You are on page 1of 6

Objavljeno 22/2/2012 Autor Zoran urovi Izvor NSPM

ta je Papa Jovan Pavle II stvarno rekao u vezi sa ratom i Srbima U prvom tekstu, koji je objavljen na NSPM 9. juna 2011, demonstrirao sam kako je papi Jovanu Pavlu Drugom podmetnuta izjava: Trebalo bi da bombardujete Srbe, koju bi on navodno rekao predsedniku Klintonu tokom javnog pojavljivanja u Denveru [1993], a nalazi se u knjizi: dr Zoran Petrovi Piroanac, Izbrisati srpski virus, i otuda je preuzeta od mnogih sajtova i postala kod Srba matrica za razumevanje odnosa koji bi papa imao prema krizi u Eks Jugoslaviji, a osobito prema Srbima. Imati iskrivljenu sliku, formiranu na osnovu falsifikata, je vie nego tetno. Distorzija u doivljaju sebe i drugih je pogubna. Verujem da je tako jasna motivacija zahvaljujui kojoj je i nastao moj prvi tekst. Drugo to me je nagnalo da se latim tastature je moje vaspitanje na Marku Miljanovom i onoj zaostaloj etici: Junatvo je uvati sebe od drugoga a ojstvo je uvati drugoga od sebe, ili kako kae novonareeni episkop Jovan ulibrk, kada je i sam demistifikovao la o Milosrdnom anelu[1]: Znai da se ni o protivniku ni o neprijatelju ne smije govoriti to nije tano, niti ga blatiti laju ma kakav zlotvor bio i koliko god nam zla nanio. U svom odgovoru, dr Petrovi[2] ne spori da sam temeljno odradio tekst, emu je povod bilo to to on jednostavno nije zabeleio izvor, a to je u nauci teak metodoloki prekraj.Meaculpa je samo u tome, insistira autor. On tvrdi da je izreka postojala, da je autentina, a njen potonji nestanak sa neta pripisuje vatikanskim i vaingtonskim spindoktorima, koji su je najverovatnije pobrisali odmah po susretu papaKlinton. Zato papa, prezentiran u Petrovievoj zbirci sa dve izjave, ostaje u drutvu autentinih srbomrzaca.[3] Ovaj pak tekst treba opet temeljno da pokae kako njemu nikako tamo nije mesto. Jovan Pavle Drugi o ratu i miru Teorijski program pape Vojtile u odnosu na problem rata i mira nalazi se u poruci koju je on uputio Generalnoj skuptini OUN, 7. juna 1982.[4] Sline sadrine, ali mnogo razraeniji i sa vie strana obuhvaeni ti problemi, su i 27 govora povodom Svetskog dana mira.[5] Ovo su glavni izvori koji nam daju opte smernice u razumevanju i pojedinanih papinih izjava, pogotovo ako verujemo da je njegova refleksija koherentna. Izneu samo nekoliko opservacija u vezi sa sadrinom prvog dokumenta. Papa pozdravlja napore i uvid OUN da svet ima potrebu za mirom i razoruanjem (13). On kritikuje filozofiju mira, olienu u staroj rimskoj izreci ako eli mir, spremaj se za rat (Si vis pacem, para bellum), i upozorava da su potrebni hrabrost i nada da bi se iskorenila ova

naopaka filozofija (3). U prvom borbenom redu za mir su bili i drugi pontefiksi (4-6), a jedino sredstvo za osvajanje mira je dijalog. Ovde papa ponavlja uvenu Avgustinovu izreku: Ubijte rat pregovarakim reima, a ne ubijajte ljude maevima (8). Takoe podsea i na smernice date Pavlom VI, da se mir ne gradi samo politikom i ravnoteom snaga i interesa, nego Duhom, iji plodovi su pozitivne ideje, kultura i batina koja je predodreena na opteljudsko korienje (11). Stoga valja znati da se do pravog mira ne moe stii bez etikog preporoda, jer kriza morala je obeleila sve oblike drutvenog ivota: politiku, ekonomiju, kulturu (12). Na kraju (13) papa nabraja ideje-vodilje ka ostvarenju mira: Mir nije ni utopija, ni nedostupni ideal, ni neostvarivi san; Rat nije neizbeno zlo; Mir je mogu; Zato to je mogu, on je i dunost. Teka dunost. Vrhunska odgovornost... ovek moe i mora da uini da prevagne snaga razuma nad razlozima sile. Oigledno je da ovakva pacifika koncepcija teko ostavlja prostor za neko naknadno dopustanje ili podstrek na rat, pa makar on bio i pravedan. 1. Papa i recepcija njegovih rei Vratimo se na trenutak metodologiji. Ko pretenduje da se bavi analizom sa naunim prerogativima, mora da razlikuje izvore od komentara ili informacija iz druge ruke. Izgleda da Petrovi to ne ini. On ni u jednom od 6 primera koje je naveo (samo je pr. br. 3 potkrepljen autentinim citatima, ali opet iz druge ruke) ne citira izvore nego sekundarnu literaturu. Bez konsultovanja izvora se ne stie nigde. Niko ne sumnja da Petrovi poznaje naunu metodologiju, ali misteriozno ostaje zato je i ne koristi, pogotovo kada se sreemo sa komplikovanim i na izgled (moda i realno) kontradiktornim Vojtilinim izjavama. Ima publicista koji su u mirovnoj politici pape Jovana Pavla II videli odreeni diskontinuitet. [6] Naime, istie se njegova mirovna uloga u vezi sa ratom u Zalivu, ali se podozreva njegov stav oko rata u Jugoslaviji. ini se ambivalentnim. itanja njegovih rei postaju divergentna. Niko ne sumnja da je papa do balkanske krize bio sasvim dosledan sa gorepomenutim pacifistikim programom i da je iskljuivao svaki oblik vojne intervencije. No, poevi od teksta koji prenosi Opservatore Romano (L'Osservatore Romano) od 17. 1.1993 (pp. 67), mnogi ponavljaju kako je papa rekao da treba razoruati agresora, a to bi, opet, bili Srbi iz BiH. Re je o papinom obraanju Diplomatskom telu akreditovanom pri Svetoj stolici, od 16. 1. 1993. Na vatikanskom sajtu nalazimo samo pansku i francusku redakciju[7] ovog govora, dok italijanska prenosi samo uvod, a engleske nema. Papa pominje ratove u Liberiji, Ruandi, Sudanu i Somaliji, dok Togo i Zair prolaze period politike nestabilnosti (2); potom prelazi na nemire i nasilje u Aliru, Svetoj Zemlji, Libanu, Kipru i Iraku (3); zatim pominje uase rata u BiH (4), odnosno bratoubilaki rat (combatesfratricidasdeBosnia-Herzegovina)[8], besramno krenje ljudskih prava i prava ratovanja (evocirajui iskasapljena lica, moda elei da iskoristi sveu i svima poznatu sliku ruandskog deaka); pominje zabrinute katolike i pravoslavne vladike, kao i muslimanske verske voe, koji trae da se stavi taka na opte stradanje ili, u najmanju ruku, potovanje humanitarnog prava. Poto je govorio o materijalnom i duhovnom siromatvu, unifikaciji Evrope, problemima u Mozambiku, Angoli, Kambodi, Latinskoj Americi, Haitiju, Kubi, zadrao se u paragrafu 13 na meunarodnom pravu, gde se pominju koncepti koji nas interesuju, a postali su u meuvremenu tehniki termini. Papa govori o ugroenom humanitarnom pravu, koje je u meunarodnom pravu dovelo do stvaranja novog koncepta humanitarne intervencije (injerenciahumanitaria/ingrencehumanitaire). Kada su iscrpljene sve mogunosti koje se

