Besmrtni Rade Tomov

Bojan Drašković | 14. jul 2013. Plenio svojim izgledom, manirima, znanjem, ponašanjem, i kulturom. U cetinjskoj pustinji podigao sedište crnogorske drţave

Petar Petrović Njegoš KO je bio Rade Tomov Petrović - ili u monaštvu i po vladarskoj i vladiĉanskoj tituli nazvan Petar Drugi Petrović Njegoš? Kako je, bez mnogo škole i formalnog obrazovanja, mogao sa samo dvadeset godina napisati pesme „Crnogorac svemogućem Bogu“ i „Crnogorac zarobljen od vile“? Gde je izvorište tolike genijalnosti? Koliku li je volju imao kada je tako rano došao do intelektualne i duhovne zrelosti? Jedini odgovor na sva ova pitanja, bio je i ostao da je Rade Tomov, vladika i gospodar Crne Gore i jedan od najvećih i najdubljih umova srpske istorije, knjiţevnosti i filozofije, bio genije, prirodno roĊeni talenat, od Boga nadaren ĉovek, s velikom sposobnošću uĉenja i zakljuĉivanja i da je kao takav, bio i ostao jedna od naših najvećih tajni, koja moţe, ali ne mora da znaĉi da će ikada biti do kraja rasvetljena i protumaĉena. Njegoš je ţivot posmatrao otvorenim oĉima, brzo uĉeći i temeljno se razvijajući. Ţivot mu nije dozvoljavao da se sporo i temeljno razvija, da mu znanje odstoji, da ima prazan i neispunjen dan. Kao da je znao, intuitivno osećao, da će kratko ţiveti, pa je ţurio da dovrši misiju od Boga darovanu, da stvori crnogorsku drţavu, kao deo slobodne, kulturne i prosvećene Evrope, gde će knjiga postepeno zameniti preko neophodan maĉ, koja će biti ponos i dika srpskom rodu i slovenskom plemenu. Liĉnost vladara i liĉnost pesnika roĊene su uporedo jedna s drugom, one su srasle u jednu jedinstvenu i neraskidivu celinu, ĉvrsto povezanu s vremenom i prostorom. Povezanu s Lovćenom, odakle se vidi kao na dlanu ĉitava Crna Gora i Boka Kotorska, s Cetinjskom pustinjom, gde niĉeg nije bilo znaĉajnijeg osim mesta gde stoluju crnogorske vladike, s 19. vekom, dobom promena, osloboĊenja, revolucija, sa srpskim narodom i njegovom kosovskom sudbinom, s narodnom pesmom i narodnom mudrošću.

Nikada nijedan srpski vladar, pored svih svojih obaveza i preokupacija, nije uspeo da svojim literarnim delom uzdigne do te mere svoju vladavinu kao što je uĉinio Njegoš. Njegova poetika u isti mah bila je deo njegove najviše politike, kojom je stekao besmrtni glas ne samo u svom rodu nego i u istoriji svetske knjiţevne i kulturne baštine. Vladara najmanje evropske drţave, još meĊunarodno-pravno nepriznate, rado su primali na stranim dvorovima, salonima, razgovarali su s njim ceneći njegovu erudiciju, potpuno neverovatnu za njegove godine. Sam po sebi, on je izgledao kao nekakvo svetsko ĉudo. Gorostasnog stasa, neobiĉne muške lepote, bio je idealan predstavnik svoga roda i svoje rase, koja se u to vreme sopstvenim snagama oslobaĊala od osmanske vlasti. Najviše ga je impresionirao ruski car, Nikolaj Prvi, u kome je video istinskog prijatelja i zaštitnika Srba i svih Slovena na Balkanu. Njegoš je bio interesantan i za vreme svoga ţivota, o ĉemu svedoĉe brojni stranci koji su, naroĉito posle 1837. godine, masovno posećivali Crnu Goru i bili njegovi gosti. Većina njih bili su agenti i špijuni stranih zemalja i vlada kojima su slali poverljive izveštaje, ali su istovremeno mnogi od njih objavljivali i putopise o Crnoj Gori i njenom vladaru koji su štampani tokom 19. veka. OD VATIKANA DO PETROGRADA NJEGOŠ je dobro dokumentovana liĉnost. Većina materijala o njemu, njegovom ţivotu i njegovom delu, nalazi se pohranjena u Arhivu Crne Gore na Cetinju, Muzeju Crne Gore, riznici Mitropolije crnogorsko-primorske, kao i Centralnoj biblioteci „ĐurĊe Crnojević“ na Cetinju i u arhivu grada Kotora. U toku 20. veka u ovim institucijama, kao i u brojnim inostranim arhivima, poput Dubrovaĉkog i Zadarskog, zatim arhivima HAZU i SANU, u Narodnoj biblioteci Srbije u Beogradu, arhivima Beĉa i Petrograda, Istanbula i Vatikana U tim putopisnim beleškama, dat je dosta povoljan sud o Njegošu i njegovoj teţnji da od Crne Gore stvori modernu evropsku drţavu. Stranci su bili iznenaĊeni i fascinirani crnogorskim vladarem, najpre njegovim izgledom, zatim manirima, ponašanjem i nadasve širokim obrazovanjem i kulturom. Ruski inţenjer, Jegor Petroviĉ Kovaljevski, koji je 1838. godine boravio na Cetinju, tvrdio je da je crnogorski vladika jedan od najobrazovanijih ljudi svoga vremena. Njegoš, tada 24-godišnji mladić, teĉno je govorio francuski i ruski, italijanski i pomalo nemaĉki. Kultura i obrazovanje nije bila samo njegova duhovna hrana i proizvod dokolice, nego i vaţno diplomatsko i politiĉko oruţje. On je Evropejcima, svojim delom dokazao da narod u Crnoj Gori nije puko, varvarsko, poluazijatsko pleme, kako su obiĉno mislili, nego predstavnik stare, evropske duhovne tradicije i rase, koji traţi svoju drţavu i svoju slobodu. S njim, školovanje i obrazovanje u Crnoj Gori postaje deo nacionalnog zadatka svake crnogorske porodice, koja svoj ugled i svoju snagu više neće meriti puškama i poseĉenim turskim glavama, nego većim brojem školovanih i pametnih ljudi u bratstvu i plemenu. Ta politika naroĉito je postala vidna u doba njegovih naslednika, Danila i Nikole, da bi se zadrţala sve do 20. veka i postala jedna od najpozitivnijih crnogorskih osobina. Njegoš je dobro poznavao Crnu Goru i Crnogorce, znao je da svaki nagli pokret moţe dovesti do neţeljene reakcije i krvoprolića. Iako u nekoliko navrata nije uspeo da spreĉi pobune protiv sebe i sopstvene vlasti, znao je na vešt i krajnje surov naĉin da ih lokalizuje.

Dobio je pustu, besudnu zemlju, gde se ginulo i ubijalo, a ostavio je drţavu, malu, slabu, u povoju, ali ipak drţavu. Do 1837. godine on je monah, vladika, koji vlada više autoritetom nego silom, a od 1837. najveće krize njegovog ţivota i njegove vlasti, koju je uspešno prebrodio, on postaje gospodar, punopravni svetovni vladar. Tada skida mantiju, podiţe dvor i rezidenciju, piše svoja najznaĉajnija dela i ureĊuje unutrašnju upravu, gde smešta Senat, prvu školu i prvu tamnicu.

Stric našao naslednika
Bojan Drašković | 15. jul 2013 Petrovići, dakle, nisu bili siromašna porodica nego bogata, s razvijenom trgovaĉkom tradicijom i visokim nivoom ekonomske svesti

DALEKO od toga da su Petrovići-Njegoši bili obiĉna crnogorska porodica. Rodonaĉelnik bratstva, Herak Heraković, prema narodnom predanju, koje je u dobroj meri potvrdilo istraţivanje Rista Kovijanića iz Kotorskog arhiva, doselio se na podruĉje Njeguša iz Drobnjaka u 15. veku, prema nekim verovanjima s planine Njegoš, po kojoj je ĉitavo naselje dobilo ime. Ova porodica još pre doseljavanja na prostor Njeguša ili Ledinca (srednjovekovni naziv), bila je povezana s Kotorom i bavila se karavanskom trgovinom izmeĊu ovog, znaĉajnog primorskog središta i zaleĊa, što joj je donosilo velike prihode, o ĉemu svedoĉe brojna dokumenta iz Kotorskog arhiva. Petrovići, dakle, nisu bili siromašna porodica nego bogata, s razvijenom trgovaĉkom tradicijom i visokim nivoom ekonomske svesti, potpuno neuobiĉajenim za crnogorske porodice toga doba. Pretpostavlja se, da su se upravo zbog kotorske trgovine, Herakovići i doselili na Njeguše, jer su preko ovog podruĉja Crnogorci prodavali svoje stoĉarske proizvode na kotorskom pazaru, u zamenu za ţito, so, prah i olovo...

Istovremeno, stanovnici Njeguša morali su biti pismeni i to ne samo na srpskom jeziku, nego i na italijanskom, pošto je zvaniĉna korespondencija voĊena na ovom jeziku. To je ĉlanove ovih porodica, prirodno, opredeljivalo za Cetinjski manastir i svešteniĉku sluţbu, jedino mesto gde se ĉuvala preko potrebna pismenost. Dolazak prvog Petrovića na vladiĉanski tron, 1697. godine otvorilo je ovoj porodici neslućene mogućnosti za bogaćenje, ekonomski, politiĉki i kulturni razvoj, pošto su imali pravo i svojevrstan monopol nad korišćenjem manastirskog zemljišta i manastirske imovine. To pravo i privilegija dolazi do punog izraţaja u vreme kada su vladike iz ove porodice sagradile dva manastira na Mletaĉkoj teritoriji - Pod Maine, u vreme vladike Danila, i Stanjeviće, u vreme vladike Save. Ovi manastiri posedovali su, pored pašnjaka, i bogate vinograde i maslinjake, kojima su se najviše koristili Petrovići, zaštićeni tako od gladnih godina kojima su drugi Crnogorci bili izloţeni. Zato je pismenost i opredeljenje za svešteniĉku sluţbu, u neku ruku, bila obaveza za sve ĉlanove porodice Petrović-Njegoš, jer su upravo pismenost i poznavanje italijanskog jezika omogućavali ovoj porodici da drţi u svojim rukama tron Mitropolije crnogorsko-primorske i Skenderijske. Dakle, potpuno je pogrešno mišljenje da je Njegoš, tek tako, od obiĉnog ĉobanĉeta, bez neke velike spreme, postao vladika i gospodar Crne Gore. Pretpostavlja se da su sva petrovićka deca muškog pola bila pismena, kao i to da su svi Petrovići i Radonjići znali italijanski jezik. Moguć gubitak vladiĉanskog poloţaja, nakon više od sto godina korišćenja manastirskih imanja, predstavljao bi pravu ekonomsku katastrofu za ovo bratstvo. U takvoj porodici, 13. novembra 1813. godine, po starom kalendaru, roĊen je Rade Petrović, sin Toma Markova i Ivane, roĊene Proroković. Kada mu je bilo deset ili jedanaest godina, uĉi se prvoj pismenosti kod cetinjskog kaluĊera, Misiala Cvetkovića, i vladiĉinog sekretara, Jakova Ceka. Tih dana iz Lajpciga, gde je slušao studije filozofije, na Cetinju se obreo Sima Milutinović Sarajlija. ŠKOLA U MANASTIRU SAVINA MLADI Rade Tomov, kog je stari vladika neobiĉno cenio, potom se školovao u Toploj, kod Josifa Tropovića, kaluĊera manastira Savine. Odricanje ĐorĊija Savova Petrovića da se primi vladiĉanskog ĉina, opredelilo je njegovog strica, starog vladiku da naslednika potraţi u ĉetrnaestogodišnjem mladiću. Vladika Petar nije imao drugog izbora, niti bolju priliku, nego da iskoristi dolazak ovog srpskog pustolova, tada već slavnog pesnika i intelektualca, da mladog Rada Tomova pripremi za vladiĉanski poziv, pokušavajući da mu nadomesti nedostatke formalnog bogoslovskog obrazovanja. Dolazak Sime Milutinovića Sarajlije na Cetinje, tokom 1827. godine bilo je presudno za formiranje intelektualnog, duhovnog i politiĉkog profila Rada Petrovića. Mnogi su se pitali u ĉemu je tajna Simine pedagogije, ako njegovo uĉenje i poduĉavanje uopšte moţemo nazvati pedagogijom, da mladog njeguškog ĉobanina, zainteresuje za dubinu i smisao vasione, mikrokozme, veliĉinu i boţanstvenost stvaralaštva oslikanog u svetskoj literaturi u delima Homera, Getea, Miltona, Puškina, Igoa i Lamartina. Tajna se nije krila samo u Siminom neobuzdanom duhu, ţivoj inteligenciji, radoznalosti koju je posedovala ova nesumnjivo najromantiĉnija figura srpskog romantizma. Tajna Njegoševe mudrosti zalazi u dubinu porodiĉne istorije Petrović-Njegoš i bez njenog razumevanja ne moţe se pravilno shvatiti ni objasniti veliĉina i genijalnost njegove liĉnosti. Isidora Sekulić u svom najpoznatijem eseju "Njegošu-knjiga duboke odanosti" ukazuje na postojanje stare, danas gotovo zaboravljene tradicije, drevnog kontinuiteta i trajanja, ĉiji je Njegoš direktni produkt. Po njoj, Njegoš je bio integrisana liĉnost ili "stvar od jednog komada".

Nije Sima Milutinović Sarajlija bio jedini uĉeni ĉovek na Cetinju. Svakako treba naglasiti i mnogo dublji i znaĉajniji uticaj na Njegoša njegovog strica, Petra Prvog Petrovića Njegoša, najautoritativnije i najmudrije liĉnosti u istoriji porodice Petrović-Njegoš, pod ĉijim se nazorom obuĉavao i vaspitavao budući vladika i gospodar Crne Gore i Brda. Stari arhipastir, sa obe noge u grobu, teţio je da svog naslednika dobro pripremi za istorijsku misiju koja ga je oĉekivala, da ga disciplinuje, preusmeri mu bujnu mladićku energiju i veliku ţivotnu snagu, kojom obiluje njegovo kasnije poetsko delo, ka osećaju duţnosti, pripadnosti bratstvu i plemenu, crnogorskom narodu, srpstvu, slovenstvu i Rusiji.

Oporuka Petra Prvog
Bojan Drašković | 16. jul 2013. Crnogorci nisu mnogo verovali tvrdnji da je stari vladika, poslednjeg dana svog ţivota, mogao imati tako bistru pamet i koncentraciju

Petar Prvi Petrović NA Luĉindan, 31. oktobra 1830. godine, upokojio se Petar Prvi Petrović Njegoš. Istoga dana, na Cetinju, sazvan je Zbor glavara Crne Gore i Brda, gde je vladiĉin sekretar Simo Milutinović Sarajlija trebalo da proĉita njegovu poslednju volju, kojom se njegov sinovac Rade Tomov postavlja za njegovog naslednika na vladiĉanskom tronu Mitropolije crnogorsko-primorske i Skenderijske, kao i to da je stari mitropolit zahtevao od svih Crnogoraca i BrĊana da ne prolivaju bratsku krv do ĐurĊeva dana iduće godine. U svojoj knjizi o Njegošu, Milorad Medaković govori da se u Crnoj Gori priĉalo da je Sima Milutinović Sarajlija poslednju volju vladiĉinu iskrivotvorio, zbog ĉega se neko vreme skrivao kod guvernadurovog brata Đuze, iako to, zdravorazumski, nema nekog velikog smisla pošto je tekst testamenta povoljan po Petroviće. Zašto bi se, onda, Njegošev uĉitelj i prijatelj skrivao u kući njegovog politiĉkog protivnika? Svejedno, sumnje u autentiĉnost testamenta postojale su ĉak i kod Medakovića, najpre zato što testament nije bio potpisan, a zatim, i što je bio preopširan, tako da ni sami Crnogorci nisu mnogo verovali tvrdnji da je stari vladika, poslednjeg dana svog ţivota, mogao imati tako bistru pamet i koncentraciju. MeĊutim, u njemu se nije spominjalo ništa što bi moglo bilo koga iznenaditi. To što je od Crnogoraca i BrĊana traţio da se ne proliva bratska krv do ĐurĊeva dana, zahtev je koji u potpunosti odgovara

prirodi i karakteru Petra Prvog koji je kroz ceo svoj vladiĉanski vek umirivao zavaĊenu braću i borio se, duhovnim autoritetom, koliko je znao i mogao, protiv krvne osvete, a za meĊuplemensko jedinstvo. Petrovići su se sloţno ujedinili oko mladog Njegoša kako bi ga, bez velikih smetnji, postavili na tron Crnogorske mitropolije. Tom prilikom se istakao Njegošev brat od strica, Stanko Stijepov, otac buduĊeg crnogorskog kneza Danila, okretan politiĉar, uz to i pismen, koji je za ţivota vladike Petra obavljao nekoliko vaţnih diplomatskih misija, meĊu kojima je svakako znaĉajnija ona 1809. godine kod KaraĊorĊa, koji je na Stanka ostavio dosta nepovoljan utisak. Priĉao je kasnije Stanko Stijepov da je KaraĊorĊe, kojeg je inaĉe Njegoš oboţavao, odveć „prost i pust ĉovjek“. DUHOVNIK MOJSIJE ZEČEVIĆ MOJSIJE Zeĉević, znameniti vasojevićki duhovnik, iguman manastira ĐurĊevi stupovi u Budimlji, školovan na Duhovnoj akademiji u Kijevu, koji je vršio istrage poturica u vasojevićkom kraju, obreo se oko 1825. u manastiru. Prema ovome hajduku-duhovniku, pretpostavlja se da je Njegoš gradio lik Igumana Stefana u „Gorskom vijencu“. Izuzetno zanimljiv, borben i duhovit, Mojsije Zeĉević nije mogao ostati bez uticaja na budućeg vladiku. Kasnije će postati jedan o Njegoševih najbliţih saradnika i politiĉkih savetnika i liĉnost koja će znaĉajno doprineti utvrĊivanju njegove nacionalne i politiĉke ideologije. Pod uticajem Mojsija Zeĉevića formirao se Njegošev stav prema Turcima, koje bezmalo poistovećuje sa Ċavolima, a njihovu veru sa „Ċavoljom vjerom“. Pored Stanka Stijepova, na strani mladog Rada bili su i Stevan Perkov Vukotić, budući zapovednik Gvardije, glavar najmnogobrojnijeg i najsnaţnijeg plemena Katunske nahije Ĉeva, zatim, iguman moraĉki Mojsije Zeĉević, iguman ostroški, Josif Pavićević, i Simo Milutinović Sarajlija. Ova grupa, najbliţa starom vladiki, pokazala je dosta veštine i spretnosti prilikom postavljanja Njegoša na ĉelnu poziciju u Crnoj Gori. Vuk Vrĉević tvrdi da je Rade imao minimalnu ulogu i da ga je brat od strica Stanko, izgurao pred narod, nateravši ga da obuĉe mantiju starog vladike i da zauzme njegovo mesto. Medaković osporava ovu Vrĉevićevu verziju dogaĊaja, smatrajući je neozbiljnom i netaĉnom. Po svemu sudeći, znalo se za vladiĉinu bolest i skori kraj, pa su Petrovići morali delovati, snaţno i sloţno, kako se ne bi desilo da nemaju spremnog kandidata, što bi ih moglo stajati gubitka poloţaja i privilegija. Radova mladost u velikoj je meri zavarala njegove politiĉke protivnike, u prvom redu guvernadura Vuka Radonjića i njegovog brata Đuzu, jer je Njegoš već imao spreman plan za stvaranje drţave, u ĉemu su mu pomogli njegovi verni saradnici i bratstvenici. Istoga dana po upokojenju vladike Petra Prvog, njegovu poslednju volju narodu je proĉitao Simo Milutinović Sarajlija. Crnogorski glavari su se nad odrom zakleli da će ispuniti njegovu volju i da do ĐurĊeva dana neće prolivati bratsku krv. Posle ove zakletve, postavilo se pitanje vladiĉinog naslednika. Guvernadur Vuko Radonjić i njegove pristalice, po reĉima kasnijeg Njegoševog sekretara i pisca „Istorije Crne Gore“, Dimitrija Milakovića, bili su za to da se imenovanje vladiĉinog naslednika odloţi, dok je stranka Petrovića, kojoj su se pridruţili glavar bjelopavlićki serdar Mihail Bošković, rijeĉki serdar Filip Đurašković i Stefan Perkov Vukotić, ubeĊivala pristigli narod da su glavari „uhvatili vjeru“ da se krv neće prolivati do ĐurĊeva dana, ali da upravo zbog te „vjere“ mora da se potvrdi vladiĉin naslednik. Rada sledećeg dana povedu u blagoveštensku crkvu, gde je iguman ostroški Josif Pavićević u prisustvu 60 sveštenika Mitropolije crnogorsko-primorske i skenderijske, izvršio ĉin monašenja. Obuĉenom u mantiju starog vladike Petra, po izlasku iz crkve, mladom monahu i novom gospodaru Crne Gore i Brda najpre celiva ruku arhimandrit Josif, a onda i ostali sveštenici i glavari. Posle toga se, prema priĉi, izdvoji serdar Filip Đurašković i reĉe okupljenom narodu: „Ima li kog meĊu vami, Crnogorci koji ne pristaje na ovo, što smo mi danas uglavili? Ako ima, nek izide da se sa mnom

obide“ (to je jedan od oblika obiĉajnog prava, kojim su se definisale odluke narodnih skupova od velike vaţnosti). Posle toga će serdar odviknuti „oganj“, tj. dati znak prisutnim Crnogorcima da opale iz pušaka, dţeferdara i na taj naĉin potvrde odluku narodnog sabora da se Rade Tomov Petrović proglašava za duhovnog i mirskog gospodara Crne Gore i Brda.

Velike nade u Rusiju
Bojan Drašković | 17. jul 2013. Njegoš obaveštava ruskog konzula o tome da mu je guvernadur protiv njega poslao jedno anonimno pismo, u kome osporava njegov izbor za naslednika vladike Petra Prvoga

PRVI Njegošev korak bio je da omogući zaštitu i potporu Rusije. O tome svedoĉi njegovo prvo pismo ruskom konzulu Jeremiji Gagiću u Dubrovnik. Tom prilikom Gagiću šalje i "potvrţdenija" glavara crnogorskih i brdskih o svom izboru za gospodara Crne Gore i Brda. Dolazak na vlast sa sedamnaest godina, posle duge i stabilne vladavine njegovog strica, izazvao je brojne kontroverze i sumnje u njegovu vladalaĉku sposobnost i spremnost da ponese teţak teret narodnih i drţavnih poslova na svojim plećima. Situacija u Crnoj Gori odvijala se dosta brzo. Austrijski providur u Kotoru, Mihoval Martineli, upućuje zahtev guverneru Dalmacije, Franji Saveriu Tomašiću, da iskoristi nesreĊeno stanje u Crnoj Gori kako bi zauzeo manastire Pod Maine i Stanjeviće i uĉvrstio uticaj u Crnoj Gori.

Na osnovu toga Tomašić, 5. novembra (po starom kalendaru) 1830. godine, nareĊuje zapovedniku dubrovaĉke tvrĊave, brigadnom generalu Jofanu Jozefu Taci fon Feldbruku, da poĊe iz Dubrovnika u Kotor i da u sporazumu s vršiocem duţnosti okruţnog kotorskog poglavara, Mihovalom Martinelijem, zauzme crnogorske manastire Podmaine i Stanjeviće. General Taca stiţe u Kotor 17. novembra, a 18. sastaje se s Mihovalom Martinelijem i Eduardom Grijom, gde su predviĊene potrebne mere za zauzimanje crnogorskih manastira od strane austrijske vojske. JAČI OD RADONjIĆA Ovi ratovi i poremećaji u odnosima velikih sila doveli su do naglog povećanja uloge i znaĉaja crnogorskog mitropolita, inaĉe ruskog štićenika u odnosu na guvernadura, koji gubi oslonac u drţavi koja ga je plaćala i štitila. To je u toku duge i stabilne vladavine Petra Prvog dovelo do toga da se ekonomska, politiĉka i duhovna vlast koncentriše u porodici Petrovića, mnogo više nego u porodici Radonjića. Prema reĉima nekih istoriĉara, Vukolaj Radonjić je 15. novembra prešao austrijsku granicu, pa se u kotorskom predgraĊu Puĉu susreo s generalom Tacom i drugim predstavnicima austrijskih vlasti iz Kotora - što se ne slaţe sa ĉinjenicom da Tac u Kotor stiţe tek 17. novembra. To je posluţilo stranci Petrovića kao glavna optuţnica protiv guvernadura, kome je suĊeno ekspresno 17. novembra, po starom, ili 3. decembra po novom kalendaru U pismu Jeremiji Gagiću od 4. decembra 1830. Njegoš potanko izlaţe rekonstrukciju dogaĊaja. Za te tajne pregovore, prema Njegoševim reĉima, saznali su sluĉajno neki Crnogorci koji su se zatekli u Kotoru. Oni potrĉe do te kuće u Puĉu, gde se nalazio gubernator Radonjić, i s njime se "povsuju" (verovatno posvaĊaju), pa posle toga odmah poĊu na Cetinje i kaţu Radu Tomovu i nekim glavarima koji "se bijahu nagnali ovĊen". Kada je došao meĊu glavare oni su ga ispitivali, oduzeli mu peĉat, lišili ga ĉina i osudili na smrt, ali na zauzimanje samog Rada Tomova smrtna kazna mu je preinaĉena u oslobaĊajuću, s tom razlikom da se rašĉinjuje. U ovom pismu pojavljuje se jedan interesantan detalj. Naime, Njegoš obaveštava ruskog konzula o tome da mu je guvernadur protiv njega poslao jedno anonimno pismo, u kome osporava njegov izbor za naslednika vladike Petra Prvoga. Ovim pismom mladi crnogorski gospodar pokazuje zadivljujuću ĉvrstinu spram Austrije u prvim danima svoje vladavine. On moli Rusiju da stane na stranu pravde i da ne dozvoli susednoj sili da zarati sa Crnom Gorom. Pokušaj Austrije da se na prepad dokopa crnogorskih manastira neće proći lako, niti bez boja, što će opet Rusiji zadavati nepotrebne brige i glavobolje. Na taj naĉin on internacionalizuje pitanje manastira, kao ţivotno pitanje Crne Gore, istiĉući, i to ne bez razloga, da udela u manastirskom zemljištu nema nijedan Petrović koliko bilo koji drugi Crnogorac ili BrĊanin. Ovaj austrijski diplomatski prepad Njegoš vešto koristi da ukine guvernadurstvo. Sedamnaestogodišnji mladić ne da se lako pokolebati, on ovim pismom ponovo potvrĊuje svoje strepnje i strahovanja, da bi situacija mogla izmaći kontroli ukoliko se Rusija na neki naĉin ne umeša. U svim ovim pismima oseća se Njegoševa skrivena namera da se u što skorijem roku obraĉuna sa Radonjićima, a niko od njegovih neprijatelja i ne sluti da to moţe da uĉini ovaj mladi ĉovek. U suštini, Njegošev spor sa Austrijom na samom poĉetku njegove vladavine predstavljao je, u neku ruku, politiĉku sreću koju je uspeo da maksimalno iskoristi. Ovi manastiri, podignuti na samoj granici Crne Gore i Venecije, donosili su Crnogorsko-primorskoj mitropoliji velike prihode, kao i porodici Petrović koja se njima najviše koristila. Tako da je napad Austrije na manastire u stvari bio napad na politiĉku i ekonomsku moć Petrovića, koji se ujedinjuju oko svog duhovnog predstavnika, ĉvrsto rešeni da iskoriste smrt Petra Prvog i opštenarodnu zakletvu da do ĐurĊeva dana neće biti krvoprolića i krvne

osvete, kako bi se obraĉunavali sa Radonjićima, porodicom guvernadura, koja je svoju politiĉku podršku gradila na austrijskoj i venecijanskoj strani. Da ne bude zabune, pre Njegoševe vladavine, Crna Gora i Brda ne mogu se nazvati drţavom. Postojalo je nešto što bi se moglo nazvati preteĉama kasnije formiranih drţavnih institucija, kao što su opštenarodni zborovi, ĉesto odrţavani za velike praznike, gde su se donosile odluke od opšteg znaĉaja, kao i institucija mitropolita crnogorsko-primorskog i skenderijskog koji je predstavljao najvišu duhovnu i institucija guvernadura najvišu svetovnu vlast. U Crnoj Gori toga vremena nije bilo regularne vojske niti policije, kojom su raspolagali mitropoliti i guvernaduri; njihov autoritet poĉivao je na ekonomskoj i politiĉkoj snazi porodica iz kojih su potekli. Vladalo je u to vreme svojevrsno dvovlašće, po kome su Petrovići zastupali ruske, a Radonjići venecijanske interese. Krajem 18. veka ili taĉnije 1797. godine kad Napoleon Bonaparta ukida Venecijansku Republiku, a mletaĉki posedi u Boki prelaze u ruke Austrije, Rusija se aktivno ukljuĉuje u francuske revolucionarne i Napoleonove ratove, tako da Crnogorci u Boki otvoreno ratuju na njenoj strani protiv Francuza.

Čvrst savez sa Milošem
Bojan Drašković | 18. jul 2013. Stvari u Turskoj nisu išle u dobrom smeru. Istog meseca, pre nego što će doći do ustanka protiv sultana Njegošu se obratio Miloš Obrenović pismom

STVARI u Turskoj nisu išle u dobrom smeru. Istog meseca, pre nego što će doći do ustanka protiv sultana, Njegošu se obratio Miloš Obrenović, sledećim pismom: „Znajući da se skadarski vezir s Bosnom sprema na sultana, ja za moju politiku shodno nalazim ostati u miru i tišini, a ne mješati se u njina djela. No sudim, da bi to po Crnu Goru probitaĉno bilo, kad bi prvome od pomoći biti, i neko ĉislo oruţanih ljudi, a za plaću, dati mu mogla. Ne znam kakvo je vaše u tome prizreniju raspoloţenije, ja mu ne mogu pomoći, vama stoji na volji, dati mu rukopomoć ili ne dati. No ovo dolazim naroĉito savjetovati vam: ne mojte da uznemirujete vezira reĉenoga, Crna Gora više puta je bila se s njime, i nije mogla na kraj izići. Crna Gora ne moţe bez Skadra ni sušćecvovati, ona i ranu svoju ima od njega, i trgovinu svoju posredstvom njega rasprostranjava. Ako još zadate veziru slovo da ga nećete dirati, moći ćemo za vas i veće polze ugovoriti“. Njegoševo podrţavanje Gardaševićeve bune došlo je na mig Miloša Obrenovića. On je na taj naĉin omogućavao Bušatliji, svome pobratimu, koga je zaustavio da uĉestvuje u Rusko-turskom ratu, da ovom prilikom moţe slobodno da ustane protiv sultana, jer će mu leĊa biti obezbeĊena od crnogorskog napada. Marta 1831. godine bosanski begovi i skadarski vezir Mehmed-paša Bušatlija ustaju protiv sultanovih reformi. Istovremeno, hercegovaĉko plemstvo na ĉelu sa Ali-pašom Rizvanbegovićem, Smail-agom Ĉengićem i drugom vlastelom stavljaju se na sultanovu stranu. Poloţaj Miloša Obrenovića bio je dosta ambivalentan, i dok je, s jedne strane, podrţavao antireformski pokret u Albaniji, dotle se nudio sultanu da sa 25.000 srpskih vojnika uguši ustanak u Bosni, koji je i izbio zbog pripajanja šest nahija Miloševoj Srbiji. Njegoš, doduše, vodi ĉistu, antisultansku politiku saradnje i saveza s Gardaševićem i Bušatlijom kojima nudi utoĉište u svojoj zemlji, ako bi dopali nekakve nevolje. Ruski vicekonzul, Jeremija Gagić, 27. marta 1831. godine piše Njegošu: „Mene je drago što vi s knjazom Milošem imate prepisku, no još bi mi draţe bilo, da znam da je vaša prepiska iskrena i prijateljska i prava. Vaši tjesni sojuz s Milošem moţe vam od najviše polze biti“. Dakle, Rusija podrţava savez izmeĊu Srbije i Crne Gore po ovom pitanju. Ona ipak u Milošu vidi glavnog igraĉa, koga bi trebalo mladi crnogorski gospodar da sluša i paţljivo uĉi diplomatski i politiĉki zanat. Tako ga sledećeg meseca, 18. aprila 1831, Gagić ponovo upozorava: „Vi ne moţete vjerovati, koliko mi je drago, što ste u tijesnom snošaju i dobrom soglasju s knjazom Milošem, no ţao mi je što je vaša prepiska tako rijetka, a osobito u ovo vrijeme, kada ste jedan drugom od potrebe“. KAO ŠĆEPAN MALI VUKOTIĆ ima oko 60 godina, jakog je telesnog sastava, na izgled odliĉnog zdravlja, za ono vreme dosta dobro obrazovan, veoma lukav, oprezan u razgovoru, pravi se da je iskren, predusretljiv i prijatnog je ponašanja. Njegov dolazak na Cetinje po mnogo ĉemu liĉi na dolazak Šćepana Malog, o kome je Njegoš dosta slušao od svoga strica koji je bio oĉevidac i direktni protagonista ove epizode crnogorske istorije. Rusija i sama koristi nerede, da pojaĉa svoj uticaj u Crnoj Gori, što je i glavni cilj Vukotićeve i Vuĉićevićeve misije, ugovorene još 1829. godine, dok je vladika Petar Prvi bio ţiv. Pre toga Rusija sedamnaest godina nije isplaćivala pomoć Cetinjskom manastiru i mitropoliji, što se vidno odrazilo na stanje crnogorskih finansija. Tako je prevashodni cilj Vukotićeve misije bio taj da u Crnu Goru donese zaostalu rusku pomoć i pomogne uĉvršćivanju institucija drţavne vlasti. Prema Medakoviću, Vukotić je bio podoficir ruske vojske, rodom iz naših krajeva, koji je stupio u kontakt s Petrom Prvim Petrovićem Njegošem, s namerom da mu ovaj izda dokument o tome da je u

srodstvu s nekim ruskim plemićem, koji je umro bez dece, ostavivši u nasleĊe imovinu u vrednosti od 400.000 rubalja, što je u to vreme bila ogromna svota novca, 150 puta veća od godišnje carske pomoći Crnoj Gori. Stari vladika mu je izdao potvrdu i on je nasledstvo dobio. Kasnije je, na osnovu svojih veza sa crnogorskim vladikama, Vukotić dobio zadatak i odobrenje da, najverovatnije o svom trošku ode u Crnu Goru i pošalje izveštaj o moralnom vladanju mladog vladiĉinog naslednika, kako bi dobio saglasnost od cara i Svetog sinoda Ruske pravoslavne crkve za rukopoloţenje u Petrogradu, ĉemu je jedina smetnja bio mlad uzrast Rada Tomova. On na Cetinje dolazi 25. septembra 1831. godine zajedno sa svojim sestrićem Matejom Vuĉićevićem. Prvi Vukotićev susret sa crnogorskim narodom i glavarima dogodio se u nedelju, 2. oktobra 1831. godine (po starom kalendaru), kada je prilikom njegovog dolaska odrţan veliki narodni zbor, gde dolaze glavari iz Grahova i Kuĉa. Tom prilikom Vukotić ĉita laţnu carsku gramatu, predaje starešinama 2.000 talira, arhimandritu Petru uruĉuje poklone od cara Nikolaja Prvog, jedan misal u vrednosti od 500 talira i ukrašeni putir za Cetinjski manastir. U ime ruskog cara odlikuje arhimandrita Petra Drugog, igumana Ostroškog manastira Josifa Pavićevića, i igumana manastira Moraĉe Mojsija Zeĉevića. Svakom plemenskom glavaru poklanja po tri talira. Na tom narodnom zboru se zakljuĉuje da se privremeno obrazuje Senat, koji će saĉinjavati 12 serdara iz svih nahija, kao i da se formira narodna straţa od 100 ljudi. Milorad Medaković tvrdi da su laţna carska gramata i Vukotićevo oblaĉenje generalske uniforme, zapravo, došli od samog Njegoša, koji je i uĉestvovao u ovom falsifikatu, kako bi Crnogorce primorao da se privole centralnoj vlasti. Njegova je ideja bila da uz pomoć stare carske gramate, iz vremena Petra Velikog, skine peĉat i stavi na novu gramatu. Istovremeno je ovaj dokument Njegoš drţao kod sebe i ĉesto ga je spominjao prilikom njegovog kasnijeg sukoba s Vukotićem i Vuĉićevićem.

Predragi vezir Husein
Bojan Drašković | 19. jul 2013. Dok ustanak jenjava i Mehmed Rešid-paša uz pomoć Hercegovaca polako steţe obruĉ oko pobunjenika, na Cetinju se formiraju prve institucije centralne vlasti

DOK ustanak jenjava i Mehmed Rešid-paša uz pomoć Hercegovaca polako steţe obruĉ oko pobunjenika, na Cetinju se formiraju prve institucije centralne vlasti, o ĉemu 6.(18) decembra 1831. godine Njegoš podnosi opširan izveštaj ruskom vicekonzulu u Dubrovniku, Jeremiji Gagiću. On kaţe da ukupan broj plaćenih ĉinovnika iznosi 180, od kojih 16 senatora i 164 ispolišitelja (policija). Jedna od prvih odluka crnogorskog Senata bila je proterivanje porodice bivšeg guvernadura Vukolaja Radonjića iz Crne Gore, doneta 6.(18) januara 1832. godine; pritom su njihove kuće razorene. Prethodno su guvernadur i njegov brat stavljeni u okove, dok je prema reĉima Pavla Rovinskog 5-6 njihovih roĊaka koji su se nalazili u katunima na Lovćenu platilo glavom od zapovednika gvardije Stefana Perkova Vukotića i Peja Matanovića koji su predvodili ovu akciju. Guvernadur i njegov brat pušteni su tek 20. aprila 1832. kada im više nije bilo mesta u Crnoj Gori. Porodica im je proterana, a njih su pod straţom sproveli do Kotora, gde su ih predali Mihovalu Martineliju. Politiĉki i moralno slomljen, guvernadur Vuko Radonjić, inaĉe ĉovek u poodmakloj dobi, teško se razboleo i umro u kotorskoj bolnici 20. maja 1832. DogaĊaji se potom odvijaju filmskom brzinom. Sudar turskih snaga oĉekivao se uskoro, tako da je sva paţnja susedne Austrije i carske Rusije uperena na bosansko podruĉje. To je sve omogućavalo Njegošu da nesmetano uĉvršćuje institucije vlasti, i on upućuje Gagiću vaţno saopštenje 29. januara (10. februara) 1832:

„Danas smo postavili Ivana Vukotića precedateljem a Matiju Vuĉićevića viceprecedateljem našega Senata“. O ovome Njegoš obaveštava i Miloša Obrenovića 13.(25) februara 1832. Istovremeno, 4. februara 1832. Njegoš odgovara na pismo Husein-kapetanu: „Ĉestitome velikome veziru Husein-kapetanu, vitezu Bosanskome u Travnik. Po poslanome nama igumanu Mojsiju imali smo radost primiti tvoje predrago pismo od 9. ĉisla prošlog januara, u kome vidim prijateljstvo i ljubav, koje ţeliš da bude meĊu nama, to nam je mnogo milo ĉuti, a osobito što si zborio na rijeĉi sa Igumanom Mojsijem, mi to sve kabulimo i tvrdu Boţiju vjeru dajemo, da ćemo od sada u napredak biti ujedno i krv svoju prolijevati za vjeru i slobodu našu. Nego te molimo kao našega predragoga prijatelja, da se drţiš junaĉki. Mnogo se radujemo, ĉujući od igumana Mojsija, da si u svu tvoju zemlju pravi sud postavio za svakoga, budući da takvijem naĉinom moţemo se nadati u Boga, da će nam pomoći u ovome i svakome drugome djelu. Mi se ĉesto bijemo sa nizamom Sardijazema i mislimo ovoga proljeća skupiti vojsku i udariti na nizam, koji se nalazi oko Skadra. No za takvu vojsku ne imajući dţebane, molimo te kako našega predragoga prijatelja, da nam pošalješ sto tovara fišeka... ARBANASI BEŢE U SPUŢ NAMIK-paša, skadarski vezir, 22. aprila 1832. iznenada napada Martiniće. Njima u pomoć stigne 300 Pipera i Bjelopavlića, te proteraju tursku vojsku, sastavljenu od 4.000 Arbanasa u Spuţ. Gagić, uznemiren turskim napadima, šalje izveštaje Ministarstvu inostranih poslova Rusije u cilju spasavanja Crne Gore od eventualne turske vojne intervencije, tako da mu 24. aprila 1832. ministar inostranih poslova Rusije, grof Neslerode, izdaje zapovest da ode na Cetinje. Gagić je besedio na Skupštini glavara 16. juna 1832. na osnovu uputstava koja je dobio iz Petrograda. Crnogorci su oduševljeno klicali caru Nikoli, njihovom zaštitniku, o ĉemu Gagić opširno izveštava Petrograd, u korist Crnogoraca i Vukotićeve misije, opravdavajući njihov napad na Podgoricu koji je u izveštaju od 19. marta oštro osuĊivao. IzmeĊu ostalog, Gagić piše: „Iako sam radio, nijesam mogao uspjeti, da doznam, iz kog uzroka Vukotić (inaĉe Ivanović) zauzimlje prvo mjesto u Senatu, a ne arhimandrit, glava naroda, kako se Crnogorci izraţavaju. Crnogorci su veoma privrţeni Rusiji i to neprestano potvrĊuju: Mi smo vazda gotovi, da se slijepo pokoravamo i prostome ruskom vojniku, i da umremo za ruskoga cara, našega velikog pokrovitelja, samo da nas Rusija javno uzme u zaštitu, ĉim bi nam osigurala srećne dane, a sebi vjeĉnu slavu. Crnogorci su poĉeli uviĊati prednost ureĊene uprave i bez prinude prilagoĊavaju joj se, i rado se pokoravaju vrhovnoj vlasti, koja se stara za unutrašnji mir. Za izdrţavanje ovoga praviteljstva, kako uvjeravaju, potrebito je 3.000 dukata na godinu, bez ĉega bi se samo po sebi rasturilo i Crnogorci bi se našli u pravašnjem ţalosnom poloţaju bezvlašća. Prije nego se dovede pravi poredak, bar do tri godine, pravitestvo se odvaţiti da udari nikakav porez na narod“. Gagić 21. jula upozorava Tatišĉeva na veliku opasnost po Crnu Goru sa turske strane: „Crnogorci budući nezavisni od davnijeh vremena, našli su se uvrjeĊeni, zahtjevima velikog vezira da se pokore, i odgovorili su mu, s ĉega treba ĉekati kroz neko vrijeme napadaj ogromnog mnoštva turske vojske, koji bi Crnogorci po uvjerenju Arhimandrita i Ivanovića, kad bi imali dovoljno municije i 2.000 cekina za druge potrebe, mogli sasvijem odbiti. Ali ne imajući ovijeh sredstava za odbranu, Crnogorci jedva da mogu uzdrţati prvi juriš neprijateljski. Arhimandrid Petar i Vukotić, molili su me, da na njihov raĉun uzajmim 2.000 cekina, što naţalost nijesam mogao uĉiniti“.

Tatišĉev u odgovoru na ovo pismo umiruje Gagića, javljajući mu da je ruski poslanik u Carigradu, Butenjev, primio naredbu iz Petrograda da štiti prava Crne Gore pred Portom. Tatišĉev tom prilikom moli Gagića da obavesti crnogorske glavare da ih napadaj njihov na tursku zemlju moţe lišiti ruskog pokroviteljstva. I zaista Turci nisu ništa preduzimali protiv Crne Gore; Gagić 10. septembra obaveštava Tatišĉeva o oko 40.000 turskih vojnika na ovome sektoru, ali ruskom intervencijom i zbog pobune u Egiptu, Rešid-paša je datu vojsku uputio ka Egiptu. Tako je 7. oktobra 1832. Gagić mogao da „dejstviteljnom“ pomoći obraduje Crnogorce.n

Caru Nikolaju u goste
Bojan Drašković | 20. jul 2013. Nešto pre Njegoševog odlaska na put, 23. maja 1833. godine Vukotić donosi "Zakone otaĉastva", koje, kako se po svemu vidi, ne potvrĊuje niko

Car Nikolaj Prvi PUNE dve godine Njegoš je radio da dobije vladiĉansku titulu od strane Rusije. Godine 1831. i 1832. Rusija odbija Njegoša, a dozvola stiţe tek 1833. kada su se ruske vlasti uverile u njegovu privrţenost ruskom dvoru i ruskoj politici. Treba naglasiti da je Njegoš u Rusiju otišao na osnovu preporuke i izveštaja Vukotića koji nije bio baš tako obiĉni ruski avanturista, nego agent ove zemlje u Crnoj Gori, sa specijalnim zadatkom i specijalnom misijom. Njegoševa navodna

"nezainteresovanost" svetovnim poslovima i poslušnost i odanost Jeremiji Gagiću i ruskim interesima, postali su dobra preporuka za njegovo zavladiĉenje u Rusiji. On u junu napušta Crnu Goru, ostavljajući Vukotića da vlada i upravlja Senatom, gde glavnu reĉ vode njegovi ljudi koji ne trpe toliko strano tutorstvo i strane obiĉaje. Nešto pre Njegoševog odlaska na put, 23. maja (po starom kalendaru) 1833. godine Vukotić donosi "Zakone otaĉastva", koje, kako se po svemu vidi, ne potvrĊuje niko. Ovi "Zakoni otaĉastva" bili su Vukotićevo, a po Ivaĉićevim reĉima i Gagićevo delo, straĉunato s namerom da podignu ugled Vukotiću dok se mladi gospodar nalazi na putu. Istoga dana kada Vukotić donosi "Zakone otaĉastva", praviteljstvo crnogorsko zakljuĉilo je da Njegoš poĊe u Petrograd. "Sobranije" je zamolilo ruskog cara Nikolaja Prvog da Njegoš postane vladika "davno udove mitropolije crnogorske", tako da ovi zakoni nisu mogli biti Njegošu nepoznati. Njegoš je 15. juna (po novom) 1833. mogao da krene na put. S njim je pošao njegov sekretar Dimitrije Milaković i telohranitelj Stefan Petrović. Do Kotora ih je ispratilo tridesetak uglednih Crnogoraca. U Dobroti odseda kod svog prijatelja, bogatog trgovca Ilije Lumbardića, koji je inaĉe bio u srodstvu sa Ivanom Vukotićem i Matejom Vuĉićevićem. Carinarnica u Kotoru je paţljivo pregledala Njegošev prtljag i ustanovila da nosi dva mala sanduka s belim rubljem; kod njega nije bilo knjiga niti nekih drugih hartija. Sa sobom je Njegoš nosio jedino rukopis "Pustinjaka cetinjskog", ĉije će izvode ĉitati po srpskim salonima Kotora, Trsta i Beĉa. Njegoš u Beĉ stiţe 4. jula. Tamo posećuje ruskog poslanika Tatišĉeva i mitropolita Stevana Stratimirovića, koji se tih dana zadesio u Beĉu. Istovremeno se susreće sa Vukom Karadţićem. Impresioniran budućim crnogorskim vladikom, Vuk o njemu pohvalno piše Mušickom i Jovanu Stejiću, i liĉno ga upoznaje sa Jernejom Kopitarom. U Beĉu se Njegoš zadrţao oko dve nedelje, razgledajući grad. Ovde upoznaje i Alojza Šlegela, kome daje svoj rukopis "Pustinjaka cetinjskog" na štampanje. Iz Beĉa kreće sredinom jula, kolima preko Poljske, i stiţe u Petrograd 1. avgusta 1833. godine. Posle kratkog odmora, Njegoš je u Petrogradu posetio tadašnjeg ministra spoljnih poslova Rusije, grofa Karla Vasiljeviĉa Neslerodea i oberprokuratora Sv. sinoda Stepana Dimitrijeviĉa Neĉajeva, koji je na mladog, crnogorskog arhimandrita ostavio naroĉito lep utisak, o ĉemu svedoĉi i kasnije ispevana oda u "Pustinjaku cetinjskom". TRST PRVA STANICA U Kotoru Njegoš unajmljuje mali brod "Umile", od 41 tone nosivosti, koji je pripadao Špiru Ţbutegi iz Prĉnja, s posadom od pet ljudi. Brodić je krenuo 19. juna iz kotorske luke za Trst. U Trstu se zadrţava dva dana, posećuje kneza Mata Ivanovića, kome i posvećuje svoju zbirku "Glas kamenštaka", zatim se susreće s Jovom Milakovićem, bratom Dimitrija Milakovića, kao i s brojnim srpskim trgovcima u ovom gradu, gde obilazi i srpsku i grĉku crkvu, kao i škole. Neslerode je odmah referisao ruskom caru, izloţivši mu celu istoriju Crne Gore poslednjih godina, kao i Vukotićevo pismo kojim izraţava ţelju celog naroda Crne Gore da se Njegoš zavladiĉi u Rusiji. Car "ne nalazeći nikakve prepreke tome", odobri Sinodu Ruske crkve da postupak dozvoli, kao i da se 15.000 rubalja moţe potrošiti na posvećenje arhimandrita Cetinjskog manastira za vladiku Crnogorskoprimorskog i skenderijskog. Na sednici Sinoda, kojom je predsedavao mitropolit Serafim, odluĉeno je da mladi Rade Tomov, bez obzira na to što je imao samo dvadeset godina, dobije viši jerarhijski ĉin 9/21. avgusta 1833. godine, a sam ĉin posvećenja, rukopoloţenja, obavljen je u Aleksandronevskoj lavri 15/27. avgusta iste godine.

Primivši odluku Svetog sinoda, car je liĉno svojom rukom prepravio datum posvećenja na 6/18. avgust 1833. godine u Spasopreobraţenskoj katedrali, jer je trebalo da krene na put, pošto su ga u Teplicama u Ĉeškoj ĉekali pruski kralj Fridrih Vilhem i austrijski car Franc Prvi. Prisustvo ruskog cara prilikom rukopolaganja mladog Njegoša za vladiku bila je osobita privilegija i puno priznanje porodici PetrovićNjegoš, za ukupan višedecenijski rad na uĉvršćivanju i odbrani ruskog drţavnog interesa na ovom podruĉju Balkanskog poluostrva. Po dolasku u Petrograd Njegoš piše pismo Vuku, iz kog vidimo kako je Petrograd delovao na mladog Njegoša. Ovo pismo ne ukazuje samo na oduševljenje mladog Crnogorca veliĉinom i sjajem Rusije, nego prvi put, doduše nejasno i maglovito, ali ipak vidljivo, imamo motive nebeskog prestola, koje ćemo kasnije videti u "Luĉi mikrokozmi". Dana 2/14. avgusta 1833. godine usledio je Njegošev prijem kod cara Nikolaja. Kada je ugledao mladog gorostasnog crnogorskog monaha, car koji je inaĉe bio krupnog rasta, rekao je: "Pa vi ste viši od mene". Na tu mu je Njegoš spremno odgovorio: "Samo je Gospod Bog veći od ruskog cara". Ta reĉenica izazvala je kod Nikolaja veoma pozitivan utisak. On se uverio u inteligenciju i diplomatsku snalaţljivost mladog crnogorskog arhipastira, koji s punim pravom zasluţuje osobitu naklonost Rusije. Ovim prijemom izglaĊeni su svi dosadašnji sporovi izmeĊu Rusije i Crne Gore, koji su bili vidljivi u vreme Petra Prvoga i to s ruske strane; podignut je ugled Petru Drugome Petroviću Njegošu, ĉoveku pod zaštitom ruskog cara, njegovoj porodici i plemenu.

Poklon gofice Orlove
Bojan Drašković | 21. jul 2013. Sam ĉin zavladiĉenja, obavljen 6/18. avgusta 1833. bio je najsveĉaniji dan u Njegoševom ţivotu

Stoţer Cetinjski manastir SAM ĉin zavladiĉenja, obavljen 6/18. avgusta 1833. bio je najsveĉaniji dan u Njegoševom ţivotu. Zbog velikog stasa, Njegošu je specijalno za tu priliku sašivena vladiĉanska odeća. Prisutni su bili car Nikolaj Prvi, koji je prvi put bio prisutan rukopoloţenju jednog vladike, kao i predstavnici Sinoda i ostala društvena i politiĉka elita carske Rusije. Potom je usledio sveĉani banket u njegovu ĉast. Pošto je Sinod ruske pravoslavne crkve, na ĉijem se ĉelu od vremena Petra Velikog nalazio car, rukopoloţio i zavladiĉio crnogorskog vladiku, crkveno-pravno Sinod ruske pravoslavne crkve i ruski car imali su pravo i razvladiĉenja ukoliko se vladika pokaţe nedostojan zvanja, što je crnogorskog vladiku stavljalo u zavistan poloţaj od Rusije i njenog interesa. Drugim reĉima, Crna Gora je postala parĉe ruske zemlje na Balkanu. Nakon zavladiĉenja Njegošu je uruĉena zaostala ruska pomoć od 12.800 rubalja, redovna godišnja pomoć 2.600 rubalja, a Sinod šalje poklon manastiru od 5.000 rubalja. Pored ostalog, dobija anonimni poklon od 10.000 rubalja za Crnu Goru. Vladika se kasnije raspitivao o anonimnom darodavcu njegovoj drţavi i doznao da se radi o grofici Orlovoj-Ĉeneskajoj, kojoj se kasnije vladika zahvalio pismom sa Cetinja. Tom prilikom, upoznao je mnogo naših ljudi u ruskoj sluţbi, poput generala Preradovića, sa kojim je kasnije bio u prepisci. Koliko je to ostavilo dubok utisak, govori i ĉinjenica da je u kasnijem periodu maksimalno nastojao da nauĉi francuski jezik, kojim se sluţi rusko i evropsko plemstvo. Opijen Rusijom i njenom veliĉinom, on se po dolasku u Crnu Goru maksimalno posvetio knjiţevnom radu, objavivši na Cetinju svoje prve radove „Pustinjak cetinjski“ i „Lijek jarosti turske“, gde se sa dvadeset godina zapaţaju ozbiljni tragovi njegove literarne i misaone genijalnosti. Prema onome što je kasnije napisao i objavio 1834. godine da se zakljuĉiti da je u Rusiji tom prilikom mladi crnogorski vladika doţiveo snaţno religiozno iskustvo i prisustvo sile Boţije u sopstvenoj liĉnosti i sopstvenoj sudbini. Intelektualno, on ima potpuno jasnu i definisanu viziju Boga, koga metaforiĉki doţivljava kao nepregledni okean, gde se on bez laĊe i bez vesala kreće, ţeljan njegove milosti i saznanja, što će se desetak godina kasnije reflektovati u njegovom najznaĉajnijem filozofskoreligioznom delu „Luĉa mikrokozma“. Vaţno je naglasiti da se Njegoš u Rusiji zadrţava mesec dana, gde u svakodnevnom opštenju, kao i intenzivnom ĉitanju i radu, usavršava ruski jezik, do te mere da je slobodno u ruskom prevodu mogao da ĉita klasiĉnu literaturu, što je od presudnog znaĉaja za njegov kasniji knjiţevni rad. U svakom sluĉaju, Njegoš pre ovog i posle ovog puta nije ista osoba. Na putu kući, zaustavlja se u Rosama i obilazi manastir Savinu, gde su ga doĉekali kaluĊeri ukazavši mu poštovanje. U Kotoru ga je doĉekao carinarnik Stijepan Zaneli, koji nam ostavlja zapis o stvarima koje je doneo iz Rusije, meĊu njima i 4 male livene peći, 4 mala topa od bronze, nekoliko prošivenih pokrivaĉa i nekoliko zatvorenih sanduka. U sanducima je bilo oko 10.000 forinti, što talira što cvancika, nešto srebrnog pribora za sto i sobe u vrednosti oko 1.000 talira, vladiĉanska odeţda, nešto nakita i druge robe. Carinarnici su zadrţali samo knjige, koje je trebalo popisati, ali po nareĊenju guvernera Liliberga i njih su poslali na Cetinje. Po dolasku na Cetinje, Njegoš se razboleo, ali je 26. decembra (po starom kalendaru) sazvao opštenarodni zbor, gde je otpeĉatio dekret ruskog cara Nikolaja Prvog i proĉitao ga. Na istom zboru

došlo je i do rasprave izmeĊu Njegoša i Ivana Vukotića, koji je Senatu ostao duţan oko 3.000 talira. Njegoš ga je tad razrešio duţnosti predsednika Senata, kao i njegovog sestrića Mateju Vuĉićevića, i od tog momenta poĉeo je da vlada sam. ZALOGA ZA BUDUĆNOST DIPLOMATSKI uspeh carskog prijema neće dobiti toliko na znaĉaju te 1833. godine koliko kasnije 1837. kada su u Petrogradu pljuštale optuţbe na Njegošev raĉun. Pozitivan utisak ostavljen prilikom prve posete ruskom caru u velikoj meri je doprineo da se on liĉno zainteresuje za Njegošev problem i da ga na kraju pozitivno reši za Crnu Goru i Njegoša liĉno. Ovome se nisu nadali njegovi tadašnji protivnici, koji su tom prilikom definitivno izgubili svaku bitku na diplomatskom planu protiv Njegoša. Period od 1833. do 1844. u intelektualnom pogledu je najbolje doba Njegoševe duhovne aktivnosti. To je vreme kad on intenzivno uĉi francuski jezik, ĉita klasiĉnu literaturu na ruskom jeziku, velika dela svetske knjiţevnosti, Dantea, Miltona i Šekspira, uobliĉava svoju teološku i filozofsku misao i poetski sazreva. Ovo je period smutnji i nemira, intriga i osporavanja. Ujedno, ovih godina su uĉinjeni krupni koraci ka kulturnoj i prosvetnoj emancipaciji Crne Gore. Njegoš iz Rusije donosi malu biblioteku, od otprilike 400 naslova na ruskom jeziku, meĊu kojima su se nalazili gotovo celokupni prevodi klasiĉne knjiţevnosti, dela Šekspira, Miltona, Puškina i drugih svetskih pisaca, ali i neka udţbeniĉka dela, neophodna za formiranje prve osnovne škole u Crnoj Gori. Iz Rusije, 20. januara 1834. godine, stiţe mala štamparija koju je Njegoš kupio za 3.000 rubalja. Radi nabavke materijala, u Beĉu je angaţovao Vuka Karadţića, Dimitrija Vladisavljevića u Trstu i Jeremiju Gagića u Dubrovniku. Prvi štampar u Crnoj Gori bio je Mihail Petrov, koga Njegoš dovodi iz Petrograda. On stiţe na Cetinje 20. januara 1834. gde instalira štampariju u prizemlju Cetinjskog manastira. Petrov je vodio štampariju do 1836. godine, zajedno sa dva mlada Crnogorca obuĉavajući ih štamparskom zanatu. U novoj Cetinjskoj štampariji Rade Tomov 1834. godine štampa svoje prvo delo „Pustinjak cetinjski“, sastavljeno od 10 pesama, većinom oda, posvećenih ruskom caru, ali i jedne pesme posvećane turskom sultanu.

Vladičin stric svetac
Bojan Drašković | 22. jul 2013. Na Luĉindan 1834. Petar Prvi proglašen za sveca. Olovna slova štamparije pretopljena u pušĉana zrna

Sveti Petar Cetinjski VEĆ prvom zbirkom pesama Njegoš je na samom poĉetku svog knjiţevnog poziva zasluţio visoko mesto meĊu tadašnjim srpskim intelektualcima, kojih je bilo izuzetno malo. To nije prošlo nezabeleţeno. O njemu visoko mišljenje ima Vuk, koji 1834. godine, na Cetinju, novom ortografijom štampa "Narodne poslovice", hvaleći u pismu, Lukijanu Mušickom, bistrinu i dubok um mladoga vladike, koji gotovo u potpunosti poznaje njegovu poeziju. Iste 1834. Njegoš na Cetinju štampa svoju drugu zbirku pesama "Lijek jarosti turske". Blagotvoran uticaj Njegoševe štamparije naroĉito se oseća u novom prosvetnom ţivotu Crne Gore. Od ukupno 25 izdanja, štampanih na presama ove štamparije, veći broj bili su udţbenici za osnovnu školu, koja je poĉela rad te 1834. godine. Prvi pokušaj osnivanja škole na Cetinju, u Njegoševo vreme, zbio se 1831. godine, kad je Njegoš 6/18. decembra javio Jeremiji Gagiću svoju nameru da otvori osnovnu školu pri Cetinjskom manastiru, o ĉemu je Gagić imao izuzetno povoljno mišljenje. Problem je, meĊutim, predstavljala Austrija, koja u to vreme vodi strogo raĉuna da prosveta i knjiga ne doĊu do Crne Gore. Ovaj problem biće rešen tek 1833, kada Njegoša Sveti sinod ruske pravoslavne crkve rukopoloţi za vladiku. Prvi uĉitelj osnovne škole na Cetinju bio je Petar Ćirković, Srbin iz Herceg Novog, kome austrijske vlasti u Kotoru, 1831. godine, nisu dozvolile da doĊe u Crnu Goru. Dozvolu je dobio tek 1834. godine, kada je postavljen za prvog uĉitelja osnovne škole, smeštene u Cetinjskom manastiru.

Škola na Cetinju imala je pet razreda i pohaĊali su je Ċaci iz uglednih crnogorskih porodica. Godine 1836, pored Vukovih "Narodnih poslovica", odštampan je "Bukvar za crnogorske škole", a 1838. i "Srbska gramatika". Štamparija je radila sve do 1852. godine, kada su njena olovna slova pretopljena u pušĉana zrna. "LUČA" PISANA ŠEST NEDELJA "Luĉa mikrokozma" je Njegoševo najveće i najdublje delo. Po reĉima njegovog biografa Milorada Medakovića, "Luĉu" je napisao za šest nedelja i pritom nikoga nije puštao sebi. Po svojoj osnovnoj konstrukciji, delo je indoevropske tradicije. Njegoš ovim delom objašnjava uzroke i pojavu unutrašnjeg greha i pada ĉovekovog, podjednako rastrzanog izmeĊu obe krajnosti, svetlog i mraĉnog poretka, iz koga postoji samo jedan izlaz, a to je munja boţanske svetlosti ili munja svesti, koja formira nov kosmiĉki, duhovni i psihološki poredak, zasnovan na ravnoteţi svetlosti i tame. Pored Petra Ćirkovića, uĉitelji cetinjske škole bili su Lazar Vlahović, Teodor Ivanĉik, Petronije Lujanović, ĐorĊe Srdić i Milorad Medaković. Ovi uĉitelji, većinom Srbi iz Dalmacije i Vojvodine, pored rada u školi obavljali su razne druge duţnosti u Senatu i svakodnevno pomagali Njegošu oko ureĊenja i organizovanja drţavne uprave u Crnoj Gori. Tokom Njegoševog ţivota škola je izvršila veliki uticaj na crnogorsku drţavotvornu svest, pošto su njeni Ċaci kasnije postali istaknuti glavari. Ići u školu na Cetinju bila je privilegija bratstva i plemena, koji su morali izdvojiti svoju najbolju i najbistriju momĉad, s kojom će se pokazati i diĉiti pred gospodarem i drugim plemenima. Pored ove, Njegoš je osnovao još jednu školu, u Dobrskom Selu. Prema nekim izvorima, do kraja Njegoševog ţivota u Crnoj Gori radilo je ukupno šest osnovnih škola. Svih tih godina Turci ne miruju. Graniĉni sukobi su uĉestali, gotovo svakodnevno, iako sa obe strane postoji realna potreba da bar za trenutak puške utihnu. Njegoš se diplomatiji uĉio od Gagića. On s Turcima korespondira na naĉin poluzvaniĉnog drţavnika, tako da se u neku ruku postavlja kao podanik ruskog cara, i poštuje, sprovodi njegovu volju i njegovu politiku. Igranje na tu opciju je kostanta u Njegoševoj politiĉkoj korespondenciji. Zapravo, on situaciju uvek postavlja na takvu razinu da je svaki napad na Crnu Goru, njenu imovinu i graĊane, u stvari napad na Rusiju i njen imperijalni interes. Te znaĉajne 1834. godine Njegoš uvodi još jednu novinu -uspostavlja porez, prvi put u istoriji Crne Gore, što je moţda najznaĉajniji korak ka stvaranju svetovne drţave. O tome on, takoĊe, 1. marta 1834. godine obaveštava Gagića, rekavši da je s velikom mukom uspeo da nametne Crnogorcima porez. Veliĉina prvobitnog poreza objavljena je u "Grlici" 1835. godine. Ceo porez ustanovljen je prema klasnim razredima, kojih je bilo tri i plaćao se prema kući, dimu... Prva klasa plaćala je 1 fiorin po dimu, druga 2 fiorina, a treća 3. Ukupan porez za 1835. godinu, iznosio je 14.227 fiorina i 40 krajcara. Od toga je 6.227 išlo na plate ĉinovnicima, dok je za ostale drţavne potrebe ostalo oko 7.941 fiorin. Njegoš se tada usuĊuje na dosta smeo i riziĉan korak, da svoga strica, blaţenopoĉivšeg Petra Prvog proglasi za sveca, kako bi na taj naĉin podigao sopstveni ugled u narodu. Mislio je da će se narod, znajući da ga viša sila štiti, rado prikloniti svome vladici i gospodaru, slušaće ga i poštovati, veran i odan mu biti.

Na Luĉindan, 30. oktobra 1834. godine, ĉetiri godine posle upokojenja njegovog strica, Njegoš vadi iz grobnice mošti Petra Prvog Petrovića Njegoša i konstatuje da je telo u netaknutom stanju. Vadi telo, stavlja ga u ćivot i proglašava ga za sveca. Ovaj potez kanonizacije imao je duboke politiĉke posledice, sa ĉime se slaţu svi Njegoševi biografi, poput Rovinskog, Medakovića, Tomanovića i drugih. Proglašenje Petra Prvog za sveca bila je genijalna ideja, koja je više uĉinila na pridobijanju Crnogoraca za Njegoševe politiĉke i drţavne reforme, nego bilo kakva upotreba gole sile. Njegoš je, oĉigledno, samu ideju preuzeo iz stare srpske, nemanjićke tradicije, ĉime je još više uĉvrstio svoj liĉni autoritet i autoritet porodice Petrović-Njegoš kako meĊu Crnogorcima tako i u srpstvu. Sam ĉin kanonizacije je obavljen u prisustvu Vuka Stefanovića Karadţića, koji piše dr Jovanu Stejiću: "Sav narod, kako iz Crne Gore i iz Brda, tako iz Avstrijskog Primorja vrvi ovĊe jednako, te cjeluje vladiku Petra (koji je i za ţivota ovuda za sveca drţat)".

Vreme gladi i pobuna
Bojan Drašković | 23. jul 2013. Gladne godine dovode do prvih pobuna protiv Njegoša i njegove vlade. Na Grahovu Turci ubili devetoricu mladih Petrovića

Bitka na Grahovu 1858. GODINA 1836. moţe se slobodno nazvati najteţom godinom Njegoševog ţivota, a svakako će ostati zapamćena po neverovatnoj gladi koja je ikada zadesila Crnu Goru i njeno stanovništvo, po grahovskoj pogibiji i kulminaciji intriga protiv Njegoša na ruskom dvoru.

Glad u Crnoj Gori dovodi do prvih pobuna protiv Njegoša i njegove vlade. Pobune se, meĊutim, nisu desile u krajevima koji su najteţe pogoĊeni nestašicom, u sušnim i neplodnim selima Katunske nahije, nego tamo gde su se najmanje osetile posledice gladne i nerodne godine, u Rijeĉkoj i Crmniĉkoj nahiji. Gladne godine, pojaĉane oskudicom i buntovnim raspoloţenjem, bile su zaĉinjene grahovskom pogibijom, gde je 6. avgusta 1836. godine poginulo devet Njegoševih bliskih roĊaka. Pošto je grahovski knez Jakov Daković odbio da plaća haraĉ Turcima i sasvim se odmetnuo od novog hercegovaĉkog vezira Ali-paše Rizvanbegovića, priklonivši se Cetinju i drţavi koja se stvarala, Alipaša je rešio da s velikom vojskom udari na Grahovo i primora Jakova na pokornost. Kada je glas o turskom napadu došao do Katunske nahije i Cetinja, neformalno se skupila grupa od tristotinak crnogorskih mladića, ţeljnih dokazivanja, bez mnogo razmišljanja upute se put Grahova, u pomoć knezu Jakovu, dok se ostala crnogorska vojska ne spremi. Ovu grupu su vodili vladiĉin brat Joko Tomov Petrović i njegov sinovac Stevan Stankov Petrović. MeĊu njima, prema kazivanju Trifuna Đukića, našao se i šesnaestogodišnji Mirko Petrović, otac budućeg crnogorskog kralja Nikole, i odvaţni Njegošev naslednik desetogodišnji Danilo Petrović! Opijeni tradicijom i neiskusni u ratovanju, ĉim su došli na Grahovo, oni nevešto i naivno zametnu boj sa Turcima koji su se povlaĉili. Konjiĉko krilo, koje je predvodio iskusni Smail-aga Ĉengić snaţnim udarom prosto je samleo isturen odred gde su se nalazili Petrovići. Tom prilikom je poginulo 32 Crnogoraca i 10 Grahovljana, meĊu kojima i devet Petrovića, dok je sa turske strane bilo pedesetak mrtvih i ranjenih vojnika. Borba je nastavljena u pravcu kule Dakovića, koju je junaĉki branio knez Jakov sa preostalom druţinom. Kada je video da će Turci nadvladati on se povukao ka obliţnjoj pećini, zajedno sa svojim zetom Dragom Petrovićem. Na glas o dolasku vladiĉine vojske, Ali-paša Rizvanbegović se povukao, sa odseĉenim glavama vladiĉinih bliskih roĊaka, koje su ukrasile zidine trebinjskog grada. Pogibija bratstvenika na Grahovu delovala je kao grom iz vedrog neba na mladog vladiku, koji će ţeleti da se osveti Smail-agi. Skrhan grahovskom tragedijom i glaĊu, kao i narodnim nezadovoljstvom i intrigama koje su se oko njega plele na ruskom dvoru i na dvorovima stranih sila, u stanju krajnjeg oĉaja, Njegoš zajedno sa bratom ĐorĊijem kreće na put u Rusiju, u nadi da će naći neko rešenje za svoju zemlju i svoj narod. Dok ţivi u Beĉu, pokušavajući da otputuje u Pariz, vladika uspeva da se dogovori oko cene za manastir Pod Maine, 17. februara 1837. na 17.000 foriniti, našta Liliberg pristaje. Cilj Austrije bio je da zauzme manastire, da ih poruši i na njihovom mestu sazida karaule, koje će utvrditi granicu prema Crnoj Gori. Pokušaj da se manastiri zauzmu silom bili bi plaćeni nepotrebnim krvoprolićem a ovako, pokušajem kupovine, imali bi veliku politiĉku i ekonomsku korist po Crnu Goru, ĉija bi granica bila priznata od strane jedne velike sile, dok bi se dobijena novĉana sredstva mogla upotrebiti za izgradnju drţave. Znajući dobro da se njegova politiĉka sudbina nalazi u rukama dve velike sile, Njegoš zajedno s ĐorĊijem Savovim odluĉuje da proda manastir Austriji, s tim da se pare deponuju u Petrogradsku banku, ruskoj drţavi na uvid, te da se mogu koristiti samo u sluĉaju gladi u Crnoj Gori, za nabavku ţita. Ova prodaja manastira bila je, dakle, ugovorena pre nego što su o tome obavestili crnogorski Senat i crnogorske glavare, bez ĉijeg pristanka se prodaja nije mogla obaviti. OSVETA VOJVODE MIRKA PRAVA osveta za grahovsku pogibiju dogodiće se tek 22 godine kasnije, 1858. godine, kada je veliki vojvoda Mirko Petrović, na istom mestu, uspeo da dobije jednu od

najvećih i najznaĉajnijih pobeda u crnogorskoj istoriji, gde je poseĉeno više od 7.000 turskih glava. Posle te pobede, odlukom velikih sila Grahovo je definitivno ušlo u sastav Crne Gore. Njegoš iz Beĉa kreće put ruske prestonice 19. februara 1837. godine, u tri sata po podne, kako nas izveštava Liliberg. Na putu za Petrograd, gde je trebalo da ga prime sam car i najviši drţavni zvaniĉnici, Njegoš je po nareĊenju ruske vlade morao biti smešten u Pskovu, dok se istraga protiv njega ne okonĉa. Dok se Njegoš nalazio u Pskovu, u nekoj vrsti zlatnog kaveza, dotle je u ruskom Ministarstvu spoljnih poslova voĊena opseţna istraga protiv njega, koju je podigao njegov politiĉki protivnik i smrtni neprijatelj Ivan Ivanović-Vukotić. Optuţba je išla preko carskog drţavnog sekretara Kostantina Kostantinoviĉa Rodofinikina, istog onog koji je 1809. godine morao da beţi od KaraĊorĊa u Zemun. Jeremiji Gagiću naloţeno je iz Ministarstva da ode na Cetinje i povede opseţnu i preciznu istragu na osnovu navoda optuţnice. Odmah po njegovom dolasku na Cetinje 17/29. marta imao je dug i znaĉajan sastanak sa crnogorskim senatorima i drugim glavarima, koji kao da su ga oĉekivali. Na ovom sastanku Gagić sastavlja sledeća pitanja: 1. Jesu li u miru sa pograniĉnim turskim vlastima i uvaţavaju li pograniĉne austrijske vlasti? 2. Postoji li meĊu njima unutrašnji mir i poredak? 3. Jesu li pokorni svome duhovnom pastiru? 4. Stara li se vladika sa svoje strane da blagoĉestijem i pravedljivošću zadobije njihovo poverenje, a naredbama saĉuva strogi unutrašnji poredak i mirne odnose sa susjedima? Većina glavara potvrĊivala je, s neverovatnom preciznošću, iste one argumente koje je Njegoš uputio ruskom caru 24. decembra/4. januara 1836/1837.

Strasti mladog vladike
Bojan Drašković | 24. jul 2013. Gagić javlja da se vladika zanima samo za lov i pisanje stihova. Po povratku iz Rusije menja mantiju svetovnim odelom

Tradicija: Crnogorci u narodnom odelu KONZUL Gagić na Cetinju ostaje tri dana. Drugi sastanak imao je s glavarima koji su bili bliski Ivanu Vukotiću, i koji su se naravno, ţalili na Njegoša i na njegovu upravu, istiĉući da je, otkako je otišao Vukotić iz Crne Gore, svako praviteljstvo izgubilo snagu. Gagić je zatim zatraţio od arhimandrita Cetinjskog manastira, Petronija Lujanovića, da mu otvori manastirsku riznicu, gde je video mnoge dragocenosti koje je Njegoš doneo iz Rusije. Pošto je pregledao riznicu, Gagić napušta Cetinje 21. marta (2. aprila) i upućuje se ka Budvi, kako bi utvrdio da li je vladika zaista zaloţio manastir Pod Maine za 7.000 forinti, kako ga optuţuju iz Rusije. Usput se raspituje o Njegoševom moralnom liku kod austrijskih vlasti. Gagić se preko Kotora vratio za Dubrovnik 27. marta (8. aprila), odakle je 10. aprila poslao opširan izveštaj o svojoj istrazi u Crnoj Gori. Gagićev izveštaj je bio povoljan po vladiku u onom delu u kojem je sadrţavao navode iz Njegoševog memoranduma, kao i pravilno prenesenu ĉinjenicu da manastir Maine nije zaloţio. Ali u ocenjivanju Njegoševog moralnog lika Gagić je istakao sledeće: „...kako mnogi Crnogorci i Austrijanci govore da se vladika ni najmanje ne stara da blagoĉestijem i praviĉnošću dobije povjerenje svoje duhovne pastve, naprotiv svojim soblazitljivim vladanjem navlaĉi na sebe osuĊivanje i mrţnju. On se samo zanima lovom i stihotvorstvom. Cijele mijesece je provodio u austrijskom predijelu Maina, i cijele noći igrao je karte sa austrijskim oficirima“. Ove nepovoljnosti ipak su mnogo manje od onoga zbog ĉega su ga optuţivali. Lov i karte, to su u neku ruku dozvoljeni poroci, s obzirom na Njegoševe godine. Gagićev izveštaj iz marta 1837. godine, kao i ĉinjenica da je vladika, iako mlad, u zemlji uţivao visok ugled i poštovanje, odbacile su većinu optuţbi koje su pristizale na ruski dvor.

Njegoš stiţe u Petrograd 18./ 30. maja 1837. godine, i u gradu ostaje samo 25 dana. U Petrogradu se Njegoš susreće, oĉi u oĉi, sa carem Nikolajem. Ruski car, koji je paţljivo pratio šta se dešava oko Njegoša, pozvao ga je i odmah mu je rekao da mu moţe dati pasoš za Pariz, ako ţeli da putuje, „ali šta ćemo raditi sa onim junaĉkim narodom“. Posle toga Njegoš je zanemeo. Shvatio je ovoga puta, kao i prilikom prvog susreta sa ruskim carem, da on nije tako mala i beznaĉajna liĉnost, kako mu se ĉesto ĉinilo iz crnogorske perspektive. Shvatio je da Velike sile o njemu i te kako vode raĉuna i da raĉunaju na njega. Posle ovog iskustva, on politiĉki sazreva, zbog brojnih spletaka i intriga koje su se oko njega plele tih godina. Tada pobeĊuje protivnike tako što dobija punu politiĉku i finansijsku podršku Rusije u izgradnji svetovne vlasti u Crnoj Gori. Uz to traţi i zahteva direktno rusko prisustvo na terenu, kako bi narod video da njihov vladika ne laţe i ne izmišlja, što mu pripisuju neprijatelji, nego da je podrška tog moćnog pokrovitelja zapravo crnogorska realnost kojoj svi Crnogorci treba da se priklone. Car njegovoj molbi izlazi u susret i šalje s njim u Crnu Goru potpukovnika Ozereckovskog, Rusa a ne Srbina u ruskoj sluţbi, poput Gagića i Ivanovića, jer kako se još i Petar Prvi ţalio, naši ljudi koji poznaju jezik i mentalitet narodni posle izvesnog vremena dobiju ţelju da upravljaju i vladaju u rusko ime Crnom Gorom, što nije sluĉaj s Rusima, koji su tu postavljeni po zadatku, posle koga ţele da se vrate svojoj kući. Dana 12/24. juna 1837. Njegoš s bratom ĐorĊijem i pukovnikom Ozereckovskim napušta Petrograd. Ruska vlada izdala je nareĊenje Ozereckovskom da ovom prilikom prikupi što je moguće više obaveštenja o društvenim, ekonomskim i kulturnim prilikama u Crnoj Gori, kao i to da na svaki mogući naĉin nastoji da pomogne mladome Njegošu na unutrašnjem ureĊenju zemlje. DIPLOMATSKA POBEDA POSLE dobijenog izveštaja od Gagića, kao i razgovora koje je u Pskovu po ovim pitanjim obavljao kapetan Rakejev, Neslerode u Pskov upućuje liĉno šefa Azijskog departmana Rodofinikina, da obavi sa Njegošem finalno ispitivanje. Na osnovu direktnog razgovora sa vladikom, Rodofinikin u Petrogradu podnosi izveštaj svome šefu, grofu Neslerodeu, u kome saopštava: „da je neopravdano sve što smo protiv Njegoša saznali“. To je, ustvari, znaĉilo najveću Njegoševu diplomatsku pobedu i konaĉni prelom u njegovom politiĉkom ţivotu. Njegoš iz Varšave 18/30. jula 1837. piše Radovanu Piperu: „Radovane „Kako primiš ovo pismo pisaćeš Vidu u Bijelopavliće da naĊe troje-ĉetvoro momĉadi, no koja su lijepa viĊeti, koja će imati po dvije ledenice i noţ i bijele šalove: tolicinju piši i neka Todor Mušikin iz Piperah izabere isto tako oĊevene i oruţane, neka budu gotovi kad im pošaljemo da nas sretnu, a ti izaberi crnogorskijeh pešestoro, kako na primjer Đura Prelova, Miška Nikova s Lipe, no neka budu lijepo oĊeveni, jerbo ide sa mnom jedan ĉovjek stidan, rad sam da ih vidi. I neka ovo sve bude kako ti pišem, i nemoj ko da za ovo zna. I gledajte objelite, neka je sve lijepo i ĉisto kako smo vi pisali iz Petroburga, i pozdravljem moje roditelje i srodnike, i strika Sava, arhimandrita Stefana, popa Nikolu, Filipa i Mihaila i neka budu veseli. Ja sam zdravo i nijesam zaludu stoja ovoliko vremena. Vladika Petrović Prema Milovanu Đilasu, ovo pismo oznaĉava poĉetak crnogorskog protokola.

Po povratku u zemlju, on skida mantiju, oblaĉi svetovno odelo, gradi dvorac „Biljardu“, kako mu ne bi senatori sa magarcima u istoj prostoriji spavali, povećava platu perjanicima, gvardiji i kapetanima i rešava da ubije svakog ko bi mu stao na senku ili osporio vladarski autoritet. Od 1830. do 1837. još je snaţan i prisutan autoritet starog vladike Petra Prvog, na ĉijem imenu mladi Rade Tomov i njegovi saradnici odrţavaju svoju vlast. Od 1838. vladika Rade, monah, kao da je prestao da ţivi. Tad se pojavljuje novi vladar Njegoš, koji vlada na osnovu novog, liĉnog autoriteta i nastoji da ga na svaki naĉin uĉvrsti.

Teška ruka ne prašta
Bojan Drašković | 25. jul 2013. Dolazilo se na Cetinje po kazni ili po drţavnom poslu. Gospodar Crne Gore zida sebi dvorac - Biljardu

Biljarda: Perjanici, senat i biblioteka OSLOBOĐEN Gagićevog tutorstva, Njegoš sa Ozereckovskim uspostavlja prisniji i kvalitetniji odnos. Njihovo druţenje u Beĉu i Petrogradu nastavljeno je i na Cetinju. O finansijama poĉinje strogo da vodi raĉuna - formira novu duţnost kaznaĉeja-blagajnika, koji brine o ĉuvanju i trošenju novca, kao i sakupljanju poreza, koju obavlja njegov dotadašnji sekretar, Dimitrije Milaković. Dok intenzivno uĉi francuski i obrazuje se, Njegoš poĉinje zidanje prvog dvorca u Crnoj Gori Biljarde, mesta gde će zasedati crnogorski Senat i gde će vladika primati strane posetioce. Ruski pukovnik Ozereckovski bio je prvi arhitekt ovog zdanja koje je, prema reĉima Fridriha Oreškovića, poĉelo da se zida u jesen 1837. godine, a bilo je dovršeno iduće godine, o ĉemu svedoĉe izveštaji brojnih putopisaca i Njegoševih stranih posetilaca. U Biljardi su se nalazili Senat i perjanici, narodna kuhinja, biblioteka i kancelarija. Zgrada je 72 metra dugaĉka i 5,5 metara široka, s 25 odaja - 11 u prizemlju i 14 na spratu. U centralnoj sobi, po kojoj je cela zgrada dobila ime, Njegoš je namestio sto za bilijar. Ovde se odvijao najvaţniji deo politiĉkog ţivota Crne Gore. Tu je primao strance i glavare, sedeo s njima i razgovarao. Pored ove sobe nalazio se

Njegošev radni kabinet, sa bibliotekom koja je brojala nekoliko hiljada naslova, mahom knjiga na ruskom i francuskom jeziku, koje je ĉitao ili su mu drugi ĉitali. Tu je bila i njegova spavaća soba koja je, prema opisima engleskih putopisaca, više liĉila na šator nekog hajduĉkog voĊe nego na sobu duhovnika. Na zidu je visilo oruţje, ratni trofeji, a nameštaj je bio skroman. Njegoš je voleo da igra bilijar i polako je uvodio svoje Crnogorce u neke obiĉaje evropskog ţivota i evropske kulture. Jedan od takvih obiĉaja bilo je i ispijanje kafe, koja se brzo odomaćila u ĉitavoj Crnoj Gori. U nešto kasnijem periodu ispijanje kafe postaće poseban ritual ali i stvar svojevrsnog društvenog prestiţa. Kafa je bila uvozno i retko piće, koje se pilo u najboljim kućama i sluţeno je uvaţenim i stidnim gostima. Izgradnja Biljarde je od posebne vaţnosti za Crnu Goru i Cetinje, koje od tog vremena dobija status posebnog politiĉkog središta Crne Gore. Na Cetinje se nije moglo doći sluĉajno, niti se sluĉajno izlazilo pred gospodara Crne Gore. Cetinje kao grad nije postojao, postojao je samo manastir, a kasnije, posle 1837. i Biljarda, dvor gospodara Crne Gore. ETIKA I MITOVI MILOVAN Đilas kaţe da je s Njegošem u Crnoj Gori, zajedno sa stvaranjem drţave, otpoĉelo nešto ĉega nije bilo u ranijem narodnom ţivotu: pojavio se duh doušništva i tajnoubistva, koji će dosta negativno delovati na etiku i moralni lik Crnogoraca, prirodno sklonih idealizaciji i mitomaniji, preuveliĉavanju ljudi i znaĉaja. Godine 1860. tvrdilo se da je Cetinje imalo svega 10 kuća, a deset godina ranije broj stanovnika nije prelazio 120 ljudi. Moţe se slobodno reći da je grad, kao urbano mesto, poĉeo da se razvija tek po sticanju formalnog meĊunarodno-pravnog priznanja crnogorske nezavisnosti, to jest kada su na Cetinje poĉele dolaziti strane diplomate i da se zidaju strana predstavništva. Tek tada zapoĉinje i njegova urbanizacija. Sam grad poĉetkom 20. veka nije brojao više od 1.500 stanovnika, drţavnih ĉinovnika, knjaţeve garde i mladih crnogorskih Ċaka, prve školovane inteligencije u Crnoj Gori. Malo kuća, puno perjanika, dobro poznato i odabrano društvo bilo je najbolja zaštita vladarima Crne Gore do kojih se teško dolazilo. Nepozvan Crnogorac mogao je ili da se po neĉemu ţali vladiki i Senatu crnogorskom ili da donese tursku glavu kao trofej i dar. Na Cetinje se bez glave ne dolazi. Tek sa donešenim glavama ugled Crnogorca „glavosjeĉe“ poĉinje da raste, kako u rodu i plemenu tako i pred vladikom i gospodom crnogorskom. Svaki drugi dolazak bio je ili po kazni ili po vaţnom drţavnom poslu. Problem meĊu crnogorskim glavarima bio je u tome što nikada nisu mogli biti sasvim sigurni zašto ih vladika zove na Cetinje. Ne odazvati se bilo je isto što i odmetnuti se, i tada za Crnogorca, većinom uglednijeg, nije više bivalo ni zakona ni milosti. Ako bi se odazvali moţda je neki zao glas došao do crnogorskog gospodara, ĉija je teška ruka retko znala da prašta. Brzo i lako su se glavari crnogorski i vasceli narod morali nauĉiti šta smeju a šta ne smeju raditi i u kom smeru moraju razmišljati. Autoritet drţave, vladike i gospodara, a kasnije kneza, nije se smeo dovoditi u pitanje niti u njega posumnjati. Ovo je bio jedini greh koji je Crnogorac mogao uĉiniti i on je bio ravan grehu neposlušnosti ili izdaje. Posle 1837. Crnogorcima je jasno stavljeno do znanja da je drţava ozbiljna stvar s kojom se nije šaliti, koja donosi brojna dobra, ali koja se većim zlom protiv zla bori.

Iste godine, dok se uveliko radi na razgraniĉenju izmeĊu Austrije i Crne Gore, dolazi i do prvog mirovnog sporazuma izmeĊu Crne Gore i Osmanske imperije, potpisanog 20. oktobra 1838. godine. U Travnik su pošli Radovan Piper, Jakov Daković, Šćepan Kovaĉević i trojica Grahovljana. Radovan Piper ih nagovori da poĊu pored Mostara, da pozdrave Ali-pašu Rizvanbegovića, koji ih je okovao i bacio u gvoţĊa. Mirovni sporazum, dok još nije zaţiveo, prekršen je od strane Rizvanbegovića, koji je ţarko ţeleo da se dokopa odmetnutog grahovskog kneza Jakova i da mu jasno stavi do znanja ko je gazda u Hercegovini. Paša ih je zadrţao u tamnici od decembra 1838. do aprila 1839. godine, pokazavši neverovatnu surovost prema Grahovljanima koji su došli da pohode vojvodu Dakovića. Njih devetoricu nabio je na kolac. Radovan Piper je pušten da javi Njegošu za utamniĉenje vojvode Jakova, kojega je Njegoš u neku ruku krivio za pogibiju njegove braće, ĉiji se broj identiĉno poklapa sa brojem Grahovljana nabijenim na kolac! Od 1838. do 1842. traju neprestani sukobi izmeĊu Crnogoraca i hercegovaĉkih Turaka. Dok god je vojvoda Jakov bio u tamnici, dotle su Crnogorci napadali Turke u Hercegovini

Ko je ubio Smail-agu?
Bojan Drašković | 26. jul 2013. I danas se vode rasprave o tome ĉijom je puškom usmrćen Ĉengić. Turska vojska u znak odmazde pregazila pleme Drobnjaka

Manastir Bijela u Drobnjacima POSLE razgraniĉenja sa Austrijom i dobijanja ruske pomoći, glavna diplomatska misija Petra Drugog bila je da i od Turaka dobije priznanje crnogorske drţavnosti.

Najpre, to radi preko Rizvanbegovića, hercegovaĉkog vezira, s kojim se sastaje na neutralnoj austrijskoj teritoriji, u Dubrovniku, kada se pobratime. U ovoj politiĉkoj igri Njegoš u velikoj meri podseća na Miloša Obrenovića, na ĉije ga je diplomatsko ponašanje Gagić upućivao. Njegoš je shvatio da ukoliko bi utvrdio granice s Rizvanbegovićem, postoji velika šansa da te granice potvrdi i sultan, što se i obistinilo. Time su Turci, pored Austrijanaca i Rusa, znaniĉno potvrdili postojanje Crne Gore kao nezavisne drţave. Kao što pokušava da smiri strasti na hercegovaĉkoj strani, isto tako Njegoš nastoji da smiri i granicu na podgoriĉkoj i albanskoj strani. Tome doprinosi ĉinjenica da je Haji-pašu u Skadru zamenio Rifat Hasan-paša, koji 9/21. decembra šalje poruku Njegošu da utvrde mir na granici. Mirovni pregovori se nastavljaju marta/aprila 1839. godine, kada na Cetinje stiţe Hamza-aga, izaslanik skadarskog vezira. Krajem aprila, podgoriĉki zabit Mehmed Spahija Lekić poruĉuje Njegošu da pošalje svoje ljude u Ţabljak i javlja mu da će i on tamo doći, da mir sasvim utvrde. U pregovorima se dogaĊa sliĉna situacija kao i 1835. godine. Prvog/trinaestog juna 1839. Turci ponovo napadaju selo Jastreb i Bjelopavliće, da bi pet dana kasnije snaga turske sile dostigla 6.000 boraca. Otpor Crnogoraca bio je ţestok: izginulo ih je oko 20, dok je bilo blizu ĉetrdeset ranjenih. Tablja iznad Cetinjskog manastira primila je oko 150 turskih glava, dok je zaplenjeno oko 10 zastava, tri dobra konja sa celokupnom opremom, 10 do 20 obiĉnih konja i 150 komada hladnog i vatrenog oruţja. Njegoš tada najhrabrijim Crnogorcima predaje 22 ruske medalje. Narušeni mir teško je bilo ponovo uspostaviti. PRIZNANJE AUSTRIJE KADA 1840. godine razgraniĉenjem sa Austrijom Njegoš ţrtvuje imanja Cetinjskog manastira i zauzvrat dobija priznanje drţavnosti - bio je to znak velika diplomatska pobeda Crne Gore i znaĉajan korak ka meĊunarodnom priznanju nezavisnosti. O tome piše: „Slava Bogu, jedna velika drţava (Austrija) priznade da smo i mi drţava, priznade granice naše. Istina, pridodah rodne zemlje (Stanjeviće i Kotorske strane)“. Prelomna godina na tom putu bila je 1840. kada uspeva da se osveti i likvidira jednog od najsposobnijih hercegovaĉkih Turaka, Smail-agu Ĉengića, ĉoveka ĉija je konjiĉka jedinica 1836. uspela na Grahovu da nanese teţak poraz Crnogorcima i da poseĉe devetoricu Njegoševih roĊaka. Smail-aga preko Jovana Mićića vodi prepisku s knezom Milošem, s kojim se okumio. Na ovaj naĉin se širi uticaj srpskog kneza na teritoriju Hercegovine, na koju je i Cetinje ţelelo da ima uticaj. Njegoš ga nije voleo. Rusi nisu imali ništa protiv Smail-age Ĉengića, ĉija je kći bila udata za Osman-pašu Skopljaka, skadarskog vezira, koji nakon pogibije njegovog tasta postaje najveći Njegošev protivnik. Veza Ĉengić-Obrenović uslovljava vezu Rizvanbegović-Petrović. Ubistvom Smail-age Ĉengića Njegoš nastoji da osujeti uticaj srpskog kneza u delu njegove interesne sfere. Veza Ĉengić-Skopljak i Ĉengić-Obrenović ĉinila je ovu porodicu dosta moćnom u odnosu na novog hercegovaĉkog vezira Rizvanbegovića, koji je s pravom u njemu video opasnu konkurenciju meĊu hercegovaĉkim feudalcima, jer su i Ĉengić i Skopljak, zapravo, bili reprezenti centralne vlasti u Carigradu.

Postavlja se pitanje, koliko su Njegoš i Rizvanbegović zaista bili u sukobu i da li je preko Rizvanbegovića Njegoš ţeleo da se oslobodi nekih jaĉih ljudi u Hercegovini? Da li je sudbina Smailage, u stvari, bila deo politiĉkog dogovora izmeĊu njih dvojice? Cela zavera bila je dugo pripremana i paţljivo organizovana. Dogovor za ubistvo Smail-age Ĉengića pao je 1840. godine, u Moraĉkom manastiru, a glavni organizatori i neposredni izvršioci bili su Novica Cerović iz Drobnjaka, Mina Radović iz Moraĉe i Šujo Karadţić, ĉovek ĉija je uloga bila najdelikatnija, samim tim i najteţa. Naime, on je trebalo sve vreme da prati Smail-agu kroz Drobnjake, kako bi ga namamio u već pripremljenu zasedu. Do kobnog susreta je došlo 22. septembra 1840. godine na Mljetiĉku, gde se Smail-aga ulogorio pre nego što je njegovu pratnju od više stotina ljudi napalo nekoliko stotina Crnogoraca iz Drobnjaka, Uskoka i Moraĉe. Prilikom izlaska iz šatora pao je smrtno pogoĊen iz puške sindţirije, kojih je bilo svega nekoliko meĊu Crnogorcima, tako da se u ovim krajevima i do dana današnjeg vode rasprave o tome ĉija je puška pogodila Smail-agu. Glavu mu je otkinuo Mirko Aleksić, koji zbog ovog podviga biva proslavljen u crnogorskoj narodnoj tradiciji. Muštuluk o pogibiji Smail-age na Cetinje je doneo Makarije Šumadinac, koji je sluţio u manastiru u Drobnjacima. Po povratku u Drobnjake kaluĊera Makarija Turci su saĉekali na Krnovu i ubili. Pogibija Smail-age Ĉengića, ĉoveka neosporno velikog autoriteta meĊu hercegovaĉkim Turcima, došla je kao grom iz vedra neba. Ali-paša gospodar Taslidţe ubio je jednog Srbina i šest Drobnjaka u znak odmazde. Njegova vojska pregazila je Drobnjake i izvršila odmazdu nad sedamdeset muških predstavnika ovoga plemena, pljaĉkajući i paleći sve pred sobom. Ovo ubistvo, iza kojeg je stajao liĉno Njegoš, razbesnelo je i Portu i ruskog konzula Gagića. Novica Cerović seli se na Cetinje, gde u koţnoj torbi donosi vladiki glavu ubijenog Smail-age, koju Njegoš, prema nekim svedoĉenjima doĉekuje sa uzvikom: „DoĊe li mi Smail-aga, DoĊe! Ovo znatno lice bilo i više zraĉilo u ove krajeve od svih vezirah“. Cerović dobija titulu bana (jedini u Crnoj Gori) i senatora. On će se, takoĊe, proslaviti u istoimenom spevu Ivana Maţuranića, za koji kruţe kontroverze da ga je Njegoš napisao, ali o tome nema verodostojnih dokaza. Preko njega i ovog ubistva Njegoš definitivno uĉvršćuje svoj uticaj u Drobnjacima.

Snaga mladog vladike
Bojan Drašković | 27. jul 2013. Jakim uticajem na narod zavodi red u besudnoj zemlji. Piše „Luĉu mikrokozmu“, najznaĉajnije filozofsko delo

Most u Rijeci Crnojevića DEFINITIVNO razgraniĉenje Crne Gore i Austrije desilo se 9. juna 1840. Sledećeg dana Njegoš je organizovao veliku narodnu svetkovinu u manastiru Ostrogu, gde je prisustvovao i kapetan Orešković, koji je svom novom šefu, guverneru Dalmacije Johanu Avgustu fon Turskom, podneo izveštaj 10. jula iste godine. U ovom izveštaju moţe se videti veliki napredak, koji je Njegoš uspeo da ostvari u Crnoj Gori u poslednje dve godine i pored velikog plemenskog otpora koji je mladi gospodar Crne Gore i Brda savladao s neverovatnom spretnošću i efikasnošću. Orešković tvrdi da je Njegoš za poslednje dve godine likvidirao oko 20 protivnika njegovog poretka, što je svakako mali broj u odnosu na nekoliko stotina ubistava koja su na godišnjem nivou potresala Crnu Goru. Ovde Orešković spominje i otpor koji je Njegošu pruţio ĐorĊije Petrović, prilikom prodaje manastira Stanjevića, 6. maja 1839. Strah od Njegoša i od Crnogoraca, koji je Orešković iskazao u svom izveštaju iz 1838. godine, u ovom kasnijem izveštaju više ne postoji. On se prosto divi snazi i sposobnosti mladog vladike da ovu besudnu zemlju uvede u red, da izvrši snaţan uticaj kako na narod, tako i na susede i strance koji su ga sve to vreme posećivali. Orešković piše: „Najzad sam se za vreme mog putovanja uverio da je ĉitavo stanovništvo Vladici iskreno odano, da nema sad više ni traga od opozicione stranke ĐorĊija Petrovića koja je postojala prije dvije godine i da Vladika neograniĉeno vlada u celoj zemlji“. Tih godina, pored uspostavljanja unutrašnjeg mira, Njegoš je poĉeo da gradi put od Kotora do Rijeke Crnojevića, kako bi narod navikao na mir i trgovinu. Crnogorci koji uviĊaju korist od saobraćaja blagosiljaju Vladiku, koji im je osigurao ţivot i imanje i koji je stvorio blagotvoran mir u unutrašnjosti zemlje. Ovaj opširni Oreškovićev izveštaj, u neku ruku predstavlja, presek desetogodišnje vladavine Petra Drugog Petrovića Njegoša, koji je za to vreme izvršio pravu malu revoluciju u formiranju drţavnih institucija u Crnoj Gori.

KRST CARA FERDINANDA DVORSKA kancelarija u Beĉu obaveštava 24. januara 1842. Guberijalno predsedništvo u Zadru da je austrijski car Ferdinand Prvi dodelio Njegošu „krst na prsima, ukrašen brilijantima kao znak priznanja za predano i uspešno sudelovanje i upravljanje poslovima oko razgraniĉenja izmeĊu Kotorskog okruga i Crne Gore“. Krst je na Cetinje doneo bivši ĉlan komisije za razgraniĉenje, Edvard Grij. U kasno proleće, 1841. godine, Cetinje je bilo središte jednog interesantnog skupa. Kod Njegoša borave u isto vreme dr Vilhem Ebel, pruski botaniĉar iz Keninsberga, pisac putopisa „Dvadeset dana u Crnoj Gori“, zatim Aleksandar Ĉevkin, ruski dvorski savetnik, sa specijalnom misijom da prati Njegošev rad na Cetinju nakon razgraniĉenja sa Austrijom, Ljudevit Gaj, Antun Maţuranić, Vuk Karadţić, Dimitrije Kneţević i Nikolaj Nadeţdin. Ebela su u Crnu Goru privukla „botaniĉka istraţivanja“, a ovo drugo društvo „filološka“. Najverovatnije je tada doneta odluka o stvaranju zajedniĉkog srpsko-hrvatskog ili ilirskog jezika, koja će biti pismeno potvrĊena tek nekoliko godina kasnije. DogaĊaji oko pogibije Turaka na Bašinoj vodi i zauzimanja Vranjine i Lesandra od strane Osman -paše Skopljaka naterali su Njegoša da poĉetkom sledeće godine krene na put ka Beĉu i Rusiji, kako bi zainteresovao austrijske i ruske vlasti da reaguju kod Porte protiv napada Osman-paše Skopljaka na Crnu Goru. Negativni izveštaji o njemu, posle pogibije Turaka na Bašinoj vodi, u velikoj meri ga diskredituju u oĉima velikih sila, koje ga posle toga posmatraju kao razbojniĉkog poglavicu. Njegoš na put polazi 9. januara 1844. godine sa namerom da u Beĉu poseti ruskog poslanika Pavla Ivanoviĉa Medema, kako bi posredovao kod ruskog dvora da uzme Crnu Goru pod zaštitu od napada Turaka iz Albanije i da isplati crnogorskom narodu novĉanu pomoć za 1844. godine. Moliće uz to i Dvorsku kancelariju da ukine carine na proizvode koje Crnogorci donose na kotorski pazar, kao i to da mu austrijske vlasti dopuste da uveze odreĊenu koliĉinu soli i pušĉanog praha. TakoĊe mu je namera da traţi od Austrije odreĊenu pomoć, bilo u novcu bilo u spravama i barutu za miniranje kako bi napravio put od Crne Gore do Kotorskog okruga. Zamoliće austrijskog nadvojvodu, Franca Karla Josipa, da preseli oko hiljadu crnogorskih porodica u bilo koji kraj austrijske drţave, a u Dubrovniku će naruĉiti da mu se naprave tri laĊe na vesla, sa dva mala topa, koje bi se u delovima dopremile do Skadarskog jezera. Dana 13. januara 1844. Njegoš se ukrcava s Filipom Vukovićem, Vidom Boškovićem i Nikolom Zecom na brod „Baron Štrimer“ i polazi iz Kotora za Dubrovnik. Nekoliko momenata pre polaska javljeno mu je da je oluja na Skadarskom jezeru prevrnula tursku laĊu sa dva mala topa, da su posadu uhvatili Crnogorci i pobili. Njegoš zaduţuje glasnike da brod izvuku na kopno i saĉuvaju, a da Senat nagradi Crnogorce koji su uĉestvovali u zarobljavanju turske laĊe. Od kraja januara do marta 1844. godine, Njegoš se nalazi u Beĉu, gde pokušava da dobije dozvolu za izgradnju brodova, ali nema odobrenje od Austrije, posle ĉega se vraća u Crnu Goru. Ţivot na Cetinju ulazio je u uobiĉajenu koloteĉinu, tako da se Njegoš mogao posvetiti svome obrazovanju i knjiţevnom radu. Piše pesmu „Misao“ i „Luĉu mikrokozmu“, svoje najznaĉajnije i najgenijalnije filozofsko-religiozno delo, koje štampa sledeće 1845. godine u Beogradu. I dok osvaja prostore duha i intelekta, dotle se situacija u zemlji dodatno komplikuje i zaoštrava. Polako se oko Njegoša razvija pritajena opozicija protiv njega i njegove vlasti, koja će dostignuti kulminaciju 1846/47. godine, u vreme Markišine bune, koja se poklopila sa gladnim godinama ali i s njegovom bolešću koja ga od 1844. sve više nagriza. Godine 1845. Njegoš od Sinoda Ruske pravoslavne crkve dobija zvanje mitropolita.

Buna kapetana Markiše
Bojan Drašković | 28. jul 2013. Pritisnut glaĊu i oskudicom, kao i deset godina ranije, Njegoš 20. septembra 1846. kreće na put u Petrograd preko Beĉa, noseći sa sobom rukopis "Gorskog vijenca"

Manastir svetog Nikole u Crnici PRITISNUT glaĊu i oskudicom, kao i deset godina ranije, Njegoš 20. septembra 1846. kreće na put u Petrograd preko Beĉa, noseći sa sobom rukopis "Gorskog vijenca", kojeg štampa poĉetkom naredne godine. U Beĉu mu ne odobravaju pasoš, s obrazloţenjem da su prilike u Crnoj Gori nemirne i da je njegovo prisustvo tamo neophodno. U Austriji boravi do marta 1847. gde pored štampanja "Gorskog vijenca", 12. januara 1847. objavljuje u Serbskom narodnom listu "Pozdrav rodu iz Beĉa". S proleća 1847. preko Trsta i Venecije vraća se u Crnu Goru. U Veneciji se sastao sa Nikolom Tomazeom, koji mu pomaţe oko skupljanja arhivskih podataka za pisanje svoje drame "Šćepan Mali" dok je u Crnoj Gori, protiv njega i njegove vlasti izbila pobuna, najveća i najznaĉajnija koju je ikada doţiveo. Pobunu su vodili Njegoševi bliski saradnici, perjaniĉki kapetan Markiša Plamenac iz Crmnice i senator Todor Mušikin Boţović iz Pipera. Medaković tvrdi da se Markiša pobunio zbog udaje Perove kćeri za sina popa Jovana Plamenca. Crmniĉani na Katunjane gledaju kao na sirotinju i prostake. Godine 1839. zbog hapšenja popa Jovana Plamenca digla se uzbuna do Dubrovnika i Zadra, što je primoralo Njegoša

da ga pusti. Hapšenje i puštanje popa Jovana Plamenca u velikoj meri snizilo je ugled Petrovića u Crmnici, gde se formirala prva znaĉajna opozicija. Markiša je bio istaknuti Njegošev perjanik, kasniji kapetan gvardije u Crmnici, koji je najverovatnije nameravao da se orodi s Petrovićima i da se uzdigne u svome bratstvu naspram kuće popa Jovana Plamenca. Kad se dogodilo da je Jovanov sin postao Perov zet, to on nije mogao da izdrţi. Javio se skadarskom paši koji je i inaĉe, slao hleb, novac i dţebanu svakome ko bi se od Njegoša odmetnuo, i 26. marta 1847. zajedno sa Turcima upao u Donju Crmnicu. S njime se sukobljava ĐorĊije Savov 10. aprila 1847, koji sa oko 2.000 Katunjana uspeva da istera Turke iz Crmnice. Istoga dana Njegoš piše epsku pesmu "Kula Đurišića" inspirisanu ovim dogaĊajem. Njegošu je ova pobuna teško pala. Nije vršio velike represalije nad narodom, ali je zato ceh platio drugi voĊa pobune u Piperima, Todor Mušikin Boţović, kojeg na "vjeru" mami na Cetinje, zajedno sa njegovom braćom, i ubija. Todor je napravio grešku što je s braćom došao na Cetinje. Da su braća ostala u Piperima, Njegoš bi morao da pristane na kompromis a ovako, iskoristio je priliku da ih skupi sve na jedno mesto i pobije. Ovim javnim ubistvom zaprepastio je Crnu Goru, senatore i glavare i stavio im jasno na znanje da je odluĉan da uništi svaki pokret protiv njega i njegove vlasti. Markišu je 4. novembra 1847. ubio neki momak iz Krnjaca, a ubicu su Turci obesili u Skadru. Markišin ubica nagraĊen je Obilića medaljom - prvom koja je data nekom Crnogorcu. Tako je prva Obilića medalja zalivena bratskom krvlju, kao deo liĉne osvete. Sledeća, 1848. godina, bila je po mnogo ĉemu znaĉajna i prelomna u evropskoj i svetskoj istoriji zbog talasa revolucija. Ustaju i MaĊari, otpoĉinje graĊanski rat, gde Sloveni pomaţu austrijskom caru da ih porazi i ponovo obnovi drţavu. Stanje privremenog haosa nije prošlo mimo Crne Gore, gde Njegošev ujak, Lazo Proroković, nastoji sa svojim Njegušanima i Katunjanima da se osveti omraţenoj drţavi. Lazo skuplja druţinu, napada Boku Kotorsku i opseda Dobrotu, u isto vreme kada u Grblju izbija seljaĉka pobuna. Njegoš snagom liĉnog autoriteta zaustavlja pobunu i podrţava Austriju na ovoj teritoriji. Na upad njegovih Njegušana u Boku, 16. marta 1848. godine, Njegoš im odgovara pismom sledeće sadrţine: "Bi li ko mogao vjerovati da će se dogoditi što se dogaĊa? Ja vi zaludu pišem, zaludu zapovijedi šiljem da zla i pogana djela ne ĉinite podanicima ćesarskijema; nego vidim što se nadao nijesam, da za moje zapovijedi glave ne obrćete. Ako radite tu bunu protivu ćesara, ćesar je velik: za nju ĉuti ili ne ĉuti;ako li je radite za inat moj, to sami svoju kuću razurate.Koje bilo da bilo, dobro je da ve poznam kakvi ste mi. Ustajte na noge svaki ako me ĉut hoćete i ne dajte na granicu njegušku da se dogodi nikakvo zloĉinstvo u Boku. Nećete li me poslušati, a vi se razberite što uĉiniste, da meni obraz nagrdiste, meĊusobni sud razuriste i sebe u ništa baĉiste". GENIJALNI "VIJENAC" "GORSKI vijenac" je esencija narodnog duha, slika verovanja, obiĉaja, strahova, ideala, snova. Prema Nenadoviću, ovo genijalno delo je najbolji autoportret Njegoševe liĉnosti i karaktera. Napisan prostim narodnim jezikom, "Gorski vijenac" će imati ulogu svojevrsnog ustava Crne Gore, stoţerne knjige Srpstva, gde se borba sa poturicama, prikazanim kao Ċavoljim narodom, stavlja iznad svega.

Dva meseca kasnije, kada je došlo do pobune u MaĊarskoj i Italiji, Njegoš 20. maja šalje obaveštenje narodu Boke i Dubrovnika: Objavlenije Od vladike i svijeh Crnogoraca dragi pozdrav našoj braći od obje crkve Bokeljima i Dubrovĉanima. Molimo vas, kako našu braću, da sva druga namjerenija i pozive odbacite na stranu, a da budete srcem i dušom privrţeni svojoj narodnosti i sasvijem vjerni i poslušni Jelaĉiću, svomu jedinoplemenomu banu od trojedine Kraljevine, koji je pod krunom ćesarskom. Drugo, ako pak, saĉuvaj Boţe, pokaţete se nevjerni svojemu banu i primite se tuĊina, a svoje dobro odbacite, znadite ĉisto mi ćemo postati vaši zakleti neprijatelji, s nama će se mnogi valjasti junak od ta dva okruţija zdruţiti i krv će se izdajniĉeska nemilice proliti i kuće izdajniĉeske u pepeo razasuti. Vi znate da se mi ne umijemo šaliti, no pazite dobro što ćete raditi. Treće, u sluĉaju napadenija kakvoga neprijatelja na vas, mi smo u svaki ĉas gotovi vama na pomoć priteći i za vašu slobodu s vama ujedno našu krv proliti. Tako znadite i da ste zdravo! Sliĉan proglas upućuje samo Bokeljima koje moli na smirivanje i pokornost Austriji.

Melem na obali mora
Bojan Drašković | 29. jul 2013. Prvi spomen o bolesti Petra Drugog Petrovića Njegoša javlja se još 1831. godine, kada mu je bilo 18 godina

Njegoš piše testament, svoje poslednje knjiţevno delo u Prĉnju

PRVI spomen o bolesti Petra Drugog Petrovića Njegoša javlja se još 1831. godine, kada mu je bilo 18 godina. Tada Ivan Popović, crnogorski poverenik u Kotoru, javlja 15/27. avgusta 1831. ruskom vicekonzulu Jeremiji Gagiću, u Dubrovnik, da je "Arhimandrid mnogo slab od uha, ali sada je malo bolji". Njegoš se na slabo zdravlje ţali i sledeće godine, u pismu Rajaĉiću od 2/14. oktobra 1832. godine, gde ţali što ne moţe stići u Kotor "budući da narodna djela, a nešto i sada slabo moje zdravlje tome podleţu". Nakon dolaska iz Rusije, 1833. godine, Njegoš se ozbiljno razboleo i pao je u postelju. Bolest je trajala do proleća 1834. kada Gabrijel Ivaĉić piše Gubernijalnom predsedništvu u Zadru da Njegoš namerava da ga zamoli da dozvoli lekaru Nikoli Pineliju da poĊe na nekoliko dana na Cetinje da ga pregleda. Bolest je dugo trajala, tako da 25. aprila Ivaĉić izveštava Gubernijalno predsedništvo u Zadru da se Njegoš još nije oporavio. Sliĉan izveštaj šalje i 30. maja, zbog ĉega se u Crnoj Gori javila sumnja da je vladika otrovan. Glavna sumnja pada na porodicu Ilije Lumbardića, kod koje je Njegoš odseo posle povratka iz Rusije. Kotorski trgovac Lumbardić bio je u rodbinskim vezama s Ivanom IvanovićemVukotićem, Matejom Vuĉićevićem, koje je po povratku u zemlju proterao iz Crne Gore, preuzevši celokupnu drţavnu i crkvenu vlast. Ivaĉić u pismu 30. maja 1834. tvrdi da vladika ţivi povuĉeno, nikome sa strane ne veruje, a hranu uzima jedino od ĉlanova svoje porodice. Jedini ĉovek s kojim razgovara i s kojim se druţi jeste njegov sekretar Dimitrije Milaković. U sledećem Ivaĉićevom izveštaju 9. juna 1834. piše kako se Njegoš pridigao i poĉeo baviti drţavnim poslovima. Prema ovom izveštaju izgleda da je njegova bolest hroniĉna. Reklo bi se da i sam sumnja u svoje skoro ozdravljenje, jer je izjavio nekim poverljivim ljudima da se njegova bolest ne moţe izleĉiti. SUMNJA U TROVANjE PO svemu sudeći, ĉitajući izveštaje austrijskih vlasti, izgleda da je te 1833, kada mu je bilo samo 20 godina, Njegoš više od šest meseci proveo u krevetu, sumnjajući da je otrovan. Tada najverovatnije nastaju i njegove zbirke pesama "Lijek jarosti turske" i "Glas kamenštaka". Blizina smrti, kao da je u velikoj meri znaĉila jednu od prelomnih taĉaka njegovog duhovnog i politiĉkog rada. Nošen svešću o kratkoći svog ovozemaljskog boravka on je na sve naĉine gledao da svoje poslove ujedini, da ih maksimalno skrati i ubrza, da što više vidi, nauĉi, sazna, kako bi svoja znanja i svoja iskustva upotrebio u stvaranju crnogorske drţave. Njegoš od 13. februara do 8. aprila 1836. boravi u manastiru Pod Maine i ţali se da je mnogo propatio u Crnoj Gori - zbog oštre klime i pomanjkanja neophodnih stvari. Taj boravak kasnije je protumaĉen vrlo negativno od strane njegovih protivnika, koji su ga oklevetali da je cele zime igrao karte i druţio se s austrijskim oficirima. Zdravlje mu se naglo pogoršava u junu mesecu iste godine, a bolest se ponovo javlja u septembru, posle grahovske pogibije, kada 9. septembra Ivaĉić piše Gubernijalnom predsedništvu u Zadru da je Njegoš pošao u Majstore na osam do deset dana, jer tamo postoje lekovite vode. Posle dolaska iz Rusije, 1837. godine, sa svog ĉuvenog putovanja u pratnji pukovnika Ozereckovckog, Njegoš se ponovo razboljeva. Njegoš od Ivaĉića 3/15. juna 1838. traţi lekara: "Od nekog vremena poboljeva me noga, pa bojeći se kakovi rĊavi posljedstvija, ĉest imam obratiti se k Vama s molbom da biste mi uĉinili ljubov i poslali ovamo vašeg okruţnog doktora, razumije se, ako mu njegova djela dozvole i ako soizvoli doći da se s njim posovjetujem o ovoj stvari".

Ivaĉić mu 14. juna šalje hirurga, dr Vincenca Goldţija. On tada nije znao od ĉega je Njegoš bolestan i koliko će vremena izostati oko posla razgraniĉenja u Paštrovićima. Tokom juna i avgusta 1838. dr Goldţi dolazi na Cetinje. Do 1849. Njegoša dobro sluţi zdravlje. Poĉetkom decembra 1849. jako mu je pozlilo. Ivaĉić mu šalje Goldţija, koji konstatuje da je Njegoš teţak plućni bolesnik. Goldţi mu pruţa pomoć, koja privremeno poboljšava Njegoševo zdravstveno stanje. Njemu je potrebna stalna medicinska nega, a nje nema na Cetinju, tako da Njegoš planira da se privremeno preseli u Kotor. Tada ne silazi u Kotor, jer mu se zdravstveno stanje privremeno poboljšalo, sve do momenta kada mu je ponovo pozlilo. Pao je dok je igrao bilijar, iskašljujući krv. Od tog momenta, pa sve do njegove smrti, 19. oktobra 1851. godine, traje Njegoševa ţivotna agonija. Znao je da je smrt tu, blizu, i da mu leka nema. Ostaje mu još samo to da sakupi svu svoju snagu i krene na svoje veliko putovanje i da u Italiji pokuša svojoj bolesti naći leka. Dana 3. aprila kreće put Kotora, ali ga snaţna kiša zadrţava na Njegušima, kod roditelja. Nebo se otvorilo, kao da je plakalo zbog njega i njegove sudbine, zbog tragiĉnog kraja koji mu se pribliţava. Nakon dva dana Njegoš je u Kotoru, pregledaju ga Petar Marinković i Vincenc Goldţi i konstatuju da su mu obolele ţlezde i pluća. Paţljivo ga neguju te se on unekoliko oporavlja. Krajem aprila prelazi u Prĉanj, gde 20. maja 1850. sastavlja testament. Svoje poslednje veliko knjiţevno delo, najlepši testament koji ima naša istorija i naša knjiţevnost, kako je zakljuĉila Isidora Sekulić. Dana 8. juna parobrodom kreće put Italije, a istog dana na dubrovaĉkom pristaništu šalje svoj testament na ĉuvanje Jeremiji Gagiću. Dva dana kasnije parobrod pristaje u Zadru. Zbog bolesti Njegoš ne izlazi iz broda, gde ga posećuju baron Blaţ de Getaldi i general Kurdrijafanski. Getaldi ovako opisuje svoj susret s vladikom: "Izgled vladiĉin, u stvari ne pokazuje znakove smrtonosne bolesti koja je već daleko odmakla, on je ponajmanje malodušan sa sigurnošću da se uzda u ozdravljenje ali ga nestrpljenje goni da potraţi savete kod više iskusnih talijanskih lekara".

Sam sebi beše teţak
Bojan Drašković | 30. jul 2013. Brod isplovljava iz Zadarske luke 11. juna i kreće ka Veneciji. Vrućina i velika zapara, smetaju Njegošu

Ljuba Nenadović BROD isplovljava iz Zadarske luke 11. juna i kreće ka Veneciji. Vrućina i velika zapara, smetaju Njegošu. Odluĉuje da se vrati u Crnu Goru u „rodni klimat“. U Trst stiţe krajem juna 1850. Njegovo zdravstveno stanje naglo se pogoršava, oseća da će umreti, jedva se drţi na nogama. Moli vojnog i civilnog guvernera u Trstu da mu odmah stavi na raspolaganje poseban parobrod do Kotora. Guverner se zauzima kod Lojdovog brodarskog društva da se Njegošu da parobrod. Ono odmah nije u stanju da to uĉini. Tada viceadmiral Dalerus nareĊuje poruĉniku fregate, Litrovu, da Njegoša poveze ratnim parobrodom Seemoe do Boke Kotorske. Dana 30. juna Njegoš iz Trsta polazi za Kotor, gde stiţe 4. jula u sedam sati ujutro. Odatle se upućuje na Cetinje. Dana 8. jula 1850. Njegoš piše Gagiću: „Evo mene opet u Crnoj Gori. Ne dopuštiše mi ljekari italijanski i trijestinski ni da banje ĉinim ni da vode pijem, a velika zapara italijanska veoma me bješe oslabila, tako da ne mogah gotovo na noge stati. Ja poţelih za nekoje vrijeme povratiti se u svoje oteĉestvo. Mnogi me tome i sovjetovaše da se u rodni klimat povratim, da ako se štogod oporavim i dok se vrijeme malo oladi, pa snova da poĊem u Italiju. Ja uzmem sovjet od najbolji lekara ĉim ću se u to vrijeme ja ovde vidati. Ja sam sada dosta slab, ali se nadam, ako Bog da, skorome poboljšanju zdravlja“. TA KRASNA STVORENJA NEKI su me sovjetovali da oĉi na ţenski pol ne okrećem, a ĉovjek ne moţe i sa samrtnoga odra da oĉi ne baci na krasno stvorenije. Neki su me sovjetovali da fanele na tijelo ni marame oko vrata ne nosim. Neki su me sovjetovali da dvostruku fanelu na tijelo i do uših obuĉem, pa preko nje vunenu maramu oko vrata da metnem. Neki su me sovjetovali da leţim potrbuške, a neki opet da leţim na pleća, neki na lijevu, a neki na desnu i proĉ. i proĉ. i proĉ. Saopštava Petru Marinkoviću 22. avgusta:

„Ja nijesam jošt izdravio, ali sam se dobro popravio. U mojoj bolesti ja sam i o smrti pomišljao, nego ova misao nimalo meni škodila nije, no šta više zrake su mi duševne lakše kroz tijelo pronicale, kako sunĉane zrake kroz tanke i razdrobljene oblake što lakše proniĉu. Moja je ideja meĊu nebesima i grobnicom smjelo lećela, i ja sam smrt ovako razumjeo: ili je tihi, vjeĉni san koji sam boravio preĊe roĊenja ili lako putovanje iz svijeta u svijet i priĉisljenje besmrtnome liku i vjeĉno blaţenstvo. Ja se tada nimalo bojao nijesam, jerbo u meni adska duša nije, i ja Boga ne predstavljam kao Nerona i Muhameda II, no ga predstavljam, po njegovom veliĉestvu, za duha preveliĉestvenoga, premilostivoga svojima tvarima. Ja sam dušu ĉoveĉesku predstavljao na neki tainstveni fokus, koja, kako se razdvoji od tijela, sine hitrom zraĉicom i zapali besmrtni plam našega vjeĉnoga ţivota i blaţenstva na nebesima. A naše jadno tijelo što je? Ugoštenije i popiranije zemaljskoga gada, glibina od koje se gadi, prašina s kojom se vihorovi rugaju i igraju, njom bistre istoĉnike vodene mute, njom sjajne zrake sunĉane zatmivaju. I velikoga ĉuda, koliko mi ovo ništavilo ljubimo i koliko nas interesuje! Tijelo je mnogo ništavije no ckleni sud, dajbudi izlomljena stakla kupe kaljavi Ĉifuti i pometnuti trgovci te ji prodaju, a naše tijelo bez duše ni za što ne sluţi. Dosadih Vam, no to je kriva dobrota Vaše duše, koju ste mi otkrili. Hiljadu sam sovjetnika imao otkako sam se razbolio, no sam se najviše Vašega sovjeta drţao, i danas se najviše drţim, jerbo sam vidio da iz dubine poznanstva i blagorodne duše istjeĉe. Neki su me sovjetovali da ništa ne mislim. Kako će ĉovjek ţivjeti, a ne misliti? Zbogom, gospodin Marinkoviću. Budi mi zdrav i veseo, i ne zaboravi tvojim dragim vospominanijem“. U ovom pismu vidi se Njegoševo razmišljanje o smrti, na koju se polako pripremao. Ponovo, kao da je ozdravio, kao da mu je malo bilo bolje, kao da ga je Bog nagradio da još jednim putovanjem svome srcu i svojoj duši ugodi. To je ono ĉuveno putovanje koje je zabeleţio Ljuba Nenadović u „Pismima iz Italije“, kada se Njegoš susreo, licem u lice, sa stecištem evropske kulture i duhovnosti, kojoj je svim srcem i svom dušom istinski pripadao, na neki neobiĉan, crnogorski, srpski, balkanski i slovenski naĉin. NARUDŢBENICA KNjIGA „Njegoš“ moţe da se kupi u većim knjiţarama, kod izdavaĉa NNK, Terazije 14/3, da se naruĉi na telefone 011/268-7051 i 065/268-8975 ili na mejl i.p.nnki@eunet. rs Na svoje veliko i poslednje putovanje Njegoš kreće 12. novembra 1850. Ono je izgledalo kao zrno svetlosti pre skorog i definitivnog rastanka sa zemaljskim ţivotom. U Zadar stiţe 20. novembra, ali zbog nevremena ne silazi s broda, a vojne i civilne starešine dolaze da mu se poklone. Uputio se 21. novembra, preko Trsta ka Beĉu, da se po uputstvu Julija Radišića i ĐorĊa Stratimirovića konsultuje sa poznatim beĉkim lekarom i struĉnjakom za grudne bolesti, Jozefom Škodom, profesorom Beĉkog univerziteta. U Beĉ dolazi 29. novembra i ostaje sedamnaest dana. Pošto se pregledao kod dr Škode, 15. decembra kreće za Italiju, 18. decembra dospeva u Trst odakle odmah produţuje za Napulj, gde provodi zimu 1850-1851. Izgleda da mu se zdravlje i raspoloţenje popravlja. U Napulju kao da je ţivnuo. U tom gradu zadrţao se od 17. januara do 24. aprila 1851. o ĉemu nam lepa svedoĉanstva donosi Ljuba Nenadović. Svuda je doĉekan i rado priman gost, kod napuljskog kralja Ferdinanda II Burbonskog, barona Rotšilda, posetio je jedan francuski i jedan ameriĉki ratni brod, obilazio ruševine Pompeje. Sredinom maja stanje mu se pogoršava, napušta Napulj i odlazi za Beĉ; 16. maja dolazi u Trst gde ostaje nekoliko dana, jer je pretrpeo krvoliptanje pluća. U Beĉu ga pregleda dr Škoda, konstatuje da je

bolest uzela maha i da mu pomoći više nema. Iz Beĉa Njegoš se seli u Hincing, gde ostaje do poĉetka avgusta. Ovde mu u posetu dolazi italijanski arheolog Franĉesko Karara koji priĉa da se Njegoš potpuno izmenio. „Duge crne kose i brada okruţivahu bledo i smršalo lice, oĉi mu behu mutne i umrtvljene, glas mukao sa teškim disanjem, seĊaše, a sam sebi beše teţak“.

Rastanaka nema više
Bojan Drašković | 31. jul 2013. Nikada se više nećemo rastati, kazao je gledajući Lovćen. Bio je muţ i otac Crne Gore, verni ĉuvar njenih ljudi

Kapela na Lovćenu NA Cetinju se doznaje da je Njegoš u Beĉu na umoru. Crnogorski senat šalje Dimitrija Milakovića i Vida Boškovića da ga dovedu u Crnu Goru. Devetnaestog avgusta Njegoš iz Trsta stiţe u Zadar. Dalmatinski guverner Getaldi ga posećuje. Zatiĉe ga u veoma bolesnom stanju. U Kotor stiţe 21. avgusta, a na Cetinje kreće 23. Tada pri izlasku sa broda, prema svedoĉenjima, pogledao Lovćen uz komentar: „Nikada se više nećemo rastati“. Preko Njeguša dolazi na Cetinje, gde proţivljava poslednji ĉin ţivotne drame. Ţivot velikog pesnika-politiĉara ugasio se 19/31. oktobra 1851. godine u deset ĉasova ujutru, taĉno u vreme kada je pre dvadeset i jedne godine stupio na tron crnogorske crkve i drţave. Vladika Rade u punom smislu te reĉi venĉao se sa Crnom Gorom.

On je bio njen muţ i otac, veran ĉuvar njenih ljudi i njenog ţivota. Sve što je imao i što je posedovao, sebe, svoju pamet, svoj ţivot, svoj talenat, knjige, uticaj i autoritet pripadalo je Crnoj Gori i Crnogorcima. On nije imao svoju kasu, sav novac posle njegove smrti, koji je iznosio oko 500.000 franaka, bio je vlasništvo Crne Gore, zarad nje ţrtvovao je i bratstveniĉke i porodiĉne interese, prodajući Austriji Pod Maine i Stanjeviće. Taj novac je zaloţen kod Petrogradske banke, kao svojevrsna novĉana rezerva koja bi se upotrebila samo u sluĉaju gladi, za nabavku ţita i preko potrebnih namirnica stanovništvu Crne Gore. Jedan od naĉina na koji Njegoš nastoji da uĉvrsti autoritet drţave, bila je borba protiv krvne osvete, kao jednog arhaiĉnog ali sveprisutnog naĉina na koji kolektiv, bez drţave i organizovane vlasti nastoji da zaštiti samog sebe i sopstvenu egzistenciju. ZNAO I UČIO VLADAR ove male balkanske zemlje bio je ne samo politiĉki i duhovni otac, nego i intelektualni i ideološki voĊa sopstvenog naroda. On je morao da zna i uĉi više nego ijedan drugi Crnogorac, jer ga je to njegovo mesto obavezivalo. Snaga pojedinca u Crnoj Gori bila je bez znaĉaja, mogao je u principu svako svakoga da ubije i svako svakome da doĊe glave; pravu društvenu vrednost pojedinac je dobijao svojim roĊenjem, po bratstveniĉkoj i plemenskoj pripadnosti, koja mu je obezbeĊivala poloţaj i mesto u društvu. Nije vaţno ko si i šta si, vaţno je koliko pušaka iza tebe stoji. Zato se u Crnoj Gori formira kult muškarca i muške glave, jer je ona jedina sposobna da zaštiti ţivot, kako svoj tako i svojih bliţnjih. Najvaţnije je bilo oţeniti se i dobiti sina, po mogućnosti roditi što više sinova koji će postati nosioci oruţja. Kada se oni poveţu postaju klan, koji se kroz osvetu štiti i brani. Problem krvne osvete je prvo s ĉim se suoĉio Njegoš na svom putu stvaranja drţavne vlasti u Crnoj Gori, pri ĉemu je drţavna vlast traţila široku narodnu podršku i razumevanje, što je dovelo do toga, da su se pojedinci, iz slabijih porodica i plemena, kroz drţavnu sluţbu poĉeli uzdizati, pa je velike rodove primoravalo da u drţavnoj sluţbi naĊu adekvatnu zaštitu za svoje predstavnike. Njegoš je bio ĉovek svestan vlastite vrednosti, istorijske uloge i znaĉaja. Jedino je imao ţal što njegova vladavina nije ovenĉana nekom većom vojnom pobedom, kao vladavina njegovog prethodnika Svetog Petra Cetinjskog. Kod njega se zapaţa jedna osobina karakteristiĉna za sve velike politiĉke umove, a to je taktiĉnost i strpljenje, koje su neodvojivi deo religioznosti i svesti o izabranosti Gospodnjoj, kao i odluĉnost i hitrost u akciji. Njegov rad i trud na stvaranju drţave i formiranju drţavnog autoriteta imao je i svoju cenu, koja se plaćala glavama. Drţavno dobro je najviše dobro i tome dobru su podrećena sva ostala dobra. Ovu misao Njegoš je usvojio od Platona, za koga je prvi put ĉuo od svojih uĉitelja, da bi ga pouzdano ĉitao i izuĉavao tek nakon 1834. godine, kada u ruskom prevodu kupuje gotovo sva dela klasiĉne knjiţevnosti. Njegov politiĉki rezon, koji se formirao do 1837. godine, i koji je iskustvom gladi i intriga, definitivno formiran nakon te godine, bio je dosta jasan i nedvosmislen. Njegoš je upravljao Crnom Gorom, s jakom voljom i ĉvrstom rukom, sa potpuno jasnim, izgraĊenim i spoljnopolitiĉkim i unutarpolitiĉkim planom. Ipak, ĉini nam se da je Isidora Sekulić bila u pravu. Njegoš je bio ĉovek od jednog komada, isklesan, stvaran i razvijan gotovo istovremeno, tako da je njegova politika predstavljala njegovu najvišu poetiku, kao što je i njegova poetika imala krajnje politiĉke ciljeve, samo s tom razlikom, što je

bogatstvom vlastitog duha, širinom pogleda i estetiĉkim jedinstvom uspeo da oţivi svoju poetsku misao, da je ovekoveĉi, tako da je Njegoš, poeta-filosof, zasenio vladiku Rada, politiĉara-drţavotvorca. Njegoš i vladika Rade, iako su prividno razliĉiti, oni su jedna te ista liĉnost, izmeĊu kojih nema nikakve, ama baš nikakve razlike.

KRAJ

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful