You are on page 1of 387

Елементи

стратегије спољне
политике Србије
Приредили
др Едита Стојић Карановић
мр Слободан Јанковић

Београд 2008.

ЕЛЕМЕНTИ СTРАTЕГИJЕ СПОЉНЕ ПОЛИTИКЕ СРБИJЕ
Приредили: др Едита Стојић Карановић
и мр Слободан Јанковић
Издавач
Институт за међународну политику и привреду, Београд,
Македонска 25
За издавача
Др Душко Димитријевић, в.д. директор

Рецензенти
др Невенка Јефтић
др Драган Петровић
Лектор
Слободан Јанковић

Технички уредник
Боривоје Ушћумлић

Компјутерска обрада и дизајн
Снежана Војковић
Сања Павловић

Штампа:
„Желнид”, Београд
ISBN: 978-86-7067-110-2

Штампање овог зборника радова омогућено је средствима
Министарства науке Републике Србије

САДРЖАЈ
ПРЕДГОВОР (Едита Стојић – Карановић) ..........................................

7

PREFACE ......................................................................................................

9

УВОД
(Уводно излагање Њ.Е. амбасадора Чедомира Радојковића
у име Министра спољних послова Републике Србије
приликом свечаног отварања рада Конференције)........................... 11
Поглавље I
ОСНОВНИ ЕЛЕМЕНТИ СТРАТЕГИЈЕ
СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ СРБИЈЕ
Иво Висковић
ДЕТЕРМИНАНТЕ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ СРБИЈЕ .......................... 17
Бранислав Милинковић
ОДНОС СРБИЈЕ ПРЕМА ЕВРОАТЛАНТСКИМ
ИНТЕГРАЦИЈАМА ................................................................................... 22
Драгана Митровић
МОДЕЛИ ПРОДУБЉИВАЊА САРАДЊЕ
СА НР КИНОМ И ЗЕМЉАМА ЦЕНТРАЛНЕ
И ИСТОЧНЕ АЗИЈЕ .................................................................................. 25
Миле Јовић
КОМПОНЕНТЕ САВРЕМЕНЕ СТРАТЕГИЈЕ
МЕЂУНАРОДНОГ ПОЗИЦИОНИРАЊА СРБИЈЕ ........................... 29
3

Ивона Лађевац и Драган Ђукановић
ДЕФИНИСАЊЕ СПОЉНОПОЛИТИЧКИХ
ПРИОРИТЕТА: СЛУЧАЈ ЦРНЕ ГОРЕ ................................................... 32
Поглавље II
ОДНОСИ СРБИЈЕ И ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ
Милица Делевић
СРБИЈА И ЕВРОПСКА УНИЈА .............................................................. 51
Ивона Лађевац
ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ САРАДЊЕ СРБИЈЕ
И ЕУ 2000–2008. ГОДИНЕ ......................................................................... 54
Ненад А. Васић
СРБИЈА ИЗМЕЂУ ЕУ И НЕУТРАЛНОСТИ ....................................... 69
Поглавље III
СРБИЈА И РЕГИОНАЛНА САРАДЊА
Драган Ђукановић
СПОЉНОПОЛИТИЧКИ ПРИОРИТЕТИ
РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ У БИЛАТЕРАЛНИМ
И МУЛТИЛАТЕРАЛНИМ ОДНОСИМА
СА СУСЕДИМА ......................................................................................... 85
Едита Стојић Карановић
ЕЛЕМЕНТИ ЕВРОПСКЕ СТРАТЕГИЈЕ
РЕГИОНАЛНЕ САРАДЊЕ У ПОДУНАВЉУ .................................... 106
Сања Јелисавац и Мина Зиројевић-Фатић
РЕГИОНАЛНЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ НА ПРОСТОРУ
ЗАПАДНОГ БАЛКАНА СА ПОСЕБНИМ
ОСВРТОМ НА CEFTA .............................................................................. 134
Веран Станчетић
СРБИЈА И РЕГИОНАЛНА САРАДЊА ...............................................153
4

Поглавље IV
КОСОВО И МЕТОХИЈА ПОСЛЕ ЈЕДНОСТРАНОГ
ПРОГЛАШЕЊА НЕЗАВИСНОСТИ
Душко Димитријевић
МЕЂУНАРОДНОПРАВНА ЗАШТИТА
СТЕЧЕНИХ ПРАВА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ............................ 173
Игор Јанев
КОСОВО ПОСЛЕ ПРОГЛАШЕЊА НЕЗАВИСНОСТИ................... 210
Давид Весков
КОСОВО И МЕТОХИЈА, НАКОН ЈЕДНОСТРАНО
ПРОГЛАШЕНЕ НЕЗАВИСНОСТИ....................................................... 221
Душан Н. Вујовић
СПОЉНИ ОДНОСИ КОСОВА
ПО РЕЗОЛУЦИЈИ 1244 (1999 – 2007) .................................................... 230
Поглавље V
ОСНОВНИ ЕЛЕМЕНТИ СТРАТЕГИЈЕ
ЕКОНОМСКО-ФИНАНСИЈСКИХ ОДНОСА СРБИЈЕ
С ИНОСТРАНСТВОМ
Јоаким Бекер
MONETARY REGIMES, FINANCIAL FRAGILITY
AND EXTERNAL VULNERABILITY
AND SOUTH EASTERN EUROPE .......................................................... 255
Млађен Ковачевић
ОСНОВНИ ЕЛЕМЕНТИ СТРАТЕГИЈЕ
ЕКОНОМСКО-ФИНАНСИЈСКИХ ОДНОСА
СРБИЈЕ СА ИНОСТРАНСТВОМ .......................................................... 264
Благоје С. Бабић
УПРАВЉАЊЕ СПОЉНИМ ДУГОМ – ОПЕТ..................................... 276
5

Предраг Бјелић
КРЕИРАЊЕ СПОЉНОТРГОВИНСКЕ
ПОЛИТИКЕ – СЛУЧАЈ СРБИЈЕ ............................................................ 291
Ивана Поповић Петровић
ФАКТОРИ КОНКУРЕНТНОСТИ
ПОЉОПРИВРЕДЕ СРБИЈЕ .....................................................................310

Поглавље VI
СРБИЈА И ЗЕМЉЕ У РАЗВОЈУ
Слободан Пајовић и Андријана Голубовић
SERBIA AND LATIN AMERICA ............................................................. 333
Слободан Јанковић
STRATEGY FOR DEVELOPING AND UNDERDEVELOPED
COUNTRIES: RELATIONS WITH NORTH AFRICA
AND MIDDLE EAST ..................................................................................349

Поглавље VII
ДИЈАСПОРА И КУЛТУРНА ДИПЛОМАТИЈА

Владимир Гречић
МЕСТО СРПСКЕ ДИЈАСПОРЕ
У СПОЉНОЈ ПОЛИТИЦИ СРБИЈЕ ..................................................... 363
Лорна Штрбац
КУЛТУРА КАО АСПЕКТ
СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ СРБИЈЕ ............................................................ 380
ПРИКАЗ КОНФЕРЕНЦИЈЕ ....................................................................397
REVIEW OF THE CONFERENCE (Слободан Јанковић) ........................ 405

6

ПРЕДГОВОР
Међународна конференција о стратегији спољне политике Србије
под називом „Елементи стратегије спољне политике Србије: Политички и економски аспект” припремљена је и одржана у циљу да се започне стручна дебата која би претходила усвајању стратегије спољне политике Србије. Постављање тог циља је у складу са улогом Института
за међународну политику и привреду која му је дата од његовог самог
оснивања пре шест деценија.
Истовремено, сазивање и одржавање ове конференције произашло
је из потребе да се ревитализује значај и присутност овог Института у
стручној и широј јавности.
Постављени циљ и поменута намера добила је снажну подршку
Министарства спољних послова Републике Србије (у складу са Уговором с којим се уређује сарадња Института за међународну политику и
привреду са овим Министарством) и Министарства за науку и технолошки развој Републике Србије (у складу са подршком макропројекту
овог Института који се у Министарству води под евиденционим бројем 149002 д).
Конференција је оджана 28. и 29. маја 2008. године. Зборник радова садржи како уводна излагања, тако и радове прихваћене за презентацију у оквиру овог скупа. Због велике заузетости другим обавезама,
поједини уводничари нису дали своја излагања у виду прилога приређеног са научном апаратуром, те су њихова излагања укључена у зборник на основу аудио записа снимљеног у току конференције. Оваква
одлука приређивача донета је с уверењем да би штета била неупоредиво већа изостављањем тих прилога од формалног недостатка неуједначености прилога. Актуелност тема које су биле на дневном реду и
вредност изнетих идеја на овој конференцији определили су нас за овај
поступак.
7

Овом приликом желим још једном, у својству директора Института за међународну политику и привреду у време одржавања ове конференције, да захвалим свим учесницима за њихов допринос резултатима конференције. У зборнику су садржана њихова излагања у складу
са програмом рада конференције, тако да су излагања и приређени
прилози дати у поглављима која одговарају појединим панелима конференције.
Желим посебно да се захвалим садашњем вршиоцу дужности директора Института, др Душку Димитријевићу за одлуку – и колеги др
Драгану Ђукановићу за моралну подршку да овај зборник буде објављен за ширу јавност упркос финансијским тешкоћама Института.
Најзад, желим да захвалим свом младом колеги, магистру Слободану
Јанковићу за сарадњу приликом организовања конференције, као и у
уређивању овог зборника, а такође и магистранткињи Александри
Бабовић, која је као волонтер у Институту за међународну политику и
привреду помогла у организационим пословима и сачинила
транскрипт аудиозаписника са тока конференције.
С великим задовољством потписујем овај предговор на рођендан
Института за међународну политику и привреду.
У Београду, 8. децембра 2008.
др Едита СТОЈИЋ-КАРАНОВИЋ

8

PREFACE
The international conference on Serbia’s foreign policy strategy entitled “Elements of Serbia’s foreign policy strategy” was prepared and held
with the aim to initiate an expert debate that would precede the adoption
of Serbia’s foreign policy strategy. Setting this goal is in accordance with
the role of Institute of International Politics and Economics it has been
assigned since it was founded sixty years ago.
At the same time, organising and holding of the conference resulted
from the need to revitalise the significance and presence of the Institute in
the expert and broader public.
The set goal and the mentioned intention was strongly supported by
the Ministry of Foreign Affairs of the Republic of Serbia (in accordance
with the Contract that regulates the co-operation of Institute of International Politics and Economics with the Ministry) and the Ministry of Science
and Technological Development of the Republic of Serbia (in accordance
with the support to the macro project of the Institute that is being registered by the Ministry under the evidence number 149002 d).
The conference took place on 28 and 29 May 2008. The proceedings
contains both the introductory statements as well the papers presented at the
conference. As some participants that had presented their introductory
papers were busy they did not submit their notes in the form of contributions with all necessary scientific tools, their statements were included in the
proceedings by taking down the voice records of their presentations. Such a
decision the Editor made with the conviction that it would be more disadvantageous not to include those contributions just for formal lacking of uniformity. The up-to-datedness of the topics that were on the agenda and the
value of the presented ideas at the conference made us act in this way.
As I performed the duty of Director of Institute of International Politics and Economics at the time when the conference took place, once again
I wish to thank all participants for their contribution to its achievements.
9

The proceedings contains their presentations in accordance with the conference agenda so the presentations and contributions are placed in the
chapters that correspond to some panels of the conference.
I especially wish to express my gratitude to Acting Director of the
Institute, Duško Dimitrijević, Ph.D., who in spite of the financial difficulties, made the decision to publish these proceedings – as well as to our colleague Dragan Đukanović, Ph.D. for his moral support. I am also grateful
to our young colleague Slobodan Janković, M.A. for his collaboration in
organising the conference and editing the proceedings as well as to M.A.
candidate Ms. Aleksandra Babović who as a volunteer of Institute of International Politics and Economics offered her assistance in the preparations
for the conference and made a transcription of the audio record of the
statements and discussion from this event.
I have a great pleasure to sign this preface on the anniversary of Institute of International Politics and Economics.
Belgrade, 8 December 2008
Edita STOJIĆ-KARANOVIĆ, PH.D.

10

УВОД*
Поштоване даме и господо,
Уважене екселенције,
Желим, пре свега, да се захвалим Институту за међународну политику и привреду на организацији ове Конференције и да истакнем да је
Министарство спољних послова Републике Србије са задовољством
прихватило да буде њен покровитељ, са циљем да и на овај начин пренесемо поруке стручној jавности. Част ми је што имам прилику да Вам
се обратим у име Mинистра спољних послова Републике Србије, господина Вука Јеремића.
Од промена 2000. године спољнополитички приоритети Србије фокусирани су на превазилажење дугогодишње изолације и активан ангажман на реинтеграцији у међународну заједницу, унапређењу регионалне сарадње и неговању добросуседских односа и балансираном односу са најмоћнијим факторима глобалне политике.
Успешна реализација ових приоритета мотивисана је чврстом опредељеношћу демократских власти у Србији да се обезбеди трајан мир и
стабилност у региону, као витални предуслов његове европске перспективе. Након деценије конфликата и ратова на подручју бивше СФРЈ,
учвршћење мира и стабилности, подстицање процеса помирења у региону и активна сарадња актера, до јуче инволвираних у сукобима, наметнули су се као императив европске будућности грађана балканских
држава.
Током претходних година, све Владе у Србији имале су као главни
стратешки циљ улазак Србије у Европску унију, као и спровођење неопходних реформи у војно-безбедносном сектору сходно нашем члан* Уводна реч Њ.Е. амбасадора Чедомира Радојковића, помоћника министра
спољних послова Републике Србије на Међународној конференцији „Елементи
стратегије спољне политике Републике Србије” у Институту за међународну
политику и привреду, у Београду, 28. маја 2008.

11

ству у Партнерству за мир. У реализацији ових циљева Србија се суочава са озбиљним изазовом истовременог очувања њеног територијалног интегритета и државног суверенитета, имајући у виду нелегално и
једнострано проглашење независности Косова и Метохије, као и признавање такве независности од стране једног броја држава. То представља крупан и деликатан моменат са којим се до сада ниједна земља
европског континента није суочавала у својој новијој историји.
Србија је веома отворена у својој намери да развија политички дијалог на билатералној основи. Поред централног стратешког приоритета Србије, оличеног у убрзаном интегрисању у Европску унију, њен витални национални интерес на билатералном плану је и унапређивање
односа са другим моћним факторима светске политике пре свега Вашингтоном и Москвом. Наше европске аспирације неизоставно подразумевају балансиран однос са САД и РФ у коме се Србија не сврстава
ни на једну страну већ жели да максимално реализује циљеве међудржавне сарадње од обостраног интереса. Стабилан и перспективан положај Србије у региону и Европи једино је могуће остварити максималним настојањем да се унапреде односи са ове две велике силе.
Поред тога, Србија испољава снажан ангажман на неговању добросуседских односа са државама региона, које су у највећем броју чланице или кандидати за улазак у Европску унију и НАТО. Србија не запоставља ни друге значајне међународне субјекте на различитим континентима са којима има традицију пријатељских односа и међудржавног
дијалога (то се пре свега односи на Кину, Индију, Јапан, али и на земље
латиноамеричког и афричког континента, као и земље арапског света).
Оне су континуирано у фокусу спољнополитичког наступа Србије, а
билатерална сарадња са овим земљама се на свим пољима пажљиво негује и унапређује.
Остварење виталних спољнополитичких приоритета Србије реализује се њеним активним ангажовањем на међународној сцени. Прошле
и ове године, можда више него раније, на спољнополитичком плану Републике Србије два основна питања – интеграција у ЕУ и решавање будућег статуса КиМ – доминирали су и у билатералним и у мултилатералним контактима наших званичника. Наставак преговора о ССП, након једногодишње суспензије, и његово успешно потписивање, као и
процес преговора о будућем статусу КиМ под посредништвом бившег
финског председника Марти Ахтисарија, а касније и Тројке, детерминисали су доминантну енергију и напор који су улагали сви нивои др12

жавне власти у Србији. Европска перспектива и компромисно решавање будућег статуса Косова и Метохије, на основу међународног права,
од стране званичника Републике Србије небројено пута су истицани
као незаобилазни предуслов обезбеђења трајног мира и стабилности у
региону.
У том контексту, билатерални односи и интензиван међудржавни
дијалог на свим нивоима имали су посебан значај са аспекта афирмације наших основних приоритета, али и са аспекта унапређења сегмената билатералне сарадње.
Поред политичке билатерале, у којој су доминирала ова два питања,
посебно су улагани напори за унапређење економске билатералне сарадње, проширење робне размене и анимирање страних инвеститора
да улажу у привреду Србије. Најинтензивније се радило на развоју ових
односа са земљама у региону, имајући у виду постојеће стање економских односа и широку робну размену земаља бивше СФРЈ и других земаља Балкана, али и са ЕУ с обзиром да су поједине од њих најзначајнији спољнотрговински партнери Србије. Посебна пажња је поклоњена унапређењу економских односа са Русијом, имајући у виду већ достигнути ниво сарадње, а нарочито у области енергетике што је резултирало потписивањем енергетског споразума.
Развој економских односа са другим земљама представља кључан
фактор реализације економских реформи у Србији од 2000. године до
данас. Досадашњи обим страних улагања и постигнути резултати у
процесу приватизације, без обзира што се и на том плану могло више
урадити, у значајној мери дају здраве основе за успешан наставак економских реформи.
Даме и господо,
Европска унија је кључни партнер Републике Србије у процесу међународне подршке демократским и економским реформама земље.
Усвајањем Националне стратегије за приступање ЕУ 2005. године, приступање Србије Европској унији дефинисано је као приоритетан и дугорочан стратешки циљ (планиран за почетак следеће деценије). Један
од краткорочних циљева, потписивање Споразума о стабилизацији и
придруживању (ССП), је већ остварен и у наредном периоду (до краја
2008. или почетком 2009) остаје да се реализује и други краткорочни
циљ, а то је да Србија постане земља кандидат за чланство у ЕУ.
Једина препрека на путу Србије ка ЕУ је остваривање пуне сарадње
са Хашким трибуналом. Србија је свесна својих међународних обавеза
13

и у том смислу у будуће сви државни органи морају бити максимално
ангажовани на испуњење сарадње са Хашким трибуналом.
Трајан мир и стабилност у региону Балкана, а самим тим и стабилност у Европи оптерећено је и даље питањем статуса Косова и Метохије. Србија је била искрено привржена процесу преговора о будућем статусу КиМ као путу за проналажење компромисног решења. Нажалост,
у овом тренутку превладао је аргумент силе, а не међународног права
на којем почива савремени светски поредак. Један број држава признао
је унилатерално проглашену независност Косова и Метохије и тиме покушао да легитимише један противправни акт, а све у супротности са
Повељом УН, Резолуцијом СБ УН и Хелсиншким финалним актом.
Србија, као и свака друга држава у свету, не може да прихвати насилно отцепљење дела своје територије и у том смислу је свим земљама које су признале независност КиМ уложен оштар протест, а амбасадори у тим земљама су повучени на консултације. Наравно, Србија је
задржала право да предузме, у складу са међународним правом, све дипломатске и правне мере и активности у правцу заштите свог територијалног интегритета и суверенитета.
У овом тренутку, Србија испољава свој конструктиван приступ који има за циљ постизање компромисног решења за будући статус КиМ.
Сматрамо да је једино решење наставак преговора и постизање компромисног решења, што је у интересу трајне стабилности и безбедности у
региону, као и за стварање добре основе за трајно помирење Срба и Албанаца на КиМ.
Хвала.

14

I
Основни елементи
стратегије спољне
политике

Проф. др Иво ВИСКОВИЋ*

ДЕТЕРМИНАНТЕ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ СРБИЈЕ1
Када говоримо о стратегији спољне политике било које земље, по
правилу, имамо у виду опредељивање за неке основне циљеве, изградњу хијерархијског система циљева праћених адекватним иструментима
за њихово остваривање. Утврђивање и једног и другог у великој мери
зависи од левка коју смо као шему преузели из књиге Кеглија-Виткофа
Светска политика, тренд и трансформација без обзира што и код других аутора постоје такви ставови. Шема је илустративна и показује просек сличних ставова аутора у светској политици о утицају детерминантни на одређивање циљева и средстава спољне политке. Идеја је јако
стара. Може се говорити о три суштинске врсте детерминанти у вези са
међународним окружењем, друштвеним системом земље у питању, карактеристикама водећих личности, специјално у оним системима где
личности имају утицај на креирање спољне политике. У нашој теорији, Проф. Стојковић је увео и четврту групу детерминанти историје која у нашем случају има велику улогу. Утицај догађаја из прошлости на
догађаје у савременом тренутку што у случају Балкана један склоп таквих детерминанти чини релевантним. Стога се у разматрању детерминанти спољне политике Србије морају узети у обзир ове четири групе:
међународно окружење, унутрашњи друштвени систем, историјски и
идеосинкратички чиниоци.
* Професор Факултета политичких наука Универзитета у Београду и дипломата
(раније амбасадор СРЈ у Словенији. Новембра 2008. именован за амбасадора
Републике Србије у Берлину).
1 Излагање проф. Др Ива Висковића у својству модератора првог панела
конференције „Елементи стратегије спољне политике Србије – Политички и
економски аспекти”, одржане 28-29. маја 2008. Према транскрипту аудио-снимка
тока конференције.

17

Иво Висковић

Идеосинкратички чиниоци су склоп разних личних, психолошких, карактерних и идеолошких особина карактеристичних за личности које креирају политику типично у системима као што је амерички
у лику председника САД.
Историјске детерминанте спољне политике Србије – два елемента и
те како важна данас – утврђивање граница после Првог светског рата што већини људи делује као завршен процес па самим тим и не може да има савремене последице и буде историјска детерминанта. Од
распада СФРЈ од 1991. године у неким суседним земљама долазе до
изражаја тенденције јавно испољене, не од стране политичара, већ од
стране историчара, публициста, новинара да се преиспитују границе
утврђене после Првог светског рата. У Мађарској, писац Ћурка и покрет 64 жупаније отворено постављају питања ревизије Тријанонског
споразума. Постојала је и идеја да је он закључен са Југославијом која
више не постоји, па тиме и не важи у односима са Србијом. У Бугарској
се чују жалопојке о изгубљеним западним провинцијама. То нису активни чиниоци и не утичу на односе са Србијом јер Владе ових земаља
то нису прихватиле, али није искључено да би се једног дана ова питања могла отворити. Једина држава са којом је то питање отворено јесте
Албанија, а оно што није било спорно у тадашњим преговорима, питање Косова, јесте данас (тада је важно било питање Скопља, Скадра, Улциња, Охрида, Струге и Дебра). Други склоп детерминанти јесу карактеристике испољене у распаду Југославије, а то је утврђивање нових
граница. У овом моменту, Србија нема јасно дефинисане границе ни са
једним од својих нових суседа што је веома специфична ситуација која
мора да утиче на креаторе спољне политике. Јавност нема прави увид
у проблематичност ове ситуације. Не као питање Превлаке које је привлачило велику пажњу јавности, а износила је свега 1 и по км, него граница са Хрватском на Дунаву која уопште није решена и није привлачила пажњу јавности - дуга стотину пута више, а ради се о међународној реци неупоредиво већег значаја од полуострва Превлака. Граница са
Босном и Херцеговином такође није дефинитивно утврђена; са Македонијом јесте на папиру али је на терену дошло до проблема у демаркацији саме границе од тромеђе са адиминистративном територијом
Косова па до Албанске границе; није отворено питање утврђивања границе са Црном Гором. Тиме се одмах и поставља питање нових мањина, појављивање нових мањина и код нас и код нових суседа. На пример. Хрвати су постали национална мањина у Војводини и чинилац у
18

Детерминанте спољне политике Србије

односима који је новијег карактера и релевантан у односима са неким
земљама и који се мало по мало отвара.
Питање Хашког трибунала које се наслеђује од распада СФРЈ и косовско питање.
Међународно окружење о којем је код нас врло мало сазнања и још
више несагласности у ставовима стручњака у процени у карактеру,
трендова, збивања у савременим међународним односима. Тренутна
необична ситуација у земљи, да имамо тридесет амбасадора на располагању би требало да се искористи да се види шта се заиста збива на
интернационалној сцени, да се да процена и да се на основу тога направи један симпозијум, односно конференција како би се што више усагласили са променама у свету с обзиром да се ситуација у међународним односима знатно разликује од онога што читамо у новинама. Положај некадашње СФРЈ у међународним односима, њен изузетан значај у геополитици хладног рата нам стоји у дну мозга као реперна тачка и све што радимо, радимо на основу аналогије са тим временом која није примерена новим околностима. Данас се у свету полемише о
структури интернациналних односа, да ли имамо монополарни или
мултиполарни свет и требало би то озбиљно разјаснити због великог
значаја за дефинисање спољне стратегије земље – можемо видети који
су трендови, чега се треба чувати, а чему се треба прикључити. Томе се
може придодати однос новог система безбедности са новим претњама
и ризицима безбедности што је велики помак у односу на хладан рат,
па и послехладноратовски период. Питање европских инеграција је било главно стратешко питање земље до сада, јер се у последњих неколико месеци то јавно оспорава, а уколико састав владе буде другачији може се десити да буде и оспорен. Треба расправити да ли то заиста остаје суштински интерес Србије или да ли европске интеграције представљају conditio sine qua non за ову земљу. У ову групу спада и геополитички положај земље, мада има разлика међу теоретичарима. Чињеница је да Србија спада у такозване мале земље. Ми имамо сећање на бившу Југославију која је 80-их година била 27. у свету по величини територије и 28. по броју становника. Питање карактера Србије као landlocked country која нема излаз на море је данас преувеличавано. Да ли
је у новим околностима геополитички значај Србије промењен и да ли
је дошло до битне разлике између географског положаја земље који је
и те како значајан, посебно саобраћајни значај, и губљење некадашњег
геополитичког положаја који је представљао важан чинилац у стратешким односима у Европи. Већина теоретичара се слаже да Србија ви19

Иво Висковић

ше нема такав геополитички положај какав је некада имала Југославија, али постоје и они који сматрају да и даље имамо релевантан положај, ако не на европском нивоу, онда на Балкану.
Друштвени систем је уз некадашњи геополитички положај СФРЈ,
био друга основна детерминантна спољне политике несврстане Југославије. Специфичност друштвеног система је тражила и специфичност спољне политике. Сада имамо неколико ствари које су битно различите од некадашњег периода. Нема посебности карактера друштвеног уређења какво је било онда у време СФРЈ — самоуправног социјализма који се разликује од истока и од запада, али постоје друге ствари
које су се појавиле и које би морале бити узете у обзир при одређењу
спољне стратегије Србије. Ми имамо врло неповољне карактеристике
везане за друштвену структуру и економски систем. Имамо стагнацију
броја становника, исељавање, недовољно образовну структуру за вођење једне модерне државе и политике; имамо све старије становништво
што је неповољно из одбрамбених и економских разлога и нема битних
помака на том плану. То је лимитирајући чинилац за опције наше спољне политике. Имамо застарелу друштвену структуру социјалних слојева са веома бројним сеоским и пољопривредним становништвом што
утиче и на њихове захтеве, виђење интереса земље, потребе које се исказују кроз спољну политику на могућност стварања једне модерне, савремене спољнополитичке стратегије. Последњи елемент је мултинационалност која није нужно негативан фактор, али нажалост у нашим
околностима због бурних збивања на Балкану, она постаје више оптерећујући него позитиван чинилац у вођењу спољне политике. Идеја
још 50-их година о националним мањинама као мосту сарадње са суседима још увек није остварена јер су оне више проблем него мост за сарадњу. Економски систем се одликује неповољном економском структуром, далеко од развијене пост-индустријске привреде, још увек имамо доминацију примарног и секундарног сектора, слаб терцијарни сектор, а управо доминација терцијарног сектора је одлика развијених друштава. Данас смо на 55 % индустријске производње од 1991. године, а
то су последице ратова и санкција 90-их година што рађа потребу да добијемо неку врсту подршке из иностранства, првенствено инвестиције,
не донације, али и неопходност да велики капитал уђе у земљу како би
се привреда покренула и како би се надокнадио застој од 90-их година.
Показује се да нам је извоз у земље трећег света мањи него у земље запада. У складу са тим треба водити спољну политику. Намеће се потреба да расправимо да ли је у оваквим околностима партијског и избор20

Детерминанте спољне политике Србије

ног система у Србији могуће створити кохерентну спољнополитичку
стратегију. Очигледно је да пропорционални изборни систем доводи до
таквог састава скупштине да се не може направити изразита већина, па
смо и зато подељено друштво што изазива озбиљне проблеме у доношењу спољнополитичке стратегије (divided societies). Резолуција о
европским интеграцијама која је усвојена у Скупштини Србије усвојена је са 132 од 250 гласова – нема горег примера. Све новопримљене земље су око тога имале сагласност – око основа спољнополитичке стратегије као и да ли свака промена политичких снага може доводити до
поновног преиспитивања исте. Реч стратегија указује на то да би требало да буде за неко време обавезно, осмишљеније за неки видљив период од 15-20 година, а не да на сваких 15 до 20 месеци преиспитујемо
шта нам је то стратегија.
Идеосинкратички чиниоци утичу на спољнополитичка опредељења у земљи, а немамо научну студију која би то потврдила и само нагађамо какви су ставови грађана – од краја 70-их година спољнополитичка област није предмет научних истраживања. Имамо сукоб два менталитета, два приступа животним и међународним питањима. Традиционално-колективистичко схватање доста типично за друштвени живот у
Србији са модерним-либералистичким схватањем које се сукобљава са
наслеђеним стереотипима, шемама. То је последњих 150 година присутно у Србији — сукоб традиционализма и модернизма – једна од детерминанти које утичу на спољну политику. Недореченост политичких
опција, тј. када читамо програме партија ретко ћемо погодити о којој се
странци ради, због контрадикторних делова. У програму ЈУЛ-а је чак
било либералних ставова и у програмима деснице, врло левих схватања — имамо конфузију која утиче да ни људи који се баве политиком
не могу да имају кохерентну свест у политичком смислу. Личне карактеристике политичких лидера — систем бицефални — кохабитације
доводи до тога да се личне амбиције председника или премијера (њихов систем вредности може бити такође релевантан) испољавају у формирању спољне политике.

21

Др Бранислав МИЛИНКОВИЋ*

ОДНОС СРБИЈЕ ПРЕМА ЕВРОАТЛАНТСКИМ
ИНТЕГРАЦИЈАМА1
Код нас се евроатлантске интеграције своде само на чланство у НАТО-у. Ипак ради се о ширем концепту. Поред самог чланства постоје и
програм НАТО-а Партнерства за мир, Парламентарна скупштина за
евроатлантску сарадњу, Европска организација за заштиту и безбедност се ту може сврстати барем географски (евроатлантски простор);
ОЕБС је институција од Ванкувера до Владивостока и то је макрорегион којем ми припадамо. То је макрорегион у којем ми желимо да остваримо своје спољнополитичке интересе-европске, па и јужноевропске
амбиције. Зашто ОЕБС у евроатлантским интеграцијама? Пре свега,
ако погледамо број чланица ОЕБС-а (имамо неколико минорних земаља које нису у НАТО-у) и НАТО-а као и Партнерства за мир (сада има
50 чланица) – око 55 чланица, то је исти састав. Тај круг се гледа као и
исти цивилизацијски круг који дели исте вредности: парламентарну демократију, заштиту људских права и слобода, тржишне економије, деморатске контроле оружаних снага. Тешко је бранити те вредности у земљи која је доживела војну интервенцију НАТО-а. Постоји формална
веза између ОЕБС-а и Партнерства за мир, а то је да земља не може постати чланица Партнерства за мир и програма НАТО-а ако није чланица ОЕБС-а.
Какав је значај евроатлантских интеграција за спољну политику Србије? Пуно се говори о комплементарсности европских и евроатлантских
интеграција и то је неспоран аргумент и то би нам суседне земље могле
рећи из свог искуства колико им је за европске интеграције помогао ула* Амбасадор Републике Србије при НАТО.
1 Према транскрипту аудиоснимка тока Конференције дана 28.05.2008.

22

Однос Србије према евроатланским интеграцијама

зак у НАТО — пре свега Румунија, Бугарска, Словачка. Због вредности,
стандарда и механизама сарадње — ту има пуно комплементарности и
додирних тачака. Евроатлантске интеграције односе се на безбедосну димензију и интегрисање у систем који нема класичну колективну безбедност. Он постаје доминантан систем у савременој безбедносној архитектури. О реформама институција у земљи се говори пуно. Управо поменуте организације могу допринети реформи безбедносног сектора, а ОЕБС
и у неким другим аспектима као што је развој демократских институција. Још једна димензија јесте поспешивање регионалне сарадње. Овде је
додир између евроатлантских интеграција и регионалне сарадње (у неке
аспекте регионалне сарадње ви нисте могли ни да уђете, а да нисте чланица Партнерства за мир), на пример, процес сарадње министара одбране Источне Европе у који нисмо могли да уђемо док нисмо ушли у Партнерство за мир. Са становишта спровођења државне политике око Косова неспорно је да је значај ових организација битан у изналажењу компромисног решења у погледу Косова.
ОЕБС је важан због трајних принципа на којима се темељи та организација и који су важни за решавање проблема спољне политике –
Косова и наше правне аргументације. ОЕБС је према многим аналитичарима у кризи, то није организација која доминира у европском безбедносном домену, али ради одређене врло корисне ствари. Мисија
ОЕБС-а у Србији је укратко развој демократских институција. Доказ да
ова организација може помоћи у регионалним питањима и билатералној сарадњи се може наћи у функционисању ОЕБС-а у другим земљама региона. Питање повратка избеглица и заштита националних мањина, чиме се такође бави ОЕБС – Сарајевска декларација о принципима
повратка избеглица. Косовска тема — мисија ОЕБС-а као део УНМИКа која ће своју судбину доживљавати у зависности од УНМИК-а.
НАТО: Лорд Иснај, бивши генерални секретар НАТО-а, каже да је
НАТО институција која је у време хладног рата постојала да би држала
US IN, Russia OUT and Germans DOWN. У недавној анализи, индијског
експерта, НАТО самита у Букурешту каже се да у садашњим околностима НАТО постоји да је US IN, Russia DOWN i UN OUT. Иако је настао као војни савез, он је сада више од војног савеза: безбедносна организације која угра улогу у одржавању мира, наметању мира и ван
свог простора; политичка организација која расправља кључне међународне безбедоносне теме, изазове и безбедносне претње; проширење
НАТО-а, у ком правцу ће се развијати безбедност, односи земаља чланица са нечланицама. Свођење НАТО-а на војну димензију је погре23

Бранислав Милинковић

шно, он решава релевантна стратешка питања, али битан је и у реформама одбране. У Букурешту се причало о протвракетној одбрани, нуклеарној безбедности, cyber безбедности, безбедности комуникација
путем интернета — кључним безбедносним темама.
Што се нас тиче, ради се о питању стратешког окружења и стратешког опредељења. Стратешко окружење се знатно изменило уласком
или позивом за улазак Хрватске и Албаније у НАТО, јасном амбицијом
Босне и Црне Горе да уђу у НАТО – то су неке детерминанте окружења
према којима се ми такође морамо одредити.
Однос САД-а и НАТО-а: ту се код нас ставља знак једнакости, не
ради се о потпуном знаку питања. Истина је да САД јесте кључна са
становишта операција, давања специфичног легитимитета који можда
некада не могу добити у другим међународним форумима, али тако и
остале чланице покушавају да своје политичке интересе спроводе кроз
алијансу и дешава се да буде баш онако како то желе САД.
Наше учешће у Партнерству за мир од 2006. године од Самита у
Риги и на евроатлантском савету за сарадњу. Предали смо презентациони документ 5. септембра 2007. године када га је министар спољних
послова Вук Јеремић презентирао у Савету НАТО-а и даљи кораци нису вршени. У програму евроатлантског савета за партнерство учествовали смо активно на нивоу министара одбране, спољних послова, начелника генералштаба ( он једном у 6 месеци одлази у НАТО на састанке у свом формату), различити дипломатски и остали профили. У НАТО-у постоји много шири круг тема у којима земља може сарађивати са
земљама НАТО-а и Партнерства за мир, а не само у војној димензији.
Политички дијалог је кључни у домену 26+1. Значај присуства
КФОР-а на Косову и политички дијалог за мандат КФОР-а, наши односи са КФОР-ом, посебно војни односи који су кључни за очување безбедности у том простору. Важно је отворити тему опредељења наше
скупштине о ставу о војној неутралности — треба видети како то утиче на наше позиционирање у балканским интеграцијама. То не би требало да буде никаква активна препрека у учешћу у Партнерству за мир
— Аустрија, Шведска, Швајцарска, Молдавија. Треба видети да ли је
неутралност у савременим условима превазиђен концепт. Поред трајне
постоји и неутралност на појединачан сукоб. Учешће у међународним
мировним мисијама, и евроатлантским интеграцијама не доводи у питање неутралност, само под условом уколико је то учешће у оквиру
мандата Савета безбедности Уједињених Нација.
24

Драгана МИТРОВИЋ*

МОДЕЛИ ПРОДУБЉИВАЊА САРАДЊЕ
СА НР КИНОМ И ЗЕМЉАМА ЦЕНТРАЛНЕ
И ИСТОЧНЕ АЗИЈЕ1
Пројекат за формулисање спољне стратегије Републике је од
дугорочног значаја због чега је његова реализација могућа управо
у сарадњи између Министарства спољних послова и научних институција. Ову конференцију помаже и Министарство науке Републике Србије. Говорићу о стратегији јачања српско-кинеских односа као дела стратегије Србије.
Развој и продубљивање свих облика сарадње са суседима је суштински начин за учвршћивање мира и стабилности у региону.
Мир и стабилност у региону су предуслови за економски развој,
повећавање стандарда, смањивања разлика нивоа развијености између Србије и суседних земаља, као и ЕУ. То зависи директно од
изгледности перспектива за економски развој и елиминисању културе непоштовања закона и корупције, партитократије и осталих
суштинских слабости нашег друштвеног система. У том смеру је
приближавање или чланство у Европској Унији изузетно добар мотив и механизам за постизање ових циљева. Економска упућеност
Србије на земље региона и ЕУ је природна, треба је користити и
развијати уз максимизирање предности и повластица и избегавање штетних последица по развојне стратешке интересе. Други део
су односи са САД-ом, Русијом и земљама у развоју. Побољшавање односа са једином супер силом, САД-ом, у датим неповољним
* Професор Факултета политичких наука Универзитета у Београду.
1 Према транскрипту аудиоснимка Конференције дана 28.05.2008.

25

Драгана Митровић

околностима и оквирима додатно је отежано веома ниским нивоом
квалитета и садржаја међусобних односа. Упркос неразумевању
наше позиције по питању Косова и Метохије, релативно трајно супротних интереса САД-а и Србије по овом питању, нужно за реализовање наших основних државних интереса, и неопходно је непрекидно јачати све модусе утицаја и везе са факторима одлучивања у овој земљи. Економска и политичка сарадња са Русијом, као
са великом силом, сталном чланицом СБ УН је изузетно важна.
Посебно треба иступати мало сигурније у области енергетике јер
се тако јача и наша геополитичка позиција; остварити сарадњу у
области инвестиција и трговине – нужно је инсистирати на ратификацији уговора о слободној трговини. Иако Србија више нема
потребу да води глобалну спољну политику, потребно је освежити
мрежу односу са земљама у развоју на основу традиционалне сарадње са СФРЈ.
Односи Србије и НР Кине: Политички односи су традиционално добри и стабилни за нас што је од изузетног значаја. Кина је
стална чланица СБ УН, атомска сила у успону, глобална трговинска велесила, глобална економска сила, и традиционални пријатељ
наше државе. У новој кинеској безбедносној концепцији и темељним принципима њене спољне политике уграђено је становиште
да је међусобно поштовање суверености држава политичка основа
за мир у свету. Она одбацује теорију превазиђености суверенитета у корист људских права и праксу на њима базирану, сматра да
се државе разликују по величини, историји, друштвеним системима, култури, идеологијама, религијама, путевима развоја, а да опет
сви имају право да уживају општа добра као што су мир и национална безбедност. Због тога Кина третира све земље као равне себи и залаже се за сарадњу по принципу једнакости, обостраној користи, и немешању у унутрашње послове других држава. Кина инсистира на значају у оквиру одлучивања у УН и Савету безбедности УН. Као одговорни чинилац међународних односа она је и гарант поштовања резолуције СБ УН 1244. Односи са Кином из
ових, али и других разлога треба да су на врху наших приоритета
приликом конципирања и реализације наше спољне политике. Међутим, иако су политички односи традиционално добри, до посета од стране кинеског врха не долази, добрим делом из разлога лоших порука које константно шаљемо о себи као о држави укључујући и понашање и међусобне односе носиоца највиших политич26

Модели продубљивања сарадње са НР Кином и земљама централне и источне Азије

ких функција који би морали да делују као државници, а не носиоци својих личних политичких амбција као и због атмосфере континуиране нестабилности квази стратешких дилема. Што се економске сарадње тиче, Србија, као и остале земље света, бележи трговачки дефицит у односима са Кином који након јачања протекционистичких мера са наше стране даје као резултат драстични
пад робне размене. Међутим, услови за развој дугорочне и обострано корисне трговачке сарадње постоје и треба да буду уграђени у стратешки осмишљен развој односа сарадње са Кином. У финансијском домену имамо билатерално искуство, мада не и респектабилан биланс нашег учешћа. Са наше стране има много
простора (могу се добити зајмови). Зарад продубљивања и уравнотежења економске инвестиционе, а поготову трговинске сарадње
потребно је усресредити се на братске провинције Србије и аутономне покрајине Војводине, а то су провинције Хејли Ђанг и Ђи
Лин. Кинеско тржиште је огромно, али оно не функционише као
јединствено већ као мноштва локалних. Постоји снажни интерес
централне владе Кине да се економски ревитализује читаво североисточно подручје земље у које спадају и наше две братске провинције а у склопу њега да се интензивирају односи сарадње ових
области са братским административним јединицама у иностранству. У том можемо рачунати на подршку централне владе, али и
на агилност провинцијских обласних и градских власти. Постоји и
основа за овакву сарадњу на нивоу братских градова, главних градова Харбин–Београд и Ханшу–Нови Сад. Кинеске власти из
области Ђи Лин су показале иницијативу да се побратиме са неким другим градовима у Војводини – остваривање сарадње на локалним нивоима.
Примарне области сарадње са неспорном заинтересованошћу
кинеске стране представљају пољопривреда (производња кукуруза, пшенице, соје, шећерне репе, прехрамбрена индустрија), истраживање нафте и гаса, петрохемија, фармацеутска индустрија, производња тешких грађевинских машина, ауто индустрија, трговина,
образовање, култура и спорт. Да би се ово реализовало, са наше
стране треба елиминисати предрасуде према Азији и Кини, пасивност и непрофесионалност. Кинески трговински суфицит са читавим светом је 2007. године износио 1,6 трилиона долара. Потребно је привући кинеске инвеститоре, то није немогуће, али нарочито оне из поменутих провинција. За ово је код нас на свим нивои27

Драгана Митровић

ма потребан ангажман, од локалних самуправа области и државног нивоа и дугорочно планирање. Неопходно је успоставити и неговати контакте, планирати догађај године, културне манифестације, месеце привреде Србије и Војводине, узајамно учешће
на сајмовима, изложбе, бизнис инвестиционе форуме, сличне на
дуги рок испланиране активности кроз професионалне институције као што су агенције за инвестиције, привредне коморе, кинески
савет за промоцију међународне трговине на свим административним нивоима, ангажованост министарстава, образовних и културних институција. Потребно је ојачати потенцијал надлежне дирекције министарства за спољне послове Дазеус и одељења за Кину у
сарадњи са образовним и инситуцијама државне управе попут
ИМПП, Центра за студије Азије и далеког истока факултета политичких наука, Конфучијус центра; надлежних одељења министарства за економију – капиталне инвестиције и регионални развој,
финансије, Народна банка Србије, привредна комора, на трајној
основи, а и по потреби. Било би значајно кадровски и бројно ојачати амбасаду у Пекингу и ослободити је додатних напора око покривања демократске народне републике Кореје, Монголије и Пакистана јер је оптерећена праћењем сложених и динамичних процеса у Кини и једнако захтевне сарадње Кине са светом укључујући и билатералну сарадњу. Једнако је важно јачати војну, безбедоносну и полицијску сарадњу, као и сарадњу у области науке, образовања и технологије, спорта, уметности и културе.
***

28

Професор Миле ЈОВИЋ*

КОМПОНЕНТЕ САВРЕМЕНЕ СТРАТЕГИЈЕ
МЕЂУНАРОДНОГ ПОЗИЦИОНИРАЊА СРБИЈЕ1
На државном нивоу би могли да се питамо „Где је мој кишобран“ –
да ли имамо неко средство да се заштитимо од сунца и обезбедимо себи опстанак. У ту сврху, сам 2001. године предложио тему „Креирање
имиџа земље”. Ово је урађено у духу еконохоличарског приступа у међународним односима — давање предности економији. Ако имате било какву стратегију “it’s called doing things” – за активно деловање.
Када говоримо о компонентама дејствовања морамо да говоримо о
релационом приступу, јер се државе не налазе у вакууму. Савремени
свет функционише на три основна принципа: технологија, тржишни механизам и људска права. За развој технологија потребне су инвестиције (Лисабонски циљеви) — кључни моменат није трансфер капитала, већ технологије, преношење знања. Тржишни механизам је
surrounding које морамо да имамо и које не може да се створи преко ноћи изјавама политичара. То је процес који не захтева само законодавне
делатности већ и неке конкретне институције. Постојеће институције
не функционишу. Када говоримо о овим компонентама стратегије међународног позиционирања Србије — тражења места под сунцем, кишобрана где ћемо да се сакријемо да не покиснемо — постоје и политичка, економска, па и безбедносна димензија. Од свих тих компененти које би се могле издвојити у позиционирању Србије, издвојио бих
троугао који се састоји од дефинисања отворене економије (много другачије од либералне економије), други крак је давање значајнијег места
* Професор Факултета за менаџмент Универзитета Браћа Карић.
1 Према транскрипту аудио снимка Конференције дана 28.05.2008.

29

Миле Јовић

јавној дипломатији уз постојање директног контакта између власти и
цивилног сектора – код нас је то мало испуштено, било је покушаја да
значајна компонента јавне дипломатије буде културна дипломатија, али
то не значи да треба послати песника да буде амбасадор који ће моћи да
рецитује на пријемима. Трећи део крака око позиционирања је снага
предности, односно микроактора (предузећа) – wealth and prosperity
creators — вредност се ствара на микронивоу. Они морају да се посматрају у конктексту глобално дефинисане оријентације земље која подразумева проналажење contact pointa са светом и изграђивање инфраструктуре у земљи која ће омогућити социјалну технологију која није
само битна и самосвојна (није битно шта знаш, него кога знаш). У том
контексту све то води ка једној димензији позиционирања земље, а то
је тзв. economic leadership (не у пежоративном смислу) — што не значи да имаш велике бројке, извоз, али значи да имаш нешто специфично по чему си препознатљив — идентификација и специфичност у региону. Креирање стратегије међународног позиционирање не може да
се уради путем пропаганде и ПР-а. Пре свега, земља мора да поседује
идентитет, да буде по нечему препознатљива и на тој бази се створи
кредибилитет везан за тај идентитет, а онда до репутације. Та репутација доводи до имиџа који је скуп сличица, опсервација, импресија различитих извора који могу да доведу до предрасуда – тек онда причамо
о бренду који није власништво онога који га ствара већ оног који тебе
посматра и са тобом има комуникацију. Везано за креирање стратегије
треба поћи од развојних компоненти – посветити пажњу развоју који
није само економска, већ мултидимензионална формула и развој било
које фирме, подразумева да се дефинитивно створе услови да би се
омогућило да се реализују капацитети људи који припадају том простору али у индивидуалном и колективном смислу — то је друштвени процес, а не политички или дипломатски. Велика грешка која се чини је да
се заборавља да је развој двосмерна улица, а не врста институционалног техничког трансфера. То је један од елемената који су битни. Отворена економија која има неке своје карактеристике и врло јасне које морају да буду уграђене у политичке одлуке и у низ осталих елемената који се користе и који треба да доведу до резултата. Макроекономска политика мора да буде предвидива, али макроекономска политика уколико стојите само на причи да је она стабилна, „немамо инфлацију, а немамо ни развојну димензију” — таква политика ће изазвати проблеме
на дуги рок.
30

Компоненте савремене стратегије међународног позиционирања Србије

Други услов јесте поштена односно транспарентна влада са јасним
и прокламованим циљевима и која подноси резултате, и одговара за
пропусте. Стварање економског окружења које се одликује слободом у
активностима, приступу. Апсолутна заштита интелектуалне својине
без икакве задршке. Стварање услова, а не да држава води економију,
да буду расположиви сви фактори продуктивности — од радне снаге до
финансија; сасвим одговарајућа и поуздана инфраструктура полазећи
од железница, путева до функционисања интернета. Стварање климе
чија окосница нису порези. Кључна компонента није причам ти причу
него онако како ми то радимо, да ли је то урађено као сав остали свет,
и мора имати и економску димензију – пружање могућности свима, па
чак и онима који долазе са стране.

31

UDK:327(497.16)

Драган ЂУКАНОВИЋ*
Ивона ЛАЂЕВАЦ*

ДЕФИНИСАЊЕ СПОЉНОПОЛИТИЧКИХ
ПРИОРИТЕТА: СЛУЧАЈ ЦРНЕ ГОРЕ
ABSTRACT
In this article the authors analyze the document called “Foreign
Policy Priorities of the Republic of Montenegro”. The basic points
of the Montenegrin foreign policy priorities are integration into the
European Union and the North Atlantic Treaty Organization and the
development of the good-neighborly relations in the Western
Balkans and South Eastern Europe region. That means that the
strengthening of the multilateral cooperation is still the most important for the regional stability. The Montenegrin foreign policy also
includes the development of bilateral and multilateral cooperation
with the European Union, the United States of America, the Russian
Federation and the People’s Republic of China.
The authors also conclude that the foreign policy priorities of the
Republic of Montenegro will be accomplished through cooperation
of the Ministry of Foreign Affairs, the President of the Republic and
the President of the Assembly.
Key Words: Republic of Montenegro, “Foreign Policy Priorities”,
foreign policy strategy, European Union, NATO, bilateral and multilateral cooperation, Western Balkans, Southeastern Europe,
Mediterranean relations, former Yugoslavia.
* Др Драган Ђукановић, научни сарадник, Институт за међународну политику и

привреду, Београд.
* Мр Ивона Лађевац, истраживач сарадник, Институт за међународну политику и

привреду, Београд.
Овај текст је резултат истраживања у оквиру пројекта: „Србија и савремени свет:
перспективе и путеви учвршћивања спољнополитичког, безбедносног и спољноекономског положаја Србије у савременим процесима у међународној заједници“,
који финансира Министарство науке Републике Србије, ев бр: 149002Д, за период
2006-2010. године.

32

Дефинисање спољнополитичких приоритета: Случај Црне Горе

Увод
Након одржаног референдума о државноправном статусу Републике Црне Горе и усвајања „Декларације о независности“ у Скупштини 3.
јуна 2006. године, ова земља је у потпуности преузела надлежности у
области утврђивања и вођења спољне политике.1 С тим у вези Министарство иностраних послова је крајем октобра 2007. године предложило нацрт документа под насловом „Спољнополитички приоритети Црне Горе“, који је и усвојен на седници Владе 15. новембра исте године.2
Веома је важно напоменути да је званична Црна Гора усвајањем
овог документа суштински остварила континуитет властитих спољнополитичких настојања започетих још током прве половине протекле деценије, а после формирања властитог министарства за спољне послове,
премда је тада ова некадашња југословенска република била у саставу
Савезне Републике Југославије. Дакле, и поред тога што је у оквиру некадашње СР Југославије постојало Савезно министарство иностраних
послова, а потом и Министарство спољних послова у оквиру Савета
министара бивше Државне заједнице Србија и Црна Гора (2003–2006),
Република Црна Гора је остваривала своје спољнополитичке надлежности и преко властитог ресорног министарства.3
Захваљујући другачијој листи спољнополитичких приоритета условљених распадом Социјалистичке Федеративне Републике Југославије,
Република Црна Гора је у наведеном раздобљу, међутим, властиту дипломатску активност морала усклађивати са Републиком Србијом са
комој је најпре била у федерацији, а потом и у унији држава.4 Штавише, усредсређеност политичких елита Србије на решавање статуса Косова (од започињања овог процеса октобра 2005. године), али и недостатак сарадње некадашње СРЈ–СЦГ са Међународним кривичним
1 Видети: „Deklaracija o nezavisnosti Republike Crne Gore”, Skupština Republike Crne

Gore, Podgorica, 3. jun 2006; Dragan Đukanović, Institucionalni modeli i demokratizacija
postjugoslovenskih država, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd, 2007,
str. 49–56.
2 „Spoljnopolitički prioriteti Crne Gore”, Vlada Republike Crne Gore, 15. novembar 2007.
3 Видети: Dragan Đukanović, „Ustavna rekonstrukcija državne zajednice Srbija i Crna
Gora“, Međunarodna politika, Vol. LIII, broj 1105, Beograd, januar-mart 2002, str. 19–24.
4 О спољној политици СР Југославије, односно њеним приоритетима, видети: „Експозе савезног министра за иностране послове Горана Свилановића у Савезној скупштини СРЈ”, Београд, 24. октобар 2001, Internet:// http://www.mfa.gov.yu/Srpski
/spopol/Ministar/Govori/241001_s.html.

33

Драган Ђукановић и Ивона Лађевац

трибуналом за злочине почињене на тлу некадашње Југославије у Хагу, условили су да у други план дођу настојања Црне Горе у вези са потпуном интеграцијом ове накадашње југословенске републике у савремене европске и евроатланске интеграције.5
Дефинишући властити геостратешки положај као нове суверене државе, Република Црна Гора се у документу „Спољнополитички приоритети” фокусирала на потпуну промоцију (западно)балканског и медитеранског идентитета, али и мултиетничког и демократског карактера. У том смислу је у оквиру наведеног документа посебно указано на
повезаност Црне Горе са балканским суседима и препознавање властите улоге као регионалног „фактора стабилности.”6
У складу са већ наведеним, на предлог Министарства иностраних
послова Републике Црне Горе, Влада је дефинисала да су интеграције
у Европску унију и Северноатлантски савез (НАТО), унапређење и
одржавање добросуседских односа (што укључује и регионалну сарадњу) и развијање билатералних и мултилатералних видова сарадње
са водећим факторима међународне зајединице суштински спољнополитички приоритети земље. Штавише, ови приоритети су дубоко међусобно повезани и у потпуности комплементарни, подвлачи се у наведеном документу.

Уставне основе за дефинисање спољнополитичких
приоритета Црне Горе
После одржаног референдума о државноправном статусу Црне Горе 21. маја 2006. године и проглашења њене независности уследило је
и доношење новог конститутивног акта, које је суштински „заокружило“ државност ове републике.7 У оквиру преамбуле Устава Републике
Црне Горе, усвојеног 19. октобра 2007. године, истакнута је пуна приврженост земље „равноправној сарадњи са другим народима и држава5 „Crna Gora je danas bliža svojim evroatlantskim ciljevima... istina ima puno problema

koje treba prevazići prije nego što Crna Gora bude mogla da se, samostalno ili zajedno sa
Srbijom, kvalifuje za punopravno članstvo u EU“, Citat: Milo Đukanović, „Crna Gora i
Zapadni Balkan na putu u Evropsku uniju”, Međunarodna politika, Vol. LV, broj 1113,
Beograd, januar-mart 2004, str. 3–4.
6 „Spoljnopolitički prioriteti Crne Gore”, op. cit., str. 1–2.
7 Dragan Đukanović, Institucionalni modeli i demokratizacija postjugoslovenskih država,
op. cit., str. 70–71.

34

Дефинисање спољнополитичких приоритета: Случај Црне Горе

ма и европским и евроатлантским интеграцијама.”8 Ово је први случај
у савременој пракси постјугословенске уставности да се у једном конститутивном акту државе или ентитета насталог на овом подручју недвосмислено наводе и спољнополитички приоритети.
У оквиру члана 15. Устава Републике Црне Горе дају се опште смернице односа са другим државама и међународним организацијама. Република Црна Гора, у складу са овим одредбама, тежиће развијању пријатељских односа са другим државама, регионалним и међународним
организацијама, али на темељима међународног јавног права и опште
прихваћених начела. Уставом је предвиђено и да ова република може
ступати у чланство међународних организација, али је јасно назначено
да о начину приступања земље Европској унији ипак одлучује Скупштина Републике Црне Горе. Истовремено, у оквиру става 4. већ поменутог члана наводи се да Република Црна Гора „не може ступати у савез са другом државом којим губи независност и пуни међународни субјективитет.”9 Овим се на одређени начин чувају „тековине” деценијске борбе владајуће политичке елите у Црној Гори у вези са борбом за
независност и сувереност ове постјугословенске републике.
Веома је значајно да се у Уставу Републике Црне Горе (члан 9) истиче и начело супрематије међународног јавног права у односу на национално законодавство.10 То значи да сви ратификовани међународни
уговори и правила међународног права имају „примат над домаћим законодавством и (да се) непосредно примјењују.”11 У контексту придруживања Европској унији супрематија међународног права у односу на
национално представљаће веома значајан чинилац и олакшавајући елемент у наведеном процесу.12
У оквиру трећег дела Устава Републике Црне Горе — Уређење
власти (6. Војска Црне Горе) — предвиђена је могућност да припадници оружаних формација ове земље могу бити ангажовани у саста8 „Ustav Republike Crne Gore ”, preambula, alineja 5, u: Službeni list Crne Gore, broj 1,

godina LXIII, Podgorica, 25. oktobar 2007, str. 1
9 Ibidem, član 15, stav 4.
10 O navedenom načelu videti više u: Vojin Dimitrijević, Obrad Račić, Vladimir Đelić,

Tatjana Papić, Vesna Petrović i Saša Obradović, Osnovi međunarodnog javnog prava,
Beogradski centar za ljudska prava, Beograd, 2005, str. 63–70.
11 „Ustav Republike Crne Gore ”, op. cit., član 9.
12 T. C. Hartley, Osnovi prava Evropske zajednice, COLPI — Institut za ustavnu i pravnu
politiku, Beogradski centar za ljudska prava, Beograd, 1998, str. 177–87.

35

Драган Ђукановић и Ивона Лађевац

ву међународних снага.13 На овај начин Црна Гора додатно отвара
могућност да постане чланица Северноатланског савеза и да властити безбедносни идентитет инкорпорира у оквире наведене међународне организације.14

Европске и евроатлантске интеграције Црне Горе:
Прокламовани циљеви
У документу „Спољнополитички приоритети Црне Горе“ истакнуто је да пуноправно чланство у Европској унији представља најзначајнији стратешки циљ земље. У том контексту процес европских интеграција ће представљати најважнији задатак на спољном и унутрашњем плану. Посебно је напоменуто да у Црној Гори постоји „свеокупна сагласност”,15 односно базични друштвени консензус о потреби интеграције у Унију. Динамика интеграција Републике Црне Горе у
Европску унију, наводи се у овом документу, зависиће од економских,
политичких, правосудних, безбедносних и бројних других реформи.
Као најважнији инструмент сарадње Уније са Републиком Црном Гором истиче се „политички дијалог”16 са државама чланицама, државом
која председава овом организацијом и Тројком ЕУ.
Други стратешки циљ Црне Горе представља чланство у Северноатлантском савезу. У „Спољнополитичким приоритетима Црне Горе“
се, ипак, закључује да ће овај процес засигурно трајати краће у односу
на процес приступања Европској унији. Приступање програму Партнерство за мир, али касније и Северноатлантском савезу гарантоваће
пуну „стабилност и безбједност” земље.17
Европске и евроатлантске интеграције се у првом стратешком спољнополитичком документу Црне Горе сматрају паралелним и у потпуности усаглашеним процесима. С тим у вези се процењује да развој демократских институција, владавине права, тржишне привреде и стабилног
13 „Ustav Republike Crne Gore ”, op. cit., član 129, stav 2.
14 Ugo Caruso, Interplay between the Council of Europe, OSCE, EU and NATO, European

Academy, Bolzano, 2007, pp. 170–81.
15 „Spoljnopolitički prioriteti Crne Gore”, op. cit., str. 2.
16 Ibidem, str. 3.
17 Ibidem, str. 3.

36

Дефинисање спољнополитичких приоритета: Случај Црне Горе

безбедосног окружења представља основне услове за све земље које желе да постану чланице Европске уније и Северноатлантског савеза.18

Односи Црне Горе са суседима и интензивирање
регионалне сарадње у југоисточној европи
Један од основних критеријума за придруживање земаља Западног
Балкана Европској унији, у складу са Критеријумима из Копенхагена
(јун 1993), представља развој добросуседских односа и интензивирање
мултилатералних видова сарадње на југоистоку Европе.19 С тим у вези, „Спољнополитички приоритети Црне Горе” садрже јасан став да
није могуће успешно приступити Европској унији или Северноатланском савезу без претходног интензивирања наведених видова билатералне и мултилатералне сарадње у регији Западног Балкана и Југоисточне Европе.20
У оквиру документа наводи се и да ће Република Црна Гора посебну пажњу посветити односима са непосредним окружењем, односно са
Републиком Албанијом, Босном и Херцеговином, Републиком Италијом, Републиком Србијом и Републиком Хрватском. Но, у ширем контексту акценат ће бити стављен и на односе Републике Црне Горе са
другим некадашњим југословенским републикама — Републиком Македонијом и Републиком Словенијом. Истовремено се указује и на значај односа са суседима некадашње Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, односно Републиком Аустријом, Републиком Мађарском, Републиком Румунијом, Републиком Бугарском и Грчком.21
Битно је напоменути и да је у „Спољнополитичким приоритетима
Црне Горе“ указано на значај сарадње ове земље са Републиком Срби18 Videti: Duško Lopandić, Regionalne inicijative u Jugoistočnoj Evropi, Institut za

međunarodnu politiku i privredu, Evropski pokret u Srbiji, Beograd, 2001, str. 181.
19 Ibidem, str. 172–3. Videti i: Irina Žarin, „Razvoj regionalnog pristupa Evropske unije

prema zemljama Zapadnog Balkana”, Međunarodna politika, Vol. LVII, broj 1123,
Beograd, juli–septrmbar 2006, str. 26–30.
20 „Spoljnopolitički prioriteti Crne Gore”, op. cit., str. 3–4.
21 Ibidem, str. 3. Na ovaj način ukazuje se i na izvesni spoljnopoilitički kontinuitet sa
nekadašnjom Socijalističkom Federativnom Republikom Jugoslavijom od 1945. do
1991. godine. O jugoslovenskoj spoljnoj politici u navedenom razdoblju videti u: Predrag
Simić, Tito i NATO: uspon i pad Druge Jugoslavije, Kompanija „Novosti”, Beograd,
2008, str. 79–144.

37

Драган Ђукановић и Ивона Лађевац

јом. У том смислу је наведено да ће Црна Гора са Србијом „наставити
да развија тијесне везе због низа историјских, културних и економских
фактора.”22 Наглашава се, ипак, да то подразумева однос равноправног
партнерства и пуног уважавања Републике Црне Горе од стране суседне Републике Србије. Зато је важно истаћи да су после проглашења независности Републике Црне Горе 2006. године, односи између Србије и
ове земље били сведени на изузетно низак ниво. То показује и чињеница да је амбасадор Србије у Црној Гори, др Зоран Лутовац на дужност
ступио тек почетком 2008. године. Такође, нерегулисани статус етничких Срба у Републици Црној Гори, према бројним проценама, додатно
оптерећује односе између Београда и Подгорице.23 У том смислу занимљива је и чињеница да су поједини представници доскорашње власти
у Београду успоставили веома чврсте односе са просрпским партијама
у Црној Гори, али да истовремено нису тежили стварању чврших односа на нивоима влада.24 У јавном дискурсу у Црној Гори још увек није
доминантна тема евентуално признавање Косова као суверене државе,
али су поједини кругови у владајућој Демократској партији социјалиста оставили могућност да се то догоди у, како наводе, „догледно време“.25 Ипак, нису ретки аналитичари политичких прилика који сматрају да би оваква одлука Владе Републике Црне Горе могла суштински
угрозити тренутну „коегзистенцију“ просрпског и доминантно црногорског дела јавности и утицати на безбедносне прилике у земљи. Наравно, оваква одлука оставила би и дубок траг на постојеће односе између Србије и Црне Горе.
Развој бројних видова мултилатералне сарадње у Југоисточној
Европи ће, како се истиче у наведеном документу, бити подржан од
стране Републике Црне Горе.26 Она ће с тим у вези преузети активну
улогу у оквиру Процеса сарадње у Југоисточној Европи (South East
22 „Spoljnopolitički prioriteti Crne Gore”, op. cit., str. 4.
23 Videti: Dragan Đukanović, „Položaj Srba u postjugoslovenskim državama”, Nova srpska

politička misao, br. 3, Beograd, 2007, str. sa.
24 То се превасходно односи на Демократску странку Србије (ДСС) и Нову Србију

(НС), које су успоставиле бројне облике сарадње са Српском листом у Републици
Црној Гори.
25 Видети: Новица Ђурић, „Мило ће о Косову када дође време”, Политика, Београд,
1. март 2008, Интернет, http://www.politika.co.yu/rubrike/Svet/Milo-ce-o-Kosovukada-za-to-dodje-vreme.lt.html.
26 „Spoljnopolitički prioriteti Crne Gore”, op. cit., str. 4.

38

Дефинисање спољнополитичких приоритета: Случај Црне Горе

European Cooperation Process — SEECP), Централноевропској иницијативи (Centraleuropean Initiative — CEI), Јадранско-јонској иницијативи (Adriatic–Ionian Initiative — AII), Иницијативи за сарадњу у Југоисточној Европи (Southeast Europe Cooperation Initiative — SECI), Јадранској повељи (Adriatic Charter), итд. Започињање рада Регионалног
савета за сарадњу (Regional Cooperation Council — RCC), по окончању
трансформације Пакта за стабилност у Југоисточној Европи, крајем фебруара ове године представља евидентан доказ могућности држава регије да преузму регионално власништво (regional ownership) у односу
на постојеће видове мултилатералне сарадње, оцењује се у „Спољнополитичким приоритетима Црне Горе”.27

Билатерални и мултилатерални односи Црне Горе
Развој политичких и економских односа са водећим земљама у свету, наведено је у оквиру документа „Спољнополитички приоритети
Црне Горе”, биће усклађен са државним и националним интересима.28
Премда је Републику Црну Гору до сада признало 105 земаља, те су дипломатски односи успостављени са 85 држава, унапређење бројних видова сарадњи допринеће да се у потпуности реафирмише међународни
положај земље.29
У наведеном контексту наведено је да је неопходно ојачати сарадњу
Црне Горе са водећим државама чланица Европске уније (Немачком,
Великом Британијом, Француском и Италијом, али и државама такозване нове Европе — Пољском, Чешком, Словачком, Литванијом, Летони27 О настанку и развоју постојећих мултилатералних видова сарадње у Југоисточној

Европи видети: Duško Lopandić, Regionalne inicijative u Jugoistočnoj Evropi:
institucionalni oblici i programi multilateralne saradnje na Balkanu, Institut za
međunarodnu politiku i privredu, Evropski pokret u Srbiji, Beograd, 2001, str. 19–191. i
Jelica Minić i Jasminka Kronja, Regionalna saradnja za razvoj i evropsku integraciju,
Evropski pokret u Srbiji, Beograd, Albanski institut za međunarodne studije, Tirana,
Centar za institucionalni razvoj, Skoplje, Evropski pokret u Crnoj Gori, Podgorica,
Helsinški komitet za ljudska prava u Bosni i Hercegovini, Sarajevo, Institut za
međunarodne odnose, Zagreb, Kosovski institut za politička istraživanja i razvoj,
Priština, 2007, str. 5–56.
28 „Spoljnopolitički prioriteti Crne Gore”, op. cit., str. 4–5.
29 Videti zvaničnu Web prezentaciju Ministarstva inostranih poslova Republike Crne Gore
— www.mip.cg.yu.
30 „Spoljnopolitički prioriteti Crne Gore”, op. cit., str. 4.

39

Драган Ђукановић и Ивона Лађевац

јом и Естонијом).30 Истовремено је подвучен и значај успостављања
интензивнијих односа са Сједињеним Америчким Државама, Руском
Федерацијом, Народном Републиком Кином и осталим „значајнијим
свјетским државама” (Аустралија, Аргентина, Бразил, Индија, Јапан и
Канада).31 Поред наведеног, у документу се наводи значај интензивирања односа са, како се наводи, мањим европским државама — Андором, Исландом, Кипром, Малтом, Луксембургом, Лихтенштајном, Монаком и Сан Марином — а у циљу размене позитивних искустава о
ефикасности и ефективности њиховних државних управа.
Односи Црне Горе са Сједињеним Америчким Државама представљају један од кључних приоритета спољне политике земље, а посебно
у контексту постојећег утицаја ове земље у оквиру Северноатлантског
савеза, али и других међународних организација.32 САД су током протекле деценије потпомогле да се Црна Гора умногоме осамостали у односу на званични Београд. Поред наведеног, Република Црна Гора је
добијала и значајна финансијска средства од стране САД, што је допринело и да се у потпуности осигура функционисање јавне администрације.33 Истовремено, највиши државни представници Црне Горе су током периода санкција које су биле уведене према Савезној Републици
Југославије, а посебно након њиховог прекида односа са режимом Слободана Милошевића (1997–2000), имали могућности да учествују на
бројном међународним скуповима.34 Са друге стране, интензивнији односи Републике Црне Горе са Руском Федерацијом су, такође, веома
значајни за ову некадашњу југословенску републику. Њихов даљњи
подстицај ће допринети да се традицијално пријатељски односи земаља додатно учврсте. Узимајући у обзир евидентни динамичан развој
привреде Народне Републике Кине, процена је и да се морају изградити
и интензивнији односи Републике Црне Горе са званичним Пекингом.
Медитерански идентитет Републике Црне Горе, који се осликава кроз
припадност географском, историјском и цивилизацијском кругу Средо31 Ibidem, str. 4.
32 Ibidem, str. 5.
33 О току и природи сукоба црногорског и србијанског руководства у временском раз-

добљу од 1997. и 1999. године, као и улози земаља Запада с тим у вези видети: Miša
Gleni, Balkan 1804–1999 (nacionalizam, rat i velike sile), Drugi deo, Samizdat Free
B92, Beograd, 2001, str. 355?62.
34 Videti: poglavlje E — Milo Đukanović jača u Crnoj Gori u: „Srbija: faktor Milošević”,
Izveštaj Međunarodne krizne grupe, Sarajevo, 24. februar 1998.

40

Дефинисање спољнополитичких приоритета: Случај Црне Горе

земног мора захтева и јасније дефинисање односа са земљама ове регије.35 С тим у вези посебно је наговештен значај јачања односа са Турском
и Египтом, као двема водећим земљама источног дела Медитерана.
Република Црна Гора је након проглашења независности јуна 2006.
године постала чланица великог броја међународних организација.
Учествујући у њиховом раду, она успева да промовише властите интересе, али уједно и да ради на припреми чланства у Европској унији и
Северноатлантском савезу. Ово се потвђује кроз учешће Црне Горе у
раду Уједињених нација и у оквиру њених бројних организација, попут
Светске здравствене организације и Међународне организације рада,
као и бројних специјализованих агенција.36
У оквиру најстарије (пан)европске организације — Савета Европе,
Република Црна Гора је успела да осигура експертску подршку у циљу
реформе правосуђа и усклађивања националног законодавства са конвенцијама наведене организације и то у области заштите људских и мањинских права, локалне самоуправе, итд.37 Црна Гора је, истовремено,
путем учешћа у раду Организације за европску безбедност и сарадњу
(ОЕБС) интензивирала реформе у области унутрашњих послова, судства, пролиферације наоружања и јачања демократских институција и
капацитета.38
Будуће чланство Републике Црне Горе у Светској трговинској организацији представља један од најзначајнијих корака у вези са укључивањем земље у савремене међународне економске токове.39 Такође,
оно представља значајан чинилац потпоре унутрашњих економских реформи и тока придруживања Европској унији, закључује се у „Спољнополитичким приоритетима Црне Горе“.40
35 „Spoljnopolitički prioriteti Crne Gore”, op. cit., str. 5.
36 Ibidem, str. 6.
37 Ibidem, str. 6. O navedenim konvencijama videti više u: Vladimir Đerić, Članstvo države

u Savetu Evrope: uslovi, postupak prijema i nadzor nad obavezama, Beogradski centar
za ljudska prava, Beograd, 2001, str. 27–45.
38 „Spoljnopolitički prioriteti Crne Gore”, op. cit., str. 6.
39 О структури, начину одлучивања и приступању Светској трговинској организацију видети у: Предраг Бјелић, Светска трговинска организација, Прометеј, Београд,
2002, стр. 27–55. и Ивана Поповић Петровић, Међународна трговина пољопривредним производима, Институт за међународну политику и привреду, Београд,
2006, стр. 139–62.
40 „Spoljnopolitički prioriteti Crne Gore”, op. cit., str. 6–7.

41

Драган Ђукановић и Ивона Лађевац

Инструменти за имплементацију спољнополитичких
приоритета Црне Горе
Сви прокламовани спољнополитички приоритети Републике Црне
Горе сматрају се дугорочним.41 Зато је Влада Републике Црне Горе, у
складу са својим уставним овлашћењима, задужила Министарство
иностраних послова да усаглашава активности на спровођењу наведених приоритета, као и да припреми израду новог стратегијског документа у области спољне политике — „Стратегију спољне политике Црне Горе“.42 Овај документ би на целовитији и свеобухватнији начин
утврдио све модалитете стратегије, тактике и оперативног деловања
црногорске дипломатије у предстојећем временском раздобљу. Битно
је, међутим, истаћи и да ће након приступања Републике Црне Горе
Европској унији и Северноатлантском савезу бити неопходно утврдити
и нове спољнополитичке циљеве и дефинисати нову спољнополитичку
стратегију, закључује се у документу „Спољнополитички приоритети
Црне Горе“.43
Министарство иностраних послова ће, поред непосредног спровођења прокламованих спољнополитичких приоритета, као интегрални
део Владе Републике Црне Горе, уједно вршити и координацију рада
других институција с тим у вези. Такође, у складу са уставним овлашћењима председника Републике и председника Скупштине, може се
очекивати да ће ова два носиоца јавних функција, заједно са другим релевантним субјектима, доприносити спровођењу спољнополитичких
приоритета и бројних активности које из њих произилазе.44
Битно је напоменути да је Влада, у складу са властитим уставним и
законским овлашћењима, обавезала сва ресорна министарства у свом са41 Ibidem, str. 7.
42 Ibidem, str. 9.
43 Већина држава које су током протекле и ове деценије су након приступања Европ-

ској унији измениле властите спољнополитичке приоритете, али и стратегију. То је
посебно важно због механизма Заједничке спољне и безбеносне политике Европске уније (Common Foerign and Security Policy — CFSP), који преставља један од
најважнијих инструмената сарадње двадесетседам држава чланица ове организације. О наведеном видети више у: Европојмовник, Институт за међународну политику и привреду, Београд, 2005, стр. 161.
44 Videti: „Ustav Republike Crne Gore”, op. cit., član 82, član 95, stavovi 6 i 7, član 100,
stavovi 1, 4, 8 i 9.

42

Дефинисање спољнополитичких приоритета: Случај Црне Горе

ставу да спроводе дефинисане циљеве „Спољнополитичких приоритета
Црне Горе“. Тим поводом се посебно инситира на неопходности да се активности свих државних органа на спољнополитичком плану у потпуности ускладе са делатностима Министарства иностраних послова.

Закључак
Једна од најмлађих европских држава успела је да се након раздруживања са Републиком Србијом у потпуности репозиционира у савременим регионалним и глобалним међународним односима. Пошто је
половином протекле деценије (1997) дошло до распада некада монолитне Демократске партије социјалиста Црне Горе, „нове-старе”45 политичке елите су увиделе нужност да се напусти до тада доминатни
изолационистички приступ у спољној политици, као и да се отпочне
процес европских интеграција, али и јачање односа са „новим” суседством, односно са државама насталим од Југославије.
Управо из наведених разлога „Спољнополитички приоритети Црне
Горе” се, као одраз контиуитета црногорске спољне политике, заснивају на пуној повезаности три најзначајне целине. То су интеграција у
Европску унију и Северноатлантски савез, одржавање и унапређење
добросуседских односа на Западном Балкану и Југоисточној Европи,
али и развијање билатералне и мултилатералне сарадње са утицајнијим
државама света. Чланство Републике Црне Горе у Европској унији и
Северноатлантском савезу као предуслов има успешно окончање постојећег процеса целовитих друштвених реформи. Истовремено, стабилност регије Југоисточне Европе није могућа без активног учешћа
Црне Горе у оквиру постојећих мултилатералних видова сарадње одно45 У Републици Црној Гори је јуна 1991. године дошло до трансформације некада-

шњег Савеза комуниста Црне Горе у Демократску партију социјалиста Црне Горе.
Готово шест година касније уследио је велики унутарпартијски расцеп на продемократско и просрпско крило, које је основало Социјалистичку народну партију Црне Горе (СНП ЦГ). Продемократско крило ДПС-а било је подржано од стране
Европске уније и Сједињених Америчких Држава у напорима да се спроведу унутрашња демократизација, као и суштинске економске реформе. Међутим, генерално гледано у Црној Гори није дошло до посткомунистичке промене власти. Видети у: Srđan Darmanović, „Osobenosti tranzicije u Srbiji i Crnoj Gori”, u: Dragica
Vujadinović, Lino Veljak, Vladimir Goati i Veselin Pavićević (urs), Između autoritarizma
i demokratije: Srbija, Crna Gora, Hrvatska, Knjiga I — Institucionalni okviri, Centar za
demokratsku tranziciju, Beograd, 2002, str. 137–59.

43

Драган Ђукановић и Ивона Лађевац

сно регионалних интеграција. Зато њени државни органи инсистирају
и на изградњи чвршћих веза са земљама некадашње југословенске федерације, а посебно са суседном Републиком Србијом. Фокусирање
спољнополитичких активности Црне Горе према доминантним земљама Европске уније, Сједињеним Америчким Државама и Руској Федерацији несумњиво ће обезбедити да се ова мала европска земља позиционира као важан фактор стабилности у Југоисточној Европи, али и
као надасве поуздан и „предвидљив” партнер водећих међународних
субјеката, односно великих сила.46 То се односи и на развој односа Црне Горе са Народном Републиком Кином, Јапаном, Индијом, Бразилом,
Аргентином и Аустралијом, као и земљама “медитеранског круга”. Досадашње учешће представника Црне Горе у раду глобалних (Уједињене нације и Светска трговинска организација) и регионалних (Савет
Европе и ОЕБС) међународних организација у потпуности одражава
потребе ове земље у смислу афирмације њене независности и пуног
међународноправног субјективитета.
Евидентан друштвени консензус у вези са основним спољнополитичким приоритетима Црне Горе потврђен је и у потпуности усаглашеним активностима државних органа и институција (Влада, Министарство иностраних послова, председник Републике, итд.) на остварењу
прокламованих циљева, али и одсуством оспоравања наведених приоритета од стране опозиције.47 Влада Републике Црне Горе задужила је
своје Министарство иностраних пословна да најпре координира насту46 Под великом силама се подразумевају „најмоћније земље у војном и економском

погледу у глобалном систему”. Наведено према: Чарлс В. Кегли Јр. и Јуџин Виткоф, Светска политика: тренд и трансформација, Центар за студије Југоисточне
Европе, Факултет политичклих наука Универзитета у Београду, Дипоматска академија Министарства спољних послова Србије и Црне Горе, Београд, 2004, стр. 61.
47 Приликом одређивања дугорочних спољнополитичких пеиоритета веома је битна
елементарна сагласност водећих политичких чинилаца у вези са најбитнијим смерницама, односно у вези са перцепцијом улоге земље у постојећим међународним
организацијама, мултиалтералним видовима сарадње, као и у односу према великим силама. Друштва у којима доминира изразита подела између водећих политичких чинилаца отежано дефинишу властите спољнополитичке приоритете. Зато је
значајан и пример недостатка базичног друштвеног консенсуса водећих политичких чинилаца у Републици Србији, а што резултира њеним недефинисаним односом према Европској унији и НАТО, али и према водећим силама и суседима. Видети: Dragan Đukanović, „Politički kontekst procesa evropskih integracija u Srbiji”, u:
Dragan Đukanović (prir.), Savremeni međunarodni izazovi: globalna i regionalna
perspektiva, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd, 2008, str. 231–48.

44

Дефинисање спољнополитичких приоритета: Случај Црне Горе

пе свих ресорних министарстава у односу према иностранству у складу са дефинисаним „Спољнополитичким приоритетима Црне Горе”, а
потом и да изради „Стратегију спољне политике Црне Горе”, која ће
обезбедити дугорочно стратегијско позиционирање земље у оквиру надасве сложеног система савремених међународних односа. Већ наведени друштвени консензус у вези са спољнополитичким приоритетима
био је током протекле деценије карактеристичан и за земље Источне и
Централне Европе, а након окончања хладног рата. То је резултирало и
чланством наведене скупине земаља у Европској унији и Северноатланском савезу. Нема зато сумње да ће и Република Црна Гора у предстојећем временском раздобљу успешно имплементирати своје прокламоване спољнополитичке циљеве, те постати део европских и евроатланских интеграција. Важно је истовремено напоменути и да ће Република Црна Гора, у одсуству било каквих територијалних претензија
према суседним државама, неговати квалитетне односе са својим непосредним окружењем.48 Наведени квалитет спољне политике Црне Горе
био је евидентан и током протеклих десетак година.

Библиографија
1. „Spoljnopolitički prioriteti Crne Gore”, Vlada Republike Crne Gore, 23.
novembar 2007.
2. „Ustav Republike Crne Gore ”, Službeni list Crne Gore, broj 1, godina
LXIII, Podgorica, 25. oktobar 2007.
3. „Експозе савезног министра за иностране послове Горана Свилановића у Савезној скупштини СРЈ“, Београд, 24. октобар 2001, Интернет: //http://www. mfa.gov.yu/Srpski/spopol/Ministar/Govori/241001
_s.html.
4. Milo Đukanović, “Crna Gora i Zapadni Balkan na putu u Evropsku
uniju”, Međunarodna politika, Vol. LV, broj 1113, Beograd, januar–mart
2004, str. 3–4.
48 У току процеса дисолуције некадашње Социјалистичке Федеративне Републике

Југославије (1991–2008) постојали су бројни мегаломански планови за формирање
монолитних етнонационалних држава на њеном тлу. То је било карактеристично за
делове јавности готово свих јужнословенских држава и ентитета. Тако су постојали планови за формирање Велике Србије, Велике Хрватске, Велике Босне, Великог Косова, Велике Словеније и Велике Македоније. Међутим, у црногорској јавности током протекле и ове деценије нису постојали слични планови.

45

Драган Ђукановић и Ивона Лађевац

5. Vojin Dimitrijević, Obrad Račić, Vladimir Đerić, Tatjana Papić, Vesna
Petrović i Saša Obradović, Osnovi međunarodnog javnog prava,
Beogradski centar za ljudska prava, Beograd, 2005, str. 63–70.
6. T. C. Hartley, Osnovi prava Evropske zajednice, COLPI — Institut za
ustavnu i pravnu politiku, Beogradski centar za ljudska prava, Beograd,
1998, str. 177–87.
7. Ugo Caruso, Interplay between the Council of Europe, OSCE, EU and
NATO, European Academy, Bolzano, 2007.
8. Dragan Đukanović, „Ustavna rekonstrukcija državne zajednice Srbija i
Crna Gora”, Međunarodna politika, Vol. LIII, broj 1105, Beograd,
januar–mart 2002, str. 19–24.
9. Dragan Đukanović, Institucionalni modeli i demokratizacija postjugoslovenskih država, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd,
2007.
10. Irina Žarin, „Razvoj regionalnog pristupa Evropske unije prema
zemljama Zapadnog Balkana”, Međunarodna politika, Vol. LVII, broj
1123, Beograd, juli–septrmbar 2006, str. 26?30.
11. Novica Đurić, „Milo će o Kosovu kada dođe vreme”, Politika, Beograd,
1. mart 2008, Internet, http://www.politika.co.yu/rubrike/Svet/Milo-ceo-Kosovu-kada-za-to-dodje-vreme.lt.html.
12. Duško Lopandić, Regionalne inicijative u Jugoistočnoj Evropi: institucionalni oblici i programi multilateralne saradnje na Balkanu, Institut za
međunarodnu politiku i privredu, Evropski pokret u Srbiji, Beograd,
2001, str. 19–191.
13. Miša Gleni, Balkan 1804–1999 (nacionalizam, rat i velike sile), Drugi
deo, Samizdat Free B92, Beograd, 2001.
14. Jelica Minić i Jasminka Kronja, Regionalna saradnja za razvoj i
evropsku integraciju, Evropski pokret u Srbiji, Beograd, Albanski institut
za međunarodne studije, Tirana, Centar za institucionalni razvoj,
Skoplje, Evropski pokret u Crnoj Gori, Podgorica, Helsinški komitet za
ljudska prava u Bosni i Hercegovini, Sarajevo, Institut za međunarodne
odnose, Zagreb, Kosovski institut za politička istraživanja i razvoj,
Priština, 2007.
15. Zvanična Web prezentaciju Ministarstva inostranih poslova Republike
Crne Gore — www.mip.cg.yu.
16. „Srbija: faktor Milošević”, Izveštaj Međunarodne krizne grupe,
Sarajevo, 24. februar 1998.
46

Дефинисање спољнополитичких приоритета: Случај Црне Горе

17. Vladimir Đerić, Članstvo države u Savetu Evrope: uslovi, postupak
prijema i nadzor nad obavezama, Beogradski centar za ljudska prava,
Beograd, 2001.
18. Predrag Bjelić, Svetska trgovinska organizacija, Prometej, Beograd,
2002.
19. Evropojmovnik, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd,
2005.
20. Srđan Darmanović, „Osobenosti tranzicije u Srbiji i Crnoj Gori“, u:
Dragica Vujadinović, Lino Veljak, Vladimir Goati i Veselin Pavićević
(urs), Između autoritarizma i demokratije: Srbija, Crna Gora, Hrvatska,
Knjiga I — Institucionalni okvir, Centar za demokratsku tranziciju,
Beograd, 2002, str. 137–59.
21. Čarls V. Kegli Jr. i Judžin Vitkof, Svetska politika: trend i transformacija,
Centar za studije Jugoistočne Evrope, Fakultet političklih nauka
Univerziteta u Beogradu, Dipomatska akademija Ministarstva spoljnih
poslova Srbije i Crne Gore, Beograd, 2004.
22. Predrag Simić, Tito i NATO: uspon i pad Druge Jugoslavije, Kompanija
„Novosti”, Beograd, 2008.

47

II
Односи Србије
и Европске уније

Милица ДЕЛЕВИЋ*

СРБИЈА И ЕВРОПСКА УНИЈА1
Србија је пре хладног рата била једна од ретких земаља која је имала
уговорни однос са тадашњом Европском Економском Заједницом и у
том контексту је била у доста повољнијем положају у односу на социјалистичке земље, које су тада кренуле путем трансформације. Изгледало
је да ћемо и ми деведесетих година 20 века ући у ЕЕЗ, али у том периоду Србија никаквих односа нема са ЕУ– различите санкције, ратови, а једини вид сарадње јесте хуманитарна помоћ, помоћ за независне медије,
судство, демократизацију, помоћ општинама са демократском управом
— тешка изолација. Од 2000. године ЕУ опредељење било је неупитно,
јер је искуство лошег живота, излолације просто то наметало. То је такође, било у складу са тадашњим спољнополитичким циљевима: успотављање сарадње са великим центрима моћи, развој односа са суседима у
региону, побољшавање позиције у свету, успотављање специјалне везе
са другим земљама како би се остварили неки унутрашњи циљеви попут: економске транзиције, отплаћивања дугова, смањења незапослености. Наведени циљеви су најбоље дефинисани у експозеу министра Свилановића, што је било прихваћено уз велику количину одобравања. Али,
нашли смо се у парадоксалној ситуацији — ЕУ пут Србије није био то* Милица Делевић је Директор Канцеларије за европске интеграције, Владе Репу-

блике Србије од октобра 2008, у периоду Јун 2007 – октобар 2008. била је помоћник министра спољних послова, генерални директор Генералне дирекције за
Европску унију у Министарству спољних послова Републике Србије. Она је од
новембра 2005. доцент на предмету Спољна политика Србије, на Факултету политичких наука Универзитета у Београду, а у периоду Јануар 2005 – Септембар
2005, била је координатор за израду Националне стратегиије Србије за придруживање Србије и Црне Горе Европској унији, при Канцеларији Владе Србије за
придруживање Европској унији.
1 Излагање Милице Делевић у својству модератора другог панела конференције
„Елементи стратегије спољне политике Србије – Политички и економски аспекти”,
одржане 28–29. маја 2008. Према транскрипту аудио-снимка тока конференције.

51

Милица Делевић

лико брз с обзиром на подршку политичке елите и грађана и на оно што
је и довело до тога (фрустрација лошег живота и изолације).
Разлог за то споро кретање није административна способност Србије коју треба побољшати (административни капацитет је задовољавајући) већ то су полу препреке: економске, на кратак рок производе губитнике, а на дужи победнике – велико је умеће направити савез који је
тешко одржати политичким консензусом када је велики број губитника
док се не капитализују све предузете реформе. По свршетку реформи
има више добитника. Међутим, Србија је имала сарадњу са Хашким
трибуналом (одређивање према прошлости), однос са ЦГ у заједници
и одређивање питања Косова и укрштање ових питања са процесом
ЕУ интеграција – та три питања су закомпликовала питање ЕУ и условила да 7 година касније потписујемо Споразум о стабилизацији и придруживању — економски споразум који ствара оквире за политичке и
друге односе са земљама чланицама ЕУ. Испреговаран је да омогућава
и нама и Унији да наставимо политичке односе, на начин који питање
Косова оставља по страни као предмет дијалога за друга питања. Мислим да би свакој земљи у транзицији било тешко да се носи са овим
проблемима.
Једнострано проглашење Косова. За будућност односа Србије и
ЕУ важно је наћи начин на који се Србија неће слагати са једностраним
проглашењем Косова, а да то не угрози ЕУ оријентацију. Она је потврђена 2000. године, као што је раније поменуто, у међувремену је питање те оријентације постала доминантна политичка тема у земљи, и однос сила се променио, однос у региону се признањем Косова променио
и за ЕУ интеграције у контексту циљева. Настала је другачија међузависност у односу на период када су ти циљеви постављени. За Србију
је могуће и потребно да успоставља уједначену сарадњу са светским
центрима моћи и ЕУ без обзира на све изазове које косовска независнот доноси у региону – регионалној сарадњи и развоју односа са тим
државама. Од начина на који се Србија не буде слагала са једностраним
проглашењем, у великој мери ће зависити и мера у којој ће моћи да
оствари спољнополитичке циљеве.
Без обзира што је контекст сарадње другачији него када су ти циљеви постављени, ја мислим да ови циљеви и даље стоје и да ако разговарамо о стратешкој опредељености Србије њима се треба посветити и
уважити. Интеграција ЕУ има своју спољнополитичку, али и унутрашњу димензију која је важна. Наиме она представља процес уну52

Србија и Европска унија

трашње трансформације, окосницу за спровођење политичке и економске промене – оно што грађани желе да виде – безбедност, бољи
стандард, предвидивост, квалитет живота – да то тај наставак пута подразумева. За разлику од других, ЕУ чланство има јаку унутрашњу димензију која се у последње време повезује са таквим стварима да може
да успори ЕУ интеграцију, такав унутрашњи притисак ће одредити
спољнополитичке циљеве и за коју стратегију се она опредељује.

53

UDK:327:001.6(497.11)

Ивона ЛАЂЕВАЦ*

ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ САРАДЊЕ
СРБИЈЕ И ЕУ 2000-2008. ГОДИНЕ
ABSTRACT
This paper is focused on development of bilateral relations between
Republic of Serbia and the European Union since 2000 till the year
2008. Author observes development of this cooperation in the framework of the official EU policy towards the Western Balkans region –
The Stabilization and Association Process (SAP). After the internal
political changes in October 2000, Republic of Serbia renewed cooperation with EU and like its neighbors accessed to SAP. Describing
the cooperation of these subjects, author points out concrete measures
taken in this period as well the results of its implementation. Special
attention author pays to internal Serbian political issues that occurred
as an obstacle to faster development of relations with the EU. Some
of them even caused the suspension of the negotiations. After overcaming difficulties the negotiations were continued, but different
approaches towards same issues remained. In spite all of this, thanks
to mutual efforts, the Association and Stabilization Agreement was
singed up.
Key Words: Serbia, European Union, Western Balkans, Stabilization
and Association Process, European partnership, Stabilization and
Association Agreement, Hague Tribunal
* Институт за међународну политику и привреду, Београд.

Овај текст је резултат истраживања у оквиру пројекта: „Србија и савремени
свет: перспективе и путеви учвршћивања спољнополитичког, безбедносног и
спољноекономског положаја Србије у савременим процесима у међународној
заједници”, који финансира Министарство науке Републике Србије, ев бр:
149002Д, за период 2006-2010. године.

54

Основне карактеристике сарадње Србије и ЕУ 2000–2008. године

Европска унија и Западни Балкан
Европска комисија је 1999. године за земље Западног Балкана предложила покретање Процеса стабилизације и придруживања (ПСП) како би се унапредила политика регионалног приступа.1 ПСП укључује
трговинске мере (могућност добијања царинских преференцијала), финансијске инструменте (CARDS, кредите, макроекономску помоћ), регионалну и остале видове сарадње (политички дијалог, унутрашњи послови, енергетика).
Један од кључних сегмената ПСП представља тзв. „политика условљености” (демократизација, поштовање људских и мањинских права,
владавина права, економске реформе и испуњавање међународних обавеза), као средство помоћу кога ЕУ утиче на земље Западног Балкана да
очувају унутрашње реформске процесе који треба да их приближе Унији. „Политика условљености” заснована је на тзв. „копенхагеншким критеријумима” – условима дефинисаним на састанку на врху ЕУ одржаном
1993. године у Копенхагену, које су земље некадашњег Источног блока
морале да испуне на путу ка чланству у ЕУ.2 Полазећи од критеријума
који су садржани у Уговору о оснивању ЕУ, Европски савет је 1993. године дефинисао три основна „копенхагеншка критеријума” за придруживање ЕУ: политички, економски и правно-институционални.
Политички критеријум дефинисан је као постојање стабилних
институција које гарантују демократију, владавину права, поштовање и заштиту људских права и права мањина. Други, економски критеријум, захтева постојање делотворне тржишне економије, као и
способност економија држава кандидата да се суоче са притиском
конкуренције и тржишних сила унутар ЕУ. Коначно, усвајање правних тековина дефинисано је као способност да се преузму обавезе
које проистичу из чланства, укључујући приврженост циљевима политичке, економске и монетарне уније.
У другој половини деведесетих година прошлог века институције
ЕУ, настојећи да допринесу стабилности и напретку региона као целине, почињу да дефинишу критеријуме за државе Западног Балкана заједно као и за сваку државу појединачно. Наведени услови представља1 The Stabilisation and Association Process, European Commission, Brussels, Internet, http://

ec.europa. eu/comm/enlargement/western_balkans_policy/index_en.htm, 05/05/2006.
2 “Accession Criteria” (Copenhagen Criteria), Europa Glossary, Internet, http://europa.

eu/scadplus/ glossary/accession_criteria_copenhague_en.htm, 15/04/2006.

55

Ивона Лађевац

ју конкретизацију већ постојећих услова, али се на њима инсистира
због значаја који им се придаје у стабилизовању политичких, безбедносних и економских прилика у региону. Пре свега, они се односе на обавезу регионалне сарадње и неговања добросуседских односа са земљама југоисточне Европе, као и на поштовање обавеза које произлазе из
потписаних мировних споразума, што подразумева и обавезу потпуне
и безусловне сарадње са Међународним трибуналом за гоњење лица
одговорних за тешке повреде међународног хуманитарног права на
подручју бивше Југославије.
ЕУ је нагласила да ће поштовати специфичности сваког друштва у
дефинисању својих захтева. Исто тако, ЕУ је потпуно свесна да су слабе и дисфункционалне државе извори нестабилности који надилазе националне границе и да је неопходно, управо на простору Балкана, изнова подићи државе на ноге. Успешно окончан ПСП би, потписивањем
Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП), управо томе и допринео, будући да се њиме датој држави признаје статус потенцијалног
члана ЕУ.
Остваривање овог процеса одвија се кроз неколико фаза. У првој
фази оснива се консултативна радна група државе у питању и ЕУ, следећи корак представља израда студије о изводљивости, након чега почињу преговори о придруживању који се завршавају потписивањем
Споразума о стабилизацији и придруживању.

Република Србија и Европска унија
– обнављање сарадње
Нова етапа у развоју односа између Србије и ЕУ почиње после октобарских промена 2000. године. Процес нормализације односа, обнављање политичког дијалога и сарадње са Европском унијом започет је
првом посетом председника СРЈ Војислава Коштунице Европском савету (састанак на врху ЕУ) у Бијарицу (Biaritz) 12. октобра 2000. године. Месец дана касније долази до институционализације односа потписивањем Оквирног споразума СРЈ–ЕУ о реализацији програма помоћи
и подршке ЕУ за СРЈ.3 Потписивањем овог споразума СРЈ је приступила Процесу стабилизације и придруживања.
3 Оквирни споразум СРЈ–ЕУ о реализацији програма помоћи и подршке ЕУ за СРЈ је

потписан 25. новембра 2000. приликом посете председника Комисије ЕУ, Романа
Продија (Romano Prodi) Београду.

56

Основне карактеристике сарадње Србије и ЕУ 2000–2008. године

Од кључног значаја за прву фазу ПСП било је оснивање Консултативне раднe групe СРЈ и ЕУ (Consultative Task Force-CTF).4 Ова група
је осмишљена као привремено политичко-техничко радно тело и радила је у периоду од јула 2001. до јула 2002. године. Резултат њеног рада
јесу заједничке препоруке представника Европске комисије и власти
СРЈ, које су представљале упутства за даље деловање у правцу реформе. Након једногодишњег прекида, насталог због нерешених односа у
федерацији, дијалог је настављен у оквиру тзв. Унапређеног сталног
дијалога (Enhanced Permanent Dialogue-EPD). На састанку Унапређеног сталног дијалога, одржаном 27. и 28. јануара 2005. у Београду, констатован је напредак у испуњавању техничких услова неопходних за завршетак рада на Студији о изводљивости, што је потврђено добијањем
позитивне оцене Комисије ЕУ 25. априла 2005. године. Наредни састанак овог тела одржан је 21. и 22. априла 2005. у Београду, после потписивања Споразума о измени Уставне повеље и објављивања Студије о
изводљивости са позитивном оценом. Састанак одржан 7. јула 2005.
био је у целини посвећен припремама за почетак преговора о Споразуму о стабилизацији и придруживању, чији се почетак очекивао почетком јесени. Као део припрема за почетак преговора о ССП именовани
су главни преговарачи и формиране радне групе за преговоре.5
Рад на Студији о изводљивости, последњем неопходном кораку
пред почетак преговора за закључење Споразума о стабилизацији и
придруживању, почео је септембра 2003. Овај документ, за чију израду је задужена Европска комисија, садржи последњу велику анализу општих политичких и економских питања, али и стања у сваком
појединачном сектору економије и друштва земље. Због непотпуне
унутрашње хармонизације, чиме је онемогућен напредак СЦГ у
Процесу стабилизације и придруживања, Европска комисија је септембра 2004. године предложила Савету министара ЕУ да прихвати
приступ паралелне интеграције (на два колосека) за Србију и за Црну Гору, како би технички део прилагођавања могао да се оствари на
нивоу двеју држава чланица, а да се тиме не угрожава опстанак државне заједнице.
4 Одлука о почетку рада Consultative Task Force-CTF донета је на састанку на врху у

Загребу. The Declaration of the Zagreb Summit, Zagreb, November 24, 2000, Internet,
http://europa.eu.int/ comm/external_relations/see/sum_11_00/statement.htm, 25/04/2006.
5 Подаци доступни на Интернет адреси: http://www.mfa.gov.yu/ Srpski/ spopol/
Multilaterala/ EU/integration_EU_s.html, 10/05/2006.

57

Ивона Лађевац

Према идеји Европске комисије, коју је Савет министара прихватио
на састанку у Луксембургу (октобра 2004.), постојање паралелних колосека требало је да омогући закључивање Споразума о стабилизацији
и придруживању са два посебна трговинска анекса, један за Србију,
други за Црну Гору.6
Основу за нову фазу односа СЦГ са ЕУ представљала је Солунска
агенда за западни Балкан и остали документи усвојени на солунском
састанку на врху ЕУ и састанку на врху ЕУ–Западни Балкан (20. и
21.6.2003.).7 Од активности предвиђених Солунском агендом посебно
треба издвојити тзв. Европско партнерство које има за циљ операционализацију задатака из Солунске агенде.
Овим састанком на врху ПСП је додатно подстакнут. Отворена је
могућност да и државе региона користе инструменте из предприступне стратегије за чланство у ЕУ који су били доступни државама централне и источне Европе у њиховим припремама за чланство у Унији.
У суштини, реч је о увођењу европских партнерстава, коришћењу програма TAIEX (Канцеларија за размену информација о техничкој помоћи) и Тwinning (програм „упаривања” администрације из нових чланица Уније за обуку администрације и развој институција), усклађивању
ставова у спољној политици, сарадњи парламената држава чланица и
придружених држава, и сл.8
На основу смерница Европског савета из јуна 2004. године, Савет
министара ЕУ усвојио је Европско партнерство за Србију и Црну Гору,
укључујући и Косово у складу са Резолуцијом 1244 Савета безбедности
УН, а Влада Србије је усвојила Акциони план Србије за спровођење
овог Партнерства (новембар 2004. године).9 Европским партнерством
за СЦГ дефинишу се краткорочни и средњорочни приоритети које Државна заједница, али и Србија и Црна Гора појединачно, морају да испуне како би могле рачунати на позитиван развој односа који би водио
њиховом придруживању Европској унији.
6 Ministerial Council Conclusions, European Council, Luxembourg, 14 October 2004,

Internet, http:// ue.eu.int/ ue Docs /cms_Data/ docs/pressData/en/envir/82253.pdf,
15/05/2006.
7 Видети: Алексић Ивона, „Западни Балкан и европско ‘партнерство’”, Европско
законодавство, бр. 5/03, ИМПП, Београд, 2003, стр. 77-78.
8 European Commission, TAIEX, Internet, http://taiex.cec.eu.int, 30/04/2006.
9 Акциони план за усклађивање закона Републике Србије са прописима Европске уније
за 2004. годину, Влада Републике Србије, Интернет, http://www.seio.sr.gov.yu/upload/
documents/ akcioniplan/ AP2004.zip, 13/05/2006.

58

Основне карактеристике сарадње Србије и ЕУ 2000–2008. године

Активности Владе Србије
Србија је остварење стрaтешког циља, приступања ЕУ, започела
институционалним променама и прилагођавањем рада своје администрације. У оквиру Министарства за економске везе са иностранством
2002. године формиран je Сектор за европске интеграције, који је 2004.
прерастао у Канцеларију за придруживање ЕУ Владе Републике Србије. Основни задатак Канцеларије је координисање процеса приступања
Републике Србије Европској унији. Одлуком Владе Републике Србије
4. септембра 2002. основан је и Савет за европске интеграције као саветодавно тело Владе за стратешка питања у процесу интеграције. На
конститутивној седници Савета донета је одлука о формирању Комисије за координацију приступања ЕУ, која предлаже мере за унапређивање сарадње републичких органа и организација надлежних за доношење и спровођење политике придруживања ЕУ. Осим тога, она утврђује
приоритете и најповољније начине за усклађивање прописа Србије са
стандардима ЕУ.
Промене су извршене и у већини републичких министарстава у којима су уведене посебнe јединице за европске интеграције.
Веома важан корак на путу придруживања ЕУ је формирање и почетак рада Одбора за европске интеграције Скупштине Републике Србије. Први конкретан резултат рада овога одбора је израда и усвајање
Резолуције о придруживању Европској унији.10 Резолуција је од великог значаја за даље активности усмерене ка остваривању крајњег циља
– пуноправног чланства у ЕУ. У њој се, између осталог, истиче да је
ступање Србије у пуноправно чланство ЕУ стратешки и национални
циљ, коме ће Народна скупштина давати пуну и сталну подршку. Изражена је спремност да се испуне сви неопходни услови потребни за убрзану интеграцију у ЕУ, као и приврженост Србије поштовању људских
и мањинских права. Јасно је испољена спремност за испуњење свих међународних обавеза Републике Србије и учешће у даљем развоју и унапређењу свих видова регионалне сарадње, регионалних иницијатива и
добросуседских односа. Од Владе Републике Србије затражено је да у
кратком року изради националну стратегију Србије за придруживање
Европској унији и да обезбеди све неопходне услове за убрзано усклађивање права Србије са правним системом Уније.
10 Резолуција о придруживању Европској унији, Народна скупштина Републике

Србије, 13. октобар 2004. године, Београд, Интернет, http://www.emins.org/
dokumenti/041013rezolucija.pdf, 25/04/2006.

59

Ивона Лађевац

Влада Републике Србије је донела одлуку о формирању тима за преговоре са Европском унијом о закључењу Споразума о стабилизацији и
придруживању чиме је исказала решеност да озбиљно ради на остваривању приоритетних задатака постављених у Резолуцији о придруживању
ЕУ. Поред тога, донете су одлуке о оснивању посебних тимова за поједине области преговарања чији ће задаци бити јасно дефинисани.
Овакве активности Владе Републике Србије, уз укупне напоре уложене у предузимање економских и политичких реформи и испуњавање
критеријума дефинисаних ПСП-ом, довеле су до позитивне оцене Студије изводљивости у априлу 2005.11
Уважавајући чињеницу да је за даљи рад на приближавању Европској унији од кључног значаја стварање стабилне политичке климе и
стручне подршке за истрајавање на путу свеобухватне трансформације,
Влада Републике Србије је покренула израду Националне стратегије за
приступање Европској унији.
Влада је 17. јуна 2005. усвојила Националну стратегију Србије за
приступање СЦГ ЕУ, након чега је она прослеђена Одбору за европске
интеграције Народне скупштине Републике Србије.12
Циљ Националне стратегије је да се интегришу обавезе које произлазе из Процеса стабилизације и придруживања у свеобухватну стратегију развоја Србије, која тежи трансформацији земље у стабилно демократско друштво са функционалном тржишном привредом. Стратегија
ће, по потписивању Споразума о стабилизацији и придруживању, послужити као основа за израду Националног плана за усвајање acquis
communautaire. Израда Националне стратегије Србије за приступање
Европској унији један је од показатеља европске оријентације наше земље. Посматрано са стране, може деловати чудно што је Стратегија
усвојена тек 2005. године. Иако се европско опредељење ни једног тренутка од септембра 2000. године није доводило у питање, требало би
узети у обзир постојање неколико околности које су отежавале процес
израде Националне стратегије Србије.
11 Feasibility Report on Serbia and Montenegro, European Commission, Brussels,

12/04/2005, Internet, http://ec.europa.eu/comm/enlargement/docs/pdf/sam_feasibility_
report_staff_working_paper_ en.pdf, 28/04/2006.
12 Национална стратегија Србије за приступање Србије и Црне Горе Европској
унији, Република Србија, Влада, Канцеларија за придруживање Европској унији,
Београд, септембар 2005, Интернет, http://www.seio.sr.gov.yu/upload /documents/
Strategija.zip, 30/04/2006.

60

Основне карактеристике сарадње Србије и ЕУ 2000–2008. године

Први проблем се јавио у вези са неизвесношћу функционисања Државне заједнице Србија и Црна Гора. С обзиром на процес редефинисања односа између двеју чланица, предвиђено је да ће Србија самостално формулисати и спроводити највећи део задатака приступања, а
мањи део у сагласности са Црном Гором.13 Други проблем произлази
из чињенице да државни оквир Србије још увек није довршен и из тог
разлога Стратегију је требало формулисати уз уважавање постојећих
околности. Аутори Стратегије су нагласили да су узели у обзир два могућа исхода поменутих неизвесности. Први, да Државна заједница Србија и Црна Гора еволуира у правцу функционалног државног устројства и, самим тим, преузме од садашњих држава чланица део политике
придруживања и приступања. Други могући исход је да се државна заједница раздвоји на две међународно признате државе, што би значило
преузимање у надлежност Србије целокупне одговорности око формулисања и потпуног спровођења ове политике. Резултат референдума
одржаног у Црној Гори 21. маја 2006. године — 55% грађана гласало за
независност — јасан је показатељ неодрживости прве претпоставке.
Сем наведених, неповољну околност представљало је постојање велике политичке фрагментације која отежава јединствено формулисање
националних циљева. Упркос политичким променама, друштвена криза још није заустављена. Стратегија је осмишљавана у тренутку када у
друштву није била успостављена потребна политичко-социјална сагласност у погледу уставног уређења, као што није постојао ни консензус
око темпа и социјално подношљиве цене реформи.
Стратегија је имала за циљ да се у таквим околностима формулишу
рационални одговори који ће допринети јачању унутрашњих претпоставки за укључење у европске токове и тако се омогући усклађивање
дефинисаних приоритета и захтева ЕУ са специфичностима друштвене стварности, уместо њиховог простог преузимања. Начин на који ће
се то постићи је мобилисање свих расположивих политичких и друштвених субјеката око заједничког циља – уласка у Европску унију, чиме се ствара консензус за предстојеће реформе. Циљ Стратегије је да се
пружи и одговор на једно од најтежих питања са којима се суочавамо:
како испунити услове потребне за придруживање и приступање ЕУ без
угрожавања динамике започетих реформи и друштвеног договора потребног за њихово спровођење.
13 Op. cit.

61

Ивона Лађевац

Аутори Стратегије истичу да ништа мање није отежавајућа околност што се стратегија придруживања ЕУ осмишљава „без постојања
државне стратегије друштвено-економског развоја”.14 Без такве националне стратегије развоја тешко је одредити правац проактивних друштвених и економских реформи, те се, више него што је потребно, промене везују за процес придруживања ЕУ. Економске и политичке промене које је потребно извршити зато треба посматрати као услов успеха започете транзиције, а не само као захтев ЕУ. Реч је о стандардима
које би требало достићи првенствено због грађана Србије, а тек онда и
Европске уније.

Очекивања Уније и критеријуми за чланство
За остварење стратешког опредељења — укључивање у европске интегративне токове, придруживање, а потом и приступање ЕУ — Србија
мора да испуни бројне, сложене и узајамно повезане услове које је ЕУ
формулисала пре више од једне деценије. Основу тог сложеног система
представљају критеријуми које је дефинисао Европски савет ЕУ 1993.
године на састанку у Копенхагену, а који су касније допуњавани новим
критеријумима кроз процес придруживања држава централне и источне
Европе и кроз Процес стабилизације и придруживања западног Балкана.
Европска унија од Србије очекује испуњење свих услова садржаних
у политици придруживања и приступања. За приближавање, придруживање, а коначно и учлањење Србије у ЕУ, а посебно за спровођење
Националне стратегије Србије за приступање Европској унији, од посебног је значаја Одлука Савета министара о принципима, приоритетима и условима Европског партнерства са Србијом и Црном Гором,
укључујући и Косово, како је дефинисано Резолуцијом 1244 Савета
безбедности Уједињених нација” (14. јун 2004. године).15 Иако Одлука
не садржи листу услова који се постављају пред Србију у њој се реафирмише захтев да се побројани услови (почев од „копенхагеншких
14 Национална стратегија Србије за приступање Србије и Црне Горе Европској

унији, Ibid, str. 10.
15 Council Decision 520 of 14 June 2004 on the principles, priorities and conditions

contained in the European Partnership with Serbia and Montenegro including Kosovo
as defined by the United Nations Security Council Resolution 1244 of 10 June 1999
2004/520/EC, European Council, Luxembourg, 14 June 2004, Internet, www.eu
2004.ie/templates/document_file.asp?id=18954, 30&04&2006.

62

Основне карактеристике сарадње Србије и ЕУ 2000–2008. године

критеријума” до услова дефинисаних у оквиру ПСП) испуне правовремено и у целини. Осим тога, Одлуком се утврђују принципи, приоритети и услови у Европском партнерству за Србију (Анекс Одлуке).
Мада је за приступање Европској унији неопходно испунити захтеве из сва три основна критеријума, ипак, у првој фази процеса унапређења односа са ЕУ, значај политичког критеријума је био преовлађујућег карактера. У том смислу, неопходно је изградити стабилне институције које би гарантовале владавину права, демократију, људска права
и заштиту мањина. Очекује се да Србија има добре односе са суседима
и развијену регионалну сарадњу на државном и поддржавном нивоу.
Такође, треба да испуни своје обавезе које произлазе из мировних споразума које је прихватила а односе се на конструктиван приступ одржању Босне и Херцеговине у духу Дејтонско/Париског споразума, поштовање Резолуције 1244 Савета безбедности УН о Косову и Метохији и
пуну сарадњу са Међународним трибуналом за ратне злочине на простору бивше Југославије.
Због свега наведеног, Србија би требало да стратегију придруживања и приступања ЕУ што уже веже за реформску политику усмерену на
политичку, привредну и друштвену трансформацију.
Упоредо са изградњом унутрашње политичке сагласности око новог устава, било је неопходно и интензивирање започетих реформ —
демократско јачање политичких институција, реформа јавне управе и
правосуђа, реформа макроекономског и микроекономског система.
Сем тога, било је пожељно почети са усклађивањем унутрашњих
прописа са законодавством Европске уније у складу са развојним потребама и реалним могућностима примене нових закона. И законско и
институционално усклађивање требало би да буду у функцији унутрашње реформе како би се истовремено постигла структурна промена
друштва и државе и испуниле обавезе које произлазе из Процеса стабилизације и придруживања ЕУ.

Проблеми у сарадњи Србије и Европске уније
У испуњавању услова које је Европска унија поставила Србији за
чланство појавиле су се тешкоће.16 Наиме, од почетка успостављања од16 Видети: Лађевац Ивона, „Критичне тачке у сарадњи Србије и Европске уније на

почетку 21. века”, Европско законодавство, бр. 17–18/06, ИМПП, Београд, 2006,
стр. 86–94.

63

Ивона Лађевац

носа са ЕУ, постојало је неколико питања која су оптерећивала и отежавала међусобну сарадњу. Једно од важнијих било је питање међусобних
односа Србије и Црне Горе унутар заједничке државе. Наиме, односи Србије и Црне Горе као федералних делова СР Југославије нарочито су нарушени током 1998. и 1999. године, а кулминација је уследила усвајањем
амандмана на Устав СРЈ 6. јула 2000. године. Супротно очекивањима, након октобарских промена 2000. године, ситуација у међусобним односима није унапређена већ је и назадовала. Из тих разлога су, под покровитељством ЕУ и уз њене гаранције, представници Србије и Црне Горе 14.
марта 2002. године потписали Споразум о решењу односа Србије и Црне Горе (Београдски споразум), који се односио на одређивање оквира за
уређење њихових међусобних односа. ЕУ је заузела активан став по питању покушаја редефинисања односа Србије и Црне Горе. Због заостајања СЦГ у Процесу стабилизације и придруживања у односу на остале земље Западног Балкана изнета је идеја о тзв. „двоструком колосеку” у
оквиру ПСП, као прагматичном решењу за деблокаду овог процеса, које
не доводи у питање јединствен међународноправни субјективитет СЦГ.
Оваквим приступом је предвиђено да ЕУ са државном заједницом потпише Споразум о стабилизацији и придруживању са два анекса. Иако је
овим Споразумом створена могућност за превазилажење уставне кризе у
СЦГ, на референдуму одржаном 21. маја 2006. године грађани Црне Горе су одлучили да живе у самосталној Црној Гори.
Развој односа са Европском унијом био је успорен и због (не)сарадње са Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију (у
даљем тексту Хашки трибунал или МКТЈ).
У оценама о степену напретка од самог почетка се указивало на чињеницу да Влада Републике Србије касни са испуњавањем прихваћених међународних обавеза. Управо овај проблем је довео до суспензије преговора о Стабилизацији и придруживању.17
И поред чињенице да је још 2002. године донет Закон о сарадњи Савезне Републике Југославије са Међународним кривичним трибуналом,
постојао је недостатак политичке воље за примену овог Закона. Влада
је била у немогућности да добије општу сагласност како би спровела
свеобухватне акције које би резултирале хапшењем главних хашких оптуженика, Радована Караџића и генерала Ратка Младића. И поред спро17 Council Conclusions on the Western Balkans, European Council, Brussels, 15 May 2006,

Internet, http://www.eudelyug.org/en/news/news_latest.htm, 17/05/2006.

64

Основне карактеристике сарадње Србије и ЕУ 2000–2008. године

вођења опсежних операција није се дошло до сазнања о њиховом кретању нити месту боравка, што је довело до озбиљних критика на рачун
Владе од стране главног тужиоца Карле дел Понте (Carla del Ponte). Питање Хага је постало основни предуслов за укључивање Србије у
европске интеграционе токове.
И поред бројних приговора мора се приметити да између Владе Србије и Хашког трибунала ипак постоји известан степен сарадње. Наиме, Законом о сарадњи са Међународним кривичним трибуналом основан је и Савет за сарадњу са Трибуналом.18 Савет је представницима
Трибунала омогућио приступ државним архивамa и увид у документе
који су оцењени као значајни за одређене случајеве. Сем тога, мора се
поменути и оснивање Специјалног суда за ратне злочине.19
Процесуирања оптужених за ратне злочине пред овим Судом сведоче
о намери Србије да испуни своје међународноправне обавезе. Уосталом,
чак ни Хашки трибунал ни Европска унија нису довели у питање квалитет рада овог Суда. То потврђује, између осталог, и чињеница да је нови
комесар за проширење ЕУ, Оли Рен (Olli Rehn), током своје друге посете
СЦГ 18. и 19. априла 2005. оценио да је остварен „значајан напредак” у
остваривању пуне сарадње са Хашким трибунaлом, и поздравио Одлуку
Европске комисије од 12. априла 2005. о позитивној оцени Студије о изводљивости за СЦГ.20 Ова Одлука је потврђена и од стране Савета за опште и спољне послове ЕУ, 25. априла 2005. године. Овакви догађаји су
представљали основу за интензивирање сарадње са ЕУ и убрзавање преговора о Стабилизацији и придруживању. Све то је било у складу са одређеним краткорочним спољнополитичким циљем да се у 2006. години
са ЕУ закључи Споразум о стабилизацији и придруживању, као и дугорочним о пуноправном чланству у ЕУ (почетком следеће деценије).21
18 Закон о сарадњи Савезне Републике Југославије са Међународним кривичним

трибуналом, члан 7, Интернет, http://www.srbija.sr.gov.yu/extfile/sr/3427/zakon_o_
hagu_cyr.doc, 05/04/2006.
19 Тужилаштво за ратне злочине основано је 1. јула 2003. године усвајањем Закона о
организацији и надлежности државних органа у поступку против учинилаца
ратних злочина. Интернет, http://www.tuzilastvorz.org.yu/html_lat/onama.html,
25/04/2006.
20 Feasibility Report on Serbia and Montenegro, European Commission, Brussels,
12/04/2005, Internet, http://ec.europa.eu/comm/enlargement/docs/pdf/sam_feasibility_
report_staff_working_paper_ en.pdf, 28/04/2006.
21 „Спољна политика – приоритети, Однос и сарадња Србија и Црна Гора – ЕУ”,
Билтен СМИП, јул 2005. године, Интернет,http://www.mfa.gov.yu/Srpski/spopol
/Prioriteti/integration_EU_s.html, 20/04/2006.

65

Ивона Лађевац

Ипак, све учињено није било довољно да се, бар када је реч о првој половини 2006. године, иједан од ових циљева учини остваривим.
Нарочити притисци од стране Хашког трибунала и незадовољавајуће
оцене о степену сарадње Србије узроковали су пооштравање политике условљавања и постављање рокова за изручење Ратка Младића, некадашњег генерала Војске Републике Српске, као главни услов за наставак преговора. Неколико пута је захваљујући уверавањима од стране Владе Србије да ће ова обавеза бити испуњена Европски савет
усвајао одлуку о наставку преговора са Србијом. Будући да ни један
од постављених рокова није испоштован, средином маја 2006. године
Савет министара Европске уније је одлучио да се са Србијом прекину
преговори.22 У Одлуци је истакнуто да Савет са жаљењем констатује
да Србија није испунила своје међународно-правне обавезе. Стога је
Савет у обавези да подржи одлуку коју је Европска комисија донела 3.
маја 2006. године.23 Ипак, и поред тога истакнуто је да Савет потврђује европску перспективу Србије и да је из тог разлога спреман да настави преговоре истог тренутка када Србија оствари пуну сарадњу са
Трибуналом у Хагу и изручи оптужене за ратне злочине, а нарочито
Ратка Младића.24
И поред неповољне одлуке о прекиду преговора са Србијом, спремност Европске уније да их под условом испуњења сарадње са Хагом настави представљала је охрабрење и уливала наду да је европска перспектива Србије ипак остварива. Преговори о споразуму о стабилизацији и придруживању између Европске уније и Србије настављени су
13. јуна 2007. године. Очекивало се да ће до краја године споразум бити и потписан. Међутим, како су се ближили крају преговори о статусу
Косова и Метохије почели су се назирати нови проблеми. Прва кризна
ситуација је наступила са доношењем Одлуке ЕУ о слању своје мисије
на територију Косова и Метохије.25 Тензија је порасла након једностра22 Council Conclusions on the Western Balkans, European Council, Brussels, 15 May 2006,

Internet, http://www.eudelyug.org/en/news/news_latest.htm, 17/05/ 2006.
23 Видети: “The European Commission calls off the negotiations on the Stabilisation and

Association Agreement with Serbia and Montenegro”, Statement of Commissioner for
Enlargement Olli Rehn, 3rd May 2006, Internet, http://www.eudelyug.org/
en/news/news/final20060503/final20060503.htm, 08/05/2006.
24 Council Conclusions on the Western Balkans, op. cit.
25 Видети: “Council Joint Action on the European Union Rule of Law Mission in Kosovo,
EULEX KOSOVO”, 4 February 2008, Brussels, Internet, http://www.euptkosovo.eu
/new/legalbasis/docs/ st05928en08.pdf, 20/03/2008.

66

Основне карактеристике сарадње Србије и ЕУ 2000–2008. године

ног проглашења независности Косова 17. фебруара 2008. године и одлуке једног броја држава чланица ЕУ да признају ову државу.
У периоду који је уследио, и ЕУ и Србија предузимале су напоре настојећи да се новонастала криза превазиђе. Дипломатска активност
омогућила је потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању 29. априла 2008. године.26 Овим чином европска перспектива Србије је постала јаснија, али је остао захтев да се у држави постигне консензус по питању остварења потпуне сарадње са Међународним кривичним трибуналом. Наиме, Европски савет ће потписани споразум
ратификовати тек пошто утврди да Србија у потпуности сарађује са
Трибуналом.

Литература
1. “Accession Criteria” (Copenhagen Criteria), Europa Glossary, Internet,
http://europa.eu/scadplus/glossary/accession_criteria_copenhague_en.
htm, 15/04/2006.
2. “Council Conclusions on Western Balkans”, Council of the European
Union, 29 April 2008, Luxembourg, Internet, http://www.consilium.
europa.eu/ueDocs/cms_Data/docs/ pressData/ en/gena/ 100219.pdf,
09/05/2008.
3. “Council Joint Action on the European Union Rule of Law Mission in
Kosovo, EULEX KOSOVO”, 4 February 2008, Brussels, Internet, http://
www.euptkosovo.eu/new/ legalbasis/docs/ st05928en08.pdf, 20/03/2008.
4. “The European Commission calls off the negotiations on the
Stabilisation and Association Agreement with Serbia and Montenegro”,
Statement of Commissioner for Enlargement Olli Rehn, 3rd May 2006,
Internet, http://www.eudelyug.org/ en/news/news/final20060503/final
20060503.htm, 08/05/2006.
5. Council Conclusions on the Western Balkans, European Council,
Brussels, 15 May 2006, Internet, http://www.eudelyug.org /en/news
/news_latest.htm, 17/05/2006.
26 Видети: “Council Conclusions on Western Balkans”, Council of the European Union, 29

April 2008, Luxembourg, Internet, http://www.consilium.europa.eu/ueDocs/cms_
Data/docs/ pressData/ en/gena/ 100219.pdf, 09/05/2008.

67

Ивона Лађевац

6. Council Conclusions on the Western Balkans, European Council,
Brussels, 15 May 2006, Internet, http://www.eudelyug.org /en/news
/news_latest.htm, 17/05/ 2006.
7. Council Decision 520 of 14 June 2004 on the principles, priorities and
conditions contained in the European Partnership with Serbia and
Montenegro including Kosovo as defined by the United Nations Security
Council Resolution 1244 of 10 June 1999 2004/520/EC, European
Council, Luxembourg, 14 June 2004, Internet, www.eu2004.ie/templates/document_file.asp?id=18954, 30&04&2006.
8. Feasibility Report on Serbia and Montenegro, European Commission,
Brussels, 12/04/2005, Internet, http://ec.europa.eu/comm/enlargement/
docs/pdf/sam_feasibility_report_staff_working_paper_en.pdf,28/04/2006.
9. Ministerial Council Conclusions, European Council, Luxembourg, 14
October 2004, Internet, http://ue.eu.int/ueDocs/cms_Data/docs/press
Data/en/envir/82253.pdf, 15/05/2006.
10. The Declaration of the Zagreb Summit, Zagreb, November 24, 2000,
Internet, http://europa.eu.int/comm/external_relations/see/sum_11_00/
statement.htm, 25/04/2006.
11. The Stabilisation and Association Process, European Commission,
Brussels, Internet, http://ec.europa.eu/comm/enlargement/western_
balkans_policy/index_en.htm, 05/05/2006.
12. Национална стратегија Србије за приступање Србије и Црне Горе
Европској унији, Република Србија, Влада, Канцеларија за придруживање Европској унији, Београд, септембар 2005, Интернет, http://
www.seio.sr.gov.yu/upload /documents/ Strategija.zip, 30/04/2006.
13. Резолуција о придруживању Европској унији, Народна скупштина
Републике Србије, 13. октобар 2004. године, Београд, Интернет,
http://www.emins.org/ dokumenti/ 041013 rezolucija.pdf, 25/04/2006.
14. Спољна политика – приоритети, Однос и сарадња Србија и Црна
Гора – ЕУ”, Билтен СМИП, јул 2005. године, Интернет, http://www.
mfa.gov.yu/Srpski/spopol /Prioriteti/integration_EU_s.html, 20/04/2006.

68

UDK:341.238:061.1(497.11)

Мр Ненад А. ВАСИЋ*

СРБИЈА ИЗМЕЂУ ЕУ И НЕУТРАЛНОСТИ
- елементи за спољну политику Србије АБСТРАКТ
После 5. октобра 2000. године с изборним падом посткомунистичког политичког режима и ауторитарне владавине Слободана
Милошевића, заузет је децидирано евроатлански спољнополитички курс у нашој државној политици чије упориште представља вестернистичка дипломатска стратегија политичара на власти у различитим изборним и постизборним парламентарним
односно владиним комбинацијама. Свему овоме, ваљало би придодати и специфичност позиције и уставноправне функције
председника Републике Србије. Несумњиво је да грађани Србије већински подржавају интеграцију у ЕУ али не и наше чланство
у НАТО. Познато је да политички и парламентарно прокламована војна неутралност јесте претпоставка тј. могући увод, у нашем случају – Споразум о стабилизацији и придруживању и Косова и Метохије, разлог за евентуалну државну, активну неутралност. То могу бити кључни елементи али и разлог будуће корекције не тако давно заузетог постпетооктобарског спољнополитичког и дипломатског курса људи на власти у Србији.
Кључне речи: Србија, Споразум о стабилизацији и придруживању, Косово и Метохија, државност, ЕУ, неутралност, спољна полиотика, дипломатија.

Увод
Једно од учесталих и актуелно постављаних практичних питања које се појављује у политичким, стручним па и међу боље обавештеним
људима код нас јесте: где је држава Србија данас у савременим међу* В. д. директора, Институт за српску културу, Лепосавић.

69

Ненад А. Васић

народним односима и спољној политици? Најједноставнији одговор који можемо дати јесте да се држава Србија коју репрезентује актуелна
власт са аспекта савремене теорије међународних односа спољнополитички и унутрашњеполитички налази с једне стране између реализма
и неореализма тј. – реалполитике протумачене у парадигматичном контексту Николе Макијавелија1 и с друге стране међународног јавног права. То су, уједно, наше почетне премисе на основу фактичког стања. Дакле, перцепцијски и аксиолошки, држава Србија је са аспекта спољнополитичке и дипломатске оријентације представника актуелне власти и
на истоку и на западу уз отвореност ка целом свету. Оваква спољнополитичка и дипломатска оријентација представника власти у Београду је
прихватљива и добра!

Српска власт и дискурси
о спољнополитичком реализму
Савремене међународне односе и спољнополитичке процесе уз дипломатију – пре свих на Западном Балкану и региону ЈиЕ, карактерише и репрезентује између осталог, реализам.2 То се између осталог односи и на статус јужне српске аутнономне покрајине , Косово и Метохију. Размотрићемо овом приликом, корелативно са тим и Споразум о
стабилизацији и придруживању – ССП.
Реализам као општи спољнополитички концепт и дипломатска
стратегија у савременим међународним односима, данас неспорно доминира и ту немамо никаквих дилема. Имајући у виду веома упутна
мишљења Чарлса Кеглија и Јуџина Виткофа о светској политици, могли бисмо практично констатовати да се већина релевантних представника држава и актуелних дипломата реалистички понаша у билатералним и мултилатералним односима.3 При том, актуелна српска власт се
1 Николо Макијавели, Изабрано дело, Глобус, Загреб, књиге 1–2/1985.
2 Лука Гори, Европска унија и Западни Балкан: европска перспектива региона,
Хиспераеду, Београд, 2007, стр. 15-163. Види и: Драган Ђукановић, Политички
контекст европских интеграција у Србији, у: Приређивач Драган Ђукановић,
Савремени међународни изазови, Институт за међународну политику и привреду,
Београд, 2008, стр. 231–248.
3 Види о томе: Чарлс В. Кегли, Јр., Јуџин Р. Виткоф, Светска политика: тренд и
трансформација, Центар за студије Југоисточне Европе/Факултет политичких
наука/Дипломатска академија, Београд, 2004.

70

Србија између ЕУ и неутралности

налази између спољнополитичког реализма и властитих политичких
интереса. Познато је да су основне карактеристике реализма у спољној
политици и међународним односима, моћ и интерес (на пример у перцепцији Ханса Моргентауа4) са балансом моћи у интерпретацији Мортона Каплана5 у контексту биполарног светског поретка и национални
интерес6 (у дијапазону од класичног поимања Џорџа Кенана односно у
савременом смислу како га је видео и реинтерпретирао Џејмс Росенау).
То су неки од важнијих – универзалних елемената (моћ и интерес, баланс моћи, национални интерес) у спољној политици у садашњем савременом свету и дипломатији.
Не бисмо овом приликом улазили у научне дискусије између присталица теоријског табора реализма и неореализма у међународним односима са осталима. Од значајнијих савремених политичких писаца и
интелектуалаца поменимо Јиргена Хабермаса који говори и пише о
постнационалној констелацији у савременом свету.7 У овом контексту
само узгредно ћемо поменути гледишта модерниста и постмодерниста.
Овом приликом, указаћемо и на рад Александра Дугина који се позабавио геополитиком постмодерне8 и евроазијством, Жана Бодријара који
се бавио симулацијама и симулакрумима или пак Жака Дериду са његовим концептом деконструкције. Најуопштеније узевши, деконструкцију насупрот конструкцији, можемо практично применити и на анализу савремених међународних односа. Указаћемо на деконструкцију неког старог међународниог поретка — нпр. последњег (уни)мултиполар4 Hans J. Morgentau, Politics Amoung Nations: The Struggle for Power and Peace, Knopf,
New York, 1954.
5 Види: Morton A. Kaplan, Balance of Power, Bipolarity and Other Models of International
Sistems, in: Edited by James N. Rosenau, International Politics and Foregn Policy – A
Reader in Research and Theory, The Free Press, New York, Collier-Macmillan Limited,
London, 1968, p. 343.
6 James N. Rosenau, The Study of World Politics: theoretical and methodological
challanges, Routladge Taylor & Francis, London and New York, 2006, p. 250.
7 Имајући у виду феномен националне државе који се мења под утицајем
глобализације, Хабермас је стручно спознао и закључио да је та констелација
доведена у питање. “Ситуација је парадоксална. Тенденције које крче пут једној
постнационалној констелацији опажамо само као политичке изазове, пошто их још
увек описујемо из националнодржавне перспективе, на коју смо навикли.” Јирген
Хабермас, Постнационална констелација – Политички есеји, Откровење, Београд,
2002, стр. 65.
8 Александр Дугин, Геополитика постмодерна времена новых империй – Очерки
геополитики XXI века, Амфора, Санкт-Петербург, 2007.

71

Ненад А. Васић

ног светског поретка као наизменичног процеса у историји који је увек
до сада резултирао са конструкцијом неког новог о чему ће касније бити више речи.
Али вратимо се још једном на практично спољнополитичко и дипломатско поље. Конкретно на проблем Косова и Метохије и ССП. Самопрокламована независна држава Косово није спољнополитички и
унутрашњеполитички призната чињеница по унутрашњем и принципима међународног јавног права за актуелне представнике власти у Србији. Међутим, и поред тога, самопрокламована држава Косово је за
мањи део представника власти држава у свету, стварност коју су директно и признали.
Насупрот томе, евидентно је да је ССП као незаобилазни део нашег
процеса интеграција у ЕУ, стварни интерес власти и већине наших грађана (држављана).9 Свему овоме треба придодати инсистирање наших
представника власти на легалности слања мисије EULEX са јасним
мандатом одобреним од стране СБ УН.10

Србија између ЕУ и неутралности
Почевши од 10 јуна 1999. године, Косово је под међународним протекторатом по основу Резолуције 1244 СБ УН. Ипак, после 17. фебруар 2008. године.11 мањи број, већином западних – утицајних држава
9 Српски ССП чини 80% економски део док 20% представља политички аспект. О
економским аспектима српског ССП види: Михаило Црнобрња, Економски
аспекти Споразума о стабилизацији и придруживању, у: Изазови европских
интеграција, Службени гласник, Београд, бр. 1/2008, стр. 73–82.
10 О ЕULEX мисији ЕУ коју су једногласно подржали представници свих 27 држава
чланица, види стратешки документ: ЕULEX KOSOVO, COUNCIL JOINT ACTION
2008/124/CFCP of 4 February 2008 on the European Union Rule of Law Mission in
Kosovo, Brussels, p. 1–7.
11 Види о томе: Deklaratën e pavarësisë së Kosovës, Kuvendi – Skupština – Assembly D001, Prishtinë, më 17. shkurt 2008, f. 1–4. Колико пре тога, Влада Републике Србије на
седници одржаној 14. фебруара 2008. године донела је Одлуку о поништавању противправних аката привремених органа самоуправе на Косову и Метохији о проглашењу једностране независности. Види: Одлука о поништавању противправних аката привремених органа самоуправе на Косову и Метохији о проглашењу једностране независности, Влада Републике Србије, Београд, 05 број: 0-661/2008. На основу
поменуте Одлуке Владе Републике Србије, четири дана по усвајању, народни посланици у Народној скупштини Републике Србије на седници Првог ванредног заседа-

72

Србија између ЕУ и неутралности

света (нпр. САД, Велика Британија, Француска, Немачка, Италија и тд.)
али не и све државе чланице из ЕУ, признали су унилатерално проглашену независност државе Косово.
С друге стране то није прихватљиво за представнике већег броја такође важних и великих држава света (нпр. Руске федерације, Кине и
Индије итд.) – чланице УН-а. Из тог разлога, актуелни министар спољних послова Републике Србије Вук Јеремић се посебно ангажује по питању заустављања таласа иностраних признања претходно унилатерално проглашене независности државе Косово: „Уједињене нације преко
два своја органа – Савета безбедности и Генералне скупштине – могу
тражити правно мишљење од Међународног суда правде. Није за очекивати да то учини Савет безбедности због противљења неких његових
сталних чланица.”12
Чињеница је да је већина наших грађана и политичара са интелектуалном елитом пријемчива за европске (ЕУ) али не и атлантске (НАТО, осим већинске подршке Партнерству за мир) наднационалне интеграције у међународну заједницу. У потпуности је прихватљиво потписивање и будуће потврђивање ССП са чланом 135.13 Такође, у овом
ња у 2008. години донели су после албанског унилатералног и сецесионистичког политичког акта Одлуку Народне скупштине Републике Србије о потврђивању Одлуке Владе Републике Србије о поништавању противправних аката привремених органа самоуправе на Косову и Метохији о проглашењу једностране независности. Види: Одлука Народне скупштине Републике Србије о потврђивању Одлуке Владе Републике Србије о поништавању противправних аката привремених органа самоуправе на Косову и Метохији о проглашењу једностране независности, Београд, РС
број 1/2008. После свега овога, од стране народних посланика у Скупштини Косова,
усвојен је и Устав Републике Косово. О томе види: Kushtetuta e Republikës së
Kosovës, Prishtinë, 2008, f. 1–66.
12 Драган Бујошевић, Зауставити талас признавања Косова, у: НИН, Београд, бр.
2986/2008, стр. 20. С тим у вези, министар Јеремић је дао и додатно појашњење
свог пређашњег става: „Мислим да је у овом тренутку могуће добити такву већину у оквиру Генералне скупштине УН. Наравно, то захтева интензивно лобирање,
што ми и чинимо. Потребно је пре свега утицати на регионалне организације и ми
сада то радимо са Покретом несврстаних, Арапском лигом, Афричком унијом, Организацијом исламске конференције... Били смо изузетно активни према њима, бићемо још активнији до септембра и то је начин да се досегне већина у Генералној
скупштини. То би представљало велику тактичку дипломатску победу Србије.” Бујошевић, Зауставити талас признавања Косова, исто, стр. 20.
13 У члану 135 српског ССП је записано следеће: “Овај Споразум се примењује, с једне стране, на територије на које се примењују уговори којима се оснивају Европска заједница и Европска заједница за атомску енергију и у складу са условима
утврђеним тим уговорима и на територију Србије, с друге стране.

73

Ненад А. Васић

контексту, могући проблем за актуелну и будуће српске власти као
кључни изазов биће члан 17 ССП. 14 Овоме можемо придодати и досадашњи споран правни основ и нелегитимност мисије ЕУ – ЕУЛЕКС јер
је без регуларног одобрења и мандата СБ УН. Уколико званичници ЕУ27 буду колективно признали самопрокламовану независну државу Косово и то се исто и од наших представника власти буде тражило као
услов за пуноправно чланство у ЕУ, у том случају њихова унутрашњополитичка стратегија би могла бити демократски референдум што је у
крајњој инстанци и обавеза по важећем Уставу Републике Србије.15 На
њему би се грађани изјаснили бирајући између чланства у ЕУ или алтернативног опредељења за активну неутралност наше државе као могући спољнополитички и дипломатски приступ.
14 У члану 17 српског ССП-а утврђена је – Сарадња са другим државама кандидатима за приступање Европској унији које нису обухваћене Процесом стабилизације
и придруживања, а у којем је наведено следеће:
1. Србија треба да подстиче сарадњу и закључи конвенцију о регионалној сарадњи
са сваком државом кандидатом за приступање ЕУ у било којој од области сарадње
обухваћених овим Споразумом. Ове конвенције треба да омогуће постепено усклађивање билатералних односа између Србије и те државе са одговарајућим делом
односа између Европске заједнице и њених држава чланица те државе.
2. Србија ће започети преговоре са Турском која је успоставила царинску унију са
ЕУ, у циљу закључивања, на основу обостраног интереса, Споразума којим би се
успоставила зона слободне трговине у склада са чланом XXIV ГАТТ 1994, као и либерализовано пословно настањивање и пружање услуга између њих на нивоу једнаком овом Споразуму у складу са чланом V ГАТС.
Ови преговори треба да започну што је пре могуће, са циљем закључвивања горе поменутог Споразума пре истека прелазног периода из члана 18 (1).” Споразум о стабилизацији и придруживању између европских заједница и њихових држава чланица
и Републике Србије – Прелазни споразум о трговини и трговинским питањима између Европске заједнице и Републике Србије: Анекси и Протоколи, исто, стр. 22.
15 У Уставу Републике Србије у поглављу I, које се односи на носиоце суверености у
члан 2. предвиђено је следеће: „Сувереност потиче од грађана који је врше референдумом, народном иницијативом и преко својих слободно изабраних представника. Ниједан државни орган, политичка организација, група или појединац не може присвојити сувереност од грађана, нити успоставити власт мимо слободно изражене воље грађана.”, Интернет, http://www.srbija.sr.gov.yu/cinjenice_o_srbiji/ustav
_odredbe.php?id=101. У вези новог Устава Републике Србије и произведених промена у политичком систему Србије види две репрезентативне и упутне политиколошке студије: Драган Петровић, Нови Устав и савремена Србија – у потрази за
унутрашњим и спољнополитичким консензусом, Институт за политичке студије,
Београд, 2007, стр. 3–211. Такође: Драган Петровић, Горан Буџак, Промене политичког система Србије, Институт за политичке студије, Београд, 2007, стр. 11–220.

74

Србија између ЕУ и неутралности

Реалност је да је Косово и Метохија данас етнички, територијално и функционално подељено и на српске енклаве и то енклаве северно и јужно од реке Ибар. Напоредо томе, сви релевантни актери
у међународној заједници суочавају се са албанском самопрокламованом (сада неефикасном и нефункционалном) државом Косово. Та
самопрокламована држава Косово нема сва јасна елементарна државна обележја попут утврђених граница које су под целовитом контролом албанских представника власти у Приштини. Поред овога,
самопрокламована држава Косово нема ни потпуно, већински лојално (етнички мањинско) српско становништво.

Елементи и опције за могућу спољнополитичку
стратегију и дипломатију Србије
Наша алтернативна спољна политика била је претходно припремљена и обзнањена још септембра 2000. године.16 Извесно је да званична спољна политика наших надлежних представника власти која се
води од 5. октобра 2000. године, потпада у теоријском смислу под
аспект меке моћи уколико је сагледавамо из позиције Џозефа Наја.17
Власт и опозиција у Србији се деле по стратешким питањима везаним
за ЕУ и неутралност. Са аспекта науке о међународним односима и теорије дипломатије али и политичке праксе, могли бисмо идентификовати три доминантна политичка блока тј. политичаре и интелектуалне
елите које им пружају најразличитију персоналну подршку и стручну
логистику. Први, условно европски демократски блок којег доминантно представља Демократска странка а персонификује га председник Републике Србије Борис Тадић. Други, такође условно неутрални (прое16 Види прилоге за алтернативну спољну политику пре 5. октобра 2000. године, чији

су аутори: Александар Ненадовић, Миливоје Максић, Душан Лазић, Војин Димитријевић, Илија Ђукић, Десимир Тошић, Бранислава Алендар, Живорад Ковачевић, Јелица Курјак, Душан Рељић, Слободан Вучковић, Душан Симић, Душан
Штрбац, Предраг Симић, Милан Мишић, Јелица Минић, Соња Бисерко, Иво Висковић, Тибор Варади, Нина Добрковић, Љубиша Секулић, Живојин Jазић, Миливој Деспот, Љубивоје Аћимовић, Будимир Бабовић, Бранко Милинковић, Љубица
Марковић, у: Југославија и свет 2000 – Прилози за алтернативну спољну политику, Европски покрет у Србији/Форум за међународне односе, Београд, септембар
2000, стр. 9–243.
17 Joseph S. Nye, Jr. Soft Pover: The Means to Success in World Politics, Public Affairs,
United States, 2005.

75

Ненад А. Васић

вропски) демократски блок којег доминантно представља Демократска
странка Србије и Нова Србија уз релативну блискост исказану ка њима
од стране политичара из Српске радикалне странка а којег персонификује актуелни премијер техничке Владе Републике Србије Војислав Коштуница. Постоји и трећи безкомпромисни политички блок по питању
ЕУ или неутралности а који је безусловно на страни ЕУ. Овај трећи политички блок доминантно представља Либерално-демократска партија са председником Чедомиром Јовановићем којом се нећемо подробније и ближе бавити овом приликом. Имајући у виду све што смо претходно поменули и стручно размотрили, долазимо до следећих елемената и
опција за будућу – могућу спољнополитичку и диломатску стратегију
будуће власти у Србији.
I Европски демократки блок
Опција 1.
А. Непризнавање Косова
Б. Признавање Косова

II Неутрални демократски блок
Опција 1.
А. Непризнавање Косова
Б. Признање Косова

(Лидери оба политичка блока – Борис Тадић и Војислав Коштуница али и њихови следбеници, имају консензус о непризнавању јенострано проглашене државе Косово).
Опција 2.
А. Мека подела
- Модел Ливија
из 1659. године
- Зона А и Б по моделу
Трста - Иво Висковић
Б. Тврда подела

Опција 2.
А. Мека подела
Б. Тврда подела: Добрица Ћосић18

18 По питању ове опције важна нам је приватна политичка преписка Ноама Чомског и
Добрице Ћосића који су се бавили могућношћу територијалне поделе Косова. У писму Добрици Ћосићу, Ноам Чомски је између осталог изнео следећу констатацију:
„И данас мислим да је Ваш предлог имао много смисла, али је сада немогућ.” Ноам
Чомски, Подела вредела, у: Вечерње новости, Београд, 18. април 2008, стр. 2. У узвратном писму Чомском, Добрица ћосић је навео следеће запажање: „Сагласан сам
са Вама да је сада доцкан да се разматра мој предлог о подели Косова...”. Добрица
Ћосић, Сада прекасно, у: Вечерње новости, Београд, 18. април 2008, стр. 2.

76

Србија између ЕУ и неутралности

(Лидери оба политичка блока – Борис Тадић и Војислав Коштуница немају консензус по питању меке и тврде територијалне поделе. То
је само једна од опција – задња опција за Тадића, док се Коштуница о
њој јавно не изјашњава).
Опција 3.
Условно чланство у ЕУ.

Опција 3.
Условно чланство у ЕУ
или неутралност.19

(Лидери оба политичка блока – Борис Тадић и Војислав Коштуница немају консензус о ЕУ и неутралности).
За све актере инволвиране у ССП и косовски политички процес
је најбитније да и сецесионистичка власт у Приштини и реинтегра19 У окружењу ЕУ и колико пре тога о различитим концепцијама европске неутралности види: Радован Вукадиновић, Различите концепције европске неутралности,
у: Политичка мисао, Загреб, бр. 4/1986, стр. 99-113. Види такође: Милутин Томановић, Норвешка и Европска економска заједница, у: Међународна политика, Београд, бр. 956/1990, стр. 23-26. Колико 2008. године, у ЕУ нису 4 западноевропске
државе: Исланд, Лихтенштајн, Норвешка и Швајцарска. Од њих, државе чланице
Шенгенске зоне су: Исланд и Норвешка. Поред тога, државе чланице Европске
економске зоне су: Исланд, Лихтенштајн и Норвешка. На страначком инстанци,
први пут питање опције неутралности државе Србије, отворио је експлицитно
председник Демократске странке Србије – Војислав Коштуница на седници Главног одбора 15. септембра 2007. године. Том приликом Коштуница је рекао између
осталог и следеће: „Председништво ДСС се начелно определило да у новом програму Странке треба да стоји одредба да наша странка остаје опредељена за Партнерство за мир, али да се истовремено противи уласку Србије у НАТО. Ово је
принципијелно становиште које превазилази оквир односа Србије и НАТО-а око
решавања косовског питања, оно је пре свега утемељено на уверењу да Србија треба да задржи пуну војну неутралност и да њен државни и национални интерес захтевају неприступање било којем војном савезу.” Војислав Коштуница, За неутралност Србије, у: Данас, Београд, бр. 3645/2007, стр. 7. Недуго потом, на основу овог
Коштуничиног реферата, касније, на новој седници Главног одбора ДСС-а биће
усвојена и Декларација о војној неутралности Србије где се у члану 7. каже следеће: „Нико не може, нити има право да донесе одлуку о приступању Србије било
ком војном савезу без сагласности грађана, који о томе одлуку могу донети искључиво на референдуму.” Декларација о војној неутралности, Демократска странка
Србије, Београд, 28. октобар 2007, стр. 2. Најзад, у Народној Скупштини републике Србије 26. децембра 2007. године усвојена је Резолуција за коју су гласали више од половине народних посланика, а у којој се налази и одредба о војној неутралности. Види о томе: Резолуцију Народне скупштине Републике Србије о заштити
суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије, Народна скупштина Републике Србије, Београд, РС број 47/2007.

77

Ненад А. Васић

цијска власт у Београду, наставе са грађанима даљи прогрес и интеграције ка ЕУ.

Закључно разматрање
За актуелну српску власт постоје три кључна елемента – изазова, за
вођење спољне политике државе: 1) ЕУ или неутралност, 2) завршетак
сарадње са Међународним кривичним судом за бившу Југославију у
Ден Хагу и 3) однос према једнострано проглашеној независности државе Косово у регионалном и европском контексту.
Извесно је, по Ричарду Хасу, да се ми сада налазимо и живимо у неполарном свету. По њему три су разлога која су допринела свему томе:
„Прво, поједине државе добиле су моћ захваљујући економском напретку. Друго, глобализација је ослабила улогу свих држава тиме што
је омогућила другим ентитетима да стекну значајну моћ. Треће, америчка спољна политика убрзала је релативни суноврат САД у односу на
друге државе.”20 За нас је нарочито важно, како је Хас сагледао последице свега претходно поменутог у његовој перцепцији моћи у свету.
„Последица свега тога јесте свет у којем се моћ све више дели, а не концентрише.”21 Могли бисмо рећи да је у свету дефинитивно дошло, на
спољнополитичком и дипломатском пољу до промене поларитета. Поларитет моћи у свету је спољнополитички и дипломатски у транзицији
од (уни)мултиполаризма ка новој мултиполарности. Дакле, успоставља
се нови мултиполарни поредак. При томе, нова мултиполарност је суштинска карактеристика савременог света на спољнополитичком и дипломатском пољу. Ипак, све то ће се у контексту државних и националних интереса Србије али и на нашу наредну спољнополитичку стратегију само делимично (више позитивно него негативно) одразити. Ово
утолико пре, јер је и даље моћ САД у овдашњим интересним сферама
њиховим дипломатским активностима и регионалним међународним
односима на Западном Балкану и региону ЈИЕ до сада доминантна са
свим изгледима да ће тако бити и у блиској будућности уз стратешко
партнерство са ЕУ и НАТО али уз значајнији утицај Руске Федерације.
Мада, увек као могућност стоји да се и таква доминантна позиција мо20 Ричард Н. Хас, Живети у неполарном свету, у: Данас, Београд, бр. 3859/2008, стр.
16. Такође види: Richard N. Hass, The Age of Nonpolarity – What Will Follow U.S.
Dominance, in: Foreign Affairs, New York, Volume 97-No. 3/2008, pp. 44–56.
21 Хас, исто, стр. 16.

78

Србија између ЕУ и неутралности

же променити у нечију другу корист. Ипак, све то сигурно не треба да
буде разлог да се запоставе билатерални и мултилатерални односи са
свим релевантним субјектима које признајемо у међународним односима – представницима држава чланица УН. Ми ипак, живимо и радимо
у мултиполарном свету.
Напоменимо и то да је један од плејаде бивших америчких амбасадора у Београду, инзванредан познавалац регионалних спољнополитичких и унутрашњополитичких процеса и односа на Западном
Балкану али и у региону Југоисточне Европе – Вилијем Монтгомери
написао аналитичку колумну под насловом – Добродошли у мултиполарни свет.22
Без ваљаних поука из наше блиске прошлости нема мудре и одрживе примене добре спољне политике и дипломатије у садашњости.

Литература
1. Александр Дугин, Геополитика постмодерна времена новых империй – Очерки геополитики XXI века, Амфора, Санкт-Петербург,
2007.
2. Војислав Коштуница, За неутралност Србије, у: Данас, Београд, бр.
3645/2007, стр. 7.
3. Вилијем Монтгомери, Добродошли у мултиполарни свет, у: Данас
викенд, Београд, бр. 3862-3863/2008, стр. VII.
4. Deklaratën e pavarësisë së Kosovës, Kuvendi – Skupština – Assembly D001, Prishtinë, më 17. shkurt 2008, f. 1-4.
5. Драган Бујошевић, Зауставити талас признавања Косова, у: НИН,
Београд, бр. 2986/2008, стр. 20.
6. Драган Ђукановић, Политички контекст европских интеграција у
Србији, у: (Прир.) Драган Ђукановић, Савремени међународни изазови, Институт за међународну политику и привреду, Београд, 2008,
стр. 231- 248.
7. Драган Петровић, Нови Устав и савремена Србија – у потрази за
унутрашњим и спољнополитичким консензусом, Институт за политичке студије, Београд, 2007, стр. 211.
22 Вилијем Монтгомери, Добродошли у мултиполарни свет, у: Данас викенд, Београд, бр. 3862–3863/2008, стр. VII.

79

Ненад А. Васић

8. Драган Петровић, Горан Буџак, Промене политичког система Србије, Институт за политичке студије, Београд, 2007, стр. 220.
9. ЕULEX KOSOVO, COUNCIL JOINT ACTION 2008/124/CFCP of 4
February 2008 on the European Union Rule of Law Mission in Kosovo,
Brussels, p. 1–7.
10. James N. Rosenau, The Study of World Politics: theoretical and
methodological challanges, Routladge Taylor & Francis, London and
New York, 2006, p. 250.
11. Јирген Хабермас, Постнационална констелација – Политички есеји, Откровење, Београд, 2002, стр. 65.
12. Југославија и свет 2000 – Прилози за алтернативну спољну политику, Европски покрет у Србији/Форум за међународне односе, Београд, септембар 2000, стр. 9–243.
13. Joseph S. Nye, Jr. Soft Pover: The Means to Success in World Politics,
Public Affairs, United States, 2005.
14. Лука Гори, Европска унија и Западни Балкан: европска перспектива
региона, Хиспераеду, Београд, 2007, стр. 15–163.
15. Милутин Томановић, Норвешка и Европска економска заједница, у:
Међународна политика, Београд, бр. 956/1990, стр. 23–26.
16. Михаило Црнобрња, Економски аспекти Споразума о стабилизацији и придруживању, у: Изазови европских интеграција, Службени
гласник, Београд, бр. 1/2008, стр. 73–82.
17. Morton A. Kaplan, Balance of Power, Bipolarity and Other Models of
International Sistems, in: Edited by James N. Rosenau, International
Politics and Foregn Policy – A Reader in Research and Theory, The Free
Press, New York, Collier-Macmillan Limited, London, 1968, p. 343.
18. Николо Макијавели, Изабрано дело, Глобус, Загреб, књиге 1–2/1985.
19. Ноам Чомски, Подела вредела, у: Вечерње новости, Београд, 18.
април 2008, стр. 2.
20. Одлука о поништавању противправних аката привремених органа
самоуправе на Косову и Метохији о проглашењу једностране независности, Влада Републике Србије, Београд, 05 број: 0-661/2008.
23. Одлука Народне скупштине Републике Србије о потврђивању Одлуке Владе Републике Србије о поништавању противправних аката
привремених органа самоуправе на Косову и Метохији о проглашењу једностране независности, Београд, РС број 1/2008.
80

Србија између ЕУ и неутралности

24. Радован Вукадиновић, Различите концепције европске неутралности, у: Политичка мисао, Загреб, бр. 4/1986, стр. 99–113.
25. Ричард Н. Хас, Живети у неполарном свету, у: Данас, Београд, бр.
3859/2008, стр. 16.
26. Richard N. Hass, The Age of Nonpolarity – What Will Follow U.S.
Dominance, in: Foreign Affairs, New York, Volume 97-No. 3/2008, pp.
44–56.
27. Споразум о стабилизацији и придруживању између европских заједница и њихових држава чланица и Републике Србије – Прелазни споразум о трговини и трговинским питањима између Европске заједнице и Републике Србије: Анекси и Протоколи, Влада Републике Србије, Београд, 2008
28. Hans J. Morgentau, Politics Amoung Nations: The Struggle for Power
and Peace, Knopf, New York, 1954.
29. Чарлс В. Кегли, Јр., Јуџин Р. Виткоф, Светска политика: тренд и
трансформација, Центар за студије Југоисточне Европе/Факултет
политичких наука/Дипломатска академија, Београд, 2004.

81

III
Србија и регионална
сарадња

UDK:327(497.11+4)

Драган ЂУКАНОВИЋ*

СПОЉНОПОЛИТИЧКИ ПРИОРИТЕТИ
РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ У БИЛАТЕРАЛНИМ
И МУЛТИЛАТЕРАЛНИМ ОДНОСИМА
СА СУСЕДИМА
ABSTRACT
In this article author analyses the foreign policy priorities of the
Republic of Serbia dealing with bilateral and multilateral relations in
the region of South-Eastern Europe.
Currently there are three different positions on the foreign policy in
Serbia. The first stand (Democratic Party and G17 Plus) strives for the
balancing of relations between Serbia and Washington, Brussels and
Moscow, but also supports accession of the country to the EU and the
NATO. The first and currently domineering view (Democratic Party
of Serbia) is in favour of the accession to the EU, but not to the
NATO.
Even though there are numerous possibilities for the establishment of
cooperation among the countries of Western Balkans and SouthEastern Europe, it is totally clear that there is an absence of clear political willingness for its strengthening and intensification in most of the
countries including Serbia. It should be emphasized that there are
numerous problems relating to the absence of adequate institutional
capacities needed for the execution of obligations originating from
the existing regional initiatives.
Key Words: Serbia, foreign policy, bilateral relations, regional
initiatives, Western Balkans, South Eastern Europe, Bosnia
–Herzegovina, Macedonia, Montenegro, Croatia, Slovenia.
* Др Драган Ђукановић, научни сарадник Института за међународну политику и

привреду, Београд.

85

Спољнополитички приоритети Републике Србије

ве ускоро отпочети и Република Македонија, пре свега захваљујући
притисцима албанског дела владајуће коалиције.
Овакав развој догађаја суштински би могао довести до новог захлађења у билетералним односима између држава Југоисточне Европе и
Западног Балкана, са једне стране, и Републике Србије са друге. У складу са акционим планом за реаговање на једнострано проглашење независности Косова, Министарство спољних послова Републике Србије је
на консултације повукло своје амбасадоре из свих земаља које су признале независност ове покрајине. То је условило својеврсно захлађење
и у односима са државама новог и старог суседства, као и са свим земљама у свету које су признале независност јужне српске покрајине.
Наведени след догађаја око проглашења независности Косова угрозио
је, наиме, постконфликтну консолидацију односа између држава насталих од Југославије. После оваквог једностраног акта косовских институција и признања појединих држава чини се оправданим и питање да
ли је једнострано прокламована независност Косова суштински крај
распада некадашње југословенске државе или тек почетак неизвесног
процеса дисолуције једне од њених некадашњих република — Републике Србије.5

Питање статуса Косова и однос Србије према суседима
Посебно су, полазећи од тога да је у првој половини 2008. године
Република Словенија председавајућа Европском унијом, угрожени односи између званичне Љубљане и Београда. Бурне реакције дела српске јавности на признање независности Косова посебно су дошле до
изражаја крајем фебруара, што је кулминирало нападом на зграду амбасаде Словеније у Србији и на трговинске центре Меркатор у Београду и Новом Саду.
Реакције на хрватско признавање независности Косова биле су
знатно блаже у односу на словеначко признање. Самостална демократска српска странка (СДСС), која представља најснажнију политичку
партију Срба у Хрватској, није напустила владу ове земље и поред
претњи да ће то учинити одмах након признања независности Косова,
5 Видети: „Država Kosovo – kraj raspada SFRJ?”, priredili: Dženana Halimović, Blagoja

Kuzmanovski, Anamari Repić, Branka Trivić, Enis Zebić, Radio Slobodna Evropa, Prag,
18. februar 2008, http://www.slobodnaevropa. org/content/Article/1013443.html.

87

Спољнополитички приоритети Републике Србије

мље замењена тежњом да се отпочне са процесом придруживања
Европској унији, али и НАТО.
Бројни проблеми који су, након окончања владавине Слободана
Милошевића и несумњиве доминације његове Социјалистичке партије
Србије, „остављени у наслеђе” новим властима суштински су оптерећивали процес европских и евроатланстских интеграција. На првом месту се то односило на недефинисан коначан статус јужне српске покрајине — Косова, која је након војне интервенције Северноатлантског савеза 1999. године постала протекторат под окриљем Уједињених нација. И данас након једностраног проглашења независности Косова (17.
фебруар 2008) бројни аналитичари сматрају да ће уследити нови проблеми у односима између Србије и Европске уније у вези са овим ентитетом. Њега је као независну државу признала 21 од 27 држава чланица ЕУ.9 Друго, ништа мање важно питање било је везано за нерегулисан статус Републике Црне Горе у оквиру Савезне Републике Југославије (2000–2003), као и у оквиру државне заједнице Србија и Црна Гора
(2003–2006). Ипак, разрешење овог проблема уследило је тек крајем
маја 2006. године након одржавања референдума о државноправном
статусу Републике Црне Горе на коме су грађани ове некадашње југословенске републике гласали за независност. Још једно веома важно
питање је утицало на динамику придруживања земље Европској унији
током протеклих осам година. То је сарадња некадашње СР Југославије, а потом и њених правних следбеница — државне заједнице Србија
и Црна Гора и Републике Србије са Међународним кривичним трибуналом за злочине почињене на подручју бивше Југославије. Наиме, ова сарадња подразумева како изручење лица осумњичених за кривична дела
у вези са кршењем хуманитарног права суду у Хагу, тако и достављање релевантних докумената у вези са почињеним злочинима. И поред
тога што процес изручења лица оптужених за злочине почињене на тлу
некадашње Југославије тече изузетно споро, пред Србијом се данас поставља питање депортације још три оптужена лица за која се сматра да
се налазе на њеном тлу.10
9 Независност Косова до 1. јула 2008. године нису признале Румунија, Словачка,

Грчка, Кипар, Шпанија и Португалија.
10 То су др Радован Караџић, (данас у Хагу — прим. приређивача) ратни лидер

босанскохерцеговачких Срба и председник Републике Српске (1992–1996), генерал
Ратко Младић, командант некадашње Војске Републике Српске (1992–1995) и
Горан Хаџић, бивши лидер српских пообуњеника у Хрватској (1991–1995).

89

Спољнополитички приоритети Републике Србије

ве ратификације и спровођења, представља до сада најзначајнији напредак у осам година дугим односима између Србије и Европске уније.11
Овај први уговорни однос између Србије и ЕУ садржи и еволутивну
клаузулу којом се земљи потврђује статус потенцијалног кандидата за
чланство. Потписивање споразума су пратиле бројне контроверзе око
члана 135. у коме је наведено да се он „не примењује на Косову које је
тренутно под међународном управом у складу са Резолуцијом број 1244
Савета безбедности Уједињених нација од 10. јуна 1999. “Овако дефинисан члан Споразума не одређује коначан статус Косова, нити на било
какав начин утиче на његово утврђивање. И поред наведеног, представници Демократске странке Србије и Нове Србије, као и Српске радикалне странке, су инсистирали на томе да се Споразум измени и допуни у
овом члану где би било наведено да је Косово, у складу са Уставом Републике Србије, једна од покрајина у њеном саставу. Но, овакви захтеви су, наравно, у потпуности нереални и евентуални покушај њихове
реализације би представљао окретање леђа Европској унији.
Након успешног окончања сарадње Републике Србије са Међународним кривичним трибуналом може се очекивати ратификација Споразума у свим парламентима држава чланица Уније, као и у Европском парламенту. После формирања проевропске већине у Народној
скупштини Србије истовремено се може очекивати ратификација овог
документа и то у веома кратком року. Са друге стране, институције
Србије морају у потпуности употребити властите капацитете како би
се процес придруживања Унији убрзао. Зато у наведеном поступку
Народна скупштина Републике Србије мора имати посебно место пре
свега због неопходности да се национално законодавство усклади са
acquis communautaire, што подразумева усвајање неколико стотина системских закона.
Пошто су грађани Републике Ирске на референдуму одржаном 13.
јуна 2008. године одбацили Лисабонски уговор о институционалном
редизајнирању Европске уније, бројни званичници бриселске администрације су у својим изјавама наводили да то може утицати на даљње
проширење Уније земљама Западног Балкана. Сличне су биле и расправе које су у круговима администрације Уније вођене током 2004. и
2005. године о давању статуса „привилегованог партнерства” земљама регије као својеврсног супститута пуноправном чланству. Такође,
11 „Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Republike Srbije Evropskoj uniji”, Internet,

http://www.b92.net/ info/dokumenti/index.php?nav_id=296490

91

Спољнополитички приоритети Републике Србије

Различита виђења спољнополитичких приоритета Србије
од стране водећих политичких чинилаца
После распада некадашње Социјалистичке Федеративне Републике Југославије почетком протекле деценије, Савезна Република Југославија, а потом и државна заједница Србија и Црна Гора нису имале
јасно дефинисану спољнополитичку стратегију. Изузетак представља
експозе мр Горана Свилановића, некадашњег министра спољних послова СР Југославије, у Савезној скупштини 24. октобра 2001. године.12 У наведеном експозеу биле су истакнуте четири најбитније одреднице спољнополитичке стратегије тадашње двочлане Југославије
(Србија и Црна Гора):
1) опредељеност земље за приступање Европској унији и Северноатлантском савезу,
2) јачање билатералних и мултилатералних видова сарадње са државама у регији Западног Балкана и Југоисточне Европе,
3) уравнотежење односа са великим силама (пре свега са Сједињеним Америчким Државама, Европском унијом и Руском Федерацијом) и
4) консолидација односа и сарадња са државама „трећег света”.
Након наведеног експозеа није постојао ниједан стратегијски документ који је садржао темељну анализу спољнополитичких приоритета
земље. Међутим, нису постојали ни драстичнији покушаји да се наведени спољнополитички приоритети дугорочно оспоре. Поред тога, Косово је од водећег унутрашњег питања, а након отпочињања преговора
о његовом коначном статусу крајем 2005. године, постало доминантно
приликом формулисања и имплементације спољне политике земље.
Доминација изолационистичке спољне политике Србије, у оквиру
које је постојао покушај успостављања хегемонистичке позиције ове
земље у региону Западног Балкана и уједно стална конфронтација са
међународном заједницом, окончана је 5. октобра 2000. године. Данас
се у Србији, међутим, може говорити о два сасвим различита виђења
спољнополитичких приоритета са блажим варијететима.
12 Videti: „Ekspoze saveznog ministra za inostrane poslove Gorana Svilanovića u Saveznoj

skupštini SRJ”, Berograd, 24. oktobar 2001, Internet://http://www.mfa.gov.yu/Srpski/
spopol/Ministar/Govori/241001 _s.html.

93

Спољнополитички приоритети Републике Србије

Друга спољнополитичка концепција, оличена у опредељености ка
чланству у Европској унији, али не и у НАТО, карактеристична је за
коалицију Демократске странке Србије и Нове Србије. Наведена концепција, је постала сасвим евидентна од 28. октобра 2007. године након доношења Декларације о војној неутралности Србије од стране
Главног одбора Демократске странке Србије.16 После проглашења
једностране независности Косова у парламенту овог ентитета (17.
фебруара 2008.) и њеног признања од стране већине држава чланица,
став „народњачке коалиције” се драстично изменио у односу на будуће приступање земље Унији. Ово показује тврдокорно инсистирање
коалиције ДСС–НС на томе да институције ЕУ потврде територијалну целовитост Републике Србије у чијем је саставу и јужна покрајина — Косово и Метохија.17 Чак се, јасним одређењем Европске уније у погледу статуса Косова условљава и подршка коалиције евентуалној ратификацији Споразума о стабилизацији и придруживању у
Народној скупштини. Дакле, однос Србије према Европској унији постепено би, према коалицији ДСС–НС, требало да се промени и то тако што приступање овој организацији убудуће не би представљало
приоритет спољне политике земље. У овом контексту уместо изградње чвршћих и избалансираних односа Србије са Бриселом, Вашингтоном и Москвом, уследило би дугорочно окретање према Руској Федерацији и Народној Републици Кини. Доскорашњи премијер Владе
Србије, др Војислав Коштуница и његова политичка партија, показивали су током протекле четири године и незаинтересованост за шире
укључивање Републике Србије у постојеће облике мултилатералне
сарадње у регији. Они су као спољнополитички приоритет Србије поставили искључиво решавање коначног статуса Косова.
Сличне ставове у вези са спољнополитичким приоритетима има и
Српска радикална странка, најјача опозициона партија у српском парламенту, која се и даље залаже за превасходно „решавање српског националног питања” у региону Западног Балкана — на Косову, у Црној Гори,
Хрватској и у Босни и Херцеговини. У том контексту неретко се могу чути и изјаве представника СРС које се заснивају на покушајима ревизије
16 „Декларација о војној неутралности Србије”, Демократска странка Србије,

Београд, 28. октобар 2007, у: Европски форум, бр. 4, год VI, Београд, април 2008,
стр. 2.
17 „ССП фалсификован, 10 одредби налаже добре односе са КиМ”, Саопштење
Демократске странке Србије, 4. мај 2008.

95

Спољнополитички приоритети Републике Србије

носа од успостављања дипломатских односа Србије (тадашње Савезне Републике Југославије) са Хрватском, Босном и Херцеговином и
Македонијом. Истовремено је дошло и до закључења великог броја
билатерлнмих уговора о решавању појединих питања од заједничког
интереса. Међутим, Србија у наведеном раздобљу још увек није отпочела одређивање државне границе према БиХ, Хрватској и Македонији. Трећа фаза у односима између Србије и нових суседа отпочиње у октобру 2000. године, када је дошло и до њиховог интензивирања. Од тренутка отпочињања процеса одређивања коначног статуса Косова крајем 2005. године Србија у својим спољнополитичким
активностима није успела да сачува на врху листе приоритета ни регионалну сарадњу, али ни билатералне односе са новим суседима.
Овај период се може означити као четврта фаза.
Односи Републике Србије са Републиком Хрватском су, и поред
бројних проблема, у успону током протеклих неколико година. Иако
повратак избеглих лица српске националности у Хрватску, током маја
и августа 1995. године није био успешан, званични Београд и Загреб су
закључили серију билатералних уговора у области привреде, социјалних питања и културе.20 Слично је и са односима Београда према суседној Босни и Херцеговини. У периоду након 2000. године узнапредовали су односи са БиХ путем формирања Међудржавног савета за сарадњу, који је током протеклих неколико година, међутим, изгубио на
значају. Ипак, неколико изјава државних функционера Србије у вези са
статусом Републике Српске унутар Босне и Херцеговине и њеном, како су наводили, праву на самоопредељење, узбуркале су босанскохерцеговачку јавност, али не и дугорочно угрозиле добре билатералне односе између ове две јужнословенске државе.21
Након проглашења независности Републике Црне Горе и одржаног
референдума о државноправном статусу ове бивше југословенске републике 21. маја 2006. године, односи између Србије и ове земље су били сведени на изузетно низак ниво. То показује и чињеница да је новоименовани амбасадор Србије у Црној Гори, Зоран Лутовац на дужност
ступио тек почетком 2008. године.22 Статус етничких Срба у Црној Гори, такође, према бројним проценама, додатно оптерећује односе изме20 Videti spisak ovih sporazuma na http://www.mfa.gov.yu/Srpski/Foreinframe.htm.
21 Beta, „Koštunica da drži prste dalje od BiH”, Blic, Beoigrad, 25. oktobar 2007, str. 3.
22 Nebojša Redžić, „Poslije gotovo punog vijeka Srbija dobila ambasadora u Crnoj Gori”,

Glas Amerike, program na srpskom jeziku, Vašington, 5. mart 2008.

97

Спољнополитички приоритети Републике Србије

различита периода у односима Србије (некадашње СР Југославије и
бивше државне заједнице Србија и Црна Гора) према мултилатералним
облицима сарадње у регији. Први период траје од 2001. до друге половине 2004. године и у њему Србија из сасвим пасивне добија једну од
водећих улога у регионалној сарадњи. Друга фаза започиње половином
2004. године и њу карактерише фокусирање водећих политичких кругова на тзв. преостала национална питања, а пре свега решаване статуса Косова и регулисање државноправног статуса Републике Црне Горе.
Због тога Србија у наведеном периоду исказује извесну незаинтересованост за продубљивање бројних видова регионалне сарадње.
У сенци другачијих спољнополитичких приоритета, а пре свега Косова, регионална сарадња није успела да током протеклих неколико година задобије значајније место у спољној политици Србије. Ипак, чини се да би нови пословни кругови, који имају све већи друштвени и
политички утицај, засигурно желели да ојачају економску компоненту
међудржавне сарадње на Западном Балкану и у Југоисточној Европи. У
Србији, као уосталом и у већини држава Западног Балкана, још увек
није оснажен осећај регионалног власништва (regional ownership) у односу према постојећим мултилатералним видовима сарадње. Приликом креирања и подстицања регионалне сарадње на југоистоку Европе
још увек је доминантна улога Европске уније, што се може уочити и
приликом недавно окончане трансформације Пакта за стабилност у Југоисточну Европу у Регионални савет за сарадњу.27 Слична тенденција је била евидентна и током недавног проширења Централноевропске
зоне слободне трговине на земље Западног Балкана и Републику Молдавију (аранжман CEFTA 2006).28
Evropski pokret u Srbiji, Beograd, 2001, str. 19–191. i Jelica Minić i Jasminka Kronja,
Regionalna saradnja za razvoj i evropsku integraciju, Evropski pokret u Srbiji, Beograd,
Albanski institut za međunarodne studije, Tirana, Centar za institucionalni razvoj,
Skoplje, Evropski pokret u Crnoj Gori, Podgorica, Helsinški komitet za ljudska prava u
Bosni i Hercegovini, Sarajevo, Institut za međunarodne odnose, Zagreb, Kosovski institut
za politička istraživanja i razvoj, Priština, 2007, str. 5–56.
27 Dragan Đukanović, „Transformacija Pakta za stabilnost u Jugoistočnoj Evropi: novi
podsticaji regionalnoj saradnji”, u: Dragan Đukanović (prir.), Međudržavni forumi za
saradnju u Evropi: uporedni modeli, Institut za međunarodnu politiku i privredu,
Beograd, 2007, str. 173–90.
28 Vladimir Gligorov, „Slobodna trgovina na preostalom Balkanu”, Evropski forum, god. V,
broj 7–9, Beograd, jul–septembar 2007, str. 9–10.

99

Спољнополитички приоритети Републике Србије

Данас су водећи и најважнији видови мултилатералне сарадње држава на Западном Балкану и у Југоисточној Европи следећи:
– Процес сарадње у Југоисточној Европи,
– Регионални савет за сарадњу (трансформисани Пакт стабилности
за Југоисточну Европу),
– Иницијатива за сарадњу у Југоисточној Европи,
– Централноевропска зона слободне трговине,
– Црноморска економска иницијатива,
– Јадранско-јонска иницијатива,
– Дунавска сарадња,
– Централноевропска иницијатива и
– Енергетска заједница Југоисточне Европе.
Како би постојећи облици сарадње у региону Западног Балкана у
потпуности били оснажени, веома је битно да се ојачају активности
Процеса сарадње у Југоисточној Европи, као и Регионалног савета за
сарадњу.31 Ова два облика регионалне сарадње међусобно ће бити чвршће повезана након трансформације Пакта стабилности за Југоисточну Европу. Централноевропска иницијатива, као такође један од значајних облика регионалне сарадње, је у међувремену изгубила на значају.
Сарадња земаља региона је оснажена након потписивања новог Споразума о слободној трговини (CEFTA 2006), што ће поправити инвестициону климу у свим земљама регије. Веома је важно и да се постојећи
видови међудржавне сарадње у регији оснаже и у области развоја инфраструктуре, слободе кретања и безбедности. С тим у вези значајне су
активности на сузбијању прекограничног криминала, као и постепено
постизање либерализације визног режима.
Међународна заједница, а пре свега Европска унија, инсистира на
рационализацији постојећих видова међудржавне сарадње. Зато је битно да се приликом стварања нових оквира регионалне сарадње омогући да се задржи актуелни капацитет сарадње у кључним областима. Јасно је такође, да ће међународна заједница задржати кључну функцију
у регионалним интеграцијама, односно да ће она усмеравати и координирати њихов рад. У овом контексту веома значајна ће бити и сарадња
организација цивилног друштва.
31 “Senior Review Group on the Stability Pact for South Eastern Europe – Final Report”,

Brussels, March 6, 2006, pp. 6–7.

101

Спољнополитички приоритети Републике Србије

Узимајући у обзир, међутим, да се некадашња југословенска федерација распала уз ратове и на изразито трауматичан начин, постојећу
скепсу и својеврсну задршку код водећих политичких актера у постјугословенским државама да се формирају некакве нове међудржавне
асоцијације требало би постепено превазићи. Регион Западног Балкана
свакако јесте једна хомогена целина са изузетним развојним и економским потенцијалом. То оставља могућност да се убудуће афирмише и
мултилатерална сарадња држава регије. Међутим, Европска унија мора
и даље додатно подстицати земље у региону у вези са преузимањем
њихове одговорности за постојеће видове сарадње.

Бибиографија
1. „Bucharest Summit Declaration Issued by the Heads of State and
Government participating in the meeting of the North Atlantic Council
in Bucharest on 3 April 2008”, Bucharest, 3 April 2008, Internet,
http://www.summitbucharest.ro/en/doc_201.html.
2. Dragan Đukanović, Institucionalni modeli i demokratizacija postjugoslovenskih država, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd,
2007, str. 302–7.
3. Ruža Ćirković, „Ko to nudi više no što može”, NIN, broj 2983, Beograd,
28. februar 2008, str. 22–3.
4. „Who Recognized Kosova as an Independent State?”, Internet, 15/04/08,
http://www.kosovothanksyou.com.
5. „Država Kosovo – kraj raspada SFRJ?”, priredili: Dženana Halimović,
Blagoja Kuzmanovski, Anamari Repić, Branka Trivić, Enis Zebić, Radio
Slobodna Evropa, Prag, 18. februar 2008, http://www.slobodnaevropa.
org/content/Article/1013443.html.
6. „Zajednica Srba: SSDS želi da zadrži fotelje”, Dnevnik, Novi Sad, 27.
mart 2008, Internet, http://www.dnevnik.co.yu/modules.php?name=
News&file=article&sid=38055.
7. Novica Đurić, „Milo će o Kosovu kada dođe vreme”, Politika, Beograd,
1. mart 2008, Internet, http://www.politika.co.yu/rubrike/Svet/Milo-ceo-Kosovu-kada-za-to-dodje-vreme.lt.html.
8. Tanjug, „Usvojeni zakoni o reformi policije”, Blic, Beograd, 11. april
2008, str. 3.
9. „Program Demokratske stranke”, str. 3–4.
103

Спољнополитички приоритети Републике Србије

22. Dragan Đukanović i Dejan Gajić, „Nordijski oblici međudržavne
saradnje”, u: Dragan Đukanović (prir.), Međudržavni forumi za saradnju
u Evropi: uporedni modeli, op. cit., str. 154–71.
23. “Senior Review Group on the Stability Pact for South Eastern Europe –
Final Report”, Brussels, March 6, 2006, pp. 6–7.
24. „Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Republike Srbije Evropskoj
uniji”, Internet, http://www.b92.net/info/dokumenti/index.php?nav_id
=296490
25. „Експозе савезног министра за иностране послове Горана Свилановића у Савезној скупштини СРЈ”, Бероград, 24. октобар 2001,
Интернет://http://www.mfa.gov.yu/Srpski/spopol/Ministar/Govori/
241001 _s.html.
26. „Program Demokratske stranke”, str. 3–4.
27. „Програмска декларација Седмог конгреса Социјалистичке партије
Србије”, Београд, 3. децембар 2006, стр. 9.

105

UDK:332.14(497)

Др Едита СTОJИЋ–КАРАНОВИЋ*

ЕЛЕМЕНТИ ЕВРОПСКЕ СТРАТЕГИЈЕ
РЕГИОНАЛНЕ САРАДЊЕ У ПОДУНАВЉУ1
ABSTRACT
According to National Program for Integration into the European
Union the active participation in and support to regional cooperation is
one of the main foreign political priorities of the Republic of Serbia. In
order to achieving these priorities Serbia participate in many regional
initiatives and processes, such as the Free Trade Agreement CEFTA
2006, the South East European Cooperation Process – SEECP, the
Stability Pact for South Eastern Europe transformed recently into the
Regional Cooperation Council – RCC, the Central European Initiative
– CEI, the Southeast European Cooperative Initiative – SECI,
the organization Black Sea Economic Cooperation – BSEC, the
Adriatic-Ionian Initiative – AII and others.
* Др Едита Стојић–Карановић, научни саветник, у Институту за међународну поли-

тику и привреду запослена од 1968. до 2008. године. Тематском облашћу регионалне сарадње на Дунаву почела да се бави 1989. године, израдом пројекта о важности и значају Дунава као природног ресурса ѕа међународну сарадњу. У оквиру тог
пројекта је исте године одржана прва међународна конференција под називом „Дунав – река сарадње”. У септембру 2009. године биће одржана 20. конференција
„Дунав – река сарадње”. Међународни научни форум „Дунав – река сарадње” регистровано је 1994. године као удружење грађана с циљем унапређења међународне сарадње за одрживи развој у Подунављу.
1 Рад представља један од резултата вишегодишњег истраживања у оквиру пројекта
Србија и савремени свет: Перспективе и путеви учвршћивања спољнополитичког,
безбедоносног и спољноекономског положаја Србије у савременим процесима у
међународној заједници, које финансира Министарство науке Републике Србије
(EVB:149002D).

106

Елементи европске стратегије регионалне сарадње у Подунављу

Serbia needs regional cooperation with its neighbours very much not
only as a step towards the EU membership, but for the sake of its own
peaceful development in the future. All forms of regional cooperation
are worth to be involved in. But those based on sustainable use of natural resources – the most. One of the most important natural resource
in the region is the river Danube. It was not accidentally that the
Convention regarding the Regime of Navigation on the Danube was
signed in Belgrade on 18 August 1948. The Belgrade Convention is
providing for free navigation on the Danube in accordance with the
interests and sovereign rights of the Contracting Parties of the
Convention aiming thereby at strengthening the economic and cultural relations among themselves and with other nations. A newer step
towards sustainable use of the river was the establishment of the
International Commission for the Protection of the Danube River
(ICPDR) which is an international organisation consisting of 13 cooperating states (Germany, Austria, Czech Republic, Slovakia, Slovenia,
Hungary, Croatia, Bosnia and Herzegovina, Serbia, Bulgaria,
Romania, Moldova, Ukraine) and the European Union. Since its
establishment in 1998, the ICPDR has grown into one of the largest
and most active international bodies of river basin management
experts in Europe. ICPDR deals not only with the Danube itself, but
with the whole Danube River Basin, which includes also its tributaries and the ground water resources. There is also a new interdisciplinary and multi-dimensionally initiative regarding regional cooperation on the Danube, the Danube Co-operation Process. Its objectives,
as laid down in the Declaration, are to broaden and deepen present
Danube cooperation and give to it clear political and economic
dimensions, without creating new institutions, but where necessary,
harmonizing their objectives and efforts, providing a focus for their
efforts within the Danube region.
Кључне речи: Србија, Подунавље, Конвенција о режиму пловидбе на Дунаву, Европска унија, регионална сарадња, прекогранична сарадња, природни ресурси, културно-историјски ресурси,
одрживи развој, Mеђународна комисија за заштиту реке Дунав,
Процес сарадње на Дунаву, Предприступни фонд

Увод
Активно учешће и подршка регионалној сарадњи представља један
од основних спољнополитичких приоритета Републике Србије – стоји
у Националном програму за интеграцију у Европску унију. У циљу
107

Едита Стојић–Карановић

остваривања тог приоритета Србија учествује у бројним регионалним
иницијативама и процесима, као што су Споразум о слободној трговини CEFTA 2006,2 а посебно: Процес сарадње у југоисточној Европи
(South East European Cooperation Process – SEECP),3 Пакт стабилности за југоисточну Европу (Stability Pact for South Eastern Europe) који
је прерастао у Регионални савет за сарадњу (Regional Cooperation
Council – RCC), Централноевропска иницијатива (Central European
Initiative – CEI), Иницијатива за сарадњу у Југоисточној Европи
(Southeast European Cooperative Initiative – SECI), Организација за црноморску економску сарадњу (Black Sea Economic Cooperation – BSEC),
Јадранско-јонска иницијатива (Adriatic-Ionian Initiative) и др. Постојање тако великог броја разних иницијатива и облика сарадње за исти регион, било да је назван као централна и југоисточна Европа, или само
југпоситочна Европа, Балкан или само Западни Балкан, Подунавље или
само Средње Подунавље, при чему делове истог географског простора
третирају и регионалне иницијативе усмерене превасходно на друге,
суседне регионе, црноморски и јадрански, указује на веома јак интерес
2 Том Споразуму и сарадњи на основу њега била је посвећена међународна конферен-

ција одржана 10. јула 2007. године у Институту за међународну политику и привреду, под покровитељством Министарства спољних послова Републике Србије. Види
зборник радова: „Централноевропске зона слободне трговине и интереси Србије”,
приредила др Едита Стојић Карановић, Институт за међународну политику и привреду, Београд 2008, 239 стр., ISBN 978-86-7067-105-8, COBISS.SR-ID 149188108.
3 Процес сарадње у југоисточној Европи – ПСЈИЕ (Southeast European Cooperation
Process – SECP) настао је на темељу договора министара спољних послова балканских земаља, који су одржавани почев од 1988. године, да би у јуну 1996. године на
састанку министара спољних послова у Софији ПСЈИЕ озваничен. У оквиру овог
облика сарадње су тада предложени и редовни састанци на нивоу председника држава или влада. Први такав састанак одржан је јуна 1997. године на Криту. За разлику од већине других регионалних иницијатива, које су покретане уз подршку великих сила укључујући и Европску унију, ПСЈИЕ је јединствен по томе што је настао као резулатат дипломатске иницијативе држава у региону. Повеља о добросуседству у југоисточној Европи, која је усвојена у Букурешту фебруара 2000. године, представља важан документ за свеобухватно унапређење међудржавних односа
у југоисточној Европи. Годину дана након усвајања Повеље, на самиту у Скопљу,
тадашњој Савезној републици Југославији укинута је суспензија учествовања на
конференцијама ПСЈИЕ. За време председавања Србије и Црне Горе (2003) ПСЈИЕ
је значајно унапредио међупарламентарну сарадњу у региону, допринео заједничком наступу држава западног Балкана на састанцима са представницима ЕУ и поставио основе за унапређење регионалне сарадње у областима енергетике, телекомуникација и трговине. (www.mfa.gov.yu/Policy/Priorities/seecp/seecp_e.html)

108

Елементи европске стратегије регионалне сарадње у Подунављу

како глобалних и европских међународних фактора, тако и аутохтоно
регионалних фактора, и интереса самих зеамља региона за поновно успостављање услова за развој и укључивање у интеграционе процесе земаља овог географског простора. На све то најбоље указује тежња Пакта стабилности за југоисточну Европу да обједини, или бар координаира све те иницијативе.4 А када се показало да је то веома тежак и
сложени задатак, Пакт је реорганизован и под именом Регионални савет за сарадњу (Regional Cooperation Council – RCC) покушава да постогне то обједињавање и коориднацију између свих тих иницијатива и
облика субрегиналне сарадње.
Имајући све то у виду, у овом раду, полазећи од хипотезе да унутрашњу снагу регионалним иницијативама и облицима сарадње даје пре
свега заснованост на заједничком одрживом коришћењу природних ресурса, а да најзначајнији интернационални природни ресурс који Србија има, јесте Дунав и његове притоке, нагласак се ставља на облике регионалне сарадње у Подунављу у којима значајно место припада Србији и њеним ужим регионима. А то су: Процес сарадње на Дунаву, Међународна комисија за заштиту реке Дунав (ICPDR), Дунавска комисија, Међународна комисија за слив реке Саве, затим еврорегиони и еврорегионалне иницијативе на Дунаву.
Истраживања међународноправног положаја Дунава и регионалне
сарадње везане за ову међународну реку била су присутна у Институту
за међународну политику и привреду од самих почетака рада ове научно-истраживачке установе. Институт је основан 1947. године, а једна од
4 Пакт стабилности за југоисточну Европу (ПСЈЕ) усвојен је 10. јуна 1999. године у

Келну као политички споразум чији је основни циљ стабилизација региона југоисточне Европе и јачање међусобне сарадње. ПСЈЕ представља оквир за сарадњу држава југоисточне Европе, држава чланица ЕУ, САД, Руске федерације и међународних организација (као што су ОЕБС, Савет Европе, УН, НАТО, ОЕЦД и др.), укључујући и међународне финансијске институције (ММФ, Светску банку, Европску
инвестициону банку, Европску банку за обнову и развој) и регионалне иницијативе, као што су Ројамон процес, Економска сарадња црноморских земаља, Средњоевропска иницијатива (Central European Initiative –CEI), Иницијатива за сарадњу у
Југоисточној Европи (South East European Cooperative Iniciative – SECI) и Процес
сарадње југоисточне Европе, Иницијатива за изградњу права у југоисточној Европи, Програм за унапређивање трговине и саобраћаја у југоисточној Европи. Организациону структуру ПСЈЕ чине тзв. три радна стола у оквиру којих се одвија сарадња у областима демократизације и људских права (радни сто I), економске сарадње, обнове и развоја региона (радни сто II) и безбедности (радни сто III). Званични сајтови: www.stabilitypact.org и www.bsec.gov.tr

109

Едита Стојић–Карановић

најважнијих међународних конвенција после Другог светског рата усмерених на обнову и утемељење будуће европске сарадње, „Конвенција о
режиму пловидбе на Дунаву” потписана је 18. августа 1948. године у Београду.5 То је једина међународна конвенција потписана у нашој земљи
која је остала на снази до данас, a на основу које успостављена међународна организација, Дунавска комисија, и данас функционише.
Међутим, пловидба није једина област сарадње на Дунаву. У новије време у први план избијају проблеми еколошке заштите Дунава,
као и разни облици регионалне и прекограничне сарадње у циљу одрживог коришћења Дунава као природног и културно-историјског ресурса. Наиме, на обалама ове примамљиве реке се одвијала бурна
историја од трагања праисторијских људи за најпогоднијим местима
за живот, до похода освајача који су у намери да шире своју империју
„бацили око” на Дунав – остављајући за данашњу и будућу генерацију велико благо историјских споменика који се данас почињу користити као непоседни ресурс за развој туризма, а посредно и за развој
осталих привредних грана.
У овом раду се посвећује пажња управо тим областима регионалне
сарадње, с тим што претходно треба разјаснити неколико општих услова, као и саму сврху регионaлне сарадње у којој Србија треба да учествује све интензивније.

1. Услови регионалне сарадње у балканском Подунављу
После пада Берлинског зида (1989) на Истоку европског континента започео је процес транзиције у којем су тзв. социјалистичке земље,
било да су претходно припадале совјетском блоку, или су биле ван тог
блока, постепено мењале свој привредни систем и почеле да се отварају према Западу европског континента. Најпре су централноевропске
земаље у транзицији почеле постепено да се укључују у европске инте5 Први директор Института за међународну политику и привреду, професор др Ми-

лан Бартош, је својим великим познавањем међународног права дао допринос својим саветима истраживачима који су се бавили анализом међународноправног регулисања пловидбе Дунавом, као и државним органима који су припремали Београдску конференцију о Дунаву 1948. године. Он је, касније, заједно са Александром Дероком и Растиславом Марићем, аутор посебног издања „Римски споменици у Ђердапу и питање њихове заштите”, Научно дело, Београд 1959.

110

Елементи европске стратегије регионалне сарадње у Подунављу

грације (Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска), а затим и бивше социјалистичке републике са Балкана (Словенија, Румунија и Бугарска).6
На Западу европског континента, који је и сам вековима био исецкан границама и изнуриван ратовима за територије, започео је педесетих година развој разних облика прекограничне и регионалне сарадње.
Западноевропска интеграција је неговала прекограничну и регионалну
сарадњу пренебрегавајући ранија сукобљавања кроз историју. Она је
пронашла формулу заједништва на основу економских критеријума, то
јест заједничког интереса за економски развој. После пада Берлинског
зида веровао се да ће концепција европског регионализма успешно
освојити и делове континента који су у току хладног рата били на другој страни „гвоздене завесе”. До 1991. године тај процес је текао у том
правцу и у југоисточној Европи. Обновљена је Балканска сарадња, успостављена Радна заједница подунавских регија, дата Јадранска иницијатива и низ других. Тада је, међутим, у последњој декаде 20. века настао преокрет. Распад Социјалистичке Федеративна републике Југославије (СФРЈ) је праћен ратним сукобима, уништавањем људких живота и егзистенацијалних услова за живот. Ратови у 90-им годинама на
југословенском географском простору, међутим, узроковали су застој
тог процеса. За тему овог рада није неопходно расрављати о узроцима
тих ратова. Да ли су они резултат погрешне националне стратегије формулисане у крилатици „сви Срби у једној држави” удружене са истоветним националистичким циљевима тадашњих вођа других бивших југословенских република, или се све дешавало под утицајем тежњи великих сила да још једном искористе балкански, за сукобе лако запаљиви
полигон зарад својих циљева? Или све то заједно? Одговре свакако треба тражити и наћи, да се такве патње становништва ових простора не
би понављале. Али то није предмет овог рада. Мада је циљ истраживања могућности за унапређење регионалне сарадње делом такође усмерен на превенцију сукоба у будућности, главни циљ је указивање на могућности да Србија развије прекограничну и регионалну сарадњу са
својим суседима, а на основу тога и са Европском унијом. Тај процес
укљућивања у европске интеграције обезбедиће бољи живот за све становнике и на овом балканском простору. За то постоји пример савремене европске интеграције, ако не и савршен, али довољно делотворан.
6 Овде се појам „балканске земље” употребљава не у географском, већ у политичко-

историјском смислу.

111

Едита Стојић–Карановић

По завршетку тог ратног периода на југословенском географском
простору, југоисточна Европа се враћа у нормалу кроз успостављање
прекограничне сарадње и покушаја да се развију сви они савремени облици регионалне сарадње који су се, док је овде трајао рат, развијали у
осталим деловима Европе, не само на Западу, већ и на Истоку континента. Јављају се нови облици сарадње како на међудржавним нивоу,
тако и они у којима учествују уже територијалне јединице држава, као
и партнерство градова. Основни покретач свих тих облика сарадње је
спознаја да поједини региони чине целину најчешће због заједничког
природног ресурса чије рационално и одрживо коришћење је онемогућено постојањем оштрог разграничења суседних држава.
Међутим, свеже ратне ране на целом простору бивше СФРЈ, према
новој терминологији Западном Балкану, у великој мери отежавају развој и снажнији продор најсавременијих облика прекограничне и регионалне сарадње. У проналажењу могућности да се те препреке разграде,
энатног удела имају научни истраживачи из земаља региона, а њихов
међусобни дијалог је од круцијалне важности.
У том процесу најважнију степеницу до пуног укључења у европске
интеграције представљала је, и данас представља успешна суседска,
прекогранична и регионална, сарадња.
У савременим условима се мора одбацити принцип аутаркије, подозривости према економској и културној сарадњи са суседима. Нови Миленијум започиње сагледавањем предности регионалне сарадње на нивоу држава или њених ужих територијалних јединица и у југоисточној
Европи. Постепено се прихвата да је та сарадња основни инструмент
обезбеђивања одрживог развоја свих учесника у њој. Бивше југословенске републике, земље Западног Балкана у томе заостају и у сопственом интересу јесу дужне да постепено, али у што бржем темпу превазиђу то заостајање.
Данас су на делу иницијативе регионалне сарадње на државном
нивоу, које се заснивају на два основна аргумента за учествовање и
развој регионалне сарадње, од којих један лежи у економској, а други у
политичкој сфери. Први се односи на ефикасније и одрживо коришћење заједничких природних ресурса, без обзира на државне границе, а у
заједничком интересу, на заједничку корист. Други се односи на повољан утицај регионалне сарадње у превазилажењу негативних последица ранијих сукоба, укључив ратне сукобе. Јер уколико се ти негативни утицаји не би превазилазили, хронично би се обнављали сукоби уз
112

Елементи европске стратегије регионалне сарадње у Подунављу

велике патње становништва, све до крајњег исцрпљења и нестанка сукобљених народа. Зато је корисно размотрити и оценити учинак тих
иницијатива у којима данас учествују државе Југоисточне Европе, а
међу њима и Србија.
„Велика сенка Европске уније, која се као нека строга васпитачица
брижно наткрилила над регионом, у доброј мери је подстакла локалне
учеснике да се понашају у складу са очекивањима. Наиме, међу свим
балканским земљама и њиховим владама бар у једној ствари данас постоји пуни консензус: сви су усмерене на (мање или више) брзу интеграцију у ЕУ. „Жудња за Брисел” је основни стратешки циљ свих земаља региона услед кога је и битно повећана њихова спремност да сарађују (чак и) са суседима.”7
На путу према чланству у Европској унији, Србија се сусреће са
многим изазовима од којих, барем по свом обиму и сложености, значајно место припада решавању проблема из домена заштите животне средине и одрживог управљања природним ресурсима. Решавање тог изазова налази изванредно ефикасан инструмент у регионалној и суседској
сарадњи у области коришћења ресурса за одрживи развој. Наиме, пошто је у данашњем свету очигледно да се ни једна земља, а ни савез земаља не може изоловано суочити са ефикасним решавањем проблема
заштите животне средине и одрживог коришћења природних ресурса,
у Европској унији се значајна средства опредељују за развој регионалне и прекограничне сарадње у тим областима. За Србију је, на пример,
од великог значаја да ЕУ издваја значајна средста за своје чланице које
се граниче с нашом земљом за подршку пројектима у оквиру суседске
сарадње. Ти пројекти треба пре свега да обезбеде заједничко одрживо
коришћење природних и других ресурса у пограничним областима.
Примењујући теоријске поставке о значају природних ресурса за
одређивање региона и за постављање темеља конкретне регионалне сарадње, у пројекту Института за међународну политику и привреду
1989. године као основа регионалне сарадње у Југоисточној Европи
означена је река Дунав и сви природни ресурси везани за њу.8 Простор
7 Др Душко Лопандић – Развој регионалних иницијатива на Балкану Ни „буре барур-

та” ни Скандинавија. Објављено као додатак недељника ВРЕМЕ број # 638 од 27.
марта 2003. Аутор је у то време био директор Директората за сарадњу са ЕУ-ом у
Министарству спољних послова Србије и Црне Горе.
8 Danube – the River of Cooperation (Edita Stojić), pp. 7–12, in Danube – the River of
Cooperation, The First Conference, Beograd 1992, p. 218.

113

Едита Стојић–Карановић

у средишњем и југоисточне делу Европе, којим као најважнији природни ресурс доминира Дунав, Подунавље, одликује се много јаче узајамно повезаним и испреплетаним нитима него другде на континенту. Да
се та чињеница може искористити како у смеру сарадње, тако и у смеру сукоба показали су почетни успеси сарадње, затим генерисани сукоб
и сада поново кретање ка сарадњи. Наиме, велики број веома различитих облика регионалне сарадње почео се јављати управо од почетка
укидања блоковске поделе, а стари облици, као што је Балканска сарадња, су обновљени. Подунавска сарадња се одвија такође како преко 60
годишње Дунавске комисије, тако и преко новијих, Радне заједнице Подунавских регија, Црноморске економске сарадње и најновијег Процеса сарадње на Дунаву. Мада изгледа противуречно, али су ратне године само још више показале потребу и неопходност развијања прекограничне и регионалне сарадње, и чак изнедриле нове иницијативе у том
правцу. Тако су у току рата и непосредно по његовом завршетку настале Иницијатива за југоисточноевропску сарадњу (Southeast European
Cooperative Initiative – SECI), Ројамонска иницијатива, Пакт стабилности за југоисточну Европу и друге.
Наравно, за укључивање у прекограничну и регионалну сарадњу и
коришђење свих могућности које таква сарадња пружа, неопходан је
активни став према откривању свих тих могућности и услова добијања
финансијксе подршке за реализацију прихваћених пројеката. То подразумева и јачање сарадње и партнерства између истраживачких “think
tank”-ова, како из јавног сектора (универзитета, државних истраживачких установа), тако и цивилног сектора (стручних удружења, невладиних организација и сл.).

2. Одрживи развој као сврха регионалне сарадње –
функционална сарадња
Међународна сарадња у области одрживог коришћења природних и
културно-историјских ресурса је сасвим очигледна потреба, јер се ресурси протежу преко административних граница и утицај њиховог коришћења се осећа са обе стране границе, погубни утицај неадекватног, а благотворни утицај одрживог коришћења. Заштита како природних,
тако и културно-историјских ресурса и организовање њиховог одрживог коришћења је ефикасна тек ако се спроводи у свим земљама на које се ресурс протеже.
114

Елементи европске стратегије регионалне сарадње у Подунављу

Одрживи развој је складан однос привредног развоја и заштите животне средине, којим се обезбеђује да природно богатство остане сачувано и за будуће нараштаје. Другим речима, одрживи развој представља генерално усмерење, тежњу да се створи бољи свет, у којем ће социјални, економски и фактори заштите животне средине бити међусобно уравнотежени.9
У већини индустријализованих земаља обуздавање расипничке
личне потрошње енергије сада се високо котира у политичком планирању. Том ставу данашњих лидера многих развијених земаља претходила су упозорења стручњака и различитих еколошких организација,
које су почеле да стижу на националном и међународном нивоу од краја шездесетих година двадесетог века. Тако је на првој Светској конференцији Уједињених нација о животној средини, одржаној 1972. године у Стокхолму, по први пут на високом, међународном нивоу, указано
на опасности које нашој планети прете од загађења животне средине на
глобалном нивоу. Десет година након тога, 1982. године, у Најробију је
одржана друга по реду конференција Уједињених нација о животној
средини. Тада је упозорено на неконтролисани индустријски развој и
експлоатацију природних ресурса и последице које такав став и понашање остављају на животну средину. Прошло је наредних десет година када су се светски лидери поново састали 1992. године, на Светском
самиту у Рио де Жанеиру. Ту су усвојене препоруке Брунтлендове комисије, а један од резултата самита била је Агенда 21 којом се дају препоруке за одрживо управљање природним ресурсима, земљом, водама
и шумским богатством, у 21. веку.10
9 Мада је неопходност рационалног коришћења природних ресурса заокупљала ми-

слиоце већ с краја 19. века, постулати одрживог развоја су прецизније постављени тек 1987. године када је Светска комисија за животну средину и развој (World
Commision on Environment and Development), позната и као „Брунтлендова комисија” (Brundtland Commision), формално увела у употребу појам одрживог развоја, објавивши извештај под називом „Наша заједничка будућност” (Our Common
Future) којим се указује на опасност, по целу планету Земљу, од политике економског раста без узимања у обзир могућности њене регенерације. Ова комисија, којом је председавао Канађанин Џим Мекнил (Jim McNeill), дефинисала је одрживи
развој као развој којим се испуњавају потребе садашњости, без ускраћивања могућности будућим генерацијама да задовоље своје потребе. http://www.asustain
ablefuture.org/ principles_and_focus_of_action.html, (30. 09. 2006)
10 Самит Уједињених нација о заштити животне средине и развоју (United Nations
Conference on Environment and Development – UNCED), одржан јуна 1992. године
у Рио де Жанеиру (Бразил) била је до тада највећа од свих икад одржаних конфе-

115

Едита Стојић–Карановић

Истицање дијалектичког односа регионалне економске сарадње и
постизања регионалне стабилности и безбедности одавно је присутно
у документима најпре Европске економске заједнице, а затим и Европске уније. Данас када је економски развој само једна од компоненти
мултидимензионалног схватања безбедности, а Европска унија уз примарно економску-, настоји да постане и политичка и безбедносна заједница, функционална регионална сарадња на свим подручјима представља основу и за укључивање у блиске односе са Европском унијом.
Уствари, на принципу функционалне регионалне сарадње је данашња Европска унија и настала. На том принципу се одвија њен целокупни унутрашњи развој, али он представља и основу за одржавање постојећих и успостављање нових веза Европске уније са земљама ван
ове интеграције. Функционална регионална сарадња је уствари виши и
сложенији облик сарадње одређених међународних субјеката. Та сарадња има успеха када су достигнути одређени стандарди. Зато се функционална регионална сарадња, укључујући и економску, на којој ЕУ највише и инсистира, не успоставља лако, ни брзо.
У развијеним земљама, али и у све већем броју земаља у развоју,
примењује се екосистемски приступ који представља стратегију интегрисаног и одрживог управљања земљиштем, водом, ваздухом и живим
ресурсима. Та стратегија обухвата и промовисање заштите животне средине, па чак и њеног побољшавања тамо где је она досадашњим раубовањем природних ресурса гори. Природни ресурси, земљиште, тло, и
све што се налази на-и у њему, сви облици водених ресурса, ваздух и биодиверзитет, морају се дакле, користити на одржив начин. Природни ресурси су у великој мери међусобно зависни. Одрживо коришћење било
ког ресурса позитивно ће утицати на очување других-, а неодговорно загађивање или уништавање једног – проузроковаће деградацију и других
ресурса. Са становишта одрживог коришћења, међутим, значајно је указати и на повезаност природних и културно-историјских ресурса.
Данас, многи локални органи власти раде у складу са принципима
Локалне Агенде 21. Сваки од процеса има своје карактеристике, обележен је локалним условима, укључујући и јавно мњење, географске услове. На пример урбане и руралне области се разликују, што се мора узеренција Уједињенијх нација. Присуствовало је близу 10.000 званичних представника из око 150 земаља, укључујући и 116 националних политичких лидера. Паралелно дешавање – конференција намењена невладиним организацијама, привукла је још већи број учесника, а конференцију је пратило преко 7.000 новинара.

116

Елементи европске стратегије регионалне сарадње у Подунављу

ти у обзир при доношењу одлука. То важи и за политичке ставове, као и
за проблеме ресурса. Ипак, од почетка је било јасно да поред локалних
постоје и неки општи фактори који морају бити део сваког појединачног
процеса. Наиме, Локална агенда 21 није само стратегија заштите животне средине, јер план одрживости укључује и решавање социјалних и
економских питања. Она укључује цело друштво са свим расположивим
ресурсима, и око ње мора да се створи консензус заједничких напора наспрам превазиђеног модела супротстављених интереса. Први корак је
прикупљање информација о локалним условима и локалним приоритетима – откривање правих жеља и потреба људи. Затим, треба да се идентификују потребне акције. У свему томе ниједна организација ни друштвена структура не може имати монопол на добре идеје, а неопходно
је наћи начине да се измери напредак, како би се могло оценити да ли су
предузимане акције оствариле очекиване резултате.
Свака земља и регион имају своје специфичне природне ресурсе у
земљишту, води, ваздуху, биодиверзитету. На међународном плану тек
после Самита у Рију, односно користећи тај пример да је неопходна
глобална, светска акција за указивање на проблем одрживог коришћења природних ресурса – учињено је то и за појединачне ресурсе.
Други ресурс који је подједнако важан за опстанак као и сама земља, јесте вода. Она је темељ живота и основни састојак сваког живог
бића. Вода може да покреће, али може и да ограничава развој сваке заједнице на свим нивоима, од породице до целокупног људског рода. Зато треба имати на уму да се број становника на планети Земљи убрзано повећава, а потребе за водом још и брже, док је укупна количина воде непроменљива. Настављајући досадашњи начин коришћења воде до
2025. године две трећине човечанства ће осетити озбиљан недостатак
овог природног ресурса. Према проценама стручњака око 1,1 милијарди становника наше планете већ данас нема приступ пијаћој води, а 2,5
милијарди људи нема обезбеђене елементарне санитарне услове. Као
резултат тога, више од пет милиона људи годишње умире од болести
које су узроковане загађеном водом! Вода се дакле, не може третирати
као дар природе којим се слободно располаже. Постоји тенденција смањења воде као ресурса током времена, због све оштријих еколошких,
урбаних и социјалних ограничења. Зато данас рационално искоришћавање водених ресурса један је од главних задатака у свим земљама.
* Посебан проблем представља загађење подземних вода. Ова загађења једним делом узрокује пољопривреда – због коришћења вештач117

Едита Стојић–Карановић

ког ђубрива и због отпадних вода из сеоских насеља. Такође велики
проблем представља и последица загађења вода са неуређених депонија. Уствари, вода и отпад су погубно повезани, јер сваки отпад пре или
касније доспева до подземних вода и у дуготрајном, а људском оку
скривеном процесу загађење систематски расте.
У Србији се, проблем водног ресурса огледа како у смањењу здраве изворске воде због неконтролисане сече шума, тако и због небриге за
отпад. Излаз из ове неповољне ситуације налази се у планском пошумљавању, површинским акумулацијама, малим бранама и заштити изворишта река, као и у изградњи депонија с контролисаним одводом.
Повезаност глобалног, регионалног и националног нивоа проблема
и потреба за увођењем озбиљних мера одрживог коришћења природних ресурса можда се најјасније одражава на примеру ваздуха.
Биодиверзитет подразумева биолошку разноликост живих организама који настањују копно и воду, као и разноликост унутар појединих
врста. Биодиверзитет није само свеукупна разноликост облика и појава
биљног и животињског света, већ и разноликост функција живих организама. Ради опстанка планете Земље и хармоничног суживота човека
и природе, потребно је усмерити се на очување и одрживо коришћење
биодиверзитета. Одрживо коришћење биодиверзитета се огледа у рационалном коришћењу компонената биолошке разноврсности природних добара и одржавање оног степена потенцијала биодиверзитета
који одговара потребама и тежњама садашњих и будућих генерација.
Али, управо тај заједнички проблем представља још једно могуће
поље прекограничне, суседске сарадње. Но, пре него што ћемо размотрити могућности међународне сарадње у области одрживог развоја,
треба се осврнути и на културно-историјске ресурсе који такође могу и
треба да буду коришћени на одрживи начин, јер тако доприносе одрживом развоју у целини.
На основу могућности и потреба интегралног развоја културе и
привреде настао је феномен културног туризма. Нарочито ефикасан начин употребе културног наслеђа као ресурса одрживог развоја представља формирање мреже културних коридора, који тематски и интересно
везују заједнице и институције на ширем подручју једне земље, а често
обухватају и већи број земаља. Настанак ових коридора започео је пре
тридесетак година у земљама Европе и до сада дао импресивне резултате у приближавању културног сектора и бизниса, посебно развоја туризма и услуга.
118

Елементи европске стратегије регионалне сарадње у Подунављу

У нашој земљи, уназађеној за две деценије погрешним усмеравањем на ратовање, уместо на развој, тек се од пре неколико година посвећује већа пажња овој теми. Тек је започето осмишљавање „путева
културе”, који треба као посебан програм да дугорочно повезује привреду и развој локалних средина уз очување културног наслеђа и природног богатства.
„Културни туризам” – као облик одрживог коришћења
културноисторијских ресурса у Србији
Основу сваког културног туризма чини дух заједнице одређеног
поднебља. Свака дестинација поседује нит по којој се разликује од
осталих простора. Културни туристички производ, барем у погледу ресурса, има и јасно изражене и препознатљиве елементе, односно, облике испољавања. Примена тих елемената као критерија за сагледавање
културно историјског наслеђа као ресурса за одрживи развој туризма
указује на следеће локалитете на територији наше земље:
археологија – пре свега неолита (прво ратарско село у Европи се вероватно налази у Војводини), а потом и римског периода у Сирмијуму;
средњевековни градови – Смедерево, Голубац, Бач и други, као могућност упознавања са средњевековним начином живота у Србији;
манастири, самостани, звоници барокних цркава – као део конфесионалне заоставштине становништва ових простора;
дворци – раскошна стара архитектура у функцији културног туризма;
рурални амбијенти – својствени искључиво планинског и панонског
простора у нашој земљи;
традиционалне сеоске куће – аутентични архитектонски израз
различитих природногеографских односно географских просторних целина;
стари занати – сведочанство о привређивању овдашњих народа,
а које још једино културна и туристичка презентација могу да
сачувају;
градови – са очуваним старим језгрима.
У зависности од физичких, уметничких, културних, историјских
својстава, као и зависно од могућности туристичке валоризације, културна добра на територији Србије могу се поделити у више група:
– Археолошка налазишта;
119

Едита Стојић–Карановић

– Дела са споменичким и уметничким својствима (дела архитектуре, дела сликарства и вајарства, дела примењених уметности,
остварења драмске, музичке и филмске уметности);
– Просторно-културно-историјске целине (стара језгра градова,
значајније сеоске амбијенталне целине и етно паркови, манастирске целине, средњовековни градови и утврђења);
– Знаменита места или спомен обележја;
– Фолклорно наслеђе и простори народног неимарства, остварења
материјалног и духовног народног стваралаштва;
– Манифестационе вредности;
– Установе културе (музеји и галерије, културни центри).
Мада је данас општеприваћено мишљење да у будућности сав креативан потенцијал у овој области треба усмерити према квалитетном
осмишљавању културно – туристичког лика Србије и према промоцији
тих вредности, засада су ти циљеви још у великој мери далеко од тога
да буду у целини остварени. Али свакако је важно имати на уму да је
туризам привредна делатности која кроз призму одрживости може
да суштински допринесе очувању културног наслеђа и осмишљавањем
културних дешавања као делова туристичког производа да снажно
промовише културне вредности наше земље, а у сарадњи са суседним
земљама и целог региона Средњег Подунавља, или другог регионалног
одређења (Западног Балкана, Југоисточне Европе, итд...)
Дунав је као велика река био од вајкада веома привлачан за људе.
Посебно на простору од Београда до ушћа Тимока у Дунав смењивале
су се многе цивилизације остављајући за собом неизбрисиве трагове.
Уздуж ове деонице Дунава још је пре више од 8000 година успостављена и вишевековно опстајала величанствена култура праисторијског човека. Многи европски и азијски народи су се у својим сеобама и освајачким походима кретали овим просторима. Римски императори током
освајачких похода оставили су бројна сведочанства о свом проласку и
боравку на подручју Ђердапа, међу којима Виминацијум на ушћу Млаве у Дунав, затим мост преко Дунава, јединствен у свету, изграђен у
време императора Трајана, камена Трајанова табла и римски пут уклесан у стеновите литице Казана.11
11 Ради афирмисања и промоције одрживог коришћења ових ресурса Међународни

научни форум „Дунав – река сарадње” је своју традиционалну, 17. конференцију
посветио овој тематској области: Седамнаеста међународна конференција „Дунав

120

Елементи европске стратегије регионалне сарадње у Подунављу

Ђердапска клисура – најдужа и највећа клисура у Европи – пресеца
јужно-карпатску пречагу од Голубца до Кладова, и спаја Панонски и
Влашко-понтијски басен. Посебне целине представљају четири клисуре и три котлине које их раздвајају. То су Голубачка клисура, Госпођин
Вир, Казанска и Сипска Клисура. Нарочито је атрактивна Казанска клисура позната под називом Капије Европе. У овом се теснацу Дунав сужава на само 180 метара истовремено достижући своју највећу дубину
од 90 метара. Сложена мрежа клисура, кањона и дубоких увала, врло
повољна „ђердапска клима” омогућили су да током леденог доба опстану примерци биљног и животињског света древног топлог терцијара.
Тако се данас у Ђердапској клисури могу наћи разноврсне, прастаре реликтне флоре које су у севернијим деловима континента углавном ишчезла. То Ђердапској клисури даје обележје отвореног природњачког
музеја, веома атрактивног за посебну врсту туризма.
Истовремено, уз богатство природних ресурса, неизмерно велико богатство преставља културно-историјско наслеђе овог подручја. Археолошки споменици и локалитети откривени током вишедеценијских систематских истраживања открила су низ објеката чије проучавање није ни
окончано и трајаће наредних деценија. У томе лежи и велики потенцијал
за прекограничне пројекте у оквиру суседског програма Европске уније.
Под називом „Животна средина за Европу” (Environment for Europe
– EfE) у Европској унији је започет процес битан за политички оквир
сарадње на питањима заштите околине.12 У тај процес су укључене поред ЕУ и низ међународних организација, почев од Економске комисије Уједињених нација за Европу (United Nations Economic Commission
for Europe – UNECE, често навођено само као ECE), до Светске организације за заштиту животне средине (Gobal Environemtal Facility –
GEF), затим велик број, засада 55 земаља, са све већим усмеравањем
пажње на европске земље у транзицији, то јест, на нове чланице, кан– река сарадње” је одржана 2-5. новембра 2006. у Београду, Смедереву, Голубцу и
Доњем Милановцу – под насловом „Дунав – коридор културе – за одрживи развој
туризма”. Домаћини Конференције су били Институт за међународну политику и
привреду, Национални парк „Ђердап” и Туристичка организација општине Голубац. XVII Међународна конференција „Дунав – коридор културе – за одрживи развој туризма“, електронски оптички диск (CD-ROM) и брошура, уредник др Едита Стојић-Карановић, ISBN 978-86-7067-099-0
12 Опширније види: Вид Вукасовић, Процес “Животна средина за Европу” и земље
Југоисточне Европе, Међународна политика, Институт за међународну политику
и привреду, Београд април–јун 2006, бр. 1122, стр. 43-47.

121

Едита Стојић–Карановић

дидате и на земље потенцијалне кандидате за чланство у ЕУ. Од 1991.
овај процес редовно окупља министре заштите животне средине на паневропским конференцијама како би се формулисала свеобухватна
европска политика заштите животне средине.
Невладине организације, међу њима и удружење Међународни научни форум „Дунав – река сарадње” учествовале су у том процесу од самог
почетка, како самостално, тако и преко мрежа невладиних организација.13 Ad hoc коалиција Паневропске еколошке организације (касније названа паневропски ЕКО-форум) основан је 1991. године у циљу да се
олакша утицај локалних еколошких организација на Процес „Животна
средина за Европу” – EfE. Једна од најзначајнија мрежа еколошких невладиних органзација, Централно и источноевропска радна група за биодиверзитет (Central and East European Working Group for Biodiversity –
CEEWEB) је и директно укључена у процес ЕфЕ од свог оснивања 1994.
Данас се на међународном плану у Европи та заштита пружа
Оквирном Директивом Европске уније о водама (2000/60/EC), која ужива епитет најзначајнијег законског инструмента у области вода. Истовремено, ова Оквирна директива представља у данашње време предуслов за успешно остваривање концепта интегралног управљања животном средином. Интегрално управљање водама је комплексан процес
расподеле ограниченог водног ресурса на разне кориснике, што би свело на најмању могућу меру сукобе интереса између различитих намена
коришћења водног ресурса, а при томе омогућило оптималну економску корист, уз заштиту људског здравља и животне средине.

3. Од Дунавске комисије до савременог ангажовања
Европске уније за еколошку заштиту Дунава
и Процеса сарадње на Дунаву
a) Дунавска комисија
O спровођењу принципа усвојених Београдском Конвенцијom о режиму пловидбе на Дунаву брине међувладина организација Дунавска ко13 Међународни научни форум „Дунав – река сарадње” је колективни члан Централ-

но и источноевропске радне групе за биодиверзитет (Central and East European
Working Group for Biodiversity – CEEWEB) од самог оснивања ове мреже и учествује у свим њеним активностима и акцијама.

122

Елементи европске стратегије регионалне сарадње у Подунављу

мисија, са седиштем у Будимпешти од 1954. године.14 Истина, данас се
јавља потреба ревидирања те Конвенције, с обзиром на искуства стечена за 60 година њене примене, као и на геополитичке и гео-економске
промене које су се одиграле последњих двадесетак година у Европи и
Подунављу.15 Уствари два су конкретна разлога зашто је ова ревизија
потребна. Прво, Европска унија, чије чланице сада имају већину у Дунавској комисији, има веома велик интерес да и сама, као колективни
члан уђе у Дунавску комисију. При томе, ЕУ је заинтересована да се у
Дунавској комисији са система доношења само необавезујућих препорука , пређе на систем доношења обавезујућих правних аката, с обзиром на њен интерес да у својим стратешким транспортним плановима
отвори простор за успостављање једне паневропске мреже речних водених путева са реалтивно уједначеним режимом и стандардима пловидбе и претовара. Тај интерес је утолико већи што су сви остали видови транспорта не само знатно скупљи, већ се суочавају са значајним
ограничењима: тешко се долази до дозвола за нове трасе аутопутева,
пропусна моћ железничке мреже је недовољна, а цевоводи су веома
осетљиви на политичке промене.
Други крупан разлог за ревизију београдске Дунавске конвенције је
у томе што је Дунавска комисија већ прихватила молбе за пуноправно
чланство Француске и Турске, две неприбрежне земље које су, међутим
велике кориснице и овог пловног пута, као и то да се број званичних посматрача знатно повећава. На пример, Чешка је добила тај статус, а Црна Гора је поднела молбу за добијање тог статуса. Дакле, пре свега састав Дунавске комисије се, у односу на време њеног успостављања на
стање после дугого светског рата у великој мери променио.
14 Као што је у уводу овом раду поменуто, Београдска Конвенција о режиму пловид-

бе на Дунаву потписана је 18. августа 1948. године, али је остала на снази до данашњих дана, и у томе јединствена, јер ни једна друга међународна конвенција
потписана у нашој земљи није остала на снази до данас. Такође и дан данас функционише међународна организација установљена том Конвенцијом: Дунавска комисија. Њен званични вебсајт је: http://www.danubecom-intern.org/
15 На ревидирању се ради већ неколико година, али тај посао није лак, јер не само да
треба ускладити експертски рад свих чланица, већ треба обезбедити да предлози
за промене буду прихватљиве за све чланице. На чињеницу да то није лако, указује и то, што је планирано прихватање нове конвенције за прославу 60 годишњег јубилеја у 2008. години изостало. Односно, због тога није ни одржано свечано обележавање тог јубилеја.

123

Едита Стојић–Карановић

Предстојећу ревизију Београдске Конвенције о режиму пловидбе на
Дунаву неки ће оценити као поновни диктат великих сила којим се прибрежним државама одузима суверено право да одређују режим пловидбе на својој територији, а други као позитивно враћање на изворне принципе Париског уговора из 1856. године о слободној пловидби међународним рекама. При томе, треба имати у виду да једноставну и константну условљеност међународних уговора уопште геополитичком ситуацијом у времену у којем такав уговор треба да функционише. То веома сликовито показује и кратак преглед новије историје међународног
положаја Дунава. У XIX веку Дунавом је владала Турска, којој је после
Кримског рата, када је она била померена даље са ушћа Дунава Париски
уговор 1856. године готово наметнут. Пре Турака ушће Дунава је било у
рукама царске Русије, која је међутим, у односу на ушће Дунава давала
предност својој црноморској луци Одеси. Промет на Дунаву је био оптерећен дугим карантином и високим дажбинама.16 Аустрија, која је у
то време контролисала пловидбу средњим током Дунава, покушава да
реши проблем са ушћем Дунава билатералним споразумом са Русијом
(1840), уз искључивање утицаја других европских држава. Европске силе, међутим, обезбеђују своје присуство на ушћу Дунава, јер су створиле две комисије: Европску комисију за Дунав са учешћем Аустрије,
Француске, Пруске, Русије, Сардиније, Турске и Велике Британије. А
Обалску комисију за Дунав чине прибрежне земље, укључујући, преко
комесара, и вазалне балканске Кнежевине: Србију, Влашку и Молдавију. Европска комисија је имала власт на ушћу, а Обласка комисија је била надлежна за остале делове Дунава и она је практично ограничавала
слободу пловидбе, ограничавајући је на прибрежне земље. Робу између
два пристаништа на Дунаву су могле слободно да превозе само бродови
прибрежних држава, а бродови других држава су биле слободне да плове само ако нешто возе до мора или са мора. После Берлинског конгреса 1878. (када је и Србија постала независна) Европска комисија је проширила своју власт узводно до Галца (од мора), а Србија је обавезана да
дозволи Аустро-Угарској копање Сипског канала на Ђердапу. (Србија је
са Угарском о томе закључила засебан уговор, па је канал прокопан до
1896. године, а Мађарска је имала право наплате пролазна таксе, да би
покрила трошкове прокопавања). На Лондонској конференцији власт
16 Најтемељније разматрање тематике пловидбе Дунавом у периоду од средине

XVIII до средине XIX века може се наћи у књизи Николе Петровића: Пловидба и
привреда средњег Подунавља у доба меркантилизма, Београд 1978, стр. 565.

124

Елементи европске стратегије регионалне сарадње у Подунављу

Европске комисије продужена је надаље, од мора до Браила, али је контрола сужен само на средњи рукавац ушћа (Румунија на том делу своје
територије није имала готово никаква овлашћења на Дунаву). После Првог светског рата „Версајска Европа” установила је принцип да је пловидба Дунавом слободна од мора до Улма, а могле су се наплаћивати само оне таксе које покривају стварне трошкове одржавања пловног пута.
Но Европска комисија је задржала власт над ушћем Дунава до Браила, а
формирана је Међународна Дунавска комисија за ток од Улма до Браила. Из Европске комисије су избачене Немачка, Аустро-Угарска и Турска, као у рату поражене земље. Један од најзначајних докумената у
историји регулативе на највећој европској реци био је Статут Дунава,
донет 1921. године у Паризу. Најзначајније је што је овај документ слободу пловидбе проширио и на каботажу и што је дао велика права и неприбрежним земљама. Но, тада се побунила Румунија, тражећи повратак јурисдикције над делом Галац-Браила. Изашло јој се у сусрет тек
Синајским споразумом (1938). Хитлер је 1940. године створио Дунавски
речни савет са седиштем у Братислави, у који су, опет, ушле само неке
од прибрежних земаља, међу њима и Краљевина Југославија. У тај савет није примио западне и неприбрежене државе.
После Другог светског рата, Југославија је „у име великих сила” сазвала у Београду, 30. јула 1948. године, међународну конференцију на
којој су учествовале земље заинтересоване за слободну пловидбу Дунавом. Конвенцијом је прихваћено начело да Дунавом и пловидбом по
њему управљају ните земље. Слободна пловидба осигурана је за све трговачке бродове, а ратним бродовима пловидба је забрањена.
Истина, примена принципa слободне пловидбе на Дунаву била је
предмет међународних конференција још у 19. веку. „Правилник о слободној пловидби на рекама”, донет након Наполеонових ратова, примењена је на реку Дунав Париским уговором потписаним 30. марта 1856.
године, а затим је нешто касније, на Берлинском конгресу 1878. године
Дунав проглашен међународном реком. Примена овог принципа захтевала је од држава које излазе на Дунав да прихвате међународну надлежност над пловидбом кроз њихову територију. Међутим, у првој половини наредног столећа, у вихору два светска рата нарушен је тај принцип и
тако је настала потреба да се он поново успостави. На поменутој Београдској међународној конференцији 1948. године управо је поновно успостављен принцип међународне половидбе Дунавом. Тим споразумом
прецизно су утврђена правила пловидбе овом реком, као и начин обављања свих радова који су у служби одржавања дунавског пловног пута.
125

Едита Стојић–Карановић

Потписнице Конвенције су биле Немачка, Аустрија, Чехословачка, Мађарска, Југославија, Румунија и Совјетски Савез. Оне су потписивањем
Београдске конвенције потврдиле принцип слободне пловидбе Дунавом
за бродове свих застава, као и обавезу да свој део Дунава одржавају у
пловним стању.
Данас постоје две различите оцене полтичког значаја те конференције и оне долазе до изражаја и у неспорној потреби да се Београдска
конвенција ревидира. Једно сагледавање лепо илуструје књига Јована
Пауновића,17 а друго се налази у критици политичког става оформљеног у специфичним условима након Другог светског рата.18 Према овом
другом: „Како су Французи, заједно са Британцима и Американци, инсистирали на потпуној слободи пловидбе и на одржању стечених права
и продужетку важности Дунавског статута, Бартош је са конференције
избацио представнике ових земаља, а Аустрија и Немачка, мада прибрежне земље, пошто у то време још нису биле потпуно ревитализовале
свој државни статус, такође су биле искључене. Тако је, нажалост, Дунавска конвенција, усвојена у Београду (која је практично још на снази)
била у великој мери у знаку пројекта који је поднела Стаљинова правна
екипа, а она је „вратила” Дунав у руке прибрежних земаља и „отресе се
империјалистичких ограничења”. (Занимљиво је да су тадашњи српски
правници подржали овај пројекат, мада су Стаљинова „критички писма”
Титу већ била стигла на Дедиње, у јуну.) Испоставиће се касније да то
Дунаву и свим тим земљама није донело очекиване користи, а велика
европска река је добрим делом постала „источноевропска река”. Сада је
на дневном реду да Дунав и Дунавска комисија отресу са себе и последња некадашња хладноратовска обележја и да Дунав заиста постане
европска предност свих земаља које излазе на његове обале.19
17 Др Јован Пауновић, Дунав – река мог живота, Аутобиографски записи, Међуна-

родни научни форум „Дунав – река сарадње”, ИСБН 86-82825-01-5, Београд 1996,
стр. 150.
18 Интересантно је са становишта историје Института за међународну полтику и
привреду, да се у разматрањима обе струје помиње некадашњи директор овог Института, као „главни човек ове конференције” др Милан Бартош. У позитивном
светлу (види: др Јован Пауновић, Дунав – река мог живота, Аутобиографски записи, Међународни научни форум „Дунав – река сарадње“, ИСБН 86-82825-01-5, Београд 1996, стр. 27) у негативном смислу најсажетије у фељтону Димитрија Боарова (види следећу фусноту).
19 Димитрије Боаров, „Повратак” Србије у Подунавље, http://dunav.istorijasrbije.eu/
#post12 (30. 05. 2008.)

126

Елементи европске стратегије регионалне сарадње у Подунављу

Рад Дунавске комисије обезбеђују представници земаља чланица,
чији број се са седам повећао, после распада три савезне државе које су
биле потписнице Београдске Конвенције, на једанаест. Државе чланице Дунавске комисије данас су: Немачка, Аустрија, Словачка, Мађарска, Хрватска, Србија, Румунија, Бугарска, Молдавија, Украјина и Русија. Свака земља чланица има по једног представника, а међу њима се
бира председник и секретар на трогодишњи мандат. За функционисање
Комисије брине Секретаријат и генерални директор. Службени језици
Дунавске комисије су немачки, француски и руски.20
Посебну важност Дунав добија након изградње канала Рајна-Мајна-Дунав, чиме се додатно повећао обим речног транспорта, који данас
износи око 300 милиона тона терета годишње. Али повезивање Дунава
са Рајном и Мајном произвело је и повећање интереса Европске уније
за реку Дунав, и то, не само у вези обезбеђивања пловности Дунавом
као европским саобраћајним коридором Седам, већ и еколошке заштите ове реке, као и укупног водног фонда у њеном сливу.
б) Meђународна комисија за заштиту реке Дунав – ICPDR
Међународну организацију под називом Meђународна комисија за
заштиту реке Дунав (The International Commission for the Protection of
the Danube River – ICPDR) чини 13 земаља и Европска унија.21 Од
оснивања 1998. године, ICPDR је израстао у једну од највећих и најактивнијих међународних тела која се баве управљањем речним сливовима у Европи. Њене активности се односе не само на Дунав, него и на
његове притоке и подземне воде на целом сливу Дунава. Основни циљ
ICPDR-a је примена Конвенције о заштити Дунава промовисањем и
координацијом одрживог управљања водама, укључујући заштиту и рационалну употребу воде за добробит свих дунавских земаља и њихових
становника. Ова организација врши своју мисију тако што даје препоруке за побољшање квалитета вода, развија механизме за контролу поплава и акцидената, одређује стандарде за емисију. Она се стара и о
транспоновању тих мера у законодавство земаља чланица и о њиховој
примени у пракси.
20 Опширније о Дунавској комисији на њеном званичном сајту: http://www.

danubecom-intern.org/
21 Званични сајт Meђународне комисије за заштиту реке Дунав је: http://www.

icpdr.org/

127

Едита Стојић–Карановић

Савезна Република Југославија је 30. 01. 2003. године ратификовала
Конвенцију о заштити реке Дунав и донела Указ о проглашењу Закона о
Конвенцији о сарадњи на заштити и одрживом коришћењу реке Дунав.
Августа исте године Државна заједница Србија и Црна Гора постала је
пуноправни члан Међународне комисије за заштиту реке Дунав (ICPDR).
Испуњење захтева и задовољење стандарда Европске уније у области вода је један од прокламованих приоритета Владе Републике Србије. А једна од активности која води усаглашавању са европским стандардима је и примена Оквирне Директиве о водама Европске уније.22
Иначе, Република Србија је ратификовала најзначајније међународне
уговоре који се односе на управљање и заштиту вода и донела одговарајућа правна акта о ратификацији, тако и Закон о ратификацији Конвенције о сарадњи на заштити и одрживом коришћењу реке Дунав;23
Закон о ратификацији Оквирног споразума о сливу реке Саве, Протокола о режиму пловидбе уз Оквирни споразум о сливу реке Саве и Споразума о изменама Оквирног споразума о сливу реке Саве и Протокола
о режиму пловидбе уз Оквирни споразум о сливу реке Саве;24 Савезна
Република Југославија је 30. 01. 2003. године ратификовала Конвенцију о заштити реке Дунав и донела Указ о проглашењу Закона о Конвенцији о сарадњи на заштити и одрживом коришћењу реке Дунав.25
в) Процес сарадње на Дунаву
Процес сарадње на Дунаву је политичко-дипломатска иницијатива
са циљем да пружи нови политички подстрек за јачање и развој регионалне сарадње подунавских земаља, без успостављања нових институција. Ова иницијатива, покренута јуна 2001. године од стране Аустрије, Румуније, Европске комисије и Пакта стабилности за југоисточну
Европу, а званично успостављена на првој Министарској конференцији у Бечу, 27. маја 2002. године, обухвата све подунавске земље, као и
поједине земље кандидате за пријем у Европску унију.
22 Water Framework Directive – Directive of European Parlament and of the Council

2000/60/EC – Establishing a Framework for Community Action in the Field of Water
Policy.
23 „Службени гласник државне заједнице СЦГ”, бр. 2/2003
24 „Службени гласник државне заједнице СЦГ – Међународни уговори”, бр.12/2004
25 Вид Вукасовић, Међународноправно регулисање заштите и одрживог коришћења
водних ресурса са посебним освртом на слив реке Саве, Међународни проблеми, Институт за међународну политику и привреду, Београд 2006, бр. 1–2, стр. 157–183.

128

Елементи европске стратегије регионалне сарадње у Подунављу

Овај политички, дипломатски и економски консултативни форум је
комплементаран са постојећим регионалним механизмима и иницијативама, а циљ му је да унапређује сарадњу и повезивања на Дунаву, у
функцији процеса евроинтеграција. Овакав циљ захтевао је израду широке платформе, уз вођење рачуна о интересима кључних међународних фактора, као што су САД, Европска унија и низ међународних организација, а још више о интересима земаља учесница у овом форуму
за регионалне и субрегионалне облике сарадње. На тај начин Процес
омогућује да дођу до изражаја опредељеност земаља региона за поштовање и јачање демократских принципа и вредности, пуно уважавање
националних, верских и културних особености, окренутост ка економском развоју и интегрисању регије у европске структуре.
Основни документи којима се дефинишу стратешки правци Процеса су Заједничка декларација и Принципи и радне методе за функционисање Процеса. Декларацијом су успостављене области у оквиру којих се одвија сарадња, а то су економска, пловидбена, еколошка, културна, субрегионална сарадња и сарадња у области туризма.
Процес се одвија кроз дипломатску, политичку и пословну димензију, у складу са прокламованим циљевима. Сваке друге године одржавају министарске конференције, а последња је одржана 18. априла 2007.
године у Београду. Пословне конференције су замишљене као организован облик конкретизација појединих „области сарадње” и кључних
циљева Процеса, првенствено у економској, развојној сфери.
Република Србија (тада СРЈ) била је укључена у припрему оснивачке министарске конференције и активно деловала на утврђивању принципа и циљева Процеса. У оквиру ових активности, прихваћена је и
кандидатура Србије да буде носилац радне групе за туризам.
Усмеравање туризма на одржив правац је велики изазов, али изазов
који, такође, представља значајан подстицај развоју и претпоставља изузетну одговорност. Екотуризам је брзо напредовао током протекле деценије. Иако екотуризам има потенцијал за креативан еколошки и социјални утицај, може бити штетан, уколико се не спроводи правилно. У
највећој мери усмерени на осетљив екосистеме, екотуристички пројекти садрже ризик уништења самих еколошких извора од којих зависе.
Губитак биодиверзитет и хабитат биљног и животињског света, стварање депонија и загађења у областима које немају, или имају занемарљиво малу способност апсорпција загађења, само су неки од проблема.
Неспоран је глобални значај ових проблема у вези са праксом екотури129

Едита Стојић–Карановић

зма. Идентификују се и промовишу облици екотуризма који примењују принципе заштите угрожених екосистема, делећи добробит од ових
активности са локалним заједницама и поштујући локалне културе. Посебан значај има питање доприноса туризма одрживом коришћењу биодиверзитет. Како је све већи проценат активности заснованих на природи, екотуризам заиста представља значајан потенцијал за остваривање позитивних резултата у смислу очувања биодиверзитет и одрживог
коришћења његових компонената. Претпоставка за то је еколошки и социјално безбедна екотуристичка пракса.
Данас је за развијање блиских односа са земљама које желе да се придруже Европској унији је од највећег значаја. Инструмент за претприступну помоћ (IPA) је ново средство усмерено ка помагању земљама кандидатима и потенцијалним земљама кандидатима у њиховим напорима, да боље разуме како Европска унија функционише те како би прилагодили националне политике, правила и прописе током припрема за чланство.
IPA комбинује, као кровна организација, програме ЕУ и претприступне фондове финансијске помоћи и флексибилнија је према земљама корисницама у креирању помоћи према њиховим потребама док се
истовремено допушта побољшана координација с интересним групама,
државама чланицама и међународним финансијским институцијама.
Две најважније компоненте IPA којима управља Главни директорат
за регионалну политику су прекогранична сарадња и регионални развој.
Прва компонента тежи унапређењу сарадње између власти на обе
стране граница које деле државе чланице ЕУ и земље кандидати/потенцијални кандидати. Друга компонента је осмишљена ради подупирања
инвестиције у подручјима као што су развој инфраструктуре на исти
нацин као што Европски фонд за регионални развој и Кохезиони фонд
подржавају регије унутар Европске уније. По први пут, претприступна
помоћ је била планирана и примењена на стратешки начин током неколико година, тиме осигуравајући континуирани и непрекинути проток
фондова за темељне инвестиционе пројекте. Тако IPA допушта земљама корисницама упознавање с начином којим се такве активности проводе у Унији како би, оног дана кад постану пуноправне чланице, могле користити добробити из кохезијске политике Европске уније.
Док се европско проширење убрзано наставља, помоћ која се даје
земљама кандидатима постаје све више софистицирана. Овде желимо
да дамо увид у то на који начин је претприступна помоћ попримила нове димензије.
130

Елементи европске стратегије регионалне сарадње у Подунављу

Програми које су пре покривали:
PHARE, PHARE CBC, ISPA, SAPARD, CARDS и финансијски инструмент за Турску били су врло корисни, али процес којим се њима
управљало и усклађивало је сада постао пуно једноставнији за све заинтересиране.
Не само то, већ су и поједине државне власти у већој мери укључене и имају виши степен одговорности за стратешко планирање и програмирање. IPA укључује много нових концепата, као вишегодишње
планирање, стратешко планирање или овлашћивање подручних власти
и локалних тела. Овај шири оквир даје земљама кандидатима много више простора за развој њихових привреда и институција, а тиме и вештине њихових предузетника и управних службеника.
Претприступна помоћ је раније била фокусирана на институционални развој и инвестицију у кључна подручја политике уније. Инвестиција се проводила кроз Инструмент структурне политике претприступног
инструмента (Instrument for Structural Policies for Pre-Accession, ISPA)
који се заснива на пројектима и који се највише усредсређује на инвестиције у деловима трансевропских мрежа и животне средине. С IPA,
конвенционалне границе су пређене, тако да су инвестиције у инфраструктуру спојене с мерама у сврху повећања конкурентности, иновативности и стварања нових радних места.

Закључак
Међународна сарадња у области одрживог коришћења природних и
културно-историјских ресурса је сасвим очигледна потреба, јер се ресурси протежу преко административних граница и утицај њиховог коришћења се осећа с обе стране границе, погубни утицај неадекватног-,
благотворни утицај одрживог коришћења. Заштита како природних, тако и културно-историјских ресурса и организовање њиховог одрживог
коришћења је ефикасна тек ако се спроводи у свим земљама на које се
ресурс протеже.
Међународна сарадња у области одрживог коришћења природних и
културно-историјских ресурса је сасвим очигледна потреба, јер се ресурси протежу преко административних граница и утицај њиховог коришћења се осећа са обе стране границе, погубни утицај неадекватног,
а благотворни утицај одрживог коришћења. Заштита како природних,
тако и културно-историјских ресурса и организовање њиховог одржи131

Едита Стојић–Карановић

вог коришћења је ефикасна тек ако се спроводи у свим земљама на које се ресурс протеже.
А историја је повезала велике просторе током претходних векова и
миленијума, остављајући трагове чија заштита и одрживо коришћење
такође захтева међународну сарадњу.
Стратешки интереси Европске уније се огледају најпре у иманентној
тежњи сваке интеграције да обезбеди свој утицај и у суседним регионима – може се добро сагледати и кроз чињеницу да се ЕУ и до сада највише трудила да своје ободне делове што боље повеже са средиштем уз
помоћ нове инфраструктуре. Сада она настоји да развија већи број полова економске интеграције светског ранга. Посебно, Суседски програми треба да обезбеде не само економско-социјалне и политичке, већ и
безбедносне интересе ЕУ. Подстицајни фондови Уније треба да обезбеде не само развој граничних подручја нових чланица, већ и економско
јачање суседних „не-чланица”, како због тога да се смањи емиграциони
притисак њихове радне снаге, тако и због припреме за њихов будући
улазак у ЕУ. Као и целокупан развој, тако и процес припреме за улазак
у ЕУ је постепен. Суседски програми су нови инструмент Европске уније усмерен ка промоцији и пружању подршке прекограничној сарадњи
на новим спољним границама Европске уније. Програми су усмерени ка
смањивању постојећих разлика у степену развоја региона на спољним
границама Европске уније, унапређењу контаката између локалних заједница и јачању културне, социјалне и економске сарадње. У ту сврху
су установљени фондови “Interreg”, “Phare” и “Cards”.
Према прокламованом ставу Европске Комисије „Европска унија
треба да тежи стварању зоне напретка и пријатељских суседских односа са земљама на њеним границама, са којима ће Европска унија остваривати блиске, мирне и кооперативне односе”.26 Ради остварења овог
циља, Комисија је предвидела стварање новог инструмента за развој суседства, који се заснива на искуству у промовисању прекограничне сарадње у оквиру програма поменута три фонда, са посебним нагласком
на обезбеђивање несметаног функционисања и безбедног управљања
будућом источном границом и медитеранском границом Уније, уз промовисање одрживог економског и друштвеног развоја пограничних регија и примену регионалне и прекограничне сарадње.
У оквиру Суседског програма ЕУ сусрећу стратешка опредељења
Србије с једне и суседних земаља, као и Европске уније с друге стране.
26 http://europa.eu.int/comm/regional_policy/ 2006-03-24

132

Елементи европске стратегије регионалне сарадње у Подунављу

Наиме, стратегијски интереси Србије за прекограничну сарадњу у
оквиру Суседског програма Европске уније произилазе из потребе за
бржим развојем земље – после периода стагнације и пропадања. А то
се најефикасније (ако не и једино) може остварити страним инвестицијама које Суседски програм Европске уније подстиче.
Да је један од најважнијих стратегијских интереса Србије привлачење страних инвестиција доказује и доношење Закона о стратегији подстицања и развоја страних улагања, марта 2006. године. У њему се указује на чињеницу да је привлачење и задржавање непосредних страних
улагања главни циљ земаља, будући да је сасвим јасно да она имају важну улогу у стварању нових, трајних радних места, повећању извоза,
преношењу технологије и знања о пословању, повећању конкурентности, унапређењу укупне производње и, коначно, смањењу сиромаштва
путем општег привредног раста и развоја.27
На основу анализе развоја интеррегионалних програма ЕУ, може се
закључити да су до сада главне тематске области пројеката у оквиру ових
програма: заједничка израда транснационалних развојних стратегија, обликовање ефикасне и одрживе европске саобраћајне мреже, помоћ у прикључивању информатичком друштву, сарадња у области заштите животне средине, заштита културних и природних ресурса, са посебним нагласком на водопривреду, итд. (углавном студије, концепције, планови,
софтвер, итд. као и мања инфраструктурна улагања). Међутим, управо се
налазимо пред новом фазом пружања подршке ЕУ земљама које се налазе на њеним новим границама, да у оквиру просторног развоја, у прекограничној сарадњи буде нагласак на одрживом развоју, а то је, као што
је напред речено најбрже остварљиво у области одрживог туризма.
За Србију су од значаја Суседски програми ЕУ који обухватају њену
сарадњу са Мађарском, Румунијом и Бугарском, суседним чланицама
ЕУ, као и са Хрватском кандидатом за чланство ЕУ, с тим што за ову последњу засада није расписан конкретни конкурс за пројекте, али у неким
видовима тростране прекограничне сарадње, например, еврорегионалној
сарадњи би могле да учествују Србија и Хрватска заједно са Мађарском.

27 Закон о стратегији подстицања и развоја страних улагања, Београд, март 2006.

Умножени материјал Министарства за економске односе са иностранством Републике Србије, стр. 177.

133

UDK:332.135(497)

мр Сања ЈЕЛИСАВАЦ*
мр Мина ЗИРОЈЕВИЋ-ФАТИЋ*

РЕГИОНАЛНЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ НА ПРОСТОРУ
ЗАПАДНОГ БАЛКАНА СА ПОСЕБНИМ
ОСВРТОМ НА CEFTA
ABSTRACT
Regionalisation appeared as an aspiration of some states to arrange at a
broader level their trade, political and legal relations by making agreements with each other, this primarily including their neighbours.
Regional associations and integrations are created in various forms
ranging from preferential trade agreements, free trade zones, customs
associations and unions to common markets and economic unions.
Realising the benefits resulting from the elimination of barriers in trade
some countries established regional organisations within which they
have gradually liberalised their mutual trade. In this way, they have
developed their economies even more and have become an example of
successful co-operation. For many years, the Western Balkans or actually South-Eastern Europe has been in the focus of political and economic interest of the European Union member countries. According to
the EU recommendations, the countries that aspire to the Union membership are encouraged to create free trade zones in their territories.
Serbia, too, has realised what benefits could be gained from regionalisation. Therefore, it has started to take steps leading towards the accession to the European Union, which is at present the best institutionally
organised regional association in the world. In accordance with the
* Обе запослене са звањем истраживач-сарадник у ИМПП, Београд.

Овај текст је резултат истраживања у оквиру пројекта: „Србија и савремени свет:
перспективе и путеви учвршћивања спољнополитичког, безбедносног и спољноекономског положаја Србије у савременим процесима у међународној заједници”,
који финансира Министарство науке Републике Србије, ев бр: 149002D, за период
200602010. године.

134

Регионалне интеграције на простору Западног балкана са освртом на ЦЕФТА

neighbourhood policy, Serbia has participated in several negotiations
and signed a few multilateral co-operation initiatives in the Western
Balkans. One of the latest is the Central European Free Trade
Agreement (CEFTA). CEFTA is expected to exert a strong impact on
the mutual trade of the countries in the region, to enable the establishment of a better co-operation among the states in the region and their
common road to the European Union integration.
Ključne reči: regionalna saradnja, CEFTA, Evropska unija, Srbija,
trgovina, multilateralni sporazumi, integracija.

Регионалне интеграције
Регионална интеграција је данас један универзални процес, који обухвата не само формирање безбедоносних савеза или трговинских
аранжмана, већ обухвата бројне области економског и социјалног живота, политичке структуре, унутрашњу безбедност, заштиту природних
ресурса, културу и др. Ради се, дакле, о сложеном и вишедимензионалном процесу повезивања у неком региону, који не подразумева само односе међу државним администрацијама, већ и бројне друге друштвене
актере, као што су представници политике, бизниса, цивилног друштва
и др. Оно што представља нови квалитет је управо аутентична иницијатива која има смер „одоздо навише”, а која се огледа у повећаном значају локалних заједница, прекограничној сарадњи и улози бројних појединачних „микро актера”.
Мултилатерална регионална сарадња представља општи тренд у
развоју међудржавних односа у другој половини двадесетог века, који
је обухватио све континенте и који прати процес глобализације. На Западни Балкан, услед историјских околности, овај тренд је стигао са закашњењем, али ово заостајање је донекле надокнађено великим бројем
новијих иницијатива и облика мултилатералне регионалне сарадње који су се јавили током деведесетих година двадесетог века.1 Југоисточна
1 Дефиниције Западног Балкана, односно Југоисточне Европе, нису једноставне у

географском, а још мање у геополитичком смислу, већ оне великим делом зависе од
угла и циља посматрања. У овом раду задржаћемо се на дефиницији према којој
појам Западни Балкан обухвата пет земаља бивше Југославије (Србија, Црна Гора,
Хрватска, Босна и Херцеговина и Македонија) и Албанија. Више о томе погледати
у „Термин Балкан није довољно одређен”, Т. Стојановић, Балканска цивилизација,
Центар за геопоетику, Београд, 1995, стр. 11 и Јован Цвијић, „Балканско полуострво”, Тајна Балкана, СКЦ, Београд, 1995, стр. 87–119.

135

Сања Јелисавац и Мина Зиројевић-Фатић

Европа, односно Западни Балкан, већ дуги низ година је у фокусу политичког и економског интересовања земаља чланица Европске уније.
Тако је још 27. јуна 2001. године у Бриселу, у оквиру Пакта стабилности за Југоисточну Европу, усвојен Меморандум о разумевању, либерализацији и олакшавању услова трговине. Меморандум су потписале Албанија, Босна и Херцеговина, Бугарска, Хрватска, Србија и Црна
Гора, БЈР Македонија, Молдавија и Румунија. У међувремену било је
потписано 32 билатерална споразума између осам земаља региона Југоисточне Европе.
У овом раду желели смо да дамо приказ иницијатива које су оријентисане на сарадњу земаља Балкана. Предмет разматрања су оне иницијативе за регионалну сарадњу, које представљају званичне, међудржавне и међународне облике сарадње и које обухватају више од две земље
Западног Балкана. У ову групу се може сврстати бар осам иницијатива,
односно форума за регионалну сарадњу: Централноевропска иницијатива (ЦЕИ), Зона слободне трговине у Централној Европи (CEFTA),
Организација за црноморску економску сарадњу (CMES), Процес (мултилатералне) сарадње у Југоисточној Европи (PS JIE), Процес из Роајомона о добросуседству и стабилности у Југоисточној Европи (Роајомонски процес – интегрисан у Пакт за стабилност), Иницијатива за сарадњу у Југоисточној Европи (SECI), Јадранско-јонска иницијатива
(JJI) и Пакт стабилности за Југоисточну Европу (PS).
Осим наведених, балканске земље су укључене и у низ других облика званичне и незваничне сарадње, попут Дунавске комисије, Радне
заједнице Дунав, Алпе-Адриа, сарадња неких земаља у оквиру области
одбране (SEDI) и др.

Подстицаји и препреке формирању регионалних
иницијатива на Балкану
Европска унија, као највећа и најбоље организована регионална организација, служи као модел за друге регионалне иницијативе. Такође,
успешно чланство у појединим регионалним форумима и иницијативама представља један од услова за будуће чланство у ЕУ.
Разлози који подстичу формирање регионалних иницијатива су
следећи:
– Формирање регионалне иницијативе представља један од корака ка
лакшем приближавању Европској унији и каснијем уласку у исту.
136

Регионалне интеграције на простору Западног Балкана са освртом на CEFTA

Осим тога сама ЕУ врши притисак на земље Балкана да успоставе
бољу сарадњу ради превазилажења сукоба из прошлости;
– Државе суседи су објективно упућени на међусобну сарадњу услед
ограничености националних тржишта, нивоа економске развијености, лоше инфраструктуре и неопходности регулисања социјалних
и економских питања на ширем нивоу;
– Потреба за бољим искоришћавањем заједничких ресурса као и за
либерализацијом трговине;
– Успоставља се политичка стабилност. Овим регионалним споразумима се остварује економска, а касније и политичка стабилизација
и полако се развијају активни политички и економски односи.
Регионални споразуми дефинишу правила о међусобним односима,
што доводи до транспарентности према трећим лицима (посебно према страним инвеститорима). Ово представља позитиван сигнал да регион гради атрактивно и стабилно окружење и унапређен оквир за узајамна улагања.
Процес субрегионалне сарадње има велики број препрека, у које се
могу сврстати:
• Непостојање традиције мултилатералне сарадње;
• Неразвијеност привреде и ограниченост ресурса;
• Непревазиђени и дуготрајни регионални спорови и сукоби;
• Политичка и економска некохерентност региона.

Иницијативе на подручју Западног Балкана
Централноевропска иницијатива (ЦЕИ)
Централноевропска иницијатива основана је 1989. год. са циљем да
се успостави чвршћа сарадња земаља средње Европе.2 Оснивач је била
СФР Југославија, заједно са Италијом, Аустријом и Мађарском. Временом, овој иницијативи придружиле су се и остале земље региона, тако
да она данас обухвата осамнаест земаља средње, јужне и источне Европе. ЦЕИ има најдужу традицију и представља прву регионалну иницијативу која је формирана на заједничкој политичко-економској платфор2 На енглеском језику термин гласи: Central European Initiative. Adresa zvaničnog

internet stranice http://www.ceinet.org/home.php.

137

Сања Јелисавац и Мина Зиројевић-Фатић

ми. У почетку је представљала међудржавни форум на којем су разматране заједничке теме из области политике, економије, културе и других, да би 1998. године била донета стратегија, која је успоставила нови приступ и интензивирала кохезионе процесе у овом региону. Нова
стратегија имала је циљ да се земљама у транзицији пружи подршка у
њиховим напорима да се приближе европским структурама, као и да се
премосте разлике између богатих и сиромашних земаља у региону који обухвата Централноевропска иницијатива.3
Највећа предност Централноевропске иницијативе у односу на друге сличне иницијативе је што је успела да комбинује активности на високом политичком нивоу и конкретне мере које имају прагматску корист
за привреде и друштва држава чланица. Она обухвата државе чланице из
више европских субрегиона (ЕУ, Централна Европа, Балкан, еx-СССР)
чиме доприноси превазилажењу поделе на нову и стару Европу. С обзиром да ЦЕИ обухвата и богатије земље Европе, њене активности (тела,
пројекти и сл.) су на одговорајући начин материјално подржане и успостављене су везе са финансијским организацијама (деловање Секретаријата при EBRD и повезаност ЦЕИ са кредитима EBRD). Са друге стране, велики број држава учесница у ЦЕИ није само предност, него представља и одређено оптерећење за ефикасност организације, имајући у
виду дисперзију интереса појединих земаља, као и регионалну „развученост” ресурса. Упркос високим амбицијама Централноевропска иницијатива није имала суштинска достигнућа на политичком плану. Додуше,
реализоване су одређене акције, као што су заштита мањина, унапређење демократских процеса и слично, али ипак то није било довољно да се
значајно издвоји од других сличних иницијатива.
Црноморска економска сарадња
Организација за црноморску економску сарадњу је основана 25.
јуна 1992. када су шефови држава једанаест земаља у Истанбулу потпсали Декларацију и Босфорски договор.4 Земље оснивачи су: Азербејџан, Албанија, Бугарска, Грузија, Грчка, Јерменија, Молдавија, Румунија, Русија, Турска и Украјина. Након приступања Србије и Црне Горе
априла 2004. године, организација сада броји 12 земаља.
3 Privredna komora Srbije, Internet, http://ino.komora.net/Saradnja/Me%C4%91una

rodneorganizacije/CECCI/ tabid/1924/Default.aspx, 25/04/2008.
4 На енглеском језику термин гласи Organization of the Black Sea Economic Coopera-

tion. Adresa zvaničnog internet stranice http://www.bsec-organization.org/.

138

Регионалне интеграције на простору Западног балкана са освртом на ЦЕФТА

Начин функционисања ове заједнице су повремени састанци шефова држава или влада, и редовни састанци министара иностраних послова једанпут, односно два пута годишње. Тела су: стални међународни
секретаријат, помоћни органи радне групе и експерти, парламентарна
скупштина, пословни савет и Црноморска банка за трговину и развој.
Највећа достигнућа Црноморске економске сарадње су у области
саобраћаја, телекомуникација, енергије, животне средине, здравства,
трговине, страних инвестиција и међународних односа.5 Посматрајући
резултате ЦМЕС можемо сумирати да она представља добар форум за
дискусију о регионалној сарадњи у неполитичким областима, где је и
створена веома богата мрежа тела за сарадњу. Недостаци су непостојање јасне дугорочне стратегије и приоритета, недовољна политичка подршка предложеним пројектима, недовољна ефикасност, недовољна
финансијска средства за остварење пројеката, велике разлике међу чланицама, недовољан ниво економске размене, избегавање политичких
циљева и безбедносних питања, итд.6
Процес сарадње земаља Југоисточне Европе
Софијском декларацијом из јуна 1996. године на известан начин је
обновљена иницијатива о Балканској сарадњи са краја 80-тих година,
али сада под новим именом и са другачијим учесницима. Ова организација је у почетку названа „Конференција о добросуседским односима, стабилности, безбедности и сарадњи у Југоисточној Европи”, а сада носи назив Процес сарадње у Југоисточној Европи (ПСЈИЕ). За разлику од већине осталих иницијатива на Балкану, она представља аутохтони покушај самих земаља ЈИЕ. Иако је за пола деценије организовано више конференција министара иностраних послова и, што је посебно значајно, неколико састанака на врху шефова држава или влада, за
сада се не би могло рећи да је ПСЈИЕ постигао дугорочније и конкретније резултате на политичком или економском плану.
Начелно добре намере, које су у оквиру ове иницијативе изнесене
на највишем политичком нивоу нису преточене у конкретне мере и пројекте или неке друге облике регионалне сарадње. Циљеви су остали
углавном уопштени и апстрактни, док је недостајала политичка воља и
5 Wikipedia, Internet, http://sr.wikipedia.org/, 11/03/2008.
6 BSEC, Internet, http://www.bsec-organization.org/main.aspx?ID=About_BSEC,

02/03/2008.

139

Сања Јелисавац и Мина Зиројевић-Фатић

ресурси, посебно финансијски, да се спроведу чак и усвојене конкретне мере. Овај процес и даље функционише по принципу ad hoc међудржавне конференције, без специфичних правилника о раду, без политичког и/или техничког секретаријата и без икаквих радних и/или имплементирајућих тела.
Роајомонски процес
Покретање Роајомонског процеса је било уско повезано са закључењем Дејтонског/Париског споразума о миру у Босни и Херцеговини.
Тада је на иницијативу ЕУ усвојена и декларација из Роајомона о стабилности и добросуседству у Југоисточној Европи. За разлику од већине других иницијатива РП је након почетног ентузијазма, остао иницијатива ниског политичког профила без озбиљне инплементације. Усмерен је првенствено на тзв. „трећу корпу” ОЕБС односно питања сарадње у областима културе, грађанског друштва, људских права и сл.
Област и број пројеката је остао скроман те овај процес никада није био
у потпуности профилисан. Након покретања Пакта за стабилност РП се
једноставно „утопио” унутар много ширег и амбициознијег пројекта
као део радног стола I.7
Иницијатива за сарадњу
у Југоисточној Европи (SECI)
Иницијатива за формирање ове регионалне групације покренута је од
стране САД, на састанку ОЕБС у Прагу, марта 1996. године8 Конституисање Иницијативе одржано је у децембру исте године у Женеви. Основни циљ ове Иницијативе био је подстицање и успостављање сарадње у
региону како би се омогућило државама са Западног Балкана да се укључе у интеграционе процесе Европске уније. На почетку је била формирана као Форум на коме би представници држава расправљали о економским проблемима и питањима из области заштите животне средине.
На основу замисли покретача овај форум је постао језгро за спровођење конкретних програма и пројеката од интереса и значаја за земље региона. Највећи део послова се обавља посредством одабирања пројеката, на тај начин што се за сваки одабрани пројекат форми7 За детаљнији приказ ове иницијативе погледати: Lopandić, D. Regionalne inicijativeu

Jugoistočnoj Evropi, IMPP, Evropski pokret u Srbiji, Beograd, 2001, str. 119–126.

8 На енглеском језику термин гласи: Sautheast European Cooperative Initative. Adresa

zvaničnog internet stranice http://www.secicenter.org/.

140

Регионалне интеграције на простору Западног балкана са освртом на ЦЕФТА

ра радна група састављена од представника заинтересованих држава
чланица и стручњака. Пројекти се не реализују у оквиру органа
SECI, већ се проналазе спонзори и агенције за те послове. Постоје
бројни пројекти од којих ћемо навести само неке, који су по нашем
мишљењу, значајни: борба против криминала, поједностављење
процедуре преласка границе, развој саобраћајне инфраструктуре,
повезивање гасовода енергетске мреже, еколошки програми за Дунав, сарадње финансијских берзи.
Пакт за стабилноси Југоисточне Европе
Пакт за стабилност Југоисточне Европе (ПС) је настао као последица сукоба око Косова и Метохије, односно као политички одговор
међународне заједнице на нови талас нестабилности на Балкану.9 То је
новији покушај да се политички много енергичније, на нивоу министара иностраних послова, или шефова држава тј. влада, деловањем чинилаца изван региона, дуготрајније и свеобухватније утиче на смиривање
и регулисање односа у Југоисточној Европи. Један од циљева би између осталих требало да буде олакшање сарадње и координације осталих
иницијатива и форума за сарадњу ЈИЕ.
Пакт представља до сада најамбициознији покушај, како по ангажованим ресурсима, тако и према политичком нивоу на коме је вођен као и свеобухватности иницијативе. Ипак, постоје многе препреке: бирократизација и преплитање акција и надлежности са другим
сличним иницијативама, до могућности засићења међународне заједнице, а посебно донатора, што се већ десило са процесом из Роајомона. Са друге стране, постоји опасност на страни земаља прималаца помоћи да се читав процес сведе на питање обима финансијске
помоћи. Као у случају SECI и неких других облика мултилатералне
сарадње, суштинско питање Пакта стабилности остаје питање финансијских ресурса и носилаца појединих пројеката, због тога што
ова иницијатива нема сопствени буџет.

9 На енглеском језику термин гласи: Stability Pact for South Eastern Europe. Adresa

zvaničnog internet stranice http://www.stabilitypact.org/.

141

Сања Јелисавац и Мина Зиројевић-Фатић

Табела 1. Учешће посматраних земаља
у регионалним иницијативама
Çåì
šà
Земља

ÖÅÈ
ЦЕИ

CEFTA

Бугарска
Áóãàðñêà

+

+

Румунија
Ðóì
óí è¼à

+

БиХ
ÁèÕ

+

Србијаà
Ñðáè¼
Црнаà Гора
Öðí
Ãî ðà

CEFTA
2006

ÖÌ
ÅÑ ПСÏ ЈИЕ
Ñ
ЦМЕС
£È Å

ÐÏ
РП

ÑÅÖ
СЕЦИ

ÏПС
Ñ

È

-

+

+

+

+

+

+

-

+

+

+

+

+

-

+

-

+

+

+

+

+

-

+

+

+

+

+

+

+

-

+

-

+

+

+

+

ÌМакедонија
àêåäî í è¼à

+

+

+

-

+

+

+

+

Хрватска
Õðâàòñêà

+

+

+

П
Ï

ÏП

+

+

+

Албанија
Àëáàí
è¼à

+

-

+

+

+

-

+

+

Грчка
Ãð÷êà

-

-

-

+

+

-

+

-

Турска
Òóðñêà

-

-

-

+

+

-

+

-

Словенија
Ñëî
âåí è¼à

+

+

-

-

+

-

+

-

ÌМађарска
à àðñêà

-

+

-

-

-

-

+

-

ÌМолдавија
î ëäàâè¼à

-

-

+

+

-

-

+

+

Чешка
×åø
êà

-

+

-

ïп

-

-

-

-

-

-

-

-

-

-

-

-

Словачка
Ñëî
âà÷êà

-

+

-

ïп

ÏПољска
î š ñêà

-

+

-

ïп

+ – учесница; - – није чланица; п – посматрач

CEFTA
Три земље централне Европе, Мађарска, Пољска
и Чехословачка, су у Вишеграду, 1991. године, усвојиле Декларацију о сарадњи на путу европских интеграција (па се ове земље називају вишеградска група).10 Декларација се односила на техничку помоћ и политичку подршку на путу ка ЕУ,
али према мишљењу чланица ЕУ, било је потребно и да се међусобно
трговински повежу. Са намером да се убрзају ти процеси закључен је
Централноевропски споразум о слободној трговини (Central European
Free Trade Agreement – CEFTA), 21. децембра 1992. године у Кракову.
Споразум је предвиђао успостављање зоне слободне трговине међу
чланицама. Словенија је 1996. године примљена у чланство, а после ње
10 На енглеском језику термин гласи: Central European Free Trade Agreement.

142

Регионалне интеграције на простору Западног балкана са освртом на ЦЕФТА

су CEFTA приступиле и две земље југоисточне Европе, Румунија 1997.
године и Бугарска 1999. године. Након што је Хрватска 2003. године постала пуноправна чланица зоне слободне трговине овај споразум је
бројао укупно осам чланица (још 1993. године. Чешка и Словачка су се
мирно раздружиле).
Међутим, већина земаља чланица је 1. маја 2004 године, напустила
је чланство CEFTA, пошто су постале чланице Европске уније. Тиме је
овај споразум сведен на само три чланице из југоисточне Европе – Румунију, Бугарску и Хрватску. У чланство CEFTA 2006. године примљена је и Македонија, али од 1. јануара 2007. године Румунија и Бугарска
напуштају CEFTA и улазе у Европску унију. Овај споразум ипак неће
нестати са историјске сцене јер су, на иницијативу Хрватске, земље југоисточне Европе одлучиле да будућу регионалну трговинску сарадњу,
иницирану у оквиру Пакта за стабилност југоисточне Европе, наставе
у оквиру измењеног CEFTA споразума, познатог као CEFTA 2006.11
Током периода јун–новембар 2006. одржане су четири рунде техничких преговора, под председништвом Пакта за стабилност југоисточне Европе и уз подршку Европске комисије, што је довело до остваривања споразума између земаља југоисточне Европе. Након седам месеци интензивних преговора, све земље југоисточне Европе, у Букурешту, 19. децембра 2006. године, су потписале нови и допуњени CEFTA
споразум, који се примењује од средине 2007. године. На тај начин је
створена зона слободне трговине у југоисточној Европи.12 Како су Румунија и Бугарска почетком 2007. године приступиле ЕУ, споразум
CEFTA 2006 од тада има следеће чланице, односно потписнице, Република Србија, Република Албанија, Босна и Херцеговина, Република
Хрватска, Бивша Југословенска Република Македонија, Република
Молдавија, Република Црна Гора и УНМИК у име јужне српске покрајине Косова и Метохије као царинске територије.
Прва министарска конференција CEFTA 2006 одржана је у Охриду,
28. септембра 2007. године. Представници чланица су усвојили низ
кључних одлука, које треба да обезбеде ефективно спровођење CEFTA.
Међу одлукама које су министри усвојили је оснивање поткомитета на
високом нивоу, који ће се бавити најважнијим питањима везаним за
11 Предраг Бјелић, Међународна трговина, Економски факултет, Београд, 2008,

стр. 353.
12 Pakt za stabilnost Jugoistočne Evrope, Internet, http://www.stabilitypact.org/pages/

events/detail. asp?y=2007&p=576, 05/04/2008.

143

Сања Јелисавац и Мина Зиројевић-Фатић

примену у области пољопривреде, инспекцијске сарадње и царина. Два
месеца касније на Самиту земаља потписница, у Скопљу, усвојена је
Декларација CEFTA 2006 и потписан документ о већој регионалној сарадњи у слободној трговини.
Циљ потписивања Споразума о Централноевропској зони слободне
трговине је унапређење и побољшање укупних трговинских и привредних односа између земаља југоисточне Европе. Конкретни циљеви
CEFTA 2006 су стварање зоне слободне трговине између земаља чланица до 31. децембра 2010. године за робу, а предвиђа се укључивање пољопривредних производа и услуга у овај аранжман у блиској будућности. CEFTA 2006 је формирана као регионална трговинска организација са привременим карактером и постојаће све док све земље Западног
Балкана не постану чланице Европске уније.
Уговор CEFTA 2006 укључује савремене одредбе у потпуности
усклађене с правилима Светске трговинске организације (СТО). Осим
уобичајених одредби о слободној трговини, текст уговора покрива и
неке нове сарадње, као што је повезивање на подручју трговине услугама, подстицање и заштита улагања и слично. Уговор такође садржи
савремене одредбе о заштити конкуренције на тржишту и праву интелектуалне својине. Као важна новина Уговора налази се и детаљно разрађен поступак решавања спорова, који укључује и арбитражу, а у циљу осигуравања што боље имплементације.

Србија у оквиру CEFTA 2006
Под покровитељством Пакта за стабилност југоисточне Европе,
министри спољне трговине девет земаља региона потписали су 19. децембра 2006. године у Букурешту Споразум о измени и приступању
Споразуму о слободној трговини у централној Европи (CEFTA 2006).
Споразум је ступио на снагу 26. јула 2007. године. Овај Споразум је de
facto заменио све билатералне споразуме, који су се примењивали у региону југоисточне Европе. За Републику Србију су до тада важили следећи билатерални споразуми:13
13 Република Србија наставља примену важећих споразума о слободној трговини за

Државну заједницу Србија и Црна Гора. Бугарска и Румунија, као чланице ЕУ, од
1. јануара 2007. године примењују одредбе ЕУ у трговини са Странама у CEFTA.

144

Регионалне интеграције на простору Западног балкана са освртом на ЦЕФТА

• Споразум о слободној трговини између Србије и Црне Горе и Републике Албаније, потписан 13. новембра 2003. године, ступио на
снагу 1. августа 2004. године;
• Споразум о слободној трговни између Савезне владе Савезне Републике Југославије и Босне и Херцеговине, потписан 1. фебруара
2002. године, ступио на снагу 1. јуна 2002. године;
• Споразум о слободној трговини између Савезне Републике Југославије и Републике Хрватске, потписан 23. децембра 2002. године,
ступио на снагу 1. јула 2004. године;
• Споразум између Србије и Црне Горе и Републике Хрватске о изменама и допунама Споразума о слободној трговини између Савезне
Републике Југославије и Републике Хрватске, потписан 14. јануара
2004. године, ступио на снагу 1. јула 2004. године;
• Споразум о слободној трговини између Србије и Црне Горе и Републике Македоније, потписан 21. октобра 2005. године, ступио на
снагу 1. јуна 2006. године;
• Споразум о слободној трговини између Савета министара Србије и
Црне Горе и Владе Републике Молдавије, потписан 13. новембра
2003. године, ступио на снагу 1. септембра 2004. године.14
Након потписивања CEFTA 2006 договорено је да је потребна ратификација најмање пет чланица да би споразум ступио на снагу. Акте о
ратификацији као депозитар прима хрватско Министарство вањских
послова и еуропских интеграција. Током 2007. године дошло је до ратификације од стране Албаније, УНМИК/Косова, Црне Горе, БЈР Македоније и Молдавије, чиме је 26. јула 2007. године CEFTA 2006 и званично почела да важи за све земље које су је ратификовале. Државе које не
ратификују Споразум примењиваће и даље билатералне споразуме са
земљама у региону. Хрватска је као шеста земља чланица ратификовала споразум и он је ступио на снагу у тој земљи 22. августа 2007. године.15 Народна скупштина Републике Србије ратификовала га је 25. септембра 2007. године, па је у Србији и Босни и Херцеговини он ступио
на снагу 24. октобра 2007. године.
14 Министарство економије и регионалног развоја Републике Србије, Анекс 2

Споразума о измени и приступању Споразуму о слободној трговини у централној
Европи, Интернет, http://www.merr.sr.gov.yu/sektori/cefta.php?lang=cir, 25/02/2008.
15 Sanja Jelisavac, “Uticaj CEFTA na trgovinu u regionu Jugoistočne Evrope“,
Centralnoevropska zona slobodne trgovine i interesi Srbije, prir. Edita Stojić Karanović,
IMPP, Beograd, str. 140–1.

145

Сања Јелисавац и Мина Зиројевић-Фатић

Имајући у виду да је Западни Балкан привлачан за многе западне земаље, пружа се могућност њиховог већег учешћа на нашем тржишту
управо преко овог споразума. Ексклузивност српског тржишта је и постојећи Споразум о слободној трговини са Руском Федерацијом, једини
који је та земља потписала ван Заједнице Независних Држава. После
закључивања Споразума о стабилизацији и придруживању ЕУ и уласка
у CEFTA, Србија ће, рачунајући и споразум са Руском Федерацијом,
око 80% робне размене остварити кроз споразуме о слободној трговини. Најзначајнији партнер Србије међу чланицама CEFTA када је реч о
извозу је БИХ (друго по реду извозно тржиште за српске производе).
Следе Црна Гора, Македонија, Хрватска, Албанија и Молдавија. На
страни увоза такође је најважнији партнер БИХ (осма укупно), Хрватска (десета укупно), Македонија, Црна Гора, Молдавија и Албанија.
Србији је остало да у потпуности либерализује трговину са Молдавијом, Албанијом и Хрватском.
Једна од најважнијих новина за приСлика броj 1: Садашње и вреднике је увођење система дијагоналне
бивше чланице CEFTA кумулације порекла роба. У оквиру билатералних споразума, који су предходили
мултилатералном споразуму CEFTA, кумулација порекла роба била је билатерална, што је значило да је, уколико је сировина из БИХ, финални производ из Србије само у тој земљи имао српско порекло,
док би увоз у другу земљу подлегао царињењу. Сада CEFTA 2006 нуди могућност
да привредници из Србије у свој производ
уграде сировине из једне земље, а да на
тржиштима свих земаља CEFTA тај производ важи као српски. Ова погодност најIzvor: Wikipedia, Internet, http://en. више ће одговарати предузећима која поwikipedia.org/wiki/Image:CEFTA_ слују у прерађивачкој индустрији, јер им
2007.PNG, 20/09/2007.
се отвара нова перспектива за извоз. Те
могућности биће још веће када Србија закључи Споразум о стабилизацији и придруживању Европској унији, јер ће тада и на тржиште ЕУ моћи
да извози робу која је направљена од сировина из региона.16
16 Sanja Jelisavac, “Uticaj CEFTA na trgovinu u regionu Jugoistočne Evrope“,

Centralnoevropska zona slobodne trgovine i interesi Srbije, prir. Edita Stojić Karanović,
IMPP, Beograd, str. 150.

146

Регионалне интеграције на простору Западног балкана са освртом на ЦЕФТА

Да би смо боље објаснили шта је CEFTA 2006 донела потребно је
да се подсетимо карактеристика међусобне трговине чланица овог Споразума. Интрарегионална трговина у укупној трговини са светом је била различита од земље до земље – од 0,2% (Молдавија) до 35% (БиХ).
Такође, постојала је висока подударност извозне понуде (радно и ресурсно интензивни производи, ниске новододате вредности, ниске стопе раста тражње на међународном тржишту). Све земље CEFTA, појединачно, су већ имале високо учешће трговине са ЕУ, 50%-80%, где су
доминирале Италија и Немачка.
Билатерални споразуми о слободној трговини у југоисточној Европи који су претходили CEFTA 2006 већ су донели раст спољнотрговинске размене свим земљама потписницама. Пошто сада за њих важи јединствени, мултилатерални споразум CEFTA 2006, очекује се наставак
трговинске сарадње и повећање њеног обима. Процењује се да ће захваљујући том документу пословање компанија у југоисточној Европи
бити олакшано, јер ће процедуре за извоз и инвестирање бити додатно
поједностављене. С друге стране, биће то својеврсни тест конкурентске
способности, јер CEFTA 2006. представља „Европу у малом” и донекле
рефлектује односе и начине пословања на европском тржишту.
Стручњаци су предвидели да ће потписивање CEFTA 2006 повећати конкуренцију на српском тржишту и да ће државама потписницама
омогућити слободан пласман свих производа (осим пољопривредних,
који остају на режиму квота). На тај начин би Западни Балкан постао
знатно атрактивнији за страна улагања. Тиме се и отварају врата за
евентуално веће ангажовање привредника из ЕУ и других инвеститора.
Имајући у виду да је Западни Балкан привлачан за многе западне земаље, пружа се могућност њиховог већег учешћа на нашем тржишту
управо преко овог споразума. Ексклузивност српског тржишта је и постојећи Споразум о слободној трговини са Руском Федерацијом, једини
који је та земља потписала ван Заједнице Независних Држава.
Верује се да ће CEFTA споразум бити добар за Србију и да ће доћи
до повећања размене захваљујући овом споразуму. Србија већ профитира од уласка Бугарске и Румуније у ЕУ јер сада у размени са тим земљама важи исти режим као и са другим земљама Уније, односно, ми
извозимо без икаквих препрека док се њихов увоз у Србију царини и на
тај начин су у релативно лошијем положају.
Ако погледамо резултате трговине Србије са земљама CEFTA у периодима од 2004–2006. године, 2006. и 2007. године видећемо велики
147

Сања Јелисавац и Мина Зиројевић-Фатић

напредак на плану извоза. Наиме, економски показатељи за период
2004-2006. су:
• после ЕУ, други спољнотрговински партнер,
• пораст укупне трговине за 37,5%,
• стопа раста извоза је мања – 8,5% од стопе раста увоза - 13,7%,
• остварује се нето суфицит у размени,
• суфицит – са Албанијом, БиХ, Македонијом,
• дефицит – са Хрватском и Молдавијом.17
У току 2006. године резултати трговине Србије су:
• рангиране према обиму извоза у CEFTA (према укупном извозу у
свет) – БиХ (2), ЦГ (4), Македонија (6), Хрватска (8), Албанија,
Молдавија – највећа стопа раста извоза остварена у Албанију и
Хрватску,
• рангиране по обиму увоза – БиХ (8), Хрватска (10), Македонија
(19), ЦГ, Молдавија и Албанија,
• Учешће CEFTA у укупном извозу Србије је 30%, а у увозу је 8%.
У 2007. години остварен је двоструко већи извоз од увоза и забележен је мало већи пораст извоза (44%) од увоза (38%). Индекс пораста
извоза у односу на исти период 2006. године је већи од индекса пораста
увоза у размени са Албанијом, Молдавијом и Црном Гором а дефицит
је остварен са Хрватском и Молдавијом. Учешће CEFTA у укупном извозу Србије, 2007. године, је 32%, а у увозу је 7,8%. Учешће робе широке потрошње око 40% у извозу и око 20% у увозу Србије из CEFTA.18
Србија је са земљама CEFTA у првих девет месеци 2008. године
остварила суфицит од 1,5 милијарди америчких долара, према подацима Републичког завода за статистику. То је резултат углавном извоза
гвожђа и челика и пољопривредних производа. Извоз Србије износи
2,9 милијарди америчких долара, увоз је 1,4 милијарде америчких долара, док покривеност увоза извозом износи 203,5 одсто. Укупна спољнотрговинска робна размена Србије од јануара до септембра достигла
је 17,54 милијарде евра, што је пораст од 22 одсто, а више од половине
17 Извор Министарство економије и регионалног развоја Републике Србије,

Интернет, www.merr.sr.gov.yu, 21/03/2008.
18 Mina Zirojević, „Pravni okvir slobodne trgovine u Jugoistočnoj Evropi”, Centralno-

evropska zona slobodne trgovine i interesi Srbije, prir. Edita Stojić Karanović, IMPP,
Beograd, str. 181-2.

148

Регионалне интеграције на простору Западног балкана са освртом на ЦЕФТА

размене је обављено са чланицама Европске уније. Суфицит у размени
остварен је са бившим републикама – Босном и Херцеговином, Црном
Гором, Македонијом, а највећи дефицит Србија је имала у размени са
Русијом због увоза енергената, пре свега, нафте и гаса, према подацима
Републичког завода за статистику. Спољнотрговински дефицит Србије
у првих девет месеци 2008. године достигао је 6,16 милијарди евра, што
је за 25,3 одсто више него у истом периоду 2007. године.

Закључак
Све досадашње регионалне иницијативе су од изузетне важности за
нас, почев од Централноевропске иницијативе, Организација за црноморску економску сарадњу, Процеса сарадње у Југоисточној Европи,
Роајомонског процеса, Иницијативе за сарадњу у Југоисточној Европи,
Пакта за стабилност Југоисточне Европе, до сарадње у оквиру CEFTA
споразума. Све поменуте иницијативе имају за циљ да Србију и друге
земље Западног Балкана, кроз регионалну сарадњу, што пре приближе
и повежу са Европском унијом. Улазак у ЕУ је један од приоритета наше спољне политике, али ови споразуми, између осталог и олакшавају
изградњу региона мира, стабилности и економског просперитета.
Мађутим, пошто постоји велики број иницијатива у региону Западног Балкана, пажња и деловање држава чланица је развучена на различите стране. Веома је тешко утврдити приоритете и време које треба
посветити појединим иницијативама са сопственим програмима и пројектима. Државама које имају слабију привреду потребно је дуже време како би развиле привредне потенцијале и постале конкурентне и
због тога је интеграција у оквиру регије југоисточне Европе веома корисна. Привлачност за стране инвеститоре, међутим, зависи од примене споразума, а управо се очекује да ће правила заједничког споразума
бити поштована много доследније него досадашњи билатерални споразуми, јер ће бити потпуно усаглашен са правилима и дисциплином
Светске трговинске организације.
Као што знамо, прекогранична сарадња није опција, већ је предуслов успеха. Није битна само величина тржишта, већ и квалитет развоја. Уколико желимо постићи конкурентност ван региона, потребно је
кроз регионалну сарадњу изаћи на европско тржисте, а CEFTA може
представљати одличну вежбу за заједничко тржиште и унапредити
шансе за бржи улазак у Европску унију. Споразум CEFTA 2006 пред149

Сања Јелисавац и Мина Зиројевић-Фатић

ставља позитиван сигнал да регион гради атрактивно и стабилно окружење и унапређен оквир за узајамна улагања, као и стране директне инвестиције. Он предвиђа стриктно поштовање правила Светске трговинске организације, као и подршку уласка у исту за земље које још нису
чланице ове организације (Република Србија, БиХ).
Осим тога, није занемарљива чињеница да ће заједички CEFTA
производ изаћи не само на регионално тржисте већ и шире и тиме
обезбедити проходност код великог броја потрошача, а са друге стране и земље региона кроз сарадњу јачају, повећавају ефикасност и
уводе медународне стандарде. Јединствени споразум о слободној трговини, CEFTA 2006, омогућиће даљу трговинску интеграцију Западног Балкана.

Литература
1. „Provedba Zakona o potvrđivanju Ugovora o izmjeni i dopuni i
pristupanju Srednjoeuropskom ugovoru o slobodnoj trgovini – CEFTA
2006”, naputak br. 6/2007, Republika Hrvatska.
2. Agreement on Amendment of And Accession to the Central European
Free Trade Agreement
3. Anna McTaggart, EU Hails Balkan Free Trade Deal as Milestone,
Institute for War and Peace, Internet, http://www.bilaterals.org/article.
php3?id_article=6353.
4. Anthony O’Sullivan, The Economic Situation in South East Europe and
the Role of Trade and Investment, OECD, CEFTA 2006 – Expanding
Trade and Investment in South Eastern Europe, A Seminar for
Parliamentarians from South Eastern Europe, Brussels, 19. April 2007.
5. CEFTA's Aims, Objectives and Extent, Internet, http://cefta.literal.si/eng/
cefta/cilji/index.html-l2.
6. Consolidated Version of the Central European Free Trade Agreement
(CEFTA 2006)
7. Darius Mukiza, Poor countries urged to strengthen regional blocs for better WTO deal, Internet, http://www.ippmedia.com/ipp/observer/
2007/10/07/99920.html.
8. Dejan Jovović, „Sporazumi o slobodnoj trgovini u regionu Jugoistočne
Evrope”, Ekonomski anali, br. XLVIII, Ekonomski fakultet, Beograd,
2004.
150

Регионалне интеграције на простору Западног балкана са освртом на ЦЕФТА

9. Dragan Đukanović (prir.), Sanja Jelisavac, Ekonomski aspekti saradnje
međudržavnih foruma — uporedna analiza, Zbornik radova
Međudržavni forumi za saradnju u Evropi: uporedni modeli, Institut za
međunarodnu politiku i privredu, Beograd.
10. Državni zavod za statistiku Republike Hrvatske, Internet, http://www.
mingorp.hr/.
11. Duško Lopandić, Regionalne inicijative u Jugoistočnoj Evropi, IMPP,
Evropski pokret u Srbiji, Beograd, 2001.
12. Eastern Europe economy: CEFTA expansion—trade block?, Internet,
http://www.viewswire.com/index.asp?layout=VWArticleVW3&artcle_i
d=1911575576&rf=0
13. EU backs southeast Europe free-trade pact in 2006, Internet,
http://www.bilaterals.org/article.php3?id_article=4302.
14. EU welcomes signing of new Central European Free Trade Agreement,
IP/06/1837, Brussels, 19. December 2006, Internet, http://europa.eu.int/.
15. European Union, A New Regional Agreement to Develop Trade in South
Eastern Europe, MEMO/06/502, Brussels, 19 December 2006.
16. Fredrik Wilhelmsson, Trade Creation, Diversion and Displacement of
the EU Enlargement Process, Department of Economics, Lund
University, Sweden, June 2006.
17. Georgi Mitev-Šantek, Srbija i Bosna i Hercegovina se protive sporazumu CEFTA, Southeast European Times, Internet, http://www.
setimes.com/, 18. 12. 2008.
18. Lars Nilsson, Regional trade agreements: An EU perspective, European
Commission, Internet, http://europa.eu.int/.
19. Martin Dangerfield, „CEFTA: Between the CMEA and the European
Union”, European Integration, Vol. 26, No. 3, 309–338 , September
2004, University of Wolverhampton, UK.
20. Martin Dangerfield, Subregional Integration and EU Enlargement:
Where Next for CEFTA?, Blackwell Publishing Ltd, University of
Wolverhampton, UK, 2006.
21. Milorad Božić, Ekonomska politika, Pravni fakultet u Nišu, Niš, 2006.
22. Mina Zirojević, “Pravni okvir slobodne trgovine u Jugoistočnoj Evropi”,
Centralnoevropska zona slobodne trgovine i interesi Srbije, prir. Edita
Stojić Karanović, IMPP, Beograd.
151

Сања Јелисавац и Мина Зиројевић-Фатић

23. Pakt za stabilnost Jugoistočne Evrope, Internet, http://www.stabilitypact.org/.
24. Patrick A. Messerlin, CEFTA in the World Trade System, Seminar for
Parliamentarians from South Eastern Europe Stability Pact and
Friedrich-Ebert-Stiftung, Brussels, April 19, 2007
25. Per Magnus Wijkman, A Reader’s Guide to ’CEFTA 2006’, Expanding
Trade and Investment in South Eastern Europe, Friedrich Ebert Stiftung,
Brussels, 18-21 April 2007.
26. Privredna komora Beograd, Udruženje trgovine, Sporazum CEFTA
2006, april 2007, Internet, www.kombeg.org.yu.
27. Privredna komora Srbije, Sporazum CEFTA 2006 – predvorje za poslovanje u EU, Internet, http://ino.komora.net/RegionJIE/CEFTA2006/.
28. Proširenje CEFTE, Privredni vjesnik, Internet, http://www.privrednivjesnik.hr/.
29. Republički zavod za statistiku Srbije, Internet, www.statserb.sr.gov.yu.
30. Sanja Jelisavac, „Uticaj CEFTA na trgovinu u regionu Jugoistočne
Evrope”, Centralnoevropska zona slobodne trgovine i interesi Srbije,
prir. Edita Stojić Karanović, IMPP, Beograd.
31. Wikipedia, Internet, http://sr.wikipedia.org i http://en.wikipedia.org.
32. Zaključak o akcionom planu za implementaciju CEFTA sporazuma,
„Službeni glasnik RS”, br. 29/2007.

152

UDK:332.14(497.11)

Мр Веран СТАНЧЕТИЋ*

СРБИЈА И РЕГИОНАЛНА САРАДЊА
ABSTRACT
The introduction of the text describes the meaning of the terms
“region”, “regional cooperation” and “Euroregion”. In addition, a short
historical overview is given on regional cooperation amongst the
European countries. Afterwards, an explanation is given regarding the
importance of regional cooperation in contemporary conditions, factors
that have influenced the growth of importance of regional cooperation
and the types of institutional arrangements of regional cooperation. The
second part of the text relates to importance given to regional and cross
border cooperation in Europe and the EU. The text analyses the place
and importance of regional cooperation in the system of regional politics of EU. Also, an overview is given of institutions and documents that
are directly related to the regions and regional cooperation. The third
and key part of the text concerns the possible future of regional cooperation in Serbia. First, an analysis of general questions is given: What
can Serbia obtain and achieve through regional cooperation? How big
are Serbia’s institutional capacities and does the managing structure of
the state enable effective regional cooperation? What are the possibilities and obstacles for regional cooperation? Afterwards, an example is
given of cross border cooperation in which Serbia is currently taking
part, with an analysis of hitherto achieved effects. At the end, the text
contains the direction and guidelines that should be used in the future in
order to create conditions for optimal usage of regional cooperation and
achieving expected effects of this cooperation.
Key words: region, regional cooperation, Euroregion, European
Union, Serbia, cross border cooperation, regional politics, EU funds,
European regional institutions.
* Аутор је запослен у Министарству за економију и регионални развој, Одсек за

регионални развој.

153

Веран Станчетић

Појмовна одређења
У савременим истраживањим демократије и политичког организовања важну улогу имају организације и нивои управљања позиционирани испод централне власти. Битну улогу у савременим друштвенополитичким процесима заузима концепт региона и регионалне сарадње. Ипак, постоји већи број реалитета који се означавају термином регион, који се увек не поклапају, па ће се стога у уводном делу детаљније обрадити појам региона.
Реч регион потиче од латинске речи ,,regio“ и значи област, подручје или територију веће површине.1 У литератури се углавном срећу два
различита одређења и концепције региона.
По широј концепцији регион представља неинституционално омеђен простор који по неким својствима представља посебан регион.2 Та
својства могу бити различите природе: кулутрна, историјска, географска, демограгска, језичка итд... По мишљењу немачког аутора Шулца
регион представља територијалну јединицу која има специфичне историјске, социо-економске и културне карактеристике, такве да формирају специфичан идентитет и воде ка потреби очувања тих специфичности као посебног интереса3. Шире схватање појма региона, може да се
схвати као једноставна подела неке државе на територијалне јединице
по неким карактеристикама, при чему та подела не мора имати везе са
системом владавине нити политичким уређењем земље.
У ширу концепцију спада и појам региона на међународном плану.
У овом случају регион значи, као што је на почетку речено, одређен
простор сличан по неким особинама којима се разликује од окружења
с тим што овде тај простор сачињавају више суседних држава које повезују извесне заједничке каркатеристике или заједнички интереси.
Други, ужи концепт региона, представља такође један омеђен простор специфичан по неким својствима с тим, што у овом случају регион представља елемент редовно постојеће политичко - територијалне
поделе. То значи да је шири концепт заснован више на друштвеним чи1 Enciklopedija političke kulture, Milan Matić, Milan Podunavac, Savremena admini-

stracija, Beograd, 1993.
2 Исто.
3 Dragoljub Popović, Eurpean regionalism. A Challenge to New Democracies, Institut du

Fédéralisme Fribourg Suisse, Munich, 2002, str. 8.

154

Србија и регионална сарадња

њеницама, а овај други подразумева да је регион експлицитни, политички елемент са прецизно утврђеним статусом у закону или чак уставу. У овом случају јасно су утврђене границе региона и дате су му одређене надлежности.
У оквиру ужег схватања региона често се прави разлика између два
типа региона:
1) административни и/или статистички регион и
2) политички регион.4
У прву групу спадају региони којима је функција чисто техничке
природе, нпр. формирани са због спровођења одлука централне власти.
То су на пример управни окрузи који не представљају ниво власти у којима не постоје изабрана управљачка тела већ постоје из техничких разлога и првенствено због спровођења одлука донетих на централном нивоу. Другим речима то су територијалне јединице које су по својој природи административне и представљају деконцентрацију власти. Поред
њих у новије време постоје статистички региони. Они су настали упоредо са развојем регионалних политика Европске уније и представљају територије дефинисане као основа за сакупљање статистичких података (нпр. економски развој, демографија, образовна структура итд.) на
основу којих се креирају развојни програми. Ови статистички региони
најчешће се поклапају са административним или политичким регионима, па су истовремено и статистички и административни. Међутим ово
није увек случај и негде статистички региони имају само ту функцију.
Називају се још и економски или функционални региони.
Политички региони су специфични по постојању демократски
изабраних и комплетно заокружених органа власти.5 То значи да се за
обављање послова поверених региону формира регионална власт, изабрана непосредно од стране грађана датог региона. Тек овако формиран
и дефинисан регион, са својим системом власти и управљања, са овлашћењима које су му додељене и извесним степеном аутономије који му
припада, представља децентрализацију власти и средњи ниво управљања. У зависноти од квантитета и квалитативности овлашћења и статуса који има, регион може представљати ниво локалне самоуправе (и то
4 Snežana Đorđević, Regioni kao najviši nivo organizovanja lokalne vlasti i značaj

regionalne integracije, u: Evropski standardi u lokalnoj samoupravi, PALGO centar,
Beograd, 2004.
5 Исто.

155

Веран Станчетић

највиши ниво локалне самоуправе), а може представљати и федералну
јединицу. У трећем случају регион може представљати извесну комбинацију ова два случаја када има карактеристике и локалне самоуправе,
али и федералне јединице, као што је случај са регионима у Италији и
Шпанији. Ипак треба рећи да у савременим разматрањима ових различитих модалитета није увек лако направити оштре динстикције између
многобројних појавних облика региона и регионализма.
Постоје разноврсни уставни и политички аранжмани и системи регионалне власти. Ипак, могу се утврдити неке заједничке специфичности:
1. региони су део територијалне структуре (федерација, регионална
или унитарна држава);
2. они су највиши ниво организације локалне самоуправе а са друге
стране имају и неке државне функције;
3. региони могу бити основа покрета за националну независност и на
том пољу настају конфликти са централном државом услед страха од
могуће сецесије (Шкотска и Велс у Великој Британији, Бретања у
Француској, Каталонија у Шпанији, Квебек у Канади итд.)6

2. Значај региона на међународном плану – регионална
сарадња као део стратегије европских интеграција
Битна разлика између савремених и традиционалних региона је у
пословима које они обављају. Као традиционални послови наводе се
административно-планска функција док у нове функције региона спадају: представљање на националном и наднационалном плану, међународна сарадња и подстицање економског развоја.7 Ово потврђују и
многе институције које сачињавају представници региона као што су:
Скупштина европских региона, Комитет региона, Конгрес локалних и
регионалних власти.
У новије активности региона спада прекогранична сарадња. Ради
се о везама субнационалних јединица које се успостављају мимо централне државе. Региони различитих држава који су природно упућени један на друге формирају специјалне односе којим штите своје интересе
или желе постићи неки заједнички циљ. Ова сарадња подразумева успо6 Исто.
7 Исто, стр. 84.

156

Србија и регионална сарадња

стављање регионалне мреже сарадње, утврђивање заједничких економских интереса као и заједнички наступ у лобирању институција националних држава, затим спровођење заједничких пројеката у области културе, науке итд.
Први облик прекограничне сарадње који је понео назив еврорегионалног, настао је уз немачко-холандску границу 1958. године под називом EUROREGIO, а међу првим еврорегионима формиран је ,,Reggio
Bassillensis“ (касније назван TriRhena), који се појавио на граници између Швајцарске, Немачке и Француске.8 Нарочито од седамдесетих
година број еврорегиона се повећава тако да, по подацима од пре неколико година, било их је већ преко 150.
У западној Европи постоји велики број примера прекограничне
сарадње. Један од њих је пројекат ,,Четири мотора Европе“. Овај
пројекат су креирали четири региона Каталонија (Шпанија), РонаАлпи (Француска), Ломбардија (Италија) и Велс (В. Британија) а
циљ је развој кооперације и економског просперитета. Сличан пример је и ,,Нова Ханза Интеррегион“, пројекат сарадње који чине холандске провинције Дрентхе, Фриесланд, Гронинген и Оверијссел и
немачки ,,лендери“ Доња Саксонија и Бремен, чија је сврха јачање
регионалног идентитета и економског просперитета. Инспиративна
је и сарадња ,,западномедитеранског ареала“ која се одвија кроз три
региона: Каталонија (Шпанија), Лангедок-Русијон (Француска) и
Средњи Пиринеји (граница Шпаније и Француске). У оквиру овог
пројекта развијена је и тзв. мрежа Ц6, преко које сарађују шест главних градова ове области а истовремено је и подстицај и подршка сарадње градова у целој Европи. Још један добар пример је REKLIP
пројекат у коме сарађују немачка држава Баден Виртнеберг, Швајцарска и француски регион Алзас.9 Ови примери показују велику разноликост аранжмана регионалне сарадње.
У савременим процесима интеграције европских земаља приметно
је да се тај процес манифестује у комплексном интегрисању на начин
који укључује све структуре одлучивања у једној држави. Ово се односи и на приметну међународну регионализацију која има за циљ флек8 Marina Todorović, Branka Tošić, Branislav Stojanović, Srbija, evroregioni i evropske

integracije, Geografski institut ,,Jovan Cvijić“ Beograd, 2004, str.57.
9 Snežana Đorđević, Regioni kao najviši nivo organizovanja lokalne vlasti i značaj

regionalne integracije, u: Evropski standardi u lokalnoj samoupravi, PALGO centar,
Beograd, 2004.

157

Веран Станчетић

сибилнију и непосреднију комуникацију разних друштвених група, без
обзира на њихов државно-правни или политички контекст.
Регионално повезивање, нарочито када се заснива на иницијативи
локалних и регионалних заједница у оквиру више држава, делује стимулативно на више начина. Приближавање приватних иницијатива се
одвија непосредно на бази међусобних интереса што развија такозвану
регионалну дипломатију. Осим тога она поспешује економски развој
сваког од региона који се укључује у такву сарадњу, доприносећи просперитету у целини, омогућавајући јој да ефикасније учествује на јединственом европском тржишту. Сам процес сарадње истовремено
значи и постепену хармонизацију институционалног и законодавног
система конкретне државе са европским стандардима који су потенцијално већ заживели у суседним подручјима.10
Сасвим нови концепт који се појавио у савремим европским процесима интеграције је еврорегион који је по мишљењу многих научника
нови институционални феномен који се шири Европом. Еврорегиони
се формирају са циљем да се унапреде заједнички интереси као и животни стандард пограничног становништва. Постоји више дефиниција
еврорегиона на основу којих се синтезом може рећи да:
Еврорегион представља добровољну интересну асоцијацију, уз поштовање националних и међународних закона, а све у циљу елиминације ,,територијалног изолационизма“ и стварања оквира културног
зближавања или реконструкције неких творевина, уз успостављање јединственог језгра за економски развој и равнотежу између центра и
периферије.11
Ипак, треба поменути да се еврорегион не тумачи исто у различитим земљама. На пример еврорегион може да значи и интересно удруживање без законске основе, али да то повезивање представља добро од
заједничког интереса. Другим речима, нормативни статус варира од региона до региона и од државе до државе. Поред тога еврорегиони представљају и покушај конституисања двојних градова или подручја са
својственим обележјима. То је формални споразум између бар два уче10 Nadia Skenderović Ćuk, Evropska politika regionalne saradnje – Međunarodna

regionalna saradnja, u: Evropski standardi u lokalnoj samoupravi, PALGO centar,
Begorad, 2004.
11 Марина Тодоровић, Бранка Тошић, Бранислав Стојановић, Србија, еврорегиони и
европске интеграције, Грогреафски институт ,,Јован Цвијић“ Београд, 2004, стр. 26.

158

Србија и регионална сарадња

сника који формирају своју административну институцију и заједнички учествују у планирању.
Под обликом у ком су замишљени и створени еврорегиони за трансграничну сарадњу не подразумева се намера да се створи структура
регионалне власти, већ првенствено сарадња у оквиру већ постојећих
закона и уз признавање већ постојећих органа власти. То значи да еврорегиони не представљају нови облик власти на међудржавном нивоу
нити би они требало да имају политички циљ.
Еврорегиони се у пракси разликују по својим међудржавним активностима. Неки еврорегиони само размењују информације, студије и
консултују се, док други дефинишу конкретне пројекте.
За потпуније схватање и разумевање еврорегина битно је дефинисати основе или факторе који утичу на њихово формирање и на циљеве
који се желе постићи таквом сарадњом.
Као што је већ речено, еврорегион је интересна организација, а своје основе налази у:
• Географском положају (географски аспект);
• Заједничким ресурсима и потенцијалима (привредни и економски
аспект);
• Историјским везама и односима (политички, социолошки, културни и психолошки аспект);
• Стању међудржавних односа (политички аспект) и
• Међудржавним и регионалним пројектима (интересни и технички
аспект).12
Из овога следе и циљеви који се настоје постићи овим видом сарадње. То су првенствено: унапређење и усклађеност привреде, повећање
привлачности региона за улагаче, унапређење културних веза и веза између образовних и научних установа, заједнички програми заштите
животне средине, као и разумевање и признавање различитих култура
што би требало да припреми регион за процес европских интеграција
држава у чијем се саставу налазе.
С обзиром да се еврорегиони састоје из територија две или више држава, то упућује да су структуре еврорегиона различите. Са тог аспекта могу се разликовати:
12 Исто, стр. 31.

159

Веран Станчетић

• Еврорегиони који укључују административно-територијалне јединице сличног нивоа (нпр. град, округ, регион);
• Еврорегиони који су састављени од структуре различитог нивоа и
различитог статуса и
• Савези градова и општина или округа који могу бити асимиловани од стране структура еврорегионалног типа, али са постојањем
локалне власти.13
Овај вид сарадње снажно је подржан од Европске уније и предвиђена су знатна финансијска средства за подршку и афирмацију
прекограничне сарадње. То је допринело да се у последње време повећава број еврорегиона. Поред тога што доноси конкретне добити
може се рећи да је ова сарадња постала део предприступне стратегије Европске уније. Ово је нарочито важно за источну и југоисточну
Европу где ово може бити начин превазилажења многобројних разлика. Иако се појављује све већи број еврорегиона и у овим деловима Европе, општа је процена да они не дају ефекте као њихови пандани на западу. Разлог том може се наћи у неодговарајућој организацији државе, непостојању традиције мултилатералне сарадње,
ограничености ресурса и неразвијености привреде, политичким и
националним сукобима, економској некохеретности, итд.
Дакле, у остваривању и постизању очекиваних резултата регионалне сарадње морају да буду испуњене одређене претпоставке. Две
државе могу да успоставе билатерални споразум о регионалној сарадњи (што је тек први корак), међутим истинска регионална сарадња ће изостати уколико нема аутохтоних партнера попут локалних
и регионалних заједница са обе стране граница. Овај вид сарадње
који захтева максимално учешће свих сегмената вертикалне структуре одлучивања (држава, региони, општине, привредни субјекти и
др.) је ефикасан ако је спроведена интерна децентрализација и прихваћен концепт плуралитета аутономија. Препознавање заједничких
интереса и начина њиховог унапређења је на мањим територијалним
јединицама, које су често, иницирале такву сарадњу. Стога је битно
да те заједнице располажу суштинским овлашћењима у областима у
којима се успоставља регионална сарадња.
О значају који се придаје регионалним и локалним властима у Европи може се закључити и на основу организација на европском нивоу које представљају регионе.
13 Исто, стр. 35.

160

Србија и регионална сарадња

Значајно место у систему власти Европске уније заузима Комитет
региона. Чланови овог комитета су представници локалних заједница
земаља чланица. Иако комитет има саветодавну одлуку, ипак игра важну улогу у доношењу одлука Уније. Комитет региона као политичко
тело тј. скупштина које обезбеђује да се глас локалних и регионалних
власти чује у срцу Европске уније, успостављен је 1994. године и усмерен првенствено на две ствари. Прво, имајући у виду да се око три четвртине легислативе односно закона ЕУ спроводи на локалном и регионалном нивоу, постало је очигледно и сврсисходно укључити локалне
и регионалне власти у развој и обликовање норми у ЕУ. Други аспект
на који је Комитет региона био усмерен јесте увиђање да су јавност и
грађани стварањем Европске уније остали удаљени од места доношења одлука и могућности утицања. Овај јаз се настојао решити управо
укључивањем изабраних нивоа власти који су ближи грађанима у процесу доношења одлука на нивоу Уније.
Три кључна принципа која се у срцу активности Комитета региона
су супсидијарност, близина – настојање да сви нивои власти буду што
блискији и ближи грађанима обављањем својих активности на транспарентан начин, како би грађани знали ко је зашта одговоран и да се њихов глас може чути, и трећи — партнерство које упућује на неопходност сарадње свих нивоа власти (европске, националне, регионалне и
локалне) и свест да су све четири неопходне и да би све требале да буду укључене у процес доношења одлука.14
Веома важна организација на европском нивоу је Скупштина
европских региона (Assembly of European Regions, AER). Ова организација је одиграла веома важну улогу у стварању Комитета региона али и
уопште на промоцији регионализма. За разлику од Комитета региона
који је тело Уније, Скупштина европских региона је организација на
нивоу целе Европе (не само Европске уније), тако да њени чланови могу да буду и из земаља које нису чланице Уније.15
14 The Committee of the Regions – An Introduction, на сајту Комитета региона, Интер-

нет, http://www.cor.europa.eu/pages/PresentationTemplate.aspx?view=folder&id=be
53bd69-0089-465e-a173-fc34a8562341&sm=be53bd69-0089-465e-a173-fc34a
8562341, skinuto 25.6.2008.
15 Члан Европске скупштине региона је и српска покрајина Војводина, детаљније:
АЕР мемберс/Мембер Регионс, на сајту Скуштине европских региона, Интернет,
http://www.aer.eu/en/about-aer/aer-members/member-regions.html, skinuto: 27.6.2008.

161

Веран Станчетић

Мисија ове организације почива на уверењу да је регион стуб демократије у Европи и од самог почетка усмерена је на промовисање регионализма и институционализовање учешћа региона у доношењу одлука на националном и европском нивоу. Конкретније, чланови скупштине раде заједно у постизању следећих циљева:
• промовисање концепта регионалне демократије у Европи и улоге
региона у политичким процесима;
• промовисање и лобирање за интересе регионалних власти, пошто
су признате као партнер на националном, европском и међународном плану у процесу доношења одлука;
• преузимање одговорности од стране региона у компетитивним
областима;
• подршка регионима у заједничким пословима да оптимизују развој и спровођење регионалних политика;
• промовисање диверзитета у Европи;
• развој могућности региона да Европу учини релевантном и блиском грађанима.
Током постојања ова организација је значајно допринела циљевима
као што су: признавање региона као стуба демократије у Европи и значајно ширење регионализма и регионализације широм континента,
учествовање регионалних и локалних власти у ,,конструисању“ Европе, затим формирање Конгреса локалних и регионалних власти Европе
(1993) и Комитета региона (1994), увођење принципа супсидијарности
и партнерства нарочито у контексту спровођења структуралних политика Уније и прекограничне сарадње региона. Скупштина европских
региона усвојила је 1994. повељу ,,Декларација о регионализму у Европи” која представља базу за реформе у земљама које почињу процесе
регионализације.
Чланове Скупштине европских регија, поред представника региона
из преко 30 земаља чине различите интеррегионалне организације.
Још једна европска организација која промовише регионе и локалне заједнице је Конгрес локалних и регионалних власти Европе. Конгрес
је настао у окриљу Савета Европе као консултативно тело. Успостављен је 1994. године, а основна намена је:
• надгледање успостављања и развоја локалне и регионалне демократије у складу са принципима Повеље о локалној самоуправи и
• промовисање добре, квалитетне локалне и регионалне владавине.
162

Србија и регионална сарадња

Конгрес се састоји из два дома: Дома региона и Дома локалних власти. Преко 300 чланова овог Конгреса представља више од 200 000
европских општина и региона. Чланови конгреса су груписани по националним делегацијама и по политичким групама. Тако Конгрес представља место за ефикасан дијалог где представници локалних и регионалних власти дискутују о заједничким проблемима упоређују своја
искуства, и затим својим националним владама прослеђују своја гледишта и закључке.16
Један од водећих докумената којим се Конгрес локалних и регионалних власти води је Европска повеља о локалној самоуправи. Значајну улогу Конгрес има у пружању помоћи новијим члановима организације у
увођењу локалне демократије и постизању конкретних и опипљивих резултата. Конгрес обавља функцију надгледања и очувања локалне демократије широм Европе тако што саопштава мониторинг извештаје о стању ове области у земљама чланицама. Ови извештаји су у ствари оцена
ефективне примене принципа установљених у Европској повељи о локалној самоуправи и уопште кључних принципа локалне демократије.
Уласком нових демократија у ову организацију она је извршила извесне
унутрашње промене како би се прилагодила новим изазовима који постоје у овим земљама. Конгрес настоји да пружи помоћ овим земљама пре
свега подршком и охрабривањем регионалне и прекограничне сарадње.
У том циљу Конгрес организује састанке и конференције на локалном и
регионалном нивоу како би се анимирала шира публика и грађани без чије партиципације нема истинске демократије.

3. Регионална сарадња и нове демократије
Регионална сарадња је за источне земље представљала значајан
аспект укупних европских интеграција. Заосталост периферних и пограничних региона, лоши односи појединих држава средње и источне
Европе, многи економски проблеми захтевали су велике напоре у њиховом превазилажењу. Изградња цивилног друштва и еволуција локалне самоуправе крајем осамдесетих година двадесетог века учинила је
могућим регионалну сарадњу међу овим државама. Слично као и прве
16 The Congress in brief – The Congress: Making pluralist democracy grow, Council of

Europe, Internet, http://www.coe.int/t/congress/1-Presentation/histoire_en.asp, скинуто:
27.6.2008.

163

Веран Станчетић

пограничне уније формиране још педесетих година у западноевропским земљама, еврорегиони у централној и источној Европи уједињују
друштва у суседству и подстичу сарадњу на интернационалном нивоу.
Значајније домете на овом пољу постигла је Пољска. У саставу
Пољске има 16 еврорегиона који обухватају преко 40% територије земље. Међу првим еврорегионима формиран је 1993. године Карпатски
еврорегион. Овај еврорегион сачињавају жупаније и провинције Пољске, Словачке, Мађарске, Украјине и Румуније. Прецизније, овај еврорегион обухвата један пољски регион, седам жупанија Румуније, четири жупаније Мађарске, два словачка региона и три украјинска.17 Ово је
пример мешовите структуре еврорегиона где територијалне јединице
које га сачињавају имају различит статус и овлашћења у својим државама. У Карпатском еврорегиону постоји сарадња на пољу културе,
образовања и трговине. Поред тога регион има и сарадњу у питањима
заштите животне средине и развоја туризма.
У Мађарској и Румунији такође постоји већи број еврорегиона.
Цела румунско-мађарска граница припада неком од еврорегиона. Велики део територије дуж јужне границе Мађарске и западне румунске
границе припада еврорегиону Дунав-Караш-Муреш-Тиса. Овај регион поред четири румунска и четири мађарске жупаније чини и седам
српских округа, односно цела Војводина. Поред овог, Румунија има
регионалне аранжмане са Украјином и Молдавијом (Горњи Прут и
Доњи Дунав). Кључни фактори због којих су формирани ови еврорегиони су хидрографски. Већина еврорегиона у које је укључена Румунија основана је 2002. и 2003. године и они покривају више од 90%
пограничног простора Румуније.
Међугранична румунско-бугарска еврорегионална сарадња није изражена, осим еврорегиона ,,Дунав 21“ који обухвата доњи ток Дунава,
источни део Србије (осам општина), три румунска округа и два бугарска дистрикта.18
Активности у овој области су веома значајне за нове демократије
које су постале чланице Уније али и за оне земље које настоје да постану чланице ЕУ. Многи од ових региона су сиромашни и баш зато
је неопходно њихово удруживање, јер се тиме стварају могућности за
17 Марина Тодоровић, Бранка Тошић, Бранислав Стојановић, Србија, еврорегиони и

европске интеграције, Географски институт ,,Јован Цвијић“, Београд, 2004.
18 Исто, стр., 80.

164

Србија и регионална сарадња

приступање европским фондовима који би директно помогли њихов
укупни развој. Када се говори о еврорегионима наводи се и њихов хумани значај. Захваљујући њима људи који живе близу а подељени су
границом имају прилику да се упознају, више комуницирају што доводи до повећања стабилизације, толеранције и бољег међусобног
разумевања. Ово је добар начин да земље које нису чланице ЕУ сарађујући са областима држава чланица постепено усвајају стандарде
Европске уније и превазилазе вишедеценијске поделе, стереотипе и
често конфликтне односе.
Ипак, укупно гледајући еврорегиони средње и источне Европе
постижу слабије ефекте у односу на еврорегионе западноевропских
држава. Разлог томе је најчешће неодговарајућа институционална
структура држава или још увек постојеће неповерење или чак нетрпељивост у пограничним областима. Дешава се да још увек нерашчишћени национални односи и конзервативни приступи утичу да
формирани еврорегион буде основан само формално ,,на папиру“
док реално не постиже планиране резултате. Постоји и пример неколико округа који су приступили еврорегиону без државне подршке.
Неки сматрају да интерес региона није у исто време и интерес државе. Настанак Татра региона је довео до проблема због нетрпељивости између локалних самоуправа словачког града Prescov и пољских
градова Zaklopane, Nowy Targ и Nowy Sacz.
Још један проблем који значајно отежава функционисање еврорегиона је у ситуацији када је сачињен од територија земаља које су
већ чланице Уније и земаља које су ван ЕУ. Границе или визни режим у овим случајевима отежавају проток идеја и информација. Поред тога због лоше ситуације у неким земљама нарочито оним ван
ЕУ потенцијални инвеститори се још увек плаше да улажу у њима.
На ово утиче и недовољно развијена локална самоуправа на обе
стране државне границе, јер еврорегиони често немају довољно законодавне и правне моћи да приближе све јединице с обе стране
границе укључене у еврорегион . Ово се манифестује и једном особином карактеристичном за готово све еврорегионе у средњој и источној Европи — да финансије овим регионима стижу из матичних
земаља које и саме имају проблема око решавања бројних егзистенцијалних питања.19

19 Исто, стр.77.

165

Веран Станчетић

4. Регионална сарадња и еврорегиони Србије
О укупном значају регионалне и прекограничне сарадње и еврорегиона већ је било речи. У случају Србије али и осталих земаља у
окружењу регионална сарадња је од изузетног значаја када се имају
у виду традиционално лоши суседски односи. Последњи рат вођен
на овим просторима и трагичан распад земље утицали су на лоше
односе суседних земаља које су са друге стране нужно упућене на
међусобну сарадњу. Регионална и прекогранична сарадња је добар
показатељ сазревања и консолидације друштава у новоствореним
балканским државама. Поред тога ово је и један од услова за приближавање наше земље Европској унији и значајна могућност за добијање финансијских средстава из европских фондова.20 Погодност
коју Србија има када је у питању регионална и прекогранична сарадња је да се са друге стране низ целу западну границу говори исти језик и што је култура са обе стране границе готово иста. Са друге
стране, на истоку и северу Србија се граничи са Европском унијом
односно са Мађарском, Румунијом и Бугарском. Прекогранична сарадња и формирање еврорегиона са територијама из ових земаља такође приближава Србију европским стандардима и принципима.
Еврорегиони формирани на подручју наше земље и у окружењу још
увек нису достигли развојни ниво еврорегиона у западној Европи. За
разлику од еврорегиона у западној Европи, где региони сами препознају своје интересе и удржују се и сами се финансирају, средства за овакве пројекте на Балкану али и у централној и источној Европи морају
да усмеравају други споља. Еврорегиони западне Европе сарађују на
конкретним оперативним програмима док у нашој средини стварање
еврорегиона има за сада као циљ стабилизацију у односу на раније нестабилна гранична подручја и међудржавне односе. Они ће постати
20 Највећи део буџета Европске уније троши се за спровођење регионалних полити-

ка. Регионалне политике се спроводе на основу седмогодишњих планова по којима су предвиђени количина новца и услови његовог коришћења. По тренутно актуелном плану за период 2007-13 предвиђено је 347 милијарди евра. Циљеви који
се настоје постићи регионалним политикама су Конвергенција, Регионална конкуретност и запошљавање и Европска територијална сарадња. За овај трећи циљ којим се снажно подржава регионална сарадња предвиђено је око 2,5 % . Ове финансије (структурни фонд) намењене су само за чланице Уније. Поред овог Унија је
креирала ИПА фонд, који је намењен дражвама каднидатима и потенцијалним кандидатима, а један од 5 циљева је управо регионална сарадња.

166

Србија и регионална сарадња

оперативни тек кад се постигне висок ниво стабилности и препознају
конкретни интереси субдржавних сарадњи.21
Србија учествује у 5 еврорегиона, а они су:
1. Дунав-Караш-Муреш-Тиса (ДКМТ) обухвата 4 округа у југоисточној Румунији, 4 округа у јужној Мађарској и Војводину (7 округа).
2. ЕуроБалканс (Ниш, Софија, Скопље), укључује: територију од 25
општина у југоситочној и источној Србији, односно шири простор
од урбаног региона Ниша, округе на територији западне Бугарске у
ширем окружењу Софије и ужи појас око Скопља у Македонији.
3. Дунав за 21 век, обухвата: простор источне Србије са седиштем у
Зајечару, Калафат и неколико општина југозападне Румуније и урбани регион Видина (Бугарска).
4. Дунав-Драва-Сава: Мађарска, Хрватска, БиХ (урбани региони Печуја, Осијека и Тузле) и као посматрачи четири општине на територији Бачке у Србији (Апатин, Бач, Сомбор и Суботица).
5. Дрина-Сава-Мајевица, учествују: општине из Србије (Богатић,
Шабац, Лозница и Мали зворник) и општине из БиХ (Бијељина,
Угљевик, Лопаре, Зворник и Брчко).22
Еврорегион ДКМТ основан је новембра 1997. године и покрива територију на којој живи нешто мање од 6 милиона људи. У тренутку
оснивања овај регион није имао дефинисане конкретне проблеме већ се
настојало да стимулише локални развој и да буде пример за остале делове југоисточне Европе. Овај пројекат третира Банат као јединствено подручје у оквиру три земље. У погледу историјског и културног развоја те
територије су, у неку руку, сличније једна другој, него што свака од њих
има сличности са осталим подручјима својих земаља. Циљ пројекта
Еврорегион ,,Дунав-Караш-Муреш-Тиса“ је валоризовање вредности и
потенцијала тог подручја и даљи одрживи развој. Пројектом покушавају
да се реше проблеми на пољу образовања, културе, науке, спорта и кооперација које воде ка модерној европској интеграцији. Значај овог еврорегиона је и у међуграничној сарадњи као стимулативном фактору регионалног развоја и одрживих ефеката развоја у Румунији, Мађарској и
Србији. Такође, постоји потреба за промовисањем и јачањем партнерских односа између јавне администрације, владе и грађана, што доприноси јачању цивилног сектора у међуграничној сарадњи.
21 Марина Тодоровић, Бранка Тошић, Бранислав Стојановић, Србија, еврорегиони и

европске интеграције, Географски институт ,,Јован Цвијић“, Београд, 2004, стр. 82.
22 Исто, стр. 92.

167

Веран Станчетић

Еврорегион ЕуроБалканс-Ниш-Софија-Скопље основан је 2002. године са циљем да се организују и координирају активности прекограничне сарадње у области економије, екологије, културе, науке и образовања, чиме би се остварили неопходни услови за интегрисање датих
простора у савремене европске токове. Територије земаља које чине
овај еврорегион имају неповољне економске темеље за развој и историјски баласт у окружењу (политичка нестабилност, инфлација, корупција, несигурност, бирократија и сл.). Предвиђено је да овај еврорегион заједнички конкурише за добијање подршке за амбициозне развојне
пројекте код различитих европских фондова. Балканске земље тако
хватају корак са општим трендом интеграције Европе која би у будућности могла да постане континент општина и градова између којих неће бити крутих државних граница.
На иницијативу градоначелника Зајечара, Калафата и Видина основан је у јануару 2002. године у Видину еврорегион ,,Дунав за 21. век“
са циљем да се успостави међународна сарадња пограничних области
јужне Румуније, западне Бугарске и источне Србије. Основни циљ је да
се заједнички ради на решавању проблема који постоје на овом подручју. Неке од активности везане су за економски развој и сарадњу, повезивање малих и средњих предузећа, развој и заштиту животне средине
и др. Поред тога, циљ заједничких пројеката овог еврорегиона је да се
регулише узајамна трговина, да се спречи сива економија и да се спрече канали кријумчарења који постоје у овом троуглу Балкана. Проблем
у функционисању овог региона представља спорост бирократије на обе
стране Дунава. Поред тога строга централистичка традиција често је
препрека за пројекте који игноришу националне границе. Овим проблемима доприноси и визни режим према Србији који отежава слободно кретање људи.
Еврорегион Дрина-Сава-Мајевица основан је маја 2003. у Брчком
дистрикту. Оснивачи су општине и градови доњег Подриња из Босне и
Херцеговине и Србије. У овом еврорегиону живи око пола милиона
људи, при чему Србија и БиХ деле регион на готово два једнака дела
(52% територије еврорегиона је у Србији). Заједничка интересовања
двеју чланица су прекогранична сарадња ради: ефектнијег искоришћавања заједничких природних ресурса, реализације заједничких регионалних пројеката, подстицања сарадње грађана и културних институција, развоја пољопривредне производње, развоја екологије и животне
средине, међусобног информисања, формирања заједничких институција ради лакшег остваривања људских права, унапређивања слобод168

Србија и регионална сарадња

ног протока робе и људи и унапређивања мултиетничког повезивања
грађана еврорегиона. Ова област и еврорегион су добар показатељ како су изузетни природни потенцијали остали неискоришћени услед
сталних ратова и уништавања. ,,Оно што је природа маестрално креирала дуж ове реке (Дрине), људи су, пре свега из незрелих политичких
побуда, разграђивали, делили, сурово експлоатисали.“23 Ресурсе овог
еврорегиона представљају најпре река Дрина са великим енергетским
потенцијалима и богате површинске воде, затим веома плодно пољопривредно земљиште Семберије и Мачве и шумски ресурси на јужнијем делу. Поред овога веома су повољни услови за развој туризма (бање, риболов, сплаварење, крстарење Дрином и сл.). Антропогене карактеристике овог региона су такође повољне јер је становништво етнички и језички хомогено што значајно олакшава сарадњу.24
На основу утврђивања присутности ове теме у нашим медијима
и јавној сфери може се констатовати да овим питањима још увек није посвећена довољна пажња. О еврорегионима и до сада постигнутим ефектима мало се говори. Србији предстоји институционална
реформа, која би укључивала и интерну децентрализацију. Поред
тога изузетно је важан концепт равномерног, одрживог регионалног
развоја. Регионални развој је у највећем броју држава у ЕУ регулисан законом, док у Србији тај посао тек треба да се обави. Увођење
система регионалне политике сличан ономе који постоји у чланицама Уније почеће доношењем Закона о регионалном развоју, који заједно са Законом о локалној самоуправи треба да буде правна и институционална основа за ефективно искоришћавање могућности које регионална сарадња може да донесе.

Литература
1. Enciklopedija političke kulture, Milan Matić, Milan Podunavac,
Savremena administracija, Beograd, 1993.
2. Dragoljub Popović, Eurpean regionalism. A Challenge to New
Democracies, Institut du Fédéralisme Fribourg Suisse, Munich, 2002.
23 Стојков Б., Ка методологији просторног планирања Подриња. Јован Цвијић и Под-

риње, Центар за културу ,,Вук Караџић“, Лозница, 2004, стр. 34-43.
24 Марина Тодоровић, Бранка Тошић, Бранислав Стојановић, Србија, еврорегиони и

европске интеграције, Географски институт ,,Јован Цвијић“, Београд, 2004, стр. 121.

169

Веран Станчетић

3. Snežana Đorđević, Regioni kao najviši nivo organizovanja lokalne vlasti
i značaj regionalne integracije, u: Evropski standardi u lokalnoj
samoupravi, PALGO centar, Beograd, 2004.
4. Marina Todorović, Branka Tošić, Branislav Stojanović, Srbija,
evroregioni i evropske integracije, Geografski institut ,,Jovan Cvijić“
Beograd, 2004.
5. Nadia Skenderović Ćuk, Evropska politika regionalne saradnje –
Međunarodna regionalna saradnja, u: Evropski standardi u lokalnoj
samoupravi, PALGO centar, Begorad, 2004.
6. Stojkov B., Ka metodologiji prostornog planiranja Podrinja. Jovan Cvijić
i Podrinje, Centar za kulturu ,,Vuk Karadžić”, Loznica, 2004.
7. The Committee of the Regions – An Introduction, na sajtu Komiteta
regiona, Internet, http://www.cor.europa.eu/pages/PresentationTemplate.
aspx?view= folder &id=be53bd69-0089-465e-a173-fc34a8562341&sm
=be53bd69-0089-465e-a173-fc34a8562341, skinuto: 25.6.2008.
8. The Congress in brief – The Congress: Making pluralist democracy grow,
Council of Europe, Internet, http://www.coe.int/t/congress/1-Presentation
/histoire_en.asp, skinuto: 27.6.2008.
9. AER members/Member Regions, na sajtu Skuštine evropskih regiona,
Internet, http://www.aer.eu/en/about-aer/aer-members/member-regions.
html, skinuto: 27.6.2008.

170

IV
Косово и Метохија
после једностраног
проглашења
независности

UDK:341.241.5(497.115)

Душко ДИМИТРИЈЕВИЋ*

МЕЂУНАРОДНОПРАВНА ЗАШТИТА
СТЕЧЕНИХ ПРАВА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ
ABSTRACT
In this study, the author illustrates key issues of the process of peace
building in Serbia’s province of the Kosovo and Metohia, which
process takes places through mandate of the Secretary-General
Special Representative based on the UN Security Council
Resolution 1244. The Resolution 1244 of 10 June 1999 explicitly
determined that Kosovo remained a part of the territory of the
Federal Republic of Yugoslavia (today the Republic of Serbia), but
left the FRY without the effective authority over the area. The civil
and military mandate on Kosovo and Metohia effectively placed the
complete system of governance under the auspices of the United
Nations. The gradual transfer of executive and legislative powers of
the UN Secretary-General Special Representative to the Kosovo
and Metohia’s local institutions (Provisional Institutions of SelfGovernment) through the UN Interim Administration Mission supports repeal or suspend existing Yugoslav and Serbian laws which
are incompatible with the mandate, aims or purposes of UNMIK.
Regarding the consequences of this legislative power of the
UNMIK, it is fair to conclude that progressive transfer of governmental power to the local institutions, manifested in violation of
property rights of the Republic of Serbia, acquired rights of its legal
* Др Душко Димитријевић, виши научни сарадник, Институт за међународну

политику и привреду, Београд.
Овај текст је резултат истраживања у оквиру пројекта: „Србија и савремени свет:
перспективе и путеви учвршћивања спољнополитичког, безбедносног и
спољноекономског положаја Србије у савременим процесима у међународној
заједници”, који финансира Министарство науке Републике Србије, ев бр:
149002Д, за период 2006–2010. године.

173

Душко Димитријевић

persons and non-Albanian citizens, and especially the right of restitution of property to the Serbian Orthodox Community. They have
been discriminated especially in the so called “privatization
process”. UNMIK main tasks–the promotion of economic prosperity, support toward reconstruction of key infrastructure, the maintaining of civil law and order, promoting the respect for the rule of
law, human rights and the rights of all communities – couldn’t be
solve. The UN’s administration of Kosovo and Metohia and participation in resolving the final political and legal status of the territory stayed largely inconclusive. The mandate of the United Nations
which has been transformed from a full-scale of governmental
authority into co-administration with the Provisional SelfGovernment Institutions of Kosovo, could not release UN Interim
Administration Mission from primordial responsibility for acts
against positive rules of international law. The fundamental principles on sovereignty and territorial independence of the Republic of
Serbia were violated after the collapse of negotiations between the
parties. Unilaterally imposed the Comprehensive Proposal for the
Kosovo Status Settlement (the Ahtisaari Plan), lead Kosovo to so
called “monitory independence”, 17 February 2008. UNMIK legislative regulations until that day have much negative effect on
acquired rights of State of Serbia and its citizens. These problems
continue to cause legal difficulties and more progress need to be
made in this sensitive area for reconciliation which should be unifying basis for establishment legal society. For that reasons, the author
assumes that participation in democratic governance in Kosovo and
Metohia predicted common agreement for re-examination of all
UNMIK restrictive legislative acts. It could contribute to the settlement of political status which caused damage to the interests not
only for Serbia and its citizens, but in the broadest sense to the interests of world peace and stability. Restitution of acquired rights
involves condominium in the Kosovo administration which could
be the solution for serious human rights abuses against the nonAlbanians. Some of the UNMIK regulations go directly against
interests of Serbia’s owners and creditors and that questions needs
to be solved as well as question concerning Kosovo’s political status, no matter what international recognition of Kosovo which itself
is not a formal requirement of statehood and not a legal title for
transfer of rights and obligations of the Republic of Serbia.
Key words: UNMIK, Kosovo and Metohija, property rights,
legislative powers, property and legal issues, UNMIK, EULEX,
protection of acquired rights.
174

Међународноправна заштита стечених права на Косову и Метохији

Интернационализација Косова и Метохије
Савет безбедности Уједињених нација је, користећи се овлашћењима из Главе VII Повеље (акције у случају претње миру, повреде мира и
аката агресије), у складу са фактичким стањем затеченим након ескалације сукоба на Косову и Метохији, усвојио резолуцију бр. 1244, 10.
јуна 1999. године, којом је окончана оружана интервенција НАТО савеза против СР Југославије. Да би се решила тешка хуманитарна ситуација на Косову и Метохији, Савет безбедности је, позивајући се на
основна начела и циљеве Повеље, на раније усвојене принципе од
стране министара иностраних послова Групе Г-8 од 6. маја 1999. године у Санкт Петербургу, на Споразум о политичким принципима од 3.
јуна 1999. године, између СР Југославије, Републике Србије и представника Европске уније и Русије (тзв. документ Ахтисари-Черномирдин), као и на Кумановски војно-технички споразум од 10. јуна 1999.
године, легализовао већ планирано међународно цивилно и војно присуство на Косову и Метохији. Решавање косметске кризе овим је практично враћено на политички колосек, у оквир заједничких начела, која
је требало да доведу до решавања проблема унутар система Уједињених нација.1
Овлашћујући Генералног секретара да, уз помоћ међународних организација успостави међународно цивилно присуство у јужној срп1 Реални домет резолуције бр. 1244, у корелацији је са прокламованим принципима, ко-

ји de facto обухватају ставове Групе Г-8 и „документа Ахтисари-Черномирдин”. којим се захтевао престанак насиља на Косову, потпуно повлачење југословенских војних и полицијских снага и накнадни повратак малобројних контигената са строго
ограниченом мисијом, потом и демилитаризација Ослободилачке војске Косова, размештање међународних безбедносних и цивилних снага, успостављање привремене
администрације као дела међународног цивилног присуства која треба да обезбеди
прелазну косовску администрацију, омогућавање безбедног повратака свим избеглим
и расељеним лицима, пружање хуманитарне помоћи, успостављање оквирног политичког споразума који ће гарантовати значајну самоуправу Косову уз пуно поштовање начела суверенитета и територијалног интегритета СР Југославије и осталих држава у региону. Видети: “UN Security Council Resolution 1244 on Kosovo”, 10 June
1999, United Nations Documents S/RES/1244. Internet: http://www.unint/usa/sres
1244.htm 17/10/2005; “Agreement on Political Principles between the FRY and EU and
Russian envoys, Martii Ahtisaari and Victor Tchernomyrdine”, 3 June 1999, United Nations
Documents S/1999/649; “Military Tehnical Agreement between the International Security
Force (KFOR) and the Governments of FRY and Republic of Serbia”, Kumanovo,
FYROM, 9 June 1999, International Legal Materials, 1999, n° 38, p. 14.

175

Душко Димитријевић

ској покрајини, Савет безбедности је остао доследан да цивилној мисији Уједињених нација пренесе сва ексклузивна овлашћења неопходна за формирање привремене управе (United Nations Interim
Administration Mission in Kosovo – UNMIK). Кроз вршење административних функција на територији Космета, међународна цивилна мисија
је de facto преузела надлежности у успостављању и надгледању развоја привремених институција самоуправе, кроз које народ Косова треба
да „ужива суштинску аутономију у оквриу СР Југославије“. Сматрајући да ће главна одговорност цивилног присуства укључивати и изградњу и реконструкцију правног и економског система, подржавање заштите људских права и слобода, пружање хуманитарне и друге помоћи свим унесрећеним, избеглим и расељеним лицима, Савет безбедности је одлучио да постизање коначног политичког решења треба да зависи од изградње и учвршћења мира и безбедности на подручју Косова и Метохије.2 Процењујући стање настало у спору српске и албанске
стране, Савет безбедности је одлучио да се под окриљем Уједињених
нација додатно ангажују војне снаге држава чланица (КФОР) и НАТО
савеза са којим би на одговарајући начин била пружена логистичка подршка међународној цивилној мисији – УНМИК-у.3
Процес који би водио постизању зацртаних циљева цивилне и војне мисије, по резолуцији бр. 1244, морао би уважавати одредбе претходно усвојених Резолуција Савета безбедности, и то бр. 1160 од 31.
2 “Report of the Secretary-General on the United Nations Interim Administration Mission

in Kosovo”, United Nations Document S/1999/779, 12 July 1999, para. 10.
3 Присуство војне мисије НАТО има далекосежни правно-политички значај за успо-

стављање мира на Косову и Метохији под окриљем Уједињених нација. У тексту
Резолуције бр. 1244 НАТО се апострофира као „супстанцијални учесник међународног безбедносног присуства” с обавезом спречавања сукоба и обнављања непријатељстава, али и са дужностима обезбеђења сукцесивног повлачења југословенских снага безбедности са Космета и спречавања њиховог евентуалног повратка на овај простор; разоружавања и демилитаризације Ослободилачке војске Косова (ОВК); успостављања безбедног окружења неопходног за сигуран повратак избеглица и расељених лица, као и за нормално функционисање цивилног присуства,
привремене управе и хуманитарне помоћи. Војној алијанси НАТО-а и КФОР-а налажу се још и дужности у вези са преузимањем јавне безбедности, надгледањем
уклањања мина са терена, организовањем граничне контроле и надзора и обезбеђењем личне слободе кретања, као и осигурањем несметаног деловања других значајних међународних организација на терену. Читава војна мисија „под окриљем
НАТО-а” постављена је на начин да може бити покривена правилима садржаним
у Глави VII и VIII Повеље УН.

176

Међународноправна заштита стечених права на Косову и Метохији

марта 1998. године, бр. 1199 од 23. септембра 1998. године и бр. 1203
од 24. октобра 1998. године, којим се реафирмишу обавезе држава
чланица у погледу поштовања суверенитета и територијалног интегритета СР Југославије. Међутим, иако се Резолуцијом бр. 1244 изричито потврђује суверенитет на целокупној територији државе, његовог остваривања у пракси нема због чињенице успостављања sui
generis система међународне управе на Косову и Метохији. Јуристички посматрано, Резолуцијом је дошло до преузимања скоро целокупне државне власти од стране међународне заједнице пошто је међународна заједница, оличена најпре у Уједињеним нацијама, а потом и у
другим међународним организацијама, прихватила одговорност за
управљање кризом и мировним процесом на целокупном подручју јужне српске покрајине.4 Најразличитији актери и интереси су тако,
узели учешћа у администрирању овом територијом. Управа је све до
једностраног прокламовања независности тзв. Републике Косова, 17.
фебруара 2008. године, почивала на четири „стуба” међународних организација овлашћених за извршавање задатака привремене цивилне
мисије (УНМИК). Први „стуб” (Pilar I) чиниле су Уједињене нације
са надлежностима у сфери грађанске и кривично-правне заштите. У
оквиру ексклузивних компетенција УН, организована је служба УНМИК полиције (CivPol) и Одељење за правосуђе (Department of
Judicial Affairs), који су, током 2001. године преузели овлашћења посебног „стуба” за пружање хуманитарне помоћи (Office of the United
Nations of the High Commissioner for Refugees).5 Служба за нестала лица и судску медицину (The Office on Missing Persons and Forensics)
представљала је уско специјализовану службу која је покривала одређене надлежности из области полицијске и судске заштите. Други
„стуб” (Pilar II) покривале су такође Уједињене нације са функцио4 Одредбом из тачке 17. Резолуције бр. 1244. подржава се рад ЕУ и осталих међуна-

родних организација на развијању свеобухватног приступа стабилизацији региона
погођеног косовском кризом, укључујући спровођење Пакта за стабилност Југоисточне Европе од 10. јуна 1999. године, уз широко међународно учешће ради даљег унапређивања демократије, економског просперитета, стабилности и регионалне сарадње (која у овом случају има значење убрзања процеса интеграције у
евроатлантске структуре и то најпре у НАТО и Европску унију). Видети: Љубивоје Аћимовић, Свет и југословенска криза, Хелсиншки одбор за људска права, Београд, 2001, стр. 363–65.
5 „Људска права у Југославији 2001”, Београдски центар за људска права, Београд,
2002, стр. 376.

177

Душко Димитријевић

налним надлежностима у области цивилне администрације. Трећи
„стуб” (Pilar III) припао је Организацији за европску безбедност и сарадњу (Organisation of Security and Cooperation in Europe – OSCE), која је добила овлашћења у организовању избора и изградњи демократских институција. На крају, четврти „стуб” (Pilar IV) припао је Европској унији са надлежностима у области економске и материјалне изградње и обнове, социјалне реконструкције и развоја. Вођена сопственим безбедносним интересима, али и интересима шире међународне
заједнице, Европска унија се почев од 2003. године одлучила да преузме део одговорности коју непосредно носи мисија Уједињених нација на Косову и Метохији. Европски савет донео је 10. априла 2006. године одлуку о оснивању Тима Европске уније за планирање (European
Union Planning Team). Присуство ЕУ на Косову и Метохији требало је
тако да обухвати акцију управљања кризама (crisis management
operation), која би inter alia, била усмерена на даље јачање владавине
права. Коначна одлука Европског савета донета је 4. фебруара 2008.
године и њоме су утврђени приоритети око ангажовања снага Европске уније на плану пружања помоћи у успостављању и консолидацији правосудног, полицијског и царинског система на Косову и Метохији (EULEX – European Union Rule of Law Mission in Kosovo).6 Одлука Европске уније о успостављању мисије „за владавину права” на Косову израз је опредељења ЕУ да води активну спољну политику и да
преузме на себе део одговорности који се односи на стварање услова
за миран и безбедан живот свих становника Косова и Метохије.7
6 У преамбули одлуке Европског савета наводе се одредбе Резолуције Савета без-

бедности УН 1244, затим одредбе о Заједничкој спољној и безбедносној политици ЕУ, као и одредбе одлука је Европски савет раније доносио у вези са ангажовањем ЕУ на КиМ. Видети: “Council Joint Action on the European Union Rule of
Law Mission in Kosovo, EULEX KOSOVO”, Brussels, 4 February 2008. Одлуци је
претходио Свеобухватни план за коначни статус Косова Мартија Ахтисарија
(Marti Ahtisaari) који прејудицира независност Косова. Видети: “Comprehensive
Proposal for the Kosovo Status Settlement”, United Nations Security Council, 26 March
2007. Поменути Ахтисаријев план не регулише питање делегирања овлашћења са
Савета безбедности Уједињених нација на Европску унију, већ наводи да одлуку
о ангажману ЕУ на Косову доноси Европски савет.
7 ЕУЛЕКС је уследио након једностраног проглашавањања независности тзв. Републике Косова и спознаје највиших органа Уједињених нација да УНМИК више
није у могућности да обавља функције привремене цивилне управе. Став Србије
у вези успостављања ЕУЛЕКСА није се мењао, јер је Србија од почетка инсистирала да мисија ЕУЛЕКС буде под мандатом Уједињених нација. У поменутом

178

Међународноправна заштита стечених права на Косову и Метохији

Законодавна овлашћења привремене управе УН
на Косову и Метохији
На основу делегираних овлашћења која су му дата Резолуцијом бр.
1244, Специјални предстаник Генералног секретара је у првом законодавном акту цивилне мисије, у Уредби бр. 1999/1 о овлашћењима привремене управе на Косову, преузео све управне и законодавне ингеренције, укључујући и право да именује и разрешава судије и цивилне службенике и да спроводи све функције у сфери законодавне и извршне
власти поверене УНМИК-у, с правом управљања покретном и непокретном имовином, новчаним средствима, банковним рачунима и осталом имовином Савезне Републике Југославије и Републике Србије, као
и имовином која је у тренутку успостављања међународне управе на
Космету, још увек била у друштвеном власништву.8 Пошто овакво решење очигледно није било демократски избалансирано, јер је почивало на јединству, а не на подели власти, Специјални представник је,
промулгацијом Уредбе бр. 1999/1 о овлашћењима привремене управе
на Косову, формализовао пренос нормативних и извршних овлашћења
на УНМИК.9
Свакако најважнији правни акт који је УНМИК донео на простору
Косова и Метохије, а који је имао конкретне дерогативне учинке у односу на примену позитивног републичког и савезног законодавства
представља Уредба бр. 1999/24 о закону који се примењује на Косову
смислу, у међународној заједници заживела је идеја о реконфигурацији УНМИКа, а Генерални секретар Уједињених нација Бан Ки-мун (Ban Ki-moon), изнео је
план у „шест тачака”, који дефинише полицијски, правосудни, царински, саобраћајни, инфраструктурини и гранични режим на Косову. Након одобравања плана
Генералног секретара УН, захтеви Србије да ЕУЛЕКС добије мандат од Савета
безбедности, да буде статусно неутралан, као и да се не примењује план Марти
Ахтисарија, тиме је правно уобличен. Видети: Интернет, http://www.eulexkosovo.eu/srb/ index.php 08/12/2008.
8 „Уредба УНМИК-а бр. 1999/1 од 25. јула 1991. године о овлашћењима привремене управе на Косову”, UNMIK/URED/1999/1; „Амандмани на Уредбу бр. 1999/1
од 12. децембра 1999. године, о овлашћењима привремене управе на Косову”,
UNMIK/URED/1999/25; „Амандмани на Уредбу бр. 1999/1 од 27. септембра 2000.
године, о овлашћењима привремене управе на Косову”, UNMIK/URED/2000/54,
Интернет: http://www.unmikonline.org/serbian/regulations/index.htm 01/01/2006.
9 David Marshall – Shelley Inglis, “The Disempowerment of Human Rights-Based
Justice in the United Nations Mission in Kosovo”, Harvard Human Rights Journal,
2003, vol. 16, pp. 95, 114.

179

Душко Димитријевић

од 12. децембра 1999. године.10 Потврђујући да на подручју Косова и
Метохије важе искључиво закони који су били на снази 22. марта 1989.
године, Уредба бр. 1999/24 о закону који се примењује на Косову није
искључила могућност примене и других прописа донетих након овог
датума. Ако органи који примењују право на Косову и Метохији дођу
до сазнања да је нека ситуација остала ван оквира закона донетих до
22. марта 1989. године, могу искористити и друге правне изворе усвојене након овог датума, под условом да нису дискриминаторског карактера и да су у складу са међународно признатим стандардима у области људских права.
„Критични датум” наступања новог правног стања насталог са интернационализацијом Косова и Метохије представља 10. јун 1999. године, од када се на овој територији, поред наведених правних аката,
примењују још и Уредбе УНМИК-а, те многобројни административни
акти који служе као упутства за конкретну примену и спровођење усвојених прописа. Сходно успостављеној функционалној хијерархији, све
ове уредбе је до сада одобравао и потписивао Специјални предстаник
Генералног секретара. Да би се обезбедила широка заступљеност у јавним медијима и публикацијама, сва објављивања била су на албанском,
српском и енглеском језику. Занимљиво је да се у случају различитог
језичког тумачења текста уредби, приоритет давао тексту на енглеском
језику, што се логично повезивало са учешћем међународних органа
управе у законодавној власти на територији. Ради обезбеђења доступности јавних исправа и информација, све објављење уредбе и други административни акти заведени су у посебан јавни регистар.
Према прописаном редоследу ствари, Специјални предстаник Генералног секретара има примарна овлашћења у спровођењу свих усвојених административних аката. Ступање на правну снагу ових аката
утврђује се према одредбама садржаним у њиховом тексту. По правилу, они остају на снази све док их УНМИК не опозове или не замени
новим прописима. Коначно, уредбе, упутства и одлуке, које су, или које тек треба да буду, донете за време трајања мандата цивилне мисије
Уједињених нација, престаће са дејством оног часа када буде усвојено
ново законодавство од стране легитимних установа формираних у
10 „Уредба УНМИК-а бр. 1999/24 од 12. децембра 1999. године, о закону који се при-

мењује на Косову”, UNMIK/URED/1999/24; Амандмани на Уредбу УНМИК-а бр.
1999/24 од 27. октобра 2000. године, о закону који се примењује на Косову”,
UNMIK/URED/2000/59.

180

Међународноправна заштита стечених права на Косову и Метохији

складу са будућим политичким споразумом српске и албанске стране.
Занимљиво је да се са наведеним административним актима УНМИКа примењују и међународноправни инструменти којима се у унутрашњи правни поредак Косова и Метохије инкорпорирају општа правила и принципи међународног права о заштити људских права и слобода.11 Реч је о Универзалној декларацији о људским правима од 10. децембра 1948. године, Европској конвенцији о заштити људских права и
основних слобода од 4. новембра 1950. године, заједно са додатним
протоколима, Међународном пакту о грађанским и политичким правима од 16. децембра 1966. године, са протоколима, Међународном пакту о економским социјалним и културним правима од 16. децембра
1966. године, Конвенцији о елиминацији свих облика дискриминације
жена од 17. децембра 1979. године, Конвенцији против тортуре и осталих окрутних, нехуманих и понижавајућих поступака или облика кажњавања од 17. децембра 1984. године и Међународној конвенцији о
правима детета од 20. децембра 1989. године.12
Будући да ови правни инструменти са имплементацијом постају
део позитивног правног поретка Косова и Метохије, они се у поменутој Уредби о закону, који се примењује на Косову, третирају као „помоћни правни инструменти” који, не само да допуњавају постојеће републичке и савезне законе који су били на правној снази 22. марта
1989. године, већ и све усвојене Уредбе УНМИК-а почев од 10. јуна
1999. године, од када је поменута Уредба почела са ретроактивним дејством. Примена међународних правних инструмената у функционалном смислу обавезује сва лица у јавним службама или лица са јавним
овлашћењима, односно све привремене институције самоуправе да се
придржавају међународних стандарда у обављању својих функција.
Штавише, она не смеју спроводити дискриминацију против било ког
лица по било којој основи, било да се ради о полу, раси, боји, језику,
11 На основу Уредбе бр. 1999/24 од 12. децембра 1999. године, и измена и допуна од

27. октобра 2000. године, сва правна акта и правне последице догађаја у периоду од
10. јуна 1999. године сматрају се важећим ако нису у супротности са међународним
стандардима о људским правима. Видети: UNMIK/URED/2000/59, Интернет:
http://www.unmikonline.org/serbian/regulations/index_serb_2000.htm. 20/01/2006.
12 У Уставном оквиру за привремену самоуправу на Косову, поред горенаведених
међународноправних инструмената помињу се још и Конвенција о укидању свих
облика расне дискриминације из 1965. године, Европска Повеља о регионалним
језицима или језицима националних мањина из 1992. године и Оквирна конвенција Савета Европе о заштити националних мањина из 1995. године.

181

Душко Димитријевић

вери, политичком или другом опредељењу, националном, етничком
или друштвеном пореклу.13 Припадност неког лица одређеној националној заједници, његов имовински статус, потом статус стечен рођењем или статус стечен по неком другом основу, не би смео утицати на
равноправност код спровођења закона.14
У случају колизије између закона и Уредби УНМИК-а, односно између закона и помоћних правних извора у којима су садржани међународно признати стандарди о људским правима, међународноправни
инструменти имају предност. Такође, уколико у поступку одлучивања
неки правосудни или други орган или правно лице утврди да правни
основ није уређен законом на снази на дан 22. марта 1989. године, или
Уредбама УНМИК-а заједно са наведеним међународноправним инструментима, односно да је уређен неким другим прописом који је ступио на снагу након 22. марта 1989. године, примениће овај други пропис. Овакво решење произлази из међународне праксе, али и општих
правних начела попут – lex posteriori derogat legi priori, који је примењив у свим правно уређеним државама.
Сложен законски оквир на Косову и Метохији у пракси је довео до
правне конфузије, јер се са сигурношћу не може извршити процена о
правноснажности ранијег савезног, републичког и покрајинског законодавства. Пошто су судови опште надлежности некомпетентни да
доносе одлуке по тим питањима, једини који би могао гарантовати јединствен и исправан поступак јесте Уставни суд. Нажалост, он до данас није основан, па је одлучивање о примењљивости или непримењљивости закона, усвојених након 22. марта 1989. године, остала ствар
дискреције нижих судских инстанци. Одсусуство врховне правосудне
инстанце по питању тумачења позитивних прописа могло би, међутим, имати и добре стране у погледу примене недискриминаторских
прописа у којима су садржани стандарди о заштити људских права и
13 Чл. 3. Уредбе бр. 1999/1 од 25. јула 1991. године, било је прописано да: „Закони
који су били на снази на територији Косова пре 24. марта 1999. године, наставиће да се примењују на Косову, уколико нису у супротности са међународно признатим стандардима”. Изменама и допунама од 12. децембра 1999. године, овај
члан је брисан.
14 Уважавајући да је 30. јула Скупштина Косова усвојила Закон против дискриминације (Закон бр. 2004/3), УНМИК је донео Уредбу бр. 2004/32 од 20. аугуста 2004.
године. Видети UNMIK/REG/2004/32.

182

Међународноправна заштита стечених права на Косову и Метохији

слобода, а који покривају одређена питања необухваћена другим законима на снази.15
Преносом овлашћења и дужности са цивилне мисије Уједињених
нација на привремене институције самоуправе, створена је могућност
да Скупштина Косова усваја законе и одлуке и да прихвата и потврђује међународне споразуме. Закони који су усвојени од Скупштине Косова, ступају на снагу након проглашења од стране Специјалог представника Генералног секретара. Према чл. 9.4.11. Уставног оквира Веће Врховног суда Косова одлучује о сагласности скупштинских закона
са Уставним оквиром и прихваћеним међународноправним стандардима о заштити људских права садржаних у међународноправним инструментима. Иницијатива може потећи од председника Косова, било
ког члана Председништва Скупштине, било којег скупштинског одбора, и не мање од пет чланова Скупштине или Владе. У случају неслагања између Уставног оквира и било којег закона усвојеног од стране
Скупштине, Уставни оквир има јачу правну снагу. Одредбе о појединачним правима и слободама, утврђене у наведеним међународноправним инструментима непосредно ће се примењивати као део Уставног
оквира (чл. 3.3.), али у случају неслагања са осталим правним прописима, одредбе Уставног оквира и прихваћена правила међународног
права имају, eo ipso, јачу правну снагу. Из овакве стилизације произлази да се однос између прелазне самоуправе и међународне заједнице
испољава у подједнакој важности највишег конститутивног акта и правила међународног права о људским правима, која опет с друге стране,
представљају део унутрашњег правног система Косова и Метохије.
Имовинско-правна овлашћења привремене управе УН
Од објављивања Уредбе УНМИК-а бр. 1991/1 о овлашћењима
Привремене управе на Косову и Уредбе бр. 1999/25 од 12. децембра
1999. године, којом је ова измењена, потом Уредбе бр. 2000/54 од 27.
септембра 2000. године, којом је иста допуњена, цивилна мисија УН
има овлашћења да управља свом покретном и непокретном друштвеном и државном имовином на територији Косова и Метохије, и то ретроактивно, почев од 10. јуна 1999. године када је Савет безбедности
усвојио Резолуцију бр. 1244. Компетенције УНМИК-а простиру се на
управљање готовинским новчаним средствима и средствима са бан15 Четврти годишњи извештај Омбудсперсон институције на Косову 2003–2004,
упућен Специјалном представнику Генералног секретара, 12. јули 2004, стр. 8,
Интернет: www.ombudspersonkosovo.org. 2/2/2006.

183

Душко Димитријевић

ковних рачуна, као и на управљање имовином која је припадала или је
била укњижена на СР Југославију (данас Републику Србију).16 Такође, УНМИК има овлашћења да управља свом имовином и имовинском активом која је у друштвеном власништву. При оцени да ли је нека имовина државна или друштвена, УНМИК се принципијелно придржава „објективних критеријума”, који имају утемељење у закону.
Међутим, то је по одредби чл. 6. поменуте Уредбе само делимично
тачно, јер се правни критеријум релативизира прешироком интерпретацијом да „УНМИК има оправданих и објективних основа да верује
да је та имовина” управо те врсте и таквог карактера да представља
државну или друштвену својину.
С друге стране, оваква овлашћења нису утицала на овлашћења резервисана за Специјалног представника Генералног секретара УН у погледу управљања јавним добрима, државном и друштвеном имовином.
На основу чл. 8.1. тачке q. и тачке р, Уставног оквира за привремену самоуправу на Косову и Метохији, Специјални представник има овлашћења да након спроведених консултација са Већем за економска и фи16 Устав СФРЈ из 1974. године, познавао је три облика својине: друштвену, личну и
приватну. Друштвена својина је обухватала средства за производњу и друга средства рада, средства за проширену репродукцију, укључујући производе и доходак,
те предмете у општој употреби на којима нису постојала класична својинска овлашћења (чл. 12. ст.2 Устава). Уставом Савезне Републике Југославије из 1992. године зајемчена је заштита свих облика својине.Чл. 73. предвиђена је искључиво државна својина на природним богатствима, док је на пољопривредном и шумском
земљишту, шумама, добрима у општој употреби и градском грађевинском земљишту, та могућност алтерантивно утврђена. 31. јула 1993. године, донет је Закон о
имовини СР Југославије, којим је коначно утврђен титулар над државном имовином, у коју садржински улазе права на покретним и непокретним стварима, новчана средства, хартије од вредности и друга имовинска права у земљи и иностранству, чији је носилац савезна држава. Круг субјеката државне својине предвиђен у
савезном Уставу, поред савезних органа набраја још и јединице локалне самоуправе и организације јавних служби. Занимљиво је да су суплементарно донети и републички прописи. Тако је са Законом о средствима у својини Републике Србије
почела изградња паралелог имовинскоправног система унутар државног. Видети:
„Службени гласник Републике Србије” бр. 53/95, 3/96, 54/96, 32/97, 44/99). Са
Уставном Повељом Србије и Црне Горе од 4. фебруара 2003. године, процес разградње је финализаиран, те је имовина савезне државе остала да постоји у мери у
којој је било неопходно да институције Државне заједнице СЦГ функционишу (чл.
59). Након сецесије Црне Горе од Државне заједнице, државна имовина на територији држава чланица постала је државна имовина Републике Србије и Републике
Црне Горе, по унапред договореном територијалном принципу.

184

Међународноправна заштита стечених права на Косову и Метохији

скална питања и привременим институцијама самоуправе, доноси мере које се односе на управљање државном и друштвеном имовином и
регулисање друштвених и јавних предузећа.
Занимљиво је да је са мандатом мисије УН на Косову, управљање
јавним добрима или добрима у општој употреби, природним богатствима, остало доста времена ван регулативних токова УНМИК-а. Са преносом овлашћења на привремене институције самоуправе, донето је мноштво нових законодавних аката и Уредби којим се такво стање битно
променило у погледу заштите и коришћења водних ресурса,17 експлоатације рудних богатстава,18 шума и шумског земљишта19 и енергије.20
Вероватно најзначајнија овлашћења за управљањем државном и друштвеном имовином у складу са релевантним УНМИК-овим законодавством, и у сарадњи са привременим институцијама самоуправе на Косову, односе се на установљавање Косовске повереничке агенције (Kosovo
Trust Agency).21 Ово тело је основано наводно с циљем очувања или повећања вредности и одрживости друштвеног богатства на Косову и Метохији. Поседује стварну надлежност да ексклузивно управља јавним и
друштвеним предузећима регистрованим на Косову и Метохији ради
стварања услова за њихову власничку трансформацију. У улози повереника власника предузећа, Агенција има правну и пословну способност
да склапа уговоре, стиче, држи и располаже имовином и пословном активом предузећа, као и да тужи и да буде тужена пред надлежним правосудним органом. Њена територијална надлежност се простире на предузећа над којима постоји стварна контрола на Косову и Метохији. Један
од позитивних показатеља јесте критеријум да се активом предузећа
управља независно од активе која се налази ван Косова и Метохије. Временски се у том погледу прави пресек стања почев од 10. јуна 1999. го17 Скупштина Косова усвојила је Закон о водама бр. 2004/24 8. јула 2004. године којим

се обезбеђује коришћење и одрживи развој водних ресурса на Косову и Метохији.
18 Уредба УНМИК-а бр. 2005/3 од 21. јануара 2005 о рудницима и минералима на

Косову. Видети: UNMIK/URED/2005/3
19 Законом о шумама бр. 2003/3 од 13. фебруара 2003. године, шуме су проглашене

за национални ресурс Косова и Метохије. Видети: Уредба UNMIK/URED/ 2003/6
од 20. марта 2003. године.
20 Законом о енергији бр. 2004/9 од 29. априла 2004. године промовише се слободно
и конкурентно тржиште енергије на начелу недискриминације.
21 Уредба УНМИК-а бр. 2002/12 од 13. јуна 2002. године, о установљавању Косовске повереничке агенције. Видети: UNMIK/REG/2002/12.

185

Душко Димитријевић

дине, када је дошло до интернационализације територије по основу Резолуције бр. 1244 Савета безбедности, и када је наведена пословна актива предузећа регистрованих на Косову и Метохији, или делови активе
предузећа регистрованих ван Косова и Метохије, потпала под директну
надлежност УНМИК-а. Што се тиче временског аспекта надлежности,
прописано је да Косовска повереничка агенција у односу на друштвена
и јавна предузећа делује на рок од 3 године, и то од 13. јуна 2002. године. Како је пројектовани задаци у вези са приватизацијом нису остварени у жељеном року, дошло је до њеног даљег продужења.22
Овлашћења Косовске повереничке агенције у оквиру прописаних
надлежности омогућавају утврђивање критеријума по којима ће неко
предузеће бити третирано као јавно или као друштвено. У том погледу
идентификација предузећа која потпадају под управу Косовске повереничке агенције врши се сходно Уредби бр. 2002/12 од 13. јуна 2002. године о њеном установљавању и Правилнику о раду од 9. маја 2003. године. По правилу, Косовска повереничка агенција је дужна да проучи
сву расположиву статусну документацију (судска решења о регистрацији, статуте, интерне акте и акте о радно-правним односима и др.), и
документацију везану за својинску трансформацију друштвених предузећа. У случају да документација није доступна, Агенција полази од
процене стварне контроле над друштвеним предузећем или његовим
делом. При томе се цени да ли је друштвено предузеће створено према
ранијем законодавству бивше Југославије (нпр. Закону о удруженом
раду, Закону о предузећима, или по било ком другом важећем закону).23 С друге стране, територијално-функционални критеријум процене јесте применљив и за јавна предузећа која су према овим прописима дефинисана као предузећа основана од стране Покрајине Косово,
22 У нацрту стратегије Косовске повереничке агенције за 2004. годину, била је пред-

виђена могућност трансфера надлежности Агенције на Специјалног представника Генералног секретара након истека рока, 15. јуна 2005. године. Такође, предвиђена је били и могућност ширег ангажовања служби Владе и министарстава Косова, Савеза синдикалних организација, међународне финансијске помоћи и радних група. Видети: Draft Strategy of the Privatisation Department of the Kosovo Trust
Agency, April 2004, p. 4.
23 Према процени Косовске повереничке агенције, на Косову и Метохији је било око
500 друштвених предузећа. За око 450 предузећа, тврдило се да постоје јасни докази
који индицирају да је реч о друштвеним предузећима са Косова. За преостале се наводи да су делимично променила статус у акционарска друштва закључно са деведесетим годинама. С друге стране, у Србији не постоје егзактни подаци већ се оквирно говори о 350 друштвених и 65 јавних предузећа, као и 1218 делова предузећа.

186

Међународноправна заштита стечених права на Косову и Метохији

општине или друштвено политичке организације унутар Покрајине
Косово, Републике Србије, СР Југославије или било које њихове друштвено политичке организације. Јавна предузећа Косова служе да би
се становништву пружиле адекватне инфраструктурне услуге.24 Међутим, шта доиста потпада у категорију јавног предузећа остаје да се прецизира специјалним Уредбама УНМИК-а.25 За обе врсте предузећа
утврђује се правни коректив тако да идентификована друштвена и јавна предузећа могу бити само она, код којих је промена везана за својинску трансформацију у различите облике организовања пословних
организација, односно код којих је свака статусна промена учињена
пре 22. марта 1989. године, или након тог датума, али према важећим
прописима, и на један недискриминаторски начин.26 На крају, сва
идентификована предузећа под управом Агенције морају да се упишу
у интерни регистар, како би трећа лица остварила право увида.
С организационог аспекта, Косовска повереничка агенција која администрира предузећима у име власиника, врши своја функционална
овлашћења преко Управног одбора директора кога чине представници
међународне заједнице и Косова. Овај орган према Правилнику о раду
има овлашћења код именовања органа управљања, издавања пословних
упутстава, директног преузимања контроле над предузећем, финансијског надзора и инспекције, одобравања инвестиционих планова, одобра24 Са укупним бројем запослених од око 14.000, јавна предузећа попут Аеродрома

Приштина, Предузећа за регионално грејање у Ђаковици и Приштини, Косовске
Енергетске корпорације, Поште и телекомуникација, УНМИК железнице, предузећа за водоснабдевање, канализацију и наводњавање, сврставају се међу најзнацајнијим послодавцима на Космету. Имајуци у виду велики годишњи промет који остварују, она се такође сматрају једним од најзначајнијих фактора доприноса косметском буџету.
25 Уредба бр. 2000/63 о установљавању Административног одељења за трговину и
индустрију од 7. децембра 2000. године; Уредба бр. 2000/45 о самоуправи општина на Косову од 11. августа 2000. године; Уредба бр. 2000/49 о установљавању Административног одељења за комуналне услуге од 19. августа 2000. године; Уредба
бр. 1999/12 о обезбеђивању поштанских и телекомуникационих служби од 14. октобра 2000. године; Уредба бр. 2000/23 о установљавању Административног одељења за пошту и телекомуникације од 21. априла 2000. године; Уредба бр. 2000/25
о установљавању Административног одељења за транспорт и инфраструктуру од
21. априла 2000. године; Уредба бр. 2000/27 о установљавању Административног
одељења за пољопривреду, шумарство и развој села од 28. априла 2000. године.
26 Видети чл. 5.3. и 5.4. Уредбе УНМИК-а бр. 2002/12 и чл. 2.2.3. и 2.2.4. Правилника о раду.

187

Душко Димитријевић

вања статусних, реорганизационих промена, давања предузећа у закуп,
концесију, пререструктурирања у неколико нових друштава, код продаје капитала и контроле прихода остварених продајом, генерално узевши
– код управљања у поступку приватизације. Исти орган може преузети и
друге функције попут администрирања рачунима, иницирања и заступања у стечају и ликвидацији, именовању ликвидационе комисије и др. За
спровођење одлука и мера, Агенција може тражити подршку и помоћ од
стране УНМИК-а и КФОР-а, али и привремених институција самоуправе на Косову. За акте и пропусте Косовска повереничка агенција одговара директно Специјалном представнику Генералног секретара под чијом
је непосредном супервизијом. Он врши контролу рада Агенције и обезбеђује објављивање периодичних извештаја.27 У случају да друштвено
предузеће није спремно за приватизацију, односно да јавно предузеће
није у могућности да врши привредне активности због којих је основано, Агенција врши припрему активности путем мера реорганизације или
реструктурирања.28 Алтернативно може бити проведен поступак ликвидације.29 У овом последњем случају, остварена средства углавном служе за измиривање тзв. приоритетних потраживања.30
27 У октобру 2003. године, УН су наредиле да политика приватизације мора убуду-

ће бити потпуно редефинисана с аспекта идентификације друштвених предузећа,
што је довело до заоштрене ситуације у односима између УНМИК-а и шефа Косовске повереничке агенције, те коначно, и до стагнације приватизације и промене руководеће структуре у Агенцији. Видети: “Colaps on Kosovo”, Report of ICG,
n° 155, 22 April 2004, p. 6.
28 У ранијим случајевима, припрему предузећа за издавање у закуп, управљање, обнову или реорганизацију у интересу Косова и Метохије вршило је Административно
одељење за трговину и индустрију. Видети: UNMIK/URED/2000/63. Од Уредбе бр.
2005/48 од 21. новембра 2005. године, прописано је иницирање поступка реорганизације од стране Агенције пред Специјалним Већем Врховног суда Косова, које је
узгред буди речено надлежно и да утврђује неправилности у раду саме Агенције.
29 Уредбом бр. 2003/7 о ликвидацији и реорганизацији правних лица која се налазе
у стечају, УНМИК је обухватио пословне организације, чиме је изоставио јавна и
друштвена предузећа. Видети: UNMIK/REG/2003/7 од 14. априла 2003. године.
Накнадном Уредбом бр. 2005/48 о реорганизацији и ликвидацији предузећа и њихове имовине под административном надлежношћу Косовске повереничке агенције од 21. новембра 2005. године, обухваћена су и друшвена предузећа и њихова
имовина смештена на Косову и Метохији.
30 Упоредити: UNMIK/URED/2001/6, о пословним организацијама и UNMIK/
URED/2005/4, о реорганизацији и ликвидацији предузећа и њихове имовине под
административном надлежношћу Косовске повереничке агенције.

188

Међународноправна заштита стечених права на Косову и Метохији

Према правилима које је УНМИК донео, преференцијална метода
за приватизацију друштвених предузећа јесте spin off метода која подразумава оснивање нових предузећа трансфером дела активе са матичног друштвеног предузећа на ново предузеће с циљем његове даље
тендерске продаје, те равномерног намирења потраживања поверилаца из остварене купопродајне цене. Агенција је тако, од случаја до случаја одлучивала да ли и у којој мери постоји потреба да се на нова
предузећа (друштва капитала – акционарска друштва или друштва са
ограниченом одговорношћу) пренесе и део обавеза друштвеног предузећа, чиме се наводно није прејудицирала његова правна одговорност.
Приликом спровођења наведених поступака, Косовска повереничка
агенција је имала обавезу да све трансакције спроведе непристрасно и
разговетно. Ово последње предмет је разматрања, per se.
Сходно члану 5.6. Правилника о раду, прописана је обавеза обавештавања о започињању приватизације и продаји активе друштвеног
предузећа. Утврђени рок не може бити краћи од 10 дана од давања обавештења о тендеру за продају. Други утврђени рок од 14 дана прописан је чл. 10.3. Уредбе 2002/12. Обавештења се дају у водећој публикацији на албанском и српском језику или преко Интернета, пре него што
се наведена трансакција оконча или ступи на снагу. Требало би имати
у виду и ранију напомену да трансакција продаје друштвеног капитала и активе друштвених предузећа може обухватити, поред оснивања
нових акционарских друштава, и послове везане за давања предузећа у
закуп, концесију, затим може подразумевати и спровођење добровољне ликвидације и друге прописане активности.31 На тендеру могу учествовати сва правна и физичка лица осим јавних и друштвених предузећа, владиних установа, правних лица под стечајем и лица која су
оглашена кривично одговорним за ратне и друге злочине. Агенција има
право надзора и задржава право да поништи поступак тендера ако није испоштована прописана процедура.
УНМИК је 9. маја 2003. године донео Уредбу бр. 2003/13 о промени права на коришћење непокретне имовине у друштвеној својини.32
Имовина укључује земљу, објекте на њој и њене делове, који су утвр31 Сходно Уредби бр. 2001/6 о пословним организацијама од 8. јануара 2001. године,

привредни субјекти могу бити формирани као друштва лица и друштва капитала
(приватна предузећа, ограничена или генерална партнерства, акционарска друштва
и друштва са ограниченом одговорношћу). Видети: UNMIK/URED/2001/6.
32 Видети: UNMIK/REG/2003/13.

189

Душко Димитријевић

ђени као непокретна имовина у друштвеној својини у складу са важећим законодавством на Косову и Метохији. Уредбом се прописује могућност да право државине и коришћења на непокретностима буде
пренето са друштвеног предузећа на новоосновано друштво (new co.)
у поступку приватизације, тако што ће бити промењено у право дугорочног закупа од 99 година.33 Права из закупа се могу слободно преносити и оптеретити аналогно праву својине. Преношење или оптерећење не може да утиче на трајање рока. Физичке измене, конструкције на
непокретности не утичу на закуп. Право на закуп и права из закупа морају бити прописно регистрована. Вршење било којег права у вези са
закупом подлеже ограничењима и забранама у погледу вршења права
својине која су прописана важећим законодавством. Коначно, на закуп
не утиче промена власништва над имовином.34
Специјални представник је сходно овлашћењима која су му поверена Резолуцијом 1244 Савета безбедности, а узимајући у обзир амандирану Уредбу 1991/1 о овлашћењима Привремене управе, те чл. 8.1. тачке q. Уставног оквира и Уредбу УНМИК-а бр. 2000/45 о самоуправљању општина на Косову и Метохији, 4. марта 2005. године, објавио нову Уредбу бр. 2005/13 о дугорочном уступању непокретности у друштвеној својини којима управљају општине на Косову и Метохији.35
Уредбом се предвиђа могућност уступања друштвене непокретне имовине физичким и правним лицима, на недискриминаторској основи и
уз одобрење „централних власти” (УНМИК-а), на период не краћи од
10 година, а не дужи од 99 година. Свако додељивање мора бити транспарентно и праћено уписом у општинске јавне регистре што је од изузетне важности за остваривање права трећих лица.
Због чињенице да је пренос имовинских права на Косову и Метохији остао крајње ограничен непостојањем уредног регистра непокретне имовине, односно да је у претходном периоду због сукоба
на овом простору дошло до премештања значајне земљишно-књи33 Према чл. 1. Уредбе бр. 2003/13, „рок” означава период од 99 година од њеног сту-

пања на снагу, дакле, почев од 9. маја 2003. године.
34 Исто право је касније проширено и на земљишни посед и непокретности дру-

штвених предузећа над којима се проводи добровољна ликвидација сходно чл. 9.
Уредбе бр. 2000/12. Видети: Уредба бр. 2004/45 од 19. новембра 2004. године, којом се мења и допуњује Уредба бр. 2003/13 о промени права коришћења непокретне имовине у друштвеној својини.
35 Видети: UNMIK/REG/2005/13.

190

Међународноправна заштита стечених права на Косову и Метохији

жне документације на подручје Србије, те да је један део катастарске документације заувек уништен, УНМИК је наводно, водећи рачуна о стеченим имовинским правима припадника етничких група
усвојио 22. августа 2001. године, Уредбу бр. 2001/17, о регистрацији
уговора о продаји непокретности у специфичним географским подручјима на Косову.36 Због праћења продаје стамбене имовине, Специјални представник је одредио да ће Општински регистратори бити надлежни да региструју све уговоре о промету некретнина које су
у својини припадника мањина и који, као такви, могу утицати на њихова имовинска права, али и на укупне безбедносне прилике у региону. Међутим, с обзиром на постојање паралелне евиденције у Србији, те фактичке недоступности општинских регистратора расељеној неалбанској популацији, могуће је било да дође до вишеструког
располагања. Правна несигурност, али још у већем обиму остварена
је и Уредбом бр. 2002/22 од 20. децембра 2002. године о проглашењу
Закона о установљавању регистра права на непокретну имовину и
Уредбе бр. 2003/27 од 18. августа 2003. године којом је проглашен
Закон о изменама и допунама овог Закона. Наиме, Законом о установљавању регистра права на непокретну имовину којег је усвојила
Скупштина Косова упис непокретности може се обавити без икаквог
ваљаног правног основа. Иако је Законом загарантовано право на
приговор од стране правих власника, због краткоће рока од свега пет
дана од дана истицања обавештења о власничкој претензији на огласној табли општинског катастра, практично се ово право ускраћује,
а тиме се узурпирају и стечена имовинска права. Штавише, и сама
могућност сазнања о престанку права својине фактички је остала недоступна расељеним и избеглим лицима. Подношење приговора
против уписа права остаје тако само формално, а не и суштинско.
Наредним Законом о катастру бр. 2003/25 од 4. децембра 2003. године, ова могућност је добила још драстичније видове. У чл. 12. Закона прописује се брисање оштећених и уклоњених зграда или делова
зграда из регистра по службеној дужности. Овим начином легализује се противправно стање настало узурпацијом делова државне, друштвене и приватне имовине, укључујући и црквену имовину, након
успостављања међународне мисије УН.37
36 Видети: UNMIK/REG/2001/17.
37 Видети: UNMIK/REG/2004/4.

191

Душко Димитријевић

Тумачења имовинско-правних овлашћења УНМИК-а
Конфузна правна ситуација настала доношењем многобројних Уредби УНМИК-а у којима се прописују дужности привремене цивилне мисије на Косову и Метохији у вези са државном и друштвеном имовином,
као и приватним имовинским правима, а поводом којих се у овим актима
често сувисло користе термини различите правне садржине (нпр. од
управљања, администрирања, коришћења, располагања, уступања и др.),
изазвала је „буру” на домаћој политичкој сцени, због чега је Стална мисија Србије и Црне Горе при Уједињеним нацијама била је принуђена да
тражи додатна правна тумачења од Генералног подсекретара за правна
питања УН, 16. маја 2003. године. У ноти која је тим поводом упућена, наводи се да ће Уредба бр. 2003/13, о промени права коришћења непокретне имовине у друштвеној својини имати де јуре дејство на права бројних
предузећа у Србији и Црној Гори да користе друштвену имовину на Косову и Метохији и да ће омогућити да се изврши пренос друштвене својине на нове власнике који ће, на тај начин, имати пуна својинска права,
укључујући и право располагања и оптерећења. Нотом се заузима становиште да ће овај процес довести до тога да УНМИК узурпира право власништва у односу на власнике друштвене имовине, укључујући Владу
Србије и Црне Горе. Отуда се захтева, да Канцеларија за правна питања
тачно прецизира и наведе правни основ којим се привременој међународној администрацији даје право да уводи такве „стратешке и структуралне
промене као што је то de facto, трајно отуђивање имовине од законских
власника непокретности – укључујући и земљиште”.38
У одговору од 16. јуна 2003. године, Генерални подсекретар за
правна питања је навео да су овлашћења привремене управе УН на Косову и његове „основне функције цивилне управе” засноване на Резолуцији Савета безбедности бр. 1244, на принципима обичајног међународног права, и на релевантним Уредбама УНМИК-а. Овлашћења УНМИК-а да управља државном и друштвеном имовином су посебно наведена у члану 6. Уредбе 2000/54 од 27. септембра 2000. године, која
представља измену и допуну Уредбе бр. 1991/1 о овлашћењима Привремене управе на Косову. У управљању овом имовином, Привремена
управа има својство fiducijara. То значи да она не стиче право својине
над имовином, него средства држи на управљању и чувању ради даљег
38 “Note of the Permanent Representative of Serbia and Montenegro to the United

Nations”, Note n° 593-1/2003, 16 May 2003.

192

Међународноправна заштита стечених права на Косову и Метохији

распоређивања у складу се важећим законодавством на Косову и Метохији. Генерални подсекретар за правна питања признаје да је Резолуција бр. 1244 знатно проширила обим права и овлашћења администрације Уједињених нација изван нормалне управе које се подразумева по
обичајном међународном праву. Она је УНМИК-у дала мандат да обнови привреду. Одредба чл. 11(г) Резолуције наводи да основне обавезе међународног цивилног присуства обухватају, „подршку у обнови
кључне инфраструктуре и друге облике привредне обнове”. Ова обнова би требала да се врши у складу са принципима слободне тржишне
привреде. Неопходно је да се права и овлашћења УНМИК-а у управљању државном и друштвеном имовином процењују у овом ширем
оквиру. У практичном спровођењу својих обавеза из Резолуције, УНМИК је сматрао да су за привредну обнову потребне инвестиције, за
које је нужан одређени степен сигурности у односу на власничка права над земљишним поседом тако да се може без ограничења преносити у пословном и привредном промету или да се може користити као
гаранција за прибављање инвестиционих средстава.39 Конфузни статус друштвене имовине, као и потенцијални повериоци чији број није
мали, потом и потреба да се избегне прејудицирање, створили су, по
мишљењу УНМИК-а, потребу да се право коришћења такве имовине
претвори у закуп на одређено време чиме се не утиче на право власништва над имовином.
На основу чл. 2. Уредбе бр. 2003/13, било које право на коришћење
имовине регистроване у име предузећа у друштвеној својини, које је
пренето на његово новоосновано предузеће мора бити у сагласности са
Уредбом УНМИК-а бр. 2002/12 о установљавању Косовске повереничке агенције. Јасно је отуда да ову одредбу не треба уско тумачити, већ
напротив, у складу са процесом приватизације на Косову и Метохији.
Одредба чл. 8.6. Уредбе бр. 2002/12 наводи, да се средства која проистекну из приватизације приписују друштвеном предузећу скупа са
средствима која се држе у посебном повереничком фонду у корист поверилаца и власника дотичног друштвеног предузећа, уз прописан одбитак од 20% који се према Уредби бр. 2003/13, користи за намирење
запослених. Штавише, чл. 8.7. Уредбе бр. 2002/12 потврђује се да било
39 У циљу јачања косовске привреде и утврђивања одређених правних гаранција по-

требних да би се Косово учинило привлачнијим и занимљивијим за стране инвеститоре, УНМИК је донео Уредбу бр. 2001/3 о страном улагању на Косову, 12. јануара 2001. године. Видети: UNMIK/REG/2001/3.

193

Душко Димитријевић

којим поступком који Агенција предузме везано за приватизацију друштвених предузећа, не прејудицирају се власничка права у односу на
та предузећа, а исто се односи и на права које је оно имало у односу на
коришћење имовине. Генерални подсекретар за правна питања је одавде закључио да спорна Уредба о коришћењу земљишта омогућава УНМИК-у да даје под закуп имовину у друштвеном власништву на рок од
99 година, без да тиме утиче на право власништва над друштвеном
имовином.40 Отуда је јасно да УНМИК у оквиру свог мандата има право да закључује уговоре о привредној обнови територије, са трајањем
које може бити дуже од трајања саме међународне мисије.
Обзиром да су и општине у оквиру своје територије остале одговорне за управљање општинском имовином, као делом државне имовине,
а да се организовање привремених институција за демократску и аутономну самоуправу до коначног политичког договора о статусу Косова и
Метохије мора кретати у оквиру правних правила и принципа садржаних у општем међународном праву и међународноправним инструменатма (од Повеље УН, Универзалне декларацији о људским правима,
Пакта о грађанским и политичким правима, Конвенције о елиминисању
свих облика расне дискриминације, Конвенције о елиминацији свих облика дискриминације жена, Конвенције о правима детета, Европске повеље о локалној самоуправи, Европске конвенције о заштити људских
права и основних слобода, Европске повеље о регионалним језицима
или језицима мањина до Оквирне конвенције Савета Европе о заштити
националних мањина), за очекивати је да ће и Уредба бр. 2005/13 о дугорочном уступању непокретности у друштвеној својини којима управљају општине, од 4. марта 2005. године, такође морати да постане
предмет правног преиспитивања.41 Ако се пође од чињенице да је по
Резолуцији Савета безбености бр. 1244, цивилна мисија УН на Косову
и Метохији добила компетенције које се пре свега односе на административне функције, а да су исте Уредбама УНМИК-а проширене на законодавна и судска овлаћења, поставља се питање, да ли је одредбама
напред поменутих аката, привремена управа на Коссмету овлашћена да
40 “Note of the Under-Secretary General for Legal Affairs and Legal Counsel to the

Permanent representative of Serbia and Montenegro to the United Nations”, 16 June 2003.
41 Уредба садржи истоветно решење као и Уредба бр. 2003/13, с једном мањом раз-

ликом која се односи на временски рок коришћења закупа који се растеже на период од 10 до 99 година. Видети: “Regulation n° 2005/13 on long-term allocation of
socially-owned immovable property managed by muncipalities in Kosovo”.

194

Међународноправна заштита стечених права на Косову и Метохији

у потпуности управља друштвеном и државном имовином? У анализи
је потребно поћи од општег појма имовине као корелативног и комплементарног са појмом својине, чија садржина се дефинише приватним
правом.42 У том погледу, појмовно одређење имовине подразумева субјективна имовинска права правних субјеката. Ту спадају пре свега,
стварна и облигациона права, правом заштићени интереси или права sui
generis. По схватању присутном у упоредном праву, управљање је овлашћење на коришћење и употребу имовинских добара, али не и право
располагања. Међутим, управо на овом другом плану – праву расплагања, долази се до суштине проблема везаног за евентуалну повреду стечених имовинских права на Косову и Метохији.
У претходном социјалистичком периоду (СФРЈ), доминантан облик
својине је представљала друштвена својина на којој нису постојала сва
призната својинска овлашћења – коришћења, уживања и расплагања
(usus, fructus, abusus), која су припадала приватним власницима, те отуда није ни било класичног титулара права. По Уставу из 1974. године,
друштвена својина је обухватала средства за производњу и друга средства рада, средства за проширену репродукцију, укључујући производе и доходак, те предмете у општој употреби. Категоризација је проведена из марксистичке доктрине о раду и капиталу. Друштвена својина
је постојала као институт непознат традиционалном грађанскоправном
значењу. Она није била јединствено, нити апсолутно право у правном
промету, као што је то случај са приватном својином. Иако је садржински имала јавноправну и грађанскоправну компоненту, правна овлашћења су се раздвајала и разликовала, тако да је „управљање” значило
употребу и коришћење, а „располагање” је представљало стављање
имовинских права у правни промет. Оба ова овлашћења, са свим својим атрибутима, нису могла бити неограничена, већ су у систему друштвеног власништва ограничавала овлашћењима других титулара.43
Приватна својинска права оличена у приватној и личној својини, с друге стране су, по Уставу из 1974. године, била знатно ограничена својим
обимом и предметом – такорећи, незнатна у односу на друштвену својину. До дисконтинуитета са идеолошки условљеним друштвеносвојинским системом дошло је након усвајања Устава Савезне Републике
Југославије из 1992. године Уставом је наиме била зајемчена заштита
42 Андрија Гамс, „Појам имовине у грађанском праву”, Архив за правне и друштве-

не науке, Београд, 1948, бр. 4.
43 Андрија Гамс, Својина, Београд, Научна књига, 1991, стр. 304–305.

195

Душко Димитријевић

свих облика својина, inter alia, и државне својине. Функционално је тиме утврђен титулар над имовином која по правилу у континенталном
праву припада држави. Одређење државног јавног, и државног приватног домена, отуда је било могуће, јасније разлучити.
Ако се пође од наведених значења, може се само претпоставити да
Уредбе УНМИК-а формално-правно не задиру у власничка права. Међутим, на основу изнетог аутентичног тумачења, право управљања
друштвеном и државном имовином додељено УНМИК-у и другим телима цивилне мисије на Косову и Метохији, имају знатно шире значење које није присутно ни у једном од познатих грађанскоправних система. Специфичности произилазе из статуса територије која се налази под контролом међународне заједнице и на којој се врши функционална прерасподела надлежности. Због недовољне систематичности у
поступку идентификације номиналних субјекта и садржинских својстава друштвеног власништва, Уредбе УНМИК-а евидентно могу
ограничити већ стечена права, правима трећих лица која добијају право дугорочног закупа на непокретностима у друштвеној својини. Пошто се предвиђеним решењем правима из закупа може слободно располагати у правном промету, остаје отвореним питање, да ли је овакав
закуп облигационо-правне или стварно-правне природе. Опште је правило да из уговора о закупу настају облигациона права и обавезе само
за уговорне стране (inter partes). Ако је по тумачењу Генералног подсекретара за правна питања јасно да управа УН на Космету у оквиру свог
мандата има право да закључује уговоре о привредној обнови територије, није сасвим јасно, да ли је уговарање дугорочног закупа уствари
прикривена цесија својинских права на име привремене међународне
управе која у својству fiducijara располаже власништвом дужника у циљу наплате доспелих потраживања иностраних поверилаца. Могућност да са променама унутрашње политичке структуре власти на Космету дође до укидања легално стечених права правних и физичких
лица, отуда скреће пажњу на један други проблем који се тиче сукцесије државних дугова. Ако би ово било тачно, онда је логично да наведено тумачење Генералног подсекретара прејудицира рок и трајања
мисије УН у односу на „управљање” друштвеном и државном имовином на Косову и Метохији.44
44 Законом из 1866. године, Прусија је основала комисију чији је превасходни зада-

так био решавање оних питања, која су се тицала немачке колонизације пољских
провинција, а потом и прибављања земљишног поседа. Доста неуобичајен систем

196

Међународноправна заштита стечених права на Косову и Метохији

Могућности заштите имовинских права
на Косову и Метохији
a) Судска заштита
Уставни оквир за привремену самоуправу на Косову потврђује да је
за остваривање демократског управљања на Косову и Метохији неопходно поштовање владавине права узимајући у обзир и остваривање
релевантних принципа садржаних у међународноправним инструментима. Он предвиђа остваривање редовне судске заштите по захтеву свастицања базиран је на две врсте уговора. Унутар првог уговора
(Rentengutsverträge) земља је додељивана насељеницима по основу уговора о продаји, а у складу са преносом заснованим на плаћању једнаке фиксне откупне ренте. Унутар друге врсте (Pachtverträge), земља је дата у закуп на по годину са одговарајућим јемствима. 1920. године је Пољска протерала све насељене Немце који
нису стекли својину пре избијања рата. Савет Лиге Народа је на основу члана 12.
Уговора о мањинама из 1919. године, гарантовао права овој мањинској групи, те
је поводом насталог проблема затражено и мишљење Сталног међународног суда
правде у Хагу. Пољска је тим поводом изнела став да Немачка није могла да изврши трансфер права почев од дана избијања рата, те су последично гарантије дате насељеницима, изгубиле важност. Истакнуто је да се уговори о колонизацији
Немаца у Пољску супротни одредби члана 92. Версајског уговора којим је искључено плаћање дела финансијског дуга Немачке и Прусије у делу који се односио
на Пољску, а произилазио је из мера колонизације. Суд је одбацио примедбе Пољске одлучивши да: „гарантовани пренос после избијања непријатељства има ефекат на права која су већ стечена”. Немачка и Прусија су тако имале преузети све
обавезе произашле из тог периода које су се односиле на администрацију. Уговори нису недовољни и мањкави како је то пољска страна тврдила, већ напротив,
они су правоваљани и правоснажни. Држава нема арбитрарно право да одбије
пренос кад су услови испуњени. Купци имају право на земљиште чак и пре извршеног преноса, те се сматра да је то једно стечено право. Они имају нешто што се
донекле може упоредити аналогијом са плодоуживањем какво је постојало у Римском праву. То је једно jus ad rem, које после трансфера територије бива транспоновано у jus in re. Интерес је био обухваћен чланом 7. Уговора о мањинама из
1919. године, по коме су сви пољски држављани једнаки пред законом, и којим се
гарантује уживање истих политичких и грађанских права без обзира на разлику
према раси, вери или језику. Израз „грађанска права” обухватао је и право државине или коришћења по основу уговора. Суд је засновао одлуку на међународноправној доктрини о заштити стечених права. Уговори из групе Pachtverträge су
обезбеђивали бенефицијарима такав статус да су могли постати стални притежаоци земљишног поседа. Мотиви sensu politico везани за уговоре из групе
Rentengutsverträge, није их лишио правног карактера, док су клаузуле са политичком садржином, престале важити. Видети: Hersch Lauterpacht, The Development of
International Law by Permanent Court of International Justice, 1934, p. 97.

197

Душко Димитријевић

ког лица које сматра да је дошло до повреде његових легитимних права. Отуда, сва људска права, па и стечена права уживају заштиту у грађанском, управном и кривичном поступку.45
Уредбом УНМИК-а бр. 2000/54 од 27. септембра 2000. године, којом се мења и допуњује Уредба бр. 1991/1 о овлашћењима Привремене управе, у одредби чл. 6.2. потврђује се право свих правних и физичких лица да пред надлежним судом на Косову или другим правосудним
механизмима који би у будућности могли бити установљени, траже заштиту и утврђивање својих имовинских права почев од 10. јуна 1999.
године, када је донета Резолуција УН бр. 1244.46 Узимајући у обзир да
Уредбе УНМИК-а и међународни уговори о људским правима имају
предност над ранијим домаћим законодавством, ваљало би у сваком
случају добро испитати основаност тужбеног захтева пре упућивања
надлежној судској инстанци.47 Уколико би у поступку суд или други
надлежни орган утврдио да према Уредбама УНМИК-а или законима
на снази до 22. марта 1989. године основи нису валидни, али да су
правно утемељени на прописима донетим након овог датума, онда би
били дужни и да их прихвате и признају.48 Уредба 2000/54 отуда омогућава ретроактивно побијање одређених правних радњи које је предузела Косовска повереничка агенција у досадашњем поступку прива45 Видети: чл. 9.4.2. и 9.4.3. Уставног оквира од 15. маја 2001. године.
46 Видети: UNMIK/URED/2000/54.
47 Ослањањући се на овлашћења мисије УН утврђена у Резолуцији Савета безбедно-

сти бр. 1244, потом на овлашћења привремене управе на Косову и Метохији из
Уредбе бр. 1999/1 и измена садржаних у Уредби бр. 1999/25, а затим и на надлежности привремене самоуправе на Косову утврђене у Уредби бр. 2001/9 о Уставном
оквиру и на надлежности Косовске повереничке агенције и из Уредбе бр. 2002/12,
УНМИК је 9. маја 2003. године усвојио Уредбу бр. 2003/13 о промени права коришћења непокретне имовине у друштвеној својини. У чл. 13. прописује се да ће
Уредба имати првенство у примени у односу на било коју одредбу важећих закона,
укључујући, али се не ограничавајући на одредбе Закона о основно својинско-правним односима, Закона о преносу непокретне имовине, Закона о регистрацији непокретне имовине у друштвеном власништву, Закона о грађевинском земљишту, Закона о изградњи објеката за инвестиционо-комерцијалне сврхе, Закона о шумама,
Закона о премеру и земљишном катастру, Закона о стамбеним односима Закона о
сувласништву над становима, Закона о изградњи анекса зграда и претварању заједничких просторија у станове и Закона о експрорпијацији. Видети: „Службени лист
СФРЈ”, бр. 6/80; „Службени лист САП Косово”, бр. 45/81, 29/86, 21/78, 46/86,
14/80,42/86, 5/86, 10/87, 12/80, 11/83, 29/83, 42/86, 43/80, 22/87, 14/88 i 21/78.
48 Допуна Уредбе бр. 1999/24 о законима у примени на Косову од 27. октобра 2000.

198

Међународноправна заштита стечених права на Косову и Метохији

тизације друштвених предузећа. У том смислу било би потребно обратити пажњу на следеће правне чињенице.
За вођење судског поступка против Агенције, предвиђа се прелиминарно подношење тужбеног захтева самој Агенцији на верификацију.
Наиме, против Агенције спор се може водити пред Специјалним већем
Врховног суда Косова уз претходно обавештавање Управног одбора
Агенције, и то 60 дана пре подношења тужбе. Према члану 4. Уредбе
бр. 2002/13 о оснивању Специјалног већа Врховног суда Косова за решавање проблема из надлежности Косовске повереничке агенције, од
13. јуна 2002. године, Специјално веће има стварну надлежност за следећу врсту спорова:49
1. спорове везане за одлуке Агенције донете сходно Уредби бр.
2000/12 о њеном установљавању;
2. спорове везане за одлуке Агенције донете поводом управљања
предузећем из којих су проистекли финансијски губици;
3. спорове око захтева поверилаца и власника предузећа која су била
или су још увек под управом Агенције;
4. спорове око захтева везаних за признање права власништва и других имовинских права и интереса у предузећу;
5. спорове око захтева везаних за спровођење надлежности Агенције;
6. спорове око захтеве за поништај трансакција друштвених предузећа у ликвидацији;
7. остале спорове у складу са правима утврђеним ex lege.
У случају покретања парничног поступка, Специјално веће Врховног суда Косова има право да одлучи или да препусти на одлучивање
одређене предмете било ком суду стварне надлежности на Косову и
Метохији. Оно има право да прекине започети поступак против друштвеног предузећа који се води пред неком судском инстанцом на Косову у било ком тренутку. То не прејудицира могућност обраћања са
захтевом другом судском органу од стране оштећених лица, мимо процедуре везане за пресуђивање од стране Специјалног већа.50 Према чл.
30. Уредбе 2000/12, Специјално веће може обуставити покретање поступка против Агенције за време до 60 дана од пријема тужбе, у циљу
постизања вансудског поравнања.
49 Видети: UNMIK/REG/2002/13.
50 Ibid. čl. 4.4.

199

Душко Димитријевић

Због посебног статуса запослених у предузећима у друштвеном власништву и због утицаја који приватизација има код измене овог статуса,
запосленима је формално загарантовано право пречег намирења из прихода остварених приватизацијом или добровољном ликвидацијом (20%
од продаје друштвеног капитала).51 Ради остваривања стечених права из
радног односа у друштвеним предузећима или њиховим деловима на Косову и Метохији, предвиђено је да представничко тело запослених у предузећу заједно са Савезом независних синдиката Косова, на недискриминаторској основи поднесе Агенцији списак лица која испуњавају услове
везано за постојање радног односа у време приватизације и присуства на
платном списку за најмање три године.52 Обзиром на присутну етничку
слику на Косову и ситуацију везану на испољавање дискриминације од
стране албанске заједнице према неалбанским становништву, проблем
евидентирања и регистрације избеглог и расељеног радног становништва
са Косова и Метохије остаје питање од приоритетне важности. За лица
која нису уредно евидентирана код Агенције због провођења континуиране дискриминације и онемогућавања повратка на Косово и Метохију, постоји могућност улагања жалби Специјалном већу Врховног суда у року
од 20 дана од објављивања коначног списка запослених од стране Косовске повереничке агенције. Специјално веће разматра жалбе и доноси одлуку у року од 40 дана. У сваком случају, прописана овлашћења Специјалног већа указују на велику флексибилност у односу процењивање радњи Агенције, што је чини се, основни разлог за продужену правну несигурност код покретања и спровођења судских поступка.53
б) Управна заштита
Посебну функцију код заштите стечених имовинских права на становима на Косову и Метохији има Дирекција за стамбена и имовинска
51 Пун износ од 20% од остварених прихода требало би да се пребаци радницима у

року од 60 дана од објављивања коначног списка. Расподела се врши од стране
Савеза независних синдиката, и то према пропорцији: 75% износа у једнаким деловима и 25% сразмерно броју месеци које је радник провео у друштвеном предузећу. С обзиром на немогућност неалбанског становништва да узме учешће на
званичним списковима, поставаља се питање њиховог будућег обештећења.
52 Уредба УНМИК-а бр. 2003/13 о промени права коришћења непокретне имовине
у друштвеној својини од 9. маја 2003. године и Уредба бр. 2004/45 од 19. новембра 2004. године, којом се ова мења и допуњује. Видети: UNMIK/REG/2004/45.
53 “UNMIK European Union Pillar”, Kosovo Outlook, May 2004, p. 17.

200

Међународноправна заштита стечених права на Косову и Метохији

питања.54 Овај орган у складу са општим начелом – да ваљано стечена
имовина према закону на снази у време њеног стицања, остаје и даље
правно ваљана упркос променама закона на Косову и Метохији, требало би да изврши инвентар напуштене имовине и станова у државном и
друштвеном власништву, да надзире привремену употребу напуштене
имовине или њено давање у закуп у хуманитарне сврхе уз депоновање
закупнине на посебан поверенички рачун за намиривање правих власника, да обезбеди смернице УНМИК-у у вези са посебним питањима
која се односе на право власништва над стамбеним простором, те у том
погледу има и дужност да се залаже за подстицање изнајмљивања стамбеног простора као алтернативне продаји некретнина. Дирекцији за
стамбена и имовинска питања поверена је и надлежност да прима и региструје три категорије захтева. Први се односе на стамбени простор у
вези власништва или станарског права физичких лица.55 Ово право је
наводно укинуто одредбама закона Републике Србије након 23. марта
1989. године, а УНМИК је утврдио да исти представљају дискриминаторске законе.56 Дирекција за стамбена и имовинска питања такође има
и овлашћења да прима и региструје захтеве физичких лица која су ушла
у неформалне трансакције непокретне стамбене имовине на основу
слободно изражене воље након 23. марта 1989. године, као и захтеве лица која су пре 24. марта 1999. године полагла неко од права на стамбеним објектима на којима су у међувремену изгубили државину, односно
иста им је бесправно одузета.57 Ово последње је нарочито важно јер се
54 Уредба УНМИК-а бр. 1999/23 од 15. новембра 1999. године, о установљавању Ди-

рекције за стамбена и имовинска питања и Комисије за имовинске захтеве. Видети: UNMIK/REG/1999/23.
55 При томе, станарско право се дефинише као право на коришћење станова у друштвеном власништву према уговору о коришћењу начињеном у складу са Законом о стамбеним односима или Законом о становању. Видети: „Сл. лист САП
Косова”, бр. 11/83, 29/86, 42/86 ; „Сл. гласник СР Србије”, бр. 50/92 i 42/95.
56 Уредба УНМИК-а бр. 1999/10 од 13. октобра 1999. године, о укидању дискриминаторских закона у вези са стамбеним и имовинским правима потврђује да Законом о изменама и допунама Закона о посебним условима промета непокретности
и Законом о условима, начину и поступку додељивања пољопривредног земљишта на коришћење грађанима који желе да живе и раде на територији Аутономне
Покрајине Косово и Метохија нису у складу са имплементираним међународним
стандардима у законодавству Косова и Метохије. Видети „Сл. гласник Републике
Србије”, бр. 22/91, и бр. 43/91.
57 Према Уредби УНМИК-а бр. 2000/60 од 31. октобра 2000. године, о стамбеним
имовинским захтевима и правилима поступка и доказима Дирекције за стамбена

201

Душко Димитријевић

односи на прогнана или интерно расељена лица којима је УНМИКовим законодавством формално загарантовано право на повраћај имовине без прављења било какве дискриминације. Све примљене захтеве
Дирекција прослеђује Комисији за стамбене и имовинске захтеве ради
даљег решавања, или чак посредује њиховом решавању. Комисија опет
са своје стране има надлежност да решава стамбене спорове и доноси
привремене мере заштите све док Специјални представник Генералног
секретара не утврди да су локални судови у стању да исте преузму на
решавање. Коначно, одлуке Комисије су обавезујуће и не могу бити
предмет судског или административног преиспитивања. То значи, да редовни судови имају надлежност да пресуђују само поводом имовинских и стамбених захтева о којима Комисија није донела одлуку. Рок за
подношење захтева Комисији истекао је 1. јула 2003. године.
У вези са применом Уредбе УНМИК-а бр. 2001/17 од 22. августа
2001. године, о регистрацији уговора о продаји непокретности у специфичним географским подручјима на Косову, ваља истаћи да она допушта
Општинским администраторима да одбију регистрацију уколико нађу да
постоји неки од услова који негативно утичу на етничку равнотежу, сигурност, односно уколико је трансакцију подупрла нека организација са
циљем систематског откупљивања некретнина у власништву мањина,
ако је располагање извршено под притиском, преваром и испод цене, односно средствима чији је извор проблематичан. У таквим случајевима
обавештава се општински суд и Специјални представник који може преко органа јавног реда спречити купца да уђе у посед некретнина. Стране
уговора о купопродаји стамбеног простора у приватној својини у року од
30 дана од одбијања, могу да захтевају од Општинског администратора
да преиспита своју одлуку о чему овај треба да донесе одлуку у наредних
30 дана. Ако одлука буде негативна, уговорне стране имају право жалбе
и имовинска питања и Комисије за стамбене захтеве, свака особа чија су имовинска права изгубљена између 23. марта 1989. године и 24. марта 1999. године, као
последица дискриминације, има право на накнаду у складу са овом Уредбом, Накнада може да има облик повраћаја права или компензације. Свака имовинска
трансакција која се догодила између 23. марта 1989. године и 13. октобра 1999. године, а која је била незаконита према одредбама Закона о посебним условима промета непокретности са изменама и допунама, или која је била у супротности са
другим дискриминаторским законом Србије, а која би иначе била законита трансакција – сматра се исправном. Видети: „Службени гласник СР Србије”, бр. 30/89,
бр. 42/89 и 22/91. Лице које је стекло власништво неформалном трансакцијом на
слободној вољи у истом периоду има право да по налогу Дирекције или Комисије тражи регистрацију у јавне регистре. Видети: UNMIK/REG/2000/60.

202

Међународноправна заштита стечених права на Косову и Метохији

у наредних 60 дана и то, Већу судија које је Специјални представник именовао, а на препоруку Одељења за правосуђе. Узимајући у обзир да процедура у којој Општински администратор може да испита и усвоји захтев за регистрацију до краја није јасно прецизирана, могуће је да у пракси дође до арбитрарних одлука које би извесно водиле даљој дискриминацији. Једина права гаранција за приватне власнике непокретности према Уредби бр. 2001/17 представља одредба чл. 10. по којој се утврђује да
регистрација Општинског администратора не прејудицира права власника на употребу стамбеног простора, нити друга права у која, интер алиа
улазе и права да се тражи повраћај власништва или обештећење.58
в) Омбудсман
У циљу изградње свеобухватнијег система заштите људских права
и слобода на Косову и Метохији, УНМИК је донео Уредбу бр. 2000/38
од 30. јуна 2000. године о оснивању институције Омбудсмана.59 Он је
дужан да унапреди и штити права појединаца и правних лица и да
обезбеди да све особе буду у могућности да ефикасно остварују људска права и слободе загарантоване међународним стандардима садржаним нарочито у Европској конвенцији о заштити људских права и
основних слобода од 4. новембра 1950. године, заједно са додатним
протоколима60 и Међународном пакту о грађанским и политичким
правима од 16. децембра 1966. године. Омбудсман би требао да обезбеди приступачне и благовремене механизме за ревизију и исправку
аката који представљају злоупотребу власти и поступања ultra vires од
стране прелазне цивилне управе, централних или локалних институција у односу на систематско кршење људских права и слобода која се базирају на дискриминацији.61
58 У пракси Европског суда за људска права у Стразбуру, преовладава становиште

да би мешање власти у погледу ограничавања имовинских права појединаца могло да буде оправдано само ако је успостављена равнотежа између јавног и приватног интереса. Видети: Donna Gomien, Кратак водич кроз Европску конвенцију
о људским правима, Београд, 1996, стр. 87.
59 Видети: UNMIK/REG/2000/38 и UNMIK/REG/2003/8 од 15 априла 2003. године,
о изменама и допунама Уредбе о установљавању институције Обудсмана.
60 Србија и Црна Гора су ратификовале Европску конвенцију о заштити људских
права и основних слобода 26. децембра 2003. Видети: „Службени лист СЦГ – Међународни уговори”, бр. 9/03.
61 У чл. 1. Протокола 1, уз Европску конвенцију о заштити људских права и основних слобода утврђено је да: „Свако физичко и правно лице има право на неомета-

203

Душко Димитријевић

У складу са важећим законодавством УНМИК-а, Омбудсман има
овлашћења да прима жалбе, да по њима врши истрагу, да надзире, да
пружа добре услуге, да предузима превентивне мере и да даје препоруке и савете о свим питањима која се односе на његову функцију. У
погледу отклањања повреда људских права, укључујући овде и имовинска права физичких и правних лица, Омбудсман има могућност да
диретно интервенише код надлежних власти и да тражи од њих разумне одговоре. Он може препоручити суспензију извршавања законодавних и других аката, потом може иницирати покретање дисциплинских
и кривичних поступака против лица која су се огрешила о прописе и
међународне стандарде о поштовању људских права. У случају „ћутања администрације”, Омбудсман има право да се обрати за помоћ
Представнику Генералног секретара УН који ће о том случају дати
званичну изјаву. Територијална надлежност му је ограничена на територију Косова, с тим што у одређеним случајевима има право да понуди добре услуге становницима са Косова и Метохије који се тренутно налазе ван овог подручја. Ова чињеница може бити од великог значаја за остваривање стечених права избеглих и расељених лица, али и
имовинских права друштвених и јавних предузећа у Србији и Црној
Гори. Временска надлежност Омбудсмана обухвата догађаје након 30.
јуна 2000. године, као датума ступања на снагу Уредбе о његовом
оснивању, као и догађаје који проистичу из чињеница које су се десиле пре овог датума, и то под условом да из њих произилазе перманентна кршења људских права. Као независно тело надлежног по питању
утврђивања грешака јавних органа у односу на остваривање људских
права. Омбудсман би у случају немогућности остваривања заштите
стечених и других људских права могао остварити сарадњу и координацију са другим Омубудсманима и институцијама које се баве заштитом људских права.62
но уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права. Међутим, ово ни на који начин не утиче на право држава да примењују законе које сматрају потребним да би регулисале коришћење имовине у
складу са општим интересима или да би обезбедиле наплату пореза или других
државних дажбина или казни”.
62 Тања Мишчевић, „Омбудсман Европске уније и заштита права индивидуалних
субјеката”, Југослаовнеска ревија за међународно право, Београд, 1998, бр. 3, стр.
119–135.

204

Међународноправна заштита стечених права на Косову и Метохији

д) Други видови заштите
Међународно јавно право везује државе у погледу поштовања стандарда међународног приватног права. Имовинска права конституисана
легално по бившем савезном, републичком и покрајинском законодавству (што се процењује према формули – tempus regit actum), отуда подразумевају да њихов ималац има право да тражи да се иста поштују
свуда. Примена УНМИК-овог законодавства довела је, може се то сасвим извесно рећи, до уношења новог права на већ створени правни
однос. Са нејасно прописаном процедуром за учешће правих власника
предузећа у приватизацији, уз немогућност обезбеђења сразмерног и
рочног намирења поверилаца, често одсуство јавности, те правно неконзистентан пренос права на покретности, стиче се утисак да је легалитет и легитимитет успостављања аутономије на Косову и Метохији
немогућа мисија. Иако у правној регулативи УНМИК-а, то нигде изричито није речено, подразумева се да и држава Србија има право да поднесе свој захтев релевантним правосудним инстанцама на Косову и
Метохији. Коначно, то се може изводити и из Уставног оквира који
предвиђа редовну судску заштиту људских права. Наиме, у делу 9, чл.
4.3., који се односи на правосудни систем, прописано је право на приступ суду свакоме ко има правни интерес да његова права буду заштићена. Заштита права државе Србије и њених физичких и правних лица
односи се дакле, и на заштиту права која произилазе из преузетих међународних уговора и конвенција, као и инструмената какав је на пример, Међународни пакт о грађанским и политичким правима од 16. децембра 1966. године, који у склопу права на самоопредељење народа
предвиђа да „ниједан народ не може бити лишен својих сопствених
средстава за живот” (чл. 1.) и да, „сва лица су једнака пред законом и
без дискриминације имају право на једнаку законску заштиту” (чл. 26).
Које ће право бити меродавно неће зависити од логичке дедукције
значења територијалитета, већ пре свега од правног поретка. Пошто је
УНМИК донео Уредбу којом је овластио Специјално веће Врховног суда Косова да распоређује накнаду из средстава која су проистекла из
процеса приватизације друштвеног и државног капитала, сасвим је
оправдано тражити заштиту пред овим органом, уколико је поступак
могуће спровести иоле регуларно и без дискриминације. Посредно би
то, имало значај и за интересе појединаца, без обзира да ли је надлежност пред овим органом успостављена на основу правила о имуните205

Душко Димитријевић

ту државне имовине или по основу генералног концепта о заштити стечених права.
У контексту општих начела присутних у Универзалној декларацији
о људским правима из 1948. године, интер алиа је загарантовано уживање индивидуалних и колективних имовинских права.63 Ваљало би
отуда испитати, да ли је цивилна мисија УН доиста добила мандат да
од постојећих друштвених предузећа или њихових делова из Србије,
лоцираних на Космету ствара нова предузећа, дели њихову имовину, и
спроводи процес приватизације без пристанка и учешћа власника и поверилаца. Оно што би било корисно, а што не би излашло из оквира
јавног интереса и општег принципа међународног права о забрани самовољног одузимања имовине, тицало би се управљања и располагања државном имовином у поступку структурне, својинске и организационе трансформације јавних предузећа на Косову и Метохији. Ако
знамо да је по општем правилу имовинског права при располагању
имовином неопходно утврдити субјективитет и легалитет власника
исте, онда је у најмању руку правно некоректно да се распoлаже имовином за коју претходно није утврђено ко је власник. Универзално је
правило да нико не може располагати са оним са чим правно не располаже (Nemo plus iuris ad alium transferre potest quam ipse habet). Исто
тако, ако дужник за преузете обавезе одговара свом својом имовином,
односно, ако се по позитивном међународном праву прелаз државне
имовине везује за сразмерну поделу државних дугова (res transit cum
suo onere), јасно је да је УНМИК својим законодавством и имовинским
овлашћењима оставио отвореним питања власничке трансформације и
сервисирања алоцираних државних дугова.64 Давањем спорадичног
повратног дејства новим прописима на Косову и Метохији, УНМИК је
63 Универзална декларација о људским правима у члану 17. потврђује да, „свако има

право да поседује имовину, сам и у заједници са другима, и да нико не сме бити
самовољно лишен своје имовине”.
64 Алоцирани државни дугови се односе на локалне и локализоване дугове, и њих је
изворно преузела бивша југословенска Влада. По правилу они прелазе заједно са
имовинским користима оствареним израдом регионалних пројеката или изградњом објеката на одређеном делу државне територије. Према незваничним проценама, на Косово и Метохију отпада око 13% обавеза Србије и Црне Горе према
страним јавним кредиторима (Париски клуб) који могу бити алоцирани. То приближно износи око 1,5 милијарди УСД. При томе, комерцијални дуг према Светској банци је износио око 404 милиона УСД. Преговори по питању сервисирања
косметског дуга нису окончани.

206

Међународноправна заштита стечених права на Косову и Метохији

отворио и друга, много озбиљнија питања око заштите стечених права
ранијих власника из пред-комунистичког периода, за које поступак
обештећења и реституције није правно окончан.65 Отуда, ако се утврди да је до повреде имовинских права заиста и дошло актима међународне управе који су супротни обавезама из међународних уговора или
принципима општег међународног права, а да задовољење није било
могуће остварити према прописаној процедури и уз исцрпљивање свих
редовних правних лекова у унутрашњем правном поретку, остаје увек
могућност тражења задовољења међународноправним путем. Наиме,
опште је правило да када оштећена страна на унутрашњем плану не
исходи задовољавајуће решење, због тзв. одрицања од правде, задржава право да се по истом предмету спора супсидијарно позове пред међународним правосуђем.66 Србија би одавде имала право да се као супсидијарни заступник у погледу заштите стечених права својих држављана појави пред надлежним међународним судом, и то пре свега,
пред Међународним судом правде. Њено је право да предузме све дозвољене радње заштите својих правних и физичких лица кроз институт државне супституције или суброгације коју дозвољава дипломатска заштита у односу према другој држави која је укључена у мировне
операције УН, односно, и према самој међународној организацији у
случају да се противправни акти њој заиста могу и приписати.67 Због
65 Питање реституције и обештећења је једно од оних питања која редовно прате

приватизацију у свим посткомунистичким земљама јер у многима од њих, кроз
масовне конфискације, национализације, експропријације, аграрне реформе и колонизације, секвестрације и друге мере експропријације након Другог светског
рата, приватно власништво је фактички и правно скоро укинуто тако што га је
преузела држава без плаћања било каквог обештећења дотадашњим власницима.
Све источноевропске земље су упоредо са приватизацијом отпочеле и са процесом повраћаја имовине бившим власницима тако што су донеле одговарајуће законе и пратеће прописе, основале посебне државне органе и фондове за ту намену и започеле процедуре по поднетим захтевима (нпр. Словенија, Хрватска, Немачка, Чешка, Република Српска итд.). У Србији и Црној Гори овај процес је пролонгиран, а на Косову и Метохији, где су мере аграрне реформе и колонизације,
национализације и експропријације биле корените у социјалистичкој периоду, ни
након интернационализације територије и установљавања Привремене управе
УН, поступак реституције није започет. Приватизација очигледно заменила реприватизацију, што у будућности може бити разлог за покретање међународних
механизама правне заштите стечених права и тражења обештећења.
66 Константин Обрадовић, Одговорност држава за међународне противправне чине, Београд, 2000, стр. 198–203.
67 D.W. Bowet, United Nations Forces, London, 1964, p. 351.

207

Душко Димитријевић

општих интереса које намеће међународно право, Србија не би била у
обавези да доказује државну везу која се очитује у њеном односу према оштећеним лицима кроз институт држављанства, јер се очигледно
ради о категорији „заштићених лица” према усвојеним стандардима о
заштити људских права и заштити мањина. У случају да постоји реалан правни основ, као parens patrie, Србија би могла тражити адекватну надокнаду у име свих оштећених лица. Будући да је увек упутније
решења тражити у мирним начинима решавања спорова, а ради
„остваривања принципа о решавању Косовске кризе”, у сваком поједином случају треба пажљивије размотрити природу правних чињеница,
предмета права, па тек потом доносити одлуке о начинима и модалитетима њихове заштите.68

Душко ДИМИТРИЈЕВИЋ
МЕЂУНАРОДНОПРАВНА ЗАШТИТА СТЕЧЕНИХ ПРАВА
НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ
АБСТРАКТ
Супротно општем принципу међународног права о територијалном
интегритету и неповредивости међународно признатих граница, дошло је
до једностраног проглашавања независности Републике Косово 17. фебруара 2008. године, на територији међународно признате Републике Србије. „Надзирана независност” Косова као очигледни contradictio in
adjecto појму независности у међународном праву, последица је свеприсутног волунтаризма који дајући подршку косовском сецесионизму у
условима међународног војног присуства увелико подрива саму основу
међународног правног поретка и система колективне безбедности Уједињених нација. Дужност Србије отуда је већа, јер покретањем шире дипломатске акције ради колективног непризнавања једностраног нелегалног
чина, Србија учвршћује легитиман захтев за поштовањем међународног
права на чијим поставкама почива већи део савремених правних система.
68 Права стечена у претходном правном поретку на Косову и Метохији, по протеку

времена и у складу са интертемпоралним правом, оправдавају постизање договорних решења са Уједињеним нацијама. Оптимално решење било би могуће, ако
би се постигао споразум о укидању свих дискриминаторских аката. Закључивање
специјалног споразума омогућило би пружање међународне заштите и конвалидације стечених имовинских права. Сам споразум не би био доказ да субјекти поседују права, већ да иста без њега не могу бити правно и фактички оснажена.

208

Међународноправна заштита стечених права на Косову и Метохији

Иако законодавство привремене управе Уједињених нација (УНМИК-а)
формално гарантује остваривање имовинских права физичких и правних
лица на Косову и Метохији, у светлу реалних догађаја око једностраног
проглашења независности и имплементације Ахтисаријевог плана, ваља
га интерпретирати на начин да се њиме увелико крше општа обичајна правила међународног права о неповредивости својине и стечених права. Поштовање стечених имовинских права представља фундаменталну основу
на чијим поставкама почива већи део савремених правних система. Сама
чињеница да ли постоји или не постоји адекватан механизам за признање
и конвалидацију имовинских права унутар правног система Косова и Метохије, независна је од чињенице њиховог постојања. Ради снажења сопствене правне позиције у међународним односима, Србија мора инсистирати на реституцији одузете имовине и поштовању стечених права. Политиком „стабилизације у региону”, Србија је потврдила одлучност да поштује одлуке главних органа универзалне организације Уједињених нација на плану успоставе статусно неутралне мисије ЕУ на Косову и Метохији (ЕУЛЕКС). Уз прихватање европске мисије на Косову и Метохији, Србији се пружа изузетна шанса да користи „европски правни modus
operandi” за мирно решавање косовског проблема. Коначно постизање
прихватљивих решења о Косову и Метохији не пречи право Србије да
предузима мере заштите државне имовине, стечених права правних и физичких лица и верских заједница у циљу материјализације прећутно прихваћеног condominiuma на делу државне територије.
Кључне речи: УНМИК, Косово и Метохија, имовинска права, законодавна овлашћење, имовинско-правна овлашћења, УНМИК, ЕУЛЕКС, заштита стечених права.

209

UDK:325.8(497.115)

Игор ЈАНЕВ*

КОСОВО ПОСЛЕ ПРОГЛАШЕЊА
НЕЗАВИСНОСТИ
ABSTRACT
With aplication of modern methodology, in the present article, it has
been proven that any form of imposed independence are/is contrary to
the International law. Here it has been proposed remedy wich include
question(s) of UN General Assembly (UNGA) to the International
court of Justice (ICJ) for an Advisory opinion on imposed/established
unacceptable territorial solutions. Proposed resolution in case of Serbia
should contain question(s) of UNGA to ICJ on legality of decision of
Kosovo provisional organs on independence and, eventualy, on nonacting in annuling it. Proposed resolution of General Assembly will
have to include recalling of Article 2(1,4,7), conditions of Article 4. of
the UN Charter and, eventualy, Article 8(30) of the General
Convention on Privilages and Immunities of the UN. Here in this
Convention it has been clearly established deliberative nature of UN,
as Organization (contained in Art. 1.). Question to the ICJ should contain suspicion whether UN Secretaria did not act in the line of their
duty/obligations when not annuling the decision of local provisional
organs. Question to the ICJ will relate to legality of Declaration on
independence of local provisional bodies. It has to deal with jurisdiction of local provisional organs to make such decision.
Key words: law, politics, UN, Kosovo, International court

Увод
Као што је познато, у току 1999. године САД и савезнице у
НАТО-у су без успеха покушавале да издејствују у Уједињеним
нацијама (УН) одлуку о употреби војне силе у Србији и Црној Гори, ра* Др Игор Јанев, виши научни сарадник, Институт за политичке студије, Београд.

210

Косово после проглашења независности

ди заштите људских права на Косову. Оваква одлука Савета безбедности је требало да омогући правни основ за војну интервенцију. Услед
противљења Русије и њене претње ветом, резолуцију овог вида САД и
савезнице нису могле донети.
Иако није било одлуке Савета безбедности, као ни одлуке било ког
другог тела УН-а, НАТО пакт је извршио агресију на чланицу УН и
био спреман да запоседне њену територију. Ово запоседање се и догодило, исто тако, без одлуке Савета безбедности, што значи непоштовање надлежности УН-а да ова установа једино може деловати у оваквим
стварима. Непоштовање основне надлежности, повлачи за собом кршење права на немешање у унутрашње послове из члана 2, ст. 7. Повеље УН. Консеквентно овде се крши и став 4. истог члана у вези са гарантовањем политичке независности чланица. Надаље, крши се и став
1. из члана 2. Повеље о сувереној и правној једнакости чланица УН.
Узимајући ове аспекте у обзир, долази се до закључка да су чланице НАТО-а прекршиле и њихов основни статутарни документ. Члан 7.
НАТО уговора је недвосмислено прекршен, посебно у вези са поштовањем обавеза у чланству УН-а и гарантовања примарне улоге УН органа у отклањању спорова. Улазак на територију Косова, очигледно је
неспојив и са одредбом члана 53 Повеље (и одредбама Главе VI и VII
Повеље), која налаже претходно постизање сагласности у Савету безбедности. Чак и дата сагласност СЦГ по окончању интервенције не
представља правни основ за држање снага на Косову. Ово, тим пре, јер
уговор који је постигнут у Куманову, није био израз сасвим слободне
воље субјекта, већ је постигнут под притиском у виду наставка војне
интервенције. Уговори заључени под притиском, а ово је чини се такав
случај, немају правно дејство у међународном праву.
Као што се касније показало, уговор је послужио за наметање нелегалне обавезе да се преговара о статусу Косова. Ову обавезу српско руководство није морало (а ни требало) да прихвати. У случају да нису били
прихваћени преговори о Косову, САД и чланице савеза биле би у великој
дилеми да ли да одмах признају Косово. Очигледно, признање овог вида
било би за већину чланица УН-а, али и ЕУ нелегалан и произвољан акт.

Легалитет условног и пуног (безусловног) признања
Условно признавање држава дато од стране других (већ признатих)
држава, значи да државе, које су дале признање и тиме омогућиле прав211

Игор Јанев

ну способност међународно-правног представљања, задржавају право
да касније ускрате право на државност насталој држави. Могућност
укидања права на државност, као што се може увидети, значи и могућност укидања права над есенцијалним егзистенцијалним елементима
правног субјективитета.
Логично се овде намеће питање, да ли већ призната држава може
политичком вољом раније насталих држава изгубити своју државност
па тако и егзистенцију. Ако се има у виду да Повеља у члану 2 (4) гарантује политичку независност и суверену једнакост (чл. 2(1),1 да ли се
ова права доводе у питање када се допушта да раније настале државе
призвољно и неограничено могу да условљавају новонастале државе
могућношћу одузимања егзистенцијалних права и капацитета.
Када не би постојали писани извори права у овом смислу, одговор
на ово питање био би негативан. Државе чије би егзистенције непрекидно зависиле од политичке воље других држава, остале би и без минималне правне заштите међународног права, што би се исказало у немогућности испуњавања међународно-правних обавеза. Оваква ситуација није правно допустива, јер би значила неједнако наметање обавеза и креирање одговорности за поступке и ситуације изван контроле
држава. Ово би значило рушење правног поретка. Умањена правна одговорност неких држава значила би одступање од jus cogens-а правне
једнакости. Државе би, наиме, престале да буду једнаке у одговорностима и, консеквентно, правима. Редукција (и неконзистентност) у правима дошла би до изражаја у томе што би за поступке једних држава
одговарале друге државе, што је у правном уређењу неодрживо стање.
Отуд следи да условно признање не може бити легално ваљано.
Овакво признање противно је очувању правног поретка. У политичком
погледу условно признавање држава би омогућило непрекидно уцењивање једних од стране других држава. Уцењивање ове врсте, у произвољном виду, омогућило би неограничено мешање у унутрашње и
спољне послове условљених држава.
У почетном периоду рада УН-а, у Савету безбедности (од стране Генералног секретара УН-а) постављено је питање правном одељењу УНа, о законитости условног признања и пријема под допунским условима у Организацију УН-а.2 Из одговора Секретаријата УН-а види се да
1 Повеља, Члан 2 (1,4)
2 Види UN Doc. S/1466 (1950), и види Conditions of admission of a State to Member-

ship in the United Nations Advisory Opinion, ICJ, 1948.

212

Косово после проглашења независности

се државе при пријему у УН не могу условљавати претходним признавањем од других држава. Ово следи из логике која узима у обзир да су
услови пријема исцрпни и да би „признање државе” постао услов „изван контроле” за оног који аплицира.3 Овакав услов који не зависи од
апликанта (само), већ од друге државе је незаконит.4 Тако постављен
„допунски” услов у односу на бројне из чл. 4. Повеље, као што може да
се увиди, имплицирао би да извршавање обавеза у чланству, као и испуњеност услова пријема не зависе једино од односне већ и од других
држава. Наведена процедура приликом пријема је свакако незаконита.
Ако бисмо хипотетички увели „условно признање”, будући да је
УН универзална Организација, а Повеља устав међународне заједнице,
ово би значило да „условно призната” држава улази у чланство са незаконитим условима. Одавде закључујемо да:
1. Не може бити законито условно признање како у чланству, тако и
при пријему у УН;
2. Не може бити законито условно признање и изван контекста учлањења и чланства у УН-а, јер Повеља представља устав међународне заједнице;
3. Из универзалне природе Организације у коју се могу примити, по
идеји, све државе које треба да имају једнака основна права (jus
cogens) произилази да државе изван УН-а треба да имају иста
основна права као и чланице и да условно признавање не може бити форма која издваја чланице од нечланица УН-а где све ове морају поштовати правило правне једнакости;
4. Уласком у, и изласком из, УН-а се не могу мењати основна права
држава;
Условно признање, имајући у виду универзалност УН-а, као што
видимо, увек је незаконита форма.
Безусловно (пуно) признање државе мора да води рачуна о територијалном интегритету постојећих држава и њиховом правном субјективитету. Сасвим је недопустиво признати неку територију државом у
оквиру постојеће државе, посебно ако је ова чланица УН. Овакво признавање би омогућило праксу произвољног мешања у унутрашње ствари и надлежности независних држава, што је очигледно нелегално. То
3 Исто, Conditions of admission of a State to Membership in the United Nations, стр. 65.
4 Исто, стр. 65, и види UN Doc. S/ 1466 (1950), стр. 2, 3.

213

Игор Јанев

би значило злоупотребу права признавања ради нарушавања суверенитета, мимо захтева и правила у члану 2 Повеље УН.
Ако би се овакво право признавања допустило, оно би постало инструмент политичког мешања и условљавања земаља, који би озбиљно
довео у питање основна правила члана 2, као и чланска права проистекла из правне норме члана 4. Повеље.
У овом смислу УН има обавезу да се не меша у строгу унутрашњу
јурисдикцију независних земаља, а посебно чланица. Он је у обавези и
да заштити поредак организације и општи правни поредак онемогућавајући да државе злоупотребљавају своја права у правцу који доводи у
питање основне правне норме међународног поретка.

Релација са судским мишљењем
Међународног суда правде из 1948.
у вези са условним признањем државе
Из претходног разматрања доказали смо да је условно признање држава нелегалан вид признања. У документу Секретаријата УН-а S/1466,
стоји да државе могу или признати нову државу или ускратити признање. Деривација свакако следи из логике да евентуална условно призната држава може постати чланица УН-а, али да би тада била примљена
са допунским незаконитим условима. Овако примљена држава, као што
можемо закључити, може да има више обавеза у чланству УН-а, (увек
их има),5 него друге. Ако је она правно неједнака у чланству због условног признања, а јесте, ова мора бити правно неједнака због истог услова и изван УН-а. Неравноправну државу, наиме, УН и не би смео да
прими, јер би прекршио члан 4. Повеље, који садржи исцрпне услове.
Будући да су државе у чланству и изван чланства УН-а правно изједначене у основним правима, правно неравноправна држава у УН-а, била
би правно неједнака и у односу на нечланице.
Правна неједнакост државе у чланству којој је претходио пријем
под допунским условима, једноставно се закључује из немогућности
постављања допунских услова у односу на услове предвиђене у члану
4. Повеље. Као што је познато у Саветодавном мишљењу Међународног суда правде (даље МСП) из 1948. године, каже се да су услови чла5 Ово је потврђено у случају Македоније која је стекла допунске обавезе у поступку

њеног пријема 1993.

214

Косово после проглашења независности

на 4. егзостивни (исцрпни).6 Ови су „потребни и довољни”. Незаконито је постављање или гласање за услове који нису експлицитно садржани у чл. 4. Повеље. Политичке „консидерације” не могу проширити
ову групу услова. Надаље, услови чије испуњавање зависи од политичке воље других држава и посебно признавање, као што се овде каже,
представља овакав „допунски” услов.7
Ово Мишљење суда из 1948. године је прихваћено од Генералне
скупштине УН-а и ове године. Оно представља интерпретацију члана
4. Повеље.8
Када из допунских услова проистекну чланске обавезе, ове су незаконите на основу ex in juria, jus non oritur.
Из исте аргументације произлази и немогућност да се признавањем
неке територије доведу у питање чланска права и субјективитет постојећих чланица УН-а. Овај субјективитет очигледно се признавањем не
може доводити у питање, а да се истовремено не доведу у питање норме члана 2 и 4 Повеље. Природа чланских права везује се за својство
Повеље да ова представља уговор не само држава-чланица, већ и Организације са њима као чланицама. Организација, наиме, Повељом
стиче обавезе, као што и чланице добијају обавезе према ОУН.

Незаконитост давања пуне независности
и правни одговор у случају наметања овог решења
Из сличних разлога као у случају условне независности, није легално (у нашем конкретном случају када постоји матична држава или држава настала од ове), доделити Косову и пуну независност. Овим би се
поред чланова Повеље који заштићују државни суверенитет чланица и
нечланица и територијалну целовитост чланица и нечланица УН-а, нарушила следећа гарантована права и капацитети државе:
1. Чланска права државе у УН-у (Србије у погледу Косова). Ова чланска права се односе на правну једнакост и недискриминацију у контексту права и дужности у чланству и при пријему, посебно заштите суверености, немешања у елементе државности;
6 Conditions of admission of a State to Membership in the United Nations, pp. 62, 63.
7 Исто, стр. 63. и 64.
8 Види UNGA Res. 197/3 (1948).

215

Игор Јанев

2. Права на неугрожавање основних елемената правне личности државе. Овај део заштите права примењује се и на државе нечланице
УН-а, и, консеквентно, УН је дужна да их поштује. Овде посебно
треба уврстити правне капацитете и надлежности које се увек примењују на целини терирорије матичне државе и где УН, као делиберативна, а не наднационална организација, не може утицати на
особине и распростирање дејства основних елемената правног субјективитета. Основни елементи правне личности су неповредиви,
као што су то и основни елементи личности саме УН (сходно Конвенцији о привилегијама и имунитетима УН-а (1945)). Правна личност мора имати оне неопходне капацитете за правне послове, који
јој омогућују да се недискриминаторно представља и уговара, као
државна личност у одређеним границама, и ове не могу бити предмет политичке воље других држава и организације наднационалног
карактера, а посебно не извршне организације;
3. Право чланица да штите унутрашњи и административни (процесни) поредак организације УН-а. Редуковањем правних капацитета
личности на нелегалан начин, као и чланских дужности доводи се
у питање законитост недискриминације у процедурама унутрашњег права организације. Процедура око пријема Косова у УН, као
ентитета који нема основне услове за пријем, и у овом контексту
евентуално кршење критеријума, имало би одраз на дерогирање и
релативизовање осталих норми учествовања и репрезентације (избора) у унутрашњем поретку ОУН-а;9
4. Право чланица да штите међународни правни поредак и изван
УН-а,10 посебно право немешања у територијална права и права
егзистенције државности и личности, где је једна од дужности
УН-а и чланица да поштују правну личност осталих међународно–правних субјеката у складу са Резолуцијом 2625 Генералне
скупштине УН (XXV).11 Овакво право подразумева да УН својим одлукама, пријемом или невршењем обавеза, не може угрожавати или вршити одузимање терироријалних права и доделивање територијалних права непоштујући установљени правни
поредак. Пријем или престанак постојања држава или суспензи9 Види: H. G. Schermers: International Institutional law, Sisthaff and Noordhoff,

Netherlands, 1980. Chapters Three, Six, Eight.
10 Исто, Chapter Twelve.
11 UNGA Resolution 2625 (XXV).

216

Косово после проглашења независности

ја/искључење не дају УН-у и чланицама могућност злоупотреба
у овом погледу. Ово важи и за невршење дужности спречавања
поступака којим се фундаментално доводи у питање постојећи
правни поредак ОУН.
Косово, и после изласка Црне Горе из СЦГ, није нпр. могло Резолуцијом УН-а добити независност. Ово би незаконито задрло у права Србије, као наследника СЦГ и креирало ситуацију ultra vires акта од стране тела УН-а. Слично би било и када би нпр. била донета резолуција
УН-а којом би се ван воље Србије успоставио статус другачији од статуса предвиђеног у УН Рес.1244 Савета безбедности из 1999.12 Овде
би, исто, била повређена основна чланска права државе.
У случају Косова, данас, требало би иницирати проверу одлуке о
независности питањем од стране Генералне скупштине УН Међународном суду :
Генерална скупштина позивајући се на члан 2. Повеље, позивајући
се на члан 4. Повеље, на члан 96. Повеље, на Резолуцију 1244 Савета
безбедности УН из 1999, на одредбе Опште конвенције о привилегијама и имунитетима УН-а, које се односе на статус Организације, статус
чланица и неповредивост правне личности, у циљу рашчишћавања недоумица о статусу Косова, исто тако у циљу заштите поретка Организације УН и заштите међународног правног поретка, констатујући да је
између Србије и ОУН настала разлика у тумачењу члана 2. Повеље и
члана 1. о правној природи УН-а из Конвенције о привилегијама и имунитетима УН, тражи да Међународни суд да Саветодавно мишљење о
следећем питању:
Да ли је статус Косова креиран Декларацијом о независности за
Косово у складу са чланом 2. Повеље УН?
Напослетку, не вршећи дужност поништења независности Косова,
може се иницирати да Генерална скупштина УН-а постави питање
МСП-у и у облику:
Генерална скупштина позивајући се на члан 2. Повеље, позивајући
се на члан 4. Повеље, позивајући се на члан 96. Повеље, позивајући се
на УН Реyолуцију.1244 Савета безбедности из 1999, позивајући се на
одредбе Опште конвенције о привилегијама и имунитетима УН-а, које
се односе на статус Организације, статус чланица и неповредивост
правне личности, у циљу рашчишћавања недоумица о статусу Косова,
12 UNSC Res. 1244, 1999.

217

Игор Јанев

исто тако у циљу заштите поретка Организације УН и заштите међународног правног поретка констатујући да је између Србије и ОУН настала правна разлика у тумачењу члана 2 Повеље и члана 1 о правној природи УН-а из Конвенције о привилегијама и имунитетима УН, тражи
да Међународни суд да Мишљење о следећем питању:
Да ли је невршењем непоништења Декларације којом се Косову даје независност, од УН органа, неиспоштована обавеза УН сагласна са
чланом 2. Повеље УН?
Претходна два изложена питања могу се и истовремено поставити.
У том случају Међународни суд тражи мишљење о питањима:
Да ли је статус Косова креиран Декларацијом о независности за
Косово у складу са чланом 2. Повеље УН?
Да ли је невршењем непоништења Декларације којом се Косову даје независност, од УН органа неиспоштована обавеза УН сагласна са
чланом 2. Повеље УН?
Ова питања била би образложена пропратним меморандумом. Њиме би се објаснила правна позиција Србије и природа насталих разлика у интерпретацијама одредби Повеље.

Закључак
У овом раду доказано је да је независност Косова увек нелегална
форма која не може у било ком документу бити модел или могућа варијанта за решење косовског проблема. Активност дипломатије би морала да буде усмерена на објашњавање незаконитости форме независности и невршења обавезе за поништење одлуке о независности од
УН-а. Доказ незаконитости независности базиран је на Повељи УН-а
(посебно чл. 2) и три битна документа: 1) Саветодавном мишљењу Међународног суда из 1948. године; 2) УН доц. S/1466 од 1950; 3) Резолуцији 1244. Савета безбедности .
У овом раду, најпре је откривено да у случају наметања различитих
незаконитих форми независности од УН-а, држава бива оштећена у
правима и може и треба да покрене поступак утврђивања законитости
одлуке којом се незаконита независност настоји да успостави или је успостављена. Оваквом проблематичном одлуком, која нема правни
основ (за независност), доводе се у питање основне норме и принципи
Повеље и чланска права држава-чланица УН-а.
218

Косово после проглашења независности

Држава би питање о законитости у конкретном косовском случају
поставила Међународном суду правде посредством Генералне скупштине УН-а. Ова би у својој Резолуцији уградила питање за Суд о законитости одлуке о независности и, евентуално, нереаговању УН-а на
ту незакониту одлуку.
Треба овде приметити да су доношењем проблематичне одлуке у
случају Косова, која садржи независност, угрожена основна чланска
права и правна личност Србије у УН-у, као и права Србије ван Организације. Ово одступање од правила и принципа је најнепосредније у
вези са кршењем правног поретка Организације чији су чланска права
саставни део. Узимајући ово у обзир МСП би требало да се у оваквим
случајевима прогласи надлежним, између осталог и ради заштите
правног поретка Организације.
Дужност је Генералне скупштине да, у Косовском случају, постави
питање законитости, јер је дужност чланица УН-а да штите правни поредак организације и правни поредак шире међународне заједнице, где
је егзистенција и начин настанка држава, фундаментално везан за заштићивање устројства организоване заједнице. Дужност чланица Генералне
скупштине је, дакле, да правна питања, која се односе на правну личност, чланска права и правну личност саме Организације, увек упућују
на интерпретацију Међународном суду правде, на претходну иницијативу чланице, посебно ако сматра да су јој права правне личности везана
за Конвенцију о привилегијама и имунитетима доведена у питање.
Одговор који Генерална скупштина УН-а добије од Међународног
суда правде редовно се прихвата и до сада у том погледу није било изузетака. Последица овога мишљења била би враћање преговарача на
усмереније позиције, које су у складу са интересима Србије.
Пре него што би се преузела мера постављања, преко ГС-а, питања
за МСП, дипломатија Србије би требало да излобира код чланица
Скупштине УН-а своју позицију, и посебно несврстаних држава, будући да и оне имају често сличне проблеме.

Литература
1. L. Henkin, R. C. Pugh, O. Schachter, H. Smit: International Law: Cases
and Materials, West, 1993.
2. И. Јанев, Међународни односи и спољна политика, ИПС, Београд,
2004.
219

Игор Јанев

3. I. Janev, Legal aspects of the Provisional Name for Macedonia in the
United Nations System, AJIL, New York, 1999.
4. UN Doc. S/1466 (1950).
5. Advisory opinion: Conditions of admission of a State to membershig in
the United Nations, 28 May 1948, ICJ.
6. H. G. Schermers, Inernational Institutional law, Sijthoff and Noordhoff,
Netherlands, 1980.
7. Повеља УН-а.
8. Општа конвенција о привилегијама и имунитетима УН-а од 1946.
9. UNGA Resolution 2625 (XXV).
10. UNGAOR IV, Supp. 10, (A/925), 1949.
11. Нацрт конвенције о представљању држава у њиховим односима са
организацијама универзалног карактера (1975), УН.

Игор ЈАНЕВ
КОСОВО ПОСЛЕ ПРОГЛАШЕЊА НЕЗАВИСНОСТИ
АБСТРАКТ
Модерном методологијом доказано је да су различите форме наметнуте
независности незаконити правни облици. Посредством Генералне скупштине
УН-а предложена је, процедура провере законитости Резолуције УН-а, којом
се неприхватљива територијална решења намећу/успостављају. Резолуција
би, у случају Србије, требало да садржи питање/а Генералне Скупштине Међународном суду о законитости донешене одлуке косовских власти о независности и, евентуално, законитости неделовања Секретаријата УН на поништењу овакве одлуке привремених органа. Резолуција Генералне скупштине
УН би требало да садржи позивање на члан 2(1,4,7), услове чланства у члану
4. Повеље и, евентуално, став 30. члана 8. Конвенције о привилегијама и имунитетима УН-а. Овде би био наглашен и значај делиберативне природе УН
(који је садржан и у члану 1. исте Конвенције). Питање Међународном суду
садржало би процењивање да ли су органи Секретаријата УН били у обавези
да пониште одлуку о независности локалних привремених органа. Питање
Међународном суду односило би се на легалитет Декларације о независности
локалних привремених органа Косова. Оно би се истовремено везало за правну надлежност локалних тела које у датој фази немају правни капацитет.
Кључне речи: право, политика, УН, Косово, Међународни Суд
220

Давид ВЕСКОВ*

КОСОВО И МЕТОХИЈА, НАКОН ЈЕДНОСТРАНО
ПРОГЛАШЕНЕ НЕЗАВИСНОСТИ
1. Међународни процес Косовске независности.
Нико није сумњао да је Косово могло једнострано да прогласи независност и затим да добије сагласност великих сила које би такву
независност брзо и признале. Чињеница је да је процес независности
Косова најмање припреман у Приштини.
Косово су признале најутицајније државе света.
Зар неко сматра да ће САД да повуче своје признање независности неке државе, или да ће слично да ураде Немачка, Француска, или
Велика Британија?
Косово су признале све државе у чијем је интересу његова независност.
Погрешно је очекивати да ће у процесу стицања независности
Косова, САД и ЕУ који су уложили велика материјална средства у
наступајућем периоду ревидирати своје одлуке.1
Следећи циљ је пријем Косова у организације где Србија и Русија немају велике ингеренције, као што су ММФ, и Светска Банка, по
чему ће уследити енормно задуживање Косова.
Срби на Северном Косову увек ће бити у интересу велике силе, која ће помоћу њих моћи да манипулише са косовским Албанцима по
принципу: или урадите овако, или ћемо да дозволимо отцепљење Севереног Косова. САД мора да настоје да у сваком тренутку имају ал* Мр Давид Весков, члан председништва Паневропске уније, Скопље.
1 Bernd Possel, (Посланик Европског Парламента) излагање на Конференцији

Паневропске уније Косова на тему „Косово Стабилизација и регионални развој”,
Призрен 25. 04. 2008.

221

Давид Весков

тернативна решења за Албанце на Косову са циљем да се не отргну
контроли, а проблеми Србије, и Северног Косова су као створени за то.
Априла 2008. године боравио сам у Призрену. Може се закључити да се Косовски Албанци уопште не секирају око српског става за
Косово, за њих је процес независности Косова готов и нема враћања
натраг. Сматрају да процес независности нико не може да прекине.
То им је било обећано (од САД-а), и мора да се оствари.
На Косову више их занима шта по питању независности мисли
међународна заједница него Српска влада.
Косово је формирало своје Министарство спољних послова,
(Министар ће бити Скендер Хисени (Skender Huseni) из ЛДК, дугогодишњи саветник Ибрахима Ругове) и за Септембар је најављено
отварање првих амбасада, а већ неколико амбасада страних држава
ради у Приштини.2
То што процес међународног признања независности Косова не
иде тако брзо (до сад је Косовску независност признало само 40 држава), то и није битно.
Само за подсећање, Македонију је под њеним уставним именом
– Република Македонија – признало око 120 држава, што је много
већа бројка за разлику од држава које је признају под називом
FYROM, но Македонија и даље води преговоре око имена са Грчком. С обзиром да све чланице ЕУ Македонију признају под именом БЈРМ, Влада у Скопљу због европских интеграција мора да
преговара са Грчком око имена државе (иако се међу државама које су признале Македонију под Уставним именом налазе и САД, Русија, и Кина).
Па и зато мислим да није битно зашто Бурма, Чад или Обала Слоноваче нису признале Косовску независност, већ је најбитиније питање да су ту независност признале највеће, и најутицајније државе
у свету, као што су САД, Канада, и ЕУ.
Додатни проблем Србије може да буде ако Косово ухвати прикључак са евро-атлантским интеграцијама, и претекне Србију, на
том путу. Тада ће се Србија суочити са великим проблемима.
2 Фатмир Сејдиу, Председник Косова, Излагање на Конференцији Паневропске

уније Косова на тему „Косово Стабилизација и регионални развој”, Призрен 25.
04. 2008.

222

Косово и Метохија, након једнострано проглашене независности

Треба имати у виду да Косовска Скупштина доноси по неколико
закона на дан (углавно написаних од стране страних стручњака за
право ЕУ), и то превасходно законе који су неопходни за евро-интеграционе процесе Косова.
Косовска војска формира се по Америчким стандардима, што
значи да она може брзо да испуни све НАТО услове за пријем у пуноправно чланство (имајући у виду да се следећи НАТО Самит о
проширењу одржава 2014. године, Косово ће имати довољно времена да заврши процес формирања војске).
Према неким проценама већ идуће годину могуће је укључење
косовских оружаних снага у НАТО операције у Авганистану, као и
коалиционе у Ираку. Учествовање у тим операцијама и те како је
битно питање.3
Ако Косово успе да се укључи у процес евро-атлантских интеграција а Србија због своје политике остане изван тих процеса, онда се
поставља питање шта је Србија добила са тим – управо ништа – једноставно зависиће од Косова, које ће у будућности уцењивати Србију.
Можда актуелна српска политичка гарнитура не жели чланство у
ЕУ ни у НАТО, но нико не гарантује да за 10–15 година (или раније),
нека нова власт у Србији не промени приоритете ка НАТО и ЕУ, но
фактички Србија од проблема Косова имаће потешкоћа на том путу.
(Погрешну политику у овом смислу водио је и Слободан Милошевић према целом региону, укључујући и Косово. Сада после толико
година Србија и даље има проблема на међународном пољу.
Зато је данас за Србију најбоље да се снажно укључи у евроатлантске токове пре Косова, да што брже постане пуноправни члан
НАТО-а, и ЕУ, и тако као пуноправна чланица ове организације заштити своје националне интересе.
У супротном, Србија ван ових токова нема могућности да заштити интересе, јер нико неће водити рачуна о њима.
Само као чланица ЕУ, Србија може да заштити Косово, и даље
кроз ЕУ институције да своје интересе (Косово) прикаже као Европске интересе, то питање као чланица ЕУ да наметне као питање
3 Др Нано Ружин – Бивши македонски Амбасадор у НАТО-а, професор Филозоф-

ског факултета у Скопљу, и Председник Македонског НАТО клуба. На трибини
поводом промоције издање „Политичка мисла” Фондације Конрад Аденауер 02.
07. 2008. год. Скопје.

223

Давид Весков

осталих држава, и спречи улазак Косова у ЕУ, јер у противном случају Косово може доћи у позицију да блокира европске интеграције
Србије (засада чудно, но кроз коју годину, сасвим могуће, са оваквом политиком у Србији).
Према изјави Председника Европског Парламента Ханс Герт
Петеринга (Hans-Gert Pöttering), коју је дао у вези Македонско–Грчког спора око имена, да ако нека држава чланица ЕУ има проблема
са другом државом која није чланица ЕУ, онда ЕУ стаје на страну
своје чланице. (исто се подразумева и за НАТО).
Зато је добро да се Србија у потпуности интегрише у ЕУ, па
као пуноправна чланица, издигне питање статуса Косова на
Европски ниво, и онда да тражи заштиту својих права кроз европске институције.4
Другог решења нема, јер Србија изолацијом не добија ништа,
(већ само губи).
Сама Русија није против уласка Србије ни у НАТО ни у ЕУ, за
њих је битно питање евро-атлантске интеграције Грузије, и Украјине, а у погледу Србије то им толико и није битно.
Србија има одличну могућност да убрза своје европске интерације (рука ЕУ никада није била дуже испружена према Србији него што
је сада), а зато има подршку од свих суседа чланица ЕУ, који су спремни да отворено помогну Србији на том путу, и ставе на страну нека
отворена питања, (као што су положај Мађара у Србији), и слично.
Са друге стране ЕУ је направила неколико конретних потеза према Србији (што није случај са Македонијом на пример), прво, визно
олакшање, за грађане Србије (а у скоријој будућности и укидање
визног режима за Србију), и друго инестиција од 700 милиона евра
Fiat-а у Заставу (свакако Фиат не би уложио толико пара у Србију да
нема сагласност за то из Италијанске владе и из тела ЕУ).
Србија за будућност мора да искористи ову шансу.
ЕУ принципи у процесу признавања косовске независности
ЕУ је до сада показала двојне стандарде кад је у питању признање независности државе.
4 Hans-Gert Pöttering, Predsednik Evropskog Parlamenta, Intervju za A1 Televizija. 13.

03. 2008. godine.

224

Косово и Метохија, након једнострано проглашене независности

Случај Македоније из 1992. године, државе ЕУ нису признале независност Македоније, јер једна држава (Грчка), није хтела да призна
независност Македоније, због проблема са именом. Тада се ЕУ солидарисала са Грчком, и није признала независност Македоније, док
није променила име у FYROM.
Случај 2 Црна Гора. По питању независности Црне Горе ЕУ је демонстрирала јединство, и све чланице ЕУ, заједно су признале независност Црне Горе.
Случај 3 Косово, Против независности Косова, у ЕУ су Грчка, Кипар, Шпанија, Словачка, и Румунија.
Када су у ЕУ видели да је немогуће постигнути јединствен став
Уније, тада је било нађено ново решење, – признање независности
новоформиране државе, пренело се са нивоа Уније на билатералу,
остављајући свакој држави да одлучи да ли ће да признају независност новоформиране државе Косово или не, како би се избегло нерешиво питање једногласности поводом овог питања.
Ови случајеви су доказ да у ЕУ влада политика дневног интереса, а не политика која је дугорочна: Ако постоји претежни интерес за
нешто наћи ће се начин за његову реализацију, како за признање независности Косова, тако и за евроинтеграције Србије.
Руски став о Косову
Став Русије свакако је вођен њиховим интересима, а не међународним правом. Нико не може гарантовати да ће после куповине свега расположивог по Србији за мале паре, Русија да прекине подршку Србији.
Стратегија Русије је јасна да за мале паре узме све што се да купити по Србији (НИС, Бор, ЈАТ, и слично), како би од Србије направила енергетског зависника од Русије.
С друге стране Русија је и те како заинтересована за улазак у
енергетски сектор на Косову.
Јер након инвестиција у Србији и Црној Гори, Русима треба стабилни енергетски сектор који тренутно могу наћи само на Косову.
Улазак Русије у енергетски сектор на Косову може да буде један
од услова за Руско признање независности Косова
Нови руски Председник Дмитриј Медведев пожелеће да изађе из
сенке свог политичког ментора Владимира Путина, (то је природни
ток у политици), и за кратак период да изгради свој политички имиџ.
225

Давид Весков

Зато ће под утицајем Дмитрија Медведева, доћи до промене руске политике према Косову.5
2. Македонија и питање признања независности Косова
Једнострано проглашење независности Косова, догодило се у незгодном часу за македонску Владу.
Прво: појавио се проблем унутар владајуће коалиције – непосредно пре НАТО самита у Букурешту је албанска партија у влади ДПА
(у Македонији мора да има албанска партија у влади, без обзира на то
колико посланика има Македонска партија), напустила је владајућу
коалицију. Кад се то питање решило, онда су НСДП (Нова Социјал
Демократска Партија настала одцепљењем дела СДСМ), партија чији је лидер Тито Петковски (бивши високи функционер СКМ), који је
имао 6 посланика у Собрању, и Либерална Партија Стојана Андова са
3 посланика решили да напусте владину коалицију.
Тако је влада предвођена са ВМРО-ДПМНЕ изгубила већину у
Парламенту.
Друго: Актуелна владајућа гарнитура у Македонији још одавно
припремала се за превремене парламентарне изборе после НАТО самита у Букурешту.
Као доказ за то је овогодишњи буџет Македоније, који износи више од 2,2 милијарде евра (док је прошлогодишњи био 1,7 милијарда
евра). Влада је отпочела неколико капиталних инвестиција (карактеристичних за изборни период), а сви општински комитети ВМРОДПМНЕ још у месецу марту добили су наредбу да траже просторије за изборне штабове.
Треће: Проблем са именом са Грчком додатно се испречио партијама на власти. (ВМРО-ДПМНЕ је имао тврд став око питања промена имена Македонија, док су НДСП и Либерална странка имале став
да име државе треба да се промени за улазак у НАТО).
Четврто: Македонска влада је инситирала пре признања независности Косова, да почне рад мешовите Македонско-Косовске
5 Alain Terrenoire, Predsednik Međunarodne Panevropske Unije, Izlaganje na

Konferenciji Panevropske Unije Kosova na temi „Kosovo Stabilizacija i regionalni
razvoj”, Prizren 25. 04. 2008.

226

Косово и Метохија, након једнострано проглашене независности

комисије за демаркацију границе, што је предвиђено планом Мартија Ахтисарија.
Комисија је започела рад (без обзира на изборе у Македонији), уз
одржавање седница у Скопљу и Приштини. Ипак, никакве конкретне одлуке нису донете, због чекања на формирање нове македонске
Владе, но најбитније је да је тај процес почео, па по изборима може
да се очекује неста конретно по том питању.6
Пето: Самим чином расписивања избора Влада Македоније
функционише технички, што значи да не може да признаје независност државе, и да успоставља дипломатске односе са другим
земљама.
Било каква одлука на том пољу коју би донела влада Македоније
пала би на Уставном Суду.
У таквој предизборној ситуацији, актуелној владајућој коалицији најмање би требало отварање новог проблема званог признање Косова.
Познато је да су Македонски грађани традиционално про-српски
настројени. Кад су у питању Косово, и независност Косова, то не
представља добру тему за изборе.
Корисно је подсетити се једног баналног примера: у току изборне
кампање у Македонији опозиција оптужује владајуће партије, да су
оне криви за високу цену бензина, да је то неуспех Владе, а не да је
узрок цена нафте на светском тржишту. Можемо замислити шта би
опозиција причала када би ова Влада признала независност Косова.
Свакако да би ВМРО-ДПМНЕ изгубио део бирачког тела (па и
оне традиционалне гласаче за ВМРО-ДПМНЕ), уколико би признала
независност Косова.
Македонске партије у предизборној кампањи беже од теме признања независности Косова, једноставно ту тему не отварају, и држе
се даље од ње, а са друге стране албанске странке доста екпонирају
тему признања Косова, и јавно кажу да ће затражити да прва одлука
нове Владе буде признање независности Косова.
С друге стране албанске партије ДПА, и ДУИ међусобно се оптужују зашто Влада још није признала независност Косова. Обе
6 Alain Terrenoire, Predsednik Međunarodne Paneuropske Unije, Izlaganje na

Konferenciji Panevropske unije Kosova na temi „Kosovo Stabilizacija i regionalni
razvoj” Prizren 25. 04. 2008.

227

Давид Весков

странке су као једини услов за учешће у наредној влади (без обзира
ко ће је формирати, да ли СДСМ, или ВМРО-ДПМНЕ), поставиле
признање независности Косова.
Признање независности Косова није проблем, то ће се десити и
то још на првој седници нове владе, (уколико чланови владе нису заузети са кадровским питањима) независно од тога ко ће је саставити.
Будући македонски премијер биће изложен ватри са обе стране,
са једне од грађана (који су у великом броју против признања независности Косова), и опозиције са друге стране која ће такву владину
одлуку оштро да критикује и са треће стране од коалиционог партнера са албанске стране. Свакако ту не сме да се заборави међународна заједница и њен притисак.
Мислим да то питање неће изазвати већи проблем у влади (можда
ће само партија Срба да напусти владину коалицију, а то је и онако
небитно, јер ће имати једног или два посланика). Уз Македонију, независност Косова би признала и Црна Гора.
Према Уставу Македоније, влада је та која признаје независност
државе, и која успоставља дипломатске односе (у Парламенту се може само дискутовати). Председник државе нема никакве ингеренције по том питању, може само да не потпише Указ за именовање македонских амбасадора, или да не прими акредитивна писма страних
дипломата.
Имајући у виду да се наредне године у Македонији одржавају редовни Председнички избори (а свакако гласови Албанаца, су увек
пресудни за то ко ће да победи на њима, јер традиционално у албанским срединама има највише неправилности, и потребна разлика се
увек тамо добија), сматрам да ће актуелни Председник Македоније
Бранко Црвенковски (ако жели други Председнички мандат) остати
пасиван по овом питању, са циљем да не наруши своје добре односе
са Албанцима.
Сад се поставља питање будућности македонско-српских односа кад Македонија призна једнострано проглашену независност
Косова.
То превасходно зависи од тога ко ће формирати владу Србије. Ако
Радикали и ДСС формирају владу, јасно је да ће САД и ЕУ тражити
начин да казне такву Српску владу, а Косово је најбоље за то. Тако
би ЕУ и САД послали Србији јасну поруку какав је њихов став о таквој влади.
228

Косово и Метохија, након једнострано проглашене независности

Мислим да неће бити никаквих проблема, јер Србија као држава
потписница бројних међународних докумената може имати озбиљних проблема ако их прекрши.
Затварање границе такође није решење, јер више штете би имала
сама Србија, јер је она директно зависна од коридора 10 и солунске
луке а не Македонија.
Излазак српских производа исто тако није решење, јер су фирме
риватне, а сваки њихов интерес је профит. Македонско тржиште лако ће наћи замену за српске производе (алтернативе су ту, Бугарска
Турска, па и Кина), а после би био озбиљан проблем за њихов повратак на македонско тржиште, јер би конкуренција урадила своје.
Једино што је за очекивати је да Србија повуче на одређено време свог амбасадора из Скопља на консултације, а Македонија сигурнан сам неће урадити исто.
Првобитна и агресивна еуфорија по признавању независности
Косова у Србији је прошла, и народ се од тога уморио (Српски грађани су мирно дочекали признање независности Косова од Хрватске,
Мађарске, и Бугарске стране).
Литература
1. Alain Terrenoire, Predsednik Međunarodne Paneuropske unije,
Izlaganje na Konferenciji Panevropske unije Kosova na temi „Kosovo
Stabilizacija i regionalni razvoj”, Prizren 25. 04. 2008.
2. Bernd Possel, (Poslanik Evropskog Parlamenta) izlaganje na
Konferenciji Panevropske unije Kosova na temu „Kosovo Stabilizacija
i regionalni razvoj”, Prizren, 25. 04. 2008.
3. Fatmir Sejdiu, Predsednik Kosova, Izlaganje na Konferenciji
Panevropske unije Kosova na temu „Kosovo Stabilizacija i regionalni
razvoj”, Prizren, 25. 04. 2008.
4. Hans-Gert Pöttering, Predsednik Evropskog Parlamenta, Intervju za A1
Televizija. 13. 03. 2008. godine.
5. Др Нано Рузин – Бивши македонски Амбасадор у НАТО-а, Професор Филозофског факултета у Скопљу, и Председник Македонског НАТО клуба. На трибини поводом промоције издање
„Политичка мисла” Фондације Конрад Аденауер 02. 07. 2008.
год, Скопје.
229

UDK:339.9.012(497.115)”1999/2007''

Душан Н. ВУЈОВИЋ*

СПОЉНИ ОДНОСИ КОСОВА ПО РЕЗОЛУЦИЈИ
1244 (1999–2007)
АПСТРАКТ
На основу Резолуције 1244 СБ УН статус и суверенитет над
Косовом и Метохијом (КиМ) су веома специфични. Држави
Србији је суспендован суверенитет, а успостављен је од стране цивилне мисије Уједињених нација на Косову (УНМИК).
Никада у својој историји, Уједињене Нације (УН) нису имале
мисију са тако широким овлашћењима у управљању одређеном територијом.
Позивајући се на Резолуцију 1244 специјални представник Генералног секретара (СПГС), доноси „Уставни оквир за привремену самоуправу на Косову”, у коме су установљене надлежности
из области спољних односа, које постају „резервисана овлашћења” СПГС.
Специјални представник постаје и правни заступник територије под међународном управом, и у овом случају иступа у име и
за рачун Косова и као такав обавља самосталну комуникацију
Косова са спољним субјектима, независно од формалног носиоца суверености на КиМ, државе Србије.
Привремене институције самоуправе (ПИС) у координацији са
СПГС обављају спољнополитичку делатност, односно самостално закључују међународне споразуме, учествују у регионалним међународним организацијама и конференцијама, у слању
специјалних мисија итд.
Истраживање се односи на спољну сувереност Косова по Резолуцији 1244. Рад обухвата спољне односе Косова (билатералне и
* Душан Н. Вујовић, Дипломирани политиколог, истраживач – волонтер у Институ-

ту за међународну политику и привреду, Београд. Текст представља део
дипломског рада

230

Спољни односи Косова по Резолуцији 1244 (1999–2007)

мултилатералне) из политичких, економских и др. области и односе Косова са Европском унијом (ЕУ), до августа 2007. године.
Кључне речи: Косово по Резолуцији 1244 СБ УН, УНМИК, ПИС,
Србија, спољни суверенитет, спољни односи, Уставни оквир.

Увод
Косово и Метохија (КиМ) је данас постало синоним за сукоб и спор
између Срба и Албанаца. Оно је такође постало синоним за различита
могућа решења тог сукоба. Решења се крећу између два пола – једног
који дефинише КиМ као део суверене државе Србије, и другог који дефинише КиМ као суверену државу. Од јуна 1999. године и агресије
НАТО на СР Југославију до данас, међународна заједница у виду мисије УН у сарадњи са Привременим институцијама самоуправе, које
углавном представљају косметске Албанце и уз огромну економску помоћ западних земаља, нису успели да успоставе потребне стандарде и
испуне обавезе из Резолуције 1244 СБ УН.
Суспензија суверенитета, као политичке и фактичке категорије,
СРЈ на територији КиМ, праћена је успостављањем суверенитета од
стране администрације УН. У овом контексту, појава коју ћу истражити у овом раду, односи се на спољну сувереност Косова по Резолуцији
1244 СБ УН. Ради се о појму који означава самосталност у вођењу
спољних послова, склапање и приступање међународним уговорима и
организацијама и др.1
Предмет истраживања обухвата спољне односе (билатералне и
мултилатералне) из политичких, економских и др. области, односе Косова са Европском унијом.
С обзиром да је ова појава израз новонасталих околности у међународним односима, како због нове улоге УН (велика овлашћења у управљању КиМ), тако и због специфичног статуса и надлежности ПИС
(знатна ограничења у управљању од стране међународне цивилне мисије, привремени карактер до будућег статуса), циљ рада би био пре
свега опис ове појаве, али и практична употребљивост истраживања и
указивање научној и друштвеној јавности на ову појаву.
Претпоставке студије се односе на спољни суверенитет и његову
везу са мандатом УНМИК-а, такође и на везу са надлежностима ПИС
1 Исаковић 2006, 25.

231

Душан Н. Вујовић

у области спољних односа, на крају и однос специјалног представника
и ПИС у вођењу спољних послова.

Међународни фактори — нормативни оквир
После краја Хладног рата, који се изразито осетио на простору бивше СФРЈ, у виду насилног разбијања државе изнутра и споља, настала
је потреба за новом улогом УН.
Као последица грађанског рата у СФРЈ појавио се проблем политичког и економског нестабилног региона, непостојање владавине права, етничка нетрпељивост, једном речју слаба држава. У овим околностима међународна заједница, представљена кроз УН нуди, односно
намеће међународни протекторат као решење. Тиме УН преузимају одговорност над управљањем одређеном територијом на којој влада хаос, где су високе етничке тензије и минимална заштита људских права.
На простору бивше СФР Југославије, за време и после грађанског рата, мисије УН су биле задужене за надгледање примирија и зона забрањеног лета, заштиту заштићених зона, хуманитарну помоћ, а касније и
надгледање Дејтонског мировног споразума итд.2
Прво веће ангажовање УН у администрирању територијом било је
1991. године у Камбоџи. Мисија УН названа UNTAC – United Nation
Transitional Authority in Cambodia, имала је мандат да обезбеди примену Споразума о свеобухватном политичком решењу конфликта у Камбоџи, потписаног у Паризу октобра 1991. године.3 UNTAC мисија је
имала директну контролу над службама из области спољних послова,
одбране, финансија, јавне безбедности и информација. Њена надлежност је једино била ограничена „саветима” које би Врховно народно
веће Камбоџе једногласно изгласало.
2 Мисије УН на простору бивше СФР Југославије: UNCRO – United Nations

Confidence Restoration Operation, март 1995 – јануар 1996, UNTAES – UN
Transitional Authority in Easter Slavonia, Baranja and Western Sirmium, јануар 1996 –
јануар 1998, UNPSG – UN Civilian Police Support Group, јануар 1998 – октобар
1998, UNPROFOR – UN Protection Force, фебруар 1992 – март 1995, UNPREDEP –
UN Preventive Deployment Force, март 1995 – фебруар 1999, UNMOP – UN Mission
of Observers in Prevlaka, јануар 1996 – децембар 2002, UNMBIH – UN Mission in
Bosnia and Herzegovina, децембар 1995 – децембар 2002, UNMIK – UN Mission in
Kosovo, јун 1999 – до данас.
3 Резолуција Савета безбедности УН 745, 28. фебруар 1992. године.

232

Спољни односи Косова по Резолуцији 1244 (1999–2007)

У случају Косова и Метохије Савет безбедности УН је позивајући
се на главу VII Повеље УН, усвојио Резолуцију 1244. Кроз вршење административних функција на територији Космета, међународна цивилна мисија је de facto преузела надлежности у успостављању и надгледању развоја привремених институција самоуправе, кроз које становништво Космета треба да: ужива суштинску аутономију у оквиру СР
Југославије.4 Из овога је јасно, а у пракси видљиво да је суверенитет
Југославије на КиМ привремено суспендован и да је мисија УН преузела целокупну државну власт на територији КиМ. Овај пренос овлашћења је још једном формално потврђен првим законодавним актом
цивилне управе, тј. Уредбом 1999/1 о овлашћењима привремене управе на Косову, којом је преузета сва законодавна и извршна власт, укључујући и управљање правосуђем.5
Ради испуњења свог мандата организација УНМИК-а заснива се на
четири стуба. На челу УНМИК-а налази се специјални представник генералног секретара који: председава радом сва четири стуба и помаже
у остваривању стандарда и унапређењу политичког процеса усмереног
на одређивање будућег статуса Космета.6 Канцеларија специјалног
представника формирана је као највиши цивилни политички орган и
уједно је седиште специјалног представника и његовог заменика.7

Надлежност привремених институција самоуправе
у спољним односима
У петом поглављу Уставног оквира, набрајају се надлежности ПИС
из различитих области, између осталих под чланом 5.6 наводи се надлежност из области спољних послова. То подразумева: међународну и
спољну сарадњу, укључујући постизање и финализовање споразума.
Те активности треба да буду кооридинисане са СПГС-ом.8
Касније, априла месеца 2004. године, на основу ове одредбе и појединих одредби који се тичу резервисаних овлашћења СПГС-а и на основу захтева Владе Косова, специјални представник је основао Канцелари4 Димитријевић 2006, 148.
5 О овлашћењима привремене управе на Косову, Уредба 1999/1, 25. јул 1999. године
6 Јефтић 2006, 176.
7 Јефтић 2006, 175.
8 Уставни оквир за привремену самоуправу на Косову, мај 2001. године.

233

Душан Н. Вујовић

ју за координацију међународне сарадње и регионалног дијалога. Она се
налази у канцеларији премијера и под његовим руководством. Канцеларија је надлежна за посредовање и координацију активности Владе у
области међународне сарадње, као и појединих министарстава и владиних агенција. Укратко, Канцеларија има следеће функције:
1. Прима и координише посете страних делегација које посећују Премијера и министарства;
2. Одржава базу података о путовањима Премијера и министара ван
Космета и саветује их о циљевима путовања;
3. Координира припрему међународних споразума, у складу са смерницама које је одобрио СПГС;
4. Прати институционалну и ad hoc регионалну сарадњу у надлежности владе, а нарочито економску сарадњу;
5. Одржава базу података и архиву свих споразума, протокола и меморандума о разумевању итд. које је потписао УНМИК у име ПИС;
6. Одржава контакте са дипломатским канцеларијама за везу у Приштини, међународним организацијама и разним агенцијама;
Канцеларија је надлежна за целокупну координацију активности
Владе из области међународне сарадње, такође је надлежна за регионални технички дијалог и питања
протокола која се односе на Канцеларију. У испуњењу ових надлежности Канцеларија координира са Специјалним представником, а
према потреби и са Председником Косова.9
Члан 5.7 дефинише однос ПИС према Европској унији, концентришући се на активности које треба предузети у циљу ближе сарадње са
„евро-атлантском заједницом”.
У деветом поглављу, наводи се структура и дужности органа законодавне и извршне власти.
Под чланом 9.1.18 стоји да Скупштина Косова може оснивати оне
функционалне одборе које буде сматрала потребним и одговорајућим
за обављање својих дужности. Касније ће на основу ове одредбе Скупштина формирати Одбор за међународну сарадњу и интеграцију у ЕУ,
који има следеће функције:
1. Разматра сва питања која се односе на међународну сарадњу ПИС,
базирајући се на одредбама Уставног оквира;
9 Интернет страница: Косовски Премијер http://www.ks-gov.net/pm/, јун 2007. године.

234

Спољни односи Косова по Резолуцији 1244 (1999–2007)

2. Пројектује општу стратегију деловања у области међународне сарадње за скупштину Косова и друге институције Косова, подстичући посебно сарадњу Скупштине са парламентима других земаља,
као и са међупарламентарним институцијама различитог нивоа;
3. Залаже се за успешан развој рада косовских институција у области
међународне сарадње, посебно за подстицање активности које се односе на убрзавање процеса за решавање финалног статуса Косова у
складу са вољом његовог народа и правом на самоопредељење и др.
У деветом поглављу, члан 2 говори се о институцији Председника
Косова. Под 9.2.1 се каже да: Преседник Косова представља јединство
становништва и гарантује демократско функционисање привремених
институција самоуправе. Даље, под 9.2.2: Председник Косова, у координацији са СПГС-ом, представља Косово, и врши своја права и дужности
у складу са одредбама овог Уставног оквира и закона у примени.
На крају у члану 9.2.4, став А – наводи се да: Председник Косова
врши своје дужности у координацији са СПГС-ом, делује на пољу
спољних односа.
У члану 3 деветог поглавља, описују се дужности и структура Владе Косова, међутим, нигде се експлицитно не спомињу дужности из
области спољних односа. У пракси, поред наведене Канцеларије за међународну кооперацију и регионални дијалог и Агенције за европске
интеграције, постоји још Канцеларија Пакта стабилности (све се налазе у оквиру Канцеларије премијера). Циљ Канцеларије је: да омогући
Косову представљање, учешће и економску и политичку интеграцију у
региону. Преко ове канцеларије прати се и надгледа активност земаља
региона и иницирају се облици међурегионалне сарадње, као нпр. споразуми о слободној трговини са суседним земљама.10

Спољни односи
Упркос свим ограничењима које трпи, у виду резервисаних овлашћења СПГС и непостојању иниституционалног оквира, односно активног и пасивног права посланства, представљање привремених институција самоуправе, односно косметских Албанаца у иностранству
је за њих веома успешно. Циљ и даље остаје – међународно признање
независног Косова. У почетку независност од Србије, а касније незави10 Интернет страница: Косовски премијер http://www.ks-gov.net/pm/, јун 2007.

235

Душан Н. Вујовић

сност од међународног надгледања и условљавања. Као аргумент за
међународно признање, које иначе има велики политички и психолошки ефекат у међународним односима, косметски Албанци истичу начело ефективности. У складу са декларативном теоријом признања
они очекују од међународне заједнице, а пре свега од водећих западних
држава, да само констатују чин постојања њихове ефективне и легитимне власти на КиМ. За њих је веома важно да та подршка буде што
шира, а у најбољој варијанти да буде формално призната преко резолуције Савета безбедности УН. Тиме ће с једне стране бити прихватљивије за остале субјекте међународне заједнице да признају новостворену државу, а са друге стране ће се избећи појава појединачног признања која би могла да изазове нове поделе у међународним односима. Таквих случајева појединачних признања је било у савременој историји,
када се свет практично поделио на примерима Немачке, Кореје, Кине
итд. Исто тако, на почетку кризе у СФРЈ, дошло је до појединачног
признања Словеније и Хрватске пре свега од стране Немачке и осталих
западних држава, које је довело до погоршања већ напете ситуације.

Спољни односи Косова по Резолуцији 1244
Према томе, у свим наступима ПИС настоје да се представе као посебан независтан ентитет, одбацујући сваку везу са Србијом. Комуникација која се одвија са спољним субјектима, тече преко билатералних
и мултилатералних односа. Поред политичке комуникације, кроз коју
се експлицитно заговара независност КиМ, постоји још и комуникација из других области (економских, културних, спортских, итд.) преко
које се такође на „мала врата” тражи међународно признање те посебности, односно независности.
Као што је већ напоменуто, ПИС воде спољне послове у координацији са СПГС, који их формално ограничава у томе, а фактички ради
на истој линији са вођама косметских Албанаца, нарочито у периоду
решавања будућег статуса.

Билатерални односи
Билатерална сарадња ПИС са владама државама региона и западним државама има велики обострани значај. Активност ПИС на пољу
спољних односа одвија се углавном кроз ad hoc дипломатију, односно
236

Спољни односи Косова по Резолуцији 1244 (1999–2007)

путем специјалних мисија. Специјална мисија има привремени карактер, по својој природи је представничка, упућује се на билатералној
основи, има конкретан задатак и њено деловање је условљено претходним споразумом између заинтересованих који укључује пристанак државе (у овом случају државе која прима делегацију ПИС, прим. Д.В. )
да одаслану мисију прими.11
У складу са темом посете, разликује се ниво и врста делегације специјалне мисије. Ако се као тема посете јавља питање статуса КиМ и
одређена питања општег политичког значаја (заштита људских и мањинских права, регионална сарадња, безбедност итд.), на челу делегације налази се привремени председник или премијер Косова. Када су у
питању стручне или неполитичке теме (економија, трговина, култура,
спорт...) делегацију предводе ресорни министри и стручњаци из различитих области. Све ове посете координира и припрема Канцеларија за
координацију међународне сарадње и регионални дијалог.
Велики значај који државе пријема придају таквим посетама, одликује се у високом или вишем нивоу на којем бивају примљене делегације ПИС. Као пример може послужити активност која је на том пољу
вођена од стране привременог премијера Косова Агима Чекуа у 2006.
години, у време када је почело одлучивање о будућем статусу КиМ. У
том периоду, он је начинио више посета у региону, односно Македонији, Хрватској, Словенији, Црној Гори, Грчкој, а такође и посете одређеним државама ЕУ. Такође, позиви упућени ПИС стижу и од организација из невладиног сектора, које се углавном баве тематиком међународних и спољних односа, безбедности, регионалне сарадње, заштите
људских и мањинских права, итд.
Недостатак осталих видова комуникације са спољним субјектима,
створио је потребу код вођства косметских Албанаца да потраже још
нека решења. У прилог томе иде ангажовање британске фирме „Независни дипломата” од стране привремене Владе Косова, која има за циљ
да саветује преговарачки тим косметских Албанаца и да обезбеди контакте функционера ПИС са високим званичницима западних земаља.12
Што се тиче сталне дипломатије, ПИС Косова, на основу овлашћења
које имају из области спољних односа по Уставном оквиру, не могу
11 Janković 1988.
12 Клијенти „Независног дипломате” су такође самопрокламоване државе – Арапска

Демократска Република Сахарави и Сомалиленд. Интернет страница: http://www.
independentdiplomat.com.

237

Душан Н. Вујовић

отварати дипломатске мисије, а нису ни покушавали да мимо тога формирају своја квазидипломатска представништва као неке непризнате
de facto независне државе.13 Међутим, тај став се променио од како је
одлука о будућем статусу ушла у крајњу фазу. Косметски Албанци су
отворили канцеларију за везу у Њујорку. Канцеларија је замишљена
као центар за лобирање и пружање информација чланицама УН, посебно у најважнијем телу Савету безбедности... Канцеларија за везу,
која је отворена без директне дозволе УНМИК-а, део је дипломатске
иницијативе Албанаца у процесу решавања статуса Косова. Косовска
канцеларија при УН, како се мисија зове, незванично је представништво покрајне у Њујорку, чије се седиште не налази у згради УН на
Ист Риверу, али је њеним представницима дозвољено да се без ограничења састају са дипломатама.14
Са друге стране, потребно је обратити пажњу на постојање дипломатских канцеларија за везу страних држава у Приштини.15 На основу
одлуке СПГС 2000. године отворена је могућност оснивања канцеларија за везу страних држава на КиМ.16 По тој одлуци, Канцеларије за везу означавају канцеларије за везу страних влада на Косову које доприносе вршењу мандата датог Резолуцијом административном и безбедносном делу мисије. Канцеларије за везу обављају следеће функције:
– Одржавају односе између својих влада и УНМИК-а, КФОР-а и
Привремених институција самоуправе;
– Штите интересе својих влада и њених држављана на КиМ, укључујући и корпорације, у оквиру граница дозвољеним међ. правом;
13 Нпр. самопрокламована Република Абхазија има представништва у Великој Бри-

танији, Грчкој, Бугарској, Италији итд. и неколико представништава у Руској Федереацији. Такође Турска Република Северни Кипар, има представништва у Великој Британији, САД и Турској. Наравно, на сва ова квазидипломатска представништва не може се примењивати Бечка конвенција о дипломатским односима из
1961. године.
14 Тањуг, Интернет страница http://www.tanjug.co.yu/Dogadjaji/SavetBezbednosti
Kosovo/default.aspx.
15 У Приштини постоје дипломатске канцеларије за везу следећих земаља: Албаније,
Аустрије, Белгије, Велике Британије, Бугарске, Хрватске, Финске, Француске, СР
Немачке, Грчке, Италије, Јапана, Луксембурга, Малезије, Холандије, Норвешке,
Румуније, Словеније, Шведске, Швајцарске, Турске, САД и Европске комисије.
16 О отварању и функционисању канцеларија за везу на u1050 .осову, Уредба
2000/42, 10. јул 2000. године.

238

Спољни односи Косова по Резолуцији 1244 (1999–2007)

– Обављају и остале функције које канцеларијама за везу повере њихове владе, а које нису забрањене законом и према којима нема примедби од стране одговарајућих институција на КиМ.
Особље мисије канцеларије, ужива широке имунитете и привилегије, а исто тако имовина и средства канцеларије су неповредиви. Имена
лица особља се претходно достављају специјалном представнику, који
их именује на дужност, а који их исто тако може и опозвати. Канцеларије за везу и њихови шефови имају право да користе своју државну заставу и амблеме на просторијама канцеларије, пребивалишту шефа мисије и његовом превозном средству. Конкретно, на примеру Канцеларије САД, њени задаци су да активно подржава процес транзиције Косова
у демократско друштво и унапређује политички и економски развој региона, спроводи политику САД. Сходно томе, канцеларија САД руководи разноврсним програмима који се односе на реализовање хуманитарне помоћи, образовања, као и на развој и техничку помоћ. Такође, одговорна је за одржавање свакодневних веза САД са локалним лидерима
свих етничких група, са УНМИК-ом, КФОР-ом и ОЕБС-ом.17
Остале дипломатске канцеларије такође обављају сличне послове,
плус координацију активности владиних организација тих држава, али
и конзуларне послове, односно издавање виза и остале услуге. Дипломатске канцеларије имају скоро свакодневне и интензивне контакте са
Институцијама привремене самоуправе. Тако да постоји тенденција
претварања тих канцеларија у de facto дипломатске мисије, дајући привременим институцијама квази пасивно право посланства, иако се канцеларије за везу отварају у договору са специјалним представником.

Економски односи
Привремено суспендовани суверенитет Србије на територији Косова и Метохије, подразумева и област међународних економских односа. Веома лоша економска ситуација и високи спољнотрговински дефицит, натерао је међународну и локалну власт да формира правне инструменте за економску сарадњу са околним државама и међународним финансијским институцијама. Тиме би се повећале извозне шансе
17 Амерички информативни центар, огранак Амбасаде САД у СРЈ, представљао је

интересе владе САД на КиМ до отварања дипломатске канцеларије у Приштини.
Интернет страница: http://serbian.pristina.usmission.gov/about_us.html.

239

Душан Н. Вујовић

косметске привреде, побољшали услови за инвестиције и унапредила
регионална сарадња. На основу одлуке СПГС и закона привремене
скупштине Косова, ПИС су добиле правну подлогу за закључивање међународних финансијских споразума.18 На иницијативу Пакта стабилности о изградњи простора „слободне трговине и Меморандума о разумевању о трговинској либерализацији из 2001. године, привремене
институције самоуправе су посредством УНМИК-а закључиле неколико споразума о слободној трговини (ССТ) са: Албанијом (јул 2003),
Македонијом (јун 2004), Хрватском (септембар 2006) и Босном и Херцеговином (октобар 2006). Ради вођења преговора о ССТ, формирана
је радна група за трговинску политику коју су чинили чланови УНМИК-а, министарства ПИС, УНМИК царине, Косовске трговинске коморе и остали. У децембру 2006. године, 32 билатерална уговора о слободној трговини између држава Југоисточне Европе, је замењено са
једним мултилатералним уговором, односно Централноевропским
споразумом о слободној трговини – Central European Free Trade
Agreement – CEFTA који треба да створи регионалну зону слободне трговине где ће се размена више од 90% робе обављати без царина. У име
„Косова по Резолуцији 1244” УНМИК је потписник овог споразума.
Треба истаћи да је CEFTA први и једини међународни уговор чије су
стране потписнице и Србија и Косово по Резолуицији 1244. Из области
енергетике УНМИК је октобра 2005. године потписао Споразум о успостављању енергетске заједнице између Европске уније и Југоисточне Европе. Овим споразумом се прави јединствени оквир за трговину
енергијом, који би требало да побољша снабдевање енергијом и мање
цене енергената. У јуну 2004. године УНМИК је у име Косова по Резолуцији 1244 потписао Меморандум о разумевању о развоју регионалне транспортне мреже Југоисточној Европи – Memorandum of
understanding on the development of the Southeast Europe Core Regional
Transport Network – SEECRTN. Намера је да се развије стратегија регионалног транспорта као темеља будућег економског развоја.
У области цивилне авијације, у јуну месецу 2006. године УНМИК
је потписао Споразум о европском заједничком ваздухопловном простору – European Common Aviation Area Agreement – ECAA. Јединстве18 „О проглашењу закона о међународним финансијским споразумима којег је усво-

јила Скупштина Косова”, Уредба 2004/20, 9. август 2004. године; и: Закон о међународним финансијским споразумима” бр. 2004/14, 6. мај 2004. године.

240

Спољни односи Косова по Резолуцији 1244 (1999–2007)

ни простор ствара нове стандарде безбедности авијације, аеродрома и
путника, заштиту животне средине итд.
У области међународних финансија УНМИК у име „Косова по Резолуцији 1244”, односно Привремених институција самоправе, је потписник неколико аката са међународним финансијским институцијама.
Између осталих, у новембру 2005. год. и на основу препоруке Међународног монетарног фонда СПГС и привремени премијер Косова су
потписали Писмо о намерама – Letter of Intent и Меморандум о економској и финансијској политици исказујући обавезу да ће смањити јавну
потрошњу и ефикасније користити средства.19 Европска инвестициона банка и УНМИК су закључили Оквирни споразум који омогућава
ЕИБ да пружа кредите Космету.
У свим овим случајевима: произилази да у међународним уговорним односима, специјални представник функционише као агент Косова и Метохије, што у ствари показује да он, не само да је супсидијарни
орган Уједињених нација, већ правни заступник који иступа у име и за
рачун територије под међународном управом.20

Мултилатерални односи
Заједнички интерес и деловање из различитих области је нешто
што спаја све државе региона. Привремене институције на два начина
воде спољне односе – путем међународних конференција и путем међународних организација. Оба начина воде усклађивању заједничких
интереса држава региона и деловања у договореном смеру. ПИС заједно са УНМИК–ом активно учествују у неколико регионалних иницијатива. Косово по Резолуцији 1244 учествује у другом радном столу Пакта стабилности Југоисточне Европе – питања економске сарадње, развоја и обнове;
Споразуми о слободној трговини – билатерални и мултилатерални.
УНМИК/ПИС имају статус посматрача у Иницијативи за сарадњу у Југоисточној Европи – Southeast Europe Cooperative Initiative – SECI, организација се бави унапређењем борбе против прегограничног и организованог криминала, ради побољшања инвестиционе климе у регио19 Писмо о намерама које шаље држава ММФ-у, подразумева планиране економске

реформе које ће бити предузете у циљу приступа те државе средствима ММФ-а.
20 Димитријевић 2006, 164.

241

Душан Н. Вујовић

ну. Такође Косово учествује у пројектима на побољшању регионалне
инфраструктуре кроз Regional Balkan Infrastructure Strategy – REBIS.

Односи Европске уније и Косова по Резолуцији 1244
Од маја 1999. године ЕУ је промовисала нови однос према државама Западног Балкана. Позитивни аспект код новог регионалног приступа, тзв. Процеса стабилизације и придруживања, одликује се у обзиру
који ЕУ има према специфичностима и тешкоћама у којима се државе
региона налазе. Постоје општи услови (демократизација и развој правне државе, развој тржишне привреде, поштовање људских и мањинских права, повратак избеглица и расељених лица, развој сарадње са
суседима) и специфични услови (поштовање Дејтонског и Ердутског
споразума, као и Резолуције 1244 СБ УН; услови се посебно односе на
БиХ, Хрватску и Србију).21 Однос између циљева (услова) и средстава
омогућује свакој држави да иде различитим темпом ка ЕУ. Европски
савет одржан у Феири јуна 2000. године, први је озваничио став ЕУ да
су земље западног Балкана могући кандидати за чланство у ЕУ. На Загребачком самиту новембра 2000. године, исти став је потврђен. Европски Савет је јуна 2003. године прихватио „Солунску агенду за западни
Балкан: у правцу европске интеграције” у којој се наводи да ће земље
западног Балкана постати саставни део Европске уније када буду достигле утврђене критеријуме. Тада је створено Европско партнерство
које је један од главних инструмената претприступне стратегије ЕУ
према земљама које су потенцијални кандидати за чланство. Савет министара Европске уније је 14. јуна 2004. године усвојио Одлуку о принципима, приоритетима и условима садржаним у Европском партнерству са Србијом и Црном Гором укључујући Косово, према Резолуцији 1244 Савета безбедности Уједињених нација од 10. јуна 1999. године. Међутим, имајући у виду да је Косово и Метохија под међународном цивилном управом, односно УНМИК-ом принципи, приоритети
(краткорочни и средњорочни) и услови који се односе на КиМ, издвојени су у посебни део и СЦГ, односно Србија није одговорна за њихово испуњење. Такође треба напоменути да је територија Косова била
обухваћена у преговорима Србије са Европском комисијом, односно да
је Косово учествовало у техничком дијалогу са ЕУ у форми Консулта21 Лопандић 2001, 177.

242

Спољни односи Косова по Резолуцији 1244 (1999–2007)

тивне радне групе. Међутим, формирањем Механизма за праћање (новембар 2002. године) од стране Европске комисије, Косово од марта
2003. године има свој технички дијалог са Европском комисијом.
Процес стабилизације и асоцијације за Косово по Резолуцији 1244,
између осталог подразумева:
1. Политички и економски дијалог – у оквиру ПСП за случај Косова
посебно је направљен механизам за праћење – Stabilisation Tracking
Mechanism – STM Процеса стабилизације и придруживања. Тај механизам представља форум на коме се одржавају политичке и техничке дискусије између ПИС, УНМИК-а и Европске комисије. Улога ЕК је да косовским привременим властима обезбеди стручна
знања и политичко усмеравање, како би ПИС уживале потпуне повластице предвиђене ПСП. Такође, механизам за праћење треба да
пружи подршку структурним (институционалним и административним) реформама путем саветовања и усмеравања.
2. Трговинске мере – ЕУ је омогућила косовској привреди да извози
око 95% својих производа на тржиште ЕУ. Међутим, Косово само
у ограниченој мери користи ове предности, зато што нема производе који би одговарали стандардима и захтевима ЕУ и који би били
конкурентни на тржишту ЕУ.
3. Финансијску подршку – Преко 1,6 милијарди € износи помоћ коју
је упутила Европска унија Косову, од тога око 1090 милиона € је
ишло преко CARDS програма – Community Assistance for
Reconstruction, Development and Stabilisation, као главног финансијског инструмента подршке ПСП, у периоду од 1999. до 2005. године. У наредном периоду, од 2007. године CARDS програм ће бити
замењен Инструментом помоћи за предприступање, а Косово ће нарочито имати користи од две компоненте новог инструмента: ‘изградње иниституција и подршке транзицији’ и ‘иностране сарадње’. Европска комисија је предвидела 200 милиона еура помоћ Косову за период 2007–2009. године.
4. Условљавање – Европска комисија захтева од ПИС и УНМИК-а испуњење краткорочних и дугорочних приоритета и стандарда за Косова, зарад наставка добијања помоћи од стране ЕУ.
5. Годишњи преглед – ЕК разматра годишње напредовање Косова у
односу на установљене критеријуме кроз:
– Анализу политичке ситуације у погледу владавине права, демократије, заштите људских и мањинских права
243

Душан Н. Вујовић

– Анализу економске ситуације, односно напредовање ка стабилној
и конкурентној привреди
– Анализу Косова да примени ЕУ стандарде
– Анализу делатности Косова на испуњењу приоритета Европског
партнерства
6. Регионалну димензију – ПСП не треба да буде билатерални процес
између ЕУ и држава западног Балкана, већ треба и да подстиче регионалну сарадњу (политичку, економску, инфраструктурну итд).
– Савет министара ЕУ је до сада донео две одлуке о Европским
партнерствима које се тичу Косова. Прво у јуну 2004. године, а
друго у јануару 2006. године.22
– Овде ће бити речи последњем ЕП за Косово по Резолуцији 1244.
– Приоритети (краткорочни и дугорочни) из другог ЕП тичу се
области:
1. Политички захтеви – владавина права; заштита људских и мањинских права; регионалне и међународне обавезе;
2. Економски захтеви
3. Европски стандарди – унутрашње тржиште, секторске политике;
правосуђе, слобода и безбедност.
Ради испуњења ових приоритета, Европска комисија је захтевала
од привремених косовских власти да изради Акциони план за реализацију партнерства. У августу 2006. године ПИС у сарадњи са УНМИКом су израдиле јединствени акциони план.
При изради имали су у виду да АП не сме да прејудицира будући статус КиМ, а такође да план не прави никакву разлику између
резервисаних и пренесених овлашћења. Структура АП се састоји из:
области у којима треба да буде примењен АП, конкретних активности, одговорних органа, рокова за испуњење и буџетских средства.
Разлика АП 2006, од прошлог АП је у томе да су у њега интегрисани Стандарди за Косово, заједничком одлуком Европске комисије,
УНМИК-а и ПИС.
Стандарди за Косово су иначе успостављени у децембру 2003. године од стране СПГС, у 8 области (функционалне демократске институције, владавина права, слобода кретања, одрживи повратци и права
22 Council decision 2004/520/EC, of 14 June 2004; Council decision 2006/56/EC, of 30

January 2006.

244

Спољни односи Косова по Резолуцији 1244 (1999–2007)

заједница и њихових припадника, привреда, имовинска права, дијалог,
Косовски заштитни корпус) и 109 циљева.
Што се тиче институционалног оквира, као одговор на ЕП из
2004. године, специјални представник је основао Канцеларију за процес интегрисања у Европу.23 Канцеларија функционише у оквиру
Канцеларије привременог Премијера и одговорна је за усклађиваање
акција привремене Владе у уједначавању праксе и законодавних активности са одговарајућим нормама и стандардима Европске уније у
контексту ПСП.
Функције Канцеларије између осталих су:
– Координација активности Владе у односу на приближавање ЕУ и
на учешће у ПСП са УНМИК-ом;
– Формулација предлога за унапређивање Владиних активности приближавања нормама и стандардима ЕУ
– Одржава базу података и прати контакте са појединим министарствима у вези са ПСП сагласно ваљано координисаним смером и
циљевима политике Владе
– Праћење развоја законодавстава и политике ЕУ које су релевантне
за учешће у ПСП и примену стандарда за Космет и саветује о томе
Премијера и Владу
– Прегледање нацрта закона ПИС у односу на конзистентност са одговарајућим нормама и стандардима ЕУ
– Праћење препорука у оквиру Стандарда за Косово и ПСП у координацији са надлежним министарствима и, према прилици са УНМИК-ом.
– Олакшава, у координацији са одговарајућим службеницима и надлежним министарствима у вези са питањима ПСП сагласно исправно координисаним смером и циљевима политике Владе, итд.
Међутим, од почетка рада Канцеларија има проблема са мањком
стручног кадра. Привремене институције самоуправе нису у потпуности успеле да успоставе механизме у осталим министарствима који би
се бавили питањима евроинтеграција, а такође не постоји потребна координација између Канцеларије и постојећих механизама.
Као одговор на друго ЕП из 2006. године, СПГС је успоставио
Агенцију за европске интеграције и тиме подигао ниво Канцеларије,
23 Административно наређење 2004/18, 16. јул 2004. године.

245

Душан Н. Вујовић

покушавајући да побољша ефикасност у раду.24 Према речима, званичника ПИС, они не искључују захтев за формирањем посебног министарства које би се бавило ЕУ интеграцијама.
Поред Агенције за европске интеграције, у мају 2006. године је постигнут договор између УНМИК-а и ЕУ који би дозволио ПИС да
отворе канцеларију за везу у Бриселу, као додатну помоћ при комуникацији са ЕУ.
Са УНМИК-ове стране, постоји Канцеларија за европске интеграције – Office for European Integration – OEI, која припада четвртом УНМИК-овом стубу кога предводи Европска унија. Улога УНМИК-ове
канцеларије је да у блиској сарадњи са Агенцијом за европске интеграције прати и координира све процесе пратећег механизма ПСП.
Европска комисија је такође отворила Канцеларију за везу – The
European Commission’s Liaison Office у Приштини, у септембру 2006.
године. Њен задатак је да одржава блиске везе са ПИС и УНМИК-ом у
циљу подршке интеграцији Косова у ЕУ.
Високи представник ЕУ за заједничку спољну и безбедносну политику има личног представника на Косову од априла 2004. године. Високи представник за ЗСБП делује у име Европског савета, спроводећи
његове одлуке кроз политички дијалог са привременим локалним и међународним властима на Косову.
Европска агенција за реконструкцију – European Agency for
Reconstruction је одговорна за економску помоћ коју Косово добија путем CARDS и IPA програма. Посматрачка мисија ЕУ – EU Monitoring
Mission надгледа политички и безбедносни развој на Косову.
Тим за планирање ЕУ – EU Planning Team који има задатак да организује будућу мисију ЕУ на Косову, тј мисију Међународног цивилног
представника International Civillian Office – ICO која би заменила УНМИК после решења будућег статуса.
Однос Европске уније и Косова по Резолуцији 1244 се разликује од
досадашњих уговорних односа ЕУ са другим ентитетима. Одговорност за ПСП и испуњење Акционог плана лежи на УНМИК-у и ПИС.
Међутим, студија изводљивости не може бити донета због још увек нерешеног статуса. Са друге стране, поред велике финансијске помоћи
коју ЕУ реализује кроз VI стуб УНМИК-а, ЕУ се спрема да преузме
24 Административно наређење 2006/6, 15. мај 2006. године.

246

Спољни односи Косова по Резолуцији 1244 (1999–2007)

улогу будућег протектора на КиМ. Једно је сигурно, а то је да ће КиМ
још дуго бити (спољнополитичка) обавеза Европске уније. У ком ће облику КиМ приступити ЕУ, да ли као саставни део Србије или као независна држава или можда као нека врста региона у реформисаној ЕУ
у виду тростепене заједнице (унија–држава–регион), остаје да се види.

Закључак
На основу Резолуције 1244 статус Косова и Метохије је веома специфичан. Одлика те специфичности је постојање тензије између формалног суверенитета који поседује Србија и ефективне власти које поседују УНМИК и ПИС.
Никада у својој историји УН нису имале мисију са тако широким
овлашћењима у управљању одређеном територијом, као што је УНМИК. Позивајући се на Резолуцију 1244 специјални представник генералног секретара, у мају 2001. године доноси „Уставни оквир за привремену самоуправу на Косову”. Иако се у резолуцији нигде експлицитно не помиње надлежност УН мисије из области спољних послова,
шта више гарантује се територијални интегритет и суверенитет СР Југославије (данас Србије), специјални представник посебно тумачећи
резолуцију одређује надлежности из области спољних односа у новом
Уставном оквиру.
Надлежности из спољних односа постају „резервисана овлашћења” СПГС чије се деловање у пракси координира са ПИС. На тај начин
СПГС, поред осталих задужења, постаје правни заступник који иступа
у име и за рачун територије под међународном управом, тј. КиМ. Из
тога произилази да је специјални представник, ради нормалне и несметане комуникације Косова са спољним субјектима, обезбедио делимични међународни субјективитет, односно спољну сувереност за Косово по Резолуцији 1244. То значи да су УНМИК и ПИС у вођењу
спољних послова, независне од формалног носиоца суверености на
КиМ, државе Србије. Та самосталност се огледа у слободном закључивању међународних споразума, учешћу Косова у регионаланим међународним организацијама и учешћу на међународним конференцијама,
слању специјалних мисија итд.
У овом раду је описана координисана делатност УНМИК-а и ПИС
на међународном плану. Ради таквог описа, урађена је функционална
и структурална анализа којом је утврђено да постоји нормативни
247

Душан Н. Вујовић

оквир, односно надлежности за самостално вођење спољних послова
(Уставни оквир) и да постоји институционални оквир, тачније међународни органи (СПГС, дипломатске канцеларије за везу, Канцеларија за
европске интеграције) и органи ПИС (привремени председник, премијер, скупштина, Одбор за међународну сарадњу и интеграцију у ЕУ,
Канцеларија за координацију међународне сарадње и регионалног дијалога, Агенција за европске интеграције, Канцеларија Пакта стабилности, Косовска канцеларија при УН, итд.). Већ на први поглед се примећује велика сличност са класичним државним функцијама и државним органима који се баве спољном политиком. Због тога је и видљива тенденција ПИС да под своју надлежност стави све државне функције, тј преостала „резервисана овлашћења” СПГС и тиме заокружи
своју самосталност.
У раду је такође направљена класификација спољних односа, који
су углавном регионалног карактера. Косово по Резолуцији 1244 одржава веома интензивне контакте са државама у окружењу који се унапређују кроз склапање међународних уговора из различитих области. У
мултилатералним односима, Косово је активно у регионалним организацијама и иницијативама различитог типа.
Односи са Европском унијом се одвијају независно од Србије. Процес стабилизације и придруживања се реализује кроз посебан механизам за праћење којим Европска комисија саветује и надгледа потребне
реформе и испуњење стандарда од стране ПИС. Иначе, после одређивања будућег статуса КиМ, мисија ЕУ (Међународна цивилна канцеларија) треба да замени УНМИК.
Уз све горе наведено спољни односи се и даље практикују уз велика ограничења: формална (нерешен статус и резервисана овлашћења
СПГС), институционална (непостојање активног и пасивног права посланства), програмска (непостојање јасне и разрађене спољнополитичке платформе, осим општег усмерења од Србије, а ка евроатлантским
интеграцијама), кадровска (непостојање стручног особља и институционалног памћења још од учешћа представника албанске мањине у
дипломатској служби СФРЈ, преко паралелних институција „Републике Косово” до данашњих ПИС) и др.
Постоје многа отворена питања из области спољних односа Косова, а у вези са Србијом. Праволинијско наступање обе стране у два различита смера, може се разумети постојањем дијаметрално различитих
ставова и циљева. Међутим, баш у оваквој ситуацији мисија УН је од
248

Спољни односи Косова по Резолуцији 1244 (1999–2007)

самог настанка требала да одигра значајну улогу, барем у питањима
техничког карактера од заједничког интереса. Уставним оквиром је
установљена материјална подела надлежности из области спољних односа и при томе је Србија практично изолована, иако јој се у Резолуцији 1244 на основу које је донет Уставни оквир, гарантује суверенитет.
Правовремено консултовање српских власти од стране УНМИК-а и
ПИС, у њиховом међународном наступу, из области од обостраног и
регионалног значаја (економија, инфраструктура, туризам, спорт итд;
заједничке делегације и наступ у међународним организацијама и конференцијама) могло је од 2000. године до данас да побољша климу
пред преговоре о политичком статусу. Између осталог, садашња платформа државног преговарачког тима о будућем статусу КиМ предвиђа
консултовање владе Србије од стране будућих косметских власти у
случају закључивања међународног споразума. Међутим, иста платформа такође предвиђа да међународна сарадња КиМ не би смела да
угрожава државне интересе Србије и да искључива надлежност из
спољне политике припада држави Србији, што је у супротности са
основним циљевима косметских Албанаца.
Ако се буде постигао договор између Срба и косметских Албанаца
о будућем статусу Косова и Метохије, решење из области спољне политике ће засигурно бити јединствено у свету.

Библиографија
1. А. Гарабедјан, „Албански сецесионизам деведесетих година ХХ века”, КОСОВО И МЕТОХИЈА прошлост – садашњост – будућност,
Међународна научна конференција САНУ, 16–18. март 2006.
2. Д. Димитријевић, „Мандат специјалног Представника генералног
секретара Уједињених Нација на Косову и Метохији”, Питање Космета, Београд 2006, 147–170.
3. З. Исаковић, „Сувереност: случај Србије у односу на Косово”, Међународна политка бр. 1122, Београд 2006, 25–28.
4. B. Janković, Diplomatija – savremeni sistem, Beograd 1988 .
5. Н. Јефтић, „Организација УНМИК-а од доласка на Космет и основни проблеми у раду”, Питање Космета, Београд 2006, 171–188.
6. D. Lopandić, Regionalne inicijative u jugoistočnoj Evropi, Beograd 200.
249

Душан Н. Вујовић

7. S. Samardžić, „Hekerupova fait accompli politika”, Prizma, Beograd
2001, 8–12.
8. П. Симић, Пут у Рамбује, Београд 2000.
9. Резолуција 1244 СБ УН, 10. јун 1999. године.
10. Војно-технички споразум између Међународних безбедносних
снага (КФОР) и влада СРЈ и Републ ике Србије, 9. јун 1999. године
11. Уставни оквир за привремену самоуправу на Косову, 15. мај 2001.
године.
12. Уредба 1999/1, О овлашћењима привремене управе на Косову, 25.
јул 1999. године.
14. Уредба 2000/42, О отварању и функционисању Канцеларија за везу
на Косову, 10. јул 2000. године.
15. Стандарди за Косово, 10. децембар 2003. године.
16. План за примену стандарда на Косову, 31. март 2004. године.
17. Уредба 2004/20 О проглашењу закона о међународним финансијским споразумима којег је усвојила Скупштина Косова, 9. август
2004. године.
18. Закон о међународним финансијским споразумима бр. 2004/14, 6.
мај 2004. године.
19. Административно наређење 2004/7, За примену уредбе УНМИК-а
бр. 2001/19 о извршном огранку Привремених институција самоуправе; Оснивање Канцеларије за координацију међународне сарадње и регионалног дијалога, 22. април 2004. године.
20. Административно наређење 2004/18, За примену уредбе УНМИК-а
бр. 2001/19 о извршном огранку Привремених институција самоуправе; Оснивање Канцеларије за процес интегрисања у Европу, 16.
јул 2004.
21. Административно наређење 2006/6, За примену уредбе УНМИК-а
бр. 2001/19 о извршном огранку Привремених институција самоуправе; Оснивање Агенције за европске интеграције, 15. мај 2006.
22. Одлукa о принципима, приоритетима и условима садржаним у
Европском партнерству са Србијом и Црном Гором укључујући Косово, према Резолуцији 1244 Савета безбедности Уједињених нација од 10. јуна 1999. године. Council decision on the principles,
priorities and conditions contained in the European Partnership with
Serbia and Montenegro including Kosovo as defined by the United
250

Спољни односи Косова по Резолуцији 1244 (1999–2007)

Nations Security Council Resolution 1244 of 10 June 1999;
2004/520/EC 14. јул 2004.
23. Одлукa о принципима, приоритетима и условима садржаним у
Европском партнерству са Србијом и Црном Гором укључујући Косово, према Резолуцији 1244 Савета безбедности Уједињених нација од 10. јуна 1999. године и престанку важења Одлуке
2004/520/EC. Council decision on the principles, priorities and conditions contained in the European Partnership with Serbia and Montenegro
including Kosovo as defined by the United Nations Security Council
Resolution 1244 of 10 June 1999 and repealing Decision 2004/520/EC;
2006/56/EC, 30. јануар 2006. године.
24. Косовски акциони план за спровођење Европског партнерства
2006. године, август 2006. године.
25. Декларација о Косову и Метохији, усвојена у Народној скупштини
Републике Србије, 27. августа 2003. године.
26. Резолуција о Косову и Метохији, усвојена у Народној скупштини
Републике Србије, 26. марта 2004. године.
27. План за политичко решење садашње ситуације на Косову и Метохији, усвојене од стране Владе Републике Србије, 2004.
28. Платформа државног преговарачког тима о будућем статусу Косова и Метохије, 2006.

251

V
Основни елементи
стратегије економскофинансијских односа
Србије с иностранством

Joachim BECKER*

MONETARY REGIMES, FINANCIAL FRAGILITY
AND EXTERNAL VULNERABILITY AND SOUTH
EASTERN EUROPE
With the exception of Slovenia, the states that emerged from former
Yugoslavia show considerable financial fragility and external vulnerability. The extremely high deficits of trade balance and current account as well
as the considerable external debt burdens clearly indicate this. In this
regard, Serbia is no exception in the region. In 2006, Serbia’s current
account deficit amounted to 11.5% of the GDP (WIIW 2007: 73, tab.
II/1.17), what is far above the critical limit of 5% of GDP. Serbia’s external debt reached 14.9 bn € in 2006, what is an increase of 43.75% compared to the year 2004 (WIIW 2007: 73, tab. II/1.17). This external vulnerability can be traced back to the dissolution of the Yugoslav economic
space, the wars and the monetary regimes adopted in the regions. Except
for Slovenia, the governments in the regions opted for hard pegs, currency
boards or even complete euroisation. On one hand, these options were
motivated by the fight against (hyper-)inflation. On the other hand, the
drive for separation from Yugoslavia/Serbia was the main driving force
behind the highly restrictive monetary regimes, esp. currency boards and
complete euroisation. Invariably, these monetary regimes led to the
extremely high current account deficits and a rather low recovery of the
productive economic sectors.
The monetary disintegration accompanied and, to some extent even
preceded the disintegration of Yugoslavia (cf. e.g. Dinkić 2000: 68). In
Slovenia and Croatia, moves towards independence were linked with
endeavours to create their own currencies. Slovenia chose a monetary
regime that differed in crucial aspects from all other states in the region.
* Proffessor Joachim Becker, Wirtschaftsuniversität Wien, Vienna/Austria.

255

Joachim Becker

The successive Slovenian governments strove for stabilising a rather
strong industrial base of the country and banning the spectre of an
exchange rate crisis. During much of the 1990s, Slovenia stabilised the
exchange rate through a mild form of capital controls and prevented an
excessive appreciation (cf. Bole 1999: 224 cc.). Insofar the policy was
quite successful as Slovenia did not suffer from any serious current
account deficit and prevented strong oscillations of the exchange rate.
Likewise, the policy proved to be conducive to industrial growth.
Croatia’s choice was much more conventional and in line with the
region. In order to cope with the extremely high inflation, the government
adopted a tight monetary policy and a rather rigid currency peg. On one
hand, this contributed to bringing down inflation, on the other hand, the
overvalued currency resulted in a considerable current account deficit (cf.
Kovačević 2003). With the exception of the years 2000 and 2001, the
deficit has surpassed the critical limit of 5% of GDP reaching 7.8% of
GDP in 2006 (WIIW 2007: 65, tab. II/1.13). This deficit has its roots in the
extremely high deficit of trade balance. Malenica (2007: 218 c.) identifies
the persistent deficits of trade balance and the high external debt as the
main economic policy problems of Croatia. In 2006, its external debt
amounted to 84.6% of GDP, what was the highest figure among the postYugoslav states (Štiblar 2007: 220, tab. 8.2). Since there is a considerable
indebtedness in euro, a devaluation of the kuna, which would be welcomed
by the Croatian export sectors, deems hardly possible.
The creation of the Slovenian and Croatian currency had negative
effects on Yugoslavia. “Worthless” Yugoslav dinars were unloaded in
what was left of Yugoslavia fanning inflation there (Dinkić 2000: 35,
Gordy 1999: 170). “(T)he Serbian regime continued to ‘buy social peace’
by printing currency to cover pensions and paychecks” (Gordy 1999:
170). In the shadow of the ongoing wars, economic sanctions and political isolation, the Third Yugoslavia was on the way to a new phase of
hyperinflation, which culminated in late 1993 and early 1994. In January
1994, the rate of inflation reached about 62% per day (!) (Dinkić 2000:
42). The population depleted its foreign exchange reserves in order to
cope with the inflation. When a new dinar was created and tied to the DM
in January 1994, the hyperinflation ended rapidly. People were relieved –
though impoverished. The inflation atomised the Yugoslav society. There
was hardly a chance to fight collectively the impoverishment of vast sections of the population, what went hand in hand with the hyperinflation.
The individual strategies prevailed. The population was distracted from
256

Monetary Regimes and Financial Fragility

other burning political issues. Eric Gordy, a US social scientist, points
out: “Speaking with many Belgraders about their memories of 1992 and
1993, I found people more inclined to mention lines for food, changing
exchange rates, and shortages than the wars in Croatia and BosniaHerzegovina. Both categories of events affected them, but the economic
crisis was more likely to affect them personally” (Gordy 1999: 175 c.).
The DM remained the central measure of value well beyond the phase of
hyperinflation (ibid. 177). Those who have had savings have often continued to keep them in cash and in foreign exchange, what is an expression of distrust both in the national currency and in the national banking
system. The central bank estimated that the foreign exchange amounting
to DM 8 bn was exchanged in Serbia until March 2002 after the EU had
introduced the euro (Relijić 2002: 27).
After the successive periods of financial instability, low inflation was
one of the main targets of the economic policies in the post-Milošević era.
The dinar, which has shown a tendency towards overvaluation, has exercised downward pressures on domestic prices. However, this policy has
had some negative effects as well. Though exports have grown considerably, the imports growth has outstripped the exports growth in several
years. In 2006, exports covered only a bit more than half of the imports.
Since 2002, the current account deficit has been consistently above the
critical 5% limit reaching 11.5% of GDP in 2006 (WIIW 2007: 73, Tab.
II/1.17). This has entailed a structural dependence on capital inflows.
Capital inflows have materialised partly in the form of FDI, partly in the
form of the incurring external debt. The latter increased from 10.8 bn € in
2002 to 14.9 bn € in 2006 (WIIW 2007: 73, tab. II/1.17). Thus, Serbia
shows a high degree of financial vulnerability, as the Governor of the
Central Bank, Radovan Jelašić (2008: 12), recently admitted in an interview to Vreme. The monetary regime has had some drawbacks for the
domestic economic recovery as well. The overvalued currency has proven
to be detrimental to the industrial recovery after the war. Except for the
immediate post-war year 2000, industrial growth has been irregular and
modest (WIIW 2007: 72, Tab. II/1.17).
After many episodes of financial instability, the inhabitants of the Third
Yugoslavia were certainly not endeared with the national currency. This
was to play a role in the monetary strategies of the coming processes of
separation – Montenegro and Kosovo. In Montenegro, the politically dominant forces around the Prime Minister Đukanović increasingly took a distance from Serbia and the joint Yugoslav state from 1997 onwards. They
257

Joachim Becker

had the discreet support of some Western states like the USA and
Germany, which continued to concede support to Montenegro while systematically isolating Serbia (Weißenbacher 2005: 364 c., Hartmann 2001:
207 c., Meier 2001: 110). The aid was to enable the Montenegrin government to demonstrate that the living standard was higher than in Serbia.
Nevertheless, the unequivocal support of full independence had only been
given by one third of the population in 2000 (Lazić 2001: 286).
Therefore, the Đukanović government pursued a policy of systematically creating “faits accomplis” (Meier 2001: 110). It enacted its own economic legislation. In October 1999, it introduced the DM as the parallel
official currency though the Yugoslav constitutional court declared that
measure as being contrary to the constitution (Weißenbacher 2005: 364 c.).
A year later, it introduced the DM as the only legal tender completing the
official currency substitution. Today, Montenegro uses the euro. The introduction of the DM was seen as a protective device against the Yugoslav
inflation (Gligorov 2003: 14). However, the switch to the DM and later the
euro as the official currency implied the separation from the Yugoslav
monetary area. The introduction of an own Montenegrin tariff system
based on low external tariffs likewise pointed to the demarcation from the
Yugoslav economic area. In regard to both currency and tariff policies, the
interests between the ruling circles in Belgrade and Podgorica diverged. In
Montenegro, there is very little industry that would need protection while
the industrial interests play a certain role in Serbia.
After the change from Milošević to Koštunica in Belgrade in 2000, the
mood in the West changed and they displayed a much chilly position
towards the Montenegrin independence. The policies of economic faits
accomplis, however, bore its fruit and Montenegro became independent
after a referendum in 2006. The replacement of the national currency with
the DM, resp. the euro gradually brought down inflation from 21.8% in
2001 to 6.7% in 2003 and to 3.0% in 2006 (WIIW 2007: 68, tab. II/1.15).
However, unemployment is extremely high (29.6% in 2006; ibid. 68, tab.
II/1.15) and the current account has been deeply in red. The current
account deficit amounted to 15.7% in 2001, 7.3% in 2003, but surged to
29.4% in 2006 (ibid: 69, tab. II/1.15). This level is clearly not sustainable
even in the medium run. The situation of trade balance is even much more
preoccupying. In the first three quarters of 2006, the deficit of trade balance reached 49% of GDP (own calculation based on the data in ISSP
2006: 60). The euro is obviously highly problematic for the productive
branches of the economy. In particular, the appreciation of the euro is dam258

Monetary Regimes and Financial Fragility

aging hampering the Montenegrin exports to Serbia that amounts to about
30% of its exports (ibid: 59). It is questionable for how long capital
inflows, esp. FDI in the real estate sector, will more or less balance out
such deficits in trade balance and current account.
In Kosovo, which never had the status of a republic within Yugoslavia,
but was an autonomous region (with de facto right close to those of a republic), the decision of a euroisation was not taken by the local leadership. After
years of military skirmishes in Kosovo and under the pretext of a “humanitarian disaster” that was allegedly produced in Kosovo by Serbia, NATO
states attacked Serbia in 1999. The Western powers, esp. the US government, had tried to force the Yugoslav government during the Rambouillet
Conference in February 1999 to accept the occupation of Kosovo by
NATO, full access of NATO forces to the entire Yugoslav territory and a referendum on independence for Kosovo after a transitional process of three
years. NATO states had to acquiesce, however, to a less far reaching UN
resolution after having failed to bomb Belgrade to a full-scale capitulation
(Hartmann 2001: 172 cc., Waldenberg 2005: 340 c.). Instead of NATO, the
United Nations were mandated to establish a civilian administration under
the UN supervision in Kosovo. Res. 1244 envisaged a “substantial autonomy” of the region within Yugoslavia. The territorial integrity of Yugoslavia
was reaffirmed (cf. Kramer/Džihić 2006: 22, Hartmann 2001: 174).
Bernard Kouchner was appointed the first Special Representative of the UN
Secretary General. This appointment was a political signal since Kouchner
had been a high profile partisan of military “humanitarian interventions”
(Kramer/Džihić 2006: 245). He was clearly biased against Serbia and in
favour of the Kosovo Albanians (Waldenberg 2005: 341).
Kouchner promoted a policy of de facto separating Kosovo from
Yugoslavia through creating faits accomplis. In 1999, he was the major
force enacting the introduction of the DM as the means of exchange in
Kosovo (Kramer/Džihić 2006: 246). Thus, Kosovo was separated from the
monetary space of Yugoslavia/Serbia. This was an extremely strong fait
accompli. It prepared the economic-monetary ground for the unilateral
declaration of independence by Kosovo in 2008, which has been promoted internationally by the US government and by key governments in the
EU, but has not been recognised by Russia, China, India, a minority among
the EU states and most states outside of Europe.
While the adoption of the DM and later of the euro as the currency in
Kosovo has promoted economic separation from Serbia, this monetary
259

Joachim Becker

standard seems hardly to be adequate to produce a viable national economy. Kosovo had been a relatively weak industrialised region in the SFR
Yugoslavia and suffered economically from the years of military conflict
and the severance of the economic ties of the Yugoslav economy. Holzner
(2003: 11) points out that “the fixed exchange rate implies also the inability to support the weak export sector through devaluation.” In 2001/2002,
the deficit of trade balance amounted to about half of GDP (ibid. 11). The
balance was largely financed by the official transfers and remittances.
Unemployment is extremely high. In 2003, the statistical office published
an unemployment rate of 57.1%. The unofficial estimates rather put it at
70% (Kramer/Džihić 2006: 135). What Kouchner regarded as politically
expedient is economically pretty disastrous. In addition, Kosovo is economically totally dependent on foreign aid.
Like Kosovo, Bosnia and Herzegovina is an international protectorate
though, in contrast to Kosovo, Bosnia and Herzegovina enjoys universal
international recognition as a state of its own. Bosnia and Herzegovina was
a republic within SFR Yugoslavia. The international recognition of Slovenia
and Croatia accelerated the disintegration of this republic that had been a
Yugoslavia within a nutshell. Significant forces among the Bosnian Croats
and Serbs looked for unity of their communities with Croatia and Serbia,
respectively. After the incipient hesitations, the leading forces of the
Muslim nationality sought to create a state where it would be able to play a
leading role. The conflicting visions resulted in a military escalation and
war. The US government sided with the Muslim forces of Alija Izetbegović.
In 1995, it forced through a compromise, the Dayton Agreement, which
established a state Bosnia and Herzegovina consisting of two entities – the
Muslim and Croatian dominated Federation of Bosnia and Herzegovina
and the Republika Srpska (Waldenberg 2005: 173 c.). Both entities have far
reaching powers (Vilusić 2007: 25 cc.). The institutional arrangements are
extremely complicated, different institutions often block each other, while
significant groups of the population do not accept the new state
(Waldenberg 2005: 210). Thus, it suffers from a lack of internal legitimacy.
Low internal cohesion is compensated by the external (mainly U.S. and
German) pressures and control. The Office of the High Representative,
which was established by the Dayton Agreement, enjoys sweeping powers
(intervention into the legislation, removal of elected representatives from
office, intervention into party affairs etc.; Hladký 2005: 301).
The political divisions were visible in the monetary sphere, too. During
the war, the Bosnian dinar, the Yugoslav dinar, the Croatian kuna and the
260

Monetary Regimes and Financial Fragility

Deutsche mark circulated in Bosnia and Herzegovina. The National Bank
of Bosnia and Herzegovina took over the powers of the relevant Yugoslav
republican institutions, and evolved into the central bank of the new state.
However, its effective powers were restricted to the areas dominated by the
Muslim nationality. In 1992, the Republika Srpska established its own
national bank that co-operated closely with the Yugoslav national bank.
Shortly afterwards, the Bosnian Croats established their own monetary
institutions (Vilusić 2007: 31). “Currencies functioning in a parallel way
created three separate, with each other de facto not cooperating, economic
spaces”, Hladký (2005: 303) points out. Thus, Bosnia and Herzegovina
was monetarily deeply divided at the time of the Dayton Agreement.
The weak internal cohesion was compensated by the external control.
On the basis of IMF proposals, a currency board system was established
and the konvertibilna marka was introduced in a complicated process
between 1995 and 1997. The konvertibilna marka was linked to the
Deutsche mark in a relationship 1 to 1. With the introduction of the euro in
the EU, the konvertibilna marka has been fixed to the euro. The currency
board system does not permit an autonomous national monetary and currency policy. For the first six years, the governor of the Central Bank of
Bosnia and Herzegovina was to originate neither from Bosnia and
Herzegovina nor from one of the neighbouring states. In fact, the first governor was a citizen of New Zealand (Vilusić 2007: 32 cc., 37 cc.). Thus,
the monetary system is externalised to a large degree. The internal monetary unification of Bosnia and Herzegovina has been a slow process. The
inflation differential between the two entities decreased slowly.
Low inflation was to legitimise the new currency (Vilusić 2007: 53) –
and low inflation was in fact attained. At the beginning, the Bosnian Serbs
and Croats were hesitant to accept the new currency. In the case of the
Republika Srpska, high inflation in Yugoslavia, and especially the new
rules for the payments of pensions and social security benefits pushed the
Bosnian Serbs towards the new “hard” currency (Hladký 2005: 304). The
Bosnian Croats followed suit. The inflation differential between the two
Bosnia-Herzegovinian entities decreased slowly. At last, a minimum of
monetary unification has been achieved. However, the banking system and
the economic space continue to be fragmented.
In view of the post-war reconstruction, growth has only been moderate
over the last years. According to Slezak and Prochazka (2007: 12), GDP
reached about 70% of the pre-war level in 2005. Hasanović (2006: 26)
261

Joachim Becker

gives an even more sombre figure putting the 2003 GDP at about half of
its 1990 level. The rate of registered unemployment was 44.8% in 2006 –
the highest in an independent state in the whole region (WIIW 2007: 63,
tab. II/1.12). Thus, monetary stability and “aborted reconstruction” have
gone hand in hand (Ponsot 2006: 45). The deficit of current account is
enormous. It oscillated around 20% of GDP between 2002 and 2005. In
2006, the deficit was considerably reduced reaching a more moderate
10.7% of GDP (WIIW 2007: 63, tab. II/1.13). Without an external support,
such external deficits would not be viable. However, the official development assistance has been declining in relative terms from 21% of GDP in
1999 to 5.7% of GDP in 2005 (Slezak/Prochazka 2007: 19, tab. 1).
The choices that were made for the monetary regime had far-reaching
implications for the degree of external vulnerability. With the notable
exception of Slovenia, the governments in the region opted for extended
periods of foreign exchange based stabilisation policies, which have
implied overvalued national currencies or even complete euroisation. It
has been either the fight against inflation or – in the case of Montenegro,
Bosnia and Herzegovina and Kosovo – the creation of a separate monetary
area that has been the rationale behind this strategy. It has led invariably to
extremely high deficits of the current account and high dependence on capital inflows (or foreign aid). Thus, these monetary choices have resulted in
a high degree of financial fragility and external vulnerability.

Bibliography
1. Bole, V. (1999): Financial Flows to a Small Open Economy: The Case
of Slovenia. In: Gács, J. /Holzmann, R./Wyzan, M.L. (Eds.): The Mixed
Blessings of Financial Inflows, Transition Countries in Comparative
Perspective. Cheltenham, pp. 195-238.
2. Dinkić, M. (2000): Ekonomija destrukcije. Velika pljačka naroda. 6th
ed. Beograd.
3. Gligorov, V. (2003): Serbia and Montenegro: Transition with Organized
Crime. WIIW Current Analysis and Country Profiles No. 19. Vienna.
4. Gordy, E.D. (1999): The Culture of Power in Serbia. Nationalism and
the Destruction of Alternatives. University Park.
5. Hartmann, R. (2001): Die glorreichen Sieger. Die Wende in Belgrad und
die wundersame Ehrenrettung deutscher Angriffskrieger. Berlin.
262

Monetary Regimes and Financial Fragility

6. Hladký, L. (2005): Bosenská otázka v 19. a 20. století. Brno.
7. Holzner, M. (2003): Kosovo: a protectorate’s economy. In: WIIW
Monthly Report, No. 1, pp. 9-18.
8. ISSP – Institute for Strategic Studies and Prognoses (2006):
Montenegro Economic Trends 25. Podgorica (www.isspm.org)
9. Kovačević, Z. (2003): Monetarna politika – mjeri i instrumenti. In:
Družić, I. (Ed.): Hrvatski gospodarski razvoj. Zagreb: 231-261.
10. Kramer, H./Džihić, V. (2006): Die Kosovo-Bilanz. Scheitert die internationale Gemeinschaft? 2nd updated and corrected edition. Vienna.
11. Lazić, M. (2001): Državni status Crne Gore: teško razrešiva dilema. In:
Spasić, S./Subotić, M. (eds.): Revolucija i poredak. O dinamici promena Srbij. Beograd, pp. 281-298.
12. Malenica, Z. (2007): Ogledi o hrvatskom društvu. Prilog sociologiji
hrvatskog društva. Zagreb.
13. Meier, J. (2001): Jugoslawiens Erben. Die neuen Staaten und die
Politik des Westens. Munich.
14. Ponsot, J.-F. (2006): European Experiences of Currency Boards:
Estonia, Lithuania, Bulgaria and Bosnia and Herzegovina. In:
Venegno, M. (Ed.): Monetary Integration and Dollarization. No
Panacea. Cheltenham, pp. 28-60.
15. Relijić, D. (2002): Serbien nach Milošević. In: Albrecht, U. et al.
(Eds): Das Kosovo-Dilemma. Schwache Staaten und neue Kriege als
Herausforderungen des 21. Jahrhunderts. Münster, pp. 17-29.
16. Slezak, G./Prochazka, M. (2007): Bosna i Hercegovina/Bosnien und
Herzegowina. Wien.
17. Štiblar, F. (2007): The Balkan Conflict & its Solutions. Creating
Conditions for Peace, Stability and Development in the Western
Balkans. Ljubljana.
18. Vilusić, I. (2007): Modern Day Currency Boards am Beispiel von
Bosnien und Herzegowina und Bulgarien, 1997-2005. Vienna (unpubl.
thesis, WU Wien).
19. Waldenberg, M. (2005): Rozbicie Jugosławii. Jugosłowańskie lustro
międzynarodowej polityki. Warsaw.
20. Weißenbacher, R. (2005): Jugoslawien. Politische Ökonomie einer
Desintegration. Vienna.
21. WIIW (2007): WIIW Handbook of Statistics 2007. Vienna.
263

UDK:339.97(497.11)

Млађен КОВАЧЕВИЋ*

ОСНОВНИ ЕЛЕМЕНТИ СТРАТЕГИЈЕ
ЕКОНОМСКО-ФИНАНСИЈСКИХ ОДНОСА
СРБИЈЕ СА ИНОСТРАНСТВОМ
АБСТРАКТ
Стање у сфери економско-финансијских односа Србије са
иностранством од почетка 2001. године, па у прва три месеца
текуће године, драстично се погоршава. У пролеће 2007. године ММФ је истакао да су највећи проблеми привреде Србије:
а) огроман дефицит текућег платног биланса, б) врло високо
учешће нетрансформисаног јавног сектора, в) врло висок ниво спољног дуга, и висока спољна задуженост земље према
иностранству. То упозорење, као и систематска упозорења аутора овог текста, су потпуно игнорисана од стране Владе, ресорних министарстава, Народне банке и других релевантних
институција. Чак је и укинуто Министарство за економске односе са иностранством. Од тог упозорења ММФ, прошла је година дана, а дефицит текућег платног биланса у 2007. години
и у прва три месеца 2008. је драстично повећан, а апсолутни
износ спољног дуга је повећан за преко 8,35 милијарди долара. О свему томе, све наведене институције и даље не говоре,
сем што нека министарства, односно неки министри истичу да
„спољнотрговински дефицит прети да наруши макроекономску равнотежу и стабилизацију“.
Кључне речи: Стратегија, економско-финансијски односи, иностранство, Србија, дефицит, платни биланс, спољни дуг, Србија.
* Проф. др Млађен Ковачевић, члан Академије економских наука и сарадник Инсти-

тута за међународну политику и привреду, Београд.

264

Стратегије економско-финансијских односа Србије са иностранством

Увод
Пре годину дана стручњаци ММФ су истакли да су међу три највећа проблема привреде Србије: а) огроман дефицит текућег платног биланса са иностранством; б) огроман спољни дуг; в) врло високо учешће нетрансформисаног јавног сектора.
Влада и друге компетентне институције су игнорисале ове налазе.
Чак је при формирању нове владе укинуто Министарство за економске
односе са иностранством. У међувремену дефицит текућег платног биланса је изразито повећан и достигао је у 2007. години 7,166 милијарди
долара, односно 17-18% БДП. Уз то, у прва три месеца 2008. године он
је додатно знатно повећан и ако у целој години буде остварен исти раст
он ће износити енормних 10,5 милијарди долара. Спољни дуг је такође
наставио врло динамичан раст и крајем марта текуће године је износио
28,357 милијарди долара, тј. био је за чак 44,63% већи него крајем 2006.
године. Србија је, и поред превременог враћања дуга ММФ-у и Светској банци, остала у групи високо задужених земаља.
Ако се настави врло динамичан раст дефицита текућег платног биланса и спољног дуга врло је вероватно да ће се и у случају Србије поновити врло непријатно искуство Руске Федерације (из 1998. године) и
Аргентине (из 2001. године), што би имало тешке економске и социјалне последице, а међу њима би биле и битно смањење самосталности у
вођењу економске, спољнотрговинске, па и укупне спољне политике.
Да се то не би десило, Влада, а у оквиру које би морало постојати
Министарство за економске односе са иностранством, Парламент и све
релевантне институције би морале што пре усвојити оптималну стратегију економско-финансијских односа са иностранством. Она би била
есенција низа конкретних стратегија а међу њима се истичу: а) Стратегија повећања конкурентности привреде у целини, а посебно извоза
роба и услуга, б) Стратегија технолошког развоја и научноистраживачког и развојног рада, в) Стратегија задуживања у иностранству, односно управљања спољним дугом, г) Стратегија привлачења страних
гринфилд инвестиција, д) Стратегија управљања спољним дугом, ђ)
Стратегија економско-финансијских односа са ЕУ, е) Стратегија унапређења економско-финансијских односа са земљама CEFTA, ж) Стратегија економско-финансијских односа са Руском Федерацијом, односно Заједницом Независних Држава, з) Стратегија економско-финансијских односа са Сједињеним Америчким Државама и и) Стратегија
265

Млађен Ковачевић

економско-финансијских односа са земљама у развоју, а посебно са
Кином и Индијом.
Циљ овог рада је да, укратко, укаже на врло неповољне трендове и
врло тешко стање у овој области и да укаже на нужност предузимања низа мера, односно израде и доследне реализације низа стратегија, јер се у
противном, врло непријатно искуство са сломом валутног курса и дужничке кризе Руске федерације (из 1998. године) и Аргентине (из 2001.
године), може у врло оштрој форми испољити и у Србији, што би имало
далекосежне неповољне, економске, социјалне и политичке последице.

Кратак осврт на трендове и стање у сфери економскофинансијских односа Србије са иностранством
Због распада земље, ратова у непосредном окружењу, процеса дезинвестирања, а нарочито санкција Савета безбедности и ваздушне
агресије НАТО – стање у сфери економско-финансијских односа Србије са иностранством се драматично погоршавало у периоду 1990-1999.
година. Оно се симболично побољшало у 2000. години, али је и у тој
години било драматично. У 2000. години робни извоз је износио само
28,6% извоза из 1990. године, а ако се искључи извоз у нове државе настале на тлу СФРЈ, он је у 2000. години достигао само око 22% извоза
из 1990. године. Извоз комерцијалних услуга је са милијарду и 662 милиона, колико је износио у 1990. год. у 1999. пао на само 358, а 2000.
год. је износио само 421 милион долара, тј. био је готово четири пута
мањи него 1990. Уз то, требало би нагласити да је у извозу услуга у
2000. години био укључен и извоз у нове државе настале на тлу СФРЈ,
па би његовим искључивањем слика била још неповољнија. Додајмо
суфицит у размени услуга, који је 1990. године износио чак 999 милиона долара, док се у 1999. свео на само 116 милиона долара и 141 милион долара у 2000. години.
Иако су страни кредитори једнострано прекинули финансијске односе са СР Југославијом, они су систематски књижили камате на кредите дате Србији и Црној Гори, па је због тога спољни дуг Србије од
око 6 милијарди, колико је износио у 1990. год, до краја 2000. године
достигао 10,83 милијарде долара и с обзиром на чињеницу да је извоз
роба и услуга био врло низак, СР Југославија, односно Србија је била
међу десетак најзадуженијих земаља.
266

Стратегије економско-финансијских односа Србије са иностранством

Влада формирана у пролеће 2001. године је, по свему судећи, силом
или милом, незванично прихватила концепт реформи који је био у
складу са тзв. „Вашингтонским споразумом“.1
Од 2001. систематски сам доказивао да ће примена тог модела у случају Србије имати знатно више негативних него позитивних ефеката, па
сам се често залагао и за његово напуштање, али то није имало никакав
ефекат.2 Од краја 2001. године аутор је доказивао да ће примена тог модела имати за последицу превисоки раст увоза, дестимулисање извоза,
раст спољнотрговинског и дефицита текућег платног дефицита и динамичан раст спољног дуга. С друге стране, ММФ, Светска банка, ОЕЦД,
Европска банка за обнову и развој, Савезно министарство за економске
односе, Министарство за економске односе Србије са иностранством,
Народна банка Југославије, Народна банка Србије и низ званичника су
систематски, из године у годину, обећавали, планирали, и пројектовали,
како за СРЈ, тако и за Србију бржи раст извоза од увоза, смањење или
благ раст спољнотрговинског и дефицита текућих трансакција са иностранством, благ раст па чак и смањење спољног дуга.3 Као илустрацију, наведимо да је тадашњи потпредседник и министар за економске односе у Влади СР Југославије, проф. др Мирољуб Лабус 2001. године изјавио да ће се након споразума са Париским и Лондонским клубом о отпису 2/3 спољног дуга СРЈ, он свести на само 7 милијарди долара“.4
1 Вашингтонски споразум је склопљен крајем 80-тих година прошлог века између

ММФ, Светске банке, Америчке администрације и представника најважнијих земаља Латинске Америке о свим битним елементима економске политике тих земаља којом би се, верловало се, омогућио њихов динамичан привредни раст и повећање способности сервисирања огромних спољних дугова. На жалост, тај модел се
није показао успешним, а драстично се искомпромитовао у случају Аргентине. Појавом земаља у транзицији и њима је он, најчешће наметан, није прихватио тај модел и постигао је боље привредне перформансе од оних који су га практиковале.
2 М. Ковачевић, а) „Ефекти постојеће политике валутног курса и либерализације увоза“, Економски анали, тематски број јануар 2001; б) „Нужност напуштања досадашњег концепта економске политике“ Економски анали,тематски број, децембар 2002.
3 Преглед већине тих планова, и пројекција даје се у:
a) „Стање и перспективе привреде Србије“ објављен у Зборнику Стање и перспективе привреде Србије, издање Институт економских наука, Београд 2006. и
б) „Актуелни проблеми економско-финансијских односа Србије са иностранством“, Економски анали, тематски број, јун 2007.
4 М. Лабус, „Елементи економске политике у 2002. години“, Економски анали, тематски број, јануар 2002, стр. 21–22.

267

Млађен Ковачевић

Нажалост, супротно свим плановима, пројекцијама и прогнозама
међународних и домаћих институција, у периоду претходних седам година и три месеца текуће године (за које су публиковани подаци), стање у сфери економско-финансијских односа СР Југославије и Србије
се, сем 2005. године, систематски погоршавало, што смо илустровали
у уводу овог рада. И што је посебно непријатно јесте чињеница да се
оно посебно погоршало у 2006, 2007. и у прва три месеца текуће године. Наиме, у прошлој (2007) години спољнотрговински дефицит је био
за 77% већи него у 2005. год. У прва три месеца текуће године, у односу на исти период прошле године, он је додатно повећан за чак 40% и
ако би се остварио такав раст и у преосталих девет месеци, он би достигао око 13,5 милијарди долара. Дефицит текућег платног биланса је
у прошлој години био за чак 73,7% већи него у 2006. години, а његов
однос према БДП се повећао са 8,6% (у 2005. години) на чак 17,6% у
2007. години. У прва три месеца текуће године овај дефицит је, у односу на исти период прошле године, додатно повећан за чак 46,8% и ако
се такав раст оствари у целој години, он би достигао енормних око 10,5
милијарди долара. Додајмо да је спољни дуг крајем 2005. године износио око 19,6 милијарди долара, а да је и поред превременог враћања дуга ММФ и Светској банци у збирном износу од преко милијарду и двеста милиона долара и отписа од око 650 милиона дуга према Париском
клубу (почетком 2006. г.), и око 130 милиона долара од стране Италије, спољни дуг Србије крајем марта, као што смо напоменули, достигао
28,385 милијарди долара, тј. био је готово 50% већи него крајем 2005.
године. Истина, раст тих дефицита и спољног дуга настао је због обрачуна и све слабијег долара. Међутим, и прерачунавањем свих трансакција са иностранством у евру такође је очигледан врло динамичан раст
и ових дефицита и спољног дуга. На пример, прерачунавањем извоза,
увоза робе и услуга, текућих трансфера и других мање важних трансакција у евро види се да је спољнотрговински дефицит у прошлој години био за 49,8% већи него 2005. године, а дефицит текућих трансакција са иностранством за чак 176,6% већи него пре две године.5 Или,
вредност спољног дуга крајем прошле године је износила 17,789 милијарди евра, тј. била је за 36,17% већа него крајем 2005. године. Додајмо
да је у прва три месеца спољнотрговински дефицит, обрачунат у еврима, је био 4,26 пута већи него 2000. године, а у прва три месеца текуће
године, био за 22,9% већи него у истом периоду прошле године.
5 Квартални монитор, септембар-децембар 2007, стр. 39, Издање Фонда за развој

економске науке, Београд, март, 2008.

268

Стратегије економско-финансијских односа Србије са иностранством

Сву драматичност погоршања у сфери економско-финансијских односа Србије са иностранством, показују подаци у табели бр. 1.6
Табела бр. 1: Основни индикатори економско-финансијских односа
Србије са иностранством у периоду 2000. – крај марта 2008. године
(у милионима долара и у процентима)
2000. 2004. 2005. 2006. 2007.

I-III
2007.

I-III
2008.

Робни извоз
– по методологији РЗС
1558 3879 4898 6428 8824 1815
2504
– по методологији НБС
1645 4082 4970 6442 8858 1815
2504
Робни увоз
– по методологији РЗС
3330 10935 10617 13172 18350 2084
2923
– по методологији НБС
3227 10551 10260 12713 17689 3795
5244
Спољнотрговински дефицит
– по методологији РЗС
-1772 -7056 -5362 -6285 9526 -2084 -2923
– по методологији НБС
-1582 -6469 -5290 -6271 -8858 1945
2740
Салдо услуга
141 163
-6
-52
-17
-45 +80,0
Дефицит текућег
-153 -2879 -2225 -3966 -6889 -1195 -1754
платног биланса
Однос дефицита текућег
-5,0 -13,1 -8,6 -12,6 -17,6 -18,1 -19-20
платног биланса према БДП
Стање спољног дуга
на крају године и крајем марта
у$
10830 14099 15466 19606 24181 18387 28356
у€
11658 10354 13064 14884 17789 14858 17957
Извор података: Републички завод за статистику, Народна банка Србије и Квартални монитор, септембар-децембар 2007.

Поред свих врло непријатних цифара датих у табели бр. 1, суморну
слику врло тешког стања у сфери економско-финансијских односа Србије са иностранством употпуњују и следећи подаци:
а) Поред огромног девизног прилива од преко 106 милијарди долара
који се слио на подручје Србије у периоду од почетка 2001. год, па
до краја 2007. године, квалитет компаративних предности је и даље
врло скроман и по критеријумима Светског економског форума Србија се у 2007. години у том домену налазила тек на 110 месту (од
6 Саопштење Републичког завода за статистику, бр. 116 од 30. 04. 2008.

269

Млађен Ковачевић

131 земље).7 Њене компаративне предности се и даље заснивају на
ниским трошковима рада, ниским ценама електричне енергије, ниским ценама земљишта и других локалних ресурса. Другим речима, Србија није успела да креира квалитетније компаративне предности, па је последица тога да у њеном извозу доминирају радноинтензивни и ресурсно-интензивни производи чије су цене на светском тржишту, по правилу, врло ниске, и сем извозница нафте, друге земље које имају сличан квалитет компаративних предности и
сличну структуру извоза углавном имају стагнацију или, евентуално врло спор раст БДП.
б) Упркос огромном девизном приливу, Србија пада на ранг листи
Светског економског форума по конкурентности привреде и у прошлој години је била у „трећој лиги“, тј. на тек 91 месту (док је у
2005, заједно са Црном Гором била на 85 месту).
в) Као последица претходно наведеног, по релативној величини извоза према БДП, Србија је у 2006. години, по подацима Светске банке, била на тек 113 месту (од 131 земље).
По тој статистици, њен извозни коефицијент односно квантитативни однос вредности извоза робе и услуга износио је у 2006. години само 21,3%, док су одговарајуће величине износиле за: Белгију 85,7%,
Ирску 84,7%, Естонију 79,8%, Мађарску 78,0%, Монголију 76,1%, Чешку Републику 75,3%, Вијетнам 71,3%, Бугарску 65,3%8 итд.
д) Извоз производа и услуга по једном становнику Србије износио
је 2006. године 1.170, а у 2007. години око 1.570 долара, док су одговарајуће величине за 2006. годину износиле у: Белгији 41.436, Ирској
34.442, Холандији 33.024, Норвешкој 33.522, Данској 26.759, Швајцарској 26.413, Аустралији 24.300 итд.9 Слика је нешто повољнија ако се
Србија пореди са земљама у транзицији, али је, и поред тога, врло неповољна, поготову у поређењу са најуспешнијим. Наиме, у 2006. години Србија је имала робни извоз по становнику од само 870 долара, док
су одговарајуће величине износиле за: Словенију 9.616, Чешку Републику 8.628, Словачку 7.721 долара, а само су од европских земаља у
транзицији мањи извоз по становнику имале Црна Гора (861) и Албанија (228). У 2006. години извоз услуга из Србије је износио 2.321 мили7 World Economic Forum Global Competitiveness Raport 2007/2008.
8 World Economic Forum, Ibid.
9 WTO, International Trade 2007.

270

Стратегије економско-финансијских односа Србије са иностранством

она долара, док су одговарајуће величине износиле: за Холандију
82.500, Ирску 68.000, Аустрију 58.900, Белгију 57.600, Сингапур 57.300,
Данску 51.700, Луксембург 51.100, Швајцарску 50.600, Шведску 49.200,
Грчку 35.700, Норвешку 32.700, Израел 19.200, Португал 17.600, Финску 16.800, Мађарску 13.400, Чешку Републику 11.800 итд.10
Из свега изложеног није тешко закључити да би у случају наставка
високог раста спољнотрговинског дефицита, дефицита текућег платног биланса и спољног дуга, Србија била суочена са озбиљном валутном и девизном и дужничком кризом, врло сличној оној у Руској Федерацији (из 1998) или оној у Аргентини (2001), што би имало тешке, несагледиве економске, социјалне и политичке последице. Због свега тога нова влада, нови парламент, Народна банка Србије и све друге релевантне институције морају што пре прекинути тзв. „нојевско понашање“ и хитно припремити, прихватити и доследно спроводити скуп макро мера, односно низ стратегија чијом би се реализацијом та велика
опасност избегла.

Шта би требало чинити?
Нова влада и Нови парламент би морали прихватити нову, оптималну Стратегију друштвених и привредних реформи. Они би морали
усвојити најрационалнији модел даље приватизације. Даље је неопходно усвојити Стратегију отклањања тешких деформација понуде и
тражње девиза и тако великим делом отклонити озбиљну конструкциону грешку у моделу привредне реформе, мера економске политике и
спољнотрговинске политике и тиме стимулисали извоз, а дестимулисали увоз и дестимулисали олако задуживање, пре свега предузећа у
иностранству.
У оквиру Владе Србије морало би да постоји Министарство за економске односе са иностранством и његов свеукупан састав, од министра до референта, би се морао заснивати на стручности, а не на политичкој и страначкој подобности. Попут многих земаља, Србија би требало да има банку за спољну трговину. Чини се да је економски најрационалније било да се ЈУБМЕС поново претвори у такву институцију.
Јер она има врло солидан пословни простор и искуство у обављању
кредитирања и осигурања извоза. И у овом случају, као и када су у пи10 WTO, International Trade 2007.

271

Млађен Ковачевић

тању друге привредне институције, избор кадрова који би се бавили
овим пословима би морао да се заснива искључиво на образовању и
способности.
Било би корисно трансформисати и битно кадровски ојачати Институт за међународну политику и привреду или, евентуално, формирати државни институт за економске односе са иностранством и при
томе изучити искуства и праксу државног Италијанског института за
спољну трговину. Максимално би требало стимулисати талентоване,
младе стручњаке да раде у овом институту.
Садашњи Национални савет за конкурентност привреде би евентуално требало битно попунити стручним људима из ове области. По
мом мишљењу било би боље формирати нови Савет, који би се формирао искључиво по основу стручности, а на његовом челу не би смео бити професионални политичар већ научни радник, неоспорни ауторитет
из ове области.
Све наведене институције би радиле или организовале рад на изради низа стратегија а међу њима се истичу:
а) Стратегија повећања конкурентности привреде,
б) Стратегија поспешивања увоза опредмећене и неопредмећене технологије,
в) Стратегија поспешивања страних гринфилд инвестиција,
г) Стратегија технолошког развоја и научноистраживачког и развојног рада (заједно са министарствима за технологију) ако га буде,
д) Стратегија новог задуживања у иностранству и управљања спољног дуга,
ђ) Стратегија јачања економске дипломатије,
Стратегија економско-финансијских односа Србије са иностранством мора имати и регионалну компоненту.
Економско-финансијски односи Србије са иностранством су увек
највећим делом били везани за земље које сада чине ЕУ. Сем првих
неколико година, слична ситуација је била и после Другог светског
рата. Чак и у време санкција највећи део спољне трговине Србије се
обављао са садашњим земљама ЕУ. Наравно, да се са повећањем
броја чланица Уније зависност Србије, како у сфери спољне трговине производа и услуга, тако и у сфери финансија додатно повећавала.
У периоду после 2000. године, а нарочито у 2006. и 2007. години извоз Србије у ЕУ се знатно повећао, што је последица аутономних тр272

Стратегије економско-финансијских односа Србије са иностранством

говинских мера, боље рећи повластица које је ЕУ одобрила Србији и
Црној Гори које омогућавају да око 95% извоза Србије при пласману
на подручју Уније није оптерећен царинама и другим ванцаринским
ограничењима.
У 2007. години око 57,4% робног извоза Србије било је реализовано на подручју ЕУ. Или, у истом периоду 55% робног увоза Србије долазило је са подручја Уније. Према подацима Народне банке Србије, у
2006. години 53,8% извоза комерцијалних култура Србије било је реализовано на подручју Уније (25 чланица), а са њеног подручја долазило је чак 58,0% увоза услуга. Посебно би требало истаћи да гро увоза
опредмећеног и неопредмећеног знања које обављају предузећа из Србије долази са подручја ЕУ. Највећи део тзв. виших и сложенијих облика сарадње предузећа из Србије са иностранством обавља се са партнерима из земаља ЕУ. Највећи део приватизације у Србији, односно
куповина предузећа, тзв. гринфилд инвестиција обавила су предузећа
из земаља ЕУ. Врло висок ниво дознака које долазе у Србију остварују се по основу њених грађана запослених у земљама ЕУ. Гро нових
кредита које су банке и предузећа узели последњих година потиче из
земаља ЕУ, тако да је крајем децембра прошле године око 81% спољног дуга Србије било уговорено у еврима.
Међутим, економско-финансијски односи Србије са ЕУ оптерећени
су са низом проблема који ће, ако се наставе, врло озбиљно ограничавати њихов будући развој. То се посебно односи на огроман спољнотрговински дефицит, уопште па и у размени са ЕУ, врло висок дефицит
текућег платног биланса и врло висок спољни дуг, посебно према земљама ЕУ и њихових финансијских институција. Србија ће бити принуђена да се додатно задужује како би могла уредно сервисирати постојеће спољне дугове и како то сервисирање не би осетно смањило
акумулацију у инвестиције у наредним годинама. И врло је вероватно
да ће Србија највећи део нових дугорочних и средњорочних кредита у
идућим годинама узимати са подручја земаља ЕУ. Све у свему, очигледно је да је привреда Србије судбински везана за ЕУ. Та везаност
биће још већа ако се Унија буде ширила, што је врло вероватно.
Међутим, и поред судбинске усмерености Србије на Европску унију, она се последњих година, а посебно у прошлој години, по много чему удаљавала од ње, како у економској, тако и у политичкој сфери.
Нова влада и нови парламент, уз пуно ангажовање свих наведених,
али и других инвестиција, би морали што пре прихватити Стратегију
273

Млађен Ковачевић

унапређења економских и финансијских односа са ЕУ, а у складу са
свим претходно наведеним чињеницама, да што пре ратификује Споразум о стабилизацији и придруживању и да учини све што је у њеној
моћи да што пре испуни услове за пуноправно чланство.
За Србију је од изузетног значаја усвајање и доследна примена
стратегије јачања и унапређивања економских и спољнотрговинских
односа са земљама које чине ЦЕФТА.
За Србију је од врло великог значаја, како због обезбеђења нафте и
природног гаса, тако и због потребе постепеног смањења огромног дебаланса у размени производа и услуга са Руском Федерацијом, да кроз
Србију прођу међународни гасовод „Јужни ток“ и међународни нафтовод, па она мора што пре ратификовати споразуме са Руском Федерацијом о њиховој изградњи. Уопште, потребна је израда стратегије унапређења економско-финансијских односа Србије са Руском Федерацијом, чијом реализацијом би се у будуће смањио огроман спољнотрговински дефицит са овом земљом. Било би корисно урадити и Стратегију унапређења односа Србије са осталим земљама Заједнице независних држава.
Иако су САД највећи светски увозник, како производа тако и услуга, извоз Србије у ту земљу је готово симболичан (Чак око осам пута
мањи од извоза у Црну Гору) и неупоредиво је мањи од увоза из те земље. Због тога је потребно формулисати и доследно применити дугорочну Стратегију економско-финансијских односа Србије са САД.
Учешће земаља у развоју у апсорпцији извоза производа и услуга
из Србије је врло скромно и оно се мора осетно повећати, па је потребно раз