Vladimir N. Cvetkovic DEKARTOVA MORALNA FILOZOFIJA (O antinomijama etike zdravog razuma) Apstrakt.

Osnovna namera Dekartove filozofije bila je da se stvori sistem znanja koji bi bio u stanju da odstrani antagonizme izmedju coveka i njegovog prirodnog i socijalnog okruženja. Premda je teorijska strana ovog pregnuca dominirala njegovim radom, prakticne konotacije se nisu mogle izbeci. S jedne strane, on je prvi formulisao ideju modernog prakticnog uma po kojoj se smisao našeg postojanja kao razumnih ljudi sastoji u vladavini nad prirodom. Tako je vec u samim pocecima filozofija subjektiviteta eksplicite odredila svoja htenja i implicite uputila na svoja ogranicenja. S druge strane, veliki utemeljivac moderne subjektivnosti koji je sumnjao u sve dotadašnje "istine", povrh uverenosti u izvesnost vlastite sumnje, ipak nije dovodio u pitanje ni pravednost poretka ovog sveta. U tome se sastoji protivurecnost njegove kriticke pozicije, inace tipicne za moderno doba: oslanjanje na etablirane, tj. tradicijom uoblicene i legitimisane institucije moci. kljucne reci: Dekart, zdrav razum, moralna filozofija, moral Dijalektika individualizma Mi danas znamo kako je moderna epoha svojim "radom pojma" (kapitalizam, moderna država, politika kao tehnika vladanja, iskustvena nauka itd.) izbavila individuum iz organskih (staleških) stega srednjovekovlja. Znamo i kako je ovaj ulazio u nove integracije unutar socijalnog bica koje se s jedne strane atomizira, da bi na drugoj uspostavljalo socijalne naloge koji obrazuju gotovo sasvim nove kolektivitete (nacija, klasa, partija) cije intencije, po svemu sudeci, mogu objektivno voditi zatomljenju, ako ne i konacnom ukidanju moderne subjektivnosti. Taj najrazvijeniji oblik zapadnjackog individualizma, naizgled paradoksalno i neocekivano, prakticno na- goveštava lako moguce utrnuce svake individualne subjektivnosti. Na jednoj strani se nalaze - slobodna volja, mogucnost izbora, tzv. prirodna i gradanska prava i slobode, osvajanje i prisvajanje prirode, dok s druge strane, kao nalicje prethodne, obitavaju - masovno društvo, nevideni, gotovo savršeni oblici društvene i državne kontrole nad pojedincem, manipulacije novoformiranim "javnim mnjenjem", ruiniranje prirode ("covekove životne okoline"). Ideologija individualizma i praksa totalitarizma, u vec njihovim razlicitim modernim izdanjima, kao da sugerišu "konacno" i svakako nenadano okoncanje evropske avanture. Cini se da apsolutizacija razuma i individualnosti na njihovom putu ka apsolutnom Evrope, umesto ka žudenoj opštoj emancipaciji ljudskog roda (što je inace njihov "konacni uzrok"), dovode samo do realizacije vlastite radikalne negacije: racionali- zacije iracionalnog i novog posvetovljenja kolektivnog. Mnogobrojne filozofske i ine dijagnoze naše (post)moderne savremenosti o tome nesumnjivo svedoce. Sve se to medutim moglo pretpostaviti (premda ne i stvarno spoznati/sagledati) još na pocetku moderne drame. Njen prvi junak bio je Rene Dekart. Tražeci odgovore na stara pitanja, on je bio prvi koji je, kako sam kaže - "jednog dana", nakon što je potrošio više godina na proucavanju "velike knjige sveta" (ratne avanture, putovanja, izucavanje mudrosti prethodnika...), napokon odlucio da "istraži samoga sebe", odnosno - da ne traži više druge nauke do one koja bi se mogla naci u njemu samome. Svodeci svoje postojanje na mišljenje, Dekart ce utvrditi da jedino u šta ne možemo sumnjati jeste upravo naša vlastita sumnja. Utoliko je "ja mislim, dakle postojim" - "prva i najsigurnija" spoznaja do koje dolazi onaj ko "pravilno" filozofira. Tako se Dekart usudio da, polazeci od sebe i svoje nesumnjive skepse, rasuduje o svemu drugom. Sigurno je da takav osecaj vlastite izdvojenosti (jedinstvenosti) u odnosu na sve staro nisu mogli imati anticki filozofski heroji - još manje njihovi srednjovekovni epigoni. Da se u najvecih od ovih potonjih (Avgustin, Toma Akvinski) povremeno javljala slicna "napast" i "osecanje", to nije sporno; no, sam kontekst vremena nije dozvoljavao da se takvo individualno "videnje" pretoci u neku (o)pojmljenu epohalnu dispoziciju. Tek kada hermeneuticki okvir epohe više nije sputavao adekvatnu, tj. slobodnu autorefleksiju subjekta, odnosno, kada je "duh vremena" na izvestan nacin primoravao subjekta na istraživanje vlastitih potencija i na preispitivanje odnosa spram prirodnog i socijalnog sveta koji ga okružuje, tek tada se zatomljeno samopoimanje subjekta budi i oblikuje (Dekart), da bi na vrhuncima svojih spoznajnih moci (Kant, Fihte, Hegel...) stiglo do Velikog Zida novovekovne metafizike ("filozofije subjektivnosti") koji i danas (još uvek.) odoleva zubu vremena. Zdrav razum, Bog i cogito S Dekartom na celu, Moderna je centrirala i univerzalizovala individualni subjekt kako bi ga najzad "osvestila" (diskurzivno naoružala u hegemonistickoj borbi s prirodom), te ga time konacno i sudbonosno opila (ekspanzijom borbenih sredstava) - ne predvidajuci mogucnost stvarnog otrežnjenja ("razoružanja"). Inauguracijom pojma modernog subjekta (na ontološkom planu vlasnika i gospodara prirode; na politickom planu gradanina, najzad državljanina); utemeljenjem novih odnosa moci i njihovog poimanja, novi vek je istovremeno posvetio i profanisao individuum. Rastrzan izmedu velikih naloga Progresa i ambicija Prosvetiteljstva s jedne, te egzi- stencijalnog straha, nespokojstva i (doznao je to možda i dockan) prirodnog ogranicenja s druge strane, moderni atomizirani subjekt naprosto ne uspeva da se ukoreni i pripitomi u istorijskoj stvarnosti onako kako su to cinili njegovi predmoderni preci. A sve je pocelo, kao i uvek, sa "zdravim razumom". U evropskoj kulturi zdrav razum poseduje ambivalentan status. Prvenstveno zbog svoje bliskosti sa culima i njima imanentnim zabludama. Kao "zajednicko culo", ovaj pojam se kod modernih diferencira uglavnom kao (a) "dobro culo", "pocetak shvatanja", "prvi pojam o obicnim stvarima", odnosno (b) kao površnost, ogranicenost, "srednje stanje izmedu gluposti i duha" itd. Prema recima utemeljitelja moderne filozofije, zdrav razum je zajednicko dobro svih ljudi, on je "nešto što je na svetu najbolje podeljeno" i što svima omogucuje pravilno sudenje i razlikovanje dobra od zla. Utoliko kod Dekarta zdrav razum poseduje sasvim jasnu pozitivnu konotaciju: on je "prirodna svetlost" koju nam je direktno sam Bog podario. Ništa

filozofski princip nalaže pozitivno ukidanje razdvajanja. Ipak.Dekart. ciji najviši zakon ne može biti razum nego um. Hegelova kritika cilja na "zdrav razum" koji Boga smatra "jedinim razlogom svega".posebno.. zadatak razuma jeste da pokaže protivstavljene faktore onoga što je sam postavio: granice. jesu pojedinosti koje su iz apsoluta dovedene u svest "svetlosne tacke" pomocu kojih covek savladuje iskušenja bivstvovanja. što-šta se toga dogadalo. ukoliko se one kao takve poimaju izolovano. tek je ljubav za mudrost (kao spekulativno mišljenje. Na filozofiji je da ispita u kojoj meri je obicni ljudski razum fiksirao i apsolutizovao vlastitu (ogranicenu) poziciju spram apsolutnog (uma). Pre no što se bliže posvetimo problemu moderne recepcije zdravog razuma i njegovim unutrašnjim i neekspliciranim znacenjima kod Dekarta.baš kao što je nemoguce praktikovati mudrost bez moralnih kvaliteta. onda se izvitoperuju i postaju poluistine . Utoliko ga (makar i samo posredno) pogada kritika koju je kasnije Hegel uputio onoj površnosti obicnog ljudskog razuma koja neutešno brka apsolut i konacno. dok se um nalazi "iznad" razuma i predstavlja se kao "cista samo.lažni apsoluti. Za sve ove distinkcije Dekart ne zna. zakljucuje da um misli celinu apsoluta. Kada se upušta u teološke . Rec je o sistemu organskoj celini pojmova. što je podrazumevalo da su prakticna mudrost i zdrav razum (tzv. on uglavnom improvizuje. a na istorijsku scenu stupa moderno doba i njegov instrumentalni razum. moderno nerazlikovanje uma od razuma tek ce kod Kanta doživeti kritiku. posebno njegovoj upotrebi. t" još je Heraklit znao da je "razumnost pristupacna svima". U dvomilenijumskom zapadnom raspredanju o razumu i njegovim mocima. no sa klasicnom filozofijom i njenim slavnim protagonistima. Otuda ce Hegel zakljuciti da filozofija predstavlja totalitet znanja proizveden refleksijom. kada "um ili zdrav razum" upotrebljava kao sinonime . dok je priroda izvorni pojam razuma (iskustva). Medutim. sve to još uvek ne obezbeduje život saobražen vrlini.racionalista i empiricar. rekli bismo. Njegov stav da je obdarenost zdravim razumom po prirodi stvari jednaka kod svih ljudi izraz je novoformulisane eticke pozicije modernog subjekta u odnosu na moralne.. cime se direktno pogada i sam Dekart koji je Boga eksplicite držao za . razum beskrajno razvija raznolikosti odnošenja coveka i apsoluta. s tim da vazda biva izazivan nesrecnom potrebom da se proširi u apsolut. odnosno spekulativne filozofije. ni u kom slucaju nije nešto što je "najbolje podeljeno u svetu" kako je to "naivno" (reci ce Hegel) mislio prvi covek druge (moderne) tradicije . vere i razuma. On je manje spekulativac . te da se valja obracati i "pokorovati onom što je opšte". Tako sloboda jeste ideja uma. Samo znati šta je dobro nije isto što i postati dobar. Nasuprot tome. i Dekart smatra da "dovoljno nije imati dobar duh . "novu istinu" ne može otkriti ili postaviti nezavisno od metafizike. Kakve su sve posledice takvih nastojanja recito govore raznolika moderna iskustva. Gledano iz te vizure. Rec je o ontološkoj razlici koju filozofija postavlja spram tvrdoglavog zdravog ljudskog razuma. a prakticna mudrost pravilna sredstva za taj cilj.više protomoderni analiticar . pa cak i intelektualne vrline kako ih je razumevala grcka antika zakljucno sa Aristotelom. vec nadasve politicka. Interes uma jeste da ukine pseudoapsolutnost razuma. Kant. duše i tela. a i teško da bi ih mogao usvojiti. Stoga je za Aristotela "zdrav razum" ipak samo stepenica ka mudrosti koja. koji vazda nastoji da se održi "u sigurnosti snage svoje tromosti" i da tako "sacuva besvesno u njegovoj iskonskoj težini i protivstavljenosti spram svesti". onda je on razum dovodio u direktnu vezu sa "vrlinom u pravom smislu" (ona koja nije urodena!). što ce reci donošenjem moralnih odluka na osnovu moci rasudivanja. ideološka itd. Utoliko totalitet stvarnosti ostaje neistražen i neopojmljen. Utoliko ovaj ima više dodirnih tacaka sa antickom retorikom i sofistima. za razum nalazi da je legitiman jedino u sferi culnosti unutar koje obrazuje izvesna pravila i norme. anticka recepcija razuma nije isto što i ona moderna. odnosno .spekulativne vode. filozofija) ono mesto u kome se subjekt realizuje adekvatno svojim potencijama. u nastojanju da podražava um. naime. razum sredine) identicni pojmovi. Ono što zdrav ljudski razum zna. dok razum misli njegova ogranicenja.glavno je dobro ga primeniti" . slobode i nužnosti. valja podsetiti da kada je Aristotel upucivao Atinjane u tajne prakticne mudrosti. Drugim recima. ipak. To znaci "pametnim" delanjem koje razotkriva dobro i zlo i koje zato ima cilj/svrhu u sebi samome. To ce reci da Dekart. No. Kako je poznato. te da tako "u beskraj producira i ismejava samoga sebe". ne samo filozofska.delatnost" odlucujuca u prakticnom (moralnom) životu individuuma.. baš kao i on sam (razum). Zadatak uma jeste da sjedini ove protivurecnosti i to tako što ih istovremeno postavlja i ukida. Naime. i najviše što on može da zna.tada vec princip moderne gradanske "korisnosti" (potonjeg utilitarizma) izlazi iz vidokruga anticke filozofske "samodovoljnosti". Iz toga sledi da do "zdravog razuma" nije lako dospeti. To ne znaci da se protivstavljeni faktori medusobno potiru (negativno "ukidaju") time što bi neki bili uzdizani do apsoluta a drugi uništeni. razum samo prosto apsolutizuje protivstavljene momente uma (stvarnosti.no. njemu je pored prakticne mudrosti potrebna i moralna vrlina. Bez pojma Boga Dekartovo filozofsko zdanje jednostavno nije moglo opstati. pri cemu na spekulativnoj filozofiji ostaje da ovu (prividnu) protivrecnost prevlada kako bi "utrla slobodnu putanju" za prakticnu filozofiju. Hegel pak ide još korak dalje kada. Vrlina obezbeduje pravilan cilj. sve da bi sa Hegelom stvar bila isterana "do kraja". Prema Hegelu. Istina. Njega tek treba doseci i to kroz praktikovanje vrlina. a što je sve od suštinske važnosti za razumevanje njegove teorijske i eticke (politicke) pozicije do cega nam je ovde ponajviše stalo. temelje i uslove pojedinacnosti. odnosno: forme duha i materije. Posebno kada je rec o moralu. Stvar je do toga da zdrav ljudski razum ne poseduje u sebi moc dijalekticke spekulacije.. Ostaje dosledan jedino u zahtevu da se temelj spoznaje/bivstvovanja mora i može pronaci. Nije moguce biti moralan bez prakticne mudrosti .) i na taj nacin razbija izvornu jedinstvenost uma. um dostiže apsolut samo onda kada transcendira potrebe razuma. što nas drži "budnima" za istinu. Da bi covek delao u skladu s vrlinom. Medutim. Najgore od svega može biti kada se takvi relativni identiteti zdravog razuma pojavljuju sa apsolutistickim ambicijama."na apsolut proširuje zahteve koji se postavljaju s obzirom na konacno". u skladu sa pretpostavkom da filozofija mora biti okrenuta apsolutnom.

uprkos stalnom obracanju na "jasnu i razgovetnu spoznaju". bio svestan opasnosti koje krije neogranicena volja za moc. prema Dekartovim recima pretpostavlja raskid sa predrasudama prošlosti ali i sa golom taštinom razuma i njegovim hegemonistickim ambicijama. Moderno doba svedoci o istorijskoj realizaciji date "nastranosti". zaneseni renesansni mislioci ili inoverci. Spoznajna "skepticka" avantura kojoj je pak cilj smirenje u apsolutnom znanju. da "odbaci nesigurno tle i pesak kako bi pronašao stenu ili glinu". Za Dekarta svet je Božje delo a na ljudima je ne samo da veruju u to. Cinjenica da postojim istovremeno dokazuje Božju moc.onu koja obezbeduje cvršce eticko utemeljenje. vec i da pruže racionalne dokaze za egzistenciju Boga. Šta god da cinili. otvara se put laži: "kada bih jedino ja postojao i ni od cega drugog ne bih zavisio. prvi moderan filozof nije nastojao da bude tek puki skeptik -pozer koji sumnja sumnje radi: on je hteo da se teorijski i prakticno "obezbedi". Tako se (u ne samo Dekartovom slucaju . pocetna stanica ka spoznaji božjeg postojanja. priznavanje izvesnosti moga postojanja. Uprkos pouzdanju u "prirodno svetlo" i istine koje ono sobom nosi. U suprotnome. razvija se moderni svet. istorijski subjekt(i). verovatno. odnosno postojaniji egzistencijalni oslonac no što su ga prethodno mogli ponuditi sholastici. koliko je važna kao svest o sopstvenoj egzistenciji . korak je koji me dovodi bliže Bogu. Rec je covekovoj moci da se putem nesumnjive istine iznikle iz introspekcije i spoznatih univerzalnih zakona koji su "smešteni" u njoj. nije mogao ni da sanja o njenim razmerama. uvek moramo imati na pameti vlastitu ukorenjenost i njoj pripadajucu ogranicenost.verskih progona). i ako ništa drugo ne uzmemo u obzir. Dekart (još) nije bio naivni prosvetitelj zagledan u neogranicene ljudske moci. Na osnovu te. Samorefleksija svesti.moderna "apsolutizacija" subjekta (odnosno moci mišljenja). Dekart je stajao na pocetku tog puta i kao takav nosio je u sebi oduševljenje i entuzijazam nadolazeceg ali i iskustvo (trezvenost) prošlog. samo potvrduje postojanje savršenstva veceg i od same sumnje. Individuum nikada ne sme zaboraviti da je Bog taj koji obezbeduje njegovu sumnju. Ideja Boga je u meni urodena isto kao ideja mene samog. Oni koji su nesavršeni. sveznajuc. upravo ovo svetlo nam sugeriše i svedoci da "ono. kao svoj preduslov za siguran životni vodic. dakle. Prema Dekartu. premda se to naravno. svemoguc i najzad mogao bih imati sva savršenstva za koja sam mogao primetiti da su u Boga".koji može da posluži i kao paradigma modernog mislioca) pokazuje da metodska sumnja ima možda dublji koren u prakticnom umu no u cisto teorijskoj volji za istinom. Tom prilikom moram priznati vlastitu "izvedenost". kako vidimo .morala je potvrdu vlastite istinitosti obezbediti autoritetom koji se dalje ne može dovesti u sumnju. mada. spoznaja mojih moci. ne postoji samo po sebi. Uprkos svekolikoj obazrivosti u donošenju sudova o tome šta jeste a šta nije istina. dualizam teorijskog mišljenja i prakticnog delovanja namece se kao neizbežan. ne mogu biti saucesnici ili svedoci božjih namera."delotvorni razlog svega". Dekart je. uzajamno nužno ne . ukljucujuci tu i "prirodne" antagonizime unutar socijalnog bitka. tj. što poznaje nešto savršenije od sebe. vidimo. odnosno sumnje. niti bi mi bilo šta nedostajalo . tako da je ona cilj kojem teži naša spoznaja. Dekartova dualisticka filozofija strogo razlikuje svet vere od sveta filozofije. pogotovo posledicama. dakle nesavršenost. nikako ne i stvaranjem nekakvog posebnog a navodno "univerzalnog" zakonodavstva iz individualnog subjekta. Time je i sam pomak ka emancipaciji subjekta. tako i svim socijalnim oblicima postojanja. mogao bih sam biti beskrajan. niti bih sumnjao.ontološki ogranicene moci. nije nedostajalo: "Buduci da naša spoznaja izgleda može postepeno da se uvecava u beskonacnost i pošto je Božja egzistencija beskonacna. na izvestan nacin anticipirati i sam epohalni položaj individuuma u Moderni. ograniceni i konacni. možemo cak doci do nastranosti da želimo da budemo Bogom". kao stalni motiv Dekartovih refleksija. Imajuci u vidu dati stav koji nipošto nije izraz nekakve Dekartove društvene mimikrije (kao navodni spas od politickih . te da se time ponajbolje potvrduje njegovo postojanje. tako da bih od sebe sama dobijao ono malo cime ucestvujem u savršenom bicu. reci ce Dekart. Konacno. Razume se. Time je Dekart ukazao na put koji ce ubuduce slediti covek Zapada: nadolazece prosvetiteljstvo se više nije moglo obuzdati strahom od greha i Božje kazne." Spoznaja osnovnog i jedino izvesnog filozofskog principa: cogito. ergo sum . Tako do daha dolazi svojevrsna kriticka anticipacija pustolovine modernog subjekta koji se uprkos svim usputnim upozorenjima. ta intelektualna delatnost na intelektu. pri cemu je zdrav razum ili "prirodno svetlo" ipak samo nužna. bitno relatizovan. "Ozbiljno filozofiranje". Filozofija pocinje tek tamo gde prestaje (ne govori) božanska vera. odnosno pronalaženju istine u njegovoj unutarnjosti (sumnji). niti bih želeo. nije se mogla drugacije utemeljiti do u egzistenciji savršenog bica. Ocekivano ili ne. još u svojim inauguralnim momentima. potrebuje religioznu pravovernost . cak i od strane samih protagonista prosvetiteljske moci. nepromenljiv.sam bih bio Bog. Opreznosti mu. Cinjenica da uopšte možemo da sumnjamo. vec je iznuden njegovom ukupnom filozofskom pozicijom. Boga. svest subjekta o vlastitom nesavršenstvu nije toliko upucena glorifikaciji Božje potpunosti. Da sam sUem po sebi. onda bih snagom istog razloga mogao u sebi imati i sve ono što znam da mi nedostaje. Gospodarenje prirodom. Dekart je postao neumoljivi strategijski "sumnjalac". Time ce se zapravo. o Božjoj egzistenciji i sl.njenim mocima i dometima. zavlada kako prirodom. Dekart ce zakljuciti da je ipak "najsigurnije" verovati u ono što nam je bog objavio. vremenom zaista identifikovao sa onom poznatom metaforom Dostojevskog o "Coveku-bogu" koji je "svoj" svet doveo do ivice povesnog ambisa. Teorija i praksa Kada je odlucio da preispita postojece dokaze o istinitoj spoznaji. tj. vecit. Pa opet. Dekart nam implicite porucuje da to što smo svesni vlastitih nedostataka najrecitije govori o našoj stvarnoj moci.. svejedno . Upravo zato. odnosno postojanje. izvodi se u slavu Boga! Dekart je bio mišljenja da samim tim što egzistiramo u nama postoji ideja najsavršenijeg Bica tj. Dokaz Božje egzistencije upravo je sadržan u subjektovoj "manjkavosti". Dekart nam sugeriše da je krajnje zaludno misliti da se zdravim razumom mogu proniknuti božje namere. prema Dekartu. može biti cinjeno samo u slavu Boga (spoznajom njegovih zakona). te da valja verovati "radije božijem ugledu nego svom vlastitom rasudivanju".

po sebi se razume da jedan Dekart. ostvaruju pravu covekovu suštinu". Medutim. ona se posredstvom ra. mogucno je reci i da Dekart nastoji da spozna (omoguci) uvid u usud bivstvovanja. naših želja i potreba a ne sveta oko nas. istinitog. Dekart je bio prinuden da reafirmiše stoicki moral koji. "Mislim. za razliku od gotovo posvemašnje tradicije koja luci moc i formalno opravdanje. sigurno. te da tako time donekle "prekoraci" subjektova prirodna ogranicenja. na izvestan nacin. coveku spoljnu prirodu. Medutim. privremenim moralom cije gore navedene maksime kao da upucuju na izvesnu prakticnu osobenost/razliku u odnosu na univerzalnu teoriju i njenu metodu. S tim u vezi treba podsetiti da ukoliko se prihvati kao cinjenica da je zdrav razum sposobnost prosudivanja "po prirodi" jednaka kod svih ljudi. Dekart donosi "cvrstu i postojanu odluku" da nikada ne prenebregne tri pravila/nacela ili maksime prakticnog života koje skupa obrazuju "provizorni" ili "privremeni" moral. Isto važi i za društveno tlo po kome se krecemo! Rodonacelnik metafizike subjektivnosti zatvara subjekt u njegovo (istorijsko postalo) bice. menama prakticnog života. ne i društvo u kome jesam . Moglo bi se reci da je priroda stoicima nešto zanavek tude. Kontemplacija i delanje saobraženo istinom koja je vec smeštena u postojecem.iskljucuje. onda se nužno u igru uvode stoici i prirodnopravne teorije. Da bi ostvario svoj naum: osigurati (teorijsku) istinu . Teorija stoga.dakle metodski osigurano. Tako je vec prvi reflektovani gradanski subjekt prolazio kroz istu dramu kao i svi mi (moderni): "biti svoj" i samodovoljan a ipak istovremeno utisnut u okolinu i njen zaštitnicki zagrljaj. Medutim. Rec je o intelektualnim i moralnim orijentirima Dekartovog "nagona za slobodom" u cijoj nutrini preovladuje svrha da se dode do sigurnog. ali se može odstraniti patnja. Štaviše. jasno. menjati je moguce samo sebe. Cinjenica egzistencijalnog ljudskog fatuma: tudost prirode prema coveku . ono što se tom prilikom previda jeste da prakticne maksime bivaju moguce tek na osnovu prethodnog jasnog i sigurnog umovanja (dakle teorije!) koje nedvosmisleno (precizno.dovodenjem morala u vezu sa prirodnom zakonitošcu. odnosno institucionalni kontekst u kome ovaj jeste. Tako se strogo podvajanje mišljenja i objektivnog spoljašnjeg sveta donekle "prevladava" time što se prakticno "otelotvorenje mišljenja" rukovodi spoznajom prispelom na osnovu istine materijalne stvarnosti.odluke) ukoliko se želi da delovanje bude istinito i izvesno. Naravno. dok je s druge strane odlucno insistirao na promenama u nacinu saznanja (tj. istinito znanje koje mora biti razgovetno i jasno . Savršeno.utemeljiti (eticku) praksu. nerazumljivo i besmisleno. dok izdvojena praksa biva rukovodena tzv. onaj koji kod "starih" ne nalazi nikakvu pouzdanu istinu vec je prinuden da krene "od pocetka". tj. Spoznaja tih zakona omogucena je Metodom (redukcija "ja" na mišljenje što je posledica opšte sumnje u realnost sveta) koja svako ludilo reformizma i revolucije denuncira kao lažno jer traži prevladavanje antagonizama u bivstvu umesto u mišljenju. no. On smatra da je srecu moguce osigurati (pridobiti. U tome se ocituje paradoksalni konzervativizam revolucionarnog cogita. Prva Dekartova maksima u kojoj se ukrštaju teorijski i prakticni um nalaže svome "objektu" pokoravanje zakonima i obicajima njegove zemlje uz nepokolebljivo držanje religije u kojoj jeste. ne može sebe videti kao nekog pukog nastavljaca stoicke tradicije. Obzirom da je eksplicite odbacivao svaki socijalni reformizam.objektivnog. izvesnog. eventualno. S druge strane. problem je i u tome što je za Dekarta socijalni kontekst u kome se nalazi naprosto "prirodno stanje" koje.uz verske istine u koje je autor "uvek prve verovao". pledira za promenom nas samih. Zbog toga on odlucno odbacuje potrebu za prihvatanjem dominacije (u moralnoj sferi) višeg razumskog dela duše i na toj osnovi izvedenog lika stoickog mudraca: "Ja nimalo nisam od onih surovih filozofa. zahvaljujuci nepredvidljivosti tj."). postulira izvesni identitet države i morala imajuci u vidu da su strasti vodene razumom "dobre". kao tražene "krune" sistema kod Dekarta naprosto nema. valja spoznati. stoicki udeo jeste uglavnom površinski i on nas prvenstveno upucuje uglavnom na onaj apologetski momenat Dekartove etike ("Šta je do mene a šta je pak izvan mojih moci. Dekart tako. pri cemu je nedopustivo suprotstavljati mu se. "putevima vodenja misli i jasnog opažanja stvari"). Upravo se u toj tacci Dekartov "novi stoicizam" razilazi sa starim. dakle . druga maksima nalaže postojanost u delovanju koje se temelji na jednom donetoj odluci. te da za posledicu imaju istinitu spoznaju koja onda obezbeduje istinito (dobro) delanje. osvojiti. Da bi se ona izgradila potrebno je potpuno znanje svih drugih nauka što je coveku. Tako bi se namesto klasicne stoicke etike rezignacije. što najzad ucvršcuje Dekarta u odluci da produži upražnjavanje vlastitog zanimanja koje drži plodonosnim s obzirom da obezbeduje istinitost . Dekartov povesni "optimizam" sadržan je u njegovom ubedenju da "zakoni koji konstituišu jednu tudu. jednostavno nedostupno. obezbediti) i to kao rezultat "ispravne filozofije" . dok treca cini vec recenu "od nužde vrlinu": radije menjati sebe no sudbinu i poredak stvari u svetu. dakle jesam" nije jedina nesumnjiva izvesnost. kao nužno "manjkavom" bicu. Ipak. Odatle potice i odredeni ("implicitni") dualizam teorije i prakse kod Dekarta gde se od teorije traži izvesno. kako znamo. Dekart ovo izrice imajuci u vidu da je klasican stoicki moral bezmalo moral ocajanja koji je navodio individuuma na oholost i bezosecajnost.neotklonjiva je. izgradila jedna etika akcije ili delovanja zasnovanog na nesumnjivom znanju istine. osvešceni modernista. takve naucne etike. ipak. izgleda kao da je Dekart prinuden da ogranici metodsku sumnju (samim tim i jedino istinito = razgovetno znanje) samo na teorijski domen! Sama prakticna izvesnost postiže se moralnom odlukom koja mora biti postojana (nema odustajanja od jednom donetog etickog stava . kao i htenja koja prevazilaze njegove moci. U tome i jeste vec uocena Dekartova specificnost u odnosu na stare: težnja da se "iz sebe" (slobodnog subjekta) dohvati/razume svet objekata koji povratno odreduju (svojom objektivnom postojanošcu legitimišu) praksu subjekta. koji hoce da njihov mudrac bude neosetljiv". s tim da valja znati da Dekart nije nikakav .cionalnog uvida može delimicno iskoristiti.to su osnovni vodici Dekartove prakticne filozofije. ipak "utemeljuje" praksu. u krajnjoj liniji. potpuno ili celovito znanje dostupno je samo Bogu i to je evidentna cinjenica o kojoj se nema šta zboriti. Država je prirodna tvorevina i stoga ona podleže istim (prirodnim) zakonima. razgovetno) otkriva istinitost ili neistinitost moralnih stavova. Sreca se zato ne može obezbediti.

jedan Dekart . njegovo gradansko poreklo (kontekst) nosilo je sobom tipicnu modernu shizofreniju: graditi novi svet ali i zadržati stare institucije i odnose moci. Tako se Dekartova pozicija ne može bez ostatka izjednaciti s apologetskom. mogli bismo reci da je Dekartova zamisao nove interpretacije sveta motivisana starom. a manje pukim zahtevom da se bude njen vlasnik.no iz potrebe za uspostavljanjem novih istina.ali ipak prisutni utopijski momenat kod Dekarta. najmanje lažnoj) a ne izvesno istinitoj odluci. Istina kao socijalna apologija Uprkos stalnim ogradama od "politickih strasti". vode.zapravo utemeljio modernu filozofiju i sve njene protivurecnosti smeštene u igru sistema i metode. ocigledno prikljucivao i svest o ogranicenjima subjekta. obicaja. Smisao eticke odluke ne iscrpljuje se primarno u zahtevu za osmišljavanjem i opravdavanjem totaliteta prakticnog života od strane zakona. potom Hegel i mnogi drugi. Želja da se iz teorijskog diskursa (ipak) opravda postojeci svet i pripadajuca vera. ne prestaju da se idejno zanose za uvek sve novim i novim reformama. jasne spoznaje) pri cemu bi "rob" (Priroda). Na prakticnom planu utemeljenja i realizacije samosvesti. Dekart je u tome sasvim eksplicitan: "Nikako ne bih mogao odobravati to što izvesni ljudi nesredene i nemirne naravi. Njegovo je temeljno politicko nacelo (cak ga nastoji utemeljiti i kao spoznajnoteorijsko!) direktno stoickog porekla . Tako je i Dekart u nastojanju da obezbedi sigurno i bezuslovno znanje. Dekart je prvi formulisao ideju ili strategiju modernog prakticnog uma po kome smisao našeg postojanja kao razumnih ljudi jeste u vladavini nad prirodom koja ima da postane naše vlasništvo. odnosno . dovela je do radikalnog raskida teorije i prakse pri cemu je nadolazeci svet novog prakticnog života uvek iznova neuspešno nastojao da se integriše u dotrajale ideale socijalnog i politickog. te da ne želi poistovetiti metodsku sigurnost mišljenja s izvesnošcu prakticnog života. Dekart je došao do saznanja da je moguce doci do korisnih saznanja koja omogucavaju prolaz do jedne prakticne filozofije "kojom bismo mogli. vazduha. isto tako razgovetno kao što poznajemo razne zanate svojih zanatlija. Skoro da se može govoriti o pravilu. Iz tog konteksta Dekart se pokazuje kao pritajeni izdanak onih prirodnopravnih teorija koje izjednacavaju pravo i razum pozivajuci se na politicko-eticke ideale slobode. Dekartova je velicina što u tome nije okolišao vec je precizno i ideološki tacno odredio pravac i domete moci modernog subjekta.totalitaran doktriner. bilo bi mi vrlo žao što je objavljen". zvezda. razume se ne iskljucuje prethodne svrhe. tj. s tim da valja primetiti da Dekart pre svega želi biti nekom vrstom Gospodara-pedagoga koji zna da ne može vladati putem puke samovolje. Cini se da je tako na delu svojevrsno lukavstvo prakticnog uma (anticipirani Hegel). ako ne vec i zakonitosti po kojoj socijalni lomovi i epohalno nove institucionalne forme i odnosi. istinito znanje. On odbacuje sva ranija mišljenja u koje je imao poverenje i traga za vlastitim dokazima istine sveta u kome jeste i u ciju pravednost. Uostalom. zapravo delao u covekovu korist. vec jedino preko suptilnog prilagodavanja (tj.ne sumnja. sledeci vlastite zakonitosti. Medutim. Na taj nacin zdrav razum postaje "stalni zadatak" individuuma kome eticki principi nalažu da dela u skladu sa spoznajama do kojih je došao teorijskom upotrebom razuma. sve ove stvari na isti nacin upotrebiti u svim poslovima za koje su one podobne. istom onom koja sve dotadašnje (i potonje) ne/osvešcene reformatore Zapada denuncira kao verske "ortodokse" i bezmalo "borce za stare pravice". stekao "izvesne opšte pojmove iz fizike". Rec je ocitovanju duha ideje jednakosti koja se kod njega izražava kao mogucnost svih da dostignu pravo. odnosno modernog subjekta koji je svestan da nije Bog. uprkos svemu tome (nezavisno od ne/prikrivene apologije postojeceg). neba i svih ostalih stvari koje nas okružuju. uvek postojanom željom za religijskom pravovernošcu. i cim je zapazio njihovu važnost i valjanost. Kada je najzad. te da stoga ne može sopstvenu volju (premda je ona slobodna zahvaljujuci upravo samom apsolutu) da namece ostalim Božjim emanacijama. ukoliko se sada ponovo vratimo zdravom razumu i njegovoj ravnopravnoj raspodeljenosti kod ljudi. Te regule su principijelno dostupne svima koji za njih pokazuju interes. da stvori (zatvoreni) racionalisticki sistem koji bi konacno odstranio antagonizme izmedu coveka i sveta . iako nisu ni rodenjem ni imanjem svojim pozvani da rukuju javnim poslovima. pošto upoznamo silu i dejstvo vatre. Kako to vec obicno biva. Dekart po prirodi stvari nije mogao za sebe izboriti neku sasvim neutralnu poziciju. Naime. vec pre svega u oslobadanju subjekta od kajanja i griže savesti (mogucnosti da greši u svojim odlukama) . Najzad. jednakosti. itd. gle apsurda. i kada bih pomislio da u ovom spisu ima ma i najmanje necega. kada je razum odlucio da se jednom prikloni odredenom gledištu (prakticnoj odluci) . na osnovu cega bi se moglo posumnjati da patim od takvog ludila. Tako je vec u samim pocecima filozofija subjektiviteta eksplicite odredila svoja htenja i (implicite) uputila na svoja ogranicenja.razumski utemeljenoj moralnoj volji. nastaju više iz želje za reintegracijom starih . U svakom slucaju. jednom konstituisana metodska sumnja imanentno teži prevladavanju postavljenih okvira (formalni princip) i ona tada poprima sasvim jereticke dimenzije u odnosu na izvorno postuliranje. kao i njemu primeren život postigao.radije menjati svoje potrebe no poredak svetski. subjekta i totaliteta. zahvaljujuci "privremenom moralu".naukovace vec Spinoza. onda nas takva postavka upucuje i na izvesni. Iz tog teorijskog polja važenja lako se dospeva u ono prakticno po kome zdrav razum od svima priznate osobine postaje vec jedna socijalna vrlina koja cini moralnu osnovu za konstituisanje zajednice ravnopravnih politickih subjekata. neophodno je pridržavati se odredenih pravila preko kojih se dospeva do istine. neocekivani . jasno i razgovetno. "volja se prostire šire nego razum" i to je uzrok mnogobrojnh pogrešaka u našem životu. itd. Primecujemo da se ovladavanje prirodom ovde obezbeduje više posredstvom prilagodavanja. i da se tako ucinimo gospodarima i sopstvenicima prirode". tolerancije. "Sloboda je spoznata nužnost" . Cim su ovi . Da bi se takvo znanje. Mada je Dekart nailazecem gradanskom optimizmu (ciji je sam bio rodonacelnik). potonje prosvetiteljstvo nije znalo (ili nije htelo da zna) za bilo kakve granice. U tom slucaju Dekart se još jednom pojavljuje kao Hegelov preteca.on (Dekart) u njega više nema prava da sumnja iako zna da je rec o nepotpunoj (najverovatnijoj.što. vere i najrazumnijih ljudi.

too.ravnam se s Božjim nacelima. Izbor alternativa za modernog subjekta je tako. morality . jedinstvenog etickog Naredbodavca koji je (kao "zdrav razum") svim ljudima podjednako blizak te se kao takav ne može držati za taštog tirana. The great founder of modern subjectivity. Descartes was the first who formulated the idea of modern practical reason that the substance of our existence as rational beings consists in governing the nature. nezavisno od njegovih etickih ograda i socijalnog neutralizma. In that way philosophy of subjectivity explicitly defined its aims and implicitly pointed to its limits. Dekartova je pozicija skoro jednoznacna: savladavanjem prirode odredujem sebe . Prava svrha filozofije (tj. who doubted about all erstwhile "truths". postati njenim vlasnikom. Although the theoretical aspect of this endeavour predominated over his opus. znacilo je život u skladu sa principima Metode koja je promovisala i univerzalizovala izvesni "matematicki moral". Vladimir Cvetkovic Fakultet odbrane i zaštite Oktobar 1996. moderni subjekt ponovo priklanja svetu objekata ciji ga "prirodni zakoni". Naša današnja stvarnost to nam nesumnjivo potvrduje.!) Iz toga sledi Dekartu imanentna ali ne i osvešceno bliska konsekvenca da najviša vrlina ili najvece dobro nije više meditacija o najvišem Bicu (makar ona bila i najprivlacnija i duhu najugodnija). common sense. moral philosophy.utopijski diskurs je na delu. This discrepancy inside his critical position is typical for the modern age: building of a new world and governing the nature alongside with relying on the established. Zadobijanje sveta iz sebe svršava se u volji za moc koja neosvešceno biva ponovo "kontrolisana" spolja .bitno sužen. uprkos umišljenosti o neogranicenosti mogucnosti. Tako je Dekart anticipirao onaj cuveni prisilni karakter modernog samoodržanja: stopiti sa postojecim odnosima moci . iz Božje perspektive ciji Plan ostaje svagda isti. vec u samom zacetku njegove. univerzalne Mudrosti koja objedinjuje prirodu i moral) jeste da objašnjava (meta)fiziku ujedno postavljajuci norme za etiku. Racionalno ovladavanje vlastitim životom. didn't suspect in righteousness of the world.iz prividno neutralnog sveta objekata. Istinito sudenje (o prirodi) po sebi omogucuje istinito delanje. u epohalnom kontekstu samoodredenja subjekta. postajuci gospodari prirode.oznaceni . (. key words: Descartes. Nakon Dekarta. Tako se na prividno neocekivan nacin (imajuci u vidu da spoznaju konstituiše polazeci "iz sebe"). cinilo se beskrajne odiseje . sebi istovremeno obezbedujemo istiniti život. kao neizreceni motto Dekartovih radova. nezavisno od prikrivenog utopijskog pathosa. koje nužno mora spoznati. uobicajilo se mnenje po kojem više vlasti nad prirodom obezbeduje i više moralno utemeljenje. Pa ipak.ili nestati. traditionally formed institutions of power. Vladimir Cvetkovic Descartes" Moral Philosophy (Summary) The main purpose of Descartes' philosophy was to create a system of knowledge by means of which it would be able to remove antagonisms between man and his natural and social environment. practical connotations were involved in it. tj. Navodno. povratno determinišu. vec je ono (moralno dobro) sadržano u "prakticnoj mudrosti" koja se odreduje u odnosu na temeljni zadatak: prisvojiti prirodu.