You are on page 1of 21

Vladimir Milutinovi Lustracijski um (zbirka tekstova)

1.
2. 3. 4. 5. 6. 7.

Lustracijski um Zbunjujui um: Hrvatska i Srbija ne postoje Rebrendiranje antinacionalizma Epoha postnacionalizma u svetlu semiotike Lustracija graana Kako je Dejan Ili otkrio smisao lustracije Ka ne-lustracijskom umu

Lustracijski um

U ovom tekstu elim da, to jasnije mogu, objasnim nezadovoljstvo koje sam, poput Dubravke Stojanovi u vezi sa ovom poslednjom presudom iz Haga, oseao kada sam sluao deo argumenata tzv. Druge Srbije svih ovih godina. ta to nije bilo u redu, iako sam se i ja protivio ratu, bio protiv nacionalizma, a za pomirenje posle ratova na prostoru bive Jugoslavije? Kada sada promislim o tome, ini mi se da je mnogo jasnije da je itav pogled, koji sam nedavno bio nazvao lustracijski, dakle, itav lustracijski um, kako bi ga jo mogli nazvati, u stvari bio jedna apstraktna struktura iji je glavni cilj bio zamena ukupne realnosti jednom redukovanom realnou. Ta operacija se naravno preduzimala zbog viih ciljeva koje sam i gore pomenuo i koje i ja delim, ali je problem bio u tome to se sredstvo za njih kosilo sa univerzalnim vrednostima, prvenstveno univerzalnom vrednou istine. I ini mi se da je to uzrok onog nezadovoljstva. Lustracijski um se sada moe precizno opisati. On ukljuuje: 1) odnos samo prema zloinima na srpskoj strani ili tzv. suoavanje sa prolou. Pominjanje zloina drugih strana se odbacuje jer je to odlika nacionalista i, navodno, loe utie na pomirenje sa onim drugima. 2) prihvatanje kolektivne krivice, odnosno, prihvatanje da smo i mi sami, samom injenicom da smo bili na ovoj strani rata, krivi za zloine. 3) prihvatanje kolektivne kazne, i sudske i van-sudske, odnosno politike i moralne, odnosno, prihvatanje svih umanjenja kolektivnih prava (Kosovo, Hrvatska, R. Srpska, Crna Gora), prihvatanje trajne moralne nekompetencije, odnosno, odbacivanje puteva za pomirenje koji ne ukljuuju tutorstvo EU i samopotiskivanje iz rasprava kao subjekta koji je delegitimizovan nacionalizmom. Za sve ove take ima milion primera u toku ovih godina, a i danas posle presude, ali oni nam sada nisu vani. Ovde je bitno da je lustracijski um traio snano preoblikovanje vienja stvarnosti i normalnog moralnog poretka. Umesto sagledavanja svih aspekata rata, trailo se fokusiranje na krivicu samo jedne strane (formule za to su protivljenje izjednaavanju strana u ratu, odnosno, agresora i rtve, protivljenje relativizaciji), a umesto ponovnog uspostavljanja moralnog integriteta, trailo se trajno uspostavljanje asimetrije izmeu zajednice

zloinaca, koji se posipaju pepelom i kaju, i zajednice rtava, gde su zloinci i rtve bili izjednaeni sa narodima. Da bi se ovako krupno odustajanje od univerzalnih vrednosti neim kompenzovalo morala se izmisliti i promovisati neka argarepa i tu ulogu je odigralo zalaganje za ulazak u EU. Smatralo se da od samostalnog moralnog integriteta (veine) pojedinaca nema nita, ali da bi njihovo stavljanje pod paternalistiki uticaj EU, stvari, barem spolja, dovelo u normalu. Na ovaj nain po mom miljenju, to je osobito izraeno u Srbiji desila se jedna promena javnog uma: odjedanput se pretpostavljalo da na javni um nije sposoban da se opredeljuje prema mogunostima univerzalizacije, odnosno, prema pitanjima Da li je ispravno? (Na primer, da li je ispravno istiti samo u svom dvoritu), nego je kao jedino nama primereno pitanje ponueno Da li je korisno, da li e doneti neke koristi?. Ulazak u EU (fondovi, mogunost putovanja), godinama je sluilo kao adut u odluivanju po ovoj matrici, a tzv. demokratske vlasti, ne raunajui period Z. inia, su prednjaile u promovisanju ove logike. Kada se tome doda snana elja da se ne bude slian nacionalistima na srpskoj strani ni u emu, to je elja koja je bila razumljiva, i politike koristi koje su proizilazile iz lustracije itd., zatvaranje lustracijskog uma je moglo da se smatra kompletnim. Ovo emu prisustvujemo sada (na primer, u najnovijem tekstu Dubravke Stojanovi) posle presude nakon koje je postalo jasno da je i sud u Hagu sledio istu ovu lustracijsku logiku, jeste dovoenje u pitanje cele ove matrice. Ako smo mi insistirali na odreenim stvarima da bi suzbijali srpski nacionalizam i postigli koristi od ulanjenja u EU, oekivali smo da e neko drugi (poto smo se mi samoiskljuili kao nekompetentni, zbog gubitka moralnog integriteta) odraditi posao oko pravde, da e neko drugi primetiti rtve koje je nama zabranjeno da primeujemo. Ali, to se nije desilo, postalo je jasno, po svoj prilici definitivno to se tie Haga, da je i taj sud sledio istu logiku po kojoj se moe selektivno gledati na realnost, a moralni poredak podrediti politikim ciljevima. Kada je tako postalo jasno da je moralni poredak prazan i nezatien, postale su jasne i posledice matrice koja ga nije titila. Dok smo mi bili fokusirani samo na zloine na srpskoj strani i ostavljali drugima da se bave zloinima drugih i srpskim rtvama, nacionalizam u okolnim drutvima je bujao. Hrvatski primer je tu lake analizirati. U Hrvatskoj je postalo samorazumljivo tvrditi da etnikog ienja nije

bilo (da su Srbi sami dobrovoljno otili) i da je veina zloina nedokazana. Za zloine posle i za vreme Oluje niko nije odgovarao. Tvrdi nacionalisti tvrdili su da onaj ko se brani od agresije ne moe poiniti ratni zloin, odnosno, da hrvatski vojnik ne moe poiniti ratni zloin i dok je to bilo samorazumljivo, drutveno je bilo prihvatljivo da niko ne bude osuen. Ljudi koji su se tome protivili u Hrvatskoj, rutinski su ikanirani kao izdajnici, Jugosloveni i ta im jo spada. Na lustracijski um je sve to gledao sa strane. I dalje se insistiralo samo na suoavanju sa vlastitom prolou i mirenju sa Hrvatskom pri emu su se sa Hrvatskom neprimetno poeli identifikovati hrvatski nacionalisti, jer bi samo oni mogli biti ti koji bi govor o rtvama Oluje mogli smatrati uvredljivim, poto to sigurno ne bi mogli biti antinacionalisti u Hrvatskoj koji su i sami govorili o tim zloinima. Tako se lustracijski um u stvari slagao sa domaim nacionalistima koji su, takoe, Hrvatsku izjednaavali sa hrvatskim nacionalistima. Pomirenje je sreom napredovalo zahvaljujui ivotu i, mora se rei, i ljudima koji su ovde naginjali lustracijskim stavovima, ali je na tom pomirenju uvek stajala senka tog multikulturalizma po kom nije dozvoljeno meati se u tue poslove, poslove Hrvatske pogotovo, a u stvari u poslove hrvatskih nacionalista. I danas, posle presude dvojici generala iz Hrvatske u Hagu, lustracijski um jo uvek trai da ostane paradigma. Ljudi se pitaju da li sam ja preao na stranu nacionalizma, ako smatram da je ova presuda nepravedna, da li ja smem da budem protiv neke presude, ako sam za EU, neki pominju emocije i dreku pledirajui da se vratimo u udobno okrilje moralne neodgovornosti u kojoj smo navikli da budemo. Meutim, to nije dobar put. Moralnom neodgovornou se ne stie nikud, pogotovo ne u EU koja se percipira kao moralno izgraen skup nacija. Savreno je normalno izai iz nezrelosti lustracijskog uma. Kao to je savreno normalno biti protiv nepravednih presuda. I poslati lustracijski um u istoriju. Filozofija.info, 24.11.2012.

Zbunjujui um: Hrvatska i Srbija ne postoje

Koliko vidim, Milica Jovanovi mi je u svojoj reakciji na moj tekst Lustracijski um, uputila nekoliko primedbi. Ona mi zamera:
-

da pravim diverziju izmiljajui da lustracijski um operie sa kolektivnom krivicom. da se zalaem za relativizaciju naih zloina, putem zloina koje su uinili drugi, i za politiku nekanjivosti da izmiljam postojanje Druge Srbije sada kada je ona ve prazan skup.

Ja mislim da sve tri primedbe nisu opravdane, a obrazlaganje tog mog stava e nam, nadam se, omoguiti da jo bolje razjasnimo neka vana pitanja. Kolektivna krivica je u raspravama o suoavanju sa prolou uvek bila neka moneta za jeftino poentiranje. Trebalo bi da kolektivna krivica optuuje sve lanove neke zajednice, pa samim tim i nevine njene lanove, ako ih ima, tako da se onaj koji operie kolektivnom krivicom moe lako diskvalifiovati. Ali, tu stvari nisu tako jednostavne. Tek kolektivna krivica omoguava ostvarivanje politikih ciljeva (opravdavanje onoga to ja zovem kolektivna prava), a takoe kolektivna krivica, koje ne postoji, na neki nain se poklapa sa kolektivnom odgovornou za odravanje moralnog poretka, koja postoji. Tako da je tu lako pomeati razliite stvari i zaista postoji pritisak u prilog stava da kolektivna krivica postoji. No dobro, da li pripisivanje kolektivne krivice postoji danas kod nas, ili sam ga ja izmislio? Mogli bi to dokazivati na drugim tekstovima, ali nam je Milicin tekst sad pri ruci pa emo njega uzeti kao primer. Naime, elei da opravda zahtev za suoavanjem srpskog drutva samo sa zloinima poinjenim na srpskoj strani (to je bila prva stavka mog opisa lustracijskog uma) Milica kae da je to logino jer ta prolost sa kojom se treba suoavati nije neko opte prolo vreme ve konkretan dogaaj koji je skrivio subjekt ije se suoavanje zahteva. Evo ovde imamo subjekt koji treba da se suoi mislim da smo taj subjekt svi mi, odnosno, srspko drutvo a to je isti subjekt koji je skrivio konkretan dogaaj. Kada jedan kolektivni subjekt skrivi konkretni dogaaj, onda dobijamo kolektivnu krivicu.

Dakle, nisam ja nita izmislio. Kolektivna krivica je nezaobilazan deo ovog naina miljenja. Lustracijski um Srbiju i Hrvatsku posmatra kao blokove, gde jedna strana treba da se suoava samo sa svojom prolou (svojim zloinima), dok drugu treba pustiti na miru, ako ne eli to suoavanje. I Milica operie tim blokovima, kada kae: Za Hrvatsku, oni su kolateralna teta jedne od zavrnih bitaka odbrambenog rata do kog nikad ne bi dolo da nije bilo srpske agresije., pri emu se Hrvatska izjednaava sa hrvatskim nacionalistima, poto samo oni rtve na srpskoj strani posmatraju kao kolateralnu tetu. Meutim, ovi blokovi ne postoje, nisam proitao da neki od bivih feralovaca da ovako posmatra rtve Oluje. Umesto Hrvatske i Srbije, kolektivne krivice i kolektivne nevinosti, postoje samo konkretni razliiti ljudi, neki nacionalisti, a neki ne, neki zloinci, a neki ne. Milica mi ak imputira da ne samo da izmiljam pojam kolektivne krivice kod Druge Srbije, nego i da ga sam koristim za potrebe obezliavanja individualne krivine odgovornosti. Ali, toga nema ni u jednom mom tekstu. Nego da idemo dalje. Druga stvar je relativizacija. Da li se ja zalaem da se isticanjem, na primer, zloina u Oluji nekako umanji znaaj zloina na srpskoj strani, a da se i ovo oslobaanje generala iz Hrvatske iskoristi da se svi generali oslobode, za ta se zalau nacionalisti. Daleko od toga, i nita slino tome ne postoji u mojim tekstovima. Milica ne navodi da se u tekstu Baterijska vienja stvarnosti nacionalizam navodi kao prvo pogreno vienje, sa preciznim opisom da on ukljuuje poziv na nekanjivost. Dakle, ja smatram da svi treba da budu kanjeni, dok nacionalisti misle da ili niko ili samo strana koja je izgubila treba da bude kanjena. Kad se ovo uzme u obzir, ne znamo kako bi moglo da se tvrdi da se moja reakcija nikako ne razlikuje od reakcije nacionalista. Ali, moda je vanije optije pitanje: Da li svako pominjanje zloina nad sopstvenom stranom treba obeshrabriti jer predstavlja relativizovanje zloina na koje je ta strana uinila? Kako Milica kae: Da li se neko navodei dogaaje koje je skrivio neko drugi. opire suoavanju sa vlastitom prolou i u krajnjoj liniji se zalae da ti zloini ostanu nekanjeni? Ovo pitanje je sada ponovo aktuelno, jer se tvrdi da govor o zloinima poinjenim u Oluji povodom presude generalima iz

Hrvatske u Hagu, opet slui da bi se dravu Srbiju oslobodilo obaveze da u svojoj nadlenosti istrai, osudi i kazni zloine koje su devedestih, poinili njeni graani, organizovale i finansirale institucije drave. Meutim, ovde je ponovo govor nacionalista uzet kao jedino merilo stvari. Nacionalista zaista pominje zloine druge strane da bi njegovi ostali nekanjeni. Ali, da li je nacionalistiki nain jedini nain da se suoimo sa zloinima? Zato ne bismo pominjali zloine druge strane u cilju da svi zloini budu kanjeni? Striktno gledano, ovi zloini nisu u bilo kakvoj vezi i pominjanje i jednih i drugih moglo bi biti jedino u cilju da se svi zloini kazne. Moemo stvari pogledati ovako: Ako je relativizacija u pitanju uvek kada uz Srebrenicu pominjemo i Oluju, zato nije relativizacija kada sada kada je aktuelna Oluja, pominjemo Srebrenicu ili Vukovar? Da bude jo jasnije: da li, na primer, Deulovi nakon to je pomenuo Loru ili Oluju ima pravo da pomene Vukovar ili Srebrenicu ili nema to pravo da ne bi relativizovao zloine u Lori? Ja mislim da ima to pravo: to to je mogao da govori o Lori, daje mu pravo da govori o Vukovaru, a ne oduzima mu, valjda, to pravo? Kada bi pravo da govorimo o tuim zloinima, nakon to smo govorili o svojim, bilo oduzeto, po meni bi to bilo zaista zbunjujue i protivno moralnom poretku. Da preemo sada i na poslednje pitanje. Da li sam ja pretpostavio da postoje stavovi koji ne postoje? U svojoj reakciji MIlica kae da je Druga Srbija sada ve prazan skup, meutim, ona ne misli da je to dobro. To da Druge Srbije nema (ili da je znaajno proreena) je znak da je u Srbiji apsolutnu prevlast odnela nacionalistika struja koja se zalae za nekanjivost. Ovaj zakljuak je po meni jo jedna odlika lustracijskog uma: on operie samo sa ILI-ILI alternativom: ili ste nacionalista ili delite lustracijske stavove. Trea ili etvrta mogunost ne postoji. Moja pak kritika lustracijskog uma ima za cilj upravo to da pokae da se tu radi o izboru izmeu dve autoritarne alternative i da trea neautoritarna mogunost postoji. Na primer, reakciju nacionalistike Hrvatske na oslobaajuu presudu za zloinako udruivanje i etniko ienje u Oluji, Viktor Ivani je u Peaniku oznaio kao ekstazu poricanja rekavi da je jedina istina o domovinskom ratu to

da se istina o domovinskom ratu ne sme rei. Sonja Biserko je u emisiji Jedan na jedan rekla da su optube o zloinakom udruivanju i etnikom ienju morale pasti, jer naprosto ne stoje kao takve, da su Srbi bili evakuisani itd. Sada, mi se moemo slagati ili sa Viktorom Ivaniem (i ostalom sedmoricom ljudi u Hrvatskoj koji tako misle, kako svojevremeno ree Boris Deulovi) ili sa Sonjom Biserko. Ne moemo sa oboje, barem ne posle Aristotela koji je precizno opisao pravilo o neprotivrenosti. U ovoj alternativi sada ne stoje nacionalizam i lustracijski um, ve, recimo feralizam i lustracijski um. A ja ne vidim da jasno uviamo da imamo ovaj izbor. Neko bi mogao da kae da tu postoji razlika. Poto je Viktor Ivani u Hrvatskoj on moe da isti u svom dvoritu, ali poto smo mi u Srbiji mi bi trebalo da se slaemo sa Sonjom Bisreko, ako neemo da se slaemo sa domaim nacionalistima. To bi, meutim znailo da bi na izrazito loe strane ove presude i njenu nepravednost imali pravo da ukazuju samo feralovci. To ne bi inili ni hrvatski nacionalisti, ni oni koji se kod nas zalau za suoavanje sa prolou samo na srpskoj strani, ni mi koji bi trebalo da se slaimo sa njima, a ne sa feralovcima, ni Srbi uopte jer su nuno pristrasni. Ako bi i sami feralovci pod pritiskom da su izdajnici ili zbog svesti da po ovom pitanju imaju nominalno isti stav kao srpski nacionalisti odustali od ovog stava, imali bismo rtve iz Oluje, a ne bi imali nijednog subjekta koji bi imao pravo ili eleo da o njima govori. Meni je ovo prilino zbunjujua konsekvenca lustracijskih stavova, ali ako nekom to nije, on moe, naravno, nastaviti da razmilja na ovaj nain. I iz Milicine reakcije vidi se da lustracijski stavovi, onako kako sam ih opisao, postoje kod nas. I ja ih nisam izmislio. Ako u njima ima neto to nije dobro, ovo vreme je dobra prilika, jednako kao i svako drugo, da se tih stavova oslobodimo, kao i bilo kog drugog stava koji ima neodrive premise. Ne radi se tu o elji da se neto rebrendira, pogotovo ne Srbija, poto rekoh da takvo neto ne postoji. Lustracijski um bi se najpreciznije mogao opisati kao nain miljenja koji pravi radikalnu razliku izmeu srpske strane u ratu i drugih strana. Razlika je potpuno crno-bela, zbog toga je on gluv za argumente koji trae da se isti principi, ma kakvi, primene na sve strane. Za njega bi to bilo izjednaavanje strana u ratu. Tu se jedino moe uputiti poziv da se pokae bilo koja druga oblast ivota ili miljenja u

kojoj vae slina pravila. U kojoj za osobu A vai istina X, ali ne i za osobu B, u kojoj A moe da se bavi sa X, ali B ne moe itd. Ako bi neko uspeo da to pokae ja bih dobio mogunost da budem ba zbunjen, protiv ega nemam nita jer je uenje ili zbunjenost, po onom pomenutom Aristotelu, poetak svake filozofije. Ako neto treba rebrendirati, to je onda filozofija u Srbiji. Peanik.net, 28.11.2013.

Rebrendiranje antinacionalizma
Kad ve ne moemo da rebrendiramo Srbiju, mogli bi da rebrendiramo neto mnogo ue antinacionalizam. Stepen nacionalizma koji jo uvek postoji, 13 ili 17 godina posle zavretka ratova u bivoj Jugoslaviji pokazuje da su motivi za nacionalizam jaki, ali i da se antinacionalizam kakav smo praktikovali nije pokazao kao uspean. Meutim, postoji mogunost da antinacionalizam shvatimo na drugaiji nain. Borba protiv nacionalizma u Srbiji do sada se zasnivala na takozvanom suoavanju sa prolou koja se shvatala kao suoavanje sa zloinima koje je uinila srpska strana. Poto svaki nacionalizam vidi samo zloine druge strane, antinacionalisti su odluili da taj deo stvarnosti prepuste nacionalistima, a da se sami okrenu ienju u svom dvoritu. Ukazivalo se na zloine koji su poinjeni na naoj strani, i ne samo to, nego i u nae ime. Ova fraza u nae ime je kopa prema daljem koraku. Smatralo se da priznavanje zloina nije dovoljno, nego i da se mora prihvatiti i kazna koju je odredila meunarodna zajednica, a koja se ogledala u suenjima u Hagu i u prekompoziciji kolektivnih prava na Balkanu. Poto su zloini navodno injeni u ime zajednice, bilo je pravedno da zajednica bude kanjena kolektivno. Sam pojam kolektivne krivice jeste bio odbacivan, ali se kolektivna odgovornost prihvatala kao odgovornost koja nije prosto odgovornost za pravni poredak, nego kao odgovornost koja proizilazi iz neke prethodne krivice, na primer iz podravanja politikih partija ili pojedinaca koji su uticali na rat i injenje zloina.

To je ukratko bio na antinacionalizam. Meutim, on je patio od unutranjih problema. Usredsreivanje na ienje u svom dvoritu jeste bilo izokretanje logike vlastitog nacionalizma, ali je i ostajalo u okviru eme nacionalizma uopte, koji pravi razliku izmeu rtava jedne i druge strane. Budui da je trailo kanjavanje zloina nae strane, ono jeste delovalo protiv naeg nacionalizma. S druge strane, poto se nije bavilo zloinima na drugoj strani, tui nacionalizmi su ostavljani bez kritike. Problem je u tome to su nacionalizmi kao spojeni sudovi. To se lepo videlo kod nedavnog oslobaanja dvojice generala iz Hrvatske, kada je njihovo oslobaanje izazvalo reakciju u obliku zahteva da onda i svi Srbi budu puteni. Ova reakcija je bila kratkog daha, poto su dugogodinje presude koje su usledile ostavljene bez ovog zahteva. Drugi problem je u tome to je i kolektivna krivica, koja se implicitno priznavala, takoe pojam iz nacionalistikog arsenala. Nacionalisti, uopteno, hoe potpunu samovolju i suverenost svoje nacije. Da bi ona imala tu apsolutnu slobodu, okolne nacije moraju biti bez kolektivnih prava, a za ovo oduzimanje kolektivnih prava, neophodna je kolektivna krivica. Sve u svemu, mi smo se protiv nacionalizma borili negacijom vlastitog nacionalizma, ali nacionalistiko razmiljanje uopte nismo dovoljno dovodili u pitanje. Na kraju se pokazalo se da se i Haki tribunal u stvari rukovodio kolektivnom krivicom. Da je neko pri osnivanju tribunala kovertirao predvianje presuda u skladu sa amerikom spoljnom politikom tih godina, danas bi to predvianje bilo potpuno tano. To znai da je tribunal u Hagu kao neki Odisej, koji se, posle dugogodinjeg bavljenja individualnim krivicama, ipak vratio kui, pouzdanoj politikoj kolektivnoj krivici. To ne znai da oni koji su osueni nisu krivi, ali izgleda znai da mnogi koji su krivi nisu osueni. Ispostavilo se da su nacionalisti bolje percipirali tribunal: on sudi za kolektivnu krivicu, preko individualne krivice. Zbog toga, na primer u Hrvatskoj nisu hteli da sude za individualne zloine u Oluji (potpuno logiki nevezane za sluajeve generala) da ne bi uticali na sud koji je upravo presuivao o kolektivnoj krivici. Ta istorija je sada gotova, i njene uinke znamo. Moda je i fer da drugi ne mogu da urade posao koji bi trebalo da uradimo mi sami.

Postoji nain da antinacionalizam shvatimo na drugaiji nain. Umesto da rtve depersonalizujemo i da zloinca tretiramo kao eksponenta nacije, trebalo bi da zloine koji su poinjeni u ratnim sukobima tretiramo kao zloine koji su poinjeni u miru. Jednostavno, trebalo bi da o njima mislimo kao da je neka osoba zlostavljala ili ubila drugu osobu. Mi treba naprosto da traimo da se dostojanstvo rtvama vrati, a zloinci kazne, kao da je zloin poinjen u miru. Tu ne treba da bude vano da li je rtva ili zloinac na, da li je pripadao vojsci koja je napadala ili onoj koja se branila, da li je drava u kojoj ivi poraena ili je pobedila, ak o tome ne treba govoriti kao o suoavanju sa prolou, poto je to i te kako ivo za ljude koji su izgubili blinje. Na ovaj nain bi nacionalizam zaista bio negiran. rtve ne bi bile deljene po nacionalnosti. Zloinci, po mom sudu, ne bi bili pretvarani u heroje, kao to ni u miru nekoga ko je ubijao bespomone civile ne tretiramo kao heroja. Ceo koncept kolektivne krivice, koji je u osnovi politiki i slui za politike ciljeve, bio bi negiran, jer niko ne smatra da je zajednica kriva za neki zloin koji se dogodio u miru, iako je ba zajednica odgovorna da svaki zloin, pa i taj, bude kanjen. Ako se dobro razmisli, vidi se da nita od toga to je navodno vano za ratni zloin i to ga navodno razlikuje od zloina u miru, u stvari nije vano. Posebno treba zloine odvezati od svih argumenata za i protiv kolektivnih prava na Balkanu. Kosovo, Republika Srpska, Federacija Bosne i Hercegovine ili Hrvatska ne postoje zbog etnikog ienja koje se u njima dogodilo, ve zbog toga to je pravo na veu ili manju autonomiju u neku ruku apsolutno pravo, ogranieno samo istim nivoom kolektivnih prava svih grupa. Kolektivna prava koji e narod na kojoj teritoriji imati veinu i pravo da odluuje tom veinom su samo naelno racionalna prava, u detaljima ona su nereiva racionalno i ba zbog toga se ona moraju reavati kompromisom, a ne kvazi-argumentima o povezanosti zloina i kolektivnih prava. Ako bi promenili nain na koji shvatamo antinacionalizam, moda bi mogli da se nadamo i da bi nacionalizam poeo da se smanjuje. Jer, za nestanak nacionalizma, nije potrebno priznavati kolektivnu krivicu i posipati se pepelom, dovoljno je kazniti one koji su vrili zloine. Oni nita nisu radili u nae ime.

Filozofija.info, 16.12.2012.

Epoha postnacionalizma u svetlu semiotike


Nedavno je sarajevski kolumnista Muharem Bazdulj napravio preciznu razliku u nainu kako nacionalisti percipiraju stvarnost: nai zloini su delo poremeenih pojedinaca sa kojima zajednica nema nita, dok su njihovi posledica dravne politike iza koje stoji veina naroda ili ceo narod. Na ovaj nain mi kao grupa smo potpuno neuprljani, dok su oni sasvim obratno, potpuno uprljani. Tako po svoj prilici potpuno identine situacije rezultiraju potpuno drugaijim posledicama. I pored faktikog zloina posledice su potpuno razliite u zavisnosti od toga o kome se radi. Ova poenta govori dosta o suoavanju sa prolou. Kao to gornja ema pokazuje, za suoavanje sa prolou nije dovoljno samo priznati da se zloin dogodio mada se nacionalisti najpre tome estoko opiru, za svaki sluaj nego je potrebno savladati iskuenje da se zloin kasnije neutralie ovim postupcima. Nije dovoljno suoiti se sa prolou u smislu priznavanja konkretnog zloina, potrebno je osim toga uspostaviti jednak odnos prema kontekstu u kojem je zloin nastao. Gornja ema odgovara nacionalistikoj matrici miljenja: u njoj naa zajednica, i pored zloina, ne dobija bilo kakve negativne oznake, dok je suprotna zbog zloina potpuno negativno odreena. U ovom kontekstu zloin je samo nain da se opravdaju univerzalni sudovi: Oni su zloinci Mi smo nevini koji zloinu prethode i koji su tipini neempirijski sudovi koji odgovaraju apriornoj emi u koju se stvarnost mora uklopiti. Ljudi mogu naivno da veruju da je ovakva podela odraz stvarnosti seam se da je spisateljica iz Hrvatske Ivana Simi Bodroi u jednom intervjuu ba ovako opisala razliku koja po njenom miljenju postoji izmeu hrvatskih i srpskih zloina. Verujem da danas vie ne misli tako, jer je u vreme davanja ovog prvog intervjua bila veoma mlada i po vlastitim reima bez ikakvih kontakata sa drugom stranom. No, kakve to veze ima sa kontroverzama oko epohe postnacionalizma? Nataa Kandi je na ovom sajtu citirala Danila Kia koji kae kako su nacionalisti uvek u odnosu prema drugima: Mi smo nacionalisti, ali oni su jo vie. Drugim reima,

Oni su (veliki) nacionalisti, blaa je verzija nacionalistike generalizacije Oni su zloinci koja se moe pojaviti i kao Zloini su injeni u njihovo ime. Ako nisu ve svi inili zloine, svi su ih podravali ili ih danas podravaju. Zanimljivo je da se ljudi koji govore o tome da je nacionalizam jo uvek sveprisutan u Srbiji, a i da teko uopte moe biti drugaije, nikada ne obaziru na to da u okvirima u kojima je nacionalizam toliko prisutan, mora biti i ove opasnosti da se u skladu sa matricama nacionalizma oni drugi proglaavaju jo veim nacionalistima od nas, ili jo preciznije reeno, jedinim pravim i nepopravljivim nacionalistima. Za ove autore, ova ocena o nepopravljivosti nacionalizma drugih naravno je samo empirijska, aposteriorna tvrdnja, a moja je teza da se zapravo radi o apriornoj tvrdnji koja ponavlja stigmatizaciju drugih koja se ve uobiajila, u ovom sluaju stigmatizaciju nacionalizma koji se vezuje za srpsku stranu. Tu oigledno postoji spor, koji e mnogi percipirati kao nereiv. Meutim, mogue je argumentisati ak i u ovom kontekstu. Nekoliko je argumenata u prilog teze da se radi o apriornoj tvrdnji. Najpre, autori koji izriu tvdnju o sveprisutnom nacionalizmu, po pravilu ne reflektuju injenicu da je ista tvrdnja mogla nastati na aprioran (ideoloki) nain. Uvek imaju naivan stav da je to samo opis stvarnosti. S druge strane, ovi autori po pravilu smatraju da nije uputno baviti se okolnim nacionalizmima, to na nivou govora takoe odgovara emi po kojoj postoji samo jedan nacionalizam. Tree, na apriorno poreklo stava ukazuje i teza o fatalizmu, odnosno sumnja da e nacionalizam ikada biti potisnut sa mesta dominantne matrice. Sve tri ove osobine govora o permanetnom nacionalizmu imaju karakteristike apriornih sudova. U sva tri sluaja uverenje poiva ne neutralizaciji moguih injenica koje govore suprotno. Ideoloka naivnost neutralie generalnu mogunost da smo stvorili apriorne sudove, neutralizacija okolnih nacionalizama brie deo injenica, dok fatalizam odbija i budue injenice. Te osobine smetaju ovaj nain miljenja u apriornu sferu: to nisu ni pojedinani sudovi, ni generalni sudovi, ve univerzalni sudovi, koji naprosto jedan znak, u ovom sluaju srpsko drutvo, povezuju sa jednom oznakom nacionalizam na aprioran nain. U ovom svetlu, epoha postnacionalizma dobija znaenje koje se sada moe sasvim precizirati. Epoha postnacionalizma nije samo epoha u kojoj se praktina

politika odrie sporova oko nacionalno-kolektivnih prava, ve epoha u kojoj bi trebalo da se ukida ovo nadmetanje u pripisivanju veeg nacionalizma, sveproimajueg nacionalizma, o kojem govori Ki. Kako se kae u poslednjem Peaniku: to nije postnacionalizam, nego jedan konsolidovani, vrsto utemeljeni nacionalistiki okvir. Problem je samo u tome to je vrsto utemeljeni, konsolidovani, sveproimajui nacionalizam, zbog svoje vrstine i sveproimanja, apriorni stav protegnut na itavu zajednicu (mi imamo jedino to) to je upravo karakteristika nacionalistikog naina miljenja. Jedino to se ovaj stepen nacionalizma pripisuje samo drugima, dok se na nacionalizam pokazuje upravo u tome kako percipiramo druge. Kada smo i na ovom sajtu govorili o izlasku iz nacionalizma, budui da su govorili i filozofi, u tome je bilo i neto praktine crte. Naravno, izlaska iz nacionalizma e biti onoliko koliko sami izaemo iz njega. Kritiari teze o epohi postnacionalizma, izgleda da ba ne ele da se pomere ka toj epohi. Zagovornici te teze, opet, ne mogu tu nita da urade. Ovo je slobodna zemlja. dvogled.rs. 21.05.2013.

Lustracija graana
Poto je Vesna Raki-Vodineli obimno citirala moje radove, mislim da sam duan da odgovorim na njen tekst. Ona je na ovaj nain napravila ogroman korak u dobrom smeru, ka dijalogu umesto uobiajene elje da neto ne postoji. Meutim, odreena doza nemara da se intencije mojih tekstova, a i Nove epohe, shvate bez brzopletih pretpostavki ipak postoji. Zbog toga u sada precizirati ta je za mene sutinska crta tih tesktova, a i teorijskog okvira Nove epohe, makar ako se taj okvir trai u mojim tekstovima. Nova epoha, dakle, nije imala nameru da zagovara nekakav zaborav prolosti, zabranu da se pominje prolost Vuia i Daia, niti amneziju bilo koje vrste. Po meni, cilj tog teksta je da se sa suoavanja sa prolou skine sloj politike manipulacije koja se godinama nataloila u njemu. Isto tako, cilj tog teksta nie bio da se zogovara nekakvo, opet, zaboravljanje prolosti radi nekog cilja, niti da se

samo utvrdi da je neko vreme prolo i da se sada moramo praviti da nema nacionalizma u nadi da e se i stvarnost prilagoditi toj elji. Nita od tih naivnih predstava nije investirano u Novu epohu. Ali proputanje dosadanjih kritiara da to uvide govori o elji da se otupi otrica kritike i promene koja se mogla nai u tesktu. Ovim tumaenjima tekst je imobilizovan i stavljen ad acta, to je veoma blizu one prvobitne uobiajene intencije o ignorisanju i nastavljanju u istom stilu kao da se nita nije desilo. Meutim, neto se ipak dogodilo, neto dovoljno bitno i novo da se nekoliko nedelja na vie mesta vodila diskusija o tezama iz Nove epohe. Ipak, dosadanje diskusije nisu u dovoljnoj meri pogodile kljunu crtu teksta. Klju teksta i njegov najvaniji deo je odvajanje pojma suoavanje sa prolou od politikih naslaga. Ta tema je veoma povezana sa onim to sam nazvao lustracijski um, to uvia i Vesna Raki, ali se ne uputa u kritiku toga pojma. Poenta je u finim razlikama koje nastaju oko ovog pojma. Svi znamo da se spor u okviru tzv. liberalne javnosti vodi oko toga da su jedni spremni da glavnim akterima nove vlasti daju mogunost da budu prosuivani prema sadanjim postupcima, dok drugi misle da oni zasluuju samo lustraciju oni nisu smeli biti na vlasti, s obzirom na svoju prolost. Tu se dakle suoavaju dve ideje: jedna kae da kada se suoimo sa prolou iz nje slede trajne diskvalifikacije, a druga da ne slede. Tanije reeno, lustracija je i bila zamiljena kao vremenski ograniena i simbolina kazna za uee u nedemokratskoj vlasti. Iako nije primenjen, vaenje Zakona o lustraciji upravo istie, tako da bi ak i da je primenjen svi akteri kanjeni po njemu sada bili slobodni. ta onda moe znaiti zahtev za njihovom trajnom lustracijom i gde tano on nastaje? Ako ostavimo po strani linu retorziju i politike razloge, po mom sudu, zahtev za trajnom lustracijom politiara koncentrie se oko dubljeg zahteva za lustracijom veine graana koja ih je izabrala. Ko je pratio proces suoavanja sa prolou poslednjih decenija zna da je pominjanje zloina uvek bilo povezano sa frazom u nae ime, koja je prema pravilima lustracijskog uma, individualnu krivicu prebacivala na sve graane, odnosno, na veinu graana. Ovo prebacivanje

funkcionie i danas. U okviru svoje paualne kritike stavova beogradskih liberala koji se navodno zalau za devizu cilj opravdava sredstvo i Laslo Vegel u poslednjem Peaniku kae: Moda je dolo vreme da mi razmiljamo da li je Miloevi stvorio ovo drutvo ili je ovo drutvo stvorilo Miloevia. Ovo drutvo je stvorilo Miloevia i ovo drutvo je uvek voljno da stvori novog Miloevia sa ljudskim licem. U nedavnoj raspravi u okviru tribine Betona, arko Kora je takoe polemisao sa tezom o slabljenju nacionalizma potpuno suprotnim stavovima: Postoji samo Prva Srbija, a Prva Srbija ubija i takoe na RSE: nacionalizam je jedina trajna ideologija u Srbiji. Tu je pitanje jednostavno: ako je ovo tano, ako postoji samo Prva Srbija i drutvo uvek stvara Miloevia, nije li onda jedino reenje ne samo da se lustriraju Vui i Dai, ve da se drutvo lustrira? I ovo pitanje ne treba shvatiti kao retoriko pitanje ili pitanje koje u sebi krije krajnji argument: naravno da ne treba lustrirati celo drutvo, nevine obine ljude itd. Ali, ja ne mislim da je to retoriko pitanje, ve pitanje oko koga se stvarno sve vrti: nije li drutvo u Srbiji takvo, da je za ulazak u Evropu, pristojan ivot, popravljanje stanja itd. potrebno lustrirati samo drutvo, na ovaj ili onaj nain spreiti ga da utie na odluke? Samo naivan ovek moe da pomisli da ovo pitanje nije aktuelno i da odluka da drutvo ne utie nije ostvariva. Ali, ako poemo od pretpostavke da ova elja za lustracijom graana postoji najpre da vidimo koji bi mogli biti motivi za nju. Najpre, suoavanje sa prolou koje vodi lustraciji graana mogli bi pozdraviti svi okolni nacionalizmi. Lustracija graana pogrene nacije je definicija i san svakog nacionalizma. U odreenoj meri lustracija graana bi odgovarala i eljama dela zapadne meunarodne zajednice koja preferira reenja koja bi se najlake ostvarila kada ne bi bilo graana na srpskoj strani. Na primer, problem Kosova ne bi postojao. Najzad, svako ko je nezadovoljan stanjem u Srbiji koje se ne popravlja iz decenije u deceniju moe doi na ideju da je moda za sve kriv narod i da umesto sa demokratijom treba probati sa diktaturom koja bi se temeljila na graanima odstranjenim iz politikog ivota. Smisao teksta Nova epoha nalazi se po meni upravo u ovoj taki. On kae da je situacija sada takva da ovu intenciju protiv graana treba napustiti. I ranije je bilo

tano da za sve nisu krivi graani ve politiari i da je reenje u stabilnom i upornom promovisanju demokratije, koja bi ovakvim politiarima oduzela mo. Danas se sitaucija promenila samo utoliko to imamo sporazum oko Kosova, koji je jedno otvoreno nacionalno pitanje zatvorio, i vlast voljnu da se bori za nenacionalistiku legitimaciju (otuda zalaganje za ulazak u Evropu i priznanja o zabludama), o opoziciji da ne govorimo poto je ona, je li, manje zlo. Moemo da iskoristimo ovu situaciju ili da se drimo stare prie o lustraciji, koja dodue uklanja mogunosti demokratije, ali je zato pogodna za dolaenje do vlasti bez truda. Ljudi koji optuuju autore Nove epohe da se dre devize cilj opravdava sredstvo zato to dovode u pitanje politizaciju suoavanja sa prolou, spremno pristaju da se pravila demokratije podrede zahtevu za lustracijom od koje imaju neposredne koristi. Za mene, jedini sporan deo suoavanja sa prolou je onaj koji vodi do lustracije graana. To je ta naslaga politizacije koju treba ukloniti. Ako to ne uinimo, u okviru srodne nenacionalistike javnosti uvek e postojati kratak spoj izmeu struja koje trae lustraciju i guraju protiv demokratije i struja koje se zalau za demokratiju, a protiv lustracije. Nije nikakvo udo da do ovih kratkih spojeva dolazi jer su svi drutveni fenomeni u sebi dvostruki i protivreni, ali je naa spremnost i sposobnost da iz ovih kratkih spojeva izlazimo jo uvek sporna. Mislim da je i ova polemika i diskusija na teme nacionalizma i lustracije korak napred u razjanjavanju bitnih pitanja za nae drutvo. teta je jedino to toliko stvari eka, dok se mi sporo izvlaimo iz kuina prolosti. dvogled.rs, 28.05.2013.

Kako je Dejan Ili otkrio smisao lustracije


Svestan da i ovakav naslov i nastavljanje ove teme moe biti kontroverzno, ne mogu da odolim ovoj prilici poto je Dejan ili napisao tekst koji bi, ako bude

pameti, mogao da razrei jedan od glavnih sporova u javnosti. Naime, u poslednjem tekstu Kamenovanje, Dejan se suprotstavlja prestrogim ocenama protesta kulturnjaka koji su doli od strane nekolicine kulturnih radnika, koje on poimence navodi. Po njemu, moralno diskvalifikovati ljude, pripisivati im negativne kolektivne moralne karakteristike, bilo bi previe iskljuivo i ne bi ostavljalo prostor za alternativu postojeem stanju. Eto smisla lustracije, oko koje postoje tolike kontroverze. Dejan kao da shvata da je proirivanje moralne odgovornosti i na ljude koji nisu protestvovali na vreme preotro. On kae da je argument: poto se niste nijednom masovno i odluno zaloili za zabranu stranaka i lustraciju, to jest za odstranjivanje iz politike onih stranaka i osoba koje su podstakle, podrale, poricale i pravdale masovne ratne zloine iz devedesetih, izgubili ste svako pravo da protestujete. Tu kao da jedna privilegovana grupa onih koji jesu protestvovali osuuje drugu masovniju grupu, koja se nije odluno zaloila za odstranjivanje stranaka koje su imale veze sa zloinima, na to da vie nema politika prava, poto je onim neprotestvovanjem izgubila moralni legitimitet. Zar to nije precizna definicija lustracije? Ili misli da je ova definicija koherentna, verovatno sa moralnim principima, ali mu se ne svia to ona istovremeno i paralie. Naravno, kod Ilia tu postoji mala nedoslednost. Kada je potrebno lustrirati veliku grupu koja po pretpostavci nije masovno i odluno bila protiv zloina onda je to dobro ako se odnosi na Daia i Vuia i njihovu okolinu, poto vodi zameni vlasti poeljnijom. Ali, kada se isti zahtev postavi malo otrije, pa obuhvati i kulturne radnike koji nisu masovno i odluno protestvovali kada su Vui i Dai dolazili na vlast, i Petkovi kao ministar kulture sa njima, onda je taj zahtev isuvie iskljuiv. Kako kae Ili niko od nas ne moe ni vie ni bolje, i ako smo moralno slabi niko ne moe da nas osuuje zbog neega to je bilo izvan naih moi. to opet ne vai za graane, to to nisu kada je trebalo masovno i odluno spreili zloine iz devedesetih, kolektivno im pripisuje moralnu odgovornost i to svima bez razlike. Pomalo misteriozni naslov teksta Kamenovanje odnosi se na novozavetnu pouku o bacanju prvog kamena. koja se opet odnosi na poznati Isusov poziv da kamen baci onaj koji je bez greha, koji jeste pouka o prestrogom suenju i kanjavanju. Ili, u naem sluaju, strogosti u suenju i kanjavanju koja se

proizvoljno menja kada se pree sa grupe na grupu, sa jednog interesa autora suenja na drugi. Dakle, Ili bi mogao iz svog teksta da naui dosta o porivu za lustracijom. to ne znai da je te pouke ve izvukao. On jo uvek koherentnim smatra dokazivanje vlastite superiornosti i moralne legitimnosti preko otrine osude drugih. Jedino mu ne odgovara kada je ta osuda prestroga ukoliko je on sam na osuenoj strani. dvogled.rs, 25.06.2013.

Ka ne-lustracijskom umu
Nije da stvari oko lustracijskog uma nisu ve dovoljno objanjene i nije da Dejanu Iliu i Peaniku nije na ovom sajtu posveeno dovoljno panje, ali cela rasprava o lustracijskom umu ionako nije zbog Ilia ili Peanika nego zbog osnovnog filozofskog posla, rasprave o odnosu univerzalnih, pa i moranih, i partikularnih vrednosti. Novi Iliev tekst tu je vaan kao izvor primera i svedoanstvo da o ovoj temi jo treba razgovarati, jer jo ni izbliza nije jasno ta je problem sa lustracijskim umom, na stranu to i pomirenje na ex-Yu prostoru, iako napreduje, nije jo uvek na stabilnim nogama. Ovde emo jo veu jasnou pokuati postii klasinim logikim sredstvima, a materijal emo uzeti iz poslednje nedelje. Uvek je to isto, ali su sveiji primeri zanimljiviji. Ili se naao ponukan da kritikuje Vuiev intervju Dnevnom Avazu u kome je ovaj izneo svoj stav o pomirenju i zloinima. Ukratko, Vui se zaloio za odvajanje krivih za zloine i cele zajednice kojoj krivci pripadaju, odnosno zaloio se protiv kolektivne krivice. On precizno kae kako su zloinci lano u ime naroda kome pripadaju poinili zloine. Iliu, koji razmilja u koordinatama lustracijskog

uma i kolektivne krivice, ovo je naravno zazvualo blasfemino. Po njemu, prava stvar koja vodi pomirenju je kolektivna krivica. Evo kako to izgleda iz Ilievog ugla: Vui u veberovskom duhu praktino deli ono to on naziva narodom na konkretne poinioce i nevine posmatrae. Ova podela je neto to se protivi lustracijskom umu: Za zloin u Srebrenici nisu odgovorni iskljuivo pojedinci koji za njega krivino odgovaraju. Odgovornost za taj zloin je kolektivna. Dakle, apstraktno gledano, Vui smatra da je zloin u srpskom narodu neraspodeljen: Neki su odgovorni za zloine, a neki nisu. Kod Ilia je zloin raspodeljen na sve pripadnike etnikog kolektiva. Kao argument za to navode se po hiljaditi put manipulativne injenice: Pripadnici tog kolektiva su im dobrovoljno dodelili ili preutno priznali to pravo/da ubijaju/, i utoliko su odgovorni za sva zlodela poinjena u njihovo ime.. Na ovaj nain krivica je od nekih, raspodeljena na sve sa insinuacijom da su svi dobrovoljno ili preutno podravali zloine. Ova tvrdnja naravno pretpostavlja znanje o motivima i preutnim stavovima miliona ljudi, stavovima koji ih diskvalifikuju. Ali, za lustracijski um to nije problem, pravi je maiji kaalj diskvalifikovati milione ljudi nekim negativnim diskvalifikujuim stereotipom. Ovo se ne odnosi samo na one koji su bili zreli u devedesetim, nego i na sadanje pripadnike etnikog kolektiva. Budui da njihov sadanji predstavnik, koga moe biti podravaju u 70-postotnom procentu, nije prihvatio po Iliu ispravne stavove, odnosno ispravne moralne obrasce, onda se Vuieva krivica ponovo prenosi i na njih: Bonjaci nemaju razloga da veruju Srbima koje predstavlja ovaj vicepremijer. Dakle, drugo Ilievo moralno pravilo je da se Bonjaci i Srbi, barem dok je Vui vicepremijer, ne bi trebalo da mire, izgrauju poverenje i meaju u bilo kom smislu. Ili se ovde nudi kao uzbunjiva: ako ste mislili da je vreme za pomirenje: STOP, Vui je vicepremijer, a on razdvaja pojedince koji su poinili zloin i ostatak etnikog kolektiva, tako da od pomirenja jo ne moe biti nita! Ako sad rezimiramo, Ili ovde pravi nekoliko logikih, metodolokih i na kraju etikih greaka. Najpre od partikularnog stava zakljuuje na univerzalni, od neki na svi. Da bi to potkrepio, hiljadama njemu nepoznatih ljudi pripisuje stavove,

motive i moralne obrasce koji ih diskvalifikuju. I na kraju zakljuuje sa moralnom preporukom da je jo rano za pomirenje, odnosno, da je pomirenje nedopustivo u ovim okolnostima (dok je Vui na vlasti). Ako je neto, barem iz mog ugla, opravdavalo potrebu da se napravi Dvogled, to je upravo uverenje da su svi ovi stavovi pogreni. U ovom trenutnom sporu Ilia i Vuia, Vui je taj koji ima ispravan stav. Za pomirenje je zaista potrebno odvojiti zloince i ostatak zajednice, odnosno napustiti pojam kolektivne krivice. Kolektivna krivica je izvor nepoverenja, nacionalistiko pojednostavljenje, stav koji diskvalifikuje i stereotipizuje itave zajednice. Taj stav se ni po emu formalno ne razlikuje od nacionalistikog stava, koji doslovno isto to zahteva od svojih zajednica: moralnu diskvalifikaciju svih drugih, nemirenje, nepratanje, nemeanje. Kao to su ovih dana mediji preneli da je neki neidentifikovani slualac radija u Splitu poruio Severini da Milana ne dovodi u Hrvatsku. Ne zna on lino Milana, ali rauna da je velika verovatnoa da i on spada u Ilievu etniku zajednicu prema kojoj ne treba imati poverenja. Umesto ovog irenja nepoverenja, treba se zaloiti upravo za odvajanje onih koji su poinili zloin i ostalih i skinuti kolektivnu krivicu sa zajednica. To je i inae zahtev koji vodi sagledavanju prave stvarnosti: stavove koji poinju sa Svi (npr. Svi su oni isti), razbiti na stavove koji poinju sa Neki (Neki jesu, a neki nisu). Ako emo ii jo dalje u filozofiji, univerzalni stavovi mogu se odnositi samo na postupke, ne na ljude, pogotovo ne na etnike kolektive. Da se vratimo na poetak. Nije da ivot ve odavno ne ide ne-lustracijskim putevima, nije da obini ljudi ekaju da im Ili odobri komunikaciju i mirenje, nije da nije oigledno da IIievu lustracijsku strast ne dele ni zvaninici okolnih nacija, ni zvaninici EU, ni veina obinih ljudi u regionu, ali je jo uvek potrebno razjanjavati stranputice lustracijskog uma. Jedino on jo kaska za realnou i vie Ne, ne. dvogled.rs, 03.08.2013.