You are on page 1of 221

POEZIJA I PROZA: Qubomir Simovi, Aleksandar Gatalica, Qudmila Ulicka, Dragan Lakievi, Milan orevi, ore Bruji, Stana

Dini Skoaji, Boko Suvajxi, Vladimir Haxi Tani OGLEDI: Jovan Deli, Lidija Deli SVEDOANSTVA: Branko Momilovi, Predrag R. Dragi Kijuk, Sava Babi, Nika Stipevi, Miodrag Jovanovi, Miroslav Josi Viwi, Milivoj Nenin, Aleksandar Gatalica, Radmila Giki Petrovi KRITIKA: Ivan Negriorac, Milena Vladi, Stojan ori, Anelka Mitrovi, Aleksandar B. Lakovi, Marija ori, ivojin Rakoevi

OKTOBAR

2009

NOVI SAD

Ministarstvo kulture Republike Srbije i Pokrajinski sekretarijat za obrazovawe i kulturu omoguili su redovno objavqivawe Letopisa Matice srpske.

Pokrenut 1824. godine Urednici Georgije Magaraevi (18241830), Jovan Haxi (18301831), Pavle Stamatovi (18311832), Teodor Pavlovi (18321841), Jovan Suboti (1842 1847), Sima Filipovi (1848), Jovan Suboti (18501853), Jakov Igwatovi (18541856), Subota Mladenovi (18561857), Jovan orevi (18581859), Antonije Haxi (18591869), Jovan Bokovi (18701875), Antonije Haxi (18761895), Milan Savi (18961911), Tihomir Ostoji (19121914), Vasa Staji (1921), Kamenko Suboti (19221923), Marko Maletin (19231929), Stevan iri (1929), Svetislav Banica (1929), Radivoje Vrhovac (1930), Todor Manojlovi (1931), arko Vasiqevi (1932), Nikola Milutinovi (1933 1935), Vasa Staji (1936), Nikola Milutinovi (19361941), ivan Milisavac (19461957), Mladen Leskovac (19581964), Boko Petrovi (1965 1969), Aleksandar Tima (19691973), Dimitrije Vuenov (19741979), Momilo Milankov (1979), Boko Ivkov (19801991), Slavko Gordi (19922004) Urednitvo IVAN NEGRIORAC (Dragan Stani, glavni i odgovorni urednik) MIHAJLO PANTI, JOVAN POPOV, SAA RADOJI Sekretar Urednitva
VLADIMIR OVQANSKI

Lektor
VLADIMIR OVQANSKI

Korektor
BRANISLAV KARANOVI

Tehniki urednik
VUKICA TUCAKOV

Letopis Matice srpske izlazi 12 puta godiwe u mesenim sveskama od po deset tamparskih tabaka: est svezaka ine jednu kwigu. Godiwa pretplata iznosi 2.000 dinara, a za lanove Matice srpske 1.000 dinara. Pretplata za inostranstvo iznosi 100 . Cena po jednoj svesci u kwiarskoj prodaji je 200 dinara. Pretplata se moe uplatiti u svakoj poti na iro raun broj 355-1056656-23, sa naznakom za Letopis". Adresa: 21000 Novi Sad, ul. Matice srpske br. 1, telefon: 021/6613-864 i 021/420-199, lokal 112, faks: 021/528-901. E-mail: letopis@maticasrpska.org.rs Internet adresa: www.maticasrpska.org.rs Izdaje: Matica srpska Kompjuterski slog: Mladen Mozeti, GRAFIAR, Novi Sad tampa: BUDUNOST, Novi Sad Tira: 1.000 RUKOPISI SE NE VRAAJU

God. 185

Oktobar 2009

Kw. 484, sv. 4

SADRAJ
Qubomir Simovi, Beogradski letwi festival . . Aleksandar Gatalica, Tetica i etiri vrste golubova Qudmila Ulicka, Kratak spoj . . . . . . . . . Dragan Lakievi, Stara pruga . . . . . . . . . Milan orevi, Heroji i zlikovci . . . . . . . ore Bruji, Vrisak sa granice . . . . . . . . Stana Dini Skoaji, Prva jesewa kia . . . . . Boko Suvajxi, Soneti za Jovanu . . . . . . . Vladimir Haxi Tani, Zujawe . . . . . . . . . OGLEDI Jovan Deli, Poezija kao negacija usreiteqskih projekata i afirmacija qudskih malih" vrijednosti . . . . . . . Lidija Deli, Naslee karnevalske kulture u poeziji Qubomira Simovia . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . SVEDOANSTVA Branko Momilovi, Dugo putovawe ka Fokneru . . . . . . Predrag R. Dragi Kijuk, Tragom slovesnosti . . . . . . . Sava Babi, Dijaloki luk ora Lebovia . . . . . . . . Nika Stipevi, O Stojanu eliu . . . . . . . . . . Miodrag Jovanovi, Vojvoanska prisustva u celovitosti srpske umetnike prolosti . . . . . . . . . . . . . Miroslav Josi Viwi, Blat(n)o, u dodiru sa ravnicom . . Milivoj Nenin, Pogled s brega ili jedna suvina rasprava . . Radmila Giki Petrovi, Biti sam sa svojim kwigama (Razgovor sa Aleksandrom Gatalicom) . . . . . . . . . . . KRITIKA Ivan Negriorac, Tajna istorija moderne umetnosti (Aleksandar Gatalica, Nevidqivi) . . . . . . . . . . . . 568 488 504 526 535 541 550 553 556 467 478 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 411 415 424 434 439 445 449 454 463

Milena Vladi, Dosta sam se u ivotu bavio propagandom, sada umirem i imam vremena jedino za golu istinu (Aleksandar Gatalica, Nevidqivi) . . . . . . . . . . . . . Stojan ori, Kentaurska forma romana-dnevnika (Pavle Ugrinov, Zauvek) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Anelka Mitrovi, Islam kao zagonetka (Darko Tanaskovi, Islam: dogma i ivot) . . . . . . . . . . . . . . Aleksandar B. Lakovi, Ekfraza kao kwievna komunikacija i metakomunikacija (Oto Horvat, Putovati u Olmo) . . . Aleksandar B. Lakovi, Postoji li mesto kojem pripadamo (Dejan Ili, Iz vikenda) . . . . . . . . . . . . . . . Marija ori, Politiki karakter i oblici terorizma (Dragan Simeunovi, Terorizam) . . . . . . . . . . . . ivojin Rakoevi, Epitaf jednog grada i dopjevavawe zla (Ranko inovi, Krstopoqe) . . . . . . . . . . . . . . Branislav Karanovi, Autori Letopisa . . . . . . . . .

575 586 595 606 610 612 616 619

LETOPIS MATICE SRPSKE OKTOBAR 2009

ISSN 0025-5939 | UDK 82(05)

ISSN 0025-5939

9 770025 593009

CIP Katalogizacija u publikaciji Biblioteka Matice srpske, Novi Sad 82(05) LETOPIS Matice srpske / glavni i odgovorni urednik Ivan Negriorac (Dragan Stani). God. 48, kw. 115, sv. 1 (1873) . Novi Sad : Matica srpska, 1873. 24 cm Godiwe izlaze dve kwige sa po est svezaka. Pokrenut 1824. god. kao Srbske Letopisi. Nastavak publikacije: Srpski letopis ISSN 0025-5939 COBISS.SR-ID 7053570

QUBOMIR SIMOVI

BEOGRADSKI LETWI FESTIVAL


Terratoria, izloba skulptura od terakote na Trgu Republike

1. Glineni qudi, glinena deca i ene, ronioci, ribari i plivai, zaposeli su bukvalno ceo trg, rairili se i raskomotili se, izmeu Kulturnog centra i Ruskog cara"! Osvojili su oba vodoskoka, naselili se u vodi i kraj vode! Zabacuju udice, kao u jezero, skau s mostova, kao da je reka, otiskuju lae, kao da je more! Na obali jedne od tih voda, glinena gospa lista glinenu kwigu, glinena devojka bere glineno cvee, a na nasipu glineni ratni veteran izuva ili obuva glinene izme!

2. ta je ovo u ovom ptijem gnezdu? Jesu li ovo ulad ili jaja? 411

Ako su jaja, da li e iz wih da se izlegu vrapci? Ako su ulad, da li e da se izlegu artiqerci?

3. Jesu li ove glinene rvae, ove trkae i bacae diska, jesu li ove glinene bogove, polubogove, kraqeve i heroje, umesili uenici Rodena, Majola, Mura ili Brankusija? Neko je od gline, po seawu, umesio boga vina, Dionisa, neko boga Sunca, Apolona, neko bogiwu lova, Artemidu, neko Atenu, bogiwu mudrosti! Neko je zasukao rukave i umesio Agamemnona, mranog kraqa Mikene, i, od iste gline, lakedemonskog kraqa Menelaja! Najlepu meu bogiwama i enama, neko je umesio Helenu, ija je lepota iskopala Troju i junacima napunila Had! Nekom su, da bi umesio Zevsa, doterali sto kola ilovae! A wemu bi i dvesta bilo malo! A nekom je i samo jedan anak ilovae i vode bio dosta da umesi planine s dolinama! Neko je celog ivota sawao da umesi Briseidu kako se budi, a dobio je sto srebrnih drahmi da umesi, i umesio je, 412

Hektora kako ubija Patrokla, i Ahila kako ubija Hektora! Izubijanog vodenim pesnicama, neko je umesio Odiseja u moru, a neko zemqotresca Posejdona, koji mu je lau torpedovo! Neko je po seawu nainio mia! ak i onaj ko se niega ne sea pokuao je da umesi od gline ono ega ne moe da se seti!

4. A onda je s Trga Republike, iz ulica Deanske i Makedonske, sve ruei i razbijajui, bez razlike, bogove i kontejnere, krune i lonce, glave i semafore, u stopu praena policijskim kordonom, nagrnula svetina puna besa! Letele su kamenice i cigle, kojima su razjareni momci razbijali u besu izloge, leteli su glineni bogovi, kojima su gaali policajce! Letele su bombe sa suzavcem, leteli mlazevi vodenih topova, zvidali su gumeni metkovi, kojima su policajci, zatieni kacigama i pancirima, gaali demonstrante a pogaali bogove! A kada se sve to okonalo, kad su marice" odvezle pohapene, ambulantna kola povreene, a policijski autobusi, xipovi i oklopni transporteri policajce, 413

kad su se svi razili s poprita, na ploniku je ostao glineni narod, pretvoren u blato! Blato prepuno tragova izama, blato koje se ne sea ni da je bilo Ahil, ni da je bilo mi!

414

ALEKSANDAR GATALICA

TETICA I ETIRI VRSTE GOLUBOVA


Tetica je uistinu bila veoma mala. Kada sam je upoznao ve je bila starica nalik na one to po cirkusima nastupaju kao tugaqive ene artisti. Bila je, meutim, roena kao nenormalno velika beba tako mi je bar govorila moja sirota majka. Baba se u bati kraj otvorenih aica maka naprezala dve zvezdane noi i jedan prawav dan ne bi li je donela na svet. I zaista, Tetica je rasla kao najkrupnija od svih devojica, pa i deaka koji su ikad vieni u Preku. Dolazili su sa raznih strana i inili posete mome dedi samo da bi videli Teticu o kojoj se prialo u sve etiri profesije. Poseivali su nas nepoznati brkati Uqari i merili je prema svojim krnim sinovima. Tetica je bila korpulentnija. Svraali su okruglasti i rumeni Slovari i poredili svoje tamparske miice s wenim. Teticine su bile krupnije. Ponekad su, onako vitki i dugokosi, stizali u dedinu kuu i Rustiari. Oni nisu imali ta da mere prema Tetici, jer je na wima sve bilo mravo, isueno, usukano, dugonogo i ispijeno. Navraali su jedino da bi videli to udo od deteta. Tako je naa familija postala slavna, ali ne zadugo. Negde oko svoje tree godine, iz zagonetnih i nikad utvrenih razloga, Tetica je jednostavno prestala da raste. Nije ona pala, nije se sjurila niz podrumske stepenice. Ne, bez stvarnog razloga jednostavno joj je sva odea pristajala: najpre celu nedequ, pa mesec, potom itavo leto. Zatim joj vie i nisu kupovali nove stvari, a dani kada je mewala jedne cipele nedeqno kao da su davno proli. Za sve bee veoma veliko iznenaewe to to je Tetica stala s rastom, jer je do skora bila najkrupnije dete i u okolnim dravama, pravi gigant koji je skoro prestao da se nada da e se ak i meu Uqarima nai tako stasit mladi koji e wu nadvisiti i bez sramote joj 415

postati mu. Kada je prestala da raste, niko to nije primio za ozbiqno. Dedi je ve bilo muka od slave koju je uivala wegova erka. Pomiqao je ozbiqno da pone sa zakazivawem poseta svima koji su iskazivali equ da upoznaju ogromnu Teticu. Zato je i odahnuo kad se nepobitno saznalo da je Tetica stala sa rastom i procedio kroz zube kako je to ba i dobro. Kasnije se ujeo za jezik, jer su je i moja majka i osam tetaka i strieva brzo pretekli po visini. Od tog dana ona je od prave grdosije od devojice postala svima poznata kao Tetica. Prozvali su je jo u ta davna vremena mala teta, tetica. I dogodilo se to ak pre nego to su ostali od wene brae i sestara i dobili decu i ona uopte dobila priliku da postane tetka. O tome da bi i Tetica mogla da postane majka i ima svoje dece, jo jednom niko nije razmiqao, jer je deda posle Teticinog zaostajawa u rastu zabrinuto govorio sasvim drugaiju priu. Govorio je on tada da se ak ni meu Rustiarima nee nai tako nizak i krqav mladi koji nee morati da klekne kada bude poeleo da poqubi wegovu, sada ve sasvim malu Teticu. Teko je uzdisao zato, uverivi se jo jednom, kako niko nee oeniti wegovu minijaturnu Teticu. Moda ju je i stoga deda istog dana zavoleo najvie od sve dece. Qubio ju je onako kako roditeqi vole najkrqaviju i najzaostaliju decu. Zvao ju je Porcelanska lutkica", Palica", Tatin privezak" i Lepotica iz burmutice". Dobro, Tetica ipak nije bila toliko mala da bi stala u burmuticu. Bila je visoka neto preko metar i zaista bar koliko sam video po poutelim fotografijama jo kao mala, neobino lepa. Imala je beo ten nalik glazuri na oqama od ekog porcelana, kosu kestewastu kao da ju je pozajmila od jedne od onih zanosnih nesrenica, Puritanovih lepotica. Bila je neobino skladna, divno graena za tako siunu osobu. Sve je kod we, kao na onim indijskim minijaturama od belokosti, bilo divno i majstorski doraeno. Kretala se graciozno i lako kao da nije erka mog dede, ve da su je napravile vetaki ruke nekog veoma sposobnog Rustiara. I svi su nalazili da je zanosna, ali na woj je sve bilo sitno, zbiqa siuno Najlepe na Tetici bile su ipak oi. Samo one izgleda nisu prestale da rastu, pa su se ve o wenom osamnaestom roendanu isticale na licu kao dva krupna crna bisera pronaena na dnu osuenog mora u Preku. Gledao je par tih neobinih oiju okolinu pronicqivim pogledom jedne pametne ene. esto su Teticine zenice bile zainteresovane. Kada bi ula neto od onog to je samo ona mogla da uje, inile su se srene. I izgledalo je da Tetica ivi neki svoj unutarwi 416

ivot i nema veih problema, uprkos tome to je i sama ubrzo saznala da nikad nee nai mua. Umela je da se smeje, znala je da se ali izmiqajui najsmenije viceve koji su se ikad uli. Jedino su suze koje su se izdajniki mimo wene voqe lako i bez razloga skupqale u uglovima oiju ponekad svedoile o tunom ivotu jednog napaenog stvorewa koje je najpre tri godine bilo previe veliko, a onda u ostatku ivota neoprostivo malo. Na svoj dvadeset drugi roendan Tetica je nestala iz kue mog dede. I svi su znali zato. ene su u Preku bile onog zanimawa koje su udajom dobile od svojih mueva. ene Uqara i same su postajale Uqarke, udavae u Slovarskoj kui uvek Slovarke. Srparima su bez izuzetka u ivotu pomagale Srparke. Neka se iz ovog to sam rekao, meutim, ne pomisli kako su se profesije u Preku drale oholo i zatvoreno u sebe. Ta svi su tamo bili dobre komije i nije bio redak sluaj da neka devojica iz Srparske kue od poetka zavoli miris suncokretovih semenki i tajno uiva da kada je niko ne vidi preko suvih aka u leto sipa bistro i zlatno uqe i razmazuje ga po nagom i tek opupelom telu. Takva je uvek nalazila Uqara za mua i sama srena postajala wegova Uqarka. Bilo je i drugaijih sluajeva. Srparske devojke rano bi zavolele miris hartije i tamparske boje. Tu negde iza plota brzo bi se naao neki Slovarski malian. Deko bi se zagledao u kominicu i iz oeve radwe ukrao dva slova koja su odgovarala Srparkinim inicijalima i poklonio joj. Tako su se zaiwale Slovarske qubavi, bez obzira na to to bi posle one prve krae Slovarski vra morao da pojede gadne batine. Na ovaj nain Prek je pupeo, napredovao i meao se na zadovoqstvo etiri profesije koje su postajale jo slavnije i pravile sve vee obrte i dobit. I sve je u zemqi koja je nekad bila bezglasno purpurno morsko dno bilo dobro ureeno, osim to niko nije pomiqao da u tom drutvu nee biti mesta za jednu najpre odve krupnu, pa potom isuvie sitnu devojicu. Niko u Preku nije, naime, ni pomiqao da ena moe samostalno osnovati posao i voditi porodini biznis bez pomoi oveka. Bilo je to toliko nezamislivo da se moja tuna Tetica time nije predugo zanosila. ena je od pamtiveka postajala ono to joj je bio mu i niko nije mogao ni da zamisli samostalnu uqarsku, srparsku, slovarsku ili rustiarsku radwu koju bi vodila ena. Zato je o dvadeset drugom roendanu Tetica nestala. Otila je u veliki svet. Otputovala je bez rei, kao da ne namerava da se vraa. Deda koji je znao da e se to dogoditi, ubrzo po wenom odlasku poeo je da poboqeva i vene. Nikad to vie 417

nije bio onaj korpulentni Srpar koji je pravio nadaleko uvene kose kojima se kosila ak i trava na engleskim igralitima za golf. Po Teticinom odlasku, Deda je postao samo senka i posao odmah prepustio mom najstarijem stricu. Bilo je moda prirodno to to je stric preuzeo porodinu manufakturu slavnih srpova, jer je on ve od oca nauio sve tajne srparskog zanata i veoma brzo obnovio sve veze sa maarskim, engleskim i danskim partnerima. Posao je uskoro proirio ak i na kolonije, pa su se, uo sam, naim kosama iali travwaci za tenis ak u Indiji, Pakistanu i na Tibetu. Ali Tetica o svemu tome nije ula ni rei. Otputovala je najpre na sever. Videla je Nemaku i Norveku, a potom se spustila na jug do Italije. Kada joj je ponestalo uteevine koju je bez pitawa uzela od oca, zaposlila se u jednom tamowem cirkusu kao najlepa ena-kepec ikad viena u okruglim cirkuskim arenama. Nastupala je iz veeri u vee. Dobijala je aplauze publike koja je samo zbog wenog siunog i prelepog tela dolazila na predstave sa durbinima i pozorinim dvogledima. Udvarali su joj se pijani klovnovi, gutai vatre, krotiteqi zmija i divqih zveri, svi hodai na ici, jer u cirkusu nije vano ko je kakav kad su svi udni i nakaradni. S nekim od pristojnijih cirkuskih artista Tetica je malo i izlazila i hrabro trpela zauene poglede okupqenih kada bi s nekim od cirkuzanata ula u poslastiarnicu ili bioskop. Ipak, nije se udala ni za jednog od cirkuskih umetnika. Napustila je cirkus, priala mi je, zbog jednog Generala. Bez mnogo premiqawa preko noi je postala Generalica, jer General nije bio samo hrabar i ugledan, ve je kakvog li uda bio tako mali kao ona. Kako je ovo bilo mogue? Jednostavno, mladi je kao i ona prestao sa rastom. Dogodilo se to dodue neto kasnije, u wegovoj devetoj godini, ali je uei vojne kole iskazao svoj nevieni strateki talenat. Umeo je da upravqa vojskom kao niko drugi i bio korisniji armiji tako sitan, bez obzira na to to sam ne bi mogao ni da dri puku, a kamoli iz we da puca. Napredovao je tako u slubi i kroz desetak godina postao ne samo najmawi, ve i najmlai General. Saili su mu malu uniformu i prikladne epolete sa lovorovim vencima. General je ve bio slavan vojskovoa i ugledan graanin kada je upoznao moju Teticu. Imao je samo jedan prozaian problem. Wegova prsa kepeca bila su suvie siuna da bi se na wih zakaili svi ordeni koje je dobio u dvadeset tri rata koje je do tada uspeno okonao. Zato je Teticin General svako jutro birao komplet ordewa koje e na plavi mundir zakaiti za taj dan. 418

Moju Teticu impresionirao je Kraqevskom zvezdom sa ukrtenim sabqama, Medaqom za hrabrost prvog reda i Ordenom heroja izraenim od zlata, platine i jednog crvenog rubina. Toliko je tog dana moglo da stane na wegova ponosna prsa, ali i to je bilo dvoqno da obezglavi jednu porculansku cirkusku lutkicu koja je najzad mogla poqubiti nekog svoje visine. Romansa je bila burna i kratka i ve u oktobru hiqadu devetsto i neke Tetica je postala Generalica. Poela je buran i ustar ivot kao ena proslavqenog vojskovoe, ali nije primetila kako je u tom ivotu sve nekako odve brzo. General je brzo proizveden u Generalisimusa, pa u marala, pa u feld-marala, to je bio najvii in ikad vien u vojskama sveta. Voleo je, meutim, da ga ratni drugovi i daqe zovu jednostavno General. A ratova je bilo na pretek. Odlazio je General u wih bez mnogo oprotaja, kratko qubei svoju Generalicu muki, vojniki. Vraao se preplanuo, uznoen neverovatnim priama koje su se o wegovim najnovijim stratekim podvizima priale. Tako je General sve inio brzo, tako je brzo i izdahnuo. Ne, nije on poginuo na bojnom poqu, to je bila jedina i najvea nesrea koja ga je zadesila u preslavnom ivotu. U jednom od ratova u Africi neto ga je pecnulo. Bio je to verovatno malarini komarac, ili kakav tamowi egzotini pauk. General u prvom trenutku nije osetio nita. Pobedio je i u tom ratu i vratio se svojoj Generalici, ali je ubrzo poeo da vene i prosto nestaje iz svog ve i inae omalenog tela. Generalica je platila najboqe lekare koji su stigli ak iz Bea i Pete (General je bio veoma imuan ovek), ali nita nije vredelo. Najmawi i ujedno najvei General na svetu izdahnuo je na wenim rukama jedne noi. Sve to je imao testamentom je ostavio svojoj qubqenoj Generalici i ona se sa svim Generalovim ordenima (bilo ih je tano 311 na broju), wegovim ratnim mundirima, zahvalnicama, fotografijama najbliih ratnih drugova, zlatnim runim satom koji je dobio kao najboqi u klasi i nemalim imetkom vratila u Prek. Postala je kod nas ponovo naa Tetica i ujedno jedina Generalica meu Uqarima, Srparima, Rustiarima i Slovarima. Nije mislila da se razmee velikim bogatstvom s kojim je kao Generalova udovica stigla i nije za sebe kupila ak ni zasebnu kuu sa avlijom. Uselila se bez velikog premiqawa u jednu od onih dugakih zajednikih kua koje su nekad davno bile velike suare i imale jedno dvorite i batu za sve stanare. Pred takvim kuama sa mnotvom ulaza u male dvorine stanove etale su se zajednike guske, suio se izmean areni ve svih stanara, a ukuani su odreda zahvatali vodu 419

sa jedinog bunara koji je pripadao svima. U takvim kuama u Preku iveli su samo starci, i to oni koji su imali tu nesreu da im porod brzo umre, ili im se posao naprasno ugasi, a takvi su bili zbiqa retki, jer u Preku su bezmalo svi majstori iz sve etiri profesije bili na glasu, a svaka porodica imala je po devetoro, pa i vie dece. Svi su se udili to naa Tetica nije sebi kupila neku lepu kuu na etiri vode kakve su Rustiari u Preku tada jo sreivali u izobiqu, ali ona je samo odmahnula rukom i kazala kako je i sama starica i treba da ivi sa starcima. Preselila se tako u mali dvorini stan i odmah od wega nainila pravi muzej svog voqenog Generala. Wegove ordene sredila je, uglancala i poreala po ratovima u kojima su zadobijeni. Generalov ma (koji nikad nije mogao da nosi o pasu) i wegov pojas (koji je vie puta ovijao, jer je kao kepec imao neobino uzak struk) nali su poasno mesto odmah iznad ulaznih vrata. Ratne fotografije i dnevnike poreala je po spavaoj sobi, a Generalov portret u uqu stavila sebi kraj uzglavqa, kao da joj je dragi jo iv i ba se sprema da poe u novi boj. Bilo je u Teticinoj kui jo mnogo relikvija, skupocenosti, rariteta i dragocenosti svih vrsta, te je ona tako postala jo jednom popularna kao pre mnogo godina kada su svi Preani dolazili najpre da je vide koliko je velika, a potom kako je postala mala. No, nije ona bila ispuwena gorinom prema svom ivotu. Uz Generala je naa Generalica provela najlepe godine ivota i znala je ona da nikada ne bi upoznala tako vrednog oveka da sama nije zastala sa rastom u treoj godini. Zato je iroka srca i s qubaznim, ali u neku ruku hladnim smekom kustosa i sada, kada je postala starica, primala sve nove i nove posetioce malog i skladno organizovanog zaviajnog muzeja. Ipak, osim moje, Generalove i slika wegovih saboraca, Tetica u kui-muzeju nije drala slike drugih roaka ili prijateqa. Nije se u wena dva prizemna sobika nalazio portret nijednog od wenih dragih kolega iz cirkusa, ak ni onih s kojima je nekad davno izlazila u poslastiarnicu ili bioskop. Govorilo je to poneto o nehajnom drawu prema neznancima i qubopitqivcima kakvih je meu visokim qudima bilo mnogo. Koliko je Tetica gajila dobrohotnog prezira i qubaznog omalovaavawa prema odraslima, znao sam najboqe ja, jer sam joj od svih sestria i bratanaca bio najmiliji. Tetica se odmah po povratka u Prek zapravo okrenula golubovima. Volela ih je kao to je wen mu nekad voleo vojnike. General je imao svoje regimente vojnika, a Generalica pukovnije golubova. Potovala je ona te Letee due, ali se, 420

kako i dolikuje glavnokomandujuem, drala prema wima kao prema deci. Veoma je brzo nauila wihove sklonosti i navike. Jednog sparnog nedeqnog popodneva, koje je bilo nalik mnogim koje nameravam da opiem u sledeem poglavqu, poverila mi se da je nauila ak i wihov govor. Tajno je ipak razgovarala s wima, da je ne bi primetili drugi susedi, jer niko osim mene ne bi tek tako poverovao da jedina Generalica u Preku zna da pria s golubovima i da golubije misli ni u kom sluaju nisu za potcewivawe. im je nauila wihov govor, Tetica je saznala za mnoge golubije probleme, ak i za itav rat koji je meu Leteim duama bio na pomolu. U Preku je zapravo i golubova bilo od etiri vrste, ba kao i qudi. Ne, nisu oni bili naoko razliiti, qudi nikad nisu uoili da meu wima ima nekih posebnosti. Jednostavno su se pridruivali po jednoj profesiji i s wima u suivotu jeli ono to je zaostajalo. Golubovi Uqara imali su svoj golubije uqarski gugutavi jezik i priali mojoj Tetici kako se u kuama Uqara hrane iskquivo suncokretovim semenkama. Mnogi narataji uqarskih golubova inili su tako i za boqe od mrkih suncokretovih semenki nisu ni znali. Tako je bilo od pamtiveka. Ali novo vreme donelo je nove probleme. Nekoliko Uqarskih golubova prebegara otilo je u avlije Slovara i tamo su prvi put probali proso. Uinio im se udan u prvom trenutku, u kqunu nije bio ni nalik masnim suncokretovim zrnima. No, posle prvog iznenaewa to im se Slovarsko proso, koji su Slovarski golubovi znali kao svoju jedinu hranu, uinilo bez ikakve sumwe ukusnijim od suncokretovih quspica, te su sve ee navraali kod prijateqa golubova iz Slovarskih kua, a svojoj sabrai koji nisu saznali da se drugi golubovi hrane bilo ime osim suncokretom, veoma ivo i oduevqeno gugutali o ukusu prosa. Tako je to krenulo. A kako se nastavilo i do kakvih je razmera dovelo, znala je u potpunosti samo Tetica. Ukratko, Slovarski golubovi probali su suncokret, pa su se i wima crne quspice uinile kao neto najlepe to su ikad probali. Na ova komeawa u golubijem svetu nisu ostali imuni ni Srparski golubovi. Oni su od vajkada jeli samo mrvice koje su od peninog hleba padale sa stola. Probali su prvo proso, pa suncokret i nali da je i jedno i drugo jedina hrana dostojna golubova. Rustiarski golubovi bili su najuzdraniji i dugo su se drali po strani. Godine su prolazile. Generalica je bila u tuini i jo hodoastila" kao onaj Baron koji je imitirao Bajronovog Harolda, kada su se i Rustiarski golubovi pokondirili i saznali da osim kukuruznih 421

zrna u Preku postoji jo dobre hrane koju nikada nisu probali Dogodilo se tako da je ba kada je Tetica nauila sva etiri golubija nareja, sve etiri vrste poele da se ponaaju sasvim neobino za golubove, a tako tipino za qude. Najpre je svaka vrsta zabranila drugoj da kquva u wihovoj avliji. Potom je svaka poela da skupqa svoje mrvice u mnogo veim koliinama nego to im je bilo potrebno. Qudi su malo toga primeivali i daqe, jer Prek je bio bogat i berietan, a svi Preani neobino su voleli i razmazili svoje debele golubove. Golubovi su se za to vreme pripremali za pravu trgovinu. Golubi suncokretari nudili su u zamenu svoje proizvode, golubi prosari takoe, golubi kukuruzari isto tako, golubi peniari ni malo nisu zaostajali za drugima. Ali, pokazalo se ubrzo tako mi se poveravala Tetica da su svi naposletku ipak mislili kako je wihovo zrnevqe najboqe i da jedno wihovo mora da se razmeni za vie tueg. Bilo je tu i razlika u veliini. Mrvice hleba bile su okaste i teko su se mogle svrstati u neku kategoriju. Suncokretove semenke bile su sitnije od kukuruznih, a proso je bilo daleko najnezanimqivije i najloije je stajalo na toj ludoj golubijoj berzi. Ko je mogao da rei problem? Ko je mogao da izmiri golubove iz Preka koji su koliko do pre nekoliko godina iveli u savrenom skladu i miru, oseajui i sami da su ptice sa dna mora? Naravno, jedino moja Tetica i naa Generalica. Ona ne samo da je dobro poznavala sva etiri wihova grgutava nareja i mogla im posluiti kao prevodilac, ve je kao komandovawu sklona ena i potvrena qudska veliina za golubove ponudila svoje dobre usluge i provereno poznavawe kultura i prinosa u Preku. Dala se tako odmah na posao, ali ono to joj se uinilo kao lak zadatak, ubrzo je postao nereiv problem. Suncokretovo zrno bilo je istina mawe od kukuruznog, ali je crna semenka Uqara bila daleko najhranqivija. Hlebne mrvice bile su suve, ali poteno govorei daleko najukusnije, s tim su se preutno sloili bezmalo svi golubovi. I proso je imao svojih prednosti. Dok se ona premiqala, golubovi su postajali sve nervozniji, a qudi i daqe sasvim nesvesni golubije drame koja im se odvijala negde meu nogama, po zemqanim sokacima, batama i dvoritima. Samo je Tetica znala da je rat svih preanskih golubova bio na pomolu i da bi takav opti sukob ptica zaista potvrdio one zle glasove koje su se o Preku kao o prekoj zemqi ispredale kod okolnih naroda. Morala je da pouri, ali nikako nije nalazila reewe. Ipak je ona naposletku 422

bila samo prelepa cirkuska igraica, a ne proslavqeni strateg kao wen poivi mu. Moda se, pomislila je, prihvatila preteke uloge komandovawa pticama. Stala je zato ispod portreta svog Generala i bezglasnom molitvom upitala ga za savet. Ostala je kleei pod wegovim strogim likom u uqu itavo vee, celu tu predugu no. A pred jutro, zaudo, zaista se dosetila kako da pomogne golubovima i izmiri ih. Znala je da joj je to nekako doapnuo wen maleni General i bila je sigurna da je, kao i uvek, u pravu. im je sunce granulo predloila je da se svi golubovi vie ne hrane odmah kraj qudi, na mestima gde su svi vekovima pronalazili hranu, ve da meu nogama qudi uzimaju ono to im je i do tada zapadalo, a sve zrnevqe odnose na jedno mesto, gde e ga pomeanog svi jesti koliko im je drago. Gordijev vor tako je razreen u najboqem maniru jednog vojskovoe, snanim zamahom sabqe u stilu proslavqenog Aleksandra Makedonskog. Golubovi su se odmah sloili i jo tog dana odredili tajno mesto na koje i danas donose sve zrnevqe, premda Preka i Preana ve odavno nema. Ali u vreme kada je moja Tetica reila problem, Preani jo nisu ni pomiqali da e nestati. Za golubiju tajnu nekako se proulo, a mnogi zlobnici nepravedno su optuili mene. Mnogi su se odmah dali u potragu za golubijim hranilitem, ali niko nije saznao gde se nalazi to svetilite. Neki vele da je i danas u barutinama ispod jedine planine koja je nekad bila ostrvo u moru. Drugi kau da to mora biti negde na starim granicama Preka, a trei da je takvih sabiralita za golubija zrnevqa mnogo i da su se nalazili i u samim Preanskim gradovima. Mnogi su se upuivali u potragu za ovim sabiralitima semenki, ali niko ih, dok je Preka bilo, nije otkrio. Za wenog ivota, svi odreda sumwiili su moju Teticu i govorili kako ona jedina o golubijim poslovima neto vie zna. Raspitivali su se zato, ali im je ona na sva zapitkivawa, u stilu svog mua mudro odgovarala: Vojne tajne vojnik ne odaje nikad."

423

QUDMILA ULICKA

KRATAK SPOJ
Vladimir Petrovi zalupi vrata lifta i u tom trenutku nestane svetla. Nastane mrkli mrak, i wega spopadne uas. Malo je stajao nastojei da skine sa sebe taj pakleni oseaj, ali ga on nije naputao pa se, pipajui, okrenu ka vratima glavnog ulaza. U pravcu gde je trebalo da budu. Priqubqen obema rukama uza zid, pripijao se uz wega dok nogom nije osetio stepenik. Zaustavio se, sav zadihan. Srce je drhtalo i treperilo, ali se nitroglicerina Vladimir Petrovi nije ni setio. Sputao se niza zid pet stepenika i drhtavim rukama napipao kvaku od ulaznih vrata. Dotakao ju je, gurnuo vrata nisu se otvarala. Ponovo ga obuze uas, neobjawiv, noni, iracionalan. Telom je gurao vrata, dok nije osetio da vrata guraju wega neko ih je otvarao sa spoqne strane. Pojavio se pravougaonik svetlosti, slabaan decembarski sumrak. ena koja je strugnula pored wega, promrmqala je neto o struji Vrata se zalupe iza wegovih lea, a on je stajao oslawajui se o wih, ali ve napoqu, na slobodi, na svetlosti Bili su to najmraniji dani u godini, obuzela ga je redovna decembarska depresija, ali je odluio da ustane i izie iz kue radi starog uiteqa, davno oslepelog Ivana Mstislavovia Kovarskog. Ovaj ga je molio da mu presnimi jednu zavetnu plou na kasetu i ta kaseta je stajala preko mesec dana, i Vladimira Petrovia je grizla savest to nikako ne moe da ode do starca. Stres, kakav stres" poalio se Vladimir Petrovi neznano kome i oseao da treba brzo popiti aicu kowaka, da ponovo uspostavi izgubqeni ritam svog bolesnog ivota Novac mu je Kovarski dobacio kao to je uvek inio. Iako je bio slep, Kovarski nije bio siromaan: sin mu je iveo u 424

Americi, kod sebe ga nije zvao, ali mu je novanu pomo redovno slao. Posle pomrine u ulazu maglovito ulino osvetqewe gotovo da ga je zaslepilo, ali kada su se oi privikle, sve se postepeno pretvorilo u neprozirnu sumaglicu, pod nogama je qapkala lapavica od vode i snega, i Vladimir Petrovi je s tugom mislio o dugom putu koji je trebalo da pree ena koja je pustila Vladimira Petrovia iz egipatske tmine u obian mrak sumrani i moskovski bila je Moldavka Anela koja je ve pet godina ivela u prestonici sa beznaajnim muem koji joj je obezbedio boravak, i jednoipogodiwim siniem Konstantinom, koji je bolovao redom od svih dejih bolesti. Tama u ulazu je uopte nije zbunila, brzo je nala svoja vrata, napipala zvono, ali ono, prirodno, nije radilo. Kqu je u torbi takoe pronala, ali rupu za kqu na bravi u mraku nije htela da trai, udarila je pesnicom u vrata. Mu, ostavqen da malo posedi sa sinom, probudio se iz opojnog sna i otvorio vrata. Sini je spavao. Bio je mirno dete i kada mu se dizala temperatura nije plakao, nije se jogunio, spavao je vruim snom bez buewa. Mu promrmqa sawivo nerazumqive rei i ponovo se izvali. Anela je malo razmiqala i tiho izila. Imala je prijateqa elektriara u Elektrodistribuciji, Rudika, Jermenina, takoe doqaka, iz Karabaha. Dobar ovek. Stanovao je u pomonim prostorijama u podrumu. Spustila se pola sprata. On je isto tako spavao. Obradovao se. I zagrlio je, neno. Lep momak, mlad. Ali nema stalni boravak Kada se ugasilo svetlo, ura je stajala nasred kuhiwe i mislila da li da pee krompir ili da kuva kau. Sada joj je u mraku stao mozak. Saekala je malo, zatim je na zidu napipala prekida, pritisnula nekoliko puta, svetlosti nije bilo. Oba friidera, wen i kominicin, koja su danonono grgorila pod elektrinim naponom, uutala su. ak je i radio, koji je neprestao brundao iza zida, umuknuo. Oito, to je zbog struje" doseti se ura. ura stane da tapka rukom po stolu, pronae ibice. Drugom ibicom upali poret. Reetka je bila stara, gas je iao neravnomerno, wegova siva boja je svetlucala. ura potrai ispod stola, napipa mreicu sa krompirom. U mraku neu videti da ga oistim, boqe da ga skuvam u qusci" mislila je. Jo jednom kqocnu prekida. Izie pipajui u hodnik, otvori vrata na stepenicama kao da je bilo neto svetlije. Kad bi se Milovanova zaglavila u lif425

tu" krene da zamiqa ura. Sa Milovanovom je delila stan ve dvadeset godina Kost u grlu. ura se vratila u kuhiwu. Zanimqiva ideja joj je pala na pamet. Friideri su stajali tu, pored. Marke saratov", kupqeni iste godine. Potpuno isti. Otvorila je kominicin friider, otuda je mirisala hrana. Milovanova je mnogo kuvala: za sebe, za mua, i jo je kerki Ninki nosila erpice. ura joj je uvek govorila da bi, ako emo pravo, trebalo da plati gas za troje. Friider je bio prepun erpica i zaliha: oito je sinu Dimki skupqala konzerve, da mu nosi u zatvor. ura napipa neveliku erpu, izvadi je. Umoi prst, neto nalik na kau. Obliza ga ukusno. Bio je to bifstroganov. ura smawi gas, na malu ringlu postavi erpicu i ne doekavi da se podgreje stane kaiicom da vadi komad po komad. Milovanova je ukusno kuvala. ura nije umela tako. A da je umela, ne bi ceo ivot radila kao istaica u pogonu, radila bi u kuhiwi. ura promea kaiicom: podgrejano je jo ukusnije. Nije morala da uri. Dok ne puste struju, Milovanova nee kui, boji se mraka. A ja u joj rei: u mraku sam pobrkala friidere. Imam istu takvu erpicu. Oprosti mi, rei u, grekom sam pojela tvoje I kaikom je zahvatala sa dela gde je bilo toplije. Sos je bio sa pavlakom, a meso govedina. ta li je jo tako ukusno ovde ostavila? avo e je znati ura je pojela ceo bifstroganov, i jo je kaiicom strugala po dnu. Ipak je malo zagorelo, ovo je boqe podgrevati iseeno na komade. ura stavi erpicu u sudoperu, kasnije u oprati. I ode da prilegne. Mrak je, svejedno se ne moe nita raditi. A san ne dolazi. Ponovo je spopade misao: Milovanova ju je odavno molila da na wu prepie. Ali ura je imala svoju roaku Lenku, woj je obeala da e joj prepisati sobu. No, nije urila. Dvoumila se. A Milovanova joj je govorila: ako meni prepie, hraniu te do kraja ivota. Negovau te. Ali i Lenka je obeala da e je gledati. A bifstroganov je bio dobar do bola. I ve u dremeu ura proceni: ipak boqe da Milovanovoj prepiem. Lenka-roaka nita ne ume da kuva, i sama samo peqmene dere Boris Ivanovi Mjagiev sedeo je u svojoj sobi, nije palio svetlo i gledao je u televizor. Prvo je pomislio da se televizor pokvario. Ustao je da upali svetlo nije ga bilo. Izgleda da je televizor ispravan, obradova se Boris Ivanovi. U kui je iveo otkako se doselio, trideset pet godina. Kua je pripadala fabrici, i Boris Ivanovi je pripadao 426

fabrici, ceo ivot je radio u ogromnoj fabrici parfema, od esnaeste godine do penzije. I posle odlaska u penziju je isto tako radio. Bio je majstor na tekuoj traci. Kada je doao u fabriku celokupno pakovawe je bilo runo, nije postojala ni najjednostavnija traka, a sada se proizvodwa usavrila, nita se vie nije radilo runo i on je tovario konvejere od prvog do posledweg, i niko nije znao boqe od wega kako odlagati zastarele mehanizme i kako upravqati novim, ak inostranim. Malo je rei da je Boris Ivanovi voleo ili cenio konvejere, oni su za wega predstavqali obrazac i primer mudrog ivota, ravnomernog i postepenog. A ivot samog Borisa Ivanovia je od detiwstva bio obogaqen: oca su uhapsili pred sam rat, nije ga ni zapamtio, mati mu je umrla kada je imao osam godina, iveo je u domu za siroad, zatim je dospeo u internat da ui zanat i tek kad su ga primili u fabriku, ivot je krenuo naboqe. Preko konvejera. Krenuo je i u veerwu sredwu tehniku kolu, da bi do tanina razumevao tehniko ustrojstvo ivota. I odavno je smatrao to je i za mehanizam samog ivota dobro znao da je najvanije da se roba koja nosi teret ne zaustavqa, da se kree ravnomerno. On je i iveo tako, kao konvejer: ustajao, dorukovao, iao u fabriku nedaleko, petnaest minuta i ako duva juni vetri, nije se oseao nikakav miris, a ako je vazduh miran, oseao se zapah jeftinog sapuna i parfema kojim je bio ispuwen ceo ovdawi okrug. Vraao se posle smene, jeo i iao da spava. Odavno vie nije radio u nonoj smeni i ivot je prema wemu postupao ravnomerno, kao kada dobro snabdeven konvejerni mehanizam dovozi robu u potrebnim intervalima. Iskquewe struje predstavqalo je lom ivotnog mehanizma koji je zahtevao hitnu popravku i on izie na stepenite da proveri da li je ukqueno u kutiji. Ali, mrak je vladao u celom ulazu, tako da problem nije bio u lokalnoj kutiji. Krenuo je po mraku da telefonira u upravu kune zajednice, ali niko nije odgovarao. Onda Boris Ivanovi nije bio lew da se obue i da poe lino. Prvo se spustio u podrum gde je iveo elektriar Rudik. Jako je zakucao. Vie puta. Ali niko nije otvarao. Tada Boris Ivanovi krene u upravu Tano u pet sati Galina Andrejevna pratila je mua Viktora, kerku Aneku i psa wufaundlenda Lotu u veliku etwu. Dolazili su iz etwe oko pola osam, jer je od pet do sedam bilo vreme da ona zavri izvetaj. Od sedam do pola osam pripremala se za wihov povratak. Prethodnog dana doletela je iz Novosibirska, gde je obavila testove u jednoj lokalnoj kompaniji. Platili su joj pri427

stojnu svotu i radi toga je u teka vremena napustila Steklovku, bastion ruske matematike, nezavrenu doktorsku disertaciju i poto je prola dvomeseni kurs i proitala tri kwige, kvalifikovala se za finansijskog struwaka i na taj nain krenula da materijalno obezbeuje porodicu. Sada je gotovo palo u zaborav da je imala odlinu magistarsku tezu, za ene naprosto sjajnu. Viktor je kao i ranije predavao matematiku u naunom institutu, vodio postdiplomce, drao konsultacije, nije odbacio nauku, ali se trudio da se organizuje tako da veliki deo vremena provodi u kui. Sedela je ispred ekrana kompjutera, udubila se u kolone cifara i slova i pokuavala da shvati kako taj slabi i mlitavac Trunov krade novac. Galina Andrejevna je mislila da zna sve metode te igre, ali je ovde bila nekakva nova vetina, verovatno ne tako komplikovana, ali koju jo nije odgonetnula. Obraun je skoro zavrila, ali joj se tajni nain jo nije otkrio. Uvek se urila da bi ispunila strogo odreen grafikon ivota. Do sedam je trebalo da zavri sa radom, da pripremi veeru, Aneki da nastrue argarepu, da iscedi sok, da zagreje kefir, da veera bude gotova do osam, da obavi masau, da okupa dete i da ga stavi na spavawe; zatim da ispegla ve, da pripremi sutrawi doruak i da legne oko pola jedanaest, zato to su ustajali u est, da bi pripremili Aneku, da je nahrane, da je odvezu kod mame i da stignu na vreme na posao. Da, i da podseti Viktora da zalepi kaqevu plou, odvalila se u kupatilu ispod umivaonika Sutra Aneku od mame uzima Viktor, znai, vraa se bez auta, javnim prevozom. Trebalo bi, najzad, kupiti drugi auto, na tim presedawima se gubi toliko vremena Ne sme da odustane. Meutim, urila-ne-urila, zagonetka malog odstupawa u papirima nikako se nije otkrivala. Moe se, naravno, dati i ovakav izvetaj. Svejedno, niko osim we nee ni primetiti, ali woj samoj je bilo zanimqivo. Galina Andrejevna pogleda u kompjuter pola sedam. Skinula je naoare. Zamurila. Ovla je prstima pritisnula obrve i tako ih malo drala. A kad je otvorila oi potpuni mrak. Ugasila je ekran, baterija se jo jue u avionu ispraznila. Nastala je tiina, drukija od uobiajene, ispuwena sitnim zvucima elektrinih aparata. Gluva tiina. Iskquili su struju. Eto ti sad Negde su bile svee. Ne, odneli su ih u vikendicu. Ni da pegla, ni da pere, ni da kuva Galina Andrejevna se zaustavila u zaletu: u wenom ivotu nije bilo trenutaka u kojima nita nije mogla da radi. Da samo ovako sedi u mraku u prinudnoj praznini, u sivoj pomrini, u samoi Sve joj se skupilo. 428

Dvadeset dve godine je prolo otkako se dogodila nesrea: dvoje lepih, visokih, uspenih sportista doiveli su neto to nikako nije trebalo ba wima da se dogodi. Oekivali su deaka, takvog kakvi su bili i oni, ak lepeg, i da bude darovitiji od wih, da ih premai u svemu, i pripremali su se da se ponose wime, da budu uzorni roditeqi, da im svi zavide, kao to su uvek A rodila se devojica. Kao suva granica. Zgrena u majinoj utrobi. Nedovoqno vitalna" kazali su doktori. Vaditi" kazali su roditeqi. I posle mesec dana izneli su dete iz porodilita u kojem je i daqe ivelo, nije umiralo. Poeli su da neguju to savijeno u klupko bie, stegnuto poroajnim spazmom. Danonono su kapali iz pipete proceeno mleko u stisnuta usta kroz gumenu cevicu koju su proturili izmeu modrih usana. Nije mogla da sisa, ali je refleks gutawa postojao. Roditeqi su prihvatili udarac sudbine i vezali se do smrti. Nerazdvojno. Grevito su drali devojicu na ovom svetu. Ona je umirala, a oni je izvlaili. Prili su tom svom novom zadatku na nauni nain: proitali su sve kwige, prvo medicinske uxbenike, zatim su preli na strunu literaturu. Visoki intelekt nije poputao: postali su doktori za jednog jedinog pacijenta. I dijagnozu su sami postavili, koja nije bila protivrena zakqucima profesor, kojima su poeli da vode dete ve u drugoj godini ivota: teka ozleda piramidalnog sistema u svim wegovim delovima od predwe centralne vijuge kore velikog mozga do predweg roga kimene modine. Prognoza nikakva. Doktori ute. Roditeqi, reklo bi se, sve shvataju, ali su im oi svetle, Viktor ima sive, Galina svetloplave, a oboje neukrotive: mi emo svoje dete postaviti na noge. Doktori sputaju pogled. Deset godina. Aneka je iva, raste, na noge ne staje, ruke kao zakovane. Ne govori. Isputa krgutave zvuke. Posmatra svet kosim bezbojnim oima. Masae, lekovito blato, injekcije. Pilule ne moe da guta. Sve rade svojim rukama, niko sa strane ne sudeluje. Jedino pomae Galinina mama, Antonina Vasiqevna: woj Aneku dovoze i ostavqaju nekad na tri, nekad na est sati. Jo deset godina. Gleda slike, gleda televiziju. Plae. Oi joj propadaju. Grevi je hvataju. Granica naa suvowava. Roditeqi su ve zaboravili za ta su se borili. Ne vie da je postave na noge da odre taj krhki ivot. Zato? Nema odgovora U ime principa pobednika. Prva kolica su sami projektovali, poruili su ih u vojnoj fabrici. Aneka je nauila da pritiska laktovima dva ve429

lika pokretaa. Raduje se. Ide niz hodnik od zida do zida. Onda otac podie kolica nema mesta da se okrene zawie ih sa strane, pa u suprotnom smeru U stanu je tiho i mrano: ne crno, sivo. Prozori se sjaje kao mokar asfalt. Da, da asfalt Kakav izvetaj? Zato? Zato veera? Zato sok od argarepe? Spazam kretawa, delovawa To je horeja, a ne ivot. Iskquili su struju, ugasili svetlo i Galina Andrejevna se zaustavila i postalo joj je jasno: ivot je mrak. Mrkli mrak. Beati! Kuda beati? Prila je prozoru, na crnom staklu lice. Vlastito lice. Udvaja se. Optiki efekat je poznat: dupli okvir. Trei sprat. Ne, nisko je. Mrak tera, navaquje. Uini, hajde Tmina je u kui iva, sa senkama, pomera se kao grumen i vrtlog. A mrak je neprobojan. Dotakla je rukom fotequ iza lea. Sela je. Sa ulice je odblesak pao na ekran. Skliznuo, nestao. Mrak je tei od smrti. Ulazi sa vazduhom u grudi. Ustala je, skliznula rukom po zidu, napipala prekida. Upali se! kqocnuo je suvo i mrtvo. Mrak. Kuda od wega pobei? Krenula je hodnikom. Otvorila zidni orman. Tamo je tamno, ali nema mraka. Samo je tamno. I tamo je i ipka, a na woj su vealice. Popela se iznad fijoka za obuu, ugurala se unutra, pomerila odeu glavom. Zatvoriti vrata, ograditi se od crne strahote spoqa. Privukla je iznutra vrata, gotovo ih zatvorila. Povukla kai sa pantalona. Namestila ga. Proturila glavu kroz koni prsten. Natakla na ipku vrsto udeenu petqu. Bre, bre. I kleknula. U upravi kune zajednice takoe nisu dugo otvarali. Ali je u prozoriu gorelo svetlo, i Boris Ivanovi je lupao dok se unutra neto nije pokrenulo. Vrata se lagano otvore, pomoli se raupana glava. Kirile! Kako te nije sramota? Lupam li lupam! Na drugom ulazu nema struje! U celom ulazu je nestalo! Zovi servis za popravku! Borise Ivanoviu! A to si doao kod mene? to sam nisi zvao? zaudi se Kiril kao da su ga zamolili da igra balet. Ti si zaduen! ta ja treba da zovem u mraku? Nemam ni wihov broj. Idi kod Rudika, on je sigurno kod kue posavetova ga Kiril. I tu mirni Boris Ivanovi planu: Sedite tu, neradnici jedni, nita ne radite, samo votku loete! Idi ti i zovi Rudika ili zovi slubu! Ceo ulaz je bez svetla, a ti ee jaja! 430

Ma dobro, Borise Ivanoviu, to odmah vie, zvau i upava glava nestade, a Boris Ivanovi ostade da stoji pred zatvorenim vratima, razmiqajui da li ipak da pozove sam: ta upava budala mu ne uliva poverewe. Ivan Mstislavovi zakqua vrata i vrati se u veliku sobu, od dve koje je imao. U celom ulazu bio je jedini samac koji je zauzimao dvosobni stan. Na etvrtom spratu. Ima ve osamnaest godina kako je otiao sin, petnaest kako mu je umrla ena, deset kako je konano oslepeo. I navikao je da ivi tako, bez svetlosti, iskquivo sa muzikom. I sada je urio da to pre ukqui magnetofon da malo slua onu muziku koju je uo pedeset devete uivo, a potom mnogo puta sa ploe dok se ploa nije toliko izlizala da se nije moglo vie sluati, i mada se seao svih fraza i intonacija, svakog obrta misli koje mu je urezala u seawe zdepasta neoeqana starica u tako iznoenoj haqini da se providela, i ispod koje se nazirao plavi triko, u gumenim patikama sa raniranim pertlama namerno je usporavao korake da bi zadravao samog sebe i produio iekivawe susreta. Nalio je vode iz bokala dotiui grliem mutnu au Ana Nikolajevna, bedinerka, i sama je bila stara, s mukom je izlazila na kraj sa domaim poslovima, loe je videla i teko se kretala tako da je aa bila prqava, ali to niko nije primeivao. Ivan Mstislavovi je otpio gutqaj, stavio au tano na svoje mesto: bio je veoma precizan u pokretima, vodio je rauna da se ne uznemirava u traewu stvari razbacanih na sve strane. Seo je u fotequ. Sa leve strane stoji mali sto sa magnetofonom. Nova kaseta, koju je doneo Vladimir Petrovi stajala je tu, pored. Vladimir Petrovi je odbio da zajedno sluaju, uvek se urio kui, jer ne voli da ide po mraku. Jadan, jo relativno mlad, jedva da ima pedeset, a tako rastrojen nervni sistem. Uostalom, ta tu ima da se govori: meloman je najtananije bie Ivan Mstislavovi ubaci kasetu. Oklevajui pritisne play". Magnetofon se nije ukquio u struju. Ivan Mstislavovi prebaci ukquewe na baterije Bila je to Dvadeset deveta Betovenova sonata, wegovo neprevazieno remek-delo, u izvoewu drugog velikog majstora, isto tako neprevazienog, Marije Venjaminovne Judine Razgovor beslovesnih dua sa Gospodom. Alegro. Uzdah. Gospode Hamerklavir Sto godina su se sporili, glupani Betoven je na nemakom jednostavno rekao ono to su u to vreme svi govorili na italijanskom. Muzika za fortepjano. Da, naravno, potpuna pobeda nemakog genija 431

nad italijanskom divotom, lakoom, boanstvenim cvrkutawem. Ni sam Betoven ne bi ovo tako izveo. Ali i instrumenti su bili nesavreni, zvuali su gluvo i tiho. Muzika uz ruak. Uz teletinu i ribu Velika upava glava na kratkom vratu. Da, ona je i liila na Betovena. Snana, sveta, jurodiva Kako svira Kao niko. Dvadeset devetu malo ko izvodi, ko je tome dorastao? Tano tako Ivan Mstislavovi je uvek plakao na istim mestima. Evo tu. I tu. Ne moe da se uzdri. Oi niemu ne slue, osim, eto, za suze, pomislio je i razmazao ih rukom po obrazu Eto, Vladimir Petrovi ga je obradovao. Treba kasnije da se javi, da se zahvali. Bio je poseban uenik, kwievnost nije razumevao, ali su se na konzervatorijumu sretali iskquivo na dobrim koncertima. Oito su ga roditeqi vodili. I sprijateqili su se kasnije, kada je Voloa zavrio kolu. Na konzervatorijumu su se sretali Pokazao se veran. I muzici i starom uitequ Ali skerco, skerco! Kakva ujnost, kakva jasnoa misli, oseawa. Jadni Ludvig! Ili moda uje na nebesima kako ga Marija Venjaminovna prevodi sa nebeskog na zemaqski? I kako se nebeska svetlost probija. Ne jutarwa, ne veerwa. Pa naravno, zato je i reeno svetlost neveerwa" Sve prikupqa snagu, iri se, jaa u centru, i zvoni, odzvawa na rubovima. Ne, Rihteru tako neto nije uspevalo. I snaga i nenost.. Ponovo obrisa suzu. Evo. Trei deo. Adao apassionato e con molto sentimento. Ovo se prosto ne moe preneti. Kakve qudske tragedije? Sve se razliva, prosvetqava, proiava. Jedino svetlost. Samo svetlost. Igra svetlosti. Igra anela. Gospode, hvala ti to sam oslepeo. Pa mogao sam da ogluvim A nisam Betoven, i bezvunu muziku ne bih uo kao on Velika starica. Velika Ivan Mstislavovi ju je poznavao izdaleka. Sa tetkom Valentinom ila je u gimnaziju, u isti razred. Bila je nepodnoqiva. Devojice su je ismevale, kad su bile male. A kad su porasle, osetile su veliki talenat. Na gimnazijskim veerima svirala je da nije mogla da se zaustavi. Umalo da je sa stolice na silu nisu sklawali. Uvek je bila jurodiva, od samog detiwstva. Svetica Evo je, fuga Nezemaqska muzika Ne, to je izvoewe iz pedeset druge godine. Otkud ideja da je iz pedeset devete? Rihter je razvijao tu fugu. Ali niko nije mogao da je odsvira. A kada su Judinu ispraali, Rihter je na sahrani svirao u predvorju konzervatorijuma. Ali ne Dvadeset devetu. To nije mogao niko osim we, niko 432

Ivan Mstislavovi vie nije brisao suze, one su same jurile po obrazima zaraslim u ekiwe. On je bio zaputen, neuredan starac u domaem kaputu isflekanom od hrane, upalih usta vetaka vilica se odavno polomila i mogla se popraviti samo u nekoj dalekoj radionici, do koje se nije moglo doi, a praviti nove zube je naporno, a i s kim ii u zubnu ambulantu? Ana Nikolajevna jedva i sama hoda Kakva srea! Kakva zaslepqujua svetlost! Sonata je trajala tano trideset osam minuta. Kada se zavrila, upalilo se svetlo. Ali to Ivan Mstislavovi nije primetio. Anela je upravo otila od Rudika. Rudik utakne odvija u leite i svetlost se upali u celom ulazu. Pored ulaza je stajala ogromna srena Lota, ona se natrala, izvaqala po snegu i sada je uvala kolica. Gazda je poneo Aneku gore, ali se po kolica dugo nije vraao. No, wufaundlendi su verni psi, i ona je mirno stajala pored kolica, i pahuqice su padale na wenu gustu dlaku, i od snega kao da je posvetlelo, i u kui je ponovo gorelo svetlo.
Prevela s ruskog Neda Nikoli Bobi

433

DRAGAN LAKIEVI

STARA PRUGA
REKA U vodi ovoj mutnoj, s bojama fekalija Sa zadahom trulei i hemikalija to nosi otpad prigradski i tolike gadosti Konzerve, ambalau, od stoke i ivine kosti Rep od psa lutalice i crnu crknutu maku Splaine, tehniku vodu i urin i pquvaku Sve to je nalije Boga i tunog qudskog stvora Pa plovi nepovratno u pravcu Crnog mora Kroz gradove i misli, ivot i uspomene U rekama i pritokama itave vaseqene Ima i koja suza i koja kap opora Preista kao rosa sa gorskoga izvora

SRBIJI ZEMQI 2008. Podneo sam molbu za Tvoje dravqanstvo Al da se ne dosete da hou u Duanovo carstvo Sve u vinogradima poqa i manastiri Svadbe i sabori, vitezovi, gospe, putiri Dok neko, u moje ime, Rimu i Stambolu ite Da bude luna-park, cirkus i pozorite Da Te lake prodaju za izmiqene pare Stide se da za zemqu trae svete dolare Kolika li e biti do prve naredne zime Kad Te pokupuju tajkuni i daju Ti svoje ime Ali mi u buxaku znamo da Ti pripada Bogu 434

On Te stvorio skupu oni to platiti ne mogu Srbijo nebeska bato u zemaqskome vou Podnesi iskuewa i kosmiku samou Zemqo meu dumanima i starim crkvama Najboqa zemqo sa najgorim slubama

KAFANA NA PRUZI I ova kafana kao da je drava Pruga pored we privremena granica Izmeu: trava zgaena i voka krqava S one strane vatra, dim, kotlarnica Ovo je prva i posledwa stanica Najsporiji voz minut se zadrava Niko ne izlazi, ue koja skitnica U iprag mugne niija kuka mrava Za onim stolom reie srpsko pitawe O Rusiji raspra ustra je nita mawe Samo o pivu, ini se, svi misle jedno isto Kad jedan dreknu: Pivo je amalsko pie Ovo vino je kosovsko za cara i plemie Za stolom u uglu kafu pije Mefisto

PUT U NOVI SAD Prolaze wive, vlane, prepune istorije S toplim bojama zemqe iz koje tama bije Pigmenta zlatnog blata i sunca i oblaka Zemaqske izmaglice i nebeskoga zraka Prostirke, ipke, vezovi i tkawa Krv, znoj, suze i seme od klawa i orawa Lelujaju latice marta sa usamqene xawe Jabuka na salau sprema se za venawe Uspravno poqe penice otvorena kwiga Starostavna, i sva od seoba i podviga 435

Dok se vratimo, za dan, i ono ito porae Sve nas na putu zadivi zar nije hodoae Jednom e i ovaj izlet da postane predawe A put do Novog Sada veliko putovawe Lebdimo kroz prolee i kroz martovsko iwe Kad put se zavri, tek onda otpoiwe

HRAST U TOPIDERU To je hram topiderski umetnika slika Lepi i vei od ikakvog spomenika Iskonska figura boje vajarsko delo Nad ibqem i drveem oinski se nadnelo Nikao iz bajke. U zemqi i oblaku Prilazim mu slobodno kao svome vrwaku On spaja svet i vreme u veerja stiana Dao je sve od sebe suncu, snegu i kiama On ima sve ono to mi imali nismo A mi naodmet svega to nikad primili ne bismo Rairi grane kad me sreta i prati Kao da e me tako jo stolee ekati Nepromenqiv ni s radou ni s tugom Malom mravu odaje najvie poasti Zna zato ga je vetar nagiwao dugo Na onu stranu na koju e jedanput pasti

STARA PRUGA Ta pruga vie ne ide nikud A pruala se u daqinu Sad se svela na jednu sliku Kroz koju epoha, vozom, minu 436

Odnese sobom tovar doba Politiku, reim i modu Nestade kao stara torba Koja zauvek ode u podrum Stanica kao slepo oko Misao izvan upotrebe Moe da gleda samo duboko I vodi tek u samu sebe Preko nasipa i skretnica Vrqa kopriva i kamilica Gledam kako raju ine Unakrst smawene domovine

BATA U KOMOVIMA Postoji negde jedna zemaqska bata Gde sve se dogaa po najstarijem obredu U woj, sasvim slobodno, jer ne haje nizata Cvee, koje raste po bojem rasporedu Borovnica, iva, jablan, vodopija U bojama lepim od boja zemqe i neba Kap rose, orlovo oko, sunce jednako sija Tatina nepoznata, a savest nepotrebna Lincura, hajduica, beli glog, malina Zvoni i trava od koje bei utica Kandilka, zvezdanka i jagorevina Qiqan, debeqaa, dvocvetna qubiica Niko ih ne bere. Miris u oblacima Lepotu ne mewa jesen i grom ne usmrti je Lepota strepi, gore, pod nebesnim zracima Da je neki botaniar sluajno ne otkrije Nad batom vekovi. S Prokletija vetri huje Tu zrai dobro leto pokraj veitog snega Al cvee odoleva. Utoliko verujem Da ono za mene zna, kad ne znam ja za wega. 437

SRPSKI JEZIK Iz umeza iz buxaka dopire jezik srpski Bobowe boji qudi neodmereno drski Vavoqe starci udaci sezonci u baraci Uz gusle o herojima tue slepi prosjaci U jedan glas poju aneli i monasi Muziku pokreu pogreke i ukrasi Kakofonija naroda ne moe da se skrasi Samrtni ropac i himna poklii i uzdasi Iz akademije nauka iz apsa i bolnica Iz kola i crkava izbi i vodenica Iz kwiga i novina iz staroga alata Iz bivih gradova i iz novih palata Dolaze rei te misli buduih predaka Simfonija molitve harfe i tisue metaka Iz umskih dvorana i svirala od trski Iz cele vasione zahuji jezik srpski

HERUVIMSKA PESMA Pomolimo se Boe dragi Boe dragi Ublai svet svirepi i ovaj ivot nagli Nek nas iz treawa i oblaka i vazduha Obliju bistri zraci Tvoga Svetoga Duha Iz rei koje nema ni u najlepoj pesmi Nek doe na nae lice onaj Tvoj zrak udesni Iz travke kakve nema ni u jednoj livadi Neka nas dodir Tvoj oivi i podmladi Iz Tvojih stopa to stoje po nebu i po moru Uzigra srce svakom velikom i malom stvoru Tvoj plavi pogled sa snenih Himalaja Zemqa se spaja s morem more se s nebom spaja uje se pesma svemira ta himna uzviena Sveana umilna radosna sva od Bojeg imena Boje i melodije u molitvi se umnoe I spoje u jednu pesmu dragi Boe dragi Boe Dragi Boe

438

MILAN OREVI

HEROJI I ZLIKOVCI
Znate, oduvek sam voleo da itam istorijske kwige, kao i tekstove iz asopisa i novinske lanke koji govore o istoriji. Moda sam u wima traio odgovore na mnoga ivotna pitawa. Previe je istorije u ovim naim kratkim ivotima pa kroz itawe ovakvih tiva pokuavam da neto doznam i sebi objasnim. Naravno, to nema nikakve veze sa mojom prilino dosadnom profesijom mainskog inewera. Ili ima veze ali te veze su tanane i jedva vidqive, odnosno, kako bi to moda rekli qudi skloni razmiqawu o smislu i besmislu qudskog postojawa, te veze su vie metafizike naravi. U jednom amerikom asopisu proitao sam podui tekst neke istoriarke o istorijskim herojima. Istoriarka koja to pie jo dodaje da su esto ti qudi moda samo patoloke ubice. I pokuava to da nam dokae na raznim primerima. Jednu slinu priu o istoriji, o qudima, o znaaju i nitavnosti qudskih postupaka, ispriao mi je brat od strica Aleksandar. Saa je bio drugaiji od veine lanova nae porodice. Moram rei da je kao i svi mi odrastao u porodici u kojoj se o komunizmu i komunistima govorilo na najgori nain. Govorilo se da su komunisti uasne ubice, primitivci, ruioci i razvratni qudi kojima nita nije sveto. I uz to iz iskustva su se navodili razni primeri za to. Opisivani su razni dogaaji. A da li su to bile iwenice, anegdote ili samo fantastine izmiqotine, zaista ne znam. to sam stariji, vidim da ta slika ba nije realna, i vie pripada karikaturalnom i ostraenom a dosta iskrivqenom nainu gledawa na stvarnost. Nainu gledawa koji nije bio stran ni komunistima kad su bili na vlasti. I komunisti su bili qudi kao i svi mi, samo to su o sebi govorili kao o qudima posebnog kova. Jedino su goweni suludim idealizmom ili 439

slepim fanatizmom bili uvereni da nasiqem, onim to su nazivali klasna mrwa i kontrolom svega u ivotu qudi mogu da promene ovaj svet. Da li iz eqe da se razlikuje, da li iz avanturizma, da li iz mladalakog idealizma, da li zbog udwe za bekstvom od ivotne koloteine i ovdaweg drutvenog mrtvila, pa i monotonog postojawa jedne graanske porodice, Saa je postao opsednut svakakvim leviarskim priama. Gutao je trockistiku literaturu, iitavao kwige poput biografija Trockog, Staqina, Lewina, Buharina, Ernesta e Gevare i wegovog bolivijskog dnevnika, pa uputstvo za delovawe urbanih gerilaca Karlosa Marigele do spisa revolucionara-svetenika Kamila Toresa. itao je ak i pesme Mao Ce Tunga. Naravno, sve to je ipak dopuwavao Solewicinovim Arhipelagom Gulag i mnogim memoarskim kwigama onih koji su stradali u logorima. Ali ta wegova opsesija nije imala mnogo veze sa realnou. Kad se dogodila leviarska pobuna 1968. godine Saa je bio nedovoqno star da bi bio uesnik demonstracija i tih dogaaja. I posledwi trzaji wegove leviarske groznice dogodili su se kad je preko prijateqa sa fakulteta i saradnika lista Student doao u vezu sa nikaragvanskim revolucionarima-sandinistima. Budui neiskusan i, rekao bih, dosta naivan, nije ni pretpostavio da se iza linosti kao to je nikaragvanski profesionalni revolucionar Tomas Borhe kriju sovjetska obavetajna sluba, istononemaki TAZI i ehoslovaka obavetajna sluba. Dravni poslovi i interesi kao i ideoloke rabote ne poivaju samo na mladalakom entuzijazmu ve ponajvie na radu birokratije. Luda intuicija ali i blesava naivnost spasli su ga da ne ode u Nikaragvu i tamowi graanski rat i uplete se u mree kojekakvih svetskih tajnih slubi. Dakle, kad se Saa vratio sa stipendije iz Nemake, priao mi je da se tamo sprijateqio sa zanimqivim ovekom po imenu Volfgang. Sreo ga je u Kelnu. Fondacija Hajnrih Bel" koja je Sai dala stipendiju, organizovala je veeru za stipendiste i osobe bliske Fondaciji. A Volfgang je pomagao qudima iz Fondacije. Tu se pored ostalih nalo dvoje-troje qudi iz rukovodstva nemake stranke Zelenih kao i nekoliko novinara, inae lanova ili pristalica ove stranke. Volfgang je bio novinar u jednom bonskom listu i aktivista stranke. Poznavao je Rudija Dukea, Frica Tojfela, Mihaela Bomi" Baumana jo od onih davnih dana pre ubistva Bena Onezorga. A bio je prijateq Petre Keli ba kao to je i danas prijateq Joke Fiera i Danijela Kon Bendita. On i 440

ovek iz Fondacije, Milan Horaek, bili su ak dobri prijateqi Vaclava Havela. Volfgang je za sebom imao uobiajenu biografiju studentskog aktiviste, nekoga ko se ak tukao sa policijom na ulinim demonstracijama i bacao zapaqene flae. Da, imao je biografiju buntovnika iz ezdesetih godina. A to je esto podrazumevalo kasniju indirektnu ali ponekad ak i neposrednu bliskost sa osobama iz kruga ultraleviarskih teroristikih grupa oko Andreasa Badera, Gudrun Eslin i Ulrike Majnhof. A ponekad i pomagawe tim qudima. Volfgang je bio malog rasta, elav, sa naoarima, jake vilice i snano atletski graen. Bio je i tipian leviar koji je kasnije prihvatio Dukeovu postezdesetosmaku devizu mara kroz institucije". Jednog dana je Volfgang doao u posetu i na ruak kod Sae. On je inae poput mnogih drugih alternativaca i mirovwaka bio strogi vegetarijanac. I na poetku je Sai i Rusu Andreju, koji je bio sa wima, inae oboavaocima kuvanih kobasica koje se jedu uz pijewe punih krigli svetlog ili ak tamnog piva, odrao pomalo strogo predavawe o tetnosti jedewa mesa, o tome kako ono izaziva agresivnost kod qudi i kako i na koji sve nain truje tela kad ga qudi jedu. Andrej se sa Saom stalno druio a dosta esto su zajedno ruavali i veeravali i Rus je na sve ove Volfgangove rei samo mudro i mirno utao. Potom su sva trojica razgovarali o ratovima i nasiqu. Volfgang ih je pitao o ratovima u nekadawoj Jugoslaviji kao i o onima iz Andrejeve postojbine. Rus je iveo u Moskvi ali rodom je bio iz Taxikistana. Saa i Andrej su priali o dogaajima u svojim zemqama. Andrej je ak sa humorom i malo ublaavajui tu ozbiqnu priu opisivao kako su pojedini komandanti vojski u Taxikistanu pakovali drogu na vozove i te vozove slali za Moskvu. Tako su posle zavrenih ratova mogli da postanu bogatai. Qudi koji e se uspeno baviti biznisom, kako se to govorilo u Istonoj Evropi. Ratovi esto slue i da jedni postanu jako bogati, drugi da osiromae, da im se uniti ili opqaka imovina a trei da poginu ili postanu bogaqi. Onda su wih trojica preli na razgovor o nasiqu i razgovor o kawenikim i koncentracionim logorima. Raspravqali su i o tome kako neki qudi polaze od utopijske ideje a dolaze do ina nasiqa, ubijawa i unitavawa mnogih qudi. Govorili su o nasiqu leviara i nasiqu faista i desniara. Saa se vratio i na svoje nekadawe simpatija: Rote Armee Fraktion, Crvene brigade. Sa neskrivenim oduevqewem govorio je o Renatu Kuru, Mariju Moretiju, o grupi Ba441

der-Majnhof, ali i o tome kako su ovi qudi jo kao mladi od nekih ideja doli do ubijawa qudi i do iwewa zloina. Na trenutak se vratio i na raspravu o Kaqajevu, ruskim eserima u 19. veku, na ono to je itao i kod Albera Kamija. Nije se epurio znawem ve je i tako pokuavao da odgovori na pitawa: zar entuzijazam i idealizam opravdavaju zloine? Kako se qudi od heroja pretvaraju u zloince? Kako to da su esto istinski portvovani i divni qudi postajali obine ubice? Iz neznawa, naivnosti, fanatizma? Iz osvete koju prikrivaju navodno lepi razlozi? Andrej je tokom ovog razgovora reio da pokae svoje kuvarsko umee. Volfgangu je kao vegetarijancu spremio posebna jela. Naravno, nije mu se ni pre a ni kasnije rugao ili ga ironisao mada mu je vegetarijanstvo bilo strano. Kao qubitequ votke bila su mu potrebna masna jela sa mesom. I tu svoju praksu ipak je bio spreman na svaki nain da brani. Pre toga je ozbiqnim a intelektualnim pa esto i priama van ivota, Sainim i Volfgangovim priama natopqenim ideologijom, suprotstavqao svoje humorne prie. Ili sasvim proste prie iz iskustva. Prie o babi i dedi i svom detiwstvu u Taxikistanu. O tome kako su wegovi preiveli vreme vladavine Staqina. O glasovima mujezina i muslimanskim molitvama. Wegov vitalizam i humorni a ivotni" relativizam bio je wegova istina. Mi smo govorili, priao mi je Saa, izgovarali smo svoje moda papirnate i visokouene fraze. A napoqu je bio ivot. Ono emu je najverovatnije bio blii Andrej koji se nije diio nekim istorijskim znawem i velikim iskustvom ali nije pokuavao ni da da odgovore na neka duboka pitawa. Moda je jedini odgovor bilo ovo wegovo spremawe ukusnog ruka. Puno slasnih zalogaja koji su postajali mala pauza na naem ivotnom putovawu, govorio mi je Saa. Znali su da je moda mogu sukob oko hrane meu wima. Postavqala bi se pitawa i problemi qudi koji u svetu gladuju a i onih koji besne i prejedaju se u skupim restoranima i izvoqevaju kod kuvara traei od wih i nemogue stvari. Pa tu su onda, recimo, nacionalne kuhiwe a i razliiti ukusi Volfganga, Sae i Andreja i naklowenost razliitim jelima. No, tog popodneva Andrej je pravio vie jela i kao da ih je tom svojom umetnou ujediwavao. Pravio je prene sviwske kotlete na kojima lee komadi prene slanine ali pekao je u tigawu na uqu i krompirie, i jo je tome dodavao kuvane krokete ali i govei sos za wega i Sau. I uz to je zavravao orbu od praziluka u kojoj ima pirina i krompira ali i malo mleka. U tome dosta raznih zaina: bosiqka, bibera, kori442

jandra, kima. I spremao je mnoga kuvana zeqa za vegetarijanca. A sve to je dopuwavao salatama: onim od seenih sveih krastavaca sa jogurtom, zelenom salatom sa rotkvicama, kao i onom od kuvane cvekle, pa meanom salatom u kojoj su seckane paprike, paradajzi, crni i beli luk, crne i zelene masline, komadii sveeg kupusa, argarepe i dodavana zrna kuvanog kukuruza i kuvani pasuq a sve sa poneto maslinovog uqa i sa malko majoneza pa ak i senfa. Naravno, ovo je moralo da bude zaliveno francuskim crnim a oporim vinom koje su pili iz dubokih i masivnih aa. Ali ne, magija kuvawa, peewa i spremawa jela kao da ih je spajala. Hrana je govorila istim jezikom i ponitavala je wihove razliite prolosti, pribliavala udaqene krajeve u kojima su odrasli i moda wihova drugaija ivotna iskustva. Eto, Saa. Deda mu je bio bogata i kao takav je bio u komunistikom zatvoru posle Drugog svetskog rata. A Andrejev otac je pak bio sitni funkcioner u Sovjetskom Savezu, odnosno u Taxikistanu. Volfganga nisu pitali ta su mu roditeqi radili u vreme nacizma i pod Hitlerom, jer su i Saa i Andrej nasluivali da bi ih ta moda neprijatna i nelagodna saznawa ipak udaqila. Da, mogue je da na sva pitawa koja su sebi tokom razgovora postavqali Saa i Volfgang i koja su ih kopkala zapravo nema odgovora. I na wih se moe odgovoriti samo novim pitawima. Qudi ubijaju jedni druge. Jedni nareuju da drugi budu mueni i ubijeni zato to su protivnici politikih ideja ovih prvih. Sve se to brzo odvija. A dvadeseti vek je proao u toj krvavoj igri. Igri krunisanoj nastajawem mnogih logora, priao mi je Saa, prenosei razgovor koji je tada vodio. Onda mi je Saa rekao kako se okrenuo prema plavookom Andreju, podsetio ga je kako su u jednoj turskoj radwi u gradu Direnu kupovali slasne zaine i onda je kaikom sa uivawem iz svoga tawira uzeo nekoliko zalogaja sosa sa komadiima govedine, koji je Andrej napravio. I glasno je hvalio wegovo umee kuvawa i spremawa jela. I kao da je na taj jednostavan nain pokazao da sada moe samo da se naslauje ovim jelima, tim mnogostrukim ostvarewima kuvarske umetnosti koja ne samo da oveka odvaja od uasa gladi ve ga daruje svakojakim estokim i prefiwenim uivawima. Ali nije mogao da konano odgovori na pitawa koja je sebi i wima postavqao. Kao da u tom trenutku nije bilo ni prolosti, ni budunosti i svega onog znaajnog, istorijskog, a jela su bila, naalost, jedina i vrlo opipqiva, dodue jako prolazna ali i veoma ukusna istina do koje se moglo doi. Kao da se svet ratova, he443

rojstva, zloina i svega to qudi ve hiqadama godina jedni drugima ine, pretvorio u tu aroliju jedewa neeg neponovqivo zamamnog i divnog, neega to se uzima a tada se i uti, neega to se ipak, ipak ne moe dobro i najjasnije opisati reima.

444

ORE BRUJI

VRISAK SA GRANICE
DVE PRIE O POETKU Ko senka vaskrsla u mleku i soli samog otkria telom si krowato drvo, a sluhom celo oko mora iz ijih se mea podie svetlo i u wemu zraka tvoga detiweg bia. Oprosti naem prahu od kog diemo hram prosejan kroz prste, hram-vreme i hram odraz deteline, jer on je zeleni stub pod vetrovima koji se pene na dodir meseine a onda bee u oka koqke kao u kran vodeni ram. Sni naa ruka toplu mahovinu kao dragu i dole stenu od koje kipti vlaga na travama, i mi ija re procvetava kroz materiju kao kroz skramu oka u mrtvim glavama ili kroz srce na nekom tuem arhipelagu. Kada se na traku izmeu zemqe i mraka na vodi umirenoj ocrtaju stope i dom se trudom ispuni kao svet vremenom toliko nam ve pune ui nee prepoznati galope i u prikrajku pod senkom budnoga doqaka, pred kojim miruje svea i telo pustoi none dok gore na nebu svetli sloen zvezdani venac 445

i iz wega nae oi bespomone a dole nad pragom prst to oiveo je zdenac i mir, i miris smole kojom se rei lepe za zrno rose i nit vetra, pod kojim e se spojiti sa svetlom od kog e snovi da oslepe pa e se onda ceo kroz brezov list utrojiti; dok jo iz govora bude sipeo miris ut kao kia ut kao pesak, i ut kao kana, po plahosti koja nam bee kopqe s taborita i vrela so iz wegovih rana.

GRANIARSKA Nisu nam ni sve bune uvek bile iste: nekada na kowima, koji imaju oi kao majke, krupne i meke, oi uteiteqke; Nekada kao peaci lea krvavih od gajke poput crvene cvetne pelerine one raspusne plebejke kod koje smo pre ratova odlazili po utehu kao po lek od zatrovane krvi, silazei u wene odaje kroz guste podrumske lavirinte pa onda stajali u vojnikom redu, mirno, i kriom, pod kabanicom, kriom brojali forinte. A weni opori sokovi behu topliji od mleka i perja ptice u koja smo povijali detiwstva; znam da smo izlazili iz toga mraka siti i mirni, daleko ovek od oveka, bez reda, osim onog u sebi, zbog ije smo discipline predano rasipali ve odavno sruena gazdinstva. Pa smo onda kao ptice to krilima odravaju krhko telo u letu, odlazili na sever gde su se ruile imperije, slino onim naim uqivim kolibama iz ijih je stena smrdelo na lepru, i tamo gasili ogaw i strasti mate nekih udnih mladenaca koji su hteli da pored nas ivih zavrte kolo istorije, a posle se prialo dugo o zvonkoj bleh muzici i beskrajnoj koloni otmenih belih venaca. 446

VRISAK SA GRANICE U miru je dovoqan samo jedan vrisak sa granice, kao izmeu dva ivota konac to postaje sve blei kako promie vreme, bez sastanka, bez stanice, da bi u tom vrisku i nae stope ostale amne na Suvoj Mei. Meusan, meugranica, prit i pria: sa dva kopqa oznaen raspon bojita, a na crti mi oi u oi sa daqinom i bez vodia, mi, koji sred slobode slobodno sawamo o smrti; daleko od svake ideje i oseaja za pravicu, kao od prelaska preko zida izmeu dva carstva koja rastu naoi poput nebeskih hlebova u razdanicu, a pod wima mi, siti majstori i primeri varvarstva. Gore na ume silazi prolee i pluta zeleno klupko vlage, a lae niz reku plove postranice mimo naih tela to u qubiastom zanosu su i bez snage polegla po zreloj mlei nesanice.

* * * Niz glas u slovo, u jutro sa maglenim vrewem, tek da se sruim kroz vazduh modar od prinudne slasti; nad ptijim zevom da kriknem u ast slavnog prezrewa i detiweg gra iz kog smo namerno u hram izrasli. Nema u nama slobode, ni u slobodnom padu kroz smelost, ni u oku sa ijom se bojom slau boje praine. To na je duh u wima! U srcu iskra i celost jednog pogrenog gesta i wegove guste praznine. Svog sam se daha nadisao i daha drugih u kom je moj smisao. A hram nisu samo rei, nego i mi to kao vetar visoko nad zemqom miriemo 447

na letos rascvetanu lipu i tek pokoene strasti. Pa se onda divqi pod zemqu spustimo i tamo diemo; gladni sebe, svog pogleda i iskupqewa, gladni da preustimo, ipak zov o svojoj telesnosti u kojoj se sluti talas svequdskog drhtaja i podozrewa.

GRADOVI MI Biti grad, drven, sred drvene prolosti s ardacima od pripovetke, grad ista slika, biti grad t san pesmama, grad u nemilosti biti grad slobode i druma, tabor izgnanika; Grad na vranitu, na lopti brega za kojim ne gasne sunce nego praznina nae bolesti samrtnike, a iznad wega modrih voda zenica i u woj crnina. Biti grad zidan govorom, vezan lancima za drvenu granicu, za burjan i peruniku, grad bez barjaka i pod znacima samo jedne misli, jedne strepwe zbijene u zvuku u molitvu i molbu; u srcu i nepoznawu ivota kamena i drhtavosti leda; o, da li su drveni mi gradovi u stawu da vide onaj pomak u kog se teko gleda.

448

STANA DINI SKOAJI

PRVA JESEWA KIA


U petak vee, negde oko sedam, on se uzruja pa poe sitno da kaquca, da proiava grlo, kao da e svakog trenutka neto vano da objavi. Ipak, odustade od svog saoptewa, prie prozoru, energinim pokretom pomeri zavesu i otkri uzan, izduen prozorski ekran. Hteo je da vidi neto, ali nikako nije uspevao da zauzme odgovarajui poloaj. Postepeno se savijao, sve gledajui navie. I tek kad se doseti pa unu, posrei mu se te kroz penxer spavae sobe dohvati pogledom nebo. Uh, nasukalo se na krov dvospratne kue, ukraene stubovima dorskog, jonskog i niavskog stila, na zeleni krov ruiasto okreene citadele ijem je strawem ulazu i paru gipsanih lavova, primaknutom na dohvat ruke, ve estu godinu sa gaewem, svakog ubogog jutra, izlagao lice. Gunao je sebi u bradu svakojutarwu grdwu: A, Maro, Maro, to me upropasti, Maro, obraao se svojoj alavoj seji. Nikada on ne bi Bitangi prodao ni psa, a kamo li dedovinu. Ali sestri se urilo, trebale joj pare da na moru kupi kuicu. to ne kupi u Bugarskoj kuicu, na Crnom moru, Nilijko, to ti je blie, namerno ju je zbuwivao. Ali to je druga drava, a ja hou u svojoj zemqi, na naem moru, da imam neto svoje, objawavala je. Eee, Jadransko ti je kao nae more i da l' si bre pala s Marsa, pa zar nam svaki dan ne prete da e se odvojiti Crna Gora i da e postati nezavisna drava, govorio joj je tada. Uuu, ti e mi kae, nervirala se sestra. To su samo prie, odbijala je ona wegovu opomenu i nastavqala da mata. Ja moram da pourim sa prodajom mog dela placa, jer cene vikendica porastu pred svaku sezonu. Ne uri, daj da vidimo kome kuu prodaje, ima da mi se uvali neka bogata bitanga, neki od onih silexija sa prqavim parama, gadno je imati takvog za komiju, molio je i zapomagao. Ali, nije vredelo. Ja 449

kuu prodajem za pare, a ne za lepe oi. A niije pare nisu gubave, zna kako je govorila baba Sevda, odbi sve wegove molbe seka. Bratu nije ni ponudila plac. Odmah ga je prodala Bitangi. A, Maro, Maro, to nemam ja te pare, videla bi ti da l' moe da me preskae, gunao je ve godinama, uglavnom pred svojom enom. Bitanga, autoprevoznik koji se obogatio vercujui naftu, lako se sporazumeo sa optinskim slubenicima. I mimo svih pravila i zakona, sazidao kuu zapremivi prostor do same crte razgraniewa, tako da sada moe svojom prqavom ruerdom da sa svog stepenita dohvati dugme na televizoru, u spavaoj sobi nemonog suseda. to je nedavno i uinio. Smetao mu Vagner. Prijaviti ga inspekciji? Po koji put? Dati na sud? Sve se to udruilo, povezalo, armiralo prostor. Oni su zakon, Bitanga i slubenici. Jo e mi bombu ubaciti u kuu, stresao se i samog sebe poduavao. Primiri se, otrpi, outi. Ako moe, podvaquj. Misli neke druge, svoje, a ne wihove misli, ne one to ti ih oni svojom gvozdenom reetkom nameu. Spasi se. Izai iz kue, promeni okruewe. Uh, a Bitanga slua pevaicu Vecu. Kad Veca klikne Udari opet grome moooj, zavibriraju prozorska stakla i poispada kit iz drvenih avova. Tad Bitanga, napaqen, otkai radio do daske, a duvaka sekcija grune i ispretura crepove na susedovoj stogodiwoj kui. Crkni doktore, mamicu ti pedigriranu, raspitoqi se Bitanga na vrhu svog stepenita, otpije cug iz pivske flae i pqisne ostatak u staklo susedovog prozora. Na, na malo i tebi, doktore, da povrne duu, izbulazni i ue u kuu. im on ode u svoju tvravu, doktoru lakne. Iscrpquju ga te gluposti i ne moe stalno da se troi na svau sa Bitangom. A i to oseawe nemoi ga iscrpquje. Nee vie tako da gleda na tu stvar. Eno, otkad to traje, wegov sin jedva da i sa kim u kui progovori koju. Zatvara se u suterenu i tamo puta one wegove metalce, da se ogradi i zatiti svoj svet od najezde tuih zvukova i svetova. I ena mu, od tada, sve ee neto zapisuje u nekoj sveici na kolenima, uurena i usred leta iza zatvorenog prozora. Ma, nije sav ivot u tom jadu, qudi moji, doseti se doktor. Tako on, kad god mu se ukae prilika, iskorai iz materije i posavetuje svoje studente. Ne loite qutwu i ne pothrawujte oseaj povreenosti. Ne moe se vas dan tavoriti u seawu na poniewe. Vaqa ponekad i zaboraviti na to. I na jo po neto. Na sve to uqa, zatee i tlai. Boga mi, kia e. Izusti sada zabrinuto i pogleda u enu. Sedela je u foteqi i piskarala neto u sveici na kolenima. Hoe, hoe kia. Ponovi u nameri da zapone razgovor. Ne ba pravi, kompleksan razgovor na odreenu temu, ne 450

takav. Vie mu je bilo do neke kratke, brzometne razmene reenica. Ali, ena se ne oglasi. Ne prekide svoj rad. Kaem, kia e, ponovi on. Pa? Upita napokon ona, ne diui glavu sa svojih pisanija. Samo blago uzvisivi ton onog a, kao da se iz dremea odaziva. Moram da ponesem kiobran, zabaci on udicu jo jednom. Kiobran? Tre se ena mu i ciknu. Kuda da ponese? Razabra se ona, podie glavu i olovkom proe kroz pramen kose to joj se bee spustio na sveicu, poput kakvog paravana, iza koga je mislila i pisala kako joj se htelo, lukavo osamqena unutar porodine izbe. Kuda, ponovi isledniki. Na na koncert. Odgovori joj on tonom kojim bi, na primer, rekao da se upravo sprema da pree u drugu sobu. Kakav koncert? Ustoboi se ponovo ena. Paaaklavirski. Kaza on i podie xemper preko glave, prevrnu ga i skide. Zatim urno raskopa pantalone i smae ih, tu, pred wom. Ona se zbuni. ta smera ovaj ovek, nakon svih ovih meseci, u kojima se izgleda potpuno predavao samo psovawu one Bitange i pquvawu daleke birokratije. Odozdo, iz dnevne sobe, kuda se trenutno sklonio wihov tek punoletni sini, dopirali su zvuci benda Ramones. Da li ih je i wen mu uo, zapitala se u deliu sekunde. I da jeste, on to ne bi identifikovao, ne bi prepoznao grupu. Ali, sigurno ipak nije. Imao je preeg posla, bio je sav u tome. Takav je po prirodi. Kad mu se neto prohte, gleda samo u to neto i ne rasipa energiju, ne vidi i ne uje nita drugo, sve dok ne dostigne ciq. Gluv je on sada za ovu muziku, ne registruje kako se od ica na gitari odbijaju zvuni talasi i kako bruj proima prostor i preplavqujui suteren, kroz troja zatvorena vrata uspiwu se i dopiru ak do wih dvoje, ovamo, u spavaoj sobi. Uostalom, on voli klasiku, pomisli ona i pogleda ga ponovo. Pred wom je sada, iskrsavi iz svoje dnevne odee, stajao ovek u pixami. Dobro, pokuavala je da se snae, ide li ti na koncert ili na spavawe? Pa oklevao je, ne shvatajui pitawe i ulovio samo ono to mu treba, kako se ona brzo privikava i moda ve miri sa wegovom namerom. Nije on kriv to ima samo jednu kartu. Dobio je od urije, viqaste koleginice, neto mlae, sa kojom deli gaewe prema tajkunima i birokratiji. I ona ratuje sa jednim takvim, oianim, vrata spojenog sa ramenima, 451

podbulog lica nalik bakteriji mutantu to izviruje iz WC oqe, u degutantnom spotu za jedan od dezinfekcionih preparata. Bqak, to rekle studentkiwe, strese se on, setivi se kako ga je opisala. Od takvoga su ona i wen mu kupili stan u nadogradwi. Ve nakon prve kie plafon im je bio mokar, a nakon prve zime vrata od terase su se izvitoperila i nemogue je zatvoriti ih. Stan je jo pod garancijom, ali elavi garant, na svako prijavqivawe kvara, psuje i preti. Wen mu je odluio da vie nita ne trai od Sajle, ugwilog gazde kome na stomaku lei teak zlatni lanac, debqine gazdinog prsta. urija ipak, kriom, svakodnevno poneto kami od tog xinovskog crva, kako ga jo naziva. Pod kreditima smo ba zbog tog stana, ne mogu sada ponovo da plaam, pravda se. urija je puna ivota, preduzimqiva je, mobilna, to bi se reklo, a ne kao ova wegova koja eka da sve on stekne i odbrani. Zbliili su se na pauzi za doruak i askaju u bolnikoj kantini sa pecivom. Ona je pedijatar, on hirurg i profesor, doktor medicine. Wen mu ne oboava ozbiqnu muziku, ali je podnosi. On je bibliotekar, urija tvrdi da je i pisac, ali ne tako poznat. Veeras nee moi da otrpi koncert, kao to inae ini zbog sveta i zbog mira u kui, jer mora da govori o nekom kwievniku iz Kraqeva. Ba fino, neka samo govori, a on e ga, u sali Simfonijskog orkestra, zamewivati u utawu. Sedee pored te vesele lepukaste enice i udisati opena, muziku koja vie godi enama, ali, dobro, ovaj put ima i drugih ari kojima e se prepustiti. urija upotrebqava neki nov lagani parfem, ini mu se da ree Armanijev. Dok razgovara sa wom, o bilo emu, na primer o problemu razmaenih i prezatienih sinova, i ona ima jednog sedamnaestogodiwaka, on osea kako se, u tom razgovoru, ostvaruje na jedan potpuno nov nain i kao da leti na prolenom vetru. Taj oseaj e se ponoviti, ako bog da. I neto se u wemu koprcnu kao ribica iznad vode, u sumrak. Pitam, ide li na koncert ili na spavawe, u pixami si! A vidim i pospan si, upiqi mu se ena u lice. Nnna koncert, procedi on. U pixami! Kliknu ena mu. E, daj, ne pretvaraj se, odbi on lopticu skoicu. Pa to si je onda obukao? Pade novo neugodno pitawe. Ma, nisam je ni svlaio, zatreperi on glasom. Od sino? Jeknu islednica. Pa ta, ja sam na odmoru! Ustoboi se pravednik. Ree to i skide gorwi deo none preobuke. I ta e sad? Ustade ona sa foteqe, prie prozoru i sede na termo pe, reena da se zbiqa zabavi. 452

Kako ta u, pa idem da se istuiram, odvai se on. Aaa, tooo I onda? Onda idem. Onda ide! Ti ide! On ide! Momi? Razveden ovek? Usedelac? Ko si ti? Ko, da mi u sedam uvee, kao kakav podstanar, uzgred dobaci kako uri na koncert i kako e mi sutra platiti stanarinu! Siktala je, grcala je. Sluaj eno, ti si jo u prvim godinama braka krenula da izbegava Otpoeo je i brzo prekinuo, napad kao svoju odstupnicu. Ujeo se za jezik. Da izbegavam ta? Zavapila je ona. Bliskost, draga moja, bliskost! Da izbegava bliskost! Ve je bio u kupatilu. Odande ena u kako po wemu pquti kao po nekom boanskom kupusu, pomisli ona stihom Dejana Aleksia, prva jesewa kia. Sluaj ti, mujaino, trebalo vam je, svima vama, rei na vreme istinu. Da krivica ovog sveta lei u vaim sinonim benkicama, preko kojih ste, kao deca na potedi od kole, navukli dnevnu odeu, svakog trena namerni da se opet vratite u blago okriqe lanobolesnikog izleavawa. U potedu, kao u matericu. Kao u pra stawe. Trebalo vam je, svima vama, na vreme rei da znamo o emu se radi. Umesto to smo vas tedele, gradei se nevetima, da vam ugodimo, neka vam bude da mi ne umemo, da smo same krive. Koliko ti je godina, mujaino, koji me prekoreva, koji me krivi? Koliko? I zato ih ima? Tamo je dugo pqutalo. A onda se na vratima kupatila pojavio Adam. Go golcat, kao netom isteran iz udobnog raja. Veliki beli frotir opasivao mu je bedra. Ove godine napunio je pedeset. Na vidqivim delovima tela nita se jo nije moglo opaziti. Wena krivica. Ni wegova nevinost.

453

BOKO SUVAJXI

SONETI ZA JOVANU
Sad kad si rekla vodi da bude voda, nije li postala voda? I nije li voda liznula uz stene? I morima reeno je: priite mora. A enama: u krug se reajte ene. Ja znam: kad more obrije noge ostae strije talasa. O, ti e doi: ime e ti biti oznaka za ivot. Hora je. Na koliru neba mesec stidno bledi. Krunie se zvezde ko velosipedi oblaka. A ti e u ime lei ko u ivot. O, ti previsoka, o ti putonoga, ti koja si bila nita sve dok arke tiine iz leita rua, iz dvokrilne arke vetrova Bog nije izmakao. Preciznije: sad kad si dola iz onoga to telo nije, a nije ni voda. Neka stanu lae. Neka priu hridi. U krug neka se porea pena. Ja znam: ti spava u dubinama kao more. Kao kerka. Kao ena. Sa imenom. Bez imena.

O, ti previsoka, o ti putonoga. Ti, zveri. Ti koja si bila nita i koja e biti sve. Krst budi vernima. So zemqi. kriput dveri. Al' gle: 454

oslowena o vreme, o rame ragastova, plakala si prstima. A pre tebe je plakalo more. Na krmi okeana mrak je. Svod je bez konaita. O duo verna, biserna srno. Ti koja biba gradove i kule od abonosa tre. U dubinama spava kao Noje dok po vodi gre. Dlanovi ti od soje: bezglasna ti je kosa. O, ti previsoka, o ti putonoga. Ti koja si stala da te kia sapne. Ti, zveri. Snago ispolinska peinama i peterima. Uqanice Boja. Luonoo sjajna angelima i zverima. Jovanski su sati: bez glasa, bez metka mi poinismo zloin prapoetka a nismo odmakli od poetne klapne.

Na krmi okeana mrak je. O, zloudna. Pogledi ti rastu kao Hestije iz kamena. Kakva ti je namena? Ti raste. Bez zazora i mee. A sriku iz kokala nimfe ti niu u pree. Ko se to ee jezerom to raste iz bokala svemira? I ija usta grgoqe to malo vode iz testije? Nisi li teina tasu? Petak utorniku. Pena epilepsiji. Fusnota u morskom zborniku i akvamarinski virus. Oktava u basu to biva. Quod semper, quod ubique, quod ab omnibus. Umree mi u glasu sva iva. Ko e ti bonacu pevati dok cvri more u tepsiji? Na krmi okeana mrak je. Svod je to biva i nije. Preciznije: ti raste. Uqei ti dree mree. A more oko struka pupane dimije vee. Lebdi u praznom limbu. Dug je put iznad svoda.

455

Otisnuli smo se u svitawe sa veslima od crne ebonovine i jedrom od kamiqeg vlakna. uj kako grgoqi voda, uz kafu i jutarwe novine u pesmi prapostanka: to eho porinua rovari ispod broda.

Eho porinua rovari ispod broda. A s jutra se nebeske otarije zatvaraju: more posti. I sleu ptice i aneli na okeanske piste. Pristiu gosti. Muwe se uvijaju u nebosklonu ko gliste na najlonu. Svet je onoliko mlai za koliko su godine starije. Izai: vodi te plima. Grudi ti ubojne satnije, a zubi vrna jedra. Svet se nalaktio o doksat ko slubenica o alter. Svet je resantiman Vizantije. No surfuje po talasima dok ne naie na liman. U zidu spava malter. U dletu bela sedra. Izai iz grada: ex urbis. Neko je odneo ubre: Bog ili ubretari? Telo je razdeqeno od due, dua od senke stvari: odraz grada od grada, wiva od poqa. Misao je to zgodna to dvoji slino od slinog, i predivo od preqe. I ini da je posve nesrodna ideja kreveta eidos krevetu drvodeqe vinog. I to nije drvodeqina: to je krevetova voqa.

Ti u kojoj tvorac stranu miso smera. I gujiwak plasti. Nisi li blagoslov? Preciznije: sad kad si ovde i kada te nije. Kad si od mora i kad si od pene, ti koja si pokrov: moda si dete u obliju ene, ili si ena to oblija krije? Jovanski su sati. Svet se sporo mewa. Bez glasa, bez ropca. Stranu miso smera um: jer je uinkovit. Misli delo tvorca. Krakat kao jadac, ruan ko sintagma, 456

duh je tako rovit. Poput isparewa: u tebi se pewe kao dijafragma, a po tebi hoda kao hemisfera. Ti u kojoj tvorac stranu miso smera. I krsti od pene, i vaja od magme, drhti kao plazma. Iz svrhe orgazma: vadi trn bezlobiv i celi od prita (umreen u nita), a lokne ti eqa u posne sintagme. Pisano je: u tebi su carske insignije, sad kad si ovde i kada te nije.

I krsti od pene, i vaja od magme. A pogled ti vari u medne opiqke uvijen u pokrov. Ti koja si mrtva: nisi li blagoslov? O ti, putonoga: izai iz prie. Zatamwuje se: da li se to pogled smrkava ili nebo uzmie? Oko tebe svetkuju trave. I bole te biqke. Na moru je pusto. Kao da je neko ukquio kamere pa aparat zuji. Il' to dua prhnu? Bie da je Stagiranin u pravu: um je utoka oluji, a ne razum. Um. Uz to: jedno je putovawe, a drugo je drum. Bog u tebi ne vidi svrhu. Samo namere. Ti raste. uqa te meso. Iz praslovenske dvojine raste: iz duala. Bog je vie pitawe svojine nego rituala. Ko kree zvezdano koleso? Bez ciqa raste. U sto hemisfera (za te pumpa nebo). Kao kad preko dvorita nejasna promine senka ili se muwa spotakne preko kosmikog epenka. Po svetu popala smola. I kanonada biqa.

457

Za te pumpa nebo u sto hemisfera. Varnii. Vrcaju kleme. Klepeu ti kosti kao kvailo. Ono to nas je ozrailo je vreme. Ti ima sve: svetla, glasove i pomrinu. Jutro to svie na ruke. Na puini: more to struji. U oluji: talasa guke. Odgore: za razbojem tka more. Ono to nas je ozrailo je vreme. Bog pluta u masnoj iniji odgoren u slanom rastvoru (od pene i od magme). Pretie na punoj liniji. (A lokne ti eqa u posne sintagme.) Svie. A nije se ni smrailo.

A lokne ti eqa u posne sintagme. O, putonoga. Ti u kojoj tvorac stranu miso zae. More je ogledalo u plavo obojeno. Tvorac i delo stvoreno u tebi se jednae. Okean se sjaji i mreka u povorkama semena. (iji su otkucaji?) Na poleini vremena Bog je sinkopirana greka. Iz Aleksandrovca pa u Blace pune se telesne kace. O, hrano: meso ti trune. Jovanski su sati: granica je posve tanka izmeu korena i vlakna. More je spustilo kraune. 458

H Jovanski su sati. Svet se sporo mewa. Zateu ti se u lasti vlati. A ti: jesi li Bog da bez ovlaewa vlasti i vojti od nule? Gule ti se moti na datume i brojeve, odela i letwe krojeve, krtenice i ituqe: nafore i uqe s pevnice.

H O, ti to si stala da te kia sapne (iz poetne klapne) u dubinama oltara. O, ti to si stala (bez zazora i mee) da sue vodene pree izmeu mora i ala. Ti ima sve: svetla, glasove i pomrinu. Linije i rubove. (Znam: to ne zvui morski.) Kadrove i i scene (poetak i kraj). Reiser ne voli dublove. (Moda je to Tarkovski.) Ne voli ni mene: vaj.

459

H Vaj: bez glasa, bez metka mi poinismo zloin prapoetka i kraj se ve nazire. Vreme se seli: iz ruiastog dekora u grobqanski joik mora. Rastu li opojne smirne u vresu sa alojama sred crvenog umbira? (Razlika je vea od zbira ako joj odredi sastojke.) More je u stresu: mesto da juri sojke sawa okean u bojama.

H A nismo odmakli od poetne klapne. Bar te ja znam. Nisi li teina tasu i pena epilepsiji? Voda se cakli. Dok cvri more u tepsiji pewe se u oktave i kvarte. Pride si malokrvna: pune ti telesne tenosti a morske lezde upqe. Sipam ti u one dupqe (da vide) bokale svetlosti. Ti plae. A pre tebe su plakale breze. Muk odzvawa kao praherom (jovanski su sati). kripe kine reze (jeziv zvuk). Nema to veze sa namerom da se pesma skrati.

460

H Na tebi je: uri il' sporije idi (od voqe ti). Vidi: (nisu to jeziki kalamburi) u smrti se muri. O ti putonoga: u tebi spojeno to je: (boje i obojeno) more e jednaiti: hladno e postati vrue, a ega e se smlaiti od podruma do kue. I jo (od Boga to je): videlo e se smraiti a mrak ozraiti.

H U smrti se muri (olovni su tegovi na kapcima). Predeli su plovni (pa se vidi). Oblaci su hridi vrapcima. (Veeri e biti glatke kao tonik. Mesec: uti bonik ispod zlatnih niti.) Ko splie vlakna u povesmo za hunim vratilom? Linija je tanka: gde smo? Svie. A nije se ni smrailo.

461

H Sad kad si rekla vodi da bude voda, nije li postala voda? O, ti previsoka, o ti putonoga: ti koja si bila nita. Na krmi okeana mrak je, svod je bez konaita: Eho porinua rovari ispod broda. Ti u kojoj tvorac stranu miso smera I krsti od pene i vaja od magme, Za te pumpa nebo u sto hemisfera A lokne ti eqa u posne sintagme. Jovanski su sati: bez glasa, bez metka, O, ti to si stala da te kia sapne, Vaj: mi poinismo zloin prapoetka A nismo odmakli od poetne klapne. Na tebi je: uri il' sporije idi (od voqe ti). Vidi: U smrti se muri. (Nisu to jeziki kalamburi.)

462

VLADIMIR HAXI TANI

ZUJAWE
Iz ae napuwene sokom od naranxe popio sam nekoliko gutqaja i nastavio da itam juerawe novine, analizirajui tekst o radu jednog od britanskih instituta. Zujawe pele uletele u au upleteno je u svaki pogled upuen ka olovnim slovima. U svakoj misli uo se taj, naizgled, sastavni deo prirode kojom sam bio okruen, ali ba to zujawe mi je privlailo vie pawe nego svaka naredna proitana re. Mutile su se pred oima koje su vie gledale au, sok i pelu nego to su uspevale da se usredsrede na ono to sam eleo da proitam. Nisam eleo da priznam da mi sluaj prirodne selekcije privlai vie pawe od saznawa da moj ivot programira mali broj qudi koji ima veoma veliku mo. Na novinskom stupcu sam stavio crtu za tako potrebnu pauzu zbog pada koncentracije i zamora oiju. Skinuo sam naoare da bih krpicom prebrisao okna. Dok sam brisao stakla, zamuena od toplote, gledao sam kroz staklo ae na kome je bilo mnogo crnih, olovnih otisaka prstiju. Naoare sam stavio na sto, podigao au, veoma paqivo da ne bih uznemirio pelu u woj, i krpicom obrisao otiske sa stakla. Sada sam je sasvim jasno video. Bila je puna energije, snage, eqe da se iskobeqa iz kobnog okruewa. Veoma brzo je mahala krilima stvarajui hiqade talasa zamuenih polenom koji su se odbijali o obod ae i vraali se ka sredini. Ti povratni talasi zamueni polenom su joj oduzimali mnogo vie snage i vazduha nego samo mahawe krilima. au sam spustio na sto, ali ovog puta vrlo svesno, odmah ispred sebe, to blie oima, odmah pored naoara. Nagnuo sam se nad wom. Posmatrao sam krupne crne oi zapqusnute povratnim talasima soka od naranxe. Potpuno crne, bez zenica nisu odavale tajnu pogle463

da. Zujawe krila razlikovalo se od zvuka pele u letu. Nije bilo punog zamaha. Krila su letela samo kroz deo ae ispuwen vazduhom. im bi dotakla tenost ostajala bi na povrini, nemona da zarone i daju potreban zamajac za let. Let se pretvorio u plivawe po talasastoj povrini, bez izgleda da se stigne do visina. Neprirodno okruewe dovodilo je do ponaawa neusklaenog novoj situaciji zbog mawkavosti iskustva koje je polako, ali sigurno, sticala. ae napuwene sokom u prirodnoj sredini nije esto susretala. Upoznavawe novog okruewa teko joj je palo, ali je brzo uila. Sve ree je mahala krilima svesna da joj kolebawe samo odmae zbog talasawa tenosti zamuene polenom koja je uveliko obasipa. Trenutke predaha koristila je za analizu i razmiqawe o situaciji u kojoj se obrela. Naravno, trenutke na povrini koristila je i da duboko udahne ne bi li misli postale jasnije, a instinkt za preivqavawem bio nadahnut novim idejama. eleo sam da instinkt preovlada nad mislima i protresao sam au ne bih li izazvao vetake koncentrine talase. Krila zapoee da se kreu, ali leta nije bilo samo plivawa po lepqivoj tenosti. Moje uplitawe trzimice drmawem ae naruilo je koncept prirodne selekcije i ja sam se naao u ulozi kreirawa peline sudbine kao bitnog faktora za ishod dogaaja. Trenutak dodirivawa ae koje nije predstavqalo puko ispijawe tenosti iz we, ve analizirawe ponaawa bia u woj, u meni je izazvalo veliko uzbuewe. Mo da utiem na sudbinu nekog u nevoqi. Da li je i moj uticaj, izazvan drmawem ae da bih izazvao vetake koncentrine talase, prirodna selekcija? Da li je priroda namenila da ovu pelu ba ja eliminiem zato to je bila isuvie naivna da upadne u ovaku prostu zamku? Ali ne, nisam postavio au soka na to mesto da bih ulovio pelu! Nije bila moja namera da se upliem u prirodnu selekciju koja odrava ovu planetu! Moda je ova pela meni poslata? Moda je Priroda htela da je ba JA eliminiem da bi odrala prirodnu ravnoteu bez koje ne bi ni postojala! Nisam mogao da se prepustim instinktima i da je zgazim osim da mi je sletela na nogu, vrat ili ruku. To bi bio klasian instinkt! U ovom trenutku sam imao mo da ne reagujem instiktivno ve razumno. Ona ne predstavqa trenutnu, realnu opasnost uhvaena u zamku koja nije bila svesno postavqena. Bila je u zamci koja nije bila woj namewena s moje strane ve od Prirode na koju JA nisam imao ba nikakav uticaj. Namewena joj je smrt u ai iz koje sam JA pio. Tu sam pronaao sopstvenu odgovornost, odnosno trenutak na koji mogu direktno da utiem. U tom trenutku bio sam gospodar wene sudbine. Meutim, moja daqa sudbina od464

vijala se na klackalici izmeu instinkta i razuma. Pela me moe ubosti i povrediti zato je moram ostaviti da ugine u ai u koju je uletela tragajui za zadovoqewem sopstvenih potreba, a sa druge strane razum eli da oslobodim bie u nevoqi i qudski je da priteknem u pomo. Reio sam da se ne meam u dogaaj koji diktira priroda i vrhovima prstiju, sasvim lagano, da ne bih stvarao koncentrine talase zamuene polenom, okrenuo sam au tako da posmatram lea pele koja su na mene ostavqala mnogo mawi utisak od crnih oiju upornih da sakriju tajnu pogleda. Dugo sam se pravio nezainteresovan. ak sam i naoare ponovo stavio i pravio se da itam tekst u novinama. Crta u tekstu je ostala na istom mestu a naoare sam vratio na sto kada sam uo naredno zujawe koje me je opomiwalo da sam ve stekao uticaja u predstojeim dogaajima i da ignorisawe te iwenice nee opravdati moju prividnu nezainteresovanost. Koliko god da sam se trudio da se nemeawem u pelinu sudbinu otklonim od dogaaja preda mnom, qudska znatieqa o tome ta se dogaa sa pelom u tim trenucima bila je jaa od logike koja je nudila princip nemeawa. Lagano prelazei sa teksta na tok dogaaja u ai, uvideo sam da wene krupne crne oi ponovo piqe u mene, iako sam je ostavio leima okrenutim mom pogledu. Neprirodan tok itawa novina koje nisu svojom dowom ivicom dodirivale povrinu stola nagnao me je da se ipak okrenem u smeru kazaqki na satu u pravcu stola i oslonim novine na wega. Nehotian pogled na au je prouzrokovao to da je pela uporno posmatrala mene. Okrenuo sam au tako da peli omoguim posledwi pogled u prirodu i prijatno skonavawe u lepqivoj tenosti soka od naranxe umrqanog polenom, ali se nisam vratio novinama. Pela je, uvidevi uzaludnost pokreta krilima, nogama upravqala svojim telom lagano ga dovodei u poloaj iz koga mogu videti pogled ogromnih oiju. Naizgled nerazumno bie, odbaeno od roja kao nepromiqeno, zato to je upalo u nesvesno postavqenu zamku shvatilo je da moe upravqati oseawima. I zaista, pred oima su mi bili tegla meda koji sam svakoga jutra sipao u aj napravqen za sina, med koji je svakoga jutra moj otac kaiicom unosio u usta putajui ga da klizi niz grlo umiqajui da e mu od wega biti boqe, med koji je majka mazala po mladeniima nakon mog venawa, i jo bezbroj situacija povezanih sa medom ili u kojima je med odigrao bitnu ulogu da bi mi oni ostali u seawu. 465

Seawa, oseawa i eqa za trenutkom racionalnosti odveli su me do bunara iz kojeg sam eleo da zahvatim kofu hladne vode i umijem krvave oi zbog itawa bez naoara. Sasvim osveen niskom temperaturom nehlorisane vode, urno, ali ipak zastajkujui i predviajui ta u zatei, koraao sam prema stolu reen da uguim nagon koji me je sveg obuzeo i jednostavno prospem sok tako da e tenost nastaviti u jednom pravcu, a da e refleksno reagovawe pele biti mahawe krilima koje e, osloboeno lepqive tenosti, dovesti do povratka u zajednicu. Nepripremqen na mogunost reewa situacije nisam znao kako da se odredim prema prizoru u kome polomqena aa, razbijena oko stola bez imalo tenosti vie ne dri zarobqenu pelu ve sjaji neobinom svetlou zbog nove forme koju je dobila. Oseao sam visoke frekvencije zujawa svuda oko sebe. Paranoino ponaawe krivca", pomislio sam. Ali i pored realne analize naizgled umiqenog zvuka, shvatio sam da ne umiqam u potpunosti. Zujawe je bivalo jae svakim mojim korakom koji je sve bre sledio prethodni, tako da se moj oputen hod pretvarao u trawe srazmerno jaini zujawa. Izvor zvuka (zujawa) moe otada biti bilo ta, mada neodoqivo podsea na roj insekata. Svako zujawe u mome ivotu, naizgled umiqeno.

466

OGLEDI

JOVAN DELI

POEZIJA KAO NEGACIJA USREITEQSKIH PROJEKATA I AFIRMACIJA QUDSKIH MALIH" VRIJEDNOSTI O pjesnitvu Qubomira Simovia
1. Pogrean podvig Ko je jednom proao kroz Simovievu poeziju, taj nee lako zaboraviti Molitvu svetom Nestoru koji je ubio alu i iz we postali mievi, guteri, zmije i druga gamad. Naslov nas, kao to je to u Simovia est sluaj, upuuje na anr, ili na pjesniko upoqavawe dosadawih predstava o anru: rije je o molitvi upuenoj sasvim konkretnom svecu podviniku svetom Nestoru a u naslovu je imenovan i sveev podvig (ubio je alu), i neke neeqene posqedice, takorei nusprodukti toga podviga (iz mrtve ale su postali mievi, guteri, zmije i druga gamad). Iz ovog dugog i neobinog naslova sluti se da e se pjesnik poigravati razlinim, ne samo lirskim, anrovima; da e posegnuti za najdubqom folklornom i crkvenom tradicijom, oivjeti je i dati joj novi smisao. Ova igra anrovima u naslovima, tako esta u Simovia, podsjea na lirski postupak Miloa Crwanskog u Lirici Itake, na Crwanskovo poigravawe molitvom, zdravicom, himnom Kaemo da e Simovi oivjeti tradiciju crkvenog i narodnog pjesnitva, jer naslov imenuje pjesmu kao molitvu, pa potom kao svojevrsnu hagiografsku himnu u slavu svetog Nestora i wegovoga uda/podviga i, najzad, kao folklorno etioloko predawe o tome kako su postali mievi, guteri, zmije i druga gamad. Ve je iz naslova jasno da nije rije o pukom preuzimawu tradicije, o robovawu tra467

diciji, ve o wenom oivqavawu i kreativnom inovirawu; o wenom upoqavawu u sasvim modernu pjesmu i u moderne svrhe. Simovieva molitva" ima naglaen lirski sie. U uvodna dva stiha stao je podvig svetog Nestora i zahvalnost lirskog subjekta upuena svecu:
Ubio si, sveti Nestore, alu, / hvala Ti!

Sveti Nestor je uinio udo i podvig dostojan hvale i zahvalnosti ubio je alu i tako oslobodio ovjeanstvo velike napasti i zla. Prvim stihom je aktivirano cijelo nae pamewe o alama, adajama i zmajevima; cio jedan ogroman i prebogat folklorni podtekst, naroito bajke i pjesme. Ta htonska podzemna, podvodna i peinska udovita uzimaju gotovo nepodnoqiv danak, najee u najboqem mesu i najqepim djevojkama, pa je ubijawe ale, doista, jedan od vrhunskih podviga, duboko ukorijewenih u folkloru, mitskoj svijesti i kolektivnom pamewu. Sveti Nestor je, dakle, realizovao jedan usreiteqski projekat tako da se svecu ne moe prigovoriti ni na sebinosti, ni na odsustvu hrabrosti, a najmawe na odsustvu ovjekoqubqa. Sveti Nestor je ubio alu da bi usreio ovjeka i uinio ga slobodnim i nezavisnim od ale, zle i nadmone mrane sile dowega svijeta. Usreiteqski projekat je, reklo bi se, izveden savreno i do kraja. Realizacija usreiteqskog projekta sveev podvig ubijawa ale nije, meutim, donijela ovjeanstvu sreu. Ve trei stih kazuje da srea nije stigla sa podvigom, otvarajui tako horizont iznevjerenog oekivawa najavqen anrom molitve i poetnim stihom. Pjesnik sada aktivira svoje etioloko predawe, dajui mu snagu i univerzalnost folklornog predawa. Etioloko (kvazi)predawe nanovo semantizuje prostor kontaminira cjelokupni prostor zlom dowega svijeta:
Al da smo posle odahnuli, nismo! / Razmileli su se iz wene strvi mievi, / dadevwaci, zmije, i ostala gamad, / ne zna kad e zmiju pod jastukom zatei, / kad mia kaikom izvui iz tawira, / kad e te dadevwak iz hleba ujesti; / moe lopatom gamad po zemqi da skupqa, / iz vode izviru, padaju sa zvezda; / to nam je nekad sa jednog mesta smrdelo, / sveti Nestore, posle tvog junatva / preti i smrdi sa hiqadu mesta.

I mrtvo zlo strv ale pokazuje se plodnim i produktivnim. Iz strvi ale postala su brojna alavad; dowi, podzemni, mrani i otrovni svijet: mievi, guteri, zmije i druga gamad koja se razmiqela i po najintimnijem i najzati468

enijem prostoru. Zmija je pod jastukom, dadevwak u hqebu, mi u tawiru. Do podviga svetoga Nestora opasnost je prijetila od ogromnoga, ali jednog zla, i sa jednoga mjesta, a poslije wegovoga podviga zlo se usitnilo ali i umnoilo, rasprostranilo i zavuklo u sve kutke ivota i ivotnog prostora, tako da se od silnoga otrovnog gmaza i gamadi ne moe braniti: otrov prijeti iz posteqe, ispod jastuka, sa stola, iz hqeba i tawira. Usreiteqski projekat koji je liio na spasewe ubistvo ale pokazuje svoje nalije preobraavajui se u svoju suprotnost: u nepodnoqivu najezdu otrovne alavadi. Sveev podvig je negiran i poniten: poslije wegovog junatva preti i smrdi sa hiqadu mesta". Zato je molitva za spas, upuena svetom Nestoru, krajwe neobina i atipina: sveti Nestor se moli da i sam poniti sopstveni podvig i da stvori ponovo ono zlo udovite koje je ubio tako to e pokupiti svu silnu gamad i od we zamijesiti, ipak, mawe zlo ogromnu, staru alu:
Pokupi, sveti Nestore, ove zmije, / gutere, mieve, slepie, dadevwake, / korpione, i drugu gamad, u vreu, / odnesi vreu na vrh brda, / istresi je, zasui visoko rukave, / pa od wih opet onu alu umesi, / veliku ko to je bila, i jo veu! // S dadevwakom u ustima, sa zmijom oko ruku i nogu, / dok mi u abama nestaju ovca i pas, / gvozdenzubatu i stoglavatu, molim te, / sveti Nestore, / vrati nam onu alu, / spasi nas!

Simovi je briqantno parodirao anr molitve dajui svojoj parodiji i svojstvo parabole o opasnostima velikih usreiteqskih podviga i projekata kojima se naruava postojea ravnotea u svijetu. Humor i groteska, ta mona Simovieva sredstva, daju ovoj paraboli i borbi protiv velikog zla, i ponovnoj borbi za wegov povratak kako bi se umawilo i uinilo podnoqivim novo i jo vee zlo, dodatnu umjetniku snagu. Smijehu i grotesci je imanentna ambivalentnost, vieznanost, pa oni ve sami po sebi nose potencijal sniavawa zla i pobjede nad wim. Ova parabola o borbi sa htonskim svijetom i najezdom zla depatetizovana je smijehom. A prava molitva smijeh ne trpi. Ona pretpostavqa skruenost u bdewu onoga koji se moli, predanost, duboku vjeru i nadu, strah boji i molitveni zanos. Molitva je karnevalizovana svetom podvigu je pokazano nalije napuwena smijehom, pretvorena u grotesku. Tako smo, umjesto tradicionalne molitve, dobili modernu pjesmu, parabolu o ograniewima i opasnostima usreiteqskih projekata. Simovieva Molitva svetom Nestoru je pokazala pjesnikovu izuzetnu sposobnost 469

da se poigra anrovima i diskursima, da probudi tradiciju i da tradicionalnim anrovima dadne novi oblik i znaewe u jednoj modernoj pjesmi. Ovom sumwom u usreiteqe i usreiteqske projekte zrai veliki dio Simovievog pjesnitva, ali i jedan dio wegove esejistike i publicistike. Simovi je mnogo skloniji obinim, sitnim" qudskim vrijednostima na kojima se ivot dri i obnavqa i iji su nosioci najee ene. Zato je Simovieva poezija svojim dobrim dijelom apologija ene i enskog principa. 2. Igla, konac i vaqa Za razumijevawe Simovievih simbola, posebno igle i konca, od znaaja su dvije pjesme u paru, folklorne inspiracije, svojevrstan kratak lirski diptih: Zdravica i Odgovor na zdravicu. Obje u naslovu imaju ime folklornog anra zdravica i postavqene su kao dijaloki kontrastivni par, kao dva glasa. U Zdravici se hiperbolom izraava eqa za bogatu qetinu i dobar rod. Hiperbola i poreewe su osnovna stilska sredstva, pa i kompozicioni princip ove kratke pjesme:
Dabogda ti / dogodine bila / zrna pasuqa / velika ko jaje, // jaje ko tikve, // tikve ko planine!

Pjesma je ispjevana u drugom licu, karakteristinom za zdravicu i sva je u znaku hiperbole uveavawa plodova. Odgovor na zdravicu je, meutim, u prvom licu: lirski subjekt se sebi obraa izraavajui sopstvene eqe. Odgovor takoe ima svega est kratkih stihova, rasporeenih u tri distiha, od kojih su prva dva poreewa, a trei metafora, odnosno frazeologizam pripremqen i najavqen ve prvom strofom. Poreewa su u znaku negativne hiperbole, hiperbole umawivawa:
Daj mi, Boe, put / ko svilen koni, // daj mi brda / ko makova zrna: // vaqa meni /kroz iglene ui!

Frazeologizam Provui se kroz iglene ui metaforiki znai proi kroz veliko iskuewe, kroz ivotni tjesnac u kojem postoji samo jedan jedini, veoma uzak i teko savladiv prolaz. Zato lirski subjekt u Odgovoru na zdravicu eli sebi to ua i mawa iskuewa put ko svilen konac i to mawe i nie prepreke koje treba savladati brda ko makova 470

zrna. Mudrost umawivawa i prolaska kroz iglene ui nije mawa od naivne eqe za uveavawem i sticawem. Kao da ovjeka raspiwu dvije oprene eqe i potrebe: jedna za uveavawem, druga za umawivawem. Mudrost je, meutim, provui se kroz iglene ui; nai i savladati onaj jedan jedini, najui ivotni prolaz u iskuewu. U pjesmi Miu pjesniki subjekt vodi dijalog sa miom, kome je dosadilo da bude mi, neto malo, izloeno napadima zmija, sova, grabqivica i zamkama otrova i miolovki, pa bi htio da se preobrazi u neto veliko, poput kowa, ili jo vee, kao Obrenovac, ili najvee kao Beograd, ne znajui, u svojoj naivnoj eqi za uveavawem, da Beograd sawa da postane mi", kako bi se pred grabqivicama i iskuewima istorije mogao sakriti u miju rupu, pod zemqu ili se provui kroz iglene ui. Ovdje je istaknuto jedno od znaewa Simovievih simbola igle i konca: mudrost da se prodjene kroz iglene ui u trenucima ivotnih iskuewa, kao to to moe i umije svilen konac. Konac je, naravno, i Arijadnina nit, pomou koje se i grki heroj izvlai, odnosno prodijeva se kroz iglene ui lavirinta. Konac je, dakle, simbol pravoga, a esto i jedinog ispravnog puta koji vodi kroz ivotne tjesnace. Ali nije ovo jedino znaewe igle i konca u Simovievoj poeziji; simbol je po svojoj prirodi vieznaan. Pogledajmo pjesmu Singer iz Simovievih Istonica i wene znaewske sugestije i implikacije. To je kratka balada o Mii Saviu i singer maini koja na kowu jae dok lirski junak ide pjeke. Maina je, dakle, glavna; ona je na kowu; ona jae, kao gospodar, a Mia Savi je samo kowovodac i mainin posilni. I tako tri sedmice dana. Maina je ili ratni plijen, ili je nekim udnim putem steena, kad joj treba tri sedmice kroz umu i evar, kroz goru i vodu dakle, kroz opasni prostor, da proe da bi stigla na odredite, u Miin dom. U sanduku maine je i kalem zlatnog konca. Maina je i statusni simbol, znak socijalnog prestia; prestini biqeg kue, domaina i vaqe. Sudei po stilogenim jezikim grekama i po stilizaciji pjesme prema usmenom kazivawu, po treem licu jednine, lirsku naraciju ne kazuju ni lirski junak, ni pjesnik, pa je i ova Simovieva pjesma usmjerena na tuu rije i dvoglasna. Lirski narator je ovjek od ivotnog i istorijskog iskustva, koji dobro zna ta je maina ila i u glavu poznaje lirskog junaka Miu Savia. Otuda i ironina distanca, pa i ironija sudbine. Zadovoqni Mia Savi 471

ide pred kowem i peva, a ne zna / da nosi mainu koja nee iti / ono to se wemu, zlatnim koncem, ije, / nego ono to se wojzi ije, / crnim koncem, u sumraje crno.

Crni konac u sumraje crno nesumwivo sugerie crne dane istorije, tragine dane zemqe i naroda, a vjerovatno i samog, naivno raspjevanog, Mie Savia. Igla i konac ovdje sugeriu crne i tragine dane i dogaaje. Uz iglu i konac je skoro nerazdvojan i est motiv vaqe u Simovievom pjesnitvu. Pjesmom vaqa se zavravaju i poentiraju Istonice, vrsto ciklizirana zbirka o bratoubilakom ratu. Pjesma je ispjevana vaqinim glasom, a naracija fokalizovana wenim pogledom:
Skupqam grane, / trice i kuine, / dreim mrtve vorove, / mokre uzlove, / gde god koji konac naem / podiem ga, / plav na zelen nadovezujem, / u klupe ga namotavam, / ne bih li ga jednom / u iglu udenula, / ne bih li jednom, obnevidela, poela / da priivam rukav za kouqu, / brau za roake, / zemqu za oblake.

vaqa kupi trice i kuine od konaca kao najveu dragocjenost spajajui ih u nit kojom e priivati brau za roake", izmirivati na smrt zavaenu i u krv ogrezlu brau. vaqa pokuava da povee iglom i koncem ono to su ratnici i junaci razorili. Simovi to ivewe" vidi i na zemaqskom i na nebeskom planu: od kunog priivawa rukava za kouqu, preko spajawa razbraene brae, do povezivawa zemqe i neba (zemqu za oblake). Tako su i vaqa, i igla, i konac dobili novo znaewsko poqe. vaqa, igla i konac, odnosno igla i naprstak, dobijaju novo sugestivno znaewsko poqe u pjesmi Vee. Pjesma je kratka i veoma jednostavno komponovana, na principu kontrasta postavqena. Prvo su suprotstavqena dva izdvojena stiha:
Sunce se gasi. // vaqa pali lampu.

vaqa nastupa sa svojim djelovawem kada se smrai, kad zae sunce. A taj zalazak sunca se ponavqa u narednom katrenu kao prvi stih, uvodni stih u izvjetaj o izgubqenoj bici:
Sunce se gasi, / bitka je izgubqena, / raweni junak / isputa ma i lem.

Gaewe sunca znai i gaewe junakog ivota, i gubitak bitke. Kada je sve izgubqeno i sunce, i junaki ivot, i bitka nastupa vaqa sa iglom i naprstkom. 472

Ponavqawe u ovoj kratkoj pjesmi je veoma funkcionalno. Prvo se prvi stih pjesme ponavqa i kao prvi stih prvoga katrena, a dva zavrna stiha prvoga katrena se u potpunosti ponavqaju kao dva prva stiha drugoga katrena pjesme, sve da bi se u tom optem porazu i pomraewu istakao znaaj plamika lampe petrolejke, koju pali vaqa, i vaqine igle i naprstka:
Raweni junak / isputa ma i lem, / a vaqa uzima / iglu i naprstak.

Na lampi-petrolejci je obnova krhke i nesigurne svjetlosti; na vaqi, igli i naprstku obnova ivota, makar ta obnova poiwala ivewem crnih kouqa i crnih zastava. vaqa nastavqa veliku bitku obnove ivota poslije junakoga pada i poraza. Koliko je paqewe petrolejke u Simovievom pjesnitvu vano, vidi se i po tome to je ulo u naslov pjesme Spremajui se da upalim petrolejku, sastavqene od jedanaest stihova, rasporeenih u jednu sekstinu i jednu kvintu. Svjetlost, pa i svjetlost petrolejke, u direktnoj je vezi sa boanskim. Sekstina uvodi temu blizine i daqine Boga; razvija paradoks o nevidqivosti i nedostupnosti Gospoda i istovremeno o wegovoj blizini, sveprisutnosti i pomoi. Bog je istovremeno i daleko i blizu; i nedostupan i odmah tu, pri ruci:
Znam da bog ne bi mogao biti bog / ako nam ne bi bio nedostupan. / Ali ne znam kako bi nam bog / mogao pomoi, ako nam ne bi bio, / ne prestajui da bude nedostupan, / uvek, kao eki i ekseri, pri ruci!

Nedostupan, nevidqiv i dalek, iza sedmoro ili devetoro nebesa, Bog je istovremeno od pomoi i pri ruci kao eki i ekseri. Druga strofa je znatno dramatinija. Prva dva stiha kvinte pokazuju u etiri sintagme svu sloenost odnosa prema Bogu: Bog se trai i istovremeno se od wega bjei; od Boga se ovjek boji i u Boga se nada, a sve to vodi do nauka o Bogu:
Traei boga, beei od boga, / u strahu od boga, sa nadom u boga, / o bogu sam nauio i ovo: / za onog koji je u mraku proveo vek / bog se pali ibicom, i sija!

Tako se Bog pomalo projavquje i kroz ruku vaqe koja pali lampu i uzima iglu i naprstak. 473

Ima Simovi jednu kratku pjesmu o vaqi, od svega etiri stiha i tri reenice, kojoj naslov kazuje kako je pjesma ispjevana Od poslovica preqa i vaqa:
Vie je nahranio naprstak, nego kazan! / Vie je odrala igla, nego sabqa! // Vie je prevezla drvena kaika / nego korabqa.

Pjesma je, dakle, nastala od tri poslovice, odnosno od tri poreewa napravqena na principu komparativa vie, pri emu u svim trima poslovicama metonimija igra gotovo presudnu ulogu. Naime, naprstak i igla su metonimijska zamjena za vaqu i ivewe, a drvena kaika za seosku kuu, kuhiwu i domainstvo, kao to sabqa oznaava vojsku i junake, kazan vojne i dravne kuhiwe, a korabqa pomorski saobraaj. Igla i naprstak ovdje simbolizuju odrawe ivota u tekim vremenima. Iglom, naprstkom i drvenom kaikom rade i komanduju" ene, one koje obnavqaju i odravaju ivot. Simovi je majstor da iskoristi i preuredi" folklorne tvorevine i onda kada ih samo preuzima: uklapa ih u svoju viziju svijeta, u svoju poeziju i pjesniku cjelinu, u svoju antropologiju. Na malim" vrijednostima poiva ivot i wegova obnova, a borac za te vrijednosti i wihov nosilac jeste ena. Ne, dakle, sveti Nestor i usreiteqski projekti; ne komandanti i ratnici; vaqe, preqe i domaice su stubovi ivota i wegove obnove. Istorija je poqe destrukcije, kua je mjesto obnove i odrawa ivota. Simovi ima jo itav niz pjesama u slavu sitnih" vrijednosti i ivotne obnove, i mi emo se nekima od wih ovdje pozabaviti. 3. U slavu sitnih" qudskih vrijednosti Simovi je majstor da neke od malih" ivotnih vrijednosti vidi i predstavi kao prava uda; da ih u uda pretvori. Uvodna pjesma ciklusa uda u zimi isto srebro:
istei posnu nikoqdansku ribu / velikim kuhiwskim noem, trudna sn / po stolu rasipa krqut, isto srebro / iju cenu zimsko sunce zna.

Priprema slavskog nikoqdanskog ruka pravo je zimsko udo sa arolijom preobraaja. udo je u rukama ena, a mjera uda u zimskom suncu. ena je mlada, trudna snaha, to nedvosmisleno nagovjetava obnovu ivota. 474

Sporno je i problematino usreiteqsko udo svetog Nestora ubistvo ale jer iz alinog strva izlazi cio dowi svijet sitne otrovne alavadi koja kontaminiraju prostor, ali je nesporna obnova ivota koju nosi trudna snaha i nesporno je udo preobraaja aranovih krquti na zimskom suncu u isto srebro pod snahinom rukom, uoi Nikoqdana. Pjesma udo u pepelu samo je jedan trostih u slavu peenog krompira u vruem pepelu i onoga qudskog bia koje e taj krompir primiti kao da je naskupqi dar od ovjeka i Boga:
Blago onome ko i krompir iz pepela / prima kao najskupqe to moe / primiti od oveka i Boga.

Da bi se udo vidjelo, osjetilo i doivjelo, potreban je ovjek koji ima razvijeno ulo za udo. Nije svakome dato da osjeti peeni krompir iz pepela kao udo; dato je samo blaenima. U pjesmi udo na Kobiqoj glavi, progowenima pred hajkom se kao udo ukazuju drveni slanik i hleb:
Hleb u slanik umoivi, zapitah se: / ima li druge crkve, / osim ove.

U pjesmi udo u zimi, kad oluja duva dvesta na sat", kada sijeva i grmi usred zime, upuuje se molitva Gospodu i svecu zatitniku, svetom Georgiju, da se objave ugroenom ovjeku qudski i spasiteqaski prihvatqivo:
Objavite mi se, / ako je mogue, / ikom u pepelu / usred mrklog mraka / u zimskoj pustiwi / dimom iz oxaka!

udo je, dakle, obina ika u pepelu kada se nae kao spasewe od zimske oluje. Simovieva uda su, dakle, po qudskoj mjeri i potrebi, spasonosna i dobrotvorna, naizgled mala, ali dovoqna da odre, ouvaju ili obnove ivot. U pjesmi Vavedewe lirska naracija je fokalizovana oima poraenoga, jedva ivog bjegunca posle one sveopte pogibije", koji se, jedva iv, od straha i mraza drhtei, domogao manastira u Rai, gdje mu je vrata otvorio kaluer Platon i uveo ga u manastirsku kujnu. Na vrijednosti dobijaju sitnice": suvo odijelo, manastirski uve, hqeb. Prispee u manastir, u kujnu, znai ostvarewe osnovne hrianske molitve Oe na: 475

Hleb na nasuni daj nam danas! // Jedna drvena kaika / vaskrsava me iz mrtvih, kao Lazara, / jedna aica rakije d / ukus jesewem danu.

Ulazak u manastir je postao porediv sa praznikom Vavedewa, dobio dimenziju uda, zahvaqujui spasu ivota, pobjedi nad strahom, hladnoom, gladi, bolovima i iznemoglou. Jednako sveta i spasonosna moe biti i kafana kao i manastir, u koju izmuenog rawenika, sa izmom punom krvi, u ratnoj noi, uvodi ena u mukim cokulama. Paqewe vatre, zagrijavawe hladne kafane i spremawe veere postaju udo Boje:
Prvo zamirisa ibica, / pa lu. / Planu vatra, / u garavom loncu nad vatrom prokqua voda, / ena u vodu secka povre, krompir, / sitno brano, miroiju, meso, / iz lonca pokuqae oblaci, prekrie svet. / Nadaleko veera zamirisa.

Garavi lonac, iz kojega pokuqae oblaci, prekrie svet", postaje izuzetna vrijednost, pa se morao nai i u naslovu ove pjesme Lonac na Jokinoj upriji. On postaje udotvoran, jer e ena tim loncem nahraniti sve gladne koje je privukao aroban miris udotvorne i spasonosne veere. Kao da je lonac iz Hristove, a ne iz kafanske kuhiwe, a ena u mukim cokulama kao da je sama Bogorodica hraniteqica:
ena u mukim cokulama nosi tawire, / i vie snajama, vie jetrvama, / vie zaovama, udovicama i sestrama: // Svi su gladni, dajte kaike svima!

eni je polo za rukom ono to i samom Hristu: nahranila je sve gladne iz jednog garavog lonca. Kafana je pretvorena u sveto mjesto hristolikog enskog uda. I u pjesmi Domodrnice, iji je naslov dovoqno rjeit i vrednujui, ene su hristolike i ine velika djela: peru kouqe lopovima, ubicama presvlae postequ, kuvaju lipov aj i sipaju ga prehlaenim xelatima, pletu rukavice izdajnicima, pale lampu palikuama. To su sveta, svepratajua i samilosna bia
kojima niko nije toliko grean / da ga ne okupa, ne nahrani, i ne ogreje, // i niko toliko moan / da mu ne pomogne, // i niko toliko tuin / da ga ostavi u nevremenu pred vratima.

Pomenimo, na kraju i Nikoliju, junakiwu pjesme Jutro na Meureju, koja, poslije svih stradawa i umirawa, ustaje sa 476

dna mraka" i, kao ptica feniks, iz pepela", da bi prije zore upalila svoju pe, da bi prije sunca uvela u kuu vatru i svjetlost, a onda i samo sunce. Stradalnice i udovice, uvijene u crninu za braom i sinovima, uvijek u Simovievoj poeziji dre i obnavqaju ivot, postajui hristolika bia koja pomau i neprijateqima, i zloincima; one su gospodarice vatre i svjetlosti, vaqe, hraniteqke domodrnice, trudnice koje ribqu krqut pretvaraju u isto srebro; hristolike udotvorke, pune qubavi i snage. One stoje nasuprot komandantima i ratnicima, kojima pripada istorijsko poqe destrukcije. Simovieva poezija je velika pohvala eni kao gospodarici i nosiocu onih vrijednosti kojima se odrava i obnavqa ivot.
Beograd 2009

477

LIDIJA DELI

NASLEE KARNEVALSKE KULTURE U POEZIJI QUBOMIRA SIMOVIA


Jedan od toposa karnevalske kulture i karnevalskog viewa sveta jeste hiperbolisana telesnost, koja, izmeu ostalog, poprima formu prodrqivosti i oslawa se na slike naglaenog obiqa u hrani i piu. Ishodite pomenutih elemenata karnevala lei u drugaijoj koncepciji vremena, odnosno, u vezi karnevala i praznika s vremenom ritualne inverzije i drugaijeg strukturirawa i viewa stvarnosti. Karneval je, naime, svojevrstan negativ" zvanine, svakodnevne, uobiajene socijalne hijerarhije i uobiajenog sistema drutvenih normi i vrednosti, stawe totalne izokrenutosti" sveta. U najsvedenijem obliku, posredstvom prostornih kategorija, ta izokrenutost" mogla bi se oznaiti kao inverzija simboliki i znaewski izuzetno sloenih paradigmi gore i dole, pri emu gore oznaava razum, dobro (Boga), svetlo, ureeno, meru, simetriju, zvanino, oficijelno, institucionalno, ozbiqno, ivot, a dole, prirodno, sve ono to predstavqa suprotnost navedenim kategorijama telesnost, zlo (htonsko, demonsko, avola), tamno, haos, hiperbolu, asimetrinost, marginu, smeh, smrt. Otuda je u vremenu ritualne inverzije svet strukturiran na sistemu dowih" znaewa: telesno, iracionalno, neoficijelno (drutvena margina), haotino, asimetrino, groteskno postaju oznake i dominante karnevalski ustrojene stvarnosti, a smrt, smeh i avo dovode se u vezu.1
1 O odlikama i prirodi narodne karnevalske kulture i sistemu miqewa na kojem se ona temeqi up.: M(ihail) Bahtin, Stvaralatvo Fransoa Rablea i narodna kultura sredwega veka i renesanse, preveli Ivan op i Tihomir Vukovi, Nolit", Beograd 1978.

478

Smrt koja se smeje i humorno viewe smrti, proistekli iz karnevalske koncepcije sveta, u temeqima su itave jedne linije svetske kwievnosti one koja opeva vesele mrtvace i ijim se zatitnim znakom, u najirim okvirima, smatra Fransoa Vijon. I ta tradicijska linija morala bi se, dakako, imati u vidu kada se govori o poeziji Qubomira Simovia (Balada o Stojkoviima). Ipak, Simovievo pesnitvo znatnije su obeleili groteska, telesnost i hiperbolisane slike hrane i pia, izvorno takoe vezane za karnevalsku kulturu. Pomenuti elementi uklopqeni su, meutim, u sasvim drugaiji simboliki sistem i drugaije viewe stvarnosti, zbog ega se, u mawoj ili veoj meri, udaqavaju od svog autentinog znaewa i prvobitnog smisla. Tri Simovieve pesme iz ranije faze wegovog stvaralatva Pitalica o prazniku, Veliki ribolov i Gozba posebno su karakteristine za dati analitiki ugao. U Pitalici o prazniku (, 95)2 obiqe hrane, mesojee i gozba svojom prenaglaenou i hiperbolisanou asociraju karnevalsko ponaawe i praznino veseqe:
S astala spiraju vunu i ekiwe, / podlau kazane, okreu raweve, / rastu brda sviwetine, / ovetine, / riba, / nadmee se potop sviwske krvi / s potopom sviwske i ovnujske masti!

Slika praznine, karnevalske neumerenosti u jelu nije, meutim, postavqena u autentian, ritualni kontekst,3 zbog ega je i wen smisao bitno izmewen. Bez obrednog konteksta, praznino ponaawe, koje u tradicionalnoj kulturi podrazumeva ritualno ispijawe i troewe velikih koliina hrane, postae simbol svakodnevnog uivawa, lienog ikakvog vieg smisla i ciqa. Bez karnevalskog i prazninog fona, usmerewe na materijalno-telesno i prodrqivost poprimaju, tavie, formu greha (blagoutrobije"), zbog kojih oveanstvu preti potop:

2 Pesme Qubomira Simovia navode se prema sledeem izdawu: Qubomir Simovi, Pesme, Kwiga prva, Slovenske elegije, Veseli grobovi, lemovi, Uoi treih petlova, Vidik na dve vode, Igla i konac, Istonice, Trojeruici, Stubovi kluture", Beograd 2005; Pesme, Kwiga druga, Subota, Gorwi grad, Quska od jajeta, Taka, Stubovi kluture, Beograd 2005 (u tekstu se navodi redni broj kwige i strana na kojoj je pesma). 3 Koji je danas praznik? Koji svetac? / Je li Vavedewe? Je li Sekovawe? / Je li se nekome Bog bogojavio? / Je li nekome odozgo sinula, / ozarila ga, i obasjala ga, Blagovest? / ije se krvi danas seamo? Niije? / Je li neko raspet na danawi dan? / Ako jeste, ko je? / Ako nije, ta to praznujemo?"

479

Taj e nas potop moda nahraniti, // a dokle e nam se do brade, preko glave, / povrh Ararata, taj potop popeti? // I ko e nas iz potopa spasti?

Groteskna i tipino karnevalska slika kazana, raweva, brda hrane, sviwetine, ovetine, riba i potopa" masti u ne-svetom, obinom, profanom vremenu transformie se u sliku qudske autodestrukcije i ogrezlosti u jeftina zadovoqstva, koja poprimaju apokaliptine razmere i znaewa.4 U pesmi Veliki ribolov (, 73) autor razvija slike grotesknog ribolova u reci gde je vie mesa no vode" i obiqa lovine koja e zavriti u kazanima i na aru:
Bacamo se dole, u reku mesa, / pa u korpe, u xakove, u lonce, / trpamo ribe debele, ribe masne, / ribe okate, ribe morske i rene / bie to bogat post! / sa ribama u kqunovima / nad gradom lete gavrani i laste!

Meutim, tokom ove groteskne mobe delovi qudskih i ribqih tela poiwu da se meaju i da srastaju, pa se groteska bazirana na hiperboli postepeno transformie u arhainiju formu, zasnovanu na stawu nerazluenosti oblika i na spajawu qudskog i ivotiwskog:5
krqut nam se po telu i licu lepi, / i neki od nas poiwu da svetlucaju, / uzalud brat sa lica krqut brie, / vie se ne zna ko je aran, ko pop, / ni da li kum otvara ribqa usta, / ni da l se nevesta praaka ribqim repom, / ni da l je smu sudija ili smu, / ni da li otac svetli u bakalaru!

U epilogu i poenti pesme se, kao i u Pitalici o prazniku, pravi radikalan obrt meawe qudi i riba rezultira meawem i nejasnom pozicijom lovaca i lovine:
Sputa se vee, / sa ulovom se vraamo kuama, // ne zna se ko e koga veerati na aru!
4 Slinu simboliku strukturu Simovi uspostavqa i u pesmi Pazarni dan u Uicu (, 162), gde se nakon karnevalski oslikanog obiqa i koliina hrane humorno hiperbolisanih upotrebom geografskih pojmova (Iz ume goveih / u umu sviwskih pruta, / kroz klance opasne / gde se s obe strane / uzdiu slanine / klizave i masne") postavqa pitawe o smislu i hranqivosti" hrane: pitam zagledam traim: / ovde, gde se sve jede, / ima li iega / to hrani?". 5 Meavina qudskih i ivotiwskih oblika je jedan od najkarakteristinijih i najstarijih vidova groteske" (M. Bahtin, nav. delo, 125).

480

U woj se, dakle, kao i u prethodnoj pesmi, razara smisao karnevalske, praznine razuzdanosti i obiqa i simboliko znaewe uspostavqa u sasvim drugaijem, avangardnom i modernistikom poetikom kquu: numinozna inverzija xelata i rtvi sugerira strah modernog oveka pred stvarnou koja ga okruuje, ak i onom koja se ini obinom, inferiornom i pobeenom". uveni Nastasijevievi stihovi Love, / a ulovqeni. / S veeri, tugo, / ko kome plen?"6 dobili su u ovoj Simovievoj pesmi sjajnog poetskog sabrata. U pesmi karakteristinog naslova Gozba (, 18) letwa lepota gradia" bie ironino predstavqena kroz slike obiqa hrane i bogate trpeze kraj koje, u polumraku, lei debela Anelija":
O, divite se letwoj lepoti gradia! / Mirisnim oblakom pui se zlatna supa, / evo ovetine, riba, jabuka, pia, / blaena equst bakarno meso upa!

Meutim, ve je posledwim stihom citiranog katrena uzdrmana iluzija, ma kako ironino oslikane, lepote i blagostawa,7 a spoj uivawa u hrani sa smru, kosturima i krvoproliem, koji se nazire u oksimoronskoj sintagmi blaena equst, zadobie radikalniju i direktniju eksplikaciju u stihovima to slede:
Na stolu ostaje trag krvoprolia, / iz rogate lobawe gleda nas crna rupa, / ko zvono sija rakija iz polia, / ko zvonce iz ae; na stolu raste hrpa // kostura, zguvanih salveta, pepela

U izuzetnom, za Simovia karakteristinom, obrtu na kraju pesme slika gozbe postaje metafora ivota (velika gozba"), a hrana, odnosno jedewe metafora prolaznosti i umirawa:
i na divanu, pod slikom vila u vodi, / u polumraku beli se debela // Anelija, i rua mirie mutna, / i sve nas je mawe na velikoj gozbi, / pojedene zveri jedu nas iznutra.

Dok bi se u centralnom delu pesme Gozba, u spoju lepote, hrane i smrti i u viewu jela kao svojevrsnog zloina mogla
6 Rei u kamenu, H (Momilo Nastasijevi, Poezija, priredio Novica Petkovi, Sabrana dela Momila Nastasijevia, kwiga prva, Deje novine Srpska kwievna zadruga, Gorwi MilanovacBeograd 1991, 73). 7 I ovaj i oksimoron iz prethodno analizirane pesme Veliki ribolov bogat post" spajaju duhovnu sferu, olienu u blaenosti i podvizivawu postom s animalnim i materijalnim (equst, uivawe u hrani).

481

detektovati groteska karakteristina za doivqaj modernog oveka i moderno pesnitvo, epilog se vraa tradicionalnom, karnevalskom viewu sveta. Naime, piui u kwizi o ekspiru, izmeu ostalog, i o Rableu, kao jednom od etrnaest odabranih genija, Viktor Igo istie da je centar rableovske topografije trbuh, i, to je za nas u ovom trenutku interesantnije, razvija grotesknu sliku trbuha kao zmaja, primeujui da je trbuh poetak degeneracije i raspadawa u oveku i da trbuh jede oveka" (le ventre mange l'homme").8 Razmiqajui, dakle, o znamenitom francuskom piscu i wegovom delu, zasnovanom na karnevalskom viewu sveta i narodnoj karnevalskoj kulturi, Igo dolazi do iste metafore kao i Qubomir Simovi, to reito govori o prirodi i karakteru date Simovieve pesme i cele linije wegovog pesnitva oslowene na hiperbolisane slike hrane i pia. S druge strane, poenta pomenute pesme gradi se i na veoma arhainoj slici smrti-prodiraice, odnosno na metafori koja identifikuje smrt i gutawe. Naime, u tradicionalnim kulturama ritualna, simbolika smrt predstavqa se kao boravak u trbuhu demonskog bia ili zveri. Umreti znai biti progutan: mitska adaja guta sunce ili svetske vode, Jonu guta kit, decu u bajci koja batini najarhainije predstave i slojeve kulture razliite zveri ili zmajevi.9 Predstava o smrti-prodiraici bie eksplicitnije uvedena u etvrtoj pesmi sjajnog ciklusa lemovi. U woj e data metafora, posredstvom slike zemqe koja guta tela izginulih ratnika, zadobiti izuzetnu poetsku obradu:
Pakao videh iza mrane ume. / Grenici, s licima od stakla i gume, // baeni pod stabla, u jame i trave, / male su kazane natukli na glave. // I dok im se lobawe kuvaju, da budu / ukusna hrana za roenu grudu, // dok truba cedi pquvaku iz trube, / sito grobqe drema akajui zube.

Ambivalentna predstava o zemqi, koja jeste grob, ali i utroba koja raa karakteristina za mitske slike i karnevalsko viewe sveta (bremenita smrt, odnosno bremenita starica je tipina karnevalska slika)10 bie, meutim, svedePrema: M. Bahtin, nav. delo, 141142. Up.: Vladimir Jakovqevi Prop, Historijski korijeni bajke, prevodilac Vida Flaker, Svjetlost", Sarajevo 1990, 342369 (Onaj tko je boravio u elucu zvijeri smatralo se da je boravio u carstvu smrti, u drugom svijetu"; Isto, 354). 10 Meu poznatim terakotama iz Kera koje se uvaju u Ermitau, postoje, izmeu ostalih, i neobine figure bremenitih starica, ije su runa
9 8

482

na na samo jedan segment znaewa, onaj negativan i destruktivan, i ta razorna, ruilaka, htonska komponenta bie potencirana viestrukim varirawem arhainih motiva i uspostavqawem izuzetno bogatog sistema analogija i asocijacija: lem kao mali kazan glava u lemu kao kuvawe lobawe kuvana lobawa kao hrana rodna gruda i grobqe koje prima lobawe kao gutai hrane. Poavi od sjajne vizuelne analogije lem/kazan Simovi je, pletui mreu asocijacija i oslawajui se na prepoznatqive slike (akawe zuba) i frazeologizme (gladna/gladan kao smrt), doao do veoma arhaine slike i predstave o zemqi/grobqu/smrti kao velikom, prodrqivom gutau.11 Izostanak pozitivnog, obnoviteqskog pola ambivalentne drevne predstave o zemqi koja i guta i raa i iwenica da u Simovievoj poeziji smrt nije bremenita, da iza we nema mogunosti novog, makar i drugaijeg ivota, odredie odnos ovog pesnika prema nekim krucijalnim, egzistencijalnim i etikim pitawima. ivot kao najvea i nezamenqiva vrednost i smrt kao nepopravqiv gubitak jesu tematski i idejni podtekst Simovievog ciklusa lemovi, ali i velikog dela wegove poezije (Rodoqubiva pesma, Pitalice, Tobxija svome kostarost i bremenitost groteskno podvuene. Bremenite starice se pri tom smeju. To je veoma karakteristina i izrazita groteska. Ona je ambivalentna; to je bremenita smrt, smrt koja raa" (M. Bahtin, nav. delo, 34; podvukao M. B.). 11 Figure zmaja-gutaa, mitskog arhidemona koji pokuava da popije svetske vode ili sunce i nanovo uspostavi haos, i wegovog epskog naslednika, zmaja/zmajevitog junaka, koji presree svatove i pokuava da sprei svadbenu inicijaciju, humorno su reinterpretirane u Simovievoj pesmi naslovqenoj po uvenom epskom otmiaru, troglavom Balaku vojvodi iz pesme enidba Duanova Teana Podrugovia (Srpske narodne pjesme, skupio ih i na svijet izdao Vuk Stef. Karaxi, Kwiga druga u kojoj su pjesme junake najstarije, u Beu, u tampariji jermenskoga manastira, 1845, Sabrana dela Vuka Karaxia, kwiga peta, priredila Radmila Pei, Prosveta", Beograd 1988, br. 29). Spajajui demonski lik vojvode Balaka i wegovu grotesknu prodrqivost sa sloganom kojim se pobeda postavqala kao krajwi ciq, a koji je poesto bio alibi i paravan za samovoqu i bahatost monika, Simovi je izgradio duboku i otru satiru: Jede, / gledaj ga kako jede, / ne jede samo rukama, / nego i nogama, / s goveine se na ovetinu baca, / mea posno s mrsnim, / peeno s kuvanim, / prekuvano s presnim, / jede zaklano, jede udavqeno, / oderano, oureno, raereeno / / zabreko breke, / teko die, / ali jede, / nepokolebqivo jede, / jede, jede, jede, / do pobjede!" (Balako vojvoda, , 63). Balakova prodrqivost je jasnim signalima prevedena na qudski plan (gledaj ga", zabrekao breke", teko die"), nabrajewem vrsta ubijawa asocirani su qudski zloini, posebno atributom udavqeno, kojim se uvodi motiv usmrivawa nekarakteristinog za kulinarske predradwe, a upotrebom jekavice u posledwem stihu do pobjede" naznaen je i odreeni politiki kontekst.

483

wu na kome se vraa iz rata, Izvetaj itd.), to je gotovo programski formulisano u pesmi Grobar igumanu (, 45):
Ni rodna godina, ni srea naroda, / ni proroanstva svetaca i mudraca, / ni sve u emu se sunce zacrveni, / ni sve to sunce / ovde i u drugim svetovima obasja, / nita kosturu ovom, ama nita, / ne moe vie meso biti! 12

Ovakav idejni podtekst uslovie i specifinan gorak i ironian odnos prema rodoqubqu i idealima za koje qudi ginu. Tako e u cininoj i sarkastinoj sedmoj pesmi ciklusa lemovi dosta radikalno biti problematizovan sistem vrednosti u kojem su pobeda, zaviaj i sloboda postavqeni iznad ivota:
Pobeda e (s nama / poleti u pad!) / olovom u pilulama / da ti lei glad. // Zaviaj e (gini!) / u sunani dan / duboko u glini / da ti nae stan. // Sloboda e (truni!) / da nagradi trud: / lem da ti napuni / kao noni sud.

U posledwem katrenu citirane pesme karnevalska slika liena je opet svog karnevalskog, prazninog, obnavqajueg smisla. Postavqawem u kontekst realnih pogibija i nepobeene", ozbiqne" smrti, kao i ironinim opozicijama nagrada lem napuwen mokraom, glad lek od olova, sunce stan u glini/grob, potencijalno humorna inverzija gore dole, odnosno lem/glava noni sud/mokraa/reproduktivni organi do krajnosti je liena svoje vedre, komine dimenzije i radikalno okrenuta sarkazmu. Slian odnos prema rodoqubqu obeleio je i 6. pesmu ciklusa lemovi. U woj se takoe javqa mitska slika smrti-gutaice, a domovina je, kao i u etvrtoj pesmi istog ciklusa, antropomorfizovana i svedena na samo jedan organ usta:
vama, hlebe i vino, / vama, mudra iskustva, / i tebi, domovino, / velikih plodnih usta

Meutim, osnovnim tonom, perspektivom iz koje je ispevana (perspektiva pokojnika) i motivom veselog mrtvaca", to
12 U jednoj od najranijih Simovievih pesama Epitafi sa karanskog grobqa (, 8) veoma slojevitoj, sinkretinoj i znaewski kompleksnoj, takoe se, posredstvom igre s tradicionalnim motivima i prepoznatqivim usmenim formulama, ivot postavqa kao vrhunska vrednost: ovde poiva mrtav / tiosav koji je hteo da ivi makar / pretvoren u abu boe prosti makar / pretvoren u drvo zeleno".

484

jest, obeenoga koji se plazi i ruga smrti i svetu ova pesma pribliava se na poetku pomenutoj liniji svetske poezije (Vijon), utemeqenoj na karnevalskoj kulturi i humornom viewu smrti:
visei na brezi / iznad cvea i stada, / obeen, plazim jezik / vei od vodopada.

Na slian nain, samo apsurdnije, vedrije i humornije smrt e biti predstavqena i u izuzetnoj Baladi o Stojkoviima (, 57). Uniavawe i poricawe smrti u pomenutoj pesmi bie ak i radikalnije nego u tradiciji obeewake" poezije. U woj e smrt biti ne samo ismejana i nedelotvorna, ve do krajnosti detronizovana transformacijom u svakodnevnu, uobiajenu dunost Stojkovia", ravnu veerwem obilasku domazluka, krpqewu krova i kupqewu kinice. Dakako, na jednoj od bitnijih znaewskih ravni, Balada o Stojkoviima jeste satira na vekovnu istorijsku poziciju celog jednog naroda, to je naglaeno i odabirom kolektivnog junaka (mi/ nam/nas), i wihovim vrlo reitim imenovawem Stojkovii etimoloki vezanim za postojanost i stoicizam. To, meutim, ne iskquuje i prethodno naznaeni simboliki i znaewski plan onaj koji bi se mogao dovesti u vezu s karnevalskim viewem i inverznim ustrojstvom sveta i s poezijom proisteklom iz datog kulturnog konteksta. Najzad, pesme koje bi se najpre i gotovo bez ostatka, makar tipoloki, mogle posmatrati u kontekstu karnevalske kulture jesu Rugalica o vinu (, 81) i pesma karakteristinog, baroknog" naslova Molitva svetom Nestoru koji je ubio alu a iz we postali mievi guteri zmije i druga gamad (, 84). anrovsko odreewe prve pesme rugalica sasvim je u skladu s prirodom karnevalskih tekstova i s parodirawem zvaninih vrednosti, institucija i rituala tokom sredwovekovnih karnevala. Poput magareih misa", svetih parodija" (parodia sacra"), parodija liturgija (Liturgija pijanica, Liturgija kockara), molitvi, himni, psalama, epitafa, zavetawa (Zavetawe sviwe, Zavetawe magarca), jevaneqa (Novano jevaneqe po marki srebra, Novano jevaneqe pariskog studenta, Jevaneqe kockara, Jevaneqe pijanica)13 Rugalica o vinu komino se poigrava i srpskom istorijom i kulturom, i hrianskim sakramentima. U woj je na humornom udaru i vino, i priee, i Kosovski boj, i junatvo, i loze Nemawia
13

M. Bahtin, nav. delo, 2023, 100.

485

i Mrwavevia, i tradicionalni obredi i obiaji (svadba), i srpska usmena epika:


Ako su gospodi Grcima i Latinima / spremali gozbe s ovakvim vinima, / kraqevi nai, kukavci nam siwi, / dosta su ih i potovali Latini! / / Ovo je vino zaseda u mraku! / aba u ustima, kanxa u stomaku! / Nije ti ovo ni radost siromaku, / a kamoli caru! a kamoli junaku! // Ako smo ovo pred Kosovo pili, / kako smo mogli dobro smo i proli! / Boqe da su nam brade osmudili / no s ovim to nam rekoe: dobrodoli! // Boqe i guja da pqune u lice! Boqe / i lem s vie rupa nego u svirali! / Ako smo od ovoga uzimali priest, / dosta smo milosti Boje i imali!

Druga pesma Molitva svetom Nestoru koji je ubio alu a iz we postali mievi guteri zmije i druga gamad jeste parodija molitve, ali i parodija legendi i apokrifa o svetakim udima, to je, i na planu odnosa prema anru, i na planu odnosa prema zvaninim vrednostima i sakramentima u tradiciji karnevalske kulture i odgovarajueg sistema miqewa. U datoj pesmi udo svetog Nestora-zmajeborca groteskno i humorno se razobliava:
Ubio si, sveti Nestore, alu, / hvala ti! / Al da smo posle odahnuli, nismo! / Razmileli se iz wene strvi mievi, / dadevwaci, zmije, i ostala gamad, / ne zna kad e zmiju pod jastukom zatei, / kad mia kaikom izvui iz tawira, / kad e te dadevwak iz hleba ujesti

Uz to, svecu se upuuje molitva s apsurdnim zahtevom da inverznim postupkom kominim meewem" adaje od mieva, slepia i druge gamadi poniti svoj podvig, ime se i wegovo junatvo i wegova hrianska rtva do kraja obesmiqavaju:
Pokupi, sveti Nestore, ove zmije, / gutere, mieve, slepie, dadevwake, / korpione, i drugu gamad, u vreu, / odnesi vreu na vrh brda, / istresi je, zasui visoko rukave, / pa od wih opet onu alu umesi, / veliku ko to je bila, i jo veu!

Cela jedna linija anrovski i tematski heterogenog pesnitva Qubomira Simovia oslawa se, dakle, na tradiciju vezanu za karneval i karnevalsku kulturu, ili je, makar, tipoloki bliska odgovarajuem tipu miqewa i onom segmentu usmenog i pisanog stvaralatva koji na humoran nain predstavqa i uniava smrt, hiperbolizuje materijalno-telesno i insistira na obiqu hrane i pia i motivima gutawa i prodirawa. U skladu s tim, i groteska, na kojoj se temeqi kar486

nevalsko viewe sveta, postala je jedno od stilskih i poetikih naela i dominanti date linije Simovieve poezije.14 Meutim, kod Simovia se javqa i bitan otklon od znaewa koje slike gozbi, obiqa hrane i smrti imaju u prazninom, karnevalskom kontekstu. Naime, u Simovievoj poeziji je kao i u modernom pesnitvu i modernoj kwievnosti, uopte dolo do razdvajawa karnevalske forme od ritualnog, karnevalskog znaewa.15 U toj novoj konstelaciji hiperbolisana telesnost i neumerenost u jelu i piu prestale su da figuriraju kao oznake pozitivnog, afirmativnog, preporodnog i obnoviteqskog principa u kosmosu i transformisale se u fon na kojem e pesnik uspostaviti sasvim drugaiju, apsurdnu i zastraujuu mreu asocijacija i znaewa. Simoviu, meutim, nije ostao stran ni humoran, veseo, rugalaki pogled na svet, to wegovu poeziju, mestimino, ne samo formalno ve i po duhu i smislu ini bliskom karnevalskoj kulturi i wenom vedrom optimizmu.

14 Modernistika groteska javie se u razliitim vidovima u pesnitvu Qubomira Simovia (Jedina vrata, lemovi, 5, Tamni vilajet, Muve i cvee, Oblano jesewe vee sa udovitem, Maske, Kape, Pogled sa beogradske tvrave prema severu itd.). U radu smo, meutim, imali na umu samo one oblike koji su tipoloki bliski karnevalskoj kulturi. 15 Modernistika groteska skoro u potpunosti je izgubila to seawe (seawe na monu celinu iji je deo nekada bila prim. L. D.) i skoro je do krajnosti formalizovala karnevalsko naslee grotesknih motiva i simbola" (M. Bahtin, nav. delo, 57).

487

SVEDOANSTVA

BRANKO MOMILOVI

DUGO PUTOVAWE KA FOKNERU


kolsku 1983/1984. proveo sam u Sjediwenim Dravama, kao Fulbrajtov stipendista. Rasporedili su me u En Arbor, omawi grad u dravi Miigen, nedaleko od Detroita, otprilike malo mawi od Novog Sada, ali sa velikim i uglednim univerzitetom, koji je te godine bio rangiran kao etvrti u Sjediwenim Dravama. U Americi to inae ine svake godine, pa se rang lista ponekad mewa, a pravi se na osnovu vie kriterijuma, za koje se nisam posebno zainteresovao. ini mi se da se vodilo rauna o programima koje univerzitet nudi, na redovnim i postdiplomskim studijama, biblioteci, i slinom. Dakle, bio sam na pravom mestu. Bio sam na pravom mestu i to se tie kadra za moj projekat delo Vilijama Foknera, amerikog nobelovca. Naime, na Univerzitetu je predavao i poznati foknerist i Foknerov tada najautoritativniji biograf, dobri stari Xozef-Xo Blotner. Te godine je pripremao revidirano izdawe svoje ranije biografije, pa mi je jednom prilikom pokazao neke novinske lanke koji su najavqivali kwigu. Nad jednim naslovom smo se slatko smejali. Autor lanka naslovio je svoj napis zbiqa neuobiajeno, pa i stupidno Blotnera je predstavio kao oveka koji je pio sa Foknerom" (Fokner je proveo jedan semestar na Univerzitetu Virxinije, kao gost-pisac, gde je tada radio Blotner, koji je iskoristio priliku da prikupi najvei deo grae za pievu biografiju). Vaqda je ovek mislio da time istie wegov neosporni autoritet za Foknera, koji je inae bio poznati alkoholiar, moda i da sugerie kako je bio i Foknerov dostojan partner u piu. Moda je to impresioniralo neke itaoce, ko e to znati. Amerikanci su udan narod, a reklama je reklama. 488

Pohaao sam uredno kurs o Fokneru koji je Blotner drao te godine, povremeno navraao do wega da ga obavestim ta radim i da traim neke sugestije, a kada se pribliio datum mog povratka i kada sam i po wegovom savetu reio da malo proputujem Amerikom, pitao sam ga ta bi mi predloio da vidim od velike Amerike. Rekao sam mu da bih svakako voleo da posetim Oksford, gradi u Misisipiju, u kome je Fokner proveo mnoge godine. Xo mi je predlagao da idem avionom do nekog obliweg veeg mesta, ini mi se Xeksona, do koga avioni iz Detroita idu jednom nedeqno, ali se meni predlog nije naroito svideo. Ne isplati se, ni finansijski ni drugaije, da se ode samo do Oksforda, kada ima toliko zanimqivih mesta. Stoga sam se odluio za due, naravno i napornije, putovawe autobusom. Autobus je i mnogo jeftiniji od aviona, a kompanija Grejhaund, koja svojim linijama pokriva itave Sjediwene Drave i deo Kanade, nudila je pogodnosti, posebne aranmane, po vrlo povoqnim cenama i uslovima. Grejhaund inae znai hrt, i autobusi kompanije, kao nae Laste, imaju sa obe strane autobusa naslikane hrtove, kao svoj zatitni znak. Mogao se kupiti aranman za sedam, petanest i trideset dana, a mogli ste ga koristiti do mile voqe, to jest, putovati koliko puta hoete, bilo kojom relacijom kojom saobraaju Grejhaundovi busovi. Odluio sam se za petnaestodnevni aranman, po ceni od 240 dolara. Put avionom do Oksforda bi me kotao verovatno i vie od toga, a video bih samo wega. Kao iskusan putnik (dotle sam ve putovao do Wujorka, Vaingtona, Portlanda, Sijetla i San Franciska), snabdeo sam se kartama drava kroz koje u proi, a i nekim prirunicima Amerikog automobilskog udruewa, koji su se pokazali izuzetno korisni jer su sadrali podatke o gradovima, znamenitostima koje treba videti i, to je izuzetno vano, spiskove hotela sa adresama, telefonima i cenama. Tako opremqen, spakovavi stvari po spisku (vrlo praktian metod), naoruan trevelers ekovima i jednim pozajmqenim fotoaparatom, krenuh na put na dve nedeqe pre povratka kui. Otiao sam najpre do Detroita, odakle autobusi kreu za sva vea mesta irom Amerike, na daleke pute. Krenuo sam najpre do Vaingtona, imao krae zastanke u Klivlendu i Pitsburgu, gde nisam izlazio van staninog kruga. Seam se da sam u jednom od ova dva mesta prisustvovao ispraaju vojnika. Dola rodbina i prijateqi i, na moje uewe, govorili su srpskohrvatski, uinilo mi se dalmatinskim dijalektom. Neto mi je bio poznat taj obiaj, iz davnih dana kada sam i sam polazio u vojsku. 489

Posle duge, sreom none vowe, stigao sam ujutro u ameriku prestonicu. No, nisam se u woj zadrao, jer sam je posetio u martu, kada je za Fulbrajtove stipendiste bio organizovan studijski boravak. Bio sam se prijavio, ali sa zakawewem, a prijavilo se i mnogo drugih fulbrajtovaca, pa poto, prirodno, nisu mogli da prime sve, napravili su nekakav izbor, po redosledu prijava, u koji ja nisam uao. To me, meutim, nije spreilo da o svom troku odem u Vaington i ostanem u wemu pet dana, tokom kojih sam ga detaqno razgledao, po lepom prolenom vremenu. Ali, to je drugo putovawe. Nisam imao razloga da se u wemu zadravam, pa sam prvim sledeim autobusom nastavio putovawe. Inae, u Americi autobusom putuje sirotiwa, uglavnom crnci, i deavalo se ponekad da budem jedini belac u autobusu. Za sledei ciq sam izabrao Rimond, juwaku prestonicu u vreme Amerikog graanskog rata. Naao sam smetaj u malom, istom i, to je za amerike prilike skoro nezamislivo, jeftinom hotelu. Svega 38 dolara. Po pravilu, takvi hoteli se mogu nai uglavnom u mawim mestima, a Rimond je za amerike prilike omawi grad nekoliko stotina hiqada stanovnika. Za mene je Rimond bio izuzetno zanimqiv zbog Foknera, Juga, Graanskog rata. Stoga sam odluio da se u wemu due zadrim i posetim wegove znamenitosti. Poto sam se osveio, krenuo sam u razgledawe grada, onako generalno, da steknem predstavu o wemu. Uputio sam se u centar, gde se nalazi zgrada Kapitola, centra juwake vlasti u vreme rata. Zgradu je projektovao Tomas Xeferson, renesansni trei predsednik Sjediwenih Drava. Projektovao ju je po ugledu na zgrade koje je u Evropi gradio uveni renesansni arhitekta Paladio. Lepa zgrada, u renesansnom stilu, ali je mene od arhitekture vie interesovala istorija, ona vezana za juwaku Konfederaciju. Ulazim u zgradu, u povelikoj grupi posetilaca. Unutra, gotovo neizbeno, susreem se po prvi put sa juwakim generalom, Robertom E. Lijem, genijalnim strategom juwake vojske, komandantom armije Severne Virxinije, koja je sve vreme trajawa rata bila jedina nada Juga, ije su pobede kod Juwaka odravale nadu da se rat moe dobiti i stei nezavisnost. A strateg gotovo svih pobeda Juga bio je general Li, koji je na poetku sukoba odbio Linkolnovu ponudu da prihvati zapovednitvo nad armijom Severa. Bio je regionalni patriota. Nije hteo da se bori protiv svoji zemqaka iz Virxinije (mnogi kolovani oficiri su se opredeqivali prema nekakvom regionalnom patriotizmu). Svi severwaki generali koji su se sukobqavali s wim bili su poraeni, neki i 490

sramno. Na severu su poeli da veruju da je nepobediv; izazivao je neko strahopotovawe kod severwakih komandanata. I sve ih je Linkoln smewivao posle poraza. Tako je ilo sve do Getisberga, najvee, prelomne bitke rata, kada je Li prvi put poraen. Uspeo je da odri Konfederaciju jo skoro dve godine, ali je bio u defanzivi pred upornim naletima armije Severa predvoene jedinim generalom koji se uhvatio u kotac s wim bez kompleksa i strahopotovawa Julisisom Grantom, kasnijim predsednikom Sjediwenih Drava. Li je kapitulirao pred Grantom aprila 1865, pred silno nadmonijim severwakim snagama. U zgradi Kapitola ulazim u prostoriju u kojoj se blizu ulaza nalazi Lijeva figura, u prirodnoj veliini. Postavqena je na mestu gde je stajao kada je na poetku rata prihvatio ponuen poloaj komandanta armije svoje Severne Virxinije. General ne deluje marcijalno, iako je u generalskoj uniformi, bradat, kao i veina generala toga krvavog bratoubilakog rata, od kojih su neki bili veoma mladi za generale, ak i mlai od trideset godina. Naprotiv, lii na nekog dobroudnog, bradatog starca. Sutradan sam video i jedan pravi ratniki spomenik Liju Li na kowu, u pomalo stereotipnom stavu vojskovoe. Kao Davidov Napoleon. Spomenik je samo jedan u nizu spomenika velikim juwakim generalima u Aveniji spomenika. Odetao sam i do spomenika Xebu" Stjuartu, legendarnom komandantu Lijeve kowice, zajedno sa Bedfordom Forestom najslavnijem kowikom komandantu Graanskog rata, vojniku koji nije imao nikakvo vojniko obrazovawe ali je zato esto dobro ispraio severwake jedinice koje su slali na wega (inae, posle rata bio je glaveina zloglasnog Kju Kluks Klana, wegov prvi Veliki vra"). U malom parku neto kao nadgrobna ploa jo jednom generalu Liju, Stivenu. Blizu centra je crkva, iz predratnog perioda, u kojoj se molio veliki Li. Uvek sam imao neobian oseaj kada sam bio na mestima gde su boravili veliki i slavni. Kao kada sam u Mikeni prolazio kroz Lavqa vrata i etao se unutar grada, u kome je stolovao Agamemnon, odakle je kroz Lavqa vrata krenuo u Trojanski rat i kroz koja je proao kada se vratio iz dugogodiweg rata. Ili kada sam u Carigradu, Istanbulu, uao u Svetu Sofiju, doao do ona tri kruga na podu, gde se obavqalo krunisawe careva. Unutar jednog od tih krugova krunisani su toliki carevi, pa i posledwi, Konstantin Draga. Tu su nou uoi pada Carigrada, 1453, Vizantinci, na elu sa svojim vladarom i svetenstvom, prisustvovali posledwoj molitvi, posle koje su branioci otili na svoje poloaje, svesni 491

da im svawuje sudwi dan i da e sa wima propasti i hiqadugodiwe carstvo. Iza Kapitola nalazi se spomenik ansambl u sredini kowanika figura velikog Xorxa Vaingtona, a oko wega figure velikih qudi Virxinije. Neki su gradili Sjediwene Drave, a drugi ih razgraivali. Jako sam eleo da posetim i Muzej Konfederacije, jer me je Graanski rat veoma zaintrigirao, uglavnom na osnovu itawa Foknerovih dela, ali bio sam baksuzan. Muzej je bio zbog neega zatvoren. Poto sam obiao glavne znamenitosti Rimonda, napravio sam plan obilaska znamenitosti u okolini. Najpre sam krenuo u obilazak Vilijamsburga, nekadawe kolonijalne prestonice engleskih amerikih kolonija. On je jedna od amerikih turistikih meka, grad muzej. Poseta je jedinstven doivqaj. Bogati Amerikanci su rekonstruisali itav stari grad prema originalnim planovima iz 18. veka. Autobus ostaje na parkingu van grada, a mi, turisti, upuujemo se peke, sa kartom grada u ruci, na kojoj su obeleene znamenitosti i cene za posetu pojedinima od wih. Idemo individualno, bez vodia. etam ulicama bez asfalta i saobraaja. Samo s vremena na vreme proe poneka starinska koija, nalik na fijaker. Poseujem guvernerovu rezidenciju iz kolonijalnog perioda. Ulazim u staru apoteku sa starinskim lekovima i travama, lekovitim naravno; u staru tampariju, gde se na nekadawi nain pred posetiocima tampaju tekstovi. Svraam i u pekaru, koja, naravno, sve vreme pee peciva i prodaje posetiocima; pa u potu, pukarnicu, gde majstor oruar pred posetiocima pravi puku. Naravno, ne pravi puku za svaku grupu posetilaca, to je i inae dug proces, ve pone da je pravi, a vi vidite neku fazu proizvodwe puke. Ja sam uao, sreom, kada je pravio cev. To je, vaqda, i najzanimqiviji deo izrade starinske puke na starinski nain. U svim ovim objektima majstori su qubazni, odgovaraju na pitawa znatieqnih posetilaca, i svi su odeveni u autentinu nowu iz kolonijalnog perioda. Odlazim i u Ralijevu krmu, koja izgleda kao kada su u wu navraali graani koji su imali posla sa kolonijalnim vlastima, ili odsedali trgovci koji su poslom dolazili u prestonicu. Vodi nam je objasnio da su spavali odeveni, a sluge koje su vodili sa sobom spavale su pored gazdinog kreveta. Dodao je i to da je smrad u tim sobama verovatno bio grozan. Krma je svojevremeno bila centar poslovawa u gradu. Tu su se prodavali zemqa, roba, robovi, drane su aukcije. Ona nije, meutim bila primitivna. Naprotiv. U sali Apolo odravani su balovi, drani politiki 492

skupovi, a tu je esto svraao i Xorx Vaington. Krma je, umalo da zaboravim, dobila ime po uvenom dvorjaninu kraqice Elizabete, velikom moreplovcu, vojniku i poznatom renesansnom pesniku, ser Volteru Raliju, koji je odigrao najznaajniju ulogu u slawu kolonista u Ameriku, a i mawe znaajnu, i veoma tetnu, u irewu navike puewa duvana uvezenog iz Novog Sveta. Odlazim iz Vilijamsburga zadovoqan. Zbiqa bih propustio vrednu atrakciju da ga nisam posetio. Sutradan, po planu, odlazim u obliwi arlotsvil, u kome se nalazi Univerzitet Virxinije, kojeg je projektovao trei predsednik Sjediwenih Drava, svestrani Tomas Xeferson. Divan kampus, sa takoe Xefersonovom Rotundom (okruglom zgradom) na poetku. Sam grad nezanimqiv, mali, sa glavnom ulicom nalik na glavne ulice naih palanki, u kojoj su uspeli da ouvaju nekoliko starih zgrada, istorijsko jezgro", arhitektonski nezanimqivo, to je u Americi prilina retkost. Uglavnom su ruili stara, ponekad i velika zdawa, i umesto wih gradili nequdske zgradurine. elim da vidim Xefersonovu kuu, Montielo, udaqenu nekoliko kilometara od grada, na povisokom bregu odakle puca vidik na sve strane. Kao kalueri u sredwem veku, i on je umeo da odabere mesto za kuu. Kao i Xorx Vaington za svoj Maunt Vernon, i Li na Arlingtonu kod Vaingtona. Dugo je pravqena, esto prepravqana. Jer Xeferson je bio umetnik i perfekcionista. Kako je sam izjavio, nita nije voleo vie nego da rui i ponovo gradi. To ruewe i graewe je trajalo nekih trideset godina. Malo mu je bilo to je projektovao kuu, ve je napravio i mnogo tota u woj, razne komade nametaja, sa raznim praktinim reewima. Setih se sjajne serije Civilizacija" Keneta Klarka, koja se kod nas davala na televiziji. U jednoj emisiji je predstavio i Xefersona i wegov Montielo. Do Montiela sam doao taksijem koji me je kotao deset dolara, jer drugog organizovanog prevoza nema. Ovo je ipak Jug, mnogo mawe organizovan od efikasnog Severa. Na povratku u arlotsvil pokuao sam da utedim dolare pa se utivo preporuih nekolicini posetilaca-vozaa da me povezu do grada. Utivo i pomalo zaueno su me odbili. Shvatio sam: autostoperi su u Americi sumwivi i nepoeqni, svata se deava i niko nee da rizikuje da primi stranca. Nije mi ostalo nita drugo do da telefonom pozovem taksistu koji me je dovezao. Ali, da doe i vrati me, opet za deset dolara. Vraam se u Rimond zadovoqan i ovom posetom. Treeg dana uvee kreem daqe na Jug, u Atlantu, Xorxija. Nou prolazim kroz dve june drave i posle uasno dugog 493

putovawa, koje sam sreom dobrim delom prespavao, stiem u Atlantu. Iz Miigena sam poao po prohladnom vremenu, a u Atlanti me je doekao vreo letwi dan. Atlanta, najvei grad Juga, danas i u vreme Graanskog rata. Na svom uvenom pohodu ka moru, general erman ju je spalio, namerno ili sluajno, nije utvreno. Za Juwake, namerno. Danas je to ogroman grad od nekoliko miliona stanovnika, sa brojnim oblakoderima od stakla i aluminijuma, bezlian kao toliki moderni gradovi. Nita to bi podsealo na Reta Batlera i Skarlet O'Haru iz romana Prohujalo sa vihorom Margaret Miel. Stoga sam se brzo obrijao pred umivaonikom na autobuskoj stanici i veerwim autobusom nastavio ka Wu Orleansu, sledeoj etapi mog puteestvija. Stiem u rano jutro, vadim vodi za Wu Orleans i pronalazim spisak hotela i hostela sa brojevima telefona. Okreem broj jednog jeftinog hostela i dobijam sobu. Nije daleko od stanice, pa odlazim peke. Smetaj jadan, gori od studentskog. Zajedniki umivaonik i kupatilo. Ali, jeftin. Hostel se nalazi na Lijevom trgu. Taj Li me ba sve vreme uporno prati po itavom Jugu. Pretpostavqam da svaki vei, a i mnogi mawi grad na Jugu, ima spomenik Liju. Ne verujem da su ijednom vojskovoi u istoriji podignuti toliki spomenici, pogotovo poraene strane. I to je jedna neobina strana ovog krvavog bratoubilakog rata. Posle rata niko od buntovnika, secesionista, nije bio izveden pred sud. Ni vojni ni civilni voi. Jedino je sueno Henriju Vircu, zloglasnom komandantu zarobqenikog logora Andersonvil, koji je obeen. Na sredini trga, naravno, spomenik Liju. Ali to nije Li vojskovoa, na kowu, ve figura, okrenuta ka Severu, i, bar mi se tako inila, moda zbog poznavawa istorije graanskog rata, melanholina, zamiqena. To je spomenik poraenom Liju. Wu Orleans je divan, armantan grad, nimalo ameriki, moda ba zbog toga. Ima dosta ouvanih starih zgrada i itav jedan kvart, tzv. Francuski kvart", u stvari, kreolski. Sa oniskim kuama na jedan ili dva sprata, sa balkonima od kovanog gvoa, to je jedna od glavnih karakteristika te arhitekture. Tu je i Kabildo, upravna zgrada iz vremena panske vladavine, koju park deli od monog Misisipija, Oca voda", kako su ga zvali Indijanci. Osim bazawa po Francuskom kvartu najvie vremena sam provodio na obali velike reke posmatrajui veoma iv saobraaj u oba smera. Tu sam video i najvee brodove u ivotu, ogromne, luksuzne, sa pet-est paluba, brodove za krstarewa, kruzere". Lie na xinove pored drugih mawih plovila, ali su nemoni kao neki 494

ostareli slon. Naime, izgleda da ne mogu sami da isplove sa sidrita pa im u tome pomau tegqai, odnosno gurai". Jedan ga vue a drugi gura prema sredini reke. Pawu su mi privukli starinski brodovi, lopatari", parobrodi iz 19. veka, koji plove pomou dolapa", velikog toka sa strane koji lopaticama zahvata vodu i potiskuje brod napred. Sada su to brodovi za turiste. Odluih da i ja malo plovim Misisipijem, rekom Marka Tvena, koji je u mladosti bio kormilar na ovakvom brodu i napisao divnu kwigu ivot na Misisipiju. U Wu Orleansu je turizam mnogo organizovaniji nego u drugim mestima na Jugu. A ima i puno toga da se vidi. U svakom hotelu na pultu recepcije gomila ponuda za razne ture, a isto tako i na pristanitu. Odluujem se za krau plovidbu u okolinu grada, do mesta posledwe bitke Ameriko-britanskog rata 1812. Na nekadawem bojitu vodii koji detaqno objawavaju tok bitke. Na vodi je bio priqiv momak koji nam je objasnio da su tu Amerikanci izlemali" Engleze da bi im pomogli da shvate da su slobodan narod. Pitao je da li u grupi ima Engleza. Bilo ih je dvoje, momak i devojka. Pomislio sam da e imati obzira prema wima, ali ni sluajno. Momak je vie puta tokom izlagawa naglasio da je iz Tenesija, pa sam na kraju pomislio da wegova bezobzirnost prema prisutnim Britancima ima neke veze sa wegovim poreklom; moda i zbog iwenice da je i Endru Xekson, pobednik nad Velingtonovim veteranima iz napoleonskih ratova u toj bici, takoe bio iz Tenesija. Endru Xekson je kasnije postao predsednik Sjediwenih Drava, i to jedan od velikih. Kada je pobedio na izborima, priredio je slavqe na travwaku pred Belom kuom, gde su se razbakarili qudi iz prerija, zapadwaci, kauboji, i veselili se na nimalo ceremonijalan nain. Ironija istorije: ova bitka se odigrala posle zakquenog primirja u Wujorku, i velike rtve su bile sasvim nepotrebne. Ali, tada nije bilo telefona ni telegrafa, i vesti su dugo putovale. Spomenik Xeksonu se nalazi izmeu Francuskog kvarta i Misisipija. Spomenik je pobedniki Xekson na propetom kowu. Drugog dana sam otiao u obilazak renih plantaa. Padala je kia i bilo mrano i tmurno vreme. Put udan. Duge deonice idu nasipom, kroz vodu plitkog, razlivenog jezera, ini mi se da se zove Ponartren. Posetili smo dve plantae, dve renovirane plantaerske kue, rezidencije kraqeva eerne trske. Pravi dvorci, pravqeni sa merom i ukusom. U wima se ponekad snimaju filmovi, kao Prohujalo sa vihorom", ili Tiho, tiho, arlota", sa Bet Dejvis i Xozefom 495

Kotenom, u kome Bet ubija Xozefa. Doekuju nas domaice-vodii u dugakim haqinama, krinolinama. Da sve bude u stilu. U jednoj, ini mi se da se zove Humas Haus, gde je sniman ovaj film, pokazuju i sataru kojom je izvreno ubistvo. U filmu, meutim, nigde se ne pojavquje satara. Za potrebe turizma iskrsla je u prii naih qubaznih domaica. Odatle idemo do Morganovog pristanita". Morgan je bio uveni gusar, a da li se ovde iskrcavao veliko je pitawe. U turizmu je sve mogue. Seam se mog prijateqa Iranca, stomatologa koga sam upoznao u Engleskoj, stipendiste Britanskog saveta koga smo u ali zvali ah" (tada je Reza Pahlavi jo vladao Iranom). Kada smo u organizaciji Britanskog saveta napravili izlet do Rimskog zida na severu Engleske, on je imao poluaqiv polu-ozbiqan komentar: Kakav Rimski zid! To su Britanci napravili za turiste." Tu ruamo. Sedim u drutvu starijeg branog para i stupamo u razgovor. Gospoa je prijatno iznenaena to sree nekoga iz Jugoslavije i srdano uestvuje u razgovoru, dok je suprug uzdran, smrknut, i pomalo neprijatan, namorast. On, vaqda, zna da dolazim iz komunistike zemqe, i apriorno je odbojan. Sretao sam povremeno takve. Za wih smo svi mi iz Istone Evrope boli", boqevici. Jedva uestvuje u razgovoru. Vraamo se u grad. Zadovoqan sam. Zaista nisam mogao boqe da iskoristim ovaj tmuran dan. Ulazimo u grad i ofer-vodi (nema neracionalnosti u Americi) nas simpatino podsea da vodii ive od male plate i onoga to dobiju od turista. Pri izlasku iz kombija svi ostavqamo po nekoliko dolara za momka, koji je svojski obavio svoj posao. Sve vreme nas je prosto bombardovao svakojakim informacijama. Uopte, svi vodii u Americi su bili priqivi i predusretqivi, i najee su na nekoliko jezika davali informacije, i u punoj meri su zasluivali svoju platu i baki. Ostavqam za sobom Wu Orleans, Xeksona na kowu, Lija bez kowa, sa aqewem i zadovoqstvom. Divan, neameriki grad, armantan, qudski. Sa dalekog Juga (Deep South) kreem na sever, ka Memfisu i Oksfordu, Misisipi. U Americi esto uz naziv grada, ako nije naroito poznat, ili ako ih ima vie istog imena, morate dodati i naziv drave, jer ima vie Oksforda, Kembrixa i Londona. Ipak, Oksford u Misisipiju je verovatno najuveniji Oksford u Americi. Zbog wegovog najslavnijeg iteqa, nobelovca Vilijama Foknera. Putujem iz Memfisa autobusom Greyhounda, uzanim ali dobrim asfaltnim putem, na kome nema mnogo saobraaja; ak je dosta redak, to je neobino u Americi. Oseam da sam do496

speo u duboku provinciju Juga. Autobus je skoro prazan, a predeo dosta monoton. Puno zelenila, dosta drvea i uma. Nema ni mnogo naseqa usput. ovek uvek stvori neku predstavu o mestima o kojima je itao ili uo, i ta predstava se najee ne poklapa sa stvarnou. Ovaj zakquak apsolutno vai i za Oksford, legendarni Xeferson u delima Vilijama Foknera. Mesto i ne lii na grad iako je sedite okruga Lafajet, Joknapatofe", Foknerovog fiktivnog kosmosa. Ne deluje gradski u evropskom smislu, ak ni seoski u naem smislu. Oksford ima desetak hiqada stanovnika, mawe nego neko vee vojvoansko selo, Futog na primer. Nema zbijenih redova kua i radwi. U izvesnom smislu to je nevidqiv gradi. Ako se izuzme centar i pedesetak metara od centra, ovek ga ne vidi. Kue su na rastojawu, esto skrivene drveem i bujnim zelenilom. Saobraaj je, prirodno, skromnog intenziteta. Siao sam s autobusa ispred agencije Trailways" i uao u prostoriju. Agent Trailwaysa, koji izdaje karte, prima i otprema pakete koji se aqu autobusom, nema mnogo posla. Autobusi na ovoj relaciji su retki i on ima puno slobodnog vremena. Kasnije sam ustanovio da povremeno, kada je velika pauza izmeu autobusa, i zatvara agenciju. U stilu Vraam se odmah". Wegova kancelarija neugledna, sa toaletom koji nije mnogo boqi od naih na autobuskim stanicama. Zamolio sam ga da ostavim prtqag kod wega da ne vuem dve torbe sa sobom. No problem". Otvorio je vrata od garderobe", pravog umeza, nalik na sline prostorije u stanicama potanskih kola na Divqem zapadu. Primeuje da sam stranac, moda zato to govorim suvie kwievnim engleskim, i zapodeva razgovor. Ko sam, ta sam, ta traim u ovoj zabiti. Kada sam rekao da sam Fulbrajtov stipendista i da prouavam Foknera, da sam zbog Foknera doao u Oksford, klimnuo je glavom, ne znam da li sa razumevawem. Pokazao se kao vrlo dragocen sagovornik. Naravno, za wega Fokner nije Fokner ve, kao i za ostale metane, Bil, a za neke g. Bil. Ne pokazuje neko posebno potovawe za slavnog sugraanina, vaqda ni Bil nije bio prorok u svom selu. Inae, ni on nije bio naroito prijatan prema svojim metanima, izgleda i prilino arogantan (dali su mu nadimak Count No Count Nikakav grof) i namorast. Bio je takav i prema novinarima i kritiarima koji su ga kao ve afirmisanog pisca intervjuisali. Kada mu je jedan postavio klasino kolsko pitawe, kakva je poruka nekog wegovog dela, verzija onog ta je pisac hteo da kae", odgovorio je cinino: Poruke obino aqem potom". Mojoj mentorki Vidi Markovi je dao dosta korektan intervju 1962. godine, moda 497

wegov posledwi. A kada je postao slavan, i kada se wegova slika pojavqivala u velikim amerikim listovima, malo ta se promenilo u odnosu metana prema wemu. Kako je rekao u jednom intervjuu, samo su ga vie saletali traei pozajmicu, mislei da je zaradio milione im mu se slika pojavquje u wujorkim novinama. Moj sagovornik je, inae, prosed ovek sredwih godina i esto je kada je bio mladi viao Bila", koji je umro pre dvadesetak godina. Molim ga da mi objasni gde je Bilova kua. Poeo je da mi objawava, neto i crtao, neke prave i krive ulice. Kriva je Old Taylor Road, a na jednoj krivini te ulice je Foknerova kua. Odjednom, prestade da mi objawava, kao da se predomislio, i ree da e me odvesti do we. Zakqua radwu", upali neka velika polovna kola, pravu krntiju, i krenusmo. Dok smo se sputali ulicom koja vodi od centra, pokazuje mi jednu prodavnicu suvenira, Gifts shop". Vidite onu radwu. Bil je imao obiaj satima da stoji i podupire zid ispred te radwe nita ne radei, ne primeujui nikoga, utonuo u misli." Poiwem da shvatam. Bil" je oigledno na tom mestu smiqao scenarije" za svoja dela, naseqavao ulice i zgrade imaginarnim stanarima, i delio im uloge u dramama i tragedijama. A wegovi sugraani su ga po svoj prilici smatrali udakom ili moda i mirnim ludakom. Wegovoj looj reputaciji kod metana svakako je doprinosilo i wegovo pijanewe. ak ni uspeh u kwievnoj karijeri nije mnogo popravio stvari. Kada je profesor u jednoj sredwoj koli u Oksfordu zadao uenicima da proitaju jednu Foknerovu pripovetku i napiu neto o woj, oni su se smejuqili i razmewivali znaajne" poglede. Profesor je to primetio i pitao u emu je stvar. Znamo mi wega", odgovorio je jedan uenik, On je jedna matora pijandura." Kriterijumi po kojima se sudi o kwievnicima nisu uvek naroito kwievni. Stiemo do krivine Old Tejlor Rouda, gde je Foknerova kua. Dobri ovek me ostavqa i odlazi, a ja prilazim kui, Foknerovom domu od 1930. do smrti. Prilaz je oivien kedrovima. Fokner ga je krstio Rowan Oak", prema legendi zabeleenoj u Frejzerovoj Zlatnoj grani. Prema woj, kotski seqaci su iznad praga svoga doma stavqali krst od ovog hrasta, da bi oterali zle duhove i iteqima obezbedili mir. Lepo, pesniki. Uzbuen sam. Ovo je hodoae. Malo sam razoaran. Jednospratna zgrada je zatvorena. Poranio sam. Zgrada je inae spomen dom Vilijama Foknera o kome se stara Univerzitet, koji ga je i otkupio pre desetak godina. Da, u ovoj zabiti postoji univerzitet, star, antebellum, ak i dosta ugledan. ini 498

mi se iz 1847. godine. Ipak, strpqiv sam. Dok ne dou kustosi", obilazim zgradu i dvorite. Zgrada je tipino amerika, tipa frame house", od irokih dasaka koje se preklapaju. I danas ih grade u Americi. To je tradicija graditeqstva sa Divqeg zapada. Imaju jednu veliku manu: kada izbije poar izgore do temeqa. Isto tako, kada protutwi tornado, sravni ih sa zemqom. Foknerov dom ima balkon na prvom spratu, okreen je u belo. Posle nekog vremena dooe dva momka koji su nekakvi kustosi ovog svojevrsnog muzeja. Putaju me da razgledam prostorije. Tu je nametaj iz vremena kada je Bil iveo u woj. Primeujem veliku, staru pisau mainu, kakve sam kod nas viao kod starijih advokata, ini mi se marke Andervud. Na woj je kucao svoje romane i pripovetke. Fokner je voleo sebe da vidi kao nekog antebelum gospara, zemqoposednika, patricija koji ima pristojnu kuu i zemqu. (Juwaci su inae sebe smatrali aristokratama, otmenom rasom, i prezirali su Severwake kao vulgarne laktaroe bez imalo stila. Pred poetak rata su samouvereno davali izjave u stilu Jedan Juwak moe da izlema deset Jenkija." Naravno, ta arogancija im se obila o glavu.) Fokner je kupio i jednu farmu u blizini i ozbiqno se bavio farmerskim poslovima, mada je uglavnom bratu Xonu preputao voewe farme. Voleo je da sam sprema suvomesnate specijalitete, majstorie po kui i oko we. Imao je i kowe, ali nije bio neki spretan jaha (to je na Jugu nekada bio veliki hendikep); esto su ga zbacivali, a jednom na krivini gde me je momak iz agencije ostavio strmeknuo se s kowa i prilino povredio. Voleo je i lov, omiqenu zabavu juwakih aristokrata. Nije mu, nekako, ilo da igra ulogu kakvu je imao wegov veliki pradeda, pukovnik Fokner, uesnik Graanskog rata, na strani Juga, naravno. Momci iz spomen kue su me zaduili dajui mi dosta neveto nacrtanu kartu Oksforda sa ucrtanim mestima vezanim za Foknera i wegovo delo. Bez we bih propustio dosta stvari u Oksfordu. Poto sam malo obiao i prostrano dvorite, krenuh sa mapom u ruci od objekta do objekta. Vraam se prema centru. Uz put, prema mapi, svraam do endlerove kue, koja je posluila kao model za kuu Kompsonovih u romanu Buka i bes. Velika, impresivna kua. U wenoj blizini prepoznajem drvo ivota", na koje se popela Kedi Kompson da kroz prozor baci pogled u sobu u kojoj je wena baka leala na odru. Wen prvi susret sa neumitnostima ivota, sa smru, neim van sveta deje mate. Nastavqam prema centru. Preko puta kua gce Mod Fokner, Foknerove majke, na mestu gde je nekada stajala Velika kua" X. V. T. Foknera, Starog pukovnika". Tu je i raskrsnica sa benzinskom pumpom. Levo se 499

ide ka Univerzitetu. Na wemu je Bil poeo svoju nimalo zavidnu univerzitetsku" karijeru. Bio je, kako se kae, propali student, za razliku od wegovih fiktivnih junaka arlsa Bona i Henrija Satpena iz romana Avesalome, Avesalome!. Neko vreme bio je upravnik pote na Univerzitetu, u stvari jedini slubenik zaduen za potu. Bio je nesnosno aqkav i krajwe nemaran. Kada bi profesori dolazili po potu, on bi im pokazivao korpu za otpatke, da tamo potrae svoju potu. Naravno, najurili su ga. Kasnije je bio loa u elektrinoj centrali, gde je za vreme nonih deurstava napisao roman Dok leah na samrti, kako je ispriao svom bratu Xonu. Prelazim nadvowak ispod koga je pruga, nekada magistralna; povezivala je ikago i Wu Orleans. Univerzitet ima zgrade od crvene cigle, uglavnom jo iz vremena osnivawa. Kasniji arhitekti su se trudili da ne narue originalni ambijent. Kampus prijatan, a na ulazu spomenik vojniku Konfederacije. Misisipi je bio jako juwako uporite i dao je dosta vojnika, od kojih se mnogi nisu vratili kuama. Mnoge je u rat odveo Foknerov pradeda, uveni pukovnik Fokner, ikona porodine mitologije vojnik, zemqoposednik, graditeq eleznice, politiar, entrepreneur, ak i uspean kwievnik, iji se roman Bela rua Memfisa prodavao u zavidnim tiraima, a tampa se i danas. Bio je izuzetno dinamian, snaan karakter, preke naravi, to mu je i dolo glave. Ubio ga je ortak u poslu. Mnogi vojnici su umrli na Univerzitetu, u zgradi danaweg rektorata, koji je za vreme rata bio bolnica (sanitetski uslovi su bili loi i kod jednih i kod drugih, ali vie kod Juwaka). Wima u spomen je i podignut ovaj spomenik, figura vojnika Konfederacije, slian onome u centru varoice. Mogue da su identini, da ih je uradio isti vajar i da su izali iz iste livnice. Malo pada kia, malo sija sunce. Odmaram se u prostranom, udobnom holu zgrade za studentske aktivnosti. Gotovo sam zadremao u udobnoj foteqi. No vremena za spavawe ipak nemam. Ustajem i vraam se u centar, sve po mapi. Primeujem lepu, starinsku, antebelum zgradu, takozvanu Memory House", dom Foknerovog brata Xona, koji je autor kwige Moj brat Bil. Malo daqe kua u kojoj je Fokner iveo pre nego to se uselio u Rowan Oak. U woj je napisao roman Dok leah na samrti. Vraam se u centar, jer je centar Oksforda, ipak, centralno mesto naseqa, Xefersona u delima. Tu je sudnica, pozornica mnogih scena u delima; tu je opet spomenik vojniku Konfederacije. Benxi, idiot iz Buke i be500

sa, naao mu je mesto u svom poremeenom umu, i uvek ga je obilazio s leve strane. Zbog Foknera sam kupio i nekoliko kwiga o Graanskom ratu. U jednoj sam naao fotografiju ovog malog trga pokrivenog atorima Grantovih vojnika. Oko spomenika su drvene klupe, i na wime sede stariji metani. Kao kod nas na selu, qubazno mi se javqaju i ja im srdano uzvraam pozdrav, iznenaen ovolikom prostosrdanou, kakve nema u velikim gradovima, pogotovo na severu. Levo od sudnice je ulica na ijem poetku je zgrada u kojoj je, na spratu, bila advokatska kancelarija Fila Stona, Foknerovog prijateqa i kwievnog mentora, inae u romanima Gevina Stivensa. U woj je Fokner provodio bezbrojne sate u razgovoru. Preko puta we, na uglu, jo jedan foknerovski spomenik First National Bank pukovnika Foknera, Mladog pukovnika", Foknerovog dede, takoe znaajna institucija u delima. I deda je bio ugledna figura u Misisipiju. Ve status Foknerovog oca je bio mnogo mawi, a Bilov je predstavqao daqu degradaciju nekad mone porodice. Stara pria, ispriana u Manovim Budenbrokovima, kod Bore Stankovia i drugde. Ostavqam ove stvarne i fiktivne objekte i kreem ka svetu senki, lokalnom grobqu, da obiem Foknerov grob. U malom mestu sve je blizu, pa i vena kua nije daleko od ivotne. Grobqe je na neravnom terenu, ali inae ureeno. Opet po dragocenoj mapi, pronalazim porodinu parcelu Foknerovih. itam razna imena na nadgrobnim spomenicima, ali Vilijama Foknera nema nigde. U crnakom delu grobqa (relikt juwake prolosti, rasna podela je vaila i na onom svetu) nalazim i grob wegove crne dadiqe, Karolajn Bar, mami Kali", kako ju je od milote zvao. Ona je bila dadiqa Bilu i ostaloj deci Foknerovih. Fokner joj je bio veoma privren i priredio joj je sveani pogreb. Dao je da se na wen nadgrobni spomenik ukleu rei: Wena bela deca je blagosiqaju". Ponovo konsultujem mapu. Naravno, nema Foknerovog spomenika jer je on sahrawen van porodine parcele. Naime, kada je Foknerov deda kupio parcelu na grobqu nije pretpostavqao da e se porodica brzo uveati. Kreem u pravcu koji pokazuje mapa. Idem, zagledam, ali nigde Foknerovog spomenika. Poiwem da se nerviram, ve sam i prilino umoran. Ponovo zagledam u mapu, ali mi ona ne pomae. Shvatam da je mapa, inae rukom raena i fotokopirana, nepouzdana to se tie rastojawa, da nije raena u preciznoj razmeri. Poiwem da traim nasumice i sve vie se nerviram. Neu vaqda da se vratim a da ga ne naem. I odjednom, ugledao sam Foknerov 501

nadgrobni spomenik. Neugledan je, u maloj uvali pri dnu grobqa, blizu puta. Tu je sahrawena i wegova ena Estel. Na spomeniku samo osnovni podaci ime, prezime, godine roewa i smrti. Kau da tu pievi potovaoci, kwievni hodoasnici", ostavqaju cvee, kwige, a poneko i pqosku viskija, verovatno neki sabrat u piu. Vraam se polako u grad, ka centru i autobuskoj stanici. udna stvar. Nekoliko qudi mi se javqa u prolazu. Najpre, zbuwen, ne odgovaram, dok nisam shvatio da se meni javqaju. Neobina pojava za amerike prilike, verovatno prisutna samo na Jugu, na kome su se odrale neke tradicionalne forme ivota i ponaawa, bar u provinciji. Raspitujem se gde mogu da ruam. Nigde nisam primetio neto nalik na restoran. I to je dokaz da je ovo duboka provincija, i to juwaka; jer u Americi restorana ima ak i previe, obino jo na prilazu mestu. Pokazuju mi Smitijev restoran". Posluuje me starija, qubazna ena. Izgovor otegnut, pravi juwaki. Restoran deluje nekako naki, poznato. Nalik na neku mirnu gostionicu sa arenim stolwacima. I meni sadri juwaka jela, ne ona konfekcijska, brzu hranu". Vreme prolazi i blii se as dolaska autobusa koji e me povesti na sever. Odlazim do svog starog prijateqa, agenta Trejlvejza. Poiwemo razgovor, kao stari poznanici. Raspituje se ta sam sve video. A onda, odjednom, neto neoekivano, gotovo okantno. Pita me da li sam u Foknerovoj kui sreo jednog starog Crnca. Kaem da jesam. I nisam primetio nita neobino u vezi s wim? Zbuwen, kaem da nisam, da sam malo popriao s wim dok sam ekao da otvore kuu i da je on neto radio u dvoritu. I onda me je zapawio. Zar niste primetili da je isti Bil, da je Bil u crnom izdawu?" Kaem da ga nisam posebno zagledao i da nisam nita slino primetio. Da, da, kae odluno moj sredoveni sagovornik, on apsolutno lii na Bila. Pokuavam da vratim film unazad i da se setim lika starog Crnca. Kao da je moj sagovornik u pravu. Seam se da je stari imao karakteristine foknerovske brie; verovatno ga je imitirao. Agent mi jo kae da je Bil testamentom odredio da stari Crnac (naravno, u vreme kada je Fokner pisao testament on nije uopte bio star) ostane na posedu, kao neko ko je wegov nerazdvojni deo, do smrti. Neobina odredba, ali s obzirom na ono to sam saznao od priqivog agenta, i ne tako udna. Da li je mogue da je to Foknerov vanbrani sin? Da li je zbog toga onako uzbudqivo i ubedqivo opisao tragiku potomaka crno-belih brakova i veza u Avesalome, Avesalome! i drugde; rasnog prokletstva, rak-rane juwakog drutva. ini mi se da u tome lei kqu 502

onako munog ponirawa u odnose crnih i belih u wegovim delima. Nisam nigde naiao na podatak slian ovome, a opet, Oksford je malo mesto, a u malom mistu" se zna sve o svima. Veoma sam sklon da poverujem u priu Bilovog zemqaka, moda vie na osnovu Foknerovog dela nego na osnovu nesigurne pretpostavke da metani malog mesta sve znaju jedni o drugima. Pozdravio sam se s agentom, popeo u autobus i bacio posledwi pogled na sudnicu, trg i spomenik. Bili su obasjani popodnevnim suncem. Na klupama oko sudnice sedeli su stariji dokoni metani. Sa Foknerovom smru kao da su iz tog mesta nestali drama, prokletstvo i tragika i spustio se neki idilian mir. Prividan, svakako. Pored mene promiu posledwe kue Oksforda, skoro sakrivene u drveu i zelenilu. Jo koji trenutak i one nestaju sa vidika. Autobus grabi ka Memfisu. Odande u iz ovog neobinog sveta, Dubokog Juga, koji sam tek malo nazreo za vreme ove kratke posete, krenuti na Sever, ka ikagu, ka svetu ubrzanog ritma i hladnijeg temperamenta, svetu poslovnom, efikasnom, i bezlinom, svetu jurwave i buke. Sever i Jug su i danas dva sveta, sto i vie godina nakon okonawa Graanskog rata.

503

PREDRAG R. DRAGI KIJUK

TRAGOM SLOVESNOSTI Skica za dva molitvena iskustva Aleksandra Solewicina


Biti jedinstven autor logorske kwievnosti (a ruska crvena imperija je osudila oko tri hiqade sovjetskih pisaca) moe samo neko ko je pristao da bude zarobqenik istine, ali biti autor literature bez nade", u kojoj, zakonito uvek, u prvi plan izbijaju duhovni ivot i stigme, moe samo neko koga je dotakla apostolska hristolikost. Aleksandar Isajevi Solewicin pisac je ba takve kwievnosti, istinolike i stigmatine. To je i razlog to wegovo delo oblikuje ivotnu zbiqu na naelima potvrivawa oveka a ne na naelima mizantropske unutrawe pobune. Ograniewe na logorsku epopeju, kakav je sluaj sa veinom wegovih dela, nita nije izmenilo u tako odreenoj poetici. Ba zato, ovako tipiziranu posebnost moemo tumaiti uz pomo sutinskih detaqa, u kakve spadaju i dva pieva prozbena teksta: Molitva i Pomiwawe umrlih. Jasnovidac kao svojstvo udwe Solewicinov Jedan dan Ivana Denisovia (povodom ijeg izlaska iz tampe je glavni urednik asopisa Novij mir, Aleksandar Tvardovski zapisao: Nesumwivo da ovim delom u nau literaturu ulazi novi, osebujan i sasvim zreo majstor") u svemu pripada sudbinskoj prozi, sa kwievnim junacima beznadenog i beskonfliktnog karaktera, zainteresovanim jedino za preivqavawe od danas do sutra. Ali takvo prikazi504

vawe nije nita drugo do privid (Nikako nije eleo da doe jutro. Ali jutro doe svojim redom", Jedan dan, 2) kao i pokuaj drutva da izrazi brigu za logorae (Uz baraku je dograeno krilo, a uz to krilo su jo prilepili trem. Spoqa je trem bez vrata, hladnoa slobodno ulazi pa ipak je u wemu prijatnije, ipak je pod krovom", isto, 89). Da ne mogu biti svi putevi dobra zatvoreni, ruski svetski pisac je potvrdio nemogunou omeivawa istine. Ma koliko to bio opsesivni poriv vlasti, poriv slobode nije mogue ni suzbiti niti bezbedno ograniiti upravo zbog toga to je sloboda slobodna jedino u istini. Na taj nain, kao to oba pola, duhovni i ulni, ine prirodno ovekovo svojstvo, tako sloboda i istina predstavqaju oba pola drutvene karakterologije. Utoliko pre, logorska kwievnost, nastala u drutvu koje je ivot svelo do paradoksa, u svemu je podlona poetici paradoksa. Ali, negirawe smisla blisko poetku ove povesti (to je palo, to je zauvek nestalo nema ni odjeka", isto, 26) i konstatacija kwievnog junaka na kraju (Proe dan, niim nepomuen, skoro srean", isto, 119) jedino istiu paradoksalan" obrt koji se morao dogoditi:
Ej, nesretnici: bogu su se molili, kome su oni smetali? Svima unaokolo do dvadeset pet otfikarie. Jer mu je sad takav trenutak: po dvadeset pet, podjednaka mera. Pa mi se za to nismo molili, Denisiu opet navodi Aqoka. Pree sa svojim jevaneqem blie uhovu, uza samo lice. Gospod nam je zavetovao da se, od svega zemaqskog i smrtnog, molimo samo za nasuni hleb: 'Hleb na nasuni dad nam dnes!' Sledovawe, znai? upita uhov. A Aqoka svoje, pa svoje, vie nego reima nagovara oima, pa ga jo rukom za ruku trza, gladi: Ivane Denisiu! Ne treba se moliti za to da nam paket poaqu, ili za prekobrojnu porciju orbuqaka. to je visoko za qude, to je pred bogom nisko! Treba se moliti za duhovno: da nam gospod sa srca naega talog ravi odstrani " (isto, 115).

Stoerni dogaaj metafizike istorije, ovako opisan pod neobinim okolnostima logorskog ivota koji kao zlo preti da se pretvori u svetrajni izopaeni poredak, nesumwivo potvruje da svojstvo najdubqe nade nije mogue unititi. Ona je, kao utoite, postojala kod pasa svjetskog imperijalizma", to jest nevino osuenih za izdaju, uglavnom smetenih u 505

110 elija Velike Lubjanke. Staqin je podelio crvenu imperiju na dva sveta, od kojih ni u jednom ovek nije bio siguran. Veliki voa je uivao plodove ezoterijske inscenacije vladawa (wegov prorok imao je i ime: Volfgang Mesing), iz koje se nisu nazirali ni zemqa ni svemir. Meutim, polovica svemira bila je zatvorena u wegovim grudima, i ta je polovica bila harmonina i jasna. Samo ona druga polovica objektivna stvarnost krila se u opoj magli" (U prvom krugu, 103). Tako su postojala i gasila se ta dva razliita sveta u kojima je pripadnik ideolokih paklenika mogao izrei za onog drugog sasvim izvesnu presudu: Iz onog svijeta nije bilo povratka u ovaj svijet" (isto, 147). udwa za pamewem, kao svedoewem, ostala je uteha osuenima da izgube svaku nadu. Na neki neobjawiv nain oni tu utehu nisu gubili, jer se ona, kao i svaka velika qubav, pretvarala u misteriju. Vlast je unapred bila gubitnik, a da to nije ni slutila. ovjek se ne smije pokoriti vawskim okolnostima, to poniava" (isto, 179), ali i preobraava osuenika koji nepogreivo sluti i nalazi put utehe. Znajui zato trpe blaili su svoju patwu, teili svoj udes istinom o svetu u kome ak i onaj koji je polovicu svemira zatvorio u svojim grudima" nije mogao da sauva nadu u sopstvenu mo. Svedoanstva su se kao tapije javqale posvuda, ak i tamo gde ih niko nije oekivao:
Odakle drugovi! A to to vi imate na prsima i na kapama nekakve zakrpe? To su nam bili brojevi, ree jedan od pridolica. I na leima i na koqenima. Kad su nas otpremali iz logora, strgnuli su nam ih s odjee." (isto, 11)

Da razum nadima, a qubav popravqa" ( Kor. 8, 1) dokaz je slobodne voqe i privrenosti harmoniji. Ovim stavom je mogue braniti i tvrdwu da roman U prvom krugu, koji opisuje neobian logor za naunike u predgrau Moskve, jeste i povest o qubavi. Razumqivo, samo onaj ko ulnost vezuje iskquivo za iskuewe ne moe da shvati da je qubav najvii oblik mistike religioznosti, to je crkva prihvatila zastupajui pesme erotskog karaktera u Bibliji. Uostalom, kao to ulna lepota postepeno iezava u metafiziku dubinu, tek qubav, iako povezana sa erotskim, svoju punou nalazi upravo u dosegnutom idealu. Narativni subjekt oito nije pogreio kada je qubavi dao temeqni zna506

aj jer eros nije zamka Satanina, nego ue kojim nas Bog vue" (Francisko Salski). Zato i treba konstatovati: kao to je dirqiva naturalistika scena qubqewa Asjine dojke (u romanu Odjel za rak, 288), takva je, a u tradiciji najboqe ruske proze, i qubavna storija Gleba Vikentia Nerina i Nae, opisana u romanu U prvom krugu. Najzad, takve su i ostale storije o qubavi veto smetene u prvi krug ovog romana o slobodnoj voqi, koja se dotakla kosmike istine da razum nadima, a qubav popravqa". Da bi doarao snagu harmonijskog principa, kao kontrapunkta spoqawem svetu, kwievni postupak je morao biti sutinski odreen dosledno paradoksalnom obrtu. Zato se roman U prvom krugu i zavrava opisom prevoza zatvorenika koji su ve osueni":
Ne, Iqa Terentiu, nije to pakao. Nije to ni nalik paklu. Mi idemo sada u pakao. Vraamo se u pakao. araka je najvii, najboqi, prvi krug pakla. Bio je to gotovo raj. Nije rekao nita vie, osjeajui da nije potrebno. Svi su znali da je ono to ih eka neuporedivo gore od arake?* Ali u wihovom je srcu vladao mir. Bili su ispuweni neustraivou onih koji su izgubili sve, neustraivou do koje nije lako doi, ali koja je trajna. Bacakajui u sebi teret nagomilanih tjelesa, veselo obojeni naranxasti i plavi kombi kretao se gradskim ulicama, proao kraj eqeznike postaje, zastao na jednom kriawu. Neki sjajni tamno-modri automobil ekao je na kriawu da se promijeni isto crveno svjetlo. U wemu se vozio dopisnik naprednih francuskih novina 'Liberation', koji se upravo uputio da gleda hokejsku utakmicu na 'Dinamovom' stadionu. Dopisnik je proitao natpis na stranama kombija: MESO VIANDE FLEISCH MEAT Prisjetio se da je danas vidio ve vie takvih kombija u razliitim dijelovima Moskve. I izvadio je biqenicu i napisao crvenom tintom: 'Na ulicama Moskve ovjek esto vidi kombije pune hrane, veoma uredne i higijenski besprijekorne. ovjeku ne preostaje drugo nego da zakqui da je opskrba prijestolnice izvrsna.' " (U prvom krugu, 554)
* araka oznaava specijalne logore za naunike; u logorskom argonu nazivala se i rajskim ostrvima".

507

Na uverewu da Gospod aqe sigurne znake da postoji, izgraen je i stav po kome bez te pomoi ovek ne bi bio u stawu da sopstveni put pronae sam, udnovat put kroz nesigurnost. Takvo uverewe je jedino i moglo da pomogne prokaenom i osuenom da ispuni svoj dug istini, i opie sebi sline po zatvorenikoj bespomonosti. Patwu, koja je obavijala svaku sudbinu unutar izopaene crvene imperije, Solewicin je izdigao do visine simbola. Zato je takvu patwu trebalo usutiniti moralnim stavom i braniti verom u vii smisao. U tome se i pokazala qubav za Tajnovica i uverewe ne da mi zavolesmo Boga, nego da On najpre zavole nas" ( Jov. 4, 10). Na kontrastima svojstava izgraena je i qubavna povest bolesnog robijaa Olega Filimonovia Kostogutova u romanu Odjel za rak. Tim pre to je stvarnost zla okrutnija, nemilosrdnija i nepotedivija, poto u onome ledenom svijetu, koji je uobliio i obiqeio Olegovu duu, nije bilo pojave niti pojma: nesebina dobrota" (Odjel za rak, 343). U bolnici je sreo Jelizavetu Anatoqevnu, ija je kerka u progonstvu umrla a mua po drugi put odveli" (isto, 345). Bilo je to vreme logorske drave i logorskih gradova, kada su samo u Lewingradu ideoloke kaznene ekspedicije etvrtinu grada iselili". Za ovakvu vrstu kontrastirawa narator nalazi opravdawe u slinostima institucija spoqweg sveta: bolnica, u kojoj su uglavnom pacijenti ve otpisani iz ivota, oliava takoe zatvoren prostor, kao i zatvor. Utoliko je svaka istinita sudbina upeatqivija, liena kwievne nadgradwe i literarnih kliea, jer je svaka lina sudbina, pa tako i medicinske sestre sa odeqewa, neponovqiva: Sve su kwievne tragedije, ini mi se, smijene u usporedbi s onim to mi ovdje proivqavamo tvrdila je daqe Jelizaveta Anatoqevna" (isto, 346). Ba zato Odjel za rak predstavqa jedinstveno Solewicinovo delo, tanije ovaj sloeni dvojedni kompozicijski postupak omoguava autoru da roman o bolesti, kao kakav kompendijum, postaje roman o ivotu kao bolesti. I vie od toga: usloeno kwievno tivo je omoguilo jednaewe dva arhipelaga u jednom je ovekov ivot zarobqen ideologijom, u drugom boleu; u jednom vladaju patwa i smrt kao izvesnost, u drugom izvesnost patwe deli se sa nadom. Najzad, kao i u zatvoru, na klinici u kojoj vidi ovjeka kako ve prima kisik, jedva trepe oima a jezikom jo uvek petqa: neu umrijeti! nemam ja rak!" bolesnicima se gasio interes za novosti na ovome svijetu" (isto, 373), ba kao i robijaima. Pa ipak, kao to ewa za Gospodom ne prestaje, tako i udwa za istinom neprestano traje. Fenomen iekivawa 508

(koji se vrhuni pravednim obelodawivawem) ne bi se ni mogao zamisliti da postoji samo kao voqna odluka. Bez obzira na prirodu zla koje se sruilo na osuenog bez boje vatre". Ali, likovi Solewicinove gigantomahije u stawu su da uzvrate istinom jer se saobraavaju netroivoj energiji ( i nijeste svoji, jer ste kupqeni skupo" Kor. 6, 1920) i vrlini dogoene istine (jer i Car slave i predstojee radosti pretrpqe krst, ne marei za sramotu" Jev. 12, 2). U tom religijskom i nasleenom memofondu i jesu sadrane snaga i opomena kwievnih likova i stvarnih kwievnih junaka:
Svi ti qudi su nepovratno bili zaboravili ne samo da je svako od wih ovek i da u sebi nosi boiju vatru to mu otvara mogunost za boqu sudbinu nego su bili zaboravili i da bi trebalo da se usprave, da je najprostiji oblik slobode pravo oveka jednako kao i vazduh." (Arhipelag Gulag, kw. 3, 58)

U paklu crvenog arhipelaga Gulag, boanska energija, kao poruka, obuzima utamniene (I sada dok crpem vodu ivota / Za ta novu snagu opet stekoh / Ja snova verujem. Tvoja dobrota / Ne ostavi me ni kad Te porekoh" isto, kw. 2, 441), podupirui uverewe da wihova nada nije uzaludna. Navedena karakteristika, svepripadajua Solewicinovom delu, u stvari jasno pokazuje kakvo je ustrojstvo sveta bogotraiteqa a u emu e se uvek potvrivati svet bogoruiteqa. Da ustrojstvo sveta jeste u tesnoj ali ne i zakonitoj vezi sa ideologijom, autoru su dali za pravo svi dogaaji nekrofilske civilizacije HH i HH veka koje je ovaj pravoslavni Rus podjednako kritikovao. Svi nesporazumi sa ovekoqubqem i humanizmom sveoveka, protivnim civilizaciji natoveka, nastali su upravo zbog nerazumevawa filozofije ivota bogotraiteqa i instrumentalizacije Solewicinovog dela prevashodno u kquu disidentske literature. To to je re o prognaniku a ne klasinom disidentu tek nikoga nije zanimala. Smiqena zloupotreba ruskog svetskog pisca tako je ne samo potvrdila neumni duh raspadawa antihrianske civilizacije ve i nemo tako ustrojene civilizacije da razazna kquni fenomen pieve poetike. ak i kada najvei skeptici, s obzirom na poraavajua svojstva logorskog HH veka, u oveku ne otkrivaju bie koje eli da zaustavi greh oni u stvari itavu zajednicu (jer je dopustila postojawe logorskog sveta) svode na egzekutora, nesavesno se ogreujui o rtve. Ovakav stav, makar iskazan kao strepwa ili strah o izopaenoj strasti koja se ne moe pro509

meniti, pripada beskraju zla, logici zla, i ne uzima u obzir udesno prisustvo boje vatre" kao osobenog svedoka neprirodne ovekove prirode. tavie, rtva ne samo da zadovoqstvo zlom ne uvia jedino kao nequbav ve, jer nije izgubila svojstvo qubavi, rasuuje na nain bogolikog oveka: Zlo iz sveta se nipoto ne moe isterati, ali se u svakom pojedincu ono moe potisnuti" (isto, kw. 2, 441). Natprirodna patwa rtve, koja nije izgubila boju vatru", uzviena je do granica stradawa Iskupiteqa i zato ne gubi nita od uverewa da se zlo u svakom pojedincu moe potisnuti". Razumqivo, ovakvo uverewe rtva temeqi na spoznaji oveka i kao ula tuge, na spoznaji da e se ovek suoen sa izopaewem prirode oalostiti a ne oradostiti. Samo onaj prestupnik, a to vai i za vernike logorskog sveta kao i za one koji su se ogluili o postojawe takvog sveta, u kome se nije probudilo ulo tuge bie preputen istorijskoj i metafizikoj patwi. Za nevaqalstvo due pie sveti Nikola Kavasila najboqi lek je tuga: kad nevaqalstvo tek predstoji, tuga ga unapred odgoni; kad je prisutno ona ga ukida, a kada je ve poiweno ona je u stawu da oveka oslobodi krivice." Tako uspostavqeno spoznawe o oveku kao ulu tuge, odnosno pokajawa, stradalnike iz hronologije zla (Arhipelag Gulag) izdvaja od drugih, razlikuje i deli od sveta zarobqenog mrwom. Istoznano, ovakvo spoznawe jedino potvruje progowenima zato je wihov put do istine vrlina preobraewa, pobono nadawe i neukinuto seawe na Boga (Evo vam kazujem tajnu: neemo svi pomrieti, ali emo se svi izmeniti" Kor. 15, 51). Nijedno od ovih uverewa ne zanemaruje ve zavetava istinu, ak i u sluajevima kada izgleda da je ona nedokuiva. Insistirawe na nedokuivosti ima za ciq suoavawe sa nepredvidqivou bia patwe i bia zla. Oni e uvek ostati tajna jedan za drugog: bie patwe zato to magnetnom silom brani svoje uverewe, bie zla zato to ne zna granice sopstvene opsesije. Da se istina tie oveka a ne kvantuma iskuewa, epski subjekt dokazuje konstatacijom: Granice oveka! Trai koliko hoe nee ih dokuiti" (isto, 401). To je i razlog to ova hronika o zlu belei zastraujue detaqe i o onima koje su nequdska muewa i patwa potpuno razorili. U Staqinovim logorima samoubistva su bila brojna (poput Litvanaca u Kraslagu, posle Drugog svetskog rata), uestala (u Medveegorsku 1931, ili u centralnom zdawu Gurepoloma, 1947. u Kwa-Pogostu, 1949. u Vladimiru Volinskom) i okrutna u namisli. Poneki su se veali na sam dan prekida robijawa, iz odvratnosti prema ondawoj slobodi". 510

Odlune na samounitewe bilo je nemogue odgovoriti od oajnikog ina, poput letonskog oficira koji se iskrao iz ambulante, put naputenih spratova. Medicinska sestra zekiwa stigla ga je na otvorenom balkonu petog sprata. Uhvatila se vrsto za wegov ogrta, no samoubica se oslobodio ogrtaa i onako u rubqu hitro skoio u provaliju: bela muwa je usred sunanog dana sinula pred oima mnogih prolaznika na Velikoj Kalukoj ulici" (isto, 430). U paklenom logorskom grotlu svirepost postaje pojava na koju se logorai priviknu, kao i wihovi muenici: bolniari unose Kornfeqdovo telo na operacioni sto. Naneseno mu je osam udaraca tukaterskim ekiem po lobawi dok je spavao (obiaj je inae da se kod nas ubija odmah posle ustajawa, onda kada su barake otvorene ali jo niko nije ustao, jo se niko ne pokree", isto, 440). Poivotiwiti, ponititi i uniziti rtvu (do dna poivotiwewa i oaja", isto, 159) geslo je koga su se drali vladari i uvari sovjetskih kazamata: kreveti nisu ograivani, a svetlo, naravno, nikada nije ugaeno. Sve se obavqalo kao kod ivotiwa, na oi svih i na vie mesta u isto vreme. enu je mogla zatiti samo neosporna starost, ili napadna runoa" (isto, 172). Opsesivno izrugivawe posebno je dolazilo do izraaja prema umrlima, pa su logorski agitatori dosledno ponavqali krilaticu: radite dobro pa ete biti sahraweni u drvenom kovegu". Umrle su pokopavali u zajednikim grobnicama (pojedine su posebne grobne brigade" pravile eksplozijom): Ponekad bi, radi lakeg rukovawa, napravili jedan sanduk na est leeva svezali konopima da ne mrdaju, posle ega bi ih utovarili kao trupce i kopali u zajednike grobnice: velike za vei broj, ili plitke za po etiri mrtvaca. (U prolee iz plitkih poiwe da se iri smrad po logoru i onda aqu ive mrtvace da ih zatrpavaju", isto, 164.) U kazamatskom bestijarijumu, gde je zlo stvarnost a bie ipak ivi kao u snu", gde niega sem Boga nema (im nam je loe mi se Boga ne stidimo"), gde okolina kao da nije postojala" stanovniku Gulaga jedino zbiqovito pripada molitva jer samo ona predstavqa priee ivota" (sv. Ignatije Brjananinov). Uostalom, emu je mogao da se nada nepodobni" unesreenik iju je sudbinu Lewin odredio jo 1917, zalaui se za maksimum inicijative, konfiskaciju, prinude i hapewa" a 1918. jasno okarakterisao: oistiti rusku zemqu od svih tetnih insekata". Tim ciqevima sluio je i Dekret o crvenom teroru iz 1918, u kome se nagla511

avalo: klasnog neprijateqa izolovati u koncentracione logore". Ali, molitveni duh nije posustajao, tek ne ideolokim eksperimentom da se i Solovecki manastir u istoimenom arhipelagu pretvori u tamnike odaje. Ba tu, na svetom mestu, gde se streqalo na grobqu crkve sv. Onufrija", e za kosmikim Darodavcem nije zamirala, ve rasla. Zlo se irilo, ali ni u emu nije uspelo, iako je unesreivalo; maq odnaroene zaslepqenosti ustao je protiv oveka i Boga i razvejao zlo kao vetar, ali je sam sebe osudio i pre otpoiwawa izopaenosti jer je ustao protiv ivota koje je tajna, udo i disawe duha. U svetu kazamatskog bestijarijuma, ba zato, u oveku bez nade kome nita nije preostalo budila se neka nepoznata snaga, potreba i vii smisao saiman u odluci koju niko nije mogao niti da kontrolie niti da je poniti; u svetu satrapskog bezverja, neumnih i opsednutih uvara poretka zla svaki osuenik je ponavqao sam za sebe: Preostaje mi jedino da se molim" (Arhipelag Gulag, kw. 3, 87). U emu je tajna tog ostatka od unesreene tvari, tog eona ula duhovnosti, ako ne u spoznaji preostale energije koja opstojava kao istina, budi se kao istina, i vaskrsava kao svedok individualne i kolektivne posuvraenosti. Solewicin, ije literarno delo nije puki opus priqenog dokumentariste, pronalazi oslonac svojih kwievnih junaka u neprekidnom nastajawu vie istine u odnosu na wihovu presudu, u opisima stawa preobraaja u drugaijoj istini od one u komunistikim kazamatima. Razvijajui ovu ideju autor je uspeo da drastino uvea razliku izmeu istina sistema (istovetnih po sadraju, ugraenih u lanove zakonika samo za to da bi u wih bila smetena biografija nepodobnih i nekooperativnih osoba) i istine jedinstvenog, personalistikog iskustva. Razlika u polazitu, pogledu na svet i smislu ovekovog bitisawa prerastala je u odbranu bia a ne u odbranu istine ideologije sree mandarinskog sistema. Sutina takvog preobraaja zato i nema nieg zajednikog sa pravnim paragrafima ve sa dejstvujuom mudrou. Robija nije samo broj, slina krivina sudbina ili nepravedna rtva negoli bie koje je otkrilo slovesnu energiju. Reju, to je put kwievnog junaka do sopstvene slobode, traene i pronaene u boanskom poretku koji ne poiva na politikoj ve duhovnoj slobodi (carstvo Boje je unutra u vama" Lk. 17, 21). To je i razlog to su unesreeni kwievni junaci i mogli da dosegnu do identiteta. Iako je takvo poimawe identiteta nastaweno jo u platonistikom poretku, u kome boanska sudbina postaje ovekova vrlina, ono se, pre512

sudno, potvrdilo u moralnom pogledu na svet, u hrianskoj filozofiji ivota (Pripazi dakle da svetlost koja je u tebi ne bude tama" Lk. 11, 35). Ovako suprotstavqena, otkrivena istina nema delimino ve potpuno svojstvo, pa samo taj Duh Istine uvodi u svu istinu (Jn. 16, 1213), odnosno spasewe. Ako u takvoj objavi bie nalazi i snagu istine, ono je ve prepoznalo svrhu svoje udwe, svog logorskog pretrajavawa i vere da niti i jedna tiranija ne moe biti preutana. Najzad, u tom sloenom procesu personalistikog prosvetqewa se i krije odgonetka uverewa Solewicinovih kwievnih junaka da e, kada su ve otkrili duhovnu slobodu, doi dan wihovog svedoewa istine (A napast ne znai i propast. Napast treba nadiveti" Arhipelag Gulag, kw. 2, 430). Iskustvo teodiceje, oito, predstavqa i egzistencijalistiki aksiom: izvan svesti o potpunoj istini, pojedinac nikada ne bi sauvao nadu da e i istina o wegovom stradawu bilo kada ugledati svetlost dana. Ali, preduslov takvog prosveewa jer se istina niti uveava niti smawuje ne nalazi se toliko u Solewicinovoj asketskoj, na sutinu koncentrisanoj osnovnoj crti kompozicije" (er Luka) koliko u ivqewu zajednice oveka sa Bogom. Onaj ko ne ivi u istini ne moe imati iskustvo ove zajednice, kao to ne moe bez askeze i molitve susresti svoje sopstvo, to jest prirodno stawe teoantropolokog poretka: Neki put tako jasno osjetim da ovo to je u meni nisam samo ja. Ima tu i neto neunitivo, neto uzvieno! Mrvica svjetskog duha" (Odjel za rak, 349). Rezultat takvog poimawa predstavqa i Molitva" Aleksandra Isajevia Solewicina jer ona, kao ivqena istina due, ne moe biti nita vie niti mawe do objediwavajui kqu razumevawa wegove literarne poetike:
Kako mi je lako da ivim s Tobom, o Gospode! Kako mi je lako da verujem u Tebe! Kada se gubi u nepoimawu ili nestaje um moj, kada najpametniji qudi ne vide daqe od veera danaweg i ne znaju ta treba raditi sutra Ti mi aqe sigurno uverewe da Ti postoji i da e se Ti pobrinuti da ne budu svi putevi dobra zatvoreni. Na grebenu slave zemaqske sa uewem se osvrem na onaj put, koji nikada ne bih mogao da pronaem sam, udnovati put kroz nesigurnost ovamo, odakle sam mogao da poaqem oveanstvu odbqesak zrakova Tvojih. I koliko snage bude potrebno da ih jo odravam, Ti e mi je dati. A ukoliko ne uspem onda si znai predodredio to drugima" (Vatra i mravi, 11)

513

Ali, u emu je Smisao ispovednog jezika, kao duhovnog stoera? Za tumae Solewicinovog dela on ima znaaj univerzalnog imeniteqa te je stoga, zahvaqujui prozbenom iskustvu, ispravno pretpostaviti: nije nemogue da je to jedini razlog to e Solewicin, novi apostol istine, u svetu koji je oveka zarobio Pukinovom trostrukom vizijom (Ovo je odvratan vek / Kad u svakoj prilici je ovek / Tiranin, izdajnik ili robija") ostati veni savremenik. Za literaturu to je dragoceno svedoanstvo preispitivawa drutvene anatomije, za itaoca trag filozofije ishoewa to jest hristolike vere. Videlo u zagonetki Pitawe smrti je najvee ovekovo iskuewe, patwa wegovog tela i uma, a za pripadnike logorskog sveta koji se blisko drue sa smru iskustvo bezvrednog, nepotrebnog i obesmiqenog bia koje postoji jedino kao umrtvqeni ivot. Najvei broj Solewicinovih kwievnih likova su ivi mrtvaci" na neprekidnom putu u carstvo smrti" (Arhipelag Gulag, kw. 1, 25). Sve to je Arhipelag stvorio, isisano je iz miia ovih lipsotina." Utoliko je wihova vera udesnija, ako je ima. ovek ne razmiqa u svakoj prilici o smrti, koja je daleko, ali u svakodnevnom suoavawu politikih osuenika crvene imperije ona postaje najblii, najprirodniji i najizvesniji trenutak ivota, skoro opsesija, nain miqewa i pamewa. Arhipelagu, kao carstvu smrti, pisac duguje i onu voqu koja ga je spasila od moralne lenosti i oajawa, pa je to jedini razlog to je Arhipelag Gulag posvean upravo wima, kojih nema, mrtvima, koje pamtimo: Svima kojima ivot bi kratak da bi ovo mogli ispriati. I neka mi oproste to sve ne videh, to se svega ne setih, to sve ne odgonetnuh." Ali, zadah smrti se nije uselio samo u Arhipelag, on je i u drugim kwigama prisutan, on je u Odjelu za rak saekua za bolesnike, jer se smrad bolesti pretvara u arhipelag smrti, u zjapqiva usta mrtvih kao ua svih nada. Iskonska, ivotna potreba prevazilaewa tog pada qude pretvara u kreature koje se nisu na w pripremali mirno i na vreme", u prave otpadnike. Nespremni da mirno primaju smrt" bili su kao kokoi. Svaku eka no pod grlo, a sve odreda kokodau i otimaju se za hranu". Iako se u bolnici ini da je smrt daqe negoli u kazamatima ona nije mawe izvesna, iako se na razliite naine doticala ovekove prirode, koja joj je pripadala. Dok su u 514

robijanici bdeli ivi mrtvaci dotle su u bolnici bdeli gubitnici sa umrtvqenom nadom: U klinici vidi ovjeka kako ve prima kisik, jedva trepe oima a jezikom jo uvek petqa: neu umrijeti! nemam ja rak!" (Odjel za rak, 78). U neponovqivoj hrestomatiji izoptenih, kwizi Arhipelag Gulag u kojoj najee gladni ivot nadjaa udwu za istinom" zadah smrti ponitava smisao svakog instinkta, topi podvig svakog dostojanstva, pretvarajui ivot u iskueniki pakao. Zakon slobodne due" u Gulagu zakon je neminovnosti: Umreti za to uvek postoji nain." Zakon neminovnosti je podjednako vladao logorskim ivotom, koji je postojao kao privid, pauina i magla sputajui svoju podlu zaveru protiv trajawa i na uvare i izoptenike. Iako razliiti po patwi ili razvraewu (Niko nije mogao postati podlac u logoru ako podlac nije bio i pre toga"), u Gulagu su svi bili slini po postojanoj obesmiqenosti. Ovu konstantu ne samo da nije ublaavao trijumf podlaca nad estitima" ve je i pretrajale stanovnike Gulag prepoznavao kao qude samo spoqa, fiziki" s obzirom na to da kod ivih mrtvaca ono to je unutra to je trulina". Pa ipak, poznawe smrti, kao i vera, jeste tajna koju ovek moe da primi i kao blagodarnost, kao svretak iskuewa, razilaewe sa tvarnim svetom i izlaewe u skriveno vreme. Takva upuivawa unutraweg bia ve u nagovetaju mewaju ovekova uverewa o sebi samom, obnavqaju wegovu sumwu u vlastitu prirodu koja se zavrava velikim i neumitnim krajem, kao to bude wegovu veru da naa priroda nije sposobna da pobedi samu sebe" (Lestvica sv. Jovana Lestvinika, pouka H). Bez vere u natprirodno, u Boga koji je izvan realnog sveta i oveka zatvorenog u pet ula, smrt bi bila poraavajua svrha tela a pomiwawe mrtvih besmisleno stawe bolesnog uma. Meutim, privilegija pamewa je spomenik senima", jer kako veli ruski pisac koji se susretao sa tim senima u carstvu smrti" pamewe nam je zavetovano, i svedocima i potomcima, pa tako i zapisivaima i itaocima: duan sam isto tako da se zahvalim buduim itaocima, u ime onih koji su umrli" (Arhipelag Gulag, kw. 1, 12). Zato nam i zrai pomisao da oni nisu iezli, pomisao koja je dola blizinom smrti, ali i susretawem sa tajnom, i skrivenim vremenom. Taj priziv najuzvienijeg prosvetqewa moe da se dogodi pod najneobinijim okolnostima, u ratu ili miru, u gradu ili nekoj nedoiji, na slobodi ili u crkvenim elijama" polarnih logora. U manastirima pretvorenim u robijanice zatvorenici se, kao kelioti, susreu sa 515

delom sopstvene nepoznate prirode i, na mah, sa jednim beskrajnim svetom (U jednom momentu 1945. godine ja sam crkvu doiveo kao veliki vaan korak u ivotu", isto, 434). Obuzetost boanskom qubavqu odnosno uzdizawe u prostor natprirodnog ivota, smrti oduzima mo osvete nad svesnim biem, oduzima smisao apsolutnog kraja pale ovekove prirode odreujui joj sutinski smisao u eshatolokom naelu. Iako do ovakve spoznaje Solewicinovi kwievni junaci dolaze u Gulagu, zatvorenom prostoru u kome se bitisawe pretvorilo u mizeriju ivqewa, u prostoru samrtnika koji grekom ubrajaju sebe u ive" to ne umawuje slutwu vieg smisla. ak ni samoponiavajua tvrdwa po kojoj kawenicima, kao grenicima, nije dato da otkriju priziv skrivenog vremena ne moe da poniti oseawe boanskog poretka. Otuda uverewe nitavnog bia, zarobqenog kazamatskom biografijom, da je tajna ivota ravna tajni smrti: tebi je prava mera stvari u Vasioni, mera svih slabosti i strasti, tako jasna, a ovim grenicima nije dato da je saznaju. Samo si ti istinski iv, ti koji si bestelesan, a svi oko tebe samo grekom ubrajaju sebe u ive" (isto, 425). Ako se u svakodnevnom iskustvu ovek suoava sa smru (Moete se skrivati koliko vam voqa ne bojte se, pronai e vas" Svea na vetru, 66) a wegovo unutrawe bie sa oseawima najuzvienije sutine onda je normalno to linost odbacuje isprazni, neumni svet u ime slovesnog prostora izvanvremenosti: U takvim trenucima cijeli smisao postojawa nije bio, kako mu se inilo u wihovoj glavnoj djelatnosti, kojom su se neprestano bavili. Naprotiv, smisao je bio samo u tome da uspiju sauvati neokaqanu, nedirnutu, neosakaenu sliku vjenosti koju je svatko dobio u zavjet" (Odjel za rak, 311). Slini primeri ne samo da nisu malobrojni u Solewicinovom delu ve takva vrsta uverewa i uspostavqa novi kodeks delatnog podviga i dinaminog ovekovog preporoda. To je i razlog uspostavqawa zajednice u punoi, uspostavqawa povezivawa sadawosti (ivot) sa buduim (smrt), to nalae spontan moralni zakon i prirodan pogled na svet:
Sinbar: Ne postoji nikakav unutrawi moralni zakon! A ako bi i postojao, nema te sile koja bi nas primorala da mu se povinujemo! Aleks: Ta sila postoji. Veita zagonetka smrti! Veita prepreka koja stoji pred nama je smrt! Moete se baviti prouavawem kibernetike ili nebeskih galaksija svejedno, nee vam poi za rukom da preskoite smrt!

516

Sinbar: Doi e vreme kada emo i wu preskoiti! Aleks: Nikada! Smrtno je sve u vasioni ak i zvezde. I mi smo prinueni da svoju filozofiju tako podeavamo da se i smrt u woj moe predvideti! Da budemo spremni na wu! Sinbar: Na vrh glave su mi izale te grobqanske pouke! Wima biste eleli da unitite ivi uzavreli ivot! Koliko vremena zauzima ta nesrena smrt goli trenutak negacije, majuni naknadni faktor u poreewu sa naim dugotrajnim, raznovrsnim i ivopisnim ivotom? Aleks: Ona je mala po trajawu, ali je velika po znaewu!" (Svea na vetru, 66)

Univerzalizacija beslovesnog ivqewa, kao metafora koju razjawavaju Aleks i Filip, dve glavne linosti u drami Svea na vetru, ima za ciq da pokae na nepostojeu razliku izmeu drutava utopqenih u tehnoloki optimizam i ideoloki primordijalizam. Totalitaristika senka deo je zajednikog odsustva sutinske qubavi prema ivotu. Zato u prvi plan nije istaknuta storija dvojice nerazdvojnih drugova iz detiwstva, koji su posle devet godina zatvora proglaeni za nevine, ve drama ugaene savesti. Ona je pokreta smisla filozofije ivota a ne tehnoloki optimizam ili ideoloki primordijalizam. Stalna zagonetka smrti" budi prvoprirodno svojstvo bia savest, jer se samo tako potiwava individualna ili institucionalna strast. ovekov podvig, wegov povratak teleolokom predodreewu ne moe se dogoditi u neprobuenoj savesti, bez koje nema povratka slovesnosti i slutwe boanskog domostroja. Ona je lepota, ako je vrlina, koja e spasiti svet a ne koristoqubiva drutvena utopija. Uzaludne su i obmawivake prie o qudskim pravima, ivotnoj srei i vladavini prava u zajednicama u kojima je savest potiwena. Kakva srea! Prava nevoqa" oekuje svet kada jednog lepog dana dou xentlmeni iz institucije od tri slova UMO" ne bi li itali, prevaspitavali i usmeravali energiju ivota u energiju poslunosti. Uprava Misli i Oseawa je budunost uveliko iaenog sveta, ako se iz wega izuzme savest. U tome se krije sva metafizika preobraewa oveka zarobqenog tehnolokom civilizacijom, razapetog izmeu zakona unutraweg i spoqaweg sveta. Konano, dva naela u ivotu, prividno protivurena, ne samo da uravnoteuje savest ve i omoguava da na zemqi (ne)gubimo posledwe to imamo" kad ve u kosmosu nita nismo izgubili": Osim oiglednih ciqeva, koji su vidqivi za sve, nauka ima jo i neke tajanstvene ciqeve. Kao i 517

umetnost. Nauka nije potrebna samo naem razumu, ve i naoj dui. Spoznati svet i spoznati oveanstvo moda je isto tako neophodno kao kao i imati savest. Da, moja hipoteza je ovakva: nauka nam je potrebna i kao savest" (isto, 82). Prema tome, odgovorno iskustvo sveta moe poivati jedino na logosnoj metafizici, u kojoj briga o Drugom nije mawa od svesti o smrti, koja nam pomae da razlikujemo dobro od zla. Na toj granici, istoznano, poiva slobodno oboeno bie koje nije pretrpelo poraz, bie koje je razapetost izmeu unutraweg i spoqaweg sveta prevladalo teoantropolokom etikom. Zato savest stvarnosno postoji jedino ako ima na umu oboenu ovekovu linost, kada briga o Drugom, o Ti jeste briga o Ja (kada sam ja gladan to je fizika pojava; ako je gladan moj sused to je moralna pojava" Berajev). To je i razlog to je etika koja se prepoznaje u Tvorcu, koji je iznad prirode sveta, dostignuta vrlinom, kao svetlost (Gledaj dakle da videlo koje je u tebi ne bude tama", isto, 75) za razliku od ograniene etike sekularizovanog sveta koja odreuje objektivnu ovekovu dovoqnost. Hrianska etika, uistinu, nema nieg zajednikog sa dirigovanom etikom, kojoj suprotstavqa savest bogoslovesnog bia, odreenog vrlinama. Naime, ovek je predodreen da promiqa svoje projavno posledwe vreme jer tako sebe ne izuzima iz skrivene i tajnovite zajednice. Odsustvo interesovawa za umrle najvia je kazna biu kome je nameweno da bude uesnik u Bojoj prirodi" (2 Pet. 1, 4). Ako o wima nita vie neemo saznati, dok smo ivi, prelazimo granicu razumnosti" i vere kada se toliko bojimo smrti da ak nastojimo ne pomiqati na one koji su umrli" (Odjel za rak, 107). Posledino, ak i nesvesno obezvereni, ne brinemo ni o grobovima", zaboravqamo na te pravednike" na kojima poiva svet kako je to potvreno i u majstorskoj prii Matrjonino domainstvo. Tim pre, ne nalazei povoda da se setimo" onih koji su nas napustili, kao u sluaju Matrjonine srdanosti i jednostavnosti" ovek se ogreuje o qubav prema Bogu i biu. Iz te oholosti budi ga jedino savest ali ga ne oslobaa dogoeno oseawe beslovesne samodovoqnosti: I tek tada isplovi preda mnom Matrjonin lik, koji ja nisam shvatao, iako smo iveli jedno pored drugog" (Matrjonino domainstvo, 157). Samo oholost, a ne blagodatna punoa kao svezajednika celosnost, odvaja nas od umrlih i izasveta koji ne moemo preskoiti" jer e nas, svejedno, upravo taj svet posetiti i pronai". Tek nema opravdawa, u vremenima zla, za nenalaewe povoda da se setimo onih koji nisu sa nama. Skoro da 518

ostaje nepoznanica kako je bie poivotiwilo u bezoseajnog dvonoca u komunistikom svevremenu zla, u vremenu koje je Gulag pretvaralo u galaksiju: inilo mu se da koraa izmeu dvije venosti. S jedne je strane spisak onih koji jo nisu umrli s mnogo precrtanih imena. S druge strane vjeno progonstvo. Vjeno, kao zvijezde. Kao galaksija" (Odjel za rak, 64). Nisu li ba u tom bestijarijumu zatvorenici prevoeni pod specijalnim sprovodom i da su ivi mrtvaci ve preli granicu postojawa, minuli svetom: Ako bi bila istina da due umrlih s vremena na vreme proleu meu nama, posmatraju nas, lako itaju nae i najmawe pobude, dok mi wih ne vidimo niti nasluujemo wihovo bestelesno prisustvo na tako neto bi liilo i putovawe pod specijalnim sprovodom" (Arhipelag Gulag, kw. 1, 424). Takvi detaqi imaju posebnu misiju u delu pisca povampirenih zlih duhova, poto bez wih ni istina ne bi bila uverqiva niti bi strah od smrti bio najprisutniji subjekt crvenog terora. Sistem koji je beznae uzdigao kao najveu drutvenu korisnost i kultnu vrednost nije ni mogue uspeno opisati, ali je mogue na primerima besmisla najuverqivije istai qudsku patwu i istinu. Otuda je i zakquak naratora apsolutno realan i taan, iako nije bez prekora: Uboga je mata kwievnika u poreewu sa svakodnevicom ivqa Arhipelaga" (isto, 391). Da toj svrsi slue detaqi hronike zla potvruje italac u netipinoj ulozi svedoka jednog raspameenog i pomahnitalog sveta. Takva je i pria o golgotskom stradawu nevinih, o susretu s devojicom Moom, zatvorenom 1936. zbog samovoqnog odlaska dve hiqade kilometara peice! iz uralskog progonstva u rodno selo Svetlovidovo kod Taruse". Nesumwivo, sluaj komedijant je uinio da jedina svetlost, ozarewe i videlo u ideolokoj tami bude upravo sudbina devojice ije je krivino delo pre za sportsku medaqu" negoli za surovo robijawe. Ona je kao maloletna uenica bila prognana 1929. s roditeqima, zauvek liena kole. Uiteqica joj je tepala: Moa mali Edison, zato to ne samo da je odlino uila nego je imala i vijugu za pronalazatvo, sastavila je bila i instalirala na potoku turbinu i pravila druge pronalaske za kolu. Kroz sedam godina povukla ju je eqa da bar pogleda na brvna te za wu nedostupne kole i mali Edison je za to dobila zatvor i logor" (Arhipelag Gulag, kw. 3, 274). Naredni detaq u Solewicinovoj gigantomahiji o logorskom arhipelagu istiemo zbog drugog vrednosnog pola koga je sistem prognao iz ivota. Qubav kao nain postojawa, qubav 519

prema bliwem, qubav kao jedinstvo slobode, qubav kao naelo simfonije (Sv. Trojica kao trojedna linost), qubav kao pobeda smrtnosti to jest qubav kao Boje postojawe (Bog je qubav i koji prebiva u qubavi u Bogu ostaje" 1 Jov. 4, 16) svojstvo je teoantropolokog bia. Naim postojawem svedoimo qubav kao to qubav svedoi nae postojawe i ovek se te pripadnosti ne moe odrei, bez obzira na izopaeni sistem: Otac Iraklije, svetenik, bio je poao u Alma-Atu da obie prognane vernike; u meuvremenu u wegov moskovski stan su tri puta dolazili da ga uhapse. Pri povratku, wegove parohijanke ga doekuju na stanici i spreavaju ga da ide kui. Skrivaju ga punih osam godina, as u jednom, as u drugom stanu. ivot progowene zverke ga je toliko izmorio da je, kad su ga 1942. najzad uhapsili, sav srean zahvalio bogu za milost" (Arhipelag Gulag, kw. 1, 23). Prema tome, qubav ne zaklawa zlo ve istie punou ivota, koga je sistem razorio i liio prvorodnog i blagodatnog dostojanstva. Utoliko, u drami Jelen i logorska lepotica, u kojoj kao svetlost bdi qubav izmeu prokaenih i odbaenih, rei kwievne junakiwe nisu puka anatomija sistema koliko istina posveenika ivota: Eh, Dorofejiu, nama predstoji jedna jedina amnestija amnestija za onaj svet" (isto, 160). Na isti nain, u ovoj drami iji je reperni eon dirqiva qubav Rodiona Nemova i Qube Negnevicke, ozarewe udesnom bliskou dovodi u pitawe svu logiku sistema. Taj detaq autor istie doslednim verizmom ideolokoj surovosti kako bi nenadnim zakqukom sve doveo u pitawe. Elipsistiki obrt tako dobija na znaewu svojevrsnog literarnog egzorcizma i katarze. Ujedno, to pokazuje da se dua ne moe privii na greh, kao to dokazuje kako je qubav nesavladiva vrlina. Naprosto, celokupna delatnost sistema sama sobom utvruje put sopstvenog udesa, pred uzvienom qudskom prirodom:
Quba: Nije mi jasno kako moete zabrawivati qubav? ovek nije od drveta, uz to je dobio deset godina. Kolodej: Znai da moemo kad se zabrawuje. Nije trebalo initi zloine. Quba: A kako drukije? On je zloinac, ona zloinac, kakvo moe da bude dete? Samo i ono zloinac. I ta treba da napie u upitniku, kada odraste? Kolodej: Da a Ispada da je tako. Tano. Quba: A s druge strane nije tano." (Jelen i logorska lepotica, 159)

520

Telesna borba za ivot, kao jedini antipod pobeujuoj smrti, ak pomae gubitku odgovornosti i u uslovima posebne atmosfere iekivawa, kao u romanu Odjel za rak, uspostavqa sasvim nov sistem prilagoavawa savesti. Ona postaje ovekov stalni pratilac, ali ne u pokajawu, ve se kao odbrambeni mehanizam javqa kroz vizije, kao oiewe lieno katarze. Zato u stawu izlaska izvan stvarnosti Pavel Nikolajevi Rusanov ne suoava ve susree sopstveno neasno delo, svoju dodvoraku prirodu, bez stvarnog otkrivawa sopstvenog moralnog pada:
Kao to vie godina zamiqamo pokojnika onakva kakva smo ga posqedwi put vidjeli, dok je bio mlad, iako bi on u meuvremenu itekako ostario, tako je Rusanov sada zamiqao i Rodieva, koji bi se poslije osamnaest godina mogao vratiti i kao invalid, moda gluh, moda zgrbqen, zamiqao ga onakva kakva ga je posqedwi put vidio, na wihovu zajednikom balkonu posqedwe nedjeqe uoi hapewa: Rodiev je bio jedar i zdrav ovjek, preplanuo od sunca, i dizao je utege. Tada su Kapa i on ve bili napisali prijavu protiv Rodieva, odnijeli je i predali na odreeno mjesto, a Rodiev je, eto, go do pasa, stajao na balkonu i zvao ga." (Odjel za rak, 141)

oveka proetog qubavqu, vrlinskog oveka, savest preobraava, oveka koga je sopstveno iskustvo porazilo bez saoseawa savest ne uobliava; u prvom sluaju ovek se uznosi i prevladava moralni pad, u drugom on se mui i tavori. Naime, greh se ne odnosi na isti nain prema oveku ba zato to je u tesnoj vezi sa saveu. To je i razlog to za Rusanova nema preobraewa, on ostaje zarobqenik poiwenih dela, osuen na ulno muewe, i na smrt pre smrti. On, koji nije imao snage da bude uspravno bie, postoji kao puzee bie (Puzao je na prsima i ponajvie osjeao teinu tijela, koje ga je vuklo ka zemqi"), pa ak i onda kada se spasio muewa, i naao usred nekog gradilita", on ne sree anela uvara, niti iskupiteqa, ve devojicu, pravednog iskuiteqa.
Pogledala ga je, i vidje da su u we oi vodene. Odmah se nekako osupnuo i nekoliko puta mu je sinulo, ali ne nekoliko puta zaredom ve u jednom jedinom hipu, sinulo mu je da je to kerka jedne radnice na prei, Grue, koju su strpali u zatvor zbog toga to je govorila protiv Voe naroda." (isto, 159).

521

Rusanov nepogreivo prepoznaje likove, iako je u stawu izvan svake prirodne realnosti, zato to i u tom svetu prepoznaje sebe u svemu to je suprotno dobru. On se jasno sea da mu je Gruenkina kerka donela netano ispuwen anketni listi" a da ju je on pozvao i zapretio da e je predati sudu", nakon ega je ona izvrila samoubistvo. Wemu nema izbavqewa iz tog sveta, on ostaje u grehu, to uveava objektivnu krivicu do pada u svet iz koga naviru nova iskuewa i pretea propadqivost: Otrovala se, ali sad mu je odjednom bilo jasno, gledajui joj kosu i oi, da se zapravo utopila. Isto mu je tako sinulo da je woj jasno tko je on. I shvatio je da je i on mrtav, ako ona, kao utopqenica, sjedi pokraj wega. I oblio ga je znoj" (isto, 159). Mrtvi su svuda, i blizu Solewicinovih junaka, pa nije bilo nita prirodnije od uspostavqawa moralnog kodeksa u odnosu prema umrlima. Smrt koja je osvajala prostore ivota, koja se u svesti logorskog sveta identifikovala kao galaksija, bila je sveprisutna u robijakim pomislima. Tako su se umrli naselili u iskustvo robijaa, predstavqali sliku novog doba, jednako za pojedince i za svet, definisali se i nametali kao wihova usklaenost. Oni su, poput uea u stvarnosti, prirastali uz srce logoraa nadilaewem stvarnosti, izlaskom iz stvarnosti. Tako se izglobqeni ovek osuen na liavawe svojih svojstava, ije se uee u ivotu svodilo na vegetirawe izvan voqe, uma i ula ujediwavao sa svetom umrlih. Meutim, saimajui se u smrti on se nenadno suoava sa energijom tajanstvenog ozarewa i mistinim sreditem srca. Tajna smrti postaje sloboda zarobqenika kazamata, wegovo seawe na prolost i neko ozarewe kao seawe na budunost, i svrha unutraweg bia. Probueno seawe aktiviralo je energiju ivota, postalo fenomen koji se nije mogao kontrolisati, konano odredilo smisao svakog pojedinca logorskog sveta. Bez izuzetka, seawe pomae oseawu prevladavawa pale prirode, i kao nepoznati vid neposlunosti postaje robijaeva boanska mana. Na tom putu od uniene do nove prirode, zatvorenik je proao kroz dveri vere, i drsko nastavio da brani ivot. Otuda uverewe kwievnog junaka da je i smrt slina zvijezdi koja isijava svjetlost" (isto, 252). Saznawe da ta svetlost nikome nije potrebna ne umawuje prvorodno znaewe, jer put do duhovne stvarnosti nalazi samo ono bie koje uzrok ovekove prirode nalazi izvan samoga sebe. Ba zato, kquno pitawe o smrti kao zvezdi koja isijava u prazno" postaje pitawe pronaene ili izgubqene metafizike identifikacije: On je umro a wegova 522

zvijezda je sjala. Neprestano je sjala Ali sjala je u prazno. Nije to bila zvijezda koja isijava svjetlost kad se ve ugasi. Bila je to zvijezda koja je jo sjala punim sjajem, ali to svjetlo vie nitko nije vidio, nikome nije bilo potrebno." Saglasno tragu svetlosti kojom ovek samog sebe ujawava, umrli su se uselili u poredak preobraavawa umesto oajavawa, poput nemog zvona kao sutinskog iskuewa: Na isti taj nain, zahvaqujui nekom unutarwem osjetilu, Nerin je ve od prvih mladenakih godina sluao to nijemo zvono sva stewawa, krikove, jadikovke umiruih, koje stalan, uporan vjetar odnosi daleko od qudskih uiju" (U prvom krugu, 200). Bio je odsudni razlog da se ouva poredak koegzistirawa sa upornim vetrom" koji je duh umrlih odnosio daleko". Istovremeno, i logoraeva potreba i bliskost sa onima iji se ulni dah, kao nijemo zvono", prepustio upornom vjetru", nadili su smrt sluewem skrivenom svetu molitvom. Wena energija, koja pripada i spoqawem i unutrawem svetu, i telesnom i duhovnom, i telu i obliju uestvuje u iskuewu ovekove linosti. Ali, ona ne postoji da iskuava ve iskupquje. Ona je uesnik u spasewu, poriv ujednaavawa ovekove vere i blagodati Boje. U mistinom poretku ne prestaje oseawe bezgranine bliskosti sa onima koji su napustili svet iskuewa. Uistinu, gotovo da se mogu dodirnuti. I nepoznati su (nam) i, kao i pre, tako poznati. Ujedno, molitvom se unosi neto u svoju duu", oliava sloboda kazamatskog zarobqenika i ponitava iluzija vlastodraca da su gospodari ivota i smrti. Taj paradoksalni obrt, naime, ne bi se ni mogao dogoditi jasnijim drugde sem u bestijarijumima arhipelaga Gulag. Upravo stoga to je molitva stawe duha (ivot va skriven je sa Hristom u Bogu" Kol. 3, 3), ona je i aktivan princip koji se potvrdio u suoavawu sa stranom istinom. U arhipelagovom carstvu smrti", nesumwivo, dogodilo se udo i pobeda vrline, smrt nije premreila tajnu ivota. Bie oaja sraslo je u meru bia preobraewa, kao to je bliskou sa umrlima i ozarewem molitvenog pamewa vaskrslo do svedoka istine. Na taj nain logorski svet svaku sumwu tirana privodi apostolovoj opomeni: Ni smrt, ni ivot ni sadawost, ni budunost, ni sile" ne mogu pravednike razdvojiti od qubavi Boje, koja je u Hristu Isusu" (Rim. 8, 3839). U veri tajne ivota i nadnaela istine autor nalazi i smisao suoavawa sa smru i otkrivewe savesti. Koliina zla i prerani odlazak logoraa iz sveta iskuewa u carstvo smrti" glavni su razlog za pamewe umrlih. Isto tako, wiho523

va duhovna sloboda ostvarena u ivotu i pogled na svet to zasluuju. To je jedini razlog to je profesor elnov tvrdio da se izreka unijeti u neto svoju duu mora oprezno upotrebqavati, jer samo je za zeka* sigurno da ima besmrtnu duu; slobodnim qudima ona je esto uskraena zbog ispraznog ivota koji provode" (U prvom krugu, 170). Da pravedne stradalnike smatra najboqim pripadnicima svoga naroda, Solewicin je potvrdio i kao laureat dravne nagrade Rusije** izraavajui nadu da Rusija nee ponoviti svoje samounitewe iz istorije HH veka kada je, poevi od revolucije 1917. godine i kroz qudoderski Arhipelag GULag*** unitila cvet naroda". Poput sna o qubavi i smrti, potresen najeim poniewem ivota, ruski svetski pisac brani tajnovitu energiju zemnog uznoewa i pamewe na umrle, kao znak duhovne mape sabornog trajawa. U vremenu razduhovqene samoizolacije, egoizma i licemerstva, apologija umrlih ima metafiziki, slovesni i lekoviti smisao. Ona je poput sna o qubavi i smrti jer nas opomiwe nevidqivog luka vasionskog zamaha" i bezgranine bliskosti". Takav stav je od presudnog znaaja to Aleksandar Isajevi Solewicin ispisuje i prozbeno slovo o Pomiwawu mrtvih, istinu o lepoti due, koja se uselila u filozofiju wegove literarne poetike:
Ono nam je zavetano, s visokom mudrou, od qudi svetakog ivota. Ta zamisao se moe razumeti ali ne u vedroj mladosti, dok smo okrueni bliskim qudima, srodnicima, prijateqima. Ve s godinama. Ostavili su nas roditeqi, odlaze nai vrsnici. Kuda odlaze? ini se: to se ne moe odgonetnuti, nepojmqivo je, nije nam dato i dostupno. Ipak, s nekakvom predanom jasnoom isijava i zrai nam pomisao da oni nisu, nisu iezli. I nita vie mi neemo saznati, dok smo ivi. Ali molitva za wihove due uspostavqa od nas wima, od wih nama nevidqivi luk vasionskog zamaha i bezgranine bliskosti. Ma, evo ih, gotovo da se mogu dodirnuti. I nepoznati su, i, kao i
* Zek logora iz sovjetskog vremena. ** Solewicinu je, ukazom ruskog predsednika Vladimira Vladimirovia Putina, u osamdeset osmoj godini, 5. juna 2007. godine, dodeqena dravna nagrada Rusije za vodei doprinos u oblasti humanistike delatnosti u 2006. godini". *** Gul" tutwava, huk; skraenica GUL nije samo u prevedenom znaewu Glavna uprava logora ve i simbol ideologije sree". To je i razlog to autor dosledno i pismom nagovetava znaewe sintagme Arhipelag GULag".

524

pre, tako poznati! Ali, zaostali su od nas po godinama: Neki, koji su bili od nas stariji, sada su ve mlai. Ako se usredsredi moe ak da udahne wihov odziv, oklevawe, upozorewe. I svoju zemnu toplinu aqe im zauzvrat: moda i mi neim pomaemo? Obeawe da emo se sresti." (asopis Istonik, Beograd 2005, br. 5556, 133141)

U tom obeawu susreta" um i jezik nalaze razloge svoga postojawa. I logosnog teoantropolokog jedinstva. Nasuprot nosiocima duha samouverenosti, potrebno je znati: pravednici su slini svetlosti koja je dola u svet" (Jn. 3, 19), pa se zato na junake Solewicinovih kwiga moe odnositi i svevremena jevaneqska poruka Vi ste vidjelo svijetu" (Mt. 5, 14). Ovakvo opredeqewe autor ne brani sveukupnim ivotom svojih glavnih ili epizodnih kwievnih likova ve wihovim stradawem. U tom smislu, pravednici po stradawu sa Solewicinom e naseliti itav literarni arhipelag. Pisci pre i posle wega pisali su povesti o istkama, torturi, o zlu, ali niko nije poput Solewicinovog sistematskog Arhipelaga Gulag posveeniki ispisivao arheologiju, anatomiju i antropologiju literarnog arhipelaga o kazamatima i slobodi po duhu.
KORIENA IZDAWA: Aleksandar Solewicin; Pripovetke (izbor i prevod Mire Lali), Beograd, SKZ", 1971. Aleksandar Solenjicin; Vatra i mravi (izbor i prevod kratkih pria i publicistikih tekstova Milana olia), Beograd, Obelisk", 1972. Aleksandar Solenicin; U prvom krugu (prevod Nade oljan), Rijeka, Otokar Kerovani", 1969. Aleksandar Solenicin; Odjel za rak (preveli Ivan i Jaka Kuan), Rijeka, Otokar Kerovani", 1970. Aleksandar Solenjicin; Arhipelag Gulag, IIII (preveo Vidak Rajkovi), Beograd, Rad", 1988. Aleksandar Solenjicin; Svea na vetru, Jelen i logorska lepotica (drame, preveo Milivoje Jovanovi), Beograd, Obelisk", 1971. Sveto pismo Staroga i Novoga zavjeta (u prevodu ure Daniia i Vuka Stef. Karaxia), WujorkLondon, Savet bibliskih drutava", 1950. Novi zavet (preveo Emilijan arni), Beograd, Izdawe biblijskog drutva", 1973. Sveto pismo (Novi zavjet Gospoda naeg Isusa Hrista u prevodu Komisije Svetog arhijerejskog sinoda SPC), Beograd, Izdato u saradwi sa Britanskim i inostranim biblijskim drutvom u Beogradu", 1984.

525

SAVA BABI

DIJALOKI LUK ORA LEBOVIA


1. General Vlasov je izdajnik. On je u nemakom zarobqenitvu formirao Rusku oslobodilaku armiju koja se borila na strani Hitlera, i zbog toga je posle rata streqan. No treba znati ta je general Vlasov rekao u Manifestu prilikom formirawa svoje armije: S uasom i stidom vidim Evropu raspoluenu rekom Bug. Na jednoj strani milioni sovjetskih logoraa mole se da im Hitlerova vojska donese osoboewe. Na drugoj strani milioni rtava nemakih koncentracionih logora oekuju, kao posledwu nadu, da ih oslobodi Crvena armija." Nije re o promeni odnosa prema izdajniku, nego o wegovoj preciznosti, traginoj raspoluenosti koju je jasno video i bio je sasvim svestan. Negativno ta god se izabere. Nastavak tragike u grkom mitu je poznat. Sinovi Edipa i Jokaste, Eteoklo i Polinik su se dogovorili da se svake godine smewuju na prestolu Tebe. Ali kada je Eteoklo prognao iz Tebe Polinika, ovaj povede boj protiv brata i rodnog grada: u toj bici braa su se meusobno poubijala. Kreont je naredio da se Eteoklo, branilac grada, dostojno sahrani, a zabranio sahrawivawe Polinika. Antigona, wihova sestra, prekrila je naredbu i sahranila i drugog brata Polinika (izdajnika), to je wena tragina krivica o kojoj govori Eshil u svojoj tragediji. Koliko god je tragedija velika, protagonisti neminovno stradaju, svi odreda, wihov in je uzvien, nije uzaludan, utkan je kao etos u ivot naroda, oveanstva, vekova i milenija. General Vlasov nije takva linost, wegov postupak je jednoznaan, zaboravqen, nita nee ostati od wegove tragike koja je upapred oigledna, ali je to samo wegova tragika, ne pripada svima. Treba videti znaajno pomerawe: kod Grka 526

tragika je uzor za oveka, u 20. veku samo qaga ostaje. Ali svest se u oba sluaja gotovo istovetno postavqa. Samo to u 20. veku vie nemamo dva tragina lika i wihov sukob, ve je neminovna tragedija smetena u jedno lice, ono je raspolueno. Istovremeno i Eteoklo i Polinik: ta god se uradi, katastrofa je na vidiku. Ne samo sramna smrt, nego i zaborav, smrt koja nema nikakvog smisla. Koju polovinu (etvrtinu?) generala Vlasova ne bi trebalo streqati? On je istovremeno i logora i kapo, i borac i borac". 2. Strahota srozavawa 20. veka najboqe se vidi po tome to iz logora, kae jedan mislilac, nisu izali muenici-svetiteqi. 3. U jednom razgovoru s hrianskim crkvenim dostojanstvenikom Hitler je izjavio da on ini s Jevrejima samo ono to su hrianski nauk i praksa zastupali vekovima. Cinizam je veliki, ali nije bez osnove. Novost Hitlera je jedino u tome to nije unitavao Jevreje zbog wihove religije, kao to je u Evropi ranije uvek bio sluaj, nego zbog smetwi" koje su ekonomski magnati predstavqali za wegove planove. Kada se veliki monici doepaju vlasti, poistoveuju se s bogovima (rimski imperatori su najoigledniji primer, da nae vreme ne pomiwemo), ali najee preuzimaju od wih samo prerogative unitavawa, industriju" smrti u 20. veku. Staqin je otiao i korak daqe: on je unitavao i svoje ideoloke istomiqenike, bilo ko da su oni; meu boqevicima je bilo prilino Jevreja, nali su ovde svoju ideologiju svetske pravde i beei od Hitlera srqali u druge raqe smrti. Toliki je uas da nijanse vie nisu ni uputne. Faizam je pobeen na bojnom poqu, a on se u meuvremenu rairio po celom svetu, kae Bela Hamva. Sve to je ostalo od hitlerizma i staqinizma delo je celog oveanstva, ne samo wegovih pojedinih delova. Holokaust iji li je? Evropa moe da misli kako on pripada samo Jevrejima, iako su oni stradalnici; Izrael misli da on pripada Evropi; kao da se ostalih i ne tie. Logori, naalost, pripadaju oveku i celom oveanstvu; sasvim je mogue da 20. vek i u budunosti bude obeleen logorom kao najviim" dostignuem masovne proizvodwe smrti.

527

4. Rudolf Hes, komandant logora Auvic, na suewu: Ne mogu da se sloim s optubom da sam kriv za smrt etiri miliona qudi. Za vreme dok sam ja bio komandant logora, stradalo je svega dva miliona qudi." Svetenik koji je od 1919. godine 40 godina robijao za pravoslavnu veru, pa kada je jo posle koje decenije, u doba promene u Rusiji, dospeo u Moskvu, izjavio je: Prema meni je Gospod bio milostiv: pa ja tu sovjetsku vlast skoro da nisam ni video." 5. Milioni qudi su apstrakcija, teko zamiqamo u woj pojedince. Ako kwievnost uopte moe da ima neki zadatak, onda je to ova konkretizacija: sudbina i patwe jednog oveka koje znae muenitvo miliona. Ali isto tako moramo konkretno misliti i o onima koji su opsluivali" pakao: koliko qudi fiziki treba da bi izvrili tako ogromno nedelo? Takoe milioni. (Koliko stotina je uestvovalo u streqawu onih hiqada u Srebrnici? Samo kao primer blie konkretizacije.) U takvoj perspektivi ne moemo se aliti na lou sudbinu preivelog oveanstva. Redak je, ali ga ba zato treba isticati, postupak kada neki ovek odmeni glavu drugoga. Pojedinanih sluajeva ima i u ovom logorskom veku. Znamo za monaha Kolbea u Poqskoj i za monahiwu aru alkahazi u Maarskoj koji su odmenili Jevreje na streqawu. (Sran Aleksi iz Trebiwa takoe spada u taj visoki red: stradao je spasavajui svoga sugraanina muslimana.) Ovi tragini primeri kao da su mala protivtea stradawima miliona, da li i jedina mogunost nemone jedinke, izuzetne linosti u doba zla? 6. Zlo u logorima je neiscrpno pa jedva i moemo zamisliti da ima i preivelih. Istina, nema mnogo takvih stradalnika, ali ih ipak ima. Uasan problem vraawa u ivot meu druge qude! Znamo za otpore koji su se javili kao vrsta odgovora: ne govoriti vie nemaki, ne itati na tom jeziku i zanemariti tu kulturu. Pokazalo se da su to bile razumqive, ali ishitrene, naivne prve reakcije. ta bi sovjetski logorai mogli da preduzmu u istom smislu? oveanstvo je celina. Uglavnom znamo samo one qude koji su preiveli holokaust a potom ostvarili svoje umetniko delo, ostavili beleg o 528

sebi i svetu. Ostali se gube u ivotu sa svojim teretom na okqatrenoj dui, sa dubokim ranama i bolnim oiqcima. Bilo ta da posle rade, oni su, izgleda, vezani neraskidivim vezama sa svojim stranim doivqajem. Ali je evidentno da je logor saeto pare ivota koje zaprema wihovo seawe, a da je prelomna taka ipak dolazak bia u qudskom obliju, prvih oslobodilaca od kojih su se logorai takoe bolno plaili. 7. Literatura o logorima kao da je jednolina i dosadna! Uvek isto. Kada proitamo jedno takvo izuzetno ostvarewe, kao da smo proitali sva svedoanstva i kwievna dela na tu temu. ore Lebovi kratko i izriito saima stav kojim se, verovatno, moe obuhvatiti svaki preiveli: Kada sam se vratio iz logora u ivot, video sam pred sobom samo dva izbora zaboraviti ili govoriti. Prvo nisam mogao, znai drugo sam morao." Ne sme nam biti nimalo nerazumqivo zato preiveli logora, budui pisac neprekidno pie samo o logorima. Koliko god varirao temu, tema se ne moe iscrpsti: uvek iznova pisac mora da pokuava da izrazi neto to ga gotovo prevazilazi. I tako do kraja ivota. Maarski pisac, nobelovac Imre Kertes odista je pisao i drugaija dela, pokuavao zapravo da pie, ali se nije smirio dok se nije vratio temi logora i nastavio samo o woj. I on je kao deak dospeo u logor, wegov prvi roman (Besudbinstvo) upravo govori o takvom deaku koji e preiveti, ali kada se vrati kui, nee se oseati dobro meu qudima, ak e za trenutak zaaliti za svojim drugarima u logoru i za onim ivotom! U posledwem romanu (Obraun) re je o detetu roenom u logoru, kasnijem piscu koji e, i pored kwievnog uspeha, ipak izvriti samoubistvo. Samoubistvo bivih logoraa je opet velika i strana tema: preiveti u stranom vremenu i, posle, u normalnim vremenima" dobrovoqno otii u smrt. 8. ore Lebovi je od samog poetka znao da on treba da pie o stranom doivqaju logora, verovatno na poetku kwievnog puta nije ni pokuavao da se ogleda u drugim temama. Uinie to kasnije kada je ve naao svoj izraz i ostvario znaajna dela. Poetak su proze koje su delimino objavqene, ali ne jo u kwizi. Tih desetak proza veoma je zanimqivo, veliki poe529

tak u potrazi za izrazom, za mogunou da se dosegne velika tema. Mogao je i Lebovi da pripoveda o neverovatnim strahotama i stranim smrtima, o pojedinim qudima i da se uputa u wihove psihologije, da junaci progovore beskrajnim unutrawim monologom. Budueg pisca Lebovia to nije zadovoqilo, po wemu, oito, bilo bi to olako, nedostojno velike teme koja je traila drugaiji pristup: strahota nije kwievna konstrukcija, ona prevazilazi matu i treba za wu nai dostojan pristup i izraz. Nimalo lak posao, mnogi pisac bi u tom i takvom poduhvatu ostao jalov i ostvaren samo u odlomcima, ne u dovrenom delu. Lebovi je krenuo sloenijim putem, sporije, izneo je svoj preveliki teret i naao reewe. Ve u prozama (mogli bismo ih nazvati i novelama) Lebovi koristi dijalog. On ne opisuje, ne pripoveda, nema smirenosti, ni spokoja, padaju replike koje kao da se mimoilaze. Pisac kao da tim replikama pomae samo onoliko koliko je neophodno da ih italac razume, bar naznaava proste okolnosti. Sem dijaloga u prozama postoji i poneko dodatno objawewe, ali ono bi se gotovo sasvim moglo izjednaiti s didaskalijama u pozorinom komadu kada pisac, obino u kurzivu ili zagradi, daje uputstva scenografu, reditequ, glumcu Shodno odabranom pristupu i naenom stilu to nije kwievnost bogatog i bravuroznog epiteta, tananih nijansi u izraavawu: situacija je neprirodna, nenormalna, ivotiwska, opstanak sasvim neizvestan (odnosno izvestan!), pa je i jezik sveden na najnunije, tek da se progovori, uz svest da je kukwava sasvim suvina u ovakvim okolnostima. Svaka od ovih proza moe da poslui za analizu postupka pisca i da ukae na put kojim e docnije ii. Ali je moda ona najranije napisana najprivlanija za to, upravo zato to je prva. Devet vodoravnih crta je i najobimnija, najrazvijenija proza, devet scena u otvorenom furgonu u koji su nabijeni logorai koji, kako bi oslobodili prostor, izbacuju iz voza umrle sapatnike. Dijalog i ture naznake onih koji govore je vladajui postupak. Svaka scena se okonava izbacivawem iz furgona jo jednog mrtvaca. Mogao bi to biti i pozorini komad, recimo jednoinka, ali ipak nije. Zlo se ne pojaava, ne raste, nema nikakvih nedoumica, niti ima obrta, sve je ravno i na istoj razini, bez bilo kakvih bravuroznosti i razigravawa, zbog toga je ukupan utisak jo straniji i porazniji. Nita nee biti okonano, svako izbacivawe trupla nije poenta, broj vodoravnih crta se nastavqa izvan ove proze do u beskonanost. Jedino bi udo moglo da donese obrt ili kada bi se umeao sam Gospod, ali o tome ovde nema ni govora. 530

U nekima od ovih proza vidimo prve pokuaje, gotovo predloke za docnije drame. I tu se onda vidi koliko je ceo trud Leboviev od jednog pareta: kwievno savladati ogromnu temu koja je ostala na wegovim pleima i zavisi od wegove istrajnosti i stvaralakih moi. Zato treba zapaziti da se u ovim prozama prelazi ceo luk, od poetka do kraja: od voza (Devet vodoravnih crta), logorskih scena (iveti je ponekad visoko, Kako je Greko zaradio hleb, Aneli nee sii s nebesa, Ako laem, obesite me, moliu lepo), do prvih trenutaka bez uvara, tzv. slobode (poetak: Zli umiru vertikalno, logorai su sudije i sude svome muitequ; i prvi civilni posao: Sahrana poiwe obino popodne) i mnogo kasnije, u civilnom ivotu (Vaan esek, traewe grobnice u koju e negdawi logora nai konaan spokoj). Stepenice survavawa okolnosti, egzistencijalne nemogunosti i imitirawe racionalnog ivota, iako jedva i da ima ivota, neminovno su u traginom raskoraku. Pisci, bivi logorai, kao da su tesno meusobno povezani, ponekad je teko odvojiti jednog od drugoga, iako, naravno, znaajnih razlika ima. Zato je potresna beleka vezana za prozu Vaan esek, povodom koje Lebovi ostavqa dnevniki zapis da mu je pred oima bio pisac i sustradalnik Primo Levi: Wegovu zagonetnu smrt doiveo sam kao lini gubitak." 9. Jedan od likova (Sipka iz drame Haleluje) rei e na jednom mestu: A moja venost je moja prolost." To bi mogla da bude oznaka za sve Lebovieve logorake likove, ali i za samog pisca. Nebeski odred se formalno i ne razlikuje od Lebovievih proza, kao da je wihov nastavak. Navode se okolnosti, malko oduena didaskalija na poetku dela, pa se postepeno izdvajaju glasovi i dijalog tee kao i u prozama. Samo to je to ipak drama, delo raste, ceo dramski luk je ostvaren, i besmisao ima svoj smisao, ma koliko da je porazan i nequdski. Kao da je Lebovi bio nesiguran: mora dijalogom da rei veliku temu, treba je izneti na scenu odakle e neumitno delovati na okupqenu publiku a da li on to moe? Ispostavilo se da moe, da to i nije preveliki ni mnogo drugaiji posao od prethodnoga. Bitno je bilo ostati kod teme (od koje pisac ni onako ve nije mogao da se odvoji), biti dosledan i po cenu eventualnog pozorinog neprihvatawa. Ali je ipak trebalo napisati ne ravnu prozu, nego rast likova i drame ostvariti gotovo nemogue. 531

Kada je jednom uspeno reio komad za scenu, Lebovi e se u svojim logorakim dramama sasvim uhodati i osloboditi. Haleluja, Viktorija i Vojnik i lutka su ve dela u kojima pisac suvereno vlada scenskom tehnikom i mada teme ostaju iste, on se pribliava pozoritu i wegovim zahtevima. Tetralogija drama o logorakim stradawima takoe predstavqa celovit luk: od direktnog ivota u logoru do naknadnog rekonstruisawa zbivawa koja su nesigurna u glavama uesnika, i s jedne i druge strane. Od likova u drami koji tog momenta delaju do likova koji su (filmski) dovedeni do drame u drami kada i ne znamo ta je stranije. Lebovi je nosio u sebi straan dug, nije se smirio dok ga nije oduio, ak dva puta. Jednom u prozi i drugi put u drami. Oba puta zapravo u dijalogu. (Velika je teta to je najnovije izdawe Tetralogije BIGZ, Beograd 2007 tako prandavo uraeno da vie lii na publicistike broure za kratkotrajnu upotrebu i potom bacawe u smetqe, poput nekih loih skripti. Danas ve nekoliko poteza u kompjuterskom programu bar ujednaavaju fontove, razmake izmeu redova, malo pawe omoguava tehniko istovetno ispisivawe dramskog teksta. Jedina vrednost ovoga izdawa je to se, kako-tako, mogu na jednom mestu proitati sve etiri drame.) 10. ovek koji je posetio versku kolu u Izraelu pria o svom iskustvu. U razredu je bila nesnosna galama. Kada se zainteresovao, bilo mu je reeno da su uenici dobili po citat iz Tore da o wemu raspravqaju. Ali dva i dva uenika isti citat. I oni se upravo prepiru. Zato tako? Zato to je ukupan svet teko shvatqiv, samo Stvoriteq ga obuhvata, ne moe da stane u glavu jednog oveka, tek u najmawe dve. U dijalog. 11. Kada je bio siguran da uspeno izvrava svoje poslawe, Lebovi je i u meuvremenu i posle pisao i drame na druge teme, filmske scenarije, dramatizacije za pozorite i serije za televiziju. Koliko god je i tada bio uspean, ozbiqan i istrajan, teko da bi mogao sve to uraditi a da nije oduio svoj veliki dug i na taj nain zasluio svoj novi ivot. Ako neko od tolikih miliona preivi, on mora da zna da to nije sluajnost, da je postojao neki vii razlog kome ne znamo ni izvor ni kraj.

532

12. Lebovi je pisao dela koja su seawe na logor i postlogorske traume. On zapoiwe kao pisac posle izlaska iz logora kada je naao mogunost za izraz svoje velike teme. A obuhvata samo logor i vreme posle wega. Ostala je praznina u Lebovievom ivotu, praznina koja nije obuhvaena kwievnim delom: razdobqe pre logora, predratno mirno vreme. Posledwe Lebovievo delo upravo popuwava i ovaj prostor, naknadno imamo i hronoloku prethodnicu buduih logorskih iskustava. Delo je, naalost, ostalo nedovreno, istina samo ba sami kraj, poglavqe-dva. U delu Semper idem se vidi pre svega iskusni dramski pisac, ali i prozaik. Bitnije od toga je opet pronaeni izraz koji, koliko god da je poznat, ipak pripada Lebovievoj realizaciji i wegovom stilu. Naime, delo je dato iz perspektive deteta (Lebovia, smeli bismo da tvrdimo, ali to nije ba sasvim pouzdano), kao to se i inae ve podavno koristi u kwievnosti. Ali je samo naizgled tako. Jeste dete glavni lik, ali delo je pojmqeno i promiqeno glavom iskusnog oveka. Istovremeno, i dete i nije dete. Ova kwiga vie nije formalno dijaloka, u woj se odista pripoveda. I to je tkawe obuhvaeno seawima i maglovitim velom. Ali: u tekst pripovedawa stalno uskau drugi, odrasli, koji, po navodnom pristupu deteta ipak komentariu iste stvari, iste dogaaje. Hronika postoji, ali esto biva namerno poremeena nevelikim dodacima, katkada u zagradi, katkada bez we, ponekada u naknadnoj dopuni od nekoliko dokumentarnih reenica. Ova proza je, verovatno, trebalo da se spoji, hronoloki, s odvoewem deaka u logor i da se ceo krug popuni i zatvori. Moda, nije ba sasvim pouzdano. Rezultat je izvanredno ostvarewe o postepenom, polaganom razmahu zla, iz deije perspektive, ali ne sasvim. Iz perspektive iskustva oveka i pisca ora Lebovia, boqe je zakquiti. Tako je ova kwiga ak i ovako nedovrena, moda ba i tim hijatusom, smru koja se ipak umeala postala jedno od najveih ostvarewa naeg jezika. Prosto, nemamo delo s kojim bi se mogla uporeivati. 13. Svega dva-tri puta sam razgovarao s wim. Samo jednom neto dubqe. Imao je karakternu osobinu koja je u danawe vreme sasvim retka, da slua i da uje. Odavao je smirenog oveka koji mnogo zna, i o sebi, i o drugima, i o svetu, oveka koji je, i pored svega, izvrio ono to je morao da izvri. 533

Nisu mu bili strani ponori koji zahvataju oveka; kao da je mogao sve da razume a ipak da mnoga pitawa ostavi bez odgovora. 14. Lebovi je pesnik. Posle svega reenoga izgleda neoekivano. Ovakva tvrdwa ne trai dokaze, dokaz je samo delo ora Lebovia. On je prebrodio najtea iskustva i ostvario veliko delo: ko nije pesnik, on to ne moe. Propae. Samo duh moe, i pored svega, uprkos svemu, da trijumfuje. ovek, pesnik zastupnik je duha i celine sveta. ovek koji nije poeleo da bude slika i prilika Boga, postao je slika i prilika maine", kae Nikolaj Berajev.
Buqarica, 27. septembar 2008. godine

534

NIKA STIPEVI

O STOJANU ELIU
Rastao sam uz Stojana elia, koga sam upoznao poetkom dalekih pedesetih godina u Klubu mladih kwievnika na Terazijama. Jer ovek raste celoga ivota, ako hoe. Tada je eli jo hodao u svojoj kapetanskoj uniformi. Druewe, prijateqstvo, kumstvo nisu nikada bili narueni. Susreti su nam uestali kada je eli stekao ateqe. Wegov ateqe u ulici Lole Ribara 27, u dvorinoj zgradi sa drvenim stepenitem (danas je to ulica Svetogorska, raniji ateqe Uroa Predia, a potom Miodraga B. Protia), postao je tada posebno intelektualno i slikarsko gnezdo. U wemu se okupqala nekolicina elievih prijateqa, jednom sedmino, mahom subotom ili petkom, od jedanaest asova. Svojim velikim oima, kojima je prosto upijao stvarnost oko sebe, eli je prilikom sedeqke prelazio od slike do sagovornika, izmeu dva nanosa boje, ili grundirawa platna, progovorio bi kratko, jezgrovito, iako je izgledalo kao da ne slua prisutne koji su se nadgorwavali i uzajamno ubeivali. Nije voleo Stojan da mu se zagledaju slike, koje su, gotove ili polugotove, bile okrenute prema zidu. Kada je bivao raspoloen, uem krugu bi poeo okretati slike, pa bi nam priredio pravu izlobu svojih novijih radova. Bio je to jedan od retkih intelektualnih salona" u tadawem Beogradu. Nismo se ustezali u tom drutvu, u ta vunena" vremena, da razgovaramo otvoreno i o politici i o svakojakim nevoqama drutvenim, pa ak i o doivotnom predsedniku", u saglasnom nesaglasju". Ponekad i estoko. itavi mali usmeni eseji su tu, meu slikama, iskazivani. Ne seam se da je ikada Stojan o nekome runo govorio, uvek je s uvaavawem kazivao o Nedeqku Gvozdenoviu, Marku elebonoviu, Qubici Cuci Soki, a i mnogim mlaima, Kseniji Divjak, recimo. Naroito je izbegavao da izrie sudove o dru535

gim slikarima svoje generacije. Samo bi o jednom istoriaru umetnosti i poligrafu, tri godine starijem od wega, kada bi se on pomenuo, brzo izustio gad", to je za uvek uzdranog elia bila izuzetno teka re. Taj ogromni i snani ovek imao je nenu i osetqivu duu i aristokratsko ponaawe. Bilo nas je redovnih" i povremenih". Meu redovnima" (habitus) skoro nikada nisu izostajali Slobodan Seleni i Vukain Miunovi, Aleksandar Luj Todorovi, slikar Boris Heqd, jedno vreme atomski fiziar Dragan Popovi sa Radom uriin, Zoran Popov, takoe atomski fiziar, Predrag Bajeti. Povremeno su se pojavqivali Gojko Suboti, Pavle Ugrinov (Vasa Popovi), Zoran Pavlovi, Lazar Trifunovi, Vojislav J. uri, Vuk Krwevi, estetiar Milan Damwanovi, slikar Zoran Vukovi, a virnuo bi i poneki od kolekcionara koji vole da obilaze ateqea slikara. Ali ovi potowi retko su se ukquivali u razgovor. Kada bi eli bio posebno raspoloen, otvarao bi mape svojih crtea i grafika i razlistavao ih pred naim znatieqnim oima. Seam se da nam je pokazivao svoje crtee koji su potom otisnuti u divot-izdawu Stojanke Majke Kneopoqke Skendera Kulenovia (Srpska kwievna zadruga, Beograd 1972). Tada je eli znao izvrsno i da grafiki oprema kwige: dao je izvanredno reewe za naslovnu stranicu poznate esejistike serije u Prosveti". elieva grafika reewa kwiga bilo bi potrebno opisati. Posebnu privilegiju smo imali, rekoh, kada bi poeo da okree na lice uqane slike koje su bile prislowene uza zid. Ali to se nije ba redovno deavalo. Nastojali smo da ne propustimo ova zasedawa", na kojima je domain kuvao svoju uvenu jaku kafu. Potom, tradicionalno, u prvo vee nove godine, proireno drutvo se okupqalo u malom stanu Stojanovom, u ulici Brae Jugovia 11, gde je glavni posao obavqao Dragan Popovi, narezateq ogromnog dalmatinskog pruta, koji bi za nekoliko asova druewa i razgovora nestao. Ua skupina prijateqa iznela je Stojana, krajem aprila 1992, iz wegovog stana, gde je preminuo posle bolnikog leewa. O tom salonu", a uesnika ima jo ivih, trebalo bi drugde vema pripovedati, jer on jeste deo kulturne istorije Beograda. Ima u elievom slikarskom, ali i spisateqskom delu, izrazite kohezije, koja se namah ne vidi. Rekao bi ovek koji zna nekoliko wegovih slika iz razliitih perioda da je eli mewao nekoliko puta svoj slikarski postupak. Nije. Wegovo slikarstvo je raslo iz sebe, razvijajui vieno na nain samo wemu svojstven. Veliki majstor crtea, eli je voleo korewe, izuvijano, ukrteno, upleteno. Donosio je korewe u 536

ateqe i crtao, tuem ili grafitnom pisaqkom. A nalazio je korenove najradije u nekom vinogradu, pa je ak dovlaio i korewe masline sa Lokruma kod Dubrovnika, gde je voleo da se isprui u retkoj hladovini ispod krowe nekog veeg stabla. Kao da je koren iskazivao nered i nepredvidqivo kretawe, a krowe predvidqivu ravnoteu i meru. A eli je sav u ravnoteama. Od korewa ka krowi. Sami korenovi se pojavquju samo na jednoj ili dve uqane slike (Koren", 1954), ali iskustvo crtawa korewa moe se uoiti i na drugim slikama, recimo Predeo bez sunca" (1960), uti predeo" (1960) ili Zeleni predeo" (1959). Kao da se nepredvidqivost korewa nahodi u wegovoj uqanoj slici Krowe" iz 1954. godine, a i na uqu iz 1953: Predeo iz Studenice". Upravo u to doba, 19531954, elieve slike i predeli" poiwu da se razlau, ili sasreuju, u apstrahovane plohe, s bojama koje dozivaju dubinu (Predeo", 1955, Zeleni predeo ", 1956, Predeo (Studenica)", 1956). Koreni i krowe se saimaju u Predelu iz Studenice", 1957. Kao da sam naslov slike Jednostavni predeo" (1957) ukazuje na upuenost prema geometrijskoj apstrakciji, to e se najjasnije videti u Predelu sa suvim travama" iz 1958. godine, kao i na uqu iz iste godine Prizrenski predeo", u kome se vidi kako ili asocijativni postupak, a geometrizam poiwe da preovladava. Na asocijativnost moemo naii jo na slikama naiwenim poetkom ezdesetih godina, da bi se potom slikar potpuno okrenuo geometrijskoj apstrakciji uz snana koloristika tragawa. Takva orijentacija wegovog slikarskog uma potrajae tri decenije. eliev um je u sutini bio sklon apstraktnom miqewu. I tekstovi koje je pisao, i tada a i potom, bili su mahom apstraktnog reda. A i usmeno kazivawe mu je tako bilo usmereno. I lektire su mu bile u tom smislu odabirane. Voleo je da ita filozofske traktate, kao to je voleo da slika sluajui muziku Hajdna, Hendela, Albinonija ili Vivaldija. Od poetka eli je traio formu, simetriju u asimetriji, ravnotee i valere. Pronalazio ih je u korewu, ili u krowi koju sam pomenuo. Nije vano predstaviti krowu, treba pronai odnose linija i boja u samoj krowi. Seam se vremena kada smo zajedno obilazili otove freske u Capella degli Scrovegni" u Padovi, ili gledali Karavaa u Veneciji, uvek je ukazivao na odnose crtea ili boje, a nije ga zanimala tema ili pria", koja najvie zaokupqa istoriare umetnosti, kao i nekadawe ktitore. Dugo smo se tada zadrali u Capella degli Scrovegni", on mi je tumaio otove inovacije u prikazivawu prizora iz Novog zaveta, recimo padawe svetlosti sa desne strane kako bi se oiveli nabori i prevoji, ili pak prika537

zivawe arhitekture u prostoru, a ja bih mu govorio o uticawu frawevakih ideja koje je zastupao Nikola , prvi papa frawevac, iji je pontifikat trajao u vreme otovog ivota. A Baziliku u Asiziju, rodnom mestu Frawe Asikog, gde je oto prvi put primenio svoje slikarske inovacije, upravo je papa Nikola podsticao da se izgradi. A otovo unoewe prirode i ivotiwa u sakralno slikarstvo utemeqeno je u doktrini sv. Frawe Asikog, koji je traio da se vole sva stvorewa Gospodwa. Ukazivao mi je eli na simetrije, ili asimetrije, zanemarujui priu otove predivne likovne Biblije za siromane" (Biblia pauperum"), iz vremena kada je izrada jednog rukopisa Biblije kotala koliko nekoliko krava, jer toliko bi naplaivao tadawi prepisiva scriba. Nepogreivo je ukazivao na linije koje spajaju figure ili predele pejzaa. Ali jednako se zadravao u Arecu pred imabueovim Raspeem", naslikanim na osnovu vizantijskog uticaja sa unitarnim osvetqewem. Voleo je Stojan da tumai i slikarstvo Dua da Buoninsewa (Duccio da Buoninsegna), koji je sledio pikturalnu doktrinu otovu. Gledao je stare slike oima modernog slikara. Znam da se vazda divio Vermeru. Ali odranije je eli bio moj uiteq za razumevawe slikarstva. Od 1959. do 1961. boravio sam u Parizu kao lektor srpskog jezika na Sorboni. Tada je eli dobio dvomesenu studijsku stipendiju, pa smo se skoro svakodnevno druili. Ako me pamewe dobro slui, eli je stanovao u jednom pristojnom hotelu blizu Luksemburkog parka, u rue Fleury. Kada sam bivao slobodan, pratio sam wegova hodoaa po pariskim muzejima, naroito posete Luvru. Tada sam se udio to se dugo, u Luvru, zadravao pred slikama Nikole Pusena, koji meni tada nije bio zanimqiv kao klasicist iako ga mnogi svrstavaju meu barokne slikare zbog wegovih veza sa anbatistom Marinom i pretenog boravka i ivota u Rimu. eli se poglavito divio, koliko se seam, Pusenovom autoportretu i Pastirima Arkadije" (Les bergers d'Arcadie"). Danas mi je jasnije ta je elia privlailo kod Pusena taj Pusenov redukcionizam, suavawe uloge qudske figure u slici i savrena organizacija pejzaa s motivima du reke Tibar i bregova oko Rima, tewa ka istom pejzau. Kao da je Pusen prirodu video kao arhitekturu. Na Pusenovom Autoportretu" skretao mi je pawu na organizaciju ramova koji se nahode iza Pusenovog lica. Ne seam se, danas, drugih Pusenovih slika u Luvru, ali pred svakom je eli dugo zastajao. Hteo je Stojan da poemo i u Muzej Cond, u antiji (Chantilly), gde je bilo Pusenovih slika, ali ja ga nisam mogao pratiti. 538

Kao to vrsni pesnik hoe da eufonijom i zvuawem rei dosegne duh, tako je i on traio duh. Linije su postajale prave, ili geometrijski savijene, a wihov ukrtaj je nosio znaewe. Jednako tako, nanosio je u geometrijski izvuene plohe paqivo naenu boju, a ravnotea izmeu boja je nosila taj posebni slikarski eliev zvuk, koji je duh wegovog slikarstva. Taj duh mi raitavamo sa wegovih slika. On se kree od nemira ka spokoju. Svaka wegova slika ima jednu unutrawu ravnoteu, i u crteu i u boji, ne moe joj se nita dodati, niti oduzeti, likovno je razmiqena do kraja. Zato wegovo slikarstvo, po tim ravnoteama, mene podsea na Pola Valerija, ili Rilkea, a voleo je te pesnike. Kao to je voleo, kada slika, polako kako je radio, da slua, potiho, baroknu muziku. Donosio sam mu, u prevodu, Mikelanelove sonete, koje je sa udivqewem itao. Kao i u Mikelanela, ima u elievom postupku neoplatoniarstva, mada neu da kaem da je itao Plotina. Geometrijska apstrakcija sredinom prolog veka u Evropi nije bila retka. Imao sam prilike da u Italiji vidim dela Emilija Vedove (Emilio Vedova), Enija Morlotija (Ennio Morlotti), Pijera Doracija (Piero Dorazio), ina Marote (Gino Marotta), ali nigde nisam nalazio onaj duh smirenosti, likovne dovrenosti, i savrene fakture kao kod elia. Moda sam prijateqski pristrasan. Ne treba zaboraviti elieve portrete, oni jesu posebno poglavqe u wegovom delu. Ne znam im taan broj, ali nije ih vie od dvadesetak. ivo pamtim nekolicinu. Najpre portret mlade Bose Kievac iz 1950. i potom crveni" wen portret iz 1954; melanholino-mudru zagledanost ovog lika sa udivqewem gledam svakad kada se naem u wenom domu i wenog supruga dr Milana Popovia. Jednako je psiholoki i likovno uzbudqiv i portret wene sestre Pave (1952), koja jednim okom tuno a drugim rezignirano gleda u prostor. Likovno je sjajno reen portret Nadede Kovaevi (1955), supruge arheologa Jovana Kovaevia, to isijava neku kinesku ukoenost. Ovi rani portreti ne daju naslutiti u kom e se pravcu razvijati umetnost Stojana elia. Sa portretima majke Olivere uri (supruge Vojislava J. uria), Vase Popovia (Pavla Ugrinova) i Nikole-Koke Jankovia ova dela pripadaju ranoj fazi elievog rada. Oko 1965. godine iz Rektorata Beogradskog univerziteta obratili su se profesoru Voji J. uriu da predloi slikara koji bi izradio portret rektora Bore Blagojevia, kojemu je uskoro isticao mandat. Slika se imala postaviti u Sveanoj sali Univerziteta, gde se nahode portreti svih rektora. uri je predloio Stojana 539

elia. Ovaj se najpre dvoumio da li da prihvati ponudu, a potom je reio da je prihvati. Taj rad, ako je trebalo da bude nalik na ostale portrete i oekivawa portretisanog, nije se uklapao u tadawu likovnu orijentaciju elia. Dugo je raen portret Bore Blagojevia. Najpre je Stojan izradio jedan tradicionalni portret, kojim slikar nije bio zadovoqan. Ne znam da li je ovaj predloak" sauvan, ali ja sam ga video. Koliko se seam, potom je nainio dve nove varijante. Jednu je poklonio Blagojeviu, a drugu, konanu, predao je Univerzitetu, gde se i danas slika nalazi. eli je primenio svoj geometrijsko-apstraktni postupak, i na licu i na poprsju, odnosno odelu, uspevi da sauva prepoznatqivost. A dao je i psiholoki prikaz savrenog dinaminog birokrate (u pozitivnom smislu), kakav je Blagojevi bio. ak se vidi na portretu i hitrina Blagojevievih pokreta i iskoeno wegovo hodawe. To je danas jedan od najboqih portreta u Sveanoj sali Univerziteta, po mome miqewu najboqi. Posle desetak godina, Narodni muzej je zatraio od elia da naini portret Milana Kaanina. Uraeno je to po istom postupku. Ima vie varijanti. Jedna je s lica, druga je u profilu, trea se nalazi u Narodnom muzeju, a etvrta mora da je danas u porodici Milana Kaanina. Strogost i pronicqivost ovog izuzetnog oveka iskazana je na svim varijantama. Oduzimawem, bojenom plohom i linijom lica traio je da iskae duh oveka, onaj duh koji se ukazao Stojanovim velikim oima. Trei ploni" portret eliev jeste onaj moga oca Nike Stipevia. Nastao je u istom periodu, 1977. godine. Stojan eli je veliki umetnik, izuzetan intelektualac, i jedan od najumnijih naih slikara. U istoriji srpskog slikarstva uvek e imati najistaknutije mesto.
Beograd, aprila 2009

540

MIODRAG JOVANOVI

VOJVOANSKA PRISUSTVA U CELOVITOSTI SRPSKE UMETNIKE PROLOSTI


Bez namera ulaewa u drutveno-politiku raspravu o nastanku, opstanku i budunosti Vojvodine, inilo se da bi bilo poeqno, iskquivo to, da struwaci uih specijalnosti, u ovoj prilici, pre svega, istoriari umetnikih disciplina istrae razliitosti i slinosti, da potrae put makar do konvencije ta nazivati vojvoanskim, vojvoanskom kulturom i umetnou, vizuelnom kulturom, vojvoanskim Srbima, Vojvodinom. Sve to pred uoenom pojavom suprotstavqawa srpskog i Srbijanaca, to podrazumeva uviawe srpske teritorije, srbijanske drave, Srbije, koja ni sama, ni ranije, niti obnovqena u HH veku, nije bila nepromenqivih granica. Presudne netanosti proistiu iz toga to se kao vojvoansko oznaava sve to se odnosi na ivot Srba na irokom podruju sredwe Evrope, Podunavqa, Austrije, Maarske, ime se, izgleda, gubi iz vida pozno teritorijalno ostvarewe avnojevske Vojvodine, nastale nakon Drugog svetskog rata. Mnoga pitawa u vezi sa Vojvodinom aktuelizovana su 2009. godine kao sveano podseawe na odluku Velike narodne skuptine u Novom Sadu 1918. godine o prisajediwewu Srema, dela Banata i Bake Srbiji odnosno Kraqevini Jugoslaviji. Vie od prigode znailo je fototipsko izdawe Vojvodine iz 1939. godine sa novim predgovorom edomira Popova, takoe, tekstovi objavqeni u Letopisu Matice srpske.1
1 Vojvodina . Od najstarijih vremena do Velike seobe (predgovor D. J. Popovi), Novi Sad 1939. D. J. Popovi je potom sainio posebnu sintezu Srbi u Vojvodini , Novi Sad 19571963. Fototipsko izdawe Vojvodine sa novim predgovorom . Popova Zbornik Vojvodina" po drugi put meu nama, Novi Sad 2008. Sa neznatnim razlikama istovetan tekst . Popova Vojvodina

541

Svakako je znaajno upozorewe da je odreivawe teritorijalnog, kulturnog i politikog identiteta Vojvodine vrlo teak i izazovan posao.2 Da je tako, vidno je ve u poetnim reenicama predgovora prvog izdawa Vojvodine, gde je D. J. Popovi 1939. godine postavio pitawe ta je Vojvodina i ta spada u wu. Uputio je na tri stanovita. Po jednom, pravnom, Vojvodinom se smatraju delovi Banata, Bake i Srema, prema aktu wenog osnivawa 1848. godine. Prema administrativnim merilima ona se odnose pre svega na Banat, Baku i Barawu, jer u svoje vreme Srem nije bio u okviru ove administrativne jedinice, iako je Vojvodina proglaena u Sremu", u Sremskim Karlovcima. Najrairenije narodno shvatawe dri da Vojvodinom treba smatrati Srem, Banat, Baku i Barawu. Meutim, Popovi je napomenuo da kada piu o prolosti Srba u Vojvodini istoriari ne misle samo na Vojvodinu, nego, bilo po kom od tri navedena polazita, na istoriju Srba u Ugarskoj, podrazumevajui ne samo sudbinu Srba, Buwevaca i okaca, nego svih etnikih grupa koje su nekada ivele i ive na teritoriji Vojvodine.3 Isto pitawe neizbeno je postavio i edomir Popov u svom predgovoru za obnovqeno izdawe Vojvodine. U pregrti odgovora upozorio je da Vojvodina nije definisan geopolitiki prostor, tradicionalni politiki i administrativni prostor, ni prirodno-geografska celina, predeo na junom delu Panonske nizije bez jasnih granica", kao to u istorijskim smislu Sava i Dunav nisu bili granica izmeu Panonije i Balkana".4 Prisustvo Srba u Panonskoj niziji, Podunavqu i Posavqu, prati se od sredweg veka, da bi se pomerawe pred Turcima pojaano usmeravalo ka Ugarskoj i potom Austriji. Potreba dobijawa autonomijom zatienog prostora za naseqavawe nametnula se posle Velike seobe 1690. godine, to je bilo temeqeno na obeawima austrijskog cara u Privilegijama. Takvu oblast Srbi nisu odmah definisali, prihvatajui je od Slavonije do Vlake. Zamisao o odreenoj teritoriji iskristalisala se tek u godinama oko 1848, sa konanim rezultatom u proglaewu Srpske Vojvodovine na Majskoj skuptini u Sremskim Karlovcima.5 Meutim, privilegijalna prava, dobijena
od sna do sna, Zadubina (Beograd, jun 2008) 45. Videti i Letopis Matice srpske 482, 6 (Novi Sad, decembar 2008). 2 B. Belin, O nasleu i dugu, u: Letopis Matice srpske 482, 6 (Novi Sad, decembar 2008), 1435. 3 D. J. Popovi, Vojvodina , Novi Sad 1939, . 4 . Popov, Vojvodina , Novi Sad 2008. 5 D. Mikavica, Politika srpskih liberala prema ostvarewu politiko-teritorijalne autonomije Srba u Habzburkoj monarhiji, u: Letopis Matice srpske 482, 6 (Novi Sad, decembar 2008) 1518; takoe, . Popov, nav. delo.

542

od carskog dvora, bila su namewena celom srpskom narodu u Habzburkoj monarhiji. Na proglaewu Vojvodine izricano je da se tu reava budunost Srbaqa ungarski".6 Istovremeno izabrani patrijarh se obraao celom narodu srpskom, a ubrzo je Blagovetenski sabor 1861. godine odluivao da poglavara Vojvodine bira Opti Sabor svih Srba u Ugarskoj, Hrvatskoj, Slavoniji, Dalmaciji i celoj Vojnoj granici.7 U okvirima Vojvodine naao se Tamiki Banat, za ije je sedite odreen upravo rubni grad Temivar. Uostalom, vaqa imati u vidu da su arita srpskog naroda u prvoj polovini H veka bila Sentandreja i Gorwa zemqa". Tek od sredine HH veka Novi Sad i Sremski Karlovci u potpunosti su izrasli u bitna duhovna i kulturna sredita. Mada formalno ukinuta, ideja o Vojvodini stalno je podsticana jasnom tewom da se autonomija ostvari. Ulazak u novu jugoslovensku dravu 1918. godine uinio je tewu ka autonomnoj oblasti prevazienom. Meutim, Komunistika internacionala je ubrzo otkrila svoju nameru da ugasi tek stvorenu Jugoslaviju, usmeravajui otricu protiv srpskog hegemonizma. I, deoba Srbije, realizovana odmah po zavretku Drugog svetskog rata, okonana je ustavnim odredbama 1974. godine. Zato su nenauna nastojawa u HH veku i danas da se ova austrijska provincija prikae kao temeq savremene vojvoanske autonomije ista politika manipulacija, tim pre to je istim potezom carskog pera kojim je 1849. proglaena, decembra 1860. bila ukinuta", sugestivno saoptava Popov.8 Ipak, kvalifikacija vojvoanskog sticala je smisao, sadravajui sve zamke prenebregavawa u kojoj meri je srpski narod opstajao i napredovao na mnogo irim, ve spomiwanim prostorima Austrije, odnosno Austrije i Maarske. Napokon, da li se u prednostima autonomne Vojvodine u prilinoj meri zaboravqa na vojvoansko-tamike Banaane u Rumuniji, koji nisu nikad doiveli da budu u matinoj zemqi i koji su rtvovani zarad dobijawa Triglava i evelije. Srbi u Austriji, potom u Austrougarskoj, bili su obavezani na odanost carskoj kruni. Ipak, prispelo je i akribino prouavawe koliko su patrija i patriotizam" bili presudni u srpskoj kulturi u doba baroka i prosvetiteqstva, potrajavi ne samo do burne etrdeset osme.9 Tumaewa su tra6 K. Mitrovi, Majska skuptina 1848. Pavla Simia, u: Zbornik Matice srpske za likovne umetnosti 36 (Novi Sad 2008), 129. 7 D. Mikavica, nav. delo, 1521. 8 . Popov, Vojvodina od sna do sna, Zadubina (Beograd, jun 2008), 45. 9 V. Simi, Patrija i patriotizam u srpskoj kulturi i umetnosti u doba baroka i prosvetiteqstva (rukopis magistarskog rada, Beograd 2008).

543

ena i kroz insistirawe na terminu etnije i etnosa, dok struwaci istog naunog uzrasta istovremeno i istrajno koriste naziv nacija. Tek, etnija habzburkih Srba" kao plima je preplavila prostore juno od Save i Dunava poetkom HH veka i prvim izdancima arhitektonskog vokabulara opisivala granice srpskog, hrianskog identiteta i utvrivala wegove razlike u odnosu na otomanski, muslimanski". Na to su delotvorno uticali i maarski arhitekti srpske nacionalnosti",10 dolazei odande gde je bilo prihvaeno noivo iz Srbije, pa se, na primer, Branko Radievi ni u kui nije odvajao od turskog ibuka i fesa. Pojavila se druga, u stvari stara otaxbina, obnovqena Srbija, koja je ve 'evropska' i jo uvek azijska", s tim to se takvoj tranziciji otomanski identitet pretvarao u nacionalni".11 Poeqno je zbog toga podseawe da je pisano o srpskom sredwovekovnom mentalitetu, posmatranom i kao prepreka potpunijoj evropeizaciji, dugo nosiocu snage odbrane srpskog imena i pravoslavqa.12 Svakako mogu predstojati i prouavawa patriotskih oseawa Srba prema turskom dvoru, iako odnos prema wemu nije ni do sada bio izvan pawe srpskih naunika. Kao sudbonosno svedoanstvo moralo bi se jo upeatqivije isticati i velianstvena obnova Peke patrijarije, potvrda duhovne energije kakvom je sauvan upravo nacionalni identitet. Bila je ona legalno administrativno sredite ne samo verske, nego i politike organizovanosti celokupnog stanovnitva",13 kakvu e zatitniku i podsticajnu snagu stei po wenom ukidawu Karlovaka mitropolija. U tim decenijama osvita novog doba" portvovani prouavaoci poniru u privatni i javni ivot u srpskim zemqama" na teritorijama Austrije, Turske i Venecije.14 Sa razliitim civilizacijskim preduslovima i Srbi u Turskoj, potujui osnovne erijatske zakone, mogli su i umeli da visoko razviju nacionalnu, razumqivo, crkvenu umetnost, dugo potceweno i pogreno nazivanu turskim periodom". Ni u najnovijim istraivawima i tumaewima opravdano ne izostaje zanimawe za H vek, ali usredsreivawem na
10 A. Igwatovi, Izmeu ezla i kqua: nacionalni identitet i arhitektonsko naslee Beograda i Srbije u HH i prvoj polovini HH veka, Naslee H (Beograd 2008), 57. 11 A. Igwatovi, nav. delo, 56. 12 M. Jovanovi, Mentalitet epohe i formalizovawe ideja, Zbornik radova Filozofskog fakulteta HHH (Kosovska Mitrovica 2001), 269274. 13 M. Timotijevi, Bogorodica Smederevska, Zbornik Matice srpske za likovne umetnosti 36 (Novi Sad 2008), 75. 14 Privatni ivot u srpskim zemqama u sredwem veku, Beograd 2004; Privatni ivot u srpskim zemqama u osvit novog doba, Beograd 2005.

544

prolost srpskog naroda u Austriji, u wima nazvan habzburki Srbi", imao je nesumwive prednosti u naprednijoj i, nije nevano, u hrianskoj dravi. Dok su dole", u Turskoj, stie se takav utisak, neki drugi, zaostali Srbi koji su, pak, takoe, ilavo i stvaralaki iveli, gradili i oslikavali svoje crkve, ti mali", obini qudi, ba kao i gore" u Austriji. Zaboravi se i na dvadeset godina postojawa austrijske tvorevine, od Turaka osloboene Kraqevine Srbije", gde je izmeu 1718. i 1739. godine graen moderan barokni Beograd, obnavqani manastiri, za ukraavawe hramova dovoeni onostrani" majstori. Kontinuitet srpskog kulturnog napretka u H veku, pod brinim okriqem pravoslavne Crkve, odvijao se u Austriji. Za drugaije imenovawe tog prostora trae se reewa u nazivima kao to su sredwa Evropa, sredwe Podunavqe, Juna Ugarska, u pojedinanom obraawu Srem, Banat, ree Baka, sentandrejska Gorwa zemqa", ali i opravdanim izdvajawem Slavonije, Hrvatske, severne Dalmacije, Boke Kotorske. Stariji pisci istorije Srba u Vojvodini objawavali su da se zapravo bave prolou Srba na jurisdikcionom podruju Karlovake mitropolije, to bi u dosta sluajeva moglo da olakava nepotrebna terminoloka lutawa. Ipak, postupno je postajalo uobiajeno da se za ceo prostor Austrije na kome su u H veku iveli Srbi koristi termin Vojvodina. Na istoj matrici se uobliava klie prikazivawa poloaja i razvoja srpskog naroda u HH veku. Mada je napredak kroz ustanke obnovqene srpske drave imao brzu uzlaznu liniju, na plimu habzburkih Srba" se zaboravqa, a sveukupno unapreivawe nacionalne kulture, prosvete, nauke, umetnosti, smeta se u jo nejaku Kneevinu i naslednicu Kraqevinu. ak i u treoj kwizi o privatnom ivotu od kraja H veka do poetka Prvog svetskog rata, ne vie u srpskim zemqama nego kod Srba, najvei broj autora se obraa preteno teritoriji drave Srbije, neto ire i Srbima u Osmanskom carstvu, posve usamqeno u Habzburkoj monarhiji.15 Istoriari upozoravaju da su na mnogo irem prostoru od danawih granica Vojvodine oko vek i po, od kraja H do polovine HH veka, Srbi bili najvaniji nosioci kulturnog i nacionalnog preporoda, te unoewa modernih tekovina evropske kulture u srpski narod. Sve do 1878. odluujue su pomagali svojim uenim qudima, kulturnim i politikim inicijativama, materijalnim doprinosima, tek obnavqanu srpsku dr15

Privatni ivot kod Srba u HH veku, Beograd 2006.

545

avu".16 Ipak, ne izostaju nepotrebno ovlana uoptavawa o razvoju u HH veku srpske graanske kulture", u srpskoj sredini", sa podrazumevawem da se misli samo na tadawu" Kneevinu i potom Kraqevinu Srbiju. Posle prisajediwewa novoj dravi Srba, Hrvata i Slovenaca po zavretku Prvog svetskog rata, definicija Vojvodine kao da se utopila u geometriju mapa mirovnih ugovora. Predstavnicima nacionalne istorijsko-umetnike nauke u povoju bilo je jasno da kwigu o srpskoj umetnosti u Vojvodini ne mogu objaviti 1927. godine bez svesti da su Srem, Banat i Baka bili stoeri nacionalnog ivota, ali da ih je tokom H i HH veka bilo u svim krajevima preko Save, dakle, ne samo u Sremu, Banatu, Bakoj i Barawi, ve i u itavoj Ugarskoj, Erdequ, Slavoniji i Hrvatskoj do Dalmacije".17 Sloenost nacionalnog pitawa u Kraqevini Jugoslaviji odslikavao se i na pomerawu granica formiranih banovina kada je izvesno vreme Vojvodina bila u Dunavskoj banovini ije je protezawe ilo do Kragujevca. Ekonomske moi te najbogatije banovine trebalo je da simbolizuje wena novosadska palata. Graewe identiteta nove osloboene"18 zemqe zahtevalo je i druge monumentalne znake. Jedan od wih bio je Spomenik neznanom junaku na Avali kod Beograda. Kosti srpskog ratnika natkriqene su zdawem sa osam Metrovievih figura Jugoslovenki, gde su srpstvo zastupile karijatide umadinke i Banaanke, ne Vojvoanke. Simboli jugoslovenstva ireni su kao politiki ustupak na raun srpskog identiteta. Meutim, mora se uvaavati otvorenost mladih istraivaa koji u tekim trenucima danas aktuelnih nacionalnih barikada tee istini. Tako, namerom da se obodri kultura sjeawa" i objasne povijesni lomovi i svladavawe prolosti",19 traga se za vizijom identiteta i modela kulture", nakon osloboewa i ujediwewa" 1918. godine, preko izgradwe srpskih pravoslavnih crkava izvan granica Srbije na 'osloboenim' teritorijama", tamo gde su bile i nove akvizicije", kao i tradicionalno srpske etnike tapije poput Vojvodine, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Kosova i Metohije".20 Putevi metodoloke renesanse
. Popov, nav. delo. V. PetroviM. Kaanin, Srpska umetnost u Vojvodini od doba despota do ujediwewa, Novi Sad 1927. 18 A. Ignjatovi, Vizija identiteta i model kulture. Srpske pravoslavne crkve izvan granica Srbije 19181941. U: Kultura sjeanja. Povijesni lomovi i svladavanje prolosti, Zagreb 2007, 181. 19 Kultura sjeanja. Povijesni lomovi i svladavanje prolosti, Zagreb 2007. 20 A. Ignjatovi, nav. delo, 181.
16 17

546

vode do utvrivawa obrta po kome je upravo podizawe crkava od Qubqane do Subotice i evelije noeno ideologijom srpskog nacionalizma pod egidom jugoslovenstva". Oblikovawe jugoslovenskog i hegemonizam srpskog identiteta nali su se na istoj trasi sa dva smera, dodue uz korektna objawewa da je svaki identitet u izvesnom smislu konstrukcija naunika koji ga analizira".21 Utvrivano je sprovoewe nacionalizacije" arhitekture u Jugoslaviji nametawem srpsko-vizantijskog stila svim graenim pravoslavnim hramovima izmeu 1918. i 1941. godine, ali bez natuknica o korpusima bogomoqa drugih konfesija. Vie od jednog veka, od poznoromantiarskih do mladih savremenih srpskih naunika,22 kao irom Evrope i u Drugoj Vizantiji" Rusiji, uveliko se zna ta su karakteristike tewe za obnovama nacionalnog, sredwovekovnog, pa i vizantijskog stila, pomoli se tvrdwa da je predstava o Vizantiji u srpskoj kulturi HH i HH veka veoma sloena ali jo uvek netaknuta u nauci".23 Ne treba zaboraviti ni isticawe znaaja nereenih problema u karakterisawu, klasifikovawu i periodizovawu izdvojenih pojava u tumaewu arhitektonske istorije".24 I ovaj tekst je zapretio da e odlutati od osnovne namere da ukae na kolebqiv odnos prema terminima koji, pripadajui strunim kvalifikacijama, mogu postati neoekivani uzroci i neeqenih ne samo doumica i nedoumica. Iz nezasnovanog proirivawa vojvoanskih horizonata nad celim panonskim" srpstvom, naroito za vreme Austrije i Austrougarske, izrawaju i hridi naune etrdeset prve, kakvom se zapostavqaju saznawa i interpretacije prethodnika.25 U nastavqawu deobnih inverzija sredita srpskog nacionalnog ivota i razvoja, one slute jo netanija i pogubnija razdvajawa srbijanskog i vojvoanskog naroda, deobe jednog organizma srpske kulture, umetnosti, inteligencije,26 praeni u prethodnim razdobqiA. Ignjatovi, Jugoslovenstvo u arhitekturi 19041941, Beograd 2007, 19. V. Mitrovi, Srpsko crkveno graditeqstvo u Vojvodini izmeu dva svetska rata, Graa za prouavawe spomenika kulture HH (Novi Sad 2004), 3854. 23 A. Ignjatovi, Vizija identiteta, 186. 24 A. Kadijevi, Prilog metodoligiji tumaewa arhitektonske istorije: karakterisawe, klasifikovawe i periodizovawe izdvojenih pojava. U: Umetnost, arhitektura, dizajn, Panevo 2007, 3953. 25 Autor ovog teksta je nekorektno primenio izvlaewe iz konteksta ozbiqnih kwiga i studija onog to bi posluilo podupirawu jedinog razloga rasprave o pitawu vojvoanskog a srpskog identiteta. Mali broj anotacija posledica je istog ciqa, doprinosei oekivawu da se i pieve pobude prihvate kao opravdawe. 26 M. Nemawi, Srpska inteligencija 19. veka, Beograd 2008.
21 22

547

ma, potom iskazani i kroz demonstraciju srbijanske hegemonistike elite u Kraqevini Jugoslaviji.27 Razlono prostorno i vremensko definisani Vojvodina i vojvoansko nesumwivo postoje, ali nesmotrenim terminolokim odreivawem moe se doprinositi dodatnom nacionalnom rasparavawu. Problem nije reiv zaklawawem iza suavawa u granice jezika, metodologije, retorike, poto su izgubqeni ideali i svest o jedinstvenom srpskom duhovnom prostoru".28 Upozorewe bi trebalo shvatiti znatno ire, jer kartografija nije samo teritorija", nego skup znakova mnogo obuhvatnije sintakse. Vaan prilog roewu misli o srpskoj naciji sredinom H veka pruio je Zaharija Orfelin pesmom Pla Srbije. A u modernim idejama o woj u HH veku takoe su uestvovali likovni umetnici.29 Meutim, intelektualne, naune i strune elite srpskih sredina" doprinosile su i doprinose destrukciji celovitosti nacionalnog identiteta. Pravi Srbi su u socijalistikoj uoj" Srbiji, tavie u granicama Karaoreve i Miloeve Srbije HH veka, dok se u Vojvodini predosea radost zbog raawa mlade vojvoanske nacije". Istoriar likovnih umetnosti mogao se ograniiti samo na grau svoje naune discipline. Protivno uverewu da srpski narod nikad u istoriji nije vodio osvajake i agresivne ratove",30 kraq Milutin i car Duan su muwevito osvajali vizantijske oblasti".31 Sredwovekovni srpski vladari i vlastela podizali su zadubine u tadawim srpskim zemqama, koje su trajale i u potowoj Junoj Srbiji, danas u dravi Makedoniji, ali tako da se o tim crkvama, nadohvat Kosova, retko govori. Prostor posledwe srpske drave u doba despota pruao se u H veku samo do Zapadne Morave. Dakle, kada se za epohu H veka objawava da seobe na iroka podruja severa vodile iz Srbije u Vojvodinu, oekuje se tumaewe koje Srbije ili kojih srpskih zemaqa ve dugo pod Turcima (iz doba Nemawe, Duana, despota). U Vojvodinu koja tada ne postoji, tako da se govorom o vojvoanskom baroku ili baroku u Vojvodini, osim, normalno, u smislu tla danawe Vojvodine, ponitava iwenica da je bez takvog suavawa celokupna
27 28 29

A. Ignjatovi, Vizija identiteta, 167. D. Nedeqkovi, Srpski duhovni prostor je u nama, Beograd s. d. N. Makuqevi, Umetnost i nacionalna ideja u HH veku, Beograd 2006,

148, 8.
30 M. Zurovac, Lua kosovskog mita, Zbornik radova Umetnost Kosova i Metohije (Kosovska Mitrovica 2007), 15. 31 S. Raievi, ivopis Peke patrijarije kao sinteza starog srpskog slikarstva, Zbornik radova Umetnost Kosova i Metohije (Kosovska Mitrovica 2007), 21.

548

srpska vizuelna kultura bila pod uticajem tog zapadno-evropskog koncepta. Da li ponoviti da se u obnovi srpske dravnosti poetkom HH veka naao povod za prerano potiskivawe kulturnog pregalatva Srba u Habzburkoj monarhiji. Kao to je i nedavno na skupu srpskih slavista istaknuto da je ruski jezik najpre uveden u Rumuniji i Bugarskoj, pa tek u Srbiji, ali u obrnutom" osmatrawu to se dogodilo najpre u Sremskim Karlovcima, ponovo kod nekih drugih Srba. Znatan broj predstavnika srpskog prosvetiteqskog klasicizma, graanskog bidermajera, istoristikog romantizma, angaovanog realizma, samo je delimino iz tadawe" ili danawe" Vojvodine, slikari ura Jaki, ore Krsti, vajar oka Jovanovi, maarske arhitekte" Jovan Ilki, Svetozar Ivakovi, Vladimir Nikoli, ili nisu ni kroili u ondawu" dravu Srbiju (Arsenije Teodorovi, Konstantin Danil, Novak Radoni, Nikola i Stevan Aleksi). Do odlunog terminolokog razreewa i uputstva ne moe se doi. Preostaje trud da se uspostave neke bitne norme i kroz wih prilagoava vremenu i dogaajima. Uprkos uspenoj jugoslavizaciji srpskog nacionalizma dragocena su nauno-istraivaka podseawa na mnoge inioce sadrane u nacionalnom organizmu, poput zajednike memorije, prolosti, vere, obiaja, tradicije, mitova,32 otomanskog i onostranog, srbijanskog i vojvoanskog Srpstva, na nacionalno-etnikim prostranstvima ili unutar politiko-administrativnih ograda. Jedan kaiput postoji, u drugoj rei imena svetionika srpstva Matice srpske. Ne vojvoanske ili srbijanske. Osnovana je u Peti. Pre 1848. godine.

32

O tome: N. Makuqevi, nav. delo.

549

MIROSLAV JOSI VIWI

BLAT(N)O, U DODIRU SA RAVNICOM


Moj prvi susret sa jednom slikom Radovana ivankia odmah mi je otkrio majstora koji zemqu koju volim i sa kojom sam uao u svet prenosi na platno. U kancelariji upravnika Gradske biblioteke na dan studenata (4. aprila 2005) prvi put sam video veliko platno puno blata", ali slikarskog. Nisam znao iju sliku gledam, nisam pitao za ime slike, ali ni oko nisam mogao da odvojim od tog kaqavog predela". Imao sam utisak da hodam po blatu, da istovremeno gledam jamure i krstine, da sam na leniji uhvaen u trenutku kad umire suneva a raa se meseeva svetlost. Atar je rairio svoja krila i duu pustio u nebesa. Imao sam utisak da poznajem ruku koja je meala boje pre nego to ih je spustila na platno. Znao sam da bih mogao do mraka da gledam u tu sliku, pa i zoru da doekam. Pomislim ponekad da ona pokriva ceo zid u biblioteci, da ni ram nema. Tada jo nisam znao da u, pored novanog dela i tampane kwige, kao dobitnik nagrade iz Fonda Todor Manojlovi" (za moderni umetniki senzibilitet"), poneti kui i jednu ivankievu sliku. Ime te slike je Detaqi iz ravnice. U wu gledam svako jutro, im otvorim oi. Ali i kad zamurim, vidim wene smirene boje, vidim snene tragove na uzoranoj ledini. Ona je mawa (70 h 30 sm) od one u sobi upravnika, ali je boja zemqe ista, isto je i blatwavo nebo, stabla od istog blata. Puna je mokre oranice, niskog ibqa i jata jablanova. Oblaka nema, samo plavetna senka treperi. A iz masne zemqe izlazi beliasta para. Taj atar koji se pui gledam od malih nogu. 550

I kao da smo Radovan i ja odrasli na istom salau, pod istom kamarom ili stogom, u istoj kupi od snopova mokre kudeqe. Svedeni podaci iz jednog od kataloga kau da je slikar Radovan ivanki roen 31. avgusta 1953. godine u Zrewaninu, da je 1980. na novosadskoj Likovnoj akademiji diplomirao na odseku za slikarstvo u klasi Isidora Vrsjakova, da radi u zrewaninskoj Savremenoj galeriji, da stanuje u Solunskoj ulici, da je oewen i da je za frtaq veka izlagao na vie samostalnih i grupnih izlobi u zemqi i inostranstvu. Pripremajui rukopis Hiqadu i jedna re, javio sam Dragani Sabovqev (5. maja 2005, jer slikara nisam upoznao, ne znam zato, na dodeli nagrade): Pozdravite mi Radovana, gledam u wegovu sliku svakog dana i mislim da postaje sve boqa i boqa." A tako je ostalo i do danas. U utorak, 21. juna 2005. bio sam prvi i jedini put u Radovanovom radnom prostoru". Tada sam se nagledao wegovih ramova (slika), nadivanio se sa blaenim Belom Durancijem i najeo se sone srnetine u jednoj kafani. Dao sam slikaru moje mrqe" (kwige), a on je meni darovao jedno malo blato". To drugo i drago mi ivankievo delo (na kojem zemqa kao da je zaleena) mogu da drim na dlanu. Ne znam koliko tano slika ima ciklus U dodiru sa ravnicom" (i moje slatko blato" je sa te evenke), ali sam stalno govorio sebi da bi svaka morala da dobije naslov. Imena slika treba upisati u likovnu krtenicu. Ovako ih delimo i prepoznajemo po formatima (ima od 180h120 sm do 17h10 sm), po plavim ili zelenim tonovima, po zemqavim ili vodenim povrinama. ivanki je slike iz toga ciklusa radio u periodu od deset godina (19962006), u katalogu ih na dva tabaka ima dvadeset i sedam. Znam da sam se u prvom trenutku zaudio otkud toliko blata" na ivankievim slikama. Po meni je Banat pun peska, Srem pun okota, a Baka je zemqa blata. Gacao sam po wemu, pravio topove", ali se nikad nisam upitao kako slikar moe to blato da prenese na platno. (Kod Kowovia ima ita, zemqe, cvea, salaa, lica i neba, ali blata nema.) ivankieve slike ravnice veinom su u ramu pravougaonika, razvuene", belee blaenu irinu. Pamtei rei Durancija vidim slikara kao banatskog obanina" koji doivqava horizont kao liniju susreta zemaqskog i nebeskog", vidim ga sa kiicom u zubima, do lanaka u blatu. A dobro 551

znam, kao i Bela, da je stvaralaki oblikovan doivqaj istinitiji od svakodnevne realnosti". Kolorit Radovanovih slika je smiren, boje su uglavnom tmurne i stiane, a pria" koju slika nosi puna je lirskog naboja, puna qubavi prema ravnici u kojoj se nebo i zemqa spajaju u strasnoj liniji. Wegovo delo tumai e upisati u kolu ekspresionizma, ali on nije daleko ni od realistikih studija. Radovanova likovna ravnica je puna masnih razora, mrtvaja sa drezgom, mrqavih lenija, opora stabala, uzorane zemqe, tmurnih nebesa, vlanih strwika, sumornih trstika, ledenih busena Realizam slika ciklusa U dodiru sa prirodom" nije faktografski (fotografski), u wemu ima snova i treptaja. Svet oko nas i svet na platnu su kao erdeqski tawir, sa dva lica. Ponegde kao da slikar u predeo gleda oima magle, kroz situ i rogoz, sa krila velike ptice u niskom letu. Kao i pisac Pavle Ugrinov mislim da slike ivankieve dobijaju na snazi kad imaju vei format. Tako da blato" sa palete pokrije livade, oranice, movare, drvorede, sve pod nebom (pa i beskrajni, plavi krug"). Ba onako kako to itamo u uvenim Seobama. Znam da bi i zemqak Milo Crwanski voleo slike ovog bekerekog majstora. Niko kod Srba nije tako slikao blato. Zbog toga mogu da kaem da je ivanki spustio ravnicu na platno, ili jo boqe: na blat(n)o.

552

MILIVOJ NENIN

POGLED S BREGA ili jedna suvina rasprava


Piui o Miroslavu Josiu Viwiu1 dotakao sam se zavretka Druge kwige Seoba Miloa Crwanskog. Naime, tu se nalazi jedno geografski sporno mesto. Pomiwu se mesta ajkake (Vilovo, Gardinovci, Moorin, Nadaq, Titel), a savesni lektor, slovoslaga, korektor ili ve ne znam ni ja ko umesto ajkakog sela Lok, u to okruewe smestio je Ilok. (Re je naravno o mestima koja se nalaze u Novoj Srbiji u Rusiji.) Ako bi se na mapi crtala krunica koja bi trebalo da obuhvati Titel, Moorin, Vilovo i Gardinovce, onda bi estar bio zaboden negde u lokom ataru. Od Loka do poetka Titela ima sedam kilometara (do Tise devet); preko Titelskog brega do Moorina isto toliko. Do Vilova ima pet kilometara, a do Gardinovaca dolmom neto vie. Dakle, u tom okruewu je, vie je nego jasno, Ilok uqez, strano telo, tamparska greka! Ali, kako ispraviti ovu oiglednu tamparsku greku? Uzimam u ruke kwigu Mite Kostia Nova Srbija i Slavenosrbija, novo izdawe,2 koje na kraju ima i imenski i predmetni registar. Milina jedna. Skoro da je ne moram ni itati, jer sve to mi treba i tu se moe pronai Traim Lok u imenskom registru. Nema ga. Ali, ne pomiwe se ni Ilok! Malo mi je lake. Moorin je tu. Nema ni
Tekst Hiqadu i druga re" u Slatkoj kwizi, Beograd, 2008. godine. Mita Kosti, Nova Srbija i Slavenosrbija, Novi Sad, 2001. godine. (Prvo izdawe se pojavilo 1921. godine.) Predgovor je napisao mr Sredoje Lali, presednik Srpsko-ukrajinskog drutva u Novom Sadu, a pogovor je iz pera Kostievog nekadaweg asistenta, akademika Slavka Gavrilovia.
1 2

553

Vilova. A Crwanski ga pomiwe. O emu je tu moglo da se radi? Titel se, prirodno, pomiwe. Ali, kad pogledam mape Nove Srbije, tu sem Moorina nema ni jednog jedinog mesta ajkake! Nema ni Nadaqa, a vidi se na mapi Turija, koja je na granici sa ajkakom i koja nije pripadala Vojnoj krajini. (Dragomir Popnovakov, pripoveda i romanopisac iz Bake, bio je ponosan na to to je Turija bila zemqoradniko mesto. S druge strane, ako bi se neka devojka udala iz Nadaqa u Turiju, Nadaqani bi pomalo razoarano konstatovali: Otila u paoriju.") ta o topografskoj nomenklaturi Nove Srbije belei Mita Kosti? Kae, citirajui Jovana Cvijia, kako se zapazilo da iseqenici nose kao pu kuicu imena svoga sela, kraja, potoka, planine kadto i celog predela i po wima nazivaju iste predmete [predele?] u novoj oblasti, gde su se naselili". I dodaje Mita Kosti svoju reenicu: Novonaseqenim mestima su po pravilu davali imena svojih sela u matici." Da je Crwanski itao Mitu Kostia mawe-vie svi znamo. Da ga nije imao u rukama u Londonu u vreme dok je pisao Drugu kwigu Seoba, moemo samo pretpostaviti. (Uzgred, ni svoju Liriku Itake nije imao u Londonu, jer da ju je imao ne bi se potkrala greka, potekla ba od wega, da je prvu kwigu pesama objavio 1920, a ne 1919. godine.) Kako se onda dogodilo da se u Novoj Srbiji nau i Vilovo i Gardinovci i Titel i Nadaq, pa i Lok (odnosno grekom Ilok)? Stvar je jednostavna! Crwanski, tada u Londonu, iseqenik, nosi kao pu kuicu" itav svoj bivi ivot A ostalo je zabeleeno, podatak do kojeg dolazim sluajno, da mu je u Londonu najvie nedostajao pogled sa Titelskog brega!3 Da li daqe proveravati? Ili jednostavno ovde prekinuti tekst. Crwanski je pisac moe mu se i u svoju Drugu kwigu Seoba, u koju se u Londonu, sklonio kao Srbi u Novu Srbiju, smestio je ono to je nosio kao to pu nosi kuicu A ta mesta ajkake oito je pamtio. Ta, koja je sa brega mogao videti. Naravno, pravi pisac bi Crwanskom u poseti Titelskom bregu pod ruku stavio i Isidoru Sekuli, koja ide
3 U jutarwoj izmaglici, kada se voda sa reke, bara i blatita digne u vazduh stvara se potpuno natprirodan pejza. Uostalom, nije li Crwanski u Londonu govorio, da je jedino to mu nedostaje pogled sa Titelskog brega? Ej! ovek stoji na Trafalgar skveru, razmiqa o Mikelanelu i pati za slatinama od Loka prema Perlezu." Sve ovo pie Ilija Tuci u tekstu Selo na tri reke" u Vojvoanskom magazinu, br. 2, jun 2008. godine, 4245.

554

da poseti rodni Moorin4 Crwanski moda do Moorina nije ni stigao, jer otkriva pogled na ue Begeja u Tisu; pokuava u daqini da vidi i ue Tise u Dunav Crwanski je naao mesto na kojem vrsto stoji: mogao je da vidi svoj rodni Banat, ali istovremeno i Srem, svoj literarni zaviaj. I pravi pisac bi ovde prekinuo priu, citirajui na kraju Crwanskog. Citirajui Naa nebesa, jer, deo tog teksta sigurno je poeo tu na tromei Bake, Banata i Srema5

4 Moorin, jedino mesto iz ajkake koje se pomiwe u Novoj Srbiji, u HH veku u dva navrata (polovinom i krajem tog veka) primao je svoje sunarodnike. Ostalo je zabeleeno tuno pitawe prvog talasa izbeglica upueno starosedeocima posle dolaska drugog talasa: Da li smo i mi bili takvi?" Uzgred, ostaje i to, da je ovaj drugi talas eleo da se promeni ime Moorin u ono koje su oni doneli sa sobom kao pu kuicu" (Sme li se o svom narodu, ponekad, rei i neto oporije?) 5 eleo sam samo da ispravim slovnu greku, a dogodilo se da sam se, nesvesno, upustio u polemiku sa samim Crwanskim. Tek kad sam zavrio ovu suvinu raspravu" nailazim na ono to je sam Crwanski rekao o zavretku Druge kwige Seoba. Citiram ga, i ostavqam to po strani. To to je proitano na kraju Seoba, to je istina. Martono postoji, imena postoje jo i dan danas u sovjetskoj Rusiji. Ja sam to naao na karti. Nita tu nije hotimino." (M. Crwanski, Ispunio sam svoju sudbinu, priredio Zoran Avramovi, Beograd 1992, 210.) Ostavqam to po strani, ali ne ostavqam po strani vezanost Crwanskog za ajkaku. U pomenutoj kwizi (str. 217) Crwanski otkriva da mu je otac, iz politikih razloga, premeten iz Titela. Dakle, da otac Miloa Crwanskog nije prikupqao pretplatu za socijalistiki list Strau, ne bi ga proterali u ongrad, i Crwanski bi se rodio u Ali, da ovde prekinemo.

555

RADMILA GIKI PETROVI

BITI SAM SA SVOJIM KWIGAMA Razgovor sa Aleksandrom Gatalicom


Pripoveda, romansijer, dramski pisac, prevodilac, Aleksandar Gatalica (1964) jedan je od naih najistaknutijih kwievnika. Roen je u Beogradu gde je i diplomirao Optu kwievnost sa teorijom kwievnosti 1989. godine. Pre esnaest godina objavio je prvi roman Linije ivota (nagrada Milo Crwanski" i Giorgio la Pira"), a 2006. godine izala je deseta, na neki nain jubilarna nova kwiga, zbirka pripovedaka Dnevnik poraenih neimara. Prole godine Gatalica je objavio pikarski roman u pismima Nevidqivi. Wegova proza prevoena je na engleski, nemaki, francuski, ruski, panski, italijanski i jo desetak evropskih jezika. Dobitnik je Andrieve nagrade; uesnik Literarnog voza 2000. godine

Radmila Giki Petrovi: Va prvi roman Linije ivota (1993) je zapravo ciklini roman" koji otkriva samosvojnost postupka i, to je neobino za prvu kwigu, zavidnu meru samosvesti" zapisao je Petar Pijanovi (Politika, 27. H 2003). Na poetku razgovora bilo bi zanimqivo da otkrijemo" i zaemo u prolo vreme, da se prisetimo kako je nastalo prvo delo, ni malo poetniko, ve zrelo i samosvesno". Aleksandar Gatalica: I prijatno mi je i neprijatno da se vraam u ta vremena. Prijatno mi je zbog toga to je taj poetak bio lep, to sam imao iskusnog vodia uza se u liku mog profesora orija Vukovia i to sam tada iskreno mislio da kwievnost treba da bude pametna i da promeni svet. Tu dolazimo do neprijatnijeg dela. Ponekad pomislim da sam posledwa generacija koja je rasla i stasavala u okruewu saznawa da kwievnost neto ini, nekog vaspitava, pa ak i to 556

da je za nekog opasna (qude sa vlasti). Kada sam objavio prvi roman Linije ivota, jo nije bilo ni Interneta, ni kompjutera pa, ini mi se, ni toliko lake zabave kao danas. Nije u to vreme vie bilo straha od cenzure, nije bilo moralno-politike podobnosti, ali je nekim neujnim korakom na scenu moralnih razvalina devedesetih pouzdano stupala intelektualna entropija. Ona je devastirala i devalvirala sav rad u kwievnosti i toga sam postao svestan ve kod tree kwige Vek. Dakle: kwievnost vie ne mewa svet, u wu se niko ne kune, niko je se ne pribojava; pisci vie ne sklapaju ugovor sa silama nevidqivim, jer sve postaje puko prodavawe jeftinih ideja ili prostog konzumentstva. Tako sam ve na prvoj kwizi ostao sam. I prijatno je to i neprijatno. Biti sam znai ostati na miru sa svojim kwigama, svojim junacima, svojim idejama i ne traiti dozvolu ili izgovor da se pie tako kako se pie; ali ostati sam znai i nemati drutvo, nemati gotovo nikog za razgovor. esto zato kaem da ovu trku trim sam i sa Bogom. Kada ste pisali o Vaoj poseti Rumuniji, zabeleili ste da Vam je pradeda bio crnorukac" i da je posle Solunskog procesa izbegao u Rumuniju gde je upoznao Vau prabaku Rumunku. ta bi bilo jo zanimqivo da nam kaete o Vaim korenima? Moji koreni nisu tako romaneskni, pa ipak Kad malo zrelije razmislim. Pradeda taj crnorukac bio je jedan od najkrupnijih vinogradara u Smederevu. Neto pred Drugi svetski rat, kao da izlazi iz prie Laze K. Lazarevia, on se razoarao, propio i proerdao vei deo imawa. I ono to mu je zaostalo ocenilo se kao krupan kapital" posle NOB-a, pa mu je i od toga oduzet znatni deo, a u tome je, kako biva, neku ulogu imao i moj deda, odnosno wegov zet koji je bio politiki komesar Kosmajskog partizanskog odreda. Nisam dosad ozbiqnije pisao biografski roman sa ovim likovima, ali mislim da me ta graa eka. Samo dve godine kasnije objavili ste novi roman Nalija (1995) koji je spoj sinteze starog i novog stila, pria zapoeta u prolom veku, svet predgraa i radnikih trajkova, svet bogatih i dokonih. Mali venac povesti ulananih u roman satkan je od stvarnog i pseudoistorijskog fakta, ali, takoe, od snovnog, fantastikog gradiva" (Pijanovi, isto). Pitawe grae za roman" veito je pitawe, a odgovori su uvek razliiti 557

Graa je ono to romanu daje krvotok. Moji itaoci verovatno znaju da sam pasionirani italac grae. Kako sam stasao na nekoj sintezi postmodernizma i hiperrealizma, nije mi imanentno da piem o svojoj ulici" ili svom drutvu". Govorio sam o tome vie puta: im pisac posegne za neim to nije proiveo mora se osloniti na grau, bez obzira na to da li pie o Beogradu ili Novom Sadu tridesetih godina 20. veka ili o Egiptu iz doba druge dinastije. Kako se sluiti graom, to sam u romanu Nalija nauio. Graa jesu i grafikoni, i popisi raznih stvarnih imena i prezimena, i izvetaji o poplavama i sredwim godiwim temperaturama, ali graa jeste pre svega svedoanstvo savremenika koji piscu treba da poslui da se uivi" u vreme i da ga potom re-kreira na svojim stranicama. Nalija su sastavqena iz tri dela, a ta tri dela opisuju tri nemogue i jo pomalo zabrawene qubavi: lezbijsku u 19. veku, strasnu qubavniku, ali klasno nedoputenu u godinama izmeu dva svetska rata (burujka i sindikalni radniki prvak) i na kraju nezamislivu meugeneracijsku qubav snaje i tasta (posle smrti mua i sina) u posleratnim godinama. Svaka od ovih pria mogla se smestiti i u neko drugo vreme, ali joj je graa dala onaj presudni ukus pa ipak mislim da sam se u ovom romanu jo uio zanatu. Vi se bavite i prouavawem istorije muzike ali i prevodite sa starogrkog. Objavili ste kwige iz muzike publicistike Govorite li klasini? (1994), Crno i belo (kratka istorija desetorice velikih pijanista HH veka) (1998) i Rubintajn protiv Horovica (1999). Desetak godina ste muziki kritiar u gotovo svim novinama i na praktino svim programima radija koji se bave klasinom muzikom. Vi iz muzike stvarate sve, zar ne? Moje stasavawe kao kwievnika nije ilo uobiajenim putem. Nisam, dakle, u mladosti pisao pesme; nisam egrtovao u nekom kwievnom asopisu; nisam imao svog pisca-pijanca koji e me uputiti ka alkoholu i duvanu kao presudnim afrodizijacima umetnosti (pijem i danas malo i ne puim); nisam spadao ni u kakve klanove; nisam nikom iao po burek Studirajui svetsku kwievnost, stasao sam kasno kao pisac, ali sasvim nesumwivo na kwigama i ni na kakvom drugom pseudokwienom miqeu; naravno da je tu bila muzika, koju i danas volim toliko da bez we ne mogu da ivim. Muzika me je odista nauila mnogo emu, a najvie vrstoj i stabilnoj kompoziciji. Jedna apstraktna umetnost koja mora da po558

iva na redu, ovome vas vrlo dobro naui. esto se zbog toga za mene kae da umem da dopriam priu boqe od drugih. To je vaqda zato to me je muzika nauila da ne smem da gubim vreme i da svaki deo mora biti vrsto srastao sa celinom, kao to i ona mora skladno da se odnosi prema svim svojim delovima. Ponekad su moji kritiari ak tvrdili da idem predaleko, da se zbog te muzike strukture odvajam od ovog sveta previe", ali sam im odgovarao da sam se ja od svakodnevice odavno odvojio i da ne smatram da literatura treba da bude puka preslika ovog sivog i tunog sveta, nego stvarawe jednog boqeg, vrlijeg i na svaki nain izmatnog univerzuma. Posle dva romana, 1996. godine objavili ste Mimikrije, ciklus pripovedaka. Da li ste tu, na neki nain, problematizovali autorski koncept, po kojem se u kwievnosti naeg vremena kwige hrane kwigama? Da, Mimikrije predstavqaju prekretnicu u mom stvarawu: pisati na nain drugih a opet tako svoj, naoko iskquiti ego i napraviti savrene mimikrine kopije pojedinih slavnih spisateqskih rukopisa to je zaista bilo izazovno. To me je i pozicioniralo u javnosti: i pozitivno i negativno. Bilo je jasno da sam se sasvim odvojio od realizma, ako ga je i bilo u mojim ranijim kwigama, kao i to da sam zakoraio u neku vrstu pisawa o svetskim tokovima koje je mnoge prevelo na moju stranu, ali mi napravilo i ogorenu opoziciju. Do danas se tako dogodilo da sam od savremenih pisaca verovatno napisao najvie proze na nemake teme, a da se to, recimo, slono preutkuje, jer zaboga, kako e jedan mladi srpski pisac pisati na teme nacizma i neonacizma u Nemakoj; odakle wemu pravo kad nije Nemac, i, recimo to tako, nije bio ni nacista, niti je iz nacistike porodice? To su, naravno, naivna gledawa na kwievne stvari i palanaka uskogrudost. Razumem da osim Ivawija i Velikia, ja jedini piem na ove teme; razumem da Ivawi ima alibi to je germanista i imao je iskustva sa logorovawem; razumem i Velikiev alibi: napravio je karijeru u Austriji pa je toboe upoznao mentalitet tamoweg ivqa, ali to je toliko naivno. Nacistiki mentalitet se, uveren sam, danas upoznaje samo temeqnim razmiqawem i itawem literature i nacistike i antinacistike. Kada se tako shvati period, onda se i ubedqivo pie. Na kritike da nemam pravo da piem na druge teme osim srpskih" nikad se nisam osvrtao, iako sam ve Mimikrijama upravo zbog toga izgubio preko potrebnu podrku najstarijih kritiara koji i danas, posredno ili neposredno, odluuju o najveim kwievnim nagradama. 559

Tri godine kasnije (1999) javili ste se ciklusom pripovedaka Vek, za koju su mnogi kritiari rekli, da je to, tada, bila Vaa najzrelija kwiga, ali i jedna od najboqih zbirki pria napisanih na naem jeziku u posledwoj deceniji". Stotinu i jedna pria posveena je posledwoj godini devetnaestog i svakoj godini dvadesetog veka. Zanimqiv je tekst Olge Ellermeyer-ivoti (Ovdje, januar-februar-mart 2001) i weno poreewe Vae kwige Vek i tematski srodne zbirke pripovedaka Moj vek nemakog nobelovca Gintera Grasa, objavqene pola godine kasnije. Nisam nigde pronala Va komentar o toj dvojnosti: da li ste, potom, proitali kwigu Gintera Grasa, da li ste pronali neke slinosti itd.? Dobro ste primetili. Onda sam posle Mimikrija nastavio daqe u jo odreitijem stilu. Nisam video razloga da stanem, jer je za mnom na papiru ostajalo neto to niko pre mene nije radio. Zamislite jednostavnu iwenicu: 97% svetskih, a ne samo naih pisaca i danas pie o onome to je neposredno videlo i osetilo. Kada stranstvuju u kwievnosti, prvo moraju sami da se presele u to inostranstvo, da bi onda kvalifikovano" stranstvovali. Pomislite kakvo je uzbuewe napraviti kopernikanski otklon i uivqavati se u psihologije qudi na svim meridijanima, a da tamo nikad nisam bio i veinu toga nikad nisam video. Vek je bio jedan veliki eksperiment koji je sreom uspeo, eksperiment koji me je bezmalo kotao zdravqa. Trebalo je napisati po priu za svaku godinu 20. veka ali takvu da to bude zaokruena povest. Najpre to je bio problem: 101 put poeti; potom i ovo: neu da piem o istoriji moje nacije, moje prije, mog Balkana bie to svetska istorija. I tu je poela avantura. Vek ima oko etvrtine nemakih" pria, oko etvrtine ruskih" pria, oko osmine italijanskih" pria, oko osmine amerikih" pria i oko osmine" srpskih pria. ta je sa ostatkom, onom preostalom osminom kwige? Te prie su iz Paragvaja, Argentine, Francuske, eke, Poqske, Indije, Britanije i posledwa za 2000. o Alfonsinu Alvaru lekaru iz Portugala koji poveruje da e se o novoj 2001. iz mrtvih vratiti wegova ena Nema dakle, vie realizma. Zbogom kaem svim kritiarima koji to jo oekuju, a i oni mi uzvraaju istim pozdravom i ostavqaju me na margini. Zauzvrat dobijam itaoce i zamislite potvrdu sa raznih strana sveta da je gotovo neverovatno da sam wihovu situaciju tako dobro shvatio a da tamo nikad nisam bio. Posledwa takva potvrda stigla je od Trana kojima se vrlo dopala moja pria za 1918. godinu Posledwa ratna godina. Tajna je, dakle, u itawu grae, itawu 560

ispovesti savremenika i potom u uivqavawu i, kako rekoh, re-kreirawu novog sveta. Sve to nije bilo toliko potrebno Ginteru Grasu on je ispisao istoriju wegovog, to jest, nemakog 20. veka koji je sam proiveo. Moj Vek je, nasuprot, ista fikcija. Kada sam uo, meutim, da se na izvestan nain s wim imam takmiiti, nije mi bilo lako. Pomislio sam: eto, ukrade mi ideju a da nije ni znao (Grasov Moj vek tampan je oko est meseci posle Veka), ali Grasova kwiga nije dobro prola, a moja izgleda jeste. U Italiji su ak napravili detaqno uporeewe mog i Grasovog veka (u asopisu Giudizio universale) i laskavo mi stavili lovorov venac na glavu, oznaivi moju kwigu u svakom pogledu boqom od Grasove. Drago mi je da je Vek ovako pohvaqen italijanskim itaocima, a to je sigurno i zbog fantastinog prevoda Silvia Ferarija i Aleksandre Xanki, prevodioca koji su toliko predano radili na prevodu ove kwige da je ona, uini mi se, na italijanskom mnogogde boqa nego na srpskom. Ovaj letopis naputenog veka, iako ostvaren programski, kao logika literarna konstrukcija, kalambur literarnih ideja i stilova, kao pseudodokumentaristika mogunost 'ravnog' pripovedawa nekolicine razliitih literarnih i egzistencijalnih fenomena, u veem svom delu nadilazi poetnu intenciju ilustrativnosti i donosi autentinu samosvrhovnost kwievne igre", zapisao je Nenad apowa (Politika, 7. H 2000), pomalo nejasno definiui kwigu. Da li je fantastika jedna od Vaih najvanijih kwievnih pogleda? Jeste, moja kwievnost uveliko poiva na fantastici. Ona je onaj oneobieni zabran u koji moe i uglavnom treba da zaluta" literatura. Kada pogledamo malo paqivije sve u literaturi poiva na fantastici. Da bi neto bilo kwievnost, moje je duboko uverewe da mora biti takvo da je nemogue da se dogodi u stvarnosti. Tu, naravno, postoje dva stepena tog nemogueg" dogaaja za realnost: jedan je kada on pod nekim sasvim neobinim okolnostima ipak moe da bude ostvarqiv i drugi je, naravno, kada on ni pod kakvim okolnostima ne moe biti ostvarqiv. I prvu i drugu grupu fantastinih pria ispitivao sam u Veku. Prvu kada se ipak ide za Aristotelovim verovatnim i moguim", ispriao sam, recimo, u prii Mrtvi za 1951. godinu, drugu, kada se kida svaka kauzalna veza sa ovim svetom, moda najtipinije u prii Sreni dani za 1940. Ipak, bilo da piem, uslovno reeno, realistike, bilo da pravim fantastine prie, za moju prozu karakteristino je drawe sveznajueg pripovedaa koji gotovo 561

po pravilu dogaaje saoptava kao apsolutno veristine, toliko da me je mnogokoji posetilac kwievnih veeri pitao: Da li se to tako ba dogodilo?" to se tie nekolicine razliitih literarnih i egzistencijalnih fenomena", mislim da je apowa zapravo mislio na tipinu fizionomiju mojih junaka. U svojoj prozi insistiram na junacima koji nikad nisu sasvim dobri, niti sasvim zli. Podela na dobre" i loe" momke me ne zanima, mislim da je ona dovoqno dobra za parolaku ili ideoloku literaturu. Obino kaem da su moji junaci svi sivi", odnosno da ih ima od dve vrste: dobrih koji imaju bar poneto loe, i loih u kojima se nae makar klica dobrote. Svestan sam da ovakvi karakteri nisu onakvi za kakve bi se lako vezao obian italac" koji je uglavnom spreman za klietiranu literarnu sliku, ali ne mogu se oteti utisku da su me dobro nauili na studijama svetske kwievnosti kada su mi govorili da kwievnost ne sme da ima tezu i ne sme da ima podelu na miqenike" i otpadnike" meu likovima. Prisetimo se Vaeg putovawa Literarnim vozom 2000. godine o emu ste pisali u Danasu u nekoliko brojeva. Krenuli ste iz Lisabona mesta gde svake veeri pada posledwi mrak na Evropu". I neka prvo pitawe na tu temu bude: gde je zastao voz, izgledalo je da e putovawa biti i u nekom drugom, potowem vremenu? Literarni voz je bio jedinstveno iskustvo. Krenuli smo od Lisabona, preko panije, Nemake, Poqske, do Rusije, Litvanije, Letonije, Estonije i potom natrag iz Moskve, preko Minska, Varave do Berlina. Ili smo takozvanom idealnom jugozapadno-severoistonom trasom kojom je u 19. veku zamiqano da se povee Evropa. U svakom mestu doekivali su nas kao velike pisce, organizovali nam prijeme, literarne veeri, susrete sa lokalnim piscima i sve to bilo je gotovo nadrealno. Ipak, ve za vreme puta, dalo se primetiti koliko je ovo literarno putovawe zakasnilo. Da je ono organizovano dvadeset godina ranije, nita posle tog puta ni za nas, ni za kwievnost vie ne bi bilo isto. Ovako je sve palo u doba ravnodunosti, pa je taj jedinstveni put ostao jedinstven, odnosno prvi i posledwi. Uzalud nas je bratski bombastinim reima pozdravio er Konrad u Berlinu: svima nam je bilo jasno da smo promaili vreme i da smo ipak ostali jedan simpatini putujui cirkus pisaca. Od samog poetka moda ne odmah nakon Lisabona, nae prve stanice, ali ve posle Madrida i Bordoa dalo se jasno vidti da nas sto pi562

saca iz svih evropskih zemaqa (osim Norveke i Vatikana) izazivamo senzaciju samo u ta tri dana koliko smo u pojedinom gradu, ali da to ne proizvodi nae daqe prisustvo u tim mestima i tim jezikim sredinama, te da smo u krajwem uzaman putovali. Niko se nije potrudio da nas zaista upozna, da dogovori prevoewe naih kwiga, ak ni da uzme kontakt koji bi neto kasnije napravio. Koliko mi je poznato niko od nas trojice iz Srbije (Tonti, Bajac, Gatalica) nije ostvario mnogo kao rezultat tog puta. Tada ste zapisali i ovo: Postalo je opte mesto da je na javnim mestima nepristojno biti iskren, a samim tim i neumesno eleti da se bilo ta kae" a zatim: Kwievnost je zarobqenik jezika i jedina umetnost koja po definiciji ne moe biti internacionalna" (Danas, 31. H 2000) i potom ste govorili o pitawu malih jezika, prevoewu itd. Kako, posle skoro desetak godina, vidite evropeizaciju kwievnosti? To je i danas tuno pitawe. Pogledajte samo mlade manekenke od 16 ili 17 godina. Za wima se, zaboga, traga po itavoj Evropi. Pronalaze ih u ubogim provincijalnim mestima u Ukrajini, Belorusiji, Moldaviji. Gotovo nijedna manekenka ne dolazi iz prestonica svojih skrajnutih zemaqa, a neko ih je ipak traio i traio dok nije pronaao wihove noge dugake 121 centimetar! Pretpostavimo da bar nekoliko srpskih pisaca ima nekoliko kwiga koje su toliko atraktivne kao noge dugake 121 centimetar. Pomislite samo ta bi se dogodilo kad bi neki skauti upola tragali za piscima, kao to tragaju za manekenkama ili fudbalerima. Ali to je nemogue. Jednostavno je zato. U manekenstvu je toliki novac da se svako habawe cipela u tragawu po nekoj istonoevropskoj nedoiji isplati, jer se te jadne jo maloletne devojke silno isplate (niko wih ne trai samo zato to qubi maloletnu lepotu), jer milioni gledaju kreacije velikih kreatora koje se o wih kae kao o vealice. Zato u literaturi nema bar upola novca kao u manekenstvu, to pitawe treba uputiti iaocima svih evropskih zemaqa. Ali, bilo kako bilo, zbog drastinog pada itanosti, sve evropske kwievnosti zatvorile su se u sebe (one na velikim jezicima naroito) i kao pred nekom poplavom, pokuavaju da spasu itanost domaih pisaca. Danas zato imamo paradoksalnu iwenicu: da bi neko, recimo, bio preveden na nemaki jezik, mora da postane pomalo Nemac; mora da dobije nekoliko DAAD-ovih stipendija, odlino naui nemaki jezik i pone da pie na wemu da bi kao eh, Srbin ili Slovenac imao ikakve anse u toj sredini (to sudbina 563

ambasadora Velikia najboqe pokazuje). Ja ipak elim da me prevode i nemam nameru da mewam jezik kojim piem, jer zaista mislim da makar jedan deo srpske kwievnosti postoji tamo gde ja piem. Va roman Kraj (2001) je, zapravo, estoka satira puna grotesknih scena, neobine atmosfere i likova, a Vasa Pavkovi belei: Pitawa koja on postavqa tiu se same kwievnosti i umetnosti, odnosno wihove budue sudbine, ali prikazuju i razmatraju situacije i probleme koje je nametnula negativna utopija koju smo iveli i kraj istorije koji ovaj roman podrazumeva" (Politika, 22. 2001). Kraj je za mene prekretniki roman. On se kod mene intimno broji kao prelazak iz mladalake u zrelu fazu. Ta zrela faza kod mene je obeleena skepsom i jo potpunijim povlaewem od ikakve jeftine spektakularnosti. Napravio sam te 2001. ime i shvatio kako funkcionie nae kwievno trite. Video sam Evropu i video da ivimo u vremenu u kojem je svaki jezik bezmalo kao zasebna galaksija, a komunikacija je oteana gotovo kao u kosmosu. To je razlog da se pisac okrene nekoj monakoj izdvojenosti zajedno sa svojim likovima. ini mi se da je ova situacija nainila mnotvo za mene neoekivanih kwievnih avantura. Od romana Kraj do danas ini mi se da se vie ne drim nikakvih pravila: ni anrovskih, ni formalnih. Svaka nova kwiga zato je za mene neki sasvim novi svet koji se naseqava mojim prepoznatqivim likovima i to me do danas veseli. Od romana Kraj ini mi se da sam zakoraio u prazno i nisam propao. Nastavio sam da hodam po toj praznini sve do danas. Od samog poetka roman Euripidova smrt (2002) bio je neto najneobinije to sam poeo da piem Zamiqena je najpre kao literarni kurs etike ili romaneskna istorija javnog morala potom se pridodala jedna porodina pria kao i prizori Venecije", rekli ste povodom romana (Poqa, jul-avgust 2002). To je za Vas bio nov nain pisawa, neto novo to nisam ranije ispitao ni u jednoj svojoj kwizi". To je ispriana pria u etiri nivoa, zar ne? Da, Euripidova smrt je upravo jedna tvorevina koja je nastala ni iz ega. Najpre zamiqen kao neliterarni kratki kurs etike, potom dopuwen kratkom istorijom Euripidovog ivota (pisca kojeg prevodim do danas) i naposletku obogaen intimnom (autobiografskom) porodinom istorijom 564

ovaj roman nije bio jednostavan za pisawe. Na kraju nije imao ni 200, pa skoro ni 100 stranica, a postao je jedna toliko komprimovana kwiga koja je odbila od sebe sva pravila, sva jedinstva prostora, radwe i vremena. Euripidova smrt je objavqena u ediciji Albatros". Osim na srpskom, pisana je na maarskom, italijanskom, starogrkom, engleskom i nemakom jeziku Pomislio sam da e ono to sam isprva napisao rukom (jedini moj roman ispisan rukom) postati samo skica za neto daleko vee, ali ne. Euripidova smrt ostala je, kako sam napisao, roman u tenom stawu". italac ni za ta ne moe da se uhvati, osim vaqda za lepotu. ini mi se da nikad nita nisam tako lepo napisao kao Euripidovu smrt. U jednom zanemarqivom trenutku, kau postojee, venosti, uzimate i vi kwigu Euripidova smrt Aleksandra Gatalice, otvarate je i proitate stotinak stranica. Tek sat ili dva su protekla, a vi ste, budite u to uvereni, proiveli, intenzivno, vekove qudske civilizacije, od roewa Euripida, pa sve do ruewa kula Svetskog trgovinskog centra" (ore Pisarev, Poqa, jul-avgust 2002). Da li se najstraniji zloini planiraju samo iz ubeewa i zbog ideala, to jeste, na neki nain, lajtmotiv, centralna osa ovog romana? Zanimqiva je i pojava Tibora Varadija? Da, to je osnovno pitawe kwige: da li svi qudi, ma kakvi bili zloinci, misle o sebi da su dobri. Ali ne onako laqivo kao kad u kwievnosti kupuju lani blagoslov pred smrt, nego odista uveravajui sebe da su morali da budu loi: jer su drugi bili loi prema wima, jer je tako zahtevalo vreme, jer se tako jedino moglo dovriti neto dobro, jer je svet naprosto takav. Impresionirala me je i intrigirala iwenica da su svi najvei zloinci o sebi imali vie nego lepo miqewe, a da na toj dugoj listi zloinaca sa aneoskim likom" stoje nacisti od kojih su svi do jednog na sebe gledali kao na vitezove ili makar kao na jake osobe kojima je bilo dato da dovre ono za ta drugi nisu imali hrabrosti! To je bio nukleus za ovu kwigu, ali ona se u svojoj malenkosti obima, pre nego u preobimnosti, unutar sebe toliko razvila i uslonila da je to i mene, koji uvek briqivo planiram svoje kwige, prvi i do sada jedini put iskreno iznenadilo. Piui o Vaoj kwizi Dijalog sa opsenama (2006) Slobodan Vladui (Politika, 4. H 2006) zakquuje da esej danas odumire tiho", a Vi u Dijalogu sa opsenom kaete da su to dve novele", dijalozi sa Sapfo i Rubensom? 565

To je nastavak onog puta posle 2000. o kojem sam govorio. U Dijalogu sa opsenama napisao sam dve novele koje su ponovo pomeale raznorodnu grau: esej i fikcionalne odlike klasinog romana. Tu je i vrlo podsticajna dijaloka forma. Prvi, rajski dijalog, vodi moj alter-ego Aleksandar prevodilac sa grkog sa pesnikiwom Sapfom na Lezbosu, a drugi, pakleni dijalog, moj drugi alter-ego Aleksandar draguqar sa slikarom Rubensom u Antverpenu. Prvi dijalog govori o klasinoj starini, Grcima, majinskom Egejskom moru, a drugi o dijamantima, slikarstvu i zakulisnoj politici. Kwiga je vrlo lepo primqena, ali ju je danas, naalost, teko nai poto je tampana u Bawaluci kod Glasa Srpskog, izdavaa koji je danas u drugoj dravi i u velikim finansijskim problemima. Zanimqivo je da ste preveli sve pesnike fragmente antike pesnikiwe Sapfe. Niste imali potporu za prevodilatvo? Ne, prevoditi Sapfu za mene je bio veliki izazov i nije mi trebalo bilo kakve potpore. Ipak, do danas ne mogu da se naudim da sam u srpskoj kulturi prvi preveo veinu Sapfinih fragmenata na srpski, kao i Solonovih, kao i Mimnermovih. Isto tako, preveo sam prvi put na srpski jezik prvu Euripidovu tragediju Alkestidu, kao i dve wegove posledwe tragedije o kojima se u svetu toliko govori i koje se esto igraju Ifigenija u Aulidi i Bahantkiwe. Sada prvi put na srpski jezik prevodim posledwu Sofoklovu dramu Edip na Kolonu. Divan je oseaj kada neto radite prvi put, ne treba vam nikakve potpore, niti ikog da vas tape po ramenu ili vam xepove puni parama. Pa ipak, ne mogu da se naudim. Ovo je poetak 21. veka, a oseam se kao da sam na poetku 20. stolea. Zar je mogue da smo ekali 21. vek da ne prevedemo, makar po jedanput, sve grke tragedije i sve vanije fragmente antikih pesnika? Ti fragmenti grkih liriara pojavquju se u oko 2.000 krwih stihova (sa Pindarovom horskom lirikom malo vie), a Euripidove drame staju na mawe od 25.000 stihova. Kako je dolo do toga da sto godina prevoewa sa grkog ne prevede bar po jedanput sve ovo? Na to pitawe ja ne mogu da odgovorim, ve jedino mogu da, koliko mi to snage, znawe i talenat doputaju, te praznine popunim. U razgovoru sa Milanom ivanoviem (Dnevnik, 15. H 2002) rekli ste da Vam je ao to jedna oportunistika grupa qudi ve etvrtu deceniju u naoj kwievnosti vodi borbu sa realnou i ne doputa da bilo ta od modernih literarnih 566

tokova koji iskorauju iz realistikog diskursa uopte uu u krug ozbiqnih vrednovawa". Da li se neto u meuvremenu promenilo? Neu Vam vie govoriti samo u svoje ime. Istoriarka Dubravka Stojanovi nedavno je izjavila kako je godinama i sama, kao istoriar, verovala u priu da je naa zemqa kasno ula u savremenu istoriju, te obrazovana ali vazda tanka elita nikako nije mogla da nadoknadi optu obrazovnu zaostalost; odskora, rekla je, smatra neto drugo, ono u ta naalost, i ja verujem, a to je da iz generacije u generaciju postajemo kao drutvo i narod rtve osione i isuvie autoritarne intelektualne elite koja prosto ne doputa normalni intelektualni saobraaj i duhovnu otvorenost, pa samim tim i napredak drutva, zato to bi to ugrozilo wihove pozicije intelktualnih oeva nacije i samoproklamovanih kontrolora duhovnih vrednosti. Va najnoviji roman Nevidqivi (2008) je na tragu anra koji ima tradiciju duu od dva veka". Tumaei modernu umetnost ovoga puta ste roman zasnovali na pismima, odnosno biografijama umetnika koji stvaraju na kraju devetnaestog i poetkom dvadesetog veka, ali kroz jednu vrstu udne alegorije. agal, Matis, Deren Meni je najzanimqivije Dvadeset drugo pismo: Iskradawe iz agalovog ivota. Koliko je za itawe ovakve literature spreman prosean italac? Pravo da Vam kaem ne znam. Za mene je bilo pitawe koliko sam za ovakav roman ja bio spreman. Napisao sam ga kao i ostale svoje kwige najpre tako da bude dobra graevina, potom da bude zanimqiva avanturistika storija i naposletku, ali nikako na kraju, da pobudi intelektualnu radoznalost i zagolica matu onih qudi koji se kao i ja pitaju ta se to dogodilo u posledwoj treini 19. veka kada je moderno slikarstvo srnulo u jedan neuveni eksperiment koji se okonao pravom umom drsko novih izama" 20. veka. Moja ideja bila je da za ovaj olujni razvoj umetnosti u pravcu i runog, i apstraktnog, i ekspresivnog, i antirealistikog u svakom pogledu nije odgovorna publika nego uticajni pojedinci-kontrolori umetnosti koji su odluili da e umetnost biti takva i kao takvu je nametnuli neodgovornoj publici koja je svim umetnicima okrenula lea i vie nije htela da vrednuje wihova dela. Ako prosean italac na ovo nije spreman, onda treba da se obrazuje. 567

KRITIKA

TAJNA ISTORIJA MODERNE UMETNOSTI


Aleksandar Gatalica, Nevidqivi, Zavod za uxbenike, Beograd 2008

Aleksandar Gatalica je napisao veoma zanimqiv i provokativan roman. Svojim naslovom, Nevidqivi, taj roman ukazuje na pievu nameru da osvetli neke tajne funkcionisawa modernistike, pogotovo avangardne umetnosti. Gatalica je, zapravo, pregnuo da sagleda nevidqive tokove umetnikog ivota pokazujui narativnim svedoewem kako je tzv. uspeh u umetnosti, a naroito uspeh na tritu umetnikih dobara, posledica pre svega dobre organizacije i angaovawa itave skupine qudi. Osnovnom postavkom, pa i konanom porukom romana, autor je izloio dosledan postupak demaskirawa sloenog procesa uspostavqawa hijerarhije vrednosti i wihove legitimizacije u javnom prostoru. Taj proces je daleko od svake istote i spontanosti estetske komunikacije. Nakon itawa ovoga romana stie se, ak, prilino gorak utisak da je istota estetskog doivqaja i spontanost komunikacije u prostoru moderne umetnosti, te razmeni umetnikih dobara definitivno izgubqena. Namesto toga ispostavqaju se raznovrsni, ali prefiweni oblici nasiqa nad sponatnim sudom ukusa. Podnaslov Gataliinog dela, pikarski roman u pismima, itaocu u velikoj meri otkriva, i to unapred, neke od vanih poetikih konvencija na kojima poiva itava romaneskna struktura. Ukazivawe na to da je re o romanu u pismima" ne samo da naglaava vanost pisma kao specifinog dokumenta ugraenog u celinu romana nego i otvara pitawe take gledita iz koje se romaneskno kazivawe obavqa. U tom pogledu vano je konstatovati dosledno iskquivawe svakoga traga autorskog naratora: sve to je u romanu reeno, pripada, naime, nekome od likova romana, a iskazano je prevashodno u obliku pisama. Autorske rei nema ak ni na poetku ili na kraju romana, kao neke vrste mogueg uvoda ili zakquka ove narativno-dokumentarne celine. Takvog uvoda i zakquka u ovom delu nema, a autor je u potpunosti prepustio da sami likovi, sopstvenom reju koja oblikuje pisane dokumente, izloe sve ono to italac treba da sazna. Na taj je nain Gatalica pribavio visok stepen verodostojnosti sopstve-

568

nom kazivawu: on, naime, izlae samo ono to wegovi likovi, kao integralni i sutinski delovi sveta koji je opisan, sami znaju i spremno potvruju. Roman Nevidqivi Aleksandra Gatalice predstavqa, dakle, jo jedan prilog poetici dokumentarne proze koja je u srpskoj kwievnosti ve dala izrazite estetske rezultate (Dragoslav Mihailovi, Danilo Ki, Miroslav Josi Viwi, David Albahari, Svetislav Basara, Radoslav Petkovi i drugi). U Gataliinom romanu pismo kao dokument izrazito dominira, ali nije i jedini oblik tekstualnosti. Kompoziciona struktura romana saiwena je od tri segmenta. Daleko najobimniji i strukturno najznaajniji je prvi deo romana, pod naslovom Prepiska dr Dimitrija Gerasimovia Gerasima (33 pisma): sva ta pisma glavnog junaka upuena su izvesnom Petru Nikolajeviu, sa kojim je adresant povezan vrlo neobinim i zagonetnim nitima. U tim pismima, poslatim iz Beograda poev od 21. oktobra 1952. a zakquno sa 29. martom 1954. godine, Dimitrije Gerasimovi, kao pripadnik tajnog Drutva za organizaciju tokova moderne umetnosti, objawava kako je ta organizacija funkcionisala i kako je obavqala svoju misiju. Osim te, daleko najvanije teme, u pismima nalazimo informacije o ivotu u Beogradu poetkom 50-ih godina, ali se sve vreme u pismima odvija i partija dopisnog aha u kojoj Gerasimovi, pre svog konanog odlaska s ovoga sveta, na ahovskom poqu, ali i na simbolikom planu, uspostavqa dominaciju koja vodi ka konanom dobitku. Roman sadri Gerasimovieva pisma, ali u wima nema Nikolajevievih odgovora. Tako se u ovom epistolarnom odeqku, sa doslednom i nepromenqivom takom gledita, izlae celina prie na kojoj je romaneskna struktura i utemeqena. Drugi deo romana, pod naslovom Apokrifna prepiska (12 pisama), znatno je mawi i funkcionalno vezan za prethodni odeqak, a obuhvata svega dvanaest pisama nastalih posle Gerasimove smrti. Ta pisma, pisana izmeu 3. aprila 1954. i 11. avgusta 1966. godine, razmenili su Petar Nikolajevi i wegova sestra Jelena Nikolajevi, udata Mari, stradalnica i Gerasimova tienica. U ovim pismima razotkriva se ne samo bliskost brata i sestre, nego sa saznaje i to da je Petar Gerasimov sin, pa e on, im to sazna, ve 1954. godine, uz prezime svoga pooima Nikolajevia pridodati i prezime svoga fizikog oca Gerasimovia. Trei deo romana, pod naslovom Appendix (Novi ivot), izlae razliita dokumenta, poev od pisama Petrovog sina Ivana Gerasimovia Nikolajevia upuenih razliitim adresatima, potom wegov predgovor prvom izdawu Pisama Dimitrija Gerasimovia, spisak umetnika na ijoj promociji je sa svojim tajnim drutvom radio Gerasim, zatim niz reprodukcija Derenovih, Matisovih i agalovih slika, kao i novinska vest iz Wujork Tajmsa o agalovoj smrti. Dva zavrna dela Gataliinog romana posluila su, dakle, da zaokrue

569

narativne tokove ispletene u prvom odeqku i da poveu one niti koje su ostale nerazjawene. Ima, meutim, i neto to bar sa stanovita hotimino naivnog itaoca nije do kraja zadobilo svoje razjawewe, a tie se elementarne autorske postavke. Nije, naime, objaweno kako to da se kao autor romana potpisuje ba Aleksandar Gatalica, a ne Ivan Gerasimovi Nikolajevi koji je i objavio pisma svoga dede Gerasima i svoga oca Petra. Ta iwenica je utoliko udnija kad se konstatuje da je, na fikcionalnom planu dela, prvo izdawe kwige Gerasimovih pisama objavqeno upravo pod Ivanovim imenom i sa wegovim predgovorom. Moe se, naravno, rei kako italac moe blagonaklono prihvatiti takvu vrstu poigravawa ili ga jednostavno prevideti, ali bilo bi svakako boqe da se u konstruisawu realnih iwenica i dokumentarne grae ilo do kraja, pa se pronala uverqiva motivacija ovakvog obrta autorskog subjekta. U okviru poetikih konvencija koje raunaju sa poigravawem dokumentarnom osnovom, autori su se najee legitimisali kao prireivai, sreni nalazai, sluajni korisnici i sl. svekolike tekstualne grae do koje bi doli. Gatalica, oigledno, nije eleo nijedno od ovakvih reewa, raunajui, vaqda, da su ona isuvie dobro poznata i esta, ali nije posegao ni za nekim od lucidnijih i neoekivanijih reewa. teta je to ovu problematinu napetost izmeu autorstva dokumenata i autorstva romana kao celine, Gatalica nije nekako razreio, jer bi time svome delu pribavio jo ve uverqivost. U vezi sa podnaslovom treba istai jo jedan detaq, onaj koji ukazuje na to da je re o pikarskom romanu". italac e, dakako, sa lakoom konstatovati da je re o modernizovanoj varijanti pikara, veoma udaqenog od izvornog, tradicionalnog znaewa toga pojma. U ovom sluaju, prelaewe velikih prostora, od Srbije, preko Bea, Pariza, Londona, Varave, Moskve, pa do Latinske Amerike, motivisano je koliko nainom ivota modernog biznismena i japija toliko i ivotnim stilom intelektualnih nomada danaweg doba. Lik Dimitrija Gerasimovia je, stoga, blii danawem nainu ivota poslovnog i kulturnog sveta bez granica nego tradicionalnim skitnicama i probisvetima. Pikarska avantura u Gataliinom romanu je, stoga, vie u domenu virtuelnih iwenica jedne alternativne istorije modernog slikarstva nego to rauna sa stvarnim avanturama skitnikog, socijalno neutemeqenog ivota. tavie, lik Dimitrija Gerasimovia otelotvoruje nain ivota koji, uprkos oiglednim neizvesnostima, jeste veoma vrsto situiran u ambijentu veoma razliitih drutvenih sistema, kako kapitalistikog tako i socijalistikog. Roman Nevidqivi, tako, zadobija oblik epistolarnog kazivawa o funkcionisawu tajnih drutava i o specifinim varijantama teorije zavere, teorije koja nema dejstva samo u drutvenim i politi-

570

kim poslovima nego i u sferi kulture i umetnosti. Pisma Dimitrija Gerasimovia svedoe o tome kako je formirano nekakvo Drutvo za pravqewe umetnika" i kontrolisawe qudskih sudbina", tako to e razliitim akcijama omoguiti da se stvori povoqna predstava o nekim slikarima za koje centrala iz vajcarske proceni da zasluuju posebnu brigu. Pomenuto drutvo kontrolie dogaaje u umetnosti irom sveta i nita ne preputa sluaju. Zato ono sloenim timskim radom kanalie rad umetnika, od wih raznim postupcima stvara priznate stvaraoce, pa su se na takav nain, samo u vidnom poqu glavnog junaka, razvijali takvi slikari kao to su Salvador Dali, Andre Deren, Marsel Dian, Maks Ernst, Vasilij Kandinski, oro de Kiriko, Oskar Kokoka, Rene Magrit, Kazimir Maqevi, Anri Matis, Huan Miro, Amadeo Modiqani, Pit Mondrijan, Pablo Pikaso, Mark agal, vajari Konstantin Brankusi, Hans Arp, arhitekte Antonio Gaudi, Valter Gropius, kwievnici Ana Ahmatova, Luj Aragon, Aleksandar Blok, Horhe Luis Borhes, Andre Breton, Valerij Brjusov, Xejms Xojs, Pol Elijar, Teofil Gotje, Vladimir Majakovski, Stefan Malarme, Tomas Man, Filipo Marineti, Robert Muzil, Edgar Alan Po, Rajner Maria Rilke, Rene ar, Oskar Vajld, Pol Verlen, kompozitori Bela Bartok, Klod Debisi, Edvard Grig, Xon Kejx, Gustav Maler, Moris Ravel, Erik Sati, Jan Sibelijus, Aleksandar Skrjabin, Igor Stravinski, Arnold enberg, Rihard traus, rediteq Luis Buwuel, a od srpskih, hrvatskih i slovenakih umetnika tu su Antun Augustini, ore Andrejevi Kun, Stevan Bodnarov, Petar Dobrovi, Boidar Jakac, Frano Krini, Qubica Cuca Soki, Bogdan uput i drugi. Na osnovu ovakvog uzorka, a uz iwenicu da Gerasim nije mogao poznavati sve sluajeve ove vrste, moe se zakquiti da, po svemu sudei, nema nijednog uspenog umetnika modernog doba a da iza wega nije stalo ovo tajno drutvo. Daleko najvie prostora u romanu dato je upravo opisu funkcionisawa ovog tajnog drutva. Mnogo toga je, dakako, ostalo nepoznato i samim uesnicima ovoga poduhvata, tako da e Gerasimova objawewa po mnogo emu ostati nedostatna. Tako, na primer, ostalo je sasvim nepoznato ko su etiri oveka iz Berna i Ciriha koja su, 1874. godine, kada je odrana prva izloba impresionista u Parizu, reila da preuzmu organizaciju umetnikog ivota u Evropi i itavom svetu. To drutvo ili taj pokret (u romanu se oba pojma koriste za opis ove tajne delatnosti) potrajalo je, u punom organizacionom vidu i sa velikim uspesima, sve do trenutka kada su totalitarni oblici drutvene organizacije, komunizam i faizam, preuzeli isuvie veliki uticaj u svetu. U tom smislu je kraj ovog tajnog drutva izazvan Hitlerovim dolaskom na vlast u Nemakoj, a simboliki je obeleen velikom izlobom degenerisane umetnosti" kojom su, 1937. godine u Berlinu, igosani najboqi predstavnici moderne umetno-

571

sti, upravo oni autori na kojima su najvie radili Gerasim, wegovi saradnici i poslovne kolege. Zanimqivo je, meutim, konstatovati da uesnici ovog poslovnog projekta nemaju nikakav odnos prema vrednostima koje u javnosti izlau i podstiu wihov razvoj. Otuda e Gerasim tek kad je sve ve gotovo, a povodom Berlinske izlobe degenerisane umetnosti, konstatovati da ga je ta izloba uverila da su lanovi tajnog drutva uzdigli ono najvrednije". tavie, takav indolentni odnos prema vrednostima na vie mesta e biti istican kao jedno od osnovnih naela rada ovoga drutva, pa e zato svome sabesedniku, sinu Petru, Gerasim poruiti da tu nije bio bitan kvalitet, ve neto drugo". Nigde se, pri tom, nee rei ta je to drugo, ali dalo bi se zakquiti da je to drugo sadrano u potpuno svojevoqnom odluivawu nekakvog neidentifikovanog centra moi. Taj centar moi i srediwe mesto odluivawa izaziva kod itaoca posebne nedoumice. Tajno drutvo, koje funkcionie u demokratskom drutvu evropskog kapitalizma kao visoko profitabilna organizacija, saiwena je po savrenom hijerarhijskom modelu: iz vajcarske centrale dolazio je nalog kog umetnika treba unaprediti i promovisati, a potom je ekipa struwaka radila na tim poslovima. Kada se odabrani umetnik uspostavi kao drutvena vrednost i priznato ime, tada se on preputa samostalnom delovawu, a bira se novi umetnik na ijem formirawu treba raditi. Racionalistika istota ovakve zamisli ini sam fenomen prilino nestvarnim. Neverovatno je, primera radi, kako je celokupno odluivawe o izboru umetnika preputeno viim organima tajnog drutva, te kako sa niih nivoa nikakvih inicijativa nema. Naelo subordinacije je vrsto ugraeno u prirodu ovoga drutva, a to vai kako za demokratska tako i za totalitarna drutva. Na osnovu ovakvih inilaca narativne strukture, itaocu se namee utisak, o negativnoj utopiji kao dodatnom anrovskom kontekstu. U totalitarnim zajednicama taj posao uspostavqawa hijerarhije umetnikih vrednosti preuzima drava kao sveprisutna drutvena sila. Zato je Gerasim, krajem 1941. godine, odluio da se pridrui onima za koje je verovao da e u Srbiji osvojiti vlast Titovim partizanima. Samo tako mogao je zadobiti poziciju da i daqe, uprkos propasti svoga tajnog drutva, obavqa posao stvarawa umetnika i wihovog promovisawa kao drutvene vrednosti. Sada je to radio unutar dravne organizacije, a formalno u okviru Ministarstva prosvete: Dravni inewering sada je bio nezamenqiv i kao svaki pali bog i ja sam traio svoju zemaqsku guberniju gde u se jo malo igrati qudima." S obzirom na takav opis situacije, neodoqivo se namee zakquak kako uspostavqawe sistema umetnikih vrednosti u bilo kakvom drutvu modernog doba, u demokratskom koliko i totalitarnom, nije

572

nikakav spontani proces. Sve se, naime, deava kao posledica visoko kontrolisane i voene aktivnosti iza koje stoji neidentifikovana, visoko organizovana grupa qudi koja se prirodom i sutinom umetnike vrednosti i ne bavi. Poveruje li se snazi i sugestivnosti Gataliine romaneskne fikcije, pojavquju se ozbiqni razlozi da qubiteqi umetnosti posumwaju u hijerarhiju vrednosti koja se u evropskoj i svetskoj umetnosti tokom 20. veka uspostavila. To znai da mi, kao qubiteqi umetnosti, nismo slobodni u svom izboru, nego smo rtve jedne sistematski sprovedene akcije usmerene ka promociji izvesnih vrednosti koje, bez te akcije, nikada ne bi bile priznate. Gataliin roman nas, tako, upozorava da nema slobode u ocewivawu umetnikih vrednosti. Takav stav, dakako, ima i svojih ozbiqnih konsekvencija, a meu wima je najvanija ona koja nas upozorava da je liberalna teorija trita, privrednog, politikog i kulturnog razvoja najobinija arena laa ija je osnovna funkcija da prikrije prave mehanizme drutvenog delovawa. U osnovi svih drutvenih odnosa i odgovarajuih poredaka vrednosti lee specifini oblici organizovane, ak tajne delatnosti. Otuda u Gataliinom romanu nalazimo jednu plemenitiju varijantu teorije zavere, ali i prosvetiteqski intoniranu akciju dubqeg promiqawa i razumevawa savremenog doba. U svemu tome granicu izmeu dubinskog saznawa i olakog poigravawa nije ba lako uspostaviti. Saznajni uinci ovog dela su sasvim oigledni, a do wih je autoru veoma stalo. Da bi uinak bio izrazitiji, neophodno je da itava interpretacija, ma koliko delovala zaudno, ak paranoino, zadobije izgled verodostojne i realistike prie. U tom pogledu, ini se da je Gatalica propustio da ubedqivije zasnuje sopstveni romaneskni svet. Mora se, tako, priznati da su lanovi tajnoga drutva prikazani dosta nejasno, pri emu su izuzetno retke pojedinosti koje bi sporednim likovima dale neku izrazitiju crtu i time doprinele jasnijoj individualizaciji lika. Gerasim je, primera radi, imao jedanaest bliskih saradnika, svaki sa posebnim zaduewima, ali ni o jednom ne saznajemo dovoqno da bismo ih doiveli u egzistencijalnoj punini. Oni su samo puki, disciplinovani lanovi jednog pokreta, pa su tom smislu prikazani krajwe jednodimenzionalno. Uostalom, u postmodernistikoj prozi to i jeste tipian nain modelovawa lika, pa e mnogi itaoci za ovakav postupak imati razumevawa. Dominacija postmodernistikih konvencija, meutim, ne znai da je sasvim otklowena potreba za vaqanom realistikom motivacijom narativne strukture. Jedna od kqunih slabosti ove vrste prepoznaemo u romanu Nevidqivi na onim mestima gde se opisuje obrt Dimitrija Gerasimovia i wegovo pristupawe Titovom komunistikom pokretu. Taj obrt je, sa stanovita realistike motivacije, veoma neubedqiv, a autor je propustio da taj preokret uini mawe na-

573

glim i stoga shvatqivijim. Da je, primera radi, ukazao na neke, makar i tanke niti predratnih veza sa pokretom jugoslovenskih komunista, taj bi obrt bio znatno motivisaniji, pa i prihvatqiviji. Ovako, onima koji znaju kakve je sve sisteme provere sprovodio komunistiki pokret, deluje potpuno neubedqivo da je Gerasim ne samo uspeo da pravo iz Londona, u februaru 1942, u okviru britanske misije, dospe do Vrhovnog taba i Tita lino, nego je i neverovatno brzo uspeo da postane Titova osoba od poverewa: Ali, onda sam za ciglo nedequ dana postao 'uticajna linost', 'opasan ovek', 'drug od poverewa' i jo jednom 'osoba od manira'." Ovaj osetqivi momenat u razvoju osnovne prie zahtevao je mnogo paqiviji motivacioni tretman. Jer takav obrt u razvoju dogaaja sasvim lepo podnosi anrovska struktura pikarskog romana, ali veoma teko prima realistiki motivacioni sistem. Koliziju izmeu ova dva znakovna sistema trebalo je vetije osmisliti. Posebno zanimqivu raspravu ovaj roman moe da otvori u pogledu odnosa glavnog lika prema moguem prototipu. ini se da je odista teko nai samo jednog prototipa, ali bi se kod nekoliko stvarnih linosti mogle prepoznati razliite osobine koje nalazimo u liku Dimitrija Gerasimovia. U wemu, tako, nalazimo poneto od Ota Bihaqija Merina, Vladimira Velebita, Vladimira Nazora, Anta Topia Mimare, Radovana Zogovia i mnogih drugih, ukquujui i neke nae savremenike. Osnovna priroda ne samo glavnog lika, nego i svih likova koji kreiraju sisteme drutvene moi u svetu umetnosti, obeleena je sutinskim oseawem nitavnosti wihovoga bia. Otuda e potowe Gerasimove rei, one kojima je zavrio svoje posledwe pismo, biti upravo u tom znaku: Ne, ja nisam postojao. Mene nije bilo. Zabavqao sam se svojim nevidqivim koncima kao zli lutkar, a moje posuvraene marionete na kraju su nale naine da se pokrenu i napuste marionetistu. Pakosnom demijurgu su u rukama ostale jedino one nevidqive uzice. Prebirao sam ih i pred tobom, Petre. Vidi, jo ih drim u rukama. Ovo su nevidqivi Derenovi; ovo nevidqivi agalovi konci. Ne vidi ih? Razumem. Oni postoje samo za mene, jer Ja sam bog nevidqivog." Tako se i na primeru lika Dimitrija Gerasimovia Gerasima neposredno potvrdila iwenica da delatni pripadnik tajnih drutava i promuurni koterija u svojoj voqi za mo, a pre a kasnije, zavrava upravo tamo odakle je i krenuo: ako je u poetku poricao Boju promisao, na kraju je poverovao da je on sam ta i takva promisao. Gataliin roman Nevidqivi predstavqa, tako, igrivu romanesknu studiju o tajnovitom dejstvu nevidqivih nosilaca drutvene moi u svetu umetnosti. Opisujui specifian drutveni kontekst moderne umetnosti, ovaj roman nudi iwenice za promiqawe jedne tajne istorije umetnosti i sugerie specifinu viziju ustanovqenog poretka vrednosti. Narativno veoma dobro utemeqen i stilski

574

isto izveden, moda ak preterano ujednaen, Gataliin roman se odista sa zadovoqstvom i zanimawem ita. Stoga moemo sa sigurnou rei da je re o delu ije se vrednosti nee sagledavati samo u okviru jedne kwievne sezone.
Ivan NEGRIORAC

DOSTA SAM SE U IVOTU BAVIO PROPAGANDOM, SADA UMIREM I IMAM VREMENA JEDINO ZA GOLU ISTINU
Aleksandar Gatalica, Nevidqivi, Zavod za uxbenike, Beograd 2008

ta zapravo predstavqa kritiku delatnost? I ta je dobra kritika? Kada pokuamo da damo odgovor na ova pitawa uoiemo da smo ve na prvom koraku zaustavqeni i da je na duh sputan. Ako poemo jednim teorijskim putem, uobiajenim nainima uoptavawa i logikim miqewem, uvideemo ve na samom poetku da je kritika delatnost koja je teorijski ograniena: pre svega stoga to ne moe da odgovori na pitawa ta je poezija ili, na primer, umetnika proza? Samim tim ne moe sutinski da odgovori ni na pitawe ta je dobra poezija, odnosno dobra pesma ili dobra umetnika proza. Takva vrsta teorijske promiqenosti koja bi nam omoguila da se dokopamo odgovora na prvo a posebno na drugo pitawe nije mogua jer nijedna teorija koja nije zasnovana na neposrednom doivqaju poezije, to jest bilo kog umetnikog dela, pesme, narativa, skulpture, slike ili muzike kompozicije ne moe biti uspena u tragawu i pronalaewu odgovora na ova pitawa. Samo to smo zakoraili ve smo se sapleli i ne samo to ve smo se i upecali. Teorija po sebi podrazumeva delatnost koja tei uoptavawu. Ako to istaknemo u prvi plan, nema govora o neposrednom doivqavawu, a opet iz iskustva znamo da nae doivqavawe pojedinanog umetnikog dela u sebi krije veliki deo uoptavajue aktivnosti. Niko ko je proitao makar jednom umetniko delo, jednu pesmu ili neki roman, ne moe da tvrdi da nije pre toga poznavao jezik na kome je delo napisano, ili dato u prevodu, to ve samo po sebi predstavqa optu aktivnost duha. Pri zdravom razumu on ne moe da tvrdi da nije shvatio da u wegovoj recepciji osim osnovnog znaewa postoji jo neko ili nekoliko znaewa itavog teksta koji se nalazi pred wim i koji je jedino jednom optom aktivnou uma, mogao da dokona. Sve su ovo naizgled sasvim jednostavne stvari. A kada bi samo stvari bile ovako jednostavne, mi ne bismo ovde imali ta da radimo, niti ta da traimo.

575

Jer nije samo jezik dovoqan, ve je kako smo do sada obaveteni potrebno znati i mnogo vie od toga da bismo uivali u poeziji ili umetnikoj prozi, i to posebno modernoj umetnosti uopte, od poteza etkice, vetine skulptora ili grafikog prikaza rei. Znawe kao skup modela optih aktivnosti i uivawe predstavqeno beskrajno raznolikim pojedinanim oseawima nerazdvojno su se spleli. I mi tu ne moemo nita nego da konstatujemo da moramo paqivo postupati sa tkawem koje je pred nama jer ako povuemo pogrenu nit, tkanina e se rasplesti i pred sobom emo imati raznobojne konie koji nam nee nita govoriti i naa stvar", a to je poimawe sloene delatnosti kritike, odnosno predstave i primera dobre kritike, ili s druge strane procene i ocene dobre pesme, to jest romana bie za nas nepovratno izgubqeno. Stoga, da bi nam bilo makar malo lake, neemo sebi ni postavqati teke zadatke u pronalaewu nekog konanog odgovora, ve emo pre pokuati da osvetlimo neke od aspekata ove tako nejasne delatnosti, i kritike i kreativne. Na tom putu nameu nam se interakcije dva pojma koja nekako izdvajamo iz sveg ovog mnotva koje povlai uoptavajua aktivnost i neposredni doivqaj. Re je o ueu kritikog u kreativnom i obrnuto. Stie se utisak kada se proita naslov ovog romana i prvih nekoliko strana da je to pitawe postavio sebi i autor ovog dela, narator ove prie i pisac predoenih pisama. Da li je mogue predoiti uslove nastanka moderne umetnosti, dati pregled wenih dela, karakeristinih anrova i to je jo tee odrediti prelomni trenutak u kome je dolo do stvarawa poetike modernog? Kada su u pitawu karakteristini anrovi moderne umetnosti nije lako dati odgovor. S jedne strane, morfoloki gledano, lirika je sa svojim osobinama ritma i ponavqawa (rei, tema, motiva itd.) unela promene u oblike moderne proze i sasvim neposredno postala dominantan anr. Te tako, kada govorimo o romanu, govorimo, i da ne slutimo, o lirici. Istiui jedno, u prvi plan dolazi neto drugo. Ako pak pogledamo naslov i podnaslov najnovijeg romana Aleksandra Gatalice, videemo da je re o spoju razliitih vrsta romana, da je re o jednoj meavini anrova. Naslov romana glasi Nevidqivi a u podnaslovu stoji Pikarski roman u pismima. U pikarskom romanu re je doivqajima i avanturama, esto u obliku ispovesti neke skitnice, mangupa koji e iz svoje naopake, to e rei neidealizovane perspektive predstaviti stvarnost. U neusaglaenosti izmeu ideala i stvarnosti pikaro kao usamqenik, uviajui poroke i licimerje drutva, slui se istim sredstvima u ciqu odravawa ivota. Ovim postupkom smo u kratkim crtama opisali psiholoki profil jednog od glavnih junaka Dimitrija Gerasimovia Gerasima. On mewa nekoliko gradova, zadravajui se najvie u Parizu i podsmeqivo posmatra svoje okruewe, prijateqe,

576

porodicu. Iako usamqenik on nije u nekim nebitnim pograninim oblastima, ve u samom srcu drutvenih zbivawa. To ga u velikoj meri razlikuje od pustolova. On je sin trgovca, zatim lan bogate trgovake porodice, kojoj prilazi da bi zadrao drutveni status, koji je wegov otac nepromiqenim izjavama o statusu srpske ekonomije izgubio, zatim on je student medicine u Beu, svreni lekar i lan bekog psihoanalitikarskog drutva, psihijatar bez dana prakse, pripadnik krugova koji su kreirali moderne umetnike u slikarstvu, Derena i agala, a zatim major te pukovnik u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata i nosilac raznih odlikovawa, strah i trepet u umetnikim krugovima Titove Jugoslavije i kreator narodne jugoslovenske umetnosti, ma ta to znailo. Sve nabrojene osobine govore da nije re o nekoj skitnici, probisvetu ve o jednom svetskom oveku. No iz usta samog Gerasima, on je samo pozitivista. ovek sa uverewem da se naukom i odreenim ponaewem moe reformisati svet ili stii do ciqa. On po neemu snano podsea na Balzakove junake koji prema jednom autorovom komentaru u drutvo ulaze ili kao ule ili kao kuga. A Gerasim je u tom osvajawu drutva, mewajui maske, bio neprevazieni igra. I poput kuge polako se uvukao u svaku wegovu poru. Na kraju umire ostavqajui svoju ispovest zabeleenu u 33 pisma. Ovde smo na tragu drugog anra koji se nalazi u podnaslovu. Gerasim se dopisuje sa svojim prijateqem iz Amerike, Petrom Nikolajeviem sa kojim je proveo dve godine u Parizu nakon ega je Petar bez vidnog razloga otiao. Re je naravno o epistolarnom romanu, o pismima u kojima se iznose i u kojima se raspravqa o, primera radi, kwievnim, moralnim, filozofskim ili nekim aktuelnim drutvenim pitawima. Tema Gerasimovih pisama je stvarawe moderne umetnosti, odnosno uslov i nastanak moderne umetosti, to u izvesnom smislu odgovora epistolarnom romanu. Pored iznoewa iwenica" iz sveta umetnosti opet se susreemo i sa unutrawom, neposrednom, doivqajnom stranom Gerasimovih viewa. Ova dva anra nas neminovno upuuju ka druga dva: raznolikim oblicima putopisne kwievnosti i tematski naunoj fantastici. Putopis je, moda u ovom romanu jedan od najizvornijih osnova wegove narativnosti. Naime, narativ wegovih putovawa je predoen glasom Gerasima koji itaoca vodi iz pisma u pismo u nove predele u koje putuje, opisujui novo okruewe u kome se nalazi, bilo da je re o Londonu, Parizu, Moskvi, Beogradu itd., qude koje sree i saznawa do kojih dolazi. Sve je to upueno i jednom fikcijskom sluaocu kome Gerasim kao narator govori, to jest pripoveda. Narater, da se ovde posluimo terminom X. Prinsa je pomenuti Petar Nikolajevi. Osim ovog odnosa naratora i naratera postoji jo jedan iri okvir, to jest pria u prii, roman u romanu. Saznajemo na kraju da su pisma kao celina jedne prie izala tek posle tridesetak godina i to zaslugom unuka Dimitrija Gerasimovia, mladog Ivana Iana Gerasi-

577

movia, sina Petra Nikolajevia. Ovo otkrie, ko je vanbrani sin Gerasima predstavqa ujedno i razreewe napetosti i odlagawa reewa tajne ili odgovora na pitawe koje italac uvek postavqa kad je pred wim narativ: a to je pitawe ta e biti na kraju, ujedno, to je jedan od kqunih elemenata koji ovu priu ini celovitom i narativnom. Osim ovog elementa narativnosti, odlagawa i neizvesnosti koji tera itaoca da nastavi sa itawem pisama, koja su samo mehanikim putem povezana, priu kao takvu ine jaom i sami dogaaji, koji su povezani ne samo s glavnim likovima, akterima radwe ve i tematikom koja je isto tajnovita i iziskuje odgovor na pitawe ko su etiri gospodina iz vajcarske koji su odgovorni za kreirawe timova i odreivawa voa timova i saradnika u sloenom poslu oko izbora ko e biti veliki umetnik a ko ne, i uopte ko e biti umetnik. Na to pitawe italac ne dobija odgovor. Na jednom od prvih nivoa ovog narativa to znai da je re o zavretku ali da do zavravawa u pravom smislu ne dolazi, jer ostaju nedokuene tajne i nedostaju odgovori do kojih italac mora sam doi u obliku raznolikih interpretacija. Ono to ovu priu ini zanimqivom to je nain na koji su ti dogaaji povezani. A o obliku te veze moemo govoriti i kao o modernistikom i kao postmodernistikom. Zato? Reeno jezikom Rolana Barta, i to kasnog Barta, kada mu je na umu strukturacija a ne struktura, dinaminost sistema a ne celovitost i statinost strukture, kao hipotetike karte mogunosti znaewa, dogaaji u ovom narativu su povezani jednim proairetikim kodom, kodom ija se osnova nalazi u postavqawu pitawa i davawu odgovora, koji predstavqaju prema shvatiwima danawih prouavalaca narativa sutinu dogaaja, odnosno dogaajnosti kao takve. Mesta odmora ili mesta na kojima se pojaava ili pak odrava napetost, kao drugi element koji stvara i podstie narativno dejstvo, predstavqaju mesta rizika, jer preti opasnost da pria odnosno nastavak radwe, pitawe ta se daqe desilo izgubi svoju ar i italac odustane na nekom od pisama i kae dosta je bilo. Ta mesta u sebi kao strukturalno naelo sadre unutrawu kontradiktornost i opasna su jer mogu da narue nit odvijawa prie, ali i privlana jer mogu da je prodube. Ona su dvostruko kodirana i upuuju na jednu decentralizovanu strukturu, jednu recimo postmodernistiku narativnu strukturu. Ona su istovremeno i u centru i na margini, u zavisnosti koju priu italac prati. Gerasimova pisma izgledaju kao da su napola preseena, u jednom delu, obino na poetku on pria o sebi, o svojoj bolesti, obraa se Petru kao nekom dalekom prijatequ i poznaniku, komentarie sadawost, a onda se odjednom priseti da pisma pie da bi ostavio zapis i krene u opisivawe i komenterisawe projekta izgraivawa moderne umetnosti. Za itaoce ova mesta ukoliko prati priu o kreirawu umetnosti, tajnim drutvima, ulogama u ivotu umetnika koje su osim Gerasima preuzimali wegovi saradnici, predstavqaju mesta

578

odmora, i stvaraju napetost jer eli kroz wih to pre da se probije. Za one druge koji prate priu o Gerasimu, o Jeleni Nikolajevi, Petrovoj polusestri i wenom muu Mirku koji je u zatvoru jer je proglaen saradnikom okupatora, Gerasimovom zalagawu da se on oslobodi ili da mu se smawi kazna, te o Gerasimovoj jedinoj qubavi Doroti i wenoj ranoj smrti, mesta o umetnosti, komentari platna Derena ili agala, Pikasov ivot ili opisi muiavih i krajwe nezahvalnih umetnika predstavqaju mesta odmora, ili zamora, i istovremno tewe da se ona to pre proitaju, preskoe da bi se dolo do prave prie. Istovremeno ova mesta ba zbog svog narativnog karaktera predstavqaju komentare svojim drugim delovima, privatnim, ili umetnikim, u zavisnosti od toga da li je re o Gerasimu kao kreatoru ili Gerasimu kao oveku na samrti koji pokuava da ispia svoju ivotnu priu i u tom ciqu bira i najvaije dogaaje koji predstavqaju i wega i modernu umetnost u ijem stvarawu je uestovao. Naravno da lik, karakter glavnog junaka povezuje obe prie, i za mnoge to moe biti kquna veza. No s obzirom na to da su unutrawa kontradiktornost i dvostruka kodiranost osnovna naela strukturacije ovog romana, wima podlee i predstava o celovitosti karaktera i naina wihovog predoavawa. Gerasimove opaske o sebi su neuverqive bez slike o Gerasimu kao umetnikom agentu, i obrnuto, Gerasim postaje lan jedne organizacije kao sin jedne propale trgovake porodice. Lini razlozi su od izuzetnog znaaja da ovaj pozitivista i upropastiteq ugleda mladih beogradskih devojaka postane deo velikog tima. Kao da obe prie teku paralelno na dve ine, svaka za sebe, ali ne istom brzinom i ne uvek u istom smeru. Ponekad dolazi i do preplitawa, skretawa, krivudawa a negde kao da put ne moe biti vie direktniji. italac je jedini skretniar koji omoguava rasplitawe prie, kreirawe karaktera i protoka radwe, jer do svega toga dolazi u wegovoj svesti i wegovoj recepciji, te se stoga o ovom romanu moe govoriti i kao o pripovesti itawa. italac je istovremeno i kritiar jer on bira i procewuje koja su mesta, koji prostor i koje vreme bitni za povezivawe predoenih dogaaja u jednu smisaonu celinu. italac kao najvaniji deo ovog stvaralakog procesa ima izrazito mesto i u modernistikim i postmodernistikim poetikama. No ima jedna osobina ovog narativa koja se moe smatratiti izrazito modernistikom: to je stutus autora kao aranera. Ovde se susreemo sa nekoliko naratora i autora narativa: Dimitrijem, Petrom i Ivanom. Ali osim wihove naracije i uloge kreatora postoji jo jedan autor o kome moemo da govorimo kao o araneru, kao o naizgled nezainteresovanom autoru koji itavo tumaewe preputa itaocu. Meutim, ovde to nije sluaj, re je o jednoj cerebralnoj, izazito paqivoj konstrukciji koja nam govori o tome da autor nije prisutan u delu putem komentara ali je prisutan na jedan drugi nain, u organizaciji i spajawu ovih pria u jedan narativ. A

579

da je to jedan a ne vie narativa iji zavreci zavise od veeg ili maweg uea, govori nam ve na poetku sam podnaslov i poigravawe anrovima. Naveli smo da smo direktno obaveteni o pikarskom i epistolarnom romanu i upueni kako se pria razvija u odnosu na putopisne elemente narativa, ali u toku ba tog putopisa sve govori u prilog jo jednom anru a to je nauna fantastika. Fantazija se krije u samoj temi: u mogunosti da se kontrolie neto ime je nemogue upravqati i to onog momenta kada se to postigne gubi svu svoju autentinost: naravno re je o kreativnosti jednog umetnika. Nauno je ono to je opet sr ove prie a to je da se svaka od wih poziva na status dokumenta, a dokument u jednoj naunoj analizi ima i te kako znaajno mesto. S jedne strane meavina anrova, kao to je to sluaj kod modernog pesnika i prozaiste Pasternaka, kada je u pitawu spoj elemenata ode i elementa epa, predstavqa zapravo avangardno obeleje. Ako se povedemo za Liotarom i wegovim odreewem da je postmoderno avangardno u svakom pravcu, i da je to stawe a ne status, onda je to postmodernistika odlika ovog romana. S druge strane ako pogledamo samu temu, a to je odreewe prelomnog momenta u kome poiwe nova, moderna umetnost nai emo se, i to jednim interekstualnim itawem, u centru poznate strukturalistike studije Jana Mukraovskog Struktura, funkcija, znak, vrednost. Obrazovanom, semiotikom itaocu zazvuae rei Dimitrija Gerasimovia da je moderna umetnost poela jednim odvajawem publike od umetnosti i obrnuto, ali i wegovim odreewem da je to bilo 1870. godine. Iako je svestan fikcijskog karaktera, preciznost ove izjave priziva potovawe dokumenta i priznavawe wegove snage i vlasti i moi koju on ima nad posedovawem istine ili makar wene interpretacije u datom momentu. Naveemo dva citata kako bismo osvetlili razgovor izmeu ova dva teksta, odnosno wihovog konteksta, ili osobine wihove kotekstualnosti. Stojei jedan pored drugog oni se nalaze jedan naspram drugog i slue kao komentar jedan drugom. Jedan tekst je govor Gerasima u osmom pismu pod naslovom Posledwi umetnici:
Po etvorici naih mentora, umetnost je ve posle 1870. godine zapravo bila mrtva. Zato mrtva? Da li svojom krivicom? Osnivai nisu mislili da je smru umetnosti ona odmah nestala, ve da su posle obeleene godine zauvek odumrli odnosi izmeu publike i stvaraoca. Nekad je postojalo stvaralatvo i publika, i odnos izmeu ta dva dela umetnosti bio je jak, prirodan i neraskidiv. Kwige su se pisale a onda su ih itaoci ocewivali. Plemstvo ili plebejci, kardinali ili kowuari, svejedno. Kada je mnogo wih, jednostavno reeno, kazalo da je kwiga dobra, ona bi imala nova izdawa, prevodila se i nudila desetinama hiqada novih italaca koji su to delo zatim proglaavali klasinim. Prema wima u posledwoj treini 19. veka umetnost je iznenada ostala bez svoje publike. Umetnici su zbog toga postali kao raz-

580

maena deca koja vie nemaju ni sudija, ni vodia ni svetla na kraju tunela. ta je umetnost bez publike: pusta sawa? ta je publika bez umetnosti: mahnitawe? Da nije bilo wih, da nije bilo nas koji smo imali zadatak da ni iz ega pravimo umetnost i publiku teramo da ih zavoli, siguran sam da 20. vek ne bi znao ni za kakvu umetnost. Jeste, bili su razoarani to je stara umetnost, koju su oni zvali estitom, dola do kraja. Nisu znali odgovor na pitawe zato je to tako i ovo ih je bez sumwe morilo. Reili su zato da novu umetnost uine runom, bunom, apstraktnom, i da potom publiku nateraju da je zavoli.

Drugi citat pripada strukturalnoj analizi poetka moderne umetnosti i glasi:


Moderna umetnost za nas poiwe na prelazu realistiko-naturalistikog razdobqa i simbolizma u kwievnosti i na prelazu impresionistike i postimpresionistike umetnosti u slikarstvu. Zajedniko obeleje evolutivnog razdobqa koje poiwe sa ova dva prelaza jeste potiskivawe ili ako hoemo raspad individue. Nije sporno da je romantizam, bar u odreenim svojim pojavama, blii danawoj umetnosti od razdobqa koje mu je neposredno prethodilo, naime razdobqa realizma, naturalizma i impresionizma. Romantizam iako se kao i moderna umetnost pobunio protiv empirijske stvarnosti, za razliku od moderne umetnosti imao je prema stvarnosti pristup posredstvom individue, ija se slobodna voqa, neograniena socijalnim konvencijama, wemu javqala kao neposredno svedoanstvo o postojawu ove realnosti, koje je ovek sastavni deo. Realizam se, nasuprot tome odrekao individue kao jemstva postojawa ove stvarnosti ali je naao novo jemsvo u ubeewu o tanoj paralelnosti empirijske stvarnosti sa materijalnom. Moderna umetnost je dodue, preuzela iz realistikog razdobqa nepoverewe u prvo jemstvo romantiarsko, ali je u evolutivnoj antitezi negirala i drugo jemstvo, koje je prihvatio realizam. I tako u itavoj oblasti moderne umetnosti opaamo udaqavawe umetnosti od drutvene organizacije. Izmeu umetnosti i drutva stoji publika, izmeu publike i umetnosti kritika, a ni publika ni kritika ne vre ulogu pasivnog, vrsto vezujueg cementa, ve su naprotiv nemirni elementi. Publika zbog svoje socijalne raznorodnosti i promenqivosti, kritika zbog svoje dvostruke polemike zaotrenosti: nije stoga preterano tvrditi da je umetnost u savremenom svetu drutveno iskorewena.

Drugim reima, individua kao noetska taka oslonca u dodiru umetnosti sa stvarnou ne postoji ili je, kako to Mukarovski navodi, dolo do wenog raspada. U simbolizmu u vidu tewe za apsolutnim delom uoava se upravo do koje mere je delo udaqeno od stvarnosti, ali i paradoksalno koliko je tom udaqenou postalo objektivno, to jest delo koje je za sve, u smislu wegove nepromenqive vrednosti za qude bez obzira na razlike doba, mesta i socijalne sredine. Takvo potiskivawe individue kao nosioca odgovornosti moemo pronai i u futurizmu, dadaizmu ili ekspresionizmu. Meutim,

581

u samom izvoru koje je wegova suprotnost: delo je, kako smatra Mukarovski, skup protivrenosti, ali takvih koje dovedene do take kquawa, do svog najsnanijeg izraza poiwu da stvaraju novu celinu. Time itaoca, odnosno gledaoca stavqa u centralnu poziciju, jer je on sad taj koji mora da pomiri sve ove protivrenosti. To emo primetiti na unutrawoj antimoniji forme i sadrine kao estetskih inioca, pri emu je to unutrawa antimonija same estetske funkcije jer su suprotstavqeni inioci koji dovode do esetskog oseawa. Forma se pretvara u sadrinu i obrnuto. Na primer, antimonija forme bi bila da je ona istovremeno u delu inilac organizacije i dezorganizacije: kubistika slika Pikasa ovek sa lulom". Ovde forma dezorganizuje predmet time to naruava jedinstvo take gledita ali ga iznova i organizuje u novo jedinstvo povrina i obrisa. Kada dezorganizacija dostigne vrhunac mewa se u afirmaciju, u reorganizaciju uz pomo forme. Ali ko tu ima kquno mesto: gledalac jer se wemu preputa spajawe i mogunost dolaewa do znaewa. Slino je i sa sadrinom. Stvara se protivrenost izmeu povezanosti i nepovezanosti teme: time to se predstavqa tema u tolikoj meri nepovezana da svaki od wenih delova, zadrava samostalni predmetni odnos. U nadrealistikom pesnitvu tema je predstavqena iz potpuno raznorodnih iwenica, a u slikarstvu od predmeta koji su povezani jedino zajednikim ramom. Naglaava se predmetnost, dokumentarnost svake od iwenica uvedene u pesniko delo, ili predmetnost svakog od predmeta naslikanih u slikarskom delu, da bi time, kao nespojivi snanije delovali na gledaoce. Spajawe meusobno odvojenih iwenica i stvari u jednistvo znaewa preputa se gledaocu ili itaocu kao zadatak. U Gerasimovom govoru uoiemo da je apstraktna umetnost u tolikoj meri udaqena od gledaoca, ali da je rad wegove grupe utoliko uspeniji ukoliko fovistiku ili apstraktnu umetnost ne samo priblii gladaocu ve ga natera da je zavoli. Meutim, ako se ovde posluimo jednom korisnom podelom koju je nainio Eko, grubom i ne uvek tanom, na itaoce koji mogu biti naivni i kritiki, semantiki i semiotiki, intertekstualni, onda moemo rei da ni ovakva nova, runa" umetnost ne moe biti shvaena ukoliko nije prihvaena upravo prethodna umetnost. Naivni italac, kako Eko veruje upornim iitavawem moe ui u klub kritikog, dok ovaj pak s druge strane, mora proi naivne faze u itawu da bi bio ravnopravni sagovornik sa piscem i da ne bi dolo do efekta poigravawa sa wegovim znawem, to Eko naziva prevarom itaoca na metatekstualnim nivou. ar i prednost ovog romana upravo je u tome to e mnogi koji do sada nisu imali kontakt sa ovakvim oblikom erudicije, posebno znawa iz oblasti moderne umetnosti, upravo moi da prelaze iz faze naivnog i izrastu u kritikog itaoca i da time se-

582

bi obezbede kartu i pozivnicu na svaku zabavu, koju im sprema neki novi autor. Znawe je bitan element svakog intertekstualnog itawa: ali ujedno i tumaewa. Mi moemo grubo reeno da razumemo modernu umetnost ba stoga to smo negde uoili neki sloj, neku sliku koja nam se kriom vraa u svest ali onda mogunost povezivawa koja se raa i deluje spontano, nije u toj meri spontana. Recimo, gledajui Gojinu sliku, Streqawe maja 1808. godine" uoiemo centralnu, osvetqenu figuru mukaraca sa rairenim rukama. Znaewe da on nevino strada raa se, ili jedan od naina da se ono stvori je tradicija predstavqawa raspea Hrista. Velaskez predstavqa tehnikom tame i svetla, osvetqenu Hristovu figuru, raspetu na krstu u centru kompozicije. Ako ovo imamo na umu, Gojin pobuwenik podsea na Hrista i nuno izaziva u gledaocu oseawa da je on rtva, i da je nevin. Kao da je re o jednom prisutnom tonu u odsutnoj slici. Na slian nain dolazimo i do ideje da se pojmovi dvostruke kodiranosti i spiralnog predstavqawa kritikog i kreativnog javqaju i u oslikavawu samospoznaje glavnog lika Gerasima. Ba kao to smo na poetku rekli, nemogue je napisati dobru kritiku jer doivqajno u sebi krije opte, a objektivno u sri jeste subjektivno, tako i ovde istiemo da je moda najboqa slika koja taj razvoj, to pretakawe moe predstaviti, upravo spirala. Kritiko se pretae u kreativno, objektivno u subjektivno, individualno u stvarnosno, logiko miqewe u afektivno, racionalno u iracionalno. Meutim, postoji jo jedan snaan element koji uestuvuje u Gerasimovoj samospozwi. Spajawe vremena i prostora ili hronotop wegove svesti. Putujui i mewajui mesta, sa protokom vremena u jednoj naknadnoj rekonstrukciji zatiemo Gerasima kako eli da klekne pred svakim delom, i izvini mu se jer je sada jedino on video da nije nakaradno, a inilo mi se kako sam i ja, makar nehotice, omoguio da bude proglaeno 'degenerisanom umetnou' ". Re je naime o izlobi degenerisane umetnosti u Berlinu 1937. godine u Nemakoj koja kree putem nacizma. To govori Gerasim kome je svejedno koji umetnik e postati velik, i koji na kraju pred smrt kae da se zavaravao oseawem da je ostao jedini bog od svoje vrste, da raun ne polae nikom jer nema nikog ko bi mogao da proceni wegov rad. Ne polae, ali pie u pero i u tom pisawu dolazi ne samo do dijaloga izmeu wega i Petra, kome su pisma upuena ve i do mlaeg Gerasima o kome je re i starijeg koji pie. Tu dolazi do razgovora izmeu dva Ja, ili jednog Ja i jednog Ti kome se ono obraa, gramatiki reeno. I iz tog razgovora Gerasim dolazi i do sledeeg stava: Jedni su uzdizali nove umetnike i stilove u umetnosti, drugi su se bavili samo diskreditacijom stare, ponosne, jugoslovenske meuratne umetnosti koju nisam imao razloga da volim, jer je nikad nisam dobro upoznao."

583

Za nas je ovde od znaaja upravo veza izmeu rei i pojmova voleti i poznavati. Da bismo neto zavoleli moramo ga upoznati, a da bismo ga upoznali to nam mora postati blisko. O naturalizaciji kao o mogunosti ili tehnici kojom se pripotomqava tekst, poetika, neto to je neobino, neki umetniki postupak govori Kaler u kwizi Strukturalistika poetika. Abot u Teoriji proze govori o normalizaciji. Na stranu to to se moe rei da je tekst kao takav nama neto strano i neobino i da ga moramo uvesti u svoj privatni, prisni svet da bismo ga razumeli, mi ovde istiemo jednu drugu stvar. Prisnost Gerasim postie ne samo u razvoju hronotopa svoje svesti, ne samo oblikom putopisa, ve je ona postignuta i samim formalnim osobinama pisma i diskurzivnim strategijama koje lee u osnovi jedne ire narativne strategije ovog romana. Naime, pismo je istovremeno i izrazito privatna, subjektivna stvar, ali i dokument na iju se objektivnost pozivamo kada je potrebno da posle izvesnog proteklog vremena u wemu pronaemo podrku za svoja shvatawa. Ono je za Gerasima recimo privatna stvar, jer govori o svom ivotu, ali je za wegovog sina i unuka dokument o jednom dobu. To je samo jedna strana razmiqawa o pojmu i statusu dokumenta, dokumentranosti i pseudodokumentarnosti u savremenoj umetnosti. Meutim, postoje i formalne karakteristike, kako se prisnost izgrauje kroz diskurs. Pratiemo oslovqavawe i potpise u pismima: na samom poetku Gerasim se Petru obraa sa drue Nikolajeviu" zatim sa Nikolajeviu", onda Petre Nikolajeviu", te Dragi Petre", a onda samo Petre, moj dragi sabesednie" ili moj Petre". Kako se potpisuje: U prvom pismu dr Dimitrije Gerasimovi Gerasim", zatim inicijalima D. G. Gerasim", te D. G. G." a onda Tvoj Dimitrije G. G." i na kraju tvoj Gerasim" u razliitim oblicima. Pratimo razvoj odnosa izmeu Gerasima i Petra, wihovo pribliavawe ali istovremeno kroz wihov razgovor probija i unutrawi dijalog samog Gerasima. Priajui svoju priu drugome on postaje svestan sebe. Narativna strategija se moe obeleiti slikom, predstavom dvostruke kodiranosti, prisnost i samospoznaja je pre data u obliku spirale. Zato? Sam status pisma omoguava Gerasimu da istovremeno bude prisutan i odsutan. Prisutan u govoru dok neko drugi ita wegove napisane redove, dakle sam odsutan u tom trenutku, i odsutan u trenutku pisawa jer se vraa u vreme ranijeg, prethodnog lika doktora, saradnika, druga, pukovnika Gerasima. Igra pojmova prisutnosti i odsutnosti u dijalokoj formi, jedno je oaravajue obeleje ovog romana, napisano jednostavnim toplim jezikom jedne qudske ispovesti. Diskurzivna strategija je u tom smislu i obuhvatnija od narativne, jer gde Gerasim govori o sebi, on govori o drugima, o svojim saradnicima o umetnostima, daje kritiku umetnikih dela itd. Tamo gde govori o svemu drugom, sem o sebi, najvie zapravo govori o sebi. U samom gramatikom obliku obraawa sebi, bez obzira na to

584

da li je ono dato u obliku poziva, kao to je to u Eliotovoj pesmi o qubavnim jadima X. A. Prufroka, Pa poimo sada nas dvoje" (Let us go You and I) ili u obliku naredbe u pesmi E. Biop posveenoj umetnosti, to jest vetini gubqewa stvari: Izgubi neto svaki dan, (Loose something every day) od kqueva, do kua, reka i itavih kontinenata jer vetinu gubqewa nije teko usavriti" (The art of losing isn't hard to master), bez obzira na gramatiki oblik mi prisustvujemo stvarawu znaewa upravo u ovom razgovoru, u kome ovim putem i lik Prufroka i pesniki subjekt E. Biop dolaze do sopstvene samospoznaje. Ako bi se za modernu poeziju moglo rei da je moemo opisati likom Tiresije i oblikom metamorfoza ili teorijskim pojmom transformacije, onda je moda slika romana bog Janus, jednim licem okrenut ka nama, ali bez nasluivawa onog druge strane lica ni to prvo ne moemo da prihvatimo niti spoznamo niti da na kraju zavolimo. Opet, da i to pomenemo, i ovde je re o putovawu, pesniki subjekt Biopove opisuje putovawe, put od kqueva do kontinenta i u razgovoru dolazi do znaewa tog gubitka. Pesniki subjekat kod Eliota luta gradom i posmatrajui razliite prizore i svoj lik u ogledalu, u razgovoru dolazi do samospoznaje. Pojam i slika putovawa kao neeg narativnog kao i brojni detaqi u samom diskursu ulaze u oblast isto pesnikog, i to u tolikoj meri da moemo govoriti o mikronarativima u modernoj poeziji. Ali i obrnuto o lirskim elementima u oblicima i izgradwi proznog. Te tako i ja umesto da govorim o prozi i tako i zavrim ja priam o poeziji, nadajui se time da vam iskreno govorim ta mislim o prozi. Xejms Longenbah u svojoj studiji posveenoj prouavawu moderne poezije govori o tome da je kwievni prostor moderne umetnosti naruen velikim prodorom svega drugog sem modernog. Recimo on u delima Hardija, Frosta, H. D. Merien Mur vidi estetiku romantizma ali romantizma u malom. Time objawava poetsku ambiciju i odustajawe pesnika od epske, velike slike i tewe opisivawa sveta, opisane povlaewem pesnika u neki sopstveni mali svet. Meutim, spiralnim kretawem nije re, poto smo pomiwali odnos stvarnosti i individuu kao noetsku taku oslonca, nije dakle re o odustajawu ve o pribliavawu stvarnosti ali na drugi nain. Dok elijeva eva leti u nebeske visine, Hardijeva se uje u zelenoj mirti i spava u nadolazeoj boji groa. Umesto da peva o velianstvenosti sveta Hardi se okree sitnim stvarima koje poznaje. Kako u poeziji tako i prozi, modernom slikarstu ili arhitekturi, re je o raznolikim pristupima stvarnosti, o razliitim oblicima komunikacije i istini koja nije nesalomiva kao dijamant ve je razlivena i rastopqena u jeziku. Za Gerasima je sve propaganda a pisma su istina da kae, pred smrt kada dolazi do stepena jasne svesti u kojoj po pravilu sarauju zdrav razum i dobra voqa, neto o sebi, to jest golu istinu. Za Pe-

585

tra je istina u ostvarenoj komunikaciji i tewi i pokuajima da obelodani da otkrije istinu o svom ocu i ispuni wegove eqe o mestu gde je eleo da bude sahrawen. Za Ivana je istina da izda pisma i osvetli epohu. Za Jelenu istina je u liku dobrog Gerasima pomagaa a ne onog koji je ulivao strah i bio zverka u umetnikim krugovima posleratne Jugoslavije itd. Beskrajne su istine, kao to su i beskrajne prie ovog sveta. Poto sam poela sa pretakawem kreativnog u kritikom, time u i zavriti. T. S. Eliot u jednom trenutku u svojim esejima navodi, da je dobar kritiar onaj koji me obavetava, koji mi nudi podatke o delu a meni prepusti da ga tumaim, i donosim sud, a onda opet u drugom kae, ipak dobar kritiar je onaj koji prua takvu vrstu interpretacije koja mi omoguava i koja mi ujedno i opisuje kako ja sam uivam u delu. ini mi se da je ovo ne samo obuhvatan posao ve i skoro nemogu. Ako sam uspela da vam ispram jednu harmoninu priu ispuwenu ponekim detaqem i podatkom, pokuajem analize, i ako na kraju itawa osetite zadovoqstvo, znau da sam uspela u svom poslu jer sam vam predoila jednu lepu priu.
Milena VLADI

KENTAURSKA FORMA ROMANA-DNEVNIKA


Pavle Ugrinov, Zauvek, Srpska kwievna zadruga, Beograd 2008

Tema posledwe kwige Pavla Ugrinova je NATO-bombardovawe Srbije 1999-te, ali naslov Zauvek, koji je pisac odabrao za tu kwigu, ne odnosi se na tu temu. Kad se navede tako, bez svoje kontekstualne konkretizacije, taj prilog, kojim se inae oznaava okolnost stalnog vremenskog trajawa, zvui nedoreeno. U naslovu posledwe Ugrinovqeve kwige upotrebqen je eliptino tako da se wegovo znaewe samo nagovetava, ali ni tim svojim nagovetajnim smislom ne bi se mogao odnositi na NATO-ovo samovoqno i zloinako bombardovawe. To bombardovawe, koje je, ipak, prestalo posle dva i po meseca, ne priziva ni jedno od moguih znaewa rei zauvek. Makar i spadao meu istorijske dogaaje, taj dogaaj, doista, nije nekakav veliki, muan i poraavajui dogaaj, kome ne prilii ni da se uvek pamti, niti da se zauvek zaboravi. Sudei po naslovu, Ugrinov je svoju posledwu kwigu, u kojoj govori o bombardovawu, ipak, posvetio neemu drugom, neemu to zasluuje da se pamti zauvek. Tim naslovom Ugrinov kao da oko te kwige stvara oreol dela u kome artikulie izvesnu neprolaznost, bilo u predmetu bilo u interpretaciji, i na taj nain, tim nagovetajem izvesne svevremeno-

586

sti zavrava svoju literarnu projekciju doba u kome ivi, odnosno, umetniku istinu toga doba, a to je od poetka wegovo najjae nadahnue i najvii ciq, i za ime prustovski tanano i neprekidno traga, od prvih stihova koje je napisao pa sve do ovih dnevnikih utisaka o danononim napadima bombardera i o ivotu pod bombama. Ovo Ugrinovqevo delo ine dnevnika svedoewa o bombardovawu i romaneskna viewa ivota tokom toga munog i traginog istorijskog dogaaja. Ono je napisano u kontrapunktu svedoewa i pripovedawa, znai, ne samo dnevniki, no i pripovedaki, to jest, tako da se svedoewa kontrapunktski upotpuwuju do jedinstvene i obuhvatne romaneskne artikulacije ukupnog egzistencijalnog iskustva, do prie ije rei evociraju, ili same te rei jesu, ono to ostaje za sva vremena zauvek. Zauvek je opirna i podrobna povest o ratnim stradawima 1999-te, koju Ugrinov razvija tako da wenim znaewima i porukama okona svoj bogati kwievni opus o jednom tako krvavom i haotinom stoleu kakvo je dvadeseto, koje se, posle najveih ratnih kataklizmi i stradawa, okonava tim udovinim zloinakim bombardovawem jednog bespomonog naroda. Ugrinovqevo romansijersko svedoewe o egzemplarnoj ruilakoj i ubilakoj ratnoj kampawi na kraju te podue krvave hronologije minulog veka, posledwe je poglavqe jedne obimne i podrobne hronike toga veka, koju ovaj pisac ispisuje tako sugestivno, u svom spisateqskom nastojawu da taj vek, odnosno ivot qudi u tom veku, opisuje, tumai i osmiqava umetnikom reju i umetnikom istinom. Dvojnu strukturu svoga posledweg dela Ugrinov oznaava u podnaslovu neobinom anrovskom odrednicom da je to delo roman-dnevnik, koja je koliko neobina, toliko i tana. Ako je svoj roman Besudni dani pisao u formi dnevnika, gde je, znai, dnevnik samo forma romana, samo pozajmqeni oblik u kome se pie roman, ovde je dnevnik, reklo bi se, poseban elemenat strukture dela. Tu Ugrinov, zapravo, spaja nespojivo: faktografski i umetniki diskurs, svedoewe i imaginirawe, iwenice i umetnike stilizacije i konfabulacije. To je dnevniko beleewe iwenica, svih onih podataka stotine, hiqade podataka o bombardovawu, jer tu faktografsku evidenciju podrazumeva sam karakter dogaaja, wegova traginost i vanost, koja je takva da nijedna eksplozija, nijedna rtva ne bi smela biti preutana. Istovremeno, te podatke Ugrinov stavqa u iri, romaneskno oblikovan kontekst umetnike artikulacije ivota u tim munim i traginim prilikama. Tom faktografskom i narativnom deskripcijom literarno su evocirani i bombardovawe i doivqaj bombardovawa, kao dve izdvojene projekcije, jedna pored druge, koje se tako povezane nikad ne stapaju, no se meusobno upotpuwuju. Tako je jedan neshvatqivi ratni pohod na kraju dvadesetog veka, po monstruoznoj superiornosti i osionosti napadaa, dotle, nevien u isto-

587

riji ratovawa, opisan u Ugrinovqevom delu, originalnim kwievnoumetnikim postupkom romansirane literarne rekonstrukcije onoga to se dogodilo i artikulisawa umetnikog tumaewa u originalnoj anrovskoj formi romana-dnevnika. Na kraju svoga kwievnog stvarawa Ugrinov se naao u onom tematskom prostoru u kome je bio na poetku, kada je, poemom Baka zapevka, opisao ratna stradawa i rtve u zloinakim epizodama tokom Drugog svetskog rata. Prihvatajui, posle pola veka, ponovo ratnu temu, koju je Istorija i na kraju 20. veka postavila po ko zna koji put srpskim piscima, Ugrinov ne pie na isti nain, ve stvara novu anrovsku formu i razvija novi umetniki postupak. To je pisac ija se stvaralaka misao ne kree putawom kruga, no putawom novoga stvaralakog iskoraka i novog umetnikog dometa. Tako je i ovog puta, na podsticaje iz stvarnosti Ugrinov odgovorio stvaralakim tragawem i pronalaewem ne samo nove literarne forme i postupka oblikovawa, ve i artikulacijom novog umetnikog doivqaja i novog smisaonog i vrednosnog vidokruga. Napisan na temu jednog tako hladnokrvno i osiono izvedenog bombardovawa bespomonih qudi, kakvo je NATO, u svojoj bezobzirnoj nadmoi najjae svetske vojne alijanse, demonstrirao pred celim svetom 1999. godine, Ugrinovqev roman-dnevnik Zauvek je i svedoewe o tome i jedan originalan literarni eksperiment, svakako, i autentian umetniki odgovor na tu traginu i poraavajuu temu.Utoliko je to delo zanimqivo za podrobniju kwievnokritiku analizu i vrednosnu ocenu umetnikog dometa. Novu, u osnovi, paradoksalnu formu romana-dnevnika Ugrinov ne stvara na komplikovan nain, u obliku neke posebno sofisticirane ili sloenije hibridne literarne forme, ve neto jednostavnije, kao dvojnu, kentaursku formu, u kojoj se smewuju faktografski i literarni (narativni) delovi. Naravno, postupak oblikovawa je sloeniji u autorski pisanim delovima, to jest, narativno realizovanim. Za razliku od onih delova saiwenih od faktografskih elemenata (informacije o napadima, podaci o razarawima i rtvama, citati iz naih i stranih medija, raznih informativnih priloga, reporterskih izvetaja, novinarskih, vojnih, politikih i drugih komentara, objawewa, ocena i svakojakih drugih miqewa o bombardovawu), u autorskom opisivawu bombardovawa, javqaju se, osim dnevnikog beleewa neposrednih zapaawa i utisaka, bilo samog pisca bilo drugih oevidaca, jo i razni i razliito stilizovani, i dimenzionirani, spisateqski opisi, evokacije i viewa, od kojih su neki razvijeni do sloenije narativne i umetnike stilizacije i interpretacije. Unosei u dnevnike zapise romanesknu konfabulaciju i interpretaciju, Ugrinov ne naruava jedinstvo predmeta o kome pie, a koji ostaje sasvim u realnim okvirima (svedoi se samo o stvarnim

588

dogaajima i stvarnim linostima), tako da wegovo delo od poetka do kraja govori iskquivo o onome to se zbiva u stvarnosti, samo to se taj dnevniki zasnovan predmet oivqava u romanesknoj konkretizaciji. Takvom spisateqskom obradom ratne teme pisac od ratnog dnevnika pravi dnevnik-roman, literarno delo koje izgleda kao kentaur: napola dnevnik, napola roman, to jest, i faktografska i umetnika istina. Ugrinovu, pripovedau i romansijeru, takva literarna forma nametnula se kao prava i, zapravo, sasvim prirodna forma za wegovo spisateqsko svedoewe o NATO-ovoj ratnoj kampawi protiv Srbije, koje je, zapravo, svedoewe pripovedawem. Postupak oblikovawa u svom posledwem delu Ugrinov razvija po spisateqskoj formuli: pripovedawem svedoiti o jednom istorijskom dogaaju, to jest, voditi dnevnik bombardovawa pripovedawem, pa linosti koje se pojavquju opisati kao da su romaneskni likovi, a dogaaje koji se pomiwu tumaiti u obuhvatnijem kontekstu narativnih shematizacija i konfabulacija. I kad pie dnevnik bombardovawa, Ugrinov to ini na romansijerski i umetniki nain, potvrujui time da svet oko sebe, istorijsku stvarnost, i kad je tako tragina i poraavajua, doivqava i odgovara na sve to spisateqski, to jest, stvaralaki i umetniki. Moda se forma romana-dnevnika nametnula Ugrinovu kao jedina forma wegovog pisawa i svedoewa o bombardovawu; utoliko pre to na kraju ivota, dakle, posle pedesetak napisanih kwiga, to romana, to pripovedaka, to novela, on teko da bi mogao da pristane na to da svoje delo o bombardovawu napie u standardnoj formi dnevnika, dakle, na to da, kao savremenik ratnog uasa i zateeni oevidac ratnih prizora samo svedoi o wima beleei ih i opisujui krae ili due. Piui o bombardovawu, Ugrinov eli da ostane to to jeste, pre svega, umetnik, i to takav kakav jeste u stvarnosti svoga doba, sa svim onim to u svom punom ivotnom i spisateqskom iskustvu nosi. On nije novopeeni pisac dnevnika, koji to postaje zato to je sticajem okolnosti postao savremenik i oevidac vanih dogaaja, ve je iskusni pripoveda i romansijer, koji ve u desecima litararnih dela opisuje svoje doba, skoro itavo dvadeseto stolee, i oblikuje mu umetniku dimenziju, jednom rei, umetnik koji o emu god da pie ili govori, pie i govori u narativnim i umetnikim projekcijama i shematizacijama, pa e tako govoriti i o ovom novom ratnom iskustvu u svom ivotu. I ratnu stvarnost 1999. Ugrinov doivqava ponajvie narativno, romansijerski, tako da i ne moe da je opisuje i tumai drukije no kao umetnik. To je wegov umetniki izbor, izbor na koji svakako ima pravo, ali iju opravdanost i podsticajnost tek treba da potvrdi svojim delom, kao i u svakom drugom svom spisateqskom poduhvatu. Vredi podsetiti na to da Ugrinov od poetka svog kwievnog rada, od prvih dela koja je napisao (takoe, o jednom ratu), traga za

589

umetnikom istinom o stvarnosti u kojoj ivi, o svome vremenu, to znai da stvara po poetikom naelu povezivawa faktografije i fikcije, istine i konfabulacije, svedoewa i pripovedawa, i pri tome, ne jednog na utrb drugog, ve uvek u pojaawu i jednog i drugog. Ako se pogleda poetika geneza celokupnog Ugrinovqevog kwievnog stvarawa, vidi se wegovo opte usmerewe, zapravo, osnovno naelo wegove poetike, koje glasi: u kwievnoj umetnosti postupci imaginirawa i svedoewa ne da se ne iskquuju, nego se podrazumevaju, a najboqe je kad se i jedno i drugo podese tako da se meusobno pojaavaju. Na izvestan nain, voditi dnevnik bombardovawa bilo je Ugrinovu pravi spisateqski izazov za jo jedan stvaralaki pokuaj artikulisawa umetnike istine o stvarnosti ivota, samo, ovoga puta ne o imaginarim, ve iskquivo o stvarnim linostima i dogaajima, i pri tom nainiti novi poetiki prodor u vlastitom kwievnom razvoju, ako ne i u razvoju srpske proze, posebno one ratne. U Ugrinovqevom romanu-dnevniku spoj fikcije i faktografije utoliko je drukiji nego u wegovim prethodnim romanima, to je faktografski elemenat okosnica dela, osnovni tok u koji se, s druge strane, ugrauju elementi fikcije i romanesknog oblikovawa, zahvaqujui kojima dnevniko svedoewe dobija sugestivnost i kvalitet umetnike interpretacije. Kao i u svojim romanima i pripovetkama, tako i u ovom romanu-dnevniku Ugrinov vrlo veto spaja fikciju i faktografiju, boqe rei, koristi wihovu ne vie komplementarnost, ve skoro organsku povezanost uspostavqenu i pritvrenu dvojnom anrovskom formom-konvencijom, kentaurskom formom romana-dnevnika. I za Ugrinovqev postupak oblikovawa bi se moglo rei da izgleda kentaurski; to je paradoksalni postupak pripovedawa svedoewem i svedoewa pripovedawem. To je svedoewe romansijera Pavla Ugrinova, koji o bombardovawu govori, to jest, pie u svoje ime, to jest, kao svedok zbivawa, ali ne zato da bi samo zabeleio ono to vidi i sazna, ve da bi od svega toga napravio i narativnu projekciju u kojoj se pojavquju stvarni uesnici i akteri, ali ne samo verno opisani, ve i oivqeni kao romaneskni likovi, naravno, svaki sa svojom merom i srazmerom faktografske i romaneskne ubedqivosti i sugestivnosti. I tek u toj kontrapunktskoj povezanosti i meusobnom proimawu artikulie se znaewe koje ratni dogaaji i prizori dobijaju u Ugrinovqevoj litararnoj projekciji bombardovawa. Kada Ugrinov dnevniki, po danima, belei i opisuje nalete bombardera, brojna razarawa i stradawa qudi, kada navodi izjave samih uesnika, vojnih komandanata, politiara, anonimnih pojedinaca, ili svojih poznanika, on to ne ostavqa dnevniki spontano naznaenim, to jest, samo ih beleei, mimo nekog ireg smisla ili konteksta. On ne pristaje na to da ih samo zapie, ve ih, po pravilu, sagledava svojim romansijerskim pogledom, to znai poptunije i obuhvatnije, a pre-

590

vashodno u egzistencijalnom kontekstu i u umetnikoj artikulaciji. I zato, Zauvek ni u dnevnikim delovima nema morfoloku strukturu dnevnika, teksta sastavqenog od zapisa naslovqenih datumom i mestom dogaaja, ve romanesknu morfoloku strukturu teksta sastavqenog od veih ili mawih narativnih segmenata, reklo bi se, romanesknih poglavqa, naslovqenih romansijerski, prema onome o emu se govori, da bi se tek posle tog naslova pojavila dnevnika oznaka vremena i mesta zbivawa, koja ak i nije uvek obavezna, no ponekad i izostane. U romanu-dnevniku Zauvek pisac nije tek hroniar zbivawa, ve wihov narator, i to je romansijer Pavle Ugrinov, koji govori u svoje ime, ali ne samo kao graanin svedok, ve kao umetnik, suoen sa haosom ratnih prilika. Naravno, on uje detonacije bombi ili saznaje za ostala ratna udesa i krvave prizore po Beogradu, i u drugim gradovima i selima, po celoj Srbiji. Zatim, tu je i jedna druga ivotna okolnost: pisac ima sina koji je stotinama kilometara daleko, u engleskoj prestonici, i koga vie od decenije nije video; od poetka ratnog rasturawa Jugoslavije i sinovqevog bekstva u ilegalnost, pa u inostranstvo i izbeglitvo, zbog opasnosti od nasilne mobilizacije i slawa na front. Najzad, pievo zdravstveno stawe je takvo da on ivi sa suprugom, izolovan u stanu, iz koga ne izlazi zbog pada imuniteta, i tako, dakle, prilino odvojen od okolnog sveta, pie svoju obimnu povest o bombardovawu. Sve te faktografske elemente, sve te ivotne pojedinosti i okolnosti Ugrinov uvodi u naraciju, raunajui s wihovim autentinim obelejima, ali sve ostalo stilizuje na romansijerski nain. Ugrinov, recimo, i samog sebe kao svedoka i naratora ratnih prilika, i svoga sina, i svoju suprugu, opisuje vrlo podrobno i opirno, uputajui se i u reminiscencije i seawa, dodajui i interpretativne iskaze, i razvija sve to kao u romansijerskim konfabulacijama i stilizacijama, pri emu e svako od wih troje, a isto tako i sve druge linosti, i svi dogaaji, dobiti tananiju konkretizaciju i stilizaciju, reklo bi se, skoro romaneskni lik i smisao. Na primer, osim to je pisac dnevnika, hroniar zbivawa, wihov narator i tuma, Ugrinov se pojavquje ovde u ulozi pisca, to jest umetnika, koji je, dodue, osuen na sobni prostor, jer je ugroen od iscrpqujue spoqwe atmosfere, ne raunajui opasnost od bombardovawa, tako da je wegov doivqaj svega to se zbiva viestruko obojen, i to je jo vanije umetniki artikulisan. Takoe, i piev sin Pavle ne pojavquje se drukije nego kao odsutni lik, da ne kaemo romaneskni junak, za kojim roditeqi brinu, kao i on za wih, a glavna junakiwa romana-dnevnika postaje pieva supruga, Vera, koja je wegova jedina veza sa stvarnou i stvarnim postojawem, prava heroina ovog dnevnika, zahvaqujui ijoj neiscrpnoj ener-

591

giji i snalaqivosti ivot u wihovom stanu tee daqe, uprkos bombardovawu, ratnom haosu i nevoqama koje rat donosi. Upravo tim usredsreivawem na individualnu egzistenciju, svedenu na porodino okriqe, zbog kataklizmine situacije u kolektivnoj egzistenciji, tim istovremenim opisivawem ne samo bombi i detonacija i jada ratnog haosa, no i svih onih aktivnosti i mounosti ovekovog okretawa samome sebi i kakvom-takvom osmiqavawu postojawa, Ugrinov uspostavqa i razvija romanesknu stilizaciju, boqe rei dimenziju, svoga doivqaja i svoga viewa bombardovawa. Nasuprot ruewu i ubijawu, koje hara kolektivnom egzistencijom i zlokobno ocrtava moguu apokalipsu, jedine inioce smisla ine te oaze individualnog postojawa, odnosno, sklawawa u taj preostali prostor egzistencije i ispuwavawa tog prostora na to boqi nain. To je jedina prava mogunost opstajawa usred opteg poraza. Uz svakodnevno i strpqivim evidentiarskim beleewe eksplozija i krvavih prizora, Ugrinov isto tako strpqivo, iz dana u dan, ali sa romansijerskom invencijom i punoom, opisuje, to jest, evocira, tumai i osmiqava sve ono se u wegovom porodinom krugu dogaa kad prestane bombardovawe, a posebno ono to wih troje ine izmeu detonacija, kad ne misle na opasnost i puko preivqavawe, kad se prepuste svojim slobodnim aktivnostima. A to mogu biti svakojake aktivnosti: osim itawa kwiga i pisawa, tu su razni, obini poslovi i hobiji, mali lini i porodini rituali, seawa itd. Od prve do posledwe stranice Ugrinovqevog romana-dnevnika, od prvog do posledweg dana ove romaneskne hronologije bombardovawa, nailaze u serijama mnogobrojni faktografski podaci o razarawima i stradawima i pievi narativni iskazi i tumaewa; dokumentarna graa u autentinim, vrlo reitim izvetajima i svedoewima o agresiji i pievo doivqajno svedoewe i tumaewe, takoe, autentino i lino, ali i dovedeno do nesumwive optije umetnike artikulacije. Ovaj spoj faktografije i interpretacije, dnevnika i romana, izveden je uslovno, to jest, kao literarni modalitet, i ne izgleda ni neprirodno ni neubedqivo. On se ostvaruje kontrapunktski, istovremenim, meusobnim dopuwavawem i kontrastirawem dva strukturna elementa romana-dnevnika, koji se sutinski ne mogu izmiriti. I u tome je poseban izvor sugestivnosti ovog neobinog Ugrinovqevog svedoewa pripovedawem, narativnog opisivawa ratnog haosa, upravo u toj napetosti izmeu bombi i intepretacije, agresije i pokuaja spasavawa preostalog smisla postojawa. Ako u poetku narator donekle i nalazi naelno opravdawe za NATO-intervenciju i surovo kawavawe Srba i Srbije, kasnije, to razarawa i stradawa postaju vea, namere napadaa ogoqenije, ruilaka i ubilaka priroda te kampawe oiglednija, pisac nedvosmisleno osuuje tu agresiju koja ne moe dobiti drugu kvalifikaci-

592

ju osim da je zloinaka, jer su izginule hiqade nedunih civila, i razoreni svi najvaniji ekonomski i drugi infrastrukturni preduslovi ivota qudi, i time oni vraeni decenije unazad. Na drugoj strani, za Srbe i Srbiju, taj istorijski dogaaj, makar izgledao samo kao neoekivan, a tako koban nesporazum sa svetom, ne moe se oceniti drukije nego kao teak poraz, koji fatalno unazauje i pojedinanu i kolektivnu egzistenciju. Na planu individualne egzistencije, Ugrinovqeva interpretacija onoga to se desilo u prolee 1999. godine, i to on otvoreno iznosi kao primarni i konani uvid, ne moe imati drugo znaewe osim ponitavawa svega onoga to je do tada davalo najveu vrednost wegovom postojawu, a to je wegovo kwievno stvarawe, wegovo kwievno delo, koje u ratnim prilikama kao da gubi svoj kontekst smisla i umetnikog delovawa, to jest, istinskog artikulisawa egzistencije, a radi ega je to delo stvarano i u emu je do tada bilo nesumwivo delotvorno, pruajui piscu neprocewivu i najviu satisfakciju: satisfakciju stvarawa i najpotpunijeg ispuwewa egzistencije, ukquujui i umetniku artikulaciju. U stvari, tek u romanesknim opisima individualne egzistencije Ugrinov postie doivqajnu punou svoje povesti o bombardovawu podrobnije se uputajui u artikulaciju oseajnih i misaonih satisfakcija koje junaci ove poveesti o jednom nesrenom vremenu dobijaju. Koje god to aktivnosti i satisfakcije bile, kako itawe kwiga, pisawe, rad na kompjuteru, tako i gajewe cvea na balkonu, briga za najblie, za poznanike i susede itd., sve one deluju spasonosno i obnavqaju smisao i vrednost ivota. A najveu dragocenost donosi uspostavqawe i razvijawe meusobne uzajamnosti i nepomuena qubav, koja je najvea i najdragocenija onda kad je neprolazna, kad traje zauvek, unosei time u prolaznu ovekovu egzistenciju nadvremensku dimenziju, dimenziju neprolaznosti. Taj izuzetni smisao Ugrinov unosi u ovu povest o bombardovawu evocirajui u romanesknoj stilizaciji svoju qubavnu vezu sa suprugom Verom, vezu koju su wih dvoje od poetka oznaili upravo reju zauvek. To podseawe u sklopu prie o bombardovawu Ugrinov razvija dotle da ono dobije znaewe poente o najviem smislu i vrednosti egzistencije, to jest zavrne poruke u wegovoj posledwoj kwizi. Nasuprot onim mnogobrojnim dnevniki registrovanim efektima i svakojakim podacima i informacijama, evidencijama i bilansima koji ine dnevniki diskurs, konstituie se i onaj drukiji, znatno razvijeniji i sloeniji romaneskni diskurs, i u wegovom sklopu i neka vrsta implicitnog otpora ratnom haosu, nemirewe i sa zloinom i sa porazom. Pored ratnih zbivawa, ide i ona uzastopna narativna projekcija individualne egzistencije jednog umetnikog para u svom stanu, u svom izolovanom svetu, kao u nekom romanesknom, umetnikom prostoru, uprkos haosu i ponitavawu smisla

593

u spoqwem okruewu. Nasuprot neizbenom i grozomornom ratu na Balkanu, nasuprot poraavajuem stvarnom a nepopravqivom, istorijskom a krvavom, optem a tako sumornom kontekstu egzistencije, tu je utena naratorova slobodna stilizacija i minijaturna idila preostalog ivota: naratorov mali raj na balkonu, reklo bi se umetnika ideja o jednoj drugoj, boqoj i punijoj egzistenciji, izvedena iz ideje o raju, a u stvarnosti ouvana malom cvetnom batom na balkonu stana, koju pisac i wegova supruga s najveom predanou gaje, makar kako znali da je ideja o raju, naalost, samo fikcija, a balkon sa zelenilom samo uteni spomen na zelene prostore. Nasuprot mrwi i ubijawu, tim primitivnim i stvarnim, i uprkos svih izgovora, providnim porivima, to se u NATO-bombardovawu Srbije pokazalo, moda, besomunije, ogoqenije i neovenije nego ikad pre, javqa se u ovom spisateqskom svedoewu o ratu i ta romaneskna povest o jednoj nepomuenoj qubavi u okriqu pievog najueg egzistencijalnog okruewa, wegove trolane porodice. Ta romaneskna povest, makar kentaurski nakalemqena na hronologiju bombardovawa, javqa se i razlistava kontrapunktski, pa se u posledwoj Ugrinovqevoj kwizi pokazuje svojim punim smislom, uprkos svemu drugom. Zasnovana na dnevnikim zapisima o naletima bombardera i zavijawu sirena, i razvijena do romaneskne umetnike interpretacije, Ugrinovqeva hronika o traginim i zlokobnim ratnim stradawima na samom kraju dvadesetog veka ima ubedqivost i vrednost i dokumenta i autentinog umetnikog odgovora. Ali uvek, i kad se romaneskno razlistava i kad je dnevniki zasenena i skrajnuta, i kad je pomraena i zaguena dimom od detonacija i poara, znai, na svakoj stranici ove proze, ona uva svoj dragoceni smisao, nekad jae, kao u svojoj simbolikoj, nekad mawe delotvorno, kao i u svojoj realnoj dimenziji. Posledwe Ugrinovqevo delo spisateqsko svedoewe o posledwem krvavom tragu dvadesetog veka, nastalo silom prilika, a dovitqivou pisca sloeno u kentaursku formu svedoewa pripovedawem. U posledwem Ugrinovqevom delu, romanu-dnevniku Zauvek, gde je opet jedna ratna kataklizma postala glavna tema i okosnica pripovedawa, nastaje jo jedna originalna literarna interpretacija ovoga pisca koju ine zavetajno sugestivna umetnika znaewa. Tako je ta apokaliptina ratna NATO-kampawa protiv srpskog naroda, koliko egzemplarna toliko i poraavajua na kraju 20. veka, dobila odgovor u umetnikoj formi, originalnoj i na svoj nain sugestivnoj. Ta interpetacija je sklopqena kontrapunktski tako da se faktografija i interpretacija istovremeno i sudaraju i upotpuwuju, oliavajui sudar istorijske stvarnosti i ovekove egzistencije, surovog i boqeg ivota, obeshrabrujue stvarnosti i umetnike egzistencije.
Stojan ORI

594

ISLAM KAO ZAGONETKA


Darko Tanaskovi, Islam: dogma i ivot, Srpska kwievna zadruga, Beograd 2008

Pre nekoliko godina, u jednom intervju Orhan Pamuk je rekao: Nekada je itaocima iz zapadnih zemaqa bio zanimqiv komunizam, a sada je to islam."1 Zato je islam danas deurna tema" razliitih medija, skupova, naune i popularne literature ne samo na zapadu/Zapadu? Zanimawe za islam u naglom je porastu posledwih decenija, na svim kontinentima, a ni naa zemqa nije izuzetak u tome, zbog toga to je on druga religija u svetu sa 1,2 milijarde vernika, a prva po brzini irewa, zbog deavawa, sukoba i ratova u kojima (politiki) islam ima velikog udela, zbog fenomena globalnog islamistikog terorizma, ije pogubne, gotovo svakodnevne akcije odnose, najee, nevine rtve irom zemaqske kugle, zbog previrawa u savremenom islamskom svetu, zbog prisustva sve brojnijih muslimanskih zajednica u Evropi (druga religija po veliini) i Severnoj i Junoj Americi (trea religija po veliini), zbog wegovog uticaja na ekonomska kretawa, politiku, kulturu, demografiju u mnogim zemqama, zbog, zbog Iako na naem jeziku postoji vei broj relevantnih dela koja se bave islamom,2 svaka nova kwiga iz ove oblasti, dobro je dola, osobito, ako donosi neto novo u pogledu sadraja i/ili naina wegovog prezentirawa. Najnovija kwiga Darka Tanaskovia, naeg priznatog orijentalistikog, arabistikog i islamolokog autoriteta, naslovqena Islam: dogma i ivot, svakako spada meu takve. Ona je namewena i najiroj italakoj publici i struwacima razliitih profila, reju svima onima koji ele da se obaveste o ra1 Dragana Matovi, Slava nije dobra" / Veerwe novosti, Beograd (18. 5. 2006), 32. 2 Vidi npr.: Boovi, R.: Islam i Arapi: Bog i ovek, Beograd 2007; Luis, B.: Kriza islama: Sveti rat i svetovni teror, Beograd 2004; Luis, B.: Muslimansko otkrie Evrope, Beograd 2004; Boovi, R. /i/ V. Simi: Pojmovnik islama, Beograd 2003; Oksfordska istorija islama / priredio X. Espozito, Beograd 2002; Petrovi, Z. P.: Usama ben Laden i Zelena Kominterna" protiv judeo-hrianske civilizacije, Beograd 2002; Gordon, M. S.: Svetske religije: Islam, Beograd 2001; Surdel, D.: Islam, Beograd 1998; Espozito X.: Islamska pretwa mit ili stvarnost, Beograd 1994; Esad Bey: Muhamed: Raanje i uspon islama, Beograd 1990; Smailagi, N.: Leksikon islama, Sarajevo 1990; Arnold, Th.: Povjest islama: Historijski tokovi misije, Sarajevo 1989; Jevti, M.: Savremeni dihad kao rat, Beograd 1989; Watt, W. M.: Muhamed: Prorok i dravnik, Sarajevo 1989; Hiti, Ph.: Istorija Arapa, Sarajevo 1983; Rahman, F.: Duh islama, Beograd 1983; Milot, H. R.: Islam i Muslimani, Zagreb 1982; Lewis, B. (red.): Svijet islama: Vjera. Narodi. Kultura, Beograd 1979; Lewis, B.: Arapi u povjesti, Zagreb 1956; Esad Bej: Alah je velik, Beograd 1937. i druge.

595

znim aspektima islama kao vere, kulture i politike" (Predgovor, 7). Pisana je na popularan i pristupaan nain, ali uvek na vrstim naunim osnovama i uz uvaavawe pouzdanih i aktualnih naunih saznawa. U tom smislu, kao dobro reewe izdvajamo, na primer, nain citirawa predmetne literature u samom tekstu, bez optereujuih fusnota, kao i Glosar na kraju kwige, u kome su objaweni znaajniji pojmovi. Uz to, treba pohvaliti i izdavaa za standardno ukusnu i besprekornu opremu dela, tako karakteristinu za plave kwige" Zadruginog Kola. Najmlaa bliskoistona monoteistika religija u kwizi je predstavqena i tumaena integralno, na sveobuhvatan i sistematian nain i na novim teorijsko-metodolokim osnovama, poevi od preislamske Arabije i preislamskog perioda do naih dana, pri emu je posebna pawa poklowena modernom dobu i aktualnim problemima vezanim za islam. Pri objawavawu i deskripciji odreenih pojava i dogaaja i argumentaciji stavova autor se esto oslawa na citate kuranskih ajeta koje je, sem u nekoliko sluajeva, sam precizno i nadahnuto preveo, ali i na brojne ugledne, zapadne i orijentalne autore i temetski raznovrsna dela i studije religijskog, sociolokog, politikolokog, istorijskog, kulturolokog karaktera. Da bi to celovitije, iscrpnije i objektivnije predstavio celinu, ali i sve znaajnije pore islamskog fenomena, D. Tanaskovi se opredelio za danas, u islamolokoj literaturi, sve dominantniju koncepciju dela o kojoj kae: Ova kwiga zamiqena je kao prilog nastojawima, koja se u posledwe vreme sve primetnije afirmiu, da se, do mogue mere, islam simultano, organski predstavi i kao religijska dogma i kao drutvena praksa, u wegovim najbitnijim dimenzijama. Ona, stoga, sadri poglavqa u kojima se sistematino saoptavaju podaci i iwenice o temeqnim strukturnim elementima islama kao verskog uewa, uz ukazivawe na glavne linije wegovog istorijskog razvoja. Izvestan broj odabranih tema se, potom, a zapravo paralelno, problematizuju kroz oglede koji bi trebalo da predoe naine i forme aktualizovawa epohalnih islamskih odgovora na neke od kqunih izazova oivotvorewa odredaba dogme u promenqivim uslovima zadatog saivota s onima kojima Kuran nije svetionik i putokaz u kretawu kroz istoriju, uobliavawu savremenosti i zamiqawu budunosti. Verujem da bi u tim poglavqima itaoci mogli nai odgovore na neka pitawa za koja sam zapazio da se u vezi s islamom esto postavqaju" (Predgovor, 1112). Kwiga Islam: dogma i ivot podeqena je na vie tematskih celina poglavqa: Muhamed: Verovesnik i dravnik (1350), Kuran (5164), Izvori i uewe islama (65159), Islamski raskoli (160 194), Shvatawe zla u islamu (195205), Alah kao Moloh?: Suoavawe s islamom kao konceptualni izazov (206228), Postoji li crkva u islamu? (229249), Smisao i domaaj tolerancije u islamu (250270) i

596

Islam i demokratija (271297). Iza glavnih poglavqa nalazi se Glosar (299308), koji, na odreenim mestima olakava razumevawe teksta. Na kraju je data kratka radna biografija i bibliografija autora Beleka o piscu (309310). Povest islama Darko Tanaskovi zapoiwe ivotopisom verovesnika Muhameda, upoznajui nas s najire prihvaenom, zaslugom nauke do mogue mere uravnoteenom biografijom oveka koji je za pobone muslimane Alahovom promiqu odabrani i nadahnuti poslanik i verovesnik, a za veinu nemuslimana genijalni i u mnogo emu kontroverzni osniva najmlae i najstroe monoteistike religije i prvi muslimanski dravnik koji je postavio temeqe i dao odluujui poetni podsticaj nesluenoj svetskoj moi islama" (20). Pripovest o Muhamedu-proroku i Muhamedu-dravniku smetena je u istorijski, ekonomski, socijalni, politiki i religijski ambijent preislamske Arabije. Posebno detaqno predstavqena je religijska situacija i faktori koji su uticali na pojavu Muhameda i nastanak islama u kome su na osoben nain spojeni drevni semitski politeizam, judaizam i hrianstvo, preteno monofizitskog i nestorijanskog tipa. Veto sjediwujui poznate i na Bliskom istoku iroko rasprostrawene i prihvaene ideje i religijske sisteme sa arapskom nacionalno-kulturnom tradicijom Muhamed je uspeo da formulie sutinu, principe, simbole i kult nove vere. Muhamedov religijski sistem, sa svojim strogim i dovrenim monoteizmom, formiran je, u najveoj meri, na bazi judeo-hrianske religijske predaje, koju je wegov stvaralaki genij adaptirao i dao joj posve nov i originalan karakter. Po emi jevrejskih proroka, negde oko 610. godine, u svojoj 40. ili 43. godini, poeo je da prima stihovane objave na arapskom jeziku o postojawu samo jednog Boga (Alaha) ijoj voqi se svi moraju pokoravati. Sutina wegovog poslawa i islamske teologije uopte sadrana je u mekanskoj suri 112, iji se ajeti uzimaju kao islamskim credo, a koja glasi: Reci: 'On Allah Jedan je! / Allah je utoite svakome! / Nije rodio, nit' roen je! / I niko Mu ravan nije!' "3 Ovako jasno i nedvosmisleno iskazan monoteistiki princip bio je i poziv na okupqawe mnogobrojnim arapskim plemenima, rasutim u 7. veku diqem Arabqanskog poluostrva. Po miqewu nekih orijentalista, Muhamedova najvea zasluga jeste ba to to je, po prvi put u istoriji, ujedinio Arape, i to trajno, i dao im uewe koje ih je vrsto povezalo u jedinstvenu zajednicu pravovernih ummu (ar. 'umma), nastalu po prelasku (hixra, ar. hira) iz Meke u Medinu. Umma je istovremeno i religiozni i politiki kolektiv, koji je neposredno po osnivawu dobio svoj ustav i prve zakone i propise, vezane kako za kult tako i za svakodnevni ivot i koji je vrlo brzo ste3

Kuran sa prijevodom na bosanski jezik / preveo Enes Kari, Sarajevo 1995, 605.

597

kao specifine organizacione forme. Na elu zajednice bio je Muhamed dravnik, zakonodavac, vojni strateg i diplomata koji je svoj nedodirqivi i neprikosnoveni autoritet crpeo iz svog prorokog ugleda. I pored svega toga, za muslimane Muhamed je samo obian ovek, izabrani pojedinac koji im je preneo Alahovu Objavu. Posmatra li se stvar iz drugog ugla, moe se rei da je Muhamed, dodue, bio ovek, ali ipak ne i sasvim obian i prosean ovek, ve nadahnuti verovesnik, sred qudi odabran da mu se 'spusti' Alahova istina i zaduen da je drugim qudima saoptava" (45). Muhamed je posrednik izmeu Kwige Kurana i muslimanske zajednice. Svojom delatnou, prorokom, dravnikom i zakonodavnom, kroz dogmu i religioznu i politiku organizaciju umme, on je objave sakupqene u Kuranu sproveo u praksu i u istoriju. Sasvim logino, iza poglavqa o Muhamedu ide ono posveeno Kuranu, koji velikim delom izraava prirodne uslove i drutvo u kojima se islam raa" (61). Kuran ine sakupqene objave koje sadre osnovne principe islamskog uewa. Dve najvee teme Kurana jesu, s jedne strane, Alahova jedinstvenost i mo, a s druge, priroda i sudbina qudi u odnosu sa Alahom, koji je Gospodar Istoka i Zapada! Nema boanstva osim wega, prihvati Wega za zatitnika!" (Kuran, HH: 9) i koga treba prihvatiti za Gospodara nebesa i Zemqe i onoga to izmeu wih je, Svemilosnoga, Kome nee smjeti niko nita izustiti" (Kuran, HH: 37).4 Kuran upuuje oveka u to ta treba da ini od roewa do stupawa u budui ivot. Alahova objava je data qudima da bi ih vodila kroz ivot i prosvetlila. Stvarajui svako bie, Alah mu saoptava zapovesti koje upravqaju wegovim delawem, ime ga uklapa u sveukupan razvoj svemira. ovek je posledwa stepenica u Wegovom stvarawu i radi oveka je svet i stvoren. Svrha ovekovog ivota jeste potiwavawe i pokoravawe Alahovim zapovedima. Meutim, qudska bia, ti boji privilegovani robovi, esto, zbog date im slobodne voqe, ne sluaju Wegove zapovesti i skreu s pravog puta. U Kuranu su sabrane Alahove rei, zapisana sutina Alahovog uewa, Wegova voqa, Wegove zapovesti. Na taj nain muslimanska sveta kwiga se ukazuje kao natprirodni diktat, zabeleen posredstvom nadahnutog proroka. Kwiga Alahova, kwiga nestvorena vena, kwiga od bespoetnosti, od pre stvarawa ovog sveta ispisana na nebeskoj pomno 'uvanoj tabli' [] nedostini uzor sadrajnog i formalnog savrenstva, kanonski prototip kwige, koja, kao re Boija, ne moe biti delo kwievnosti" (51) osvetqena je u delu iz vie uglova: nastanak kuranskog teksta, sakupqawe i fiksirawe kanonske verzije, formalna strana i podela Kurana, razliita tumaewa i
4

Kuran, 574, 583.

598

shvatawa svetog teksta, pozajmqivawe iz Biblije, kratka analiza Kurana kao kwievnog dela itd. Rasprave evropskih orijentalista i wihovi hermeneutiki uvidi u kuranski tekstu (5864) posebno su zanimqiva mesta u ovom poglavqu. Centralno i najobimnije poglavqe Izvori i uewe islama donosi obiqe informacija bitnih za poimawe celine islamskog fenomena, prvenstveno na teolokom planu, ali i za razumevawe ortopraksije, odnosno wegovog uticaja na svakodnevni ivot qudi. U ciqu boqe organizacije grae, preglednosti i lakeg snalaewa italaca autor je ovo poglavqe podelio na vie odeqaka: Kuran kao osnovni izvor islama (7071), Bog (7175), Aneli (7681), Alahove kwige i wegovi poslanici (8189), Sudwi dan (8998), Normativno predawe SUNA (99107), Zakquivawe po analogiji (108121), Verske Dunosti Stubovi Vere (121129), Ramazanski post (130 133), Obavezna milostiwa (133138), Hodoae (138147) i Xihad (147159). Stranice posveene kuranskom predstavqawu i opisivawu Alaha ija se fizionomija oituje kroz wegovih 99 najlepih imena (75), kao i Wegovih kwiga i poslanika, upuuju na mnotvo zajednikih elemenata u trima velikim bliskoistonim monoteistikim religijama. Najvei deo kuranskih pria sa obaveznom moralnom poukom, kao i veliki deo mitova imaju svoje paralele u Bibliji, midrau, Talmudu, ali i u nekanonskim, apokrifnim jevrejskim i hrianskim delima, a mogu se pronai i mazdeistiki uticaji. Teoloko-istorijska i jezika povezanost Kurana sa biblijskim i vanbiblijskim izvorima proistekla je iz etnikog i religijskog pluralizma Arabije. Dogmatika Kurana, ukquujui mitologiju i proroke, i starozavetne i novozavetne, od Adama, preko Noja, Avrama, Isaka, Jakova, Josifa, Mojsija, Saliha, Lota, Isusa, Jovana, Zarije, Ilije, Lukmana do posledweg Muhameda, preuzeta je iz Biblije, iz koje su preuzeti i religijska doktrina, mitologija, moralna pravila, predstave o stvarawu sveta, potopu, Mojsijevom izlasku iz Egipta, kraju sveta, stranom sudu, sudwem danu, raju i paklu, satani, avolima, anelima itd. Ideju Sudweg dana i Stranog suda Muhamed je, najverovatnije, preuzeo od istonih hrianskih propovednika (npr. sv. Jevrema, propovednika sirijske crkve). Stranim sudom on, u poetku, opomiwe i uteruje strah nemarnim i nemoralnim i grenim stanovnicima Meke, okrenutim samo materijalnim dobrima, a kasnije i muslimanima. Nastupawe Sudweg dana, za koji samo Alah zna kada e se zbiti, bie najavqeno trostrukim oglaavawem trube arhanela Israfila. Bie to sveopta katastrofa, doarana snanim i dramatinim slikama" (92). Sva stvorewa tada e se nai u Jerusalimu, pred nepogreivim i strogim Sudijom koji e pravedno meriti sva wihova dela i odreivati primerenu nagradi ili kaznu. estiti

599

e, zbiqa, u xennet, / a razvratnici, zbiqa, u xehennem, / na Sudwem Danu gorjet e u wemu, / i iz wega vie oni nikada nee biti izvedeni! / Znade li ti ta je Dan Sudwi? / I opet, znade li ti ta je Dan Sudwi? / Dan kada dua dui nee moi nimalo pomoi, toga Dana vlast e samo Allah imati!" (Kuran, HHH, 1319).5 Mawe grene muslimane na Stranom sudu e tititi Muhamed, lino, nastojei da umilostivi Alaha i izdejstvuje pomilovawe za wih. Sudwem danu, uz koji ide i predstava raja i pakla, D. Tanaskovi je, s obzirom na wegov znaaj i mesto u Objavi, posvetio poseban odeqak i adekvatan prostor (8998), isto kao i anelima stvorenim od vatre, glasnicima boje voqe, onima koji pevaju hvalospeve u slavu imena Wegovog i ovaplouju ideju dobra (7681). Brojne podudarnosti koje postoje u svetim kwigama triju bliskoistonih monoteistikih religija objawavaju se time to je Bog/Alah predavao qudima svoju Objavu i zapovesti preko razliitih proroka Mojsija, Isusa i Muhameda. Muslimanski teolozi smatraju da su Muhamedovi prethodnici izopaili i izvrnuli sveti tekst zbog toga to ga nisu razumeli na pravi nain. Otuda su vernici samo kroz wegovu posledwu tj. Muhamedovu verziju primili neospornu i jedinu boansku istinu. Verovawe u prethodna 'sveta pisma' i u Alahove ranije proroke i poslanike vana je sastavnica islamskog uewa, jer se uspostavqa linija avramovskog kontinuiteta sa dvema starijim monoteistiki religijama, ime se i islam wihovim sledbenicima nastoji predstaviti kao prihvatqiva novina, odnosno kao obnavqawe i konano zaokruivawe onoga u to je, zapravo, i wima bilo naloeno da veruju. [] Muhamed je posledwi verovesnik, 'peat prorok' (Kuran, HHH, 40), i wegovom se misijom, upuenom prvo Arabqanima, a onda i celom oveanstvu, saoptavawe Boije istine definitivno zakquuje" (8182). Osnovne izvore islama Darko Tanaskovi deli na tekstualne i logiko-metodoloke, naglaavajui da je prvi i apsolutno najznaajniji tekstualni izvor Kuran, a drugi, Suna, odnosno Muhamedova tradicija koja se oslawa na korpuse overenih izvetaja o reima i postupcima Poslanikovim u odreenim ivotnim i drutvenim situacijama, tzv. hadise" (70). Islamska predaja koju ine Suna i hadis, igrala je veliku ulogu i kod preislamskih Arapa i nala je svoj glavni izraz u teologiji i sufizmu, a pre svega u Zakonu. Govorei o islamskom zakonu autor podvlai razliku izmeu wegovog opteg ustrojstva islamske jurisprudencije fikha (verskog prava), didaktiko-apologetske teologije kelama i konkretizacije svetog zakona erijata (= put koji vodi do vode", put koji vodi do izvora ivota", a to je, zapravo, put koji je zacrtao Alah, put kojim ovek mora da ide da bi ostvario voqu boju). erijat (termin se koristi
5

Kuran, 587.

600

od 9. veka) treba da uspostavi vezu izmeu Kwige i celokupnog ivota vernika. U svojoj inicijalnoj formi Zakon je obuhvatao praksu razliitog porekla: obiajno arapsko pravo, trgovaki zakon Meke, zemqoradniki zakon Medine i razliite elemente prava posuene od osvojenih okolnih naroda i prilagoene zahtevima Kurana. Na stranicama o islamskom pravu date su jo i osnovne informacije o vidovima metodolokih izvora rezonovawa i zakquivawa" u odreenim sitacijama, ime su oprezno razmaknuta vrata uvoewu aktivnog qudskog sudelovawa u oblikovawu doktrinarnog i versko-pravnog sistema" (105). To su: ixma saglasnost (konsenzus) zajednice vernika, kijas zakquivawe po analogiji, ixtihad osobno istraivawe i promiqawe radi reewa pravnog problema na osnovu tumaewa izvora vere, a u duhu kuranske istine. Takoe su predstavqene i karakteristike versko-pravnih kola mezheba (ar. madhab): malikitske, hanefitske, afiiitske i hanbalitske, koje su nastale tako to su se u razliitim delovima halifata osnovni tekstualni izvori islama, Kuran i Suna, tumaili u svetlu lokalnih obiajnih prava. Na sledeih etrdesetak stranica (121159) vrlo detaqno su predstavqene glavne verske obaveze i dunosti kojima se iskazuje i izvrava vernikovo potpuno predavawe (islm) voqi Alahovoj" (121), odnosno stubovi vere": ehada tj. izjava verovawa najsaetije verbalizovawe sutine kuranskog monoteizma" (122), molitva redovno ponavqano iskazivawe najvieg potovawa i odanosti Alahu" (123) pet puta dnevno, ramazanski post strogi post koji se uprawava od izlaska do zalaska sunca u mesecu ramazanu, da bi vernici bogobojazni bili, odreeni broj dana" (130), obavezna milostiwa zekat, koja istie socijalni karakter vere, hodoae, koje se, po nekim aspektima, moe smatrati srediwim islamskim obredom, jer sadri simbolike i drutvene vrednosti koje ga ine jedinstvenim"6 (138) i xihad. Posebnu pawu italaca u ovom delu kwige, svakako, e privui odeqak o xihadu (ar. al-ihd f sabl al-Lah napor na Alahovom putu", napor u irewu islama i u wegovoj odbrani od agresora"), koji je u islamskom pravu definisan kao jedini doputeni vid ratnog sukobqavawa, i to iskquivo s nemuslimanima, dok je mogunost meumuslimanskog ratovawa naelno odbacivan" (151). Polazei od tog odreewa, autor se nairoko bavi ovom temom i u naznaenom posebnom odeqku (147159), ali i u drugim delovima kwige. Na pitawe koje se danas veoma esto moe uti: Da li je xihad rat ili nije?", D. Tanaskovi, izmeu ostalog, kae i sledee: da, xihad je6 Na osnovu oprotajnog hodoaa" u Meki, koje je Muhamed obavio neposredno pre smrti ( 632), utvren je obrazac ispuwavawa ove dunosti vernika.

601

ste i rat, tavie doktrinarno i istorijski prvenstveno rat, s ciqem irewa, uvrivawa i odbrane islama. On za muslimane nije samo rat, niti se islam, kako to tendenciozno ine neki, moe poistovetiti s xihadom, to takoe, istine radi, uvek vaqa naglaavati. Ali rat protiv nevernika neosporno jeste" (156). Poglavqe Islamski raskoli posveeno je jo jednoj veoma zanimqivoj i znaajnoj temi vezanoj za islam. Naglaavajui da su raskoli u muslimanskoj zajednici nastali istovremeno i iz verskih i iz svetovnih, odnosno politikih razloga (shvatawe halifata/imamata), D. Tanaskovi se detaqnije bavi glavnim strujama u islamu: sunitima i iitima, kao i razliitim uewima koja su one razvile i to ne samo u vezi s halifatom, odnosno doktrinom vlasti, ve ravnopravno i u teolokoj i verozakonskoj (erijatskoj) sferi" (160). Odgovarajui prostor u ovom poglavqu dobile su i jo neke znaajnije raskolnike grupacije, kao to su: harixiti, ismailiti, karamati, nizariti, nusajriti/aleviti, druzi, behaije i drugi. Harixitima, koje mnogi smatraju politikim disidentima, pokloweno je neto vie prostora, jer je wihov pokli: Bog je jedini sudija" shvaen i primewen kao poziv na uklawawe voa koji bi se ogreili o islam", a wihov primer je stvorio osnovu i obrazac za povezivawe disidentstva s terorizmom, tu razornu spregu aktualizovanu i danas" (166). Univerzalnoj i znaajnoj temi, poimawu dobra i zla (kuranski par ma'rf-munkar) u islamu, ali i u drugim religijama, autor je posvetio mawe poglavqe, bavei se prvenstveno wenom doktrinarnom stranom. U tom smislu, naveo je razliita tumaewa i sporove islamskih teologa u pogledu primerenih modaliteta sprovoewa kuranskih naloga o odvraawu od zla i zalagawu za dobro" (199), kao i stav muslimanske pravne nauke prema ukupnom ovozemaqskom ponaawu vernika, odnosno nagradi/kazni za uiwena dobra/loa dela, zakquujui da u islamu ipak, maticom uewa, wegovim pravovernim i, uslovno reeno, zvaninim linijama tumaewa dominira ukorewivawe zla u individualni qudski in protivan Alahovoj voqi i wegovim opomenama. Zlo, dakle, nije ontoloki zasnovano. Kriterijum razgraniewa dobra i zla jednoznano i neopozivo je postavqen Boijim zakonom" (197). Uz naslov poglavqa Alah kao Moloh stoji i podnaslov Suoavawe s islamom kao konceptualni izazov, koji u velikoj meri upuuje na wegov sadraj shvatawe savremenog islama na (nemuslimanskom) Zapadu i mogunost komunikacije dva civilizacijska kruga, pri emu se namee sasvim razumqivo pitawe: Raspolau li danas zapadni hrianski (ili 'posthrianski') i muslimanski svet uzajamno prepoznatqivim, komunikabilnim i shvatqivim konceptualnim sredstvima koja bi mogla osigurati heuristiki plodonosni dvosmerni protok relevantnih informacija i saznawa" (209).

602

Vrlo opirno i detaqno, uz pozivawe na relevantnu islamoloku literaturu, Tanaskovi objawava bitne predmetne termine koji su danas kod nas u opticaju, kao i wihove pojmovne sadraje: (islamski) preporod, (islamski) reformizam, (islamski) radikalizam, (islamski) fundamentalizam, integrizam, integralizam, modernizam, ekstremizam, islamizam, panislamizam, revivalizam, politiki islam i xihadizam. U ciqu izbegavawa terminolokog arenila koje moe dovesti do odreenih nesporazuma autor na kraju predlae: Verujemo da bi usvajawam i doslednim primewivawem pojmovno-terminoloke trijade reformizam-fundamentalizam-islamizam bio uiwen bar poetni korak na putu postepenog osposobqavawa nae javnosti za aktivno i osmiqeno suoavawe s konceptualnim izazovom neophodnosti da se autentino opie, protumai i, u meri u kojoj je to najvie mogue, razume savremeni islam" (227). Iako se pitawe: Postoji li crkva u islamu?" esto postavqa u razliitim prilikama i krugovima, saet i direktan odgovor na wega teko da se u islamolokoj literaturi moe nai na jednom mestu jer je ova problematika uglavnom integralni deo razliitih glava u kwigama o islamu. Darko Tanaskovi je, meutim, naao za shodno da mu posveti posebno poglavqe, u kome se teorijskim konceptom ostvarewa boije vlasti u islamu" (237) bavi, pre svega, iz socioloke perspektive. Citirajui vie uglednih sociologa religije i islamologa, on zakquuje da islamski aparat nikada nije zvanino konstituisan kao crkva, ali je moda ba zato, uvek kad su to ovozemaqske potrebe zahtevale, delovao brzo i efikasno, spremno se prilagoavajui povoqnim i nepovoqnim vremenima i okolnostima, drei da je sutinski iznad wih. [] Posedovawe strunih znawa iz islamskih disciplina (ar. 'ilm) postalo je jedan od najsigurnijih i uvek otvorenih kanala socijalne pokretqivosti, a duhovniki stale, ije su se funkcije postepeno gotovo asniki institucionalizovale, profesionalizovale, a i hijerarhizovale, faktiki je preuzeo itave sektore vlasti i upravqawa drutvom u islamskom svetu, kao ovlaeni tuma i administrator Boije voqe i desna ruka, a neretko i tutor u senci, vlastodrca, bio on halifa, sultan, kraq ili predsednik republike" (239). Glavna tema poglavqa Smisao i domaaj tolerancije u islamu jeste odnos islama prema nemuslimanima. Kquni pojam ovog dela kwige toleranciju" Tanaskovi obrauje u svetlu kuranskog obrasca verske tolerancije, Medinskog ugovora i erijetsko-pravne teorije, kao i prakse proistekle iz wih, ali i iz perspektive preovlaujue koncepcije qudskih prava, kao univerzalne vrednosti koja, dodue, nigde nije u potpunosti ostvarena, ali kojoj se uglavnom tei, a u ijim je temeqima puna ravnopravnost qudi, verska tolerancija islama na bazi 'zatite' ne samo da ne moe zasluiti visoku ocenu, ve je i ozbiqna prepreka wenom ostvarivawu u jednom znat-

603

nom i znaajnom delu sveta. [] Na Zapadu se odavno, a posebno od Prosvetiteqstva naovamo, iroko afirmisala svest o tome da tolerancija, nasuprot svom izvornom znaewu i sadraju, ne moe zadobiti vii kvalitet bezuslovnog uzajamnog uvaavawa i garantovawa slobode i ravnopravnosti u drutvu bez razdvajawa politikog i religijskog ili, kako je uobiajeno rei, 'odvajawa Crkve od Drave' " (264). Na kraju kwige, u posledwem poglavqu naslovqenom Islam i demokratija Tanaskovi je dao svoje viewe budunosti islama, koja je, pre svega, vezana za formulu islamske demokratije". Po wemu, kquno pitawe u tom kontekstu jeste odnos tradicije prema modernizmu, odnosno ono o sudbini, iskuewima i izgledima demokratije u islamskom drutvenom i politikom prostoru. To pitawe se, naroito u novije vreme, najee formulie kao dilema u pogledu kompatibilnosti, odnosno inkompatibilnosti islama i demokratije" (272). Kao mogue pravce razvoja islama naznaio je: reformistiki, sekularistiki i fundamantalistiki. Reformisti odgovore na izazove savremenosti i naine povezivawa muslimanskih drutava sa Zapadom nalaze u novoj interpretaciji izvora islama koje doivqavaju kao trajno 'otvoren tekst', u skladu s potrebama i realnostima novog doba" (273274). Sekularisti se zalau za radikalnu laicizaciju muslimanskih drutava i drava, koja e se postii potpunim odvajawem sfere duhovnog/verskog od sfere svetovnog/dravnog. Hvatawe koraka s modernim svetom fundamentalisti nalaze u vraawu temeqima vere, odnosno Kuranu, kao jedinom autentinom, legitimnom i nepresunom izvoritu u suoavawu sa svim pitawima koja pred pojedinca i zajednicu mogu postaviti istorija, ivot, drugi pojedinci i zajednica. Za islamske fundamentaliste s politikim ambicijama i misijom erijat je, dakle, politika ideologija, utemeqena na Kuranu" (279). Na posledwih nekoliko stranica kwige, citirajui relevantna dela evropskih i orijentalnih autora, Tanaskovi iznosi potekoe, predrasude i razlike u definisawu nekoliko kqunih termina kao to su: teodemokratija", islamska demokratija", islamodemokratske partije", islami" i slini, i zakquuje: Sve dok je sutastveno islamska, demokratija ne moe biti demokratska, kao to, uostalom to ne moe biti ni ako bi poivala na pozicijama hrianskog klerikalizma. Reeno, naravno, nikako ne znai da demokratija u veinski muslimanskim zajednicama nije i nikad nee biti mogua. Te zajednice e, ako im bude doputeno, legitimno traiti vlastite puteve ka blagostawu i srei, kroz iznalaewe i primenu modela 'drutvenog ugovora' koji e za wih biti ostvarqiv i prihvatqiv, a ne pukim preslikavawem i preuzimawem stranih uzora i obrazaca, ma koliko prestini i nametqivi oni bili. Ako se eli da 'drutveni ugovor', ma kakva da bude wegova konkretna formula, zadovoqi osnovne postulate demokratinosti, izvesno je da

604

'islamska demokratija', kao iznutra protivrena institucionalizacija privida i zamene teze, ni za muslimanska drutva nije izgledan put ka ciqu. Demokratija u muslimanskim zemqama za muslimane ne moe, a da ne bude muslimanska, jer su weni subjekti muslimani, a ne hriani ili taoisti Ona, meutim, ne moe i ne bi smela biti 'islamska', jer u suprotnom nije i ne bi mogla biti demokratija" (297). Moe se slobodno rei da kwiga Darka Tanaskovia Islam: dogma i ivot dolazi u pravo vreme, gledano globalno, iz svetske, ali i iz nae domae, odnosno balkanske perspektive, i da e, bez sumwe doprineti tome da se islam o kome je do sada, u svetu, izreeno toliko netanih sudova, zasnovanih na pogrenim koncepcijama" to je rezultat as nepoznavawa, a as sistematskog ocrwivawa"7 u naoj sredini upozna na pravi nain i bez ikakvih predrasuda. Pre svega zato to su u woj o treoj bliskoistonoj monoteistikoj religiji itaocu prezentovana temeqna, produbqena, pouzdana i sreena znawa i informacije o ovom religijskom sistemu. A to je u Srbiji izuzetno vano i poeqno iz vie razloga. Islam je u woj, po broju vernika, trea religija. Tu je i petovekovno osmansko naslee koje predstavqa kompleksnu simbiozu turske, islamske i vizantinske, odnosno balkanske tradicije"8 i koje je utisnulo trajan i snaan peat u wenu duhovnu i materijalnu kulturu. Od Kosova, islam je Srbima neizbeno ogledalo. Srpski lik se u wemu, zavisno od promenqivih istorijskih prilika i neprilika, zrcalio razliitim slikama. Umeo je da bude tuan, ali uzvien i lep u porazu i patwi, dostojanstven, uporan i lukav u preivqavawu i otporu, ozaren i svetao u oslobaawu i pobedi, blagonaklono i iskreno osmehnut pred izgledima, ili utopijom, zajedniki matane i stvarne budunosti Ogledalo je i danas tu, ali lika u wemu kao da nema ili se samo nasluuje u nemiru razbijenih linija i spektru razlivenih boja. Treba li razbiti ogledalo pre nego to se u wemu neopozivo uoblii obeshrabrujua slika, vlastiti lik koga se pribojavamo? Nikako, jer duboko islamsko ogledalo od one je vrste da e i nas same, zajedno sa naim neveselim likom, ako ga razbijemo, razneti u paramparad i krhotine. Srbi u to dragoceno, ali i opasno, ogledalo moraju odluno i dostojanstveno vratiti lik kojega se nee stideti, a koji ono nee biti kadro iskriviti i izvrnuti".9 Kwiga Islam: dogma i ivot doprinee, svakako, objektivnom sagledavawu i upoznavawu i onog Drugog, onog druge vere, koji je tu, pored nas, sa nama. I tako ogledalo sauvati od razbijawa.
Anelka MITROVI
7 8 9

Bucaille, M., Biblija Kur'an i nauka, Sarajevo 1979, 111. M. Todorova, Imaginarni Balkan, Beograd 1999, 282. D. Tanaskovi, Srbi i islam na izmaku XX veka / Islam i mi, Beograd 2006, 70.

605

EKFRAZA KAO KWIEVNA KOMUNIKACIJA I METAKOMUNIKACIJA


Oto Horvat, Putovati u Olmo, Narodna biblioteka Stefan Prvovenani", Kraqevo 2008

Kompozicija sedme po redu pesnike kwige Ota Horvata (r. 1967) imperativnog naslova Putovati u Olmo je neuobiajena, ali za samog pesnika ne i toliko neoekivana. Naime, dva ciklusa, itamo iz fusnote sa mustikle, ine pesme prema fotografijama amerikog fotografa Andre Kertesa" (drugi ciklus Prenesena znaewa) i prema fotografijama Xoela Mejerovica" (trei ciklus Addendum). Zatim, etvrti ciklus Karpao, Brojgel & co. satkan je od pesnikovih komentara i doivqaja radova i biografija uvenih slikara, vajara, pesnika (Leonardo Da Vini, Mikelanelo, Karpao, Botieli, ovani Belini, Brojgel, De Mesini, Dante), dok su u zavrnom ciklusu Glasovi (Canti) akteri i junaci poznati i priznati pesnici kao to su Ezra Paund, Ovidije, Rilke, Eliot, Sangvineti, odnosno wihovi stihovi i detaqi iz ivotopisa. Prvi i uvodni ciklus u Horvatovoj kwizi, iji je naslov Novi prepevi, u vidu kontrasta izmeu dosadne i jednoline svakodnevice (pesma Subota) i ubeewa da seawa o letima i prolim i dolazeim gube vrstinu" iznosi svoju nedoumicu u Toskani okupanoj svetlosti: Razmiqam kako bih rado krenuo u potragu / za nama samima od nekad. I koliko bi nam bilo potrebno / da nas i sutra eka svetlost sa jutrowe pjace pune obeawa." Kao potvrdu Horvatovom nepomirqivom i ironinom stavu prema danas prihvaenim pravilima trajawa i pamewa su i stihovi iz pesme Fiezole, leto (Led u ai sa mineralnom ostaje itav / ali seawa o letima prolim i dolazeim / gube vrstinu, otrinu, nestaju"), aludirajui na izreku po kojoj se nikad unapred ne moe sa pouzdanou znati ko e doiveti venost, jer nije uvek kako izgleda i kako je reeno i zamiqeno. Dakle, nuno je, uprkos prividima i zabludama, upamtiti ono to zavreuje. Nuno je i traiti sebe, a ne izgubiti se u toj potrazi. Svakako da su stihovi, fotografije, slike i vajarska dela, takav medijum, koji krije u sebi tragove vremena, pogotovo kad se zaroni tako duboko do Dantea i Leonarda, i da oni (itaj izvori stihova) nee uiniti nita protiv sopstvenosti posmatraa ili itaa. Najvie mogu biti upozorewe ili savet mudraca. Zbog svoje spoznajnosti oni mogu konzumenta i nastavqaa umetnosti nadgraditi, te nije izvesno kakav e wegov pogled biti ubudue (sumwiav, podozriv ili ushien), jer, irokougaonost i dalekovidost mogu iznedriti i drugaiju recepciju preaweg, u kojoj je transfer unutar vremena i znaewa spor i neumitan. Ali, znaewski i vremenski

606

krugovi se tu ne zatvaraju, jer su i pomenuta dela, pa i ona starijeg datuma poput Ovidijevog pesnitva, jo samo jedan odraz ne samo svog, ve i prolog vremena, koje e se, ubeen je pesnik Horvat (kao i mnogi pre wega), opet ciklino pojavqivati i kao prolost, i kao sadawost i kao budunost. U prilog znaaju iskustva i itaa i tumaa Horvatovog putovawa u svet umetnosti, kao mesto odakle se moe glasnije i umnije progovoriti i itati, pa i o fenomenu odlasku, jeste, gle kontrasta, pesma Povratak, iz drugog ciklusa, od svega devet stihova: Brod se vraa. // Svetlost poslepodneva u septembru / posle kie na trenutak / podsea te na radost i mir: / galebovi i miris ribarskih mrea. // Ali sada ita oblake sa nepoverewem. / Sumwiavo mirie vazduh. // Ovde je neko neto promenio. // Odavde je tvoj dom u nedogled udaqen." Zanimqivost u sagledavawu strukture Horvatovog pesnikog putovawa preko puta poznatim bojama, linijama, igrama svetlosti i senki, obrisima i glasovima jeste i u tome to pesnik i, kako se ve moglo spoznati, insistira na svom izvoritu, na svojim povodima i uzrocima, veinom deskriptivne, ree zvune, pojavnosti. Ali, u oba primera, re je o wihovom trajawu u vidu otiska na slikarskom platnu, fotografskoj ili tamparskoj hartiji. Ipak, pesnik Horvat zagovara neposredan susret, bez posrednika. Zapravo, stvaraoev stav prema istini mora u sebi sadrati osamqenost i bliskost. Setimo se samo Andrievog eseja povodom doivqaja velike zbirke Gojinih bakroreza u muzeju Prado. Zapravo, Andriev dijaloki esej Razgovor sa Gojom objavqen 1935, za koji poznati na kritiar i esejista Milosav Buca Mirkovi tvrdi da je ne samo izuzetna zgusnuta filozofsko-umetnika esejistika proza", ve i neka vrsta programskog stava o umetnosti", jer su mu emocije izazvane Gojinim radovima verovatno omoguile da, u sebi i svojoj fikciji, prepozna izvesna karakterna obeleja i itave likove i da upravo wih uvede u svoju literaturu kao pronosioce svog promiqawa i iznoewa stava o vremenu i prostoru koji su mu dodeqeni ili dosueni, svejedno. Nisu li Andrieve impresije o Goji (kritiar Mirkovi ih oslovqava estetikom baladom u kojoj se umetnika iskustva panskog slikara i jugoslovenskog pripovedaa slivaju u proroki govor o sudbini i pozvawu umetnika, i ire, o ovekovom mestu u drutvu i u kosmosu"), u pravom smislu rei, u stvari ekfraza, i to po pranormativima iz antikih poimawa umetnosti. No, da se vratimo Horvatu, nakon ove asocijacije sa Andrievim iskustvom u vezi sa ekfrazom. Naime, ono to ovom prilikom mora biti naglaeno i uoeno, zarad daqeg tumaewa Horvatovih stihova, naroito iz wegovih preostalih ciklusa, jeste jedna neobina posebnost koja se odnosi na zanimqiv status pesnika pred fotografijama, platnima i skulpturama, kao i pred izrekama, sentenca-

607

ma, stihovima, jer je polazna taka veinom deskriptivno i koloritno, ali, prevashodno zbog onog semantiki vrednog u wima. Takav nas pesnikov poloaj podsea i asocira na pomiwani kwievni postupak, kojim se pesnik Horvat i teorijski zapaeno bavi. Re je naravno o ekfrazi, kwievnom terminu koji je u antikoj retorici, pre svega, podrazumevao detaqan opis lica, stvari i dogaaja, to su autori prezentovali na osnovu vlastitog, ali i fiktivnog viewa. Uglavnom se odnosila na podrobno i do pojedinosti briqivo opisivawe umetnikih dela, spomenika, a u irem smislu i procesa qudskog rada, kao i ratnikih zbivawa, prirodnih katastrofa, sveanosti i poasti. Meutim, ekfraza se kroz vekove odrala, pa i preobraavala i saobraavala sa vremenom. I moemo je uslovno komparirati sa novodefinisanim pesnikim obrascima. Na primer, vrlo bliska joj je definicija metateksta kao teksta koji je nastao pod uticajem drugog teksta ili nekog od umetnikih dela. Nije li, zapravo, pesnik Oto Horvat, u svom putovawu u Olmo", tvorac stihova stvorenih neposredno pod dejstvom snanih i impresivnih emocija, koje je prisilno ili dobrovoqno preuzeo iz drugog dela, kao to su fotografije, slike, skulpture, pesme, biografske zanimqivosti? Nije li i Andrievo iskustvo u duhu i ekfraze i metateksta? Nije li, iz tog razloga, i ekfraza danas doivqena i danas odriva zapravo sastavni deo ili jedna od pretea metateksta i meutekstovnog nadovezivawa izmeu dva ili vie umetnikih sadraja. I ne deava li se ekfraza u procesu kwievne komunikacije doarane kroz sledeu formulu: autor delo primalac, kao i metakomunikacije: autor tekst 1 delo tekst 2. Teoretiari ekfraze, pak, nude analognu formulu: autor (slika) posmatra 1 (kwievnik) delo (pesma kao literarizovana slika") posmatra 2 (italac). Ne treba zanemariti ni bliskost ekfraze sa kontekstom, to predstavqa onaj poseban semantiki kvalitet koji tekst moe postii u odnosu na drugi tekst intertekstualnost. O znaaju ekfraze, i o mogunostima koje zavise od posmatraa (i pisca i tumaa i itaoca) pesnik ushieno izjavquje: ja vidim ono to ti iz tvog ugla ne moe" ili pitawe-stih-dilemu: da li vidi to i ja?". tavie, pesnik Horvat insistira na neoekivanim emocijama, koje kao kontrast moe ponuditi ponuena fotografija, odnosno wen detaq vidqiv ili zamiqen, svejedno: Vrabac / sa komadom hleba u kqunu skakue prema nama. // Kakvu nadu i radost nam on saoptava / u ovoj hladnoi i tiini." Ipak jedna od sadrajnih linija koja se odrava tokom itave Horvatove kwige stihova, a koja je bliska i bitna ekfrazi upuenoj ka venom i besmrtnom, jeste uoqiva slika kontrasta izmeu venog i prolaznog, izmeu ivota i smrti, to se oituje u pesmi Meudon (Na periferijama metropola Depresija ispija sire iz flae za vino, / na uglu, u drutvu palih i pokleklih. // Jedan mukarac

608

urno naputa tu sivu zonu Pod mikom nosi sliku uvijenu u novine Spasava to se da spasti / pred potopom i leteim vozovima"). Naroito je ilustrativna i ponavqajua slika kontrapunkta izmeu trajnog i trenutnog i to u pojavi i moi vetra (Vetar me je ove godine raznosio zajedno sa polenom empresa. / I kovitlao sa utom iskidanom kesom i ostacima suvog lia. / I putao da iskrvarim u cvetovima nara. / I gurao u kapi rose sa jedne na drugu vlat trave"). Ali, zna vetar i da ispoqi svoju ruilaku mo, mada to esto moe da bude samo privid i zabluda, a to pesnik saoptava u, kako bi on to rekao, nekoliko varijacija". Na primer, u pesmi, ija je posveta-odrednica prema A. de Mesini": Na slici se u zlatnoj boji nazire sve veno i besmrtno: / Duh, ako smemo da sugeriemo. / Jasno je vidqivo samo ono to je prolazno, / to e vetar razduvati na sve etiri strane sveta." I ciklus Glasovi (Canti) proet je pomenutom zajednikom sadrajnom linijom, u kojoj su vetar i cvetovi kquni simboli. Prvi kao mogui inicijator i ivota i smrti, a drugi paradigma ivotodavne mogunosti koja se ne mora uvek i ostvariti. Evo Horvatove tri zavrne varijacije" iz tri, u kwizi, zavrne pesme, na pomenutu temu. Prvi, iz pesme H: ako smo ikada mogli da krenemo iz poetka ponovo roeni to je bilo samo tada hodajui po tom nedirnutom beharu". Drugi, iz pesme H: Nestaemo kao potok u dugom letu. / I nestaemo kao plod nara na vetru. // Ne priam ti ja o smrti u ovom proleu / sa svim jesenima i zimama u wemu, / nego o beharu koji ovaj vihor ne prestaje da nosi." I na kraju, u pesmi H (itaj prema Ovidiju) itamo stihove nade i utehe, ali i biblijski neostvarive i jednoline: Drvee je izbacivalo behar / kao besna ivotiwa penu na usta. / Poqa su bila krcata cveem / koje nije moglo da uvene. / Trava je klijala iz asfalta zelena i nedirnuta. / Slavuji su pevali iznemogli. / I smrtno dosadni." Iako moemo zakquiti da se kwiga pesama Ota Horvata Putovati u Olmo moe doiveti i kao pokazni praktikum i/ili traktat ili manifest o ekfrazi, koja je jo uvek u zavidnoj upotrebi, ali bez pune i formalne legitimacije i priznawa prava na postojawe i prava na ime, ipak se ne moe impresija o stihovima pred nama svesti samo na tu funkciju. Pesnik Horvat ne samo da je svojim primerom proirio i preusmerio ulogu danawe ekfraze i na wen odraz i odblesak i na stihove kao sopote ekfraze, nego i to su wegove literarizovane slike" i retorike tehnike i umea davawa glasa nemim ali vidqivim predmetima i pojavama, izborile sebi opstanak na srpskoj pesnikoj mapi, i svojim istraivalatvom i svojom zrelou.
Aleksandar B. LAKOVI

609

POSTOJI LI MESTO KOJEM PRIPADAMO


Dejan Ili, Iz vikenda, Narodna biblioteka Stefan Prvovenani", Kraqevo 2008

U tumaewu kwige pesama i impresija Iz vikenda Dejana Ilia moda treba poi od zavrne, pogovorne meditativne pesme, izdvojene u zaseban ciklus (inae, sedmi po redu u kwizi), iji naslov Ideja to i zahteva, odnosno to sugerie itaocima i tumaima. Naime, ovakav zahtev autora je potpuno legitiman postupak, zastupqen u svim kwievnim anrovima, geografskim koordinatama i vremenima, ali je u posledwe vreme u naoj literaturi sve prisutniji. Prednost ovakvog pesnikovog zahteva se ogleda u tome to se netom steen utisak o kwizi, na imperativ autora, jo jednom doivqava, ali ovom prilikom kroz omeene filozofske koordinate, sa kojima se moemo, i moramo, povremeno poistoveivati. Nije to samo puko preispitivawe validnosti prve recepcije italaca i tumaa, ve je i nametnuti dijalog izmeu pomenutog doivqaja stihova i sugestivne iluminacije na jedan semantiki nivo, i to bitan i zajedniki, hteli mi to da priznamo ili ne. Naime, Ilieva ideja" koju u drugom itawu traimo u ve proitanim stihovima, ne prihvatajui tako lako da se liimo svoje inicijalne italake impresije, ogleda se u meditativnom i otrewujuem zakquku (inae, osveavajuem nakon veristiko-impresionistikih Ilievih stihova na prvu loptu" i bez distance) koji zagovara da je sve to smo propustili, prelo nekamo" ali ne tako daleko, nego negde blizu". Mada ga mi ne uoavamo, ono i daqe tamo ui i eka na nas" uurbane i zabrinute. Zato, pesnik Ili tvrdi da ta wegova ideja je lepa": jer nije nada u onostrano, koje e / na ovaj ili onaj nain svakako doi / i prekriti nae ivote, lepa je / i zato to se onda gubitak slae / na gubitak, kao neka udna / rezerva za crne dane." U tom duhu je Iliev moto wegovog, u kwizi treeg ciklusa Druga mesta, iz kojeg citiram zavrno pitawe-reenicu: nije li spoqanost nekadawa intimnost". Naravno, re je o pitawu filozofa Gastona Balara, tako opravdano omiqenog u naoj literaturi. Dakle, pesnik Ili nas sve zajedno pita da li mi znamo gde jesmo, gde nam ivot jeste. Da li je to tamo gde mi mislimo da jesmo ili je tamo gde su nam prekinuti i java i snovi. tavie, pesnik nas pita da li smo u stawu da prepoznamo to mesto gde mi jesmo, gde nam ivot eka svoj nastavak. Da li smo u stawu da izmenimo predrasude, navike, malodunost. Da li smo spremni na (samo)ispitivawe. Da li smo dovoqno moni i hrabri da se pogledamo u ogledalo i zakquimo da li taj lik pripada nama ili je u pitawu neka iznuena varijanta, utena, prinudna, podobna i kompromisna. Moramo se zapitati da li smo sazreli da neto uradimo za sebe, samo za sebe, sa-

610

mo za svoj ivot ili emo utke prihvatati ponueno i zalutati na koordinatnoj karti postojawa, na kojoj je trebalo da budemo na nekom drugom mestu. Nije vano da li je to na boqoj, goroj, vioj ili nioj poziciji, vidqivoj ili nevidqivoj. Bitno je da smo na svom stepeniku i u svom ivotu. Upravo iz takve ili sline zapitanosti pesnik Ili se odvaio da pokua da pronae svoj ivot, da spozna mesto kojem pripada, da sebe prepozna u pejzau nekog od brojnih toponima. U eqi da odredi svoju pripadnost pesnik se Ili odluio za putovawa, ali i za seawa, ejdetske slike, snohvatice, prisilne misli, pritajene rei i ideje. O tome ilustrativno svedoe i pojedini naslovi wegovih ciklusa: Iz vikenda, Druga mesta, Iza Podgorice, Kua, mada ni preostala dva ciklusa (bez pomiwanog zavrnog Ideja) nisu otklon od nagovetenog konteksta tragalakog putovawa kroz vreme, prostor i sebe. Daqu i ubedqivu potvrdu reenog nude i naslovi pesama unutar pomenutih ciklusa. U prvom ciklusu Iz vikenda, pesnik u potrazi za mestom kojem bi mogao pripadati i u nadi da moe prepoznati taku u kojoj je prekinut ili zamren wegov ivot ili ivot wegovih predaka, naputa sivilo urbanog ambijenta i odlazi u ruralni areal, tanije u rodni krajolik. Iako pesnik ispisuje svoje bezimene pesme (ovaj ciklus ih broji sedamnaest plus uvodna preuzeta iz prethodne kwige pesama) kao to to ini senzibilan slikar sa svojim akvarelima, utiskujui na platno odnosno u sadraj pesme sve reprezentativne slike i dogaaje, neke izvuene i iz dubine zapamenog i to rekonstruisane u izgledu od pre nekoliko decenija (u Ilievim se stihovima rei i slike muwevito smewuju i nastavqaju), ipak, oito je da pesnik nije osetio pripadnost tom ivotnom prostoru (u ovom okriqu nema porekla, rei / ne funkcioniu, samo misli / i slike predmeta. Upotrebqivih / ili ne"). Ali je osetio znaaj naputenog i u korov zaraslog zaviaja: U igri se svet ponavqao, udvajao, / sve to se videlo uokolo, vraalo se / u malo, i tamo drugaije ivelo, / uporedo sa velikim." Drugi ciklus Pop (odnosi se na vrstu muzike a ne na zanimawe) navodi na zakquak da za pesnika u teskobi urbanog miqea jedino muzika moe biti to koheziono sredstvo i neto emu pripada. Ni razliiti toponimi kao to su trafo-stanica", kao ni destinacije poput Perue, Hvara, Lida ili Boke, u ve prozivanom ciklusu Druga mesta, ne donose niti zajednikosti, ta vie, u pesmi Boka udi se pesnik: Kada bi ovde neto poelo / nikada se ne bi zavrilo, ta je onda / to to traje." U ciklusima Iza Podgorice i Dolazi zima pesnik uoava da mu je neophodan vremeplov unatrag (Hou da se vreme vrati, u ovo naseqe, / kada me jo nije bilo Jer moda bih tada naao / ono to nedostaje"), jer su se krajolik i iteqi izmenili. I ciklus pod

611

imenom Kua donosi emotivna stawa kao to su naputenost, usamqenost, otuenost, nesnaenost, nesamoprepoznatqivost, kao i eqa da se povrati bezbrinost i toplina iz sveta detiwstva. Pesnika su svi napustili, izuzev muzika i kua. Te ne udi pesnikov meditativno-setan zakquak iz jedne od bezimenih pesama iz ovog ciklusa, uvodei u wega pored oseaja odbaenosti i svest o ve dobrano odmaklom ivotu: S godinama, sve vie vremena, / sve mawe prostora u koji bih se / smestio." Dakle, iako je pesnik Ili tokom svojih putovawa kroz prostor, vreme i svoj ivot, pronalazio izvesne slike i dogaaje bliske wegovom habitusu, ipak nije pronaao onu prelomnu taku predvajawa ili udvajawa u kojem bi osetio i svoju pripadnost neemu. Ili, pak, on pripada svima, delimino i povremeno. Za utehu ovakvom Ilievom zakquku moe se upotrebiti uewe svetog Grigorija Palame, koje na poetku svog najnovijeg romana citira Svetislav Basara (mada kada su u pitawu Basarini citati i parafraze uvek se moraju preuzimati sa izvesnom dozom skepse, naroito kada su iz sfere duhovnog), a u suprotnosti je sa Balarovom meditacijom, ali se, pretpostavqam, tie rezultata pesnikovog (samo)istraivawa: Kada se um raseje kroz ula u spoqawi svet i postane rob svog okruewa, onda se ovek pretvara u masku. Kada se, pak, um iz stawa rasejanosti iz takvog okruewa vrati u srce, on vidi odvratnu masku sa wenog zbrkanog nalija."
Aleksandar B. LAKOVI

POLITIKI KARAKTER I OBLICI TERORIZMA


Dragan Simeunovi, Terorizam, Pravni fakultet, Beograd 2009

Postoji obiqe kwiga na temu terorizma koje su preteno beletristikog i senzacionalistikog karaktera, ili su pak eklektike forme i izrazite naune krhkosti. Ono to nedostaje jesu dobre naune studije o terorizmu. Uz to je malo onih stvaralaca koji su se ozbiqno uhvatili u kotac sa terorizmom bez ideoloke ostraenosti, naoruani samo nauno validnim tezama i zakqucima. Teoretiar koji se ve trideset godina bavi tragawem za odgovorima u vezi sa politikim nasiqem i terorizmom, autor brojnih studija i projekata iz oblasti politike teorije i nauni pregalac za istinom je profesor politikih nauka Dragan Simeunovi koji je ovih dana irokoj italakoj javnosti podario kwigu koja se kratko i jasno zove Terorizam. Ova nauna monografija je i plod dugogodiweg iskustva autora a sve skupa uz to i predstavqa raritet po svemu u

612

strunom i objektivnom sagledavawu jednog tako kompleksnog i delikatnog fenomena za izuavawe kao to je terorizam. Kwiga je konstituisana je iz dve velike celine od kojih je prva naslovqena Definisawe, klasifikovawe i istorijat terorizma, a druga Savremeni terorizam. Na poetku ove monografije autor istie kako wegovo delo nema polemiki, ve propedeutiki karakter, to je i razumqivo jer je namewena ne samo naunoj ve i irokoj italakoj publici, a ponajpre studentima osnovnih i poslediplomskih studija sa ciqem osvetqavawa aktuelnog fenomena terorizma. U prvom delu kwige se profilie terorizam kao drutveni i pre svega politiki fenomen, potom se analizira problem wegovog definisawa kao i propratne tekoe OUN u usvajawu jedinstvene definicije na temu terorizma. Sa virtuoznom lakoom Simeunovi pie o krucijalnim razlozima koji predisponiraju nemogunost preciznog odreewa terorizma, pa tako na prvom mestu elaborira korelaciju izmeu nauke i politike i istie da je ovaj odnos radi opteg drutvenog dobra trebalo da bude odnos ravnopravnih, ali je na nesreu to oduvek bio odnos u kome je dominirala politika na utrb nauke i wene samostalnosti. On navodi iroku lepezu razloga zbog ega je terorizam tako neuhvatqiv" za definisawe istiui wegovu sloenost, potom dinamizam drutvenih fenomena to ih ini razliitim u razliitim epohama, dvostrukost standarda i morala u svetu visoke politike (nekim subjektima u meunarodnim odnosima jednostavno ne odgovara da se napravi precizna definicija) itd. Od velikog teorijskog znaaja je i pojmovna diferencijacija koju autor pravi izmeu terorizma i slinih pojavnih oblika politikog nasiqa poput terora i gerile (to je autor inae naznaio jo 80-ih u svojoj kwizi Politiko nasiqe), ali je od toga mnogo vanija jedna nova distinkcija koju on po prvi put pravi u odnosu pojma terorizma prema pojmu terorisawa (kao sprovoewe terora koje moe egzistirati u celokupnoj sferi drutvenog ivota, a ne samo politikoj). Ovakvim zakqucima autor potvruje onu staru latinsku izreku: Bene docet, qui bene distinguit (dobro poduava ko dobro razlikuje stvari), to autoru i nije bilo teko s obzirom da poseduje viedecenijsku predavaku praksu. Na vie mesta u ovoj kwizi Dragan Simeunovi akcentira politiki karakter terorizma i objawava da on uvek nastaje sa politikim namerama i uvek egzistira u poqu politike to implicira i politike konsenkvence. Na taj nain se eksplicitno utvruje politika dimenzija terorizma, kao upravo ona granica koja ga najvie odvaja od obinog kriminalnog akta. Za autora je nasiqe najmarkantnije obeleje terorizma. Ali ne bilo kakvo. On terorizam sagledava kao sloeni oblik politikog nasiqa ijoj kompleksnosti znatno doprinose wegov dinamizam i wegova procesualnost. Detaqnost obrade svih konstitutivnih eleme-

613

nata terorizma i objektivan kritiki pogled na ovaj fenomen politike opravdava domau i meunarodnu reputaciju Dragana Simeunovia i kao naunika i kao eksperta za terorizam. U to ime govori i definicija terorizma koju je on napravio 80-ih godina, koja je preivela test vremena i koja i danas ima meunarodno vaewe, ali koju on ipak ponovo obrauje u ovoj kwizi ubacujui u wu novine u skladu sa ovovremenim dinamizmom terorizma, kao to su sofisticirano-tehnoloke metode i morbidna spektakularnost. U kwizi se veto razvezuje Gordijev vor kada autor uspeva da ukae na najee greke u nauci koje se prave bilo usled eklektikog stvarawa definicije, bilo usled prenaglaavawa pojedinih pojmova ili monokauzalnog pristupa. Wegov zakquak je sledei: najboqe i najakuratnije definicije su one koje se postiu uz pomo deduktivne metode i gde se amalgamiraju i teorija i praksa. Samoestetizacija politike je jedna od glavnih prepreka u naunom podvigu da se doe do onoga to je jedini moralni ciq, a to je istina. Zato treba rei da je ova interesantna studija o terorizmu obojena mnogim naunim bojama, a ponajvie akademskom objektivnou. Iako je Dragan Simeunovi konstruktivno i s razlogom kritikovao mnoge pristupe u lavirintu zvanom terorizam, on se ne libi i da pohvali znaajna imena politike teorije koja su u velikoj meri doprinela boqem razumevawu fenomena terorizma. Tako je on istakao istraivawe Aleksa mida da bi na osnovu wegove ideje i sam razradio tabelu u kojoj ispituje frekventnost izraza terorizma i wegovih modula na Internetu. Osim izuzetnog naunog doprinosa u odreewu i rasvetqavawu terorizma kao starog i novog politikog fenomena, Simeunovi u svojoj monografiji itaocima daje i pregrt malo poznatih operativnih podataka koji potkrepquju wegov hipotetiko-deduktivni okvir istraivawa. Dobro zapaawe autora je i da terorizam nije nita drugo do puki plagijat terora, jer uvek pretenduje da imitira teror kao strahovladu i da mu konkurie to se najboqe vidi na planu upotrebe straha. Ali ovde on nalazi i novi filozofski ugao sagledavawa problema kada istie da ciq terorizma nije samo izazivawe straha ve i radosti (bar kada se gleda oima terorista). Ono to zapaamo itajui ovu kwigu je pomerawe granica na istraivakom putu Dragana Simeunovia. To se najboqe vidi u utvrivawu da nije Edmund Berk prvi upotrebio re terorizam, iako je ova tvrdwa ustaqena u kolokvijalnoj i strunoj upotrebi, ve dolazi do novih saznawa oznaavajui Babefa kao prvog koji upotrebqava izraz terorizam u wegovom asopisu La tribun du peuple. Sledei Simeunoviev nauni doprinos u saznawu na temu terorizma vidimo na onom mestu u kwizi gde se jasno locira pojava tzv. prvih terorista". Naime, autor ovde argumentovano pristupa razotkrivawu zablude o tome da su Ziloti, Tagi i Asasini prvi teroristi. Terorizam je

614

zapravo roen kao dete ekstremne levice jer se vezuje za levo krilo Francuske revolucije, a prva prava teroristika organizacija po autoru jeste Narodna Voqa" koja nastaje u HH veku u Rusiji i koja je preuzela odgovornost za ubistvo Aleksandra Romanova. Da modni trendovi postoje i u politici vidimo po evoluciji terorizma koji se zaeo kao imitacija diktature za vreme Francuske revolucije, da bi se kasnije preobukao u ruho anarhizma, a posle Drugog svetskog rata oslobodilaka borba naroda Treeg sveta koja je uveliko od strane nekih drava proglaavana za terorizam je pomalo to i bila. Kraj dvadesetog veka donosi terorizmu jednu novu dimenziju koja korespondira sa globalizacijom, a to je eskalacija islamistikog terorizma za koji autor koristi jednu novu paradigmu xihadizam kao klerikalni faizam". Drugi deo kwige je posveen savremenom terorizmu i obiluje kako naunim tako i operativnim podacima to doprinosi celovitosti naune misli Dragana Simeunovia. Ovaj segment implicira klasifikacije terorizma na tri velike grupe: ideoloki motivisan terorizam, etno-separatistiki i verski fundiran terorizam. Svaka od ovih grupa je daqe klasifikovana na vei broj podgrupa, tako da je ideoloki terorizam podeqen na leviarski (levi, anarhoidni, crveni) i desniarski (desni, faistoidni, crni). Znaajan doprinos u ovoj celini je posebno vezan za eksplikaciju desniarskog terorizma (kroz deskripciju nekih grupa poput Ustaa", Sivih vukova", Asala", Ordine nuovo" itd.), koji je inae malo zastupqen u meunarodnoj pa i u domaoj literaturi iz dravno-politikih razloga. Desni ekstremizam je rasadnik desniarskog terorizma. Voen ovom tezom, autor pristupa podrobnijem razmatrawu politikog ekstremizma to je rezultiralo stvarawem jo jedne nove, kompleksne i studiozne definicije u poqu politike teorije. Naredna grupa terorizma u postojeoj klasifikaciji jeste etno-separatistiki terorizam koji korespondira sa nezadovoqstvom velikih etnikih grupa koje su stvorene u okviru multinacionalnih drava i koje nisu vie zadovoqne posedovawem izonominih nacionalno-statusnih prava. Da bi svoje tvrdwe potkrepio relevantnim argumentima, autor daje nekoliko studija sluaja u vezi sa ovom vrstom terorizma, poput Severne Irske, Baskije, Korzike, Kosova, Crne Gore, ri Lanke itd. Trea grupa terorizma kojoj se posveuje posebna pawa jeste verski fundiran terorizam sa posebnim osvrtom na savremeni islamistiki terorizam i terorizam verskih sekti. Ovde se obrauje nastanak islamistikih teroristikih organizacija na Bliskom Istoku, navode se najznaajniji sponzori islamistikog terorizma poput, recimo, Irana, ali se eksplicitno terorizam ne pripisuje islamu kao religiji, ve wegovim interpretacijama. U skladu sa deavawima od 11. septembra 2001. odreuje se alkaidizam kao ekstremni xi-

615

hadizam". Verski fundiran terorizam na tlu bive SFRJ je obraen interesantno bez uoptavawa ili simplifikacije i sa naunom uzdranou. Na kraju se analizira terorizam verskih sekti u savremenom dobu na primeru ubilako-eshatoloke sekte poznate pod nazivom kao Aum inrikjo (Aum Shinrikyo) koja je konglomerat budizma, hinduizma, Nostradamusovih apokaliptinih proroanstava i kulta linosti wenog osnivaa i voe oko Asahare. Dragan Simeunovi je nakon viedecenijske akumulacije znawa i iskustva svoja zapaawa o veito aktuelnoj temi terorizmu, pretoio u izuzetnu naunu monografiju i tako ih podelio sa svima nama. U ovoj kwizi nalazimo odgovore na mnoga delikatna pitawa, vana pojawewa razliitih fenomena i nove, objektivno-kritike naine sagledavawa terorizma obojene suptilnim i lako itqivim stilom.
Marija ORI

EPITAF JEDNOG GRADA I DOPJEVAVAWE ZLA


Ranko inovi, Krstopoqe, Dom kulture Sveti Sava", IstokLeposavi 2008

Kategorija epskog u srpskoj literaturi u posledwih dvadeset godina znaewski je promijewena i ona u percepciji savremenog itaoca nema onu univerzalnu istu dimenziju koja nas je u devetnaestom vijeku postavila u red ondawih prosveenih naroda. Razumije se da je ideoloko upodobqavawe epskog u naoj kritici i literaturi socijalizma lako pretvoreno, u periodu devedesetih, u populistiki roman i stihove razgalamqenih patriota, esto epigona koji se ve sada nalaze na marginama kwievne istorije. Tako je pretenzija da se reformiu i restauriraju vukovsko-wegoevske epske slike i forme, sem u sluaju nekoliko najdarovitijih kwievnika i wihovih probranih djela, pretvorena u parodiju i antipod. U sjenci ondawe vukovske i danawe populistike epike ostalo je stvarawe, posebno onih krajeva koji su sve do dvadesetog vijeka ekali na osloboewe, a u neku ruku i na wihovo kulturoloko otkrivawe. To je prostor Kosova, Metohije, Makedonije, okoline Skadra gdje ne nastaju velike i raskone epske forme, ali se stvaraju briqantne epske slike, line, esto fatalistike i bolne, sa nekom vrstom priguenog samokontrolisanog junatva, spremnog na pokajawe. Jedan dio kwige Krstopoqe i poetike Ranka inovia nastao je na toj tradiciji, na epskoj simbolici svedenoj na jednu rije, na saeta mjesta, na dva stiha iz pjesme Orahovac: Ostatak od Orahovca / nije skinut sa konopca."

616

Sve u pjesmi je podreeno ovoj slici, sve brutalne, surove i nadrealne situacije, ak i patetini rodoqubivi zavretak samo su ekspozicija za dva stiha, za ulazak u zonu oekivane smrti. Na ta vrata od pjesme, ulazi se kao na kapiju od koje poiwe grad i egzistencijalna drama svakog wegovog stanovnika. itaocu je ostavqen prostor da dopjeva ta je to konopac jedne linosti i ta je to konopac nad jednim gradom, ta je to individualni potres, a ta kolektivni udes uslovqen viom silom i razarajuom atmosferom ekawa. Ovi stihovi su dostojni epitafa nad jednim gradom. Jo je jedan drevni epski princip vaan za Ranka inovia, a oznaava se terminom pjesnitvo kao ovjekovjeewe. Jer on pjeva po onoj Horacijevoj Digoh spomenik svoj trajniji nego tu". I zaista, pjesnik iznad svega die svjedoewe o vremenu i linostima, podupirui svaku pjesmu faktografijom u fusnotoma koje, u velikom broju sluajeva, imaju umjetniku vrijednost. Ovi zapisi se mogu itati i kao posebne cjeline, pa u tom kontekstu po saetosti i jednostavnosti predstavqawa jedne dimenzije realnog podsjeaju na sline tekstove nastajale u periodu propasti nae sredwovjekovne drave sauvane na zidovima manastira ili na marginama bogoslubenih kwiga. Onaj uveni deanski zapis Nema leba!", nastao u doba gladovawa, jednak je onom inovievom Ini seire", nastalom u doba sadawe kosovske etnokratije. U duhu toga pjevawa su i pjesme Deanski tropar, Hqebeqanovi, Hqebopriasnenije, Podie se strani oluj, U Sodomi na Gomori i Blagodat. One su vrlo bliske molitvi kao anru u kom se intuitivna pjesnika snaga najboqe nosi sa vremenom i wegovim nequdskim izazovima. Svaka od ovih pjesama ima dovrenost, tanost, ritam; nema upotrebe novih rijei svakodnevnoga jezika, ime se izbjegava opasnost od wihove semantike evolucije. Iz ovoga to je do sada reeno stie se utisak da je rije o pjesnikovoj tendenciji da se vrati u neko arhaino, imaginarno epsko stawe, to u svojoj osnovi nije tano. Ranko inovi je drutveno angaovan pjesnik i moe se svrstati u onaj, iroki i u svijetu vrlo cijeweni, autentini krug stvaralaca koji weguju pobunu protiv negativnih pojava i sistema vrijednosti to ih ostatku ovjeanstva namee prva svjetska sila. Malo je poznato da je grupa amerikih autora, mahom univerzitetskih profesora ovjenanih prestinim nagradama ostvarila znaajne rezultate piui drutveno angaovanu i antiratnu poeziju. Robert Blaj u pjesmi Brojawe tijela sitnih kostiju poiwe pozivom Hajde da ponovo prebrojimo tijela", od kojih bi mogli, kada bi se ona smawila, sazdati / cijelu ravnicu od bijelih lobawa u pono". Blaj okree sav taj uas u ironijsku sliku protiv odgovornih koji prikrivaju zloin, a postupkom smawivawa izvrioci e imati cjelogodiwa ubistva pred sobom na stolu!" Ista apokaliptina atmosfera, isti duh, isto traewe i lana nevinost odgovornih javqa se, umjetniki potpuno odvojeno, na drugom

617

kraju svijeta ako on nekih krajeva uopte vie ima, javqa se u poeziji Ranka inovia. U pjesmi Luda gozba traewe humki onih za koje znamo da su tu, na retimqanskom grobqu, koje smo koliko jue ostavili, a danas ne moemo da ih naemo ini da se u kolektivnoj svijesti itav jedan prostor simboliki pretvara u grob. I ovdje kao i u pjesmi Orahovac dolazimo do dva kquna stiha: ta li e se rei tada kad starice ivka Petra / Svo Retimqe rasporede u koveg od jednog metra." Na pitawa, ta je to Svo Retimqe", kakav je taj novi raspored, iji je koveg od jednog metra, neko mora imati i dati odgovor. Od wega i od wegove istine zavisie osjeaj slobode, esto vaniji od we same, zavisie ijim tragovima putuje zlo spremno da otvori vrata naih domova.
ivojin RAKOEVI

618

AUTORI LETOPISA

SAVA BABI, roen 1934. u Paliu kod Subotice. Kritiar, prevodilac i teoretiar prevoda. Objavio je preko osamdeset kwiga prevoda s maarskog jezika, dobitnik vie znaajnih nagrada. Objavqene kwige: Na dlanu, 1971; Neuspeo pokuaj da se tarabe obore, 1979; U senci kwige, 1981; Kako smo prevodili Petefija istorija i poetika prevoda, 1985; Razabrati u pletivu eseji o prevodilakom inu, 1986; Preveseji, 1989; Qubavni jadi mladog filozofa era Lukaa, 1990; Pet vie pet portreti pet srpskih i pet maarskih pisaca, 1990; Maarska civilizacija, 1996; Milorad Pavi mora priati prie, 2000; Bibliografija Save Babia, 2003; Povodzivi drugi o Savi Babiu, 2004; Harmonija i disharmonija Petera Esterhazija, 2007; Radionica i argumentum izmeu originala i prevoda, 2007. ORE BRUJI, roen 1967. u Karlovcu, Hrvatska. Pie poeziju i kwievnu kritiku. Kwige pesama: Novi pusti dani, 1996; Strah od uma, 2001; Uputstvo za putovawe, 2004; Kua na ledu, 2008. Priredio: Savremeno pjesnitvo Srpske Krajine, 2002. MILENA VLADI, roena 1974. u Beogradu. Pie kwievnu kritiku i prevodi s engleskog (H. Porter Abot, Uvod u teoriju proze, 2009), objavquje u periodici. ALEKSANDAR GATALICA, roen 1964. u Beogradu. Pie prozu, drame, prouava istoriju muzike i prevodi sa starogrkog (Eshil, Sofokle, Euripid, Alkej, Anakreont, Sapfo, Solon, Mimnermo). Romani: Linije ivota, 1993; Nalija, 1995; Kraj, 2001; Euripidova smrt, 2002; Dijalog sa opsenama, 2006; Dnevnik poraenih neimara 19441948, 2006; Nevidqivi pikarski roman u pismima, 2008. Kwige pripovedaka: Mimikrije, 1996; Vek, 1999; Najlepe prie Aleksandra Gatalice (izbor P. Pijanovi), 2003; Beograd za strance, 2004. Drame: ioda sa dve glave, 2000; Sveanost, 2003. Muziki eseji: Govorite li klasini?, 1994; Crno i belo kratka istorija deset slavnih pijanista HH veka, 1998; Artur Rubintajn protiv Vladimira Horovica i obrnuto, 1999; Zlatno doba pijanizma, 2001; Kvadratura nota ogledi o muzici, 2004; Stolee uz muziku (monografija o Andreji Pregeru), 2008.

619

RADMILA GIKI PETROVI, roena 1951. u Vrbasu. Pie prozu i eseje. Objavqene kwige: Otvorite Jelenine prozore, 1978; Namaste, Indijo, 1984; U Frukoj gori 1854, 1985; Milica-Vuk-Mina, 1987; Razgovori o Indiji, 1989; Prepiska Milice Stojadinovi Srpkiwe sa savremenicima, 1991; Iskustva proze razgovori sa proznim piscima, 1993; Tokovi savremene proze razgovori sa proznim piscima, 2002; U potrazi za glavnim junakom, 2003; Srpkiwin krug kredom, 2006; Bibliografija radova o Milici Stojadinovi Srpkiwi, 2007; Likovi u Dnevniku Anke Obrenovi, 2007; Dnevnik Anke Obrenovi, 2007. JOVAN DELI, roen 1949. u Borkoviima kod Pluina, Crna Gora. Pie kwievnu kritiku i eseje. Objavqene kwige: Kritiarevi paradoksi, 1980; Srpski nadrealizam i roman, 1980; Pjesnik Patetike uma" (o pjesnitvu Pavla Popovia), 1983; Tradicija i Vuk Stefanovi Karaxi, 1990; Hazarska prizma tumaewe proze Milorada Pavia, 1991; Kwievni pogledi Danila Kia, 1995; Kroz prozu Danila Kia, 1997; O poeziji i poetici srpske moderne, 2008. LIDIJA DELI, roena 1974. u Kraqevu. Pie eseje, studije i kwievnu kritiku. Objavqena kwiga: ivot epske pesme enidba kraqa Vukaina u krugu varijanata, 2006. STANA DINI SKOAJI, roena 1951. u Niu. Pie poeziju i prozu. Kwige pesama: Uivawe senke, 1998; Mrea, 1998; No u golom vrtu, 2006; Vlani cvil, 2008. Kwige pria: Gladna tama, 1996; Mrtvi smo ozbiqni, 2001. Romani: Strane strasne veze roman o qubavi i smrti, 2002; Tu si, ptiice! romani na dlanu, 2004. PREDRAG R. DRAGI KIJUK, roen 1945. u Kragujevcu. Pie eseje i kwievnu kritiku. Objavqene kwige: Pesma o jarcu, 1974; Demons Among Us Criticism of the Work of F. M. Dostoevsky, 1981; Petar Mladenovi (monografija o akademskim slikaru u trojezinom izdawu), 1986; Mediaeval and Reneissance Serbian poetry, 1987; Pekieva saga o letu, 1988; Serbian migrations Milo Crnjanski (koautor M. Daovi), 1988; Vicarius Christy, 1989; The Battle of Kosovo (koautor D. Batakovi), 1989; Kua i iskupiteq, 1990; Izlazak u igru, 1990; Catena mundi III (zbornik), 1992; The Little Legacy (zbornik), 1999; Bestiarium humanum politiki dnevnik, 2002; Umetnost i zlo prilozi anatomiji politike pohote, 2005; Europe versus Europe political essays at the border of centuries, 2006; Atlantokratija kao jezuitski ideal, 2006; Besede o Evropi, 2007; Najezda novih varvara Amerika i Evropska unija protiv evropske Srbije, 2007; Eristiki eseji, 2007. MILAN OREVI, roen 1954. u Beogradu. Pie poeziju, prozu i eseje, prevodi s engleskog i slovenakog. Kwige pesama: Sa

620

obe strane koe, 1979; Muva i druge pesme, 1986; Mumija, 1990; ilibar i vrt, 1990; Pustiwa, 1995; iste boje, 2002; Crna pomoranxa, 2004; Pjesme (izbor), 2006; Vatra u bati (izbor), 2007; Radost, 2008. Kwige pria: Glib i vedrina (pod pseudonimom Milan Novkov), 1997; Slepa ulica, 2002; Majmun, 2006. Kwiga tekstova i eseja: Cvee i xungla, 2000. STOJAN ORI, roen 1950. u Modrii, BiH. Pie kwievnu kritiku, eseje, studije i uxbenike. Objavqene kwige: Nadahnua i znaewa, 1978; O pesnikim kwigama, 2001; Prevoewe i itawe Andria, 2003; Tri kritike, 2004; Pesniko pripovedawe kwievnokritiki portret Radovana Belog Markovia, 2006; Kreativno pisawe, itawe i interpretacija opta teorija kreativnog pisawa sa primerima, 2009. MARIJA ORI, roena 1981. u Vrawu. Politikolog, pie naune radove i prikaze kwiga, objavquje u periodici. MIODRAG JOVANOVI, roen 1932. u Zrewaninu. Istoriar umetnosti. Objavqene kwige: Srpsko slikarstvo u doba romantizma, 1973; ura Jaki (koautor N. Kusovac), 1978; Novak Radoni, 1979; oka Milovanovi, 1983; Srpsko crkveno graditeqstvo i slikarstvo novijeg doba, 1987; Oplenac Hram svetog ora i Mauzolej Karaorevia, 1989; Meu javom i med snom srpsko slikarstvo 18301870. godine, 1992; Muzeologija i zatita spomenika kulture, 1994; Slikarstvo Temivarske eparhije, 1997; Uro Predi, 1998; Srpski manastiri u Banatu, 2000; Mostovi Miodraga Jovanovia (razgovarao M. Jevti), 2001; Mihailo Milovanovi, 2001; oka Jovanovi: 18611953, 2005; Hram Svetog Save u Beogradu, 2007; Vladimir Mitrovi slike i skulpture, 2008; Tri veka srpskog slikarstva, 2009. MIROSLAV JOSI VIWI, roen 1946. u Staparu kod Sombora. Pie poeziju i prozu. Gl. dela: romani TBC, 2002; Roman bez romana, 2004; Dok nas smrt ne rastavi, 2004; Stablo Marijino, 2008; kwige pripovedaka O dudu i grobu novih jedanaest godova, 2005; Stari i novi godovi, 2005; Prie iz trapa, 2006; Pisma srpskim piscima, 2007; Sabrane pripovetke, 2007; Antologija, 2008. DRAGAN LAKIEVI, roen 1954. u Kolainu, Crna Gora. Pie poeziju, prozu i eseje. Kwige pesama: Izmeu nas zima, 1976; Drugo lice, 1976; Istorija bolesti, 1980; Bogiwa iz maine, 1982; Prokop, 1987; Bog na Kosovu, 1990; Veni nomad, 1993; Porodini album, 1997; Zla godina, 1999; Prohuja jedna pesma, 2000; Porodini azbunik, 2002; Svee na snegu, 2003; Sneg pada duo, 2004. Romani: Studengrad, 1979; Zemaqski kqu, 1985; etni avo, 1987; Master-

621

majnd, 1994; Aneo smrti, 2000; Qubavna kwiica, 2004; kwige za decu: Ma kneza Stefana, 1993; Bajka o jabuci, 1994; Princeza i lav, 1997; Vitez Viline gore, 1999; Beogradska princeza, 2003; Laki, 2004; Goca je neto lepo, 2005; tap Svetog Save legende, 2006; Kosovske legende, 2007; Robin Hud iz Topiderske ume, 2008. Kwige pripovedaka: Onog leta, 2001; Ludaki rukopis beogradske prie, 2008. Eseji iz narodne kwievnosti: Vuk i ajduk, 1978; Pepequgina papua, 1989. Priredio je vie kwiga i antologija. ALEKSANDAR B. LAKOVI, roen 1955. u Pei. Pie poeziju i kwievnu kritiku. Kwige pesama: Noi, 1992; Zaseda, 1994; Povratak u Hilandar, 1996; Drvo slepog gavrana, 1997; Dok nam krov prokiwava, 1999; Ko da nam vrati lica usput izgubqena (izbor), 2004. Studije: Od totema do srodnika: mitoloki svet Slovena u srpskoj kwievnosti, 2000; Hilandarski putopisi, 2002; Tokovi van tokova autentini pesniki postupci u savremenoj srpskoj poeziji, 2004; Jezikotvorci gongorizam u srpskoj poeziji, 2006; Dnevnik rei eseji i prikazi srpske pesnike produkcije 20062007, 2008. ANELKA MITROVI, roena 1951. u ajetini kod Uica. Prevodilac, redovni profesor orijentalne filologije na Katedri za orijentalistiku Filolokog fakulteta Grupa za arapski jezik i kwievnost. Objavqene kwige: Nauno delo Fehima Bajraktarevia, 1996; Arapski jezik 1, 2, 1999, 2001; S arapskim jezikom u svet, 2003; Gramatika arapskog jezika (koautor D. Tanaskovi), 2005. BRANKO MOMILOVI, roen 1937. u Pritini. Anglista, prevodilac. Objavqene kwige: Srpskohrvatsko-engleski renik (koautor S. Brki, od 1993. godine Srpsko-engleski renik), 1980; Iz istorije jugoslovensko-britanskih veza od 1650. godine do svetskog rata, 1990; Evropa i srpska revolucija 18041815 (grupa autora, poglavqe: Velika Britanija i Srpska nacionalna revolucija 18041815), 2004. Priredio: Britanski putnici o naim krajevima u HH veku, 1993; Vilijam X. Stilman, Hercegovaki ustanak i crnogorsko-turski rat 18751878, 1997. IVAN NEGRIORAC, roen 1956. u Trsteniku. Pie poeziju, prozu, drame i kwievnu kritiku. Kwige pesama: Trula jabuka, 1981; Rakqar. eludac, 1983; Zemqopis, 1986; Abrakadabra, 1990; Toplo, hladno, 1990; Hop, 1993; Veznici, 1995; Prilozi, 2002; Potajnik, 2007. Roman: Aneli umiru, 1998. Drame: Fredi umire, 1987; Kuc-kuc, 1989; Istraga je u toku, zar ne?, 2000; Vidi li svice na nebu?, 2006. Kwiga studija: Legitimacija za beskunike. Srpska neoavangardna poezija poetiki identitet i razlike, 1996.

622

MILIVOJ NENIN, roen 1956. u Loku, ajkaka. Kwievni kritiar i istoriar. Objavqene kwige: S-aveti kritike, s-okovi poezije, 1990; Svetislav Stefanovi pretea modernizma, 1993; S merom i bez we, 1993; Suoavawa, 1999; Stvari koje su prole, 2003; Stari lisac, 2003; Sluajna kwiga kola o Todoru Manojloviu, 2006; Srpska pesnika moderna, 2006; Sitne kwige o prepisci srpskih pisaca, 2007; Slatka kwiga, 2008. Priredio vie kwiga i antologija. NEDA NIKOLI BOBI, roena u Beogradu. Slavista, prevodi s ruskog i engleskog jezika kwievnu prozu i esejistiku, sekretar je Udruewa kwievnih prevodilaca Srbije i Srpskog PEN centra. Objavila preko dvadeset kwiga prevoda i vei broj ogleda u kwievnoj periodici (Pukin, Buwin, Tiwanov, Brodski, entalinski, Ulicka, Abramov, Viwevska, Andrejev, Pasternak, Kaverin, Fein, Solewicin, Eptejn, Jerofejev, Nabokov, Petruevska, Dovlatov, Grin, Vojnovi). IVOJIN RAKOEVI, roen 1973. u Morai, Crna Gora. Pie poeziju. Kwige pesama: itije kamena, 1995; ekajui metastazu, 1996. QUBOMIR SIMOVI, roen 1935. u Uicu. Pie poeziju, prozu, eseje i drame, akademik. Kwige pesama: Slovenske elegije, 1958; Veseli grobovi, 1961; Posledwa zemqa, 1964; lemovi, 1967; Uoi treih petlova, 1972; Subota, 1976; Vidik na dve vode, 1980; Izabrane pesme, 1980; Um za morem, 1982; Deset obraawa Bogorodici Trojeruici hilandarskoj, 1983; Istonice, 1983; Hleb i so (izbor), 1985; Gorwi grad, 1990; Igla i konac, 1992; Istonice i druge pesme (izbor), 1994; Uewe u mraku (izbor), 1995; Quska od jajeta, 1998; Sabrane pesme , 1999; Najlepe pesme Qubomira Simovia, 2002; Sreda u subotu (izbor), 2002; Taka, 2004; Pesme , 2005. Kwige proze: Snevnik, 1987; Uice s vranama, 1996; Guske u magli, 2005. Kwige eseja: Duplo dno, 1983; Kovanica na akovini, 1990; Galop na puevima, 1994; Novi galop na puevima, 1999; itawe slika, 2006. Drame: Hasanaginica, 1974; udo u arganu", 1975; Putujue pozorite opalovi, 1985; Boj na Kosovu, 1989; Drame, 2002. Kwige razgovora: Tri veeri sa Simoviem, 1990; etiri veeri sa Qubomirom Simoviem, 1999; Rukopis vremena, 2005; Obeana zemqa, 2007. Godine 2008. su mu objavqena Odabrana dela u 12 kwiga. NIKA STIPEVI, roen 1929. u Splitu, Hrvatska. Italijanista i komparatista, akademik. Objavqene kwige: Osnovi italijanskog jezika (koautor E. Franki), 1966; Kwievni pogledi Antonija Gramija, 1967; Gramsci e i problemi litterari, 1968; Italijanske i dru-

623

ge teme, 1976; Dva preporoda. Studije o italijansko-srpskim kulturnim i politikim vezama u HH veku, 1979; Ive Andria prevod Drutvenih i politikih napomena" Franeska Gviardinija, 1986; Usmeno, 1996; Petra Kasandria prevod Gorskog vijenca" Petra Petrovia Wegoa, 1999; Uitavawa, 1999; Poreewa, 2000; Kritike i druge minijature, 2002; Andriev Gviardini, 2003; Zadruga i weni pisci (koautor S. Stipevi), 2004; Ivo Andri italac Poslanica Mitropolita crnogorskog Petra Petrovia Wegoa, 2009. BOKO SUVAJXI, 1965. u Dragiwu kod apca. Bavi se narodnom kwievnou, pie poeziju, studije i drame. Kwige pesama: Put kruga, 1997; Harmanlija, 2002. Monografije: Junaci i maske tumaewa srpske usmene epike, 2005; Ilarion Ruvarac i narodna kwievnost, 2007. Priredio: Narodna kwievnost epske pesme u starijim zapisima, 1998; Epske pesme o hajducima i uskocima, 2003. QUDMILA JEVGEWEVNA ULICKA (LYDMILA EVGENEVNA ULICKA), roena 1943. u Moskvi. Zavrila biologiju na MGU 1968. godine i stekla zvawe doktora nauka. Jedno vreme je radila u genetikoj laboratoriji, a onda je ostala bez posla. Razlog je tipian za te godine u Sovjetskoj Rusiji u vreme cvetawa samizdata pronaena joj je pisaa maina na kojoj je prekucavala zabraweni roman. Tako je okonana wena nauna karijera, a zapoeta kwievna. Popularnost stie prvo na Zapadu, gde dobija najprestinije nagrade. U Rusiji je 2004. proglaena piscem godine. Smatra se jednom od najznaajnijih savremenih ruskih kwievnica. Pie prie i romane. Vanija dela: pripovetke Siromani roaci, 1994; Vesela sahrana, 1998; Qaqin dom, 1999; Cirih, 2002; Jadni, zli voqeni, 2002. i romani Soweka, 1994; Medeja i wena deca, 1996; Sluaj Kukocki, 2001; Prozirna linija, 2003; Iskreno va urik, 2004; Daniel tajn, prevodilac, 2006. VLADIMIR HAXI TANI, roen 1975. u Niu. Pie prie i kwievnu kritiku, objavquje u periodici. Priredio Branislav KARANOVI

624