nude diplomatskim pregovorima i meunarodnim konvencijama drave vie nemaju pravo na ravnodunost (derechoalaindiferencia/droit lindiffrence), tj. da mirno posmatraju zloine koji se ine, zaklanjajui se iza meunarodnog prava drava na suverenost, nego je, pre, kako se ini (parece/semble) njihova dunost da se razorua agresor (desarmaraeseagresor). Pre nego da preem na pitanje papine doslednosti, elim da na osnovu ovog teksta, razmotrim koliko se on moe itati kao poziv na bombardovanje Srba. Rat u BiH je, kako videsmo, pomenut u kontekstu tada aktuelnih ratova u svetu. Tek na kraju teksta se govori o humanitarnoj intervenciji u optem smislu, tako da se ona ne odnosi ni na jedan konkretan sluaj. Papa govori o bratoubilakom ratu u BiH, i o katolikim, pravoslavnim i muslimanskim verskim voama, koji pozivaju na prestanak nasilja. Razoruanje bi podrazumevalo razoruanje agresora iz sve tri skupine. Nigde se, u ovom tekstu, prstom ne upire na Srbe kao nosioce zla. Napominjem da i nepuna dva meseca kasnije (1. mart 1993), papa pie Butrosu Galiju, govori o uasima rata u BiH, sruenim crkvama i damijama, poziva ga da uini sve kako bi se dolo do mira, i ne pominje nikakvu humanitarnu intervenciju.[9] Prelazim na problem doslednosti papine politike. Ako se koncept humanitarne intervencije shvati po NATO kljuu, ispada da je papa pozvao OUN da bombarduje dobar deo sveta. Papa bi bio nedosledan i u sluaju Iraka a svi tvrde da je tamo bio protiv vojne intervencije jer je i Irak pomenut u okviru svetskih arita, i sledstveno izjednaavanju humanitarne intervencijesa vojnom agresijom, trebalo bi i on da bude bombardovan. Zato bi onda BiH i Somalija predstavljali promenu kursa u papinoj politici? Razumnijim reenjem mi se ini da nije bilo nikakve nedoslednosti u papinoj politici, nego da jednostavno pojam humanitarne intervencije u vatikanskoj opciji nije ekvivalentan pojmu humanitarne intervencije u NATO interpretaciji. Otuda sva tenzija i polemike koje je izazvalo, po meni, ne ba sreno terminoloko uoblienje ideja o intervenciji kod vatikanskih eksperata. Takva formulacija je ostavila otvorena vrata za tvrdo i meko tumaenje. Tvrdo podrazumeva vojnu intervenciju irih razmera, meko i upotrebu oruja u sluaju nude, ali prvenstveno korienje ostalih oblika privole na pregovaranje. U praksi, SAD i NATO skoro uvek su ili van ak i tvrdog razumevanja vojne intervencije (strogo odreeni vojni ciljevi, vremenski ogranieno dejstvo). Mogue je da je sam papa bio svestan opasnosti koje ponuene definicije nose u sebi pa je stoga reenicu, u kojoj se poziva na razoruanje agresora zapoeo kondicionalom: ini se, izgleda (parece /semble). Alternativan izraz, preventivna intervencija (ili preventivni rat), bio je sasvim neprihvatljiv za Vatikan.[10] Da moj pristup nije samo neko ekstravagandno ongliranje reima, videemo na osnovu nekoliko tekstova i praktinih primera. to se tie tekstova, naveu i same Petrovieve primere, koji za razliku od mog pristupa nema nikakvih sumnji, i ne zbunjuje narod iznoenjem argumenata pro et contra. U pr. 1 Petrovi navodi William-a L. Portier-a,[11] koji je u, kako vidim, dobrom tekstu poredio papine stavove u konkretnim situacijama sa uenjem Katihizisa (CatechismoftheCatholicChurch, 1994) u vezi sa zapoveu: Ne ubij. Ovaj autor bi govorio o duty to disarm the aggressor, i pripisivao papi ideju o humanitarian