Razvoj arhitekture naselja – Arhitektura baroka

Prof. dr Nađa Kurtović-Folić RAZVOJ ARHITEKTURE I NASELJA ARHITEKTURA BAROKA UVOD - NASTANAK I OPŠTE KARAKTERISTIKE Imenom barok označava se stilski oblik u evropskoj kulturi i umetnosti koji se razvijao tokom XVII i XVII stoleća, uključujući jednu kasniju fazu koja se naziva rokoko. Barok se ne može smatrati potpuno novim pravcem u arhitekturi. To je više jedan oblik stvaralaštva u okviru kojeg su mnogi elementi renesanse bili dovedeni u nove međusobne odnose. Sam izraz, barok, prvenstveno predstavlja, prema klasičnoj sholastičkoj (srednjovekovnoj) podeli, jedan oblik logičkog zaključivanja.Termin se u španskom i portugalskom jeziku tumači i kao perla nepravilnih oblika, bizarnih i manje vrednih. U prenesenom smislu, u kojem se danas upotrebljava termin barok, reč ima značenje preteranog, izveštačenog, neuravnoteženog, dakle nečega što je u suprotnosti sa antičkim principima harmonije, simetrije, proporcije, kojima su inspirisani renesansa i klasicizam. Pojam barok, koji se u XVII veku upotrebljavao za bombastičnu poeziju nekih italijanskih književnika i u XVIII veku je, takođe, značio nešto nepravilno, neukusno i ekstravagantno. Tek krajem XIX veka, zahvaljujući naučnim istraživanjima Velflinga, Rigela i drugih istoričara umetnosti počela je da se kritički posmatra stilska razvojna uloga baroka i da se otkrivaju zakonitosti njegovog razvoja, utvđuju njegovi kanoni ideala lepote i estetike. Tako se barok, kao i gotika, temeljno proučava tek od bliže prošlosti. Treba još napomenuti da je novije tumačenje baroka prevazišlo vremenski period ovog stilskog pravca, te se pod ovim imenom, u širem smislu, često podrazumevaju i pojave kada jedan pravac dostigne svoj vrhunac sazrevanja i kada se javljaju pojave slične baroku. Tako se veoma često u literaturi baroknim smatraju forme nastale u kasnijim periodima grčke ili rimske umetnosti, plamena gotika u kojoj je dekorativnost postala samosvojna i nesvrsishodna. Đorđo Vazari, u svojoj knjizi o životima slavnih siikara, vajara i arhitekata, piše o pojavi "arte nuova" koju opisuje kao ekstravagantnu, bizarnu i kapricioznu. Društvena i državna situacija u Evropi pružala je sjajne mogućnosti za razvoj baroka. S jedne strane, barokna arhitektura se začela u Rimu kao izraz nove samopouzdanosti koju je Crkva stekla kroz protivreformaciju. Tokom XVI veka naime, odigrali su se značajni događaji koji su uticali na pojavu novih crkvenih stavova, između ostalog i po pitanju umetnosti. Profesor teologije u Virtembergu, Martin Luter, istakao je 1517. godine na vratima katedrale u tom gradu 95 teza protesta protiv crkvene administracije. Protest je prvenstveno bio protiv raskalašnog stava koji je dominirao Vatikanom, a naročito je bio usmeren protiv prodaje indulgencija (oprosta od grehova), kao izvora crkvenog bogatstva. Papa ga je odma ekskomunicirao, a on je papsku bulu javno spalio. Tako je počeo veliki verski razdor i rat sa ciljem da se izvrši racionalna reformacija dekadentnih katoličkih shvatanja. Luterovo uverenje se veoma brzo proširilo kroz Evropu, u Švajcarskoj je njegove ideje zastupao

49

Razvoj arhitekture naselja – Arhitektura baroka

Kalvin (kalvinizam), u Engleskoj je formirana prezbiterijanska crkva, u Francuskoj su se organizovali hugenoti. Ovoje bio neposredan povod da Crkva mobiliše sve svoje snage. Jedan od najuspešnijih poteza je bilo je priznavanje Jezuitskog reda, koji je bio osnovan 1545. godine u Španiji (Ignacio Lojola), zatim stvaranje inkvizicije i drugo. Nekoliko decenija trajao je crkveni sabor u Trentu, na kojem su značajno izmenjeni crkveni stavovi, a to se zatim ogledalo i u umetnosti. U sakralnoj umetnosti borba za pridobijanje vernika ogleda se u biranju tema koje za cilj imaju da pokrenu vernike na razmišljanje i da izazovu burne emocije. S druge strane, ovo je bio period tokom kojeg je jačala apsolutistička vlast feudalaca, na čelu sa kraljem. U umetnosti se to iskazalo kroz potrebu a se naglasi specfičan dokaz dvorske reprezentativnosti. Arhitektura baroka trebalo je da sintetizuje u sebi sve elemente koji će najbolje i najefektnije odražavati navedene zahteve. Zato je znatno primerenija definicija baroka kao složene sinteze dotadašnjih iskustava, nego definicija baroka kao raspad sistema u odnosu na renesansu. Osnovne arhitektonske karakteristike lako su uočljive: - u osnovi i prostornoj dispoziciji građevine su mahom centralne koncepcije. Centralizovana planimetrija je, međutim, znatno složenija nego u doba renesanse dobija niz dodatnih elemenata, ali po principu subordinacije, odnosno podređivanja sporednog glavnijem, sve do dominante koja može biti kupola, glavna fasada ili slično. - spoljni i unutrašnji prostor su skoro nezavisni i često imaju različit cilj i smisao. Fasada je potpuno nezavisni likovni motiv, što otvara put višeznačnom jeziku u arhitekturi. Arhitekta Venturi to naziva ''stvar u stvari ili prostor u prostoru''. Vrlo je često da jedan arhitekta radi enterijer a drugi eksterijer. - u okviru samog objekta postoji antiteza. Osim situacije da objekat komunicira sa okolinom, kao što je to bio slučaj u renesansi, u baroku se i unutar samog objekta suprotstavljaju elementi po formi i slično. To je tzv. ars combinatoria - umetnost kompovanja elemenata i barokna je tvorevina, koju će sledeći stilski pravci obilato koristiti. Prožimanje, smicanje, istraživanje krivolinijskih površina naveli su K. Norberga-Šulca da celokupnu baroknu arhitekturu označi kao pulsirajuću jukstapoziciju. - u odnosu na renesansu dolazi do oslobađanja od krutih geometrijskih oblika. Kružno-eliptični oblici koje koristi Bernini ili trougaoni motivi omogućuju razigranost i dinamičnost prostornog rešenja. Zid je oživeo i nije više samo ravna površina. On postaje aktivni element što plastičnijeg prostornog delovanja. Stubovi i polustubovi, pilastri pa i svodovi samo su deo razigranog zida koji je, pored onih elemenata, obilato ukrašen plastičnim dekorativnim elementima (girlandama, festonima, maskama), zatim efektno prekidan nišama, udubljenjima i izbočinama. Pored zidova, bujno su profilisani zidni venci, luci, grede, prozorski okviri i portali, pilastri, kapiteli, konzole, atike, volute; ukratko sve što može doprineti da građevina izgleda nemirno i slikovito, počev od detalja do celine. - dinamički efekti koji su stvoreni ovako zatalasanim prostornim uređenjem još se potenciraju napetošću, izazvanom svetlosnim efektima svetlo-tamno (chiaro-oscuro), uvođenjem scenskog osvetljenja, dramatizacijom dubokih

50

Razvoj arhitekture naselja – Arhitektura baroka

senki i skoro reflektorski usmerenih snopova svetla na određene površine, skulpture ili slike. Usled ovih efekata, barokna arhitektura se ne sagledava samo kao prost objekat već kao svojevrsna pojava ili događaj. - u prostornom smislu, novim oblicima postiže se višečulni osećaj da neke prostorije postoje, iako se realno ne mogu sagledati. Ovu pokretljivost prostora prate i dekorativni elementi, pa i oni poprimaju sve češće valovite i izlomljene crte. Naročito je karakterističan Berninijev toridarni stub. Kao u slikarstvu i u arhitekturi se često koriste efekti prostorne dubine koja se postiže iluzionističkom perspektivom i dijagonalnim postavljanjem elemenata, kako bi se potenciralo komešanje i uznemirenost. - obilato se koriste efekti i šarenilo primenjenog materijala, koji je uvek originalan. Igrom odsjaja i ogledanjem u visokopoliranim površinama, prelivanjem pozlate, upotrebom intarzije marmoriziranjem, ukoliko nema efektnog mermera pravljenjem inkrustacija, bojenjem stakla i drugi efekti. Sve se virtuozno koristi za postizanje što dekorativnijeg efekta. - višedelnost horizontalnog i vertikalnog rešavanja fasada kao i stvaranje većeg broja rizalita, koji apsolutno ne moraju i ne treba da odgovaraju funkcionalnim potrebama, služe kao ukras. Isto tako oblikovanje brojnih terasa, vestibila, stepeništa balkona, naročito u profanoj arhitekturi, odnosno u baroknoj palati ili dvorcu, treba da podvuče značaj, raskoš, monumentalnost i blještavost – odnosno natrpanost, kako to tumače kritičari baroka ili klasicistički estetičari. Posebno treba naglasiti da se barokna arhitektura teško može proučavati i shvatiti bez poznavanja njenog konteksta, odnosno baroknog urbanizma. Iako je to posebna tema, treba istaći da je barok doba kada dolazi do revizije nekih shvatanja u prostornoj koncepciji grada, kada se utemeljuju široko zemljišne urbane celine u kojima barokna arhitektura računa sa efektima velikih vizura, sa perspektivnom pozadinom i scenografijom trgova i ulica. Bernini je došao na ideju da iz rimskih vrtova izmesti na gradske trgove fontanu rustiku, pri čemu je imao na umu efekte njene razigranosti i veličine. U ekstremnim slučajevima kod kompozicije fontane računalo se i sa efektom vode. Na primer, Berninijeva fontana del Tritone kompoziciono je zaokružena tek onda kad iz roga koji Triton drži u ustima šiklja voda. Na osnovu iznetih karakteristika može se jasno sagledati i cilj barokne arhitekture. Očigledno je da barokna arhitektura združuje prirodu i ljudsko telo u jedinstvenu, što monumentalniju sliku, u kojoj se prepliću realno, razum i emocija, matematika i kreativna fantazija, tako da barokna estetika i barokna filozofija imaju zajednički osnov. Opštem opisu baroknih karakteristika građevina nastalih u periodu od kraja XVI do konca XVIII veka treba dodati napomenu da u raznim zemljama Evrope pojam barok podrazumeva i sve bitne specifičnosti naroda, njihove sklonosti i postojeću tradiciju. Hronološka podela baroka, iako pojedini autori daju precizne datume, više se zasniva na prirodnoj smeni generacija nego na velikim, upadljivim razlikama u arhitektonskom izrazu. Kao i u renesansi pojedinci, koji su bili nosioci novih ideja, obeležavali su pojedine etape građenja. Novine su unošene koro ravnopravno i u sakralnu i u profanu arhitekturu. Za promene u sakralnoj arhitekturi od najvećeg značaja je bila kontrareformacija katoličke crkve u drugoj polovini XVI veka, koja je

51

Razvoj arhitekture naselja – Arhitektura baroka

stimulisala razvoj i gradnju crkvenih građevina Tridentski sabor (koncil) (1545.-1563.) definisao je doktrinu i kodifikovao oblike crkvenog života, ali nije regulisao oblike crkvene arhitekure. Zato su razna sveštena lica, prelati i teolozi težili da se što aktivnije uključe u oblikovanje planova i tumačili su umetničke smernice na osnovu drugih definisanih oblika ponašanja u crkvi. Od arhitekata, najinventivniji je za te potrebe bio Đakomo Baroci da Vinjola (Giacomo Barozzi da Vignola, 1507.-1573.). On je uspeo da projektuje prostornu organizaciju koja je najbolje odgovarala potrebama jezuitskog reda, birajući proporcije koje su bile ''najlepše i najprijatnije za oko''. Njegov plan je postao prototip za sve isusovačke crkve širom sveta, pošto je ovaj red preko 200 godina bio, najaktivniji u misionarstvu po najudaljenijim delovima sveta. Treba spomenuti da se i sam Mikelanđelo ponudio da radi, ali je odustao kada je čuo uslov da se formira jedan akustičan izdužen i nadsveden brod, a ne građevina centralnog plana, Vinjola se poslužio i inspirisao Albertijevim rešenjem crkve Sv. Andrije u Mantovi. Jezuiti su zahtevali dugačak brod kako bi se bolje odvijale propovedi Vinjola je projektovao brod širok 18 m, flankiran bočnim kapelama i sa transeptom iste širine kao glavni brod i kapele. Grandiozni karakter crkve naročito je uočljiv na preseku glavnog broda i transepta koji je nadvišen velikom kupolom. Iz nje pada veliki snop svetlosti. Brod je osvetljen i preko brodova u donjem delu svoda. Za razliku od crkve Sv. Andrije u Mantovi, niže bočne kapele nemaju udela u većim prostonim etektima koji se stvararaju od broda i transepta. Prvobitno je enterijer bio veoma strog, potpuno beli zidovi, osim lukova, dvostrukih pilastara i friza koji su bili od sivog travertina, čime je postignut izvaredan ritam. Vinjola je za druge crkvene potrebe istraživao i ovalni horizontalni plan iako će ovaj oblik razviti arhitekti sledeće generacije, ovi pokušaji su imali značajan uticaj što svedoči o snazi njegove invencije pošto ovakav oblik nije bio diktiran ni lokacijom ni funkcijom. Njegovi objekti takvog oblika su Sant' Andrea in via Flaminia (1550.1553.) i elipsa upisana u kvadrat, osnova crkve Sant' Ana dei Palafreniera (zaštitnica konjušara). Crkva Sv. Andrije rađena za papu Julija III inspirisana je Panteonom, samo je veoma malih dimenzija. Ima eliptičnu kupolu na pandantifima što anticipira barokne oblike kupole. Fasada imitira pročelje hrama sa korintskim pilastrima. Pročelje baroknih crkava naslućuje se, takođe, u svom tipskom obliku u projektu Vinjoline crkve Il Djezu. Zbog Vinjoline smrti ovu ideju je doradio i realizovao Đakomo dela Porta (Giacomo della Porta), između 1573. i 1584. godine. Očigledno da se za fasadu Vinjola inspirisao Albertijevom koncepcijom crkve Santa Maria Novela u Firenci. Velike bočne volute uz centralni brod koje je a Alberti primenio postaju ''zaštitni znak''. One služe da povežu dve etaže na fasadi, ali one su istovremeno i sredstvo da se sakriju kontrafori koji su neophodni da ukrute, stabilizuju svodne crkve. Kontrafori su bili nužni, ali su i veoma smetali jer su predstavljali arhitektonski element nepoznat u klasičnom jeziku arhitekture. Centralni deo fasade tretiran je kao dvospratno pročelje hrama koje je volutama povezan sa nižim, bočnim stranama. Osim ove osnovne podele zidnih površina, koje će postati standardne za barokni period, ovde su primenjeni još mnogi drugi karakteristični detalji baroknih ukrasa. Ono što je Vinjola uneo u crkvenu arhitekturu, u profanu arhitekturu palata uveo je Karlo Maderna (Carlo Maderna, 1556.-1629.), bio je jedno vreme

52

Razvoj arhitekture naselja – Arhitektura baroka

najuticajniji arhitekta u Rimu. Među brojnim poslovima on je projektovao i palatu za jednu od najuticajnijih rimskih porodica, za porodicu Barberini. Po njegovoj zamisli, stroga osnova renesansne palate oko centralnog dvorišta otvorena je prema ulici. Tako je dvorišni izgled sada postao glavni, odnosno ulični front. Masivni centralni blok dobio je krila, a umesto rustike, koja je uobičajena za prizemlje, pojavila se otvorena lođa. Ovu Maderninu ideju razradili su i doradili u vertikalnom planu dvojica velikana barokne arhitekture, Bernini i Boromini. Oni su delovali tako da su se i u elevaciji ove palate pojavili barokni detalji. Rim je početkom XVII veka bio centar u koji je bila usmerena pažnja skoro svih stvaralaca. Uprkos nizu pojedinačnih značajnih ostvarenja rasutih po celoj Italiji, ipak je Rim sve do poslednje dve decenije XVII veka bio glavno središte. Taj svoj primat Rim je držao zahvaljujući nizu velikih umetnika. U oblasti arhitekture dva najveća nesumnjivo su bila Đanlorenco Bernini (Gianlorenzo Bernini) i Frančesko Boromini (Francesco Borromini). Smatra se da je slava Rima počela da jenjava posle 1680. godine kada je umro Bernini. Niz istorijskih okolnosti pokazao je da se značajni događaji mogu odvijati i bez stalnog učešća pape (na primer, Vestfalski mir kojima je okončan tridesetogodišnji rat u Evropi). Autoritet papske države i njega kao ličnosti postepeno je slabio, pa su u generacijama nakon Berninija, Borominija ili Pjetra da Kortone, slavu sticali umetnici u drugim krajevima Italije, kao što su Pijemont (sa Torinom kao centrom), Venecija, Đenova, Napulj. Niz drugih gradova Italije postao je važan, a na scenu su stupili i brojni francuski umetnici. Početkom XVIII veka njima su se ravnopravno pridružili austrijski i nemački stvaraoci, koji će se vrlo brzo nametnuti kao autoriteti u baroknoj umetnosti.

GIANLORENZO BERNINI (Napulj, 1598.-Rim, 1680.) Najveći genije italijanskog baroka neosporno je Bernini rođen 07. 12. 1598. u Napulju. Otac, Pietro Bernini bio je skulptor natprosečnog talenta. On se 1605. preselio sa celom porodicom u Rim. Formirajući se uz oca, obdaren, sa 19 godina je postao miljenik kardinala Scipiona Borgeze i na velika vrata ušao u najviše krugove umetnika. Sledećih pedesetak godina, njegovoj karijeri, koja uglavnom predstavlja samo niz uspeha, morali su da se klanjaju, hteli to ili ne, svi rimski umetnici. Samo je Mikelanđelo pre njega bio poštovan u tolikoj meri i od papa i od kolega, umetnika. Isto kao Mikelanđelo i on je bio vajar po vokaciji, a istovremeno odličan arhitekta, slikar i pesnik. Imao je zlatne ruke i mermer mu je najviše ležao. Njemu se, kao i Mikelanđelu, pripisuje nadljudska koncentracija i upornost da sprovede svoju ideju i da je bez izmena realizuje. Ali za razliku od užasno usamljenog kolosa XVI veka, Bernini je kao čovek bio neodoljivog šarma, ubedljivosti, pričalica, aristokratskog ponašanja, porodičan čovek, izvanredan organizator sposoban da radi brzo i efikasno. Njegov uspeh je bio potpomognut činjenicom da je imao tu sreću da služi petorici papa koji su svi bili svesni njegovih mogućnosti i talenta. ^uvene su reči pape Urbana VIII koji mu se, primajući ga u službu,

53

Razvoj arhitekture naselja – Arhitektura baroka

obrati: ''Velika je sreća, kavalijere, što radite za Mateu Barberinija kao papu, ali mi smo još sretniji što kavalijere Bernini stvara za vreme našeg pontifikata''. Ostavljajući, nažalost, po strani Berninijevo stvaralaštvo u domenu skulpture, ostaje još uvek veoma široko polje za istraživanje i analizu njegovog doprinosa razvoju arhitektonske misli. - Berninijeva arhitektonska karijera započela je 1624. godine kada je dobio porudžbinu za fasadu crkve svete Bibiene. Za razliku od kompozicionog rasporeda elemenata i ukrasa na pročeljima koje je kanonizovao Karlo Maderna sa fasadom svoje crkve sveta Suzana. Bernini je svoju crkvu oblikovao u duhu palata toga vremena. U prizemlju je trem u obliku otvorene lođe, a iznad njega je postavljen jednostavan sprat svedenih oblika. Srednji deo pročelja po vertikali naglašen je tako što je nešto isturen u odnosu na bočne delove. Središnji deo fasade je ovim postupkom jako naglašen, a balustrada iznad krovnog venca izgleda kao da prolazi neprekinuta iza središnjeg dela. Ostvaren je utisak kao da je centralna edikula superponirana manjem sistemu čiji je kontinuitet neporemećen. Kompoziciono uređenje pročelja crkve Sv. Bibiene predstavlja Berninijev doprinos oblikovanju jednog varijantnog rešenja karakteristične barokne crkvene fasade. - U okviru istraživanja prostorne organizacije ističu se, tri crkve centralnog plana. Najinteresantnija od njih je crkva San Andrea al Quirinale, ali novine u komponovanju prostora, detaljima i shvatanju ukrasa uočavaju se i kod druge dve građevine. Sve tri crkve Bernini je počeo da radi posle svoje šezdesete godine i radio ih je skoro paralelno. Svaku od ove tri crkve karakteriše neka osobenost koja je imala dalji uticaj na druge arhitekte i sve tri su projektovane nad najomiljenijim centralnim osnovama, slobodnom, grčkom krstu, krugu i elipsi. To je razlog zašto mnogi istraživači njegovog opusa ističu vezanost za tradiciju, zaboravljajući pritom da gramatika arhitektonskih oblika služi različitim namenama i oličava širok spektar ideja. - Crkva u Kastelgandolfu građena je od 1658.-1661. godine. Zamišljena je kao jednostavni slobodni krst istih krakova, pa tim oblikom podseća na neke renesansne crkve kao što je, na primer, Madona della Carceri arhitekte Đovana da Sangala. Uz oltarski krak krsta prigrađen je, sa zapadne strane, po jedan zvonik tako da se oni nalaze u drugom planu kada se crkva sagledava sa zapadne strane. U odnosu na renesansne crkve visina je znatno povećana i kupoli je data apsolutna prevlast. Elegantna rebrasta kupola očigledno je rađena po uzoru na onu sa crkve Sv. Petra, ali za razliku od nje leži na niskom tamburu. Svaki deo građevine je jasno definisan i podređen klasičnim odnosima. U unutrašnjosti građevine, pored niza ukrasnih elemenata, najinteresantniji je i spoj rebara kupole sa kasetiranom ispunom. Svi autori do tada su uglavnom sledili Mikelanđelov primer kupole sa rebrima i islikanom ispunom, Bernini je, međutim, spojio klasičnu tradiciju kupole sa kasetama po uzoru na onu primenjenu u rimskom Panteonu i uklopio je kao ispunu između rebara kao aktivnih nosača i prenosilaca potisaka. Posle 1660. godine ovaj način obrade kupole u enterijeru bio je prihvaćen širom Evrope. - Druga crkva nalazi se u Arčiji (Ariccia) i postavljena je nad kružnom osnovom. U prostoru je realizovana kao cilindar krunisan poluloptastom

54

Razvoj arhitekture naselja – Arhitektura baroka

kupolom. Na vrhu kupole nalazi se velika lanterna. Na pročelju je postavljen portal izrazito klasičnog oblika. I kod ove crkve su uz oltarsku apsidu postavljeni sa svake strane po jedan zvonik, tako da im se iza kupole vide samo vrhovi. Kod ove crkve je uzor očigledno bio rimski Panteon. I Panteonu je Bernini bio dodao po jedan zvonik sa svake strane, ali to rešenje nije bilo nimalo sretno i rimljani su to odmah proglasili ''magarećim ušima'', pa su oni u XIX veku srušeni. Bernini nije imao sreće sa Panteonom, jer je sa građevine skinuo sve predmete od bronze kako bi ih pretopio za čuveni baldahin u crkvi Sv. Petra. Kako se taj nemili događaj odigrao za vreme kada je papa bio iz porodice Barberini ostala je uzrečica ''Quod non facerunt Barbari, facerunt Barberini" (Ono što nisu učinili varvari, učinili Barberini). Ova igra rečima i danas se koristi kada intelektualci nanesu štetu nekom kulturnom dobru. Već je isaknuto da je od ove tri crkve najznačajnija Andreaal Quirinale, koja se nalazi u centru Rima. Crkvu je naručio kardinal Kamilo Panfili za novicijat jezuitskog reda. Sama lokacija na kojoj je manastir bio postavljen usmerila je Berninija da izabere ovalnu osnovu sa poprečnom dužom osom. I u ovom planu, koji su istovremeno isprobavali drugi Bernini je uspeo da unese značajne novine. Umesto niša, što je bilo uobičajeno da se postavlja na krajevima, poprečne ose, Bernini je postavio izrazito snažne pilastre. Na taj način elipsa osnove je zatvorena na najkritičnijim tačkama koje se sagledavaju odma sa ulaza. Berninijevo rešenje je omogućilo da pogled posmatrača neprekidno klizi preko velikih pilastara krunisanih snažnim vencem sve do velike edikule ispred oltarske apside. Tu u konkavi ispred oltara nalazi se skulptura, Sveti Andrija plovi ka nebeslma: Ovo rešenje je upadljivo drugačije u odnosu na rešenja u renesansnim crkvama koje su smatrane monumentalnim svetilištima, izdvojenim od svakodnevnog života gde su vernici mogli da komuniciraju s Bogom. U Berninijevim crkvama, naprotiv, arhitektura je uglavnom okvir za uzbudljivu misteriju koja se vernicima otkriva putem skulpturalne dekoracije. Upotrebom boje i svetlosti utisak misterioznosti još više je potenciran u zoni svetovnosti (do venca), crkva blista, obrađena uglačanim tamnim mermerom. U nebeskoj zoni odnosno u kupoli primenjene su bela i zlatna boja. Svetlost od prozora između rebara pada u snopovima i meša se sa zenitalnim osvetljenjem iz lanterne iznad kupole. Sve niše, koje imaju funkciju kapela, prilično su mračne, tako da se i svetlosnim efektom postiže jedinstvenost centralnog unutrašnjeg prostora. U crkvi San Andrea al Quirinale, Bernini je rešio problem perspektivnih pravaca, koji postoji u građevinama centralnog plana, na isti način kako je pokušavao da uradi Paladio u svojim crkvama, pre baroka. Bernini je postavljanjem edikule ispred oltarske niše ostvario istovremeno barijeru i živu vezu sa oltarskom kapelom. Time je očuvao i naglasio homogenost ovalne forme, a istovremeno uspeo da naglasi mesto oltara. Tako se među svim nišama duž ovala izdvaja, oltarska, po principu ''prve među jednakima''. Ako se enterijer shvati kao psihološki okvir vernika onda crkva ima dva duhovna centra: 1.) ovalni prostor u kojem učesnici liturgijskog obreda učestvuju u čudu svetiteljskog spasenja, 2.) pažljivo izdvojena oltarska apsida, koja je nepristupačna laicima i u kojoj se odvija misterija.

55

Razvoj arhitekture naselja – Arhitektura baroka

U eksterijeru crkve ima, takođe, dosta profinjenih detalja. Kupola je zatvorena u jedan cilindrični omotač, a potisak spolja primaju volute, koje su u ulozi gotskih kontrafora. Portik crkve je jedini ukrašeni deo inače vrlo strogo rešene fasade i dinamički element u vrlo složenoj organizaciji građevine. Motiv edikule na portiku odgovara istom detalju u enterijeru, ispred oltara, ali svaki od njih obelažava različite funkcije; portik poziva i privlači vernike da pristupe u crkvu, a oltarska edikula razdvaja vernike od svete tajne. Sasvim u duhu baroka, isti arhitektonski oblik izgleda kao pozitiv i negativ istog motiva. Uz izraženi portik izgrađene su još i dva bočna zida koja su u stvari, kulise koje koje imaju cilj da usmere pažnju prolaznika i vernika na pročelje crkve. Pored toga, oba zida duboko zalaze u vezu sa ovalnim telom crkve i portikom. Njihov konkavni oblik suprotstavlja se konveksnom cilindru korpusa crkve i ojačava dinamički kvalitet cele strukture. U profanoj arhitekturi Bernini se ogledao na palatama. Već je bilo rečeno o Berninijevom udelu na palati Barberini, koju je projektovao Karlo Maderna. On je dopunio projekat i dodao ukrasne elemente u enterijeru. Od velikog značaja su tri druge palate koje je on projektovao. Prvi primer je palata Ludovisi (danas palata Montecitorio), koju je radio za porodicu pape Inokentija X. Cela dužina pročelja na kojoj se nalazi 25 prozora podeljena je u ritmu 3-6-7-6-3. Svaka podcelina uokvirena je džinovskim pilastrima koji se protežu kroz dva sprata, dok se u prizemlju na mestima pilastara nalaze rustično obrađeni i naglašeni detalji. U svim drugim elementima zgrada sledi tradiciju renesansne palate Farneze. Palatu Kiđi Bernini je projektovao 1664. godine i ona je postala prototip barokne aristokratske palate, pa je imala znatan uticaj na autore izvan Italije. Prizemlje je veona strogo, svedeno i stuži kao baza za dva gornja sprata sa kolosalnim pilastrima koji su postavljeni tako gusto da prozorski otvori prvog sprata (piano nobile) zauzimaju ceo prostor između njih. Artikulacija centralnog dela je bogata i ima 7 delova, a bočni delovi po 3. Kasnije je front palate udvostručen, ali su ostali glavni ukrasni elementi, naglašen ulaz uokviren toskanskim stubovima, balkon izad njih i naglašeno obrađen prozor prvog sprata. Treći veliki Berninijev zadatak bio je projekat za kraljevsku palatu Luvr u parizu. Kralj Luj XIV pozvao je Berninija u Pariz 1665. godine i na licu mesta mu objasnio kako želi da se dopuni palata koja je već imala zapadno, južno, i deo severnog krila. Bernini je sukcesivno uradio tri predloga, ali na svoju veliku žalost nije zadovoljio specifičan ukus francuskog dvora. -U prvom projektu istočna fasada je bila rešena kao otvoreni pravougaonik sa dva isturena krila sa četiri podele između kojih se nalazila duga kolonada sa konveksnim centralnim i dva konkavna krila. Ustvari, primenio je motiv sa palate Barberini i udružio ga je sa rešenjem pročelja crkve San Andrea al Quirinale. To se jasno vidi u rešenju horizontalnog plana. U elevaciji je primenio perforacije kao što je već bio uradio Paladio na Lođi del Kapitanato ili Sansovino na Biblioteci u Veneciji. -U drugom predlogu Bernini je pošao od svog rešenja za palatu Kiđi, tako što je divovski red stubova postavio iznad rustificiranog prizemlja. - Najkonvencionalnije i najneoriginalnije je bilo treće rešenje. Problem sa kojim se Berniini suočio na Luvru bio je tipičan za Italijanske autore koji nisu bili navikli da rešavaju dugačke frontove. Ovde je bilo dosta poteškoća sa harmonizacijom dužine i visine. Osim toga, Bernini je stepeništa bio smestio u

56

Razvoj arhitekture naselja – Arhitektura baroka

uglove kvdrata osnove kako ne bi prekinuo liniju prostorija. To je bilo potpuno u italijanskom duhu, ali ne i u francuskom koji je lako rešavao komunikaciju vestibila sa stepeništem i salonima. Pri projektovanju Luvra, Bernini je naišao na veliki otpor francuskih arhitekata, ali ga je kralj poštovao i podržavao. Kamen temeljac za građevinu bio je svečano postavljen tri dana pre njegovog povratka u Rim. Odma po dolasku kući, Bernini je počeo da radi na četvrtoj varijanti, ali se interes kralja Luja XIV usmerio ka izgradnji Versaja. Kraljev ministar Kolber odbio je Berninijev projekat i rad na Luvru poverio Klod Perou. Pored navedenih projekata tek treba izneti njegov glavni zadatak, kojem je posvećivao najviše pažnje. Posle smrti Karla Maderne, 1629. godine, Bernini je imenovan "arhiektom crkve Sv. Petra" u Rimu. Njegov rad u okviru ove titule obuhvata veliki broj vajarskih dela, koji po obimu i nameni imaju i arhitektonske konotacije. To je pre svega baldahin iznad glavnog oltara i stolica-katedra Sv .Petra. Od arhitektonskih rešenja izdvaja se novo ceremonijalno stepenište-Scala Regia. Položaj ulaza u Vatikansku palatu bio je dosta specifičan i skučen, uzak, još i sužen s jedne strane. Primenom obostranog niza stubova stvoren je tunel koji je veoma raskošno ukrašen, tako da je stvoren specifičan utisak širokih i svečanih stepenica. Najveći i najupečatljiviji poduhvat Bernini je izveo rešavajući urbanistički i arhitektonski prostor ispred crkve Sv. Petra. Kako je to projekat koji je bitno uticao na razvoj urbanističke discipline on će biti analiziran kasnije. Sam objekat crkve Sv. Petra Bernini je pokušao da popravi jer je bio nezadovoljan proporcijama fasade koju je Karlo Maderna projektovao i izveo ispred korpusa crkve koju je Mikelanđelo projektovao. Uz Maderninu fasadu, Bernini je projektovao visoke kule sa tri etaže, od kojih je samo južna urađena. I ona nije bila završena usled tehničkih poteškoća, pa je 1646. godine srušena. Bernini nije odustao od ideje da ih ipak izgradi, pa je zato pokušao da ih postavi nezavisno od fasade, samostalne u prostoru, kako bi osigurao statičku stabilnost. Pokazalo se da ni taj projekat nije lak za izvođenje. Pored ideje s bočnim kulama, Bernini nije uspeo da realizuje ni obnovu Mikelanđelovog tetrastilnog portika za koji je verovao da će razbiti uniformnost Madernine fasade. Ostale Berninijeve aktivnosti su bile brojne i teško je zamisliti kako je sve postizao da usaglasi. On je bio glavni režiser svih karnevala i veselih rimskih svečanosti, ali i pogrebnih povorki. U čast dolaska Švedske kraljice Kristine podigao je jednu od kapija - Porta del Popolo, kao zametak budućeg velikog baroknog trga. Pored toga, pisao je pamflete i pozorišne komade koje je sam režirao i izvodio. Imao je još jedno zaduženje. Služio je kao najveći izazov i predmet mržnje drugom velikanu rimskog baroka, Frančesku Borominiju. FRANCESCO O BORROMINI (Bisone, 1599 –Rim, 1667) Jedan od najznačajnijih ličnosti rimskog baroka stoji odvojeno od svih ostalih. Arhitektura Borominija obeležava nov pravac kojim se kreće arhitektura prve polovine XVIII stoleća. Bez obzira na inovacije koje su uneli ostali arhitekti kao

57

Razvoj arhitekture naselja – Arhitektura baroka

što su Bernini, Rainaldi, Kortona, Longi, suština renesansne tradicije nije bila uzdrmana. Ni Boronimi to nije uspeo u svojim radovima kojima se vezivao za starije arhitekte XVI veka. U nekim delima, međutim, on je uveo novi i uznemiravajući pristup starim problemima. Taj pristup su jasno sagledali i vrednovali njegovi savremenici. (Kada je Bernini spominjao Borominija u Parizu, svi su se slagali da je njegova arhitektura ekstravagantna i u velikoj suprotnosti sa normalnim, odnosno uobičajenim procesom stvaralaštva). Pre svega, mislili su pritom na prekid sa dotadašnjim projektovanjem koje je bilo zavisno od antropomorfnih proporcija. Boromini je tu renesansnu tradiciju započetu kod Bruneleskija napustio i usmerio se drugim proporcijskim istraživanjima, oslanjajući se na srednjovekovne oblike i proporcionisanje. Prema svim izvorima, Boromini je bio neuravnotežen čovek, koji je digao ruku na sebe u trenutku nervnog rastrojstva. U Rim je došao sa severa, iz Lombardije. Otac mu je bio ugledni arhitekta, a najbliži rođak bio mu je Karlo Maderna, jedan od najpoznatijih arhitekata u Rimu toga doba. Sledeći iskustva obojice, Boromini je pre nego što je došao u Rim postao kamenorezac. Svoj talenat i snagu je utrošio tako što je više od jedne decenije klesao grbove, festone, balustrade na crkvi Sv. Petra. Na istoj građevini radio je ogradu od kovanog gvožđa. Arhitektonskih poslova dugo nije imao, bio je nadzornik radova na gradilištima palate Barberini i San Andrea della Valle. Obe građevine je projektovao Karlo Maderna, pa se zaposlio po rođačkoj liniji. Maderna je imao veliki uticaj na Borominija, tako da je on izrazio želju da bude sahranjen u istoj grobnici sa njim. Posle smrti Maderne, radove na crkvi Sv. Petra vodio je Bernini i Boromini je nastavio da radi za njega. Bernini mu je ostavljao veliku slobodu u radu, čak ga je više usmeravao da se bavi arhitekturom nego što je to Maderna činio. Njihov odnos, međutim, od početka je bio obeležen nizom konflikata, jer su njihovi karakteri i njihov pristup arhitekturi bili suviše različiti Bernini je u najvećoj meri bio još uvek “uomo universale” koji je slikarstvo i skulpturu smatrao dovoljnom podlogom za bavljenje arhitekturom. Boromini je, međutim, bio izraziti praktičar, graditelj izvođač radova. Razlike u statusu, iako su po godinama bili skoro vršnjaci, smetala je Borominiju. Bernini je, naime, bio slavljen kao prva ličnost rimskog graditeljstva, a Boromini je prešao tridesetu bez nekih posebnih priznanja. Godine koje je Boromini utrošio kao izvođač radova bile su za njega krajnje ponižavajuće i čekao je priliku da kritikije Berninija. To se dogodilo oko 1645. godine, kada je Bernini imao problema sa stabilnošću kula koje je želeo da postavi na krajevima pročelja Sv. Petra. Najviše je kritikovao tehničke nedostatke objekata, jer je znao da je Bernini u tim elementima najslabiji. Prilika se Borominiju ukazala tek 1634. godine kada je španski monaški red trinitaraca naručio u Rimu manastr Sv. Karla Boromejskog. U literaturi je ovaj kompleks poznat i pod nazivima San Carlo alle Quattro Fontane. Lokacija se nalazi u blizini palate Brberini na raskršću ulica koje na uglovima imaju zgrade sa fontanama. Kako bi pokazao šta zna, Boromini je prvo projektovao klaustar i trpezariju, pa pošto su naručioci bili zadovoljni, kako je na maloj i nepravilnoj lokaciji to izveo, dobio je i izradu same crkve. Crkva se smatra jedinstvenim primerom arhitektonskog baroknog rešenja. Pri projektovanju, on je zanemario princip modula, odnosno mere nastale multipliciranjem modula koji je najčešće bio prečnik stuba. Boromini je ovu crkvu i svoje kasnije građevine zasnivao na geometrijskim jedinicama –

58

Razvoj arhitekture naselja – Arhitektura baroka

celinam. Njegov proces razmišljanja nije znači bio u pravcu stvaranja plana koji se u celini kao i u svojim delovima sastoji od dodavanja modula. On je pošao putem deljenja koherentne geometrijske celine na geometrijske podceline. To je bio srednjovekovni način razmišljanja pa se smatra da je to znanje poneo još iz Lombardije, kraja u kojem je bila jaka zidarska tradicija. U horizontalnom planu crkva je zasnovana na dva jednakostranična trougla sa zajedničkom osnovicom duž transverzalne osovine objekta. Ova kruta geometrija je zatim oblikovana kao zatalasani zid, isprekidan nišama. Najviše pažnje privlače stubovi koji su grupisani u nizovima po 4 u intervalima, sa razmacima oko podužne i poprečne osovine. Smenjivanjem glavnih i sporednih udubljenja zidova stvoren je određeni ritam. U gornjoj zoni taj ritam je promenjen, zato što su elementi drugačije povezani. Određeni elementi čine celinu prostora koherentnom iako sve deluje promenljivo. To je na prvom mestu veoma snažan i jak antablman, koji uprkos ustalasanosti ostaje čvrsta horizontalna prepreka za oko posmatrača lako uočljiva i prati duž celog obima crkve. U to se ubrajaju i sami stubovi koji po svojoj prirodi nisu imali pravac, ali koji su ostvarili kontinualnost i homogenost malog prostora upravo svojom naglašenom brojnošću. Iznad ove osnove, Boromini je projektovao i neobičnu kupolu. Odstupio je od postavljanja svoda kao što se to inače radilo iznad kružnih i ovalnih osnova (po tipu Panteona) i ubacio je prelaznu zonu sa pandantifima koja mu je omogućila neprekinutu zakrivljenost ovalne kupole. Ustvari, on je nad ovalnom osnovom podigao konstrukciju karakterističnu za kvadratne i pravougaone osnove. Delovi ispod pandantifa imali su funkciju stubaca kao što se to javlja u osnovi grčkog krsta. U zoni pandantifa nalaze se i poprečne niše koje su, zajedno sa oltarskim i ulaznim prostorom obradili kasetama koje se po visini smanjuju i tako sugeriraju da se radi o većoj dubini od stvarne. Kupola je ovalne osnove i obrađena je dubokim kasetama u oblicima oktogona, heksagona, krsta, što daje saćasti izgled. Taj se oblik udaljio od Berninijeve ideje klasično postavljenih kaseta. Osvetljenje se dobija iz laterne, ali i iz same baze kupole, gde se otvori nalaze sakriveni iza stilizovanih listova koji daju utisak da je kupola odvojena od masivnog i kompaktnog korpusa građevine. Boromini je u enterijeru transponovao tri različita strukturalna tipa: valovitu donju zonu, koja daleko poreklo ima u oblicima Hadrijanove vile kod Tivolija; prelaznu zonu sa pandantifima koja potiče iz plana grčkog krsta; kupolu na ovalnoj osnovi koja je po tradiciji mogla biti podignuta samo iznad osnove zgrade istog oblika

Ova sloboda i oštroumnost u komponovanju, tri različita strukturalna tipa predstavljaju stepenik kojim je Boromiri znatno unapredio arhitektonsku misao i omogućio dalja istraživanja u severnoj Italiji i dalje, širom Evrope. Fasada crkve rađena je znatno kasnije i predstavlja poslednje Borominijevo delo. Sistem artikulacije zasniva se na kombinovanju malih i gigantskih stubova što se kao ideja javilo još kod Mikelanđelovih radova (na palatama Kampidolja). Boromini je motiv, međutim, primenio na nov način, postavio ih je u dve ravnopravne zone čime je, ustvari, delovao protivno ideji zbog koje je kombinacija nastala. Umesto da ujedini front prolazom kolosalnih stubova, on ih je ustvari dva puta ponovio. Stubovi u gornjoj zoni obuhvataju celinu koja je
59

Razvoj arhitekture naselja – Arhitektura baroka

suprotna onoj u donjoj zoni, Pročelje se sastoji od tri dela. U donjoj zoni dva bočna konkavna dela i konveksni centralni deo čvrsto su međusobno povezani neprekinutim, snažnim vencem koji prati talasastu liniju u gornjoj zoni tri dela su konkavna i venac iznad je podeljen na segmente. Pored toga medaljon završen lukovičasto potpuno anulira efekat venca kao horizontalne prepreke. U donjoj zoni mali stubovi uokviruju niše sa okruglim prozorima i služe kao oslonci za niše sa statuama; gore, mali stubovi uokviruju niše i nose panele, tako da je stvorena obrnuta situacija, ono što je dole otvoreno, gore je zatvorerio i obrnuto. Otvor za vrata ima kontrast u isturenoj konveksnoj kutiji. Iznad niše Sv. Karla Boromejskog nalazi se medaljon. Očigledno je da se Boromini služio principom koji naglašeno podvlači polarizaciju unutar iste teme, a to isto povezuje i unutrašnjost sa spoljašnošću crkve. Ova obrada fasade sa minimumom golog zida, prebogatom plastičnom dekoracijom gde oko nigde ne može da se odmori od utisaka, tipično je za zreli barok. Pored svih arhitektonskih veština, Boromini je u ukrase uključio još i fantastične elemente, kao što su na primer kerubini koji uokviruju nišu sa Sv Karlom Boromejskim, a čija krila prerastaju u zaštitni luk iznad niše. Velika je snaga izraza koju Boromini iskazuje i koja nije primerena drugim autorima tog vremena. Bernini, na primer, nije nikada koristio takve elemente, jer se nije nikada odvojio od narativnosti u skulpturi, koja kod njega nije bila podređena arhitekturi. Drugi veliki projekat Boromini je dobio za crkvu San Ivo Arhigimnazije (danas univerzitet La Sapienza). Crkvu je trebalo podići u istočnom delu izduženog kortilea koji je arhitekta Đakomo dela Porta već bio izgradio. Boromini je ponovo izabrao sistem triangulacije, ali ovog puta trouglovi formiraju pravilan zvezdoliki šestokrak. Tačke prodora leže na prečniku i zvezdolika linija se dobija spjanjem tačaka. Polukružni ispadi koji zamenjuju špiceve jednog trougla određuju krug sa radijusom od polovine stranice trougla. Pre crkve San Ive della Sapienza, šestokraka zvezda je bila isključena iz projekta. U upotrebi čak nije bio ni heksagon. Razlog je bio jednostavan. Za razliku od kvadrata, oktogona, gde se iste strane suprotstvaljaju drugim stranama kroz dve glavne osovine, kod heksagona jedna osovina prolazi kroz stranice, a druga kroz dva ugla. Tako plan proizašao iz heksagona nema saglasja, već može biti i konfliktnih situacija. Ovaj problem Boromini je uspešno rešio. Njegov metod je bio revolucionaran. Umesto da formira prema tradiciji glavni heksagonalni prostor sa nižim delovima u uglovima trougla, Boromini je u tim mestima postavio kolosalne stubove naglašavajući da posmatrač može da registruje jedinstvo i homgenost celog crkvenog prostora. Ovaj osećaj je potenciran vrlo oštro definisanim vencem, koji prenosi zvezdoliki oblik na visinu. Pristup je sličan kao kod crkve San Karlino. Svaki krak je artikulisan u tri dela, dva manja, identična koja uokviruju veći. Suprotno od crkve Sv. Karla, kupola zatvara korpus građevine bez prelaznih formi. Ona ustvari, nastavlja zvezdoliki plan od kojeg se svaki segment otvara u prozor. Veoma je snažno naglašena vertikalnost. Na fantastičan način meša se tehnička virtuoznost i religijski simbolizam nebeske i zemaljske zore. Spolja San Ivo koristi dela Portin okvir u koji se smešta crkva sa polukružnim pročeljem i zatvorenim arkadama, kao suprotnost otvorenim duž drugih strana kortilea. Iznad ovog korpusa je smeštena jedna od najsnažnijih kupola. Boromini je sledio tradiciju da zatvori kupolu, a ne da se njene krivine vide,

60

Razvoj arhitekture naselja – Arhitektura baroka

kao što je to bio običaj nakon Bruneleskija. Struktura njegove kupole ima pet delova: prvo se iznad korpusa zgrade diže heksagonalni tambur koji konveksno ispada iznad konkave ulaza; svaki od šest delova tambura podeljen je na dva manja, bočna, i jedan centralni veći, kao što su trijade u enterijeru; tamo gde se dve konveksne strane sučeljavaju postavljeno je ojačanje koje daje vitalnost i tenziju zgradi; iznad je postavljena stepenasta piramida, podeljena rebrima kao kontraforima; piramida je krunisana lanternom sa dvostrukim stubovima i konkavnim udubljenjem između.

Sličnost sa malim hramom iz Baalbeka je upadljiva. Iznad ove tri zone, koje ustvari imaju tri različita karaktera, uzdiže se završna spirala koja ,ih povezuje kao vodeći element. Spirala je monolitna i skulptoralna, a ne odgovara nijednom elementu ni spolja ni unutra. Ona je čvorište energije koja se oslobađa u velikoj gvozdenoj kugli postavljenoj na samom vrhu. San Ivo se mora smatrati Borominijevim remek delom, jer je na toj građevini on iskazao potpun repertoar arhitektonskih elemenata kojima je suvereno vladao. Sva druga dela su ostala ili nedovršena ili su lokacijski tako postavljena da on, kao autor, nije mogao da se potpuno iskaže. Za razliku od Berninija koji je arhitekturu tretirao kao pozornicu dramatičnih događaja izraženih kroz skulptoralnu dramatičnost, crkva San Ivo je predstavnik najdinamičnije koncepcije arhitekture, na način kako se motivi prepliću, sažimaju ili proističu jedan iz drugog. Treba podvući naročito Borominijevo okretanje srednjovekovnoj tradiciji severne Italije. Kod nekih manjih objekata primenio je i trompe, tako česte u romanici i gotici severne italije. One su se koristile pre vizantijskih pandantifa koji su se koristili u renesansi. Boromini je porudžbinu za crkvu Sv. Agneze na trgu Navona dobio kada je prvobitni graditelj Karlo Rainaldi bio otpušten. Naručilac je bio papa Inokentije X, koji je želeo da trg na kojem se nalazila , njegova porodična palata pretvori u jedan od najvećih u Rimu. Uz palatu se nalazila jedna starija crkva i Sv. Agneza je trebalo da je zameni. Rainaldi je bio zamislio osnovu grčkog krsta, ali sa kratkim kracima. Kako je projekat već bio počeo da se realizuje, Boromini je morao da se uklopi. Ipak on je uspeo da manjim izmenama promeni karakter projekta. Prostor pripremljen za stupce ukrasnog dela je zatvorio i tako obradio da izlaze iz zida, tako da se ima utisak da su i stupci i kraci iste širine, a prostor deluje kao oktogon To je naglašeno skulptoralnim elementima, naročito kolorističkim tretmanom enterijera. Celo telo je bojeno belo, samo su stubovi od crvenog kamena. Vertikalizam je sugeriran jako naglašenim vencem koji udružuje i povezuje luke između nosećih stubova. Jedna vrsta atike iznad venca, koja se javlja ispod ukrasnog dela pojačava taj vertikalizam. Oktogonalni prostor koji se kao slika odražava i u uređenju poda, podržan je koherentnim ritmom alternacije plitkih niša uokvirenih pilastrima i visokih krakova krsta uokvirenih stubovima. Uvlačenjem krakova, Boromini je potencirao tenziju, obuhvatajući projektom izuzetno visok tambur i razvijenu krivinu kupole. (Rainaldi je bio zamislio plitak tambur i široku, plitku kupolu.)
61

Razvoj arhitekture naselja – Arhitektura baroka

Znatno više slobode Boromini je imao u spoljašnjoj obradi crkve. Tamo gde je Rainaldi imao vestibil, Boromini je uvukao fasadu i završio je konkavno. Pored toga, proširio je fasadu i na delove fasada okolnih zgrada čime je dobio prostor za slobodostojeće kule-zvonike zavidne visine. Tu se može uočiti određena ideja koja povezuje njegovo rešenje i Berninijeve kule uz pročelje crkve Sv. Petra. Ono što nije pošlo za rukom Berniniju, Boromini je ovde s lakoćom ostvario. Ni na jednoj crkvi do tada nije ostvarena takva sagledljivost na prvi pogled, istovremeno, kula zvonika i kupole. U spoljašnosti Sv. Agneze može se uočiti i prostorna inspiracija fasadom crkve Sv. Ivo. Nakon smrti pape Inokentija X, situacija se promenila i sad je Boromini izgubio posao, a vratio se Karlo Rainaldi. Odma je izmenio (pokvario!) ono što još nije bilo završeno; unutrašnju dekoraciju, lanternu na kupoli i fasadu iznad venca. Visoka atika i timpanon u centru, jednostavna plastika na fasadi crkve i zvonika nisu bili Borominijeva zamisao. Boromini je radio na još jednoj crkvi koju je započeo drugi autor. To je crkva San Andrea della Fratte, koju je gradio Gaspare Guerra. Ovaj objekat je Boromini napustio i on je ostao nedovršen. U unutrašnjosti se malo vidi od njegovih izmena. Daleko je značajnije uređenje eksterijera. Glavni utisak na posmatrača ostvaruje se vizurom kupole i kule koje se vide kada se ide niz ulicu Capo le Cose, a to je ono što ovu, inače običnu, crkvu izdvaja. Kupola je, kao na crkvi Sv, Ivo, zatvorena u jedan tambur, ali se javljaju četiri dijagonalno postavljena kontrafora, pa su tako stvorena četiri jadnaka lica, koja se sastoje od široke konkave tambure i uže konkave delova sa kontrforima. Boromini je ponovo pošao od prostornog razvoja ritmičkih trijada, kao što su kolosalni redovi u donjoj zoni koji su objektu obezbedili koherentnost. Ova struktura trebalo je da bude krunisana lanternom koja je, na žalost, ostala samo u projektu. Kontrast kupoli je kula u severo-istočnom delu crkve. Sastoji se od tri superponirana dela, Najdonji je masivni kvadrat, odnosno kocka u prostoru, koja ima uglove flankirane stubovima, druga zona je kružna i otvorena, sledi na izvestan način model antičkih monopterosa. Iznad se nalazi jedna neproporcionalno teška balustrada koja pritiska taj kružni tok stubova. Treća zona je, takođe, otvorena, ali se sastoji od po dva kerubina između kojih su duboke konkave, što je usavršena verzija onoga što je već viđeno na crkvi Sv. Ivo. Završetak kule je krunisan sa četiri izvučene volute koje nose krunu. To predstavlja vrhunac trijumfa kako vere, tako i Borominijevog koncepta građevine koja stremi nebu. U Borominijevom opusu postoje još dve crkve Santa Maria dei Sette Dolori i Zajednice za propagandu vere, ali one se ređe spominju i manje cene. Specifičan problem rešavao je Boromini u malom oratorijumu (kapeli) u okviru manastira bratstva kongregacije Sv. Filipa Nerija. I u ovom slučaju je lokacija zadatka bila ograničena, jer se oratorijum gradio odma uz crkvu Santa Marla in Vallicella. Iza oratorijuma izgrađeni su delovi manastirske celine, iako je po veličini i značaju manastir bio značajniji od manastira Sv. Karla Boromejskog, ipak u njemu nije ostvarena ona živost i kompaktnost kao kod San Karlina, Projekat je, međutim, obeležen sjajnim pročeljem oratorijuma, čija organizacija nema veze sa unutrašnjom dispozicijom. Glavni ulaz deluje kao da je simetrično postavljen prema unutrašnjem rasporedu, iako to nije tačno. Na fasadi je Boromini spojio opšti sakralni izraz i elemente ukrasa sa elementima profanih građevina, kao što su, na primer, prozori. Kongregacija

62

Razvoj arhitekture naselja – Arhitektura baroka

je tražila da fasada ne bude od kamena, kako ne bi konkurisala fasadi crkve Santa Maria in Vallicella. Zato je Boromini do najvišeg stepena razvio tehničku preciznost malterske obrade opeke. Glavni deo fasade ima 5 delova povezanih pilastrima, sve zakošeno u blagoj konkavi. Ali, dok je u donjoj zoni centralni deo konkavan, u gornjoj zoni tu se nalazi duboka niša. Fasada je po prvi put krunisana oblikom timpanona koji se sastoji od krivih i pravih linija. Oblik timpanona uslovljen je je vertikalnim tendencijama na fasadi. Tri centralna dela sugeriraju ritam tako što su neznatno izbačeni i razdvojeni od bočnih dodatnim polupilastrom. Iako postoji jedinstvo svih 5 delova, trijada centra je naglašena, a timpanon pojačava ovaj utisak. Od ostalih elemenata dekora ističu se duboke niše u donjoj zoni koje zidu daju punoću zatim prozori u prvoi zoni koji imaju timpanone, koji kao da sabijaju podeoni horizontalni venac, zatim rešenje prozora na drugom spratu, koji su opet slobodni i uokvireni zidom. Posebno vešto Boromini je uradio jedan delikatan zadatak u enterijeru crkve San Giovanni in Laterano. Ova stara, kasnoantička bazilika iz IV veka bila se u XVII veku skoro srušila, pa je trebalo popraviti i dati joj savremeniji izgled unutrašnjosti. Boromini je došao na ideju da poveže po dva stuba bazilike i da ih objedini unutar jednog stubca. Svaki, tako dobijeni stubac, uokvirio je kolosalnim redom pilastara kroz celu visinu broda i u tako dobijene niše postavio je tabernakule sa skulpturama svetaca. Između stubaca su formirane arkade, što je stvorilo jedan ritam poznat još kod Bramantea, pa čak i kod Albertija. Boromini je pored ritma uvedenog smenom visokih stubaca i nižih arkadnih otvora (A, b, A, b) uveo i ritam nižih tabernakula i viših arkada (a, B, a, B). Što se tiče profanih građevina, Boromini je bio vezan za nekoliko njih, ali nijednu nije u potpunosti izveo. Ovde se spominju samo Palazzo Spada, Palazzo Falconieri, Palazzo Pamphilli na trgu Navona, biblioteka Alessandrina u severnom krilu arhigimnazije Sapienza. Kod biblioteke su ormani za knjige sastavni deo arhitekture i to je bila nova koncepcija koja će postati prototip za biblioteke u XVIII veku. Najveći podihvat u profanoj arhitekturi bila je zgrada Collegio di Propaganda Fide. Jezuiti su bili na vrhuncu moći i svojim zgradama zauzimali su centralne pozicije u Rimu. Jedna od tih lokacija bila je na uglu Španskog trga, ali je prostor bio vrlo nezgodnog oblika. Bernini je zgradi već bio i napravio fasadu sa trga. Postojao je čitav niz problema, tako da je malo šta moglo da se uradi u enterijeru. Daleko interesantnija bila je obrada fasade ka ulici di Propaganda. I ovde, kao na San Filippo Nerri fasada je imala dvostruku funkciju za crkvu i za palatu. Duža osovina crkve postavljena je paralelno sa ulicom, a fasada ima potpuno nesvakidašnji karakter palate. Podela na 7 delova artikulisana je sa džinovskim redovima pilastera, od tla do vrlo oštrog venca. Sve je sažeto i pojednostavljeno. Kapiteli imaju samo nekoliko uspravnih kanelura, venac je bez friza. Centralni deo je vrlo blago konkavan i čini kontrast prema ravnim linijama fasade. Iznenađujuće bogato je rešen samo prozor iznad portala. Ostali prozori su, takođe, dekorisani, ali deluju, kao zbijeni u uskom prostoru između velikih pilastara. Svaki drugi prozor ima isti motiv kao portal, a parni imaju motiv prozora iznad portala. Isto se ponavlja i na drugom spratu, ali u znatno pojednostavljenoj formi. Može se uočiti da se Bernini celog svog života bavio modelovanjem prostora i masa i da se to odvijalo kroz evoluciju i transformaciju ključnih motiva koji su bili njegova specifičnost. Usled toga što je svaku strukturu podređivao

63

Razvoj arhitekture naselja – Arhitektura baroka

osnovnom geometrijskom konceptu, on se udaljio od renesansne metode projektovanja u masama i modulima, i okrenuo se ka funkcionalnom, dinamičkom, ritmički jasnom ''kosturu'' građevine. Nešto je, ipak, pozajmio i od drugih autora, i to od onih kojima se posebno divio od Mikelanđela i Paladija, njihove ideje, elemente helenizma. S druge strane, za vreme njegovog života, Bernini i njegove pristalice smatrali su da je on razorio prihvaćene konvencije i pravila dobre arhitekture. BAROKNA ARHITEKTURA U ITALIJI Uz Berninija i Borominija u Rimu se ističe i ličnost Pjetra da Kortone. On je dugo bio u drugom planu jedino zato što sve do II svetskog rata nije postojala iscrpna analiza njegovog arhitektonskog opusa. Njegovo pravo ime bilo je Pietro Berrettini (1596.-1669.), ali kako je poticao iz grada Kortone, po njemu je dobio svoje umetničko ime. Školovao se prevashodno za slikara, ali za razliku od mnogih drugih umetnika čiji se razvojni put može pratiti iz godine u godinu do vrhunca zrelosti i slave Pietro da Kortona je bio jasno formirana ličnost već u svojoj 26 godini. Izrazite individualnosti, on se aktivno bavio paralelno slikarstvom i arhitekturom sve do smrti. Kada je bio u zenitu slave njegove kolege su mu iskazale veliko poštovanje izabravši ga za rukovodioca (principe) akademije di San Luca na 4 godine. Kako je uz akademiju bila jedna stara crkva da Kortona je dobio dozvolu da je ponovo izgradi i tu uredi svoju grobnicu Tokom radova na pripremi za građenje tu je pronađeno telo Sv. Martine, pa je zato odlučeno da se crkva preuredi i preradi u dvojnu građevinunu koja je dobila naziv crkva Sv. Luke i Sv. Martine i postala je jedna od najznamenitijih baroknih crkava u Rimu. Osnova ove crkve je u obliku grčkog krsta sa apsidalnim završecima. Osa od ulaza ka oltaru neznatno je duža od poprečne, a zid je podeljen na tri altemativna plana.Slično je i sa redovima. Pilastri zauzimaju plan ispred stubova, stubovi ispred kupole i u apsidama se različito odnose prema zidu. Skroz oko crkve pilastri i stubovi su homogeni članovi jonsko reda. Umesto valovitog zida, da Kortona insistira na utisku jedinstva centralnog plana logičnim rasporedom redova. Boja je bila očigledno značajan faktor kojim se naglašava bogatstvo plastičnih ukrasa na zidovima i redovima. Enterijer crkve je potpuno bele boje tako da je plastika posebno naglašena. Kao kontrast oštrim formama donje zone svodovi apside su bogato ukrašeni. Sve je plastično obrađeno i skoro da nema pedlja zidne površine koji se vidi, a da nije plastično obrađena. Iznad pandantifa ukrašenih reljefom i još jednog sada kružnog venca podignut je visoki tambur perforiran prozorima koji su dimenzija kao da su na ravnoj površini. Kupola je od rebara sa kasetiranom ispunom. U analizi dekorativnih elemenata Sv. Martine i Luke uočava se veliki uticaj firentinskog oblikovanja, kao što su, na primer, oštre i uglaste forme, uz istovremeno korišćenje veoma glatkih, mekanih oblika. Da Kortona je ovaj način obrade uveo prvo u svoje slikarstvo, a zatim i u arhitekturu, pri čemu je dodao i treću dimenziju. Ova sličnost u detaljima slikarstva i plastične dekoracije tako je bliska da je bilo moguće stvoriti iluziju produbljenog prostora, gde se ne zna gde počinje slikarstvo, odnosno završava arhitektura.

64

Razvoj arhitekture naselja – Arhitektura baroka

Da Kortonin način smenjivanja oštrih i mekanih linija uočava se, na primer, u obradi kupolnih elemenata. U enterijeru su za prozore, na primer, korišćene prave forme, stroge za timpanon i doprozornu dekoraciju, dok su kasete u kupoli u stvari rascvetani oblici. Isto se vidi i u spoljašnjoj obradi gde se iznad prozora nalaze vrlo mekani oblici dvostrukih voluta koji se ponavljaju i na laterni u obliku voluta. Fasada Sv. Martine i Luke predstavlja korak napred u dotadašnjoj tradiciji. Na krajevima građevine nalaze se po dva pilastra, tako da izgleda kao da oni pritiskaju zid između njih, odnosno kao da zatalasanost proističe iz stalnog aktivnog stiskanja s bokova. To je isto vreme kada je Boromini radio oratorijum Sv. Filipa Neri, pa izgleda da su njih dvojica istovremno došli na ideju formiranja krivolinijskog fronta. Druga novina na fasadi je stav autora da stilski redovi (stubovi) imaju više funkciju uokviravanja, odnosno da dele krivinu zida na jasno definisane delove. U donjoj zoni stubovi su skoro utisnuti u mekanu masu zida, dok su na spratu oštro sečeni pilastri jasno i reljefno istaknuti ispred zida. Ovaj princip suprotstavljanja mekanih i oštrih oblika javlja se i na detaljima, pa je u centralnom delu upotrebljen, ali u obrnutom smislu. Oštro je istaknut portal dok je u gornjoj zoni središnji deo utonuo u odnosu na bočne delove. Ovom metodom da Kortona je postigao dinamičnu koordinaciju unutrašnjosti i spoljašnjosti građevine. Osnovne crte ovog njegovog stava jasne su i na drugim objektima. Na crkvi Santa Maria della Pace, čiju je fasadu uredio (na crkvi iz ranijih godina primenio je sistem elemenata kao kod Sv. Martine i Luke), ali je to poslužilo samo kao motiv za centralni deo iznad veoma isturenog portika i velikih konkavnih bočnih krila koja obuhvataju centralni front. Sam front crkve rezultat je urbanističkog zahvata koji je da Kortona izveo formirajući mali trg ispred crkve. Crkvu je tretirao kao pozornicu, a trg kao auditorijum, okolne kuće kao lože. Tako se bočni delovi crkve javljaju kao vrata na pozornici iza kojih se kriju ulice iza trga. Nekoliko glavnih elemenata fasade imalo je puno uticaja na arhitekte kasnijih generacija. Na prvom mestu, veliki jako istureni portik, veoma plastično razdvaja spoljašnjost od unutrašnjosti. To je motiv koji je u znatno skromnijoj meri koristio Bernini na Sv. Andrei al Kvirinale. Završni motiv je ogroman timpanon sa segmentnim timpanonom unutar sebe, koji ima oblik glavice šrafa čime se prekida krovni venac i stvara prostor za grob pape Aleksandra VII, što celoj fasadi daje pomalo ekstravagantan izgled. Dalji korak u monumentalizovanju ideje da Kortona je napravio na fasadi Sv. Marie ip via Latta (1658.-1662.). Ovde je još više naglašen klasičan motiv stubova na frontu koji su kristalisani i jasno definisani kao jedini motiv. Ulični front nije dozvoljavao da se fasada zatalasa, pa je zato, naglašena struktura na drugi način. Centralni deo fronta u obe zone je široko otvoren, u prizemlju u obliku portika, a na spratu u obliku lođe. Objedinjavanje centralne i bočnih strana obavljeno je završnim krovnim timpanonom koji isto ima u sebi segmentni prekinuti deo. To je luk koji povezuje dve polovine zgrade, odnosno preko snažnih venaca. Ovaj motiv poznat je iz helenističke i rimske imperijalne arhitekture (Dioklecijanova palata u Splitu, hram u Baalbeku), javlja se i kod Albertija na crkvi San Sebastiano.

65

Razvoj arhitekture naselja – Arhitektura baroka

Iako je da Kortona postao čuven po ovim arhitektonskim delima, on je bio još poznatiji po fantastično bojenom slikarstvu kojim se primarno bavio. Lično je govorio da mu je arhitektura zabava u slobodno vreme. Od ostalih radova treba istaći konkurs za izgradnju Luvra u Parizu na kojem je izgubio od Berninija, projekat za novu crkvu u Firenci, dok je velika Villa de Pigneto srušena. Zahvaljujući Berniniju, Borominiju i da Kortoni, Rim je postao veliki centar u kojem se unapređivala barokna arhitektura. Pomalo u senci ove trojice velikana stvarali su brojni drugi graditelji izrazitih individualnih karakteristika, od kojih se ovde pominju samo neki od njih. Nešto mlađi od prve trojice bio je Karlo Rainaldi (Carlo Rainaldi, 1611.-1691.), koji se može smatrati tipičnim baroknim arhitektom. On je ostao upamćen po tri značajna dela iz druge polovine XVII veka. To su crkve Santa Maria in Campitelli, fasada crkve San Andrea della Valle i kompleks od dve crkve na Narodnom trgu (Piazza del Popolo). Osnova crkve Santa Maria in Kompitelli ima osnovu koja predstavlja prerađeni plan crkve Sv. Agneze. Tokom projektovanja prednost je data oblikovanju fasade, dok je kupola, znatno umanjena praktično postala nevidljiva, sakrivena iza pročelja. Veliki broj motiva i elemenata sa fasada crkve Sv. Martine i Luke, kao i sa Sv. Marie in via Lata mogu se prepoznati, nešto transformisani, i na ovoj fasadi. Glavna osobenost pročelja je završetak krova u obliku prekinutog timpanona sa ubačenim segmentnim lukom. Igrom stilskih redova od pilastera, preko polustubova do slobodnostojećih stubova formirana je fasada bez većih ukrasnih elemenata osim kapitela na ovim elementima i timpanonima. Volute su simbolično postavljene u obliku uskih vitica. Paralelno sa fasadom Sv. Marije in Kampiteli, Rainaldi je radio i pročelje crkve San Andrea Vale, koju je u grubom obliku projektovao i izveo. Struktura i raspored masa sličan je kao kod prethodne crkve, ali je bio predviđen znatno veći broj elemenata, sve je trebalo da bude razbuktano u plastično izvajanim skulpturama i detaljima koje je njegov asistent Karlo Fontana, nakon Rainaldijeve smrti znatno uprostio dajući im klasičnije oblike. Pored navedenih radova Rinaldi je paralelno radio i kao urbanista. U tom svojstvu je projektovao veliki trg iza Narodne kapije (Porto del Popolo). Sa trga su u centar Rima vodile tri radijalno postavljene ulice. Udarne vizurne tačke bile si one na sučeljavanju ovih ulica. Rainaldi je tu projektovao dve simetrično postavljene crkve sa velikim i upadljivim kupolama. Pošto su, međutim, parcele bile različitih veličina simetričnost je postignuta na jedan veoma znalački način. Na užoj lokaciji crkva ima ovalnu kupolu, a na široj lokaciji kružnu. Uža, eliptično formirana kupola pripada crkvi Santa Maria di Monte Santo, a veća, kružna kupola, crkvi Santa Maria de Miracoli. Postavljene na ovaj način one stvaraju utisak identičnosti po veličini i obliku. Rainaldi, međutim, nije završio ove gradjevine, pa su svoje izmene uneli Bernini i Karlo Fontana. Pročelja obeju crkava su skoro klasična, sa pravilnim porticima. U Rainaldijeva dela treba uvrstiti još i rešenje spoljašnjeg omotača oko apside na staroj, bazilikalnoj crkvi kod koje je Rainaldi jedinstvenom površinom objedinio centralnu staru apsidu i bočne kapele papa Siksta V i Pavla V, u jednu jedinstvenu, impresivnu masu, sagledljivu sa velike udaljenosti. Bernini,

66

Razvoj arhitekture naselja – Arhitektura baroka

koji je takođe ponudio rešenje, na tom mestu je formirao drugačiju apsidu sa otvorenim, transparentnim portikom, skoro skulptoralnog izražaja. Od njegovih profanih građevina ističu se palata Selvisti i lođa u dvorištu palate Borgeze, obe u Rimu. Uz Karla Rainaldija treba istaći još i arhitektu Martina Longija mlađeg (Martino Longhi, 1602.-1660.), koji je ostavio jedno veoma upečatljivo delo, pročelje crkve Santi Vincenzo i Anastasio koja se nalazi na trgu Trevi. Ova fasada je izuzetno bogato naseljena stubovima i samo na prvi pogled ima sličnosti sa crkvom Santa Maria in Kampiteli. Glavna karakteristika fasade su po tri stuba sa svake strane centralnog dela u obe zone po vertikali. Ovaj motiv celoj fasadi daje izuzetnu snagu, koja je podcrtana u donjoj zoni razmakom između ovih stubova i onih koji se nalaze na ivicama fasade. Elelementi timpanona su tako zbijeni da deluju snagom pritiska stvarajući odgovarajući naboj koji je svojstven baroku. Jedan od tih karakterističnih baroknih elemenata je školjka koja je stisnuta u segmentnom luku na horizontalnom vencu, zatim girlanda koja dinamično vezuje dva luka, zatim nagomilavanje elemenata u završnom timpanonu. To sve zajedno doprinosi efektu veličanstvenosti i masivnosti. U proučavanju baroknih crkava u Rimu treba obratiti pažnju i na crkvu Santi Domenico e Sisto, koju je projektovao Vencenzo della Greca (rodom iz Palerma). Uska fasada koju su dorađivali i neki drugi autori ne bi bila toliko značajna da nema izuzetno rešeno stepenište kojim se prilazi, a koje se grana u dva zakrivljena kraka. To se može smatrati preludijem, uvodom u kasnija znatno veća i grandioznija urbanistička rešenja javnih stepeništa kao što su špansko u Rimu i niz drugih po Evropi. Tokom XVII veka, sve do osamdesetih godina, arhitektura ostalih delova Italije ne može se po snazi stvaralaštva meriti sa Rimom. Od čitavog niza stvaralaca koji su radili u tom periodu, i koristili se idejama rimskih arhitekata, najviše se izdvaja Baltazare Longena (Baltassare Longhena, 1598.-1682.). On je bio savremenik Berninija i po dužini života se može meriti sa njim. Kapitalno delo Longene je crkva Santa Maria della Salute. To je bila zavetna crkva (ex voto) kojom su venecijanci zahvaljivali Bogu što nisu svi pomrli od kuge tokom 1630. godine. Danas se silueta Venecije ne može zamisliti bez kupole ove crkve koja je smeštena na ulazu u kanal Grande. Zbog te kupole često se nepravedno zapostavljao ostali elementi strukture koji zahtevaju detaljnu analizu, zato što su kasnije često ponavljani od strane mlađih generacija. Osnovni oblik osnove je pravilni oktogon sa deambulatorijumom, nastao po tipu kasnoantičkih hrišćanskih svetilišta (crkve Sv. Konstance u Rimu, na primer) koji se nije ponovio u renesansi. Sličnost sa antičkom i srednjovekovnom arhitekturom zadržava se samo u osnovi, ali ne i u elevaciji. U elevaciji su slobodno interpretirani severnoitalijanski oblici potekli od Bramantea. Glavna razlika ogleda se u različitom tumačenju stubova. Umesto da se arhitektura stubova oktogona u donjoj zoni prenese u tambur, dolazi do prekida, jer je iznad svakog kapitela na vencu između donje i gornje zone postavljena po jedna figura proroka, koja tako svaki stub pretvara u izolovanu jedinicu, a na određen način naglašava centralni karakter naosa. Od Paladija potiče koloristički tretman enterijera. Svi konstruktivni delovi građevine urađeni su od sivog kamena, a čisto beli, su zidovi i ispuna. Ova koloristička shema nije sasvim nova, a ima i drugih paladijevskih elemenata.

67

Razvoj arhitekture naselja – Arhitektura baroka

Visoki postamenti za stubove takođe se mogu videti kod Paladijevih građevina. Sve to zajedno daje eneterijeru određenu strogost i čistoću izraza. Autor je s naporom uspeo da i u spoljašnjoj arhitekturi zadrži oktogonalni oblik, a da pritom ništa ne žrtvuje u enterijeru. Njegova želja je bila da se crkva može sagledati odma u celini, pa je to verovatno bio razlog zašto je izabrao oktogonalnu osnovu koja daje homogenu sliku u vidnom polju. Glavni i najupadljiviji elementi fasade su kapele koje u donjoj zoni deluju tako da crkva, posmatrana sa bilo koje strane deluje kao završena celina. Kao držače kupole upotrebio je velike dekorativne i funkcionalne volute koje daju luksuznu notu celoj građevini. Velika kupola je dvostruka. Spoljni omotač nije izrađen od kamena, već je drvena konstrukcija presvučena olovom (što je bio venecijanski običaj). Glavna kupola po svemu sledi oblik kupole crkve Sv. Petra, dok ona u oltarskom prostoru ima kružni tambur od opeke i flankirana je sa dva zvonika, čime sledi venecijansko-vizantijska tradicija (crkva Sv. Marka ima zgusnute kupole). Centralne građevine sa deambulatorijumom ostale su retkost u Italiji, ali su zato na interesantan način stigle u Španiju. Njih je importovao Karlo Fontana, rimski arhitekta, preko crkve koju je izgradio u gradu Lajoli. U Španiji je ovaj oblik postao veoma omiljen. Od profanih građevina interesantna je palata Pezaro, koju je Longena projektovao sasvim u duhu renesansnih ideja Sansovina i Sanmikelija. Druga palata je Rezoniko sa rustificiranim redom stubova u prizemlju. Glavni predstavnik barokne škole u Firenci je verovatno Bernardo delle Đirandole (delle Girandole, 1536.-1608.) koji je sledio stvaralaštvo renesansnog arhitekte Đorđa Vazarija. Svestrano obdaren, bio je slikar, dekorater i vajar, pa je verovatno zato njegov arhitektonski izraz više dekorativne nego strukturalne prirode. On je dovršio Galeriju Ufici, pročelje crkve Sv. Trojstva (St. Trinita), a radio je još i vatromete, fortifikacije i scenografije. GUARINO GUARINI (Modena, 17. I 1624.-Milano, 06. III 1683.) U XVII stoleću na severu Italije došlo je do začajnih političkih promena. Naglo je počela da se razvija država vojvodstvo Pijemont, koja će kasnije imati odlučujuću ulogu u ujedinjenju Italije tokom XIX veka. Ličnost Guarina Guarinija koji je živeo u glavnom gradu Pijemonta Torinu, učinila je da ovaj grad stekne i primat u arhitekturi na kraju XVII veka. Guarino Guarini stoji po svojoj specifičnoj individualnosti negde između Borominija i Kortone ali je po iskazivanju interesovanja za neke druge discipline sasvim neobična ličnost vredna posebne analize. Kao veoma mlad, Guarini je pristupio redu trinitaraca, pa je kao monah učio teologiju, filozofiju, matematiku i arhitekturu u Rimu. Tu je, na licu mesta, mogao da posmatra crkvu San Karlo ale kvatro fontane i oratorijum Sv. Filipa Nerija, što se jasno uočava u pristupu njegovih dela. Niz godina on je, zatim, proveo kao sveštenik predavajući teologiju, filozofiju i matematiku u Modeni i Mesini. Posle toga je preseljen u Pariz, gde je projektovao i izgradio crkvu svoga reda, St. Anne la Royale. Crkva je početkom XX veka srušena, ali je ostala zabeležena u njegovoj knjizi ''Architettura civile" koja je posthumno bila

