Светислав Првановић: Тимочка сељачка буна 1883.

године

Светислав Првановић:
ТИМОЧКА СЕЉАЧКА БУНА 1883. ГОДИНЕ

У

првој половини XIX века, кроз коју су други крајеви кључали од немира,
завера и буна, Тимочка Крајина је представљала најмирнији кутак Србије. У
другој половини, међутим, улоге су промењене. С јесени 1883. године док је
земља стењала под чизмом Милана Обреновића, Тимоком се распламсавала буна какве
дотле у Србији није било. По величини захваћеног простора и бунтовној понетости маса, а
још више по свом ширем значају, улози и месту у нашој новијој историји, тимочка буна била
је, неоспорно, наша највећа унутрашња буна у прошлом столећу.
У протеклом периоду о њој су писали многи листови и часописи. Објављен је знатан
број краћих расправа, чланака и пригодних осврта, као и сећања самих учесника и
савременика. Било је чак и неколико посебних брошура и књига. Па ипак, све је то
недовољно и непоуздано. Скоро у свим тим радовима давана је, мање-више, тенденциозна
слика и оцена догађаја, из разлога што се на њих гледало уско и пристрасно, из аспекта ове
или оне политичке странке. Један озбиљнији напор да се уђе у ширу проблематику буне, да
се она испита и проучи темељито и научно, у светлости објективних историјских чињеница,
још није учињен. Државни историјски архив у Београду објавио је мноштво сачуваних
докумената, али се из њих види само како су се догађаји одиграли, а не и све оно што је
њима претходило и припремало терен.
С обзиром на особени карактер Тимочке буне, на њено несумњиво народно порекло,
будући њени историчари мораће детаљније да проучавају њене локално покретачке снаге,
првенствено њене економске и друштвене корене. То је оно што је досад додиривано само
узгред и посредно, на основу општих прилика у земљи, а што се мора узети као полазна
тачка у расветљавању буне. Јер, иако се она мора посматрати у склопу свих противречности
којима је тадашња Србија била бременита и као држава и као друштво, треба знати да су се
оне управо овде, у Источној Србији, развиле до свога критичног врхунца.
Оно што ће у овој расправи бити изложено није резултат неког систематског рада у
том смислу. То су погледи, сугестије и подаци који се објављују само као прилог, односно
као помоћ онима који се буду прихватили тог замашног и захвалног посла. Истина,
конкретни подаци су доста оскудни и једнострани ‒ јер се највећим делом односе само на
стари књажевачки округ ‒ али они пружају прилично јасну слику стања и односа на целом
побуњеничком подручју.

1
Развитак – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1961. година, број II-V)

Светислав Првановић: Тимочка сељачка буна 1883. године

Како је буна избила и како се завршила

П

олитичка атмосфера у Србији наговештавала је буру и раније, али су се њени
први знаци јавили крајем септембра 1883. године. Огорчен поновном
изборном победом опозиције, краљ Милан је тада повео, да тако кажемо,
отворени рат с народом. Мада и даље под маском уставног владара, он је тек изабрану
народну скупштину разјурио ‒ истог дана кад се и састала ‒ довео на власт старог мрачњака
Николу Христића и завео режим најгрубље диктатуре. Револт народних маса није више
могао бити пригушиван. Он је избио ускоро, и то на питању одузимања старог оружја од
војних обвезника. Са тим је било почето пре избора, по ранијем закону о устројству војске,
али је новонастала ситуација налагала влади да ту ствар убрза. То је покренуло нов талас
незадовољства, које је у Источној Србији прерасло у отворен отпор. Сељаци овде као да су
наслућивали да им се место старих пушака неће заиста поделити нове, модерније, и зато су
они тражили „једном руком да дају, а другом да примају“. Из тога су се изродили на све
стране немири и сукоби, а затим и буна.1
С органима власти први су се сукобили мештани Кривог Вира. Кривовирци су пред
комисију у селу Лукову донели своје оружје, али су највећим делом одбили да га предаду.
Они који су предали оружје брзо су се повратили, разграбили га и однели натраг. Срески
начелник у Бољевцу реагује на то веома драстично, хапшењем и кажњавањем људи са 10 до
12 дана затвора. То силно раздражује и сељаке других села, који неће ни да чују о предаји
пушака. Даљим хапшењима стање се све више компликује и заоштрава. Стотину Луковчана
упадају 12. октобра у Бољевац, обијају затвор и изводе своја четири ухапшена сељака. С
њима су се веселили и играли коло по улицама, а затим, уз поклике и пуцњаву испред самог
Среског начелства, одвели ослобођене другове у село. Сељаци Валакоња дошли су у
Бољевац и предали оружје, али су се одмах после подне вратили, обили просторију где је
остављено и разграбили га.
На исто такав отпор наишле су државне комисије у сокобањском Сесалцу, Читлуку,
Јошаници итд., као и у низу сврљишких села (Лабуково, Пирковац, Попшица, Радмировац,
Давидовац). У Заглавку и Тимоку то исто. Буна је свуда била на помолу.

II
Суочени са таквом ситуацијом, краљ и влада траже да се ред поврати и оружје одузме
из народних руку што пре, макар и употребом оружане силе. Први на реду били су
Кривовирци, чији пример је заразно деловао на остала села. У том циљу упућен је из
Зајечара одред злогласних „сејмена“ (летећа жандармеријска патрола), а одмах затим и један
ескардон коњице. Укупно је кренуло осамдесетак људи под оружјем.
Ускоро се показало да је краљ Милан, у својој надменој самоуверености, рђаво
прорачунао тај корак. Појава сејмена и стајаће војске међу раздраженим сељацима, место да
изазове страх и смиривање, деловала је супротно. Од тога часа, догађаји у Источној Србији
почели су се развијати стихијским и драматским током. Деветнаестог октобра војно–
полицијске снаге заноћиле су у Кривом Виру, сутрадан су их 700-800 Кривовираца,
Луковчана и Јабланичана опколили, разоружали (само сејмене)! и најурили назад, а већ 21.
октобра марширало је бољевачким улицама око 2.000 побуњених Црноречана.

1

Избијање, развој и слом буне излажу се на основу документарне грађе коју је Државни архив НР Србије
објавио 1954. године у редакцији М. Николића под насловом „Тимочка буна 1883. године, књига I“

2
Развитак – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1961. година, број II-V)

Светислав Првановић: Тимочка сељачка буна 1883. године
Буна се потом незадрживо ширила даље. Осим бољевачког и највећег дела
зајечарског среза, она је у току даљих неколико дана захватила цео сокобањски, сврљишки,
заглавски и тимочки срез, а делимично моравски, алексиначки и крајински.
Подигнута у време најжешћег политичког и полицијског притиска на народ, у крају
који је раније устајао само на Турке, Тимочка буна је била крупно изненађење за све. Дотле
мирни тимочки сељаци, чија је беда и неукост служила чаршији и бирократији за подсмех и
забаву, дигли су се масовно, понегде скоро стопроцентно. У јеку завршних пољских радова,
остављајући недобране винограде и недооране њиве, они су се наоружавали чиме је ко
стигао, сврставали у колоне и кренули на среска и окружна места. Изузев Зајечара, државни
апарат власти брзо се распадао пред њиховом навалом, не стигавши да организује ма какав
отпор.
Брзина којом се кривовирски бунт разбуктавао и ширио све даље, на једној страни до
Грамаде и Јужне Мораве, а на другој до Зајечара и бугарске границе, претећи да у вртлог
повуче и суседна подручја, изазвала је у Београду општу пометњу. Колико су год били
изненађени и узнемирени владајући кругови, у још већој неприлици нашла се радикална
опозиција, која је дотле наступала у улози борца за сељачке интересе.
Но, док се званични Београд брже прибрао и почео да шаље пукове војске у
одметнуте срезове, прваци радикалне странке били су потпуно пометени. Док се Источном
Србијом таласала река побуњеног народа ‒ самог, без вођства, без конкретног циља ‒ они су
се колебали шта да учине у том историјском часу. Тренутна ситуација је захтевала да
најхитније крену у разне крајеве земље и поведу народ у општи устанак, чиме би свој
радикализам и на делу потврдили. Али они нису имали смелости и воље да тако поступе. У
паничном страху пред револуционарном стихијом маса и ризиком једног таквог става, они
су журили да спасавају своје главе. Збуњени неочекиваним обртом ствари, неки су међу
њима, с Николом Пашићем на челу, безобзирно бежали у иностранство. Други су предлагали
да се влади понуде услуге у смиривању побуњених крајева.2 Трећи су се најпре дали
похапсити и осудити, а после су клечали пред разјареним Обреновићем за помиловање и
клели му се на верност до гроба. Што се тиче нижих односно локалних и среских првака,
који су се затекли на попришту догађаја, њих је повукла побуњеничка бујица и понела
собом.
Тако је изгледао почетак тимочке сељачке буне. Завршетак је био, наравно, сасвим
друкчији. Тачно онакав какав је и морао бити после онаквог почетка.

III
Не наилазећи нигде на озбиљан отпор, побуњеници су заузели четири среска места ‒
Бољевац, Сокобању, Нови Хан и Дервен ‒ а од окружних Књажевац. Војне и полицијске
власти успели су да изненаде и упадом у Зајечар и Алексинац, али су се из њих морали
повући. Међутим, ситуација се за неколико дана из основа променила. Чим је дошло до
борбе са модерно наоружаном стајаћом војском, особито артиљеријом, која је на њих
кренула из Параћина, њихови редови су се поколебали, побацали своје старинске пушке и
дрвене батине и стали се повлачити или предавати.

2

др Драгослав Јанковић: О политичким странкама у Србији XIX века, Београд 1951, године, стр. 24.

3
Развитак – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1961. година, број II-V)

Светислав Првановић: Тимочка сељачка буна 1883. године
Са сељацима среза сокобањског, којих је било око две хиљаде, то се одиграло у
Бањској клисури, где их је остало 30 до 40 које мртвих које рањених (26. октобра). Сутрадан,
у Честобродици, иста сцена поновила се са неких 3.000 Црноречана, који су оставили седам
мртвих и три рањена. Стајаћа војска, без икаквих својих губитака, продужила је наступање и
28. октобра ушла у Бољевац. Она ту није наишла ни на какав отпор. Већина сокобањских и
црноречких сељака већ се била предала или склонила у своја села, док се један мањи део, с
Љубом Дидићем и поп Маринком Ивковићем на челу пребацио у књажевачки округ.
Дан раније, 27. октобра, пораз је била претрпела и трећа побуњеничка група,
састављена од сељака бољевачког и једног дела зајечарског среза. Предвођена Добросавом
Петровићем из Бољевца, белоречким свештеником Луком Ђуровићем, она је рано ујутру,
под заштитом мрака, освојила на препад шанчеве на Краљевици, затим упала у Зајечар ‒ са
супротне стране ‒ и заузела окружно и среско начелство. Али кад се после тога, слабо
наоружана, растурила по улицама, официри и поједини грађани похватали су и похапсили
око 110 побуњеника. Остали, осетивши да су угрожени, брзо су се повукли и растурили.
Остао је неумирен једино књажевачки округ. Супротно Зајечару, Књажевац се
придружио сељацима чим су упали у варош (26. октобра). Ту је изабран један окружни
побуњенички одбор, а срески одбори у Новом Хану и Дервену (данас Минићево и Сврљиг).
Са 3 до 4 батаљона затворени су прилази у округ из Бољевца, Сокобање, Ниша и Пирота, док
је главнина побуњеничких снага бачена на Зајечар. Коначна одлука о успеху или неуспеху
буне имала је да падне ту, у борби за Зајечар, у коме се у одбрану постојећег стања ставило
чак и месно вођство радикалне странке.
Борбени морал тимочке народне војске био је јак. Њени вође Љубомир Божиновић из
Књажевца и Маринко Маринковић из Врбице, писали су из Вратарнице окружном одбору:
„Војска је јако огорчена што нисмо нападали на Зајечар... Тешком муком смо је и јутрос
задржали. Војска дакле наваљује напред“.3 Међутим, иако су њени истурени редови стигли
до Лубничке реке, на домаку Зајечара, до напада није уопште дошло. Судбина тимочке буне
дефинитивно је запечаћена на Орешаку, испод Вратарнице, у простору између Мале Вршке
Чуке и грлишких висова.
Неколико батаљона стајаће војске, који су се после заузимања Бољевца спустили у
Зајечар, кренули су у сусрет Тимочанима у две колоне, с обе стране Тимока по једна. Судар
између зарђалих острагуша и модерних, далекометних пушака, помогнутих још и паљбом из
топова, значио је и потпуни слом буне. Тимочани су држали своје положаје читавих седам
часова, али су најзад, „због даљине терања и тачности погађања нових пушака“, претрпели
пораз (31. октобра). Призор опште панике, бекства и расула поновио се и на Орешаку.
Неколико хиљада сељака, оних истих који су још јуче, са заставама, добошима и трубачима,
незадрживо надирали напред, ‒ бежали су сада у највећем нереду, много више деморалисани
него стварно поражени. Један део повлачио се уз Тимок, ка Књажевцу, други десно, ка
Тупижници, а приличан број побуњеника пребегао је у Бугарску. Из вођства у Књажевцу
успели су да побегну преко границе само Аца Станојевић и Михаило Веселиновић. Љуба
Дидић је ухваћен код села Балинца и враћен.
На исти начин разбијено је и 2.000 Сврљижана, 30. октобра на Грамади и 31. Код
Дервена. Сутрадан, тачно 1. новембра, у Књажевац је ушла краљевска војска, један део
долазећи из Зајечара, а други из Ниша.
Другог новембра војска је ушла у Алексинац, који је био пао у руке сељака дан
раније, а трећег је успостављен ред и мир у алексиначком, моравском и крајинском срезу.

3

Милан Николић: наведено дело, стр. 337.

4
Развитак – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1961. година, број II-V)

Светислав Првановић: Тимочка сељачка буна 1883. године
IV
Растурени у омање групе, избегавајући друмове и главније путеве, сељаци су журили
својим кућама. Били су забринути, али не и престрашени. Изузимајући случај једног
полицијског писара из Књажевца, који је међу њима погинуо више случајно (у Вратарници),
знали су да су буржоазију доста јако преплашили, али да јој нису нанели ни људске жртве,
ни материјалну штету. Они чаршији нису, такорећи, ни залогај хлеба однели, нити јој макар
пса у дворишту убили. Што се чиновника тиче, њих су само удаљавали са положаја или
похапсили, а државне касе и канцеларије, запечатили и чували под стражом. По речима
једног од њихових вођа, хтели су „да задиве свет својом револуцијом без крви“. И због тога,
мада свесни озбиљности свога положаја, неке тешке репресалије нису очекивали.
Нико није ни слутио шта припрема Милан Обреновић. А он је приремао страшну и
крваву одмазду. Преко осам стотина побуњеника, једни похватани још успут, а други одмах
по доласку кући, доведени су у Зајечар у ланцима, „везаних руку на леђима, без обуће на
искрвављеним ногама, само у подераним сељачким чарапама“. Промрзли, бледи и оронули,
они су потрпани у зајечарске затворе, кафане и шупе, одакле су у групама извођени пред
судије преког суда. Закон за такве случајеве није постојао, и њима је имало да се суди
формално по кривичном Закону, а стварно по слободном убеђењу суда.
Атмосфера у којој се одвијало суђење била је тешка и суморна. О томе један
савременик пише: „Све је било ућутало, умукло. Чуо се само гломазни топот војничких
цокула, рзање сејменских коња, звекет ланаца и окова и строги глас председника преког
суда...“4 Исход је био поразнији него што се очекивало: од 819 приведених и оптужених
осуђено је 734. Од тога 94 на смрт, 567 на робију, 68 на затвор и 5 на заточење. Поред тога,
да одмазда буде потпунија, побуњени срезови осуђени су да исплате не само стварне
трошкове око завођења реда, већ и високу новчану казну. Сем двоструких плата војницима,
официрима, сејменима итд., велике суме морали су положити чак и својим среским
чиновницима, као накнаду за претрпљени страх. Једном речи, Тимок је био завијен у црно,
док је реакција Србије ликовала као ретко када.
Последњи чин драме одиграо се на Краљевици, изнад самог Зајечара. Тишину
занемелог Тимока преко месец дана су одатле, обично у само свануће, парали плотуни из
пушака. Ту су вршена стрељања оних које је преки суд осудио на смрт, 5 а које је краљ
Милан одбио да помилује. Појединачно или у малим групама, натерани да претходно, онако
у оковима, сами себи ископају раке, они су се растајали са животом мирно и прибрано. Неки
су, чак, одбивши да им се очи везују, пркосно истуривши груди пред пушчане цеви, умирали
смрћу достојном дивљења. Као да су знали да ће краљевски двор, одакле је тражена њихова
крв, ускоро бити и сам попрскан крвљу својих господара.

4

Жив. Живановић: Политичка историја Србије, књига II, стр. 247.
Од 94 осуђена на смрт, 20 њих стрељано је на Краљевици, неколико у другим местима, десет се налазило у
бекству, један се обесио у затвору (подгорачки учитељ Вл. Зебић), а осталима је краљевим помиловањем
смртна казна замењена робијом.
5

5
Развитак – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1961. година, број II-V)

Светислав Првановић: Тимочка сељачка буна 1883. године

Шта је довело до буне

М

ало има догађаја у нашој прошлости који су тумачени тако различито као
што је то случај са тимочком буном. Једни су је посматрали као спонатану и
чисто сељачку буну, изазвану самовољним поступцима нижих власти; други
као плод једне шире завере, која је имала за циљ да се изврши државни преврат и обори
династија и постојећи поредак. За једне је то био последњи трзај анархо-патријархалног
српског сељаштва, које наводно, због свог дугог робовања и конвертизма, није схватало
задатке државе и потребу њене модернизације; за друге прогресиван народни покрет, ношен
идејама социјалне правичности и општег напретка. Једни су истицали више политичке,
други економске и друштвене моменте. Владајући напредњаци кривили су радикалне
агитаторе, радикали терор напредњачке полиције.
У непознавању буне ‒ тачније речено, у игнорисању и искривљавању њених правих
узрока ‒ неки су у њој видели прсте, па чак и златне рубље, тадашње царске Русије, чијим је
плановима на Балкану стајала на путу аустрофилска политика Милана Обреновића. У
замагљивању ствари ишло се тако далеко да је довођена у питање и национална свест
Тимочана, због њиховог периферног положаја и суседства с Бугарима6.
Шта је, у ствари, довело до буне?
Посматрана споља, кроз узаврелу страначко-политичку борбу, из које се непосредно
развила, тимочка буна даје утисак чисто политичке буне! Али ако се тражи њен дубљи
смисао, карактер и значај, њени унутрашњи мотиви и снаге, оно што јој је стварно дало
замах и ширину, онда је треба посматрати целовито, у садејству свих фактора, од
спољашњег повода до суштинских, економских узрока. Ту, међутим, има толико крупних и
још непроучених проблема да се они засад могу само скицирати.
Полазно питање било би: ко је Тимочане гурнуо на онако рискантан пут? Друкчије
речено, да ли је буну стварно покренула радикална странка, како су до свог слома тврдили
обреновићевци, а после и сами радикали? Или су је изазвали својом бруталношћу
напредњачки државни органи – намерно или ненамерно, свеједно – како су прво време
тврдили радикали?
У огорченој међусобној борби буном су се могла користити оба политичка табора.
Радикали да би оборили владу злогласних „курџона“, а ови пак, са краљем на челу, да би
обезглавили и сломили све снажнију радикалну странку. То заиста стоји. Али да је буна
избила изненадно и спонтано, мимо свог плана и програма, као одушка једног општег, дуго
накупљаног гнева, то се ничим не да побијати. Да није било тог снажног револта унутра, у
сељачким масама, не би њих у онаквом броју покренуло ни радикално подбадање, нити
грубост полицијске власти.
Неоспорно је да су Тимочани испољили врло бунтовно, скоро револуционарно
расположење, а оно је имало, свакако, много дубљу и сложенију позадину. Такав један мали
инцидент као што је био сукоб Кривовираца с органима власти не би могао онако широко
одјекнути и заталасати читаву Источну Србију да незадовољство народа није било већ
достигло ступањ отворене побуне. Чињеница да су Тимочани, иначе хладнокрвни и
стрпљиви људи, зграбили оружје и мотке и масовно кренули у буну, не може се објаснити
никаквим изазивањем споља; тактичким маневрима политичких странака понајмање. Осећај
који је њих, на онако неодољив начин, повукао и понео напред морао се годинама стварати
унутра, из дубине самог њиховог живота.

6

Душан С. Николајевић: Краљ Милан и Тимочка буна, Београд 1927. године, стр. 60-70.

6
Развитак – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1961. година, број II-V)

Светислав Првановић: Тимочка сељачка буна 1883. године
Ако се тако прилази осветљавању тимочке буне ‒ а она се не да никако друкчије
осветлити ‒ онда треба потражити дубље корене том напетом психолошком стању маса. А
то, опет, значи да треба ући у суштину оних крупних економских и друштвених померања,
криза и обрта с којима је била оштро суочена тадашња Србија, пре свега село. Но како је
нагомилавање тих основних узрока за буну почело много раније, потребно је вратити се
временски назад, на њихове исходне моменте.

7
Развитак – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1961. година, број II-V)

Светислав Првановић: Тимочка сељачка буна 1883. године

Светислав Првановић:
ТИМОЧКА СЕЉАЧКА БУНА 1883. ГОДИНЕ
(II део)
Велики продор капитализма

И

ако се Србија почела развијати као грађанска држава поодавно, још од
истеривања Турака, у њој дуго није било ни правих градова, ни градске
привреде и грађанске класе. Из њених сељачких редова се, додуше, рано
издвојила једна моћна бирократско–трговачка каста, која се у периоду првобитне
акумулације подигла у водећу политичку и друштвену снагу. Али она, мада се домогла
најплоднијих ораница, ливада и шума, није могла развити никакву већу привредну
активност. Извоз стоке и сточарских производа на инострана тржишта, у првом реду
аустријска, уз увоз соли и понешто других артикала, то је било скоро све. Услови за увоз
већих количина индустријске робе, којом би се покренуло стварање унутрашњег тржишта, а
тиме и једна живља робна производња и новчана привреда, јако споро су сазревали.
Мале српске паланке постале су после Турака управно-политичка средишта, али се
нису могле развити у покретаче материјалног и културног прогреса. У њима је дуго владао
примивитизам и мртвило села, са плотевима и стоговима сена и сламе у најужем центру.
Тишину њихових улица и ретких ћепенака прекидали су једино буљуци оваца и чопори
свиња, при одласку и доласку с паше. Паланачко становништво, сељачко и рухом и духом,
спавало је и даље на поду, јело дрвеним кашикама и носило опанак и гуњ. Све је то долазило
отуда што је Србија, као што је Лењин писао и за тадашњу Русију, патила „не само од
развијања капиталистичке производње, него и од оскудице (спорости) њеног развијања“.7
Тек при крају 60-их и почетком 70-их година, кад је довољно нарасла једна сложенија
производна подлога и почео шири промет и потрошња, капитализам је извршио први велики
продор у партијархалну Србију. Отуда у току оних 10-15. година пред тимочку буну,
целокупан њен унутрашњи живот кренуо је новим, дотле неслућеним темпом. То је био
период у коме је ишчезавала њена сточарско-натурална привредна учауреност и снажно се
развијала тржишна земљорадња, трговина страном индустријском робом, грађевинска
делатност, друмски саобраћај итд. Једна сирова и сирота земља, дотада скоро потпуно
сељачка, добијала је сасвим нов изглед. Како сликовито каже један наш старији писац, у њој
су се неизбежно „срели опанак и ципела, гуњ и капут, шубара и шешир, бистри дух и школа,
народна песма и писана историја, геџа и ћифта, наш земаљски производ и европски
трговац“.8

7
8

Маркс: Капитал, Београд, 1947. год., стр. 44.
Тихомир Ђорђевић: Из Србије кнеза Милоша.

8
Развитак – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1961. година, број II-V)

Светислав Првановић: Тимочка сељачка буна 1883. године
Убрзаном европеизацијом заостале Србије, њеним претварањем у савремену
капиталистичку земљу, историја као да је хитала да надокнади ранији дуготрајан застој.
Међутим, покрећући прелаз са сточарско-натуралне на пољопривредно-робну производњу,
точак историје је покренуо и оне унутар-друштвене противуречности које су припремале
терен за сељачку буну. Наиме, новчана привреда је потпуно разбијала дотадашњу,
патријархално-сељачку, друштвену структуру, а тиме је отваран пут не само бржем
привредном раслојавању и социјалном диференцирању, него и све јачем отуђивању између
вароши и села, сукобу њихових интереса и стремљења каквог раније никад није било.
Основни узрок томе био је суштински нов и несразмерно брз развитак вароши, вршен на
рачун све већег заостајања села. Тај раскорак, у ствари коначан разлаз међу њима, долази
отуда што варош, управо њен горњи, буржоаски слој, почиње да користи за свој успон
обиље нових, капиталистичких метода експлоатације села.
Како је село постало једини извор за убрзано материјално и културно подизање
вароши, супротности које су настајале у њиховим међусобним односима биле су, по својој
друштвеној суштини, специфичан облик класних супротности. У одсуству индустрије и
радничке класе, које су се тек рађале, јарам експлоатације сељаштво је морало да понесе
само. За младу буржоазију као једина радно-произвођачка снага и потрошачка маса, а за
државну бирократију као пореско-финансијска база.
На такав развој указују сви који су се бавили проучавањем тог раздобља. Слободан
Јовановић, на пример, и поред свег избегавања да уђе дубље у економску позадину ствари, и
сам пише да је „привредни полет био ограничен на варош“ и да је она убрзани робноновчани промет осетила „као чаробно средство богаћења“. 9 Веселин Маслеша износи да
село и даље живи у беди и сиромаштву, док по варошима „богатства расту ... подижу се
куће, живи се луксузним животом, увозе се страни производи, животни стандард скаче...“.10
Др Драгослав Јанковић је утврдио да је већ шездесетих година имовина једног сељака
просечно износила 15, а имовина једног варошанина преко 40 дуката. 11 Доцније, разуме се,
та разлика је расла све више на штету сељака.
На тај начин, варош и село постају не само две основне, већ и две опречне социјалне
групације. Мада имају доста и својих унутрашњих, класно-имовинских диференцијација и
супротних струја, подвојеност и нетрпељивост међу њима незадрживо расту. По речима др.
Тихомира Ђорђевића, „варошани су сматрали сељаке као простаке, а ови пак варошане као
паразите и изрод“.
Кад се све то има у виду, онда не изненађује чињеница да је на политичку позорницу,
први пут после устанка на Турке, масовно изишло и село. За једну и по деценију, од убиства
кнеза Михаила до тимочке буне, упоредо са заоштравањем социјално-класних супротности,
све више је заоштравана и политичка борба. Буржоазија, у ствари град, убрзаним темпом
изграђује ауторитативну, централизовану грађанску државу, ослоњену на династију,
бирократију и стајаћу војску. Сељаштво, напротив, свесно тежине свога положаја, али и
своје огромне бројне надмоћности, било је широко заталасано идејом сељачке државе и
народне самоуправе. За том идејом, рођеном у основи из тешке стварности њиховог живота,
а затим оживљеном напредним идејама Светозара Марковића, сељаци су пошли као у
заносу, неспособни чак да виде ко их све води и куда их води.

9

Слободан Јовановић: Влада Милана Обреновића, књ. I, стр. 177.
Веселин Маслеша: Светозар Марковић, Београд, 1946. год., стр. 43.
11
др Драгослав Јанковић: О политичким странкама у Србији XIX века, Београд, 1951. год., стр. 146.
10

9
Развитак – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1961. година, број II-V)

Светислав Првановић: Тимочка сељачка буна 1883. године
Тако су се град и село нашли једно према другом као непомирљиви противници,
скоро као два зараћена табора. Град, управо буржоазија, са краљем на челу, уводи крути
апсолутизам, гуши основне народне слободе, гази законе које је сама донела. Село на то
реагује негде пасивним отпором, неизвршавањем разних наређења власти, а негде активним
супротстављањем, немирима и малим локалним побунама, хајдучијом итд.
Од 1881. године, са појавом првих организованих странака, тај сукоб прераста у једну
непрекидну, стално напрегнуту државно-политичку кризу. Он је најзад, после разних
перипетија, довео до такве унутрашње напетости да је оружани обрачун постао неизбежан.
Тимочка буна избила је, према томе, нужно и неминовно, као продукт једног
специфичног историјског развоја, најпре врло спорог, а потом необично убрзаног и
сложеног. Она је за Србију представљала преломни моменат на крају једне (припремне) и на
почетку друге (зреле) фазе у развитку капиталистичких друштвених односа и државноуправних метода. У периоду који јој је претходио, њу је припремао читав низ фактора,
историјско-економских и друштвено–политичких, општих и локалних, психолошких и
реалних. За разумевање буне неопходно је направити осврт на неке од њих.