intervention, shvaenoj po NATO matrici. Meutim, Portie je oprezniji od citata kojim bi Petrovi hteo da ilustruje njegovo gledite, jer veli u produetku: Iako ostavljajui odkrinuta vrata za ozbiljnu mogunost humanitarne intervencije, izgleda da je papa istovremeno gajio dubok jevanelski skepticizam u vezi sa korienjem vojne sile kao sredstvaza obezbeenje pravde. Ovaj sveti skepticizam je evidentan u oba sluaja njegove opozicije: protivljenje Zalivskom ratu i ekstremno opiranje da se podstakne meunarodna vojna intervencija u Bosni.[12]

Kako, pitam se, Petrovi priziva u podrku teze da je papa pozivao na bombardovanje Srba, autora koji tvrdi da je papa bio rezervisan u pogledu vojne intervencije u BiH?! Ovo je bio lep primer vankontekstualnog itanja, odnosno: itam dokle mi odgovara. Ni drugi primer koji nalazimo kod Zorana Petrovia (pr. 5), nije sreniji.[13] Petroviev omiljeni autor, Alen Kouel (Alan Cowell) upravo i navodi da po papi humanitarna intervencija nije prvenstveno ona vojna, nego podrazumeva i druge oblike razoruanja agresora. Petrovi ne ita dalje tekst gde imamo zvanini komentar Informativne slube Vatikana, dat od portparola Joakina Navara Valsa (Joaquin Navarro-Valls), najueg Vojtilinog saradnika: Bilo bi pogreno rei da je Vatikan blagoslovio odluku NATO (ItwouldbeamistaketosaytheVaticanisblessingthedecisionsofNATO).[14] Petroviev pr. 4 je blizak prethodnom, samo to komentator dodaje da Vatikan osuuje agresiju i odobrava odbranu; da se stav Vatikana razlikuje od NATO pozicije; i da Vatikan nije oznaio agresora u ovom bratoubilakom ratu.[15] Ako je ovo govor mrnje... Pr. 6[16] je shvatanje papine politike prema Berntajnu i Politiju, a u samom tekstu nema nikakvih potkrepa kako oni dolaze do svojih uverenja da je papa podrao muslimane u BiH protiv hriana Srba, i preporuio humanitarnu (milosrdnu) akciju oruanom silom.[17] Pr. 6 je direktno u suprotnosti sa pr. 4, jer 6 tvrdi da su Srbi agresori, a 4 da nema agresora, odnosno da su svi agresori. Dakle, na ta da odgovorim: da Vatikan nije oznaio agresora, ili da je Vatikan oznaio agresora? Drim da ni na jedno ne treba da odgovaram, jer su oba miljenja plod slobodne novinarske interpretacije, nego bih mogao odgovoriti samo na eksplicitan i utemeljen stav kolege Petrovia. Pr. 3 smo mogli biti poteeni, jer svako ko proita papin govor[18], nee videti nijednu re koja se odnosi na Srbe, a prepoznati se u uoptenom pominjanju genocida, proizvodi laku jezu. Lep je pr. 2 jer njime dolazimo na praktini teren i na oigledno razmomilaenje u razumevanju pojma humanitarne intervencije u pape i kod NATO. Petrovi prenosi[19] kako ameriki ambasador Flin nije eleo da kae da li se papa iskazao u vezi sa moguim NATO avio-napada u BIH, iako je to bila glavna tema njihovog susreta. Logika stvari govori da ako bi humanitarna intervencija = bombardovanje, za koju se Klintonova administracija zalagala, nala podrku u Vatikanu, ambasador ne bi ni asa asio da kae kako je i katoliki svet na strani vojne intervencije. Setimo se kako su se pozdravljali svaki od pozitivnih odgovora. Papin pojam humanitarne intervencije iz januara 1993. ne poklapa se sa NATO-vim iz avgusta 1993. Flin je bio frustiran papinom pozicijom, tako da nije mogao podeliti u ruku predsedniku Klintonu nijednu jaku kartu, nego se ovaj morao pozvati samo na lini susret sa Vojtilom i svoju interpretaciju papine elje da se kraj veka ne doeka sa ratom u Bosni.