Srbi i Albanci kroz vekove

Petrit Imami je rođen u Prizrenu, a školovao se u Beogradu. Diplomirao je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti, gda danas radi kao redovan profesor filmskog i TV scenarija. Poslednjih nekoliko godina posvetio se istraživanju političkih i kulturnih odnosa Srba i Albanaca u prošlosti. Srbi i Albanci žive na Balkanskom poluostrvu preko 1000 godina. Većina naucnika smatra da su Albanci potomci starih Ilira samim tim i da su starosedeoci na Balkanu. Razni etnolozi i antropolozi tvrde da je došlo do mešanja došljaka i starosedelaca. Do sličnog zaključka došao je i Niko Županić koji je ustanovio da Srbi i Albanci čine jednu fizioantropološku zajednicu i da su vrlo srodni međusobno. U studijama "Evropske rase" (1900) Viljem Ripli navodi da za antropologe sadašnji Ilirci tj Srbi i Hrvati su jedno sa Albancima. Kada se dogodio raskol u crkvi 1054 godine narodi na Balkanu su se podelili na vizantijsko-pravoslavne i rimokatolike. Pod carigradsku su spali Grci, Bugari, Srbi, Makedonci i Albanci iz južne Albanije. Zbog tog raskidi su se dešavale svađe i u vladarskim porodicama što je bio slučaj i u Nemanjićkoj. Podrucije Raške je "kolevka srpstva",a grad Ras je prestonica sve do XIII veka, otuda ostali narodi Srbiju nazivaju Rasija. Pod Stefanom Nemanjom(1183-1189) Raška se počela širiti. Posle raspada Vizantije(1204) oko pitanja Albanije se vode razni sukobi između mnogih vladara. Veliki arhont Arbena(Albanije) Dimiter oženio se Komnenom, ćerkom Stefana Prvovenčanog. Taj brak je nagovestio predstojeće odnose Albanaca sa srpskom državom i nema sumlje da je Stefan smatrao da je vrlo dobar politički potez dati svoju kćer za Arbanasa. Kada je Albanija pala pod vlast Anžujaca, Srbija stupa u savez sa njima. Žena srpskog kralja Uroša I bila je francuskinja Jelena Anžujska. Nakon dolaska Milutina na vlast, on u dogovoru sa kraljem Karlom se proglašava za kralja Srbije, Huma, Duklje i Albanije(1309) i to je bio prvi put da se Albanija navodi u tituli nekog srpskog kralja. Ali to dugo nije potrajalo jer su se protiv Milutina pobunili albanski i srpski feudalci kao i Rimokatolička crkva. Za vreme cara Dušana, Prizren je bio grad od velike važnosti, čak je kovao sopstveni novac, a ponekad bivao i prestonica. U tom periodu bilo je dosta sukoba između albanskih i nikejskih feudalaca koji su trajali čitav vek. Što se tiče

čemu udruženi feudalci pokušavaju da se suprotstave. smatra se da su određene odredbe bile uperene protiv Albanaca.ali bezuspešno. Topiju. kao što su Lazarevići. Po jednom turskom letopisu protiv Osmanlija se borilo "sedam jezika". koji im je u tom trenutku najviše odgovarao.. .. Gradnjom manastira srpski vladari su davali obeležje svoje moći. Srba kasnije i Turaka. Brankovići. sve vreme. Obe strane. potiskivao katoličku veru sa Balkana. U periodu nakon cara Dušana bilo je pokušaja ponovnog ujedinjenja balkanskih naroda. među kojima sa bili bosanski. jer su u određenim oblastima predstavljali katolički narod. Prema Imamiju kralj Milutin je krajem života. Kako su uglavnom bili različite veroispovesti smatra se da tada verskog fanatizma nije bilo jer su i najuglednije porodice stupale u rodbinske odnose.poznatog Dušanovog zakonika. Dukađina. Jedan deo knjige se bazira na "istorijskom pravu na Kosovo". Pošto su u tom periodu stalno bila prisutna borba između srpskih. se drze svoje teorije i priče. a nisu mogle da unište jedna drugu. isto tako i Dušan za vreme vladavine. orodile bi se. dok Albanci napominju da su te iste crkve i manastiri podignuti na osvojenim teritorijama i temeljima pređašnjih vizantijskih crkava. U studijama "Srbi i Arbanasi" navodi se da je albanska vlastela u prihvatala jezik Grka. hrvatski ali i albanskih. Porodice koje su se međusobno sukobljavale.Srpska istorijografija često ističe činjenicu kako se na Kosovu nalazi veliki broj manastira i crkava i da su nazivi mesta slovenskog porekla. Kao gospodar Kosova (1370) javlja se srpski feudalac Vuk Branković. albanskih i grčkih despota. Pred pad pod Osmanlije proces srbizacije i asimilacije je uveliko tekao. Car Dušan je u svom zakoniku naveo stroge kazne za one koji prihvataju "latinsku jeres". a severni Albanci su upravo tu religiju propovedali. To jeste bio poraz i početak robovanja ali u srpskoj istoriji i tradiciji Kosovski boj (1389) smatra se za jedan od najvažnijih i najsvetijih događaja. zavisno od političkog i ekonomskoh interesa. Pored Srba na čelu sa Knezom Lazarem na Kosovo polje je sa svojom vojskom došlo više velmoža. i srpska i albanska. U to vreme Osmanlije uveliko nadiru na Balkan. U članku "Kosovo pod turskom vlašću" navodi se da je dolazak Turaka na Balkan zaustavio naglo sloveniziranje albanskog elementa. česta pojava bila je i uspostavljanje rodbinskih veza između njih. mešane brekove itd.

Razlog zbog kojeg su na početku Srbi i Albanci prelazili u islam bila je karijera u vlasti. da je Skenderbegov otac promenio veru čak tri puta. Nemački car Leopold I je pisao patrijarhu i davao podršku Rusima i Albancima. Njega su pratile desetine hiljada Srba i četiri hiljade Albanaca. Albanci sticali status punopravnih građana Osmanlijske imperije. ali vremenom se ta pojava menjala. taj što su primajući islam.Dolaskom Turaka mnogi feudalci su menjali veru kako je kome u određenom trenutku odgovaralo. Srpski istoričar Rajko Veselinović u Letopisu matice srpske tvrdi da u to vreme. Ugled je stekao zahvaljujući svojim vojnim veštinama. krenulo je ka severu. Stalni lokalni sukobi Srba i Albanaca prerastaju u ustanak protiv Turaka koji bivaju uguseni. odnosno da su se ta imena javljala kao sinonimi. pa je kao jednu od zanimljivih činjenica Imami istakao. a i time što je sprečio prevrat na turskom dvoru. Smatram da je jedan od većih razloga za stvaranje jaza između ova dva susedna naroda. Ona je uživala punu religioznu slobodu i kulturnu autonomiju. U Osmanlijskom carstvu naježe je bilo katoličkom življu koje je s jedne strane bilo podvrgnuto pritisku pravoslavnih patrijarha. u Evropi se nije pravila razlika između Srba i Albanaca. On je kod sultana Sulejmana izdejstvovao dozvolu za rad Pećke patrijaršije(1557). Isto tako postojale su ličnosti koje su ih međusobno povezivale. Svi su se nadali da će uspeti da se izbore protiv moćnog protivnika. ali tek tada počinju njihovi pravi progoni. Srbi koji nisu privatali muhamedsku veru ostali su obespravljena raja i od tog vremena kultura i društveni život između njih se iz korena menja. Zahvaljujući velikim zaslugama u Carigradu je sve više rastao ugled poturčenom Srbinu Mehmed-paši Sokoloviću. U jednom srpskom spisu se navodi da su na njegovu sahranu došli svi srpski knezovi kao i ostala gospoda i vlastela.a s druge strane nadolazila je islamizacija. Početkom . Za vreme I srpsko ustanka glavnu reč je vodio Karađorđe. Pećka patrijaršija ponovo biva ukinuta 1766. a jedna od njih bio je Skenderbeg. Kada je izbio rat između Turske i Mletačke republike(1645) hrišćanski narodi su se ponadali kraju njihovog robovanja. Osmanlijsko carstvo 1690 godine potresa ekonomska kriza. Zatim nekoliko episkopa praćeno narodom. kao što je te iste godine uradio Arsenije III Čarnojević. Početkom XV veka većina Albanaca su bili hrišćani.

Karađorđe da bi zadržao albansku činio im je svakakve ustupke. Na njih je imao uticaju putopis austojskog naučnika J. a Albanija nije želela da ostane neutralna. Liga se suprotstavljala odlukama Berlinskog kongresa. naročito Skadarska oblast. Savezničke balkanske zemlje su zajednički napale Otomansko carstvo i osvojile teritorije koje su međusobno podelile. Četiri balkanske zemlje sklopile su savez i započele pripreme za rat.XIX veka nastala su komešanja širom Balkana i Carigrad je sve više gubio kontrolu nad pašalucima. Vranje. Starom Srbijom i Crnom Gorom. Uspešnom dizanju I srpskog ustanka doprineo je i jedan broj Albanaca. pa su u II srpskom ustanku učestvovali i neki istaknuti pravoslavni Albanci. Prva ozbiljna interesovanja za istoriju. što je za uzvrat izazvalo novu vojnu akciju balkanskog saveza. kulturu i jezik Albanaca. Otomanska vlast priznaje autonomiju albanije 1912 godine. Glavni cilj bio je ujedinjenje sa Bosnom. Oni su najpre pomogli u buni protiv dahija. U tom periodu najžešći sukobi . Srbi su izrazili u drugoj polovini XIX veka. Na sastanku u Prizrenu 1878 Albanci osnivaju Prizrensku ligu. Tursko carstvo zapada u krizu nakon Nevesinjskog ustanka 1875. Hana koji je napisao da su Srbi i Albanci prirodni saveznici i da to tako treba da ostane. a potom i u bici kod Štubika u kojoj su bili dobrovoljci. Srpske vlasti počinju da traze sagovornike sa Albanske strane koji bi joj bili naklonjeni. Ilija Garašanin je 1844 godne sačinio projekat za stvaranje jake srpske države na Balkanu pod imenom Načertanije. Srbi su pozurili da se suprotstavr planu "Velike Albanije" sopstvenim planom za podelu Evropske Turske između balkanskih država. već je stvarala vojne grupacije za borbu protiv srpskih četa. Sklapanje Sanstefanskog mira bilo je na veliku štetu Albanaca kojima je pretilo potpuno rasparčavanje na nekoliko budućih alkanskih zemalja. kao i izbijanje na more preko severne Albanije. na Berlinsokm kongresu 1878 Sanstefanski mir je korigovan i Srbiji je pripao Niš. a centar albanskog pokreta bio je na Kosovu. Balkanski ratovi zatekli su Albance kao jednu naciju bez sopstvene države kojoj i Porta 1912 godine priznaje nezavisnost. Mnogi su smatrali da su oni ključni element za rešavanje istočne krize. čiji je glavni cilj borba za albansku autonomiju. Toplice i priznata je nezavisnost Kneževine Srbije. Pirot.H. Leskovac. Borba za nezavisnos Albanije vođena je od sredine XIX veka.

U međuratnom periodu (1918-1941) na Kosovu je skoro osamnaest godina bila uspostavljena vojna uprava. Mnogi zločini su se dešavali i odnosi među narodima. etičkom čišćenju. kada su italijanske i nemačke snage ušle na Kosovo. Albanija je bila pod italijanskim protektoratom. a mržnja koja će kulminirati u narednim godinama postajala je sve veća. Crne Gore i Grčke. a teritorija je anektirana Srbiji. Na osvojenim oblastima odmah je uspostavljena građanska vlast. Kosovo je pripalo Kraljevini Srbiji. etnička čišćenja. Nakon prisajedinjenja Kosova Kraljevini Srbiji. nasilno pokrštavanje i progoni. balkanski susedi su sredinom 1913. Predstavnici Kosova u Metohije su formalno izrazili volju da uđu u sastav Srbije jula 1945 na II zasedanju oblasnog NOB u Prizrenu. dok se veliki broj Albanaca našao u okviru Srbije. Nakon balkaskih ratova. nakon Kolubarske bitke koja je trajala skoro mesec dana. što istorijografija naziva oslobođenjem. srpske trupe su se po povratku na Kosovo ponovo borile protiv Albanaca. pokrštavanju. Progon Srba i ostalih nealbanaca je bio surov. Situacija se promenila nakon jugoslovenske kapitulacije. to su bila masovna pogubljenja. Beogradska vlada je započela opsežan program kolonizacije Kosova. a naredne godine. a imanja spaljivana i otimana. Problem Kosova je bio položaj albanske nacije u Jugoslaviji. koja se ogledala u zabrani korišćenja albanskog jezika. Neposredno nakon izbijanja II svetskog rata u Jugoslaviji se pojačao teror nad Albancima. Ustavni statut . Jedan od zvaničniih ratnih ciljeva Kraljevine bio je izlazak Srbije na more preko severne Albanije. a Albanci brutalnom okupacijom.Po završetku Prvog svetskog rata 1918. Pod jakim međunarodnim pritiskom. srpska vojska interveniše i šalje svoje trupe u Albaniju kako bi zaštitila Esad-pašin režim. 1948 godine proglašen je statut autonomije kosovsko-metohijske oblasti. Usvojena je rezolucija u kojoj se Kosovo priključuje federalnoj Srbiji. Kosovski Albanci su bili suočeni sa politikom prisilne srbizacije. Srbija je u oktobru iste godine zauzela ceo Kosovski vijalet i najveći deo današnje Albanije zajedno sa albanskom obalom. iz novonastale Kraljevine SHS (1918) ali bezuspešno. godine prinuđeni da se povuku s teritorije mađunarodno priznate države Albanije koja je obuhvatala tek deo etničke teritorije. dajući prednost Srbima. a posebno bivšim vojnicima ili pripadnicima četničkih odreda. Zločini su se događali s obe strane. Srbi su ubijani i mučeni. godine. Srbija 1914 godine pomaže Esad-paši Toptaniju da preuzme vlast u Albaniji. Kratak period mira biva završen Prvim svetskim ratom.između Srba i Albanaca desavali su se na Kosovu. Stvarani su razni komiteti koji su se borili za izdvajanje teritorija naseljenih Albancima.

Muslimana. godine. Od tog trenutka počinje najveća nacionalna mržnja koja je huškana sa svih strana. Srba. predsednika SR Srbije na čije čelo dolazi Milošević. ne izlazeći na izbore ni na popis. Masakr u Račku je označio prekretnicu u kosovskom ratu jer je Međunarodna zajednica izgubila strpljenje sa Miloševićevom agresivnom politikom i odlučila vojno intervenisati kako bi se sprečila dalje sukobe na Balkanu. Slobodan Milošević koji je zadnjih godina kupio poene. Varnice su izbijale na sve strane. Turaka i dr. Paralelno su se zaoštravali međunacionalni odnosi na Kosovu. naročito uglednih ličnosti koja je ulivala nesigurnost kod Srba. što nije priznala ni jedna država osim Albanije. Kosovo . koji mnogi analitičari karakterišu kao zvanični početak srpske nacionalističke kampanje. uspeva da skloni na VIII sednici SK Srbije. Srpska policija je. 28. Nekoliko meseci kasnije. uz podršku Vojske Jugoslavije. zasnovano na samoupravljanju radničke klase. Razni masakri koji su se dešavali u tom periodu bili su temelj za kasniju optužnicu u Hagu protiv Slobodana Miloševića. od 1986 do 1981 Albanci su uživali široku autonomiju i mnoga prava koja su im do tada bila uskraćena. godine proglasilo nezavisnost Republike Kosova. Oslobodilačka vojska Kosova (OVK) je bila albanska paravojna formacija. svakodnevno su paljene zastave i dešavali se međusobni sukobi.ove oblasti se menja 1968 godine kada dobija svoj ustav i proglašava se Socijalističkom Autonomnom pokrajnom Kosovo. a prvi put u javnost je izašla 1996. Početak duboke krize se desio posle izbijanja velikih demonstracija Albanaca na Kosovu Marta i Aprila 1981 godine. godine sprovodila masovne progone albanskog i drugog muslimanskog življa sa Kosova. Milošević je pristao na povlačenje i ulazak KFOR-a na Kosovo. i 1999. Još je više izazivalo tenziju visok natailet kosovskih Albanaca. tokom 1998. U Srbiji je 1987 zavladala antialbanska madijska histerija. Posle bombardovanja 1999 godine. Nakon tri meseca užasa koji se događao na celoj teritoriji SRJ. Tada je stvoreno mišljenje da se visok natalitet planski održava da bi Srbi bili potisnuti s Kosova i područije učinili etnički albanskim. koja se sredstvima oružane borbe borila za nezavisnost Kosova od Srbije. prilikom obeležavanja 600. godine. Pošto je Milošević odbio uslov koji su mu je postavio NATO. Ivana Stambolića. Albanci su nakon oduzimanja autonomije upražnjavali pasivni otpor. godišnjice Kosovske bitke. Socijalno stanje se sve više pogoršavalo. odbijajući da učestvuju u političkom životu Srbije. OVK je osnovana 1994. da povuče vojne snage s Kosova usledilo je bombardovanje. Napetost je proizilazila iz činjenice da Kosovo kao ekonomski siromašno područije zaostaje za ostalim delovima Srbije i Jugoslavije. Milošević je održao svoj neslavni govor na Gazimestanu. Događala su se sve veća iseljavanja. Kod mnogih se javljao i strah kada su počele javne manifestacije albanskog nacionalizma. većinsko albansko stanovništo pokrajine je 1990. zajednicom ravnopravnih građana Albanaca. juna 1989.

Činjenica je da ova dva susedska naroda nekada bliska.možda.000 Srba i Roma je pobeglo iz pokrajine. tako i Albanci. Ivo Andrić u knjizi "Znakovi pored puta" pita da li je duh većine balkanskih naroda zauvek otrovan i da. a ne srpski narod za veliko zlo koje se dogodilo na Kosovu i zbog čega su i tek će ispaštati kako kosovski Srbi. Oko 150.000-200. sada su udaljenija jedan od drugog više nego ikad u svojoj viševekovnoj istoriji. U mnogim istraživanjima većina Albanaca optužuju Slobodana Miloševića i njegov režim.i Metohija dolazi pod upravu Ujedinjenih nacija. nikad više neće moći ništa drugo da se desi osim da se nasilje trpi ili da se se drugome nanosi. .

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful