Anton Pavlovi ehov

ala Vedro, zimsko podne... Mraz jak, puca, i Naenjki, koja me dri ispod ruke, hvata se srebrnasto inje po kosi na slepoonicama, i na maljama iznad gornje usne. Mi stojimo na visokom bregu. Od naih nogu pa do same zemlje prua se strma ravan,u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, tapacirane svetlocrvenom ojom. Da se spustimo dole, Nadeda Petrovna? molim ja. Samo jedanput! Verujte mi, ostaemo itavi i nepovreeni. Ali Naenjka se plai. Sav prostor od njenih malih kaljaa do kraja ledenog brega izgleda joj kao strana, beskrajno duboka provalija. Ona umire od straha i prestaje da die kad gleda dole, im je ja samo ponudim da sedne u sanke; ali ta e biti ako reskira da se surva u provaliju! Umree, poludee. Preklinjem vas! kaem ja. Ne treba se plaiti! Znajte, to je malodunost, kukaviluk! Naenjka najzad poputa i ja joj po licu vidim da ona poputa pred opasnou za ivot. Ja je smetam bledu, uzdrhtalu u sanke, obavijam je rukom, i mi se zajedno survavamo u bezdan. Sanke lete, kao strela. Presecani vazduh iba u lice, huke, zvidi u uima, see bolno, tipa od gneva, hoe da smakne glavu s ramena. Od pritiska vetra nemamo snage da diemo. Izgleda da nas je sam avo zagrlio kandama i uz huku vue u pakao. Sve oko nas sliva se u jednu dugu prugu koja naglo juri... Gle, gle, jo trenut samo i izgleda mi kao da emo propasti. Ja vas volim, Naa! kaem ja poluglasno. Sanke poinju sve lake i lake da klize, huka vetra i zvrka saonika nisu vie tako strani, ne zaustavlja se disanje od straha, i mi smo, najzad, dole. Naenjka nije ni iva ni mrtva. Ona je bleda, jedva die... Ja joj pomaem da ustane. - Ni za ta na svetu drugi put ne smem kae ona gledajui me krupnim oima. Ni za ta na svetu! Ja zamalo to nisam umrla od straha! Malo kasnije ona dolazi sebi i ve mi upitno pilji u oi: da li sam ja kazao one etiri rijei ili su joj se one samo priinile pri huci vihora. A ja stojim kraj nje, puim i paljivo razgledam svoju rukavicu. Ona me hvata pod ruku i mi dugo etamo oko brega. Zagonetka, po svoj prilici, ne da joj mira. Da li su one rei izreene ili nisu? Da ili ne? Da ili ne? To je pitanje samoljublja, asti, ivota, sree, pitanje veoma znaajno, najznaajnije na svetu. Naenjka nestrpljivo, tuno, pronicljivim pogledom zagleda mi u lice, odgovara neumesno, eka neu li ja otpoeti. O, koliko preliva na tom dragom licu, koliko preliva! Vidim, ona se bori sa sobom, njoj je potrebno neto da kae, o neemu da pita, ali ona ne nalazi rei, njoj je nezgodno, strano, smeta radost... - Znate ta? kae ona ne gledajui u mene. - ta? pitam ja.- Hajte jo jednom... da projurimo. Mi se penjemo uza stepenike na breg. Opet smetam bledu, uzdrhtalu Naenjku u sanke, opet letimo u stranu provaliju, opet hui vetar i struu saonice, i opet, kad sanke najsilnije i najhunije lete, ja govorim poluglasno: Ja vas volim, Naenjka! Kad se sanke zaustavljaju, Naenjka baca pogled na breg, niz koji tek to se spustismo, zatim dugo zagleda u moje lice, prislukuje moj glas, ravnoduan i nimalo strastan, i sva, sva, ak muf i kapuljaa njena, sva njena pojava izraava krajnju nedoumicu. A na licu joj ispisano: U emu je stvar? Ko je izgovorio one rei? On, ili mi se samo priinilo? Ta neizvesnost je uznemiruje, izvodi je iz strpljenja. Sirota devojica ne odgovarana pitanja, tuti se, gotova je da zaplae. Da nije vreme da idemo kui? pitam ja. A meni... meni se dopada ovo sankanje kae ona crvenei. Kako bi bilo jo jedanput? Njoj se dopada ovo sankanje, meutim, sedajui u sanke, ona je kao i pre toga bleda, jedva die od straha, drhti.

Mi se sputamo trei put, i ja vidim kako me ona gleda u lice, prati moje usne. Ali ja stavljam na usne maramicu, kaljem i kad stiemo do sredine brega, uspevam da procedim: Ja vas volim, Naenjka! I zagonetka ostaje zagonetka! Naenjka uti, o neemu razmilja... Ja je ispraam sa sankanja kui, ona se stara da ide lake, usporava korak i stalno eka da li u joj rei one rei. I ja vidim kako pati njena dua, kako se ona savlauje da ne kae: - Nije mogue da ih je izgovarao vetar! A ja neu da to vetar izgovara! Sutradan ujutru dobijam cedulju: Ako poete danas na sankanje, svratite do mene. N. I od tada ja i Naenjka poinjemo svakog dana da idemo na sankanje i,sputajui se sankama dole, svaki put ja izgovaram poluglasno jedne iste rei: Ja vas volim, Naenjka! Ubrzo Naenjka se navikava na tu frazu kao na vino ili morfijum. Ona ne moe da ivi bez nje. Dodue, sletati sa brega isto tako je uasno kao i pre, ali sad ve strahi opasnost pridaju naroitu dra reima ljubavi, reima koje kao i pre predstavljaju zagonetku i mue duu. Priinjava se uvek ono dvoje: ja i vetar... Ko joj od nas dvoje izjavljuje ljubav, ona ne zna, ali njoj je, po svoj prilici, ve svejedno; ma iz koga pehara pio... svejedno, samo da bude pijan. Jednom u podne odoh na sankanje sam; pomean u gomili, ja vidim kako bregu prilazi Naenjka, kako me trai oima... Zatim se bojaljivo penje stepenicama...Strano joj je da ide sama, o, kako je strano! Ona je bleda kao sneg, drhti, ide kao na gubilite, ali ide, ide ne osvrui se, odluno. Ona je, po svoj prilici, odluila da pokua: da li e se uti one zanosne, slatke rei, kad mene nema? Ja vidim kako ona, bleda, s otvorenim ustima od straha, seda u sanke, zatvara oi i, pratajui se zauvek sa zemljom, polazi s mesta... Z-z-z-z ... zvrlje saonice. uje li Naenjka one rei, ja ne znam... Vidim samo kako ona ustaje iz sanki malaksala, nemona. I vidi se po njenom licu da i sama ne zna da li uje neto ili ne. Strah, dok se sputala dole, oduzeo joj je sposobnost da slua, da razlikuje zvuke, da shvata... Ali dolazi i proleni mesec mart... Sunce postaje ljupkije. Na ledeni breg se mrai, gubi svoj sjaj i kravi se najzad. Prestajemo da se sankamo. Sirota Naenjka nema gde vie da uje one rei, pa nema ni ko da ih izgovara jer se vetar ne uje, a ja se spremam u Petrograd... na due, moda zauvek. Nekako pred odlazak, na dva dana, sedim u sumraku u batici, a od dvorita, u kome stanuje Naenjka, ta batica je odvojena visokom ogradom sa gvozdenim iljcima... Jo je prilino hladno, ma ubretu ima jo snega, drvee je mrtvo, ali ve mirie na prolee i, spremajui se na poinak, ivo graku graci. Ja prilazim ogradi i dugo gledam kroz upljinu. Vidim kako Naenjka izlazi na stepenice i upravlja tuan, oajniki pogled u nebo... Proleni vetar joj duva pravo u bledo, setno lice... On je podsea na onaj vetar koji nam je hujao onda na bregu kad je ona sluala one etiri rei, i lice joj postaje alosno, alosno, niz obraze e potei suza... I sirota devojica prua obe ruke, kao da moli taj vetar da joj donese jo jednom one rei. I ja, saekavi vetar, izgovaram poluglasno: Ja vas volim, Naa! Boe moj, ta li se zbiva sa Naenjkom! Ona klie, smeka se celim licem i prua ruke u susret vetru, radosna, srena, neobino divna. A ja idem da se pakujem... Davno je to bilo. Sad je Naenjka ve udata; udali su je, ili je sama pola...svejedno, za sekretara plemikog masalnog fonda i sad ve ima troje dece. Ono kako smo ja i ona nekad ili na sankanje i kako je vetar donosio do nje rei ja vas volim, Naenjka, nije zaboravljeno; za nju je to sada najsrenija, najnenija i najlepa uspomena u ivotu... I meni sad, kad sam postao stariji, nije vie jasno zato sam izgovarao one rei, zato sam se alio.