68

Razvoj arhitekture naselja – Arhitektura baroka

izdata 1737. godine. Osnova crkve je bila u obliku grčkog krsta sa zatalasanom fasadom, kao kod San Karlina. Najekstravagantniji deo svih Guarinijevih građevina bio je tambur sa kupolom. Ovde je kupola bila patuljasta i ukrašena sistemom međusobno prepletenih dvojnih rebara. U Parizu je napisao i jedno izuzetno naučno delo, koje se ovde spominje zato što se on u njemu zalaže za geocentrični sistem, iako se tada znalo za stavove Kopernika i Galileja. Takvo konzervativno poimanje univerzuma sasvim je u suprotnosti sa slobodom kojom se upuštao u konstrukcijske bravure pri rešavanju kupola na crkvama. Pre nego što je došao u Torino veruje se da je proputovao Španiju i Portugaliju, gde je u Lisabonu projektovao crkvu Santa Maria della Divina Providenza, koja je nešto kasnije bila uništena u čuvenom snažnom zemljotresu. Guarini je u Torino stigao kao zreo stvaralac i za 17 godina koliko mu je ostalo do smrti stvorio je svoje najslavnije građevine. Pored crkve San Filipo Neri, koja se kao nedovršena srušila i bila zamenjena novom koju je izgradlo arhitekta Juvara, u Torinu su ostale tri crkve centralnog plana, palata Karinjano (Palazzzo Carignano, 1679.) i Collegio Nobili (1678.). Od sakralnih građevina kapela Svetog Pokrova (Sintissima Sindone) i crkva Sv. Lorenca (San Lorenzo) ubrajaju se u najkvalitetnija dela italijanske barokne arhitekture, dok je svetilište La Consolata manje interesantno. Vladajuća kuća Pijemonta, Savoja, došla je u posed jedne od najsvetijih hrišćanskih relikvija – svetog pokrova, kojim je Hrist bio pokriven nakon skidanja sa krsta. Za takvu relikviju oni su kod Guarinija naručili projekat velike kapele na istočnom kraju katedrale i u čvrstoj vezi sa vojvodskom palatom. Cilindrično telo kapele bilo je artikulisano u pravilnim razmacima kolosalnim pilastrima i manjim redovima, što je u arhitekturi poznato kao Paladijevski motiv. Logično bi bilo očekivati da se ovakvo cilindrično jezgro završi polusfernom kupolom. Guarini je, međutim, poremetio normalni tok i uveo je prvo kenveksne ispade, tri kružna vestibila u centralnom prostor. Potpuno je promenio značenje pravilne artikulacije, pošto je iznad cilindra postavio zonu sa pandantifima. Dva po dva dela je premostio velikim lukom, a tako premošćeni delovi smenjuju se sa otvorenim delovima. Ovim postupkom dolazi do čudnih kontradikcija u slaganju elemenata. Veliki pilastri postavljeni u centru luka nemaju nikakvu funkciju. Iznad njih se nalazi složeni ornamentalni motiv. U tri pandantifa nalaze se veliki prozori koji odgovaraju prozorima u lucima. Ukratko, Guarini je slobodno interpretirao pandantife iz arhitekture slobodnog grčkog krsta, prilagodio ih tako da ima 3, a ne 4 i upotrebio ih je kao prelaz između kružnog tela kapele i kružnog tambura, što je građevinski potpuno bespredmetno i nelogično. Guarini se često povezuje i upoređuje sa Borominijem i moguće je da triangularna geometrija potiče iz tog uticaja. Guarini ga je, međutim prevazišao iznenađujućim disonantnim odnosima, to jest nijedna zona ničim ne ukazuje šta će se dogoditi u sledećoj zoni. Ta konfliktna situacija sa zonama povezuje ga i sa manirizmom, a još više se to uočava u obliku ukrasa. Iznad pandantifa je visoki tambur sa šest velikih lučno zasvedenih prozora u alternaciji sa pilastrima i to udvojenim. Iznad tako jasno definisanog tambura očekivala bi se i takva kupola, a ustvari se tu nalazi jedno od najneobičnijih konstrukcija, od centra do centra luka tambura razapeti su segmentni luci. U sledećem redu opet od centra do centra segmentnih lukova su razapeti novi luci i tako šest puta za redom.

69

Razvoj arhitekture naselja – Arhitektura baroka

Između lukova su otvori podeljeni vertikalnim rebrom što se sve ogleda i sa spoljašnje strane kao konstrukcijski skelet kupole. Ustvari, ova konična (kupasta) konstrukcija nije naročito velika, ali subjektivno, optička iluzija se nalazi unutra kao da se radi o velikoj visini. To je postignuto perspektivnim smanjivanjem lukova. Impresija je naglašena specifičnom primenom boje. Kontrast crnog mermera i pozlate u donjim zonama i sivog kamena u kupoli ublažuje tonske vrednosti na većoj udaljenosti. Na vrhu, kupola se završava dvanaestrostranom zvezdom, a u centru lebdi sveti golub snažno osvetljen sa 12 ovalnih prozora lanterne. Spoljašnjost je isto tako upečatljiva kao i unutrašnjost i ovde, opet, jedna novina smenjuje drugu. Glavni motiv donje zone su 6 velikih prozora tambura sa snažno naglašenom ondulacionom linijom iznad njih. Iznad venca bez ikakve najave javlja se uznemiravajuća zbrka cik-cak stepenasto poređanih masa što odgovara segmentnim rebrima u unutrašnjosti. To je sve pri vrhu skupljeno nizom vrlo čistih prstenova, a iznad je opet jedna struktura slična pagodi kojoj ništa ne odgovara u unutrašnjosti. Cela zgrada podređena je svojom geometrijom dogmi Sv. Trojstva. U blizini kapele Presvetog Pokrova nalazi se crkva sv. Lorenca. Osnova je oktogon koji svojim krivinama zalazi u glavni prostor. Iza konstrukcije od 16 crvenih stubova nalaze se niše sa statuama. Statue su bele, na crnoj pozadini, uokvirene belim pilastrima. Motivi se smenjuju pod čudnim uglovima, ali su svi objedinjeni snažnim neprekinutim vencem koji jasno naglašava oktogon. U sledećoj zoni sledi iznenađenje. Pandantifi su smešteni po dijagonalnim osama i na tom nivou oktogon je transforrnisan u grčki krst sa vrlo kratkim kracima. Pandantifi i luci ovog krsta funkcionalno su potpuno odvojeni od nosača u donjoj zoni, što je neuobičajeno. Ova revolucionarna ideja Guarinija može se shvatiti tek kada se uporedi sa crkvom Sv. Agneze na trgu Navona u Rimu arhitekte Borominija. Iznad pandantifa nalazi se galerija sa ovalnim prozorima između kojih je 8 stubaca koji nose rebra za svod. Rebra formiraju osmokraku zvezdu završenu u vrhu pravilnim oktogonom. Iznad svega je lanterna sa visokim tamburom visine kao cela glavna kupola. Spolja je to oblik tambura u kojem se ustvari nalazi glavna kupola, a iznad je manji tambur i kupola. U podužnoj osi nalazi se kapela Santa Maria Maggiore. Glavne karakteristike Guarinijeve sakralne arhitekture preuzimane su i transformisane širom Evrope. Kupole i njihova organizacija su na prvom mestu. Guarini u svojoj knjizi "Architettura civile" piše: ''Svodovi su glavni delovi arhitekture" i čudi se kako je o tome tako malo pisano. Sličnost kupole Sv. Lorenca sa španskomavarskom strukturom iz VIII veka (kao džamija u Kordobi) uvek se mora isticati. Postoje, međutim, značajne razlike. U Španiji kupole nisu prozračne, pošto njihov svod leži na konstrukcijskom skeletu od rebara. Guarini je eliminisao zidnu masu između rebara. Šta je pritom imao na umu može se protumačiti čitanjem dela njegove knjige u kojem raspravlja o razlikama koje postoje u romanskoj i gotskoj arhitekturi, pri čemu se može naslutiti divljenje za gotske građevine. U profanoj arhitekturi njegovo ostvarenje palate Karinjano (Carignano) ostaje zabeleženo kao prva civilna građevina sa zatalasanim zidom fasade. Ono što je Bernini želeo da predloži za fasadu Luvra, ovde je sada realizovano i to u opeci. Posebno je interesantan slog i ornament u opeci koji su po karakteru skoro arapski.

70

Razvoj arhitekture naselja – Arhitektura baroka

BAROKNA ARHITEKTURA U FRANCUSKOJ U periodu renesanse u Francuskoj je bio vidan uticaj italijanske umetnosti. To se nastavilo i početkom XVII veka kada je Bernini duže vreme boravio u Parizu, a pre njega još i Vinjola. Pokazalo se, medjutim, da francuski ukus nije naklonjen bogatstvu baroknih detalja. Zato su se francuski arhitekti napregli da stvore osoben, nacionalni stil koji ima znatno više odlika klasične (antičke) arhitekture. Za to su najviše bili zaslužni graditelji Salomon de Bros (Salomon de Brosse, 1541.-1624.) i @ak Lemersije (Jacques Lemercier, 1585.-1654.), Fransoa Mansar (Francois Mansart, 1598.-1666.) i i Luj le Vo(Luis Le Vaux, 1612-1670). U Parizu je dugogdišnja gradnja Luvra omogućila da se ogledaju razne generacije arhitekata i graditelja. U rekonstrukciji srednjovekovnog dvorca Luvra za vreme renasanse arhitekta Lesko je bio izgradio samo jedno krilo. Dalje proširivanje unutrašnjeg dvorišta počeo je čak Lemersje 1624. godine i ukrasio ga sa izvanredno obrađenim Paviljonom sa satom (Pavillori de I'Horloge), čime je napravio cenzuru između postojećeg renesansnog i novog krila koje je tek trebalo izgraditi. To novo krilo bilo je replika Leskoovog dela, ali sa dosta slobode u izrazu. U gornjoj zoni su postavljene karijatide kao oblik stilskog, reda, a iznad je postavljen krov specifičnog oblika koji će postati karakteristika francuske arhitekture u narednim generacijama. Između 1650. i 1664. godine Luj le Vo je dovršio dvorište, a deset godina kasnije Klod Pero je ponudio rešenje za čuvenu istočnu fasadu Luvra kojom je eliminisao projekte Berninija i Pjetra da Kortone. Ova fasada sastoji se iz jedne monumentalne kolonade udvojenih stubova na visokom postamentu sa potpuno ravnim krovnim završetkom (atikom) i timpanonom na sredini. Rešenje isturenih završnih delova na krajevima fasade uz kolonadu tipično su francusko rešenje. Salomon de Bros je imao veoma istančano osećanje za zidanje crkvenih građevina, ali i za projektovanje profanih građevina. Palata Luksemburg poseduje osobene karakteristike njegovog stila. Njegov udeo u izgradnji Luvra nije tako značajan kao drugih autora. Nasledio ga je @ak Lemesije koji je bio znatno mlađi i vrlo raspoložen da prihvati barokne karakteristike. Crkva kod Sorbone koju je projektovao ima kupolu, dve zone kao crkva Il Đezi u Rimu i interesantnu osnovu u kojoj je oltarski prostor iste dužine kao i brod. Fransoa Mansar predstavlja veliko ime francuske arhitekture, a po svom radu stoji na prelazu iz renesanse u barok. U duhu italijanskog baroka izgradio je jedno krilo dvorca Bloa. Druga značajna građevina koju je on izgradio je Mezon Lafit (Maison Lafitte) koju karakteriše sistem povezanih, ali međusobno razdvojenih paviljona. Crkva Val-de-Gras (Val-de-Grace) nastavlja pravac u kojem je građena crkva Sorbone. Građenje je započeo Mansar, a dovršio Lemersje. Fasada je komponovana u dve zone sa snažno naglašenim elementima kao što su stubovi, pilastri, timpanoni i niz dekorativno obrađenih voluta koje drže glavni brod. Centralna kupola je velike visine i sa obiljem ukrasa što uopšte nije u saglasnosti sa obradom pročelja. Najveća rezidencija izgrađena u XVII veku je dvorac Vo-le-Vikont (Vaux-le Viconte) koji je projektovao arhitekta Luj le Vo sredinom ovog stoleća. On je

71

Razvoj arhitekture naselja – Arhitektura baroka

uspeo da ukomponuje veliki centralni salon u osnovu, tako da ceo unutrašnji prostor deluje kao scenografija. Na platformi koja je razdvojena vodenim ogledalom od ostalog terena, postavljen je dvorac. Ogledanje fasade u vodi još više ih dramatizuje. Iza zgrade se nalazi bašta koju je uredio Le Notr (Le Notre), gde su se održavale čuvene noćne zabave. Ovaj projekat i njegova realizacija može se smatrati prototipom za znatno veći projekat - kraljevsku rezidenciju Versaj. Kao Luvr u Parizu tako se i Versaj može smatrati svedokom francuske arhitektonske istorije. Na prostoru izabranom za građenje nalazio se stariji lovački dvorac kralja Luja XIII. Slično kao i u slučaju Luvra koji je postepeno uvećavan od manje srednjovekovne građevine, tako se i Versaj , dograđivao uz pomoć nekoliko generacija arhitekata. U drugoj poloviru XVII veka gradnju je započeo Le Vo, ali njegov rad je utopljen u znatno veći obim dogradnji koje je obavio @il-Arduen Mansar (Jules Harduin-Mansart). On je dogradio bočna krila 1678. godine, a zatim je proširio celu palatu. Početkom XVIII veka (1706.), @ak-Anž Gabriel još je dodao niz zgrada u stilu klasicizma. Glavna vrednost, međutim, nije toliko u arhitekturi građevina već u izvanrednoj i promišljenoj sintezi enterijera i parka koji okružuje palatu. Unutrašnjost palate koja je delo Lebrena (Lebruin) i njegovih saradnika temelji svoju vrednost na monumentalnosti koja je postignuta nizanjem svečanih dvorana. Sve dvorane su međusobno povezane po dužoj osi (enfilade). Paralelno sa ovim dvoranama salonima teku velike, bogato ukrašene galerije. Najpoznatija je Galerija ogledala (Galerie des Glaces), kod koje su preko puta niza prozora postavljena ogromna ogledala. Time se stvara teatralna atmosfera, što je i bila jedna od karakteristika baroknih abijenata. Ceo enterijer je podređen glorifikaciji vladara, jer su površine zidova ukrašene slikarstvom i skulpturom sa takvim programima da se direktno veliča monarh, ili je primenjena jedva skrivena alegorija. Park je uredio Lenotr sa nizom radijalno postavljenih staza i sa alejama koje duboko zadiru i stapaju se u pejsaž. Treba odma reći da je Versaj sa svojom arhitekturom teškog baroka smatran prilično van mode u salonima Pariza. U taj barok ubraja se i kapela Versaja koju je projektovao @il-Arduen Mansar, koja se smatra remek-delom iluzionizma i dekorativnosti. Međutim, za razliku od ovakvog pristupa oblikovanja versajske kapele, @jl-Arduen Mansar je bio autor i sasvim drugačije koncepcije crkve Invalida (Domes des Invalides). Ova crkva može se smatrati vrhuncem francuskog izraza u arhitekturi XVIII veka, koja stoji na pola puta između baroka i klasicizma. Unutrašnji prostor je zamišljen vrlo barokno, odnosno dramatično. Kroz otvor u donjoj kupoli sagledava se gornja kupola koja je bogato oslikana i osvetljena skrivenim prozorima. Kroz ovu skromnu analizu može se uočiti koliko su već francuski arhitekti različito poimali barok u odnosu na italijanske autore. Engleska je bila još udaljenija od Italije u smislu prihvatanja izvesnih elemenata. BAROKNA ARHITEKTURA U ENGLESKOJ Vezu engleskih arhitekata sa Italijom uspostavio je Inigo Džouns (Inigo Jones, 1573.-1652.) početkom XVII veka. On sam je bio svestrana ličnost (uomo universale) i bavio se scenografijom, kostimografijom, maskama za

72

Razvoj arhitekture naselja – Arhitektura baroka

pozorište i drugim umetničkim disciplinama. Nakon povratka iz Italije, on je prihvatio posao glavnog arhitekte kraljevstva. Džouns je težio da gradi u čistoj i razumljivoj renesansi, kojoj je dao fine i skladne proporcije. Verovao je da arhitektura mora da bude disciplinovana, muška (pod uticajem Vitruvijeve podele) i bez afektacija, tako da nije prihvatao ništa što nije u potpunosti razumeo. Upravo radi toga, on se divio Paladiju i njegovu misao je preneo i usadio u englesku arhitekturu. Zato je engleska arhitektura paladijevska u najvećoj mogućoj meri. Njegov projekat Kraljičine kuće (Queen's House) u Griniču pored Londona sa rustično obrađenjm prizemljem, glatkim zidovima sprata i centralnom kolonadom koja formira lođu, sve zajedno je veoma uspešna lična interpretacija paladijevih ideja. Znatno poznatija, zbog istorijskih događaja koji su se tu odigrali, je kuća za svečanosti (Banqueting O House) u okviru velike palate Vajthol (Whitehall). Fasada ovog dela je artikulisana stubovima u centralnom delu i pilastrima sa strane čime se naglašava veličina, odnosno dužina sale. Podeoni venac između prizemlja i sprata koji se vidi u spoljašnjoj arhitekturi ustvari ne odgovara unutrašnjem prostoru koji je jedinstven po visini. Cela arhitektura je znatno više elaborirana i ukrašena nego što je to kod Kvins Hausa, ali su proporcijski odnosi izuzetno promišljeni. Tu je unutra čuvena prostorija dvojne kocke (Double Cube) sa izuzetno visokom zasvedenom tavanicom koju je oslikao Piter Pol Rubens, a namena joj je bila da se u njoj izlažu portreti koje je radio slikar Van Dajk. Od Džounsovih dela treba još spomenuti crkvu Sv. Pavla u Koven Gardenu (Covent Garden) čiji je projekat bio zasnovan na Vitruvijevom hramu u toskanskom stilu od opeke, sa veoma jednostavnim portikom. Veliki požar skoro potpuno je uništio stari centar Londona 1666. godine. To je pružilo priliku da se kao autor posebno iskaže sir Kristofer Ren (Cristopher Wren, 1631.-1723.), jedna od najcenjenijih ličnosti u arhitekturi Engleske. Po svom obrazovanju Ren je bio astronom i kao profesor je radio u Oksfordu. Kada je 1665. godine boravio u Francuskoj upoznao je Berninija, koji je tada radio projekte za Luvr. To poznanstvo ga je definitivno opredelilo za arhitekturu, tako da se iz Pariza vratio sa velikom bibliotekom dela iz oblasti arhitekture i skicama. Nakon požara u Londonu sve građevine morale su se podizati od kamena i opeke, a gradnja je strogo nadgledana. Kako su anglikanske crkve imale relativno jednostavni program, Renove crkve su bile jeftinije i brzo su se gradile. U požaru je stradala i katedrala Sv. Pavla, pa je i taj posao bio poveren Renu. Za taj zadatak on je pripremio veliki broj planova i maketa. U početnoj fazi bio se opredelio za relativno stari centralni plan italijanskog tipa. Tokom daljeg rada, međutim, morao je da nađe kompromisno rešenje kako bi zadovoljio svešteničke zahteve. Oni su tražili longitudinalni plan sa dugačkim oltarskim prostorom. Prihvatajući takvu osnovu Ren je uspeo da nametne veliku, dominantnu centralnu kupolu kao baroknu odliku. Ovo usaglašavanje nije ostalo bez posledica po tkivo građevine. Mnogi elementi su morali biti prikriveni, tako da je jedan kritičar to čak komentarisao na sledeći način: ''Jedna polovina Sv. Pavla izgrađena je da sakrije drugu polovinu". Ipak, čitav niz elemenata je bio vrhunskog kvaliteta. Kupola predstavlja jedan od najlepših baroknih oblika, iako u osnovnoj zamisli sledi oblik i izraz Bramanteovog Tempijeta. Praktično cela zgrada hrama podignuta

73

Razvoj arhitekture naselja – Arhitektura baroka

je na visinu u obliku kupole, a broj stubova je udvostručen kako bi izraz bio dinamičniji. Drugi veliki projekat Kristofera Rena, dvorac Hempton Kort (Hampton Court) je samo započet i nije dovršen, a i nije realizovan onako kako ga je autor zamislio, Njegova želja je bila da stvori engleski Versaj, ali to je uspelo samo u nekim delovima. U Engleskoj je baroknu arhitekturu u punom smislu ostvario Sir Džon Venbro (John Vanbrugh) na dvorcu Hauard (Howard) i čuvenoj Blenam palati (Blenheim). Ova palata nastala je nakon 1704. godine kada su princ Evgenije Savojski i vojvoda od Malboroa sjajno potukli francusku vojsku u bitci kod mesta Blenhaj na Dunavu. Zahvalnost vojvodi od Malboroa je bila izražena kroz poklon u vidu izgradnje palate. Zato se ova građevina najčešće opisuje kao vojni spomenik, a ne kuća, ponajmanje dom. Za razliku od komplimenata koji se upućuju objektima, da su dobro uklopljeni u pejsaž, ovde je izražena težnja ka suprotnom efektu. Palata je ustvari suprotstavljena pejsažu tako što je smeštena na potpuno ravnom platou, očišćenom od svakog rastinja. Kompozicija građevine jeste barokna, ali u sprezi sa takvim postavljanjem u okruženje ona se više tretira kao romantična iluzija viteške slave nego realna struktura. Tehničku pomoć u izradi palate pružio je arhitekta Nikolas Houksmor (Nicolas Hawksmoor) koji je izgradio i čitav niz vrlo uspelih baroknih crkava u Londonu. Baroknu završnicu predstavlja rad arhiteke Džemsa Gibsa (James Gibbs, 1682.-1754.), koji je u Londonu projektovao crkvu Sv. Martin-u-polju (St. Martin-in-the-Fields), u Oksfordu biblioteku Redklif Kamera (Radcliffe Camera) u obliku rotonde. BAROKNA ARHITEKTURA U NEMA^KOJ I AUSTRIJI Krajem XVII veka Austrijska carevina počela je da igra značajnu ulogu u Evropi, pa su se u germanskim zemljama začele neke progresivne ideje u arhitekturi toga doba. Situacija je bila povoljna, završio se veliki tridesetogodišnji rat, Turci su se povukli iz centralnih delova Evrope, a katolička crkva je povratila svoju samouverenost. Prvi barokni oblici na ovim područjima veoma mnogo duguju arhitekturi Borominija i Guarinija, koju su u austrijsku prestonicu uvela dvojica arhitekata Fišer fon Erlah i Lukas fon Hildebrant. Fišer fon Erlah (Fisher von Erlach, 1656.-1723.) studirao je u Rimu za vreme Berninijeve starosti i bio je pod snažnim uticajem njegovog skulptoralnog tretiranja arhitekture. Njegovo glavno delo, crkva Sv Karla Boromejskog (Karlskirche), liči na prvi pogled na Borominijevu crkvu sv. Agnez. Uz bočne zvonike ovde se pojavljuju i visoki trijunfalni stubovi po ugledu na antičke stubove Trajana i Marka Aurelija. Ovi zvonici i stubovi su prilično udaljeni od centralne kupole, tako da liče na kompoziciju crkve Superga kod Torina, arhitekte Juvare. U profanoj arhitekturi Fišer fon Erlah je pokušao da monumentalnost Versaja postigne na velikorn dvorcu u Šenbru kod Beča. Smatra se da je on uspeo još bolje da sintetizuje dugačke fasade. Lukas fon Hildebrant je izgradio čitav niz palata i letnjikovaca na kojima je ukras bio preterano izražen. Prva palata koju je na taj način obradio bila je

74

Razvoj arhitekture naselja – Arhitektura baroka

zgrada Gornjeg belvedera. Najfantastičnija primena ukrasa je na letnjoj palati u Drezdenu. Najpoznatiji deo te palate je Cvinger (Zwinger) arhitekte Mateus Popelmana (Mathaus Pope.llmann), na kojoj se ukrasi gomilaju, ali na vedar i veseo način. Severnije od Beča barokna arhitektura je bila sve življa i vedrijih oblika. Arhitekta Baltazar Nojman (Balthasar Neumann) projektovao je hodočasničku crkvu u Filcnhajligenu (Vierzhnheiligen). U toj građevini je verovatno postignut ideal barokne arhitekture, totalno prožimanje prostora što proizvodi neverovatan utisak na gledaoce. Osnova crkve je sastavljena od krugova koji se međusobno presecaju. Luci, balkoni i skoro lebdeće kupole potpuno su prekrivene arabeskom isprepletenih cvetova, plastično izraženih oblaka, andjelčića i drugih ukrasa. Oltar se, neuobičajeno nalazi u sredini unutrašnjeg prostora. Uz ovu crkvu treba spomenuti i drugu građevinu koju je Nojman projektovao, takođe bogatu dekorativnim elementima. To je biskupska rezidencija u Virburgu, sa slikarstvom venecijanskog majstora Tiepola u enterijeru. Ova arhitektura pripada poslednjoj fazi baroka koja se naziva rokoko. Rokoko nije poseban stil, to je deo baroka kao što postoji cvetna gotika ili zrela renesansa na kraju tih stilskih pravaca. Osnovne razlike su pre svega u poimanju svetlosti u građevini. U baroku postoji naglasak na naponu, pritisku, tenziji, a u rokokou su svi pokreti lepršavi kao igra. Iako je poreklo rokokoa francusko, u Nemačkoj se rokoko znatno, više ispoljava u arhitekturi. U Francuskoj je rokoko znatno vezan za uređenje enterijera i druge lepe umetnosti.

75

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful