You are on page 1of 6

PENGLER

pengler otro kritikuje shemu stari-srednji-novi vek kao perspektivu iz koje se sagledava itava ljudska istorija. Autor smatra da ta shema na neki nain oteava pravilno shvatanje istorijskog toka. Ona je samo odraz tatine zapadnog oveka. pengler kritikuje shemu stari-srednji-novi vek kao posledicu evrocentrizma. Kao alternativa se prikazuje mnogo objektivniji i uputniji model za tumaenje drutvenih promena u vidu sagledavanja kultura u njihovoj sutini i samodeterminaciji. Svaka epoha ljudske istorije se sagledava kao jednako vredna panje drutvenog naunika. Ovakav pristup tumaenju ukida takozvane kljune take ili periode. pengler smatra da postoji istovremenost i homolognost kultura. Istovremenost se u teorijskom sistemu nemakog autora shvata kao relativni poloaj koji odreene pojave imaju u okviru kultura, iju emanaciju u krajnjoj liniji i predstavljaju. Meu homolognim pojavama mogu se javiti velike linosti u istoriji, naunici, istoriari, idejni sistemi, ideologije, pravci miljenja u filozofiji i drutvenim naukama, trendovi u striktno naunim disciplinama. pengler eli da dokae da svi oblici religije, umetnosti i politike, drutva, privrede i nauke nastaju u svim kulturama i na isti nain se zavravaju. Ne postoji nijedna pojava od znaaja koja se ne bi mogla nai u istom poloaju, na tano odreenom mestu i u tano odreeno vreme u svakoj od kultura Drutvene promene valja tumaiti polazei od pojma kulture, koja ima svoj sopstveni ivotni tok. Dogaaji u okviru kultura, podrazumevajui pod njima irok opseg pojava, poev od naunih, umetnikih, i religijskih dostignua, do pojave velikih vojskovoa i izgradnje prestonica, nastupaju u tano odreeno vreme koje je predvieno i determinisano ivotnim tokom kulture. Na tezu o istovremenosti se nadovezuje cikliko shvatanje drutvenih promena. U pitanju je pre svega gledite koje drutvenu promenu ne tumai kao napredak ili razvijanje imanentnih potencijala, ve kao ponovljivu, tj. smatra se da svako stanje sistema predstavlja ponavljanje neega to je ranije u istoriji ve postojalo. Ono to je nekada bilo, ponovljeno je u ivotnom toku kultura koje su svoj ivot otpoinjale kasnije. Na delu je zapravo veno vraanje istog. Sistemi nauke, religije, umetnosti, veliki ljudi u istoriji, ponovo su se pojavljivali u isto vreme i na istom mestu u kasnijim kulturama kao makroistorijskim sistemima. U tom smislu je teza o istovremenosti vana za ciklino shvatanje drutvenih promena. pengler govori o pojedinanim kulturama kao organizmima. Svaka od njih prolazi kroz periode detinjstva, mladosti, muevnosti, starosti i smrti. penglerove kulture podleu jednom strogom determinizmu kome ne mogu ni na koji nain izbei. One prolaze kroz periode koji su analogni periodima kroz koje prolazi ljudsko bie za vreme svog ivotnog veka. Pojam kulture je osnova na kojoj Osvald pengler gradi svoj sistem tumaenja drutvenih promena. Svetska istorija je, iz njegove perspektive, samo sled kultura koje su se raale, doivljavale periode rasta i, u krajnoj liniji, nestajale. Po autorovom vienju, kulture su organizmi. Svetska istorija predstavlja skupni ivotopis ovih sistema. 1

Osnovna penglerova namera je ruenje pojma kontinuiteta ljudske istorije. oveanstvo za njega predstavlja samo strujanje vazduha, flatus vocis, ono je besmislen pojam. Pojam oveanstva i njegovog usavravanja je od kljune vanosti za shvatanje kontinuiteta ljudske istorije. penglerovo tumaenje drutvenih promena negira njegovu ulogu u povesnom toku. Nemaki autor i na ovom mestu vri jednu apoteozu kulture, liavajui pojam oveanstva bilo kakvog smisla i odluujue uloge u istorijskoj promeni. Krajnja posledica ovakvog shvatanja oveanstva jeste negiranje uloge ljudi u stvaranju istorije i usavravanju drutvenog ustrojstva, Postojanje kulture je po pengleru neodvojivo od postojanja grada On je takoe ishodite jezika, umetnosti, religije. pengler smatra da je grad osnova kulture. TOJNBI Kao i pengler, i Arnold Tojnbi je svoja stanovita izgradio u opoziciji prema jednolinijskim i teleolokim tumaenjima drutvene promene. Stanovita engleskog istoriara polaze od postojanja ciklusa u ljudskoj istoriji, i na toj osnovi poiva analiza makroistorijskih entiteta koji zapravo ine konstitutivno tkivo povesti. Pojam civilizacije igra kljunu ulogu u Tojnbijevom teorijskom sistemu. U svom odreenju ovog pojma, autor Prouavanja istorije se dosta oslanjao na penglerov pojam kulture. Civilizacija je u njegovom odreenju najmanja, a ipak shvatljiva jedinica istorijskog prouavanja, osnova za shvatanje zajednikog polja akcije razliitih ljudi i, u isti mah, predstavnik jedne posebne vrste drutva (Tojnbi, u: Tartalja, 1976: 104). Pojam civilizacije predstavlja jedinicu od koje bi, po autorovom miljenju, trebalo da poe istoriar ili sociolog u svom nastojanju da shvati drutvene determinizme. Ona predstavlja makroistorijski sistem kao entitet koji se raao, rastao i doivljavao slom u povesnom toku. Pojmovi unutranjeg i spoljanjeg proletarijata su vani za shvatanje drutvenih promena koji se odvijaju u okviru civilizacija. Tojnbi odreuje ove drutvene grupe kao one koje se nalaze u okviru datog drutva, ali mu sutinski ne pripadaju u odreenom periodu istorije. Recimo, u Rimskoj imperiji unutranji i spoljanji proletarijat su inili hriani i varvarski narodi Meu osnovnim pojmovima teorijskog sistema razvijenog u studiji Prouavanje istorije figuriraju i kreativna i dominantna manjina. Kreativna manjina ima veoma vanu ulogu u procesu rasta civilizacije. Ova grupa omoguava dobrovoljnu privrenost ljudi koji se nalaze u okviru jedne civilizacije ili njenih granica (Tojnbi, 2002: 73). Re je pre svega o grupi izuzetnih pojedinaca, koji se od ostatka populacije u okviru jedne civilizacije kao makroistorijskog sistema razlikuju po svojoj stvaralakoj moi i mogunosti da inovacijama u najrazliitijim sferama ljudske delatnosti poev od politike, preko ekonomije, do nauke i umetnosti doprinesu rastu i prosperitetu drutva. Oni su u pravom smislu rei spiritus movens rasta i progresa i u ovim procesima imaju odluujuu ulogu. Dominantna manjina je takoe pojam od izuzetne vanosti za teorijski sistem engleskog istoriara. Proces prelaska iz kreativne u dominantnu 2

manjinu odvija se tako to civilizacija gubi svoju stvaralaku energiju. Poto je dobrovoljni pristanak onemoguen na taj nain, kao gorue pitanje postavlja se pristanak koji slui odravanju sistema, a to se omoguuje tako to kreativna manjina, koja je postojala u periodu rasta, prerasta u dominantnu manjinu iji je arcanum dominationis sila i ugnjetavanje pomou sile. Ova grupa, kao akterski element, igra kljunu ulogu u opadanju, slomu i disoluciji civilizacija Tojnbi u svojoj studiji postavlja pitanja o tome kako i po kojim zakonitostima se odvija napredak civilizacije. Jedno gledite je ono po kome je rasa odluujui inilac u napretku civilizacija. Rasne karakteristike obuhvataju psiholoke i fizike karakteristike imanentne lanovima jednog brojnog drutvenog kolektiviteta. Teoretiari koji istiu rasu kao determinirajui inilac u napretku civilizacija smatraju da su ova obeleja kljuna za napredak. Tojnbi razmatra miljenje teoretiara rase poput Gobinoa i emberlena, te pokuava da diskredituje argumentaciju koju oni slede. Naime, smatra engleski istoriar, mislioci koji istiu ovaj inilac mogu se nai kod drutvenih kolektiviteta koji su u rasnom pogledu razliiti, i svi oni postuliraju da je upravo njihova rasa najvrednija i da je itav napredak civilizacije zavisan od psiholokih i fizikih karakteristika tog kolektiviteta. Autor kritikuje i zastupnike teze o primarnom uticaju okruenja na rast i napredak civilizacija. Civilizacije su se tokom istorije razvijale i napredovale podjednako uspeno u najrazliitijim uslovima prirodnog okruenja. Za Krit i Mikenu pogodan je bio arhipelag, za Inke visoravan, za Stari Egipat i Mesopotamiju pogodno okruenje su bile plodne doline reka. Ukoliko su civilizacije mogle rasti i razvijati se u najrazliitijim uslovima spoljanjeg okruenja, te ukoliko se u priblino istim uslovima okruenja ne javljaju civilizacije koje napreduju, onda se samo okruenje mora iskljuiti kao eksplanatorni inilac putem kojeg nastaju i napreduju civilizacije Tojnbi iskljuuje rasu i okruenje kao osnovu za validno objanjenje napretka i razvoja civilizacija. Autor dela Prouavanje istorije smatra da se geneza i rast civilizacije moraju tumaiti na osnovu interakcije. To je i kljuna ideja itavog teorijskog sistema engleskog istoriara. Izazovi i odgovor je mehanizam putem kojeg se pokree geneza i napredak civilizacije. Pored akterskih elemenata u ovom teorijskom sistemu, navedeni mehanizam predstavlja procesnu komponentu koja je kljuna za tumaenje drutvene promene. Sam mehanizam promene se najee odvija meudejstvom geografske sredine i odgovora koji civilizacija prua na taj izazov. Tojnbi smatra da greka rasnih i geografskih teorija proizlazi upravo iz toga to se strogo nauni metod, koji je pogodan za istraivanje neive materije, primenjuje na istorijsku stvarnost tj. raanje i razvoj civilizacija. Treba istai da Tojnbi izuzetno imaginativno koristi jezik mitologije u portretisanju svog osnovnog mehanizma za tumaenje drutvenih promena izazova i odgovora Tojnbijevo pozivanje na klasine mitove judeohrianske tradicije, klasinu knjievnost i simboliku ima za cilj da na jednostavan i slikovit nain predstavi mehanizam kojim nastaju civilizacije i tee njihov razvoj. Najtee stanje u kome se civilizacija moe nai je stanje inertnosti, kada nema podstreka na koje bi bio potreban odgovor to proizvodi kreativne varijacije. Mehanizam challenge and response predstavlja podstrek koji izbacuje jednu civilizaciju iz stanja ekvilibrijuma, stvarajui na taj nain preduslove da se, ukoliko se na pravi nain reaguje na taj 3

poremeaj, stvori ravnotea na viem evolutivnom nivou. Drugi mehanizam za tumaenje drutvenih promena u nastanku novih civilizacija jeste odvajanje proletarijata od prethodne civilizacije. Kreativna manjina obezbeuje pristanak u srcima svih lanova ovog makroistorijskog sistema svojom stvaralakom energijom. Kada proces gubljenja stvaralake energije kod kreativne manjine uzme maha, ova drutvena grupa poinje da dobija karakteristike dominantne manjine koja vlada uz pomo sile. Proletarijat date civilizacije poinje da stie svest o sopstvenom poloaju i pokazuje tenju da svoju duu odri u ivotu. Proletarijat se zbog ugnjetavanja odvaja od drutva, te civilizacija doivljava slom tako to postaje tamnica ove drutvene grupacije. Secesija proletarijata je dinamian in, tj. odgovor na izazov promenjene situacije, to zapravo i predstavlja prelazak iz stanja jin u jang. Na taj nain nastaju pridruene civilizacije Mehanizam izazova i odgovora (challenge and response) kljuan je za nastanak i progres civilizacija. Proces nastajanja civilizacija je mogue shvatiti interakcijom ovog makroistorijskog sistema i izazova spoljanje sredine, ili moe biti proizveden ljudskim delanjem, tj. secesijom proletarijata i tenjom ka formiranju nove pridruene civilizacije. Ova dva mehanizma koji nam mogu pomoi u tumaenju drutvenih promena predstavljaju samo neophodan preduslov za stvaranje ciklusa u istoriji, koji i predstavljaju jezgro dela Prouavanje istorije. Nastajanje civilizacija je samo conditio sine qua non ciklinih kretanja u istoriji. Drugi neophodni uslovi su da one prou kroz procese rasta, opadanja, disolucije i sloma. Proces rasta civilizacije, kriterijumi napretka i nain na koji se ocenjuje da li je do njega dolo kljuni su za shvatanje Tojnbijevog naina tumaenja drutvenih promena. Opisani mehanizam izazova i odgovora (challenge and response) glavni je pokreta rasta civilizacija. Svaki od ovih makroistorijskih sistema napreduje ukoliko zadrava sposobnost da uspeno odgovara na izazove. Taj proces se, naravno, ne moe odvijati ad infinitum, pa kada nestane ova sposobnost dolazi do opadanja, disolucije i sloma. Engleski istoriar je, nakon kritike alternativnih naina za definisanje pojma napretka, izneo i sopstveno stanovite o tome ta zapravo treba da smatramo kriterijumom progresa civilizacija. Tojnbi nalazi da je to eterijalizacija (etherialization). Ovaj termin zapravo znai progresivno pojednostavljenje. Eterijalizacija u izvesnom smislu predstavlja usavravanje ljudskih kreativnih potencijala, kojim se eliminiu svi nepotrebni elementi i koje omoguava veu kontrolu nad istorijskim tokom i samim drutvom gde akteri deluju. Kako tvrdi autor, pojednostavljenje nije adekvatan termin oznaavanja ovog procesa, iz prostog razloga to ima prizvuk koji ukazuje na uproavanje, a to svakako ne oznaava na pravi nain opseg pojma eterijalizacije Kriterijum progresa civilizacije u delu Prouavanje istorije zapravo znai uveavanje ljudskih moi i sposobnosti. Eliminisanje nepotrebnog gubitka energije kod obavljanja osnovnih aktivnosti, sticanje moi za delovanje u razliitim sferama i oslobaanje od prinude svakodnevnog rada zapravo predstavljaju kvintesenciju ovog procesa. Uloga kreativnih manjina u procesu rasta civilizacija neophodna je za ostvarenje dostignua na svim poljima delatnosti poev od politike, umetnosti, 4

nauke, religije i svih ostalih vanih oblasti za funkcionisanje drutva. Kreativne manjine se pojavljuju kao akteri koji svojim sposobnostima nadmauju ostatak drutva i ija je uloga da te svoje sposobnosti stave u slubu celine. Tojnbi opisuje nain na koji deluju izuzetni pojedinci u okviru jedne civilizacije mehanizmom povlaenja i povratka (withdrawal and return). Povlaenje je prva faza u ovom procesu, a smisao i korisnost te faze sastoji se u tome da se izuzetan pojedinac osamljuje i povlai od svakodnevnih rutinizovanih obaveza, kako bi se omoguilo da postane svestan svojih stvaralakih moi koje bi moda ostale neprimeene da je veliki pojedinac uestvovao u svakodnevnim obavezama. Povlaenje moe biti uzrokovano nepogodnim spletom okolnosti ili nunou, ali moe biti i dobrovoljno. Ukoliko nakon povlaenja ne usledi povratak, radnja postaje neplodna i besmislena. Povlaenje ima smisla samo i ukoliko mu sledi povratak. Uloga izuzetnih pojedinaca u napretku civilizacija odvija se pre svega putem njihovog osamljivanja koje im slui kao sredstvo spoznaje sopstvenih kreativnih potencijala. Na ovaj nain se obogauju nauka, umetnost, religija, formira se novo politiko ustrojstvo i osvajaju pobede na bojnom polju. Izuzetni pojedinci su u pravom smislu rei motor napretka civilizacije. Odreivanje kriterijuma progresa i naina na koji civilizacije rastu kljuno je za shvatanje Tojnbijevog tumaenja drutvenih promena. Ne manju vanost imaju i kreativni pojedinci koji nekad indirektno, a nekad direktno obogauju civilizacije svojim inovativnim sposobnostima. Meutim, rast i napredak ne mogu se perpetuirati do u beskonanost. Civilizacije, po modelu gvozdenog determinizma koji deluje tokom istorije, nuno idu ka periodima opadanja, sloma, dezintegracije i disolucije. Ova potonja faza predstavlja i poslednje dogaaje u koje jedan od ovih makroistorijskih sistema ulazi pre nego to nestane i ne zameni ga nova civilizacija. Mehanizam challenge and response je osnovni proces putem koga se odvija rast civilizacija. Meutim, po Tojnbiju, ukoliko je ishod suoavanja s izazovom ne pobeda, ve poraz, dolazi do poetka njenog sloma. Proces se odvija na taj nain to civilizacija ne daje odgovor na izazov, ili izazov koji se ponavlja sve dok na njega ne usledi neki nepotpun i nesavren odgovor, to je uvod u slom (Tojnbi, 2002: 312). Nakon sloma civilizacije, po engleskom autoru, dolazi do perioda dezintegracije i disolucije, koji mogu biti udaljeni vekovima, pa i hiljadama godina. Po Tojnbiju, od dvadeset i jedne civilizacije koje su postojale tokom istorije, trinaest je ve mrtvo, a od osam postojeih sedam se nalaze u stanju opadanja. Naa civilizacija, koju on naziva Western Christendom, ve je prola period svog rasta Autor dela Prouavanje istorije smatra da nakon perioda izazova kome ne sledi uspean odgovor dolazi do vremena nedaa koje kulminira formiranjem univerzalne drave (Tojnbi, 2002: 310). Ovaj period u istoriji civilizacija karakterie se gubljenjem stvaralake moi kod grupacije koju autor naziva kreativna manjina. Motivisana svojom eljom za vlau, ova grupa ljudi tei da ostane na svom poloaju korienjem nasilnih metoda. Posledica ovakvih promena u svojstvima pojedinaca koji ine ovu drutvenu grupu jeste prestanak podraavanja od strane veine. Posebnu panju u procesu opadanja civilizacija Tojnbi je poklonio uvoenju novih institucija u drutveni sistem i posledicama koje iz toga proizlaze. U drutvima u kojima se odvija proces rasta, primena novih institucija dovodi do postepene rekonstrukcije itavog niza ustanova. 5

Nakon faze sloma civilizacije sledi dezintegracija. Do ovog procesa ne mora doi nuno, jer je alternativa okamenjivanje. Rast civilizacije, koji se odlikuje razliitou, raznovrsnou i kreativnou, zamenjuje faza standardizacije i uniformnosti. Vladajua manjina stvara univerzalnu dravu, unutranji proletarijat univerzalnu crkvu, a spoljanji proletarijat vojnike bande (Tojnbi, u: Tartalja, 1976: 126). Univerzalna drava, u Tojnbijevom sistemu, predstavlja inilac koji slui kao sredstvo ugnjetavanja veine od strane manjine koja je izgubila kreativne sposobnosti. Dominantne manjine koriste univerzalnu dravu za ostvarivanje svojih egoistikih ciljeva, pritom ideoloki pravdajui njenu ulogu u terminima opteg dobra i blagostanja Procesima sloma, dezintegracije i disolucije zatvara se krug koji postulira Tojnbijeva teorija razvijena u delu Prouavanje istorije. Tumaenje drutvenih promena engleskog istoriara zapoinje nastankom civilizacija putem mehanizma challenge and response, koji predstavlja i osnovni nain na koji ovi makroistorijski sistemi rastu, uz aktersko jezgro koje ini uloga kreativnih manjina. Istorijska zakonitost koju Tojnbi iznosi u svom delu utie na to da proces rasta ne traje do u beskonanost, ve nakon serije uniformnih ili bezuspenih odgovora na izazove dolazi do krize, praene delovanjem socijalnih aktera u vidu grupa ili pojedinaca koje vodi konanom slomu ovih istorijskih sistema i njihovom zamenjivanju drugima, a ovi e i sami podlei istom strogom istorijskom zakonu.