ОДАБРАНА ДЕЛА СВЕТСКИХ КЛАСИКА

Л.Н. Толстој

СЕВАСТОПОЉСКЕ
И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ
Превели: Станка Глишић
Др. Петар Драговић
Милица Царцарачевић

1975

Портрет Толстоја из 1887,

Лев Николаевич Толстой

назив оригинала: XXXXX

САДРЖАJ
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.

Препад (превела Станка Б. Глишић)
Забелешке једног маркера (превео др Петар Драговић)
Сеча шуме (превела Станка Б. Глишић)
Севастопољ у децембру (превела Станка Б. Глишић)
Севастопољ у мају (превела Mилица Царцарачевић)
Севастопољ у авrусту 1855. године (превела Станка Б. Глишић)
Песма о боју на реци Чорној 4. августа 1855. године (превела Mилица Царцарачевић)
Mећава (превео др Петар Драговић)
Два хусара (превео др Петар Драговић)
Из кавкаских успомена. Ражаловани (превела Mилица Царцарачевић)
Јутро једног спахије (превео др Петар Драговић)

НЕЗАВРШЕНЕ СТРАНЕ И СКИЦЕ
1. Чикица Жданов и каваљер Чернов (превела Mилица Царцарачeвић)
2. Како умиру руски војници (превела Mилица Царцарачевић)
3. Напомене (превела Mилица Царцарачевић)

ПРЕПАД
ПРИЧА ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
I
Дванаестог јула капетан Хлопов са еполетама и сабљом — униформа у којој га откад сам
дошао на Кавказ нисам видео — уђе на ниска врата моје земунице.
— Ја право од пуковника — рече одrоварајући на упитан поглед којим сам га дочекао — сутра
наш батаљон креће.
— Куда? — упитах.
— У Н. Н. Одређено је да се тамо војска окупи.
— А одатле ће, вероватно, опет наредити покрет?
— Нема сумње.
— А куда? Шта ви мислите?
— Шта имам да мислим! Ја вам казујем оно што знам. Јуче ноћу дојурио је Татарин од
генерала: донео заповест да батаљон крене и са собом понесе двопека за два дана; а куда, због чега,
да ли на дуго? — то се, драги мој, не пита: заповеђено је да се иде — и готово.
— Па ипак, ако се двопек носи само за два дана, значи да се ни војска неће дуже задржати.
— Е, то још ништа не значи ...
— Како то? — упитах чудећи се.
— Па тако. Ишли смо у Дарго, понели двопека за недељу дана, а остали малтене читав
месец.
— А могу ли и ја с вама? — упитах поћутавши мало.
— Ако питате да ли можете, оно можете, али мој вам је савет да не идете. Зашто да се
излажете? ...
— А не, допустићете да не послушам ваш савет: читав месец сам провео овде једино да бих
уграбио прилику да видим бој — а ви хоћете да ја то сад пропустим.
— Па добро, хајдете; само, зар збиља не би било боље да останете? Ви бисте нас овде
чекали, ишли у лов, а ми бисмо отишли с божјом помоћу. И дивно би било! — рече тако убедљиво да
се мени у први мах заиста учини да би то било дивно; ипак одлучно изјавих да нипошто нећу остати.
— А и чега тамо има што ви нисте видели? — настави капетан да ме убеђује. — Хоћете да
сазнате како се бојеви бију? Прочитајте »Опис рата« од Mихаиловског-Данилевског — одлична
књига: тамо је све потанко описано — и где је који корпус стајао, и како се уопште битке воде.
— Напротив, баш то ме не интересује — одговорих.
— Па онда шта? Види се да просто хоћете да гледате како људи гану? ... Тридесет друге
године био је овде један, чини ми се Ишањолац, који исто тако није био са службом у војсци. У две
битке ишао је с нама у некаквом плавом огртачу... и уцмекали су јуначину. Овде, брајко мој, никога
ничим нећеш задивити.
Mа како да ме је било стид што капетан тако ружно тумачи моју намеру, нисам ни покушао да
га разуверим.
А је л те, је ли био храбар? — упитах.
Лав Николајевич Толстој

СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ

страна 2 / 162

Лев Николаевич Толстой

назив оригинала: XXXXX

— Бог би га знао: све је напред ишао; где је пушкарање, ту је и он.
— Онда је, јамачно, био храбар — рекох.
— А не, трпати се онде где те не траже не значи бити храбар ...
— А шта по вашем мишљењу значи бити храбар?
— Храбар? храбар? — понови капетан са изгледом човека коме се први пут поставља такво
питање.
— Храбар је онај који се понаша онако како треба — рече размисливши мало.
Сетих се како Платон дефинише храброст као познавање онога чега се треба бојати а чега не,
па, без обзира на уопштеност и нејасност израза у капетановој дефиницији, помислих да се у
основној мисли њих двојица не разликују тако како би то могло изгледати и да је чак капетанова
дефиниција тачнија од дефиниције грчког филозофа, јер, кад би се он могао изражавати као Платон,
без сумње би рекао да је храбар онај који се боји онога чега се треба бојати, а не онога нега се не
треба бојати.
Хтео сам да капетану објасним своју мисао.
— Јесте — рекох — мени се чини да у свакој опасности постоји могућност избора, и избор
учињен, на пример, под утицајем осећања дужности то је храброст, а избор учињен под утицајем
ниског осећања — кукавичлук; према томе, човек који из таштине, или из радозналости, или из
грамзивости излаже свој живот опасности не може се назвати храбрим, а, напротив, човек који под
утицајем честитог осећања породичне обавезе или, просто, из убеђења одбије да се излаже
опасности, не може се назвати кукавицом.
Док сам говорио, капетан је у мене гледао с некаквим чудним изразом.
— Е, тако вам ја не умем мудровати — рече пунећи лулу — али има код нас један јункер, он
воли да филозофира. Поразговарајте с њим. Он и стихове пише.
Ја сам се тек на Кавказу упознао с капетаном, али сам још у Русији знао за њеrа. Његова
мати, Mарија Ивановна Хлопова, спахиница са ситним поседом, живи на две врсте од мога имања.
Пред мој полазак на Кавказ био сам код ње: старица се веома обрадовала што ћу видети њеног
Пашењку (како је она звала старог, седог капетана), и што му — живом речи — могу испричати о
њеном живовању и предати му пошиљку. Почастивши ме дивним пирогом и сушеном рибом и
живином, Mарија Ивановна оде у своју спаваћу собу и врати се отуда носећи доста велику црну
амајлију, која је била пришивена за исто тако црну свилену траку.
— Ово је наша Mати Заштитница Несагорива Купина — рече прекрстивши се и пољубивши
икону Mатере Божје, па, дајући је мени у руке, додаде — будите добри, драги мој, предајте му је.
Знате: чим је он отишао на Кавказ, ја сам дала да се одслужи молепствије и заветовала се, ако он
буде жив и здрав, да ћу наручити ову икону Mатере Божје. Ево већ осамнаест година како га
Заштитница и свети угодници пазе: ни једанпут није био рањен, а већ у каквим борбама није био! ...
Како ми је Mихаило, што је с њим био, причао, верујете ли да је то било тако да се човеку коса на
глави диже. Та ја и што знам о њему, знам од других: он ми, голуб мој, ништа не пише о својим
бојевима — страхује да ме не уплаши.
(Ја сам после на Кавказу дознао, и то не од капетана, да је он био четири пута тешко рањен и,
само се по себи разуме, како о ранама тако ни о биткама ништа није писао својој матери.)
— И нека он сад ову свету икону на себи носи — настави она — ја га њом благосиљам.
Пресвета Заштитница заштитиће га. Нарочито у борбама нека је увек на себи има. То му и реци,
драги мој, тако ти је твоја мати поручила.
Ја сам обећао да ћу тачно извршити њену поруку.
— Ја знам, ви ћете њега, мога Пашењу, заволети — настави старица — он је тако диван.
Верујете ли, не прође година, а да ми не пошаље новаца, па и Анушки, много помаже, а све то само
од своје плате. Заиста, целог века захваљиваћу Богу што ми је дао такво дете — заврши она са
сузама у очима.
— Пише ли вам често? — упитах.
— Ретко, драги мој, једва једном у години, и то кад новац шаље, напише коју реч, а иначе не.
Ако вам, мамице, не пишем, каже он, значи жив сам и здрав, а ако се, боже сачувај, штогод деси, и
без мене ће вам написати.
Кад сам предао капетану материн поклон (то је било у мом стану), он заиска хартије, пажљиво
зави поклон и склони га. Ја сам му много и потанко говорио о животу његове матере; капетан је ћутао.
Кад сам завршио, он оде у један кут и нешто је веома дуго пунио лулу.
— Јест, дивна је то старица — рече отуда мало муклим гласом. — Да ли ће бог дати да се
опет видимо?
У тим сасвим обичним речима било је тако много љубави и туге.
— А што ви овде служите? — упитах.
— Па треба служити — одговори убедљиво. — А двострука плата за сиромашна човека као
што сам ја такође много значи.
Капетан је штедљиво живео: није се картао, ретко је лумповао и пушио је прост дуван који, не
зна се зашто, није звао крџа, већ сомбротолички дуван. И пре овога ми се капетан свиђао: имао је
Лав Николајевич Толстој

СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ

страна 3 / 162

Толстоја). али врх десне стране балке почео се светлети. могло се погодити само по томе што су се као честе. — Чему се радујеш. 3 кога је јахао. опустивши главу каскао је ситно. Јата дивљих голубова кружила су над њом: час се спусте на камениту обалу. Ја га нисам пустио да ме чека ни један тренутак. трава. с поражавајућом јасношћу виделе су се сјајнобеле млечне масе снежнијих планина са својим фантастичним. излете фазан и поче се лагано дизати у висину.). Л. уједначено. жутозелена маховина. међутим. губе из вида. А. 5 Тордокање — крештање фазаново (nрим. Н. Пут је водио средином дубоке и широке балке4 покрај обале омање реке. дугачке игле видели бајонети и што су понекад допирали звуци војничке песме. покривене густом маглом која се ковитлала у плавкастосивим. а после овог разговора осетио сам истинско поштовање према њему. и непрестано махао танушним репом. лупа добоша и диван тенор певача шесте чете. Л. мрачне и пуне неке неухватљиве мешавине боја: бледољубичасте. Mени се код њега нарочито допало то што није могао да се не осмехне кад је опазио да га ми са уживањем гледамо. клатећи се с бока на бок. У ваздуху се осећала вода. да има дивне црне очи. магла — једном речи. Попци. 2 Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 4 / 162 . клисура (прим. Капетан поћута минут два. — Прапоршчик Алањин. вилини коњици и на хиљаде других инсеката били су се пробудили у високој трави и испуњавали ваздух својим јасним. — Он. 3 Mаштак — на кавкаском значи омањи коњ (прим. Данас 1 Лезгин — становник Дагестана — на Кавказу (прим. па чак ни лепог. јако су падали у очи својим необичним сјајем и рељефно се истицали на прозирној. он је одисао таквом равнодушношћу према свему што га окружава да је и нехотице уливао поштовање. први пут иде у бој ? — упитах.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX једно од оних обичних. који је. дивно летње јутро. Управо пред нама. Без обзира на то што у изгледу доброг капетана није било ничег нарочито ратоборнога. — Па то и ја кажем: младост! — настави дубоким гласом.. — А ко је то? — упитах. 5 Испод самих његових ногу. он се осмехну. А. скоро црне. није пуштао из уста дагестанску лулу и на сваком кораку боцкао је мамузама свог коња. не пуштајући чибук из уста. похабани мундир без еполета. кад станеш често ићи. онда се нећеш радовати. друга страна и дубодолина. Да је то пешадија. II Сутрадан у четири часа изјутра капетан је свратио по мене. бреста. то јест набујала. На њему је био стари. Већ само по том осмеху могло се закључити да је још врло млад. Капетан укреса варницу и запали лулу. 4 Балка — На кавкаском значи јаруга. танак носић и брчиће који тек избијају. на угаситоплавом хоризонту. Поравнавши се с нама. — Зато је тако и радостан — одговори капетан веома озбиљно климајући главом — што ти је младост! — Па како да се не радује? Ја схватам да то за младог официра мора бити веома интересантно. Јахали смо поред пута да бисмо што пре стигли пешадију. Батаљон је већ био око двеста сажења испред нас и изгледао је као нека црна збијена маса која се повијала тамо-амо. кад иза себе зачусмо топот коња у трку и у тај мах поред нас пројаха веома леп младић у официрском мундиру и с високом белом кавкаском шубаром. али до најмањих ситница раскошним сенкама и контурама. Били смо готово стигли батаљон. рецимо. Капетан на њега не обрати ни најмању пажњу. — И куд јури? — мрзовољно прогунђа капетан. климну главом капетану и замахну бичем. благих руских лица. росом осуто жбуње дрењина. широке лезгинске1 чакшире. непрекидним звуцима: изгледало је као да вам звук небројено много мајушних звонцади одзвања у ушима. час се окрећући по ваздуху и правећи брзе кругове. Бео маштачок. биле су влажне. Тек прошлог месеца дошао је из војне школе. одмах сам се бацио на коња и заједно смо изјахали из тврђаве. Сиво и беличасто камење. остављао једва приметан угаситозелен траг по мокрој високој трави. бела шубара са опуштеним пожутелим курпејем2 и о рамену азијска сабља. мирисало је на рано. Ја сам могао да запазим само толико да он некако нарочито грациозно седи у седлу и држи узде тако да је човеку милина погледати. Сунце се још није видело. Ето сад идемо нас. Курпеј — на кавкаском наречју значи неошишана овчја кожа (прим. Толстоја). Капетан је изгледао замишљенији него обично. нижи официр у мојој чети. Н. прев. која се у то време беше разиграла.. без сумње. Н Тол-стоја). с тордокањем и оним шуштањем крила које нагони ловца да и нехотице уздршће. двадесет официра: неко ће погинути или бити рањен — то је већ сигурно. мирис самброталичког дувана и труда учини ми се необично пријатан. кад ништа ниси видео? Чекај. којим сам се још у тврђави више пута одушевљавао. угаситозелене и беле. растреситим праменовима. веома јадног изгледа. златастој светлости сунчевог изласка. којима човек мило и лако гледа право у очи. Толстоја). Н.

Л. сматрао је за своју дужност да мучи људе. сутра њега. Л. те би на руском џигитовати одговарало речи »јуначити се« (nрим. По његовом оделу. али чим је поручник окренуо коња назад. видело се како се труди да личи на Татарина. често ноћу ходајући с двојицом-тројицом мирних Татара по брду. у недоумици. Н. А колико се мучио да бар у својим очима изгледа онакав какав је хтео да буде. појави се висока људска прилика на вранцу.). а кад би нека госпа изненадно дошла у тврђаву. Тај је Чеченац после тога седам недеља провео код поручника. упућивали један другом. Искрено је веровао да има непријатеља. опаљене косе и 6 Џигит — на кумицком значи јунак. ађутаната — чак сам уверен да је он веома волео то друштво. Чирази — На кавкаском значи ширити (nрим. После пет минута. већ примером тих јунака. заједно с Татарима коњаницима. други су се бавили свирачима који су. јуначина-џигита. Одједном. волео друштво отмених жена и угледних људи — генерала. Или. Поручник приђе свом кунаку и стеже му руку. Он је чак. Иако му је срце често говорило да у томе нема ничег смелог. После тога. само кад би он хтео. чинило ми се да они њега не разумеју. Поручник је. премда је та његова осорљивост била врло умерена. кад је ноћу с кунацима ишао да извиђа пут. nрев. Једном. и како би се могло у њега заљубити. а прекосутра трећег чека то исто. осветољубивост и презирање рода људског узвишена и поетска осећања. таласасти облаци магле се расплинуше и настаде врућина. јахао је на великом белом коњу леп официр у азијском оделу. неколицина њих опали и један метак га очеша испод леђа. Н. али је држао да према свим људима на високом положају мора пошто-пото испољавати своју осорљивост. Дошавши сасвим близу. а кад је оздравио. обасјана црвеним пламеном пожара. Толстоја). о пасу му је била сабља у црвеним корицама од сафијана и са ширитима. јер његови другови и војници нису могли да га схвате онако како је он хтео. Теретна кола с тројном запрегом. Н. с лулама у устима. седне на пут да би вребао и убијао пролазнике Татаре-бунџије. бранећи се од непријатеља. жута. како је сваке вечери на ишартаној хартији писао свој суморни дневник срачунавао трошкове и клечећи се молио Богу. око ногу притегнуте ципеле с чиразама. а о рамену пушка у црној навлаци. Неколико старих војника — већином подофицира — у белим. на пример. у читавом пуку познат као јунак небојша и као човек који сваком живом истину у очи скреше. у којима као да се преварио и које је тобоже презирао и мрзео. с поклонима га је отпустио. Највеће задовољство му је било да увери себе како се мора неком осветити и крвљу спрати увреду. пуцао и повлачио се са својом четом. јатаган (nрим. али по подсмешљивим погледима које су ови. говорио нешто Татарима што су с њим јахали. На грудима и леђима имао је сребрне ширите. Черкескиња — с којом сам доцније имао прилике да се виђам. Горштаци су били мало подаље и нису пуцали. јер је био одвећ сујетан. кратким блузама. Ти људи гледају на Кавказ само кроз призму »јунака нашега доба«. натраг затурена черкеска шубара. Али његова љубавница — разуме се. у тврђави је избио пожар и две чете војника су га гасиле. Са себе никад није скидао две ствари: велику икону. Коњаник је размицао гомилу и јахао право ка пожару. ја сам то видео. колико да покаже како он има врло лепе. можда. говорила ми је како је он врло добар и кротак човек. Други пут. Напред су јахали официри: неки су. Војници с пушкама и торбама о раменима полако су корачали по прашњавом путу. Толстоја). који су се васпитавали на Mарлинском и Љермонтову. и уопште. исте такве чакшире. како се на Кавказу каже. 7 Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 5 / 162 . до врха натоварена. за време једне експедиције. Л. Осим свега овог. и онда чему да се радујемо? III Тек што се јарко сунце помолило иза брда и почело да обасјава долину којом смо ишли. ишли су ивицом пута и озбиљно разговарали. (прим. с којима би чак легао и да спава. На њему је био црни бешмет са ширитима. мени непознатим језиком. и кинжал. поручник га је лечио и неговао као најприснијег пријатеља. десило му се да метком рани у ногу једног бунџију Чеченца и да га зароби. чује како га неко од непријатеља зове по имену: његов рањеник кунак изишао сам напред и знацима зове поручника да и он тако уради. поручник скочи с коња и утрча у кућу чији је један крај горео. и то само у црвеној кошуљи и плитким ципелама од сафијана навученим на босу ногу. други пиштољ и кинжал8 у сребрним корицама висили су му о појасу. неуморно свирали једну песму за другом. усред гомиле. пуковника. нове. џигитовали. па га нагло заустављали и окретали му главу назад.7 висока.. у редовима се покаткад чуо смех и малоруски говор. На сто сажења испред пешадије. о које су на леђима били прикачени дуванкеса и пиштољ. и поред све врућине и запаре. 9 Кунак — на кавкаском наречју значи пријатељ. Mула-Нура итд. и да што може гласније виче и свађа се. То је био један од наших младих официра.6 то јест. и у свим својим поступцима не руководе се сопственим наклоностима. Био је убеђен да су мржња. Толстоја). кад је поручник. беле ноге. ударајући коња бичем нагонили су га да учини тричетири скока. што му је висила о врату. пролазила су једна за другим и дизала густу непокретну прашину. али све то не толико са жељом да је увреди.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX мене. по начину како се држи на коњу и како се опходи. сматрао је за своју дужност да с кунацима9 хода испред њених прозора. 8 Кинжал — нож. по свим покретима. опасан преко кошуље.

Кроз отворен прозор командантове куће допирали су звуци некакве »Лизањка« или »Каћењка-полке« која је свирана на рђавом.. што се видело по чутурицама и боцама поређаним око њих и по необичној веселости свирача који су. у којима се видео помодан шешир и чуо француски језик. није знао ни то да је изгледао необично мио кад је. болешљива лица. изводио га некако од Варјага и доказивао како су он и његови преци прави Руси. војска се заустави ради одмора. повезане свиленим марамама и са сунцобранима дречећих боја. седело је неколико сеоских писара с цигаретама у рукама и с чашом вина испред себе.Н. Две гологлаве младе девојке. коју он тако жели. Два официра седела су испод кола и на путничком сандуку играла карата. с очигледном жељом да скрену на себе пажњу официра што пролазе. са свима је хтео да се љуби и да им каже како их воли. изиђе отуда носећи у недрима два голупчета која је спасао из пламена. У духану. и уозбиљивши се као што и доликује његовом чину. Као да се не може ни помислити да некима није суђено да се врате истим путем! V После шест часова увече. смех.12 поред кога сам пролазио. раштимованом клавиру. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 6 / 162 . Ја сам нашао свога познаника у приземљу генералове куће. стојећи у полукругу пред њима. Mеђу тим официрима био је и млади заставник који нас је јутрос престигао. Јадни дечко! Он још није знао да у таквом стању човек може бити смешан. као провидни облачак. капетан леже на траву испод четних кола. храбри поручник Розенкранц и још неколицина младих официра поседаше на разастрте огртаче од уваљаног сукна и спремише се да пију. IV Сунце је прешло половину свога пута и кроз зажарени ваздух просипало своје вреле зраке на суву земљу. узе с неким официрима да се заложи. прев. Непокретан ваздух био је. прошла су крај мене. у изношеном капуту.). нагомилани око снежних планина. носио је пискав. као да се угледају на њих. на добош. већ подсмех. само на подгорју снежних планина почели су да се навлаче беличасто-љубичасти облаци. Сакља — колиба (прим. подбочио се и забацио своју густу црну косу.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX опрљена лакта. Официри у новим блузама. Ја сам радознало ослушкивао разговоре војника и официра и пажљиво загледао у њихова лица. ра-та-тај.). настала је велика врућина. чврста спољна врата тврђаве Н. Дошавши до омање речице. најзад легао на прострт оrртач. звиждукали и свирали на мелодију лезгинке кавкаску песму за игру: Шамил наумио бунити се Mинулих година. Угаситоплаво небо било је сасвим ведро. кикотале су се танушним гласовима. Пошто сам се одморио и мало дотерао. друга у плавој хаљини. певачи су извијали песме с новом смелошћу и полетом.« Погурен Јеврејин.. Татарин на крову сакље11 позивао је верне на молитву. Трај-рај.. образовали ланац исто тако фантастичан и леп. причања — били су израз опште безбрижности и равнодушности према опасности која их чека. нешто што никако нисам очекивао. да његова искреност и нежност. али ни на коме нисам могао опазити ни траrа од оне узнемирености коју сам ја осећао. што се тиче политике. На путу од предграђа где сам одсео опазио сам у тврђави Н. али је често говорио о своме пореклу. језиком је мало заплитао.10 збијеном око улаза у тврђаву. загрејавши се. не изазива код других милошту. Mарија Григорјевна је код нас прва дама. кафана на Кавказу (прим. уђосмо на широка. кад мимо прозора крај кога смо седели 10 11 12 Аул — планинско серце на Кавказу (прим... лаким кораком прођоше поред мене дрвеним плочником. Mлад месец. Духан — крчма. прев. Шале. па иако им се није смејало.Н... Војници сложише пушке и појурише ка речици.). видео се на хоризонту. на засејане њиве које су се жутеле и на беле облаке који су. олупан вергл и читавим предграђем разлегали су се звуци финала из Луније. командант батаљона седе у хлад. белим рукавицама и сјајним еполетама шепурили су се по улицама и шеталишту. Две жене у шуштавим хаљинама. којима се свима наметао. прев. Презиме му је било Розенкранц. пун некакве провидне прашине. и чух како један говори друrоме: »А допустићете. Сунце се смиривало и просипало косе ружичасте зраке на сликовите батерије и градине с високим јужним тополама које су окружавале тврђаву. једна у ружичастој.. стајале су крај земљане клупе пред ниском кућицом. Лепа кола с два седишта. Тек што сам му изрекао своју жељу и он ми казао како лако може бити испуњена. рекло би се. упутих се свом познанику ађутанту да га замолим нека јави генералу за моју намеру. која је била тек на половини пута... У аулу. Занимљиво је било погледати га: очи су му сијале. прашљиви и уморни. Mинулих година.

— Грофица — одговори он и. шали се с лепушкастом женом и обећава да ће сутра пити код ње чај. Заштитница још не беше изишла из тврђаве. ковчега. Н. гласу и свим покретима генераловим видело се да је то човек који је свестан своје велике вредности. ја сам се заветовао да ратујем против неверника.). образујући око себе блед сјајан полукруг на угаситом плавилу звезданог неба. богатство и чувено име — и тај човек. до виђења. Толико сам се замислио да чак нисам ни опазио како је избило једанаест часова и генерал с пратиоцима прошао крај мене. VI У десет часова увече требало је да војска крене. а rеvоir — рече генерал. Говорио је како је срамно тако поступати.. На мосту сам се једва прогурао између збијених топова. ргеnеz dоnс gаrdе dе lе dеvеniг. Ручица у глазе рукавици стеже му руку. био је огорчен онако како је огорчено дете које тек што су неправично ишибали.« Код тог ађутанта нашао сам се и с једним човеком који ме је још више зачудио. После неколико минута изиђе у трем омален али врло леп човек. изгледале су више и црње. Дуге сенке кућа. а дошао ађутанту да излије своју зловољу и јеткост на људе који као да су роварили против њега. опростите. Толстоја). из предграђа су покаткад допирали звуци вергла: час »Вију ветри«. У ходу. Припеку и сунчани сјај већ су смениле прохладна ноћ и бледа светлост младог месеца.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX прозврјаше она лепа кола што сам их на путу видео и стадоше пред улазом. чуо само како је генерал. mаdаmе lа соmtеssе — рече он пружајући руку кроз прозор на колима. са жутим шеширом на глави. пренерази немачки глас. то је био млади поручник К. али. Пролазећи поред дугачког реда топова и официра који су између топова јахали. На реци су непрекидно крештале16 жабе. у кућним прозорима и пукотинама капака на земуницама засјаше светиљке. сhег gеnеrаl. не заборавите да ја позивам себе на вашу сутрашњу забаву (франц. чувајте се да то не постанете (франц. смешећи се. мислећи да су он и његов ађутант заузети. Из свега разговора који је трајао неколико минута ја сам. улицама су одјекивали час журни кораци и говор. дрвећа. и стигох генерала. 16 Жабе на Кавказу пуштају глас који није ни налик на крекетање руских жаба (прим. У осам и по ја узјашем коња и пођем генералу. застадох на улици. који је. помоли се на прозору кола. Дакле. дај запаааљач!« — Затим глас војника. како то није другарски.. насмејано лице. За њим изиђоше мајор. мене. крочивши на схепенице — n'оubliеz раs. Mа колико да сам загледао његово лице.13 У колима се насмејаше. 14 Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 7 / 162 . »Е ово је човек — мислио сам враћајући се кући — који има све што Рус само пожелети може: звање. привезах коња за ограду и седох на земљану клупу с намером да генерала стигнем чим изиђе. поручник иште 13 Ви знате. Изишавши из тврђаве. — Аdiеu dоnс.. као увредљива дисонанца усред тихе и свечане хармоније. рекао: — Vоus sаvеz quе ј'аi fаit vоеu dе соmbаttrе lеs infidеlеs. 15 Не. појурих да стигнем одред. Ја апсолутно ништа нисам разумевао.14 — Nоn.15 Кола отутњаше даље. молим вас — рече ми ађутант устајући — неизоставно морам јавити генералу. четних кола и официра. Нећу рећи о чему сам мислио: прво зато што бих се стидео да признам своје суморне мисли које су наметљиво наваљивале у душу док сам око себе гледао само весеље и радост. што су се на хоризонту виделе иза окречених.). драги генерале (франц. која богзна како ће се свршити. витак човек у пешадијском мундиру и мајорским еполетама и оде генералу. ништа ми није дало повода да помислим да се он претвара. а друго што то није у складу с мојом причом. пролазећи поред њих. ађутант и још некаква два официра. Л. баш онако као да се на балу сусрео с њом. ограда лепо су падале по обасјаном прашњавом путу. — Ко је то дошао? — упитах. збогом. а био је веома узрујан и огорчен што му не допуштају да иде и пуца на Черкезе и да се нађе под њиховом паљбом. quе је m'invitе роur lа sоirее dе dеmаin. како га не би одредили да иде у бој што је на помолу. како ће он то запамтити итд. пука. који дрекну: »Агхтингхист.).. час трк коња. закопчавајући мундир. пред битку. ма колико да сам ослушкивао звук његовог гласа. — Воnsоir. почињао да се спушта. у блузи без еполета и с белим крстом у рупици. који брзо викну: »Шевченко. — Ах. час некакав »Аuгоrа-Wаlzеr«. који су вичући издавали наредбе. и лепо. Брзо узјахавши коња. касом обиђох војску која је ћутке ишла по мраку и малтене на читаву врсту прекрилила. отрча горе. трском покривених и месечином обасјаних земуница. Витке тополе у вртовима. који је падао у очи својом готово женском кроткошћу и бојажљивошћу. Из кола изиђе висок.

молим вас. да ишчезне у додиру с природом — тим најнепосреднијим изразом лепоте и добра. сударање бајонета. — А зашто? — Да би свак живи знао — Рус је дошао. а видик се постепено сужавао. леђа у белој черкески. а он дурбин гледати. освртао сам се око себе и чинило ми се да стојим на месту. на истом наречју. А. час животиње. — А зар ти не знаш? — упита он. и сва она ноћна. — Онда се сад и Шамил спрема у поход? — упитах. чији се корен не може наћи ни у руском ни у татарском језику (прим. сливали су се у један пун. само нижа од прве: то је била пешадија. што је била преда мном. Била је таква помрчина да се ни предмети на најближем одстојању нису могли разазнати. У читавом одреду владала је таква тишина да су се јасно чули сви сливени звуци ноћи. Н. креће на мене. (прим. само понегде између њих сјале су бледе звезде. уздржан говор и фрктање коња. свака хурда-мурда20 одвући ће се у јаругу. Н. тишина се сливала с њима. VII Ишли смо већ више од два сата. 17 Хучање је постајало све јаче. која се у то време била излила. а чији узрок нисам могао себи да објасним. може у души човековој одржати осећање мржње. Н. — А зар у брдима знају да одред иде? — упитах. прекрасан звук. У мраку су се нејасно видели исти они предмети: мало подаље од мене црна маса. освете или страст за истребљењем себи сличних? Све што је рђаво у срцу човековом требало би. Тајак — на кавкаском наречју значи мотка (прим. Н. Ја сам се сагибао ка коњском врату. 18 Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 8 / 162 . или да је застала и да ћу сад налетети на њу. — Кажите ми. Ваздух беше топао и било је тако тихо да се чинило да се ни једна травчица. Толстоја). широко размиче задње ноге. влажна трава све гушћа и виша. како може не зна! увек зна: такав наши народ. машући репом. Толстоја). Шамил ће наuбе21 послати. на којима се клати дуга пушка у црној навлаци и назире бели главић пиштоља у везеној кубурлији. Сад је у аулuма — додаде он насмејавши се — јој. То је било жуборење воде. пуни тајанствене лепоте: удаљено. Испред себе сам видео збијену црну усталасану масу а иза ње неколико мрља које су се кретале. и на њихове врхове бацао је слабу и трепераву светлост. час некакви чудновати људи — а увидео сам да је то жбуње тек кад сам чуо како шушти и осетио свежину росе попале по њему. а црна маса. Толстоја). 17 На Кавказу се реке изливају У ЈУЛУ месецу (прим. 21 Наuбамu — назив за људе којима је Шамил поверио било какву управу (прим. Л. тужно завијање шакала. крај мене сапи белог коња који. — Шамил у поход неће. жбуње се све чешће помаљало. исте мрље које се мичу. које су створили Руси и Татари ради међусобног споразумевања. са обеју страна пута мени се чинило да су час стене. Л. У једном таквом тренутку мене је још јаче пренеразило приближавање оне непрекидне хуке. Та зар је људима тесно живети на овом прелепом свету. какви су то пламенови? — шапатом се обратих Татарину који је јахао поред мене. Mесец се беше већ сакрио иза оближњих црних планина што су се назирале десно. — Јок — одговори он одмахујући главом у знак одрицања. гласне једнолике песме попца. Иза нас се мицала исто тако црна маса. Само су се покаткад у редовима чули звекет тешког топа. — Е. која је јако одударала од мрклог мрака што је био прекрио њихово подгорје. чији узрок нисам могао одгонетнути. Улазили смо у дубок кланац и приближавали се планинској реци.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX ватре. или. Толстоја). чини ти се. томаша19 настала. некакво хујање што се приближавало. дабров оковратник и руку у рукавици од јеленске коже. Постоје многе речи на том чудном наречју. јој. Л. 19 Томаша — значи: устумарати се. затварао очи и на неколико минута ме хватао сан. ни разазнати. Н. то је била претходница коњице и генерал са својом свитом. а затим би ме одједном запрепастио познати топот и шуштање. једва чујна кретања природе. која не можете ни разумети. под овим бескрајним звезданим небом? Зар се. горе. који ми зовемо ноћном тишином! Ту тишину су реметили потмули топот копита и шуштање високе траве под лаганим кретањем одреда. препелица. жабе. то је нарочито наречје.« Велики део неба покрили су дуги угаситосиви облаци. усред ове заносне природе. час на грохотан смех. Природа је дисала умирујућом лепотом и снагом. Mене је обузимала дрхтавица и почео ме савлађивати сан. боље рећи. светлуцање цигарете која осветљава риђе бркове. Толстоја). На мрачним планинама у позадини покаткад букну овде онде сјајни пламенови и одмах нестану. — То је горштак слама на тајак18 везао и пламен махати. које је личило час на горко плакање. Л. — Не знам. 20 Хурда-мурда — животне намирнице. ни један облачак не миче.

и у исти мах пиштећи прозујаше меци. трећег . — Са срећом пошао. па се.. ето. испред којих на белим коњима јашу два човека. као пара. Чим је прелажење било завршено. запажало се да је небо. труде да савладају ток реке.). Јахачи су подизали ноге и оружје. које је на неким местима вирило из воде. прасак пушака. четврте . Коњи су се чудили хучању воде. трком су нагонили коње у воду. Сви с великом пажњом гледају. покаже се да сви пуцњи нису наши. чује се грмљавина топовских пуцњева. Одред војске дође до реке. а Влашићи да се спуштају ка хоризонту. Пуковник сместа окрете коња. — Откуд ти то знаш? Зар си био тамо? — упитах. Пуковник Хасанов дојаха генералу и у највећем трку нагло заустави коња. само у кошуљама. продоран крик. — Сhаrmаnt! — одговори мајор на француски начин изговарајући р и. али овде значн нешто између ађутанта и телохранитеља (прим. — Био. Наши учестани пуцњи заглушују непријатељске. почињало је да свиће. пенушали воду. наредите да се распу у ланац! — рече генерал тихим.. ударивши коња 22 Mјурид — има више значења. Татарин у белој черкески дојаха к њему и о нечем је шапатом и покретима доста дуго говорио с њим. пешадија трчећи и топови јурећи одоше у ланац. отегнутим. — Quеl сhаrmаnt соuр d'оеil!24 — каже генерал. Пешаци. с напрезањем. лева страна. Толстој). и око коњских ногу стварала пенушаве жуборасте таласиће. шиштање ракета. опалили на срећу и разбежали се. Шамил у средини буде — рече са изразом дубоког поштовања. Неко од официра рече: то су Татари. Значок међу горштацима има скоро исто значење које и застава. а беличаста магла. на ком су се једва назирале бледе. гракнули су. Вода је била коњима до груди. биће на десет врста. узму се по двадесеторица за руке. Л. — И Шамила си видео? — Их! Шамила наша не види.. свеж. Коњаници. подижући изнад воде пушке о које су окачили завежљаје са оделом. али у кланцу кроз који смо ишли било је влажно и мрачно. VIII Вођа показа брод. преко којих је каткад запљускивала вода. зујећи лаrано као пчела у лету. шумом опкољеним пропланком који се пред нама указао. Толстоја). Јахачи топовске запреге. па мокрог репа и гриве излазили на другу обалу. Генерал зовну преводиоца. Непријатељ. али су. триста хиљада мјурuда22 око њега. исток је почео да руди.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX — А живи ли он далеко? — Далеко не. вичући што игда могу. тандркали су по каменитом дну. слаби пуцњи и гласан. који су били у њој. један пуцањ. Сто. почело да бели на истоку. Топови и нови зелени ковчези. Небески свод. овлаш подскакујући на енглески начин на свом враном танконогом коњу.. треће. али добри црноморци заједнички су теглили товаре. Н.. пешаци и артиљерија виде се на свим странама пространог пропланка. мало испред нас. па другог. дизали главу. генералово лице одједном постаде нешто замишљено и озбиљно. држећи штапове с црвеним и плавим парчадима тканине. мрачна брда кланца остадоше позади. други.. исука сабљу и викну: »Ура!« — Ура! Ура! Ура! — разлеже се у редовима и коњица појури за њим. Mеци све чешће пролећу. пролети мимо нас. — Ваше превасходство — рече приневши руку шубари — наредите да коњица изврши јуриш: појавили су се значоци23 — и показа бичем коњанике Татаре. необичном јачином је продирала између белог камења.« Одједном изби дим иза дрвета. А. И. одмерено и пажљиво корачали по неравноме дну. жмираве звезде. ракетни и пушчани спаја се с маглом и орошеним зеленилом. Иване Mихајловичу! — рече генерал. прохладан поветарац дунуо је са запада. које им се на лицу види. с том разликом што сваки џигит може начинити себи значок и носити га (прим.. букну у помрчини неколико пламенова. сакри се у шуму и одатле отвори пушчану ватру. дизала се над реком која је хујала. прелазећи реку. ћулили уши. Кад би се погледало у висину. 24 Ово је дивота погледати (франц. Одједном. — Пуковниче Хасанове. кад метак. Дим топовски. Козачки ланци коњице растурише се по окрајцима шуме. које се разведрило. Татари. изгледао је виши. све наша у брдима био. 23 Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 9 / 162 . То је била непријатељска стража претходница. он окрете коња и с коњаницима трком пође широким.. и претходница коњице и за њом генерал са својом свитом почеше прелазити. не чекајући напад. али разговетним гласом. ено једне заставице. метални фијук картеча. Н. Све се утиша. Само покаткад. а кроз тшшшу која нас је окружавала надалеко се разлеrоше кратки. друге. Ено. У шуми угледасмо пешака у черкески и шубари.

смејући се из свег гласа. и дим густ као облак диже се кроз прозрачан ваздух. немарно погледајући гомилицу што се око њега искупила. плот. па га затим. — А и ви сте овде? — упита он угледавши ме. међутим нико. на чијем су се врху налазиле кугле и разнобојне заставе. козаци. између којих је протицала омања река. као да нешто жваћу. — Да. од свег срца.27 на другој страни стрчале су неке чuдне сенке. — Џигити су отишли да се туку с Русима. У тај мах. Видео сам како је победоносно изишао из једне сакље. војник. негде позади чу се јаук рањеника. са очигледном радошћу размилеше се кривим улицама и опустели аул одмах оживе.). Старац. пије из њега. кад сам га угледао. Земља јечи од пуцњаве. био је тако слабачак да је изгледало да му се кошчате руке. босе ноге једва покрећу. био је у аулу. зелени воћњаци с врло високим дрвећем крушака и лича. и дугачке дрвене мотке. пита командант артиљерије. А нарочито у добром друштву (франц. трећи нашао негде велики кумган 28 с млеком. који је од одела имао само поцепане гаће и шарену доламу с које су висили дроњци. као да то и не опажа: мајор се смеје. Л. и кад је генерал са својом свитом. Батерија се размешта и почиње паљбу. — С'еst un vrаi рlаisiг quе lа guеrrе dаns un аussi bеаu рауs25 — рече. ни једна жива непријатељска душа није остала у селу. лупа секира по чврстом дрвету и разваљују врата од дасака. Његово лице. Једино мени. Л. али у поцрвенелим очима без трепавица још је блистао сјај и лепо се огледала старчева равнодушност према животу. како изгледа. Наново прилази пуковник Хасанов и по заповести генераловој јури у аул. непријатно шиштећи. други. IX Аул је већ била заузела наша војска. Толстоја). па чак и обријани део главе били су покривени дубоким борама.) Војска је у реду стајала на улазу у село. кварило је утисак то што му се чинило да су непотребни — и то кретање и то одушевљење. овамо гори пласт сена. — Еt suгtоut еn bоnnе соmраgniе26 — додаје генерал смешећи се љубазно.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX бичем. Mајор се поклони. гледа да ухвати две кокошке које какоћући беже тамо-амо око ограде. — А куд ја да идем? — упита он. висо ко rробљанско камење. Н. у коју сам се и ја умешао. Дугачке чисте сакље с равним земљаним крововима и лепим димњацима биле су подигнуте по неравним каменитим брежуљцима. обрасла седим поткресаним брковима и брадом. износи из сакље лимени леген и некакав дроњак. генерал гледа на супротну страну и с најмирнијим осмехом прича нешто на француском. сакља. 26 Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 10 / 162 . и ти узвици. — Па онамо куд су и други отишли — рече неко.). непрестано су се мицала. а за њим су два војника водила везаног старца Татарина. И батаљон с којим сам ја ишао из тврђаве Н. мирно гледајући у страну. он је непрестано издавао наредбе и изгледао је као човек који је веома заузет неким крупним послом. као човеку који није имао удела у боју и који се није навикао. застире очи. Капетан је седео на крову сакље и из кратке лулице пуштао млазеве дима самброталuчког дувана тако равнодушна изгледа да сам ја. брзо пролете непријатељско ђуле и удари у нешто. И нехотице се наметало поређење с човеком који би пустимице секиром секао ваздух. пламенови непрестано сукћу. приђе генералу. (То су били гробови џигита. безуба уста. 25 Право је уживање ратовати у овако лепом крају (франц. заборавио да сам у побуњеном аулу и чинило ми се да сам сасвим у својој кући. кроз који се једва може разазнати како се војници крећу око топова. На једној страни видели су се. а ја сам старац. Ено козак вуче џак брашна и ћилим. 27 Лича — ситна шљива (прttм. После једног минута драгони. пешаци. весела лица. — Заповедате ли да се одговори на њихове пуцaње? — дојуривши. чврсто везане на погрбљеним леђима. а криве. Н. баци на земљу. а дим. Онамо се руши кров. сем мене. Тај јаук тако ме необично запрепасти да слика јунаштва сместа изгуби у мојим очима сву своју лепоту. Розенкранц га преко тумача упита зашто није отишао са осталима. једва држе у раменима. Толстоја). раширивши руке. крива. 28 Кумган — лонац (прuм. Висока прилика поручника Розенкранца промицала је тамо-амо по аулу. обасјани блиставом сунчаном светлошћу. — А зар се ти не бојиш Руса? — Шта ће мени Руси учинити? Ја сам старац — опет рече он. које је стајало окомито. дојахао до њега. Ратни поклич се наново разлеже и коњица нестаде у облаку прашине што га је сама дигла. Призор је заиста био величанствен. други официр сасвим мирно понавља речи које је већ почео да говори. заплашите их мало — немарно каже генерал палећи цигару. Аул је бомбардован.

Дај нож . речи: »Иај ђаур! Урус иај!« Оштри кратки пуцњи пушака разлегали су се један за другим и меци су звиждали са обе стране.. ни минута није ћутао.. гологлав и везаних руку. Кад угледа на крову мене и капетана. па машући рукама дојури козацима. с пушком у рукама. нарочито француски витезови. Капетан скиде шапку и побожно се прекрсти. А. Капетанова чета заузимала је ивицу шуме и. требало би топ . сагнувши се. Гарда умире. — Шта ли је оно? — узнемирено упитах. рекло би се.« итд. претрчавали од једног дрвета до другог. Угледавши официра козаци се размакоше и пустише из руку бело јаре. без претварања на његовом ружном али безазленом лицу. и после неколико плотуна картечом непријатељ се.. У шуми се зачу халакање. он још већма поцрвене и приђе нам поскакујући. Толстоја). климата иза седла предњег јахача козака и исто онако равнодушно погледа око себе. прекидајући капетана и показујући на донске козаке који су се недалеко од нас били окупили око нечега. тређи радоснији него обично. сјајнијем него обично. У држању капетановом било је врло мало ратоборности. Само што смо триста сажења одмакли од аула. црвен у лицу и преплашен. стани . али се не предаје (франц. једино по погледу. пуцњавом се бранила од непријатеља. — Нешто деле.. Батаљон с којим сам ја ишао из тврђаве Н. Он је био веома потребан ради размене заробљеника. али је зато у њему било толико озбиљности и једноставности да ме је то необично изненадило. промуклим гласом викао је на војнике и у највећем трку јурио од једног краја ланца до другог. — Ја сам мислио хоће дете да убију — рече осмехујући се стидљиво. уста се смешкала. не сеци . Француз који је код Ватерлоа рекао: »Lа gаrdе mеurt. хуље једне — мирно рече капетан. Али нашто потанко описивати ту страшну слику кад бих ја скупо платио да је заборавим. кад ти изнад нас звиждећи стадоше летети непријатељска ђулад. по капетанову лицу видело се да он и не разуме зашто би се показивао. и то тако близу да сам врло добро видео како су понеки. поче утишавати.. Видео сам како ђуле уби војника.. Имаш ли нож. Наши су ћутке одговарали убрзаном ватром.. mаis nе sе rеnd раs« 30 и друrи.. одбићемо. Mлади заставник се сасвим збуни. Јевстигнејичу? . исти одмерен глас. Mеђу њима се чуло нешто налик на детињи плач и речи: — Еј. Он би само каткад викнуо на оне хоји су подизали главе. — Та њих уопште није ни било. могла се код њега запазити усредсређена пажња човека који се мирно бави својим послом. желећи да дознам његово мишљење о прошлоi борби.. довече припазите кад станемо одступати: видећете како ће почети да нас испраћаiу читава гомила ће нагрнути — додаде показујући лулом на шумарак којим смо јутрос прошли. (Војници су тако добро знали и вршили свој посао да није било потребно заповедати им). вика и халакање. Зар се ово зове непријатељ?. — Непријатеља? — чудећи се понови он. остао је као заштитница. не бијте га! — викао је детињим гласом. Поручник Розенкранц је и сам пуцао из пушке.. — Не треба — кратко је одговарао капетан — треба одступати. »Ево ко је истински храбар« — нехотице ми паде на памет. Ето. у редовима се само покаткад чула отприлике оваква напомена: »он29 отуд пуца. Прорицање капетаново потпуно се испунило: чим смо ушли у уски шумарак.. Он је био сасвuм онакав каквог сам га увек виђао: исти мирни покрети. о ком је он говорио. Лепушкасти заставник био је прекомерно раздраган: његове дивне црне очи блистале су храброшћу. Био је мало блед. Лако је рећи: онаквог каквог и увек! Али колико ли сам различитих прелива на лицу других виђао: један хоће да се покаже мирнији. промрмља нешто и стидљива лица стаде испред јарета. али после једног минута на сваком кораку који је војска чинила наново се повећаваху ватра. Баш у тај мах истрча иза савијутка улице лепушкасти заставник. и то је врло добро пристајало његовом ратоборном лицу.. Н. видео сам како се тај старац. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 11 / 162 . — Не дирајте. Капетан је у свом овешталом мундиру и чупавој шапки. Генерал оде напред с коњицом. — Изгледа да је било мало непријатеља — рекох му ја. али између њихове храбрости и храбрости капетанове разлика је 29 30 Он — назив под којим кавкаски војници подразумевају непријатеља уопште (прuм. видеће . он је сваки час прилазио капетану и молио да му дозволи да јуришају. други суровији..). по неки стари војник учини то исто. Чете капетана Хлопова и поручника Розенкранца заједно су одступале. који су говорили изреке вредне помињања били су храбри и истински су говорили изреке вредне помињања. попустив узду белом ниском коњићу и подавивши ноге на кратким стременима.. с обе стране почеше непрестано промицати горштаци коњаници и пешаци.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX Враћајући се. ћутећи стајао на једном месту. лежећи. лако је њему из шуме. исти израз. — Mи ћемо их одбити — убедљиво је говорио он — богами. Топови уђоше у ланац. Ја се попех на кров и сместих се поред капетана.

Лекар стаде пипати рану и заrледати је са свих страна. — Шта. и покренула у души мога јунака. После неколико минута халакања и пуцњаве. добоши и веселе песме. — Него шта! XI Четири војника носила су заставника на носилима. брате Алањине. на којој се опажала само сенка оног ратоборног заноса који јој је минут пре тога давао полет. тужном лицу овога. Они су се спотицали. а — ето страдао је. нећеш се моћи скоро поиграти лажицама — пришавши и осмехујући се рече по ручник Розенкранц. а на њеној ивици указаше се војници. суморна лица стајао крај мене. — Види се. и нехотице окрећући главу од тог тужног призора. рекавши крупну реч. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 12 / 162 . тешко јекну и одмаче његову руку.. овде-онде. па. поплашени коњи истрчаше из шуме. ја угледах око тридесет војника како с пушкама у рукама и торбама о раменима с муком трче по узораној њиви. како да се после тога не ожалости руско срце кад међу нашим младим ратницима чује бљутаве француске фразе којима теже да подражавају застарелом француском витештву. али у изразу којим је погледао веселог лекара било је чуђења и прекора. а лепушкаста глава. па онда. налактивши се на пушку. — Е. певајући. али. Заставник послуша.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX ова: чак и кад би се крупна реч. јурио је млади заставник. Официри су прилазили носилима и настојали да охрабре и разгале рањеника. далеко су одјекивали прозрачним вечерњим ваздухом. Очекивао се лекар. Окренувши се на тај узвик. То је. — Како је. натоварена с два зелена ковчега у којима су се чувале болничке ствари. Он се пажљиво загледа у рањеника. нисам вас послушао. Певач из шесте чете певао је из све снаге и звуци његовог чистог тенора. некако се јако увукла међу рамена и клонула на прса. Сунце се сакрило иза снежне планинске косе и бацало последње ружичасте зраке на дуг растресит облак који се зауставио на ведром провидном хоризонту.« XII Већ је било доцкан кад је одред. — А зар се ти бојиш? — упитах. На белој кошуљи испод раскопчаног мундира видела се омања крвава мрља. драги мој Анатолије Иваничу? — упита он с болећивим саосећањем какво нисам очекивао од њега. које овај није запазио. Изустивши то. — Ето. кад сам пришао гомили окупљеној око њега и упитао: »Како је заставнику?« одговорише ми: »Умире. Приђе и капетан. исукавши сабљу. нарочита и узвишена црта руске храбрости. те речи нису имале жељенога утицаја. сонду и остало шта треба. почео је бледети на тамном небеском плаветнилу. за њима један војник из предграђа водио је мршавог малаксалог коња. који је одавно изашао. — Без сумње. засукавши рукаве и с осмехом који храбри. као што се види и вама су начинили рупицу на здравом месту? — рече он шаљивонемарним гласом. Како то може бити да се ничега не боји! — додаде нетремице гледајући у рањеника. а после пет минута. Божја воља. пуни осећања и јачине. Два војника држала су га испод мишица. истиха: ура. Снежне планине почеле су се крити у љубичастој магли. међу овим последњим био је и млади заставник. прилазио тврђави. Прозрачан месец. али рањеник. приђе рањенику. Испред њих. који су износили погинуле и рањене. са разних страна чули су се бубњеви. — О. Лекар који дође узе од помоћника завоје. — Покажите ми. постројен у широку колону. ма у ком случају. и на његовом увек равнодушном и хладном лицу појави се искрено сажаљење. Био је блед као крпа. Црне гомиле војника одмерено су трупкале и ишле по травом богатој ливади. али су непрестано одмицали напред и викали. Зеленило траве и дрвећа постајало је црнкасто и роса је падала по њему. по мом мишљењу. — Боље реците — Божја воља — опет ће капетан. изгубивши стрљљење. жалост — рече стари војник који је. колико се могло видети по хладном. бојао да баш тим не поквари крупну ствар. Сви замакоше у шуму . — Оставите ме — рече једва чујним гласом — и онако ћу умрети. он паде на леђа.. Одједном на оној страни где је био лепушкасти заставник са водом чу се. Mора да је сматрао да ће те речи подићи душевну снагу лепушкастог заставника. једино горња ивица њихова јасно се истицала на пурпурној светлости сунчева заласка. — Још је неразуман. да велике жалости! — рекох. Рањеник се окрете к њему: по његовом бледом лицу разли се тужан осмех. а друrо зато што човеку није потребна крупна реч кад осећа у себи снагу да сврши крупан посао. ја сам уверен да је он не би изговорио: прво зато што би се.

немају пара ни један ни други. плишан прслук и златан ланац. Е. мали хусар. узме да намаже так. а онај стоји поред билијара с таком и гурка кугле. него у паре. намаже кредом руку. Таква нарав! Неки пут игра с кнезом до два сата. а ја да се испод билијара провучем. Погледам господина. смештам такове. баци так и оде. Зна се већ наш маркерски посао: ни мрве ниси окусио и две ноћи спавао ниси. охо! То јест. дванаест и четрдесет осам. можда Енглез. мислим у себи: да није какав странац. па иако си маркер. А не гледам на њега. Обучен пристојно. а све се размећу: — Важи ли — каже — ћошак за двадесет пет? — Важи! Превиди само. не стављају новац у кесицу. а на њему стварчице висе којекакве. знам већ. тек »форце« он више нема. то јест. а сам он изгледа још пристојније: танак. што ли. Није то оно што је кнез: тај се већ навикао — намаже так. поодмаче. кратак. Ја само ходам с машином око билијара и рачунам: девет и четрдесет осам. Елем. капутић по моди. али — све вичи и вади кугле. све пуцају кесице. Иде све некако побочке. Оливер је седео поред њега. а одело на њему ново новцато. пошто ништа није видео. па гледа баш као какав ћуран. Разуме се. кнез (онај што увек иде с њим). добро. И не само што је млад. и од политике по гдешто разумеваш. Ту почеше нешто брзо да говоре на француском. и шта може бити?« — мислим у себи. — Не игра се — вели — у трице. који је био глумац. Виче на мене: — Ти — каже — све грешиш: погрешно бројиш. висок. већ је и наочит. ето. смеје се. Од поцрвене и упита: — Mоже ли се још играти? — Разуме се — кажем ја — зато је ту билијар да се игра. Обучен пристојно. тај ме сатире горе од свих. па каже: — Дозволите да вас упитам за ваше презиме? — Нехљудов! — вели он. Целу су ваљда родбину набројали. али кад устаде и приђе билијару. Партија се сврши. Наш ред се зна већ: с новим човеком што си грубљи тим боље: ја пођем и почнем да купим кугле. гледаш на све стране. Наместим кугле. засуче рукаве. а лице бело и румено — делија. или се боји што сви гледају на њега. па седе на диван. све се обазире и поцрвени. куражан изгледаше. Mа где погодио куглу. па да из коже изиђе. Пошто велики оде. па се. — Хоћеш ли да играш са мном? — Разуме се — кажем — господине. па испусти креду. као на прилику. богами. — Желите на провлачење? — Шта је то — вели — на провлачење? — То је — кажем ја — ви мени пола рубље. коса му напред по моди увијена. задире џепом о кесице на билијару. нема шта. Велики је изгубио. Седи он тако. ништа што је малешан. ипак се навикнеш на људе. свакојаког света видимо: и онога најважнијег што може бити. Оно истина.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX ЗАБЕЛЕШКЕ ЈЕДНОГ MАРКЕРА ПРИПОВЕТКА Ово се догађало између два и три сата. — Хајде — рече. видим. или је неки гроф допутовао. седи мирно. изгубио боцу макона. Одиграше две или три партије. није да се уплаши — да ли се уплашио или не — тек видело се да му срце није на месту. Добро. Оливер. посао наш је такав. кнез остави так. па кад почне утеривати кугле. Било је света поприлично. »Ко ли ће овај сада бити. сад хајд му знај! Бива да игра увече с кнезом по педесет рубаља партију. — Ваш отац је — каже — командовао корпусом? — Јесте — вели. Господа су играла билијар: велики гост (тако су га наши прозвали). погледа. не сећам се већ више. Опра руке и оде да једе. Рачунам ја тако и гледам: некакав нови господин уђе на врата. бркати господин такође. и Пан. Да ли му је у новом оделу нелагодно. Велики гост је играо с кнезом. — А ревуар — рече кнез — врло ми је мило што сам се упознао с вама. ни с ким није познат. Е. кнез ће тек рећи новоме господину: — Је ли по вољи — каже — да одиграмо? — Са задовољством — на то ће овај. већ толико пристојно као да је све одело на њему сад од кројача: коцкасте панталоне од трикоа. ја већ нисам разумео. а сад. чудно му се чини. — Добро. или стави погрешно куглу — па човек није од камена! — а он гледа већ како би те по њушци звизнуо. Грди. а и олоша много. А колико ми — питам ја — изволите дати унапред? Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 13 / 162 .

па iош и гvнђа нешто: — Шта се — каже — ту мотају? Због тога сам погрешно куглу ударио. — Не — одговара — опростите. као лепа девојка. да видиш. јекну. — Чистите се — на то ће велики.« — Подилази му као лисица. нов новцат. још те како је ватрен. нисам одао: изгубио сам и другу партију. По цео божји дан ти тако седи у соби за билијар.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX — Зар ти — каже — горе од мене играш? — Али. а ево сад ће моју куглу ударити.. Како Пан угледа паре код младог господина. то је ударац! А међутим шта. ионако нећу добити. и ни у какву игру га нису примали. шта ли. Дешавало се да дође и ујутро и увече. Научио је све: с три кугле. Извади из новчаника три рубље. раставе. тек кад размахну у куглу. с великим. у пирамиду. упознао се са свима и почео добро да игра. стењем. Почесмо да играмо. — Доста — каже. или хотимице. а говори као да се ништа није десило. мислим. Пун пунцат пара. а некамоли под билијар. Mаркер-Петрушка. изгубим ја прву партију: почнем да пузим. Смеје се. Дође Нехљудов други пут. реда ради. очице му горе. животиња! Лепо. За таквог и да попузи човек. И све то низашто. Тек у игри се. Оливер и још неко. Тек. — Ви мени или три рубље или ништа — кажем. а остало узми као напојницу. па трећи пут: поче често долазити. па га ухвати за руку. а он воли да замахне. отвори га. а ја бих. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 14 / 162 . требали да се извините. — Ви сте простак — каже — поштовани господине! Ништа што је танак. млад човек. он. видим већ. На то скочише који су ту били.. тако учтиво: — Ви бисте најпре. — Није ми сада до извињења. он ће ти одмах: — »Изволите ли — каже — са мном једну партију? Ви тако сјајно играте. Та и тукли су га и псовали. забога — кажем ја — та мало је код нас играча који би могли противу вас. све саме стотинарке. Елем. па гледа. Он већ и збиља мисли да је мајстор: лупа. у инглешком дућану купљен. алагер. па кад ти лупи таком Нехљудова у прса. па су га сви и поштовали. чудо право: а Пан седи. И шта мислите? Ни да се извини. а ја ништа — оставим свој так на билијар. лупају таковима. Охрабрио се. Он изгуби партију. Само кугла му стала баш некако према самој пећи: ту је потесно. грубијан један! Прође лепо даље и не погледа га. ви сте ме — каже — гурнули. Извади портфељ. Нехљудов стоји крај пећи и разговара с неким. — Гле како је навалио! — А гледа све на своју куглу. Жао ми само што неће у паре да игра.— А тог пута се био добро поднапио. Зар нема места? Нехљудов му приђе. па све добацује: — Е. јадан. А Оливер и Пан поскакали с места. — И оде. млад. једном се некако закачио. А велики гост је људина крупна. већ уредио ствар. Па пошто сам добио три партије — господин је имао четрдесет девет. сав блед. разуме се. Видим — красан господин. бух! Овај чак. Назвао га неко тако. извукао бих двадесетак рубаља. ја бих — вели — морао добити партију. — Шта — рече — зар ја с тобом у паре играм? Будало! Чак поцрвени. — Ја с вама — кажем — господине. ударац је збиља био појачи али о прорачуну ни појма. — Дивно! Још — вичу — још! А шта то »још!« Нарочито Пан. Нехљудов. сад ће га пождерати. хоће да се размће мало. ухвате их обојицу за руке.. па му то и остало. Били су Тјурин и маркер-Петрушка. — Нема — каже — овде нема ситнине. немам кад. Само с једним гостом. а можда и свих четрдесет. а он ти све тако седи. из високе породице. а ред је на великог да игра. па пуши. кад замахну на њега. висока — какав Нехљудов! — Шта-а-а? — рече овај — зар ја простак? Па кад ти подвикну. или није видео Нехљудова. Добро. А овамо надао вику: — Дивно — каже — још није сву прашину обрисао. Паном. тај Пан. Али што је играо дивно . Јасно. велики гост. па кажем: — Изволите ли — господине — контру? — Како то контру? — упита он. та сваком сам познат. то је кугла! Е. тај би за пола рубље отпузио драге воље под Плави мост. богат. — Теби — вели — две за партију. Онај му опет каже: — Ви — каже — треба да се извините. господине.. — Захваљујем — велим — покорно. Играли алагер: кнез. А ђаво би га знао ко је он био. Нехљудов му приђе још ближе. донесе лулу.

. Гледам: шта ли ће сад с њим бити? — Хајдемо — вели кнез — одмах. Сећам се једном: — Имаш ли овде онако некога? — упита кнез Нехљудова. — Како то — каже — никога? — А зашто? — вели. Федотка. Зашто су га господа тако волела. Приђе билијару. хтео је с њиме да се туче на двобоју. не сећам се више добро. тек Нехљудов рече: — Нек он мени даде задовољштину: он ме увредио — тј. гроф Шустах. раставе их. на двобој. Ја сам Фећа. само велики гост није више долазио к нама.. Ја сам. бог би их знао. А он седи. нипошто! — брани се. — Дакле. Шта је ту било смеха! Лепо... Е што ти је млад човек. А они да пукну од смеха. Што се тога тиче. Зашто сам — каже — то урадио? Ни теби. новајлија. Донесем им флашу шампања. — Иди — каже му — тако ти бога.. А он само што не плаче. па што не бих и даље? — Шта: тако живео? Није могуће! Па се засмеја грохотом. Дошли једном тако. па се и ућутало. — Mани — каже — којешта! . такав је већ код њих обичај . Јасно. хајдемо кући. а ако добије — не бери бригу! Та и грдили су га. смеју се. Ну..а он све с кнезом под руку. — А ти си — каже — деран: мене ти ничим не можеш увредити! Елем. кнез Разин. па га оборило. а велики гост га пред мојим очима и тукао и на двобој изазивао. Mирцов Па сви честитају Нехљудову. Он је — каже — био пијан. наговори га да пристане. одмах разумео зашто се они њему тако смеју. разуме се. кнеже — рече — ни себи. то јест конфуза. — Немам никога — каже овај. — Част ми је — кажем — да вам честитам. Тако ти је он к нама често залазио. Зна се. осталога што се тиче. налакти се. али тврдих леђа. зна се.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX Те овамо. за живота то опростити нећу. каже. а кад погледам — и хране га и поје и за њега плаћају. Како оно рече онај? посвећење или просвећење. а бркати господин се такође кикоће. ништа. смешка се. ни појма није имао. Што је тај био превејан! Изгуби ли — не плаћа. Пређоше касније у собу за билијар.. Ја ћу њему уши извући. Напио се. одведоше младића. господа. Позваше меј видим: сви су прилично весели. Јаких јагодица човек. сви весели. па то ти је. Анатолије. — Не идем — говори — никуд. па рече: — Вама је — вели — смешно. — Гуцни ради куражи. онда нисте честит човек. можда ће доћи к себи. то јест овај Нехљудов . батали: та то је смешно — каже кнез. али се облачио фино и возио се колима. Баш је шаљивчина! Али. и одведу у разне собе. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 15 / 162 ... говорило. Па кад удари у плач. — Никада. Кнез приђе к њему. штуца само и не може више ни једне речи да проговори ваљано. још те какав је петлић био. ова ствар се — каже — не може на томе свршити. господа! — Нећу — каже — да знам ни за какву задовољштину. Кнез оде. настран некако.. — Ти ћеш — вели — без мене да пропаднеш. — Не. — Шта да му честитам? — питам. Чиновник неки или пензионер.. Зашто сам то урадио? — Па се гуши у сузама. то јест. Нехљудов је био у пријатељству с кнезом. црвен. смешка се само. никада? — питају. па ни сам не зна шта говори. говорило се о томе. једном речју. Испише. Велики изјави: — Ја сам се — каже — тукао и у двобоју и у рату. Сасвим га на смех дигоше. он је деран и ништа више. Нема шта! . С дераном се — каже — нећу тући. миче уснама. тек сва господа су га звала Федотка. па да идемо. као што је ред. све сама најбоља господа: Атанов. бог ће га зна ти. — Честитај — кажу — господину. — Како зашто? — Ја сам — каже — досад тако живео. а мени жалосно. Нећу. с амбицијом. Каже он: — Хајд да саставимо једну партију алагер утроје. а Нехљудов сам на себе не личи: очи мутне. па крај. — Mоре. те онамо. Па ето. невешт. Федотка. Ако нећете — каже — на двобој. Дође једном с кнезом и с бркатим господином што увек иде уз кнеза. Вратили су се после поноћи.. а већ другога. Ни макац од билијара. Седоше да вечерају а беше их се окупило много.

— Mожемо. И баш од тога дана га Федотка тако опчини да овај поче свакодневно да долази к нама. Опет добије. тамо ћу ти се реванширати. један другоме никад нису новцем плаћали. — Никако — каже — нећу од тебе да узмем новац. усне му дрхте. — А. нећу. ни у јело ни у шампањ. не бој се. или игра с неким билијара или оде горе. зна се. док му не диже двеста осамдесет рубаља. И ето. одигра. Зна се. бог ће их знати. Федотка добије нешто унапред и почну да играју. као случајно — тек партија његова. Таман посла! Гомила све већа и већа. На крају испаде тако да је Нехљудов дужан преко пет стотина рубаља. види — ствар постаје озбиљна. Нехљудов. — Нећу ваљда дозволити да он мени. а они или промаше или сасвим у штету. — Па шта — каже — ако су непознати? Ето. А Федотка зна свој посао. — Али ту су били и неки непознати. Важи ли за све? — Важи. и да он неће да бије моју карту. па хајде. тај игра да се покаже. пристојан. Пре није волео ни у шта. Онда замрмљаше нешто француски. — Погледај ти — каже — каква јој је ножица. Нехљудов развезао с кнезом неке разговоре. и нешто се препиру. па каже: не. што даље. зачешљан. Кад сам му добио неких десетак полурубаља упитах га: 31 Доста (од франц. на игру и не гледају — само разговарају све међу собом. Mислим ја: што да се увек сви други користе. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 16 / 162 . само згрће. А горе су господа код нас карте играла.. Федотка остави так — каже: — Зар није већ доста? Ја сам се — вели — уморио. — Нећу — вели — уморан сам. да сам (како ли оно рече?) невеликатан. Откад се с Федотком спријатељио. блед. а сад само ујутро изгледа као што треба. жао човеку педесет рубаља. — Хајде — каже — још једну за све. то јест дупло или ништа. а Нехљудов извади две зелене новчанице. без икаква рачуна. па онда. Кнез му понекад рекне: — Хајде у флашу шампања. Било како било. — Ама остави — каже кнез — зар вреди да се човек на Федотку љути.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX — Добро — рече.« Почели па терају. Он и кнез су имали богзна какве рачуне. — Од ситнице смо — каже — почели. — Асе31 — добацује — асе. Одигра партију-две. А овамо би до зоре играо само да је новаца. као да не уме. Нећу толике паре да ти дигнем.. а ја никако? — Шта је — кажем — господине. бога ми. Долази тако сваког божјег дана овамо. Сад већ Нехљудов моли: »Хајде за све. А онај све више пада у ватру: хајде. тако. тек промени се човек потпуно. претвара се. а кад тамо окрену шлаге. Пре увек по моди. Хеј! Донеси једну флашу. Почну с преферансом. Ја наместим кугле. а Федотка своје не заборавља. Дође неки пут сам. са мном већ одавно нисте играли! Почесмо да играмо. не — вели — то ја нећу тако пустити. са улогом од по три рубље. или тако нешто. Ама не — каже — каква ножица? Плетеница јој је — вели — дивна. — Доста — каже — како би се човек могао толико понизити да прави аферу с једним Федотком.. — Шта мислиш — пита — играм ли добро? Зна се наш посао: сваком треба да се угоди. све више. па све само с Федотком. Већ шта се с њиме тамо радило. па горе. Хајдемо — каже — rоре. а ћошак добије. Тако диже од сваког по шест рубаља. а како поседи rоре. руке прљаве. Зна Федотка марифет: обичну изгуби. па хајд горе. ја већ нисам разумео.. а какво му је то добро — лупа лудо. А сад је почео све у паре да игра. Једном се тако враћа с кнезом одозго. по капуту паперје. па би он пред другима могао бити мало пажљивији. политика. Хајде да одиграмо једну обичну: квитудубл. Почеше да играју. — Нећу — каже — радије ћу је просто наручити. сувише је лако. врати се разбарушен. почео је све само у новац да игра. А кнез седи. аssеz). Ја сам њему — рече — платио десет хиљада. с вишком. И шта? Исте вечери су заједно с Федотком вечерали и опет се наставило пријатељство. хоћеш ли да га одмах натерам да те замоли за опроштење? — Не — одговори. пружа му их. Разуме се. креда. неки пут држи партију у рукама. добро кажеш му.

није ни свратио у собу за билијар. па гледам: шта ли ће да ради? Шта мислите? Прошета. Покушам и ја да опет играм с њим. а моја кугла стаде на зицер. а с њега само цури зној. него дођи у четвртак. прошета. Кад је он ту партију добио. И пружа ми сам так. у фраку — сигурно био негде у посети — и остаде цео дан. неће ли кугла искочити. кажем ја: — Ви сте мени сад дужни сто осамдесет рубаља и сто педесет партија. хајдемо. — Ја ћу — рече — да те истучем. хода. добићеш их. Ја добијем. хтео сам да изгубим. — Изволите — кажем — триста осамдесет. али хоћеш. Играмо: опет моја партија. па све навија главом и рукама према кесици. кад те молим. она се одбије и уђе од дуплета. па направи осамдесет поена штете. Хтео је да удари жуту куглу с фелшом. Дође једном у трпезарију.. па бацим кугле на билијар да полетеше по патосу: знате. Сео сам за сточић према вратима. Лепо. Затим. а мени ће шкодити. Тако није долазио још десетак дана. Игра се продужи: на квит. Само чека док се сви разиђу. велим: — Хајде. некако о празницима. А ја му кажем: — То ти. помисли ваљда да га нико не види.. господине. — Четири стотине осамдесет на четири стотине осамдесет? Кажем ја: — Што да вам. Дао сам му четрдесет поена унапред. Теби — вели — ако пођем. Mесец дана касније дођем к њему. — Нећу — каже — нећу више да играм. дође. сутра-дан дође опет. Опет добијем. А поцрвенео сав и глас му жестоко дрхће. па кад стане да се чупа за косу — онда опет шета. — Је ли код куће? — упитам. али ћу за два месеца моћи. не може човек да се малко не покаже. искриви уста. Оставим так и одем. — Петре — каже — хајде за све. Кажем ја: — Што — господине — да играмо више! — Хајде. чиним на жао. неће помоћи. — Mани се. Па почнем да играм с том намером. Па оставим так. јер се. Он је имао педесет два а ја тридесет шест. макар три хиљаде. каже ми: с тобом више нећу да играм. Он се усходао. Угледа га кнез: — Хајде — каже — да играмо. стално је иrрао. — Нећу — каже — не идем. Дајте ви мени стотинарчицу. Узмем так. Осам дана после тога није се показивао. господине? Ћути. — Двеста четрдесет на двеста четрдесет? — Да не буде сувише? — питам. Кад ли ти он подвикну! А како је иначе увек био миран. а беше већ изгубио око шездесет рубаља. Нема то да каже као пре: будало. Ударим тако јако. он само рашири прсте. никакве користи. Mислим ја: »оних седам стотина рубаља свеједно нећу никад видети. међутим. сав потиштен. сад ти не могу све платити. И шта мислите? — Зашто ти — каже — намерно рђаво играш? А руке му. — Сто двадесет на сто двадесет? — Добро — кажем ја. све нешто мрмља. па опет за косу. и како кугла пође према кесици. Или играј или не играј. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 17 / 162 . Видим нема се куд. А он се већ толико ужурбао да је сам подигао куглу с патоса. А оних сто осам-десет рубаља што сам ти дужан. изгубим. Ћути. господuне. — Добро — рекох — господине. Али јест. натоварим му око осамдесет рубаља. дабоме. свеједно«. — Хоћеш ли — пита — за све? — Добро — одговарам. — Слушај — каже — Петре (није ми рекао Петрушка). па опет на квит. Опет моја партија. Добро. дед. Једном некако паде у ватру. а ја идем да вечерам. господине. па прекосутра . — Богами — каже — немам. Дођем у четвртак — имао је неки леп станчић. А само што не плаче.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX — Изволте ли — питам — на квит. — Одмара се — рекоше ми. дрхћу. дођи кроз месец дана к мени. стидео да пред другима игра с маркером. а оно нек иде онако. Разуме се. Све пође по старом. И шта мислите? Окрену сваког дана да игра са мном.

управник је већи од господара: гули сељака до голе коже. донесе јело. одмах ћу кренути. Елем.« А шта он? Прочита жалбе. до краја. никако да разабереш. а никакве нам ни почасти ни користи од тога истог Петрограда. Једном дође пред ручак. Затвори — каже — врата. као за време покојног господина. а цедуљу донесем њему. Заложим ја сат за сто рубаља. Он скочи од стола. сељаке упропастио. онако. — Дуговаћете ми — кажем — осамдесет рубаља. — »Досадно ми је — вели — тамо Демјанићу. поче ти он опет долазити к нама сваког дана. — Изволте ли — каже — да зачинимо игру? — Mолим — одговори онај. Без господара.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX — Добро. Да је бар у служби. — Ево — рече — узми сат или иглу с дијамантом и заложи. — Донеси вино — каже. а сад у кући нема ни рубље! Све то ради своје доброте. мршав. Па само што не плаче старац. — Не могу вас — каже — више кредитирати ако не подмирите рачун. а кнез Боротинцев кум крштени. Једанпут му споменух: »Шта је. пристајете? — Важи. а с кнезом је играо партију по сто рубаља.. пропадамо. весеље је нашао само у крчми. већ толико да се не може исказати. лепојку. мислили смо: узећемо неку грофицу. па код генерала. причекаћу. прост. Не знам већ какве су имали рачуне међу собом. — У шта ћемо? — У флашу клодвужоа. да играју. давно вас није видела». Ту ти ми заподенемо разговор. шуме беше око триста хиљада рубаља. чичица сед. Седоше за сто. ето. само се сасвим већ изменио: постао отресит. — Та рекао сам вам — вели — да ћу вам платити почетком месеца. Зато баш и пропада.. али су се сви возили заједно с кнезом. Лепо. а већ те ствари неће никада на добро извести. ето то ти је. заложи се канапом и залије порто-вином. Смешан неки старчић. »Упропастио је.« И ето. Ради вас ћу. наследили смо силно богато имање: преко хиљаду душа. наручи одмах чашицу апсента. али гледај да је добро угрејеш. а вина још нема. Ономад дошла два сељака. — Шта ћемо — кажем ја — господине. царство јој небеско. сат вреди триста рубаља. али не: заокупио карте и остало. »Ја ћу — каже — скоро и сам тамо. изrледа. на Божић. ваш господин се. забадава пропадамо. с миразом. а сат изволите сами искупити. а ко је коме дужан. па поче да игра с неким хусаром. Или оду горе с Федотком. све код кнежева. кад погледаш. А газда стоји код врата. Долазио је тако он к нама две године. одужићу се. — Нису ми — рече — послали новац. па опет ништа нема. — Шта је — вели — с вином? Симон отрча и донесе печење. а слистили смо око осамдесет хиљада. Тако ми је и до дан-данас остао дужан осамдесет рубаља мојих пара. испаде.. Хусар добије. па пођу да ручају. — Газда вас — рече — моли да дођете. а ништа не Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 18 / 162 . Ја затворим.« А како да одужи кад стално дугове правимо? Ето. само по крчмама јуримо — сасвим наопако! Та кнегиња Ртишчева нам је рођена тетка. шта да радимо: дајте макар сат. мислили смо: возаћемо се. Ко ће га пити за десерт? Симон отрча. веле. жут. флаше нема. презимили смо ту. да даде кочијашу. Дође тако. а ја ћу их. политике никакве није знао. царство му небеско. Е-ех. веле. како год окренеш. А и јесте господин простодушан. пристати. Од покојне госпође. не изволите ли тету обићи? Ужелела се. Постао је мрзовољан. код грофова. Собар му беше његов сељак са имања. — Шта ћу му? — пита. те овај ономе. ето тако пропада ни за шта. Већ ми се и њихова чељад подсмева: шта. даде сељацима по десет рубаља. а овамо. Симон оде. Лепо. позвао ме. Пробудио се после десет сати. искупити. шуму продао. донела жалбу с читаве дедовине. кад већ немате новаца. било је то некако о покладама. сељаке. Кад смо кренули са села. Даће ти за то — вели — више од сто и осамдесет рубаља. кад добијем новац. — Зашто — каже — ја и господин живимо овде? Заплели смо се сасвим. А имали су и њих тројица неке заплетене рачуне: те онај даје овоме. или тако нешто. а после ни носа да помоли. па малко као да оживи. господине. Па шта? Отишао само једном. а тамо макар све поцркало од глади. шта сам ја крив. зна се. Чим добијем новац. флашу клодвужоа. — Јеси ли полудео! Mи скоро свршили с ручком. — Како год хоћете — каже — али ја вам не могу непрестано давати на кредит. Симон ћути. Шта је њега брига? Само да набије свој џеп. а Нехљудов ће тек: — Симон.. није на оца метнуо. сав црвен. А видим. скоро сваки дан. Сад је све заложио. па да буде живот — племићки. а по неки пут би дотерао тако далеко да је од мене зајмио по рубљу.

све нешто мрмља. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 19 / 162 . моншер32 — рече — мени се тек ваљда може веровати. Пише. Доста је рећи . нисам несрећан. затим скочи. — Шта — вели — јесам ли добро научио да играм? — Јесте — кажем ја. богами. али се не могу зауставити. треба да напишем једно писмо. Он добије партију. Пита хусар: — Где је то господин што је са мном ручао? — Одвезао се — рекоше. Непрекидно падам. господине? — рекох. трчи као шашав по ходнику. — Та. само што је ову хартију оставио. — Јакако. Хтео сам да уживам и бацио сам у блато све што је у мени добро било. тек што сам изишао из врата: — Петрушка. Mени и онако — каже — на десетине хиљада пропада код дужника. свега ми. Добро. стеже пеенице. а ја ћу гледати да вам што пре платим. па ти се лупи по челу. Било је то у петак на покладе. — Изволели сте ме звати. — Тако — вели — молио ме за једну ствар. осећам свој пад. своју памет. оставите се тога. поред њега бачен пиштољ. од гостију никога: разишли се по баловима. своју младост. враћам се. mоn сhеr). — Готово — рекох — господине. И шета по соби. Уплашим се толико да нисам могао ни речи проговорити. ево овако. Петрушка — виче као да се нешто уплашио. отрча. Ја. Петруша — каже — дај ми шест рубаља. донеси ми перо и хартију. И зашто ли му се само тај грех десио. Затим закркља.. — Даћу ти — каже — кроз недељу дана четрдесет рубаља за ових шест. — Да имам — кажем — не бих вас смео одбити. Он седе за сто. зашто су вас звали? — пита хусар. то јест бог ће га знати. — Немам — рекох — господине. Добро. Ћути. које се не могу ослободити и на коју се не могу навикнути. бео као ово платно. да душу своју упропасти. Боже — повика — шта је ово? Није чак ни свратио у трпезарију.. чујем као да неко удари таком. Слабо. Уђе у собу за билијар. — А фино би — каже хусар — било сад попити чашицу топлог винца. мислим ја у себи. ништа не мислећи и не нагађајући. Пошаљите флашу. — Симон. јесу ли стигла моја кола. — Ах. А сад — каже — иди погледај шта је с колима. па и то никако да разумем. Гледам: стоји он. Обавијен сам прљавом мрежом. јесте! Дошао је сутрадан увече. Ништа не мислећи. падам. — Како се одвезао? Је ли оставио какву поруку? — Ништа није — кажу — поручивао — сео про сто и одјурио. па се испружи. а и онако сте ми већ много дужни.. Вратим се. стиште зубе. љут. И умаче. господа! »Бог ми је дао све што човек може пожелети: боrатство.. — Хајде да играмо — каже. па се протегне. — А сав пребледео. И гле: а он лежи на поду сав у крви. Али. Како сам се враћао. али немам. Нисам обешчашћен. — Леп ми је то — рече — гусар! Но. намрштен: — Иди — рече — погледај. име. притрча к мени. Лакше би ми било да сам обешчашћен.. — Шта је по вољи? — питам. — Шта је то. али сам учинио нешто горе: убио сам своја осећања. то јест после овакве срамоте. шта је? Симон грешник. А он тргне ногом. Да сте га само видели! Скочи. — Ради Бога. ништа. сад га задуго неће бити. Ала је било смеха. Опет нема вина. донесем хартију и оставим на столу у малој соби. Гледа натуштено. Баш што се вели — rоспода . несрећан или злочинац: онда би у мом очајању било 32 Драги мој (од франц. Шта ли ти све ова господа неће починити! . пише. памет. тргне.. Ћути. донео собом некакво сандуче. племените тежње. Пођем да видим шта је с колима. Скиде капут. Он устаде од стола. да! дед да још играмо — каже.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX добијати од вас. него скочи у кола и одјури. — О. Уђем у собу за билијар: осећа се неки чудноват мирис. — Доста је — рече — иди. Одиграсмо партију. нисам учинио никакав злочин. изиђем ја на трем: видим — нема никаквих кола. гледа ме.

жене које се продају — ето то су моје успомене! Један ужасан тренутак занетости. жута кугла у средини. магловито и хладно. А кад сам био с друштвом. али безнадно кајање мучило ме још јаче. Брзо се умих леденом водом. које су тако јасно и снажно пуниле моју душу? Где је она бескрајна снага љубави која је као радосна топлина грејала моје срце? Где је нада у напредак. »Изволите устати« — чу се нечији глас. свукоше с мене топао кожух и црвенкаста светлост свеће непријатно ми засени дремљиве очи. шампан. Несхватљиво је створење човек!« СЕЧА ШУMЕ ПРИЧА ЈЕДНОГ ЈУНКЕРА I Средином зиме 185 . која би ме оправдала? Нисам. раду. Да. уздрхтах и скочих на ноге. пошто сам тог вечера примио и издао потребне заповести. једнаком снагом искрсавају пред мојим умом. Говорио сам сам себи: употребићу сву вољу коју имам. нисам више чуо унутрашњи глас и падао сам све ниже и ниже. окупљене око њих. У три часа изјутра. повећавале су мрак својом слабом Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 20 / 162 . сањарења и чежње моје младости. године један дивизион наше батерије био је на раду у Великој Чечњи. Увече 14. — Пешадија полази. моrао бих се уздићи над појмовима о части које има наше друштво и могао бих га презирати. Ноћне ватре. не скинем се. У мојој уобразиљи искрсле су наде. ето. Требао ми је новац да бих задовољио своје пороке и таштину — ја сам зато упропастио хиљаде породица које ми је поверио Бог. сетне величине. знам то — и не могу се дићи. Али сам и у томе био низак и подао. она иста чудновата недоследност. натерао ме да се освестим. које су се овде-онде по логору светлеле и обасјавале сањиве војнике. Било је мрачно. слави? Где свест о дужности? Mене су увредили — ја сам изазвао на двобој и веровао да сам потпуно задовољио све захтеве племенитости.. просто. богзна зашто. за мене радосна. већ легнем на своју постељу намештену на ногарама. а поглед мој се није нимало изменио. Зажмурих. сиве. где осећање за све што је лепо. ја сам и nротив своје воље заборављао своја убеђења. Ја исто онако видим. увијем се у бунду и заспим оним особито дубоким и тешким сном којим се спава у тренутку узбуђења и узнемирености пред опасношћу.« Одједном се сетих шта је у питању. фебруара дознам да је чета којом сам ја. Раније сам мислио да ће близина смрти узвисити моју душу. немилосрдно ми тресући раме. Где су оне светле мисли о животу. У мени није остало ништа племенито — само таштина. Рекли су ми да је смешно живети чедно — и ја сам без жаљења дао цвет душе моје — невиност — жени која се продаје. па како нисам имао ружну навику да га загревам мангалом. командовао одређена за сутрашњу сечу шуме. у одсуству официра. једини пут добро поступам у мом животу. док је још био потпун мрак. ни један убијени део душе не жалим толико колико жалим љубав. Варао сам се. несвесно опет навукох на се кожух и заспах. изиђох из шатора и упутих се у парк (место где стоје топови). за коју сам тако способан био. Тек јучерашња глупава афера с хусаром дала ми је довољно одлучности да изведем своју намеру. Да сам несрећан могао бих роптати. било ми је нелагодно и страшно од самог себе. Да сам обешчашћен. Згрозио сам се кад сам видео каква ме бездана провалија дели од онога што сам хтео и што сам могао да будем. престао сам да мислим о томе и желео да све заборавим. А како сам само могао бити добар и срећан да сам ишао оним путем који су ми. Тада се у мени први пут родила помисао на самоубиство. зато што је човек без части и што ми је рекао да ме није хтео увредити. чије нискости никада нећу заборавити. гнусан. »Изволите устати — наново рече Дмитрије.. Кроз четврт сата мене више неће бити. Mисли о ономе што ће бити после смрти и о томе какви ће се разговори водити сутра о мојој смрти код тетке Ртишчеве. одем у свој шатор раније него обично. и нисам могао. исто онако мислим. и урадио сам то без икаква стида — ја који сам тако добро разумевао те свете дужности. Да сам извршио неки злочин могао бих га окајати покајањем или казном. Очекивање сутрашње дужности довело ме је у то стање. лабавост и лакоћа мисли. Кад бих остајао сам. о Богу. кец. где љубав према породици. креда. Један непоштен човек ми је рекао да немам савести. човек тако радо замишља. ближњима. тако опречна оном јединству и јасноћи које.. о вечности. натучем шубару до очију. на почетку живота. исто онако чујем. али ја сам. и из таштине. и. цигарете. попих чашу чаја. да хоћу да крадем и ја сам му и даље остао пријатељ. показали моја свежа памет и детињско. шарене новчанице. Седмица. И шта ме је само упропастило? Јесам ли имао у себи какву силну страст. Боже мој! Је ли икада један човек љубио тако као што сам љубио ја док још нисам знао шта је жена. истинско осећање! Покушавао сам више пута да из оне прљаве колотечине којом је ишао мој живот изиђем на тај светли пут.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX неке утешне. за друге страшна. Напослетку сам дошао до ужасног уверења да се не могу дићи.

распалили су своју ватру. по леђима је милила јутарња језа. кретање. назирао се црни појас шуме. шкљоцају пушкама као на узбуну или их спуштају к нози. Тобџије. и густ црн дим вио се кроз леденицама окићене гране које су војници савијали па су капљице цврчале на пламену. црне руке. Одред као да се пробудио: у редовима се зачу говор. од велике услужности голом руком извади жишку из средине. приђе сасвим близу ватри. подметали коров и све више и више распиривали ватру. познате прилике мојих војника. пошто пређосмо плитак. — А код нас. Пошто уђе у празан простор између пешадије. који је опет хтео руком да узме жишку. У близини се чуло равномерно мирно хркање. које сам и нехотице до најмањих ситница упознао. Док смо запрезали. он протрља опржене прсте о задње скутове кратке бунде и. Десно су се видели стрма обала вијугаве речице и високи дрвени стубови татарског гробља. показаше нам место. фитиља и магле. Кад му се на крају крајева учини да се може одморити. пошто су нас неколико стотина корака водили беспућем. Најзад. — Их. без помоћи Веленчука. која нас је штитила. кроз маглу. разговор и звецкање пушака код пешадије. Веленчук. нисмо прошли ни сто корака. После речи: »Са срећом«. а оба нас војника стигоше. зазвеча први топ. II Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 21 / 162 . подиже велику цепљу платанова дрвета и пустимице је баци на ватру. Mи сви поскидасмо шапке и прекрстисмо се. влага се јаче осећала и околни предмети су се почели мало-помало помаљати из мрака. у даљини кретање. арбије и котлиће на леђима. а батаљон војника с пушкама и секирама уђе у шуму. необично узбудљиво утицали на све. Три часа смо. Осма чета. али изванредно брз поток зауставише нас и у предњим редовима чуше се испрекидани пушчани пуцњи. упаљач! — довикну трећи. — Пијан је. мало такмичећи се с пешацима. — Кога? — Нема Веленчука. Ја сам већ могао распознавати зелене лафете и каре. Ти звуци су. који је набацио на себе као старински плашт и на последње дугме закопчао. испружи напред своје велике. а сада као кривац највише око ватре пословао. Када сам пришао да запалим цигарету. одмах се предњи редови колоне заталасаше и пођоше. довлаче гране и rлавње. балеге. неки жваћу двопек или. зажмири. по чијем гласу сам закључио да је то артилеријски наредник Mаксимов. браћо. за њим затандрка кара и вод крете. сложивши пушке у пирамиду. Mеђутим. а око ватре се топила спарушена бела трава. које је руштало под топовским точковима. искрививши мало уста. браћо моја! — поћутавши мало рече више као за себе. па иако се већ толико разгорела да јој се ни на два корака није могло прићи. ћутећи и по мраку. — Спавао је у парку. а Антонова и Веленчука још нема. бакар на топовима покривен магличастом влагом.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX црвенкастом светлошћу. осећао се мирис дима. раскречи ноге. Вод сиђе са седишта. вероватно да би бар нешто радио. редове пешака и њихове сјајне бајонете. а шумом се непрестано разлеже лупа на стотине секира и чује се пад обореноr дрвећа. Убрзо нас поново кретоше и. нема једног војника! — прилазећи ми рече једна црна људска прилика. — Где је био? — упитах Антонова. алатасте коње. на истоку се магла стала приметно беласати. он је непрестано био ту — ја сам га видео — а сад га нема. — Дајте. па му принеси — рече други. Како није било изrледа да ће колона одмах кренути. а по сјајним тачкама упаљача — где стоје топови. — Запали суварак. Кад сам најзад. која се спремала за полазак. шта ли? — Ни најмање. Е баш је то невоља. Војницима се све то чинило мало: они су довлачили читава стабла. Mеђу војницима неки се рву. кад ти на све стране запуцкеташе и задимише се ватре. рукама и ногама потпирују пламен. смех. који се увек налазио у послу. лево и спреда. војници се растрчаше. Убрзо после тога поред нас касом пројаха кроз помрчину неколико коњаника: то је био заповедник војске са свитом. да им прође време. торбице. двапут је преметну из руке у руку и баци је на земљу. — Па што је заспао? — Не знам. Mеђутим. Само се по фрктању и ретком топоту могло у овој непрозирној тами познати где стоје упрегнути предњаци и каре са муницијом. запалио цигарету. неки скачу с ноге на ногу. Није прошло ни пет минута. као и увек. па. рашири шињел. Николају Петровичу. најзад и ми. доле се стварало угљевље. заборавио сам лулу. а зуби су и нехотице ударали један о други. лагано ходали по некаквим неузораним њивама без снега и по ниском жбуњу. одлучисмо да пошаљемо четног каплара Антонова да потражи Веленчука. вод стаде и четврт часа је чекао да се окупи читава колона и изиђе заповедник војске.

Веленчук је спадао у одељак ужурбано покорних. Тип који се чешће од осталих среће — тип најмилији. После три дана оде Mихаилу Дорофејичу и сасвим блед. чак није могао ни да ради. 2) Заповеднички.. Безбожништво и некакво јуначење у неваљалству главне су карактерне црте овога одељка. одмахнуо је руком и није тражио да му Веленчук надокнади вредност шињела. али после. Веленчук је сам научио први и. готово је сасвим заборавио губитак властитог шињела. одељку сурових заповедника. он се чак био прилично усавршио. Тип небојши. који су од неког времена почели јако да се множе. богами — а и њега сам узајмио од Жданова — рече и опет зајеца — а још две рубље. Заповеднички тип. даћу вам. Он — подмукла. али оне исте ноћи кад је скројио сукно. и ретко се међу њима нађе тако добар војник као међу заповедницима првог одељка.« У похвалу Mихаилу Дорофејичу треба казати да није узео од Веленчука оне две недоплаћене рубље. Небојше се деле на: а) небојше весељаке и б) небојше неваљалце. с којим имам намеру да упознам читаоца). Веленчук није заборавио свој зао удес. последњи. коњичких. с многим пододељцима и скупинама: 1) Покорни. пешадијских. припретио је кројачу. армијских. подофицири итд. чија је изразита особина непрекидна веселост. коју ништа не може нарушити. Mихаил Дорофејич се разљутио. каткад пуши Mусатов дуван. сузних очију. и непрестано је плакао. одлучан. Прошле године. У други пододељак спадају заповедници видре. у које се могу сврстати припадници свих родова војске: кавкаских. Војници су причали како су у то време страховали да он не дигне на себе руку или се не одметне у гору: тако га је јако погодила та несрећа. Покорни се деле на: а) хладнокрвно покорне и б) ужурбано покорне. који се. како је био имућан и добар човек. дрхтавом руком извади из зарукавља златник и даде му га. али није било стварних доказа. држи да је недостижно изнад простог војника. спремио прибор и у своме шатору метнуо под узглавље. и презирање свих промена у животу које га могу снаћи. најдопадљивији и већином пун најлепших хришћанских врлина: кроткости. насупрот томе. прекомерно вредан. и прекомерно поштен. гадна душа — од свог друга војника последњи залогај је из уста отео. гардијских. удружена с непотребном вредноћом и услужношћу. чим зарадим. и у првом пододељку. као имућан човек. уопште среће се поглавито у вишим редовима војника: каплари. Mа колико да је истраживао заузимљиви Веленчук. иде у ружичастој кошуљи. иако му их је Веленчук после два месеца донео. па иако неугледан и не баш много умешан војник. Главне особине покорноr. пак. трпељивости и преданости Божјој вољи — то је тип просто покорнога. побожности. ипак врло ретко среће. у логору. сами војници га отерају из свог друштва. Изразита особина код хладнокрвно покорног јесте мирноћа. оног који пије. у првом пододељку добар је — то су небојше весељаци. није јео. ма колико да је плакао причајући о својој несрећи. артилеријских итд. Mихаило Дорофејичу. било је много сумње на Чернова. Веленчук се примио да сашије фини шињел Mихаилу Дорофејичу. богата природа и храброст. душе ми. Није пио. Истина. јесу тиха поетска нарав и осећајност. Заповедник видра увек је лепорек. главна особина онога који се увек налази у послу јест ограниченост умних способности. казао је то подофициру. био је безазлен. Кажем прекомерно поштен зато што се прошле године десио случај у ком је он очито показао ту своју нарочиту особину. У први мах. добар. налази се тип веома племенит. а ако се и појави. неваљалог небојшу војника. велика способност за све. и 3) Небојше. ваља рећи ради части руске војске. крадљивац није пронађен. наредници. а исто тако је прекомерно рђав у другом пододељку небојша неваљалац.. судећи по томе што је шио и за подофицира Mихаила Дорофејича. онако љутит. Родом је био Mалорус и већ петнаест година у служби.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX У Русији постоје три главна типа војника. Mихаил Дорофејич. који је с њим у истом шатору спавао. десила му се несрећа: ноћу је нестало сукна које је стајало седам рубаља. исто онако као и код типа заповедника. бледих уздрхталих усана и савлађујући јецање. Заповеднички тип се дели на: а) сурове заповеднике и б) заповеднике видре. ни сам Веленчук није то знао) је мене начинио варалицом у вашим очима. а ја петнајест година служим . који није лишен лепих поетских заноса (управо томе типу припада каплар Антонов. Треба рећи да готово сваки војник зна по неки занат. писмен је. имајући ситних послова с набављачем војног одела и набављачем војничке хране. мада већином у невреме. Он (а ко је био тај он. »Ово је. који су били аристократи батерије. Ово су ти главни типови. не једе из заједничкоr казана. пре свега ратоборан. Највише су распрострањени кројачки и чизмарски. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 22 / 162 . један од заповедника видри.. Веленчук.

до колена у блату. пијанчио и беснео све до Чистог понедеоника. исто као ни ја. у погледу и у свим покретима тога човека видело се да је навикао да заповеда и да је свестан свога властитог достојанства. Сећам се како је једанпут при вежбању у вертикалном топовском пуцању с квадрантом тумачио око себе окупљеним војницима да либела није ништа друго него nроизлази. па је. и он је с њима играо «Фиљку»33 или им причао приче о довитљивом војнику и енглеском лорду. што је мало подаље од ватре седео и дељао некакав штапић. имао је новаца. кривих ногу и знојаве. није пушио. ни речи нису разумевали. или изигравао Татарина. који је крај ватре преобувао своје жилаве. Нарочито је волео речи »произлазити« и »настављати«. накострешених брчића. волели су да чују то његово »произлази« и у томе су наслућивали дубоки смисао. и у пуковској школи добио је чин и стекао знања. сам био представник. па тек онда разумети да њему у таквим тренуцима није било могућно не потући се с неким осорљивком. у заветрини. како је мислио. Mаксимов није био нимало глуп и одлично је знао свој посао. Једном речи. па да сви прасну у смех. а прве недеље чак није узео ни своје следовање вотке. а без икакве заштитнице. Уосталом. који је чучао крај ватре. како су га прозвали војници. огрнут кратком бундом. требало је видети ту. Баш прошле седмице он од Беле недеље поче пити. не обазирући се ни на какве претње. све је познавао још кад су регрути били. Трећи војник са обоцем у уву. у њему је збиља било много праве комике и нечег неочекиваног. године. али је имао лошу навику да понекад нарочито говори тако да нема било какве могућности да га човек разуме. да ваздушна жива своје кретање има. оставши с двојицом војника крај једног јединог топа. уопште са сваким ко није артиљерац. иако. Mаксимов је био слободан сељак. нешто што другима ни на ум не пада. био је чудне нарави: кад је трезан. како су говорили. видело се да је веома задовољан. Mили човек Чикин. приликом напада. Он се тукао и свађао не толико ради свог задовољства. Четврти војник био је млад. колико ради одржавања храбрости свих војника. изводио бесне глисте и добацивао такве шале да се цела чета превијала од смеха. уопште није пио. Цео пост. Жданов је по службовању био старији од свих војника у батерији. није играо карата (чак ни забаве ради). У држању. да је требало само уста да отвори и намигне. бивао је сасвим друга личност: није поштовао старешине. редов из прошлогодишњег регрутовања. Био је врло богат и веома учен. олињала кратка бунда запалити. или кад огрнут шињелом. по старој навици. Он је умео у свакој ствари да види нешто особито. И збиља. сад. намерно погледајући око себе. како су војници говорили. и кад се деси да рекне »произлази« или »настављајући«. На одмору или у логору око Чикина се увек окупљала гомилица младих војника. Толстоја). он окрете главу према мени. Немца. а кад стане да пије. постајао прзница и војник који није био ни за шта. кад понекад. козак. Стајао је у диму и био тако близу ватре да се чинило сад ће му се.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX III Осим Веленчука око ватре се грејало још пет војника из мога вода. Кад сам ја пришао. био је Чикин. или просто било с ким ко му дође под руку. Напротив. Али то неразумевање они су само својој глупости приписивали и стога су још више ценили Фјодора Mаксимича. по мирном самозадовољном држању и по томе како испупчених листова чврсто стоји. звали чикицом. а и да не говоримо како је. и ја сам уверен да ни сам своје речи није разумевао. црвене ноге. па пошета улицом — требало је тада видети како се на његовом лицу огледа војничка поноситост и презирање свега што није војничко. па. чији је. осредњег раста. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 23 / 162 . пешак или досељеник. На мразу од кога дрво и камен пуца. бркате њушке. А. И најзад. седео на чутури. На најбољем месту. пети војник. која је на одморишту представљала симбол власти. на ком се клате ордени. Н. Други војник. и сви су га. два дана не јео. био је чикица Жданов. као од гвожђа саливену. артиљерац. узме у жилаве руке балалајку. али му очи остадоше уперене у ватру. Он. учењу. људскv прилику. на смотри. на чутури је седео подофицир тобџија нашег вода Mаксимов и пушио лулу. био је Антонов — онај исти тобџија Антонов који је још 37. Истина. завуче руке у џепове својих плавих чакшира. савете и везивања за топ. неугледан момчић. војници. повученијег и исправнијег човека од њега. кратких. по његовим раширеним скутовима. поглед му се заустави на мени. засвира »барињу«. није било мирнијег. па био то посилни. није се у свађи служио погрдним речима. међутим. или просто стављао своје примедбе због којих су сви умирали од смеха. пуцњавом се бранио од јаког непријатеља и с два пушчана метка у бутини непрестано ходао око топа и пунио га. али. Mаксимов је спадао у заповеднике видре. мили човек је увек и свуда кривио лице. ја сам већ унапред знао да од свега што даље буде говорио нећу ништа разумети. »Одавно би он био подофицир да није те његове нарави« — говорили су војници о њему. птичјег лица и с порцеланском лулом у зубима. У самој ствари. глас о њему као шаљивчини био је тако уврежен у батерији. колико сам могао запазити. не осврћући се на то. био је шаљивчина. померајући се у оном правцу у коме је бил и глава. тукао се. а што је главно — ова способност да у свему види нешто смешно није се могла порећи. онако накресан. и поред наредбе свим војницима у четама да не посте. он се само двопеком хранио. који је први пут био у походу. Све 33 Војничка игра картама (nрим. и тек много доцније.

— Зна се како сам се разметао: питали су ме како живимо — поче Чикин убрзано као човек који је неколико пута то исто причао — ја им кажем: добро живимо. мили човече — довикну му Чикин. Као снег бела глава. а она већ лежи мртва — и на њу је сан непрестано наваљивао. а ја ни сам не знам шта се са мном десило — одговори Веленчук. Сам Mаксимов. — И јест чудо.. биле су песме. Веленчуче? Веленчук се упола окрете њему. — Тако је и у нашој кући била жена — поче Чикин — скоро две године није с пећи силазила Једанпут су је почели будити мислећи да спава. молим те — добаци Веленчук — па бар да сам био пијан .. иако сам није умео певати. па су стари војници. »Он ме је начинио човеком« — увек је с поштовањем и захвалношћу говорио Mаксимов о њему. добре певаче.. — Да. на први поглед давали су му строг и суров израз. цео провијант добијамо: јутром и вечером по чашица шчиколате на сваког солдата. то. И. дао му кошуљу. па то ти је . обувајући чизме — ја сам те дрмао. многим другима за време свога двадесетпетогодишњег службовања. где је било могућности. кад је као регрут дошао. — Куд си се скитарао? а. као и многим. па га пустио. мили човече. чак га и изударао очитао му буквицу како у војсци треба живети. — Гле. јер чак стојећки спаваш. оне су слађе. и пола рубље. Чикине.. Тако ти је то. док ти ме она одједанпут крај парка спопаде. празницима је ишао у цркву. округле очи. кога је и иначе штитио. он је помогао кад му се десила несрећа те му је нестао шињел. сад већ блажим гласом. али је одмах спусти. Једино уживање. скоро дечје одједном ће вас изненадити. који су волели пиће с њим пропили сав новац што је имао. Због таквих човек одговара пред својим старешинама. још од дана кад је овај као регрут дошао. како си се на одсуству правио важан — рече Mаксимов смешећи се и погледајући у мене. што сам једино код њега запазио. браћо моја — после тренутног ћутања настави Веленчук. као да ми вели: »Је ли вам по вољи да чујете глупог човека?« — Како важан. није се могао наћи војник који би боље знао свој посао и био храбрији и тачнији од њега. Сви у батерији држали су га за капиталисту зато што је имао двадесет и пет рубаља и радо их позајмљивао војнику који би се збиља нашао у нужди. дрмао просто као неки пањ. да. како није пио. летимично ме погледавши испод ока — па зна се. причао сам им какав је тај Капказ. поучавао. видећи његово тешко стање. показивао је хладно поштовање. IV — Иху. И Веленчуку. — Тако ти је то. ако сам и кап окусио. а често и помагао. — А испричај. који је сад био подофицир. Не знам зашто сам у том равномерном померању јагодица. или је за копјејку купљену свећицу метао пред икону и отварао псалтир. стајао с њима. — А јест. које Mаксимов више није имао. кривећи уста и намигујући. једину књигу коју је умео читати. те завукавши руке у џепове своје кратке бунде и зажмуривши. ја сам се спремао као што треба — ништа није било. — Ја код куће све сигарице пушим. И како сам заспао. сви су се превијали од смеха. иако је већ петнаест година био најстарији тобџија. чешкајући се по затиљку и не обраћајући се ником посебно — право чудо. спопаде. нарочито кад се осмехују (устима се никад није смејао). браћо моја. позвао к себи и оштро му приговорио због његовог владања. испричај како си се пред њима разметао. пуно бора лице. — А и због чега бих се напио! — прогунђа. али је нарочито волео младе војнике и ретруте: увек их је штитио. За такво што војника нико похвалити неће. црно обојени бркови и преплануло. па ма по годинама били и млађи од њега. налазио изванредно много израза. Жданов. заборавио сам лулу. Ти не увијај . за ручак господска супа од Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 24 / 162 . обори на земљу. нешто необично благо. браћо моја! — опет рече Веленчук. климањем главе и померањем јагодица одавао своје уживање. мало је имао прилика да се састаје и са себи равнима. — А ти сигарице пуши. Mора да је то био онај прави зимски сан — заврши он. С војницима се слабо дружио — према старијима по чину. лулу заборавио — прекиде их Mаксимов не обраћајући пажњу на општи смех. а ви терате своје — баш безобразлук — заврши лепореки Mаксимов. подиже руку ка шапки. то. браћо моја! Шеснаест година служим — никад се са мном није овако што десило. причао ми је како га је пре десет година. — Види се. нарочито је неке веома волео и увек би окупљао око себе младе војнике. и заповеднички—гордо истресе лулу ударајући је о длан леве руке.. Што се тиче службе.. Е баш је то невоља. али ако се загледате изблиза у њеrове крупне. чак и страст Жданова. разуме се. од оног синоћ се још ниси испавао.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX слободно време проводио је у чизмарском раду. — Нека ме на овом месту разнесе. — Па и ја сам те једва пробудио — рече Антонов. али био је одвећ смеран и повучен да би га поставили за подофицира. Фјодоре Mаксимичу. Чим су наредили да се спремамо. па је. ни сам нисам осетио. мили човече. Фјодоре Mаксимичу! — рече Чикин.

. питају. већ само забава» — како је говорио добри капетан Хлопов. кажем ја. богами. А кад сам им о планини Кuзбеку узео казивати. који се просијавао кроз млечнобелу маглу.. баш као да не види код уморних слушалаца нестрпљиву радозналост. кажем ја. а шапке су им црвене. већ је доста високо одскочио. чак и брешчић одмах окопни. који се одликовао ванредно добрим оком — још је онај напред и пушку извадио из навлаке.« — »А реци. — Кад бисмо им тамо у гомилу гранату бацили. још више забаци своју шапку. а видело се да и он. nрев. која без боце стаје рубље четрдесет и две. метну је на лулу и. ухвате те. добаци Веленчук. веле. — »Па ево како. мили човече. приђе мојим топовима. потећи ће крв. нитков један — рече неко други. руку уз руку држе се и тако трче. и бели слојеви магле ковитлали су се у чудним облицима. кажем ја. Mодера Дивирје. — А гле колико их је из шуме нагрнуло. веле. нису само Черкези. »Што се ти. лупи се по коленима и толико се засмеја и закашља да је једва могао задихано изговорити: — »Гле какви су Тавлинци!« — А још. ето баш тако пламте као та на теби. чим настане југовина. потећи ће крв. па намотавају. — Mодера и по! — кикоћући се гласније од других. мали тамо Черкез веле. као и остали. — Погледајте — доброћудно и убедљиво смешећи се рече он и пружи руку иза мога рамена — она два висока дрвета. а негде љубичаст дим. а ено још двојице иза њега. Чикине. кажем ја. као код Китајца. опалио је. која су тада на више од шест стотина сажења у подножју шуме јахала.. дизао се с ватри негде црн. негде млечнобео. Ти су веома велики. — А како мислиш. већ их има од сваке врсте. ето овакви. узму црева на руку. са свих страна.). Далеко испред нас покаткад би промакле гомилице Татара коњаника и чули се пуцњи наших карабина. — А збиља. једва чека да опали — ако се из једнорога опали. биће да место разгледају — хоће топове да наместе — додаде трећи. јесу ли ти поверовали? — упита Mаксимов овлаш се смешећи. и у црној черкески. По пропланку. док су други умирали од смеха. ваљда су се рука уз руку и родили. нам. иза посечене шуме. а њихових пушака и топа. Добро се види ваше благородство. Чикин се наже ка ватри. »То још није била битка. још тројица иду — прилазећи к нама и кријући иза леђа лулу. браћо моја: ено беласа се дим — рече Веленчук из гомилице војника што су мало подаље иза нас стајали. он је такав од природе.. баш би им запрашили . они су се. хоће ли граната домашити до тамо? — упита Чикин. мили човече — додаде окренувши се младоме регруту. хвалишеш? Ко је то видео: висока планина. вели. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 25 / 162 . Командир девете стрељачке чете. па иако у даљини. баци жишку. — А ено чак доле. кажем ја. мили човече. мили човече. више неће бити — као да сам себи говори. 34 Тавлинац — Кавказац (nрим. томе подсмевали. или Турчин код вас на Капказу. настави: — И питали су: какав је.« — Па шта је било. Кад је најзад доста дима повукао у себе. па. мали. то јест сасвим погодити. толико се смејеш да ти душа испадне. коју је у тај мах пушио. — Е баш модера и по! — А како си им о Азијатима причао? — настави Mаксимов да га запиткује. Пред нама. намотавају. из чисте љубави према топовској паљби. има Mумра — настави Чикин покретом главе намичући шапку на чело — ти су друкчији. — Гле. Регрут код тог изненадног ословљавања одједном седе на земљу. чудан је то свет. штапићем извуче жишку. Раскини му руке. мали. рече он грленим басом — »Јест. својственој свима пешадијским официрима. стаде ме. кажем ја. Видите ли? Mолим вас. мили човече. хитро да их ни на коњу не можеш достићи. — Пет стотина. молити да опалим на њих ђулетом или гранатом. клатећи се и овлаш се смешећи. распоре ти трбух. »Како то. додаде Антонов. на ком је била збиља смешна шапка с црвеним врхом. да на њој целог лета снег не копни.. V Сјајан сунчани круг. скини му шапку. ниже шуме. шта ли?« — Замишљајући да подражава мужика. ипак је био оштро ограничен варљивим белим застором маrле. па на њој снег не копни! Код нас. мали близнови. — Mора бити у наш ланац. или пет стотина и двадесет сажења. указа се доста велики пропланак. како они бију?« — пита ме. верује. с по једним оком на челу. а место вотке модера. бије ли? А ја кажем: код нас. Фјодоре Mаксимичу: свему верује. Они намотавају.. ћутећи. пепељасто-љубичасти хоризонт се мало-помало ширио. показујући ми три Татарина коњаника. а у дубодолини снег лежи « Буди бог с нама — заврши Чикин намигујући. мали. а ти се смејеш. може ли се . која је била наша заштитница. један је напред на белом коњу. праве грдосије. Има некаквих Тавлинаца34 који у каменитим брдима живе и место хлеба камен једу.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX крупа. какви су ти то Mумри. Све по двоје. па. то може баш у средину пасти. пошто се општи смех мало стишао. мали. дуго је распаљивао свој крупно сечен дуван. хладнокрвно рече Mаксимов.

— О. метнувши своја два дебела прста на затварач. — Рекао сам ја. Ето. Mаксимов. и да ли их још много има у шуми. с вечитим.. али мени се овај Кавказ нимало не свиђа — упаде ми у реч. буркама35 Черкескињама — све тако нешто страшно док. раније је служио у гарди.. а из громовите тутњаве. — А што сте дошли на Кавказ да служите кад вам се Кавказ тако не свиђа? — рекох. онда се.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX — Знате. у ствари. једе добар ручак и говори француски. неголи у Казан или Калугу.). ето сад. очекујући да се загреју шницле које ми је понудио. а говорио је француски. који је муњевитом брзином пролетео и усред општег ћутања замро у даљини. још трунку . наредите што пре. и просто не видим зашто треба због несрећне љубави или пропалих послова пре отићи на Кавказ и служити. 35 Огртач (пелерина) од ваљане вуне и козје длаке — на Кавказу (nрим. мени се учинило да мој саговорник хоће да ми одговори. таман би у њих погодило — рече Веленчук. — Богами. о официрима заједничким познаницима.. па заповедим да се напери топ број два. приђосмо нишану и сви дадосмо своја разнолика мишљења. — Mени није досадно — одговорих — та у штабу је још досадније. иако је само преко Антоновљевог рамена гледао те није имао основа да тако што претпостави — Богами. Уз то. још. молим вас. иако прећутно. и да бити на њему није нимало забавно. — У Русији постоји сасвим чудно предање о Кавказу. — Е. то је некаква обетована земља за све врсте несрећних људи. Али и поред тога другови су га волели. VI Оставивши војнике у разговору о том како су се Татари разбежали кад су видели гранату и зашто су туда јахали. а да се Кавказ дели на губерније: Ставропољску. — Хоћете ли наредити да се напери топ? — одсечним басом изненада упита Антонов с некаквом туробном пакошћу.. — Да се за трунку ниже гађало. — Када ће се овај поход свршити? Досадно ми је — рече мрзовољно. тако. Татари се разбегоше на разне стране. издвајао се метални звук. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 26 / 162 . зујећи. а до нас допре прасак експлозије. Нешто мало иза гомиле јахача појави се бео дим. nрев. кад се на Кавказу сретну људи из истог круга. поносито се одмичући од топа. Признајем. право ће у оно дрво ударити браћо моја. ту нема ничега забавног. Био је довољно паметан и тактичан да носи петроградски капут. Пешадијски официр. о војним операцијама. — Знате зашто: због предања — одговори сасвим искрено. баш жестоко! Ала се разбежаше! Гле ђаволи једни. сасвим очигледно јавља питање: откуд ви овде? И на то моје прећутно питање. не воле! — чуше се одобравања и подругивања у редовима тобџијских и пешадијских војника. у штабу је десет хиљада пута горе — рече он јетко. и пошто смо се по питањима и одговорима.. — А што је од свега најлепше — прекиде ме — то је што се сви ми који због предања дођемо на Кавказ јако преваримо у својим рачунима. У тај мах нас обави барутни дим. и нехотице пређосмо на приснији разговор. а да тиме много не вређа официрско друштво Пошто смо поразговарали о времену. ако се сад у ону гомилицу гађа. чији запаљиви део плану а бакар зазвеча. — Заиста. Антонов отрча у страну да би боље видео лет гранате. ја се с командиром чете одмакох неколико корака и седох под дрво.. ја. пребациће. Николајеве. нетакнутим ледом. јесу ли готове шницле? — упита. стао командовати како да се топовска цев упери десно и лево. него овде. а Антонов је притрчао топовском постољу. и ја сам то јако желео. — Два! — викнух. Командир чете Болхов био је један од оних официра које у пуку зову бонжурима. плаховитим речицама. Био је имућан. као тобоже. да опале — настави да ме моли четни командир. — Mало лево . кад су се окупили. пребациће — цокћући језиком рече Веленчук. у дрво ће ударити: тако је и било — ударило надесно... Да ли сте ви кадгод ово осећали? Кад читаш стихове на језику који слабо знаш. — Јест — рекох смејући се — ми сасвим друкчије гледамо на Кавказ у Русији.. Та у Русији замишљају Кавказ као нешто величанствено.... па. Тифлиску итд . ханџарима. замишљаш ли да су много бољи него што су? . као и по гледању на ствари уверили да добро разумемо један другог. Само што сам то изговорио. свакако ће неког погодити. — Па то је готово истина — рекох — већина нас . А кад би они бар знали да ми никад не одлазимо на нетакнути лед. — Све. један за другим. не знам. — Питам ја кад ће се све ово сасвим свршити? — А шта бисте ви хтели да се сврши — упитах. добро је — рече. малчице десно . Војници се размакоше. граната је била припремљена и донесена. и то сасвим! Шта је.

На срећу. увреда. само с том разликом што је пре све било на великим степеницама. нећу сагнути. а сад на мајушним.. нисам му противречио како је. Кад је наредник донео заповест да је моја чета одређена у колону. Пешадија. раскрављене земље и шљокица иња. мој саговорник желео. величанствен значај. без сумње. — На првом месту због тога што ме је он преварио. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 27 / 162 . све што је у тај мах било пред мојим очима доби нов. Све оно од чега сам ја. да сам Наполеон или Фридрих — рече у том тренутку Болхов. нисам храбар. мени је Кавказ и сад леп. и преплануло бркато лице Николајева — све ми је то.. друго. — Знате. ипак ми овде трепери — додаде он вртећи песницом по грудима. — Па ви сте и сад рекли — добацих. а главно је то што осећам да нисам способан за овдашњу службу: не могу да подносим опасности. лагано ишчезавала у угаситом плаветнилу неба сунце се указало. Плавкаст облак дима у даљини постајао је све већи и. можда управљено у моје груди. говорило да је ђуле. брзо су пуниле.. а ви не можете ни замислити шта се синоћ са мном дешавало. има ли вина? — упита зевајући. чини ми се. а ти једеш шницле с луком и тврдиш да је врло весело. као што се то увек у таквим приликама дешава. која нас је штитила. и зелени лафети. Николајеве. све одједном заћути и у сред мртве тишине разлегну се не баш сасвим мирни гласови: »Склоните се. мада ми је лакше него ноћас. — Mожда је и леп — настави с некаквом јеткошћу — само знам да ја на Кавказу нисам добро. непријатељски меци падали су тако да губитака нисмо имали. — То је он. чак и сад. Mагла се већ сасвим дигла и. док су. — А шта вреди што сам рекао. згуснувши се у облаке. и ђуле је падало иза или испред нас. Иако ме је то нетражено призкање прекомерно зачудило. једном речи. После овог простодушног узвика све моје упињање да изгледам хладнокрван и све наше оштроумне реченице одједном ми се учинише неподношљиво глупе. одлично држале. — Ја ћу забележити. — Пих. једва кријући немир што ме је спопао од минуле опасности. које је већ излетело из цеви и сад лети простором.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX — Напротив. сасвим мирно се окрећући мени — зацело бих рекао нешто пријатно. тек да бих штогод рекао. јако је сијало и весели одблесци су се одбијали од челика бајонета. то ће бити критике ради. онда би требало да сам ја сасвим сед. а на угаженом сјајном путу јасно су се видели трагови точкова и потковица. — Без икакве шале. због тога што осећам како из дана у дан морално све ниже падам. на чијем сваком степенику наилазим на милионе ситних узнемирења. — А због чега то? — упитах. нико то неће забележити. рекло би се. проклетник! — рече иза нас у тај мах Антонов и љутито отпљуну у страну — за длаку ми не закачи ноге. већ осмехнути. Горосече су радиле свој посао: ударци секира одјекивали су у шуми све брже и чешће. — Где сте узели вино? — немарно упитах Болхова. само друкчије. и у том тренутку изнад главе прозвижда нешто страшно непријатно и на два корака од нас тресну ђуле. ни један на смрт осуђен човек није за једну ноћ пропатио толико колико сам то ја. гнусоба. по предању. на пропланак. побледео сам као крпа и од узбуђења нисам могао проговорити. Mој вод су помакли напред. VII Непријатељ је заиста наместио два топа на оном месту на коме су се врзмали Татари и сваких двадесет до тридесет минута би по једном опалио на наше горосече. — Ето.. на хиљаде различитих сенки и боја мешало се у сухом лишћу шуме.. и плаво небо. пажљиво нишаниле на дим што се појављивао и мирно су се између себе шалиле. Кад сам схватио да то непријатељ пуца на нас. дизао се у висину. све је то са мном дошло овамо. момци!« — и све се очи упере у ђуле које одскаче по ватрама и посеченим гранама. што рекао Mишченков — додаде осмехујући се. ковитлајући се на ветру. браћо моја! — чу се у тај мах узрујан глас једног војника и све се очи управише далеко на ивицу шуме. — Ама ако и забележите. чуо се пуцањ.. На ивици шуме избио је дим. међутим. — Он ућута и загледа се у мене. ја сам са данашњим одредом први пут у борби. само кад се зачује звиждање гранате. У ваздуху се осећала свежина јутарњег мраза заједно с топлотом пролетњег сунца. бакра топова. ћутке је лежала близу нас и чекала да на њу дође ред. — А најчудније је то — настави — што се овде страшна драма одиграва. и заповедили да им одговара. А кад бисте само знали какву сам ноћ провео! Кад би било истина да се од страха оседи. у исти мах у дубини моје душе два гласа сасвим јасно говорила: један — Господе. већ сам очекивао да он сам побије своје речи. блатњавим. Тобџије су се. и дим ватри. као и увек. прими душу моју с миром. дошао на Кавказ да се лечим. И пирамиде од пушака. онако беспослена. други — надам се да се у тренутку кад ђуле налети. звиждање. зато што.

љутило што ми картечом не пуцамо на ону страну откуд зрна лете. узе испод пазуха и подиже. Непријатељ засео у шипраг према нашем левом крилу и почео нас јако узнемиравати пушчаном ватром. али. видело се. Нашем воду приђе генерал и заповеди да се спремамо за одступање. али силно осећање одвратности према месту на ком је неко погануо или био рањен. време је било да се то уради: ја наредим да испале последњу гранату. само је покаткад јадиковао: »Ох. опколи рањеника. сад се узнемирио: њега је. чак непотребних помоћника. љутито јекну.. Антонов се намршти. треће. који познадох. Иако му је и најмањи покрет причињавао несносне болове. Чикин се подругавао зрнима и збијао шалу. врло много крви. иако нелогично. с четком приђе топу из кога тек што је избачена граната. разуме се. С леве стране прозвижда из шуме зрно и удари у лафет. Срце ми се стеже. У боју нико не воли да гледа рањеника и ја. За једно је рекао: »ала хита«. без сумње је познато оно чудно. широко лице било се за неколико секунди сасвим променило: као да је омршао и остарео за неколико година. црвен млаз. приносећи картеч. »Погодило ме. па картечом осули. Неколико пута је мрзовољним гласом рекао: »3ашто он нас некажњено бије? Кад бисмо тамо окренули топ. некакав ведар и миран сјај беше заменио онај ужурбан и туп израз његовог погледа. И збиља. Чело му је било све у крви и преко десног ока и носа текао је густ. али после неколико минута рекоше ми да ме Веленчук зове и ја приђем колима. Све сам то много доцније сазнао. назвао је »сирочетом«. Његов ранац био је одбачен у страну. али се видело да му се она не свиђају. усне су му биле танке. друrо је назвао »пчелицом«. замоли да му се с леве ноге скине Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 28 / 162 . чему су се сви грохотом насмејали. Пушчана пуцњава постајала је све јача и зрна почеше све чешће и чешће пролетати. Нико од војника што су пунили топ ни речи не изусти — само млади редов промрмља нешто налик на ово: »Гле сад. Лака коњица с лепршавим заставицама на копљима изјаха напред. бојао сам се да се окренем. у првом тренутку сам само као у магли видео некакву масу и. он стаде страшно јаукати и отимати се. Са свих страна све чешће и чешће су се јављали плавкасти праменови дима од пуцњаве. Сви се с великом журбом дадоше на посао. па га. Рана му је била на трбуху. И рањеник збиља ућута. у пешачким четама чуше се песме и кола натоварена дрвима стадоше се ређати у позадини. »Што сте стали! Држите!« викну он. чело је приликом пада разбио о пањ. оставићемо те.« И збиља. бледе и стиснуте са очигледним напором. права битка. Жданов љутито приђе рањенику. као пре тога ни пешацима ђулад.. »Шта је. на два корака прође крај оног места на коме је рањеник лежао и непрестано јечао.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX Кретање међу војском постаде живље и очевидније. браћо моја!« — једва проговори глас. неког је од наших погодило« — помислих. па храбро. ваљда би се смирио. — Шта вречиш као зец! — оштро рече Антонов придржавајући га за ногу — ако не ућутиш. и одмах десетак њих. али у њој скоро није ни било крви. крв« — а Антонов. Његово здраво. а на окрвављеном челу и носу већ су лежали знаци смрти. У тај мах. али се по свему видело да је мисао о смрти промакла кроз свачију свест. По свему се видело да се тобџијама не свиђају пушчана зрна. чух како се зујање зрна. заповедих да га брзо одвезу на превијалиште. учинило ми се. Том осећању су приметно подлегли у први мах и моји војници кад је требало подићи Веленчука и пренети га на кола што су била дошла. одједном прекиде. узе пушке и стаде у ланац. недалеко иза себе. тешко мени! О-ох. Топ је за трен ока био напуњен. — Картеч! — викну Антонов. усред дима. То је био Веленчук. је ли ти познаник кад му се клањаш?« — говорили су они и Веленчук. треће. у нагонској жељи да се што пре ослободим тога призора. што је код војника опет изазвало смех. Али чим су Веленчука померили с места. Он је полеђушке лежао између предње стране кола и топа. намрштивши се. и водник. под утиском мучне слутње. које је лагано и некако жалостиво звиждећи пролетело изнад нас. као што то увек на Кавказу бива. На дну кола рањеник је лежао и обема рукама се држао за канате. с буком устаде. Пешадијска заштита што је близу нас лежала. Mлади редов. браћо моја!« Кад су га сместили у кола. не осврћући се на његово појачано јаукање. код сваког зрна савијао је главу у страну и истезао врат. које потмуло удари у нешто. па напуне картечом. рањениково јаукање што срце пара. затим друго. VIII Свакоме ко је бивао у борби. Поче одступање и. он чак престаде јечати и чух како тихим али разговетним гласом нешто говори друговима — мора да се опраштао с њима. а ја одох топовима. после тога звука чу се тежак пад тела и »јооој«. »Изгледа. који је увек био изванредно равнодушан према опасности. ненавикнут на пуцњаву.

— А што се то тебе тиче? Ти мораш овде остати. Чудећи се. загледа се у мене. нешто промрмља и пође даље. зове вас да пијете чај. белу и здраву ногу. јеси ли га нашао?« — чу се Болховљев глас из колибе од кукурузовине. небесни живот могла поколебати у одсудном часу. кола кренуше и он наново поче јечати и јаукати најстрашнијим гласом што душу раздире. кад стиже глас да је генерал заповедио да се крај речице начини ров и у њему до сутра ушанчи трећи батаљон К. мучно расположење после читавог дана пуног физичког и душевног умора. — Добро. кад су с ње скинули чизму и одреишли черес. Али је на три врсте шума била посечена и земљшите је било тако очишћено да се није могло познати. као да више није видео разлога да се савлађује и сматрао је да сада може себи допустити то олакшање. Толстоја) Mонета — рубља у сребру (прим. Битка је уопште срећно прошла: Козаци су. козаци. са задовољством мислећи о чаши врућег чаја и веселом разговору. Он скиде своју црвену шапчицу и. али их он заустави. Н. натуче шапку и оде на своје место. од грана и кукурузовине начинила колибице и кувала кашу. брајко! Он ми ништа не одговори. непрестано кретање и разговор у који се нисам мешао. чисто-плави облаци. На свим лицима огледала се живахност и задовољство због сазнања да је опасност прошла и наде на одмор. кроз коју се светлела ватрица. прев. смешећи се глупо. Једва се провлачећи између пушака и ватри. а полтиник је код мене у торби с дугмадима. Кола кретоше. По небу су пловили бели. Почело се смркавати. који би растерао моје црне мисли. — Ту има три монете37 и полтиник38 — рече ми. затим се хладнокрвно окрете. 36 Черес — новчаник који као подвезицу војници носе обично испод колена (прим. артиљерија. — Добро вече — рече ми Николајев пришавши к мени — изволите код капетана. тешко осећање обузе ме гледајући његову голу. наложила ватре. — У логор. код артиљерије су из строја избачени само Веленчук и два коња. те сам морао послати војнике да га доведу. Страшно. одступање се срећно завршило. лепљиво блато по ком су клизиле моје ноге. за Николајевим пођох Болхову. Х Док смо ми. коју сам осећао кроз чизме и за вратом. пешадија се снабдела дрвима и свега јој је шест војника рањено. пука и вод четврте батерије. Веленчук ми није излазио из главе. а уз то празан желудац доводили су ме у врло тешко. скидали ковчеrе. Испарење се претворило у танку влажну маглу и квасило земљу и војничке шињеле. Ја сам већ почео маштати о чорби и јагњећем буту с кашом што ме чека у логору. Последњи часови његови били су ведри и мирни као и цео његов живот. Цела проста прича његовог војничког живота непрестано ми је била у памети. И поред тога што непријатељ није престајао да нас топовском и пушчаном паљбом прати чак до гробља и речице преко које смо јутрос прешли. Влага. прекривен димљивим ватрама и пешацима и коњаницима који су ишли ка логору. док сам узимао черес у руке — ви ћете их већ сачувати. пешаци са пушкама и дрвима на леђима — сви уз буку и с песмама прођоше поред нас.) 38 Полтиник — пола рубље у сребру (прим. Он је одвећ поштено и просто живео да би се његова простодушна вера у онај будући. За једну и по купио сам дугмад. на месту где се пре видела густа ивица шуме. — Ја сам поручнику Сулимовском шио шињел. Кола с дрвима и рањеницима. артиљерци. Али се регрут само немарно окрете мени. IX — Куда ћеш? Врати се! Куд си пошао? — викнух младоме редову. он погледа у мене. кажу. 37 Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 29 / 162 . извршили јуначки напад и заробили три Татарина. О-он ми је дао две монете. Подајте му. »Шта је. — А зашто? — Па тако — Веленчука су ранили — рече он опет се осмехујући. хоризонт је постајао све ужи и по читавој околини полегле су црне сенке. — Куд си пошао? — упитах. ударали колац за везивање коња. добро — рекох — само ти оздрави. Л. сад се пружао грдно велики пропланак. Пошто је посвршавао земаљске послове. Само смо ми и трећи батаљон морали до сутра чекати та пријатна осећања. радили око топова: дрешили запрегу.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX чересок36 с новцима. који се с резервним упаљачем под мишком и некаквим штапићем у руци беше сасвим мирно упутио за колима што су возила рањеника. пешадија је већ сложила пушке.). ред.

Ја се сад не могу вратити у Русију све док не добијем Ану и Владимира. црних бркова. клањао се и одлазио. и те звездице. не марим за ту господу. па се чак почео издирати на свог господина. ађутант његовог батаљона и командир чете Тросјенко. — О чему то разrоварате. на ком је била присмочица. — Ама зашто. Николају Фјодоричу. од којих се никад није одвајао: дуванкесу. а никакву награду нисам добио? Истина. и ми смо навикли да га с њима замишљамо. да би учинио да ја осетим његову вредност. кад сам две године провео на Кавказу. — О. о стварима које немају никакве везе ни с ратом ни с Кавказом. био је савестан и вредан. И збиља. Али. халат. како ћу ја у Русији изићи на очи моме кмету. У земљу је био забоден бајонет са свећицом »Како вам се чини?« — поносито рече поглидајући своје удобно домаћинство. а без сумње и они слабо о мени воде рачуна. ипак. Ја сам га и пре виђао код Болхова. а ради њих упропашћујем најлепше године живота. Кад би било ма какве могућности да се овај живот замени макар и неким најништавнијим и сиромашним животом. Толико сам већ тиме занесен да ме мука спопадне кад Гнилокишкину даду награду. раскопчан и без шубаре. Mлади човек је често долазио к њему. У колиби. без обзира на његове смешне ствари. — Mислим да вам се учинио веома чудним наш јутрошњи разговор? — рече. па побегао кући и Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 30 / 162 . пушио их. у два војна похода сам ишао и ништа нисам добио. савијао цигарете. гитару и четкицу за бркове. Слепцов и други: треба само отићи на Кавказ. ваше благородство — одговори Николајев дубоким гласом. А после тога.. имао кола и кувара и умео је врло природно да се прави поносит. па. у колиби је било тако добро да сам пијући чај. ако ви. који је изабрао војну струку као једину могућу с обзиром на своје образовање. толико се збунио да је једва могао изговорити: »Ето. Ану о врату и мајорски чин. да нипошто нећу отићи одавде док не постанем мајор с Владимиром и Аном о врату. долазећи овамо. наредио да се све спреми за казну. а ја сам. Кад се смејао. као што сам се. Он је знао своју војну службу. — Па ето. јесте ли уморни? — Нисам. али о којима никад не треба говорити.« сасвим се сплео. трговцу Котељникову. јункера. па да се окитиш ордењем. — Зашто? Треба. као што кажете. Те ситне очи биле су најупадљивији део његовог лица.. премда је било опште мишљење да је веома ограничен. сву будућност своју. тобоже и не слушајући Болховљев одговор. Али у тај мах Кирсанов угледа мене. ја се не бих ни за тренутак двоумио. увек је био при новцу. кажу. А и зашто би? Mени се само учинило да сте ви исувише отворено говорили. о пријатности овдашњег службовања. али кад је видео све спремно. мојој тетки из Mоскве и свој оној господи. — поче Болхов. али таква ти је човекова природа: нећу да знам за њих. То је био тип сина сиромашног руског племића. осећате да нисте способни за овдашњу службу? — Али кад још више осећам да нисам способан да се вратим у Русију са оним чином с којим сам из ње отишао. румених образа и ситних. достојанство команданта батаљона опет је захтевало да прекине одговор и стави ново питање: — А добра је била данашња битка. помрчину и Веленчукову рану. И сви то очекују и траже од нас. Николају Фјодоричу?« Болхов каза моје име и у колибу одмах уђоше три официра: мајор Кирсанов. заједно с развученим уснама и испруженим вратом. коме жито продајем. ја могу . После једног од оних тренутних ћутања која каткад прекидају и најживљи разговор. онда држ'се«. и који је свој официрски позив ценио изнад свега на свету — тип безазлен и мио. а затим устајао. а има ствари које сви знамо. две године овде. И ово је традиција.. каткад су добијале веома чудан израз неразумности. а кад му је пијани посилни све покрао. већ одавно сам о томе мислио. и говорио: »Ја ретко кажњавам. али кад ме до тог доведу. стидљив.. поздравио би се. недавно од јункера произведен заставник. Разговарали смо о Mоскви.. сео у кутак и по неколико часова ћутао. он га је. упропастићу сву срећу. а мени не. Николају Фјодоричу — упита он улазећи. — Зашто? — понови он. вероватно. је л'те? Ађутант батаљона био је млад. на сувом сукненом огртачу. Али. одвео до страже. сјајних и влажних очију. Кирсанов је средњег раста и дебео човек. Кирсанов се у пуку опходио и понашао боље од свакога другог: потчињени га нису грдили а старешине су га цениле. толико држим до себе. од њих су остајале само две влажне звездице. седео Болхов. ето. погледа на добош и упита: — Па. Болхов се смешећи загледа у мене. XI У тај мах чу се споља глас команданта батаљона: »С ким сте то. Крај њега је кључао самовар и стајао добош. која живи у Русији и коју су утврдили Пасек.. и надао. блага и мила лица. — Није. та ми . У пуку су причали о њему да се хвалио како је према свом посилном правичан а строг. видиш . само нека је без опасности и службе. сасвим заборавио влагу.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX — Довео сам rа. скроман и тих младић. — А зашто не пређете у Русију? — упитах.

већ преко десет година на Кавказу — рече Болхов. вама је мило што имате двоструку плату? — рече мајор ађутанту батаљона.. брр! ... Болхове? — додаде он. — Јуче сам.. Улазећи у колибу он умало не проби кров главом. Зар не ? — додаде он иако су сви ћутали. — Јест. — Ја мислим. и све тако . да је било сасвим друкчије. Mлад човек. питајући за Русију као за некакву Кину или Јапан. добио писмо из Русије — настави очигледно желећи да промени разговор — пишу ми да. на првом месту.. питао ме зашто ја овде служим. врло лепо су ме примили.. извади часовник и погледа у њега. Шта ћете ви тада радити са осмом четом . и ја сам им тако причао . стално се обраћајући мајору. А и славно сам се хранио та два месеца. Како? — упита. што смо. Николају Фјодоричу. па онда — збогом остајте. капетан Тросјенко. ретке доброте у опхођењу са својим друговима и потчињенима. свуда су ме примали као неког царевог ађутанта. Авраме Иљичу? — рече Болхов.. Он нешто запева и опет погледа на часовник.). а неустрашиво отворен. Он се стаде смејати. и таква чудна питања стављају. Верујете ли. Је ли тако. Пишу ми да ли може бити љубоморе без љубави . не чекајући да неко нешто каже — на нас Кавкасце тамо врло лепо гледају. Је ли тако. ха! — прсну он у свој глупи смех. знате. Рекли би: какво је ово чудо дошло. у Русији је добро — настави као да су му реченице сасвим природно текле једна за другом. а? — додаде. шта је? — упита. разговарала је са мном и распитивала се о Кавказу. да је нисам знао. и ја сам неколико пута слушао како се безазлени младић брани и. мајоре! Али је мајор био незадовољан и оним како се стари капетан пре тога њему обратио. — Разуме се.. млади човече. зашто Ану. знате. Николају Фјодоричу.. спазивши моје њему непознато лице. питају: зашто сам сабљу добио. скоро је шеснаест. зашто је Кавказ добар — настави. зашто ви служите на Кавказу? — Ја зато. — Каква питања? — упита Болхов.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX од тог доба није смео да погледа у очи свом Чернову. ви сте се мало и хвалисали. Николају Фјодоричу? А и што ће ми Русија! Свеједно је... а не одговори капетану. да је сад наша плата врло велика — настави он — млад 39 Шолфеја (шалфеја) — ракија од крушака (nрим. овде ћу кад тад погинути. да готово није достојно ни постојања. другу је свом снагом своје душе мрзео.. Ја бих показао како се пије . то јест. пошто је неколико минута ћутао. — Еј. човек за кога је чета којом командује постала породица тврђава у којој је штаб — отаџбина. Другови му нису давали мира. чудна питања . — Кад сам педесет друге године био у Тамбову. а што је главно — он је био човек прекаљене мирне храбрости. био је стари Кавказац у правом смислу те речи. није имао никакве потребе да издаје наредбе. па. Прави Азијат. зашто Владимира. ред. — Каквих десет. — Заповеди.. — Заиста. — Ха. — А кажите ми. знате. — Па ето. пажљив поглед. ућута и упре у мене мутан. хоће овде да се прослави. нека знају како Кавкасци пију. то је потребно. Не би слава напразно прошла. — Николај Фјодорич. да се шолфеја39 донесе. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 31 / 162 . а певачи — је'дино задовољство у животу — човек за кога је све што није Кавказ толико достојно презирања. Загледају моју златну сабљу као неку реткост.. одвикао сам се и да идем и да говорим руски.. — А је ли добро тамо у Русији? — рече Тросјенко. — Пошаљите по дежурног у батаљону — викну Кирсанов.. Сама губернаторка... — Знате. — А о чему сте се разговарали? — упита мајор. разуме се. не обазирући се на намрштеног мајора... затим се одмах сагну и седе на земљу. иако му то. Шта велите — додаде осмехујући се — да пијемо... Како? Ето. Трећа личност. Влажно. Болхове. Како? — Ја мислим. био сам потпуно уверен. знате.. погледајуђи нас све редом. то је страхота! — Та шта говорите! Ви сте извесно лимунаду пили.. чико. па чак и дрзак у опхођењу са ађутантима и бонжурима. Николају Фјодоричу. знате. кад сам код губернатора ушао на бал. уверава да то није истина. ја тамо никад нећу отићи — настави Тросјенко. црвенећи до ушију. — Ја налазим. веома. иако. виши официр са Аном и Владимиром — то у Русији много значи . — Јесте. опет сам био уверен. Авраме Иљичу. прву је он волео. — и сећаш ли се шта је Јермолов рекао? А Аврам Иљич је само шест . уопште није било потребно. али што смо за та два месеца шампања попили. све што је било Кавказ делило се на две половине: нашу и туђу. па се сад очевидно најежио и тражио уточиште у својој величини. Упитаће: где је Тросјенко? — Погинуо је. нецрестано су га тиме пецкали. — Гле сад! — осмехујући се рече Болхов. — Дакле. ми сви по закону дужни служити. које је однекуд мрзео. Та ја бих тамо тако локао. — Па ти си.

чак може и малу раскош себи допустити. — Ја ћу вам рећи — прихвати Тросјенко — ма како рачунали. Mожете ићи....Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX човек може врло пристојно живети. обојке је дивно носити — рече Крафт после једног минута ћутања и с нарочитом милином изговори реч »обојке« — знате. допустићете. — Добро. — А јесу ли послате извиднице? — Послате су. Николају Фјодоричу? — А. — Јест. на велико чуђење и незадовољство капетаново пољуби га у уста. — Па шта бисте ви још хтели. само што се . млади човече! И ја сам био заставник. брате. — Ама што ти. Авраме Иљичу. видиш. — Све унапред узимамо плату — ето вам рачуна — рече Тросјенко и попи чашицу вотке. Тако вам је. И кад израчунаш. а тек чизме? Ја готово сваког месеца по једне поцепам.). може се добро живети. — Дакле.. — поче он. — Потребни су вам мундир и чакшире. Верујте. Нови гост. »То је Немац који хоће да буде добар друг« — помислих. ништа ти не остане. тако као девојчица гледаш? — настави он обраћајући се заставнику који је тако црвенео.. Па ви знате господо. то је чак и много.. боrами. назвавши је горилком. ето. Mајор зашкиљи очима и дубоко се замисли. И Тросјенко нам. Авраме Иљичу? А дежурни вас тражи.. рецимо. онако просто. Капетан Крафт заиска вотке. Пошаљи овамо каквог младића из Русије — виђали смо ми њих — одмах би се код њега јавили те некакви грчеви. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 32 / 162 . — Богме. — Још кажите да војници могу кувати кашу. ми смо рачунали шта је потребно официру — настави мајор. — Разумем.. Док одслужиш колико ја — настави. прев. одмах ућута и пусти мајора да издаје своје заповести. Даље.. Крафте — рече Болхов. Ево па рачунајте додаде и сави мали прст леве руке. вреди два гривеника. по руски. педесет рубаља за две године. Ето видите . постао јунак. — Уђите. и ви сте ту? — рече окренувши се Тросјенку. те реуматизми. убруси. шећер и дуван. увек излази да наш војник мора гладовати. пушимо дуван и вотку пијемо. — Они је већ кувају. а у ствари излази да ми сви живимо. — Ја то само набрајам. како се мени учини. XII Mоје нагађање одмах се обистини.. а оно по дугим војним маршевима не можеш чакшира да најамиш. снисходљиво се смешећи на нас. — Дакле. знојио се и смешкао да је човеку било жао погледати га. то чини сто седамдесет и пет. обојци — све се то мора купити. Ипак вам остаје око двадесет рубаља за раскош..Је ли тако. не. — Онда однесите заповест четним командирима да буду на што већем опрезу. окренувши се заставнику — и ти ћеш научити како треба живети. а ја се ево овде 40 Абаз — персијски сребрн новац. — То је. провуче се до њега и. Авраме Иљичу — бојажљиво рече ађутант — иако је двострука... а сад сам. испи чашицу и што игда може хракну. како се он с посилнима опходи. али. па знам. — А. чај. кад се паметно распореди. ми данас начинисмо лом по пропланцима Чечне . не може. — Та шта ми говорите. Авраме Иљичу — бојажљиво рече ађутант — ништа не остаје за чај и шећер.. а гривеник десет копјејки (прим. кошуље.. — Шта је. . Ви рачунате једно одело за две године.. брате. мора коњ имати . затим на храну сваког дана по два абаза40 . rосподо. према томе. је ли тако? — Тако је. јесте ли обишли ланац? — Обишао сам. — Није то ништа. Затим рубље. Шта? У тај мах кроз отвор колибе промоли се бела глава са спљоштеним носом и чуше се оштре речи с немачким нагласком: — Ви сте овде. Дакле: двадесет и пет и сто двадесет и тридесет. пијемо чај. иако је било мрачно. мили капетане. по двадесет и пет рубаља годишње иде на одело. Висока људска прилика у мундиру главнога штаба уђе на врата и с великом усрдношћу стаде се са свима руковати. па затуривши главу. и ја сам био такав као ти. — Хајде да срачунамо. исприча целу причу о заставнику и његовом посилном иако смо је већ хиљаду пута чули. превијајући се од смеха.' је ли тако? — Тако је . за коња са седлом и за одржавање тридесет рубаља — и то је све. угледавши дежурног официра.

. како'но се зове? — и приповедач. ја сам једва дочекао ту прилику да бих отишао мојој чети. тражећи реч. неки у сену. па. добро је — идемо даље — друга баријера. »Све лаже — рече.. и Чикин.. на лицима свих војника што су око ватре седели прочитао сам то исто осећање. И Крафт нас све размаче.. узе његову руку и с великом осећајношћу је продрма. не плашите се! Оба ока отворите! Ко заостане. Mислио сам да су до мог 41 Рјабко — двопек са машћу (nрим. то је прави Кавказац. — Јест. — Ево. Непријатеља ни живе душе. знате. Дакле приђемо. просто литица. и моја постеља. пришао мојим војницима. ноге. остало још тринаест. Н. окрећући у ватри котлић у коме се кувало рјабко. прави пакао .. пуцкарање грана на ватри. Близу нас чуло се одмерено хркање. затим пушчана зрна .. Антонов ми начини место. Видиш ... за мном!« Приђемо ми. јунаци. прогура се до Тросјенка. и све. — Није. настаде таква ватра. у нашој војничкој служби нема поговора. замаха рукама. капетане? Тросјенко климну главом у знак потврде.. — Литица — рече Болхов. Код најближих ватри ја сам на осветљеним местима запазио прилике голих војника како изнад самог пламена машу својим кошуљама. Велики пањ лежао је на жару и тињао. О. те ти и нехотице дође воља да му кажеш. поред слушања разноликих прича о двема баријерама. то ја ценим! Е. ама како'но се зове? . — окренувши се мајору поче Крафт веома живо и стаде неумесно млатарати рукама. — Опет литица — добацих. Тросјенко изиђе заједно са мном. погледам. Кад смо се приближили првој баријери. Али мајор. Л. како'но. Уз то он попи још чашицу вотке.. капетане. Свуд око нас пламтеле су ватре и на малом простору око себе обасјавале црне сенке војника. распламсало. зажмури. ја се окренем и рекнем војницима: »Mомци...« С руским војницима. Тек. тих говор и каткад звецкање пушака пешадије. кад смо у блату до колена преноћили. зачудисмо. погледајући час у једног час у другог. — Одмах пушке на нишан . знате. међу последњима био је и млади регрут. Тада сам био при главној команди. а сутрадан кренули на баријере. неки око ватре. Наше се јунаштво.41 Жданов који је штапићем замишљено шарао по пепелу. одједном погледа у саговорника тако мутним и дремљивим очима да се Крафт окрете од њега и поче да говори мени и Болхову. верујете ли. У Тросјенка није ни једанпvт погледао доrод је причао. — Боже сачувај — настави он љутито — није литица.. Док ти одједном граната . О. Тек што ми тамо. знате. напућивши доњу усну. гледамо. са својом вечито нераспаљеном лулом..« Ви знате. чујте: чим смо сутрадан ујутро пошли главни командант ми рече: »Крафте. — Само да видите. један војник. При слабој светлости жара ја сам једва назирао мени позната леђа. рекло би се да свако осећа ту мрачну тишину и боји се да наруши њену мирну хармонију. ми можемо рећи да смо овде четрдесет пете године све искусили — настави — ви сте. У тај мах неко ме испред колибе зовну.. — Е. ура! та-тра-та-та. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 33 / 162 . гледамо. ка-ко'но . трећи војник. По свему се видело како се мучи. Седох поред њега и запалих цигарету. а она иста влажна магла сипила је с мрачнога неба.. Сви се. који је. То је био Mаксимов.. — Није .. Пружите ми руку. већ спавао. XIII Већ је била мрачна ноћ и само су ватре тмоло осветљавале логор.. главе. Ту је . знате. жжж! жжж! жжж! Ја рекнем: »Напред. и ми смо за један дан заузели петнаест баријера. — Mожда река — рече Болхов. али мрачна глуха ноћ давала је свој посебан тајанствени тон читавом томе кретању. Mирис испарења и дим од сирових дрва ширили су се по ваздуху и штипали за очи. ја видим.. који се примакао уза саму ватру и. та како'но се то зове — и он некако бесмислено одмахну руком. ходали су по простору од петнаест квадратних сажења и разговарали. та како .. ја видим другу баријеру — не може се ићи.. литица — рече он брзо. Толстоја). — О.. кад сам ја.. боже мој. Кад сам проговорио. били тамо? Сетите се ноћи између дванаестог и тринаестог. својом руком ћу га исећи. треба просто говорити. знате. руку на капу: »Разумем. ваша светлости!« — и одем. како је изгледало. Остали су се већ поразмештали ради одмора: неки испод кара. кад смо се неколико корака одмакли од колибе — он није ни био на баријерама» — и Тросјенко се тако доброћудно насмеја да и мени би смешно. — Шта велите? — додаде и пажљиво се загледа Крафту у очи. осетио сам да мој глас друкчије звони. заузми оне баријере. Сећате ли се. та како'но? ..Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX укотвио — овде је и моја кућа. Још много војника није спавало. више пута чуо ту причу. како'но? Боже мој. Око њега су седела само тројица: Антонов. већ . А како ми је. сад је сасвим друга ствар. пошто сам се опремио. Е.. мора бити... како'но. други војник.

— Ви. и кад се сваке секунде могу Татари прикрасти и осути плотун на нас. Ето. па подофицир заповедио двојици војника да узму бомбу. ни о предстојећој опасности. извукавши се испод коња под собом убијеног. Просто несрећа! — није нам ни на крај памети било да топове одвучемо. и не воведи нас во искушеније. — Јест. Размислимо ја и Аношенко — то је био стари тобџијски подофицир — шта управо да радимо. Ватри приђе Mаксимов и седе поред мене. да будет воља Твоја. тек да се говори. отрче и баце је у јаругу. да узмем ватре и запалим лулу — рече. Усред дубоке ноћне тишине разлеже се сложан хор мушких гласова: »Оче наш. Кад стојимо. или као да се никад није ни десило. ни о рањенику. Кад се утиша и последњи одјек. Тамо је било велико разгранато дрво. — А што сте га оставили? — упитах Антонова.« — Тако је четрдесет пете године у овом крају један наш војник био контузован — рече Антонов кад смо метнули шапке и опет поседали око ватре — и ми смо га два дана на топу возили . баш као да је то било бог те пита како давно. Чикин је причао о примању ствари у Тифлису и о тамошњим ученицима. сад. а нарочито на Кавказу. које он није хтео ни да понови. кад сам га у парку будио — рече Антонов. — Пешаке смо послали у логор по вотку — рече Mаксимов после подужег ћутања — овог часа су се вратили. с пушком и ранцем приђе ватри.. скромност. ућута и опет поче пушити своју лулу. и како је војници нису бацили близу пуковникова шатора. ратни покличи. — Подофицир каже да су нашег видели. ето тамо му је најгоре било. а чим кренемо. иже јеси на небесјех! да свјатитсја имја Твоје. без лажног јуначења. обукли му Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 34 / 162 . јако на небеси и на земљи. преврћући пањ који је тињао. Жданов први устаде и скиде шапку. њему треба мир. сећаш ли се. — Јест. да придет Царствије Твоје. но избави нас от лукаваго. Mлади регрут одмах подиже више ватре своју малу главу у црвеној шапки. и остави нам долги наша. Дух руског војника није као храброст јужних народа да се полет брзо разбукти.. — Имао је јаке болове у трбуху. чак је и Чикин опазио да га не слушају.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX доласка говорили о рањеном другу. запалите: ватре је доста — добаци Чикин. безазленост и способност да у опасности гледа нешто сасвим друrо. не зна се зашто. кад се у лабораторији запалио носац на напуњеној бомби. смрт га није јутрос напразно походила. из свег гласа јауче. коњаника који. Шевченка? . дреши колан да би скинуо седло. — Он пљуну у ватру. Чикин му направи место. официр погинуо. — Допустите. је ли још жив? — упита Антонов померајући лончић. Богом заклиње да га оставимо. говори. па га је цео вод оштро напао због тако страшних речи. У Жданова је било овлаженог двопека. Усред мртве тишине чу се иза нас пуцањ у логору. Mи се сви угледасмо на њега. Али кад нас је он почео јако нападати. па су нам три војника код топа погинула. Mени се само учинило да су им лица мало туробнија него обично. дакле. јуначење. умро је. сви су слушали Чикиново причање пуно досетљивости. ми смо се некако и наше батерије манули. Ко се не сећа случаја при опсади Гергебила. али је причао. правог руског војника никад нећете видети хвалисавост. напротив. хљеб наш насушни дажд нам днес. он за време опасности прећуткује и заобилази оне догађаје који би могли лоше утицати на дух другова. великих зализака и дугачких бркова. Пешак замаха главом. — Ето. — Шта је. јакоже и ми остављајем должником нашим. па и охлади. а нама је опет жао било. жељу да се занесе. — Гле. а нико и не помену ни о данашњем боју. — О четрдесет петој години и о Дарга — одговори Антонов. и сви заћуташе. рекао како му се чини да вод неће ни изићи одатле. земљаци. узели смо га и метнули крај рањеника. песме и добоши: напротив. који је био више јаруге. поредак. Тако смо и одлучили. а не опасност — то су главне одлике његове природе. Било је блато. Ја сам увек и свуда.. али ни помена о томе. њега је исто тако тешко распалити као и нагнати да клоне духом. Нашта добошари одазваше се на њ и стадоше ударати повечерје. прислонили га уз оно дрво. — Најгоре је што је под Индијском планином било блато — додаде један војник. тренутно се загледа у Mаксимова и мене. затим брзо спусти главу и уви се у шињел. запазивао ретку обазривост нашег војника. Још се сећам како је 1852. већ је понели даље да не би пробудили господу што су у шатору спавала. зажмури и чучну близу нас. Жданове. нису баш пажљиво слушали причу Чикинову. који је у првом тренутку само жалио за пробијеном новом бундом. — Глупост! — рече Жданов. — Није. распали у часу опасности. па смо га тако и оставили под једним дрветом. Видео сам војника рањеног у ногу. године у једном одељењу војске неки млади војник за време битке. кад је у свачијем уму морала бити мисао о Веленчуку.. па су обојица у комаде разнесени. свачега је тамо било — додаде. У тај мах војник пешак. а Богом заклиње и моли — па како би било да га оставимо овде. онда му ништа није. земљаче. жив и тако неће остати. Код руског. Њему нису потребни подстицање. извесно о Дарги причате? — обрати се пешак Антонову.

претворивши се у жар. ја и Пацан што је сад на одсуству. У почетку Жданов је сасвим непомично седео и није скидао очију са жара који је тињао. шкрипећи прође ка гробљу да се сахране искрвављени покојници. или кад си сам кадар да радиш. — Па како да кажем? Ето Жданов. са залива дува ветар и ковитла се магла. тамо висока. леже у сенци иза ватре. прев. прекорачи брвно и одгеrуца топовима. Одозго се спуштала она иста тегобна магла. На Северној дневни рад помало почиње замењивати ноћни мир: негде прође смена стражара звецкајући пушкама. Више их неће бити. звецкање стражарских пушака и пригушен разговор. — А је ли био од бољих војника? — Па онако. он чак и заплаче. у гомилама лежи близу пристаништа. — А давно си им писао? — Кад сам се вратио с Дарге. додаде — та свачег је тамо било. Или су умрли. — Како да нисам писао! Два сам писма послао. 15. а његово лице. — Mного је тамо разних наших војника остало. — Ето. — Како би било да берјозушку отпеваш — рече Жданов Антонову. па. или онако не шаљу. влаге и говедине. На лађама мукло избија осам. војници из разних 42 Mаџара — врста товарних кола на Кавказу (прим. још ће бити око шест војника. онамо лекар већ хита у болницу. Антонов престаде с певањем. устаде. угаситоплава површина мора већ је збацила са себе ноћни сумрак и очекује први зрак да би затреперела веселим сјајем. па се окренут заруменелом истоку. године.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX чисту кошуљу. Жданов устаде. најзад он устаде и. што значи да у сиротињи живе. његове седе бркове. па ипак слаба вајда. мило ти је отићи. у ваздуху се осећао онај исти задах влаге и дима. — А што да идем — рече Жданов — кад два брата једва могу да се исхране. машући главом. покаткад би запламсао и обасјао Антонова. месо. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 35 / 162 . — Кад је неки пут засвира Филип Антонич. тешка маџара. Антонов запева »берјозушку«. грожђе итд. брашно. обасјано црвенкастом светлошћу. црвено лице и ордење на шињелу којим се огрнуо. а кад би он тренутно заћутао. простревши шињел. и тако га оставили. изгледало је врло суморно. па куд бих онда. којима је малтене до врха натоварена. покаткад прекидано одјеком пуцњаве у Севастопољу. главу или леђа. Већ двадесет и пет година служим. — Не. — А тај наш Пацан заседео се на одсуству? — рече Чикин. — Па добро је отићи — рече Антонов — кад си из имућне куће. — А шта је с њим било. и усред мртве тишине чуо се глас тужне Антоновљеве песме. нисам одлазио — мрзовољно одговори он. тек мени се учинило да он одиста плаче. уздахну. Доњи део пања. — А да ли у нашој батерији има још много војника који су у Дарги били? — упитах. — А зар им ти ниси писао? — упитах. затим се јагодице близу ушију почеше све брже и брже мицати. или Веленчукова смрт и ово гадно време довели у такво расположење. снега нема — све је црно. — Чини ми се. али јутарњи оштар мраз штипа по лицу и пуца под ногама. — Је ли у Даргу? — упита пешак. леденом водом умива преплануло лице. Да ли су ме његово врпољење и стењање док се намештао да спава. јуна 1855. а и код куће ће ти се обрадовати. — А јеси ли ти одлазио на годишње одсуство? — упитах Жданова. спусти ноге и наслони главу на брвно. даље нечије чизме. СЕВАСТОПОЉ У ДЕЦЕMБРУ Јутарња румен тек што почиње бојити небески свод изнад Сапун планине. па још и мене војника да хране.). послао сам последње писмо. А ко би га знао да ли су и живи. то је најмилија песма чика Жданова — шапатом рече Чикин. а удаљено непрестано хујање мора. брзо крсти и моли Богу. Прилазите пристаништу — изненађује вас необично заударање каменог угља. опростили се с њим као што треба. бог ће га знати — настави Антонов. разчепрка лулу.. ђубрива. на хиљаде разноврсних ствари — дрва. као припев Антоновљевој песми. — Друга смена! Mакатјук и Жданов! — викну Mаксимов. а одговора ми не шаљу. И оде од нас. повукавши ме за шињел. скоро је годину дана како га нема. био је обичан војник — рече Жданов. унаоколо су се виделе оне исте сјајне тачке ватри што су се гасиле. који се у тај мах био налактио на колена и зунзурао некакву песму. овде војник изишао из земунице. чули су се тихи гласови ноћног кретања у логору — хркање. кошеви.. поново зажмири. једино нарушава јутарњу тишину.42 коју вуку камиле.

и у Графској луци пристане уз обалу међу многобројне сваковрсне чамце што су ту привезани. као тачке малене. беличасте градске зграде. слушате равномерно ударање весала. 468. пуни најразличитијег света — војника. навали да престигнемо једрењачу. Жене продају колачиће. што се на тој страни виде. које сте ви стекли по причању. обојица. одједном појавио и стао ширити високо изнад Јужног залива. — Гле ти. те ћете. како вам се чини. гласове који по води долећу до вас и величанствену пуцњаву која. загледавши се у беличаст облачак дима што се. морнари. и лепе. одлучности — ничега од тога нема — ви видите радне људе. жагорећи. Око вас море већ блиста на јутарњем сунцу. лепог града и прљавог војничког бивака не само што није лепа већ даје утисак најодвратнијег нереда. — Ваше благородство. деца и трговци. генерал у лаким колима. у Севастопољу постаје све јача. спремности на смрт. напомену на стр. и сам погледајући пароброд. стоје коњи. морнара у црном и жена у шареном. мало ћете посумњати у оправданост мишљења о јунаштву бранилаца Севастопоља. који овде-онде тужно штрче. зелени топови. картечи и од ливеног гвожђа топови разнога калибра. заспали војници. и на лицу војника што с носилима чекају у трему негдашње Општине. и свој посао — свеједно да ли је то појење коња или превлачење топова — врши тако безбрижно. у страху да не укваси своју ружичасту хаљину. Лево лепа кућа с римским бројевима на троугластом надвратку. топовски лафети. неминовно ћете се преварити у свом очекивању. осврнувши се да би осмотрио правац који крмом дајете чамцу — десно крмом.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX пукова. понегде прођу козак и официр на коњима. самопоуздано и мирно. где је експлодирало! — после дугог ћутања рече младић. равнодушно опљунувши руке.45 а одмах ту на првим степенима леже зарђала ђулад. па тумарају тамо-амо не знајући шта да раде. прекорачите полутрулу лешину некаквог алатастог коња. и приђете крми. без ранчева и без пушака. свађају се. 44 Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 36 / 162 . официри. збуњености. ћутећи.43 и црне врхове катарки. потопљених лађа. Узалуд ћете тражити ма на чијем лицу трагове ужурбаности. у чијим отворима стоје некакви мали топови. мало даље велики поплочан простор на коме леже некакве огромне греде. и. морнара. тискају се туда. нуде вам своје услуге два-три некадашња морнара. преносе товаре на пароброд који. седећи крај барикаде. као да се то дешава тамо негде у Тули или Саранску. и на лицу оне девојке која. Изаберете најближи. трговаца. и у вашим жилама крв почне брже тећи. мирно заузете свакодневним пословима. прекорети себе што сте се узалуд заносили. описима 43 В. својски замахују веслима. руски сељаци са самоварима вичу: врућ збuћењ. која се назире тамо далеко на блиставом хоризонту мора. Али загледајте изближе лица тих људи што промнчу поред вас. Отиснули сте се од обале. промичу гомиле војника у сивом оделу. збиља. пролазе кола са сеном. Јесте.). Тај исти израз читате и на лицу оног официра који с беспрекорно белим рукавицама пролази мимо вас. у којима се ковитлају слани клобучићи што их весла подижу. Подзиданом обалом. који близу чамца лежи у блату. — То он данас из нове батерије пуца — додаде старац. на њему је Корнилов живео — додаде старац. жена — пристају уз кеј и отискују се. Десно улица препречена барикадом. стоји близу скеле. ако први пут улазите у Севастопољ. престигне тешку једрењачу. с ранчевима и пушкама. Гледате пругасте огромне пароброде раштркане по заливу. — Хоћете ли на Графску. или чак заноса. гледате пенушаву беличасту линију бона. и вашу душу мора прожети осећање некаквог јунаштва. са џаковима и бурадима. пуши. непријатељску флоту. Толстоја). — А на њему су још сви топови — рече плавокоси младић. обојене ружичастим зрацима јутарњег сунца. пред вама — стари морнар у огртачу од камиље длаке и млад плавокос момчић. ваше благородство? Изволите — устајући у чамцу. испод кога стоје војници с крвавим носилима — свуда видите немиле трагове војничког логора. и пенушаве млазове воде. — Хајде. поноса. ходају војници. гранате. nрев. сељачка кола. праћен оштрим праском гранате. — И ваш чамац брже крене напред по намрешканом широком заливу. 45 Збићењ — медовина са зачинима (nрuм. чамце што се крећу по сјајном плаветнилу мора. Погледајте макар оног војника коморџију који води на појило некаква три дората и тако спокојно нешто мрмља себи у недра те је сигурно да неће залутати у тој разноликој гомили коју и не опажа. и на лицу морнара који. пуше. крај којих седи морнар и пуши лулу. приватни чамци. натоварену некаквим врећама. разгледајући пароброд поред кога пролазимо. црне. може бити. Кад помислите да сте и ви у Севастопољу. Војни пароброд »Константин« (Прuм. жене. ковчези и ногаре за пешаке. прелазећи улицу скаче с камена на камен. Mишка. и схватићете нешто сасвим друго. Први утисак биће вам неминовно најмучнији: чудна мешавина логорског и градског живота. димећи се. терајте право под »Кистентин«44 — каже вам старац морнар. — Него шта: он је нов. Н. јер неумешни војници не веслају равномерно. вама ће се чак учинити да су сви преплашени. Л.

Говорећи то без предаха. подбула и бледа лица. до рамена му је одсечена. рекао бих у листу ме тишти. само кад су почели кожу навлачити. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 37 / 162 . да младе поучава. — То је моја домаћица. — Шта је с њим. ваше благородство. То је плав човек. седећи на војничкој постељи. што је раније била севастопољска Општина и у чијем трему стоје војници с носилима — ту ћете видети браниоце Севастопоља. а унутарња јака ватра. само као да су ме нечим врелим боцнули у ногу. Ја велим »бојажљиво питате« зато што патње. Оно. док ти ме он удари у ногу. који лежи на поду и. окренувши се и. — Е. али врло слабо — каже она шапатом. сад ме нимало не боли. спазите да он нема ноге до изнад колена. ваше благородство. иако ми није род. том стидљивошћу од своје властите вредности. — Јеси ли одавно рањен? — Већ је шеста недеља настала. једних на војничким постељама. та жена поглeда час у вас час у морнара. не стидите се тога што сте тобоже дошли да гледате паћенике. знате.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX и јеци са Северне стране. свратите у ону кућу преко пута. женска посла — глупости говори.« Почињете да схватате браниоце Севастопоља — и пред тим човеком се због нечег стидите за самога себе. Тек што сте отворили врата. о његовим патњама. да би видео плотун наше батерије. је ли у бунилу? — питате жену која иде за вама и гледа у вас мило као у сродника. како бисте му изразили своје саосећање и дивљење. воле да причају своје патње и да чују речи љубави и саосећања. Погледам. боли ли те сад? — Не. која прожима све делове мученикова тела. а већине на поду. — Хвала Богу — додаје — сад ћу на отпуст. У тај мах прилази вам жена у сивкастој хаљини на пруте. или. отидите на бастионе и погледајте браниоце Севастопоља на самом месту одбране. као да је не слуша. — Па како је. ваше благородство — каже вам морнар с таквим изразом лица као да вели: »Та ви јој опростите. Не верујте осећању које вас задржава на прагу дворане — то је ружно осећање — идите напред. зауставио носило. Зна се. ту ћете видети страшне и тужне. — Није. Хтели бисте да му кажете врло много. нека ти Бог да да се што пре опоравиш — кажете му. чупка платно узглавља. плаве оловне очи упрте у висину. одједном вас запрепасти изглед и задах четрдесет или педесет рањеника за ампутације и тешких болесника. онако рањен. повезана црном марамом. који. Улазите у велику општинску дворану. — А зар те није у том тренутку болело? — Нимало. Сува. али не можете да нађете речи. — Ја сам га данас чајем појила. — У срцу го—ори. о неподношљивом стању у коме је био четири недеље. лежи полеђушке у таквом стању да се види како га муче јаки болови. како изгледа. у неиздржљивим мукама очекује смрт. Пролазите између постеља и тражите лице мање намрштено и измучено. Затуривши леву руку назад. главна је ствар. почео одмицати ка другој мазгали. прати благим погледом и као зове да му приђете. узвшдене и забавне призоре коiи вас запрепашћују и уздижу душу. о томе како је. Али пре но што посумњате. Лице му и тело некакве циметасте боје и мршави као костур. па застанете пред другим болесником. а ноге нема. — Како си то био рањен? — На петом бастиону. само кад је ружно време. отворена уста једва пропуштају кркљаво дисање. не размишљати много: чим не мислиш. као да и вас обузима. који пресвлачи рубље. а испод смакнутог покривача вири остатак десне руке умотан завојима. још чује. ипак се треба сажалити — а он готово није ни пио. а њене очи блистају од некаквог ванредног заноса. ваше благородство. сем дубоког саосећања некако уливају и бојазан да не увредите онога ко их подноси. она се умеша у ваш разговор с морнаром и почне причати о њему. а иначе доста добро. а после? — И после није болело. и немо се поклоните пред том ћутљивом и несвесном узвишеношћу и духовном снагом. — У ногу — одговара војник. Једне руке уопште нема. Све је горе ако човек мисли. боље. а и велико поштовање према њему. али у исти мах и сами. или сте незадовољни онима што вам на ум падају. коме ћете одлучити да приђете и да поразговарате. — Где си рањен? — устежући се и бојажљиво питате једног старог. Он бодро седи. Mало даље видите старог војника. али вас не види и не разуме. чим је прво бомбардовање почело: наперио сам топ. рекао бих гуле ми је. не стидите се да им приђете и поразговарате с њима: несрећни воле да виде људско саосећајно лице. — Е. — Како се осећаш? — питате га ви. ако већ сам не може пословати. омршавелог војника који вас. по наборима покривача. па како су велики кнежеви разrоварали с њим и даровали му двадесет пет рубаља и како је он казао да опет хоће на бастион. ништа те и не боли. Тежак задах мртвог тела још јаче вас поражава. Рањеник окреће зенице према вашем гласу. а ја баш као да сам се у јаму оклизнуо.

без сумње.. већ рат у правом значењу те речи — у крви. беживотном погледу. натмурена лица. а. самопоуздању и сигурности становника. осетићете радост при помисли да сте здрави. кажу му: »Требало би те поставити на четврти бастион«. јека — веома лепа. али по мутном. већ прича о прошлој ноћи. погреб ће вам се учинити као веома леп ратнички призор. У тој соби врше се превијања и операције. по чијим се образима разлило грозничаво руменило. Трговци. кад неко каже: идем на четврти бастион. видећете како се са страшним продорним јауком и проклињањем рањеник одједном освести и како лекарски помоћник баца у крај одсечену руку. »Не може се проћи до батерије«. постоје два сасвим различита мишљења о том страшном бастиону: оних који никад нису били на њему и који су уверени да је Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 38 / 162 . зацело ће се на њему видети или узнемиреност или претерана мирноћа. крив нож улази у бело снажно тело. право у чело га погодило« — каже други. лепом и блиставом строју војника. што је главно. Сад. по бојажљивом погледу у ком се огледала сумња да ли му верују. лежи рањеник опијен хлороформом. сјајног сунца. — На четвртом бастиону — одговара млади официр. до вашег ће слуха. уђите у гостионицу десно: тамо се. већ Абрасимова. каже показујући чизме до изнад листова упрскане блатом. како се врзмају око војничке постеље на којој. размахивање рукама. Излазећи из те куће патње. Али вама није до тих причања која ће се још задуго слушати у свим крајевима Русије. прича другоме с црним оковратником и без звездица. бледо и нежно лице жене. Ту ћете видети лекаре. он то каже с ванредним задовољством и поносом. Ако хоћете да чујете разговоре морнара и официра. — До ђавола. мирно. На другој страни видите на војничкој постељи измучено. званог »бордо«. и ви ћете код речи: »на четвртом бастиону« неминовно с великом пажњом и чак са извесним поштовањем погледати у плавокосог официра. не у правилном. — Па јесу ли јој је одсекли? — Више колена су одсекли. гледајући операцију свога друга. по сувише великој улози коју је он у свему томе играо и што је све одвећ страшно. отворених очију и говорећи као у бунилу бесмислене. — Где то код нас? — пита други. кад сретну носила и упитају: »Одакле?« већином одговоре: »С четвртог бастиона«. учиниће вам се као нарочито убојичко душевно расположење које после опасности обузима веома младе људе. ситних брига и бављења само свакидашњицом. опасан зеленим плетеним појасом. у односу на вас. али то вас неће навести на пређашње мисли. кад хоће с неким да се нашале. уђите на лева врата. грчи се и јечи не толико од телесног бола.. који су вам се најпре учинили дрски. »А данас је код мене најбољи тобџија погинуо. о боју двадесет четвртог. Прошавши цркву и барикаду. понекад детињасте и дирљиве речи. с музиком и лупом добоша. ако су вам живци јаки. Кад неко каже да је био на четвртом бастиону. седе два пешадијска официра: један млад. али уз то. постаћете свесни и своје ништавности и. Уопште.. отворене цркве и кретање војника на све стране убрзо ће ваш дух довести у обично стање лакомислености. ратничка јека. одвећ звонак смех и глас. »Кога то? Mитјухина?« — »Није . о боју на реци Алми.. жене са шеширима и повезачама. у смрти. и по застајкивањима у његовом причању. можда. — Није Mитјухина. јасно је да се јако удаљава од строгог изношења истине. Први се већ мало поднапио. руку крвавих до лаката и бледа. каква се код вас јавила у превијалишту. пред тањирима с котлетима и грашком и уз боцу киселог кримског вина. ни јека неће побудити у вама онако јасну мисао на патње и смрт. »Шта значе смрт и патња овако ништавног црвића као што сам ја. ви хоћете да што пре одете на бастион. лепог града. и то баш на четврти. с лепршавим заставама и генералима под којима коњи поигравају. Ама шта је то. и ни тај призор. јасно сагледавши те патње. видећете рат.« На другом крају стола. дубоко ћете удахнути свеж ваздух. о томе како су скупи и рђави котлети и о томе како је погинуо овај или онај друг. Mожда ће из цркве искрснути пред вас погреб неког официра у ковчегу с ружичастим покровом. али ћете ипак помислити да ће он почети да вам прича о томе како је на четвртом бастиону рђаво због граната и метака: ни речи о том! рђаво је стога што је блатиште. — То је нашој морнарки петог овог месеца граната закачила ногу — каже ваша пратаља — носила је ручак мужу на бастион. како је сад код нас лоше — говори дубоким гласом плавокос. видећете како у истој соби лежи на носилима и други рањеник и. хоће ли мени дати телетину? Гадови једни! — добаци слузи у rостионици. Његова одвећ велика слобода.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX опоравио се. Онакав јунак — у шест је напада био. по страшној мршавости и борама на лицу видите да је то створење најбољи део свог живота провело у патњи. у поређењу с толиким смртима и патњама?» Али изглед ведрог неба. о Фењку. с црвеним оковратником и двема звездицама на шињелу. ћосав поморски официр. кицошки одевени официри — све говори о јачини духа. о коме су вам тако много и тако различито причали. допирати јека пуцњаве с бастиона. у тешким патњама. Лекари врше језиву али благотворну ампутацију. колико од душевне патње и очекивања — видећете страшне призоре који душу потресају. Видећете како оштар. с музиком и лепршавим рипидама. свакако ћете осетити душевно олакшање. ви ћете се наћи у највећој вреви градског живота. Са обе стране фирме на дућанима и гостионицама. без колебања ћете отићи на бастион.

морнаре. дигнете главу и с муком почнете да се верете уз клизав. капије су заковане даскама. звижде или циличу као жица на виолини — чујете страховиту рику топова. Иза те барикаде. иловаче. сагнувши се. видите некакав црн. која вас до дна душе потреса и која вам се чини као нешто одвећ страшно. оне су. у кућама са обе стране улице. неки. на којима стоје велики топови од ливеног гвожђа и леже лепо поређане гомиле ђулади. »Дакле. време се већ променило: магла што се ширила по мору згуснула се у сиве. да ћете свакако изабрати пут брдом. уистину ужасно место!« — мислите. тако мирно савија цигарету у жућкасту хартију. Тек што сте се мало успели уз брег. и он је већ умро или је тешко рањен. Зграде изгледају старе. смрдљивог блата.. већ морнарка у старој памуклији и у војничким чизмама. можда. пред опасношћу. опет срести носила. гранате које нису експлодирале. Фијук ђулета или граната у непосредној близини немило вас изненади баш у тренутку кад се почнете пети уз брдо. трагове логора. говори с вама. жутог. без и најмање афектације. везе и реда. као ислужени војници. али жена више није са шеширом. изиђете на велика врата десно и широком улицом идете навише. бржи. здесна и слева почну око вас зујати меци из кратких пушака и ви. или ће мргодно оћутати ако се из носила не види глава. тим пре што видите да сви иду тим путем. можда. итд. земуницама. изиђете на изрован.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX четврти бастион прави гроб за сваког ко оде на њега. Путем се спотичете о ђулад што се ту ваљају и рупчаге пуне воде које су гранате у каменитом тлу изриле. али ров је до колена пун тако житког. а на носилима бледо-жуто лице и крвав шињел. с муком извлачи ноге из блата. па као да поносито и мало презриво гледају на вас. Али свуда. и опет ћете свуда видети исто смрдљиво блато. жене се никако и не виђају. поравнаним местима. некаква непријатна суснежица сипи одозго и кваси кровове.. nрев. видите поразбијане црепове. ђулад. Прошавши још једну барикаду. говорећи о четвртом бастиону. онамо један војник пешак. Тај ће вам официр испричати — али само ако га ви упитате — о бомбардовању петог 46 Габион — кош напуњен земљом или песком.). Идући улицом сусрећете и престижете чете војника. сад не видите куће око себе. и то што је пред вама. и сами постати хладнокрвнији и пажљиво ћете распитивати официра и слушати га. и који ће вам. као плавокоси поморски потпоручник. једу. Чини вам се да недалеко од себе чујете тресак ђулета. лепљиво блато. онде. машући рукама и клизећи по житком блату. досадне и влажне облаке и заклонила сунце. и оних који су стално на њему. војници брзо иду. греда. наново наилазите на батерију — на мало. на путу видите трагове крви. ударите десно оним уским ровом којим је. блатњав простор изривен јарцима. рећи да ли је суво или блатњаво тамо. и све је то огрезло у житко. ви. смејући се. и све што вас окружава не привлачи више тако вашу пажњу.. Некакво тихо. а много више пригушеног страха. То је Јазоновски шанац — место релативно много склоњеније и нимало страшно. не осврнувши се. иза коrа се заклони војник кад пуца (nрuм. и то друкчије но што сте пре схватали. глиновит брег. Ако упитате: »Где је рањен?« — носиоци ће вам. а некакво мучно осећање неодлучности одједном вас обузме. видећете спроводнике мина. Тај официр. изровано рупчагама и окружено габионима. осећајући нешто мало поноса. већ некакве чудне гомиле развалина. у блату земуница у које. кад позна у вама новајлију и радознала човека. ту станују. својим личним ја почнете се више бавити него посматрањњем. Вама се све то учини нагомилано без икаква циља. блатњав простор са свих страна окружен габионима 46 насипима. да ли је топло или хладно у земуници. нарочито кад угледате војника који. значај тих фијука и пуцњаве коју сте у граду слушали. напуњеним земљом. Овде на батерији седи група морнара. ако је лако рањен. да ћете и ви. не осврћући се на метке који учестаније него пре звижде изнад вас. Кад прођете још триста корака. једва могу ући двојица. нико не станује. драге воље показати своје подручје и све што може привући вашу пажњу. трком промакне мимо вас — ви ућуткате тај глас. И поред тог гадног себичног гласа који. радосно сећање одједном блесне у вашој уобразиљи. лежи разбијен топ до половине утонуо у блато. и тамо ћете видети козаке извиднике из црноморских батаљона. понекад наиђете на жену или дете. прозори избијени. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 39 / 162 . испред себе. поравњено земљиште. војнике с лопатама. то управо и јесте четврти бастион. станете размишљати да ли да идете ровом који води поред пута. траповима. седећи на топу. Да бисте отишли на четврти бастион. и тако мирно. Идући тим ровом ви ћете. чини вам се да са свих страна чујете различите фијуке метака — неки зује као пчела. Кад прођете нешто даље улицом и сиђете под малу падину. пуше луле.. официре. козачке извиднице. топовима и земљаним насипима. љутито рећи: у ногу или у руку. на стрмом брегу. на све стране и на сваком кораку. ово је то страшно. негде одваљен угао зида. Али разочараћете се: то још није четврти бастион. одједном проговори у вама. камења и дасака. на средини поравнаног места. који се ту преобувају. може бити. сагнувши се. једва прошао војник пешак. и ту ћете обавезно срести четири војника с носилима. Одједном схватите. нема фирми. и разбацано ливено гвожђе свих могућих облика. тако се мирно шета од једне пушкарнице до друге. Овде се још мање света среће. трагове логора. нехотице се испрсите. негде пробијен кров. тротоаре и војничке шињеле. видети пет морнара како испод грудобрана играју карата и морнаричког официра који ће вам. ово је тај четврти бастион. Ту ћете. Прешавши око двеста корака. који с пушком пролази поред батерије. За пола сата које сте провели у гостионици. претрпеле сваки јад и немаштину.

стражар који стоји код грудобрана викне: »тооп!« И одмах затим мимо вас прозвижди ђуле. с којим се тешко може спојити мисао о нечем страшном. мирно и равнодушно размахујући рукама. звиждећи и пиштећи. грудобрана. двојицу је убило . Н. тресне о земљу. Одједном. толико вас пренерази да целим телом уздрхтите. глава се с напрезањем подиже. али кад му принесу носила и он сам на здраву страну легне на њих. а густ дим барута обавија вас. још и трагове свести о свом достојанству и узвишене мисли и осећања. Mортира. дим. ено. веома ћете се зачудити да је онај бели каменити бедем. страховита топовска рика. То што они 47 48 Mорнари увек кажу »палити«. лупајући поткованим чизмама по поравнаном земљишту. освете непријатељу. браћо!« У том му приђе друг морнар.. Слушајући те звуке. него и било где уздрмати снагу рускога народа — а то сте видели не у оном мноштву попречних заклона. »Тако сваки дан по седморица или осморица војника«. уздрхталим гласом говори друговима: »3богом. опажате како му се онај израз замењује изразом неке неизмерне радости и неисказано узвишене мисли: очи јаче сијају. у оном што се назива дух бранилаца Севастопоља. убрзо затим угледате пред собом муњу. а вас попрскати блато. Толстоја). непријатељ исто тако стане да одговара. у тренутку кад га подижу. нељудски изглед. а неужурбаном. оно исто распрскавање. Врло лако може бити да се морнаричком официру. или ће викнути »Mаркела!» 48 и ви ћете чути уједначено. неки жваћући двопек. под утицајем звиждања метака.. неминовно ће вам синути мисао да ће вас та граната убити.. да баш тај бели бедем и јесте непријатељ — он. да ви. носе их« — чућете веселе узвике. виде се главна обележја — разборитост и отпорност — која чине снагу Руса. заповеди да се напуни други и трећи топ. сакривено у дну душе сваког од њих. Mеђутим. Затим ће се. шестог. већ сте то видели у очима. поузданом. »У саму је мазгалу погодило. Поводом тога нашег пуцања чућете разна причања морнара и видећете њихово одушевљење и излив осећања.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX октобра. упињући се. У тренутку кад знате да граната лети према вама. али осећање частољубља крепи вас. Одмах затим чујете како се фијук гранате удаљава. извирујући кроз мазгале да бисте разгледали непријатеља. као одrовор на запрепашћење што се на вашем лицу огледа . али још једном поново рекне: »3богом. обузеће вас чудно осећање задовољства. види се како хоће да каже нешто дирљиво. већ идете мирне. Али стражар својим крупним. разлетети комади. кроз батеријске мазгале показаће вам и непријатељске ровове. «Послати тобџијског старешину и војнике ка топу«. Главно утешно уверење које сте стекли — то је уверење да је немогуће заузети Севастопољ. које можда нисте очекивали да видите — то је осећање мржње. мерзер (прuм. има некакав чудан. каже вам морнарички официр. испричаће вам како је петог граната ударила у морнарску земуницу и њих једанаесторицу покосила. приђу топу и напуне га. удар и експлозија гранате. мина и нагомиланих топова. чути јак удар о земљу и праскаво распрскавање гранате. Н. Толстоја). али овде. у блату и крви. држање и покрете тих људи: у свакој бори оног препланулог лица испупчених јагодица. а не »пуцати« (nрuм. "он палио"47 из свих топова. Mорнару је разнесен део груди. преурањен израз патње. У први мах на његовом лицу попрсканом блатом види се само страх и некакав притворан. и вас обузима необично осећање. која не потресе само ваше чуло слуха већ читаво биће. мржња и патње у рату утиснуле су на свако лице. мирном. Л. како говоре војници и морнари. Једнога се само бојим. али заједно с праском вас пренерази јечање човека. и четрнаест морнара. доста пријатно звиждање гранате. и на главу. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 40 / 162 . поравнано земљиште и црне прилике морнара што се по њему крећу. чућете како се то звиждање убрзано приближује вама. Загледајте се у лица.. зевајући и савијајући цигарету у жућкасту хартију. Заједно с носилима прилазите рањенику који. и не само заузети Севастопољ. речима. прохте да мало припуца пред вама. видели сте браниоце Севастопоља на самом месту одбране и враћате се натраг. затим ћете угледати црну куглу. начину рада. како ми се чини. осим ових главних црта. Л. брзо. неизрециво пријатно осећање само за тренутак ће овладати вама. а вас не закачи. он зауставља носила па. тако да налазите некакву особиту милину у опасности. који су одатле само тридесет до четрдесет сажења удаљени. И ето. каже неко. весело. а у исти мах и страха. у сваком покрету. и. од чега ништа нисте разумели. опасност. ништа нећете видети. браћо!« хоће још нешто да каже. ширини рамена. а никакву пажњу не обраћате на ђулад и метке. што је особина сваког човека у таквој прилици. а ако и видите. што је тако близу вас и с кога избијају бели димови. неки трпајући лулу у џеп. у сваком мишићу. живнућете и неко радосно. враћа своме топу. изгледа вам. па се. испричаће вам како је у његовој батерији само један топ могао да дејствује и како је од свих војника остало њих осморица. из таштине или тек онако да себи причини задовољство. зуби се стежу. кад граната пролети. вешто саграђених ровова с насипима. крупноћи оних ногу обувених у грдно велике чизме. и нико не види нож који вам срце пара. коју му рањеник примакне. Стражар ће опет викнути: »топ!« и ви ћете чути исто оно звиждање и удар. а како је ипак сутрадан. оснажене душе. громким гласом одједном викне: »Mаркела!« — опет звиждање. Командир батерије разљути се због тог ђулета. и збиља. у ваздуху ће зазвечати камење. у тој игри животом и смрћу. »А ено он се распомамљује: сад ће нас rађати«. па житко блато и камење левкасто разбаца око себе. који целим путем до разрушеног позоришта непрестано звижде. натакне фурашку. чућете и видети необичне ствари. хтели бисте да све ближе и ближе падају око вас ђулад и гранате.

раде тако просто. шаторе. ђулади и метака није престајало да лети с бастиона у ровове и из ровова на бастионе. без велике муке и напрезања. обилазећи војску. и између осамдесет хиљада који ратују против осамдесет хиљада? Зашто не би сто тридесет пет хиљада противу сто тридесет пет хиљада? Зашто не двадесет хиљада против двадесет хиљада? Зашто не двадесет против двадесет? Зашто не један против једнога? Ни у ком случају није једно логичније од другога.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX раде. онда они уопште нису разумна бића. ако људи чине то безумље. Отада је на хиљаде људских самољубља успело да се нађе увређено. Већ се ближило вече. године СЕВАСТОПОЉ У MАЈУ Већ је шест месеци прошло од дана кад је прво ђуле зазвиждало с бастиона Севастопоља изровавши земљу на местима где је непријатељ. које се. стражарења и блата. да сте уверени да они могу још сто пута боље урадити . говорио: »Умрећемо. Сјајно пролетње сунце дигло се од ране зоре изнад енглеских ровова. Ради ордена. кад у њему није било тврђава. Тек сада причања из доба прве опсаде Севастопоља. на хиљаде — да се смири у загрљају смрти. нека се потуку она два војника — један нека опседа град. узвишен разлог који их на то подстиче. Па онда. ура!« — тек сад причања о том добу нису више дивна историјска предања. Доиста у чему би била разлика између једног Руса. усред непрекидног напорнога рада. и. њихове батерије. одговарали: »Умрећемо. Често ми је падала на ум чудна мисао: како би било кад би једна зараћена страна предложила другој да свака војска пошаље по једног војника? Ова жеља може изгледати чудна. и од тога часа на хиљаде граната. неспособни за фразирање. није било много војске. и броје пушкарнице из којих љутито стрче топови од ливеног гвожђа.. и гомиле војних лица и жена свечано су се кретале стазама. одједном. место једне. А тај разлог је љубав према отаџбини. Схватате да осећање које их гони на рад није оно ситничарско осећање таштине. чувеног имена.. да се надури. четвртог итд. ни стварне могућности да се одржи. већ су постала истина. ако се већ заиста сложена политичка питања између разумних представника разумних бића морају решавати тучом. Последње је. хитају ка овом кобном месту гомиле разноврсних људи. Корнилов. али зашто се не би испунила? А затим. па се са истом радошћу. на шеталишту. сада спуштало према пространом. колико ружичастих мртвачких ковчега и nлатнених покрова! А они исти звуци непрестано се разлежу с бастиона и непрестано исто онако — и нехотице подрхтавајући и са сујеверним страхом — за ведрих вечери из свог логора Французи гледају жућкасту изривену земљу севастопољских бастиона. 25. Ова епопеја Севастопоља. који је на шеталишту свирала пуковска музика. пурпурним сјајем обасјало љубичасте облаке. који би ратовао против једног савезничког представника. где их вреба на стотине изненадних смрти. моћније осећање. а наши Руси. које сте сад видели. заношења. крај павиљона је свирала пуковска музика. нека свака страна пошаље другог. А питање које нису решили дипломати још мање се може решити барутом и крвљу. II У опсађеном граду Севастопољу. стидљиво осећање које лежи у дубини душе сваког Руса а које он ретко испољава. већ за домовину. и стално са истим онаквим жаром. Сада ћете лако разумети: замислите да су ти војници. По води су се разлегали звуци некаквог старог валцера. прешло на бастионе. стварност. којој су сви људи подложни. али је оно тачно. они јунаци што у оно тешко доба нису подлегли. колико их је скинуто. уз Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 41 / 162 . други нека га брани. и који живе под таквим условима. већ су се уздигли духом и радосно се спремали у смрт. колико Ана. чији је јунак био руски народ. и јека пуцњаве с бастиона. момци. Владимира. колоне што се крећу по Зеленој гори и праменове дима што сукћу у рововима. што се по њима крећу. они могу све урадити. напротив. модром мору. априла 1855. с још разноврснијим жељама. које се равномерно њихало и било прекриљено паробродима и чамцима. јер је човечније.. или због претње. већ неко друго. не могу људи пристати на тако страшне услове: мора постојати други. Севастопољ. као што је то код нас однекуд уобичајено мислити. пословао. Овакво расуђивање изгледа чист парадокс. задуго ће оставити у Русији дубоке трагове. далеко логичније.. а анђео смрти није престајао да лебди над њима. а нећемо предати Севастопољ». која га је некако необично пратила. на хиљаде је успело да се задовољи. достојан старе Грчке. па ипак није било ни најмање сумње да се он неће предати непријатељу причања из доба кад је онај јунак. Сунце је пред сам залазак изишло иза сурих облака што су прекрили небо. обасјало беле куће у граду и свет на улицама. зеленкасто море. светлећи ради свију њих. с разних страна света. Колико је звездица пришивено. затим трећег. које је и вас обузимало. које је од њих начинило људе што тако мирно живе под ђуладима. Једно од ово двоје: или је рат безумље. или. и исто онако са осматрачнице крманош подофицир посматра догледом шарене прилике Француза. не за град. све док не остане по један војник у свакој војсци (претпостављајући да су војске једнаких снага и да би се количина заменила каквоћом). затим на град — на Николајевску касарну. црне прилике напшх морнара.

који је у граду Т. потпуковник .. уопште. како му се жена подсмевала — сетио се њиховог пријатељства (можда се њему чинило да је од стране бледе -пријатељице било и нечег више): сва та лица. итд. испод чије се ивице видео златан ланац за сат. а поред тога разборитост. па се. чак не без основе. већ нешто мало више. мало погурен пешадијски официр. Те успомене су за Mихајлова. изграђених на левој страни Mорске улице. Поводом тога моју је жену обузело такво одушевљење да је лумповала целу ноћ. Ану о врат . и уопште према њиховом грубом понашању. и каже да си ти сигурно. спахије у Т. онда Пупка (тако је улан у оставци звао своју жену) главом без обзира истрчи у предсобље. На себи је имао добро очувану фурашку. човек не може свему веровати. Био је ружно грађен — дугих ногу. искусно војничко око одмах је видело да то није обичан пешадијски официр. у својој средини. већ по целокупном изразу његове личности. а можда и из гарде. тако да ја заиста почињем бивати љубоморан на тебе. као да само не желе да му противурече и доказују супротно — ко веле »нека га.« На другом месту он пише: »Нама новине стижу врло касно. слушали равнодушно и са сумњом. неспретан и некако стидљивих покрета. и да је код нас том приликом погинуло двеста људи. тобоже. капетана II класе. као и према томе што се у четврт копјејке коцкају старим картама.. али ти већ знаш колико ја томе верујем. красан човек. удовицу свога друга. осмехујући се својим успоменама. наши козаци ухватили Наполеона и да је спроведен у Петроград. А затим ће опет доћи до рата и мени ће. руком додирну џеп у коме је било то њему мило писмо. изиђе на вратанца једне од морнарских кућица. који ће. Чин капетана прве класе треба да добијем по старом предлогу. да ти ни замислити не можеш. мада су на њима потпетице биле искривљене — али не само по тим стварима.« Без обзира на речи и изразе које сам нарочито курзивом истакао и на читав тон писма по чему је надмени читалац. пуковник.. изношених чизама. био је то официр који се пребацио из коњице и у овом тренутку пео се ка шеталишту и размишљао о писму што га је малочас добио од свог бившег друга. с њом увече седео у хладњаку и говорио јој о осећању. преливало сребрнастим сјајем. губернији. за нас је такав русурс да не можеш ни замислити) — као поуздано каже да су наши заузели Јевпаторију.. и мада има много усмених вести. Капетан Mихајлов и нехотице пређе са успомена на сањарења и наде. умрети баш у то доба. овај Mихајлов је — каже она — душа од човека. а што он није показивао отворено презирање што му се другови опијају вотком. Висок. био у том боју и истакао се . стекао тачан и неповољан појам што се тиче честитости капетана Mихалова. Затим врло лако могу ове године бити мајор јер сам на фронту. На пример. о читавом том празном. који пише рисурс и има тако чудне појмове о географији. пошто су многи изгинули. онако дивно с тобом проводили зимске вечери док је пук боравио у нашем граду)... Израз ружног лица овог официра и његово ниско чело одавали су ограниченост умних способности. бледе и плавооке Наташе. како је Mихајлов маштао. сећао се доброг друга улана како се љутио и губио када су понекад у соби за рад играли карата по копјејку партију. тако да Французи више немају везе с Балаклавом. искрснуше у његовој уобразиљи у необично пријатној. весело-ружичастој боји. које ти познајеш. како је плесао на баловима код губернатора и играо карата с цивилним генералом. о његовом другу. обично. нек прича«.. своје велике пријатељице. то треба приписати његовој нарочито кроткој. баш ћу га пољубити кад га видим — он се бори на бастионима и неизоставно ће добити Георгијевски крст и о њему ће писати новине«. о бледој пријатељици на клупи ес (можда. танак шињел мало необичне љубичасте боје. или да је ађутант. музикалне госпођице. сећаш се. тада му звуци Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 42 / 162 . свакако. када би му се у тренуцима искрености десило да им прича како је имао своја кола. причале су јуче да су. Mогло би се помислити да је Немац. био свуда радо приман. како сада у граду нема никога. поверити пук . Круг у коме се некада кретао био је до тог степена изнад овог садашњег да су га другови из пешадије. замишљајући ту Наташу са прљавим ноктима). навлачећи не сасвим белу али чисту рукавицу. и он. Она те често спомиње: »Е. у гостинску собу (у којој смо.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX благо таласање. прилагодљивој и разборитој нарави. и с таквим заносом чита ваше јуначке подвиге. по њеном предосећању.. и. мало прљавом провинцијском кругу који он презире. а код Француза око петнаест хиљада. и његове жене. и.. капетан Mихајлов се с неизрециво сетним уживањем сећао своје губернијске бледе пријатељице и како је. као чувеном човеку. а још ће свакако многи наши и изгинути у овом рату. сјајне чизме од телеће коже.. на које се обично не наилази код пешадијског официра. имале утолико већу драж што је круг у коме је сада у пешадијском пуку морао да живи био далеко испод онога у коме се раније кретао као коњички официр и каваљер дама. итд. или пуковски коначар (али би он у том случају имао мамузе). дочепа новине па с њима одјури на ЕС у хладњак. Он се сети једног места из писма свога друга: »Када нам донесу »Инвалид«. замишљено гледајући преда се. »Колико ће се Наташа задивити и обрадовати — размишљао је корачајући у својим искривљеним чизмама уском уличицом — кад одједном прочита у »Инвалиду« извештај како сам се ја први попео на топ и добио орден Св. А један који је стигао из Петрограда (он ради код Mинистра на поверљивим пословима.« — и он је већ био генерал који својом посетом удостојава Наташу.. кад црте његовог лица не би одавале да је чисто руског порекла. или официр који се за време похода пребацио из коњице. упути уз брдо ка шеталишту. Ђорђа. панталоне с каишчићима за скопчавање испод стопала и чисте. И заиста. који је у оставци. поштење и склоност ка уредности.

а трећи пут се присили па им приђе. Таштина! Mора да је то карактеристична црта и специјална болест нашег века. Зашто штабни официр говори тако слабим.. дадиље с децом и официри у старим шињелима. о слави и патњама. гомиле света падоше му у очи и он се нађе на шеталишту као онај стари пешадијски капетан II класе. рекло би се. а лице му је било јако црвено и знојаво. Осим тога. где. неспретан и бојажљив. сеновитим. уопште не би требало да постоји. ађутант кнез Гаљцин. неке у шеширима. ађутанти и официри у белим рукавицама и новим шињелима. за чудо. јер је ађутант и на »ти« с другим ађутантом. Mихајловљев познаник. капетанима у његовом пуку. итд. Широком алејом шеталишта ходали су официри свих врста и свих врста жене. а. који је чак и за самог Калугина био помало аристократа. што је главно. где год је само продрла таштина (а какви треба да буду услови времена и прилике па да та одвратна страст не продре?) — Mеђу трговце. итд. већ просто зато што су то пријатни људи. не ради тога да капетани Обжогов и Сусликов. пролазећи поред свога друга који седи са штабним официром? Да би тиме доказао да он није ништа гори од њих иако није аристократа. а делимично частољубља. и зато што су сви Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 43 / 162 . и поручник Паштецки. од којих се са једним — ађутантом — капетан Mихајлов поздрављао. ипак аристократа и да му је то врло пријатно. а зашто је књижевност нашег доба само бескрајна повест о »Снобовима« и »Таштини«? Капетан Mихајлов. официре. а и с другим — штабним официром — могао би се поздрављати. Зашто се артилеријски капетан онако грубо понашао према доброћудном ордонансу? Да би свима доказао да се он ником не улагује и да му до аристократа није стало. Страшна је реч аристократа. писаре. све младе. јер има чист шињел и рукавице. мада га се прибојава. Зашто у нашем веку постоје само три врсте људи: једни — који начело таштине прихватају као чињеницу која мора постојати. У тој групици су била четири официра: ађутант Калугин. у Виници. чиновнике. Али чега ли се то капетан Mихајлов боји и не усуђује се да им приђе? »А шта ако ми одједном не одговоре на поздрав — размишљао је он — или отпоздраве и наставе да разговарају. други — који је примају као несрећан али неизбежан услов. коју први пут види и којој се ни за шта на свету неће усудити да приђе? Да би показао свим официрима да је он. или се чак и удаље од мене. држали раширене ноте и око којих су више гледајући него слушајући. изузев можда Обжогову и Сусликову. као и други. III Он најпре приђе павиљону крај кога су стајали музиканти док су други војници из истог пука. јер се с њим два пута срео код једног заједничког познаника. и због тога му није баш нарочито наклоњен. један од такозваних сто двадесет двојице светских људи. мирисним дрворедима белих багремова ходале су и седеле осамљене групе. у било ком сталежу) постало је код нас у Русији. лено-тужним. то јест аристократа. седели и ходали углавном морнари. Па није ваљда ради тога дошао на музику. као и да нисам ту. који су из оставке поново ступили у службу под утицајем делимично родољубља. мада га малчице поштује. али ни једна није била стара. као за велике богиње и колеру. Зашто се раније није ништа чуло за ту страст међу људима. А доле. и трећи — они који несвесно. ропски делају под њеним утицајем? Зашто су Хомер и Шекспир говорили о љубави. од неког времена врло популарна и продрла у све крајеве и све друштвене слојеве. уз то знају све новости — испричали би му понешто . па према томе има оправдања. али је први био у панталонама од камиљег сукна. виде да он разговара с њима.. то има много и таштине. Око павиљона су стајали. без рукавица у похабаном шињелу.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX музике са шеталишта разговетније допреше до ушију. таштина и свуда таштина — чак и на ивици гроба и међу људима који су из узвишених побуда спремни да пођу у смрт. већином с повезачама (а било их је и без марама и без шешира). двапут прође поред групице својих аристократа. какво би му задовољство било да шета с господом Обжоговом и Сусликовом када их и онако шест пута на дан среће и с њима се рукује. За капетана Обжогова калетан II класе Mихајлов је аристократа. сасвим безначајан. Он би желео да приђе ађутанту с којим се поздрављао и да поразговара с том господом уопште.. Никоме није било нарочито стало до тога да на шеталишту сретне капетана Mихајлова. оклевајући. а други је викао тако гласно и безобзирно да је просто човека било срамота да иде с њим нарочито пред официрима у белим рукавицама. као туђим гласом? Да би свом саговорнику доказао да је аристократа и да потпоручнику указује врло велику милост тиме што разговара с њим. итд. потпуковник Нефердов. у Саратов у Mамадишу. уместо сталка. и драге воље јој се потчињавају. без обзира на то што смрт у сваком тренутку виси над главом сваког аристократе и неаристократе. За ађутанта Калугина гроф Нордов је аристократа и он га вечито грди и у души презире због тога што је царев ађутант. и он га због тога не подноси. без обзира на то што њима скида капу. где год има људи. јункери. образовали круг писари. за капетана Mихајлова ађутант Калугин је аристократа. Зашто се потпоручник Зобов тако усиљено смеје. Таштина. а ја останем тамо сам међу аристократима?« Реч аристократи (у значењу виши одабрани круг. већ. Зашто јункер онако маше рукама намигује идући за госпођицом. мада ништа није смешно. А како у опсађеном граду Севастопољу има много људи. који му ватрено стегоше руку.

Угледа своју собицу са земљаним неравним подом и искривљеним прозорима. IV Али чим је капетан прекорачио праг свог стана. чешкајући се. Капетан је био сујеверан и сматрао је за велики грех пред одлазак у бој бавити се женама. а у чети је остао само прапоршчик. — А да не буде данас чега? — бојажљиво упита Mихајлов погледајући час у Калугина час у Гаљцина. шапнуо овоме да је то чувени јунак. чувеног и храброг поморског официра. који се овде прикључио партији незадовољника. није одлучио да учини иако се врло често сретао на бастиону с Mихајловом. — А ја осећам да ће се ових дана нешто догодити — рече он кнезу Гаљцину. који је ишао као прави делија и бодро звецкао сабљом. накострешене масне косе. ето. ништа не схватају и осуђују све наредбе старешина. са осећањем сличним ужасу. постао нарочито поносан и самопоуздан. који му је пришао и почео да разговара с њим. огуљене чизме и завежљај из кога је вирио комадић сира и грлић боце од портера у којој је била вотка. угледа свога Никиту. На Mихајловљеву срећу. он му се само овлаш поклони..Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX то чинили. која је више пута запазила како капетан црвени пролазећи поред њеног прозора. на ћилиму је била представљена амазонка и на њему су висила два тулска пиштоља. избегавајући његове погледе и дајући му тиме на знање да може ићи и. с друге капетана II класе. цицаним јорганом покривену постељу јункера који је становао с њим. али је болестан — настави Mихајлов — један официр. да у седам сати мора бити код куће. није Сервјагину поклонио нимало пажње. нимало се није наљутио због презривог високопарног израза с којим је јункер заузео став мирно пред њим и скинуо фурашку. што је и било тачно. у ствари. капетане — рече Калугин — кад ћемо опет на бастиончић? Сећате ли се како смо се срели на Шварцовом шанцу — вруће је било? А? — Да. најзад. Он остаде с њима све док они не почеше да разговарају искључиво један с другим. па и самом Сервјагину. — Шта је.. одсео је код њега). који је свима. био добро познат као не баш много честит човек. јер је и он желео да се придружи групици аристократа. стари клупски. Али када је Праскухин. није хтео да пред њим открије да познаје простог пешадијског капетана II класе. био је приморан да иде сам и тек на другом заокрету узе под руку Сервјагина. и сматрајући да многи своју славу стичу ни за шта. капетане? — То је кћерка једног морнара недалеко од мог стана — одговори капетан. баци поглед изнад његове фурашке па. залепљеним хартијом. угледа свој стари шињел. Увек гине онај који се намеће. оних који ништа не раде. кнез Гаљцин и Калуган нису веровали и што је веома зачудило девојку у црвеној повезачи. кнез Гаљцин. А. Познајете ли је.. што је главно. И чувени јунак с радошћу провуче своју мишићаву честиту руку испод мишице капетана Праскухина. рече: — Дивно је оно девојче у црвеној повезачи. човек Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 44 / 162 . који је јуче био на четвртом бастиону и видео како је на неких двадесет корака од њега експлодирала граната. али се у овом случају претварао да је велики женскарош. Калугин га не саслуша до краја. и коњички капетан Праскухин. московски нежења. — Ја би. — Хајдемо да је лепо видимо. али како се стазом није могло ићи учетворо. што се Праскухин. међутим. он се одједном сети да сада на целу ноћ иде с четом у ровове. Данас ћу сигурно погинути — размишљао је капетан — осећам то. Како још није добро познавао кнеза Гаљцина. и. исто тако један од сто двадесет двојице хероја. поћутавши мало. а због њега ће. који се. Калугин је био одлично расположен (малочас је генерал с њим разговарао врло поверљиво. више пута пио његово вино и вотку и чак му дуговао дванаест и по рубаља од преферанса. држећи да је и сам исто тако храбар као тај господин. али како је командир осме чете болестан. унапред убеђен да то мора причинити велико задовољство овом последњем. виде прљаву. сасвим друге мисли му навалише у главу. па је сматрао да се неће понизити ако пружи руку капетану Mихајлову. припремљено за њега кад крене на бастион. сасвим га напустише. није требало да ја идем. вруће — рече Mихајлов потиштено се сећајући како је жалосно изгледао кад се те ноћи пресамићен провлачио кроз ровове на бастион и срео Калугина. очигледно. који је од прошле ноћи. прве проведене у склоништу петог бастиона. који је допутовао из Петрограда. објашњавајући кнезу Гаљцину своје познанство са тим поморцем. свој стари кревет и ћилим прикуцан изнад њега. Нико му не одговори. диже с пода. на мрачне мисли које су га обузимале кад би се сетио да мора ићи на бастион и. а кнез Гал»цин. те је он сматрао за своју дужност да се понуди уместо поручника Непшитшетског и због тога данас иде на бастион. већ сам се сам понудио. И кнез Гаљцин узе подруку с једне стране Калугина. И од чега је болестан тај проклети Непшитшетски? Врло је могуће да уопште није болестан. тако . у шта. — хтеде да исприча како није његов ред. сутра требало да идем. и себе због тога држао за јунака. Кнез Гаљцин се само некако намргоди. што је главно. Капетану Mихајлову било је тако пријатно да шета у том друштву да је заборавио на друго писмо из Т. Праскухин је ишао иза њих и стално је гуркао руком кнеза Гаљцина правећи разне примедбе на француском језику. Али је капетан ипак био задовољан и пролазећи поред јункера барона Песта.

Mоја је дужност била да идем. стаде облачити. с којим нико није разговарао. он из мундира извуче иконице тако да их на улици може узети не раскопчавајући се. А предосећам. V Кнез Гаљцин. и то шрапнелом — био би ми крај!« Па ипак је капетан.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX погинути.. Видео сам како се и команданту пука допало када сам рекао: дозволите да ја идем ако је поручник Неппштшетски болестан. а свакако ће погинути. обузима сваког ко иде у бој. па. које је код капетана. — А ти ми ниси до краја испричао о Васку Mендељу — говорио је Калугин. почевши да љуби руке свог господара. Осим тога. кад би овде — мислио је на горњи део ноге — или да ме мимоиђе. — Зашто мундир није поправљен? Ти би само да спаваш. Кад је господин отишао.. но како се стидио да то уради пред Никитом. Никита — рече кротко. сигурно ће ме предложити. која је стајала на доксату. ако не погинем. — А што ме скотом називате. сви се са шеталишта упутише Калугину на чај. господине!« — јецајући је говорио. Никита разнеживши се под утицајем алкохола који је попио. тринаест. па се. Али ако би овде. није био поправљен). тако да се он донекле умири. устаде од стола очију мокрих од суза. који је капетан обично облачио кад би одлазио на бастион. те поче брисати очи прљавим рукавом и нешто мрмљати о томе како. кога нико није звао. шта више. и није знао да то предосећање. помоливши се хтеде да мало проспава. скоте! — готов да удари човека. — Али где? Како? Овде или овде? — размишљао је. али који их је у стопу пратио. А кад му је на доксату капетан рекао: »3богом Никита!« — Никита је одједном стао усиљено да јеца. у мислима показујући на трбух и груди. да дужност. — Нисам ваш новац пропио. нека га на столу и не дирај — додаде црвенећи. После десет минута. као и уопште код свих ограничених људи. удова морнара. па је. што ми пребацујете. Пијани и груби слуга лено му додаде нови мундир (стари. у себи читајући све молитве које је знао (јер се стидео да се пред слугом својим гласно моли Богу). »А можда ће ме само ранити — размишљао је у себи капетан већ у сумрак прилазећи с четом бастиону. — Скот! скот! — понављао је слуга. било врло развијено и снажно. итд. и они и те какве муке подносе. како је сам говорио. силно је желео да пољуби иконицу Mитрофана. још по потпуној тами је са официром пионирске чете распоредио људе на посао и сео у удубљење испод грудобрана. и блистава лулица гранате би описала ватрену дугу на мрачном звезданом небу. Капетан је заборавио да га је то предосећање у јачем или слабијем степену обузимало кад год је требало да иде на бастион.. Ако не доспем до мајора. — А ти си опет пијан. до Владимира ћу сигурно. само би покаткад севнула муња час код нас час код њега. иако су господа. чак га и мазио и с њим провео већ дванаест година. кога је иначе волео. и Праскухин. Никита запали лулу. а да се нешто деси. Старица. — Ето. Ух. »за своје паре«. јункер барон Пест. Пошто је себе мало умирио тим схватањем дужности. у очигледној жељи да се расплаче. а у чију је моћ нарочито веровао. Уосталом. па стаде по стоти пут пијаном Никити причати своје јаде: како јој је муж погинуо још за прве бандировке и како је њена кућица потпуно разорена (ова у којој сада живи није њена) итд. — Ама какво спавање? — прогунђа Никита. сео крај прозора на меку. седе за сто и поче писати опроштајно писмо оцу с којим због новчаних ствари у последње време није био у најбољим односима. кроз ровове срећно стигао до шанца. осећам да ћу погинути. у јачем или слабијем степену. одвратан број. та то је част пука. пошто је скинуо шињел. остала удовица. Паљбе није било много. не може се с прапоршчиком чета пустити. видим. — По цео божји дан трчим као пас: та ваљда се и ја заморим — па још и да не заспим. попи мало вотке. господине? Та зар не видите каква су времена? Не ваља грдити. та неко је морао ићи. који их је срео на шеталишту. — Писмо је ово за мога оца. савијајући се. Mихајлов се сети куда иде и обузе га стид. »3богом. Али су све гранате падале далеко позади и десно од шанца у чијем је удубљењу седео капетан. потпуковник Нефердов. благослов покојне мајке. замоли газдаричину девојчицу да оде по вoтку и врло брзо престаде да плаче. као и свака жена није могла да се и она не прикључи овом сентименталном призору. викну капетан који је већ био растројен а сад је потпуно изгубио стрпљење и разљутио се због грубости Никитине. завршивши писмо. припали цигарету. — Та због тебе би свако изгубио стрпљење. стаде се свађати са старицом око некакве ведрице коју му је ова тобож здрузгала. — Умукни. жмиркао очима. Сигурно ћу погинути. част армије зависи од тога. удобну наслоњачу и раскопчао оковратник чисте уштиркане холандске кошуље — како се то он оженио? Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 45 / 162 . гаде један! — љугато рече Mихајлов. а да је она. — Разумем — рече. сиротица. заложи с сиром. Та ја већ тринаести пут идем на бастион.

Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX — Смејурија. само што је из школе изишао. Калугин се диже те. — А ти хајде са срећом. — А како је тек нашим пешадијским официрима — рече Калугин — који живе на бастионима с војницима. његовом превасходству од стране генерала Н. вашљиви и по десет дана рубље не мењају. А затим кнез Гаљцин седе за клавир и дивно отпева једну циганску песму. не одговоривши официру на поздрав. тако да јадни официр. него су и сва ова господа. У том тренутку у собу уђе један пешадијски официр. али му нико не одговори: он би сам морао знати треба ли да иде или не треба. већ предосећам .).). — Просто је чудно човеку и да помисли — рече Гаљцин узевши чашу и прилазећи прозору — да се налазимо у опседнутом граду: клавир. па да се још мора живети у прљавштини и без удобности. ја то све до танчина знам. са зебњом у срцу размишљајући о 49 Кажем вам. неко време се у Петрограду само о томе говорило (франц. брате! Је vоus dis. Слуга уђе с чајем. упути вратима с њим. била сасвим други људи него на шеталишту: није више било оне смешне надувености. Оне дивне племићке храбрости (франц. Али пада у очи да није само кнез Гаљцин. Праскухин. ко подигавши ноге. са увредљивом учтивошћу и уз неприродан званичан осмех. — Не знам — видећете сами — одговори Калуган тајанствено се осмехујући. весели и добри момци. — Еh biеn mеssiеurs. — Ништа неће бити. туку — а никако краја нема. окрену се Гаљцину и поче му говорити на француском. навлачећи шињел. па не понудивши га да седне и не обраћајући више пажњу на њега... — Послужи кнеза — рече Калуган. Н? — упита снебивајући се и клањајући се. коју су показивали према пешадијским официрима. — И он весело. врло пријатни. јер за нас није занимљива. знаш. није уопште знао шта да ради од себе и својих руку без рукавица. је сrоis quе сеlа сhаuffеrа сеttе nuit51 — рече Калугин вративши се од генерала. па се. ко на прозор. што њему беше врло мило.). Гардиста је код мене био још као деран. павлаком и перецима на сребрном послужавнику. вашљиви и неопраних руку могу бити храбри.. они су се овде налазили међу својима и понашали се природно. чај с павлаком. Оне. иако су. а стан је такав да бих ја заиста желео да овакав имам у Петрограду. il у аvаit un tеmрs оu оn nе раrlаit quе dе са а Реtеrsbоurg49 — рече кнез Гаљцин смејући се. и једу војнички боршч — како је тек њима? — Ја то. дивни људи. већ одавно! — А шта. гледати како свакога дана туку. а нарочито Калугин и кнез Гаљцин. — А! Онда изволите — рече Калугин са истим увредљивим осмехом. стојећи насред собе. у том смислу. не схватам и признајем да не могу да верујем — рече Гаљцин — да људи у прљавом рубљУ. Та. наређено ми је . коју ћемо овде изоставити...рече барон Пест. господо. у склоништима. — И мој је старешина на бастиону. — Ама што говориш глупости — љутито га пресече Калугин — видео сам их овде више него ти и увек ћу и свуда рећи да су наши пешадијски официри. — По веома потребној ствари — рече официр поћутавши један тренутак. 50 Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 46 / 162 . — Па они и не схватају такву храброст — рече Праскухин. — Ја . сеttе bеllе bгаvоuге dе gеntilhоmmе 50 — не може бити. које су висиле опуштене. А шта је са старијим — је ли коњички капетан? — О. — Шта је с Mасловским? — С којим? Царским уланом или гардистом коњаником? — Ја их обојицу знам.. — Да још тога није — рече вечито незадовољни стари потпуковник — било би просто неподношљиво ово стално ишчекивање нечега. канда би требало да и ја одем — рече Праскухин опасујући сабљу. рече официру нека изволе причекати. истина. — А шта је? шта то? Шта је? Напад? — сви га почеше питати. охолости. која су се сместила овде. је ли још са својом Циганком? — Не. ко за клавиром. ето. могу ли се јавити ген. напустио ју је — итд.. иако га нико то није молио. ја морам с Т. бити вруће (франц. — Ама реци ми — на то ће барон Пест — ако заиста има нешто.. ноћас ће. пуком ићи у први напад. поче да га прати и то тако лепо да га сад замолише да то учини. 51 Е па. оштроумно и живо стаде причати некакву љубавну згоду. ипак јунаци. мислим. Разговарали су о петроградским колегама и познаницима. па скочи од клавира за којим је седео и седе на прозор поред Калугина — просто смејурија.

После пет минута Калугин је јахао козачког коња (и опет на онај нарочити. — Је л ти то озбиљно? Mислиш ли заиста да не треба ићи? А? У том тренутку из правца у коме су гледала ова господа. — Па ипак.. а кнез Гаљцин. мора бити. сви аbутанти виде однекуд нешто нарочито пријатно) и касом грабио ка бастиону. до доксата дојури ордонанс официр с козаком и сјаха. јеси ли био на бастионима? (Гаљцин потврдно климну главом. као човек нестручан. много официра. — Имаш времена.) Дакле. куда га ми нећемо пратити. и топот козачких коња убрзо замре у мрачној улици. сад је почело оно право! — рече Калугин. заузели их . помало замршено и бркајући фортификационе изразе. шта је? — Јуришали су на ровове . тешко је дисао али се потпуно слободно упутио вратима. — Да. светлаце пуцњева. после артилеријске грмљавине. реците ми. а она полете наниже.). налегавши на облучја козачких седала. ја сам сада помислио да је оно звезда.. господо. и. — Знаш. који би на тренутак осветлели тамноплаво небо. износити положај наших и непријатељских ровова и план битке која се очекује. одбили смо их. а она велика звезда — како се зове? — Баш као граната. стресајући се при самој помисли да се тамо нађе за време овако страшне канонаде и са задовољством размишљајући о томе како њега ни у ком случају не могу онамо послати ноћу. — Ето. Ено и »ура« — додаде ослушкујући далеку отегнуту јеку стотине гласова: »а-а-а-а-а« — која је с бастиона допирала до њега. — Mеђутим.. видиш. још ноћас ћемо се видети« — довикну им Калугин кроз прозор док су Праскухин и Пест. господо! До виђења. чинити да су то све гранате: тако човек навикне. Какав диван призор! (франц. — Quеl сhаrmаnt соuр d'оеil. које су се укрштале у ваздуху. понекад човек не може да разазна звезде од граната. иако је свега једном био на четвртом бастиону. заблиста читавом линијом. запазио сам. замишљајући да су и сами козаци.. И изговарајући те речи.. почињу помало да пуцају око шанчева. напали су наше. али је погинуо командант пука. — Да. У том тренутку испод прозора. ја сам толико навикао на ове гранате. брате. би ли ја кренуо у тај напад? — рече кнез Гаљцин после једног тренутка ћутања. а?53 рече Калугин скрећући пажњу свога госта на тај заиста прекрасан призор. На улици је било 52 53 Не.. како би предао нека наређења и сачекао извештај о коначном исходу боја. наређено ми је да тражим појачање . еst-се qu'il у аuга vегitаblе-mеnt quеlquе сhоsе сеttе nuit?52 — рече Гаљцин налактивши се с Калугином на прозор и посматрајући гранате које су излетале изнад бастиона. а и ја те не бих пустио — одговори Калугин мада је одлично знао да Гаљцин ни по коју цену неће ићи онамо. изиђе на улицу и без икаква циља стаде ходати горе-доле. али је већ почела борба прса у прса јер се пуцњава стишала. према нашем утврђењу отвореном с једне стране био је ров — и Калугин. да сам убеђен да ће ми се у Русији. Охо! Је л то наша или његова? Ено се распрснула — говорили су они налакћени на прозор и гледали огњене линије граната. Французи су довели огромне резерве. помало! — викну јункер који није разумео шта му се каже. — Nоn. хоће ли заиста ноћас нешто бити (франц. — Знаш... зачу се страшан грохот пушака и на хиљаде малих пламичака. тобоже козачки начин у коме.. он са Калугином уђе код генерала. — Па шта је. Треба ми генерал. који су исто тако с тешким осећањем страха журили ка својим положајима. некако ми се. под утицајем оног тешког узбуђења што га обично изазивају одјеци блиске борбе код гледаоца који у њој не учествује. али јуначки нахеривши фурашку и снажним чврстим корацима излазећи из собе заједно с Праскухином и Нефердовом. — Хајдемо.). непрестано пламсајући. — Теби могу рећи. и бели дим барута. мада је своје војничке судове држао за потпуно тачне. поче. знаш. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 47 / 162 . била су само два батаљона — говорио је дахћући онај исти официр који је долазио пред вече. јесте ли се повукли? — упита Гаљцин. и не помишљај. за звезданих ноћи. — Нисмо — љутито одговори официр — пристигао је батаљон. а с напрегнутом пажњом ослушкивали све јачу и јачу пуцњаву. стићи ћеш. — Чије ли је ово »ура«? Њихово или наше? — Не знам. ditеs mоi. Е. распрште се. — Откуда ти? — С бастиона. брате. касом јахали путем.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX предстојећој борби. — Ову праску пушака не могу да слушам хладнокрвно. — Којешта.. »3богом. VI Гомиле војника носиле су на носилима и испод руке водиле рањенике. од тога душа стеже.

(Војник се варао. јечање рањеника. оно је. стара удовица морнара. — Па шта је тамо било? Причај ми. злотвор један! Господе Боже. — А ми ћемо се за то време напити вотке. овако велико ђуле у самој соби крај ормара лежи. огромна сила. тако су навикли на овај поклич непријатеља да сада увек причају како и Французи вичу »алла« (прим. 54 1 Наши војници. који су изишли на доксате да гледају артилеријску паљбу. све падају у тетка Аринкин врт — рече девојчица. — Иди ти генералу. теткице. те чику и мене умало једно парче не закачи. ратујући с Турцима.. — Звездице. Толстоја). јој. још једна се скотрљала! Зашто је то тако. — Ах. само падају — гледајући у небо. ако би. па ти се распрште-е-е. старице — рече поручник Непшитшетски тапшући је по рамену — доиста. ваше благородство. и њена десетогодишња кћи. ваше благородство! — Како то савладали? Па ви сте их одбили? — Ама каки одбили. веру се уз насип и готово. Гле. Он ме бије. Једне тучеш. — Није. Гле. свакако. Зар се може поредити са онима. а други насрћу — ништа им не можеш. а. онамо ишли — настави певуцкавим гласом девојчица. кога је у помрчини познао по белој фурашки и желео да искористи прилику и поразговара с тако важним човеком. само ретко. — Јеси ли с бастиона? — Јесам. — Ама шта је било? Навалила их је.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX потпуно мрачно. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 48 / 162 . — Знате ли можда шта је било? — упита он учтиво руком додирнувши штит на капи. и кога су болеле отечене десни. ваше благородство. а сикурса не шаљу. где се распрсла. једна једина кућица па и њу порушише. сачувај Боже. где ли је мој господин сада? — рече Никита отежући и још помало пијан. С времена на време чуо се топот коња на коме би пројурио ордонанс. верујте. кораци и говор оних који су их носили или пискави гласови престрашених становника. проклетница — управо над нашом кућом у предграђу. која се беше распричала — кад тамо. — Идем на улицу да сазнам шта има ново — додаде он силазећи са степенице. али то је чудна ствар коју свако може да запази: војник. браћо моја — говорио је у басу један високи војник који је на рамену носио две пушке — како су нагрнули. то је даље.) — Ама како. како су дрекнули: алла. С бастиона је допирала иста она грмљавина топова и пушкарање и исти они пламенови избијали су по црном небу. Тако га волим да ни сам не знам. Али га на том месту Гаљцин заустави. поводом свог одликовања. погинуо у зао час. — Која је имала човека и пара избегла је — говорила је старица — а у мене. Н. Савладали нас потпуно. — Mуке. — Господе Боже. како волим тог мог господина. кад га је сва сила навалила: побио је све наше. пресвета Mајко Богородице! — говорила је у себи и уздисала старица гледајући гранате које су као ватрене лопте непрестано летеле с једне стране на другу. такав је то господин. — Орден јој за то треба дати — рече јункер који заједно са официрима у том тренутку беше изишао на доксат да види пушкарање. како пуца. што играју карте — то је — пих — једном речи! — заврши Никита показујући на осветљене прозоре господинове собе у коју је у одсуству капетана јункер Жвадчески позвао на пијанку госте. па ти нас засу-у-у земљом. — Како су само нагрнули. увек сматра да је битка изгубљена и да је била страшно крвава. несреће. кад ти једна бомба долете-е-е. прекиде девојчица ћутање које завлада после Никитиних речи — ено. оног истог који је требало да иде на бастион. Тако је големо да га подићи не можеш. мајчице. шта бих после тога могао од себе начинити. гле. А. — А када смо данас ја и чикица. рањен у боју. ено. — А где ли је. За то време поручник Неишитшетски приђе кнезу Гаљцину. и то: потпоручника Угровича и поручника Непшитшетског. алла! 54 Па све један за другим наваљује. какве муке! У-у-ху-ху! Овако није било ни за прве бандировке. звездице. пробило предсобље и улетело у собу. мајчице? — Сву ће нам кућицу порушити — рече старица уздишући и не одговарајући на девојчино питање. с којом се био помирио. мени су казали да сте их одбили — љутито рече Гаљцин. VII Кнез Гаљцин је наилазио на све више и више рањеника на носилима и пешице. јер је ров остао у нашим рукама. несреће.. ретко где светлели су прозори у болници или код официра који су негде засели. иначе ће нам срце отићи у пете — рече смејући се весели јункер Жвадчески. који су једни друге придржавали и гласно разговарали. ни сам не знам. Тушта и тма . Господе Боже! — А баш кад смо били на прагу да изиђемо. Mеђу овим последњима био је и нама већ познати Никита. а ја га ипак страшно волим. Тако ми Бога! Једном речи.

па ту ни десети део нема рањених. — Реrfоrаtiо сарitis. услед грозничавог дисања неколико стотина људи и испаравања оних који су били запослени око носила. завоје. ви сте родитељи наши! — викао је војник молећи да га не дирају. Лекари. ваше благородство. рекло би се. на којима се није огледало оно празно женско болећиво-плачљиво саучешће. — Их. спокојних лица. — Окрени га мало. — Тешко да су. ти. ваше благородство! — одговори војник. Али како је у том тренутку сасвим пришао војнику. Ето. ослањајући се на пушку и с муком вукући и покрећући леву ногу. уједначеније ступај . — Чиме си рањен? — Ево овде. Тешко се прогуравши кроз трем између рањеника који су ишли и болничара који су уносили рањене а износили мртве. ни осећања. Гаљцин уђе у прву собу.). ни родољубља.. Војник је исто тако био рањен. редов треће чете С. упути се ка превијалишту. стани. погледајте те гомиле што иду. већ су то све асистенти. уједначеније. већ активно и практично учествовање.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX — Ја се и сам распитујем — рече кнез Гаљцин. клечећи поред рањеника. — Како вас није срамота! — понови окрећући главу од војника. frас-turа fеmоris соmрliсаtа55 — викао је други с краја дворане. па се опет обрати војнику с двема пушкама — можда су их после тебе одбили? Јеси ли одавно отуда? — Овога часа. — А чија ти је друга пушка? — Француски карабин. Болничари су стално уносили рањенике. уздаха. — Шта ћемо када је сила! — прогунђа војник. оо-ох! — зајеча рањеник. у жељи да се својом ревношћу додвори важном кнезу. тежак. а кад ти мене удари. Сестре. VIII Велика висока мрачна дворана — осветљена само с четири-пет свећа.. гаде! — дрекну поручник Непшитшетски на другог војника на кога је набасао.. зрном — рече војник показујући руку — а већ овде не могу знати шта ми је главу закачило — и сагнувши се. показа крваву и слепљену косу на потиљку. А овако — шта ћеш? Ја једнога прободох.. момци. кркљања. срамота! Дати наш ров! — додаде обраћајући се војницима. биће. од ових људи немојте тражити ни поноса. час овде час онде прескакале преко рањеника и носиле лекове. иначе би могао пасти — додаде показујући на војника који је ишао мало испред њега. Један лекар седео је за малим столом крај врата и у тренутку кад је у собу ушао Гаљцин уписивао већ пет стотина тридесет другог. само да им је да побегну из боја. — А доиста ми се чини да сувише света иде — рече Гаљцин и опет заустави оног војника с двема пушкама. воду. а још више због свога. О-ох! лакше. пипајући сломљену ногу.56 55 56 Тежак прелом бедра (лат. Пробијена лобања (лат. Осети да црвени — што му се ретко дешавало — окрену поручнику леђа и. Од локви крви. — О.. с којима су лекари прилазили да прегледају рањенике. промицале су између крвавих шињела и кошуља. пука. опипавали их и окретали сломљене удове који су висили. све побио? Да је нас толико. Било је сувише страшно. окрену и истрча на улицу. Кнеза Гаљцина одједном обузе страшан стид због држања поручника Непшитшетског. ни за живу главу не бисмо дали. ама ја не бих ни пошао да не морам овог војника да водим. — А ти куда идеш. ређали их једног до другог на под на коме је већ било тако тесно да су се несрећни људи тискали и крвљу квасили један другог. густ. мрачних лица и засуканих рукава. била је дословно дупке пуна. и против своје воље. завлачили су прсте у ране од метака. погледа по њој и одмах се. То је страшно! — рече Гаљцин озлојеbен том равнодушношћу. мора бити да су заузели ров — сасвим су нас надјачали. примети да му је десна рука у завоју и крвава све до изнад лакта. у коме су тмурно гореле четири свеће на разним крајевима дворане. отео сам је. газу. понекад прекидан продорним криком. не питајући више рањенике и не посматрајући их. браћо. Гадан народ. — Зашто ти идеш? Еј. Жамор разноликих јечања. — Иван Богајев.. — Ама како вас није срамота — изгубили сте ров. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 49 / 162 . одвратан смрад. Војник застаде и левом руком скиде шапку. које су се виделе на незаузетим местима. поред којих су лекарски помоћници држали свеће. Срамота је тако поступати.). — Куда идеш и зашто? — повика он на њега строго. — Нева . ширио се по читавој соби. браћо. па одлазили по нове. родитељу мој. ширио се некакав нарочит. страшни су то људи! Ви их не познајете — на то ће поручник Непшитшетски — кажем Вам. ваша благородства — у том тренутку поче говорити војник с носила поравнавши се с њима — како да не дамо кад је. не обазирући се на ужасне јауке и молбе патника. — Рањен сам. — Јо-ој. ваше благородство.

није добро! — помисли спотакавши се — сигурно ћу погинути» — и. IX На путу ка бастиону Калугин је сретао многе рањенике. И он се заједно с њима упути кроз ров навише. јој. па и њега обузе предосећање. је suis tuе 59 — и ађугант паде с коња и остаде на месту мртав. али не више онако брзим кораком као пре. гадно је! — помисли Калуган. Јесте ли рањени? (франц. — Зопкине! Зопкине! Станите за тренутак. Севастјан Середа. Он се брзо исправи.. упути се ровом. бодро звецкајући сабљом. али никога није било. убрзаним кораком и скоро пузећи. страшно! И ордонанс одјури даље. пошто пређе још неколико корака. Њему се то учини врло лепо и он уобрази чак да је помало тај ађутант. а-а-а-а! — Регfогаtiо ресtоris57... он је само мало и нехотице. иначе се овако не може. чепркајући некаквом кукастом иглом по глави несрећног потпуковника. — Је vоus dеmаndе раrdоn. па седосмо да предахнемо — одговори један кријући лулу иза леђа и скидајући шапку. с новом жестином и суровошћу. брзо. који је јурио с бастиона.). заузе још смелије козачко држање. — Јаој. обазре се да ко није видео како је пао. — Ама.. нађе потпуно сам. »Ах. кога пука? . — Шта ви радите овде? — подвикну им.. напротив. не само што није застајкивао да се распитује. стајало је крај врата и ћутке. већ стаде себе бодрити. трудио да на њих не обраћа никакву пажњу. — Гле. sirе. Ту затече четири војника како седећи на камену. скрену у ров налево. како је храбар! — рече морнар. подиже главу па. Одједном зачу нечије кораке испред себе. већ се. ваше благородство. пешадијског пука. пуше луле. пуковниче. крваве главе одјурио Наполеону. Није могао да позна себе. али како је из искуства знао да у рату такви призори лоше утичу на човеково расположење. назива храбар човек. Кад се страх једном увуче у душу. А кад је граната експлодирала. који су му ишли у сусрет. на сваком кораку наилазећи на рањенике. па устаде. мада пушчане паљбе није било много.. — Па како је тамо? Вруће? — Пакао. он се страшно наљути на себе. сагнуо главу и наставио даље. — Однели смо једног рањеника. све брже и брже приближавала и треснула недалеко од рова. али више није ни покушавао да савлада своје осећање. не треба. који се увек хвалисао да се никад не сагиње. Носите га — рече лекар одмичући се од војника који је. ја сам убиЈен! (франц. чекајући да превијене однесу у болницу а мртве у капелу. некад тешко уздишући. чудио се самом себи. брже. тако вам .). — Гле ти њих. Када се срео са официром пионирске чете и морнаром. и кад му је први довикнуо: »Лезите!« показујући му светлу тачку гранате. колутајући очима.. »Ах. 58 Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 50 / 162 . шта је? — Откуд идете? — Из рова. већ кркљао . сасвим обична мисао — мисао о смрти. тако вам Бога. затим бичем ошину коња. пошто је предао наређење. испуњен неким непријатним осећањем. посматрало ту слику .). па се. био је оно што се. под утицајем преплашеног крика. која се све сјајнија и сјајнија. Сети се једног ађутанта. Уосталом пишите: mоrituг. величанство. само брже. касао за њим. био је частољубив и имао гвоздене живце. Одједном га обузе страх: он трчећи пређе пет-шест корака и баци се на земљу.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX — Семјон Нефердов. потпуковник Н. једном речју. осећајући како тешко дише и како му зној пробија читаво тело. Крај њега прозвижда парче гранате и удари у ров. па као права јуначина стиже на место где је требало да сјаше. дићи ћу руке — говорио је трећи.. И заиста. редов . — Vоus еtеs blеssе?58 — рече му Наполеон. мислим Наполеоновог. 59 Опростите... не уступа брзо место другом осећању. да предахну! Mарш на своја места. Али Калугин није био капетан Mихајлов. топовска је поново почела. који је. осврну се и погледа козака који је. крену даље. Mало се стрпите. Око четрдесет војника који су преносили рањенике. доставићу вас команданту пука. Друга граната узлете пред њим и њему се учини да лети право на њега. Под гором наиђе на ордонанса.. стојећи на стременима. који је сасвим мирно гледао како граната пада и искусним оком одмах одмерио да га парчад њена не могу закачити у рову — неће ни да легне. Није подлегао првом осећању. то јест. он.. Калугину је преостало да пређе још само неколико корака преко заравни до утврђеног 57 Пробијен грудни кош (лат. и то далеко од њега. Кад изби на брег.

Mихајлов изиђе из свог заклона. а разговарали су о разним појединостима боја. излагао опасностима. зидним часовником и иконом. на коме су лежала акта.. али. добро схватио да је много случајности у којима може изгубити живот. столом. Калугин никако није могао да схвати како је два пута дозволио да га савлада таква неопростива слабост. Седећи у овој удобној собици. он ће вам све показати. Али Калугану ни на ум није падало да је он за све време рата. пука? — упита Праскухин дотрчавши до одређеног места и набасавши на војнике који су у врећама носили земљу.. креветом.. пошто схвати о чему је реч... Калугина је још подстицала таштина — жеља да заблиста. гледајући ова обележја људског боравишта и по аршин дебеле греде које су чиниле таваницу. Mихајлов спусти руку и. Разумете ли? Ви лично их одведите до пука.. Капетан је већ шест месеци командовао овом батеријом. — Па добро. док је капетан ту живео већ шест месеци. не обрати нимало пажње на његове речи. срце му стаде јаче ударати. Познавши Праскухина. у почетку опсаде живео је на бастиону и међу морнарима уживао глас храброг човека. — Јесте. X — Је ли ово друга батаљон M. Калугин у мраку набаса на генерала. — Разумем. надао се наградама и слави. и слушајући паљбу која је у склоништу изгледала слаба. па је чак то и стекао. нада на награде. жеља да се прочује и лепота ризика. приђе му држећи руку на штиту од капе. обложеној плавим тапетима. отићу ћу сам. — Баш ми је драго што сте и ви овде. што пре. дошао сам да се бар мало одморим — рече — зар не бисте могли сами отићи? Тамо је мој помоћник. па су ту њих двојица. љутио се на себе и желео да се изложи опасности како би се поново испробао. провео око педесет часова на бастионима. излишно протурали главе кроз отворе и излазили на насипе. кад му се опет помути свест и обузе га онај глупи страх. међутим. који је у тај мах ушао у склониште и замолио генерала да му да раднике како би на својој батерији поправио два отвора на грудобрану које је земља засула. а капетан је већ прошао кроз све то — у почетку се разметао. — Mени је генерал наредио да сазнам — настави Калугин кад командир батерије престаде да разговара с генералом — могу ли ваши топови пуцати картечом на ров? — Само један топ може — суморно одговори капетан. не излазећи никуд. У склоништу се налазио генерал Н. крв му навали у главу. — Капетане Праскухине — рече генерал — отидите.. међу којима је био и Праскухин... испод ока погледајући у правцу непријатељске ватре. и што је главно тихо . Борба беше већ престала. већ ка резерви — говорио је Праскухин. — Генерал је наредио . да напусти рад. после шестомесечног боравка на бастиону.. у десни ров и реците другом батаљону M. »И тај ми ужива добар глас!« — помисли он. командант бастиона и још шест официра. — Где је командант? Претпостављајући да траже четног командира. Пуцњава је постајала све ређа. који је са својим ордонансима ишао на осматрачницу. само је јака артилеријска паљба са обе стране и даље трајала. Прегледавши батерију и упутивши се натраг ка склоништу. ако немате ништа против — рече мало подругљиво капетану. и он је морао да учини напор како би себе приморао да претрчи простор до заклона. он се више није излагао тим случајностима без неопходне потребе. лајтнант Карц. изволите ићи. молим вас. али су сад сва та средства подстицаја већ изгубила за њега моћ и он је на ратовање гледао друкчије: тачно је вршио своју дужност. — Што сте се тако задихали? — рече генерал када му он предаде наређења.. тихо се повуче одатле и придружи свом пуку. ваше превасходство. јуначио. Зато је његово одбијање нарочито поразило и зачудило Калугина. пука. с диваном. — Та ја сам читаву ноћ тамо издржао.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX заклона команданта бастиона. натраг. учинио сто пута храбрији од капетана. једном од најопаснијих — па чак и када није било утврђених склоништа. Капетан се намргоди и љутито се искашља. тако да се Калугину млади лајтнант. капетане — рече поморском официру у шињелу официра при штабу. све у свему. како је. с великим брковима и орденом Светог Георгија. хајдемо да погледамо. издаде наређење и Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 51 / 162 . па како је од Праскухина помислио да је неки старешина. вама. И Праскухин касом појури ка рову. пред којом гори кандило. — Ишао сам врло брзо. који је тамо на раду. размећући се један пред другим. — Хоћете ли чашу вина? Калугин испи чашу вина и запали цигарету. који. који је пре недељу дана дошао у батерију и сада му је показивао. не натраг. који се налази у подножју брда у резерви. — Ипак.

брате. стално се осврћући и погледајући назад. који је за ова три сата већ неколико пута мислио да му је крај неизбежан. — Па ништа. али Праскухина није било. ићи ћу напоредо с њим. сазнао колико су тамо напредовали радови. што му није ни било наређено. »Доврага. како је он пробо Француза и да њега није било ко зна шта би се десило. на сваку гранату. шиштећи изнад чете. изгледа да више неће бити борбе.). — До виђења — рече му мајор. капетане. и нехотице претицали један другог. па овај скот може касније причати да сам кукавица. поред Праскухина. исто онако као што сам ја јуче о њему причао. и корачао поред Mихајлова — доиста. Хвалисао се и нехотице зато што се. излажући појединости. и коме је неколико пута пошло за руком да пољуби све иконе које је имао на себи. сударише се с Калугином. чули бат њихових уједначених корака по сувом путу. је четни командир погинуо. Пошто је добио подробан извештај о борби. иза непрестаног грохота пуцњаве. — Е.« »А што он иде са мном — мислио је опет Mихајлов — колико сам ја запазио. и то до таквог степена да му се све оно што се догодило чинило као да се догодило негде. стаде све чешће и чешће пуцати. никакву пажњу није обраћао на пуцњаву. Господе Боже. XI — Шињел ти је сав крвав: та ниси се ваљда борио прса у прса? — упита га Калугин. сасвим природно. не. генерал је сад опет отишао на осматрачницу. итд. рило је земљу и избацивало камење. она лети право овамо. навуче шињеле и крену.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX батљон се весело ускомеша. Суштина ове приче. који је остајао у рововима и с којим је присмакао сир седећи у заклону крај грудобрана — срећан вам пут! — А вама желим да срећно одбраните. шта је ово. да је командир чете погинуо и да је Пест убио Француза била је тачна. Пошто с њима пређе још један део пута. бодро звецкајући сабљом. најзад се мало смирио и ослободио уверења да ће неизоставно погинути и да више не припада овом свету. како. и кад је понекад падала врло далеко. — Ох. налазећи се у некаквој маглуштини и бунилу. међу њима је био и јункер барон Пест.. Па и поред тога. Али само што он то изговори. страшно. Наши почеше одговарати и опет отпоче страшна топовска паљба. Стигао је још један пук А ево опет. боље би било да одјурим напред. Уосталом. њега је ипак много напора стало да задржи своје ноге да не трче кад је пред четом. Mихајлов му подробно исприча о радовима. који је. Војници су ишли брзо и ћутке.« Понекад би се чуло јечање рањеника и узвици: »Носила!« (У чети којом је командовао Mихајлов. сагањао главу и стално тврдио »да ће право овамо«. а разонодио га је тиме што би. Mихајлов. али. јункер је измишљао и хвалисао се. — Како неће бити? Напротив.. Надам се да не треба да послужим само као сhаir а саnоn.) Севале су муње на мрачном далеком хоризонту. кад непријатељ. Калугин заједно с Пестом изиђе из склоништа. по праву. можеш замислити. једном артилеријском ватром за ноћ је избачено из строја двадесет шест људи. Али пошто је наишао на Mихајлова. ено. и поред тога што је за време причања поприлично разонодио Калугина који. кад о свему може потанко да се распита код официра који је био тамо.« Прешавши неколико стотина корака. »Не може се рећи да је нарочито храбар. »А ја бих. помисли: зашто би сам. И стварно. И заиста. некада и неком другом. чучнуо. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 52 / 162 . само су се. Звезде су биле високо али нису јако сијале на небу. изишао из рова. па шта има ново? — упита официр који је седео сам у соби и вечерао. за све време боја. звекет бајонета који би се сударили или уздах и молитва понеког бојажљивог војника: »Господе Боже. стражар с бастиона викао је »То-о-оп!« и ђуле. Шта ћете? — додаде официр опазивши покрет који је Калугин учинио. узе пушке. Ровови су били преотети и наши су их запосели. командир другог батаљона. сада се изгледа стишало. трудио да репродукује те појединости онако како ће њему 60 Топовско месо (франц. под овом страшном ватром. вероватно опазивши кретање у рововима. после двадесетак минута генерал се врати са официрима који су му били додељени. та ја сам предао наређење . право ће овамо — рече Калугин подсмевајући се и гуркајући Праскухина. Ко то није доживео. Нека буде што буде. чини ми се.. чујете ли. опет је почела пушчана паљба! Немојте ићи.. он увек доноси несрећу. ишао ка рововима како би. боље је да их овде причекам — рече. ишао онамо. — И Пест стаде причати како је водио целу чету. не може замислити задовољство које човек осети када после трочасовног бомбардовања одлази с тако опасног места као што су ровови. овај капетан« — помисли улазећи у склониште. по генераловом наређењу. ноћ је била мрачна да се ни прст пред оком није видео — само су пламсање метака и експлозије граната за тренутак обасјавали предмете. како полако иду — мислио је Праскухин. — Пазите. скрену у ров који је водио у утврђено склониште.60 — И заиста. неизоставно морао тамо бити — помисли Калугин — али сам се данас већ ионако много излагао. како је изгледало.

он се стресе као у грозници и баци пушку. Хладан зној обли му читаво тело. Праскухин је погинуо — рече Пест пратећи Калугина. убоде у руку на некакву драчу. Кад ја викнем »ура« — ви за мном и не заостајте. којом је размахивао непрестано говорећи. и батаљон крену напред. леже у постељу и одмах исприча Гаљцину појединости битке. онда је командант батаљона. за баћушку нашег! — говорио је.. Ту су били наши и командант батаљона. на њега је у помрчини леђима налетео некакав човек и умало га опет није оборио. који је био напред. куда и ко и на шта? Ишао је као пијан. Одлично.. гадове једне. одмах му сину мисао да је херој. и заслужио сам је.61 коју је нашао на Калугиновом столу. лежући. момци? За цара. зар не. тада ћеш опробати руски тробриди бајонет. Њега уосталом. и високо у ваздуху зазвижда камење и парчад гранате (у сваком случају после педесетак секунди један камен паде одозго и преби ногу једном војнику). изван опасности. ја ипак морам пожурити. од јункера мислећи да је Француз. Песту су рекли да стане на десно крило друге чете. Л. А. пошто је истргао ногу и придигао се. он викну и потрча некуда. изишао иза грудобрана па. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 53 / 162 . застао и постројио се у колоне по четама. Н. уосталом. — Како се презива наш командир чете? — упита Пест јункера који је лежао поред њега. јер пуцњаве није било. Апсолутно не схватајући где се налази и зашто је ту. Само сложно. Али је одједном са свих страна засијало на хиљаде пламичака. који је стајао напред. Батаљон коме је јункер био прикомандован ради напада стајао је скоро два сата под ватром крај некаквог зида. А ево како је то у ствари било. командири чета су се померили.. јер су то сви знали. предлог ће бити одличан. који је ишао својој кући. дотрча до рова. није толико ни хватао страх. чекај само док стигнемо тамо. од кога читавој чети заглухнуше уши.. зачињавајући псовкама своје речи и страшно размахујући рукама. — А ја прободох једнога! — рече команданту батаљона. и Пест се. јункер је стао на одређено место. Diеu!« викну неко страшним. ја сам жив и читав. са исуканом сабљом. кучкини синови . Зграби пушку и. не би требало наглашавати. излажући их. рекао нешто. рекао нешто.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX бити од користи. Покажимо се. Не леже само командир друге чете. што. сасвим природно — са оног гледишта с кога су те појединости доказивале да је он. нећемо окаљати образ. Друга чета исто тако леже. Претрчавши десетак корака. нехотице задржавајући дах и хладну језу која га је прожимала.« Пошто извести генерала о свему што је требало. затрештало нешто. оде у своју собу где је кнез Гаљцин. који се одавно вратио и чекао га. Толстоја). па ће неизоставно бити златна сабља. — Јуначки. по мом мишљењу. Онда се спотаче и паде на нешто — то је био командир чете (који је био рањен испред чете и. То је била граната са елевационог постоља и то што је ударила у чету било је доказ да су Французи приметили колону. — Гранатама гађају. за њом друга — наређено је било да пушке држе на готовс.. пазите. XII — А знаш. — Како је храбар! — Јесте. шчепао га за ногу). — Mомци. заједно с гомилом вичући »ура«. у пољу. »Врло сам задовољан — размишљао је Калугин враћајући се кући — први пут сам за свог дежурства имао среће. седео и читао књигу »Sрlеndеuг еt misеrеs dеs соurtisаnеs«. већ бајонетима на њих. Опет је командант батаљона. па. Наређено је било да легну. то је главно . Песта беше обузео такав страх да се уопште није сећао јесу ли дуго ишли. његова омања прилика.. колико му је чудна и необична била помисао да се налази изван тврђаве. Калугин. јер су сви трчали и сви викали. покажите се. бароне . А затим. Тада баш пред четом у трен ока сукну пламен разлеже се страшан тресак. и црна леса прве чете одједном се спустила. одјури даље од убијеног Француза с кога одма један војник стаде скидати чизме. »Аh. батаљон је кренуо. друти неки човек је викао: »Боди гаl Шта гледаш?« Неко узе пушку и забоде бајонет у нешто меко. Опет су официри шапатом предавали наређења. као и увек у боју — мртав пијан — Одговори јункер — презиме му је Лисинковски. прешавши око стотину корака. навукавши спаваћу кошуљу.. па је. несвесно гледао напред у магловиту даљину ишчекујући нешто страшно. врло активан и храбар официр. видео сам својим очима. Одмах иза тога диже се прва чета. — Збогом. јунаци! Из пушака не пуцајте.. зазвиждало. (Прим. продорним гласом и тек тада Пест схвати да је пробо Француза. проклетниче! — поче командир чете тако гласно да му је командант батаљона морао наредити да ћути и да не диже толику буку. Али је то трајало само један трен. кретала се испред чете. Калугин осети необично задовољство кад се нађе код куће. и нису имали 61 Једна од оних красних књига које су се страшно намножиле у последње време и које су однекуд врло популарне код наше омладине. — Та није могуће! — Како да не.

пламичци су играли све ређе и ређе. идући напоредо с Mихајловим. који је. Осећао је како му је нешто мокро око груди — то осећање нечег мокрог подсетило га је на воду и он чак зажеле да пије то мокро. само сам контузован« — то је била прва његова мисао и он хтеде да рукама додирне груди — али његове руке као да су биле приковане и као да су му некаква клешта стезала главу. Праскухин се уплаши да се није узалуд показао кукавица — можда је граната пала далеко. осећање садашњости — очекивање смрти и ужаса — ни за тренутак није напуштало. која му се подвукла под ноге. »Кога ће убити — мене или Mихајлова? Или обојицу? Ако ће мене. он је погинуо а мене је крв попрскала. а за она два секунда док граната није експлодирала. мада га заједно и нераздвојно са свима овим и хиљадама других успомена. и ево опет су опалили. — Лези! — викну неки преплашени глас. ближе је мени — мене ће. Али је то трајало само један трен: граната је. Mихајлов паде потрбушке. Само што се Праскухин. онда ћу ја причати како смо напоредо ишли. коме је дуговао дванаест и по рубаља. а онда му муња севну пред очима и он помисли из чега ли су опалили: из мерзера или из ког другог топа? Mора бити из топа. он појури некуда. два. сагну до саме земље и затвори очи. исто тако је два пута отварао и затварао очи. протеже се и више ништа није ни видео. он хтеде да викне да је контузован. ако у ногу. како је прилазио мање опасном месту. а ево официра са задигнутим шињелом« — мислио је. сети се још једног дуга у Петрограду. лежи потрбушке.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX никаква ни права ни повода да сумњају у то. сви пролазе поред њега. Он се напреже да збаци камење. жена коју је волео изиђе му пред очи у чепцу с љубичастим тракама. Њега је парче гранате погодило посред груди и остао је на месту мртав. без обзира на то што је понекад сматрао за срећу да иде испод руке с Калугином. и паде на бок. Отвори очи и самозадовољно виде како Mихајлов. ни мислио. међу нама буди речено. сети се човека који га је пре пет година увредио и коме се није одужио за увреду. XIII Угледавши гранату. седам војника. и. кроз затворене капке. изузев можда покојног коњичког капетана Праскухина. мисли. размишљао о много чему и неисказано много осећања га је испуњавало. у очи му удари црвен пламен. али су му уста била тако сува да му се језик прилепио за непце и страшна жеђ га је морила.« На то се сети дванаест рубаља које дугује Mихајлову. Не. растао од Калутина. Пред очима су му промицали војници и он их је несвесно бројао: »Један. где ли ће ме погодити? у главу — онда је све свршено. шест. онда ће ми је одсећи и ја ћу замолити да то учине неизоставно с хлороформом — и још могу остати жив. али. Али у том тренутку. све брже и брже. нити осећао. која искључује сваку другу мисао и осећање. три војника. »Хвала богу. можда неће експлодирати« — помисли и са безумном одлучношћу хтеде да отвори очи. који је већ одавно требало исплатити. Али баш тада. и против своје воље. Mихајлов се баци на земљу и исто тако је зажмурио. причао једном пријатељу да је Калугин врло добар човек. са страшним треском нешто га груну посред груди. обузе читаво његово биће. спотаче се о сабљу. камење које су на њега наваљивали притискивало га је све јаче и јаче. кад угледа муњу која је јарко блеснула иза њега. падала усред батаљона. А можда ће само Mихајлова убити. за један трен. Прође један секунд који му се учини читав час — граната не експлодира. надања. јуче у поверењу. све ближе и ближе тако да су се већ виделе искре упаљача и чуло кобно шиштање. и чу узвик стражара: »Mаркела!« — и речи једног војника који је ишао иза њега: »Управо ће на батаљон пасти!« Mихајлов се осврну: изгледало је да је светла тачка гранате застала у свом зениту у оном положају кад се уопште не може одредити њен правац. како се врти светла лулица гранате. ни чуо. а њему се само учинило да лулица шишти у непосредној близини. и већ мало живнуо. Ледена страва. А онда му некакви црвени пламичци заиграше пред очима — и учини му се да војници стављају на њега камење. као и Праскухин. непомично приљубивши се уз њега. и ево опет војника — пет. никако не воли да иде на бастион. циганска мелодија коју је певао те вечери паде му на ум. Он се у себи молио Богу и стално понављао: »Нека буде воља твоја! И зашто сам се одао војничком позиву — мислио је — и Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 54 / 162 . много ниже и крај самих његових ногу. Одједном га обузе страх да ће га изгазити. он рукама покри лице и паде на колена. очи његове угледаше на аршин од њега. »Уосталом. успомена мину кроз његовv уобразиљу. »Свакако сам се повредио до крви кад сам пао« — помисли и поче све више и више подлегати страху да ће га прегазити војници који су и даље промицали поред њега. Прође још један секунд у коме читав свет осећања. он само чу како је граната негде врло близу ударила о тврду земљу. Праскухин се. он прикупи сву снагу и хтеде да викне: »Понесите ме« — али уместо тога зајеча тако страшно да се уплаши слушајући свој глас. и он је.

»Е па.« — Не треба. изгледа да није ништа. па га. кад би само своје односили! Гле. — То је наша дужност. — Је ли погинуо или је рањен? Како то не знате. — Подофициру. Сам ћу отићи и видети је ли жив. Када се освестио. зар ми не би било боље да сам остао у уланском пуку у граду Т. стрвине! Ђуладима је сад почео да гађа — додаде чучнувши. придиже се и. а крив сам само ја што се нисам побринуо. па још можда и нешто рекли« — помисли капетан. Само је чудно то — размишљао је — што ја умирем. а он и нехотице познаде да је то глас добошара Игнатјева. два. Прво његово осећање било је као нека врста жаљења: он се тако добро и мирно припремио да оде тамо да је на њега непријатно утицало враћање у стварност. коме је најглавније било да се лично што пре извуче одавде — нећу да идем у превијалиште. — Дужност ми је да останем с четом.. како ви то говорите. — Не знам. ипак! — помисли капетан кад мало дође к себи. утолико пре што ће и чету убрзо повући из ватре — шапну му некакав глас — а останем ли овако рањен у боју— награда ме неће мимоићи. Неко га ухвати за рамена. ево ти на!« И он поче бројати: један. кад је оваква ватра. поведе ка превијалишту. ипак његово тело треба узети — како хоћете. Њега је камен лако ранио у главу. осећајући како ће војницима бити тешко да изврше то наређење — и заиста.. сустижући једна другу. ваше благородство — рече бојажљиви Игнатјев — док је рана овако врућа. рововима. војнике с носилима и пушкама. а не да одем први. паде наузнак. То ми је дужност« — рече Mихајлов самом себи. — Бадава. — Mомци! Треба се вратити — узети официра који онамо. та видите каква је овде ватра. Mихајло Иваничу — рече Mихајлов љутито — како да га оставите ако је жив. — Ама како жив. па и ако је погинуо. угледа Игнатјева. остаћу с четом. упути натраг ка својој чети. не обазирући се на добошареве речи. ваше благородство. неизоставно треба отићи и донети га: можда је још жив — рече Mихајлов. Добошар марамицом преви главу свога командира.. брате — рече истржући руку од услужног добошара. који је уосталом био врло незадовољан што се капетан вратио и тако га лишио задовољства да може рећи како је он једини официр који је остао у чети. »Куда идем и зашто. Mихајлов застаде за тренутак у недоумици и вероватно би послушао савет Игнатјева. а лекари се смешкају гледајући га и један — са залисцима — чак му је и рекао да од ове ране ни у ком случају неће умрети и да се виљушком човек може теже повредити. четни је погинуо — разлеже се изнад његове главе. ходи овамо! Подофицир као да није чуо и даље је ступао на свом месту. да се није сетио призора који је пре неки дан видео у превијалишту: официр с малом огреботином на руци дошао да га превију. а да не буде шта горе. »Ово се с душом растајем — помисли — шта ли ће бити тамо? Господе. Он покуша да отвори очи и угледа над главом тамноплаво небо. — Ах. а ја ћу вас стићи — рече он и.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX још сам прешао у пешадију да бих учествовао у походу. па се одлучно. »А и тако је. да је ово добар официр. а треће — страх и жеља да што пре оде с бастиона. »Господе. да проводим време с мојом пријатељицом Наташом. а тако јасно чујем кораке војника и пуцњаву. водите чету. с гранатама. И он крену натраг. звездана јата и две гранате које су. летеле над њим. — Забога. прими душу моју с миром. а сада треба војнике слати саме. Mихајлов исто тако чучну и ухвати се за главу која га услед покрета страшно заболе. три. онесвестивши се. и осети ударац у главу и жесток бол. нико није ни кренуо да изврши наређење. а и како да их човек пошаље? Под овако страшном ватром могу узалуд изгинути« — размишљао је Mихајлов. који је водио чету кад су се срели. он би га понео. — А где је ордонанс Праскухин. та он је генералов ордонанс и још ако је можда жив.« — Дај носила — еј. А сад.. прво је осетио како му крв цури по носу и бол у глави који је постајао све слабији. — Боље би било да вас превију како ваља. та он је ишао с нама. »Све је свршено — погинућу!« — помисли кад је граната експлодирала (није се сећао је ли на паран или на непаран број).. изгледа погинуо је — мрзовољно одговори прапоршчик. насип на рову и одједном поверова да је још на овом свету. једном руком задигавши Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 55 / 162 . остаће жив. опрости ми грехе моје!« — изусти пљеснувши рукама. који је ишао са мном? — упита прапоршчика. И зашто га нисте понели? — Како смо га могли понети. друго његово осећање било је несвесна радост што је жив. четири врачајући — ако експлодира на паран број. кад вам кажем да сам му прилазио и видео — рече прапоршчик. ухвативши га под руку. »Mожда би се исто тако с неповерењем осмехнули и мојој рани. војницима и крвљу. лежи рањен — рече не баш много гласно ни заповеднички. Mихајло Иваничу! Mихајло Иванич не одговори. доиста. можда је он већ умро и не вреди узалудно излагати људе опасности. како се ником посебно није обраћао. у јарку. а ако на непарни — погинуће. — Mихајло Иваничу.

— Шта је. како нико од њих није изгубио неког веома блиског (а зар у војничком животу уопште постоје веома блиски људи?). исто онако дахћући. У том тренутку на другом крају шеталишта. и они су сматрали за своју дужност да га показују. већ удео који је у њој имао и храброст коју је показао онај који о бици прича. јункери. мали изрод и одмах је готов да заподене битку. мирисних белих багремова. 62 63 Требало је видети у каквом сам га стању срео јуче за време ватре (франц. Право је чудо како сам ја оданде изишао жив. Волим кад изродом називају неког завојевача који ради свога часто-љубља жртвује милионе људи. вртело се и јечало — једни међу лешевима на расцветалој долини. идући према овој господи. — II fаllаit vоiг dаns quеl еtаt је Гаi rеnсоntrе hiег sbus lе fеu62 — осмехнувши се. висећим постељама и на крвавом поду превијалишта. скоро пузећи и дрхтећи од страха. Mихајлов. није још (франц. скоро тужни.). и главу. али. о теби говорио да си јунак. љубав и срећу читавом оживелом свету. отрчао би доле. мени је данас В . с проклетством и молитвама на сувим уснама. као што се увек дешава у оваквим приликама. јурну кроз ров. која је бастион одвајала од рова. Уверивши се да му је друг погинуо. »Ипак треба сутра отићи до превијалишта да ме упишу — мислио је капетан док га је превијао лекарски помоћник који беше дошао — то ће поткрепити предлог. губици су страшни — реч пуковник тоном званичне жалости — у мом пуку је избачено из строја четири стотине људи. истину говорећи. дивно небеско светило. Е ту је било вруће. на стотине људи. кнез Гаљцин и некакав пуковник ишли су подруку у близини павиљона и разговарали о јучерашњој бици. кад га је Mихајлов сустигао. Калугин и пуковник. дигла се беличаста магла с тамног мора које је шумело. Главна нит која се распредала у току читавог разговора. Калугин. — А да. други на носилима. и на равном поду црквице Mртвих у Севастопољу.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX шињел. Калугин зна — рече пуковнику кнез Гаљцин — знаш.). ! Не. Батаљон је већ био у подножју брда. Напротив. и исто онако као ранијих дана. итд. изронило је моћно. рањени сте. И да ова господа нису гледала у њега. која је почела да га страшно боли. каменом — одговори Mихајлов црвенећи и са изразом лица који је значио: »Видео сам и признајем да сте ви јунак. капетане? — рече Калуган са осмехом који је значио: »Јесте ли видели јуче какав сам ја?« — Јесам. војници и младе жене свечано шетали око павиљона и под њим дрворедима расцветалих. побледеле су трепераве звезде. у два маха сам ишао тамо: једном да тражим генерала. опростите — говорио је пуковник — прво је почело на левом крилу. нека вам искрено кажу. а ја сам врло рђав. по светлоплавом хоризонту појурили су румени дуги облаци. на свом месту и скоро изван паљбе. а исто онако као и ранијих дана почињало је да руди изнад Сапун-планине. Он се веома збуни кад их угледа: сети се како је јуче сваки час чучао пред Калугином и побоја се да они случајно не помисле да се он претвара да је рањен. с муком пође натраг. другом стално додирујући иконицу Mитрофана-угодника. XIV На стотине искрвављених тела људи. сваки је од њих мали Наполеон. отишао би кући и не би излазио све док не буде могао да скине завој.). да поубија на стотине људи само да би добио још једну звездицу или трећину плате више. иако су били добри људи. — Е може бити — одговори Калуган — ја сам већином био на десном. укочених удова лежало је на росној цветној долини. обећавајући радост. — Не. појави се љубичаста прилика капетана Mихајлова у искривљеним чизмама и са завојем на глави. сасвим лако. вероватно. рече Калугин кад су били напоредо.. тај израз туге био је званичан израз. пузало је. Лица и звук њихових гласова били су озбиљни.« — Еst-се-quе lе раvillоn еst bаissе dеја63 — упита кнез Гаљцин опет са својим високопарним изразом гледајући некуд изнад фурашке капетана и не обраћајући се никоме нарочито. који су још пре два часа били пуни најразноврснијих узвишених и ситних нада и жеља. били би спремни да сваког дана гледају какву битку само када би сваки пут добили златну сабљу и чин генерал-мајора. Ја кажем: скоро изван паљбе јер су покаткад и овамо долетале залутале гранате (од парчета једне такве гранате погинуо је те ноћи један капетан који је за време борбе седео у земуници морнара). сваки час би чучнуо и руком придржавајући завој. Та ја сам био тамо. Али упитајте прапоршчика Петрушова и потпоручника Антонова. Је ли застава већ спуштена? (франц.. није била сама битка. у кога је нарочито веровао. као да су јучерашњи губици силно тронули и огорчили сваког од њих. и опет су официри. запалила се рујна зора на истоку. који му је спадао. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 56 / 162 . а други пут сам отишао да видим опкопе. XV Сутрадан увече опет је војна музика свирала на шеталишту. — Само губици.

И на то се ађутанти удаљише од њега. а другима се није усуђивао да приђе — сео близу споменика Казарском и запалио цигарету. mоnsiеuг. говори на француском разгледа гардијску торбу. мајке. Гле. Јункер барон Пест је дуто ишао линијом фронта и стално питао Французе који су били близу њега: »Dе quеl rеgimеnt еtеs-vоus?67 Они су му одговарали — и ништа више. опремљена и у земљу положена. проклети. да нам се случајно не преломи. жене. како му је он одговорио: »Monsiеuг. иако је силно желео да поразговара с Французима (та врло је пријатно разговарати с Французима). и артилеријски капетан. њему није пошло за руком да тамо каже нешто врло паметно. Mорозка.. Као и синоћ. не кажем не да не бих оповргао ваше речи (франц. какав гадан задах! »Гле какав гадан задах!» — и то је све што је међу људима остало од тога човека . — Зар примирје још траје? — упита Гаљцин. руководећи се у разговору не толико својом жељом колико 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 Не није још (франц. У ствари пак.. учтиво се обраћајући њему на руском и — како се чинило капетану — тиме као да је хтео да му каже.). старца. и не слутећи да овај војник зна француски. млади официр. и јункер срећан у љубави. зар није онда боље овако просто? . и сва она иста јучерашња лица и све из оних истих побуда лажи.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX — Nоn. ровови би били по ново заузети (франц. а између њих на цветној долини леже читаве гомиле унакажених лешева. — А њега.«68 — рекао је. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 57 / 162 .). и капетан Обжогов. Из кога сте пука? (франц.74 — Жоли!75 — вели официр. који је гласно говорио. — Е сеси пуркуа се уазо иси69? — каже он.). mоnsiеur! С'еst tоut simрlе — еn bоis dе раlmе.). је nе dis раs nоn. тешко говорити француски. — А Ваlасlаvе. мора бити. па је.). XVI На нашем бастиону и на француском рову истакнуте су беле заставе.72 — Е цецу у аште?73 — пита официр показујући на жуту дрвену муштиклу на којој Француз пуши цигарету. поцрнела сјајна лица и изврнутих зеница — испод леђа хватај. Лепа! (франц. поздравивши се с разном господом — од које с једнима није желео да има ближег додира. господине! А где сте ово купили? (франц.. — Раrсе quе с'еst unе gibеrnе d'un геgimеnt dе lа gаrdе. Кад је зашао дубоко с оне стране линије. ако их имају и ако их нису већ и раније заборавили. који се ником не улагује. тобоже. раs еnсоге64 — одговори Mихајлов који је хтео да покаже како и он зна да поразговара на француском. . А. »Il viеnt rеgаrdеr nоs trаvаuх се sасrе s. На шеталишту се налазио и капетан Зобов. деца. Да још за пола сата није свануло.). капетан се осећао веома усамљен. пошто је вама. који. којих се овде једва ко сећао и мислио на њих сада док њихова тела још нису била опрана. Због тога. du siхiеmе dе lignе. lеs еmbusсаdеs аurаiеnt еtе rерrisеs65. која се окупила око њега. Чујте шта ови људи говоре међу собом. јесте ли ви у гарди? На шеснаестој линији. qui роrtе l'аiglе imреriаl. рђаво али доста тачно да би га могли разумети.. Недостајали су само Праскухин. мада је и био на преговорима о примирју. роur nе раs vоus dоnnеr un dеmеnti«66 — и како је то он лепо рекао итд. У Балаклави.). чији је знак царски орао (франц. господине! Обична ситница — од палмовог дрвета (франц.70 Е ву де ла гард?71 — Рагdоn. Нефердов и још понеко. Зато што је ово торба гардијског пука.. Ужасан. у сурим и плавим оделима.). које радници односе и товаре на кола. опсовао га је у трећем лицу. и да му је један француски официр. рекао: »S'il n'аvаit раs fаit сlаiг еnсоrе реndаnt unе dеmi-hеurе. (франц. Ево у групици Руса и Француза. Господине. mоnsiеur. таштине и лакомислености. Барон Пест је исто тако дошао на шеталиште. не налазећи више ништа што би га интересовало на преговорима о примирју. ни познао нисам — говорио је војник опремајући тела и дижући за рамена леш разбијених груди.).. тежак задах мртвих тела испуњава ваздух. јункер барон Пест је пошао кући и путем смислио те француске реченице које је сада изговарао. Причао је како је био на преговорима о примирју и разговарао с француским официрима.. без чизама. А зашто је ова птица овде? (франц. француски стражар. Из Севастопоља и из француског логора гомиле света нагрнуле су да гледају тај призор и с ненаситом и благонаклоном радозналошћу теже једна другој. сав растројен.). и које ће после месец дана исто овако заборавити очеви. Он долази да гледа наше радове. огромне отечене главе.

76 — И учтиви Француз избацује цигарету из муштикле и пружа је официру лако се наклонивши. Враћајући се кући с великим букетом. с тупавом радозналошћу гледао Французе и лешеве који су лежали по земљи. N'еst се раs tеrriblе lа tristе bеsоgnе. до враrа. — Франце нет бун.). На хиљаде људи се скупља у гомиле. Ох. tаbас tuгс — каже Француз — еt сhеz vоus tаbас russе? bоn?77 — Рус бун — каже војник у ружичастој кошуљи а присутни се ваљају од смеха. је vоus рris biеn dе lui fаirе mеs соmрlimеnts.). сакри лице у цвеће и из све снаге одјури ка утврђењу. прилази Французу и моли ватре да запали лулу. а vоs рlасеs. Пошто доста дуго постоја. мусје — наставља војник у ружичастој кошуљи испаливши одједном сву своју резерву језичког знања. гледају. quеls gаillагds! С'еst un рlаisir quе dе sе bаttге соntrе dеs gаillагds соmmе еuх. И ти људи — хришћани. — Табак бун — каже војник у ружичастој кошуљи и присутни се смешкају. 81 Гроф Сазонов кога сам добро познавао. расцветала долина пуна је смрдљивих телеса. чепрка по њој и Русу даје ватре. и показујући на лешеве.. у ружичастој кошуљи и огрнут шињелом. 86 Треба признати да им ни ваши не уступају (франц. — Nе sоrtеz раs dе lа lignе. И Французи се смеју. колико знам. — Кафтан бун — вели отресити војник разгледајући везене скутове зуава и опет се смеју. он је. који исповедају велики закон љубави и самоодрицања. смеђ. то је он. 76 Ако ово задржите као успомену на овај сусрет. како бих желео да видим тог драгог грофа. заједно са страхом од смрти. — виче француски каплар и војници се разилазе с видним незадовољсхвом. 80 Не прелазите линију. с'еst lui... Реч је о некаквом соmtе Sаzоnоff. да. давши им живот. Рука се мало зањиха. али.). весела и радознала лица. 82 Једног Сазонова ја познајем. опет се лије невина крв и разлежу јауци и клетве. тапше Француза по трбуху и смеје се. како Французи тако и Руси. un реtit brun dе vоtrе аgе а реu рres. — Dе quоi dе се qu'ils гiеnt dоnс?79 — прилазећи нашима каже друти црномањаст са италијанским нагласком. и брао плаво пољско цвеће којим је обрасла ова кобна долина. 79 Шта ли се то смеју? (франц. Да. bоn tаbас.81 — II у а un Sаzоnоff quе ј'аi соnnu — каже коњички официр — mаis il n'еst раs соmtе. 83 Па. Оh. прекрасно сунце клони се ка плавом мору. вероватно. који је био ближе њему. quе nоus fаisоns? Qа сhаuffаit сеttе nuit. зар не? (франц. на своја места. с рукама на леђима. њишући се. Боље је погледајте оног десетогодишњег дерана. улио у душу сваког појединца. Он је додирну још једном. mоnsiеur — каже француски официр са једном еполетом — с'еst un dе сеs vrаis соmtеs russеs.).). rосподине. Али доста. 77 Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 58 / 162 . стално ишао по удољици. Сарitаinе Lаtоur83 — каже он поклонивши се. на бастиону и на рову истакнуте су беле заставе.). бонжур. који је изишао на бедем чим је почело примирје.82 — С'еst gа. Si vоus lе vоуеz. отприлике ваших годин. quе је vоudrаis lе vоir се сhеr соmtе. 85 Ох. n'еst-се раs?84 — на то ће коњички официр. у старом. (франц. Официр му даје своју и сви у тој групи. — Оh. зар неће с кајањем пасти на колена пред оним који је. — Si vоus vоulеz biеn gаrdег сеlа соmmе sоuvеnir dе сеttе rеnсоntrе. блиста обасјано златним сунчевим зрацима. Дечак одједном врисну.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX познатим речима. а mоins quе lе sасhе. приђе ближе и ногом додирну укочену испружену руку леша.. и то јаче. стоје иза њега. и зар се неће са сузама радости и среће загрлити као браћа? Неће! Беле су крпе уклоњене — опет грме оруђа смрти и патње. quе ј'аi bеаuсоuр соnnu. очевом качкету. говоре и осмехују се један другом.85 — II fаut аvоuег quе lеs vоtrеs nе sе mоuсhеnt раs du рiеd nоn рlus86 — на то ће коњички официр клањајући се и замишљајући да је врло пријатан.). Француз распаљује своју. у ципелама на босим ногама и у панталончинама од ангана. mоnsiеur с'еst аffrеuх! Mаis quеls gаillагds vоs sоldаts. да ли је добар? (франц.). — Оui..). (франц. А ено у групици француских официра наш млади коњички официр разбрбљао се на брицинском француском жаргону. добар дуван. малог је раста. изгледају врло задовољни и осмехују се. то је ужасно! Али какве су јуначине ваши војници. 78 Нису баш лепи ови Руси (франц. лепо вас молим. застао крај гомиле скупљених тела и дуго посматрао један леш без главе. љубав према оном што је добро и лепо. 84 Зар није страшан овај жалосни посао који обављамо? Вруће је било ноћас. Да. у друштву других војника који. mоnsiеur. он није гроф. и плаво море. турски — а ваш руски. то је један од оних правих руских грофова какве ми волимо (франц. што их држи једна нараменица. Ако га ви видите. Капетан Латур (франц. гледајући шта су починили.). соmmе nоus lеs аimоns.). испоручите му моје поздраве. Рука се зањиха и опет се врати на место. зачепивпш нос од задаха који је ветар на њега наносио. vоus m'оbligеrеz. господине. биће ми врло драго (франц. sасге nоm80. господине. — Ils nе sоnt раs јоli сеs bеtеs dе russеs78 — каже један Зуав из гомиле Француза. какве јуначине! Задовољство је борити се против јунака као што су они (франц. у жељи да настави разговор. Ево отресит пешак.

Иза њега у колима дрмусало се пет војника у разним положајима. близу: час као да експлозија потресе ваздух. морнара у црним огртачима. притискујући лактом држалицу. како је изгледало. како се већ недељу дана осећа потпуно здрав. мада је и пао бранећи веру. био је крупан и чврст. Ни Калугин. иако блед и мршав. и које не треба износити како не би постале убитачне као вински талог. године СЕВАСТОПОЉ У АВГУСТУ 1855. ето. или кад је ветар донесе. празан. а то се и чуло. седео је брадат Рус у меком шеширу и. која је покретач свих његових поступака. — Должникове! — викну он. али зачудо широк. спустио ноге ка точку и. љутито и равнодушно гледао у лица болесника и рањеника. кад не заклањају брда. грчких добровољаца с црвеним фесовима и брадатих резервиста. колико од груди до леђа. на Северној или на Инкерману. Лице би му било лепо да није некакве подбулости и млитавих крупних бора. на којој још носи завој. ни Пест — дете без чврстих убеђења и начела. на ком је била нездрава жућкаста препланулост. лагано су ишла официрска кола (она нарочита кола која се више нигде не виђају. показа кола пуна рањеника док су пролазила поред њих. Очи су му биле ситне. био је више мршав. час се све слије у тутњав тресак. такозваног струка — појаса — у њеrа није било. седео је пешадијски официр у летњем шињелу. ГОДИНЕ Крајем августа. Сви су говорили да непријатељ страшно бомбардује. а брада и нарочито јагодице обрасли необично оштром. који се не сме узмућкати како се вино не би покварило. кад је угледао официра. са својом бојажљивошћу и ограниченим погледима. јуна 1855. седео је. одазва се војник тако дубоким и одсечним басом 87 88 Племићка храброст (франц. коме је рука била подвезана некаквом врпцом. остраг. колико се могло онако кад седи видети. са својом блиставом храброшћу (brаvоurе dе gеntilhоmmе87) и таштином. бркови веома густи и изгризени али не и широки. подавивши ноге пода се. Други је лежао крај њега на самом дну кола. учини покрет као да је само хтео да се почеше по глави. Официр је десетог маја био рањен парчетом гранате у главу. престо и отаџбину. нарочито у лицу. налик на ситно ударање у добош. бодро је седео у средини кола и. — Ј-а! — отворивши очи и скидајући капу. Н. привезивао бич. те је услед тога цело лице добило увео и груб израз. Њега је и ословио официр из кола. и дрмао вођице. Официрска кола морала су се зауставити у густом. по великом путу кроз севастопољски кланац. виделе су му се само две омршале руке. Али ме мори тешка недоумица. али. руских сељачких кола и котарице). и залепила за знојаво лице. а сад се отуд враћала пуна болесних и рањених војника у сивим шињелима. а врат и потиљак били су му веома развијени и крути. — А онај болесни војник из наше је чете — рече посилни и. налактивши се на колена. А јунак моје приповетке. која није два дана бријана. Последња станица на путу ка Севастопољу (nрим. сетивши се вероватно да је рањен. хтео да што пре стигне. који се налази негде онамо одакле се чује пуцњава — али да ли баш у Севастопољу. У колима — спреда. Официр је гонио посилног да тера брже. Л. на којој је стрчала капа. кестењасте. Где је оличење зла којег се треба клонити? Где је оличење добра на које се треба угледати у овој приповеци? Ко је злочинац а ко јунак у њој? Сви су добри и сви рђави. не могу бити ни злочинци ни јунаци прштоветке. али су се сливале и повећавале му црте. напротив. не толико од једног рамена до другог. и официр је. али ни трбуха није имао. рекло би се. рекао сам оно што сам овога пута хтео да кажем. омален растом. које понекад прекине страховита рика топова. који су мимо њега пролазили. Њему у сусрет ишла је поворка великих товарних кола руских сељака. нагнувши се у страну. учестано и. кога сам настојао да оживим у пуној његовој лепоти и који је увек био прекрасан. он је. окренувпш се господину. кога волим свом душом својом. које нису биле старачке. Mожда оно што сам рекао спада у једну од оних опаких истина које се крију у души сваког човека а да он тога није ни свестан. на завежљајима и дењковима покривеним ашом. подбула лица и повезане главе. у сасвим омекшалој фурашки. седео је с краја. он из симферопољске болнице иде у пук. са шињелом огрнутим преко веома прљаве кошуље.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX И. безначајан човек. жмирећи и мрштећи се од прашине што му је нападала у очи и уши. посилни у мундиру од жуте дебеле памучне тканине. хтеде да се маши за капу. ни Mихајлов. који такав јесте и такав ће бити — то је истина. која је била официрска. час брзо један за другим допру мање снажни звуци. која су довезла у Севастопољ храну за војску. којима се држао за лотре од кола и уздигнута колена. Mожда није требало ово говорити. Један. Толстоја). Пуцњава се већ чула. нарочито понекад. Напред на колима. као да је дремао. густом и црном длаком. па човек и нехотице уздрхти. нешто средње између јеврејских полупокривених кола. 26. ни Праскухин.). сличан ударима грома кад је непогода у највећем јеку и тек што је почело да пљушти. Трећи. непокретном облаку прашине коју су товарна кола подигла. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 59 / 162 . Официр је био. чула се необично јасно. а сад. која су се као свежњи липове лике клатила тамо-амо. чак дрске. између Дуванке88 и Бахчисарија. кроз густу и врелу прашину. необично живе. он још ни од кога није могао тачно дознати.

закрчила пут. био је необичан официр. просто права погибија — додаде отегнутим гласом и метну капу на главу. Смешан је тај Mосква. ваљда си заспао! — подвикну мало осорљиво на посилног.. Тако је страшно. са свих страна пуцају. чак и у залив падају. господо. — Идеш ли далеко. — Mи смо скоро три недеље били код четноr сењака. — Није него! баш ћу слушати што Mосква89 брбља — прогунђа поручник. Николајев зацокта и коњи појурише трком. брате. чије је значење и нехотице постајало све јасније и потврђивало се праксом бомбардовања. дан-два полешкари. која изненађује. Николајеве. а и други су већ то исто радили и били су уверени да је то добро. — Да сте ми здраво. и то је самољубље било чак и покретач његових унутарњих побуда: он је волео да буде испред људи с којима је себе упоређивао. цокну језиком. — А зашто. — Нико као Бог. који је са слашћу стругао ножићем по недозрелој белој лубеници. још. у среду су хтели да се преместе.. Више се није могло чути шта војник говори. III 89 У многим армијским пуковима официри полупрезриво. а не раде ово и оно зато што тако живе и раде други: он је радио све што је хтео. боље ће бити. а уз то је био и обдарен: лепо је певао. сад тако бије. ни казати се не може! — И говорник одмахну руком и намести капу. Сад већ. да је боље и да не идеш — него овде се увуци негде у сено. на којима је нажуљио руку док је био ађутант у пуку. поново га заустави гомила кола која су возећи гранате и ђулад у Севастопољ. данас са свих страна пуцају. Говоре да су наши прошле недеље бранили Корабељну. свирао на гитари. Војник који је пролазио замишљено климну главом. поправљајући скутове шињела. упале војникове очи оживеше: видело се. — Куда? — Не зна се . Л. и не пунећи је. иако се углавном заснивала на тој сићушној обдарености. у граду се налази — рече други. Имао је једно од оних самољубља које се тако јако слило са животом и које се најчешће једино код мушкараца развија. али по изгледу његовог лица и по држању видело се да са извесном пакошћу човека паћеника говори ствари које нису нимало утешне. Терај. није био глуп. и подиже капу. ваше благородство. нисте чули? — У граду.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX као да је двадесетак војника углас викнуло. ваше благородство. затим извади из сара лулу.. или да се потчињава. али се његова природа највише одликовала самољубивом енергајом која је. Н. земљаче? — жваћући хлеб упита један од њих војника који са омаленом торбицом на леђима застаде крај њих. Путник. па одмах. а нарочито у кругу војних лица. осећајући некакву тегобну клонулост у срцу и замагљеност у мислима. и то већином гранатама. господо! Остајте збогом — рече и. Он није био од оних који живе овако и раде онако. да није знао ништа друго до да наређује. заклетва (прим. само не зна се на ком се месту у овај мах налази пук. чак нигде склонита места нема. — Кад си рањен. брате? Mутне. треба купити лубеницу и вечерати. Колико је наших побио. нарочито државна акта. говорио врло слободно и веома лако писао. господо? — Па зар не чујеш. II Тек што је поручник Козељцов ушао у улицу пуну остатака разрушених камених зидова татарских кућа у Дуванки. мора бити на Северну. ваше благородство! — истим одсечним басом рече он. — Свеједно! — промрмља пролазник провлачећи се између точкова нагомиланих кола — очигледно. стари војник коморџија. Ви. — Где се сад налази пук? — Био је у Севастопољу. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 60 / 162 . ипак била снажна црта. још овог вечера даље — рече официр. познао је свога официра. оде путем. ваше благородство.. полунежно зову војнике Mосква или. брате мој. а сад ето зову све. боље би било да си причекао — убедљиво и отегнуто рече онај што је копао по лубеници. поручник Козељцов. та потерај. Његова природа била је доста богата. као последице преношења рањеника и речи војника. рашчепрка нагорели дуван. — Тек је по дана како смо отуд отишли. мрднувши торбицу на леђима.. Два војника пешака седела су крај пута у прашини на камењу разваљене ограде и јела лубеницу с хлебом. Шта. — Из губерније идем у чету — одговори војник скрећући поглед с лубенице и поправљајући торбицу на леђима. Вођице се затегоше. — Ех. ето шта људи говоре. Толстоја). запали парченце труда код другог војника који је пушио.. — Само да часком нахранимо коње. па.

па се одједном распали и. Сместа коње. Задимљена. Код официра с торбицом. као што се видело. господине. Он је чак с мишљу: »Убрисаћу га ако би му пало на ум да штогод рекне«. један у ађутантском шињелу. Официр без руке погледа га смешећи се. као прави и добар официр из бојних редова. седели су близу банка. ту сео. сече печену овчетину за официра без руке. — И не само три дана. огледала се она љупка стидљивост човека који се непрестано боји да његова свака реч није баш на свом месту. врло млад човек. већ три дана коњи нису ни руковет сена видели.. А што си дао некаквом лакеју што је ствари носио? — викао је старији од двојице официра. треба ових дана да дође у једну батерију у Севастопољу. кад вам кажем! — Драге воље бих. Па и ми смо. са немачком физиономијом. господине надзорниче — застајкујући говорио је млади официр — не путујемо ми ради нашег задовољства. И надзорник нестаде иза врата. већ нека самозадовољна безбрижност. видело се да пешадијски официри нису фронташи. Козељцов међу свим тим људима није нашао ни једног познаника. кад су такве наредбе. што је главно. стаде говорити: — Ја. Козељцов. а. млад. Не може се рећи да се у њиховом понашању видело презирање. надзорник станице. на лицу официра без руке. који се свађао с двојицом официра што су за њим ишли. nрев.. како је он одмах по самом изгледу погодио. потребни кад су нас позвали. — Ви увек покварите — јетко га прекиде старији — само ми сметате. све му се чинило одвратно и дрско. без сумње начињеном од женског капута. што су чак желели да сакрију. Mлади официри који су. избегавајући заменице. и то сасвим мирно. држећи чашу чаја у руци и. Заиста. али танком. Зато он и нема поштовања. на ком су стајала два самовара од бакра. Иначе ја ћу. што седи за столом. стојећи крај стола. не само да их уопште није волео. што је спавао на дивану. у његовом држању. прљава соба била је тако пуна официра и ковчега да је Козељцов једва нашао место на прозору. које је на први поглед познао у двојици официра. прешао од прозора банку и сео на њега. већ се и љутио на »штабне«. голобрад официр у новом. Затим млад лекар дебелих усана и артиљерац. Козељцов заједно с официрима уђе у собу. и бројали новац. други су код врата нешто петљали око ковчега и завежљаја. чекају — говорио је надзорник желећи да пецне путнике. у тренутку кад је говорио. четворица исто тако младих официра налазила су се у разним кутовима собе: један од њих метнуо под главу некакву бунду и спава на дивану. избили по лицу младог официра. Први кога је још у трему срео био је мршав. и како је онај што је имао торбицу пушио цигару. други. — Онда не треба ником давати коње. верујте — рече он. и само по оном како су друге гледали. Богами! Нека раде како хоће. — На време ћете стићи. други у пешадијском. На целој станици сад нема ни једних јаких кола. — Па не могу се ја упрегнути. али дајући да се осети како је врло лако и ти рећи надзорнику. подсетили су га да и његов брат. Боље ми је и на Mалахову хумку отићи. чије је лице негде видео. IV — Ама ово је човеку одвећ мучно кад зна да је већ тако близу. седели су готово на ногама младог официра. машући рукама. У танушном гласу и у печатима свежег руменила. па ућута и наново се заузе око чаја. разгледајући лица и ослушкујући разговоре. које смех наједанпут разведри. господине. — Mожда ће данас бити боја. ви. али је радознало почео ослушкивати разговоре. масног стола. ако их нема! . него овде остати. Не мари — стићи ћемо. а ми нећемо тамо бити. почео савијати цигарету. доливао је врелу воду у чајник.. Нешто на блиским везама с генералима — избијала је свест о надмоћности. која се заснива нешто на новцу. заиста. и поређан шећер на разним хартијама. значи. а нарочито у празном рукаву од шињела. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 61 / 162 . огледало се много оне мирне 90 Корпус — средња војна академија (nрим. и с торбицом о рамену. — Па и сами размислите. самом генералу Крамперу неизоставно ово казати. и сам разумем и све знам. већ и десет дана чекаћете! И генерали. — Па шта — рече старији официр млађем.). треба умети с њим говорити. али шта да се ради! Ама дајте ми само (на лицима официра указа се надање) . иако је пре једног секунда изrледао јаростан — три месеца већ путујемо. исто тако из корпуса. Од четворице посилних једни су дремали. свидели су му се и. и да су збоr тога задовољни. па ћемо још причекати.. прошивеном кратком ловачком капуту.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX На станици је било пуно света кад је Козељцов стигао. господине. који су. право из корпуса 90 дошли. И како то. дајте ми само да крај месеца дочекам — и мене овде неће бити. не може да стигне — рече један од младих официра. мора бити. не поштујете официрски чин. али одакле да их узмем? Надзорник мало поћута. Два официра. па. седела је главна група официра. понегде позеленелог. Десно од врата око накривљеног. Mлади официр с поштовањем погледа у омршавело лице официра без руке.

Добро је што сам имао свога новца. а види се. пожелео да уђем у борбене јединице. Он је живео у једној од наших губернија у којој постоји кадетски корпус. а ја сам својих преко сто педесет потрошио. како је то необично! Та колико ли смо ми сви у Петрограду о вама мислили. на пример. али не због тога што се бојим . У Перекопу. — А зар се у Симферопољу није могло дознати? упита Козељцов. Ето. — Та тога се и бојимо. који је хтео да извади своју табакеру. сад више ником потпуно не верује. по својој властитој жељи. који је гледао у њега. — Нисмо — шапатом одговори — само су нам обећали да ће нам овде дати. — Како да не даду — одједном рече официр. не знам. рецимо. обраћајући се официру без руке и дохватајући ножић који је овај испустио — нама су казали да су коњи одвећ скупи у Севастопољу и ми смо заједнички купили коња у Симферопољу.. наш друг је ишао тамо у канцеларију: изгрдили су га. тај офидир у том тренутку био је крајњи страшљивац. ако се.. иако пре шест месеца није то ни најмање био. а ето. ево. хитао. То је постало још очигледније кад је распитивао на ком се месту налази његов пук и је ли тамо опасно. Само мало храмље. али читајући у новинама и приватним писмима о борбама севастопољских јунака.. — А шта ћете. — И ја мислим да ће дати — рече он гласом по коме се видело да. Он га је. сем сто тридесет шест рубаља у сребру за пут ништа нису дали. Замислите само. а ја бих тако волео . две сам недеље провео. Тај официр тако је брижљиво тумачио узроке свога задоцњења. — Mи смо сад. — Та и ја сам. пошто је на тридесет станица једно исто питао и свуд добијао различне одговоре. — Из кога сте ви корпуса? — упита Козељцов. И сами помислите. па и Козељцову. капетане — настави онај што је сипао чај.. Дакле даће. — А и ви сте из Севастопоља? — настави.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX равнодушности која се може протумачити тим што је он при сваком послу или разговору гледао тако као да је говорио: »Све је то дивно. колико само курирских пријава лежи . онда не знамо шта ћемо радити. Код њега је наступио преокрет који су искусили многи и пре и после њега. — А зар нисте добили попутнину? — упита Козељцов. они кажу да су у Одеси. — Држим да су вас много огулили? — Истину рећи. рекао како је код њих за ова два дана избацило из строја само официра њих седамнаесторицу. Врло је снажан. нас шесторица. који се у трему свађао са управником. или да на свом коњу идемо? — опет рече млади официр свом друrу у ловачком капуту. да је то и нехотице наводило на мисао да се он боји.. и све бих ја то могао урадити. и имао је диван. Па вероватно таква је судбина . хотећи да нешто дозна о брату. — Доиста? А нама су говорили да је скупо. из Племићког пука. ја не бих ни молио да ме крену с доброга места. надзорник неће ни да говори с вама — путујте кад хоћете. али никаквих могућности нема..... и тако се не бих потуцао по путу. који је био у том пуку. та ја бих волео. осам стотина врста.. — Ама баш ја не бих волео да идем. у њему је одједном букнуло частољубље. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 62 / 162 . трећи је месец како путујем. ама није стоrа што је сад бомбардовање. јел'те? — Свакако ће дати. — Не знају. хоћемо ли овде ноћити. боже мој. веома радо услуживао.. Је ли то одвећ скупо? — упита обраћајући се свима. идемо у Севастопољ — говорио је разговорни официрчић — само не знамо где су наше батерије: једни веле да су у Севастопољу. казали су нам... — О. с некаквим великим поштовањем и одушевљењем. Друг не пристаде да иду. само кад бих хтео. а још више — родољубље. И сами помислите: кад смо купили коња и набавили све што нам треба — лончић за кување кафе на иширитусу и још неке веома потребне ситнице — нама није ни паре остало — рече тихим гласом погледајући свог друга — и ако се мораднемо враћати. заједно с колима платили смо деведесет рубаља. Заиста. сви. Је ли по вољи једна готова цигарета? — рече официру без руке. миран положај. као достојнијим слушаоцима. — Није скупо.. а да тога није било? — Та зар је трећи месец? — упита неко. — А шта да се ради — настави онај што је причао. не хитао — свеједно је. са овом господом други месец. иначе би ми он дао. Он је чак побледео и глас му се прекинуо кад му је официр без руке. Е. који су ту седели. па и мени. али ми је у Mоскви један сенатор — он ми је ујак — кад сам код њега био.. и као да се њима правдао. рекао да ће овде дати. ако је коњ млад — рече Козељцов. али то ће проћи. све то ја знам... али очигледно судбина. својих некадашњих другова. и сад пришао овима што разговарају. о свим јунацима! — рече Козељцову с поштовањем и доброћудном љубазношћу. — А имате ли исправу? — Ја знам да је исправа главно. са одличног места чак сам молио да идем у Севастопољ. капетане. — Mожете замислити. можете мислити како је то непријатно . мораднете вратити? — упита поручник.. а унеколико се обраћао и штабнима. као и ова господа.« — Шта да одлучимо.

стиже му одређење. где се сусрео с гласоношом из Севастопоља. и где је дванаест часова чекао коње. петог месеца. После пет минута.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX Он је веома много жртвовао томе осећању — и место у ком је обикао. Поручник Козељцов одмах познаде брата и приђе му. па беж! на споредна врата — а ја. — То ме је страшно погодило и никако нисам очекивао да ће се тако шта догодити. дебела жена од око четрдесет година. и кад се после месец дана састао с младићима који су ишли из корпуса. како ми је мило! — рече старији брат загледајући млађега. али код трећег по љупца застадоше. — Па ти си хтео да једеш. негдашњи јунак. нисам имао куд. причај!« — и све је говорио како му је мило што га види. на којима се готово свуда морало чекати и сретати са официрима који су ишли из Севастопоља и причали страшне ствари. мада је његов патриотски занос за та два месеца већ стигао да се знатно охлади. који је осмогодишњим трудом набавио. с тугом и страхом мислио о оном што га чека и бесвесно ишао напред. насмејаних црних очију. као да је обојици пала на ум мисао: што баш мора три пута? — О. и најзад довело јадног официра дотле да је он. Кад се с горушицом у грлу и прашљивим лицем обрео сам на петој станици. јест! — одговори млађи брат и од самог сећања поцрвене. мада су друге биле све одличне. сневао о бесмртном венцу славе и о генералским еполетама. VI — Ко је тражио боршч? — викну прилично прљава газдарица. а о себи ништа није причао. опростите. Замисли. Послали су ме у армију. чак мигом показа младом официру на њу. то је Козељцов тражио — рече млади официр — треба га пробудити. о себи мислио. рачунајући те дане као последње у свом животу. Разговор одмах престаде. која уђе у собу са зделом пуном шчија. Два месеца после поднесене молбе. Устај. на књигу где се записују жалбе гледао је као на прекраћивање времена и мило му је било кад му нису давали коње. млађи брат је непрестано запиткивао: »Па шта радиш. — Зар ме не познајеш? — упита смешећи се. и сви што су били у соби управише погледе на гостионичарку. већ се сасвим кајао због своје лакомислености. пред само производство нас тројица отишли смо да пушимо — знаш ону собицу што је иза вратареве. успели су да га увере како је учинио највећу лудорију што је ступио у борбену јединицу. — А а-а! — повика млађи брат — какво изненађење! — и поче љубити брата. знаш. Он је одречно одговорио и стрпљиво је и даље чекао. енергично скочи са дивана.. Ето због тога су ми дали неповољну оцену из владања. и познанства. спреман на најсмелије подухвате. онај гад стражар видео нас и отрчао да каже дежурном официру (а ми смо неколико пута давали стражару напојнице). у Дуванку стигао као кукавни страшљивац. он је казао старешини и направило се чудо. Официр што је путовао из П. за које време су имали кад да мало поћуте. на свакој је станици намештао кревет. молим вас — рече он (сребрнастим звонким гласом) лекару. После још два месеца добије питање да ли не припада масонским ложама и још о неким сличним формалностима. и румених образа. старији брат упита зашто млађи није отишао у гарду. и после одречног одговора. — Хајдемо. а још више оно осећање незадовољства које се јавља после сваке промене положаја. и трљајући очи. — Ништа нећу. а сад му је потребно да прође кроз много душевних патњи да би постао онако миран и трпељив човек у послу и опасности како смо навикли да видимо руског официра. како си. кога је устајући гурнуо.. само из механике дванаест и тако је почело. он је гледао да путује што може спорије. постајало је све јаче и јаче. Он ми стаде увредљиве речи говорити. једи ти. — А. — Хајдемо у трем — да поразговарамо. најзад. Mлад момчић. и надања на богату женидбу — он је све то мануо и још у фебруару предао молбу за пријем у борбене јединице. све ми је постало тако мрско да сам хтео што пре у Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 63 / 162 . отварао ковчежић с јестивом. право на бастионе стигао. али ја више нисам хтео и тражио сам да идем у рат. тек што смо га угледали. стаде насред собе. То осећање. као на жртву. ја му нисам остао дужан. удешавао партију преферанса. Али сад би тешко било васкрснути занос у њему. Ја нећу боршч. Обећали су ми да ће ме после превести у гарду. он преко команде добије питање хоће ли тражити државну помоћ. који му је испричао страхоте рата. — Ах. За све то време пријатељи. разуме се. свакако је и у ваше време тако било — и. елем. замисли само. Кад су изишли у трем. чему су се сви наши надали. Он би заиста био јунак да је из П. — Тако дакле! — Доиста. Они се трипут пољубише. Федерсоне — рече другу. и стан с меканим намештајем. хајдемо. — А. а онај се прикрао. да ручаш — додаде он пришавши спавачу на дивану и дрмајући га за раме. у току тромесечног потуцања по непознатим станицама. они су побацали цигарете. како је у П. ово ти без сваке шале говорим. од око седамнаест година.

). мислим. наћи у Севастопољу. а у њему је био мој кивер91 и сад сам у великој невољи и не знам како ћу се пријавити. свеједно је. сад ћу ја изићи — проговори машући руком на брата. страшно! Уосталом.. гледао с висине и чак желео да га он просвети.« Ствар је у томе да му се тек сада. А ако погинем — шта се ту може! — Гле. онако како је стајао пред братом. и да га више никакав изненадан случај не може задржати. nрев. VII Пошто су се до миле воље наразговарали и најзад дотерали до оног осећања које се код људи често јави: да је мало заједничког међу њима иако један другог воле — браћа су прилично дуго ћутала. — Дивота! и одмах ћемо поћи — рече млађи уздахнувши и упути се у собу. јасно указала опасност коју је сам тражио — и он се збуни и уплаши од саме помисли да је она близу. био је тако мио. тужно саже главу и поче размишљати. молим те. лепушкаст момчић. »Одмах право у Севастопољ. — А још ми и ово кажи: како ти мислиш. како изгледа. и не гледајући у њега. Mлађи одједном поцрвене и ушепртљи се. Кад је брат отворио врата. Сви утисци код њега још су били из Петрограда. каква несрећа: путем су нам цео завежљај украли. — Баш си смешан! — рече старији брат. — Само је једна невоља. Све ти могу испричати. чега у ствари ни сам није имао. пошто је за тренутак поћутао. Ти немаш много ствари. — Што? Каква је то лудорија! — Ја ћу ти Mишо праву истину казати. — У почетку је страшно. али у погледу неких ствари. — Сад ћу. Видећеш и сам. — Замисли. брате.. те брат најзад отвори врата да га позове. и. налакћен на ограду степеница. — Онда узми своје ствари и хајдемо одмах — рече старији. уопште. — Само ми је жао што нећемо бити заједно. било нарочито стога што би често помало засузиле. он се сасвим збуни. И у њега је коса била смеђа. али прође четврт часа. а он никако да изиђе. главно је. моћи ће се брже напредовати неголи у гарди. брате — настави млађи смешећи се и руменећи. приђе брату. какав си ти! — рече брат смешећи се. много је промена. при помисли да ће се.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX Севастопољ. он се малчице стидео због њега. Ти знаш. Он се врло много радовао брату. јако је личио на брата Mихаила. Замисли.. и из куће сенаторове у Mоскви. — А знаш шта је главно. разговарао је о нечем са официром из П. Стасит. — Тамо ме. — Бог ће га знати. као да се спрема да рекне нешто веома неуљудно — све су то ситнице. све набоље. Сад бар с братом . а то је. Али.. — Је ли право у Севастопољ? — упита. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 64 / 162 . али густа и на слепоочницама уковрчена. хоће ли заузети Севастопољ? Ја мислим нипошто га неће заузети.. сад су у нас нови кивери. кад седне у кола. После једног минута он збиља изиђе и дубоко уздахнувши. Ја сам у Mоскви свуда био. у раскопчаном шињелу. застаде у предсобљу. већ је чисто пламтело право младићко руменило и одавало све душевне покрете. а сви смо дужни 91 Кивер — врста војничке капе од коже (nрим. На белом нежном потиљку био је оштар смеђ чуперак — знак среће. испод кога се видела црвена руска кошуља.. вадећи кутију с цигаретама. знања француског језика. Уосталом. играња итд. А и жеља ме вукла да с тобом будем — додаде још стидљивије. ја сам стога молио што човека ипак некако гризе савест кад је у Петрограду. из куће једне племкиње која је волела лепушкасте младиће и о празнику га позивала. у онај пакао. уђе у собу. не отворивши врата. Пошто се мало умирио. опхођења у друштву људи од високог положаја. Исте очи као у брата биле су отворене и сјајне. причекај. сместићемо их. као ученик који је нешто скривио. Смеђе маље избијале су му по образима и изнад румених усана. које су се врло често развлачиле у стидљив осмех и откривале беле сјајне зубе. а овде Тотлебен за две године од потпуковника у генерала. не излазећи из њих. али личио је тако као што личи зарудели ружин пупољак на прецветали шипак. По нежно белој кожи лица.. Козељцов-други. нарочито што се тиче светског образовања. после се човек навикне — па ништа. — А реци ми истину. да. ако срећно пође.. Mлађи Козељцов. како кажу дадиље. Владимир. где је једанпут играо на великом балу. с цигаретом у руци и детињском радошћу на лицу и у покрету. широких рамена. с поштовањем и поносом гледао је у њега. замишљао га као јунака.. ја не могу с тобом путовати — рече он. не да се разлило. Mи више ни један немамо новаца. — Па. једном се мора ићи. је ли страшно на бастионима? — одједном упита млађи. да би човек непрестано гледао у њега. док овде умиру за отаџбину. тамо за десет година једва пуковник.

Лев Николаевич Толстой

назив оригинала: XXXXX

оном капетану II класе, који путује из П. Веома ме је стид.
Старији брат се намршти и дуго није прекидао ћутање.
— Јеси ли много дужан? — упита поглидајући брата испод ока.
— Mного... не, није врло много, али ме је јако срамота. Он је на трима станицама за мене
платио, и све се његов шећер трошио ... и ја сад не знам ... па и преферанса смо играли... ја сам му
мало остао дужан.
— То је ружно, Волођа! А шта би ти радио да ниси мене срео? — оштро рече старији брат не
гледајући млађег.
— Па ја сам, бато, мислио да ћу у Севастопољу добити попутницу, па ћу му исплатити. Ето,
може се тако урадити; а и боље је да ја сутра с њим дођем.
Старији брат узе новчаник и мало дрхтавим прстима извади из њега две папирне новчанице
по десет рубаља и једну од три рубље.
— Ово ми је сав новац — рече. — Колико си дужан?
Кад је рекао да је то сав његов новац, Козељцов није говорио праву истину: он је, за сваки
случај, имао још четири златника, зашивена испод посувраћеног рукава, али се зарекао да их никако
неће дирати.
Изишло је да је Козељцов-други, узев у обзир и шећер и преферанс, био дужан официру из П.
свега осам рубаља. Старији брат му их даде, само му приговори како се тако не сме радити кад се
нема новаца, па још и преферанс играти.
— Па у шта си играо?
Mлађи брат ни речи не проговори. Братовљево питање учинило му се као сумња у његово
поштење. Љутина на самога себе, стид због поступка који је могао да изазове такве сумње и увреда
од брата кога је тако волео, побудили су у његовој осетљивоi природи тако јако, болно осећање да
ништа не одговори, свестан да није у стању да савлада плачљив глас који му је у грло навирао. Он
узе новац не гледајући га и оде друговима.

VIII
Николајев, поткрепивши се у Дуванки с две чашице вотке коју је купио од војника на мосту,
трзао је вођицама, кола су одскакала по каменитом и понегде сеновитом путу што је водио поред
Бељбека ка Севастопољу, а браћа су, гуркајући се ногама, иако су сваког минута мислила један о
другом, упорно ћутала.
»3ашто ме је увредио — мислио је млађи — зар није могао да не говори о том? Баш као да је
мислио да сам ја лопов, па и сад се, чини ми се, љути, тако да смо се ми изгледа заувек разишли. А
како би нам удвоје било дивно у Севастопољу! Два брата, сложна међу собом, оба се боре против
непријатеља: један већ постарији, иако не богзна како образован, али храбар борац, а други — млад,
али је и он јунак... За недељу дана свима бих показао да већ нисам много млад. Престаћу и да
црвеним, на лицу ће ми се огледати храброст, истина, бркови су ми мали, али за то време ће порасти
велики — и он штрпну маље што су израсле на крајевима усана. — Mожда ћемо данас стићи, и одмах
и брат и ја упасти у борбу. А он мора да је издржљив и врло храбар — човек који много не говори, а
ради боље од других. Волео бих знати — настављао је — да ли он мене нарочито потискује у крај
кола, или не. Свакако опажа да је мени незгодно, а прави се као да ме и не види. Ето, ми ћемо данас
стићи — настави размишљање притискујући се уз крај кола и бојећи се да се покрене, како брат не би
опазио да је њему незгодно — и одмах право на бастион: ја с топовима, а брат с четом — заједно
ћемо отићи. Одједном Французи навале на нас. Ја ћу пуцати, пуцати: поубијаћу страшно много, али
они ипак трче право на мене. Већ се не може пуцати и, разуме се, мени нема спаса, док ти брат
истрчи напред са сабљом, а ја дочепам пушку и заједно с војницима потрчимо. Французи навале на
брата. Ја притрчим, убијем једног Француза, другог, и спасем брата. Mене ране у једну руку, ја другом
зграбим пушку, па ипак трчим. Док ти метком убију брата крај мене; ја тренутно застанем, тужно
погледам у њега, исправим се и викнем: »3а мном, осветимо се! Ја сам волео брата више од свега на
свету — рећи ћу — и изгубио сам га. Осветимо се, уништимо непријатеље или сви овде изгинимо!«
Сви повичу и појуре за мном. Тад сва француска војска изиђе, чак и Пелисије. Mи их све побијемо;
али на крају крајева мене по други пут ране, па и трећи пут, и ја смртно рањен паднем. Тада сви
притрче к мени. Горчаков ће прићи и питати ме шта желим. Ја ћу рећи да ништа не желим — једино
да ме положе поред брата, хоћу да с њим умрем. Mене ће пренети и положити поред братовог
окрвављеног тела. Ја ћу се придићи и само ово рећи: »Јест, ви нисте умели ценити двојицу људи који
су истински волели отаџбину; сад су они обојица пали... нек вам Бог опрости!« — и умрећу.«
Ко зна до ког степена ће се остварити сањарије.
— Је ли, јеси ли ти који пут био у борби — изненадно упита брата, сасвим заборавивши да
није хтео да с њим говори.
— Нисам ни једанпут — одговори старији — код нас су две хиљаде људи избацили из пука, и
то све на радовима, и ја сам на раду рањен. Рат се не води тако како ти, Волођа, мислиш.
Реч »Волођа« ганула је млађег брата и обузе га жеља да се објасни с братом, коме није ни на
Лав Николајевич Толстој

СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ

страна 65 / 162

Лев Николаевич Толстой

назив оригинала: XXXXX

крај памети било да га је увредио.
— Ти се, Mишо, не љутиш на мене? — упита пошто поћута један минут.
— Због чега?
— Па, због ... оног што је међу нама било ... знаш.
— Ни најмање — рече старији окренувши се њему и потапшавши га по нози.
— Ти мени, Mишо, опрости, ако сам те ожалостио.
И млађи брат се окрете да би сакрио сузе које су му одједном наврле на очи.

IX
— Зар је ово већ Севастопољ, је ли? — упита млађи брат кад се попеше на брдо и пред њима
се указа залив с катаркама на бродовима, море с непријатељском флотом у даљини, на морској
обали беле батерије, касарне, водови, докови, градске зграде и бело-љубичасти облаци дима, који су
се непрестано дизали по жутим брдима што окружавају град и стојали на модром небу према
ружичастим зрацима сунца, што је већ просипало јарку светлост и спуштало се ка хоризонту тамног
мора.
Волођа је без и најмање дрхтавице угледао то страшно место о ком је тако много мислио;
напротив, са естетским уживањем и витешким осећањем задовољства самим собом, што ће, ето, и он
за пола часа бити тамо, гледао је тај уистину диван и необичан призор, гледао је с прибраном
пажњом све док нису дошли на Северну, у комору братовог пука, где је требало да тачно дознају
место на које су одређени пук и батерија.
Официр који је управљао комором сместио се близу такозваног новог градића — то су биле
бараке које су морнарске породице начиниле од дасака — у шатор спојен с доста великом колибом,
начињеном од зелених храстових грана, које још нису стигле да се сасвим осуше.
Браћа затекоше официра како у жућкастој прљавој кошуљи седи за столом на склапање, на
ком су били чаша хладнога чаја, пепео од цигарета, послужавник с вотком и остацима суве икре и
хлеба, и на великој рачунаљци збраја огроман свежањ новчаница. Али пре но што станемо причати о
самом официру и његовом разговору, потребно је пажљивије разгледати унутрашњост његове колибе
и макар мало упознати његов начин живота и рада. Нова колиба била је доста велика, добро
оплетена и удобно опремљена — какве се граде само за генерале или команданте пукова — имала је
сточиће и клупице оплетене и од шибља; стране и таванице, да не би падало лишће, биле су застрте
с три ћилима, истина врло ружна, али нова, и, без сумње, скупа. На гвозденом кревету, који је стајао
испод главног ћилима, на ком је била насликана амазонка, био је плишани, веома црвен покривач,
прљав, процепљен кожни јастук и бунда од ракуна; на столу је стајало огледало у сребрном оквиру,
сребрна, одвећ прљава четка, сломљен, пун масне косе чешаљ од рога, сребрн свећњак, боца
ликера са златним и црвеним великим натписом, златан часовник са сликом Петра I, два златна
прстена, кутијица с некаквим капислама, корица хлеба и разбацане старе карте, а дод креветом
празне и пуне боце портера. Тај официр руковао је комором и храном за коње. Заједно с њим
становао је његов добар друг — посредник, који се исто тако бавио неким пословима. Кад су браћа
ушла, он је спавао у шатору, а интендантски официр, пред крај месеца, вршио је обрачун државног
новца. По свом спољашњем изгледу интендантски официр био је врло леп и јуначан: висока узраста,
великих бркова једрине која у очи пада. Код њега је била непријатна само некаква знојавост и
подбулост целог лица што је готово заклањало мале сиве очи (као да је он читав наливен портером) и
велика нечистоћа тела — почев од ретке масне косе до крупних босих ногу у некаквим папучама од
хермелина.
— Шта је новца, шта је новца! — рече Козељцов старији улазећи у колибу и с нехотичном
грамзивошћу управивши поглед на гомилу новчаница. — Кад бисте ми само половину, Василије
Mихаиличу, дали у зајам!
Интендантски официр, као да су га у крађи ухватили, сав се згрчи кад угледа госта и, купећи
новац, поклони се не устајући.
— О, кад би био мој! ... Државни је господине!... А ко је то с вама? — рече слажући новац у
касицу што је крај њега стајала и гледајући право у Волођу.
— То је мој брат, из корпуса је дошао. И, ето, свратили смо да од вас чујемо где се пук налази.
— Седите, господо, — рече он, устаде, па се, не водећи рачуна о гостима, упути у шатор. —
Да ли бисте штогод попили? Mожда портера? — додаде.
— Не би било згорега, Василије Mихаиличу. Волођа је био изненађен госпоственошћу
интендантског официра, његовим немарним понашањем и поштовањем с којим се његов брат
обраћао њему. »Mора да је то врло добар њихов официр, кога сви веома поштују; истина, прост је али
врло храбар и гостољубив« — помисли седајући смерно и стидљиво на диван.
— Дакле, где се налази наш пук? — упита старији брат.
— Шта?
Он понови питање.
— Данас је био Зајфер код мене: говорио ми је да су јуче прешли на пети бастион.
Лав Николајевич Толстој

СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ

страна 66 / 162

Лев Николаевич Толстой

назив оригинала: XXXXX

— Је ли то истина?
— Кад ја кажем, мора да је истина; уосталом, ђаво ће га знати. Код њега ни лаж није скупа.
Шта је, хоћете ли да пијете портера? — упита опет интендантски официр из шатора.
— Па могу и попити — рече Козељцов.
— А хоћете ли, Осипе Игњатичу, ви да пијете? — чу се опет глас из шатора: извесно
обраћајући се посреднику који је спавао. — Доста сте спавали; већ је прошло седам.
— Што сте се наврзли на мене! Ја не спавам — одговори танушан, лен глас, који је мило
врскао код гласова л и р.
— Па устаните; досадно ми је без вас. И интендантски официр уђе гостима.
— Донеси портера, симферопољског — викну. Посилни, охола израза на лицу, како се Волођи
учинило, уђе у колибу, па испод официра, чак гурнувши га, извади портер.
— Да, господине — рече интендантски официр наливајући чаше — сад је код нас нов
командант пука. Треба новаца, треба свега набавити.
— Па тај је, ја мислим, сасвим друкчији, ново је поколење — рече Козељцов, уљудно узевши
чашу у руку.
— Јест, ново поколење! Биће иста онаква тврдица. Кад је командовао батаљоном, о како је
викао! А сад другу песму пева. — Не треба тако, господине.
— Тако је.
Mлађи брат ништа није разумевао од оног што они говоре, али му се нејасно чинило да брат
не каже оно што мисли и да прича само зато што пије портер тог официра.
Боца портера већ је била попијена и разговор те врсте водио се доста дуго, кад се крила
шатора размакоше и из њега изиђе омален, свеж човек, у модром атласном собном капуту с
кићанкицама и у капи с црвеним оквиром и кокардом. Он уђе гладећи своје црне брчиће и гледајући
некуд у ћилим, Па једва видним покретом рамена одговори на поздраве официра.
— Хајде да и ја попијем једну чашицу — рече и седе за сто. — Па, млади човече, ви из
Петрограда долазите? — упита он љубазно се обраћајући Волођи.
— Да, господине, идем у Севастопољ.
— Сами сте тражили?
— Јесам, господине.
— Ја, господо, не разумем ту вашу тежњу — рече посредник. — Ја бих сад, чини ми се, пешке
отишао у Петроград, кад би ме пустили. Дојадио ми је, богами, овај пасји живот.
— А због чега вам је овде рђаво? — упита старији Козељцов обраћајући се њему. — Та зар ви
овде не живите добро!
Посредник га погледа и окрете се од њега.
— Ова опасност (»о каквој то он опасности говори седећи на Северној« — помисли
Козељцов), оскудица у свачем, ништа не можеш набавити — настави он стално се обраћајући
Волођи. — И шта вам је то требало, ја вас, господо, никако не разумем! Да је бар каква-таква добит, а
оно ништа. Ето, је ли то добро да у вашим годинама одједном останете богаљ за цео живот?
— Неком су потребни приходи, а некоме је част да служи — мрзовољним се гласом опет
умеша старији Козељцов.
— Чудна ми част, кад се нема шта јести! — уз презрив осмех рече посредник обраћајући се
интендантском официру, који се такође насмеја. — Навијдер штогод из »Лучије« да мало слушамо —
рече он показујући на кутију с музиком — ја је волим ...
— Је ли овај Василије Mихаилич добар човек? упита Волођа брата, кад су тек у сумрак
изишли из колибе и кренули даље ка Севастопољу.
— Па онако, само је страшна тврдица, гад један. Та он у најмању руку има 300 рубаља
месечно, а живи као свиња, видео си већ. А оног посредника не могу очима да видим; ја ћу њега кадтад изударати. Тај неваљалац је дванаест хиљада из Турске извезао... — И Козељцов поче надугачко
причати о подмитљивости (истину рећи), мало са оном нарочитом пакошћу човека који осуђује не
зато што је подмитљивост неко зло, већ зато што му је криво да има људи који се њом користе.

X
Не може се рећи да је Волођа био нерасположен кад су већ у ноћ стигли до великог моста што
води преко залива, али је осећао неку тегобу на срцу. Све што је видео и чуо било је тако мало налик
на његове недавне утиске, као што су: паркетирана, светла, велика сала за испите, весели,
добродушни гласови и смех другова, нови мундир, љубљени цар, кога је седам година навикао на
виђа и који их је, праштајући се с њима, сузних очију називао својом децом. Све оно што је видео тако
је мало личило на његове дивне снове, пуне најлепших тежњи и доброте.
— А, ево стигли смо! — рече старији брат кад су, изишав из кола, пришли Mихајловској
батерији. — Ако нас пусте преко моста, одмах ћемо отићи у Николајевске касарне. Ти остани тамо до
сутра, а ја ћу отићи у пук — да дознам где се налази твоја батерија, па ћу сутра доћи по тебе.
— Зашто? Боље хајдемо заједно — рече Волођа. — И ја ћу с тобом на бастион. Та сад је
Лав Николајевич Толстој

СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ

страна 67 / 162

попадаше у воду. сад је већ свршено« — помисли подрхтавајући. Волођа дубоко уздахну и мало се одмаче од брата.. таласи су. громовитије су и разговетније потресали ваздух. зауставише се на другом. што је близу њега експлодирала. Mожда ћете га затећи. молим те: бар ћу сазнати како . одударало од звездама обасјаног сјајно-сивог хоризонта. звиждећи и подижући млазове. негде далеко жмиркале су светиљке непријатељске флоте. Збогом! И официр касом оде даље. мост се љуљао. Mихаило Семјоничу — рече коњаник зауставивши коња пред старијим Козељцовом — дакле. Велико бело утврђење батерије и почетак моста истицали су се у помрчини. Са мора је пиркао ветрић и осећала се влага. Ви сад нећете познати Севастопољ. — Како то? Нама је потребно. Пламен гранате. од женскиња ни живе душе нема. Одједном Волођу обузе неописани страх: њему се све чинило да ће овог часа долетети ђуле или парче гранате и погодити га право у главу. да његова нога никад више неће крочити на руску земљу с оне стране залива. Браћа пређоше први понтон и. па ти звуци. Боље не причај. и нешто оправљао на понтону. — Питајте официра... тренутно осветли високо нагомилане котарице на палуби. Нешто с треском одједном осветли спреда мост. а немамо ни по пет метака у ранчевима. брзо. отуд не може. нарочито љутито запљускивање таласа — све то као да му је говорило да не иде даље. Официр. већ сте се сасвим опоравили? — Као што видите... они ће вас одвести. разлио се на десној страни моста и поквасио Волођи ноге. — А. кола што су по њему ишла и неког коњаника. — Забрањено пуштати. белу пену и млазове зеленкастих таласа које је пароброд секао. је ли тако? — Јест. препуна котарица за песак. два војника. Талас што је с мора запљуснуо.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX свеједно: треба се навикавати.. »Господе. лево се црнела тамна маса нашег брода и чуло се ударање таласа о његове бокове. хујећи. богами. да га овде никакво добро не очекује. просто лакше дишеш. Куд сте наврли сви одједанпут! — викну он на пуковска кола. Браћа приђоше мосту. Кад су силазили на први понтон. Ветар. промицали су исти пламенови. на почетку моста нагомилала. уосталом. — Кад је добио новац за војничку опрему. цов. — Причај ти само! — рече онај други дан је тамо долетела проклетница: двојици морнара ноге откинула. једно за другим или заједно. који је вода овдеонде запљускивала. значи. чисто ти сване. звезде и непрестано сукљање пламенова од граната и пуцњаве већ су се јако светлели у мраку. и. Ви идите на превијалиште. Кад ти идеш. сваког часа се очекује напад. и парчад. та зар ћу ја погинути. који је хукћући брзо долазио од Северне. — Тамо се може. као да јој припева. потмуло претећи. прођоше поред њега. Тачно сваког секунда неколико топовских пуцњева и експлозија. хујало је и црнело се море. и то баш ја? Господе. видео се пароброд. и све су громовитије и громовитије долетали страшни звуци. тамо има наших. да се одмах окрене и ма куд побегне. спустивши ноге у воду и само у кошуљи. шљапкајући ногама по води. он је у превијалишту. — Е. што су се. разбијали се о ленгере и паламаре и поливали даске. ни гостионица. Одлична организација! — А где је Mарцов? — Јуче му ногу однело. а нешто што му је вода ушла у чизме и оквасила му ноге. који је седео на ленгеру и дремао. — Хоћу. твоја воља.... Сад је веома тужно постало . смилуј се на мене!« — рече шапатом и Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 68 / 162 . у граду. Небо је било чисто и тамно. спавао је у соби. — Боље да не идеш. — Пук је на петом. он је сасвим добро прошао — ето како ја мислим. и то што може даље од тог страшног места погибије. очекујући кола. ни музике. изнад Севастопоља. браћо — чу се други глас. — А мој стан на Mорској. — Кад пређеш на Северну. »А можда је већ доцкан. два човека што су горе стајала. јуче се последње надлештво преселило. ударали о балване. придиже се и заповеди да их пропусти. Тај влажни мрак. заменили су M. као бескрајна црна раван. Некакав трећепозивац невешто удари пушком о руку и викну: — Ко иде? — Војник. могу и ја. браћа се сударише с војницима који су отуд долазили и гласно разговарали. А куда ћете ви? — На Северну по метке: та ја сам сад пуковски ађутант. нешто од тих осећања. господине.. — Mој ти је савет: да не идеш. Напред. Десно. чуло се потмуло хујање залива. је ли читав? — Е.. који је у пољу изгледао благ овде је на махове јако дувао.. одавно су га гранате разориле. После те грмљавине. На крају моста седео је некакав човек.

добро је тако. ослушкујући звиждање граната што су им се изнад глава распрскавале и прштање комађа које је одозго падало. — Хм. — Разуме се. — Ах. — Хм! Одведите их ево овуда — француски рече младој сестри. одвратним болничким задахом. не могавши очи одвојити од њих. девојка од око двадесет година. у коју је одређен Волођа. — Јеси ли видео гранату? На мосту су браћа сретала кола с рањеницима. али Јекатеринска улица. на више места разрушеним зидовима великих кућа. једна с намештајем. — Је ли вам он рођак? — Није. Боже мој! Ах. Та боље би било кад би ми што пре дошао крај. — Добар дан! Како се зовете? Опростите — рече обраћајући се Козељцову. који су дуж целог зида лежали. А ја сам ево заслужио пуну. — Ево. XII Грмљавина топова непрестано је трајала са истом оном јачином. Једна жена педесетих година. који је подигавши обрве. Лепушкаста сестра погледа Волођу и одједном заплака. његово жуто лице изгледало је као у човека који је стиснуо зубе да не би јаукао од бола. У мраку је видео само широку улицу.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX прекрсти се. с рукама у џеповима од кецеље. Волођа! — рече старији брат кад кола дођоше на мост. — Треба га оставити — шапатом рече сестра са сузама у очима — њему је врло рђаво. XI Кад уђоше у прву собу. — То је. хајдемо. сагнувши главу ишла је поред старије и као да се бојала да не заостане. боли — љутито рече он. да преноће код старијег брата. Браћа су још на Северној одлучила да заједно иду на пети бастион. — Оставите. до лаката голе руке. пуну војничкнх кревета на којима су лежали рањеници и која је била презасићена тешким. Ох. — Хајдемо! Волођа пође с братом. Козељцов их упита да ли знају где је Mарцов. затуривши иза главе жилаве. без сумње. наћи? — рече старији. на једном од којих Волођа угледа златан прстен. и поплочани тротоар Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 69 / 162 . — Уосталом. Николајев ће те одвести на Корабељну. у шта си се загледао! — рече Козељцов Волођи. данас је допутовао из Петрограда. који је ишао за њом. пука? — упита старија. показујући на Волођу. носила је завоје и газу и издавала заповести младом момчићу. — Ово је мој брат. црних очију и озбиљна лица. — Само како ћеш ти. Здрава нога у чарапи била му је испружена испод покривача и видело се како грозничаво миче прстима. Волођа. али. — Па како се осећате? — упита сестра и својим танушним нежним прстима. чини ми се. излазећи из Николајевскi батерије. али се непрестано освртао и несвесно понављао: — Ах. којом је ишао Волођа и за њим ћутљиви Николајев. без обзира на опасност да заједно оду на пети бастион. Скренувши у ходник и корачајући преко ногу заспалих војника. опростите! Овде човек све заборави — рече без и најмање радости. Боже мој! — Он је. који је јуче изгубио ногу. они као да се договорише да се узалуд не излажу погибији па. која је терала некаква жена. — Хајдемо. одскора овде? — упита Козељцова сестра. лекарском помоћнику. који је хучући и уздишући ишао за њима ходником. — Тек што је допутовао. стигла на оно место куд су наумили. покри лице рукама. Ту су дознали да се пета лака батерија. браћа су се ћутећи упутила поред зида Николајевске батерије и. не говорећи један другоме о томе. друг ми је. како боли. из П. с котарицама. они најзад стигоше на превијалиште. налази на Корабељној и одлучили су. На другој страни нико их није задржао. Уђоше у официрску собу. упитно гледајући у Волођу. Mарцов је полеђушке лежао. врло лепа плавојка. с белим. подиже му мало оћелавелу главу и намести узглавље. По нагону. с неким паћеничким изразом лица гледао рањенике. а она с лекарским помоћником приђе једном рањенику. бледа. — Боже мој! Боже мој! кад ће се све ово свршити? — рече очајничким гласом. а ја ћу сам отићи и сутра ћу доћи к теби. јест. нежна лица које је некако мило и тужно вирило испод беле капице што јој је уоквиравала лице. одлучише да сваки иде на своју страну. — Прсти у чарапи се стадоше брже мицати. Он згрчи ногу па. друга. сретоше две болничарке што су им у сусрет долазиле. промумлавши нешто. дошли су ваши другови да виде како сте. — Е. била је пуста и мирна. а сутра отуда у батерију. На том последњем растанку браћа не изменише више ни речи.

није више чуо иза себе Николајевљеве уздахе. куд би боље. Имали смо куд и хитати. гробним гласом. није се угушила — рече Николајев. Пошто се поред једног високог белог зида попео на брдо. Наше се зна: што је заповеђено. патити. гранате и разни начини смрти магловито су промицали кроз његову уобразиљу. Иди па иди. све се журио да оде из губерније. мрак. пуног душевне јачине и преданости. била је омања једноспратна кућа. Идући преко моста што води на Корабељну. и нико неће ни заплакати! И то је све уместо овог витешког живота. повезана отечена образа. па ипак каква страхота. неколико столица. у коју се улазило из дворишта. — Гле. кад би он био душеван човек — промрмља она — пардон. кад је брат сад већ здрав — одговори Волођа. они у оваком времену седе у болници. Тако ваља. престрављено помисли јадни младић и уистину му дође да заплаче. у граду. Ваљда му овде има неке велике радости. видела се слаба светлост свећице. Да се иде. за цара. о коме је тако дивно сневао. а затим се с млазевима подиже из воде. гвоздени кревет с чистом постељином и малим ћилимом на поду. угледа како нешто звиждећи паде близу њега у залив.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX којим је ишао. нестаде. ништавна кукавица. Он се диже и јави команданту батерије. Идеш и само молитве читаш Гле гада. па се упути у том правцу. Посилни је седео на улазним степеницама и пушио лулу. Пролазећи левом страном поред Адмиралитета. излазећи на вратанца с морнаром. а што од иметка пропадне. ја сам несрећно. — Ето сад — настави Николајев — заповедио ми је да ваше благородство отпратим. а гранате су све чешће звиждале и распрскавале се близу њега. Пошто су прошли још неколико корака. упита стражара где је кућа команданта батерије. уђе у улицу с малим разрушеним кућицама које су гранате непрестано осветљавале. Одједном осети да је сам. за часак озари црвеном светлошћу љубичасте таласе. окрете се. ваше благородство — одједном рече. а кола је оставио некаквом војничини. према јакој светлости ватре што је иза зида горела. који му је стражар показао. Гранате су се распрскавале и њихов звиждук је био све ближи и ближи. Он се заустави на средини трга. шта ли? Или ногу. — Здрав! Какво ми је то здравље. осврте се око себе да га когод не види. ваше благородство. Његова млада осетљива душа стезала се и тужила појмивши истину о сопственој усамљености и општој равнодушности према његовој судбини сад када му прети опасност — »Убиће ме. — И Волођа. стајао је сто претрпан службеним списима. залепљен хартијом. — Част ми је јавити се. што га и самог изненади. стигоше на трг. — Ето. кад је заиста болестан! И који су потпуно здрави. баш мимо тебе звекну! — додаде скренувши пажњу на парче гранате што је недалеко од њих прозвиждало. да се иде. Крај самих врата стајао је леп човек. штабни официр. ретко је сретао војнике и официре. у танком старом шињелу. — Тамо је ваша артиљерија. — Да — одговори он нехотично танушним и пискавим гласом. на коме је био орден и маџарска медаља. судари се с њим. XIII Стан команданта батерије.. Пијана. седе лепо у болници. кукавно створење!« И Волођа. на мрачноме хоризонту све чешће је севала муња. он. У соби између два прозора. ниска. Кораке своје и Николајева. прекомандован у пету лаку батерију. и завежљај је одрешен. са истинским осећањем очајања и разочаран у самог себе. Николајев је све чешће уздисао. — Зашто. угледа дуж тротоара засађене багремове. кад угледа Волођу. опет пуковска кола с котарицама. ако су тек малчице рањени. како се њему чинило — као претежак хладан камен свалило му се на срце. Која су господа мудрија. ако су мудри. неуредна жена. који је тешко дишући ишао за њим. и спарушено прашњиво лишће тих багремова. са зеленим подупирачима. — Питајте стражара: он ће вам показати. То сазнање да је човек сам у опасности — пред смрћу. »Сам самцит. Средином собе ходао је тамо-амо омален човек четрдесетих година. надајући се да макар разговором отера ужасно осећање које га је обузело. заустави коња крај њега. загледа му се у лице. Један од њих био је официр кога је пратио козак. ухвати се за главу и престрављено изговори своје мисли: »Господе! Та зар сам ја кукавица. великих бркова — наредник — с тесаком и у шињелу. на Корабељној наиђоше на један пук. Он је касом јахао. па уведе Волођу у собу. мора се извршити. мучићу се. нека Николајев одговара. — Па не мари. официру Све више и више стезало се срце јадног младића. Кроз један прозор. прапоршчик Козељцев-млађи — Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 70 / 162 . они. али није прекидао ћутање. али. пошто учини још неколико корака. за кога сам недавно са уживањем маштао да погинем. Mарцовљева нога како у чарапи мрда прстима. јасно је чуо. Ништа није мислио: лепушкаста сестра. Сретали су носила с рањеницима. или руку човек изгуби — и то ти је све! Несрећа за час доbе! Ето овде. Николајев дубоко уздахну и одједном поче говорити некаквим. зар не могу часно погинути? Јест. коњаници пројахаше поред њих. гадна. како се Волођи учинило.. та зар за отаџбину. ошину коња бичем и одјаха даље. свима је свеједно да ли на овом свету постојим или не«. сасвим сам. испод разбијеног огледала. није као на бастиону. Николајев је ћутао и уздисао.

од којих је звечало стакло у једном једином прозору и који су наново подсећали на опасност. крупан. ваше високоблагородство Сад је зоб све јевтинија — одговори наредник мичући прстима руку које је држао низа се. као што се видело. код капетана II класе може се сместити његово благородство — настави размисливши мало — сад је капетан на бастиону и тако је његова постеља остала празна. устаде с кревета. још се добро не расанивши. а сутра ћемо вас боље сместити. мислим. пристајете ли привремено? — упита командант батерије. што је показивало да командант батерије није снебивљив човек. покривен дебелим шињелом. Чинило му се да је командант батерије већ прозрео његову тајну и сад му се подсмева. Сада. по којој су се ваљали свакојаки дроњци и где се налазио гвозден кревет без постељног рубља и покривача. Страх од праве опасности угушио је тајанствену бојазан од мрака. купите: он има новаца. па га. — Је ли по вољи чаја? — упита командант батерије. ако и долети — помисли — пре ће убити оне горе. Волођа се поклони и изиђе. Командант батерије био је прилично пун човечуљак с великом ћелом наврх главе. волеле да покретима помажу у разговору. На кревету. без сумње. — Ви сте. висок. бар неће само мене. — А где су ваше ствари? — одједном упита Волођу застајући испред њега. Волођа се бојажљиво спусти на столицу поред стола за писање и прстима стаде окретати маказе које му дођоше до руку. молим вас — рече Волођа. — О. ето. јевтине су. »Уосталом. Пуковников посилни одведе га доле и уведе у празну прљаву собу. мучном стању у ком се његова душа налазила. и јако раскречене ноге. и не пруживши му руку. али јункер. »Ја сам хуља. Осим седла и самовара у соби ничега тврдога није било. леже на постељу и покри се шињелом чак и по глави да би се ослободио страха од мрака. Волођа устаде и поклони се. XIV Кад је Волођа остао сам са својим мислима. Командант батерије. који су се спуштали наниже и покривали уста.. Шта ти мислиш? — Па може се додати. ћутке настави да хода по соби. Командант батерије хладно одговори на његов поклон. — Петре Николајичу — рече посилни дрмајући спавача за раме. којима је ступао са сигурношћу и мало кицошки. уз непрестане пуцње. ја ћу у дворишту лећи — промрмља. Стаде ослушкивати: изнад његове главе чули су се кораци команданта батерије. којим као да је питао: »Какав ми је то прапоршчик. Али му одједном паде на ум да може долетети граната. кад је Волођа већ прилазио вратима. ваше благородство.. чак гађења према самом себи. лепог али врло глупог лица. у свакој речи осећао презирање према себи као према бедној кукавици. Шта изволите заповедити? — Па добро. и с крупним пријатним кестењастим очима. — Дакле. пробити кров и убити га. кога се још од детињства бојао. — Mоже се самовар приставити. час гранате и њихова парчад која Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 71 / 162 . а на првом месту — самог себе. ја сам кукавица. и као га поче хватати сан. ставивши руке на леђа и оборивши главу. и против његове воље. — Ту ће заставник лећи. — Не мари. Јаднога Волођу је тако освојила мисао како је он кукавица.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX изговори Волођа научену реченицу кад уђе у собу. Хтео је да заспи и заборави све што је око њега. али које су. почели су му се. доле — ваше високоблагородство. Збуњено одговори како су му ствари на Графској и како је брат обећао да ће му их сутра послати. Али га потпуковник не саслуша до краја. наш набављач фуража Франшчук јуче послао писмо из стоваришта у коме каже како би на сваки начин требало и осовина купити. Волођа помисли да је то војник. кажу. млад плавокос човек. Ово је наш јункер — рече он обраћајући се заставнику. јер су нам мршави. његово прво осећање било је гнушање према оном замршеном. огрте шињел и. као човек који се нечег присећа. — И командант батерије опет поче ходати по соби. а после мене. понуди да седне. изиђе из собе. — Још ми је. »А шта ће бити ако одједном Французи ноћу заузму Севастопољ и продру овамо? Чиме ћу се бранити?* Он опет устаде и поче ходати по соби. уморни. јављати у машти утисци тога дана: час су му се привиђали рањеници и крв. Угаси свећу. да је у сваком погледу. не узнемирујте се. већ се окрете нареднику и упита: — Где ли бисмо сместили прапоршчика? — Прапоршчика? — на то ће наредник и још више збуни Волођу бацивши на њега летимичан по глед. с густим брковима. Имао је лепе. одвратна кукавица!« — одједном помисли и наново га обузе мучно осећање презирања. и зар вреди њега негде смештати?« — Па. — А јест — рече он застајући наспрам наредника — коњима што носе топовску муницију требало би дати још једну осмину зоби. Опет леже и настојао је да не мисли. погледајући покаткад у прсте у којима су се окретале маказе.« Та га мисао мало умири. спавао је човек у ружичастој кошуљи. чисте и пуначке руке.

»Ако се мора умрети. свог доскорашњег друга. ја ћу вас одвести. Уз то и ађутант. држању. али топле и очајничке молбе. Козељцов је храбро ишао средином улице. који им у душу улева стрпљење. али све је то сад било некако тужније и у исти мах отпорније — на кућама много више рупа. јасно на памет оживе у њему. ево и трећег батаљона. на другом. потребна чврстина. — Ама каква Аустрија — говорио је други — кад словенске земље . Али ево и последњег рова. На једном кревету спавао је потпуно одевен морнар. застори су заклањали врата. пуне неукости. простране и светле видике. иза њега су се видела врата и кроз њихову пукотину пробијала је светлост. збуњивао га је својом позом и погледом. грудобрани и ровови какви су били у пролеће. — Изволите. Козељцов никад није био у том склоништу. научи ме шта да радим да бих испунио Твоју вољу. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 72 / 162 .« »Чудновато — помисли Козељцов гледајући свог команданта — тек је седам недеља како је примио пук. пука. Mного му је мисли прошло кроз главу и многа осећања кроз душу за оно кратко време док је трајала та душевна снага. стоји у помрчини прислоњен уза зид. исти. тако је тај пуковник поносито устао и саслушао га. којих ја немам. дај ми их. ево већ лети преко њега — додаде војник ослушкујући зујање ђулета. у куту је висила велика икона Mатере Божје у златном оквиру. који познаде свога некадашњег командира чете. У удубљењу је седео морнар и пушио лулу.. који покаткад само за трен осветљавају пуцњи и крај кога се чује притајен говор и звецкање пушака. заплашена. и пред њом је горело ружичасто кандило. о којој је он несвесно унапред сневао. Биле су исте оне улице. учини то. ваше благородство — рече војник. Он и поред јеке непрестаних експлозија и грмљавине бомбардовања и звечања стакла убрзо мирно и безбрижно заспа. — А што? — Опасно је. — У склоништу код морнара. Тај покрет оживе у њему давно заборављено осећање утехе. плачући. само си Ти једини слушао и знаш оне просте. и ја од вас никаквог поштовања не могу и нећу тражити. Свемогући Боже.. Оно га је изненадило својом раскоши. ако је потребно да мене не буде. ваше благородство — одговори услужни војник. које не могу да подносим. које су из оног страшног места погабије Теби упућивали сви почев од генерала који је секунд пре тога мислио о доручку или о ордену Св. који су говорили: »Ја сам само пријатељ вашег команданта пука. Два кревета стајала су поред зидова. — Mоже ли се ући? — Одмах ћу јавити — и морнар нестаде иза врата. разведри и угледа нове. што је ту седео. на све стране шаљеш им анђела-утешитеља. избави ме од стида и срама. изузев у Кушчиној кући (болници). Не слушајући војника. Ђорђа о врату али са страхом осетио Твоју близину. час његова мати како га у среском граду испраћа и. Иза врата су два гласа говорила. прекрсти се и склопи руке на молитву онако како су га у детињству учили.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX улећу у собу. кад је он био у Севастопољу. на ком су биле две начете боце вина. ипак се снебивао и колена су му клецала кад је видео пуковника. час лепушкаста болничарка која га на умору превија и плаче за њим. XV Старији Козељцов срете на улици војника из свога пука и заједно с њим упути се право на пети бастион. праска. Ти се ниси уморио слушајући молбе Твоје деце. — Држите се зида. Јест. потиштена душа одједном се окрепи. па до измученог. исте батерије.. ваше благородство.« Детиња. Де. Ви се мени не јављате на дужност. а како се у свему код њега — у оделу. пусти. Господе. јауци. Иако Козељцов није био ни најмање кукавица ни крив ни пред влашћу ни пред командантом пука. гладног. — Где је командант пука? — упита Козељцов. женско ни да сретнеш — не види се сада некадашња душевна јачина навикнутости и безбрижности. сусрети с рањеницима. вашљивог војника који се испрућио на голом поду Николајевске батерије и моли се Теби да му за све његове незаслужене патње тамо даш награду. свемогућем и добром. — Ако Пруска буде и даље одржавала неутралност — говорио је један глас — онда ће и Аустрија. Али одједном мисао о Богу. осећање дужности и надање које теши. умора и напрегнутости. Под је био паркетиран. што скорије учини — помисли он — али ако је потребна храброст. топло се моли пред чудотворном иконом — и опет му се чини да неће моћи да заспи. Из рова у ров војник проведе Козељцова до уског удубљења у рову. крај стола. Он клече. светлости у прозорима више уопште нема. седели су они што су водили разговор — нови командант пука и аћутант. већ на свему лежи некакав печат мучног очекивања. горког кајања и патњи.. који све може учинити и сваку молитву услишити. ево чу се и глас војника П. које прозвижда и лупи на сув пут с оне стране улице. само учестанији пламенови.

— Књижица је дивна. болестан.. када се. пуковниче. у руци цигара од десет рубаља. — Е. чак и парчад граната и саме гранате о које се на путу спотицао — све то. закашљуцаше. будите добри па ми пошаљите ађутанта пука — заврши говор командант пука и лако се поклони. као да су му биле драге те две недеље ту проведене. улазећи у склониште. закопчавајући се. а код других у притајену завист и зловољу. корачајући преко ногу. На једној страни горела је лојана крива свећица. У смрдљивој полутами склоништа виделе су се подигнуте главе како жудно слушају читача. војници се покретоше. пошто види само ту спољашњу. заснивају на томе да млађи по чину признаје старијем преимућство у искуству. пре но што ће отићи својим официрима. као што се код нас често дешава.« — Усекните свећицу! — чу се нечији глас. пошто сам командант новога кова. разазнавао позната места и предмете. — настављао је читач. вечито јео говеђе шницле и ваљушке надевене воћем! А сада — холандска кошуља већ вири испод чоханог мундира широких рукава. Кад изиђе из склоништа. ваше благородство — одговори наредник весело. XVI Козељцов. налазила девета чета. врло ми је мило. Чета је била размештена дуж одбрамбеног зида према шестом бастиону. и. 92 Лафит — врста француског вина (nрим. у коме се. за себе увредљиву страну — више и не помишља. одмах ћете добити наредбу. — Ипак. Други војник читао је на слогове некакву књигу. упути се својој чети да се с њом поздрави и види где се она налази. Потчињени. Козељцов чу ово: »Страх . — Био сам. Зар је давно било — мислио је даље — кад је тај исти Батришчев пијанчио с нама. мој« . она увек прелази. код једних у надменост.. већ је однекуд био незадовољан самим собом и свим што је око њега. која вам говори: иако сам ја твој друг. на старешинству у служби. и он је са задовољством. та власт се не заснива толико на годинама. Још ми ни сада рана није добро зарасла. а кроз моје руке десетине хиљада пролазе и веруј да знам како би ти био готов пола живота дати само да будеш на мом месту.. како су му рекли.« — Ви сте се подуго лечили — рече пуковник Козељцову хладно гледајући у њега. Дисциплина и њени захтеви — покоравање — као и сви озакоњени односи — само су онда лако подношљиви. Грудобрани од кошева. и то не да се љутио на команданта пука (није имао зашто). али због тога. устаде из гомиле око читача и. две недеље без смене провео у том бастиону. Онда ви примите од прапоршчика Зајцова девету чету — вашу пређашњу. кад је недељама носио кошуљу од цица који се не прља и. заснива на случајности или новчаном принципу. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 73 / 162 . лежећи. од . Књижица је била буквар. — Здраво. не зовући никога к себи.). држао један војник. — »Боже . могу. с неверицом погледајући једру прилику официрову. nрев. — Кад одете. брате! А је ли то све наша чета? — Здраво да сте и добро дошли. ни на војничким заслугама. поред узајамног схватања да су преко потребни.. смрти је у-ро-ђе-но о-се-ћа-ње људ-ско. — Онда сте узалуд дошли — рече пуковник... пре три месеца. У целом склоништу се није имало где ногом стати: толико је било од самог улаза пуно војника. А ми смо вас се ужелели. — Јесте ли оздравили. ваљда можете вршити службу? — Како да не. Кад Козељцов упита за наредника. и место корисног деловања да се гомиле здруже у целину.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX погледу — већ види власт команданта пука. Одмах се видело да су у чети волели Козељцова. Козељцов уђе у дуго. Све му се то живо урезало у памет. — Разумем. ипак се некаква милина сећања на прошлост мешала с њим. не заборављај да је трећина твоје плате 60 рубаља. коју је. читач ућута. сметало му или се нешто љутио. кад је. топови поред којих је пролазио. стадоше се ушмркивати као увек после напрегнутог ћутања. непрестано осветљавано пуцњавом. на столу лафит92 од шест рубаља — све је то преко коначара по невероватним ценама купљено у Симферопољу — па у очима она хладна поноситост новчане аристократије. па чак и моралном савршенству. а и по ногама оних који их нису имали куд склонити. што је у већини случајева неоправдано. нагонски се боји да се спријатељи с потчињенима и настоји да спољашњим истицањем своје важности отклони критику од себе. колико на богатству команданта пука. Иако је било много страшног у том сећању. дајући тиме на знање да је аудијенциiа свршена. Козељцов неколико пута промумла нешто и слеже раменима као да га је нешто тиштало. да иза ње може бити ичег доброг. војним заслугама. нека је хвала Богу. али. ровови са насипом.. ваше благородство? Е. при улазу сасвим отворено склониште. изазива сасвим супротне последице. било му је добро познато. Човек који не осећа у себи снагу да својим унутрашњим одликама улије поштовање. гледајући пријатељски у Козељцова.. приђе официру. чим се дисциплина. држећи је крај саме свеће. наредник.

али. донели. Држећи у руци велики свежањ новчаница. мало — рече Козељцов. црномањаст човек. Mихаило Семјоничу — рече му банкир. седели на поду на два разастрта сукнена огртача. — Ништа ме се не тиче! — дрекну мајор и устаде. С леве стране чучао је официр црвена. И пошто је за кратко време попио још три чашице вотке и неколико чаша портера. знате. дижући буку. Козељцов Mихаил Семјонич. више не за готов новац. — Стараћемо се. и добијао. дешава се. а не на вересију. лежао је поред њега сед мајор. — Ко треба да плати? — промрмља мајор. — Ставите и ви. Видело се да га и овде воле и да се радују његовом доласку. Како рана? — чу се с разних страна. артилеријских и пешадијских официра. то јест у магловитом заносу и далеко од стварности. — Ја сам више од двадесет рубаља приложио. од којих је на једном био велики златан прстен с грбом. Једни су спавали. — Дозволите да сутра пошаљем — одговори знојави официр. који се за то време добро опио и око осам рубаља добио. — Ама тако не иде — рече и спусти карте — ја ћу прекинути игру. — Гледајте да пошаљете — рече му банкир. што је баш и мучило лепог. као да пред њим правда речи команданта чете и уверава га да у њима нема ничег хвалисавог ни неистинитог. и проиграо је последње три рубље. танким прстима. добошар се рукова с њим. с поштеним људима. Mалом знојавом официру било је записано сто педесет рубаља дуга. огромних јетких уста. просто је страшно колико је храбар! — рече добошар другом војнику. — Здрав и читав? Здраво. а на отворено се поље не помаља. Козељцов попи мало вотке и седе близу играча. — Хм! — промрмља банкир и. и последњу пару потрошио сам у граду. ишао је по соби ћелав. никад се не зна шта ће бити. усиљено се смејао и шалио кад су тукли његове карте. већ прилично напит. сувоњав. те ће Бог дати да и на поље изиђу — рече Козељцов. извесно нечим узнемирен. стављао по 50 копјејки и одмах исплаћивао. — Истину говорећи. раздели све карте. ваше благородство! — чу се неколико гласова.. Од војника Козељцов оде у одбрамбену касарну официрима. он. који су се до образа пружали. Козељцов приђе бучној гомили официра који су играли карте. устајући и све јаче баратајући руком по празном џепу. неки се чак и примакоше к њему. али по својој прилици не желећи да му верују. — Па да окушам срећу.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX Подаље у склоништу чуше се гласови: »Дошао је наш стари четни. — Здраво. момци. гледајући у њега и за тренутак престаде с дељењем. раскопча се и узе у руке старе карте. Тако не иде. али тако да се чуло. — Како сте. — Да сте нам здраво! — заори се у склоништу. Mеђу њима је било и његових познаника. . Треба само попити коју ради охрабрења. налактивши се. и. — А! Козељцов. зар ви сумњате у мене? Заиста чудновато. мршав. Захаре Иваничу — додаде — ми смо играли у готов новац. блед и ћосав официр. његово благородство. пили порто играли карата. Обанчук! — рече Козељцов. онај што је био рањен. Козељцов! Добро што си дошао јуначе! . хотећи да покаже како му је свеједно. он је непрестано вртео једном руком по празноме џепу од чакшира и на велико играо. момци! — рече затим гласније. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 74 / 162 . видело се. знојава лица. — Не. — Шта. убрзо је био у истом расположењу као и остало друштво. Пошто се руковао с познаницима. љутито бацајући десно и лево.. момци? — Рђаво. немам среће — рече он немарно спремајући нову карту. Он је. — Па он је заиста храбар. — Није него! Извесно сте некога у Симферопољу опељешили. Леп.. — Грдан сте новад. да и комарац чуда почини. не баш гласно. — Откуд ћу платити. — Није то мени и вама први пут: опет ћемо их тући. С десне стране. — Откуд мени новац! Напротив. други разговарали седећи на неком ковчегу или лафету од топа из тврђаве. ваше благородство: туче нас Француз — тако гадно бије из шанчева. црномањастог официра. — Па ваљда ћу ја. својим друговима. и сав тај новац стављао са узвиком: све или ништа. просто крај. мислим. а не с њим. делио је карте белим. бити срећан. правећи се хладнокрван. кад на столу нема новаца? — рече банкир. XVII У великој соби у касарни било је сила света: поморских. трећи су у дну собе у великој гомили. — Ја играм с вама. брзо и непажљиво делио.« итд. дуга танка носа и великих бркова. а кад ме послужила карта — ништа не добијам.

унапред је погађао и испуњавао сваку његову жељу. Он ништа није говорио. који су. васпитан на старим традицијама артилерије. и за најхладнију машту. он је опазио да остали официри готово не разговарају са Черновицким. И јункер Вланг. памети и племенитих осећања. иако је био уљуднији од свих. иако је одвећ гласно говорио. капетан. Фјодоре Фјодоричу! — повикаше сви умирујући мајора. чаја или вотке? — Ја сам већ наредио да ми се чај спреми — одговори он — а вотке би се засад могло гуцнути да се душа ослади. весело улазио у собу. Око једанаест часова пре подне Волођа Козељцов је седео у групи официра из батерије и. баш због тога што је све. — Веома сам вам захвалан на вашој постељи: ја сам ноћио у њој. где нема ничег људског. Старији официри у батерији. али доста чистом. омален. и показивао златан ланац на атласном прслуку. ипак се није свидео Волођи. ипак се свиђао Волођи. пошто се већ мало навикао на њих. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 75 / 162 . ти балавче један! — одједном засикта. леп. за једног Руса. и за све време био као у некаквом љубавном заносу. — Mени је у бастиону артилеријски подофицир рекао да сте још јуче стигли. био је ту. који су донекле себе сматрали за учене. Да ли смерно. сваки ће од тих људи весело и поносито поћи у сусрет смрти и умреће одлучно и мирно. разуме се официри запазили и стали му се подсмевати. — Шта желите. који је био устао и поклонио му се. — Пустите! Али мајор је. — Само. из ње сукне пламен и осветли велика дела. запиткивао и причао. али Волођи се однекуд све то чинило научено напамет и неприродно. окретан официр. мењајући. запиткивао је Волођу о његовом знању из артилерије. у мундиру не баш новом. — Ја кажем да ћу сутра платити. који је говорио малоруским наречјем. био одличан друг. био је у искрзаном шињелу. ето вам! — викао је мајор. Врло ми је мило да се упознамо: капетан II класе Краут. освајали су Влангу. и. Као и сви руски Немци. Скроман разговор артилеријских официра. да ли вам је било угодно? Једна јој је ножица сломљена: а све нема ко да је оправи у опсадном смо стању — морамо је подупирати. Пред ручак сменио се капетан II класе са бастиона и придружио се њиховом друштву. уљудно понашање Волође. молим за вашу пажњу и наклоност — рече Волођи. али као човек. машући рукама и звецкајући мамузама. непрестано вребао прилику да се о чем било јетко препире и имао оштре покрете. али једина утеха у животу у тим. А што је главно. Он одјед ном скочи и посрћући се упути знојавом официру. каваљер дама и тобоже учен. кога је он синоћ пробудио. На дну душе свакога од њих лежи она племенита искра која ће га начинити јунаком. уливао му је поштовање према њима и свиђао му се. поступао с њим као отац са сином. па да се сасвим распомами. риђ човек. XVIII Сутра се бомбардовање наставило истом јачином. с ћубом и зализаним слепоочницама. безазлена и лепа спољашност Волођина задобила је официре. или пријатна спољашност његова. и он није одвајао своје добре. како су га звали војници. ни надања да ће се изићи из тога — једина утеха јесте заборав и успављивање свести. опомињао их кад би штогод заборављали. — Немојте. најпоузданији човек што се новчаних ствари тиче. мотрио. а можда и данас. како смете да ме вређате? — Ја говорим оно што хоћу! Тако поштени људи не раде. показивао је много знања. али та искра малакше кад јако гори — дође ли судбоносан тренутак. само то и чекао да га моле нека се умири. о новим проналасцима. високо уздигнутих обрва. Фридриху Крестјаничу. смејао се кад је штогод било смешно. љубазно задиркивао због његове младости и лепог лица. — Је л' вас ја вређам? Ко је старији од вас два десет година служим свом цару — вређам? О. већ је смерно седео у куту. и пажљиво закрпљеном. служио вотку и за све официре савијао цигарете. био је исувише практичан. — Подлаче један! Али спустимо брзо завесу над тим одвећ жалосним призором.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX Знојави официр одједном плану. Ђађенко је непрестано нудио Волођи своје услуге и уверавао га да сви топови у Севастопољу нису постављени како треба.. крупне детињасте очи од лица новог официра. Само поручник Черновицки. Капетан Краут био је плав. Потпоручник Ђађенко млад официр. — Па јесте ли срећно провели дежурство? — упита Ђађенко. с неприродним заносом причао му је о јуначким подвизима извршеним у Севастопољу. ево нашег јунака где долази! — рече капетан у тренутку кад је Краут. тако рећи. Стидљива. — А. уопште. заносећи се све више и више звуком свог гласа. што је Волођи било веома мило. Сутра. великих риђих бркова и зализака. било претерано добро — имао је једну малу ману. изгледа. Он га је непрестано запиткивао шта раде цар и министар војске. који под том грубом спољашњошћу није могао да не види у њему врло ваљаног и неизмерно доброг човека. не зна се зашто. који је разговарао с њим исто онако као и са официром и није поступао с њим као с балавцем. по чудној супротности са идеалним немачким Немцима. загледао је њихова лица. он је одлично говорио руски али одвећ правилно и лепо. накострешене косе. уопште. његово презиме по женском роду. У служби и у животу био је као и у погледу језика: дивно је служио. страшним приликама. жалио је што је тако мало правих патриота и што се издају непаметне наредбе итд.

враћајући се с Краутовом лулом. тражите Скворца. а и један смо лафет јуче оправили. остатак вам оде на угаљ. што се мене тиче . Ја их не могу ни узимати. — А не. — Зато противречим што знам: за друго што он је тврдица. веома је добар коњ — рече Вланг. — Аполона Сергејича? — он цокну уснама. Јесте ли набавили коња за јахање? — Нисам — рече Волођа — не знам шта да радим. господине. официрима храну давати. упркос вама. вама неће ништа остати. али коње ће дати. Ако рђаво газдујете. нећу добити. питао шта се без њега радило. само је добро напуните — рече он јункеру. Mорате према уредби војницома оковратнике мењати. — Како да нема рачуна. мислите да ће и он хтети да се користи? — умеша се Черновицки. и још захтевају — то је четири. и он кад буде командант батерије што му претекне трпаће у свој џеп — додаде показујући на Волођу. зато што нема рачуна да одбије. Дмитрије Гавриличу — упита дрмајући капетану колена — како ми живите.. Mучна посла! — А што. истина. — Вланг. добићете за поручника. што је значило велику сумњу. — Рачун је не држати непотребног коња. и не треба. Вланг? — добаци капетан смејући се. кад га овде зоб по осам рубаља стаје! — рече Краут. док не добијем за фураж и мој путни трошак. данас ћу га питати. само за препирку — рече Краут. донесите ми моју лушу. нећете тако говорити. — С кога сте ви у Сорокама пали у јарак. — Свеједно. нема рачуна. нећу гомилати приходе. разуме се. — Још би требало да му ништа не остане! Кад ви будете командант батерије. ви увек противречите. — Зашто ви. ја коња немам. како је? Јесте ли се већ сместили код нас? — упита Краут Волођу. млади човече. — Кад дотерате до капетана. — Mожда је имућан. Фридриху Крестјаничу. Е па лепо. ја то држим за срамно — рече Волођа.. казати — озбиљније поче капетан — знате ли ви да кад командујете батеријом. а коња ће дати. — Па неће ништа ни бити — проговори Ђађенко — ја сам вам то и пре тврдио. опростите. — Ви. и погледа капетана. Ако сте командант батерије. ништа не мари капетан — коњ му. по осам рубаља — настави препирку Ђађенко — кад у његовом извештају стоји по десет и по. — Шта! та ви њега не знате — умеша се Ђађенко — друго ће што и одбити. — Охо! Како је он оштар! — рече Краут. осмехујући се весело — прави сте тврдоглави Mалорус. не бојте се. господине. Видело се да је био у пријатном расположењу човека који тек што је из опасности изишао. — А ево шта ћу вам ја. знате. Говорио сам капетану. по четири килограма дневно зобати. — Не. моји ће коњи. бунда. па ни новаца немам. Хтео бих да од команданта батерије затражим коња само за неко време. и што би се онда користио? — А не. па ако добро удесите послове вама ће на сваки начин и у мирно доба остати пет стотина рубаља. који радо одмах отрча по лулу. — Та већ се зна. — А зашто неће бити? — Зато што нисте као што треба написали рапорт. поцрвеневши доушију. са свима је започињао разговор. они за армију по педесет рубаља. али ипак може се покушати. Постоље му је на комаде раздробљено. капетане. само је Скворцов страдао. — Како је. коњи за пренос мина плаћају се по пет стотина рубаља. морате живети како приличи: вама требају кола. та шта говорите. — Опростите. ако нису моји новци. а у ратно — седам до осам хиљада и то само од коња. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 76 / 162 . господине? Шта је с вашим предлогом — још ћути? — Још ништа нема.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX — Па могло се поднети. али се бојим да ме не одбије. — А ви сте душу дали за препирку. Даље: ви морате према уредби трошити на поткивање — један (он сави један прст). XIX — Дакле. нећете ником дати коња да оде у град! — Кад ја будем командант батерије. Хоћете да се опкладимо. такав обичај у артилерији. — Живи били па видели — рече капетан — и ви ћете узимати приход. ја само мислим. Он устаде и поче ходати. и ако одбије. је л'те. Краут је све оживео: причао им о бомбардовању. Е баш. на канцеларију — три. Владимире Семјоничу. У набавку војничке хране командант батерије се не меша: тако је одвајкада у артилерији заведено. како је ваше име и име по оцу? Код нас је. на апотеку — два (сави други прст).

Аполоне Сергејичу — упита најстарији официр. — Ви ово. — Шта је то. на нове лаке топове. За ручак је донета велика чинија чорбе. XX Сто је био одмакнут од зида и покривен прљавим столњаком. Ви сте старији официр: у свему мора бити реда. уђе у собу носећи три запечаћена коверта и предаде их команданту батерије. уљудно гледајући команданту у очи и како су бојажљиво један за другим прилазили и пили вотку. — Разуме се. напротив. где је то треснула. Али без обзира на то сви официри. писар у батерији.« Сви официри и нехотице с нестрпљивим очекивањем гледали су како извежбани прсти команданта батерије ломе печат на коверту и ваде веома хитан акт. Mогло је бити одлазак из Севастопоља на одмор. »Ево ово је веома хитно.. како да му се за његову службу не да макар залогај хлеба под старост. Под и зидови затресоше се као од земљотреса. где се Волођи дала прилика да покаже своје знање из артилерије. При крају ручка старији човек. Вланг. — Па. Данас му је командант батерије пружио руку и распитивао се о Петрограду и о путу. нисте доживели у Петрограду. не. Препирку је прекинуо пуковников посилни. — А главно је — прихвати капетан. као на пример ја. а послуге ни у строју нема довољно — гунђао је командант батерије — а они ми још траже Ипак. — Не. Волођи је било веома мучно и стидео се због оног што је тако неразмишљено рекао и он нешто промрмља. зашто! — прекиде га капетан. — Погледајте. ко пије вотку. — Е па. — Јест. кашике су биле лимене или дрвене. — Не хитајте да осуђујете. ћутке слушајући Ђађенка који је почео да се веома ватрено препире и доказује супротно. господо. врло много бибера и лишћа од ловорике. и о гранати није више било речи. Вланг погледа и јави им да је пала на трг. — Па ви му сами кажите — одговори капетан. које је Волођа морао испуњавати. а прозор застре дим од барута. Па ни о обавезама у служби. — Траже официра с помагачима на некакву батерију мерзера. прешао на мали калибар лаких топова. а после с триста рубаља плате у сталној оскудици. — Опет! — рече командант батерије и љутито баци акт на сто. У почетку се разговарало о инкерманском боју — у ком је и батерија учествовала — о коме је сваки излагао своје утиске и износио мишљења о узроцима неуспеха. а овде се често дешавају оваква изненађења — рече командант батерије. могла је бити наредба да читава батерија оде на бастионе. господо. он још нигде није био — рече Черновицки. гостопримљив домаћин и старији друг. пала је граната. »Шта би то могло бити?« — питао се сваки. Ја и онако имам свега четири официра. видело се да му указују велико поштовање. судећи само по ономе како су говорили. Прапоршчици не пију — додаде. овог часа је Козак донео од начелника артилерије. у почетку с двеста. — Наређено је да се у седам часова буде на Рогатки. — И што он тврдичи? Ако погине нико га неће наследити. ето. Сервијета није било. — Ви данас кажите Аполону Сергејичу да вина набави — закопчавајући се рече Черневицки капетану.. кад посредници за недељу дана десетине хиљада стичу. али за ручком није било досадно: разговору краја није било. — Ех. који је за све време ћутао — ево шта. мораће неко отићи — рече поћутавши мало. треће и десето . као да је он допутовао у Севастопољ само зато да би говорио о лаким топовима и ручао код команданта батерије.. — А. али би ућутао кад би командант батерије почео да говори. поживећете и видећете. показујуђи на Волођу. почев од старог капетана па до свађалице Ђађенка. На ужасној ситуацији у којој се сада Севастопољ налазио разговор се није задржавао. нико неће одрећи. али и наметати се не Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 77 / 162 . — Пошаљите ми наредника! Ко да иде. Командант батерије ништа не одговори. Владимире Семјоничу — замислите да човек. који је дошао и позвао их на ручак. као да је свако од њих одвећ много мислио о тој ствари да би могао и говорити о њој. служи двадесет година. та шта се ту има и говорити.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX друго. осмехујући се Волођи. пољска ћуфтета са слачицом и ваљушци с не баш свежим маслацем. затим је разговор. изгледао је као добар. Док су ручали. нека изволи. по себи се разуме. ја бих волео — рече Волођа осећајући како му хладан зној избија по леђима и врату. на његово чуђење и огорчење није било речи. недалеко од куће у којој су седели.. данас командант батерије није био ни близу онако строг као јуче. шта вреди говорити — поново проговори капетан. у оној истој соби у којој се Волођа јуче јавио пуковнику. мислим. на столу су биле две чаше и само једна боца воде са одбијеним грлићем. по којој су пливала парчад дебеле говедине. господо одлучујте — понови. Уопште.

ноћу. свеж глас пријатно свима одјекну у ушима. ради охрабрења. па се полако скотрља у јарак. сави их у трубу и сасу у фурашку. — Ја — рече он уздахнувши. наредник уђе и јави му да су војници готови и да га чекају. водио га по целом бастиону као по свом врту и обећао му да ће сутра све удесити. који ни корака није заостајао иза њега и код куће изгледао онако храбар. упали свећу. Капетан је збијао шалу и чак је био готов да. ви ћете се одмах навићи на пуцњаву — рече командант батерије с благим осмехом гледајући у збуњено прапоршчиково лице. Склониште. нисам кукавица« — помисли радосно и чак с помало дивљења самом себи. кад је разви. Нећемо причати колико је још ужаса. мању и тању и. — Ја сам Вланги дао списак. која су туда већ веома често звиждала. једино би војници. и размахивали њиме хотећи да га пребаце преко грудобрана. па иако му је срце лупало. Волођу пустише да први вуче. Ето. баш као да све гранате и ђулад. У њој се сместио са свима својим војницима. Једном речју. како рече. расклопи свој кревет. Те околности сасвим су умириле и ободриле Волођу. још зазирући од Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 78 / 162 . Волођа им приђе заједно с јункером. сад непрестано уклањао и сагибао главу. ту га срете заповедник бастиона. опасности и разочарања наш јунак тог вечера доживео. покривена аршин дебелим храстовим гредама. ход му је био лак. брзо оде да се спреми. Краут исече хартију на комадиће. Двадесеторица артилеријских војника с тесацима. али му одједном паде на ум да промени — узе другу. кад су се сви војници сместили дуж зидова и понеки запалили луле. до сутрадан није могао добити раднике да оправе подлогу. Краут је био сасвим миран. јунаци!« — то се чак и мора. затим обучен дође да помогне Волођи. »И тако ево и мене на Mалаховој хумци. А да би вам веселије било. огромног раста. два су војника из његове команде ранили.« И он одрешито викну својим звонким гласом: »3драво. Узрок томе био је унеколико утицај дана и пословање. Волођа се на нешто осмехивао. И могу ићи не клањајући се ђуладима. даље. »Да ли да им одржим мали говор. а унеколико. као и свако јако осећање. Ђађенко је намргођен седео. Волођа се одмах лати посла и. у које га је одвео пратилац. старе »Отаџбинске записе«. Он узе једну хартијицу која је била подугачка. а ако Аполон Сергејич то оставља нама. XXI Вланг је био ванредно задовољан својим наименовањем. — Само се што брже спремите. прочита: »ићи«. Вланг ће ићи с вама као тобџија. не може у истој јачини дуго трајати. и чак се бојим много мање од осталих! Дакле. издаде му наредбе и даде пратиоца до батерије и склоништа намењеног помагачима. онда да бацимо коцку. — А зашто да им не кажем: »3драво. без друге опреме. који је од почетка опсаде био код мерзера. А Волођа. пењући се уз брдо. било је издубено у камењару — јама дугачка два кубна сажења. иште од пуковника вина. чим је угледао аршин ниска врата склоништа. па се завукао у кут и више отуда није излазио. Ви од њега тражите. и друге непотребне ствари. што страх.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX треба. Волођа се сместа окамени кад виде како тело удари о ивицу грудобрана. под свима условима тачности и реда а што се надао да ће ту наћи. уместо онакве пуцњаве какву је видео на Волковом пољу. нашао два разбијена мерзера без нишана. Непрестано га је наговарао да понесе са собом војнички кревет. ако коцка падне на њега. морнар. запаливши цигарету. па. момци!« Војници весело отпоздравише. о опази како се Вланг. млад. лете право на њега. који га је уверио да се може из њих пуцати. док је други стајао на комадима разбијене топовске подлоге. момци!« или да им ништа не кажем — помисли он. коју сам замишљао хиљада пута страшнијом. Сви пристадоше. на своје изненађење и радост. Прилазећи Mалаховој хумци. а и њему је живот двадесет пута висио о концу. Черновицки је уверавао да ће на сваки начин на њега пасти. Волођа је бодро ишао напред. У седам часова. још помало мучи. Понеки од војника исто су то радили. а лице весело. на већини лица огледала се ако не бојазан а оно узнемиреност. бунду. — Па нека је са срећом. ваше благородство! — рече он. али не у оној мери у којој јуче. наврат-нанос утрчао је пре свих у њега и умало се није угрувао о камени под. тражећи заповедника. ниједан метак није био оне тежине каква је у упутству означена. на његову срећу. стајали су иза кућног угла. Вланг. као да је у највећем трку прејурио неколико врста. уопште. машину за кување кафе. Изнад склоништа непрестано су се чули пуцњи. носећи фењер. али не тако јаки осим из једног топа који је стајао поред склоништа и потресао га својим грувањем тако да се с таванице осипала земља. али. Ипак је то осећање неустрашивости и задовољства самим собом убрзо било поколебано призором на који је. и. (Другог дана бомбардовања нису стигли да из свих бастиона покупе и однесу тела и бацали су их у ров да не би сметала на батеријама). Близу грудобрана четири морнара држала су за ноге и руке крваво тело неког човека без чизама и шињела. Срећом. он је. како смо то једном већ радили. Капетан посаветова Волођу да најпре прочита Упутство о пуцању из мерзера и одатле испише таблице углова висине. тек што се сунце почело скривати иза Николајевске касарне. као помоћ био му је одређен стари тобџија. њему је пошло за руком да се привикне на страх. У самом склоништу била је тишина. и још више од тога да ће бити кукавица. опази да га осећање страха од опасности. леже. и то је било главно. или да просто кажем: »3драво. један топ ком је ђуле спљескало цев. наишао у сумрак код Корниловљеве батерије.

Лев Николаевич Толстой

назив оригинала: XXXXX

новог официра, покаткад измењали по коју реч: замоле један другог да се одмакне или затраже ватре
да запале лулу; пацов гребе негде међу камењем, или Вланг, који још није дошао к себи и још
разрогачених очију хледа око себе, одједном гласно уздахне. Волођа на свом кревету, у куту пуном
људи, осветљеном једном свећицом, имао је оно осећање угодности које је још дететом осећао, кад
би, играјући се жмуре, улазио у ормар или се завлачио под материну сукњу, па, не дишући,
ослушкивао, бојао се мрака, а уз то уживао у нечем. Било му је и помало страшно и весело.

XXII
После десетак минута војници се мало ослободише и почеше разговарати. Близу свеће и
официрева кревета поседали људи мало већег значаја — два подофицира тобџије — један сед, стар,
са свима медаљама и орденима сем Св. Ђорђа; други — млад кантонист,93 пушио је савијене
цигарете. Добошар, као и увек, узео је на себе обавезу да послужује официра. Старије тобџије и
коњаници седели су мало ближе, а тамо, крај улаза, у помрчини, понамештали се послушници. Mеђу
њима је разговор и почео. Узрок томе била је бука која је настала кад је један човек нагло упао у
склониште.
— Што, брате, ниси поседео на улици? Биће да девојке не свирају весело? — чу се један
глас.
— Тако дивне песме свирају какве се никад у селу нису чуле — смејући се рече онај што
је утрчао у склониште.
— А Васин не воли гранате, о, те још како их не воли! — рече један из аристократског угла.
— Па кад је потребно, сасвим је друга ствар — лагано рече Васин, јер кад би он говорио, сви
би други ућутали. — Двадесет четвртог жестоко се пуцало; и, што је најгоре, убију те на срању, а
старешине за то ни хвала не рекну оваком као што сам ја.
— Па ето Mељников, тај, чини ми се, све напољу седи — рече неко.
— А зовните ми тога Mељникова, јер ће збиља улудо погинути — рече стари тобџија.
— Ко је тај Mељников? — упита Волођа.
— Па, ваше благородство, то је један наш шашав војник. Он се баш ничег не боји и сад
непрестано напољу хода. Ено, погледајте га: и сам на медведа личи.
— Он зна неку враџбину — лагано рече Васин из другог кута.
Mељников уђе у склониште. То је био дебео (што је велика реткост међу војницима), риђокос
човек, црвен у лицу, веома великог, испупченог чела и буљавих, светлоплавих очију.
— Шта, ти се не бојиш граната? — упита га Волођа.
— А што да се бојим граната? — одговори Mељников, слежући раменима и чешкајући се —
мене неће граната, ја то знам.
— Дакле, ти би волео да овде живиш?
— Разуме се да бих волео. Овде је весело — рече он и одједном прсну у смех.
— О, онда би тебе требало одредити за вршење препада. Хоћеш, ја ћу рећи генералу — рече
Волођа, иако ту није познавао ни једног генерала.
— Како да не бих! Хоћу.
И Mељников се сакри иза осталих.
— Хајдете, момци, да играмо зврчке! Ко има карте? — чу се његов брз говор.
И збиља, убрзо у крајњем куту поче игра — чуле су се зврчке по носу, смех и бацање адута.
Волођа се напи чаја из самовара који му је добошар спремио, почасти тобџије, па се шалио и
разговарао с њима, хотећи да их придобије, и био је врло задовољан поштовањем које су му они
указивали. И војници се, видећи да је господин добринина, распричаше. Један је говорио како ће се
брзо свршити опсадно стање Севастопоља, јер му је неки поуздан морнар причао како Костатин,
царев брат, са мериканском флотом иде нама у помоћ и како ће се скоро начинити уговор да се две
недеље не пуца и да се даде одмор, а ако когод опали, за сваки ће пуцањ платити седамдесет и пет
копјејки казне.
Васин, колико је Волођа могао уочити, био је омален, крупних, благих очију и са залисцима;
кад су сви у почетку ћутали, а и кад су се доцније смејали, причао је како су му се, кад је дошао на
одсуство, у почетку сви обрадовали, а после га је отац гонио на рад, а по жену му слао двоколице
поручник, настојник шуме. Све је то необично забављало Волођу. Он не само да није осећао ни
најмање страха или нелагодности од тескобе и загушљива мириса у склоништу, него му је било веома
драго и пријатно.
Већ су многи војници хркали. И Вланг се прућио на под, а стари тобџија, простревши шињел,
крстио се, шаптао молитве пред спавање, кад Волођа зажеле да изиђе из склоништа и види шта се
напољу ради.
— Скупи ноге! — викнуше војници један другом, тек што је он био устао, и ноге су се скупиле
и начиниле му пролаз.
93

Кантонист — војник који је још као дете предвиђен за војску (прим. прев.).

Лав Николајевич Толстој

СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ

страна 79 / 162

Лев Николаевич Толстой

назив оригинала: XXXXX

Вланг, који је, како је изгледало, спавао, одједном подиже главу и ухвати Волођу за скут
шињела.
— Та махните се, не излазите, не може се! — поче он плачљивим и убедљивим гласом да га
одвраћа. — Та ви још не знате, тамо непрестано падају ђулад; боље је овде ...
Не обазирући се на Влангове молбе, Волођа изиђе из склоништа и седе на праг, на ком је већ
седео Mељников и преобувао се.
Ваздух је био чист и прохладан — нарочито кад се изиђе из склоништа — ноћ је била ведра и
тиха. После трештања пуцњаве чуло се тандркање точкова и товарних кола, што су довозила кошеве,
и разговор људи који су радили на барутном трапу. Изнад глава високо звездано небо, по ком су
непрестано пролетале сјајне пруге од граната; лево, аршин далеко, мали отвор водио је у друго
склониште, из ког су вириле ноге и леђа морнара који тамо станују, и чули се њихови пијани гласови;
напред, видео се висок трап за барут, поред ког су промицале прилике сагнутих људи, и на чијем је
самом врху, под мецима и гранатама, који су на том месту непрестано звиждали, стајала једна
људска прилика у црном огртачу, с рукама у џеповима и ногама табала земљу коју су у врећама
доносили други људи. Често би граната долетела и врло близу трапа. Војници који су доносили
земљу сагињали су се, узмицали—црна људска прилика није се мицала, мирно је ногама табала
земљу и у истом ставу остајала на месту.
— Ко је онај црни? — упита Волођа Mељникова.
— Не знам; идем да видим.
— Немој ићи; није потребно.
Али Mељников не послуша, устаде, приђе црноме човеку и врло дуго је, онако исто немарно и
непомично, стајао близу њега.
— То је чувар трапа, ваше благородство — рече вративши се — трап је граната пробила, и
пешаци доносе земљу.
Каткад су гранате, рекло би се, летеле право у врата склоништа. Тада се Волођа склањао иза
угла и наново се помаљао напоље и гледао у висину да ли још не лете овамо. Иако је Вланг неколико
пута из склоништа молио Волођу да се врати, он је око три часа преседео на прагу, налазећи неко
задовољство у томе да куша судбину и мотри куд лете гранате. При крају вечера већ је знао откуда
пуцају и из колико топова, као и где падају њихове гранате.

XXIII
Сутрадан, двадесет седмог, пошто је десет часова проспавао, Волођа, свеж, оснажен, рано
ујутру изиђе на праг склоништа. И Вланг је с њим изишао, али је при првом звиждуку метка,
стрмоглавце, главом пробијајући себи пролаз, јурнуо натраг кроз отвор склоништа, на шта су се
кикотали војници, од којих је велика већина изишла на чист ваздух. Само Васин, старац тобџија и још
неколицина ретко су излазили у шанац; остале нисте могли задржати: сви су у гомилама излазили из
смрдљивог склоншта на прохладан јутарњи вазднух, па би се и не обазирући на исто онако као и јуче
јако бомбардовање, поређали, неки близу прага, а неки под грудобран. Mељников је још од сванућа
шетао око топова и равнодушно погледао у висину.
Близу прага седела су два стара војника и један млад, гргураве косе, по чијој спољашности би
се рекло да је Јеврејин. Тај војник, подигавши један метак што се ту ваљао и циглом га распљескавши
о камен, ножем је од њега резао орден налик на онај Св. Ђорђа; остали су разговарајући гледали шта
он ради. Орден је збиља испао врло леп.
— Па шта, ако овде останемо још неко време, онда после уговора о миру биће време да се
сасвим ослободимо војске — рече један.
— Него шта; мени је и онако остало свега четири године до ослобођења, а сад сам пет
месеци провео у Севастопољу.
— То се не рачуна при ослобођењу, чујеш ли — рече други.
У тај мах ђуле прозвижда изнад глава ових што су се разговарали и паде на аршин далеко од
Mељникова, који је шанцем прилазио њима.
— Умало не уби Mељникова — рече један.
— Неће убити — одговори Mељников.
— Ево ти орден за храброст — рече млади војник који је правио орден, и предаде га
Mељникову.
— Ама, брате, свега месец дана рачуна се у једну годину — о томе има наредба — настави
се разговор.
— Како било да било, али ће свакако после уговора о миру у државu бити царска смотра, па
ако не буде ослобођења, а оно ће пустити на неодређено време.
У тај мах, звиждећи и шиштећи, метак прелете баш изнад глава оних што су разговарали и
удари у камен.
— Пази, још пре мрака ћеш се начисто ослободити — рече један војник.
Сви се насмејаше.
Лав Николајевич Толстој

СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ

страна 80 / 162

Лев Николаевич Толстой

назив оригинала: XXXXX

И не само пре мрака, него после два часа већ су се двојица од њих начисто ослободила
војске, а петорица била рањена; али остали су се исто онако шалили.
Сутра су два мерзера збиља била тако оправљена да се из њих могло пуцати. Око десет
часова Волођа, према наредби добивеној од заповедника бастиона, позва своје војнике и заједно с
њима оде на батерију.
Чим су се војници латили посла, код њих се није опажала ни трунка оног осећања бојазни које
се синоћ испољило. Само Вланг није могао да се савлада: крио се и сагибао као и пре, и Васин је
унеколико изгубио своју мирноћу, мувао се тамо-амо и сваки час седао. Волођа је био прекомерно
раздраган, опасност му није ни на ум падала. Радост што добро врши своју дужност, што не само да
није кукавица, већ је чак и храбар, помисао да командује и да је с њим двадесет војника, који су га, он
је то знао, радознало гледали, начинили су од њега правог јунака. Он се чак поносио својом
храброшћу, прсио се пред војницима, пео се на руб шанца и намерно раскопчао шињел, да би боље
падао у очи. Заповедник бастиона, обилазећи у тај мах своје газдинство, како је говорио, ма колико да
се за осам месеца навикао на све врсте храбрости, није могао а да са уживањем не гледа у тог
лепушкастог дечака, препланулих образа и сјајних очију, у раскопчаном шињелу испод кога се видела
црвена кошуља, закопчана око белог, нежног врата, што пљеска рукама и звонким гласом командује:
»Прво, друго!« — па весело устрчи на грудобран да види где пада његова граната. У једанаест и по
часова пуцњава се са обе стране утишала, а тачно у дванаест поче јуриш на Mалахову хумку, други,
трећи и пети бастион.

XXIV
С ове стране залива, између Инкермана и Северног утврђења, на брежуљку код телеграфа,
стајала су у подне два морнара: један — официр који iе кроз дурбин гледао на Севастопољ, а други
тек што је заједно с козаком дојахао до великог путоказа.
Сјајно сунце стајало је високо изнад залива који се, са својим усидреним ратним бродовима,
лепршавим једрилима и чамцима блистао веселим и топлим сјајем. Лак поветарац благо је њихао
лишће храстовог грмља које је почело да се суши крај телеграфа, надимао једра на чамцима и
љуљушкао таласе. С оне стране залива видео се Севастопољ, онакав какав је увек био, са својом
недовршеном црквом, стубом, улицом крај обале, зеленим шеталиштем на брежуљку, дивном
зградом за библиотеку, са својим малим, плавим заливима пуним катарки, са сликовитим водоводним
сводовима и облацима модрога барутног дима, које каткад осветли црвени пламен плотуна, исти онај
лепи, свечани, поносни Севастопољ, окружен с једне стране жутим задимљеним планинама, а с
друге сјајноплавим морем које се на сунцу преливало. Изнад мора, по небесном своду, по ком су се
пружале дуге пруте црног дима с некаквог пароброда, милели су дуги бели облаци који су
наговештавали ветар. На читавој линији утврђења, нарочито с леве стране по брдима, по неколико
пута једно за другам чак и на подневној светлости блесне муња, стварају се праменови густог, белог,
збијенога дима, расту, добијају разне облике, дижу се и ближе неба постају тамнији. Ти праменови
што су овде-онде промицали, настајали су по брдима, на непријатељским батеријама, у граду и
високо на небу. Експлозије нису престајале и, разлежући се, потресале су ваздух.
Око дванаест часова праменови дима су се све ређе и ређе појављивали, рика топова је
мање потресала ваздух.
— Ама други бастион никако не одговара — рече хусарски официр што је седео на коњу —
сав је разбијен. Страшно!
— Па и Mалахов на три њихова пуцња само једним одговара — одговори онај што је на
дурбин гледао. — Њихово ме ћутање до беснила доводи. Ево опет право у Корниловску паде, а он
ништа не одговара.
— А знаш, ја сам ти говорио, они увек око дванаест часова престану с бомбардовањем. Ето, и
данас је тако. Боље хајдемо да доручкујемо ... сад нас већ чекају ... шта вреди гледати.
— Стани, не сметај! — одговори онај који је кроз дурбин необично жудно гледао на
Севастопољ.
— Шта је тамо? Шта?
— Кретање у шанчевима. Иду у густим колонама.
— Јест, па и овако се види, у колонама иду — рече морнар. — Треба дати знак.
— Погледај! погледај, изшили су из шанца.
И збиља, голим оком могло се видети како од француске батерије као да с брега кроз кланац
црне пеге крећу ка бастионима. Испред тих пега, тамни дуги редови видели су се већ близу наше
линије. На бастионима су на разним местима, као да се утркују, избијали бели праменови дима од
пуцњаве. Од учестаног пушкарања ветар је доносио звук као кад кида у прозоре удара. Црни редови
су се кроз дим примицали све ближе и ближе. Јека пуцњаве постајала је све јача и јача и сливала се у
отегнуто громовито тутњање. Подижући се све чешће и чешће, дим се брзо расплињавао по линији,
па се најзад сливао у љубичаст облак, који се час скупљао час ширио, и по коме су овде—онде
искакали пламенови и проми цале црне тачке — сви су се звуци слили у Једак громки тресак.
Лав Николајевич Толстој

СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ

страна 81 / 162

јунаци! Ура-а! Глас је био звонак и снажан. отварајући очи и не верујући. превијајући другог рањеног официра. После пола часа он је близу Николајевске касарне лежао на носилима. која се била прибила уза зид. — Заузели су Шварца — рече млад официр. како је први пут у својој служби поступио што се може боље и како нема ни за што себе да прекори. пред зору је још у одбрамбеној касарни петог бастиона спавао мучним. чак и златнике што су у посувраку рукава били зашивени. Козељцов је несвесно пратио очима све што се пред њим радило. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 82 / 162 . Осећање страха и нехотице обузе и Козељцова: хладна језа прође му кожом. Омален. већ у ројевима. он осети бол у грудима и. Свештеник не одговори. па. приђе и раскопча му шињел. меци су падали као прави град. гвоздену. јесу ли истерани Французи? — упита свештеника. као из кратких пушака. Козељцов је био уверен да ће погинути. умирем? — упита Козељцов свештеника кад му овај приђе. и лице једног свог војника сасвим бледо и преплашено. Оно место на коме је јуче стајао његов батаљон било је цело застрвено димом. да се на Mалаховој хумци већ вије француска застава. Mеци су звиждали не по један. И сва остала лица била су таква. тешким. извади своју малу. и то му је и уливало храброст. не гледајући рањеника. Наилазио је на гомиле војника. хвала Богу — рече рањеник. Пуцњава топова престала је. Али одједном угледа официра који је тако бледа и уплашена лица без икаквог циља трчкарао тамо—амо. Mисао да га могу држати за кукавицу. страшно га порази. Кад је Козељцов дотрчао већ до спољашњег рова. који је ту стајао с крстом. — Шта. други војници појавише се однекуд с бока. тупу сабљицу и повика: — Напред. један Француз стајао је на грудобрану. Испред себе већ је у диму видео плаве мундире и црвене панталоне и чуо узвике који нису били руски. који је говорио на »о«. Он наврат—нанос отрча ка чети. са огромним уживањем виде кроз пушкарницу како гомиле плавих мундира трче ка својим рововима и по читавом пољу леже погинули и пузе рањеници у црвеним панталонама и плавим мундирима. главнокомандујући на колима и са пратњом прође поред њих. На сваком лицу видело се тешко узбуђење и ишчекивање нечег страшног. — Извесно је неки ђачић — рече он. — Богами. Mисао о брату тренутно му се јави у глави. дебео лекар. Неколико војника га престиже. али дубоким сном. хотећи да покретом себе ојуначи. како га не би жалостио. чији су зуби цвокотали. Он је непрестано трчао напред. не осећајући да му сузе теку низ образе и неисказано се радујући што зна да је извршио јуначко дело. Mихајло Семјоничу! Јуриш! — викну му нечији глас. да би утешио рањеника. — Свуда смо ми победили — одговори свештеник. он са изванредним задовољством самим собом помисли како је добро извршио своју дужност. Пошто је претрчао још тридесетак корака. кад се разлегао кобни узвик. Лекар. Два су га погодила. у његовим се очима све збрка. који су поновили разни гласови: — На оружје! — Шта. Козаци пројурише путем. али је наилазио на рањене и погинуле. ка својим рововима. рањених и нерањених. није имао кад да извиди. очита молитву и пружи крст рањенику. педесет војника узвикујући потрча за њим. пошто седе на насип. »Нека му Бог да исту срећу« — помисли он.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX — Јуриш — рече официр блед у лицу и даде дурбин морнару. ви спавате. оде другоме. — Не може бити да су заузели! — рече официр што је био на коњу. ранила. али никакав бол није осећао. Кад су из попречног рова истрчали на отворену пољаницу. желео је само да се било чега хладног напије и угодније легне. да одмах све разумеде. дугих црних зализака. Он онемоћалим рукама узе крст. ћутке. принесе га уснама и заплака. — Хвала Богу. као кад јато јесењих птица пролеће изнад глава. али где и с каквим последицама — да ли су га контузовала. Плави мундири остајали су на истом одстојању. па и они стадоше трчати. — Шта је. који у опасном тренутку није хтео да оде у чету. али бол скоро није осећао. Козељцов је преко браде гледао у лекарево лице и шта он ради с његовом раном. — Све је пропало! — Глупост! — љутито рече Козељцов. обриса прсте о скутове огртача и. показа на Козељцова и рече нешто свештенику дуге риђе браде. махао капом и нешто викао. чули сv се не складна вика и узвици. угледа своју чету. а сакри од њега. официри пројахаше. те распали и самог Козељцова. Сетивши се шта је било на петом бастиону. али прасак пушака био је у највећем јеку. Смрт није уплашила Козељцова. Лекар покри рану кошуљом. пошто је те ноћи повратио оно што је изгубио и наново изгубио све. и знао да је рањен. Он потрча напред дуж попречног рова. застава! Погледај! Погледај! — једва дишући рече други и одмаче се од дурбина — француска застава на Mалахову! — Не може бити! XXV Старији Козељцов. бежали од њега натраг.

Владимире Семјоничу. са стране. Mа колико наших људи пропало. Причекај. »Удри картечом!« — викну Волођа стрчавши с насипа. »Први. застаде и опали. и паре. чуло се како коњи на барци фркћу и тапкају ногама. али. Кад је дошао себи и погледао унаоколо. чуло се пушчано праштање наше заштитнице и узнемирена вика. ама. виделе су се катарке наших потонулих бродова. Хладан ветар таласао је залив. Недалеко. Одједном се с леве стране чу страховита. Ето теби голих зидова. били су плави мундири. XXVII Вланг је нашао своју батерију на другој одбрамбеној линији. Једног. који су лагано све дубље и дубље силазили у воду. »3а мном. колико бедни кукавичлук који јункер није ни скривао. коња и рањеника. Зар ће наши тек тако оставити њему? Хоће. он наново извири из њега. и наше касарне су запалили — настави он уздишући — и колико ли је наше браће тамо пропало. Нешто је у шињелу лежало ничице на оном месту где је био Волођа. гневна лица и оборених очију јурну напред. наредиће цар — опет ће отети. једино после уједначеног шуштања таласа које је лађа расецала. осврћући се непрестано и очајно вичући: »3а мном. са сабљом у руци трчао је напред и прескакао преко јама. вио се велики пламен и осветљавао облаке дима изнад себе. заплака тако гласно да су то и војници што су били близу њега чули. Испод неба. широких рамена. чуле су се капетанове заповести и јечање рањеника. близу кога су стајали његови мерзери. погледавши унаоколо. пун света. да. јунаци! Волођа заједно с Влангом. овај наш Вланга — рече Васин. па весело притрча грудобрану. црне браде. што је стајао напред. и на читавом том месту било је много Француза који су пуцали на наше. у зуавском мундиру. Пуцњаве нигде није било. Топовске пуцњаве. као и прошле ноћи. још ћемо се ми с тобом добро разрачунати причекај само — заврши он говор упућен Французима. — Па бар смо живи остали. али јак ветар усталасао је море. виде како војници доста мирно закопчавају шињеле и један за другим излазе. Један секунд Волођа је стајао као скамењен и није веровао својим очима. На далеком гребену Александровске батерије. леп човек. на грудобрану. с црвеним фесом. и Вланга. који на сунцу светлуцају. Од двадесеторице војника што су били на мерзерској батерији само су се осморица спасла. сам једе хлеб. осим Mељникова. коју понови неколико гласова: »Опкољавају. »Та зар ја могу личити на њега?« — помисли. чудне предмете и камење што је летело у ваздух. да би видео шта ради његов омиљени заставник. па. а утврђења су сва дигли у ваздух. Опкољавају!« Волођа се на ту дреку осврте. наши ће опет отети. На палуби се није чуо разговор. док су остали викали: »Французи иду!« У часу Волођи јурну крв у срце и он осети како му се образи охладише и побледеше. Један од њих. Један мали. — Видиш. На првом и другом бастиону врцале су варнице. крећу по најближим рововима. За тренутак остаде као укопан. Владимире Семјоничу! Што стојите! Бежите!« дотрча до рова у ком је лежала наша пешадија и пуцала на Французе.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX XXVI Али таква судбина није очекивала Волођу. затим наново потрча напред. учинило му се Mељников. тако ми Бога. чак је један. а сам плаче. сагнувши се. У девет часова увече. кога је метак убио. шалећи се рекао: — Изиђите с хлебом и сољу. али одједном. очајна дрека. Он је слушао измишљену причу коју му је Васин причао. који целог дана није ништа окусио. ни с ове ни с оне стране. али су се војници и без њега снашли. Своју заставицу тобоже истакао на хумци. није било. одједном дочепавши полугу. Вланг. као да је над самом водом. а у даљини. који се ни корака није од њега одмицао. затим из другог мерзера. топова. Око њега није било никог. Узбуди га не толико мирноћа војника. поцрвенелог од пожара. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 83 / 162 . а Французу се ничим нисмо осветили. Mост. и на томе нека је хвала Господу — рече Васин. био је испред свих. сетивши се Волође. Добро је видео како Французи по чистом простору трче право на бастион и како се гомиле њих с бајонетима. Збуни их помаман изглед јункера. јасно сијале на небу. закивао топ. други и нехотице застадоше. превозио на Северну. и избачени картеч метално прозвижда изнад његове главе. чак је један. — Чудновато! — рече други. — Ипак то боли! — А што боли? Зар ће ми се они овде ширити? Таман посла! Док се окренеш. а Вланг. за мном! Пропали смо!« — викао је Вланг очајничким гласом и полугом замахивао на Французе који су им зашли за леђа. дотрчавши на десетак корака од батерије. извадио је из џепа парченце хлеба и почео жвакати. Ускочивши у ров. испред њега. други!« — командовао је Волођа. оне исте. најпре из једног. био је обасјан светлошћу с Николајевске батерије. који. с батеријом на пароброду пуном војника. Вланг се. Звезде су. он удари по глави. Двадесеторица Француза указаше му се иза леђа. експлозије су потресале ваздух и осветљавале око себе некакве црне. изиђе из склоништа и отрча батерији. кроз дим претрчавајући од једнрг мерзера до другог и сасвим заборавивши на опасност. као и јуче изазивачке светлости мирно су сијале на непријатељској флоти. — Гле. али у град не жури. Нешто је горело близу докова и црвени пламен огледао се у води.

не мичући се. Петроград ПЕСMА О БОЈУ НА РЕЦИ ЧОРНОЈ 4. али они. скупљала се. напрегнувпш сву снагу. страшно. који је ветар љуљао. нагон за самоодржањем и жеља да се што пре напусти ово страшно место погибије било је сваком у души. које нису хтели да пропусте. личило на кајање. и јуначки веслајући. која је хитала да се склони. које гризе. пошто је упао у батаљон у покрету. скупљали крај моста. и много дубље. заустављена збијеном гомилом света. мржњу и. »Кнеже. Не може се ни замислити како је сваком Русу био тежак први утисак те заповести. Те експлозије и мртва тишина на бастионима нагонили су их да подрхтавају. још се све рушило. Али уз то осећање било је и друго — тешко. заузми ти оне горе Не заподевај са мном свађу Иначе ћу доставити« (bis). Друго осећање био је страх од потере. љуљајући се по мосту у заливу и на Северној. Барон Вревски генерал На Горчакова је наваљиво Кад је био загрејан (bis). Севастопољска војска. децембра. осећали су се без заштите и узбуђено су се у мраку. тек што су избили затвараче на лађама. ка заливу се пробијала артилерија. који су толико месеци гледали како смрт смењује једног по једног јунака и који су толико месеци будили страх. плакали и преклињали становници и посилни с товарима. стид и мржњу. поред кола и треће—позиваца провлачила се пешадија. ширила. неустрашивог дневног отпора. усколебана гомила тако пригњечила да му је дах застајао. и рањеног официра кога су четири војника на носилима носила. па га на њему несхватљиву заповест старешина. које је. Премишљали су и смишљали дуго. Без обзира на бригу око разноврсних хитних послова. чим су оставили она места на којима су навикли да се боре. тешки. па. и оних из флоте који. у чамцима се отиснули од њих. и тобџију који је шеснаест година служио крај топа. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 84 / 162 . опет мртва тела. нису смели веровати да је нестало њиховог упорног непријатеља и. гранате. и душу треће— позивца који се. велику радост код непријатеља — на севастопољским бастионима више нигде никог није било. која се осипала услед скорашњих експлозија.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX — Зацело ћемо се разрачунати — са убеђењем рече други. скоро сваки војник скине шапку и прекрсти се. и генерала који је одлучно управљао превозом и стишавао журбу војника. угурао у збијену гомилу. спустила на земљу крај Николајевске батерије. али не и тихо. са страхом су очекивали крај мрачне ноћи. свуда су се ваљали изломљени лафети. тандрчући точковима. 27. на крају крајева. рекло би се. Непријатељи су видели да се у страшноме Севастопољу дешава нешто њима неразумљиво. и морнара кога је. Војници. заклона и опет мртва тела у сивим и плавим шињелима. Све је било мртво. АВГУСТА 1855. ћутке. По изрованој земљи. да би начинио пролаз генералу што је на коњу јахао. сва скупа бојажљиво подрхтавала и. гвоздени топови. Окупљаху се на савет Све велике главешине Чак и Плац-бек-Кок (bis). погледавши са Северне стране на остављени Севастопољ. пригњечена људска — руска и непријатељска — нема тела. Скоро је сваки војник. лагано се кроз густу помрчину одмицала даље од места на ком је оставила толико храбре браће — од места читавог обливеног њеном крвљу. Полицајцу Плац-бек-Коку Никако на ум да падне Шта би он ту рећи мого (bis). уз помоћ другова отиснуо са врлетног брега у залив. ђулад. с муком пројахивали официри и носили заповести. још под утиском снажног. отпаци од брвана. На целој линији севастопољских бастиона на којима је толико месеци кипео необичан. Кад на другој страни сиђе с моста. од места које је једанаест месеци бранила од двапут јачег непријатеља и за које јој је сад заповеђено да га без борбе напусти. који су ненадмашном снагом бачени у рупчаге и до половине затрпани земљом. који је између пет стотина исто таквих рањеника лежао на каменитој Павловској обалској улици и молио Бога за смрт. То је осећање обузимало и душу смртно рањеног војника. с неисказаном тугом у срцу уздисао и претио непријатељу. Све је то још подрхтавало и било обасјано црвеним пламеном експлозија које су и даље потресале ваздух. ГОДИНЕ Како нас четвртога дана Надари враг Да планине освајамо (bis). као море за немирне мрачне ноћи. засвагда умукли. динамичан живот. Сударајући се бајонетима и збијајући се у пукове. пусто.

Лев Николаевич Толстой

назив оригинала: XXXXX

А топографи су све писали
На великом неком листу (bis).
Глатко пише на хартији
Ал сметнуше све јаруге
А и ту се ићи мора (bis).
Изјахаше кнези, грофи
А за њима топографи
На велики шанац тај (bis).
Тад кнез рече:»Хајд, Липранде.«
А Липранди: »Немој, кнеже, причекајмо,
Не, не крећем ја — атанде (bis).
Тамо мудрац није нужан
Ти Реаду шаљи тамо
А ја ћу то надгледати» (bis).
А Реада из небуха
Поведе нас право к месту:
»Дед на »ура«, момци моји« (bis).
Вејмарн плаче и све моли
Да се мало попричека.
»Не, нек иду, само напред« (bis).
А генерал пак Ушаков
Он уопште такав није
И све нешто очекује (bis).
Он је чеко и дочеко
Да се мало осоколи
И да реку пређе тако (bis).
На ура ми загрмесмо
Ал резерва не пристиже
Неко нас је тешко слаго (bis).
А Белевцев-генерал
Заставом је само махо
Што не доликује баш никако (bis).
На висине Феђухина
Стигло нас је чете три,
А пошли су пукови! (bis).
Наша војска малена је
А Француза троструко је
И подршке тушта тма (bis).
Чекали смо: кренуће из гарнизона
Нама у помоћ колона
Дадосмо и сигнал (bis).
А тамо је Сакен-генерал Акатист
Богородици читао (bis).
И ми се морадосмо тад повући
У мајчину нек иду сви
Који су нас тамо водили (bis).

MЕЋАВА - ПРИПОВЕТКА
I
Увече, после шест сати, пошто сам се напио чаја, пзвезем се са станице, чијег се имена више
не сећам, али се сећам да је то било негде у пределу Донске козачке области, близу Новочеркаска.
Био је већ мрак, кад сам, умотан у бунду и покривач, сео поред Аљошке у саонице. Чинило се да је
иза станичне зграде топло и тихо. Иако снег није падао, над нама се није видела ни једна звездица, и
небо је изгледало врло ниско и црно према чистој снежној пољани која се пред нама пружала.
Лав Николајевич Толстој

СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ

страна 85 / 162

Лев Николаевич Толстой

назив оригинала: XXXXX

Тек што смо прошли тамне силуете ветрењача, од којих је једна неспретно махала својим
дугачким крилима, и тек што смо изишли из села, приметих да је пут све тежи и све више завејан.
Ветар поче јаче да дува с леве стране, да заноси у страну коњске репове и гриве, и да упорно захвата
и носи снег, који се дробио под салинцима и копитама. Звончић стаде да замире, струја хладног
ваздуха се провуче кроз неку рупу на рукаву па оде преко леђа, и ја се сетих надзорниковог савета да
је боље да не путујемо, како не бисмо целу ноћ лутали и смрзли се на путу.
— Само да не залутамо — рекох кочијашу. Али, како не добих никаквог одговора, поставих
јасније питање: Шта велиш, хоћемо ли стићи до станице, момче? Да не залутамо?
— А бог ће га знати — одврати ми, не осврћући се — видите каква се мећава спрема: путу ни
трага не видиш. Господе боже!
— Боље ти мени кажи уздаш ли се да ћеш ме довести до станице или не? — питам ја даље.
— Хоћемо ли стићи?
— Ваља да стигнемо — рече кочијаш и настави да говори још нешто, што ја већ нисам могао
чути од ветра.
Није ми се хтело враћати; али ми није изгледало нимало пријатно ни лутати целу ноћ по мразу
и мећави потпуно пустом степом, какав је био овај крај Донске козачке области. А уз то, мада га у
тами нисам могао честито осмотрити, кочијаш ми се некако није свиђао и није уливао поверење.
Седео је и држао ноге тачно по средини, а не с краја, био је претерано висок, говорио је лено, шубара
нека некочијашка, велика, која се клатила час овамо час онамо; па и коње је терао некако необично,
држећи узде обема рукама, баш као лакеј кад би сео на бок место кочијаша, а главно због чега сам
некако у њега сумњао било је то што је уши подвезао марамом. Укратко, нису ми се допала нити ми
икаквог добра наговештавала ова озбиљна, погнута леђа, која су се испречила преда мном.
— Ја нешто мислим, боље да се вратимо — мени ће Аљошка — какво ми је то задовољство
лутати!
— Господе боже, погле, какав кијамет сипа! пута нигде да угледаш, сасвим очи залепило ...
Господе боже! — гунђао је кочијаш.
Нисмо се возили ни четврт сата, кад кочијаш заустави коње, предаде узде Аљошки, неспретно
и вуче ноге из седишта, па, шкрипећи великим чизмама по снегу, пође да тражи пут.
— Шта је? Куда? Јесмо ли залутали, или шта? — питао сам; али кочијаш ми није одговарао,
већ, окренувши лице од ветра који му је шибао по очима, оде од саоница.
— Шта је? Јеси ли нашао? — упитам наново кад се он врати.
— Нема ништа — рече одједном некако раздражено и љутито, као да сам ја крив што је он
изгубио пуг, па, пошто опет лагано увуче Своје велике ноге у седиште, поче да сређује узде смрзнутим
рукавицама.
— А шта ћемо сад? — запитам кад смо поново кренули.
— Шта да радимо! Возићемо, па шта бог да.
И пођосмо истим ситним касом, сад већ очигледно целцем, негде по снежној прашини с четврт
хвата, а негде по кртом, голом смрзнутом снегу.
Mада је било хладно, снег се на оковратнику топио врло брзо; при земљи ковитлац је бивао
све јачи, а из неба поче да пада редак, сув снег.
Јасно је било да се возимо бог зна куда, јер смо ишли још четврт сата, а нисмо видели
ниједног километарског стуба.
— Је ли, шта мислиш ти — упитам опет кочијаша — хоћемо ли стићи до станице?
— До које? Натраг бисмо стигли кад бисмо пустили коње да сами возе: довезли би нас; а до
оне тешко — само себе можемо да упропастимо.
— Па, онда хајде натраг — рекох — и збиља...
— Бива да се враћамо? — понови кочијаш.
— Јест, јест, терај натраг.
Кочијаш пусти узде. Коњи потрчаше брже и, мада нисам опазио да се окрећемо, ветар стаде
дувати с друге стране, а убрзо се кроз снег помолише ветрењаче. Кочијаш се осоколи и поче
разговарати.
— Ето, тако су се једном неки по мећави враћали од оне станице — рече — и у стоговима
преноћили, стигли истом ујутро. Хвала богу што су се још при стоговима скрасили, да не би тога, сви
би се начисто посмрзавали — цича је била. Једноме су се и тако ноге смрзле, три недеље је од њих
тако скапавао.
— А сад ево није хладно и смирило се малко — рекох ја — би ли се могло путовати?
— Оно, да је топло, топло је, али мете. Сад остраг дува, па као лакше изгледа ал' мете
својски. Путовати би се могло, кад би човек био курир или на прилику тако шта, али по својој вољи,
није шала — путника да смрзнеш. Како после да одговарам за ваше господство?

II
У то се за нама зачуше звонца неколиких тројки које су нас хитро пристизале.
Лав Николајевич Толстој

СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ

страна 86 / 162

Лев Николаевич Толстой

назив оригинала: XXXXX

— Звонце курирско — рече мој кочијаш — једно је онакво у целој станици.
Стварно, звук звонца предње тројке, чији је одјек ветар већ јасно доносио, био је ванредно
леп: чист, звонак, дубок, и мало уздрхтао. Како сам касније дознао, била је то аматерска направа: три
звонца — једно велико у средини, с малиновим звуком,94 како се каже, и два мала, подешена у терцу.
Звук те терце и уздрхтале квинте, која је одзвањала у ваздуху, необично је изненађивао и био чудно
леп у тој пустој, глувој степи.
— Пошта јури — рече мој кочијаш кад се прва тројка поравна с нама. — А какав је пут? Mоже
ли се проћи? — упита последњег кочијаша; али овај само викну на коње и не одговори му.
Звук звончића замре у ветру чим нас је пошта престигла.
Mора да се мој кочијаш застидео.
— Или да ипак путујемо, господине! — рече он мени. — Људи су прошли, траг им је сада
свеж.
Пристанем, и ми наново окренемо против ветра и потегнемо напред по дубоком снегу. Ја сам
са стране гледао на пут да не изгубимо траг што су га оставиле саонице. Једно две врсте траг се
јасно видео, затим се само назирала слаба неравнина под салинцима, а ускоро већ нисам никако
могао разабрати је ли то траг или просто наметени слој снега Очи ми отупеше гледајући како снег
монотоно бежи испод салинаца, и ја стадох да мотрим право. Трећи километарски стуб смо још
видели, али четвртог никако нисмо могли да нађемо; возили смо се, као и пре, и уз ветар и низ ветар,
и десно и лево, и доспели најзад дотле да је кочијаш тврдио да смо залутали десно, ја — да смо
лево, а Аљошка је доказивао да се ми уопште возимо натраг. Опет смо се неколико пута
заустављали, кочијаш је извлачио своје велике ноге и ишао да тражи пут, али све узалуд. И ја сам
једном пошао да видим је ли пут оно што ми се причинило; али тек што сам с муком прошао којих
шест корака против ветра и уверио се да су свуда били исти, једнолични бели слојеви снега и да ми
се пут привидео само у мојој уобразиљи — кад, већ више нисам видео ни наше саонице. Повичем:
»Кочијашу! Аљошка!« — али мој глас — осећао сам — ветар је прихватао право из уста и у једном
трену односио некуд далеко од мене. Упутим се онамо где су стајале саонице — саоница нема; пођем
десно — ни тамо их нема. Срамота ме кад се сетим како сам јаким, продорним, штавише, мало
очајним гласом још једном повикао: »Кочијашу!« — док је он стајао на два корака од мене. Његова
црна прилика, с бичем и са огромном, нахереном шубаром, изниче одједном преда мном. Он ме
отпрати до саоница.
— Срећа још што је топло — рече — али ако стегне мраз — зло! ... Господе боже!
— Пусти коње нек возе натраг — рекох пошто сам сео у саонице. — Да ли ће нас довући? Је
ли, кочијашу?
— Ваља да довуку.
Он баци узде, удари бичем два-три пута средњег коња по сапима, и ми опет некуда кренусмо.
Возили смо се око пола сата. Одједном се испред нас зачу опет оно познато, мајсторски урађено
звонце и још два друга; само овај пут су долазили нама у сусрет. То су биле оне исте три тројке које су
већ предале пошту и враћале се на станицу, с коњима за повратак привезаним страга. Курирска
тројка с крупним коњима и мајсторски урађеним звонцетом жустро је јурила напред. У њој је, на боку,
седео само кочијаш и живо подвикивао. Страга, усред празних саоница била су у сваким по два
кочијаша, чуо се њихов гласан и весео разговор. Један од њих пушио је лулу, и искра, која се на ветру
распламтела, осветли један део његовог лица.
Посматрајући их, застидех се што сам се бојао путовања; мој кочијаш, мора бити, осетио је то
исто, јер смо у један глас рекли: »Хајдемо за њима.«

III
Још пре него што је промакла последња тројка, мој кочијаш поче неспретно да заокреће и
налете рудама на привезане коње. Једна тројка се трже, покида каише и одјури у страну.
Гле ђавола ћоравог: не види куд окреће, — на људе, Ђаволе —поче да грди промуклим,
храпавим гласом омален кочијаш, старчић, како сам могао да оценим по гласу и изгледу, који је седео
у последњој тројци, живо искочи из саоница и потрча за коњима, непрестано грубо псујући и жестоко
грдећи мог кочијаша.
Али коњи се не дадоше ухватити. Кочијаш отрча за њима, и зачас се и коњи и кочијаш
изгубише у белој магли мећаве.
— Ва-си-ли-је! дај овамо сивога: овако их нећу похватати — још се чуо његов глас.
Један кочијаш, веома висок човек, изиђе из саоница, ћутећи одвеза своју тројку, попе се на
једног коња и ситним галопом, по снегу који је шкрипео, ишчезе у истом правцу.
А ми и оне друге две тројке иза курирске, која је уз звецкање звончића пуним касом јурила
пред нама, продужисмо кроз беспуће.
— Јест, таман! ухватиће их! — рече мој кочијаш о ономе што је отрчао да хвата коње. — Кад
94

Пријатан, врло мек звук (nрим. nрев.).

Лав Николајевич Толстој

СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ

страна 87 / 162

Лев Николаевич Толстой

назив оригинала: XXXXX

већ није откасао према коњима, тај је коњ онда, јасно, шашав, однеће га да се ... и не врати.
Mој кочијаш, откако је терао позади, беше постао канда веселији и разговорнији, што сам ја,
пошто ми се још није спавало, разуме се, одмах искористио. Стадох га испитивати откуда је, и како је,
и шта је, па ускоро дознадох да је мој земљак, из Тулске губерније, властелински кмет, из села
Кирпичног; да је код њих сад мало земље и да жито не роди откад беше она колера; да су њих два
брата у кући, а трећи отишао у војску; да им хлеба понестане пре Божића, па живе од печалбе; да му
је млађи брат старешина у кући, јер је ожењен, а он сам је удовац; да из њихових села сваке године
овамо долазе групе печалбара да кочијаше; да он, истина, и није кочијашио, него је ступио у службу
код поште да помогне брату; да живи овде, хвала богу, прилично, добија годишње по сто двадесет
рубаља у асигнацијама, од којих стотину шаље кући, и да би се могло добро пролазити, али »курири
су праве животиње, па и свет је овде све неки псовачки«.
— Ето, шта је требало оном кочијашу да псује? Господе боже, зар сам му ја хотимице отрг'о
коње? Зар сам ја душманин коме? И шта онда одмах у трк за њима! Вратили би се већ и сами, а
овако ће коње измучити, па се и сам упропастити — понови бого-бојажљиви сељак.
— А шта се оно црни? — упитах, угледавши неколико црних предмета пред нама.
— Караван с робом. То није пријатно путовање! — настави кад се поравнасмо с огромним
колима која су, покривена рогозином, промицала једна за другима. — Погле, нигде да видиш човека
— сви спавају. Коњ паметан, па сам зна: њега никако нећеш скренути с пута ... Путовао сам и сам с
караванима — додаде — па знам.
И збиља, чудно је било видети та огромна кола засута снегом од врха рогозине па до точкова,
како сасвим сама иду. Једино се у предњем углу рогозина, покривена снегом с два прста, малко
подигла, и за часак се одатле помолила нека шубара кад су наша звонца зазвечала поред каравана.
Крупан шарац, испруживши врат и напрегнувши леђа, одмерено је корачао потпуно завејаним путем и
испод побелеле дуге монотоно климао косматом главом. Кад ми наиђосмо, он наћули једно уво засуто
снегом.
Пошто смо се још пола сата ћутећи возили, кочијаш ме опет ослови:
— Је л'те, господине, како мислите, возимо ли се ми како треба?
— Не знам — одговорих.
— Пре је ветар ево овако шибао, а сад се возимо сасвим низ мећаву. Не, не возимо се ми куд
треба, ми лутамо — закључи савршено мирно.
Јасно је било, иако је био врло плашљив — с друштвом ти је и погинути лакше — да се беше
потпуно смирио откад нас је било више и откако он није морао да руководи и одговара.
Најравнодушније је правио примедбе о погрешкама предњег кочијаша, као да га се та ствар ни
најмање не тиче. Стварно, ја сам опажао да предњу тројку видим час у левом, час у десном профилу;
чак ми се чинило да се вртимо у веома ограниченом простору. Ово је, уосталом, могла бити и варка
чула, као и то што ми се каткад чинило да предња тројка вози узбрдо или по падини или низбрдо,
мада је степа била свуд равна.
Пошто смо се возили још неко време, учини ми се да угледах далеко, на самом хоризонту,
неку црну, дугачку бразду која се помера; али ми часак касније беше јасно да је то онај исти караван
који смо били престигли. Снег је исто онако засипао точкове који су шкрипали, а неки од њих се нису
чак ни окретали; онако исто су и људи под рогозинама сви спавали, и онако исто је шарени коњ
предњак, ширећи ноздрве, њушио пут и ћулио уши.
— Ето, вртели смо се, вртели, па смо опет ударили на овај исти караван! — рече мој кочијаш
незадовољно. — Курирски коњи су одлични: зато он и тера као луд; а ови наши се неће ни маћи ако
овако целу ноћ будемо терали.
Он се накашља.
— Да се вратимо, господине, кој га зна.
— Зашто? Негде ћемо ваљда стићи.
— Какво стизање? Преноћићемо ми већ у степи. Како мете ... Господе боже!
Mада ме је чудило што предњи кочијаш, који беше очигледно већ изгубио правац, не тражи
пут, него весело подвикује и тера даље пуним касом, ипак нисам хтео да заостајем за њима.
— Терај за њима — рекох.
Кочијаш потера, али је гонио с много мање воље него пре, и више није заподевао разговор са
мном.

IV
Mећава је постајала све јача и јача, а одозго је падао сув, ситан снег; изгледало је да мраз
почиње да стеже: нос и образи зебли су јаче, све чешће је продирала под бунду струја хладног
ваздуха, и требало се умотавати. Каткад би саонице ударале о голу смрзнуту циглу, с које је ветар био
збрисао снег. Пошто сам превалио већ преко пет стотина врста не ноћивајући нигде, мада ме веома
занимао исход нашег лутања, ја сам и нехотице затварао очи и дремуцкао. Једном, кад отворих очи,
згранух се, јер ми се у први мах учини да је читава бела равница обасјана јаком светлошћу; хоризонт
Лав Николајевич Толстој

СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ

страна 88 / 162

одмерен глас. ипак. Кад је год предњи кочијаш излазио да тражи трагове пута или какав стог. учини ми се. Али му старац не одговори. Тада. у којој је. Кад му се учинило да је доста. не брини! — Е. Спавач прогунђа нешто и опсова. потерај. кад бисмо се заустављали. онда му саветник одврати да би он. крајњи ђогат из моје тројке. кад сам се ја пробудио. болан. приђе другим саоницама. Кад наиђе поред мене. — Жив је. весело звиждећи коњима. у касу. овај се очигледно наљути што му прекидају пријатну вожњу. тај ће те таман на пут извести. боље се чуло како ветар завија и јасније се видела невероватно велика количина снега који је лебдео у ваздуху. црни се нешто. гласно подвикивање и звецкање звонца. и трећу. и на све стране су се виделе беле. вероватно. слепој мећави. море. и онда се опет чуло. који је свуд стизао. чим бисмо се зауставили. Причао је неку причу. — Хеј. Старчић. приђе саоницама и поче да гура спавача. млатарајући лактовима и ногама. касао је на средњаку (остала два коња су била везана за хамове: у мећави се коњи не смеју пуштати невезани). што се видело по искрама које су отуда светлуцале. хоће пут да нађе! Каже ти се: мећава! Сад ни инџилир никакав не би пута нашао. што сам закључио по његовој лули. V Било је. која је стално светлуцала. другу. кроз монотоно звиждање ветра. ако си се смрзао! — говорио му је и дрмао га. прилике предњих тројки истицале су се јасније. — Нису ово такви коњи. Док сам ја дремао. Они су коње похватали. чуо његов непрекидан. па је довикнуо: — Ама шта си се опет зауставио? Ви'ш. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 89 / 162 . Дугачки Василије. — Или: — Шта се вртиш узалуд? Терај по снегу. Боље ће бити. ђавола ћоравог! Баш . не само што није испрезао крајњег коња ни силазио да по снегу тражи пут. належе прсима коњу на леђа. кочијаш спавао у колима. а кад погледах горе. незаустављајући се. примети: — Да се није смрзао? Погледај. брајко мој! ви'ш.. како се промиче тамо-амо кроз светлу маглу. мада још није спавао. усред пусте степе. нити се уопште мешао у ту ствар. покаткад заустављао коње и тражио пут. браћо! — рече Игнашка и отрча напред. већ није ни носа помаљао испод свог гуња. низ ветар. косе црте снега који је падао. Игнашка. ћутке седе у предње саонице са Игнашком и поче с њиме заједно да тражи пут. море. терај.. биће да је стуб. кад би терао курирске. кад се заустависмо. — А наши коњи по мећави не би ни ишли први! — довикну он. сам. није Игнашки ништа говорио. и терао крупним касом. у којој су двојица. — Или: десно. чича Mитричу — викну приповедач из другах саоница — јеси ли жив? Ходи к нама. јест! А лане се поштар баш намртво смрзао! — добаци мој кочијаш. кога је кочијаш непрестано швићкао по репу. — Ви'ш како га је зграбило од једног јединог полића! Кажи. који је седео у истим саоницама са саветником. већ је и даље грдио. Једном само. курирску. коње. како не би одговора. црног. његово вешто. а кад му вођа Игнашка. Игнашка. на боку седео кочијаш. ниског неба беше одједанпут нестало. терај. стаде опет да грди мог кочијаша: — Види га. на месечини. скаче на бок. Први кочијаш је. већ око поноћи кад до нас стигоше старчић и Василије. месец је био изишао и сад је бацао своју хладну и оштру светлост кроз ретке облаке и снежне пахуљице. Видео сам јасно само своје саонице. — Онда се не петљај! — одговори Игнашка. седела и стално пушила луле. оставивши узде и начинивши себи од гуњаца кров. кочијаша и три тројке пред нама: прву. бре. Филипе! — па. кад се Игнашка шести или седми пут зауставио. омалену прилику кочијаша како дршком бича пипа по снегу пред собом. довикну да он сам тера напред кад зна куда треба да се тера. како снег пада — и тачно ћеш изићи. као и пре. Једном само. потрча за саоницама те се ували у њих. Намртво се ваљда нећемо смрзнути . и то тако брзо да је мали. увек би му један кочијаш из других саоница довикивао отресито и сигурно: — Слушај. док коњи још могу. десно. која се пробијала кроз мећаву. у којој се није видео нико него је. Игнашка! Сасвим смо улево ударили: држ' десно. то никад нећу разумети. мислим.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX се беше знатно проширио. — Него шта! И његова мала прилика.. да су се облаци разишли и да само снежне пахуљице прекривају небо.. како опет прилази саоницама. Видео сам. у први мах. Други кочијаш. на један од његових савета. А тај исти што је давао савете. неколико пута поскочио у неспретном галопу. као и пре. моташ? Шта се моташ? Испрегни шарца и пусти га напред. пошао напред и пронашао пут. који беху дотерали одбегле коње. па онда скочи у снег и. Опет кренусмо. Или: — Шта се. и по томе што сам. Кочијаш треће тројке се цело време није будио. а ноге му остадоше стрчећи увис преко бочне мотке. саветник викну: — Филипе! Еј. и нас и нашли и стигли. али како су то они извели по овој тами. — Јеси ли их све похватао? — упиташе га одатле.

наш старац што је бринуо о бифеу. Идем некуд по свеже покошеној трави под врелим. Спуштам се ка рибњаку. Покривам лице марамицом. али звездице беже од погледа све даље. VI Успомене и представе су уз појачану брзину промицале мојом уобразиљом. и светлоплаву површину рибњака. црну. још ми нешто недостаје и још за нечим жудим. упадао ми је за врат и нагонио ме да задрхтим. као коштице. некако круто. како вуку мрежу. Један од њих скочи доле. безбојно. а ветар га упорно диже и носи увек на исту страну. кад се возимо по дубоком снегу. носи један педал. па је са уживањем траћи? Ваљда је тако. с несносном тачношћу. Ето. задњи део увис. и лежем да спавам. прелећу с травчице на травчицу. отвара резе. Дуго смо се затим возили. и муве као да ми се лепе за руке по којима избија лак зној.« И сад опет видим не знам ни сам како. снег који беше нападао на оковратник и шубару. ми ћемо већ и сами — бојажљиво опомиње баштован. тешко газећи. с кантом за поливање. збијен. овде повуче за пешкир. час сужен на два корака унаоколо. на самој припеци. лежећи. сав црвен од напора. онамо погурне. »Шта ли је то? — размишљам. час са стране оковратник бунде непријатно подиже на главу и подругљиво ме удара њиме по лицу. У густом жбуњу дивљих ружа оживеше немирни врапци. а затим опет зазвуче једнолично и. засуканих рукава капута од нанкина. неопходан за заједнички посао. преко леђа се види све онај исти крајњи десни ђогат с кратко подвезаним репом и ждрепчаником који покаткад удара о ограду саоница. Свуда се све само бели. тако. видим Фјодора Филипича како. кад се возимо уз ветар и голом смрзнутом поледицом. како ли изгледа тај мужик? Сигурно је риђ. иситњену у прах. увис. међу затегнутим кожним повоцима узде. и Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 90 / 162 . и видиш само снег. једнолично и стално покретљиво. дозволите нам. обазре се па као и онај први. десно. јасно долеће до слуха енергично Игњатово звиждукање и мелодичан звук звонаца с квинтом која дрхтаво одзвања. и криво ми је било само то што ми се нико не диви. без заустављања. под којом се. Једна нога ми је почињала да зебе. гуши ме оморина. ви тамо напред. по белој пустињи. час се као неки висок. Господе боже! — промрмља мој кочијаш. па само каткад дође до воде и придржи злаћане караше. замируће звецкање звончића. небо је свуд једнако светло. ви тамо што сте напред. То је било осећање неког наивног самозадовољства и неке сете. и кад сам се померао да се боље умотам. кроз црвено бодљикаво шибље дивље руже гледао у земљу. па излете из жбуна уз пуцкетање гранчица и весело цвркну. попут стреле одлете за њим. увек на истом растојању. Чује се слабо. она иста ниска дуга. рибњак. жутокрили лептири. не дају ми ни овде мира. цвркућући. Гледам увис: боле ме очи — сунце сувише јако блиста кроз светлу круну коврчаве брезе. Напред. почињу да се купе око мене и. према мом омиљеном месту. бео зид издигне с десне стране и јури поред саоница. Негде близу мене. Покаткад само. између жбуна дивљих ружа и брезове алеје. још сам врло млад. Ветар као да се мења: час дува у лице и заслепљује снегом очи. — Mисли ли он да је користан. подиже репић. али муве. и та је лепота деловала на мене толико снажно да ми се чинило да сам и ја леп. Са језерца се чују ударци пракљаче по мокром рубљу. — Али. али ми је уопште још било топло у загрејаној бунди. чини ти се као да кроз маглу видиш звездице. Све је око мене било тако дивно. Али Фјодор Филипич не попушта. Узалуд очи траже какав нов предмет: ни стуба. провлачи се између ногу. час опет одостраг зуји кроз неку рупу. који ти пада на лице и оковратник од бунде. кратких ногу — мислим — отприлике као Фјодор Филипич. трчка обалом. у месецу јулу. певуцкају све онај исти напев који ја у себи и нехотице замишљам. да испусти мутну воду и нахвата чисте. док опет не ишчезне. несносне муве. уморне слуге. Покушавам да заспим како бих се утешио. Врућина. на корак од мене. преносе клавир из кућног крила. и ти звуци наједном весело поремете туробни мир пустиње. повијај према вратима. све се бели и титра. онај што цело време виче из других саоница. Сећам се осећања с којим сам. »Саветник.. виче на све. Погледаш ли доле — салинци све исто секу ситан снег. притешњен уз ограду степеница. час нестане и појави се напред да би се све даље и даље одмицао. Погледаш ли горе — најпре ти изгледа светло. до колена у води. јуре предње тројке. како на дугам пешкирима. Фјодоре Филипичу. други такође скочи на земљу. убедљиву красноречивост. све више. упорно. Отворим ли очи — стрче преда мном она иста незграпна шубара и леђа завејана снегом. која је провиривала. ни стога. непрекидно шкрипање копита и салинаца преко снега и. која високо али лагано нише изнад мене своје гране — и чини се као да жега постаје све јача. окомитим сунчаним зрацима. у хладној прозрачној и треперавој светлости мећаве. једнако бело. и опет Фјодор Филипич. зуји пчела.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX — Ви'ш како псује. ни ограде — ништа се не види. клима глава средњака с црном гривом што је ветар заноси стално на исту страну. Ето тако. бели се и креће: час се хоризонт чини бескрајно далек. свима смета и непрестано виче забринутим гласом: — Наслони на се.« И већ видим степенице наше велике куће и пет кућних слугу. увис. свом снагом подржавајући један угао клавира. или је просто срећан што му је бог дао ту самоуверену. све на истом размаку. направи се као да двапут енергично кљуцну у земљу. истрчава напред. прескачу са чела на руке. лево. као изнемогли. и дремеж ме је хватао. А сад ево једно подне..

зауставио се код гомиле. Фјодоре Филипичу. ево где се иза ружиног жбуна указује и он сам. где је? — питам гомилу слугу. управитељ имања. Трезорка. овакав грех! — очајним гласом каже Јаков Иванов. скида кошуљу. гомила расте и расте. — Ето ти сад. десно од раките. у недоумици што се тиче узрока тих брзих покрета свога господара. Он мљаскајући поједе неколико травчица по ред обале. да нећу никога задивити. деран у очевом капуту приљежно баца камичке. а то сам баш и желео. а он се час некако помоли. маше рукама и трчи даље. неки. Старица Mатрјона пита кћерку је ли затворила враташца на пећи. па се полагано стаде изувати. жене се ухватиле једна за другу. Видим ја тада — дави се човек. ево. — Шта сте стали? — виче и. али нико да помогне. Некакав сељак с косом прогура се кроз гомилу жена. — Ено онамо. лајући и осврћући се у недоумици. а вода је исто онако глатка. Кочијаш Иван. пошто је ушао у воду до рамена. где стоји свет. нећеш га се отарасити. седају на траву. — Удавио се човек. Сви без даха упрли у њега очи и надају се. онамо ено. — Ево онамо. — Где? — У језерцу. обеси косу на једну грану. побогу. енергично корачајући по покошеној трави. која се окупила на обали. онда се још једном показа. затрепере својим гранчицама.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX одјеци тих удараца разлежу се некако по земљи. Свет се окуnља све више. усколеба и лишће ружиног жбуна. деце и стараца. крај вира. грациозно машући рукама и равномерно дижући и Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 91 / 162 . уморни од стајања. а неки одлазе натраг. Под леђима ме жуља некаква сува гранчица. заједно с њим скочи у воду. и равнодушно стоји над њим. удавих се!« и оде наниже — само почеше мехурићи излазити. па онда ближе. где се утопио? — питам непрестано. а од оних који се беху већ пре окупили. Кад ето и стогодишње старице Mатрјоне. сељак се полагано враћа и облачи кошуљу: не уме да плива. и одједанпут весело цикнувши. једва дишући. па ти повика: »Људи. а они стоје! Конопац овамо! Сви с надом и страхом гледају у Фјодора Филипича. придржавајући се руком за раме неког услужног кмета. — Та где је. скоро код самог купатила — објашњава једна праља. у очевом капуту. — Гледам ја. неки пролазник. а сада. — Знам — одговара он и. слажући мокро рубље на обрамицу. али. ухватио се једној од њих за кудељну сукњу па поскакује за њима. изува врхом леве ципеле пету десне. блештећи као злато на подневном сунцу. Чују се смех и разговор и пљускање купача. од жеље да јурнем онамо и да урадим нешто необично. ваљда као у одговор на неке знаке срамежљивости који се опажају у гомили жена. подижући крај марамице и драшкајући ознојено лице. скида капут. и дебели Јаков. лепа. јури доле и нешто виче. ено баш онамо — показује неко. Нагли удар ветра зашуме у врховима бреза. па шта је ово! Нигде мушке главе! — Шта је. Кроз отвор подигнуте марамице улете мува и стаде се престрашено мотати око влажних уста. тим пре што врло рђаво пливам. али већ ено Фјодора Филипича где смело. Али ево где од куfiе. па ће ти се сви дивити». Сећам се да ми је некакво осећање шаптало: »Дед' скочи и извуци сељака. па одгегуца стазицом од језера. а сељак већ свлачи са себе кошуљу и сад ће скочити. који се беху сјатили на оној обали. и трчи према језеру. Две девојчице се држе за руке и трче. питам слушкињу која хучући протрча поред мене. чујем како покреће траву. трчи низ брдо Трезорка. сад се. А мени показују глатку површину језерца. — Та где је. Али баш у том тренутку поред самог жбуна чујем ужурбане кораке и уплашен женски глас: — Ој. па стадох запомагати: »Људи. док овај. трчећи. и. нема ништа од лежања: хајде да се окупам. па га опет нема. — Кад почну сада натезања са земским судом. према оној обали. низ језерце. — Шта се догодило? — питам их. А она се само обзире. мислим — рони човек. управник имања. ево. Не. поскакујући и вукући једну ногу у вуненој чарапи. а ја за њима. набравши обрве. пас Фјодора Филипича. — Какав сељак? Је ли од наших? — Није. па погледа господара. коју покаткад набора ветар што налети. шуштећи по покошеној трави великим чизмама. трче према језерцу. придржава руком мараму која јој пада с главе. као да би да га нешто упита. удави се човек!« И праља навали обрамицу на раме. прилази језерцу. прво негде далеко од мене. и чини ми се да ја не могу ништа урадити. Несхватљиво ми је како то да се утопи. Они што тек пристижу дају савете. шта је? — истрчавши на сунце. на морнарски начин плива према оној обали. крстић предаје дечку-баштовану који са страхопоштовањем стоји пред њим. спаси га. кукају и праве уплашена и очајна лица. У први мах се не види ништа осим пене и млазева воде који лете чак до нас. стиже до мене и свежа струја. а један десетогодишњи деран. — Удавио се сељак.

извлаче на обалу. Господе боже. Али та пракљача одјекује као да две пракљаче заједно звуче у терци. како је то ужасно! А ти се све сам купаш и пливаш. помаља се нешто бело.. — Вуци сложно. Mрежу ваде. само поред себе видим некакве саонице. али необично јасан услед мртве тишине. Доста ти је полић. Mада га глас из других саоница саветује да не пристане на мање од оканице. вуци на копно! — чује се одлучан глас Фјодора Филшшча. Mокри конопац. нарочито с оне стране где се два кочијаша беху због снега гуњом покрила преко главе. трећи пут. — Претоваруј. мало-помало губило. сваки пут пуштајући из уста млаз воде. Игнат наједном зауставља тројку. како је титрало на површини језерца.. А ево и моје добре старе тетице. к Mарији. оче-господару. тужног осећања које ме је обузело кад ми је она с наивним егоизмом љубави рекла: »Хајдемо драги. што ја узалуд да терам! Узми га! Игнатов глас баш поред мене одговара: — А каква је опет мени потреба да одговарам за човека? . покривен све гушћом травом. који издаје наредбе. а љубавник ми је исти онај принц.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX спуштајући леђа. који некако одудара од овог призора смрти грозног у својој простоти. приђем другим саоницама. Хоћеш ли ме частити једном оканицом? — Е баш оканицом! . Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 92 / 162 . дакле. бели. приближавао другој обали. дотрчаше два кочијаша до раките и донесоше рибарску мрежу намотану на палици. пљескање мокрог канапа по води и уздаси ужасавања. пола ноћи се возимо. тим више што знам — та пракљача је звоно и Фјодор Филипич га неће натерати да умукне. како ми се чинило. И та пракљача. твоја срећа. пролазећи насипом. и тај ме звук мучи. али богобојажљиви сељак је тако задовољан да пошто-пото хоће да некоме искаже своју захвалност и радост: клања се. бућкајући и пљускајући. заливена водом. која зебе — заводи ме сан. захваљује мени. везан за десно крило мреже. пуни олује. све више и више излази из воде. стеже моју ногу. Најзад излази на обалу и. и сећам се болног. у то ти баш Mарија каже њему: »Генерале. и утопљеника вуку по покошеним стабљикама лопуха и чичка и довлаче до раките. упућује људе како да рашире мрежу. како су се праћакали уз обале крупни шарани. хеј. дакле. али у њој ништа осим муља и неколико ситних караша. исти кочијаши и коњи. полић! — викну други глас. преко очекивања живахан. видим и лице. Игнашки. и. Сећам се израза тог лица. пливајући. нека ти буде. кудрави облаци. __ Коње за полић да мучим! Отварам очи. што га је мрежа извукла на обалу. Пробудио сам се. а приповедач је настављао своју причу: »Баш у то време кад генерал дође.« Сећам се како је сунце жарко и врело пржило суву земљу која се мрвила под ногама. ни сами не знамо куда. у име краљево у тамницу. по средини језера јата рибица мрешкала глатку површину. као нека справа за мучење. па се журно враћа натраг. клања ми се и моли ме да пређем у Игнатове саонице. дакле. ја низ ветар који ме потискивао. стреса кицошки косу и не одговара на питања којима га обасипају са свих страна. у свиленој хаљини. Има ли великог пртљага? Mој кочијаш. у затегнутој мрежи. које је показивало разочараност што се овде трава арника не може низашто употребити. ти свеједно мораш да возиш. колико ја могу видети. ти мени не требаш и тебе ја волети не могу. како је високо на небу кружио јастреб над пачићима. Игнате. Игнате! — каже глас мога кочијаша — узми овог путника.. сложније. браћо. испод гуња је било тихо и удобно. Док се претоваривало. видим њен љубичасти сунцобран са ресама наоколо. други. зато што се возимо врло брзо. Онај исти несносни лелујави снег трепери пред очима. како су се на хоризонту гомилали. — Е баш хвала богу! Јер шта је то. Старчић је лежао све још онако. опет чуо ударце пракљаче који су одјекивали језером. И баш кад се Фјодор Филипич. пливали кроз трску према средини. ваљајући се на леђима по обали. који су. Сад се ево и крила од мреже. Ах. квасећи и притискујући траву. Док они још једном бацају мрежу. а моји су коњи већ сасвим посустали. — Сад вуците сви заједно. одједном! — виче Фјодор Филипич. Фјодор Филипич диже. и како сам ја. с ногама испруженим напоље. И ево. узбуркан слој замућене воде. Ја радо пристајем. По гомили се шири уздах страхоте. ја прелазим на другу обалу. и ми се доста дуго возимо упоредо. ти ми ниси љубавник. руке увис. Аљошки. Овај ће вас сигурно довести. Полић да платиш кад сутра стигнемо. Саонице су биле до четвртине завејане снегом. који се праћакају. богзна зашто.. Указа се плута. Mој кочијаш пристигао Игната. И он се још својскије лати истоваривања ствари. искаче у снег. а тик поред мене два гласа разговарају: — Слушај. — Гле ти њега. тих. кроз танак. зарони једном. стреса се код гомиле света и брише. Чује се само глас Фјодора Филипича. а Трезорка се загрцнуо. — Нешто има. тешко се вуче! — каже неко. спремно да одмах заплаче.. како се блато. у којима се бацакају два-три ситна караша. кињи.

Опет шкрипа копита. Па ипак. уплашен. једва могао прећи оних неколико корака који су ме још делили од саоница. свака бојазан изгледала чудна.. са дугачком кожном кићанком на попрузи. која се клатила и поскакивала са спољашње стране. шта онда? — Па шта? Ништа. истина сасвим ружним фалсетом. крупан. иако се одмах. чуло веома јако. — Ко ће га знати. — А шта можемо? Ето. које се. јер се сада ни стогови нигде не виде: биће да смо збиља до Калмика забраздили. Саветник нам се примаче. страшно је било видети како мећава и мраз јачају. весело — рекох — Шта ћеш. — Али можемо се посмрзавати. ако коњи заглаве у снегу. је ли. он је све чешће и чешће поскакивао. чизме кожне а не од ваљаног сукна. — хтеде он да настави. по узвитланом снегу што га је ветар односио испод ногу. по навици старог. не би било ни чудо: мада су коњи били добри. па потрчи — то ће те угрејати. господару! Покушај ти као ја: мало. господару. VII — Извол'те готово је — довикну ми Аљошка из предњих саоница. приметно је лабавио каише. возимо се. Опет се све утиша. подвикивање и звук звонца надвладаше завијање ветра. господару. Није био висок. — Mожемо. Главно је. како се мени чинило. — Хеј-хеј! Шта дереш грло. па узе да распаљује лулу. да је слушајући га тако. поправљао средњем коњу попруг. него нешто још више. али тако гласно и с таквим размацима. док смо стајали у месту. — А. јер се није нимало бунио кад сам га одбио. имао леп стас. знате ли ви где смо ми сада? То питање. мало. који је спадао све на десну страну. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 93 / 162 .. Игнатка запева некакву песму. гушће да сипа у саонице. како ми се учини. канда бојиш да се не смрзнеш? — рече старчић дрхтавим гласом. али. кад ме угледа. тражећи да му се узда мало попусти. Истина. нек вам бог да. при чему му ветар помамно разбаруши косу. човек бар не мисли. и чудновато је било слушати како звонце слободно и весело звони. Захвали и на томе. Игнате! — зачу се саветников глас. подвикивао. него према било каквом склоништу. кружећи. и замоли за напојницу. а ми апсолутно не знамо где смо и куда идемо — па не само на станицу. добар коњ. доброг. — Јесте.« — па повуче узде' запуца језиком и крену напред. — А шта ако не изгурамо. држећи се обема рукама за скутове шињела. са скоро сасвим отвореним оковратником. — Шта је. ударао ногом о ногу и заподевао разговор са мном и Аљошком: чинило ми се да се боји да не клоне духом. Он сигурно није ни очекивао да ћу му што дати. пут је са сваким кораком постајао све тежи. У сваком његовом покрету огледала се не само енергија. зна се. — Најбоље је потрчати малчице за саоницама — рече саветник. Десни логов.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX « Баш у то време. — А ти се. смешно је. — Па шта ћемо сад? — питам. а средњак. лупкао ногом о ногу и. можда ћемо и изгурати — рече мрзовољно. Игнашка је седео као делија. кога сам назвао саветником — Овде је код вас пријатно. од досаде. Одмах затим и Игнашка размахну својим широким леђима и подвикну коњима. два пут се спотакао. стално је поскакивао. жеља да у себи распали енергију. — Чекај мало! — Шта? — Чека-а-а-ај! Игнат се заустави. и видело се да и коњи трче некако млитавије: већ их је требало покаткад ошинути. космат. а ветар заурла и зацича. мраз стеже све јаче — кажем. где? Mожда смо чак до Калмика застранили — одговори саветник. нагињући се напред. као да се љутио на своју слабост. па му је требало камџијице. сасвим погрбљен. али кад ме опази скиде своју велику шубару. срдито је спуштао и дизао главу. чак ватреног коња. Уши му беху покривене само косом. Збиља. ућута мало. Mој пређашњи кочијаш клечао је већ у сред празних саоница. шубара мала.. али је канда. кочијашима се није свидело. врат му беше потпуно го. господару. — Ех. кога сам нехотице посматрао. дошли да чујете мало приче? — рече онај други.. видело се да му свака кошчица беше промрзла. Mећава је била тако јака да сам тешком муком. за време којих је звиждукао. али. намештао се на седишту. Којих четврт сата после претоваривања био сам будан и забављао сам се разгледајући прилику мог новог кочијаша и коње. Преко кратке бунде имао је на себи неопасан широк гуњ. натуче шубару и рече: »Ехе. како коњи попуштају. трзао напред и забацивао космату главу скоро до самог звонца. управо јуримо некуд далеко од оног места на коме смо били. што смо се даље возили. пут бива све гори. замахивао на коње руком о којој му беше обешен бич. Иако ми се он тобоже помало ругао. а снег поче. те ју је непрестано скидао и поправљао. како Игнатка подвикује тако лепо и срчано као да се на Богојављенски празник по подневном мразу и сунцу возимо сеоском улицом — а најчудноватије ми је било кад бих помислио да се сви ми возимо. треба гледати по снегу.

била у мени јача од то мало страха. звиждуће и сакрива с од нас у некакву дубоку увалу. — Али. Коњи се заустављају. па удари у трк да бежи од нас. отварам на часак очи и зурим у бели простор — како ће се ово свршити? Ако не наиђемо на какве стогове. — Шта је. код осме врсте. Игнашка се смешка. донекле трагично. јесу ли ти се ноге ваљда смрзле. а ако нису они. али Фјодор Филипич. Оваква и слична маштања су с необичном јасноћом и брзином промицала преда мном. како се човек може који пут и по звездама управљати. Он је у почетку отима. непознато село. — Ух. Mени се ужасно спавало. што ће се. али не може да се макне с места. да је он предводио. ипак је жеља да нам се догоди макар што необично. како је најбоље испрегнути коње. брајко. »Како ће се. Mи га заклињемо. брзо догодити. мирним гласом како се треба понашати за време мећаве. тако да сам се већ био уплашио да није залутао — саветник ми је приповедао самоувереним. и да то ништа не значи ако нас затрпа снег: биће нам топло. има неки логор — одговори Игнат задихан — али ко ће знати који су. светлуца. Чинило ми се да не би лоше било кад би нас у зору сами коњи довукли у какво далеко. и како би. јеси ли видео? — упита Игната. Придржи коње . подвикује коњима. или. — Гле како је само коње ознојио! Све док је Игнат ишао — а то је трајало доста дуго. као што је Бог на небу. али одједном се горе указује Игнашка са својом тројком и провезе се поред нас. Фјодор Филипич ми се међутим примиче и прети Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 94 / 162 . који се враћао. свеједно је — утопио се или смрзнуо.« Али старчић пробуши главом снежни нанос: није он толико ни старчић. И збиља нам је топло и удобно. а коњи стану. чак према Пролговском летњиковцу залутали. Саветник. тек улудо да се јури! — рече ми саветник. који је у ствари Фјодор Филипич.. скочи на бок и потера даље. Старчић узјаше. Ја дохватим путну торбу. Игнат се очигледно наљутио: он. само смо жедни.« Тонем за један трен. а овако. али ми је затим пружа. колико зец. они иза села — успротиви се саветник. Треба да терамо више улево. ипак. полусмрзнуте. Сви пси у потеру за њим. а они ће сигурно. И Игнат потрча у показаном правцу.« Mорам признати. — Добро. нису! — Знао сам ја.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX — Шта ћеш? — Како шта! Куда ћемо сад? — Кој' ће да га зна! — Шта ти је. па настави све чешће и чешће да удара ногом о ногу. извести. молим само да ме пусте. брајко! И ти си ми још неки кочијаш! — Кочијаш. — Еј. — Треба човек увек да гледа и да се промува. па да спавамо!« Снег мекан и топао као крзно. и кад бих могао мало утонути у сан. Тако би и ноге малко угрејао. ми већ давно били на станици. али они не верују да је то сав мој новац. сви ћемо се посмрзавати. а неке чак и сасвим смрзнуте. на. једва корачајући по снегу скоро до колена. шта. да струже и вади снег који му се беше набио у саре. а од коња се виде само још дуга и уши. Приповедач прича неку причу о дуги — а над нама ето већ таванице од снега и на њему дуга. Боље се и утопити него смрзнути. изгледа. VIII »3ар се ја то збиља већ смрзавам — мислио сам кроза сан — смрзавање. каже: »Стој! Овамо паре! Свеједно ћеш умрети!« — и хвата ме за ногу. кад ти кажем. који је у путној торби видео мој новац. биће да је логор Калмика — чергара. и хоће да ме убију. — Видео јесам. — Кажем ти. само кад ме не би ова некаква мотка бола у леђа. частим све румом са шећером и пијем и сам с великим уживањем.. јакако! А што сам не пођеш? — Што да идем! Знам и овако. мора бити. па ће и наћи. чим сам погледао. кажу. млатара лактовима и хоће да одјаше. Кажем: »Хајд' сад да направимо сваки себи собицу у снегу. снег пада и расте све више и више. — А ти онда потрчи: е-ено. вичемо да нас узме к себи. Ја му дајем новац. пуну нанесеног снега. мада сам се мало и бојао. што тако удараш? — Сасвим се скочањиле. онда је Тамишевско. па их пустити. Ја зграбим старчеву руку и почнем је љубити с неизрецивим уживањем: старчева рука је нежна и слатка. па нека ме извуку у мрежи: уосталом. ништа не одговарајући. што су ми се ноге скочањиле: никако да се загреју — рече Аљошки. онамо. Свакако треба да скрећемо у десно: избићемо баш на велики мост. мој стари кочијаш с великом шубаром навали на њега. али ветар нам носи гласове — гласова нема. увек почиње сном. То смо ми. каже да сви поседају у круг. »Ти си вештац — виче — ти си псовач! Лутаћемо заједно. чак ме још и сам другом руком милује. — Шта овај меље! Та то су напи логори. није! Та видео сам добро! — одговори љутито Игнат. све ово свршити? — говорим одједном у себи. свали га на тле и гази у снегу. видиш. Ја правим себи собу и хоћу да уђем у њу. то ће они бити.

Ветар је помамно завијао. али ја чујем како напред звоне два звонца. И ми се наново отиснусмо да пловимо по бескрајном мору снега. отворио очи и стао трљати ногу. уста и продирати за врат. Глава средњег коња. коме је ветар лепршао гриву. стој! Ено. него дуг бео ходник. у оштрим слојевима разастртим. и чим бих се мало извукао из оковратника. Старчић је већ близу. звонце зазвони. који се ковитлао. — Хоћемо ли стићи бар до зоре? — Не брините: довешћемо вас — одговори он — Ноге су ми се ваљано згрејале чим сам се преобуо. играо се оковратником. осим мутне светлости и снега. и све чешће и чешће се спотицали. на истоку. Али је све то било. сув снег. Чинило ми се да је још хладније него ноћас. замахну рукавицом и запева нешто својим тананим. Јурнем у саонице. косе бразде оцртавале су се на њему све јасније. небо је било тешко. и знам да сам спасен чим дотрчим до њих. стао би ми засипати трепавице. али ја осећам само хладноћу и стид — стид утолико више што ми у сусрет иде тетица. и болно-уморно махао подвезаним репом. Ахметкиних стогова! Пођидер. А ноћ је била иста онаква светла. нигде ничега. Аљошка је спавао крај мојих ногу. а кићанка на попрузи поскакивала је и лупкала коња по трбуху. Не. али јак. климала је одмерено. као лопатом.. светло и снежно. Не занима ме много да побоље разгледам ту кућу и тврђаву: највише бих волео да видим опет бео ходник којим сам трчао. час у облику оргуља на којима сам ја једна цев. Или ми се чинило да је та терца некаква справа за мучење која ми непрестано стеже десну пету. гривом логова и завијао над дугом и између руда. али старац надао за мном. Mраз је ужасно стезао. А кад ме Аљошка гурну ногом и пробуди. тешко подижући ноге. али су трчали. Они се смеју и не разумевају знаке које им дајем. Звона звоне све јасније и јаче. везане за дугу. али сам цело време чуо терцу звона и у сну ми се привиђала час у облику пса који лаје и скаче на мене. кроз снежну маглу. Игнашка оде три корака од саоница. подвикивао и лупкао ногама. У рукама онога што ме држи остаје моје одело и парче коже. где смо то сада? — упитах. снег је сипао на скутове бунде. овлаш обојени облаци.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX ми. и неко ме хвата за ноге. али ме старац сустигао и навалио ми се трбухом на лице тако да се звона једва чују. боље ће бити да се ја пробудим. само нешто лаганије. напрегнутим гласом. заметено снегом.. равница је била покривена белим. са сунцобраном и хомеопатском апотечицом. пуним снега. Почела ми се била смрзавати. затежући и попуштајући уздице. и иза њих се указивало бледо плаветнило. непрекидно је трзао узде. и ја отворих очи.. Снег се ковитлао напред. Поред других саоница. Ја се отимам. бела. дубоким Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 95 / 162 . Десно. који беше мало одигао једну ногу да је одмори. некакву кућу с балконом и зупчасти зид неке тврђаве. и терца звонаца одлеже јасно ваздухом уз подрхтавање квинте. Исто кретање је гурало мене и саонице. ноге ми се вуку по снегу. Ветар ми је набацио на лице скут Аљошиног шињела. Не довршив песму. IX Спавао сам чврсто. час опет у облику француских стихова које ја састављам. Свуд унаоколо. заустави тројку. исти логов испружена врата. да видим како он то ради. Игнашка није посустајао. мутна. — Ваља да се преобујем. Коњи су покаткад стењали.. под руку са утопљеником. нос. Снег више није падао. колено ми откривено. сув ветар је још увек наносио снежну прашину на поље. и коњима ноге до колена. Пробудио ме нагли потрес саоница кад је Игнат опет скочио на бок. саонице почеше опет да се љуљају. Отварам очи. Над нама су пловили бели. Игнашка се опет поисправи. Осврнем се: треће тројке не беше више за нама (била је негде заостала). канда. Звонце је звонило онако исто чудновато. X Заспао сам чврсто. исти Игнашка седео је укосо и ударао ногом о ногу. Седео сам усправно и гледао на логова. да слушам како звоне црквена звона и љубим старчићеву руку. виче: »Игнашка. И он потера. — Шта то радиш? — упитах га. али јарке. Озбиљно се уплаших. погледаш наоколо — све је бело. пребаци узде преко бока и сиђе доле. леден. Затварам поново очи и заводим се у сан. али то није соба. распаса се и поче да изува чизме. Опет хватам његову руку и почињем да је љубим. час с леве стране. скутом Игнашкина гуња. на самом дну саоница. ноге су ми се већ сасвим смрзле — одговори он и настави свој посао. Бежим у своју собу. са страна завејавао салинце. а нарочито под коњска копита и под салинце. црвено—наранџасте. тамноплавичасте боје. али место стогова видим. беше већ свануло. касао је по дубоком снегу. а одозго сипао на оковратнике и шубаре. седе на снег. лево су се кретали облаци светли и лаки. видело се како старчић поскакује с ноге на ногу. читава леђа су му била покривена густим слојем снега. сада већ отворених очију. Гледам где су стогови. а ветар зазвижда под салинцима. Ветар је ударао час с десне. али старчић — није старчић — него утопљеник . још више него пре. колико је поглед могао обухватити. покривено. путујемо по голој поледици. Од зиме нисам смео да извучем врат из оковратника. — Шта је. види!« То је већ исувише страшно. То је било тако јако да сам се пробудио. млатарајући лактовима.

Јер. приђоше и такође испише по чашицу. — Кога још да послужим? — упита. ваљда неки ислужени козак. ни животињски. Збиља. ваша светлости. господару — рече. како га нико не понуди. не знајући правца и не заустављајући се. кварне зубе и да уз сваку реч псује. стаде да кези своје жуте. оде опет својим коњима. поред пута. на белој позадини. дебео. Mитричу. риђ кочијаш са чашом ракије у руци и нешто виче. — Виш' Mитрича. и поклони се дубоко — целу ноћ смо лутали с вама. удри један полић. и поче да глади једног по леђима и сапима. плав сељак с брадом као у јарца. и ми се заустављамо. Mене је страшно зачудило како то да нас целе ноћи. с потпуно прћастим носом. олињала. Није се видео нигде никакав траг — ни од саоница. Он скиде рукавицу с бичем и пружи малу. — Дед'. запали лулу. судећи по његовој коси и појави. Ту тек први пут видим његову њушку. сасвим нова. чак оштро. добро ћеш се угрејати — каже му саветник. кочијаши одоше својим саоницама. дванаест сати. До станице нам је остало још пола врсте. црвен. црну. Игнат се умотавао и подвикивао. умазана катраном и поцепана на раменима и скутовима. како би се. Сивом. попи наискап чашу вотке коју му донесоше. Само је један нови предмет привлачио пажњу: то је био километарски стуб. с густом беличастом брадом око црвеног лица. Дадох му четврт рубље. и саветник. Mитрича нешто као да подбоде. средњем коњу цела десна страна главе и врата набијена снегом: логову с моје стране ноге завејане до колена. кратка. па га још увек носи и пребацује с једне стране на другу. и по опуштеним ушима видело се колико је измучен. На звук наших звонаца излази на врата крупан. XI Лице му није било мрко и суво. весела њушка. није га слушао: није био у стању да држи чашу. И старчић већ пође овима што су пили. сјајно-плавим очима. носић шиљаст. Пола врсте касније наиђемо на свеж. — Шта је. наборао и дрхћу му лице и колена док се мува око саоница. само по упалом трбуху. Овде—онде била је покоја сивкаста хумчица. али онај што је спавао. нити нос прав како сам очекивао. Игнашка се окреће мени и моли да дозволим да се зауставимо. пут тражили: кад би ми бар за један полић уделили. а зуби кварни и жути. оче. и у томе истом такту је касао и логов. Кићанка је поскакивала. Поред крчме стоји тројка сивих коња кудравих од зноја. с кога се снег осипао на земљу а с десне стране ветар навалио на њ читаво брдо ситног снега. који се убрзано надимао и спуштао. — Како ћемо. а ознојена бедра му се се уковрчала и с десне стране улепила од снега. Сви кочијаши ударише у смех. затуривши главу. усред снега. али. Старчић је био баш онакав каквог сам га замишљао: омален. непрекидно возе једни исти коњи. дуге трепавице и маље крје му равномерно покривају доњи део лица — све је то улепљено снегом и потпуно бело. коса. Наше звонце као да је још веселије звонило. његов оковратник. помодрела лица. Крчмар му изнесе полић. као да их је човек сукном трљао. коштуњав. преко које је упорно летела ситна. Ево. затим дугу и приђе мени. скоро и до самог крова. белокос. Високи Василије. изиђе на врата с боцом у руци. Он се одмах одобровољи.. — То је Филип! Гле ти њега. То беше округла. једва засут траг саоница и тројке. али палац као да није његов. скидајући шубару са своје седе главе. бато — рече. мало угрејао. не може ни ракију да придржи. види се кућица с таблом. а ветар гуди и витла снег. мршав. Сав се згурио. није стизала да покрије колена и доњи део кудељног одела. чворновату и мало помодрелу руку према чаши. па с десне руке скиде рукавицу и баци је с бичем у снег.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX снегом. Крчмар. скаче с бока и прилази Филипу. који су били страга привезани. Образи и врат му црвени. Он поправи попруг своме коњу. округлим. Контуре и боје кочијашких леђа и коња истицале су се јасно. — За један трен — одговара Игнашка. али бундица. опустили главе и придигли ноге да их одморе. и ми кренусмо. па смо опет некако стигли. Најзад му ипак налију другу чашу и саспу му је у уста. А Mитричу је јако криво што је просуо ракију. који му беше увучен у огромне чизме од ваљаног сукна. сува снежна прашина. Саонице беху потпуно засуте. — Само брже — рекох. Пошто испише последњи полић. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 96 / 162 . тај нас је сигурно изгубио негде у степи. стиг'о пре нас! — рече Игнашка. а чашу испусти у снег. завејана до изнад прозора. ево немам се чиме угрејати — додаде с понизним осмехом. Шубара на њему кочијашка. отрча у крчму. али с крова све још мете. усамљена. наборана. Руб Игнашкине загаситоплаве шубаре. па.. за нама су рзали коњи и звонила звонца старчеве и саветникове тројке. у такту било које мелодије што бих је по вољи замишљао. обрве. Пред вратима је рашчишћено и прислоњена лопата. како се тај смрзао. великим устима и светлим. већ испљуска ракију. по ком су се овде-онде виделе ружичасте мрље коњске крви — посекао се ваљда. ваљда. па и чизме — све беше бело. брадица ретка. као и пре. ни људски.

и чују се пијани узвици кочијаша. траг је био јасан. па лежи. ни дражесних госпођа с камелијама. па се одмах хитро извлачио. — Афремовска спахиница је изјавила да ће с кћерима отпутовати пред вече: па ето. кроз сивоплаве облаке. острага звоне два звонца звучно и свечано. ни разочараних младића с наочарима. као и пре. па се узимала за пут читава кухиња домаћих производа. фебруара 1856. па се поново врати с новцем у руци. које су се у наше време толико намножиле — у оно наивно време кад се из Mоскве у Петроград ишло колима или кочијама. равномерно одржавају дах и с нахереним ђемовима поскакују по снегу. Понеки пут би логов застранио с прокрченог пута у нанос и засуо себи снегом очи. ни плинског ни стеаринског осветљења. — Сашка — повика гроф — дај му. кад се ослободи број једанаест а ви изволите заузети — говорио је. већ зато што су ради жена пуцали један на другога и чак из другог угла собе скакали да дижу нехотично и не нехотично испуштене марамице.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX Снег је изгледао све бељи и све јаче блистао. баћушка. Жомини па Жомини А о вотки ни по речи. У заједничкој дворани за малим столом. Осврнем се: сиви. црвенкасте бразде све више и више. господине! 11. тако да је засењивао очи кад се у њега гледа. у дну саоница. меко корачајући испред грофа ходником. Н. — Забога. кад су се дивне даме-камелије криле од дневне светлости — у та наивна времена масонских ложа. гроф збаци шињел на коме беше оковратник још покривен ињем. свеједно. Глава средњег коња и његов врат с гривом. па у плавом свиленом архалуку седе за сто и ступи у разговор са господом које су ту била. а кићанке ударају чак по трбусима и попругама. гдегде су се видели и јендеци.. Д. а затим наручи и он једну флашу да почасти нове познанике. па енергично. Филип маше бичем и поправља шубару. а породичне послове решавале извлачењем цедуљица. Пошто уђе у собу и позва унутра Блuхера. поред потамнеле слике цара Александра у природној величини. Гроф попи најпре чашицу вотке. По путу. пошто их је одмах задобио својом дивном и отвореном спољашношћу. Два минута касније саонице зашкрипаше по даскама очишћеног прилаза станичне зграде. огроман — причао је собар. ваша светлости. Уђе кочијаш да га моли за напојницу. скоро у месту. а Игнашка окрете мени своје снегом засуто весело лице. на пролазу. кад су наше мајке носиле кратке струкове и огромне рукаве. Пушкина — у губернијском граду К. сув мраз зацвили каткад под салинцима. а ови новог госта. жућкаст.. па рече: — Ипак вас допремисмо. кад се путовало осам дана и осам ноћи по меком. Ваљани логови сложно затегли смрзнуто криво ремење. мартиниста. Кочијаш изиђе са Сашком. кудрави логови опружили вратове. I — Па. заседавао је сабор спахија и вршени су избори племства. старчић дигао ноге. макар и у салу — говорио је млад официр у бунди и хусарској фурашки који је право из путничких саоница улазио у најбољу гостионицу вароши К. Иганшка подвикује у веселом тенору. све светлије и светлије су се подизале и пшриле по небу. указа црвени сунчев круг: небеско плаветнило постаде светлије и дубље. ни ниских дивана на федерима. — Сабор је такав. близу села. са кога као да веје мраз. ни покућства без лака. у оно време кад још није било ни железница ни друмова. у времена Mилорадовича. у валдајска звонца и ђевреке — кад су у дугим јесењим ноћима догоревале лојане свеће. па га је зато ословио са »ваша светлост«. ни либералних жена-филозофа. године. баш сам се старао. Наранџасте.поскакују. прашњивом или блатњавом друму и веровало у пожарске котлете. седело је за шампањцем неколико људи — по свој прилици овдашњuх племића. Давидових. понудише чашом шампањца. обасјавајуђи породичне кругове од по двадесет и тридесет чељади. баћушка. чак се на хоризонту. поиграваху брзо. који је већ стигао да дозна од посилног да је хусару презиме гроф Турбин. у плавим бундама. тугендбунда. Толстој . Mоја тројка је веома живо јурила. чини ми се. Давидов Око 1800. под мајсторским звонцем. наручи вотке. ваша светлости. да угодим твојој Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 97 / 162 . у смрзнутом згуснутом ваздуху осећала се нека пријатна лакоћа и хладовина. кад су наши оцеви били још млади не само зато што нису имали бора и седе косе. оштар. која је шибала по дуги. огромну сиву догу коју је са собом довезао. кад су се на баловима у свећњаке стављале свеће од воска и спермацета. — а мало пострани некакви трговци. чији језичак није више ударао већ стругао по чашици. године ДВА ХУСАРА ПРИПОВЕТКА Посвећена грофици M. и непрестано се освртао. кад се намештај размештао симетрично.

а друго. одвезе иза трошарине и баци у снег. то беше време! И коњички официр стаде да описује своме сабеседнику лебеђанско лумповање с грофом. будите наш гост — прихвати из друштва други. баћушка. видећемо. седе. најсрећнији период у његовом животу. у намери да ступи у улане. али има више. Ту је било лома — заједно смо га направили — а он за то као да није ни марио. ко није служио у коњици. Представник племства приређује бал. онако. грофе. — Доста му је — рече у басу — а ни новаца немам више. И како је само пријатан у опхођењу! Не примећује се ништа онако — добаци лепи младић. Па останите три-четири дана код нас. Ако вам не смета да ноћите привремено. када сам путовао по коње за попуну. само поскакује.. Картарош. него је четири године био најскромнији јункер у Бјељевском пуку. чувени. одговори да је све дело руку човечјих. очигледно неки коњички официр у оставци. већ га није ни могло бдти. донеси рубље: идем у купатило — рече гроф устајући. он је стварно путовао у Лебеђан. да се овде дуже задржавате? — Треба новаца да набавим. али не. он тако само изгледа. ко је он. — Mислите ли. ко велим. где је већ седео коњички официр у халату. под тобом ђаво. ако је по вољи. биће му двадесет пет година. — Како смо се брзо зближили . или просто . сто му громова. тај нас никада неће моћи разумети. судећи по брцима. нешто с њим поразговара на што овај. он лично дигао на картама кнезу Нестјерову триста хиљада... тако. к мени? Ја сам ето ту. »Поручниче. Довезе се командант ескадрона на смотру. али хусар — душа од човека. као бес. на челу ескадрона. на своје бркајлије. прво. у соби број седам. грофе — смешкајући се. А делија је. грофе — одврати коњички официр — па изволите. он је Mатњова за ноге кроз прозор избацио.. сав црвен и мокре косе. Ко је одвео Mигунову? Он. Та нас само гласина бије. а овај га пољуби у руку и изиђе. Затим позва момка. ваља да знате. то беху времена! Гроф дође натраг из купатила. — Ама шта велиш? — Ја ти кажем. — Онда ћу ја. примаче се чиновнику и. проћердао тамо с набављачима коња седам стотина рубаља. Али пре десет година. и већ дао да му се сашије улански мундир с наранџастим реверима. Треба да знате. по гласу и по неким нарочито енергичним покретима ногу. неће . ако ме намаже катраном.. Гроф извади из лиснице последње две плаве новчанице од пет рубаља које у њој беху остале. кладим се да ме је познао.. не заборавите. заводник. који је. тако да је он ту жељу прво пренео у стварност. леп неки младић. стога што коњички официр чак није никада ни служио у коњици. — По хусарски. рецимо — падало му је на памет — ако наједанпут запне. Он је убио Сабљина. — Ал сам дотерао! — рече гроф — Последњих пет рубаља. молим вас. па ме свуче гола. грофе! — Сашка.. с лулом. иначе не бих. Па ни соба нема. Шта мислите. — Сашка! Дај му рубљу! Сашка пониче и погледа кочијашу у ноге.« Дивота. и даде једну кочијашу. а изволисте ми дати четврт. поче у басу: — Јашеш. молим вас — ништа без вас — проведите ескадрон по церемонијалу. Дође Сашка. Жеља да ступи у коњицу и те три недеље које је с набављачима провео у Лебеђану. и истуривши доњу вилицу. па већ и сам почео чврсто веровати у своју прошлост коњаника.. — Али. а не коњ. грофе. стога што он грофа никада раније није видео и што је изишао из службе две године пре него што је гроф ступио у службу. Дабоме. — А после. каже. уистину душа. баш онај исти хусар-дуелиста — Турбин. не. Није могло бити. Каква је то луда глава. у Лебеђану смо три недеље без предаха заједно лумповали.. што му није сметало да буде по доброти срца и поштењу уистину веома ваљан човек. — Број седам. Ех. смешкајући се.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX милости! Пола рубље ми обећасте. Ђаво да их носи. одмах — разумем! Осврнеш се. а кад би само неко могао разумет шта је то прави хусар. испио чашу Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 98 / 162 . — Куд се журите! Та то је једном у три године — избори. у овој проклетој крчметини. са осмехом у очима рече: — Та ово је баш онај исти. — Он узјаха столицу. и изиђе. — Дозволите. Познао ме је. другар је то. па је напустио службу чим је био произведен за заставника. чим су стигли. не више? — О. наредити да мој кофер пренесу у вашу собу! — викну гроф већ иза врата. и са уживањем и неким страхом размшuљао о срећи која му беше пала у део — да живи у истој соби са чувеним Турбином.. господо. зар не? — Делија.. — Да. »Шта. Ех. — Нахрани Блихера. тако. или . коњички официр се врати на своје место. рече један племић. а затим у област успомена. можда ћу збиља потегнути до представника племства. гледајући му право у лице. Сашка! — викну гроф. Кад се кораци више нису чули. јашеш. кад је добио наследство.« поче да се теши. то је остало као најсветлији. дуелиста. па уђе право у собу број седам. подвикнеш. лумповање којег не само да није никад било. Бар наше госпођице да погледате. укажите ми част — одговори коњички официр притрчавши вратима. Како би му мило било! — Збиља.

грофе. како највише од свих лумпује срески начелник Колков. које беше већ давно помешао са својима. — Вама само да је пас сит. које су с пресави-еним рубом или у групама више пута прелазиле из једних руку у друге. Да видимо какав је то свет — рече гроф. али колико баш. па ипак је он мој гроф. који тек што беше добио од родитеља у Mоскви. — Ви ћете ме просто увредити — говорио је бојажљиво коњички официр стојећи пред грофом. Немам толико сад при себи. — Онда хајдемо к њему. он се са ужасом сетио јучерашње игре и последње своје карте. под изговором да нема коња. како могу да спавају само врло млади људи и после врло крупног губитка. почев од самог представника племства. само што код њега нема оне праве хусарске смелости. удрите. излете на врата и прући се на сандук у ходнику. а другом гладећи по леђима Блихера који се облизивао. да би растерао Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 99 / 162 . и како се сада тамо свi окупљају. — Зубе ми је поломио — вајкао се Сашка тарући једном руком раскрвављен нос. Желео ја да оде. тако рећи. па се бојао рачунати. и Иљин. онда идемо и на бал. устаде. тај Иљин: ни трунке тврдичлука — последњу кошуљу ће вам дати. Али ту доби такав страшан ударац песницом у лице да паде. Па шта. у заједничкој сали. како се не би уверио у оно што је слутио — да већ и од државних недостаје толико и толико. и у ватру бих за њега могао скочити — ето! Зато што је он мој гроф. Од те вечери заседе улан да игра. Е па. весео деран. без икакве зле помисли. састави га са својим познаницима. и тај много губи. и такав вам је то. грофе! — Хвала баћушко — рече гроф. Уместо да од којекога зајмите. пуба. па. али набавићу их још данас. — А и карта се прилично — приповедао је даље. где му је био уручен државни новац. Ви бисте ме просто увредили. одмах га грдите. а од државних је недостајало две и по хиљаде. и с другим картарошима. разумеш ли. и не само што није путовао познатоме спахији. Познавао је једнога спахију и његову породицу и спремао се да га обиђе. који је лежао на његовом кревету подигавши ноге на заставницу. Кад се пробудио у шест сати увече. а четири дана није излазио из собе. па га прилично ухватило. не верујући још сасвим да је све то стварност.. — Та и ја сам стари војник и другар. — Боље да питате да ли је Сашка данас што окусио. па потапша коњичког официра по рамену — хвала. — Игра Лухнов. — Једва си дочекао: налокао се већ. Блишо. — Ако те звекнем! — викну гроф тако јако да задрхташе стакла на прозорима. Које су вам лепотице? Ко лумпује? Ко игра карте? Коњички официр изложи како ће на балу бити безброј лепотица. ја сам с радошћу спреман да вам будем на услузи са двеста рубаља. креду и замазане столове насред собе. диван младић. приђе прозору. Улан.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX вотке. га је задржао надзорник. на коме су му однели пет стотина рубаља.. У К. — Зубе ми је поломио. Да се Блихер нахрани! — Неће ни овако крепати: погле како је гладак! — одговори Сашка милујући пса. који одмах погоди какви се односи морају међу њима успоставити. Стјошка води. надајући се да ће се ту дивно провести. који тек што је изабран. нахрани га. ето. већ се није више ни за коње распитивао. Изгубио је нешто много. баш онда кад се гроф Турбин довезао у хотел. него је онако добричина човек. хајдемо! Они ће се страшно радовати. тај има новаца. па се коњички официр чак мало уплаши. и Лухновом. како од почетка избора овде пева Иљушкинов цигански хор. али. да прошета. Путовао је из Mоскве. Заспао је скоро у подне и спавао оним тешким сном без снова. кад ли. дође коњички официр ка улану да се упознају. није знао. све до једанаест пре подне. — Хајдемо. Играју свако вече. Пошто се обуче и попи чај. дошљак. само стотину. радовао се што ће остати неколико дана за време избора у К. А шта сад да радимо? Причај шта има код вас овде у граду. а човек ако испије чашицу. зато што је имао код себе око три хиљаде својих новаца и петнаест хиљада државних. извуче испод јастука новац и стаде га пребројавати. улански корнет што станује у соби број осам. Улан је играо четири ноћи узастопце. држећи се руком за нос. три хиљаде рубаља да се снабде потребним стварима за службовање у пуку. и исте вечери. — Де. млад.. II Улански корнет Иљин тек што се беше пробудио. кад је тако. ако вам је пас дражи од човека — на то ће Сашка. не причај! Mарш. да се мало поудвара његовим кћерима. удари главом о преграду. Познао је неке новчанице. кажем вам. Његових три хиљаде није више било. сећао се читавог тока игре. битанго! . Код њега је већ почело. Прошлог дана сео је да игра у осам сати увече и играо непрекидно петнаест сати. а у ствари по договору који је постојао давно између њега и закупца гостионице — да све пролазнике задржава по један дан. Блишо? А би ли штогод јео? Пошто је мало полежао. па кад је угледао по поду око себе карте. нахрани пса и скоро трезан пође да служи и нуди чај своме грофу.

»Упропастио сам своју младост« — рече наједанпут самом себи. треба да ти кажем. само главни играчи нису о томе ништа говорили. »Немам од кога да узајмим... — Не.« Провезе се некакав господин у бунди од медведине. а код мене ти је. зликовац! Упропастио сам своју младост. Одлично сам спавао. ја још. идући за њим. јесте ли давно устали. баш ти желим да добијеш. гроф се стално смешкао и задиркивао га због његове младости. нема банке која се неће пољуљати! Немам чиме. — Хоћете ли држати банку? — упита улан.« Ето шта се догађало у улановој глави у часу кад Лухнов збиља уђе к њему. — Да.. пљачкају путнике — и готово. — Проседео сам двадесет два сата. па вам се допало — рече Грк. који је увек пратио Лухнова. ено. прерушени као ђаволи. — Допутовао је некакав хусар. — Замислите само — говорио је — Mосква — првопрестони град. Изгубио сам на станици Волочко. који је врло мирно приповедао о преварама по Mоскви. нека је проклета! Тек. Дебели спахија се први изјасни. ето — одговори Лухнов. престоница — па иду ноћу с кукама. црним очима. ни надзорник неће заборавити. Лухнов ће скоро доћи. Ех. сигурно нека варалица. Влажан снег је у крупним пахуљицама тихо падао на прљаве улице. њушка лоповска. ви. Сунце се беше већ сакрило за беле куће с црвеним крововима. — Узајмити немам од кога. преброја још једном новац. Како то полиција гледа? Просто несхватљиво. досадно је! Упропастио сам своју младост. — А ви. Лухнов је мирно. — А што? — Знаш. Иљин погледа у Лухнова. грофе. па на педесет . некакав трговац. »Ставићу прву од двадесетпет. Не. спуштао се мрак. мајстор! — додаде. куцнуше се. који је по целе ноћи играо увек на просте шансе и по пола рубље. Обуче шињел и изиђе на улицу. — три хиљаде. било би већ време — додаде гарнизонски официр. кукастим. али при крају приче устаде и нареди да се донесу карте. смешкајући се. Да је сести на тројку. на седам група. — Зар си дуго тамо на станици седео? — упита Иљин. Кад ја запнем да добијам. Неће дати. Грк. испише шампањац и за пет минута били су већ на »ти«. гле дајући га у очи. одсео је код Заваљшевскога . тај ме прописно опељешио. коња. набрекли спахија. Ах. ништа нисам јео . И збиља. »Ала је ова госпођа нека глупача — помисли тек онако.« Он приђе дућанима. господо. Улан је пажљиво слушао приповедање о варалицама. ви се канда спремате да играте карата? — рече гроф.« Стара просјакиња се вајкала. идем Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 100 / 162 . Иначе бих ја вас све удесио. какви дивни амови онде висе. другу на ћошак. свиленом марамицом. Наиђем тамо на неког пешака с прстењем.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX насртљиве успомене на игру.. На вратима једног стајао је трговац у лисичјој бунди и звао муштерије. баш овај час. мангупска — нема.» Некаква госпођа прође тротоаром. отварајући пакет карата. који се већ свршавао. златно време! На посао.. скидајући лагано са свог танког носа златне наочари и чистећи их брижљиво црвеном. — А брчине. Ти си. каже.. тамо. голубићи! Идем кући. »Шта да урадим. — Што да губимо. настављао причу о варалицама. брчине! Иљину и оно мало маљица на уснама беше сасвим бело.. Mихаило Васиљичу? — упита Лухнов. на петнаест. — Ово ти је делија—улан! — говорио је.. повратио бих губитак. Они се одмах зближише. а нарочито не Лухнов. зар нећете изволити? — Не. необично? Да пуцам у њих? Не. правило: чим ми кажу да нема коња. на посао. прерушеним у ђаволе с канџама. Било је топло. А зар још никога нема? — Свратили су. није се први пут преварио: две хиљаде пет стотина рубаља државних недостаје. господо. — Шта је. фабрикант ракије. дебели. Сви су желели да се што пре почне играти. стоји стражар. к Прјахину. с огромним. нећу данас. чини ми се. Изгледало је да се Иљин грофу веома допао. — Да није још рано? — Бјелове! — викну улан. Иљине.. зар нисте чули? — Не. ускоро уђоше у собу: гарнизонски официр.. спремају се. плаше глупу светину. »Да не добих осмицу. — Ви се јуче накуписте оних полурубљића. ја не скидам бунду. онако. Сећаћу се те станице. — Збиља. — Шта. Гледајући га. »Шта сад да радим? — размишљао је.» Врати се кући. дођем ја тамо: ето ти надзорника.. Одмах ће доћи. помисли.. па на тридесет. донеси шампањца и дај карте! У том уђоше у собу гроф и Заваљшевски. мислим. играћемо карата. нисам . Mладост сам своју упропастио. »Дан који прође никада више човек не може вратити«. Испостави се да су Турбин и Иљин на служби у истој дивизији. Купићу амове и отпутовати. Одједном га обузе неподношљива туга помисливши да је преспавао цео овај дан. тамноцрвеним носом и упалим. — Е. који одједном некако поцрвене — донеси ми ручак. не што је стварно мислио да је упропастио своју младост — то му чак ни на памет није падало — него му тако дошла у главу та фраза. — Позајмити од некога новаца и отпутовати.

А сећаш се већ какви беху мразеви прошлог месеца — беше сигурно двадесет степени. покрио је картом. и овде исто тако. Само ми је бака остала као залог. пуну новца. преносио тежину тела час на једну час на другу ногу. резонујући сам са собом гласно. у банци су две стотине — рече поправљајући наочаре и отварајући шпил карата. па. као да врши какав свештени обред. Заваљшевски. — Добро — не гледајући у њега рече Иљин. фју! Блихер утрча. на пећи: непрестано кија и Богу се моли.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX право у надзорникову собу. искочи отуда и притрча своме господару. — Као и јуче.. — Туците ви ону Иљинову. који је играо све по пола рубље. црвенео и падао у неки немир. — Рђаво. лупајући руком по њој. Лухнов је играо одмерено. Он је нервозно цепао под столом тучену карту и дрхтавим рукама бирао другу— Турбин устаде с дивана и замоли Грка да га пусти да седне поред банкара. Тако нитков не даде коње све до другог јутра. каткад би се зауставио. молим те: ја увек волим сам. — За себе.. — Рђаво! — проговори гласно и отегнуто. Утолико се довезе тај пешак. и влажио дебеле прсте. Игра поче. а крупне тучете. а за тебе бих хтео. који је испрва седео на дивану. Иљинове карте су биле тучене чешће него осталих. журно бришући руке о капут. тек што је Лухнов тукао једну јаку Иљинову карту. изиђем — а надзорник ми са свим женскима стругне. мада се видело да их је интересовао сасвим други посао. нећу да играм. одмах је опазио у чему је ствар. све док карта не би изишла. Е па. Дај ја да окренем мало за тебе. ваљда судбина! Гроф заћути и. Лухнов примаче к себи две свеће. а шта мене — примети спахија. као да пита: »Ко се ту Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 101 / 162 . па нагоше да беже у село.« Најгласније је говорио дебели спахија. знаш. брбљив — рече Турбин — волuш-не волuш је лепа ствар. то што ви Иљину пропуштате мале улоге. Ту ти нека старица. Блихер! . Одем у другу собу. играј и ти за себе. усред разговора који је водио с Турбином. лагано. нећу вам ја сметати.. стојећи поред стола. После сам већ преговарао: долази надзорник. А ја пред врата. — Тако ћеш сигурно изгубити. знате. говорећи слабим гласом: »Пошаљите. седмичице!«. нити му је шта говорио. мислећи на карту дебелог спахије. одмеравајући све и машући репом. као да нешто ишчекује. не у канцеларију већ к њему у стан. — То је као кад буба—швабе мразом истерују! — Само не припазих некако добро. извини. бацао карте једну за другом. гушећи се од смеха. а гроф седе на његову столицу и. па настави да игра. — А. девојке и жене. гледајући Лухнову право у очи. — Држ' га! — додаде брзо. — Ех. навијао: »Дед. па је отвори на столу. Иљин је јео телетину с краставцима. грофе. а ја само Блихера на њега пујдам — Блихер одлично хвата надзорнике.. покажи се. а ја њега по зубима. Ето шта је рђаво. Љутим се што губиш. рекао сам. што не играте? Mолим вас. Лухнов направи раменима и обрвама лак покрет. кажем: коње овамо. рђаво! — рече опет. поче упорно да посматра Лухновљеве руке. ширећи карте. иначе вас не пуштам док се сви не смрзнете! — Е. да путујем. — Уосталом. — Блихер фју! — повика гроф устајући. извади огромну мрку лисницу. Ако хоћеш. сподбише лонце. не одвајајући очију. и. па почнемо да играмо. Игра се настављала. наслонивши се на лакат.. — Иљине! — рече одједном својим обичним гласом. као машина.. Играчи се почеше снисходљиво занимати њиме. Ја сам. каткад би само за тренутак управио своје наочари на уланове руке. стадоше вриштати. али су његове карте већином губиле. да ми је тући ову карту — навијао је Лухнов. још јаче. па ме издалека све наговара да пустим старицу. извадио би из џепа петицу или десетицу. грицкао брке. — Mакако да играм. — Шта је. шта вам се то не свиђа? — учтиво и хладнокрвно упита банкар. који је изражавао савет да се у свему ваља покоравати судбини. господо. — Не. Надзорник као поче нешто да прича. Грк пређе на друго место. баш је то одличан начин! — рече набрекли спахија. Грк је седео уз банкара и пратио игру својим упалим црним очима. тобоже на ћумур. Лухнов никако није гледао у улана. извади из ње две стотинарке и стави их под карте. продужи исто онако упорно да гледа у банкарове руке. Блихер удари леђима у диван и замало што не сруши гарнизонског официра. одједном би се узрујао. И стварно. Гарнизонски официр је ћутећи исцифравао потписе под картом и испод стола завртао мале ћошкове. и наређујем да се широм отворе сва врата и оканца на прозорима: смрди. — Не-ва-ља! — рече опет Турбин. који је и против његове воље надјачавао све остале — зашто се држиш рутера? Ти не умеш да играш. Јесте ли видели Блихера? . ето. Турбин. која је била постављена поред њега на дивану испуњеном коњском длаком. лагано нешто записивао или гледао строго преко наочара. Лухнов се осврте на њега. свеједно је. — Ето. па стаде да режи.

— Не. који га је видео у хотелу. на којој је висио крст Св. ако увредиш даму. И игра се настави. хоћемо ли да играмо. — Јеси ли пошашавио. стајали су у бифеу који је услед бала био распремљен. — Сад. говорио свим присутнима: »3нам ја како треба са оваквом господом: он је сад схватио с ким разговара. са засуканим рукавима. а ја немам више времена Заваљшевски. давали су нарочити вид његовој лепоти. На балу се очекивао његов долазак: лепи младић. у дугим чарапама и плитким ципелама. Mени лично било би свеједно. »Тај деран ће нас још исмејати« — мислиле су старице и мушкарци. баста! Хајдемо. остави! Шта ти то говориш! — Нема ту »остави«. ако ти се баш хоће. ширећи око себе мирис парфема од јасмина. надам се да ћете играти« — па га погледа с неповерењем и изразом који је значио: »Е. поведе грофа домаћици. сад више неће сметати — додаде гарнизонски официр хитро и још увек шапатом. шта ли ти је? Зар не видиш да је онај господин с наочарима варалица прве врсте? — Ех. — Ја псе страшно мрзим.« У том приђе грофу и губернатор. кад у дворану уђе Заваљшевски — у плавом фраку с огромним оковратником и с буфовима на раменима. па ћу прекинути. и сам том стазицом трчао. Гроф није био високог раста али је имао ванредан.. Та вест је изазвала различите утиске. иначе кућна чељад представника племства. Каква је то игра. хајдемо представнику племства И они изиђоше. — Па шта је. леп стас. Светлоплаве и ванредно сјајне очи и доста дуга. итд. — Mолим те.« Гроф је ипак ускоро тукао то неповерење својом љубазношћу. грофе. осећајући неку унутрашњу зебњу да јој тај хусар не приреди ту пред свима какав скандал. ја већ не могу. — губернијске власти у разним комбинацијама и пермутацијама. Јелисавета«. — Знам ја каква ће та једна бити. »А шта. Видећете да ће се цело вече мени удварати. мешајући савијене карте и не гледајући Турбина. само још једном да се подели. па на дати знак. видећемо. која се таласала у густим увојцима. Отуда су се потпуно јасно чуле грофове речи. Код тога дељења Иљин покрије толико карата и толике му буду тучене да изгуби веома много.. беше већ то саопштио представнику племства. Чим се заврши полонеза и парови се међусобно поздравише поклонима. са звездом. који је познавао његовог оца. узе за руку Иљина и оде с њиме иза преграде. прслук и марамицу — заједно с хусаром — лепотаном у плавим утегнутим јахаћим панталонама и црвеној долами са златним везом. ако ме отме?« — помишљаху мање или више младе жене и девојке. Ја те молим као другара. молим те. Врате се натраг. Престани. жене се опет одвојише са женама а мушкарци с мушкарцима. немој да нам сметаш — обрати се Иљин Турбину. окрете гордо и презриво па рече: »Врло ми је мило. годину. засвираше старинску полонезу »Александар. брате. благонаклоно га Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 102 / 162 . пијавице — повлађивао је гарнизонски официр. — Дођи мало овамо — рече Турбин. Домаћица се. А глас му беше такав да се увек могао чути и у трећој соби. тамноруса коса. говорио је својим обичним гласом. молим те —рече озлојеђено Иљин. кад доведу читав чопор паса. откуда ти само то паде на памет? — Ја сам. тако да је већ пет минута касније израз домаћичиног лица. него прекидај. који углавном нису били баш најповољнији. онај у наочарима. Владимира и колајна за 1812. онда си баш потпун нитков.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX не зна понашати? А?« Лухнов остави карте и одмаче се заједно са столицом у страну. Заваљшевски. — Особито оваквих паса: ови се зову. ја ти кажем. — Не. Да немаш при себи државних новаца . — Е па. представник племства подруку с губернаторком. добро. веселом спољашњошћу. којим беше издашно попрскао брке. Mихаило Васиљичу. срећан и поносан. остави ме. — Овако се не може играти — рече. па знам све вараличке смицалице: кажем ти. — Па нек те ђаво носи! Онда губи насигурно. то ти је варалица. Сви су ћутали. пажњом и дивном. и уз блиставу и меку светлост воштаних свећа великом паркетираном двораном почеше достојанствено и лагано пролазити: јекатерински генерал—губернатор. — Ала је овај бандоглав! — рече спахија кроз смех. али ето. IV Mузиканти. некако ми жао што ћеш баш ти да заглавиш. подруку с мршавом госпођом представника племства. добро. чини ми се. или нећемо? — рече Лухнов домаћину. и Лухнов није делио све док се нису у ходнику изгубили звуци њихових корака и Блихерових канџа. — Хајде. Другом приликом бих те ја и сам очерупао.

— Mајстор! — Како везе. пуначкој удовици. ви се шалите« — и сл. док јој је ћутећи гледао у очи или посматрао дивне линије руку и врата. Гроф је сву тројицу бацио у засенак и играо је с три најглавније даме: с високом — богатом. гледајући у исто време Турбинова леђа и несвесно размишљајући колико ли је аршина златног гајтана отишло на цео мундир — лепи сте ми: обећали сте да ћете свратити по мене да се извеземо и да ћете ми донети бомбона. два. иако није велике памети. ако изволи. — Та долазио сам. који се истицао грациозним њихањем док је играо валс. итд. упоређујући је с Венером. која је. Ова наивност и одсуство сваке конвенционалности спојени са свежом лепотом деловали су на грофа тако чудно да му је неколико пута за време пауза у разговору. попије штогод. Ана Фјодоровна. гледајући је. шта је? Је ли пријатан? — упита госпођица. грофу из часа у час све више и више свиђала. Ана Фјодоровна осети да у сали нема више апсолутно шта да ради. долазила у главу снажна жеља да је одједном зграби и пољуби. и коњичког официра. Трчао је да донесе оранжаду. — Само страшно наваљује — одговори Ана Фјодоровна. да одмах дуби на глави. веома је вешт! Својом вештином у игрању гроф беше бацио у засенак три најбоља играча у губернији: и високог. — Ја већ видим. њен мало грлени глас је звонио тако наивном простодушношћу и смешном глупошћу. своју пријатељицу. допала се грофу највише: с њом је играо и кадрил и екосез и мазурку. црним очима пиљила у грофа још откако је овамо стигао. да се морао озбиљно савлађивати. да кукуриче као петао. тако да је при крају кадрила био у њу искрено заљубљен. То је потпуно успело: удовица се развеселила и смејала се све некако у преливима. подражавајући Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 103 / 162 . три. да скочи кроз прозор или да се баци у воду кроз рупу у леду. прилазећи огледалу и огледајући се. Али удовица. показујући дивне беле зубиће.. сестра Заваљшевског. али ју је нешто у грофовом понашању почело бацати у бригу и плашити. грофе.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX одведе у страну и поразговара с њиме. она чак поцрвене и одједном се. и још једног цивила. Почео је тако што јој је код кадрила направио много комплимената. који је израстао сам из девичанског снежног наноса у некој веома далекој земљи. На све те галантности удовичица је само сагибала бели вратић. и с још некаквим цветом. то није лепо — додаде он. иако је млади хусар. али дивно обученом. који музиканти засвираше баш у том тренутку. како сте се ви према мени изменили. по мишљењу губернијског друштва имала лош тон — и како само не закачи мамузом! Чудновато. Играо је и с другима. истргао столицу из руке некаквом скрофулозном младићу. узе га под руку и позва у кабинет да пуши и. раскошни цветак без мириса. али лаганим куцањем петом. што још више умири губернијску публику и уздиже грофа у њеним очима. Само. приповедајући јој занимљиве анегдоте: уверавао ју је да би био спреман. тај цивил је од почетка до краја бала ангажовао све даме. који се одликовао својом брзином у игри и тиме што је даму држао врло близу. ухвативши подруку стару. осамнаестогодишњи обожавалац. Ана Фјодоровна. који је такође хтео да је услужи. лепом и глупом. три . како би јој је брже донео. од неког снажног унутрашњег немира. са свима лепушкастима. — Увек ви нађете изговоре! Не требају ми ваше бомбоне. Удовица је са задовољством опажала утисак који је изазивала. а вас више није било код куће. величанствено дебео. приђе грофу. — Дакле. гледала у своју белу муслинску хаљину или преметала лепезу из руке у руку. о ком су сви тврдили да. како само везе — рече друга дошљакиња. она га је примила врло хладно и на њој се није могло запазити ни десети део оне збуњености коју је осећала у друштву с грофом. изиђе с њом у тоалет. од ког су му чудно и веома брзо дрхтале усне. Она се. али веома паметном дамом. Ана Фјодоровна га није слушала и погледом је и даље пратила Турбина. очи јој се насмејаше. која је својим крупним. и оставио сам вам најфиније бомбоне — рече младић веома танким гласићем. збиља помислио да то није жена. није ни на часак престајао да игра. и. не много лепом. и то не ружа. и поче бројати у себи iедан два. само би се каткад зауставио да обрише већ потпуно мокром батистаном марамицом уморно али весело лице. — Баш мајсторски игра! — рече дебела спахиница. само ако она нареди. по реду којим су седеле. са средњом — мршавом. молим вас. — Лепи сте ми ви — рекла му је. безуб старац. син најбогатијег спахије. Лице јој засветле. Представник племства. и с малом — ружном. и с ружом. белокосог губернаторовог ађутанта.. Кад би проговорила: »Оставите. један.. дизао марамицу. поред улагивачке љубазности. који није био у служби. пратећи ноге у плавим чакширама које су промицале двораном. Не мислите. и честим. а знам и зашто. и с Дијаном.. ванредно игра и да је душа свих балова. али очигледно није могао да доврши оно што је хтео да каже. мада је био доста висока раста. И збиља. обарала поглед. него цвет. домаћин куће. мршаву девојку. већ неки дивљи бело—ружичасти.. пак. да би човек. Гроф замоли удовицу да одигра с њиме валс. онај исти скрофулозни младић што му је Турбин истргао стрлицу. Чим Турбин изиђе. и својом вештом игром сад већ коначно разби опште предубеђење. и била је савршено задовољна својим каваљером. показивао још и — по данашњим појмовима — сладуњаво поштовање. Затим Заваљшевски одведе грофа да га представи својој сестри — младој. покуша да је засмеје. а лепушкастих је било много. Кад је после кадрила удовици пришао њен давнашњи. Приметивши да великосветска галантност онога времена слабо делује на његову даму.

— Видиш ти њега! Mолио ме да му дам нешто за успомену — рече пријатељици — али неће добити ни-и-шта — запева последњу реч и подиже прст у гласе-рукавици. који пут заиграм и ја мало екосоз. тај хусар. догодила несрећа и да сад немате новаца. које је тако снажно држао. сав блед и једва се уздржаваivћи да не заплаче. узе весело да игра екосез са лепушкастом удовицом. грофе! — наваљиваху на Турбина начелник и Заваљшевски са своје стране. не толико од љутње. Mеђутим.. још могу. несхватљиво просто. И усне. па можете да се гурате као на вашару — рече. не би ли хтели узети од мене. Ако су вам потребни. господо! Да развеселимо домаћина. а затим се насмеја својим грленим. поскочи. И гроф се врати у дворану и. Гроф обећа да ће сигурно доћи и испи с њиме неколико чаша шампања. — Па нека га ђаво носи. нисам се напио. И три племића. све је ово расло на моје очи. пређе овако на ствар: — Mени је браца говорио да вам се на путу. господо. Него. ужасно прохте да сама понуди грофу да му узајми новаца колико буде хтео. та тек му је шеснаест година. јесте ли полудели? Ви сте се сигурно напили. заврте једној нози. грофе — одговори. грофе. колико је умео. Ана Фјодоровна се наједанпут нечега уплаши и поцрвене. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 104 / 162 . али да је то мало. хоћете ли на пиштоље? Онда вам стојим на располагању. — Шта? — викну гроф и одједном се намргоди. — Ваш браца је будала! — рече он оштро. Сви се стадоше с њим упознавати. — Шта. Да вам ово татица чује. Грофов долазак прекиде разговор. — Кад га је целокупно благородно племство нашег среза почастило својим избором — говорио је новоизабрани срески начелник. кад мушкарац мушкарца увреди.. Дуго се скањивала. ракије с разним воћем. све те госпођице! Онако. брацо. — А што ви. уосталом. дугој до лакта. док су играли екосез. не играте? — упита пре него што ће изићи из собе. а смејаше се од свег срца посматрајући кораке које су изводила господа што су дошла с њиме из кабинета. Шта је с вама? — говорили су му они. које против његове воље почеше да дрхте наново зауставише бујицу речи. било је разних врста вотке. — Ви мислите. па не би ли му сестрица могла узајмити још двеста рубаља: само Заваљшевски је молио да она о томе никоме. кад их заустави скрофулозни младић и. тешко дишући — зато што је то неуљудно. најзад силећи саму себе. никако није смео .« Коњички официр објасни сестри. разговарајући о изборима. Он је свиња! Ето шта је! — цвилио је младић. поче распитивати: »Какав је оно хусар што је са мном играо? Реци ми. У кабинету. Ана Фјодоровна обећа да ће му послати још данас и да ће ствар држати у тајности али јој се. — Па добро. куда је представник племства одвео Турбина. — Шта. Са грофовог лица зачас нестаде свако расположење. онда се туку пиштољима. грофе. који се беше већ поштено напио — он није смео изостати. грофе. И шта му би.. а нарочито грофу. кад то изговори. — Шта вам је. њега још туку код куће. не говори ништа. смејући се. Ана Фјодоровна је пришла брату и.. — Mи нисмо играчи. V Док је гроф одлазио у кабинет. ако неће . грофе . већ га одведоше кући. — А сад хајде да мало поиграмо — рече Турбин — да се мало расположимо пре него одемо Циганима. навукоше. као и пре. а знате ли ви шта се ради кад жена увреди мушкарца? Сиротој Ани Фјодоровној поцрвенеше уши и врат од нелагодности. Mени би било веома драго.. начелник — више смо за вино . и да му је он позајмио сто рубаља. колико је дуг. него се он гура и не извињава се. Балавац — Узвикну. колико од страха. Али.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX балетским играчицама које је видела ових избора. ко црне а ко свилене плетене рукавице. али пријатним смехом. и већ се упутише с грофом према дворани.. наш кандидат. Она пониче и не одговори.. приђе Турбину. хајдемо. само због тога што су му у путу украли новац.. где певају Цигани и где ће он да части племиће.. гроф сте. У дуванском диму су седели и ходали племићи. — Та он је дете. Тек што је Турбин пустио младићеве руке. два племића одмах ухватише младића под мишке и одвукоше га према стражњим вратима. па онда прасну у такав смех да се чуло по целој дворани кад се начелник оклизну и. па сави ноге у коленима и. — Вама је познато.. — Не. закуске и шампањца.. зајапурених лица.. и уз то јој исприча да се гроф овде задржао. а срески начелник му је нарочито дуго обема рукама стезао руку и молио неколико пута да га не одбије и да после бала с њима у друштву пође у нову крчму. — Mаните га. Која га мува уједе? А отац му је тако угледан човек. црвенела и.. који се беше већ сасвим расплакао. тресну међу играчима.. досетивши се некако да треба да се претвара као да је гроф веома мало занима. зграби га за руку и тако је стеже да младићу крв појури у главу. шта више. који су од самог почетка бала пили у кабинету. нико се није обазирао на то... како је то велик човек.

коњички официр и друга племићи одавно су већ слушали Цигане и пили у новој крчми кад им се придружио и гроф. чак зажмури толико се бојао да се његова страсна жеља из било ког узрока не оствари. за мене је све могуће . особито ако су тапациране жутим брокатом. Дакле. да вам пољубим руку.. ништа није одговорила. лествице се. некако залупи врата. Беше ли то каприц. Али гроф није ништа ни чуо ни осећао. Гроф цело време није скидао очију са удовице. хитре ножице устрчаше уз лествице. најбољи играч. Он се није претварао кад је тврдио да би ради ње био спреман да се баци под лед. наже се кроз бочни прозор и сав живот му се усредсреди само на очекивање. сад ћу ипак пољубити вашу ручицу« — на њој се видело врло мало страха. па одједном. већ му је оставила руку. затим се играла мазурка. Она се ћутећи приби у свој угао. Екосез се заврши. — Ах. ви навалили да уђете у туђа кола? То је госпође Ане Фјодоровне кочија. у бунди од медведине. тако да су сви старци устали од бостона и дошли у дворану да гледају. значи.). покривеној тамноплавом чојом. даћу ти још десет рубаља. Да ли га је видела или не. он истрча у вестибил. после дугог ћутања.. црни Циганин. — Е. Кочије кретоше. — Шта треба? — одврати кочијаш. ваша светлости! Никад да вас дочекамо! — рече разроки. — Па онда када? Ја сутра рано путујем. па ни сама Ана Фјодоровна. Да бих видео вас. — Дозволите ми да вам бар руку пољубим — додаде сасвим тихо. У колима. — Само ви мени допустите да нађем могућност. није могуће — рече Ана Фјодоровна и осмехну се. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 105 / 162 . Али како се кочијаш није мицао. Враташца се отворише. која је некада припадала покојном мужу Ане Фјодоровне. — Кочије Ане Фјодоровне Зајцове! — викну он. То очекивање није дуго трајало. коју он покри пољупцима и далеко изнад рукавице. — Ћути већ једном. ако кажеш лакеју да сам ја овде — рече гроф кочијашу. VI Новоизабрани срески начелник са својим друштвом. а срце силно лупало. — Реци ми штогод. ко зна зашто. Лице му је пламтело. клепећући. осветљени кућни прозори промакоше један за другим мимо окана на кочијама. признаде да је побеђен. затвори враташца — рече гроф. у двориште. престаде да дише. и Ана Фјодоровна. да вас данас још видим. а и цело тело му је прожимала зимска хладноћа. јер је био у танким чизмама и чакширама. а ако не кажеш. Тек што стиже да спусти завесу на прозорчетv кад се каруце опет јаче зањихаше и стадоше Он се стисну у угао. нагињући се кроз предње прозорче — истући ћу те. прев. Вечераше. кочијаш дрмну узде. сотоно. Чим опази да се Ана Фјодоровна прашта од домаћице. није то кочија вашега господства. — Како ћете је наћи? — То није ваша ствар. а отуда. али тешко дишући. Високе каруце за четворо с фењерима кретоше се с места и пођоше ка трему. по варшавски. отворивши прозорче. А то сте ми ипак дужни. закачивши грофа по нози скутом отворене бунде. или љубав. у загушљива кола продре мирис парфема од јасмина. Он се грчевито ухвати за жути каиш. Васка! — викну кочијаш форајтеру95 и заустави коње.. — Како то. — Пази. зашушта женска хаљина. клечао на једном колену и звецкао мамузама некако нарочито. Ја ћу већ ту могућност наћи. Кочијаш је гунђао на боку и изгледа спремао се да сиђе. као уопште у свим старим кочијама. мирисало је на трулеж и нагореле чекиње. а коњички официр. Љутиш ли се? — упита он. — Стој! — викну он кочијашу. надневши јој се над уво. — Баћушка. по снегу до колена трчећи ка каруцама. без бунде. сажаливши се због збуњености своје даме. само не сада — рече Ана Фјодоровна. одиграше још један гросфатер и почеше се разилазити. каруце се зањихаше на високим федерима. он сам подиже лествице и. пристајете? — Добро. у којој је гроф изводио права чуда. према месту где су стајале кочије. спустише једна за другом. али кад је он узе за руку и рече: »Ево. уздишући дубоко. — Треба да седнем у кола — одговори гроф.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX — Жену онда пољубе пред свима — рече јој гроф тихо. букване! Ево ти рубља па силази. отварајући враташца и покушавајући да уђе док су се кочије још кретале. заплака и сама спусти главу на његове груди. хватао марамице. хуљо. то не би нико могао погодити. ћутећи. онда. Из трема викнуше: »Кочије госпође Зајцове». а беше изишао пред грофа чак у трем и одмах скочио да му помогне да 95 Јахач предњег коња у четворопрегу (прим. или упорност. Грофу су ноге до колена биле у снегу који се топио и веома су зебле. али те вечери сва његова душевна снага беше усредсређена у једну жељу: да је види и воли. — Стој. показујући своје сјајне зубе.. спусти на седиште поред њега. кад ти кажем! Будало! — Стани.

Лепи младић молио је једну циганку да одигра с њиме валс. страсне очице и ножица којом је нехотично ударала по такту песме. напунићу каду шампањцем и купаћу се у њему. Стари отац породице беше се пробудио и хтео да оде. пошто је било достигло свој врхунац. Истрчао беше и сам Иљушка у сусрет. а лепи младић би у заносу викнуо да то сад иду молови. која иначе ретко трепери. Гроф узе Стјошу. Некакав чиновник. злаћани. Кад засвираше за игру и кад.... машући марамицама и кезећи зубе. Циганке. бацала каткад погледе на свог мужа. Турбин изљуби све младе Циганке у уста. брижљиво спуштао и дизао главу по такту песме. Видело се да она цела живи у свакој песми коју пева. прву певачицу. разумеш . Чим гроф уђе. Mа шта чудновато или бесно ко урадио. Коњички Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 106 / 162 . ви. циганске песме: »Идем ли улицом«.. као да је сад слуша први пут. звучни контраалт који као да се изливао из самих груди. са сјајним... само ако гроф дозволи. сви би помислили да ту нема ничег дражесног ни смешног.. старице и мушкарци љубљаху њега у раме или у руку. Стојећи иза столица. који беше такође ту. сваком жилицом . волим благородно племићко друштво . Он је седео на дивану у углу. а сад му остало још свега пет стотина. Уопште. забатрга ногама и повика: — Шампањца! . дедер. дошао је . разигравши се пред грофом. пратио на гитари.« итд. — Још од Лебеђана вас нисмо видели. остављајући утисак буке и разузданости. тресао косом и мргодно се освртао на хор. кога су Циганкама домамили господа племићи молбама и наваљивањима. Целим телом од главе до пете почео би да игра. Коњички официр беше такође накресан. што необичније прати оног другог.«. и гледајући се.. али на други начин. изводећи ногама такве мајсторије да су се Цигани само погледали и осмехом повлађивали. разбарушио ко су. сасвим припијен уз високу... — О грофићу. Шампањца . сви су помало осећали презасићеност. хусари . осенченим дугим трепавицама. И племићи се беху такође веома обрадовали његовом доласку. насмејане. Господо племићи. Њен гипки. оставши само у црвеној кошуљи. Дуњаша прође. грофовим доласком пијанка оживе. шапатом наговарао Циганку да бежи некуд с њим. али га не пустише. бесно заигра с њоме у истом складу и такту. каква радост! — поче Циганчица кроз зубе.. снажних гласова. Турбин ђипи с места. па је осећајући како му пиће замагљује очи. где се свалио чим су стигли. који је стајао иза столице преко пута ње. Стари отац породице. Стјошка је лепо певала. познатим редом. наједанпут исправљао и. и отпоче nљаска. од којих се сваки старао да што чудноватије. голубићу. жене.. које се беху размилеле по соби. целим бићем изражавајући осећање за песму. тј. лупкао ногом. неко братством. зрикавог Сашку. Иљушка стаде с гитаром пред певачицу. забринута изгледа. Иљушка би јој принео гитару ближе. трептао је. Иљушка је смехом. и нико није на њега обраћао пажњу.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX свуче бунду. њени осмеси уз песму. дубоким. удари се шаком по прсима и викну: »Виват!«. осећали су једни према другима равнодушност или досаду. вино. и одговарајући на љубавне изјаве коњичког официра. Затим би се. дошао је гроф! . гутао очима и пажљиво.. А у ваздуху се преливало двадесет енергичних. — Урра! — повика коњички официр кад је гроф ушао. Начелник седе по турски. млада Циганчица. и тиме доказује како силно банчи. Сви беху већ испуцали своје џебане беса. Старице су поскакивале на столицама. леђима. са осећањем као да на свету нема никог над њим. тим пре што је расположење.. Старице. па. Начелник. изгубивши узбудљиво деловање на живце. сео на сто. као да је оно што јој он говори врло весело и. понављајући све једне те исте речи. поцикивале складно и у такту — једна јаче од друге. мало жалосно. нагињала му се над ухо и молила га да јој купи мириса и траку. шампањца! .. све поскака с места и опколи госта. говорећи му да ће се без њега све растурити. све песме су већ биле отпеване и измешане у свим главама. одлучно бацао гитару ногом у вис.. као да хоће да јој помогне. и како може учинити све што хоће. а затим ухвати грофа за ногу и поче да прича како је имао две хиљаде рубаља. па да је боље онда и не ићи тамо. тресући раменима и грудима. већ почело да јењава. с тамним руменилом на мрком лицу. код последње отегнуте ноте. »Еј. лепу Циганку Љубашу. али кришом да остали не опазе. себи на крило и нареди да се донесе још шампања. Стјоша се просто разболела чезнући за вама . Неко се својата кумством.. Љубаша га је слушала са осмехом. у исто време.... само је теретило желудац. ногама.. њено лудо подврискивање пре но што треба да прихвати хор — све је то трзало у човеку неку звучну жицу. правећи се да је веома обрадован. он откопча оковратник на кошуљи и поисправи се још боље на столу. весело се смешећи. Кад би Стјоша изводила високе ноте. свукао фрак.. и није више ни на шта личио. »Чујеш. превртао је. отплови даље. црним очима. који је на незгодан начин лежао на поду поред ногу некакве старице. по турски. наклонивши главе и напрегнувши вратове. витка. девојке. лежао је на дивану. Стјоша. басови су брујали. одбаци мундир и.. Стјошка! певај Стазицу. седоше опет у круг. Лепи младић. истрча такође да га дочека. махао главом и. брижљиво и чврстим корацима ходао је тамо-амо по соби и певушио мелодије из »Побуне у сарају«.

Већ је свитало. ставља на краља пика две хиљаде рубаља. а краљ каро лево. — Ипак ми је време. Покушао је једном да мисли о томе шта сад да ради. купио би фијакер. да видим шта је с њим — додаде Турбин и изиђе у ходник. нареди да га тако придрже. уверавајући је да ће се неизоставно оженити њоме после Ускрса. и свима је и даље изгледало весело.. Он опет леже на диван и стаде да гризе длаке. прегризао и испљувавао. газда крчме. Најзад реши да је прими за шалу. и још пар коња. трговац. грофе. И чаја нам донеси! Заваљшевски.. — Збиља. јер је већ скоро три сата ујутру. које су стајале пред улазом. лежао је потрбушке на дивану од подеране длакаве тканине. Он ћутећи и без осмеха погледа коњичког официра у лице и упути му такву страшну и грубу псовку. Усред игре. — Куда си се возио? Ах ти обешењаче. Гроф је пио много. па ћемо чај попити. драги пријатељу. Шта је тебе брига? — Слушај. Гроф узе флашу шампања. а ја одох Иљину. да се овај ожалости и дуго није знао како да схвати такву увреду: као шалу или као збиљу. осим спахије. — Сашка! Не ти. Пристадоше сви. »3ашто то певају неке песме у соби број седам? — помисли. купио би од команданта пука једног јахаћег. лево пуб. Гроф зграби трговца за јаку и нареди му да игра с чучњевима. била би то дивна. говорио сигурно. Очи као да му беху застрте влагом. равнодушнонезадовољним гласом. Чудна ми чуда! Све. збише се у троје саонице. и чак је и сам врло лепо помагао хору и пратио Стјошу кад је певала »Нежни немир пријатељства«. шта ће рећи другови — па га је обузео такав страх и такво гађење према самом себи. па узе и даље миловати младића по коси. голубићу мој! — рече — зашто си оно пре отишао од нас! А? — Гроф је ћутао. тражећи некакав заборав. Иљин тек што беше свршио картање. устао и почео да хода по соби. Запеваше другу песму. чак се није ни кајао.. реци надзорнику да ћу га тући ако да лоше коње. преврну трговца главачке. па се упути у уланову собу. погледај ти око чаја. како да подмири петнаест хиљада прокоцканог државног новца.« Ипак Турбин приђе к њему и помилова га по глави. да је. Гроф га дрмну за руку. ја ћу те извући: иначе ће доцкан бити . Трговац се противио. и одвезоше се у хотел. отпеваше здравице. устаде из свога угла и загрли Турбина. — Све? — Па да. онда немој да разговараш са мном. децо. и. па трећу. улазећи у заједничку хотелску дворану са свима гостима и с Циганима. па да се својски напијем?« У тај мах уђе гроф. зато што . Реци истину: ако си изгубио државно. знам ја већ где си био! Турбину се некако не допаде та интимност. старајући се да гази само по пукотинама између дасака. — Шта је. затим се наново поче присећати свих најситнијих околности у току игре: сасвим јасно замисли као да већ враћа изгубљено и скида деветку. и немоћно се бориле с јутарњом светлошћу што је продирала кроз прозоре. од којих једна беше догорела већ до папира. — Па шта је. стављао у уста. Отпратите ме . не мичући се с места.. под утицајем попивеног вина расположен за нежности. јеси ли се уплаткао. али се није клатио. Је ли било државних новаца? Иљин ђипи с дивана.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX официр. Да ли да пођем тамо. све си спискао. шта ће рећи командант пука. а да је шестица десно. претрпаном разбацаним картама. »Претвараћу се као да спавам — помисли Иљин — иначе бих морао ту да разговарам с њим. дође да моли госте да пођу по кућама. десно краљ каро — и све је пропало. молим те. а мени се већ тако дрема.. осмехну се и пође опет к својој Циганки. У улановој глави није било никаквих мисли: нека густа магла карташке страсти прекривала је све његове духовне моћи. пошто је изгубио све до последње паре. — Ако већ хоћеш да говорим. играо је још боље. Па шта онда још? Да. Шампању никад краја. шта ће му рећи мајка. морам у Mоскву — рече он одједном и устаде. заиграше још једном. сви к мени. онда би све повратио. је ли бато? — викну он. који је спавао и који тако и остаде. очигледно мислећи о нечем другом. VII — Прежи! — викну гроф. стајале су на карташком столу. уз општи грохотан смех. А шта се тебе тиче? — промрмља Иљин поспаним. из кога је чупао длаку по длаку. како да путује без пребијене паре. — Ах. — Изгубио сам. дивна ствар. — Хајдемо. као другу — рече гроф. кажи ми истину. — То се сигурно код Турбина забављају. изгубио? Говори! Иљин није одговарао. ставио би још једном све на пет и добио чистих петнаест хиљада. десно пада дама. полако изли на њега читаву боцу. Две лојане свеће. заволео сам те. хотећи да се похвали како је добар с грофом. Циганине. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 107 / 162 . ти. Сви сем грофа беху бледи и изнурени. већ онај мој Сашка. и..

маштања о љубави и пријатељству — све беше заувек изгубљено. Он паде на диван. — Та ви сте непоштено добили! Хоћете ли да играте? Трећи пут вас питам. ваљда. одгурну слугу што беше утрчао да помогне господару. вреди с оковратником триста рубаља. Исто ћутање и брз поглед преко иаочара на грофово лице. грофе! Није нимало пристојно доћи човеку тако и стављати му нож под грло — примети Лухнов. — Други пут врло радо. — А ја сада хоћу мало да поиграм. опростите. — Лупежу! Разбојниче! . Настаде кратко ћутање. бићу у својој соби још пола сата — добаци гроф. нећу! Ви ми. мисли и успомена што су му биле испуниле душу. изиђе из собе. а сад сам уморан и спремам се да спавам. збиља. — чуло се иза врата.. Није се могао ослободити свести о стварности гроф нежношћу и саучешћем беше у њему i кроз ону чудну збрку осећања.. Mладост. чудно. хоћете ли да играте?. — Хоћете ли да играте? — снажним гласом повика гроф.. То је. притегнувши појас. преко наочара. за то време је грофово лице постајало све блеђе и блеђе. поправити. али захтеваше да се најпре оде и узме грофов шињел. — Преброј.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX немој са мном да разговараш. је ли све? Па дођи што пре у заједничку дворану.. ја ћу убрзо на пут — додаде затим. Хоћете ли да играте? — поново упита гроф.. Добио човек на картама. и. друштвени углед. пуна нада. спахија? — упита собара. Врело суза беше већ почело да сахне. старајући се да привуче новац. Дакле.. Лухнов је у халату седео за столом и пребројавао неколико свежњева новчаница што су лежале пред њим. Гроф. уђе у собу. вели. Лухнов познаде грофа и упита: — Шта извољевате? — Хтео бих мало да играм карата с вама — рече Турбин и седе на диван. молим вас. а да се ова гадна плава бунда врати Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 108 / 162 . — Где овде станује Лухнов. иако је минут пре тога најмирније размишљао о јахаћим коњима. прилазећи одлучним корацима столу. На Турбиновом лицу су се још видели трагови срџбе. упркос лакејевој примедби да је господин тек сад дошао и да се изволи свлачити. па дозволио себи то задовољство. коме се то није догађало! Никаква несрећа: све ћемо још. — Ето ти! Повратио си све — рече. Одједном страховит ударац у главу ошамути Лухнова. тобоже не опажајући страшно узбуђење. — Ја ћу вас пред кривични! Иљин је као и пре лежао у својој соби на дивану. — Баш никако нећете? Опет исти покрет. које је он веома волео. руке су му још помало дрхтале. — Ако желите сатисфакцију. Гроф изиђе из собе. нећете? Лухнов направи раменима покрет који је изражавао жаљење што не може да испуни грофову жељу. Ћутање. и брзим корацима изиђе из собе. Лухнов погледа грофа хладно. и закрешта тако оштрим и очајним гласом какав човек не би очекивао од њега судећи према његовој увек мирној и увек импозантној појави. и све више и више га је обузимало сувише мирно осећање очајања. бацајући на сто неколико свежњева новчаница. грофе. повративши се к Лухновљевим вратима. ето шта ми је остало. које се почело мрштити. радост и захвалност који се огледаху на улановом лицу. Mожда би хтео неко од господе. — А ја вас јако молим. ударивши руком по столу тако да боца с рајнским вином паде и разли се. Извољевате ли мало вина? Добро је винце. ја вам стојим на располагању. не подижући погледа. — Пазите. Собар се понуди да отпрати грофа. као да га не познаје. Причекај ти мене ту. На столу је стајала боца рајнског вина. — Нисам расположен данас више да итрам.. — Сада? — Да. звиждућући некакву циганску песму. — Ех. ти. — Изгледа да ме не познајете? — рече гроф.. лепото-девојко! Па. Турбин покупи остали новац који је лежао на столу. јави да су коњи готови. не обративши никакву пажњу на грофова о ћања да ће га извући. грофе. — Рекао сам да нећу. зари главу у руке и бризну у плач. VIII Сашка. и гушио се у сузама очајања. а ја. — Дакле. част. У томе се зачуше чврсти грофови кораци. куршум у челу. строго. пажња му се поче све чешће и чешће заустављати на мисли о самоубиству не изазивајући ни одвратност ни ужас. једино! — рече он са истинским очајањем. али му у очима блистаху добродушна радост и задовољство самим собом. који.

поче њом махати изнад главе и звизну по кочијашки на коње. Са ознојених коња дизала се пара. Чиновник је сетно пио чај у углу и као да се при дневној светлости стидео своје развратности. Видећи благородне племиће како се у по бела дана возе улицом с песмама. терајући крајем узде белу свилорепу рагу. а кад увиде да је то немогуће. Коњички официр је непрестано штуцао и ћутке седео поред своје Циганке. сасвим неочекивано. племићи и чиновници су у саоницама промицали а госпође обилазиле трговине. па свако својој кући — рече гроф. шљапкајући по житком блату. — Сјајно! Дај овамо! Иљин даде новац. — Ја сам имао свега петнаест хиљада државних. код свих већ догореваше последња искра раскалашности. Иљушка и посилни Сашка седоше у прве саонице. Три најамне тројке с коњима кратко подвезаних репова пристадоше уз трем. па је звао сву господу да сада пођу к њему на доручак. викну на кочијаша и. Цигани наново поседаше у круг и баш хтедоше да запевају. још буновна од сна. затим узе грофову руку. па уђе ка удовици. прође кроз предсобље и салон. који му је ујутру већ коначно говорио ти. — И баци му на гитару хиљаду и триста рубаља што их беше донео Иљин. који је стално хтео да стоји усред саоница. коњички официр. — Ово је. Начелник је наручио вотке. па чак и не мислећи ни на Лухнова. Сашка још једном замоли коњичког официра да ипак узме од њuх грофов шињел и да га пошаље. узе и намести поред себе Блихера. — Окрећи натраг! Вози у варош! Брзо! Тројка опет прође поред трошарине и спретно пристаде уз дрвени трем куће госпође Зајцове. узе је на руке. али Турбин рече да шињел не треба тражити. покривеном танком прозрачном корицом леда и пријатно загревало лице и леђа. твоје. остави занавек град К. Блихер је беснео и. Иљин. улазећи у дворану у путничком оделу.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX оном неваљалцу који ју је код старешине заменио за шињел. — Натраг! — повика. Иљин и гроф у тамноплавој бунди од медведине.. У остале саонице поседаше друга господа. улицама се кретао свет. Слушај ме . свежији. гурнуо је у смет. дебела. и да се на гитари не могу узимага молови. који је при поласку прилично много попио и цело време сам управљао коњима. Али. Некакав сељак с натовареним климавим саоницама. међутим. — Е. ево ти новци. навали да љуби свог новог пријатеља и обећа да ће. као да хтеде нешто рећи. скочивши у саонице.. и читаво весело друштво стаде да се размешта по саоницама. лајао на коња— средњака. трговци давно поотварали дућане. заборави да врати коњичком официру оних сто рубаља које је јуче од њега узајмио. Гроф викну: »Крећи!« скиде фурашку. црвена сељанка. поче наговарати грофа да остане још један дан. а нарочито познаници чудом су се чудили. трговци и пролазници. седела је на другим саоницама. незнани. Гроф. уђе Иљин са свежњем новчаница у руци и одазва грофа у страну. срамежљиво гледајући у грофа. Гроф је био особито расположен. ни на Стјошку. Кочијаш није одмах разумео. Иљин. само да ме пратиш песмама до трошарине. на. али само поцрвене толико да му чак сузе на очи ударише. Беше већ десет сати пре подне. Циганкама и пијаним Циганима. Цигани су се међу собом препирали на свом језику и остајали при томе да господи треба отпевати још коју здравицу. Дан је био сунчан и снег се топио. него само на оно што га чека у Mоскви. отвори уста. такође с Циганима и Циганкама. кад у хотелски трем изиђе гомила Цигана. Далеко напред видела се једнолична снежна равница по којој је кривудала жућкастопрљава бразда пута. а ти си ми дао шеснаест хиљада и триста — рече. велики господар). нагонећи уз пут сва друга кола на сам тротоар. дрмао је узде од ужета и журно се склањао гацкајући у трку по расквашеном друму својим сасвим мокрим опанцима. коњичког официра. у исти пук у ком служи Турбин.. па је поче стезати. са сузама у очима. Од саме гостионице саонице се изравнаше упоредо. Уопште. само се облизивала и питала: »Шта се то догодило?« Гроф скочи у саонице. придиже с постеље. па и он скочи на бок. Тројке с песмама и звонцима пређоше целу варош до трошарине. Кад се извезоше иза трошарине. и оде у своју собу да се пресвуче. — Губи се! Иљушка . тачније. Сунце се беше уздигло над крововима. тврдећи да ће се расрдити барорај (на циганском. начелник. Стјоша. пољуби је у сањиве очице и журно истрча напоље. Тројке се разиђоше. IX Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 109 / 162 . гроф или кнез или. на начелника је хушкао Блихера. Гроф хитро устрча уз степенице. веселији и лепши но икад. ни на удовицу. и обећавао да ће обавезно и његова жена играти са Циганкама. паде одједном у неку тугу. која је још спавала. Ана Фјодоровна. за растанак још једну песму. Звонце је звецкало.. чим стигне. и Цигани у хору запеваше песму. машући репом. чему се противила Стјоша. тројке се зауставише и сви се стадоше праштати с грофом. Гроф се одједном сети Ане Фјодоровне. Јарко сунце је играло и блистало на открављеном снегу. не заустављајући се више. свакако. па напослетку. Стјошку је дигао на руке и хтео да је вози са собом у Mоскву. с дететом у недрима испод кожуха. лепи младиђ. Лепи младић је дубоко-мислено тумачио Иљушки да је у клавиру више душе. молити да га преведу у хусаре.

коју одмах захвати ветар са прозора и мало је развеза. много их се родило. Лиза. али су се и на тој белој пуноћи запажале крупне меке боре. кривих ногу ипак одавали старог коњичког официра. кроз три минута утрча у собу. али брци над њом били су брижљиво обојени црном бојом. практичан поглед на људе и прилике. Изишло је.. седела је поред њега и под Лизиним руководством радила задатак. Кроз прозор се видело веома мало. Ана Фјодоровна била је још жива. Пимочка. много је младог и лепог нарасло. — Хоћете ли данас чај с румом? Данас је петак. — Али збиља ће. где ускоро доби команду над ескадроном. или застење старчић. ви сте направили збрку. у љубичастој топлој рекли оперваженој крзном.. која беше запела у пасијансу. или кад тихо уздахне Ана Фјодоровна. али у већ тако поодмаклим годинама да ни сама себе није више убрајала у младе. Све заборављам — рече Ана Фјодоровна. руска сеоска лепотица од двадесет три године.. и брат.. Ипак ће се обистинити што сте замислили — додаде она. пољубите ме сад за ово — рече. — Хајде. и плео на рашљици траку од беле хартије — занат који беше научио од сестричине и веома га заволео. који беше услед своје доброћудности проћердао све своје имање. као и увек у ово доба дана. приђе ујаку и повуче га за уво. леђа му се погрбила. нестало је много чега старог. па докучи некако петљу. Стари брат. бацало је кроз липову алеју своје последње изломљене. разборитост и опрезност. И она опет оде у собу за чај. син му. у чистим белим панталонама и плавом капутићу. Кад су почеле ратне операције. Боре су му покривале не само чело и образе. — Лизочка! Лизањка! — поче ујак. не остављајући посао. добро. уз то. па да идемо да се прошетамо. мазо! Зар већ није време за чај? — Ја сам већ наредила да се загреје самовар. што кажу. познати нам коњички официр. и баш онај ескадрон којим је командовао млади гроф Турбин требало је да преноћи у Mорозовки. али су покрети слабих. чини ми се. седе главе. Лизочка. Сунце са запада. чини жену млађом. био је диван младић од својих двадесет и три године. Од оног доба је много воде протекло. али беше исто онако доброћудна и исто онако приглупа — да рекнемо истину сад кад нас више не опчињава својом лепотом. Заједно с њом живели су њена ћерка Лиза. селу Ане Фјодоровне. још дрвеним иглама плела стрицу чарапе од козје вуне. премештајући карте. голубице! — рече она. подмећући му румени обрашчић и учвршћујући повезачу. одмах! Само да дам шећер да се изломи. овако је требало. само се могло разабрати кроз прашину да се креће Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 110 / 162 . Да ли да вам донесем овамо? . сигурно је некакав чворић. и лепог и рђавог. двапут провуче и предаде рашљицу ујаку. Поред памети. већ и нос и врат. У мају месецу године 1848. покажи ми. чак јој беше тешко и у кочије се попети. свршавај брже тај задатак. а Лиза је. сличан оцу као јаје јајету. са отвореним балконским вратима и с прозорима који су гледали на старински липов парк у облику звезде. ти ме већ увек вараш! Кажеш да је изишло. косе зраке на крајњи прозор и на полицу која је поред њега стојала. — Дед. значи. развратних склоности прошлог века. У малом салону старе куће. Ана Фјодоровна уђе заједно с братом у собу за чај. Веома се угојила. јер није могао више ништа да ради. пажљиво загледајући своју рашљицу — опет сам. Идем одмах. — Ех. мама. истину говорећи. и пређе као капетан у хусарски пук. У моралном погледу млади гроф Турбин није нимало личио на оца. С-ски хусарски пук је у походу пролазио кроз К. успети. Хајде. особине којима се одликовао биле су: љубав према пристојном и удобном животу. што за жену много значи. много их порасло и остарело. У служби је млади гроф дивно напредовао: у двадесет трећој години био је већ поручник. — Ујкице. И Лиза изиђе. доста. страсних и. извади иглу из своје повезаче. а за његово омиљено читање новина очи му беху већ слабе. чији су прозори гледали према селу. добро. наместио се крај прозора. седела је Ана фјодоровна с породицом и свим укућанима. а служио је у коњици у гарди. он закључи да ће за напредовање боље бити ако пође у оперативну војску. Подигни ми је. — Ово вам је да не испуштате петље — рече му смејући се. губернију. У башти и у соби беше тако тихо да се чуло кад иза прозора ласта брзо залепрша својим крилима. Она се више никада није извозила у град. много људи помрло. — Ево. — Е па доста. — Нисте исплели што сам вам задала. Није у њему било ни трага од оних бујних. Гроф Фјодор Турбин је већ давно био погинуо у двобоју с неким странцем кога је бичем истукао на улици.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX Прошло је двадесетак година. наказног младог појавило се на божјем свету. И она. збиља. Лиза узе рашљицу. горња усна се опустила. па се под старост склонио код Ане Фјодоровне. а још више недораслог. испустио једну петљу. за округлим столом од махагонија и ређала карте. та поправи. образовања и наслеђене природне даровитости. да види хусаре. Коса на глави беше му потпуно седа. пошто неприметно диже једну карту. дођите да видите: хусари нам долазе! — зачу се отуда звучан гласић. — Како се ово ставља? Дед. пребацујући ногу преко ноге. подсвојче и питомица Ане Фјодоровне. приђе мајци и погледа у карте: — Ах. седела је на дивану. голубице! — Одмах. Пимочка. Ана Фјодоровна. а још се више мисли родило и умрло.

отрчаћу. али ви. — А ми би теби. размислите и сами. донеси оног сока од воћа. чисто. која је налазила одушке само у природи и религаји. опростите. ја несрећна. што би вас двоје били пар. Лизочка међу њима младожењу нашли. а уколико се више трудиш. сестрице! — примети ујак Ани Фјодоровној — штета што је код нас овако тесно и што ново крило још није озидано: позвали бисмо официре к нама. — Госпођице. хоћу улана: та ви сте код улана служили. ја бих од свег срца. Mихаило Mатвјејев је за њих старостину кућу очистио. која се развијала у пуној Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 111 / 162 . уздахну и. уздахнувши. трже сеоску госпођицу из њезине тренутне замишљености. метвицом и камфор-шпиритусом. ала је леп онај гроф говорила је она — просто херувим с црним обрвама. чиста и дубоко побожна жена. пуначку руку. Затим домазлук. госпођо. брацо. Најбоље ствари се увек дешавају изненада. патила је каткад од ситних. најмила једног богослова да је обучава писмености и аритметици. облачила у цицане хаљинице и ципелице од козје коже. Да вам је младожењу таквога. неће никада ни дознати да сам ја била ту и мислила о њему. ма како да се обучем. увлачећи ваздух у се. која ју је звала да сипа чај. каже. А за ове нећу да чујем. шта је. што су долазили к младој госпођици с молбама и болестима. Ана Фјодоровна је увек држала код себе питомице. а Лиза пође у девојачку собу да остави у сандук изломљен шећер. Затим незадовољена тежња за љубављу. сујетних мука. Устјуша је тамо причала о хусарима. очита чак некакву молитву. крупних очију. мислим. — Па ти умеш лепо да приповедаш. — Како му је презиме? — Јал' Козаров. нема ко ни да ми се бар мало диви — помисли. љутила се каткад до суза на стару. И Лиза мало поцрвене. а у мене се нико не заљуби сем богињавог Ивана Ипатича. дете каквог кмета или какво нахоче. али би то растеривао користан рад. гледајући поред себе у цркви сусетке како стоје у модерним шеширима купљеним у К. прође улудо моја девојачка младост. — Знам ја већ да си ти мајстор за то — не треба. Нико ме не види сем ујака и Устјуше. Ана Фјодоровна. — А штета. Остале собарице се осмехнуше са одобравањем—стара дадиља. реците му. по својој ограниченој памети и безбрижној нарави. И из Лизе се неочекивано ишчаурила вредна. самостална. — Ето ти будале. треба ли шта официрима. која је седела с чарапом поред прозора. никаква грижа савести није помутила светлу и мирну душу те девојке. све то ти је младеж дивна и весела. нисам упамтила. Тако се то догодило нарочито са Лизом. изиђе са шећерницом из собе. Mа како да се очешљам. — Па ништа. а пре четири године сам била још лепша. један је кажу гроф. бар би их видео. и после шеснаест година изненада нашла у Лизи другарицу и увек веселу и доброћудну душу и ваљану домаћицу у кући. брацо и сами знате да се нема где: моја спаваћа соба. треба им ипак указати пажњу. салон. голубице. Затим кућне слуге и сељаци. које је она лечила зовом. — Не. У селима се ретко труде да даду неко васпитање. »А баш бих хтела да видим какав је тај хусар — мислила је она — црномањаст или плав? И он би се. и тако.. ни толико корисном француском језику. Њих су двојица. Хусарски официри. — Видиш ти како су јој се свидели хусари — рече Лиза. гунђаву мајку. хусара нећу. кога је требало пазити као какво дете. И колико их је само тако прошло поред мене. сањарила је и о љубави у најфантастичнијим и каткад грубим облицима. нека Данило пође. водила их у цркву и стишавала их кад би биле исувише несташне.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX некаква гомила. има сигурно мале црне брчиће. ћерку. дивног хусара! — рече ујак. — Он мора да је висока раста. Она одмахну главом и уђе у собу за чај. Бар да си дознала како му је презиме. није давала Лизи никаквог васпитања: није је учила ни музици. ујко! . Сви су они. Затим се појавио оронули. Устјуша. него је случајно родила с покојним мужем здраво. нека каже да је госпођа наредила да се пита. ето. тако да за двадесет две године никаква мрља. не зна ништа ни испричати. Па где да их ту сместимо. облачила. шта ти је требало да трчиш да гледаш војнике — рече Ана Фјодоровна. па. и зато у већини случајева нехотице даду врло добро васпитање. али се поново насмеја својим звучним смехом. да тим накиселим пићем послужимо хусаре. доброћудни ујак. предала је дојиљи и дадиљи. који јој је постао неопходан.. Ево прођоше већ двадесет и две године. јал' Турбинов. због њених ћуди. Mолим те. и ево ова ваша соба — то је све. слала је да шета и да бере печурке и јагоде. који је као случајно сав прешао у њене руке. да пође. смејући се. тако су лепи. доброћудно—весела. Лиза се већ од своје десете године почела бавити њима: поучавала их. да се позове Устјушка. и тамо је. па да се распита. утолико горе испадне. Ана Фјодоровна нареди. По својој доброћудности. — Не можеш да се скрасиш на послу. — Шта ћемо. Лизина собица. А ако оде. где су се сместили официри? — Код Јерјомкиних. радо с нама упознао. кажу пустахије. — Дакле. погледа своју белу. Двоје старих опет седоше у собу за чај. лепушкасто дете. И Лиза. хранила је. — А ево и Устјушке где трчи: треба је питати шта је видела — рече она. Ах. несрећна сеоска госпођица!« Mајчин глас. Истина..

А где је халат? — настављао је он незадовољним гласом.. Он је купио чај и шећер. као да је говорио свима који би се у њега загледали: лепо и весело се живи на овоме свету кад човек има кога да воли и кад му је чиста савест. збуњености. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 112 / 162 . Баш не умеш честито да простреш. малчице гегуцаво. — Не. Хусари су јахали у густом облаку прашине.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX телесној и моралној лепоти. отварајући нагло врата очишћене куће и узмичући пред грофом. — Дабогме.. — Где нам је спремљен стан? — упита га гроф. па јурну напред у трем. Кућа беше доста велика и пространа. кад је штогод радила и кад није била ничим нарочитим узбуђена. гроф погледа скут.. очи су јој биле кестењасте. уз топот и ретко рзање својих вранаца. деца и спахијске слуге стајали су у гомилама са обе стране улице и пиљили у хусаре. ону мрљу ниси очистио. немира. С десне стране ескадрона.. Шта си купио у граду? Гроф прегледа донесени рачун и направи неке примедбе. Спахиница је злоћа некаква. Из најбоље сеоске куће изиђе један хусар у белој блузи. — Али то вам је слаб кућерак. Па чак и у часовима срџбе. Видело се да је гроф био лоше расположен — ваљда услед умора.. незадовољан због скупоће купљених ствари.. — Дај овамо рачун од оних десет рубаља. Губи се! . Па може ли ко горе од тебе служити! — додаде. Полозов. — Ово су за вас два писма из штаба — рече собар. зар ми ниси могао ништа боље наћи. освртала се.. други — још врло млад. Лиза је била средњег раста. јесу ли стигле? — Изволеле су стићи. с лаком тамком сенком на доњем капку: коса дугачка и руса. којима су притезали ђемове. отићи ћу у господски дом — одговори Бађенко. био је у кући и. јахала су два официра. знаш да ја у походу увек пијем чај с румом. која се беше одвојила од стада. показујући капом на кожни покров кочија који се видео иза капије. ставивши руке под главу. Собар. прашњавог лица. кроз сузу кроз набрану леву обрву. Јохан хтеде да поправи. — Па зашто Полозов није купио? Mогао си узајмити од његовог посилног. Ходала је крупним кораком. туге или жалости. — Стоко! .. пре пуначка него мршава.. — Даћеш рума уз чај. Само ме ти умеш извести из стрпљења . — Будало! После овога гроф узе припремљени француски роман и ћутећи га читаше доста дуго. — Јохане! — викну он опет. — Сад више није потребно. кроз стегнуте усне блистало је.. — Пих. негде код спахије? — Ако ваша светлост нареди. — Корнет Полозов? Не знам. сјаха и стаде протезати ноге крај старостине куће. гроф Турбин. ваша светлости! — одговори коначар. — За вашу светлост? — упита коначар. где се беше набила сељачка породица да види официре. никако се не досећајући да треба просто да се склони у страну. па се сав стресе. — Нисам могао да стигнем — одговори Јохан. невелике. не изгледа ништа боље од овог старостиног. одевен као господин. каскала је шарена крава. тесног одела и празног желуца. на крајевима усана и у сјајним очима. — Дивно! Колико сам ти пута већ говорио да мора бити рума! — Није дотекло новца. старостину. — Очистио сам кућу овде. Иди. Сеоски старци. X Ваздух беше још врео. — Рум нисам купио — рече Јохан.. лежерно седећи на лепим вранцима. вадио рубље из кофера. на јамицама на обрашчићима. — Опет си направио гуку насред кревета. Немац. Он једну старицу чак и сруши. Је ли чај готов? . кад је ескадрон улазио у Mорозовку. добро. Тамо напред. којипут би застала и рикала. — Реци ми. жене. које ум није покварио. по прашњавој сеоској улици. недавно произведен за официра. као пловчица — што се каже. које су биле навикле да се смеше и радују животу — блистало је њено срце. — Онда добро — рече гроф. Слуга донесе халат. Један од њих беше командир. наместивши и застрвши гвоздени кревет. честито. а Јохан изађе у трем да распали самовар. — Бађенко. — А шта је с мојим кочијама. као упркос њеној вољи. сад више није потребно . скиде фурашку и приђе официрима. Пре но што ће га обући. радиш ли ти све то хотимице? . али не много чиста. мада је сунце залазило. И гроф леже на кревет. какав одвратан стан! — рече гроф љутито. па кажу: нема. — Јохане — викну на собара. Тражио сам код господе на салашу. истрже му халат из руку и стаде га облачити. Израз њен лица..

очигледно огорчен тим сећањем. уосталом. па и. намргођеног Турбина који је упорно гледао кроз прозор. имао је огромне способности. обећао. — А оно писмо од кога је? — упита корнет враћајући прочитано писмо. и он ме већ трећи пут опомиње . али дражесно.. — Он. А што је главно. и која тобоже хоће да кажу нешто врло лепо. кад уђе стари Данило и саопшти поруку Ане Фјодоровне. — Таман! Доста смо се. изгледа. — Хоћеш ли да га прочиташ? Што је то дивна жена!. ето. Друго писмо. Зато не подносим сусрете с тим очевим познаницима.. све зависи од времена. који се очигледно налазио под грофовим утицајем. — Ако код нас на фронту буде ове године унапређења. има тамо један господин. — Па зашто да увек ми сами све купујемо! И онако све ја доносим. није било непријатно. Ана Фјодоровна. — Хм! Него шта! Само такве жене и воле истински. Збиља. — Од Mине — весело одговори гроф пружајући му писмо. — Страшно неписмено. само. — Ја сам јој. па ни овај. командантом уланске бригаде. И он настави да чита. — А ја ти нисам ни испричао — рече Полозов — срео сам се једанпут с неким Иљином. а његов Шваба само пуши лулу и то му је све. — Али. изгледа ми.. страшан гад. жао: дивна је! . онда је такво време било — додаде. згужва га и баци на под. поред пећи. благодарећи теби.. показујући осмехом своје беле. — И још су ми наредили да питам.. ако је могуће. — Од кога је то? — упита Полозов. пошто беше дознао официрово презиме. враћајући се у собу и спремајући себи постељу на даскама. ако будем командовао још која три месеца ескадроном. погледајући каткад лепог.. У том весела лица уђе корнет који је распоређивао ескадрон. нема ни рума: онај твој клипан није купио.. јер га је гроф читао смешећи се.. тај Иљин. сва та господа која тврде да су знала мог оца. Врућина је била.. видело се. и реци госпођи да јој много благодарим. боља него наше госпођице . Хтео је пошто—пото да те види јер лудо воли твог оца. јер. Турбине? Овде је. све се још може сјајно свршити — рече гроф одједном. Кад прочита писмо до краја. истина.. Одмах се види да си непрактичан човек.. Уосталом. сјајне зубе. ваљда. Али сам се уморио. не могу му сад дати . шта ће ти то? — рече Полозов кад је Данило изишао. изгледа. глупо писмо! — одговори гроф. а? — говорио је смешећи се и пратећи очима изразе на лицу Полозова. а сећао се још посете покојног грофа у вароши К. После тога разговора официри су прилично дуго ћутали. баш напротив. можда. бити врло драго. — Е па како је. и. Истина — ја се не заносим и гледам на ствари непристрасно — он је био исувише ватрен човек. Да си бар рекао. могу престићи своје капетане у гарди. сви они о оцу приповедају такве ствари да ме је стид слушати. кад већ воле. па се ни он није усуђивао да заподене разговор. она тебе стварно воли — одговори корнет.. гад ужасан. слуга се врати и саопшти спахиничину молбу да изволе преноћити у њеном дому. У наше време био би од њега. коме сам остао код карата нешто дужан. зашто да се не користимо кад се можемо бар једну ноћ сместити као људи? А њима ће. потуцали по чађавим избама! . добро. не треба ништа. Корнет. Није ми. то није лепо — примети корнет. и веома вредан човек. Једно јој не ваља — новаца тражи. сад већ озбиљно. треба рећи истину. — Наша госпођа. морам признати.. — Та шта. окренувши се к Полозову Е: село одмахнувши главом. — Да. у том писму! .. — Па имао си новаца код себе.. — Зар није свеједно? Овде смо само једну ноћ.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX Гроф лежећи отвори писма и поче их читати.. изволите ли ви бити син грофа Фјодора Иванича Турбина? — додаде Данило на своју руку. — Врло добро! Гадна. Погледај колико је ту осећања и памети. није ли свеједно.» XI Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 113 / 162 . па још ако ступимо негде у акцију. али сад овај поход. у кући или ма где. послаћу јој. добро је познавала његово господство. Уосталом. Разговор о истој ствари наставили су и код друге чаше чаја. да би ми се приближила. ћутећи је пио чај... смрдљива изба а. неку мало чистију собицу. — Тако .. — Зашто ниси купио рума? — у исто време питао је у трему корнет шапатом свога посилног. збиља. — То је био мој отац. рекли су да замолим. који је читао писмо. а њих бисмо узнемирили. Четврт сата касније.. — Увек ми је некако нелагодно због покојног татuце: увек нека скандалозна историја или неки дуг. — Једно ми је само непријатно: ако је та госпођа збиља познавала оца — настављао је гроф. изводио је каткад и не баш најлепше стварчице. је.

Лизо. брацо. наредила је да се на столић поред кревета стави боца с водом и свеће. дође да прекрије прозор. не звати! У ствари. — Којешта! Треба у свему бити практичан човек. она и није толико желела да их види. јер ће иначе ноћу дувати.« — Лизањка.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX Дознавши да је хусарски официр син грофа Фјодора Турбина. Лизочка! — рече Ана Фјодоровна. мамице.. уредила собицу за официре је сама мислила да треба.. — Ето видиш — рече гроф. веома силно желела нешто за своју кћерку. ал' ипак није оно што сам била ја у њеним годинама. Ана Фјодоровна се мало умирила. пошто вечера још није готова. Да видим. говорећи да су данашњи људи далеко одмакли од пређашњих. а највише због тога да што пре исприча штогод о официрима. Донела је чисто креветско рубље. легавши онако обучен с прашњавим чизмама. Леп стан је. није ово коса каква је моја била у њеним годинама. кажи: госпођа је молила да изволите к њој — рече она. и упути се у собу одређену за госте. или то што га је бацио у смет. Официри су на споредни улаз дошли у собу која им је била одређена. сестрина кућа је мала. како бих желела да ти . Четврт сата касније изиђе отуда у хусарској доламици и плавим панталонама. онај што ми је браца поклонио за имендан. Ето. са оним збуњеним и срећним изразом лица с каквим девојка први пут облачи балску хаљину. ти ћеш видети! А отац му беше лепота. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 114 / 162 . Ана Фјодоровна се устумара. не би ли било могуће добити сад мало вотке. — Ништа. Он не пропусти да исприча — истина. повлачећи ногама.. згодна девојчица. Лепушкаста Устјуша. Ето сад Лизањка. Mожда да у кћериној души проживи још једном оно што је проживела с покојником. ако има. Ујак је био одушевљен учтивошћу младог грофа и до неба је уздизао млади официрски нараштај. — Боље их је. смешећи се весело... мамице. Као да га сад гледам. што беше ђаволан! — Па јој сузе навреше на очи. Ти ћеш прећи у ујкину собу. није то ништа. како јој се чинило. узела чак и карте у руке. али. госпођа јој беше наредила да пита да ли господа желе чај.. или што га је грдио — старчић о том не даде никаквог објашњења. требало би да увече обучеш ону муслинску хаљиницу. страшно задовољни . Бар да га се нагледам. ала лети! — шапутала је сама за себе. Осим тога. изговарајући се завесом. па само примети суво: »Вама је. Куда ћеш с тим столом? Остави га ту — устрчала се Ана Фјодоровна — и донеси два кревета — један узми од управника — и узми онај чирак кристални с полице. и хереса. мало црвенећи — како је био друг покојног грофа.. У том официрима уђе старчић да се с њима упозна.. рођени моји! Гле голубића мога .. али их није распоређивала већ се наслонила на пуначки лакат и замислила се: »Ала лети време. Да ли је сматрао за доброчинство то што му покојник никад није вратио оних сто рубаља које му беше позајмио. што је главно. да видим. Гроф је према старчићу официру био веома учтив и захвалио му на гостопримству. пође у девојачку собу. — Да видим те данашње хусаре.. а на њено питање да ли им је по вољи мало чаја. повољно утицао на грофово расположење: он се. голубића . Једну ноћ. сестрице! Покојни гроф је збиља био прави хусар... — Mожда ће они сами пожелети да се упознају. нашали са Устјушом — тако да му Устјуша чак рече да је несташан — распита се да ли је њихова госпођица лепа.. сигурно.. Најзад је све било готово. па ће бити добро — додаде и. А ово ћемо одмах нечим прекрити. Лизо. нема шта. Они су. — Рекао би човек. на спремљен кревет — зар није боље овде него у оној изби с бубашвабама! — Боље је. одговори нека макар и чај донесе.. ви преноћите у салону. јуче је било. запалила је мирисави папирић у девојачкој соби и пренела свој кревет у ујакову собу. Отишао је у своју собу и тамо се закључао. шта ћете. милујући је по коси и уједно мислећи: »Не. — О. нити је могла желети онакве односе какве је она имала с његовим оцем — али је веома. звати? Боље да их не зовете — одврати Лиза. — А зар ћете их. а ви. па стави у њега једну калетовску свећу. брацо.. па скочи и. — Лизањка! Устјушка! Треба спремити твоју собу.... али да се човек обавезује домаћинима. — Ви ћете већ опростити што није раскошно. Ех. очигледно. села опет на своје место.. осећајући несавладив немир при помисли да ће се видети са официрима. намирисано резедом. Лиза је и поред мешања своје мајке.. Ана Фјодоровна се није слагала с тим — од грофа Фјодора Иванича није било бољега — и најзад се озбиљно наљути. уживао његову наклоност. брацо . и застрла постеље. Mомче! — викну. сестрице! Ја ћу лећи на под.. — Замоли да ти дају нешто да се прекрије овај прозор. очекивала. нешто презалогајити. бољи онај ко вам последњи угоди. И старчић коњички официр је био нешто узбуђен грофовим доласком.« И она је збиља желела нешто за своју кћерку. није оно . грофе (умало није рекао: ваша светлости — толико се већ одучио од опхођења с важним лицима). изиђе из собе. Лизочка. и рече чак да га је покојник више пута почаствовао својим доброчинствима. али на удају за грофа није могла рачунати. Ах. огрнута госпођиним шалом. али не. Данило! Трчи брже. колико се бојала неке узбудљиве среће која ју је.. — Mора бити врло леп ако на оца личи. брзим корацима.

Све што он мисли и говори мора бити паметно и истинито. Тај лепи гроф-хусар изгледаше јој као неко сасвим ново. брацо. запаливши своју јаку цигару од које се Лиза једва уздржавала да не кашље. а при крају. XII Лиза поцрвене. све што ради — часно. да су сви. Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 115 / 162 . није нико обраћао пажњу. што ви то. Требало је наредити да се спреми вечера — поче Ана Фјодоровна. кад ови уђоше у собу. На корнета. и у старо време добрих људи. код треће чаше чаја. изненадила и задивила. навике. богзна зашто. — Како то да не! А шта оно пијете с чајем? — Оно је рум. — Право рећи. дакле. читава његова спољашност мора бити дивна. који је осећала на себи. што њему беше врло пријатно. пошто се њене несмеле очи једном некако сретоше с његовима и он не обори поглед него је и даље гледаше некако исувише мирно и смејшкајући се помало. слатким или сеоском мармеладом. час налазећи да необично личи на оца. поче да разговара с њиме. слушајући сестру како разговара с грофом. и у почетку уметао своје приче у паузе бескрајних прича Ане Фјодоровне. Гроф је после чаја. неће одбити и да ће их он сигурно довести. сестрице! Нисам га ни имао. али гроф то није опажао и био је и даље исто миран. час нудећи га чајем. и убрзо закључи да не само на њему нема ничег нарочитог. људи су сада постали паметнији. напротив. али гроф Фјодор Иванич је тако играо екосез и био тако љубазан. — Само. чекао је као запета пушка могућност да исприповеда коју од својих коњичких успомена. Његове прилично обичне приче и запињања у разговору умиривали су је мало-по-мало. Осим тога беше се јако узрујала: чинило јој се да је чека нешто ненадано чудно. Његова нарав. Mолим вас. он се није забављао ни с ким осим са мном. која га беше. колико је пристојност допуштала. Једном су се само чудили и дивили његови слушаоци: у свом разговору он је често употребљавао речи које у његовом друштву не беху зазорне. због његовог скромног изгледа. А како би било. црн облак. она се не би зачудила. него да се он и не разликује ничим од оних које дотле беше видела. и. Лиза је. — Хајдемо — рече Полозову. као да се сва занела доливањем чајника. XIII 96 97 Они ће се истрошити да нас угосте (франц. да га се није требало плашити — има само нокте чисте и дуге. као да јој се наднео над душу неки низак. и оборених очију. није видела оне отмености у свему. — Ils fегоnt dеs fгаis роur nоus гесеvоir. и била би чврсто убеђена да то тако и треба и мора да буде.96 — Којешта! Они ће бити срећни— А ја сам се већ и распитивао: имају лепушкасту кћерку. обуче шињел и узе кутију са цигарама. а кувару нареди да спреми шницле. како је очекивала. ћутећи. Хајдемо — рече гроф на француском. душо. Ана Фјодоровна. брацо. Она није чула од њега. је ли вам остало штогод? — Не. јер је он. Неће се. већ и купатило са жалфијом и мирисом. а Лиза црвенела до ушију. како ћемо с хересом? Брацо. да он јамчи да гроф онако добар. господо (франц. — Ето сад. не скидајући очију с грофовог лица. ваљда. али су овде изгледале прилично смеле. Ана Фјодоровна пође. био веома разговоран. да обуче хаљину гро—гро и нову капицу. није их додавала гостима у руку. не само закуску и херес. закуска и херес. пажљиво разгледао Лизу и потанко анализирао њену лепоту. само зато да им да да осете да и он зна француски и да је разумео оно што су официри говорили. — Је vоus еn рriе. наливала чаше. уреди! Лиза отрча у оставу да донесе печурке и свежи маслац. Штавише. читав разговор преузео он сам. Ујак. час хвалећи своју кћерку. Гроф пристаде чим му коњички официр саопшти сестрину жељу. Ана Фјодоровна. што је нејасно очекивала да ће их он испољавати. боље да не идемо — одговори корнет.« У том стиже вест да је тражена вотка. свеједно је — рум. Она у то није сумњала. не би му замерила. не дошавши још себи од узбуђења. увредити? Коњички официр изјави. »Mожда то није онај. него овај!« — мислила је она. она осети да је према њему расположена чак донекле непријатељски. бојала се да погледа у официре. да их позовемо овамо? Ви знате све.. може се рећи. Било је. љубазан. поздрави се и. журно скочи. говор — све то мора бити тако необично како она још никад у животу није сретала.). а Лиза беше толико заузета да не стиже ни да скине са себе ружичастv платнену хаљину са широким рукавима. — Лизо. од чега се Ана Фјодоровна мало побојавала. пошто се са извесном унутрашњом тугом растаде од своје илузије. видело се. него их је стављала пред њих. иначе није чак ни нарочито леп. и само је још узнемираваше поглед ћутљивог корнета. — Зар није свеједно? Дајте то. били луди за њим. зачешља косу.. И кад би он захтевао. Лиза се одједном умири. урадисте! Увек наопако. дивно биће. напрегнуто слушала грофов разговор. прост и љубазан. mеssiеuгs97 — рече коњички официр.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX Истина. њој несхватљиво. само. веома паметне ствари.).

онда по копјејку у асигнацијама! Кад је већ за драге госте: па нека они мене старицу и надиграју — рече Ана Фјодоровна. играте ли ви карте? Ето. и то много. три врсте слатка и крупних слатких јабука. који је играо лукаво и био у добитку. али га она није поправљала. — Надмудрите само једном ујку. како год наредите. уплашено гледајући у кћерку. ви ћете овако много изгубити! Неће остати ни за Пимочкину хаљину — додаде у шали. особито на грофове беле руке. — Ја и Ана Фјодоровна играмо по пола копјејке . ви можда нећете хтети да играте на ситно? — упита ујак. грофе? Желите ли и ви? Официри пристадоше на све што желе љубазни домаћини. није разумела ништа и дуго није могла да схвати. брацо. ви бисте могли госте занимати. кад је Ана Фјодоровна с кецом и краљем бланк рекла мизер. драги гости? — настави пошто јој на прво питање одговорише да неће. па стаде иза мајке. није објаснио да је изгубила тридесет две рубље и по у асигнацијама и да их безусловно мора исплатити. да саставите партију за неку игру. забележи на братовљев захтев некакав број. Тек. па потпуно мирно и просто уради оно што је корнет цело Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 116 / 162 . Корнет је све чешће и чешће гурао грофа ногом. сад већ нико и не рачуна у асигнацијама — прихвати ујак. хазардерски надмећући остале у лицитирању. рекло би се. којих још беше остало. — Добро. беху чистије него оне из којих је врачала Ана Фјодоровна. — Не знам зашто. грофе. код које се беше под старост развила мала страст за картањем.. ма колико да се згражавала услед свог великог губитка. негованим ноктима. мада су биле веfi два месеца у употреби. — Бар да ми ти мало помогнеш. мамице. Ана Фјодоровна. Ујак је чак тврдио да је он то и пре знао. навикнут на велику игру. па да видите како ће да настрада. оставши без три штиха. срачунавајући у себи мајчине губитке. Најзад се партија заврши. — Хоћете ли да вас научим како се игра с таблицом — рече гроф — и са мизерима? То је врло весело. Лиза донесе још мармеладе. Лиза донесе из собе своје старе карте из којих је врачала хоће ли Ани Фјодоровној брзо спласнути оток од зуба. — Само. Нови. којима он тако вешто сигурно и лепо баца карте и узима штихове. Лизочка! — рече Ана Фјодоровна. Доста су се насмејали усред игре. испи сама две чаше. хоће ли данас доћи сусетка у госте. него се одмах по завршетку игре диже и приђе прозору поред кога је Лиза спремала закуску и из теглице сипала на тањир печурке за вечеру. на њен ужас. »То чини у асигнацијама девет рубаља?« — питала је неколико пута Ана Фјодоровна и није схватала огромност свог губитка све док јој браца. — Знате. намештајући се згодније у наслоњачи и поправљајући огртач. — Хајде онда да играмо сви. ружичастим. припише себи који поен и да се претвара као да се забуњује у рачуну и да не уме да сабира. Старица нареди да се послужи пенушаво пиће. само је већ мало заборавио. смешкајући се и климајући главом у знак одобравања. да се бојажљиво смешка и да журно уверава како још није сасвим навикла на нов начин. тако се може лако изгубити десетак рубаља у сребру — рече корнет. попе се до седам. и каткада погледајући на официре. — Па и ви играте преферанс — одговори коњички официр. Она чак поче да се збуњује.. беше већ све прегорела. само ја не умем да рачунам на асигнације — рече гроф. — А зар ми не играмо у асигнације? — упита Ана Фјодоровна. петроградски начин свима се веома допао. грешећи душу. Гроф је записивао стари чине губитке. она нас све туче. да би извукла мајку из смешног положаја. кад би био на путу. — Да. Ана Фјодоровна. играо опрезно. — Али не знам ни ја играти на овај начин — одврати Лиза. с финим. па се потпуно збуни и ушепртљи. тако да се осетила присиљена. да тврди како ће сада разумети и како је и за њу све јасно. мамице: поправићете се ви још — рече Лиза. зајапури се и. па остала са шест штихова. гледајући редом све присутне. гледајући Лизу и желећи да с њом ступи у разговор. хоће ли се ујак вратити још данас вароши. — Чиме да вас забавим. па опет паде. пратећи игру.. биће ми веома пријатно — одговори гроф.. Па ипак. Гроф чак и не срачуна свој добитак. тим пре што је гроф. шта су то управо асигнације? — Да. веома добро пратио и никако није схватао зашто га корнет гура ногом испод стола и зашто прави грубе грешке у игри. — Грофе. — Ја не знам како ово . — Како је то? То јест. припремљених у нарочитој туршији. на њен рачун се писало. — Али. међутим. »А можда ћу однети ја њима рубљу« — помисли Ана Фјодоровна. Хоћете ли. смешећи се. и да је то исто што се некада звало бостон. Те карте. — Али. итд. Чак јој је био извирио један прaмен седе косе испод капице.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX После чаја старица позва госте у другу собу и наново седе на своје место. да ви можда не желите да се одморите? — упита. Mа како да се Ана Фјодоровна старала да. Њој је сигурно изгледало као да jе изгубила милионе и сасвим пропала. — Не мари. на крају обрачуна се испостави да је изгубила девет стотина и двадесет поена.

— Какво ли то мора бити уживање — рече он замишљено. не! Та од овога се нећу опоравити док сам жива. на једном месту посребрена од месечине. назирала кроз алеје. топлог поветарца мајске ноћи. Полозова ухвати некакав страх да га Ана Фјодрровна не изгрди ако с њом почне да разговара. по одласку грофову. и шетам с Пимочком.. — Тридесет две рубље. Он је ћутке лагано остави и придружи се грофу и Лизи. Ах. измислили још неке таблице и мизере! Ја то не знам. намештајући се. гледаше да ногом дирне њену ножицу. особито кад се месец још више уздигне. клатећи се. чија се површина. Ухватила га нека чудновата болест.. У мирисном џбуну јоргована. Њихова светлост би каткад затреперела од свежег.» Лиза чак изгуби у његовим очима готово сву чар: тако му се лака учини победа над њом. У соби. несаница. кад им приђе корнет. — Али. на столу спремљеном за вечеру. зар не шетате? — Не. додира ноге. видети с њом код прозора. — Како је ипак непријатно што смо вам дигли толики новац — рече Полозов. — И даћу вам све. а сад. Претпрошле Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 117 / 162 . славуја нема код вас? — упита гроф. који су га с времена на време прекривали. весела. око седам сати. — Како је дивно време — рече гроф. Непрекидно крекетање жаба допирало је с језерца. губећи већ злаћану боју. па гледаше час у врт час у Лизу. — А ноћу. који су разговарали крај отвореног прозора. да боље седне на прозор. а прозор низак. прозорчић низак. Рече: »Да. — Али. већ досадило! — додаде затим. па му месечина удара право у собу. која некако не осећаше више ни најмање нелагодности у разговору с грофом — ујутру. под самим прозором. сестрице! . ка тако. — Јест. »Тек све само о времену причају« — помисли Лиза. мислим. — Како је красан изглед! — настави корнет. усред влажног цвећа. Отворен прозор. Увеза теглу из које је вадила печурке и баш хтеде отићи од прозора. ако хоћу. рече нешто само да се не би приметила њена збуњеност. — Пријатно је живети на селу! — рече гроф. само прошле године ловци ухватише једнога. изгледа. по месечини. дивно је шетати ноћу по месечини. — Ви. веома незадовољан што је дошао Полозов и засметао му да дозна коначне услове састанка. тамо ћу лепо седети док не заспим. док ју је посматрао. Његова соба је ова што гледа право у врт. стављајући опет монокл и. и донесе отуда девет рубаља у асигнацијама. прилазећи Лизи и седајући на ниски прозор. само други пут ме више нећете ухватити. један беше баш почео дивно да пева. он не може да спава. тобоже нехотичног. који услед добитка беше весело расположен. какво узнемиравање! Напротив. сигурно.. помаљао се над врховима високих липа и све више и више осветљавао беле. ваша соба? — Није. — А зашто ви то мислите? Увек исто јело или хаљина досаде. мамином питомицом. Паре овамо. тобоже. Из ујкине собе се види цело језерце. чини ми се. Ето. тридесет две и по — наглашавао је коњички официр. или ћу искочити у башту да се прошетам мало још пре спавања. — Па то је. али сасвим другачије него соба. по својој чудноватој навици да говори мало непријатне ствари људима који му се много свиђају. гледајући тамне алеје — провести овакву ноћ у башти заједно са створењем које волиш. — И како ми је само вешто наговестила да се могу. много шетате? — Јест — одговори Лиза. беше такође осветљен. — Да сам знао да ћу вас узнемирити . Mоју собу смо за вас наместили. фине облачиће. па дође начелник са звонцем и уплаши га. колико чини свега у асигнацијама? — питала је старица. тек да нешто каже. искрено наљути. у своју собу.« Би јој некако непријатно. која ју је држала у веселом расположењу. идем домаћим пословима. данас ћу га гледати. које се покаткад лагано њихало.. Тек на енергично наваљивање старчића она исплати све. боже мој! Никада нећу себи опростити то узнемиравање — рече гроф и у знак искрености осећања збаци монокл са ока. И она. поскакивале су и лепршале некакве птичице. ја само данас ту спавам. који је гледао у врт. Чим буде тако пун месец. »Каква дивна девојка — помисли гроф. али лепа башта не досади никада ако човек воли да шета.. Скоро пун месец. И Ана Фјодоровна пође. — Зар? . — Чудновато — примети гроф. — Само. Корнет се за то време налазио у веома незгодном положају. Ана Фјодоровна се.. Претпрошле године шетала сам с ујаком сваке ноћи кад је била месечина. — Овамо паре.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX вече хтео а није могао: ступи с њом у разговор о времену. стајале су две лојане свеће. — Дивне ли ноћи! — рече он. Лиза се мало збуни од ових речи и од поновног. пре него што је промислила. а особито Лизину. прошле недеље. — То просто није лепо. ставивши монокл. увек их је било. А како оно беше. вама је. — Напротив. ето. мени је врло мило: ујакова соба је тако дивна. и њој се прохте да види какав је то човек.

— Куда ћеш? — упита кад гроф стави фурашку на главу и приђе вратима. Треба практично гледати на живот. гледајући јој право у очи и упутивши јој овлаш свој пријатни осмех. »3нам ја — размишљао је. да простре своју клобучину. официри се опростише и пођоше у своју собу. Гроф се громогласно насмеја. руковао се и с њоме. већ да неће имати снаге чак ни да се не сложи с њим — толико беше навикао да се потчињава утицају који му је из дана у дан постајао све тежи и све неправичнији. »Чудновато!« — помисли корнет. свуче се и. простом женом. ко зна зашто. Гроф се рукова са ујаком. које су му наваљивале у главу. Ана Фјодоровна је дозва к себи и узе да је милује. пониче и насмеши се лагано у страну. по навици. и. кад она. — Смешна госпођа! Како се само увредила! И опет прште у тако весео смех. није саопштавао свом пријатељу ове жеље. помаљало се у чудниiи облицима свуд по соби. Ана Фјодоровна се беше у то време такође повукла у своју собу. то је сигурна. пуковничке еполете. паметном. — Идем у шталу: видећу је ли све у реду. хвалећи јела и показујући одличан апетит. — Ја сам се нарочито старао да изгубим. за које је гроф успео да растера оно мало лоше расположење домаћичино. погледа на комоду. дивно створење.. Одавно већ није старица за један дан доживела толико снажних утисака. како те није стид? — рече Полозов кад се официри вратише у своју собу. осећајући да је после ове вечери више но икад незадовољан грофовим утицајем и да је спреман да му се успротиви. лећи ћу ја и овако. Ипак. Збиља. — Још ми се некако не спава — понови Полозов. све те почасти и слава војничка! — мислио је. с милом. — Што се не свлачиш? — упита грофа. »Леп је. гледајући у прозор прекривен шалом. — Права је срећа живети у тихом кутићу. да чак Јохан. скочи на клупу поред пећи. Збиља. пошто је по обичају прекрстила и нежно пољубила брата. уз слабу светлост кандила. кроз који су се прокрадали бледи месечеви зраци. — Шта вам то прича та причалица? — упита ујак. на сто. Час јој се чинило сувише топло под перином. Mачка меко паде на под и. — Је ли по вољи да се заложите? После вечере. али још никако није могла да заспи. Гаси свећу. — Не. — Којешта! Како си још млад! Шта би ти хтео да ја изгубим? А зашто да изгубим? Губио сам и ја кад нисам умео да играм. син породичног пријатеља! . честито створење: Mина теби треба. па се рукова чак и с Лизом. Па се опет у њеној глави стадоше чудновато Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 118 / 162 . »То ми мачка смета« — помисли — и отера је. прилазећи им. Њена омиљена мачка се лагано увуче у собу. Полозов заћута. не љубећи јој руку. која му се чинила необично чисто. ако гроф мисли о Лизи онако како је он претпостављао. који јој беше припремљен на сточићу поред кревета. Ха-ха-ха! — смејао се гроф и даље. Свукао се и легао у меку и чисту постељу која је била за њега спремљена. али се предомисли: осећао је да не само неће моћи да се препире с њиме. угаси свећу и упали кандило. лагано машући маљастим репом. упитаћу га како му се свидела. веома леп — помисли она — само је и сувише обузет самим собом.. леже у постељу. старајући се да растера ружно љубоморне и непријатељске мисли о свом бившем пријатељу. или на белу обешену хаљину. Mени је било искрено жао — рече корнет. истинска срећа!« Али он.« XIV — Ама. мада је био уверен да и гроф о њој мисли. Тај по глед наново збуни девојку. на велико чуђење Ане Фјодоровне. иначе човек испадне будала. како те није стид? Та старица се сасвим наједила. гурао сам те испод стола. те се није могла мирно ни помолити Богу: никако јој из главе није избијала сетно жива успомена на покојног грофа и млади кицош који ју је данас тако немилосрдно надиграо. пошто испи пола чаше кваса. — Још ми се некако не спава. кћерку и питомицу. ето. чак није ни споменуо сеоску девојку. изгледа. да среди њене збркане мисли. И настави да хода горе-доле. који је шетао по соби. »Све је то којешта. Хусарево лице јој се привиђало чим затвори очи. која спава на поду у соби. ако хоћеш. бато. хтео је да насамо размисли о Лизи. слушајући је како преде. Али ти ниси у стању да разумеш оно просто. који стајаше пред њим.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX године смо ја и ујка толико пута седели у покривеној алеји и слушали по два сата. — Ето ти на. а у том дође служавка. али угаси свећу и окрете се на другу страну. обраћајући се у себи Турбину — какве се мисли сад мотају по твојој очешљаној глави! Видео сам како ти се свидела. Десет рубаља су. осим тога. није лепо. отворених очију. Она је пробуди и нареди јој да престане да хрче. час јој беше несносно куцање сата на столићу и служавкино хркање кроз нос. збиља. добро дошле.« И Полозов се окрете према њему. Најзад и служавка захрка: али сан још увек не долажаше Ани Фјодоровној.

сад некако није онако.« Одједном се зачуше у ходнику кораци нечијих босих ногу. она могла љубити не реметећи њихове лепоте — идеал који није никад био уобличен да се могао слити с каквом грубом стварношћу. и она тако и заспа с влажним очима. клечећи на коленима: »Шта желиш да урадим: убићу се одмах. седећи поред прозора. росној трави све дубље у парк. краве музаре и јунице — сва та. богзна зашто. застирући звезде. Та рука је јаче стезала њену. широке љубави. диже завесу на прозору. у којој је она и одрасла пуна љубави за друге и окружена љубављу других. а сада је она већ исувише дуго живела у тужној срећи да у себи осећа присуство тога нечега и да. али љубазни ујак. влажне земље и расцветалог јоргована. некоме. ћутећи. Требало се сакрити. скочи и. онда је. сав обасјан месечином. оронули. огрнута само марамом. Напротив. таласастим облацима који су јурили ка месецу. он јој се није свиђао. људи су други. која је толико пута увек једнако умирала и наново се будила. Ко зна да није она и боља и јача? И да није она једина права и једина могућа? «Господе боже — мислила је она — је ли могуће да сам узалуд изгубила срећу и младост. »Ако месец закачи онај горњи бели облак онда је истина« — помисли она. Она се прену. Дај боже да до гроба ужива у тој шкртој срећи. учинили су да је сва она снага љубави. стока ли сам неспретна. ружан и некако ћутљив. весео што је добио на картама.. Она га је и нехотице заборављала и са огорчењем и срџбом изазивала у мислима грофов лик. и Лиза. добрим сузама што теше. сиромашак. магарчина. што сам будала! — понављао је несвесно. да већ никада неће бити? Зар то може бити истина?« — И она је гледала у високо i које се светлело око месеца. благ поветарац залелуја кроз лишће и донесе до прозора росни мирис лишћа. која жуди да буде задовољена. али он је. И с новим уживањем обнови јој се цела душа у тајанственом стапању с природом. Одједном. побеже из собе. коју је осећала и која беше постала део њене душе. утрча у собу и готово се сруши у мајчин кревет . сва бледа и уздрхтала. угаси свећу. »Не. Њена омиљена молитва јој некако сама навре у душу. И седела је још дуго. о преферансу. била у њеном срцу цела и недирнута.. Онај би за мене у ватру скочио. Навуче белу блузу. уверавајући сама себе да није препознала грофа који је стајао под прозором. о старом и младом грофу. ето. Додир нечије руке је пробуди. који се звучно орио по језеру. иако су опет неколико пута облаци прекривали месец и све наново тамнело. да би могла непромишљено обасути некога свим оним што се тамо налазило. отварајући каткада тајанствени пехар срца. ужива гледајући његова богатства. а очи јој се напунише сузама чисте.. своја пуначка. а затим своју кћер у загрљају младог грофа. Сеоска госпођица отвори очи. Неко мучно и слатко осећање туге притисну јој груди. сив прамен пређе преко доње половине светлог круга. које је сада већ све блистало у сребрном сјају. речима пробудим. како би се могло помислити. »Не. која се тако мирно и светло пред њом ширила. сигурно. он са осећањем ухваћеног лопова наже главом без обзира да бежи по мокрој. Опростивши се с матером. Њен идеал био је тако диван! То је био идеал који би усред ове ноћи. кућне слуге и сељаци који су обожавали госпођицу.. — Уплашио сам је.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX мешати мисли о кћери. покривено белим. дугу плетеницу.. И шта ју је навело на те мисли? Не никаква изненадна љубав према грофу. и одсуство људи који би могли привући њену пажњу. рецимо. А овај. па седе подвивши ноге на столицу и упре замишљен поглед на језеро. осећала на њима нечије пољупце. ако желиш?« И убио би се да сам хтела. Али тај додир беше лак и пријатан. и да Е неће бити . све оно што јој је давало тако лак и пријатан душевни мир — све то јој се учинило одједном да није оно право. уви марамом своју густу. непотребно. Чувши девојчин узвик и искашљаваље иза тарабе. да каже. и ниси знала шта је то живот. ако ноћас запева славуј. значи. XV То заиста беше гроф. Као да јој је неко рекао: «Будалице будалице двадесет година си радила све којешта служила. Првобитна усамљеност. викну. и светлост која обасјаваше траву. Устјушка опет поче да хрче »Не. чекајући некога. много јаче што ли јој се икада пре догађало да мисли. којим је стражар одговарао на тај узвик. Корнет би јој се пре могао свидети. Mагличаст. све што мислим бесмислица и не треба очајавати« — помисли затим. нема да се мало поудвара. иако се опет беше све осветлело и оживело. Час је видела саму себе како игра валс са старим грофом. то није истина — тешила се она — али. Као онај. Она беше већ скоро заспала тако. Он се Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 119 / 162 . коју је провиђење једнаку улило у душу свих нас. Она се налакти на обе руке. бела рамена. Требало је да је нежније. спава. она се сети стварности. »Ух. непомичног парка јаче. А имао би и за шта. све иста природа. И као да одговара мрачној сенци која беше застрла природу. све јој је то изгледало досадно. кад је пробуди славуј ситним трилером. вукући штап по песковитој путањи. шта је срећа!« Она је то мислила сада понирући погледом у дубину светлог. врхове липа и језеро поче полагано да слаби: црне сенке дрвећа се истицаху слабије. није то оно право« — говорила је сама себи. Она прекрсти руке на наслон од прозора и спусти на њих главу. Лиза пође сама у бившу ујакову собу. Ах.. Сви њени обични послови и интереси појавише се одједном пред њом у потпуно другој светлости: стара ћудљива мајка и љубав према њој.« Застаде и ослушну: стражар је прошао кроз враташца и ушао у парк. усред ове природе.

— Али шта је у питању? Где си био? Гроф исприча све како је било. слушај. Официри се нису ни видели с домаћинима. Жабе хитро. изиђе из парка. и збиља наљутила . љута због његовог оклевања. али. али одмах затим. стазицом покривене липове алеје. Она се. Па ваљда си чуо. — Не. ви сте — подлац! — викну Полозов и скочи с постеље. Али. не знам. Понека искривљена грана. љупка. који у себи већ беше прегорео измаклу авантурицу. тек изгледало је тако. најзад. који је тако дуго и снажно на њега деловао. седе на кревет свога друга. Одмах се окренуо у постељи. време је да се спава. Шта би он дао да само може сада почети све из почетка: сад више не би тако глупо поступао . он чучну и стаде да се сећа свега што је радио: како је прескочио тарабу. Викнула је и побегла с прозора. Mеђу собом такође нису разговарали. »Баш сам будала! Требало је просто да је зграбим око струка и пољубим. — Сам сам покварио: требало је одлучније. Лишће је каткад шапутало. — Али она је то рекла тек онако.. и уз шкрипу врата. час опет да је немогућно да се она тако лако одлучила на састанак. прилазио прозору и опет се склањао: како му се час чинило да га она сигурно чека.. па одлучним корацима љутита човека пође насумце напред. дакле. — Али како? Када? Не може бити! — Па ето. — Дакле. одлучно пришао и видео је јасно како седи. нагло побегао натраг. или хајде да ти баш испричам. — Викнула. нити се с њима опростили. она ми је рекла да ће ноћас седети крај прозора и да се кроз прозор може ући. Стражар се наново накашља. — Шта кажеш? — викну Полозов и скочи с кревета. видиш. просто красота. мислећи да се она као стидљива провинцијалка само претвара да спава. скочише испред његових ногу и бућнуше у воду. заједно с провинцијском госпођицом. Ја сам поступио као права будала! — додаде. — Јест.. И гроф. бледе зраке кроз густо липово лишће и шарала светлим круговима стазицу по којој је где-где из иловаче пробијала трава или сува гранчица. Mожда збиља и није хтела тако одмах. бунцаш ли? — мирно одврати гроф. презриво се смешкајући самом себи. »А дивна девојка! Тако свежа. како је. најчудноватијим ситуацијама. — Грофе Турбине! — рече он испрекидано. блесава!» Уз то није више могао ни да спава. XVI Сутрадан је ескадрон кренуо. У кући беху погашене светлости и замрли сви звуци: само је славуј својим прижељкивањем. пришао одлучно њој и додирнуо јој руку. Скупи ноге. Корнет још није спавао. ћутљиви и светли простор. мада су му ноге биле мокре. И ту и њему ова ноћ донесе своје умирујуће дарове неке оспокојавајуће туге и жудње за љубављу. тражио њен прозор и видео најзад белу сенку. — Ти не спаваш? — упита гроф. беше осветљена са стране. — Е то. остаде да лежи десетак минута. кад се поново окрену. Као да сам незадовољан и собом и другима и читавим животом. корнете Полозове? — Грофе Турбине.Лев Николаевич Толстой назив оригинала: XXXXX спусти према језеру. удишући мирисну свежину парка.. и побегла — рече корнет.. А догодила се чудновата ствар. чинило се. боље да не причам . како је неколико пута. а ја сам тако све покварио . Гроф се страшно једио. А девојчица је дивна. »Боже. Богзна шта се догађало у његовој души. — Шта је. весело се смешкајући. лицем ка грофу. он замисли себе у овом парку. гледајући то. је ли тек онако или не. Корнет се опет окрену леђима ка вратима и. — Шта ти је. — Mожеш ли ти замислити да ми је ова госпођица заказала rеndеz-vоus. ћутећи. у најразноврснијим. као да је обрасла белом маховином.. док сте ви срачунавали преферанс. сребрнасто се преливајући. али тако је рекла. с нелагодним осмехом одговарајући на грофов осмех. — Да ти испричам шта је било? — Хајд? — Не. Ту. ослушкујући и најмањи шушањ. испуњавао сав тај бескрајни. не говорећи само ништа о својим неодлучним корацима које је у почетку поновио неколико пута. нагнавши га да се стресе. Ето шта ти је практичан човек! Док сте ви тамо са старицом рачунали.. Прозор госпођичине собе се залупи и изнутра се навуче реза.« Ту се његове мисли збркаше. лицу му је имало израз патње и одлучности.. можда.« И с тим кајањем се гроф врати у собу. и тек пошто је самог себе оштро укорео због кукавичлука. она је чак и пред тобом рекла да ће ноћас седети крај прозора и гледати језеро. — Жао ми је нечега. ја сам и ту стварчицу уредио. Mесечина је бацала праве. Решено је било да се туку кад се први пут улогоре Лав Николајевич Толстој СЕВАСТОПОЉСКЕ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ страна 120 / 162 . а затим улогу госпођице преузе његова драга Mина. Стока сам ја. каква ноћ! Каква дивна ноћ! — мислио је гроф. ни сам не знајући зашто.

Десно и лево. али на оној страни којом је био окренут према мени џепа на бундици није било. два корака од нас. сваки звук се чуо нарочито јасно — и далеко напред. мирно су крстариле светлом њивом с које је посечен кукуруз. Одред пешака. године ИЗ КАВКАСКИХ УСПОMЕНА РАЖАЛОВАНИ Били смо на радовима. доброћудно се осмехујући још под утиском свога јахања. а нарочито пред вече. најбољи играчи су били на окупу. и поручник О. потпоручник Д. па је опет застајао. успео је да тако уреди ствар да не само што се нису тукли. пуцкетале ватре и с треском падало посечено дрвеће. да погледају руски логор. Али већ је било касно. Али одлучивши. тихо и свеже. Због свих тих удобности артиљеријски официри.. неправилан нос између упалих образа истицао је нездраву. наши другови. сунце се спуштало за стрми планински огранак лево и бацало ружичасте зраке на шаторе посејане по планини. како га је Ш. 11. Рекло би се да му је тридесетак година.. сиве. дебелог капетана II класе Ш. Посао се већ завршавао стаза је била прокрчена и сваког дана смо очекивали наређење из штаба да се повучемо у тврђаву. Дебео. Али капетан Шулц. Око мршавог. на црној изгаженој земљи белели су се шатори. који су нас гледали из својих шатора. дахћући и доброћудно се осмехујући. па сам. меким. кад он неодлучно. и ми смо играли клиса. Бундица је била излизана. на сувом и високом месту. док су му се ноге вукле по земљи. — Mолим вас. скиде капу и поново је стави на главу. Плавичаст дим се као стуб дизао са свих страна у јасно. пренели смо на кркачама два пута. Крај њих је стајао нама непознат омањи човек кривих ногу. све се видело у чистом. непомично стајали на земљаном насипу. пепељасте боје. Наш дивизион батеријских топова налазио се на стрмој падини планинског гребена који се завршавао брзом планинском речицом Mечиком. Гускантини. Вече је било дивно. Mало даље од шатора. крај саме батерије. добар друг и одличан јахач. играли смо клиса или попића. хладно небо. овде—онде појављивале групице коњаника горштака. драги мој? — рече му Ш. кога су сви у пуку волели и кога гроф беше узео за секунданта. — А. да више не треба да остане незапажен. неприродну мршавост. ретком ваздуху. не узнемиравајте се — рекох му кад је он поново. у кожуху без поставе и с кавкаском шубаром с које је висила дуга бела длака. посилни су нам изнели за сву шесторицу три чаше чаја без тањирића. изгубили смо једну за другом две игре и. Али сви ти изрази били су некако незавршени. Вече је било ведро. који су се враћали с појила. распоређен по брежуљку лево. уз бат ногу и фркање коња. завршивши игру. жилавог врата био је омотан зелени вунени шал. и мада Турбин и Полозов нису били у пријатељским односима као пре. округле очи су некако поспано и у исти мах немирно вириле испод прљавог белог руба