Dr Olga Hadžić NEKE ČINJENICE O HRANI Uvod Vazduh, voda i hrana predstavljaju tri najvažnije ljudske potrebe bez

kojih je život nemoguć. Ne retko mislimo da o hrani znamo sve ili makar dovoljno, ali nije loše podsetiti se makar osnovnih stvari. Hrana ne služi samo da utoli glad, već i da obezbedi funkcionisanje tela, kako u njegovim osnovnim zahtevima, tako i u situacijama posebnih potreba. Da bi telo optimalno funkcionisalo, potrebno je da hrana zadovolji i kvantitativno i kvalitativno, što znači da moramo da unosimo dovoljne količine hrane koja svojim kvalitetom obezbeđuje unos svih potrebnih materija. Ovako pravilno uravnotežena ishrana će obezbediti očuvanje zdravlja. Nepravilna ishrana, bez obzira da li se radi o nedovoljnom ili prekomernom unosu ili je neuravnotežena pa oskudeva u važnim sastojcima, predstavlja zdravstveni rizik. Hranljive materije Hranljive materije (sastojci namirnica) se grubo dele u tri glavne kategorije: ugljeni hidrati, masti i belančevine. Ovo su tzv. makronutrijenti i uz vodu čine veći deo namirnica. Mogu biti biljnog ili životinjskog porekla i predstavljaju energetski izvor normalnog telesnog funkcionisanja. Minerali i vitamini su telu potrebni u značajno manjim količinama, ali su zdravstveno apsolutno neophodni. Nazivaju se mikronutrijentima. Dodatna kategorija su dijetna vlakana, koja nemaju hranjivu vrednost, ne podležu procesu varenja, ali su neophodni u kombinaciji sa ostalim namirnicima u procesu varenja. Biljnog su porekla; nalaze se u povrću, voću i žitaricama. I naravno, ne zaboravimo vodu! Naša tela su velikim delom voda, pa je ravnoteža između unosa i ubitka vode preduslov života i zdravlja. Ugljeni hidrati Ugljeni hidrati su glavni izvor energije za naše telesno i mentalno funkcionisanje Ugljeni hidrati bi trebalo da pokriju od 50 do 75 % ukupnog kalorijskog unosa i definitivno se ne bi smeli izbegavati u ishrani. Ugljeni hidrati hrane se u odnosu na svoj sastav dele u nekoliko kategorija: monosaharidi (najpoznatiji: glikoza i fruktoza), disaharidi (saharoza – šećer koji najčešće koristimo, laktoza – mlečni šećer, trehaloza – nalazi se u gljivama, maltoza – ječmeni slad), oligosaharidi (ima ih u leguminozama, semenkama, luku, žitaricama, belom luku), polisaharidi (skrob).

Preporuka je da se u ishrani pretežno koriste složeni ugljeni hidrati bogati dijetnim vlaknima (cerealije, proizvodi od integralnog brašna, žitarice u integralnom obliku, povrće i voće). Par informacija o dijetnim vlaknima. Dijetna vlakna spadaju u tzv. neskrobne polisaharide, dakle po sastavu su ugljeni hidrati ali nemaju hranjivu vrednost niti energetsku ulogu, ne podležu procesu varenja, a takodje ne obezbedjuju gradivne materije. Ipak, neophodni su u kombinaciji sa ostalim namirnicima u procesu varenja jer povećavaju sekreciju enzima u crevima, smanjuju nivo serumskog holesterola, smanjuju potrebu za insulinom (važno kod ljudi koji pate od dijabetesa) i tako generalno pomažu i zdravlje i varenje. Trebalo bi konzumirati najmanje 20 - 30 g dijetnih vlakana dnevno. Na žalost, u savremenoj ishrani unos vlakana je daleko ispod ove količine. Ova vlakna deluju kao čistač digestivnog trakta, povećavaju sekreciju enzima u crevima, smanjuju nivo serumskog holesterola, smanjuju potrebu za insulinom (važno kod ljudi koji pate od dijabetesa) i tako generalno pomažu i zdravlje i varenje. S druge strane, na mestu je upozorenje da ni sa dijetnim vlaknima ne treba preterivati jer mogu ometati resorpciju važnih minerala. Belančevine Belančevine koje unosimo ishranom obezbeđuju telu zadovoljenje potreba u bitnim amino kiselinama, koje obezbedjuju rast, održavanje i reparisanje tkiva, a takodje su fundamentalni izvor vitalnih supstanci: enzima, hormona, transmitera itd... kao i ključni izvor zadovoljenja potreba tela u ukupnom azotu. Unos belančevina ishranom je više nego nužan. Preporučen dnevni unos je oko 0,8 g po kilogramu telesne težine, mada adolescenti i sportisti imaju potrebu za dnevnim unosom koji je i do dva puta veći. Izraženo kroz procente, dnevni udeo belančevina u ishrani bi trebao da bude oko 10 -15 % ukupnog energetskog unosa. Belančevine hrane mogu biti biljnog i životinjskog porekla. Nisu sve istog kvaliteta ni sastava, pa je za obezbeđivanje optimalnog unosa neophodna raznovrsna ishrana. Disbalans može da nastane kod loše izbalansirane vegeterijanske i/ili veganske ishrane, pa se ljudi koji se odluče na ovakav način ishrane moraju dobro obavestiti o sadržaju pojedinih aminokiselina u namirnicama koje koriste, da bi nadoknadili deficit nastao zbog isključivanja iz ishrane pojedinih ili svih namirnica životinjskog porekla. Za belančevine se obično kaže da su gradivni elementi, ali one takođe mogu služiti i kao izvor energije (1 g belančevina razradnjom obezbeđuje 4 Cal). Do razgradnje belančevina dolazi kada je u ishrani nizak unos ugljenih hidrata (« proteinske dijete ») što nije bez zdravstvenog rizika zbog povećane produkcije azota i gubitka važnih minerala što može voditi do drugih poremećaja. Masti, izvor i rezerva energije Masti su moćni izvori energije (9,3 Cal po gramu) i lako se skladište pa predstavljaju i rezervu energije. Osim što su energetski izvor i rezerva, masti su takođe važne za metabolizam vitamina, koji su rastvorljivi u mastima (vit A, vit E, itd..), sintezu

hormona, a učestvuju i kao konstitucioni elementi svih tkiva i te masti se nazivaju strukturne masti. Jasno je da bi život bez masti bio nemoguć. Preporučen unos je 25 do maksimalno 30 % ukupnog energetskog unosa, pri čemu valja obratiti pažnju na kvalitativna svojstva tj. vrstu i sadržaj masnih kiselina u mastima hrane. Nekoliko činjenica je bitno kad govorimo o mastima hrane. Po poreklu, masti delimo na biljne i životinjske. Prema količini pojedinih masnih kiselina u njima, govorimo o zasićenim, mononezasićenim i polinezasićenim (organska jedinjenja od kojih su sačinjene masti, masne kiseline, po vrsti mogu biti zasićene, mononezasićene i polinezasićene, pa odatle potiče podela). Zasićene masne kiseline su prisutne u mastima mesa i mleka (životinjske masti), mononezasićene u biljnim uljima, a najbolji izvor polinezasićenih je morska riba. Nekoliko reči o tzv. trans masnim kiselinama. Posebna kategorija namirnica je ona koja u sebi sadrži trans masne kiseline. Govorimo o biljnim proizvodima, za koje se donedavno mislilo da nisu štetni (margarin, biljni šlag, biljna pavaka, biljni sir, itd...). Do skora se smatralo da su isključivo štetne životinjske masnoće (crveno meso i punomasni mlečni proizvodi, svinjska mast...), pa je veličana uloga margarina u ishrani, ali, nauka ipak kaže: mnogo su štetnije industrijski proizvedene namirnice koje sadrže trans masne kiseline, od prirodnih masnoća, pa bile one i životinjskog porekla. Šteta o kojoj govorimo sastoji se u tome da visok nutritivni unos masti koje sadrže trans masne kiseline, povećava nivo « lošeg » (LDL), a snižavaju nivo « dobrog » (HDL) holesterola u krvi. Preporuka je da se detaljno prouči sastav neke namirnice koja je industrijski proizvedena i da se proveri procenat sadržaja trans masnih kiselina (ne sme biti veći od 2 %, mada bi bilo dobro da ih nema uopšte). Dakle, čim uočite da na deklaraciji o sastavu proizvoda piše - hidrogenizovana biljna masnoća, neka to bude signal za oprez (na žalost, to ćemo videti na deklaracijama jako velikog broja proizvoda). Ove masti se dobijaju hidrogenizovanjem i drugim industrijskim procesima prerade namirnica biljnog porekla. Koriste se za produženje trajnosti peciva, slatkiša, slanih grickalica, brze hrane, ima ih u svim supama iz kesice, svim mesnim prerađevinama iz konzervi... Najbogatiji izvor je margarin, zatim hidrogenizovano biljno ulje, pa pekarske masnoće itd...

Za normalan rast, razvoj, poželjan nivo otpornosti organizma, reprodukciju i sprečavanje nastanka bolesti za koje nepravilna ishrana predstavlja faktor rizika, potrebno je da unos hranljivih materija bude uravnotežen. To praktično znači da se energetski unos obezbeđuje tako da približno 60 % unosa bude porekla iz ugljenih hidrata, 10 – 15 % iz belančevina i najviše 30 % iz masti. Takođe je neophodno svakodnevno unositi dovoljnu količinu vitamina i minerala. Sve ovo se postiže raznovrsnom i uravnoteženom ishranom. Navike vezane za ishranu, ukoliko su pravilne, pomažu očuvanju zdravlja, produžetku dužine života, većem kvalitetu življenja i sprečavanju bolesti. Ishrana nije isključivi faktor koji uslovljava napred navedeno, ali je postojan i celovekovni činilac. Zato

ima smisla menjati nepravilne navike. Evo nekoliko jednostavnih intervencija koje će dovesti do toga da ishrana postane pozitivan zdravstveni uticaj:                   Napravite plan ishrane; Planirajte nabavku namirnica; Planirajte obroke i trudite se da obedujete u isto vreme; Napravite plan nedeljnog jelovnika; Izbegavajte masnu, jako zasoljenu i hranu bogatu šećerom; Postepeno menjajte maslinovim uljem druge vrste ulja i masnoća; Koristite u ishrani više voća i povrća; Umesto industrijskih supa (supa iz kesice) jedite domaće supe i čorbe; Dajte prednost kuvanom mesu, mesu pečenom u rerni ili na roštilju u odnosu na prženo i pohovano; Isto važi za ribu; Postepeno isključite iz ishrane pohovanu i u dubokom ulju prženu hranu; Povrće radije kuvajte, pecite u rerni ili na gril tiganju; Jedite više salate, tj. povrća u sirovom/svežem stanju i koristite maslinovo ulje kao preliv; Isključite iz ishrane mesne prerađevine, viršle, paštete i sl; Makar dva puta nedeljno jedite ribu; Ne dozvolite da dan prođe bez voća. Pojedite svakog dana najmanje jednu voćku; Izbegavajte ili još bolje, potpuno odustanite od “brze” hrane; Svakoga dana pijte dovoljno vode.

Kupujte pametno!     U kupovinu krenite siti i sa spiskom namirnica koje ste planirali da kupite; Lista za kupovinu treba da je u saglasju sa prethodno napravljenim planom ishrane; Čitajte etikete na prehrambenim proizvodima, obratite pažnju na sastav namirnica; Ne kupujte hranu koju ne bi trebalo da jedete. Ako je unesete u kuću pre ili kasnije ćete je i pojesti;  Ne kupujte prerađenu hranu, tj. kupite meso, a ne mesne preraževine;  Kupite samo planirane količine (po spisku koji ste napravili). ne možete pojesti ono što niste uneli u kuhinju ili frižider. Kuvajte pametno!  Pripremite samo onoliko hrane koliko vam je potrebno za obrok;  Prepolovite količinu masnoće koja je preporučena u receptu. Neće biti razlike u ukusu hrane, ali je razlika značajna u kalorijskoj vrednosti;  Kuvajte jednostavna jela, čorbe, variva, pecite meso ili ribu, grilujte povrće;  Ne pohujte, ne pržite u dubokom ulju;  Uklonite kožicu i svu vidljivu masnoću sa mesa;

 Čorbe i soseve zgušnjavajte pireom od krompira ili gustinom;  Smanjite količinu soli u ishrani. Umesto soli koristite začine. Jedite pametno!     Uvek jedite za stolom; Ne jedite dok kuvate; Ne jedite “da se ne baci”; Kad obedujete, uživajte u hrani. Ne gledajte televizijski program, ne čitajte, ne rešavajte porodične nio druge probleme;  Uvek servirajte hranu kao da ste u restoranu ili na svečanom ručku. Hrana treba da prija svim vašim čulima;  Na tanjir stavite onoliko hrane koliko nameravate da pojedete. Ne iznosite na sto šerpe i činije.

SPECIFIČNOSTI ISHRANE RAZLIČITIH KATEGORIJA STANOVNIŠTVA ISHRANA STARIH LJUDI Statistika većine privredno razvijenih zemalja pokazuje stalno povećanje broja starih osoba u ukupnoj populaciji. Slično je i u našoj zemlji. Dužina života, tok starenja, i zašto ne reći, i kvalitet života u kasnijem životnom dobu, zavise od više više faktora: od uslova života, počevši od najranijeg detinjstva, naslednih osobina, zanimanja, uslova rada, navika kao što su fizička aktivnost i način ishrane. Nema sumnje da će optimalan i odgovarajući unos hranljivih materija obezbediti neke od preduslova za dug život i očuvanje zdravlja. Naprotiv, loše navike u ishrani, kako u izboru i kvalitetu namirnica, načinu pripreme, ritmičnosti obroka, tako i u navikama koje se tiču zastupljenosti i količine pojedinih vrsta hrane, značajno utiču na oboljevanje, kvalitet života, dužinu života, umiranje. Neuravnotežena i nepravilna ishrana predstavljaju faktor rizika za pojavu mnogih hroničnih nezaraznih oboljenja. A u starijoj populaciji su hronične nezarazne bolesti najzastupljeniji poremećaji zdravlja. Prekomerna telesna masa i gojaznost predstavljaju značajan faktor rizika za: insulin nezavisni dijabetes melitus, arterijsku hipertenziju, aterosklerozu i konsekventno: koronarnu bolest, cerebrovaskularne bolesti... Najznačajniji disbalansi savremene ishrane (i ishrane starijih, takođe) odnose se na:  Visok unos ukupnih kalorija (ukupan energetski unos);  Visok unos holesterola;  Visok unos zasićenih masnih kiselina;

 Nepovoljan unos između pojedinih minerala (višak natrijuma, manjak kalijuma, nepovoljan odnos između kalcijuma i fosfora, itd.);  Nizak unos dijetetskih vlakana;  Nizak unos minerala i vitamina (tj. nizak unos povrća i voća);  Unos alkohola. Na osnovu pomenutih činjenica i naučnih i kliničkih studija koje usmeravaju svoju pažnju na kvalitet i količinu namirnica koje treba da sadrži ishrana određenih starosnih kategorija, savremena medicina i dijetetika formulišu preporuke, ukljucujući i preporuke za ishranu starijih ljudi, sa posebnim preporukama ishrane, kad osim specifičnosti životnog doba postoji i poremećaj zdravlja. Poremećaji zdravlja i neka stanja koja su posledica nepravilne ishrane česta su u populaciji starih i kod velikog broja starih osoba je potrebna specifična i stručna dijetoterapija uz uvažavanje činjenice da jedan broj starijih ljudi ima problema da obezbedi novac za kvalitetne namirnice, tehničke probleme kad je u pitanju nabavka, kao i priprema hrane. Često su prisutne i teškoće sa hranjenjem, koje vode u nepravilnosti izbora namirnica, forme i načina hranjenja, što može rezultirati kvalitativno i kvantitativno jednoličnom, a time i nepravilnom i kvalitativno nedovoljnom ishranom. Postoje i fiziološka ograničenja koje životno doba sobom nosi, kao što su gubitak zuba, degenerativne promene pljuvačnih žlezda, sluznice želuca i creva, smanjenje koncentracije želudačne kiseline, izlučivanja digestivnih enzima neophodnih za pravilno razgrađivanje i iskorišćavanje sastojaka iz hrane, kao što su, belančevine, masti, ugljeni hidrati, vitamini, mineralne materije. S druge strane, prisutne su, ponekad, patološke promene kao što su: ateroskleroza, hipertenzija, srčana insuficijencija, hepato-renalna insuficijencija. Iz navedenih razloga je transport energetskih, gradivnih i zaštitnih materija iz hrane otežan, kao i izlučivanje štetnih produkata metabolizma. Energetske potrebe su obično manje nego u mladosti zbog čega raste potreba za kvalitetnijom ishranom uz smanjeni unos masti, obilan unos voća i povrća i kvalitetnih izvora belančevina, što obezbeđuje visoku biološku vrednost ishrane, a pri čemu je smanjen energetski unos. Cilj ovakve ishrane je prevencija gojaznosti, šećerne bolesti, kardiovaskularnih i malignih oboljenja. Kako su masti dugo bile favorizovane u ishrani svih uzrasnih kategorija, nije retko da stari ljudi zadrže tu naviku i nastave sa unosom namirnica koje su bogate mastima. Nutritivne preporuke glase da se ukupni unos masti mora ograničiti na najviše 30 % dnevnog unosa i to da unos masti iz namirnica životinjskog porekla ne sme biti veći od 10 % ukupnog unosa. Ostatak treba obezbediti iz nerafinisanih ulja (maslinovo, susamovo, nerafinisano suncokretovo ulje). Preporučljivo je da makar 3 % dnevnog unosa budu tzv. polinezasićene masne kiseline, što se obezbeđuje povećanim unosom ribe (nekoliko obroka ribe sedmično). Kontrolisani unos holesterola smanjuje rizik porasta serumskih vrednosti holesterola, naročito što je sa godinama, porast nivoa serumskog holesterola uglavnom na račun porasta holesterola niske gustine (LDL ili »loš« holesterol). Promene u ishrani mogu značajno da utiču na nivo ove holesterolske frakcije, koja ima veliki uticaj na nastajanje ateroskleroze i kardiovaskularnih bolesti.

Učešće ugljenih hidrata u ishrani treba da obezbedi najmanje 50 -60 % ukupnog dnevnog energetskog unosa. Preporuke su da najveći deo treba da budu tzv. složeni ugljeni hidrati bogati dijetnim vlaknima (cerealije, proizvodi od integralnog brašna, žitarice u integralnom obliku, povrće i voće). Ove namirnice (ukoliko ne postoji prethodno stečena navika njihovog korišćenja u ishrani), treba postepeno uvoditi da bi se sprečile eventualne neprijatnosti tipa nadimanja, pojačanog stvaranja gasova, poremećaja u pražnjenju creva. U svakom slučaju, količina vlakana ne bi trebalo da prelazi 20 ili 30 g dnevno. Unos tzv. prostih šećera (med, šećer, slatkiši) treba da bude svedan na manje od 10 % ukupnog dnevnog kalorijskog unosa, a posebno kod osoba sa poremećajem metabolizma šećera. Unos hranljivih materija porekla iz belančevina treba da učestvuje sa 0,75g/kg/dan, od kojih najmanje 50 % treba da bude iz namirnica kao što su posna mesa, riba, jaja (do 4 nedeljno), jogurt, posni sirevi. Preciznija planiranja energetskih potreba starih osoba vrše se prema preporukama ekspertnih grupa za ishranu, mada u većini preporuka nisu posebno izdvojene preporuke za pojedine dekade posle 55. ili 65. godine života. Generalno, energetske potrebe su manje nego kod mlađe populacije kako zbog smanjene fizičke aktivnosti tako i zbog smanjenih profesionalnih obaveza i angažovanja. Značajno se smanjuje i aktivna mišićna masa, kao posledica neaktivnosti, ili zbog prisustva poremećaja zdravlja. Iz navedenih razloga preporuke su 30 do 35 Cal/kg telesne težine na dan, odnosno 1900 -2300 Cal/dan. Ako je energetski unos ispod 1500 Cal/dan, i uz to ishrana jednolična po vrsti namirnica postoji problem podmirivanja potreba esencijalnih nutritivnih materija, tj. onih hranljivih materija koje moraju biti unete hranom jer telo ne može da ih stvori niti da skladišti viškove. Potrebe u vitaminima i mineralnim materijama Vitamini B kompleksa Brojne analize pokazuju da je unos vitamina B 6 manji od potrebnog. Ovaj vitamin je vrlo značajan u metabolizmu aminokiselina i masti i preporučeni dnevni unos od 2 mg treba kod starijih povećati za najmanje 15 %. Slično važi i za vitamine B 2 i B12 koji se kod starijih ljudi manje unose i slabije iskorišćavaju. Hrana u kojoj ima vitamina iz B kompleksa: žitarice, jaja, meso, zeleno lisnato povrće, sirevi... Za ostale vitamine rastvorljive u vodi (vitamin C, pantotenska kiselina, folna kiselina) preporuke se ne razlikuju u odnosu na preporuke za mlađe uzrasne grupe, i obezbeđuje ih uravnotežena i raznovrsna ishrana. Među vitaminima rastvorljivim u mastima jedino su potrebe u vitaminu A manje kod starijih osoba. Izgleda da je jetra starijih ljudi sposobna da efikasnije kumulira vitaminske rezerve kao i da je apsorpcija retinola i beta karotena bolja. Zbog toga se smatra da je preporučenih 1000 mikrograma/dan previše, pa se preporučuje 800 mikrograma/dan, jer su otkriveni mogući toksični efekti pri većem unosu. Izvori vitamina A u hrani su: jaja, mlečni proizvodi, džigerica, šargarepa.

Zbog izrazitog antioksidativnog potencijala vitamina E i njegove zaštitne uloge u aterogenezi i očuvanja imunog statusa, ovaj vitamin se često preporučuje u povećanim dozama. Toksični efekti nisu poznati. Izvori vitamina E u hrani su: orasi, hleb od celog zrna žitarice, biljna, nerafinisana ulja. Unos vitamina D treba da je 12 mg/dan, osim ako se ne radi o osobama koje su minimalno pokretne ili nepokretne. Dodaje se oprezno, isključivo po kliničkim indikacijama. Adekvatni unos mlečnih proizvoda, ribe i ribljeg ulja će zadovoljiti potrebe. Što se tiče vitamina K, raznovrsna ishrana će obezbediti dovoljne količine (spanać, blitva, zelje, zelena salata, kelj, jaja, paradajz...). Kad su u pitanju mineralne materije, važno je zadovoljiti potrebe u kalcijumu. To se naročito odnosi na žene u periodu menopauze. Uobičajeni unos bi trebalo da obezbedi 800 mg/dan, ali se preporučuju i doze do 1500 mg/dan. Novija istraživanja ukazuju na potrebu sistematskog praćenja unosa magnezijuma kod starijih osoba kod kojih postoji rizik da se javi deficit, i to iz nekoliko razloga: slaba apsorpcija, popuštanje funkcije bubrega i smanjena adaptibilnost na stres. Zato se preporučuje dodavanje magnezijuma, a naročito osobama koje su u kolektivnom smeštaju. Deficit gvožđa nije čest, osim u poremećajima kada se gubi veća količina krvi, pri lošoj apsorpciji ili pod uticajem lekova koji remete saturaciju gvožđem. Preporuke iznose 10 mg/dan. Potrebe za cinkom su iste kao kod mlađe populacije. Jedino u slučaju prisustva hroničnih bolesti zahtev organizma je veći. Ima ga u mesu, mlečnim proizvodima, siru, žitaricama. Ovako iskazane dnevne potrebe u pojedinim materijama treba obezbediti iz hrane i samo razuman izbor namirnica će biti uslov da se potrebe zadovolje. Monotonija u ishrani obezbeđuje visoku verovatnoću za nastajanje raznih vrsta deficita, što je rizik za oboljevanje i ranije umiranje. Starijim osobama se često savetuje korišćenje vitaminskih i mineralnih dodataka u ishrani u tabletiranom obliku, međutim, količine koje prevazilaze preporučene za nekoliko puta, mogu imati negativne efekte, pa sa takvim terapijskim intervencijama treba biti krajnje obazriv i pribegavati im iskjučivo uz stručnu kontrolu. U zaključku: pri planiranju ishrane starijih osoba mora se misliti na to da se koliko se može uspori proces starenja, da se spreci nastajanje bolesti ili ukoliko je poremećaj zdravlja prisutan, da se spreče komplikacije i ublaže posledice, a sve u cilju podizanja kvaliteta i zadovoljstva života. Primer dnevnog jelovnika: Doručak (oko 8 h): 2/3 šolje pahuljica od žitarica (ječmene, ovsene, ražane... kornfleks...) sa dodatkom suvog voća (npr. suvo grožđe) u 200 ml jogurta ili obranog mleka. Prepodnevna užina (oko 11 h): voće (npr. rendana jabuka). Ručak (oko 14 h):

Činija bistre supe ili čorba od povrća. Piletina ili ćuretina (bez kožice i sa odstranjenom vidljivom masnoćom) pečena u rerni ili na roštilju ili dinstana. Bareno povrće kao prilog. Salata: paradajz začinjen mladim sirom, maslinovim uljem i seckanim peršunom. Hleb od integralnog oblika žitarica (1 parče) Poslepodnevna užina (oko 16 h): voće (kompot). Večera (oko 19 h): Riba (sardina ili tunjevina oceđena od ulja ili morska ili rečna riba pečena u rerni ili na roštilju) Prilog: baren krompir sa blitvom, začinjeno sa malo maslinovog ulja. ISHRANA U TRUDNOĆI Pravilna ishrana tokom trudnoće i prvim mesecima posle porođaja ima mnogostruki značaj: treba da obezbedi normalan rast i razvoj ploda, sačuva zdravlje majke i omogući uspostavljanje i razvoj lučenja mleka. S druge strane, nepravilna ishrana za vreme trudnoće, bilo da je nedovoljna ili preobilna, ili neadekvatna u izboru namirnica, ugrožava zdravlje i život i trudnice i deteta koje nosi. U stanjima kada trudnoću prate pojedina oboljenja (šećerna bolest, hipertenzija), nutritivni poremećaji (gojaznost, pothranjenost), specifična ishrana je sastavni deo terapijskog tretmana i ima za cilj da umanji rizike od pojave komplikacija ovih oboljenja po zdravlje i majke i ploda. Ne manji značaj se pridaje i ishrani zdravih i normalno uhranjenih trudnica, zbog posebnih nutritivnih potreba tokom trudnoće i laktacije, očuvanja zdravlja i sticanja zdravijih navika u ishrani i posle trudnoće. Savremene preporuke za ishranu u trudnoći su vrlo slične savetima za zdravu ishranu. Ugljeni hidrati obezbeđuju najveći deo energije u ishrani. Unos ugljenih hidrata treba da obezbedi 55-65 % ukupnog dnevnog kalorijskog unosa, i treba da je porekla iz sledećih namirnica: krompir, žitarice i proizvodi od brašna (žito, ječam, pirinač, kukuruz), mahunarke (pasulj, grašak, boranija), povrće. Unos slatkiša i tzv. prostih šećera treba smanjiti na najmanju meru, a prednost dati namirnicama sa visokim sadržajem dijetnih vlakana ( žitarice u integralnom obliku, crni hleb, povrće). Tokom trudnoće belančevine treba da obezbede oko 12 % ukupnih energetskih potreba. Kod žena čija je ishrana raznovrsna i mešovita, u toku trudnoće se preporučuje još dodatnih 6g belančevina na dan. Povećanje unosa belančevina je neophodno i kad se radi o hronično pothranjenim osobama i trudnicama u čijoj ishrani nedostaju biološki vredni proteini. Kad je u pitanju izbor namirnica koje su izvor proteina, treba, kad god je moguće birati namirnice koje ne sadrže mnogo masti: posna mesa (teleće, juneće, pileće), ribu, mleko i mlečne proizvode sa nižim sadržajem mlečne masti, belance jajeta, sveže i

sušeno mahunasto povrće (pasulj, soja, grašak, sočivo), koštunjave plodove. Sve ove namirnice su u isto vreme i dobar izvor gvožđa, fosfora, joda, kompleksa vitamina B. Masti treba da obezbede do 30 % dnevnog energetskog unosa. Polinezasićene masne kiseline učestvuju u ovom energetskom doprinosu sa 7,5 % i neophodne su za razvoj i rast fetusa, a naročito za razvoj nervnog sistema, nekih struktura oka i kardiovaskularnog sistema. Izvori ovih masnih kiselina su namirnice biljnog porekla, a naročito soja, biljna ulja, npr. maslinovo, riba. Unos vitamina i mineralnih materija se može obezbediti iz voća i povrća ( najmanje pet obroka dnevno), radije nego rutinskim propisivanjem vitamina i mineralnih dodataka, jer dobro izbalansirana ishrana će pokriti povećane potrebe za vitaminima i mineralima. Samo ukoliko postoje jasno klinički dokazani deficiti, treba intervenisati medikamentno i to isključivo po savetu lekara. Rutinska i nekritična primena multivitaminskih i mineralnih dodataka nema uvek zdravstvenog smisla i koristi, a može da bude štetna. Radi bolje iskoristljivosti unetih hranljivih materija, ali i zbog prevencije fetalnih oštećenja i pojave fetalne zavisnosti, trudnicama se savetuje izbegavanje alkoholnih pića, kofeina (kafa, kakao, čaj, kola napici) i cigareta. Da rezimiramo: u ishrani zdravih trudnica preporučuje se upotreba sledećih namirnica:  mlečni proizvodi sa manjim sadržajem mlečne masti;  polubeli i crni hleb, žitarice u integralnom obliku;  voće i povrće, posebno u svežem stanju;  posna mesa i riba;  biljna, hladno ceđena ulja;  dovoljan unos tečnosti. Ovakvom ishranom biće zadovoljeni svi energetski i nutritivni zahtevi i obezbediće se normalan razvoj i rast ploda, i sačuvati zdravlje majke. Kod trudnica čija je ishrana vegeterijanska, a uključuje mlečne proizvode i jaja, može doći do deficita vitamina B12, vitamina D, kalcijuma i gvožđa zbog isključivanja iz ishrane namirnica životinjskog porela. Kod ovih žena može se primeniti veštačka nadoknada multivitaminskim preparatima ili u ishrani povećati unos namirnica biljnog porekla, a koje sadrže veću količinu materija koje su u deficitu. Vrlo je važan ravnomeran raspored obroka. Trebalo bi izbegavati duže periode gladovanja tokom dana. Doručkovati dovoljno! Ne zaboraviti male užine! Obavezno jedan topli obrok dnevno sa krompirom, povrćem ili salatom i komadom mesa ili ribe. Na ovaj način će skoro sigurno biti pokrivene zahtevane dnevne potrebe za hranljivim materijama. Upotrebom jodirane soli može se sprečiti manjak joda. Dovoljan unos joda osiguraće se redovnim unosom morske ribe i mleka. Poseban dijetetski režim se preporučuje u tzv. rizičnim trudnoćama, tj. kad postoje specifična stanja i oboljenja trudnice, kao što su adolescentska trudnoća, šećerna bolest, hipertenzija, gojaznost ili pothranjenost i tada treba intervenisati i posebnim, specifičnim režimom ishrane. Najbolje bi bilo obratiti se za savet stručnjaku. Za vreme trudnoće potrebe u kalorijama i hranljivim materijama jedva da se povećavaju. Od četvrtog meseca trudnoće potrebno je unositi svega 200 - 300 dodatnih kalorija na dan. Ukupnu količinu unetih namirnica ne treba povećavati, a naročito ne jesti

za dvoje. Prednost valja dati namirnicama siromašnim u kalorijama, a bogatim u vitaminima i mineralnim matrijama (povrće, voće, krompir, hlebu proizvedenom od celog zrna, posnom mesu i ribi, mlečnim proizvodima). Optimalan porast telesne težine trebao bi se kretati između 11 i 15 kg. Bez obzira da li je trudnoća rizična ili ne, da li je trudnica vegeterijanka ili ne, prvorotka ili višerotka, uvek ima smisla potražiti stručan savet o ishrani. Na ovaj način, pravilnim odabirom namirnica, obezbeđuje se dobro zdravlje i majke i ploda i sprečavaju disbalansi, zdravstvene poteškoće i problemi koji mogu nastati zbog neadekvatne ishrane. U trudnoći posebno obratiti pažnju na sledeće stvari:  Ne konzumirati alkohol!  Piti tečnisti u dovoljnim količinama!  Ne jesti polupečeno, npr. stek ili sveže meso, npr. tartar biftek (opasnost od toksoplazmoze!)  Ne piti nekuvano mleko i proizvode od nekuvanog mleka (opasnost od listerioze!)  Voće i povrće dobro oprati pre upotrebe. PREPORUKE  Mleko i mlečni proizvodi: Obezbediće zadovoljenje potreba za belančevinama, vitaminima A, B1 i B2 i mineralima (kalcijum, fosfor, magnezijum, cink, jod). Preporučene količine: Od 1. do 6. meseca trudnoće 400 - 500 ml/dan mleka i 20 - 30 g sira, Od 7. do 9. meseca trudnoće 500 - 600 ml/dan mleka i 50 g sira. Namirnice koje se preporučuju: pasterizovano mleko, jogurt, kefir, kiselo mleko (3,5 % masti), sirevi naročito bogati kalcijumom (Gauda, Edamer).  Jaja: Obezbediće zadovoljenje potreba za belančevinama i vitaminima A, D, B2. Preporučene količine: do 4 komada nedeljno.  Meso i mesne prerađevine: Obezbediće zadovoljenje potreba za belančevinama, vitaminima B1 i B6 i mineralima (gvožđe, cink, bakar). Preporučene količine: 100 - 150 g/dan, tj jedna manja šnicla. Namirnice koje se preporučuju: sve vrste posnijeg mesa.  Hleb i testenina: Obezbediće zadovoljenje potreba za dijetnim vlaknima i vitaminima: folna kiselina, B1 i B6. Preporučene količine: 3-4 kriške hleba na dan, ili porcija testenine ili pahuljice (ražane, ovsene, pšenične...) Namirnice koje se preporučuju: crni hleb, hleb od celog zrna, durum testenina.  Riba:

Obezbediće zadovoljenje potreba za proteinima i jodom. Preporučene količine: 150 - 200 g/dan. Namirnice koje se preporučuju: plava morska riba, posnija rečna riba  Povrće: Obezbediće zadovoljenje potreba za dijetnim vlaknima i vitaminima: ß-karoten (provitamin A), vitamin C, folna kiselina. Preporučene količine: 150 - 200 g/dan i obavezno jedna porcija svežeg povrća (kao salata). Namirnice koje se preporučuju: paprika, šargarepa, sve vrste zelja, spanać, brokoli, praziluk, luk, kupus, krompir...  Voće: Obezbediće zadovoljenje potreba za dijetnim vlaknima i vitaminima: vitamin C, folna kiselina. Preporučene količine: najmanje 150 - 200 g/dan svežeg voća. Namirnice koje se preporučuju: sveže voće, zavisno od godišnjeg doba. Voće je naročito pogodno za male međuobroke (bolje nego kolač ili slatkiš). ISHRANA U PERIODU LAKTACIJE Majčino mleko je najbolja i najpotpunija hrana za rast i razvoj zdravog donesenog deteta. Ono ima antibakterijska, antivirusna i antiparazitarna svojstva i na taj način štiti zdravlje deteta. Dojenom detetu ne treba dodavati nikakvu drugu hranu ili tečnost u prvih šest meseci života. Dojenje, takođe, ima i značajne zaštitne efekte na zdravlje majke. Pravilna ishrana tokom trudnoće i prvim mesecima posle porođaja ima mnogostruki značaj: treba da obezbedi normalan rast i razvoj ploda, sačuva zdravlje majke i omogući uspostavljanje i razvoj lučenja mleka. Pravilan izbor namirnica koji zadovoljava kvalitativno, i nešto povećan energetski unos, koji zadovoljava kvantitativne aspekte ishrane, preduslov su za uspešnu laktaciju. Pravilna ishrana i adekvatan porast telesne težine majke tokom trudnoće, su takođe, nužni za uspešno lučenje mleka. Povećani zahtevi koji postoje u ishrani žene koja doji, i nutritivni i energetski, mogu se lako zadovoljiti mešovitom, raznovrsnom i dobro izbalansiranom ishranom. Energetski zahtevi su nešto veći nego u trudnoći, i iznose dodatnih 400-500 kcal/dan. Unos belančevina treba povećati za 11g/dan. Preporuke glase: posna mesa i riba, dovoljne količine voća (sveže, sušeno i kao kompot) i povrća, radi obezbeđivanja dovoljnog vitaminskog unosa, niskomasni mlečni proizvodi (jogurt, sir), razne žitarice u integralnom obliku, proizvodi od integralnog brašna. Unos vode treba da bude optimalan, jer iako unos vode ne utiče na stvaranje i lučenje mleka, važan je za dobro funkcionisanje organizma majke. Ukupan dnevni unos treba rasporediti na 5-6 obroka, manjih po količini, a koji se sastoje od sledećih namirnica:  polubeli i crni hleb i integralne žitarice (pšenica, kukuruz, ječam, proso, pirinač...).  teletina, piletina, junetina, riba

   

mlečni proizvodi, jaja (do 4 nedeljno) hladno ceđena biljna ulja sveže i bareno povrće, leguminoze, krompir voće

Alkohol treba izbegavati, jer se izlučuje u mleku, mada su dozvoljene skromne količine (jedna čaša) vina ili piva. Dojena deca majki pušača sporije napreduju, pa se savetuje prestanak pušenja ili ukoliko majka ne posluša taj savet da ne puši pre podoja najmanje 90 min. Kofein, koji se nalazi u nekim namirnicama (kafa, kola napici, čaj, kakao), se izlučuje u mleko. U slučajevima kad majka pije velike količine kafe i kola napitaka, ili konzumira namirnice koje sadrže kofein, kod odojčeta može nastati poremećaj sna i povećana iritabilnost zbog prisustva kofeina u serumu deteta. Neke namirnice utiču na ukus i miris mleka (biber, beli luk, ljuti začini) pa ih treba izbegavati. Ukoliko kod majke postoji intolerancija na neke vrste hrane ili ukoliko posumnja da neke od namirnica koje konzumira u svojoj ishrani, izazivaju poremećaje varenja kod odojčeta, treba da je isključi iz svoje ishrane na dve nedelje ili duže. ZNAČAJ I PREDNOSTI DOJENJA Značaj i prednosti dojenja za zdravlje deteta: Deca koja su isključivo dojila najmanje šest meseci, su izložežena dvostruko manjem riziku od obolevanja od malignih bolesti do 15. godine života od dece koja nisu dojila. Novorođenčad koja ne doje češće umiru od dijareje i češće obolevaju od gastrointestinalnih oboljenja nego deca koja se hrane isključivo majčinim mlekom. Odojčad koja se pre drugog meseca života hrane gotovim preparatima na bazi kravljeg mleka, izložena su dvostruko većem riziku da obole od šećerne bolesti. Nedojena deca su izložena tri puta većem riziku od sindroma iznenadne smrti odojčeta nego dojena deca. Odojčad na veštačkoj ishrani izložena su pet puta većem riziku za razvoj infekcija urinarnog trakta, nego dojena deca. Odojčad koja se hrane gotovim preparatima češće obolevaju od infekcija disajnih puteva, nego isključivo dojena deca. Zapaljenje srednjeg uha u uzrastu od jedne, odn, dve godine, je dva puta ređe među dojenom decom. Među dojenom decom starosti jedne do dve godine znatno je niža stopa obolevanja od crevnih parazita. Što je dojenje duže, manje su šanse za razvoj nepravilnog zagrižaja vilice kod deteta. Među decom iz siromašnih slojeva, hranjenim gotovim formulama beleži se znatno veći broj slučajeva pothranjenosti.

Dojena donesena i nedonešena deca imaju bolji vid u uzrastu od 4 do 36 meseci u odnosu na nedojenu decu. Kod odojčadi koja su hranjena isključivo majčinim mlekom izuzetno su retki deficiti oligoelemenata: bakar, kobalt, selen, mangan, hrom. Značaj i prednosti dojenja za zdravlje majke: Zaštitni značaj za pojavu maligniteta dojke: žene koje doje najmanje tri meseca, smanjuju rizik za razvoj karcinoma dojke pre menopauze za 50 procenata. Prevencija osteoporoze: u poređenju sa ženama koje nisu dojile, među majkama koje to jesu, u postmenopauzi se registruje znatno bolja mineralizacija kostiju i dvostruko je ređa fraktura kuka. Kontraceptivni efekti: prvih šest meseci dok doji i dok menstruacioni ciklus još nije uspostavljen, majka je 98 % zaštićena od nove trudnoće, a posle ovog perioda stepen zaštite do ponovnog uspostavljanja ciklusa iznosi oko 96 %. Zaštitni značaj za maligne bolesti jajnika: dojeći svako dete najmanje dva meseca, žena smanjuje rizik za pojavu karcinoma jajnika za četvrtinu. Regulacija telesne težine: redukcija telesne težine majki koje doje je znatno brža u poređenju sa onima koje ne doje. ISHRANA DECE Ishrana dece ima svojih osobenosti koje su uslovljene uzrastom deteta, fiziologijom njihovog organizma, polom, uslovima života. Pravilna ishrana je važna za obezbeđivanje adekvatnog energetskog i gradivnog unosa neophodnih za rast i razvoj i za sticanje zdravih navika, koje ostaju kao moćan protektivni faktor za razvoj mnogih hroničnih oboljenja u kasnijim godinama života. Ishrana novorođenčeta Novorođeno dete je upućeno na ishranu majčinim mlekom. To je za dete najbolja hrana, jer mu obezbeđuje optimalan unos svih energetskih, gradivnih i zaštitnih materija. Zato je dojenje preduslov za napredovanje i zdravlje odojčeta, naročito u prvih šest meseci života deteta, kad postoji fiziološka nezrelost sistema za varenje i bubrežnog sistema. Majčino mleko zadovoljava i sve nutritivne potrebe za optimalan rast i razvoj u ovom periodu. Ono ima beznačajnu alergogenost u odnosu na druge vrste mleka, dostupno je odmah, ne zahteva nikakve procedure pripreme, a uspešno dojenje osnažuje emocionalnu vezu majke i deteta. Važno je njegovo antiinfektivno svojstvo. Učestalost crevnih infekcija je deset puta manja nego kod dece na veštačkoj ishrani. Majčino mleko štiti od infekcije bakterijom Escherichia coli direktnim sprečavanjem rasta ove bakterije. Laktoferin iz majčinog mleka vezuje gvožđe, olakšava njegovu resorpciju i sprečava bakterije da ga koriste.

Od šestog meseca života detetu se u ishranu uvodi raznovrsna mešovita ishrana koja treba da sadrži kuvano povrće, sveže i kuvano voće, male količine mesa, kuvano žumance. Pravilno hranjeno dete ima lep ten, raspoloženo je, dobro spava i retko plače, ima urednu stolicu. Ishranom se moraju zadovoljiti potrebe rasta, onemogućiti pojave deficita i obezbediti fiziološke rezerve energetskih i gradivnih materija. Ishrana deteta u drugoj godini života Dete ovog uzrasta je fizički vrlo aktivno. Zna da slabije jede, da odbija određene vrste hrane, da biva probirljivo i jogunasto. U principu, ga ne treba siliti da jede namirnice koje uporno odbija, već tu namirnicu zameniti energetski i nutritivno adekvatnom namirnicom koju će prihvatati. Ovo je uzrast kada još uvek postoje visoke energetske potrebe, visok zahtev za proteinima, vodom, vitaminima. Ovo je, takođe, godina kada se stiču buduće navike u ishrani, pa stoga se u drugoj godini detetovog života ishrana prilagođava ishrani odraslih, što je fiziološki omogućeno poboljšanim i zrelijim digestivnim funkcijama i razvijenim čulom ukusa. Oko osamnaestog meseca života dete treba da je savladalo uzimanje čvrste hrane. Dnevni unos mlečnih proizvoda treba da bude do 500 ml dnevno, pri čemu treba davati prednost jogurtu, kis. mleku, siru. U izboru povrća prednost dati zelenom lisnatom povrću. Unos proteina se obezbeđuje iz mesa, ribe, jaja. Treba, koliko je god moguće, izbegavati industrijske mesne prerađevine: viršle, paštete, suhomesnate proizvode. Voće i voćni sokovi su izvor vitamina neophodnih za rast i razvoj. Prednost dati sveže ceđenim ili sokovima bez dodatog šećera. Dinamika obroka je sledeća: tri veća obroka i dve užine (prepodnevna i poslepodnevna), vodeći računa o adekvatnom izboru namirnica, kako bi se izbegli deficiti. Ishrana dece predškolskog i školskog uzrasta Ishranu dece ovih uzrasta treba sagledati sa više aspekata. Ova kompleksnost potiče od činjenice da na kvalitet ishrane pored hrane utiče i niz faktora koji dolaze iz spoljne sredine, da se potrebe menjaju tokom detinjstva i adolescencije zbog kontinuiranih bioloških procesa rasta i razvoja, da dete ima i sopstveni nutritivni individualitet. Devojčice i dečaci imaju različit energetski i nutritivni zahtev. Već od šeste godine života, a naročito u pubertetu, dečaci imaju veću energetsku potrošnju. Pravilna raspodela uzimanja hrane obezbeđuje detetu dovoljno energije za igru, sportske aktivnosti, dobru koncentraciju, okrepljujući san i odmor. Poželjno je da dete dobija pet obroka dnevno. Pravilan izbor hrane se odnosi na zastupljenost različitih kategorija namirnica. Belančevine treba da su porekla mesa i ribe, jogurta, sira, kiselog mleka. Ugljeni hidrati iz različitih vrsta povrća i žitarica. Masti iz nerafinisanih biljnih ulja. Količinu prostih šećera (slatkiša), treba, koliko je god moguće redukovati iz najmanje dva razloga: nutritivno je to niskovredna hrana, a drugi razlog je prevencija karijesa.

Ishrana, svakako treba da je mešovita, raznovrsna, sa adekvatnim unosom belančevina, ugljenih hidrata, masti, mineralnih matreija i neophodnih vitamina. Izbor namirnica je vrlo važan, jer sticanje zdravih navika u ishrani je važno za buduće ponašanje kad je hrana u pitanju, sa posebnim naglaskom da se uravnoteženom i mešovitom ishranom, ispravnom po količini i odabiru namirnica vrši prevencija mnogih budućih zdravstvenih poremećaja. SPECIFIČNOSTI ISHRANE KOD NEKIH ZDRAVSTVENIH POREMEĆAJA ISHRANA KAO PREVENCIJA HRONIČNIH NEZARAZNIH BOLESTI Stanovništvo zapadnih zemalja i zemalja u razvoju pati od masovne pojave gojaznosti i hroničnih degenerativnih bolesti. Među hroničnim bolestima dominiraju bolesti kardiovaskularnog sistema (ateroskleroza, koronarna bolest), cerebrovaskularne bolesti i maligna oboljenja, međutim rasprostranjeni su i brojni drugi zdravstveni problemi: povišen nivo holesterola u krvi, diabetes mellitus, bolesti koštanozglobnog sistema, poremećaji imuniteta, kožne bolesti, itd. Iskustvo pokazuje, a istraživanja potvrđuju da hronična masovna nezarazna oboljenja predstavljaju značajan problem i poprimaju karakteristike epidemije. Društveni i medicinski značaj hroničnih nezaraznih oboljenja proističe iz njihovih socio-medicinskoh obeležja: rasprostranjenost, zastupljenost, hronični tok, ograničena radna sposobnost, umanjen kvalitet života, invalidnost i prevremena smrt. Zajednička obeležja tih oboljenja su multiuzročnost, podmuklost, ireverzibilnost, dugotrajnost lečenja, pogoršanja i poseban karakter zdravstvene zaštite. Multiuzročnost se odnosi na istovremeno štetno delovanje dva ili više faktora rizika. Podmuklost je takođe karakteristika ovih oboljenja pa se prava dijagnoza ne postavlja pravovremeno. Ireverzibilnost se odnosi na definitivna oštećenja tkiva i organa prouzrokovana dugotrajnim razvojem tih oboljenja. Dugotrajnost je sinonim za njihovo doživotno trajanje. Poremećaj funkcije sreće se kod svih ovih bolesti s tim što je stepen poremećaja različit u različitim fazama bolesti. Dugotrajnost lečenja proizilazi iz hroničnog i progredijentnog toka oboljenja. Pojava hroničnih degenerativnih bolesti uzrokovana je uzajamnim dejstvom između predispozicije, načina života i faktora spoljne sredine. Način života - znanje, navike, ponašanje i faktori spoljašnje sredine su potencijalno promenljivi faktori, koje možemo kontrolisati i usmeravati u pozitivnom pravcu. Na njihovoj modifikaciji se zasnivaju savremeni programi za prevenciju hroničnih degenerativnih bolesti. Otklanjanje faktora rizika je takođe nešto na šta pacijent sam može svesno i aktivno da utiče. Šta su faktori rizika na koje možemo uticati? To su stanja, oboljenja, osobine, navike i ekološki uslovi koji povećavaju mogućnost i verovatnoću pojave odrećenih oboljenja ili smrti, a najznačajniji su: 1. Neuravnotežena i nepravilna ishrana.

2. 3. 4. 5. 6.

Fizička neaktivnost. Pušenje. Zloupotreba alkohola. Stres. Zagađenje sredine.

Otklanjanje faktora rizika, ili njihova značajna supresija, predstavlja primer aktivne zaštite zdravlja, brige o svom zdravlju i pravovremene prevencije oboljenja čiji razvoj ti faktori ubrzavaju i pojačavaju. Neuravnotežena i nepravilna ishrana predstavljaju faktor rizika za pojavu mnogih hroničnih nezaraznih oboljenja. Gojaznost predstavlja značajan faktor rizika za: insulin nezavisni dijabetes melitus, art. hipertenziju, aterosklerozu i konsekventno: koronarnu bolest, cerebrovaskularne bolesti... Navešćemo ajznačajnije disbalanse savremene ishrane: 1. Visok unos ukupnih kalorija (ukupan energetski unos) 2. Visok unos holesterola 3. Visok unos zasićenih masnih kiselina 4. Nepovoljan unos između pojedinih minerala (višak natrijuma, manjak kalijuma, nepovoljan odnos između kalcijuma i fosfora, itd.) 5. Nizak unos dijetetskih vlakana 6. Nizak unos minerala i vitamina (tj. nizak unos povrća i voća) 7. Unos alkohola Znanje i aktivno učešće o odabiru namirnica koje koristimo kao hranu odličan je početak u sprečavanju bolesti ili dodatna terapija kad nas prisustvo bolesti već remeti u svakodnevnom funkcionisanju. Svesnim učešćem u tome kakve i koje namirnice koristimo kao hranu, preuzimamo kontrolu i odgovornost za sopstveno zdravlje. Takođe, svešću o tome koja hrana za naše telo nije hrana, već opterećujuća i ugrožavajuća materija, i kontrolom nad unosom te hrane smanjujemo ili potpuno eliminišemo šansu za obolevanje i poboljšavamo kvalitet sopstvenog života. Dodatnim aktivnostima i promenama u ponašanju, kao što su redovna fizička aktivnost, odustajanje od navika kao što su upotreba alkohola i duvana, pozitivnim životnim stavom i ponašanjem prema sebi, drugima i okruženju, učinićemo da nam život bude kvalitetniji i neopterećen saniranjem posledica pogrešnog ponašanja i navika RACIONALNA ISHRANA PACIJENATA SA INSULIN NEZAVISNIM DIJABETESOM Lečenje hroničnih, dugotrajnih, doživotnih poremećaja zdravlja ne zavisi samo od savremenih medicinskih dostignuća, uslova pod kojima se sprovodi, iskustva, znanja i veštine lekara i medicinskog osoblja. Složenost lečenja uslovljena je prirodom samog oboljenja s jedne i učešćem bolesnika u procesu lečenja, s druge strane. Šećerna bolest je doživotno oboljenje, promenljivog toka i sa progredijentnim oštećenjem krvnih sudova, tkiva i organa. Procesi oštećenja napreduju tokom vremena.

Nivo zdravlja i ishod oboljenja presudno zavise ne samo od primenjene terapije već i od navika i ponašanja samog pacijenta i njegovog aktivnog učešća u procesu lečenja. Lečenje hroničnih poremećaja zdravlja kao što je šećerna bolest, naročito insulin nezavisni dijabetes melitus, utemeljeno je na vođenju zdravog načina života koji proističe iz svesti čoveka da njegovo bolje zdravlje u prvom redu zavisi od njega samog, od njegovog ponašanja, navika, životnog stava, pozitivnog stava o zdravlju i zdravom načinu života, povećavanja nivoa znanja o bolesti i načinima lečenja... Postavljanjem dijagnoze šećerne bolesti, naročito oblika nezavisnog od insulina (tzv. insulin nezavisni dijabetes melitus ili tip II), potrebno je utvrditi i faktore rizika i upoznati pacijenta sa njima. Gojaznost je često prisutna kod ovih pacijenata i sreće se kod 70-80 % ljudi koji pate od ovog poremećaja zdravlja. Pacijent se mora upoznati sa činjenicom da je njegovo sadašnje oboljenje dobrim delom uslovljeno gojaznošću, kao i da kvalitet lečenja i života zavise od korekcije telesne mase. Smanjenjem telesne mase smanjuje se rezistencija na insulin, povećava iskoristljivost glukoze, srazmerno smanjuje nivo glikemije, a time je lečenje uspešnije i kvalitet života veći. Ono što pacijent svakako treba da zna je činjenica da se šećerna bolest ne može uspešno lečiti ukoliko se ne obrati pažnja i na lečenje gojaznosti. Lečenje gojaznosti, tj. mere i aktivnosti usmerene na smanjenje značajnog povećanja telesne mase, mora se sprovoditi pod stručnim vođstvom i sa aktivnom saradnjom pacijenta, jer nagle i restriktivne mere izlažu pacijenta brojnim zdravstvenim rizicima. Terapija se usmerava na promene navika u ishrani i odabir adekvatnih namirnica kako bi se izbegle neprijatnosti i tegobe kao što su brzo zamaranje, malaksalost, hipoglikemijske reakcije. Umerena fizička aktivnost je dalja preporuka jer se na ovaj način, osim pozitivnih efekata u lečenju gojaznosti, uravnotežava metabolizam, povećava prag emotivne tolerancije i svakako postiže doživljaj boljeg zdravlja. Kako u toku fizičke aktivnosti mišiči za svoj rad pretežno koriste energiju koja potiče od masnog tkiva, na ovaj način se kod bolesnika koji pate od insulin nezavisnog oblika dijabetesa štede ćelije pankreasa koje su još sposobne da luče insulin. Iskustvo je pokazalo da bi se skoro polovina pacijenata kod kojih je dijagnostikovan insulin nezavisni oblik dijabetesa, mogli uspešno lečiti primenom racionalne ishrane i adekvatnom fizičkom aktivnošću prilagođenoj godinama života, polu, opštem stanju zdravlja, a bez ili sa smanjenom upotrebom lekova koji spadaju u grupu oralnih hipoglikemika (preparati sulfonilureje i bigvanidina). Pravilna ishrana može značajno da ublaži posledice već prisutnog poremećaja zdravlja i da značajno odloži ili spreči eventualne komplikacije bolesti. Postoji preporuka, data od strane Svetske zdravstvene organizacije, koja je vodič za ishranu odraslim osobama svih starosnih grupa, a namenjena je prevenciji i korigovanju poremećaja hroničnih nezaraznih bolesti, uključujući i šećernu bolest. Ona glasi:  Održavati telesnu težinu u granicama do max. 10% iznad vrednosti idealne telesne težine za određenu starosnu dob i pol.  U ishrani koristiti raznovrsnu hranu.  Voće i povrće svakodnevno koristiti u ishrani u svežem stanju i termički obrađene.

 U ishrani koristiti namirnice koje sadrže obilne količine dijetnih vlakana (celulozna biljna vlakna) kao što su leguminoze, proizvodi od integralnih žitarica, povrće, voće...  Isključiti iz ishrane, koliko je moguće, masnoće svih vrsta, osim nerafinisanih biljnih ulja.  Isključiti ili značajno ograničiti upotrebu alkoholnih pića i slatkih gaziranih napitaka.  Svesti na najmanju meru konzervisane namirnice, dimljenu i usoljenu hranu.  Ograničiti unos soli do 2 g dnevno.  Izbegavati ili svesti na minimum upotrebu slatkiša i rafinisanih žećera. Biljna dijetna vlakna na razne načine doprinose boljem varenju i adekvatnoj eliminaciji otpadnih materija, a utiču i na regulisanje metabolizma ugljenih hidrata i masti. Imaju značajnu ulogu u prevenciji malignih oboljenja digestivnog trakta, regulaciji telesne mase, regulaciji pražnjenja debelog creva. Iz svih navedenih razloga, ishrana bogata biljnim vlaknima predstavlja integralni deo racionalnog pristupa ishrani osoba kod kojih postoji smanjena tolerancija na glukozu ili razvijen oblik šećerne bolesti. Obroci koji sadrže ova vlakna ispunjavaju želudac svojim povećanim volumenom koji je posledica bubrenja ovih vlakana, usporavaju njegovo pražnjenje, povećavaju osećaj sitosti. Dijetna vlakna povećavaju zapreminu stolice i brzinu pasaže duž debelog creva. Rastvorljiva biljna vlakna ograničavaju i smanjuju nivo holesterola, vezuju za sebe žučne kiseline i na taj način utiču na resorpciju i metabolizam holesterola. Unos dovoljnih (optimalnih količina, jer ni sa ovim komponentama ishrane ne valja preterivati), osim što povećava osećaj sitosti, smanjuje potrebu za unosom visokoenergetskih supstanci, slatkiša, čokolade, kolača... pa i na taj način doprinosi regulisanju problema gojaznosti. Regulacija glikemije (nivoa šećera u krvi) se poboljšava kod upotrebe namirnica koje sadrže dijetna vlakna, naročito onih koje su bogate u pektinima, kao što su npr. jabuke, zobene pahuljice, hleb od celog zrna žitarica, povrće, leguminoze. Shodno svemu rečenom, postoji preporuka za ishranu pacijenata kod kojih postoji niska tolerancija na glukozu ili je već prisutan neki oblik šećerne bolesti, a sastoji se u prihvatanju smernica u načinu i navikama u ishrani i kulturi življenja. Ova preporuka uključuje uputstva o ritmičnosti obroka (pravilnoj raspoređenosti obroka tokom dana u zavisnosti od aktivnosti pacijenta), kao i o adekvatnom odabiru hrane koja se koristi pri pripremi obroka. Namirnice koje valja izbegavati ili isključiti iz ishrane su namirnice sa mnogo masnoća i šećera, zatim, kafa, čokolada, cigarete, alkohol. Namirnice koje se preporučuju za svakodnevno korišćenje su integralni pirinač, ovas, raž, kukuruz, ječam, heljda, pšenične klice, integralne testenine, hleb od celog zrna žitarice, povrće: kupus, kelj, keleraba, praziluk, boranija, spanać, karfiol, crni luk, cvekla, svo zeleno povrće. Još se preporučuje: lekovito i začinsko bilje: beli luk, žalfija, lavanda, uva, hmelj, origano, cimet, čajevi, voćni i zeleni čaj, mahunarke: pasulj, sočivo, grašak, soja, rogač, voće: jagode, trešnje, višnje, kajsije, kruške, dunje i bobičasto voće (maline, jagode, borovnice, kupine), semenke: suncokret, bundeva, susam, laneno seme, maslinovo ulje, masline, koštunjavi plodovi: lešnik, badem, tofu (sojin sir), pečurke, riba. Namirnice sa smanjenim sadržajem masti koje se povremeno mogu koristiti u ishrani su obrano mleko, kiselo mleko, jogurt, svež kravlji sir.

Posebno se preporučuje dodatno unošenje namirnica bogatim: magnezijumom, hromom, vitaminima E, C, B kompleksa. Zaslađivači koji se mogu koristiti su fruktoza, sorbitol, ječmeni ili pirinčani slad, aspartam, manitol, saharin. Restrikcija namirnica koje sadrže šećere iz grupe disaharida i monosaharida (slatkiši, čokolada, gazirani slatki napici, džemovi, slatko, kolači...) je neophodna , jer se ovi ugljeni hidrati brzo razlažu, resorbuju i vrlo brzo dospevaju u krv čime se naglo diže nivo šećera u krvi. Nezavisno od vrste šećerne bolesti, unos ovih namirnica prouzrokuje nagla i velika kolebanja glikemije. Kod pacijenata koji boluju od insulin nezavisnog oblika dijabetesa promenom navika u ishrani može se značajno poboljšati stanje poremećaja i uticati na komplikacije bolesti, dok se pacijenti koji primaju insulinsku terapiju edukuju u pravcu korekcije dijetetskih navika. I za pacijente iz prve, kao i za one iz druge grupe, neophodno je da istovremeno budu kontrolisani od strane lekara koji prati tok i upravlja lečenjem njihove osnovne bolesti, tj. šećerne bolesti. RACIONALNA ISHRANA PACIJENATA KOD KOJIH POSTOJE POVEĆANE VREDNOSTI HOLESTEROLA I TRIGLICERIDA U SERUMU Hiperholesterolemija (povećan nivo holesterola u serumu) i hipertriglicidemija (povećane vrednosti triglicerida u serumu) su najznačajniji faktori rizika aterogenezu, tj. stvaranje ateromatoznih ploča na krvnim sudovima, koje dalje uslovljavaju takve poremećaje zdravlja kao što su ozbiljna kardiovaskularna i cerebrovaskularna oboljenja. Ovo su ozbiljni i dugotrajni poremećaji zdravlja koji prouzrokuju dugogodišnje tegobe i ne retko se završavaju smrtnim ishodom. Nivo holesterolskih komponenti seruma, kao i nivo triglicerida u serumu se utvrđuju brzim i jednostavnim laboratorijskim procedurama i poremećaji su koji se daju relativno brzo i lako korigovati ukoliko se promene neke životne navike, a naročito navike u ishrani. Ovo su dobro izučeni poremećaji i postoji stručna saglasnost o tome kako savetovati pacijenta kad je u pitanju režim ishrane koji treba da utiče na korekcuju poremećaja. Mora se napomenuti, da je učešće pacijenta u sprovođenju dijetoterapije od presudne važnosti za dalji tok i komplikacije bolesti. Opšta uputstva:  Neophodno je da promenjeni režim ishrane postane stalni način ishrane.  Uspeh lečenja zavisi od pravilne ishrane.  Alkohol i pušenje nisu dozvoljeni.  Unos soli mora biti ograničen na max. 2-3 g dnevno. Poželjno je korišćenje morske soli.  Hranu pripremati isključivo na hladno ceđenom ulju. Povrće skuvati u vodi i na kraju dodati ulje.  Preporučuju se manje količine mesa, a najmanje dva puta nedeljno obrok od ribe (poželjno morske) i soje.

 

Povećati unos dijetnih vlakana (hleb od neprosejanog brašna, mekinje, pahuljice (ovsene, ražane, ječmene, pšenične...), neljušteno voće, pasulj, sočivo, grašak, integralni pirinač, celer...) Poželjno je navikavanje na nezaslađenu hranu. Primenjeno u ishrani to znači:

Svakodnevno se mogu koristiti: kiselo mleko, kefir, jogurt, obrano mleko, niskomasni (mladi) sir, riba (naročito plava morska: sardina, skuša, tunjevina, losos), piletina, čuretina (bez kožice), belance, soja, proizvodi od soje, zelena salata, kupus, kelj, blitva, spanać, paradajz, krastavac, tikvice, patlidžan, šargarepa, rotkvice, pečurke, celer, praziluk, crni i beli luk, jabuke, maline, kupine, višnje, grejpfrut, limun, jagode, mineralna voda, čaj, so (2-3 g/dan), začini, maslinovo ulje. Povremeno se može koristiti i: govedina, teletina, posnija jagnjetina, pileća i ćureća prsa, šunka, kuvani i pečeni krompir, pirinač, pasulj, boranija, grašak, trešnje, kruške, narandže, šljive, mandarine, badem, kivi, dinja, lubenica, kafa, sokovi od voća i povrća bez dodatog šećera, crno vino, pivo, testenine, hleb od integralnog oblika žitarica, marmelade i džemovi bez šećera, suncokretovo i sojino ulje. Iz ishrane isključiti sledeće namirnice: puter, pavlaka, punomasni sirevi, punomasno mleko, kajmak,svinjetina, jagnjetina, slanina, čvarci, kobasice, salame, paštete, naresci, žumance, prženi krompir, kikiriki, banane, kandirano voće, lešnik, kompoti sa šećerom, gazirani sokovi, zaslađeni sokovi, žestoka alkoholna pića, lisnato testo, testa mešena sa puterom i uljima, čips, smoki, keks, kolači, šećer, med, čokolada, puding, palačinke, majonez, svinjska mast, margarin.

ISHRANA OSOBA SA OBOLJENJIMA ŽUČNE KESE Bolesti žučne kese i žučnih kanala su relativno česti poremećaji zdravlja. Holelitijaza (cholelitihiasis) je oboljenje žučne kesice u kojoj se nalaze žučni kamenci. Ovo je, ujedno, i najčešće oboljenje žučne kese uopšte, veoma često u opštoj populaciji i u svetu i kod nas. Češće je kod žena nego kod muškaraca, a naročito često se javlja u gojaznih osoba. U oko 50% slučajeva kamenci u žučnoj kesi ne izazivaju tegobe (tzv. mirni kamenci) i najčešće ne zahtevaju nikakve terapijske intervencije, međutim u preostaloj polovini slučajeva izazivaju karakteristične simptome i tegobe, a koje su izazvane njihovim pomeranjem. Javljaju se karakteristični bolovi, koji započinju ispod desnog rebarnog luka, šire se pod desnu plećku i veoma često u desno rame. Često su praćeni povraćanjem koje ne donosi olakšanje. Bolovi najčešće počinju nekoliko sati nakon obilnog i masnog obroka. Razvijaju se postepeno i traju i do nekoliko časova. Intervali između bolova su nepredvidivi i mogu trajati satima, danima, ali i mesecima i godinama.

Faktori rizika za nastajanje žučnih kamenaca su: gojaznost, povećan nivo holesterola u krvi, terapija estrogenima, visoka zastupljenost masnoća u ishrani, ishrana siromašna dijetnim vlaknima, ishrana bogata rafinisanim ugljenim hidratima (šećer, slatkiši, belo brašno...), visoka zastupljenost leguminoza u ishrani, nagli gubitak telesne težine, genetski faktori i dr. Hronična upala žučne kese je najčešća smetnja koja nastaje zbog prisustva kamenaca. Osim povremenog prisustva slabijih ili jačih bolova postoje i drugi simptomi, kao što su nadutost, podrigivanje, nepodnošenje masne hrane, gorušica. Dobar deo ovih neprijatnosti se može ublažiti korekcijom ishrane (dijeta sa manje masti), redukcijom telesne težine, ali je često neophodno hirurško lečenje. Iz tog razloga važno je, ukoliko postoje navedene tegobe, konsultovati gastroenterologa i hirurga. U nekim, nekomplikovanim slučajevima ove bolesti puno se može postići korekcijom ishrane. Smernice za ishranu pacijenata koji pate od bolesti žučne kese: Ishrana namenjena ovim pacijentima, bez obzira na izvesna ograničenja, treba i može da bude raznovrsna, zdrava i ukusno spremljena. Postoji nekoliko osnovnih pravila kojih treba da se pridržavaju ovi pacijenti, a ona su sledeća: jesti polagano, sitno iseckanu i dobro sažvakanu hranu, jesti češće, količinski smanjene obroke, izbegavati hladna jela i pića, Prestati sa konzumiranjem jako začinjenih jela (ljuto, kiselo, dimljeno, usoljeno, prženo), izbegavati u ishrani mahunarke (pasulj, grašak, sočivo). Maslac i biljni margarini su dozvoljeni. Sve druge vrste masnoća treba izbegavati. Voćne semenke, voće sa ljuskom se ne preporučuje. ULKUSNA BOLEST Peptički ulkus (grizlica, čir) je oboljenje izazvano mnogobrojnin faktorima, a definiše se kao lokalni defekt epitela sluznice koji nastaje zbog nagrizajućeg efekta hlorovodonične kiseline, želudačnog soka i pepsina. Dve najčešće lokalizacije su sluzokoža želuca i dvanaestopalačnog creva. To je često oboljenje i smatra se da 10% ljudi tokom života ima ulceracije na želucu ili na dvanaestopalačnom crevu. Učestalost u populaciji raste s godinama života, ali ni deca nisu pošteđena, tako da se sve češće srećemo sa ulkusnom bolešću i u pedijatrijskoj praksi. Grizlica (ulkus) nastaje usled poremećaja ravnoteže između agresivnih faktora (kiselina i pepsin) i odbrambenih mehanizama organizma. Porast intenziteta agresivnih mehanizama mogu usloviti različita oboljenja i poremećaji centralnog i vegetativnog nervnog sistema, emocionalni i fizički stres, endokrina i metabolička oboljenja, razna oboljenja drugih organa i organskih sistema, neadekvatna ishrana, štetne navike i ponašanja, itd. Najčešći uzroci smanjenih odbrambenih mehanizama su urođeno manje vredna sluzokoža i sluzokoža izmenjena upalnim procesom razlićitih uzroka. Drugim rečima, na ulkus (preventivno ili već postojeći) možemo uticati smanjenjem faktora koji ga

uzrokuju ili povećanjem odbrambene reakcije sluznice želuca i duodenuma i celog organizma. Koji su faktori rizika za nastajanje ulkusne bolesti? Mogu se svrstati u nekoliko kategorija:  Nasledni faktori  Navike i ponašanja: pušenje, preterano konzumiranje kafe, konzumiranje alkohola, neredovnost obroka ...  Neadekvatna ishrana  Psihološki i psihofiziološki uzroci: struktura ličnosti, neadekvatni mehanizmi reagovanja, specifičnost reagovanja u konfliktnim situacijama (individualna reakcija na stres)...  Socijalni faktori: uslovi rada, rizičnost radnog mesta, uslovi i ritam života ( radna, socijalna, urbana sredina i njeno nepovoljno delovanje) ...  Stanja i /ili oboljenja organizma: gojaznost, duševni poremećaji, povećana stomačna sekrecija, neurološka oboljenja, prisustvo helicobacter pylori, povećan aciditet sluznice, upotreba određenih vrsta lekova... Na neke od ovih faktora možemo uticati. Pozabavimo se ovog puta navikama i ponašanjima. Šta govore brojevi? Studije pokazuju da kao faktor rizika kod pacijenata koji pate od ulkusne bolesti, navike kao što su pušenje i konzumiranje kafe i alkohola i neredovnost obroka učestvuju na sledeći način. Pušenje i uživanje crne kafe u celoj posmatranoj grupi bolesnika je zastupljeno u 66,3 %, pri čemu je pušenje češće kod muškaraca (73,1 %), a konzumiranje kafe kod žena (70,8 %). Zloupotreba alkohola je češća kod muškaraca (i ulkusna bolest je dva puta češća kod muškog pola) i iznosi 48 %. Neredovnost obroka pokazuje sličnu učestalost od oko 22 % kod oba pola. Već ova četiri faktora rizika, pojedinačno, u različitim kombinacijama ili svi zajedno, kombinovani sa određenom strukturom ličnosti (po istraživanjima, najvažniji kao faktor rizika u nastajanju ulkusne bolesti) i aktuelnim životnim okolnostima na ovim prostorima (promene društvenih zbivanja, rat, izbeglištvo, egzistencijalne nestabilnosti...) su preduslov visokog rizika za nastajanje ulkusne kao i drugih psihosomatskih bolesti. Neadekvatna ishrana kao faktor rizika za nastajanje ulkusne bolesti, mogućnosti prevencije i ishrana kao terapija već postojeće bolesti Jedan od krupnih faktora rizika za nastajanje ulkusne bolesti je neadekvatna ishrana u najširem smislu reči, što podrazumeva: neredovnost obroka, gojaznost, ishranu koja sadrzi namirnice koje iz bilo kog razloga ometaju sekretornu i motoričku funkciju želuca, preterana upotreba začina u hrani. Metodika planiranja dijetoterapije i izbor namirnica zavise od osobenosti toka bolesti, tj. da li je u pitanju mirna faza ili faza bolova ili komplikacija od strane želuca i drugih organa U planiranju ishrane obolelih valja imati na umu osnovne principe koje treba poštovati s obzirom na hronični tok oboljenja i mogućnost ponovnog javljanja tegoba, što znači da treba obezbediti organizmu fiziološke potrebe u hranljivim materijama, zaštititi

oboleli organ od hemijskih, mehaničkih i toplotnih nadražaja i dosledno sprovoditi dijetetske preporuke u izboru namirnica, a naročito kad je u pitanju ritam i broj obroka. Energetske potrebe se planiraju prema polu, godinama života i fizičkoj aktivnosti osobe, pri čemu je najbolji pokazatelj energetske ravnoteže telesna težina, koju treba održavati u okvirima poželjnog intervala. U praksi to izgleda tako što planiranje obroka zadovoljava princip da belančevine u ukupnom energetskom unosu učestvuju sa 10-15 %, ukupne masti 15-30 %, sa dovoljnim unosom nezasićenih masnih kiselina, odn. lako iskoristljivih biljnih ulja. Ovo je vrlo važno, s obzirom na zaštitni efekat koji ove materije imaju na sluznicu digestivnog trakta. Ugljeni hidrati treba da obezbede 55-75 % energetskih potreba i to tzv. složeni ugljeni hidrati bogati vlaknastim materijama koji takođe imaju zaštitni efekat na sluzokožu, a osim toga smanjuju lučenje žučnih kiselina i umanjuju kiselost želudačnog soka. Unos rafinisanih šećera i slatkiša treba smanjiti na najmanju meru ili ih potpuno eliminisati iz ishrane. Izbor namirnica treba da bude takav da obezbedi raznovrsnost obroka, a da se izbegne unos onih koji će izazvati pojačanu sekreciju sluzokože želuca. Kad je u pitanju ritam i broj obroka, najčešće se savetuje četiri do pet obroka dnevno, vodeći računa da se obrok ne planira neposredno pred spavanje. Namirnice kao što su biber, senf, paprika, kafa, alkohol treba izbegavati zbog njihovog stimulativnog efekta na sekreciju želudačne kiseline. Skoro 60 % pacijenata koji imaju problema sa čirom redovno konzumiraju ove namirnice. Takođe, valja voditi računa da hrana ne bude termički provocirajuća (previše topla ili hladna). Metodika planiranja ishrane za pacijente koji pate od ulkusne bolesti ima za cilj podizanje odbrambenih moći sluzokože i sprečavanje delovanja agresivnih faktora, što obezbeđuje duže trajanje faze bez simptoma i sprečavanje ponovnog javljanja bolesti. Nije od malog značaja i aktivno uključivanje pacijenta u proces lečenja uspostavljanjem lične odgovornosti i motivacije u procesu terapije i prevencije recidiva. Dodatne terapijske edukacije u smislu promene štetnih navika i učenje tehnika koje smanjuju neadekvatne reakcije na provocirajuće okolinske prilike i promena individualne reakcije na stres vode povećanom kvalitetu življenja, uz smanjenje ili nestajanje tegoba vezanih za ulkusnu bolest, što jeste adekvatna nagrada za uložen trud i terapeuta i pacijenta u procesu lečenja. Konsultacija sa gastroenterologom je neophodna uz adekvatnu dijagnostiku. Sledeći korak se sastoji u traganju za dijetetskim greškama i promenama u ponašanju vezanom za navike u ishrani. Pacijent se dodatno uči tehnikama za smanjenje stresa i boljoj adaptibilnosti na ugrožavajuće životne okolnosti kao i korekciji loših navika.

GORUŠICA Gorušica - neprijatan osećaj paljenja, pečenja i bola koji ide od želuca, na gore, simptom koji prati mnoga oboljenja digestivnog trakta, a najćešće takozvanu refluksnu

bolest jednjaka (refluksni ezofagitis, gastroezofagealna refluksna bolest - GERB). Gorušica se ponekad javlja i kao izolovan prolazni poremećaj. Kako nastaje ovaj poremećaj? Jednjak je duga mišićna cev koja povezuje usta i želudac. Na njenom donjem kraju, odmah iznad želuca, nalazi se snažni prstenasti mišić zatvarač koji se normalno otvara pri prolazu hrane iz jednjaka u želudac. Otvara se još pri podrigivanju i povraćanju, kada vazduh ili želudačni sadržaj propušta u suprotnom pravcu. Refluksna bolest jednjaka i prateća gorušica nastaju kada se ovaj mišić otvori u pogrešno vreme i dozvoli vraćanje sadržaja želuca u jednjak i kad se taj događaj ponavlja duže vreme. Često se pojavljuje odmah posle jela, a naročito posle pržene, masne, ljute i jako začinjene hrane, i može se ispoljavati kao blaga gorušica ili izražen osećaj otežanog gutanja, sa žarenjem i bolom iza grudne kosti. Zbog svoje lokalizacije (iza grudne kosti) i bolnog osećaja koji je prati, može podsećati i na simptome kardiovaskularne bolesti. U svojim atipičnim ispoljavanjima, javlja se kao uporan kašalj, osećaj da zalogaj zastajkuje, promena boje glasa, prolazna promuklost (zbog delovanja na glasne žice)... pa ljudi koji pate od ovog zdravstvenog poremećaja ne retko traže pomoć od kardiologa ili ORL specijaliste. Refluksnu bolest jednjaka, osim opisanih simptoma gorušice, prati i kiseo ili gorak osećaj ukusa u ustima koji je takođe provociran vraćanjem stomačne kiseline ili hrane iz želuca nazad u jednjak. Hroničan poremećaj može izazvati probleme organa za disanje kao što su laringitis, kašalj, pa i astmatične napade i upale pluća. Smatra se da oko 50 % odrasle popolacije bar jednom mesečno oseti gorušicu, a da svakodnevno od nje pati 7-8 % odraslog stanovništva. Zanimljiv je podatak da tri petine ovih pacijenata to ne pominje svom lekaru, niti traži rešenje i pomoć za svoju tegobu. A ovaj poremećaj se leči relativno lako, i najčešće je dovoljno promeniti neke navike u načinu života i ponekad (kad lekar to proceni) upotrebiti nešto od antacidnih medikamenata. Samo kod malog broja pacijenata, gde su se razvile komplikacije ove bolesti, potrebno je hirurško lečenje. Šta sam pacijent može da učini da bi se osećao bolje:  Izbegavajte masnu, ljutu i prženu hranu.  Izbegavajte čokoladu, kafu, alkohol, južno voće, paradajz i punomasno mleko.  Jedite u manjim obrocima hranu bogatu složenim ugljenim hidratima (nerafinisane žitarice, povrće...).  Izbegavajte sokove od paradajza, ananasa, narandže, grejpfruta.  Nemojte jesti najmanje tri sata pre spavanja.  Jedite tri do pet puta dnevno, u pravilnim vremenskim razmacima, količinski smanjene obroke.  Korigujte (ako je potrebno) telesnu težinu.  Izbegavajte tesnu odeću.  Podignite uzglavlje.  Smanjite ili ostavite cigarete.  Izbegavajte ili potpuno prekinite sa konzumiranjem alkohola.  Uzimajte lekove samo po savetu lekara.

Gorušica u trudnoći Gorušica se javlja kod 30-50 % trudnica. Može se javiti već u trećem mesecu trudnoće, a najizraženija je u trećem trimestru trudnoće. Tokom trudnoće treba izbegavati upotrebu antacidnih lekova jer mogu da vežu i ugroze resorpciju gvožđa. Preporuke za ishranu su sledeće:  Uzimati češće i manje obroke.  Izbegavati začinjenu i masnu hranu.  Izbegavati narandže, mandarine, grejpfrut i sokove od ovog voća, jer mogu da pogoršaju simptome.  Jesti polako i odmarati se posle obroka.  Odmarati se i spavati na visokom uzglavlju.  Konzumirati jogurt jer može da umanji tegobe. Kako pojedina hrana i dinamika njenog korišćenja u ishrani imaju uticaj na pojavu gorušice, preporuka je da se koriguje ishrana na gore opisan način. To znači da pojedine namirnice treba isključuiti iz ishrane jer deluju kao provocirajući faktor u nastanku gorušice. OPSTIPACIJA Opstipacija (zatvor) označava poremećaj ritma pražnjenja creva, sa dugim pauzama, sa teškoćama ili bez njih. Stolica se u crevima zadržava tri do pet dana ili duže, oskudna je u količini, tvrđe konzistencije, teško se izbacuje, često praćena osećajem nedovoljnog pražnjenja i nakon izbacivanja. Prateći simptomi su: neprijatnost u donjem delu stomaka, nadimanje, pojačani vetrovi, gubitak apetita, malaksalost, ponekad i vrtoglavica i glavobolja uslovljene refleksnim mehanizmima i psihogenim uticajima. Ovo je vrlo čest poremećaj, na koji pacijent često ne obraćaja dovoljno pažnje, već kao glavnu tegobu navodi neki od pratećih simptoma, pa se tek na ponovljeno insistiranje lekara dobija podatak o kraćem ili dužem poremećaju u pražnjenju creva. Kad god postoje bilo kakvi disbalansi u ritmu pražnjenja creva ( pražnjenje creva treba da je pretežno svakodnevno!), količini izbačene stolice, njenoj konzistenciji ili pratećem osećaju da creva pri defekaciji nisu potpuno ispražnjena, treba potražiti profesionalan savet. Zatvor može biti uzrokovan različitim uzrocima i može nastati bez primarnog uzroka u organizmu, kao posledica nedovoljnog unosa hrane (npr. izrazito restriktivne dijete), loših navika u ishrani, nedovoljnog unosa tečnosti, nedovoljne fizičke aktivnosti, nepovoljnih uslova života i rada, ili može biti posledica i simptom nekog poremećaja u organizmu (bolesti organa za varenje, metaboličke bolesti, endokrini poremećaji, psihogeni poremećaji tipa depresije, itd.). Iz navedenih razloga je neophodno utvrditi od kad pacijent ima zatvor, da li je praćen bolom u trbuhu i maloj karlici, da li u stolici ima krvi ili sluzi, da li se poremećaj odnosi samo na ritam pražnjenja ili ima i drugih tegoba, kakve su navike u ishrani, kakav je način života i rada osobe, da li i koje lekove uzima i kakav je emocionalni status.

U najvećem broju slučajeva opstipacije nije potrebna nikakva medikamentna terapija, već se poremećaj koriguje promenama navika u ishrani i načinu života. Šta sam pacijent može da učini da bi se osećao bolje:  Izbegavajte masnu, ljutu, previše začinjenu i prženu hranu.  Izbegavajte čokoladu, kakao, slatkiše.  Jedite hranu bogatu složenim ugljenim hidratima (nerafinisane žitarice, povrće...).  Izbegavajte testa, usoljenu ribu i meso.  Uzimajte adekvatne količine tečnosti ( 6-8 čaša dnevno, vode ili blagih čajeva).  Jedite više voća i povrća (sadrže dijetna vlakna).  Uvedite u svoj jelovnik suvo voće (suve šljive, suve smokve).  Vežbajte (vežbe i kretanje su važni za održavanje tonusa trbušnih mišića).  Popite pola čaše tople vode pola sata pre doručka. U ovu vodu možete dodati i malo pšeničnih mekinja.  Korigujte (ako je potrebno) telesnu težinu.  Uzimajte lekove samo po savetu lekara. Opstipacija u trudnoći Više od jedne trećine trudnica ima opstipaciju u nekom periodu graviditeta usled smanjene pokretljivosti creva. Često opstipacija nastaje i kao posledica davanja terapijskih doza preparata gvožđa. Kao posledica dugotrejne opstipacije u trudnoći mogu se razviti i hemoroidi. Dijetoterapija se sastoji u svakodnevnom unosu velike količine dijetnih vlakana (do 30 g) i tečnosti (6 - 8 čaša na dan). Namirnice sa visokim sadržajem dijetnih vlakana (crni hleb, integralne žitarice, pasulj, krompir pečen u ljusci, suvo i sveže voće...) u ishranu trudnice treba uvoditi postepeno, kako bi se omogućila adaptacija digestivnog sistema.

ISHRANA OSOBA SA BUBREŽNIM OBOLJENJIMA Ljudi koji boluju od bubrežnih oboljenja (akutna ili hronična bubrežna insuficijencija, povećane vrednosti uree i kreatinina u serumu) moraju imati prilagođen način ishrane koji neće dodatno opterećivati njihov organizam niti pogoršavati osnovno oboljenje. Glavna svrha promenjene ishrane je smanjenje unosa belančevina hranom, jasno preciziranog unosa soli i tečnosti kako bi se izbeglo ili na najmanju meru svelo opterećenje već ozbiljno disfunkcionalnog bubrežnog sistema. Unos belančevina se mora ograničiti na oko 40 g/dan. Mogu se koristiti sledeće namirnice: piletina, ćuretina, govedina, riba, neslani mladi sir, jogurt od obranog mleka, belance. Energetski unos treba da bude pretežno iz ugljenih hidrata i to složenih ugljenih hidrata (preporučuje se testenina, kukuruz, kukuruzni hleb, neslani keks, pirinač, pirinčana

testenina, i sl.), povrća (kupus, tikvice, kelj, karfiol, krastavac, boranija, šargarepa, cvekla, zelena i crvena paprika, pečeni krompir, crni i beli luk), voća (kruške, jabuke, narandže, jagode, grožđe, maline, kupine). Hrana bi morala da se priprema bez dodatka soli, pa je preporučljivo da se kao začin koriste začinske biljke. Kod pacijenata kod kojih nema smanjenja izlučivanja mokraće i kod kojih ne postoje otoci i povišen krvni pritisak, može se dozvoliti umereno korišćenje soli. U slučajevima povećanih vrednosti kalijuma u serumu isključiti iz ishrane namirnice bogate kalijumom: paradajz, spanać, blitva, sočivo, pasulj, banane, suve smokve, kajsije. Nanirnice koje moraju biti isključene iz ishrane su: industrijske supe (supe iz kesice), kocke za supu, suhomesnati proizvodi, konzervisani proizvodi, alkoholna i slatka gazirana pića. Primer dnevnog jelovnika: Doručak (oko 8 h): 2/3 šolje kornfleksa u 200 ml jogurta ili obranog mleka. Prepodnevna užina (oko 11 h): jabuka ili kruška ili činija jagoda. Ručak (oko 14 h): Činija pileće supe. Piletina 50 g (bez kožice i sa odstranjenom vidljivom masnoćom) kuvana ili pečena u rerni ili na roštilju ili dinstana. Dinstano povrće kao prilog 200 g (grašak, šargarepa, krompir). Salata: cvekla začinjena kimom i maslinovim uljem. Hleb od integralnog oblika žitarica (1 parče) Poslepodnevna užina (oko 16 h): jogurt (pola šolje). Večera (oko 19 h): Mešano povrće: rendana šargarepa, celer i seckan kupus, začinjeno sa malo maslinovig ulja. Parče mladog sira (30 g) Kuvani pirinač (pola šolje) Kompot od dunje i jabuke INTERVENCIJE ISHRANOM KOD GLJIVIĆNIH INFEKCIJA Gljivična oboljenja su široko rasprostranjena u populaciji i vrlo često se ispoljavaju kao široko prisutna simptomatologija koja ponekad prolazi nezapažena i često nedetektovana kao gljivično oboljenje. Sumnjamo na gljivična oboljenja kad god postoje sledeći znaci i simptomi: upalni procesi genitalnih organa kod žena (vaginitis), upalni procesi mokraćne bešike, opstipacija

(sa paradoksalnim efektom pogoršanja na laksativne lekove), svrab oko čmara, svrab nosa i očiju, zapušenost nosa, pojačana nosna sekrecija, upalni procesi sinusnih šupljina, glavobolje - često i migrenoznog tipa, seboroični dermatitis, kompulzivna potreba za slatkišima, niske vrednosti glukoze u serumu (hipoglikemije), obloženost jezika. Najpoznatiji predisponirajući faktori za pojavu gljivičnih oboljenja su sledeća ponašanja ili stanja: dugotrajna i/ili nekritična upotreba antibiotika, hormonalna terapija (kontraceptivne pilule, kortikosteroidna terapija), nedostatak vitamina (pothranjenost), povišen holesterol, gojaznost. Međutim, još jedno stanje našeg organizma je odgovorno za prisustvo i olakšan rast gljivica. Radi se o promenjenoj unutrašnjoj sredini našeg tela, tj. povećanoj kiselosti naših telesnih tečnosti. Povećana kiselost je optimalna sredina za rast i razvoj gljivica tako da uz udruženo dejstvo još nekog predisponirajućeg faktora lako dolazi do gljivičnih oboljenja. Osim neophodne stručne dijagnostike o postojanju infekcije gljivicama i adekvatne antigljivične medikamentne terapije, postoje i intervencije koje pacijent sam može da sprovede u cilju brđeg izlečenja: Promenom nekih navika u ishrani telo postaje neadekvatan domaćin za gljivice. Kako da učinite svoje telo lošim domaćinom za gljivice i gljivična oboljenja?  Prestanite sa upotrebom belog brašna. Sledeći put kupite crni hleb i nastavite tako.  Jedite bezkvasne hlebove ili prepecite jučerašnji hleb. Na taj način uništićete kvasac iz njega.  Isključite iz ishrane sve oblike šećera (i beli i žuti šećer).  Smanjite na najmanju meru upotrebu žestokih alkoholnih pića, kafe i čaja  Jedite semenke suncokreta i bundeve, a ne kikiriki, pistaći ili brazilski orah.  Prestanite sa upotrebom suhomesnatih proizvoda.  Uvedite u svoju ishranu redovno korišćenje belog luka. Jedite svakog dana jedan do dva čena belog luka, prethodno zgnječenog ili sitno narendanog, potopljenog u malo vode ili maslinovog ulja. Beli luk je jak inhibitor rasta i razmnožavanja Candide albicans.  Koristite maslinovo ulje, hladno ceđeno. Maslinovo ulje sprečava rast i razvoj gljivica.  Jedite što više zelenog povrća. Ono sadrži biotin - vitamin H koji snažno inhibira rast gljivica.  Slatkiše zamenite voćem. Kad osetite potrebu za slatkišima jedite suvo ili sveže voće.  Koristite ječmeni ili pirinčani slad kao zaslađivač.  Koristite limunov sok umesto sirćeta.  Isključite iz ishrane zaslađene gazirane napitke. Umesto njih pijte puno vode i voćne sokove bez dodatog šećera.   Antibiotike koristite samo kada ih dobijete kao propisanu terapiju od lekara. Ako imate vaginitis uzrokovan gljivicama (Candida albicans), zatražite od vašeg lekara terapiju i za svog seksualnog partnera.

NOVA HRANA ZA NOVO VREME OKSIDATIVNI STRES Poslednjih nekoliko godina medicina i srodne nauke pokazuju veliki interes za pojavu nazvanu „oksidativni stres“. Da bi razumeli šta je oksidativni stres, moramo se upoznati sa značenjem dva pojma koja sve češće srećemo, a to su „slobodni radikali“ i „antioksidansi“. Slobodni radikali su nestabilni molekuli, velike reaktivnosti, koji u organizmu stupaju u hemijske reakcije sa delovima ćelije (proteinima, lipidima, ugljenim hidratima, molekulima DNK), remete njihove normalne funkcije izazivajući biohemijske, morfološke i funkcionalne poremećaje. Kada je stanje organizma takvo da postoji povećana produkcija i smanjena sposobnost neutralizacije i uklanjanja povećane količine slobodnih radikala, govorimo o stanju oksidativnog stresa. Antioksidansi su materije koje pomažu u smanjenju oštećenja nastalih dejstvom slobodnih radikala. Različite antioksidantne materije deluju na različite načine. Neki od njih sprečavaju formiranje slobodnih radikala, drugi neutrališu već nastale slobodne radikale i menjaju ih u manje štetne supstance, dok treći pomažu reparaciju i regeneraciju tkiva oštećenih dejstvom ovih štetnih agenasa. Vratimo se na oksidativni stres. Oksidativni stres ili bolje rečeno oksidativni status je sveprisutna i normalna pojava, što znači da je prisutan i kod zdravih osoba, ili drugačije rečeno, određen nivo oksidativnog stresa je deo normalnog fiziološkog funkcionisanja. Naime, proces koji se naziva oksidacija je deo regularnog biohemijskog funkcionisanja naših tela u procesu stvaranja energije koja nam je neophodna za život. Tokom ovih biohemijskih procesa stvaraju se slobodni radikali koji imaju svoje fiziološke pozitivne funkcije, naročito u nekim fazama imunološkog odgovora organizma na prisustvo bakterija i virusa. Problem nastaje kada se poremeti ova fina ravnoteža i kada zakažu prirodni mehanizmi odbrane, pa nivo slobodnih radikala u organizmu počne da značajno prevazilazi kapacitet tela da ih neutrališe. Tada se telesni oksidativni status menja i telo ulazi u zonu povećanog oksidativnog stresa, što je stanje visokog rizika za nastajanje najrazličitijih oštećenja zdravlja. Slobodni radikali, dakle, normalno nastaju u organizmu tokom metaboličkih procesa i nisu nužno štetni, već, naprotiv imaju i neke korisne funkcije. Međutim, osim ovih, tzv. endogenih izvora slobodnih radikala postoje i egzogeni tj. spoljnji izvori, odnosno spoljašnji uticaji koji pogoduju ili izazivaju povećano stvaranje slobodnih radikala. Neki od njih su: duvanski dim, lekovi, način ishrane, različite vrste okolinskog zagađenja, pesticidi, različite vrste terapijskih i okolinskih zračenja, pa čak i fizička aktivnost ukoliko je neadekvatnog intenziteta i loše periodizovana. Kako su slobodni radikali, već smo rekli, visoko reaktivni molekuli, koji dovode do najrazličitijih oštećenja na molekularnom i ćelijskom nivou, savremena medicina smatra da su odgovorni za nastanak mnogih akutnih i hroničnih poremećaja zdravlja koji se klinički manifestuju kao akutni i hronični zapaljenski procesi (reumatoidni artritis, vaskulitis), neurološki poremećaji (Alchajmerova bolest, Parkinsonova bolest, cerebrovaskularna

oštećenja, mišićna distrofija), kardiovaskularni poremećaji (hipertenzija i hipertenzivna bolest srca, ateroskleroza), fibroza pluća, katarakta, maligne bolesti... pa i stanje koje se naziva prerano starenje. Savremena medicinska nauka smatra da oksidacioni stres ima značajan doprinos u mehanizmima nastanka gore navedenih poremećaja zdravlja i da su oni u velikoj meri posledica izgubljene bitke između povećane količine slobodnih radikala u telu i antioksidantnih odbrambenih mehanizama organizma. Kako se zaštititi od negativnog uticaja slobodnih radikala, odnosno od oštećenja koje oni izazivaju. Kako uspostaviti ravnotežu, tako neophodnu za funkcionisanje našeg organizma u onom optimumu koji nazivamo zdravlje. Ovde na scenu stupaju materije koje zovemo antioksidansima. Oni su onaj neophodan činilac koji uspostavlja ravnotežu i deluje kao kontra-teg na terazijama na čijem drugom tasu su slobodni radikali. Već smo pomenuli da antioksidansi deluju na različite načine sprečavajući ili popravljajući oštećenja ćelija. Konkretno, deluju tako što npr. snižavaju nivo serumskog holesterola, usporavaju proces starenja, smanjuju rizik za nastajanje ateroskleroze, smanjuju rizik za nastajanje malignih bolesti, štite od srčanog i moždanog udara, usporavaju napredovanje Alchajmerove bolesti, pružaju zaštititu od hroničnih plućnih bolesti, kao što su astma, emfizem, bronhitis, usporavaju degenerativne procese... ubrzavaju period oporavka posle intezivne fizičke aktivnosti, pomažu u odbrani od negativnih ekoloških uticaja, pomažu detoksikacione procese organizma, i još mnogo toga. Naše telo može sopstvenim odbrambenim snagama nivelisati oksidativni stres i popraviti oksidativni status, tj. biti uspešno u borbi protiv viška slobodnih radikala, ali ovaj kapacitet za stvaranje antioksidanasa nije kod svakoga od nas isti i uslovljen je individualnim specifičnostima kao što su genetika, pol, životno doba, fizička aktivnost, životni stil, navike, a naročito navike u ishrani. Moguće je egzaktno ispitati, tj. laboratorijski utvrditi nivo opterećenja tela oksidativnim stresom, odn. utvrditi oksidativan status svakoga od nas. FRAS (Free Radical Analytical System) je metod kojim se iz uzorka krvi određuje stepen oksidativnog stresa kome je organizam izložen. Drugim rečima, jednostavnom analizom krvi utvrđuje se prisustvo slobodnih radikala, stepen njihovog prisustva i kapacitet organizma da neutrališe opterećenje, ukoliko ono postoji. U zavisnosti od dobijenog rezultata ovog testa pravi se individualna preporuka za svakog pojedinačnog pacijenta koja se odnosi na preporuke za ishranu i/ili eventualnu intervenciju koja bi podrazumevala mineralno-vitaminsku nadoknadu. Zvanična stručna preporuka je da bi, svakodnevno i doživotno, ishranom trebalo unositi četiri važna antioksidansa. To su vitamin C, beta karoten (prekuzor vitamina A), vitamin E i selen. Funkcionalna hrana Savremen način života postavlja nove izazove i u oblastima koje su se smatrale nepromenljivim. Kako živimo brzo, dajući prednost drugim vrednostima nego pre 20, 50 ili 100 godina, postavljaju se novi zahtevi i u svakodnevnim oblastima življenja kao što je

npr. ishrana, i to u svim njenim segmentima, od ritma hranjenja, vrste hrane koju upotrebljavamo pa do njenog kvaliteta. Napredak tehnologije je rezultirao većom proizvodnjom, a napredak medicine većom zdravstvenom bezbednošću (zdravstvenim nadzorom) hrane, ali sve veći broj ljudi postavlja pitanje da li se hrani na pravi način i kako hrana utiče na njihovo zdravlje. U stručnoj literaturi se od pre nekoliko godina pojavljuje termin „nove namirnice“, pri čemu se misli na dve vrste namirnica i to: funkcionalne namirnice i genetski modifikovane namirnice. Genetski modifikovane namirnice su nove u punom značenju te reči, dok se novina vezana za funkcionalne namirnice ogleda u novim saznanjima vezanim za njihova blagotvorna dejstva. Funkcionalnim namirnicama smatraju se one namirnice koje osim svoje nutritivne vrednosti imaju i povoljan efekat na zdravlje, tj. telesno i mentalno stanje pojedinca. Svojstva koja mora da ima namirnica da bi bila svrstana u ovu kategoriju su jasno definisana od strane stručnjaka i ona glase: ove namirnice treba uzimati kao sastavni deo svakodnevne ishrane, moraju biti od prirodnih sastojaka (ne smeju biti u obliku tableta, kapsula, rastvora, praškova...) i moraju imati posebnu funkciju u smislu regulacije tj. poboljšanja fizioloških procesa u organizmu. Ovo poslednje se odnosi na poboljšanje telesnih funkcija, npr. pozitivan uticaj na psihičko i fizičko zdravlje, intelektualne sposobnosti, poboljšanje imuniteta, brži oporavak od bolesti, sprečavanje nastanka i lečenju bolesti, naročito tzv. hroničnih nezaraznih bolesti, usporavanje procesa starenja i sl. Namirnice koje najčešće pominjemo kad govorimo o njihovim povoljnim funkcionalnim svojstvima su namirnice bogate dijetnim vlaknima, vitaminima, aminokiselinama, mineralima, antioksidansima... Povoljan sastav se odnosi i na količinu i na kvalitet sastojaka sadržanim u namirnici. Širi pojam od funkcionalne namirnice se odnosi na tzv. funkcionalnu ishranu. Ovakva ishrana osim toga što treba da sadrži obilje funkcionalnih namirnica, mora da zadovolji kriterijum pravilne ishrane u smislu adekvatnog količinskog unosa i raznovrsnosti, kao i pravilnog odnosa zastupljenosti određenih vrsta hrane u ishrani. Osim što postaju svesni da nemaju sve namirnice istu zdravstvenu korist, sve više ljudi traži pomoć stručnjaka u oblasti načina ishrane, a koja se tiču pravilnog odabira namirnica koje svakodnevno koriste. Antioksidansi Antioksidansi su materije koje pomažu u smanjenju oštećenja nastalih dejstvom slobodnih radikala. Mehanizam delovanja je različit kod različitih antioksidantnih materija. Neki od njih sprečavaju formiranje slobodnih radikala, drugi neutrališu već nastale slobodne radikale i menjaju ih u manje štetne supstance, dok treći pomažu reparaciju i regeneraciju tkiva oštećenih dejstvom ovih štetnih agenasa. Podsetimo se šta su slobodni radikali. To su visoko reaktivni i izrazito nestabilni atomi ili molekuli koji nastaju u organizmu usled metaboličkih procesa, stresa ili potiču iz okoline. Kada njihova količina u organizmu prevaziđe kapacitet tela da ih neutrališe, i kada to stanje tzv. oksidativnog stresa dugo traje, dovode do najrazličitijih oštećenja na molekularnom i ćelijskom nivou. Savremena medicina smatra da su odgovorni za nastanak mnogih akutnih i hroničnih poremećaja zdravlja koji se klinički manifestuju kao akutni i

hronični zapaljenski procesi (reumatoidni artritis, vaskulitis), neurološki poremećaji (Alchajmerova bolest, Parkinsonova bolest, cerebrovaskularna oštećenja, mišićna distrofija), kardiovaskularni poremećaji (hipertenzija i hipertenzivna bolest srca, ateroskleroza), fibroza pluća, katarakta, maligne bolesti... Naše telo sadrži enzime (superoksid dizmutazu, katalazu i glutation peroksidazu) koji neutrališu štetno delovanje slobodnih radikala. Da bi ovi enzimi mogli da se sintetišu i da bi organizam mogao drugim mehanizmima da neutrališe negativne posledice izazvane oksidativnim stresom, neophodan je unos određenih materija, kao što su: minerali cink, mangan, bakar, selen, vitamini C i E, beta karoten, lutein, likopen, niacin (vitamin B3), vitamini B2 i B6, koenzim Q, aminokiselina cistein, bioflavonoidi... Kapacitet za stvaranje antioksidanasa nije kod svakoga od nas isti i uslovljen je individualnim specifičnostima. Genetska predispozicija odbrane od slobodnih radikala i oksidativnog stresa i pol su nam zadati rođenjem, životna dob je takođe nepromenljiva kategorija, ali svako od nas može znatno da utiče na svoj životni stil i navike. Menjanjem navika u ishrani i pravilnim izborom namirnica možemo izvršiti značajan pozitivan uticaj na celokupno zdravlje pa time i na optimalan oksidativni status našeg organizma. Zvanična stručna preporuka je da bi svakodnevno ishranom trebalo unositi četiri važna antioksidansa. To su: vitamin C, beta karoten, vitamin E i selen. Za sva četiri postoje dokazi da imaju antikancerogena svojstva, kao i da su važni za prevenciju kardiovaskularnih bolesti. Za sva četiri, takođe stoji preporuka da se kroz ishranu moraju unositi svakodnevno i doživotno.  Vitamin C Vitamin C je važan za sintezu kolagena, koji je važan za rast i obnavljanje ćelija svih telesnih tkiva. Ubrzava procese zaceljivanja rana i opekotina. Veruje se da može da spreči pojavu infekcija. Pomaže u apsorpciji gvožđa pa je bitan u prevenciji anemija. Pominje se i njegova uloga u kontroli lipidnog statusa, tj. kontroli nivoa masnoća u krvi. Još je mnogo korisnih uloga koje ima u organizmu, od kojih su većina posledica njegovog važnog i snažnog antioksidativnog dejstva. Ljudski organizam nije sposoban da stvara vitamin C i mora ga unositi hranom. Najbolji prirodni izvori vitamina C su limun, narandže, mandarine, kupine, jagode, maline, šipurak, zeleno lisnato povrće, paradajz, dinja, peršun, paprike... Dnevni preporučeni unos je oko 60 mg, mada su potrebe trudnica i dojilja veće. I pušači bi trebalo da unose više od ove preporučene doze da bi umanjili štetno dejstvo duvanskog dima.  Beta karoten (provitamin A) Beta karoten je prekuzor vitamina A koji se u organizmu pretvara u ovaj važan vitamin koji je jako značajan za rast i razvoj skoro svih tkiva, odbranu od infekcije i dobar vid. Igra važnu ulogu u sprečavanju nastanka malignih bolesti, jača obrambeni sistem, smanjuje rizik od ateroskleroze, srčanog i moždanog udara, čuva vid. Organizam ga prema svojim potrebama pretvara u vitamin A, a prednost nad vitaminom A je u tome što u visokim dozama nije toksičan jer je njegova konverzija u vitamin A ograničena. Smatra se da ima jako antikancerogeno i antioksidaciono dejstvo.

Beta karotenom obiluje voće i povrće jarkih boja, npr. kajsije, dinja, brokoli, šargarepa, mango, bundeva, breskva, spanać.  Vitamin E Vitamin E je vrlo delotvoran antioksidans, čije je možda najvažnije dejstvo njegova uloga u prevenciji ateroskleroze. Naime, dokazano je da vitamin E sprečava oksidaciju LDL - "lošeg" holesterola i na taj način utiče na sprečavanje ateroskleroze. Posledično, smanjuje rizik nastanka od moždanog i srčanog udara, a deluje povoljno i na povišen krvni pritisak usled diuretskog delovanja. Smanjuje umor, usporava starenje ćelija, ubrzava zaceljivanje opekotina, sprečava nastanak ružnih ožiljaka, pomaže kod istegnuća mišića. Ima važnu ulogu u sprečavanju nastanka krvnih ugrušaka. Ima jako antikancerogeno dejstvo. Smanjuje rizik od spontanog pobačaja, kao i nastanka Alchajmerove bolesti. Nalazi se u većim količinama u pšeničnim klicama, sojinom zrnu, biljnim uljima, orasima i drugim koštunjavim plodovima, lisnatom povrću, spanaću, žitaricama i u žumancetu jajeta.  Selen Selen je esencijalan mineral za sintezu enzima koji učestvuju u neutralizaciji štetnog dejstva slobodnih radikala. Vitamin E i selen djeluju sinergički, tj. njihovim zajedničkim delovanjem pojačava se snaga delovanja i jednog i drugog. Pomaže u smanjenju rizika od srčanih bolesti i srčanog udara. Sudeluje u zaštiti od različitih vrsta raka. Pomaže u održavanju elastičnosti tkiva. Ublažava valunge i nelagodu u menopauzi. Povećava broj spermatozoida i povećava plodnost muškaraca. Najbolji prirodni izvori su plodovi mora, džigerica, bubrezi, pšenične klice, mekinje, tunjevina, luk, paradajz, brokoli, beli luk, kukuruz i integralni pirinač. Moguće je laboratorijski utvrditi nivo opterećenja tela oksidativnim stresom, odn. utvrditi oksidativan status svakoga od nas. FRAS (Free Radical Analytical System) je metod kojim se iz uzorka krvi određuje stepen oksidativnog stresa kome je organizam izložen. Drugim rečima, jednostavnom analizom krvi utvrđuje se prisustvo slobodnih radikala, stepen njihovog prisustva i kapacitet organizma da neutrališe opterećenje, ukoliko ono postoji. U zavisnosti od dobijenog rezultata ovog testa pravi se individualna preporuka za svakog pojedinačnog pacijenta koja se odnosi na preporuke za ishranu i/ili eventualnu intervenciju koja bi podrazumevala mineralno-vitaminsku nadoknadu. Genetski modifikovane namirnice Tehnologija nastanka genetski modifikovanih namirnica sastoji se u izboru gena koji je odgovoran za neko svojstvo pa se tako izdvojen gen posebnim procesima ubacuje (ili otklanja) iz biljke, mikroorganizma ili životinje što kao rezultat daje varijaciju sa poželjnim ishodom. Ovakva intervencija najčešće rezultira promenom sastava namirnice, npr. izmenom u sastavu i količini masnih komponenti, povećanjem sadržaja belančevina, povećanjem

količine vitamina i sl. Nekada se utiče na ukus i miris namirnice ili na produženje roka trajanja. Nekada se utiče na ubrzanje rasta životinja čije se meso koristi u ishrani. Proizvođači hrane imaju veliki interes za ovako proizvedenu hranu i već je u upotrebi određena količina hrane koja je proizvedena upotrebom novih biotehnologija. S druge strane, postoji veliki (i ne neopravdani) strah od (zlo)upotrebe ovako promenjene hrane. Kako nema podataka kakav je dugoročni uticaj na zdravlje ljudi, opreznost u primeni genetski promenjenih komponenti u namirnicama je opravdana.

Dodatak I: Izvori važnih minerala Kalcijum: mleko, mlečni proizvodi, pasulj, boranija, sočivo, grašak, zeleno lisnato povrće. Fosfor: mleko, jaja, meso, orasi, žitarice, pasulj, boranija, sočivo, grašak, kikiriki. Gvožđe: crveno meso, džigerica, žumance, zeleno lisnato povrće, krompir, pasulj, boranija, sočivo, grašak, suvo voće. Bakar: orasi, kakao, džigerica, školjke, integralne žitarice, krompir, pasulj, boranija, sočivo, grašak Jod: jodirana so, plodovi mora, morska riba, morske alge. Fluor: riba, meso, fluorisana voda. Hrom: integralne žitarice, kvasac, orasi, meso, krompir, pasulj, boranija, sočivo, grašak, kikiriki. Cink: plodovi mora, morska riba, meso,džigerica, jaja, seme bundeve, seme suncokreta. Selen: plodovi mora, džigerica, pšenične klice, mekinje, tunjevina, luk, paradajz, brokoli, beli luk, kukuruz i integralni pirinač.

Dodatak II: Izvori vitamina Vitamin A: kajsije, dinja, brokoli, šargarepa, mango, bundeva, breskva, zeleno lisnato povrće, mlečni proizvodi, jajamasnije ribe i riblje ulje. Vitamin E: povrće, semenke, orasi, hladno ceđena ulja (maslinovo, sojino). Vitamin K: zeleno lisnato povrće, biljna ulja.

Vitamin C: voće, povrće. Vitamini B grupe: B1 (tiamin): integralne žitarice, meso, pasulj, boranija, sočivo, grašak, kikiriki. B2 (riboflavin): zeleno lisnato povrće, meso, riba, jaja, mleko i mlečni proizvodi. Niacin: meso, džigerica, mleko, orasi, kikiriki. B6 (piridoksin): meso, riba, jaja, pasulj, boranija, sočivo, grašak, kikiriki, integralne žitarice. B12 (kobalamin): džigerica, mleko, sir. Folna kiselina: zeleno povrće, orasi, semenke, džigerica. Biotin: soja, integralne žitarice, žumance, zeleno povrće. Pantotenska kiselina: meso, jaja, integralne žitarice, pasulj, boranija, sočivo, grašak, kikiriki. Holin: zeleno povrće

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful