You are on page 1of 197

Starac Kleopa

PUT NEBA

Život i podvizi ~ Pouke i razgovori


Među nama je do skora živeo čovek koji je za pravilo spasenja izabrao strogu i ljubveobilnu podvižničku
mudrost drevnih Otaca, zato nam je tako blizak i zato njegove pouke sa radošću primamo.
Sa korica knjige.

Sadržaj

Arhimandrit Joanikije Balan

ŽIVOT I PODVIZI ARHIMANDRITA KLEOPA ILIJE

RODITELjSKI DOM

ŽIVOT I PODVIZI

Igumanov zamenik

Duhovnički saveti za monahe

DELA I POUČITELjNA SLOVA

DUHOVNE PORUKE BLAŽENIH STARACA ZAPISANE NA MAGNETOFONU

STARAC KLEOPA

PUT NEBA

PUT PODVIŽNIŠTVA

KAKO ĐAVO OBMANjUJE ČOVEKA

O SNOVIMA

OPŠIRNIJE O SNOVIMA

O SNOVIMA I VIĐENjIMA

TRI STEPENA GNEVA

O GORDOSTI I O SMIRENjU

O KROTOSTI, SMIRENjU I DUGOTRPLjENjU

O KROTOSTI
O SMIRENjU

O DUGOTRPLjENjU

ČETIRI ČOVEKOVA ISKUŠENjA U VREME SMRTI

STEPENICE DUHOVNOG USPONA ILI "VAZNESENjE NA NEBO"

LITURGIJSKI PUT ČOVEKA

O SVETOJ LITURGIJI I O SVETOM PRIČEŠĆU

ČETRNAEST PRAVILA ZA ODLAŽENjE U CRKVU

KAKO DA DUHOVNO PRAZNUJEMO

PUT KA ČOVEKU

O VREDNOSTI ČOVEČIJE DUŠE

Anđeli

Arhanđeli

Načela

Vlasti

Sile

Gospodstva

Prestoli

Heruvimi

Serafimi

ŠTO HOĆETE DA VAMA ČINE LjUDI, ČINITE TAKO I VI NjIMA

PROPOVED U NEDELjU XI PO DUHOVIMA

O dužnosti da opraštamo onima koji nam zgreše

BOŽIJI PRIZIV I ČOVEKOVO POSLUŠANjE

SAVETI, POUKE, BESEDE

SUMNjA U VERI
PROPOVED U NEDELjU VII PO DUHOVIMA

O čudesima Božijim i o čudesima Svetitelja

DUHOVNIČKI SAVETI

DUHOVNIČKI SAVETI

DODATAK

Ispunjeno proročanstvo starca Kleope o Srbima

Život i podvizi
ARHIMANDRITA KLEOPE ILIJE[1]

PREDGOVOR
Knjiga Život i podvizavanja Arhimandrita Kleope Ilije, koju je napisao arhimandrit Joanikije Balan, jeste
bogato i jasno predstavljanje života i delatnosti pravoslavnoga rumunskog monaha cenjenog u pravoslavnom
svetu. Knjigu koja je pred nama napisao je dobri poznavalac života Oca Kleope i mnogih života smirenih i
Svetih monaha. Ova knjiga jeste duhovna ikona delanja Duha Svetoga u životu jedne ličnosti koja se od
mladosti darovala Hristu. Blaga svetlost izblistava iz celokupnoga življenja i delanja Oca Kleope. Ta svetlost
daje smisao iskušenjima i pobedama, podvizima i radostima koje doživljava ovaj veliki iguman, postojani
duhovnik i misionar: Arhimandrit Kleopa Ilije.
Glavni cilj knjige jeste da pruži živo sećanje na očinsku svetlost i ljubav koju je otac Kleopa ostavio u dušama
učenika i poklonika, kao ispovednik Pravoslavlja u drugoj polovini XX veka.
Kao dva velika svetlosna stuba rumunskoga Pravoslavlja, otac Dimitrije Staniloaje i otac Kleopa Ilije nisu
nikada razdvajali teologiju od duhovnosti i ni istoriju rumunskoga naroda od vaseljenske pravoslavne vere.
S radošću blagosiljamo pojavljivanje ove knjige u izdavačkoj kući Trinitas, sa ubeđenjem da će ona pomoći
mnogima da osete živo, molitveno i ljubveno prisustvo Oca Kleope u životu naše Crkve.
Čestitamo autoru na revnosti i ljubavi sa kojima je napisao ovo "svedočenje" koje izvire iz učeničkoga
poslušništva.
Molimo Vaskrsloga Gospoda Hrista da čitaocima ove knjige podari radost da pojme i osete kako Duh Njegov
dela u onima koji ljube Njega i Njegovu Crkvu.
DANILO,
Mitropolit moldavski i bukovinski
O prazniku Vaznesenja Gospodnjeg Jaši, 11. aprila 1999.

UVOD
Sa odlaskom Gospodu našega oca, arhimandrita Kleope Ilijea 2. decembra 1998, svi se osećamo siročadima
i lišenima prisustva i saveta najvećega duhovnika Rumunske Pravoslavne Crkve u XX veku!
Njegov život i podvizavanja, njegova mudrost, smirenje i duhovno iskustvo, dobrim delom su ozarili ovaj vek i
izobilno se izlivaju i preko međe II milenijuma.
Kao duhovna deca Oca Kleope duže od 50 godina, osećamo se dužni da po svojoj slaboj moći sledimo
njegov život i, istovremeno, da napišemo njegova čudesna dela i podvizavanja, da bi ostalo naraštajima koji
dolaze, kako monaškim, tako i mirskim.
S blagoslovom Visokopreosvećenoga našeg Mitropolita Danila, moldavskog i bukovinskog, pripremio sam za
štampu, kako je dolikovalo, posebni tom sa delima i podvizima arhimandrita Kleope Ilije, od rođenja do smrti,
naslovljen Život i podvizi Arhimandrita Kleope Ilije.
Knjiga ima za cilj da pravilno i hronološki izloži život i čudesna dela oca Kleope, kako u porodici, tako i u
monaškom činu, u kojem se trudio preko 70 godina.
U prvom delu sam sažeto predstavio nekoliko glavnih momenata iz porodičnoga života Oca Kleope.
U drugom delu sam opširno izložio život i duhovne podvige njegove i njegove braće, istinske uzore živog
života u Hristu.
U trećem delu ovoga biografskog toma dodao sam posebno poglavlje sa duhovnim zrncima, koje sam tokom
godina sabrao, kako lično od Oca Kleope, tako i od njegovih učenika. Pojedina su istinski duhovni biseri,
ispunjeni mudrošću i blagodaću.
Blagodarimo ovim putem Visokopreosvećenom Mitropolitu našem Danilu, moldavskom i bukovinskom, koji je
odobrio izdavanje ove knjige, mnogo očekivane kod monaha, sveštenika, intelektualaca i vernika svih
uzrasta.
Neka bi Blagi Bog blagoslovio ovo duhovno delo, da bude na utehu i opštu korist svih koji ljube Njegove
zapovesti i za večni pokoj arhimandrita Kleope, oca našeg.

Arhimandrit Joanikije Balan


Praznik Blagovesti 25. marta 1999.

RODITELjSKI DOM

Blažene uspomene arhimandrit Kleopa Ilije, naš duhovni otac, rođen je u opštini Sulica, županija Botošanji,
10. aprila godine 1912.
Njegovi roditelji Aleksandru i Ana Ilije bili su živ primer hrišćanskog življenja, ljubeći Boga, Crkvu i decu.
Nikada ne izostajahu sa Svetih bogosluženja, davahu milostinju, moljahu se mnogo zajedno sa decom i
provođahu čist u Hristu život. Njihova kuća beše kao crkva, kao što pričaše i otac Kleopa: "Imali smo jednu
sobu svu u ikonama. Neku vrstu paraklisa. Tamo smo se molili. Čak i u ponoć smo ustajali i čitali molitve".
Među njima se nije čulo za psovke, pijanstvo, razvrat, parničenje zbog imetka i pobačaje, nego je
svakodnevni život proticao spokojno kao slatka izvorska voda, jer se tako nasleđivalo od pradedova i takva
beše hrišćanska tradicija u okolini.
Nisu se slučajno u ovom predelu po Božijem poretku rodili mnogi veliki ljudi, među kojima je ne malo
monaha, sveštenika, odabranih i prepodobnih jerarha, kao što je bio i Sv. Jovan Novi iz Njamca (1913-
1960), pa čak i jeroshimonah Pajsije Olaru, duhovnik oca Kleope. Nećemo pogrešiti ako među njih ubrojimo i
pomena dostojnoga duhovnog oca svih nas, arhimandrita oca Kleopu.
Njega je Bog izabrao od rođenja da bi duhovno poučavao i tešio kako monahe, sveštenike i jerarhe, tako i
mnoštvo vernika. Njegovo prepodobije beše zajednički duhovnik i poučitelj svih koji su mu tražili molitve i
želeli da slede za Hristom, i bio je Božiji blagoslov za celu našu zemlju.
Roditeljski dom u kojem je rođen arhimandrit Kleopa Ilije beše kao živa crkva, ali on nije zamenjivala seoski
hram, gde je služio tadašnji čuveni sveštenik George Kirijak. Jer su, kao što kazivaše sam Prepodobni, žitelji
sela Sulice slušali svoga sveštenika kao samoga Hrista i ništa nisu činili bez njegovoga saveta i blagoslova.
Zbog toga je svakodnevni život tekao prirodno, crkva beše puna vernika, a mnogobrojna deca sačinjavala su
ukras sela.
Takva behu rumunska sela u prvim decenijama XX veka! Zato je i porodicu njegovih roditelja Bog
blagoslovio sa desetoro dece, od kojih su dvoje umrli kao mali, a osmoro dece (četiri muškarca i četiri
devojke) je preživelo.

Roditelji

Otac
Prema predanju, preci njegovoga oca behu poznati odgajivači ovaca, poreklom iz opštine Salištea Sibiuluj,
koji su zbog verskih progona iz XVIII veka bili prinuđeni da napuste Erdelj i da se presele u Moldaviju,
nastanivši se u županiji Botošanji. Od starine se čuva spomen da su preko Karpatskih planina u Moldaviju
prešla tri rođena brata sa prezimenom Ilije. Jedan od njih se nastanio u županiji Botošanji, postavši
prapredak oca Kleope.
Drugi, takođe veliki odgajivač ovaca, nastanio se u opštini Pipirig - Njamc i imao je kao poslednjeg potomka
Grigorea Ilije, koji se nedavno preselio ka Gospodu.
Treći brat je postao pustinjak na Svetoj Gori, gde se i upokojio.
Aleksandru Ilije, otac oca Kleope, rođen je 1871. godine 12. septembra u opštini Sulica - Botošanji. On beše
visok čovek, ćutljiv i dobar domaćin. Godine 1902. stupio je u brak sa Anom Berčea iz susednoga sela
Drakšanj, a venčao ih je u seoskoj crkvi dostojni sveštenik George Kirijak, koji će kasnije krstiti i njihovo
desetoro dece.
Aleksandar se pre svega poljoprivredom, odgajanjem goveda i trgovinom marvom i ubrajan je među prve
seoske domaćine. Imali su 150 ovaca, više od 20 krupnih goveda i 30 hektara zemlje.
O svom ocu Aleksandru otac Kleopa je kazivao sledeće:
"Bog neka prosti moga oca. Bio je visok čovek, ćelav, s velikom belom bradom i vrlo pobožan. Svakoga
praznika je odlazio s decom u crkvu i pomagao je sirotinju. Njega niko nije video pripitog ili da psuje ili da
puši ili da čini drugo što slično.
Izjutra, na polasku u školu, majka nam kazivaše da štogod pojedemo ili stavimo u torbu. Ali otac govoraše:
"Ne! Ostavi ih, babo, neće umreti!" A kada bismo se vratili iz škole, uzimali smo Svetu naforu i zatim jeli.
Moja braća, osobito brat Mihaj, nisu jela ništa dok ne bi završili čitanje Psaltira.
Dok se ne bismo molili jedan sat, nije nam davao ništa da jedemo. Čak i kada nije bio post, kazivaše: "Ne
jede se sada. Kada dođeš iz škole, u podne. Nisi svinja da jedeš od jutra".
Nije bio pismen, ali je imao strah Božiji. Da se desi da (neko od dece, prim.izd) uveče zaspi a da se nije
pomolio? Ili da sedne za sto dok ne bi očitao "Oče naš"? Ili da nedeljom ne ode u crkvu? Ili da se čuje da je
psovao ili pušio ili štogod ukrao? Jer to od njega nikad nisi mogao da vidiš. Imao je kaiš o klinu, nazivaše ga
"Svetim Nikolom". Ako bi te u čemu uhvatio, Bože sačuvaj! On kazivaše: "Pogledajte "Svetoga Nikolu"!
Prihvati se molitve! Rodio sam te sa dva oka, pismen si, čitaj Psaltir i molitve iz knjige!"
Jednom, dolazeći iz škole, našao sam putem am. Uzeo sam ga radostan i odneo kući. Kada me je otac
video, upitao me je odakle sam ga ukrao. A ja sam mu rekao: "Našao sam ga i pomislio da nam može biti od
koristi". Ali moj otac mi je odlučno rekao: "Idi i odnesi ga natrag, jer ga nisi ti stavio tamo!" On je bio svetilnik
u domu. On je bio gospodar nad nama".
Aleksandru Ilije je predao svoju dušu u ruke Hristove 23. februara 1943, u 72. godini života.

Majka
Ana Ilije, majka oca Kleope, rodila se 10. oktobra 1876. od roditelja poljoprivrednika i dobrih hrišćana.
Godine 1902. stupa u brak sa Aleksandrom, s kojim rađa desetoro dece. Petoro od te dece - četiri dečaka i
jedna devojka - stupili su u monaški život.
Ana beše jednostavna žena, mala rastom, neuka, ali sa izuzetnim pamćenjem. Ona je često plakala, jer je
imala dar suza. Njen najveći bol bio je što su joj skoro sva deca umrla mlada. Jedini koji je poživeo do
duboke starosti bio je otac Kleopa. Tri sina i jedna kći su se upokojili u manastiru a ostali - u rodnom selu.
Ipak, Bog ju je ukrepio Svojom blagodaću, da bi mogla nositi svoj krst, koji joj beše određen odozgo.
Pošto je ostala udova 1943. godine, otac Kleopa ju je doveo u manastir, i zatim je zamonašena u Staroj
Agapiji 1947. godine sa imenom Agapija. Posle više od 20 godina, u jesen 1968. godine, 15. septembra,
shimonahinja Agapija Ilije seli se u večnost u uzrastu od 92 godine.

Deca porodice Aleksandru i Ana Ilije


Marija
Beše najstarija ćerka porodice Ilije. Ona je rođena 1903. godine. Budući najstarija među decom, ona je
negovala svoju mlađu braću, dajući im dobro vaspitanje. Udala se u rodnom selu i rodila ćerku. Mlada je
ostala udova. Posle malo vremena umrla joj je i ćerka.

Vasile
Rođen je 1905. godine, budući drugo dete u porodici. Zajedno sa druga dva mlađa brata, Georgeom i
Konstantinom (potonjim ocem Kleopom), napasao je ovce svojih roditelja u okolini obližnjega skita Kozančea.
Ovde je imao za učitelja čuvenoga jeroshimonaha Pajsija Olarua, koji beše pustinjak u šumama Kozančee.
Godine 1929. Vasile stupa u bratstvo skita Sihastrija -Njamc, pod rukovođenje velikog igumana Joanikija
Moroja. Nakon dve godine podvizavanja i poslušanja kod ovaca upokojio se leta 1931. godine.

George (Monah Gerasim)


Rođen je godine 1907. Beše vrlo krotak, pobožan i mudar, ali veoma strog prema sebi. Duhovno se
obrazovao u skitu Kozančea, budući u poslušanju kod jeroshimonaha Pajsija Olarua. Zatim je stupio u
bratstvo skita Sihastrije krajem 1927. godine i bio je zamonašen pod imenom Gerasim. Beše najveći
podvižnik među svom svojom braćom, posteći mnogo i moleći se neprestano. Znao je Psaltir naizust i
ponavljao ga svakodnevno, napasajući goveda skita.
Nakon šest godina monaškoga života predao je duh u ruke Gospodnje u jesen 1933. godine.

Profira
Rođena je 1910. godine i nije nikada bila u braku. Ona je nosila teret porodice, radeći u polju i starajući se o
ostaloj mlađoj braći.
Jednom dok je kopala u polju, osetivši da joj nije dobro, zamolila je svoga brata Konstantina (Kleopu) da čita
Psaltir. Dok je on čitao, Profira je predala svoj duh u ruke Gospodnje.

Konstantin (starac Kleopa)


Rođen je 10. aprila 1912, budući peto od desetoro dece porodice Aleksandrua Ilije. Pohađao je
sedmogodišnju osnovnu školu u rodnom selu. Imao je sasvim izuzetno pamćenje, budući sličan svojoj majci.
Tokom više od tri godine dana bio je duhovni učenik jeroshimonaha Pajsija Olarua, pustinjaka u skitu
Kozančea.
Godine 1929, početkom decembra, stupio je u bratstvo skita Sihastrija zajedno sa svojim starijim bratom
Vasileom. Nakon tri dana iskušeništva bili su primljeni u bratstvo ovoga skita, na dan Svetoga jerarha
Spiridona, 12. decembra.
Do 1935. godine Konstantin je napasao ovce skita Sihastrija zajedno sa drugom braćom. Zatim su ga uzeli u
vojsku u gradu Botošanji. Vraća se u skit u jesen 1936. godine, i zamonašen je 2. avgusta 1937, dobivši ime
Kleopa. Nakon toga dobija poslušanje kod ovaca skita do leta 1942. godine, a pomažu mu monasi Galaktion
Ilije i Antonije Olaru.
Juna 1942. doveden je u skit i naimenovan za igumanovog zamenika, pošto starešina Joanikije Moroj beše
bolestan.
Godine 1944, decembra 27, monah Kleopa biva rukopoložen za jerođakona, a 23. januara 1945. za
jeromonaha od episkopa Galaktiona Korduna, tada starešine manastira Njamca. Nakon toga datuma je
zvanično imenovan za igumana skita Sihastrije.
Godine 1947. skit Sihastrija, imajući više od 60 žitelja, bio je uzdignut na stepen manastira, a protosinđel
Kleopa Ilije je proizveden u arhimandrita sa dozvolom patrijarha Nikodima.
Godine 1948, budući da su ga gonili komunisti, povlači se na šest meseci u šume u okolini manastira
Sihastrije.
Godine 1949, avgusta 30. arhimandrit Kleopa Ilije je imenovan za starešinu manastira Slatine - Sučeava i
prelazi tamo sa 30 monaha iz bratstva manastira Sihastrije, na osnovu odluke patrijarha Justinijana. Na
njegovo mesto imenovan je za starešinu protosinđel Joil Georgiu.
U manastiru Slatini osniva bratstvo koje je dostiglo više od 80 žitelja. Između 1952. i 1954. godine, budući da
ga je pratila Državna bezbednost, povlači se u planine Stanišoara zajedno sa jeromonahom Arsenijem
Papačokom. Nakon više od dve godine pustinjačkoga života doveden je ponovo u manastir na zapovest
patrijarha Justinijana.
Godine 1956. vraća se u mesto postriženja, a u proleće 1959. godine povlači se po treći put u planine Njamc,
gde se podvizava više od pet godina.
U jesen 1964. godine ponovo se vraća u manastir Sihastrija kao duhovnik celoga bratstva i poučava bez
prestanka kako monahe, tako i mirjane, tokom 34 godine, do 2. decembra 1998, kada predaje duh svoj u
ruke Hristove.

Ekaterina
Beše treća sestra oca Kleope. Rođena je 1914. godine. Nakon što je završila osnovnu školu u rodnom selu,
stupila je u manastir Stara Agapija, postavši iskušenica, i podvizavala se ovde više godina. Zatim se povukla
u manastir Agafton iz županije Botošanji i mlada se preselila u večnost u ovom manastiru.

Mihaj
Beše četvrti brat oca Kleope. Rođen je 1917. godine. Zajedno sa svojom braćom je napasao ovce na
poljanama skita Kozančea više godina. Godine 1934. bio je primljen za poslušnika u manastiru Durauu, gde
se podvizavao nekoliko godina. Zatim se povukao u skit Kozančea i predao je svoj duh u ruke Gospodnje
1940. godine.

Hareta
Rođena je 1920. godine. Pohađa osnovnu školu u selu i pomaže svoje roditelje u poljskom radu. Kao i ostala
njena braća, seli se Gospodu u ranoj mladosti, da bi se neprestano radovala sa anđeoskim četama.

Drugo dvoje dece


Ana Ilije rađa još dvoje dece, čija nam imena nisu poznata. Ona umiru rano, a sahranjena su na groblju
rodnog sela.

II

Život i podvizi
Kako je mladenac, Konstantin bio darovan Bogomajci

Prva dva meseca po rođenju mladenac Konstantin, potonji Otac Kleopa, beše stalno bolestan. Jedno vreme
nije jeo skoro ništa i plakao je danonoćno. Svi behu zabrinuti za njegov život.
Ne znajući više šta da čini, njegova majka Ana primila je savet od seoskih starica da ode sa bolesnim
mladencem k čuvenom duhovniku Kononu Gavrileskuu iz Skita Kozančea, koji beše veliki zaklinatelj i
isceljivaše mnoge bolesnike svetom molitvom.
Stigavši do kelije duhovnika Konona, gde čekaše mnogo sveta, iskazala je svoj bol, plačući sa mnogo suza:
- Šta da radim, oče, jer ovo dete od nekog vremena više ne jede i jednako plače? Bojim se da ne umre.
- Znaš šta da radiš? Da ga daruješ Bogomajci!
- Kako da ga darujem Bogomajci?
- Evo kako - rekao je on. Uzmi detence u naručje i postavi ga dole pred ikonom Bogomajke u crkvi i reci
ovako: "Bogomajko, darujem tebi ovo dete koje je bolesno! Čini s njim šta znaš, da bi ozdravilo!"
Tada se majka deteta sa suzama poklonila ikoni Bogomajke, učinivši tri metanije, i pavši na kolena, rekla je
plačući: "Bogomajko, darujem tebi ovo moje dete, jer je bolesno i stalno plače. Čini s njim šta znaš!" I triput
ga je provukla ispod Svete ikone.
Zatim je sveštenik pričestio detence, pročitao mu molitve za zdravlje, i od toga časa je ozdravio. To je bilo
istinsko čudo Bogomajke, jer od toga trena Konstantin nije više bio smrtno bolestan do kraja života.
Tako miluje Bogomajka majke koje rađaju decu u strahu Božijem.

Detinjstvo

Još kao malo dete, otac Kleopa imađaše mnogo pobožnosti prema Bogomajci. Sa jedanaest godina naučio
je naizust Blagoveštenski akatist, kako sam govoraše: "Bejah na komišanju kukuruza na njivi i imao sam
molitvenik skriven ispod komišine. Dok bi otac došao s kolima kukuruza, naučio bih po jedan ikos, pa po još
jedan kondak. I eto tako sam naučio Akatist Bogorodici."
Sva njegova braća ljubljahu uzdržanje od malena. Njegova majka kazivaše da im je ponekad stavljala mesa
u torbu, kada ne beše post. Ali ga oni ne bi pojeli, nego bi ga davali drugima a pojeli bi malo hleba i šta bi još
imali.
Opet nam kazivaše Otac Kleopa: "Kada bejah mali i dolažah iz škole, prolažah kroz neko selo i, videći da se
dečaci bacaju kamenjem na neku kuću sa crvenom tablom, počeo sam da se bacam i ja. Učitelj je čuo, sve
nas je pokupio i udario nam po šamar. Sada mu blagodarim što mi je učinio dobro i pominjem ga na molitvi!"
O Konstantinu kazivaše njegova majka da je još kao dete mrzeo svetovno i bežao od toga. Kada je malo
odrastao i čuvao ovce, ako bi se desilo da bude kakva svadba u selu i da svira muzika, ne bi prošao tuda,
nego bi zaobišao selo izdaleka i tako bi stigao kući!

S ovcama u skitu Kozančea

Svakoga leta Aleksandru Ilije bi podizao bačiju za ovce na brdima i poljanama u okolini Skita Kozančee, na
oko 5 kilometara udaljenosti od sela. Zatim bi poveravao ovce trojici svojih starijih sinova: Vasileu, Georgeu i
Konstantinu, koji još od ranoga detinjstva poznavahu ova blagoslovena mesta. Tamo se nalazila i kelija
pustinjaka Pajsija Olarua, njihovog duhovnog oca.
Ovaj jeroshimonah rođen je u opštini Lunka - Botošanji 1897. godine, i stupio je u opštežiće bratstva
obližnjega skita Kozančee 1922. godine. Ovde se podvizavao 26 godina u maloj pustinjačkoj keliji, hvaleći
Boga danonoćno i tešeći mnoge duše. Zbog njegovoga strogog podvizavanja tražili su ga mnogi vernici, koje
je duhovno tešio.
Od malena Konstantin sa svojom braćom često odlažaše u Skit Kozančeu, budući da ih je veoma voleo otac
Pajsije. Oni su se starali da pevaju za pevnicom, da obrađuju baštu i da nose što je neophodno starim ocima
iz skita.
Tako je Bog odredio da se ovi mladi izdanci od malena duhovno oblikuju za veliko monaško podvizavanje
koje im predstojaše. Kad god imađahu kakvo iskušenje, hitahu pustinjaku Pajsiju i iskahu od njega
dušekorisnu reč. A otac ih savetovaše da drže stalno ćutanje, da stalno kazuju molitvu Gospode Isuse", da
svakodnevno čine metanije, a uveče, posle muže ovaca, da čitaju Psaltir i Akatist Bogorodici.
Braća, budući poslušna, nikada ne pogaziše starčevu reč. Ali đavo ih je kušao sve više i više, jer nije mogao
trpeti da ga poraze neka deca, koja ga izgone silom psalama. Zbog toga im je mnoga iskušenja nanosio
neprijatelj.
Jednom, kada se braća igrahu među sobom, đavolovim delanjem jedan je bio tako jako udaren, da su svi
mislili da je umro. Drugi put ih đavo uznemiravaše u vreme svete molitve. Kada bi se molili noću, đavoli bi
ponekad pravili buku na tavanu i groktahu kao svinje. U početku Konstantin, budući mlađi, pitaše braću: "Da
li vi čujete?" Tada mu stariji brat Vasile kazivaše: "Budi spokojan! Ne uzimaj ga u obzir! Pusti ga, more, jer
samo to i može!".
Videći neprijatelj da ga braća sažižu molitvom i postom, naneo im je još veće iskušenje. Jedno veče kasno,
dok su se sva trojica molili na kolenima i čitali Psaltir oko vatre na bačiji, odjednom su videla neku nepoznatu
pticu, kao kakav orao, kako ide između njih. Mlađi brat Konstantin, budući nestašniji, ostavio je Psaltir i
rekao: - Gle kako je lepa ova ptica!
- Ćuti, moli se, i ne govori više! - rekao mu je Vasile, stariji brat.
Dok je Konstantin posmatrao tu čudnu pticu, koja u stvari beše đavo, ona se odjednom bacila u vatru sa
ognjišta, stvarajući veliku buku i, rasprštavši sav žar, zapalila je bačiju. Zbog toga je vatrom sažeženo više
ovaca. Zatim su teško ugasili vatru i sabrali ovce koje je đavo preplašio. Posle toga su pohitali k pustinjaku
Pajsiju i rekli mu sve što su propatili od đavola.
Starac je pokropio ovce i bačiju Svetom Vodom, a trojicu braće je ohrabrio da se ne plaše, jer je Hristos
svezao đavola, i đavo nema moć da ubija ljude.

Kako su se izbavila trojica braće (od) iskušenja mladosti

Kada behu sva braća kod kuće, njihova majka se staraše da ih oženi, kako ne bi otišli u manastir. Zbog toga
im dovođaše mlade devojke na mobu, na komišanje kukuruza i na druge poslove, sa mišlju da će se možda
oženiti koji od njih. Ali videvši da ne mare za devojke, ona bi veoma mnogo plakala sa puno gorčine.
Međutim braća, a osobito Konstantin, koristili su priliku da im pričaju iz Žitija Svetih i iz drugih crkvenih knjiga.
Tako su neke od njih vrlo brzo stupile u monaški život, a posle toga su i oni sami otišli u manastir.
Pričaše još otac Kleopa da su 1925-1926. godine mladići iz sela odlučili da unajme dva svirača i da igraju u
kući porodice Ilije, kako beše starinski običaj. Aleksandru i Ana, njihovi roditelji, behu radosni da vide svoje
sinove kako igraju, da bi ih hvalilo celo selo.
Jedno veče mladići su se sakupili i otpočeli da sviraju i da igraju. U tom trenu brat George je video da ikona
Bogomajke sa zida plače i pojmili su da se čini greh. Tada su se trojica braće - Vasile, George i Konstantin,
izašavši iz kuće, sakrila. Njihova majka videvši da ih nema, tražila ih je svuda. Zatim, našavši ih, rekla im je:
"Zbog čega nas sramotite pred selom? Dođite i vi u kolo!". Ali George, sakrivši se u stranu, isekao je nožem
cokule na nogama. Zatim je rekao svojoj majci: "Kako da dođem u kolo, mati, kad su mi se poderale cokule?
".
To veče roditelji su shvatili da su njihovi sinovi izabrali drugi put u ovom životu i pustili su ih da služe samo
Hristu.
Još u kući njegova starija braća George i Vasile pripremahu se za manastirski život. Ustajahu u ponoć, čitahu
jutrenje, čitahu Psaltir i držahu post. Budili su i Konstantina, kome međutim beše krivo što mu kvare san.
Starija sestra Marija beše stupila u Bogomolnički pokret i pozvala je i Konstantina, kazujući mu: "Hajde i ti u
Bogomolnike jer imaš dar besedništva, i nije tako teško kao u manastiru". Tome se bio privoleo. Sledeće
noći, kad su ga ponovo braća probudila na molitvu, on je rekao da više neće ustajati i neće više ići u
manastir. Zatim je ponovo legao bezbrižno.
Njihova je majka radila do kasno u noć. Došavši ona s bunara sa dva vedra vode, videla je, u sobi gde spava
Konstantin, velikog psa, koji stojaše na dečakovim grudima i lizaše mu obraz. Tada je povikala k Vasileu:
"Avaj, Vasile, dođi brzo, jer Kostiku jede neki pas!". Tada se Konstantin probudio i stigao je da vidi još samo
rep nekoga velikog crnog psa koji nestade. Vasile mu je rekao: "To je đavo, koji se raduje što nećeš u
manastir!". Od toga trena brat Konstantin se nije više dvoumio da li da ide u manastir i ustajaše noću na
molitvu, da mu ne bi više dolazio pas.

Kako je đavo kušao brata Georgea

Godine 1927. George se povukao kao učenik kod pustinjaka Pajsija iz Kozančee. Tamo beše poslušnik
starcu, radio je u bašti, pojao za pevnicom i stalno ponavljao Isusovu molitvu, jedući jednom dnevno.
Ponekad je boravio i u skitu Sihastrija.
Jednom, međutim, pošto ga je kušao đavo i pošto je išao po savetu svoga uma, ušao je u keliju i ostavio je
na stolu ovo pismo: "Oprosti mi, oče Pajsije, jer sam otišao u šumu na pet dana, da se pokajem!"
Uveče, pročitavši starac pismo, pomisli: "Ovo je od đavola iskušenje i neće biti na korist bratu Georgeu, jer je
otišao bez blagoslova!" Oko ponoći zakucao je neko na vratima njegove kelije: - Blagoslovi, Oče Pajsije, i
oprosti meni grešnom!
- Ko si ti ? - zapitao je starac.
- Brat George, grešnik!
- Kako je to moguće? Brat George je otišao u šumu na pet dana da se pokaje!
- Oprosti mi, oče Pajsije, jer sam zgrešio!
- Bog neka ti oprosti, brate George. Uđi u keliju i reci mi šta ti se dogodilo.
- Odavno htedoh, oče Pajsije, da se molim sam nekoliko dana u šumi. Dakle, uzeo sam Časoslov, Psaltir,
nekoliko sveća i šibice i sakrio sam se u šumi, u nekoj jami. Tamo sam počeo tvoriti metanije i moliti se sa
suzama. Oko ponoći čujem pored sebe neki jeziv glas: "Šta radiš ovde?" Osvrnem se malo i vidim nekog
ogromnog Arapina, sa veoma zastrašujućim likom. Beše to neprijatelj! Zatim mi veli: "Zbog čega si otišao bez
blagoslova?" - Tada, obuzet velikim strahom, uzeo sam Časoslov i pobegoh! Dakle, molim te, oče Pajsije,
oprosti meni grešnom i primi me natrag!
Od toga časa brat George nije više ništa radio bez blagoslova.

Kako je bio primljen brat George u skit Sihastrija

Krajem 1927. godine, George je ušao u bratstvo Skita Sihastrija. Videvši njegovu revnost, iguman ga je
proverio na sledeći način: stavio ga je da tri dana bude na kapiji skita. Tamo je trebalo da nosi džak zemlje na
leđima, kazujući deset puta 50. Psalam, posle čega da se odmori i ponovo da uzme od početka. Po isteku ta
tri dana došao je iguman i rekao mu: - Slušaj, brate George, kako još stojimo s monaštvom? Monaški život je
težak. Treba s ljubavlju do smrti da postiš, da se moliš, da činiš sve što ti se zapoveda, da nosiš na leđima
trud monaštva. Hoćeš li imati trpljenja da živiš u ovom podvigu do smrti?
Brat George je odgovorio: - Oprostite meni grešnom, pomoću Božijom ispuniću po svojoj slaboj moći sve što
će mi biti određeno.
Tada mu je iguman odredio poslušanje kod goveda skita.

Odlazak Vasilea i Konstantina u manastir

U zimu 1929. godine, posle praznika Svetog Nikolaja, Vasile i Konstantin su odlučili da odu u Skit Sihastrija -
Njamc, da bi celoga života služili Hristu. Nakon što su se dugo molili Bogu uz post i metanije, uzeli su
blagoslov od seoskog sveštenika i rekli roditeljima svoju namisao.
Na ovom rastanku najteže beše njihovoj majci Ani, koja stalno plakaše. Ali njihov otac joj kazivaše: "Ej babo,
pusti ih neka idu! Zašto mi nismo imali njihov um, kada besmo kao oni? Eto, sutra odlazimo Gospodu, i šta
nam je koristio ovaj život?"
Naposletku braća su pripremila svoj prtljag. Ali sa sobom su poneli samo dve torbe u kojima su imali nekoliko
haljina, Sveto Pismo, Žitija Svetih, Časoslov, Psaltir i dve velike ikone, koje veoma ljubljahu: ikonu Svetoga
Georgija i ikonu Bogomajke koja je proplakala u kući[2].
Zatim kleknuvši, pomolili su se Bogu i Bogomajci da im blagoslovi putovanje i da ih udostoji duhovnog
podvizavanja. Do kraja sela pratili su ih njihovi roditelji Aleksandar i Ana, koji prolivahu suze prirodnom
ljubavlju za svojom decom i ne mogahu se rastaviti od njih. Ali sinovi ih hrabrahu i govorahu im o Hristu i o
večnom životu.
Ali videći da se njihovi roditelji ne mogu rastaviti od njih, stariji brat Vasile počeo je pojati kondak Akatista
Spasitelju: "Tebi Vojvodo, koji se boriš za nas, i Gospode, Pobeditelju pakla, ja tvoje stvorenje i sluga,
izbavljen od večne smrti, uznosim pohvale. No pošto imaš milosrđe neiskazano, oslobodi svih opasnosti
mene koji vapijem: Isuse, Sine Božji, pomiluj me!". Zatim su se poklonili, poljubili ruke roditeljima i otišli ka
skitu Kozančei. U tom trenutku njihovi su roditelji pali ničice i zaridali.
U Kozančei su proveli jedan dan kod svog dobrog učitelja shimonaha Pajsija, koji im stalno pričaše o
pustinjacima iz Planina Njamc, a sutradan su otišli ka Sučeavi, uzevši sa sobom i brata Georgea, koji beše u
poseti skitu Kozančei.

Stupanje u manastir i iskušeništvo

Pošavši pešice ka skitu Sihastrija, braća su prvi put predahnula u manastiru Svetog Jovana Novog iz
Sučave. Ovde su se poklonili moštima svetitelja, odslušali su Svetu Liturgiju, pročitali Akatist Bogorodici i
odmorili se preko noći.
Nastavivši svoj put ka Skitu Sihastriji, predahnuli su drugi put u manastiru Njamcu, gde su se poklonili
čudotvornoj ikoni Bogomajke, zaštitnice manastira iz Moldavije. Ušavši zatim u Dolinu Sekua, poklonili su se
zadužbini Nestora Urekea i pred veče stigli su u Skit Sihastrija. Uznevši slavu Bogu, behu blaženi što im je
Bogomajka putevodila korake ka ovim blagoslovenim planinama, gde su se tokom vekova podvizavale
stotine pustinjaka.
U manastiru ih je dočekao monah Ilarion, ekonom skita: - Šta želite, braćo? - upitao ih je on.
- Hoćemo da ostanemo u manastiru, oče, i da postanemo monasi.
- Hoćete da posvetite život Hristu?
- Tako, s Božijom pomoću, prepodobni oče.
- Sačekajte ovde, dok porazgovaram sa ocem starešinom. Čuvši starac nastojatelj za dolazak braće, rekao
je ekonomu: "Odvedi ih u gostoprimnicu, daj im štogod da jedu i, počev od sutra ujutru neka budu tri dana i
tri noći kod manastirske kapije, neka udara svaki prutom u panjeve kod kapije i neka neprestano govore
molitvu "Gospode Isuse", a vi im ne dajte hrane do trećega dana. Ako budu imali trpljenja, primićemo ih u
manastir."
Ekonom se vratio braći i odveo ih je u gostoprimnicu, gde su se odmorili. U ponoć su išli na jutrenje, a
sutradan su bili odvedeni kod manastirske kapije i molili su se ceo dan, udarajući štapovima po jelovom
panju. Kada udarahu u panj, govorahu i molitvu "Gospode Isuse". Monasi i braća prolažahu pored njih, ali ih
niko ništa ne pitaše. Uveče se vratio ekonom i upitao ih je: - Ej, braćo, je li drvo reklo štogod?
- Ne! - odgovorili su oni.
- Nije li gladno drvo?
- Ne! - rekli su oni.
- Eto, tako treba da trpi monah u manastiru! Otidite u gostoprimnicu i, nakon što izvršite svoje pravilo i kanon,
odmorite se malo. Zatim dođite na jutrenje.
Sledeća dva dana činili su isto. Trećega dana uveče došao je starešina Joanikije Moroj na manastirsku
kapiju, blagoslovio je dvojicu braće, zatim ih je odveo u crkvu i rekao im da se poklone čudotvornoj ikoni
Bogomajke.
Zatim su se ispovedili, počevši od detinjstva, i primili su bogojavljensku Svetu vodu i malo hrane, a sledećega
dana su se pričestili Prečistim Tajnama Hristovim.
Najposle je starešina poslao braću Vasilea i Konstantina k ovcama, a brat George je i nadalje napasao
goveda. Ali tri meseca nisu smeli da se vide i da razgovaraju jedan sa drugim.
Tako su bila primljena u manastir ova braća blagoslovena od Boga i od Bogomajke.

Duhovna ličnost nastojatelja Joanikija Moroja

Skit Sihastrija, koji je osnovao neki Sveti isposnik Atanasije zajedno sa svojim učenicima 1655, bio je
zavisan od manastira Njamca do 1947. godine, kada je postao samostalan manastir. Skit je obnovio 1734.
godine episkop huški Gedeon, a ponovo ga obnovio 1824. godine, posle heterijske bune, mitropolit
Venijamin Kostaki, da bi, nakon sekularizacije iz 1861-1863. godine, ostao skoro pust.
Godine 1884, pošto je u neposrednoj blizini skita izgrađena pilana, malobrojni isposnici povukli su se u
druga, mirnija mesta. Samo jedan jedini monah, monah Jonatan, ostao je kao čuvar crkve ovoga skita,
tokom dvadeset i pet godina. Tada se u Sihastriji služila Sveta Liturgija samo jednom godišnje, 8. septembra,
o hramovnoj slavi Skita.
U ovom razdoblju potonji jeroshimonah Joanikije Moroj, idući na pokloništva Grobu Gospodnjem i zatim na
Svetu Goru, odrekao se porodice i zamonašio se u jednoj od rumunskih kelija na Atosu. Godine 1900. vratio
se u zemlju i stupio u bratstvo Manastira Njamca, imajući poslušanje crkvenjaka.
Godine 1909. mitropolit Moldavije Pimen Đorđesku je odlučio da zatvori pilane iz Sihastrije i da se ponovo
osnuje Skit. Radi toga cilja shimonah Joanikije je bio rukopoložen za jeroshimonaha i poslat u ovaj skit za
igumana.
Tako se preporodio skit Sihastrija, imajući na svome čelu svetogorskog igumana, veoma revnosnog za
Darove. Tokom više od 20 godina on je svakodnevno služio Svetu liturgiju, budući jedini sveštenoslužitelj.
Takođe se starao o dobrom odrastanju svojih učenika i o svemu što je neophodno skitu.
Pošto je njegov podvig postajao poznat, u Sihastriju dolažahu mnogi vernici. Mnogi mladi među njima
tražahu duhovni život; u takve su se ubrajala trojica braće, Vasile, George i Konstantin, koji su stupili u
bratstvo ovoga skita, pošto su želeli posebno monaško podvizavanje i od detinjstva tražili takvog iskusnog
igumana i duhovnika.
Počev od godine 1909. pa do kraja svoga života - godine 1944, koliko je bio iguman skita Sihastrija,
protosinđel Joanikije Moroj je uspeo da načini od ovoga pustog skita mesto istinskog duhovnog isposništva,
po uzoru na svetogorska. Sveta Liturgija se služila svakodnevno, jutrenje se obavljalo u ponoć i ostale službe
u svoje vreme. Ali starac nije davao blagoslov za početak službe, dok ne bi sva braća došla u crkvu. Ispovest
se vršila nedeljno, svakoga petka, a Sveto pričešće se davalo obično na 30-40 dana, po revnosti svakoga.
Jelo se jednom dnevno ponedeljkom, sredom i petkom u 3 sata popodne, bez zejtina, a u ostalim danima jelo
se dvaput sa zejtinom i sirom, po poretku.
U kelijama svaki je bio dužan da izvrši svoje pravilo određeno za monahe: 300 metanija i 600 poklona, kao i
svakodnevno čitanje iz Psaltira. Koji ne dolažahu na jutrenje i ne tvorahu svoje pravilo ne primahu hranu toga
dana. Takođe, niko nije smeo da primi rođake u keliji, da poseduje novac i da govori o svetovnom.
Svi monasi iz bratstva skita čitahu Psaltir i ponavljahu molitvu "Gospode Isuse" u tihovanju i smirenju. Beše
ih čak petorica braće i monaha koji znađahu ceo Psaltir naizust i ponavljahu ga svakodnevno. Svako se
podvizavaše po svojoj moći. Neki bi odlazili sa hranom k pustinjacima iz šuma, a drugi se povlačili u
zemunice po okolnim šumama. Sve se, međutim, činilo s igumanovim blagoslovom.
Ali i iguman skita, Protosinđel Joanikije, držaše veoma strogo lično podvizavanje. Otac Kleopa kazivaše o
svome starešini: "Pošto služaše Svetu liturgiju svakodnevno, ne jeđaše ništa od ponedeljka do subote,
hraneći se samo Svetim Pričešćem i prosforom koja pripada sveštenoslužitelju. U ovih pet dana iguman
dolažaše za trpezom sa bratstvom i čitaše pouke Svetoga Teodora Studita. Ali subotom i nedeljom, kao i na
ostale velike praznike, jeđaše zajedno sa celim bratstvom."/.../
U svom slobodnom vremenu starešina je išao s braćom na poslušanje, radio je u bašti, posećivao bolesne i
davao savete vernicima koji dolažahu u skit. Najbolji savet, koji je često davao svojim učenicima, bio je ovaj:
"More deco, ako želite da se spasete, imajte strah Božiji, čuvajte svoj um čist i ne zaboravljajte Gospode
Isuse!"
Protosinđel Joanikije Moroj posedovao je i dar čudotvorstva i ponekad izgonjaše zle duhove iz ljudi.
Jednom je bio pozvan u Trgu Njamc da osveti kuću neke porodice vernika. S njim je otišao i brat Konstantin
Ilije. Nakon što je završio čin osvećenja vernici su ga poslužili šoljom kafe s mlekom. Ali starac ne jeđaše
nikada izvan manastira. Pošto su vernici navaljivali da okusi, starac je rekao: "Evo, blagosiljaću ovu šolju, i
ako ne budete videli nikakav znak, tada ću okusiti".
Pošto je blagoslovio šolju s mlekom, odmah su svi videli zmiju kako se uvija u šolji i uplašili su se, govoreći:
"Mi smo sipali mleko u šolju; otkuda je ova zmija? Molim Vas da nam oprostite". Tada je starac rekao: "Ovo
je demon stomakougađanja!" I pošto je ponovo blagoslovio šolju, zmija je nestala. Najposle je domaćin bacio
mleko.
Drugi put je neki brat iz skita hteo da ode u Trgu Njamc da kupi nešto za sebe. Ali nije uzeo blagoslov od
starešine. Dok je išao putem, sedam ga je đavola u vidu monaha, jezivoga izgleda, presrelo, i bijahu ga
ognjenim palicama, užasno ga mučeći i jureći ga po šumi. Zatim, stigavši u skit, praćen đavolima, vikaše da
ga svi čuju: "Ne ostavljajte me! Sedmorica trče za mnom! Ne ostavljajte me! Sedmorica za mnom!"
Uhvativši ga, sabraća su ga svezala i rekla starešini. A on mu je očitao molitvu razdrešenja od prokletstva i
za izgonjenje nečistih duhova. Zatim je rekao bratiji da ga odvežu. Međutim, bratija su mu rekla: " Ali ako
opet pobegne?" A starešina im je odgovorio: "Ne bojte se. Ako ga je Bog razdrešio, ne držite ga više vi
vezanog!" I tako, molitvama starca brat je sasvim ozdravio.
Eto samo nekoliko od čudesnih dela prepodobnoga jeroshimonaha i starešine Joanikija Moroja, koji je
poučavao skit Sihastriju tokom 35 godina i duhovno obrazovao mnogobrojne monahe, na čelu kojih beše i
potonji arhimandrit Kleopa Ilije.

Početna iskušenja brata Konstantina

Kada je brat Konstantin bio na poslušanju kod stoke, stanovao je u keliji s drugim bratom, po imenu
Nikolajem, koji ljubljaše red i čistoću. Došavši jednom s poslušanja, Konstantin je izuo opanke i ušao u keliju,
ne otresavši odeću. Čim ga je video, brat Nikolaje mu je udario šamar što ne održava čistoću.
Tada je Konstantin otišao k svojoj starijoj braći, onako kako beše izuven i svučen, i rekao im šta mu se
dogodilo, a oni su mu rekli, koreći ga: "Brate Konstantine, gde su Hristove rane na tvom telu?"
Kasnije nam govoraše otac Kleopa: "Eto tako su me utešila moja starija braća! I pošto nisam imao kakvo
sklonište, uzeo me je brat Vasile, pčelar skita, i smestio me za neko vreme u ostavi gde držaše ramove od
košnica".
Još kazivaše otac Kleopa: "Kada bejah mlad, dolažah iz štale i odmarah se do ponoći. Besmo četvorica
učenika kod Petra Ganee. On imađaše keliju, i svi spavasmo dole na asurama, jer beše malo kelija. Jedan
beše Simion, drugi Nistor, treći Pavel i ja.
"No[3], more Kostake, more Nistore, no, more Simione, more Pavele, jeste li vi, more, čuli arhanđelov glas?"
Kada udaraše zvono noću. "No, more deco, hajdete na molitvu!". Jer ako ne bismo otišli na jutrenje,
narednoga dana nam nije davao hranu.
"No, Kostake, uzmi opanke!" Tada beše zima, i ja, da se više ne bih obuvao, jer imađah opanke, trčah bos u
paraklis. Obojci behu postavljeni tamo u keliji na peći; behu potpuno mokri. Paraklis beše gde je sada
agijazma. Stajah tamo bos, i on kazivaše starom Joanikiju Moroju: "No, oče starešino, ovaj siromah stoji u
ćošku iza vrata, no, i bos trči po snegu. No, razboleće se!"
Ali stari Joanikije kazivaše: "Neka ga, more, neka se podvizava!"

Jerođakon Hristofor Pustinjak

Dok su braća Vasile i Konstantin čuvali ovce po šumama Sihle, sreli su više monaha pustinjaka u blizini
pećine Svete Teodore i Korojeve jaruge, na tri kilometra od Sihle.
Jednom su našli nekakvu pustinjačku zemunicu ispod jelovih žila, duboko u planinama. Pokucali su na vrata,
ali niko nije odgovorio. Ušavši unutra, videli su sto i na njemu hartiju, gde beše napisano: "Ovde stanuje
zemaljski stvor D. X.". Jedan od braće je rekao: "Koliko skrivenih slugu ima Hristos u ovim šumama!"
Posle nekoliko dana saznali su tajnu zemunice, jer je otac koji se podvizavao u toj kolibi, jerođakon Hristofor,
jedno veče stigao u bačiju Sihastrije. Došao je s torbom na leđima, u kojoj je nosio lobanju jednoga svetitelja,
a kojeg je našao u šumi na čudesan način i od kojeg se širio miomiris. Zatim je jerođakon Hristofor otišao
zajedno s bratijom sa bačije k igumanu Sihastrije protosinđelu Joanikiju i rekao mu kako je našao te mošti
koje je nosio sa sobom, kazujući:
"Dok sam se vraćao iz Skita Sihle, gde sam sa igumanom skita služio Svetu liturgiju na dan Svetoga proroka
Ilije Tesvićanina, do svoje zemunice ispod Korojeve jaruge, zaspao sam na putanji pod jelom. Odjednom me
je neka nevidljiva ruka probudila iz sna. Ne videvši nikog, ponovo sam zaspao. Nakon malo vremena opet
me je neko probudio, i video sam u vazduhu jednoga prepodobnog, koji mi je rekao: "Oče Hristofore, idi sto
koraka udesno i naći ćeš pored neke male pećine moje mošti. Molim te, Sveti oče, da uzmeš samo moju
lobanju i da je nosiš celoga života uz sebe, kao blagoslov, a ostale kosti zakopaj u zemlju".
Tada sam se osenio Svetim Krstom i otišao da nađem te Svete mošti. Čim sam ih našao, počeo sam da se
molim, zatim sam ih celivao, ispunio sam zapovest i pošao sam s lobanjom u zemunicu. Osećao sam se vrlo
blaženim i punim duhovne radosti. Ali sam razmišljao čija beše ova lobanja. Nakon što sam se mnogo molio,
predstao je pred mene Prepodobni i rekao mi: "Oče Hristofore, blagodarim ti što si mi pokopao kosti i tvorio
poslušanje uzevši moju lobanju. A ako želiš da saznaš moje ime, zovem se jeroshimonah Pavle". Beše to
duhovnik Svete Teodore Sihlanske".
Ovaj prepodobni jerođakon boravio je tri dana u skitu Sihastrija, služeći svakodnevno Svetu liturgiju zajedno
sa igumanom Joanikijem, i svi su celivali Svete mošti Prepodobnoga Pavla.
Zatim je otac Hristofor otišao natrag u šumu, noseći i pustinjakovu lobanju. Uzalud su oci iz Sihastrije
pokušavali da pronađu makar njegovu zemunicu, jer ga niko više nije video. U mesnom predanju se kazuje
da između skita Sihle i obližnje Korojeve jaruge postoji Bogom skriveno mesto koje niko ne može da otkrije.
Tamo su se tokom vekova podvizavali mnogi sveti isposnici. Možda je tamo usnuo i otac Hristofor sa
lobanjom Prepodobnoga Pavla u svojim rukama.

Moć Psaltira

Kazivaše nam otac Kleopa kako su njih trojica braće putovala u Černovce u leto 1930. godine. Pošto je
George tamo služio vojsku, odlučili su da zajedno odu da bi podigli njegovu vojničku knjižicu.
Uzevši blagoslov od oca Joanikija, igumana Skita, pošli su pešice iz Njamca ka severu Moldavije. Putem su
odredili da idu na razdaljini od deset-petnaest koraka jedan od drugoga, kako bi neprestano ponavljali
molitvu srca i naizust govorili Psaltir Davidov.
Prvi put su predahnuli u Manastiru Svetoga Jovana Novog Sučeavskog. Zatim, uputivši se k Černovcima,
stigli su u neko selo iz županije Dorohoj i ne nalažahu mesto da prenoće. Ali neka pobožna žena, videvši da
su stranci, upitala ih je: - Šta želite, braćo?
- Tražimo kuću da prenoćimo, i ne nalazimo!
- Imamo mi jednu kuću na kraju sela u kojoj ne stanuje niko. Ali ne znam da li ćete moći spavati u njoj, jer
njome haraju đavoli zbog nekih vračara!
- Ako nas budete primili, mi ćemo spavati u njoj!
- Dobro, braćo, hajde da vas odvedem tamo.
Stigavši u tu kuću, braća su nešto pojela i, budući umorna, legla. Nakon malo odmora zli dusi su ih probudili
iz sna, praveći veliku buku. Tada su braća izvadila Psaltir, zapalila sveće i sva trojica se molila nekoliko sati.
U početku se čula buka, vika i urlici. Zatim, pošto su se braća molila postojano, đavoli su pobegli posramljeni
silom psalama.
Pred zoru su ponovo malo zadremali, ali demoni se više nisu usudili da se približe. Ujutru, kada je došla
vlasnica kuće, upitala ih je kako su spavali i, saznavši šta se zbilo, zatražila je savet kako bi mogla da izbavi
svoju kuću od zlih duhova. Braća su joj rekla da uveče, u ponoć i ujutru čitaju Psaltir, da im sveštenik osveti
vodicu u kući, da poste, da se ispovede, i tako će se demoni razbeći.
Stigavši u Černovce, braća su iz kasarne uzela neophodna dokumenta i ponovo se vratila kroz isto selo, gde
su prethodne noći konačili. Vlasnica kuće ih je primila s radošću i posvedočila im da, od kada su se oni molili,
kućom joj više nisu harali đavoli. Tada je žena pojmila kako veliku moć ima Psaltir protiv nečistih duhova i
vračara.

Podvig brata Vasilea

Tokom pune tri godine iskušenik Vasile, stariji brat oca Kleope, imao je poslušanje na bačiji. On beše tako
krotak i pun ljubavi, da ga ljubljahu svi, čak i ovce, i psi, i ptice nebeske.
Njegov podvig beše ovaj: svakoga dana jeđaše samo jedanput, posle podne u tri sata. Znao je naizust
Psaltir, sedam Hvala i više akatista, i kazivaše ih svakodnevno, idući gologlav za ovcama. Noću tvoraše pet
stotina metanija i čitaše Žitija Svetih, stalno razmišljajući o sudovima Gospodnjim.
Drugi podvig ove hristoljubive duše beše staranje o pustinjacima iz šume. Tada se oko Sihastrije i skita Sihle
podvizavahu preko 40 pustinjaka - monaha i monahinja. Brat Vasile beše prijatelj pustinjaka. Kada bi sretao
pokojeg po planinama i šumama, čak ako ga i ne poznavaše, učinio bi metaniju pred njim i rekao mu:
"Blagoslovi me, oče, i moli se Bogu za mene grešnog! Da li vam je potrebno da vam damo štogod za jelo sa
bačije?"
Ako bi pustinjak dopustio, brat Vasile bi mu sutradan donosio sira, krompira, povrća, soli i brašna. I brojne
isposnike je upoznao i posećivao ih kod njihovih zemunica.
Jednom je upitao nekog isposnika: - Oče, šta da radim da bih se spasao?
- Brate Vasile, rekao je starac, moli se stalno, tvori poslušanje s ljubavlju i imaj smirenje. Budeš li čuvao ovo
troje, sigurno ćeš se spasti!

Proročanstvo Svetog episkopa Jovana

U jesen 1930. godine iskušenik Vasile napasaše ovce zajedno sa svojim bratom Konstantinom na padinama
planina Sihle. Vasile iđaše ispred ovaca i moljaše se, a Konstantin iđaše za njima. U tom času prošao je tuda
jedan sveti i čudesni pustinjak, episkop Jovan, praćen jednim đakonom. On beše izbegao iz Kijeva godine
1918. zbog ateističkog progona. Nakon što ih je blagoslovio obojicu, episkop Jovan, budući prozorljiv, rekao
je mlađem bratu posredstvom đakona, koji znađaše rumunski jezik:
- Brate Konstantine, reci bratu Vasileu da se pripremi i da ide napred, jer ima da pređe dugačak put!
Đakon je preveo ove reči bratu Konstantinu. Zatim je blaženi episkop otišao prema Sihli k svome duhovniku
jeroshimonahu Vasijanu, koji beše pustinjak blizu pećine Svete Teodore. Međutim Konstantin nije razumeo
šta su značile episkopove reči. Ali srevši se sa svojim bratom, koji je išao ispred ovaca, rekao mu je reči
onoga Svetog pustinjaka.
Brat Vasile je razumeo proročanstvo episkopa Jovana, naime: da treba da se pripremi za čas smrti, koji se
približavaše.

Čudesni kraj brata Vasilea

U proleće 1931. godine ovaj smireni poslušnik i stariji brat oca Kleope se razboleo i bio je doveden u skit.
Jednom, izašavši sa Svete liturgije i moleći se pred crkvom, imao je zastrašujuće viđenje. Od straha je počeo
plakati i vikati iz sveg glasa: -Presveta Bogorodice, pomiluj me, jer me biju đavoli! Ne ostavljaj me!
A ocima što se behu sakupili oko njega rekao je: - Poklonite se, oci! Poklonite se, jer evo Vladičica naša je
došla! Bogomajka je prisutna sa Spasiteljem u naručju! Evo je nad nama!
- Oče Vasile, zbog čega si vikao tako jako? - upitali su ga monasi.
- Oci, dok se moljah pred crkvom, odjednom je iskrsla četa vrlo jezivih đavola sa ognjenim štapovima u
rukama, koji su počeli užasno da me biju i da viču: "Uzalud se još moliš, jer se nisi spasao! Naš si, jer si
grešan!" Tada sam s nadom zavapio k Bogomajci. U tom trenu je sišao s neba beli oblak pun svetlosti do
iznad crkve. A u oblaku sam video Bogomajku s Mladencem u naručju, kako mi kazuje: "Ne boj se, jer od
sada imaš još tri dana i doći ćeš k nama!" Zatim nas je Spasitelj sve blagoslovio, i oblak se podigao na
nebo... Oci, veliku moć i smelost ima Bogomajka pred Spasiteljem našim Isusom Hristom, i On veoma sluša
njene molitve!
Najzad mu je rekao iguman Joanikije: - Brate Vasile, da te ne obmane neprijatelj! Pripazi na sebe i čuvaj svoj
um, jer su mnoge zamke njegove!
Zatim je rekao ostaloj braći: - Ako nakon tri dana brat Vasile ode od nas, vaistinu Bogomajka mu se javila!
Ako li ne, tada su ga đavoli obmanuli!
Nakon tri dana, tačno u isti sat, iskušenik Vasile Ilije je usnuo u miru, s molitvom na usnama.
Ko zna koliko se Svetih pustinjaka molilo u tom trenu za pokoj njegove duše!

Podvig i kraj monaha Gerasima Ilije

Monah Gerasim Ilije beše stariji brat oca Kleope. On je napasao goveda skita četiri godine, budući vrlo
podvižnička i usamljenička duša. Nakon primanja monaške shime otac Gerasim je umnožio svoj podvig.
Svakodnevno ponavljaše Psaltir i sedam Hvala, koje znađaše naizust, a noću tvoraše stotine metanija sa
Isusovom molitvom. Beše vrlo revnosna duša, tajinstvena (mistična, prim.izd), i imađaše veliku pobožnost
prema Bogomajci. Govoraše malo i imađaše dar suza.
Otac Gerasim nosaše stalno sa sobom ikonu Bogomajke. Uvijaše je u čist ubrus, stavljaše je u torbu pored
Žitija Svetih i odlažaše s govedima na pašu. U šumi je kačio ikonu na stablo topole, čitao Akatist
Blagoveštenski i tvorio metanije.
Jednom dok se moljaše počeo je jako plakati pred ikonom Bogomajke. Neki šumar, prolazeći tuda, upitao ga
je: - Šta ti se dogodilo, oče, te tako plačeš?
- Udario sam nogu.
- Neka, brate, proći će ti!
- Neka da Bog da prođe!
Ovaj mladi vojnik Hristov imađaše i drugi tajinstveni podvig. Uvek umovaše o smrti i o času Strašnoga suda.
Kada bi čuo da je koji otac teško bolestan, odlazio bi kraj njega, tešio bi ga, molio se za njega, čitao mu iz
Svetih knjiga, zatim bi počeo da proliva suze.
- Zbog čega plačeš, oče Gerasime? - pitao bi ga bolesnik.
- Plačem što mi se približava čas smrti, a ja se još nisam pripremio!
Monah Gerasim odlažaše ponekad noću na groblje i tamo se moljaše i plakaše sam kod grobova otaca. A u
keliji beše napravio sebi umesto kreveta - kovčeg, u kojem se odmaraše po nekoliko sati.
O njemu nam još pričaše otac Kleopa:
"Ljubljeni moj brat Gerasim znađaše Psaltir zajedno sa Mojsijevim pesmama i sa Pomenikom i sa Molbenim
kanonom Bogorodici od korica do korica. On je tri godine išao za kravama. Znađaše ceo Psaltir, ceo, od
Blažen je čovek... do kraja. Veliku je borbu, siromah, vodio. Slušao sam ga kako se svađa s đavolima. Oni
mu uzimahu brojanice, vucijahu ga za kosu i govorahu mu: "Šta imaš s nama? Sažižeš nas psalmima!" A on
plakaše. Noću kada ga obuzimaše san, šamarao bi se govoreći: "Ne spavaj, konju! Gle kovčega!" Kovčeg
beše naslonjen na peć. Nije spavao. Do jutrenja tvoraše 500 metanija i kazivaše do deset katizmi.
Ja sam spavao. Nisam voleo da tvorim toliko molitava. I samo bi začuo: "Ustani! Hajde na jutrenje!" On ne
spavaše do jutrenja. Nakon jutrenja legaše u kovčeg iz kelije na neku slamu, stavljajući pod glavu drvo.
Jednoga dana rekao mu je neki otac: "Koliko će ovakvih kovčega istruleti dok ti ne umreš, Sveti oče!" On je
odgovorio: "Ja verujem u blagoga Boga - odgovorio je on - da će mi ovaj biti večna kuća!"
Spavaše tri sata, najviše četiri, nakon jutrenja. Ja sam otišao k starešini, govoreći mu: "Oče starešino, ja ne
mogu više stanovati s Gerasimom! Celu noć se šamara, plače!" Ponekad bi se zaplakao i plakao po dva
sata, da se sav tresao, i to nakon mnogih podviga. "More dete - rekao je starac - ostavi ga, more! Taj ima
svoje podvige. Ti ne znaš šta je s njim. On ima velike podvige sa Psaltirom. Vodi borbe".
Zbog toga nije živeo dugo, ni on, ni brat Vasile, ni Kostandije Urikaru. I taj znađaše Psaltir naizust. Znaš li
zbog čega? Čuj šta kaže Parimej: Oteti behu, da ne bi zlo promenilo um njihov..!"
Tako je živeo otac Gerasim. Jednom se razboleo a iguman mu je rekao: - Da ti dovedemo lekara, da bi
ozdravio?
A on mu je sa suzama odgovorio: - Oprostite mi, oci; ja sam se molio Bogu sa suzama da mi da nevolju i
bolest, samo da bih se spasao. Dakle, ako mi je on učinio milost, zar da Mu se ja usprotivim? Ostavite me u
ruci i na volji Božijoj, jer mi je bolest na spasenje!
Budući bolestan, otac Gerasim nije više mogao dolaziti u crkvu. Ali sa Svete liturgije nije izostajao. Donošahu
ga bratija na ćebetu i polagahu dole u priprati.
- Oče Gerasime - kazivahu mu ostali - zašto ne ostaneš u keliji dok ti ne bude bolje?
- Oci, oprostite meni grešnom. Došao sam da odslušam još jednu Svetu liturgiju! Možda je ova poslednja u
mom životu! Jer nijedna služba nije potrebnija za naše spasenje od božanske Liturgije!
Jednoga dana umro je neki stari monah. Tada je otac Gerasim sa suzama rekao svima: "Znajte, oci, da je
posle oca Vasilea na mene red da odem iz ovoga života".
Zaista, dana 14. septembra 1933, na Vozdviženje Svetoga Krsta, mnogopodvižnik Gerasim je predao svoju
dušu u Hristove ruke, ležeći u kovčegu koji je sam sebi napravio. Pod uzglavljem mu je nađeno ovo pismo
upućeno njegovom mlađem bratu:
"Ljubljeni moj brate Konstantine, znaj, brate, da će tebe Bog duže držati u ovom životu. Molim te, dakle, ne
zaboravi mene grešnog u svetim molitvama. Jer i ja sam se sa mnogim suzama molio Bogu za tebe i za svu
bratiju, da vas privede Bog na put spasenja!"

Čudesna viđenja brata Konstantina

Kada se navršavalo četrdeset dana od smrti njegovoga brata Gerasima, Konstantin čitaše Psaltir i držaše
post, moleći se za njegovo spasenje.
Jednom je malo zadremao i video da se grob njegovoga brata sa staroga groblja pored crkve otvorio, i
poklopac sa kovčega se uklonio na stranu; a od Svetoga oltara počeo je da teče preko groba izvor sa vodom
bistrom kao kristal, i bratov lik postajaše beo kao sneg. Tada se Gerasim probudio kao iza sna i rekao: "Brate
Konstantine, molitve crkve su me spasle..."
Iste godine, posle preseljenja njegove braće Gospodu, Konstantin beše veoma ožalošćen zbog njihove tako
rane končine. Ali se sa suzama molio Bogu da mu otkrije gde su, naime, njihove duše. I eto, jedno veče je
zaspao u svojoj keliji i nije se probudio do jutra.
Nakon što se probudio njegova duša beše vrlo spokojna i zadovoljna. Zatim je otišao k igumanu Skita i
ispričao mu viđenje koje beše imao te noći. Kazivaše da se sreo sa svojom braćom Vasileom i Gerasimom,
zajedno sa svojim sestrama koje su otišle Gospodu, u nekoj čudesnoj bašti punoj cveća i miomirisa, sa
drvećem krcatim plodovima, gde ptice nebeske pojahu hvale Bogu. Celu tu noć je proveo zajedno sa svojom
braćom, šetajući zajedno i pevajući s velikom duhovnom radošću u rajskom vrtu.
Najposle su se braća oprostila od njega i, obećavši mu da će se moliti za njega, da bi bio s njima zajedno,
ohrabrila su ga da tvori poslušanje i da se neprestano moli, jer će nakon nekog vremena biti poučitelj duša i
zatim će i sam doći kod njih. Zatim su se udaljila poskakujući od radosti, a Konstantin se probudio iz svoga
dubokog sna. Beše već pet sati jutra.

Brat Konstantin crkvenjak

Još kao crkvenjak, 1932. godine, otac Kleopa je bio očevidac nekoliko čudesa koja su se zbila tokom Svete
liturgije u crkvi skita Sihastrije. Evo šta nam je on pripovedao:
"U to vreme bio sam svedok čudesnog događaja tokom Svete liturgije.
Jednom kada služaše starešina Joanikije Moroj, nakon osvećenja Darova, kanula je iz Svetoga putira kap
Svete Krvi na Sveti antimins. Ta kap je počela da sjaji, zatim da zrači. Tada je starešina Joanikije viknuo k
meni: - Brate Konstantine, ded dođi ovamo!
Kada sam prišao, rekao mi je nastojatelj: - Šta vidiš ovde na Svetom antiminsu?
- Vidim kap Svete Krvi. Tako jako sjaji, da je skoro ne mogu gledati.
Tada mi je starešina rekao: - Vidiš li Kome mi služimo? Zbog toga budi s.velikim strahom i pobožnošću u
Svetom oltaru!
Zatim se iguman Joanikije pričestio tom kapi Svete Krvi.
Kasnije, dok sam takođe imao poslušanje crkvenjaka, u manastiru beše neki sveštenik koji služaše i imađaše
čir[4]. Zbog toga nije mogao da podnese dim iz kadionice.
Ovaj mi je sveštenik više puta rekao da budem pažljiviji i da stavljam manje tamjana, ali ja sam iz nepažnje
stalno grešio. Videvši to, sveštenik me više nije upozoravao, ali se žalostio u sebi. Zbog toga, jedne noći,
nakon što sam došao s jutrenja i legao, imao sam strašno viđenje, i video sam sveštenika okruženog
svetlosnim zracima.
Tada sam shvatio da ima svet život, brzo sam pohitao k njemu i tražio mu oproštaj. Zatim sam otišao k
nastojatelju, iste noći, i ispovedio se, kazujući svoju grešku".

Brat Konstantin ikonopisac,

Pričaše otac Kleopa:


"Dok bejah iskušenik, imadoh slikarskoga dara. Obučio me je slikanju ikona neki monah Nil iz manastira
Seku. Nakon što sam uvežbao crtanje i slikanje akvarelima, počeo sam masnim bojama. Pokatkad bi dolazio
iguman u moju keliju, posmatrao me kako slikam, i to mu se dopadalo. Ali mene bejaše počeo da kuša
novac, jer sam kupovah sebi boje i što je potrebno za slikanje svetih ikona.
Jednom je došao otac nastojatelj k meni i oprobavao me: -Koja je cena onoj ikoni?
- Nema cenu, Prepodobni! - odgovorio sam mu.
- Tu, brate Kostika, da držiš na ceni, jer je lepa! - oprobavao me je starac.
Kad sam ja video da treba da se pogađam s ljudima i da imam novca, pobojao sam se da me ne poraze
gordost i srebroljublje. Zatim, jednoga dana došao je otac Kirijak, ikonom skita, u moju keliju i rekao mi: -
Brate Kostika, ostavi slikarstvo i hajde na poslušanje!
Dakle, ostavio sam sve i bio sam poslat da napasam ovce.
Tako sam se tada izbavio dva greha: gordosti i srebroljublja!"

Monah Galaktion Ilije, prvi duhovni otac brata Konstantina

Ovaj dobri monah, preko svojih prapredaka poreklom iz Salištea Sibiuluj, rođen je u opštini Pipirig - Njamc od
siromašnih roditelja. U mladosti je bio čobanin kod seoskih ovaca.
Zatim, želeći da sledi Hristu, godine 1918. stupio je u monaški podvig u skitu Sihastriji, primivši monaški
postrig godine 1925. Ovde je imao isto blagosloveno poslušanje, napasajući ovce skita tokom 25 godina.
Ovaj prepodobni otac beše veliki podvižnik. On je mnogo doprineo duhovnom stasavanju brata Konstantina
Ilije - potonjeg oca Kleope - koji mu je bio učenik na bačiji između 1930. i 1942. godine.
Evo nekoliko podviga ovoga Bogom blagoslovenoga starca:
Njegov učenik, brat Konstantin, kazivaše da otac Galaktion nikada nije jeo, dok ne bi završio uobičajeno
monaško pravilo. Kada ga braća pozivahu za trpezu, starac odgovaraše: "Oprostite mi, braćo, ja nisam
ispunio za danas svoju dužnost prema Bogu. Dakle, kako da jedem, kad nisam ispunio svoju dužnost?"
Zatim bi se otac povlačio u šumu, savršavao svoje molitve i metanije, i zatim sedao za trpezu.
Još je kazivao njegov učenik da sredom i petkom starac nije jeo do večeri, do posle pojave zvezda. Tada se
otac osenjivao Krsnim znakom, iskao oproštaj od svih, uzimao naforu i zatim spokojno jeo.
Jednom ga je učenik upitao: - Sveti oče Galaktione, dan je dug, a ti si slab i star. Ne bi li bilo dobro da
razdrešiš sebi trpezu ranije?
- Brate Konstantine, čuj šta mi je rekao otac Atanasije iz manastira Njamca. Jednom je neki Svetitelj video
kako nošahu mrtvaca k raci, a ispred i za kovčegom išla su dva krasna anđela. Tada ih je Svetitelj upitao:
"Ko ste vi?" A anđeli su odgovorili: "Ja se nazivam "Sreda" a ja "Petak"! Došli smo ovamo sa zapovešću
Gospodnjom da pomognemo ovoj duši, koja je celoga života postila sredom i petkom u čast Hristovih
stradanja". Od kada mi je otac Atanasije ispričao ovu povest, nisam više jeo ništa u ove dane, kako bi i meni
Sveta Sreda i Sveti Petak pomogli u času smrti.
Kada bi ovaj smireni otac video koga gde prolazi pored bačije, namah bi rekao svome učeniku:
- Idi, brate Konstantine, i pozovi onoga čoveka da sedne s nama za trpezu, jer ovde kod ovaca je istočnik, i
ako nikako od njega ne daješ, istočnik presušuje. A ako ponešto daješ, Bog drži ovce zdrave, i ne poznaje se
odakle daješ, jer je blagoslov Gospodnji na nama.
Još kazivahu njegovi učenici da nisu nikada videli oca Galaktiona da jede sam ili krišom. Ako bi primio
štogod za jelo iz manastira, ne bi okusio ništa, dok ne bi došao na bačiju. Ovde bi sazvao sve i svima
jednako podelio.
- Zašto nikada ne jedeš sam, oče Galaktione? - pitahu ga bratija.
A on bi im odgovarao: - Velika je opasnost po monaha da jede krišom! - Zatim, sa srcem punim mira, bi
dodavao: - Hej, bratijo, ljubav i bratstvo mnogo prevazilaze bogatstvo!
Otac Galaktion beše najsiromašniji monah u manastiru. Imao je samo jedan jedno odelo, jedan kožuh i
nekoliko presvlaka. Jednom ga je učenik upitao: - Zbog čega i ti, sveti oče, ne dozvoljavaš da sašiju i tebi
kakvo dobro odelo, kao što imaju ostali oci?
A starac mu je odgovarao: - Brate Konstantine, ja sam se ispovedio nekom pustinjaku kojeg sam sreo dok
sam hodio s ovcama po planini. Taj mi je rekao: "Oče Galaktione, imaj toliko imetka, koliko možeš da
odjednom poneseš na leđima, kada se seliš s jednoga mesta na drugo". Zatim mi je dodao: "Neka ti nikada
ne izostane neispunjeno pravilo metanija, neprestano kazuj Isusovu molitvu i pomiri se sa svima pre zalaska
sunca! Budeš li čuvao sve to, Bog će ti dati udela u spasenju".
Drugi put starac je sreo u šumi nekog Svetog pustinjaka i upitao ga: - Kaži mi, oče: kada će biti kraj sveta?
A prepodobni isposnik uzdišući mu je odgovorio: - Znaš li kada će biti kraj sveta? Kad više ne bude staze od
suseda do suseda! To jest onda, kada bude nedostajala ljubav između ljudi!
Uveče je otac Galaktion uobičajavao da stavlja bratiju da čitaju iz Otačnika i iz Svetoga pisma, jer je veoma
želeo da sluša reč Gospodnju.
Jednom je rekao svome učeniku: - Brate Konstantine, molim te čitaj još iz Svetoga pisma o Jovovom
trpljenju!
Dok je brat Konstantin čitao, otac Galaktion je prolivao suze. Zatim je dodao: - Eto, to je bio veliki čovek na
svetu, jer nije roptao pred Bogom kada mu je uzeo toliko ovaca, toliko goveda i decu. A koliko sam ja,
grešnik, slab u veri! Jer ako se koja ovca razboli ili ugine, ne mogu ni da jedem toga dana!
- Zbog čega ne možeš tada da jedeš, oče Galaktione? - pitaše ga učenik.
- Pa zar još da imam smelosti da jedem, kada vidim da Bog kažnjava stado zbog mojih grehova?
Nakon 12 godina poslušanja kod manastirskih ovaca, i drugih poslušanja, u leto 1942. godine monah Kleopa
Ilije je bio izabran za igumanovog zamenika u Sihastriji, a starac Galaktion je ostao s drugim učenicima kod
ovaca.
U jesen 1946. godine, nakon skoro 30 godina poslušanja, otac Galaktion je slomio nogu. Dok je ležao u
krevetu i iščekivao svoju končinu, čuo je da je umro neki monah, i to Nazarije. Dakle, rekao je svom bivšem
učeniku, ocu Kleopi, koji sada beše postao starešina: - Molim vas, oče starešino, da ne pokopate oca
Nazarija bez mene! Ne pravite dva troška! Sutra uveče u šest sati otići ću i ja iz ovoga života!
Sutradan u predskazani sat, otac Galaktion, dobri vojnik Hristov, predao je svoj duh u ruke Gospodnje. Toga
dana je navršio 64 godine! Tako se prestavio ovaj sin poslušanja, duhovni otac arhimandritu Kleopi Ilijeu!

Kod ovaca Sihastrije

Otac Kleopa nam je pričao:


"U godinama kada sam bio čobanin kod ovaca skita zajedno sa svojom braćom, imao sam velike duhovne
radosti. Bačija, ovce, življenje u spokojstvu i usamljeništvu na planini u srcu prirode bili su mi učilište
monaštva i bogoslovlja.
Tada sam pročitao Dogmatiku Svetog Jovana Damaskina Izloženje istinite pravoslavne vere. Dete, tako mi
je bilo drago. Kad bi se vreme otoplilo, šilježad, ovnovi, zavlačili bi se u žbunje. Beše otava u Pojani Čirešuluj
i zadržavahu se tamo. "Budite tamo!" kazivao sam im ja i čitao Dogmatiku.
Kada bih video šta piše o Presvetoj Trojici, o razlici između anđela, čoveka i Boga, o svojstvima Presvete
Trojice, kada bih čitao o Raju, o paklu - dogme Svetoga Jovana Damaskina - zaboravio bih u toku dana da
jedem.
Beše neka stara zemunica u kojoj se sklanjah i tamo bi mi donosio neko iz manastira hranu. I uveče kada bih
se vraćao, pitah se: "Jesam li ja danas jeo?" Video bih tamo hranu i kazivao: "Nisam jeo!" Ceo dan bih se
bavio Dogmatikom Svetog Jovana Damaskina. Beše tamo mrazovca, jer beše jesen, i stavljao sam po
mrazovac kao znak u knjizi. Dok sam bio kod ovaca i kod krava, pročitao sam: Svetoga Makarija Egipatskog,
Svetoga Makarija Aleksandrijskog, Žitija Svetih - ja sam imao svih 12 tomova, kupljenih od kuće, iz manastira
Kozančee. Imao sam ih u torbi kada sam došao u manastir. Čitao sam i činilo mi se da prolazi dan kao čas. I
Žitija Svetih veoma te krepe. Veoma.
Tako, deco, svagda da imate po knjigu sa sobom. Čitaj Akatist Spasitelju, Bogorodici, kazuj molitvu Gospode
Isuse". I da imaš i štogod kad pada kiša.
Tih godina sam se mnogo molio i čitao sam Sveto pismo i mnogobrojne druge spise Svetih Otaca, kao:
Otačnik, Lestvicu Svetog Jovana Lestvičnika, knjige Svetog Teodora Studita, Svetog Isaaka Sirijskog, Svetog
Jefrema Sirijskog, Kladenac Svetog Jovana Zlatousta, Šestodnev Svetog Vasilija Velikog i druge. Te sam
knjige pozajmljivao iz biblioteka manastira Njamc i Seku i nosio ih sa sobom u bisagama, za ovcama na
planini.
Nakon što bih završio pravilo, vadio bih knjige Svetih Otaca i čitao ih do zalaska sunca, pokraj ovaca. I kao
da gledah Svetitelje: Antonija, Makarija Velikog, Jovana Zlatousta i ostale, kako mi govore. Svetoga Antonija
Velikog video sam s velikom belom bradom, svetla lika, i pričao mi je tako, da se sve što mi je kazivao
urezivalo u moj um, kao što bi pisao prstom po vosku. Sve što sam tada čitao ne mogu više da zaboravim.
Kasnije sam počeo i sam da pišem knjige, ali pošto ih bejah napisao bez blagoslova, spalio sam ih. Kada
sam otišao k ocu starešini Joanikiju i rekao šta sam učinio, on mi je dao blagoslov, govoreći: "Sve da
napišeš!".

Molitva i poslušanje

Dok beše kod ovaca, brat Konstantin je pročitao u nekoj knjizi da svaki monah treba da čita sedam Hvala.
Zbog toga ih je naučio naizust. Ali nije mogao da ih kazuje, jer su ga ovce ometale. Tada je otišao kod oca
starešine Joanikija i rekao mu da ne može obavljati Časove (Hvale). A starešina ga je upitao: "S čijim
blagoslovom si ih naučio, i ko te je terao da obavljaš Časove? Ti čitaj Jutarnje molitve i Akatist Bogorodici, a
uveče - Molitve pre spavanja i Molbeni kanon Bogorodici, i sve vreme kazuj Gospode Isuse..." A Časove
služi Crkva za sve, jer se svakodnevno čitaju za pevnicom".

Kako se iscelio brat Konstantin

Jednoga proleća Konstantin je imao krvoliptanje, budući bolestan od pluća. Tada ga je otac Galaktion, koji
odgovaraše za bačiju, poslao da vadi korenje koprive, da ih kuva i da pije sok. Čineći tako, iscelio se.
Posle više godina, postavši starešina u Sihastriji, otišao je u Bukurešt nekim poslovima i govorio vernicima
istoga dana na četiri mesta. Znajući da je bio bolestan od pluća, jedna vernica se začudila otkud mu toliko
snage, i odvela ga kod doktora Atanasiua, koji je, pošto ga je pregledao na rendgenu, upitao: "Šta si ti, oče,
radio, te ti je izraslo novo plućno krilo?" A otac mu je rekao kako je pio sok od koprivinoga korenja i s
Božijom pomoći ozdravio.

Jedno čudo Svetoga Jovana Novog

Jednom je brat Konstantin otišao preko planine k svojoj sestri Ekaterini u manastir Stara Agapija. U šumi, na
mestu zvanom Pojana Trapezej, obreo se opkoljen velikim krdom divljih svinja, tako da mu je pretila smrt.
Videći da mu se približuju, počeo je glasno da poje kondak Svetoga Jovana Novog iz Sučeave: "Branitelju i
pomoćniku Hrišćanstva...".
U tom trenu nije više video ništa oko sebe. Nakon što se još malo uspeo i stigao na vrh brda, od straha i
umora pao je na zemlju. Nakon što se oporavio, jedva je stigao u manastir Stara Agapija.

Susret s iskušenikom Ilijem Jakovom (Svetim Jovanom Jakovom iz Njamca)

Prepodobni Jovan Jakov iz Njamca stupio je u monaški život najpre u manastiru Njamcu godine 1933,
budući siroče od oba roditelja. Tadašnji starešina manastira Njamca beše episkop Nikodim Munteanu,
potonji patrijarh Rumunije.
Nakon što ga je blagoslovio i odveo da se pokloni čudotvornoj ikoni Bogomajke iz crkve Stefana Velikog,
odredio mu je da tvori poslušanje u manastirskoj apoteci sa monahom Jovom, koji življaše svetim životom.
Zatim je bio naimenovan za bibliotekarskog pomoćnika manastira Njamca, gde se starao o dobrom čuvanju
starih rukopisa i izdavao knjige na čitanje monasima iz bratstva lavre i okolnih skitova.
K ovom prepodobnom bratu, koji je kasnije stigao u Svetu Zemlju, dolazio je i brat Konstantin Ilije iz skita
Sihastrija da ište duhovne knjige iz manastirske biblioteke. Jednom, 1934. godine, brat Konstantin je
pozajmio od iskušenika Ilijea Jakova knjigu Duhovni azbučnik, koju je napisao Sv. Dimitrije Rostovski. U leto
iste godine iskušenik Ilije, došavši u Sihastriju zajedno sa ikonomom velike lavre, upitao je brata Konstantina,
koji napasaše ovce u dolini:
- Brate Konstantine, jesi li završio čitanje knjige Duhovni azbučnik!
- Imam još malo da čitam i, pošto završim, doneću je u biblioteku.
- Dobro, brate Konstantine, neka ti Bog pomogne na putu spasenja! U manastiru Njamcu ima mnogo svetih
knjiga. Čitaj ih sada dok si mlad, jer u starosti ćeš imati drugih briga!..

Odlazak u vojsku

Godine 1935. brat Konstantin Ilije je bio pozvan u vojsku. Dakle, ostavivši ovce na planini, sišao je u Skit,
ispovedio se kod oca igumana, pričestio se Telom i Krvlju Hristovom i, pošto se dovoljno molio, zatražio je
blagoslov i otišao u Botošanji, gde je uključen u sastav puka za vezu.
Tamo je nastavio s molitvom i uzdržanjem. Podneo je i specijalnu molbu, naznačivši da je manastirski žitelj i
da mu nije dopušteno da jede mesa. Komandant puka mu je odobrio da iz menze uzima što mu odgovara. A
on se uzdržavao i mnogo se molio, i zbog toga nije imao nijedno telesno oskvrnjenje u snu dok je god bio u
vojsci.
Dugo je u okviru vojske nosio monaško odelo, budući da je raspoređen na rad u ambulanti. Ovde je
pomagao bolesnima, vršio određeno pravilo, starao se o čistoći i svi su ga poštovali, kako oficiri, tako i
vojnici.
Komandant puka se radovao njegovom prisustvu i štitio ga u svemu, jer uveče i ujutru obavljaše molitvu s
vojnicima u kapeli puka, a na praznike bi ih sve vodio u crkvu. Tako se mnogi radovahu njegovom prisustvu i
njegovom životu posvećenom Hristu.
Zbog toga su ga vojni kadrovi mnogo puta postavljali da govori ostalim vojnicima. Čak su se i oficiri okupljali
da ga slušaju i mnogi su imali koristi od njegovih reči.
U posebnim slučajevima, kada je pojedinim bolesnim vojnicima bio hitno potreban sveštenik, brat Konstantin
im je dovodio vojnoga sveštenika da ih ispovedi i da ih pričesti. Neki od njih mu čak iskahu i duhovni savet:
kako bi i sami mogli stupiti u monaški život.
Na završetku vojnoga roka predloženo mu je da ostane u okviru vojske: "Ostani ovde, jer ćeš s pamćenjem
koje imaš postati general!" Ali on je odbio, kazujući da je "vojnik u vojsci Hrista, Cara nad carevima".
Godine 1936. mladi kaplar Konstantin Ilije, pošto je odslužio vojsku, vratio se ponovo u skit Sihastriju,
uznoseći hvalu Bogu i Bogomajci za sve.
Zavet shimonaha Pajsija s bratom Konstantinom

Otac Kleopa je pričao svojim učenicima:


"Kad sam bio u vojsci, i beše mi ostalo svega nekoliko meseci do odsluženja vojnog roka, boravio sam tokom
odsustva kod oca Pajsija i pomagao mu u radu, pošto je gradio novu keliju s paraklisom. Ovde je imao za
učenika jednog mog ujaka[5], oca Genadija, čoveka Božijeg, koji je celoga života bio čobanin kod ovaca i
nije se ni ženio, a u starosti se povukao u skit Kozančeu.
Videći da se odsustvo završava, i da treba da se vratim u puk, otac Pajsije me je pozvao na stranu i rekao
mi: - Reci mi, brate Konstantine, kada budeš odslužio vojsku, ne bi li došao ovamo k meni?
Na to sam mu ja odgovorio: - Prepodobni oče Pajsije, neću da te lažem. Ja sam duševno vezan za skit
Sihastriju, kamo sam najpre otišao, i gde su moja braća usnula u Gospodu. Ovde u Kozančei je suviše blizu
mog sela, i hteo bih da ostanem više stran i nepoznat svojim rođacima. Nakon odsluženja vojnog roka
vratiću se opet u Sihastriju!
Čuvši, on je zasuzio i rekao: - Ja sam se nadao da ću imati jednog učenika iz vaše porodice. Ali ako ti ne
nameravaš da nakon vojske dođeš ovamo, onda ću i ja, ne posle mnogo vremena, otići isto u Sihastriju!
- Dobro, oče Pajsije! Ja se sada vraćam u puk...
- Ako odlaziš, idem i ja da te otpratim!
Išli smo zajedno do mesta odakle su se videla polja i brda prema mom selu. Tada je otac rekao sa suzama u
očima: -Hajde da se zavetujemo! Da načinimo najpre tri metanije!
- Da, oče Pajsije! Da načinimo!
Nakon što smo obojica načinili po tri metanije, on je izgovorio sledeću molitvu: "Presveta Trojice, Bože naš,
radi molitava Prečiste Bogorodice i svih Svetih tvojih, odredi da, ako li bi umro brat Konstantin pre mene, ja
budem kod njegovoga uzglavlja, a ako li bi ja umro ranije, da bude on kod mog uzglavlja! Amin".
Posle toga smo se sa mnogo suza oprostili jedan od drugog. Taj naš rastanak se dogodio u leto 1936.
godine".
Ovaj zavet se ispunio posle 54 godine, to jest 18. oktobra 1990. u 4 sata jutra, kada veliki duhovnik Moldavije
jeroshimonah Pajsije Olaru predavaše duh u ruke Hristove u manastiru Sihastriji. U tom času polaska u
zagrobni život arhimandrit Kleopa Ilije stajao je kod starčevoga uzglavlja i sa suzama se molio za njega,
čitajući mu Molitve na ishod duše.
Posle više od osam godina od preseljenja jeroshimonaha Pajsija u Carstvo nebesko, to jest 2. decembra
1998, i arhimandrit Kleopa Ilije predade duh svoj u ruke Hristove, ostavljajući kao duhovničku siročad stotine
monaha i desetine hiljada vernih koji mu behu duhovna čeda.
Uvereni smo da su ovi veliki duhovni oci rumunskoga monaštva danas zajedno u raju i mole se sa svim
Svetima za spasenje svih nas!

Monaški postrig
Vrativši se iz vojske u jesen 1936. godine, iskušenik Konstantin Ilije je opet bio poslat na isto pređašnje
poslušanje. Budući najmlađi kod ovaca, pomagao je ostalim ocima, Galaktionu Ilijeu i Antoniju Olaruu. Zatim
bi uterao ovce u tor, muzao ih, pospremao bačiju, sirio mleko i odlazio s ovcama da ih napasa.
Sva trojica pastira ovaca behu veoma krotki, smireni, ćutljivi, i više od svega ljubljahu svetu molitvu. Zbog
toga sve obavljahu u spokojstvu i miru i ne imađahu nikakvu smutnju u svom poslušanju.
Godine 1937. krajem meseca jula iguman je odredio da iskušenik Konstantin Ilije bude zamonašen. Imao je
tada šest godina poslušanja u skitu i odslužen vojni rok. Njegovo monašenje je odobrila Sveta Moldavska
mitropolija rešenjem broj 10.042 iz 1936, i ono je obavljeno 2. avgusta 1937.
Za kuma na monašenju bio mu je određen shimonah Proklu Popa, veliki podvižnik, pun ljubavi i smirenja,
poreklom iz opštine Pjatra Šojmuluj, županija Njamc.
Brat Konstantin je molio starca da ga uzme pod mantiju, ali on kazivaše: - Brate Kostika, ja sam jako star,
imam 77 godina, i ne mogu više. Molim te, traži koga drugog da ti bude kum!
- Ako me ti, sveti oče Proklo, ne uzmeš pod mantiju, neću se ubrzo ni monašiti! - rekao je iskušenik
Konstantin.
Čuvši stari i krotki shimonah Proklu ove reči, mnogo se obradovao i kaza: - Dobro, brate Kostika, pripremi
se, jer ću te naredne noći uzeti pod mantiju!
Pošto je započeta služba postriženja u monaštvo svi oci i braća su se molili Bogu da ga ukrepi na putu
duhovnoga života, kako bi svoj krst nosio do kraja. Ali kada beše da mu nadenu monaško ime, jedan otac
blizak igumanu, naime shimonah Nikolaj, rekao mu je: - Oče starešino, nadenite mu ime Kleopa, jer i tako
nemamo nijednoga monaha s tim imenom!
- Dobro veliš, oče Nikolaje!
Zatim je nastojatelj izgovorio: - Brat naš monah Kleopa postrizava vlasi svoje glave u ime Oca, Amin; i Sina,
Amin; i Svetoga Duha, Amin. Recimo za njega: Gospodi, pomiluj!"
Nakon što je postrižen u monaški obraz, monaha Kleopu je blagoslovio njegov starešina, a kum ga je odveo
da se pokloni ikoni Bogomajke i postavio ga za pevnicu, po tradiciji.
Takav je bio monaški postrig oca Kleope, koji će postati jedan od najvećih igumana i duhovnih otaca naše
zemlje!

Ino iskušenje sa srebroljubljem

Otac Kleopa nam je kazivao:


"Kada sam bio iskušenik u Sihastriji, niko nije zaključavao svoju keliju, jer niti beše ko, niti šta, da krade. Sve
što nam beše potrebno davalo nam se u okviru bratstva. Ali da vidiš kako je vrag jednom hteo da me uhvati
u strasti srebroljublja. Nekako godine 1937, kada bejah kuvar, došao je kod nas neki vernik i rekao mi: "Oče
Kleopa, gle kakve su nove i lepe monete izišle". I dao je jednu i meni.
Ja sam odneo novčić u keliju, stavio ga na prozor pod neku hartiju da ga niko ne bi video, i zaključao sam
vrata. Iz kuhinje sam stalno odlazio u keliju i podizao sam hartiju.sa prozora kako bih video da nije nestao
novčić. Ne bi prošlo mnogo, i opet odlažah u keliju!
Jednoga dana, videvši da mi je vrag priljubio srce za novčić, tako da držah vrata zaključana i mišljah samo
na njega, osenio sam se znakom Svetoga Krsta, otključao sam ponovo vrata kelije i dao novčić nekom
siromahu.
Tako sam se izbavio srebroljublja!"

Stradanje skita Sihastrije u požaru

Nekako 1938-1941. godine u skitu Sihastrija beše više od 35 otaca i bratije. Sve kelije behu od jelovog
drveta i dosta stare, jer stari nastojatelj Joanikije, imajući preko 80 godina, teško se mogao starati o svemu
što beše potrebno.
Dana 30. maja 1941, kada se približavao praznik Vaznesenja Gospodnjeg, kada hiljade poklonika dolaze da
se poklone po manastirima iz predela Njamca i da odslušaju Svetu liturgiju u manastiru Njamcu, oci i braća iz
Sihastrije trudili su se i sami da udovolje potrebama brojnih vernika koji boravljahu po jednu noć u svakom
manastiru.
Ali, pošto je bila suša i duvao suv vetar, odjednom se od neke varnice upalila jedna drvena kelija, i za pola
sata čitav je kompleks bio obuhvaćen plamenom, tako da su izgorele sve kelije, krov kamene crkve i drveni
paraklis hrama Svetih otaca Joakima i Ane, i nije se više moglo spasti, do malo bogoslužbenih utvari.
U tom metežu nekoliko vernika je ušlo kroz plamen i iz paraklisa iznelo Sveto Jevanđelje, Svete Tajne,
nekoliko ikona i Svete sasude. Ali ne znajući gde se nalaze Svete mošti, ostavili su ih u Svetom oltaru i
pobegli napolje. I kada su se svi ožalostili zbog gubitka Svetih moštiju, odjednom se u vazduhu videla
srebrna bela kutija sa dugačkom crvenom pantljikom, u kojoj se čuvahu svetiteljske mošti, koja je, izišavši
sama iz paraklisa i leteći iznad, pala na sred dvorišta.
Videvši to čudo, oci su podigli kutiju sa Svetim moštima, celivali su ih i sa suzama zablagodarili Bogu. Evo
primera da Bog čudesa tvori čudesa u svako vreme i na svakom mestu, ako imamo veru i molimo mu se sa
suzama i smirenjem!
Zatim je stari nastojatelj Joanikije Moroj, videći da se čitav njegov trud od preko 30 godina rasuo za samo
jedan sat, sa suzama u očima načinio tri metanije pred kamenom crkvom što beše ostala bez krova i izrekao
reči pravednoga Jova: Gospod dade, Gospod uze; neka je blagosloveno ime Gospodnje! (Up. sa Jov 1, 21).
Amin.
Kroz takva je iskušenja, opasnosti i nevolje bilo dato tom prepodobnom starešini da prođe pre no što se
preselio u nebeske kleti. Ali se protosinđel Joanikije nije obeshrabrio, nego je sve hrabrio, kazujući:
"Oci, nemojte se obeshrabriti što je manastir izgoreo. Jer je izgoreo zbog naših grehova i da bi se obnovilo
zadužbinarstvo! Trpite, sveti oci, sva iskušenja sa krepkošću, trpite i ne napuštajte ovo mesto, osvećeno
molitvama i suzama naših prethodnika. Samo krepko držite poredak ovoga skita. Jer ko ne drži poredak
mesta izgoni ga mesto odavde! Čuvajte monaški poredak i ni jednoga dana ne ostavljajte da se ne odsluži
božanska Liturgija i Časoslov.
Budete li tako činili, i budete li vodili čist život, i budete li imali ljubavi među sobom, znajte da će Bogomajka
podići iz pepela ovu Svetu obitelj, i imaćete mira i spasenja na ovom mestu. A ne budete li sa svetošću pazili
pravila, post i svoje monaške obaveze, znajte da će ovo mesto opusteti. Jer Bog više voli pusto i čisto mesto,
nego li mesto sa mnogo razjedinjenih monaha!"

Kako je monah Kleopa izabran za igumanovog zamenika

Nakon požara koji se dogodio u leto 1941. godine skit Sihastrija je preživljavao sve teže i teže. Stari
nastojatelj, u uzrastu od 82 godine, beše sve teže bolestan. Nije više mogao služiti Svetu liturgiju, i teško je
ispovedao i savetovao. Svrh svega, pretukli su ga lopovi Balta, koji su mu izbili jedno oko.
U leto 1942. godine u Sihastriji je služio samo jeroshimonah Joil Georgiu, učenik staroga nastojatelja,
potpomognut od jeromonaha Kalistrata Bobua. Zatim, zbog nedostatka kelija, nakon pomenutoga požara
dobar deo braće i monaha otišao je u manastire Njamc i Seku. Hrana se pripremala u letnjoj kuhinji, a služilo
se bratstvu u nekom podrumu, koji tokom dana beše umesto trpezarije, a noću beše spavaonica za oce.
Međutim starešina Joanikije Moroj je imao i utehe. Jednom dok beše bolestan i beše se zabrinuo za sudbinu
Skita, ušla je u njegovu keliju neka gospodstveno obučena žena i, približivši mu se, rekla: "Ne žalosti se, oče
Joanikije. Od sada ćemo mi brinuti o ovoj Svetoj obitelji!" Beše to Presveta Bogorodica, zaštitnica Skita!
Zaista, od 1942. godine stalno se osećao pokrov i blagoslov Bogomajke nad Sihastrijom.
U istom razdoblju duhovni oci zajedno sa celim bratstvom, na predlog igumana Joanikija Moroja, odlučili su
da imenuju za igumanovog zamenika monaha Kleopu Ilijea, koji beše mlad, odlučan i vrlo duhovan. Onda su
se duhovnici i starci pomolili u crkvi pred ikonom Bogomajke i zatim se svi popeli do bačije skita, koja beše
na planini Tačiunele, da bi pozvali oca Kleopu za igumanovog zamenika, dok Bog ne odredi igumana.
Ovo se zbilo u postu Svetih Apostola. Kada su svi stigli na bačiju, bratija, zajedno sa ocem Kleopom,
strigahu ovce. Tada mu je jerođakon Gemnazije Pristav, koji beše smeliji, rekao:
- Oče Kleopa, došlo je vreme, kao u vreme Davida, da ostaviš ovce i da od sada napasaš slovesne! Eto, Skit
je izgoreo, naš starešina je slep i bolestan, i monasi se osipaju! Dođi i pomozi obnovu Skita. Svi te hoćemo,
zove te i otac starešina Joanikije, koji nas je sve podigao, jer on više ne može!
Čuvši te reči, otac Kleopa je rekao: - Ja sam suviše mlad i ne mogu da budem starešina Skita. Tražite kog
drugog, jer ja nisam vičan da poučavam duše i čovek sam grešan!
- Ne, oče Kleopa, sada te Bog poziva, i treba da tvoriš poslušanje kao što si svagda činio! I mi ćemo ti
pomoći i, molitvama Bogomajke, imamo nadu da ćeš moći spasti bratstvo našega skita, koje se dan za
danom osipa!
- Molim vas, oci - rekao je monah Kleopa - ostavite me da se molim Bogu i da razmislim mesec dana, jer
sam mlad i ne znam šta da činim! Ako li ne, otići ću u manastir Seku!
- Dobro, oče Kleopa, ostavljamo te mesec dana da se moliš!
Zatim, sišavši sa bačije, rekao je duhovnik Kalistrat: -Zbrzali smo oca Kleopu! Molimo se Bogomajci i
ostavimo ga da još razmisli!
Sutradan otac Kleopa je napisao dopisnicu ocu Pajsiju iz skita Kozančee i zatražio mu savet šta da radi u
tom velikom iskušenju. A sam je postio tri dana i molio se u tajnosti Bogu da bude volja Njegova.
Nakon deset dana primio je od pustinjaka Pajsija dopisnicu sledeće sadržine:
Dragi očev sine! Ne raduj se kada te budu postavili za starešinu i ne žalosti se kada te budu izvrgnuli iz
starešinstva! Tvori poslušanje starom nastojatelju i saboru otaca i prepusti se u svemu volji Božijoj!
Tako ga je shimonah Pajsije blagoslovio da pomogne obnovu skita Sihastrije, i pošto je prošlo mesec dana
molitve i čekanja, monah Kleopa je preuzeo administrativnu upravu bratstva. Oci i braća su se obradovali toj
promeni i svi su mu bili poslušni. Čak je i starac nastojatelj bio srećan što je Bog odredio njegovog ljubljenog
učenika da putevodi ovaj skit.

Igumanov zamenik

Prva briga oca Kleope bila je da obnovi manastirsko zdanje i kelije koje su izgorele u požaru 1941. godine.
Uz pomoć manastira Njamca, koji je besplatno dao stotine kubnih metara drva i građe, i vernika iz okoline, u
jesen 1942. godine započeta je izgradnja dvaju krila kelija sa više od 20 prostorija, namesto onih što ih je
požar uništio. Sledećih godina, 1943-1944, na tim kelijama su najviše radili vernici iz sela Radašenji -
Sučeava, koji zbog rata behu evakuisani u okolne stoletne šume.
Novoga igumana veoma su cenili kako bratstvo Skita, tako i vernici koji se ovde behu sklonili, jer beše vrlo
pobožan, mnogo je postio, beše krotak, hrabrio ih je sve - monahe i mirjane - i naročito je imao dar
poučavanja, kojim je svakoga putevodio i duhovno hranio.
Nakon što se front pomerio zapadno od Karpata, otac Kleopa je nastavio izgradnju kelija i kamenu crkvu je
pokrio limom.
Tako se, blagodaću Božijom i blagoslovom Bogomajke, zaštitnice ove Svete obitelji, otac Kleopa od početka
dokazao kao vrlo revnostan monah, kao hrabar i duhovan iguman, i kao dobar ekonom.

Končina nastojatelja Joanikija Moroja

Nakon 33 godine strogoga duhovničkog podviga protosinđel Joanikije Moroj je teško oboleo i nije više
mogao upravljati skitom Sihastrija. Ali beše srećan što je njegov učenik, monah Kleopa, bio određen da
nastavi njegovu duhovničku delatnost.
Poslednje dve godine života veliki nastojatelj je proveo više u keliji, moleći se Bogu danonoćno, ispovedajući
i savetujući svoje učenike. Ali beše srećan što se Skit obnavljao i duhovno, i materijalno.
Godine 1943. bolest starešine Joanikija se beše pogoršala. Danonoćno je imao po dva učenika koji su ga
negovali. A avgusta 1944. njegovog sina po telu, monaha Nikanora, ubili su ruski vojnici u blizini fronta.
Dana 3. septembra 1944, osećajući da mu je končina blizu, starac je pozvao sve uz svoju postelju i dao im
poslednji savet. To jest da se neprestano mole, da s ljubavlju tvore poslušanje, da ljube Svetu crkvu i da
provode čist život u Hristu. Zatim, ištući oproštaj, sve ih je poljubio i triput im rekao: "U utorak ću otići k
Ocu!...", proričući time končinu svoga života.
Nakon života s teškim iskušenjima i velikim patnjama, 5. septembra u 10 sati, veliki starešina Joanikije Moroj
je predao svoju dušu u ruke Oca Nebeskog, ostavljajući za sobom dostojnoga nastavljača delatnosti
obnavljanja ovoga Skita, oca Kleopu. Oplakan od celog sabora, sahranjen je na novom groblju u
manastirskom voćnjaku.
Nakon što je prošlo nekoliko godina, i shimonahinja Avgustina iz manastira Agapije, njegova bivša supruga,
počinula je u miru, i bila sahranjena na manastirskom groblju.

Kako je otac Kleopa izabran za igumana

Nakon preseljenja u nebesko Carstvo starca igumana Joanikija Moroja cela briga skita Sihastrija bila je na
ramenima monaha Kleope. Ali on nije hteo da primi đakonsku i svešteničku hirotoniju, jer se bojao ove velike
odgovornosti pred Bogom. Evo, međutim, kako je Bog odredio da bude rukopoložen i zatim da bude
naimenovan za igumana skita:
Meseca oktobra 1944. godine monah Kleopa, zajedno sa nekoliko bratije išao je u vinograd skita u opštini
Rakova-Buhuši, da bi doneli grožđa. Usput, u blizini Buhuša, izašla je pred njega neka pobožna žena,
imajući u svojim rukama jednu svešteničku odeždu, Služebnik i svešteničku palicu, i rekla mu:
- Oče, u mojoj kući su ostale ove odežde i Svete utvari od nekoga vojnog sveštenika, koji je stanovao kod
nas u vreme rata. Zatim, otišavši s frontom dalje, ostavio ih je u našoj kući, i ne znam šta da činim s njima!
- Sestro, podaj ih kojoj crkvi ili kojem manastiru kojima su potrebni, jer nije dobro da ove Svete predmete
držiš u kući!
- Sveti oče, ako ih budem dala tebi, hoćeš li ih primiti?
- Daj ih nama, hrišćanko, pa ćemo ih odneti u manastir, jer je greh da stoje bilo gde!
- Izvoli, oče, odežde, knjigu i palicu! Blagodarim Bogu što sam vas srela da bih vam ih dala!
Uzevši ove predmete, otac Kleopa ih je stavio u kola, i razmišljao u sebi: "Zašto li je ova žena donela
odežde, palicu i Služebnik upravo meni? Nije li to znak da Bog hoće da budem hirotonisan za sveštenika i da
ovom palicom putevodim bratstvo skita Sihastrije?"
Vrativši se iz vinograda i ispovedivši se, rekao je sve to duhovniku. A duhovnik, pojmivši da je znak od Boga,
rekao mu je:
- Tvori poslušanje, oče Kleopa, jer smo to svi obećali pri monašenju, i bez toga se ne možemo spasti! Pa ko
da predvodi bratstvo skita, ako svi bežimo od odgovornosti? Jer Sveti Oci vele: "Poslušanje je život, a
neposlušanje je smrt!"
Nakon dva meseca, 27. decembra 1944, kada se praznuje Sv. arhiđakon Stefan, monah Kleopa je
hirotonisan za jerođakona, a 23. januara 1945, kada se praznuje Sv. mučenik Kliment, hirotonisan je za
jeromonaha od episkopa Galaktiona Korduna, tada starešine manastira Njamca.
Nakon malo vremena jeromonah Kleopa Ilije biće zvanično naimenovan za igumana skita Sihastrija.

Skit Sihastrija u razdoblju 1945 - 1946. godine

Po prestanku rata radovi na obnovi Skita, započeti 1942. godine, nastavljeni su još tri godine. Tako je godine
1945. završena i osvećena nova trpezarija, u kojoj je moglo da bude za stolom više od sto ljudi. Takođe su
dobrim delom završene kelije na severnoj strani kompleksa, sa deset velikih prostorija i kuhinjom za celo
bratstvo. Godina 1945-1946, obnovljeno je i krilo kelija na južnoj strani kompleksa, sastavljeno takođe od
deset prostorija, ali manjih.
Evo šta je pričao otac Kleopa o teškoćama na koje je nailazio prilikom obnove Skita:
"Kada su me naimenovali za starešinu, beše veoma teško. Skit nije imao ničeg. Hramovna slava se bližila, a
mi nismo imali ništa pripremljeno. Kelije behu izgorele i zvona istopljena, a krov na velikoj crkvi beše takođe
sažežen u plamenu. Tada sam otišao u manastir Njamc da pozajmim nešto novca. Ali mi nisu dali, jer nisu
imali ništa u fondu. Zatim sam svratio do protosinđela Joakima Spatarua, čoveka Božijeg! Kod njega se
nalazio neki dobri hrišćanin iz Bukurešta, Konstantin Valsan, generalni direktor Telefonskoga trusta. Čuvši
da nemam ništa za hramovnu slavu, on mi je dao 800.000 leja; velik novac u to vreme. Kada sam došao u
Sihastriju, čekao me je naš duhovnik otac Joil Georgiu, koji se moljaše Bogu da dobijemo nešto pomoći.
Čuvši o primljenoj pomoći, zadivio se i zablagodario Bogu".
U proleće 1946. godine vernici iz opštine Radašenji -Sučeava, koji u vreme rata behu bili evakuisani u šume
oko Sihastrije, odlučili su da besplatno sagrade novi zimski paraklis na mesto onoga što je izgoreo u požaru
1941. godine, sa istom hramovnom slavom - Svetih Bogoroditelja Joakima i Ane.
Ktitor tog novog Svetog paraklisa bio je jeromonah i duhovnik Gerasim Kampanu, poreklom iz istoga sela.
Do kraja 1946. godine paraklis je bio skoro gotov. Nedostajao je još ikonostas, koji beše u izradi, i unutrašnje
slikarstvo. Time su stanovnici Radašenja, kao i iz drugih sela, izrazili blagodarnost Bogu i podvižnicima
ovoga skita, što su u Sihastriji bili izbavljeni opasnosti i smrti u vreme rata u leto 1944. godine.
Tokom te dve godine, 1945-1946, odredio je Bog da u bratstvo Skita dođu brojni mladi i stariji, tako da se
mnogo povećao broj žitelja. To se dogodilo iz dva razloga. Jedno zbog gladi i siromaštva koji su pretili celoj
zemlji i drugo zbog posebnog ugleda koji beše počeo da stiče protosinđel Kleopa. Zbog toga je skit Sihastrija
uzeo poseban zamah, i duhovni, i materijalni.
Duša toga napredovanja beše, dakako, otac Kleopa, čovek Božiji, koji je postajao sve čuveniji u okolini. Jer
dok su drugi manastiri i skitovi imali nedostatak osoblja, i osobito nedostatak duhovnih otaca, Sihastrija je
dan za danom cvetala, zahvaljujući krotkom i milostivom igumanu toga Skita. On beše roditelj, otac i poučitelj
svih: monaha, intelektualaca, običnih vernika, siromaha i prosjaka.
Svakodnevno su ga svi tražili, i on stajaše u sred mnoštva pomažući, savetujući, koreći, hraneći i
zadovoljavajući svakoga. Tako se otac Kleopa pročuo u zemlji, osobito darom reči i propovedima, zatim
ispovedanjem i duhovničkim savetima, i najzad milostinjom.
Zahvaljujući njegovoj duhovnoj dobroti i mudrosti Bog umnožavaše u njemu blagodat i dar, i izlivaše ih na
bratstvo tog Skita, molitvama Presvete Bogorodice, zaštitnice te Svete obitelji.

Sveti episkop Jovan iz planina Sihle i otac, Kleopa

Blaženi episkop Jovan sreo se prvi put sa braćom Konstantinom i Vasileom u jesen 1930. godine u
Planinama Sihle, na mestu zvanom Korojeva jaruga, kada je prorekao Vasileu posredstvom njegovoga brata
Konstantina "da treba da se pripremi, jer ima da pređe dugačak put". Zaista, nakon šest meseci brat Vasile
se preselio Gospodu.
Drugi susreti toga čudesnog episkopa sa ocem Kleopom nisu nam poznati, ali verujemo da ih je zasigurno
bilo. Međutim, mutna vremena iz razdoblja 1940-1950. godine učinila su da se ne govori javno o tom Svetom
episkopu, koji se podvizavao u toj okolini nešto posle 1951. godine.
Tri "susreta" iz vremena 1946-1947. protosinđela Teodula Varzarea, duhovnika manastira Agapije, sa tim
Svetim episkopom u Pojani Trapezej, na stazi što silazi od Agapije prema Sihastriji, dosta su uverljiva. Prvi
susret dogodio se u proleće 1946. godine, kada je episkop zatražio da mu se donese hartije i mastila, "jer
ima nešto da napiše".
Videvši duhovnika, episkop ga je blagoslovio obema rukama i rekao mu proročkim glasom:
- Oče Teodule, ideš li u Sihastriju ocu Kleopi? Mnogo puta odlazim i ja u Sihastriju i budem na službi u crkvi,
ali darom Božijim niko me ne vidi! Znam da ti, sveti oče, hoćeš da se povučeš iz Agapije u Sihastriju, ali
nemoj ići. Ostani tamo i tvori poslušanje, jer nije te uzalud poslao Bog u Agapiju. Tamo ti je spasenje, sveti
oče!"
Eto koju meru svetiteljstva beše dostigao ovaj veliki episkop i sasud Duha Svetoga! On je dolazio na Sveta
bogosluženja u Sihastriju, ali ga niko nije video. Ali je on posebno čestvovao (poštovao, prim.izd) oca
Kleopu.
Drugi sastanak između oca Teodula i episkopa Jovana dogodio se u leto iste godine, na istom mestu, kada
mu je otac doneo hartije i mastila, kao što mu beše iskao, ali niko ne zna da li je blaženi episkop štogod
pisao, i šta naime.
Blagoslovivši ga opet obema rukama, episkop ga je poljubio u čelo i rekao mu: "Oče Teodule, ideš u
Sihastriju. Bolje se vrati natrag u Agapiju, jer otac Kleopa nije danas u Skitu, pošto je pozvan u manastir
Njamc na zasedanje Saveta!" Eto kako čudesan beše ovaj episkop pun blagodati Duha Svetoga! On se
moljaše za oca Kleopu i pomagaše mu blagodatno da dobro poučava tu Svetu obitelj.
Tako je ovaj Sveti episkop, koji je do 1918. godine bio vikar Kijevske mitropolije, nakon čega je izbegao u
Rumuniju i podvizavao se u planinama Sihle, bio u tesnoj duhovnoj vezi sa manastirom Sihastrijom i sa ocem
Kleopom, sa kojim se verovatno susretao, bilo u tajnosti, noću, bilo u Duhu Svetom kroz Svetu molitvu.
Pojedini oci duhovnici veruju da se ovaj Sveti episkop pokatkad viđao sa ocem Kleopom, u vreme kada se
ovaj povukao godine 1948. u planine Sihastrije, jer su obojica imali pustinjačke kelije u okolini.
Mi smo uvereni da se oni koji čistim srcem služe Hristu poznaju i ovde i zagrobno, da traže jedni druge, ljube
se, pomažu i mole se jedni za druge. Jer to je radost prepodobnih, pohvala pravednika i uteha Svetitelja, da i
"u telu", i "van tela" blagodatno poznaju jedni druge u Isusu Hristu, Spasitelju sveta.
Treći i poslednji susret episkopa Jovana sa ocem Teodulom dogodio se u leto 1947. godine, kada je želeo
da se vrati u svoju otadžbinu.

Uzdizanje skita Sihastrije u dostojanstvo manastira

Godine 1947, pošto su ime i duhovnička i administrativna delatnost protosinđela Kleope Ilijea, igumana skita
Sihastrije, postali opštepoznati, Rumunska patrijaršija je poklonila pažnju naporima na opštoj obnovi te Svete
monaške obitelji.
Prvi koji je predložio uzdizanje skita Sihastrije na dostojanstvo nezavisnoga i samostalnoga manastira bio je
arhimandrit Teofil Pandele, koji beše direktor i generalni inspektor u Ministarstvu za veroispovesti, i koji je
nadgledao delatnost svih manastira u zemlji, kako po nadležnosti ministarstva, tako i na nivou Patrijaršije.
Ispitujući kanonski i administrativno stanje skita Sihastrije i ustanovivši da ta ustanova ispunjava sve
zakonske uslove da bude uzdignuta u dostojanstvo manastira, arhimandrit Teofil Pandele je sastavio opširnu
predstavku, koju je uručio i patrijarhu Nikodimu, i mitropolitu moldavskom Irineju Mihalčeskuu, i Ministarstvu
za veroispovesti. Proverom na licu mesta ustanovljeno je da skit Sihastrija ima bratstvo od preko 50 žitelja i
da obavlja posebnu duhovničku i misionarsku delatnost u okolini, budući predvođen starešinom velikog
ugleda.
Uzimajući sve to u obzir, na predlog Moldavske mitropolije, Patrijarh Rumunije je odobrio uzdizanje skita
Sihastrije na dostojanstvo manastira, patrijaraškom odlukom broj. 299/30.06.1947, kao i unapređenje
protosinđela Kleope Ilijea u dostojanstvo arhimandrita, patrijaraškom odlukom broj 379/19.09.1947. To je
odlučeno pošto je on uspeo da za samo pet godina od požarom potpuno uništenoga skita napravi čuven i
dobro organizovak manastir.
Odlikovanje oca Kleope za arhimandrita obavio je episkop Valerije Moglan, vikar Moldavske mitropolije, u
manastiru Sihastriji, 19. septembra 1947. U svojoj propovedi episkop Valerije je uputio arhimandritu Kleopi
sledeće reči:
- Oče Kleopa, primi ovu palicu. Ko tebe bude slušao, sveti oče, Boga će slušati! Ko ne bude slušao, možeš
ga tući celom šumom drveta, pa opet nećeš od njega napraviti čoveka!
Navodimo u nastavku sinodski akt o uzdizanju skita Sihastrije - Njamc, hrama Roždestva Bogorodice, u
dostojanstvo manastira:

Patrijarh Rumunije
Br. 298. Kabinet
1947, juna 30.

Odluka br. 299


Nikodim, milošću Božijom Arhiepiskop bukureštanski, Mitropolit ungro-vlaški i Patrijarh rumunski.
Imajući u vidu izveštaj br. 83/1947, kojim Sveti skit Sihastrija iz županije Njamc, zahteva uzdizanje u
dostojanstvo manastira;
Imajući u vidu da bratstvo Svetoga skita premašuje 50 osoba;
Imajući u vidu ljubav i požrtvovanje kojima bratstvo Svetoga skita Sihastrije iz županije Njamc ispunjava
monaške dužnosti,

Odlučujemo:

Čl. I Sveti skit Sihastrija iz županije Njamc uzdiže se na dostojanstvo manastira, i nazivaće se ubuduće "Sveti
manastir Sihastrija", županija Njamc.
Čl. II Prepodobni otac starešina Svetoga manastira Njamcu-Seku, županija Njamc, zadužen je za izvršenje
ove Odluke.
Dano u našoj patrijaraškoj sednici danas 30. juna 1947.

Nikodim, Patrijarh

Istovremeno sa tom sinodskom odlukom podvlašćen je manastiru Sihastriji i skit Sihla, kojim je tada
upravljao jeromonah Kliment Popović. Takođe je u vlasništvo manastira Sihastrije preneta poljana zvana
Počiorul Kruči, kao i planina Tačiunele.
Ovo malo podataka je zapisano, da ne bi vremenom bilo zaboravljeno od onih koji budu usledili posle nas.

Monašenje majke oca Kleope

Nemajući više nikoga kod kuće, stara majka Ana Ilije plakaše svakodnevno za svoje devetoro dece rano
preseljene ka Gospodu. Njena jedina uteha u selu behu crkva i groblje. Svakoga praznika bila je neizostavno
u crkvi, a posle službe oplakivaše decu na groblju.
Njen poslednji oslonac beše sada otac Kleopa, starešina Sihastrije, koga je Bog izabrao da služi Crkvi
Hristovoj.
Deca su joj, osim oca Kleope, sva pomrla kao mlada, a njen suprug Aleksandar preselio se i sam u večnost
1943. godine.
O tom momentu otac pripovedaše: "Kada je umro otac, majka mi je slala telegram za telegramom, zovući me
na sahranu.
Kasnije, kada smo se sreli, majka me je upitala: - Zbog čega nisi došao na očevu sahranu?
- Ja sam došao u manastir i nemam više oca, ni majku - odgovorio sam.
- Kako to? Zar ja nisam tvoja majka? - upitala je starica kroz suze.
- Dođi u manastir, i tada si moja majka!"
Jedne pozne novembarske jeseni, godine 1946, otac Kleopa je doveo svoju majku iz rodnoga sela Sulice u
skit Sihastriju, da bi stupila u opštežiće sestrinstva manastira Stare Agapije.
Ovde se ona danonoćno molila u crkvi i mnogo se radovala mlađoj bratiji koja behu dolazila da služe Hristu,
smatrajući ih kao sopstvenu decu.
U jesen 1947. godine, 21. septembra, majka oca Kleope je zamonašena sa naznačenjem za manastir Staru
Agapiju, a ime Ana joj je zamenjeno sa Agapija. Zatim je u proleće 1948. godine uvedena u opštežiće toga
manastira i poverena jednoj duhovnoj majci, Olimpijadi. Ovde se monaški podvizavala preko 20 godina,
moleći se Bogu danonoćno, deleći svoje radosti i nevolje sa svoje tri učenice: monahinjama Mihailom,
Justinom i Julijom.
Svakoga dana mati Agapija je nosila drva za kuhinju, mada beše stara. Njena učenica joj kazivaše: - Mati
Agapija, zašto ti nosiš na leđima drva za kuhinju?
A ona odgovaraše: - A zar da džabe jedem hleb?
Kada bi pokoji siromah dolazio u Staru Agapiju, i mati ne bi imala novca, uzimala bi od svojih učenica po
štogod, i kazivala im: - Uzela sam malo od vas, jer ja nemam!
A one bi joj odgovarale: - Dobro što si uzela, mati Agapija!
Međutim ona sve davaše siromasima!
I dok beše u mirskom životu, mati Agapija davaše mnogo milostinje siromasima. Ponekad je pričala da ju je
njen suprug koreo i kazivao joj: - More, ženo, džaba ja donosim kolima, kad ti sve razdaješ torbom!
S vremena na vreme mati Agapija je prelazila planinu i dolazila u Sihastriju da govori s ocem Kleopom i da
na groblju plače na grobovima svojih sinova: iskušenika Vasilea i monaha Gerasima. Zatim se vraćala u
Staru Agapiju, utešena rečima otaca iz Sihastrije.

Jedno čudo Bogomajke

Beše leto 1947. godine. Arhimandrit Kleopa je odlazio u Bukurešt da donese crkvene utvari (sasude) za novi
paraklis. Kada je stigao u prestonicu, oci iz Patrijaršije su ga pozvali na duhovni sastanak, u kući
univerzitetskog profesora Aleksandrua Mironeskua, gde već behu sakupljeni brojni sveštenici, profesori i
vernici.
Među njima behu i arhimandriti Benedikt Giuš, Dositej Morariu, Gerontije Genoju, otac profesor Dimitrije
Staniloaje i mnogi drugi intelektualci. Postavljala su se pitanja i davali duhovni odgovori. U tom momentu je
ušao u salon i otac Kleopa. Gosti su ustali i, tražeći blagoslov, čekali da im otac izgovori korisnu besedu.
Budući umoljen, otac Kleopa je počeo da im kazuje slovo iz Svetih Otaca o čestvovanju Bogomajke. Za
vreme dok je on govorio, odjednom se dogodilo čudo!
Velika ikona Bogomajke sa zida, na kojoj beše naslikan i prorok David, počela je da se jako klati nekoliko
minuta i da proizvodi zvuk kao harfin. Oci i vernici sabrani u dvorani, obuzeti uzbuđenjem, nisu znali kakvo bi
to čudo bilo. Neki plakahu, neki se osenjivahu krstom, neki se klanjahu ikoni Bogomajke, a neki se moljahu
sa suzama, budući zapanjeni. Od svih najviše je bio ganut arhimandrit Benedikt Giuš, i on je stalno
ponavljao:
- Bogomajka... Bogomajka... O čuda!.. O čuda!..
Nakon nekoliko minuta ikona se zaustavila, klatno je izbijalo normalno, i svi, prožeti uzbuđenjem, moljahu se
Bogomajci, da pomiluje rumunsku zemlju i narod. To čudo Bogomajke sa Mladencem u naručju mnogo je
ukrepilo u veri sve koji behu prisutni, tešeći im dušu.
Nakon što je otac Kleopa zaključio slovo, svi su otpevali "Dostojno" i povukli se, svako sa mišlju na čudo koje
se dogodilo. Najviše njih je smatralo da je tim čudom Bogomajka blagoizvolela da pokaže znak bodrenja i
utehe za pravoverne hrišćane u momentu kada je predstojalo da teška iskušenja dođu na našu zemlju.

Osvećenje novoga paraklisa

Prvi paraklis skita Sihastrije, hrama Svetih Bogoroditelja Joakima i Ane, izgradio je 1846. godine duhovnik
Kalistrat iz manastira Sekua. Godine 1941, pošto je stari paraklis izgoreo, vernici iz opštine Radašenji
izgradili su uz njega novi drveni paraklis istoga hrama.
Tada je završen i ikonostas od hrastovog drveta, koji su rezbarili braća Vasile i Joan Rezmerica iz opštine
Grumazešti - Trgu Njamc, i kupljeni su Sveti sasudi, odežde i ostale potrebne crkvene utvari.
U jesen 1947. paraklis hrama Svetih Bogoroditelja Joakima i Ane bio je pripremljen za osvećenje. Kao datum
osvećenja bio je ustanovljen 26. oktobar, kada se praznuje Sv. velikomučenik Dimitrije Mirotočivi.
Čin osvećenja obavio je episkop Valerije Moglan iz manastira Njamca, koji je izgovorio i lepo duhovničko
slovo.
Iste jeseni, nakon završetka radova na unutrašnjosti paraklisa, otac Kleopa je tražio freskopisca, da oslika
unutrašnjost. Ali ne beše zadovoljan onima koji su se nudili.
Tada je Bog odredio da se nađe iskusni slikar, Basarabac, imenom Joan Protčenku, poreklom iz Ukrajine,
koji je izrađivao ikone za crkve u blizini prestonice. Na nastojanje oca Kleope slikar je doveden u Sihastriju, i
u proleće 1948. započeo je freskopisanje u paraklisu. On beše dubok i molitven hrišćanin. Mnogo se molio,
veoma malo govorio i upražnjavao je Isusovu molitvu. Slikao je samo posteći. A nakon što bi jeo, ništa više
ne bi toga dana slikao, smatrajući da je greh slikati posle jela. Pošto bi se malo odmorio na klupi u voćnjaku,
uvek sam, vratio bi se u svoju sobu i pripremao boje za sledeći dan.
Pre svoje končine primio je monašku shimu pod imenom Irinej. Njegov primerni život podsticao je i
manastirsku bratiju da se više podvizavaju za svoje spasenje.

Radosti i nevolje

Ne možemo da prećutimo nevolje koje je podnosio manastir Sihastrija, a osobito starešina ove Svete obitelji,
pod kraj 1947. godine, zbog poznate razbojničke bande, koja je pljačkala manastire i ljude iz oblasti Njamca
više od šest godina, prouzrokujući svuda uznemirenje, štetu i sablazan.
Manastir Sihastrija i skit Sihla, bili su u području u kome su se sklanjali lopovi, mnogo su stradali od njih,
budući povučeniji od ostalih manastira.
Odmah po osvećenju paraklisa, lopovi su okružili manastirski kompleks. Hrišćane su zadržali u crkvi pod
pretnjom oružja, a oni su uzeli sve što vredi što su našli u manastirskom skladištu.
O tom događaju otac Kleopa kazivaše:
"Jedno veče kada bejah starešina i stajah na bdeniju u crkvi, došao je Balta sa svojima, izveli su me sa
bogosluženja i zahtevali od mene vina, jela i novca. I pošto nisam imao ništa, uzeli su me, odveli me u šumu
i privezali me za stablo drveta da me ubiju. Tada je jedan od njih rekao vođi:
- Zar se ne sećaš kako nam je davao da jedemo, kad beše na bačiji? A sada hoćeš da ga ubiješ?
Posvađali su se među sobom i otišli u šumu, a mene su odvezali i vratio sam se u manastir".
Sledećega dana otac Kleopa, ožalošćen svim ovim, otišao je episkopu Valeriju iz manastira Njamca i
zatražio mu savet:
- Preosvećeni, šta da radimo da bismo spasli manastir od tih lopova što nas pljačkaju i uznemiruju šest
godina?
- Oče Kleopa, znate šta da radite? Da služite bdenije Pokrovu Bogorodice svakoga utorka uveče i da
danonoćno čitate Psaltir u crkvi, po dva sata svaki, od starešine do poslednjeg brata. Budete li tako činili,
Bogomajka će udaljiti te lopove i blagosloviće vas svim što vam je potrebno, a manastir će biti sačuvan od
svake opasnosti!
Čuvši to, starešina Kleopa je odredio da se redovno služi bdenije Pokrovu Bogorodice utorkom uveče, a
Psaltir da se čita neprestano u crkvi, kada nema bogosluženja. Taj poredak se neokrnjeno poštuje do danas,
a oni zločinci su bili uhvaćeni i kažnjeni po zakonu. Od tada je manastir Sihastrija sačuvan od svih opasnosti,
molitvama Bogomajke, Zaštitnice ove Svete obitelji.

Kako je otac Kleopa izbavio jednu ženu od smrti

Godine 1947, jedne noći u vreme Božićnog posta, otac Kleopa je ispovedio mnoge, do ponoći, i osećao je
umor. Kada je hteo da se malo odmori, ušla je neka uzbuđena žena, koja je plakala i rekla mu:
- Oče, ovde sam već šest sati... Došla sam da se ispovedim, jer imam vrlo teške grehe na duši.
- Ženo, umoran sam. Molim te, dođi ujutru.
- Oče, ako me ne primiš sada na ispovest, idem da se ubijem. Evo, imam i konopac pri sebi. Učinila sam
velike grehe i pobacila mnogu decu. Primi me, jer ne mogu više da podnesem!
Tada je otac ispovedio tu ženu, ohrabrio je, duševno okrepio, dao joj pokajno pravilo i razdrešio je od njenih
teških grehova. Sutradan nakon Svete liturgije žena je uzela bogojavljensku vodicu, celivala je Svete ikone i
smirena se vratila svojoj kući.
Takvi teški slučajevi ponavljali su se više puta, ali je otac Kleopa svojom krotošću i mudrošću uvek uspevao
da ih uteši, da ih smiri i da svima udovolji.

Uvođenje oca Pajsija u opštežiće Sihastrije

U svojstvu igumana i zatim starešine manastira Sihastrije arhimandrit Kleopa je veoma želeo da u svoje
bratstvo dovede svoga prvog duhovnog oca jeroshimonaha Pajsija. Voljom Božijom, 1948. godine, 1.
decembra, veliki duhovnik Pajsije Olaru iz skita Kozančee stupio je u opštežiće bratstva manastira Sihastrije,
na utehu i radost svih.
Već od prvih dana jeroshimonah Pajsije je bio određen da poučava i da ispoveda vernike, koji su ovamo
dolazili u sve većem broju. Tako je manastir Sihastrija, kako kroz svog tadašnjeg igumana, tako i kroz
iskusne duhovnike koje je imao, zasnovao obnoviteljski pokret duhovnoga života u manastirima iz predela
Njamca.
Svakodnevno su monasi i vernici dolazili iz drugih manastira u Sihastriju i čekali da govore s ocem Pajsijem,
duhovnikom, i da otvore svoje srce pred njim. Sveštenici, monasi, vernici iz sela i gradova, intelektualci i
mladi svih uzrasta, izlazili su ozareni iz njegove kelije i uznosili hvalu Bogu što im je odredio tako krotkog i
iskusnog duhovnog oca. Petak je bio dan za sedmično ispovedanje monaha. Više od polovine bratstva
manastira Sihastrije redovno se ispovedalo kod oca Pajsija i tešilo se njegovom mudrošću, tihovanjem i
smirenjem. Otac nije mnogo govorio, nego je duhovno sve naziđivao, osobito svojom dobrotom i
postojanošću. Uglavnom je uspevao da u proseku dnevno ispovedi između 50 i 100 duša, monaha i vernika
iz svih oblasti zemlje.

Prvo povlačenje arhimandrita Kleope u planine

Hodeći mnogo godina za manastirskim ovcama po planinama, otac Kleopa je dobro poznavao sva mesta i
kelije pustinjaka sa područja Sihle i Sihastrije. Takođe je poznavao i brojne monahe isposnike, velike
podvižnike, koji su se trudili u dubini šuma, a da ih nije poznavao niko, do samo Bog i njihovi duhovnici.
Na dan 21. maja 1948. godine, kada se slave Sv. car Konstantin i carica Jelena, Prepodobni je služio Svetu
liturgiju sa saborom sveštenika i izgovorio je dnevnu propoved, hvaleći revnost velikih carskih ličnosti, koje
su dale hrišćanima slobodu i sagradile mnogobrojne crkve.
Kasnije je sveti otac pričao svojim učenicima:
"Na dan Svetoga cara Konstantina i carice Jelene držao sam propoved i rekao: - Neka bi dao Bog da i naši
sadašnji rukovodioci budu kao Sveti carevi, da bi ih Crkva pominjala vavek!
Odmah me je neko iz naroda otkucao (kod komunista, prim.izd), i nisam stigao ni da skinem odeždu, jer je
došao neki automobil, i rekli su mi da idem s njima. Odveli su me u Trgu Njamc i tamo me smestili u neki
podrum, u kojem nije bilo ničeg drugog, do jedan ležaj od cementa. Zatim sam bio pod istragom pet dana,
bez vode i bez hrane. Najzad su me pustili".
Posle nekoliko dana jedan dobronamerni hrišćanin kazao je u tajnosti ocu Kleopi da se povuče za neko
vreme bilo u planine, bilo na drugu stranu. Čuvši to, starešina se posavetovao sa nekoliko duhovnika i te noći
se povukao u planine Sihastrije na mestu zvanom Počiorul Kukuluj, u dubini šume, na preko šest kilometara
iznad manastira. Tamo je sebi u zemlji napravio zemunicu od drveta, i danonoćno, neprestano se molio,
tražeći pomoć i milost Boga i Bogomajke.
Jednom sedmično dolazio je noću jeromonah Makarije, ispovedao ga i donosio mu ponešto hrane. Pokatkad
je još dolazio i monah Antonije sa bačije, sa kojim je tvorio poslušanje kod ovaca.
Kazivao nam je otac Kleopa da su, dok je gradio zemunicu, dolazile neke ptičice i sletale mu na teme. A
kada se prvi put pričestio ispred zemunice, došlo je k njemu jato ptica, kakvih nikada do tada nije video. One
su imale na čelu krstoobrazni znak i pevale su veoma lepo, svo vreme dok se pričešćivao. Zatim su odletele.
Kasnije, kada je potrošio sve zalihe Svetih Darova, odlučio je da služi Svetu liturgiju. Nakon što se pripremio
očitavši sve molitve, položio je Sveti antimins na obližnji panj i otpočeo službu. Kada je blagoslovio,
izgovarajući: Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha cada u svagda i u vekove vekova. Amin,
ponovo se pojavilo jato vrlo lepih ptičica. Ptičice su sletele na obližnji žbun i počele su pevati. Otac se zapitao
u sebi: "Šta će ovo biti?" A neki tajinski glas mu je kazao: "To su pojci sa pevnice!"
Zatim je nastavio Svetu liturgiju i pričestio se. Nakon što je završio otpust, ptičice su odletele. I kazivaše otac
Kleopa da od tada nije više video u šumi ptice lepe kao one. Svakako, činjenica da se pričestio i čudo sa
ptičicama veoma su ga utešili. Od srca je zablagodario Bogu za Njegovo veliko čovekoljublje.
Dok je boravio na tom mestu, pomagali su mu još protosinđel Joil Georgiu, monah Antonije od ovaca i jedan
hrišćanin iz sela Mitokul Balan. Signal za sastajanje s ocem Antonijem beše ovaj: učenik bi udario jednom u
kakvo stablo, i ako bi otac čuo udarac, udario bi i on jedanput u neko stablo. Ako jedan ne bi odgovorio, drugi
bi čekao dok ne bi čuo unapred ustanovljeni signal.
Otac Joil mu je donosio namirnice: so, pšenicu, dvopek, i ostavljao ih pod jedno palo stablo drveta, jer niko
nije znao gde mu je bila zemunica.
Otac Kleopa se mnogo podvizavao u svojoj zemunici, moleći se danonoćno. Zbog toga su mu i đavoli činili
mnoga iskušenja i plašili ga, bilo kada beše budan, bilo u snu i svakojakim utvarama, kao što kasnije
kazivaše svojim učenicima:
"Jednom oko ponoći čitao sam pravilo, stigao sam do Akatista Pokrovu Bogorodice. Najednom je otpočela
snažna buka. Uh, čoveče, rekoh ja, snažan zemljotres! Kada sam odškrinuo vrata, video sam točak velik
koliko jele i neke Arape oko njega sa ognjenim vilama. I reče jedan: - Ovo je starešina Sihastrije! Stavite ga u
točak!
I namah sam se našao gore na točku. Točak se vrteo, i oni stajahu pripremljeni s vilama, da bih pao s točka
na njihove vile.
Ali ja sam imao pri sebi Akatistnik i rekao sam: - Sklonite se u stranu, jer imam isprave od Bogomajke!
Tada više nisam video ni točak, ništa... I osvestio sam se u zemunici".
Otac Kleopa je svakodnevno čitao Akatist Pokrovu Bogorodice. Jednoga dana kada je otvorio knjigu da čita,
osetio je miomiris krinova i ruža. Tada se molio Bogu da ukloni od njega taj miomiris i nije više čitao akatist
izvesno vreme, poimajući da je taj miris prelest od đavola, da bi ga bacio u gordost. Jer kazivaše otac
Kleopa:
- Kada se moliš, nije dobro da primaš nikakav miris ili čulni utisak, jer tada dolaze i đavoli na lice mesta i žele
da te bace u gordost.
Kada je ponovo počeo čitanje akatista, nije više osećao taj miomiris. Tako se izbavio đavolovih zamki!
Nakon šest meseci povlačenja u planine, arhimandrit Kleopa je ponovo doveden za starešinu bratstva
manastira Sihastrije, na radost svih, kako monaha, tako i vernika.
Posle 40 godina otac Kleopa zajedno sa dva učenika otišao je da traži zemunicu u kojoj je obitavao 1948.
godine. Nekoliko sati su polako išli šumom ka mestu gde se otac podvizavao, ali ga nisu pronašli. Zatim su
pošli dalje. Kada su se vratili, umorni, seli su na ivicu neke jaruge, da bi štogod okusili.
Dok su jeli, otac Kleopa je primetio da sede upravo na mestu zemunice. Međutim, sada beše porušena.
Mogli su se videti samo komadi drveta, kartona i gvožđa. Otac beše veoma radostan što je našao svoju
zemunicu iz mladosti i rekao je: - Eto istinskoga čuda! Kada smo mislili da smo se trudili uzalud, Gospod nas
je obradovao pronalaskom zemunice!
Zatim, uznevši slavu Bogu, vratili su se u manastir.

Arhimandrit Kleopa starešina manastira Slatine

Nakon skoro godinu dana spokojstva, opet se žalost rasprostrla nad bratstvom manastira Sihastrije. Beše
mesec avgust godine 1949, kada je arhimandrita Kleopu pozvao u Svetu Patrijaršiju Patrijarh Justinijan, koji
ga je mnogo cenio, i određeno je da sa grupom od 30 monaha iz bratstva manastira Sihastrije ode u manastir
Slatina - Sučeava, da bi obnovio tamošnje bratstvo i duhovni život.
Vrativši se u Sihastriju, otac Kleopa je izabrao 30 otaca duhovnika, sveštenika, monaha i iskušenika - među
kojima i jeroshimonaha Pajsija Olarua. Zatim je, ostavljajući u Sihastriji za starešinu protosinđela Joila
Georgiua, učenika velikoga starešine Joanikija Moroja, odredio polazak za 30. avgust 1949. godine.
Cepanje bratstva na dva dela i njihovo rastavljanje bilo je bolno za sve. Svaki je prolivao suze i molio se,
tražeći pomoć Bogomajke. Zatim je oca Kleopu i onu tridesetoricu otaca i braće ceo sabor ispratio na put, a u
blizini Paraula Alba opraštali su se jedni od drugih, celivajući se i prolivajući suze.
U tom trenu upravo je pristizao u Sihastriju arhimandrit Maksim, duhovnik manastira Agapije, veliki pojac i
odlučan i iskusan duhovnik. Prisustvujući ovom rastanku, ohrabrio je i jedne i druge, kazujući:
- Oci, zbog čega ste tako ožalošćeni? Sveti oci su položili život za Hrista i branili su Pravoslavlje, a vi, Sveti
oci, plačete ovde kao na rekama vavilonskim? Čujte kako poje Crkva: "Sveti mučenici, koji ste se dobro borili
i vence stekli, molite se Gospodu da pomiluje duše naše". Dakle, tvorite poslušanje, i Bog će vam pomoći,
molitvama Bogomajke.
Zatim su otpevali: Dostojno je vaistinu i Tebi, vojvotkinji koja se bori za nas, i rastali su se.
Manastir Slatina, zadužbina Aleksandrua Lapušneanua iz 1554. godine, koji je imao samo sedmoricu staraca
u bratstvu, čekao ih je. Početak je bio težak, ali za nekoliko meseci novo bratstvo se priviklo i sve je poteklo
normalnim tokom.
Otac Kleopa je otpočeo obnovu duhovnoga života u Slatini, uspostavljajući dobar poredak dnevnih i noćnih
bogosluženja i Svete Liturgije. Takođe je odredio sedmičnu ispovest, monašku školu za braću, i opštežiće,
po uzoru na Svetoga Teodora Studita.
Od 1950. godine stupilo je u opštežiće Slatine i nekoliko iskusnih teologa, koji su osobito poštovali oca
Kleopu. Od ovih pominjemo protosinđela Petronija Tanasea, jerođakona Antonija Plamadealu, potonjeg
Mitropolita erdeljskog, arhimandrita Dositeja Morariua, protosinđela Gerontija Balana, jeroshimonaha Danila
Tudora i jeromonaha Arsenija Papačoka. Svi su oni pomagali ocu Kleopi u dobrom organizovanju ovog
carskog manastira, stvarajući od manastira Slatine pravu duhovnu akademiju, jedinstvenu u to vreme u
čitavoj zemlji.
Vest o obnavljanju ovog manastira brzo se proširila po celoj zemlji, tako da dolažahu na pokloništvo brojni
vernici, studenti, intelektualci, ljudi svih uzrasta i društvenih klasa, i primahu savete od oca Kleope i od ostalih
duhovnika. Pod rukovodstvom protosinđela Petronija organizovan je, sa preko tridesetoricom mlađe bratije, i
lep crkveni hor, koji bi svakoga ganuo do dubine duše.
Tako je otpočela duhovna obnova manastira Slatine.

Duhovni poučitelj više manastira u Moldaviji

Moldavska mitropolija odredila je arhimandrita Kleopu da po uzoru manastira Slatine nadgleda i upućuje
duhovni život više manastira u okolini: Putne, Moldovice, Raške, Sihastrije i skitova Sihle i Raraua. Zbog toga
je redovno odlazio u svaki od njih, i pošto bi ih obišao i dao duhovničke savete, vraćao se ponovo u Slatinu.
Prepodobni je najviše nastojavao na - poslušanju s ljubavlju, sedmičnoj ispovesti, molitvi Gospode Isuse" i
učestvovanju na Svetim bogosluženjima; a u kelijama zahtevao je ispunjavanje monaškoga pravila, jer se
samo tako mogu obrazovati dobri monasi, revnitelji za Hrista, poslušni i smireni. A kada bi se u ovim
manastirima pojavljivale izvesne smutnje ili iskušenja, otac bi slao po jednog ili po dvojicu duhovnika i
uspostavljao bi mir i spokojstvo.
U svim pređepomenutim manastirima redovno je radila monaška škola i održavao se istovetni poredak
duhovnog života.
Tokom tri godine svi ovi manastiri su mnogo uznapredovali u monaškom životu, i zaslugom svojih starešina,
ali osobito zaslugom arhimandrita Kleope, koji podrobno nadgledaše blagoobrazno odvijanje duhovnog
života, na hvalu Boga i radost vernika.

Kako se otac Kleopa izbavio starešinstva nad manastirom Njamcom

Početkom 1951. godine Patrijarh Justinijan, želeći da duhovno obnovi manastir Njamc, najveću lavru u
zemlji, predložio je da premesti u Njamc oca Kleopu sa 70 monaha iz Slatine i Sihastrije.
Čuvši ovo, otac Kleopa se veoma ožalostio i molio se Bogomajci da ga izbavi ovog iskušenja, sećajući se
saveta duhovnika Vikentija iz manastira Agapije, koji kazivaše: - Slušaj, dete, kada budeš naišao na teške
nevolje, posti tri dana i moli se sa suzama, i Bog će te naučiti šta da činiš!
I evo kako je postupio.
Jedne noći se zaključao u keliji, samo sa znanjem svoga učenika jeromonaha Serapiona, i posteći molio se
sedam dana: od ponedeljka do nedelje.
Nakon sedam dana, tokom noći, kako je sedeo na stolici i malo zadremao, video je nebesku svetlost oko
Bogorodičine ikone sa zida. Zatim mu je Bogomajka prozborila sa ikone, kazujući mu: - Ne žalosti se zbog
smutnji u manastiru Njamcu, jer ću ih ja smiriti. Ali nemoj da se dvoumiš.
Jer jedna mu misao kazivaše da ode u Njamc, a druga - da ode u pustinjaštvo.
Zatim je otišao k svom duhovniku jeroshimonahu Pajsiju, ispovedio se i rekao mu sve što je čuo i video na
Bogorodičinoj ikoni u keliji. Starac mu je rekao:
- To je božanski znak. Ali nemoj sada više nikom kazivati ovo viđenje. Sada se pripremi i sutra da se
pričestiš. I ako bude bilo od Boga da te odvedu u manastir Njamc, Bogomajka će ti pomoći. A ako ne bude
bila Njegova volja, ostaćeš tu.
Sutradan, posle Svete liturgije, otac Kleopa je dobio vest da se Patrijarh savetovao sa više njih i odlučio da
sve ostane na mestu, kao ranije.
Tako se sve smirilo molitvama Bogomajke i blagoslovom njegovog duhovnika jeroshimonaha Pajsija.

Drugo povlačenje starešine Kleope u planine 1952-1954. godine

Do proleća 1952. godine manastir Slatina je mnogo procvetao, spadajući među najorganizovanije manastire
u našoj zemlji. Tada je imao preko 80 žitelja, od koji njih 60 behu mladi. Vernici dolažahu o praznicima da
slušaju Sveta bogosluženja i besedu oca Kleope, koja je pokretala srca svih. Tako se sve odvijalo u miru i
dobrom poretku. Ali otac Kleopa u tajnosti kazivaše svojim učenicima:
- Ja sam samo telom ovde u Slatini, ali dušom sam sve tamo u Sihastriji, gde sam zamonašen i gde sam
živeo toliko godina.
Međutim đavo, koji nikada ne spava, nije mogao da podnese dobro podvizavanje i sklad monaha u
manastiru Slatini. Zbog toga je podstrekao Sekuritateu (rumunsku UDB-u, nap.izd) da sprovede podrobnu
istragu u bratstvu ovog manastira. Organi bezbednosti su došli u velikom broju, noću, sprovodili su istragu
nad starešinom i nad najznačajnijima u manastiru i pretili im. Na kraju su zadržali nekoliko njih, na čelu sa
ocem Kleopom, jeromonahom Arsenijem Papačokom i bratom Konstantinom Dumitreskuom.
Odvezavši ih u Faltičenji, držali su ih pod istragom cele noći. Tada su ocu Kleopi prigovarali: - Ti sabotiraš
nacionalnu ekonomiju i kazuješ da je danas Georgije i sutra Vasilije, da je praznik, pa ljudi odlažu alat i ne
rade!
Međutim otac Kleopa im je odgovarao: - Kako da ne kažem da je praznik, ako ga je Sveta Crkva zapisala u
kalendar?
Na kraju su rekli ocu da više ne sprovodi religioznu propagandu i pustili su ga.
Stigavši noću u manastir, otac Kleopa se ispovedio svome duhovniku i, po njegovom savetu, povukao se u
tajnosti zajedno sa jeromonahom Arsenijem Papačokom u planine Stanišoare i u druga za nas nepoznata
mesta, dok se nisu umirili nemiri u Slatini. Ispovedali su se jedan drugom i imali su sa sobom Svete Tajne,
kojima se pričešćivahu na dve-tri nedelje, jer nisu bili zajedno sve vreme. Dugo su bili skriveni u šumama oko
sela Negrileasa[1] i Ostra[2], sklanjajući se u nekoj napuštenoj bačiji i primajući namirnice jednom mesečno
od jednog dobrog hrišćanina, po imenu Straton.
U planinama Stanišoare beše tada mnogo vukova, ali oni koji im donošahu hranu ih se nisu bojali, zbog
molitava ovih dvaju skrivenih pustinjaka.
Po svom povratku u Sihastriju otac Kleopa je pokatkad pričao momente iz svoga stranstvovanja u planinama.
"Kada bejah po šumi prognanik, posećivali su me moji "prijatelji", koji behu: deda meca i lukava lisica.
"Dede" sam se lakše spasavao. Kada bih ga čuo da mrmlja, bacio bih mu po krompir, i on bi odlazio, ali s
lisicom ne beše isto tako. Ona je dolazila noću do vrata zemunice, i ako slučajno bejah zaboravio napolju
štogod hrane - radosti njene. Brinula je ona!
Jednom bejah zaboravio kotlić u kojem sam pripremao hranu. Beše još ostalo nešto u njemu. Došla je lisica
bez trunke sramote i počela da jede. Ja sam je video kroz prozorče i izašao sam napolje. Kada me je
ugledala, ona se dala u beg, ali joj se drška kotlića zakačila za glavu. Sada mi ne beše za hranu, beše mi žao
kotlića, jer nisam više imao u čemu da pripremam hranu. Trčao sam za njom i vikao: - Ostavi kotlić!
Ali ona, lukava, kao uvek. Približila se nekoj grani, zakačila je kotlić, izvukla je glavu i pobegla. Ja sam bio
radostan što mi je ostao kotlić!
Imao sam i druge prijatelje, još strašnije. To behu šumski pacovi. Ako ne umeš da se organizuješ, ovi te
ostavljaju bez hrane u jeku zime. Imao sam u keliji vreću sa dvopekom privezanu za gredu. Kako bi se
spustilo veče, dolazili bi i "parohijani". Proglodali su zemunicu i dolazili na dvopek.
Meni nije bilo do dvopeka, koliko sam se ljutio što ne mogu da vršim pravilo. Kako bih počeo da čitam, oni bi
počinjali da grickaju dvopek. Šta da radim? Uzeo sam štap u desnu ruku i Psaltir u levu ruku. Tako sam ja
vršio pravilo: Gospode, usliši molitvu moju (up. sa Ps 142,1), a štapom po šumskim pacovima! Nakon što bih
ih udario, pretvarali su se da su mrtvi. Zatim bih nastavljao: saslušaj moje moljenje (up. sa Ps 142, 1) i drugih
nekoliko stihova, i opet bi počeli da grickaju, i ja sam ih opet udarao štapom. I eto tako sam ja tvorio svoje
pravilo, sve dok nisam zapušio sve rupe".
Jednom dok je išao po šumi jedne pozne jeseni uhvatila ga je hladna kiša, koja ga je skvasila do kože.
Budući veoma daleko od zemunice, trebalo je da prevali dobar deo puta u mokroj odeći. Budući da je bilo
hladno i da je duvao i hladan vetar, putem se skoro ukočio i pao je nedaleko od zemunice, ne mogavši više
ni da mrdne.
Otac je razmišljao: "Sada ću umreti, a nemam Sveto pričešće pri sebi". Zatim se toplo pomolio i polako-
polako je dopuzao do skloništa. Tamo je s mukom zapalio vatru, seo pored nje, osušio se i tako došao k sebi
i utekao od smrti.
Ali otac Kleopa je imao i drukčija iskušenja, kao što nam je i kazivao:
"Bejah jedne noći u jedan sat u zemunici. Bejah završio Polunoćnicu i stigao pod kraj Jutrenja, kad odjednom
čujem: buf, buf, buf...! Tresla se zemlja. Izašao sam da vidim šta se čuje, ali kada sam otvorio vrata na
zemunici, video sam napolju veliku svetlost, i u svetlosti - mesingano vozilo sa mnogo točkova.
Iz njega je sišao visok čovek sa velikim očima, pola belim, pola crnim, koji je samo toliko rekao,
naglašavajući: -Šta tražiš ovde?
Tada sam se setio šta kažu Sveti Oci: da ako imaš Svete Tajne, imaš Živoga Hrista! Ja bejah imao Svete
Tajne u jednoj jelovoj duplji u zemunici. I kada sam se setio ovoga, ušao sam brzo unutra, obuhvatio sam
rukama jelu sa Svetim Tajnama, i samo sam toliko rekao: - Gospode Isuse, ne ostavljaj me!
Da vidiš šta je molitva kada ti je đavo na pragu! I kada sam ponovo pogledao napolje, video sam ga kako se
povlači, odagnan Hristovom silom. Uz zemunicu beše neka velika jaruga, gde je pao onaj nečisti duh. Ali
kako je pao? Kada je stigao do jaruge, triput se pretumbao zajedno sa vozilom, i zatim je pao, i nastala je
velika buka, da su mi uši pištale do sutradan u jedan sat".
Drugi put, dok je bio u zemunici, opet je čuo buku. I kada je izašao napolje, izgledalo je kao da nastaje pravi
rat. Video je tenkove kako dolaze prema njemu, naoružane vojnike kako trče, i činilo mu se da cela jedna
vojska pokušava da ga uhvati. Onda je započeo Isusovu molitvu, i sav privid je nestao.
I otac Arsenije je pričao jedan događaj iz pustinjaštva sa ocem Kleopom:
"Uhvatila nas je jednom jaka kiša u nekoj ne tako visokoj šumi, visokoj koliko kuća. Otac Kleopa beše na
jednoj strani, a ja na drugoj strani. Tražili smo gušće žbunje kako bismo se sklonili. Ali otac je nastojavao,
tako, ispod granja, da dođem k njemu. Donde beše oko 30 metara. Ja sam govorio da je bolje moje mesto, a
Sveti otac kazivaše da je njegovo mesto bolje. Tada sam rekao sebi: "Ne! Stani, bratac! Da ja poslušam oca
Kleopu!" Pobegao sam odande, i odmah je grom udario u ono mesto gde sam ja bio. Ovo me je potreslo! Eto
šta znači poslušanje!"
U zimu 1953. godine, budući veoma hladno, Oca Kleopu su primali u svoje usamljene kuće vernici. Uveče bi
otac držao poučnu reč ukućanima. Zatim bi domaćin rekao: - Oče, imam unuče. Da dođe i ono?
- Da, neka dođe!
Nakon nekog vremena opet bi rekao: - Oče, imam i unuku. Da dođe i ona da sluša besedu?
- Neka dođe i ona!
Ali kada bi otac primetio da se mnogi sakupljaju, ostavio bi na stolu hartijicu, na kojoj beše napisano: "Otišao
sam. Oprostite mi!", i povlačio se u planine.
Dok se nalazio kod nekog vernika, imao je i drugo iskušenje. Neprijatelj, uzevši lik veverice, stao je nad
ikonom u sobi gde je stanovao. Razgnevivši se, otac se bacio nečim za njom. Ali je odmah zatim počeo
plakati, jer, u stvari, trebalo je da se samo molitvom koristi u borbi sa đavolom.
Oci Kleopa i Arsenije su se podvizavali u planinama Stanišoare do leta 1954. godine, kada je Patrijarh
Justinijan izdejstvovao dozvolu da se ova dva podvižnika vrate u manastir ili da dođu u Patrijaršiju.
Kada su došli da oca Kleopu izvedu iz pustinjaštva i da ga odvedu u Patrijaršiju, bojao se da kako ne bude
kakva zamka. Ali se počeo moliti Bogu da mu pokaže treba li da ide ili ne. Tada mu je palo na um slovo
Svetoga Jovana Lestvičnika, koje veli: "Sramota je za pastira da se boji smrti, kada je smrt određena
poslušanjem!" I rekao je otac sebi: "Ko me zove? Zove me Patrijarh Crkve! Ako me šalje u smrt, idem u
smrt!"
Tako su, nakon više od dve godine pustinjačkoga podvizavanja, oci Kleopa i Arsenije otišli u Bukurešt u
pratnji jeroshimonaha Danila Tudora.
Tamo ih je sa puno ljubavi primio patrijarh Justinijan, s kojim su se svako veče duhovno savetovali. Zatim su
ih slali u više manastira oko prestonice, da ispovedaju i savetuju monahe.
Posle toga oci Kleopa i Arsenije su se vratili u manastir Slatinu, na radost monaha i vernika iz okoline.

Pokloništvo po svetim manastirima

Početkom 1956. godine arhimandrit Kleopa se povlači sa poslušanja starešine manastira Slatine, ostavljajući
umesto sebe protosinđela Emilijana Olara, jednog od svojih učenika. A on, u pratnji dvojice učenika, bio je
pozvan u duhovničku misiju u Temišvar i Arad. Ovde je sreo mitropolita banatskog Vasilea Lazareskua, koji
je upravo tada pripremao kovčeg za mošti Svetog Josifa Novog iz Partoša.
Odavde otac Kleopa posećuje manastir Vasiovu, gde je više godina služio čuveni duhovnik Vikentije Malau,
jedan od najvećih duhovnika naše zemlje, o kojem je sveti otac tvrdio da "bi mogao biti kanonizovan za
svetitelja bilo kada".
Zatim je otac Kleopa sa svojim učenicima bio upućen u manastir Gaj blizu Arada, gde je boravio neko vreme.
Ovde je uspostavio duhovni poredak tačno kao i u Sihastriji. Ali kada je udarilo zvono za jutrenje, vernici
nenaviknuti na službu Polunoćnice, pozvali su vatrogasce da ugase požar, misleći da se zapalio manastir.
Otac ih je pozvao u crkvu i održao potresnu propoved. U njegovoj propovedi bile su i ove reči:
- Oganj koji se zapalio ovde u manastiru Gaju neka se više ne ugasi do svršetka veka!
Iz Gaja je otac Kleopa povremeno pozivan k episkopu aradskom Andreju Mageruu, s kojim se duhovno
savetovao i kojeg je i ispovedao.
Nakon posete i drugim manastirima u okolini, vraća se ponovo u Moldaviju i nastanjuje se nekoliko meseci u
manastiru Putni. Ovamo je bio pozvan da pomogne duhovnom obnavljanju ovog manastira, gde beše
naimenovan novi starešina arhimandrit Dositej Morariu, jedan od njegovih učenika iz mladosti.
U manastiru Putni govorio je svakodnevno sa mnogo osećajnosti svim poklonicima iz zemlje i van granica o
viteštvu blagovernog moldavskog vojvode Stefana Velikog, o žrtvi sa kojom je branio svoju zemlju i pravu
veru i o njegovim mnogobrojnim zadužbinama, koje traju i danas na našoj Svetoj zemlji.
Ovde je imao priliku da govori i mladima, i odraslima, kako Rumunima, tako i strancima, o lepotama
Pravoslavlja, o junaštvu naših predaka, o lepim manastirima spolja tako divno oslikanim, na slavu Bogu i na
blagoslov rumunskom narodu.
U ovom kratkom predahu u manastiru Putni otac Kleopa je u svojim propovedima skladno preplitao
pradedovsku pravoslavnu pobožnost sa patriotizmom naših prethodnika i ne manje sa žrtvom tolikih
naraštaja monaha koji su održavali živo kandilo prave vere i dušu našeg naroda.
U jesen 1956. godine otac Kleopa uzima gunj i svoje duhovne knjige, koje je toliko voleo, i vraća se u mesto
postriga, u Sveti manastir Sihastriju, koji je tada predvodio protosinđel Joil Georgiu, kelejnik velikoga
starešine Joanikija Moroja.

Manastir Sihastrija u razdoblju 1949 - 1959. godine

Smireni starešina protosinđel Joil, naslednik arhimandrita Kleope, predvodio je sa mnogo mudrosti bratstvo
manastira Sihastrije tokom 10 godina. Njegova najveća vrlina beše redovno, svakodnevno, danonoćno
prisustvo na svim crkvenim bogosluženjima. Prvi je ulazio i poslednji izlazio iz crkve. Zbog toga, kada bi
video pokojeg brata ili oca da kasni na Sveta bogosluženja, rekao bi mu:
- Mili moj, dođite na vreme u crkvu! Ne propuštajte Sveta bogosluženja, ako nemate drugo poslušanje, jer
smo zbog toga došli u manastir!
Prepodobni je imao priziv za sveštenosluženje više od svih otaca i braće manastira i bio je živa ikona za
svakog. A bio je i duhovnik bratstva zajedno sa jeroshimonahom Pajsijem Olaruom, koji se 1953. godine
vratio iz Slatine. Ova dva Bogom izabrana oca krasila su duhovni život u manastiru Sihastriji, održavajući ga
na istoj visini kao i za vreme igumanstva oca Kleope, sakupljajući oko sebe mnogobrojne hristoljubive
mladiće.
U jesen 1956. godine vratio se i otac Kleopa u mesto svog postriga, mirne savesti da je izvršio poslušanje
gde ga je Crkva poslala. Od tada se duhovni život Sihastrije još jače utvrđuje. Otac Kleopa je ispovedao i
poučavao vernike u svojoj keliji na brdu; otac Pajsije je ispovedao i učio svoju duhovnu decu u kelijama iz
šume, budući veliki ljubitelj tihovanja i smirenja; a otac Joil beše svagda prisutan najpre u crkvi i zatim u
starešinskim prostorijama.
Ova tri starca, uzrasla u molitvama i blagodati, dali su manastiru Sihastriji novu duhovnu dimenziju u ovim
prelomnim vremenima. Živi primer svakoga od njih podsticao je njihovu duhovnu decu da se više mole, da
ispunjavaju volju Gospodnju i da se pripremaju za teške dane koji se nazirahu na horizontu.
Bratstvo manastira Sihastrije beše naraslo na preko 80 otaca i bratije, odreda revnitelja i molitvenika, odreda
Hristoljubaca. Najveća radost bratstva beše svakodnevno slušanje božanske Liturgije i ponoćnih
bogosluženja. Mladi su tvorili poslušanje tokom dana i bili prisutni u crkvi osobito noću; a stari behu
neizostavno u crkvi, kako danju, tako i noću.
Sve se odvijaše u spokojstvu, s mirom, s radošću i sa poukom, i svi su slušali ovu trojicu velikih duhovnika
Sihastrije: oce Pajsija, Kleopu i Joila. Otac Pajsije je podsticao svoje učenike na život u bezmolviju, tihovanju
i molitvi. Otac Kleopa je podsticao sve, monahe i mirjane, da ne zaboravljaju čas smrti, da slušaju duhovnika i
da brane - u vreme i nevreme - pravu pravoslavnu veru. A starešina Joil ih je podsticao da ne izostaju sa
crkvenih bogosluženja.
Tako je manastir Sihastrija postao duhovni bedem rumunskog Pravoslavlja, stanište molitve za sva čeda
Hristove Crkve i dom duhovnog mira i radosti, gde si mogao biti bliže Bogu.
U razdoblju 1956 - 1959. godine Sihastrija, kao i ostali rumunski manastiri, proživela je nekoliko godina
duhovnoga mira i osobitog duhovnog napretka, ali se nazirala velika bura protiv Crkve Hristove. Ateizam i
sektaštvo svih nijansi pripremali su novi napad protiv Pravoslavlja, koje je prošlo kroz toliko teškoća tokom
istorije. Jer to je bila oduvek sudbina apostolske Crkve: da stalno bude proganjana, stalno pod prismotrom,
ali stalno živa, snažna, pobedonosna i spasonosna.

Progon Crkve u razdoblju 1959 - 1964. godine

Progon u razdoblju 1959 -1964. godine označio je najteži period za rumunsko monaštvo u XX veku.
Komunistički progon je otpočeo meseca aprila 1959. godine. Najpre su doživotno bili isterani iz monaštva
starešine i duhovnici koji su imali intenzivniju duhovnu delatnost, i kojima su dolazili mnogi vernici. Istog
meseca bila je isključena iz svih manastira u zemlji sva omladina, to jest bratija i iskušenici.
Pred kraj 1959. godine ateistička vlada iz Bukurešta izglasala je posebni ukaz, kojim su iz manastira
proterani svi monasi starosti od 55 godina i monahinje do 50 godina. Ukaz je bio strogo sproveden pod
kontrolom Sekuritatee i uz nadzor političkih organa svake oblasti. Do proleća 1960. godine izbačeno je iz
manastira više od 4.000 monaha i monahinja.
Ali najteže pogođeni behu moldavski manastiri, budući mnogobrojniji i sa većim duhovnim pozivom. Neki
manastiri, kao Sihastrija i Slatina, bili su pretvoreni u manastire-staračke domove: Sihastrija za stare monahe
a Slatina za stare monahinje. U Sihastriju je dovedeno više od 40 staraca iz moldavskih manastira, koji su
se, nakon više godina, preselili Gospodu. Njihovi grobovi se nalaze na manastirskom groblju.
Mali skitovi, manastiri ostali bez monaha, kao i misionarski manastiri, zatvoreni su ili pretvoreni u parohije,
koje su opsluživali mirski sveštenici, a primanje podmlatka u manastire beše zabranjeno i pod nadzorom
Sekuritatee.
Starešina manastira Sihastrije protosinđel Joil Georgiu zajedno sa jeromonahom Varsanufijem Lipanom,
učenikom arhimandrita Kleope, bili su i sami izbačeni iz manastira 22. aprila 1959, budući upućeni svaki u
svoje rodno selo na obavezni boravak: protosinđel Joil - u opštinu Dumbrava Rošie, a jeromonah Varsanufije
- u Pipirig - Njamc. Tako je manastir Sihastrija izgubio starešinu i više od 40. sabraće u uzrastu mlađem od
zakonom nametnutoga, a arhimandrit Kleopa beše izgubio kelejnika i većinu svojih duhovnih sinova.
Treće povlačenje u planine

Videvši ovo teško stanje i znajući da je pod stalnom prismotrom tajne policije, otac Kleopa se, rukovođen
Duhom Svetim, ponovo - po treći put - povukao u Moldavske planine, u svoje mnogo ljubljeno tihovanje.
Najpre je otišao u šume iz okoline opštine Hangu.
Odavde se uputio ka severu, ka planini Halauka-Pipirig. Zatim je napravio sebi malu drvenu zemunicu
nedaleko od planine Petru Voda, gde je proboravio više od dve godine, budući potpomognut od nekog
hrišćanina iz okoline, po imenu Pavel Marin.
Godine 1962. došao je k njemu i njegov učenik otac Varsanufije, s kojim se zajedno podvizavao na više
mesta duže od tri godine. Među onima što su posebno pomagali oca Kleopu u ovom povlačenju u planine bili
su Dumitru Nica i George Olteanu iz mesta Dolhešti, opština Pipirig, kao i rođaci oca Varsanufija iz iste
opštine.
Oba oca su ispovedala jedan drugoga sedmično i pričešćivala se na dve-tri sedmice Svetim Tajnama
donešenim iz manastira Sihastrije.
Kako su godine prolazile, svi su nestrpljivo iščekivali povratak oca Kleope kući. Svi su želeli da dođe, ali
možda najviše njegova stara majka, mati Agapija iz manastira Stara Agapija. Ne beše ga videla skoro šest
godina i nije htela otići Gospodu, a da ga ne sretne još jednom.
Međutim, otac Kleopa nije dolazio. Beše navikao na bezmolvije i neprestanu molitvu, a utehe Duha Svetoga
danonoćno mu odmarahu dušu. Potpomognut molitvama svih svojih duhovnih sinova, još beše zdrav, i pored
molitve bavljaše se i pisanjem pobožnih knjiga "na jelovim žilama", kako je kasnije sam posvedočio.
Evo naslova nekoliko njegovih spisa, ostvarenih tokom više od pet godina pustinjačkog podvizavanja u
planinama: Besede za monahe, nazvano i Uspon ka Vaskrsu; Ispovest arhijereja, Ispovest starešina,
Ispovest duhovnika, Ispovest mirskih sveštenika, Ispovest monaha, O snovima i viđenjima, kao i Božija
čudesa u tvorevini.
Arhimandrit Kleopa je napisao i druga polezna (dušekorisna) štiva, od kojih su neka štampana, a neka su se
vremenom izgubila. Ali ona koje su do danas očuvana dokazuju da otac Kleopa beše veoma revnostan za
Sveto Pismo, za spise Svetih Otaca i Svete kanone, i osobito za neprestanu molitvu.
Sveti otac se moljaše u usamljeništvu po 10-12 časova tokom dana i noći. Kako nam kasnije kazivaše njegov
učenik jeromonah Varsanufije, otac Kleopa je uobičajavao da izjutra čita sledeće molitve: Jutarnje molitve,
nekoliko akatista, među kojima su uvek bili Akatist Spasitelju i Blagoveštenski zatim čitaše Pokajni molbeni
kanon, Molbeni kanon anđelu čuvaru, Molbeni kanon nebeskim silama i nekoliko katizmi iz Psaltira. Po
podne čitaše Večernje, Povečerje i nekoliko kanona iz Bogorodičnika[3]. Zatim, nakon malog predaha, jeo bi
jednom dnevno na zalasku sunca i nastavljaše s večernjim molitvama i Molbenim kanonom Bogorodici. U
preostalo vreme ponavljaše Isusovu molitvu.
Kako nam kazivaše njegov učenik, udostojio se da stekne i umnosrdačnu molitvu, tako da pokatkad plakaše
sa vrelim suzama i osećaše veliku duhovnu toplotu u svom srcu, koje goraše kao plamen ognjeni.

Sihastrija bez oca Kleope

U vreme progona teško su se služila bogosluženja u manastiru Sihastriji, zbog nedostatka sveštenoslužitelja.
Duhovnika beše sve manje, vernici dolažahu u manastire sa izvesnom bojazni, a mladi koji su želeli da
ostanu primani su kao zaposleni, u građanskom odelu.
Odsustvo arhimandrita Kleope i protosinđela Joila Georgiua još više je otežalo duhovnički život. Sada je
celokupni teret nalegao na ramena staroga duhovnika Pajsija. Više od svih sveti otac je danonoćno
ispovedao monahe i mirjane; tešio je, hrabrio, svima ulivao nadu, s verom se moleći Bogu.
Svi pitahu za oca Kleopu i pominjahu ga u svojim Svetim molitvama. Svi su želeli bar da ga vide i da se
raduju njegovim rečima, ali niko nije znao gde se zapravo podvizava i moli Bogu. Međutim, svi su tajinski
(tajinstveno) osećali silu njegovih molitava. I to uverenje ulivalo je svima nadu da će se ranije ili kasnije vratiti
svojoj duhovnoj deci.
Novi starešina manastira Sihastrije protosinđel Kaliopije Apetri bio je promislom određen da predvodi ovo
bratstvo. On beše u stvari učenik oca Kleope, s kojim je zajedno prebivao i u manastiru Slatini. Istovremeno
beše veoma hrabar otac, smeo, revnostan za Svetinje i pun dobrote. Sve ove vrline zajedno sa blagodaću
Božijom pomogle su mu da u istoj revnosti i poretku održi bratstvo manastira Sihastrije tokom 12 godina.
Bogosluženja su bila isto tako lepa kao i u prošlosti, držahu se propovedi, vernici su dolazili u sve većem
broju, i kritično stanje iz razdoblja 1959-1962. mnogo se poboljšalo nakon 1963. godine.
Zato možemo reći zajedno sa prorokom Davidom: Koji je bog tako velik kao Bog naš? Ti si Bog koji činiš
čudesa! (up. sa Ps 76,13-14)
Suze monahinje Agapije

Beše to u leto 1964. godine. Događaji u zemlji odvijali su se na dobro Hrišćanstva. Ljudi su ponovo sticali
nadu u sutrašnji dan. Manastiri, ovi bedemi drevnoga Pravoslavlja, postojano su se molili za pobedu
Hristovog Krsta. Crkve behu sve punije vernika, pokloništva po manastirima su se umnožila, a Bog se beše
okrenuo licem k nama grešnicima.
Dolazio sam iz Trgu Njamca ka manastiru Sihastriji preko Stare Agapije. Hteo sam da utešim majku oca
Kleope i da joj odnesem ponešto od onoga što joj je potrebno. Kada sam stigao na manastirsku kapiju, stara
mati Agapija je čekala da dođe pokoji poklonik, da bi mu se obratila. Kako bi videla koga da ulazi u manastir,
i ne poznajući ga, mati Agapija ga je pitala: - Slušaj ti! Nisi li video moga Kleopu?
Vernik bi joj kazivao: - Ne, mati, ne poznajem ga!
Kada su dolazili drugi vernici, starica im je pristupala i pitala i njih sa suzama u očima: - Niste li kako videli
moga Kleopu?
A oni joj odgovarahu: - Ne znamo, mati, nismo ga videli!
Tada bi starica uzdišući brisala suze iz očiju, gledajući nekamo u daljinu.
Poimajući njen veliki bol, približio sam se mati Agapiji da bih joj dao što beše pripremljeno za nju, i rekao
sam joj krotko: - Mati Agapija, nemoj više pitati ljude gde je otac Kleopa, jer oni ne znaju gde se nalazi!
Tada mi je starica sa suzama bola rekla: - Ej, oče Joanikije, kad nisi bio majka!..
Od njenih reči su mi navrle suze, i nakon što sam se poklonio u crkvi, rekao sam joj: - Ostavi, mati Agapija,
jer će otac Kleopa uskoro doći u Sihastriju!
Zatim sam otišao preko planine u manastir.
Sutradan po podne mati Agapija, obuzeta čežnjom za svojim sinom, Kleopom, uzela je štap u ruku i, ne
kazujući ništa monahinjama, pošla preko planine ka Sihastriji. Ali budući sama i imajući preko 88 godina,
zalutala je stazom u šumi, i pre sumraka ju je našao neki čovek i odveo u planinarski dom. Nije više umela ni
da se vrati natrag, ni da dođe u Sihastriju. Radnici iz doma su joj dali jednu sobu da prespava. Za to vreme
zvona manastira Stara Agapija su neprestano zvonila, i sve sestre su je tražile po šumi. Tek sutradan oko
podneva su je našle i upitale: - Kako si dospela ovamo, mati Agapija?
- Htela sam da odem u Sihastriju da vidim nije li došao moj Kleopa! Ali sam zalutala. Doveo me je neki čovek
u ovaj dom, i ne znam kuda da idem.
- Hajde, odvešćemo te mi, mati Agapija!
Stigavši u Sihastriju, mati Agapija je klekla pred grobovima dvojice svojih sinova - Vasilea i Gerasima, i
nakon što se sama dovoljno isplakala, ustala je, celivala krstove, poklonila se u crkvi i rekla sestrama: - Od
sada mogu da umrem! Ali nećete li me ostaviti da ostanem ovde?
- Ne, mati Agapija! Hajde da idemo natrag!
- Hajde da idemo...

Povratak oca Kleope u manastir Sihastriju

Meseca avgusta 1964. neiskazana radost oslobađanja zemlje i svih Rumuna porobljenih komunizmom
obuhvatila je sve. Zatvori su se ispraznili, preživeli su bili oslobođeni, manastiri i cela zemlja su prinosili
blagodarne molitve Bogu, i svi su se nadali boljitku sutrašnjega dana.
Krajem istog meseca, u pratnji nekog dobronamernika, stigao sam do zemunice oca Kleope, skrivene za
poglede mnogih. Kleknuvši, celivao sam mu ruku, zagrlili smo se i zajedno plakali. Činilo mi se da sanjam.
Zatim, pošto nas je Gospod ukrepio, dugo smo se molili, i rekao sam ocu Kleopi:
- Prepodobni oče, došao sam, poslan od otaca iz Sihastrije, da vas dovedem kući nakon skoro šest godina
od odlaska. Otvorili su se zatvori, i Bog nam je blagoslovio zemlju sa malo slobode. Dakle, molimo Vas da se
vratite u Sihastriju! Svi oci vas očekuju, plačući od radosti. Očekuju Vas i vernici, ali najviše Vas priželjkuje
otac Pajsije, duhovnik sviju nas, koji Vas je podizao od malena, i mati Agapija, Vaša majka, sveti oče!...
Ali otac Kleopa se kolebao. Beše navikao na bezmolvije. Tajinska (tajinstvena) borba beše u njegovoj duši.
Da odustane od bezmolvija radi koristi drugih? Ili da ostane dalje u pustinjaštvu? Tada, videvši ga u tom
dvoumljenju, ostavio sam ga da se moli Bogu još dve nedelje. Na dan Svetoga Kirijaka Otšelnika, 29.
septembra, idući preko planina i dolina, šumama samo njemu znanim, otac Kleopa i njegov učenik
Varsanufije stigli su u manastir Sihastriju.
Radost je bila velika, oci i braća su ga celivali sa suzama u očima i uznosili slavu Bogu što se ponovo zdrav
vratio u svoju keliju. Kao blagodarnost, te večeri se držalo noćno bdenje. Sledeći dan otac Kleopa je proveo
zajedno sa svojim duhovnikom jeroshimonahom Pajsijem.
Takav je bio povratak arhimandrita Kleope u bratstvo Sihastrije.

Duhovnička delatnost oca Kleope

Vest o njegovom dolasku u manastir Sihastriju proširila se za nekoliko dana po celoj zemlji. Polako, polako,
počele su opet da ga posećuju grupe vernika odasvud, da mu traže savet i da primaju blagoslov.
Tako je otac Kleopa otpočeo da iznova teši svet, da svakodnevno kazuje dušekorisnu reč, da ispoveda i da
mnoge privlači Hristu rečju i molitvom. Svakoga dana dolažahu u njegovu keliju desetine i stotine vernika iz
zemlje, i čak iz inostranstva.
Ovde slušahu ohrabrujući savet i slovo starca, postavljahu duhovna i teološka pitanja od najjednostavnijih do
najdubljih, i svako je od njega izlazio zadovoljan, radujući se da ga bar vidi i da primi blagoslov. Tako, s
obzirom da je bio poznat u celoj zemlji, svi su blagodarili Bogu što nam ga je podario kao nebeski blagoslov.
Prva dužnost koju je otac Kleopa zahtevao od vernika svih uzrasta i društvenih položaja beše sveto čuvanje
prave vere, to jest dogmata Pravoslavne crkve. Bez prave vere niko se ne može spasti, čak i da ima neka
dobra dela.
Zatim je otac nastojavao na ispovedanju grehova, podstičući vernike da se ispovedaju najmanje četiri puta
godišnje. On im kazivaše:
"Brate, kada vidiš da se razboleo u kući otac ili majka..., ne zovi najpre lekara, nego sveštenika. Jer mu lekar
ne može dati ni tren života. Jer, kad bi mogao dati, ne bi dao tebi, zadržao bi ga za sebe. Sve je kako Bog
hoće! Pozovi sveštenika i reci mu: "Oče, ispovedi mi oca ili majku". A sveštenik neka ga pita da li je učinio taj
i taj greh, ili onaj i onaj greh, ovako ili onako...
Nakon ispovesti dobro je da onaj koji se ispoveda kaže da je u svemu grešan. Jer ako ne grešimo delom,
grešimo umom ili rečju. I sveštenik može na kraju da ga razdreši od svih grehova, darom koji mu je dao
Hristos.
Zatim možeš pozvati i lekara. Jer ako čovek umre čisto ispoveđen, Crkva ga može izvaditi iz pakla za 40 ili
možda više dana, ali ga može izbaviti. Ali ako je neispoveđen, i ima teške grehe, neće ga više izbaviti iz
pakla nijedno bogosluženje. Bez ispovesti nema spasenja".
Sveti otac je svakom preporučivao da ima svoga duhovnika u parohiji kojoj pripada. A ako je kogod želeo
podrobniju ispovest, mogao ju je obaviti osobito kod starih duhovnika iz manastira. U tom su slučaju vernici
koji su se ispovedali u manastirima bili dužni da od mesnog sveštenika uzmu blagoslov i zatim da izvrše
naloženu epitimiju.
Podsećamo ovde da je Prepodobni, pored mnogobrojnih vernika, imao na ispovesti i oko 40 otaca i sabraće
iz bratstva manastira Sihastrije, kojima su se priključivali mnogi monasi i monahinje iz drugih manastira, kao i
mirski sveštenici i više episkopa.
Kroz ispovest otac Kleopa je pridobijao mnoge duše za Hrista, ali je svakoga pitao da li može da izvrši
epitimiju koju mu je naložio. A ako bi kogod kazao da je ne može ispuniti, otac mu je nalagao manju
epitimiju, po njegovom uzrastu, snazi i revnosti.
Zatim je od svakog vernika tražio da se moli što više, kao što zapoveda sam Sveti Pavle, kazujući: Moliše se
bez prestanka (1. Sol 5, 17). Uglavnom, otac je preporučivao da svako tvori izjutra Jutarnje molitve i Akatist
Bogorodici, uveče - Molitve pre spavanja i Molbeni kanon Bogorodici, sa upaljenim kandilom; a u ostalo
vreme dana, koliko je moguće, molitvu Gospode Isuse".
Ali se najpre on sam svakodnevno molio za sebe, za Crkvu, za vernike, za pale u teške grehove, za bolesne,
za one koji su u patnji. Tako su molitve oca Kleope ponekad činile istinska čudesa, jer se ljudima ispunjavahu
polezne molbe (želje koje im behu na korist duhovnu, prim.izd), vraćahu se zdravi iz bolnica i sa putovanja, i
uspevahu na ispitima i u svakodnevnom životu.
Zatim im je tražio da odlaze u crkvu sedmično, ili u slučaju nužde, na dve-tri sedmice. Kada ne mogu ići, da
pošalju koga iz porodice (bilo supruga, bilo suprugu, ili koga od dece), kojeg je nazivao "apostolom
porodice". A kod kuće da čitaju pobožne knjige, da se mole i da ne jedu, dok ne dođe iz crkve "apostol
porodice" sa Svetom naforom.
Podsticao je i na milostinju:
- Neka ne ode od vas niko bez milostinje, deco! Nemaš novca, daj mu krompir, okrajak hleba, maramicu, daj
mu štogod, ma koliko malo. Ako daš malo a žališ što ne daješ više, tvoja milostinja stiže do Boga kao munja.
Zbog čega? - Susrele su se dve velike vrline: milostinja sa smirenjem.
Svakome je savetovao da tvori milostinju u ime Hristovo, po svojoj moći, jer koji tvori milostinju "Bogu
pozajmljuje" i najlakše se spasava. Jer u Svetom Jevanđelju Gospod veli: Blaženi milostivi, jer će biti
pomilovani (Mt 5, 7).
Takođe je preporučivao vernicima da žive u stalnoj ljubavi i hrišćanskom skladu, po reči koju izgovara sam
Hristos: Po tome će svi poznati da ste moji učenici ako budete imali ljubav među sobom (Jn 13, 35).
Glavna dužnost, koju je zahtevao od verujućih porodica sa sela i iz gradova beše i rađanje dece. Shodno
Svetim kanonima otac Kleopa je potpuno zabranjivao pobačaj i čedomorstvo bilo koje vrste, jer je to jedan od
najvećih grehova u životu hrišćana. Zatim je mladima preporučivao da provode život u devstvenosti do
crkvenog braka i da slušaju svoje sveštenike i roditelje, po zapovesti koja je data Mojsiju: Poštuj oca svoga i
mater svoju, da ti bude dobro i da budeš dugoletan na zemlji (Izlazak 20,12). A od onih koji su vodili parnice i
svađali se za zemaljsko starac je zahtevao da se pomire jedni s drugima i da slede savet svoga sveštenika.
Na kraju bi im otac Kleopa držao polezno slovo, prema njihovom razumevanju, i odgovarao im na pitanja
koja su postavljali. Zatim bi ih blagosiljao Svetim Krstom, mironosao ih, davao im ikonica i tamjana i otpuštao
ih u miru njihovim kućama. Nakon što bi se malo odmorio, dolazile su druge grupe vernika, da mu traže
savet i blagoslov.
Bilo je dana, osobito leti, kada je otac imao više grupa vernika sa po više stotina ljudi.
To je bila najveća duhovnička misija, koju je neprekidno izvršavao otac Kleopa od jeseni 1964. godine do 2.
decembra 1998, kada je predao svoj duh u ruke Hristove.

Duhovnički saveti za monahe

Pošto su Ocu Kleopi svakodnevno dolazili oci i bratija, kako iz manastira Sihastrije, tako i iz drugih
manastira, radi ispovesti i duhovničkog savetovanja, sveti otac je nastojao da svakome daje savete
primerene potrebama njegove duše, kako ga je putevodio Duh Sveti.
Kao što je poznato, monasi vode osobiti duhovni život, imaju posebno pravilo koje su im naložili njihovi
duhovnici, imaju osobita iskušenja, i zbog toga su im potrebni iskusni duhovnici, koji mogu da ih podučavaju
na putu pokajanja ka Hristu. Zbog toga je otac Kleopa svakoga pitao kakve duhovne teškoće ima, zatim
koliko se dugo nije ispovedao, ko mu je duhovnik, ima li ili nema razrešenje za Sveto Pričešće i da li ga
prekoreva savest zbog kakvog greha koji je utajio ili se stideo da ga ispovedi.
Od odgovora koji je svako davao pred starcem zavisili su i duhovni saveti i pouke koje je primao. I pošto je
otac Kleopa dobro poznavao Sveto pismo, Svete Oce, Dobrotoljublje i Svete kanone, i bio Bogom nadahnut,
uspevao je da uvek da najbolji odgovor, shodno svačijoj duševnoj potrebi i uzrujanosti. Tako je onaj koji je
primao starčev savet i ispunjavao ga imao mnogo duševne radosti i mira. A ako je obećao da će se držati
njegovog saveta a nije ga ispunjavao, imao je grižu savesti i bivao prinuđen da se vraća starcu.
Savet koji je najčešće preporučivao, kako monasima tako i vernicima, beše ovaj: "Ako želiš da hodiš pravo
pred Bogom, potrebna su ti dva zida. Ali ne od opeke, ne od kamena, ne od zemlje, nego dva duhovna zida.
Da imate strah Božiji sdesna, jer prorok David kaže: Strahom Božijim čovek odstupa od svekolikog zla a
sleva da imate strah od smrti, jer Isus sin Sirahov kaže: Seti se, sine, svoga posletka i vavek nećeš zgrešiti
(up. sa Isus Sirah 7,38). Ova dva dobra dela - strah Božiji i sećanje na smrt - izbavljaju čoveka od svekolikog
greha".
Drugi saveti koje je preporučivao monasima behu i ovi: da delotvore poslušanje s ljubavlju i sa "Gospode
Isuse" u umu i u srcu, i da svakoga dana, u zavisnosti od poslušanja, učestvuju na Svetoj liturgiji i na ostalim
bogosluženjima Crkve.
Takođe je otac Kleopa još preporučivao monasima i braći iz manastira da u svemu budu poslušni svojim
duhovnicima. Ako ne bi mogli izvršiti koje pravilo, da traže od duhovnika drugo pravilo, po meri svoje moći;
da svakodnevno čitaju po jednu ili dve glave iz Svetog Pisma, osobito iz Novog zaveta; da čitaju žitije
Svetitelja dotičnog dana i po koje slovo iz Otačnika, i druge pobožne knjige.
Manastirskim žiteljima je opet preporučivao da budu što postojaniji u monaškom životu, da ne hode iz jednog
mesta u drugo, iz jednog manastira u drugi; da nemaju nikakav lični imetak i da ništa ne čine bez blagoslova
starešine i duhovnika.
Kada bi Svetom ocu dolazili monasi i sabraća koji su se zbog nečega sablažnjavali, otac bi ih podsticao da
se usredsrede na same sebe:
"Šta ti misliš? Kada brodar brodom plovi po moru, kroz stenovita i opasna mesta, misliš li da on gleda drugi
brod, kuda ga vodi neko drugi? On motri na krmu.
Ili, da li onaj koji se vozi automobilom putem, gleda kako neko drugi vozi automobil? On motri na svoj put:
desno, levo, nagib, breg! Svako motri na svoj automobil. Tako i ti. Drži ruku na volanu svoje duše! Gledaj
svoju dušu, kako je ne bi survao u ponor! Šta neko drugi čini njegova je stvar. Svako se spasava shodno
tome kako putovodi svoju dušu.
Navodio je sledeći primer.
Tri brata iz manastira Njamca otišla su dedi-Georgeu Lazaru, jednom svetom čoveku, koji je činio čudesa u
ovim krajevima, i rekli su mu:
- Deda-George, mi odlazimo iz ovog manastira, jer smo se sablaznili!
- Ali zbog čega, mili moji? - rekao je starac.
- Nema više spasenja u manastiru!
Tada je deda-George, koji se nikada nije gnevio, viknuo jako triput: "Ne čini ti! Ne čini ti! Ne čini ti!", i otišao
je.
Kada bi kogod od monaškog reda primetio kakvo teže odstupanje kod svoga duhovnog oca: ili srebroljublje,
ili lakomstvo bilo koje vrste, tvrdičluk, gordost, gnev i drugo, otac Kleopa bi mu preporučivao da izabere sebi
drugog duhovnika, ne osuđujući prvoga.
Ovo su neki od saveta koje je davao arhimandrit Kleopa svojoj duhovnoj deci i svim monasima iz zemlje koji
su dolazili da mu traže polezno slovo.
Duhovnički saveti za vernike

Otac Kleopa beše iskusan duhovnik kako za monahe, tako i za vernike. U prvom redu trudio se da probudi u
dušama revnost i čežnju za Bogom. Nakon toga je sledilo duhovno uzrastanje te duše i njeno obnovljenje.
On je preporučivao svojoj duhovnoj deci da poštuju, uglavnom, sledeće savete:
Deca da budu od malena podizana u strahu Gospodnjem. Da uče molitve naizust; da se jednom mesečno
ispovede i pričeste; da ih roditelji redovno vode u Svetu crkvu; da slušaju roditelje; da tvore molitve i metanije
za oca i majku, za svoju braću i rodbinu; da uče veronauku u školi, da drže Svete postove i da ne kradu.
Svako od mlađih da ima svog duhovnika. Da se ispovedaju jednom mesečno, a Sveto Pričešće da primaju sa
mnogo pobožnosti, kad budu dostojni Tela i Krvi Gospodnje, sledeći savet duhovnika. Zatim da u svemu
slušaju roditelje, da se čuvaju svih današnjih ružnih sablazni i grehova; da čitaju pobožne knjige, a koji imaju
priziv, da stupe u službu Gospodnju, bilo učeći Bogosloviju i Bogoslovski fakultet, bilo stupajući u monaški
život. Koji imaju teška odstupanja od hrišćanskog morala neka se ispovedaju kod starih duhovnika i neka
slede epitimiju koju im odrede.
One koji žele da stupe u brak neka kanonski ispitaju njihovi sveštenici, da slučajno ne budu u međusobnom
srodstvu ili da se ne venčaju bez dozvole svojih roditelja. Zatim da poštuju zapovesti koje je Bog dao onima
koji su u braku, to jest da ne čine čedomorstvo, da slušaju roditelje, da budu dobri hrišćani, da čine milostinju
i da čiste savesti ispunjavaju savete svojih duhovnika.
Oni koji su u braku neka od svoje kuće naprave istinsku crkvu. Neka rađaju i neka podižu svoju decu u
strahu Božijem, neka se mole mnogo, neka čine milostinju siročadi i udovicama, neka se ispovedaju i neka
se pričešćuju najmanje četiri puta godišnje, ako imaju razrešenje. Zatim neka u svoje kuće ne primaju
sektaše i ljude tuđe vere, neka žive u miru jedni s drugima, neka se sa pobožnošću staraju za roditelje i
starce u porodici i da u svemu slušaju svoje duhovne pastire.
Do dvanaestogodišnjeg uzrasta otac Kleopa, tada učenik osnovne škole, ispovedao se parohijskom
svešteniku, čije ime beše Georgije Kirijak, koji je krstio svu decu porodice Aleksandra Ilijea. Nakon ovoga
uzrasta mladi Konstantin se ispovedao duhovnicima iz obližnjeg skita Kozančee, osobito duhovniku Kononu
Gavrileskuu, koji beše poznati zaklinatelj i duhovni otac u okolini.
Od jeseni 1929. godine, kada je stupio u monaški život u skit Sihastriju, imao je za duhovnika igumana skita
protosinđela Joanikija Moroja, koji beše duhovni otac svih tamošnjih žitelja, s obzirom da beše jedini
sveštenik i sveštenoslužitelj Sihastrije.
Godina 1937 -1938. monah Kleopa odlazio je ponekad s ovcama u blizinu Stare Agapije i ispovedao je svoje
grehove čuvenom duhovniku Vikentiju Malauu. Posle 1938. godine, kada je protosinđel Vikentije otišao u
Banat kao sveštenik misionar, otac Kleopa se ispovedao i kod starca nastojatelja Joanikija, i kod
jeroshimonaha Joila.
Od 1942. godine, kada je naimenovan za igumanovog zamenika, otac Kleopa se obično ispovedao kod
jeroshimonaha Joila Georgiua, duhovnika skita, pošto je starac iguman ležao u postelji. Ali i nakon svoga
rukopolaganja za sveštenika 1945. godine, i nakon svoga naimenovanja za igumana Sihastrije, ispovedao se
isto kod jeroshimonaha Joila, a ponekad kod jeromonaha Kalistrata Bobua.
Pod kraj 1948. godine jeroshimonah Pajsije Olaru premešta se iz Kozančee u bratstvo manastira Sihastrije, i
postaje duhovnik oca Kleope i mnogih drugih otaca. Ovaj veliki otac beše najiskusniji duhovnik u Moldaviji u
drugoj polovini XX veka. Čak i u razdobljima povlačenja u planine otac Kleopa se ponekad ispovedao isto
kod duhovnika Pajsija, koji je odlazio u ponoć da ga sretne na određenom, samo njima poznatom, mestu.
Na dan 18. oktobra 1990, kada se jeroshimonah Pajsije preselio Gospodu, otac Kleopa uzima sebi za
duhovnika protosinđela Varsanufija Lipana, svoga učenika, kod kojega se još beše ispovedao i u razdoblju
povlačenja u planine.
U proleće 1997. godine, pošto se protosinđel Varsanufije preselio Gospodu, arhimandrit Kleopa Ilije je
izabrao sebi kao poslednjeg duhovnika jeromonaha Jakova Savina, kod kojeg se ispovedao do smrti.
To su bili duhovni oci arhimandrita Kleope Ilijea od detinjstva do kraja njegovog života. Njih je uvek pominjao
s pobožnošću u svojim molitvama, kako u crkvi, tako i u keliji.

Dva starca monaha s darom molitve

Od 1968 - 1970. godine podvizavali su se u manastiru Sihastriji više staraca monaha sa osobitim životom;
svi behu učenici oca Kleope. Svake noći behu prisutni na Jutrenju. Po svršetku ponoćnog bogosluženja svaki
se povlačio u svoju keliju. Samo dva starca ostajahu u crkvi i čekahu da izađu ostali.
Zatim, kad svi odu, prostrli bi se na tle ničice krstoobrazno, i počeli da se mole sa suzama Spasitelju Hristu,
ištući milost, oproštaj i razdrešenje grehova.
Ovo činjahu svake noći posle jutrenja, a da ih niko nije primetio. Međutim, jedne noći neopaženo se u uglu
crkve molio neki stari sveštenik svetog života. Beše to sveštenik Dimitrije Bežan, paroh u selu Gindaoanji,
opština Balcatešti, županija Njamc, koji bi s vremena na vreme dolazio u Sihastriju.
Ona dvojica otaca, prostrti licem k zemlji, nisu primetili da ima još koga u crkvi. I pošto su otpočeli da se mole
iz srca, nad njihovim glavama se podizao providni plamen svetlosti, koji se stalno povećavao. Beše to
blagodatni plamen Duha Svetoga, koji rastijaše po meri molitve one dvojice staraca. Pošto nikada ne beše
video tako što, sveštenik se divio ovom čudu i pavši na kolena molio se i on.
Nakon malo vremena ovaj blagodatni oganj se malo-pomalo smanjivao, dok se nije ugasio. Zatim su se ona
dvojica staraca podigla na noge, napravila tri metanije, celivala svete ikone i otišla svaki u svoju keliju.
Eto, dakle, da i u našim danima još ima monaha svetoga života, koji imaju dar ognjene molitve! Njihova
imena ni do danas nisu poznata. Ali neki udobreni starci nam kazuju da to behu oci Januarije i Kasijan,
učenici oca Kleope. Ali to ostaje Božija tajna!
O jednoj hrišćanki koja je imala dar božanske molitve

Govorio nam je otac Kleopa o drugom tajinstvenom čudu koje se zbilo isto u crkvi manastira Sihastrije:
"U zimu 1971. godine bejah čredni u Svetom oltaru. Došao sam u crkvu u 4 sata ujutru i tvorio sam na
kolenima molitve pred Sveto Pričešće, pred Svetom Trpezom. Nedugo zatim uđe da se moli neka žena, koja
beše došla s večera u manastir. Nisam je poznavao. Moljaše se tiho kod svih ikona i stalno činila metanije.
Nije znala da ima još nekog u crkvi, jer beše mrak, budući zimsko doba. Videći da se moli tako postojano,
pogledao sam kroz svete dveri da vidim ko se moli sa toliko vere. Žena klečaše nasred crkve s rukama
podignutim nagore i iz sveg srca kazivaše ove reči: "Gospode, ne ostavi me! Gospode, ne ostavi me!"
Tada sam oko njene glave video svetlost otvoreno-žute boje i zapanjio sam se. Zatim je žena pala licem k
zemlji i molila se bez glasa. Zrak svetlosti iznad nje postajaše sve veći i uzdigao se nad njenom glavom.
Nakon malo vremena svetlost je tiho zgasnula, a žena se podigla i izašla iz crkve. Žena beše sa sela.
Eto, dakle, ko ima dar molitve! Eto, mirjani prevazilaze nas monahe! Ja sam obavljao proskomidiju i od
velikog uzbuđenja počeo sam da plačem s kopljem u ruci. Samo Bog zna koliko izabranika ima On na ovom
svetu!"

Poklonički put na Grob Gospodnji i na Sinajsku Goru

U jesen 1974. godine, deset godina nakon povratka oca Kleope iz pustinjaštva, više nas poklonika iz zemlje,
zajedno s njim i s protosinđelom Joilom Georgiuom, pošli smo da se poklonimo Grobu Gospodnjem i ostalim
svetim mestima.
To je bila jedna od najvećih radosti u životu oca Kleope. Prvi i najsvetiji put koji smo zajedno prešli u Svetom
gradu Jerusalimu beše poklonjenje Grobu Gospodnjem. Zatim smo se popeli na Golgotu i celivali Sveti Krst
na kojem se razapeo Hristos za spasenje naše i celoga sveta. Tamo smo odslušali Svetu liturgiju i, uznoseći
slavu Spasitelju našem Isusu Hristu, otišli na poklonjenje ostalim svetim mestima u Jerusalimu, s dušama
punim radosti i uzbuđenja.
Sledećih dana smo se poklonili na Sinajskoj Gori, gde je usnula Bogomajka, kao i grobu proroka Davida.
Zatim smo sišli u Getsimanski vrt i poklonili se grobu Bogomajke i svim Svetim mestima tamo. S Novim
zavetom u rukama popeli smo se na Maslinsku Goru i predahnuli u dva velika ženska pravoslavna manastira:
Svetoj Mariji Magdalini i Eleonu, gde se podvizavahu i deset monahinja Rumunki.
Tako smo proputovali Svetom Zemljom do Galileje, do grada Nazareta, gde je Bogomajka primila vest o
Hristovom vaploćenju. Međutim, najviše se među nama radovao otac Kleopa, koji je okusio toliko nevolja
ovoga života!
Sledeći predah imali smo u gradu Kani Galilejskoj i kod Samarjankinoga kladenca. Odatle smo stigli na reku
Jordan, U kojoj se krstio Isus Hristos, Spasitelj sveta, i vratili smo se ponovo u Jerusalim.
Zatim smo pošli k Vitlejemu, gradu gde se rodio Gospod Hristos. Ovde smo boravili jedan dan, ištući od
Spasitelja da se duhovno rodi i u našim srcima i dušama.
Nakon još nekoliko dana pošli smo skupa na put dug preko trista kilometara, ka Gori Sinajskoj, gde je Mojsije
primio Tablice Zakona. Ovuda je Mojsije vodio izabrani narod ka Svetoj Zemlji. Gospode, kako je pusto ovo
mesto i kako je blagoslovena naša zemlja Rumunija, osenjena i zaštićena Tvojom velikom dobrotom!
Na obzorju se, kao nepobediva tvrđava Pravoslavlja, video manastir Svete Ekaterine, gde se nalaze mošti
ove velikomučenice. Tu nas je sa mnogo blagovoljenja primio mitropolit Damjan, starešina manastira.
Sutradan smo se popeli na vrh gore gde je Sveti prorok Mojsije primio Tablice Zakona. Zatim smo se ponovo
vratili Svetom gradu Jerusalimu, uznoseći Bogu slavu za sve.
Nakon što smo se ponovo poklonili Grobu Gospodnjem, posetili smo selo Ain Karem, rodno mesto Svetog
Jovana Krstitelja, zatim Jerihon i manastire u dolini Jordana. Na dan 30. oktobra vratili smo se u zemlju.

Poklonički put na Atonsku Goru i druga Sveta mesta

Tri godine nakon prvog pokloničkog puta, septembra 1977, grupa od četvorice otaca iz manastira Sihastrije,
na čelu sa arhimandritom Kleopom Ilijeom, pošla je vozom ka Atonskoj Gori.
Atos, nazvan i Bogomajčinim vrtom, drugo je Sveto mesto hrišćanskoga sveta, posle Groba Gospodnjeg.
Atos je raj pravoslavnih zemalja, jedinstven u hrišćanskom svetu.
Stižemo u Solun, prestonicu antičke Makedonije, gde nas dočekuje nekoliko monaha Rumuna. Tokom celog
dana posećujemo stare manastire i crkve Severne Grčke, zatim polazimo ka Atonskoj Gori.
Na obzorju se ocrtavaju neki svetogorski manastiri, luka Dafne i vrh Atonske Gore, visok preko dve hiljade
metara. Sve nam se čini kao čudo Božije. Atonska Gora je uski rt kopna površine 339 kvadratnih kilometara,
dužine preko 80 kilometara, na kojem je sa obe strane smešteno 20 velikih manastira, više od 15 skitova i
skoro 200 velikih i malih kelija, u kojima se podvizava više od 1.500 monaha Grka, Srba, Rusa, Rumuna i
Bugara...
Nakon dva sata putovanja brodom silazimo u luku Dafne, zatim se penjemo prema Kareji, prestonici Svete
Gore. Nakon što smo dobili ulaznu vizu za Atonsku Goru polazimo ka rumunskom skitu Prodromu, gde
ostajemo dva dana. U subotu, noću, na službi jutrenja, zamonašen je iskušenik Jovan, jedan od učenika oca
Kleope, koji ga je i poveo na monašenje. Monašenje je izvršio arhimandrit Viktorin, starešina manastira
Sihastrije, koji mu je dao ime Joanikije.
Zatim je odslužena Sveta liturgija, a otac Kleopa je izgovorio lepu duhovničku besedu. Posle podne smo
posetili sve pustinjačke pećine i kelije iz okoline skita Prodroma, a sutradan smo otišli da se poklonimo
velikim svetogorskim manastirima, čuvenim u celom svetu.
Prvi predah nam je u manastiru Velika Lavra. Ovde se klanjamo grobu Svetoga Atanasija Atonskog u
crkvenoj priprati.
U nastavku posećujemo rumunske kelije iz skita Laku i manastire Iviron, Kutlumuš i Stavronikita. Sve su
obnovili moldavski i muntenski vladari, koji su im svake godine davali pomoć i priloge. Najviše nas je potresla
ikona Bogomajke, zvana "Vratarka", u manastiru Ivironu, pred kojom smo se svi poklonili, na čelu sa ocem
Kleopom. Na putu prema Kareji kratko smo se zaustavili kod kelije poznatoga isposnika starca Pajsija
Svetogorca, velikog duhovnika, čestvovanog i traženog u celoj Grčkoj, koji nas je zadivio svojom svetošću i
smirenjem.
Zatim smo se poklonili čudotvornim ikonama Protatske crkve u Kareji, Pantokratora, Esfigmena i Vatopeda,
gde se nalaze mnoge mošti i nekoliko čudotvornih ikona. Stefan Veliki je u Vatopedu izgradio arsanu, koja se
u dobrom stanju čuva i danas.
Nastavljamo put ka manastiru Hilandaru. Odavde prelazimo planinu i zaustavljamo se u manastiru Zografu,
gde je hram posvećen Svetom Velikomučeniku Georgiju, koji je zadužbina Svetog Stefana Velikog iz godina
1475 -1502.
Klanjamo se zatim u manastirima sa zapadne padine Atonske Gore, i to: u manastiru Dohijaru, koji je
zadužbina Aleksandrua Lapušnjeanua iz XVI veka; u manastirima Ksenofonu i Svetom Pantelejmonu. U
nastavku svog puta posećujemo manastire Ksiropotam; Simonopetru, zadužbinu Mihaja Viteazua; Filotej;
Grigorijat, zadužbinu Stefana Velikog; Dionisijat, zadužbinu Njeagoja Basaraba, i manastir Sveti Pavle.
Kada su svetogorski igumani saznali o dolasku arhimandrita Kleope na Svetu Goru, dobar deo njih mu je
tražio da kazuje polezno slovo bratstvima njihovih manastira. Tako je održao pet beseda sa osobitim
patrističkim i filokalijskim sadržajem, koje su utešile mnoge mlade duše i imale odjeka u celoj Grčkoj, jer je
dobar deo njih objavljen.
Napuštajući Svetu Goru Atonsku, posetili smo Atinu sa okolnim manastirima i otišli k velikom duhovniku
starcu Porfiriju, koji je imao dar prozorljivosti. Istinski Svetitelj naših dana. On se podvizavao u jednom
malom skitu Atike. Odavde smo otišli na ostrvo Kerkira (Krf) k moštima Svetog Spiridona, prema kojem je
otac Kleopa gajio veliko poštovanje.
Sutradan, pošto je bila nedelja, služili smo zajedno Svetu liturgiju, a otac Kleopa je pozvan da održi slovo u
manastiru Platiteri u gradu. Kasno uveče otplovili smo brodom ka Italiji, moštima Svetog Nikolaja, velikog
čudotvorca, po želji oca Kleope, koji je stalno hteo da ih bar jednom u životu celiva i da od njega ište pomoć.
U 10 sati ujutru stigli smo u Bari, gde se nalazi katedrala sa moštima Svetog Nikole. Ovde smo se svi sa
suzama poklonili njegovom kivotu, koji se čuva pod oltarom velike crkve, i tražili smo njegovu pomoć i
posredovanje za nas i za zemlju. Zatim je otac Kleopa sa suzama pročitao prvi deo Akatista Svetom Nikolaju,
a mi ostali smo nastavili, pevajući skupa: "Raduj se, Nikolaje, veliki čudotvorče!" Bio je to trenutak velike
potresenosti, koji ne možemo zaboraviti.
Odavde smo otišli u Rim i posetili katakombe Svetog Kalista i Svetog Sevastijana. Zatim smo na kratko
svratili u manastir Ćelije u Jugoslaviji kod velikog srpskog teologa Justina Popovića. Svi smo želeli da
razgovaramo s ovim dogmatičarem i teologom poznatim u celom svetu, koji je prisilno boravio u tom
manastiru.
Tokom dva dana su arhimandriti Justin i Kleopa duhovno opštili posredstvom prevodioca. Zatim mu je otac
Kleopa tražio duhovni savet. Želeo je da do kraja života ostane na Svetoj Gori, ali beše u nedoumici. Tada
mu je arhimandrit Justin rekao:
"Oče Kleopa, ako odeš na Svetu Goru, pridodaćeš još jedan cvet u "Vrtu Bogomajke". Ali kome ćeš ostaviti
vernike? Tamo se, sveti oče, moliš samo za sebe. A u zemlji se moliš za sve i možeš privesti Bogu mnogo
duša lišenih učitelja. I ja sam stremio Atonskoj Gori, ali sam se vratio da obavim misiju u zemlji.
Ja velim da ostaneš u zemlji, sveti oče, da spaseš i sebe i da pomogneš spasenju drugih. To je najveće
dobro delo sadašnjih monaha. Osobito sada, kada se borimo s bezverjem, sa sektama, sa ravnodušnošću
prema veri!"
Sledeći njegov savet, otac Kleopa se spokojan vratio kući!

Jeroshimonah Pajsije i arhimandrit Kleopa

Od svih duhovnika naših manastira u drugoj polovini XX veka dvojica su bili priznati u celoj zemlji kao
najiskusniji. To su bili jeroshimonah Pajsije Olaru (1897-1990) i njegov učenik arhimandrit Kleopa Ilije (1912-
1998).
Obojicu su posećivali mnogobrojni vernici i monasi; obojica su imali dar poučavanja i suza. Obojica su za
života podigli hiljade učenika svih uzrasta, od dece i jednostavnih ljudi sa sela, do intelektualaca, sveštenika i
jeraraha. Obojica behu blagodatni i prozorljivi oci. Obojica behu molitveni ljudi i žrtvovahu se za spasenje
mnogih.
Opšte uzeto, ova dva iskusna duhovnika koristila su ista duhovna sredstva, ali je svaki imao svoju
osobenost.
Otac Pajsije je imao krotku, staloženu, veoma osetljivu prirodu. On nije mogao nikoga odbiti od ispovesti, nije
postavljao nikakav poseban uslov. Govorio je veoma tiho i retko, lako je opraštao i prolivao suze za svakoga,
osobito za majke, za decu i bolesnike. Zatim, ispovedao je danonoćno, pošto je imao mnogo sveta na
vratima, i trudio se da pomiri i da zadovolji sve. Zbog toga obično nije spavao na krevetu, nego bi malo
pridremao na ispovedničkoj stolici i opet nastavio.
Ko god bi ga pozvao ili pokucao na vrata, on je pitao: "Ko je tamo?" I ako ne bi imao nikoga na ispovesti,
govorio je: "Hajde, dođi!"
Između ostalog, dve stvari nismo mogli posebno saznati o ocu Pajsiju: nikada nismo znali koliko i kada jede i,
takođe, kada i koliko spava. Svakodnevno mu je učenik donosio nešto hrane, stavljajući posudu na neku
stolicu. Ali, dok ne bi završio ispovedanje vernika koji su ga čekali, otac ne bi jeo ništa.
Kada je bio slobodan, starac je uzimao svoju motiku i izlazio u baštu, jer je imao nekoliko leja oko kelije.
Jednom ga je upitao neki duhovnik: - Oče Pajsije, zbog čega se toliko trudiš sa baštom? Zar ti nije dovoljan
trud s vernicima?
A starac je odgovorio: - Izlazim i ja na vazduh i radim pomalo u bašti, da bih zaboravio velike grehe koje
čujem na ispovesti! Jer đavo ima običaj da stalno privodi duhovnicima u um grehe koje su čuli na ispovesti,
osobito telesne, da bi im stvarao iskušenja. Zatim, radim više sam, da bih se mogao moliti umnom molitvom i
da bih se duševno okrepio. Inače ne možemo izdržati pred ljudima, i pouke naše i molitva nemaju silu da
preobraze duše vernika.
Otac Pajsije nije davao suviše strogo pravilo svojoj duhovnoj deci i uzimao je u obzir uzrast, revnost i ljubav
svakoga prema Hristu. Uglavnom im je kazivao da svakodnevno ponavljaju sedam puta 50. Psalam i 15 puta
Oče naš, da tvore metanije sa molitvom "Gospode Isuse", Jutarnje i Večernje molitve, Kanon Spasitelju,
Molbeni kanon i molitvu Bogomajci: "Umilostivljenje...". Upravo zbog toga su ga mnogi tražili, i uspevao je da
spase ne malo duša za Carstvo Božije!
Starac kazivaše vernicima koji dolažahu k njemu radi ispovesti: "Imaj trpljenja! Da ne bi umanjio svoj krst!" To
jest da ne ropću i da ne očajavaju u životnim nevoljama. Plakaše s onima koji oplakivahu svoje grehe i
radovaše se s onima koji se izbavljahu strasti. Štaviše, jeroshimonah Pajsije imao je i određeni dar
prozorljivosti. Nekima je govorio da ne pođu na put predveče, da ne bi što postradali. Drugima je kazivao da
ne pođu iz manastira nepričešćeni. I ako su ga poslušali, sve im je išlo dobro, s njegovim blagoslovom. Zato
nijedan od starčevih učenika nije prestupao njegovu reč.
U razdoblju 1973-1985. godine jeroshimonah Pajsije je bio pustinjak blizu pećine Svete Teodore, u skitu
Sihli, koji je podvlašćen manastiru Sihastriji. I ovde je nastavio isti podvig isposnika i duhovnika, jer svetom
ocu je dolazilo mnogo više vernika i monaha, nego u manastir Sihastriju. Nije imao odmora ni danju ni noću,
ali beše mirne duše, zato što bi se svi vratili svojim kućama spokojni i radosni.
Godine 1986, pošto je slomio nogu, donet je u Sihastriju i ležao u krevetu do kraja života. Ali i ovde je
svakodnevno imao na ispovesti monahe, sveštenike, vernike, čak i jerarhe, jer ga blagodat Duha Svetog
krepljaše da svima udovolji.
Budući da je oca Kleopu duhovno obrazovao i podigao jeroshimonah Pajsije u skitu Kozančei, on je imao
mnoge zajedničke osobine sa svojim duhovnim ocem. Ista revnost prema Hristu, ista ljubav prema svetoj
molitvi, ista milost prema svakom čoveku, ista milostinja siromasima. Ali je imao i duhovničke osobine
različite od onih oca Pajsija.
Otac Kleopa beše vrlo odlučan čovek, kategoričan, strog prema sebi i veliki podvižnik. Zatim, na
promisliteljski način beše Bogom obdaren zadivljujućim pamćenjem i velikom ljubavlju prema učenjima
Svetih Otaca, tako da je poznavao više patrističke teologije i prakse nego mnogi diplomirani teolozi. Veoma
dobro je poznavao Sveto Pismo, Žitija Svetih, Dogmatiku, Kanonsko pravo, Dobrotoljublje i celu patrističku
literaturu. Zbog toga su ga tražili mnogi intelektualci i teolozi, i držao je istinska patristička i kanonska
predavanja na bilo kom nivou.
Kao duhovnik otac Kleopa beše obično strožiji, osobito sa monasima i teolozima koji nisu dobro poznavali
Svete Oce i Sveto Pismo i koji nisu sa strahom Božijim pastirstvovali stadu Hristovom. S takvima otac beše
uvek strog i kategoričan. On je od sveštenika i monaha tražio da vode primeran hrišćanski život, kako bi bili
svetlost i putevoditelji ljudima.
Ali s decom, s majkama, sa starima i siromasima otac Kleopa beše vrlo blag i milostiv, i niko nije izlazio iz
njegove kelije bez malog dara: ikone, knjige, krstića, nekoliko zrnaca tamjana, novca za one što nemaju, i
uobičajenog blagoslova za polazak. U teškim slučajevima otac je, kao što nalažu crkveni kanoni, slao one s
velikim gresima nadležnom episkopu, da bi im on učinio odgovarajuće razrešenje i da bi im odredio pokajnu
epitimiju.
Skoro 54 godine, koliko je bio starešina i duhovnik, otac Kleopa je podigao i duhovno obrazovao za Hrista
stotine i hiljade duša - monaha, mirjana i sveštenika - koji su uvek poštovali njegov savet i po moći
ispunjavali zapovesti Spasitelja našeg Isusa Hrista.
Eto zbog čega otac Kleopa beše tako ljubljen i tražen od svih. Zato što je on svakom govorio otvoreno, u
malo reči, sve što treba da čini za svoje spasenje.
Tako možemo reći da su ova dva velika duhovna oca, jeroshimonah Pajsije i arhimandrit Kleopa, u drugoj
polovini XX veka ponovo preporodili manastir Sihastriju, dajući mu mnogo veću misionarsku dimenziju no što
je imao u prošlosti.
Imamo nadu u Boga da će ova duhovna strana dejstvovati još mnogo godina ubuduće.

Knjige koje je napisao arhimandrit Kleopa

Pošto je Otac Kleopa bio iskusni samouk i dobro poznavao Sveto Pismo, kao i dobar deo svetootačkih spisa i
Svete kanone Pravoslavne crkve, na podsticaj nekih jeraraha i teologa počeo je da piše kako sopstvene
besede, tako i pojedine knjige patrističkog, teološkog i moralnog sadržaja. Na ovo ga je osobito podsticao
otac Dimitrije Staniloaje, s kojim je bio vrlo blizak, i Mitropolit erdeljski Antonije, koji mu beše učenik.
Prve svoje zapise iz mladalačkih godina, kao što nam sam kazivaše, izložio je na papiru kada je imao
poslušanje kod manastirskih ovaca, ali znajući da ih je napisao bez blagoslova, pokajao se zbog toga i spalio
ih. Nakon što je postao iguman u Sihastriji, opet je ponešto zapisivao za besede i kratka polezna
(dušekorisna) slova, i to davaše braći da bi čitali i duhovno se utvrdili.
Nakon svoga odlaska za starešinu manastira Slatine, imajući oko sebe više otaca teologa, kao: protosinđela
Petroniua Tanasea, jerođakona Antonija Plamadealu, jeromonaha Arsenija Papačoka i druge, otac Kleopa je
bio podstaknut od njih da piše besede i druga polezna slova za monahe i vernike. Međutim, on se teško
odlučio da piše, budući i veoma zauzet igumanstvom manastira.
Predstavljamo ovde ukratko sve radove oca Kleope Ilijea:
1. Prvi spis na kojem je neposredno sarađivao otac Kleopa zajedno sa ostalim ocima teolozima iz Slatine
naslovljeno je Pismo Svetom manastiru Vladimirešti. Ono je sastavljeno 14. oktobra 1954. s ciljem
dogmatskog i kanonskog suzbijanja pojedinih teških zastranjenja od pravoslavnog učenja, koje su ustanovili
Sveti Oci.
2. Besede za monahe (Filokalijske besede) je najreprezentativniji rad oca Kleope. Napisan je u bezmolviju
"na korenima jela", tokom trećega povlačenja u planine, u razdoblju 1961-1962. godine, i odštampan je u
Izdavačkoj kući Moldavske i Bukovinske Mitropolije pod naslovom Uspon ka Vaskrsenju, u dva izdanja :
1992. i 1998. Knjiga sadrži 50 beseda dubokog filokalijskog karaktera, namenjenih uglavnom monasima i
hrišćanima koji su duhovno uznapredovali. Ovaj tom beseda je bio preveden, i odštampan i na grčkom jeziku
u Solunu 1988. godine.
3. Ispovest arhijereja. Nakon svog povratka iz planina, Otac Kleopa nam je pričao ovu svetotajinsku
(duhovnu, prim.izd) reč: "Nalazio sam se u nekoj zemunici, kada mi je sinula misao da napišem uputnik za
ispovedanje arhijereja, ali bejah u dvoumljenju da li je dobro da ga napišem ili nije. Popodnevno sunce mi je
udaralo u lice. Načinio sam tri metanije i molio se da mi Bog da razumevanje da dobro završim ovo delo.
Dok sam se klanjao i pripremao da započnem, video sam u sunčevim zracima arhijereja obučenog u odežde,
koji beše sav od svetlosti, i blagoslovio me je obema rukama. Tada sam pojmio da me Bog blagosilja za taj
rad, i osenivši se Svetim Krstom, otpočeo sam da pišem".
Isto tokom tih godina bezmolvija, 1961-1963, otac Kleopa, na podstrek svog duhovnika, budući dobar
poznavalac Svetih Kanona, sastavio je i druge uputnike za ispovedanje crkvenog osoblja:
4. Ispovest starešina.
5. Ispovest jeromonaha duhovnika.
6. Sveopšta ispovest monaha.
7. Ispovest mirskih sveštenika.
8. O pravoslavnoj veri je druga suštinska knjiga oca Kleope, koja obrađuje razumljivo za svakoga dogmatsko
učenje Pravoslavne crkve, a predgovor je napisao veliki rumunski teolog sveštenik D. Staniloaje. Ona je bila
napisana u razdoblju 1975-1976. godine i odštampana u bukureštanskom Biblijskom institutu, u dva izdanja:
1981. i 1985. Knjiga je odštampana i u trećem izdanju, u Eparhiji Donjega Dunava, 1991. godine, pod
naslovom Putevoditelj u Pravoslavnu veru.
9. Godine 1984, kada je u Izdavačkoj kući Romanske i Huške eparhije objavljen prvi tom knjige Duhovni
razgovori, koji je potpisao arhimandrit Joanikije Balan, među 60 otaca koji su sarađivali ubrojan je i otac
Kleopa, sa deset razgovora od velikog značaja, koji su imali osobiti odziv među vernicima iz čitave zemlje,
pošto obrađuju mnoga duhovna i kanonska pitanja iz života Crkve.
Godine 1993. tom se pojavio i u drugom izdanju, u istoj izdavačkoj kući. Ovaj prvi tom Duhovnih razgovora
bio je u celosti preveden na grčki jezik 1985. godine, a delimično, samo razgovori sa ocem Kleopom, na
italijanski 1991. i engleski 1994.
10. Godine 1988. izašao je iz štampe drugi tom Duhovnih razgovora, u kojem su, kao doprinos oca Kleope,
četiri vrlo korisna razgovora na različite dogmatske, kanonske i moralne teme.
11. Godine 1994. razgovori oca Kleope, 14 na broju, izvedeni iz oba pomenuta toma Duhovnih razgovora,
bili su ponovo izdati u posebnom izdanju Moldavske i Bukovinske mitropolije, Jaši, naslovljenom Svetlost i
dela vere. Tom je preštampan 1999. godine.
12. Mnogoočekivani i svim parohijskim sveštenicima vrlo koristan rad bio je tom Besede na velike i na
svetiteljske praznike tokom godine, štampan u dva izdanja, 1986. i 1996. u Izdavačkoj kući Romanske
eparhije.
13. Nakon Besede na velike i na svetiteljske praznike tokom godine odštampan je i jedan tom Nedeljnih
propovedi tokom godine, u dva izdanja, 1990. i 1996, u istoj Izdavačkoj kući Romanske eparhije.
14. Vrednost duše, Galaci 1991, Bakau 1994.
15. O snovima i viđenjima, Bukurešt 1993, Bakau 1994. 16-23. Besedi nam otac Kleopa, u 8 tomova[1],
Izdavačka kuća Romanske eparhije 1995-1999.
16. Božija čudesa u tvorevini, Izdavačka kuća Romanske eparhije 1996.
17. Akatistnik, arhimandrit Kleopa Ilije i jeroshimonah Pajsije Olaru, Izdavačka kuća "Pelerinul", Jaši 1996. i
1998.

"Universiteti" arhimandrita Kleope

Prvu školu duhovnoga stasavanja prošao je otac Kleopa u porodici, u ranom detinjstvu. Majčina pobožnost i
suze, očeva muževnost i postojanost, kao i moralni autoritet sveštenika oca Georgea Kirijaka iz rodnoga
sela, postavili su istinski temelj duhovnom obrazovanju oca Kleope i njegove braće.
Kada su deca porasla, počela su da se još više približuju Bogu molitvom i dobrim delima.
Udaljivši se od roditeljskoga doma, deca su se duhovno približila skitu Kozančei i shimonahu Pajsiju Olaruu.
Trojica braće, Vasile, George i Konstantin, bili su pod duhovnim vođstvom oca Pajsija više od pet godina. U
ovom periodu starac ih je učio da budu poslušni, tihi, smireni i podvižnici, i da upražnjavaju Isusovu molitvu.
Seme koje je posejao otac Pajsije palo je na dobru zemlju njihovog srca i počelo je da daje plodove. Godine
1929. tri brata su se nastanila u Sihastriju, služeći Hristu u svemu, daleko od roditeljskog doma. Tako su se
uspeli na duhovnu stepenicu mnogo uzvišeniju od dotadašnjih, a svaki od njih je imao lično poslušanje i
podvizavanje.
Godina 1931. i 1933. starija braća oca Kleope - Vasile i Gerasim - otišla su Gospodu, budući duhovno
veoma uznapredovali. Konstantin, ostavši u životu, zamonašen je 1937. sa imenom Kleopa i rastao je dan za
danom delotvorenjem dobrih dela. Od godine 1945, postavši starešina, tvorio je mnogo milostinje
siromasima i mnoge je izbavio smrti u vreme gladi, uspinjući se time na naredni stepen duhovnoga života.
Nakon što se otac Kleopa po treći put povukao u planine u razdoblju 1959-1964. godine, blagodaću
Hristovom, dostigao je najvišu meru podvizavanja, koju malo njih mogu dostići u naše dane, jer se
neprestano molio molitvom srca, nije govorio ni s kim, stalno je umovao o smrti, nije imao nikakvu vrstu
imetka, niti novca, niti druge utehe, do samo milost Božiju i molitve Bogomajke. Sada je bio stekao i dar
suza, i mir srca, i želeo je da se više ne vrati u manastir, jer beše stekao sladost bezmolvija (tihovanja) i
molitve. To je bio najuzvišeniji duhovni univerzitet koji je završio otac Kleopa. Ali Blagi Bog nije ostavio
hristoljubive vernike potpuno lišene utehe. Zbog toga, podstaknut Duhom Svetim, otac Kleopa se najzad
vratio u manastir Sihastriju, tvoreći poslušanje Bogu i ljudima, i nastavio je istu duhovničku i misionarsku
delatnost još 34 godine, goreći polako-polako za Hrista kao čista voštanica, danonoćno iščekujući čas
Vaskrsenja.
Kada bi svetom ocu dolazili ljudi iz visokog društva -profesori, teolozi, velikodostojnici - i pitali ga kakve
studije ima i gde ih je završio, otac Kleopa im je odgovarao s osmehom na usnama:
- Vidiš li tamo iza vrata štap? S tim sam išao za ovcama. Vidiš li onu torbu o klinu? U njoj sam nosio knjige
koje sam uzimao iz manastira Njamca i čitao ih kod ovaca. Eto i opanaka. Vidiš li ih? To je moja nauka! I
moje škole su kod planine Tačiunele, kod Počiorula Kruči, kod Raskoale, kod Kita Mika, kod Kita Mare, kod
Movila Dubaua, kod Fadži Rari, kod Paraula Solomazdrelor, kod Počiorula Kukuluj, kod Počiorula Rotunzi,
kod Paraula Rudžini, kod Korojeve Jaruge, kod Pjatra Dediuluj, kod Josifove Poljane, kod Sergijeve Poljane,
kod Pojane Aršicej[2], i svuda gde sam hodio za manastirskim ovcama više od deset godina.
To su "škole" i "universiteti" u kojima se duhovno obrazovao otac Kleopa tokom 86 godina svoga života,
slaveći Boga, služeći ljudima i tešeći mnoštvo svojih učenika.

Duhovni podvig

Molitva

Kad je bio mali, otac Kleopa se veoma mnogo molio molitvama iz knjiga, koje je znao naizust i stalno ih
govorio. U godinama mladosti najviše je ljubio čitanje Psaltira, koje je svakodnevno ponavljao. Takođe je
znao naizust Akatist Spasitelju, Blagoveštenski akatist, Pokajni kanon Spasitelju i Molbeni kanon Bogorodici,
koje je izgovarao svakodnevno. Istovremeno je svakog dana tvorio po 300-400 metanija i poklona.
Takođe se trudio da ovlada i molitvom srca, koju je upražnjavao danju i noću, kada je imao više mira.
Njegova braća Vasile i Gerasim behu već ovladali ovom svešteno-tajinstvenom molitvom, i mnogo više
uznapredovani u njenom delanju.
Kao iguman i zatim kao starešina manastira Sihastrije arhimandrit Kleopa Ilije, budući veoma zauzet tokom
dana, moljaše se više noću. Nakon što bi spavao dva sata do jutrenja i druga dva sata posle jutrenja, tokom
tri sata do jutra obavljao je dnevno pravilo. Najviše je, međutim, uznapredovao u svetoj molitvi tokom onih
deset godina podvizavanja u planinama, moleći se Bogu danonoćno.
Mnogo puta pričaše otac Kleopa svojim učenicima o čistoj molitvi srca, govoreći kao da govori o nekome
drugom, koji se podvizavao u pustinjaštvu:
"Sreo sam nekoga koji se mučio glađu, žeđu, hladnoćom, uboštvom u šumi, i rekao mi je da je jednom
zanoćio kod nekog vernika. Budući veče uoči nedelje, obavio je molitveno pravilo. U susednoj kući beše
svadba s muzikom.
Dok je bio na molitvi, pustinjak je imao pred sobom ikonu Bogomajke. Stojeći i razmišljajući, on je mislio o
rečima Svetog Jovana Lestvičnika, a one glase: "Pojedine mirske pesme mogu uzdići napredne (duhovno,
prim.izd) u najviša sozercanja".
Dakle, čuvši muziku sa svadbe, rekao je u sebi: "Kad ovi ljudi umeju tako lepo da pevaju, kako li tek anđeli
koji hvale Bogomajku pevaju na nebesima?" Iz toga osećanja sišao mu je um u srce, i ostao je u toj molitvi
više od dva sata, osećajući mnogo sladosti i toplote. Suze su mu neprestano tekle, srce mu se rasplamsalo, i
osećao je Hrista kako govori s njegovom dušom. Toliko mu je miomira Duha Svetoga došlo tada i toliko je
duhovne toplote osetio, da je kazivao sebi: "Gospode, hoću da umrem ovoga trena!"
Nakon dva sata um mu ne beše više u srcu, i ostao je sa slatkim ganućem, s radošću, s utehom i sa
osobitom duhovnom toplotom, i tokom mesec dana na nebo njegovog srca nije se više uzdiglo štogod
ovosvetsko. Jer suze koje su izvirale tokom te molitve, budući od Duha Svetoga, peru svako oskvrnjenje,
svaku grešnu maštu, i duša ostaje čista".
Kazivaše otac Kleopa još i ovo o molitvi:
"Kada um siđe u srce, tada se srce otvori i opet zatvori. To jest srce guta Isusa, i Isus guta naše srce. U tom
se trenu Ženik Hristos susreće s nevestom, to jest s našom dušom!"
Ako je kogod tražio od oca Kleope polezno slovo radi molitve srca, on je govorio kao o nekom drugom, da
niko ne bi znao njegovo delanje. Zbog toga njegovi učenici iz manastira Sihastrije nisu znali kako se i koliko
molio i koju mere beše dostigao u svetoj molitvi. Međutim, dar suza ga nije napuštao, sve dok se nije preselio
u Carstvo nebesko.
Imajući dar molitve, otac Kleopa se molio za sve koji su mu tražili pomoć. Ako se kogod mučio u času smrti,
a otac bio pozvan da čita Molitve na ishodu duše, umirući je uvek mirno predavao dušu u ruke Gospodu,
upravo za vreme čitanja molitava.
Mnogom molitvom i dugotrajnim postom otac Kleopa beše stekao dar trpljenja, poslušanja, mudrosti,
krasnorečivosti i svetloga pamćenja, čime je kod mnogih izazivao divljenje.
Tokom poslednjih dvadeset godina otac Kleopa se molio veoma mnogo, i do 14-15 sati na dan, i imao je
tajinske (sveštene, prim.izd) momente, kada nije hteo da govori ni s kim, čak ni sa svojim kelejnikom. Imao je
i tajna mesta za molitvu. Kada beše više u snazi, molio se u šumi ili na planini. U godinama starosti molio se
više u keliji, sam. Drugo omiljeno mesto beše manastirski pčelinjak, gde je imao malu keliju i gde je čuvao
svoje knjige i rukopise.
Međutim, njegova najjača molitva beše noćna, kada je sam bivao u svojoj keliji ili na ivici šume, jer veoma
mnogo ljubljaše prirodu, ovce i sva stvorenja Božija. Uostalom, svaka rečenica, svaka reč koju je sveti otac
izgovarao, beše molitva i blagoslov za onoga koji mu je tražio pomoć. Ali njegov molitveni život ostaje za sve
nas nepoznata tajna njegove duše.

Post

Od mladosti naviknut na post, molitvu i poslušanje, otac Kleopa je od malena bio duševno pripremljen za
osobit monaški podvig.
U kući njegovih roditelja se posebno upražnjavao post i molitva, jer se nikad ne bi desilo da koje od dece
jede mrsno u posne dane. Takođe, kad su bili veći i napasali ovce u blizini skita Kozančee, nijedan od trojice
braće nije jeo mrsno ponedeljkom, sredom i petkom, budući uvereni da bi ih Gospod kaznio, ako bi se usudili
da tako što čine. Obično na početku Velikoga posta držahu trimirje po poretku[3].
U Sihastriji su sva bratija i oci, po tipiku, postili potpuno prva tri dana Velikog posta. Zatim bi sledeće jelo
primali u petak uveče. Ostalih dana posta jeli su jedanput na dan bez ulja, sem subote i nedelje. Poslednje
sedmice Velikog posta primali su jelo jedanput na dan naveče, a od Velikog četvrtka do Svetog Vaskrsa
držahu potpuni post.
Najveći isposnik u skitu Sihastriji bio je iguman Joanikije Moroj, koji je postio od ponedeljka do subote,
zadovoljavajući se samo Svetim Pričešćem i prosforom koja pripada svešteniku.
Podražavajući svoga starešinu, arhimandrit Kleopa nije jeo ništa prve sedmice Velikoga posta od ponedeljka
do subote. Ostalih sedmica jeo je jedanput na dan, uveče, bez ulja. A poslednje sedmice Vaskršnjeg posta
jeo je jedanput na dan od ponedeljka do Velikog četvrtka, i zatim ne bi više ništa okusio do Svetoga
Vaskrsenja.
Taj poredak uzimanja hrane poštovao je sve vreme svog života. Međutim, starima, bolesnima, kao i mlađoj
bratiji, dozvoljavao je da jedu dvaput na dan utorkom, četvrtkom, subotom i nedeljom, a u ostalim danima
jednom na dan u tri sata po podne. Onima koji ne bi mogli da ispoštuju taj poredak dozvoljavano je, s
blagoslovom, da jedu i dvaput na dan.
Ponekad se otac Kleopa povlačio u šumu u svoju zemunicu, u tihovanje i molitvu, na dan ili dva. Takođe u
vreme posta govoraše veoma malo i tajno se moljaše Bogu, najviše puta sa suzama. Međutim o tom podvigu
nije nam govorio skoro ništa.
Kada beše u pustinjaštvu, jeo je samo po krompir na dan i neke travuljine koje je nalazio. Kazivaše svojim
učenicima da je jednom na Božićne poklade imao dva krompira i jednu cveklu, i činilo mu se da ima jela kao
na svetkovini.

Poslušanje

Otac Kleopa je bio otac poslušanja od detinjstva pa do smrtnog časa. Bilo koju zapovest da mu je davao
njegov starešina, on ju je ispunjavao svešteno, bez ikakvog gunđanja. Bilo koju poučnu reč da mu je kogod
kazao starao se da je ispuni s radošću i smirenjem. Bilo ko od sabraće da ga je zvao u pomoć, on je prvi
dolazio. Niko drugi od žitelja Sihastrije nije bio poslušniji, odlučniji i postojaniji od njega. Zato je bio više
ljubljen no svi ostali mlađi monasi, i svako je imao koristi od njegovog duhovnog nastrojenja.
Dovoljno je da se prisetimo kako je bio izabran za igumana. Iako skit Sihastrija beše uništen požarom, ubog i
nevoljan u svemu, budući osenjen blagodaću Duha Svetoga, uspeo je za nekoliko godina da svojim
poslušanjem i žrtvom potpuno obnovi skit, da ga uzdigne na dostojanstvo manastira, da okupi oko sebe
desetine mladih žitelja i da zasnuje izuzetno monaško bratstvo. Sve je to ostvario pomoću Bogomajke,
zahvaljujući pre svega svom potpunom poslušanju: poslušanju prema Bogu, prema nadležnom jerarhu i
prema svom duhovniku.
Ako pored poslušanja dodamo i njegovu revnost za Darove, i njegov tajinstveni podvig, i njegovu krotost,
poimamo bolje ličnost oca arhimandrita Kleope Ilijea.

Suze

Otac Kleopa je od malena imao dar suza na molitvi i često se skrivao da ga okolina ne bi videla. U manastiru
je, služeći Svetu liturgiju, prolivao suze osobito u vreme Svete epikleze. Ali najviše ga je Bog posećivao
suzama u godinama povlačenja u planine, osobito kada je upražnjavao i molitvu srca. Mnogo puta, međutim,
oca Kleopu su učenici videli da proliva suze dok se molio u svojoj keliji u starosti, jer mu suze davahu veliku
radost i utehu.

Razmišljanje o smrti
Sledeći za svojom starijom braćom, otac Kleopa je često razmišljao o smrti, osobito noću. Kada beše mlađi,
bdeo je po sat-dva na manastirskom groblju, osobito uz grobove svoje braće, gde je palio sveće i molio se za
pokoj njihovih duša. Zatim, čitajući Žitija Svetih, divio se mukama mučenika i prepodobnih, koji s muževnošću
primahu smrt radi ljubavi Hristove, i duhovno se krepio.

Trpljenje

Otac Kleopa je bio čovek trpljenja i dugotrpljenja u celom svom životu, jer je samo trpljenjem, postojanošću i
molitvom uspeo da podigne toliko duša za Hrista i godinama putevodio manastire koji su mu povereni.
Bez obzira što su ga pratili i što je bio pod prismotrom Sekuritatee, on se nije bojao, niti je koga mrzeo, jer je
u svojoj duši imao Hrista i znao je da se bez trpljenja, bez zlopaćenja i iskušenja ne možemo spasti. Zato,
kada bi koji otac dolazio k njemu smućen i tražio savet, on bi ga podsećao na reči velikog duhovnika
Vikentija Malaua, koji često kazivaše svojim učenicima:
- Slušaj, brate: trpljenje, trpljenje, trpljenje... I kada ti se bude učinilo da si ga iscrpeo, uzećeš od početka:
trpljenje, trpljenje, trpljenje... Trpljenje do grobnih vrata. Trpljenje do kraja, ne do pola puta!

Bezmolvije

Nakon što bi obavio ispovedanje, otac Kleopa se povlačio u bezmolvije, osobito noću, na ivici šume ili na
groblju, gde se sam moljaše. Ovde kazivaše Isusovu molitvu, koju je upražnjavao još od mladosti.
Bezmolvije mu je odmaralo dušu, podstrekavalo ga na molitvu i ispunjavalo ga duhovnim mirom. A kada ga
Bog posećivaše darom suza, povlačio se na tajno mesto i dugo se molio, dok mu Bog ne bi osvežio dušu.
Nakon što je okusio radost bezmolvija tokom godina progonstva, otac Kleopa je želeo da zauvek ostane u
usamljeničkom životu, jer je bezmolvije majka molitve, suza i duhovne radosti. Ali zapovest poslušanja ga je
podstrekla da se ponovo vrati u svoje bratstvo.

Smirenje

Ini veliki dar oca Kleope bio je smirenje, koje je jedna od glavnih odlika svetosti.
Otac kazivaše: - Prozvan sam monahom. Jer se dogodilo da se nazovem monahom, ali nisam postao monah
nikad u životu, jer postati monah velika je stvar. Kako da ja kažem da sam monah pred ljudima, ako pred
Bogom nisam? Monah treba da bude anđeo u telu, ne ovako, sa svetovnim životom kakav ja provodim, u
gresima i nemoći!
Istinska svetost ima kao glavnu odliku smirenje i pokajanje. Otac Kleopa se smiravao, stalno pominjući reči iz
Svetog Pisma: Smirih se i spasoh se!
- Ja sam prazan čovek - kazivaše jednom otac. Drvo samo s lišćem. Umireš od gladi pored njega. Sv. Isaak
Sirijski kaže: "Reč bez delanja slična je onom koji slika vodu po zidovima i može da umre od žeđi pored nje".
Tako je kod mene. Sa mnom umireš od gladi. Tebi kazujem, a ja ne činim ništa. Što dolaziš kod krave
jalovice? Zar ti dolaziš da bih ti ovde govorio uzalud? A ne kažeš mi: Oče, a spavaš celu noć, uvek jedeš,
nemaš čuvanje uma, nemaš molitvu, nemaš suza, nemaš skrušenost srca. Ne pitaš me o trezvenosti pažnje;
ne pitaš me ni o unutarnjem delanju...

Otac Kleopa, veliki iguman misionar

Propoved

Nakon što je otac Kleopa bio određen za igumana skita Sihastrije početkom 1945. godine, prvo što je učinio
bilo je ukrašavanje crkve najlepšim bogosluženjima i pesmama. Zatim je počeo da propoveda, hraneći
duhovno rečima Svetih Otaca kako monahe i bratiju, tako i vernike. Jer stvarno, ne beše u okolini drugi
duhovni otac iz manastira u predelu Njamca, koji da govori lepše, toplije i ubedljivije od njega. To zahvaljujući
i njegovom zadivljujućem pamćenju, i biblijskim i patrističkim znanjima koje beše sakupio od rane mladssti.
Živa reč, kojom je hranio sve, privlačila je u Sihastriju sve više vernika iz sela i gradova, koji su dolazili da
slušaju sveta bogosluženja i besedu oca Kleope. Zahvaljujući njegovim filokalijskim, kao i žitijnim učenjima,
prigrlili su monaški život mnogobrojni mladi, koji su kasnije postali dobri monasi i iskusni sveštenici.

Odbrana prave vere

Druga vrlina koja je krasila dušu oca Kleope bila je revnosna odbrana prave vere. Sa mnogo mudrosti i
odlučnosti sveti otac je suzbijao svakovrsne sekte i one koji su njima bili obmanuti.
Dešavalo se više puta da povrati u Pravoslavlje velike grupe hrišćana, osobito iz Bukovine, koje behu
obmanuli sektaši. Zbog toga je arhimandrit Kleopa bio priznat u celoj zemlji kao veliki misionar i branilac
Pravoslavlja u drugoj polovini XX veka. To potvrđuju i njegovi spisi, kojih je više od deset, koji su ukrepili u
pravoj veri mnoge kolebljive hrišćane; neki od spisa su sastavljeni na zapovest Svetog sinoda, na podstrek
pojedinih čuvenih jeraraha i teologa.
S istim ciljem svetog oca su pozivali na misionarska bogosluženja, na osvećenja crkava, na susrete s
vernicima po selima i gradovima, i uspevao je uvek da privuče mnoge pravoj veri i da suzbije sektaška
učenja. Takođe, kad god su dolazile grupe hrišćana drugih veroispovesti i govorile sa svetim ocem, vraćale
su se natrag skrušene.

Milostinja

Druga osnovna vrlina koja je ceo život karakterisala arhimandrita Kleopu beše milostinja. Sveti otac nije imao
nikakav lični imetak, ali je tvorio mnogo milostinje od onoga što donošahu vernici. Svakodnevno su dolazile
udovice, prosjaci, ljudi siromasi, majke sa mnogo dece, siročad i bolesnici i primahu od oca Kleope kao
pomoć novac, odeću, namirnice, utešne reči, i svi se vraćahu kući blagodarni, uznoseći hvalu Bogu.
Tamo gde je otac Kleopa bio starešina, odredio je da svi vernici koji dolaze u manastir, nezavisno od broja,
jedu za zajedničkom trpezom.
Pričao je jedan od njegovih učenika iz Slatine da im je jednom, kada beše praznik i beše došlo mnogo sveta,
ostalo samo malo namirnica. Ako bi se služila trpeza i vernicima, ne bi više uopšte ostalo zalihe. Tada je
kuvar rekao starešini: - Oče Kleopa, ako sada postavimo trpezu za sve, nećemo više imati šta da jedemo.
Šta da radimo?
Tada je otac Kleopa, koji nikada nije polagao nadu u ono što je prolazno, kazao: - Brate, postavi sve što
imaš! Postavi sve!
Zaista, nakon tri sata došli su neki vernici i doneli svakovrsne namirnice, koje su bile dovoljne bratstvu za
poduže vremensko razdoblje.
Ali najveća očeva milostinja ostala je ipak ona duhovnička: molitva za sve, ispovest, propoved, saveti,
pisanje.

Duhovno rukovođenje

Otac Kleopa je bio jedan od najiskusnijih duhovnika u zemlji u drugoj polovini XX veka, znao je kako da
pridobije duše ljudi za Carstvo Božije. Sveti otac ne samo da je ispovedao, nego je davao i mnogo nade
svojoj duhovnoj deci, dokazujući se kao istinski putevoditelj na putu spasenja. Niko nije izlazio ispod
njegovog epitrahilja uznemiren, nezadovoljan, ili sa sumnjom.
Primerom svog života prepodobni otac je privlačio u monaški život mnoge duše, koje zatim postajahu
njegova duhovna čeda za ceo život i dostigla su da budu iskusni monasi i sveštenici. On je podsticao
duhovnike da veoma brinu o svojoj duhovnoj deci, da ih posećuju po kelijama, da im nalažu pravilo po
njihovoj moći, da ih sedmično ispovedaju i da ih na 30 - 40 dana pričešćuju Prečistim Tajnama. Tako je još
od mladosti postao veliki duhovnik, kojem su se ispovedali mnogobrojni sveštenici, starešine i čak arhijereji.
Prepodobni je tokom više od 50 godina bio otac i duhovnik sa najviše duhovne dece u našoj zemlji. Njega je
Bog odredio da bude otac utehe, radosti, nade i dobrog saveta, kao istinska duhovna majka, jer iz njegove
kelije svi izlažahu duhovno ukrepljeni.
Počev od 1945. godine, kada je primio rukopoloženje za sveštenika i bio proizveden za duhovnika, do kraja
svog života - 2. decembra 1998, otac Kleopa je svakodnevno ispovedao ljude svih uzrasta i društvenih
slojeva, podstičući, blagodaću koju mu je Bog dao, sve - na putu spasenja i radosti - da napuste učinjene
grehe, da se kaju za njih i da postave početak pokajanju, budući i sam čovek pokajanja.
Zbog toga je njegovo ime postalo poznato u celoj zemlji, i čak preko granica, uživajući osobito poštovanje. Za
većinu vernika koji su ga poznavali on će još dugo ostati ne samo teolog, ne samo velik i neprevaziđen
propovednik, ne samo molitvenik pred Bogom za svakoga, nego i nedostižni duhovni otac!

Dar razlikovanja duhova

Sledeći veliki dar starca beše i dar razlikovanja duhova. Otac nije davao istovetan savet za dva čoveka koji
su imali isti problem. Jednom je kazivao jedno, drugom drugo. Jer je znao, blagodaću Hristovom, srca
vernika.
Znao je da li neko dolazi radi uhođenja ili s verom. Znao je i koliko možemo nositi, kako nam ne bi dao
štogod teže, da ne bismo roptali. Zbog toga mnogi dolažahu ocu Kleopi i pitahu ga kakav put da izaberu u
životu, i starac svakome davaše odgovor onako, kako ga je nadahnjivao Duh Sveti, a oni koji mu behu
poslušni, bili su uvek duhovno ukrepljeni.

Telesne patnje

Otac Kleopa je mnogo godina bio dobrog telesnog, i osobito duševnog zdravlja, budući od Boga blagosloven
otpornim organizmom. Ali nakon što je napunio sedamdeset godina, starac se osećao sve umorniji i bolesniji.
Godine koje je proveo u planinama, kao i iskušenja kroz koja je prošao u komunističkom periodu, ostavili su
na njemu dubok trag.
Prva teška patnja bila je kila s obe strane, zbog koje je bio u bolnici Svetog Spiridona u Jašiu i operisan je, iz
dva puta, godine 1985. Nakon nekoliko godina operisan je od kamena u bubregu, isto u Jašiu, i takođe je
izdržao i operaciju vilice zbog neke zubne infekcije. Pretrpeo je i prelom desne ruke.
Juna 1996. imao je operaciju tumora bešike u Urološkoj bolnici u Jašiu. Tada se otkrilo da je levi bubreg
neaktivan. Pri pregledu obavljenom septembra 1996. nisu se više našle tumorne ozlede, ali mu je predložen
dodatni hirurški zahvat, koji je otac odbio.
Maja 1998, imajući velike bolove, teško je prihvatio da ode na pregled u Jaši, i bio je tamo nedelju dana, ali
nije prihvatio da bude hospitalizovan, rekavši: - Čekaju me moja braća, i pripremam se da idem k njima!
Iste je reči rekao i novembra 1998, kada mu je predložen novi pregled.
Sve ove patnje držale su oca Kleopu trezvenog, jer je stalno bio u iščekivanju poslednjeg časa, s mišlju na
Hrista i s neprestanom molitvom u srcu.

Poslednja godina života

Počev još od 1996-1997. godine otac Kleopa se osećao sve umorniji. Povrh svega toga, stalno su ga saletali
vernici i poklonici iz zemlje i inostranstva. Pošto mu pamćenje i glas još behu zdravi, uspevao je uvek da
uteši vernike, bolesne, stare i svoju duhovnu decu iz manastira.
Išao je veoma teško i samo u pratnji učenika, kako u keliji, tako i napolju, na vazduhu. A u susednu
prostoriju, gde je desetinama godina držao besede i polezna slova vernicima, nije više mogao stići, do samo
retko, tokom leta. Izvodili su ga učenici na doksat kelije, a vernici su se sakupljali oko njega i upijali reči
ispunjene blagodaću.
Otac beše veoma uzdržan u jelu. Ne bi okusio, do samo malo, i zatim bi namah rekao:" Dovoljno! Nasitio
sam se! Slava Bogu za sve!"
Ali svetu molitvu je redovno tvorio, sedeći na krevetu ili na stolici, jer nije više mogao stajati. A njegovi
omiljeni sati za molitvu behu ovi: izjutra od 4 sata do 8, nakon čega bi se malo odmorio. Zatim je razgovarao
s monasima koji su dolazili na ispovest i s vernicima. Oko 4 sata po podne tvorio je svoje večernje pravilo:
Pokajni kanon, dva-tri kanona Bogorodici iz Bogorodičnika, Molbeni kanon Bogorodici, Malo povečerje i
drugo.
Uveče su ga učenici izvodili na vazduh na doksat, gde se molio Isusovom molitvom i divio prirodi koju je Bog
tako lepo ukrasio. Nakon sat-dva povlačio se u keliju radi odmora i budio se ponovo oko ponoći.

Poslednji dani

Septembarsko-novembarski dani nagoveštavali su nam blisku končinu oca Kleope! Sada je sve manje
govorio, prigušenim glasom, i stalno ponavljao iste reči: "Uskoro idem svojoj braći!", "Ostavite me da odem
svojoj braći!" Zatim opet kazivaše: "Odlazim Hristu! Molite se za mene grešnog!"
Pod kraj meseca septembra, pri jednom sunčevom zalasku, otac Kleopa je tražio da ode na groblje, da
poslednji put vidi grobove svoje braće, grob velikog starešine Joanikija Moroja, grob svog duhovnika
jeroshimonaha Pajsija Olarua i grobove ostalih otaca i duhovnika, starijih od njega. Automobilom je dovezen
do grobljanske kapije, i odatle su ga učenici vodili od jednoga groba do drugog, svima njegovim dragim i
poznatim, koji su mu bili učenici, braća, duhovna deca ili duhovni oci.
Svim grobovima se poklonio, oslonjen na učenike, celivao je svete krstove, i izgovorio po molitvu, govoreći:
"Molite se i za Kleopu grešnika, jer eto, sutra-preksutra susrešćemo se pred Hristom!" Zatim je zaključio
govoreći: "Bogomajko, smiluj se nama i svim ocima sa ovog groblja, i moli se pred prestolom Presvete
Trojice, da steknemo oproštaj od Pravednog Sudije".

Odlazak Hristu

U petak i u subotu 27. i 28. novembra otac Kleopa još je davao savete i blagosiljao one koji su dolazili k
njemu, monahe i vernike. Beše vedrog lica, govorio je staloženo i lepo onima koji su ga pitali i nije odbijao
nikoga ko je želeo da ga vidi. Sve je tešio i hrabrio, kao i uvek, u spokojstvu i radosti.
U nedelju 29. novembra, uoči praznika Svetog apostola Andreja, opet je bio okružen ljudima. Govorio im je
toplo, kratko i sa mnogo krotosti. Jedni dolažahu, drugi odlažahu, a učenici se starahu o svemu.
U 11 sati i 30 minuta došao je neki brat svetom ocu da uzme blagoslov za monašenje, govoreći: -
Blagoslovite me, prepodobni oče Kleopo, jer ću se doveče zamonašiti!
Nakon što ga je blagoslovio i stavio mu ruku na glavu, brat mu je tražio polezno slovo za (dušekorisnu reč
pred, prim. izd) monašenje. Tada mu je otac Kleopa rekao:
- Od sada nemaš više oca, nemaš više majku, nemaš više braću, nemaš više rodbinu, nemaš više prijatelje,
nemaš više njive, nemaš više kuće, nemaš više ništa! Samo Hrista!
- Sveti oče - rekao je učenik - ako zadobijete smelost pred Bogom, pomenite i mene u svojim molitvama!
- Milost Bogomajke neka bude sa svima nama!
Oko 4 sata poele podne došao je drugi brat da mu traži blagoslov za monašenje, ali otac Kleopa mu nije
rekao ništa, nego mu je samo stavio ruku na glavu.
Dakle, počev od nedelje u 4 sata posle podne otac Kleopa nije više odgovarao na pitanja svojih učenika i
ostao je nepomičan, sa malo otvorenim očima, na svojoj ispovedaoničkoj stolici, kao u otimanju (uznošenju,
prim. izd), duže od jedanaest časova.
U ponedeljak ujutru u 3 sata i 30 minuta starac se probudio kao iz dubokog sna, budući dobro raspoložen i
duševno zadovoljan. Zatim je zaiskao štogod za jelo, kazujući: - Jeste li vi videli još kojeg monaha da jede u
ovo vreme?
U ponedeljak 30. novembra i u utorak 1. decembra otac je bio s vernicima i davao savete kao obično. U
ponedeljak posle podne, međutim, neuobičajeno, otac Kleopa je počeo da čita svoje Jutarnje molitve, iako su
mu učenici kazali: - Oče, sada je veče. Jutarnje molitve čitajte sutra ujutru!
Ali otac je odgovorio: - Čitam ih sada, jer idem svojoj braći!
Učenici su na to gledali, kao obično, sa nepoverenjem.
U utorak uveče legao je kasno, dajući znake velikog umora. U sredu ujutru u 2 sata i 20 minuta njegov
učenik je čuo da otac diše sve ređe i ređe. Kada mu se približio, otac je uzdahnuo duboko i predao dušu u
ruke Hristove.
Namah su se sakupili oci, zajedno sa ocem starešinom, i pripremili ga za pogreb. Zatim je beživotno telo oca
Kleope, uz zvonjavu zvona, spušteno iz kelije i položeno u staroj manastirskoj crkvi, gde su stalno bdeli
sveštenici i monasi i bezbrojni vernici pridošli iz svih krajeva zemlje.
Vest o odlasku oca Kleope u večnost brzo je obišla zemlju i prešla granice. U danima koji su prethodili očevoj
sahrani hiljade vernika je dolazilo da uzme poslednji oproštaj od njega, a u crkvi gde beše položen monasi
neprekidno čitahu Psaltir.
Tako je živeo, tako se podvizavao i tako je počinuo veliki starešina i duhovnik rumunskih manastira,
arhimandrit Kleopa Ilije, oplakan od svih otaca i vernika kojima je bio savetnik, otac, duhovnik i poučitelj.
Neka mu je večan pomen!

Pogreb

Tri dana i tri noći ceo manastir i vernici su se molili za pokoj duše oca Kleope.
Pogreb je zakazan za subotu 5. decembra. Kao čudo Božije, nakon što je danima za redom vreme bilo
natmureno i prohladno, dan pogreba je bio lep i sunčan, topao i svetao.
Svetu liturgiju je služio sabor jeraraha, koji su sačinjavali: NjVP Danilo, Mitropolit moldavski i bukovinski;
NjVP Vartolomej, arhiepiskop Vada, Feleakula i Kluža; NjP Jovan, episkop oradejski; NjP Kasijan, episkop
donjodunavski, NjP Joakim, episkop huški; NjP Kalinik, vikarni episkop Jaške arhiepiskopije; NjP Visarion,
vikarni episkop Erdeljske mitropolije i NjP Gerasim, vikarni episkop Arhiepiskopije Sučeave i Radauca.
Nakon služenja Svete liturgije isti sabor jeraraha odslužio je u manastirskom dvorištu čin opela. Na
bogosluženju su učestvovale brojne starešine, jeromonasi i sveštenici, okruženi sa više od deset hiljada
vernika iz cele zemlje. Manastirski kompleks, doksati, put prema groblju i okolna mesta postali su nedovoljni.
Posle službe opela većina jeraraha, na čelu sa Visoko-preosvećenim Danilom, mitropolitom moldavskim i
bukovinskim, održali su besede.
Zatim je sabor od 12 sveštenika obneo kovčeg oko crkve i u povorci se otišlo do manastirskog groblja. Uz
zvuke zvona, dirljivih pesama, bukovinskih bučuma[4], crkvenoslužitelji su položili oca Kleopu na mesto
pripremljeno za ukop, na sred groblja, uz njegovog ljubljenog duhovnika jeroshimonaha Pajsija Olarua.
Mnogi su ljudi imali suze u očima. Svi su želeli da se poslednji put dotaknu ruke koja beše podelila toliko
blagoslova tokom preko 50 godina sveštenstva. Kroz granje grobljanskih jela zraci sunca su prodirali i
osvetljavali sveže iskopani grob. Pesma "Hristos voskrese", ponovljena više puta kao himna pobede,
odjeknula je iz grudi sviju.
Svi prisutni su doživljavali bol privremenog rastanka od velikog oca, duhovnika i duhovnog učitelja.
Tako je obavljena služba opela najvećem rumunskom duhovniku XX veka, arhimandritu Kleopi Ilijeu, koji je
otišao od nas u raj Božiji, da primi platu za svoje mnoge podvige.
Odlaskom oca Kleope zaključeno je bogato poglavlje rumunskog isihazma i monaštva sa kraja drugoga
milenijuma, zlatna stranica iz istorije manastira Sihastrije i naše pradedovske Crkve.
Nadamo se da će u godinama koje će uslediti otac Kleopa biti postavljen među druge velike prepodobne iz
naše zemlje, kao što su: Sveti Pajsije iz Njamca, Prepodobni Vasile iz Pojane Maruluj, nastojatelj George iz
Černike, Sv. Jovan Jakov iz Njamca, jeroshimonah Pajsije iz Sihastrije i mnogi drugi, čija su imena anđeli
zapisali u Knjigu života na slavu Presvete Trojice.

Četrdesetodnevni parastos

Dana 9. januara 1999, četrdesetoga dana od preseljenja arhimandrita Kleope Gospodu, u zimskoj crkvi
manastira Sihastrije bogosluženo je po poretku: Sveta liturgija i parastos. Bogosluženje je odslužio
Visokopreosvećeni Danilo, mitropolit moldavski i bukovinski, zajedno sa saborom sveštenika iz okoline.
Besedu je izgovorio NjVP Danilo, mitropolit moldavski. Zatim je manastirsko bratstvo na čelu sa NjVP
Mitropolitom i arhimandritom Viktorinom, starešinom manastira, okruženo znatnim brojem vernika, otišlo na
groblje, gde je trisveto otpevano na grobu dobroga i nezaboravnoga našeg duhovnog oca arhimandrita
Kleope.
Na kraju je manastir Sihastrija postavio u trpezariji zajedničku trpezu za sve prisutne: monahe, vernike i
siromahe, za pokoj duše onoga koji je bio i koji će ostati u našoj svesti kao - starac Kleopa.

Poslednje slovo starca Kleope bratstvu manastira Sihastrije 1. marta 1998.

U ime Oca i Sina i Svetoga Duha.


Prepodobni oče starešino, Prepodobni oci i braćo, ovako, kao što vas vidim ovde, mili moji, tako da se svi
vidimo u Raju, u bezgraničnim rajskim radostima, jer ste svi u službi Spasitelja i Bogomajke i svako, siromah,
tvori poslušanje u svom pravcu, gde je postavljen.
Jako mi je milo kad vas vidim! Ali mnoge ne poznajem. Ja retko dolazim ovamo. Imam toliko sveta na svojoj
glavi tamo i bolestan sam. Ali poznajem među njima one koji dolaze na ispovest i koji su odavno tu... Ja
želim da svi, svi da idete u radost večnu i nijedan, Bože sačuvaj, na muke.
Dragi moji, oci i braćo, znajte da je Crkva naša duhovna majka. Ona je nas rodila na Krštenju vodom i
duhom. Čuli ste šta kaže Sv. apostol Pavle: Primili ste dar usinovljenja u banji novoga rođenja i obnovljenja
Duhom Svetim (up. sa Tit 3, 5). Od tada smo svi sinovi Božiji po daru, od kad smo kršteni u ime Presvete
Trojice.
Zbog toga vas molim iz sveg srca da ljubite Crkvu, majku! Da vam Crkva bude draga i, koliko možete, danju i
noću da idete u crkvu. Koji su stariji i ne mogu, siroti, neka ostanu kraće. Koji su mlađi mogu da ostanu duže,
jer crkveno pravilo oblagodaćuje svačije pamćenje i blagodat Presvetog Duha dolazi nad onim koji sa
pobožnošću sluša sveta bogosluženja Crkve.
Dragi moji, ja grešni i nedostojni, star sam - 86 godina, šest operacija, desna ruka mi je slomljena, bio sam u
gipsu 32 dana - sutra-preksutra pevaćete mi Vječnaja pamjat! Šta da još očekujem? Psalam 89. jasno kaže:
Njihove su godine sedamdeset godina, a ako budu u punoj snazi - osamdeset godina. A u jedanaestom stihu
veli ovako: Što je više od toga - trud i bol! Ja sam ušao u godine bola. Ostareo sam, osamdeset i šest godina
ću ispuniti sada, desetoga aprila.
Dragi moji oci, molim vas iz sveg srca, koji imate ljubavi i možete, ne zaboravljajte me na molitvi. Pominjite
me!
Ja imam ljubavi kada vas vidim sve u službi Spasitelja i Bogomajke. Tako vas video u Raju, mili moji, sve! Svi
ste u službi Spasitelja i Bogomajke.
Naš manastir je manastir s kanonskim ustrojstvom: ne jede se meso, ispovest je na vreme, bogosluženja idu
po poretku Svetoga Save...
Kad sam ja došao ovamo, zatekao sam četrnaest otaca, obuvenih u opanke, s bradama do kolena, s
drvenim brojanicama u ruci... Doveo me je moj brat Vasile. Kad sam došao ovamo, imao sam petnaest i po
godina, nisam znao...
I kada sam video za stolom sve monahe, i starešinu, starca, čitao je polezno (dušekorisno) slovo u pročelju,
iz Svetog Teodora Studita, upitao sam brata: - Je li ovde praznik?
Jer ja sam boravio u Kozančei, i tamo beše idioritmijski život: svako za svojom trpezom, sa svojom kućom.
- E, brate - rekao je on - nije praznik! Ovde je opštežiće. Tako sede monasi za stolom, svi skupa uvek!
Starac im čitaše slovo... On je služio Liturgiju i hranio se samo Svetim Pričešćem skoro dvadeset godina.
Samo bi subotom i nedeljom okusio onako, malo, iz činija. Znam, jer sam bio kuvar. Bog neka ga upokoji,
siromaha! Jako je bio bogobojažljiv i jak je bio u veri. Zamonašio me je godine 1937. u Gospojinskom postu.
Sećam se.
Beše neki otac Nikolaje Gradinaru, s velikom bradom, možda ste ga neki zatekli. On je rekao, kad me je
odveo pred oltar: - Prepodobni oče, da mu nadenemo ime Kleopa, jer nemamo nijednog Kleopu ovde!
I starac je uzeo makaze, i dao mi ime Kleopa. Tako je bilo pisano!
Bog neka ih upokoji! Imam pomenik kod kuće, u njemu su svi koji su ovde umrli; imam i episkope i patrijarhe,
koliko ih je. Dok imam još iskru života, pominjem ih svakog dana!
Ali molim vas, mili moji, sve, da me ne zaboravite u vašim svetim molitvama! I ovako, kao što se vidimo ovde,
da se vidimo i u Raju, radosti večnoj, bezgraničnoj!
Milost Presvete Trojice i pokrov molitava Presvete Bogomajke i svih Svetih neka budu sa svima vama, mili
moji, i neka vas sve odvedu u Raj.
Amin.

III

DELA I POUČITELjNA SLOVA

1. Otac Kleopa je imao veliko poštovanje prema Bogomajci, "Carici heruvima i serafima i Vladičici našoj...".
Zbog toga ne beše dana da mu je ostao neočitan Akatist Blagovesti i nekoliko kanona iz Bogorodičnika.
2. Kazivaše otac Kleopa: "Znate li vi ko je Bogomajka? Ona je Carica heruvima, Carica svekolike tvorevine,
klet ovaploćenja Boga-Logosa, dver svetlosti, jer je nepristupna mislena svetlost kroz nju došla u svet. Ona
je dver života, jer je Život Hristos kroz nju ušao u svet. Ona je dver zaključana, kroz koju nije prošao niko, do
Gospod, kao što kaže prorok Jezekilj".
3. Još kazivaše: "Bogomajka je lestvica ka nebu, most ka nebu; golubica koja je zaustavila potop grehova,
kao što je Nojeva golubica potvrdila prestanak potopa. Ona je božanska kadionica, jer je primila oganj
Božanstva, i Crkva je Duha Presvetog. Bogomajka je Nevesta Oca, Majka Logosa i Crkva Duha Svetoga".
4. Opet kazivaše: "Kada vidiš ikonu Bogomajke s Mladencem Hristom u naručju, znaš li ti šta vidiš tamo?
Nebo i zemlju! Nebo je Hristos, Nadnebesni, Sazdatelj neba i zemlje. A Bogomajka predstavlja zemlju, to jest
sve narode na zemlji, jer ona je od našeg roda. Od carskog je i arhijerejskog poroda".
5. Kazivaše starac: "Ruke Bogomajke su mnogo snažnije od ramena heruvima i preblaženih prestola. Dakle,
koga Djeva Marija drži u naručju? Znate li koga drži? Onoga Koji je stvorio nebo i zemlju i sve vidljivo i
nevidljivo".
6. Opet kazivaše: "Znate li vi ko je Bogomajka i koliko časti, koliko moći i koliko milosti ima? Ona je naša
majka, jer ima milosti i prema sirotima, i prema udovicama, i prema hrišćanima. Svagda se moli Spasitelju
Hristu za sve nas".
7. Skoro u svakoj propovedi otac Kleopa bi pitao hrišćane: "Imate li vi ikonu Bogomajke u kući?"; "A kandilce
kod ikone Bogomajke imate li?".
I savetovao ih je: "Uzmite za zaštitnicu i za pomoćnicu Bogomajku, majku našu na nebu i na zemlji! Caricu
neba i zemlje! Ako li nju budete uzeli za zaštitnicu, čitajući joj jutrom po akatist sa užeženim kandilcem i
večerom - po molbeni kanon, imaćete pomoć i za života, i u času smrti, i u dan Suda... Znate li vi koliko
može Bogomajka pred Prestolom Presvete Trojice? Da ne beše nje, verujem da bi se ovaj svet zatro mnogo
ranije!".
8. Onima što davahu pomjanike za službe u crkvi kazivaše: "Ovde smo postavili pomjanike za velike službe,
ali ako čovek kod kuće ne čini ništa, ispunjava se što se kazuje u Svetom Pismu: Kada se jedan moli, a drugi
se ne moli, jedan gradi a drugi razgrađuje! Toliko vam nalažem: posle jutarnjih molitava da čitate Akatist
Blagovesti sa upaljenim kandilcem. Videćete da je Bogomajka brza pomoćnica!"
9. Kazivaše njegov učenik: "Kada sam došao ocu Kleopi, rekao sam mu da hoću da ostanem u manastiru.
Onda mi je sveti otac rekao: "Ako si rešen da podnosiš tri boja na dan i jednom na tri dana hranu, onda
ostani u manastiru!" Te reči su me okrepile i učinile me odlučnijim. Shvatio sam da treba da založim više
volje, i Bog će mi pomoći".
10. Često bi otac Kleopa govorio: "Šta smo mi? Šaka zemlje na dnu groba! Od dobre smo zemlje bili
stvoreni, ali smo je oskvrnili i idemo u zemlju i skvrnimo zemlju! Šta smo mi? Oskvrnjenje i crvima hrana".
11. Otac Kleopa stalno ponavljaše: "Sutra-preksutra otići ću Hristu! Sutra polazi deda-trulež!"; "Sutra nećete
više videti, do krst na groblju!"; "Sutra-preksutra - vječnaja pamjat dedi-truležu!"; "Eto, starudija vezana
žicom!"; "Sutra ću otići k svojoj braći. Oni mi dovikuju: Hajde, hajde, brate! Ostavi razgovor s ljudima!".
12. Mnogo puta kada bi mu kogod pevao "Na mnogaja ljeta!", sveti otac ga zaustavljaše i kazivaše: "Ne tako,
nego: Vječnaja pamjat, vječnaja pamjat, vječnaja pamjat!". Ili kazivaše: "Na mnogaja ljeta, dedo-truležu!"
13. Onima koji kazivahu da ih muči greh bluda, starac često kazivaše: "Smrt, smrt, smrt! Kovčeg, lopata,
ašov, pijuk... Sv. Vasilije Veliki kaže: Kada budeš video najlepšu ženu na svetu, odi umom u njen grob na tri
dana pošto bude umrla. Toliko teškoga mirisa i smrdljivoga tečenja izlazi iz njenog tela, da svi nužnici na
svetu ne smrde gore. Eto šta si želeo!"
14. Kad bi kogod hteo da ga fotografiše, otac Kleopa mu kazivaše: "Potraži magarca, napravi fotografiju i
napiši na nju Kleopa!"
15. Otac Kleopa govoraše: "Sv. Vasilije Veliki kazivaše da najveća mudrost, koja čuva čoveka od svekolikog
greha i vodi ga u Raj, u večno blaženstvo, jeste smrt. Smrt i sećanje na smrt. A u umu i u srcu imajmo molitvu
Gospode Isuse!"
16. Drugi put je kazivao: "Ovo telo nas vuče k zemlji, kao što kaže Sv. Jovan Damaskin: Zemlja k zemlji
vuče! Ali mi ne treba da mu dopustimo, ne treba da se povedemo za ovom strvinom".
17. Žene koje bi se žalile da imaju zle muževe otac Kleopa je savetovao da se ne razvode, nego radije da se
mole za njih: "Ne velim ti ja, nego Sv. apostol Pavle: Otkud znaš, ženo, da nećeš spasti svoga muža? Ne
znaš li ti da se neverujući muž posveti ženom verujućom, i obrnuto?" I ljudima je isto tako savetovao, i mnogi
se radovahu videći čudesa u svojim kućama.
18. Mnogi se hrišćani danas boje čini i vradžbina. Ove je otac Kleopa savetovao: "Ne bojte se vradžbina!
Imajte straha Božijeg i brigu da Ga ne razljutite gresima, pa čini neće imati nikakvu moć! Ispovedajte
grehove, postite i tvorite sveto jeleosvećenje".
19. Bolesnima koji dolažahu njemu kazivaše: "Najveće bogosluženje za bolesne jeste Sveto jeleosvećenje.
Ali ne pomaže ako se čovek ne ispovedi. Dakle, najpre ispovedite sve svoje grehe i zatim tvorite sveto
jeleosvećenje sa najmanje tri sveštenika".
20. Mladima koji su hteli da stupe u brak davao je savete, blagoslovio bi ih, uzimao im imena za pomen na
Bogosluženjima i kazivao im je: "Molite se Bogomajci postom i metanijama i čitajte Akatist Blagovesti!".
21. Često kazivaše hrišćanima i ovo slovo: "Kada vidite da se kogod razboleo kod vas u kući: bilo otac, bilo
majka, bilo sin, bilo kći, ko god bio, ne zovite najpre lekara, nego sveštenika da ga ispovedi. Jer Bože
sačuvaj da ga smrt zatekne neispoveđenog i sa teškim gresima. Nema više oproštenja, i službe mu tada
ništa ne pomažu".
22. Kada bi se kogod zabrinuo zbog sadašnjih vremena i pitao ga: "Šta će biti, oče?", sveti otac bi odgovorio:
"Godine i vremena ostavio je Otac u Svojoj vlasti. Kako Otac hoće, tako tvori!". A ako bi kogod rekao:
"Napolju je loše vreme", otac bi odgovorio: "Sve što Bog daje dobro je!".
23. Monasima i iskušenicima koji su hteli da odu u pustinjaštvo kazivaše: "Imaš li 20 godina najnižih
poslušanja u manastiru? Samo tada možeš da ideš u pustinjaštvo! Ko hoće da ide u pustinju - veli Sv.
Vasilije Veliki - neka uzme sa sobom jednoga ili dvojicu i da ima iskustvo poslušanja i slamanja volje u
manastiru".
24. Opet kazivaše: "Duhovnik kod monahinja neka ima uzrast od najmanje 50 godina i 20 godina poslušanja
u nekom manastiru".
25. Čak i kada bi pio vode, otac Kleopa je najčešće iskao blagoslov svoga kelejnika ili nekog brata, da bi
nama dao primer smirenosti.
26. Pokatkad, kada se događalo da uđe u keliju i da se ne može pomoliti, jer bi dolazili hrišćani za njim,
kazivaše: "Ušao sam u keliju i nisam se pomolio. Ušao sam kao lopov i kao razbojnik!" I ustajao je, i činio
najmanje tri poklona do zemlje, govoreći: "Presveta Trojice, Bože naš, slava Tebi!". Zatim bi tvorio i poklon
pred Bogomajkom.
27. Isti učenik kazivaše: "Kada bih iskao blagoslov da jedem, kazivaše mi otac Kleopa ovu reč: Jedi, pij,
spavaj! I pitao sam ga: Šta znače ove reči? A on mi je kazivao: Jedi kad si gladan, pij kad si žedan i spavaj
kad si sanjiv!"
28. Mnogo puta sveti otac govoraše o svojim nemoćima i bolestima, kazujući o samom sebi: "Deda-trulež, 86
godina, šest operacija, jedna ruka slomljena, rebra polomljena... "Ko god bi došao svetom ocu, on nalagaše
svom učeniku da mu kaže to slovo. Poneki govorahu učeniku: "Šta nam to ti kazuješ? Mi dolazimo ocu
Kleopi kao k svetitelju! Šta nam ređaš tolike bolesti i nemoći?"
29. Jednom je učenik zapitao oca Kleopu može li da ide van manastira bez mantije. A on je rekao: "Onoga
dana kada ideš nekamo i izađeš iz manastira bez mantije, da tvoriš 1000 metanija! Čak ako je i ne bi obukao,
nosi je sa sobom".
30. Njegov učenik još kazivaše: "Svetoga oca nisam nikada video bez opasača ili da je svukao dolamu. Čak
je stalno preko dolame imao prsluk ili kožuh".
31. Često govoraše: "Crkva je naša majka! Ne ostavljajte Crkvu, jer se ovde sjedinjujemo s Hristom. Ovde se
miri Marta s Marijom. Držite poredak bogosluženja i jela po tipiku. Crkva nas sve održava!"
32. Opet kazivaše učenik: "Dok sam bio učenik kod oca Kleope, on obično držaše ovo pravilo: Jutarnje
molitve, Akatist Spasitelju s kanonom i Akatist Bogorodici, osobito Blagoveštenski. A ako beše dan kojeg
Svetitelja, čitao je i akatist Svetitelju. Zatim je čitao najmanje tri katizme iz Psaltira i nekoliko kanona iz
Bogorodičnika, ako ga vernici ne bi uznemiravali.
Oko 15-16 časova počinjao je večernje pravilo, i to: dva-tri kanona Bogorodici iz Bogorodičnika, Pokajni
kanon, Kanon anđelu čuvaru, Kanon svim Svetima i najmanje tri katizme iz Psaltira. Nakon što bi govorio
hrišćanima i jeo, čitao bi večernju molitvu.
U ponoć je ustajao i čitao Polunoćnicu. Katkad bi čitao Psaltir i najmanje sat vremena kazivao: "Gospode
Isuse..." Skoro si ga stalno mogao videti s rukom na brojanicama, tako da mu je nokat s prsta kojim
premeštaše zrna brojanica bio deformisan. Čitao je još iz Svetoga Pisma i Svetih Otaca".
33. Kada bi ga hrišćani pitali je li dobro da čitaju Psaltir, otac Kleopa bi odgovarao: "Sv. Vasilije Veliki kaže:
Bolje je da sunce stane u svom putovanju, nego li da se Psaltir ne čita u kućama hrišćana. I kao što je sunce
najveće među ostalim svetilima, tako je i Psaltir među ostalim knjigama nadahnutim Duhom Svetim. Držite
Psaltir kao dobar kolač. Kada si gladan, odsečeš parče, pojedeš, radiš dalje, zatim opet pročitaš katizmu,
dve, tri, koliko možeš".
34. Svako bi veče izlazio napolje, osobito posle ponoći. Čak i zimi bi ostajao najmanje po sat vremena.
Kazivao bi: "Gospode Isuse...", slušao noćne ptice, gledao zvezdano nebo i radovao se spokojstvu. Tražio je
da izađe na vazduh nakon što bi se završilo ponoćno bogosluženje, kada su svi spavali, da ne bi bio
uznemiravan. Ali mnogo puta su dolazila sabraća i remetila mu mir. Tada, videći da se neće spasti, nakon što
bi im kazivao i kazivao da odu, besedio bi im malo ili bi pobegao u keliju.
35. Pokatkad kazivaše i ove reči: "Šta da radim, kad Sveti Oci vele: Beži od sveta! Beži od sveta! Isto veli i
Spasitelj: Teško vama kad stanu svi ljudi dobro govoriti o vama ili kada hvala vaša pretekne dela vaša! (Lk
6,26)".
36. Sve monahe koji su dolazili za korisnu pouku starac bi pitao iz kojeg su manastira, je li manastir povučen
u šumu, ima li opštežiće, to jest jednu kesu, jednu trpezu i jednu crkvu. Zatim bi ih pitao da li se jede meso u
tom manastiru.
Ako bi rekli da se jede meso, otac Kleopa bi se žalostio i kazivao: "Eh, da sam ja tamo! Evo, vidite li Svetog
Kalinika? Gleda nas!" I pokazivao bi prstom na ikonu Svetitelja. "Sveti Kalinik je sastavio zaveštanje u kojem
piše: Kada monah ili monahinja budu jeli mesa u manastiru ili u svetu kod rodbine, tada neka se sakupi ceo
manastirski sabor, neka prokune onog što beše jeo mesa i neka mu udari 39 knutova po leđima!. Udri, udri,
udri! I da ga izbace iz manastira".
37. Za vreme komunističkog progona otac Kleopa je proveo više godina u pustinjaštvu, ali podvizi i iskušenja
koje je podneo ostali su neznani. Ipak se za nekoliko saznalo. Dok otac beše u životu, kazivaše nam da
ćemo po njegovoj smrti saznati i ostale.
38. -Oče Kleopa - rekao je neki učenik - recite nam kako je bilo onih deset godina pustinjaštva. Kakva ste
iskušenja imali? Čuo sam da ste se borili s neprijateljem! Kako vas je i čime kušao?
-Ako hoćeš da znaš kako je u pustinjaštvu, idi te budi i ti tamo godinu dana, pa ćeš videti!
39. Neki brat je upitao oca Kleopu: - Šta da činim, Prepodobni, da bih se spasao?
-Da imaš sdesna strah Božiji, sleva umovanje o smrti, a u umu i srcu molitvu "Gospode Isuse Hriste", i
postaćeš svetitelj, brate!
40. Drugi brat kazivaše starcu: - Oče, moli se i za mene grešnog, i ako odeš Gospodu, nemoj me zaboraviti.
-Da! Samo ti, brate, jedi i spavaj dosita, a ja ću se moliti za tebe!
41. Neki otac ga je upitao kako da se moli. A starac mu je rekao: - Moli se najpre ustima, jer sa usta molitva
prelazi na um i zatim u srce. Ali za to nam je potrebno mnogo truda, mnogo suza i blagodat Duha Svetoga!
42. -Oče Kleopa, dajte mi korisno slovo! - rekao mu je neki otac.
-Ne zaboravljaj na smrt. Smrt, smrt, smrt! Strah od smrti nas čuva od svekolikog greha!
43. Nekom bratu je rekao: - Pripremi se da trpiš, da te biju, da gladuješ i da žeđuješ, A ako te izgone odavde,
nemoj otići! Budi na manastirskoj kapiji, i ako te policija privede, vrati se da umreš u manastiru!
44. Neki brat ga je upitao: - Kako treba da se pripremim za manastir?
-Kada dođeš u manastir, ovako treba da dođeš: Da budeš rešen da pretrpiš smrt od svih!
45. Neki brat je rekao starcu: - Oče, ne mogu da se molim dovoljno! Šta da radim?
-Ne čuješ li šta kaže Apostol? -Molite se neprestano! Dakle, moli se što više danju i noću, i osetićeš blagodat
Duha Svetog u svom srcu!
46. Neki hrišćanin je upitao oca Kleopu: -Oče, moja je supruga izvršila samoubistvo, budući sama u sobi.
Našao sam je mrtvu. Mogu li da je pominjem među mrtvima u crkvi i kod kuće?
Tada je starac odlučno rekao: -Ne! Nije nam dopušteno da pominjemo nikoga od samoubica, čak i ako su
nam bliski rođaci. Sve ostaje na milosti Božijoj! Mogu se pominjati na službama samo koji su bili psihički
bolesnici.
47. Jedan brat je rekao starcu: - Oče, ako li budemo u zatvoru zbog vere, i ako nam se hipnozom izmeni
mišljenje, imamo li kakve krivice?
-Ne može te niko izmeniti, ako imaš u svom srcu "Gospode Isuse..." Ali treba da imaš određeni stepen
molitve. Kada kazuješ "Gospode Isuse...", strepi čitav pakao, samo da kazuješ iz srca!
48. -Koliko odela treba da ima monah? - upitao ga je neko.
-Dva odela! Šta? Hoćeš da postaneš pustinjak s tovarom odela? A kada se pocepa, staviš po zakrpu, jednu
žutu, jednu crvenu, jednu zelenu...!
49. Lenjima otac kazivaše: "Strvinom, to jest telom, prioni poslu, a umom - pred noge Gospodu, to jest
molitvi..."
50. Jednom je došao neki brat ocu Kleopi, nakon što ga više puta beše slušao, i upitao ga je: - Oče, šta da
radim, da bih se spasao?
A otac, koji mu poznavaše srce, odgovorio mu je po meri, rekavši: - Radi šta znaš, i spašćeš se!
Onda je on, ispitujući sebe, shvatio da mu ne nedostaje znanje, nego duhovno življenje.
51. Opet kazivaše starac jednom od svojih učenika:
-Kada budeš proveo devet godina u manastiru i budeš dobio sedam bojeva na dan a jelo jedanput u tri dana,
onda ćeš biti dobar monah!
52. Neki brat je upitao oca kako može da se spase. A otac je odgovorio:
-Strpljenje, strpljenje, strpljenje. I kada ti se bude učinilo da si ga iscrpeo, počni ispočetka: strpljenje,
strpljenje, strpljenje. I ne do pola puta, nego do kraja!
A brat je upitao: - Ali šta da trpim?
-Da trpiš sve uvrede i sva beščašćenja za ljubav Hristovu!
53. Neki otac ga je upitao: - Kada možeš da postaneš jurodiv Hrista radi?
A on je odgovorio: - Nakon 40 godina monaštva!
54. Opet kazivahu braća: - Sveti oče Kleopa, tvoja braća, su se strogo podvizavala, ali mi ne možemo da
tvorimo tako.
- Nije to, more, nego ti nećeš, nećeš, nećeš! Uzmi Bogomajku za pomoćnicu! Čitaj Blagoveštenski akatist
jutrom sa upaljenim kandilcem i Molbeni kanon večerom, i smoći ćeš da istraješ do kraja!
55. Kada bi kogod od braće pokazao želju da strada za Gospoda, starac bi mu kazao:
- Videću šta ćete raditi, kada vas ubace u automobile i odvezu vas u dolinu!
56. Neki hrišćanin mu je rekao: - Oče, ja ne verujem da postoje đavoli!
Starac, pošto ga je dovoljno poučio iz Svetog Pisma, rekao mu je:
-Ako li ipak ne veruješ da postoje đavoli, otidi u pustinjaštvo, započni post i molitvu, pa će te oni češati!
57. Neki monah iz bratstva manastira Sihastrije rekao je starcu: - Šta da radim, oče Kleopa, da bih se
spasao?
-Imaj svagda smrt pred sobom i "Gospode Isuse" u umu i u srcu, i ne boj se više ničega! Imaj pokajanje
razbojnika s krsta!
58. Opet kazivaše braći:
-Sve je prolazno! Brinite o duši, ispovedajte se, pričešćujte se, vodite čist život, činite milostinju, tvorite od
svega koliko možete i živite u ljubavi jedni s drugima, jer ljubav nikada ne umire!
59. Drugim ocima kazivaše: - Iz pakla te niko ne može izvući, do milost Božija i dobra dela.
60. Kazivaše i ovo: - Imajte prema Bogu sinovsko srce, prema sebi um sudije i prema bližnjem materinsko
srce.
61. Stari oci, koji su bili očevici, svedoče o čudu koje se dogodilo kod kovčega Svete Paraskeve u Jašiu 14.
oktobra 1951. O hramovnoj slavi, dok ljudi čekahu u redu da se poklone, došle su i dve stare hrišćanke iz
Fokšanja. Videći mnogo sveta, rekle su jednom svešteniku arhimandritu Kleopi:
- Oče, dopusti nam da se poklonimo Svetoj Paraskevi a da ne čekamo u redu, jer smo bolesne, i da joj
stavimo pod glavu ovaj jastuk, koji smo od kuće donele kao blagodarnost za pomoć koju nam je dala!
- Bog neka vas blagoslovi - rekao je otac Kleopa - Idite i poklonite se!
U tom trenu sveštenici i vernici su videli nešto sasvim sveto i čudesno. Prepodobna je sama podigla glavu, a
nakon što su joj žene stavile doneti jastuk i poklonile se, Sveta Paraskeva je ponovo spustila glavu na jastuk.
62. Neki učenik ga je upitao: - Šta je čista molitva?
-Da kazuješ ustima, da poimaš umom i da osećaš srcem.
63.Drugi put kazivaše:
-U molitvi nemoj teologisati, nemoj primati misli, nego lij suze. Na mitarstvu mašte stoje arhikoni pakla
(demoni koji znaju napamet celo Sveto Pismo, nap.prev), koji ti privode maštarije i tumače Sveto Pismo,
govoreći: Planine skakuću kao ovnovi i brda kao jaganjci ovčiji. Zatim dolaze i pitaju te: Ko su planine? Ko su
brda? I isto oni odgovaraju: Planine su produhovljeni ljudi, a brda su oni s druge stepenice.
64. Opet kazivaše: - Poslušanje bez molitve jeste kulučenje, a ko tvori poslušanje s molitvom, Liturgiju služi.
65. Još kazivaše: - Smirenje se rađa iz poslušanja bez roptanja.
66. Opet kazivaše: - Molitva nije uslovljena vremenom ili mestom. Ona je hrana duše.
67. Neki brat iz manastira se smutio što bi ponekad dolazila deca i galamila i trčala po brdima. Došavši k
starcu, upitao ga je šta da radi. A otac Kleopa mu je rekao:
-De, priseti se; zar ti nisi bio dete? Meni su deca vrlo draga, jer su kao anđeli! I bojim se da ne padnu, i da
koje od njih ne slomi ruku ili nogu. Njih i Hristos ljubi i kaže: Pustite decu, i ne branite im da dolaze k meni, jer
je takvih Carstvo Nebesko (up. sa Mt 19,13-15).
68. Kazivaše otac Kleopa:
-Nikada nikom ne daj savet, dok ga ti nisi životom iskusio! Ko daje savet a sam ga nije životom iskusio jeste
kao izvor vode naslikan na zidu. A ko govori iz svoga iskustva podoban je izvoru vode žive!
69. Neki brat je upitao: - Šta da radim, oče Kleopa, da bih se spasao?
A starac mu je odgovorio: - Slušaj, brate. Ti umeš da se moliš, ti umeš da ideš u crkvu, ti umeš da postiš, ti
umeš da tvoriš milostinju, ti znaš sve zapovesti Božije. Samo da hoćeš da ih ispunjavaš, jer inače se ne
možeš spasti!
70. Oca Kleopu je zapitao jednom neki otac iz manastira: - Prepodobni oče, šta će se dogoditi s manastirom
Sihastrijom, kad vi, sveti oče, odete Gospodu?
A starac, gledajući nadole, rekao je: - Zidine, zidine, zidine...!
71. Drugi put mu je rekao neki otac iz manastira: - Prepodobni oče, recite nam slovo o svetoj molitvi.
A otac je rekao: - Molitva je hrana i život duše. Kao što telo, bez jela i pića, umire, isto tako i duša, bez
molitve, umire.
72. Rekao je neki otac: - Često smo umorni od poslušanja i ne možemo da se molimo. Šta da radimo?
-Brate, telo je Marta, a duša je Marija! Marta se trudi o zemaljskom, a Marija, koja oličava dušu, sedi kod
nogu Gospoda i moli se. Zbog toga Gospod veli da je Marija dobri deo izabrala (up. sa Lk 10,42). Dužni smo
da pomirimo Martu s Marijom, to jest najpre da se molimo i zatim da tvorimo poslušanje, s molitvom u umu i u
srcu.
73. Otac Kleopa uobičajavaše da ponavlja i ovaj stih, koji često kazivaše Sv. Grigorije Bogoslov: "Um se
vara i istina se krade od previše ljubavi i previše mržnje!"
74. Neki otac je često išao k starcu, klečao pred njim i molio da ga blagoslovi. Sveti otac bi mu stavio ruku
na glavu i osenio bi ga znakom Svetog krsta, kazujući mu: - Bog neka te blagoslovi!
I taj otac svedoči da je odlazio od starca sa mnogo mira i smirenja, osećajući na svojoj glavi duže od pola
sata toplotu kao od ognja, a duša mu se ispunjavala poniznošću i suzama.
75. Neki stari otac je upitao oca Kleopu: - Prepodobni oče, kako da se molimo mi stari i bolesni, koji ne
možemo više da tvorimo metanije i poklone, da bismo ipak ispunjavali svoje monaško pravilo?
-Oče, ovako da činiš: Stavi časovnik da zvoni nakon dva sata i moli se na kolenima na krevetu ili na stolici,
izgovarajući s velikom pažnjom Isusovu molitvu! To je pravilo za stare i bolesne monahe, koji ne mogu da
tvore drugi podvig. Zatim očitaš i svakodnevno monaško pravilo. Koliko se pažljivije i sa suzama budemo
molili, toliko će nam Bog oprostiti.
76. Jednom kada mu je neko pokazao novu crkvu u manastirskom voćnjaku, otac je rekao: - Teže je načiniti
pravog monaha nego li sabornu crkvu!
77. Opet kazivaše starac: - More dete, ne sedi badava i ne traći vreme. Stavi knjigu u torbu ma gde god da
ideš, za ovcama ili za kravama, ili gde te šalju; i čitaj slovo Božije!
78. Još kazivaše: - Ako pročitam koju knjigu dvaput ili triput, znam je skoro naizust.
79. Otac Kleopa kazivaše učenicima ponešto od nevolja i iskušenja koja su mu dolazila od ljudi. A o
iskušenjima koja su mu dolazila od đavola, kad beše u pustinjaštvu, nije rado govorio. Prvo, zbog toga što
beše skriveno, a drugo, pošto ne beše ko da to pojmi.
80. Pokatkad nam kazivaše: - Zabranjuju mi Sveti Oci da više govorim, jer oni vele: "Ne pričaj svoje". A ja
vam toliko kažem: da ste bili vi tamo u pustinjaštvu vezani za stablo , drveta, pa da ste videli đavola, istrgli
biste drvo iz korena i pobegli biste s njim na leđima!
81. Oni iz Pučioase[1] su mu pisali nekoliko puta, i otac Kleopa im je dao odgovor u dobro osmišljenom
pismu, kojim im kazivaše: "U Pučioasi smrdi[2], i smrad se neće razići, dok ne budete bili poslušni Svetom
sinodu!"
82. Otac Kleopa kazivaše vernicima: - Sv. German veli da će svet, ako bude dobar, preći 2000. godinu, a ako
bude zao, neće dostići 2.000. godinu.
83. Još je kazivao da će se oko 2000. godine pokazivati božanski znaci, i navodio Svetog Agatangela, koji je
to prorekao.
84. Očev učenik nam kazivaše: "Mnogo pisama je dolazilo na adresu oca Kleope sa svakovrsnim nevoljama i
problemima, a sveti otac mi je kazivao da im odgovorim. Dolazili su i mnogi hrišćani, i otac mi je nalagao da
im govorim i da im zapisujem imena za pomen. Dakle, budući veoma zauzet, nisam uspevao da izvršim celo
pravilo i monaško pravilo, i pitah ga šta da radim. A on mi odgovaraše:
-Tvori poslušanje, piši pisma, govori ljudima i kazuj "Gospode Isuse..., jer "Bratovljeva korist tvoj je plod",
vele Sveti Oci."
85. Opet kazivaše učenik: "Kada bih pisao pisma vernicima i imao koji teži problem, pitao bih oca Kleopu, a
on bi mi odgovarao ukratko i kazivao bi mi da svima odgovorim da je on star, bolestan i više ne piše. Zatim bi
me slao da kažem ljudima da je nemoćan, da više ne dolaze k Dedi-truležu, jer je deda-trulež umro! Nema
ga više! Ode..!"
86. Godine 1996, kada je u Jaši doneta iz Grčke glava Svetog apostola Andreja, neki brat je hteo da ide da
joj se pokloni. Neki vozač se ponudio da ga odveze do Jašija. Ali brat je hteo da ide bez znanja oca
starešine. Otišao je da uzme samo blagoslov od oca Kleope, pošto mu beše duhovni sin.
Kada je čuo o čemu je reč, starac je glasno rekao: - Čuješ, brate, imaš jednog starešinu i jednog Boga!
- Šta da činim? Da idem ocu starešini da ga pitam? -rekao je učenik.
- Da! Idi i išti mu blagoslov - odgovorio je otac Kleopa.
87. Jednom je neki hrišćanin upitao starca: - Oče Kleopa, šta da radim, jer ne uspevam da nađem sebi
duhovnika?
-Ti da ga nađeš? On tebe neka nađe - odgovorio je otac.
88. Neki brat je zamolio oca Kleopu da ga pominje na molitvi. A starac mu je rekao, pokazujući prstom
zamišljeni trag što krivuda po zemlji:
-Moja molitva je kao Kainov dim! Tako puzi po zemlji...
89. Jednom, sedeći na doksatu, pogledao je pravo u svoga učenika i rekao iskreno i čisto: - Ne znam šta
traži toliko sveta kod mene, kod truloga starca!
90. Drugi put neki brat, nakon što ga je starac ispovedio, rekao je: - Oče, ne zaboravljajte me ne molitvi, jer
sam jako grešan!
-Gospod! - rekao je otac. Zatim je izgovorio tiho, kao za sebe: Ja sam gori od svih.
91. Neki učenik kazivaše da je otac Kleopa ponekad na ispovesti postupao i ovako: Znajući da je njegov
učenik slavoljubiv, on se pokazivao da je grešniji, veći tvrdica i gori od svih, nipodaštavajući sebe, da bi
svoga učenika naučio delanju smirenja.
92. Jednom je došao neki reporter da mu starac da intervju, govoreći: - Ljudi hoće svetlost, hoće vodu živu...
-Da!.. Ljudi imaju svetlost od Svetog Jevanđelja, od proroka, od svetih Apostola, od Svetih Otaca, od velikih
isposnika i od tolikih miliona mučenika... Dakle, imaju odakle da uzmu svetlost! Od mene samo mrak može
da se uzme. Jer ja sam sin mraka, ne svetlosti. Grešan čovek, pun zloće, pun nemoći i sanjiv... Nemam
ljubavi Božije, nemam uzdržanje, nemam razboritost, ništa nemam! Sve, sve sam izgubio svojom lenošću, i
nemam ničeg dobrog na ovom svetu! Apostol Pavle kaže ovako u Poslanici Jevrejima: Hristos Isus je došao
u svet da spase grešnike, od kojih sam prvi ja. Ako onaj koji se uzneo do trećeg neba kaže da je prvi grešnik,
šta da ja kažem? Da sam uradio štogod dobro? Nikada, u vekove vekova.
93. Kada je u pustinjaštvu imao užasno iskušenje bluda, pokazao mu se đavo bluda i rekao mu: - A ako sada
padneš u blud?
A otac mu je odgovorio: - Svako može da padne, jer šta su čovek i žena? Trulež su i smrad.
Drugi put, kada je imao slično iskušenje, stao je nogama na žar, da odagna demona bluda.
94. Kada bi ljudi dolazili uznemireni što antihrist obmanjuje narode, što će biti ratova, ili nečim sličnim, otac
Kleopa bi kazivao snažnim glasom: "Otac je na kormilu!" i navodio 10. stih iz 32. Psalma: Gospod razbija
namere naroda i osujećuje namere vladara. A namera Gospodnja ostaje do veka i misli njegovog srca - od
pokolenja do pokolenja. Zatim bi ih hrabrio: "Ne uznemiravajte se i ne bojte se, jer neće biti kao što oni hoće.
Ehej, koliko bi oni hteli da učine! Vi se ne bojte. Molite se i s verom se osenjujte Svetim Krstom, i pobeći će
svi đavoli!"
95. Još kazivaše otac Kleopa:
- Nijednoga posla da se ne prihvatiš, dok se ne oseniš Svetim Krstom! Kada pođeš na putovanje, kada
započinješ posao, kada ideš da učiš, kada si sam i kada si sa više njih, zapečati Svetim Krstom čelo svoje,
telo svoje, grudi svoje, srce svoje, usne svoje, oči svoje, uši svoje, i sve tvoje neka bude zapečaćeno znakom
Hristove pobede nad paklom. I tada se nećeš više bojati čini ili bajanja ili vradžbina. Jer se sve to topi od sile
Krsta kao vosak od lica ognja i kao prah pred licem vetra.
96. Jednom je k ocu Kleopi došla neka žena sa svojim unukom, koji je, ne budući kriv, bio okrivljen za
ubistvo. Unuk je rekao ocu da je u parnici zbog ubistva, ali mu nije kazao da je nevin. Otac ga je zaustavio i
rekao mu: - Nisi kriv i nećeš robijati!
Zaista, mladić se spasao te nepravedne optužbe.
97. Kada se sveti starac beše povukao u manastirski pčelinjak, došao mu je neki vernik, plačući što ga traži
Sekuritatea. Nakon što je izložio ocu položaj u kojem se nalazi i dao mu da se moli za njega, otac Kleopa mu
je rekao: "Od sada se više ne boj!". I zaista, od tada ga više nisu pratili.
98. Neki brat, koji beše došao u manastir s namerom da provede dva-tri meseca, otišao je na ispovest ocu
Kleopi. A starac mu je rekao nevinim i odlučnim glasom: - Ehej, došao si kod deda-Kostakea! Nećeš ti više
otići odavde!
I tako je i bilo, jer je milošću Božijom ostao u manastiru.
99. Nekoliko meseci pre očeve smrti došao je neki jerarh (episkop) iz Grčke i nije otišao, dok mu starac nije
dao svoje brojanice. Dosta godina pre toga otac Kleopa, nadahnut Duhom Svetim, predskazao mu je da će
postati jerarh.
100. Neki brat beše započeo neke podvige iznad svoje moći. Nije spavao na krevetu, mnogo je čitao Psaltir i
tvorio mnogo metanija, ali ne s dobrim ciljem, nego je težio samo umirenju telesnih strasti, ne slamajući
duševne. Zbog toga beše gnevljiv, sudio je, osuđivao i imao iskušenja.
Tada je otišao ocu Kleopi da mu ište blagoslov. Starac mu je pokazao neki tekst na zidu, ispod ikona,
govoreći: - Gle šta piše tamo: "Dobro nije dobro, kada se ne tvori dobro." Ja sam to napisao!
101. Neki jeromonah je po prvi put otišao starcu Kleopi da mu ište korisno slovo.
-Blagoslovi me, prepodobni oče Kleopa!
Gledajući ga, sveti otac je rekao: - Ko je ovaj sveštenik?
Nakon što mu je otac Kleopa dao poučno slovo, jeromonah se povukao, čudeći se što je otac, ne
poznavajući ga, znao da je on sveštenik.
102. Neki otac iz manastira priča:
"Dolazeći često u manastir i slušajući oca Kleopu, poželeo sam i ja da uzmem Hristov jaram. Ali još se nisam
potpuno rešio. Onda sam pomislio da upitam svetoga oca, kao čoveka koji me je podstrekao na revnost za
Hristom, i rekao sam sebi: Što mi bude rekao ono ću činiti!
Kada sam ga upitao, otac Kleopa, kao da mi je poznavao srce, rekao mi je: - Nemoj dolaziti! Budi u svetu i
misionari!
Od tada bejah revnosniji i širio sam pobožne knjige.
Nakon neko dve godine, kada se moje srce potpuno preklonilo monaštvu, odlučio sam da odem u manastir,
ali s nekom bojazni, pomišljajući na starčevu reč. I moleći se Bogu, došao sam k njemu i rekao mu: - Oče,
hoću da dođem u manastir.
-Dođi! - rekao je otac Kleopa, ispunivši me radošću".
103. Neki brat je rekao starcu: - Oče, u manastiru je mnogo posla, i nema se dovoljno vremena za crkvu. Šta
da radim?
-Brate, kada ruka radi, um neka se moli, ponavljaj stalno "Gospode Isuse"!
104. Dvoje mladih su stupili u brak i izrodili su decu, ali nisu znali da su u krvnom srodstvu. Duhovnik im je
savetovao da se ispovede kod nekog arhijereja i da slede njegov savet. U mećuvremenu supruga su uputili
da traži i savet arhimandrita Kleope Ilije, kojeg još ne beše upoznao.
Otišavši k svetom ocu, nije se mogao približiti, jer je otac Kleopa bio okružen mnogim vernicima, kao obično.
Zato je čekao da dođe na red. Odjednom ga je otac pozvao: - Antonije, dođi k meni!
On je pomislio da drugoga poziva i nije otišao. Nakon malo vremena opet ga zove: - Antonije, dođi k meni!
Ali ovaj, ne znajući da njega zove, opet nije otišao.
Tada ga je otac, gledajući pravo u njega, pozvao prstom i rekao mu: - Ti, ti, Antonije, dođi k meni!
Obuzet strahom, Antonije je rekao u sebi: "Kako to da me zna ovaj otac koji me nikada nije video?" Zatim,
pošto je otišao k starcu, ovaj ga je dugo savetovao i otpustio u miru.
105. Dve žene koje je mučio đavo došle su starcu Kleopi, a on ih je blagoslovio i rekao im: - Nakon tri sveta
jeleosvećenja ozdravićete.
I tako je bilo, voljom Božijom.
106. Neki brat, videći oca Kleopu kako sedi na čardaku, pristupio mu je, celivajući mu ruku i tražeći
blagoslov. Ali mu nije razotkrio da ga u srcu veoma napadaju zle misli. Otac, prozirući ovo, reče mu:
-Brate, idi svom duhovniku, čisto se ispovedi i išti mu epitimiju, da bi se izbavio nečistih misli koje vladaju
tobom.
107. Kada govoraše svetu, otac Kleopa često kazivaše:
-Anđeli Gospodnji su vas doveli u svete manastire, deco! Vi ih ne vidite, ali svako ima uza se anđela čuvara.
I starac krotko posmatraše ljude, kao da je video njihove anđele.
108. Jednom je starcu došao neki vernik sa svojim rođakom, koji beše zaveden u sektu "Jehovini svedoci".
Vernik beše pokušao mnogim razgovorima i argumentima da ga vrati pravoj veri. Ali sektaš, mada beše
pobeđen kroz pitanja, nije priznavao zabludu. Tada je vernik ubedio sektaša da posete starca Kleopu.
Kod kelije oca Kleope beše mnogo sveta, kao obično, a otac je govorio na temu: "Kako đavo obmanjuje
čoveka". Čekajući da završi propoved i našavši pogodan trenutak, vernik je hteo da zamoli oca za razgovor
sa sektašem, da bi se posvedočila prava vera. Ali u tom trenutku je video da je sektaš sasvim izmenjen u
licu. Lik mu sada beše vrlo veseo, zračeći neopisivom radošću. Slušajući propoved oca Kleope, bio je
duboko ganut u svom srcu, tako da više nije imao šta da pita. Kada je vernik hteo da otpočne razgovor s
ocem, sektaš je rekao: "Nemam više šta da ga pitam! Takvog čoveka nisam video u svom životu!"
To je jedan od brojnih slučajeva, kada je samo prisustvo oca Kleope bilo dovoljno da bi izmenilo srce jednog
čoveka.
109. Drugi put je neka pobožna žena iz porodice intelektualaca iz mesta Pjatra Njamc u više navrata dolazila
kod starca Kleope, žaleći se na nepobožnost svoga supruga, profesora fizike, koji se izjašnjavao da je
ubeđeni ateista. Na predlog oca Kleope žena je uspela da ubedi supruga da posete starca, mada profesor
kazivaše: - Nemam ja šta da govorim s nekim popom! Mene niko i ništa ne može ubediti!
Kada su stigli u Sihastriju, otac Kleopa razgovaraše sa ljudima.
Nakon što je završio razgovor sa vernicima, otac, umoran nakon celog dana, ipak se nije poštedeo. I sedeo
je s profesorom, navodeći mu podatke iz astronomije, o međuzvezdanim prostorima i drugo, iz fizike, o
zakonima prirode, stvaranja i o mnogom drugom. Na kraju razgovora, koji se beše protegao do ponoći,
profesor je izvadio beležnicu i zapisivao je, govoreći: - Oče, u koliko sam god škola studirao, nikada nisam
čuo takve stvari! Otkud znate toliko?
- A ko mi brani da znam? - rekao je otac Kleopa. Na kraju je profesor tražio da se ispovedi.
Posle nekog vremena njegova supruga je došla radosna u Sihastriju, govoreći:
-Sveti oče Kleopa, od kada je moj suprug imao razgovor s vama, potpuno se izmenio. Odlazi u crkvu, moli se
i traži da i druge ubedi u Božije postojanje!
110. Uglavnom, sveti otac Kleopa ne beše za preterano podvizavanje, mada se on beše mnogo podvizavao
u pustinjaštvu. Ali svetitelji su uvek strogi prema sebi i puni ljubavi prema drugima.
Kazivao bi da se šuma ne boji onog koji uzima mnogo drva odjednom i pretovaruje kola. Jer zna da će se
malo dalje kola pokvariti, jer su pretovarena. Šuma se boji onoga što uzima po jedno drvo, po jedan mali
teret. Toga se šuma boji, jer zna da će je malo-pomalo celu iseći.
111. Neki brat početnik, nakon samo nekoliko meseci u manastiru, došao je govoreći: - Oče, veoma mrzim
đavole. Dopustite mi da čitam molitve Svetog Vasilija Velikog!
Otac Kleopa mu je rekao: - Ti, more? Teško tvojoj glavi! Krivo ti je na (mrziš, prim. izd) đavole? Da vidiš
koliko oni mrze tebe! Beži odavde, nemoj slučajno da činiš takvo što... Čuješ li, maločas je došao u manastir i
hoće da proklinje đavole i da čita molitve Svetog Vasilija Velikog. Veliki si mi ti junak!
112. Jednom je neki starešina iz nekog manastira došao kod starca Kleope za savet. I nakon što mu je
kazao da nemaju vremena za molitvu, jer je veliki posao, upitao ga je rešen da čini ono što mu kaže otac.
- Šta da radim, oče Kleopa? Da maksimalno ograničim radove i rad?
Otac mu je odgovorio: - Da držiš carski put!
To jest bez preterivanja, ni na jednu stranu, ni na drugu. Nego sve da bude razborito.
113. Kazivaše otac Kleopa: - Imajmo misao da svakog trena žalostimo Boga. Bez ovakvog smirenja u srcu
ne možemo se spasti.
114. Kazivaše otac grupi bogoslova: "Možeš dati ljudima epitimiju da čine milostinju. Ali ne bogatima. Jer oni
imaju prepune džepove, dolaze i stavljaju ti denjak novca na sto i kažu: Gotovo! Spasao sam se. Ali se
Carstvo Božije ne kupuje novcem!
Naloži im da poste, da čine metanije, da bdiju... Jer tada se trude i imaju platu od Boga. Milostinju da čini
naložićeš kome siromašnijem. Jer on treba da se trudi da dobavi novac, i tako ima platu od Boga".
115. Kada bi govorio i kada bi davao savete, otac Kleopa bi stalno pominjao starce koje beše poznavao,
govoreći: "Tako kazivaše otac Joanikije Moroj...", "Tako kazivaše otac Pajsije Olaru... ", "Tako kazivaše otac
Vikentije Malau..." Jer su Hristoljubivi starci uvek nosili veliku duhovnu mudrost.
116. Brat Konstantin, potonji otac Kleopa, proveo je mnogo godina na poslušanju kod ovaca Sihastrije. A
njegova sestra Ekaterina, koja se podvizavala u bratstvu manastira Agapije, pokatkad ga je posećivala. Ali
videći ga stalno kod ovaca, kazivaše mu: - More brate, pa ti stalno kod ovaca? Išti i ti poslušanje u crkvi! Kod
kuće kod ovaca, ovde kod ovaca!
Ali brat Konstantin, kao istinski poslušnik, kakav beše, odgovaraše joj: - Idi od mene s tim rečima!
117. Još dok beše kod ovaca otac Kleopa je upoznao mnoge pustinjake i pustinjakinje u šumama oko
Sihastrije i mnogima je nosio po štogod za jelo sa bačije. Neka monahinja Kleomida, ministarska kći, upitala
je jednom brata Konstantina: - De reci, brate Konstantine, jesi li naučio Psaltir naizust?
- Naučio sam samo nekih 40 Psalama - odgovorio je on.
- Celi Psaltir da naučiš naizust, jer se tako zahteva od monaha!
118. Od 1930-1944. godine živeo je u opštini Borlešti-Njamc neki crkveni pojac koji se zvao Nekulaj
Dumitriu. Beše to vrlo pobožan vernik i često je dolazio u manastir Sihastriju. Kad bi on pojao za pevnicom,
prolivao bi mnogo suza iz očiju, tako da su svi imali koristi od njegovog života.
Zatim, obolevši, umro je, i dok ga nošahu na groblje, probudio se iz mrtvih i živeo je još mnogo godina. On je
uvek sa suzama pričao kako je video muke pakla i one što su goreli u tom ognju, a kada bi pevao za
pevnicom, sav narod bi plakao.
Jednom kada su ga pitali: - Što plače narod, kada ti poješ?
On je odgovorio: - Kad poješ iz srca, u srce stiže.
Kada otac Kleopa beše mlad, tek nekoliko godina kako beše došao u manastir, pojac Nekulaj je kazao
ostalom bratstvu:
-Smejete mu se vi - to jest ocu Kleopi - ali znajte da će vam biti starešina!
To proročanstvo se ispunilo godine 1945.
119. Kad otac Kleopa beše starešina u Sihastriji, dogodilo se da su čobani izgubili ovce. Tražili su ih oni neko
vreme, ali ih nisu našli, i sada se bojahu da kažu starešini. Kad više nisu imali kud došli su kod starca
Kleope. On ih je saslušao i zatim ih je odveo u crkvu, gde su svi klekli pred ikonom Bogomajke i počeli da se
mole. Nakon što su se pomolili, otac im je rekao:
-Hajde, idemo zajedno prema Sihli i prema Korojevoj jaruzi!
Putem su napravili više predaha, moleći se pod očevim uputstvom. Najzad, pomoću Božijom i Bogomajke
stigli su do neke male poljane, gde su našli ovce, kako se mirno odmaraju. Tada je otac Kleopa rekao:
-Velika je radost što smo našli ovce, ali je hiljadama puta veća što nas je Bog putevodio. Evo šta vam
kazujem: Ništa u svom životu ne započinjite da radite a da se ne pomolite Bogu i Bogomajci.
Krenuvši se zatim s ovcama u dolinu, napravili su isto toliko predaha koliko behu napravili prilikom uspona,
blagodareći Bogu za ukazanu pomoć.
120. Kada je došao u Slatinu kao starešina, otac Kleopa je otpočeo s pregledom manastira. Najpre je bio
odveden u nastojateljske prostorije, ali je on tražio da ide dalje. Tako je prošao kroz više kelija, koje je
blagoslovio, dok je došao do neke zabačene ostave, gde manastir držaše alat i materijale za tesarstvo i
zidarstvo. Ovde se otac radosno zaustavio i rekao: - Ovde će biti moja kelija!
Braća, srećna i sama što im je Bog poslao starešinu za spasenje njihovih duša, odlučili su da pospreme
kolibu, ali otac ih je zaustavio, govoreći:
-Braćo, nije mi potrebna pomoć, sve što treba uradiću ja svojim rukama!
I prionuo je na posao.
Kao nameštaj postavio je sebi krevet sa vrlo jednostavnom prostirkom, na koju bi raširio svoj ovčiji kožuh. Na
krevetu je držao i svoje knjige, i pisma primljena iz cele zemlje.
121. Otac Kleopa je proveo više godina u pustinjaštvu zajedno sa svojim učenikom protosinđelom
Varsanufijem, koji beše došao u manastir po očevom savetu i molitvi. I evo kako je on upoznao oca Kleopu:
Beše oženjen, i radio je u šumi. Jednog dana mu neko je ukrao alat, i došao je u Sihastriju da traži molitvu za
otkrivanje lopova. Tada mu je otac Kleopa kazao nekoliko duhovnih reči, koje su učinile da zaboravi na alat i
da promišlja kako bi mogao i on da uđe v monaški život.
Nakon što se ispovedio duhovniku i pročitao više pobožnih knjiga, odlučio je da živi u čistoti sa svojom
suprugom. Ali je imao od đavola velika iskušenja da ne služi Hristu, nego da ostane kod kuće. Jedne noći je
došao neprijatelj k njima u vidu ružnog, crnog i ćosavog čoveka i riknuo je, da se potresla kuća i popucali
prozori, govoreći:
-Nesrećnici, šta mi vi činite!
Zatim je demon iščezao. Nakon tri godine oboje su otišli u manastir: suprug u Sihastriju i supruga u Staru
Agapiju-
122. Godine 1953. otac Varsanufije je zamonašen, a godine 1956. je rukopoložen za jerođakona i
sveštenika u manastiru Sihastriji. On je bio jedan od najvernijih učenika oca Kleope.
1997, kada je došlo vreme da starac Varsanufije ode Gospodu, otac Kleopa mu je čitao Molitve pri ishodu
duše. Kada je rekao: "...oslobodi raba Svoga protosinđela Varsanufija ove nesnosne muke i gorke slabosti
koja ga obuze, i upokoji ga tamo gde su duhovi pravednika...", tada je otac Varsanufije uzdahnuo dvaput i
predao svoju dušu u ruke Gospodu. A otac Kleopa je nastavio molitvu, govoreći: "... Jer ti si upokojenje duša
i tela naših, i slavu uznosimo Tebi..."
123. Ptice su mnogo tešile oca Kleopu. Često je govorio o "gorskim momcima", o kukavici, o slavuju i o
tolikim drugim pticama, pokazujući nam čak i kako pevaju i kakav im je glas, veseleći srca naša.
Otac nam je pričao: - O, kakva mi je velika radost bila, kada sam se prvi put pričestio u pustinjaštvu, jer je
došlo jato ptičica, i tako su mi lepo pevale!..
I otac, kada mogaše, s ljubavlju bi hranio ptice nebeske.
A ta se ljubav nije prekinula, jer je na dve godine pred kraj njegovog života, nakon što se pričestio u crkvi,
dok je išao ka keliji u pratnji dvaju otaca, došlo jato malih ptica, koje su cvrkutale i sletale mu na ramena, na
glavu, na ruke i kljucahu mu bradu i rasu, ne dotičući se, međutim, ostale dvojice.
Zatim su odletele na neku jelu i počele da pevaju. Tada je otac, uzdišući, rekao: - Kako bih želeo da opet
živim sa ptičicama u šumi!
124. Kazivaše starac:
-Jednom me je Sekuritatea uhapsila u manastiru Slatini i zatim odvela u Faltičenji. Tu su me tukli i uveli u
neki podrum u kojem je gorelo nekoliko stotina sijalica. Svi koji su bačeni tamo izlazili su skoro ludi. Uveli su i
mene da izgubim pamet. Nisam više video očima i nisam više mogao od toplote. Onda sam Isusovom
molitvom spustio um u srce. Nakon jednog sata su me izveli i čudili su se svi da sam još govorio i išao, a da
me niko ne pridržava.
125. Često otac Kleopa pominjaše grehe koji izviru iz samoljublja i podsticaše sve na pokajanje, govoreći:
-Izvor svekolikog zla i svekolikog greha jeste samoljublje! Samoljublje je nerazumna ljubav prema telu, i
najteža je i najtananija od svih strasti koje porobljuju ljudsku prirodu. Iz samoljublja se rađaju:
samosažaljenje, samopošteda, samoopravdanje, samozadovoljstvo, samohvalisanje, samohvala,
samozadovoljstvo, nadmenost i svi ostali gresi znani i neznani.
126. Slušajući oca Kleopu, nisi se mogao zasititi. Što god bi kazivao beše zanimljivo. Pripovedao bi sveti
otac iz svog detinjstva, o manastirskom životu, kako je bio proganjan, hapšen, zatim kako je odbegao u
šumu, o kasnijem služenju narodu, o putovanjima u Jerusalim, na Svetu Goru, zatim i mnoštvo drugih pričica.
Često su plakali koji su ga slušali, pokatkad bi plakao i otac. Svi behu duševno ganuti, ali ne samo zbog
onog što je kazivao, nego je u prvom redu delala blagodat Božija koji beše u njemu; dakle, samo njegovo
prisustvo - blagodaću Duha Svetog koje starac beše pun - preobražavalo je srca ljudi.
127. Kada otac govoraše, govoraše po nadahnuću Duha Svetog. Jednom kada je dvorana bila puna vernika,
otac je počeo da kazuje nešto bez veze s onim o čemu se do tada razgovaralo. Nešto što kao da nije
zanimalo narod. Ali na kraju je došla, lijući suze, neka žena koja je stajala natrag, i rekla mu je:
- Oprosti mi, oče, jer sam grešna! Otac beše govorio o toj ženi.
128. Neka vernica priča kako se njen otac iscelio molitvama oca Kleope:
"Beše pod kraj godine 1995. Ja sam bila već nekoliko puta u Sihastriji i sretala sam i starca Kleopu. Moj
roditelj beše vrlo bolestan, i skoro 40 godina ga mučaše strast pijanstva. Posle mnogih pokušaja stigla sam
jednog dana s njim kod starca. Sedeo je na poljani pod nekim grabom i beše tu još nekoliko hrišćana. Seli
smo na klupu upravo ispred oca Kleope, koji kazivaše korisne reči prisutnima.
Odjednom se zaustavio na tren, pogledao je preko naših glava i počeo da govori o pijanstvu. Moj roditelj kao
da se skamenio tamo na klupi. Trajalo je neko vreme to korisno slovo starčevo, zatim nas je otpustio, dajući
nam svakom blagoslov, kao što je obično činio. Pristupila sam sa svojim roditeljem, i kada se priklonio,
starac mu je uhvatio glavu obema rukama, napravio je veliki krst i rekao mu:
-Tako, drago dete, da se čisto ispovedaš, i Bogomajka će pomoći. Neka bi dao Bog da se vidimo u raju!
Otišli smo spokojni. Šta se tada dogodilo ne znam. Skoro 30 godina nisam videla svoga roditelja da se
osenjuje Svetim Krstom, ali sada, kad smo se vratili kući, ušao je u trpezariju i napravio tri velike metanije.
Gledala sam majku, i ona mene, i čudile smo se. Od tada se moj otac redovno ispoveda i izbavio se strasti
pijanstva".
129. Sledeće svedoči o ocu Kleopi njegov učenik monah Jakint:
"Ja mislim da otac Kleopa beše prozorljiv duhom. Jer mnogo mi je kazivao dok je bio živ, a ja ne verovah, ali
se ispunilo kao što je kazao sveti otac. Ja verujem da mi je otac video srce i kazivao što mi je korisno. Tada
to nisam poimao. Ali je bilo bolje da sam pažljivije i s verom tvorio poslušanje. Međutim, on me je voleo i dao
mi što mi je korisno za spasenje. Ja mislim da je otac Kleopa Svetitelj. Ja osećam njegovu pomoć. Osećam
da je sa mnom! Sećanje na svetoga oca daje mi mir, spokojstvo, radost i nadu da se on moli za mene!".
130. Kazivaše jedan od njegovih učenika:
-Otac Kleopa sve vreme kazivaše stvari koje behu na duhovno nazidanje. Nije bilo tašte reči u njegovim
ustima. Umeo je da umnoži ovaj talant. Danju, kada ne bi imao poklonika, uzimao bi brojanice i odlazio na
planinu. Mnogo puta sam ga video na kolenima pod drvećem ili na panjevima, pogruženog u molitvi. Trebalo
je da vičem više puta, da bi me čuo. Ako bih mu donosio vest da mu je došla kakva grupa ljudi, u početku bi
zažalio zbog gubljenja spokoja, ali, budući poražen ljubavlju i verom onih što dolažahu, primao ih je i govorio
im, utvrđujući ih u veri i ublažavajući im gorčine i nevolje. Zatim bi se opet povlačio, moleći se za njih, da im
Blagi Bog da "krajičak Raja".
131. Poslednjih godina života otac je imao momente velikog umora, tako da nije više mogao primati nikog.
Zato kazivaše učeniku: - Zaključaj vrata dvaput, i nemoj me više uznemiravati, ni ako japanski car dođe!
Ali ako za japanskog cara otac ne bi ustao, za ljubav Cara Hrista i vernika on ustajaše uvek kada beše
pozvan, i tešio ih je, učeći ih i blagosiljajući sve.
132. Od 1996. godine pune dve godine je trpeo jake bolove u desnom bubregu, koji više nije funkcionisao.
Od početka bolesti on nije hteo da ide lekarima, i ni lekove nije uzimao. Samo bi malo čaja okusio za
trpezom, kao što je i govorio: "Najbolje jelo je čaj sa hlebom. Lako jelo!" Zatim je s velikom teškoćom otišao u
Jaši k lekarima, iz poslušanja, na zahtev Preosvećenoga mitropolita Danila i oca starešine. Ali je teško
prihvatao da uzima tablete ili da mu se daju injekcije.
133. Dok je otac bio u Jašiu u bolnici "Parhon", sve je zadivio. Čak su i lekari podesili svoj program da bi
slušali oca Kleopu.
Mnogi ljudi, čuvši da je otac u bolnici, dolažahu i donošahu mu svakojake namirnice. A on bi pozvao bolničko
osoblje, da sve što je primio odnese u kuhinju i podele ostalim bolesnicima. Na izlasku iz bolnice lekari su mu
rekli:
-Dok si ti, sveti oče, bio u bolnici, nije više bilo potrebno da se snabdevamo. Sve što ste primali ovde bilo je
dovoljno za celu bolnicu.
134. O istom periodu pričao je otac Kleopa:
"Nakon operacije odneli su me na intenzivnu negu. Tamo sam zaspao u nekoj stolici na rasklapanje i spavao
sam tri dana i tri noći, kada sam se probudio, rekli su mi: - Oče, znaš li ti da si spavao tri dana i tri noći i sve
vreme govorio?
- Ne znam ništa! Šta sam govorio?
- Oče, znaš li koliko smo propovedi snimili? Gledaj šta smo snimili! Pokazali su mi puno kaseta. Behu to
propovedi koje bejah kazivao 30-40 godina ranije. Ali ja nisam znao ništa!"
135. Još pričaše otac Kleopa:
"Kada sam bio u Jašiu radi operacije, trebalo je da mi naprave urografiju na bubrezima. Beše Veliki post.
Uradili su mi jednu analizu, i nije uspela. Zatim je došla neka lekarka i rekla mi: - Oče, da bi uspela urografija
na bubregu, treba da pojedeš tri jajeta!
- Čuješ li, gospođo. Da mi daš zlatne planine od Nikoline[3] do Kopoua[4], neću ti pojesti tri jajeta u Velikom
postu!
- Eto, zbog toga dolazite u bolnicu, i zbog toga umirete!
- I šta ako budem umro? Umire li kralj? Umire i starački trulež! Šta? Zar samo ja umirem? Zar ne umire ceo
svet?
- I zašto ne jedeš jaja?
- Ja ne verujem u jaja!
- A u šta veruješ?
- Ja verujem u Oca, u Sina i u Duha Svetog! Otišla je i rekla direktoru bolnice.
- Ima tamo neki kaluđer koji neće da jede jaja radi analize!
Ali direktor me poznavaše, i kaže lekarki: - Pa znaš li ti ko je taj kaluđer? To je starac Kleopa! On je proveo
skoro deset godina u pustinjaštvu s jednim krompirom na dan i nešto trave...
Kada je ona to čula, došla je k meni u salon sa posnom hranom koju je sama zgotivila, tražila je oproštaj i
zatim sam ponovo išao na analizu. I napravili su mi onu urografiju; bez jaja. Kada su došli sa snimkom, rekli
su mi: - Gledaj, oče, kako je lepo ispalo!
- Gospođo, je li ispalo bez tri jajeta?
Svi se smejahu. Levi bubreg se video otečen, a desni normalno.
- Vidite li da je ispalo bez jaja?
- Oče, oprostite nam! Ovako nešto nismo videli od kada smo ovde!
Na izlasku, vratar bolnice mi je rekao: - Sveti oče Kleopa, da ste još malo sedeli u bolnici, ja bih završio kuću
s onim što primah od posetilaca koji su dolazili k vama!"
136. Sveti otac beše prozorljiv duhom. Od svog mnoštva ljudi koji dolažahu k njemu otac je Svetim Duhom
prepoznavao one što su imali dobra dela, iako ne kazivahu nijednu reč, i gledao ih je sa posebnim
zadovoljstvom i blagosiljao ih.
137. Jednom je došao autobus sa vernicima. Nakon što im je otac kazao nekoliko reči nekih 20-30 minuta,
oni su počeli da mu postavljaju pitanja u vezi sa svojim bolovima i nevoljama. Među njima beše i nekoliko
bolesnika, i počeli su da ga pitaju:
- Oče, toliko sam godina bolesna. Išla sam i lekaru, šta još da radim?
- Idi lekaru i vidi šta ti je. Operiši se - rekao je otac.
- Oče, imam ćerku kod kuće bolesnu nekoliko godina. Imam nevolja s njom. Šta da radim? Da idemo lekaru
ili ne?
- Idi lekaru - odgovorio je starac.
- Oče, i ja sam bolesna. Šta da radim?
- Da ideš na Sveto jeleosvećenje!
- I da ne idem lekaru?
- Ne, ne! Da ideš na Sveto jeleosvećenje!
Zatim je neko drugi rekao: - Oče, i ja sam bolesna. Šta da radim?
- Idi lekaru, vidi šta ti je...
Tako se događalo kad god bi mu kogod tražio savet. Za svakoga je imao poseban odgovor, shodno njegovim
problemima.
138. Jednom je kod starca došao neki brat podvižnik, govoreći:
- Oče, blagoslovite mi da jedem jedanput na dan po zalasku sunca?
- Ti, brate? - rekao je starac. - Zar ne vidiš kako si slab? Dvaput na dan da jedeš, Raj te video!
139. Drugi put otac Kleopa kazivaše:
- Navikavajte da postite, jer će doći vreme kada ćete jesti po jedan krompir nedeljno!
140. Neka vernica je došla zajedno sa svojim suprugom kod starca Kleope, očajna što su se tri načelnika sa
radnog mesta spremala da je nepravedno izbace. Nakon što mu je iznela stanje, otac ju je utešio rečima:
- Ne boj se, doći ćeš k meni i reći mi: "Oče, još nisam čula za tako veliko čudo!"
Hrišćanka se spokojna vratila kući, ali se stanje pogoršalo. Preostao je samo još jedan potez, pa da bude
izbačena, a njen suprug beše izgubio svako strpljenje i uzdanje i više nije ni hteo da ide u manastir, kada se
predskazano čudo dogodilo. Za nedelju dana izbačena su sva tri načelnika: u ponedeljak - najveći u rangu, u
sredu - sledeći i u petak - poslednji. Kada su ponovo posetili očevu keliju, oboje supružnika su odjednom
nehotice povikali:
- Oče, još nismo čuli za tako veliko čudo!
141. Nekog vernika koji se razveo neprekidno su napadali rođaci njegove bivše supruge, vrlo uticajne osobe.
Bio je stavljen pod prismotru, i pretilo mu je više oficira milicije. Tada je zajedno sa svojom sestrom otišao
kod starca Kleope da plati bogosluženja. Kad su hteli da pođu, sreli su se s nekim monahom koji ih je
zamolio da mu pomognu da odnese svoj prtljag u Sihlu. Putem su mu ispričali nevolje koje su imali sa
oficirima milicije. Kada su stigli u Sihlu, nakon što je čuo kako se zove jedan od milicajaca, monah je sišao,
otišao pred crkvu i napravio tri metanije, kazujući:
- Blagodarim ti, Gospode, što si mi doneo odgovor na pitanje: Zašto se ja molim za Konstantina, i on ima
nevolja; ja se jače molim za Konstantina, i on ima još većih nevolja.
Konstantin beše jedan od milicajaca koji su progonili vernika i u poslednje vreme supruga mu beše teško
obolela, a ćerku mu je udario automobil. Nakon što mu je monah telefonirao i pokazao mu njegovu grešku,
on je postao jedan od najkorektnijih milicajaca.
Ali progon protiv vernika se nastavljao. Rođaci bivše supruge su se obratili nekom pukovniku koji mu je
telefonirao, kazujući mu:
- Za pet dana bićeš u zatvoru! Dosije je pripremljen!
- Bez razloga? - upitao je hrišćanin.
- Meni nije potreban razlog, a iz zatvora ćeš izaći samo mrtav, s nogama napred - bio je pukovnikov odgovor.
Čuvši to, vernik je ponovo sa svojom sestrom pohitao ocu Kleopi, upravo u jeku noći, i kazao mu o pretnji.
Starac ih je primio, ali ih je ukoreo:
- Kako ste maloverni! Kako da se bojite ljudi?
- Da, oče, ali nam je dao tačan rok: pet dana!
- Ostavite ga na miru, jer će za tri dana on biti u zatvoru zaista, posle tri dana su saznali od nekog sudije da
je oficir bio uhapšen. Od tada verniku više nisu pretili. Kada su ponovo otišli ocu Kleopi, on im je rekao:
- Nikada se ne bojte, i to ne od nekoliko oficira, ni od hiljadu oficira, ni od milion, ni od milijardu. Čak ako su s
puškom na oku, s metkom u cevi i s prstom na orozu. Nijedna puška neće opaliti, nijedan vas metak neće
pogoditi, ako ste pravedni pred Bogom.
142. Neka vernica je otišla od kuće sa svojom majkom, bez privole svog supruga, uzevši i automobil, da bi
išla na parastos nekog rođaka. Vraćajući se kasno kući, svratila je najpre kod starca Kleope, tražeći da se
moli za nju, da ne bi imala problema sa suprugom, kada se bude vratila kući. Staloženo, otac joj je odgovorio:
- Idite s mirom i bez straha, jer kada budete stigli kući, zateći ćete ga na kolenima pred ikonama, i neće vam
nikada ništa kazati.
Zaista, kod kuće ona je zatekla supruga tačno kako joj beše predskazao otac Kleopa.
Jednom je žena upitala starca: - Oče, otkuda ste znali sve što će se dogoditi?
A otac joj je kratko odgovorio: - Molitva te uzdiže na stepenice znanja. Što se više moliš, to više i bolje znaš.
I nikada se ne boj nikoga i ničeg. Samo se moli! Bog i Majka Njegova vide te i čuju!
143. Neki otac je upitao starca šta će biti nakon njegovog odlaska Gospodu. A otac Kleopa je odgovorio:
- Biće jake hladnoće i teški mrazevi.
144. Nešto pre odlaska oca Kleope Gospodu, došle su k njemu dve hrišćanke iz opštine Pojana Tejuluj i
uzele blagoslov. Zatim, pošto su iskale korisno slovo, starac im je rekao:
- Ja uskoro idem Gospodu, ali vas čekaju teška vremena!
145. Otac Kleopa je znao unapred končinu koju čeka i kazivao je o njoj u pričama. Jednom je kazao: - More,
kako ću velik i lep krst imati nad glavom.
Upravo u danima pred smrt oca Kleope završen je veliki krst sa ikonom, koji se nalazi na sred manastirskoga
groblja. Na njegovom podnožju se sada nalazi očev grob.
Drugi put, mada taj krst ne beše započet, otac kazivaše šta će biti pisano na krstu. Ali tada niko nije znao o
čemu on govori.
146. Kazivaše neki učenik o ocu Kleopi:
- Mnogo bi moglo da se kazuje o prepodobnom ocu našem Kleopi. Ali najveća stvar jeste da je sveti otac
imao Boga u srcu! Življaše u Bogu, i Bog u njemu!"
147. Pred smrt oca Kleope neki brat je našao u manastirskom voćnjaku neku jabuku koja je imala plodove
posebnog ukusa. Zato ih je on nazivao "jabukama iz rajskog vrta". Hteo je da odnese nekoliko i ocu Kleopi,
ali se stideo. Ali otac mu je poznao misli i rekao mu:
- Idi i donesi mi sada, jer mi dogodine više nećeš moći doneti.
148. Na dan 3. novembra 1998. otac Kleopa kazivaše svojim učenicima:
- Moji su dani na prstima izbrojani! Uskoro ćete mi tvoriti vječnuju pamjat! Molim vas da me pominjete u
molitvama!
149. Učenik oca Kleope priča i ovo:
- U noći između četvrtka i petka i u noći između petka i subote spavao sam kod svetog oca u keliji, nekoliko
dana pre no što će otići Gospodu. Tada sam se zadivio njegovom podvigu. Celu noć nije spavao, nego se
trudio da čita molitve, i nije mogao, jer beše vrlo umoran i nemoćan. Umom se molio i ruka mu je prelazila po
brojanicama, ali oči nije mogao da drži otvorene, kako bi čitao iz knjige. Legao bi malo, zatim bi opet ustajao i
tako se podvizavao na molitvi!
150. Posle odlaska oca Kleope Gospodu mnogi hrišćani nam pišu i kazuju nam da osećaju pomoć njegovih
molitava. Jedna hrišćanka kazivaše da neka njena rođaka, budući veoma bolesna, očajavaše. Ali rekavši:
"Oče Kleopa, pomozi mi!", bila je obuzeta takvim mirom i radošću, da nije više želela ni zdravlje, niti što
drugo, nego je s radošću nosila svoj krst.
151. Neka hrišćanka iz Konstance došla je u Sihastriju mesec dana pre no što će otac Kleopa otići Gospodu.
Beše bliska svetom ocu. Kasnije ona nam kazivaše sledeće:
"Došla sam u keliju oca Kleope 29. oktobra 1998. da mu ištem korisno slovo, i rekao mi je: - Sestro, kada
sledeći put dođeš u Sihastriju, dođi tamo gore kod krsta na groblju i kaži mi sve što imaš da kažeš i, ako Bog
dopusti, ja ću te čuti i pomoći ti".
152. Starčev kelijski učenik svedoči:
- Mnogi, sećajući se oca Kleope, zadobijaju hrabrost i revnost da bi išli putem Gospodnjim. Mir, radost i duh
svetosti osećaju mnogi od onih što ulaze u keliju svetog oca, čak i mirjani. To se osećalo i kada kelija beše
prazna, bez ijedne ikone i bez ičega. Do nedavno otac je delio reči, a sada deli duh u srca vernika.
153. Neka vernica, bliska ocu Kleopi, došla je o Svetom Vaskrsu u Sihastriju, ali nije svratila u očevu keliju,
misleći da nema smisla da još svraća tamo, s obzirom da je umro. Ali dok se odmaraše u gostoprimnici, pre
službe Vaskrsenja, usnula je san. Nalazila se pred kelijom oca Kleope, misleći da je on umro, i odjednom se
otac pojavio na vratima i rekao joj:
- Hajde unutra! Što ne uđeš?
- Ali zar niste mrtvi, oče? - upitala je ona.
- Zar ne vidiš da sam živ? - rekao je otac.
Drugoga dana, o Vaskrsu, žena je otišla u keliju oca Kleope i poklonila se svetim ikonama, snažno verujući
da je on živ i moli se za sve koji od njega ištu pomoć.
Mnogi se klanjaju u keliji i na grobu oca Kleope i uzimaju zemlju i cveće kao blagoslov, kazujući da osećaju
pomoć kroz molitve svetog oca.
Razmišljajući o svedočenjima sadržanim u ovoj knjizi i o mnogima drugim koja više nisu ovde zapisana,
uvereni smo da ga je Blagi Bog uvrstio u četu prepodobnih otaca. Zato se usuđujemo da se i mi molimo u
njegovoj keliji i na grobu, govoreći:

Prepodobni oče Kleopa, ako si stekao blagodat i milost pred Hristom Bogom, moli se i za nas, tvoje grešne
sinove!

Dodatak

DUHOVNE PORUKE BLAŽENIH STARACA ZAPISANE NA MAGNETOFONU[5]


(I)

Otac Kleopa ocu Arseniju Papačioku


(1979)
Ako Gospod ne bi čuvao dom duše, uzalud bismo bdeli. A pošto nam štiti dušu, niko neće razoriti naš grad
(up. sa 2. antifonom trećega glasa). To je antifon koji Crkva peva. Ja sam grešan i nedostojan Božije milosti i
pokrova. Ali nadam se Njegovoj milosti, jer je Hristos umro za grešnike.
Reci Prepodobnom ocu duhovniku Arseniju, velikom starešini iz Tekirgiola[6], da se moli za mene grešnog,
jer znam da je on aktivna, verujuća, savetodavna, ukrpeljiva, iskusna duša, i da je ukrašen svim dobrima.
A ja nijedno nemam. Ja sam lenj, netrpeljiv, neiskusan, dremljiv, rasuta uma, bez pobožnosti, bez bdenja
uma, i nemam ničeg dobrog. Neka se moli za mene grešnog da postavim i ja dobar početak. Želim mu na
mnogaja i blažena leta svete praznike. I neka bi dao Presveti i Blagi Bog da se sretnemo svi u Raju.

Otac Kleopa ocu Ilarionu Argat


(1979)
Prenesi ocu arhimandritu Ilarionu Argatuu smirene poklone sa svom ljubavlju u Isusu Hristu. Neka se moli za
grešnog, da bi mi pomogao Presveti Bog da postavim dobar početak dobrom delu i da imam trpljenja, jer
nemam ni trpljenja, nemam ni smirenja, nemam ni uzdržanja, nemam ni bdenja, nemam ni molitvu, ubog
sam u svemu. I možda molitvama njegove visokoprepodobnosti da postavim i ja grešnik dobar početak. I
prenesite mu mnogaja i blažena ljeta, neka se moli za mene grešnog Bogu i Bogomajci. Amin.
Otac Kleopa ocu Pajsiju Olaruu
(Petak, 1. avgusta 1980)
Blagoslovi, prepodobni oče Pajsije!
Evo, preko brata Petrua možemo razmeniti nekoliko reči. Ja sam sada završio sa ispovešću bratstva. Blizu je
dva sata (14). Bio sam u Pjatra Njamcu, povadio sam skoro sve zube s gornje strane. Samo su još dva
ostala. Isekao sam stare krunice sa zuba. Jedan donji kutnjak me boli. Ne mogu dobro da govorim. Govorim
kroz nos.
Imam zakazano kod lekara u utorak uoči Preobraženja. U sedam sati treba da budem u Pjatra Njamcu. Ne
znam hoću li moći da idem na hramovnu slavu. Samo ako budem po nekome poslao lekaru poruku da
odustajem da idem u utorak. Treba da mi uzme meru, jer treba da mi stave protezu.
Ovde me svet više ne ostavlja danonoćno. Kao na glavnoj železničkoj stanici. Žao mi je što nisam otišao za
stalno na Svetu Goru, kako sam mislio. Da se tamo spasem ljudi, jer se ovde sam više neću spasti. Ako bi se
ti, sveti oče, molio, možda, možda... i bude li me prošao ovaj kutnjak što me boli, možda u ponedeljk da
odem na brdo, ako budem odustao da idem lekaru. Ako ce ne budeš molio s verom, neću ozdraviti, i onda
neću ići.
Otišao bih od ponedeljka uveče, to jest u ponedeljak nakon službe da budem tamo, jer mi je potrebna i
ispovest, i ako bude pomogla milost Božija, možda i da služim. Ne znam kako će biti sa besedom, jer ne
mogu da govorim dobro. Tako je.
Ovde sam imao visoke goste, tri episkopa: Episkopa rimničkog, Episkopa romanskog i Episkopa
ugrovlaškog, Preosvećenoga Romana, koji je došao s direktorom Biblijskog instituta ocem Ananijom.
Zauzeti smo do guše. I umorni i bolesni. I ne mogu više! Znam da si i ti, sveti oče, zauzet. Shvatam, i osobito
u tvojim godinama, sveti oče, ali nama ovamo dolaze autobusima i stalno dolaze.
Sada je bilo reči da će stići još neka delegacija odnekud iz Amerike. Stigla je u Jaši. Hoće li stići i ovamo ili
ne - ne znam. Tako da, ako bude volja Gospodnja i budem mogao, i budem video da se mogu pouzdati, jer
sada sam na terapiji, uzimam neki tetraciklin evo skoro dva dana, i još imam da uzimam. Vidim da me je
malo prošao kutnjak, možda mogu da se pouzdam da ću moći da se popnem tamo na brdo. Blagoslovite i
oprostite mi i molite se za mene grešnog.

Odgovor oca Pajsija ocu Kleopi


(subota, 2. avgust 1980)
Blagoslovi, prepodobni oče Kleopo! Primio sam vest preko brata Petrua, našeg poverenika, o stanju u kojem
se nalazite, sveti oče, i o želji da dođete do nas. Radujemo se toj vesti.
Odustanite od zubara, ići ćete drugi put, jer se zubar može naći bilo kada, a dan Preobraženja - jedanput
godišnje. I ako da Bog i bude lepo vreme, hteo bih još jednom da Vam čujem glas, besedu, koju Vi, sveti oče,
imate običaj da kazujete.
Ovde je vreme lepo. Biće bogosluženje napolju, kao što je i pre bivalo. Za Svetu Goru, pošto već pominjete,
nemate od nas blagoslov! S druge strane ako budete dobili blagoslov, ali znajte da od nas nemate blagoslov
da za stalno odete na Svetu Goru. Znači, možda bi trebalo da se zadovoljimo ovim što smo u svojoj
rumunskoj zemlji, ne na drugoj strani, i da čuvamo svoju pradedovsku crkvu.
Namislio je i otac Kiril (Rošu) i možda je skoro i spreman da pođe. Ne mogu se prepirati s njim.
Suprotstavljao sam mu se neko vreme, i sada sam rekao: "Idi u miru, oče Kirile, i moli se i za nas"; ali još nije
otišao.
Znači, čekamo Vas da dođete, onako kako budete govorili kroz nos, izgovorićete malo besede. Ja govorim
kroz nos već nekih deset godina, i ko ima dobre uši čuje me, ko ne - mogu da mu vičem na uvo, pa ne vredi..
Znači, blagodarim bratu Petru što nam donosi dobre i radosne vesti i od našeg brata, oca Arsenija, od
monahinja iz Rimeca, i ostajemo u iščekivanju da dođete od ponedeljka uveče ili utorka ujutru, kada budete
mogli.
Bog neka Vam da zdravlja i snage da biste mogli ispuniti i ovo poslušanje i ove godine. Bože pomozi!
Blagoslovite i praštajte!
Amin.
Otac Kleopa ocu Arseniju
(petak, 1. avgust 1980)
Blagoslovi, prepodobni oče Arsenije!
Evo, pomoću Božijom i Bogomajčinom, i posredstvom brata Petra, opet možemo da razmenimo nekoliko reči
na velikoj razdaljini.
Shvatam da Vas je Promisao Božija odredila tamo, jer ste Vi, sveti oče, aktivna duša, koja voli da se stara i o
spasenju drugih. I tamo, više nego igde na drugom mestu, možete da imate vezu sa raznoraznim osobama,
koje odlaze tamo na odmor, u banju. Ja ne znam kako je tamo. Ali znam da ste aktivni i zanimate se i borite
svakim načinom za spasenje ljudskih duša.
I kod nas ovde nije malo posla. Ima ga vrlo, vrlo mnogo. Retko se događa da sam slobodan sat ili dva na
dan. Možda radnim danima, ali praznikom je - prekomerno.
Razumeo sam da je neka monahinja odande otkucala na mašini knjigu propovedi. Ako bude volja Božija,
poslaću vam i drugu knjigu, ali pošto najpre dobijem ovu. Koliko bude koštalo kucanje na mašini i povez -
plaćam ja monahinji koja se trudila. I zatim ću vam dati drugu knjigu, jer sam sada završio knjigu Propovedi
za monahe.
Da i sektologiju, na kojoj sada vršimo poslednju korekturu radi štampanja, jer je odobrena i od Svjatjejšega
Patrijarha i od države. Juče je bio ovde otac Vartolomej Ananija sa episkopom Ugro-Vlaške, sa
Preosvećenim Romanom, i rekao mi je da je odobrena i da se nada da će se nekako oktobra-novembra
odštampati. Ta se knjiga naziva: "Putevoditelj ka poznavanju i odbrani pradedovske vere". Radio sam na njoj
nekoliko godina, onako, kad sam dospevao.
Sada radim, ako bude milost Gospodnja, na nečem drugom, što ću vam kasnije kazati. Ali sam vrlo malo
slobodan, da bih se mogao i time baviti. Evo, upravo ovog časa kada vam govorim došao sam sa ispovesti
monaha, iz doline. Od jutros do sada, skoro je dva (14) sata, imao sam ispovest otaca.
Bolestan sam, ispali su mi gornji zubi; dole imam još nekoliko plombiranih kutnjaka, i ti me bole. Teško
govorim. Dolazi raka, dolazi grob, nisam se ničim pripremio i odlazim ubog iz ovog sveta. Nisam uradio ništa
dobro. Molim Vas da se molite za mene grešnika.
Došao je ovamo Visokopreosvećeni Antim iz Galacija sa ocem Teofilom Pandeleom. Došao je i Preosvećeni
Epifanije iz Konstance, nedavno. I nastojavali su i jedan i drugi da idem u Dobrudžu da im posetim
manastire. Rekli su da će mi dati automobil, ići će oni sa mnom.
Nisam baš obećao, jer nemam vremena, podeljeni smo na sto strana. Ali možda posle Gospojine, posle
Uspenja Bogomajke, ipak odem do Galacija, jer je tamo manastir salio veliko zvono u nekoj državnoj livnici,
zvono od 2.300 kilograma. I kazivaše starešina da po svaku cenu hoće da poveze i mene na doček zvona, i
nastojavao je mnogo otac Teofil, koji je došao sada po drugi put - Teofil, ako ga znaš, koji je bio direktor u
Ministarstvu veroispovesti. Velik je naš ktitor, veliki dobroželatelj za naš manastir.
I ako nekako pomogne milost Gospodnja i odem tamo, i vreme bude povoljno, može se dogoditi da stignem i
do Vas, prepodobni, jer bih želeo da se još vidimo licem k licu u ovom životu, jer sam Vas se zaželeo, sveti
oče. Ne zna se šta nosi život. Ja patim i od srca i osećam se veoma umornim. Hteo bih da se, pre no što se
rastanemo telima, još jednom vidimo, ako bude volja Gospodnja i Bogomajčina.
Molim Vas da mi oprostite i da se molite za mene grešnika. Čuo sam da je tamo vreme lepo, žetva je tekla
dobro. Kod nas, u planinama, kisne pa kisne. Danas imamo lep dan. Ali je dugo kišilo. Tako je na planinama,
kao što znate, svagda.
Praštajte, i neka pomogne milost Gospodnja da se još vidimo.
Bog neka nas pomiluje. Amin
Otac Pajsije ocu Arseniju
(subota, 2. avgust 1980)
Blagoslovi, oče Arsenije! Neka vas brat Petru zateče radosnog i u duhovnom napretku. Blagodarimo vam za
pažnju što nas niste prepustili zaboravu, kao što Vas i mi u svojim nedostojnim molitvama pominjemo.
Radujemo se što se bar tako, putem vesti koje se mogu doneti odande, radujemo jedan drugom. Molim vas
da mi oprostite. Ja sam u Sihli. U iščekivanju sam.
Video si, i to iz knjige. Neki starac je poslao učenika na vašar. I stajao je na vratima i čekao ga i stalno klimao
glavom: "Koji li će učenik najpre doći? Onaj od gore ili onaj od dole?" Tako i ja prebivam u iščekivanju, da
vidim koji će učenik doći!
Molim vas da mi oprostite jer sam bolestan, telesno zauzet i sa životnim brigama. Blagoslovite! Bog neka
vam pomogne, da vam preteknu i dela i slova i besede koje dajete narodu i monahinjama koje su tamo.
Bog neka nam pomogne! Ako se ne budemo mogli sresti ovde, u ovom svetu, neka nam Bog i Majčica
Božija dodele da se sastanemo s one strane. Tamo gde nema žalosti, ni tuge, ni uzdisaja, nego je život
radosni i beskrajni.
Amin.

PUT PODVIŽNIŠTVA

KAKO ĐAVO OBMANjUJE ČOVEKA[1]

U nastavku ćemo govoriti o savetu đavola; kako đavoli uče ljude da odlažu pokajanje.
Beše neki monah pustinjak, veliki podvižnik u pustinji u predelu Aleksandrije, imenom Ilarion, veliki isihasta.
Imao je skoro sto godina.
Molio se Bogu nekoliko godina: "Pokaži mi, Gospode, koje je lukavstvo đavola kojim oni zadobijaju najveći
broj duša za carstvo pakla! Koja im je majstorija i metod da odvrate ljude od dobroga puta, da bi ih učinili
robovima greha i odveli u pakao. Kako oni zadobijaju više duša za pakao nego li anđeli čuvari za Carstvo
nebesko?" Molio se otac godinu dana, dve, tri, i nije mu Bog odgovorio.
Jedne noći, kada je bio na molitvi, a beše duboko u noć, napolju beše mesečina kao dan, čuje neki glas: -
Avo[2] Ilarione!
- Molim, Gospode?
- Uzmi sveti krst u ruku, uzmi svoj štap, oseni se znakom svetog krsta, iziđi iz kelije i idi do obližnjega
proplanka, i kada budeš stigao na proplanak, stani tamo pored kojeg drveta. Ali se ne boj onoga što ćeš
videti! Stoj tamo i gledaj na sredinu proplanka, dok ne budem došao.
Kada je on čuo da ga je učio da se naoruža znakom svetog krsta, poznao je da je poziv od Boga. Otišao je
starac, kazujući molitve u umu, i stigao je na proplanak. Beše velika tišina; ne duvaše vetar te noći. Video se
samo mesec i zvezde. Otišao je stari monah pored nekog drveta i stojaše pazeći.
Odjednom, vide da se nasred proplanka pojavljuje presto, Carski tron. Kao da beše od munja, kao plamen
ognjeni. Najpre se pojavio presto, i začudi se. Zatim vide da dolazi satana i seda na presto. Ramena mu
behu kao nakovanj. Koža mu beše kao mastilo, sa dlakom kao što je medveđa, sa snažnim kandžama. Imao
je krunu sačinjenu svu od zmija i držao je u ruci štap u vidu aždaje.
Kada ga je video, osenio se znakom Svetog krsta. Satana je seo na onaj presto i triput pljesnuo dlanom o
dlan. Kada je pljesnuo, ispunio se vazduh đavolskim četama. Pukovi đavola, hiljade i milioni. Jedni, koji su
izgledali da su od najvećih, velmože pakla, stojahu blizu njega. Drugi - nad šumom i drugi - po vazduhu;
koliko pogled obuhvati - samo đavolske čete.
Kada je monah video tamo toliko likova pakla i toliko đavola, setio se reči iz kelije, koja mu beše rečena: "Ne
boj se", naoružao se znakom Svetog krsta i stojao pažljivo.
Tada, nakon što su se sabrali kao pesak morski, na svim stranama su se videle samo čete đavola, ustao je
satana na noge i rekao: - Sakupio sam vas ove noći, u ponoć, ovde, jer hoću s vama da obavim ispit. Treba
da položite težak ispit. Znate li vi zbog čega sam vas pozvao?
I reče jedan: - Gospodaru, ne znamo!
- Evo zbog čega sam vas pozvao ovamo. Da izađe na raport svaki od vas koji zna najbolju majstoriju da
obmanjuje ljude i da ih dovodi u moje carstvo. I da mi pokaže kako on obmanjuje svet i kako zaglupljuje
čoveka i obmane ga, te ga dovede u večnu muku i u naše carstvo. Koji je metod, koja je vaša majstorija, jer u
celom svetu to vam je posao: da obmanjujete ljudske duše. Da vas vidim koliko ste iskusni u obmanjivanju
ljudskih duša! Koji mi bude pogodio misao, ako mi bude kazao savet kako obmanjuje svet onako kako ja
mislim, evo daću mu da upravlja paklom tri minuta, postaviću ga za cara umesto mene na tri minuta, i učiniću
ga velikim generalom nad ostalima.
Tada je izašao jedan iz mnoštva i rekao: - Živ bio[3], tvoja mračnosti! Došao sam da podnesem raport kako
ja obmanjujem ljude!
- No da vidimo!
- Ja - veli on - kažem čoveku ovako: "More čoveče, idi ti i u crkvu, i posti, i moli se, i čini čak i milostinju, i
druga dobra dela. More, ali ni sa đavolom nemoj kvariti odnose! Idi i u restoran, idi i u krčmu, na igranke, na
provode, na igre na sreću, da bi se i s ovim svetom proveselio!".
Tim metodom sam obmanuo vrlo mnoge. Ubacujem im pomisao, jer drugu silu nemam! Druga nam se sila
nije dala iz pakla. Rajski anđeli imaju od Boga silu samo da ubacuju čoveku misao da čini dobro. Mi imamo
silu samo da ubacujemo čoveku pomisao da čini zlo. Ali da ga prisilimo ne možemo, jer čovek ima
samovlasnost koju mu je Bog dao. Ne možemo da ga prinudimo da zgreši; samo ako je glup i sluša misao
koju mu ubacujemo.
I tako sam obmanuo vrlo mnoge. Kada izađu iz crkve, neki se zaustave u krčmi. Tamo se svaki sretne s
rodbinom, s prijateljima. Uzme po rakiju, popije po čašu; poneki uzme i cigaru, dođe i koji svirač da mu svira.
Iz tog razloga čovek se spotakao, nije mu više ništa koristilo što je ujutru bio u crkvi, jer se uveče vratio iz
naše službe. I tako postupam sa svakim.
I upitao je satana: - Jesi li mnoge obmanuo?
- Živ bio, tvoja mračnosti, mnoge!
- Obmanuo si gluplje od sebe, ali nisi učinio ništa naročito.
- Zbog čega, tvoja mračnosti?
- Ti kažeš čoveku da ide i u crkvu, da ide i u krčmu, da ide i na zabave, da ide i na Sveta mesta, da i čita, da
se i moli, zatim da ide na nedozvoljene provode, ali Hristos mu kaže u Jevanđelju: Niko ne može dva
gospodara služiti! (up. sa Mt 6, 24), to jest i meni i Njemu. Ti si ga podstakao, možda čovek nije bio duševno
pripremljen i odlazi nekoliko puta, ali nakon izvesnog vremena dolazi anđeo i ubacuje mu misao: "More
čoveče, ne možeš hoditi dvema stazama; ili s đavolom ili s Bogom". I čovek, budući ukoren strahom Božijim,
to napušta. "More, držim se jedne, jer nema spasenja u hodu po dvema stazama!" - Jesi li postradao tako?
- Postradao sam i tako!
- Vidiš! Rekao sam ti ja da si obmanuo gluplje od sebe. Dakle, znaj da nisi odgovorio dobro.
I pozvao je jednog komandanta, od onih velikih, jednog kapetana, i rekao mu:
- Uzmi ga na leđa, odnesi ga u zbor i udari mu deset batina po leđima i pošlji ga na dno pakla, jer je glup!
Izbio ga je, umesto da mu zahvali! Nije mu se dopao njegov savet. Tražio je drugi bolji. Izađe drugi na raport.
- Živ bio, tvoja mračnosti! Ako te ja ne zadovoljim, drugi te neće zadovoljiti.
- Da te vidim, junače! Kako se zoveš?
- Hromi Daba se zovem.
- Kako ti obmanjuješ ljude?
- Evo kako, veličanstvo. Ja kažem čoveku ovako: More čoveče, nema Boga, nema đavola, nema anđela,
nema pakla, nema raja, nema večne muke, nema večne slave, sve je ovde, na ovom svetu! Ako imaš šta da
jedeš i šta da piješ i imaš žena i novca mnogo, ako imaš poštovanje od ljudi, kuću i mnoga bogatstva, ovde je
raj. I ako nemaš, ovde je pakao. Dakle, toliko je, koliko je čovek na ovom svetu.
- I jesi li obmanuo mnoge?
- Mnoge sam obmanuo!
- I ti si obmanuo gluplje od sebe. Znam da si obmanuo, ali glupe, jer one koji poznaju Sveto Pismo ne možeš
obmanuti. Jer Sveto Pismo kaže čoveku da ima Boga, da ima đavola, da ima anđela, ima pakla, ima raja, ima
večne muke, ima večne slave, ima kazne za greh, ima na nebu nagrade za dobro delo. Sveto Pismo je puno
takvih učenja, i koji ga čitaju ne veruju tebi. Čak i više od toga. Bog, kada je sazdao čoveka, stavio mu je u
dušu i u telo osećanje Boga. Ma koliko bio kogod paganin, oseća da postoji nevidljiva sila u njegovoj duši, a
to je savest. Savest ga grize kada čini zlo i raduje kada čini dobro. I glas savesti ne može biti odraz materije,
nešto materijalno, jer je nevidljive prirode. Savest je glas Boga u čoveku, i čim je zgrešio, grize ga: "Zašto si
tako učinio?" Može niko da ga ne kori. Može da ga ne vidi niko kada čini greh. Kad god zgreši, taj zakon, koji
je Bog usadio Adamu prvo, nazvan i zakonom prirode ili savesti, odmah ga grize. Ponekad ga grize tako
jako, ako je greh velik, da ga dovodi blizu očaja. Ispunjava se onda reč koja kaže u psalmima: Karanjima
zbog bezakonja pokarao si čoveka, i istanjio si kao paučinu dušu njegovu (Ps 38, 14-15). To jest istanji se
nada kao paučina i, od mnoge griže savesti, skoro da izgubi nadu.
Ako se savest uprlja sa mnogo grehova, ponekada tako jako grize čoveka, da mu ta griža (to prekorevanje,
prim.izd) savesti postaje muka nad mukama. Zbog savesti ne može ni da jede dobro, ne može više ni da
spava, ni mira više nema, ni moliti se ne može. Savest grize, grize kao crv u drvetu. "Zašto si učinio i zašto si
razgnevio Boga takvim gresima?"
Dakle, uzalud mu ti kazuješ da nema Boga, jer mu savest kazuje, i - posle savesti - kazuje mu i Sveto Pismo.
Ti veliš da učiš čoveka da nema Boga, da nema đavola, da nema anđela, da nema pakla, da nema raja, ali
mu savest kazuje da ima, i Sveto Pismo je puno svedočenja po kojima se dokazuje da postoji Bog, da ima
anđela, ima večne muke, ima večne slave. Dakle, i ti si - rekao je satana onome s raportom, koji se hvalisaše
da ovim savetom obmanjuje mnogo sveta - glup i ne donosiš veliki doprinos carstvu pakla; ne donosiš veliku
korist!
Tako je postradao i taj đavo koji je došao s drugim raportom pred satanu, kao što je postradao i prvi, koji se
hvalio da je učinio nešto naročito. To jest, umesto da ga pohvali, da ga učini velikim nad mnogim đavolskim
četama, izbio ga je i pod sramotom poslao na dno pakla, što je glup i ne ume da obmanjuje ljude.
Obmanjivao je, ali je obmanuo suviše malo i suviše je malo duša odveo u pakao! Postradao je i ovaj đavo
kao i prvi, koji je učio čoveka da ide i u crkvu i u krčmu i da čini i Božije i satanino. Dakle, i taj se zlo proveo.
I sada od đavolskih četa koje su bile prisutne pozvao je drugog na raport. I beše ćutanje među đavolskim
pukovima, jer behu milioni demona oko šume i onoga proplanka, i ne izlazaše nijedan, jer se bojahu da će
postradati kao što su postradali ostali, da će ih, umesto hvale, izbiti i poslati na dno pakla.
Satana je sedeo na prestolu i čekao da izađe još koji na raport, govoreći:
- Ako mi treći koji izađe pogodi misao, to jest izloži mi plan za zadobijanje duša za carstvo pakla, bolji nego
one dvojice koji su mi pre podneli raport, onda ću ja toga učiniti generalom nad mnogim đavolskim vojskama
i postaviću ga da sedi na mom carskom prestolu tri minuta.
Nakon što je satana tako rekao, iz onih nebrojenih đavolskih pukova nije niko više hteo da izađe, zato što se
bojahu da ne postradaju kao što su postradala druga dvojica, koja su pre podnela raport i njemu se nije
dopalo.
Ipak, posle nekog vremena izađe jedan grbavi, sa četiri reda rogova, jedna mu noga pačija, jedna beše
konjska. Imao je znake pakla na svom čelu, rep beše dugačak, od ne znam koliko metara pozadi. I kada je
izašao, otišao je pred satanu, kako on seđaše na prestolu tamo nasred proplanka, i rekao mu:
-Živ bio, tvoja mračnosti!
Satana ga pita: - Kako se zoveš?
- Kusi se zovem!
- Ehe, vidim te starog i grbavog. Čini mi se da ti znaš razne majstorije da obmanjuješ duše, da ih dovodiš u
moje carstvo.
Kusi je rekao: - Ni tvoja mračnost ne zna šta znam ja!
- Da te vidim! Čini mi se da si velik majstor da zadobijaš duše.
- Ni ti ne znaš šta znam ja! Imam majstoriju, jer sam omatorio u borbi sa ljudskim dušama toliko hiljada
godina, i njom mnoge duše odvodim u pakao. Kao što u zimu padaju pahulje snega, tako ja spuštam u pakao
duše svakoga dana.
- I kako si uspeo da dovedeš toliko duša u moje carstvo?
- Ja neću reći kao prvi đavo koji je izašao na raport. Čovek zna da ne može služiti dva gospodara i lako ga
zadobije anđeo za svoju stranu. Ali neću reći čoveku ni kao onaj drugi glupan, da nema Boga, nema đavola,
nema anđela, nema pakla, nema raja. Ne! Jer Sveto Pismo kaže da ima i Boga i đavola i anđela i pakla.
Ja toliko kažem čoveku: "More čoveče, ima Boga, ima đavola, ima anđela, ima večne muke za greh i večne
slave za dobro delo, ali imaš još vremena! Zar si glup? Baš od danas da započinješ dobro delo?"
Ako je dete, kažem mu: "More dete, ti od sada imaš da živiš! Dolazi mladost, treba da se oženiš, treba da se
provodiš na svetu! Nemoj da izgubiš mladost tako uzaludno, jer život treba proživeti!"
A ako je mladić, kažem mu: "Nakon što se budeš oženio i zasnovao domaćinstvo, posle toga ćeš otpočeti
dobro delo. Sada jedi, pij, provodi se, čini sva zla, ta mlad si. Oprostiće ti Bog, jer on poznaje čovekovu
nemoć. Pokajanje ostavi za sutra, ostavi za preksutra, ostavi za dogodine, za kasnije".
Učim čoveka da odlaže pokajanje od danas za sutra, od sutra za preksutra! "Kakvu milostinju hoćeš sada da
činiš? Ne žuri! Pokajaćeš se pred smrt! Sada hoćeš da postiš, da istrošiš zdravlje tela? Neka u starosti, jer
post je za stare! Hoćeš da se moliš? Da izgubiš toliko sati moleći se Bogu? Pa sada imaš posla. Eto, imaš da
gajiš decu, imaš da stičeš kuću i miraz ćerkama, imaš da ženiš i udaješ. Imaš toliko!"
I zabunim ga sa životnim brigama i stalno mu kazujem: "Ostavi za drugi put". Kada dođe anđeo i kaže mu:
"More čoveče, daj podušje za mrtve!", ja mu kažem: "Zar si glup? Sada imaš da odevaš decu, imaš da praviš
svadbu, imaš da činiš to i to!" Anđeo dolazi i kaže mu: "More čoveče, hajde otpočni postiti postove, tokom
godine, sredom i petkom!" Ja mu kažem: "Nemoj postiti, jer ćeš izgubiti zdravlje! Ti treba da radiš, da skupiš
imanja, imaš da gajiš decu!"
Ili dolazi anđeo i kaže mu: "More čoveče, ispovedaj se i ostavi greh, ostavi razvrat, ostavi pijanstvo, ostavi
duvan, ostavi psovke!". "Eh, zar još od sada? Kasnije, pred smrt, ispovediću se svešteniku, razdrešiće me i
gotovo. Pa knjiga kaže da te zatekne dobra končina, a dotle se možeš provoditi ovako!"
S tim me svi slušaju - kaže đavo - i stalno odlažu dobro delo od danas do sutra.
Sveto Pismo kaže drukčije. Duh Sveti budi ljude, govoreći: Danas, ako glas Njegov čujete, nemojte da budu
tvrdokorna srca vaša (Jev 3, 7-8). I kao što sam kazao, glas Božiji u čoveku je savest, koja ga grize zbog
greha i kaže mu: "Čoveče, napusti greh! Ostavi se krađe, ostavi se bludničenja, ostavi se psovanja, ostavi se
pijanstva, ostavi se pušenja, ostavi se zlih stvari, zavisti, zlobe, svađe". Bog mu zapoveda danas, a mi mu
kažemo: "Ne danas, nego sutra, preksutra, u starosti!"
I kazujemo mu ovako: "Daj meni današnji dan i ti uzmi sutrašnji!" I tako je - veli - greh u čoveku, kao kad bi
uzeo velik ekser i bradvom počeo da ga ukivaš u suvo hrastovo drvo. Ako ga udariš čekićem jedanput,
dvaput, triput, lako možeš izvaditi ekser. Ako ga ukuješ do polovine, teže je, a ako ga sasvim ukuješ, treba
da rascepiš drvo!
Takav je i greh! Ukiva se u prirodu navikom. I ako čovek ne ostavi danas greh, kada je svež, što više stari,
tim ga se teže može odvići.
Jesi li video u bakru zelenu rđu? Da si bakar čistio svakodnevno, sjajio bi kao sunce! Ali ako je ostavljen
godinama, uhvatio je zelenu rđu, ne možeš ga više ničim na svetu oprati, samo ako ga istopiš. Takva je duša
kada ostari u grehu. Ako nije danas ostavila greh, neka ne misli da će ga sutra ili preksutra .ostaviti lakše. Jer
po meri proticanja vremena, greh stari, ukiva se u prirodu, i uobičajavanje postaje druga priroda; navika
postaje druga priroda, i čovek čini greh hteo nehteo, i s velikom se mukom čovek oslobađa greha, nakon što
je ovaj ostareo u njemu!
Navika, po kanonskim zakonima Crkve, jeste deseti stepen greha, jer dalje sledi očaj, pretposlednji stepen. I
kada sam video čoveka da se navikao na greh godinu dana, dve, deset, ne znam koliko, moj je zauvek! I
tako ja uspevam da ih obmanem, jep hiljade i milioni ljudi odlažu pokajanje od danas do sutra, i svi postaju
robovi grehu; jer koji greh nije ostavljen danas, sutra-preksutra sve više hvata korene i sve je teži. A kada
čovek hoće da ostavi greh, greh se diže na njega s velikom silom: "Zar si glup, more? Sa mnom si živeo!
Kako da se maneš mene? Šta još preostaje? Da živiš kako te ja učim i kako si navikao na mene!"
Tako sam, kao što sam ti pređe kazao, naučio i obmanuo toliko duša, da one padaju u pakao kao što padaju
pahulje kada veje, s jednim jedinim savetom: " Dobri ljudi, ima još vremena za dobro delo; ne budite glupi da
ga otpočnete baš od danas ili baš od ovoga časa!"
Dakle, kažem vam, vaša mračnosti, to je moj savet i moja majstorija, i imam u paklu četu od hiljade i stotine
hiljada mojih učenika, koje sam tako naučio, i šaljem ih po celoj zemlji da šapću čoveku na uho: "Čoveče, za
dobro delo ima još vremena. Sutra, preksutra, za godinu dana, za dve, u starosti". I uspeo sam i uspevam.
Idi i vidi u paklu kolike sam gurnuo i guram ovim savetom!
Tada je satana rekao:
- Bravo! Najbolji savet - da učiš čoveka da odlaže pokajanje od danas do sutra: "Baš danas hoćeš da se
ispovediš? Baš danas hoćeš da se pričestiš? Baš danas hoćeš da tvoriš milostinju? Zar ne vidiš da nemaš
vremena? Ostavi za sutra!"
Sada pošto si mi pogodio misao, daću ti svoju krunu i štap da tri minuta vladaš paklom, i svi da naučite od
njega to lukavstvo, da biste doveli što više duša u moje carstvo, da bi se sa nama mučile u vekove vekova.
***
Nakon što je video i čuo sve to, monah je video satanu da je pljesnuo triput dlanom o dlan i kao varnica se
ugasio u vazduhu, i nije više video ništa i nije se više čulo ništa. I on je ostao začuđen onim što beše čuo,
kako satana obučava svoje učenike i bezbrojne đavole iz pakla, da uče ljude da odlažu pokajanje.
Tada je došao anđeo Gospodnji i rekao mu: - Avo Ilarione!
- Molim, Gospode?
- Tri godine se moliš Bogu da ti pokaže kako đavoli obmanjuju ljude i kako ih odvode u carstvo pakla! Eto
video si
svojim očima i čuo svojim ušima kako!
Idi u svoju keliju, uzmi svesku, dohvati pero i napiši sve što si video, sve što si čuo svojim ušima, da ostane
za naraštaje koji će doći, za poslednje, ova satanina majstorija. Jer ceo svet treba da zna, da najbolji savet
đavola da bi zadobili duše za carstvo pakla, jeste da uče čoveka da odlaže dobro delo od danas do sutra, od
sutra do preksutra, od mladosti do starosti, do smrtne postelje, i tako da ih sve odvedu u pakao!
Amin.

Razgovor treći
O SNOVIMA[4]

Šta su snovi • Kušanje snovima • Monahov podvig • Samopoznanje i kako se ono postiže • Strasti su đavoli •
Oružje kojim ih izgonimo • Vrline i njihovo delanje.
Dobar savet će te sačuvati, a prepodobna
misao će te odbraniti (Priče 2,11)
Starešina: Kamo ćeš, brate Jovane?
Brat: Kod Vas, prepodobni oče, igumane, i molim Vas, ako imate vremena, da me ispovedite, jer imam više
stvari da Vas pitam.
Starešina: Dođi, brate Jovane, jer sada, posle jutrenja, i ja sam slobodniji i mirniji.
Brat: Pre svega, prepodobni oče, molim Vas da mi oprostite, grešnom, što tako retko dolazim da se
ispovedam, jer je prošlo više od tri meseca kako nisam bio kod Vas, prepodobni oče. Istina je da sam u
međuvremenu bio poslat u manastirski metoh, i dok sam boravio tamo, ispovedao sam se ocu duhovniku
Kesariju. Sada, međutim, imam više nedoumica koje me uznemiruju, i zbog toga sam došao k vama,
prepodobni, da mi razjasnite, jer sam prošlog puta bio jako zadovoljan pojašnjenjima koja ste mi dali.
Starešina: Reci, brate Jovane, kakve još nedoumice i kakve tuge imaš sada na duši?
Brat: Ovog me puta, prepodobni oče, uznemiravaju neki snovi. Od nekog vremena počeli su da me smućuju
noću, i ja sam im donekle poklanjao pažnju, jer se pojedini od njih obistinjavaju.
Starešina: Kakve snove imaš, brate Jovane, kojima kažeš da si počeo da poklanjaš pažnju i da ih smatraš
istinitim?
Brat: Eto, prepodobni oče, mnogo puta sanjam noću da će neko doći i vidim da sutradan ili nakon nekoliko
dana dotični zaista dođe. Ponekad sanjam mnoge pse koji dušmanski kidišu na mene. Drugi put sanjam kao
da neko puškom puca u mene, i čak čujem zvuk oružja, i neizostavno sutradan treba da čujem dobru ili lošu
vest! I pošto se donekle obistinjuje, počeo sam da verujem da su to istinski snovi koje Bog šalje. Zato Vas
molim, prepodobni oče, da mi razjasnite šta da verujem o ovim snovima.
Starešina: Vidiš li, brate Jovane, da te stari đavoli opet smućuju i ne spavaju? Vidiš li kako su promenili
majstoriju da bi tebe, brate, kušali?
Kada si prvi put došao kod mene, rekao si da si razočaran što te Bog nije udostojio da imaš viđenja, da viđaš
anđele i slično; prošlog puta si mi kazivao da ti misli savetuju da tajno izađeš iz manastira, bez blagoslova,
da bi otišao u narod i pravio se propovednikom, kako bi preobratio svet na pokajanje, a sada mi veliš da si
počeo da sanjaš dobre snove, koje Bog šalje!
Znaj, međutim, brate Jovane, da te svi pređašnji đavoli i sada kušaju, samo što oni stalno menjaju svoje
lukavstvo čas na jedan, čas na drugi način, s ciljem da će možda uspeti da te obmanu savršenom obmanom i
da te odvedu u pogibelj!
Brat: A koji su to đavoli, prepodobni oče, o kojima velite da me kušaju?
Starešina: Brate Jovane, đavoli koji te kušaju jesu đavoli gordosti i tašte slave.
Brat: Ali iz kojeg se razloga, prepodobni oče, ovi đavoli drže mene sa svojim iskušenjima?
Starešina: Brate Jovane, jedan od razloga što ovi zli dusi tebe kušaju, jeste što imaš slab i neiskusan um. I
znaj da mnogi ljudi slaboga i neiskusnog uma lako padaju u ponor svog umišljenja; tada počinju da im
pokazuju viđenja i snove koji izgledaju istiniti, da bi ih obmanuli i naveli da visoko misle o sebi: da su se
udostojili velikih darova od Boga, jer su postali ljudi sa viđenjima i snovima, kroz koje im se otkriva buduće.
O tome nas uči i božanski otac Jovan Lestvičnik, koji veli: "Đavoli tašte slave čine slaboumne prorocima u
viđenjima i snovima" (Lestvica 3, 27).
Brat: Ali zar ja, prepodobni oče, imam slab um, zato što imam toliko snova tokom noći?
Starešina: Slušaj, brate Jovane, tvoj um nije slab zato što ima snove noću, jer svi ljudi imaju snove, osobito
tokom noći.
Tvoj se um, brate, pokazuje slabim zato što se poljuljao, počeo da poklanja pažnju snovima i da smatra da
su istiniti i da dolaze upravo od Boga, kao što si sam rekao. Ko neće smatrati da je slabog uma čovek kojeg
bi video kako juri da uhvati senku ili kako trči za vetrom?
Brat: Ali zar je takav koji veruje u snove?
Starešina: Vaistinu takav je, brate Jovane, kao što jasno pokazuje i Sveto Pismo, kada veli: Ko veruje u
snove jeste kao koji želi da uhvati senku i kao koji trči za vetrom (Isus, sin Sirahov 34, 2). Ne shvataš li,
brate, da ovim snovima đavoli tašte slave žele da te navedu da o sebi misliš visoko, i da te tako bace u veliki
greh gordosti?
Upravo iz toga pojmi, brate, da imaš slab um, što si otpočeo da veruješ da si postao dostojan imati sne od
Boga i da iz tih snova možeš spoznati tajne budućnosti. Ali pazi, brate Jovane, jer misli te čine da letiš gore,
a Sveto i božansko Pismo naziva ludima one koji se uznose umom zbog svojih snova: "Snovi čine lude da
lete!".
Brat: Koliko ja shvatam, prepodobni oče, vi me smatrate slaboumnim ludakom?
Starešina: Vidiš, brate Jovane, da te na smatram ja ludim i slaboumnim, nego te Božansko Pismo pokazuje
da si takav, ako budeš i dalje nastojavao da veruješ u snove.
Brat: Imam i drugo da ispovedim, prepodobni oče.
Starešina: Reci, brate Jovane, i ne stidi se, jer sam i ja grešan čovek, i zatim veruj da ne kazuješ meni, nego
Bogu, Koji je prisutan ovde među nama, i od Kojeg niko ne može što sakriti, jer nema mesta neposećenog
od Njegovog sveznanja, kao što nam kaže Sveto Pismo: Može li čovek što činiti a da ga Ja ne vidim? Ili zar
ima mesta gde Ja nisam prisutan? Zar Ja ne ispunjujem nebo i zemlju? Još budi uveren, brate Jovane, da
Bog zna ne samo naša dela i reči, nego i ono što mi mislimo ili što ćemo misliti, kao što nam potvrđuje Duh
Sveti, govoreći: Ti si izdaleka poznao moje pomisli (Ps 138, 2). Dakle, brate Jovane, reci sve što imaš da
kažeš, jer Bogu kazuješ!
Brat: Evo šta imam da kažem, prepodobni oče: tri godine ja tvorim podvig o kojem do sada nisam nikom
govorio. Naime: postim do sunčevog zalaska svakoga dana, sem subote i nedelje i velikih praznika; pročitam
ceo Psaltir za dan i noć, i trudim se, koliko mogu, da ne izostanem ni sa crkvenog pravila, a osobito ne sa
Jutrenja i sa Svete liturgije. Činim još hiljadu velikih metanija za dan i noć, sem subotom i nedeljom, a tada
činim dvostruko poklona za veliku metaniju. Noću se trudim da što više bdim, zadovoljavajući se samo sa
nekoliko sati sna, i trudim se da ne izostajem ni sa poslušanja bratstva. A o praznicima i u slobodno vreme
čitam Božansko Pismo, Žitija Svetih i učenja Svetih Otaca.
Molim Vas, dakle, prepodobni oče, da mi kažete je li dobar ovaj poredak podvizavanja koji ja tvorim.
Starešina: Reći ću ti, brate Jovane, da li je ovaj tvoj podvig dobar ili ne, samo ako mi sasvim iskreno i sa
strahom Božijim budeš rekao s kojim si ciljem tvorio ovaj podvig i jesi li pre početka tražio duhovnikov savet i
blagoslov.
Brat: Prepodobni oče, pošto shvatam da se nalazim pred Bogom, kazaću samo istinu. Kada sam otpočeo
ovaj podvig, nisam tražio nikakav savet ni od koga, niti blagoslov, jer sam smatrao da za tvorenje dobrog
dela nije potrebno da ištem savet i blagoslov. A pošto me pitate i koji mi je bio cilj podviga, ispovedam Vam
da sam sav ovaj podvig od početka do sada tvorio sa ciljem da kroz to Bog udostoji i mene grešnog da imam
viđenje Raja ili nebesa, ili bar da vidim kakvog anđela, jer Bogomajku ili Gospoda potpuno sam nedostojan
videti! Čak pravo da kažem, to sam tražio od Boga u svim svojim dosadašnjim molitvama.
Starešina: E, brate Jovane, i posle toliko podvizavanja još se nisi udostojio kakvog viđenja, i nijedan ti se
anđeo nije pokazao do sada?
Brat: Ne, prepodobni oče, ništa nisam video do sada i veoma sam žalostan zbog toga. Vidi se da Blagi Bog
ne želi da usliši moju molitvu.
Starešina: Znaj, brate Jovane, da si jako obmanut i porugan od đavola i da si svo podvizavanje, koje si tvorio
bez blagoslova i bez saveta i sa ciljem da vidiš anđele, tvorio na osudu i zidao na temelju od senke (Lestvica
22, 23).
Brat: Kako na osudu, prepodobni oče; pa ja sam postio i molio se u znoju toliko vremena! Zar će Blagi Bog
prenebreći ovu moju veliku revnost i podvig?
Starešina: Tvoja revnost, brate Jovane, bila je luda i nerazborita revnost, koja bi te odvela u sigurnu pogibelj,
da je nisi sada razotkrio! Ti, brate, kažeš da čitaš pobožne knjige; pa zbog čega ih onda ne razumeš, ako ih
čitaš? Nisi li čuo, brate, za Svetog Antonija Velikog, koji kaže: "Mnogi su svoja tela iznurili podvigom, ali
pošto nisu imali razboritost, udaljili su se od Boga" (Otačnik, Prepodobni Antonije, 10). Ti si se latio da tvoriš
velik podvig bez duhovnikovog saveta i blagoslova, ali nisi čuo istog velikog Svetog Antonija, koji veli: "Ako je
moguće, neka monah smelo objavi starcima i korake koje čini, i kapi vode koje pije u keliji, da kako ne zgreši"
(Otačnik, gl. 40).
Kažeš mi da si imao veliku revnost i marljivost u ovom podvigu, ali znaj, brate, da je ta tvoja revnost bila luda
i đavolska. Đavoli su ti savetovali da započneš ovaj podvig, i isto oni su ti davali revnost da ga tvoriš, na tvoju
pogibelj. O takvoj ludoj revnosti Sv. i božanski Otac Isaak Sirijski veli da "Od teške bolesti boluje ko ima zlu
revnost" (Slovo 58).
Takva revnost ne izniče iz čovekovog srca, do samo iz gordosti i tašte slave, i sav trud čovekov tvoren ovom
revnošću uzaludan je i poguban, kao što uči božanski otac Jovan Lestvičnik (Lestvica, 32,12).
Pamti i ovo, brate Jovane, da su mnogi, povodeći se za nerazboritom revnošću i pretičući mnogim trudovima
samu meru dobrog dela, propali u svojim naporima i postali poruga lukavih đavola (Nevidljiva borba, gl. 43).
Ludu, i punu nerazboritosti revnost, sveti i božanski Oci nazivaju "Drskošću punom nadmenosti i bezumnim
raspaljivanjem".
Takvu revnost je imao onaj monah iz Otačnika, koji se molio Bogu da ga udostoji da bude podoban praocu
Isaku.
Zbog te revnosti zlog cilja i pune gordosti đavoli su ga podvrgli ruglu na žalostan način, tako da je postao
dželat čovekoubica i umro je smrću na vešalima!
Ako želiš da o ovome znaš opširnije, čitaj u Otačniku u glavi 7,10.
Isto takva luda i puna gordosti revnost vladala je srcem i umom Malpasa iz Edese. Ovaj je prebivao u
uzvišenom življenju, prepuštajući sebe i preusiljenom delanju, sa ciljem da dostigne uzvišene mere i da se
udostoji gledanja tajni Duha Svetog! I tako, pošto se veoma trudio ovim podvizima, našao je satanu, lišen
neporazivog oružja - smirenoumlja, i satana, pokazavši mu se u sjajnoj svetlosti, reče mu:" Ja sam Utešitelj, i
poslao me je Otac da te udostojim da vidiš viđenje koje priželjkuješ, da ti dam bestrašće i da te odmorim u
vezi sa stvarima koje slede". A za to je zli monstrum tražio od Malpasa da mu se pokloni! A ludi, ne osetivši
napad neprijatelja, namah ga je sa radošću primio i poklonio mu se. Ali umesto božanskih viđenja ovaj ga je
ispunio svojim utvarama i opustošio ga od dobrih dela učinjenih radi istine, i "uzvisio" ga, i narugao mu se
taštom nadom na bestrašće, govoreći mu: "Sada ti nisu potrebna delanja i telesne muke i borba protiv strasti
i pohota"; i tako ga je načinio začetnikom jeresi molitelja. A kada se prokazalo njegovo skvrno i lažno učenje,
izagnao ga je episkop tog vremena (Sv. Isaak Sirijski, Pismo IV Svetome Simeonu Divnogorcu).
Takođe neki, po imenu Asinas, iz iste Edeske tvrđave, sastavljajući mnoge stihove koji se pevaju do danas,
živeo je uzvišenim životom i još strožim delanjima porobio je sebe dok se ne proslavi. Ovoga je đavo
obmanuo i izvukao iz njegove kelije, odvevši ga iznad neke planine koja se nazivaše Strojul, i pokazao mu
priviđenja kočija i konjanika; zatim mu je rekao: "Bog me je poslao da te uzmem u Raj, kao Iliju", i nakon što
ga je obmanuo i naveo da se on popne i sedne u kočiju, rasprštala se cela ta utvara, i survao se sa velike
visine, i umro je sramnom smrću (Sv. Isaak Sirijski, Pismo IV Svetome Simeonu Divnogorcu).
Čak je i Sv. Simeonu Stolpniku, velikom podvižniku i svetioniku Antiohije, malo nedostajalo, pa da padne u
takvu opasnost i pogibelj, da ga Blagi Bog nije naveo na misao da se oseni znakom Krsta, kada su došli
đavoli sa kočijom i ognjenim konjima da ga uzmu na nebo, kao Iliju (Vidi Žitija Svetih, 1. septembar).
Znaj još i ovo, brate Jovane, da se često događa da ljudi sa ludom revnošću, koji otpočinju da tvore velike
podvige bez razboritosti i bez duhovnikovog saveta i blagoslova, stižu do ludila i silaženja s uma.
O tome nas uči veliki Otac Otaca - Sv. Antonije Veliki, govoreći: "Znam monahe koji su nakon mnogo trudova
pali i stigli da siđu s uma, zato što su se uzdali u svoja delanja i, obmanuvši se, nisu pojmili zapovest onog
koji veli: "Pitaj svoga oca, i pokazaće ti" (Otačnik).
Isto potvrđuje i Sv. Jovan Lestvičnik, govoreći: "da postoje nadmena srca koja se usuđuju da započnu podvig
iznad svoje moći, i tako postaju ruglo đavolima" (Lestvica 23,10).
A Sv. Antonije Veliki veli: "Kazna gordome je njegov pad, i podstrekač mu je đavo. A znak da ga je Gospod
napustio jeste njegovo silaženje s uma".
Pojmi, dakle, brate Jovane, da luda revnost dolazi čoveku od gordosti i podstiče ga da tvori podvige iznad
svojih moći, a da ne poznaje meru svojih podviga!
A ko ne poznaje svoju nemoć uvek je kraj ponora pada. To pokazuje i božanski otac Isaak Sirijski, kazujući:
"Pravednik, ne poznajući svoju nemoć, na oštrici je noža sa svojim delanjima, i nikako nije daleko od pada"
(Slovo 21).
Znači, brate Jovane, kao što vidiš, ludost, pad i silaženje s uma čekaju onoga koji ima ludu revnost, koji, ne
poznajući svoju nemoć, otpočinje bez saveta i blagoslova da tvori podvige velike i iznad svojih moći, sa
visokim i ludim ciljevima.
Pored svih ovih svedočenja, koja si čuo od .Svetih i božanskih Otaca, slušaj, brate Jovane, i događaj koji
sam ja video svojim očima. Godine 1930. u ovom manastiru behu dva brata, stari 25 godina. Imena neću
pominjati, zato što je jedan od njih još u životu, a ovaj drugi je umro nasilnom smrću! U početku ova dva
brata su bila dobra i poslušna, i zbog toga je stari starešina Joanikije smerao da ih preporuči za sveštenstvo,
pošto behu imali čist život. Behu dobri, crkveni, poznavaoci tipika i pojci, i behu veoma pouzdani u mnogim
stvarima. Ali đavo, koji ne spava, počeo je pomalo šaputati u njihova srca kako su od sada u stanju da se
sami rukovode u duhovnom životu.
I tako, započinjući oni da se uzdaju u sebe i da slušaju svoj um, ispali su iz svog dobrog stanja i nisu više
hteli da izlaze iz svojih kelija na opštežiteljno poslušanje; moljahu se i tvorahu strogo pravilo i hiljade metanija
u svojim kelijama. A kada bi otac ekonom odlazio da ih pozove na opštežiteljno poslušanje, oni bi zaključavali
vrata kelije i odgovarali iznutra, govoreći: "Mi imamo da tvorimo pravilo, a ne Martin deo, jer nije nas ovamo
pozvao da radimo kao mirjani", i tome slično. Stari ekonom otac Ilarion, Bog da mu dušu prosti, kazivao im je
sa krotošću: "Dragi moji, hajdete na poslušanje makar onako, nekoliko sati, da ne bi roptala ostala braća, i
zatim ćete doći u keliju, na svoje pravilo".
Oni, međutim, nisu hteli ni da čuju, na poslušanje nisu dolazili, a ni u Crkvu, govoreći: "...tvorimo mi dosta
pravila u keliji". I otac ekonom je odlazio žalostan sa njihovih vrata i kazivao ocu starešini o pobuni ta dva
brata.
Otac starešina, budući i sam vrlo strpljiv i smatrajući da će se ispraviti, nije prebrzo preduzeo mere prema
njima. A jednom, kada ga je otac ekonom zapitao šta bi trebalo činiti radi ispravljanja one braće, otac
starešina mu je odgovorio:
- Videćeš, oče Ilarione, šta će se dogoditi s njima, ako ne slušaju i ako se budu latili strogog podviga bez
našeg saveta i blagoslova!
Pošto je tako proteklo neko vreme, jedan od njih je počeo da izlazi iz kelije, osobito subotom; dolazio bi za
trpezu i iskao hranu i za onog drugog. A ponekad bi dolazio i na poslušanje, gde bejasmo svi skupa, ali ne bi
radio, nego bi ostao sat-dva i stalno se hvalio svojim postom i pravilom. Čak je počeo da nam kazuje da mu
se pokazala Bogomajka i da mu je i sam Spasitelj došao jedne noći u keliju, okružen anđelima, koji su imali
zlatne kadionice i okadili mu keliju čudesnim miomirisima, koje je osećao mnogo dana nakon njihovog
odlaska.
Slušajući šta priča taj brat, mnogo sam se divio i mislio: "Vidiš li kako je veliki dar primio ovaj brat od Boga,
zato što se moli neprestano?" I sva braća su se divila, čuvši od brata ove čudesne stvari, i govorahu: "Vidiš,
ako ovaj jede samo subotom i nedeljom i danonoćno se podvizava sa strogim pravilom, Bog je počeo da mu
pokazuje viđenja".
Ali jedan stari otac, po imenu Jona, Bog da mu dušu prosti, rekao nam je:
- Da, video je đavola taj brat, pošto ne sluša nikoga i pošto je ogovarao brata pustinjaka.
A evo šta se dogodilo!
Posle takvog podviga tokom nekoliko meseci, slušajući i dalje samo svoj um i ne tražeći ničiji savet, započeli
su ovakvu vrstu podviga: nabavili su sebi dovoljno sveća, uzeli su svoje Psaltire i zatvorili se u neki pusti
podrum, gde su postili ne jedući ništa više od nedelju dana.
Čuvši starešina da se ta dva brata ne nalaze u svojim kelijama, počeo je da se žalosti, računajući da su
potajno otišli iz manastira.
Jednog dana, međutim, vidimo ih kako dolaze u crkvu iscrpljeni glađu i iznurena lica, tako da smo se svi
skupa uplašili od njih. Tada ih je starešina krotko upitao gde su bili, te su tako oslabljeni. Ali oni nisu
odgovorili ništa! Starešina ih je ostavio na miru, i samo im je toliko rekao:
- Pazite šta činite, jer ćete se unesrećiti i postati ruglo đavolima!
Pošto su prošla još tri dana nakon toga, gle - vidimo ta dva brata: gologlavi, sa neurednom kosom, bosi i s
nekim velikim štapovima u rukama, gde viču i trče po padini planine, udarajući štapovima o drveće, jureći
goveda i ljude koje sretahu!
Tada je jedan brat otrčao i javio ocu starešini, rekavši:
- Oče starešino, ona dvojica sabraće su poludeli! Dođite da vidite kako razdrtih haljina trče po planini!
A otac starešina, čuvši, zapovedio je, rekavši:
- Idite svi i uhvatite ih, kako ne bi izgubili i život pored uma.
Na zapovest pošlo je deset najjače braće, koji su teškom mukom uhvatili najpre jednog, a zatim i drugog, jer
se behu razdvojili; jedan beše pobegao u šumu, a jedan pošao prema manastiru Sekuu[5]. Svezali su im
ruke i tako ih doveli.
I beše žalostan prizor njihov izgled, puni blata, s mutnim i zakrvavljenim očima, sa nogama raskrvavljenim od
kamenja i drva, sa razdrtom odećom, gledahu uplašeni na sve strane, ne prepoznajući nas, i otimahu se, da
bi se spasli ruku koje su ih držale. Na zapovest starešine ta dva brata su bila odvedena u svoje kelije, tako
svezana užadima, i po nekoliko brata je bilo određeno da ih čuvaju. Zatim je otac starešina zapovedio da se
sakupimo svi u crkvi, i otpočeo je sveto jeleosvećenje, nakon čega je naredio da celo bratstvo posti do
zalaska sunca i svaki da pročita za njih po Psaltir, a u crkvi se pominjalo njihovo ime na svim jektenijama.
Pošto je Blagi Bog tako pomogao, nakon nekoliko dana ta dva brata su se smirila umom, i priznavši svoju
obmanu i opasnost u kojoj su bila, otišla su do starešine i iskala oproštaj. A otac starešina, savetujući ih,
rekao im je:
- Sve vam se to dogodilo zato što ste počeli da se podvizavate po svojoj glavi, bez saveta i blagoslova. I
znajte: da vas nije podržala blagodat Božija radi molitava otaca i sabraće, umalo da sasvim propadnete u
pogibelj!
Čuj, brate Jovane, drugi događaj koji sam video svojim očima. Godine 1932. bio sam u ovom svetom
manastiru i stanovao sam u keliji s nekim bratom, starijim po godinama od mene, i koji se beše vratio sa
odsluženja vojnog roka. Zvao se Vasile Maksim i bio iz okoline Vasluja. On beše započeo, bez blagoslova i
saveta, veoma velik podvig: spavao je jako malo, na stolici, jeo jednom dnevno i stalno čitao Psaltir; tvorio je
hiljade metanija i bio uvek neizostavan na crkvenom pravilu, i u početku beše vrlo marljiv i na opštežiteljnim
poslušanjima, ali od nekog vremena počeo je da se buni, da biva nepokoran i da ropće protiv starešine što
ga ne zamonaši brže; i kazivaše:
- Ja sam odslužio vojsku i imam određeni staž; i zbog čega je druge zamonašio, a mene neće da zamonaši?!
Naš starešina Joanikije, Bog da mu dušu prosti, budući čovek čvrst, strpljiv i iskusan, koji je boravio u
Jerusalimu i na Svetoj Gori Atonskoj, gde je proveo neko vreme, gde je i primio monaški postrig, nije
monašio brzo, dok ne bi na braći primetio mnogo smirenja, postojanosti i odlučnosti da ostanu u pokornosti i
poslušnosti. Dakle, brat Vasile je postao suviše drzak i nestrpljiv, i kazivao bi starešini pravo u lice: Zašto ga
ne zamonaši! A starešina mu kazivaše:
- Brate Vasile, imaj strpljenja i nemoj se ti, brate, brinuti o tome. Navikavaj se pokornosti, slamanju volje i
poslušanju, jer kada bude došao čas od Gospoda, zamonašiću i tebe, brate.
Ali brat Vasile nije uzimao u obzir ni savet starca starešine, i stalno je roptao da je on prenebregnut i da ga
ne monaše, i tražio je na svaki način da ga što pre zamonaše.
Beše to tokom druge sedmice Svetog i Velikog posta, i starešina Joanikije je služio božansku Liturgiju
pređeosvećenih darova. Jer više od dvadeset godina je skoro sam služio Svetu liturgiju, pošto nije bilo
drugog sveštenika u svetom manastiru. I njegov poredak se sastojao u tome da u sva četiri posta tokom
godine dolazi za trpezu samo subotom i nedeljom, a običnim danima primao je samo Sveto Pričešće i ništa
više.
Pomenuti brat Vasile, pošto ga je stalno napadala misao na monašenje, odlazio je u kancelariju svetog
manastira, gde je sekretar bio jedan od učenika starešine, i nastojavao je stalno kod njega da mu napiše
molbu Svetoj mitropoliji radi monašenja i da je što pre otpravi.
Tamošnji otac sekretar, nemajući blagoslov svog starešine za to, rekao je:
- Brate Vasile, napisao bih ti, ali nemam blagoslov, i nemam ni marke da stavim na molbu.
Ali on je rekao: "Otići ću do Trgu Njamca[6] da donesem marke", na što ga je otac sekretar savetovao da
sada ne polazi na put, jer je Veliki post, i da ima strpljenja i gleda svoje pravilo i poslušanje.
Ali brat Vasile, videći da mu sekretar brani da ide u Trgu Njamc, otišao je u crkvu kod oca igumana, koji je
upravo služio Svetu liturgiju, i iskao mu je blagoslov da ide u Trgu Njamc da kupi marke za svoju molbu radi
monašenja. Starešina mu je rekao sa krotošću:
- Brate Vasile, nemoj ići, jer ćeš naleteti na veliku opasnost!
Ali brat Vasile je izašao iz crkve ožalošćen i gnevan, i ne uzevši blagoslov ni od koga, pošao je na put.
Kada je stigao na mesto zvano Paraul Alb i hteo da uđe u šumu naspram Stare Agapije[7], gde beše staza
preko planine, namah je izašlo pred njega sedam đavola u obličju monaha, jezivog izgleda, imajući na glavi
crvene kamilavke kao protojereji i noseći u rukama neke ognjene palice; i videvši brata Vasilea, jedan od njih
je rekao:
- Hajdemo, more, da uhvatimo ovoga, koji je pošao na put bez blagoslova svog starešine.
A brat Vasile, čuvši, s velikim je užasom počeo da beži po šumi, a onih sedam monahađavola trčahu za njim!
I toliko su jurili jadnog brata Vasilea, da je pred smiraj sunca stigao u manastir, i beše bez kape na glavi, s
jednom bosom, svom raskrvavljenom, nogom, toliko se izudarao o drva i kamenje po šumi, i jednom
obuvenom; s haljinama potpuno pocepanim na sebi, oči u glavi behu mu crvene kao krv, po licu beše sav
blatnjav i u rukama držaše nekakva drva i stalno ih bacaše za onih sedam đavola, kao za opasnim psima!
Ja sam se slučajno zatekao u manastirskom dvorištu, kada je on ušao kroz kapiju ispod zvonika; i kada me
je video, prepoznao me je i povikao:
- Brate Kostika - jer tako me onda zvahu monasi - ne ostavljaj me, sedmorica jure za mnom, sedmorica jure
za mnom!
I zatim bi se ponovo trzao i bacao bi se drvima iz ruku, kao da se brani od pasa.
Bacao je i prema meni, i zlo me udario, ali ja sam se sklonio ispred njega. A neki telesno jači brat, po imenu
Nestor, spustio se na njega i obuhvatio ga svojim rukama i s velikim trudom ga je držao dok nisu došla i
druga sabraća, te su ga svezala užadima. Zatim su ga s velikim trudom odneli u keliju i položili ga na krevet.
A on se, jadnik, sa zakrvavljenim očima otimaše i vikaše:
- Ne ostavljajte me, braćo moja, sedmorica jure za mnom!
Otac starešina Joanikije beše završio Veliko povečerje i beše otišao na planinu Tačiunele, gde je s nekim
ocima postavljao neku veliku bukovu bačvu na izvoru u blizini bačije. Ja sam veoma žurno i s velikim
strahom otrčao tamo i rekao mu:
- Oče starešino, hajdete brzo u dolinu, jer je došao brat Vasile Maksim s puta i lud je i stalno viče:
"Sedmorica za mnom", i braća su ga svezala i odnela u moju keliju, i oni su me poslali k Vama, prepodobni,
da Vas pozovem da ga razdrešite, jer beše pošao bez blagoslova.
- Idi ti, brate, a evo i ja ću ubrzo doći.
I tako, otprilike nakon jednog sata, stigao je i otac iguman, koji je najpre otišao u sveti hram, uzeo epitrahilj,
Molitvenik i Sveti Krst, i došao je zajedno sa drugim ocima i sabraćom u keliju gde beše svezani brat Vasile
Maksim. A nakon što je ušao, otac starešina je rekao:
- Kleknite svi!
I otpočeo je čitati razdrešenje od kletve i druge svete molitve. Zatim je rekao: - Pustite ga, odvežite ga sad!
A bratija kazivahu: - Oče starešino, pobeći će!
A on je rekao: - Ne bojte se, ako ga je Bog razdrešio, nemojte ga više vi držati svezanog.
I namah su ga braća razvezala, a on je stojao mirno i gledao začuđeno sve nas, zatim je spustio glavu i
zaspao.
A otac starešina je rekao: - Ostavite ga da se odmori, jer je veoma umoran i potresen.
I tako je spavao do sutradan ujutru, a kada se probudio, upamtio je sve kako je postradao, i kazivaše nam, ali
mi smo zbog kratkoće zapisali samo ovo malo.
Nakon ovog događaja ušao je veliki strah u sve oce i braću, i svi smo pazili na sebe, kako ne bismo tvorili
ništa bez blagoslova i bez saveta.
Znači, brate Jovane, posle svedočenja koja sam ti izneo iz Svetih Otaca, izložio sam ti i ove događaje, koji ti
- budeš li imao strah Božiji - mogu biti na korist, da te otrezne i učine da shvatiš da se u velikoj duhovnoj
opasnosti nalaze koji žive po svojoj glavi i laćaju se podviga bez saveta i blagoslova starešine i duhovnih
otaca.
Brat: Vaistinu, prepodobni oče, čudesna je ova priča i od velike je koristi, jer sam i sam shvatio kako se
đavoli rugaju onima koji se bez blagoslova laćaju dobrih dela, sledeći za svojim rasuđivanjima. Ne mogu,
međutim, da dokučim kako može Bog da prenebregne čovekova dobra dela, kao post, bdenje, molitvu, trud i
slično. Ta On nam je zapovedio da ih tvorimo.
Starešina: Da, brate Jovane, On nam je zapovedio da ih tvorimo, ali isto nas je On naučio i pokazao nam
kako da tvorimo dobra dela, da bi Njemu bila blagougodna, a mi da ne izgubimo uzalud svoj trud. Zar onaj
farisej nije i sam imao post, milostinju, molitvu i druge trudove za dobro delo, pa ipak vidiš da je neopravdan
pred Gospodom izišao iz hrama. (Lk 18, 4). Zar lude devojke nisu i same imale devstvenost, kao i mudre, pa
ipak su od Ženika čule reč koja glasi: Ne poznajem vas (Mt 25,12).
Seti se, brate, onoga što smo govorili prošloga puta: da Bog ne gleda šta smo učinili, nego cilj radi kojeg smo
učinili.
Slušaj i Svetog Jovana Damaskina, koji veli:" Dobro nije dobro, kada se ne tvori dobro" (Dogmatika, str. 301).
Takođe i božanski otac Maksim Ispovednik kaže: "Kada čuješ Pismo kako kazuje: "Ti ćeš svakome platiti po
delima njegovim", znaj da nam Bog neće platiti dobrim ono što smo tvorili bez pravog cilja! Jer Bog ne gleda
na tvoreno (učinjeno), nego na cilj tvorenog (učinjenog) (Dobrotoljublje, tom II, gl. 37).
Znači, brate Jovane, slušaj i pojmi da su svi trudovi tvoji koje si tvorio (činio) bez saveta i blagoslova
duhovnika i sa ciljem da vidiš anđele, tvoreni sa zlim ciljem i sa ludom i đavolskom revnošću. I da si bio išao
dalje, i da nisi došao da ih ispovediš, odveli bi te u ludost i pogibelj i žalostan pad, pošto su svi ovi tvoji
podvizi, brate, bili plodovi gordosti i tašte slave i samonaloženog poretka, od čega molimo milost i samilost
Božiju da nas sačuva.
Naša sveta dužnost jeste da se molimo Bogu ne da nas udostoji da vidimo anđele ili nebeska viđenja, jer je
ta molitva drskost puna nadmenosti i đavolske obmane, koju Bog mrzi, nego da se molimo Premilostivom i
Preblagom Bogu da nam pomogne da dostignemo da spoznamo svoje grehove i da ih oplakujemo do
poslednjeg daha, ako želimo da steknemo milost i oproštaj na veliki dan Suda.
Brat: Koliko ja poimam, prepodobni oče, velika je stvar samopoznanje. Zbog toga Vas molim: recite mi šta je
samopoznanje i kakvu korist donosi onome koji ga ima.
Starešina: Ako se sećaš, brate Jovane, o samopoznanju, o kojem pitaš, govorili smo mi i ranije, ali pošto si
me sada osobito pitao, pridodaću ovde što je izostalo tada.
Brate Jovane, slušaj Svetog Jovana Lestvičnika, koji ovako kazuje o samopoznanju: "Samopoznanje je
tajinsko poimanje svojih mera, čak i najlakših (.. .je tačno razumevanje svojih sposobnosti i trajno pamćenje i
svojih najsitnijih grehova)" (Lestvica, 25, 40). Znaj, brate Jovane, još i to, da je čovek koji je dostigao
spoznanje svojih nemoći i grehova sličan onome koji seje seme svoje na dobru zemlju. A koji nema
samopoznanje sličan je onome koji seje u more, to jest stavlja seme u vodu, to jest on nema nikakve koristi
od svoga truda. U duši takvoga čoveka može procvetati izabrani i lepi cvet smirenoumlja. Isto nam božanski
otac Jovan Lestvičnik kazuje i ovo, govoreći: "Ko je upoznao sebe u svakom osećanju svoje duše taj seje u
dobru zemlju, a ko nije tako sejao, u tome ne može procvetati smirenoumlje" (Lestvica, 25,40). A ko je
dostigao blaženstvo da spozna sebe približio se dvama krajevima početka mudrosti.
Brat: Ali koja su, prepodobni oče, dva kraja mudrosti kojima kažete da se približuje ko spozna sebe?
Starešina: Po svedočenju Svetih Otaca, brate Jovane, dva kraja mudrosti koja dostiže čovek koji spoznaje
sebe jesu dve velike vrline: strah Božiji i ljubav Božija, po reči koja kazuje: "Početak mudrosti je strah Božiji, a
kraj je ljubav prema Bogu - Njegova ljubav".
Dakle, ko se udostojio da dostigne samopoznanje, bude li proveo sve vreme u njemu, dostigao je početak i
kraj mudrosti i približio se beskrajnoj ljubavi Božijoj. Ovu istinu potvrđuje božanski otac Jovan Lestvičnik,
kazujući: "Ko je spoznao sebe, dostigao je poimanje straha Božijeg, i boraveći u njemu, stiže do dveri ljubavi"
(Lestvica).
Znači, brate Jovane, iz ovih svedočenja možeš pojmiti koliko je korisno čoveku da spozna sebe. Zbog toga je
i Sv. Petar Damaskin rekao: "Ništa nije bolje čoveku, do da čovek poznaje svoju nemoć, i ništa gore, do da to
ne poznaje" (Nevidljiva borba). To je rekao božanski Otac zato što je pojmio da je samopoznanje -
nepokolebivi temelj za onoga koji zida dom svoje duše, kao i koren svekolikog duhovnog delanja i blaženstva
u Gospodu. To je pokazao božanski Otac Isaak Sirijski, koji veli: "Blažen je čovek koji spoznaje svoju nemoć,
zato što to postaje njemu temelj, koren i početak svekolike dobrote" (Slovo 21).
Brat: Ali kako može čovek, prepodobni oče, da dostigne samopoznanje i spoznanje svojih nemoći?
Starešina: Prvo, brate Jovane, da bi dostigao samopoznanje i spoznanje svojih nemoći, on treba da sve
vreme misli o svojoj ništavnosti.
Brat: Ali šta znači umovati o svojoj ništavnosti?
Starešina: Evo šta, brate Jovane.
Prvo treba čovek da se seća vremena pre no što je on došao na zemlju, zato što u tom beskraju večnosti on
je ništa od ništa, i niko nije mogao učiniti da on postoji; a ako postoji, to je samo od velike blagosti Božije.
Drugo, da smatra da ga je Bog stvorio ni iz čega, i da ono što jeste - samo zaradi Njega jeste, i da On želi da
mi na ovom svom saznanju zasnujemo celokupno duhovno nazidavanje, i da shvatimo da od sebe ništa ne
možemo dati.
Treće, da se seća da se rodio u gresima (Ps 50, 6).
Četvrto, da umuje o materijalnom začetku svog bića i da smatra da je njegovo biće ništa drugo, do plod
mešanja muškog i ženskog semena, u čemu nema ničeg naročito lepog, čak zaudara.
Peto, da umuje u sebi da nijednog trena on nije pred Bogom bez greha i da nikada neće moći podrobno da
pojmi svoje greške, ma koliko iskusan bio, kao što piše: Ko će shvatiti pogreške? (Ps 18,13).
Šesto, povod koji može odvesti čoveka suviše lako do samopoznanja jesu iskušenja koja dolaze na čoveka
dopuštenjem Božijim, što potvrđuje i božanski Otac Isaak Sirijski, govoreći: "Niko ne može da spozna svoju
nemoć, ako i sam nije malo kušan u onom što muči telo ili dušu" (Slovo 21).
Sedmo, da čovek razmišlja o smrti, i da se seća da će posle smrti telo koje toliko voli postati hrana crvima i
da će iz njega izlaziti smrad gori nego od svih smradova na svetu.
Osmo, da se čovek seti da će se naposletku njegovo telo pretvoriti u zemlju, po reči Pisma, koje kaže: Zemlja
si i u zemlju ćeš otići (Postanje 3,19).
Deveto, da čovek razmišlja - ne mnogo vremena, nego samo jedan dan - o onom što je izgovorio i tvorio, i
saznaće da je najviše toga bilo uvrnuto, ludo, nepostojano i zlo. I pojmiće iz toga ispitivanja koliko je
nemoćan, koliko prevrtljiv i nepostojan u dobrom nastrojenju, i možda će se smiriti i neće se više uzdati u
sebe.
I na kraju, može čovek dostići samopoznanje, ako spozna raznovrsno mnoštvo svojih prirodnih i neporočnih
strasti, kao i raznovrsno mnoštvo svojih telesnih i duševnih strasti.
Brat: Prepodobni oče, koje su prirodne i neporočne strasti?
Starešina: Prirodnim i neporočnim strastima nazivaju se, brate Jovane, ove: glad, žeđ, bol, propadivost, trud,
žalošćenje, strah, itd.
Brat: Ali, prepodobni oče, kako može neko dostići poznanje svojih nemoći iz ovih prirodnih i neporočnih
strasti?
Starešina: Veoma lako, brate Jovane, može dostići čovek poznanje svoje nemoći, ako bude pažljivo umovao
o ovim prirodnim i neporočnim strastima, zato što kada ogladni, shvata da je nemoćan i da ne može živeti
bez pomoći hrane; kada ožedni, vidi da bez vode ubrzo umire. Isto tako, bude li se umnožio trud, bol, strah i
ostalo, neće ih moći podneti, jer ne može trpeti jednu varnicu vatre, i jedna mala misao ga zastrašuje. I tako,
iz svega toga, čovek lako postaje svestan svoje nemoći.
Brat: A telesne strasti, prepodobni oče, koje su i koliko ih vrsta ima?
Starešina: Telesne strasti, brate Jovane, ove su: stomakougađanje, nezasitost, uživanje, pijanstvo, jedenje u
tajnosti, ljubav prema raznovrsnim zadovoljstvima, blud, preljuba, razvrat, nečistota, rodoskrvnuće, kvarenje
dece, polno opštenje sa životinjama, protivprirodne pohote: krađa, pljačkanje svetinja, lopovluk, ubijanje; bilo
koja telesna mlohavost i radovanje telesnim prohtevima, osobito kada je telo zdravo. Zatim gatanja, bajanja,
bacanje čini, predskazivanja, ljubav prema nakitima, nemoralnost, mlitavost, ulepšavanje, igre na sreću, zlo i
strastveno korišćenje sladosnih svetskih stvari, teloljubiv život, koji odebljavajući um, čini ga ovozemaljskim i
životinjskim, i ne ostavlja ga nikada da teži ka Bogu ili ka delanju vrlina. A koren svih strasti, ili kako je neko
rekao, prve među njima, ove su: ljubav prema zadovoljstvima, srebroljublje i slavoljublje, iz čega se rađa
svekoliko zlo. Zatim rasejanost uma, posrtanje u šale i u sramotne reči, drskost i smeh. I kao posledica,
dobro je poznavati i ove tanane strasti, kao: samoljublje, samoisticanje, obamrlost volje, okamenjenost srca,
samomnjenje, samouvažavanje, samouobražavanje, samopošteđivanje, samohvalisanje, samouzdanje,
samoopravdavanje, osetljivost prema sebi ali i neosetljivost prema sebi, što je smrt uma i ubistvo duše pre
smrti tela.
Brat: Ali, prepodobni oče, kako čovek dostiže samopoznanje poznanjem ovih strasti?
Starešina: Evo kako, brate Jovane. Čovek mudar i sa strahom Božijim u svom srcu, budući svestan koliko
mnoge strasti mogu da vladaju njime i da ga porobe, stiže do ubeđenja da je veoma teško spasti se ovih
mnogih zala i da nema trena u kojem da on ne izvrši kakav greh. I iz toga umovanja dolazi u smirenje i do
spoznaje svojih nemoći.
To nas uči i božanski otac Jovan Zlatoust, govoreći: "Shvatimo našu prirodu, prosudimo svoje grehe,
spoznajmo ko smo, i dovoljno je da bismo se smirili".
Brat: A duševne strasti koje su, prepodobni oče, i koliko ih je vrsta?
Starešina: Ako želiš da znaš i to, brate Jovane, slušaj. Duševne strasti koje rađa naša kvarna i prevrtljiva
priroda jesu: zaboravnost, nehat i neznanje.
A kada one zatamne oko duše, to jest um, tada njime ovladaju sve ostale strasti, koje su: nepobožnost,
krivoverstvo -to jest sve jeresi, prokletstvo, ljutnja, gnev, ogorčenost, naprasna naduvenost, mržnja prema
ljudima, pominjanje po zlu, ogovaranje, osuđivanje, bezrazložna žalost, strah, kukavičluk, svađa,
suparništvo, zloba, tašta slava, gordost, licemerje, laž, neverovanje, tvrdičluk, materijalistička ljubav,
ostrašćenost, naklonost ka zemaljskom, uninije, malodušnost, nezadovoljstvo, roptanje, naduvenost,
samomnjenje, oholost, nadmenost, vlastoljublje, želja za dopadanjem ljudima, lukavstvo, bezočnost,
neosećanje, ulizištvo, prevara, ironija, dvoličnost, privola strasnim gresima duše i česta pomisao na njih,
lutanje misli i samoljublje, o kojem sam rekao da je majka i koren svih zala; zatim srebroljublje, zla narav i
pakost.
Brat: Prepodobni oče, a može li čovek poznavanjem ovih da dostigne poznanje svojih nemoći?
Starešina: Brate Jovane, kako iz poznanja ovog, tako i pređašnjeg, mudri i bogobojažljivi čovek dostiže
samopoznanje, shvatajući da je nemoguće da se iko potpuno spase ranjavanja i porobljavanja tolikim
gresima, koji izviru iz pokvarene i prevrtljive čovečije prirode.
I iz tog poznanja čovek počinje da se unizuje i da se smiruje, i samopoznanje mu postaje razlog svekolikog
dobrog dela.
Zbog toga, brate Jovane, dolikuje da čestvujemo i da cenimo samopoznanje više no visinu svih nauka.
Ali ko hoće da spase dušu, dolikuje da pored samopoznanja stekne i samonipodaštavanje.
Brat: Ali šta je, prepodobni oče, samonipodaštavanje i kakvu korist donosi ono onom koji ga ima?
Starešina: Samonipodaštavanje, brate Jovane, ovo je: da kogod nipodaštava sebe i da prekoreva sebe
tokom celog života, smatrajući da nije učinio ništa i nikada bilo kakvo dobro u svom životu (Otačnik, glava
10). Ali znaj i ovo, brate Jovane, da samonipodaštavanje nije istinito, niti donosi kakvu korist, ako se tvori
samo umom i jezikom, pošto Bog zahteva od nas da budemo svim srcem i svom mudrošću ubeđeni da smo
vaistinu grešni, puni grehova i nemoći.
Božanski i veliki učitelj sveta Sv. Jovan Zlatoust ovako veli: "Ne samo jezikom da kažemo da smo grešni,
nego i umom, i ne samo da se nazivamo grešnicima, nego i grehe da uvidimo po njihovim vrstama".
Znači, brate Jovane, ono je istinsko samonipodaštavanje, kada je čovek ubeđen da je zaista grešan i s tim se
ubeđenjem nipodaštava, kajući se iz srca pred Bogom i ljudima.
Takvo nipodaštavanje, ako se sjedini sa smirenjem srca, ima toliku silu, da pobeđuje ona dva greha: gordost
i taštu slavu i cepa ih kao kakve slabe paukove mreže.
Sveti Jovan Lestvičnik kaže: "Gordost je podobna konjaniku, a tašta slava (slavoljublje) konju, na kojem jaše
gordost" i zatim dodaje: " Ako kogod bude sebe iskreno nipodaštavao i prekorevao pred Bogom, taj čovek će
odbaciti gordost i taštu slavu (slavoljublje) kao kakve pauke, i ujedno s konjem baciće i konjanika u mučenje
(to jest u dubinu/bezdan smirenja) i tako će moći da peva Bogu pesmu pobednu: "Konja i konjanika bacio
sam u more" (Lestvica 23, 28).
Eto, brate Jovane, po svojoj slaboj moći pokazao sam ti šta je samonipodaštavanje i kakvu korist ono donosi
čoveku. Dakle, brate Jovane, savetujem ti, sa svim staranjem koje je iz ljubavi, navikni se da umuješ o onom
što sam ti kazao. I budeš li, blagodaću Božijom, dostigao istinsko samopoznanje i iskreno
samonipodaštavanje, nećeš više nikada poželeti da imaš nebeska viđenja ili da vidiš anđele. To potvrđuje i
Sv. Isaak Sirijski, koji veli: "Ko se udostojio da vidi sebe bolji je od onoga koji se udostojio da vidi anđele"
(Slovo 34).
Brat: Mnogo mi je koristilo, prepodobni oče, sve što ste mi rekli, i razjašnjeno mi je što sam želeo da
spoznam. Ali bih imao još nešto da pitam.
Starešina: Pitaj, brate Jovane, i šta mi Blagi Bog bude dao u umu odgovoriću ti.
Brat: Kako biva, prepodobni oče, da su neki od Svetitelja primili od Boga dar čudotvorstva i isterivanja đavola
iz ljudi, a pojedini su imali i dar da vaskrsavaju mrtve? Kada bi se kogod molio Bogu da mu da dar
čudotvorstva, da li bi to bio greh?
Starešina: Mi smo, brate Jovane, dužni da se molimo Bogu da nam svojom blagodaću pomogne da možemo
isterivati i izgoniti demone iz sebe, a ne iz drugih! I opet smo dužni da se molimo sa upornošću, s
pobožnošću i s poniznošću Preblagome Bogu da nam pomogne da istinskim pokajanjem vaskrsnemo svoju
dušu mrtvu zbog grehova, a ne da nastojimo da s đavolskom bezočnošću ištemo od Boga dar čudotvorstva i
vaskrsavanja iz mrtvih.
Brat: Ali kako, prepodobni oče, kako da isterujemo đavole iz sebe, valjda nismo besomučni?
Starešina: Zar ti pada teško, brate Jovane, da veruješ da smo besomučni? Zar ti, brate, nisi čuo u crkvi, kad
god se čita Akatist Spasitelju, kako kazujemo: "Isuse, pomiluj me, jer imam ne kćer nego telo koje ljuto besni
strastima i plamti jarošću" (Kondak 11).
Šta ti, brate, misliš: da ko je sastavio taj Akatist nije znao šta govori? A ako ipak ne veruješ, slušaj Svetog
Dijadoha Fotičkog, koji o tome veli ovako: "Pre Krštenja božanska blagodat podstiče čoveka spolja na dobro,
a satana je zaključan u dubinama duše i srca; a nakon što se čovek krsti, đavo prebiva van srca, a Božija
blagodat unutra. Međutim, i nakon Krštenja đavoli ostaju unutra, ne u srcu, nego u dubini čovekovog tela,
kako bi neko rekao, pred srcem, i otuda prljaju um vlagom telesnih slasti". Da se đavoli nalaze unutar nas to
svedoči i Bogoglagoljivi Sv. Grigorije, koji veli: "Uzima sa sobom drugih sedam duhova i ponovo ulazi i
prebiva u njemu"; to se događa nakon Krštenja. Bog dopušta đavolima da uđu u krštenog zbog lukavih misli,
reči i dela koje je činio nakon Krštenja. Pa, iako su naši neprijatelji đavoli skriveni unutar našeg srca svojim
delovanjem, a ne svojim bićem, kao što uči veliki Grigorije Solunski, ipak nas otuda napadaju svojim
strastima, i ne budemo li se trudili da ih isteramo napolje čestim, i od srca, prizivanjem imena Isusa Hrista,
oni će vladati nama i u ovom, i u budućem veku!
Brat: Ali postoje li, prepodobni oče, đavoli koji nas napadaju iznutra?
Starešina: Naše mnogovrsne strasti, o kojima smo prethodno govorili, brate Jovane, to su đavoli koji nas
napadaju iznutra i spolja.
Brat: Ali zar se, prepodobni oče, naše strasti i gresi mogu nazivati i đavolima?
Starešina: Sveti i božanski Oci Crkve pojmili su, brate Jovane, da je svaka strast koja nas napada - po jedan
đavo! Zbog toga božanski i Sv. otac Jefrem Sirijski veli "da čovek ima onoliko đavola koliko strasti ima". I isto
to kazuju i mnogi drugi Sveti Oci.
Zbog toga često nalazimo u njihovim Svetim učenjima da strasti imenuju đavolima, i kada žele da o kome
kažu da ga napada kakva strast, ne imenuju strast, nego demona dotične strasti, kazujući: "Toga i toga je
napadao demon bluda" (Otačnik, glava 6,5); toga i toga - demon gordosti (Lestvica, 23,19); na drugom se
mestu govori o demonu uninija (Lestvica 22, 27); i da demon hule nasrće na prostosrdačne (Lestvica). I veliki
apostol Pavle nam pokazuje da borba koju vodimo sa strastima nije protiv duhova zlobe iz vazduha (Ef 6,12).
A Prepodobni otac Nikodim Svetogorac veli ovako: "Oružajte se oružjem kojem vas ja učim, da njime
pogubite mislene i nevidljive neprijatelje, koji su naše dušekvarne strasti, i tvorce tih strasti, koji su đavoli".
Dakle, kao što vidiš, brate Jovane, naše strasti nisu drugo, do zli đavoli, koji nas sve vreme napadaju, iznutra
i spolja.
Brat: Ali koja su, prepodobni oče, najmoćnija oružja, kojima možemo izagnati đavole iz svoje duše?
Starešina: Slušaj, brate Jovane: najmoćnije i najstrašnije oružje kojim čovek može isterati i izagnati iz srca
đavole jeste prestrašno ime Gospoda Boga i Spasitelja našeg Isusa Hrista, koje ako kogod bude prizivao iz
srca i sa smirenjem i što češće, blagodaću će Hristovom isterati i odagnati od sebe đavole koji ga napadaju i
rasprštaće ih kao prah razvejan na vetru, i oni će zgasnuti kao dim; što potvrđuje i Sv. Isihije Sinait, govoreći:
"Koji vodi borbu unutrašnju treba da ima u tom trenu ove četiri vrline: smirenje, potpunu pažnju,
suprotstavljanje, molitvu.
Smirenje - pošto je njegova borba protiv gordih đavola, protivnika smirenja, i da bi imao pomoć Hrista, Koji
mrzi gorde.
Pažnju (budnost, prim.izd) - da bi srce bilo svagda bez ikakve misli, čak ako bi se činilo da je dobra.
Suprotstavljanje - da bi se, kada bude oštroumno spoznao onoga koji dolazi, s gnevom usprotivio lukavome.
Molitvu - da bi namah posle protivljenja zavapio Hristu neizrecivim uzdasima. I tada će onaj koji se bori videti
svoje neprijatelje kako bivaju razvejani Svetim imenom Isusa Hrista kao prah na vetru ili kao dim".
Znaj, brate Jovane, još i ovo: da je, pored neprestanog prizivanja imena Isusa Hrista, potrebno još i da se
naoružamo onim što je protivno strastima.
Brat: Ali šta je, prepodobni oče, protivno đavolskim strastima?
Starešina: Protivne strastima, brate Jovane, jesu vrline, to jest sva dobra dela.
Brat: Ali kako da čovek delotvori vrline, prepodobni oče, da bi mogao izagnati iz svoje duše đavole i strasti?
Starešina: Evo kako, brate Jovane: smirenjem, samopoznanjem, samonipodaštavanjem, trpljenjem nevolja i
teškoća, i pripisivanjem Bogu svih dobrih dela; time se izgoni đavo gordosti; tajnim delanjem dobrih dela,
čestom molitvom i samoprekorevanjem isteruje se i izgoni đavo tašte slave; trudom se izgoni đavo lenjosti i
uninija; sećanjem na smrt i paklene muke, postom i smirenjem isteruje se i izgoni đavo prezasićenja
stomaka; ljubavlju prema Bogu i bližnjem isteruje se i izgoni đavo gneva i ljutnje i ljubavi prema
zadovoljstvima; molitvom za onoga koji te je ogorčio isteruje se i izgoni đavo zavisti i zlopamćenja;
umovanjem o smrti, postom i molitvom isteruje se đavo bezosećajnosti i okamenjenosti srca; ljubavlju prema
Bogu, smirenjem, uzdržanjem i straženjem (čuvanjem, prim.izd) očiju i uma izgoni se đavo bluda; isti đavo
bluda može se izagnati i bežanjem od druženja sa ženom, straženjem (čuvanjem, prim.izd) od lenjosti,
postom i molitvom i neosuđivanjem nikada nikoga koji je pao u ovu ili neku drugu strast; strahom Božijim,
trezvenoumljem i molitvom izgoni se đavo zaboravnosti; sabranošću, pažnjom, strahom Božijim i
trezvenoumljem izgone se mnogi i raznorazni đavoli koji napadaju čoveka i bore se s njim, smutnja i
nepažnja/rasejanost za vreme molitve; trpljenjem u nevoljama i teškoćama, i blagodarenjem Bogu za sve što
nam donosi tugu i bol izgone se demoni hule, roptanja i nezadovoljstva; plačem i dobrovoljnim siromaštvom
izgoni se zli demon srebroljublja; ćutanjem sa razboritošću i razumom, plačem i sećanjem na smrt izgone se
demoni ogovaranja i taštog govorenja; čvrstom verom i nadom u Boga, pominjanjem smrti, opitom višnjih
dobara izgoni se đavo bogatstvoljublja i izlišnoga sabiranja; pevanjem psalama, molitvom, čitanjem pobožnih
knjiga i razgovorom sa ocima iskusnim u duhovnom življenju isteruje se i izgoni đavo ogorčenosti i
rastuženosti; poznanjem sopstvene ništavnosti, strahovanjem od sopstvenih nemoći i čistim pokajanjem
izgoni se đavo samopoverenja i samouzdanja; ljubavlju i iskrenom molitvom za onoga koji ti je činio zlo
isteruje se i izgoni đavo mržnje i zlopamćenja.
Još znaj, brate Jovane, da čovekova duša ima tri dela: razumski, pohotni i gnevni; i iz njih se rađaju tri vrste
pomisli.
Iz razumskog dela rađaju se pomisli neverovanja, nezadovoljstva, roptanja protiv Boga, nerasudnosti,
neznanja i ukratko sve hulne pomisli.
Iz pohotnoga dela rađaju se pomisli slastoljublja i slavoljublja i ukratko sve pomisli koje se nazivaju ružnim.
A iz gnevnog dela rađaju se pomisli na ubistva, surevnjivost, zavist, smutnje i ukratko sve pomisli koje se
nazivaju zlima.
Zato ko želi isterati i odagnati od sebe ove strasti i njihove đavole dolikuje mu da ih razabira i da ih pobeđuje,
kako sam prethodno rekao, dobrim delima, koja su im protivna. Na primer, neverovanje da istera
nepokolebivom verom u Boga; nezadovoljstvo i roptanje - dobrom blagodarnošću; nerasudljivost -
razlikovanjem dobra i zla; neznanje - poznavanjem sušte istine; huljenje - slavoslovljem; slastoljublje -
uzdržanjem i postom; slavoljublje - smirenjem; srebroljublje -zadovoljavanjem sa malim; zavist i rugobu -
ljubavlju; prepiranje - krotošću i trpljenjem, mirom srca. I da obuhvatno kažem sa Maksimom Ispovednikom:
Razumski deo duše ukrasimo dobrim delom molitve i bogopoznanja; pohotni - dobrim delom molitve i
bogopoznanja, uzdržanja; a gnevni - dobrim delom ljubavi; i sigurno se svetlost našeg uma neće nikada
pomračiti, niti će pomenute pomisli olako moći da iz sebe rađaju strasti.
Tako, pomoću blagodati Premilostivog Boga, mi ćemo moći isterati i izagnati iz svojih duša sve đavole sa
njihovim strastima.
Eto, brate Jovane, kroz malo svedočenja koliko je ovde navedeno iz Svetih Otaca pokazao sam ti kako neko
može da istera i izagna iz svoje duše đavole i strasti. I pošto si ti, brate, pitao još i da li je greh da čovek ište
od Boga dar čudotvorstva, na to pitanje, pored svega što sam ti do sada rekao, pridodajem i ovo: znaj i budi
uveren, brate Jovane, da se monasi koji vode čist život i prebivaju u pokornosti i dobrovoljnoj čistoti ni po
čemu ne razlikuju od onih koji tvore velike znake i čudesa. Ovo uči i pokazuje Sv. i božanski otac Teodor
Studit i Ispovednik, kazujući ovako svojim učenicima: "Zar se između nas ne izgone đavoli? Zar mi borbom
protiv pohota ne izgonimo đavola bluda, trudom - đavola lenjosti, krotošću - đavola gordosti, trpljenjem -
đavola zlobe, ćutanjem - đavola ogovaranja i drugih mnogih strasti?" (Slovo5).
Vidiš li, brate Jovane, da su naše strasti zli đavoli? Vidiš li da ko izgoni ove strasti iz svoje duše činjenjem
dobrih dela izgoni đavole iz sebe? I da bi još bolje pojmio, znaj da koji se bore i izgone strasti iz sebe jesu i
čudotvorci. Slušaj dalje istog božanskog oca Teodora Studita, koji veli: "Znaj da ovu vašu borbu koju vodite
protiv strasti Bog prima bez ikakvog umanjenja ili razlikovanja upravo kao trud stolpnika i pustinjaka koji su
tvorili čudesa" (Slovo 5).
Eto, brate Jovane, da si uz pomoć Blagoga Boga, čuo tolika svedočenja od Svetih i božanskih Otaca, kroz
koja si naučio kako može neko da istera đavole iz sebe, i da su istinski monasi, koji provode čist život, u
pokornosti i smirenju i bore se za izbavljenje od strasti, slični, bez razlike, velikim pustinjacima i stolpnicima
koji su tvorili znake i čudesa!
Dakle, i ti, brate, ako hoćeš da dostigneš tu blaženu meru izgonjenja đavola i čudotvorstva, trudi se revnosno
da provodiš čist život u pokornosti, poslušanju, i u siromaštvu kada su strasti u pitanju, i tada ćeš dostići
bestrašće, postaćeš veliki čudotvorac, sličan onima koji izgone đavole.
Ako, međutim, pre nego što isteraš đavole iz sebe samoga i očistiš se od strasti, budeš imao drskost i ludu
smelost da se moliš Bogu da ti da dar isterivanja đavola iz drugih i čudotvorstva, kroz tu gordost će ti se đavo
narugati. Kao što svedoči sveti i božanski otac Isaak Sirijski, govoreći: "Ko se moli Bogu da mu podari
blagodat i dar da tvori čudesa ili da izgoni đavole, toga kuša đavo rugač" (Slovo 36). Takođe ovaj veliki Otac
pokazuje da istinske sluge Božije ne samo da se ne usuđuju iskati od Boga dar čudotvorstva, nego čak i ako
bi im se dao ovaj dar, smatrali bi sebe, po svom mnogom smirenju, nedostojnim takvog dara i sa
nastojavanjem bi iskali od Boga da imuzme ovaj dar!. Jer veli Sv. Isaak Sirijski: "Istinski pravednici ne samo
da ne žele to, nego čak ako im je i dato, odvraćaju se od toga, i ovo čine ne zarad svetskih očiju, nego i tajno
u sebi samima. Jer eto, jedan od Svetih Otaca je primio, zbog svoje čistote, dar od Boga, ali on se uporno
molio Tvorcu da mu uzme dar. Čak je i od drugih Svetitelja tražio da se za njega mole Bogu, da mu uzme
dar" (Slovo 36).
Znači, slušaj i pojmi da istinski služitelji Božiji, koji su imali smirenje kao temelj svog života, ne samo da se
nisu usudili da ištu od Boga dar čudotvorstva, nego čak i kada im se davao takav dar, oni su se odvraćali od
njega i molili su Boga da uzme dar od njih. I to su činili oni blaženi, svagda pominjani kao ljudi Božiji, da ne bi
zbog takvog dara posrnuli u bezdani ponor gordosti i od svetitelja postali đavoli. Bilo je čak nekih Svetitelja
koji su se, imajući dar čudotvorstva, pretvarali da su jurodivi, kao što su činili Sv. Simeon, Andrej i drugi, koji
su postali jurodivi Hrista radi, da bi se izrugali đavolu gordosti i tašte slave (slavoljublja).
Drugi su bežali i skrivali se od ljudi i borili se sa sobom, da ne bi izašli među svet i da ih ljudi ne bi poznali, da
ne bi izgubili slavu koja je od Boga zaradi slave koja je od ljudi; jedan od takvih bio je i Sv. Makarije
Aleksandrijski kome je Bog, zbog njegovog čistog i svetog života i zbog velikih pustinjačkih podviga, dao dar
čudotvorstva. Ali on stalno bežaše i skrivaše se od ljudi. Jednom su navalili na njega đavoli tašte slave,
govoreći mu: "Makarije, pa zar ti je zato Bog dao dar čudotvorstva, da bi uzalud boravio u pustinji? Kakvu
ćeš korist imati ti i kakvu nagradu od Boga, ako nakon što si dobio dar izgonjenja đavola i isceljivanja
svakovrsnih bolesti i nemoći, ti boraviš ovde i držiš svoj talant u ovoj pustinji? Zar se ne bojiš da će te Bog
kazniti što si skrio svetlost pod sud, i nećeš da je postaviš u svećnjak da bi osvetljavala celu kuću, kao što je
zapovedio Hristos (Mt 5,14)? Zar nisi čuo za Hristovu zapovest koja veli: Tako da se Svetli Svetlost vaša
pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima (Mt 5,16)?
To i mnogo drugoga kazivali su mu u umu đavoli gordosti i tašte slave, želeći da ga izvuku iz spokojnog
utočišta pustinje i da ga bace u uzburkano more, puno valova zla taštog sveta. Ali sveti starac, videvši da ga
je smutila velika hrpa misli, borio se s njima i veoma im se protivljaše smirenjem uma, sećanjem na smrt i
molitvom.
Međutim, videći da ga đavoli stalno smućuju ovim pomislima, počeo je zatim govoriti s njima i kazivati im:
"Ovde u ovoj pustinji dao mi je Bog ovaj dar, i ovde hoću da umrem s njim, jer nemam Gospodnju zapovest
da odavde izađem". Ali videći da ga ni tako đavoli ne ostavljaju na miru u pomislima, da bi ga izvukli u svet,
otvorio je vrata kelije, legao dole, s glavom u keliji i s nogama van praga, i otpočeo je vikati đavolima: "Ako
imate od Boga kakvu moć i dopuštenje, uhvatite me za noge, izvucite i odnesite me u svet, jer Makarije sam,
pošto mu Bog pomaže, nikada neće otići iz ove pustinje!" Videvši ovu čvrstu odluku i starčevo smirenje,
đavoli tašte slave su otišli posramljeni i izrugani (Vidi Žitije Svetog Makarija).
Slušaj, brate Jovane, i o savršenom smirenju Svetog Sisoja Velikog, koji, nakon što je dostigao veliko
savršenstvo i udostojio se velikih darova od Boga, nije mislio ništa uzvišeno o sebi! To se veoma jasno
pokazalo na njegovoj končini, kada je došlo vreme da pređe ka Gospodu; dakle, kraj njega su bili mnogi od
otaca pustinje, odjednom je njegovo lice zasijalo kao sunce, a on im je rekao: "Evo, došao je Ava Antonije";
zatim, nakon malo vremena je dodao: "Evo, došla je četa proroka!" Zatim je njegovo lice zasjalo još jače, i
opet im je rekao: "Evo, došla je četa apostola!" I njegovo lice je postalo belo, i kao da je s nekim besedio.
Tada su ga zapitali starci: "S kim govoriš, Oče?" A on im je odgovorio: "Evo, anđeli su došli da me uzmu, i
molim se da budem ostavljen malo, da bih se pokajao!" Rekli su mu starci: "Ali tebi nije potrebno pokajanje,
Oče!" Na što je starac odgovorio: "Vaistinu, nisam siguran za sebe da sam postavio dobar početak!" I svi su
skupa spoznali da je savršen. I opet je iznenada zasijalo njegovo lice kao sunce, i svi su se pobojali, a on im
je rekao: "Vidite, došao je Gospod i veli: "Donesite mi sud izabrani iz pustinje!" I namah je predao svoj duh i
postao kao munja, i ispunila se kuća miomirom" (Otačnik, Ava Sisoje).
Vidiš li, brate Jovane, kako je čudesan duhovni položaj Svetitelja Božijih? Vidiš li savršeno smirenje savršene
duše? Stigla je njegova končina. Sve Svete i Preblažene čete nebeske: proroci, apostoli i anđeli behu došli
zajedno sa Gospodom i Tvorcem svojim da uzmu sa sobom onoga koji beše na zemlji sasud izabrani i
anđeo u telu, a on, preblaženi čovek Božiji, nije ništa dobro mislio o sebi, smatrao je sebe sasvim
nedostojnim da ode s nebeskima i molio se anđelima Božijim da ga malo ostave da se pokaje. I pošto su mu
starci pustinje, sakupljeni i prisutni pri njegovom proslavljenju, rekli da mu nije potrebno pokajanje,
odgovaraše im da ne zna za sebe da li je postavio dobar početak!
O! Veliko je neprocenjivo blago svetiteljskog smirenja! Dobro je rekao božanski otac Jovan Lestvičnik da je
"Smirenje božanski pokrov, koji ne dopušta čoveku da vidi svoja dela (Lestvica 25, 27). Preblaženi otac beše
proživeo u pustinji više od 70 godina; beše primio od Boga veliki dar čuDotvorstva i vaskrsavanja mrtvih
rečju; imao je veliko blaŽenstvo da na njegovu smrt dođe sam Gospod naš Isus Hristos sa svim nebeskim
četama, a on, preblaženi čovek Božiji, moljaše se anđelima da ga ostave još malo da se pokaje, jer je
smatrao za sebe da još nije postavio dobar početak!
Brat: Prepodobni oče starešino, a postoje li i druga čudesa, sem Božijih?
Starešina: Znaj, brate Jovane, da su istinska čudesa samo od Boga, a ima mnogo vrsta i oblika krivotvorenih
i lažnih čudesa, koja su tvorili i tvore zli ljudi čarobnjaci, na svoju večnu osudu i pogibelj.
Zar ti, brate, nisi čitao u božanskom Pismu o đavolskim čudesima koja je tvorio faraonov vračar? Nisi li tamo
video kako su oni pretvorili svoje palice u zmije? Kako su pretvorili rečnu vodu u krv? Kako su izveli žabe u
egipatskoj zemlji? (Izlazak 7,22; 8,7). Ali su ove đavolske utvare zgasle i iščezle pred istinskim čudesima
koja je tvorio Bog rukom svojih služitelja Mojsija i Arona (Izlazak 8,18). Zatim, zar nisi pročitao o vračari iz
Endora, koja je na molbu Saula, cara Izrailjskog, prizvala iz pakla jednog đavola u vidu proroka Samuila, da
bi obmanuo Saula i doneo mu pogibelj (1. Samuilova 2,8; 7,19). Zatim, zar nisi čitao u Knjigama dnevnika da
je Bog kaznio Saula smrću i smrću trojice njegovih sinova, zato što je zatražio pomoć đavola i vračarstva, da
bi od njih saznao sudbinu svog carstva? (1. Dnevnika 10,13). Zatim, nisi li u Delima Svetih apostola čitao o
đavolskim čudesima koja je tvorio Simon vračar? (Dap 8, 9). Nisi li pročitao reči Svetog apostola Petra, gde
kazuje da je ovaj Simon vračar činio u Rimu toliko đavolskih čudesa, da su ga car Klaudije i svi građani Rima
držali za boga? Jer je ovaj sin đavolov svojim utvarama (vradžbinama, prim.izd) učinio da iđaše za njim
gomila đavola u obličju nekih ljudi koji behu odavno umrli, i on govoraše da je svojom moći njih vaskrsnuo iz
mrtvih, i takođe je đavolskim utvarama (prividima, prim.izd) činio da hromi ljudi prohodaju, nemi da govore,
ponekad postajahu sa dva lica, ponekad se pretvaraše u kozu, u zmiju, u pticu, upodobljavaše se vatri i
pretvaraše se u svakovrsna obličja.
Zatim je, pred Svetim apostolom Petrom i mnoštvom naroda prividno učinio, te je vaskrsnuo sina neke
udovice, koji beše nedavno umro. Rekao je ljudima da ga poseku, jer će trećeg dana vaskrsnuti. I zaslepeo
je svojim utvarama (prividima, nap.izd) ljude, koji su, umesto da poseku njega, posekli ovna kojega Simon
svojim vradžbinama učinio da liči na čoveka u očima ljudi koje je obmanuo. Zatim je obećao svim građanima
Rima da će se on uzneti na nebo, i pljesnuvši rukama počeo je leteti po vazduhu na velikoj visini, jer je bio
nošen nečistim duhovima koji mu služahu.
I zatim, na kraju, porazio ga je i posramio pred svim građanima Rima veliki apostol Petar, koji je, moleći se
Gospodu našem Isusu Hristu, bacio ovog vračara, protivnika istine i sina đavolovog, iz vazduha na zemlju,
tako da je zlo propao (Žitije Svetoga apostola Petra, Bukurešt, 1905, str. 1233).
Zatim, brate Jovane, nisi li čitao u Žitiju Svetog i svehvalnog Jevanđeliste Jovana o velikim čudesima koja je
činio onaj dušegubnik, veliki čarobnjak Kinops, koji prebivaše u pustinji, i služaše mu mnoštvo đavola, tokom
mnogo godina, i koji tvoraše toliko đavolskih znakova i čudesa, da su ga svi smatrali za kakvog boga?
Jer čuvši da božanski Jevanđelist Jovan propoveda Jevanđelje Hristovo u tim krajevima, usudio se preskvrni
(nečisti, prim.izd), te je s velikom gordošću zapovedio nekom svom đavolu služitelju da ode i ubije Svetog
Jovana i da mu donese dušu njegovu, a toga đavola je Sv. Jevanđelist Jovan svezao i poslao u pakao; i
pride je vračar poslao i drugog, koji je isto tako postradao. Zatim je poslao dvojicu najlukavijih i rekao da
jedan uđe u Svetog Jovana, a drugi da ostane napolju da vidi da li će postradati dotični i da dođe da mu
kaže, i videvši da je božanski Jevanđelist sve njegove izaslanike poslao u pakao, sakupio je sve svoje
đavole, i na oblacima nebeskim su ga odneli u grad gde propovedaše Sv. Jovan, i tamo je počeo svojim
utvarama činiti raznovrsna đavolska čudesa i hvaliti se da će on zlo pogubiti Jovana. I izvukao je iz mora tri
đavola pod vidom nekih ljudi što behu odavno umrli utopljeni, kao lađari, i sav narod, videvši ih, prepoznao ih
je i mislili su da su ljudi, a ne đavoli, jer su imali likove sasvim kao i oni što behu umrli. Zatim su zaronili u
more, da bi izvadili i druge đavole pod vidom drugih utopljenih ljudi; tada je božanski Jevanđelist Jovan
zapečatio more znakom Svetog Krsta. Vračara je napustila đavolska sila koja mu služaše, nije više izašao iz
mora i tamo je zlo potonuo i propao zajedno sa svim svojim đavolima služiteljima. A trojicu đavola iz mora
koji behu u ljudskom obličju Sv. Jevanđelist Jovan je poslao u pakao za njihovim gospodarem Kinopsom
(Žitije Svetog Jevanđeliste Jovana, Žitija Svetih, septembar, 26. dan, Bukurešt, 1901).
Zatim, brate Jovane, nisi li čitao o Kiprijanu, onom filosofu iz sirijske Antiohije, iz vremena cara Dekija, koji
pre no što je poverovao u Hrista beše veliki vračar i čarobnjak, čime je postao veliki prijatelj satanin? I koji je
nakon, što je postao hrišćanin, sam pričao o sebi da je govorio sa satanom licem k licu i da se velike česti
udostojio od njega. Evo njegovih reči: "Verujte meni, braćo, jer ja sam đavola video i žrtvom sam njega molio
i celivao sam ga i govorio s njim i s onima koji su zajedno s njim najveći, i voleo me je i hvalio moju mudrost i
gomilu đavola mi je dao da mi služe. Lik njegov beše kao cvet trave i glava njegova beše ovenčana, i kada bi
se okretao ovamo i onamo, potresalo se to mesto, i mnogo ih beše kraj njegova prestola i stajahu s raznim
uredbama". A Kiprijanova vračarska majstorstva behu iznad svakog umišljanja. Jer beše uvežbao da i
vazduh menja, i velike je vetrove pokretao i jake gromove i jake kiše navodio i valove mora uzburkavao.
Ozlede i rane nanosio je ljudima, i zarad đavolskog učenja veoma se podvizavao, i po 40 dana postio; nakon
zalaska sunca jeo je, ali ne hleb, niti je druge hrane primao, nego samo hrastov žir. Silom đavolskom i s
mrtvima iz grobova je razgovarao. Mnoge je svojim čarolijama podučavao: neke da lete po vazduhu, neke da
čamcima plove po nebeskim oblacima, neke je učio da hodaju po vodi, i mnogi hitahu k njemu u svojim
nevoljama, zato što im pomagaše svojom đavolskom silom, koje beše pun. Njegovim čarolijama đavo se
pretvorio u lik device Justine, i tako je otišao k Aglaidu, u njenom obličju. A Aglaid, videvši je, skočio je od
neizrecive radosti, i potrčavši k njoj, zagrlio je i poljubio, govoreći: " Dobro mi došla, prelepa Justino!" Zatim je
Kiprijan naložio na Aglaida lik ptice, učinivši ga da leti po vazduhu, poslao ga Justininom domu, da kroz
prozor uleti u njenu sobu! I čak se Kiprijan često pretvaraše u lik žene i ptice, i svojim je čarolijama naneo
velika i teška iskušenja Justininom domu i domovima svih njenih rođaka i suseda i poznanika, kao kada je
đavo naneo velika iskušenja i nevolje Jovu. Jer im ubijaše marvu, udaraše njihove sluge ozledama i bacaše
ih u neizmernu nevolju. Zatim je udario Justinu teškom bolešću, tako da je ležala u postelji, i plakala je njena
majka veoma za njom, i behu rane u njenoj marvi i među njenim slugama, tako da se celim gradom pronela
vest o opasnostima koje se behu nadvile nad Justinom. I to zato što Justina beše devica hrišćanka, s velikim
strahom Božijim, i protivljaše se Kiprijanu (Žitija Svetih, mesec oktobar, 2. dan).
Zatim, brate Jovane, seti se i onoga iz Žitija Svetog Lava, episkopa katanskog, čudotvorca. Mnogo tu piše o
onom čarobnjaku po imenu Iliodor, koji je đavolskim čudesima pretekao i Janija i Jamvrija, Simona vračara i
sve čarobnjake do šega. Jer je on imao u sebi veliku đavolsku silu i bio je vešt u vračarskim i čarobnjačkim
majstorijama, koje je naučio od nekog čarobnjaka Jevrejina. Bio je poslat k njemu u ponoć da bude kraj
vlastelinskih grobova, i rekao mu je da se tamo uspne na neki stub i da sačeka dok ne bude došao neko
jezivog izgleda, ali da ga se ne plaši, i da zaište bilo šta. I tako, otišavši on po savetu tog Jevrejina
čarobnjaka i stojeći tamo na nekom stubu na groblju, došao je k njemu đavo jašući na jelenu i upitao ga šta
hoće i šta mu je od njega potrebno. A prokleti Iliodor je rekao: "Hoću da mi daš sve što mi se prohte". A đavo
mu je rekao: "Budeš li hteo da se odrekneš svog Hrista, sve što budeš iskao od mene daću ti!". A podli i
sveludi Iliodor veoma se obradovao pomoći primljenoj od satane, i od toga časa počeo je da tvori veliko zlo
vernicima hrišćanima. On se namah živom rečju odrekao Hrista, i tada mu je satana, koji se beše pokazao
jašući na jelenu, dodelio na služenje jednog od najjačih đavola uz sebe, da mu se pokorava i pomaže mu da
ispuni sve što bude želeo. Iliodor se veoma obradovao pomoći primljenoj od satane, i činio je zlo hrišćanima
ne samo iz Katanske tvrđave i Mitropolije, nego i po svim gradovima i selima sa ostrva Sicilije. Mnoga zla i
velike opsene je činio, među kojima su i ove:
• Jednom, kada su se na gradskom trgu nalazile neke žene, koje su išle svojim poslom, ovaj prokleti Iliodor
ih je podvrgao velikom podsmehu pred svetom, jer su njegove đavolske utvare učinile da tvrđavom poteče
velika vodena reka, a žene, da im se ne bi skvasile haljine, podizale su odeću koliko su mogle više, tako da
im se videla sva golotinja, i tako im se sav svet smejaše.
• Zatim, kamenje i drva je pretvarao u zlato, i prodavao ih drugima po visokoj ceni, i nakon što bi ih oni kupili,
opet bi ih pretvorio u kamenje i drva, i tako je nanosio veliku štetu onima što su ovo kupovali.
• Kćeri vlastelinske, i visokog i česnog roda, opčinjavaše i sjedinjavaše se s njima, a zatim bi on kroz prozor
izlazio i odlazio od njih.
I zbog njegovih mnogih zala grčki car Konstantin poslao je vojvodu Jeraklida da ga uhvati; kada je dotični
došao u Siciliju i hteo da ga sveže i odvede u Vizantiju na sud pred carem, on je svojim činima odveo
vojvodu i njegove pratioce u neko kupatilo i rekao im da se operu, a kada su oni svukli svoje haljine, on ih je
za tren oka preneo u Carigrad nage pred cara; a car, videvši ovo ruganje, zapovedio je da mu se odmah
odrubi glava! Ali on, zaiskavši čašu vode da pije, zamaštao je oči prisutnima da ulazi u čašu vode kao muva i
za tren se vratio u Katansku tvrđavu na Siciliji u Italiji. I po drugi put, kada je bio uhvaćen i svezan, kada je
trebalo da mu odrube glavu, pojavile su se za njegovim tragom dve kugle koje su letele naviše, na krov kuće,
i rasklopile krov, i odande je prokleti Iliodor odleteo i postao je nevidljiv, i tako se za tren opet obreo u Siciliji i
dalje činjaše svoje đavolske znake i čudesa. Zatim se usudio preskvrni (nečisti, prim.izd) da uđe u Crkvu
Hristovu, da prouzrokuje veliku smutnju hrišćanima iz Crkve svojim činima i da se ruga Prečistim Tajnama
Gospoda našeg Isusa Hrista. Ali Sv. Lav, episkop katanski, koji je služio tada Svetu i božansku Liturgiju,
uhvativši ga, svezao ga je svojim omoforom i zapovedio je ljudima što behu tamo u crkvi da sakupe mnogo
drva i nalože veliku vatru; a nakon što se vatra rasplamsala svom svojom silom, Sv. Lav, pred velikim
mnoštvom vernika koji su posmatrali, ušao je s njim u jaru ognja i nije izašao odande, dok se prokleti
čarobnjak nije pretvorio u prah i pepeo. A vrelina ognja nije se dotakla ni odeždi Svetoga Lava (Žitija Svetih,
20. februar).
Na sve ovo sam te podsetio, brate Jovane, iz Starog Zaveta, iz dela Svetih Otaca, Svetih Apostola; ali nemoj
misliti, brate, da su se samo tada činila đavolska čudesa i opsene. Jer kao što sam ti rekao na početku, do
končine sveta satana i njegovi anđeli neće prestati da obmanjuju i varaju svet đavolskim čudesima, koja nisu
čudesa, nego utvare/prividi i prevare satanine.
O tome nas uči Spasitelj naš Isus Hristos, kad kaže: U poslednja vremena ustaće lažni hristosi i proroci i
pokazaće znake velike i čudesa, da bi prevarili, ako bude moguće, i izabrane (Mt 24, 24).
Još nam i veliki apostol Pavle kazuje da će pre končine sveta doći antihrist - čovek greha i sin pogibelji, koji
će se usprotiviti Bogu i preuznosiće se iznad svega što jeste i nazvaće sebe svetim i božanskim, i koji će
sataninim delanjem doći sa svakovrsnim lažnim silama i znacima i čudesima (2. Sol 2, 3-9).
I Sv. Andrej Kesarijski u Tumačenju Apokalipse veli: "Antihrist će užasnuti svet svojim prokletim i đavolskim
čudesima" (Tumačenje Apokalipse, glava 10).
Znači, brate Jovane, pojmi i pamti što čuješ, jer će kako antihrist, tako i njegove preteče - lažni proroci i lažni
hristosi - delanjem i silom sataninom činiti velika čudesa i znake, tako da, ako bude moguće, prevare čak i
izabrane. Zatim, znaj još, brate Jovane, da istom đavolskom i vračarskom silom indijski jogini tvore danas
mnoge đavolske znake i čudesa, kojima ushićuju i obmanjuju neutvrđene u istinskoj pravoslavnoj veri. Jer ovi
jogini po nadahnuću lukavih duhova pogađaju dela ljudi, mogu gledati na daljinu, pomeraju predmete s
mesta, prouzrokuju pojave "materijalizovanja", hodaju po vatri i ne sažižu se, podižu se u vazduh, izazivaju
rast nekog drveta za nekoliko sati, čine da ozeleni osušeno drvo, i koliko još nerazjašnjenih znakova, koji u
stvari nisu čudesa, nego dela satanske vradžbine, na koju nas je Hristos upozorio sa dovoljno staranja, da
bismo je se klonili (Mihaj Urzika, Čudesa i lažna čudesa, Bukurešt, 1940, str. 54; ponovljeno izdanje:
Izdavačka kuća Anastasija, Bukurešt, 1993 - napomena rumunskog izdavača). Još znaj, brate Jovane, i o
lažnim i krivotvorenim čudesima koja tvore spiritisti delanjem i posredovanjem nečistih duhova. Jer ovi,
udaljivši se od dara (blagodati) Božijega i od pravoslavnih istina vere, poklanjaju pažnju duhovima prevare,
kao što su o njima prorokovali apostoli, govoreći: U poslednja vremena odstupiće neki od vere, slušajući
duhove prevare i nauke demonske (1. Tim 4,1).
Pomoću i prevarom đavola kojima služe spiritisti su postigli da tvore mnoštvo satanskih čudesa i
utvara/privida, među kojima su i ove:
1. Čine da se pomiču teški predmeti bez dodira, bez ikakvog ljudskog napora; na primer: čaša, vrata -
pomeraju se sami;
2. Pojave pritiska, to jest prouzrokovanje udaraca ili prostih dodira po našem telu, ili uglavnom bilo koja vrsta
udaraca na nevidljiv način, kao i prouzrokovanje zvukova u istoj meri;
3. Promena težine tela: određenim psihičkim postupcima razna tela mogu postati lakša ili teža; u određenim
okolnostima njihova težina postaje tako velika, da ne mogu biti pomerena s mesta. Takvi slučajevi mogu se
zbiti i sa određenim ljudima sa mediumskim naklonostima;
4. Pokretanje teških predmeta postavljenih na određenoj udaljenosti od mediuma, dakle prouzrokovana bez
ikakvog dodira s njima;
5. Podizanje teških predmeta iznad zemlje nevidljivim silama;
6. Podizanje sa zemlje pojedinih ljudskih tela i njihovo lebdenje u vazduhu. V. Kruks (W. Crookes - nap. prev)
je naznačio da je lično konstatovao tri slučaja podizanja u vazduh;
7. Nezavisni pokreti malih predmeta, bez ičijeg dodira;
8. Svetlosne pojave;
9. Pojavljivanje nečijih svetlosnih ruku;
10. Neposredno pisanje, bez ičije intervencije, na pojedinim seansama. Poruke koje šalju duhovi ispisuju se
neposredno, a da niko ne dotakne pero;
11. Oblici priviđenja;
Eto, brate Jovane, koliko čudesa tvore đavoli spiritista koji im služe. Ako đavo može po dopuštenju Božijem
noktom jednim da okrene zemlju na drugu stranu (Žitije Svetog Serafima Sarovskog), i ako je sva imanja i
svu decu pravednog Jova u jednom času pogubio i ognjem s neba sažegao njegova stada, pa zar je njemu
teško da pomera teže predmete i stvari s jednoga mesta na drugo, na čuđenje spiritista, koji zinu da gledaju;
seti se Kiprijana, jer je on i zvuke proizvodio đavolskom silom, kada beše čarobnjak (pre no što je poverovao
u Gospoda Hrista); pa zar je onda đavolu teško da stvara zvuke i udarce pred spiritistima koje je obmanuo?
Ako je Sv. Averkije, episkop jerapoljski, veliki čudotvorac, molitvom primorao neke đavole da prenesu idolski
žrtvenik od Jeropolja do Italije, preko mora i bregova, kakva je onda teškoća za đavole da svojim utvarama
(trikovima, prim.izd) pomeraju razne predmete s jednog mesta na drugo i da ih čine lakšim ili težim, kako bi
obmanuli neutvrđene u pravoj veri?
Ako si u napred izloženom video da su veliki čarobnjaci: Simon, Kinops ili Iliodor leteli po vazduhu i za tren
odlazili preko mora i bregova, jer su im pomagali /služili im/ nečisti duhovi, pa kakva je onda teškoća za
nekog đavola da podiže predmete spiritista i neke ljude u vazduh, na visinu? Ako se, po svedočenju velikog
apostola Pavla, Sam satana pretvara u anđela Svetlosti (2. Kor 11, 14-15), kakva je teškoća za đavole koji
služe spiritistima da se pretvaraju u svetlosne pojave, da im pokazuju svetle ruke i druge utvare /privide/ pod
vidom svetlosti?
Ako se, kao što sam ti pokazao u rečenom o viđenjima od đavola, ovi pretvaraju u lik Hrista, Bogomajke,
anđela, svetitelja i u bilo koji drugi lik, kakva je onda teškoća za đavole da se kod mediuma spiritista
pretvaraju u ova nebeska lica, da bi ih obmanuli i odveli u pogibelj? I ako će, po svedočenju božanskoga
Pisma i učenja Svetih Otaca, na kraju sveta antihrist sa svojim služiteljima tvoriti čudesa i velike znake silom
satane koji će biti u njemu, tako da će progoniti sav svet svojim đavolskim silama; i ako će, kao što kazuju
Sv. Jefrem Sirijski i Sv. Ipolit Rimski i drugi Sveti Oci, antihrist pomerati planine s mesta i morska ostrva, ići
po vodama kao po suvu, iscelivati mnoge vrste bolesti, davati vid slepima, vaskrsavati mrtve i druge velike
znake tvoriti svojim utvarama /trikovima/ (Končina Čovekova, Izdavačka kuća Skit Darvari, Bukurešt, str.
123-149), koliko onda detinjarije i ludosti i nepoverenja u pravu veru projavljuju oni koji veruju u igračke
đavola i u utvare koje se pokazuju spiritistima, i smatraju ih istinitim čudesima? I ako sada veruju u ove
utvare /privide/, kako će stajati utemeljeni u istini onda, kada će sama velika zver užasnuti ceo svet svojim
utvarama?
Ali, brate Jovane, ne govorimo mi samo o spiritistima i o indijskim joginima koji služe đavolima, nego i o
svima koji se bave takozvanim okultnim naukama, kao što su spiritualisti, hipnotisti, magnetisti, teozofi i oni
koji se bave belom magijom i crnom magijom, autosugestijom, hiromantijom, i o svima takvima, jer će i svi ovi
u dan Poslednjeg Suda imati sudbinu čarobnjaka i lažnih proroka, pošto su svi skrenuli s puta istinskih
čudesa, koja tvore Gospod Bog i Spasitelj naš Isus Hristos i svi Svetitelji Božiji, te se krivotvorenim
sredstvima i svojim đavolskim utvarama pretvaraju da su čudotvorci, da bi obmanuli neuverene i neutvrđene
u istini Hristovog Jevanđelja. Jer se čudotvorenje ne može prouzrokovati kušanjem Boga, ni uhođenjem moći
koje je Bog postavio u čoveku, nego se molitvom nesumnjive vere Bogu, i pomoću i delanjem Svetog Duha
mogu tvoriti istinska čudesa (Mihaj Urzika, nav. delo, str. 75).
Brat: Prepodobni oče igumane, iz onoga što ste mi do sada rekli pojmio sam da ima više vrsta krivotvorenih i
lažnih čudesa. Neka tvore vračari, čarobnjaci i bajači i indijski jogini posredstvom i pomoću đavola, druge
čine oni sa okultnim naukama, kao što su spiritisti, teozofi, hipnotisti, oni sa crnom ili belom magijom i drugi te
vrste, i čudesa ovih su krivotvorena, zato što se ne čine po poretku istinskih čudesa, nego posredstvom
nečistih duhova ili kušanjem Boga i kušanjem i upotrebom sila (moći) koje je Bog postavio U čoveka. Ali da
bih se mogao ubediti i da bih mogao ubeđivati i razlikovati istinu od laži, hteo bih da znam koji je znak
istinskih čudesa, koja su od Boga.
Starešina: Brate Jovane, znaj da se istinska čudesa razlikuju od lažnih nizom uslova, među kojima su i
sledeći:
1. Da budu dostojna imena Božijeg i da budu obuhvaćena Svetim Pismom i Svetim predanjem.
2. Da se čine sredstvima kojima su činjena čudesa Spasitelja i njegovih Svetitelja.
3. Da se međusobno ne poriču i ne budu u opreci.
4. Da ne protivureče Svetom Pismu i Svetom predanju.
5. Da budu u službi spasenja ljudske duše.
6. Da donose korist i napredak duhovnom životu, a ne da vode u smrt i u greh.
7. Onaj koji čini čuda da kazuje samo istinu, da provodi
život bez mrlje i da ne teži za ličnim interesima sa sebičnim ciljevima.
8. Da ispravlja moral onih koji vide čudo.
9. Da u sebi nose sigurnost i silu duha Božijeg.
10. Da dokazuju delanje Božijeg Promisla (Učenje o pravoslavnoj veri, Bukurešt, 1952).
Sva istinska čudesa mogu se tvoriti samo u ime Isusa Hrista i kroz Crkvu Hristovu, jer Crkva, po svedočenju
velikog apostola Pavla, jeste stub i tvrđava istine (1. Tim 3, 15). Ona drži nepokolebivi kanon istine (Sv. Irinej,
Protiv svih jeresi). "Gde je Crkva - veli Sv. Irinej - tamo je Duh Božiji, tamo je i Crkva sa svekolikom
blagodaću, a Duh je istina" (1. Tim 3,15).
Eto, brate Jovane, to su istinski i glavni znaci, po kojima možeš da spoznaš razliku između istinskih čudesa
životvorenih i lažnih čudesa.
Dakle, ovo dobro pamti, jer je veoma potrebno da ovo poznaju ne samo sveštenici i monasi, nego i svi dobri
hrišćani, da ne bi zabludeli od istine, osobito sada, kada se približuje vreme lažnih proroka i čudesa koja oni
tvore utvarama (prividima) koje su od đavola.
Brat: Prepodobni oče, blagodarim Vam iz duše što ste me uverili i u ovom pogledu. Milošću Gospodnjom,
darom Prečiste Majke Njegove i Vašim molitvama, prepodobni, trudiću se ja, grešnik i podlac, da ne
zaboravim ono što sam naučio, i tražiću i da sledim to po svojoj slaboj moći.
Starešina: Bog neka ti pomogne, brate Jovane, u svemu što umuješ na dobro, ali budi obazriv i trezven sve
vreme, jer naš suparnik đavo kao lav hodi i traži koga da proždere (1. Pt 5, 8). Nastoj što češće da se moliš,
ne napuštaj čitanje pobožnih knjiga, nego se staraj o bdenju, o uzdržanju, i kada god budeš osetio da
neprijatelj počinje da te smućuje mislima i nedoumicama, dođi i ispovedi se, da bih ti savetovao što je na
nazidanje.
Ne zaboravljaj Sveto Pismo, koje veli: Kada Brat Brata pomaže i savetuje, oni su kao utvrđeni grad i kao
neporazivo carstvo (Priče, 18,19).
Sa ovim, brate Jovane, zaključimo naš razgovor pomoću Božijom. Eto se u crkvi okončao Akatist i klepa za
Svetu liturgiju. Naš razgovor nakon jutrenja pa do sada potrajao je duže od pet časova; samo kada bi dao
Gospod da ti bude na korist. Hajdemo i mi u Svetu crkvu.
Brat: Blagoslovite i oprostite, prepodobni oče, meni grešnom što sam Vam pričinio tako veliki trud svojim
pitanjima. Doći ću i ja odmah u crkvu.
Starešina: Bog nek prosti, brate Jovane, i neka te pomiluje! Idi u miru!

Razgovor četvrti
OPŠIRNIJE O SNOVIMA[1]

Šta su snovi, viđenja, utvare, božanska otkrovenja, prozorljivost i predviđanje • Snovi i čovekovo stanje •
Kako se spasavamo od obmane snova • Šta kanoni kazuju o snovima • Ko ima viđenja i otkrovenja • O
znacima dara i znacima obmane • Kako da se prepoznaju božanska viđenja i otkrovenja.
Ko veruje u snove potpuno je neiskusan,
a ko im uopšte ne veruje, filosof je.
(Lestvica 3, 28).
Brat: Blagoslovite, prepodobni oče igumane!
Starešina: Bog neka te blagoslovi, brate Jovane. Gde si krenuo i šta radiš?
Brat: Došao sam samo do Vas, prepodobni oče, jer sam smatrao da ste danas slobodniji, pošto je i praznik, i
crkvena služba se završila. Zbog toga bih Vas zamolio, ako se ne ljutite, da mi dopustite, grešnom, da Vas
još pitam o mnogim stvarima o kojima mi je potrebno da saznam.
Starešina: Šta još želiš da znaš, brate Jovane, i koje su još tvoje nedoumice?
Brat: Sećam se, prepodobni oče, da ste me u savetima koje ste mi dali prošlog puta mnogokratno
upozoravali da ne verujem u snove, u viđenja, i u druge takve utvare, međutim, do sada mi niste razjasnili i
niste mi jasno rekli šta su dobri snovi i viđenja, a kakvi su zli? Zbog toga Vas ovog puta molim, prepodobni
oče, da mi razjasnite ma i najmanje o tim stvarima.
Starešina: Ali zbog čega želiš da po svaku cenu znaš ove stvari, brate Jovane?
Brat: Evo zbog čega, prepodobni oče. Od nekog vremena počeo sam da sanjam veoma čudesne snove. Čini
mi se da vidim sebe u nekoj vrlo lepoj crkvi, ukrašenoj polijelejima i zlatnim svećnjacima, sa predivnim
ikonostasom i sa raznovrsnim zidnim slikarstvom. U crkvi kao da vidim sveštenike obučene u prelepe i sjajne
odežde. Ponekad kao da sebe vidim u Svetom Oltaru i sveštenici me blagosiljaju, i čujem ih kako predivnim
glasovima pevaju duhovne pesme. I čudno je što i ovo sanjam ne samo kada se nalazim u dubokom snu,
nego i kada tek zadremam i skoro sam budan. Da li je, prepodobni oče, dobro da smatram da su ovi snovi
dobri i da su od Boga?
Starešina: Da bih ti razjasnio, brate Jovane, u vezi sa onim što ćeš me pitati, odgovoriću ti na pređašnje
pitanje o snovima, viđenjima i utvarama/prividima, jer dok ne budeš dobro znao šta su, i koja je razlika među
njima, nećeš moći pojmiti da li je dobro da smatraš da su istinski snovi koje veliš da imaš.
Brat: Molim Vas da mi kažete, prepodobni oče, ukratko, šta su snovi.
Starešina: San, brate Jovane, nije drugo, do samo pokret našeg uma tokom spavanja (Lestvica 3, 22).
Brat: A šta su viđenja, prepodobni oče?
Starešina: Viđenja, brate Jovane, jesu neka stvarna pokazivanja, ali koja prima oko uma, bilo u stanju
normalnog funkcionisanja organizma, bilo u potpunom snu ili samo u polusnu, bilo u stanju uznošenja ili
zanosa.
Brat: A šta su utvare/prividi, prepodobni oče?
Starešina: Utvare, brate Jovane, nisu drugo, do samoobmana očiju, kada um spava, ili opet: utvare/prividi su
viđenje nečega što ne postoji (Lestvica 3, 23).
Brat: Ja sam, prepodobni oče, mnoge čuo kako govore o otkrovenjima. Molim Vas da kažete i meni šta su
otkrovenja, i koja je razlika između otkrovenja i viđenja?
Starešina: Brate Jovane, otkrovenje je nešto više od viđenja, pošto viđenje pokazuje čoveku nekakvu tajnu,
dok otkrovenje pokazuje čoveku stvari dublje od onoga što se vidi. Tako vidimo da Sv. Jovan Bogoslov
naziva čudesima ono što vidi u Apokalipsi (Otkrovenja) i ne znajući šta je; otkriva mu ih anđeo, koji mu
pokazuje otkrovenje: Zašto se čudiš? Ja ću ti kazati Tajnu žene i zveri što je nosi i ima sedam glava i deset
rogova (Otk 17, 7). Evo šta veli i Sv. Makarije: "Jedno je viđenje, a drugo - ozarenje i otkrovenje; i postoji
osećanje, i postoji viđenje, i postoji ozarenje; i ko ima ozarenje veći je od onog ko ima osećanje (to jest od
onog koji vidi štogod na čulan način), pošto se ozario um njegov, i primio je nešto više od onog ko ima samo
osećanje, zato što mu se dao dar ne samo da vidi, nego i da pojmi šta je video". I opet, pokazujući da je
otkrovenje veće od viđenja, veli: " Ali drugo je otkrovenje, jer se njime otkrivaju duši velike stvari i tajne
Božije".
Brat: Čuo sam još, prepodobni oče, o daru prozorljivosti; molim Vas, dakle, da mi kažete šta je prozorljivost i
po čemu se ona razlikuje od viđenja i od otkrovenja.
Starešina: Prozorljivost, brate Jovane, veća je od viđenja, ali mnogo manja od otkrovenja i proroštva. Ko ima
dar prozorljivosti vidi, kao da je prisutan, stvari koje se zbivaju daleko, to jest zna šta se dešava veoma
daleko od njega, na primer: da li dolazi kogod k njemu ili da li kakvi zločinci ubijaju nekog čoveka negde
daleko, i tome slično. Takođe, ko ima dar prozorljivosti može spoznati tajne skrivene u dubini srca drugog
čoveka. Dakle, veći je ovaj dar od onoga koji ima viđenje, jer u viđenju se ništa ne poima, ali je manji od
onoga koji ima dar proroštva i otkrovenja. Jer ko prorokuje ne samo da zna šta se u tom času zbiva negde
daleko, nego vidi i šta sledi u budućnosti, nakon stotina i hiljada godina. A ko ima otkrovenje, opet vidi i
poima velike božanske tajne.
Brat: A šta je predviđanje, prepodobni oče? Jer sam od pojedinih čuo da je i to dar od Boga.
Starešina: I predviđanje, brate Jovane, je "ogranak" proroštva, ali o onome što je bliže, kao i prozorljivost,
zato što ko ima ovaj dar kazuje šta će se desiti uskoro.
Brat: Blagodarim Vam sa potpunim smirenjem, prepodobni oče, što ste mi razjasnili tako ukratko šta su
snovi, šta su viđenja, utvare, otkrovenja, proroštva, prozorljivost i predviđanje. O nekima od ovih, prepodobni
oče, usudio bih se Da Vam tražim opširnija pojašnjenja. U prvom redu molio bih Vas da mi kažete kako
može čovek spoznati da li je njegov san od Boga ili od đavola? Pošto su mnogi ljudi bili obmanuti i odvedeni
u pogibelj, uzdajući se previše u svoje snove.
Starešina: Dobro si učinio, brate Jovane, što si postavio i ovo pitanje, jer je od velike potrebe da se poznaje
kako se razlikuju dobri snovi od zlih i pogibeljnih.
U prvom redu navešću ti svedočenje Svetog Dijadoha Fotičkog, koji uči dosta jasno o razlikovanju snova,
kazujući ovako: "Snovi koje Božije čovekoljublje šalje duši jesu neobmanjujuća svedočenja jedne zdrave
duše. Zato se oni ne pretvaraju iz jednog lika u drugi, niti izazivaju užas, niti donose smeh i plač u isto
vreme, nego se približuju duši sa svom duhovnom krotošću. Posle toga, nakon što se telo i probudilo iz sna,
duša traži sa mnogo čežnje da se produži delanje sna. A u utvarama (predstavama, prim.izd) koje đavoli
donose sve se događa nasuprot. One ne ostaju ni u istom liku, niti se duže pokazuju u kakvom nesmutljivom
obliku. Jer što đavoli nemaju po slobodnoj volji, pozajmljuju samo iz želje da obmanu, i ovo ne može da ih
zadovolji na duže vreme. Zbog toga oni govore velike stvari i užasno prete, uzimajući često na sebe likove
vojnika. A ponekad se i raduju što si spoznao njihovo lukavstvo.
Zbog toga, pošto ih viđaš često, čak i u snovima, strašno ih razbešnjuje. Ali događa se ponekad da dobri
snovi ne donose radost duši, nego joj donose radosnu tugu i suze bez bola. A to se dešava onima koji su
mnogo uznapredovali u smirenoumlju" (Dobrotoljublje, tom I, str. 350). I nakon što je pokazao kako
razlikovati snove, Sv. Dijadoh dodaje: "Pokazao sam, na osnovu onoga što sam čuo od onih koji su iskusili,
razliku između dobrih i zlih snova. Svakako da je to razlikovanje tačno. Ali se dešava da duša, oskvrnivši se
neosetno, iz razloga što je pokrade kakva pomisao (čega mislim da niko nije pošteđen), ne može više tačno
da razaznuje i veruje onome što nije dobro" (Dobrotoljublje, tom I, str. 350). A pošto postoje snovi koji ne
dolaze čoveku ni od Boga ni od đavola, nego se rađaju iz zle obmane duše i od neuzdržanja od jela i pića, o
ovoj vrsti snova Sv. Dijadoh veli: "Kada naš um pliva u talasima pića, ne samo da strasno vidi u snu likove
koje đavoli oslikavaju, nego i smišlja u sebi određena lepa viđenja i vatreno prigrljuje svoje utvare kao kakve
ljubavnice. Jer, pošto se njegovi udovi koji služe telesnom sjedinjavanju razjare od toplote sna, um je
primoran da predstavi sebi neku senku strasti (Dobrotoljublje, tom I, str. 350).
Brat: A da li može čovek, prepodobni oče, da iz snova, koji se pojavljuju u njegovoj duši za vreme spavanja,
spozna stanje svoje duše?
Starešina: Da, brate Jovane, bude li čovek mudar i sabran, može da spozna stanje svoje duše iz snova koje
ima tokom spavanja.
To jasno pokazuje Prepodobni otac Nikita Stitat i Studit, koji o ovome veli ovako: "Nemoguće je marljivcu
/revnitelju/ da pojmi iz snova pokrete i svoje duševno stanje i da se stara o svom stanju, zato što su pokreti
tela i utvare uma po njegovom unutarnjem stanju i njegovim staranjima". Dakle, ako kogod ima dušu koja je
ljubitelj materije i slasti, njegov um utvara (zamišlja, predstavlja, prim.izd) sticanja stvari i strastvena
spoticanja, od kojih, pošto se oskvrni, dolazi i skrnavljenje tela. Ako je lakom i srebroljubiv, vidi samo zlato
koje ga omamljuje i koje umnožava kamatama i polaže ga u hranilnice a ove ga osuđuju kao nemilostivog.
Ako je čovek nastran i zloban, vidi kako ga u snu prate zveri i otrovni gmizavci i obuhvaćen je strahom i
bojazni. Ako je nadmen i slavoljubiv stremi samo ka dobrim stanjima sreće, ka visokim prestolima vlasti, i
smatra stvarnim ono što još nije. Ako je gord i kočoperan, vidi sebe da je vožen sjajnim kočijama, da ima
krila i leti po vazduhu, i da svi trepte od njegove vlasti.
Isto tako i bogoljubiv, budući ljubitelj tvorenja dobrog dela i pravedan u podvizima blagoslova, i imajući dušu
čistu od materije, vidi u snovima ispunjavanje onoga što će biti i otkrovenje strašnih viđenja, i svagda se
moleći, ima mirno stanje duše i tela, a probudivši se iz sna, zapaža da na svom licu ima suze, a u ustima
obraćanje Bogu.
Nakon što daje ovo razjašnjenje isti Sveti Otac dodaje o snovima sledeće: "Iz napred rečenog - veli on -
nešto je onih što su materijalisti i ljubitelji tela, koji imaju za boga stomak i sramotu sitosti, a um im je
pomračen lenjivim životom i porobljen strastima, koje đavoli utvaraju (predstavljaju, prim.izd) i njima se
poigravaju; a nešto pripada marljivcima (revniteljima, prim.izd) i onima koji očišćuju svoja osećanja duše i
tvore dobra koja vide u snu, i to im je podstrek ka božanskim stvarima i napretku; a nešto pripada
savršenima, koje božanski Duh čini da budu takvi, i oni su se sjedinili s Bogom kroz bogoslovnu dušu".
Brat: Prepodobni oče, slušajući pažljivo reči PrepoDobnog Nikite Stitata, razumeo sam dosta jasno da će
kako oni koji su uznapredovali u dobrom delu, tako i oni strasni, ako budu pazili na svoje telesno i duševno
stanje, moći da iz snova koje imaju spoznaju svoje dobro stanje, ali i strasti koje ih napadaju i koje njima
gospodare.
Molio bih Vas, prepodobni oče, da mi kažete ima li i drugih Svetih Otaca koji govore o ovom.
Starešina: Drugi otac, brate Jovane, koji kao i prepodobni Nikita Stitat govori o ovom, jeste božanski i Sv.
otac Maksim Ispovednik, koji, pokazujući da čovek može da spozna svoj napredak i rast u bestrašću kroz
pokret svojih snova, veli: "Kada duša započinje i oseća svoje sopstveno zdravlje, počinje da vidi i svoje
utvare (priviđenja) iz snova kao kakve taštine, koje je više ne smućuju".
Zatim, kazuje i o strastima i o spoznanju njihovog rasta kroz snove: "Kada raste pohota, um utvara (zamišlja,
prim.izd) sebi materiju svojih zadovoljstava u vreme spavanja, a kada raste ljutnja, vidi stvari koje
prouzrokuju strah. A nečisti đavoli čine da rastu strasti, uzimajući za oslonac našu nebrigu i sve što ih
podstiče. Ali smanjuju ih sveti anđeli, pokrećući nas na delanje vrlina".
Postoje, brate Jovane, kod Svetih Otaca još i mnoga druga učenja o snovima. Sada ću ti izložiti još jedno
svedočenje iz Svetog i božanskog Jovana Lestvičnika o snovima koji bivaju početnicima u manastirima.
"Kada mi - veli - napuštamo svoje domove i srodnike radi Gospoda i otpočinjemo tuđinovanje iz ljubavi
prema Bogu, tada se đavoli trude da nas uznemire snovima, predstavljajući nam naše srodnike kako plaču ili
se nalaze u zatvoru zbog nas ili trpe druge nevolje. Stoga, onaj koji veruje snovima liči na čoveka koji trči za
svojom senkom i trudi se da je uhvati!" Zatim dodaje: "Demoni tašte slave jesu proroci u snovima; budući
prepredeni, oni po okolnostima zaključuju šta će se desiti i zatim javljaju nama da će se to ispuniti, da bismo
se mi divili i uznosili mišlju kao da smo dostigli dar bestrašća i prodiranja u ono što je buduće. Ko veruje
đavolima veruje o sebi da je prorok, međutim ko ih prezire shvata da je đavo uvek lažljivac! Kao duh on jeste
i vidi što se zbiva u podnebesju, i primećujući, na primer, da kogod umire, predskazuje to kroz san
lakovernima. Svojom silom đavoli nemaju nikakvo spoznanje budućih događaja, ali se zna da pokatkad i
đavoli mogu predskazati smrt" (Lestvica 3, 23).
Brat: Iz onoga što ste mi rekli, prepodobni oče, u vezi sa snovima, pojmio sam da je veoma opasno da se
čovek uzda u svoje snove; zbog toga mnoge đavoli obmanjuju posredstvom snova. Zato Vas molim,
prepodobni oče, da mi kažete šta treba čovek da čini, da bi se spasao snova.
Starešina: Brate Jovane, da bi čovek imao um i srce ozareno i neobmanuto utvarama obmanjujućih snova,
kao i svim utvarama (priviđenjima, predstavama, nap.izd) koje mu đavoli donose bilo kada spava, bilo kada je
budan, treba da se trudi da stekne dva velika i sveobuhvatna dela: Ljubav i Uzdržanje.
To mi poimamo iz učenja o snovima Svetog i božanskog oca Maksima Ispovednika, koji kaže ovako: "Neki
govore da đavoli, taknuvši se u snu pojedinih delova tela, izazivaju želju, i tako se javljaju utvare (predstave).
Drugi opet govore da strast koja gospodari u đavolu koji nam se približava prouzrokuje našu strast, i tako se
raspaljuje duša prema pomislima stvarajući najpre likove putem sećanja; takođe o drugim utvarama od kojih
stradaju jedni kazuju na jedan način, drugi na drugi način. Ali ni u jednom od pomenutih načina ne mogu
đavoli da pokrenu nijednu vrstu strasti, ako se u duši nalazi ljubav i skrušenost, bilo da je telo budno, bilo da
spava (Dobrotoljublje, tom II, str. 73).
Brat: Ali, prepodobni oče, zar nikako nije dobro verovati u snove, i šta kažu Sveti Oci o verovanju u snove?
Starešina: Da bi ti razjasnio o ovom, brate Jovane, mislim da je dovoljno da ti izložim jedno od svedočenja
Svetog Jovana Lestvičnika, koji u ovom pogledu veli ovako: "Ko veruje u snove potpuno je neiskusan, a ko
uopšte ne veruje - filosof je".
Dakle, veruj samo u snove koji ti objavljuju muku i sud, a ako te vode u očaj, od đavola su (Lestvica 3, 24).
A Sv. Dijadoh Fotički u tom pogledu veli ovako: "Dovoljno je za što veću vrlinu ili za napredak ka sve
uzvišenijoj vrlini da se ne uzdamo ni u kakvu utvaru. Jer su snovi najčešće lik pomisli, ili - kao što sam rekao
- poruge đavola (Dobrotoljublje, tom I, str. 349).
Brat: Prepodobni oče, a šta u pogledu snova odlučuju Sveti i božanski kanoni?
Starešina: Brate Jovane, u pogledu taštih snova i viđenja sveti i božanski kanoni odlučuju isto što i Sveti Oci,
jep su i svete kanone isto Svetitelji sastavili.
Znaj još i ovo, brate Jovane, da su Sveti i božanski Oci koji su sastavili svete kanone veoma snažno držali
do učenja Svetitelja koji su im prethodili, odlučujući kroz svete kanone da sva učenja Otaca napisana shodno
učenju Spasitelja našeg Isusa Hrista i učenjima i predanjima Svetih apostola imaju u Crkvi Hristovoj silu
zakona (Kanon 87. Vasilija Velikog).
I pošto su mnogi od Svetih Otaca branili hrišćanima da veruju u neproverene snove i viđenja, Sabor Svetih
Otaca sabran u Kartagini 418. godine odlučio je 87. kanonom da svaki hram koji bi se gdegod podigao na
osnovu kakvog sna ili zaludnog viđenja bude uništen! Evo sadržaja kanona: "Svi oltari koji se gdegod budu
podigli na osnovu zaludnih snova i viđenja neka na svaki način budu uklonjeni" (Zakonopravilo, Njamc, str.
532).
I to su Sveti i božanski Oci odredili zato, što je verovanje u snove paganska odlika, i koji veruju u snove jesu
kao idolopoklonici.
Postoje, međutim, i snovi od Boga. Ali po Svetom Grigoriju Nisijkom (Slovo o stvaranju čoveka, glava 13)
takvi snovi bivaju" veoma retko i samo radi značajnih razloga, koji se tiču opšteg dobra.
Ali tada Bog pokazuje sa sigurnim dokazima da je On poslao san. Postoje još i snovi koji se pokreću zbog
čisto prirodnih povoda.
A mitropolit Jakov piše ovako: "Ko veruje u snove i u čini, u vradžbine i u amajlije i u ine đavolske stvari - bez
zakona je i bez Crkve".
Brat: Do sada ste mi, prepodobni oče, rekli dovoljno o snovima; zbog toga Vas molim da mi opširnije govorite
o viđenjima i otkrovenjima.
Starešina: I šta bi, brate Jovane, hteo da znaš u ovom pogledu?
Brat: U vezi sa viđenjima i otkrovenjima, prepodobni oče, hteo bih još da znam u kojem se stanju nalazi
čovek kada ima viđenje ili otkrovenje i kako biva uznošenje i ushićenje njegovog uma u to vreme. Da li u
vreme uznošenja i ushićenja čovekov um još može delati štogod od onoga što mu je prirodno i je li čovek u
to vreme svestan da li je u telu ili van tela?
Starešina: Ovoga puta, brate Jovane, postavio si mi vrlo osetljivo i teško pojmljivo pitanje, koje sasvim
prevazilazi moju slabu moć poimanja, tako da bih radije odustao da odgovorim na njega, budući sasvim
neiskusan u opitu življenja tako velikih stvari.
Ali pošto slučajno imam pri ruci neka učenja Svetih Otaca koji su to iskusili svojim životom i učili o njima
samim svojim življenjem, odgovoriću ti, brate, da bi i tebi pojasnio ono što me pitaš.
U prvom redu navešću ti svedočenje Svetog i božanskog Oca Grigorija Solunskog, velikog teologa i
prozorljivca, koji u jednom od pobijanja Ankindina u pogledu uznošenja uma i ushićenja uma za vreme
nebeskih viđenja, kaže: "Božansko uznošenje dostojnih ove tajne ovako se zbiva: za vreme dok su uzneseni
udostojavaju se božanskog i neizrecivog sijanja, koje otevši (uznevši) im namah um od svega što je čulno i
misleno i njih same uzvisivši iznad samih sebe, potpuno ih pretvara u svetlost, tako da ko doživljava ovo
blaženo nadpojamno preobraženje i ozarenje, budući da je izašao iz svega, čak i iz sebe, nije više svestan, u
to vreme, da li se nalazi u telu ili van tela.
Jer kada umom zagospodari to snažno i božansko sijanje, koje je bolje od prirode i natprirodno, ne može
više delati ono što je njegovo prirodno, budući da njime tada gospodari božanska sila.
Jer ako bi pojmio štogod od onoga što je u njegovom stanju, tada ne bi više bio u Bogu, niti uznet u
nadumno. A ako ga to neizrecivo ozarenje ostavi, i on se vrati u sebe, tada spoznaje da je za to vreme bio
izvan sebe i da je doživeo nešto strano i iznad svoje prirode, i vaistinu nije znao da li je bio u telu ili van tela".
Znaj i ovo, brate Jovane, da um, budući da ga je uznela božanska blagodat, iako postaje iznad svoje prirode,
ne smućuje se, niti trpi kakvu promenu na gore, kao što stradaju lažni proroci, svadljivci i oni koji se mešaju
sa demonima, jer ostaje čist i nesmućen, preobražavajući se na bolje i natprirodno, nalazeći se u ushićenju i
u divljenju.
I Sv. Simeon Metafrast, tumačeći reči Svetog Makarija, veli: "Svetlost koja je sjala nad blaženim apostolom
Pavlom na putu i kojom se uzneo do trećega neba, i čuo neizrecive tajne, nije bila neko ozarenje od
poimanja i znanja, nego prosijanje u duši sile Duha Onoga Koji je blag po ipostasi, čiju punotu sijanja ne
mogu da gledaju telesne oči jer bi oslepele.
Ovom svetlošću otkriva se svekoliko poznanje, i samoga Boga spoznaje duša koja ga je dostojna, i koju On
ljubi" (Glava 139).
Zbog toga je i božanski Nil rekao da molitva savršenih ima izvesno predpoučiteljno otimanje uma i izlazak iz
osećajnog (čulnog, prim.izd).
Zato je i veliki Antonije rekao: "Znam da je apostol Pavle bio uznet, ali kako je bio uznet ne znam!" I božanski
otac Maksim Ispovednik veli: "Vreme i način koji Bog, po svom htenju, koristi, ostaju svima svagda
neiskazani".
Pamti i ovo, brate Jovane, da je veoma malo Otaca primilo ovu tajnu, i samo je iz pokolenja u pokolenje primi
poneko blagodaću Božijom, kao što potvrđuje Sv. Isaak Sirijski (Slovo 32).
Zato je i Sv. Grigorije Solunski, taj veliki teolog Crkve Hristove, nazvao ovu tajnu uznošenja u životu Svetog
Petra Atonskog: "Dobitkom koji je teško naći, i teško izreći, i teško steći ".
Brat: Ovog puta, prepodobni oče, zaista čudesne stvari sam čuo od Vas, jer ste mi podrobno izložili kako su
um i duša, kao i telo čovekovo, u vreme kada se ovaj udostojava da ga Bog otme (uznese) umom i da mu se
otkriju velike i božanske tajne.
I sva su ova učenja dostojna čuđenja i potpunog poverenja, prepodobni, to su reči najvećih Svetitelja i
teologa Crkve Hristove, kao Grigorija Bogoslova, Maksima Ispovednika, Antonija Velikog i drugih božanskih
Otaca.
Starešina: Da, brate Jovane, gore navedena svedočenja budući svedočenja Svetih i božanskih Otaca, koji
su življenjem proživeli ono što su kazivali, mogu biti primljena kao dobra i istinita, s potpunim poverenjem.
I ti, brate, ako želiš da ne zalutaš u pogledu viđenja i otkrovenja, nemoj primati ni od koga neka druga učenja,
jer su mnoge obmanuli đavoli svojim utvarama, a ni oni sami ne poznaju svoju obmanu, i druge žele da
obmanu i da odvuku u pogibelj svojim utvarama.
Brat: Ali, prepodobni oče, u koje se vreme udostojava neko da ima od Boga viđenja i otkrovenja? I zatim bih
hteo da znam, ako je moguće, kakvim se tajnama uči čovekov um u vreme ovih uznošenja i kako ih vidi.
Starešina: Po svedočenju Svetih i božanskih Otaca, brate Jovane, koji dožive blaženstvo da se udostoje
uznošenja uma, ushićenja, nebeskih viđenja i božanskih otkrovenja, samo se u vreme molitve udostojavaju
toga (Sv. Isaak Sirijski, Slovo 32).
Sveti Nil Sinait kaže u ovom pogledu: " Stanje molitve jeste bestrasno navikavanje, jer neograničena ljubav
uznosi mudroljubivi um na duhovnu visinu".
Slušaj, brate Jovane, i Sv. Maksima Kapsokalivu, koji, pokazujući da se čovek u vreme molitve udostojava
božanskih uznošenja uma i ushićenja, veli ovako: "Kada blagodat Božija dođe u čoveka, tada prestaje
molitva, pošto je um potpuno u vlasti blagodati Presvetoga Duha i ne može više delati svojim moćima, nego
ostaje nedelatan i potčinjen samo Svetom Duhu. I kamo želi Duh Sveti, onamo ga odvodi, bilo na netvarno
nebo božanskog ozarenja, bilo na drugo neiskazano viđenje. I ukratko, kako Duh Sveti hoće, tako teši Svoje
sluge" (Žitije Svetog Maksima Kapsokalive, januar).
I pošto si, brate, pitao i kakve tajne poima ko se od Boga udostojio da dođe u ova uznošenja, dotični u to
vreme vidi uzvišene stvari i tajne, koje nikada još ne beše video!
Ovo pokazuje isti Sv. Maksim Kapsokaliva u svom odgovoru Sv. Grigoriju Sinaitu, koji ga beše pitao o tome,
te veli: "Kada dar Duha Svetog dođe na koga, ne pokazuje mu što je obično, niti što je čulno ovosvetsko,
nego mu pokazuje što nikada nije video ili čuo".
Tada Duh Sveti uči čovekov um uzvišenim i skrivenim tajnama, koje, kao što kaže božanski apostol Pavle,
Telesno oko čovekovo ne bi, samo po sebi, moglo da ikada pojmi.
I opet, brate Jovane, pošto si pitao kako to vidi um onoga koji se nalazi u uznesenosti i viđenju, isti Sveti
Otac uči ovako: "Kada je vosak daleko od ognja, čvrst je i može se hvatati ljudskom rukom, a ako ga staviš
na oganj, topi se, gori, i sav se pretvara u svetlost. I ne može da se ne istopi u ognju i da ne postane kao
voda. Isto tako i čovekov um, kada je sam, nesjedinjen s Bogom, poima ono što pripada njegovoj moći, a
kada pristupa božanskom ognju i Duhu Svetom, raspaljuje se i topi od božanskih viđenja, i nema načina da
tamo, u božanskom ognju, misli što je telesno i što bi on hteo" (Žitije Sv. Maksima Kapsokalive).
Brat: Ali koji su, prepodobni oče, znaci dara Božijeg za vreme takvih uznošenja i viđenja?
Starešina: O znacima dara Božijeg, brate Jovane, za vreme nebeskih viđenja i otimanja uma uči nas isti Sv. i
božanski otac Maksim, govoreći: "Kada blagodat Duha Svetog pristupa čoveku, sabira mu um, čini ga
poslušnim i smirenim, podseća ga na sećanje na smrt pamćenje grehova, budućeg Suda i večnih muka, čini
da smerna duša plače i da oplakuje grehe, a oči čini krotkim i punim suza.
I što bliže pristupa čoveku, tim više se duša kroti, i teši je Svetim stradanjima Gospoda našeg Isusa Hrista i
Njegovim bezgraničnim čovekoljubljem, izazivajući u njegovom umu uzvišena i istinita viđenja: najpre o
umom neobuhvatnoj sili Božijoj, kako je jednim Logosom priveo sve tvari iz nebića u biće, zatim o
neobuhvatnosti i nepojmljivosti Svete Trojice i o nevidljivoj dubini božanskog bića i drugo.
Tada se čovekov um uznosi na onu božansku svetlost, i srce mu postaje krotko, i rađa plodove Svetoga
Duha: radost, mir, dugotrpljenje, ljubav, smirenje i ostalo. I duša prima neiskazanu radost" (Žitije Svetog
Maksima Kapsokalive).
Isto o znacima blagodati za vreme uznošenja uma govori i Sv. Makarije Veliki, koji kaže ovako: "Za vreme
uznošenja uma blagodati pripada: radost, mir, ljubav, istina, i ova istina primorava čoveka da traži istinu".
Takođe, božanski otac Pavle, koji se podvizavao u Latrijskoj planini, upitan od svog učenika o znacima
blagodati za vreme uznošenja uma, veli: "Blaga svetlost Blagoga jeste uzročnik radosti i dobrote, i čini ga
krotkim i čovekoljubivim".
Brat: Prepodobni oče, a kako se mogu spoznati znaci obmane i prelesti? I kakvu svetlost vidi ko ima viđenja
od đavola?
Starešina: Brate Jovane, o znacima obmane i prelesti saslušajmo najpre Svetog Makarija Velikog,
Egipćanina, koji to pokazuje, govoreći: " A obmana i greh jesu prelesni, nemaju ljubavi i radosti prema Bogu,
jer kao što je maslačak sličan salati, ali je ova slatka a onaj gorak, isto je tako i blagodat slična Istini, i u njoj
je ipostas Istine.
I kao što ukus razlikuje gorku travu od slatke salate, isto tako se po uznemirenju ili miru srca razlikuje pojava
đavolske prelesti (od blagodati)".
Ova svedočenja Svetog i božanskog oca Makarija o znacima prelesti i blagodati neka ti ostanu u umu, brate
Jovane, pošto ćeš iz uznemirenja ili mira srca moći da jasno i prejasno spoznaš ako te kadgod bude kušala
kakva obmana od đavola ili kakva istinska poseta Boga.
Pošto si, brate, pitao i kakvu svetlost vidi čovek kada ima kakvo viđenje od đavola, slušaj najpre odgovor
prepodobnoga oca Pavla Latrijskog, koji veli ovako: "Svetlost protivne sile u vidu je ognja koji se dimi i liči na
čulnu vatru. Kada je vidi smirena i čista duša, nalazi da je bez ukusa i mrzi je".
Još i božanski otac Maksim Kapsokaliva ovako kazuje o svetlosti koja se pokazuje u đavolskim viđenjima:
"Jedno su znaci obmane a drugo znaci blagodati. Kada zli duh obmane pristupa čoveku, smućuje mu um i
iznuruje ga, čini mu srce grubim i pomračuje ga, prouzrokuje mu bojazan i nadmenost, slabi mu oči, smućuje
mu mozak, uzbuđuje mu telo, pokazuje mu prividnu svetlost, ali ne sjajnu i čistu, nego crvenu, i čini da mu
um bude zanesen i đavolski, i podstiče ga da izgovara nepristojne i hulne reči.
I ako se duh obmane pokaže čoveku više puta, čini da se gnevi i ispunjuje ga (čoveka) sasvim gnevom i
gordošću, te ne zna šta je smirenje i istinski plač i suze, nego se uvek hvališe svojim delima, i bestidno i
bezbožno je obuzet strastima i ukratko sasvim silazi s uma i stiže do potpune pogibelji" (Nav. delo).
Brat: Blagodarim Vam, prepodobni oče, što mi je i ovog puta mnogo razjašnjeno, i koristila su mi učenja
Svetih Otaca, koja ste mi izložili na moja pitanja. Ali da bih bio još bolje utvrđen u vezi s onim što sam Vas
pitao, molim Vas, ako znate još, da mi izložite i druga svedočenja iz Svetih Otaca u pogledu đavolskih
obmana.
Starešina: Ako hoćeš još i druga svedočenja, brate Jovane, da bi ti se razjasnilo i da bi se uverio, onda slušaj
i Svetog Dijadoha Fotičkog, koji pokazuje stanje uma u vreme dobrih i zlih viđenja, govoreći ovako: "Ne treba
da se dvoumimo da um kada počinje da biva pod snažnim delanjem božanske Svetlosti, postaje potpuno
prozorljiv, tako da izobilno vidi svoju sopstvenu svetlost. Ovo se događa kada sila duše zagospodari nad
strastima, a sve što se pokazuje u čulnom obliku nastaje od rovarenja đavola!" A kao pečat onoga što je
rečeno o obmani đavola, privešću reči Svetog i svehvalnog apostola Pavla, koji veli: I nikakvo čudo; jer se
sam satana pretvara u anđela Svetlosti (2. Kor 11,14).
O obmanjujućim viđenjima i Evagrije monah veli ovako: "Pazi da te ne obmanu zli đavoli kakvim viđenjem.
Budi obazriv okrenuvši se molitvi i prizivajući Gospoda. Jer ako je viđenje od Njega, neka te On ozari, a ako
li nije, neka hitno odagna obmanjivača; i budi smeo, jer neće opstati psi, kada ti budeš plameno besedio s
Bogom. Jer će pomoću Božijom namah biti prognani daleko, budući poraženi na nevidljiv i nepojaman
način...
Pravo je da ti ne ostane nepoznato ni ovo lukavstvo, da se za neko vreme đavoli kao raspravljaju sami među
sobom. I ako hoćeš da išteš pomoć protiv jednih, dolaze drugi pod vidom anđela i odgone prve, da bi ti bio
obmanut od njih, čineći ti se da su anđeli". I opet veli: "Ne poželi da vidiš anđele ili Hrista na čulan način, da
ne bi sasvim sišao s uma, uzevši vuka za jagnje i poklonivši se neprijateljima đavolima".
Brat: Iz ovog rečenog, prepodobni oče, pojašnjeno mi je veoma dobro o dobrim i zlim snovima i o viđenjima -
obmanjuJUćim i onim što su od Boga. Zbog toga Vas molim da mi pojasnite i u vezi sa otkrivenjima od Boga:
kojim se znacima mogu prepoznati?
Starešina: Ako hoćeš i to da znaš, brate Jovane, onda pamti. Glavni znaci po kojima se mogu poznati
otkrovenja od Boga jesu tri na broju, i to:
1. Uzvišenost otkrivenih učenja;
2. Njihova božanska čistota;
3. Njihova moć da preobražavaju ljude na dobro.
Ovi znaci su unutarnji i oni se mogu pojmiti samo kada je otkrovenje dobro poznato i ispitano u duhu
smirenja i pobožnosti.
Taj duh čini blaženim onoga koji se posvećuje takvom ispitivanju. Ali o božanskom otkrovenju možemo se
uveriti i po spoljašnjim znacima, koji su čudesa i proroštva, kojima možemo dodati i moralnu čistotu osobe
preko koje se daje otkrovenje.
Znaj još i ovo, brate Jovane, da ako je otkrovenje od Boga, ono se savršeno uklapa u reči božanskog Pisma i
u učenja Crkve.
Drugim rečima, ono ne sadrži nijedno novo učenje, koje bi se ma i najmanje moglo suprotstaviti starima, to
jest onima što su sadržani u pobožnim knjigama i u Predanju. Ta istina se temelji na samim rečima
Spasitelja, koji kaže: I ako se carstvo samo po sebi razdeli, to carstvo ne može opstati (Mk 3, 24).
S druge strane imamo i svedočenja božanskog apostola Pavla, koji veli: Ali ako vam i mi ili anđeo s neba
propoveda jevanđelje drukčije nego što vam propovedasmo, anatema da bude (Gal1,8).
Brat: Molim Vas, prepodobni oče, da mi kažete kako se pokazuju viđenja i otkrovenja koja su od Boga.
Starešina: Brate Jovane, Bog pokazuje viđenja i otkrovenja osobito ljudima Svetim i veoma uznapredovalim
u smirenju, u razboritosti i u samopoznanju. A pokatkad Bog daje viđenja i običnim ljudima. Ali viđenjima Bog
udostojava samo kada hoće da delotvori dela spasenja, kako za onoga koji ima viđenja, tako i za druge
ljude.
Ponekada Bog otkriva Svoje tajne i nevernicima, ako su iskreni u svom življenju, da bi poslužili vernicima, jer
se Bog ne služi samo ljudima, nego i životinjama, drvećem i drugim tvorevinama neoduhovljenim u
božanskom domostroju, uključujući čitavo sazdanje, da dela na spasenju ljudi.
I ako čuješ, brate Jovane, da pokatkada Bog pokazuje viđenja i otkrovenja nevernicima, nemoj zamišljati da
to čini bilo kad i bilo kome! Jer to se događa veoma retko i po Božanskom izboru i ikonomiji sa pojedinim
ljudima, koji su iskreni u svom neznanju, i da bi ih priveo Sebi i popravio mnoge.
To međutim ne znači da mi treba da uzimamo u obzir snove i viđenja ma kome se dogodili. To nas uči
Prepodobni Nikita Stitat, govoreći: "Nisu sva pokazivanja iz sna istinita i ne pokazuju se svima, no samo
onima koji su se očistili umom i ozarili osećanja duše i pohitali naviše, prema prirodnom viđenju, koji više
uopšte ne brinu o svetovnim stvarima i uopšte ne brinu o ovom sadašnjem životu, i koji se nalaze u
dugotrajnom nejedenju i obuhvatnom uzdržanju, u znojevima i u trudovima po Bogu, u duše u koje se uselila
Svetost, Bogopoznanje i dobra mudrost, koje imaju anđeoski život a sadašnji život (život po svetu) im je Bog
sakrio, koji napreduju u osvećenom spokojstvu i popeli su se na presto proroka Božijih". Zbog toga je Bog
govorio Mojsiju: Ako bude među vama proroka, pokazaću mu se kada spava i u viđenju ću mu govoriti.
Znači, kao što vidimo iz svedočenja ovog prepodobnog Oca, ne treba da uzimamo u obzir snove i viđenja
svih, no samo onih koji su uznapredovali u nesticanju, u uzdržanju i u tihovanju i odbacili su sasvim brige
ovoga veka, i koji su se sveobuhvatnim uzdržanjem očistili od strasti i udostojili se da prime od Boga dar
proroštva, kao Mojsije i kao ostali proroci. A ako sam prethodno rekao da pokatkad Bog pokazuje viđenja i
pojedinim običnim ljudima, isto sam tamo pokazao da se to događa veoma retko, a u Hristovoj Crkvi to ne
može imati silu zakona, kao što nas uče Sveti i božanski Oci.
Brat: Molio bih Vas još da mi kažete, prepodobni oče, da li uvek onaj ko ima kakav san ili kakvo viđenje od
Boga može da ga pojmi sam ili mu je potreban kogod drugi da bi mu otkrio njihovo tumačenje?
Starešina: Znaj i dobro shvati, brate Jovane, da skoro uvek onaj ko ima kakav san ili kakvo viđenje, nebesko
ili obmanjujuće, ne može ga lako pojmiti, ako ne bude imao od Boga Dar razlučivanja i razlikovanja duhova, i
osobito ako ne bude pitao onoga koji ima takav dar od Boga.
Ovo vidimo dosta jasno iz više svedočenja Svetog Pisma. Na primer, u Starom Zavetu čitamo da vavilonski
car Navuhodonosor nije mogao da sam razume snove koje mu je Bog pokazao, dok nije pozvao Svetog
proroka Danila, koji je, Duhom Svetim koji beše u njemu, rekao caru i san i njegovo tumačenje (Danilo 3, 29;
4,16).
Isto tako i Valtazaru, sinu Navuhodonosorovu, isti Sveti prorok Danilo tumači viđenje sa tri reči koje
tajanstvena ruka beše ispisala na zidu njegove kuće u vreme gozbe, i koje je predskazivalo pad njegovog
carstva (Danilo 5,16).
Čitamo, takođe, da Josif tumači u tamnici snove Faraonovog peharnika i hlebara. A nakon što ga Bog izvodi
iz tamnice, isto on tumači Faraonove snove sa sedam debelih krava i sedam mršavih krava i sa sedam
klasova žita praznih i punih, koji predskazivahu predstojeće sedmogodišnje izobilje i glad (Postanje 40,41).
Ali možda će neko reći da se to dogodilo samo sa nevernicima kao što su Navuhodonosor, Valtazar i Faraon,
koji zbog svog neverovanja nisu mogli pojmiti tajnu svojih snova i viđenja. Međutim, nije tako. Jer nam
božansko Pismo jasno pokazuje da ne samo ti nisu mogli razumeti snove i viđenja, nego čak ni Danilo
prorok, pun dara Duha Svetoga. Ni njemu nisu bili dati svi ključevi da bi otvorio smislove i tumačenja tajinskih
viđenja i otkrovenja koja je Bog pokazao, jer je i on imao potrebu za tumačem višim od sebe u znanju. Tako
je bilo sa viđenjem četiri zveri koje izranjahu iz mora (Danilo 7,1), viđenjem jarca i ovna (Danilo 8,1),
proroštvom sa sedamdeset sedmica i godina (Danilo 9,1) i drugima. Vidimo da mu je, pošto ih ne beše
razumeo, Bog poslao arhanđela Gavrila da mu tumači i da mu objasni da razume što beše video i čuo.
Evo, radi uveravanja, samih prorokovih reči: I kada ja Danilo videh viđenje i potrudih se da ga pojmim, gle,
stade pred mene neko u liku čoveka, i čuh čovečiji glas iznad reke Ulaja, koji kazivaše i vikaše: Gavrilo,
protumači viđenje onom tamo (Danilo 8,15). I u tumačenju proroštva o sedamdeset sedmica i godina, opet
čujemo Proroka gde kazuje: Dok još govorah u svojoj molitvi, gle, čovek Gavrilo, kojega videh u svom
početnom viđenju da mi u brzom letu pristupa o večernjoj žrtvi; i došao je i progovorio, govoreći: "Danilo,
upravo sada dođoh, da ti otvorim um" (Danilo 9,21).
Isto vidimo i u Apokalipsi, gde se sam Gospod Bog i Spasitelj naš Isus Hristos pokazuje u viđenju Svetom i
božanskom apostolu i Jevanđelisti Jovanu i zatim mu šalje anđela koji mu obznanjuje tajne božanskih
otkrovenja koja mu se behu pokazala (Jn 1,1).
Isto tako i božanski apostol Petar nije pojmio tajnu viđenja sa sasudom koji silažaše s neba, dok nije čuo s
neba glas koji mu je razdrešio nedoumicu, i dok anđeo Gospodnji nije bio poslat kapetanu Korniliju da bi mu
saopštio što je za njegovo spasenje!
Znači, brate Jovane, iz dovde pokazanoga, i iz drugih mesta Svetog i božanskoga Pisma možemo pojmiti da
ko ima kakvo viđenje ili otkrovenje ne može uvek da ga sam pojmi. Zbog toga ne treba da mu žurno
poveruje, smatrajući da ga može sam pojmiti, nego mu je potreban kogod iskusniji od njega. Jer bude li neko
imao takvu nadmenost uma, uzdajući se u svoje rasuđivanje i mišljenje, taj će nesumnjivo biti porugan od
đavola, kao što se i događalo da mnogi od tih budu obmanuti i porugani od đavola.
U takvim slučajevima veoma nam je potrebno da mnogo ispitujemo i da pitamo iskusne, da ne bismo kako
pojmili pogrešno i sebe doveli u opasnost.
Božanski apostol i Jevanđelist Jovan savetuje nas u tom pogledu, kazujući: Ljubljeni, ne verujte svakome
duhu, nego ispitujte duhove jesu li od Boga (1. Jn 4,1).
A ako onaj koji je imao viđenje ili san ne bude našao nikoga u stanju da mu razjasni, bolje je i bezopasno po
njega da im ne obrati nikakvu pažnju i da uopšte ne poveruje u njih, nego li da prebrzo poveruje, da ih tumači
po svojoj moći i tako sebe dovede u opasnost.
Brat: Zahvaljujem Vam, prepodobni oče, sa potpunim smirenjem i blagodarnošću za objašnjenja koja ste mi
izložili. Pojmio sam da je svojstvo sna jedno, pokret uma za vreme viđenja - drugo, i za vreme otkrovenja -
drugo.
Molim Vas, dakle, da mi kažete još i ovo: Kako bismo mogli jasno poznati tu razliku između snova, viđenja i
otkrovenja? Jer bi veoma lako moglo biti da kogod u svom snu ima jednostavan san, a da on, zbog
neiskusnosti, veruje da je imao viđenje. Ili opet: da je kogod imao kakvo jednostavno viđenje i da veruje da
se udostojio velikoga otkrovenja od Boga. I tako da zablude i jedan i drugi, brkajući svoja poimanja o onom
što su videli i snili!
Starešina: Nisi učinio loše, brate Jovane, što si namislio da išteš od mene i to da ti razlučim, jer zaista, mnogi
zablude uzimajući jednostavne snove za viđenja i smatrajući viđenja božanskim otkrovenjima.
Ali ti na to pitanje neću odgovoriti ja grešni i neiskusni, nego Prepodobni Nikita Stitat, koji jasno razlučuje
upravo to što si ti, brate, pitao, te kaže: "Od onoga što se utvara (priviđa) tokom spavanja jedno su snovi,
drugo viđenja i treće otkrovenja. Snovi su ono što ne ostaje u utvari (predstavama, prim.izd) uma
nepromenjeno i nepomućeno, nego se pretvara iz jednog u drugo. Od onoga što se tako utvara (priviđa) ne
dolazi nikakva korist, i sama utvara (predstava) iščezava po buđenju iz sna. Zbog toga i treba da ih
prenebregavamo. Viđenja su ono što ostaje nepromenjeno i ne pretvara se iz jednog u drugo, nego prebiva
predstavljeno u umu i dugo nezaboravljeno. I predstavljanjem stvari (Suda i muka, prim.izd) pokazuju što će
biti, svetlošću prouzrokuju korist duši, ustrašuju i potresaju onoga koji vidi i time usavršavaju onoga koji ih
vidi.
A otkrovenja su ono što se tvori kod prepodobne i ozarene duše, koje daje tajno učenje o onome što je
skriveno Božije, i donose nam preozarena kazivanja i preobražavaju nas potpuno u odnosu na svetovno i
ljudsko".
Mislim, brate Jovane, da ti se iz svedočenja ovog Oca dovoljno pojasnilo koja je razlika izmeću snova,
viđenja i otkrovenja. Kao što vidiš, snovi nisu drugo, do likovi misli i jednostavni pokreti uma, koji se
zamišljaju različito i nepostojano tokom spavanja, utvare koje se brzo pretvaraju jedna u drugu, ne traju dugo
i donose smućenja u umu, a ponekad i u osećanjima, nakon što se čovek probudi iz sna.
Viđenja su ono što se čoveku pokazuje tokom spavanja, ponekad između sna i budnog stanja, ili tokom
ushićenja.
Ona se ne menjaju prebrzo, nego ostaju u pamćenju tokom više godina i često pokazuju čoveku predstave
budućeg, koriste duši svojim pokazivanjem, dovodeći je u veliku zabrinutost zbog njenih grehova, dovodeći
je u veliki strah Božiji i u poniznost, dovodeći je u smirenje i ljubav prema Bogu i prema bližnjem.
A otkrovenja su viđenja koja Bog pokazuje duši savršenoj u smirenju i u svakom dobrom delu, i uvek nastaju
nad osećanjem i poimanjem čiste duše, jer ona u sebi nose čudne i velike tajne Božije.
I čovek, tokom otkrovenja, ne shvata da li se nalazi u telu ili van tela, kao što o tome svedoči veliki i božanski
apostol Pavle (2. Kor 12, 4).
Brat: Zahvaljujem Vam, prepodobni oče, iz sveg srca i sa potpunim smirenjem što ste mi potpuno razjasnili,
ali bih ipak imao još nešto da pitam.
Starešina: Pitaj, brate Jovane.
Brat: Prepodobni oče, koja od otkrovenja koja su tvorena i do danas se tvore, posle Gospoda Hrista i Svetih
apostola, pripadaju božanskom otkriću i Otkrovenju sadržanom u Svetom Pismu i Svetom predanju? I da li i
ova otkrovenja imaju istu moć i značaj u domostroju spasenja ljudskog roda?
Starešina: Znaj, brate Jovane, da sva otkrovenja koja su tvorena posle Gospoda Hrista i Svetih apostola ne
pripadaju više božanskom otkriću i Otkrovenju sadržanom u Svetom Pismu i Svetom predanju. I ova više ne
upotpunjuju domostroj spasenja, kao ona, nego samo pojašnjavaju posebna pitanja pojedinih osoba ili grupa
osoba u okviru božanskog Otkrovenja (Napomena oca prof. dr Dimitrija Staniloajea, koji je proverio ovaj rad).
Brat: Zahvaljujem Vam još jednom, prepodobni oče, sa potpunim smirenjem i blagodarnošću, za trud koji ste
uložili sa mnom, grešnikom, tokom toliko časova, da biste mi dali razjašnjenja na sve što sam Vas pitao.
Blagoslovite i oprostite meni grešnom.
Starešina: Bog neka prosti i neka te blagoslovi, brate Jovane; idi u miru.

Razgovor peti

O SNOVIMA I VIĐENjIMA[2]

Šta kaže Sveto Pismo o snovima i o viđenjima • Kako đavo obmanjuje ljude snovima i viđenjima • Da ne
verujemo snovima i viđenjima • Kako se prepoznaju istinska viđenja i predskazanja, i kada đavoli najviše
kušaju viđenjima • Kako se možemo spasti obmanjujućih viđenja.
Kao koji se hvata za sen i goni vetrove,
takav je i koji veruje snovima.
(Isus Sirahov 34, 2)

Starešina: Šta se dogodilo, brate Jovane, da tako kasno dolaziš meni?


Brat: Molim vas da mi oprostite, prepodobni oče, ništa se nije dogodilo, ali moja lenjost i nebriga učinile su da
stalno odlažem dolazak k vama, prepodobni. Ponekad mi se činilo da ste prezauzeti poslovima, ponekad ja
nisam imao vremena i zatim su mnome ovladale zaboravnost i nehat, i tako, ovog puta je prošlo više od tri
meseca od kada nisam bio kod Vas prepodobni.
Sada, međutim, voljno i nevoljno, odlučio sam se da dođem, pošto opet imam mnoštvo nedoumica u vezi sa
onim što smo govorili prošli put.
Starešina: E, i šta želiš sada da mi kažeš, brate Jovane?
Brat: Prepodobni oče, u prošlom razgovoru o snovima, viđenjima i otkrovenjima, naveli ste mi svedočenja i
objašnjenja, pre svega, Svetih Otaca, ali ja bih hteo da znam šta kaže i božansko Pismo o snovima i
viđenjima?
Starešina: Istina je, brate Jovane, da sam ti u našem prošlom razgovoru, na ono što si me pitao, naveo više
svedočenja iz Svetih i božanskih Otaca, nego li iz Svetog Pisma. Možda je to tako odredila Blaga Promisao
Božija, da bi onim što sada budemo govorili bilo jače utvrđeno i bolje pojmljeno ono iz prošlosti, a da se tvoj
um, brate, uzdigne od onoga što je najmanje do onoga što je najveće, i uveri. Pošto ćeš sam pojmiti i uveriti
se da učenja Svetih i božanskih Otaca izviru iz Svetog Pisma i ničim se ne protive Večnome iz božanskog
Pisma.
Jer su se Sveti Oci napajali istom živom vodom Logosa Božijeg, i Isti Duh Sveti, koji je govorio kroz Proroka,
ozario je i njih, po meri blagodati Božije.
U vezi sa snovima, viđenjima i otkrovenjima, kako Sveto Pismo Starog Zaveta, tako i Novog Zaveta, daje
nam mnoštvo svedočenja iz kojih se vidi da su mnogi izabrani i sveti ljudi Božiji imali božanske snove,
viđenja i otkrovenja. Tako, čitamo u Svetom i božanskom Pismu Starog Zaveta da se Bog pokazao Avraamu
u vidu tri ličnosti - tri anđela - kod Mamvrijskog hrasta (Postanje 18,13), da je Jakov imao božansko viđenje
na putu ka Mesopotamiji (Postanje 21,12), da je Josif imao san od Boga (Postanje 7,6), da je prorok Mojsije
imao božansko viđenje (Izlazak 3,11).
Isto tako su imali viđenja od Boga Sveti proroci: Isaija (6,15), Jeremija (24,1), Jezekilj (10,1), Ilija Tesvićanin,
koji disaše ognjem (3. Carevi 1,15), Amos (7,1). Više viđenja imao je prorok Danilo (7,11); viđenje je imao i
Sveti prorok Zaharija (2,1).
O snovima i viđenjima od Boga govori Sveti i pravedni Jakov, govoreći; On, Bog, mi govori kroz san i kroz
noćna viđenja, kada se san spušta na ljude i oni spavaju na svojim posteljama (33,4); na drugom mestu isto
on kaže: Ti me zastrašuješ snovima i viđenjima me užasavaš (Zah. 7,14).
Na drugom mestu Sveto Pismo veli: Bude li među vama Prorok Gospodnji, u viđenju ću mu se objaviti i u snu
ću mu govoriti (Brojevi 12, 6).
O viđenjima i o snovima govori Bog i kroz usta Svetog proroka Joila, govoreći: I biće zatim, i izliću od duha
svoga na svako telo, i proricaće sinovi vaši i kćeri vaše, i stari će vaši sanjati sne, i mladići će vaši imati
viđenja (2,28).
U zakonu blagodati, imao je viđenja od Boga Sveti i u svemu hvaljeni apostol Petar (Dap 11,5), kao i Sv.
apostol Pavle (Dap 9,3; 2. Kor 12,1).
Viđenja i velika otkrivenja od Boga imao je i svehvalni apostol i jevanđelist Jovan Bogoslov (Otk 1,10); san od
Boga imao je Sv. i pravedni Josif, zaručnik Prečiste Presvete Bogorodice i uvek Djeve Marije; viđenje od
Boga imao je Sv. apostol i prvomučenik arhiđakon Stefan (Dap 7,55).
I na mnogim drugim mestima Svetog Pisma nalazimo nebrojana svedočenja o snovima, viđenjima i
otkrovenjima proroka, patrijaraha, apostola i drugih Svetih i izabranih ljudi Njegovih, kroz koje je On
blagoizvoleo da pokaže svoju slavu, volju i svoje zapovesti, na sveopštu korist ljudskog roda.
Brat: Prepodobni oče, a šta veli Sveto i božansko Pismo o obmanjujućim snovima i viđenjima?
Starešina: Učenje Svetog i božanskoga Pisma o obmanjujućim snovima i viđenjima, brate Jovane, uvek je u
vezi sa lažnim prorocima; zbog toga se ne može ni govoriti o prvima (obmanjujućim snovima, prim.izd), a da
se ne pomenu lažni i lukavi proroci koji su ih sazdali.
Ovi lažni proroci, ne budući Bogom poslati (Jeremija 14,14), nego budući sinovi đavolovi, ispunjeni
svekolikim licemerstvom i zlom, i neprijatelji svekolike pravde (Dap 13, 8) i kao kakve rugobe pred Bogom,
usudili su se lukavstvima i ludostima da govore u ime Gospodnje, o lažnim viđenjima koja behu lukave
tvorevine i izmišljotine njihovog srca (Jezekilj 18), obmanjujući i vodeći u prelest narod Božiji. Bog je izlio
Svoj gnev nad ovim lažljivcima i protiv njihovih lažnih viđenja, govoreći: Evo, veli Gospod, ja sam protiv
lažnih proroka i njihovih lažnih snova, koje oni objavljuju i vode narod moj u zabludu i prelest (Jeremija 23,
31).
I u Jeremijinom plaču, čitamo o obmanjujućim viđenjima lažnih proroka ovako: Tvoji proroci imali su za tebe
lažna viđenja i nisu razotkrili tvoje bezakonje da bi promenio put svoj, i pokazali su Ti obmanjujuća viđenja,
koja donose propast (Plač Jeremijin 2,14).
Kroz Svetog proroka Jezekilja Bog preti lažnim prorocima, koji su zaluđivali narod svojim lažima i
obmanjujućim viđenjima, govoreći: Teško ludim prorocima koji idu za svojim duhom a ništa ne vide; i zatim,
pokazujući lukavi narod, kaže: Proroci su Tvoji, Izrailju, kao lisice po pustinjama (Jezekilj 13, 3-4).
Isti prorok Božiji, na drugom mestu, pokazuje ispraznost lažnih viđenja, govoreći: Ovako veli Gospod Bog:
zato što govorite taštinu, i viđenja su vaša lažna, zato evo mene na vas, veli Gospod Bog. Ruka će moja biti
protiv proroka koji vide taštinu i govore laž (Jezekilj 13, 8).
I mudri Isus, sin Sirahov, govori o ispraznosti lažnih snova, kazujući ovako: Tašte su i lažne nade
nerazumnom čoveku, i snovi daju nerazumnima krila; zatim dodaje: Kao koji se hvata za sen i goni vetrove,
takav je i koji veruje snovima; i opet: Mnoge su snovi obmanuli, i pali su svi koji su se u njih uzdali (Isus
Sirahov 34,1-7).
Eto, brate Jovane, od mnogih svedočenja koja se nalaze u Svetom i božanskom Pismu u vezi sa
obmanjujućim snovima i viđenjima ja sam ti, zbog kratkoće, priveo ovo malo, kojima sam ti pokazao koliko
mnogo mrzi Bog lažne proroke, kao i njihove obmanjujuće snove i viđenja.
Dakle, temeljno pazi, brate Jovane, i čuvaj se sa svim staranjem, da ne budeš, zbog neznanja, opčaran
takvim lažnim prorocima, verujući njihovim lukavim proroštvima i njihovim obmanjujućim i lažnim viđenjima.
Jer su se danas, više no ikad, pojavile svakovrsne jeresi i lažni proroci, koji se trude da zavedu u prelest
blagoverne i da ih otrgnu od poslušanja kanonskoj jerarhiji Pravoslavne Crkve Hristove.
Brat: Priznajem vam, prepodobni oče, sa svom iskrenošću, da mi je i ovoga puta veoma mnogo koristilo, i
uverio sam se, čuvši ova svedočenja Svetog i božanskog Pisma u vezi sa lažnim prorocima i njihovim
ispraznim i obmanjujućim snovima i viđenjima. Jer su meni, grešnom i nedostojnom, bili veoma potrebni, ovi
saveti i razjašnjenja. Pošto sam i ja čuo, kao što ste Vi rekli, prepodobni oče, da je svet pun lažnih proroka,
koji propovedaju laž umesto istine, i videlaca koji, budući obmanuti od đavola, kažu da imaju viđenja i snove
od Boga, i tako mnoge neiskusne vode u prelest i odmetništvo od rukovođenja Crkve i u propast, kao one
koji se cepaju od dogmatskih zakona i kanonskih i liturgijskih poredaka, i dakle, cepaju se od Hrista, Koji je
Glava Crkve.
Ali imao bih, prepodobni oče, još nešto da pitam.
Starešina: Šta brate Jovane?
Brat: Hteo bih, prepodobni oče, da mi kažete mogu li se đavoli iz viđenja i iz snova pokazati u liku Gospoda
našeg ili u liku anđela ili svetitelja?
Starešina: Brate Jovane, ako budeš s pažnjom slušao što ti budem kazivao, jasno ćeš pojmiti ono što me
pitaš.
U Otačniku čitamo da je: "Neki starac, prebivajući u keliji i podvizavajući se za svoje spasenje, viđao đavole
na javi i koreo ih. A đavo, videći da ga je ovaj starac mnogo puta prekoreo, pokazao mu se, govoreći: "Ja
sam Hristos", a starac, videći ga, skrenuo je pogled. Reče mu đavo: "Zašto žmuriš? Gledaj i vidi me, jer ja
sam Hristos". Odgovorio mu je starac: "Ja ne mogu videti Hrista u ovome svetu". To čuvši đavo, postao je
nevidljiv". (Otačnik, gl. 8)
Isto u Otačniku piše da su đavoli rekli nekom starcu: "Hoćeš li da vidiš Hrista?", na šta je starac odgovorio: "
Anatema na vas i na one o kojima govorite, jer ja verujem svome Hristu, koji je rekao: Ako vam ko reče: Evo,
ovde je Hristos ili onde, ne verujte (up. sa Mt 24,23), i đavoli su postali nevidljivi". (Otačnik, gl. 8)
U Prologu stoji pisano da je neki Prepodobni, po imenu Jakov, napustivši svet i svoj imetak, otišao u pustinju,
gde je provodio život u bdenjima, postovima i molitvama. Ali pošto se gordio svojim strogim življenjem,
obmanuo ga je đavo na ovaj način:
Jednoga dana došao je k njemu neki đavo u liku anđela i savetovao mu da se stara o svojoj keliji, da pali
sveće i da kadi, kako bi primio Hrista, koji će mu doći noću, da mnogim darovima nagradi njegov trud. Monah
je poverovao đavolu i učinio je tako. Oko ponoći, došao je antihrist sa slavom i mnogim sjajem. Jakov,
otvorivši vrata kelije, poklonio mu se, ali đavo, udarivši ga po čelu, postao je nevidljiv. Sutradan Jakov je
pohitao k nekom starcu da mu saopšti događaj, ali pre no što mu je išta rekao, starac mu je kazao: "Beži
odavde, jer ti se satana narugao". A pošto je Jakov dugo oplakivao svoj greh, otac ga je poslao u neki
manastir sa opštežićem, gde se trudio u kuhinji i u drugim poslušanjima, ispunjavajući svoje pravilo sa mnogo
vere, a na kraju mu je sviše bio podaren dar čudotvorstva, i spasao se u Gospodu (Prolog, 13. april).
I Ava Arsenije Veliki je čuo đavola kako govori: "Ja sam Hristos", ali Svetitelj mu je odgovorio: "Ja ne želim
da vidim Hrista na ovome svetu". Takođe i Velikom Pahomiju se pokazao đavo u Hristovom liku, govoreći
mu: " Pahomije, ja sam Hristos i došao sam kod tebe, moj prijatelju", a Pahomije mu je odgovorio: "Hristos je
mir, a ti si me sasvim ispunio smutnjom". Zatim, pošto se Svetitelj prekrstio, đavo je postao nevidljiv.
Isto u Otačniku čitamo da je neki brat, po imenu Avramije, živeo u pustinji i bio vrlo drzak, neposlušan i
nepokoran, idući samo za svojom pomišlju i mišljenjem. Ovaj je mnogo želeo sveto sveštenstvo, a
obmanjivač mu je noću u snu pokazivao mnoga viđenja i utvare, za koje je brat, razmatrajući ih podrobno,
verovao da su istinska. I pošto mu se mnogo od onoga što je video u snu ostvarivaše na javi, uzdao se
veoma u svoje snove. Jednom je k njemu došao đavo u liku Hrista, sa anđelima, i rekao mu: "Video sam
tvoju mnogu i veliku želju, koju odavno imaš, za svetim sveštenstvom. Dobru i izabranu stvar želiš, jer se u
ova vremena sveštenstvo stiče s velikom mukom, i samo bogati i slavnoga roda mogu steći sveštenstvo. Jer
su sada svi arhijereji postali lukavi, gordi, ponositi častoljupci. Dakle, zbog toga sam ja lično došao k tebi,
videći tvoju mnogu i veliku želju, da te rukopoložim da bih te učinio sveštenikom". I nakon što je to rekao,
otpočeli su "anđeli" pevati veselu pesmu: Aksios, to jest Dostojin... I tako su ga "rukopoložili" iučiniliga
"sveštenikom". I nakon što ga je rukopoložio, ostavio ga je i uzneo se sa "anđelima" na nebo.
Nakon što se ovo završilo, probudio se brat iz svoga sna i čudio se i radovao veoma tom čudesnom snu. I
blagodario je Hristu što ga je rukopoložio za sveštenika i počeo je čitati svoje pravilo sa svešteničkim
uvodom. Zatim je otišao u hram u koji su se sabirali Oci, da bi odslužio Liturgiju, budući da je bila nedelja. I
behu se tamo sakupili oci iz pustinje u toj crkvi. I došao je i on, i stupivši u crkvu, otišao je pravo k oltaru i sa
velikom smelošću je uzeo svete odežde, da bi se obukao, ne pitajući nikoga. A sveštenici Crkve, koji behu
tamo u oltaru, videći ga da uzima svete odežde svešteničke, pitali su ga rekavši mu: "Šta hoćeš da činiš?
Zbog čega uzimaš odežde?". A on je odgovorio: " Ja hoću da se obučem da služim danas Liturgiju". Rekli su
mu: " Ali kako to želiš da učiniš a nisi sveštenik, i kako se usuđuješ da uđeš u oltar, gde samo sveštenici
ulaze? I kako se usuđuješ da uzimaš svešteničke odežde, kada tebi ne pristoji ni da ih takneš? Zar si
poludeo?". On im je odgovorio, rekavši: "Ne, ja nisam poludeo, nego sam sveštenik kao i vi". A oni, znajući
da nije sveštenik, isterali su ga iz svetog oltara. A on se otpočeo jako prepirati i vikati na sav glas, govoreći:
"Zašto da me izbace iz svetog oltara, kad sam ja sveštenik, i rukopoložio me je Sam Gospod Hristos zajedno
sa Svetim anđelima". A oci videći i čuvši to od njega, poznali su da je prelešćen i obmanut od neprijatelja,
đavola. I spoznali su oci da mu se zbog njegove drskosti i nepotčinjenosti i nepokornosti to dogodilo. I
naredili su oci, te su mu stavili velike okove na noge i poslali su ga u neki manastir van pustinje, da bude
tamo čuvan, i da ga smiruju teškim poslušanjima bez odmora, dok se ne bude smirio i ne bude spoznao
svoje nemoći i svoju obmanu.
I tako je činio dok nije došao do spoznanja i spoznao obmanu, i smirio se i pokajao se (Otačnik, str. 321)."
Onim što je do sada rečeno, brate Jovane, pokazao sam ti da se đavo pretvara u Hristov lik; pokazaću ti
sada da se on pretvara i u lik Bogomajke.
Jedan italijanski pisac, Domeniko Marđiato, koji je živeo bliže našem vremenu i bio mason najviših stepena,
priča o mnogim pokazivanjima i predstavama đavola. Na nekoj seansi gde su učestvovali mnogi učeni i
čuveni ljudi, dolazio je satana u liku Bogomajke i saopštavao im čudne stvari. Neki sveštenik, čuvši za to,
otišao je i sam na tu seansu, da bi video utvaru. Međutim, uzeo je Sveto Pričešće sa Svetog Prestola i, ne
kazujući nikom o tome, sakrio ga ispod odeće. Duh (đavo) došao je kao obično pod likom Svete Djeve sa
detetom u naručju.
Tada, je sveštenik ustao i, izvadivši Sveto Pričešće iz nedara, rekao utvari: "Duše, da si uistinu lik Majke
Gospoda našeg Isusa Hrista, trebalo bi da padnemo k tvojim nogama i da se poklonimo tebi i tvom Svetom
detetu; ali pošto mi hrišćani ne verujemo to - da Duh Svete Djeve dolazi na priziv nekih grešnih ljudi i da se
provodi s njima - u ime ovog Svetog Pričešća, koje je samo Telo i Krv Sina njenog, zaklinjem te da nestaneš
ispred nas i da više ne zabluđuješ svet svojim obmanama". Na ove reči zao duh je odmah nestao, ostavivši u
sobi plamen koji se brzo ugasio, pretvorivši se u maglu i zadah smole.
Ovaj i drugi događaji učinili su da se autor ostavi spiritizma i masonstva i da se vrati Hristovoj veri, obznanivši
sve satanske prelesti masonstva i spiritista.
Iz dosadašnjeg, brate Jovane, mislim da si se uverio da se đavoli pretvaraju u lik Hrista i Bogomajke, da bi
obmanuli ljude; a da se satana pretvara u anđela svetlosti, to nam je rekao Sv. i božanski apostol Pavle: I
nikakvo čudo; jer se sam satana pretvara u anđela Svetlosti (2. Kor 11,14).
A da bi još bolje pojmio ovu istinu, brate Jovane, kazaću ti jednu priču iz Otačnika: "Neki brat veli da mu se
dogodilo jedne noći da mu se pokazao đavo, u liku svetlog anđela i rekao mu:" Ja sam Gavrilo i poslan sam
tebi da ti donesem blagu vest". A brat mu je odgovorio: "Vidi, možda si poslat drugom, jer ja sam čovek
grešan i nisam dostojan da vidim anđela svetlosti". Čim je to rekao, nestao je namah lukavi i postao je
nevidljiv (Otačnik, str. 318).
Jednom monahu po imenu Valent pokazao se đavo u liku anđela i videvši da ga monah prima sa radošću,
jedne noći đavo je uzeo lik Hristov, i došavši s mnoštvom sjajnih demona,rekao mu je: "Valente,eto, došao je
Hristos k tebi", a podli Valent mu se poklonio. Otišavši zatim u crkvu, i kad je došlo vreme da se oci pričeste
Prečistim Hristovim Tajnama, oni su ga upitali da li želi da se pričesti, na što je Valent odgovorio: "Ne želim
da se pričestim, jer sam ja video Hrista." Čuvši to, oci su ga svezali kao ludaka i sumanutoga.
Čitamo takođe u Žitiju Svetog Simeona Stolpnika da se đavo, uzevši lik svetlog anđela, pokazao Simeonu u
kolima sa ognjenim konjima, rekavši mu: "Pazi, Simeone i slušaj šta ću ti reći: Vodio si do sada život ugodan
Bogu, koji poznaje sva uzdržanja tvoja. Zbog toga evo šta ću ti reći. On te je izabrao, preblaženi, da tvoriš
čudesa: da isceljuješ bolesnike, da prosvetljuješ nevernike, da tešiš ožalošćene, jer si sjajan dobrim delima i
rečju". Sv. Simeon je odgovorio: "Neka bude volja Božija". Satana je pridodao: "Dakle, uzimajući sve u obzir,
došao je za tebe, o, neporočni, dan poslednje nagrade, jer Bog neba i zemlje, Onaj koji je postavio dane i
godine pod Svoju vlast i svima deli Svoja dobra, poslao me je tebi, kao što vidiš, da te uznesem na nebo kao
nekada Iliju, budući da si te časti". Sv. Simeon je opet rekao: "Neka bude volja Gospodnja". "Dođi dakle -
rekao mu je opet satana - i ne oklevajući baci se odozgo u ovu kočiju, da bi se u slavi poklonio Onome Koji
te je sazdao po Svome liku i podobiju; da bi te izbliza videli heruvimi i serafimi, proroci, apostoli i svi Sveti
mučenici s neba". A Sv. Simeon, ne spoznavši obmanu neprijatelja, rekao je ponizno: Tospode, neka bude
volja Tvoja sa mnom, grešnikom", i podigavši nogu da bi zakoračao u kočiju, rukom se osenio znakom
Svetog Krsta. I namah je đavo zgasnuo nestao sa kolima i sa ognjenim konjima, rasprštavši se kao prah na
vetru.
Videvši Sv. Simeon đavolsku obmanu, užasnuo se i plakao, smatrajući da je Božija blagodat otišla od njega.
A nogu kojom je hteo da zakorači u kočiju kaznio je, stojeći celu godinu dana samo na njoj. Đavo, videvši
takvu strogost, ranio mu je članak užasnom ranom, i meso mu je trulelo, ucrvljalo se, kako piše njegov
učenik Antonije.
I upravo u to vreme došao je k njemu Sv. Vasilisk, poglavar Saracena, koji je, besedeći mnogo sa
Simeonom, poverovao u Hrista. Kako je sedeo tamo dole kraj stuba, jedan crv je pao na zemlju i on je,
uzevši ga u ruku, otišao. Dakle poslavši Simeon za njim, upitao ga je: "Zašto si uzeo crva palog iz mog trulog
tela?". A Vasilisk, otvorivši šaku, našao je u njoj skupoceni biser! (Žitije Svetog Simeona, 1. septembar).
Iz onoga što sledi, brate Jovane, videćeš da se đavo pretvara i u lik Svetitelja. Čitamo u Žitiju Svetog
Grigorija Dekapolita da đavoli, u vreme kada je Prepodobni tvorio svoje pravilo i molitvu, navaljivahu na
njega i ujedahu ga za noge, a kada je tvorio metanije, obvijahu se kao zmije o njegove ruke i vešahu se o
njega, kako se ne bi podigao, i ubadahu ga svojim jezikom kao kakvim otrovnim iglama, prouzrokujući mu
velike bolove! To su činili lukavi đavoli: videvši da ga iskušenjima sleva ne mogu poraziti, tada su pokušavali
onima s desna, da ga tako obmanu!
U noći 9. marta, to jest na pomen 40 Mučenika Hristovih, đavoli su otišli k njemu u pećinu, imajući na svojim
glavama vence koji sjaje kao sunce, i rekli su mu: "Mi smo 40 Mučenika Hristovih i došli smo da ti damo moć
nad đavolima", ali on, poznavši ih darom Božijim koji obitavaše u njemu, ukorio ih je, i postali su nevidljivi
(Žitije Svetitelja, 20. novembar).
I božanski otac Jovan Lestvičnik, pokazujući da se đavoli pretvaraju u lik svetlih anđela i u lik slave svetitelja,
veli: "Đavoli se često pretvaraju u anđele svetlosti i u lik mučenika i pokazuju nam se u snu kao da su došli k
nama, a kada se probudimo, ispunjavamo se radošću i vaznošenjem. Ovo neka ti bude znak da si obmanut.
Jer pravi anđeli nam pokazuju strašne muke, sud i razlučenje od tela, a nakon što se probuDimo,
ispunjavamo se strahom i ožalošćenošću (zbog posmrtne sudbine nepokajane duše, nap.izd)!
Ako se budemo pokorili đavolima u snu, onda će nam se oni rugati i na javi" (Lestvica).
Eto, brate Jovane, priveo sam ti malo svedočenja, od mnogih koja se nalaze u Otačniku, Žitijama Svetih, i u
učenjima Svetih Otaca, iz kojih se jasno vidi da se đavoli pretvaraju u lik Hrista, Bogomajke, anđela i
svetitelja, da bi obmanuli ljude.
Zbog toga nije dobro verovati nijednom snu ili viđenju, pre nego što ih otkriješ ocima iskusnim u životu i
dobro putevođenim u učenju Svetih i božanskih Otaca.
Brat: Blagi Bog neka vam nagradi trud, prepodobni oče, jer ste imali blagovoljenje da se trudite da mi
naširoko izložite i o ovim lukavstvima đavola. Molim vas da mi oprostite, ako vam budem postavio još jedno
pitanje, u vezi s onim što smo do sada govorili.
Starešina: Reci, brate Jovane!
Brat: Prepodobni oče, da li đavoli, snovima i viđenjima, mogu učiti čoveka da čini dobra dela i pokazivati mu i
istinite stvari, ili mu pokazuju samo lažne stvari i uče ga da čini samo zla?
Starešina: Brate Jovane, kada lukavi đavoli žele da obmanu koga u snu ili u viđenju, dok spava ili kad je
budan, imaju običaj da ga ne podstiču od početka da čini zla, da ne bi pojmio čovek njihovu obmanu, nego
mu najpre pokazuju istinite stvari i uče ga da tvori dobra dela. A kada vide da se čovek savršeno pouzda u
snove i viđenja, tada ga s lakoćom vode u prelest i propast!
I pošto sada više nemam dovoljno vremena da ti našire kažem o ovome, budi zadovoljan povešću koja sledi:
U Otačniku piše da je neki brat boravio sa mnogo spokojnog tihovanja u svojoj keliji. A neprijatelj đavo, želeći
da ga obmane i prevari, jedne noći, kada je brat legao u svojoj keliji, preobrazio se u lik svetlog anđela, i
otišavši njemu, probudio ga je govoreći: "Ustani, rabe Božiji, na svoju molitvu i pravilo"; a brat, probudivši se
iz sna, video ga je kako svetlo sjaji, ali namah je postao nevidljiv!
I, ustavši, brat se prihvatio molitve i svog uobičajenog pravila, smatrajući da je anđeo Gospodnji taj koji ga je
probudio. A kada je nastupila sledeća noć, pošto je brat legao, došao je lukavi i probudio ga i rekao: "Ustani
rabe Božiji, na svoju molitvu i pravilo"; i čineći mu tako mnogo puta u mnogim noćima, odmah kako bi zaspao
dolazio je i budio ga.
A jednom je brat otišao nekom starcu koji ne beše suviše daleko od njega i rekao mu: "Oče, meni sada od
nekog vremena, svake noći, ako legnem i zaspim, dolazi anđeo i budi me na molitvu". I upitao ga je starac: "
Ali na koji način dolazi on tebi i budi te?"
Odgovorio je brat: "Nakon što legnem i zaspim, odmah dolazi meni, i približivši mi se, budi me, govoreći:
"Probudi se, rabe Božiji, na svoju molitvu i pravilo", a ja, probudivši se i otvorivši oči, vidim ga kako svetlo
sjaji, i namah beži i postaje nevidljiv! I tako mi čini u svim noćima, i nimalo me ne ostavlja da spavam".
Reče mu starac: "Sine, to nije anđeo Gospodnji koji ti želi dobro i tvoje spasenje, nego lukavi đavo, koji želi
tvoju pogibelj i želi da te obmane dok te ne pogubi, kao što je pogubio i druge. Dakle ti, sine, ne slušaj njega,
nego kada bude došao da te probudi, reci mu ovako: "Kada mi bude došlo vreme za ustajanje i bude mi volja
da ustanem, ustaću i bez tebe, a tebe ne slušam, niti ću te slušati!"
Primivši brat ovu pouku od starca, otišao je u svoju keliju. A kada je nastupila noć, legao je brat da spava.
Lukavi, odmah kako je brat zaspao, već je došao kod njega i probudio ga, kazujući mu: "Ustani, rabe Božiji,
na svoju molitvu i pravilo"; a brat mu je odgovorio kako ga beše naučio starac:" Kada mi bude došlo vreme
za ustajanje, ustaću i bez tvoga buđenja, a tebe ne slušam, niti ću te slušati". Čuvši to lukavi, uzdahnuo je
rekavši: "Monahu ludi i bezumni i prokleti, išao si k zlom i lažljivom starcu, i obmanuo te je, jer k tome starcu
je išao juče neki brat koji ga je veoma molio da mu učini dobro i da mu pozajmi zlatnik, budući da mu je bio
od velike potrebe, i nije hteo da mu pozajmi, nego je slagao da nema, a ipak je imao jedan zlatnik. Dakle, iz
toga znaj i spoznaj da je to zao i lažljiv starac, i obmanuo je i tebe, zato što si glup i bezuman."
Ovo rekavši lukavi, postao je nevidljiv, a brat, nakon što se razdanilo, otišao je onom starcu i kazao mu šta
mu je rekao lukavi đavo...
Dakle, upitao je starca: " Da li je to tako, Oče?". Odgovorio mu je starac: "Vaistinu tako je, sine, jer došao je
meni neki brat i tražio da mu dam u zajam jedan zlatnik, i ja imam zlatnik, ali sam rekao da nemam, znajući
da mu ono zbog čega je tražio zlatnik nije na korist, nego više na povredu njegove duše. Zbog toga sam
smatrao za bolje laž, pa da izbavim svog sabrata od povrede duše, i zato nisam dao zlatnik, nego sam rekao
da nemam.
Nego ti, sine, čuvaj se i poznaj lukavog neprijatelja, koji hodi da te obmane."
I brat, budući mnogo poučen i okrepljen od starca, otišao je u svoju keliju (Otačnik, str. 319).
Iz ove povesti i iz mnogih drugih koje se mogu pročitati u Otačniku i u Žitijima Svetih možeš dosta jasno
pojmiti, brate Jovane, da đavo, kada se kome pokazuje u snovima ili viđenjima, pored drugih svojih
lukavstava, uči najpre čoveka da tvori dobra dela i da kazuje istinite stvari, kao što si čuo iz gornje povesti.
Ali ovo ne čini na korist spasenja čoveka ili na slavu Božiju, nego pod vidom istine ili dobrog dela skriva
lukavstvo, zamku i obmanu. I ako čovek ne bude pažljiv, lovi ga onima zdesna i vodi ga u pogibiju.
Brat: Prepodobni oče, da li su Sveti i božanski Oci lako verovali u snove i viđenja koja su im se pokazivala?
Starešina: Ovo, brate Jovane, ne bi više trebalo da pitaš posle toliko svedočenja koliko si do sada čuo. Zar
nisi čuo da su Svetitelji Otačnika zažmurivali, da ne bi videli đavolska viđenja? Nisi li čuo kako je odlučno
odbio Ava Arsenije onaj glas koji ga je pitao da li želi da vidi Hrista? Nisi li video Velikog Pahomija kako je
izagnao đavola koji mu se pokazao u Hristovom liku? Nisi li video Svetog Grigorija Dekapolita, koji je darom
Božijim izagnao 40 đavola koji su mu se pokazali u liku 40 Mučenika?
Ako si, brate Jovane, sve ovo čuo, kako to da nisi shvatio da Svetitelji Božiji nisu lako verovali u snove i
viđenja? Jer da su olako verovali u đavolske utvare, propali bi žalosno.
Znači, brate Jovane, dobro upamti što ti kazujem: Sveti i božanski Oci ne samo da nisu olako verovali u
svaki san ili viđenje, koje su smatrali da su od đavola, nego su oni, preblaženi, čak i viđenja koja su smatrali
da su dobra i od Boga, odbacivali i nisu im verovali.
Brat: Prepodobni oče, a da li se Bog ljuti na one koji ne poveruju u dobre snove i viđenja, koje On šalje?
Starešina: Brate Jovane, radi veće koristi i napretka u onome što je duhovno, i da bismo bili bez opasnosti u
onome što je za spasenje, bolje je da čovek ne veruje nijednom snu ili viđenju.
I ako će ovo činiti od straha da ga đavoli ne obmanu, neka ništa ne brine, jer Bog se neće na njega naljutiti i
neće ga zbog toga kazniti. Blagi Bog, Koji poznaje srca svih ljudi, ako vidi koga kako se čuva da ne vidi
kakvo sumnjivo čudo ili kakvo viđenje, od straha da ne bude obmanut i da ne bi učinio štogod što bi ga
udaljilo od prave vere, umeće da ga prosvetli i da mu očisti poimanje, kako bi čovek spoznao istinu. Ni u
kakvom slučaju neće ga ostaviti da sumnja do kraja u ono što mu je pokazao.
To pokazuje i Prepodobni otac Nikodim Svetogorac, koji veli: "Čak ako sa mnogo nepokazanih razloga
budeš spoznao da viđenja koja su ti se pokazala jesu istinita i dolaze od Boga, ipak, beži uvek od njih koliko
možeš, odgoni ih daleko od sebe. Ne boj se da Bog ne voli ovo odvraćanje. Jer ako ova viđenja budu bila od
Boga, tada će On znati da ti ih preda, i neće Mu biti žao ako ih ti ne primaš. Koji daje blagodat smirenima ne
uzima je od njih, za sve što oni čine iz smirenja."
I Sv. Grigorije Sinait, veliki isihasta i veliki hrišćanski životnik sa istoka, kaže ovako: "Nemoj nikako primati
kao otkrovenje i oličenje ono što dolazi od osećaja ili razuma, bilo spolja, bilo iznutra, bilo sam lik Hristov, ili
kojeg anđela, ili oblik kojeg svetitelja, ili svetlost da ti se utvara (predstavlja) u umu i da uzima nečiji lik, jer
sam um, po svojoj sopstvenoj prirodi, ima moć mašte, i lako može da predstavi sebi likove koje želi. Koji ne
vode računa o tome, ozleđuju sebe. Zbog toga pazi i nemoj veoma brzo poverovati u nešto, čak ako bi to bilo
dobro, pre no što posetiš one koji su oprobani, i pre mnogo ispitivanja, kako se ne bi oštetio; nego budi sa
mnogo pažnje, čuvajući svoj um uvek bistrim i bez ikakvog lika ili oblika. Jer ono što je Bog slao radi kušanja
često je mnoge ozledilo, pošto Gospod želi da ispita kamo naginje naša sloboda.
Ko je video štogod svojim umom ili čulima, čak ako bi i bilo božanskog porekla, bude li primio bez ispitivanja
oprobanih, lako se obmanjuje, ili će se obmanuti, kao lakoveran! Jer Bog se ne gnevi na one koji podrobno
paze na sebe od straha da ne zablude, čak ako i ne prime, bez pitanja i bez mnogo ispitivanja, ono što dolazi
od Njega, nego ih pre hvali kao mudre.
Takođe, ne treba da pitaš bilo koga, nego samo onoga kome je povereno i duhovno rukovođenje drugima i
koji životom sjaji. Jer su mnogi neoprobani ozledili mnoge neoprobane i neumešne, čiju će osudu imati posle
smrti. Jer ne mogu svi putevoditi druge; svaki je dobio lično spoznanje i prirodno ili praktično poimanje, ali ne
stiču svi poimanje Duha Svetoga".
Zbog toga je rekao i mudri Sirah: Neka ih bude mnogo koji s tobom u miru žive, a savetnik neka Ti bude od
hiljade jedan (6,6).
I božanski oci Kalist i Ignjatije uče u tom pogledu ovako: "Smirivši se i hoteći da budeš sam zajedno sa
Bogom, nemoj primiti nikada bilo šta budeš video čulno ili misleno (duhovno), ili materijalno, unutar sebe ili
spolja, čak i lik Hristov, ili lik anđela ili svetitelja, ili uobražavanje svetlosti koje ti se utvara (predstavlja,
umišlja) u umu, nego ostani verujući, ili još teže pristaj na to, makar bilo i dobro, pre no pitaš iskusne, zato
što je to veoma korisno i veoma ljubljeno od Boga i predobro primljeno. Uvek čuvaj um nepovređen".
A u zaključku smatram za pogodno da izložim i svedočenje Svetog Dijadoha Fotičkog, koji uči ovako: "Čak
ako bi nam se kadgod Božijom dobrotom i poslalo kakvo viđenje, ako ga ne budemo primili, neće se naljutiti
na nas Preželjeni Gospod Isus Hristos. Jer On zna da to činimo kako nas ne bi obmanulo lukavstvo đavola".
Zatim dodaje: "Uzmimo sledeći primer radi celovitosti: Gospodar je noću, posle dugog odsustvovanja, došao
na kapiju svog dvora i pozvao slugu, ali on, ne prepoznavši ga sa sigurnošću, ne otvara mu vrata, jer se boji
da kako ne bude obmanut sličnošću glasa, postane rastočitelj dobara koja su mu bila poverena.
Domaćin i gospodar toga sluge ne samo da se ne ljuti na slugu kada se razdani, nego će ga udostojiti mnoge
hvale, zato što je smatrao da je glas njegovog gospodara obmana i nije hteo da upropasti njegova dobra."
(Dobrotoljublje, tom I, str. 348).
Iz svedočenja koja si, brate Jovane, čuo iz Svetih i božanskih Otaca, mislim da si se sada u potpunosti uverio
da se Bog ne ljuti na onoga koji, zbog staranja da ne bude obmanut đavolima, ne poveruje olako u svaki san
ili viđenje.
Brat: Imam još jednu nedoumicu, prepodobni oče, i to: hteo bih da znam da li zli ljudi mogu videti anđele,
svetitelje ili đavole, ili samo sveti ljudi imaju takav dar?
Starešina: Znaj, brate Jovane, da je jedno vid zlih i nečistih ljudi, a drugo moć viđenja uma čistih, duhovnih
ljudi.
Istina je da i zli i nečisti ljudi mogu videti anđele, svetitelje i đavole, ali to mogu činiti samo telesnim očima. U
to nas uverava i Sv. i božanski Otac Isaak Sirijski, kazujući: "I nečistima se pokazuju anđeli i đavoli, ali oni ih
vide samo telesnim očima". A čisti i duhovni ljudi gledaju mislenim okom, koje je um, kao što nas uči isti Sv.
Otac Isaak Sirijski. " Ali očišćena duša nije takva, nego duhovno vidi prirodnim okom koje je misleno" (Slovo
67).
Znaj ovo, brate Jovane, da đavoli, budući pomračeni i otpali od blagodati Božije, jedni druge mogu videti, ali
ne mogu videti čete koje su iznad njih, jer je to duhovno gledanje, a đavolima je strano ovakvo gledanje. A
duše ljudi, sve dok su uprljane gresima i pomračenjem, ne mogu duhovno videti ni šta je iznad njih, niti šta je
ispod njih, ni jedne druge, niti sebe. A ako se budu očistile i obratile pređašnjem stanju, tada jasno vide pa
čak i ako su u telu: ono što je ispod, to su đavoli, što je iznad, to su anđeli, i još jedna drugu može videti. Ne
priviđanjem, nego čudesnim duhovnim gledanjem (Slovo 67).
A o činjenici da se duše vide međusobno isti Sv. Isaak Sirijski veli: "Nemoj se tome čuditi da se duše
međusobno vide, čak i ako su u telu, jer ću ti to pokazati svetlim dokazom, svedočenjem Svetog Atanasija
Velikog, koji u Žitiju Svetog Antonija kazuje: "Jednom, dok je Veliki Antonije bio na molitvi, video je nečiju
dušu kako se vaznosi sa mnogo časti i nazvao je toga blaženim što se udostojio da primi takvu slavu! I beše
to Blaženi Amun Nitrijski, a Nitrijska Gora beše udaljena od Svetog Antonija 13 dana hoda. Dakle pokazalo
se iz ove priče da se duhovne prirode vide međusobno, čak i ako bi bile daleko jedna od druge, i da ih
telesne razdaljine i osećaji ne sprečavaju da se vide! Isto tako i duše koje se očiste: ne vide telesno, nego
duhovno" (Slovo 67).
Znači, brate Jovane, čiste i svetle duše vide duhovnim i unutrašnjim gledanjem anđele, svetitelje i đavole, i
vide se međusobno. A zli i nečisti vide samo telesnim očima, i samo što je pred njima, a od tajni duhovnog
gledanja ništa ne mogu obuhvatiti, zbog svoje nečistote!
Brat: Hteo bih da saznam još nešto, prepodobni oče!
Starešina: Šta brate Jovane?
Brat: Mnogo bih želeo, prepodobni oče, da znam na koliko načina može ljudska priroda videti prirodu
bestelesnih?
Starešina: Na ovo pitanje, brate Jovane, odgovaram ti isto rečju Svetog i božanskog Oca Isaaka Sirijskog,
koji pokazuje da: "na tri načina može ljudska priroda gledati nematerijalna bića.
Prvi način je telesni, kao što je bio slučaj Patrijarha Avraama, koji je na telesni način video tri ličnosti kod
Mamvrijskog hrasta, i slučaj Lotov, koji je primio izaslanike u Sodomu. Takođe patrijarh Jakov, koji se borio
sa anđelom, kao i Gedeon, Manoje, Tovija, prorok Zaharija, Presveta Djeva Marija, Svete Mironosice i
apostol Petar, koji su telesno viDeli anđele.
Drugi način kojim ljudska priroda može osetiti ono što Je nematerijalno, jeste gledanje dušom. Kao što je Sv.
Prorok Isaija video Onog Koji seđaše na najvišem Prestolu, i šestokrile koji letijahu unaokolo, i Serafime; i
isto tako je Danilo video Starog danima.
A treći način jeste silom uma. Ovaj način, po mišljenju nekih, nije drugo, do misleno (duhovno) gledanje i
gledanje umom, kojim onaj koji stigne do mere dobrog dela i koji se navikao da vaznosi svoj um sa zemlje i
od zemaljskog, vidi ponekad duhove pravednika, a ponekad anđeoske jerarhije ili Samog Cara Slave: "Bilo
kao Boga, slavljenog; bilo kao Promislitelja Koji se stara; bilo kao Blagoga, Dobrotvora; bilo kao Sudiju, kako
sudi". (Slovo 84).
Brat: A da li mogu i đavoli na ova tri načina da se približe ljudskoj prirodi, kako bi je obmanuli, prepodobni
oče?
Starešina: Brate Jovane, đavoli nam se samo na prvi i drugi način mogu približiti da bi nas obmanuli i odveli
u pogibiju, ali i mislenom silom uma ne mogu.
Ovo nam pokazuje isti Sv. Otac Isaak Sirijski, koji veli: "Nečisti đavoli, međutim, ne mogu pokrenuti u nama,
sem na ova dva načina na koja se približuju nama, da bi nas obmanuli. Jer đavoli nikada nemaju moć da
pokrenu u nama prirodne misli, jer je nemoguće sinovima tame da se približe svetlosti; a Sveti anđeli mogu
ovo: i da pokrenu i da ozare. Jer đavoli su gospodari i sazdatelji lažnih poimanja o rađanju tame.
Tako da od svetlozarnih primamo svetlost, a od pomračenih mrak" (Slovo 84).
Brat: Prepodobni oče, u koje nas doba našeg života kušaju đavoli lukavim i obmanjujućim viđenjima?
Starešina: Svo vreme života našeg, brate Jovane, ali osobito u vreme naše končine, tada đavoli uobičajavaju
da nas napadaju utvaranjem (predstavljanjem) lažnih priviđenja. Ovu istinu nam pokazuju mnogi od Svetih i
božanskih Otaca, među kojima je i Prepodobni Nikodim Svetogorac, koji veli ovako: "Ako se naš lukavi
neprijatelj, jak u procenjivanju, kadgod i ne trudi da nas kuša, ali u vreme smrti dolazi s lažnim predstavama,
s viđenjima i pretvaranjima u svetlosne anđele" (Nevidljiva borba, gl. 13).
Brat: Ali, prepodobni oče, na koji se način čovek može spasti obmane đavolskih viđenja, koja navaljuju na
njega u vreme smrti?
Starešina: Brate Jovane, prvo oružje koje treba da imamo protiv viđenja koja nam privode đavoli, osobito u
vreme smrti, jeste smirenje i samopoznavanje. Jer ko bude imao um i srce smireno istinskim
samopoznavanjem taj, umujući svagda o svojim nemoćima i gresima, kao i o bezdanoj dubini svoje
ništavnosti, nikada neće smatrati sebe dostojnim da vidi anđele, svetitelje ili druga viđenja. Pa čak ako i bude
video tako što, odbiće ih svom silom i protivljenjem, smatrajući sebe sasvim nedostojnim njih, ne želeći
drugo, do samo da u zadnjem času života stekne milost i samilost Premilostivog Boga, kao i brzu pomoć
molitava Presvete Bogorodice.
U ovo nas uverava isti Sv. otac Nikodim Svetogorac, kazujući: "Kada lukavi đavo u vreme tvoje smrti bude
navalio na tebe svojim utvarama, da bi se spasao njega i obmanjujućih utvara, reci mu ovako: "Preobrazi se,
podlače, u svoju tamu, jer meni nisu potrebna viđenja, niti mi je što drugo potrebno, sem samilosti moga
Isusa i molitava i posredništva Prečiste Djeve Marije i svih Svetitelja Njegovih". Pored toga prebivaj čvrsto u
svom rasuđivanju koje imaš o svojoj ništavnosti i podlaštvu" (Nevidljiva borba, gl. 13).
Znači, brate Jovane, upamti: da ne bismo pali kao plen đavolskim utvarama i viđenjima koja navaljuju na nas
u životu i osobito u času smrti, veoma je potrebno smirenje, spoznanje grehova i sveti gnev protiv đavola i
veoma je potrebno želeti i iskati iz sveg srca milost i pomoć Blagog Boga, kao i posredništvo Prečiste Majke
Njegove i svih Svetitelja Božijih.
Brat: Još nešto bih Vas pitao, prepodobni oče.
Starešina: Nema više vremena, brate Jovane, pošto su, eto, došli neki vernici iz daleka, koji me čekaju, a
imaju i oni svoje nevolje, i treba da odvojim vremena i za njih. Ostajemo samo s onim što smo do sada
govorili, a za ostalo dođi opet ovamo, kada me vidiš manje zauzetog.
Brat: Zahvaljujem Vam veoma sa smirenjem i blagodarnošću, prepodobni oče, za trud koji ste uložili, da bi
me savetovali i razjasnili meni grešnom sve o čemu sam Vas pitao. Molim Vas da mi oprostite i da me
blagoslovite.
Pravo vam velim, prepodobni oče, da i ovog puta odlazim od Vas s velikom radošću u duši.
Starešina: Bog nek prosti i neka te blagoslovi, brate Jovane; idi s mirom!
TRI STEPENA GNEVA[1]

Gnev nas sve savlađuje! Teško našoj glavi! Ali da govorimo, po Svetom Jovanu Lestvičniku, koji su stepeni
gneva.
Gnev se deli na tri vrste.
Postoji gnev koji je na grčkom nazvan holos, što znači brzo - kada se čovek brzo razgnevi i takođe brzo
prođe. To nije opasan gnev. To je ono što Duh Sveti kaže u Psaltiru: Gnevite se i ne grešite.
To je prirodni gnev. Pogrešio je jednom, zaiskao je oproštaj, miri se. Čovekovo srce je podeljeno na tri dela:
gnevni deo, racionalni deo i želateljni deo. To je božanski gnev, jer je po prirodi usađen u čovekovu dušu, da
se gnevi na greh. Sv. Jovan Zlatoust veli: Gnev tvoj neka ne bude na brata, nego na zmiju kojom si pao".
Kada vidiš čoveka da te kori ili ti čini zlo, nemoj se ljutiti na njega, jer nije on kriv. Da je bilo tako, ne bi bio
postavljen zakon ljubavi prema neprijateljima. Mrzi njegovu bolest, ne čoveka, jer nije kriv čovek, đavo ga
podstiče. Mrzi bolest, jer bolest je od đavola, time ga nateraju da te mrzi, da te kori, da ti šteti, da te bije. On
nije kriv, jer čovek je stvoren po liku i podobiju Božijem, ali onaj koga đavo podstiče čini tako.
Pravedni gnev ne mrzi, nego ispunjava zapovest Božiju, koja kaže: Ljubite neprijatelje svoje. Blagosiljajte
one koji vas kunu (Upor. sa Mt 5, 44).
Ovaj gnev, holos, jeste prvi stepen gneva.
Drugi stepen gneva jeste gnev koji se naziva katos, ili zloba na rumunskom. To je zla zmija. Kada ova ugrize
naše srce, ne samo da se gnevimo, nego zadržavamo gnev po nedelju, dve, na onoga koji nam je učinio zlo.
Ovo je težak (gnev).
Kada čovek zadržava gnev i razmišlja: "Neka, preturiću ja njemu plan; neka, reći ću mu ja; neka, udesiću ga
ja"; i kada budeš to video u svom umu, znaj da si prešao na drugi stepen gneva. Ugrizla te je za srce veća
aždaja. I idi da tražiš oproštaj, da se pomiriš s bratom, kazujući: "Oprosti mi, supruže; oprosti mi, suprugo!",
jer ako ne prođe taj gnev, ne možemo čitati "Oče naš".
Onda bi trebalo da se molimo ovako: "... i nemoj nam oprostiti, Gospode, grehe naše, kao što ni mi ne
opraštamo..." Tako bi trebalo da se molimo, jer ako ne oprostimo, ne možemo inače čitati "Oče naš". Ni u
jednoj vrsti gneva ne možemo čitati "Oče naš". Uslov je postavila mudrost Boga Logosa.
Apostol veli: Sunce da ne zađe u gnevu vašemu (Upor. sa Ef 4, 26), a ko je prešao na drugi stepen gneva,
ne zatiče ga samo sunce u gnevu, zatiču ga i dva, tri dana, i sedmica, i mesec dana.
Zatim postoji gnev najteži od svih, zakos, koji se na rumunskom zove srdžba. Ovaj je gori od đavola. To je
đavo gori od svih đavola: srdžba. Neka nas Bog sačuva takvoga gneva! Ali zbog čega se naziva zakos?
Zbog toga što dugo prebiva u čovekovom srcu. Kada je čovek stigao na treći stepen gneva, ne zadržava
gnev samo dva-tri dana ili sedmicu, nego godinama.
Bilo je ljudi bolesnih ovom bolešću, srdžbom, koji ni na svojoj samrti nisu oprostili bratu. Tle, taj i taj je umro, i
na samrtnom odru tražila mu je oproštaj ćerka ili unuka, i nije hteo da joj oprosti". Da Bog sačuva! To je
aždaja zakos ili srdžba, i božanski Jovan Zlatoust, u Slovu o Saulu i o Davidu, kazuje o njoj da je gora od
satane.
Saul beše Car Izrailjev i beše bolestan od epilepsije, od nečistoga duha, jer često padaše na zemlju i
stvaraše mu se pena na ustima, jer ga beše napustio Bog, od kada beše ubio cara Ahava. David dolažaše i
pevaše mu psalme uz harfu, i izganjaše zlog duha od Saula, i isceljivaše ga, i on se smirivaše.
No da li je Saul blagodario Davidu što je izagnao đavola iz njega? Ne. Đavo, čujući silu psalama, napuštao je
Saula i bežao. A Saul se smirivao, ali zavist u njemu - ne.
Jer devojke Jerusalimljanke, nakon što su čule da je David, jedno dete, porazio Filistejca Golijata i odrubio
mu glavu i skinuo uvredu sa sinova Izrailjevih, udarale su u bubnjeve i vikale ovako: Saul zgubi hiljade, i
David desetine hiljada, To jest, više su proslavljale Davida nego Saula. I od tada Saula je obuzela mržnja,
isto iz slavoljublja, obuzela ga je velika srdžba, i plašio se da će od sada David biti car.
I toliko je srdžbe imao, iako ga je David isceljivao i odgonio đavola od njega, da je, kada bi ustao, pitao:" Gde
je David, Da ga ubijem?" I tri puta se bacio kopljem za Davidom. Koga je hteo da ubije? Svoga lekara, koji
ga je isceljivao.
Jesi li video da je đavo odlazio od Saula, zbog psalama, ali srdžba iz njegovog srca nije odlazila? Hteo je da
ubije Davida, da ovaj ne bi postao car.
Zbog toga kažu Sveti oci, i osobito Sv. Vasilije Veliki: 'Zavist je gora od đavola". To je gnev zakos, i kada
čovek bude pomućen srdžbom, žuč izliva otrov oko srca, jer je slovesni deo duše u srcu. Tada se pomrači
razum, i mozak, i sentimentalni deo čovekove duše, i uzalud mu kažeš da je ovde belo, jer on vidi crno. Više
ne vidi dobro, jer su mu se od zavisti pomračili um i srce.
Zakos, prebiva dugo u čovekovoj duši. Srdžba je gora od svih. Samo je đavo srdžben i ima srdžbu od
početka sveta prema ljudima i prema Bogu, a čovekova (srdžba), kaže Sv. Jovan Zlatoust, gora je od đavola.
Neka nas Bog sačuva, jer srdžba je đavo koji istrajava u čovekovom srcu, i ako se čovek ne ispoveda i ne
moli se Bogu da ga izagna, ima mnogih koji ni na samrtnom odru neće da oproste onome koji im je zgrešio.
Ovo je treći stepen gneva, koji je najopasniji; a to je đavo srdžbe, koji je gori od svih đavola.
Dakle, nije dovoljno da kažeš samo usnama: "Bog neka ti oprosti", a tvoje srce da bude puno zavisti i gneva;
to nije opraštanje. Bog gleda na srce. Uzalud se molimo, kada je naše srce puno zlobe, srdžbe, otimačine i
svekolike zle revnosti.
Dakle, da se trudimo svojim srcem, da ga ubedimo da treba da ljubimo svoga brata i tražimo pomoć Božiju
da to činimo, i onda imajmo smelosti u svojim molitvama k Bogu. Ako li ne, ima da se zbude što veli Sv.
Isaak Sirijski: "Seme na kamenu jeste molitva onoga koji ima gnev prema svome bratu".
Neka nas Bog sačuva svake vrste gneva, ali osobito gneva zakos.
Amin.

Razgovor prvi
O GORDOSTI I O SMIRENjU
Sedam okolnosti pri kojima čoveka obmanjuju viđenja i snovi • Šta je gordost i iz čega se rađa • Kako je Bog
kažnjava • Koliko je vrsti • Gordost uma i gordost volje • Kako se spasavamo gordosti • Šta je smirenje •
Smirenje Svetitelja, Bogomajke, Spasitelja Hrista • Iz čega se rađa smirenje i korist od njega • Iskušenja koja
dolaze na gorde • Samopoznanje u smirenje • Znaci istinskog smirenja
Putevi bezumnika pravi su pred njima,
a mudri sluša savete (Priče 12,16)
Starešina: Šta je, brate Jovane, šta ti je? Jer te od nekog vremena stalno vidim potištenog; ti, brate, nisi bio
takav. Na šta si naleteo, da si tako sumoran i zamišljen? I zbog čega ne dođeš da mi kažeš koje su misli i
nezadovoljstva što ti pritiskaju dušu, te si stigao do ovog ogorčenja (ožalošćenja)?
Brat: Kao što vidim, prepodobni oče starešino, spoznali ste nekako i samo po viđenju moje duševno stanje. I
pošto vidim da ste danas manje zauzeti, molim Vas da mi date blagoslov da ostanem kod Vas, prepodobni
oče, da bih otkrio svoje misli koje me muče i smućuju.
Starešina: Dobro, brate Jovane, a da li si odlučan i spreman sada da se ispovediš?
Brat: Da, prepodobni oče! I molim Vas, jer je trebalo da učinim to još odavno, ali jako sam bio ovladan
lenjošću i nisam se usudio da dođem da otkrijem svoju savest i da vam tražim razjašnjenje o onome što me
smućuje.
Starešina: A kakve te misli more, brate Jovane, i kakve nedoumice imaš na duši?
Brat: Evo, prepodobni oče, koje me misli more: od nekog vremena, stalno čujem da su se pojavili po svetu
ljudi koji su se udostojili od Boga da imaju nebeska viđenja i da su neki primili dar proroštva i kazuju ono što
će se dogoditi u budućnosti. Čujem još i to, da su se neki udostojili da vide svetlosne Anđele, Bogomajku i
čak Spasitelja našeg Isusa Hrista. Čuo sam da su mnogi ljudi već počeli da se povode za njima i da ih
smatraju za proroke i izaslanike Božije u svetu za propovedanje pokajanja. Kada to čujem, veoma se
žalostim, zato što od toliko godina, od svoje rane mladosti, jesam i služim u manastirskom poslušanju i ničim
nisam uznapredovao u duhovnom, jer me nije udostojio Bog nijednog viđenja. To je uzrok moga ožalošćenja,
prepodobni oče, što se nisam udostojio da i ja imam takvu utehu. Veoma molim da mi razjasnite i da mi date
savet kako da se izbavim tih misli koje me veoma smućuju.
Starešina: Znaj, brate Jovane, da po učenjima Svetih i božanskih Otaca ima sedam najznačajnijih prilaza
kojima dušegubna obmana đavolskih viđenja i utvara ulazi u čovekov um i srce.
Brat: Molim vas, prepodobni oče, da kažete i meni koje su to okolnosti.
Starešina: Brate Jovane, prva i najčuvenija majstorija kojom đavo delotvori obmanu đavolskih viđenja i
utvara u čovekovom umu i srcu jeste veliki i pogubni greh gordosti, po svedočenju Svetog i božanskog oca
Jovana Lestvičnika, dostojnom svekolikog poverenja, koji kaže: "Kada se đavo gordosti utvrdio u svojim
služiteljima, javlja se u snu ili u viđenjima u vidu svetlosnog anđela ili mučenika i daje im otkrivanje tajni, da bi
nas ovi, postavši podlaci, sasvim lišili uma" (Lestvica 23,15).
Druga majstorija kojom đavo delotvori obmanu svojih viđenja i utvara, jeste tašta slava (slavoljublje), koja je
prva kći i grana prokletog stabla gordosti (Spasenje grešnih, gl. 7). To potvrđuje i božanski otac Isaak Sirijski,
kada savetuje Svetog Simeona sa Čudesne Gore, govoreći: "Prepodobni oče, kao onaj koji se sećaš ovih
slabosti viđenja, čuvaj se od utvare (predstava, prim.izd) đavolskih pomisli. Jer ovo postaje osobito običaj
monaha koji imaju oštroumnost i ljubitelji su tašte slave" (Slovo 4, M. Njamc 446).
Treći prilaz kojim u čovekovu dušu ulazi prevara obmanjujućih viđenja i snova jeste slabi i neiskusni um. Ovu
istinu pokazuje takođe Sv. i božanski otac Jovan Lestvičnik, kazujući ovako: "Đavoli tašte slave kušaju
neiskusne" (Lestvica 3, 27).
Četvrti uzrok jeste luda i nepromišljena revnost, kojom se neki slaboumnici podvrgavaju strogom i dugom
postu i inim teškim podvizima, sa ciljem da prime od Boga dar čudotvorstva ili da im se pokažu Anđeli ili
nebeska viđenja i otkrivenja, ili da bi im se dao dar da se upodobe kojem od svetitelja. O ovakvoj ludoj
revnosti pisao je božanski Otac Isaak Sirijski kazujući ovako: "Od teške bolesti boluje ko ima zlu revnost" (Sl.
58). I na inom mestu isti otac Isaak Sirijski, izlažući o onom koji se podvizava sa revnošću a sa zlim ciljem,
kazuje ovako: "Koji se usudi da moli Boga i želi da tvori čudesa i sile svojim rukama, biva u svom umu kušan
od đavola rugača" (Sl. 36). Ovakvu ludu revnost je imao monah o kojem se kazuje u Otačniku da se molio
Bogu da ga udostoji da bude sličan praocu Isaku i koga je, zbog ove nepromišljene molbe, đavo ismejao na
strašan način (Gl. 7,10).
Peta okolnost pada u zamku đavolskih viđenja i utvara jeste neposlušnost i tvrdoglavost, kao što se o ovome
pokazuje u Otačniku, o onom bratu Avramiju, i o njegovom učeniku Avi Iraklitu (Gl.7,8).
Šesta okolnost koja vodi čoveka da padne u ponor đavolskih viđenja i utvara i u druge dušegubne obmane,
jeste prokleto samorukovođenje i neispovedanje misli duhovnim ocima (Lestvica 4,46 - 48 - 53).
Sedma i poslednja od okolnosti koje čine čoveka da sklizne u dušegubnu opasnost đavolskih viđenja, jeste
nepoznavanje sebe i nepoznavanje Božanskog Pisma. Pošto čovek koji ne poznaje sebe, niti Božansko
Pismo, odmah klizi ka samomnjenju i iz ovoga lako pada u obmanu. A ko je temeljito dostigao samopoznanje
i dubinu svoje ništavnosti, taj će teško smatrati sebe dostojnim da ima nebeska viđenja. Zato i Sv. Isaak
Sirijski veli o onome koji poznaje sebe: "Ko se udostojio da vidi sebe, bolji je od onoga koji se udostojio da
vidi anđele" (Slovo 34). Vaistinu velika je i silna pomoć za čoveka poznavanje sopstvene nemoći, jer mu to
ne dopušta da padne u zamku đavolskih utvara i u druge velike grehe. Isto Sv. Isaak Sirijski naziva
samopoznanje temeljom svekolikog dobrog dela: "Blažen je čovek koji poznaje svoju nemoć", i veli: "jer ovo
znanje postaje njemu temelj svekolike dobrote" (Slovo 21). I božanski otac Petar Damaskin veli o
samopoznanju: "Ništa nije bolje nego da kogod poznaje svoju nemoć i neznanje, i ništa nije gore nego da to
ne poznaje" (Nevidljiva borba, Slovo 2)
Eto, brate Jovane, to su sedam glavnih prilaza kojima đavo provlači u čovekov um i srce dušegubnu obmanu
snova i viđenja. Ti si, brate, dobro učinio što si iskreno otvorio svoje srce prema Bogu i prema mojoj
nedostojnosti, i odlučio se da dođeš i ispovediš ove dušegubne pomisli. Čineći to, brate moj, uspeo si
pomoću Božijom da izbaciš iz jazbine uma mislenu zmiju, koja se beše ugnjezdila tamo, i iz dubine svoga
srca, brate, da izbaciš onoga koji te je stalno nagrizao i trovao ti dušu smrtonosnim otrovom svog lukavstva i
obmane.
Znaj i pamti, brate Jovane, da je naša duša podobna lađi koja plovi po uzburkanim talasima ovoga veka, a
um, koji je oko duše, odredio je Bog da bude kormilar ove lađe. I znaj još da se pred našom lađom nalaze
mnoge i velike opasnosti. Ove opasnosti polaze iz uzburkanog mora ovog sveta, jaki i veoma protivni vetrovi,
to jest napadi našega tela, koji dolaze spolja i ulaze kroz otvorenu kapiju pet čula; podižu se besni valovi iz
dubine naše duše, to jest misli zle i raznovrsne koje iz srca izviru, kao što je Bog rekao: Iz srca izlaze zle
pomisli: ubistva, preljube, blud, krađe, lažna svedočenja, hule (Mt. 15,19); vrebaju nas misleni razbojnici, to
jest svelukavi đavoli; nailazimo na duboke močvare i vrtloge, koji su slepilo našeg neznanja, koji nenadno
iskrsavaju na putu, preteći opasnošću da nam se lađa razbije, i sve je to duhovna nepripremljenost naše
duše. A kada kormilar lađe, to jest um, drema, puni se vodom lađa i preti joj tonjenjem u dubinu, a to je
neispovedanje naših grehova.
Dakle, brate moj, ako se nisi žurio da dođeš ovamo, pred Gospoda i moju nedostojnost, da bi ispovešću
izbacio iz svoje duše otrovnu vodu grehova, onda smatram da nije ostalo još mnogo vremena pa da tvoja
duhovna lađa potone u dubinu pakla. Brate Jovane, ono što hoću da ti kažem da bi znao dobro i bio tvrdo
uveren, jeste da su misli koje su te morile i koje si mi sada ispovedio, iznikle u tvome umu i srcu, iz prokletog
korena velikog greha gordosti.
Brat: Prepodobni oče, molim vas da mi kažete šta je gordost i kakva je?
Starešina: Znaj, brate Jovane, da je gordost početak, koren i izvor svekolikog greha i svekolikog bezakonja. I
pošto si pitao i kakva je, saznaj da Sv. Grigorije Dvojeslov kaže: "Gordost ima pet stepenica, a da bi pojmio
ove stepenice, potrebno je najpre da znaš da i dobra kojima se gordeljivac gordi ima takođe pet vrsta, i to:
Prirodna dobra, to jest oštroumnost, lepota, muževnost i njima slično.
Drugo su stečena dobra, kao: znanje, mudrost, zanat i slično.
Treće su slučajna dobra, kao što su bogatstvo, slava, vlasti i slično.
Četvrto su dobra volje.
Peto su duhovna dobra, to jest dar proroštva, čudotvorstva i slično".
Dakle, brate Jovane, na prvoj stepenici gordosti je čovek koji, imajući koje od ovih dobara, ne priznaje da ih
ima od Boga, nego smatra da ih ima od samog sebe, na prirodan način.
Druga stepenica gordosti jeste kada čovek priznaje da ova dobra ima od Boga, ali ne primljena na dar, nego
zato što njemu pripadaju, kao dostojnom njih.
Treća stepenica gordosti jeste kada kogod umuje da ima kakve darove, koje, međutim, nema.
Četvrta stepenica gordosti jeste kada kogod nipodaštava druge i želi da ga svi poštuju, kao dostojnijeg no što
su oni.
Peta i poslednja stepenica gordosti jeste kada čovek dostigne da nipodaštava svete zakone i da im se ne
podvrgava onako kako su uzakonili Sveti Oci.
Znaj još, brate Jovane, i pamti da gordost ima ove kćeri: taštu slavu, uhođenje, gordoumlje, kolebanje,
licemerno ispovedanje, odricanje od vere, razuzdanu volju i potpuno navikavanje na greh.
Brat: Ali kako se, prepodobni oče, rađa gordost u čovekovom umu?
Starešina: Gordost, brate Jovane, ima običaj da se rađa u čovekovom umu osobito iz ovih okolnosti: iz
samoljublja, iz tašte slave, iz samomnjenja (umišljenosti), iz nepoznanja sebe, iz nerasudnog i neprimerenog
posta, to jest iz samorukovođenja, kada čovek ide po svojoj glavi i ne traži savet drugoga.
Brat: Prepodobni oče, da li postoji jedna vrsta gordosti ili više vrsti?
Starešina: Gordosti, brate Jovane, ima dve vrste, i to: gordost naše volje i gordost uma.
Brat: A koja bi od ovih gordosti bila gora ili opasnija?
Starešina: Znaj, brate Jovane, da je mnogo gora gordost uma.
Brat: Ali zbog čega je gordost uma gora od gordosti volje?
Starešina: Evo zbog čega, brate Jovane: budući da um lakše poznaje gordost volje, ona će se moći lakše
isceliti, budući lakše podvrgnuta onom što doliči; ali kada um ima gordost i čvrsto veruje da je njegov sud
bolji nego kod drugih, kako će se moći isceliti? Pošto nema ko da ga podvrgne sudu ostalih, on ne smatra
druge boljim od sebe. Ako je oko duše, a to je um kojim čovek prepoznaje i očišćuje gordost volje, nemoćno,
slepo i puno gordosti, ko li će ga onda moći isceliti? I ako je svetlost tama i putevoditelj pogrešan, kako će
onda osvetljavati i ispravljati ostalo? Zbog toga, brate Jovane, dolikuje da bdimo sa više pažnje i sa više
čvrstine protiv te opasne gordosti uma. I stojeći s velikom čvrstinom protiv nje, da obuzdamo brzopletost
svog uma, a svoje mišljenje da podvrgnemo mišljenju ostalih i postanemo ludi Hristove ljubavi radi, da bismo
mogli postati mudri kao što je napisano: Ako neko među vama misli da je mudar u ovome veku, neka bude
lud da bi bio mudar (1 Kor 3,18). Znači, brate Jovane, pojmi da je gordost uma đavolska bolest, pošto ona
čini da čovek veruje da je velik, da je mudriji od drugih, i da njemu više nisu potrebni saveti i pomoć drugoga.
Preblagi Bog neka nas izbavi ove đavolske strasti i bolesti!
Sam Bog kroz proroka Isaiju naziva podlacima one koji boluju od toga, govoreći im: Teško onima koji su
mudri sebi, i pred sobom razumni (Isaija 5, 21). Još nam i veliki apostol Pavle zapoveda ovako: Ne smatrajte
sami sebe mudrim (Rim 12,16). I Solomon takođe veli: Ne misli sam o sebi da si mudar (Priče 3, 7).
Smatram, dakle, brate Jovane, da si iz rečenoga i dosta jasno pojmljenoga shvatio zbog čega je gordost
uma gora i opasnija od gordosti volje. Znaj i ovo: da je i gordost uma, i gordost volje veoma raznovrsna
zloba. I tu raznovrsnu zlobu greha gordosti divno pokazuje Sv. i božanski otac Jovan Lestvičnik ovako:
"Gordost je odricanje Boga, pronalazak demona, čedo pohvala, znak duševne jalovosti, majka osuđivanja,
proterivanje pomoći Božije, preteča bezumlja, vinovnik padova, izvor gneva, vrata licemerstva, bedem
demona, čuvanje grehova, uzrok nemilosrđa, surovi islednik, nečovečni sudija, protivnik Boga, koren hule"
(Lestvica 83,1).
Vidiš li, brate Jovane, koliko je raznovrsna zloba grehova gordosti? Zbog toga Božansko Pismo naziva
gordog nečistim pred Gospodom, kazujući: Nečist je pred Gospodom ko je god ponosita srca (Priče 16, 5). I
onoga ko se sprijatelji s gordim takođe nečistim naziva, kazujući: Ko dodirne smolu upodobiće se njoj (Isus
Sirah 13,1). Zato je, brate Jovane, ovaj greh veoma ružan pred Bogom, koji ga veoma strogo kažnjava.
Brat: Molim vas, prepodobni oče, da mi kažete kako Bog kažnjava greh gordosti?
Starešina: Slušaj, brate Jovane! Da bismo mogli uvideti koliko je greh gordosti ružan pred Bogom i kako ga
On kažnjava, dovoljno je da se setimo da je samo zbog ovog greha pao i bio izgnan s neba satana sa svim
svojim anđelima (Otk 12,8 - 9). A da bismo pojmili koliko je velik ponor u koji pada ovladani nečistom
gordošću, uzmimo u obzir iz koje je slave i svetlosti pao satana i anđeli njegovi jednomišljenici, u koju su se
nečest (bedu) spustili i kolikog su mučenja vinovnici postali.
I da bi to još bolje shvatio, znaj, brate, da satana, pre svog pada iz višnje svetlosti i slave, ne beše kakvo
beznačajno stvorenje Božije, nego beše jedno od najlepših, najsjajnijih, najukrašenijih i najodabranijih
sazdanja najbližih Bogu. Kao što nam kazuje Sveto Pismo, on beše svetla zornjača među razumnim četama
s neba. Beše sin nevečernje zore i heruvim neba, veoma lep, sjajan i ukrašen od svog Sazdatelja, Boga. O
tome na simvoličan način govori Božansko Pismo kroz usta Svetog proroka Jezekilja, koji kazuje caru
Tirskom, ovako:... Bio si u Edemu vrtu Božijem; haljine tvoje behu ukrašene svakovrsnim dragim kamenjem:
rubinima, topazima i dijamantima, hrisolitom, onihom i jaspidom, safirom, smaragdom, karbunkulom i zlatom;
sve behu pripremljene i s majstorstvom složene u gnezdašca i stavljene na tebe u dan kada si stvoren... i
opet:... Ti si bio heruvim zaklanjač, i ja te postavih za to; ti si bio na Svetoj gori Božijoj i hodio posred
kamenja ognjenoga (Jezekilj 28,13 -14).
Isto tako i prorok Isaija naziva satanu sjajnom zvezdom i sinom zorinim (Isaija 14,12).
Vidiš, brate Jovane, koliko je slave, koliko lepote i koliko ukrasa imao đavo pre no što je pao velikim padom?
A zbog čega je on pao iz ovog velikog blaženstva i lepote? Pitajmo opet Božansko Pismo, i ono će nam to
pokazati, kazujući: Bio si neporočan u dan tvoga stvaranja, dok se ne ugnezdi u tebe bezakonje (Jezekilj
28,17). I objašnjavajući koje je bilo to bezakonje što se ugnezdilo u satani, Božansko Pismo veli: ... Ti koji si
govorio u svom umu: uzdignuću se na nebesa i sešću na svoj presto više zvezda Boga Silnoga; postaviću
sedište svoje na gori Svetoj u dnu međe severne i popeću se nad oblake i biću kao Previšnji (Isaija 14,13-
14). Zatim, pokazujući da je on zbog toga visokog umovanja pao s neba, veli ovako: Kako pade s neba
zvezdo sjajna, sine zorin, kako si bio bačen na zemlju ti, koji si narode ukroćavao (Isaija 14,12). Pokazujući
zatim još jasnije uzrok đavolovog pada, Božansko Pismo veli: Zbog lepote tvoje pogordi se srce tvoje i zbog
ponositosti tvoje izgubio si mudrost. Zato sam te bacio na zemlju i postaviću te za ruglo pred carevima (Isaija
28, 17). I opet Božansko Pismo, pokazujući nadmenost satane i njegovo stremljenje umom ka obuhvatanju
nedostižne slave Božije, kaže: Od rasprostranjenosti trgovine svoje napunio si se nepravde, i grešio si, i Ja
sam te izagnao, heruvime koji hođaše među varničavim kamenjem, i kao nečistoga zbacio sam Te sa Gore
Svete Božije (Jezekilj 28,16-17). Zatim, pokazavši kamo je bio bačen i izgnan satana iz velike slave koju
beše imao na nebu, Sveto Pismo veli: Spusti se u pakao slava tvoja i mnogo veselje tvoje, pod tebe će se
crvi prostrti i crvi će ti biti pokrivalo (Isaija 14,11). A malo dalje dodaje: I sada se ti spuštaš u pakao, u dubinu
preispodnju (Isaija 14,15).
Znači, brate Jovane, iz ovo malo svedočenja Božanskog Pisma verujem da si pojmio kako Bog kažnjava
gordost i kakvu ona štetu nanosi onome ko je ima.
Brat: Vaistinu, prepodobni oče, pojmio sam dosta jasno, ali mislim da je Bog dao ovu kaznu za gordost samo
satani i njegovim anđelima, zato što su oni, kao anđeli, mogli da ne zgreše tako lako kao mi; nego bih Vas
molio da mi kažete kako Bog kažnjava gordost u ljudskom rodu.
Starešina: Znaj, brate, da bi na ovo pitanje bilo mnogo toga da se kaže. Ali da bih govorio kraće, da bismo
shvatili kako strogo kažnjava Bog gordost kod ljudi, predočiću isto Božansko Pismo, iz kojeg vidimo kako je
Bog kaznio zbog gordosti praoce naše Adama i Evu.
Brat: Ali kakvu li su gordost imali praoci naši Adam i Eva, prepodobni oče, jer ja znam da je njih Bog kaznio
ne zbog gordosti, nego zbog neposlušanja, zbog toga što su oni prestupili zapovest Božiju i jeli sa
zabranjenog drveta!
Starešina: Znaj, brate Jovane, da su naši praoci Adam i Eva isto od gordosti bolovali i bili su obmanuti pre
neposlušanja i prestupanja zapovesti, pošto je prenebregavanje poslušanja prvi znak gordosti (Lestvica 23, 6
- 7).
To se videlo i kod naših praotaca, kada su nipodaštavali poslušnost Bogu i prestupili Njegovu Svetu
Zapovest. Da bi im isprobao poslušnost Bog im beše zapovedio: Sa svih drveća u raju možete jesti, samo s
drveta poznanja dobra i zla nemojte jesti, jer u koji dan budete jeli s njega, smrću ćete umreti (Postanje 2,17).
Ali đavo ih je podsticao da jedu sa ovog drveta, govoreći da ne samo da neće umreti, nego će postati kao
kakvi bogovi, poznajući dobro i zlo (Postanje 3,5). A oni, poslušavši zmiju, usudili su se da prestupe zapovest
Božiju i da jedu sa zabranjenog drveta, umislivši tako da će i oni postati bogovi! Zato i božanski otac Maksim
Ispovednik kazuje: "Kao što je đavo pao zbog utvare (privida), isto tako je naveo i Adama i Evu da u svome
umu utvore (umisle) da će biti sasvim kao Bog, i zbog tog privida da padnu" (Slovo 65).
Vidiš, dakle, brate Jovane, da naši praroditelji, tek nakon što su pali i umislili da će biti podobni Bogu, tek
onda su omalovažili poslušnost svom Sazdatelju, i prestupili Njegovu zapovest. Dakle, neka nam bude
veoma jasno u ovom pogledu. A kako je Bog kaznio njihovu gordost i njihovo prestupanje zapovesti, slušaj
brate Jovane: najpre, oni su nasledili dvostruku smrt: smrt tela i smrt duše, to jest odlazak njihovih duša u ad.
Drugo, bili su izgnani iz Raja Božijeg. Treće, i zemlju je Bog prokleo u njihovim delima zbog njihovog greha. I
četvrto, Bog i Sazdatelj njihov ih je kaznio, da se trudom i znojem hrane na zemlji u sve dane svoga života.
Zemlja da im rađa trnje, a na kraju da se vrate u zemlju od koje behu stvoreni (Postanje 3, 18-19). Evi je dao
zatim i dvostruku kaznu, da u bolovima rađa decu i da njena volja bude pod vlašću muža, to jest njemu da
bude potčinjena vavek. Ali najveća kazna i epitimija je bila duhovna smrt, tj. da budu u adu i muče se 5508
godina, to jest do dolaska Iskupitelja i Vaskrsenja iz mrtvih - Novoga Adama, HRISTA.
Eto, brate Jovane, kako je stroga bila kazna Božija za greh gordosti u ljudskom rodu. Kroz greh naših
praroditelja Adama i Eve ceo ljudski rod je bio pod epitimijom do dolaska Gospoda našeg Isusa Hrista, Koji
je svojim neizmernim smirenjem i svojim poslušanjem do smrti na Krstu, iscelio njihovu gordost i
neposlušanje i uklonio osudu smrti s celog ljudskog roda.
To neka bude rečeno samo o kazni za greh gordosti kod naših praotaca Adama i Eve, a ako hoćeš da znaš o
kazni za ovaj greha i kod drugih ljudi, pročitaj u Svetom Pismu. Tamo ćeš videti kako je Bog kaznio sinove
Izrailjeve (Ponovljeni zakoni 1,43-44), kako je kaznio gordost onih koji behu započeli da zidaju Vavilonsku
kulu (Postanje 11,4), kako je kaznio gordost Navuhodonosora, cara Vavilonskog (Danilo 4,22), kao i o kazni
cara Manasije (2. Dnevnika 25, 19). I još ćeš na mnogim drugim mestima iz Svetog Pisma, Starog i Novog
(Zaveta) doznati kako jako mrzi Bog ljude koji su gordi.
Brat: Potpuno sam pojmio, prepodobni oče, koliko je štetan greh gordosti. Zbog toga vas molim da mi
kažete: kako se Možemo mi spasti velike opasnosti greha gordosti?
Starešina: Brate Jovane, najveće dobro delo, koje nas izbavlja greha gordosti, jeste smirenje!
Brat: Ali šta je smirenje, prepodobni oče starešino?
Starešina: Ovog puta, brate Jovane, postavio si mi veoma teško pitanje.
Brat: Ali zbog čega je ovo pitanje tako teško, prepodobni oče?
Starešina: Evo zbog čega, brate Jovane: zbog toga što ovu sveuzvišenu vrlinu ne može jasno pokazati, do
samo blaženi čovek koji je mnogo uznapredovao na svome putu ka Bogu, i koji je ostvario svekoliko dobro
delo. Jer ova sveuzvišena dobrota, to jest smirenje, jeste tajinska sila koju Bog daje čoveku kao krunisanje
svih dobrih dela, dakle samo najsavršenijima! A ja, grešni i tromi, koji do sada nisam ni otpočeo kakvo dobro
delo, kako da govorim i da pokažem šta je smirenje kojeg Bog udostojava samo savršene?
Brat: Prepodobni oče, ako velite da mi iz delanja ne možete kazati šta je smirenje, molim vas da mi kažete
bar ono što znate o njemu iz učenja Svetih Otaca i iz Božanskog Pisma.
Starešina: Brate ako si me tako upitao, to jest da kažem šta o smirenju znam od Svetih Otaca, na taj način
dao si meni grešnom određenu smelost da ma i najmanje govorim o sjajnoj i sveuzvišenoj vrlini smirenja.
Slušaj, dakle, brate Jovane, nekoliko svedočenja Svetih Otaca o blaženom smirenju:
Sveti Isaak Sirijski naziva smirenje božanskom odećom, pošto se Logos, kada Se vaplotio, njim odenuo
(Slovo 20). Isto to kaže o smirenju i Božanski otac Jefrem Sirijski, govoreći: "Smirenoumlje je odeća Božija"
(Slovo 8). Sv. Jovan Lestvičnik naziva smirenje blagom u zemljanim sudovima i veli da nijedna reč ne može
potpuno objasniti svojstva tog duhovnog blaga (Lestvica 2, 25). Isti ovaj Sveti i Božanski Otac veli da je
smirenoumlje bezimena blagodat duše, i da samo koji su ga poznali iz sopstvenoga delanja, to jest iz
življenja, ti mu znaju ime (Lestvica 4); da ono jeste Božije duhovno učenje, koje dostojni primaju u klet (dom)
svoje duše putem uma, a rečima je to nemoguće objasniti (Lestvica 41).
Pazi, dakle, brate Jovane, jer ako jedan tako velik i Božanski Otac kao Sv. Jovan Lestvičnik kaže da smirenje
ne može biti objašnjeno rečima, onda kako bih mogao ja, grešni i neumešni da ti kažem šta je smirenje. Ipak,
iz svedočenja ovih božanskih Otaca, mi možemo da uvidimo u određenoj meri koliko je velika i neprocenjiva
sveuzvišena i svečesna vrlina smirenoumlja. I dobro je da se zadovoljimo značenjem koje nam je Blagi Bog
otkrio kroz Svetitelje svoje, o neizrecivoj dobroti smirenja i da ne ispitujemo što je iznad nas, da ne bismo
dobili štetu umesto koristi, po reči božanskog Grigorija Bogoslova, koji veli: "Neobuzdano gledanje onoga što
je uzvišeno može i u ponor da nas baci" (Šestodnev).
Brat: Prepodobni oče, pošto sam čovek jednostavan i plitak u poimanju, čini mi se da ovi Sveti Oci govore
suviše uzvišeno i suviše tanano o smirenju. Zato, prepodobni oče, molim Vas, ako se može, da mi kažete
nekoliko jednostavnijih, i mome poimanju bližih, učenja o smirenju.
Starešina: Brate Jovane, ako su ti se svedočenja ove trojice Svetih Otaca o smirenju učinila suviše teškim i
suviše tananim, i ako želiš lakša i pristupačnija učenja o smirenju, onda čitaj u Otačniku, pogotovu glave 4 i
10, gde ćeš naći, između ostalog, i ovo: Jedan brat je upitao starca, govoreći: "Oče, šta je smirenje?". I
odgovorio je starac: "Smirenje jeste da čovek smatra sebe nedostojnijim i grešnijim od svih i da bude niži od
svih". I upitao je brat: "Kako je to biti svima potčinjen (niži od svih)?" - Reče starac: "Da ne tražiš da vidiš
tuđe grehe, nego da vidiš svoje grehe i zla i neprestano da se moliš Bogu da ti oprosti" (Glava 10,13).
Eto, brate Jovane, jedno učenje o smirenju, dosta jednostavno i lako. Samo neka nam Bog pomogne da ga
ne zaboravimo i da tvorimo kako nas uči ovaj blaženi starac, to jest da uvek imamo pred očima svog uma
težinu svojih grehova, da ih oplakujemo i nikoga da ne osuđujemo.
Brat: Pitao bih vas još nešto, prepodobni oče, ako se ne ljutite.
Starešina: Ne ljutim se, brate Jovane, pitaj sve što želiš.
Brat: Prepodobni oče, a da li su Svetitelji imali smirenje?
Starešina: To, brate Jovane, mislim da je suvišno da pitaš. Ali pošto si mislio na njih, od početka sveta pa do
sada, pored ostalih svojih dobrih dela, imali su i smirenje. Jer bez ove velike vrline niko nije mogao steći
spasenje, niti postoje druge dveri, sem ovih (dveri) smirenja, kroz koje bi mogao kogod ući u Carstvo
nebesko. Zato je i Sv. Jovan Lestvičnik nazvao smirenje: "Vratima Carstva nebeskog" (Lestvica 25,23). A
radi potvrde onoga što je ovde rečeno, navešću nekoliko svedočenja iz Svetog i božanskog Pisma.
Da otpočnemo sa Svetim i Blaženim praocem Avraamom. on je bio veliki svetitelj i veliki prijatelj Božiji, zbog
vere svoje (15,16). Jer on beše tako poslušan Bogu, da je na Njegovu zapovest požurio da prinese na žrtvu
svog jedinog sina, Isaaka (Postanje 22, 1-10). Zbog toga, zbog njegove prave vere i zbog savršenog
poslušanja, Bog ga je blagoslovio da se njegov rod umnoži na zemlji kao zvezde nebeske i kao pesak morski
i da kroz njega budu blagosloveni svi narodi na zemlji (Postanje 15, 5; 22,16). I mnogo puta se on udostojio
da besedi s Bogom i da Ga pita o uništenju Sodome i Gomore (Postanje 18, 23). Dakle, udostojivši se tolike
blagodati i božanskih blagoslova, preblaženi praotac Avraam nije se nadmeo (naduo) svojim srcem, nego se
s velikim smirenjem ispoveda pred Bogom i smatra sebe da je prah i pepeo (Postanje 18, 27).
Ali ne vidimo mi smirenje samo kod preblaženog Avraama, nego i kod njegovih potomaka. Na primer Isaak,
sin njegov, koji pokazuje mnogo smirenja i poslušnosti, noseći na svojim ramenima drva na kojima je trebao
da bude prinesen kao žrtva Bogu (Postanje 7,9). I kroz poslušnost i smirenje bio je ikona Sina Božijeg, koji je
nosio na ramenima drvo Krsta s kojim je prineta žrtva iskupljenja za ceo ljudski rod.
Mnogo smirenja vidimo i kod unuka Avraamovog, kod blaženog praoca Jakova, vidioca božanskih tajni, koji
se nazivao i Izrailj, to jest izabranik Božiji (Postanje 32, 24); jer i njega čujemo kako kazuje i smiruje se da je
nedostojan samilosti i dobročinstava Božijih (Postanje 32, 10). Veliko smirenje vidimo i kod Josifa, prelepog i
premudrog. Jer kada su ga braća prodala kao roba (Postanje 37, 27), nije im se suprotstavio. A kasnije, kada
je protumačio san Faraonov, nije se hvalio mudrošću i blagodaću koju mu je Bog dao, nego je rekao sebi:
"Ne ja, nego će Bog odgovoriti za Faraona" (Postanje 46,16). A kada ga je Bog uzdigao na veliku slavu i
postavio ga za najvećeg nad svom zemljom egipatskom, i kada su njegova braća, koja su ga prodala, došla
da kupe žita, on ne samo da se nije pogordio niti im se osvetio zlom, nego ih je primio s velikom ljubavlju i
velikim ih darovima obradovao (Postanje 35,1-18). Veliko smirenje je imao i mnogočudesni i mnogookušani
Jov, koji videći Boga, naziva sebe zemljom i pepelom (Jov 42, 5-6). Smirenje vidimo još i kod Mojsija, koji se
udostojio da vidi Boga u plamenu ognjenom, kako goraše kupina i ne sagorevaše, i koji je bio poslat da
izvede narod Izrailjev iz ropstva Faraonovog, a on, nije se nadmeo (naduo) umom zbog toga što je video
Boga i zbog svog poziva i izabranja, nego, smatrajući sebe sasvim nedostojnim takvog poziva, kaže sa
smirenjem: Ko sam ja da idem k faraonu, kralju egipatskom, i da izvedem iz ropstva sinove Izrailjeve? Čak
iznosi i svoju nemoć pred Boga, kazujući za sebe da je mucav i neumešan za tako veliku službu (Izlazak
3,11; 4,10), i moli se Bogu da pošalje drugog umesto njega. Veliko smirenje vidimo i kod trojice mladića koji
su bili zarobljeni u Vavilonu zajedno sa prorokom Danilom i sa izrailjskim narodom. Iako behu carskog roda,
oni su prebivali u uzdržanju i devstvenosti i hranili su se samo semenjem (Danilo 1,16). A kada su videli
preslavno čudo koje je Bog učinio s njima, sačuvavši ih neozleđene od ognja, usred peći zažarene sedam
puta (Danilo 1,19), nisu se nadmeli (naduli) umom zbog ovoga preslavnog čuda i izbavljenja, nego su s
velikim smirenjem smatrali za sebe da su vredni srama i prekora i nedostojni da otvore usta i hvale Boga, kao
što je napisano: I sada, ne možemo otvoriti usta svoja; posramljenje i poruga nastade slugama Tvojim, i
onima koji Tebe poštuju, zatim, moleći se, kažu: Neka sa poniznošću i duhom smirenja budemo primljeni
(Pesma trojice mladića 1, 9-15). Isto tako vidimo veliko smirenje i kod Svetog i pravednog Gedeona, koji
budući poslat od Boga, posredstvom anđela, da izbavi Izrailj iz ruku Madijanaca, kaže anđelu: Gospode,
kako da ja spasem Izrailj? Eto, rod je moj najsiromašniji u plemenu Manasijinu, a ja sam najmanji u domu
oca svojega (Sudije 6,15). Takođe, Sveti i božanski car i prorok David, s velikim smirenjem nipodaštava
sebe, nazivajući sebe skotom i crvom, kazujući: A ja sam skot pred Tobom (Ps 72, 22); a na inom mestu: Ja
sam crv a ne čovek, podsmeh ljudima i rug narodu (Ps 21, 6). Isto tako i sin Davidov, čuveni i mudri
Solomon, smiruje sebe pred Bogom, kazujući: A ja sam mlad i glup (3. Carevi 3, 7). Tako, veliki prorok i
revnitelj Božiji Ilija Tesvićanin, koji je spuštao vatru, koji je svojom vrelom molitvom zaključao nebo da ne
pusti dažd tri i po godine (Lk 4,85) i takođe molitvom i žrtvom otključao nebo, i pao je dažd na zemlju (3.
Carevi 18, 41-46); koji je triput spustio oganj s neba (3. Carevi 5,18, 38); koji je molitvom vaskrsavao mrtve
(3. Carevi 17, 19); koji je svojim gunjem razdelio vodu Jordana (4. Carevi 2, 8) i koji se uzdigao nebu u
ognjenim kočijama i sa konjima; on se, posle toliko čuda, s velikim smirenjem moljaše Bogu i govoraše: Sada
mi je već dosta, Gospode! Uzmi od mene dušu moju, jer nisam bolji od otaca svojih (3. Carevi 19, 4). Isto
tako, Josija, car izrailjski, o kome Božansko Pismo kaže da je tvorio dela dobra i ugodna Bogu i da je u
svemu išao putem Davida, oca njegova, ne skretajući ni desno, ni levo (4. Carevima 1, 2), i njega vidimo da
se veoma smirio pred Bogom, zbog čega je i primio obećanje mira i blagoslov od Gospoda (4. Carevi 22,
29). Veliko smirenje je imao i Sv. prorok Isaija. Udostojivši se da vidi slavu Božiju i Serafime koji stajahu pred
Njim, on se nije nadmeo srcem zbog ovih velikih i preslavnih otkrovenja, nego je veoma smirio sebe i s
velikim strahom rekao: Jaoh meni, pogiboh! Jer čovek budući i skvrne usne imajući i živeći usred naroda
nečistih usana, Gospoda Savaota videh! (Isaija 6,5).
I prorok Jeremija, od Boga izabrani i osveštani za proroka od utrobe majke svoje, pokazao je veliko smirenje
kada je rekao Bogu: O, Gospode Bože moj, ne umem govoriti, jer sam mlad (Jeremija 1, 6). Velikim
smirenjem je bio ukrašen i prorok Danilo, željeni muž, ispunjen darom Božijim. Jer budući upitan od
Navuhodonosora, cara vavilonskog, da li je u stanju da obznani san koji je sanjao i istovremeno da mu kaže i
njegovo tumačenje, on, nakon što je kazao caru san i njegovo tumačenje, rekao je s velikim smirenjem: A
meni se ova tajna nije otkrila mudrošću koja bi u meni bila mimo sve žive, nego da se javi caru tumačenje, i
da možeš spoznati misli svoga srca (Danilo 2, 30). Opet preobilno vidimo veliko smirenje kod onoga koji je
bio vrhunac proroka, kod velikog Preteče i Krstitelja Hristovog, koji je, po samom svedočenju Gospodnjem,
najveći među rođenima od žena i više no Prorok (Mt. 11, 9-11). Koliko je blagodaću Božijom i svetošću svog
života on nadišao ostale proroke i pravednike, toliko je veće smirenje pokazao pred ljudima i Bogom. Jer
onima što dolažahu k njemu da se krste, kaže, unizujući se: Ja vas krštavam vodom za pokajanje; a onaj što
dolazi za mnom jači je od mene: ja nisam dostojan odrešiti remena na obući njegovoj (Mt 3,11).
Vidiš li kako je veliko smirenje Svetog i božanskog Preteče i Krstitelja Gospoda Hrista? Svaki sluga, ma kako
nepotreban bio, i ma kako ga gospodar smatrao neznatnim, opet će smatrati o sebi da će moći učiniti makar
toliko, to jest da odreši remena na obući njegovoj, to jest da služi svome gospodaru, kada bi ovaj hteo da
izuje svoju obuću. Ali ovaj božanski i veliki prorok Jovan nije se smatrao dostojnim ni ovu smirenu službu da
čini svome gospodaru, Hristu. Vaistinu, gde je blagodat pretekla, tamo se i smirenje jače umnožilo.
U Zakonu blagodati ko se neće diviti prevelikom smirenju blaženog i svehvaljenog apostola Pavla, sasuda
izabranog (Dap 9,15), koji se trudio više no svi Apostoli i bio uznet do trećeg neba? (2. Kor 12, 32). Jer ga,
posle toliko velikih viđenja, vidimo kako se smiruje i kaže: Ja sam najmanji od Apostola, i nisam dostojan
nazvati se apostol (1. Kor 15, 9). Drugi put naziva sebe nepotrebnim smetlištem:... postadoh kao smetilište
sveta (1. Kor 4,13); a drugi put je rekao: Hristos Isus dođe u svet da spase grešnike od kojih sam prvi ja (1
Tim 1,15).
Vidiš, brate Jovane, koliko je veliki Pavle mudrošću i trudom bio uzvišeniji od ostalih Apostola, toliko je bio i
dublji smirenjem svoga uma. Ali, brate Jovane, nakon što smo izneli ova svedočenja Svetog Pisma o
smirenju nekih Svetitelja, mislim da je dobro i od velike koristi da se usudimo reći nešto i o sveuzvišenom
smirenju Carice svih Svetitelja, to jest o smirenju Prečiste i svagda Djeve Marije. Ali najpre mislim da je dobro
razmisliti ima li još koga među slovesnim sazdanjima ljudi i anđela, koji se udostojio tolikih velikih i duhovnih
darova kao Prečista i Presveta Djeva Marija. Vaistinu, nijedno od zemaljskih i nebeskih sazdanja Božijih nije
dostiglo toliku slavu i blagodat kao Presveta i Prečista Majka Božija. O njoj je Bog predjavio praocima našim
Adamu i Evi i praslikom im pokazao da će kroz nju doći spasenje i smrskati se glava zmijina (Postanje 3,15).
Sveti Duh, kroz usta velikog proroka Isaije, pokazao je o njoj da će biti Djeva koja će roditi Emanuila (Isaija
7,14); nju je Sveti Duh pokazao da kao darovima preukrašena i carica sedi s desne strane Boga (Ps 45, 10).
Njoj se poklonila i blaženom je nazvala Jelisaveta, majka božanskog Jovana Proroka, Preteče i Krstitelja
Gospoda našeg Isusa Hrista, imenujući je Majkom Gospoda (Lk 1,28; 1, 40).
Ona je potpuno neporočna Majka i Djeva, koju će blaženom zvati svi naraštaji (Lk. 1,48-49); ona je ta koja je
našla blagodat od Boga (Lk. 1, 30). O njoj je prorokovano da će ostati i po rođenju Djeva (Jezekilj 44, 12).
Ona se udostojila najveće časti od svih sazdanja Božijih, budući nazvana od Pravoslavne Crkve
"Bogorodicom", zato što je Onaj koji se iz nje rodio zacelo bio vaistinu i Bog i Čovek. Nju hvali cela Crkva
Božija i naziva je: "Časnijom od Heruvima i neuporedivo slavnijom od Serafima". Ovu preslavnu čast je
primila Prečista i Presveta Djeva Marija, jer je Bog kroz nju delotvorio od večnosti skrivenu i anđelima
neznanu Tajnu spasenja ljudskog roda, i kroz nju se ostvarilo najčvršće sjedinjenje Boga s ljudima. Ne
sjedinjenje po blagodati, niti po volji, nego najuzvišenije i najsavršenije, to jest sjedinjenje Logosa Božijeg sa
ljudskom prirodom.
Dakle, vidi, brate moj, koliko se darova i koliko časti udostojila od Boga Presveta i Prečista Djeva Marija. I
sada se rađa pitanje: "Koji je bio uzrok ove slave i dostojnosti?".
Da li njena prečista devstvenost? Da li dobri carski rod Davidov iz kojeg je ona poticala? Da li svetost njenog
života, jer prebivaše svagda u molitvama i u uzdržanju i u razmišljanju o Božanskom Pismu? Da li njeno
anđeosko prebivanje u Svetinji nad svetinjama 12 godina? Da li je samo zbog ovih vrlina nju izabrao Bog
među svim naraštajima? NE! Vaistinu ne! Dobre su bile sve ove vrline Prečiste Djeve i dostojne hvale kod
Boga i kod ljudi. Ali znaj i budi dobro uveren da najveća i najsvetija vrlina koju je nosila Prečista Djeva u
svome srcu beše mnogoceni i neprocenjivi dragulj smirenoumlja. Jer je njeno smirenje bilo, više od svih
ostalih vrlina, uzrok njenog izbranja i poziva. I možemo ga pojmiti iz samog proroštva Presvete Djeve, koja je
rekla Duhom Svetim:... Što pogleda Bog na smernost sluškinje svoje;jer gle, od sada će me zvati blaženom
svi naraštaji; što mi učini veličinu Silni, i sveto ime njegovo (Lk 1, 48-49).
Ovo veliko smirenje Svete i Prečiste Djeve Marije vidimo i pred arhanđelom Gavrilom, gde ona naziva sebe
"sluškinjom", iako je, iz onoga što joj beše blagovešteno, razumela da je našla blagodat od Boga, da je
blagoslovena među ženama i ispunjena blagodaću Božijom, i da će se Mladenac koji će se roditi iz nje
nazvati Sinom Božijim (Lk 28, 35).
Kraj svih ovih uzvišenih Arhanđelovih blagovesti i nazivanja blaženom, ona se nije nadmela (pogordila)
srcem, nego je sa smirenjem rekla Anđelu: "Evo sluškinje Gospodnje - neka mi bude po reči Tvojoj" (Lk 1,
38).
Znači, brate Jovane, još jednom te podsećam da bi pojmio i da bi dobro znao da je najuzvišenija vrlina koja
je krasila život Presvete i Prečiste Djeve Marije bilo smirenje. Zbog njenog prevelikog smirenja pogledao je
na nju Blagi Bog, i izabrao je da bude Majka Njegovom Sinu Koji je Jednosuštan i Jedne Slave s Njim.
Vaistinu, gde je bilo velike dubine i smirenja, tamo je pretekla i preslavna visina Blagodati. Jer koliko je srce
Prečiste Svete Djeve bilo dublje smirenjem, toliko se više u njoj uzvisila blagodat Božija, da bi ispunila slovo,
koje veli: U dubokom srcu uzvisiće se Bog (Ps. 63, 7).
Eto, brate Jovane, u dosadašnjem sam ti pokazao nekoliko svedočenja, na tvoje pitanje, da bi znao da su se
svi Svetitelji i pravednici Božiji, kao i Carica svih Svetitelja, Presveta i Prečista Bogomajka, pored svih ostalih
svojih dobrih dela, kao skupocenim vencem ukrasili preuzvišenim i prečesnim smirenjem, i kroz njega su
zadobili od Boga blagodat i milost u ovdašnjem životu i u bezgraničnom.
Brat: Prepodobni oče, a o smirenju Gospoda našeg Isusa Hrista nećete ništa da mi kažete?
Starešina: O neizmernom smirenju Gospoda i Spasitelja našeg Isusa Hrista, brate Jovane, niko ne može
imati dovoljno reči da govori, pošto je Njegovo smirenje obilno prevazišlo smirenje svih Svetitelja. Međutim
iako mi grešnici ne možemo da procenimo dubinu tog smirenja, pošto ono prevazilazi svaki um, ipak ću o
njemu navesti nekoliko svedočenja iz Božanskog Pisma i reći ma i najmanje, umesto koliko bi trebalo da
kažem.
Najpre čujmo šta kaže veliki apostol Pavle o silasku Boga do ljudske prirode: A kad dođe punoća vremena,
posla Bog Sina svojega Jedinorodnoga, koji se rodi od žene Djeve, koji bi pod zakonom (Gal 4,4). Isto o
smirenju Gospodnjem veli Sveto Pismo: On uze na sebe naše prirodne i neporočne nemoći, kao što su: glad,
žeđ, trud, bol, suza, tljenost, bojazan od smrti, strah, uzdržanje, znoj, kapi krvi, pomoć anđela za prirodne
nemoći. Zatim On se rodio u velikom smirenju (2, 46-47); bio je poslušan Svojim roditeljima (Lk 2, 31); bio je
ubog u materijalnom na zemlji, kao što sam veli: Lisice imaju jame i ptice nebeske gnezda, a Sin Čovečiji
nema gde glavu zakloniti (Mt 8, 20; Lk 8, 3). Iz svoga neizmernog smirenja On je oprao noge svojim
učenicima (Jn 5, 41; 6, 15), zatim, podvrgao se verskom poretku Starog Zakona, i nemajući potrebe za
pokajanjem, primio krštenje pokajanja od Jovana, u Jordanu; potčinio se ljudskim zakonima, plativši porez, i
pokorio se Bogu, čineći u svemu Njegovu volju. Dobrovoljno se predao patnji (Jn 5, 30; 6, 38; 8,27; 14, 51).
Prepustio se nipodaštavanju (Ps 21, 6); umro je sramnom smrću (Mt 27, 38), bio nipodaštavan od ljudi zbog
Svog smirenja (Mt 13,54); smirio je Sebe do smrti, a smrt mu je bila na Krstu (Fil 2, 8).
Eto, brate Jovane, naveo sam ti nekoliko od mnogih svedočenja Božanskog Pisma o sveuzvišenom i
neizmernom smirenju Gospoda i Spasitelja našeg Isusa Hrista. Dakle, ako se naš Vladika i Tvorac smirio
tako mnogo radi nas i radi našega spasenja, koliko li je smirenja potrebno nama, grešnima, koji smo prah i
pepeo i koji u svako vreme ogorčavamo Preblagog Boga svojim gresima i zlobama? I koliko bezumlja ima u
našem umu kada mi, smrdljivi crvi, smatramo za sebe da smo nešto i idemo s glavom u oblacima, ne
razmišljajući o ništavnosti svoje promenljive i kvarne (truležne) prirode, koja prolazi kao trava i kao senka i
raspršuje se kao dim, i o kratkom vremenu ovog veka!
Brat: Zahvaljujem Vam, prepodobni oče, sa svom blagodarnošću što ste imali mnogo dobre volje da mi
iznesete toliko svedočenja o sveuzvišenom smirenju Prečiste i Presvete Djeve Marije, kao i o velikom
smirenju Svetitelja i izabranika Božijih. Ali da mi oprostite ako vas još nešto pitam.
Starešina: Pitaj, brate Jovane, i reći ću ti što mi Bog bude dao u umu.
Brat: Hteo bih da znam, prepodobni oče, kako se rađa smirenje u čovečijoj duši, i koje su okolnosti koje nas
vode smirenju?
Starešina: Po svedočenju Svetih Otaca, brate Jovane, smirenje ima više majki: neki od njih su pojmili da se
smirenje rađa iz istinskog samopoznanja, drugi je rekao da se smirenje rađa iz razmišljanja o smrti i o
Strašnom sudu. Sv. Jovan Lestvičnik kaže da je put ka smirenju telesni trud, poslušanje i pravda srca
(Lestvica 25, 62), a Sv. Isaak Sirijski veli da se smirenje rađa iz tuge i ožalošćenja (po Bogu) (Slovo 58). Isto
Sv. Isaak Sirijski veli da se smirenje rađa iz straha Božijeg (Slovo 58) ili iz iskušenja, iz promisaone
bogoostavljenosti, iz ljutih ratova prirode i đavola i iz mnogo molitve (Slovo 21).
Znači, brate Jovane, kao što vidiš iz svedočenja tih Svetih i Božanskih Otaca, ima više okolnosti iz kojih se
rađa smirenje. Zato sam pre rekao da smirenje ima više majki. A ako budeš pitao i o ocu smirenja,
odgovoriću ti da ga nećeš spoznati dok ne budeš stekao Boga u sebi (Lestvica 25, 69).
Brat: Prepodobni oče, pojmio sam da se smirenje rađa iz samopoznanja, iz poslušanja, iz straha Božijeg, iz
ljutih ratova sa sopstvenom prirodom, iz iskušenja, iz nevolje, iz ožalošćenja, iz ratova koji su od đavola i iz
mnogo molitve, ali pošto ste rekli da niko neće dostići blaženstvo da stekne Boga u svojoj duši, ostao sam i
dalje u nedoumici i ipak ne znam ko je istiniti roditelj smirenja.
Starešina: Brate Jovane, kada su nam Sveti Oci rekli da samo ko ima Boga u svojoj duši može poznati
istinskog roditelja smirenja, hteli su da nam pokažu da spoznanje istinskog roditelja smirenja mogu dostići
samo savršeni, a ne mi koji imamo mlečne zube u onome što je duhovno. Nama je dovoljno da slušamo
učenja Svetih Otaca i da se trudimo da sa mnogo strpljenja delamo vrline koje nas, kao što smo videli, vode
najvećoj vrlini smirenoumlja, a što je više od nas da ostavimo onima koji su uzrastom viši u onome što je
duhovno.
Brat: Rekli ste mi prethodno, prepodobni oče, i pojmio sam iz dosadašnjeg da je smirenje najveće dobro
delo, koje nas spasava od greha gordosti. A da li smirenje donosi i druge koristi čoveku?
Starešina: Znaj, brate Jovane, da je od smirenja tako mnogo koristi, da je nemoguće govoriti o njima u malo
reči. Ipak, iz onoga čega se sećam, pokušaću da makar delom odgovorim na tvoje pitanje.
Smirenje je tako veliko, da nam i samo, i bez ine vrline, može otvoriti dveri Carstva Nebeskog, kao što je
napisano: "Pokajanje podiže paloga, plač kuca na Nebeske dveri, a sveto smirenje ih otvara" (Lestvica 25,
16). Smirenje je jedino dobro delo koje đavoli ne mogu podražavati (Lestvica 17). Ono je istočnik
samonipodaštavanja, koje čuva čoveka da ne padne (Lestvica 17). Smirenje, brate Jovane, ima silu da
izbavlja čoveka od pravednog gneva Božijeg, jer je napisano: Srce skrušeno i smerno Bog neće odbaciti (Ps
50,18). Smirenje ima silu da sabere naše srce u strahu Božijem i da ga ne ostavi da leti s pogubnom
gordošću (Sv. Isaak Sirijski, Slovo 31).
Znaj još, brate Jovane, da su, od svih spasonosnih dela koje čovek tvori, smirenje i ljubav najugodnije žrtve
pred Bogom. To još jasnije poimamo iz Božanskog Pisma, koje veli: Pokazao sam ti, čoveče, šta je dobro i
šta Bog zahteva od tebe: pravdu, ljubav i milost i da sa smirenjem ideš pred Gospodom Bogom svojim (Mihej
6, 8). Takođe, ne zaboravljajmo da su smirenje i mnoge suze veoma potrebne onome ko je u službi Božijoj,
kao što nas uči veliki apostol Pavle, jer je sam on služio Gospodu sa svakim smirenjem, sa mnogim suzama i
iskušenjima koja su mu došla zbog rovarenja Judejaca (Dap 20,19). Znaj, takođe, brate Jovane, da je
smirenje sveizbrana i skupocena odeća u koju treba da se obuku Svetitelji i izabranici Božiji (Kol 3,12).
Smirenje je Sveta i božanska lestvica kojom pogled Božiji silazi ka čoveku, kao što je napisano: Na koga ću
pogledati, do samo na smirenoga i krotkoga, i koji strepi od mojih reči? Smirenje ima silu da odnese Bogu
naše reči i da od Njega prizove oproštaj naših grehova. To vidimo kod svih koji su zgrešili Bogu i zatim su se
sa smirenjem pokajali, ali najrečitiji dokaz nam daje car Manasija, koji beše zgrešio više no mnogi ljudi onog
vremena i beše oskrnavio hram Božiji, a svete službe koje se služahu na slavu Božiju beše ismejao
idolopoklonstvom! Da je ceo svet postio za njega, pa ipak ne bi mogao umoliti za njegova bezakonja. Ali
pošto se on veoma smirio pred Bogom, Bog ga je čuo i uslišio mu molitvu, dovodeći ga ponovo iz ropstva u
Jerusalim (2. Dnevnika, 33,12-13). Smirenje je spaslo Rovoama od gneva Gospodnjeg, koji dolažaše na
njega i na ceo narod (3. Carevi 21,10). Isto se tako car Ahav, koji beše razgnevio Gospoda svojim
bezakonjima, samo smirenjem spasao gneva Božijeg. Jer Bog veli Iliji Tesvićaninu: Vidiš li kako se Ahav
smirio preda mnom? Zato neću pustiti nevolje za njegova života, nego u dane sina njegova pustiću nevolje
na dom njegov (3. Carevi 21,29).
Znači, koji imaju smirenje izbavljeni su od mnogih opasnosti. To možemo pojmiti iz reči: Bog smiruje gorde i
njihova gordost spasava one koji obaraju pogled svoj k zemlji (Jn 22, 29). Koji imaju smirenje uzvisuju se u
Bogu, jer je napisano: Poniziše se pod moćnu ruku Božiju, da vas uzvisi kad dođe vreme (1. Pt 1, 5-6).
Smirenje je nauka od Boga, pošto je napisano: ...kamo god uđe gordost uđe i karanje, a usta smirenoga
umuju mudrost. Smireni su naslednici Carstva Nebeskog, jer Gospod veli: Blaženi siromašni duhom, jer je
njihovo Carstvo nebesko (Mt 5, 3). Smirenima Bog daje dar, kao što piše: Bog se protivi ponositima, a
smirenima daje blagodat (Jak 4,6). Smirenje u vreme naše končine može zameniti svekoliko dobro delo i
samo može spasti čoveka! To pokazuje i jedan Svetitelj u Dobrotoljublju, kada veli: "Čudnu ti reč kazujem, i
nemoj se čuditi. Čak ako i nisi zadobio bestrašće, zbog navike koja vlada tobom, ako se u vreme ishoda
budeš nalazio u dubini smirenja, vaznećeš se ne manje no bestrasni, nad oblacima. Jer mada je blago
bestrasnih sabrano iz svih vrlina, skupocena kap smirenja vrednija je od svih. Onome koji je ima ona ne
izaziva samo pomirenje s Bogom, nego i ulazak zajedno sa izabranima u svadbene odaje Njegovog Carstva"
(Teognost 62). To potvrđuje i jedan Prepodobni Otac iz Otačnika, govoreći: "Sinovi, znajte da je smirenje
mnoge, bez ikakvog truda, spaslo" (Slovo 4). Smirenje je opravdalo carinika samo sa nekoliko reči (Lk
18,14), bludnog sina je odenulo u prvobitnu haljinu (Lk 15, 22), razbojnika sa krsta uvelo je u Raj pre svih
pravednika i Svetitelja (Lk 23,42). Smirenju oduvek sledi milost Božija, kao što to pokazuje Sv. Isaak Sirijski,
govoreći: "Kao što senka sledi telu, tako milost Božija smirenoumlju" (Slovo 19). Isti Sveti Otac veli: "Mnogi
su dobili spasenje duše a da nisu imali dar prorokovanja, a da nisu imali znake i čudesa, a da nisu imali
viđenja i da nisu videli anđele. Ali bez smirenja niko neće ući u nebesku klet (odaju)" (Slovo 25).
Znaj i ovo, brate Jovane, da pošto su smirenoumni - prijatelji Božiji, Bog ne dopušta da oni budu iskušani
preko svojih moći. O tome nas uči isti otac Isaak Sirijski, govoreći: "Iskušenja od duhovničkog štapa tvore se
na pospešenje i rast duše, a iskušenja kojima se ispituje i vežba duša smirenih -ova su: lenost, pomućenje
uma, utisak telesne slabosti, umanjenje nade, pomračenje misli, pomanjkanje ljudske pomoći, pomanjkanje
onog što je potrebno telu i slična njima. Iz ovog kušanja zadobija čovek bespomoćnu dušu i srce skrušeno u
mnogom smirenju. I ako od ovoga neko ispašta, došlo je po želji njegovog Sazdatelja. A to je pomešano:
uteha i nada, svetlost i tama, ratovi i potpore i - ukratko rečeno - teskoba i razmaženost. I to je znak
napredovanja čovekova pomoću Božijom" (Slovo 46).
Brat: Prepodobni oče, a na koje od gordeljivaca ne dolaze iskušenja?
Starešina: Brate Jovane, iskušenja koja Bog dopušta da dođu na gorde mnogo su brojnija i teža od iskušenja
koja dolaze na smirene. I da bi spoznao to, čuj istog oca Isaaka Sirijskog, koji veli ovako: "A iskušenja koja
bivaju po dopuštenju Božijem nad bestidnicima i nad onima što se uzvisuju u svojim umovima jesu: iskušenja
đavola i koja su iznad granica duše: pomanjkanje snage, mudrosti koja je u njima, ljuto osećanje umovanja o
bludu koji je dopušten na njih radi smiravanja njihove gordosti, brza ljutnja, želja za ispunjavanjem sopstvene
volje, ukoravanje rečima, svađa, potcenjivanje, potpuna prelest, hula protiv Božijeg imena, bezumne misli
koje te čine da se smeješ kada bi trebalo da plačeš, nipodaštavanje od strane ljudi, gubljenje poštovanja kod
bližnjih, mnogovrsno sramoćenje i poruga od strane đavola, javno i tajno; žudnja za mešanjem sa svetom i
za vraćanjem u njega; bezumno govorenje i ogovaranje na svakom koraku; stalno nalaženje u sebi lažnih
proroka, obećavanje onoga što je nad našim moćima.
To su duševna iskušenja.
A u onome što je telesno događa im se ovo: bolni događaji od kojih se ne mogu spasti; svagdašnje mešanje i
događaji sa zlim i bezbožnim ljudima, padaju u ruke zlih ljudi koji ih muče; njihovo srce često bez razloga i
neočekivano počinje da lupa od straha; često na njih nailazi užasni strah; takođe padaju sa stena i sa visokih
mesta, manjka im bilo kakva pomoć srca kroz božansku silu i kroz nadu njihove vere. I da kažem ukratko,
sve što je nemoguće i iznad moći, sve to dolazi na njih, i sve što je ovde nabrojano jesu vrste iskušenja
gordosti" (Slovo 46).
Eto, brate Jovane, milošću i pomoću Božijom priveo sam ti ovde malo svedočenja iz Božanskog Pisma i od
Svetih Otaca, o velikim koristima od smirenja, iz kojih se vidi da koji provode život u smirenju nemaju ni tako
velika i teška iskušenja kao neprijatelji Božiji, koji su gordi i ponositi. Zato smo, brate, mi grešnici dužni da se
neprestano molimo Blagom Bogu da udostoji i nas dara smirenja, da bismo do poslednjeg daha koračali
putem smirenoumnih. Jer samo put smirenja je tih i spokojan i sa duševnim odmorom u ovom veku. To nas
uči Gospod Bog i Spasitelj naš Isus Hristos, govoreći: Uzmite jaram moj na sebe i naučite se od mene; jer
sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim (Mt 11,29).
Brat: Molim Vas, prepodobni oče, još nešto, ako Vam ne pričinjavam suviše nevolja.
Starešina: Reci, brate Jovane, šta si namislio da kažeš.
Brat: Sećam se, prepodobni oče, da sam Vas nekada čuo gde kazujete da je smirenje jedno a
samopoznanje - drugo. Zbog toga bih Vas veoma molio da mi kažete, ako imate još vremena, koja je razlika
između samopoznanja i smirenja, pošto se meni čini da su jedno isto.
Starešina: Pošto si se setio i toga, znaj da samopoznanje nije isto što i smirenje, nego je ono samo jedan
stepen smirenja. Da bi to još bolje pojmio, slušaj Svetog Isaaka Sirijskog, koji veli: "Nije svako ko je blag po
prirodi ili razuman ili krotak dostigao i stepen smirenoumlja. Ali ni ko se nalazi u sećanju na svoje padove i
svoje grehove i smatra da je smiren umom i seća ih se, dok ne bude skrušio srce i ne bude spustio svoje
srce i um sa visine gordosti, nećemo ga smatrati smirenoumnim, mada je i ovo dostojno hvale. Jer još ima
misao gordosti i nije stekao smirenje, nego mu se sa majstorstvom približuje. A istiniti smirenoumnik je onaj
koji ima skriveno u sebi štogod dostojno gordosti, pa ipak se ne gordi, nego smatra sebe zemljom i prahom i
pepelom".
Znači, brate Jovane, kao što vidiš, jedno je smirenje a drugo - samopoznanje. Ko je dostigao da poznaje
svoje grehe i nemoći, taj se smiruje zbog grehova i nemoći. A to nije smirenje, nego samopoznanje! Dok se
istinski smireni smiruje u pravednosti. To jest, imajući svekoliko dobro delo, smatra sebe ništavnim.
Brat: Molim Vas, prepodobni oče, da mi objasnite kako se kogod smiruje u gresima a kako u pravednosti.
Starešina: Pa još nisi pojmio, brate Jovane? Ta o tome smo govorili.
Brat: Pojmio sam, prepodobni oče, ali ne baš tako dobro. Zbog toga Vas molim da mi to kažete još jednom.
Starešina: Evo, brate Jovane, kako se kogod smiruje zbog greha: kada se čovek seća svojih grehova kojima
je ožalostio Boga, i u tom sećanju dođe mu kajanje i veliko ožalošćenje, i počne uzdisati i plakati sa bolom
srca pred Bogom, i od tog kajanja i plača smiruju mu se um i srce. Tako se smirio carinik iz Jevanđelja,
sećajući se svojih grehova; stajaše daleko od oltara, to jest iza svih, nije se usudio ni oči da podigne k nebu, i
udarajući svoja prsa govoraše: Bože, milostiv budi meni grešnome! (Lk 18,13).
Znači, kao što vidiš, brate, carinik nije savršenim smirenjem bio ugodan Bogu, nego se pred Njim opravdao
samopoznanjem (Tom. III, str. 89). Međutim, kao što sam i pređe rekao, to samopoznanje nije istinsko
smirenje, nego samo jedan od njegovih stepena. A istinsko smirenje imaju samo koji se smiruju u
pravednosti, to jest samo koji su ispunili Božije zapovesti i svekolika dobra dela, a ipak sebe smatraju
nedostojnim slugama, kao što je rekao Gospod (Mt 10). Takav je bio veliki apostol Pavle, koji je bio uznet do
trećeg neba, a smatrao je sebe manjim od svih Svetih (Ef 3,8). Takav je bio Preblaženi praotac Avraam, koji
posle tolikih dobrih dela smatra sebe zemljom i pepelom (Postanje 18,27). Isto tako mnogi drugi od Svetitelja
i pravednika Božijih. Dakle, sada mislim da si pojmio, brate Jovane, kako se kogod smiruje u pravednosti i
kakav je koji se smiruje u grehu.
Brat: Prepodobni oče, molio bih Vas da mi kažete koji su znaci po kojima bi se poznao čovek koji ima
istinsko smirenje?
Starešina: Na ovo tvoje pitanje, brate, slušaj odgovor - ne moj, nego Svetog i božanskog oca Jefrema
Sirijskog, koji ovako govori o znacima čoveka koji ima istinsko smirenje: Smatra sebe podlacem gorim od
svih grešnika i da nikakvo dobro nije učinio pred Bogom; kudi sebe u svako vreme i na svakom mestu i delu;
nikoga ne osuđuje, niti misli da na svetu postoji kogod grešniji i lenjiji od njega; svagda svakoga hvali i slavi;
on ne sudi, ne nipodaštava i ne ogovara nikoga nikad; bez potrebe, bez zapovesti ili nužde ne govori i
svagda ćuti; a kada ga pitaju, ako hoće da što govori ili odgovori, čini to mirno i retko, kao da je prisiljen, i
stideći se govori; ne svađa se ni s kim, ni zbog vere, ni zbog drugog čega, i ako kogod kaže dobro, kazuje i
on tako, a ako kaže zlo, kazuje i on tako, zatim veli: Ti znaš; svagda je spuštena pogleda; ima smrt pred
očima; ne umuje uzaludno niti u taštinama, niti ikad laže; ne govori protiv većega od sebe; podnosi sa
radošću ukore i nipodaštavanja i štete; mrzi odmor i voli trud, ne razdražuje koga i ne mrzi ničiju nauku. To
su znaci i poznanja istinskog smirenja. I blažen je koji ih ima, jer je dom i Crkva Božija postao, i Bog se
nastanio u njemu, i postao je vojnik Carstva Nebeskog. Amin" (Tom III, 216).
Dakle, brate Jovane, iz ovih svedočenja Svetog i Božanskog oca Jefrema Sirijskog, dostojnih svakoga
poverenja, možemo sasvim detaljno spoznati koji su znaci onoga koji ima istinsko smirenje. I blažen je onaj
koga Blagi Bog bude udostojio u ovom životu toga blaženog duhovnog stanja, jer takav je još sada prešao iz
smrti u život.
Brat: Priznajem Vam iskreno, prepodobni oče, da sam imao mnogo koristi od svih učenja koja sam ja grešni
imao sreću da slušam od Vas, i pojmio sam mnogo učenja potrebnih za spasenje i prosvećenje moje podle i
neupućene duše.
Starešina: Eto, brate Jovane, da je, milošću i pomoću Preblagog Boga, od kada mi govorimo, proteklo skoro
četiri sata. I ja sam se, koliko mi je Bog pomogao, starao da i kraće odgovorim na tvoja pitanja po svom
slabom i malom poimanju. Možda bih imao još štogod da ti kažem, ali eto dolazi otac eklisijarh po blagoslov
da bi klepao za večernje i treba da idem na crkveno pravilo. Budi pažljiv, jer ćeš još biti ispitivan iskušenjima.
Brat: Molim Vas, prepodobni oče, da oprostite meni grešnom što sam Vam svojim iskušenjima i
nedoumicama prouzrokovao toliko smetnji i truda i što sam Vam oduzeo toliko vremena. Idem i ja u keliju da
uzmem rasu i da dođem u crkvu na službu. Blagoslovite i, molim Vas, oprostite meni grešnom.
Starešina: Bog da prosti, brate Jovane, i ne zaboravi šta smo govorili. Zapiši gdegod što ti je još ostalo u
pamćenju, jer ću te kadgod pitati o tome.

O KROTOSTI, SMIRENjU I DUGOTRPLjENjU[2]

"Život bez reči više koristi no reč bez života.


Jer život i ćuteći koristi, a reč, ako je i vikana, smeta".

Počevši odavde, koliko mi milost Gospoda i Spasitelja našeg Isusa Hrista i pomoć Prečiste Majke Njegove
budu pomogli i dali razumevanja, govoriću o ovom trojstvu vrlina, koje su tri verige duhovnog lanca, i kojim
svako ko se nada spasenju svoje duše treba da se veže za Hrista.
A povod zbog kojeg sam mislio da govorim u ovom slovu o ovim trima vrlinama jeste to što one čine
jedinstvo, budući međusobno tesno povezane, i čak slivajući se jedna u drugu, jer ko je, darom Hristovim,
stekao jednu, nije stran ni ostalim dvema. Jer ko ima nelicemerno smirenje jeste i krotak; a krotki dugo trpi,
jer njega odmara krotost njegovog srca u svim nevoljama, i tako dostiže da ispuni napisanu reč: Uzmite
jaram moj na sebe i naučite se od mene; jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim
(Mt 11,29).
Ove se vrline rađaju iz iste majke, koja je preblažena ljubav. I kao što je ljubav plod duha, tako je i smirenje
plod ljubavi. Jer je najpre bila ljubav, i zatim, ljubavlju prema nama unizio je sebe Bog i bio poslušan do
smrti, do smrti na Krstu (Fil 2, 8).
I ako je smirenje ono što uznosi, onda je ljubav ona što ne dopušta da se padne sa visine.
A kako su smirenje, krotost i dugotrpljenje takođe čeda ljubavi, to se može pojmiti iz onog što govori Veliki
Apostol: Plod Duha jeste ljubav, zatim kada nabraja šta se iz nje rađa, između ostalog kazuje: krotost i
dugotrpljenje (Gal 5, 22), i na drugom mestu, pokazujući opet plodove ljubavi, kaže: Ljubav dugo trpi, i puna
je dobrote (1. Kor 13, 4).
Istina je da beščestim i sramotim sebe, pokušavajući da govorim o ovim velikim vrlinama, kojima sam ja ubog
i stran. Jer niko nije siromašniji od onoga koji uči a ne tvori. Jer kao što je slikar koji slika vodu po zidovima i
ona ga u vreme žeđi ne može osvežiti, tako je i onaj koji uči dobrom delu a ne dela ga. Ne može samo reč
bez delanja utoliti žeđ duše onoga koji rečima hvale slika dobrotu, a da je ne okusi znojem i trudom delanja.
Mudar je, dakle, koji ne govori velikim rečima, nego delima dostojnim hvale, i blažen je koji ćuti i pušta da
govore njegova dela. Opet, dobar govornik je onaj koji kori i uči silom delanja, ne mnogim govorenjem.
Dakle, za mene koji dela nemam, bilo bi korisnije ćutanje koje je bezopasno. I znam da, čak ako budem i
govorio, moje slovo neće pokrenuti revnost slušalaca ka delanju, jer slovo onoga pred kim su prethodila dela
ima silu i dostojno je poverenja. Jer je pojmljivo da je jedno lepa reč, i drugo reč od iskustva. Reč koja je plod
delanja jeste klet (dom) nade, i teši trudom delanja onoga koji je izgovara. A lepa reč bez delanja ostaje uvek
zalog sramote, jer sramoti onoga koji ju je govorio i nije ispunio. Zbog toga verujem da nam i božansko
Jevanđelje stavlja na prvo mesto delanje, kazujući: Ko bude tvorio i učio zvaće se velikim u Carstvu
nebeskom. Tako da imam mnoga svedočenja koja mi brane da iskazujem i hvalim blaga drugih.
Ali na neki način hoću da utešim i sebe ubogog i mislim da ću se možda upodobiti bar slepcu, koji drži
svetlost radi drugih, mada mu lepota svetlosti ne koristi, ali onima koji vide pruža izvesnu korist. Sa tom
smelošću, koliko mi milost Gospodnja bude pomogla i bude mi dala razumevanja, hoću u nastavku da
govorim o pomenutim vrlinama. Ali pošto vrlina nema među (granicu), kao što i Sv. Grigorije Nisijki veli da je
granica vrline - neograničenost (beskraj) (Sozercanja na Mojsijev život, gl. 1); i ako je istina takva, kao što i
jeste, onda ja u rečima koje slede neću moći kazati ko je od ljudi, sem Boga, imao kadgod ove tri vrline u
savršenoj meri. Jer bezgranično savršenstvo ovih triju, kao i svih vrlina, nalazi se samo u Bespočetnom
Bogu. Znači, u onome što hoću da kažem, neću ustremiti svoje slovo ka Onome Koji ih sve savršeno ima i
obuhvata, nego se slovo usmerava ka trojici Njegovih izabranih raba: ka Mojsiju, velim, ka Davidu i ka
velikom Pavlu.
I pokazaću da, iako su ova trojica ugodnika Božijih božanskim darom bili ukrašeni svim dobrim delima, ali su
više sjajili ovim trima, to jest: smirenjem, krotošću i dugotrpljenjem.

O KROTOSTI

Najpre ću otpočeti slovo o Svetom i velikom proroku Mojsiju, o kome Sveto Pismo kaže da beše vrlo krotak
čovek, krotkiji od svakog čoveka na zemlji (Brojevi 12, 5). A da li je ovom velikom proroku, koji je tako krotak,
nedostajalo smirenje? Nikako, jer se ove vrline, kao što sam pređe kazao, drže jedna za drugu i nalaze jedna
u drugoj. Jer ko ima istinsku krotost ima i smirenje, i ko je smiren pokriva se krotošću. Mojsijevo smirenje
jasno pokazuje Sveto Pismo, i evo šta veli: Kada Mojsije napasaše ovce svoga tasta Jotora, na gori Božijoj
Horivu, Bog se javi Mojsiju u kupini koja goraše plamenom ognjenim ali ne sagorevaše, i reče mu: Dođi sada.
Poslaću te k Faraonu, i izvešćeš iz Egipta narod moj, sinove Izrailjeve (Izlazak, 3, 10). Na ove Božije reči
srcem smireni i krotki Mojsije, umujući o ovom velikom zadatku (službi) koji mu Bog beše poverio, i
smatrajući sebe sasvim nedostojnim takvog visokog poziva, rekao je: Ko sam ja da idem k Faraonu, da
izvedem sinove Izrailjeve iz Misira? (Izlazak 3,11).
A nakon što mu Bog potvrđuje da će neizostavno biti s njim i da će mu pomagati, i nakon što mu pokazuje
čudo s njegovim štapom koji se pretvori u zmiju i zatim opet u štap, i s rukom, koju - na zapovest Božiju -
Mojsije stavlja u nedra i zatim vadi belu od gube, i ponovo je čisti, Mojsije se opet smiruje pred Bogom i
pokazuje mu svoju nemoć, govoreći: O, Gospode, ja nisam rečit čovek, i ta mi nemoć nije od juče ni od
prekjuče, niti od kada Ti govoriš s rabom svojim; jer govorom i jezikom zaplićem. I zatim se molio Bogu da
pošalje drugoga, i kazivaše: O, Gospode, pošlji onoga koga hoćeš da pošalješ (Izlazak 4,13). Istina je da
Sveto Pismo kaže da se Bog naljutio zbog ovoga Mojsijevog kolebanja. Ali poznavalac srca, Bog, koji ispituje
srca, video je da Mojsije govori ove reči ne iz zle volje i neposlušanja, nego iz premnogog smirenja i
samopoznanja, ukazuje na sebe kao na nedostojnog i neumešnog za ovu veliku službu na koju je poslat. Jer
iako se Preblagi Bog naljutio zbog ovog malog Mojsijevog kolebanja, nije ga kaznio, nego - videći da on sebe
smatra nedostojnim i nemoćnim - još više ga je ohrabrio. I čuvši ga da se žali da je mucav i da zato ne može
da govori narodu, rekao mu je: Ko je dao usta čoveku? Ili ko čini da čovek bude nem ili gluv, ili s vidom ili bez
vida? Zar ne ja, Gospod? (Izlazak 4,11). Zatim kao krotki otac govori sa svojim slugom i ohrabruje ga,
kazujući mu: Gle, Tamo je brat tvoj Aron levit. Znam da on govori dobro i lako. Ti ćeš mu govoriti i stavljaćeš
Moje reči u njegova usta, i Ja ću biti s tvojim ustima i s njegovim ustima i učiću vas šta vam je činiti. On će
umesto Tebe govoriti narodu i biće tvoja usta, i ti ćeš biti njemu umesto Boga (Izlazak 4, 16). I tako je ovim
blagim i očinskim rečima ohrabrio Svog smirenog raba i poslao ga je da izvede Njegov narod iz Faraonovog
ropstva.
Ali zar ne treba, braćo moja, da nam odavde ostane štogod na polzu (korist) i nazidanje? Zbog čega li Bog
za ovu veliku službu nije izabrao drugog iz svog naroda Izrailja, kojega beše stotine hiljada u Egiptu, u
Faraonovom ropstvu? I zbog čega je izabrao Mojsija, koji beše pobegao od Faraona i utuđio se tamo, kako
sam kaže: Živim kao došljak u zemlji tuđoj (Izlazak 2,22). Zbog kojeg li je razloga izabrao onoga koji beše
tuđinac i napasaše stada po pustinji daleko od svoje braće iz Egipta, a sada, kako pokazuje Sveto Pismo,
beše prešao s ovcama s one strane pustinje i stigao na Goru Božiju Horiv (Izlazak 3,1).
Po mome mišljenju i poimanju, ako budemo tražili da se i odavde duhovno okoristimo, i ako budemo želeli da
pređašnjim rečima damo malo dublje tumačenje no što je u slovu izloženo, moglo bi se pojmiti i ovako: da
Bog, ponekad, radi ciljeva koji su veliki i na opštu korist Njegovom narodu, izabira one koji sebe u svom umu
smatraju svagda nedostojnim, kao Mojsije, koji - smirujući se i ispovedajući pred Bogom svoju nemoć -
kazivaše: Gospode, ko sam ja? One - velim - izabira za velike službe, koji ne žele da služe egipatskim
strastima i da budu u ropstvu bestelesnog faraona, nego beže daleko i otuđuju se od služenja i robovanja
nevidljivom faraonu, napasajući nezlobive ovce vrlina po mestima gde niti je strasti niti zala, uspinjući se
strogim putem podviga, okruženi vrlinama, kao Mojsije ovcama, do visine savršenstva, i stigavši tamo na
Goru Bogopoznanja, besede s Njim licem k licu pogledom čistote uma; koji su sada dostigli stanje da im se
povere velike službe i da im se otkriju božanske tajne od Onoga Koji gori i obasjava ali ne sažiže na
uništenje krotke i smirene srcem, kao što je Mojsije. Jer Sv. Isaak Sirijski veli da je onaj ko je dostigao čistotu
uma dostojan da mu se otkriju tajne. A što je izabrao Mojsija, koji ima prirodnu nemoć, to jest mucavost
jezika, i to neka se smatra takođe na Božiju slavu, koju nijedan jezik neće dostići da ikada dovoljno iskaže. I
drugo što treba pojmiti odavde jeste da se On, kada ima da tvori velike stvari, koristi malim stvarima i slabim
sasudima, da bi se pokazalo da je sila Njegova, a ne ljudska.
Jer ako je tada, posredstvom smirenog pastira ovaca, s mucavim jezikom, izvoleo da izvede iz faraonovog
ropstva skoro šest stotina hiljada osoba, ne računajući decu (Izlazak 12, 37), vidimo da kasnije izabira sebi
drugog od ovčijih stada, i posvedočava da ga je našao po srcu (1. Carevi 13,14; Dap 12, 22). I s njim sklapa
večni zavet da kroz Onog Koji će mu biti potomak po telu zasnuje Svoje beskrajno duhovno carstvo (Ps 88,
20; Ps 88, 33-36; 2. Carevi 7, 16). A kada dođe punota vremena, kada je zavetom Obećani Davidu (Ps
131,11) došao i izvoleo da izvadi sve narode iz sataninog ropstva, izabrao je Sebi za ovu veliku službu
smirene i neznatne, i posredstvom dvanaestorice ljudi, najvećim delom jednostavnijih i neukih, pokazao je
istinu svetu, a mudrost ovog sveta pokazao je kao ludost pred Sobom.
Kroz ove duhovne ribare ulovio je za spasenje sve koji su poverovali u ime Njegovo, i tako je ludim i slabim
stvarima posramio ono što je mudro i jako (1 Kor 1, 27).
A ako vidimo da je Svemogući ostavio Mojsiju mucav jezik čak i nakon što ga je postavio za posrednika
između Sebe i Svog naroda Izrailja, treba pojmiti da i tom ikonomijom pošteđuje Mojsija, da kadgod u životu
ne zaboravi da Bog dela toliko sila i znakova kroz nemoćnog i nesavršenog u onome što je prirodno. I
putujući dalje životom, da se on, Mojsije, još više smiri pred Gospodom.
Kao što je velikom Pavlu, sasudu izabranom, koji je poslat da iznese ime Njegovo pred neznabošcima i
carevima i sinovima Izrailjevim (Dap 9, 15), pored bogatstva dara Božijeg i pored uzvišenosti viđenja i
otkrovenja kojima je ukrašen, bio poslat i jedan satanin anđeo kao žalac telu, koji ga bije po obrazu, kako ne
bi zaboravio da sila Božija delotvori tamo gde je nemoć (2. Kor 12, 7), tako i Mojsiju ostaje nadalje nemoć
jezika, da bi ga držala u pravoj meri samopoznanja, i da bi se dostojni hvale smirio.
A što mu je zbog ove nemoći jezika poslat u pomoć brat, i kaže mu se da će Aron biti njegova usta, to
pokazuje da su darovi podeljeni. I ako je Mojsije krotkiji od svih ljudi, kako za njega svedoči Sveto Pismo, ako
je krepak što nosi u ruci štap Božiji (Izlazak 4, 20), neka ipak ne zaboravi da i njemu nedostaje rečitost
Arona, brata njegova. I takav neka ostane i nadalje, služeći Bogu u poznanju i smirenju, slaveći Onoga Koji
ukrepljuje što je nemoćno i upotpunjuje ono što ima nedostatak.
A da ne bismo zaboravili ono o čemu je reč, i da bi se jasnije pokazala krotost, smirenje i dugotrpljenje ovog
velikog proroka Božijeg, dolikuje nam da pratimo krotkog Mojsija ne samo u Egiptu, nego - prošavši s njim
Crveno More - da vidimo krotkog proroka koliko nezlobivosti i koliko dugotrpljenja pokazuje prema svom
narodu Izrailju tokom 40 godina koliko je lutao s njim po pustinji. Koliko gorčine, koliko nevolja i koliko gadosti
su mu nanosili, kada su, nakon toliko preslavnih čudesa koja su videli, skretali u roptanje i neposlušanje
prema Bogu. Jer samo tri dana beše od kako ih je Bog proveo po Crvenom Moru kao po suhu; samo tri dana
beše od kako videše ruku Svevišnjega kojom je utopio u more Faraona sa svom silom njegovom; samo tri
dana beše od kako ih je Bog oslobodio iz gorkog i dugotrajnog, četiri stotine tridesetogodišnjeg ropstva, i
pošto sada behu malo ožedneli u pustinji, oni zaboraviše sve, i roptajući vikahu na Mojsija: Šta ćemo piti?
(Izlazak 15, 24). Stigoše tada u Meru, i ne mogoše piti vode odande, jer beše gorka; zbog toga su prozvali
ono mesto Gorčinom (Izlazak 15, 23).
Ali krotki Mojsije, videći njihovu uznemirenost i roptanje, zavapio je ka Bogu, i Bog hitri pomoćnik svome
rabu, pokazao mu je neko drvo, koje je kada ga je Mojsije stavio u vodu, osladilo vodu. I tako je Bog, rukom
raba Svog Mojsija, utolio žeđ roptačima.
Ovde sam se setio jednog razmišljanja Svetog Grigorija Nisijkog o Mojsijevom životu, koje kazuje kako sinovi
Izrailjevi, koji skoro behu izašli iz Faraonovog ropstva, nisu mogli podneti malo žeđi, niti gorčinu vode iz
Mere, dok je Mojsije nije osladio drvetom; tako se i deci Hristovoj, koja idu ka zemlji obećanoj i koja su od
skoro izašla iz ropstva nevidljivog faraona i spasla se egipatskih strasti i putuju daleko od njih, čini gorak ovaj
put, ali kada se sete Onog Koji je bio razapet na drvetu i u žeđi Svojoj bio napojen octom i žuči, uslađuje im
se donekle ova gorčina koja ih susreće na putu Njegovih zapovesti.
Sada da se ponovo vratimo na slovo o Mojsiju.
Nakon što su otišli iz Mere, sinovi Izrailjevi su se spustili u pustinju Sin. I tamo su se opet vratili roptanju
protiv Mojsija i Arona, i govorahu: Što ne pomresmo od ruke Gospodnje kad seđasmo kod lonaca s mesom i
jeđasmo hleba do sitosti? Zbog čega nas izvedoste u ovu pustinju da pomorite sav ovaj zbor glađu ? (Izlazak
16, 2-3).
Ali eto, krotki Mojsije, videći da opet ropću, rekao im je s krotošću: Šta smo mi, te ropćete na nas? (Izlazak
16,7), kao da im govori: Zbog čega ustajete i ropćete protiv nas?
Zar ste zaboravili ko je Onaj Koji je nama zapovedio da vas izvedemo u ovu pustinju? Zbog čega nemate
vere i zbog čega se ne molite Onome Koji je učinio toliko čudesa i sila s vama i izveo vas iz Faraonovog
ropstva i doveo vas dovde?
Zatim, kao krotki roditelj, i ne obazirući se na nevolje koje mu činjahu, počeo ih je tešiti i kazivati im: Nemojte
se uzrujavati i nemojte gubiti trpljenje svoje. Evo danas će vam dati Gospod mesa, i ujutru ćete se nasititi
hleba (Izlazak 16, 8). Nakon što ih time teši, opet hita krotki otac radi njih na molitvu Bogu, i Bog, saslušavši
molitvu Svog raba, šalje im hleba s neba i prepelice (Izlazak 16, 13-14). Ali eto, nevolje i ožalošćenja
Mojsijeva ne okončavaju se, jer narod, nakon što je bio hranjen manom s neba i jeo mesa, idući dalje, stigao
je u Rafidinsku pustinju, i tamo, ne našavši vode, ponovo počinje da ropće i žalosti snishodljivog Mojsija, koji
s krotošću govori: Zašto tražite to od mene? Što kušate Gospoda? (Izlazak 17,1-2).
I videći da oni gube trpljenje, opet hita na molitvu, i budući u nedoumici, pita Boga: Šta da činim, Gospode, s
ovim narodom? Još malo, pa će me zasuti kamenjem (Izlazak 17,4). I po zapovesti i savetu Gospodnjem
udara stenu štapom i izvodi vodu radi utoljavanja žeđi onih koji ga ogorčavahu i ožalošćavahu.
Zatim, još više no do sada, videće se krotost i dugotrpljenje Mojsijevo iz sledećeg: kada su stigli na Goru
Sinajsku i on je postio 40 dana da bi primio Tablice Zakona iz ruke Gospodnje, narod je na podnožju gore
prisilio Arona da im načini kakvog boga od zlata; i napravili su zlatno tele, i poklonili su mu se.
Tada je Bog rekao Mojsiju: Vidim da je ovaj narod tvrdovrat narod. Pusti me sada, gnev moj će se raspaliti
na njih i istrebiću ih. A tebe ću učiniti praocem velikog naroda (Izlazak 32,2-10). Čujete li, braćo, dobrotu i
milost Presamilosnog Boga nad rabom Njegovim Mojsijem? Vidi da je narod napravio sebi zlatnog boga i
zamenio svoju slavu podobijem teleta koje jede travu (Ps 105, 19-20). Njegova pravda Ga primorava da ih
pogubi, ali ipak ne želi da pređe preko volje sveugodnika Svog Mojsija, nego mu kazuje: Pusti me! Kada li je
još Bog tražio dopuštenje od kojeg čoveka, kada je imao štogod Da uradi, kao što čujemo da kaže Mojsiju:
Pusti me sada!
O dobroto i milosti Nebeskog Oca!
O ljubavi i samilosti Premilostivog našeg Sazdatelja!
O bezgranično dugotrpljenje i krotosti Božija, pokazana nad Njegovim ljubljenim slugom!
Jer ne želi da pogubi toliko stotina hiljada vinovnika, zarad jednog koji posti i moli se za njih, zarad jednog
koji Ga se boji i čuva Njegove zapovesti. Vaistinu ovde odgovara napisano: Kao što otac miluje sinove,
pomilova Gospod one koji ga se boje. Jer milost je Njegova od veka i do veka na onima koji Ga se boje, i
pravda Njegova na onome koji čuva Njegov zavet (Ps 102,13,17-18).
Sada da vidimo šta čini krotki Prorok, kada vidi da se pravedni gnev Božiji raspalio na njih i da mu kazuje:
Pusti me da ih istrebim! Da vidimo: da li pušta da ih pogubi kao što behu zaslužili? Ne, nego videći opasnost,
odlazi narodu, i nakon što ih ukorava zbog ovog tako velikog odstupanja, i nakon što su, zarad revnosti
prema slavi Božijoj, pogubili skoro tri hiljade odstupnika mačem Levijevih sinova, prineli ih Bogu kao žrtvu
pomirenja, sledećeg dana je rekao narodu: Učinili ste veliki greh. Popeću se sada ka Gospodu, možda ću
primiti oproštaj za vaš greh. Zatim, otišavši ka Gospodu, sa srcem skrušenim od bola, ispoveda i moli se za
njih, govoreći: O Gospode, narod ovaj učini velik greh; napravio je sebi boga od zlata. Oprosti im sada greh;
ako li ne, izbriši me iz svoje knjige, koju si napisao! (Izlazak 32,28-32).
Ko li neće pojmiti odavde koliko ljubavi i nezlobivosti beše u duši krotkog Proroka! Ovaj ga je narod toliko
puta ogorčio, roptao je i podizao se protiv njega i Boga; toliko puta ga je žalostio svojim zalima. A sada, kada
je učinio najveći greh pred Bogom, videvši da su dostojni pogubljenja i da im preti pravedni Božiji gnev, on u
nezlobivosti svoga srca kao krotki roditelj zaboravlja sva zla kojima su ga žalostili i sa velikom skrušenošću
srca moli se za njih i polaže dušu svoju za njih i kaže: Oprosti im greh; a ako li ne, izbriši i mene iz knjige
svoje, koju si napisao!
Eto, dakle, istinskog oca sinova Izrailjevih! Eto proroka koji je pre toliko vekova ispunjavao izrečenu reč
Spasitelja našeg Isusa Hrista da se molimo za neprijatelje. Eto, na kraju, izabranika Božijeg, koji je bio
spreman da položi dušu svoju za braću svoju. Bog mu je rekao: Pusti me da ih pogubim, i tebe ću načiniti
praocem velikog naroda; to jest, ako me pustiš da ih pogubim, tebe ću uzdići na veliku čast. Ali krotkome ocu
sinova Izrailjevih nije potrebna nikakva čast, kada je reč da decu njegovu pogubi pravedni gnev Gospodnji.
On se moli sa mnogo skrušenosti i s velikom poniznošću Premilosnom Bogu da im odmah oprosti, a ako ne,
onda zajedno s njima neka pogubi i njega i neka ga izbriše iz Svoje knjige, u koju ga je zapisao.
Videvši Bog da se on moli i govori ove reči, potvrđuje mu da neće pogubiti njega, nego njih, i kazuje mu: Ko
je zgrešio protiv mene onoga ću izbrisati iz knjige Svoje (Izlazak 32,33).
Svesamilosni Sazdatelj i Nebesni Otac mu potvrđuje da mu je njega žao, jer ga vidi da posti i skrušava srce
za njih, i potvrđuje mu da neće pogubiti njega, nego one koji su zgrešili. Ali krotki otac sinova Izrailjevih
kazuje Ocu Tvorcu: "Šta hoćeš da činiš, Gospode milosti i sila, hoćeš mene da poštediš, da me uzdigneš na
veliku čast i da me učiniš praocem velikog naroda, i decu moju i Svoju da pogubiš zbog toga što su učinili
greh dostojan pogubljenja? Ne, Oče i Gospode, Bože moj. Ti si me postavio za posrednika između sebe i
svog naroda. Ti si me sazdao u materici majke moje i dao si mi srce krotko, puno samilosti i milosti, i sada ja
ne mogu to učiniti: da vidim njih pogubljene a sebe proslavljenog. Ne, Oče i Gospode, ne mogu to činiti: da te
pustim da ih pogubiš, nego sa velikom silom i skrušenošću srca, sa mnogo poniznosti i sa suzama molim se
Tvojoj milostivosti: oprosti im greh. Opomeni se, o Oče i Gospode, svojih ljubljenih: Avraama, Isaaka i
Jakova, kojima si obećao pod zakletvom da ćeš im umnožiti seme kao zvezde nebeske i da ćeš njihovim
naslednicima dati zemlju iz koje teče med i mleko, i da će vladati njom do veka".
Čuvši to Svemilostivi Bog iz usta smirenog i poniznog raba svog Mojsija, bi savladan Svojom samilošću, i
obrati Svoj pravedni gnev i pravednu ljutnju, i odusta od zla za koje reče da hoće da nanese Svom narodu
(Izlazak 32,12-14).
Drugi put kaže Sveto Pismo da je Marija proročica, sestra Mojsijeva, zajedno sa svojim bratom Aronom
ogovarala Mojsija, i rekli su: Zar samo kroz Mojsija govori Gospod? Ne govori li i kroz nas? I Gospod ju je
čuo i kaznio, te se ispunila gube i beše bela kao sneg. Ali krotki i nezlobivi Mojsije, ne uzimajući u obzir to
zlo, namah je pohitao na molitvu Gospodu za nju i rekao je: Bože, molim te, isceli je! Bog, uslišavši molitvu
raba Svog, dao joj je zbog ovog greha malu kaznu: da bude odlučena izvan tabora sedam dana; i iscelio ju je
(Brojevi 12, 14).
A kada su Korej i Datan ustali protiv Mojsija i zajedno s njima dve stotine pedeset ljudi između sinova
Izrailjevih, pa je čak i ceo zbor prešao na njihovu stranu, tada se slava Gospodnja pokazala celom zboru, i
rekao je Mojsiju i Aronu: Odvojte se iz toga zbora, i satrću ih za tren. A krotki i nezlobivi Mojsije, videći da se
gnev Gospodnji raspalio i hoće da ih pogubi sve zbog njihove pobune i nepokornosti, bacio se ničice zajedno
sa svojim bratom Aronom, i sa mnogo skrušenosti srca moljaše se govoreći: Bože, Bože Duhova i svakoga
tela, jedan jedini čovek je zgrešio, i na sav li ćeš se zbor gneviti? I tada se pravedni gnev Gospodnji usmerio
samo na Koreja i Datana i Avirona, koji behu čelnici pometnje, i proždre ih zemlja sa kućama njihovim i sa
svim imetkom njihovim. A na onih dve stotine pedeset koji nošahu kadionice i kađahu izašao je oganj od
Gospoda i sažegao ih je (Brojevi 16,1-35).
Ali eto posle ove velike nevolje i ogorčenja koje se nadvilo nad krotkim Prorokom zbog Koreja i onih što se
udružiše s njim, čekalo ga je drugo, još teže iskušenje. Jer je sledećeg dana jedan sam iz celog zbora ustao
protiv njega i Arona brata njegova, i otpočeše svi skupa vikati: Vi ste pobili narod Gospodnji! (Brojevi 16,41). I
eto, pokazala se slava Gospodnja, i oblak je pokrio Mojsija, i ponovo se gnev Gospodnji raspalio na sav
narod, i htede ih sve pogubiti, i opet kaza Mojsiju i Aronu: Odvojte se iz toga zbora, i satrću ih za tren! Tada
je Mojsije, videći da je pogibelj celog naroda blizu, ponovo pao ničice, moleći se sa velikom skrušenošću
srca da ublaži pravedni gnev Božiji. I pošto je pomor delom već bio otpočeo u narodu, rekao je Aronu: Uzmi
kadionicu, i metni u nju ognja s oltara, metni tamjana, i idi brzo u zbor i pomoli se za njih; jer je došao gnev
Gospodnji, i pomor je otpočeo. Aron je brzo uzeo kadionicu i otišao je i stao između živih i mrtvih, i presta
pomor Gospodnji. Onih što pomreše beše četrnaest hiljada sedamsto ljudi, sem onih što pomreše zbog
Koreja (Brojevi 16, 42-50).
Eto, dakle, i ovoga puta, da nije krotki posrednik Mojsije pao ničice da se moli Bogu sa mnogo poniznosti i
skrušenosti srca i da nije pohitao da prinese žrtvu iskupljenja za njihove grehe, Gospod bi ih sve bio pogubio,
kao što behu zaslužili.
O ovoj istini jasno govori Sveto Pismo kada kaže: I reče da ih istrebi, da nije Mojsije, izabrani Njegov, stao
moleći se pred Njega, da odvrati gnev Cvoj u da ih ne istrebi (Ps 105,23). Znači, iz onoga što se dovde
govorilo o Mojsiju može se pojmiti koliko je nevolja i ogorčenja pretrpeo ovaj veliki prorok Božiji zbog
pobunjenog i roptavog naroda i sa koliko krotosti, smirenja i dugotrpljenja beše on posrednik između njih i
Boga, Koga su ogorčavali i pokretali na gnev svojim bezakonjima, roptanjima i nepokornošću svojom prema
Njegovim Svetim zapovestima. A krotki i snishodljivi Mojsije četrdeset godina je trpeo sva njihova zla, ne
uzimajući u obzir nevolje koje mu nanošahu toliko godina. Kada bi ih video u bilo kakvoj opasnosti, moljaše
se sa mnogo poniznosti i skrušenosti srca za njih Presvetom i Milostivom Bogu, koji mnogo puta htede da ih
pogubi zbog njihovih bezakonja.
I tako Mojsije, tokom svih ovih četrdeset godina beše krotki, smireni i sa mnogo dugotrpljenja posrednik
između Boga i sinova Izrailjevih. Vidi se da je Bog poznavao raba svog Mojsija i izabrao ga sa ovim vrlinama,
da bude na sveopštu korist Njegovom narodu Izrailju. Ove vrline su ga proslavile pred Bogom i ljudima. Zbog
toga je stigao da o njemu sam Bog posvedoči da je veći od ostalih proroka i veran u svemu domu Njegovom,
kao što kaže Bog Aronu i proročici Mariji, sestri Mojsijevoj: Slušajte, veli, dobro šta vam kazujem: kada bude
među vama prorok, Ja, Gospod, otkriću mu se u viđenju ili ću mu govoriti u snu. Ali nije tako sa mojim rabom
Mojsijem. Ja mu govorim usta k ustima, otkrivam mu se lako pojmljivim stvarima, i on vidi lik Gospodnji i
veran je u svemu domu Mojem (Brojevi 12,7-8).
Vidi se, dakle, da je veliki izabranik Božiji bio prorok Mojsije, o kome sam Bog svedoči da je bio veran u
svemu domu Njegovom. Mojsije je bio simvol vernosti, preteča Spasitelja našeg Isusa Hrista, jer se pokazao
veran u svemu domu Božijem kao sluga. A Hristos, kao što pokazuje veliki Apostol, veran je nad domom
Božijim ne kao sluga, već kao Sin (Jevr. 3, 2-6). Još i Sveto Pismo kazuje da beše najkrotkiji čovek na zemlji
(Brojevi 12, 3).
Blaženi će, dakle, biti oni koji će se u svom životu sećati Mojsijeve krotosti i dugotrpljenja i po svojoj će moći
revnovati da steknu ovu veliku vrlinu krotosti, na koju i Spasitelj naš poziva kazujući: Uzmite jaram moj na
sebe i naučite se od mene, jer sam ja krotak i smiren, i naći ćete pokoj dušama svojim (Mt 11, 29).
Vaistinu, braćo, istinska krotost mnogo odmara dušu, jer je ona kćer ljubavi i majka nezlobivosti.
Krotkog i smirenog svi ljube i on sve odmara likom svoje krotosti. Krotki i smireni ne gnevi se brzo i gnevne
krotošću svojih reči smiruje i blaži, kao što je napisano: Krotki odgovor odvraća gnev, a žestoka reč ga
raspiruje (Priče Solomonove 15,1).
Krotkom je strano lukavstvo, i on obitava daleko od zlopamćenja, pun je milosti i uvek se žalosti i pati, kada
vidi brata u nevolji.
Krotki i smireni postaju dostojni velikih tajni i od Gospoda se uče Njegovim putevima, po reči koja je
napisana: Naučiće krotke putevima Svojim (Ps 24,9).
Krotke i smirene srcem u ovom svetu, zbog njihove krotosti i nezlobivosti, ljube i pomažu svi ljudi. I ne
primaju milost samo od ljudi, nego tim više od Boga; velike će se slave i dara udostojiti u dan kada će se
svemu suditi ognjem i mukom. Kao što sam pokazao, o ovom govori Sveto Pismo: Kada ustane na sud Bog,
da spase sve krotke na zemlji (Ps 75, 9). I opet veli: Uputiće krotke na sudu (Ps 24,9). Krotki su po podobiju
Gospodnjem i pomilovaće ih u onaj dan Krotki i Smireni srcem, i oni će se spasti osude pakla i neiskazanih
muka, jer srce skrušeno i smerno Bog neće odbaciti (Ps 50,17).
Krotki i smireni srcem u beskrajnosti vekova će se tešiti duhovnom sladošću Raja Božijeg i naslediće ona
dobra koja oko ne vide i uho ne ču i u srce čoveku ne dođe. I biće tamo u mnogom odmoru i miru. Ovo
pokazuje Božansko Pismo kada veli: A krotki će naslediti zemlju i uživaće u mnoštvu mira (Ps 36,11).
I Spasitelj pokazuje da je ova duhovna i netruležna zemlja njihova otadžbina, kada veli: Blaženi krotki, jer će
naslediti zemlju (Mt 5,4). Znači, tamo, u toj nebeskoj zemlji biće stanište krotkih, i naslađivaće se tamo u
mnoštvu mira u vekove vekova.
Ali ti, ljubljeni, čuvši o sladosti, nemoj misliti ni na kakve sladosti slične ovdašnjim. Jer Carstvo Božije nije jelo
ni piće, nego pravednost i mir i radost u Duhu Svetome (Rim 14,17).
Nemoj umovati o naslađivanju hranom, nego se naslađuj u Gospodu, danonoćnim razmišljanjem o zakonu
Njegovom (Ps 1, 2). Njegovim rečima hrani svoju dušu, jer su one u tvojim ustima slađe od meda i saća (Ps
118,103).
Nemoj umovati o sladosti prolaznih dobara, nego se moli Bogu da te napoji vinom poniznosti (Ps 59, 3), i
budeš li se ovim vinom pojio svakoga dana i noći, dostići ćeš da pojmiš koji je ukus duhovnih pića, i još u
ovom veku pojiće te vodom živom, koja uzdiže, Onaj koji je rekao: Ko je žedan neka dođe meni i pije (Jn
4,10; 7, 37).
A ako blagodaću Hristovom budeš dostigao to blaženstvo da budeš napojen ovom vodom života, onda ćeš
pojmiti šta znači naslađivati se u Gospodu i šta beše Raj zasađen u Edemu, jer se reč Edem, po Velikom
Vasiliju, tumači kao naslađivanje (Šestodnev, Slovo o Raju, str. 60-63).
Čuvši i o zemlji o kojoj Sveto Pismo kaže da će je naslediti krotki, nemoj smatrati o njoj što god slično
zemaljskom, čak ako kad god i u ovom ovdašnjem budeš video kakav ukras ili lepotu. Ne zaboravljaj, brate,
da je druga slava nebeskih, a druga zemaljskih (1. Kor 15, 40).
Seti se, brate, da tamo rečni tokovi vesele grad Božiji (Ps 45,4). I duhovno pojmi s Velikim Vasilijem da tamo
nisu čuvstvene (čulne) vode, nego izlivi reka Duha Utešitelja, što neizrecivom utehom vesele duše koje su
se, blagodaću Božijom, udostojile ući u taj grad Božiji, koji je nebeski Jerusalim i Nevesta Jagnjetova (Otk
21, 9-10; 27).
Seti se, ljubljeni brate, da u baštama tog grada i u zemlji krotkih neće biti ovog čuvstvenog (čulima
dostupnog, nap.izd) drveća, jer će se tamo duhovno drveće veseliti i naslađivati.
Tamo će njih vode žive Duha Utešitelja napajati.
Tamo će pravednici kao palme procvetati i kao kedri na Livanu umnožiće se (Ps 91,13).
Tamo su gore nebeskog Siona, tamo su padine severne, grad Cara velikoga (Ps 47, 2).
Tamo će Bog sve krotke i smirene srcem i sve koji su čuvali Njegove zapovesti naslađivati svojim duhovnim
dobrima do sitosti njihovog srca, kao što piše: Nasitiću se kada ugledam slavu Tvoju (Ps 16,15).
Tamo će ih hladiti voda života, i u opojnosti Duha Svetog naslađivaće se.
To opet Psalmopevac pokazuje Duhom kazujući: Opiće se od obilja doma Tvoga, i izvorom sladosti
napojićeš ih (Ps 35,8).
Blaženi, dakle, i treblaženi (trostruko blaženi, nap.izd) će biti oni koji će revnovati da postanu krotki i smireni u
ovom veku, jer će se u vekove vekova naslađivati tamo gde je mir i svetlost nevečernja.
To, ali i više bilo bi da se kaže o krotosti Mojsijevoj i o blaženstvu koje očekuje krotke i smirene.
Rekla je mati Sinklitikija: "Sledi carinikovo smirenje, da se ne bi osudio zajedno sa farisejem. Izaberi krotost
Mojsijevu, da bi svoje srce, koje je grubo, preobrazio u izvore voda" (Otačnik, Mati Sinklitikija 11).
O SMIRENjU

A mi ćemo sada usmeriti tok besede ka drugom izabraniku Božijem, koji je kroz ceo život imao za saputnike
smirenje, krotost i dugotrpljenje. Onaj o kome hoćemo da otpočnemo jeste Sv. i veliki prorok i car David.
Krotost i smirenje bili su ovom Proroku i Caru dva krila duše, kojima je leteo na toliku visinu slave i dara pred
Bogom i ljudima. A dugotrpljenje mu je bilo sjajni pokrov duše u svim iskušenjima kroz koja je prolazio.
Ukrasivši svoje srce ovim velikim vrlinama, dostigao je da bude po srcu Božijem, kao što piše: Nađoh Davida
- veli - sina Jesejeva, čoveka po srcu Mojemu, koji će ispuniti svaku volju Moju (1. Carevi 13, 14; 15, 26; 15,
28; 16,1; Dap 13, 22; 2. Carevi 2, 4; 5, 3; Ps 88, 20).
Ovog velikog proroka Božijeg i cara Izrailjevog Bog je prizvao na carovanje od pastirstvovanja ovaca, isto
kao i Bogovidca Mojsija, kao što pokazuje psalam govoreći: I izabra Davida slugu Svoga, i uze ga od stada
ovčijih, od jagnjilišta uze njega, da on napasa Jakova slugu Svoga, i Izrailja nasleđe Svoje (Ps 77,70-71). I
kako je mesto pogodno da pokažemo kako i na koji način je izabrao i prizvao Bog raba svog Davida i
postavio ga carem nad Izrailjem, evo šta o tome kazuje Sveto Pismo: Nakon što je Bog uklonio Saula s
prestola, zato što beše odstupio od poslušanja Njegovim zapovestima, Gospod je rekao Samuilu: Kada ćeš
prestati da oplakuješ Saula, što sam ga odbacio da više ne vlada nad Izrailjem? Napuni rog svoj uljem i idi k
Jeseju Vitlejemcu, jer jednog od njegovih sinova izabrao sam za cara nad Izrailjem (1. Carevi 16,1).
Samuilo je poslušao zapovest Gospodnju i otišao je, i kada je ušao u dom Jesejev, video je najpre Elijava,
starijeg brata Davidova i prvenca Jesejeva, i videvši ga visokog stasa i lepog izgleda, rekao je u svom srcu
da je tu pred Njim nesumnjivo pomazanik Gospodnji. A Gospod reče Samuilu: Ne gledaj na izgled njegov ni
na visinu rasta njegova, jer sam ga odbacio. Zatim je rekao: Gospod ne gleda na što čovek gleda, jer čovek
gleda na ono što mu vide oči, a Gospod gleda na srce. Jesej je zatim pozvao Avinadava, zatim Samu, i tako
je pred Samuilom prošlo sedam sinova Jesejevih, i Samuilo je rekao Jeseju: Gospod nije izabrao nijednoga
od njih. Zatim je Samuilo upitao Jeseja: Jesu li ti to svi sinovi? Jesej je odgovorio: Ostao je još najmlađi, ali
on napasa ovce. I Samuilo je rekao: Pošalji da ga dovedu, jer nećemo sedati ni za sto, dok ne dođe ovamo.
Jesej je poslao i dovedoše ga i - veli Sveto Pismo - mlado dete beše plavokoso i lepih očiju i lepog lica. A
kada je stigao, Gospod je rekao Samuilu: Ustani, pomaži ga, jer on je!
Samuilo uze rog sa uljem i pomaza ga usred braće njegove. Duh Gospodnji dođe na Davida od toga dana i
potom (1. Carevi 16,1-13).
U ovim navodima iz Svetog Pisma jasno se vidi kako je bio izabran i pomazan za carovanje David, sin
Jesejev.
Sada valja da zastanemo i da se zapitamo zašto Bog nije pogledao ni na jednog od sedmoro starije braće
Davidove, kao što pokazuje psalam koji kazuje: Braća su moja dobra i velika, i ne blagovole njima Gospod
(Ps 151, 5), i zbog čega je Bog pogledao na Davida, koji beše neugledan i najmlađi sin Jesejev? Znam da
ćete mi odgovoriti pređašnjom rečju: da Bog ne gleda na spoljašnji izgled, nego, kako je Sam rekao Samuilu,
On gleda na srce.
Ali zar nam Sveto Pismo ne pokazuje na kakvu vrstu srca gleda Bog? Ako se budemo malo potrudili i
budemo malo ispitali, isto ćemo uz pomoć Svetog Pisma pojmiti na kakvu vrstu ljudi i na kakvu vrstu srca
gleda Bog. I evo nekih od mnogih svedočenja Svetog Pisma koja o tome kazuju. U psalmima, Prorok veli:
Pogleda na molitvu smirenih i ne ponizi moljenje njihovo (Ps 101, 8). Na drugom mestu veli: On ne gleda na
lice velikih i ne odvraća pogled od neporočnih (Jov 34,19; 35, 7). Prečista Bogorodica i svagda Djeva Marija,
u svojoj proročkoj pesmi koju je izgovorila kada beše u kući Jelisavetinoj, kaže: Pogleda na smernost
sluškinje svoje (Luka 1.48). Na inom mestu Svetog Pisma Sam Bog svedoči na koga gleda, kazujući: Na
koga ću pogledati, do samo na krotkoga i na smirenoga srcem i na onoga koji strepi od moje reči (Isaija
66,2).
Iz ovih svedočenja Svetog Pisma može se pojmiti da Bog, više no na bilo kog drugog, gleda na smirene i
krotke koji ispunjavaju Njegove zapovesti. Vidi se, dakle, da je poznavalac srca, Bog, predznajući smirenje i
nezlobivost srca ovog sina Jesejevog, izabrao ga i ovenčao slavom i blagodaću. O ovom isprobavanju i
izabiranju od Boga sam David ispoveda Duhom Svetim govoreći: Gospode, isprobao si me, i poznao si me;
Ti si poznao sedanje moje i ustajanje moje; Ti si razumeo pomisli moje izdaleka; stazu moju i moju životnu
nit ispitao si, i sve puteve moje predvideo si, jer nema lukavstva u srcu mome (Ps 138, 1-4). Pojmimo još i to
da je David, posvedočeni da je po srcu Božijem, u ovom životu imao za saputnike smirenje i nezlobivost.
Ako budemo uzeli na um mnoga kazivanja iz njegovih psalama, setićemo se da usta govore od suviška srca
(Luka 6. 45), kao što se može videti i kod ovog Proroka Božijeg, koji iz riznice svog smirenog srca, svojim
ustima, u svakom životnom događanju, pominje smirenje; i kao što je veliki Pavle, u čijem je srcu živeo
Hristos, kao što on sam svedoči govoreći: A živim - ne više ja, nego živi u meni Hristos (Gal. 2,20), a pošto
življaše Hristos u njegovom srcu, njegova usta nisu prestajala da mnogo puta pominju Njegovo Preslavno
ime, kao što se može to spoznati, jer samo u njegovim pisanim delima i poslanicima pominje se Isusovo ime
dve stotine trideset i osam puta a ime Hristos tri stotine sedamdeset i tri puta; isto tako i u psalmima blaženi
David neretko spominje smirenje. I ponekad, kada ustajahu na njega neprijatelji, i kada prorokovaše o
smirenju Spasiteljevom u vreme Njegovih strašnih stradanja, kazivaše: Pomiluj me, Gospode; vidi poniženje
moje od neprijatelja mojih (Ps 9, 14); i opet: Sudi siroti i poniženome, da se ne hvali više čovek na zemlji (Ps
9,38).
Drugi put kazuje: Jer je uzvišen Gospod, i na smirene pogleda (Ps 137, 6). Kada bežaše od Saulovog lica i
bejaše u pećini moleći se, govorio je: Slušaj molitvu moju, jer se ponizih veoma (Ps 141,6). Kada je bežao u
Nov, i Saul ga pratio, opet se sa smirenjem tešio kazujući: Blizu je Gospod skrušenih srcem, i smirene
duhom spasiće (Ps 33,17). U dan kada ga je Bog izbavio od ruke Saulove i svih njegovih neprijatelja,
pominje smirenje govoreći: Jer ćeš Ti spasti narod poniženi, i oči gordih ponizićeš (Ps 17,30). Kada ga
okružuju druge nevolje i ogorčenja, opet pobeđuje smirenjem i ćutanjem kazujući: Zlostavljan bih i ponižen
veoma, rikah od uzdaha srca mojega (Ps 37,9). I opet veli: Zanemeh i smirih se u nesreći svojoj (Ps 38,3). A
kada je k njemu ušao prorok Natan i prekoreo ga zbog žene Urija Hetejina, priznavši svoju grešku, opet
smirenju hita i rečima punim poniznosti vapi ka Gospodu govoreći: Pomiluj me, Bože, po velikoj milosti Svojoj
(Ps 50,1). I opet: Daćeš mi da slušam radost i veselje, obradovaće se kosti potrvene (Ps 50, 9). Zatim
pokazuje da srce smerno i skrušeno Bog neće odbaciti (Ps 50,18). Još pokazuje da je mnogo smirenja i
veliki trud imao sve vreme svog života zbog svog greha i da je strogim postom i mnogim suzama sprao svoj
greh. Jer kaže: Biše mi suze moje hleb moj dan i noć (Ps 41,3). I opet: Umorih se u uzdisanju mojem, svaku
noć kvasiću odar svoj, suzama svojim postelju svoju oblivaću (Ps 6, 6). I opet: Jer iščile u muci život moj, i
godine moje u uzdasima (Ps 30, 11); Kolena moja iznemogoše od posta (Ps 108,23). Jer prašinu kao hleb
jedoh, i piće svoje sa plačem mešah (Ps 101,10). Kao onaj koji plače i tuguje, tako se smirivah (Ps 34,13). I
opet o postu i smirenju kazuje: A ja, kada mi oni (neprijatelji đavoli, strastima i iskušenjima) dosađivahu,
odevah se u vreću (žalosti) i postom smiravah dušu moju (Ps 34,12).
Zatim, posle ovog truda velikog i kajanja, vapijaše ka Presamilosnom Bogu kazujući: Vidi smirenje moje i trud
moj, i oprosti sve grehe moje (Ps 24,19). I tešeći nas nadom spasenja svoje duše kroz smirenje i trud,
pridodaje govoreći: Radovaću se i veseliću se milosti Tvojoj. Jer si pogledao na poniženje moje (Ps 30, 7).
Ovo neka bude rečeno o smirenju Davidovom.
A o njegovoj krotosti i nezlobivosti, evo šta se kazuje: Opomeni se, Gospode, Davida i sve krotosti njegove
(Ps 131,1). Nije rekao jedne ili dveju, nego svekolike krotosti njegove; time Duh Sveti pokazuje da je David u
celom svom životu bio krotak i nezlobiv, jer nezlobivost je plod krotosti, kao što je i krotost plod duha i kći
ljubavi.
Ovu svoju nezlobivost posvedočuje David sam Duhom Svetim, kada kazuje: Sudi mi, Gospode, jer u
nezlobivosti mojoj hodih (Ps 25,1). I opet: Sudi mi po nezlobivosti mojoj (Ps 7,8), i opet: A ja u bezazlenosti
svojoj hodih; izbavi me, Gospode, i pomiluj me (Ps 25,11). I na inom mestu kaže: Prohođah u nezlobivosti
srca moga (Ps 100, 3). Sveto Pismo još pokazuje da je nezlobivo napasao slovesne ovce doma Izrailjevog,
nad kojim ga je Bog postavio za cara. I napasaše ih u bezazlenosti srca svog (Ps 77,76-78).
Sva ova svedočenja Duha Svetog kojima se pokazuje smirenje, krotost i nezlobivost Davidova, jasnije će se
pojmiti iz onoga što sledi. Sveto Pismo kazuje da nakon što je Saul skrenuo od zapovesti Gospodnjih, Duh
Božiji se udaljio od njega, i mučio ga je duh koji je dolazio od Gospoda, po dopuštenju Njegovom. Služitelji
Izrailjevi su rekli: Gle, zli duh od Boga te muči. Samo zapovedi, gospodaru naš. Sluge tvoje su pred tobom i
one će potražiti čoveka koji ume da svira na harfi. I kada duh od Boga poslati bude nad tobom, on će svirati
rukom svojom, i biće ti lakše. I po savetu njegovih služitelja bio je doveden David, sin Jesejev, k njima, i
sviraše Saulu u psaltir. I kada mu sviraše David, duh kojeg Bog beše poslao udaljavaše se od Saula, i on je
osećao olakšanje (1. Carevi 16, 14-23).
Ali upravo u ovo vreme kada je Saula mučio taj duh, zaratili su Filistejci na Izrailj. Oni su doveli sa sobom
čoveka gorostasa, naime Golijata, koji je veliki strah uneo u srce Saulovo i celog Izrailja, jer se niko nije
usuđivao da se bori sa njim. Toga Golijata, koji se beše hvalisao svojom snagom i hulio na Boga i na Njegov
narod Izrailj, mladi David, koga je Bog pokrenuo revnošću, ubio je jednim jedinim kamenom bačenim iz
praćke, jer Bog beše u pomoći rabu Svom Davidu. A kada se vraćahu Izrailjci iz rata sa Filistejcima, žene iz
svih Izrailjskih gradova počeše svirati u bubnjeve i gusle od radosti pobede i kazivahu: Saul zgubi hiljade, ali
David desetine hiljada. To čuvši Saul - da je više hvaljen David nego on, razgnevi se vrlo, i od toga dana
gledaše popreko Davida (1. Carevi 18, 6-9).
Navedenim rečima Svetog Pisma pokazuje se kako je David dospeo na Saulov dvor, kako je izgonio zlog
duha od njega udarajući u psaltir, kako je David pomoću Gospodnjom ubio Golijata, smrtnog neprijatelja
Saulovog i celoga Izrailja, i zbog čega je Saul počeo da mrzi Davida, svoga dobročinitelja.
Ali gle, Sveto Pismo kazuje da je dan nakon što se Saul vratio iz rata, zli duh počeo opet da ga muči. A
nevini David, ne obazirući se na jučerašnju zlobu carevu, koju beše spoznao, i videći da car strada od zlog
duha koji ga muči, beše mu žao i uzevši psaltir, opet je svirao i izagnao zlog duha od njega. I Saul se osećao
dobro, i odahnuo je s olakšanjem, ali videći Davida blizu sebe, i pošto mu se um pomračio od zavisti koju
imađaše u srcu, uzeo je koplje i hteo je da prikuje Davida kopljem za zid i da ga ubije. I David se izmakao
dva puta (1. Carevi 18,10-11).
Ovde sam se setio reči Svetog Jovana Zlatousta, koji kaže: "Zavist je gora od đavola". Velika je to istina, i
jasnije no bilo gde može se ovde videti. Jer Sveto Pismo pokazuje da je David, svirajući u psaltir, odgonio
zlog duha od Saula, ali zavist nije mogao izbaciti iz njegovog srca. Zli duh bi odlazio od njega, ali zloba
zavisti i nakon njegovog odlaska su ostajale sa Saulom; i kada bi osetio olakšanje od muka zlog duha, još
više ga je mučila njegova zavist, i tražio je da ubije Davida, svog dobročinitelja.
Ali Bog, Čije oči gledaju na pravednoga i nevinoga (Ps 33,4), čuvao je slugu Svog od besa Saulovog, i zbog
svoje nezlobivosti David je dostigao da ga ljubi sav narod. To pojmivši Saul, još više je počeo da mu zavidi i
da ga se boji i drugu zamku je hteo da mu postavi zarad njegove pogibije. Sračunao je, dakle, da učini
Davida svojim zetom, ali da mu postavi teške uslove, da David vodi sve ratove sa Filistejcima, jer tako,
mišljaše on, David, nesumnjivo neće uteći živ od ruke Filistejaca. I po ovom lukavom planu rekao je Davidu:
Evo, kćer svoju stariju Meravu daću ti za ženu, samo mi služi hrabro i vodi ratove Gospodnje (1. Carevi 18,
17). A smireni i nevini David, čuvši ovu vest iz Saulovih usta, sa smirenjem i blagodarnošću je odgovorio
Saulu i rekao: Ko sam ja i šta je dom oca mojega u Izrailju, da budem zet carev? (1. Carevi 18).
A nakon što je David postao zet Saulov i u svim ratovima izvojevao velike pobede, i nakon što je Davidovo
ime postalo veoma čuveno pred inoplemenicima i celim Izrailjem zbog njegovog viteštva i pobeda, Saul,
videći da ni ovom vrstom zamki nije mogao da ga pogubi, i ne mogući više da ga gleda u tolikoj časti,
pokazao je svoju zlobu zavisti i otpočeo je otvoreno gonjenje Davida. I rekao je svojim služiteljima i svome
sinu Jonatanu da uhvate i ubiju Davida. Ali je Jonatan mnogo ljubio Davida zbog viteštva i čistote njegovog
srca i javio mu je tu zapovest svoga oca. A David, saznavši na vreme, čuvao se Saulovog besa. Saul je
poslao svoje ljude kući k Davidu, da ga ubiju, ali Bog ga je izbavio preko Mihale, ćerke Saulove, koja je
spustila Davida kroz prozor. David je zatim pobegao k inoplemenicima, u Gat, da bi se spasao, ali videći da
mu i tamo dotični pripremaju zamku, otišao je i sakrio se u pećinu Odalamsku, odakle je otišao u Mispu u
zemlju Moavsku i odatle, po savetu proroka Gada, otišao je i sakrio se u šumi Aret.
U to je vreme Doik Idumejac, jedan od Saulovih pastira, oklevetao sveštenika Avimeleha Saulu da je primao
Davida i pomagao mu. I Saul je pogubio sveštenika Avimeleha s celim domom njegovim i sa osamdeset i pet
sveštenika; još je posekao oštricom mača ceo sveštenički grad Nov i tražio je na svaki način da uhvati i ubije
Davida.
David, pojmivši sa koliko ga besa Saul traži da bi ga pogubio, otišao je u pustinju Zif, u šumu. Ti Zifljani,
budući zli ljudi, došli su i rekli Saulu da je David po tim krajevima, a Saul je pošao sa svojim ljudima u poteru
za Davidom. Ali upravo kada se Saul približavao mestu gde je bio David, došla mu je vest da su Filistejci
upali u zemlju. I Saul, mimo svoje volje, vratio se tada iz potere za Davidom. Zbog toga se nazvalo to mesto
Kamen razdeljenja. Ali gle, Saulov bes i zloba ne prestaju nastojati da ubiju nevinog Davida, jer vrativši se iz
rata s Filistejcima i razumevši da je David sa svojim ljudima skriven u Engadskoj pustinji, uzeo je sa sobom tri
hiljade ljudi iz Izrailja i otišao je da traži Davida, do vrleti gde su divokoze (1. Carevi 24, 3).
Iz ovog do sada vidi se sa koliko besa i zlobe traži Saul da pogubi Davida. A u onome što sledi će se
pokazati sa koliko nezlobivosti i krotosti se ophodio David prema Saulu, svome smrtnom neprijatelju.
Proganjajući Davida, Saul sa svojim ljudima stigao je kod nekih bačija ovčarskih koje behu pored puta, i tamo
beše neka pećina, u koju je Saul ušao da spava. A David sa svojim ljudima beše u dnu pećine. I ljudi
Davidovi, videći Saula kako spava u pećini, rekli su Davidu: Evo dana u koji ti Gospod veli: Predajem ti
neprijatelja tvojega u ruke! Dok je Saul spavao u pećini, David je otišao polako i odsekao skut Saulove
haljine. Zatim je rekao svojim ljudima: Ne dao mi Bog da učinim što protiv pomazanika Gospodnjeg! I tim
rečima je sprečio svoje ljude da navale na Saula. Zatim se David povlačio sa svojim ljudima ka sve
udaljenijim mestima. A Saul nije prestajao da ga prati i čuvši da je David sakriven sa svojim ljudima na Brdu
Eheli, pred pustinjom, otišao je da ga uhvati. I pošto behu umorni od puta, legao je sa svojim taborom i
spavao. U to vreme David je rekao svojim ljudima: Ko hoće da ide sa mnom u Saulov tabor? I Avisaj sin
Serujin je rekao: Ja ću sići s tobom. I budući noć i mrak, David i Avisaj su sišli u Saulov tabor. I gle Saul
spavaše u svome šatoru usred svoga tabora, i koplje mu beše pobodeno u zemlju kraj njegove glave. Avenir,
vojskovođa Saulov spavaše sa narodom oko njega. Tada je Avisaj, vojskovođa Davidov, rekao Davidu: Bog
ti sada dade neprijatelja tvojega u ruke. Pusti me, molim te, da ga udarim svojim kopljem i da ga pribodem
jednim udarcem, da ne bude više potrebe za drugi! Ali David je rekao Avisaju: Nemoj ga ubiti, jer ko bi
mogao podići ruku na pomazanika Gospodnjeg i ostati nekažnjen? Zatim je rekao: Ne dao mi Bog da dignem
ruku na pomazanika Gospodnjeg! Uzmi samo koplje i krčag s vodom što su mu čelo glave. Zatim, ponevši
samo koplje i krčag, izašli su iz Saulovog tabora, i niko ih ne vide, jer ih Bog sve uroni u dubok san. I nakon
što su se mnogo udaljili od tabora i prešli na suprotnu stranu brda, David je dozvao po imenu Saula i Avenira
vojskovođu njegovog, i ovi, probudivši se iz sna, čuli su Davidov glas i prestravili su se. I Saul je rekao: Je li
to tvoj glas, sine Davide? A David je odgovorio: Moj je glas, care gospodaru! I rekao je: Zašto, care, goniš
slugu svojega? Šta sam učinio i čime sam kriv?
Zatim je rekao: Blagoizvoli, care, gospodaru moj, i poslušaj reči sluge svojega. Ako te Gospod draži protiv
mene, neka primi od nas miris žrtve; ali ako te ljudi draže, prokleti neka budu pred Gospodom, jer me oni
izgone danas da ne pripadam nasledstvu Gospodnjem.
Zatim je rekao: Evo koplja tvog, care, neka dođe koji od ljudi da ga uzme. Gospod će platiti svakome po
pravdi i veri njegovoj. Jer te Gospod dade danas u ruke moje, ali ne htedoh dignuti ruku svoju na
Pomazanika Gospodnjeg (1. Carevi 26, 23). Nakon toga, videći David da bes Saulov ne prestaje, rekao je u
sebi: Poginuću kad god od ruke Saulove; nema bolje za mene nego da pobegnem u zemlju Filistejsku, te će
me se Saul okaniti i neće me više tražiti po krajevima Izrailjskim. I David je uzeo svojih šest stotina ljudi i
odveo ih Ahisu, sinu Maohovu, caru gatskom, gde su ostali godinu i četiri meseca, dok Saul nije poginuo u
ratu sa Filistejcima.
Iz ovog što je dovde rečeno može se pojmiti sa koliko je mržnje Saul tražio da uhvati i pogubi Davida, i sa
koliko se krotosti ophodio David prema Saulu.
Dvaput je Bog dao Saula u ruke njegove, i njegovi ljudi su ga podsticali da ga ubije, a krotki i smireni David,
imajući strah Božiji i prepuštajući sve osveti Gospodnjoj, nije hteo da digne ruke svoje na Saula.
Radije je hteo da ode u tuđu zemlju i da prepusti mesto Saulovoj mržnji i gnevu, nego li da ga ubije i naljuti
Boga. Jer on je znao da je Saula pomazao Samuilo na carevanje, po zapovesti Gospodnjoj, i po savetu
Gospodnjem nije hteo da mu nanese nikakvo zlo.
Ali se Davidova nezlobivost još više pokazala kada je pravedni gnev i sud Božiji sustigao Saula, te je pao
pogubljen od svoga mača pred Filistejcima. Budući obavešten David o njegovoj smrti, bilo mu je veoma žao,
i razdrao je svoje haljine zajedno sa svim svojim ljudima, plačući zbog smrti svog neprijatelja; postili su do
večeri i žalili su sa bolom (2. Carevi 1,11-12).
Nakon ovoga plača i žalošćenja sastavio je i tužbalicu za carem Saulom, za koju je dao zapovest da je
nauče sva deca Judina i da je pevaju u znak sećanja na Saulovu smrt (2. Carevi 1, 27-27).
Eto dakle, braćo moja, nezlobivosti Davidovog srca, pokazane u svoje vreme delom. Eto zapovesti
Jevanđelja Hristovog koju je odelotvorio onaj što je imao da bude Njegov predak po telu. Eto zapovesti
savršenstva iz zakona Gospodnjeg, koja nas uči da ljubimo neprijatelje, kako ju je ispunio onaj koji je rekao:
Ukloni se od zla, i čini dobro; traži mira i idi za njim (Ps 33,14). Kako se jasno vidi ispunjena ovde reč
Spasiteljeva
Koji kaže: Ljubite neprijatelje, činite dobro onima koji vas gone (Lk 6, 35; Mt 5,39-44). Zatim, ko ne zna koliko
je milosti i dobrote pokazao David prema potomcima svoga progonitelja, Saula. Jer kada je došao da bude
car nad celim domom Judinim i Izrailjevim, i pobedio, pomoću Gospodnjom, sve svoje neprijatelje, rekao je
svojim služiteljima: Osta li jošte ko od doma Saulova da mu učinim dobro i da se ophodim prema njemu s
dobrotom koja je kao dobrota Božija? A Siva, jedan od bivših slugu Saulovih reče: Još ima sin Jonatanov,
hrom nogama. I čuvši car David, zapovedio je da ga dovedu preda nj. A dotični, znajući koliko je propatio
David od Saula, čuvši da je pozvan da dođe pred cara, veoma se uplašio, smatrajući da će ga gorkom smrću
pogubiti. I kada je bio doveden pred nj, videći ga krotki car u velikom strahu, rekao mu je sa krotošću: Ne boj
se, jer hoću da ti učinim dobro! Daću ti natrag svo zemljište Saula oca tvojega, i ti ćeš svagda jesti za mojim
stolom. I od tog dana, po carevoj zapovesti, Mefivostej, jer mu to beše ime, posta gospodar nad svim
imanjima koja ostadoše od Saula i svakog dana seđaše sa carem za trpezom (2. Carevi 9,13).
A koliko je nezlobivosti pokazao David prema Avesalomu, sinu svome, koji gledaše da mu oduzme život i
carstvo i beše se ratom pobunio protiv njega, poslušavši savet Ahitofela, neprijatelja Davidovog. Čuvši o ovoj
pobuni svog sina, bio je primoran da napusti Jerusalim i da beži s narodom po pustinji i planinama od besa i
zlobe svog sina. Još mu ne mali beše stid i ogorčenje koje na njega dođe, čuvši da je Avesalom, poslušavši
savet Ahitofelov, ušao k njegovim suprugama bez ikakvog srama ili straha Božijeg, čineći ovo bezakonje
pred celim Izrailjem.
A kada je pravedni gnev sustigao Avesaloma, i on je pao u ratu pogubljen od ruke Joava, njegovog
vojskovođe, čuvši o sinovljevoj smrti, koji mu beše smrtni neprijatelj, umesto da se raduje što ga Bog izbavi
da ne bude pogubljen upravo od ruke svog sina, on je otpočeo naricati i gorko plakati i sa velikim bolom srca
vapio je na sav glas: Sine moj Avesalome, Avesalome sine moj, zašto nisam umro ja umesto tebe! (2. Carevi
18, 31-33).
Eto dakle, braćo moja, i ovde pokazane nezlobivosti Davidovog srca. Eto srca istinskog roditelja koji
zaboravlja sva bezakonja svog zlog sina i s bolom plače zbog njegove pogibije. Ko li će moći rečima iskazati
koliko nesličnosti beše između njegovog srca i srca njegovog sina. Sin pun mržnje prema onome koji ga je
rodio, svim bićem je tražio da mu oduzme život i carstvo. David mužastvene duše podnosi da ga progoni
njegov sin, i želi i da umre umesto njega, samo da bi on ostao u životu i bio pošteđen. Sin želi da prolije krv
svog oca i da carstvuje umesto njega. Istinskog roditelja, međutim, ne raduje pobeda nad sinom, ne želi da
carstvuje bez svog sina, mada ga ovaj progoni i postaje mu smrtni neprijatelj. On zaboravlja sva zla koja je
pretrpeo od svog sina, svo beščašće, i vapi na sav glas sa mnogo bola: Sine moj Avesalome, zašto nisam
umro ja umesto tebe?
Ali kakvo ćemo još poređenje naći između srca Davidova i Saulova? Ko će izmeriti udaljenost, ko će moći
pojmiti različitost između ovih srca? Saul progoni i traži da po svaku cenu ubije svog dobročinitelja Davida.
David oprašta svome progonitelju, plače gorko i nariče zbog smrti svog neprijatelja i žao mu je zbog toga što
nije umro umesto njega. Vaistinu, velika različitost srca! Velika je i nedostižna razdaljina između ljubavi koja
dugo trpi i milostiva je (1. Kor 13, 4) i između srca koje mrzi svoga brata i zavidi mu.
Još mislim da nije baš dobro da prenebregnemo nezlobivost i krotost koju je David pokazao prema drugom
svom neprijatelju, naime prema Simeju, koji beše iz Saulovog doma i roda i koji je, kada je car David bežao
od lica svog sina Avesaloma, izašavši pred njega, počeo ga kleti i pred celim narodom bacati se na njega
kamenjem i vikati: Odlazi, odlazi, krvniče, zlikovče (2. Carevi 16,7). A kada se Car David pobedonosno
vraćao iz rata u Jerusalim, ovaj Simej, setivši se koliko je beščašća i gorčine naneo caru u prisustvu njegovih
ljudi, i ne nalazeći drugog načina da se spase ove teške, dostojne smrti, krivice, namislio je da padne ničice i
da traži oproštaj od cara. I upravo u trenu kada se caru postavljaše čamac da pređe Jordan, došao je Simej i,
bacivši se pred cara, molio ga je govoreći: Neka ne uzima u obzir gospodar moj car bezakonje moje. Neka
zaboravi da ga je rab njegov vređao u dan kada car beše izišao iz Jerusalima i neka car ne uzima to u obzir,
jer rab tvoj ispoveda da je zgrešio (2. Carevi 19, 18-19). Čuvši ove Simejeve reči, Avisaj, jedan od Davidovih
vojskovođa, rekao je caru: Eda li toga radi ne treba da pogine Simej što je kleo pomazanika Gospodnjeg? A
car nezlopamtivi rekao je Avisaju: Zar će danas poginuti ko u Izrailju? Zar ne znam da sam danas postao car
nad Izrailjem? Eto dobrote krotkog cara pokazane delom u dan kada mu Bog beše dao njegovog neprijatelja
u ruke, kao i nekada Saula.
Eto čime se pokazuje Davidova blagodarnost i odavanje priznanja Bogu! Jer šta veli: "Ako si Ti Gospode,
učinio milost sa mnom i izbavio me od opasnosti i smrti, i danas se vraćam zdrav i pobedonosan da opet
carujem nad Izrailjem, zar da ja ne učinim milost onome koji mi je sagrešio? Ti si me samilosno prekoreo za
ono što sam Ti zgrešio i zatim si mi opet obrnuo tugu u veselje, a zar ja da upravo u dan moje radosti činim
žalost i da ubijem onog koji je hulio na mene? Neću to činiti. Ne, da ne bi moju današnju radost osetio sa
tugom i sa gorčinom i sa strahom smrti. Tvoje sam se milosti udostojio i želim milosti da udostojim onoga koji
mi je sagrešio. Za ono što sam Tebi zgrešio Ti mi se nisi osvetio do kraja. I zbog toga moja osveta nad
Simejom, koji me je kleo i beščastio, ovo je - da mu kažem: Nećeš umreti, i zakletvom te uveravam da te
neću ubiti (2. Carevi 19,23).
Da li, braćo moja, koji poznajete više svetsku istoriju i koji ste pročitali više o prošlosti careva ovog veka,
recite mi, molim vas, da li svetska istorija pamti još koji sličan slučaj o bilo kojem zemaljskom caru, koji je u
krotosti i nezlobivosti dostigao Cara Davida i da je toliko ljubio svoje neprijatelje, kao on. Pokažite, molim vas,
meni glupom i neukom, da li ste pročitali ili čuli gde god o kojem caru koji je plakao i sa tolikim bolom srca
žalio zbog smrti svojih neprijatelja, kao što je David oplakao smrt svojih progonitelja i smrtnih neprijatelja,
Saula i Avesaloma? Da li je, opet ću zapitati, još koji od careva učinio toliko milosti i dobrote potomcima
svojih neprijatelja - da im da imanja i sluge i da im odredi da budu za trpezom s njim u sve dane, kao što je
Car David učinio sa Mefivostejom, unukom Saulovim?
Koji bi od careva, imajući kakvog neprijatelja što mu se rugao pred dvorjanima njegovim i bacao se
kamenjem na njega pred celim narodom, tome zatim oprostio i uverio ga zakletvom da ga neće pogubiti, kao
što je učinio Car David sa Simejom iz doma Saulovog, o kojem sam pređe govorio?
Znači, iz ovog do sada, mislim da će se dosta jasno pojmiti smirenje, krotost i nezlobivost Cara Davida.
Dolično je pokazati da se ovaj veliki prorok i car pokazao krotkim i smirenim ne samo kada je bio proganjan i
u opasnosti od svojih neprijatelja, nego, tim je više pokazao svoje smirenje i nezlobivost kada je pobeđivao
neprijatelje, i čak kada ga je Sam Bog izvestio da će ga uzdići do velike slave i blagodati. Kada je Bog poslao
k njemu proroka Natana i rekao mu: Ovako veli Gospod nad vojskama: Ja te uzeh od napasanja ovaca, da
budeš car nad Izrailjem. Bih s tobom kuda si god hodio. Istrebih sve neprijatelje tvoje ispred tebe. Stekoh ti
ime kao što je ime najvećih ljudi koji su na zemlji. I zatim mu kazuje: Dom tvoj i carstvo tvoje ostaće večno
preda Mnom, utvrdiću presto carstva tvoga doveka (2. Carevi 7, 8-16)! Kada je čuo ove reči koje mu govori
Bog preko proroka Natana, smireni David nije se nadmeo srcem zbog ove velike slave i dara za koji mu se
objavljuje da će ga primiti od Gospoda, nego je, s velikim smirenjem stavši pred Gospoda, rekao: Ko sam ja,
Gospode Bože, i šta je moj dom, te si učinio da dospem gde sam (2. Carevi 7, 8-19)?
Eto reči koje su potekle iz smirenja Davidovog srca. Eto smirene blagodarnosti i odavanja priznanja koje je
blaženi car pokazao pred Bogom. Bog je nekada govorio iz ognja smirenom pastiru ovaca sa Horivske gore i
poverio mu veliku službu da ga postavi kao posrednika za Svoj narod Izrailj. I kazivaše mu da će njegovim
rukama učiniti velike znake i čudesa nad celom egipatskom zemljom i da će njime izvući Svoj narod iz
faraonovog ropstva, a smireni Mojsije, smatrajući se suviše malim za tako veliku službu, kazivaše: Ko sam ja,
Gospode, da idem k Faraonu i da izvedem sinove Izrailjeve iz Egipta? (Izlazak 3,11). Zatim je sa mnogo
smirenja i samopoznanja ispovedao za sebe da je nedostojan i neumešan za tako veliko delo i, pokazavši
svoju nemoć pred Gospodom, kazivaše: O Gospode, ja sam mutav i zaplićem jezikom (Izlazak 4,10)!
Iste reči smirenja i samopoznanja vidimo sada i kod Davida, krotkog pastira slovesnih ovaca doma
Izrailjevog, jer kazuje: Ko sam ja, Gospode Bože, i šta je moj dom, te si me doveo dovde? Pita se zatim po
pravdi i divi se tolikoj milosti i daru Božijem izlivenom na njega. Ne zaboravlja Božije staranje o njemu,
staranje Boga, Koji je bio s njim, te ga je izabrao iz siromašne i neugledne porodice, i kako ga je uzeo od
stada ovaca i postavio za cara nad Izrailjem. Zatim, pojmivši i ono najveće što mu se obećava, kazuje Bogu:
Pa i to ti se još čini malo, Gospode Bože. Ti govoriš o domu raba svojega i za buduće. To jest: Nije li
dovoljno koliko si sa mnom učinio do sada, što si me od pastira ovaca učinio Svojim prorokom i Carem nad
Izrailjem? I ovo Ti se čini da je malo prema rabu Tvome; hoćeš da doneseš još veću blagodat i slavu na moj
dom i porodicu? Vidite, braćo moja, sa kolikim smirenjem i blagodarnošću se projavljuje pred Gospodom
veliki i hvale dostojni car? Zbog toga sam rekao da je smirenje i nezlobivost srca ono što ga je uzvisilo do
tolikog dara i slave.
Vidi se da koliko Bog želi da ga uzvisi, toliko se on više smiruje srcem i rečima pred Gospodom i Njegovom
blagodaću. I kao što voćka krcata plodovima, kako joj plodovi rastu, tako sve više spušta grane ka zemlji,
tako se i ova duhovna voćka, izrasla iz korena Jesejeva, po meri rasta darova Svetog Duha, sve više, sa
smirenjem srca, preklanjala pred Blagodaću.
A ako je istina da se sve što je sazidano visoko i lepo oslanja na ono što je ispod, tako i ovde, uzvišenost
slave i lepota svetosti na koje je bio uzvišen veliki Prorok i Car bile su postavljene na duboki temelj njegovog
srca, kao što je napisano da će se u dubokom srcu uzvisiti Bog (Ps 63,7); trebalo je još da se obistini i
rečeno: Rog njegov uzdići će se u slavi (Ps 111, 9). I opet: Tamo ću uzdignuti rog Davidu, pripremih svetilnik
Pomazaniku mome. Neprijatelje njegove obući ću u sramotu, a na njemu će procvetati svetinja moja (Ps
131,17-18). I to vidimo da je na delu ispunio Bog na rabu Svome. Jer je Golijata, koji beše uterao strah u sav
Izrailj i hvalio se i svojom silom i svojim stasom, smireni David ubio jednim jedinim kamenom bačenim iz
praćke, i njihove neprijatelje Filistejce posramila je gordost. Još je i Moavce i Edomce Gospod potro. A trojicu
velikih neprijatelja Izrailjevih užasnom je smrću pokosio, jer su se Avesalom i Ahitofel sami obesili, a Saul se
svojim mačem probo. I tako, po pređe kazanoj reči, Bog je sve neprijatelje Svog smirenog raba velikim
sramom odenuo i rog Svog smirenog raba silom desnice Svoje uzvisio je, da ne bi ostala (neposvedočena)
izrečena istina da: Imenom Mojim uzvisiće se rog moći njegove (Ps 88,24).
Svi ovi darovi i dobročinstva Božija došla su na Davida samo zbog smirenja i nezlobivosti njegovoga srca,
kao što sam, Duhom Svetim ispoveda kazujući: A mene si zbog bezazlenosti (moje) prihvatio, i utvrdio si me
pred Tobom do veka (Ps 40,12). I ako je negde zapisano da Bog smirenima daje blagodat (1. Petrova 5, 5),
onda kakav veći dar može biti dat čoveku, nego li da od pastira ovaca dostigne da bude prorok Božiji i car
nad Izrailjem?
Ako opet piše da: Koji sebe ponizuje uzvisiće se (Mt 13, 12; Lk 14,11; 1. Pt 5,6; Jov 22,29; Jak 4,10), onda
se može pojmiti da će malom broju smrtnih ljudi ova istina Božija više pristajati no Davidu, koji je od pastira
ovaca postao ne samo prorok i car, nego je dostigao da bude praotac Onoga Koji je sazdao praoce. Znači,
vidi se da je Gospod umnožio Svoju slavu na smirenom rabu Svom, kao što Duhom ispoveda kazujući:
Umnožio si na meni veličanstvo Tvoje (Ps 70,24). I ovu večnu slavu na koju je Bog uzdigao Svog smirenog
raba sa zakletvom, utvrdio je kao što piše: Zakle se Gospod istinom, i neće se odpeću nje: Od ploda utrobe
tvoje posadiću na prestolu tvome (Ps 131,11). Koji li dar može biti dragoceniji i koja slava veća od ove koju je
sa zakletvom dao Bog smirenome rabu Svom Davidu, da carstvo njegovo ostane večno, i njegov vladarski
presto duhovno da sija i svetli kao sunce pred Gospodom? Na koju li je visinu slave bilo moguće da Bog
uzdigne smirenog raba Svog Davida, do li na ovu na koju ga je uzvisio, da bude otac po telu Onome Koji se
pre svih vekova rodio od Oca i Čijem Carstvu neće biti kraja, kao što je blagovesnik Arhanđeo, kada je došla
punota vremena, potvrđujući Prečistoj unuci Davidovoj, kazao: I daće mu Gospod Bog presto Davida oca
njegova; i carovaće nad domom Jakovljevim vavek, i carstvu njegovu neće biti kraja (Luka 1,30-33). Vaistinu
se ovde ispunila ona reč da koji sebe ponizuje uzvisiće se, i druga koja kaže da Gospod ponizuje, i uzvišuje;
podiže sa zemlje siromaha, i sa đubrišta uzdiže smirenoga, da bi ga posadio sa vođama naroda, i dao mu u
nasledstvo presto slave (1. Carevi 2,7; Ps 112,6-8).
A da li je, braćo moja, David, kada je primio vest preko proroka Natana o tom večnom zavetu i velikoj slavi,
bio svestan ovog velikog blaženstva? Da li je on tada poimao kroz koga će se blagosloviti i ostati večno
carstvo njegovo? Da li se njemu Duhom Svetim otkrilo o duhovnom carstvu koje neće imati kraja kroz Onoga
koji će se roditi od njega po telu? Da li je on pređe spoznao na koji će se način ispuniti ova tajna i zavet? Ja
mislim da jeste, i dolikuje da i svedočenjima iz Svetog Pisma pokažem da jeste.
Najpre smatram da je dobro da čujemo velikog apostola Petra koji kaže: David je bio prorok, i znao je da mu
je Bog obećao sa zakletvom da će jednog od Njegovih potomaka podići na Njegov presto (Dap 2, 30). Iz
ovog svedočenja velikog Apostola jasno se vidi da je znao. Ali možda će kogod reći da je samo toliko znao:
da će Bog uzdići nekog iz njegovog roda na njegov vladarski presto, ali da više od toga nije znao. Treba,
međutim, pokazati da je David, preblaženi prorok i praotac Hristov po telu, znao Duhom Svetim mnogo, i ono
najuzvišenije o ovoj velikoj tajni silaska Boga k nama. Jer Sveto Pismo pokazuje da je David pre no drugi
proroci i pre no Isaija, mnogo o Hristu prorokovao. Zato što je on taj koji je pokazao duhovno i bezvremeno
imađaše Oca govoreći: Iz utrobe pre zornjače (Ps 109, 3), pokazujući time da pre anđela i celoga mislenog
sveta, bezvremeno imađaše Oca. David je taj koji je pokazao Spasiteljevo sveštenstvo po činu
Melhisedekovu rekavši: Ti si Sveštenik do veka, po činu Melhisedekovu (Ps 109,4); to jest beskrvno, hlebom
i vinom, bez roda, kao što je i Isaija rekao: A rod Njegov ko će iskazati (Isaija 53, 8)?
Još je i o načinu pričešćivanja ovom Presvetom Žrtvom, koja je po materiji slična Melhisedekovoj, u
nagoveštaju govorio kazujući: Čašu spasenja primiću i Ime Gospodnje prizvaću (Ps 115,4). I opet: Okusite i
vidite da je dobar Gospod (Ps 33, 8).
David je pokazao Preobraženje Gospodnje na Tavorskoj gori govoreći: Tavor i Ermon Imenu Tvome
obradovaće se (Ps 88, 13).
David, je pokazao prodavanje Spasitelja od strane jednog učenika rekavši: Koji jede Moj hleb kovao je
lukavstvo protiv Mene (up. sa Ps 40, 10), i opet: I zavole prokletstvo, u doću će mu; u ne htede blagoslov, u
udaljiće se od njega (Ps 108, 7-16). I opet: Neka dani njegovi budu malobrojni, i episkopstvo (dostojanstvo)
njegovo da uzme drugi (up. sa Ps 108,8).
David je pokazao pometnju Judeja i pagana u vreme strašnih Hristovih stradanja rekavši: Zašto se uzbuniše
narodi i plemena smisliše zaludne stvari? Sabraše se carevi zemaljski, i knezovi se okupiše zajedno na
Gospoda i na Pomazanika[1] Njegovog (Ps 2,1-2).
David je prorekao o strašnim stradanjima i Raspeću Gospodnjem rekavši: Vezaše Moje ruke i noge (Ps
21,18-20). Još je i o žalosnom prizoru u kojem je imao da bude na Krstu Vladika naš, kada je izlivao svu
Svoju prečistu krv, i kada će Mu ostati kosti gole, tako da će moći kogod da Mu ih izbroji, pokazavši rekao:
Izbrojaše kosti Moje, a oni Me posmatrahu i gledahu Me (Ps 21,19).
David je prorekao o razdeljivanju odeće od strane vojnika: Razdeliše odeću moju među sobom, i za haljinu
moju bacahu kocku (Ps 21,20).
David je prorekao o pojenju octom u vreme Svetih stradanja, kazujući: Dadoše mi za hranu žuč, i u žeđi
mojoj napojiše me octom (Ps 68, 22).
David je prorekao Silazak Spasitelja našeg u ad i razbijanje vrata adovih rekavši: Podignite knezovi, vrata
vaša, i uzdignite se, vrata večna, i ući će Car slave (Ps 23,9).
David je jasno prorekao o Vaskrsenju Gospodnjem govoreći: Duša će Njegova sići u ad, u telo Njegovo neće
videti truljenja (Ps 15,10).
O Vaznesenju je pokazao govoreći: Uznesi se na nebesa, Bože, i po svoj zemlji slava Tvoja (Ps 56, 6;
56,12).
David je prorokovao o sedenju s desne strane Oca govoreći: Reče Gospod Gospodu mome: Sedi Meni s
desne strane, dok položim neprijatelje Tvoje za podnožje nogama Tvojim (Ps 109,1).
David je prorokovao o Silasku Svetog Duha na Svete apostole i o propovedanju Jevanđelja Hristovog po
celom svetu rekavši: Poslaćeš Duha Tvoga (Ps 103,30). I opet: Po svoj će zemlji izići glas njihov, i do krajeva
vaseljene reči njihove (Ps 18,5).
David je mnogim svedočenjima pokazao Strašni Sud i Drugi dolazak Gospodnji, govoreći: Bog će javno doći,
Bog naš, i neće prećutati. Oganj će pred Njim razgoreti se, i oko Njega bura jaka. Prizvaće nebo sviše i
zemlju, da izabere narod Svoj (Ps 49, 2-5). I opet: Oblaci i primrak su oko Njega (Ps 96, 2); Pravda i sud
priprema su prestola Tvoga (Ps 88,15); Milost i istina prethode pred licem Tvojim (Ps 88,15); Oganj će pred
Njim prethoditi i plameni oko neprijatelja Njegovih; osvetliše munje Njegove vaseljenu, vide u potrese se
zemlja. Gore kao vosak istopiše se od lica Gospodnjeg, od lica Gospoda sve zemlje. Objaviše nebesa
pravdu Njegovu, i videše svi narodi slavu Njegovu (Ps 96, 3-6); Sudiće vaseljeni u pravdu u narodima u
pravosti (Ps 97, 9).
Još je o Hristu prorekao da će On biti kamen koji odbaciše zidari, to jest judejski književnici i arhijereji, i rekao
je da će On postati krajeugaonik (Ps 117, 22; Ef 2, 20).
O spasenju sveta kroz Isusa Hrista, Koji je Sin i Logos Božiji, prorekao je govoreći: Posla Reč Svoju i isceli
ih, i izbavi ih iz truleži njihovih (Ps 106,20).
O slavi Prečiste Djeve i Bogorodice Marije jasno je pokazao da će stajati s desne strane Svete Trojice, jer je
prorokovao govoreći: Predsta carica s desne strane Tebi (Ps 44,
Hrista, Koga je ona rodila po telu, Sina Božijeg, pokazao je rekavši Duhom Svetim: Sin moj jesi Ti, Ja Te
danas rodih (Ps 2, 7).
Ko li će, dakle, posle tolikih svedočenja još osporavati da je prorok David kroz Duha Svetog, podrobno znao
veliku tajnu vaploćenja Boga Logosa? A ako je David tako jasno pojmio da će Onaj Koji će se roditi od njega
po telu biti Sin Božiji i Car slave, ko li će kadgod moći rečima iskazati šta se zbilo u proročkom umu i u duši
smirenog Proroka? Ko li će moći da zamisli duhovnu utehu i uzlete njegovog duha? Ko li će opisati poniznost
i ljubav Preblaženog cara prema Bogu?
O, krotki i smireni oče Davide!
O, blaženi sine Jesejev!
O, lastare Judin!
Velike te je slave i blagodati udostojio Gospod Bog, koji uznosi smirene i ne ponižava moljenje njihovo.
Vaistinu, setio se Bog tvojih krotosti, kao što si se molio govoreći: Seti se, Gospode, Davida i svih krotosti
njegovih. Jer Bog koji teši ponižene (2. Kor 7, 6) udostojio te je velike i neiskazane utehe. Mnoga su bila tvoja
ogorčenja u ovom svetu, život se tvoj ugasio u bolovima, i godine tvoje u uzdisanjima. Kada su se umnožili
tvoji bolovi u tvom srcu, utehe Božije veselile su tvoju dušu. Kada si plakao i tugovao, tako si se smirivao. I
celog si dana setan hodio. Uzveselio si se, međutim, sada, za dane u kojima si bio unižen i za godine u
kojima si video zla. Zlostavljan si bio i unižen veoma, vapio si od uzdaha srca svoga. I, gle, uzdah se nije
skrio od Gospoda. Gospod te je utešio i uslišao, i On je bio tvoj pomoćnik. Obratio je tvoj plač u radost,
odagnao tvoju žalost i ispunio te veselošću (Ps 20, 10-11). Trpeći potrpe Gospoda, i obrati na te pogled (Ps
39, 2). Jer oči su Gospodnje na pravednima, i uši Njegove na molitvu njihovu (Ps 33,15; Priče 15, 8-29). U
večni pomen biće tvoj rod kroz Onoga Koji će se roditi po telu iz tvoje porodice. Zato što će Ga i Isaija u svoje
vreme pomenuti, rekavši: Iz Jeseja će izaći koren, koji će ustati da vlada nad narodima, i narodi će se uzdati
u Njega (Isaija 11, 1-10). Ni pisanje knjige Zakona blagodati neće otpočeti a da ne bude pomenuto tvoje ime,
kazivanjem: Rodoslov Isusa Hrista, sina Davidova, Avraamova sina (Mt 1,1).
I ovde ratari Jevanđelja blagodati neće otpočeti setvu semena Logosa, dok ne budu pokazali tvoje ime
kazujući: Od semena Davidovog, po obećanju, podiže Bog Izrailju Spasitelja Isusa (Dap 13, 23).
Još će i sasud izabrani kliknuti: Objavljujem vam Jevanđelje Isusa Hrista koji je po telu rođen od semena
Davidova (Rim 1,1-3). I opet Timoteju veli: Pamti Gospoda Isusa Hrista vaskrsloga iz mrtvih, od semena
Davidova, po jevanđelju mojemu (2. Tim 2, 8; Dap 2, 30; 13, 23; 1. Kor 15,14).
Znajući ovo o tebi, o treblaženi oče Davide, i poimajući da su te smirenje i krotosti tvoje učinili dostojnim
tolikih darova Božijih, i da te je On nazvao čovekom po Svom srcu, molimo te ponizno da posreduješ kod
Premilosnog Boga i Spasitelja našeg Isusa Hrista, rođenog po telu od tvoga roda, da bude milostiv onome
koji pokušava da po svome razumevanju napismeno pokaže slavu i blagodat Božiju kojih si se udostojio
zarad smirenja srca svoga, i zbog čega su bili s tobom blagodat i pomoć Njegova, kao što su i neki od
Svetitelja svedočili kazujući: "David je bio smiren, i Bog beše s njim" (Otačnik, 164, Ava Nisteros 2); i opet
drugi veli: "Smirenoumnik kao David postadoh" (Ava Jovan Persijanac, Otačnik, 123).
***
Jedan brat je pitao nekoga starca: "Reci mi, oče, šta da neko čini sebi da bi stekao smirenje"? Odgovorio mu
je starac: "Smirenje je, sine, venac od monahovog dragog kamenja. I ko hoće da stekne smirenje neka se
svagda trudi da navikne svoju prirodu da vidi samo svoje teškoće i grehe i da ih spozna, da se žalosti i da se
prekoreva i da se postara za njih. A grehe drugih da ne ispituje, niti da osuđuje koga od braće" (Otačnik, Gl.
10, str. 342).
***
Jedan brat je pitao nekog starca: "Šta je čovekovo napredovanje ka Bogu?" I starac je odgovorio:
"Napredovanje čovekovo ka Bogu jeste smirenje, jer koliko se neko spušta u smirenju, toliko se uzvisuje u
napredovanju".
***
Rekao je neki starac: "Ako smiravajući sebe budeš kome rekao: Oprosti mi! - sažećićeš đavole" (Otačnik,
str. 358).

O DUGOTRPLjENjU

I sada, nakon što sam u malo reči pokazao slavu i dar Božiji na koji se uzdigao David smirenjem i
dugotrpljenjem, dolikuje da pokažemo da kao što su David i Mojsije u Starom zakonu više no drugi ovim
velikim vrlinama blistali, tako i u zakonu jevanđelske blagodati oni koji su sledili našeg krotkog Spasitelja
revnovali su, po svojoj moći, da postanu krotki i smireni srcem, po učenju Gospoda, koji veli: Uzmite jaram
moj na sebe i naučite se od mene; jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim (Mt 11,
29). Radi potvrde onoga što velim, otpočeću u nastavku slovo o sledbeniku Hristovom apostolu Pavlu.
Pošto je on nosio u svom srcu majku vrlina, to jest - velim - blaženu ljubav, ona ga je podsticala da na
čitavom životnom putovanju po ovdašnjem životu ima za saputnike smirenje, krotost i dugotrpljenje. Jer to su
njene istinske kćeri, pošto se smirenje rađa iz ljubavi, po reči: "Ljubavlju prema nama smirio je Bog sebe",
pokazujući najpre ljubav, roditeljku svih vrlina, i zatim smirenje, iz kojeg se rađa krotost i dugotrpljenje,
kojima je Preblaženi Apostol više no drugim vrlinama hitao putem zapovesti Božijih i naslađivao se njima kao
svekolikim bogatstvom.
Ovaj veliki učitelj sveta i neumorni sledbenik Hristov, koga Bog izabra od utrobe matere njegove (Gal 1,15),
nazvan je sasudom izabranim i poverena mu je apostolska vlast (Dap 9, 4-15). A on, Preblaženi, pred
blagodaću i uzvišenim prizvanjem, s velikim smirenjem u celom se životu pokazao, okrivljujući sebe i
smatrajući se nedostojnim ovog izabranja i preblaženog poziva. Sebe je nazivao najmanjim, govoreći: Meni,
najmanjemu od svih Svetih, dade se ova blagodat da blagovestim među neznabošcima neistraživo bogatstvo
Hristovo (Ef 3, 8). I može se videti i pojmiti iz njegovih reči da koliko ga je Bog više svojim darom obdarivao,
toliko je on smatrao sebe za siromašnijega duhom i još je više smirivao sebe umom i srcem pred riznicom
blagodati. Jer mada do trećega neba bi uzet (2. Kor 12, 2-4), opet je i ovu veliku tajnu i otkrovenje pokazao
ne kao o sebi, nego kao o drugom, govoreći: Znam čoveka u Hristu, koji pre četrnaest godina bi odnesen do
trećega neba (2. Kor 12,2). Mi ludi Hrista radi, a vi mudri u Hristu; mi slabi, a vi jaki (1. Kor 4,10).
Pavle je onaj što se više od svih apostola potrudio i delao zarad Jevanđelja Hristovog (1. Kor 15, 10). A on,
zbog mnogog smirenja okrivljujući se, naziva sebe nedonoščetom, goniteljem Crkve i najmanjim od svih
Apostola, govoreći: Ja sam najmanji od apostola, kao nedonošče, i nisam dostojan nazvati se apostol, zato
što gonih Crkvu Božiju (1. Kor 15, 8-9)
Pavle je onaj što se zajedno sa Hristom razapeo, i u kome je živeo Hristos, i koji je na svom telu nosio rane
Hristove (Gal 2, 20; Ef 6,17) i dostigavši ovo blaženo stanje Hristovih stradanja, većma se smiruje zarad
Njegove ljubavi, kazujući: Hristos Isus dođe u svet da spase grešnike od kojih sam prvi ja(1. Tim1,15).
Pavle je onaj koji, mada življaše u telu, ne beše potčinjen telesnome, budući razapet svetu (Gal 6,14). Zatim
isto je on taj koji se, iz ljubavi da podigne pale i okrepi slabe, smiruje okrivljujući se i kaže: Ko oslabi, a da i ja
ne oslabim? Ko se sablažnjava, a ja da ne gorim? (2. Kor 11,29).
Pavle je onaj koji je izobilno širio Jevanđelje Hristovo od Jerusalima kroz sve okolne zemlje i do Ilirika, i koji
je svojim rečima i delima praćenim silom znakova i čudesa priveo neznabošce na poslušnost veri u Hrista
(Rim 15,18-19). I zatim, nakon tolikih poduhvata vrednih hvale, smirujući se pred Bogom i ljudima, kaže:
Znam da dobro ne živi u meni, i okrivljujući sebe veli: Dobro što hoću ne činim, nego zlo, što neću, ono činim
(Rim 7,18).
Pavle je onaj koji je postao svima sve ljubavlju da ih spase, i takođe on je taj koji ne ume da se hvali, do
samo Krstom Hristovim (Gal 6,14).
Pavle je onaj što se svagda radovaše kada beše porugan, kada beše u nevoljama i u gonjenjima i u
teskobama, mrzeći slavu od ljudi i tražeći da u svemu bude ugodan Bogu, kao što istinom svedoči kazujući:
Jer kad bih još ljudima ugađao, ne bih bio sluga Hristov (2. Kor 12,10; Gal 1,10). Da bi naučio smirenju one
koji se gorde mudrošću ovoga veka, još kaže: Ako ima koga među vama da se smatra mudrim po mudrosti
ovoga veka, neka postane lud, da bi dostigao da bude mudar, pokazujući da je mudrost ovoga sveta ludost
pred Bogom (1. Kor 1, 20).
Pavle uči svoje učenike da budu smireni, i ma koje delo tvorili, da ga ne tvore s ciljem da ih ljudi hvale, nego
samo zarad slave Božije, i kaže im: Ako jedete, ako li pijete, ako li što drugo činite, sve na slavu Božiju činite
(1. Kor 10, 31). Kada on beše u Militu, posla u Efes i dozva sveštenike Crkve i kaza im: Vi znate da prvoga
dana kada dođoh u Aziju, da bejah sa vama sve vreme, služeći Gospodu sa svakim smirenjem i mnogim
suzama i napastima koje me snađoše od zavera Judeja (Dap 20,17-19).
Preblaženi Pavle nije zaboravljao da podseća i učenike iz Rima na Hristovo smirenje, pozvavši ih da ne idu
za visokim stvarima, nego da ostanu pri onom što je smireno, i da sebe sami ne smatraju mudrim (Rim
12,16), a onima iz Korinta, pokazujući da Bog izabira i dela kroz smirene, kazuje: Nego što je ludo pred
svetom ono izabra Bog da posrami mudre; i što je slabo pred svetom ono izabra Bog da posrami jake (1. Kor
1, 27). Još i Filipljanima, podsećajući ih na smirenje, kaže: Ništa ne činite iz prkosa, niti za praznu slavu,
nego smirenjem smatrajte jedan drugoga većim od sebe (Fil 2, 3). I kao živu ikonu najuzvišenijeg i
najsavršenijeg smirenja postavlja pred njih smirenje Hrista Spasitelja našeg, Koji je spustio nebesa i sišao do
naše nemoćne prirode, i sve što pripada našoj prirodi uzeo je, sem greha, i u svemu se pokazao smiren, u
ovom životu ovde, u delu i u reči. Jer zbog Svog neizrecivog smirenja i ljubavi da spase sve, nije mu bilo
odvratno da ulazi u kuće grešnih i neuglednih i da seda za trpezu s njima, da besedi s njima. Još se pokazuje
smiren i pokoran prema ljudskim vlastima i priklanjao se da daje porez ćesaru kao svaki zeman čovek; iđaše
bos i gologlav kao svaki siromah, nije imao gde da spusti svoju glavu, idući iz mesta u mesto kao stranac i
učeći putu Istine, tvoreći poslušanje Ocu Nebeskom, koji ga je poslao u svet da isceli naše davnašnje rane i
da izvuče Božije stvorenje iz truležnosti i senke smrti, i da ga ponovo dovede u otačastvo iz kojeg je pao
neposlušanjem. I to smireno poslušanje Premilosnog Spasitelja bilo je do smrti, do smrti na Krstu (Fil 2, 7-8).
Zatim, pokazujući im da će Spasitelj naš pri Svom drugom dolasku preobraziti u slavu smirenje naše ljudske
prirode i da je istinski grad i otačastvo hrišćana na nebesima, kaže im: Naša tvrđava je na nebesima, otkuda
očekujemo i Spasitelja Gospoda Isusa Hrista, koji će preobraziti naše poniženo telo, tako da bude saobrazno
telu slave Njegove (Fil 3,20-21).
Ovde sam izneo samo malo od mnogih svedočenja koja pokazuju smirenje velikog Apostola neznabožaca,
kao i neke savete koje je dao svojim učenicima i hrišćanima prve Crkve.
Ali Pavle koji vapijaše: Ugledajte se na mene, kao i ja na Hrista (1. Kor 11,1), pokazuje svojim učenicima da
pored smirenja, dolikuje da sa mnogo krotosti i dugotrpljenja idemo putem Hristovih zapovesti. Jer ga čujemo
kako veli: Braćo, ako i upadne čovek u kakvo sagrešenje, vi duhovni ispravljajte takvoga duhom krotosti (Gal
6,1). I Timoteju kaže: Sluga pak Gospodnji ne treba da se svađa, nego da bude tih prema svima, poučan,
nezlobiv, koji sa krotošću kara one koji se protive (2. Tim 2,24-25). Pokazujući svoje ophođenje prema
Solunjanima, kaže im: Bejasmo blagi među vama kao dojilja kada neguje svoju decu (1. Sol 2,7). I Titu veli:
Napominji im da se ne svađaju, da budu blagi, da pokazuju svoju krotost prema svim ljudima (Tit 3,2).
U Drugoj poslanici Timoteju piše: Propovedaj reč Gospodnju, nastoj u vreme i nevreme, pokaraj, zapreti,
pouči. Ali mu pokazuje na koji način da pokara i pouči, jer kaže: sa svakom strpljivošću i krotošću (2, Tim
4,2). Još mu napominje i dobra dela u kojima on boravljaše: A ti si sledovao mojoj nauci, življenju,
nastrojenju, veri, dugotrpljenju, ljubavi, istrajnosti (2.Tim 3,10).
Inoga puta, savetujući mu da se čuva gordih, onih što boluju od besmislenog prepiranja, od srebroljublja i
bogatstvoljublja, kazuje mu: A ti, o čoveče Božiji, beži od toga, a idi za pravdom, pobožnošću, verom,
ljubavlju, trpljenjem i krotošću (1. Tim 6,11). A kada mu pokazuje kakav treba da bude episkop, kaže mu: Ne
pijanica, ne ubojica, ne lihvar, nego krotak (1. Tim 3,3).
Kološane uči da se, kao vazljubljeni izabranici Božiji, obuku u srce ispunjeno samilosti, u dobrotu, u smirenje,
u krotost i u dugotrpljenje (Kol 3,12). Isto o ovim velikim vrlinama piše i Efescima, kazujući: Molim vas, dakle,
ja sužanj u Gospodu, da se vladate dostojno zvanja na koje ste pozvani, sa svakom smirenošću i krotošću,
sa dugotrpljenjem (Ef 4,1-2). Ni Filipljanima ne zaboravlja da kaže: neka krotost njihova bude poznata svima
ljudima (Fil 4, 5).
Sa ovo malo svedočanstava hteo sam da pokažem da je sledbenik Hristov Veliki Pavle, smirenjem, krotošću
i dugotrpljenjem, više no drugim sredstvima i delima, revnovao da privede Hristu svoju decu, koju je rađao
propovedanjem slova Jevanđelja. Ovom sasudu izabranja, koji je bio ispunjen ljubavlju Hristovom, nisu mogli
nedostajati njeni lastari, a to su: smirenje, krotost i dugotrpljenje. Ove vrline, više no druge, krasile su i činile
revnosnog Apostola neumornim u hitanju na propovedanje Jevanđelja Hristovog dugo vremena (trideset i pet
godina), dok nije završio borbu i okončao putovanje (2. Tim 4, 7).
Još je potrebno da pojmimo da se taj veliki Apostol, pokazao u svom životu kao ikona svekolikog
mudroljublja, i smirenju, krotosti i dugotrpljenju više nas je delom nego li rečju učio. Zato što je to Apostol
Hristov koji je premnogim trudovima i dugotrpljivim podnošenjem nevolja više no svi drugi od Svetih apostola
sledio put Krsta Hristovog i pokazao Dela pre no što je o njima učio. On je u gradu Filipu svučene odeće i
nakon mnogo udaraca šibama, ležao u tamnici s nogama u kladama (Dap 16,22-23). On je u Korintu, uz svo
gonjenje i protivljenje Jelina i Judejaca, godinu i šest meseci učio tamo reči Jevanđelja (Dap 18,11). On je u
azijskom Efesu pretrpeo mnogo nevolja i opasnosti od zlatara Dimitrija i od neverujućih i okamenjenih srcem.
A on je sa mnogim i dugim trpljenjem, s krotošću i sa smirenjem i sa mnogim suzama tri godine propovedao
Jevanđelje i nije prestajao savetovati svakoga (Dap 19, 8; 19, 24-41; 20,17-31). On je u Jerusalimu i u
Kesariji pretrpeo od Judejaca i Rimljana progonstva, optuživanja, klevetanja, grdnje, podsmehe, bijenja, i
smrtne opasnosti je pretrpeo i dugo vremena, dve godine, bio je tamo u tamnici (Dap 24,17; 23,2-13). On je
na moru s velikom muževnošću duše trpeo opasnost bure i zajedno sa onima iz lađe budući u iščekivanju
smrti, četrdeset dana je proveo ne jedući (Dap 27,33-34). On je, stigavši u Rim kraj svekolikog protivljenja
Rimljana i pretnji Judejaca, dve godine s velikom smelošću učio slovu Jevanđelja Hristovog (Dap 28, 30-31).
Njega nijedno od teških iskušenja nije udaljilo od ljubavi Hristove. On je s velikom ljubavlju i radošću nosio
Krst Hristov i s velikom smelošću klicao: Ko će nas rastaviti od ljubavi Hristove? Žalost ili teskoba, ili
gonjenje, ili glad, ili golotinja, ili opasnost, ili ropstvo? (Rim 8, 35).
Posvedočavajući zatim da ništa od toga neće biti u stanju da ga rastavi od ljubavi Hristove, kaže: Jer sam
uveren da nas ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnjost, ni budućnost, ni visina, ni
dubina, niti ikakva druga tvar neće moći odvojiti od ljubavi Božije, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem (Rim
8, 35-39). Ono što ovde kaže: ni visina, ni dubina - mislim da se može pojmiti i ovako: visina - kada nas đavo
uznosi umom da bismo se gordili zbog svojih poduhvata ili prirodnih osobina. Tada koji ljubi Boga više od
svega smiruje se iz ljubavi prema Njemu, da Ga ne bi naljutio, i tako dolazi do mere samopoznanja i svako
svoje dobro delo pripisuje Njegovoj blagodati, opominjući se da ništa ne može delati bez Njega, i tako ostaje i
nadalje nerazdvojan od ljubavi Njegove. A ako je rekao: ni dubina - mislim da je ova dubina mera očaja, u
koji đavo baca dušu više puta, ali osobito posle kakvog teškog pada, da bi je rastavio od ljubavi Hristove. A
duša, budući u toj dubini, opominjući se ljubavi Onoga Koji nas je ljubio, Koji se predao smrti za nas i Čijom
smo se ranom svi mi iscelili, podiže se iz ponora očaja istinskim pokajanjem i ostaje nadalje nerazdvojna od
ljubavi Onoga Koji ju je pomilovao i podigao.
Ali pođimo dalje tragom povesti o delima preblaženog Pavla i čujmo opet o njegovom življenju. Evo šta kaže:
Do ovoga časa podnosimo i glad i žeđ i golotinju i udarce, i potucamo se, i trudimo se radeći svojim rukama.
Kad nas grde, blagosiljamo; kad nas gone, trpimo; kad hule na nas, molimo; postasmo kao smetlište sveta,
svima smeće do danas (1. Kor 4, 11-14).
I opet kaže: Više sam se trudio, odviše boja podneo, više puta bio u tamnici, često u smrtnoj opasnosti; od
Judejaca sam primio pet puta po četrdeset manje jedan udarac, tri puta sam bio šiban, jednom kamenovan,
tri brodoloma pretrpeo, noć i dan proveo na morskoj pučini; često sam putovao, bio u opasnosti na rekama, u
opasnosti od razbojnika, u opasnosti od svoga roda, u opasnosti od neznabožaca, u opasnosti u gradu, u
opasnosti u pustinji, u opasnosti na moru, u opasnosti među lažnom braćom; u trudu i naporu, često u
nespavanju, u gladovanju i žeđi, često u postovima, u zimi i golotinji; pored svega ostaloga, briga za sve
crkve (2. Kor 11, 23-28).
Dakle, braćo moja, koja bi nam svedočenja mogla više no ova pokazati dugotrpeljiva stradanja i patnje
preblaženog Pavla?! Ko li će još poricati da je ovaj svetlosni stub i svetionik Crkve Hristove svetleo u životu
više delima nego li rečju? Ko li će još kadgod dostići meru njegovog delanja? I zatim, posle toliko truda i
dugotrpljenja, da smatra da je malo delao u nadi budućih dobara i, da kao Pavle, sa smirenjem uzvikne:
Stradanja sadašnjeg vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti (Rim 8,18)?
***
Napisao sam dovde malo reči o ovom trojstvu vrlina, to jest o smirenju, krotosti i dugotrpljenju, koje sam u
ovom slovu pokazao delotvorene u životu i u delima tri velika izabranika Božija: Bogovidca Mojsija, Davida
proroka i cara po sudu Božijem, i sasuda izabranog, preblaženog Pavla.
I ako o Mojsiju možemo reći da je bio neprevaziđen u krotosti, kao i David u smirenju, onda ćemo o Pavlu,
svetlozarniku neznabožaca, pokazati da je sve nadmašio dugotrpljenjem. I ko želi to da pojmi neka češće
čita o delima i trudu njegovom, kroz koje je ne malo vremena prolazio i kako je neumoran u svemu ostao
zarad Hristove ljubavi. A pošto me misao podstiče da ponizno kažem još nešto, neću okončati tok slova o
sasudu izabranja, dok ne uskliknem:
O, preblaženi Apostole!
O, delatelju svekolike dobrote!
O, sasude pun ljubavi Božanstva i punoto svih darova Duha!
Ti si ljubavlju sav trud s dugotrpljenjem propatio. Ti si ljubavlju sve duhovno nazidao i prema svima si imao
milost. Ti si se ljubavlju smirio i njom si se svemu nadao. Ti si ljubavlju sve trpeo i ljubav si pokazao kao višu
od svega (1. Kor 13, 13). Tebi je smirenje preteklo, i duhom krotosti sve si savetovao (1. Sol 2, 5-7; Gal 6,1).
Ti si dugotrpljenjem sve odmorio. Ti si se kao sveizabrani sasud svekolike mudrosti i devičanstva pokazao i
savete za devičanstvo svima si dao (1. Kor 7, 38). Ti si devičanstvo pokazao kao uzvišenije od braka i sve na
devičanstvo podsticao (1. Kor 7,7). Tebi dar prorokovanja nije nedostajao i dar govorenja jezicima ti je
preticao (1. Kor 14,39). Ti si Jevanđelje Hristovo bez plate blagovestio i svojim se pravom nisi koristio (1. Kor
9,15-18). Ti si se na visinu viđenja i otkrovenja uzdigao, i do trećega neba bio si otet (2. Kor 12,1-3). Ti si
jedinstvo Svetog Duha pokazao i o carstvu Darova Duha jasno učio (1. Kor 12,18-31). Ko li će, dakle, moći
da opiše raznovrsnost tvoje mudrosti? Ko će ikada moći da spozna i proceni riznicu Dara kojom te je Bog
obdario? Ko će dostići da oseti tvoju čežnju za Hristom? Čije li će se još srce kupati sa toliko ljubavi u
utehama Njegove blagodati, da bi razumeo zašto si klicao: Jer je meni život Hristos i smrt dobitak (up. sa Fil
1,21). Čiji li će um ma i izdaleka u zanosu ugledati dubinu tajni i visinu otkrovenja, kao što se tvoj preblaženi
um tome približio (2. Kor 12,7)? U kome li će još živeti Hristos, kao što življaše u tebi (Gal 2,20), i kroz to
preblaženo sjedinjenje da se sladi Njegovom ljubavlju, bezgraničnim mnoštvom Njegovoga poimanja?
O, Preblaženi Pavle, sasude blagodati i svetlosti Hristove, zašto si sebe smirivao, kazujući da sad vidimo kao
u ogledalu, nejasno (1. Kor 13,12), jer to nedostizanje viđenja uma pristoji malima, a ne tebi.
Tebi su se sozercanja Duhom rasvetlila. Ti si Suncu Pravde pristupio, u Njegovoj si se svetlosti kupao. Ti si
zarad Njegove ljubavi pravde ogladneo (Mt 5, 6), i On te je na mestu ispaše i na vodi odmora othranio (Ps
22, 2). Tvoja je duša za Bogom krepkim i živim žeđala (Ps 41, 2) i On te je istočnikom sladosti napojio (Ps
35,8; Otk 21,6). Ti si najvišu čežnju dostigao i sinom Višnjega Jerusalima si se pokazao (Otk 21, 2)
Ti ćeš na Strašnom sudu na jednom od prestola sedeti i zajedno sa ostalim Apostolima, saborno i po svojoj
volji, blagodaću Hristovom, od pravog suda Božijeg uzimajući, anđelima, đavolima i ljudima suditi (1. Kor 6,
2-3; Lk 11, 31).
Opominjući se ovoga ja grešni i tromi, sleđen u grehovima, s poniznošću srca i sa uzdisajima usmeravajući
uzdanje prema tebi, o Preblaženi Apostole, dolazim da te molim da svojim silnim molitvama Premilostivom
Bogu i Spasitelju našem Isusu Hristu posreduješ da Svojom milošću poseti one što se sećaju tvoga truda,
koji si zarad Njegove ljubavi pretrpeo, i da i nama nedostojnima pošalje Svoju blagodat, da bismo kroz Njega
i mi uznapredovali u smirenju, krotosti i dugotrpljenju.
Amin!
***
Neki brat je upitao starca, govoreći: - Avo, šta je smirenje?
Odgovori starac: - Ovo je smirenje, sine: da u svome mišljenju nikada nemaš svest da si učinio što dobro i
Bogougodno; nego da svagda sebe što više smatraš bez ijednoga dobrog i Bogougodnog dela, i budući
među ljudima da sebe smatraš i vidiš kao grešnijeg i nedostojnijeg od svih ljudi. I onome koji ti čini zlo da se
trudiš činiti mu dobro po svojoj moći. Eto, sine, rekao sam ti šta je smirenje; idi, dakle, i tvori tako, i spašćeš
se (Otačnik Gl. X, str. 342).
***
Kazivaše Ava Zenon da mu je pričao Blaženi Sergije, iguman pedikatski, ovakvu priču:
Jednom - veli - dok smo putovali sa nekim svetim starcem, a bila su i druga braća zajedno s nama, zalutali
smo putem, i ne znajući kuda idemo, obreli smo se u usevima. A ratar, osetivši da se tamo nešto zbilo,
počeo je da nas grdi i da nam govori gnevno:
- Zar se vi bojite Boga? Da imate strah Božiji pred očima, ne biste to učinili!
Tada nam kaza onaj Sveti starac: - Gospoda radi, niko da ne govori.
I moljaše se rataru s krotošću, govoreći: - Dobro kažeš, sine, da smo imali strah Božiji, ne bismo to učinili,
nego, Gospoda radi, oprosti nam, jer smo zgrešili!
A onaj, uplašivši se zbog starčeve nezlobivosti i smirenja, pohitavši k nama, pao je k starčevim nogama,
govoreći: - Oprosti mi, Gospoda radi, i povedi me s vama!
I dodavaše blaženi Sergije: - Evo šta su Svetiteljeva krotost i dobrota mogle da učine s pomoću Božijom!
I spasao je dušu stvorenu po liku i podobiju Božijem, koju Bog želi više no bezbroj radosti (Otačnik, Ava
Zenon 10, str. 81).
***
Kazivaše Ava Danilo o Avi Duli da je najpre bio u opštežiću četrdeset godina i zatim je u podvižničkoj pustinji
bezmolvovao (tihovao) i među najveće oce ga ubrajaše. Dakle, ovo kazivaše: da je, na mnogo načina
ispitujući, saznao da koji prebivaju u opštežiću više i brže napreduju u tvorenju dobrih dela od onih što
bezmolstvuju (tihuju), ako budu imali i upotrebljavali pokornost iz čistoga srca. Jer neki brat beše u nekom
opštežiću prostodušan i nipodaštavan više no svi koji behu tamo, a umom beše velik i pošten. Ovaj, budući
od svih ukoravan i nipodaštavan, a mnogo puta i nepravedno bijen, trpeo je hrabro, ne kazujući nikom ništa;
a ini od braće što behu tamo, budući podstaknut od đavola, ukrao je svete sasude iz crkve, skrivajući ih od
svih. Zatim, pošto se obavila istraga za ukradenim, svi su pripisali krivicu onom bratu koji sebe
nipodaštavaše, i njega su osudili po pretpostavci da je ukrao Svetinje. A pošto on kazivaše da o tome ni
najmanje ne zna, na podsticaj igumanov uzeli su mu anđeoski lik, i okovavši ga u gvožđe, predali ga
ekonomu lavre radi istrage.
Ovaj, nakon što ga je i volujskim žilama dosta bio i drugim ga kaznama podvrgao, pošto ovaj nije imao ništa
da prizna, nego naprotiv, pokazujući da ne zna to delo, poslao ga je zapovedniku toga mesta, da bi ga još
više kaznio. A ovaj, pokazavši mu vrste mučenja i vatrom mu pekući telo i kaznivši ga i nejedenjem mnogo
dana i tamnim zagušljivim zatvorom, nakon što je isto tako saznao da poriče krađu Svetinja, uz dozvolu
igumana i bratstva, osudio ga je na smrt, kako pravilo određuje, jer smrt je kazna za krađu Svetinja; i dakle
išao je da mu odrube glavu.
A brat koji beše ukrao Svetinje, videći i pateći dušom, došavši k avi, rekao je: Doznao sam da su se našli
Sveti sasudi; zbog toga pohitaj da se ne odrubi bratu glavu.
A on javi zapovedniku, i brat, nakon što je oslobođen, vratio se u opštežiće. I poživevši još tri dana, otišao je
Gospodu, predavši dušu svoju za vreme dok se moljaše i beše kolenima.
Dakle, došavši svi iz manastira i našavši njegovo teLo u takvom pokajnom položaju (to jest na kolenima),
uzeli su ga i odneli u crkvu, dok sve ne pospreme. I pošto udariše u klepala, sabrala se cela lavra, i svi hitahu
tom telu, svaki hoteći da za blagoslov uzme deo odeće ili vlasi. A pošto se ava bojao da se kako ne rastrgne i
telo, uneli su ga u oltar i zaključali katancem, očekujući da dođe i ava lavre. A nakon malo vremena, došavši i
on, i pošto su svi upalili sveće, i stavili tamjana, tražili su da se telo iznese iz oltara i nastojali su da
manastirski ključar hitno otvori. A kada je on otvorio, i mnogi ušli unutra, haljine i obuću su našli, a tela ne
beše nigde. Dakle, počeli su da slave Boga i klicali su jedni drugima sa suzama i kazivali:
- Vidite, braćo, kakve nam darove donosi dugotrpljenje i smirenje!
Dakle, da se i mi podvizavamo, da trpimo iskušenje i poniženje Gospoda radi, i bićemo slavljeni i čestvovani,
i zajedno s Njim bićemo carevi (Otačnik, Ava Danilo 15).
***
Ovo je slovo bilo napisano u nekoj štali za telad kod Jona Moldovana u mestu Manastira Humor[2], kada je
(autor, otac Kleopa) bio progonjen zbog propovedi, i kada je imao i iskušenje od neprijatelja đavola, koji je,
kada je (otac Kleopa) počeo da ispisuje prve reči, u ponoć, zatresao štalu, prosuo mastilo i lampu, ostavivši
ga u mraku. Čak je imao i utisak da je ogromna zmija prošla vrlo blizu njega, prouzrokujući mu veliki strah.
Moleći se sa mnogo suza Bogu, s velikom je teškoćom uspeo da nađe šibice i upali sveću, ali nije mogao da
nastavi ili da se odmori do sutrašnjeg dana (Napomena rumunskog priređivača).

ČETIRI ČOVEKOVA ISKUŠENjA U VREME SMRTI[3]

Braćo, dolazi poslednji čas, kada će svako od nas imati Da pređe prag ovoga života. Doći će smrt danas,
sutra, preksutra; ne znamo kada će doći taj dan. Teško nama u vreme smrti!
Užas će biti veliki, jer se satana, kao što se pokazuje u Nevidljivoj borbi, celoga života bori da nas kroz greh
odvede u pakao, u muku večnu, ali nikada ne napada tako, kao u vreme smrti.
Neka se zna da postoje četiri najopasnija iskušenja kojima nas đavo napada u vreme smrti:
a) najpre je borba protiv vere;
b) drugo, protiv nade;
v) treće, protiv smirenja, taštom slavom i gordošću;
g) i četvrto, mnogovrsnim utvarama /utvarama/ i pretvaranjem služitelja nepravde u anđele svetlosti.
Sveti Nikodim Svetogorac nas uči kako treba kogod da se bori protiv ovih velikih napada i teških iskušenja u
vreme smrti. I evo kako:
a) Kada neprijatelj bude otpočeo da nas napada svojim lažnim spopadanjima, mislima bezverja u našem
umu, tada treba da se hitro povučemo od uma ka volji, govoreći: "Vrati se, satano, oče laži, jer tebe ne želim
čak ni da čujem, pošto mi je dovoljno da verujem u ono u što veruje Sveta Crkva Hristova".
I da ne ustupimo u svom srcu mesta mislima bezverja, kao što je napisao premudri Solomon: Bude li
nadolazio na tebe duh moćnoga - tj. (duh) neprijatelja - nemoj ustupati svoje mesto. I ako ti neprijatelj, zmija,
bude priveo sumnju u ono što veruje Crkva, nemoj ga uzimati u obzir i nemoj mu odgovarati, nego, videvši
njegovu laž i lukavstvo, čuvaj ga se veoma.
A ako si jak verom i mišlju i hoćeš da posramiš neprijatelja, odgovori mu: "Crkva veruje u istinu". I ako ti bude
rekao: "Šta je istina?", reci mu: "U koju veruje Crkva". - "I u šta veruje Crkva?" - "U istinu". - "Koju istinu?" -
"Koju ispoveda Crkva"; i svagda budi u mislima sa molitvom Spasitelju našem Isusu Hristu.
b) A kada nas neprijatelj napada očajem, setimo se milosti i dobrote Boga, Koji je došao u svet da umre za
nas, grešnike.
v) Kada nas bude napao taštom slavom i gordošću, smatrajmo da smo prah i pepeo, i sva svoja postignuća
pripišimo Bogu. Spoznajmo vaistinu težinu svojih grehova i zala, ali ne gubimo nadu u milost Božiju, jer čuj
šta kaže Sveti Duh kroz usta proroka Davida: Spašće Gospod duše svojih raba, i neće pogrešiti niko ko se
uzda u njega (up. sa Ps. 33, 22).
g) A ako nas đavoli budu napali svojim utvarama i pretvaranjima u lik svetlosnih anđela, budimo čvrsto
utvrđeni u smirenju svog uma i recimo: "Gubite se, podlaci, u svoju tamu, jer meni nisu potrebna viđenja. U
ovom času mi je potrebna samo milost Božija i Njegovo milosrđe".
I čak ako bi spoznao da bi mnogi od pokazanih znakova bili od Boga, okreni se od njih i odagnaj ih od sebe
koliko možeš daleko. I nemoj se bojati da Bogu nije ugodno to što činiš, ako to budeš činio smatrajući sebe
nedostojnim viđenja.
Znači, pamtite, braćo moja, da su ovo opšta oružja koja naši neprijatelji đavoli uobičavaju da koriste protiv
nas u poslednjem času smrti. I svakoga napadaju shodno uživanjima i strastima za koje znaju da im je više
podvlašćen.
I nemoj zaboraviti da u tom času svim srcem tražiš pomoć molitava Presvete i Prečiste Majke Božije, i njena
hitra pomoć će te izbaviti i zakriliće tvoju dušu njenom milošću i samilošću Svesilnoga Boga.
Amin.

STEPENICE DUHOVNOG USPONA ILI "VAZNESENjE NA NEBO"[4]

Kako se mogu ljudi vaznositi na nebo? Blagodaću Svetog Duha, blagodaću i milošću Božijom. Kada je čovek
u smrtnom grehu i mlak, nalazi se dušom u paklu. Niže je od svih poljskih životinja, od svih ptica nebeskih,
od svekolike tvorevine. On se tada nalazi dušom u paklu.
Ali istinskim pokajanjem i darom /blagodaću/ Svetog Duha, koji razdrešuje grehe rukom duhovnikovom,
uzdiže se iz pakla u raj, uzdiže se iz smrti u život i od grešnoga čoveka, koji beše podoban đavolima, postaje
podoban anđelima. I ne samo anđelima, nego podoban Bogu, koliko je moguće. Jer čuj šta veli prorok: Ja
rekoh: bogovi ste i svi ste sinovi Svevišnjega. Ali vi kao ljudi umirete (to jest kroz greh) i kao koji od velmoža
(to jest kao đavoli) padate.
Svaki greh se naziva padom, jer se veli: "Pao je neko u greh bluda, ili pao je neko u gordost, ili u lakomstvo,
ili u pijanstvo, ili u srebroljublje, ili u mržnju". Zbog čega se greh naziva padom? Zato što nas gresi vuku
nadole od Boga i spuštaju nas sa stepenice ljudi i čine nas životinjama. Dakle, od ljudi postajemo životinje i
gori od životinja. Postajemo đavoli, čak i gori od njih. Jer ni đavoli ne hule na Boga u lice, a čovek svojim
umom huli na Njega!
Dakle, eto kako nas greh obara. Gresi nas stalno vuku nadole, a dar Isusa Hrista i dar Svetog Duha stalno
nas uznose i stalno uzdižu. Jer prorok veli: Ako li sedam puta padne pravednik, sedam puta će se podići.
Sedam znači broj bez broja, znači večnost, broj u beskraj. To jest stalno se ponavlja čovekovo padanje i
podizanje. Dakle, ako bude čovek padao celog svog života, neka ne gubi nadu na podizanje, nego neka se
opet vaznese darom Svetog Duha, istinskim pokajanjem.
Ali kako li se tvori to vaznošenje čoveka iz pakla i iz životinjskog poretka i iz poretka pagana i onih što ne
poznaju Boga? Odjednom? Nikako!
Tako nas uče Božanski Oci. Kada se čovek uzdiže, uzdiže se po stepenicama. Ne može odjednom postati
svetitelj, kao što ne može odjednom postati đavo, nego se uzdiže po stepenicama. Koji se trude na putu
spasenja idu iz jedne mere u drugu, kao što je rekao prorok. Oni najpre dobijaju u svom srcu silu od dara
Duha Svetog, deo kreposti da prebivaju u zapovestima Hristovim, meru vrline, i zatim stupaju na druge
stepenice.
A koje su te stepenice pokazuju nam Božanski Oci. Tri su stepenice duhovnog uspona. Koje?
Čuli ste u Svetom Pismu u knjizi Levitskoj, glava 23,1, 32 (u starim izdanjima Biblije), gde se govori o suboti,
o subotama i o subotama nad subotama; i opet o žetvi, o žetvama i o žetvi slovesne duše; i opet o obrezanju,
o obrezanju nad obrezanjem i o obrezanju srca u duhu, kao što veli veliki apostol Pavle[5].
To u Starom i u Novom zakonu tajinstveno pokazuje uspon duše ka Bogu. Svi ti simvoli, sva Pisma, po
Božanskom ocu Maksimu Ispovedniku, pokazuju uspon, ili kako se vaznosi duša dok ne postane bog po
daru /blagodati/. Sve je to simvolizovano, po Svetom Pismu, šestim, sedmim i osmim danom. Sve tri
stepenice vode ka oboženju po blagodati. One su moralno delanje, prirodno sozercanje u duhu i mistično
bogoslovlje, to jest tajinsko poznavanje Boga.[6]
I. Ali šta je subota slovesne duše? Subota u Starom zakonu znači odmor. Kada naša duša, uznemirena
gresima, padom, imajući savest umrljanu svojim gresima, blagodaću Isusa Hrista postavi dobar početak i
podigne se iz greha i vaznese se malo na stepenicu dobrih dela, dostiže određeni odmor, ali ne savršenstvo.
Dakle, kada u Svetom Pismu budeš čuo o suboti, znaj šta to znači. Evo šta kaže božanski otac Maksim:
Subota je bestrašće slovesne duše, koja je delanjem odbacila projave greha.
Da vam dam primer. Neki čovek je bio pijanac, bio razvratnik, bio ubica, bio razbojnik, bio srebroljubac. Ko
zna šta je siromah učinio u životu, jer svi smo grešni. Ali se on svim srcem ispovedio duhovniku, očistio se i
odlučio da svom silom odbaci grehe. Na mesto pijanstva postavlja uzdržanje; na mesto stomakougađanja -
post; na mesto srebroljublja i tvrdičluka - milostinju; na mesto razvrata - čistotu; na mesto mnogoga sna -
bdenje. I delanjem je zasadio dobra dela na mesto starih grehova, koje ranije beše počinio. On se sada
nalazi na prvoj stepenici duhovnog uspona, ali tek dobrim delima, ne umom. Jer čuj šta veli: "Subota
slovesne duše je bestrašće slovesne duše, koja je delanjem odbacila projave greha".
Nije rekao korene, nego projave greha. Taj čovek, koji se trudi da čini dobra dela na mesto zlih i postavlja
dobar početak dela samo spoljnim delanjem, dostigao je tek prvi odmor svoje slovesne duše. On nalazi
određenu utehu, ali ga još muče misli, još greši umom, još je umom u grehu. I njegova borba umom je
užasna, jer borba sa telesnim strastima, koje se tvore, traje do nekog vremena, a borba umom, za
napuštanje greha umom, traje do smrti.
II. I o subotama, to jest o udvojenim subotama, evo šta veli Božanski Otac Maksim: "Udvojene subote znače
drugu stepenicu duhovnog uspona. I tumači se ovako: Oslobađanje slovesne duše, koja povlači svoj um iz
osećaja, napuštajući delanje po prirodi čula prirodnim sozercanjem u duhu, to jest Božijim umovanjem kroz
sazdanja, kroz slovesnost stvari".
Kako se to događa? Mi grešnici uglavnom smo napustili greh delom. Ali mišlju se još borimo, umom još
grešimo, umom još služimo grehu: bilo razvratu, bilo lukavstvu, bilo mržnji, zavisti, gnevu, licemerstvu,
gordosti, slavoljublju, želji da se dopadnemo ljudima, neosetljivosti, okamenjenosti, zlobi i ne znam još kojoj
od duševnih strasti.
Neke su koje se vide, druge koje se ne vide. Koje se ne vide gore su i pogubnije od onih koje se vide. Jer
Hristos Spasitelj, kada je došao u svet, nije ukoreo bludnice, niti carinike ili bludnike, one koji behu tvorili
telesne grehe. Zar ste u Jevanđelju čuli: Teško tebi, bludnice? Ili: Teško tebi, razbojniče? Teško tebi,
cariniče, jer si grešan i činiš nepravdu? Ne! Nego je rekao: Teško vama, licemeri; teško vama, fariseji; teško
vama, književnici ludi i slepi. I ko je to rekao? Hristos, Logos Božiji, Koji gleda u našu dušu.
Milionima puta - kao što kaže Solomon - Njegove su oči svetlije od sunca. On beše Bog i narod Ga je ljubio,
jer je osećao silu Njegovog Božanstva. Ljubili su Ga, ali i On, videći njihovu iskrenu veru, ljubio ih je od srca,
kada su išli za Njim, po planinama i pešice, gladni, kada je umnožio hlebove u pustinji. Jer je rekao: Žao me
je naroda, jer se kao ovce koje nemaju pastira, razagnaše (up. sa Mt 9,36).
Ali one iz redova velikih književnika, fariseje i sadukeje, koreo je, jer je video u njima sva njihova lukavstva i
licemerstva. Kod razbojnika, kod carinika i bludnica, čak i da je video teške grehe, video je kod njih i kajanje i
poniznost i odluku za ispravljanjem. A književnike i fariseje, kod kojih je video teške duševne strasti, kao:
mržnju, zavist, licemerstvo, zlobu, lukavstvo i drugo, koje su teže no telesne strasti, svagda je koreo i
kazivao im: Teško vama!, kao Bog, koji poznaje srca.
Dakle, eto ima grehova mišlju, koji se ne vide, ali su mnogo teži nego gresi telom.
Stigli smo, dakle, na drugu stepenicu duhovnog uspona. Evo u čemu se sastoji ta stepenica: Subote znače
oslobađanje slovesne duše, koja je prirodnim sozercanjem u duhu, napustila čak i delanje čula po prirodi. To
je druga stepenica za dušu.
Ali kako se uspinje na nju? Kroz borbu umom. Umom se dostiže prirodno sozercanje u duhu. Ranije ga je
lepa žena sablažnjavala, sada ga više ne sablažnjava. Kada vidi lepo biće, pomera se umom i veli: Ako je to
biće tako lepo, koliko li je tek lepši anđeo? A Heruvimi? A Serafimi? A Koji ih je sazdao? Pomera svoj um sa
ovdašnje lepote na nebesku lepotu i umesto da se sablažnjava, koristi mu.
Ranije, kada bi čuo muziku za igru, uznemiravala mu je um i dušu. A na drugoj stepenici duhovnog uspona
više ga ne uznemirava, nego mu čak koristi. Jer veli: " Ako ljudi mogu tako lepo na instrumentima da sviraju i
organima pevaju, šta li treba da bude na nebesima? Kako pevaju Anđeli? Kakva li je tamo radost?". Jer u
Psaltiru se veli: Vaznese se Bog u klicanju, Gospod u glasu truba.
Dakle, tako umuje ko je stigao na drugu stepenicu duhovnog uspona, kada čuje svetovnu pesmu, ili čoveka
ili ženu da peva, ili bilo koji drugi instrument. A kada vidi sunce, umuje ovako: Ako ovde sunce tako
obasjava, šta li treba da bude tamo, gde obasjava Hristos, Sunce pravde?
Tako se čovek, na drugoj stepenici duhovnog uspona, prirodnim sozercanjem u duhu, to jest čistim
posmatranjem Božijeg sazdanja, namah uzdiže umom od vidljivog ka mislenom i nevidljivom, i dobija
oslobođenje od iskušenja, kao što kaže Sv. Maksim.
On se pomera umom sa onoga što se čuje ovde na zemlji na pesme s neba, i svojim umom veli: Ako ovi ljudi
od praha zemljanog umeju tako da pevaju, kakvih li pesama treba da bude tamo na nebu?
Isto tako, bude li što lepo omirisao, misli na miomiris rajskoga cveća, i tako se umom i ostalim osećajima
pomera, pretvarajući sozercanjem sve što se čuje ili vidi ili okusi ili omiriše i dodirne, u duhovna umovanja.
III. A treća stepenica uspona, to jest vaznošenje duše na najvišu stepenicu, naziva se u Svetom Pismu -
subotama nad subotama. Ko je koraknuo na treću stepenicu duhovnog uspona nema više potrebe za
stepenicama. Nema više potrebe da vidi ovdašnju lepotu, da bi se mišlju uzdigao na višnju lepotu, ili da čuje
ovdašnju pesmu, da bi otišao na višnju pesmu, ili da ovde što lepo omiriše, da bi mislio na miomiris Raja.
Ko je, darom Isusa Hrista, stigao na treću stepenicu duhovnog uspona, postao je bog po daru. On ima
oboženje po daru ili mističko bogoslovlje, to jest ima neposrednu zajednicu s Bogom, nije mu više potrebna
stepenica sazdanja. U njemu živi Hristos, kao što veli apostol Pavle: Više ne živim ja, nego Hristos živi u
meni (up. sa Gal 2,19-20). Kada je Pavle rekao da ima Hristov um, živeo je u Hristu, i Hristos je živeo u
njemu i, dakle, nije više govorio njegov um, nego Hristov um.
Takav je čovek na najvišoj stepenici, na trećoj stepenici duhovnog uspona, koje se u naše dane vrlo malo
hrišćana i veoma retko još udostojavaju - sin je Božiji po daru. *Oni su dostigli osmi dan, kao što veli Sv.
Maksim Ispovednik: Osmi dan po Svetom Pismu jednak je trećoj stepenici duhovnog uspona". On se još
naziva i subotama nad subotama. Subote nad subotama jesu duhovni odmor slovesne duše, koja napušta
čak i delanje čula po prirodi i okreće svoj um čak i od najduhovnijih umovanja iz sazdanja. Čime? Zanosom
ljubavi, koji sasvim vezuje um samo za Boga u obilju ljubavi". Taj ne zna više ništa, do da ljubi Boga. Takav
dostiže da bude kao Sv. Antonije Veliki, koji je govorio: "Ne bojim se više Boga!" I upitao ga je neko: " A zbog
čega?" - "Zato što ga ljubim!"
Osećajući Hristovu ljubav u svom srcu, nije se više bojao ni smrti, ni gladi, ni žeđi, ni truda, ni prekora, ni
podsmeha. Ali zbog čega? Zato što je živeo u Hristu, i Hristos je živeo u njemu, i bio je veoma ubeđen da mu
se bez volje Božije neće ništa dogoditi. Takav je čovek koji se dušom vazneo na treću stepenicu duhovnog
uspona.
***
Dakle, svaki je čovek dužan da se uspne na te tri stepenice i da se preobrazi. Ali kako se može preobraziti?
Ako je juče bio razvratnik i ispovedio se, više da ne bude! Ako je bio lopov, da ostavi lopovluk! Ako je bio
psovač ili pijanac, da ostavi pijanstvo i psovanje ili pušenje; da ostavi zlobe, da ih ispovedi, da ih oplakuje
celog života, da izvrši svoju epitimiju. I tako se čovek preobražava, ne spoljnim, nego unutrašnjim obrazom
duše.
I tada, stanje čoveka od pre oslobođenja ne liči više na stanje kada uđe u blaženstvo i na duhovne stepenice
savršenstva.
Juče je bio kao đavo, služeći grehu, a danas, ako se pokajao, ispravio život i osveštao se, postaje svetlost i
ima duhovnu svetlost u sebi i ide iz sile u silu, iz jednog savršenstva u drugo, na trima stepenicama
duhovnog uspona, koje su:
• Razumno bestrašće duše ili moralno delanje (subota);
• Duhovno oslobađanje slovesne duše, koja povlači svoj um iz osećaja i vezuje ga za Boga prirodnim
sozercanjem u duhu (subote) i
• Duhovni odmor slovesne duše (subote nad subotama), koja povlači svoj um čak sa svih prirodnih
sozercanja u duhu, sa najviših umovanja iz sazdanja, i sasvim ga vezuje za Boga u zanosu ljubavi.
Amin.
LITURGIJSKI PUT ČOVEKA

Razgovor šesti

O SVETOJ LITURGIJI I O SVETOM PRIČEŠĆU[1]

Ustanovljenje Svete evharistije • Pričešćivanje u prvim vekovima • Uvođenje kašičice pri pričešćivanju •
Svakodnevno pričešćivanje • Apostolski i saborski kanoni o pričešćivanju, duhovnom pričešćivanju, priprema
za pričešćivanje • Deveti apostolski kanon • Pričešćivanje u nedeljni dan • Retko pričešćivanje.
Ali čovek neka ispituje sebe, i tako od hleba neka jede
i od čaše neka pije.Jer koji nedostojno jede i pije,
sud sebi jede i pije,ne razlikujući Tela Gospodnjega
(1 Kor 11, 28).

Starešina: Kakvim to još poslovima dolaziš k meni, brate Jovane?


Brat: Molim Vas da mi oprostite, prepodobni oče, što se opet usuđujem doći i oduzimati Vam vremena, jer
znam da imate dosta posla i briga. Setio sam se, međutim, da ste mi prošlog puta rekli da dođem k Vama,
prepodobni, kad god budem imao kakvu potrebu ili nedoumicu; i zbog toga sam došao.
Starešina: Ne boj se uznemiravanja, brate Jovane; ima duže vreme da sam te očekivao, i sada, videći te da
dolaziš, obradovao sam se. Tako da sa zadovoljstvom očekujem da čujem šta ćeš mi kazati.
Brat: Ovoga puta, prepodobni oče, hteo bih da Vas pitam više stvari u vezi sa Svetim pričešćem.
Starešina: I šta bi, otprilike, hteo da znaš, brate, u vezi sa ovom Svetom i božanskom tajnom?
Brat: U prvom redu, prepodobni oče, hteo bih da znam kako je nastala ta Sveta i božanska tajna.
Starešina: Brate Jovane, Spasitelj naš Isus Hristos, hoteći da ustanovi tu Svetu i božansku Tajnu, prethodno
je pripremio umove ljudi Svojim Svetim učenjem, da bi je oni mogli pojmiti i primiti.
S tim ciljem Spasitelj naš Isus Hristos je na čudesni način nasitio mnoštvo naroda, i potom im je održao
besedu o Nebeskom hlebu, pokazujući jasno veliku potrebu koju imaju ljudi da se pričešćuju Njegovim Telom
i Krvlju, da bi mogli zadobiti život večni. I rekao im je:
Ja sam hleb života: koji meni dolazi neće ogladneti, i koji u mene veruje neće nikad ožedneti... Zaista, zaista
vam kažem: Koji veruje u mene ima život večni. Ja sam hleb života. Oci vaši jedoše manu u pustinji, i
pomreše. Ovo je hleb koji silazi s neba: da koji od njega jede ne umre.
... Ja sam hleb živi koji siđe s neba; ako ko jede od ovoga hleba živeće vavek; i hleb koji ću ja dati telo je
moje, koje ću ja dati za život sveta... Zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete Tela Sina Čovečijega i ne
pijete krvi njegove, nemate života u sebi. Koji jede moje telo i pije moju krv ima život večni; i ja ću ga
vaskrsnuti u poslednji dan. Jer telo moje istinsko je jelo, a krv je moja istinsko piće. Koji jede moje telo i pije
moju krv u meni prebiva, i ja u njemu (Jn 6,35-56).
Eto, brate Jovane, to su reči Gospoda našeg Isusa Hrista, kojima je On blagovoleo da objavi ljudima
ustanovljenje Svete tajne pričešća. Tim jasnim rečima On nam je otkrio da je Hleb Života, koji je sišao s
neba, da je Njegovo telo istinsko jelo i Njegova krv istinsko piće, da ko jede Njegovo telo ima život večni i da
će ga On vaskrsnuti u poslednji dan.
Naš Spasitelj je otkrio ljudima ove velike tajne, da bi oni mogli shvatiti koliko je velika ta tajna kojom se čovek
sjedinjuje s Bogom i Bog se sjedinjuje s čovekom.
Brat: Molio bih Vas, prepodobni oče, da mi kažete kako je ustanovljena ova sveta i božanska Tajna.
Starešina: Ovu svetu Tajnu, brate Jovane, ustanovio je Spasitelj naš na Tajnoj večeri, dan pre judejske
Pashe i pre svojih Svetih stradanja. O tom ustanovljenju sinoptički jevanđelisti govore ovako:
I kad jeđahu, uze Isus hleb u blagoslovivši prelomi ga, i davaše učenicima, i reče: Uzmite, jedite, ovo je telo
moje. I uze čašu u zablagodarivši dade im govoreći: Pijte iz nje svi; jer ovo je krv moja Novoga zaveta koja
se proliva za mnoge radi otpuštenja grehova (Mt 26, 26-28; Mk 14, 22-24; Lk 22,17-20).
A Sveti apostol Pavle kazuje Korinćanima:
Ja primih od Gospoda što vam i predadoh, da Gospod Isus one noći kad beše predan, uze hleb, i zahvalivši
prelomi i reče: Ovo je telo moje, koje se za vas lomi; isto tako i čašu, po večeri, govoreći; Ova je čaša Novi
zavet u mojoj krvi; ovo činite, u moj spomen. Jer kad god jedete ovaj hleb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju
objavljujete, dokle ne dođe (1. Kor 11, 23-26).
Znači, brate Jovane, kao što vidiš, i božanski Jevanđelisti, i veliki apostol Pavle, pokazali su da je Sveta
evharistija bila ustanovljena za svagda, da bi se vršila u spomen Gospoda našeg Isusa Hrista i za oproštaj
grehova, do Njegovog Drugog dolaska.
To ustanovljenje je tako jasno i precizno, da su i protestanti, koji su odbacili skoro sve tajne, bili prinuđeni da
priznaju Svetu Evharistiju kao Tajnu koju je ustanovio sam Gospod Isus Hristos.
Brat: Hteo bih da znam, prepodobni oče, kako je, po ustanovljenju, vršena ova Sveta tajna u Hristovoj Crkvi.
Starešina: Način kako je Spasitelj naš Isus Hristos praznovao Pashu potvrđuje dogmatsku osnovu
vaseljenske pravoslavne prakse da se na božanskoj Liturgiji služi sa kvasnim hlebom, ne sa beskvasnim, kao
što čine rimokatolici.
Brat: Prepodobni oče, ja sam čuo da rimokatolici tvrde da je Spasitelj naš Isus Hristos na Tajnoj večeri
praznovao judejsku Pashu, pa je dakle upotrebio beskvasni, a ne kvasni hleb.
Starešina: Nije istina, brate Jovane; Spasitelj naš Gospod Isus Hristos na Večeri nije praznovao judejsku
Pashu, jer još ne beše vreme za to, nego je on držao posebnu Pashu, na kojoj je jeo kvasni hleb, a ne
beskvasni.
Rimokatolici potkrepljuju svoje mišljenje i praksu sinoptičkim jevanđeljima, po kojima bi izgledalo da je
Spasitelj, na Tajnoj večeri, praznovao judejsku Pashu.
Međutim, jevanđelist Jovan precizno kazuje da je Isus Hristos bio osuđen i raspet pre judejske Pashe.
Protivurečnost između sinoptičara i Jovana je samo prividna, i ona nestaje pri pažljivom praćenju (Izlazak 12,
5; Levitska 22, 5; Brojevi 9, 1; Ponovljeni zakoni 16, 1); praznovanje Pashe, to jest klanje pashalnoga
jagnjeta, obavljano je dana 14. nisana uveče, i trajalo je 7 dana, to jest do 21. nisana.
Jevanđelisti sinoptičari (Mt 26,17-19; Mk 14,12-26; Lk 22,7-13) broje sve u svemu osam dana beskvasnih
hlebova, računajući među tima i dan 14. nisana, u koji se, uveče, praznovala Pasha.
Dakle, jevanđelisti sinoptičari stavljaju Pashu u prvi dan beskvasnih hlebova. Po njima, dan 14. nisana,
budući dan beskvasnih hlebova (a, po judejskom običaju, počinjući od večeri prethodnoga dana, to jest od
večeri 13. nisana), znači da Pasha koja se praznovala dana 14. nisana uveče ne beše početak dana
beskvasnih hlebova, nego se nalazila u njihovom toku.
Tako prvi dan beskvasnih hlebova, u koji je, kako vele jevanđelisti sinoptičari, bila Tajna večera i
uspostavljanje Evharistije, ne beše dan Pashe, nego pred Pashom, a upravo to pokazuje Sv. jevanđelist
Jovan, kada postavlja Tajnu večeru na dan pre Pashe (Jn 13,1).
Znači, Spasitelj nije praznovao judejsku Pashu i nije jeo beskvasni hleb na Večeri. Eto, kazivanje jevanđelista
sinoptičara u svemu je skladno sa kazivanjem jevanđeliste Jovana, koji jasno kazuje da je Isus drugoga
dana pošto bi uhvaćen, rano jutrom doveden k Pilatu, a Judejci nisu ušli u sudnicu, koja beše pagansko
mesto, da se ne bi oskrnavili, jer je trebalo da jedu pashu (Jn 13,28).
Dakle, kao što vidiš, brate Jovane, dan nakon Tajne večere Judejci još ne behu jeli Pashu, dakle ne beše
stigao praznik na kojem se jedu beskvasni hlebovi.
Isto nam Svetitelj i jevanđelist Jovan kaže da suđenje Isusovo beše (u) petak uoči Pashe, oko šestoga časa
(u podne) (up. sa Jn 19,14).
Dakle, prividna protivrečnost između sinoptičara i jevanđelista Jovana proishodi iz nepažnje, jer prvi govore o
danima beskvasnih hlebova, a Jovan govori o Pashi, čiji se početak ne poklapa sa početkom dana
beskvasnih hlebova.
Uostalom, da je Spasitelj na Tajnoj večeri praznovao judejsku Pashu, ta trpeza bi trebalo da se naziva
Pashom, a ne Večerom, na kojoj se jeo kvasni hleb, a ne beskvasni (Jn 13,28).
Brat: Prepodobni oče, a kako se vršila ova tajna nakon Vaznesenja Gospodnjeg na nebo i u vreme Svetih
apostola?
Starešina: Brate Jovane, nakon Vaznesenja Gospodnjeg na nebo, Njegovi Sveti i božanski učenici i apostoli
sledili su neizmenjenu praksu božanske Evharistije, prema Svetom Predanju koje behu nasledili od svoga
učitelja Isusa Hrista, upotrebljavajući u toj Svetoj tajni hleb i vino, a ne beskvasni hleb!
To se jasno vidi iz knjige Dela apostolskih, gde čitamo ovako: I behu postojani u nauci apostolskoj, i u
lomljenju hleba, i u molitvama (Dap 2,42). I malo dalje se veli: Svaki dan behu istrajno i jednodušno u hramu,
i lomeći hleb po domovima, primahu hranu s radošću i u prostoti srca (Dap 2,46).
Isto tako i veliki apostol Pavle, kada govori Korinćanima o pričešćivanju, naziva evharistijski hleb ARTOSOM
- kvasnim hlebom, a ne beskvasnim (1. Kor 9,16).
I iz starih istorija saznajemo da je u prvobitnoj Crkvi za vršenje Svete Evharistije upotrebljavan kvasni hleb,
koji su hrišćani donosili u crkvu kao prinos, i koji beše obični hleb u njihovim kućama, to jest pšenični kvasni
hleb, a ne beskvasni.
Znaj i ovo, brate Jovane: da Sveta Evharistija ima dvojako svojstvo: svojstvo Tajne i svojstvo Žrtve.
Iz tog razloga je uvek stojala u vezi sa Svetom liturgijom. A ako hoćeš da znaš opširnije kako se u vreme
Svetih apostola zbivahu stvari vezane za službu svete Liturgije i za evharistijsku Žrtvu, kao i za praksu
pričešćivanja hrišćana Svetim i Prečistim Hristovim tajnama, slušaj ovo što sledi.
Kada se hrišćani okupljahu u svojim domovima na molitvu, da bi vršili Svetu liturgiju, najpre su uznosili
molitve, a to behu himne i psalmi, zatim se čitaše iz Starog Zaveta, a potom iz Poslanica Svetih apostola, i iz
Jevanđelja, kao što o tome jasno kazuje istoričar Jevsevije. Nakon Jevanđelja čitala se molitva za sve ljude,
za careve, za one koji su u vlasti, da prožive svoj tihi i spokojni život u svakoj pobožnosti i čistoti (1. Tim 2,2-
3), zatim se obavljao celiv mira, simvol bratstva (Rim 16, 16), zatim se donošahu darovi prinosa (1. Kor 10,
22), koji se sastojahu od hleba, vina, voća i drugih zemljinih plodova. Na to se dodavala propoved, kao što
vidimo kod Svetog apostola Pavla, koji je, budući u Troadi, gde behu sabrani učenici da lome hleb, produžio
propoved do ponoći (Dap 20, 7).
Nakon svega toga dolazio je na red najznačajniji čin, to jest vršenje evharistijske Žrtve, koja je u Svetom
Pismu nazvana Lomljenjem hleba (Dap 2, 42).
To se tvorilo po ugledu na Spasitelja: izgovarala se molitva blagodarnosti, na koju je narod odgovarao: Amin
(1. Kor 10,16).
Sledilo je pominjanje živih i mrtvih (Jev 13, 7), izgovarana je Molitva Gospodnja i zatim se obavljalo
pričešćivanje Svetim i Prečistim tajnama Gospoda našeg Isusa Hrista; i nakon blagodarenja i završne molitve
otpuštan je narod da u miru ide svojim kućama (Dap 2, 42).
Eto, dakle, brate Jovane, kako se vršila služba Svete liturgije i pričešćivanje Prečistim Hristovim tajnama
nakon Vaznesenja Gospoda na nebo, to jest u vreme Svetih apostola (Liturgijsko blago, tom III, str. 61-62).
Brat: Ali, prepodobni oče, gde su se vršile sve te službe, jer ne verujem da je tada bilo tako velikih crkava kao
u naše dane?
Starešina: Istina je, brate Jovane, da u prvobitnoj Crkvi ne beše tako velikih hramova kao u naše dane, jer ne
beše vremena da se izgrade hramovi, jer Crkva beše progonjena i neutvrđena; nego su se u to vreme
božanska služba Svete liturgije i druge religijske službe vršile po kućama pobožnijih hrišćana. U to nas
uveravaju Sveta Jevanđelja i Dela apostolska. Tako iz Svetog Jevanđelja po Jovanu saznajemo da se
Apostoli okupljahu na molitvu i seđahu sa zaključanim vratima zbog straha od Judejaca (Jn 20, 19), i da
jedna od hrišćanskih kuća u kojoj se Apostoli okupljahu radi lomljenja hleba beše kuća Marije, majke Svetog
apostola i jevanđelista Marka (Dap 12,12). Isto tako beše i kuća Simona Kožara iz grada Jope (današnje
Jafe) na obali Sredozemnog mora, gde se veliki apostol Petar skrivaše zbog straha od Judejaca (Dap 10,6).
Takve su se kuće nalazile van Palestine po mnogim gradovima: U Filipima beše kuća trgovkinje Lidije, koju je
veroučio veliki apostol Pavle (Dap 16,14); u Solunu beše kuća Justova, koju Judejci umalo nisu srušili zbog
mržnje (Dap 18, 17); u Efesu - kuća Akile i Priskile (1. Kor 16,19); u Laodikiji kuća Nimfanova (Kol 4,15).
U tim, i u drugim sličnim kućama, vršila se u ono vreme Sveta liturgija i lomljenje hleba, na oltaru koji ne beše
drugo što, do obični sto (Liturgijsko blago, tom II, str. 58).
I veliki apostol Pavle nam dosta jasno pokazuje da su se u njegovo vreme crkve hrišćana nalazile u njihovim
kućama, u kućama dobrih hrišćana: Pozdravljaju vas - veli - crkve azijske. Pozdravljaju vas mnogo Akila i
Priskila sa domaćom svojom crkvom (1. Kor 16,19). I opet: Pozdravite braću u Laodikiji, i Nimfana i domaću
crkvu njegovu (Kol 4,15).
Iz do sada pokazanoga, brate Jovane, može se jasno pojmiti da je u vreme Svetih apostola i mesto
okupljanja hrišćana radi savetovanja, kao i mesto molitve za službu Svete liturgije (evharistijska Žrtva ili
lomljenje hleba) bilo po kućama dobrih hrišćana.
Brat: Prepodobni oče, kakva li beše pobožnost hrišćana, kada se okupljahu po tim kućama da bi slušali
božansku Liturgiju, učenja Svetih apostola i radi lomljenja hleba, to jest radi Svetog pričešćivanja?
Starešina: O pobožnosti i bogobojažljivosti sa kojom se hrišćani okupljahu i pričešćivahu Prečistim tajnama
Isusa Hrista - Boga, sa velikim divljenjem govori veliki učitelj sveta, božanski otac Jovan Zlatoust, ovako:
"Šta su činili Apostoli, kada su jeli Svetu večeru - Evharistiju? Zar je nisu jeli u molitvama i pesmama? Zar ne
u dugotrajnom učenju i mnogoj mudrosti" (Omilija 26,1. Kor). I Tertulijan kazuje: "Kako u vreme Svetih
apostola, tako i u vreme velikih gonjenja, Sveto pričešćivanje se vršilo pre podne, sa velikom duhovnom
pripremom, sa postom, sa uzdržanjem, sa trezvenošću i sa molitvama, sa svom čistotom i pobožnošću".
Eto, ukratko, brate Jovane, kako je upražnjavana sveta Liturgija i sveto pričešćivanje u vreme Svetih
apostola. Iz toga se može lako pojmiti da su, od ustanovljenja ove Svete tajne pa do naših dana, blagoverni
hrišćani uvek imali veliko poštovanje prema Svetoj i božanskoj tajni Evharistije, i sa velikom duhovnom
pripremom pristupali su pričešćivanju Svetim i Prečistim Hristovim tajnama.
Brat: A u vreme velikih gonjenja, prepodobni oče, kako su mogli hrišćani da vrše verske službe, i koji beše
poredak Svete liturgije i praksa Svetog pričešćivanja Svetim i Prečistim Hristovim tajnama?
Starešina: Brate Jovane, još od vremena Svetih apostola i njihovih sledbenika, hrišćanska vera, darom i
silom Gospoda našega Isusa Hrista, Boga i Spasitelja našeg, njenog Utemeljivača, počela je rasti i širiti se
na zadivljujući način na sve strane sveta.
To je zabrinulo skvrne /nečiste/ paganske careve, idoloslužitelje pa čak i idolopoklonike, pošto su svi dobro
shvatali da im ispovedanjem Isusa dolazi nestanak i gašenje njihove paganske vere. Zbog toga su svi
pokrenuli veliko gonjenje protiv ispovednika Hrista Isusa.
Ta gonjenja su bila tako surova, da ni istoričari iz tih vremena, sa svom svojom veštinom zapisivanja onoga
što se događalo, nisu mogli da u svemu prikažu umom nezamislive muke koje su nevini hrišćani podnosili za
ispovedanje Isusa Hrista i za propovedanje istine u svetu (Jevsevije, Crkvena istorija, gl. 8, 9).
Siroti hrišćani i njihovi učitelji - episkopi i sveštenici - koji bi utekli od ubilačke ruke pagana, skrivahu se po
pustim mestima i po tajnim hrišćanskim kućama, gde su veoma brižljivo, ali i sa mnogo pobožnosti i plamene
vere, vršili svoje verske službe za lomljenje hleba, to jest božansku Liturgiju (Evharistiju).
Isto u to vreme velikoga ispitivanja i potvrđivanja svete vere hrišćani se još okupljahu po katakombama u
okolini Rima. Slična svedočanstva nalazimo u spisima Lukijana Samostatskog, oko 200. godine, koji priča da
je "Slučajno ušao u nepoznatu kuću, u kojoj se, našavši duge lestve, popeo u gornju sobu, urešenu
pozlaćenim ukrasima, kao i Menelajova kuća koju je opisao Homer, i ovde je zatekao ljude na kolenima i
bleda lica".
A Sv. Kliment Aleksandrijski, pod kraj II veka, veli u svojim Stromatama: " Sada se (crkvom) naziva svako
mesto gde se okupljaju izabrani" (Stromata VIII). I istoričar Jevsevije, koji je živeo u vreme velikih gonjenja,
veli: "Na poljima, u usamljeništvu, u lađama, na vodi, u tamnicama i svuda beše njihova crkva" (Crkvena
istorija, gl. 7, str. 22).
Brat: Blagodarim Vam sa svom smirenošću, prepodobni oče, što ste blagoizvoleli da mi saopštite te stvari.
Ali nećete li se ljutiti, ako vas pitam i druge stvari?
Starešina: Pitaj, brate Jovane!
Brat: Iz onoga što ste mi rekli, prepodobni oče, jasno sam razumeo da se u vreme Svetih apostola i velikih
gonjenja sveta Liturgija i Sveto pričešćivanje vršilo po kućama vernika, po katakombama, po lađama i gde
god se moglo. Ali ja sam od nekoga čuo da su u vreme velikih gonjenja episkopi i sveštenici dopuštali
hrišćanima da imaju Svete Tajne po svojim kućama i čak da se njima sami pričešćuju u vreme nužde! Zar
nije tako bilo?
Starešina: Nije samo u vreme gonjenja bio taj običaj, brate Jovane, nego i kasnije. O tome govori i Crkvena
istorija, i pojedini crkveni Oci, kao što su istoričar Tertulijan i Sv. Kiprijan, kao i Sv. Kliment Aleksandrijski. A
Sv. Vasilije Veliki, u svom pismu patriciji Kesariji, govoreći o tome, veli ovako: "A ako je u vreme gonjenja
kogod prinuđen da uzme Sveto pričešće svojom rukom, kada nema sveštenika ili đakona, suvišno je
objašnjavati da to nije opasno, zbog činjenice da se to nalazi potvrđeno kao dugotrajni običaj, samim stanjem
stvari. Jer se svi monasi, žitelji pustinje, gde nema sveštenika, čuvajući kod sebe pričešće, sami pričešćuju.
A u Aleksandriji i u Egiptu, čak i svaki od vernika mirjana, najčešće ima kod sebe kod kuće Sveto pričešće i
pričešćuje se sam, kada želi". Takođe u Crkvenoj istoriji nalazimo da je Tertulijan, onima koji su postili do
večeri i ne bi hteli da prekinu potpuni post, preporučivao da uzmu kući Sveto pričešće, da bi se pričestili
nakon što budu prekinuli potpuni post.
I veliki Grigorije Bogoslov, u slovu na sahrani svoje sestre Gorgonije, kazuje da je ona jednom, budući
bolesna i očajna, sa suzama pohitala k Svetom oltaru i, kvaseći ga njima - svojim suzama - kao noge
Hristove, i pričestivši se: "Čudo! Vratila se zdrava! A ako bi joj ostajala u ruci mrvica Tela Gospodnjeg, sa
suzama bi je mešala".
A Jevsevije u svojoj Crkvenoj istoriji piše ovako: "Neki sveštenik, ne mogući da ide da pričesti jednog
bolesnika (možda zbog straha od gonjenja koja behu u to vreme), poslao je noću neko dete sa Prečistim
tajnama Hrista Isusa, da pričesti bolesnika. Stigavši u kuću bolesnika, dete je potopilo Svetu Evharistiju u
vodu i zatim ju je dalo bolesniku" (Jevsevije, Crkvena istorija, gl. 6,44).
Ali vidimo da do vremena Svetog Amvrosija, episkopa mediolanskog (god. 397), još beše običaj da hrišćani
nose sa sobom Svete tajne, osobito u vreme opasnosti. To pokazuje jasno ovaj Sv. Amvrosije, kada savetuje
svome bratu Satiriku, koji je trebalo da preduzme putovanje po moru, da uzme sa sobom mrvicu Svetog
pričešća, da bi mu bila zaštitnica u opasnostima, govoreći ovako: "Mrvica Evharistije neka visi o tvom vratu, i
spašćeš se morskoga vihora".
Pored dosadašnjih svedočanstava dodajem i povest o čudu Svete Evharistije koju je neki hrišćanin držao
kod svoje kuće. Ovu čudesnu divnu povest izlaže episkop antiohijski Teodosije episkopu selevkijskom
Dionisiju, kazujući ovako: "Ovo se dogodilo Blaženom Dionisiju, episkopu ovoga grada pre mene. Bio je ovde
neki trgovac, vrlo pobožan i bogat, koji je međutim bio jeretik, primajući jeretička učenja Sevirova. Taj
trgovac je imao poverljivog čoveka koji je pripadao Svetoj i Sabornoj pravoslavnoj crkvi, shodno običaju te
zemlje. Taj poverljivi čovek uzeo je Sveto pričešće na Sveti i Veliki četvrtak. Dogodilo se da posle Svetog
Vaskrsa bude upućen u Carigrad radi poslova, a zaboravio je Sveto pričešće u ormanu, nakon što je ključ od
ormana dao svom gospodaru. Jednoga dana gospodar je otvorio orman i našao Sveto pričešće u nekoj
maramici. To je ožalostilo gospodara, i nije znao šta da s njim uradi, jer ono beše iz Saborne crkve, a on
beše jeretik od Sevirovih. Tada ga je ostavio u ormanu, s mišlju da će se njim pričestiti njegov čovek po
povratku s putovanja.
Kada je prispeo Sveti i Veliki četvrtak, a njegov poverljivi čovek se još ne beše vratio, trgovac je namislio da
spali Svete tajne iz maramice, da ne bi ostale opet i sledeće godine. Otvorivši orman, vide da su sve Svete
častice klasale! Obuzet velikim strahom i trepetom zbog novog i neobičnog prizora, uzeo je Svete častice i
zajedno sa celim svojim domom pohitao k Sabornoj crkvi, k Svetom ocu Dionisiju, kličući: Gospode pomiluj!".
To veliko i strašno čudo, koje prevazilazi svaku reč, i jeste nadumno i nadrazumno, nisu videla dva ili tri
čoveka, ni malo ljudi koje je lako prebrojati, nego ga je videla cela crkva, građani, seljaci, domaći i stranci, svi
koji idu po suvu i putuju po moru, muški i ženski, mladi i stari, mudri i glupi, klirici i monasi, pustinjaci, udovice
i supružnici, vladari i moćnici. Jedni klicahu: Gospode pomiluj", drugi hvaljahu Boga na drugi način. Svi su,
međutim, blagodarili Bogu za njegova neiskazana i neobična čudesa.
Mnogi su zbog ovoga čuda poverovali i pristupili Svetoj sabornoj i apostolskoj crkvi pravoslavnoj (Duhovna
gradina, gl. 79).
Znači, brate Jovane, iz svih pređe navedenih svedočanstava - a ima još i drugih koja se mogu navesti u
njihovu potvrdu - iz svih, velim, može se dosta jasno pojmiti da je u starini i taj običaj bio u Crkvi: da se
dopušta dobrim hrišćanima da imaju Prečiste tajne Hristove po svojim običnim kućama, i čak da se sami
njima pričešćuju, po potrebi.
Brat: Ali koliko je, prepodobni oče, trajao ovaj običaj u Crkvi, da bude hrišćanima dopušteno da drže Svete
Tajne po svojim kućama i da se sami njima pričešćuju, kada je potrebno?
Starešina: Taj običaj, brate Jovane, držan je u Crkvi sa ikonomijom (snishođenjem), osobito u vreme velikih
gonjenja, to jest od godine 54. posle Hrista, do kraja vladavine tiranina Dioklecijana. Običaj se nastavio i
kasnije, po prestanku gonjenja, to jest do vremena velikog Svetitelja Vasilija, god. 379, i čak do vremena
Svetog Amvrosija Mediolanskog godine 397, kao što sam pređe pokazao, ali ne u celoj Crkvi, nego samo
pomesno, u Egiptu, Aleksandriji i na drugim stranama. Ali i u tim mestima običaj se dopuštao po ikonomiji
/snishođenju/ i akriviji /doslovnim držanjem kanona/, i to samo nakon što se bolje utvrdio Crkveni kanonski
poredak pod hrišćanskim carevima, koji su usledili posle velikog cara Konstantina.
A nakon što je u Crkvi preovladala akrivija /strogo pridržavanje/ apostolskih, saborskih i otačkih kanona,
Crkva je ukinula običaj koji je dozvoljavao hrišćanima da imaju Svete tajne po svojim kućama i da se mogu
sami njima pričešćivati. Osobito što se doznalo da su neki od hrišćana skrnavili Svete tajne, upotrebljavajući
ih pri vradžbinama i pri drugim sujeverjima.
I u drugim spisima čitamo ovako: "A običaji prvih vekova da hrišćani čuvaju Sveto pričešće, kako bi se mogli
pričestiti u slučaju da im preti smrt od progonitelja, prestali su jednovremeno sa gonjenjima".
Brat: A ne znate li, prepodobni oče, u koje je vreme Crkva ukinula ovaj običaj?
Starešina: Tačnu godinu, brate Jovane, ne bih mogao da ti kažem. U svakom slučaju, taj običaj nije stigao do
VII veka, jer vidimo da Sveti Šesti vaseljenski sabor, održan 680. godine, u 58. kanonu kažnjava odlučenjem
na nedelju dana mirskoga hrišćanina koji bi se usudio da se sam pričesti, sve dok Crkva ima episkope,
sveštenike i đakone, koji imaju vlast i dužnost da pričešćuju mirjane.
Pošto po Zonari, tumaču dotičnog kanona, hrišćanin koji se usudi da se sam pričesti Svetim i Prečistim
tajnama ima gordost i sam sebi nezakonito prisvaja svešteničku vlast. Jer se samo sveštenici, ne i mirjani,
mogu sami pričešćivati.
Znači, brate Jovane, ako budemo računali godine koliko ih je prošlo od Šestog Sabora, od kada u Crkvi više
nije bio taj običaj da se hrišćani sami pričešćuju, vidimo da je prošlo više od 1200 godina.
Brat: Prepodobni oče, a da li u pogledu Svetog pričešćivanja Prečistim tajnama Isusa Hrista ima od starine i
Drugih običaja, koji danas više ne postoje?
Starešina: Drugi stari običaj, brate Jovane, u pogledu Svetog pričešća, bio je ovaj: u prvim vekovima,
hrišćani, kada se pričešćivahu, primahu Sveto i Prečisto Telo Hristovo na dlan, kao što mi danas primamo
svetu naforu.
U tom pogledu čitamo sledeće: "Neka se zna da se u pređašnjim vremenima Sveto Telo davalo u ruke
hrišćanima, kako muškarcima, tako i ženama, i taj se običaj držao i na Istoku, i na Zapadu". Davano im je
tada Sveto pričešće kao što se danas daje nafora, kao što o tome piše Sv. Vasilije Veliki godine 379. u 93.
Poslanici patriciji Kesariji i blaženom Teodoritu, episkopu kirskom, u Crkvenoj istoriji, gde se pominje Slovo
Svetog Amvrosija caru Teodosiju: "Kako ćeš na taj način primiti u ruke Sveto Telo Vladikino i kako ćeš prineti
ustima Prečistoga Anđela?"; i kao što piše Sv. Jovan Zlatoust u tumačenju 49. Psalma, u 26. Slovu Serafimu
i u 21. Slovu Adrijanu, i Sv. Metafrast u žitiju Svetog Jovana Zlatousta.
A Sveti Šesti Vaseljenski sabor u 101. kanonu odlučuje sveštenika koji bi dao i mirjanina koji bi primio
Prečisto Telo Gospoda našeg Isusa Hrista u kakvom sudu od zlata ili druge materije, a ne stavljajući ih u ruke
sklopljene u obliku krsta, kao one što više čestvuju beživotnu materiju nego lik Gospoda našeg Isusa Hrista.
Jer neki bogataš toga vremena, pobožan i čestvujući božanske Darove, načinivši sebi kakve sasude od zlata
ili drugog skupog materijala, u njih je primao Prečisto Telo Gospoda Isusa Hrista, a ne u ruke.
Isto tako uči i Sv. Kirilo Jerusalimski u 5. Slovu, i Sv. Jovan Damaskin.
A u Zapadnoj crkvi ženske ne primahu Sveto Telo golim rukama, nego imađahu neke čiste bele maramice,
koje bi raširile na svojim rukama, i tako primale Prečisto Telo. To pominje Sv. Avgustin u 252. Slovu, i Sabor
koji se sastao u gradu Antisodori, koji u 31. kanonu rešava kazujući: "Svaka žena, kada se pričešćuje, treba
da ima svoju dominical-u, a koja je ne bude imala, neka ostane bez pričešća do sledeće nedelje". A
dominicala beše ona bela maramica, što na rumunskom znači: "za nedelju", jer su se nedeljom koristile u
crkvi, da bi se u njima primalo Telo Gospodnje.
Brat: A koliko je trajao taj običaj, prepodobni oče, da se Sveto pričešće daje vernicima u ruke?
Starešina: Prema pojedinim svedočanstvima, brate Jovane, imamo razlog da verujemo da je taj običaj trajao
u Crkvi više od 800 godina, pošto Sv. Jovan Damaskin veli: "Taj običaj je trajao najmanje 400 godina po
smrti Svetog Jovana Zlatousta", koja je bila oko 407. godine.
Brat: A korišćenje kašičice pri pričešćivanju Svetim Tajnama kada je uvedeno, prepodobni oče?
Starešina: O vremenu kada je kašičica uvedena u davanju Svetih tajni ili pričešćivanju vernika, brate Jovane,
nisu svi istoga mišljenja. Jedni tvrde da je kašičicu pri pričešćivanju uveo Sv. Jovan Zlatoust, drugi se s
pravom protive, kazujući da je kašičica uvedena nakon najmanje 400 godina od smrti Svetog Jovana
Zlatousta i privode kao svedočanstvo 101. kanon Šestog Vaseljenskog sabora, koji, rekao sam ti već,
odlučuje hrišćane koji ne primaju Gospodnje Sveto Telo u šake. Dakle, da je Sv. Jovan Zlatoust uveo
kašičicu, ne bi Šesti Vaseljenski sabor, nakon skoro 300 godina, odlučivao one koji ne primaju pričešće u
ruke, po starom Predanju koje u to vreme beše upražnjavano u Crkvi.
Brat: A koji je bio uzrok, prepodobni oče, zbog kojeg je Crkva uvela kašičicu pri pričešćivanju Prečistim
Tajnama?
Starešina: Uzrok zbog kojeg je kašičica uvedena pri pričešćivanju, brate Jovane, nije nedostojnost mirjana,
nego prava vera i strah Božiji (Sv. Jovan Damaskin, Dogmatika, tom IV). Pošto su se, kako kaže Jevstatije
Argebitije, neki nevernici, pretvarajući se da su hrišćani, sjedinili s jereticima ili sa zlonaravnicima, te
uzimajući u ruke Sveto Telo, ili ga bacali ili ga skrivali, ili ga koristili pri vradžbinama i pri drugim zlim
radnjama. A korišćenjem kašičice, pošto se Sveto Telo daje u usta, prestao je odjednom svaki povod
takvoga nipodaštavanja (Sv. Jovan Damaskin, Dogmatika, tom IV).
Brat: Rekli ste mi, prepodobni oče, da Šesti Vaseljenski sabor 58. kanonom kažnjava odlučenjem onoga ko
bi se usudio da se sam pričesti, pošto ko čini tako pokazuje da ima gordost, prisvajajući sebi svešteničku
vlast. A ako se bude našao i koji sveštenik koji bi dopustio mirjanima da nose sa sobom Svete Tajne i da se
njima sami pričešćuju, kakvu bi kanonsku kaznu imao dotični?
Starešina: Brate Jovane, sveštenik koji se bude usudio da sam od sebe razdreši odluku toga kanona pada
pod istu kanonsku kaznu. Dakle, 58. kanon Šestog Vaseljenskog sabora odlučuje mirjanina koji se sam
pričešćuje Svetim Tajnama. To Jasno pokazuje 2. kanon Šestog Vaseljenskog sabora, kazujući: Ako se
kogod prihvati da izmeni koji kanon ili da izvrće ono što je njime ustanovljeno, biće kriv i primiće kaznu, kao
što isti kanon uči, i istim onim u kojem greši isceliće se" (Zakonopravilo iz Njamca, str. 149).
A tumačenje dotičnoga kanona još je jasnije, jer veli: "A bude li se našao kogod da se prihvati da pokvari ili
obori koji kanon, odlučenje, raščinjenje ili anatemu - to neka primi i ko kvari ili obara kanon" (Zakonopravilo iz
Njamca, str. 149-150).
I u Velikom crkvenom pravilu čitamo ovako: "Sveštenik koji bude dao Svete i Prečiste tajne dostojnom čtecu
ili jednostavnom čovek, da ih oni nose ovamo i onamo, da ih nose radi kakvoga posla, a ne da ih nose sa
strahom Božijim, neka se kaje tri godine" (Crkveno pravilo iz Govore, str. 100).
Brat: A kako je usledilo sa Svetom i božanskom liturgijom, prepodobni oče, nakon što su prestala velika
gonjenja? Da li se još dugo zatim vršila po kućama hrišćana?
Starešina: Nakon prestanka velikih gonjenja, brate Jovane, Crkva je, sa ikonomijom /snishođenjem/, još
dozvoljavala, u veoma retkim slučajevima, da se Sveta liturgija vrši po kućama dobrih hrišćana. To poimamo
iz žitija Svetog Amvrosija koji je, budući u Rimu, služio Svetu liturgiju u kući neke pobožne građanke, koja
stanovaše s one strane Tibra.
Takođe i Sv. Kiril Aleksandrijski pokazuje da se u njegovo vreme, godine 444, još sretahu pojedini sveštenici
koji služahu Svetu liturgiju po kućama hrišćana (9. Poslanica).
Brat: Prepodobni oče, a u koje vreme je Crkva zabranila da se Sveta liturgija služi u kućama hrišćana, i koji
Sveti kanoni to zabranjuju?
Starešina: Brate Jovane, na najviše mesta hrišćanskoga sveta, i Sveta liturgija, i Sveto krštenje, prestali su
da se vrše po kućama hrišćana istovremeno sa prestankom velikih gonjenja.
A Sveti kanoni koji zabranjuju da se Sveta liturgija dalje služi po kućama hrišćana ovi su:
58. kanon Laodikijskog sabora, godine 365, koji veli: "Ne pristoji po kućama rukopolagati episkope ili
sveštenike" (Zakonopravilo, str. 300). Iz sadržaja ovoga kanona vidimo da su, ne dugo posle prestanka
gonjenja, Sveti i Božanski Oci odlučili da se više ne služi Sveta liturgija po privatnim kućama hrišćana. Jer
gonjenja su prestala istovremeno sa dolaskom cara Konstantina oko 303-305. godine, a Laodikijski sabor je
održan 60 godina kasnije.
Sveti Jovan Zlatoust, na početku V veka, pokazuje se vrlo nezadovoljan što su se u njegovo vreme još sretali
sveštenici koji su se usuđivali da služe Svetu liturgiju po kućama ljudi. Tim povodom on drži omiliju u kojoj
pokazuje razliku između zajedničke i domaće molitve i zabranjuje da se Sveta liturgija i Sveto Krštenje dalje
služe po kućama ljudi bez znanja episkopa (Tumačenje Timoteja).
Isto i Blaženi Avgustin, koji je živeo oko 430. godine, daje za svoju eparhiju ovakvu odluku: "U kućama
hrišćana, sem molitava i psalama, drugi obred da se više ne vrši" (Poslanica 121).
A Sveti i Božanski Oci Šestog Vaseljenskog sabora ne samo da zabranjuju da se Sveta liturgija i Sveto
krštenje vrše po kućama ljudi, nego čak i kažnjavaju raščinjenjem klirika koji bi se usudio da tako što učini.
"O kliricima koji bez dozvole episkopa liturgišu po bogomoljama što se nalaze po kućama pobožnih ljudi,
odlučujemo da se to čini samo sa dozvolom nadležnoga episkopa, a ako li koji sveštenik ne bude poštovao
ovu odluku, da bude raščinjen". 31. i 59. kanon Drugog Sabora, koji je održan u Carigradu 361. godine, ide
dalje: ne samo da raščinjuje sveštenike koji budu liturgisali po kućama hrišćana bez dozvole episkopa, nego
odlučuje i same mirske hrišćane koji se budu pričešćivali kod tih sveštenika (Kanoni 12,13,14).
Takođe Gangrski sabor, godine 430, šestim kanonom, baca anatemu na one koji bi, bez dozvole episkopa,
vršili crkvene službe van crkve.
Znači, brate Jovane, kao što si čuo, svi Sveti Oci pomenutih sabora, svi jednodušno, prete raščinjenjem
kliricima koji bi se usudili da bez dozvole nadležnoga episkopa služe Svetu liturgiju ili krštavaju po kućama
hrišćana, a mirjane koji bi se pričestili kod tih sveštenika podvrgavaju odlučenju.
Dakle, pamti dobro ove stvari, jer će ti biti od koristi U životu, da ne bi pao u zamku onih koji stvaraju
neporedak /nered/ u Crkvi Hristovoj.
Brat: Prepodobni oče, neki sveštenik mi je nekada rekao da su se na početku hrišćanstva hrišćani
svakodnevno pričešćivali Svetim tajnama. Molio bih Vas da mi kažete o tom običaju u Crkvi da se hrišćani
svakodnevno pričešćuju Presvetim tajnama Isusa Hrista.
Starešina: Da, brate Jovane, u prvim danima hrišćanske Crkve beše običaj da se hrišćani pričešćuju
svakodnevno. To se vidi iz Dela apostolskih, gde čitamo ovako: I svaki dan behu istrajno i jednodušno u
hramu, i lomeći hleb po domovima, primahu hranu s radošću i u prostoti srca. I behu postojani u nauci
apostolskoj, i u zajednici, i u lomljenju hleba, i u molitvama (Dap 2, 42-46).
Brat: Ali, prepodobni oče, ovde je reč o lomljenju hleba, ne o Svetom pričešćivanju. Ili se pod lomljenjem
hleba podrazumeva Sveto pričešćivanje Svetim Tajnama?
Starešina: Znaj, brate Jovane, da je u prvobitnoj Crkvi Sveto pričešćivanje često nazivano lomljenjem hleba
(Dap 2, 42-46), mnogo puta se još nazivaše "Trpezom" i "Večerom Gospodnjom" (1. Kor 10, 21 i 11, 22);
naziva se i "Blagoslovenom čašom i hlebom" (1. Kor. 10, 16) ili "Duhovnim jelom i pićem" (Liturgijsko blago,
III, str. 61).
Dakle, kad god u Božanskom Pismu naiđeš na ove nazive, znaj da je reč o tajni Svete i božanske Evharistije.
Brat: Blagodarim Vam, prepodobni oče, za ova tumačenja i razjašnjenja, ali kao da još imam neke nejasnoće
i sumnje, i molio bih Vas da mi opširno izložite o svakodnevnom pričešćivanju prvih hrišćana.
Starešina: Ja sam smatrao, brate Jovane, da ti je dovoljno razjašnjeno onim što je rečeno. Ako međutim
hoćeš da ti se opširno razjasni, slušaj. Svakodnevno pričešćivanje Svetim Tajnama Hristovim u prvobitnoj
Crkvi trajalo je i kasnije u pojedinim mestima i, u izolovanim slučajevima, približilo se čak i našim danima.
Sveti Vasilije Veliki, veliki jerarh i učitelj sveta, piše oko 372. godine patriciji Kesariji sledeće: "Dobro je i
korisno da se pričešćuješ svakodnevno, primajući Sveto Telo i Svetu Krv Isusa Hrista, jer nam On jasno
kaže: Koji jede moje telo i pije moju krv ima život večni (Jn 6,54)."
U predelima Galileje, Italije i Španije, i kasnije, u vreme Svetog Vasilija, upražnjavalo se svakodnevno
pričešćivanje pojedinih pobožnih hrišćana. Sveti Amvrosije i drugi Sveti Oci govore u svojim spisima o
običaju svakodnevnog pričešćivanja, koje su pojedini hrišćani upražnjavali na raznim stranama sveta.
Crkveni istoričar Rufin, koji je umro 140. godine, piše da je Apolonije, starešina jednog manastira sa 500
monaha u blizini grada Hermopolja u Egiptu, preporučivao svakodnevno pričešćivanje, sa ciljem da se ne bi
otuđili od Boga (Istorija monaha, gl. II).
Isto i Prepodobni Nil Sinait, koji je umro 430. godine, savetuje kazujući: "Kloni se svake iskvarenosti i
pričešćuj se svakodnevno, jer tako će Telo Hristovo postati naše!".
A Sv. Teodor Studit, koji je umro 826. godine, savetuje svoje učenike, kazujući: "Bilo bi dostojno, svakako,
da se mi, koji živimo u manastirima, pričešćujemo svakodnevno, a ne retko". Zatim dodaje: "Kazujem vam
ovo ne zato što bih želeo da vi pristupate Svetom pričešćivanju olako i nepažljivo, jer je napisano: Čovek
neka ispituje sebe (up. sa 1. Kor 11,28)". Čitamo takođe da se svakodnevno pričešćivanje upražnjavalo
među monasima Svete Gore Atonske u XVIII veku i na početku XIX veka, a tu praksu su podržavali
Prepodobni Nikodim Svetogorac i Atanasije Paroski. Prepodobni Nikodim uči da takvo pričešćivanje "...jeste
korisno, ako se bude vršilo sa dostojnom pripremom". A Atanasije Paroski veli: "Mi se ne pričešćujemo
svakodnevno, niti druge učimo da tako čine, kao što nas pojedinci klevetaju... A ako se nađe kogod da se
svakodnevno pričešćuje, to nije krivica, ako se bude pričešćivao čiste savesti".
Bliže nama je arhimandrit Spaskoga manastira u Rusiji, jedan od Pajsijevih učenika, o kojem se veli da se
pričešćivao Svetim Tajnama svih 18 dana pred svoju smrt godine 1845, ne uzimajući za to vreme drugu
hranu, do samo nekoliko kapi vode.
Iz svih tih svedočanstava, brate Jovane, mislim da ti se dovoljno razjasnilo da, iako svakodnevno
pričešćivanje nije bilo sveopšti običaj Crkve oduvek, od početaka Crkve pa do našeg vremena sretali su se
stalno pobožniji i revnosniji monasi i hrišćani koji su se svakodnevno pričešćivali Svetim i Prečistim tajnama
Gospoda našeg Isusa Hrista.
Brat: To mi je, prepodobni oče, potpuno razjašnjeno; međutim hteo bih još da znam da li je Saborna i
apostolska crkva dala kakvu zapovest, obavezujući hrišćane da se pričešćuju svakodnevno, i kako Crkva
gleda na praksu svakodnevnog pričešćivanja Svetim Tajnama.
Starešina: Saborna crkva, brate Jovane, nije dala nikakvu zapovest kojom bi nekoga obavezivala na
pričešćivanje Svetim Tajnama, jer je taj običaj, to jest pričešćivanje Svetim Tajnama, stvar savesti, i Crkva je
ostavila svakoga da sledi svoju savest. A u pogledu svakodnevnog pričešćivanja Crkva je uvek imala rezerve
i određenu sumnju.
O tome imamo svedočanstava od crkvenih pisaca. Tako Blaženi Jeronim veli u tom pogledu: "Znam da je to
običaj u Rimu, da vernici svakodnevno primaju Telo Gospoda našeg Isusa Hrista, što ja ne osuđujem, ali i ne
hvalim" (Poslanica 48, 15 i 71, 6).
Skoro isto to govori i Genadije Marseljski, koji veli: "Niti hvalim, niti kritikujem svakodnevno pričešćivanje
Svetim tajnama. Ja međutim podstičem i savetujem da je dolično da se pričešćujemo svake nedelje, razume
se, ako nam duša nije pomućena grehom" (O Crkvenim dogmama, gl. III).
Dakle, Saborna crkva niti preporučuje svima svakodnevno pričešćivanje, niti zabranjuje običaj svakodnevnog
pričešćivanja, nego je prema tom običaju uvek imala rezerve i određenu sumnju, imajući u vidu da nije lako
hrišćanskoj duši da svakoga dana bude spremna za pričešće, pošto, po Apostolu, koji veli: Svi mnogo
grešimo, lako posrćemo u mnoge greške koje nam mogu pomutiti mir savesti i time nas udaljuju od
dostojnog pristupanja i pričešćivanja Svetim i Prečistim tajnama Hristovim; jer, prema svedočanstvu Svetog
Jovana Zlatousta, "Svetinje se daju Svetima".
Brat: Razumeo sam, prepodobni oče, da Saborna Crkva nije dala zvanično pravilo za svakodnevno
pričešćivanje Prečistim tajnama Isusa Hrista. Ali sveštenik kojeg sam Vam pređe pomenuo rekao mi je da je
Šesti Vaseljenski sabor 66. kanonom dao obavezujuću zapovest za sve hrišćane da se svakodnevno
pričešćuju. Molim Vas da mi kažete je li to tako.
Starešina: Nije istina, brate Jovane, što ti je rekao taj sveštenik. Šesti Vaseljenski sabor nije doneo nikakvu
obavezujuću odluku za svakodnevno pričešćivanje hrišćana Prečistim tajnama, nego da bi se dao veći
značaj prazniku Vaskrsa, taj sabor je 66. kanonom učinio vanredno razdrešenje, dopuštajući svim hrišćanima
koji budu išli u crkvu od dana Vaskrsa do Nedelje Tomine da se mogu pričešćivati Svetim tajnama u sve
dane Svetle sedmice, jer se ta sedmica smatra kao produženje Vaskrsa, kao neprekidna Pasha.
Tumačenje toga kanona glasi ovako: "Pošto se cela Svetla sedmica smatra kao dan nazvan imenom
Gospodnjim, zato ovaj kanon određuje da svi hrišćani tokom ove sedmice budu u crkvi, veseleći se i
praznujući Vaskrsenje Gospodnje... pričešćujući se Svetim tajnama" (Zakonopravilo, str. 189).
Brat: Isto taj sveštenik, prepodobni oče, rekao mi je da 9. kanon Svetih apostola, kao i 2. kanon
Antiohijskoga sabora, godine 341, odlučuje hrišćane koji se ne budu svakodnevno pričešćivali Svetim
tajnama.
Starešina: Ni to nije istina, brate Jovane; 9. kanon Svetih apostola, 2. kanon Antiohijskoga sabora i 3. kanon
Svetog Timoteja Aleksandrijskog, govore o čestom pričešćivanju, koje se upražnjavalo u staroj Hrišćanskoj
crkvi, što je pokazano u tumačenjima ovih kanona. Ali nijedan od ovih kanona nije za često pričešćivanje, niti
odlučuje hrišćane koji se ne bi svakodnevno pričešćivali.
A da bismo se bolje usmerili, čitajmo bolje 9. kanon Svetih apostola, koji veli ovako: "Svi vernici koji ulaze u
crkvu i čuju Sveto Pismo, ali ne ostaju na molitvi i pri Svetom pričešću, neka se odluče kao počinioci nereda
u Crkvi".
Brat: Koliko ja shvatam, prepodobni oče, kanon jasno kazuje da treba da budu odlučeni hrišćani koji ulaze u
crkvu a ne pričešćuju se. Možda nisu odlučivani koji tada iđahu u crkvu u dan kada se nije služila Sveta
liturgija. Ali ako se onda služila, nesumnjivo, koji su dolazili u crkvu i nisu se svakodnevno pričešćivali, trebalo
je da budu odlučeni. Ali, prepodobni oče, da li se u to vreme svakoga dana služila Liturgija?
Starešina: Brate Jovane, kao i u naše vreme, Sveta liturgija se u pojedinim mestima služila svakodnevno, ali
u najviše mesta - samo subotom i nedeljom.
Crkveni pisci Origen, Tertulijan, Jevsevije Kesarijski i Sv. Kiprijan govore o služenju Svete liturgije samo
subotom i nedeljom. I kod drugih crkvenih pisaca nalazimo da se Sveta liturgija služila i češće i ređe.
Brat: Ali ako se Sveta liturgija služila svakodnevno, prepodobni oče, onda ja mislim da se i pričešćivanje
vršilo svakodnevno.
Starešina: Nije uopšte tako, kako ti misliš, brate Jovane. I Sv. Amvrosije Mediolanski, godine 307, pokazuje
da se u njegovo vreme Sveta liturgija služila svakoga dana (90. Poslanica), ali nam isto on kazuje da su se u
njegovo vreme hrišćani pričešćivali jedva jedanput godišnje: "Bog nam je - veli on - dao taj Hleb za sve
dane, a mi ga uzimamo samo jedanput godišnje" (Zakonopravilo, str. 11).
A Božanski otac Jovan Zlatoust kazuje da se u njegovo vreme u Carigradu Sveta liturgija služila
svakodnevno, ali su se kako hrišćani, tako i monasi, pričešćivali Svetim tajnama veoma retko, jer veli: "Mnogi
se ovim Tajnama pričešćuju jedanput godišnje, a drugi dvaput... a monasi iz pustinja isto se jedanput
godišnje pričešćivahu, a često i na dve godine" (Podela pšenice, str. 53).
Dakle, brate Jovane, nije istina što ti misliš: da se, ako se gdegod svakodnevno služi Sveta liturgija, i
pričešćivanje Svetim i Prečistim tajnama vrši svakodnevno. Ja sam ti i pređe rekao da običaj svakodnevnoga
pričešćivanja ne beše opšti, nije se nikada upražnjavao u (celoj) Hrišćanskoj crkvi, niti u sva vremena, nego
je imao svojstvo mesne i individualne prakse.
Mada u nekim mestima nije prestajalo svakodnevno služenje Svete liturgije, kao što vidimo da se čini u
manastirima i episkopijama, ipak pričešćivanje Svetim tajnama nije se više vršilo svakodnevno. Kao da je
opala revnost prema Svetinji, tako plamena kod prvih hrišćana.
U to nas uverava i Blaženi Avgustin, koji je umro 430. godine, a veli ovako: "Na Istoku najviše se hrišćana ne
pričešćuje svakoga dana Večerom Gospodnjom" (Zakonopravilo, str. 2).
Možda upravo ova svedočanstva beše imao u vidu i Teodor Valsamon, jedan od tumača kanona, koji je
živeo pod kraj XII veka, kada veli: "Nemoguće je hrišćanima da se pričešćuju svakodnevno" (Zakonopravilo,
str. 10).
Brat: To sam razumeo, prepodobni oče; molim Vas, međutim, da mi objasnite kako stoje stvari sa ona dva
kanona: sa 9. kanonom Svetih apostola i 2. kanonom Antiohijskoga sabora koji, po mom mišljenju, odlučuju
hrišćane koji dolaze u crkvu a ne pričešćuju se na svakoj Svetoj liturgiji, pošto kanon jasno kaže: "Svi
hrišćani koji ulaze u crkvu i čuju Sveto Pismo, ali ne ostaju na molitvi i Svetom pričešću neka se odluče".
Starešina: Samo ti se čini, brate Jovane, jer nije to istina. Ove su božanske kanone dali Sveti apostoli i
Božanski Oci da bi probudili uspavane savesti i revnost hrišćana prema poretku čestoga pričešćivanja, koje
beše bilo na početku u Crkvi, kao što sam ti već rekao; ali ni 9. kanon Svetih apostola, ni 2. kanon
Antiohijskog sabora ne odlučuju hrišćane koji se ne pričešćuju Svetim Tajnama na svakoj Svetoj liturgiji.
Razume se, ako ovi budu imali opravdane razloge da se ne pričeste. To jest, ako im episkopi ili njihovi
duhovnici ne dopuštaju da se pričeste, ili ako im se uoči pričešća štogod dogodilo, kao što bi bilo: ako su pili
vode, ili su bljuvali, ili su drugo što postradali (videti Veliko crkveno pravilo, 2. antiohijski kanon).
Dakle, dva pomenuta kanona odlučuju samo one hrišćane koji ulaze u crkvu i čuju Sveto Pismo, ali ne ostaju
na molitvi i na pričešću koje je u duhu i slovesno, to jest nemaju strpljenja da ostanu u crkvi i odslušaju sve
molitve i celu službu Svete liturgije do kraja, nego izlaze iz crkve pre vremena i time remete mir ostalih
hrišćana koji se pričešćuju duhovnim pričešćem, u kome učestvuju svi ostali hrišćani koji učestvuju u Svetoj i
božanskoj liturgiji.
Brat: Ali kako, prepodobni oče, zar se u vreme Svete liturgije vernici koji dolaze u crkvu mogu pričešćivati na
dva načina?
Starešina: Da, brate Jovane, dva su pričešća, jer je i čovek dvojak: jedno je svetotajinsko pričešćivanje sa
Žrtvenika, kojim se hrišćani pričešćuju na čuvstveni /osetilni/ način Telom i Krvlju Gospodnjom, a drugo
pričešćivanje je duhovno, kojim se vernici, na duhovni i misleni način, pričešćuju božanskom i Svetom
liturgijom (Nevidljiva borba, Predgovor).
Dakle i učestvovanje u duhu na Svetoj liturgiji daje vernicima način za blagodatno duhovno pričešćivanje i
njihovo sjedinjenje s Bogom.
To sjedinjenje se ostvaruje poznanjem, poimanjem i ljubavlju, pošto se, prisustvom na Svetoj liturgiji, vernici
nalaze pod duhovnim ozračje Tajne večere, i imaju moć da budu učesnici u njoj duhom i umom i srcem,
samo ako budu sa svom pažnjom pratili službu Svete liturgije.
Tim se pričešćem pričešćuje česticama koje su izvađene za svakoga. Tom se česticom oni pričešćuju
svetošću, kao što o tome pokazuje Sv. Simeon Solunski:" Jer dodirom tih čestica o evharistijsko Telo
Gospoda našeg Isusa Hrista, Sveta Blagodat se prenosi i dušama koje su bile izvađene na Proskomidiji. I
ako je čovek od pobožnih, ili od onih koji su zgrešili ali su se pokajali, tada se on, nevidimo, pričešćuje
Blagodaću, dobijajući u mnogo slučajeva i telesnu korist".
A iguman Pajsije veli: "U svako vreme i na svakom mestu svaki od vernika može da se pričesti duhom,
imajući dosta velike koristi. Na taj način se čovek pričešćuje i nevidimo hrani Gospodom našim Isusom
Hristom, kada god pobožno misli na tajnu Njegovog Vaploćenja i stradanja ispuni se ljubavlju prema Njemu"
(Pajsije iz Njamca[2], str. 334).
Znači, brate Jovane, upamti da postoje dva načina pričešćivanja, kao što sam ti rekao: ovo drugo, to jest
duhovno i misleno pričešćivanje, mada nije savršeno kao ono tajinsko sa Žrtvenika, ponekada je toliko
plodonosno i blagougodno Bogu, da prevazilazi svetotajinska pričešćivanja kod mnogih primljena sa
nedostojnošću (Nevidljiva borba, str. 201).
Dakle, brate Jovane, kada 9. kanon Svetih apostola odlučuje hrišćane (one što ulaze u crkvu, ali ne ostaju
na pričešću i na molitvi) ili jasnije, kao što veli 2. kanon Antiohijskoga sabora: " A ne učestvuju u molitvi
zajedno s narodom ili se odvraćaju od pričešća Svete Evharistije, po kakvom neporetku" (Zakonopravilo, str.
276), poima se da se, pored onih što neće da se pričeste Svetim Tajnama, kada im to ne brane episkopi ili
njihovi duhovnici, odlučuju i hrišćani koji ulaze u crkvu i slušaju čitanje Svetog Pisma, ali ne ostaju na molitvi i
duhovnom pričešćivanju, to jest neće da ostanu do kraja i da sa svom pobožnošću i pažnjom slušaju službu
božanske Liturgije.
Brat: Iz svega što ste mi dovde rekli, prepodobni oče, razumeo sam da postoje dve vrste pričešćivanja: jedno
osetilno i drugo misleno /duhovno/; da kako 9. (apostolski) kanon, tako i 2. kanon Antiohijskoga sabora, ne
odlučuju hrišćane koji se ne pričešćuju Svetim Tajnama i na svakoj Svetoj liturgiji, kao što mi beše rekao onaj
sveštenik, nego dotični kanoni odlučuju one hrišćane što se odvraćaju od pričešća Svete Evharistije,
nemajući blagosloveni razlog ili zabranu od svojih duhovnika, kao i hrišćane koji ne ostaju na duhovnom
pričešćivanju, to jest neće da ostanu do kraja i da pobožno slušaju službu svete i božanske Liturgije.
Starešina: Jesi li razumeo, brate Jovane, ili imaš i što drugo da pitaš?
Brat: Da, prepodobni oče: rekli ste da se rečju "pričešće" pomenuti kanoni ne odnose samo na pričešćivanje
Svetim tajnama, nego i na misleno pričešćivanje; takođe ste rekli da se i Sveta liturgija naziva pričešćem. Da
li je gdegod zapisano da se Sveta liturgija naziva pričešćem?
Starešina: Ako hoćeš da se uveriš u to, brate Jovane, čitaj napomenu u 9. apostolskom kanonu, gde je
zapisano upravo tako: "Kanon ne veli svakoga dana, nego odlučuje one što ne ostaju na Svetom pričešću, to
jest kada se služi Sveta liturgija" (Zakonopravilo, str. 11).
Brat: Ali 9. kanon Svetih apostola, prepodobni oče, pominje i molitvu, govoreći: "Ali ne ostaju na molitvi i
Svetom pričešću"; zar se i rečju molitva označava isto služba božanske Liturgije?
Starešina: Zaista, brate Jovane, i molitvu i sveto Pričešće podrazumeva kanon pod molitvom i
pričešćivanjem Svetim Tajnama, i da bi bio uveren u to, slušaj mitropolita Gavrila Filadelfijskog, koji u
tumačenju sedam Tajni Istočne crkve, navodeći razne nazive božanske Liturgije, veli: "Krvna i prinosna i
slovesna služba i Evharistija" i "Česni dar i molitva i pričešće".
Brat: Ali na koji se način, prepodobni oče, božanska Liturgija još naziva i molitvom i pričešćem?
Starešina: Ako hoćeš i to da znaš, brate Jovane, slušaj dalje ovog tumača, koji veli: "Sveta liturgija se naziva
i molitvom koju mi svagda vršimo za žive i za u Hristu usnule pravoslavce" (Isto, str. 33-34).
A da se Sveta liturgija naziva još i pričešćem, isti tumač pokazuje, govoreći: "Naziva se i pričešćem i
Liturgijom, i jeste, zaista, po božanskom Damaskinu, zato što se kroz nju pričešćujemo Hristom i postajemo
udeoničari Tela Božanstva, i zato što se pričešćujemo i sjedinjujemo jedni s drugima. Jer pošto se jednim
hlebom svi pričešćujemo, jedno Telo Hristovo i jedna Krv i udovi jedan drugom postajemo" (Isto).
Kao što vidiš iz ovog tumačenja, brate Jovane, Sveta liturgija se naziva i pričešćem i molitvom. A one koji
izlaze iz crkve pre vremena i neće da učestvuju u tom mislenom i duhovnom pričešćivanju, to jest neće da
pobožno slušaju službu Svete liturgije do kraja, odlučuju pomenuti kanoni kao i one vernike koji se odvraćaju
od pričešća Svete evharistije bez blagoslovenih razloga.
Brat: Prepodobni oče, postoje li i druga svedočanstva koja su saglasna sa svedočanstvom koje ste mi
naveli?
Starešina: Ako hoćeš i druga svedočanstva, brate Jovane, čuj Aleksija Aristina, jednog od tumača Svetih
kanona, koji u svom nomokanonu, u pogledu pomenutoga, veli ovako: "Ko ne ostane u crkvi, dok još nije
završena služba Svete liturgije, taj da se odluči kao kada bi činio nered Crkvi," (Veliko crkveno pravilo, str.
312).
Brat: Sada sam jasno razumeo, prepodobni oče, da je sve što ste mi do sada kazali u pogledu 9.
apostolskog kanona i 2. kanona Antiohijskog sabora istinito i saglasno sa sabornim tumačenjem Crkve.
Dakle, sada sam potpuno uveren da nije u pravu onaj sveštenik što mi je rekao da ova dva kanona odlučuju
sve hrišćane koji se ne pričešćuju svakoga dana Svetim i Prečistim tajnama.
Starešina: Dobro što si bar sada razumeo, brate Jovane, ono što treba da razumeš.
Brat: Molim Vas da se ne ljutite, prepodobni oče, ako Vas još nešto zapitam.
Starešina: Pitaj, brate Jovane, jer se ne ljutim.
Brat: Isti dotični sveštenik mi je rekao, prepodobni oče, da je Sv. Jovan Zlatoust isterivao iz crkve hrišćane
koji se nisu pričešćivali Svetim tajnama svakoga dana i nije ih ostavljao čak ni da se mole zajedno sa onima
koji behu dostojni da se pričešćuju Svetim tajnama svakoga dana. Zbog toga bih Vas veoma molio da mi
kažete je li istina što mi je rekao taj otac.
Starešina: Ni to nije istina, brate Jovane; Sv. Jovan Zlatoust nije isterivao iz crkve hrišćane koji se nisu
pričešćivali Svetim tajnama svakoga dana, nego je on isterivao iz crkve hrišćane koji behu pod epitimijom
pokajanja, i kojima, po 10. kanonu Svetih apostola i prema poretku četiri stepena nalaganja epitimije, koji
behu u to vreme u Crkvi, ne beše dopušteno da budu zajedno sa vernicima, ni da se mole ili da se pričešćuju
zajedno s njima.
Međutim, slušaj i reči Svetog Jovana Zlatousta, da bi se u to potpuno uverio: "Nisi dostojan - veli - da se
pričestiš, nisi dostojan ni da se moliš sa onima koji su dostojni da se pričeste. Čuj đakona gde uzvikuje: "Koji
ste u kajanju iziđite, koji se ne pričešćuju u kajanju su". Zašto kada čuješ đakona da kaže: "Koji ne možete
da se molite iziđite", stojiš bezobrazno i ne izlaziš?" (Slovo III Efescima).
Dakle, kao što vidiš, brate Jovane, božanski Hrizostom i ne pominje svakodnevno pričešćivanje, nego on
isteruje iz crkve one koji su na trećem stepenu nalaganja epitimije i koji bezobrazno ostaju u crkvi zajedno sa
onima koji su u stanju pobožnosti, iako im u ono vreme nije bilo dopušteno da ostaju, nego je trebalo da iziđu
iz crkve kada bi đakon izgovarao reči: "Koji ste u kajanju iziđite". Jer nakon što bi oni izašli, otpočinjala je
Sveta liturgija vernih (Liturgijsko blago, str. 71).
Brat: Pomenuli ste, prepodobni oče, četiri stepena nalaganja epitimije koji behu u to vreme u Crkvi. Veoma
bih želeo da znam šta je s tim stepenima i koju su ulogu imali, da bih mogao još bolje da razumem ono što je
rekao Sv. Jovan Zlatoust i istovremeno da znam i kakva je bila praksa nalaganja epitimije onima što su hteli
da se pričešćuju Prečistim Hristovim tajnama.
Starešina: Četiri stepena nalaganja epitimije koja behu u vreme Svetog Jovana Zlatousta jesu: plakanje,
slušanje, pripadanje i prebivanje s vernicima, a razlika između njih ova Je:
Plakanje beše stanje onih grešnika, kojima je bilo zabranjeno da uđu u crkvu, i oni stajahu i izvan crkvene
porte, i trebalo je da izlaze pred sve koji su dolazili u crkvu i da ih, kao izbačeni iz crkvene priprate, sa
suzama mole da se mole za njih. I tako je trebalo da se kaju onoliko dugo, koliko im je bilo zapoveđeno.
Slušanje beše stanje onih grešnika, koji treba da slušaju Božansko Pismo stojeći na crkvenim vratima, u
priprati, a u crkvu im ne beše dozvoljeno da ulaze, dok se ne bi ispunile naložene godine.
Pripadanje beše stanje onih, kojima je bilo dopušteno da uđu u crkvu do amvonskih vrata, i mogli su da
ostanu u crkvi do posle Svetog Jevanđelja, kada đakon kaže: "Oglašeni, iziđite", i tada su izlazili, i stajahu
napolju do svršetka Svete liturgije.
Prebivanje sa vernicima beše stanje onih koji su mogli da budu s vernicima u crkvi do svršetka Svete liturgije,
ali se Svetim i Prečistim tajnama Isusa Hrista nisu pričešćivali, dok se ne bi navršilo vreme koje im je
određeno. Samo se tada udostojavahu pričešća Svetim tajnama Prečistoga Tela i Prečiste Krvi Gospoda
našeg Isusa Hrista. Time se ispunjava svekoliko pokajanje.
Episkopi i sveštenici duhovnici trebalo je da u svako vreme paze i da tako nalažu epitimiju onima koji su hteli
da se očiste od grehova i da se pokaju (Veliko crkveno pravilo, Sv. Vasilije Veliki, 59. kanon).
Brat: Veoma sam se začudio, prepodobni oče, čuvši ovo.
Starešina: A zbog čega si se začudio, brate Jovane?
Brat: Evo zbog čega sam se začudio, prepodobni oče: mislio sam da, ako je u starini bio običaj da se hrišćani
tako često pričešćuju, onda nije bila tako velika strogost i zabrana Svetog pričešća, kao u naše dane. Ali
kako vidim, disciplina Crkve prema onima koji su grešili beše mnogo stroža nego li sada, i pričešćivanje
Svetim Tajnama Gospoda našeg Isusa Hrista ograđeno velikom akrivijom (doslovnim držanjem kanona,
prim.izd). Ja mislim, prepodobni oče, da ako bi se u naše dane postavio taj poredak nalaganja epitimije, niko
se više ne bi pričestio Prečistim tajnama. Jer ko bi još od današnjih vernika imao toliko smirenja i strpljenja,
da godinama bude u crkvenoj porti, u priprati ili na crkvenim vratima, ili zajedno sa vernicima ali bez
mogućnosti da se pričešćuje? Ko bi još od današnjih vernika imao toliko smirenja i pobožnosti, da stoji na
crkvenim vratima i da ište oproštaj od svih što ulaze u crkvenu portu i u crkvu?
Starešina: Radujem se, brate Jovane, što si mislio o tome. Zaista, disciplina Crkve u starini bila je vrlo stroga,
i sa velikom su Svetošću čuvana učenja i predanja Spasitelja našeg Isusa Hrista i Svetih apostola u pogledu
Svete i božanske tajne Evharistije, koja je, vaistinu, Telo i Krv Gospodnja. Dakle, koliko nam je čistote i
poniznosti potrebno prema toliko Svetoj riznici, ako želimo da je primamo?
O tome bi, brate Jovane, trebalo stalno da misle sveštenici koji čine suviše veliko snishođenje i dopuštaju
hrišćanima da bez ikakve dostojne pripreme navale na Sveto pričešće Prečistim i Svetim tajnama. Dolikuje
da oni hrišćanima pokažu ne samo dobri običaj koji su imali hrišćani u ranija vremena, da se češće
pričešćuju Svetim tajnama, nego i tu Svetu i strogu disciplinu Crkve toga vremena i veliku akriviju (kanonsku
strogost) koja beše u Crkvi u pogledu neprocenjivih Hristovih Tajni.
Brat: Imam još jednu nedoumicu, prepodobni oče.
Starešina: Koju još nedoumicu imaš, brate Jovane?
Brat: Prepodobni oče, iz onoga što ste mi rekli o stepenima nalaganja epitimije razumeo sam da su oni sa
četvrtog stepena nalaganja epitimije mogli biti u crkvi s vernicima do kraja Svete liturgije, ali se nisu
udostojavali Svetog pričešća. Ali mi se čini da ih Sv. Jovan Zlatoust ni tada nije ostavljao da budu u crkvi,
zato što behu pod epitimijom kajanja; i pošto se ne mogahu pričešćivati Svetim tajnama, nije im bilo
dopušteno ni da budu na molitvi sa vernicima. To se vidi iz slova Svetiteljevog, koje veli: "Nisi dostojan da se
pričestiš? - Nisi dostojan ni da se moliš sa onima koji su dostojni pričešća" (Slovo III Efescima).
Dakle, kao što vidite, Sv. Jovan Zlatoust dopušta da ostanu u crkvi do kraja Svete liturgije samo vernici koji
behu dostojni da se pričeste Svetim tajnama, a 9. kanon Svetih apostola, naprotiv, odlučuje hrišćane koji
neće da ostanu u crkvi do svršetka Svete liturgije; isto tako i 22. i 59. kanon Sv. Vasilija Velikog i 4. kanon
Sv. Grigorija Nisijskog i drugi, koji propisuju da oni sa četvrtog stepena nalaganja epitimije budu zajedno sa
vernicima do kraja Svete liturgije. Ili možda je u vreme Svetih apostola bio u Crkvi jedan poredak u pogledu
onih koji se pričešćivahu, i drugi poredak u vreme Sv. Vasilija Velikog i Sv. Jovana Zlatousta, ili je možda
ovde kakva nepodudarnost između odluke koju daje Sv. Jovan Zlatoust i pomenutih kanona?
Budući u nedoumici u tom pogledu, ne znam šta da mislim. Zbog toga Vas molim, prepodobni oče, da mi
kažete i objasnite pomenuto.
Starešina: Tu tvoju nedoumicu, brate Jovane, rešava 8. kanon Svetih apostola, koji jasno kaže: " Ako li se
koji episkop ili sveštenik ili đakon, ili bilo ko drugi iz svešteničkog imenika, kad biva Sveti prinos, ne bude
pričestio i kaže uzrok, neka mu je oprošteno, a ako li ga ne kaže, neka se odluči, kao onaj što je naneo štetu
narodu, kao da nije pravilno prineo". A u tumačenju toga kanona čitamo ovako: "Ovaj kanon hoće da svi, a
osobito oni rukopoloženi, budu pripremljeni i dostojni da se pričeste Svetim tajnama, kada se to čini, to jest
pre Svete službe Tela Gospodnjeg, a ako se kogod od njih ne bude pričestio, budući prisutan na božanskoj
Liturgiji, da kaže uzrok zbog kojega se nije pričestio, a ako li uzrok bude prav i blagosloven, da primi
oproštaj. A ako li ne želi da kaže, neka se odluči, jer postaje uzrok povređivanja naroda, pošto daje povod da
narod sumnja da je sveštenik koji je služio nedostojan, i zato mu nije dopušteno da se pričesti"; a u napomeni
toga kanona se kaže ovako: "Iz ovog kanona se razdrešava prividna nepodudarnost koja se rađa iz
sledećega, 9. kanona Svetih apostola, i Hrizostoma i ostalih saborskih i otačkih kanona".
Jer 9. apostolski kanon određuje da se odluče svi oni hrišćani koji ulaze u crkvu na Svetu liturgiju i čuju
Sveto Pismo, ali ne ostaju na molitvi i pričešću. A Hrizostom veli da izađu iz crkve i da se ne mole zajedno sa
vernicima oni koji nisu pripremljeni da se pričeste. A Sveti saborski i otački kanoni na mnogo mesta određuju
suprotno, to jest da budu zajedno u vreme Svete liturgije; međutim, mnogi od onih što se kaju da se ne
pričešćuju...
Dakle, ta prividna suprotnost razdrešena je i usaglašena 8. kanonom Svetih apostola, koji naređuje onima
što se mole zajedno sa vernicima a ne pričešćuju se, da kažu uzrok zbog kojeg im je zabranjeno
pričešćivanje. Jer na taj način i mole se zajedno do kraja, i ne pričešćuju se, ali se i ne odlučuju, jer može biti
da se dogodilo štogod ljudsko: ili da su pili vode, ili da su povraćali, ili da su drugo što činili" (Zakonopravilo,
str. 10-11). Znači, brate Jovane, mislim da si se iz sadržaja tog kanona, kao i iz njegovoga tumačenja i
napomene, uverio da je u vreme Sv. Jovana Zlatousta on isterivao hrišćane koji behu na trećem stepenu
kajanja i nalaganja epitimije i koji ne mogahu biti na molitvi sa vernicima, i nije isterivao one sa četvrtog
stepena nalaganja epitimije, koji su mogli da ostanu u crkvi i da se mole zajedno sa vernicima do svršetka
Svete liturgije, i one koji zbog blagoslovenih uzroka nisu mogli da se pričeste.
Mi znamo da je Sv. Jovan Zlatoust živeo u IV veku, do početka V veka (+407). I treba da verujemo da on
bolje od nas poznaje 9. kanon Apostolskog sabora (Zakonopravilo, str. 12), kao i odluke 22. i 59. kanona Sv.
Vasilija Velikog i 4. kanona Sv. Grigorija Nisijkog, koji behu napisani bliže njegovom dobu, i koji dopuštahu
(hrišćanima) da budu u crkvi do svršetka Svete liturgije, ali da se ne pričeste (Zakonopravilo, str. 403).
Brat: Imam još jednu nedoumicu, prepodobni oče.
Starešina: Koju nedoumicu, brate Jovane?
Brat: Evo koju, prepodobni oče: 8. kanon Svetih apostola govori samo o episkopima, o sveštenicima i o
đakonima, ali o hrišćanima i o mirjanima ne pominje ništa. To jest ne pokazuje da, ako oni budu imali koji
blagosloveni razlog da se ne pričeste, i sami imaju oproštenja, da bi mogli biti zajedno sa vernicima u crkvi
do svršetka Svete liturgije. Molim Vas da mi razjasnite i u tom pogledu.
Starešina: Istina je, brate Jovane, da 8. kanon Svetih apostola govori samo o episkopima i sveštenicima i
ostalima iz svešteničkoga čina, ali vidiš, brate, da se u tumačenju kanona veli ovako: "Ovaj kanon hoće da
svi...", i pod tim "svi" tumač je podrazumevao i klirike, i hrišćane mirjane. Ali nije samo tumač kanona
razumeo tako, nego i više Svetih Otaca sa Svetih vaseljenskih i pomesnih sabora, kao i Sveti Oci koji su
pisali zasebne kanone, razumeli su to isto tako.
Ta se istina može poznati iz napisanog. A Sveti saborski i otački kanoni na mnogo strana određuju suprotno,
to jest da hrišćani koji se ne mogu pričestiti budu zajedno sa vernicima i da se zajedno mole u vreme Svete
liturgije do kraja, ali da se ne pričeste. Isto se tako pokazuje i u tumačenju 10. kanona Svetih apostola
(Zakonopravilo, str. 12).
Ino svedočanstvo u tom pogledu nalazimo u Crkvenom pravilu iz Govore, gde čitamo ovako: "Ko god ulazi u
crkvu da sluša Svetu liturgiju i Sveto Pismo a neće sa svima da se pričesti Prečistim i Svetim tajnama Isusa
Hrista, toga da pitaju otkuda mu takvo učenje; dakle, ako je od njegovog duhovnika, ili od samovolje ili ako
se boji grehova, takvi neka se boje, i neka pitaju Oce kako da postupe. Možda mu je duhovnik njegov dao
pouku, a ako li nije, nego se on tako vlada u svom praznoumlju, neka bude odlučen. A ako li bude episkop ili
pop ili đakon, i toga isto tako da pitaju, i da ga ukore u predstavci pred mitropolitom." (Crkveno pravilo iz
Govore, str. 107)
Isto se učenje nalazi pisano u Velikom crkvenom pravilu (Veliko crkveno pravilo, str. 331).
Dakle, kao što vidiš, brate Jovane, ovde se dosta jasno pokazuje da ako kogod ima učenje od svoga
duhovnika, to jest ako mu je zabranjeno da se pričesti, dotični - bio klirik, bio mirjanin - može biti u crkvi da
zajedno sa svim vernicima sluša službu Svete liturgije, ali samo da se ne pričesti Svetim i Prečistim Hristovim
tajnama. To jest, kao što je današnja praksa Svete i Saborne istočne crkve. Znači, mislim da ti se bar sada,
brate Jovane, razjasnila nedoumica koja te je mučila.
Brat: Zaista, prepodobni oče, sada shvatam kako 8. kanon Svetih apostola, tako i 9; kao i 22. i 59. kanon Sv.
Vasilija Velikog i (4) kanon Sv. Grigorija Nisijkog, da kao i drugi kanoni sabora i Otaca i božanskih
Zakonopravila Crkve određuju da je svim hrišćanima koji su u kajanju i imaju epitimiju od episkopa ili od
svojih duhovnika da se ne pričeste Svetim i Prečistim tajnama, ako budu kazali uzrok zbog kojeg se ne mogu
pričestiti, dopušteno da ulaze u crkvu i da se mole sa blagovernicima, da slušaju Svetu liturgiju do kraja, ali
nemaju više dopuštenje da se pričeste sa onima koji su dostojni pričešća, dok ne budu ispunili epitimiju koju
su im njihovi duhovnici naložili, i ne prime od njih razdrešenje da bi se pričestili.
Sada mi je potpuno jasno i mislim da nije bio u pravu onaj sveštenik koji mi je rekao da je Sv. Jovan Zlatoust
isterivao iz crkve sve hrišćane koji se nisu pričešćivali Svetim tajnama svakoga dana.
Starešina: Dobro je, brate Jovane, što smo s pomoću blagoga Boga postigli da se razumemo i u tom
pogledu.
Brat: Iz onoga što ste mi rekli, prepodobni oče, potpuno sam se uverio da je običaj svakodnevnog
pričešćivanja bio samo u prvim danima Hrišćanske crkve, a kasnije taj običaj je ostao samo mestimično i
upražnjavali su ga samo najpobožniji hrišćani i monasi; i da je na taj običaj Crkva gledala sa sumnjom i
rezervom, pošto je pokatkad prevazilazio meru blagopristojnosti.
Sećam se, prepodobni oče, šta ste mi ranije kazali o 8,9. i 10. kanonu Svetih apostola, 2. kanonu
Antiohijskog sabora i 6. kanonu Šestog Vaseljenskog sabora: da su ih propisali Crkvi Sveti apostoli i
Božanski Oci, kako bi probudili savest i revnost vernika prema čestom pričešćivanju, koje je bilo od početka u
Crkvi, i da ti kanoni imaju blagodat da se razume i jasno pokaže običaj čestog pričešćivanja tih vremena.
Molim Vas, dakle, prepodobni oče, da mi kažete da li sem tih kanona ima još i drugih svedočanstava o
čestom pričešćivanju, koje se upražnjavalo u Staroj crkvi.
Starešina: Brate Jovane, o običaju čestog pričešćivanja, koji je bio u Drevnoj crkvi, ne govore samo ti kanoni,
nego i crkveni istoričari i mnogi od Svetih i Božanskih Otaca. Jedan od tih Svetih Otaca jeste i Sv. Jovan
Zlatoust, koji na više mesta govori o čestom pričešćivanju, kao u Predgovoru na Tumačenje Poslanice
Rimljanima - Slovo 8. Jevrejima, u Slovu 18. na Dela apostolska, u Slovu 5. Poslanice Timoteju, u Slovu 17.
Poslanice Jevrejima, u Slovu onima koji poste prvu Pashu, u Slovu 5. Efescima, u Slovu onima koji se
lišavaju božanskih skupova, u Slovu 22. Korinćanima, u Slovu Blaženom Filogoniju i u Slovu o postu.
U svim navedenim tekstovima se trudi taj blagoglagoljivi jezik da podstiče hrišćane da se pričešćuju često, ali
i sa dostojnošću (Zakonopravilo, str. 11).
Brat: Zaista, prepodobni oče, iz navedenih svedočanstava jasno sam pojmio i udostojio se da saznam o
običaju koji beše na početku hrišćanstva: da se hrišćani češće pričešćuju Svetim i Prečistim tajnama.
Želeo bih, međutim, da znam koliko se često pričešćivahu hrišćani u ta vremena i koliko puta sedmično, i koji
je bio uzrok tog čestog pričešćivanja.
Starešina: Pošto želiš da i to znaš, brate Jovane, znaj da disciplina u pogledu čestog pričešćivanja nije bila
uvek ista ni u hrišćanskom svetu. To nam kazuje Blaženi Avgustin koji, govoreći o običaju čestog
pričešćivanja u svoje vreme, veli: " Jedni se pričešćuju svakodnevno, a drugi samo u pojedine dane; na
nekim mestima ne ostaje nijedan dan bez Svete liturgije, dok se na drugima služi Sveta liturgija samo
subotom i nedeljom".
Kao što se vidi, brate Jovane, iz ovog svedočanstva doznajemo da nije bilo jedno pravilo, pre svega ni sa
služenjem
Svete liturgije, ni sa upražnjavanjem pričešćivanja, u ono vreme.
Iz drugoga svedočanstva, međutim, saznajemo da se u to vreme u Maloj Aziji vernici pričešćivahu četiri puta
sedmično: sredom, petkom, subotom i nedeljom (Sv. Vasilije Veliki, 93. Poslanica}.
Na drugim stranama hrišćani se pričešćivahu Svetim Tajnama sredom i petkom i u druge sedmične dane
(Jevsevije Argentije, str. 284).
I pošto si, brate, pitao i koji je bio razlog te prakse da se hrišćani pričešćuju više puta sedmično, znaj da se u
III veku Sveta liturgija počela služiti sem nedelje - i petkom, kao u Jerusalimu, u antiohijskim crkvama, u
Severnoj Africi, ili subotom, kao u Rimu, Maloj Aziji, Siriji itd.
Dakle, jednovremeno sa umnožavanjem dana za Liturgiju, na pojedinim stranama su se umnožili i dani za
pričešćivanje hrišćana toga vremena.
Brat: Prepodobni oče, a koliko je trajao taj običaj da se hrišćani pričešćuju više puta sedmično?
Starešina: Ni taj običaj nije trajao dugo, jer od pojedinih Svetih Otaca doznajemo da je u klasičnoj eposi
egipatskog monaštva pravilo bilo da se kako Sveta liturgija, tako i pričešćivanje Svetim Tajnama, vrši
subotom i nedeljom za sve monahe iz tih krajeva. A za monahinje i za pojedine monahe pričešćivanje da
bude samo u nedeljni dan, mada se u to vreme sretahu pojedinci koji su se pričešćivali samo jedanput
godišnje (Prepodobni Kasijan, Monaška pravila, gl. III).
Još jedno svedočanstvo o pričešćivanju subotom i nedeljom nalazimo u Žitiju Svetog Save Osveštanog, koji
je živeo u V veku. On se svake godine u vreme Velikog posta povlačio u Palestinsku pustinju, uzimajući sa
sobom Prečiste Hristove tajne, da bi se pričešćivao svake subote i nedelje (Gerasim Timuš, Svetački rečnik,
str. 783).
Ali, isto kao i pređe pokazani običaj, i ovaj običaj monaha i hrišćana: da se pričešćuju svake subote i nedelje,
nije trajao suviše dugo, pošto iz svedočanstava crkvenih istoričara doznajemo da se pričešćivanje Prečistim
Hristovim tajnama, počev od vremena Svetih apostola i od vremena velikih gonjenja, kao i kasnije, na
najvećem broju mesta vršilo jedanput sedmično, i to nedeljom.
Taj dan su hrišćani izabrali još od najstarijih vremena i dali mu posebno prvenstvo i čest, zato što je toga
dana vaskrsao Gospod naš Isus Hristos.
Brat: Prepodobni oče, a gde se mogu naći ta svedočanstva koja dokazuju da je nedeljni dan u starini uživao
posebnu čest kod hrišćana, i osobito da su se toga dana hrišćani pričešćivali Svetim i Prečistim tajnama?
Starešina: Prvo svedočanstvo nalazimo u sveštenoj povesti Dela Svetih apostola, gde čitamo ovako: A u prvi
dan nedelje, kad se sabraše učenici da lome hleb, beseđaše im Pavle, jer nameravaše sutradan da otide, i
produži besedu do ponoći (Dap 20,7).
Isto tako rečito svedočanstvo nalazimo u pismu Plinija Mlađeg, prokonzula Vitinije, poslatom oko 104. godine
caru Trajanu i koji, između ostalog, kazivaše caru: "Hrišćani se sastaju u nedeljni dan, u osvit zore, i pevaju
pesme hvale Hristu kao Bogu, i obavezuju se zakletvom da ne čine nikakvo zlo".
Isto na početku III veka čujemo Sv. Ignjatija Bogonosca kako govori Magnežanima: "Nikako nemojte
praznovati subotu, nego živite po danu Gospodnjem", a Sv. Mučenik Justin, isto iz III veka, veli ovako: "U
dan sunca, nedelju, svi se okupljaju na jednom mestu radi Lomljenja Hleba" (/ Apologija). A u svojoj Drugoj
apologiji kaže ovako: "I u takozvani dan sunca Bog nas okuplja na jedno mesto sve koji prebivamo po
gradovima i selima, i čitamo, koliko vreme dopušta, uspomene Apostola i knjige proroka. Nakon što završi
čitanje, prezviter drži propoved, u kojoj podstiče i poziva na sledovanje tom dobrom učenju. Zatim ustajemo
svi zajedno i, pošto se završi molitva, donese se hleb, vino i voda, i prezviter uznosi molitve, takođe i
blagodarnosti, koliko mu je moguće. A narod mu odgovara kazujući: Amin, amin.
I posle toga daje se svakom da se pričesti blagoslovenima, i onima koji nisu prisutni šalje se posredstvom
đakona".
Isti apologet Justin Mučenik, kazujući da se u njegovo vreme dan nedelje proslavljao s posebnim
čestvovanjem, veli ovako: "A dan sunca - nedelja, u koji se svi okupljamo, izabran je pošto je to dan u koji je
Bog sve stvorio, i Isus Hristos je vaskrsao iz mrtvih, jer Se u dan pre subote, koji je dan sunca - nedelja,
pokazao apostolima i naučio ih je ono što sam vam kazao" (Druga Apologija).
I u Varnavinoj poslanici piše ovako: "Zato se okupljamo u osmi dan - nedelju, u koji je Isus vaskrsao iz
mrtvih" (Liturgijsko blago, III, str. 67).
A u III veku posebno poštovanje koje su hrišćani imali prema danu nedelje pokazuje Kliment Aleksandrijski
(VII Stromata). Isto tako i istoričar Tertulijan (Apologetikum, gl. XVI) pokazuje da se u dan nedelje praznično i
sa velikim čestvovanjem i pobožnošću služila Sveta liturgija, i da su se toga dana tvorila dobra hrišćanska
dela.
I zatim, govoreći sa divljenjem, veli: "Kako ćemo se okupljati na molitvu, kako ćemo bolje praznovati
nedelju!".
U IV veku vidimo da prvi hrišćanski car, Konstantin Veliki, pridaje veliku čest i posebnu pažnju danu nedelje.
Jer na zahtev Crkve, on je zabranio da se toga dana drže sudski procesi, zapovedio je da vojnici odlaze u
crkvu toga dana, dao je naređenje da se obustave poljski radovi u dan nedelje (Jevsevije Kesarijski, Žitije
Konstantina Velikog, gl. IV, 18-19).
A carevi Teodosije Stariji i Mlađi zabranili su da se toga dana sakupljaju dažbine, to jest porezi od hrišćana
(građana), i istovremeno su zabranili i trgovinu (Teodocujev Kodeks, knjiga 15). Zabranili su zatim i javne
predstave: pozorišta, igre, cirkuse, klovnove, pantomime, kao i svaku vrstu ovakve razonode. I čak da se
dogodilo da carev dan bude u nedelju, on je slavljen drugog dana (Teodosijev Kodeks, knjiga 15).
A Sveti Šesti Vaseljenski sabor u 9. kanonu naređuje: "Predstojatelji Crkve svakoga dana, a osobito u dan
nedelje, neka uče vernike rečima pobožnosti", a u 80. kanonu odlučuje: "Episkop, sveštenik ili đakon i
mirjanin, budu li izostali iz crkve tri nedelje zaredom bez ikakve velike potrebe, ako li bude klirik, da se odluči,
a ako li bude mirjanin, da mu se zabrani Sveto pričešće!".
I veliki Grigorije Solunski odlučuje: "Hrišćani da se pričešćuju svake nedelje i na svaki veliki praznik"
(Dobrotoljublje).
Isto tako veli i Sv. Simeon Solunski: "Neka se hrišćani ne ostavljaju bez Pričešća 40 dana, nego koliko im je
moguće i ranije, i svake nedelje, ako je moguće, i osobito koji su stari i bolesni" (Simeon Solunski, gl. 360). A
episkop Genadije Marseljski veli: "Podstičem i savetujem da dolikuje da se pričešćujemo svake nedelje, ako,
razume se, duša nije pomućena grehom" (O crkvenim dogmama, gl. III).
U vreme Sv. Teodora Studita monasi iz manastira Studiona iz Carigrada pričešćivahu se Prečistim tajnama
samo nedeljom (Katiheze). 3. kanon Sv. Timoteja Aleksandrijskog dopušta i besomučnome, ako ne huli, da
se može pričestiti Svetim tajnama u nedeljni dan (Zakonopravilo).
Vidimo takođe da se i u V veku Sveta liturgija služila samo nedeljom i na velike praznike, kada je bilo i
pričešćivanje hrišćana Svetim i Prečistim Hristovim tajnama.
Brat: Zaista, prepodobni oče, iz mnogih svedočanstava koja ste mi pokazali, jasno sam razumeo da je,
zaista, nedelja bila dan izabran i u osobitoj česti kod svih hrišćana, zbog Vaskrsenja Gospodnjeg, koje se
zbilo u taj dan. I istovremeno sam razumeo da je običaj da se hrišćani pričešćuju Svetim i Prečistim Hristovim
tajnama u dan nedelje bio nekada najrasprostranjeniji običaj u vaskolikom hrišćanskom svetu. Hteo bih još
da znam, prepodobni oče, da li postoje svedočanstva i o ređem pričešćivanju Svetim i božanskim tajnama u
dan nedelje.
Starešina: Brate Jovane, postoji dovoljno svedočanstava koja kazuju i o pričešćivanju ređem nego li
jedanput sedmično, koje se vrši u dan nedelje. Na primer, bilo je i vreme kada su hrišćani bili savetovani od
svojih duhovnih pastira da se pričešćuju makar jednom na tri, četiri nedelje.
Pravoslavno ispovedanje uči ovako: "Hrišćani koji su uznapredovali u pobožnosti i podobnosti da se
ispovedaju svakog meseca i da se pričešćuju Svetim i Prečistim Tajnama bar jednom u četrdeset dana "
(Pravoslavno ispovedanje, str. 360).
U Zapadnoj crkvi pričešćivanje Svetim tajnama nekada beše obavezno da se čini bar triput godišnje. Tako
Sabor održan u Agdi godine 506. u Galiji, odlučuje da više ne budu hrišćani koji se ne budu pričestili Svetim
tajnama bar na Božić, na Vaskrs i na Pedesetnicu. U drevnoj Pravoslavnoj crkvi Engleske, kao što pokazuje
Prečasni Beda, pričešćivanje Svetim tajnama u VIII veku vršilo se obično na Božić, na Epifaniju
(Bogojavljenje) i na Vaskrs. Tu meru pričešćivanja Svetim tajnama triput godišnje ponovio je kasnije i Sabor
održan u Puru godine 813. Ali mnogo pre tih sabora Sv. Patrikije (godina 450-452), u Irskoj, odlučuje da bude
ispitano stanje onih koji se ne pričešćuju bar jedanput godišnje, na dan Svetog Vaskrsenja.
No i na Istoku, kao i na Zapadu, u ta vremena neki monasi, kao i neki od mirjana, pričešćivahu se Svetim
tajnama dvaput godišnje. U to nas uverava veliki Učitelj i Božanski otac Sv. Jovan Zlatoust, koji veli ovako:
"Mnogi se ovim tajnama pričešćuju jedanput godišnje, a neki dvaput, a neki više puta" (Podela pšenice, str.
449-450).
Zatim, pokazujući da taj običaj - da se retko pričešćuju - nisu u to vreme imali samo neki hrišćani, nego čak i
monasi iz pustinje, veli ovako: " Dakle, svima nam je upućeno slovo, ne samo ovima odavde (to jest
mirjanima), nego i onima što prebivaju u pustinji (monasima pustinjacima), jer se i oni pričešćuju jedanput
godišnje, a mnogo puta i na dve godine" (Podela pšenice, str. 449-450).
A Pravoslavno ispovedanje Petra Mogile daje zvanično pravilo u pogledu ispovesti i pričešća i, shodno
četvrtoj crkvenoj zapovesti, to ispovedanje uči da su hrišćani dužni da se ispovedaju i da se pričešćuju
/makar/ četiri puta godišnje, u četiri posta, ili /barem/ najmanje jedanput godišnje, tokom Svete četrdesetnice.
Brat: Prepodobni oče, iz pređe izloženih svedočanstava uverio sam se da je zaista, u hrišćanskom svetu,
kako u Istočnoj, tako i u Zapadnoj crkvi, u pojedinim vremenima i mestima bio običaj da se upražnjava Sveta
ispovest i Sveto pričešćivanje mnogo ređe, nego li običaj koji je trajao u vreme kada se pričešćivahu svake
nedelje; pošto se, kao što ste kazali, u pojedinim mestima i vremenima pričešćivanje Svetim tajnama vršilo i
na nekoliko sedmica, i jedanput mesečno, i na četrdeset dana, i triput godišnje, i čak jedanput na dve godine.
A kao zvanično pravilo je određeno da se vrši /makar/ četiri puta godišnje ili /bar/ najmanje jedanput
godišnje, u Velikom postu. Ali, prepodobni oče, imao bih i druga mnoga pitanja u pogledu Svetog pričešća,
samo ako Vas ne ljutim svojim mnogim pitanjima.
Starešina: Brate Jovane, ne ljutiš me, kao što i sam vidiš, ali nas je uhvatila noć od kad besedimo, i sada
treba da se smirimo, jer sam i ja umoran, a i ti brate. I zatim, treba da se odmorimo nekoliko časova, da ne
izgubimo jutrenje u ponoć, jer sam ja s našim razgovorom izgubio i večeru. Dakle, idi i smiri se, da bi mogao
doći na jutrenje, a što si još imao na umu da me pitaš, zapiši na hartiji, i kada smatraš da je pogodno vreme,
dođi ponovo ovamo.
Brat: Molim Vas iz sve duše da mi oprostite, prepodobni oče igumane, što sam Vam ja, grešnik, svojim
pitanjima i svojim nedoumicama pričinio toliko truda. Zahvaljujem Vam sa svekolikim smirenjem i svekolikom
blagodarnošću za sva razjašnjenja i savete koje ste mi danas dali, tokom toliko časova.
Starešina: Bog da prosti i neka te blagoslovi, brate Jovane; idi u miru i ne zaboravi što si čuo, jer će ti biti od
koristi u životu.

ČETRNAEST PRAVILA ZA ODLAŽENjE U CRKVU[3]

Braćo, treba da znate da hrišćanin koji odlazi u crkvu ima 14 kanonskih blagodoličnih pravila, ako želi da mu
bude na korist Sveta crkva. Ako ih ne ispunjava, odlazi u hram na osudu.
Izložiću vam blagodolična pravila za hrišćanina koji odlazi u Svetu crkvu.
Ako hoćete da vaistinu budete sinovi Hristove Pravoslavne crkve, koja nas skoro 2.000 godina rađa vodom i
Duhom na Krštenju, u Crkvi Hristovoj koja je stub i tvrđava istine, znajte pravila za odlaženje u Crkvu, kao što
sledi:
1. Prvi kanonski uslov da bi odlazio u svetu crkvu jeste da se sa svima pomiriš. Ako ide majka u crkvu ili otac,
neka kaže: "Oprostite mi, deco! Oprosti mi, suprugo!"
2. Drugi kanonski uslov. Kada odlaziš u crkvu, odnesi mali dar iz svoje kuće. Makar svećicu, makar novčić,
prosforu, čašu vina, šta možeš. Jer kroz taj mali dar koji nosiš u crkvu blagosilja se ceo tvoj imetak, jer ga
daješ na žrtvu Bogu.
3. Treći kanonski uslov. U crkvu je dobro da odlaziš jutrom ranije, da bi mogao uhvatiti Vaskrsno jevanđelje
jutrenja i Slavoslovlje. I istovremeno, ako odeš ranije, možeš se u miru pokloniti, nema mnogo sveta u crkvi,
odeš na svoje mesto i tako ne remetiš bogosluženje.
4. Četvrti kanonski uslov. Muškarci treba uvek da stoje u crkvi na desnoj strani, a žene na levoj strani. I ovim
redosledom treba da stoje u crkvi: stari ljudi na čelu, sredovečni iza njih, najmlađi iza njih, mladići i dečaci
isto tako. Takođe i žene. A između muškaraca i žena ostavite stazu u crkvi, da bi prošao ko dođe da se
pokloni i da odnese dar svetom oltaru.
5. Peti kanonski uslov jeste da ne razgovarate u crkvi, jer je to veliki greh. Ako je velika potreba da govoriš,
govori šapatom ili znacima.
6. Šesti kanonski uslov. Ako odeš u crkvu, nemoj izlaziti dok se ne završi bogosluženje. Samo, Bože sačuvaj,
ako si bolestan ili ako što postradaš. Ali inače nemoj izlaziti, jer ako izađeš pre završetka Liturgije, podoban
si Judi, koji je izašao sa Tajne večere, gde behu za trpezom Spasitelj sa apostolima, i otišao je i prodao
Hrista. Tako poučava Sv. Jovan Zlatoust.
7. Sedmi kanonski uslov za one koji odlaze u crkvu. Kada se klanjate svetim ikonama, nemojte celivati
Svetitelje u lice, jer je greh. Nije dopušteno. Ako je Svetitelj oslikan u stojećem položaju, celivaš mu noge;
ako je oslikan do pojasa, celivaš donji deo ikone.
8. Osmi kanonski uslov. Znajte da nakon što sveštenik izrekne blagoslov početka Svete liturgije, nikom više
nije dopušteno da se klanja u crkvi ili da još nosi darove oltaru, jer je to veliki greh.
Kada čuješ da sveštenik kaže: "Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i u vekove
vekova" - gotovo je! Od tada svako stoji mirno na svom mestu, ne odlazi više da se klanja. Čak i ako si
došao s darom u crkvu, sa svećom i sa prosforom, predaćeš ih na kraju.
Jer od toga časa sveštenik stupa u Svetu liturgiju i nema više vremena da uzme dar. Jer ako odeš, i on
prestane sa liturgisanjem, ostaje mu mnoštvo molitava, i ima greh. Dakle, darovi se predaju u crkvi do
blagoslova Svete liturgije.
Od tada nadalje nije više dopušteno ni da se klanjaš, zato što uznemiravaš one koji žele da slušaju Svetu
liturgiju.
9. Deveti kanonski uslov. Hrišćani treba da kleče kada se osvećuju Prečisti darovi, kada se poje: "Tebe
pevamo, Tebe blagosiljamo...!". Drugi kleče i na Jevanđelju. Nije greška. Na Dostojno i na Oče naš, tada se
kleči. I nakon što se otpoje Oče naš, vrši se celiv mira. Tako se ranije postupalo. Sada se u pojedinim
crkvama to zaboravilo. (Ovo je običaj Rumunske Crkve, nap.izd.)
Koji imaju razdrešenje i žele da se pričeste Prečistim tajnama treba da traže oproštaj od svih, od najstarijih
do najmlađih. Ako su muškarci, odlaze najstarijim ljudima sa čela. I od kojih su imali kakvo ožalošćenje, Bože
sačuvaj, neka traže oproštaj: "Oprosti mi, brate! Oprosti mi rode, ili susede!".
Isto tako i žene neka idu najstarijim ženama i neka uzmu oproštaj, neka im celivaju ruku, a ove neka ih
poljube u čelo. Taj poredak se vrši pre no što se odlazi na Sveto pričešće. I potom uzimaš upaljenu svećicu i
kod ikonostasa je daješ Crkvenjaku u ruke; ne ideš s njom pred sveštenika, pred Sveti putir.
Zato što kad idete pred Sveti putir nije dopušteno da budete sa upaljenom svećom, niti da se još osenjujete
Svetim krstom, jer je velika opasnost. Događalo se mnogima da su, krsteći se, udarili Sveti putir, sveštenika, i
prosuli Svetinje. Dogodilo se u mnogim crkvama.
Ja sam tako postradao. Došao je jedan iz Velike Saske na pričešće; bejah starešina u manastiru Slatini, i
udario me je po Svetom putiru, i - da ga ne bejah držao - pao bi nasred crkve. Imao sam Svetinje u njemu. I
ipak mi je prosuo deo Svetinja. Imao sam da tvorim epitimiju i pravilo.
Neki momčić, kada se prekrstio, gurnuo je Sveti putir. I da ga ne bejah čvrsto držao, celog bi mi ga prosuo, i
iz tog razloga ne bih više mogao da budem sveštenik. Skamenio se i on. A bejah im rekao, jer behu stotine
ljudi sa upaljenim svećama: "Nemojte se više krstiti kada stignete pred Sveti putir, i sveće ostavite tamo kod
ikonostasa!"
Kada odeš pred Sveti putir, prekrstiš ruke na grudima. I tada sveštenik uzima kašičicom Presvete i Prečiste
tajne i daje ti da ih primiš.
10. Deseti kanonski uslov. Nakon što si primio Prečiste tajne Isusa Hrista, pređi ka đakonskim dverima, da bi
ti tamo dali naforu i čašicu vina. Zatim odite do pevnice ili u pripratu, da biste očitali molitvu blagodarenja
nakon Svetog pričešća.
Treba da znate da niko ne sme da se pričesti, ako nije pročitao molitve za pričešće. Zatim - zahvalne.
Ko se pričestio ne sme više da celiva ruku svešteniku. Dok ne budeš jeo, ne smeš više da celivaš ni svete
ikone, ništa; jer si tada primio Hrista. Nakon jela možeš da celivaš ruku i svete ikone.
Nakon pričešća nije ti dopušteno da pljuneš tri dana i tri noći. Tako je po kanonskom poretku. Ali bar do
sutrašnjeg dana; makar 24 sata, upamtite. Ali knjiga kazuje tri dana. Tako je nakon Svetog pričešća.
Koji su u braku i žele da se pričeste Prečistim tajnama treba da čuvaju čistotu u porodici bar tri dana; a
nakon što su se pričestili da je održe bar dva dana. A u postovima treba u sve dane da žive u čistoti.
11. Jedanaesti kanonski uslov. Koji je došao u crkvu iz neke porodice naziva se apostolom porodice. On
treba da uzme svetu naforu za sve ukućane.
Ukućanima nije dopušteno, Bože sačuvaj, nedeljom i praznikom da pojedu štogod dok ne dođe onaj iz svete
crkve da im donese svetu naforu, da uzmu svetu naforu umesto Prečistih Tajni. Jer se na grčkom sveta
nafora naziva antidoron, to jest - umesto darova, zamenjuje Prečiste tajne za one koji ne mogu da se
pričeste.
Nedeljom i praznikom, u vreme svete Liturgije, nije dopušteno da pripremaš jelo, jer je to velik greh. Pripremi
jelo od subote uveče i stavi ga gdegod na hladnom, jer imate sada frižidere, i podgreješ ga kada dođete iz
crkve. U slučaju neodložne potrebe, nakon što izađeš sa Svete liturgije, dopušteno ti je da pripremaš jelo. Ali
u vreme svete Liturgije, kada sveštenik vezuje nebo sa zemljom i vadi častice za milione duša, nemoj da se
laćaš pripremanja hrane, jer je veliki greh!
Tako je bilo kod naših predaka. Pitajte stare, jer su tako držali ranije! Nije se pripremala hrana nedeljom.
Veliki je greh. Nije dopušteno da ložiš vatru i da pripremaš hranu kada sveštenik služi božansku Liturgiju za
toliko miliona hrišćana, gde posreduje opraštanju za tolike duše, i za one iz pakla, i za one s nebesa, i za one
sa zemlje.
12. Dvanaesti kanonski uslov. Ko je bio u Svetoj crkvi, kada je sveštenik rekao: "U miru iziđimo! U ime
Gospodnje" i izvršio otpust, to jest kraj Svete liturgije, čini tri poklona posred crkve i odlazi kući.
Od crkve neka se ne zaustavlja do svojih vrata. Da ga kako ne odvede đavo od crkve u krčmu ili na igranku,
jer onda teško njemu. Otpočeo je s Bogom i završava s đavolom. Jer tako čini neprijatelj: "A da li da odem
tom rođaku; ali, da odem onome tome; ali, da odem malo u krčmu!"
Radost đavolova što te je izveo iz raja Božijeg i odvodi te u pakao, jer krčma je čeljust pakla. Tako je
nazivaju svi Sveti Oci.
Kada si ušao u krčmu, đavo ti ukucava tri klina. Prvi klin kada si stavio nogu na prag krčme, drugi - kada si
seo na stolicu za stolom u krčmi; i treći - kada si uzeo prvu čašu. Zatim si njegov: drži te on tamo, ne
izbavljaš se brzo. Ukucao ti je tri klina.
Dakle, s vrata crkve idi pravo kući!
13. Trinaesti kanonski uslov. Kada odeš kući, očitaj molitvu kod Svetih ikona, i kada svi sednu za trpezu, ti im
ispričaj šta je i tebi ostalo u glavi iz crkve: "Gle, bio je taj i taj Apostol, to i to Jevanđelje; sveštenik je održao
tu i tu propoved; gle ovako je pojao pojac; tako je lepo bilo!", da bi čuli i oni koji, iz blagoslovenih razloga,
nisu mogli da idu u crkvu.
14. Četrnaesti kanonski uslov. Nakon što si i ti jeo, odmori se dva sata. Zatim treba nedeljom i praznikom da
ideš u posete i da posećuješ bolesne i uboge.
Ako znaš kojeg bolesnog starca ili koju bolesnu ženu ili dete, ili koga ko leži u postelji mnogo godina, idi i
poseti ga, jer čuj šta govori Hristos u dan Suda: Bolestan bejah i ne posetiste me (Mt 25,43).
Ako ne možeš odneti ma i najmanji dar bolesnome, otidi i reci mu reč utehe: "Trpi, brate! Moli se Bogu, jer te
ljubi! Koga Bog ljubi toga i kori. I ako budeš trpeo na ovom svetu, nećeš više trpeti zagrobno. Tako je trpeo
Jov, tako je trpeo Lazar!"
Dakle, četrnaesto pravilo jeste da posećujemo stare i bolesne nedeljom i praznikom.
Ovo su ukratko 14 pravila blagodostojnosti za hrišćane koji odlaze u Svetu crkvu nedeljom i praznicima.

KAKO DA DUHOVNO PRAZNUJEMO[4]

Bog nas uči kako dolikuje provoditi Njegove praznike, govoreći: Nemoj raditi nikakvoga telesnog dela u njima
(Zakoni ponovljeni 5,14; Levitska 23,3).
Želite li da znate i pojmite koja su dela tela i delanja njegova? Pitajte velikog apostola Pavla, i on će vam
kazati, govoreći: A poznata su dela tela, koja su: preljuba, blud, nečistota, besramnost, idolopoklonstvo,
čaranje, neprijateljstvo, svađe, pakosti, gnjev, prkosi, razdori, jeresi, zavisti, ubistva, pijanstva, raskalašnosti i
slično ovima (Gal 5,19-21).
Želiš li da znaš i šta je slično prethodno nabrojanom? Čuj, dakle, dela bezbožnog čoveka, koja tvori protiv
Svedržiteljevog Zakona: ludački plesovi, obraćanje gatarama, nedopuštene šetnje, tašto gubljenje vremena
po kafanama i restoranima, na mobama, svadbama; slušanje i gledanje svega što ti objavljuje ono što ruši
moral i svetost tvoga života, a ne duhovnu korist za spasenje duše.
Znači, ova i slična ovima jesu zla koja Bog objavljuje i kažnjava večnom mukom, ako ih budemo činili u sve
dane svoga života. Jer ako budemo slavili tvoreći ova bezakonja, čućemo Boga kako kazuje: Praznike vaše
mrzi duša moja. I na drugom mestu veli: Omrznuo sam, odbaidžo sam vaše praznike i neću mirisati vaše
žrtve (Isaija 1,14).
Vidiš li da ih ne naziva Svojim praznicima, nego vašim? To jest, vaši su, jer ih vi praznujete paganski, ne
hrišćanski. Moji praznici, Moji blagdani nisu kao vaši oskvrnjeni praznici i kao vaša bezakonja. Moji su
praznici Sveti i duhovni; treba, dakle, da budu praznovani duhovno i sa Svetošću.
Ali ćeš reći: Kako se duhovno praznuje? Ako želiš da to pojmiš, slušaj:
• Ko u dan praznika i velikog blagdana ostavlja posao iz ruku i odlazi u crkvu, miri se sa svima s kojima je u
svađi, iz porodice ili susedstva, i u crkvi sluša božansku službu s pobožnošću i strahom Božijim - taj duhovno
praznuje.
• Ko provodi postove i praznične dane u čistoti sa svojom suprugom - duhovno praznuje.
• Ko uči drugoga da ne tvori zla i da oprašta onome ko je zgrešio - taj duhovno praznuje.
• Ko u praznični dan čita božansko Pismo i čini milost siromasima - taj duhovno praznuje.
• Ko neupućenog uči dobrom putu Božijem i teši ožalošćene, one što su pali u kakve opasnosti i nevolje, i
pomaže im svim što se može - taj duhovno praznuje.
• Ko u praznični dan odlazi da posećuje bolesne i stare i nemoćne i pomaže im u njihovoj nevolji - taj
duhovno praznuje.
• Oni koji u praznični dan uče svoju decu ili druge da budu valjani, da uče molitve Preblagom Bogu, da ne
kradu i ne čine drugo zlo - svi ti duhovno praznuju i s radošću Božijom provode Njegove Svete praznike.
Eto, braćo moja, kroz ovo malo reči sam vam obznanio čega treba da se čuvamo o našim praznicima i
svetkovinama i kako treba duhovno da praznujemo kao istinski hrišćani i sinovi Crkve Hristove.
A ako kogod, i nakon što je čuo ova učenja, bude delao protivno, taj neće imati reč odgovora u dan svoje
smrti i na strašnom Hristovom sudu.
PUT KA ČOVEKU
O VREDNOSTI ČOVEČIJE DUŠE[1]

...Kakva je korist čoveku ako zadobije sav svet


a duši svojoj naudi? Ili kakav će otkup dati
čovek za dušu svoju? (Mk 8, 36-37)
Ljubljeni verni,
U propovedi sa tumačenjem današnjeg Svetog Jevanđelja biće reči, koliko nas Preblagi Bog bude ozario, o
čovečijoj česti i o vrednosti čovečije duše. Čuli ste u današnjem Svetom Jevanđelju reči Spasitelja našeg
Isusa Hrista, koji je rekao: Kakav će otkup dati čovek za dušu svoju? (Mk 8,37).
Ali zar da tako veliku vrednost ima naša duša, da ne može biti otkupljena celim ovim svetom? Jer čujemo šta
kaže Spasitelj dalje: Ako čovek zadobije sav svet, a duši svojoj naudi, kakva mu je korist? (Mk 8,36).
Čujete li, braćo moja, koliko veliku i neizmernu vrednost ima naša duša i na koliku ju je čast i vrednost
uzdigao sam Gospod Bog i Spasitelj naš Isus Hristos? I ako je to istina, ko li će ikada moći da se suprostavi
toj velikoj istini, da može reći da je naša duša jeftinija i ne vredi koliko celi svet?
Upravo zato Sveto i božansko Pismo više puta uobičajava da naziva čoveka " dušom". Čuj šta kaže u
Postanju: A svega duša što dođoše s Jakovom u Misir, a izađoše od bedara njegovih, osim žena sinova
Jakovljevih, svega duša beše šezdeset i šest (Postanje 46,26-27). Eto - Sveto Pismo ovde naziva čoveka
"dušom", ne veli da je toliko ljudi izašlo od Jakova, nego toliko duša. I zbog čega Sveto Pismo naziva mnogo
puta čoveka "dušom"?... Evo zbog čega: zbog velike vrednosti koju duša ima u odnosu na telo. A može li
kogod da duši kaže čovek?... Ne. Čovek se može nazvati dušom, ali duša se ne može nazvati čovekom.
Zašto? Zato što duša ima nevidljivu prirodu, a telo ima prirodu koja je vidljiva i podleže čulima, i kada se duša
i telo sjedine u jedinu ipostas, tada se naziva čovek. Ali ni duša se ne naziva čovekom, bez tela, ni telo se ne
naziva čovekom, bez duše. Jer čovek je ipostas sjedinjena od dveju priroda: i duša, i telo. A ako se ipak na
nekoliko mesta u Svetom Pismu čovek naziva dušom, to je, kao što sam pokazao, zbog velike česti /počasti/
duše u odnosu na telo. Ali šta je čovek? Čovek je jezgro i celina svekolikog sveta koji je Blagi Bog sazdao na
nebu i na zemlji. Čovek je biće koje je u vezi sa četiri vrste sveta koje je Bog sazdao u vaseljeni. On opšti sa
svim postojećim što ima dušu i što nema dušu: a) s mineralnim carstvom; b) s biljnim svetom; v) sa
životinjskim svetom i zatim sa nevidljivim anđeoskim svetom, to jest sa mislenim /duhovnim/ svetom.
Dakle, čovek je celina vidljivog i nevidljivog sveta, i zato Sveto i božansko Pismo naziva čoveka Velikim (Isus
Sirah 3, 18) i na drugom mestu veli: Velik je čovek i cenjen milostivi muž (Priče 20, 6). Ali zašto ga naziva
velikim? Zato što se u čoveku sjedinjuju svi Bogom stvoreni svetovi, i zato što nad svima njima on je lik i
podobije Božije (Postanje 1, 27). Ali da vidimo kako čovek održava vezu sa dve vrste sveta: duhovnim i onim
koji podleže čulima, koji sačinjavaju svet u njegovoj sveukupnosti. Sv. Grigorije Nazijanski veli: "...Čovek u
svojoj ipostasi ima od mineralnog carstva (to jest od sveta koji nema dušu) gvožđe, so, fosfor, kamen, vodu,
zemlju i ukratko skoro sve materije koje pominje hemija. Takođe, čovek u svom sastavu ima mnogo vrsta od
biljnoga carstva, od onoga što raste i opada, rađa se i gine. Zatim čovek održava vezu i sa životinjskim
svetom, i to preko četiri tečnosti, kao: crna žuč, žuta žuč, krv i voda (videti Sv. Jovan Damaskin, Dogmatika,
gl. 12).
Imajući te četiri vrste tečnosti od kojih je pretežno sazdano telo životinja, on održava vezu sa neslovesnima,
to jest sa životinjama. Dakle, eto kako čovek delotvori vezu sa tri sveta: mineralnim, biljnim i životinjskim. Ali
zar se samo na tome zaustavlja čovek?... Nikako! Čovek, kao što sam vam već rekao, održava vezu i sa
nevidljivim i razumnim i slovesnim svetom nebesa; čovek je iznad sveta koji je vidljiv i podleže čulima, budući
u vezi sa nevidljivim i mislenim /duhovnim/ svetom anđela (Sv. Jovan Damaskin, Dogmatika, knjiga I, gl. 12).
Dakle, pošto objedinjuje u sebi četiri sveta u malom, čovek se naziva "mikrokosmosom", to jest malim
svetom. Ali zar se čovek naziva samo malim svetom? Ne. Po velikom bogoslovu Grigoriju i po drugim Svetim
Ocima i velikim filosofima Crkve Hristove, čovek se još naziva i makrokosmosom, jer je veći od svih svetova,
to jest on je veliki svet u malom svetu, jer objedinjuje u sebi ne samo svet koji podleže čulima i vidi se, nego i
nevidljivi, i iznad svega on je po liku Božijem i po podobiju Njegovom (Postanje 1, 26-27).
Ali ostavimo to što se odnosi na vidljivi elemenat čovekovog bića, to jest na njegov sastav od onoga što je
vidljivo i podleže čulima, i krenimo dalje svoje slovo o najvišim sposobnostima naše duše, koje se napajaju
duhovnim svojstvima nevidljivoga sveta. Poznato je da se nevidljivi i duhovni svet anđela sastoji od devet
četa hijerarhizovanim u tri trijade, i to: 1) Trijada I - Anđela, Arhanđela i Načela; 2) Trijada II, srednja - Vlasti,
Sila i Gospodstva; a 3) Trijada III, najviša -Preblaženih Prestola, Heruvima i Serafima (Sv. Dionisije
Areopagit, Nebeska jerarhija, gl. III, str. 15, Kišinjev, 1932).
Da vidimo sada kako čovek prima od svojstava tih preblaženih anđeoskih četa.

Anđeli
Tumači se da su anđeli služitelji Božiji, po napisanome: Koji činiš Anđele Svoje duhovima, i služitelje Svoje
plamenom ognjenim (Ps 103, 5). Anđeli su ti koji nama pomažu u nevoljama, u stradanjima /žalostima/ i u
iskušenjima, i oni se svagda raduju onima što uzrastaju u vrlini, i svagda ih žaloste koji padaju u grehe, i
ovima pomažu da se podignu iz grehova i teškoća. Anđeli služe spasenju ljudskih duša i nikada nas ne
napuštaju, (služe) do izlaska našeg iz ovog života i do vremena naše končine. Anđeli sačinjavaju čin najbliži
nama; njima je data na čuvanje ova zemlja, i oni služe bliže nama za spasenje ljudskih duša. Zato je veliki
apostol Pavle rekao: Nisu li svi oni duhovi za služenje, koji se šalju da služe onima koji će naslediti spasenje
(Jev 1,14).
I ljudska duša ima od Boga to delanje kao i anđeo. Ona ima veru i ljubav prema Bogu i služi Bogu sa
strahom i trepetom. Ljudska duša ima i sama moć da služi, da pomaže svojoj braći, da ih teši u nevoljama i
ogorčenjima, da ih utvrđuje rečju i da uvek hita na pomoć braći svojoj raznim sredstvima; zato je, dakle, i
čovek neka vrsta anđela sastavljenog od dve prirode, kako ga naziva Sv. Jovan Damaskin (Dogmatika).
Anđeo leti kao munja kroz nebesa i kroz podnebesje; za tren silazi u pakao, za tren obilazi zemlju, i ne
sprečava ga ni litosfera, ni atmosfera, ni stratosfera, ništa ga ne sputava (Sv. Jovan Damaskin, Dogmatika,
Knjiga II, gl. 3).
Isto tako i duša čovekova sa svojim umom. Duša svojim sozercatelnim delom, koji je um što za tren oka
proputuje nebo, silazi u pakao, stvara sebi predstavu o tamošnjim mukama, hita kuda želi, i niko je ne može
sprečiti, jer kuda želi onamo ide.
Eto sličnosti naše duše s anđelom. Što anđeo ima u telu čovek jedva svojim umom ima. Zato veliki duhovni
filosof Sv. Grigorije Nisijki kaže: "Čovek je brat s anđelom po slovesnosti" (Komentar na Mojsijevo žitije, str.
831).
Sve sile, osobine i darovi svake čete opisani su po Slovu na Sabor arhistratiga anđeoskih četa Mihaila i
Gavrila, iz Žitija Svetih, 8. novembra.
Ali treba da znamo da je savršeno bestelesan jedino Bog, jer svi anđeli imaju svoja tela. Ali su njihova tela
pretanka i pretanana, od ognja nebeskog, i nazivaju se "bestelesnim" u spisima Crkve.

Arhanđeli
Ova je četa druga iz najniže jerarhije, i arhanđeli imaju sledeći zadatak od Boga: primaju naređenja od Boga i
otkrivaju proroštva od Boga i na vreme blagoveste tajne Božije ljudima i svim narodima na zemlji (Sv.
Dionisije Svetogorac, tv. delo, gl. VII, str. 28; gl. 9, str. 37).
Znate kako su blagovestili Arhanđeo Gavril i drugi anđeli iz ove čete poslati od Boga na rođenje Svetog
Jovana Krstitelja i na Rođenje našeg Spasitelja, na Blagovesti Bogomajke.
Dakle, Arhanđeli imaju taj zadatak od Boga, koji im se otkriva posredstvom viših činova, i oni čuvaju ta
naređenja do trena kada misleno /duhovno/ prime zapovest da ih donesu na zemlju, svakoj duši ponaosob.
Naša duša nije ni sama tuđa arhanđelskom delanju. Ona ima pamćenje, koje joj je Bog dao, sve pamti, a
njen um, ako je ozaren Presvetim Duhom poverava i blagovesti ljudima Jevanđelje i Reč Božiju i sva za duše
spasonosna učenja, da bi ih privela na put spasenja. Kao što znamo da je veliki apostol Petar propovedao u
Jerusalimu, i za jedan jedini dan poverovalo je oko 3.000 ljudi, a sledećeg dana broj ljudi prosvećenih rečju
Apostolovom narastao je do 5.000, tako su Sveti apostoli blagovestili Reč Božiju do svih krajeva vaseljene,
kao što je napisano: Po svoj zemlji iziđe glas njihov, i do krajeva vaseljene reči njihove (Ps 18, 4). Eto da su
Sveti apostoli, blagovesnici Hristovog Jevanđelja, bili i arhanđeli u telu.
Eto, dakle, kao i Arhanđeli, ljudi imaju i blagodat blagoveštenja i proroštva. Jer su vrlo mnogi od Svetitelja
Božijih imali dar da unapred znaju šta će se dogoditi njima i drugima. Takvi su bili sveti patrijarsi, proroci,
apostoli, jerarsi, mučenici i prepodobni oci iz pustinja. Eto, dakle, da i čovečija duša silom Božijom prima i
dar Arhanđela.
Čovek može da blagovesti, da propoveda, da uči i da razjašnjava neupućenima i da umnožava veru Božiju
na zemlji na slavu Božiju.

Načela
Vlast ove čete jeste da čuva sve granice svetskih carstava, sve zemlje, sve gradove, sva sela i predele, sve
oblasti sveta. Načela imaju veliku vlast od Preblagog Boga da ne bivaju ratovi među ljudima. Ili, ako Bog
dopusti da bivaju, onda oni čuvaju svaki narod i svaki jezik pod nebom (Sv. Dionisije Areopagit, nav. delo, gl.
9, str. 41).
I ljudska duša ima to svojstvo, kako pokazuju Sveti Oci. Čoveku je Blagi Bog dao da ima poimanje, da
sastavlja zakone kojima može da vlada velikim carstvima i snažnim državama, da sastavlja vojne zakone,
građanske zakone, upravne zakone, zakone o poretku i disciplinske zakone. Eto mnoštva sila koje (ljudska
duša) ima slično Načelima. I čovek vlada gradovima, zemljama i carstvima i predelima; te sile su date
čoveku od početka, kada je Bog rekao: Rastite i množite se i vladajte zemljom i pticama nebeskim, ribama
morskim i ostalim (Postanje G, 28).
Dakle, ovu silu vladanja i carovanja ima i čovečija duša i uopšte čovek, uzet zajedno sa dušom.

Vlasti
Ova presilna četa, budući iznad prve trijade, ima zadatak da vlada nad đavolima. Veoma mnogo bi štete
đavoli nanosili ljudima, kada ne bi bilo ovog čina, obdarene velikom silom od Svemogućeg Boga da vlada
nad njima. Milijarde đavola ima u podnebesju, na zemlji, u vodi i pod zemljom i u vazduhu koji okružuje
zemlju i svekoliku vaseljenu, kako je rečeno i u Knjizi o Jovu: Obiđoh zemlju i svekoliko podnebesje i evo me
tu (Jov 1, 7), ili kao što kaže i veliki apostol Pavle, da ...ratujemo protiv poglavarstva, i vlasti, i gospodara
tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju (Ef 6,12); dakle, na svakom mestu se nalaze đavoli, i
oni bi veoma nanosili štetu sazdanju Božijem, jer satana ima toliko sile, da - ako bi mu Bog dopustio -
noktom bi obrnuo zemlju na drugu stranu, kao što kaže Sv. Serafim Sarovski. Ali je sila satane i njegovih
služitelja ograđena i omeđena bezgraničnom silom Božijom, i Bog ovom četom, četom Vlasti, vlada njima, ne
dozvoljavajući im da tvore kakvo zlo ljudima ili drugim Njegovim sazdanjima.
A voljom i dopuštenjem Božijim, mogu da tvore veliko zlo. Vidimo u svetom Jevanđelju, da ni u svinje nisu
smeli da uđu, dok im Bog nije dopustio (Mt 8,12; Jov 1,12).
Dakle, čin Vlasti ima ovaj zadatak da vlada nad đavolima i da ih ne pušta da povrede koje sazdanje Božije
(videti: Sv. Dionisije Areopagit, nav. delo, gl. 8, str. 32). Dakle, neka se zna da i čovečija duša ima taj dar od
Boga da vlada nad đavolima i da vlada nad strastima tela i duše, jer Sv. Jefrem Sirijski veli: "Koliko strasti
ima čovek, toliko đavola ima u sebi".
Dakle, duša čista i ozarena darom Božijim /blagodaću/ vlada nad ovim đavolima i neće da tvori njihovu volju i
osobito se ne daje da bude poražena od strasti tela i duše, jer ima u sebi dar Božiji da se suprotstavi
đavolima kada je napadaju (Mt 10,18; Mk 3,15; Lk 9,1).
Sile

Iznad čete Vlasti jeste četa Sila, koja je druga četa iz Druge trijade. Ta četa ima sledeći zadatak: veliku silu
ima od Preblagog i Svemogućeg Boga da tvori velika čudesa na svoj zemlji; ali tim darom od Boga su
obdareni i ljudi koje je Bog izabrao i kojima On želi da da taj dar /blagodat/. Svi Svetitelji čudotvorci
udostojavaju se da kroz ovu četu Sila prime od Boga dar čudotvorstva. Četa Sila ima još i drugi zadatak: ona
upravlja i pokreće nebeska tela, planete sunčevog sistema i nebeske zvezde, tako precizno, veoma
zadivljujuće, i neiskazivo tačno.
Ova ista četa Sila upravlja podnebesjem i menja duvanje vetrova, meri njihovu jačinu i težinu, da ne bi došli s
prevelikim naletom na koju zemlju i povredili ljude, njihove gradove i sela. Ili ako dopusti Svemogući Bog,
šalje na pojedina mesta uragane, ciklone, tajfune sa svakovrsnim opasnostima, i tako posredstvom ove čete
Bog kažnjava ljude grešnike sa pojedinih delova zemlje.
I sam čovek ima od Boga dar koji ima ova četa Sila, jer čovek, moleći se Bogu, sa darom /blagodaću/ i silom
koju prima od Njega, može da tvori čudesa. Koliko li je Svetih proroka tvorilo velika čudesa i vaskrsavalo i
mrtve, kao Ilija i Jelisej! Koliko li je apostola tvorilo velika čudesa i vaskrsavalo i mrtve, kao Petar, Pavle i
Sveti Jovan Jevanđelist! Koliko li je Svetih jeraraha i mučenika tvorilo velika čudesa i vaskrsavalo i mrtve,
kao Sv. Velikomučenik Georgije i drugi!
Znači, čovek ima od Boga dar da tvori velika čudesa, i umesto da upravlja vetrovima i promenama vremena,
on upravlja udovima svoga tela, upravlja vrlinama i strastima svoga tela i sve stavlja u poredak na službu i na
slavu Božiju, po onome što je napisano: Neka tvoje oko pravo vidi i tvoje uho čuje što je pravo (Priče 4,27-
27).

Gospodstva

Ova se četa naziva Gospodstvima, jer ona gospodstvuje nad đavolima i takođe nad svim zemaljskim
carstvima i nad svim zemljama koje joj je Bog poverio. Takođe ova četa Gospodstava vlada nad svim
četama koje su niže od nje, i kojih je pet na broju. Oni su Gospodstva i služe Gospodu Bogu ne zbog straha,
nego iz ljubavi i slobodne volje, ali osobito su iz ljubavi sasvim odbacili iz sebe ropski strah. Druge čete služe
od straha, imajući neporočan strah, po onome što je napisano: "Neporočni strah Gospodnji koji prebiva u
vekove vekova" i opet: "Strah Gospodnji koji ozaruje oči" (Rim 8, 15; Jn 4,18); i Gospodstva imaju veliku silu
da vladaju nad silama sataninim i nad silama zemaljskih naroda i nad silama stihija, kao i nad ostalim silama
koje su niže od njih.
Dakle, čovek ima Bogomdanu silu da vlada ili carstvuje nad jednim gradom, nad jednom državom ili nad više
država. Ko mislite da postavlja careve i vladare na zemlji, vladaoce i sudije, ako li ne sam Bog.
Čujte šta kaže Božansko Pismo: Čujte koji vladate mnoštvima i koji se gordite među neznabožačkim
narodima da vam je sila data od Gospoda i vlast od Svevišnjega (Premudrosti Solomonove 6,1-8).
Dakle, posredstvom čete Gospodstava Bog postavlja careve, kraljeve, vođe naroda na svoj zemlji. O toj istini
govori i veliki apostol Pavle kada veli: Svaka duša da se pokorava vlastima koje vladaju, jer nema vlasti da
nije od Boga (Rim 13, 1-6). Dakle, sve vlasti koje su na upravi naroda, svi državni vođi postavljeni su od
Boga preko čina Gospodstava; oni imaju, dakle, taj zadatak da vladaju nad đavolima i da postavljaju vladare
i careve na zemlji.
Četi Gospodstava mnogo je podobna i čovečija duša, koja blagodaću Božijom dostiže da vlada nad strastima
svoga tela i duše. Čuli ste za Svetog Simeona, Hrista radi jurodivog, koji iđaše nag ulicama grada Emese i
nosaše lovorov venac na glavi, a beše blatnjav, pretvarajući se da je lud, i vikaše: "Praznik je cara
pobedonosca i grada njegovog"; i upitan od đakona, koji je znao tajnu njegovog života, zašto kazuje tako, on
je rekao: "Milošću i darom Hrista moga moj um carstvuje nad strastima, i duša je moja postala grad Božiji"
(Žitija Svetih, 21. jul), i tako Jurodivi Boga radi, kao što veli veliki apostol Pavle (1. Kor 1,19,25) beše mudriji
od celoga sveta, jer carstvovaše nad svim ljudskim strastima. On iđaše nag, sa oveštalom poderinom na sebi
i nije mario za one koji su mu se smejali, jer veli veliki apostol Pavle: Kad bi još ljudima ugađao ne bi bio
sluga Hristov (up. sa Gal 1,10). Eto, dakle, primera da čovek sa darom Božijim može postati vladar i
carstvovati nad strastima, i vladajući nad strastima, carstvuje i nad đavolima i nad svim što je svetsko, jer je
on tada vaistinu postao po Božijem liku i podobiju (Postanje, 1, 26-27).

Prestoli

Naziva se tako, pošto na ovoj četi počiva Preblagi i Presamilosni Bog, ne Suštinom, jer je Suštinom sasvim
neobuhvatan, nego Blagodaću. Dakle, Blagi Bog počiva na poseban način, Svojom Blagodaću, na tom činu
Prestola; zato se oni i nazivaju, po Svetim bogoslovima, "Bogonosni" (Sv. Dionisije Areopagit, nav. delo, gl.
7, str. 31).
I čovečija duša ima taj dar od Boga, koji imaju Preblaženi Prestoli, te i ona može u vrlo velikoj meri da prima i
nosi Boga, po onome što je napisano: Ovo govori Svevišnji, koji živi na visini vavek, Sveti u Svetima, ime mu
je Gospod Svevišnji, koji u Svetima počiva (Isaija 57,15); i na drugom mestu veli: Kakav će te mi dom
sazidati, govori Gospod, nebo mi je presto i zemlja podnožije, i koje je mesto moga odmora? Nije li ih Moja
ruka stvorila, i sve je to Moje, govori Gospod, i na koga ću pogledati, do samo na smirenoga i krotkoga i koji
strepi od mojih reči (Isaija 7, 1-2); i Sv. Jefrem veli: "Dva prestola ima Blagi Bog: neobuhvatno nebo i drugi -
srce smirenoga". Eto, Bog počiva i na srcu smirenog čoveka, kao na Svom Prestolu. Ali i veliki apostol Pavle
nam kazuje: Vi ste Crkva Boga živoga i Duh Božiji počiva u vama (1. Kor 6, 15; 12, 27; Ef 5, 30). Čuješ li šta
veli? Mi nosimo Duha Božijeg, ako očistimo svoje duše od grehova. Dakle, eto kako čovek može da postane
slovesni presto i da nosi Boga u sebi, imajući delom onaj zadatak koji imaju Preblaženi Prestoli s nebesa i
noseći Boga u svojoj duši delotvorenjem svekolikog dobrog dela, ali osobito ljubavlju i smirenjem svog srca.

Heruvimi

Heruvim se na jevrejskom jeziku tumači kao "obilje poznanja i izlivanje mudrosti" (Sv. Dionisije Areopagit,
nav. delo, gl. 7, str. 25).
Dakle, čovečija duša ima delom to svojstvo, jer je i njoj Bog dao um, kojim može da sabere vrlo mnogo
znanja.
Govori se da Heruvimi imaju najdublja duhovna sozercanja, i toliko je mudrosti u umu Heruvima, da svi
slovesni umovi anđela, koji su niže od njih, ne mogu proći pored njih, a da oni ne znaju; još imaju neizrecivi i
duboki vid, zbog čega se još nazivaju i bdiocima, to jest sa mnogo očiju imaju prozorljivost mudrosti u svim
pravcima.
Dakle, i čovek prima to delanje po meri dara Božijeg / blagodati/, kojim može biti mudar i bdilac nad
strastima, i ispuniti um božanskim poznanjem. Pošto može da izliva mudrost od onoga što je sabrao u
pamćenju blagodaću Božijom i trudom propovedanja reči Božije, on izliva razumnost i mudrost hiljadama
duša, učeći i savetujući. Eto, dakle, i čovek može u maloj meri da ima mudrost i izlivanje poznanja prema
drugima.
Ali Heruvimi imaju i drugo ime: "kao deca", to jest veliku meru nevinosti. Oni imaju najveću nevinost i
neporočnost od svih četa anđeoskih.
Određena mera nevinosti i nezlobivosti nalazi se i u čovečijoj duši, osobito kod nevine dece. Po Reči Božijoj,
ko bude imao mudrost zmije i krotost goluba, taj postaje nevin kao dete, toga možeš nazvati Heruvimom u
telu, zemaljskim Heruvimom. I zatim, čovečija duša i čovek uzet uopšte, može u određenoj meri da se
upodobi i Heruvimu mnogim sabiranjem znanja, učenjem mudrosti, nevinošću i neporočnošću i nezlobivošću
dece, o kojoj je Gospod rekao: Dok se ne obratite i ne budete kao deca, nećete naslediti Carstvo nebesko
(Mt 18,3; Mk 10,15; Lk 16, 2-16).

Serafimi

Serafim se na jevrejskom jeziku tumači kao "užaren" ili inače rečeno "plameni" ili "gorući", i to zato što oni
imaju veliku ljubav prema Bogu i udvostručenim plamenom ljubavi, više no ostale čete /činovi/, plamsaju
ljubavlju prema Svemogućem Bogu (Sv. Jovan Zlatoust, Beseda o Serafimima, Kladenac), budući najbliži
Prestolu Božanstva. Oni ne samo da gore nesamerljivom ljubavlju prema Blagom Bogu, nego imaju i silu da
zagrevaju i žare i ostale čete ljubavlju služenja Blagom Bogu sa mnogo revnosti. To je zadatak koji ima četa
Serafima, koja se nalazi, kao što sam rekao, najbliže Presvetom i Presvemogućem Bogu.
Ali su i pojedini od izabranih Božijih ljudi postali serafimi, u određenoj meri, darom Božijim, goreći velikom
ljubavlju da izvrše zapovesti Božije i da Mu služe plamenim srcem, kao Luka i Kleopa, koji iđahu sa
Spasiteljem prema Emausu, kada im je on putem tumačio Pisma. A nakon što su ga poznali, rekli su: Ne
goraše li srce naše u nama dok iđaše s nama putem i objašnjavaše nam pisma? (Lk 24,32). Vidite li, braćo
moja, kako plamsahu darom /blagodaću/ Presvetog Duha, koji beše uz njih? Ne poznadoše Ga, dok On nije
blagoizvoleo da im se otkrije pri lomljenju hleba. A Sv. Ignjatije Bogonosac, koji nosaše u svom srcu Hrista, i
zbog Njegove goruće ljubavi, željaše u svako vreme da bude pojeden od zveri i da propati najveće muke,
Njegove ljubavi radi. I kako se plamenom ljubavlju Božijom razgoreo Sveti veliki prvomučenik i arhiđakon
Stefan, da mu je u tom božanskom razgorevanju lice sjajilo kao lice anđela\ Kako je vođen plamenom
ljubavlju prema Bogu propatio muke do smrti, budući ubijen kamenjem, i moleći se Bogu da ne uračuna
onima što ga ubijahu taj greh (Dap 7, 60). A koliko je užaren ljubavlju Božijom bio veliki apostol Pavle kada je
rekao: Ko će nas rastaviti od ljubavi Hristove? Žalost ili teskoba, ili gonjenje, ili glad, ili golotinja, ili opasnost,
ili mač? Jer sam uveren da nas ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni dubina, niti ikakva druga tvar
neće moći odvojiti od ljubavi Božije, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem (Rim 8, 35-39).
Toliko je žara bilo u apostolu Pavlu, da je goreo od ljubavi Isusa Hrista Boga našeg, i nije uzimao u obzir ni
đavole, ni anđele, niti bilo koje ino sazdanje Božije, i bio je uveren da ga niko neće rastaviti od ljubavi Isusa
Hrista. Dakle, čovečija duša, kada stigne u takvu božansku toplinu i plamen, ima toliko plamene ljubavi
prema Preblagom Bogu, da je - pravo rečeno - "serafim" u telu, "zemaljski serafim". Zato i kanoni Svete
Crkve potvrđuju to, kada pojedine Svetitelje nazivaju Serafimima, govoreći: "Sveti jerarše Ignjatije, bio si
slovesni Serafim" (Kanon Svetog Ignjatija, 20. decembra).
Ljubljeni verni,
Ako ste pažljivo slušali današnju propoved, mogli ste pojmiti da čovečija duša, budući upoređena sa svih
devet anđeoskih četa, i sama prima u određenoj meri, blagodaću Božijom, sve darove i svojstva svih
anđeoskih četa.
Ta sličnost koja postoji između svojstava naše duše i (svojstava) devet anđeoskih četa, svakako je
pojedinačna, jer, mada čovečija duša ima potencijalno ta svojstva i darove, sve dok je obučena u nemoć tela
svagda je promenljiva; dok nebeske Sile više i savršenije primaju već pomenute darove od Blagoga Boga,
nego li naša duša dokle god je u telu, jer su Svete Sile bestelesne i, blagodaću Božijom, sasvim bezgrešne.
Svakako, biće da one, sem već pomenutih, imaju i druge duhovne darove i svojstva koja samo sam Bog i
Sazdatelj njihov i naš zna. Tu istinu jasno objašnjava božanski otac Maksim Ispovednik, koji, tumačeći reč
Gospodnju iz Svetog Jevanđelja, veli: Među rođenima od žena nije se pojavio veći od Jovana Krstitelja; a
najmanji u Carstvu Nebeskome veći je od njega (Mt 9,11; Lk 7,28); to veli, jer se verovalo da je Jovan
sozercanjem stekao svekoliko najuzvišenije i konačno znanje, ali budući život je veći od ovoga ovde. Ili:
najviši bogoslov manji je od poslednjeg među anđelima (Dobrotoljublje, tom II, pitanje 47, str. 231).
Najmanji u Carstvu nebeskom je anđeo koji se nalazi u najnižoj četi nebeske jerarhije. Taj je ipak veći
bogoslov od Jovana Krstitelja, koji je najveći prorok rođen od žene i najveći bogoslov među zemaljskim
bićima, kao onaj što je dodirnuo i video i čuo Tri lica Svete Trojice prilikom javljanja Gospodnjeg na Jordanu.
Ipak, dok je bio u telu, znao je manje tajni no anđeo. Dakle, ako je anđeo koji je najmanji u poretku nebeske
jerarhije veći bogoslov od Svetog Jovana Krstitelja, koliko li će veća biti različitost i razlika darova i svojstava
ostalih gornjih četa i zemaljskih ljudi u odnosu na najviše anđeoske čete nebeske jerarhije.
Veliki filosofi starog veka: Pitagora, Platon, Demokrit, Plotin, Metodije Olimpijski, Aristotel, kao i drugi
nebrojani filosofi starog veka, kazivali su da je čovečija duša samo "mikrokosmos" (mali svet), i da je čovek
uklopljen u nju iz vidljivog i osetilnog /čulnog/ sveta, ali nisu znali da mnogim svojstvima ima udeoničarstvo i
sa slovesnim silama s nebesa. Zato je božanski otac Grigorije Bogoslov koreo Demokrita i njemu slične,
govoreći: "Koji ograničavaju čoveka samo na svet što podleže čulima udaljili su se od istine. Jer čovek je
centar i jezgro koje povezuje međe gornjega sveta - razumnoga, i donjega sveta - koji podleže čulima (vidi i
Sv. Jovan Damaskin, Dogmatika, knjiga II, gl. XII).
Dakle, sada, kada se naše slovo bliži kraju, treba da pokažemo da naša duša nije samo posednik i sabirni
centar svih vidljivih i nevidljivih svetova, nego je iznad mislenog /duhovnog/ anđeoskog sveta, imajući u sebi
nešto Bogomdano što je iznad duhovnog sveta Svetih Nebeskih Sila, kao što o tome uče Sveti i božanski
Oci. On ne samo da ima od sveta koji podleže čulima i od duhovnog sveta, nego je i lik i podobije Božije, kao
što je Bog rekao pri stvaranju, govoreći: Da stvorimo čoveka po svome liku i podobiju (Postanje 1, 26).
Dakle, Sveta Trojica se savetovala da stvori čoveka nad anđelima, jer nigde u Svetom Pismu ne stoji
napisano da su anđeli stvoreni po liku i podobiju Božijem, nego samo "čovek". Ali čime je čovek veći od
anđela, da bi se upodobio svom Sazdatelju? Čovek je veći od anđeoske čete, i čovečija duša je nadmašuje
trima osobinama, i to, kao što o tome uči Veliki Vasilije govoreći: "Čovek se upodobljuje Svetoj Trojici i jeste
Njena ikona ovim trima svojstvima: umom se upodobljuje Ocu, jer Otac je u Svetoj Trojici Um Koji je
Rođenjem od pre svih vekova Istočnik Sina i Ishođenjem od pre vekova, drugim čudesnim načinom - Duha
Svetoga". Dakle, čovečija duša se upodobljuje Ocu umom, i kao što Otac rađa Sina rođenjem pre svih
vekova, isto tako i čovečiji um rađa reč, i Sinu se upodobljuje reč koja izvire iz čovečijeg uma; a podobna je
Duhu Svetom po samovlasnoj volji koja je u duši koren svih dobrota što ih je Blagi Bog postavio u čoveku.
Na taj način čovečija duša je najveće delo saveta Božijeg i živa ikona Presvete i životvorne Trojice, i tim
trima svojstvima jeste iznad anđela i svekolikih razumnih, slovesnih i samovlasnih četa, imajući lik i podobije
Presvete Trojice.
Ljubljeni verni,
U zaključku evo šta velim: Eto zbog čega je Spasitelj naš pokazao da naša duša ima veću vrednost no sav
svet, kada je rekao: Kakav će otkup dati čovek za dušu ili Kakva je korist čoveku ako zadobije sav svet, a
duši svojoj naudi? (Mk 8,36-37). Kao što ste čuli koliko je velika naša duša, i ničim je ne možemo otkupiti, do
samo istinskim pokajanjem, ispovešću, molitvom i delotvorenjem svekolikih dobrih dela na slavu Božiju.
Dakle, nastojmo da dobro pazimo kako živimo i kako se staramo za spasenje svojih duša. Jer nam ništa
neće biti na korist, pa ni sav svet, u dan kada ćemo dati odgovor.
Amin.

ŠTO HOĆETE DA VAMA ČINE LjUDI,


ČINITE TAKO I VI NjIMA[2]

Iako je ovaj stih (iz naslova, prim.izd) tako kratak, tim više sadrži uzvišenije i savršenije učenje za spasenje
ljudskih duša. U ovom se Jevanđelju sadrži ukratko svekoliko čovekovo spasenje, jer nas ono uči ljubavi
prema neprijateljima. Nijedan pređašnji učitelj zakona nije doneo u svet tako savršeno učenje za spasenje
ljudi, kao ovo sadržano u slovu Jevanđelja, koje kaže: Ljubite neprijatelje svoje (up. sa Mt 5, 44). Ovu je
zapovest dao Gospod Bog i Spasitelj naš Isus Hristos, sama mudrost i Logos Božiji, radi nas grešnih i radi
našeg spasenja.
Mi mislimo da je nemoguće ostvariti na delu učenje ovog Jevanđelja. Ali nije tako. Nije tako.
Blagi i Presveti Spasitelj nikada nije izrekao kakvo učenje u svetu koje ljudi ne mogu ispuniti. Jer On, budući
savršeni Bog, zna dubinu nemoći ljudske prirode.
I kako je On otpočeo učiti ovo učenje o ljubavi prema neprijateljima? - Rečima: Kako hoćete da vama čine
ljudi, činite tako i vi njima (up. sa Lk 6,31). Eto kako se velika istina i kako velika pravda nalaze ovde.
Čoveče, hoćeš li da drugi ukrade tvoju stvar? Ili da te kori, ili da te beščesti, ili da se sveti, ili da ti čini drugo
zlo? Dakle, ako nećeš, nemoj ni ti činiti drugom!
Neću da me drugi ogovara; dakle, ne treba ni ja da ga ogovaram! Neću da me drugi mrzi; dakle, ne treba ni
ja da ga mrzim! Neću da mi drugi krade iz moje bašte ili iz moga vinograda; dakle, ne kradem ni ja od
drugoga! Ne bih hteo da neko javno ismeva moje dete; ni ja neću da činim tako. Ne bih nikada hteo, kada
negde odem, da me neko nipodaštava, nego bih hteo da mi kaže "Dobar dan", da me poštuje i ukaže mi
pažnju; dakle, da i ja tvorim isto tako!
Eto pravedne mere, koju ne može niko poreći; što hoću da mi drugi čini da činim i ja njemu, i tada se čuva
topla svekolika ljubav prema bližnjem i pravda Božija.
Nakon što je Spasitelj pokazao ovu pravdu i ovu meru Jevanđelja, prešao je na još savršenije učenje. To jest
da ljubimo ne samo prijatelje, nego i svakog čoveka, čak i neprijatelje. Jer čujte šta kaže: Ako ljubite one koji
vas ljube, kakva vam je hvala? I grešnici čine tako. I ako dajete u zajam onima od kojih se nadate da ćete
dobiti, kakva vam je hvala? Jer i grešnici daju u zajam da dobiju opet onoliko (up. sa Lk 6, 32-34); to jest oni
daju zajam, ali u zajam, da bi primili natrag upravo koliko daju.
U nastavku dotičnoga začala Jevanđelja kazuje se: Ljubite neprijatelje svoje, i činite dobro, i dajte u zajam ne
nadajući se ničemu; i plata će vam biti velika, i bićete sinovi Svevišnjega, jer je on blag i prema nezahvalnima
i zlima (up. sa Lk 6, 35).
Tamo nam je rekao da činimo drugima što želimo da se nama čini. A ovde je rekao nešto uzvišenije. Rekao
je ne samo toliko, nego da činiš dobro onom koji te mrzi, da ljubiš onoga koji ti je neprijatelj. I Apostol nas uči
slično, savetujući nam da se zlo ne pobeđuje zlom, nego se zlo pobeđuje dobrim.
Ali mi grešnici kažemo: Kako da blagosiljam ili kako Da ljubim onoga koji me kori i bije i ozleđuje i svagda me
ocrnjuje? Kako da tome ja činim dobro? Dakle, kažemo da je to nemoguće. Jer ne mogu ja dalje da ljubim
onoga ko mi je udario šamar, ili me je prekoreo, ili mi je štogod uzeo, ili me je ismevao, ili me je ogovarao
pred drugim.
Da, tako je! Mi ne možemo, zbog svoje nemoći. Ali nemojte misliti da je to sasvim nemoguće. Moguće je, s
Bogom, Koji nam je svagda u pomoći, ako se mi trudimo. Svojom silom ne možemo tvoriti ništa dobro. Ali
Božijom silom sve se može.
Jer Spasitelj kaže: Sve je moguće onima koji veruju (up. sa Mk 9, 23).
Da ovu uzvišenu zapovest nije ispunio niko u Zakonu Blagodati, niti pre njega, mogli bismo smatrati da je
ovo učenje iznad moći. Pagani i drugi nehrišćanski narodi kazuju da je nemoguće da ljubimo onoga koji nam
čini zlo. Ali mi nemamo pravo da to kažemo!
Eto u Starom Zavetu David je ljubio Saula, i kada bi čuo da je ovaj pao na zemlju, da ga muči nečisti duh,
David bi odlazio neprijatelju svom Saulu, Saulu koji ga je proganjao i tražio da ga ubije, odlazio je i pevao mu
psalme. I zli duh, čuvši silu psalama, odlažaše od Saula, koji se smirivaše.
Ali kada je ustajao, pitao je gde je David, i hvatao se koplja, da bi ga ubio. I triput je udario kopljem u zid,
nameravajući da ubije Davida, svog lekara. David ga isceljivaše, izbavljajući ga od đavola, koji ga mučaše
bez predaha, a on se borio protiv svog dobročinitelja, da bi ga ubio.
Ali je David pokazao svoju ljubav prema svom neprijatelju i sledećeg puta. Kada Saul spavaše u pustinji Zif, i
njegova vojska spavaše s njim, David je našao Saula u pećini gde spava. I Avisaj, vojskovođa u Davidovoj
vojsci, savetovaše mu: Sada ti dade Bog neprijatelja tvojega u ruke; dopusti mi, dakle, da ga prikujem
kopljem za zemlju (up. sa 1. Samuilova 26,8).
Ali čuj šta kaže David: Nemoj ga ubiti; jer ko će podignuti ruku na pomazanika Gospodnjega i ostati
nekažnjen? (up. sa 1. Samuilova 26, 9). Jer Saul beše miropomazan kao car.
Prišao je David Saulovoj glavi i odrezao mu samo deo haljine, da bi znao da mu je bio blizu. I poštedeo mu je
život, govoreći: Strah me je od Boga da učinim zlo onom ko hoće da mi oduzme život.
I tako je David, oko hiljadu godina pre Zakona Blagodati, ispunio ovo Jevanđelje, to jest ljubio je svog
neprijatelja. Saul je sa 4.000 vojnika tražio Davida u svim krajevima Palestine, da bi ga ubio, da bi mu
oduzeo život, a ovaj, kada ga je imao u svojoj ruci, poštedeo mu je život rekavši: "Ne, Bože sačuvaj! Neću
mu učiniti zlo, jer je pomazanik Gospodnji". Vidiš li ljubav prema neprijateljima ispunjenu pre Zakona
Blagodati?
Zar Mojsije nije isto tako učinio? Narod roptaše protiv njega i beše se pobunio protiv Boga, skrenuvši u
idolopoklonstvo. A kada mu je Bog rekao: Gledam ovaj narod i vidim da je tvrdoglav narod. Pusti me, dakle,
sada da se raspali gnev moj na njih, da ih pogubim!, Mojsije je rekao: O Gospode, molim ti se sada, ako
hoćeš da im oprostiš ovaj greh, oprosti im ga; ako li ne, izbriši i mene iz svoje knjige, u koju si me zapisao.
To jest, pre bih ja da umrem, nego da izgine narod, iako su me oni ogorčili i roptali protiv mene i malo je
nedostajalo da me ubiju kamenjem u Rafidinu, zato što sam ih izveo iz Egipta.
Eto kako su ovu jevanđelsku zapovest, koja se nama grešnicima čini nemogućom, ispunili drugi izabranici
Božiji, hiljadama godina pre Spasiteljevog dolaska u svet!
A arhiđakon Stefan, dver mučenika, prva ovca Hristova koja je išla za Njim, kako je umro? Oni ga
kamenovahu, a on, tvoreći molitve, kleknuo je, i kada ga udarahu velikim kamenjem, videći da umire,
uzviknuo je: Gospode Isuse, primi duh moj u ne uračunaj im greh ovaj (up. sa Dap 7, 59-60). I to rekavši,
usnuo je. I tako je dobri sluga otišao za Vladikom Hristom.
I u Starom i u Novom Zavetu vidimo mnogo primera koji dokazuju da su mnogi izabranici Božiji još od
davnina savršeno ispunjavali ovo Jevanđelje.
Šta kažu Apostoli? Kada behu huljeni i proganjani, uzvraćahu dobrim i utešnom rečju. I nijedan se nije svetio
zlom, nego su pobeđivali zlo dobrim. Dakle, i oni ispunjavahu ovu zapovest Jevanđelja.
A Spasitelj naš Isus Hristos ju je ispunio pre svih iz Zakona Blagodati. Jer kada beše raspet na Svetom
Krstu, moljaše se za one koji mu ukucavahu klinove u ruke i noge i govoraše: Oče, oprosti im, jer ne znaju
šta čine! (up. sa Lk 23,34) Dakle, Spasitelj nas je i rečju i delom učio da možemo ljubiti neprijatelje.
Da Bog to ne čini s ljudima i s narodima na zemlji, ne bi bilo više nijednoga čoveka na celoj zemaljskoj kugli.
Kako li On daje dažd svim narodima zemlje koji nisu spoznali Boga? Kako li On daje dažd hrišćanima koji su
samo imenom hrišćani i raspinju Ga svakog trena svojim bezakonjima? Psujemo Ga, ismevamo Ga, hulimo
na Njega, skrećemo od vere u mržnju; kako li nam daje dažd?
Trebalo bi da kiša pada samo u bašti onoga koji Njega čestvuje; trebalo bi da se rađa Sunce samo nad
pravednicima, a ostalima, grešnicima, da bude mrak.
Ali nije tako! Bog, budući po prirodi preblag i premilostiv, šalje Svoje Sunce i dobrima i zlima i pušta dažd i
nad pravednicima i nad nepravednicima.
Kad bi se Bog sudio sa ljudima i kada bi puštao gnev u sve Dane zbog naših grehova, trebalo bi da stalno
budemo bez Sunca i bez kapi vode na zemlji, zato što smo svi i u svako vreme neprijatelji Božiji, zato što ne
ispunjavamo zapovesti Njegove i mrzimo Ga i protivimo se volji Njegovoj.
Ali Bog ne čini tako i ne uzima u obzir naše grehe. U svojoj neograničenoj dobroti pokriva svojom milošću i
ljubavlju sve nemoći, zla i bezakonja sveta.
Ali možda će kogod reći: "Bog može to da čini zato što je Svemogući Bog, ali ja sam čovek, i po zakonu
prirode ne mogu da ljubim onoga koji me mrzi".
Da, ne možemo mi, ali može Bog. I mi ako se Njemu molimo, i ako ostanemo u Njemu, možemo svagda to
činiti. Jer veli: Ostanite u meni, i ja u vama..., jer bez mene ne možete činiti ništa (up sa Jn 15, 5). Ako se
molimo Presvetom i Preblagom Bogu, On pomaže i nama da ljubimo one koji nas mrze, da činimo dobro
onima koji nam čine zlo, da blagosiljamo one koji nas vređaju.
Ako je Bog to činio, budući bez greha, zar mi grešnici ne treba da ljubimo jedan drugoga i da nosimo teret
jedan drugome?
Sveti Maksim Ispovednik veli: "Ali možda ne možeš da ljubiš svoga neprijatelja, kada osećaš da ti čini
nepravdu; možda to ne možeš da činiš zasad. Ali bar ćuti, trpi i moli se Bogu. Bar nemoj da se svetiš i bar
nosi sa razumevanjem u duši nemoć onoga u vreme njegove smutnje. Zatim ćeš se sa suzama moliti Bogu, i
daće ti dar i silu da iz sveg srca ljubiš onoga koji ti je činio zlo. Ali prvo i prvo - moli se!"
Ima pet vrsta ljubavi. U Jevanđelju se govori o ljubavi prema Bogu i o ljubavi prema bližnjem. Sv. Maksim
kaže da ima pet vrsta ljubavi, i od tih pet dve su dobre, jedna srednja i dve za odbacivanje.
Dve dobre (ljubavi) jesu: Da ljubimo Boga svim srcem i svom dušom i svom snagom, a bližnjega da ljubimo
kao sami sebe (up. sa Mt 22, 37 i 39).
Druga ljubav jeste prirodna ljubav, to jest prirodnog porekla, koju roditelji imaju prema deci i deca prema
svojim roditeljima, i ljubav koju imaju braća i sestre i rođaci po telu među sobom. Ova nije za osudu, to jest
ne treba da je zaobilazimo, ali ni da od nje što veliko zadobijemo, jer je prirodna i Bogom usađena u čoveka.
Zatim postoje još dve vrste ljubavi: telesna, kada neko sa strašću ljubi drugoga; i ljubav propraćena
srebroljubljem, kada neko voli drugoga jer mu daje novac ili mu daje kakav drugi imetak. To su strastvene, i
za odbacivanje su.
Čak je i ona srednja za osudu, kada je preterana.
Sveti Oci nam kazuju: gledaj svoju prirodu, čoveče, i ako hoćeš da ti drugi tvori dobro i da ima milosti prema
tebi kada si smućen i kušan i u nevolji, imaj i ti milosti prema drugom isto kao i prema sebi. I on je čovek, i on
je kušan, i on ima nevolja, i on ima đavole koji ga tiranišu, i on ima strasti iznutra i spolja!" Dakle, nemoj ga
mrzeti, jer ćeš i ti sutra imati ista iskušenja! I tako ćemo se naučiti ljubavi prema bližnjem, ako budemo
razmatrali što pripada prirodi, da smo, dakle, iste prirode s njim.
Ali gledajmo ka sebi i ka zapovesti današnjeg Jevanđelja. Ako mi ne samo da ne ljubimo one što nam čine
zlo, ne samo da ne blagosiljamo one što nas proklinju, ne samo da ne dajemo u zajam onima od kojih ne
treba da razmišljamo da uzmemo natrag, nego baš tražimo da se odmah svetimo onome koji nam je činio
zlo, tada više nismo sinovi Božiji, nego sinovi srdžbe i gneva Božijeg! Jer imamo u svom umu misao da se
svetimo onom koji nam je činio zlo.
Tada više nije Duh Božiji u nama, niti više ima ljubavi Isusa Hrista u našim srcima, nego smo kao kakvi
razbojnici, kao kakve dobrovoljne ubice, čak ako i nismo izvršili ubistvo, ako vrebamo da se sa zlobom
svetimo bratu i tražimo da oborimo njegovu slavu ili njegovu čast ili bilo šta njegovo što je dao Bog. Ubice
smo pre no što izvršimo ubistvo. Zbog čega? Jer ubijamo njegovu slavu i čast, njegov imetak i drugo slično
tome.
Zbog toga je dobro rekao Sveti apostol i jevanđelist Jovan: Koji mrzi brata svojega jeste čovekoubica! (up sa
1. Jn 3, 15). Čak ako i nije ubio rukom ili štapom, ali ga mišlju mrzi i traži da se sveti i vreba svog brata da mu
učini kakvo zlo.
On je ubica u svom srcu, i bude li ga tako zatekla smrt -jad i čemer! Jer ubica je, i sa ubicama će imati udela.
Ako je kogod umro pomračen u srcu i nije oprostio svome bratu, ne može da primi oproštaj u dan suda i u
času smrti. Jer Gospod veli: Ako li pak ne budemo od srca opraštali sagrešenja brata svoga, ni Otac naš koji
je na nebesima neće oprostiti nama sagrešenja naša! (up. sa Mk 11,26).
Zbog toga imajmo milosti jedan prema drugom, nosimo teret jedan drugome, da bismo ispunili Zakon
Hristov, to jest Zakon ljubavi, koji nam zapoveda ljubav prema neprijateljima.
Imajmo milosti prema svima, opraštajmo svima, Hristove ljubavi radi.

PROPOVED U NEDELjU XI PO DUHOVIMA[3]

O dužnosti da opraštamo onima koji nam zgreše

Zli slugo, sav dug onaj oprostio sam Ti,


jer si me molio. Nije li trebalo da se i
Ti smiluješ na svoga drugara?
(Matej 18, 32-33).

Ljubljeni vernici,
Sveto i božansko današnje Jevanđelje nam pokazuje dužnost da opraštamo onima koji nam greše. Gospod
naš Isus Hristos, nas uči da se ceo Zakon i proroci temelje na dvema zapovestima, to jest da ljubimo Boga i
bližnjega svoga (Mt 22, 37-40). Milost je jedno od dobrih dela koje izvire iz ljubavi, po svedočenju Svetog
Apostola Pavla, koji veli: Ljubav se umilostivljuje (1. Kor 13, 4). Ko nema milosti prema svom bratu znak je
da taj nema ljubavi i prebiva u mraku mržnje prema braći (1. Jn 2, 9-11; 4, 20).
Ljubav Božija prema nama podobna je ljubavi roditelja prema svojoj deci (Ponovljeni zakoni 1, 37-45; Isaija
49,15; 66, 13). Kao što otac i dobra majka ljube svoje sinove i, ma koliko puta bi oni pogrešili, ako se obrate i
traže oproštaj, opraštaju im i pomiluju ih, takva je i ljubav Božija prema nama, koji smo Njegovi sinovi (Jn
1,12) i tako nam pristoji da budemo sa ljubavlju i sa milošću prema onima koji nam zgreše. Spasitelj naš Isus
Hristos, budući prikovan na Krstu, molio se za one koji su Ga razapeli, govoreći: Oče, oprosti im, jer ne znaju
šta čine (Lk 23,34).
Bude li kogod imao sva dobra dela, ako ljubavi nema, ništa nema (1. Kor 13,1-2). Sin Božiji došavši u svet, iz
Svoje bezgranične dobrote, sa ljubavlju i milošću prema nama (Ef 3,18-19), ukinuo je razliku između
neprijatelja i prijatelja i dao nam zapovest da ljubimo svoje neprijatelje, da blagosiljamo one koji nas kunu, da
se molimo za dobro onih koji nas ozleđuju i progone i da tvorimo dobro onima koji nas mrze (Mt 5, 44). Po
svedočenju ovog učenja nije nam dopušteno nikoga da mrzimo, nego treba da sve koji nam zgreše ljubimo i
da im opraštamo sagrešenja, čak ako bi nam tvorili najveće zlo.
Sećajmo se da Bog iz svoje bezgranične dobrote: daje dažd i pravednima i nepravednima, i On svojim
suncem obasjava dobre i zle (Mt 5,45). Zato smo i mi dužni činiti svima dobro i opraštati sagrešenja onima
koji nam zgreše (Mt 6,12; 1. Sol 5,15), noseći nemoći drugih (Gal 6, 2; Ef 4, 2). Tako nas podstiče i Sveti
apostol Pavle govoreći: Budite među sobom blagi, milostivi, praštajući jedan drugome, kao što je i Bog u
Hristu oprostio vama (Ef 4, 32). Na drugom mestu veli: Podnosite jedan drugoga, opraštajući jedan drugome;
a ako ko ima tužbu na koga, kao što Hristos oprosti vama, tako i vi (Kol 3,13).
Dakle, braćo moja, sećajući se ljubavi Božije prema nama, koji stalno grešimo pred Njim, trudimo se i mi po
svojoj moći da svagda opraštamo onima koji nam zgreše (Jn 13, 34). Ljubav prema Bogu ne može se
pojaviti među nama bez ljubavi među nama i bez oproštaja onima koji nama greše (1. Jn 3,17; 4, 20-21).
Ljubljeni vernici,
Slušajmo sada Svetog Jefrema Sirijskog, koji, govoreći o opraštanju onima koji nama greše, od čega zavisi i
opraštanje naših grehova, veli ovako:" Dobro je rekao Gospod: Moj teret je lak! Jer kakva je teškoća i kakav
je trud da ostavimo bratu svome sitne i ničega dostojne grehe, da bi se i nama oprostili naši...". I dalje veli:
"Nije rekao: Donesite Mi novca ili jaraca ili post, ili bdenje, da bi rekao: Nemam ili ne mogu! Nego nam je
zapovedio ono što je beznaporno i lako i kratko, rekavši: Ti oprosti svome bratu njegova sagrešenja i Ja ću
oprostiti tvoja! Ti međutim ni sagrešenja ne opraštaš, možda malo novca - dva ili tri dinara - a Ja ti darujem
bezbroj talanata. Ti više ništa ne opraštaš, darujući mu; a Ja ti dajem iscelenje i Carstvo ti darujem. I tvoj dar
primam onda, kada se pomiriš s onim koji ti neprijateljstvuje, kada nemaš mržnju ni prema kome u svom
gnevu. Kad imaš mir i ljubav prema svima, tada je tvoja molitva dobro primljena i prinos tvoj blagougodan i
dom je tvoj blagosloven, i ti si blažen. Ako se ti sa svojim bratom ne pomiriš, kako tražiš oproštaj od Mene?
Moje reči prestupaš i tražiš oproštaj od Mene? Ja, Gospodar tvoj, zapovedam ti, i ti ne obraćaš pažnju? Kako
li se onda usuđuješ da Mi prinosiš molitvu i žrtvu? Jer kao što ti odvraćaš svoje lice od brata svoga, tako ću i
Ja odvratiti oči svoje od tvoje molitve i od tvog Dara" (Slovo o ljubavi, tom III, str. 31-33, manastir Njamc,
1823).
Božanski otac Isaak Sirijski, govoreći saglasno sa Svetim Jefremom, pokazuje da Bog ne prima našu
molitvu, ako imamo mržnju i ne oprostimo onima koji nam zgreše, jer evo šta veli: "Seme na kamenu jeste
molitva onoga koji pominje po zlu brata svoga" (Slovo 58, str. 297, manastir Njamc, 1818). Znači, braćo
hrišćani, pazimo sa svekolikim strahom Božijim na reči ovih Svetih Otaca, koje se temelje na reči Spasitelja
našeg Isusa Hrista, Koji je u svome Svetom Jevanđelju rekao: Ako oprostite ljudima sagrešenja njihova,
oprostiće i vama Otac, vaš nebeski. Ako li ne oprostite ljudima sagrešenja njihova, ni Otac vaš nebeski neće
oprostiti vama sagrešenja vaša (Mt 6,14).
Braćo moja, ako verujemo da su ovo reči i zapovesti Spasitelja našeg Isusa Hrista, i da nikada njegova usta
ne mogu reći neistinu, budući da je On biće Istine, onda uvidimo, da nikada nećemo primiti oproštaj od Boga,
sve dok budemo u neprijateljstvu s ljudima, i ne budemo oprostili iz sveg srca grehove i greške naše braće
(Mk 11,25). Neka niko ne veruje da će moći svojim darovima ili službama koje daje u Svetoj Crkvi, da se
pomiri sa Bogom i da će primiti oproštaj svojih grehova, pre nego se pomiri i izmiri sa onima sa kojima je bio
zavađen. Ovu istinu nam pokazuje sam Hristos Gospod kada veli u Svetom Jevanđelju: Ako prineseš dar
svoj žrtveniku, i onde se setiš da brat tvoj ima nešto protiv tebe, ostavi onde dar svoj pred žrtvenikom, i idi te
se najpre pomiri sa bratom svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj (Mt 5,23-24).
Ne samo da Bog ne prima naš dar pre no što se pomirimo sa svojim bližnjim, nego ni molitvu našu ne prima
jer veli: Kad stojite na molitvi, praštajte sve što imate protiv koga; da i Otac vaš koji je na nebesima oprosti
vama sagrešenja vaša (Mk 11, 25). Isto nas uči Spasitelj i u Molitvi Gospodnjoj Oče naš, koju čitamo
svakodnevno, jutrom i večerom: I oppoctu nam dugove naše kao što u mi opraštamo dužnicima svojim (Mt
6,12). Ako li mi ne oprostimo najpre svojoj braći, ni Otac naš nebeski neće nam oprostiti grehe naše.
Opraštanje jeste obavezni uslov za spasenje čoveka, celoga sveta. Opraštanje stoji na temelju mira srca i
savesti svakoga od nas. Opraštanje izbavlja porodicu od razvoda i uništenja, izbavlja rodbinu od svađe i
suđenja, izbavlja svet od ratova, mržnje i smrti.
Međutim, za nas ljude ništa nije teže, nego li da oprostimo onima koji su nas uvredili, koji su nas klevetali ili
su nas oštetili. Za jednu reč prekora, za ništavnu stvar, za neku malu štetu, neki hrišćani žive u zavadi i čak u
mržnji, godinama. Stižu čak na sud i na dela osvete, da im ni sveštenik iz parohije, ni rodbina, ni seoski
starci, ni bolest i strah od smrti ne mogu omekšati srca da bi oprostili, da bi se pomirili jedni s drugima. Zbog
toga ne malo njih umiru zavađeni među sobom, na njihovu večnu osudu. Jer posle smrti niko više ne može
učiniti ništa za svoje spasenje.
Ovo teško stanje mržnje i osvete između ljudi, koje odvodi u smrt one koji ne opraštaju, pokazuje Hristos
veoma jasno u priči iz Jevanđelja koje je čitano danas. Car kome polažu račun sluge njegove jeste Car
Hristos, koji će nam suditi svima na kraju vekova. Dužnik koji duguje Caru nebeskom deset hiljada talanata
jeste svako od nas, koji dugujemo Hristu pokajanje, suze, milostinju i opraštanje za mnoštvo grehova koje
smo učinili.
Ali dok nam Bog, kao dobri Otac, oprašta ceo dug, to jest sve grehe, mi ljudi ne opraštamo onima koji su
nam malo zgrešili, nego im tražimo dug sa kamatom. A ako nam ne vrate dug, svetimo im se, tužimo ih
sudu, želimo im zlo, ne opraštamo im do smrti. Zato se i Bog ljuti na one koji ne opraštaju bližnjem, nego žive
u mržnji i osveti, i reći će im na Sudu: Zli slugo, sav dug onaj oprostio sam ti - to jest sve grehe - jer si me
molio. Nije li trebalo da se i ti smiluješ na svoga drugara, kao i ja na te što se smilovah? I razgnevi se
gospodar njegov, i predade ga mučiteljima dok ne vrati sve što mu je dugovao (Mt 18,27-34).
Čujete li šta govori Hristos, gospodar života i smrti? Onima koji ne opraštaju svome bližnjem, ni Bog neće
oprostiti na velikom poslednjem sudu, nego će ih baciti u muke pakla - za vekove vekova. Jer ako se u životu
ne pokajemo, niti oprostimo, niti činimo milostinju i umremo tako, nećemo nikada imati oproštaj i niko nas
više neće izbaviti večne osude.
Ljubljeni vernici,
Najveća hrišćanska vrlina jeste ljubav. Ona je naš život i potrebna nam je kao vazduh. Zato, veli Sv.
Jevanđelist Jovan, Bog je ljubav. A oproštaj, pomirenje, milostinja, posećivanje bolesnika, primanje stranaca
i ostalo slično jesu najveće kćeri hrišćanske ljubavi.
Ljubav prema Bogu i ljubav prema bližnjem jesu najveće zapovesti iz Svetog Jevanđelja, koje stoje na
temelju našega spasenja. Od toga kako ćemo umeti da praštamo, da pomažemo bližnjem, da svakoga
trpimo, da mir tvorimo, da se ne svetimo, od toga zavisi naš mir, radost našega života, spasenje svakoga od
nas.
Ali šta da čine oni hrišćani, koji ištu oproštaj od onih sa kojima su u zavadi, a oni neće da im oproste? Neka
čine što nas uče Sveti Oci. Najpre neka se mole Bogu za ublaženje njihovih neprijatelja. Neka traže savet
svojih duhovnika i neka poštuju njihovu reč. Zatim neka lično traže oproštaj od onih sa kojima su zavađeni,
rečima: "Oprosti mi, brate, za sve što sam ti zgrešio i Bog neka ti oprosti!" Oproštaj neka se izvrši najbolje u
crkvi, ili u kući jednoga od njih, ili u kući sveštenikovoj. Ako je zavada stara i velika, pomirenje neka se izvrši
u prisustvu sveštenika, i neka se završi molitvom blagodarnosti i čak hrišćanskom trpezom, ili međusobnim
darivanjem. Ako bližnji ne želi da nam oprosti, sledimo savet duhovnikov, tražimo oproštaj triput. I tako, ako
nas ne grize savest, možemo se pričestiti Svetim Tajnama. A ako smo još uznemireni i muče nas misli
osvete, odložimo Sveto Pričešće, da nam ne bi bilo na osudu. Smirenje i čista molitva najviše nam pomažu
pri pomirenju. Ko sledi taj put nije daleko od spasenja!
Čitamo u Otačniku da je neki mladi monah otišao kod starog podvižnika i rekao mu da ima neprijateljstvo
prema nekom i ne može nikako da mu oprosti. Uzalud ga je starac podsticao na oproštaj, jer učenik nije hteo
da oprosti. Onda je duhovnik rekao učeniku: "Da očitamo zajedno Oče naš, sine!" Kada je učenik izgovarao:
I oprosti nam grehove naše, kao što i mi opraštamo dužnicima svojim, starac mu je rekao: "Ne tako, sine!
Nego da kažemo: I nemoj nam oprostiti grehove naše, kao što ni mi ne opraštamo dužnicima svojim!" Čuvši
to učenik, pao je na kolena i rekao: "Oprosti mi, Oče, jer sam zgrešio! Ovoga trena sam oprostio svome
bratu!"
Tako da činimo i mi, braćo hrišćani. Da tražimo najpre oproštaj i da s ljubavlju oprostimo svima, da bi i nama
Bog oprostio na zemlji i na nebu. Jer bez opraštanja nemamo oproštaja i spasenja, niti možemo čitati Oče
naš.
Molimo Boga ljubavi i Sina Božijeg, Koji se razapeo na Krstu iz ljubavi prema nama, da nas sve pomiri u
Svoje ime, znajući da ljubav nikad ne prestaje! (Upor. sa 1. Kor 13, 8).
A m i n.

BOŽIJI PRIZIV I ČOVEKOVO POSLUŠANjE[4]

Braćo hrišćani, danas hoću da vam govorim o pozivanju /prizivu/ Božijem i o čovekovom poslušanju Bogu i o
poslušanju svih Njegovih sazdanja. Ali hoću osobito da govorim o prizivanju slovesnoga ljudskog roda i da
vam kažem na koliko nas načina Bog priziva.
Bog poziva zemaljske narode na pokajanje glađu, sušom, bolestima, kao da im kaže: "Evo, Ja sam Onaj o
kome veli prorok Jeremija da ću dažditi nad deset gradova, i nad dva neću dažditi. I opet, daždiću nad dva
grada, i nad deset neću dažditi, da bih vam pokazao da sam Ja Bog oblaka i Otac kiša", kao što je rekao i
Jov.
Čuo sam da se na televizoru, kada se daje metereološki izveštaj, pokazuje mapa države i kazuje: ovde
daždi, i pokazuje se oko 10-15 tačaka gde daždi u državi, a u najvećem delu zemlje ne daždi. Čuvši to, bilo
mi je od velike koristi. I setio sam se reči proroka Jeremije, i rekao sam sebi: Evo kako se ispunjavaju pred
našim očima, jer daždi u nekoliko sela, a u 20-30 ne daždi.
Dakle, u Božijoj su ruci kiše i oblaci i bure i vetrovi. Jer Hristos kaže: Godine i vremena zadržao je Otac, u
svojoj vlasti (Upor. sa Dap 1, 7). Niko ne može Njega pozivati na odgovornost zbog čega je pustio sušu ili
buru; niko ne može obustaviti vetrove ili kiše, niko ih ne može doneti, do samo svemoguća ruka Božija.
Dakle, eto, ponekada nas Bog poziva sušom, ponekad gradom, ponekad munjama, kada mnoge pogađa
grom, ponekad nas priziva glađu, ponekad bolestima.
Ponekad Bog pušta bolest i epidemiju, i nema kuće gde da ne bude neko bolestan. Ponekad nas priziva
ratovima, ponekad ropstvom, ponekad glasom Svetog Pisma, kada veli: Hodite k meni svi koji ste umorni i
natovareni, i ja ću vas odmoriti (Upor. sa Mt 11,28). I inoga puta veli: Ko hoće za mnom ići, neka se odrekne
sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide (Upor. sa Mt 16, 24).
Dakle, eto nas Bog priziva i stihijama, i zemljotresima i sušom, nedaždanjem; priziva nas bolestima i
nevoljama, gadostima, svime priziva k Sebi narode da spoznaju da postoji jedan Otac na nebu i da može da
čini s narodima šta hoće.
Šta kaže Isaija? Gospode, Ti si sazdao zemlju kao ništa, i svi narodi na zemlji pred Tobom su kao kap u
bačvi (Isaija 40, 21, 28). Kakvu silu ima kap u bačvi? Ili šta će biti ako budeš uzeo kašiku vode iz beskrajnog
okeana mora? Tako smo mi mali i slabi pred Bogom. Priziva nas Bog glasom Svetog Pisma, priziva nas
glasom sazdanja /tvorevine/, koja nailaze na nas sušom ili preobilnom kišom ili zemljotresom; priziva nas
Bog vrelinom, ali nas priziva i na drugi način.
Kako? - Glasom savesti. Zar ne vidiš, kada grešimo ili pogrešimo, namah nas kori savest. Pita te: "Čoveče,
zbog čega si to učinio? Zbog čega si ukrao od suseda? Zbog čega si uzeo tuđu ženu? Zbog čega si ubio
nevinog mladenca u utrobi? Zbog čega si se smejao svetinjama? Zbog čega pušiš? Zbog čega ne ideš u
crkvu nedeljom i praznikom? Zbog čega ne podižeš decu u strahu Božijem? Zbog čega ne postiš četiri posta
tokom godine, i petkom i sredom, te postaješ podoban Judejcima? Zbog čega mrziš svoga brata? Zbog čega
huliš na Boga kada si u nevolji?"
Kroz sve nas kori savest kada grešimo. Ona je glas Božiji koji nas priziva k Njemu: " Čoveče, zgrešio si. Ja ti
opraštam, ali nemoj više to činiti. Dođi k meni, jer kod mene je izvor oproštaja, ljubavi i samilosti. Postavi
dobar početak od danas pa nadalje, da ne zgrešiš više".
Dakle, savest je glas Božiji u našem srcu. Ovaj zakon je bio postavljen pre svih ljudskih zakona.
Određeni broj malovernih ljudi veli: "Nama hrišćanima Bog će suditi i kazniti po Jevanđelju, ali narode koji ne
poznaju Boga, kao što je Kina, kao što je Japan, Indija, koji se klanjaju lažnim božanstvima i vračarima, kako
će kazniti Bog? Jer nisu imali Jevanđelje i nisu znali šta je greh. Zbog toga se ne mogu ispraviti".
Čuj šta kaže božanski apostol Pavle u svojoj Poslanici Rimljanima: Što je na Njemu nevidljivo, od postanja
sveta umom se na stvorenjima jasno vidi, njegova večna sila i božanstvo (Rim 1,20). Dakle, svim narodima
sveta, u dan Suda, sudiće se na osnovu četiri zakona. Tako uče Sveti Oci. Onima koji nisu imali pisani zakon
sudiće se na osnovu dvaju zakona: po zakonu savesti, koji je postavio u čoveku pri njegovom stvaranju, i po
zakonu sazdanja /tvorevine/. Kako po zakonu sazdanja? Evo kako:
Sve što je oko nas besedi s nama. Jer kaže Sv. Grigorije Nisijki u Mojsijevom žitiju: "Kao truba s nebeske
visine govore s nama sazdanja i kliču da postoji Sazdatelj /Tvorac/"- I šta kaže prorok David: Nebesa kazuju
slavu Božiju, i delo ruku Njegovih javlja svod nebeski (Upor. sa Ps 18,2). Kako besede nebesa s nama?
Kako besedi nebeski svod s nama i objavljuje silu Božiju? Evo kako:
Kada uveče posmatraš zvezdano nebo i vidiš ga prepuno zvezdama i ukrašeno kao polijelej pun svetlosti, i
vidiš pun mesec kako sija na nebu i prekrasni poredak po kojem se zvezde i galaksije i nebeska sazvežđa
rukovode sa takvom preciznošću, da ni najveći učenjaci sveta ne uspevaju da sačine kalendar po njima,
onda kažeš s prorokom: Gospode, šta je čovek da ga se sećaš ili sin čovečiji da posećuješ? I onda uviđaš da
je ove zvezde, ova njihova kretanja stvorila i vodi ruka Božija. On je bio Stvoritelj, On je njihov Kormilar.
Uviđaš da taj svet ima um koji ih upućuje, da postoji Bog Koji ih je stvorio i nevidljiva ruka koja se stara o
njima, kao i o nama.
Tako nebesa besede s nama, te videvši ih, spoznajemo kroz njih Sazdatelja /Tvorca/ neba. Kada gledamo
sunce i vidimo ga kako osvetljava da ga ne možemo gledati, do samo nekoliko minuta, da ne bi oslepeli,
sećamo se Onoga Koji je stvorio sunce tako lepo, tako svetlo. I uviđamo da Onaj koji je sunce stvorio, Sunce
pravde, sija milijardama puta jače no ono. I tako sunce hvali Boga. Jer se veli: Hvalite Ga, sunce i mesec;
hvalite Ga, sve zvezde i svetlost (Upor. sa Ps 18,2). Kako sunce hvali Boga? Kako ga hvale mesec, zvezde,
nebesa, ceo nebeski svod, svekoliko sazdanje?
Svojim postojanjem i kretanjem. Jer "jedno su sozercanja sazdanja a drugo njihovi zakoni", kaže Sv. Maksim
Ispovednik u Dobrotoljublju. Sozercanje biva kada mislimo na onoga koji ih je stvorio. A njihovi zakoni jesu
poreci po kojima se kreću u vaseljeni. I oba je Bog stvorio: njihovo postojanje i zakone po kojima se kreću.
Tako besede s nama sunce, mesec, zvezde i nebesa, cveće i ptice, životinje i zveri, doline i vode, pučine i
vazduh, vetrovi i sve stihije. Sve besedi s nama i kazuje nam da postoji Sazdatelj, Bog na nebu, Koji ih je
stvorio, drži ih i pokreće ih.
Dakle, po zakonu savesti i po zakonu sazdanja /tvorevine/ sudiće se onima koji nisu imali pisani zakon.
Počevši od Mojsija, kome je Bog dao Tablice Zakona na Sinajskoj Gori, narodu judejskom sudiće se po
pisanom Zakonu, a svim narodima koji su spoznali Jevanđelje sudiće se po Zakonu dara /blagodati/ , zakonu
ljubavi i savršenstva. Od početka sveta, danas i večno, sazdanje /tvorevina/ govori o svom
Sazdatelju/Tvorcu/.
Neki nevernik putovao je po Atlanskom okeanu na velikom brodu, međuokeanskom. I neki ubogi misionar
propovedaše noću na brodu o Bogu, o Njegovim čudesima koja se vide na nebu, na zemlji i u vodi. A
nevernik, da bi se rugao misionaru, uzeo je dvogled i dugo gledao zvezde. A Hristov misionar je propovedao
vatreno, zato što Bog daje mnogo sile u reči onima koji Ga blagoveste i propovedaju istinitog Boga, Vladiku
sazdanja /tvorevine/.
Najzad dođe nevernik i kaže svešteniku: "Oče, stalno propovedaš Boga, ali ja sam dvogledom gledao
zvezde, i nisam Ga video. Ne znam gde je". A Hristov misionar mu je rekao: "Dobro kažeš, brate, da Ga ne
vidiš, i na takav način nećeš Ga ni videti u vekove vekova. A znaš li zbog čega? Da bi video Boga, treba da
očistiš srce od neverovanja i paganstva, jer tako nas uči Jevanđelje, kazujući nam u šestom blaženstvu:
Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti (Upor. sa Mt 5, 8). Dakle, pravo si rekao, nisi Ga video, niti ćeš Ga
videti u vavek veka, sve dok ne očistiš svoje srce od neverovanja, zlobe i grehova. Tada ćeš videti Boga
svetlošću vere".
Tako i danas. Ima mnogo ljudi koji ne čuju poziv Božiji. I ako ga ne čujemo, bičevaće nas, pozvaće nas
strožije. Ako li se budemo obratili, On će dati rani dažd i izobilje i zdravlje i blaženstvo, jer u Njegovoj ruci je
život i smrt. A ako ne, zna On kako da povuče uzdu konju. Jer Ilija Minijat veli da je ovaj svet kao besni at,
koji svagda trči ka pogibiji, trči ka gresima, ka dnu pakla. Ali Bog će zauzdati toga nemirnog ata. I koja je
uzda konju? Koja je kočnica Božija, kojom vuče svet k sebi? To su bolesti, suša, ropstva, ratovi, smrt, patnje
i sve nevolje.
Kada je rat, šta tražimo? - "Daj, Gospode, mir!" Kada smo bolesni, tražimo: "Daj nam, Gospode, zdravlje".
Kada ne daždi: "Daj nam, Gospode, vodu, jer umiremo od žeđi!" Kada smo robovi: "Spasi nas, Gospode,
ropstva!" Dakle, dobro nam čini Bog. Ume On da obuzda ovaj svet koji trči kao besni at u propast, u pogibiju.
Čuj šta govori prorok: Ali žvalama i uzdom, Gospode, zauzdaćeš vilice njihove, onih koji se ne približuju Tebi
(Up. sa Ps 31, 9). Ne približimo li se dobrovoljno, postavlja nam žvalu i uzdu i obraća nas, zato što ima silu,
jer je Bog, Koji može da siđe u pakao, da podigne, da ubije i da oživi.
Dakle, braćo moja, kada budemo pojmili da nas Bog priziva kroz bolesti, kroz patnje, kroz štete, kroz
nevolje, kroz ropstvo, kroz sušu, nemojmo stojati okamenjeni, nego se vratimo kući Ocu i recimo: "Oprosti
nam, Gospode, grehe i pomiluj nas". Onda nam Blagi Bog oprašta, zato što nas On ne kori iz mržnje. Istinski
roditelj ne bije svoju decu iz mržnje. Bože skloni! Koja li bi majka ili otac hteli da biju svoju decu bezrazložno,
da bi im se rugali? Ne! Nego, ako vidi da jedno od njih danas ne sluša, i sutra ne sluša, i preksutra ne sluša, i
tvrdoglavo je i prkosi, i čini po svojoj zloj volji, i ne hoteći stavlja ruku na šibu ili na remen ili na štap. Zašto?
Zato što vidi da je ovo dete pošlo zlim putevima i ide iz zla u gore, odlazi u ponor, i bude li ga bio poznije,
biće suviše kasno.
Tako čini i Bog s nama. Mi smo svi sinovi Božiji po daru /blagodati/. Čuj šta veli Sveto Pismo: Ja rekoh:
bogovi ste i svi ste sinovi Svevišnjega. Ali vi kao ljudi umirete i kao koji od velmoža padate, to jest kao jedan
od đavola. Ako smo sinovi Božiji po daru i imamo dar usinovljenja Svetim Krštenjem, imamo Crkvu za majku
i Boga za Oca, kao što svagda kazujemo: Oče naš koji si na nebesima ako je tako, budimo svagda s očima
uma k Ocu našem i znajmo da će On, ako ne budemo hteli dobrovoljno da Ga ljubimo i da spoznamo da
postoji, staviti ruku na šibu.
Ali bolje da slušamo iz ljubavi i da ljubimo Boga i da tvorimo Njegove zapovesti iz poslušnosti, da bi On
svagda imao milosti prema nama i starao se o nama.
Apostoli su slušali Hrista, proroci su slušali, nebo sluša, zemlja sluša, rosa sluša, bašta sluša, zvezde
slušaju, pučine i svekolika priroda sluša! Samo čovek, slovesno biće, neće da sluša Svoga Oca nebeskog.
Ali obratite pažnju da ruka Božija ima i šibu kojom nas može biti.
Dakle, stojmo smerno, pazimo! Nemojte zaboraviti, od danas pa nadalje, da svaka nevolja koja dolazi na nas
jeste priziv Božiji. Jer veli: Bog bije svakog sina kojeg prima.
I nemojmo roptati ako smo prizvani na jedan ili drugi način, jer apostol Pavle kaže: Svaki neka ostane u
onome u čemu je prizvan.
Ako te je Bog prizvao ubogog, nemoj želeti da se obogatiš; ako te je prizvao da budeš monah, ostani monah
do smrti; ako te je prizvao da budeš sveštenik, budi dostojan sveštenik; ako te je prizvao da budeš zanatlija,
budi dobar i čestit zanatlija; ako te je prizvao da budeš filosof ili mehaničar ili u drugu službu, tako ostani. Ali
da služiš sa češću, da spoznaš da je Bog onaj koji te je prizvao na jedan ili drugi način, i svako od nas neka
ostane u onome u čemu je prizvan!
Amin.
________________________________________
SAVETI, POUKE, BESEDE

SUMNjA U VERI[1]

Vera biva od propovedu u propoved - od reči Božije (up. sa Rim 10,17), kaže Sveta knjiga. Vera biva od reči.
Naša vera u Boga dolazi i jača u nama od sveštenikove propovedi u crkvi, od pouka staraca, od čitanja
svetih knjiga i osobito od reči i učenja koja slušamo i čitamo svakodnevno iz Svetog Jevanđelja.
Ali u Svetom Pismu slušamo da su neki Svetitelji iz Starog i Novog Zaveta posumnjali u veri.
Tako je posumnjao Avraam. Jer kada mu je Gospod rekao: Ja sam Gospod, koji te izvedoh iz Ura
Haldejskog da ti dam zemlju ovu da je naslediš..., rekao je Avraam: Vladiko, Gospode, po čemu ću poznati
da ću je naslediti?... Tada je Gospod rekao Avraamu: Znaj zacelo da će seme tvoje biti došljaci u zemlji
tuđoj, gde će te porobiti i ponižavati četiri stotine godina (Postanje, 15, 7, 13). I proveli su u ropstvu 430
godina. Zato je upitao Mojsije: Zašto, Gospode? Prošlo je 400 godina, ispunile su se godine. I rekao je
Gospod: Godine su se ispunile, ali kazna za grehe naroda nije. Dakle, umesto 400 godina dao im je epitimiju
da budu u ropstvu 430 godina.
Zbog čega Mojsije nije umro u zemlji obećanoj, nego je umro na gori Navavu? Jer Mojsije, koji je vodio taj
narod, beše najkrotkiji čovek na zemlji, kako se kaže u Brojevima: A Mojsije beše čovek vrlo krotak mimo sve
ljude na zemlji (Brojevi 12,3). Zbog jedne greške nije ušao u zemlju obećanu. Zbog jedne greške kaznio ga je
Bog da ne pređe Jordan: zato što je posumnjao kod Rafidinske stene. Jer Bog mu je rekao: Uzmi štap, i
sazovi zbor, ti i Aron brat tvoj, i progovorite steni pred njima, te će vam dati vodu; i izvešćete vodu iz stene i
napojićete zbor i stoku njegovu.
Dakle, uzeo je Mojsije štap pred Gospodom, kako beše zapovedio Gospod. I sazvao je Mojsije, i Aron, zbor
kod stene i rekao je zboru: Slušajte odmetnici, hoćemo li vam iz ove stene izvesti vodu? Zatim je podigao
Mojsije svoju ruku i udario o stenu svojim štapom dvaput, i iziđe voda mnoga, i pio je zbor i stoka njegova.
Tada je Gospod rekao Mojsiju i Aronu: Što mi ne verovaste i ne proslaviste me pred sinovima Izrailjevim,
zato nećete odvesti zbora toga u zemlju koju sam im dao (Brojevi 20,8-12). Zbog te sumnje Mojsije nije
video zemlju obećanu.
Zašto je patio Sveti starac Simeon 283 godine, koliko je proteklo od faraona Ptolomeja Filadelfijskog do
Hrista? Zato što je posumnjao. Nije verovao da se Hristos može roditi od deve. I dao mu je Bog epitimiju da
živi još 283 godine, da bi video Rođenoga od Djeve.
Tako je posumnjao i Toma pri Hristovom Vaskrsenju i trebalo je da ga Hristos nekako prekori: Pošto si me
video, poverovao si; blaženi koji ne videše a verovaše (up. sa Jn 20,29). Hristos je tako postavio deseto
blaženstvo po Vaskrsenju, da bi ukrepio veru onih koji ne vide ali veruju, kao što smo mi i kao što treba da
budu svi hrišćani do kraja. Šta kaže apostol Jakov? Dvojedušan čovek nepostojan je u svima putevima
svojim (Jak 1,8). Dvojedušan čovek koji veli: "Postoji li Bog ili ne? Postoji li pakao ili ne?" jeste kao oblak koji
satana voda kako želi, jer on ne veruje odlučno, čvrsto, u postojanje Božije. Zbog toga ga satana odvodi bilo
gde.
Da vam dam primer. Došao je tu skoro neki starac i rekao:
- Oče, na dan Svetog Vasilija video sam u kafani mnogo sveta. Da li će svi oni otići u pakao? Ja verujem da
neće otići svi.
Odgovorio sam mu:
- Ti ne veruješ, ali Duh Sveti nam kazuje u psalmima ustima Svetoga proroka Davida: Jer ti nisi Bog koji želi
bezakonje, ko je lukav neće se nastaniti kod tebe; prestupnici zakona neće se održati pred tvojim očima,
omrznuo si sve koji čine bezakonje (Ps 5,4-5). Zar ti ne veruješ da Bog nije saradnik u našim bezakonjima?
Šta kaže Sveto Pismo? - Što primaš moj zavet ustima svojim, a ti si omrznuo nauku i moje reči bacio iza
leđa? (Ps 49,17-18). I još kaže u psalmima Postaviću tvoje bezakonje pred tebe i ukoreću te.
Hristos je rekao: Uđite na uska vrata; jer su široka vrata i širok put što vode u propast, i mnogo ih ima koji
njim idu. Jer su uska vrata i tesan put što vode u život, i malo ih je koji ga nalaze (Mt 7,13-14).
Dakle, ne čudi se što mnogi odlaze na igranku ili što je malo onih koji idu ka dobru na tesnom putu. Svaka
dobra stvar je retka. Dakle, ne dvoumite se u pogledu Spasiteljevih reči. Ne budi u sumnji kada je reč o
ispunjavanju zapovesti Hristove i uklanjanju od grehova.
Ako Bog nije poštedeo Avraama i Mojsija zbog sumnje, ako nije poštedeo Tomu i druge koji su sumnjali,
neće poštedeti ni nas. Oni su bili Sveti, i Bog ih je kaznio u ovom životu, kako se ne bi mučili u večnosti.
Koliko današnjih hrišćana sumnja u Boga? Koliko njih traži dokaza i kaže: "Ne verujem dok ne vidim!" Koliko
njih ne traži da opipa Spasiteljeve rane i rebro, tražeći dokaze Božijeg postojanja. Vera dolazi od slušanja, a
ne od pipanja i gledanja.
Koliko krštenih hrišćana ne kaže: "Ovde je raj i pakao! Ovde na zemlji je sve!" I, čak i kada vide da su
bolesni, pred opasnošću, siromaštvom, smrću, pa čak i u starosti, ne okreću se ka Bogu da gorko kao Petar
oplakuju svoj život iz mladosti, protraćen u razvratima, u zloćama i u neverovanju. Malo je onih koji okajavaju
grehe u starosti. Najviše njih umire kao što je živelo: u sumnji, neverovanju i nepokajanju, na svoju večnu
osudu.
Vaistinu velika je vera u Boga praćena dobrim delima! A koji prebivaju u sumnji otpadaju od prave apostolske
vere u svakovrsne religijske sekte i grupacije. Mnogi od sumnjičavih sablažnjavaju se o Crkvu koju je
osnovao sam Hristos; sablažnjavaju se o Bogomajku, o Sveti Krst, o Svete ikone i o sveštenike;
sablažnjavaju se o Svetitelje i o poštovanje koje se ovima ukazuje. Sablažnjavaju se o Tajne koje je
ustanovio Hristos, o učenja Svetog Pisma, koje izvrću po svome umu, na svoju osudu i obmanu mnogih.
Stojmo, dakle, nepokolebani u pravoj veri i radujmo se što smo sinovi dvehiljadugodišnje Crkve Hristove.
Nevernici se odriču i ištu da vide Boga telesnim očima; koji su u sumnji žele da opipaju rane Gospodnje; slabi
u veri traže čudesa; sekte napuštaju Crkvu, izvrću verske dogme i objavljuju drugo Jevanđelje; porobljeni
strastima odlažu pokajanje; a mi, sinovi Vaskrsenja i sinovi Božiji po blagodati, ostanimo verni Njemu do
kraja, znajući da će se ko bude pretrpeo do kraja spasti.
Amin.

PROPOVED U NEDELjU VII PO DUHOVIMA[2]

O čudesima Božijim i o čudesima Svetitelja

Velik si, Gospode, i čudesna su tvoja dela,


i nema te reči koja će biti kadra da opeva
tvoja čudesa (Veliko osvećenje vode).

Ljubljeni vernici,
Danas, kada nam Sveto Jevanđelje iznosi dva od čuda koja je učinio Spasitelj naš Isus Hristos, i to: iscelenje
dvojice slepih i jednog besomučnog i nemog, namislio sam da govorim o čudesima koje tvori Bog i njegovi
Svetitelji. Ako budete pažljivo slušali, pojmićete veliku razliku između čudesa Božijih i čudesa svetiteljskih.
Znajte da je Bog beskrajni istočnik svih čudesa, zato što je sila Njegova beskrajna i poimanje Njegovo
nedostižno umu. Razlike Njegovih čudesa u poređenju s onima koje tvore Svetitelji, ove su: Bog poštovan u
Svetoj Trojici - Otac, Sin i Duh Sveti - tvorio je velika čudesa neposredno nad svojim svetom, kao: uznošenje
Enoha na nebo (Postanje 5,24; Jev 11,5); pometnja jezika (Postanje 11, 7); oslepljivanje stanovnika
Sodome(Postanje 9,11); pretvaranje Lotove žene u stub soli (Postanje 19,26); nebeski glas u kupini (Izlazak
3,2-5); Mojsijev štap pretvoren u zmiju (Izlazak 4,2-4); Mojsijeva ruka prekrivena gubom (Izlazak 4,6-7);
prepelice (Izlazak 16,13); glas Gospoda na Sinaju (Izlazak 20, 22).
Gospod je učinio slavna i strašna čudesa, koja još nisu bila tvorena nigde po svoj zemlji i svetu (Izlazak
34,20); prolazak Izrailja kroz Crveno more (Izlazak 14,20-22); uništenje Senaherima (4. Carevi 19,35); glas s
neba Navuhodonosoru (Danilo 4, 28).
Evo i nekoliko čudesa učinjenih u Zakonu Blagodati: Silazak Svetog Duha u vidu goluba (Mt 3, 16); glas s
neba pri Isusovom Krštenju (Mt 3,17; Mk 1,11; Lk 3, 22); glas Očev s neba na Preobraženju Gospodnjem (Mt
17, 5; Mk 9, 7); mrak i znaci pri smrti Isusa Hrista (Mt 27, 45, 51-53; Mk 15, 33; Lk 23,44-45); razdrta
crkvena zavesa (Mk 15,38); ognjeni jezici na Pedesetnici i dar govorenja jezicima (Dap 2,2-3); oslobađanje
apostola iz tamnice (Dap 9, 8-9) i mnogo drugih.
Sila Isusa Hrista podobna je Očevoj, i delanje Njegovo jedno je s Očevljevim (Jn 5,17). Čudesa Isusa Hrista
u Zakonu Blagodati bila su različita od onih koja je Bog učinio u Starom zakonu. Ali i Svetitelji su tvorili
čudesa silom koju im je dao Duh Sveti. Ali ta se čudesa razlikuju od onih koja tvori Bog. Zato što Svetitelji
nisu tvorili neposredna čudesa neposredno nad celim svetom, kako je Bog činio i čini svagda. Zatim,
Svetitelji su primili dar čudotvorstva samo postom i mnogom molitvom Bogu (Izlazak 24,18; 34, 28;
Ponovljeni zakoni 9,18; Lk 2, 37; Dap 10, 30; 14,23).
Spasitelj je tvorio čudesa samom Svojom zapovešću i zahvaljujući Svojoj sili (Jn 19,11; 5,17; 19, 21-26). On
je tvorio čudesa koja niko od ljudi još nije tvorio (Mt 9,33; Mk 2,13; Jn 25,24), dok su Svetitelji tvorili čudesa
samo darom /blagodaću/ i silom primljenim od Boga (Dap 3,12). Zatim, Svetitelji su tvorili čudesa na
zapovest Božiju (Izlazak 4,3; 6,7; Brojevi 20, 8-9).
Bog međutim ne prima ni od koga zapovest da tvori čudesa, nego sve što hoće tvori na nebu i na zemlji (Ps
76,13; 85,9; 113,11).
Čudesa Spasitelja našeg Isusa Hrista prorokovao je unapred Duh Sveti kroz usta Svojih Svetih proroka.
Tako na primer, veliki prorok Isaija Duhom Svetim je pokazao da će Spasitelj davati vid slepima, davati sluh
gluvima, davati govorenje nemima i vid slepima, govoreći: Tada će hromi skakati kao jelen, i jasno će govoriti
jezik mucavih. Opet kazuje o razdrešenju onih koje su vezali nečisti duhovi i o slepima, da će otvoriti oči
slepima, (Isaija 35,5; 42,7). Čudesa Svetitelja su se tvorila s određenim ciljem, samo kada je Bog
blagoizvoleo i gde je On hteo (Izlazak 7,20-21; Dap 1,16; 2. Pt 1,21).
Vidimo opet da su Svetitelji tvorili malo čudesa, a Spasitelj, kao Bog, tvorio je svakovrsna čudesa koja niko
od ljudi nije mogao činiti (Mt 9, 33; Mk 2, 13; Jn 15, 24). Sva čudesa Svetitelja nisu bila tvorena njihovom
silom, nego ih je Bog tvorio kroz njih, da bi se ispunilo slovo Svetog Pisma koje veli: Svetima koji su na zemlji
Njegovoj čudesno učini Gospod volje svoje u njima (Ps 15,3). Svetitelji su takođe tvorili čudesa, da bi
pokazali silu Božiju, kao što piše: Divan je Bog u Svetima Svojim, Bog Izrailjev (Ps 67,36).
Znajmo da je Bog tvorio, tvori i tvoriće svakovrsna čudesa u vekove vekova, kako na nebu, tako i na zemlji.
Svetitelji međutim mogu tvoriti čudesa i mogu prorokovati samo kada Bog hoće i gde On hoće. Vidimo da
Sveti apostoli, koji behu primili od Boga dar i silu čudotvorstva nisu mogli izbaciti zlog duha iz čoveka
mesečara kada su oni hteli (Mt 17, 16; Mk 9, 20). Sveti prorok Jelisej, iako beše dobio od Boga dvostruki dar
tvorenja čudesa većih nego što beše tvorio prorok Ilija, nije spoznao veliku nevolju žene Sunamke, kojoj beše
umrlo dete, jer je Gospod sakrio to od njega (4. Carevi 4, 24). Vidimo opet da Sv. Antonije Veliki, koji beše
dobio od Boga dar čudotvorenja u raznim okolnostima, nije mogao da izbaci zlog duha iz besomučne žene,
iako se mnogo podvizavao postom i molitvom. Ovog zlog duha izbacio je njegov učenik, Sv. Pavle Prosti. Sv.
Antonije nije spoznao lukavog đavola koji se beše pretvarao da je grešan čovek i da dolazi da se pokaje[3].
Ljubljeni vernici,
Govorio sam vam ukratko o čudesima Božijim i o čudesima Svetitelja i pokazao sam da dar čudotvorstva
Bog daje samo savršenima, kome On hoće i koliko hoće. Čudesima Bog pokazuje Svoju svemogućnost,
dobrotu i ljubav prema ljudima i celoj tvorevini. Cilj kojega radi Bog i Svetitelji Njegovi čine čudesa jeste
sveproslavljenje Njegovog imena na nebu i na zemlji, utvrđivanje i odbrana prave vere u svetu, putevođenje i
spasenje ljudi, i izgonjenje duhova zla od nas.
Čudesa pokazuju na najubedljiviji i najneposredniji način da je Bog Tvorac i Gospodar celoga sveta, da On
ima milost prema ljudima i čeka njihovo pokajanje i da daje istu silu čudotvorenja onima koji ga se boje. A
ako ljudi sumnjaju u Boga čak i kada se nalaze pred kakvim istinskim čudesima, znači da je njihovo spasenje
u velikoj opasnosti.
Bog naš je Bog čudesa, a čudesa jesu vidljivi znak Njegove sile i ljubavi. Jer vera u Boga, ako ne tvori
čudesa, nije istinska. O tome govori i prorok David: Ko je Bog velik kao Bog naš? Ti si Bog Koji činiš čudesa
(Ps 76,13). I u inom psalmu veli: Bog naš na nebu i na zemlji sve što zahtede učini (Ps 113,11). Zato ko se
protivi čudesima ili sumnja u njihovu istinitost poriče Sveto Pismo, poriče božansko Otkrovenje i Samoga
Boga i ne može se spasti, zato što ne odvodi nijednu Dušu u Carstvo Božije. A hrišćanska vera i božansko
Otkrovenje zasnovani su i utvrđeni čudesima, to jest nadljudskim Delima i stvarima koje Bog tvori iznad
našeg uma i poimanja.
Čudesima se slavi Svevišnji, a ljudi se utvrđuju u veri i spasavaju se.
Znajte, braćo moja, da su se čudesa tvorila večno: i pre zasnivanja sveta, i pre davanja Zakona, i pre
dolaska Hristovog na zemlju, i nakon otelotvorenja Logosa, i danas se tvore čudesa i vavek će se tvoriti, i
nikada neće prestati. Ali dva su najveća čuda Božija: stvaranje vidljivog i nevidljivog sveta ni iz čega, samo
rečju, i obnavljanje sveta Otelotvorenjem, rođenjem Gospoda od Djeve Marije i Njegovim Vaskrsenjem iz
mrtvih, čuda koje mi ljudi ne možemo pojmiti.
Šta je vaseljena u svojoj neizrecivoj lepoti i poretku, ako ne veliko čudo Tvorca, koje zadivljuje čak i anđele?
Šta je čovek, tako čudesno stvoren, ako ne nedostižno čudo Tvorca? Šta je hrišćanstvo koje je pobedilo
paganstvo i đavola, ako ne najveće čudo iz mrtvih vaskrsloga Hrista? Iz krvi Gospoda razapetog na Golgoti i
iz svetlosti Svetog Groba iznikao je novi svet, nova Crkva i novi Zakon, ispovedan i branjen dve hiljade
godina žrtvom nebrojanih miliona hrišćana - apostola, jeraraha, mučenika, Svetitelja i pravednika. Vaistinu,
hrišćanstvo je jedno od velikih čudesa Presvete Trojice na zemlji. Jer Otac je poslao Svoga Sina u svet, a
Sin se žrtvovao, i Sveti Duh je učinio da se objavi reč i da se delotvori spasenje ljudskog roda. Uzalud su se
neprijatelji Hristovi trudili da pobede Crkvu, da zamene Jevanđelje i da poraze hrišćanstvo. Borba je bila i
jeste žestoka, protivnici sve brojniji, žrtve sve veće, ali i hrišćanstvo sve jače i nepobedivo, zato što se na
kormilu Crkve nalazi Gospod naš Isus Hristos, vaskrsli iz mrtvih.
Ljubljeni vernici,
Svako od nas je video u životu neka čudesa i dela koja su iznad našeg uma, tvorena bilo na nama, bilo na
onima oko nas. Svako, osobito kada smo bolesni, pred smrću ili pred kakvom velikom opasnošću, nastojčivo
molimo da Bog učini s nama kakvo čudo i da nas izbavi od smrti, opasnosti, bolesti, da nam pomogne na
ispitima, pri operaciji, u nevolji koja nas pritiska. Svi se klanjamo u Crkvi, dajemo u Sveti oltar da se služe
službe, celivamo Svete ikone, palimo sveće i kazujemo Bogu, Bogomajci i Njegovim Svetiteljima svoju
nevolju, s nadom da će nam se ispuniti molba. Ali skoro uvek zaboravljamo da priznamo svoju nedostojnost i
da se zapitamo sa smirenjem: "Gospode, da li sam ja, grešnik, dostojan Tvoje milosti? Jesam li dostojan da
učiniš tako veliko čudo sa mnom, koji sam pun greha?"
Mnogi traže pomoć i iščekuju čudesa od Boga, ali malo je onih koje pomiluje i usliši im molitvu. I to zato što
ne traže ono što je potrebno za polzu i spasenje ili zato što su nedostojni pomoći Božije i Njegovih Svetitelja
zbog grehova koji vladaju njima. Zbog toga tražimo mnogo, ali primamo manje, jer Bog tvori čudesa samo na
onima koji imaju čvrstu veru i mnogo se mole sa smirenjem, sa suzama i postom. Gospod miluje i Svetitelji
pomažu svojim molitvama najpre onima koji su milostivi u ljubavi i podižu svoju decu u strahu Božijem. Njih
miluje više. Na njima čini istinska čudesa, zato što imaju više vere, više opraštaju, više ljube i imaju smireno
srce.
Da tražimo od Boga najpre oproštaj grehova i spasenje duše, zatim da tražimo što je zemaljsko. Neka se
učimo da se molimo s verom, imajući za primer iscelene slepe iz današnjeg Jevanđelja. Jer oni iđahu za
Spasiteljem i vikahu s verom: Pomiluj nas, Sine Davidov! A ako nas Gospod bude pitao kao i njih: Verujete li
da ja mogu to činiti?, odgovorimo iz sveg srca: Da, Gospode! Verujemo da si Ti stvorio nebo i zemlju!
Verujemo da si Ti stvorio anđele i ljude! Verujemo da si se Ti ovaplotio od Djeve i vaskrsao iz mrtvih našega
spasenja radi! Verujemo u Jevanđelje i u silu Svetog Krsta! Verujemo u Tvoju milost i čudesa! Izlij milost i
blagodat Svojih čudesa na sve nas, da bismo Te slavili i hvalili u vekove.
Amin!

DUHOVNIČKI SAVETI[4]

- Oče Kleopa, gde se spasava čovek? U zasebnom, idioritmičkom životu, u opštežiću ili u svetu, u gradu, u
selu?
- Čovek se spasava i ovde, i u gradu, i u selu, i bilo gde, ako ima tri dobra dela: pravu veru u Isusa Hrista,
dobra dela i smirenje. Spasava se bilo gde, ako ima te tri stvari. A ko ih nema ne spasava se nigde.
- Dokle treba da doseže poslušanje u manastiru?
- Tvoriću poslušanje dok ne budem počeo da puzim. Hristos je nosio krst na ramenima, i ja želim da nosim
poslušanje Hrista radi. U meri u kojoj ćeš se samosavladavati i u meri u kojoj ćeš trčati suprotno, ne od bola
ka zadovoljstvu, nego od zadovoljstva ka bolu, u toj ćeš meri biti vojnik Isusa Hrista, i razapeti telo; i
razapećeš se sa Hristom i moći ćeš da kažeš kao Pavle: Sa Hristom sam se razapeo i živim. Ali više ne živim
ja, nego Hristos živi u meni (up. sa Gal 2, 19-20).
- Oče, ako je ko odlučen od pričešća, može li uzimati naforu?
- Može, kako da ne. Ko je rekao da se ne može?
- Čuo sam da nije dopušteno uzimati naforu, ako si odlučen od pričešća. Dakle, može uzeti naforu?
- Najpre bogojavljensku Svetu vodu i zatim naforu. Kad god se ispovedi, može uzeti bogojavljensku Svetu
vodu, to je kao pola pričešća. Ali i naforu uvek; samo kada je u kakvom iskušenju nije mu dozvoljeno.
- Kada se ne može uzeti sveta nafora?
- Ne možeš više uzeti naforu, ako si posle ponoći uzeo kašiku vode ili mrvu hleba - gotovo! Jer dan otpočinje
od ponoći;
- Ne mogu uzeti naforu žene koje su u mesečnom ciklusu;
- Ne mogu uzeti naforu muškarci koji su iskušani noću u snu;
- Ne mogu uzeti naforu koji su zavađeni i ne pomire se;
- Ne mogu uzeti naforu i ne mogu celivati Svete ikone, niti sveštenikovu ruku, niti stajati da im stavi putir na
glavu muž i žena, ako su tu noć imali odnos;
- Ne mogu uzeti naforu koji zbog javnih grehova nisu dostojni da im se primaju darovi u crkvi.
Tako kaže knjiga.
- Oče, u Bibliji ne piše da nije dobro jesti meso.
- A Sveto Predanje? Zar mi nemamo kanonsko pravo? Jesi li čitao Zakonopravilo? Jesi li čitao Veliko
crkveno pravilo? Malo pravilo? Mi imamo kanone Istočne crkve. Mi imamo tokom godine četiri posta, koja su
ustanovili Sveti apostoli, Hristos. Nije li Hristos postio 40 dana i 40 noći?
- A za monahe, koji uvek jedu bez mesa?
- Monasima nije dopušteno da jedu meso. Čuj šta kaže Sv. Kalinik, čije su Svete mošti u Černiki[5]:
"Monasima ili monahinjama koji budu jeli meso u manastiru ili kada budu otišli kući rodbini ili u grad - dve
godine odlučenja od pričešća, 39 udaraca šibom po leđima, ceo sabor da ga proklinje i da ga izbace iz
manastira".
Ovo vas mirjane ne obavezuje da ne jedete meso. Nas monahe da. Zato što monasi treba do smrti da čuvaju
devstvenost, kako ih je njihova majka sazdala. Ako si se prejeo mesa i kobasica i napio vina, odvodi te đavo
za ženama i propao si u vekove vekova.
Monah treba da zauzda konja. Zar ne čuješ šta kaže apostol Pavle? Svakoga dana iznuravam telo i
savlađujem ga, da ne kako, propovedajući drugima, postanem sablažnjen (up. sa 1. Kor 9,27).
Sveti Oci kažu da je telo zver. Nemoj ga negovati više no što je potrebno. Telo je neprijatelj. Sveti Isihije veli:
"Do smrti se nemoj uzdati u svoje telo". Telo je najveći neprijatelj spasenja, jer je priroda iskvarena u raju. I
sve vreme ono vuče ka zemlji i ka paklu.
- Koga da upišemo u pomenik?
- Kada sastavljaš, čedo, pomenik svojih za Liturgiju, stavi i jednog ili dvoje siromaha, ili koju udovicu koju
nema ko da pominje i umrla je sirota. Velika je to milostinja. To se zove duhovna milostinja. Veća je nego
kada daješ čoveku haljinu ili jelo, jer mu pomažeš s one strane, u večnosti.
- Oče Kleopa, koje se službe mogu služiti za mrtve? Parastosi, Liturgije? Na primer, koliko se parastosa
može davati?
- Oče moj, za mrtve i za žive najvažnija služba je Sveta liturgija, koja je Spasiteljeva žrtva i iskupljenje. Ako je
kogod umro, dobro je da se pominje na četrdeset Liturgija (jer se na Liturgiji vade častice i kroz častice ima
zajedničarenje sa Hristom u Svetom putiru) i četrdeset parastosa. Tamo se vrše razdrešenja, jer na jednom
parastosu ima devet razdrešenja: sedam malih razdrešenja koja tvori sveštenik kada kaže: "Bože duhova i
svakoga tela..." i dva velika, koje treba da izgovori episkop ili sveštenik. Dakle, 360 razdrešenja ima duša
tokom šest sedmica na parastosu. Dakle, možeš da daš četrdeset Liturgija i četrdeset parastosa tokom šest
sedmica.
- Šta ako ne znamo da li je umro ispoveđen ili pričešćen, recimo da je umro pre više godina, možemo li da
ga stavimo u pomenik?
- Ako se ubije, ne daj Bože, toga ne možeš više stavljati u pomenik.
- A ako umre normalnom smrću?
- Da, ma kako se ona zbila. Jer Apostol veli: Nakon što umre, čovek je prestao sa grehom, ne tvori više greh.
Možeš ga staviti u pomenik, sin je Crkve. Evo koga ne možeš stavljati radi pominjanja na Liturgiji:
- Najpre, ne mogu se staviti sektaši, jer tvore greh protiv Duha Svetoga, kako pokazuje Sv. Jefrem Sirijski;
- Ne mogu se staviti samoubice;
- Ne mogu se staviti koji su živeli nevenčani;
- Ne mogu se staviti koji su umrli u dvoboju;
- Ne mogu se staviti koji su odbili Svete Tajne na samrti. Ako nisu hteli da prime sveštenika, ne smeš ih
stavljati da se pominju na službama;
- Ne možeš stavljati one koji su psovali Svetinje;
- Ne mogu se stavljati da se pominju na Liturgiji koji su sklopili brak kao rođaci od šestog stepena naniže.
Ovo su razlozi zbog kojih ih ne možeš stavljati da se pominju na Liturgiji. A za Psaltir samo se samoubice i
jeretici ne mogu stavljati. Ostali se mogu staviti bez častica kada se čita Psaltir. Ali na pomeniku da napišeš:
bez častica. Nema zajedničarenje na Svetoj liturgiji.
- Može li se odlaziti onima što nisu venčani?
- Ako si jeo u kući kod nevenčanog čoveka, četrdeset dana treba da tvoriš epitimiju, jer je njihova trpeza
skrvna.
- I koju epitimiju treba da tvoriš? Koliko metanija treba da tvoriš?
- Treba da tvoriš epitimiju od pedeset metanija na dan, sa 50. psalmom, tokom 40 dana. Nije dopušteno,
brate, da žive tako, kao životinje.
- Šta se može činiti kada žele da stupe u brak dvoje mladih različite vere?
- Kada budeš video da je pravoslavac uzeo rimokatolkinju ili protestantkinju ili Jevrejku ili Turkinju, to se
naziva mešovitim brakovima. Uvek žena treba da pređe na muževljevu stranu. Ako je muž pravoslavac, ona
treba da postane pravoslavka. Ako neće da pređe na muževljevu stranu, onda neka se rastave. "Neću s
tobom, jer si katolikinja, dok ne postaneš pravoslavka".
- Ako katolik pređe u pravoslavce, kakav postupak treba da se primeni?
- Miropomazuje mu se čelo triput Svetim i velikim mirom i čita mu se naloženo razdrešenje!
- A ako pravoslavac pređe katolicima, šta se dešava?
- Ko pređe kod katolika treba da primi papističko krštenje. Postaje katolik, ali upropašćuje svoju dušu. S
katolicima još nismo došli do jedinstva. Ustupili su u našu korist do sada nekih 13 tačaka, ali postoji još deset
tačaka koje nas razdvajaju.
- A ako li pređe k jehovistima?
- "Jehovini svedoci" su đavoli bez rogova. Kada budete čuli o "Jehovinim svedocima", to je sekta koju
snabdevaju Jevreji iz Amerike milijardama dolara, da bi razdvojili svet od Hrista i Crkve.
- Imam rođaka koji je živeo 60 godina i umro tako, naprasno, bez ispovesti. Šta mogu da učinim za njega?
- Veoma teško, ako je bio neispoveđen, Kada umre neispoveđen - kao kada bi umro nekršten. Bože sačuvaj!
Jedino, Bože sačuvaj, ako umre u ratu, ako umre nesrećnim slučajem.
- Nije bio ispoveđen od mladosti.
- Tako dugo neispoveđen? I kako je mogao živeti toliko?...
- Oče Kleopa, šta da radim, jer ne uspevam da nađem sebi duhovnika?
- Ti da ga nađeš? Neka on tebe nađe!
- Oče, govori se da dolaze teška vremena. Šta možemo činiti?
- Otac je na kormilu. Zar vi ne čujete šta kaže prorok David u 32. psalmu? Gospod razbija namere naroda,
osujećuje njihova smišljanja i osujećuje namere vladara. A namera Gospodnja ostaje doveka, misli
Njegovoga srca - od pokolenja do pokolenja.
Ne uznemirujte se i ne bojte se jer neće biti kako oni hoće. Ehe, šta sve žele oni da učine Vi se ne bojte!
Molite se i osenjujte se Svetim Krstom s verom, i pobeći će svi đavoli!
- Da li se spasavaju ili se ne spasavaju majke koje ubijaju svoja čeda?
- Za pobačaje božanski kanoni odlučuju od Svetog pričešća na 20 godina, ako ga je učinila voljno. Ako ga je
izgubila mimo svoje volje - samo dve godine.
- A kakvu epitimiju primaju žene koje se čuvaju da ne začnu?
- Koje se čuvaju da ne rađaju decu odlučene su od Svetog pričešća na devet godina. Ako prestanu i tvore
epitimiju, smanjuješ im do na dve godine. Ako li ne, potpadaju pod epitimiju onih koje tvore pobačaj.
- Ako se dogodi da sveštenik prospe od Svetih Darova, koju epitimiju prima? U jednoj Svetoj crkvi stari
sveštenik se sapleo o neku osobu koja je namerno ležala da bi prešao preko nje.
- Veliki greh imaju osobe koje stoje na putu starom svešteniku kada on izlazi sa Svetim Darovima, jer ih
može prosuti. Desilo se kod više starih sveštenika. Svetinje još nisu osvećene, a svešteniku se za to
zabranjuje neko vreme Sveta liturgija, a koji je bio prepreka svešteniku odlučuje se od Svetog pričešća na tri
godine.
Ako bi Svetinje bile osvećene i prosule bi se iz svetog putira, tada sveštenik ne može više služiti neko vreme
i treba da mu arhijerej naloži epitimiju.
- Kod nas u crkvi svet se gura napred, da bi im sveštenik stavio putir na glavu, kada na kraju izađe sa Svetim
darovima.
- Eh, svet! Koliko ljudi, toliko ćudi. Ima crkava u zemlji gde se ovo ne radi. Sveštenik ako može da malo stavi
Sveti putir, da se dotakne čovekove glave - dobro, ako li ne - nema nikakvu obavezu da to čini. To je lokalni
običaj, nije opšti.
- Oče, moj suprug ne želi da ide putem vere, i borim se s njim, ali ga ne mogu ubediti.
- Stani malo! Ne možeš ga odjednom učiniti svetim! Šta želim da kažem? Sv. Teodor Studit veli: "Ženo, ne
pokušavaj da supruga odjednom učiniš svetim, jer ne možeš! Po malo, po malo se neko obogaćuje i u onome
što je telesno, i u onome što je duhovno".
"Hajde da držimo danas post, jer je sveti petak!" - "Ne mogu, jer imam posla!" - "Hajde da držimo do
podneva!" Daj mu kašičicom!
"Hajde da tvorimo milostinju!" - "Nemam odakle davati!" - "Hajde da damo makar hleb u ime Gospodnje.
Čašu vode u ime Gospodnje!"
"Ostavi psovanje!" - "Ne mogu, jer sam navikao!" - "Znaš šta: ostavi ga makar jedan dan! De bori se jedan
dan, da vidiš da nećeš umreti!"
Na svako dobro delo navikavaj ga polagano! I tako malo-pomalo kada bude video da je uznapredovao,
otpočeo bi i sam da se trudi jačom voljom. Ali ne odjednom: "More, ne tvori tako! Ne radi tako!" Ako se budeš
tako postavljala, udaraš sekirom gde je konac tanak i kida se.
Pričala mi je neka žena ovde: "Oče, borim se s njim deset godina da očuvamo malo čistote u postovima, o
velikim danima. Nisam uspela ni na koji način. Rekla sam: Gospode, htela bih i ja da se pričestim!" Jer zbog
njega ni ona nije mogla primati Svete Tajne.
I kaže mu: "More, gledaj šta je! Molim te, ljubavi Isusa Hrista radi, ostavi me da budem čista Velike sedmice,
da i ja postim, da bih se mogla pričestiti!". Jer sveštenik joj beše rekao: "Ako možeš da držiš makar jednu
sedmicu, pričestiću te". Jer ako ne drži čistotu, može da drži ceo post, i opet se ne može pričestiti. Ona je
postila post do Vaskrsa, ali se zbog njega nije mogla pričešćivati, jer nije čuvala čistotu u porodici. A on veli:
"Mnogo je jedna sedmica!".
Ali naučila ju je neka starica, njena rođaka: "Devojko, drži ti tri dana post da ne jedeš ništa, i videćeš šta će
Bog učiniti s njim!" Tri dana nije okusila ni vode, ništa. Trećeg dana dao mu je Bog bolest, i ležao je do
Vaskrsa. Nije mu više bilo potrebno ništa! Prošao je Vaskrs! Rekla mu je žena: "Šta veliš sada? Hoćeš li od
sada držati postove?" -"Od sada ću ih držati celoga života, jer zamalo da umrem! Ne treba mi više ništa"! -
rekao je on.
Savladala ga je žena postom i molitvom.
- Oče, šta znači anatema!
Tri kazne ima Crkva! Odlučenje, koje razdrešuje duhovnik na ispovesti; svrgnuće, kod osvećenih lica -
đakona, sveštenika - koje može razdrešiti episkop; a anatemu može razdrešiti, veoma teško, Sveti sinod.
Anatema znači silazak za života u pakao sa đavolima i odsecanje od tajinskoga tela Crkve Isusa Hrista.
Samo sektaše možeš anatemisati, jer su se otcepili od tela Hristovog, koje je Crkva.
- Oče, šta predstavljaju metanije koje imamo kao pravilo?
- Koliko je lepote i koliko harmonije među četiri zemaljske stihije: vode, vazduha, zemlje i vatre; ta četiri
sazdanja delaju međusobno sjedinjena i smešana i nesmešana. Dva su laka i dva su teška.
U čoveku se vide ove četiri stihije dok tvori metanije: dve stihije ga vuku nadole, k zemlji, i dve ga uzdižu
nagore, ka Bogu. Vatra i vazduh ga uzdižu, zemlja i voda ga stalno vuku nadole.
Čovek je jezgro svemira. Grci su rekli da je čovek mali svet u velikom, to jest mikrokosmos u makrokosmosu,
a Sv. Grigorije Bogoslov je rekao obrnuto: veliki svet u malom, makro-kosmos u mikrokosmosu.
Kada se čovek klanja Bogu svim svojim srcem i svim svojim duhovnim i prirodnim silama, prinosi uvek Bogu
nebo i zemlju, koje sadrži u sebi.
Čovek ima u sebi od sva četiri sveta: od mineralnog sveta, biljnog sveta, životinjskog sveta i sveta duhova, i
iznad njega ima um, slovo (reč) i duh; duh je u vidu svetlosnih zraka usred srca, kako pokazuje preoboženi
umom Grigorije Palama.
- Oče, a šta nam možete reći o kraju sveta?
- Nas ne zanima kada će biti kraj sveta. Ovo nas zanima: "Kako ću ja okončati život?". Jer Spasitelj je rekao:
A o danu tome i o času niko ne zna, ni anđeli na nebu, ni Sin kao čovek, do Otac, sam (up. sa Mt 24, 36 i sa
Mk 13, 32).
A zašto da ja mislim na kraj sveta, ako ću sutra umreti? Šta ako ovaj svet potraje još hiljadu godina? S čim
odlazim ja odavde i šta sam ja stavio u torbu, to me zanima. Jer Spasitelj je rekao: Stražite i molite se, jer ne
znate dana ni časa! (up. sa Mt 25,13 i sa Mk 14, 32).

DUHOVNIČKI SAVETI[6]

Mogu li se stavljati radi pomena na službama mrtvi koji se spaljuju u krematorijumu?


- Ako su bili odneseni bez svoje volje u krematorijum, mogu se stavljati da se pominju na službama. Zato što,
primera radi, oni s fronta, kada je tukla artiljerija i minobacači i avijacija na Donu, kazivahu oficiri, za dvadeset
minuta od puka sa 4.000 ljudi ostalo je 12 ljudi. Ako su ih ognjem sažegli i tako se pretvorili u pepeo, zar su
oni krivi? Možda su oni umrli s molitvom na usnama.
A ako je čovek zahtevao da ga odnesu u krematorijum - "Čoveče, ostavljam zaveštanje da me odnesete u
krematorijum" -taj se otcepio od Crkve i od crkvenih bogosluženja, jer nije hteo da primi crkveni obred opela.
Toga ne možeš staviti da se pominje na crkvenim službama.
Šta se dešava ako je čovek umro bez sveće?
- Ako čovek umre bez sveće, nije ništa. Sveća je samo simvol. Slušaj šta kaže Spasitelj u Jevanđelju, da bi
pokazao koja je naša sveća: Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima - i zatim pokazuje koja je to svetlost
- da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima (up. sa Mt 5,16).
Čovek, dobar hrišćanin kod vas u selu, koji ne psuje, ne krade, ne puši, vodi čist život sa suprugom, posti sve
Svete postove, sredu i petak, redovno odlazi u crkvu, podiže decu u strahu Gospodnjem, taj je svetlost za
celo selo. "More, toga nisi nikada video u krčmi, nisi ga kadgod čuo da psuje, uvek si ga viđao u crkvi, video
si njegovu decu kako se osenjuju Krstom, video si da je milostiv, video si da posti Svete postove, odlazi na
ispovest što češće - svetlost je za celo selo". To je svetlost. Dobra dela.
Možeš imati milion sveća, ništa ti ne pomaže na samrti. Ko je zapalio sveću onima koji su umrli na frontu?
Evo svetlosti: ako su imali dobra dela, to je svetlost.
Sveća je simvol. Ako je upališ, dobro je, ako ne možeš -ništa. S nama idu dobra dela, ne sveća.
Nije opasnost ako si umro bez sveće; opasnost je ako si umro neispoveđen, nepričešćen. To je opasnost.
Prepodobni oče Kleopa, da li žene koje podrezuju kosu, udešavaju kosu kod frizera, nose pantalone,
stavljaju minđuše, nose narukvice, boje nokte na rukama i nogama i šminkaju se, prestupaju Svete kanone?
- More deco, to je najpre znak neverovanja. Kada su pagani pravili sebi idole, ukrašavali su ih.
Tako su, recimo, boginji Nemezis stavljali zlatni beočug u nos i zlatne minđuše u uši i vezivali uši za nos. I
zatim su joj nameštali kosu, i u kosi joj stavljali orlova pera, stavljali joj koliko još čudesa; zvončiće su joj
stavljali u haljinama, da bi, kada vetar duva, zvončići zvonili. Svo to ukrašavanje jeste idolopoklonstvo. To su
idolopoklonički običaji, zaostali od Rimljana.
Mi Rumuni potičemo od dva paganska naroda: Dačana i Rimljana; i svi su oni imali ove paganske običaje,
kao što su imali i božanstvo "sreća"[7], i Vala, i Marnasa, Neptuna, Apolosa, Serapisa, Baha, ostale đavole.
Jer skvrni behu bogovi njihovi, skvrni behu i blagdani njihovi. Tako da je to običaj od idolopoklonika, da se
žene unakažuju, da stavljaju nakite na svoja tela.
Došla su k meni prošle nedelje četiri umetnika, dva iz Jašija i dva iz Bukurešta, koje je neko poslao. Do sada
nikad nisam video žene sa očima obojenim plavim bojama, s plavim kapcima; s razbarušenom kosom,
obrvama udešenim kao da su čađave, s nekim cipelama sa štiklom kao vreteno. Dođu k meni i kažu mi: -
Čuli smo o vama...
Kad sam ih video, samo sam im rekao: - Znate li šta se s vama dešava? Imate još sat i umrećete.
- Jao, oče! Ali zbog čega?
- Kroz sat vremena bićete gotove! Imam neki znak da ćete obe umreti.
- Jao, oče!
- Gotovo. Imate još jedan sat da živite i odlazite, s crvenim noktima, kao što ste sada.
- Kako to, oče?
- Kako ste došle?
- Automobilom.
- Gotovo. Izvrnuće vas automobil. Imam znak da od danas više nećete živeti. Još malo, ej. Najviše dva sata.
Ali da li ste se pripremile za smrt?
- Ne, oče.
- Ako dođe smrt, neće li vam se i smrt smejati? Jesi li ti hrišćanka? Ili si kakav đavo, strašilo što se stavlja u
konoplju da plaši ptice, kakav si ti čovek? Koja si ti?..
Dugo sam razgovarao s njima. Na kraju su dale pomenike i rekle su: "Oče, ostaviću se toga". Upravo ona što
beše imala kapke ofarbane plavim mastilom i sa udešenim obrvama, kao pokladne maškare, veli: - Ja sam
glumica.
- Ko god da si. Ali će doći smrt i pitaće te zbog čega si to činila. Ko te je učio tim đavolskim delima? Kaže li
Jevanđelje gdegod da činiš takve stvari?
Šta hoću da kažem? Bog je ukrasio čoveka kako je znao da je najlepše. U Postanju se kaže: Gle, dobro
beše veoma što je Bog stvorio. Da je znao Bog da je čoveku potrebno da ga stvori s crvenim noktima i sa
minđušama u ušima, tako bi ga stvorio. Da je znao da treba da puši, napravio bi mu dimnjak na vrhu glave,
da izlazi dim.
I eto, nije mu napravio dimnjak, jer mu nije potrebno da puši. Nije ga stvorio za pušenje. Stvorio ga je da bi
njegova usta i jezik slavili Boga, ne da bi se ispunili dimom i smradom.
Oče, a šta nam možete reći o nepristojnoj odeći koja se danas nosi u svetu i o muškarcima koji briju svoju
bradu?
- Pitajte one koje se farbaju i one koje nose kratku suknju da li su kadgod videle Bogomajku ili Svete
mironosice s kratkom suknjom. Mi treba da sledimo Bogomajku. Jeste li videle Svete mučenice koje su na
ikonama, neku od njih u kratkoj suknji? Ne vidite li da je kod svih Svetitelja odeća do zemlje? Čujte šta kaže
Sv. apostol Pavle: Budite Sveti, jer Ja sam Svet - veli Gospod.
Jesi li kadgod video Hrista obrijanog? Ili patrijarhe ili proroke jesi li video s brijačem u bradi? Ako se sada
svet brije, to je običaj preuzet više od Rimljana. Ali Dačani, naši preci, ne! I Rusi nošahu brade, nekadašnji
Sloveni.
I to je nešto. Ali mi da gledamo ono unutrašnje: srce i um. Hrišćaninu dobro pristoji da se prepoznaje i po
spoljašnjim stvarima, ali to su spoljašnje. Ali Gospod ne traži od nas samo spoljašnjost. Spoljašnjost je list, a
unutarnje delanje je plod.
Susreo se jednom Ava Alonije s Avom Agatonom. " Avo, o čemu treba da se jače staramo: o spoljašnjem
delanju ili o unutarnjem straženju?" I rekao mu je: "Spoljašnje delanje, to jest post, milostinja, odelo, brada,
suknja, uniforma, govor - jesu list. I Spasitelj je na Veliki utorak prokleo onu smokvu na kojoj je našao samo
lišće: Od sada niko ne jeo sa Tebe roda doveka (up. sa Mk 11,14). Beše simvol jevrejskog naroda i fariseja,
koji su se zasnivali samo na onom što je spoljašnje.
Zatim veli Ava Alonije: "Pokazano je da je sav naš trud radi unutarnjeg bdenja. Radi prave vere u Boga, radi
smirenja, radi ljubavi, radi uzdržanja, radi razboritosti, i ostalih dobrih dela, koja su plodovi ljubavi". Plod
Duha jeste: ljubav, dobrota, dugotrpljenje, uzdržanje od pohota, dobrotvorstvo, krotost, vera (up. sa Gal
5,22-23).
Ali drvetu dobro pristoji kada ima i lišće i plodove. Tada je potpuno. Kada bi video drvo samo s plodovima, i
nijednoga lista, ne bi li se čudio: gde li je ukras? Dobro je da ima i spoljašnju uniformu i unutarnji plod, da bi
videli hrišćanina podobnog drvetu koje je krcato plodovima, ali ima i lišća.
Oče, ima nekih koji slušaju službu na radiju ili televizoru i ne odlaze u crkvu. Je li to dobro?
- Ko te je naučio da sediš za televizorom u vreme Svete liturgije? Ili da legneš na krevet i da pratiš Liturgiju
na televizoru? I tu li te čuje Bog? Na Liturgiji treba da imaš osećanje, da dođeš u crkvu, da slušaš svojim
ušima, da budeš s velikim strahom Božijim i da plačeš.
Kako ćeš plakati i moliti se, ako ti slušaš službu na televizoru, ispružen na jastuku? Je li to slušanje službe?
To je ruganje Svetinjama!
Svako delo - veli Propovednik - svako delo Bog će izneti na sud i platiće svakom po njegovim delima.
Oče Kleopa, našao sam u Dobrotoljublju da po snovima možeš sagledati duhovno stanje u kojem se nalaziš.
Kako vi gledate na to, Sveti oče?
- Koji su to snovi? Ako te smućuju grešni snovi sa ženama, znaj da si strastven, i potrebno ti je mnogo
molitve i uzdržanja.
Ako te smućuju snovi gneva i imaš veliki strah u snovima, znaj da te je porazio gnev.
Ako snovi dolaze od (ogrehovljenog) razuma, zato što te ometaju u poimanju Svetog Pisma i daju ti krivu
veru i huljenje i ludost i jeres i zaboravnost, znaj da nisi načisto sa mudršću.
Evo šta kaže Sv. Maksim: "Kada u duši vladaju dve vrline: ljubav i uzdržanje, nijedan san ne može da
obmane čoveka. Ljubav pogubljuje sve snove koji su od gnevne i razumske strane, a uzdržanje pogubljuje
one koji su od pohotne strane. Kada se u čoveku sretnu ove dve vrline, nijedan ga san više ne može
obmanuti".
Oče, ako nehotice ožalostiš brata svoga i vidiš da se žalosti i išteš oproštaj od njega, ali on ostaje s gnevom
prema tebi, šta da radiš?
- Ti vrši svoju dužnost i reci: "Oprosti mi, brate, jer sam pogrešio!" A ako ti on ne oprosti, na njemu ostaje
greh. Ti si tražio oproštaj, izvršio si svoju dužnost. I ako ti ne oprosti, on odgovara, jer ne može više čitati
"Oče naš".
Video si šta se kaže u Otačniku. Dva jednoutrobna brata, monaha, koji su došli u manastir, živela su u pustinji
30-40 godina i nisu se nijednom posvađala. Odlazili su đavoli k satani i kazivali: "Ima dvojica monaha i imaju
veliku ljubav i iskrenost i međusobnu ljubav, i ne možemo ih navesti da se posvađaju". Ali jedan veći đavo
reče: "Ja ću ih navesti da se biju!" Beše jedan od onih što su majstori, jer i među njima ima i glupih i
pametnijih - vojnika, kapetana, generala, svake vrste.
Kad oba brata behu na molitvi, spokojni u svojoj keliji, pojavi se đavo. Jednome se pokazao golub a drugome
se pokazao vrana. Onaj što je video vranu rekao je:
- More, brate, gle vrane!
- More, zar ti ne vidiš da je golub?
- More, zar si ti slep, ne vidiš li da je vrana? Od kada su rođeni nisu tako govorili.
- Ti si slep! Ne vidiš li da je golub? I udario je šamar onom drugom.
Tada je onaj rekao: - Oprosti mi, brate! Kada je rekao "Oprosti mi", nije više video ni vranu ni goluba. Beše
đavo! Tada su spoznali da su porugani.
I uzalud ih je naveo da se biju, jer su zatražili oproštaj jedan od drugog. Iskali su oproštaj i opet su oni ostali
veći od đavola. Đavo nikada ne kaže: "Oprosti mi".
Prepodobni oče Kleopa, može li se šta učiniti za one koji su umrli neispoveđeni?
- Koji su umrli neispoveđeni i nepričešćeni celog života nemaju više vezu sa Crkvom. Na dno pakla odlaze.
Ako vidiš da su umrli nevenčani koji su živeli nevenčano, ili koji umru godinama neispoveđeni i nepričešćeni,
ne možeš više da se moliš za njih. Ako su živeli u bludu, ne možeš da ih sjediniš sa Crkvom!
Ali kako još možeš da im pomogneš? Opštim pomenikom. Naša Crkva je tako ostala s apostolskim
Predanjem, moli se na dva načina: opšte i poimenično. Jeste li videli sveštenika kada nakon Litugije
oglašenih otpočinje? ...Da im otkrije Jevanđelje pravde. ...Da ih prisajedini svojoj sabornoj i apostolskoj
Crkvi...
Za koga se tada moli Crkva? Pominje li koga? Moli se za Jevreje, za Turke, za Kineze, za sve narode sveta,
da im otkrije Bog Jevanđelje pravde.
Na ovaj se način tvori molitva - našao sam pisano - za one koji su umrli odavno neispoveđeni ili u smrtnim
gresima. Ako je mrtav a znaš koji ga je sveštenik krstio, staviš toga sveštenika; tako isto ako znaš koji ga je
sveštenik venčao, onda staviš tog sveštenika; i njegove kumove sa krštenja; duhovnu rodbinu. Staviš
dotične, a ne stavljaš njegovo ime, i kažeš: "i sa svim njihovim upokojenim rodom". Ovde spada i on, jer je
kršten i njihov je duhovni sin.
Tako se može sastaviti pomenik za one koji žive ceo život nevenčani, neispoveđeni, nepričešćeni ili u drugim
teškim gresima. Možemo ih staviti, ali bez imena, saborno.
Može li Bog da pomiluje i đavole?
- Zli anđeli su pali bez tela, i što je za čoveka smrt - to je za anđele pad. Posle pada anđelima više nema
povratka, a čoveku se zbog tela dalo pokajanje do smrti, do poslednjega daha. Ako se pokaje, prima ga Bog,
i može da ga, od čoveka podobnog đavolima, učini anđelom i bogom po blagodati, da ga uspne na nebo.
Jer se Bog razapeo zbog nemoći tela, i došao je i odenuo se telom, da bi uzdigao našu prirodu, ne do
anđela, ne do heruvima, nego do desne strane Oca. Ljudska priroda obitava na prestolu Božijem, tamo gde
je Isus Hristos.
To je u inat satani. Jer šta mu je rekao Bog? Izveo si čoveka iz raja? Obožiću ljudsku prirodu i podići ću je na
nebo i odenuću se njegovom prirodom i sešću na presto s Ocem, i videćeš ovaj cvet, koji si iskvario u raju i
zaveo, da sedi .na prestolu Božijem. To je Božije delo i Njegova osveta za zlobu neprijatelja.
Oče, kako treba da se prosuđuje neko delo?
- Sveti Maksim kaže: "Postoji devstvenost i molitva i milostinja i poslušanje i uzdržanje koja su gnusoba pred
Bogom, kada se to ne tvori po volji Njegovoj".
Apostol Pavle nam je rekao: Ako li jedete, ako li pijete, ako li što drugo činite, sve na slavu Božiju činite (up.
sa 1. Kor 10, 31). Bog ne gleda na ono što mi činimo. Dobro delo ima telo, ima i dušu. Telo dobroga dela
jeste da postim, da se molim, da tvorim metanije, da tvorim milostinju, da se ispovedam, da poučavam. To je
samo telo. A duša dobroga dela jeste cilj s kojim ja tvorim dobro delo.
Sv. Jovan Lestvičnik kaže: "Pazi, jer cilj je trojak. Jedan hvali drugoga, da bi nešto zaradio od njega: bilo
novac, bilo drugo što. Drugi postaje prijatelj s nekim, jer mu ovaj daje novac. Postao je prijatelj radi novca.
Ophodi se ulizički i hvali ga, da bi dobio novac. Drugi ima prijateljstvo sa ženom, devojkom koju ljubi
strasnom ljubavlju, telesnom.
Sve su to đavolski ciljevi, telesne ljubavi, slavoljublja i srebroljublja. Jesi li video đavolske ciljeve? I ako si
delo tvorio s ovim ciljem, ono uvek prelazi na stranu cilja. Postaje jedno s njim. Postaje gnusoba pred
Bogom, jer nije na Njegovu slavu. Nego je s ciljem da stekne bilo tu devojku koju ljubi strasno, bilo novac,
bilo hvalu od ljudi.
Kada se dobro delo tvori s takvim ciljevima, gnusoba je pred Bogom. Jer je čovek izgubio sve, zato što ih
tvori s drugim ciljem, ne s ciljem da bude ugodan Bogu i da mu se oproste gresi, da bi se spasao. Dakle, u
svemu treba da se ispita cilj!
Oče, zbog čega im je Spasitelj rekao da o danu tome i o času (kada će doći kraj) niko ne zna, ni anđeli na
nebu, ni Sin, do Otac sam (up. sa Mt 24,36 i sa Mk 13,32)? Je li bilo moguće da Sin ne zna, ako je
jednosuštan Ocu?
- Ako su proroci imali toliko duhovne mudrosti u telu i znali budućnost, kako nije mogao Hristos da zna kraj
sveta? Evo šta kaže Sv. Andrej i božanski Maksim Ispovednik u vezi sa neznanjem Sina o kraju sveta: " Jer
ni Sin ne zna, uzeto po ljudskoj prirodi, to jest po prostoj prirodi, onakvoj kakvu mi nosimo, bez Duha
Svetoga i bez Njegove obožene duše". Kao što ni mi ne znamo šta će biti sutra, tako ne zna ni Hristos kao
čovek.
I drugi razlog zbog kojeg je rekao Hristos da ni Sin ne zna bio je ovaj:
Kada će doći antihrist, prikazaće sebe da je Sin Božiji, i ljudi će reći: Eto dolazi kraj, jer ne kisne, jer ima
nevolja, jer ima patnji. I tada vernici neka ne dozvole da ih obmane antihrist, koji će reći da je on Sin Božiji i
da on zna za kraj sveta, nego da kažu: "Mi znamo iz božanskoga Pisma da o kraju sveta ni Sin ne zna, a ti
odakle znaš?"
Tako veli Sv. Andrej. To jest zbog toga je rekao Sin da ne zna, ne zato što nije znao, jer nije bilo moguće da
ne zna, ako je On sam Mudrost i Logos Božiji.
Ali, braćo moja, misleći o kraju sveta, da mislimo na naš kraj. Nemamo mi posla s tim: kada će biti kraj sveta.
Možda će biti nakon 100 godina, možda nakon 1.000. Kada Bog bude hteo. Mi da razmišljamo o našem
kraju. Moj kraj je kraj sveta. Ako ja umrem kroz jedan sat, šta me se tiče ili šta je meni . stalo što će svet još
živeti. Ako ja odem u raku sutra, za mene se svet okončao, i ja odlazim u večni svet. S čim odlazim? S onim
što sam stavio u torbu! Kada polaziš na put, stavio si sebi namirnice od kuće, stavio si sebi luka, stavio si
sebi kolač, stavio si sebi bocu s vinom, obuo si se, stavio si sebi pojas, stavio si sebi kapu, stavio si sebi
kožuh zbog hladnoće. Sve si stavio sebi u torbu. Kada staneš na odmorištu, šta vadiš iz torbe? Šta si stavio,
zar ne? To i nalaziš.
Naći ćemo čašu vode datu u ime Gospodnje, dobru reč, učinjenu milostinju. Ako smo pomagali svom bratu,
ako smo se molili za one koji su nas žalostili da im Bog čini dobro, ne zlo; ako nismo pominjali ime đavolovo,
ako smo se molili, ako smo postili, ako smo bdeli, ako smo čitali božansko Pismo, ako smo pomagali
nevoljniku, jadniku, ako smo odevali nagoga, ako smo primali stranca. Sve ćemo naći, ako smo stavili u
torbu, na putu u večnost.
Od rođenja do groba - kaže neki grčki filosof - tren je. Ko je video rođenje, videće i raku neizostavno. Rodili
smo se, sigurno treba da umremo. Polazimo od rođenja i samo do rake stižemo. U to smo sigurni. Rodilo se
sunce, ide ka zenitu, ide ka zapadu - to je naš život. Osvanuli smo u rođenju. Napredujemo neizostavno i
zalazimo u smrt. To neka nam bude svagda u umu. Svi ćemo umreti, kao što kaže Isus Sirah. Svi ćemo
umreti, ali imamo put između, ne znamo koliki.
Zato je Hristos rekao: Pazite, stražite i molite se, jer ne znate kada će biti to vreme! (up. sa Mt 25,13 i sa Mk
14, 32). Ja znam da ću umreti, ali ne znam kada. To je strašna stvar. Možda sada, možda nakon sata, i šta
ću poneti sa sobom? Anđela čuvara koji me je podsticao da činim dobro i moja dela, dobra ili zla, to ide sa
mnom i kroz mitarstva, i Hristu, i na Sud. Dakle, braćo moja, vi ste grupa ljudi, ne znam odakle ste iskrsli.
Zasigurno vaš anđeo vas je doveo ovamo. Čuli ste besedu. Hteo sam da vam kažem i ja nešto, da kažete i
drugima. Blažen i triput je blažen hrišćanin koji svakoga časa i svakoga dana stavlja štogod u torbu za
budući vek. To što stavlja jesu njegova dobra dela.
Kada budemo putovali, kada budemo išli na mitarstva, kada budu došli đavoli da kažu naše reči i dela i misli,
da možemo pokazati i mi: da, tvorio sam zlo, ali sam se ispovedio duhovniku. Ko se ispoveda duhovniku Duh
Sveti mu briše sve što je učinio. Da pokažemo na Sudu: da, tvorio sam zlo, ali sam tvorio i milostinju, tvorio
sam i metanije, držao sam i post, ispovedao sam se, bio sam milostiv prema ubogome, pomagao sam,
pominjao sam po dobru, opraštao sam onom koji mi je zgrešio. Da im pokažemo i mi to, da bi se stavilo na
terazije dobro i zlo.
Tako, triput će biti blažena duša koja se priprema za put neba. Šta kaže Hristos? Miri se sa suparnikom
svojim, dok si na putu (up. sa Mt 5, 2). Ko je suparnik? Naša savest. Ne vidiš li? Ako si učinio malu stvar, ako
si zgrešio rečju, savest te kori. Zbog čega si govorio zlo o drugom? Ako si tukao, ako si lagao, ako si krao,
ako si kleo, ako si uzeo tuđe, u svemu te kori savest. Savest ti kazuje sve što si učinio.
Savest je glas Božiji u čoveku. To je suparnik. On nas od sada optužuje, i ako se izmirimo s njim, dobro je. A
mireći se s ovim suparnikom, mirimo se s Bogom, jer je to Njegov glas. I s Njim se možemo pomiriti ako se
ispovedamo, ako žalimo zbog onoga što smo učinili i odlučimo se da tvorimo dobra dela i da ih postavimo na
mesto pređašnjih zlih dela. Tako se mirimo sa suparnikom. Sveto Pismo veli: Miri se sa suparnikom svojim,
dok si na putu (up. sa Mt 5, 25). Sadašnji život je put. Milioni miliona ljudi putuju po njemu. Ovdašnji život se
naziva putem, zato što stalno putujemo njime, od rođenja do rake. Šta kaže Duh Sveti u Sedamnaestoj
katizmi? - Blaženi su oni koji su neporočni na svom putu, koji hode po zakonu Gospodnjem.
Čujete li koga Duh Sveti naziva blaženim: one koji su na ovom putu, to jest od rođenja do smrti, neporočni, to
jest bez greha, one koji putuju putem Gospodnjim. Blažen je čovek koji se boji Gospoda, za njegove će
zapovesti veoma mariti (up. sa Ps 111,1). Ko se boji Boga na putu ovoga života boji se da misli zlo i da
govori zlo i da dalje čini zlo. Ko ima strah Božiji ima celu mudrost. Jer Solomon kaže: Strah Božiji je mudrost.
David ga naziva početkom mudrosti (up. sa Ps 110,10). A Isus Sirah veli: Strah Gospodnji nadišao je
svekoliku mudrost.
Čovek koji se boji Boga iznad je svih mudraca ovog veka. A Sv. Jovan Zlatoust veli: Odi, čoveče, na grob,
budi tamo, i misli o onome koji je umro. Jer znaj da ćeš sutra postati kao on". Kod grobova naučićeš više od
svih filosofskih škola na svetu. Najmudriji čovek na svetu je onaj koji se seća smrti. Ali zašto? Jer Isus Sirah
kaže: Seti se, sine, svoga posletka i vavek nećeš zgrešiti (up. sa Isus Sirah 7, 38).
Ako nam uvek bude na umu da ćemo umreti, sigurno da ćemo meriti svoje reči, misli i dela, i nije nam
potreban strah od ljudi. Znamo da je Bog svugde i zna i naše misli, i od Njegovog straha mi tvorimo dobra
dela. Triput su blaženi koji se u ovom kratkom životu staraju za dušu i mire s Bogom.
Živeo je Adam 930 godina, i na samrti njegovoj upitao ga je anđeo: "Adame, kako ti se učinio život?" - "Tako,
Gospode, kao kada bi ušao na jedna vrata i izašao na druga". Naših sedamdeset godina su kao paukova
mreža, jer šta je slabije od paukove mreže? Dani naših godina, u njima je sedamdeset godina, a ako smo u
punoj snazi - osamdeset godina, i većina od njih je trud i muka (up. sa Ps 89, 10). Čuli ste to u Psaltiru. Naš
život prolazi za vrlo kratko vreme. Naš put je vrlo kratak.
Dakle, triput su blaženi koji na ovom kratkom putu sabiraju sebi namirnice za put ka nebu.
Amin.

DODATAK

Ispunjeno proročanstvo starca Kleope o Srbima

Razgovor koji je sa velikim rumunskim duhovnikom


starcem Kleopom novembra 1996. vodila grupa srpskih poklonika

Na početku razgovora, kada je žena koja je bila prevodilac rekla odakle dolazimo, otac Kleopa je rekao:
"Sveta Trojica i Presveta Bogorodica Vas vodi u raj. Draga braćo i sestre iz Srbije, pravoslavni... Ja sam bio
u vašoj zemlji. Bio sam u Beogradu.