P. 1
Aristotelova_metafizika

Aristotelova_metafizika

|Views: 881|Likes:
Published by Bleda1
Aristotelova metafizika
Aristotelova metafizika

More info:

Published by: Bleda1 on Jun 30, 2009
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

05/11/2014

pdf

text

original

40.

Aristotelova metafizika: Aristotelovo delo koje se bavi „prvom filozofijom“ i koje je imalo velikog uticaja na dalji razvoj filozofije nosi naziv Metafizika. Predmet metafizike je biće kao takvo, ili ono što se nalazi iza sveta pojedinačnih stvari. Biće je ono u čemu se pojedinačno biće (kao bivstvujuće) pojavno temelji. Ono nije kao kod Platona nepristupačan svet ideja, već je unutašnji razlog bića. Dok se fizika bavi čulno-saznajnim vidom bića, matafizika se bavi onim što je teže za saznanje, jer se nalazi iza pojavnog bića. Odnosno – metafizika se bavi razlozima, a fizika posledicama bića. Razlog razloga, tj. glavni osnov svih bića je, po Aristotelu – Bog, pa se prva filozofija naziva i teologika Aristotel uvodi pojam mere, da bi preko toga ustanovio da je jedno uzrok i načelo brojeva. Ipak prave znanosti o najopštijem jednom nema, jer je ono prazno i neshvatljivo. Jedno se takođe može shvatiti i kao subjekt (hypokeimenon), ali samo ako se gleda u kontestu sa nečim što je „pridolazeće“, odnosno ako se nešto izriče o nečemu. Znači, svako biće je dvostrano, tj. uvek postoji kao jedno (subjekt) i kao ono što mu se pridodaje (određuje ga- kategorija). Ono što pokreće subjekt je oblik (eidos), i samo tako ono jedno pridolazi biću, i zajedno sa bivstvujućim čini jednost bića. Dakle, iako se biće sastoji od jednog i ono što ga kategorizuje, ono je samo jedinstveno i nedeljivo i kao takvo ono je ono što jest- suština. Biće je dakle jedinstvo mnoštva. Biće nije ideja, nije čak ni najviše duhovno biće, već konkretna pojedinačna stvar ili prva supstancija. (Drugu supstanciju po Aristotelu čine vrste i rodovi u koje spada supstancija u prvom smislu. Druga supstancija i sve ostale kategorije jesu predikat prvoj ili se nalaze u njoj.) Aristotel zaključuje da nema pojedinačnog bića (kao bivstvujućeg, grčki to on) bez bića (kao bivstva, grč. einai), ali nema ni bivstva bez bivstvujućeg. Postoje četiri počela ili razloga bića, uzroka: oblik (formalni uzrok), materija (tvar), početak kretanja i svrha (finalni uzrok). • Oblik, forma ili ideja – razdeljuje ili raščlanjuje sveukupno biće time što se uvek nalazi u pojedinačnim predmetima ili u „građevinskoj tvari sveta“. Za razliku od Platona, ovde ideje imaju samo dinamičko značenje. To znači da oblik (ideja) nikada ne postoji sam za sebe, već sadrži nešto što je delatno ili aktivno. Stoga je nadređena nediferenciranoj prvoj materiji, i omogućava pojedinačno biće. Aktivni princip, gr. energeia (actualis). • Materija (tvar) jeste ono što „leži u temelju“ – ono podeležeće, koje se oblikuje i trpi promene i stiče svojstva. Može se predstaviti i kao materija u koju se unose večni oblici (ideje) koji tom prilikom dobijaju svoju individualnost. Prva materija je potpuno neodređena i kao „čista potencijalnost“ postoji sama za sebe, dok je druga materija relativna i postoji kao nešto što je unapred oblikovano i što se dalje može oblikovati. Prva materija je sekundarna u odnosu na oblik, što ne znači da se biće može jednostrano svesti na formu ili mišljenje. Pasivni princip, dynamis (potentia). Dva osnovna uzroka su materija i oblik. • Početak kretanja ili delatni uzrok predstavlja delatnu silu ili uzrok postojanja, promena i uopšte kretanja. Reč je o prelazu iz mogućnosti (potentia) u stvarnost (delatni čin), odnosno u ostvarenje mogućnosti. Ono što nastaje, ne nastaje ni iz čega (ex nihilo), već predstavlja ostvarenje mogućnosti. Kretanje (kao i vreme) je večno i tumači se kao unutrašnja potreba materije za oblikom. Nastajanje i

propadanje vezani su za pojedinačna bića koja kao takva oduvek postoje (za Aristotela ne postoji evolucija). U ovom smislu može se razumeti i Aristotelov pojam Boga, koji je za njega čisti čin, dakle biće koje ne sadrži ništa materijalno. Bog je stoga stvarnost svih stvarnosti, uzrok svih uzroka, pa samim tim i početak svakog kretanja. Bog je prvo, samostalno počelo (arhe), nepokretni prvi pokretač. Sama duša je nepokretna, pa zato i uzrok ukupnog kretanja mora biti nepokretan. Bog nije ličnost niti natprincip koji u svojoj zasebnosti stoji iznad bića, već predstavlja unutrašnje biće sveta – osnov njegovog postojanja. Kao najviša aktivnost koja je sama sebi svrha, Bog je delatna misao bez ičega materijalnog, ujedno i ono što je najstvarnije. Bog je misao kaja samu sebe misli – mišljenje mišljenja. Kada bi mislio nešto što je niže od njega, npr. svet, Bog bi samog sebe degradirao. Bog jedino umuje, vodi teorijski život, i zato je um, i to spekulativni um, ono što povezuje čoveka i Boga, pa je najsrećniji čovek koji posveti život umovanju. Dakle, Bog nije transcedentan, već je u središtu sveta i svih stvari. • Finalni uzrok – svrha (grč. telos). Prema Aristotelu, sve postojeće ima svrhu u sebi samom (teleologija), pričemu je svrha unapred upisana u konkretno postojanje. Svako postojanje koncipirano je tako da tvar (materija) čezne za svojim oblikom imajući pred sobom zadatu svrhu. Otuda suština neke stvari jeste biće stvoreno prema nekom cilju. To je ono što Aristotel naziva entelehija, tj. kretanje ka cilju koji je određen unutrašnjom svrhom, pri čemu svrhoviti razvoj važi kako za živu, tako i za neživu prirodu. Entelehija – objedinjenje sva četiri uzroka. Iako će nešto biti stvoreno, ono će vremenom opet postati materija, odnosno nebiće1. Zato je materija uvek ono što može da bude, a zbiljna je samo ono vreme kada dobija oblik (kategorizuje se). Ipak, nešto prvo mora da postoji, da bi bilo i moguće (najpre mora da postoji kuća, da bi smo mi mogli da sagradimo kuću2). I mogućnost je dakle biće, samo mu nešto ne dostaje. Samim tim neophodno je odrediti cilj (telos) stvari. Pored ovoga za određenje stvari mora se imati uvek ono opšte, odnosno celina. Ono opšte se traži u pojedinačnom, jer kada nešto zaista jest ono je jedno, ali pored toga je i dobro. Jedinstvo ovog pojedinačnog i opšteg je supstancija odnosno suština. Do opšteg se dolazi pojmovima, a pojmovna suština se naziva esencija. Sve što postoji je istovremeno,u različitom stepenu, i biće u potenciji (materija) i aktivno biće (forma). Na osnovu toga se može reći da sve što u sebi sadrži potencijalno biće nastoji da se pretvori u aktuelno. Sve što postoji nosi u sebi želju da sadrži što manje neodređenosti (materije) , a što više aktuelizacije (forme). Upravo jedinstvo materije i forme, tj. mogućnosti i stvarnosti, omogućava postojanje različitih formi supstancije: prva, druga i treća – „čista supstancija“ – Bog.

1 2

Čovek će uvek umreti, pa samim tim nije savršen. Slično Platonovim idejama, samo što Aristotel to ne smatra nekim izdvojenim svetom, već kao empirijsku i opipljivu činjenicu.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->