Супротности између вароши и села

К

апиталистички друштвени односи, чији су носиоци градови и грађанска класа,
стварани су у западним земљама дуго, у току једног вишевековног историјског
развоја. Србија је за то исто време, као што је познато, живела под јармом
феудалног турског царства. Последица тога јесте чињеница да је Србија осамдесетих година
XIX века имала једва око 12 одсто градског становништва (и то не правог градског), док га је
у Француској у то време било око 40 одсто, а у Енглеској скоро 80 одсто.12
За време турске владавине варошко становништво у Србији чинили су Турци, Грци,
Цинцари, Јевреји, Цигани итд. Срби су скоро стопроцентно живели на селу. Они су се тик
после ослобођења почели насељавати у дотадашње турске, економски мртве паланчице.
Међутим, због специфичних унутрашњих и спољашњих услова у којима се развијала, Србија
је још дуго остала типично сељачка земља, без градова као привредних и културних центара.
Она је преко пола века пролазила политички кроз период бирократске самовоље, а
економски кроз веома спор процес првобитне акумулације капитала.
Крајем шездесетих година ситуација се из основа мења. Вароши и варошице, које су
дотле биле само административна средишта, утонула у своју паланачку чамотињу, постале
су прворазредан економски фактор. Док су се сељаци и даље гушили у диму својих бедних
кровињара, оне су из основа мењале свој лик. Монотонију старих ћепенака брзо је разбијао
полет ужурбане чаршије. Ту су прављене прве зидане куће и калдрмисане улице, ницали
разноврсни дућани и нови, модернији занати, оживљавали пијачни дани, зачињали се
индустрија и банкарство. Најзад су, значи, били сазрели сви услови да и по српским
варошима, по речима Слободана Јовановића, „наместо источњачке зачмалости, настане
западњачка захукталост послова и западњачко нагло богаћење“.
Све се то доста добро илуструје на примерима Зајечара и Књажевца.
Зајечар је после истеривања Турака био обично село. На својих 1.439 становника
имао је само једну механу, једно дућанче и једну бојаџиницу. Ништа више. Септембра 1836.,
кад је кнез Милош упутио на Тимок немачког инжењера Хердера ради истраживања руда,
власти у Зајечару нису могле наћи за њега кућу без бува и стеница. Хердер је морао ноћити
на пољани, у колиби направљеној од поњава.
12

др Драгослав Јанковић: наведено дело, стр. 145-146.

10
Развитак – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1961. година, број II-V)

Светислав Првановић: Тимочка сељачка буна 1883. године
Мада окружно место још од ослобођења, Зајечар је прве бунаре и прву калдрму добио
тек 1857, прву зидану кућу на спрат и први фијакер око 1860, а прве кревете, огледала и
плехане пећи по кућама после 1860. године13. Једна група београдских лицејаца, која је с
професором Панчићем прошла Тимоком 1863. године, пише у својим путним белешкама да
у Зајечару „има нешто и трговине са страним еспапом, али се она сматра још увек као
споредна ствар, његови становници баве се више природним производством него трговином
... дућана готово као и да није“.14 То је било време кад су Зајечарци извозили на пештанску
пијацу, преко Доњег Милановца, око 3.000 дебелих свиња годишње.15
У току идућих десетак година, међутим, центар Зајечара потпуно је изменио своју
сељачку физиономију. До 1870. године биле су калдрмисане о трошку самих грађана све
главније улице. На то је издато 167.950 гроша,16 позамашна сума за оно време. После 4-5
година ове крајеве је посетио Милан Ђ. Милићевић, познати научни и књижевни радник. Он
констатује да се и даље „највише Зајечараца баве земљорадњом“, али да се празником на
њиховим улицама „може видети чељад обучена у скупоцене варошке хаљине, унизана
дукатима, с рукавицама на рукама“.17 Поред старинског, тзв. турског занатства (терзија,
абаџија, мутавџија, туфегџија итд.), Милићевић набраја и низ нових, европских заната:
столарски, кројачки, берберски, чизмарски итд. Са становништвом од преко 4.000 глава и
богатом чаршијом, Зајечар је тада имао бригаду стајаће војске, окружно и среско начелство,
мушку и женску основну школу, нижу гимназију, болницу, апотеку, читаоницу, књижару
итд. Почетком 80-тих година добио је и прву индустрију ‒ Вањину пивару и циглану Нике
Лаловића18 ‒ и почео да вади угаљ у селу Звездану (за печење цигле). Већ у наредном
периоду аустријски научник Каниц затећи ће га као „најбогатију варош у краљевини
Србији“.19
Књажевац је по ослобођењу, са својих 869 становника, убрајан у варошице, али се
није много разликовао од села. Куће су и у њему биле „понајвише сламом покривене,
подобно кошарама“.20 Нахијско, а затим окружно место био је стално од ослобођења, али се
привредно почео брже развијати тек 60–тих година, Он је почео свој успон као
виноградарско, сточарско и занатско место. Године 1863. задивио је лицејце својим
виноградима, а на попису 1866. године показао је 10.649 грла само ситне стоке (4.725 оваца,
4.487 коза и 1.437 свиња). Истовремено, у занатству је имао 390 запослених лица, 21 од којих
је на мајсторе отпадало 240, а на калфе 150. То су све били старински, али врло развијени
занати. По броју мајстора и калфа ишли су овим редом: терзија и абаџија 196, ћурчија 70,
бојаџија 33, мумџија 21, мутавџија 19, лончара 17, налбанта 15, папуџија 8, калајџија 5,
туфегџија 3, ћерамиџија 3. Томе треба додати и једну већу радионицу за производњу зејтина
од ораха, која је изгледала „као нека фабрика“.22 На пословну развијеност Књажевца указује
такође чињеница да је он сам у то време имао 53 коњска кола, док их је у седамдесетак села
у Заглавку и Тимоку било свега 24.

13

Милан Цветинчанин: Стогодишњица зајечарске гимназије, Београд, 1936. год., стр. 15.
Коста Поповић: Пут лицејских питомаца по Србији, Београд, 1866. год., стр. 81.
15
Милан Цветинчанин: наведено дело, стр. 16.
16
Преглед рада министарства грађевина, 1870. год., стр. 19.
17
Милан Ђ. Милићевић: Кнежевина Србија, Београд, 1876. год., стр. 916.
18
Милан Цветинчанин: наведено дело, стр. 21.
19
Милан Цветинчанин: наведено дело, иста страна.
20
Службене „Србске новине“, 25. септембар, 1851. год.
21
др Стеван Мачај: Гласник СУД, Београд, 1866. год., св. XIX, стр. 325–326.
22
Коста Поповић: наведено дело, стр. 123. и 148.
14

11
Развитак – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1961. година, број II-V)

Светислав Првановић: Тимочка сељачка буна 1883. године
Што се трговине тиче, књажевачки округ имао је у тим годинама добро развијену
само извозну трговину. Скоро сав извоз био је упућен на турска тржишта, првенствено на
Пирот и Ниш, а извозило се „много хиљада грла ситне и крупне стоке ... одвећ много масла
... и врло много ораха“.23 Увоз, особито увоз индустријске робе, био је слаб, скоро никакав.
Као разлог томе, лицејци наводе да „странски еспап још увек рђаво пролази на овој
пијаци“.24 Али се у наредннм годинама ситуација и у том погледу толико изменила да је
1876. у Књажевцу било 350 трговачких, занатских, механских и осталих радњи.25
Захваљујући своме пространом економском залеђу ‒ од Грамаде до Вратарнице ‒ на
коме се од укупно 111 села само Нови Хан „отимао да изгледа као нека чаршица“,26
Књажевац се подизао у напредну варош.
На другој страни, тимочко село све више је заостајало. Њега су нови ритам и темпо
живота споро покретали. То је и даље било село из ранијег периода, село неокречених,
примитивно подигнутих кућерака, са хартијом „пенџерлијом“ или козјом кожом на
прозорима и сламом на крову. Пролазећи Тимоком 1874. године, Милан Милићевић је
запазио да су по тимочким селима „само куће имућнијих покривене ћерамидом“, а све друге
сламом. У њима се, пише он даље, „уобичајило сада да се у собе уносе плехане фуруне, које
се ложе изнутра“, али много сељака још увек спавају око ватре на огњишту. 27 Нису били
никаква реткост ни случајеви становања по земуницама. У селу Боровцу, на пример,
фамилије Баринци и Грујинци живеле су у земуницама ван села, на месту које се данас
назива „Бурдељи“.
Слику исхране на тимочком селу даје др Стеван Мачај, књажевачки лекар (18601871), који пише да је „од пшенице зготовљена хлеба ретко по округу налазио“. 28 Пшеничан
хлеб сматран је за посластицу и он се месио само о највећим празницима. Најслабије су са
исхраном стајали Заглавак и Сврљиг, где се народ није могао слободно најести ни чисто
кукурузног хлеба. Како се и сад прича, њега су мајке после ручка склањале и од своје рођене
деце. Ту су многи, особито кад година изда, млели за хлеб неокруњене клипове кукуруза,
заједно с кочанком, а било је, кажу, породица које су томе додавале и понешто церове и
букове коре.
Ситуација, разуме се, није свуда остала непромењена. Било је села и сељака, особито
доле поред Тимока, којима је ново време доносило известан напредак, често и прилично
видан. Плоднија земља, бољи путеви и близина тржишта чинили су своје. Али то општу
слику живота на тимочком селу није много мењало. Најшири слојеви сељаштва живели су и
даље мукотрпно, у сиромаштву, сујеверју и заосталости сваке врсте.
Велики раскорак у развитку вароши и села био је још више упадљив на просветном
пољу. На попису 1866. године од 3.057 Књажевчана било је 665 писмених, што чини 22
одсто, док је од 34.102 сељака сједињеног заглавско-тимочког среза знало да пише њих 250,
односно мање од 1 одсто (тачно: 0,73 одсто). Ако се не рачуна број писмених у местима која
су раније имала манастирске и црквене школе (у Заграђу 44, Доњој Каменици 21, Селачкој
14, Малом Извору 12), онда стање писмености сељака изгледа још теже. У 24 друга села није
знао нико да пише, у 15 само по један, у 8 по двојица итд.29 Отада па до тимочке буне,
управо до пописа 1884, број писмених Књажевчана попео се на 40,36 одсто, а број писмених
сељака на мање од 3 одсто (тачно: 2,81 одсто).30
23

Коста Поповић: наведено дело, исте стране.
Коста Поповић: наведено дело, исте стране.
25
У српско-турском рату 1876. год. Турци су у Књажевцу спалили 350 дућана, 530 кућа и 330 других зграда
(Александар Шеговић: Грађа за историју школства у Заглавку, Зајечар, 1958. год., стр. 32).
26
Милићевић: наведено дело, стр. 843.
27
Милићевић: наведено дело, стр. 846–847.
28
др Стеван Мачај: наведено дело, стр. 332.
29
Државопис Србије, Београд, 1870. год.
30
Државопис Србије, Београд, 1889. год.
24

12

Развитак – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1961. година, број II-V)

Светислав Првановић: Тимочка сељачка буна 1883. године
Овакво стање има своје објашњење. У Књажевцу је мушка основна школа постојала
још од 1833, женска од 1851, народна читаоница од 1858. и нижа гимназија, тзв. реалчица, од
1871. године.31 На другој страни, у 19 села среза тимочког (данашња општина Минићево) за
педесет година од истеривања Турака отворене су свега две основне школе: 32 у Новом Хану
1844. и у Врбици 1853. године. Трећа, у Кожељу, отворена је тек 1885. године. Интересантно
је навести, упоређења ради, да је 1870. године у округу црноречком било 29 школа на 45
насељених места, а у књажевачком округу ‒ Тимок, Заглавак и Сврљиг ‒ свега 15 школа на
112 насељених места.33
Вароши су у Србији напредовале на рачун свог сеоског залеђа двоструко. С једне
стране економски, путем трговине, занатства и разним шпекулацијама у пословним
односима. С друге, опет, као административно-политички центри, даљим повећањем
чиновништва, полиције и стајаће војске, подизањем јавних грађевина и мостова, отварањем
разних школа, болница итд. Како још није било индустрије и радничке класе, сав тај њихов
напредак падао је на терет села, на најшире слојеве сиромашног и средњег сељаштва. Оно је
постало једини извор из кога је варош црпла снагу за своје убрзано подизање. Због тога је
његов сопствени напредак био јако спор и мучан. Сиромашан, неук и неписмен, притиснут
повоуведеним дажбинама, непрестаним кулуцима и низом других обавеза и намета, сељак је
расипао снагу као никад, а једнако заостајао, падао у све већу беду.
Сиромаштво на селу, као што је већ речено, није било опште. Постојао је и један број
имућних сељака, који су се политички и пословно све јаче повезивали са варошким
трговцима. По варошима је, опет, било много земљорадничке сиротиње, затим кућних слугу,
занатских радника, ситиих занатлија, трговчића итд. Сељачке масе су сав тај мали свет
инстинктивно осећале као свог природног савезника у давању отпора владајућем слоју. На
изборима 1876. године, на пример, неки Шумкарац, прост кројачки радник из Књажевца,
изабран је за посланика апсолутном већином како у Књажевцу тако и у срезу. 34 Упркос
полицијском притиску и јакој агитацији за друге кандидате, већина сељака је гласала за
њега.
Па ипак, ништа није могло зауставити процес коначног разилажења између вароши и
села, њиховог развијања у два посебна, антагонистички настројена света. Док је варош
вршила све јачу концентрацију економске и политичке снаге, село се све више
пролетаризовало и падало у беду, сиромаштво и бесправље.
Из таквог објективног стања рађала су се и одговарајућа расположења. Обогаћене
варошке скоројевиће, препреденог ћифту и надменог бирократу, сељак је мрзео из дна душе,
као некад Турке. Он је у њима, у њиховом начину рада и живота, видео главни узрок свог
рђавог положаја. Они су, пак, њега сматрали непоправљивим геџом, бићем ниже вредности.

31

Мил. Костић: Књажевац и стари Књажевачки округ, Београд, 1933. год., стр. 73, 102, 108 и 109.
Милићевић: наведено дело, стр. 845.
33
Милићевић: наведено дело, стр. 771.
34
Лист „Старо ослобођење“, Крагујевац, 1875. број 6.
32

13
Развитак – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1961. година, број II-V)

Светислав Првановић: Тимочка сељачка буна 1883. године
Колики је јаз створен међу њима чак и у њиховим обичним, чисто људским односима,
показују примери из литературе. Стеван Сремац је описао овакав један случај: Неког
припростог сељака, који је дошао у берберницу први пут усред зиме, бербери су преваром
извели у двориште, посадили на столицу и насапунили као за бријање, па се онда
посакривали. После дужег чекања на мразу, сељак, са онако смрзнутом брадом, стрпљиво
почне да их тражи од дућана до дућана, увесељавајући докону чаршију својом невољом.
Најзад су га ипак обријали, али на суво, уз шеретско задиркивање и смех. Ево још једног
примера код Сремца: Седну ћифте испред својих дућана с обе стране улице, и чим наиђе
сељак, нагло му вичу да стане и скаче увис, да не би покидао невидљиве свилене конце које
они, тобоже, мотају преко улице. И док он, збуњен и наиван, покорно потскакује од групе до
групе, они се грохотом смеју и подвикују му: „Живео, соколе! Тако! Хајде још једном!“
Примере изругивања и разних заједљивих шала и превара над сељацима врло пластично је
описивао и Милован Глишић („Глава шећера“, „Подвала“, „Два цванцика“).
Посебно поглавље у малтретирању сељака, а тиме и у гомилању психолошких узрока
за буну, чинили су државни чиновници, по злу запамћена бирократија. Њену је самовољу
народ трпео и раније, кад је грађанство било тек у фази настајања. Али сад је са њом било
много теже, јер је наступала чврсто повезана са грађанском класом, као њен саставни део и
њено оруђе за вршење класног притиска на масе.
Тај притисак вршен је на ретко безобзиран начин, са циљем да се угуши свака
политичка опозиција и свака критика и отпор. Томе је служио читав државни апарат власти,
од двора и министара до сеоских општинских пандура. Место да се брине и залаже за
заштиту законитости и за шире интересе и задатке земље, власт је отворено служила
интересима једне класе. У њој је био успостављен такав хијерархијски принцип да је, место
воље закона, „воља вишег чиновника морала бити светиња за нижег чиновника“. 35 И
наравно, нижи чиновници су горе, према свима моћнијим од себе, показивали потпуну
сервилност, као обичне улизице и ласкавци, а доле, према народу, окрутност, строгост и
надменост.
Сви државни чиновници ‒ порески, судски, полицијски итд. ‒ подједнако су рђаво
поступали са сељаком. Они су му испрезали на пола пута волове за порез, хапсили га и
глобили за ситницу, осуђивали на темељу лажног сведочења, батинали често ни крива ни
дужна (казна батинања укинута је тек 1871. године). Нису били ништа мање ревносни ни у
гоњењу напредних људи, вршењу изборног терора, фалсификовању народне воље итд. О
свему томе, као и о корупцији, протекцији и примању мита у њиховим редовима, биће више
речи доцније.
На све то, наравно, село је психолошки реаговало не само неизмерном мржњом према
чаршији и бирократији, већ и готовошћу да се на њих дигне с оружјем у руци. Од једног
краја Србије до другог ширила се она популарна песма:
„Устај сељо, устај роде,
да се спасеш од господе...“
Октобра 1883., кад је притисак властодржаца прешао подношљиву меру, на Тимоку је
до устанка доиста и дошло. Испод Ртња, Тупижнице и Старе планине кренула је маса од
десетак хиљада сељака.

35

Веселин Маслеша: наведено дело.

14

Развитак – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1961. година, број II-V)

Светислав Првановић: Тимочка сељачка буна 1883. године

Светислав Првановић:
ТИМОЧКА СЕЉАЧКА БУНА 1883. ГОДИНЕ
(III део)

Т

имочку буну непосредно су изазвали политички узроци. Али они, сами собом,
нису могли играти ни једину, нити одлучујућу улогу. Иза њих, што значи и на
њих, деловали су други, много јачи узроци; они који потенцијално крећу и
мењају друштвени живот уопште, а поготову пред избијање тако важних историјских
догађаја какав је представљала тимочка буна. По речима Фридриха Енгелса, њих треба увек
тражити „у економском развитку друштва, у изменама начина производње и размене, у
подели друштва на разне класе које отуда проистичу и у међусобним борбама тих класа“.36
Економски узев, Србија се 60-их и 70-их година нашла на крупној прекретници. Она
је у то доба прелазила из периода натуралне привреде и првобитне (насилне) акумулације
капитала у период зрелог, потпуно развијеног капитализма, чију основицу чини робна
производња и тржишна привреда. „На оживелом домаћем тржишту, по закону слободне
понуде и потражње, тек тада су се појавили сопственици новца, производних средстава и
животних намирница ‒ с једне стране, а са друге, као продавачи своје радне снаге, занатски
радници, калфе и шегрти по паланкама (индустрија се тек рађала) и чобани, слуге,
надничари и наполичари по селима“.37
То је изазвало крупне, далекосежне последице у свим доменима. Облици производње
и размене, а тиме и менталитет људи, њихова схватања, обичај и навике, све се то ломило и
мењало из дана у дан. Место сточарства као главног занимања, поред кога је обрада земље
подмиривала само кућне потребе у храни, на прво место избила је земљорадња, уз даље
проширивање обрадивих површина, место велике породичне задруге са неподељеном
земљом, јављала се самостална породица са својим малим поседом, место разних видова
солидарности и братске узајамности у невољи, као што су трампа, моба, спрега радне стоке,
позајмица хране и алата, завладао је неумољиви закон капиталистичког тржишта: плати па
носи.
Какве је реперкусије изазвао тај процес овде, на Тимоку?
Прво шире увлачења тимочког села у робно-новчане односе, са којим је почело и
мењање његове производне структуре, почело је шездесетих година. Поред старинских,
ручно-занатских израђевина, тада је из вароши први пут кренула на село разна стакларија,
гвожђарија, памучни текстил и друга увозна индустријска роба. Село, пак, које је дотле
орало земљу тек толико да себе прехрани, почело је да излази на тржиште с вишковима
жита, масти, поврћа итд. Лицејци су 1863. године забележили да у Црној Реци „ретко који
домаћин потроши сам све оно жито што га произведе“. У књажевачком округу, пишу они
даље, кукуруз је „ланске године здраво родио и било га је продато 30.000 ока, по дукат
товар“.38

36

Енгелс: О историјском материјализму, Београд, 1917, страна ?
Првановић Светислав: Гургусовачки капетани, Зајечар, 1958, стр. 6.
38
Поповић Коста: наведено дело, стр. 84 и 123.
37

15
Развитак – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1961. година, број II-V)

Светислав Првановић: Тимочка сељачка буна 1883. године
То је захтевало разоравање ливада и пашњака и крчење жирородних шума, што је
неизбежно водило слабљењу сточарства. У каквим је размерама смањиван број стоке, говори
чињеница да је из Неготина, Зајечара и Књажевца извожено у то време само у Аустрију
100.000 комада овчих и козјих кожа годишње, „а ситних кожа и више“.39 У периоду од 1859
– 1866. године број стоке је само у Црној Реци пао са 315.000 на 256.000 грла,40 дакле за
читавих 18,73 одсто. Ево како је тај пад изгледао код појединих врста стоке:
ВРСТА
СТОКЕ
Говеда
Коња
Свиња
Оваца
Коза
Кошница
Свега

1859.
44.779
6.047
34.346
167.759
53.630
8.591
315.152

Укупан број стоке
1866.
Разлика
29.823
– 14.956
4.137
– 1.910
25.742
– 8.604
149.056
– 18.703
45.347
– 8.283
2.130
– 6.461
256.235
– 58.917

1859.
950
128
728
3.559
1.138
182
6.685

На 1.000 становника
1866.
Разлика
559
– 391
78
– 50
483
– 245
2.797
– 762
851
– 287
40
– 142
4.808
– 1.877

У том истом периоду, у књажевачком округу број оваца и коза је, додуше, знатно
порастао,41 али се код остале стоке очито смањивао. То показује стање на пописима:42
ВРСТА СТОКЕ
Говеда
Коња
Свиња
Кошница

1859.
28.605
7.798
23.078
6.833

Укупно
1866.
25.816
5.651
20.588
2.965

1859.
612
166
494
141

На 1.000 становника
1866.
468
103
374
54

Да ли је село сиромашило услед слабљења сточарства, или је сточарство слабило
услед осиромашења села, сасвим је свеједно. Стоји, углавном, чињеница да је пауперизација
сељачких маса била општа појава у тим годинама, поготову у традиционално сточарским
крајевима какав је био књажевачки округ.
У том периоду он је међу свим окрузима Србије имао највећи пораст становништва
(са 46.741 на 55.079), а за сразмерни пораст производње нису постојали објективни услови.
Његов задатак у гајењу стоке није могао бити компензиран приходима од земљорадње.
Истина, сељак је обрадиву површину повећавао до те мере да се на Тимоку већ онда осетила
„оскудица у гориву, јер је гора јако искрчена“.43 Но читав низ других околности, на првом
месту земљишни и климатски услови, нису томе ишли у прилог.
По заглавским брдима и вододеринама ретко је што могло успевати. С друге стране,
путеви су били тако лоши и врлетни да се „по целом Сврљигу, као и Заглавку, слабо што
вукло на колима, него све на саоницама, и зими и лети“.44 Нешто повољније услове пружала
је само долина Тимока са околним побрђима, где је добро успевао кукуруз, конопља, воће и
винова лоза. Али обрада земље је и ту била примитивна и приноси слаби. Сељаци нису још
знали за ђубрење њива и ђубре су често бацали или спаљивали. За дубоко орање, угарење и
правилну негу усева они нису ни знали ни марили. Милану Милићевићу причали су да до
ослобођења нису знали ни за неке врсте поврћа, чак ни за кромпир.
39

Поповић Коста: наведено дело, стр. 84-85.
Државопис Србије, књ. IV, Београд, 1870, стр. 109–114.
41
Број коза попео се са 56.284 на 61.642, а број оваца са 118.743 на 160.141 брава.
42
Државопис Србије, књ. IV, стр. 109–114.
43
Поповић Коста: нав. дело, стр. 123.
44
Поповић Коста, нав. дело, стр. 138.
40

16

Развитак – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1961. година, број II-V)

Светислав Првановић: Тимочка сељачка буна 1883. године
На заостајање Тимочана у пољопривреди јасно указују и ови подаци: 1866. године, од
укупно 50.132 плуга у Србији, на овај округ је отпадало свега 198 (мање од 0,50 одсто), а од
35.635 дрвених ралица овде их је било 6.746 (око 19 одсто). То значи да је у целој земљи на
сваких 10 плугова долазило 7 рала, а овде 340. Просечно узев, свако тимочко село имало је
преко 60 рала, а мање од два плуга.45 С друге стране, затирањем волова и коња, сељак се
лишавао и све потребније сточне радне снаге у пољопривреди.
Ако се свему томе дода да је књажевачки округ 1877/78. године, истеривањем Турака
из Ниша, Пирота и Бугарске, изгубио своја дотадашња (турска) тржишта, на која је пласирао
скоро сав свој извоз,46 онда је потпуно јасно какве је њему перспективе доносио прелаз са
сточарско-натуралне на пољопривредно-робну производњу.
Удаљен и забачен, планинама изолован од осталих крајева, а самим тим и од већих
саобраћајних артерија и трговачких центара, овај округ је већим делом остао једно од
најнеразвијених подручја Србије. Нигде ваљда није било такве беде и сиротиње као у
Заглавку и Сврљигу. Како тада, тако и доцније.

Распадање породичне задруге
Даљу кризу животних услова на селу доносило је то што су се са променом
економских основа почели нагло мењати и друштвени односи. Распадање сточарства као
материјално-производне базе повукло је за собом и распадање породичне задруге као
основне произвођачке и друштвене јединице.
Велика кућна задруга почела се осипати рано, одмах по истеривању Турака. Још
1835. године кнез Милош је извештен да су на Тимоку „многе фамилије самовољно наумиле
поделити се“.47 Па ипак, задружни живот је овде, и по планинским и по низинским селима,
доста дуго сачуван. Приликом пописа 1863. године, Бели Поток је још увек имао просечно у
свакој кући 10,73 глава, Причевац 10, Боровац 9,65, Врбица 8,93 итд.48 После тога, са
рапидним слабљењем сточарства, настаје растурање задруге у масовним размерама. До
пописа 1884. године просек на кућу пао је на 6,29 глава. 49 Пишући о тој истој појави у Црној
Реци, Милан Милићевић каже: „Задруга је овде сасвим потресена, има још задружних кућа,
али је много више инокоштине“.50
Вековима сабијена под један исти кров, под којим су успешно одолевала свакој бури
и невољи, али и трпела тескобу и скученост, браћа су се растурала и делила очев посед са
великим надама. Оне се, међутим, нису испуниле. Старо огњиште и стари односи и облици
живота брзо су разорени, али су се нови тешко заснивали. Изложена условима једне
захуктале, безобзирне трке за профитом, инокосна породица није се ни умела, нити могла
снаћи.

45

Државопис, IV, стр. 139.
др Мачај Ст.: нав. дело, стр. 327.
47
Регистар Совјета за 1835, бр. 716.
48
др Мачај Ст.: нав. дело, стр. 320-325.
49
Државопис Србије, књ. XVI, Београд, 1889, стр. 16.
50
Милићевић Ђ. М.: нав. дело, стр. 921.
46

17
Развитак – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1961. година, број II-V)

Светислав Првановић: Тимочка сељачка буна 1883. године
У напору да заснује и развије своје ново домаћинство, у коме је морала изнова
стварати све, од кашике и лонца до воловских кола, она је постајала жртвом сеоских
зеленаша и варошких шпекуланата. Упавши једном у њихове зеленашке мреже, тешко се
извлачила, мада је на њиховим имањима аргатовала даноноћно, вечито је била дужна и
зависна. Слободу примитивног и оскудног, али зато стабилног задружног живота заменила
је, значи, робовањем капиталу. Како један наш социолог рече, она се „одједном нашла
истерана из топлог породичног гнезда на ледену буру јавне економске и социјалне борбе и
продукције“.
Пред брзим надирањем капитализма, чији плен су постајала баш та мала
домаћинства, јавили су се захтеви да се даља деоба и дробљење поседа заустави, па било
законом, било убеђивањем сељака у предности задружног живота. У том смислу дигао је
свој глас особито Светозар Марковић, који је своју неугасиву мржњу према експлоатацији
понео још из раног детињства, са свог родног Тимока.51 Он је излаз видео у социјализму, с
тим да се за његово економско и друштвено језгро сачува патријархална породична задруга.
Она би доцније, сматрао је Марковић, добровољно ушла са својом земљом у општинску
самоуправну и земљишну заједницу.
Капитализам је, међутим, крчећи свој пут, газећи мале људе и њихове судбине,
прегазио и те напредне, али за оно време потпуно нереалне концепције. Као нужна,
неопходна фаза у развитку Србије, он се није могао прескочити, нити се точак историје дао
зауставити. Од укупног броја сеоских домаћинстава у Србији, већ 1889. године било их је 72
одсто ситних, са мање од пет хектара земље.

Класно раслојавање села
Распадањем породичне задруге почео је процес формирања нове, много сложеније
социјалне структуре на селу. Раслојавање српског села почело је још од слома турске
владавине, али оно класно није било јасно издиференцирано све до времена о коме је реч.
Изузев малог броја инокосних породица, сав остали свет на селу живео је у кућним
задругама, које су се економски делиле у три категорије: јаку, средњу и слабу.
Сада међутим, разбијањем старих породичних колектива у самосталне породице и
њиховим изласком на тржиште, настаје даље диференцирање и прегруписавање. Јаки су се
раслојили у сеоске газде и имућне сељаке, средњи у добростојеће и мале средњаке, слаби у
оскудне, сиромашне и убоге (сеоски пролетаријат). Некадашња „сиротиња раја“, која је
класно представљала скоро хомогену масу, била је најзад раслојена у више неједнаких, чак и
опречних социјалних група. На тај начин, осим супротности између вароши и села, дошло је
до дубоких разлика и до сукоба интереса и унутар самог села и сељаштва.

51

Рођен у Зајечару 9. IX 1846., Светозар је 21. XI 1848. године прешао са родитељима у сврљишко село
Нишевац, а крајем 1851. године или почетком 1852. у Јагодину. Његов деда Јеремија Здравковић прво
старешина среза вражогрначког, а доцније председник окружног суда у Зајечару, безобзирно се богатио на
рачун народа. О њему је Светозар доцније у једном приватном писму рекао: „О мом деди по матери чини ми се
да сам вам причао да је то био најстрашнији човек што сам га ја познавао“.

18
Развитак – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1961. година, број II-V)

Светислав Првановић: Тимочка сељачка буна 1883. године
Чврсто ослоњен на варошку буржоазију, којој је служио као политичка снага и класна
резерва, слој сеоских газда брзо је избијао напред. На подлози својих великих имања, до
којих су дошли у периоду првобитне акумулације, они су се почели бавити свим и свачим:
препродајом пољопривредних производа, шпекулацијом са давањем новца под интерес,
откупом земље презадужених сељака, подизањем механа, воденица, казаница, ваљавица итд.
Најзад, законом од 1870. године дозвољено им је и отварање дућана.52 У смедеревском
округу, на пример, поред седам дотадашњих, отворено је још 49 сеоских дућана. У
књажевачком је те године отворен само један,53 али се доцније њихов број повећао.
Док су се сеоске газде, механџије, прекупци, кметови итд. ‒ уздизали свим
дозвољеним и недозвољеним средствима, на другој страни, као резултат њиховог брзог
богаћења, рађала се све бројнија сиротиња. Принуђени да код њих траже посао, готов новац
или намирнице, једни услед несташице земље, други услед каквог елементарног удеса (суше,
поплаве, болести, смрти), сељаци су упадали у велике дугове. То се свршавало најчешће
пред судом. Судске продаје имовине за наплату дуга добиле су забрињавајуће размере. Из
читаве земље дужници су почели упућивати жалбе у Београд и тражити заштиту. Из околине
Јагодине 173 сељака појавила су се 1873. године лично у Народној скупштини, тражећи да се
спречи распродаја њихових имања.54
Скупштина је те године изгласала закон о заштити земљорадничког минимума
(познати 471 параграф Грађанског судског поступка), али њиме није ништа битно измењено.
Било је, наиме, прописано да се сељаку минимум земље, тзв. окућје 55 ‒ величине пет дана
орања ‒ не може уошпте продати за дуг, али су остављене широке могућности за изигравање
закона. Тако, рецимо, дужник је давао зајмодавцу своју законом заштићену земљу само на
коришћење („у реим“), али без утврђеног рока, што је практично значило отуђење заувек.
Или је дуг враћао обустављајући исплату пореза, и онда му је земља продавана за порез, или
је своју добру земљу трампио за гору, примајући новац као „прид“, или је добијао трговачко,
тзв. „шпекулантско“ право, и тада је, као неземљорадник, могао да прода све, чак и кров над
главом.
Богаћење богатих сељака, уз масовно пропадање ситних произвођача, било је
потпуно на линији државне политике Милана Обреновића. Године 1874. јадајући се неком
мађарском грофу како Србији још увек недостаје једна јача, развијенија буржоазија ‒ пошто
„оно мало трговаца по варошима не значи ништа“ ‒ он је своју политику на селу овако
објашњавао: „Презадуженост сељака држим да ће уродити стварањем великих поседника
место малих, те да ће тиме бити створена једна виша друштвена класа, способна за разумну
државну управу. Но стварање велепоседа је дуг историјски процес од неколико деценија“.56
За такав процес период до тимочке буне доиста је био кратак. Али он је, ипак, био
довољно дуг да крупни поседници постану на селу стуб краљевог апсолутистичког режима и
да безобзирним методама навуку на себе, а тиме и на читав политички и друштвени систем,
огроман гнев маса.
Бунтовно расположење сељака пред тимочку буну имало је, дакле, прилично широку
и сложну позадину.

52

Дозвола је важила само за села удаљена најмање 4 сата хода од вароши.
(Зборник закона и уредаба XXII, год. 1870., стр. 127-131).
53
Јовановић Сл.: Влада Милана Обреновића, књ. I, страна 181.
54
Вучо Никола: Привредна историја народа ФНРЈ, Београд, 1948., стр. 219.
55
Зборник закона и уредаба, књ. XVI, год. 1874., страна 14-16.
56
Видети: а) Радошевић М.: Основи савремене Југославије, Загреб, 1935., страна 211 и
б) Јовановић Сл.: Влада Милана Обреновића, књ. I, стр. 305.

19
Развитак – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1961. година, број II-V)

Светислав Првановић: Тимочка сељачка буна 1883. године

Рат са турском 1876. године
На осиромашење крајева који су 1883. године постали поприште буне утицао је и
српско–турски рат 1876. године. Може се слободно рећи да је за источну Србију тај рат
значио праву катастрофу.
Као што је познато, управљачи Србије су тада, у нади да ће им спољни успех донети
и престиж унутра, увалили земљу у рат војнички још неспремну и унутра нестабилну. И,
разуме се, место да ослободи Ниш и друге крајеве на југу, српска војска је претрпела
потпуни пораз. Рат је Турској објављен 20. јуна, а већ крајем јула, после огорчених борби на
Великом Извору, Пандиралу и Грамади, око 35.000 Турака сручило се у долину Тимока. У
општој паници пред њиховим брзим надирањем и пустошењем, у заглавским селима
Алдинцу и Дејановцу десио се ретко језив случај: тринаесторо ситне деце поклали су сами
родитељи и најближа родбина, да не би непријатељу пала жива у руке. 57 Један део
становништва склонио се у висока брда, шуме и пећине, а други је избегао чак у Поморавље.
Тимок је остављен на милост и немилост дивљачким Черкезима, које је Турска била
населила у пограничном појасу у Бугарској, да 6и одвојила Бугаре од Срба.
Турци су онда главнину својих трупа повукли ка Нишу и продужили наступање
долином Мораве. Тек код Шуматовца, 11. августа, успело је Србима да сломе њихову
офанзиву и да их зауставе. После два месеца, међутим, предузевши нов напад, са много
већим снагама, Турци су нанели српској одбрани код Ђуниса одлучујући пораз (17. октобра).
Доведена у критичну ситуацију, Србија је затражила примирје, а потом и мир, који је
закључен 16. фебруара 1877. године. На одлучну интервенцију Русије, Турци су ипак морали
вратити све што су заузели и повући се на полазне положаје.
Тек при крају фебруара 1877, после 6-7 месеци гладовања и смрзавања по логорима
дуж Мораве, често и под ведрим небом,58 Тимочани су почели да пристижу у своја места.
Нажалост, они су их тешко могли и познати. Докле год су стигле турска војска и черкеске
банде, све је било опљачкано, попаљено и порушено. Трагови вандализма још су били
свежи. У Зајечару, где је изгорело 160 кућа и 200 других зграда,59 распадали су се по
улицама људски и животињски лешеви и око њих се отимали гаврани и пси. Много тежи
призор пружао је Књажевац, у коме је спаљено 530 кућа, 350 дућана и 330 других објеката.60
Из њихових рушевина и згаришта уздизала се тек по која сачувана зграда.
Нису била боље судбине ни села. У Великом Извору отела се пожару, јер је била
зидана циглом, једна једина кућа. У Грљану само једна кућа, кафана и школа. У 25
заглавских, 15 сврљишких и 8 тимочких села погорело је „више од половине или је врло
мала част читавих кућа остало“.61 Дванаест међу њима, у пределу Тресибабе, доживела су
потпуно уништење: у њима је од укупно 865 кућа изгорела 801, а остале само 64. У Жлну их
је, на пример, од укупно 130, спаљено 118. У Понору, Кренти и Мучибаби остала је читава
само по једна, а у Мерџелату и Миљковцу ни једна.62
Стока је свуда била поклана или отерана, покућанство и пољопривредни алат
опљачкан, резерве хране уништене или одвучене.
Губици у људству такође су били велики. Само из књажевачког округа било је 450
мртвих, 430 рањених и 35 заробљених војника.63
57

Живановић Ј.: Споменица Тимочке Крајине, Београд, 1933., стр. 4.
По изјави Раше Милошевића, на Варваринском пољу избеглице су „у најгоре зимње време проводиле свој
чемерни живот под ведрим небом (Види његову „Тимочку буну 1883“, Београд, 1923., стр. 4).
59
Цветинчанин М.: нав. дело, стр. 17.
60
Шеговић Ал.: Грађа за историју школства у Заглавку, Зајечар, 1958., стр. 15.
61
Шеговић Ал.: нав. дело, стр. 15.
62
Костић А. Мил.: нав. дело, стр. 82.
63
Костић А. Мил.: нав. дело, иста страна.
58

20

Развитак – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1961. година, број II-V)

Светислав Првановић: Тимочка сељачка буна 1883. године
Старци, жене и деца вратили су се из избеглиштва, али то није био крај њиховим
невољама. Њих је на све стране чекала пустош, неисказани јад и чемер, а изнад свега
страшна авет глади, Тимок је пружао заиста јадну и жалосну слику. Над порушеним
огњиштима чула се болна јадиковка, док су гладни лутали и разгртали по пољима снег,
тражећи остатке неприкупљених плодова од прошлогодишњег рода. Из крајинског округа
пребачено је за најугроженија села преко 100.000 ока кукуруза. 64 Али то је било недовољно,
а морало се нешто одвојити и за сетву.
Рад на обнови почео је под невероватно тешким условима. Остављен углавном самом
себи, народ се сналазио како је ко знао и умео. И, разуме се, као што то увек бива у таквим
приликама, први су се снашли предратни богаташи и ратни шпекуланти, пошто су само они
располагали готовим новцем. Док се народ злопатио без основних средстава за живот, они су
се бацили на шпекулације са реквизиционим потврдама.65 Наиме, у почетку рата кроз овај
округ је прошло око 40.000 српских војника, и војне власти су реквирирале од сељака, на
привремене потврде, знатне количине хране, стоке и других потреба за војску. Непосредно
по завршетку рата, кад је људима новчана накнада била најпотребнија, државне касе биле су
празне. Доцније, међутим, кад је исплата могла бити извршена, новац је отишао у џепове
разних шпекуланата. Искористивши несрећу народа, коме је био у питању и сам голи живот,
они су покуповали реквизиционе признанице по ценама испод стварне вредности.
У касну јесен те године, Турској је поново објављен рат, у савезу са Русијом.
Књажевачка бригада је тада дала значајан допринос победама српског оружја. Под командом
Јеврема Марковића (брата социјалистичког идеолога Светозара Марковића), она је
ослободила Пирот и Белу Паланку, олакшавајући тиме и ослобођење Ниша.
У пуном ратном напору проведена је и та зима, друга по реду. Тек од пролећа 1878.
године могли су се Тимочани предати мирном раду на исцељивању ратних рана. У
савлађивању огромних тешкоћа, које ће трајати годинама, судбину сељака делила је и
већина становни-штва разореног Књажевца. Супротно Зајечару, који је претрпео релативно
мање штете, Књажевац је био скоро сатрвен. Од 350 радњи пред избијање рата, он је спао на
свега 75 занатских и трговачких дућана и 4 механе.66 Тиме се, изгледа, једино и може
објаснити чињеница да је Зајечар одбио да се прикључи тимочкој сељачкој буни, док ју је
Књажевац прихватио као своју ствар.

Стање после српско-турског рата
Увучени у вртлог великих економских и друштвених промена, а потом страховито
опустошени ратом, ови крајеви су после рата запали у веома тежак положај. Најтеже су била
погођена кршевита, неплодна и вечито гладна заглавска и сврљишка села, преко којих је
ратна олуја прошла са свом својом рушилачком снагом. Изненадно лишен свега, од
насушног хлеба до крова над главом, народ је ту становао по бурдељима и колибама,
формално гладовао и ишао го и бос. И данас се могу наћи старци код којих није ишчезло
сећање на то тешко време. С обзиром на слабе природне услове, такво стање није могло бити
много измењено ни доцније, у годинама пред тимочку буну.

64

Историјски архив у Зајечару, док. 1876/8.
Јовановић Сл.: нав. дело, књ. III, стр. 81.
66
Осим у Књажевцу, у округу је 1877. године било 6 сеоских дућана и 3 механе
(Историјски архив у Зајечару, док. 17/1877.).
65

21

Развитак – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1961. година, број II-V)

Светислав Првановић: Тимочка сељачка буна 1883. године
У нижим подручјима, ближе Тимоку, ратне последице савлађиване су знатно брже.
Поред повољнијих географско-економских услова, томе је допринела и околност што је
западно од Тимока већим делом био спаљен једино Боровац.67 Сва остала села Турци су само
опљачкали, запаливши тек по коју кућу. Па ипак, и у њима се већина сељака дуго није могла
извући из беде. Нешто ранијим осиромашавањем, а још више ратом, ту је добрим делом
било пролетаризовано и средње сељаштво.
Планинци из пасивних крајева и сеоска сиротиња из плоднијих доњих села суочени
су с невољама сваке врсте. Потиснути немаштином, дуговима и све већим порезима, они су
се претварали у најамне раднике. Лутајући по Тимоку од села до села, продавали су своју
радну снагу јевтино, некад и будзашто. Једни као слуге или чобани „под ајлук“ (често само
за храну и одело), други као зидари и дунђери, трећи као надничари и наполичари на
имањима имућних сељака.
Много тежи је био положај оних који су кренули „трбухом за крухом“ у туђину, на
бојерске спахилуке у Румунији. Почев од рата 1876., тамо су сваке године одлазиле у
печалбу хиљаде Тимочана, и старих и младих. Одлазили су чак и дечаци од 12 до 14 година.
У пролеће кад тимочки печалбари заједнички крену за Румунију, „са торбама на леђима и
поњавама на рамену, чини се као да војска врви: по 300-400 иду у гомили“.68 Посредници
око тога, такозвани драгомани, већ почетком марта су залазили од села до села, капарисали
их и закупљивали као радну снагу. Потом су их одводили и препродавали румунским
чокојама, у групама од по сто радника заједно. О њиховим радним условима један наш стари
политички радник пише: „Рад на овим латифундијама (мушијама, спахилуцима) био је од
зоре до мрклога мрака, па је практиковано да су ово робље, које је стално било под стражом
спахијином, после добијене вечере закључавали у дрвеним баракама, да не би ко од њих
побегао кући. Храна им је стално била мамаљуга-качамак ‒ који се сипао у алове за стоку
или по трави и тада су га секли и јели ... Невоља у њиховој отаџбини гонила их је да одлзазе
у свет на овакав ропски рад и да то годинама чине“.69
Печалбари су се враћали у Србију тек у касну јесен, по завршетку сезоне
пољопривредних радова. Долазећи болесни и слаби, изнурени од силнога рада, они су
доносили кући бедну, злехуду зараду, док су њихови драгомани, како се и сад прича
доносили злато у торбама (странци су у Румунији исплаћивани у златној монети). Неке су
драгомани тако немилосрдно варали да сем голе душе ништа не донесу“. 70 Према једној
заиста језивој статистици из каснијег периода, 9.000 тимочких печалбара донели су једне
године кући, на име чисте зараде за седам месеци, свега 174.425 динара. На другој страни,
драгомани су на њима зарадили те године 887.300 динара.71
Ево шта су драгомани примили од спахија и самих печалбара:
На име труда око пасоша; по 0,50 динара од сваког
За труд око одвођења у Румунију, по 6 д. од сваког
При предаји радника поседнику, по 5 дин. од сваког
За сваки месец још по 2 динара од сваког
За повремени обилазак свих 90 група, по 60 динара месечно од групе
Ујам (проценат) од печалбарских брутозарада
Свега

4.500 дин.
54.000 дин.
45.000 дин.
126.000 дин.
37.800 дин.
620.000 дин.
887.300 дин.

67

Шеговић Ал.: нав. дело, стр. 33.
Станојевић Маринко: Заглавак, Београд, 1913, стр. 17.
69
Кацлеровић Триша: Српска социјалдемократска партија према сељаштву, Београд, 1952, стр. 10-15.
70
Станојевић М.: Заглавак, стр. 17.
71
Лапчевић Драгиша: Положај радничке класе и синдикални покрет у Србији, Београд, 1928, стр. 88-89.
68

22
Развитак – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1961. година, број II-V)

Светислав Првановић: Тимочка сељачка буна 1883. године
Осим тога, српска државна каса је, на име пасошких и осталих такса, зарадила 58.500
и румунска 121.500 динара. Ако се свему томе дода још 278.000 динара, колико су печалбари
издали на путне и подвозне трошкове, онда је ситуација тог незаробљеног робља била јасна
и без коментара. Ови подаци потичу, истина, из каснијег периода. Али кад се зна да је
велики број Тимочана одлазио у Румунију и пре Тимочке буне, када ни у Србији ни у
Румунији нису постојали никакви закони и никакве организације за заштиту радника, нема
разлога веровању да је тада експлоатација могла бити мања.

23
Развитак – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1961. година, број II-V)

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful