You are on page 1of 17

SILVIJA PLAT je rodjena 1932 god u Bostonu.

(preskacem deo sa roditeljima i mladicima na koledzu )

Nekoliko uspeha na faksu, fantasticno, famozno i svi drugi neadekvatni pridevi, cetiri haoticne gala nedelje kad je radila kao gost urednik i zivela na visokoj nozi baveci se redakcijskim poslovima, sretala slavne licnosti, a citava galaksija delegata u U.N, simultanih prevodilaca i umetnika castila ju je i cascavala. Ukratko, osecala je kako je nosi talas stvaralackog, drustvenog i finansijskog uspeha, medjutim... I ranije ju je povremeno obuzimala depresija. Pokusala je samoubistvo pilulama za spavanje. U poslednji cas su je pronasli, lecena je nekoliko meseci u psih. ustanovama elektroshokovima "Vreme mraka, uzasa, ocajanja- crno kao sto samo pakao u ljudskoj glavi moze biti-simbolicna smrt, tupi shok, onda bolna agonija sporog ponovnog radjanja i psih. obnavljanja. Kad je objavila roman "Stakleno zvono" pod pseudonimom Viktorija Luka, vec je nekoliko godina zivela u Engleskoj, kao supruga pesnika Teda Hjuza (ako neko ima neku njegovu pesmu, Saskica bi mu bila zahvalna). Imala je za sobom pesnicku zbirku "Kolos" (1960) Novinski kriticari pisali su sture, ne previse odusevljene prikaze Staklenog zvona, ne znajuci da su mlad apesnikinja od koje se mnogo ocekuje Silvija Plat i nova americka romansijerka Viktorija Luka jedna te ista osoba, a vec 11. februara te 1963 (knjiga je izasla iz stampe sredinom januara) Silvija Plat izvrsila je samoubistvo. U svetlosti ovog cina i narocito nakon objavljivanja njene najznacajnije zbirke pesama "Ariel" (1965) pocelo je procenjivanje literarnog dela Silvije Plat: ostavila je za sobom ukupno 170 pesama, jednu radio-dramu i Stakleno zvono, a nijedna antologija moderne americke poezije ne moze je zaobici i kriticka literatura o njoj neprestano se uvecava i raste, kako po obimu, tako i po znacaju. Stakleno zvono" je "prekrasno samouveren ispovedni roman, nasrao pre nego sto su takvi dokumenti postalo moda" Americka pesnikinja En Sekston, sa kojom se Silvija neko vreme druzila, kaze: "Cesto, veoma cesto smo Silvija i ja opsirno razgovarale o svojim prvim samoubistvima; nadugacko i nasiroko do detalja uz besplatni pomfrit u kafani. Samoubistvo je nesto suprotno od pesme..Govorile smo o smrti intenzivno i sa zarom, jer nas je obe privlacila, kao sto sijalica privlaci leptirice. Isisavale smo je! (crne njih dve, sta li su pile u toj kafani , sta su ustvari isisavalei gde su zaista bile..cuti, sasha, prekucavam!) Pricala je o svom prvom samoubistvu sa puno ljubavi i topline i njen opis u Staklenom zvonu je ustvari ta ista prica. "Osecala sam tamu, ali nista sem nje, a moja glava se podigla, poput glave crva, opipavajuci je. Neko je jechao. Onda je velika, tvrda tezina tresnula o moj obraz, poput kamenog zida i jecanje je prestalo. Tisina je pokuljala natrag izravnavajuci se kao sto se crna voda izravnava u svoje staro povrsinsko mirovanje nakon sto se u nju spusti kamen. Prohujao je svez vetar. S ogromnom brzinom sam prenosena niz tunel sto vodi u zemlju. Onda je vetar prestao. Zacula se tutnjava, kao da se mnogobrojni glasovi bune i protive u daljini. Onda su glasovi prestali. Dleto se obrusilo na moje oko i otvorio se prorez svetlosti, nalik ustima ili rani, dok ga tama nije ponovo zapushila" (jako gusto poetsko tkivo u romanu i lucidno verbalizovanje prostora ) , izmedju ostalog i

Medjutim, Silvija Plat je o Staklenom zvonu govorila sa nelagodnoscu, kao o autobiografskom segrtovanju koje je morala da odradi kako bi se oslobodila svoje proslosti. I zaista, mozemo ga smatrati predigrom za poeziju, koja ce posle njega nastati i koja ce ga svojom

vrednoscu i intenzitetom daleko prevazici. Te pesme, sakupljene u zbirci ARIJEL objavljene su posthumno i do sada su vise puta prestampavane. Pisala ih je intenzivno, iz dana u dan, kao da oduzuje dug ili ispunjava obavezu, u poslednjim mesecima zivota. Te vec legendarne pesme, koje su mnogi naucili napamet, reprezentativne su za ton savremenog emocionalnog zivota i jedinstvene u svom neumoljivom, grubom savrsenstvu. Zestina ispovednog u ovim stihovima i njihova ponosita obnazenost postavljaju pred citaoca (pre)teske zahteve. A. Alvarez u svom "Okrutnom bogu" kaze za Silviju Plat: "Reklo bi se da je zakljucila kako ce njena poezija biti vredna jedino ako se okomi na nesto sto je toliko ozbiljno kao njena smrt; smatrala je da ce tako ostvariti vece bogatstvo invencije i jetke energije no sto je to poslo za rukom vecini pesnika tokom njihovog celog zivota takozvane afirmacije" Zenski Lazar Silvija Plat Opet sam to izvela Jednom u svakih deset leta To mi uspeva Neka vrsta pokretnog cuda, moja put sjajna kao nacisticki abazur moje desno stopalo Pritiskac za hartiju Moje lice bezlicno, fino Jevrejsko rublje Salvet u kut O moj neprijatelju Jesam li uzasna? Nos, ocne duplje, svi zubi? Neprijatni zadah Nestace za dan Ubrzo, ubrzo ce meso sto grobna raka ga pojede kod kuce na meni da bude A ja nasmejana zena Meni je tek trideseta I kao macka mogu devet puta da mrem Ovo je Treci Put Koliko djubreta Za unistenje svake decenije Koliki milion niti Gomila sto krcka kikiriki Gura se da vidi Kako mi odvijaju ruku, noguVeliko svlacenje Gospodo, dame To su moje ruke Moja kolena Moguce da sam kost i koza

Pa ipak ista sam, identicna zena Prvi put se desilo kad sam imala deset godina Nesrecan slucaj Drugi put sam mislila Da istrajem i da se vise ne vracam tu Njihala sam se sklopljena Kao morska skoljka Morali su da me zovu i zovu I crve s mene skidaju kao biserje lepljivo Umiranje je Vestina kao i sve ostalo Ja to izvodim maestralno Izvodim tako da izgleda pakleno. Izvodim tako da izgleda stvarno. Moglo bi se reci rodjena sam za to Lako je to izvesti u samici. Lako je to izvesti i ostati gde si. Ovo je teatralni Povratak usred bela dana Istom mestu, istom liku, istom zverskom Poviku iznenadjenja: "Chudo!" Koji me obara Placa se Razgledanje mojih oziljaka, placa se Slusanje mog srcaStvarno kuca I placa se, mnogo se placa Za rec ili dodir Ili kaplju krvi Pramen moje kose ili mog odela Zato, zato Herr Doktor, Zato Herr Neprijatelj Ja sam vase delo Ja sam vase blago Cedo od suva zlata Sto s eu vrisak istapa Vrtim se i gorim Ne mislite da vas veliki trud sporim. Pepeo, pepeoDzarate i mesate Meso, kost, niceg tu nemaParce sapuna Burma s vencanja Plomba zlatna Herr Bog, Herr Lucifer Oprez

Oprez. Iz pepela Ustajem s kosama crvenim I muskarce kao zrak tamanim. 23-29. oktobar 1962

Lezbos Silvija Plat Pakost u kuhinji! Sikcu krompiri Sve je to Holivud, bez prozora Neon trepce kao uzasna glavobolja Stidljive papirnate trake namesto vrataPozorisne zavese, udovicine lokne A ja sam ti, draga, patoloska lazljivica A moje dete-vidi je, potrbuske na podu Lutkica pokidanih konaca, do besvesti se ritaZasto je ona sizofrena Rumeno njeno i belo lisce, panika Bacila si njene macice kroz prozor U nekakvu cementnu rupu Gde pogane, bljuju i cvile a ona to ne moze da cuje Kazes ne podnosis je Kopile je devojcica Ti kojoj su produvali jajnike kao pokvaren radio Ociscen od glasova i istorije, staticke Buke novog Kazes trebalo bi da udavim macice. Njihov smrad! Kazes trebalo bi da udavim svoju devojcicu Prerezace sebi grlo u desetoj ako je luda u drugoj Beba se creka, debeli puz Na uglacanim rombovima narandzastog linoleuma Njega bi mogla da pojedes. On je decak Kazes muz ti ne valja Njegova jevrejska mama cuva njegov slatki seks kao zrno Bisera Ti imas jednu bebu, ja imam dve Bilo bi dobro da sedim na steni kraj Kornvola i kosu da Cesljam Bilo bi dobro da tigraste gacice nosim, bilo bi dobro da imam avanturu Bilo bi dobro da se sretnemo u drugom zivotu, bilo bi dobro da se sretnemo u vazduhu, Ja i ti. U medjuvremenu tu je smrad masti i bebine pogani Drogirana sam i tupa od poslednje pilule z aspavanje Smog kuvanja, smog pakla Obavija nase glave, dve zlobne suprotnosti Nase kosti, nasu kosu Zovem te Siroticom, sirocetom. Bolesna si Od sunca dobijas chir, od vetra TBC Nekad si lepa bila ti U Njujorku, Holivudu, muskarci su govorili: "Svrshila? Uf, mala, strashna si"

Glumila si, glumila i glumila iz zadovoljstva Impotentni muz izlazi na kafu Pokusavam da ga unutra zadrzim Stari gromobran Kisele kupke, siroko nebo bez tebe On se baca niz plasticni kaldrmisani brezuljak Ishibani tramvaj. Varnice su plavichaste Bljuju plavichaste varnice Rasipajuci se u milion cestica poput kvarca O dragulju! O, dragoceni! Te noci je luna Teglila svoju torbu, bolesna Zver Gore nad svetlima pristanista A onda je postala normalna Tvrda, izdvojena i bela Sjaj ljusture na pesku na smrt me je preplasio Nastavili smo da sakupljamo pregrsti, ljubeci ga Meseci ga, telo mulata Svileni pesak Pas je pokupio tvoje pseto od muza. On je otisao Sad sam tiha, u mrznji Do grla Gustoj, gustoj Ne govorim Pakujem tvrde krompire kao finu odecu Pakujem bebe Pakujem bolesne machke O vazo puna kiseline Ljubav je to cime si ispunjena. Znash ti koga mrzish. Grli on svoju loptu i lanac dole kod vrata Sto se otvaraju ka moru Gde ono nadire, belo i crno A onda kulja nazad Svakoga dana punis mu dushu varkama, poput bejzbol bacacha. Tako si iscrpljena Tvoj glas je moja naushnica Sto lepece i sishe, krvozedni shishmish To je to. To je to Viris kroz vrata Tuzna vesticara: "Svaka je zena drolja. Ne mogu da komuniciram." Gledam kako se tvoj drazesni decor Zatvara oko tebe kao bebina pesnica Ili sasa, ta morska Dragana, ta kleptomanka Jos sam neiskusna Kazem: mozda se i vratim Znas ti cemu sluze lazi Cak ni na tvojim zen nebesima necemo se sresti 18. oktobar 1962

RECI KOJE SAM SLUCAJNO CULA PREKO TELEFONA Silvija Plat

O blato, blato, kakva sekrecija!Gusta poput strane kafe i usporenog pulsa. Govori, govori! Ko je to? To je puls creva, ljubavnik varenja. On je zasluzan za te slogove. Kakve su to reci, reci? Prskaju poput blata O gospode, kako cu ikad da ocistim telefonski stochic? Nadiru iz slusnog aparata s bezbroj otvora, traze slusaoca. Da li je on tu? Soba sad sikce. Instrument Povlaci svoj pipak. Ali mrest kaplje u moje srce. One su plodne. Zaprljana odvodna cevi, zaprljana odvodna cevi Prevelika si. Moraju te nazad uzeti! 11. juli 1962 LOVAC NA ZECHEVE Beshe to mesto nasiljaVetar mi zapushi usta oduvanom kosom Otkinu glas, a more Oslepe svetlima svojim, zivoti mrtvih U njemu se odmotashe, i rashirishe poput ulja Osetih zlobu borovnice Njene crne bodlje, Poslednje pomazanje zutih cvetova sveca. Imale su one moc, veliku lepotu. I bile su razuzdane, poput muchenja. Moglo se uteci samo na jedno msto Kipuce, naparfemisano, Staze se stisnushe u rupu A zamke gotovo nestadosheNule, sto se zatvorise ni oko cega Preblizu postavljene, poput porodjajnih bolova. Odsustvo krikova Nachini otvor u vrelom danu, prazninu Staklena svetlost bese providni zid Gushteri mirovahu Osetih tihu uzurbanost, nameru Osetih ruke oko cajnika, trome, nezgrapne Sto zveckaju po belom porculanu Kako su ga iscekivale, te male smrti! Cekale ga kao dragana. Uzbudjivale ga I mi smo takodje imali odnosZategnutih zica izmedju nas Kocheva predubokih da bi bili ishchupani, i uma sto popu prstena Klizne zatvoren na kakvu brzu stvar, Stezanje i mene ubija.

21.maj 1962 POSEKOTINA za Susan O' Neill Roe DivotaMoj palac umesto luka. Nema vise vrshka Tek nekakva sharka Kozhna, Jagodica kao sheshir Samrtno bleda. Pa crveni taj plish. Hodochasniche mali, Indijanac ti skide skalp. Cureca kresta tvog Cilima odmotava se Pravo iz srca. Stupam na njega Shepavshi bocu Ruzhichastog sekta. Svetkovina je to. Iz posekotine Istrchava vojnika milion Crveni mundir na svakom. Na chijoj li su strani? O moj Homunkuluse, bolna sam ti. Pilulu uzeh da umorim Tanushni Papirnati osecaj Saboteur KamikazoMrlja na tvojoj Kju-Kluks-Klan gazi Babushki Tamni i gasne, a kad Loptasta Srzh tvog srca Suprotstavi svoj mali Mlin tishine Kako djipashTrepanirani ratniche, Prljavche, Palche patrljche. 24.oktobar 1962 Groznica 41

Silvija Plat (Sylvia Plath) isto? ta je to? Jezici pakla su Mlitavi, mlitavi kao trostruki Jezici mlitavog, debelog Kerbera to na ulazu dahe. Nemoan Da lizanjem oisti Grozniavu tetivu, greh, greh. Zapomazhe fitilj. Neunitivi miris Ugaene svee! Ljubav, ljubav, niski pramenovi dima se viju Oko mene kao Isidorini alovi, strah me je Zakaie se jedan i u toku zaglaviti. Takvi sumornozhuti pramenovi dima Sopstveni element tvore. Nee se oni razii Ve e oko zemlje kruzhiti Guei staro i nejako Boleljivo U kolevci odoje nezhno, Grozna orhideja to Visei svoj vrt u zraku vea avolji leopard! Izbelila je njega radijacija I ubila zaas Tela preljubnika pomazujui Kao pepeo Hiroimu i razjedajui. Greh. Greh. Dragi, svu no Gasih se i palih, gasih se i palih. Preteki postaju aravi kao bludnikov poljubac. Tri dana. Tri noi. Limunova voda, pilea Voda, gadi mi se voda Preista sam za tebe ili bilo koga. Telo me tvoje Ranjava kao to svet ranjava Boga. Svetiljka sam ' Moja glava mesec Od japanske hartije, moja od zlata oskovana kozha Beskrajno fina i beskrajno skupa Zar te ne uzhasava moja vrelina? I moja svetlost. Potpuno sama kamelija sam neizmerna to zhari se i leska, blesak do bleska Mislim da se uzdizhem, Mislim da u se uzneti.... Razleu se brojanice od vrelog metala, a ja, ljubavi, ja

ista sam acetilenska Devica Opervazhena ruzhama Poljupcima, kerubinima Svim onim to te ruzhiaste trice znae. Ni tebi, ni njemu Ni njemu, ni njemu (Moja se ja rastvaraju, podsuknje stare drolje)Raju. 20.oktobar 1962 OGLEDALO Sylvia Plath Posrebreno sam i egzaktno. Nemam predrasuda. to god vidim odmah progutam. Onakvo kakvo je, nezamueno ljubavlju ili nedopadanjem. Nisam okrutno, samo istinoljubivoOko malenog boga, etvorougaono. Vreme provodim uglavnom meditirajui o suprotnom zidu. Ruziast je, s flekama. Tako ga dugo gledam Da pomiljam da je deli moga srca. Ali on treperi. Stalno nas razdvajaju lica i pomrina. Sad sam jezero. Jedna zhena se svija nada mnom Trazhei moje potvrde za ono to stvarno jeste. Zatim se okree onim lazhovima, sveama i luni. Vidim joj lea i verno ih odslikavam. Nagrauje me suzama i pokretima ruku. Vazhno sam joj. Dolazi i odlazi. Njeno to lice svakog jutra smenjuje tamu. U meni je mladu devojku utopila, i iz mene se jedna starica Iz dana u dan dizhe prema njoj, kao strana riba. 23. oktobar 1961. Roendanski dar [Sylvia Plath ta je to, iza tog vela, ruzno, lepo? Svetluca, ima li grudi, ima li otrica? Sigurna sam da je izuzetno, sigurna sam da ba to zelim. Dok utke kuvam, oseam kako me gleda, oseam kako misli "Da li je to ona pred kojom treba da se pojavim, Da li je to izabranica, ta s crnim podonjacima i oziljkom? Meri brano, viak sklanja. Drzi se recepta, recepta, recepta.

Da li je to ta za blagovesti? Gospode, kakva smejurija!" Ali svetluca, ne prestaje, mislim da me zeli. Bilo bi mi svejedno i da su kosti ili dugme od bisera. Ove godine i ne oekujem bog zna ta od dara. Konano samo sam sluajno ziva. Htedoh tog puta da se ubijem na svaki nain. Sad tu su ti velovi, to svetlucaju kao zavese, Prozirni saten jednog januarskog prozora, Beo kao bebina presvlaka i blistav od samrtnog daha. O, slonovao! Mora da je kljova tamo, neki stub-utvara? Zar ne vidi da mi nije vazno ta je? Zar mi ga ne moze dati? Ne stidi se-ne mari ako je malo. Ne budi zao, spremna sam na ogromno. Sednimo kraj njega svako sa svoje strane i divimo se sjaju, Caklini, mnogostrukosti njegovoj slinoj ogledalu. Poslednju veeru pojedimo s njega, kao s bolnikog tanjira. Znam zato nee da mi ga da, Prestravljen si Odletee svet u jednom vrisku, i tvoja glava zajedno s njim, Reljefna, bronzana, antiki tit, udo za tvoje praunuke. Ne boj se, nije tako. Samo u ga uzeti i tiho se skloniti. Nee uti otvaranje, ni ukanje papira, Ni skidanje vrpce, ni uzvik na kraju. Rekla bih da ne ceni ba moju diskreciju. Da samo zna kako velovi razaraju moje dane. Za tebe oni su samo prozranost, isti zrak. Ali, Gospode, oblaci su kao pamuk. Armija njih. Oni su ugljen-monoksid. Slatko, slatko ga udiem Punei vene nevidljivim, milionima Moguih estica to otkucavaju godine mog zia. U srebro si odeven za ovu priliku. O, raunaru Zar ne moze neto da propusti i ostavi celo? Mora li purpurom da zigoe svaki deo? Mora li da ubije sve to moze? Jedino to danas zelim, i samo mi ti to moze dati.

Stoji pod mojim prozorom, veliko kao nebo. Iz mojih arava die, ledeno mrtvo sredite, Gde se prosuti zivoti mrznu i koe za istoriju, Nek ne doe potom, prst po prst. Nek ne doe reju sa usana, bilo bi meni ezdeset godina Kad bi celo dospelo, bila bih odve tupa da ga upotrebim. Samo skini veo, veo, veo. Kad bi to bila smrt Divila bih se njenom dubokom znaenju, njenim vanvremenim oima Znala bih da si ozbiljan ti. Tad bila bi to ast, bio bi to roendan. I ne bi sekao noz, ve prodirao Nevin i ist kao pla novoroeneta, A od mene bi kliznula vasiona.

30. septembar 1962 Nona smena Silvija Plat Ne bee to srce to tue, Ta tutnjava mukla, taj zveket Udaljeni, ni krv u uima to bubnjanjem groznicu priziva Da zavara vee. Spolja je dolazila buka: Detonacija metala Prirodna, oigledno, Za ova utihla predgraa: niko se Ni prenuo nije, iako jr zvuk Potresao tlo lupnjavom. Ustalio se kad prioh Da bi izvor tutnjave, razotkriven, Posramio neveto nagaanje Uokvireni oknima fabrike srebra U Glavnoj ulici, ogromni Podignuti ekii, zaoijani zamajci, U mestu, to putaju svoju vertikalnu Tonazu od metala i drveta da padne. Oamutili su mozak. Ljudi u belim Potkouljama kruzili su, opsluzujui Bez prestanka te podmazane maine, Opsluzujui, bez prestanka, taj tupi Neumorni fakat.

Njena brada je tonaza sputena prvo ka tlu, onda se uspinje kao lula iz nje dim izbija kruzan gust, mlak i tean, gura mi se u lice Udiem ga kao isparenje otrov zarivam svoje lice u ruke meke da ne gledam vetije bubuljice njene masne rane zagnojene na bradi istureno vetijoj rasparena vazduhom, ona gnoji i gnoji dok sve ne postane crveno tamnopurpurna mrlja krvi, sve me steze i gui jer znam da ti miluje ovu bradu i trljas svoj obraz o ruglo vetice kao da prati obred magije i ispijas mast i gnoj i krv i suze Saka! Prestani odmah! ta radi to? Sasha, ali ja sam samo spontano nastavila njenu pesmu. Setila sam se jedne svoje suparnice, nista posebno.

Iznenadni gost Silvija Plat Senke su nahrupile na vrata teka vrata vladara spajaju dlanove i klanjaju se Izvolite, kazu, njoj pomoi nema Kuhinjom prska orba Lonac utroba, pognuta zena Nervno rastrojena kazu i tvrda tvrda kao pauina Na krovu se kostrei ptica mala grudva mesa, apstrakcija Razaranja i svakodnevnog liavanja rekli biste da je odvojena od kozhe da je ljute, sa lakoom konja sjajnog i u trku, sve sami preanji kosturi u trku, rairenih sapi 12. oktobar 1965

Zena u belom

Silvija Plat oktobar, 1961 Zamotana sam u bela jedra od belih gaza, namotana navaljena na kalem beli kalem oko belog konca prosivena iglama ukocena drljaca sto plovi na iglama bisernim, iglicastim, ravnim nabodena na stake od paperja i upadam u uzoranu zemlju tako skucena, ogranicena, onespokojena stopila sam se uza zid i milim kao gusenica sto sprzena je belom kredom vecitoga, neumornoga zida podsecam na uvelu mashinu sto vise ne radja zvuk odbacena, trula masina na dnu nekog vrta masina za sivenje, dva veka stara gaza antikvarnica sve starine sveta u jednoj rolni urolana, zamotana u pecurke na nekoj jestivoj povrsini gde se otrov saplice u skoljke mreste se skoljke po tom telu nemushtome sto bleji u sve skupljene tacke zida i zid joj se dodvorava zabrojala se na jednoj koski zida i sve koscice su se nahrupile sastrugane domine zagasile dushnik naborale glasnice sad su na mestu igala kosti ljudske zarivene u meso

"Nemirna sam. Nemirna i beskorisna. I ja, takodje, lesheve stvaram." "Ovo je sad snezni svet.Nisam kod kuce. Kako su beli ti charshavi. Lica su bezizrazna. Prazna i nepodnosljiva, kao lica moje dece, Tih malih bolesnika sto mi izmicu iz ruku. Druga deca me se ne ticu: strasna su. Imaju previse boja, previse zivota. Nisu mirna, Mirna poput malih praznina koje nosim." "U labudu je zmija" "Bicu ja i zid i krov, zastita. Bicu ja i nebo i brezuljak dobrote: O daj da budem!" "Raste mi snaga, stara zilavost. Raspolucujem se kao svet. Tu je taj mrak, Taj ovan mraka. Obgrljavam planinu. Vazduh je tezak. Tezak od rada. Iskorisecena sam. Korisnost mi je utuvljena. Oci su mi ispale od tog mraka. Ne vidim nista"

"Koliko dugo mogu moje ruke Da budu zavoji za njegove povrede, a moje reci Blistave nebeske ptice, sto tese, sto tese? Strasna je to stvar Biti tako otvoren: to je kao da je moje srce Navuklo na sebve lice i krenulo u svet" "Izuzetnost zanima djavola" Toliko sjajnih stihova i to samo iz jedne pesme - "Tri zene"

Mukarac sam Mada sam jednog Avgustovskog jutra Rodila dete Zdravo dete ruiastih obraza Sa trbuhom punim mleka Prirodno dok je babica Gurala glavu u meunoje Kao u plinski tednjak O na usne deteta Pala je i druga kap mleka! Kako je sveano dolazilo Prvo jutro materinstva Radost svetlost Kroz sobe bolesnika Nalik igri jaganjaca na proplanku I dok me je zavodila ta belina Rub lavora se prelivao Kad umesto prve vode Spoznah boju krvi anuh:Samo da ne umrem Mojom smru u trenu Dete bi izgubilo oba roditelja Sad sam bespolna Kao umetnost Spokojan lebdim Paperje ili oblak ta li? Trenjin cvet moda? Sam sa desetomesenom matericom Praznom kao vasiona Da samou preem S jedne na drugu stranu Potrebno je samo malo Da budem sam Sa svojom poezijom SYLVIA PLATH

Poema Silvije Plat Tri ene napisana je kao tekst u tri glasa koja, u stihovima, govore o tri razliite situacije majinstva. Radnja se odvija u porodilitu gde su u jednom momentu tri ene: prva, koja se uspeno poraa, druga, koja je imala pobaaj i trea, koja se takoe poraa ali ostavlja svoju devojicu na usvajanje. Iako je i sama Silvija Plat iskuavala ivot majke, zanimljiv je tekst koji je napisala kao prikaz mnogostrukih identiteta majinstva, koji, dakle, nisu bili samo njeno iskustvo.

Ova poema mladim umetnicima posluila je kao referenca za sloenije izvoenje. Pored snimljenih glasova koji su proitali izvorni tekst ubaen je i tekst teorije koja nam objanjava shvatanja majinskih identiteta, muzika koja prati itav tekst, kao i video rad sa sklopom fotografija, snimaka, animacija, scena poraanja i drugih vizuelnih elemenata. Istovremeno na sceni su bile postavljene tri kutije sa tri prozora, koje su predstavljale rerne. Simbolika ve popularne prie samoubistva Silvije Plat ovde nije oznaavala samo to, ve kutije-rerne su prikazivale kutije-rerne-identitete. Svet ene kao svet majke skuen je svet, tradicionalnim simbolikim matricama oznaen kao iskljuivo privatni svet. Tako je svaka ena-majka, zapravo, smetena u ve omeen i nametnut prostor u kojem moe da ponavlja ili ne ponavlja norme/uloge/znakove.

Politike majinstva se kroz povest produkuju putem govora koji iskljuivo naturalizira bioloku ulogu ene, no ovom poemom pokazano je kako se uvek radi i o diskurzivnim matricama, ime je, kroz trei glas, ostavljen slobodniji prostor za drugaiji identitet ene-majke. Na sceni su u kutijama bile smetene umetnice-performerke ije pokrete smo mogli videti osvetljavanjem samo jedne kutije za vreme izgovaranja nekog od glasova. Tako je svetlo bilo u funkciji diskursa, jer je prvi glas (majke koja nam pria o svoj lepoti i muci raanja) propraen utom bojom, drugi glas (majke koja eli ali ne moe da rodi, doivljava pobaaj) crvenom bojom, a trei glas (majke kojoj je vanija karijera od deteta) plavom bojom. Ovakav sinergijski sklop upotpunjen je i kostimima koje smo videli na kraju performansa. Prvi glas je obuen u utu haljinu sa placentom u kojoj je veliki fetus, dok je na leima aplicirana re MAJKA.. Majka-taka je majka, i taka. Posle take nije kraj kao dovrenje, posle je kraj kao ispunjenje, moe da se nastavlja. I uvek se nastavlja, ini krug, ciklus, opstojavanje du kruga moga postojanja, sunca i zvezda. Tako ovaj glas pokazuje preuzimanje ve etablirane uloge, obuen u uto on asocira na oreol, svetost, jasnou, deji princip, princip ivota. Drugi glas je obuen u crvenu haljinu sa placentom u kojoj je izvezen embrion, dakle tek zaeto dete, dok je na leima opivena re MAJKAAAA. Majka-aaaa je majka koja ne moe da ispuni svoju ulogu majke i time je ispisana u bolu i kriku, gubi simboliki oblikovani identitet. Ja vidim sebe kao senku. Nisam ni mukarac ni ena. Obuena u crveno ona je majka koja krvari, protie rekom bola ugaslog sunca/ivota. Trei glas je obuen u plavo, u placenti ima izvezene samo konture deteta jer ostavlja iza sebe prazninu, a na leima ispisano MAJKA?. Majka-upitnik jedina stvalja u pitanje ulogu materinstva koju produkuje drutvena regulativa, naputa svoje dete zbog uspene akademske karijere. Birajui ne-ponavljanje dominantnog poretka majinstva majka-upitnik je prikazana bez emocija, prirodna oseanja su nestala, ja sam sad stena, izmeu ostalih ena-stena. Ova hladnoa kostimira identitet u plavo. Prvi i drugi glas na razliit nain potvruju dominantni diskurs majinstva, dok trei glas ostavlja izvesni prostor za davanje drugaijeg znaenja, za pomeranje parergonalnih struktura u prostor slobode.Poezija danas ivi u nekim novim prostorima i drugaijim itanjima. Tako se i tradicionalni tekstovi produkuju shodno aktuelnim kontekstima, jer poezija uvek i jeste drutveno-istorijski uslovljena.

Ljubav te navije kao podmazani depni sat, Babica te je potapala po stopalima, i tvoj ogoljeni krik Smestio se izmeu estica. Nai glasovi odjekuju, uveliavaju na dolazak. Nova statua. U promaji muzeja, tvoja nagost baca senku na nau sigurnost. Stojimo okolo uprazno kao zidovi. Nisam ti vie majka Kada oblaci glade ogledalo da bi odrazilo njihovo sopstveno usporeno Nestajanje pod rukom vetra. itave noi tvoj dah kao noni leptir Treperi izmeu spljotenih ruiastih rua. Budim se da bih ula: Udaljeno more umi mi uima. Jedan krik, i spotiem se o krevet, teka kao krava i rascvetana U svojoj viktorijanskoj spavaici. Tvoja usta otvoreno ista kao maja. Prozorsko okno Beli i guta svoje bezizrazne zvezde. I sada ispituje Tu svoju aku tonova; Jasni samoglasnici diu se poput balona.

Ted Hjuz, samo za Sakicu, a u prevodu Arijane Boovi: Teologija Ne, nije zmija Jabukom zavela Evu Neko je tu Pobrkao lonie. Adam je pojeo jabuku. Eva je pojela Adama. Zmija je pojela Evu. Ovo je mrana utroba. A zmija, dotle, Sita drema u Raju Isceri se kad uje Da Bog svadljivo zove. Jaguar Majmuni zevaju i oboavaju buve na suncu. Uspaljene papige krete, ili vrckaju Ko jeftine droce mamei etaa i semenku. Iznureni od lenstvovanja tigar i lav Miruju poput sunca. Zmijski car je klupko Fosila. Kavez za kavezom izgleda prazno, ili Smrdi na spavae uta dahtava slama. Reklo bi se oslikani zid u jaslicama. Ali ko za ostalima protri kraj njih stie Pred kavez gde rulja stoji, bulji, omamljena, Ko dete snom, u jaguara to besno ree Tamniki mrak za svrdlima svojih oiju Na ljutom kratkom fitilju. Ne iz dosade Oko zadovoljno slepilom u vatri, Od bubnja u glavi uvo gluvo Krzne reetku, ali kavez je utvara Koliko i elija za vizionara: Skok mu je divljina slobode: Zamajac sveta njegova peta. Nad podom kaveza ogranu horizonti.