You are on page 1of 7

Mahmoud Darwish –

Kreativna hermeneutika egzila
Elizabeta [eleva

K ada se radi o ljudima koji vode poreklo i/ili žive u onim, po definiciji,
kulturama dijaspora, kao što je Balkan ili Bliski Istok, ključna reč današnjeg
okupljanja – egzil – zahteva, još odavno, nešto mnogo kompleksnije i temeljitije
od puke, neobavezujuće akademske igre ili argumenta.

Ono pre svega iziskuje ekperimentalnu i egzistencijalnu tetovažu koja nosi
stalno i zapravo dragoceno, značenje.

Stoga, pesme, ali pre svega eseji koje je napisao naš istaknuti laureat,
evociraju suštinsko uzbuđenje čak i na prvo, laičko i čitanje striktno iz ljubavi
(amatersko). Oni se doživljavaju kao kreativni izazov čiji je cilj pojačavanje/
multiplikovanje našeg vlastitog kulturnog identiteta i današnje gotovo poslovične
istorijske krhkosti/traume konstantno izgnanih, osporenih, ućutkanih ljudi, jedno
konstantno obnavljanje “drame mesta” na upadljivo problematičnom prostoru.

Egzil je bez sumnje pojam s bogatim i obuhvatnim potencijalom tumačenja;
isto kao i kod najsnažnije arhetipski obeleženih i asocijativno nabijenih
poetskih metafora.

Ako pođemo od teološkog pojma egzodusa, koji, svakako, ni iz aspekta
terminologije, niti iz semantičkog aspekta, nije u potpunosti identičan političkoj
figuri egzila - što je uobičajenija tema interesovanja danas – onda, egzil (kao
opštija kategorija, nadređena obema), čak i ako nismo previše religiozni – može
da se smatra antropološkom i egzistencijalnom normom ljudskog postojanja.

160
Zeničke sveske

Danas, i ne samo u verskim tekstovima, postoji opravdana pretpostavka
o univerzalnom zadatku bivanja u egzilu, bivanja tuđincem, bivanja u
problematičnim zajednicama, osećanja isljučenim – koje sve dele ljudi naše
(mada ne isključivo) epohe!

Sledeći izvod koji je preuzet iz kataloga pozorišne predstave koja se odigrala u
Beogradu maja 2007. godine ubedljivo ilustruje ovu široko rasprostranjenu temu/
predmet:

“Svi smo mi stranci u našim vlastitim svetovima. Izabrati život u
stranoj zemlji – može značiti da poboljšaš svoju osnovnu poziciju:
da se izgubiš kako bi se ponovo pronašao”.

S jedne strane, egzil, bez sumnje, ima svoj vlastiti ontološki karakter: prema
religijskom nasleđu, egzil zapravo pretpostavlja gubitak besmrtnosti kod ljudi
kao i njihovu dislokaciju/eksteritorijalnost u odnosu na njihov prvobitni Dom,
Raj. Ovde je otkriven kompletni tragizam našeg bića, vremenom ograničenog i
Vremenom osuđenog subjekta!

S druge strane, kao posledica ili nastavak prvobitne egzilske drame –
održava se istorijski određena i međunarodno priznata tragika svetskog egzila:
podstaknuto iseljavanje osoba ili čitavih nacija kao posledica svirepih borbi za
mir, pohlepnih osvajanja novih teritorija, materijalnog dobra.

U ovom pogledu, s obzirom na njegovo trenutno interesovanje, želela
bih da tvrdim sasvim intuitivno, ali duboko tačnu/opravdanu tipologiju, koja
se tiče globalno prisutnog i široko rasprostranjenog fenomena dislokacije,
iseljavanja i migracije.

Goran Stefanovski, makedonski pisac, koji je i sam predmet vrednosne
asimetrije Istok/Zapad, čak i kad ona uključuje samo Evropu, u jednom eseju
izjavljuje da Englez ostaje Englez svugde u svetu, i tretiran je kao imigrant, za
razliku od Makedonaca, koji boraveći u inostranstvu, sebe tretiraju i doživljavaju
samo kao emigrante.

161
^asopis za dru{tvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

Poreklo subjekta migracije, drugim rečima, određuje njegov dalji, post-egzilni
status, to jest, ono utiče na samo iskustvo egzila kao patološko stanje koje je
iskorenjeno, neprilagođeno, stanje gubitka, krize identiteta, itd.

U ovom pogledu, polazeći upravo od dominantne obojenosti afektivne pozicije
subjekta migracije, subjekt, to jest Raseljeni; - Rosi Braidotti je ustanovila jednu,
za književnost od izuzetnog značaja, liniju razdvajanja između naizgled sličnih
kategorija ili atributa egzila i nomadizma. Dok ezgil proizvodi jedno intenzivno
osećanje nostalgije, sećanja, fokusiranosti na prošlost – nomadizam više voli
aktivno vreme, bez jasno označenog početka ili kraja.

“Nije svako bez kuće, niti je emigrant pisac nomad – kaže Zoran
Gjerik – nomad je onaj koji iskoračuje, određuje put između, na
ničiju zemlju”.

Možemo da prihvatimo zanimljivu atribuciju “politropos”, koju Paul Virilio
dodeljuje Odiseju – “biti, ne znači biti na bilo kojem mestu, niti se identifikovati s
bilo čim”.

U vezi s ovim, uključivanje egzila u poetsku artikulaciju može da rezultira
takvom poetskom retorikom egzila koja nadmašuje prvobitne dominante gubitka,
raseljenosti, tuge – kako bi se pronašla drugačija literatura prevaziđenog,
integrisanog, vitalnog ili protiv-egzilnog, kao što Claudio Guillen to naziva – kada je
egzil shvaćen kao životni performativ, kao regularnost samog bića (egzistencije),
kao zahtev za budući (umesto istorijskog) pravac.

*  *  * 

Poezija M. Darwisha prihvata egzil kao jedino stalno obeležje identiteta, kao
conditio sine qua non, kao konačno ontološko i poetičko samo-određenje, čak i
kao vrstu apologije ne-mesta.

Svi mi svakodnevno živimo u jednoj nevidljivoj dijaspori. Ljudi su bića bez
adrese, ili bar, njihove prave adrese nisu one napisane u njihovim ličnim kartama.

Egzil, sudeći prema njegovim dvema programskim pesmama uključenim u
162
Zeničke sveske

program, za Darvisha znači ličnu kategoriju koliko i kategoriju delovanja:

Bez egzila, ko sam ja

Stranac na obali, poput reke povezane

S tvojim imenom kao s vodom...

Ništa mi nije ostavljeno osim tebe

Šta raditi bez egzila?

Lirski subjekt prepoznaje jednakost teritorije i identiteta, samo da bi je
razrešio “s onu stranu područja Zemlje Identiteta”. Egzil, u ovom slučaju ne
znači beskućništvo, upravo suprotno, on nema problema s vlastitim raseljenjem,
potpuno pripadanje većoj Celini.

Egzil je prepoznat, čak blagosloven kao izlaz iz istorije, kao viša vrsta afilijacije:
za razliku od obične, korenske afilijacije vezane za tlo – suočeni smo s različitom,
dinamičnom afilijacijom prema Putu.

Ostavi za kasnije naše sutra

Na dugom putu

Prostora koji nas drži

Da ishodamo zajedno iz naše istorije

Istiniti egzilanti u svojoj suštini ostaju čitavog života privrženi i pratioci puta,
migracije – od sebe, s onu stranu sebe (ne samo iz urođeničkog, domovinskog
bića). To su ekstatički trenuci, migracija i multiplikacija njihovog vlastitog
identiteta i generacije bogatijeg, “multiplikovanog pripadanja” (Amin Maalouf).

Egzil podrazumeva stapanje pobede i poraza; sadašnjosti i budućnosti; korena
kao mesta i puteva kao ne-mesta; prostora i vremena kao s-onu-stranu-prostora.
163
^asopis za dru{tvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

Egzil, u svom konačnom smislu, podrazumeva ili vodi ka nužnoj za sve, ontološkoj
migraciji: iz sveta živih do ne-sveta mrtvih.

Uzimajući u obzir ovu fundamentalnu dimenziju konačne migracije čoveka
prema smrti, lirski subjekt potvrđuje našem vulgarno-materijalno orijentisanom
vremenu jednu impresivnu apologiju s-onu-stranu-posesivnosti kao preventivne
dijalektike, kao jedan alternativni modus vivendi:

Ja posedujem mudrost osuđenog na smrt

Ne posedujem ništa što treba posedovati.

U ovom kontekstu, egzilant može da nosi/zadrži samo “objekte siromaštva:
ličnu kartu i ljubavno pismo”.

Ipak, ne radi se o patetičnom siromaštvu gubitnika, već pre “superiornog”
- onog koji iskorišćava svet na potentan način. Egzil je oblik neizlečivog duhovnog
nemira, stanje večne radoznalosti i ispitivanja, ponovnog ispitivanja kao gledišta,
imperativ ili poziv duboko intimne prirode. Egzil je izazov, produktivna privilegija
– koja ne osigurava od ili se usmerava na jezik iznuđivanja. Egzil za sebe je veliki
problem, i on postojano širi svoje nesumljivo heurističko obeležje. On je veliki test
lične i kolektivne sposobnosti.

Za Darwisha, egzil je kreativno potentan oblik, i njegova libidinalna retorika je
u svakom slučaju imuna na esencijalnu erotiku egzila.

Stranac kaže

Ko sam ja pošto ti pobegneš u mene?

Ko sam ja pošto ti pobegneš u moje telo?

Egzil je plemenita energija sadržana u ljubavi-istražujućoj uznemirenosti onoga
koji voli, neustrašiva dijalektika uzajamnosti s drugim, kategorija ličnog izbora i
dobrovoljno preuzet rizik.

164
Zeničke sveske

Egzil nije ono što mi iz navike primamo i tumačimo kao takvo. Suočen sa
smrću, lirski subjekt joj se obraća kao suštinski prognan, isključen iz iskustva
Ljubavi, koja je jedina prava Kuća na ovoj planeti, sada i zauvek.

Ti si jedina koji zna šta je egzil, jadni stvore,

Ti ne znaš za zagrljaj čoveka

Koji se deli s nekim

Nostalgiju noći iscepkanu rečju bludnika

Kada se zemlja i nebo stapaju s nama.

Egzil nije sveden na svoj prvobitni oblik i opštu pojavnost, već pre, on prodire
s onu stranu, u sfere ljubavi kao glavne Kuće.

Egzil je vrsta lavirinta, koji trajno ostavlja otvorenim naizgled retoričko pitanje:
postoji li suštinski izlaz; da li je on/Egzil iz egzila, moguć?

Ako ćemo da pratimo poetski itinerer Darwisha, onda se odgovor svakako
nalazi u prepoznavanju ptice koja se nalazi u našem identitetu, upravo, u
metaforičkoj transcendenciji egzila.

Jednoga dana postaću ptica

I iščupaću svoje biće od ne-bića.

Ili se odgovor može pronaći u seljenju sve-kuće pesnika.

Budi ono što jesi, gde god bio.

Ponesi samo teret svog srca i vrati se

Kada sve zemlje postanu tvoja nova domovina.

165
^asopis za dru{tvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

Svakako, koju god i koliko god Domovina Pesnik doživljava i nastanjuje?

Osobito pesnik, koji je 1997. godine objavio knjigu Palestina kao metafora
- zbirka eseja koji obiluju, za nas ovde, značajnim komparativnim vrlinama. Zato
što, čitati o sudbini, naročito o hermeneutici Palestine, u tim lucidnim esejima
ćemo u mnogo prilika pronaći i alegorijsku priču o Makedoniji, kao dijasporičnoj
kulturi, s i dalje živim akutnim ranama, prouzrokovanim fatalnim spajanjem
geografije i istorije. Potom, kada “po cenu izgubljene geografije – posegneš za
kompenzujućom utehom istorije”.

Čak iako/i kada, lirski subjekt u Darwishevoj poeziji ne deluje ni na jedan
drugi način, osim kao Buntovnik. On se ne identifikuje s teritorijalno-prisvojnim
komponentama njegovog identiteta, već pre istražuje različite ishode.

Želeo bih da živim sve te kulture. Ja imam pravo da se poistovetim
sa svim tim glasovima koji odjekuju ovom zemljom ... zato što ja
nisam onaj koji stupa na tuđu zemlju, niti sam samo prolaznik.

Čak iako u egzilu, on ne deluje kao egzilant, čak manje kao zatvorenik bilo koje
vrste fanatizma ili mono-kulturalizma. Sasvim suprotno.

Darwishev lirski subjekt sakuplja vitalnu energiju, pravo na egzistenciju
(čak i u svetu zasnovanom na utamničenju vlasništva, profita, materijalnog,
teritorijalnog) iz duhovnog smisla i suštine egzila – kao međusobnog oplođavanja
kultura. Kulture, čijim jednakim habitacijama i kreativnim učešćima on pripada,
na tako dostojanstven, pri svemu opravdan način.

Prevela: Nada Harbaš

166