[20] Vatikanska formula nije bila srena. tavie, sam Vatikan po njenoj primeni je protestvovao i dovodio u zabunu javno mnenje. Zato Vatikan, koji je prizivao humanitarnu intervenciju, protestvuje protiv NATO udara na Kosovu, uvoenja embarga Srbiji, ude se neki novinari. [21] Kako papa, promoter jezika mrnje prema Srbima, moe u Savetu Evrope da, 29. marta 1999, u vezi sa kosovskom krizom, kae da meunarodna intervencija ne podrazumeva oruanu akciju: U odgovoru na nasilje, nasilje koje bi potom usledilo nikada nije jedan budui put za izlazak iz krize.[22] Ove papine rei neko e razumeti kao stavljanje na isti nivo i osudu NATO bombardovanja i srpske agresije.[23]

2. Gresi i oprotaj Papa Vojtila je kao dravnik apelovao kod svetskih institucaja za dolazak do mira u ratom zahvaenoj Jugoslaviji. Znamo da ga je u tom smislu vie puta i sam patrijarh srpski Pavle molio, bilo lino, bilo preko delegata, i zahvaljivao na postignutim rezultatima. Znamo i da se NATO nije mnogo obazirao na papine rei. Kao duhovni pak voa, papa, pored neprestanih molitava za mir, upozoravao je da rat u Jugoslaviji nije verski nego bratoubilaki. Zato nema pravedne strane, a i krivica je (nebitno na procentualne vrednosti) na svim stranama. Osmog septembra 1994. papa veli: Iskuenja etnikih predrasuda ine ravnodunim prema pravima drugog i njegovom stradanju. Iskuenja nekontrolisanog nacionalizma dovode do ugnjetavanja blinjeg i elje za osvetom. To su sve iskuenja u kojima se izraava civilizacija smrti.[24] U istoj omiliji se moli (6): Opratamo i molimo za oprotaj za nau brau na Balkanu! Bez ovog pristupa je teko izgraditi mir. Spirala krivice i kazne nikada se nee zatvoriti, ako se u nekom trenutku ne doe do pratanja. Oprotaj ne znai zaborav. Ako je memorija zakon istorije, pratanje je sila Boija. I 1997. papa, u mitropoliji Dabro-Bosanskoj, ponavlja naelo uzajamnog pratanja.[25] Verovatno najznaajniji gest traenja oprotaja za zloine poinjene od strane katolika je onaj iz Banja Luke, prilikom beatifikacije Blaenog Ivana Merza, 22. 06. 2003, gde papa (2) tekstualno veli: Iz ovog grada, obeleenog tokom istorije velikim stradanjem i mnogom krvlju, preklinjem Svemogueg Gospoda da bi imao milosti za grehe poinjene protiv oveka, njegovog dostojanstva i njegove slobode i od strane sinova katolike Crkve, i da ulije u sve elju za uzajamnim pratanjem.[26] Ovo je bila forma za traenje oprosta za sve zloine koje su poinili pripadnici katolike Crkve na prostorima bive Jugoslavije. Nije bio papa taj koji je podsticao lanove Crkve na injenje zloina, nego se zlo razvilo iz neprosveenog nacionalizma i duhovne opustoenosti, kao to ni patrijarh Pavle nije odgovoran za zloine koje su poinili pripadnici SPC. Svima je poznato da je Pavle imao bliske odnose sa familijom Miloevi, ali i odnose sa voama bosanskih i hrvatskih Srba. Pozivao ih je da zatite srpsko ivlje, ali odatle zakljuiti i da je podstrekivao na zloine, korak je velik. 3. Papa i govor mrnje Dr Piroanac i dalje ostavlja papu Vojtilu u drutvu srbomrzaca. Druga Papina izjava koju on prenosi je sledea: Vreme je da se silom potvrdi da je dosta rata. Rat koji objavljuje rat ratu je pravedan i neophodan (papa Jovan Pavle Drugi, u vreme bombardovanja bosanskih Srba 30. 8. 14. 9. 1995). Naravno, ni za ovu papinu izjavu nema izvora. Svakome, ko je paljivo proitao autentine izjave koje sam ja priveo u ovom tekstu, jasno je da ovakva izjava apsolutno izlazi iz papine koncepcije i retorike. Ja sam prozvao Petrovia ne zbog metodolokih previda (neprecizno navoenje ili nenavoenje izvora) nego zbog mnogo ozbiljnije stvari: falsifikovanja istorije. Ne velim da je on lino Ilija vorovi koji je napravio ove apokrife, ali je on prva karika u lancu od koje se polazi u raskrinkavanju ove urote. Lino bih voleo, i ovo kaem bez ikakvog licemerstva, da nam Petrovi demonstrira izvor iz koga je preneo ove vorovieve izjave, a ako to ne moe da uradi, onda ostaju 2 opcije: ili je Petrovi = vorovi, ili je na ruke dobio od nekog

vorovia to to treba objaviti. Trea opcija, da ih je sanjao, malo je verovatna. Iako Petrovi ne eli da se iupa, kako veli, ideja da gde ima dima ima i vatre (Papa je rekao: razoruajte agresore, prevodi se sa: bacajte bombe po Srbima) ne pije vodu. Ozbiljan nauni pristup tako neto ne poznaje. Lakoveran narod, da. Tu je i problem. vorovii ele da obrazuju ovaj narod i da im kau ko su dobri, a ko su loi momci. ta ako se ovi arlatani varaju? Mia Popovi je napravio svoju verziju Brojgelove Slepac slepca vodi, kojom ilustruje vorovie iz njegovog vremena. Poeo sam bio subverzivnim i antisrpskim tekstom vladike Jovana ulibrka, i polako bih priveo kraju opet njegovim reima: Izumitelju Milosrdnog anela treba priznati umjenost i poznavanje srpske psihologije, a mi samima sebi sopstvenu lakovjernost, povrnost ili neupuenost... i jednostavno Milosrdnog anela prestati pominjati. Sa njim ili bez njega, zlo iz 1999. nee nestati a na Kosovu i Metohiji nas sve eka dovoljno djela i posla. Ja verujem da je pogubno dati poverenje ovim duebriznicima. Rezultate njihove politike ivimo. Ne verujem im kada kau da su Vojtila ili Pavle izazvali ili podstrekivali na rat. Jo gore je vaenje kada kolega i imenjak Petrovi veli da e tek posle 30 godina izai na videlo dana papine izjave, to bi onda potvrdilo njegove navode. Ja bih mogao rei: Saekajmo do Sudnjeg dana, pa emo onda videti kako je papa voleo Srbe. Van pameti su i jedna i druga. Uz to, Petrovi navodi papine izjave kao javne, a samo tajne ili poverljive bivaju podvrgnute zapeaivanju. Mislim da bi se i dete nasmejalo na ovakvo vaenje. Raduje me to kolega Petrovi veli da jei na stranom mestu nauio postojati, jer je i ovaj moj tekst zaista neprijatno mesto za boravak. Nadam se odgovoru koji e biti gospodstven kao i prvi, ali bez svih ovih proklizavanja na koje sam, kako verujem, temeljno ukazao. Jedno malo izvini upueno papi Vojtili ne bi bilo na odmet. Papa se izvinjavao i za gore stvari, a za koje nije imao ni najmanje odgovornosti. Izbaciti ga iz kluba srbomrzaca i nastojati da se poinjena teta kroz tekstove popravi, mislim da je prava stvar. Ako mi pak neko prinese dokaze da je Jovan Pavle Drugi radio o glavi Srbima, obavezujem se da u za NSPM i druga glasila pisati gratis do kraja ivota o toj papinoj zloinakoj aktivnosti.