You are on page 1of 37

Roe Vitrak

Viktor ili deca na vlasti


Preveo sa francuskog: Miroslav Karaulac LICA: VIKTOR - devet godina ARL POMEL - njegov otac EMILIJA POMEL - njegova majka LILI - njihova sluavka ESTER - est godina ANTOAN MANJO - njen otac TEREZA MANJO - njena majka MARIJA - sluavka kod Manjoov GENERAL ETJEN LONSEG IDA MORTNAR VELIKA DAMA - nema osoba LEKAR SVIRAI PRVI IN U Parizu, 12. septembra 1909. godine, u stanu Pomelovih. Od osam sati uvee do ponoi. Trpezarija. Scena I (Lili postavlja sto, Viktor ide za njom) VIKTOR:... I neka je blagosloven plod torbe tvoje. LILI: Pre svega, kae se plod utrobe tvoje. VIKTOR: Moda, ali to nije tako slikovito. LILI: Dosta, Viktore! Sita sam tih pria. Poinjem i sama da govorim gluposti. VIKTOR: Zato to si jedna matora glupaa. LILI: Tvoja majka... VIKTOR:... ova ti je mnogo dobra. LILI: Da te samo uje. VIKTOR: Kaem: ova ti je mnogo dobra. Ha, ha! Ba je dobra! Mnogo, mnogo, mnogo, mnogo dobra. LILI: Viktore, ne znam ta ti je tu smeno? VIKTOR: ta, zar ja ne smem da volim majku? LILI: Viktore! VIKTOR: Lili! LILI: Viktore, danas puni devet godina. Skoro da vie i nisi dete. VIKTOR: Dogodine znai, biu ovek? A, sekice! LILI: Hajde budi ozbiljan. ZINTOR:... Pa u onda zbilja moi s tobom kao sa drocom. (Lili ga oamari, Viktor

nastavlja)... sem ako ne pristane... (Opet amara)... da radi sa mnom ono to radi i sa drugima. (Lili ga opet amara) LILI: Slinavko jedan! VIKTOR: Hajde kai da nisi spavala sa mojim ocem! LILI: Gubi se da te ne zadavim! VIKTOR: Ma nemoj! c, c, c, c... LILI: Sad si u najgorim godinama! VIKTOR: A ti ih ima trostruko vie, tih najgorih godina, Lili... LILI: Umukni, preklinjem te! VIKTOR: (Uzima au sa stola) Vidi ovu au Lili? LILI: Da, pa ta? VIKTOR: Pravi Bakara" kristal. To majka ponavlja na svakom prijemu. Jedinstvena aa jer pripada servisu, od koga postoji samo jedan primerak, to znai da ima ogromnu vrednost. E sad pazi! Devet mi je godina. Do sada sam bio dete za primer. Nisam nikad nita zabranjeno uinio. Otac svaki dan valavi: Ovo je primerno dete, dobija sve mogue nagrade, i sreni smo to se za njega rtvujemo". Majka dodaje da ona za to daje zadnju kap krvi svoje, ali krv ostaje u porodici, pa kako valjana krv ne lae, opet ti kaem da sam do dana dananjeg bio besprekoran. Ako ga nikad nisam zaklanjao rukom dok piam... LILI: Oh! VIKTOR:... kao to su mi savetovali, ono bar nikad nisam ni zavlaio prst u dupe devojicama... LILI: Umukni udovite! VIKTOR:... kao to je to radio Lisjen Paradi. Nad napuni devet godina, ako se usudi, on e to i priznati. Ali, stalo mi je jednostavno da ti kaem danas, 12. septembra, na dan prepodobnog svetog Leonsa, da neu da ekam jo godinu dana da bih postao ovek, to ne znai nita, nego sam jednostavno reio da ve sad predstavljam neto. LILI: Vidi ti njega... VIKTOR: Da, neto! Neto novo, boga mu ljubim. LILI: Pazi, molim te! VIKTOR: Kristalna aa je jo uvek u mojoj krhkoj ruci. ta je krhkije: aa ili ruka? LILI: Viktore! Nee valjda da razbije au. VIKTOR: Ako aa padne i razbije se, porodica Pomel, iji sam ja poslednji izdanak, izgubie tri hiljade franaka. LILI: Razbie je! VIKTOR: Ne brini, neu je razbiti. (Ostavi au na mesto) Ne, neu da razbijem au. Bolje da razbijem ovaj veliki up. (Gurne veliku vazu od sevrskog porcelana koja se nalazi na jednom stoiu. Vaza padne i razbija se.) Eto, moje nasledstvo okrnjeno je za deset hiljada franaka. LILI: On je poludeo! Pa ti si lud, Viktore! Tako lepa vaza! VIKTOR: Tako lepo jaje. A konja nisam ni video! A ti, jesi li ti videla konja? (Imitirajui glas oca koji imitira glas deteta) ta je to tatice? (Imitirajui oev glas koji imitira odgovor) To je konjsko jaje, veliko jaje od ii. LILI: NJemu nita nije sveto! ovek bi pomislio da se moda kaje? Boe sauvaj! Kad samo pomislim da je to namerno uinio. VIKTOR: Ja, ta sam ja uradio?

LILI: Nemoj da se pravi lud. (Imitirajui ga) Ja, ta sam ja uradio? VIKTOR: E, mala moja Lili, pa ti si razbila veliku vazu iz Sevra. LILI: ta! Usuuje se da me nabedi za ono to si sam uinio, i to namerno i na moje oi? VIKTOR: Da. LILI: Ali ja u rei da si ti to uinio. VIKTOR: Nee ti verovati. LILI: Nee mi verovati? VIKTOR: Ne. LILI: A zato? VIKTOR: Videe. LILI: Volela bih ipak da mi kae zato? VIKTOR: Videe... LILI: Pa to je uasno! To je odvratno! Ja ti nita nisam uinila, mali moj Viktore. Zar nisam uvek bila dobra, zar nisam uvek izbegavala da se kaim s tobom... VIKTOR: Nikad ti nita nisi izbegavala, nikad. LILI: Boe blagi! ta se ovo detetu dogaa? Ma ta je s tobom? VIKTOR: Imam devet godina. Imam oca, majku, sluavku. Imam lau na benzinski pogon koja ode i vraa se na polazno mesto poto ispali dva topovska hica. Imam linu etkicu za zube sa crvenom drkom. Oeva ima plavu drku, mamina belu. Imam vatrogasni lem sa celokupnim priborom. Imam apetit. Imam pravilan nos, bezazlene oi, ruke nezaposlene, zato to sam mali. Imam tednu knjiicu, na koju mi je ujka Oktav uloio pet franaka na dan krtenja. Ako tome doda cenu uloene knjiice, kotalo ga je sve zajedno sedam franaka. U etvrtoj godini imao sam ove boginje i pregurao sam ih bez termo metra doktora Ribiora. Telesnih mana nemam. Imam dobar vid i zdrav sud, i zahvaljujui ba ovim osobinama, lepo sam video kad si poinila ovo alosno delo, bez ikakvog razloga. Porodica e sama proceniti. LILI: (Plano) Nema pravo da to uradi. To nije poteno. Ako si hrabar, priznae da si sam to uinio. Tako rade iskreni i poteni mali deaci. VIKTOR: Nisam ja mali deak, i neu da optuim sebe, jer si ti razbila taj stari lonac. LILI: Pa, dobro, videemo! VIKTOR: Ti mi znai preti? Sluaj Lili, sad u da razbijem i drugi. LILI: (Plaui) Tugo moja? Tako dobar i mio deak! Gde li je samo mogao da vidi tako neto? S kim li se on to drui? VIKTOR: Ne bi ti to mogla da razume. A ne moe razumeti zato to si jedna nespretna i kvarna idiotkinja. Ja nita ne izmiljam. im moja majka primeti tetu, ona e te u to ubediti bez po muke, i siguran sam da e biti dovoljno niska da joj se izvinjava, kao da i najmanja uvreda nije bar hiljadu puta skuplja od velikog konjskog jajeta. LILI: Jo trai da mu vream majku. VIKTOR: Pa nisi joj erka! LILI: (Plaui) Ne shvatam. Nita ne shvatam. VIKTOR: Shvatie. Iako nisam ja razbio jaje o kome je re... LILI: Oh! VIKTOR:... ipak bih mogao da optuim sebe. To bih ak rado uinio, ali mi ne bi verovali... LILI: ta?

VIKTOR: Ne bi mi verovali zato to u ivotu nita nisam razbio. Ni jedan jedini klavir, ni jednu jedinu flaicu za mleko. Ti, meutim, ve ima na svome kontu zidni sat, ajnik, flau od orahovine itd. Ako optuim sebe, otac e odmah na to: Dobri deko hoe da spase Lili". A majka e: Viktore, to to radi vrlo je lepo, a vi Lili, vi ste otputeni". Spae se daljih pogrda jer e biti gostiju. ta e, slomila si vazu i ja tu nita ne mogu. Stvarno nita. Poto ja nikad ne mogu biti kriv, znai da ja vazu nisam ni razbio. LILI: Ipak je razbijena. VIKTOR: Da, pogreila si. (Pauza) Svakako, ja bih mogao da kaem da je to konj... LILI: Konj... VIKTOR: Dabome, onaj tobonji ii koji je trebalo da se rodi iz jajeta. Da mi je tri godine, ja bih to rekao, ali imam devet i strano sam pametan. LILI: Ah! Da sam bar samo au razbila... VIKTOR: Strano sam pametan. (Pribliava se Lili, imitira oev glas) Ne plaite, Lili, ne plaite, draga moja curice... LILI: Viktore! Koji ti je avo? VIKTOR: (Istim tonom) Preklinjem vas, ne plaite. Gospoa hoe da vas otpusti, ali gospoa je ovde niko i nita. Ja sam gazda, uostalom, gospoa me oboava, ne ipak manje no to ja vas volim. Zaloiu se za vas i dobiu parnicu. Kunem vam se! Draga Lili. (LJubi je) Spau vas. Raunajte na mene i u ranu zaru sam u doneti dobru vest u vau sobu. Drago vatreno jagnje! Kulo noi! Ruo Davidova! obanko zvezda! (Die se u jednom skoku i pone da vie iz sve snage, dignutih ruku.) Moli za nas, moli za nas, moli za nas. (Zatim poinje da se grohotom smeje) LILI: (Govorei besno sama sebi) Ne, ne, ne. Odlazim! Odlazim! Odlazim odmah. Viktor je poludeo. To vie nije dete. VIKTOR: Nema vie dece! Nikad nije ni bilo dece. LILI: (Istim tonom) Odvratna kua! Odlazim. Sad ja hou da odem. Hou da idem i otii u. Tek mu je devet godina! U ta e se tek klinac izmetnuti! VIKTOR: Ja uvek ispunim ono to obeam. Nee te dirati. Ostani. LILI: Ne. VIKTOR: (Opet oevim glasom) Ostaete. Ostaete, draga moja Lili. Nebeska sliko! Maja kacigo, mesena stabljiko, ostaete... LILI: U redu. Ostau. Hoe da me pree, odvratno derite! Bitango jedna! Ostau, u redu! Ali, platie mi! VIKTOR: (Neno je ljubi) De, ne ljutim se na tebe, Lili, a oni te nee dirati, kunem ti se... jer ja sam strano pametan. teta to si ti prva platila ceh. (Lili izlazi plaui.) Scena II (Viktor sam. Sedne, podboi glavu i ostaje utei neko vreme.) VIKTOR: Strano... pametan. (Pauza) Sanjao sam sino strica, narodnog poslanika, medvedara, pod tujom u vrtu. Bio je sav beo, sa pukom u ruci, belom kao mermer. Uspeo je. Priao sam mu, ali tako da me ne moe dosei rukom. Kakva mu je ta manija da me kucka po elu i govori: Lii na mene! E, ovo je pravi Pomel!" Odjednom sam video u oblaku munju... Pre par godina, jednog 14. jula, iznenadila nas je oluja. Konji su se propinjali pred zastavama andarmerije. Svi su bili veseli. Otac je drao uzde i imao je crne rukavice. Kao i tada, munja je bila ruiasta. Palo mi je u oi da je u tom asu njen oblik liio na liniju obale La Mana. Pljutala je kia, sledio sam trag munje prstom!

Poslanik je draio svoje medvede, i ubeivao me da me voli: Viktore, ti si strano..." (Ulazi Ester) Scena III VIKTOR i ESTER ESTER: Dobar dan, Viktore. elim ti srean roendan. (LJubi ga) VIKTOR: Ah, to si ti, Ester. Zdravo. (Pauza) Hvala. ESTER: Nita. VIKTOR: Nita? Ako je nita, zato si onda rekla? ESTER: Kae se nita" tek tako, iz utivosti. VIKTOR: Kod nas se kae nema na emu". ESTER: To je due. VIKTOR: uj Ester, pusti ti mene na miru. Brini ti za svoje lutke, lickaj svoje make, voli blinjega svoga kao samu sebe, i budi posluno dete dok ne postane verna supruga i dobra majka. ESTER: Ne voli me vie, nevaljale! VIKTOR: Ti to ne razume. I nee ni razumeti. Ti si kao Lili. Eto, ba ta Lili, maloas je razbila krag i sigurno e je otpustiti zato to ima nameru da stvar svali na mene. ESTER: Ti to nisi uinio? VIKTOR: Naravno da nisam. Da sam ga ja razbio, sigurno se time ne bih hvalio. ESTER: Naravno! (Pauza) Jadna Lili! VIKTOR: Nije to vie vano. Nego, sluaj Ester, imam jednu lepu priu za tebe. ESTER: Fino! Hajde, brzo. VIKTOR: Je l' zna Pjera Disena? Da, zna ga - to je onaj to se eta sa velikim biem i sakuplja zmije. E, sa njim sam sino izaao. ESTER: Sino! Bez Lili? VIKTOR: Ne, Lili je dola, ali smo je oterali kamenicama. Time se nee hvaliti, jer je drim u ahu. ekala nas je kod sestre dok smo mi ili da gledamo predstavu na vaaru. ESTER: Blago tebi, Viktore! VIKTOR: Tiina.. . Bilo je divno (Redom, kako pria tee, imitira glumce) Ispred crvene zavese jedan ovek ulepljen perjem, valjao se pred enom na konju koja je u rukama drala veliki krst. ESTER: Stvarno? VIKTOR: ovek je pevao: ,,Da l' me voli, Il ne voli, To me mnogo briga; Al' na miru ostavi me, Samo to te molim." ESTER: Boanstveno! VIKTOR: Da, Madam Manjo juniorka, boanstveno. Ali to jo nije nita. Posle predstave, Pjer i ja odemo iza barake i zadignemo platno. ESTER: Ah! I ta ste videli?! VIKTOR: Onaj ovek to je bio ulepljen perjem lei na leima i sisa vime jedne koze. ESTER: A ena? VIKTOR: A ena je vakala pare hleba. (Duga pauza)

ESTER: Sluaj, Viktore, i ja imam neto da ti priam. VIKTOR: Najzad. ESTER: Zato najzad? VIKTOR: Onako. ESTER: Pria je slina tvojoj. VIKTOR: Ide mi voda na usta. ESTER: Re je o tvome tati. VIKTOR: A! ESTER: Da, i o mojoj mami. VIKTOR: Eh! Eh! Vidi, vidi, znai tako... Gospoa Tereza Manjo. Strana je! ESTER: Ako se smeje, neu ti priati. VIKTOR: Ne smejem se; podsmevam se. Moj tata i tvoja mama" - ima li ideju ta to znai? ESTER: Ne, stvarno ne znam. VIKTOR: Dakle, mnogo si slatka. ESTER: Hvala. (LJubi ga) Sedela sam u salonu mami na krilu i drala jednu njenu minuu. Tek to su mi probuili ui. Kaem joj da upali lampu! Ona nee. Onda neko zazvoni. Mama se naglo digne, a ja se skotrljam na pod. Pljas - pljas - amarala me obema rukama. Zar ne moe malo da pazi, idiotkinjo jedna". Ja - idiotkinja? uj! VIKTOR: Je li imala prstenje na ruci? ESTER: Naravno. Zaradila sam ogrebotine na obrazu, i jo minua koju sam drala u ruci bila je slomljena. I zna ko je doao? VIKTOR: Moj tata. ESTER: On! VIKTOR: Odmah na spavanje"... ESTER: Ne spava mi se". Naravno im neko doe, odmah: u krevet! VIKTOR: Dolazi li mnogo sveta? ESTER: Ne. Samo gospodin Pomel. VIKTOR: Tata. Lep je, a? ESTER: Lep? Skroz je izbrijan. VIKTOR: Hoe da kae go? ESTER: Naravno da neu. Mislim samo ruke i lice. VIKTOR: Ju, Bebice...! Nastavi! ESTER: E pa evo! Ja ostanem u sobi, a oni mi utrape knjigu, kao da itam. Dobar dan, arl! Dobar dan, Terezo! Gde je dragi Antoan?" Tata je spavao. Seli su na otoman i evo ta sam ula, Mama je govorila: Loknice moje male..." a tvoj tata: Rezice, moja, Reziko", onda moja: Karlo, takva sam, sva gorim..." ili tako neto. Onda tvoj: Skini brzo pogaice". Onda moja: Ako sad odjednom bane Antoan?" Tvoj: ,,Daj, daj mu tu slatku sliku..." Moja: Karlo, Karlo veliki"! Tvoj: Pusti tu jadnu pitu!" Za pitu sam sigurna, a ostalo je neto u tom smislu. VIKTOR: Je li to sve? ESTER: Onda je moja plakala, a tvoj je otiao tresnuvi vratima. VIKTOR: I onda? ESTER: Onda je doao tata u koulji. Iao je po salonu ponavljajui: Ne oseam se dobro". Stalno govori da se ne osea dobro. Ni ja", rekla je mama. Onda je on kleknuo pred nju. Mama je drhtala. Onda je viknuo kao to vie u zadnje vreme: I telad vie

vrede od vae dece, veleizdajico!" A poto je doktor savetovao mami da mu ne protivurei, svi smo poli na spavanje. VIKTOR: (Die se, i kao u zanosu) Ah, Viktore! Kakva sudbina! as si pod udarom ekia, as bavi! Sad si pod udarom ljubavi. A povrh svega testere, sad pera, sad opet ventila, pare, ljuteka oeva izma i vrtoglavica od ena u njinim odajama. (Recituje) Pustio sam je da ode u odaje svoje, Pustio sam je da ode u odaje svoje. (Najavljuje) Evo ih: udo od deteta, Nedostojni Otac, Dobra Mati, ena Preljubnica, Rogonja, Stari Bazen! ivela lasta, droplja, rajska ptica, kakadu, kova-ptica! ivela pegava raa i ribatorpedo! (Menjajui ton, Esteri, koja prati scenu razrogaenih oiju i otvorenih usta) iveo Antoan! ESTER: iveo tata! (Brizne u pla.) VIKTOR: Uf! Da se izduvam... ESTER: (Plae) Bojim te se. (Nastavlja da plae. Ulazi arl, Emilija Pomel i Tereza Manjo) Scena IV VIKTOR, ESTER, ARL, POMEL, EMILIJA POMEL, TEREZA MANJO EMILIJA: (Ulazei) arl! ARL: Ovde! EMILIJA: (Pokazujui komade vaze) Sevr!... ARL i TEREZA: (Zajedno) Oh! ARL: Viktore! Ko je to razbio? EMILIJA: Jo pita. Pa to je vrhunac! Gde je Lili? ARL: Je li Lili? VIKTOR: Ne, Ester. TEREZA: Jesi li ti, Ester? VIKTOR: Zar ne vidite da plae. (Ulazi Lili da poslui.) Scena V Isti, Lili VIKTOR: (Lili) Kau da si ti razbila vazu. Reci istinu. Jesi li je ti razbila? LILI: Ne. VIKTOR: Ester ju je razbila. Na nesreu, rekao sam joj da je to konjsko jaje, i, kako sam bio okrenut leima, ona ga je razbila da vidi kako se raa drebe. EMILIJA: (arlu) Eto, budalo, ti sa tvojim priama! ARL: Pa nije Viktor razbio vazu... EMILIJA: Naravno da nije. Ne misli valjda da bi on ikad naseo na te tvoje bljezgarije? (Lili izlazi) Scena VI ISTI, bez LILI TEREZA: Hodi ovamo, Ester. (Ester se ne mie) Jesi li ula, Ester? Rekla sam da doe ovamo. Ili moda eli da ja doem?! Na! (amara je obema rukama.) VIKTOR: Izvinite, gospoo Manjo. A da li ste skinuli prstenje? ARL: ta se ti mea, Viktore? EMILIJA: (Terezi) Slatko malo, boji se da ne ozledite Ester vaim dijamantima.

TEREZA: (Zbunjena) Viktor je u pravu, ali ona je jedno tako nepodnoljivo derite da zasluuje kaznu. Jer, draga moja prijateljice, ta vaza bila je raritet i sigurno je mnogo vredela, zar ne? ARL: Boe moj, Tereza, u celoj stvari ja sam kriv, pa pustite da ja podnesem tetu. VIKTOR: Tim pre to su ti predmeti, i pored njihove veliine, krhkiji nego vae prstenje i minue, zar nije tako? TEREZA: (Crvenei) Koliko mi je poznato nikad nisam kanjavala erku minuama. EMILIJA: Kako se samo seti, da mi je znati? Slaem se sa njim. Ne ljutite se, Terezo. Mislim da uvek treba hrabriti spontane reakcije kod dece. VIKTOR: Verujte mi, gospoo, da je Ester dovoljno kanjena. Pa, poto mi je danas roendan, molim vas da joj oprostite. ARL: Bravo, Viktore. Terezo, poljubite svoju erku i kraj. EMILIJA: Sine, doi. Doi, Viktore. Evo ti deset franaka. TEREZA: (Tiho Esteri) Dobro, Ester, hoe li mi rei zato si to uradila? ESTER: (Vie ne plae) Zato to Viktor danas puni devet godina. TEREZA: E kad je tako, onda evo ti! (amara je.) SVI: Oh! TEREZA: Oprosti, Viktore dragi, ovo je poslednji put veeras. To je jae od mene. (Ester i ne trepe. Viktor odlazi do nje u ugao i neto apatom govore) ARL: Govorimo o neem drugom i ne mutimo radost ovog malog slavlja dernjavom i suzama. Zbilja, ni Antoan ni general jo nisu stigli? TEREZA: Oh, to se Antoana tie, da nije sam navaljivao da doe, najradije bih ga bila ostavila kod kue. EMILIJA: ta kaete, Terezo? Ostavili biste Antoana? Draga moja, ja bih stvarno bila nesrena, a Viktor, koji ga oboava, sigurno bi vam to zamerio. TEREZA: Ah! Znate i sami - nije sa njim lako. EMILIJA: ta? ARL: Da, draga moja Emilija. Antoanu nije dobro. On je... TEREZA: On je lud. EMILIJA: Lud? TEREZA: Na alost! EMILIJA: Pa to je uasno. ARL: De, de, ta se sad kao udi? Zna vrlo dobro, Emilija, da je Antoan bio podloan izvesnim krizama. Ranije retkim, a sada sve eim i eim. Tereza se zbog toga iz dana u dan sve vie brinula, a danas je ve u panici. TEREZA: Da. EMILIJA: Zaboga, Terezo, ne oajavajte pre vremena! ovek ne sme da gubi glavu tek tako, iz ista mira. VIKTOR: (Koji je sluao) Da, iz ista mira. (Svi se okreu prema njemu) Iz ista mira. Jednog lepog dana on podigne vojsku ko u gori lia. Niani. Najlepe ene sveta bivaju zarobljene u krvave ipke, a reke se uspravljaju kao zaarane zmije. ovek okruen tabom divljih zveri juria na elu grada, ije kue idu za njim stisnute kao artiljerijske kare. Cvetovi menjaju perjaiice. Stada se raspruju. ume se razmiu. Deset miliona ruku sparuje se sa pticama. Svaka putanja je strela. Svaki komad nameta ja muzika. Iz ista mira. Ali, on komanduje! (Svi gledaju Viktora zgranuto) ARL: Viktore! ta mu je? ta je s tobom?

VIKTOR: Nita. Izgubio sam se na trenutak. EMILIJA: Viktore! Nikad ga nisam videla takvog. Da ti nije zlo, Viktore? Iai. Hoe li jedan gutljaj? Evo kocke eera sa dve kapi valerijana. VIKTOR: (Prsne u smeh.) ta se to dogaa? Govorili ste o Antoanu, zar ne? Antoan treba da doe. To ste rekli, ak i ako je bolestan. Eto, to je moja majka. im se pomene bolest, njoj su svi odmah bolesni. ARL: Dosta izmotavanja! elim da mi objasni ta si to sa ovim maloas hteo da kae! VIKTOR: Nema tu ta da se objasni, tatice dragi. Pravio sam se lud, i ta je tu tako strano? ARL: Nita. Samo to je bilo netaktino prema Terezi i mora da joj se izvini. ESTER: Zabranjujem mu da se izvinjava mojoj mami. SVI: ta? ESTER: Da, zabranjujem mu. ARL: A zato, moliu lepo, gospoice? ESTER: Ne znam. Ali neu da joj se izvinjava. Ni od mene to nije traeno kad sam razbila porculan. TEREZA: U redu, ne mora da se izvinjava. Vidite, moja Ester inae nije tako rava, kao to izgleda. Ali on nam mora rei ta je znaio taj neki zanos od koga, sigurna svm, niko nije ni re shvatio. VIKTOR: ta, zar se niste odmah dosetili? SVI: Ah, ne! Bogami ne! Ko bi se setio? VIKTOR: E pa dobro! Te rei su bile prosto i jednostavno ispreturani delovi moga sledeeg pismenog zadatka iz francuskog. (Pauza; onda se svi usiljeno smeju) ARL: Ah! Dete je opasan mangup! Vidi ti njega! ta kaete! ta ete, treba mu ponekad pogledati kroz prste; on nam prua tolika zadovoljstva. NJegov profesor, koga sam jue sreo, opet mi je rekao: Ako mu se nita ne desi, ovaj e deak daleko stii, verujte mi, vrlo daleko. Strano je pametan!" ujete li, Terezo, strano. TEREZA: Dobro sam ula, straan je! (Antoan Manjo ulazi kao vetar.) Scena VII ISTI, ANTOAN MANJO ANTOAN MANJO: Dobro vee. Gde je? A, tu si! Iz dana u dan sve vei. Koliko ti je godina? Devet godina, a metar i osamdeset visok. Koliko si teak? Ne vaga se nikad? Grei: ko se esto osea dobro, sebe poznaje; ko se dobro poznaje, dobro se vaga. Ba vam je slatko ovo dete, arl. Pljunuti Galvani, da, onaj dreser aba. Ha! Treba se malo i nasmejati! A vi Emilija, stalno tuni? Grozne li dosade... nikakvog posla na ovome svetu. A, sad lomite posue? Bravo, arl. iveo eki. Ja sam pre za testeru, melodinija je. Kako ko voli, zar ne? Dobar vee Terezo! (LJubi je) ta, nee da me poljubi? Nee da me poljubi. Nikad nee da me poljubi. Ne znam zato. Pitanje predaje. Jedanaest hiljada puaka, tri stotine topova i plamena rakantinjerke! Gospoica Ester. Vojniki pozdrav! dost na zastavama. Iakav ivot! A evo i male iveo prvi konzul! (Peva) Ja sam seka od Navara, tramtaram, tramtaram Ja sam erka doboara, tram, taram, taram, tam, tam (LJubi svoju erku) Sluajte, strano se radujem to vas sve vidim tako zdrave. Naroito arla. arl, stari moj drue, vi ste zaljubljeni. Niste? Kojeta! E, bogami Emilija, ne moe

vam ovek estitati: niste u stanju da zadrite ovog deliju. Ma ta mi priate! Terezo, pokai nam kako ti pali barut. Hajde, on rukama, pa lancima, pa prevrtanje oima, pa onb kad zaljulja celom utrobom, pa mir meu ljudima dobre volje, najzad mir meu ljudima... ARL: Antoane, dragi prijatelju, hoete li... evo, uzmite jedan aperitiv. EMILIJA: Da, zbilja uzmite aperitiv... TEREZA: Mili moj, molim te, prestani. Deca te sluaju Sedi. ANTOAN: Ah! Ba ste svi dobri! (Pada u stolicu) VIKTOR: Gospodine Manjo, goepodine Manjo! ANTOAN: A, ta je? EMILIJA: To je moj mali Viktor. Zove vas! ANTOAN: Ti si, Viktore? Prii, mali, pa reci ta eli. VIKTOR: Hou da mi pria o Bazenu. SVI: Oh! Viktore! ANTOAN: (Recitujui nao lekciju koju zna napamet) BAZEN", (zeeen!) (Ail) Maral Francuske, roen u Versaju. Istakao se u krimskom ratu i bio glavnokomandujui u Meksiku sa prilino uspeha; ali, zaduen u ratu, 1870-1871, za odbranu Meca, poinio je pravu veleizdaju otadbine svojim nehatom, nesposobnou, egoizmom i uskou svojih pogleda. Dopustio je da bude opkoljen, preduzimajui samo smene pokuaje proboja, otpoeo je sumnjive pregovore sa Bizmarkom, a zatim predo grad, ne preduzevi ono to mu je nalagala vojnika ast i dunost. Kako mu je smrtna kazna na koju je bio osuen bila zamenjena zatoenjem, polo mu je za rukom da pobegne i povukao se u paniju, gde je iveo okruen optim prezirom (1811-1888) (Pone da plae) TEREZA: Sve je to tako sramno, sramno, sramno... (Pokriva lice rukama.) ARL: Ma ne, Terezo, ne, sve je to vrlo zabavno, verujte. EMILIJA: E, stvarno, arl. . . VIKTOR: Hvala, gospodine Manjo. Hvala! ARL: Dosta, Viktore, ti sve to namerno radi! (Uzimajui ga na stranu.) Gospodin Manjo je bolestan i morao bi da ima malo obzira prema gospoi Manjo i prema Ester. VIKTOR: Ester mi je rekla da mu je Bazen najmilija tema. Mislio sam da u ga obradovati. TEREZA: (Koja je to ula) Opet ti, Ester! Hodi ovamo! (amara je) ARL: (Emiliji) udno, zar ne? EMILIJA: Nita ne shvatam. Prosto da pomisli da je zarazan. Pogledaj Viktora. ARL: Pa Antoan nije maloas bio tu. A Viktor... EMILIJA: Nije, ali tek to nije stigao. kako bilo da bilo, ja nisam mirna. TEREZA: (Prilazi joj) Oprostite mi Emilija, mogla sam da znam da e tako ispasti. EMILIJA: ta ete, draga moja Terezo, svako ima neku muku, a mi smo sreni da moemo da podelimo vae nevolje sa vama. TEREZA: (LJubi je) Draga, draga prijateljice. ANTOAN: (Vrlo prirodno) Izvinite, ini mi se da mi nije bilo sasvim dobro kad sam doao. Da nisam moda preao granice gostoprimstva? ARL: De, de, Antoane, stari drue. Recimo da ste malo sanjarili, malo dremali i dosta o tome. Je li vam sad dobro? ANTOAN: Ne moe biti bolje. ARL: Odlino.

ESTER: iveo tata! ANTOAN: (Uzima je na krilo i ljubi je) Treba rei: iveo Viktor, zar ne? Neka ivi devet Viktorovih godina. (Ulazi general) Scena VIII ISTI, GENERAL ETJEN LONSEGIR ARL: Ah! Evo generala! GENERAL: (Pozdravljajui) Gospoo, dobro vee, gospoo, dobro vee, gospodine Manjo. Jo uvek raste, Viktore? Telo i mudrost ljudska ne prestaju da rastu, a? VIKTOR: Tako je, generale, naalost. GENERAL: Naalost? Zato naalost? VIKTOR: Tek tako. GENERAL: Zbilja tek tako. Koliko si visok? VIKTOR: Metar i osamdeset, generale. GENERAL: U konjicu! Daemo ga u konjicu! VIKTOR: Ba ste ljubazni, generale. GENERAL: Ja ljubazan? kojeta, ja sam prava ivotinja. ESTER: To nije istina. GENERAL: Ah, slatka mala curica. Dobro vee, Ester. Znai, mala seka nee da ja budem ivotinja? Dobro, a ta hoe mala seka da budem? ESTER: General! (Opta nelagodnost) VIKTOR: ta je bilo, generale? EMILIJA: Zabranjujem ti da se tako obraa starijima. GENERAL: Ali, draga moja, svi me zovu generale... ta tu ima loe? ta hoe mali Viktor? VIKTOR: Jeste li poznavali Bazena? SVI: (Osim generala i Antoana, koji nije uo) Oh! Oh! Oh! TEREZA: (Viktoru koga vodi na stranu) Viktore, molim te izbegavaj da govori o ratu 1870-1871. Da ne misli da ta tema sve zanima? Sem toga, moj siroti mu je tako bolestan. Ako neko samo spomene taj rat, odmah mu se vrate njegovi stari napadi. Je li da nee vie? Hajde, obeaj mi! Zakuni se! VIKTOR: (Golicajui je po slepoonicama) ,,Loknice moja, loknice". EMILIJA: (Prilazei iznenada) Opet vas neto zadirkuje! Ne ljutite se, Terezo. Naravno, ve mu je devet godina, ali ta je to devet godina! Hajde, za sto, Viktore, svi za sto. (Svi sedaju. Svetlo se gasi. Kad se ponovo upali, ve su stigli do slatkia) GENERAL: (Diui au) Pijem za tvojih devet godina, Viktore. SVI: Za Viktorovih devet godina! VIKTOR: Pijem za moju voljenu majku, za mog oboavanog tatu, za generala Etjena Lonsegira. Pijem za vas, gospoo Manjo, pijem za gospodina Antoana Manjo. Pijem za Ester, njihovu erku; pijem za Lili koja je vredna sluavka ovog doma. SVI: Bravo! (Kucaju se) ARL: A sada, Viktore, deklamuj nam neto. VIKTOR: Ne znam nita. EMILIJA: Hajde, nemoj da te molimo. Ti bar nisi stidljiv. Pretpostavljam da se ne plai gospodina i gospoe Manjo. VIKTOR: NJih ne, ali generala. . .

GENERAL: Deklamuj nam, Viktore neku pesmicu. Doavola, pa sigurno zna neku. Svaki ovek zna neku pesmu napamet. EMILIJA: A ba lepo ume da recituje. VIKTOR: (Diui se) Generale, za vas, za Francusku: Bie vojnik, mali moj, Volee te mati, Oruje za ljuti boj otac e ti dati. Nad rat trube objave, Uzee nam sina, Vodie ga do slave Majka domovina. ANTOAN: (Diui se naglo) Traim re. VIKTOR: Ima je, Antoane! TEREZA: Antoane, sedi! SVI: Pustite ga, Terezo, hajde pustite ga, nek se zabavlja. ARL: Viktore, doputa sebi suvie slobode sa gospodinom Antoanom. VIKTOR: Govori, Antoane. Tiina u stroju! (Svi uute sa snebivanjem i zgranjavanjem.) ANTOAN: Svinje. Svinje. Svinje. Mala sedanska konjica na svojim arapskim konjima. Ah! Ah! A onaj drugi, nagizdani, izmeu dva crnca, predao nam je Senegal i gornji Niger. A ta je radio Ferdeb? U pratnji 1400 alirskih konjanika Ferdeb je stajao uspravno na biku, pa je odjednom sjahao, preko malog pokretnog binjektaa na sklapanje purpurom prekrivenog, na tlo pustinje, kojom su se kao neko more ljubaznosti orili arapski povici dobrodolice, pa je sred besnih digitovki zasadio palmu koja raa trobojie urme. ivela, dakle, trea Republika, koja garantuje obavezno obrazovanje, formira graane dostojne tog imena, i koja konano obezbeuje radnim klasama osnovne privilegije principa dosledne ljudske solidarnosti, to najdragocenije zavetanje Revolucije. A van toga, svi su svinje, svinje i patrioti. (Uuti. Nastaje teskobna tiiia.) VIKTOR: A Bazen? SVI: Oh! Oh! Oh! ANTOAN: Bazen? (Gledajui arlu u oi) arl, zna li ti priu o Bazenu? ARL: Ne. TEREZA: Ali mili, ve si je priao... ANTOAN: (Zgrabi no i udara njime posred stola) Ah! Moj si Bazene, moj si, evo ti. evo ti, na! (Plaui) Umreu. Dajte mi njegovu fotografiju! Ne, nita mi od vas ne treba, gospodine popo, bez itanja, molim vas. Nareujem: vojnici, dugujem vam istinu, J'a sam rogonja, a sada pucajte pravo u srce, pravo u rogonju. (Klone) TEREZA: ta sam vam govorila. (Plae) Ve mesec dana ista pesma, nepredvidljivo, pritajeno, strano. (Teskobna pauza. Niko ne mrda. Tereza i arl zgledaju se uasnuti. Lili stoji u vratima. Ester mrke u oku.) VIKTOR: (Prie Antoanu) Antoane, u ime francuskog naroda, imenujem te vitezom Legije asti. (Grli ga) ANTOAN: (Koji je ponovo sasvim miran) Vrlo si ljubazan, Viktore. Ja te takoe mnogo volim. Tvoja me je pesmica veoma dirnula. Ko je to napisao?

VIKTOR: Viktor. Laprad. Recitovao oam je zato to se on zove Viktor, kao i ja. ANTOAN: (Obraajui se svima) Zar nije zlatan? ta je, Ester, plae!? Majka ti je neto uskratila, siguran sam. Terezo, nemoj da joj danas protivrei. Daj joj senfa, ako eli, a sada e nam i ona neto recitovati. Sad je na nju red. Zar ne, Ester? ESTER: U redu, tata. Malo tiine i poinjem. MLEKAREVA BUKA Mlekareva buka mamila je strano mesarevu maku elela je strano da ide mlekaru da mu buter buka Da mu buter buka pavlaku da jede Dok napolju ladna kiurina gruva da mu buku uva Da mu nou prede da mu danju zeva da mu uva buter dok napolju seva Dok mesar na panju digericu kolje i slezinu mui Da lei kraj njega da mu cedi vreme da mu ee teme da ga srei ui Nad ga srce boli da ga moda voli da mu buji paji I dok mlekar spava da mu nou sjaji. EMILIJA: Oh! Slatke li pesmice! Viktore, poljubi Ester i zahvali joj se. VIKTOR: Oaran sam, Ester i zahvaljujem ti od sveg srca. GENERAL: Eh, kako se to nekad pevalo... (Peva) Znaku... praku... maku... trala... la... tra...la. Maku tamo, maku vamo... ARL: Generale, neete valjda da pomislimo... (Svi se smeju) GENERAL: (Pokazujui na Ester i Viktora koji su jo zagrljeni) Lep par, ovo dvoje malih. Oboje su ve porasli. Da se kladimo da ete ih venati. TEREZA: Ah! Ne! EMILIJA: A to da ne, Tereza. Na Viktor i vaa Ester, na to nisam nikada ni pomislila, ali... zbilja, ale radi, Ester bi se mogla zvati Pomel, pa i ja se zovem Pomel, zar ne?

Naravno, jo je rano misliti o tome, ali gledajte ih ovako zajedno, a nae porodice bi se ujedinile. Sigurna sam da se Antoan slae sa mnom. ARL: Boe, Tereza... Emilija. Deca imaju jo dosta vremena. ANTOAN: A ne! Nemaju vremena. Venaemo ih odmah, a? Treba malo i ale... Hajde, venavam vas, i siguran sam da ve znate da se igrate ljubavnika. Zar ne, generale? Bie veselo! GENERAL: Tako je, igrajte se tate i mame za nas. Ba dobra ideja. Igrae nam malu predstavu. Ti, Viktore, ti si tata. Ester, ti si mama. Naravno, ena uvek prvo poinje. (Duga pauza. Viktor apue neto Esteri. Ester i Viktor e igrati scenu, koju je devojica ula izmeu arla i Tereze) ESTER: Loknice, moje male... VIKTOR: Rezice, mala Rezice... ESTER: Karlo, takva sam. Sva gorim... VIKTOR: Skini, skini brzo pogaice... ESTER: Ako sad odjednom bane Antoan? VIKTOR: Daj, daj mi tu slatku siku. ESTER: Karlo, Karlo Veliki... VIKTOR: Pusti tu jadnu pitu... (Ester se pravi kao da plae. Viktor odlazi i vraa se sa polucilindrom i lanom bradom. Ulazi viui) I moja telad vie vrede od tvoje dece. Tranta... ta... tranta... ta... (Oboje se zacenjuju od smeha dok su prisutni kao ukopani, Antoan se pribliava Emiliji i kae joj nekoliko rei apatom, na uvo.) EMILIJA: Oh, Antoane. GENERAL: Cvokoete Emilija, hladno vam je? EMILIJA: Ostavite me. Oh! Oprostite, generale. Ne, hvala, nije mi hladno. Ali Antoane, zaboga. Ostavite me. (Antoan je uporan, miluje Emiliju koja pokuava da se otme.) GENERAL: (Terezi) Sigurno je nova kriza na pomolu. TEREZA : Ne znam. Ne znam, kaem vam. (Vie) Ne znam! GENERAL: (arlu) ta vam je? ta se deava? ARL: ta mi je, ta mi je... taka mi za vrat, sekira pod nos... GENERAL: (Deci) Deco, hajde izaite za trenutak. VIKTOR: Neemo, generale. ESTER: Neemo, generale. GENERAL: E, onda ostanite. (Antoan nastavlja svoju igru, i dalje zadirkuju Emiliju recitujui) ANTOAN: Mlekareva buka mamila je strano mesarevu maku elela je strano da ide mlekaru da mu buter buka Da mu buter buka pavlaku da jede (Antoan se srui na fotelju pokrivi lice rukama, Emilija zabaene glave, skrtenih ruku,

gleda as mua, as Terezu. Duga, nema scena.) EMILIJA: Dajem vam na znanje da od ovoga svega nita nisam shvatila. TEREZA: Antoane, jadni moj Antoane! (Plae) ARL: Hteo bih da pitam Viktora... Viktore! VIKTOR: Da, tata? ARL: Nita, kasnije. ANTOAN: (Diui se) Tereza je bila u pravu, nije mi dobro. Treba da se vratim kui. Izvinite me. TEREZA: Izvinite nas! Ester! Gde ti je kaput, rukavice!... ANTOAN: Ne, idem sam kui. Zabranjujem vam da me pratite. Zabranjujem vam, razumete li! Laku no. (Izlazi pevuei) Mlekareva buka / mamila je strano / mesarevu maku (Dugo nelagodno utanje) Scena IX ISTI bez ANTOANA GENERAL: Bili smo tako veseli, a sada se evo plae. A deca su tako zlatno. Hajde, slavlje se nastavlja! EMILIJA: U pravu ste, generale. Drite au ampanjca... GENERAL: Od sveg srca, ali neu sam. Svi ae u ake! arl, jo jednu poslednju. ARL: Ne odbijam. (Piju) GENERAL: Viktore, ovamo! Hteo bih da te obradujem: devet ti je godina. ta bi te najvie, ali stvarno najvie, obradovalo? VIKTOR: Obeavate li, generale? GENERAL: Da, i to unapred. Vojnika re. VIKTOR: U redu! Hteo bih da se igram ii s vama. GENERAL: ta? VIKTOR: Da, kao Anri IV. Vi lepo na sve etiri, a ja vas pojaem pa oko stola. I ba nam puca ko kuca, poslanici panskog kralja mogu da ekaju. ESTER: Da, da, da, bravo, bravo! ARL: Viktore, to je glupo i uvredljivo. Ja to neu dozvoliti. VIKTOR: Obeali ste, generale! Dali ste mi svoju vojniku re. EMILIJA: Pa to je nedopustivo! Zaboga, trai neto drugo, Viktore! GENERAL: Ali ba je lepo to to trai od mene. Neu ti odbiti tu radost, drago Viktore. Na konja! (Pevuei) Konjanici, konjanici nek u selo lete / U redove sve po etri formirajte ete... ARL: Ne, poslednji put ti kaem da ti to zabranjujem. VIKTOR: Zar mi niste dali svoju vojniku re, generale? GENERAL: Ovo je maja stvar, arl. Dao sam re i odrau je, i to sa radou, srean to mogu da u Viktoru podstaknem ljubav za vojne vetine. Uz to, draga Emilija, on je ve stasao za konjanika. I to sa devet godina, ne zaboravite! VIKTOR: (Zove generala koji je ve na sve etiri) Hodi, ovamo, ovamo... (General dolazi do Viktora. Viktor ga uzima za ramenice kao za uzde, general prihvata igru i podraava konja, njiti, bije nogom, propinje se itd. Gledamo neku vrstu asa kole jahanja) Nazad, Nazad! O, la... o, la...! (Daje mu pare eera iz ruke Ester, koja se krivi od smeha) Korakom, korakom! Tako! Kasom! (Gladi ga rukom) Galop! Galop! (Mamuza ga)

Zavesa

DRUGI IN Scena I SALON. Ulazi TEREZA, za njom arl. TEREZA: I to mi je ivot! To da mi se desi! Pa ta deca! A povrh svega, jo i ti! ARL: Ja, ja... (Rastuen) Ah! (Pauza) Govorimo brzo! Neko je saznao sve o nama. TEREZA: Ester! ARL: Ta deca nas izdaju. Nesvesno, bar bih hteo da verujem u to... Inae, kuda bi nas to odvelo?... U svakom sluaju - izdani smo. Emilija... TEREZA:... vie ne sumnja, sad je sasvim sigurna. ARL: ta sad dolazi? ta emo sad? Pa Antoan? TEREZA: Antoan je lud. ARL: To jeste. TEREZA: I ti si takoe lud, i general i Emilija i tvoj klinac, svi, svi su ludi. Ali ja dalje ne mogu. Ne mogu ni da se vratim, ni da odem, ne mogu ni da ostanem... i oboavam te. (Pada arlu u zagrljaj) ARL: Rezice, Rezice... TEREZA: Narlo, kakva srea! Iakva nesrea! ARL: Dri se? Molim te, dri se, Rezice. TEREZA: A imam i zato... Evo! (LJubi ga dugo u usta.) ARL: (Odvaja se) Dosta. Oprosti, ali preklinjem te, priberi se malo, mala moja Rezice. (Ulazi Viktor unjajui se; pa se skriva iza palme) Scena II ISTI, zatim VIKTOR, u poetku skriven. TEREZA: U celoj stvari nita ne shvatam. ARL: Nismo dovoljno obazrivi. To je sigurno! Naravno, oni su premladi i ne razumeju, ali vide, ponavljaju, podraavaju nas, kao majmuni! TEREZA: A ona moja... Samo dok doemo kui, platie mi, gadura mala! Dau joj dobru porciju. A onaj general, hoe da ih vena! Da umre od stida! ARL: Stvarno, to je nezgodno.... TEREZA: Nezgodno! Dakle, to ti ume da lupi! Radoskrvlje, kratko i jasno. Iad samo pomislim... (Zasmeje se) Pa te nae rei u njihovim ustima. Pusti tu jadnu pitu... ARL: Preklinjem te, Terezo, poslednji put! Samo se uzbuuje i nervira. U ivogu ima takvih podudarnosti, doavola! Neko se moda njima koristi, ali se one mogu ukloniti... TEREZA: (Vukui ga na divanu i mazei ga) Sad je kasno. ARL: E pa, dobro, nemoj vie da se uzdrava! Izreci sve erotine aluzije koje ti dua hoe, samo te upozoravam, ukoliko nastavi, vie ne odgovaram za sebe. Utoliko gore za nas, utoliko gore za tebe, utoliko gore za sve. (Lee na nju) VIKTOR: Sad je isuvie kasno! (Pojavi se) Vi, gospoo, s tom vaom ipkavom lakomislenou, i ti, moj oe, slabano jagnjece, kakvo ste vi dirljivo sazvee, vas

dvoje. Svake veeri, na baldahinu iznad moje postelje. Posle kafe uje se jedino zujenje majine ivae maine. Spavaica izbodena suzama za povratak nevernog mua. A ja vas zovem mama" u svojim snovima. Ponekad uem u va salon, maskiran, s revolverom u ruci i teram vas da proitate ovaj odlomak iz Ilijade": Smiluj se na mene, zbog uspomene na tvog oca, jer ja sam pre za aljenje nego on. Uzeo sam na sebe da uinim ono to niko na zemlji nije nikad uinio, prineo sam ustima ruku onoga koji je ubio moje dete". (Klekne i ljubi Terezinu ruku.) ARL: Opet njegov pismeni zadatak! Pa to nigde nema! A ta je sa generalom i majkom? I zato Ester nije s tobom? VIKTOR: Generala sam vratio u talu. Mama je na svom mestu, slae rublje. A Ester, ona upravo umire od smeha. TEREZA: Nee mi valjda tvrditi da ovo dete ne radi sve namerno? ARL: Sluaj, Viktore. (amara ga) Ovo ti je moj prvi amar, devet godina si ekao na njega. Neka ti bude za nauk. VIKTOR: Dakle, ne moram sam da uim. ARL: (amara ga ponovo) Jo i zanoveta... VIKTOR: Kao zanovet! (Ponovo ga amara) TEREZA: Ostavi ga. VIKTOR: Hvala... poto e Ester svakako izvui deblji kraj! (Ulazi Ester) Scena III ISTI, ESTER VIKTOR: Ester, je li zavreno smejanje? ESTER: Jeste, ali boe to je bilo smeno! (Ulaze general i Emilija.) Scena IV ISTI, GENERAL, EMILIJA GENERAL: Svet je pun neverovatnih stvari. Tako, recimo, Antoan, koji je suta dobrota, praaka se kao handar u ruci janiara, dok ja, koji sam roen za rat, ovde ostajem mrtav hladan kao andarmerijska zastava. ARL: Oh, generale, to vi imate metafore! GENERAL: ta? ta sam rEkao? Opet ieto suProtno od onoga to sam mislio? Ja uvek kaem suprotno od onog to mislim. Ali vi ste dovoljno inteligentni da to ispravite, dragi moj arl. ARL: U redu. Sad sam ja znai budala. VIKTOR: Jasno, ako mislite da je inteligentan, treba da mu kaete da je kompletan idiot. GENERAL: Ah! U tom sluaju, Viktore, ti si kreten nad kretenima. VIKTOR: Posle vas, generale! ARL: Ta se igrarija nikad nee zavriti, samo, ja u je prekinuti. Viktore, reci svima laku no, pa na spavanje. VIKTOR: S kim. ARL: S kim? S kim? Otkud ja znam: sa Ester, sa majkom, ako hoe. SVI: Oh! ARL: Stvarno ve je sve postalo nepodnoljivo. as tajne, as ludilo. Ovaj ne kae ta misli, ve sasvim suprotno; ovaj opet izigrava majmuna. Ne znam zato, ali nita vie ne tima. Ni re ne razumem od cele ove zavrzlame. Viktoru je devet godina, pita me s kim

e da spava; kaem mu: sa Ester ili majkom, kao to bih rekao sa papom. Odjednom svi stanu da urlaju. ta biste pa hteli da mu odgovorim? S kim biste hteli da spava? (Ulazi sluavka Lili, sputa posluavnik i izlazi. Dugo neugodno utanje.) VIKTOR: Sa sluavkom. EMILIJA: Tera me da crvenim, Viktore. ESTER: Ja rado pristajem da spavam sa tobom. TEREZA: Evo, sad se ona utrpava. A vi, generale, biste li vi hteli da spavate s njim? GENERAL: Ako kaem da, verovaete mi, ako kaem ne, misliete da mislim suprotno. VIKTOR: Grdne li svinje! SVI: ta? ta si rekao? VIKTOR: Nita... nita. Govorim neto za sebe. Naem sebi da sam svinja. Nego ta! Slavi se moja devetogodinjica - svi su se skupili da u veselju blagoslove taj srean dogaaj, a ja dovodim majku do suza, sekiram najboljeg oca na svetu, zagoravam ivot gospoi Manjo, izazivam ludilo njenog sirotog mua, ismejavam francusku armiju. Sluavki se kao udvaram. Pa i Ester, ak i dragu malu Ester uvlaim u te prljavtine! Ah! Najzad, ko sam ja? Jesam li se pretvorio u neto drugo? Ne zovem li se vie Viktor? Jesam li osuen da ivim sramnim ivotom zabludelog sina? Nonano, recite mi: jesam li ja iva slika poroka i kajanja? Ah! Ako je tako, onda radije smrt nego beae! Radije biram tragini kraj zabludelog sina! (Pokriva glavu rukama) Da, otvorite sva vrata irom! Pustite me da odem i zakoljite debelo tele za moj dvadeset peti roendan! GENERAL: Ah! arl! Pa to je jo malo pa ispovest. Da sam svetenik, rekao bih da je avo uao u ovo dete. ARL: ujte, Generale, ja sam dobar republikanac i uvek je meu nama postojao preutan sporazum da neemo potezati verska pitanja. Preci su mi bili lanovi Konventa, pradedovi su mi digli revoluciju 1848, a roeni deda mi je bio komunar. Ja sam pak radikal i nadam se da ni moj sin, koga nismo krstili i koji se, za to vam stojim dobar, nikad nee priestiti, nadam se da ni moj sin nee biti bogomoljac. EMILIJA: A ta onda misli da radi sa njim? ARL: Bie sreski naelnik, zar ne, Viktore? ta kae, a? VIKTOR: Ne, ne vredi. GEREZA: Reci ta hoe da bude, mali moj. Nikad se ne treba protiviti elji dece da budu ono za ta imaju smisla. VIKTOR: Hteo bi da budem neto u mesoderskom rodu. Zabludeli sin, to mi se ne ini loe. EMILIJA: (Die se) Ovo me dete plai. ARL: Kojeta, on nam se samo podsmeva. Nek ide na spavanje. ESTER: Ne, nee ii na spavanje. Devet mu je godina i mora da ostane do kraja slavlja. Ostani, Viktore. A ako voli meso, ja u ti ga dati. GENERAL: Ta mala vragolanka pametnija je od svih nas. Viktor je iznerviran. Podvlaim, ja ga ne branim, ali to jeste jeste, danas mu je roendan i, kad ve voli meso, dajte mu mesni ekstrakt! Ne udara tako u glavu kao meso, a izvrsnog je ukusa. TEREZA: Ja ga dajem Esteri izmeu dva lilihipa. ESTER: Da, ali sam i ja pomalo kao Viktor: ja vie volim ekstrakt. TEREZA: Onda zato sisa lilihip? ESTER: Uopte ga ne sisam, ja ga grizem. ARL: A ja opet tvrdim da mi od tog deteta nita neemo napraviti. To sam veeras

shvatio. Nita mi od njega neemo napraviti. To jest, napraviemo od njega autosajdera, promaenjaka, bitangu, koja e zavriti na vealima. EMILIJA: Samo napred, raspali... na veala! Ah, kad taj samo krene... prvo ga vidi kao sreskog naelnika, zatim na giljotini. Hodi meni, Viktore, otac ti je glupak. Na kraju e te i upropastiti. Upropastie dete koje dobija sve prve nagrade! Ustvari, ljubomoran si na svog sina. Da, ljubomoran! Uvek si bio lentina. I, ta si danas? Da ti nije brata, ne bi imao ni taj posao u stovaritu duvana! Od tvojih prihoda bi svi pocrkali od gladi, da nije one rente na moj miraz. I ti hoe da deli savete sinu? I ti hoe da mu osigura budunost? Pa to je da umre od smeha. (Brizne u pla) ARL: Pa umri, umri, tako ti boga! Umri, samo nemoj vie plakati. VIKTOR: Smej se, draga majice, smej se grohotom. ARL: (Baci jednu vazu i razbije je) Tako, sad sam zadovoljan. (Poskoi kao da igra) Ona mi ja smirila ivce. Uz ovakav ivot malo je trebalo da postanem kao Antoan. Za dlaku da vas ubijem, generale, da, za malo da vas uzmem za Bazena. TEREZA: Oh! arl, molim vas, moj mu to nije zasluio... ARL: ta, ti... eh! Izvinite, Terezo. Ali shvatite da je nemogue ovako iveti celo jedno vee. Bilo bi potrebno udo da ovek izdri. Ne moemo se rastati, ne moemo u krevet, ne moemo da ostavimo ovo dete samo! Iako uem u sobu... eka me scena, a vi, im se vratite kui... Antoan je moda ve rastrojen. Da ostane Ester kod nas? Da je damo generalu? Lonsegire, strategija je za vas luk i voda. Izmislite neto... ta ja znam. Bilo ta. A ako treba, odvedite i top... GENERAL: Top? Vama nita lake... ESTER: (Stavlja na glavu generalovu apku i pone da igra pevajui) Igrajmo karmanjolu, Neka grme, neka grme, Igrajmo karmanjolu, Neka grme topovi. (Odjednom u sav taj opti nered uz svirku trube, ulazi jedna divna ena u veernjoj haljini.) Scena V ISTI, IDA MORTMAR IDA: Ne sea me se? EMILIJAJ: Ne. IDA: Pogledaj me. EMILIJA: Nalazite se u stanu gospoe Pomel. IDA: Ime mi je Ida. Zar ti nisi Emilija? EMILIJA: Poznavala sam tri Ide u ivotu. Prva... IDA: Ja sam sigurno poslednja. Zovem se Ida Mortmar. EMILIJA: Ida Mortmar! IDA: Bilo mi je sedam godina... EMILIJA: A meni... IDA:.... a tebi trinaest. EMILIJA: Sedi. Izvini nas... Nisam mogla da pogodim. A i kako bih te prepoznala? IDA: Ja sam tebe odmah prepoznala. EMILIJA: Prolo je tako mnogo vremena. Sedi. Oh! Izvini! Da te upoznam. General

Etjen Lonsegir, gospoa Manjo, njena erica, Ester, moj mu, gospodin Pomel, i moj sin Viktor. Sedi. (Ida seda, duga pauza.) IDA: udno, zar ne, da se ovako naemo. EMILIJA: Nako da se naemo? Pa ti si dola kod mene, kui, i prilino je prirodno da me tu i nae. IDA: Nisam dola k tebi. EMILIJA: Kako? IDA: Ne, pola sam kod gospoe Pomel? EMILIJA: Pa! Zar ja nisam gospoa Pomel? IDA: Nisi. To jest jesi, poto si mi maloas rekla. Samo ti nisi ona kod koje sam pola. (Svi se zgledaju) EMILIJA: Hoe da kae, mislila si da e nai onu devojicu koju si poznavala. Najzad, nisi ni znala da sam udata. IDA: Ne, nisam. Ali nisam htela da posetim tebe. Gospoa Pomel mi je prijateljica od desete godine. Pre nekoliko godina udala se za gospodina Pomela. Ranije su stanovali na bulevaru Paster, a sada stanuju u ulici Lagard. ARL: Ali, gospoo, pa vi i jeste u ulici Lagard. IDA: Bie vam sve jasno. Znala sam da zaista stanuju U ulici Lagard jer su mi pisali, ali sam u rasejanosti spalila pismo. Ne seajui se vie kunog broja, upitala sam prvog piljara, a on mi je pokazao tvoju kuu. I tu naem tebe, Emiliju, drugaricu od pre dvadeset godina, umesto gospoe Pomel, moje sadanje intimne prijateljice. EMILIJA: To je zbilja neobino. Znai, ima dve gospoe Pomel u istoj ulici. IDA: Da, dve koje ne znaju jedna za drugu, a stanuju moda preko puta. GENERAL: Neuveno! ARL: E, gospoo, kada bi se neki dramski pisac posluio ovakvom konstrukcijom da bi vas doveo ovamo, u ovom trenutku, ljudi bi digli dreku da toga nema u ivotu. IDA: I bili bi u pravu. Pa ipak, sve je iva istina. EMILIJA: Koga si piljara pitala? IDA: Onoga na uglu ulice Arbalet i Lagard. EMILIJA: E to je vrhunac! Iod njega smo poeli da pazarimo ima tek tri dana. TEREZA: (Pauza) Neverovatno. GENERAL: Da, a zamislite, gospoo, zahtevali su od mene top. IDA: Top? (Prdne. Trenutak zaprepaenja i neugodnosti. Misle da su loe uli. Ida pocrveni kao bulka. Ester se uzdrava da prsne u smeh. Majka je privue sebi i umiri. Viktor nije ni mrdnuo.) GENERAL: Da, top. Ali, to je bila samo ala, zar ne? IDA: (Ne shvata, a ne moe ni shvatiti) Ne, gospodine, to mi je telasna mana. (Dugo, neugodno utanje. Ida pokrije lice rukama) Strane li sramote! EMILIJA: Draga prijateljice, draga Ida, ta se s tobom dogaa? Jesi li nesretna? Iako da te razumem? Ne poznajem te. Rastale smo se jo kao deca. IDA: Ne mogu, ne mogu. (Prdi. Isto zaprepaenje.) Oprostite mi, oprostite. Strano je; Ne mogu da se uzdrim. To je strana bolest. Kako da vam objasnim? Ponekad je dovoljno samo jako uzbuenje. Zar sam mogla znati da u te pronai? Potpuno sam nemona da spreim tu odvratnu pojavu: jaa je od bilo ega. Naprotiv, im samo pokuam da je voljom zaustavim, odmah pone sve u esnaest. (Prdi dugo) Ubiu se, ako se ovo nastavi, ubiu se. (Prdi dalje.)

GENERAL: (Na stranu) Ovo nigde nema! (Poinje smeh.) IDA: Smejte se, smejte se! Znam dobro da ne moete da se uzdrite. Ne zameram vam. Samo se smejte. Posle toga ni vama ni meni vie nee biti neugodno, smeh e vas umiriti. Znam to iz iskustva: ima samo jedan lek, a to je smeh. (Svi se smeju iz glasa, dok ona neprestano prdi... pokrivi lice rukama. Postepeno, smeh prestaje, saekati da se utia i smeh u sali, pa nastaviti scenu.) A ipak lepa sam, voljena sam i bogata. Imam petnaest stanova u Parizu, zamak u Perigoru, vilu u Kanu. Imam etiri automobila, jahtu, dijamante, bisere, decu. Mu mi je bankar Teodor Mortmar i niko mi ne zavidi sem onog prdomana iz Eldorada. (Prdi. Smeh je sve rei. Ida ponovo pokriva lice rukama. Duga pauza.) Molim vas, oprostite mi i dopustite da se povuem. VIKTOR: (Naglo) Ne, ne, ne idite, gospoo! EMILIJA: Ne idi, ostani jo sa nama. Slavimo deveti roendan mog sina. Ostani, molim te! Sad su zatvorene sve radnje, sve kapije, nee moi da nae onu drugu adresu. (Ida, koja se bila digla, seda) IDA: Uznemirila sam vas, bili ste veseli. Upala sam kao neki uljez. Trebalo je da povedem devojku sa sobom. Ovako, upala sam na vrlo neprijatan nain. ARL: Naprotiv, gospoo, pre vaeg dolaska bili smo vrlo loe raspoloeni. Evo, pogledajte! Razbijene vaze, noevi na kaminu, ispreturan nametaj - sve to odaje bitke i borbe kojima na kraju krajeva neemo znati pravi uzrok. Razgovor je pre liio na niz eksplozija. GENERAL: Ali, zar ne moe nita da se uini kako biste se izleili od tih... kako da kaem... znate, od tih stvari? (Ona prdi) IDA: Moe, generale. Treba to je mogue manje o tome govoriti. (Pauza) Bilo bi normalno da vam ispriam svoj ivot od A do . Ti zna A" a vi svi znate i ,,". VIKTOR: Mi poznajemo p". (Opta nelagodnost) Vau pojavu, vae patnje, vae pretnje, vae podonjake, va pla, vae privilegije. Upamtiemo va prolazak. Vi omoguavate i olakavate kombinacije i u jednom naprednijem svetu zvali biste se platinskim sunerom. O, vi Katalizatorko! Zar su vane te sumporovite erupcije; od njih moe da strada tek poneka loa strast ili pokoji skupoceni ugljenik! Vi ste pali meu nas kao neki dragulj u ivu. Ja alim onog koji e morati da plati fatalne posledice svega, alim krivca za razbijeni lonac. IDA: ta kaete? ARL: Ne sluajte ga, gospoo, trabunja. VIKTOR: Zahvalite mu, gospoo, on ne zna ta govori.... ARL: Trebalo bi da ga iamaram. GENERAL: Iamarajte ga ve jednom. (Otac se die, zamahne i tano ostane; obeshrabren, spusti ruku) VIKTOR: Generale, sablja vam je zarala, a vi smrdite. GENERAL: Gospoo Pomel, va sin je izgubljen sluaj. VIKTOR: Mama, ja nisam mrtvoroene pod srcem. EMILIJA: Viktore, Viktore? ta hoe da kae, da me boli stomak? ARL: Treba shvatiti; ja elim da shvatim. VIKTOR: Treba to osetiti, tata. IDA: Viktore, doi, sedi mi u krilo. Doi i ti, Ester. (Viktor seda Idi na kolena.) ESTER: Neu, bojim se te ene. Bojim se te odvratne ene, koja stalno prdi, a lii na kuku. Idem. (Bei u vrt.)

TEREZA: Platiete mi ovo, vi, kradljivice dece! (Izlazi, uje se kako vie u vrtu) Ester, Ester! ARL: Idem i ja. Ta mala je u stanju da padne u bazen. EMILIJA: Da se udavi! Gospode boe?! (Izlazi, trei.) GENERAL: E ovo nigde nema! (I on izlazi.) Scena VI VIKTOR, IDA IDA: ta sam joj uradila? VIKTOR: Imala je od koga i da nasledi. Otac joj je lud. IDA: A tako! (Pauza.) VIKTOR: Lepo mi je u vaem krilu. IDA: Namesti se bolje. VIKTOR: Rekao sam u krilu", ustvari, sedim vam na butinama. IDA: Gle, stvarno. Rei su ponekad nepodesne. (Pauza) Danas puni devet godina. Tek devet? VIKTOR: Zbilja, da li mi je devet godina? U znaenje godina upuen sam tek u etvrtoj godini. Trebalo je znai etiri godine da me ubede u periodino vraanje 12-og septembra. Moda e me jednom ubediti da je za to bilo potrebno sto godina. Da, niim se ne moe dokazati da nemam preko sto godina. IDA: ta kae? VIKTOR: Kaem da mi je moda pet stotina godina. IDA: LJudi ne ive toliko. Do sada bi morao umreti. VIKTOR: Pa ni moja smrt ne bi mogla da dokae da sam ih imao. ovek umire u svako doba. Uostalom, vrlo je mogue da uskoro umrem da bih odrao sumnju, da bih dokazao da sam u pravu, iz utivosti. IDA: Sedi malo vie. Klizi, pae. VIKTOR: Ovako, tano. Mogo mi je lepe ovako. (Pauza) IDA: uj, Viktore, bie bolje da odem pre nego to se oni vrate. Ne oseam se dobro, ti me izvini kod njih. VIKTOR: Jest sada... Ostanite jo asak. uemo ih kad se vraaju pa, ako elite, otidite onda. IDA: Neka ti bude. (Pauza. Viktor je ljubi u vrat vie puta, lagano.) VIKTOR: Trebalo bi da mi kaete jo neto, dok oni trae Ester. IDA: Da? VIKTOR: Zaljubljen sam. IDA: Kako? VIKTOR: Volim. IDA: To je nemogue. VIKTOR: Recite da se to ne sme rei. Ispovedam se vama zato to ete otii i vie vas neu videti. Ali kunem vam se da je istina: zaljubljen sam. IDA: Ali ti to ne ume, ne ume. VIKTOR: Pa, ne umem da spavam sa enskom. Zato, pre nego to odete recite mi ta je to. Znam sve, sem ovoga. A ne bih eleo da umrem... umire se u svako doba, zar ne... ne bih eleo da umrem a da to ne saznam. IDA: Ali u koga si zaljubljen, siroto dete?

VIKTOR: Neu vam rei. Kaite, gospoo, kako vi to radite. IDA: Ne znam, mali moj. VIKTOR: Kako ne znate, znate vi, znate, recite mi. (Ida okleva, zatim se nagne i ape mu dugo na uvo. Viktor ustane) Hvala, gospoo. Samo, lagali ste me. Ipak, uinite mi jo jednu uslugu, poslednju. IDA: Da. VIKTOR: (Smeka se) Hteo bih da prdite za mene. (Ida glasno krikne pa iezne, no odmah se vrati i vie Viktoru sa vrata.) IDA: udovite! Otidi sutra u robnu kuu kod Luvra, kai da te ja aljem. U odeljenju igraaka bie jedan karabin za tebe, jedan mali karabin sa municijom. (Ode. Ulaze General, arl koji nosi Ester u naruju, Tereza, sva uplakana, i Emilija. utke stavljaju Ester na divan.) Scena VII VIKTOR, GENERAL, ARL, ESTER, TEREZA i EMILIJA VIKTOR: Gospoa Mortmar zamolila me je pre nego to je pola da je izvinem kod vas. TEREZA: A, otila je ta... Nije ni teta. Pogledaj ta se zbog nje dogodilo sa Ester. VIKTOR: Jadna mala je, razume se, mrtva. ARL: Ma ne, nije mrtva. Imala je napad... Nali smo je u sanduku za ugalj. EMILIJA: Da, nee joj nita biti. GENERAL: Gledajte... oivljava. Polako! Polako! TEREZA: Ester, malo moje, devojice moja. ESTER: Mama, mama! ARL: Ah! Sve je tako muno! VIKTOR: Pitam se ta da kaem na sve to? ARL: Poprskajte je vodom! EMILIJA: I malo sireta na slepoonicu! TEREZA: Pokai jezik, duo, pokai jezik. GENERAL: Raskopajte je, olakajte joj disanje. ARL: Evo, ve dolazi sebi. (Ulazi Lili.) Scena VIII Isti, Lili LILI: Oh! ta se desilo? Jadna mala? EMILIJA: Nita, nita ozbiljno! Mala nesvestica. LILI: Izvinite (Dva puta oamari Ester, ova se digne.) Tako... VIKTOR: Jadna Ester: a kazna, a leenje - uvek isto, batine. ESTER: Gde je ona smrdljiva ena? EMILIJA: Ne boj se, dete moje, ne boj se. Viktor ju je ubio. ESTER: Je li to istina, Viktore? VIKTOR: Jeste, draga moja Ester. Uzao sam je oko struka, pojeo sam joj ui, oborio sam je na parket, bacio njene bisere svinjama i poto sam joj dao po dupetu, udavio sam je u lavabou. (Svi se smeju) ESTER: Bravo, Viktore! Ba mi je ao da sam bila bolesna; Volela bih da sam to videla. Naroito ono sa uima... Nego, jesi li siguran da je sasvim mrtva? VIKTOR: Kunem ti se. Kriknula je jako, pa ispustila duu.

ESTER: I samo je duu ispustila? GENERAL: Ovo je dete nezasito. Draga moja Ester, pa nije nam valjda mogla ispustiti Alzas i Lorenu. (Ulazi Antoan vrlo uzbuen. Lili izlazi.) Scena IX VIKTOR, GENERAL, ARL, ESTER, TEREZA, EMILIJA i ANTOAN ANTOAN: A, jo ste tu. Onda, oblaite se pa da kidamo... ARL: ta? ANTOAN: Ne kaem vama. Vi ste jedna svinja, jedno ubre, jedna nitarija, jeste li me razume li? Ne traite mi objanjenja ili ete ih sami morati da dajete. Lopuo! ARL: Antoane! ANTOAN: Nema tu Antoane"! Ako insistirate, razbiu vam njuku! Jeste li razumeli, njuku! ARL: Pa ovo je isto ludilo. ANTOAN: Da, lud sam, pa ta s tim? (Terezi) Hajde ti i dete, put pod noge i zbogom. Zbogom svima. I budite sreni to vas sve nisam poklao. (Vue enu i dete prema vratima. Svi su zapanjeni, Antoan se najednom vrati sa Terezom i Ester. arlu) Idiote jedan! Uopte ne razume alu. ta kae, je l' bilo dobro? Jesam li dobro izveo? ARL: Ala ti je ala? E, mogu ti rei! A, ne! Izvinie malo! ANTOAN: U redu, ali kako sam izveo? Kako valja, a? Hajde, priznajte da sam vam uterao zort! (Prsne u smeh) SVI: Ah! Ne mogu da doem sebi... Ni ja - Samo, dobro je odigrao. ovek treba da se svemu nada. - Koliko je sati? Kasno je. Imate vremena. Treba da idem kui. E, pa laku no. Poljubite se. Laku no, generale! Laku no. Hvala. Laku no. ESTER: (koja izlazi poslednja) Tata, propustio si: bila je jedna ena, ala je prdela, ala je prdela! Viktor ju je ubio... Pojeo joj ui... (Antoan, General, Tereza i Ester odu.) Scena X VIKTOR, EMILIJA i ARL EMILIJA: Viktore, imamo da raistimo neke raune. ARL: Ah! Ne! Dosta je za veeras. Sutra... EMILIJA: Dobro, sutra, ali emo ih raistiti. VIKTOR: Laku no, tata. Laku no, mama. Laku no. (Izlazi) Scena XI EMILIJA i ARL EMILIJA: I mi imamo da raistimo neke ozbiljne raune. ARL: Da, pa ta? Sutra, sutra, zar ne? (Uzbuuje se) Sutra, ili ne odgovaram za svoje postupke. EMILIJA: U redu. ARL: Gde je Maten"? EMILIJA: Na stoliici. ARL: Hvala. EMILIJA: Znai, ima nameru da ita!? ARL: Da, smeta ti? EMILIJA:Da.

ARL: U redu, onda u itati naglas. EMILIJA: To vie volim. Pre svega, nervozna sam, a to e me umiriti . ARL: Odlino. Mogu da ponem? EMILIJA: Poni. ARL: (ita) PIRI OPISUJE SVOJ DOLAZAK NA POL I UPUUJE UVREDLJIV IZAZOV KUKU. TRIDESET ASOVA NA DEVEDESETOM STEPENU. Piri se na samom polu proetao, napravio snimke, izvrio merenje, ali nije spavao na polu. EMILIJA: Mnogo me briga. ARL: U redu, onda neto drugo... SOMER NADLEE REVIJU TRUPA EROPLANOM" Vidi... vidi... itam ti, naravno, samo glavno. Nastavljam let za vreme defilea... prolazim iznad trupa..." EMILIJA: Dosta. ARL: Dobro. A ovo je smeno! NIJE BILO POLKE Zato to je propustio Polku odojadi, zapovednik Gijene umalo nije opozvan. UDAN DOGAAJ NA ROBIJI." EMILIJA: Boe, to je zanimljivo! ARL: Pa ta hoe! Nisam ja kriv. Nisam ja novinar. Ah! Gle! Uhapsili su anarhistu Ferera. EMILIJA: Utoliko bolje. itaj mi neki zloin. Je l' ima neki zloin? Mora da ima. ARL: Ne. Nema zloina. Sem toga, ja o zloinima ne itam. itaj sama. EMILIJA: U redu... ja se uzdravam... Primeuje li da se uzdravam, jel' primeuje? ARL: Da, vrlo sam ti zahvalan. Nego zbilja, feljton! Zaboravio sam feljton: Jedna velika dama". (Dok ita, scena, koju pisac opisuje, odigrava se izmeu arla i tajanstvene goe. Emilija e jecati do kraja.) Scena XII LJUDI IZ VAZDUHA", roman o sportu i ljubavi od Iga Leroa, trei deo, Dravna tajna. POGLAVLJE ETVRTO - VELIKA DAMA - im je gurnuo gorespomenutu rezu na Brikirovoj sobi, sreni Bul vie je leteo nego iao prema vratima koja su stalno pritiskali laki prsti. A vizija koja mu se pojavi natera ga da razrogai oi. Velika dama nije imala pod mikom album sa mislima, ve je preko oiju nosila majunu crnu somotsku masku, a preko ramena ogrnut penjoar, otvorio joj se u asu kada je ulazila u sobu, tako da joj otkri poetak opojnih grudi. Na taj nain, snani ovek, konano, ugleda odjednom golu i okruglu ruku koja je izvirivala iz penjoara da bi otvorila odkrinuta vrata, zlatastu kosu koja se uvijala na temenu velike dame kao zrelo klasje i takvu jednu srameljivost, zanosniju od bilo kakvog izazivanja, jer upravo ta srameljivost navede lepu osobu da se baci na grudi atlete, kao progonjena gazela koja se baca u estar." Zavesa

TREI IN (Spavaa soba. Kad se zavesa digne, soba je prazna. Ulazi arl sa jutarnjim novinama (Maten") u ruci. im ue, besno baci novine i onako obuen oprui se po krevetu)

Scena I ARL, zatim EMILIJA ARL: (Lei) I to mi je ivot! Smej se, smej se, budalo! Ah! Veeras sam stvarno dobro povukao. Koji su to razvratnici, koji majmuni! Pa ono udo! Mali... mali!... mali! (Imitira prdenje i prsne u smeh) E svata! Deklamuje. Ida Mortimar, morte mare, mrtvo more. Ida ustajala kao mrtvo more! Ah! Mehurii! I odmah se rasprsnu. Ida rida, Ida kida, Ida zida, Ida gnjida ah, dosta mi je svega, dosta, dosta, dosta... (Ulazi Emilija sa maramicom u ruci, crvenih oiju) EMILIJA: ta? ARL: ta? EMILIJA: Nita. ARL: Nita. (Pauza, arl skoi iz kreveta i pone da peva i igra oko ene.) Doi, duo! Doi, duo. Doi... (Pokuava da je poljubi.) EMILIJA: A, ne! Veeras ne! ARL: Pst! Ba me briga. EMILIJA: Kakav ovek! (arl ponovo legne u krevet. Poinje da se svlai) Ti noas ne misli da spava? ARL: Ne. Radiu. EMILIJA: Radie? A ta to, boe blagi! ARL: Baviu se malo stolarijom. (Emilija slegne ramenima, pa nastavi da se svlai, ode iza paravana. Jeca) EMILIJA: (Iza paravana) arl, preklinjem te, lezi. ARL: Pa ja leim. EMILIJA: uj, svuci se, za ime boga! Zar nisi umoran. ARL: Moram da radim. EMILIJA: Tako leei? ARL: Baviu se stolarijom. (Ustaje i izae, Emilija je jo iza paravana. arl se vraa sa kutijom za alat. Otvara je, vadi eki, eksere, testeru, rende itd. Poinje da rendie deo kreveta) EMILIJA: (Pojavi se u nonoj haljini) arl! Pa ti si sasvim poludeo! Rendie krevet u ovo doba. ARL: Da, rendiem krevet. EMILIJA: Lud je! Potpuno lud! (Baci se na krevet i brizne u pla. Poto skine naput, arl svesno i uz pesmu nastavlja posao. as uzima testeru, as eki i eksere, ali uvek sa sporou koja ide na nerve.) ARL: Udri, udri, jae, jae, Za tvoj narod i za dom, Nek pod tobom zemlja plae, Nek se stvori straan lom. (Emilija se digne i baci se kao maka na arlova lea. On se jednim pokretom ramena oslobodi. Emilija pada, zgrabi eki, zamahuje njime i jurne na arla. On je savlada, otme joj eki i odnese je na krevet. Zatim paljivo slae alat u kutiju.) ARL: Tako - dosta rada za veeras. Sutra u popraviti orman sa ogledalom.

(Pribliavajui se Emiliji) ini mi se da si maloas pokuala da me ubije? EMILIJA: Ne znam. ARL: Ne budi ti zamereno - Emilija. Samo ne pokuavaj ponovo, jer u se nai u neprijatnoj obavezi da ti napravim jo jednog malog Viktora. EMILIJA: Viktora! (Jeca) Ne govori mi o Viktoru. Ne, arl. Ne veeras, sam si rekao, ne veeras. Preklinjem te! Tako sam umorna, tako tuna, vie ne znam gde smo, ta radim, ta ti radi... ARL: Je li za to Viktor kriv? EMILIJA: Ne znam. ARL: Moda ja? EMILIJA: Ja sam kriva, arl. Kunem ti se, ja sam kriva. Samo, za ime boga, daj da spavamo! ARL: To je lako rei. (Tokom ove scene arl se svukao i obukao pidamu. Emilija je legla. arl doe do nje da je poljubi) Laku no, Emilija, sanjaj lepe snove! EMILIJA: Laku no, arl. Oprosti mi i zakuni se da noas vie nee priati. ARL: (Sa zanosom) Oprosti mi! (arl legne i gasi svetlo. Duga pauza.) EMILIJA: arl! ARL: ta je! EMILIJA: Jesi li zatvorio vrata? ARL: Jesam. (Odjednom ue sluavka sa svenjakom u ruci.) Scena II Isti, Lili LILI: Da li je gospoa zvonila? EMILIJA Mislim da nisam. LILI: Uinilo mi se da je gospoa zvonila. Gospoi i gospodinu ne treba nita? ARL: Jeste li zatvorili vrata? LILI: Koja vrata? ARL: Idite da spavate, previe ste glupi. LILI: Gospoa ne bi smela da dopusti da gospodin ovako razgovara sa mnom. EMILIJA: Idite na spavanje. LILI: Koja je ovo kua! ARL: ta kaete? LILI: Kaem da su vrata zatvorena, samo ne znam koja. (Izlazi) Scena III ARL, EMILIJA EMILIJA: Sad i ona. (Duga pauza. Kao da su oboje zaspali.) ARL: (Ustane) Kod mene je prosta stvar: jednostavno ne mogu da spavam. (Oblai se, govorei za sebe i padajui postepeno u vatru sve do kraja, kada poinje da urla; vie razdvajajui slogove) Ne mogu da spavam. Ne mogu... ne mogu... Neu da spavam. Spavati? Ne mogu... Ne mogu... Ne mogu. (Govori sebi) Dosta! (Odgovara sebi) U redu, dosta. Ali ne mogu da spavam. EMILIJA: Jesi li zavrio, arl? ARL: Sluaj, bide, odgovori gospoi, ja sam se zarekao da sa njom neu celu no govoriti.

EMILIJA: Ah! Tako. Znai! E, onda u i ja govoriti. Vikau! (Vie iz sve snage) Zdravo Marijo, milosti puna, Gospod je s tobom. (Odjednom prekine, padne na jastuk i glasno plae.) ARL: Plai, Emilija, bie ti lake, plai, plai. (Prie joj, miluje joj kosu, a kad se umiri, kae joj iznenada.) Pa jeste, Tereza mi je ljubavnica. EMILIJA: (Odsutnim glasom) Znam. Znala sam to. ARL: Antoan je rogonja. EMILIJA: I ja, i ja. ARL: Ispriau ti sve. EMILIJA: (Sedajui na rub kreveta) Sluam. ARL: (Obeshrabren) Ti mi ne veruje. EMILIJA: Ne. ARL: Nee da veruje da mi je Tereza ljubavnica? EMILIJA: Ma hou. ARL: Zato onda hoe da ti priam? EMILIJA: Da se razonodim. Tako sam tuna noas, tako sam tuna. ARL: Ona je blesava. EMILIJA: I paljiva. Sluam te. (Neko kuca) ARL: Ko je? VIKTOR: (Iza vrata) Ja sam, Viktor. ARL: ta hoe? VIKTOR: Hou da uem. ARL: Pa ui! (Ulazi Viktor.) S c e n a IV ARL, EMILIJA, VIKTOR VIKTOR: Doao sam zato to ne mogu da spavam. ARL: ta? VIKTOR: Doao sam zato to ne mogu da spavam. A ne mogu da spavam, prvo zato to sam bolestan, a drugo, zato to previe galamite. EMILIJA: Bolestan si! VIKTOR:... i zato to previe galamite. ARL: Galamimo zato to nam se galami. VIKTOR: I bolestan sam. ARL: ta te boli? VIKTOR: (Pokazuje stomak) Tu. EMILIJA: Boli te stomak? ARL: Neka ide u klozet, ako ga boli stomak. EMILIJA: Stomak moe boleti a da ovek i ne osea potrebu da kaki. ARL: Hajde u kuhinju, popi au vode, lezi na lea i dii duboko, proi e te. Laku no, hajde, doi da nas poljubi, pa u krevet! (Viktor se ne mie) Jesi li uo? VIKTOR: Jako me boli stomak. Nemojte galamiti, jer mi smetate da spavam, i ne spava mi se. Onda mi je dosadno a posle, bojim se da se na kraju ne poubijate premetajui nametaj. Na trenutke izgleda kao da pucate u neko ogledalo, a u stvari to su samo

staklena vrata. A kako su ovde prozori u visini oveka, a vi imate tu prokletu naviku da stavljate revolver kraj nokira, baldahin iznad kreveta mogao bi zbilja da padne jednog dana; to toliko, a moe se rei i vie. A u nae vreme uvek su deca kriva. Blaena - deca. (Izlazi uzdignutog prsta) Scena V ARL, EMILIJA ARL: Pa to je, asti mi, provociranje na ubistvo. On poto-poto hoe da... ustvari, ta hoe? EMILIJA: Hoe da spava. uo si ga: rekao je da hoe da spava. ARL: Emilija, sluaj! Razmislimo hladno. Budimo mirni. Odmerimo jednom zauvek znaaj onog to inimo. Odmerimo precizno smisao rei, pa ako hoe, ako smo u stanju, priberimo se za nekoliko asaka. (Duga pauza.) EMILIJA: I ta? ARL: Pa dobro, kad ve ne spavamo, predoseam da e se veeras desiti neka nesrea. Da u te ubiti ili da e ti mene ubiti. Ne znam. Prosto oseam miris smrti. Oseam je. Ona je tu, tu. Nadohvat ruke. (Vrti se po sobi, uspaljujui se sve vie i vie.) Oseam je, evo, kao ovaj znoj od koga mi se vlae ruke. (Uzima flaicu kolonjske vode i razbija je.) EMILIJA: (Pokuava da se naali.) Tvoja smrt mirie na kolonjsku vodu. ARL: Ne. Ne ali se, Emilija, ne ali se - ili... (Otvara ladicu nonog stola, uzima revolver, uperi ga na enu, zatim naglo otvori prozor i baci revolver u vrt.) EMILIJA: Hoe da siem da ga potraim? (Spolja se odjednom uje neka detonacija.) Jesi li uo? ARL: ta je to? (Otvara prozor) ta je bilo? Ko ste vi? ta hoete? GLAS: (Spolja) To je bila guma, gospodine. Sad je ba pukla. ARL: (Zatvori prozor. Nastavi mirno) Pukla je guma! (Duga pauza) uj me... Terezo... Viktor, Viktor je krivac. Bio je tu i Antoan, shvati... Ali opet zbog Viktora! Pa general, onaj zvekan... ali bez Viktora nita. Pa sluavka, i tu je sigurno Viktor kriv! Ester, aneo mali... opet Viktor! A onda naroito Ida, Ida Mortmar. Seti se... opet Viktor... Pa mi, na sluaj, shvatio sam, vidi. I tu Viktor! Viktor! Viktor, Viktor, svuda Viktor! (Neko kuca) EMILIJA: Ko je? VIKTOR: (Iza vrata) Ja sam. Viktor. Bolestan sam i ne mogu da spavam. ARL: (Otvori vrata i izae.) ekaj, sad u te ja uspavati. (uju se udarci, vika, oevi povici uz svaki udarac) Viktor je kriv... uvek Viktor... EMILIJA: (Ocu koji ulazi) ta si uradio, arl? ARL: Izlupao sam ga po turu, sunce mu njegovo! Do krvi sam ga istukao. Viktor je krio, e kad je kriv, neka mu i bude! (Pauza) EMILIJA: I ta onda? ARL: I ta onda? (arl zajeca) EMILIJA: Nemoj, arl! Nemoj sad ti! Ne plai, arl! arl! Mali moj arlu? Ja sam to, Emilija, tvoja ena, jedina koja... Uostalom... maloas si hteo da je ubije, ja sam htela da tebe ubijem. I sebe si hteo da ubije! ta se to zbiva, Isuse? Nakav nas vetar nosi? ARL: (Izvan sebe) Smrdljiv, smrdljiv vetar, smrdljiv kao generalova njuka, kao dupe Ide Mortmar, kao dim Bazenovih zastava! Vetar ludila, aaaaaa... EMILIJA: Vetar ludila, tako je! Samo, tako bih htela da spavam! ARL: Gde je ona boica sa morfijumom?

EMILIJA: ta e s njom? ARL: Da zaspim! EMILIJA: I sada hoe da se otruje? ARL: Ne, nekoliko kapi u au vode. Morfijum e nas dotui. Dotucimo se. EMILIJA: Boica je u plakaru, na drugoj polici desno, kraj Labatakovog eliksira. (arl sipa nekoliko kapi morfijuma u au, koju napuni vodom.) ARL: Popi treinu a meni daj ostalo. EMILIJA: Jesi li bar siguran...? ARL: Popij i daj meni! (Ona pije oklevajui, pa daje au arlu koji je pije na iskap) A sad, spavanjac. (Leu. Svetlo se naglo ugasi, a onda se vrlo lagano pali, za vreme celog oevog monologa uje se kako Viktor plae i cvili.) ARL: (Lei u krevetu) Emilija, sad smo sasvim mirni. Nonano emo da spavamo, ali nikakva droga, nikakva sila na svetu... ta je zvezda na nebu!... (Pla) ne bi me spreila da ti kaem, ovako leei da ti se prosto - naprosto ispovedim, u par rei... Ona je tako lepa... (Jecanje) Jo malo strpljenja, Emilija. Kad pije aj, a druga ruka na eeru... od pre tri godine volim Terezu. Ve tri godine... Penje se u krevet a noica kao pet listova jagode. (Pla) U hotelu Evropa". Ostani tako, rekoh joj pre no to je popela i drugu nogu. (Pla) Oh! A meu njenim butinama, tano kao moji brkovi, samo vertikalno... ja sam ekao svoju levu ili moda desnu obrvu dok su joj se oi smejale ispod pazuha. (Jecanje) Da te ne gnjavim, a? EMILIJA: Ni najmanje, zlato! Tereza mora da je bila jako sretna. ARL: Nego ta! EMILIJA: Da. A ti tako lepo pria. Kao da sam bila tamo. Priaj dalje. (Dui povici) ARL: Ti si jedna svetica, Emilija! EMILIJA: A Tereza? ARL: Oh, Tereza je drozdi, egrtaljka, maorko, mii, iko, miko, Tereza je jedna gadura, ali lepa od bilo kog cveta. EMILIJA: A ja? ARL: Biraj sama! EMILIJA: Ja sam tvoja ena. (Ulazi Viktor) Scena VI ARL, EMILIJA, VIKTOR VIKTOR: A ja sam ti sin. ARL: Stvarno, Emilija, ti si moja ena, a Viktor je moj sin. Boe, to sam nesretan! (Izlazi u koulji) Scena VII EMILIJA, VIKTOR EMILIJA: Idi da spava, Viktore! VIKTOR: Bolestan sam. EMILIJA: Idi da spava, dete moje. VIKTOR: Boli me. EMILIJA: Treba da se odmori, ajde, zlato mamino. VIKTOR: Good night, mother. (Viktor izlazi drei se za stomak)

Scena VIII EMILIJA EMILIJA: (Na prozoru) arl! arl! Gde je arl? Vrati se, nazepe! Dobie kijavicu! arl, za ime boga, vrati se! to se krije! Videla sam te, vrati se! ARLOV GLAS: Ne. EMILIJA: Hajde da spava, arl! Dosta komedije. ARLOV GLAS: Ide mi na ivce. EMILIJA: Ah! Tako! (Zatvara prozor i legne. Vidi se da joj ne polazi za rukom da se umiri, vrti se as levo, as desno. Odjednom skoi iz kreveta, obue kimono i izie levo. Scena ostaje nekoliko trenutaka prazna. Za vreme kratkog Emilijinog odsustva, na staklena vrata u dnu, koja vode u vrt, ue Ester. Pree utke preko scene i ue desno u Viktorevu sobu, Malo kasnije Emilija i arl se vrate u sobu.) Scena IX ARL, EMILIJA ARL: (Ulazei prvi) Od ovog morfijuma ovek samo dobija greve. EMILIJA: Mogao si da ode u WC. Kako ti samo pade na pamet da to obavi u vrtu. ARL: To mi nije palo nego je samo dolo. Kao to mi je maloas dolo da ti se ispovedim. EMILIJA: (amarajui mu oba obraza) Na! Na! Svinjo odvratna, svinjo! Evo ti! Hoe jo! Na ti jo! A sad, hoe li u krevet. Reci! Hoe li u krevet? ARL: (Posle udaraca) Ne branim se. Ne branim se vie. U pravu si, ja sam jedan odvratnik, jedna nitarija, bie bez skrupula. ini mi se da sam te molio da mi oprosti. Nisam? E onda, molim te da mi oprosti! EMILIJA: Opratam ti. Ali budunost e te uterati u la. ARL: Budunost? Imam neko predoseanje da e sve naglo krenuti drugim pravcem. EMILIJA: ta? ARL: Oh, samo jedno predoseanje. EMILIJA: Nako to misli? ARL: Izgubljeni smo! EMILIJA: Izgubljeni. ARL: Izgubljeni, da, sve je izgubljeno: dua, telo i imanje. U ovoj kui sve je postalo nesigurno. Strah me je. EMILIJA: Od ega? ARL: Strah me je. (Pauza) Bojim se da nisam na visini. EMILIJA: Na visini! E, ovo je niskost kojoj nema ravne! ARL: Spavati!3ar zbilja suvie traim. (uje se zvono, arl i Emilija se zgledaju. Zvonjava se uporno nastavlja) LILI: (Iza kulisa) Gospoo, ini mi se da neko zvoni. ARL: O, ini vam se! LILI: Sigurna sam da neko zvoni. Treba li da otvorim? ARL: Jasno da treba. Ko moe da doe u ovo doba? EMILIJA: Koliko je sati? ARL: Sad je nedelja! (Vie) Lili, jeste li otvorili? LILI: Da, gospodine. Dolo je gospoa Manjo.

ARL: Tereza. (Tereza izbezumljena ulee u sobu.) EMILIJA: Vau erku? A zato, blagi boe? Zar u svojoj sopstvenoj porodici malo njih imamo za ubijanje? ARL: ta? TEREZA: ta kaete? EMILIJA: Saznaete to uskoro, Terezo. Daj boe da to ne bude na vau tetu. TEREZA: Moja ker je ovde! Razumete li? Sigurna sam kao to znam da se zovem Tereza! ARL: Ali, Terezo, budite razumni. Nako bi ula? EMILIJA: Napolje! ARL: Otidite, pa doite sutra. Za noas je primirje. Sutra emo sve srediti. TEREZA: Ali, ako ja hou svoju erku. EMILIJA: Pa nije mi u depu ta vaa erka! Hoete li mog sina. ARL: Ne budite tvrdoglavi, Terezo. Vratite se kui! Dajem vam asnu re da Ester nije dolazila. TEREZA: (Emiliji) Negde je krijete! Maloas ste hteli da mi je uguite u sanduku za ugalj, da se osvetite to sam vam uzela mua. E jesam, da znate, uzela sam vam ga, ispred nosa, a i vas bih uzela da sam muko, i bila bih ak u stanju da vam napravim dete. EMILIJA: Napravila bi mi dete! ARL: Nije lepo, Terezo, to to kaete. Ja vam nisam napravio dete. TEREZA: Oprostite, oprostite, Emilija. EMILIJA: to se tie mene, ja vam nita ne pratam, razumete li, nita! ARL: Vratite se kui. Budite kraj Antoana. TEREZA: Ah! Ah! (Smeje se nervozno) Kraj Antoana! Pa on me je i oterao. On je lud! Kraj Antoana? Eno ga na balkonu u koulji! Desnim krilom, levim krilom, juri, smrt vabama! Ester je pobegla urlajui. Htela je Viktora. Traila sam je po celom kvartu. Zato ne bi bila ovde. arl! Ne eli valjda da je prikolje! Ubice! U pomo, ubice! (Vie, arl joj stavi ruku na usta. uje se agor po spratovima i povici: Kod Pomelovih se kolju... Zvonjava na vratima.) Scena X ARL, TEREZA, EMILIJA TEREZA: Ester! Gde je Ester? ARL: Ester? TEREZA: Da, otila je od nue rekavi: Hou kod Viktora. Viktor e mi biti tata, moj mali tatica. ARL: Pa to je idiotski. TEREZA: To je stvarno aavo. Uh? Kakvo vee. Gde je Ester? EMILIJA: Nismo je videli, sirota moja prijateljice. Da smo je videli, rekli bismo vam. Uveravam vas da nije ovde. TEREZA: Nije tu? (Nepoverljivo) Nadam se da se neete svetiti na njoj. A? Ne biste mi valjda ubili erku! Scena XI Isti, Lili LILI: (Ulazei) Stvarno je dobro to ste mi rekli da zatvorim vrata; cela kua je na

prozorima! Kua zloina! I uutite jednom, ili ja idem! (Izlazi) Scena XII ARL, EMILIJA, TEREZA JEDAN GLAS: ta je to tamo? LILI: (Iza kulisa) Nita. Gospoa se poraa. JEDAN GLAS: Je li deko? DRUGI GLAS: Je li devojica? LILI: Kopile! (uje se smeh koji se gubi, zatim zatvaranje. Lica na sceni za vreme cele ove scene ostaju kao ukopana. Vrata sa desne strane se otvaraju. Ulazi Viktor, vodi Ester za ruku. Ester krije oi.) ARL: Zar ti nije bolje, Viktore? VIKTOR: To je tanko crevo. To je tanko crevo. (Neko zvoni) ARL: Opet! Ko ta radi, samo neko zvoni! Na kraju u iskidati to zvonce. EMILIJA: Ko je? (Ulazi Lili) Scena XIII ISTI, VIKTOR, ESTER TEREZA: Ester! Ester! Devojice moja! (Emiliji) A? Drali ste je, znai, u pritvoru? EMILIJA: (Slee ramenima, zatim Ester) Kako si ula, bebice? ESTER: Kroz prozor. EMILIJA: Zato si dola? ESTER: Htela sam da vidim Viktora. VIKTOR: Dola je kod mene. ARL: Zato? ta ti je rekla? VIKTOR: Nita. Legla je pored kreveta. ARL: I nita nije rekla? VIKTOR: (Esteri) Jesi li neto rekla? ESTER: Jesam. Rekla sam: dobar vee, Viktore. ARL: A zatim? VIKTOR: Zaspala je, a vi ste mi je probudili. (Terezi) Je li nju hoete? Uzmite je, mene suvie boli stomak. (Duga pauza) EMILIJA: (U ekstazi) Oh! Neka je hvaljen gospod! Shvatila sam: to nam je samo nebo alje! Bog! U tom prividnom bekstvu jasno vidim ruku boanskog provienja! Na kolena! Na kolena, deco! Na kolena, arl! Na kolena, Terezo! I zahvalimo gospodu iji putevi nisu ba sasvim nedokuivi! Eto, opet smo zajedno, zahvaljujui ovom dirljivom udu! Vi, preljubnice - ne, ne protestvujte! Ti, nedostojni oe, ja, nesrena majka, vi, deco moja, vi neizbeni svedoci i nosioci iskupljenja, svi smo opet zajedno! TEREZA: Shvatila sam! Istina je istina! Ovo je udo! Slava gospodu! ARL: Velianstveno! I ja sam shvatio! Isuse! Isuse! ESTER: Velianstveno! Boanstveno! VIKTOR: Uh, to me boli stomak! Uh, ala me boli stomak! EMILIJA: Ustajte, ustajte svi! Dajte mi ruku, Terezo, stavite je na Esterinu glavu. Daj mi tu tvoju razvratnu ruku, arl, i stavi je Viktoru na kosu, pa se molite; molite se sada! Sveano se zakunite da ete se odrei svoje grene veze! ARL: Iunem se da vie neu spavati sa vama, Terezo, da tebe, Emilija, vie neu varati i

da u biti primeran mu. TEREZA: Iunem se ivotom moje Ester da u se odrei kobne strasti prema arlu i da u paziti Antoana do smrti. EMILIJA: Hvala, hvala. (Ona mrke i slini. Svi se ljube, dvoje po dvoje.) ARL: Hvala. VIKTOR: Je li gotovo? Joj, to me boli stomak! Joj - joj - joj, to me boli stomak! Scena XIV ISTI, LILI, zatim MARIJA LILI: Dola je Marija. TEREZA: Moja sluavka! (Lili) ta hoe od mene? LILI: Hoe da... uite, Marija! MARIJA: Gospoo, evo vam moje kecelje, a evo i ovo pismo, ne treba odgovor. Laku no, celo drutvo! (Izlazi) Scena XV ARL, EMILIJA, TEREZA, VIKTOR, ESTER TEREZA: (Proitavi pismo, skljoka se) Ah! ARL: (Uurba se) Terezo, ta vam je! TEREZA: Antoan... ludak... obesio se! SVI: Oh! ta! Kako! TEREZA: Obesio se, u koulji, na balkonu. ARL: Ma nije! TEREZA: itajte sami. (Prua pismo arlu koji ga ita. Duga pauza.) arl, proitajte ga glasno. (Za vreme itanja, Terezi prolaze grevi smeha i plaa) ARL: (ita) Zbogom, Tete. LJuljam se. Onaj tap na koji smo namotali muemu: kojim si ponekad razvijala tako lepe kore za pitu, stavio sam u drku za zastavu na balkonu, poto sam prethodno pri vrhu tapa svezao zeleni gajtan od dvostrukih zavesa u salonu. Provukao sam glavu kroz petlju na kraju. I sada se evo ljuljam, vijorim na vetru, jer sad sam zastava. Zastava. Zato, niko se nee uditi kad pod mojom spavaicom naete plavu dolamicu i crvene akire carskih dragona. Staviu poslednji put valjak u fonograf i umreu uz zvuke mara Sambra i Meza"! Moja poslednja volja je da po povratku kui razbije taj valjak, ak i pre no to me skinete, a da se za Viktora na ploniku trga Panteon potrai mandragora mog poslednjeg uivanja. Zbogom, Tete, zbogom, Terezo. Antoan. P. S. Ustvari, ne zaboravi da zamoli arla da tei svoju ker: a ocu rogonji vanbrana ker. Utoliko bolje, to osveava ranu. (Duga muna pauza.) ESTER: ta znai to rogonja? (Nema odgovora.) ta znai rogonja? TEREZA: Rogonja, to je jedna umska ivotinja. EMILIJA: (Plae) Oh! Dosta, dosta! TEREZA: (Krei ruke) Isuvie! Isuvie! Ovo je isuvie! Ovo prelazi sve granice! Mera je prevrena! VIKTOR: Ne bacajte nita vie, dvorite je puno. (Izlazi, drei se za stomak.) Scena XVI ISTI bez VIKTORA

ESTER: (Recituje) Zima stee, zima stee Svi kod vatre bee, Gde si sada, jadna zverko, Jadna zverko, rogonjo?... EMILIJA: arl, odvee Terezu i Emiliju kui i pomoi e im da obave sve formalnosti. TEREZA: Ne, arl, ja u se ve sama snai. Neete mi biti potrebni. ARL: ujte, Terezo, kad je smrt u kui... Ah! Ti si svetica, ti si sveta ena, Emilijo! EMILIJA: Idite samo, i nadam se - vidite da sam iskrena i da vam ne krijem ta mislim, nadam se da neete imati obraza da me prevarite veeras. TEREZA: Oh, Emilija, jeste li ludi? Veeras da vas prevarimo! Zakleli smo se, vi ste nam oprostili. EMILIJA: Ni jedna situacija nije dovoljno strana. ARL: (Neubedljivo) Budi spokojna, budi spokojna. (Zauje se glasan krik) ta je to? EMILIJA: (Izlazi i vie) Viktore! Viktore! (Duga pauza. Emilija se vraa sa onesveenim Viktorom u naruju) Scena XVII ISTI, VIKTOR EMILIJA: Oh! Ovo je kraj sveta! Nala sam ga onesveenog u hodniku. arl, idiote! Odvedi brzo Terezu i Ester i dovedi doktora. (arl, Tereza i Ester izlaze brzo. Stavili su Viktora na krevet. Emilija jeca kraj njegovog uzglavlja.) Scena XVIII ISTI, VIKTOR EMILIJA: Viktore, Viktore! Slatki moj medeni, sine moj mili! Za tebe bar znam da si moj sin. Medeni mali Emilije i arla, preklinjem te, odgovori mi. Oh, gospode boe! Marijo i Josife, i svi aneli, odreite mu bar jezik i nek odgovori na pozive oajne majke! Viktore moj! uti. Umro je. Jesi li mrtav? Da si umro, ja bih to osetila. Od majine utrobe ne postoji nita osetljivije. (Viktor se okrene jeei) Ah! Ah! Mie se. Znai nisi umro. Dobro, zato onda ne odgovara, reci! Ti to ini namerno, hoe da nas kinji, hoe da krim ruke, da se valjam po zemlji. To hoe, je li? Iad ve moe da pokrene to veliko telo, mogao bi lako da pokrene taj mali jezik. Ne moe da govori? Nee? Jedan, dva... Viktore! Jedan, dva, tri! Evo ti, tvrdoglava mazgo! (amara ga) VIKTOR: Zar to nije bedno, tui dete, i to bolesno dete. Majka koja amara dete na umoru - kakva je to majka, mamice? EMILIJA: Oprosti, Viktore, nisam vie vladala sobom. A ti, zato ne odgovara? VIKTOR: Nakva je to majka koja zlostavlja dete na samrti? EMILIJA: Trebalo je da odgovori, zlato moje, trebalo je da odgovori, zlato. VIKTOR: E onda da odgovorim! Majka koja to ini je udovite. EMILIJA: Oprosti mi, Viktore! Ja sam tebi tako esto opratala, pa bi i ti mogao, posle ove proklete veeri, posle ove proklete noi, posle celog ivota, i ti bi mogao... zlato moje, zamisli ako umre...

VIKTOR: Misli da u umreti? EMILIJA: Naravno da nee! Ne znam ta ti je. to bi moglo da ti bude? Ma ne, ne brini se. Da umre, mali moj, pa to je nemogue! Ti si tako mlad! VIKTOR: ovek umire u svako doba. EMILIJA: Nee umreti, ja neu da umre: hou jedino da mi oprosti. VIKTOR: De, de, dobra moja mama. Primo, ja u umreti, sekundo, zato to treba da umrem, i tercio, treba, znai, da ti oprostim. Opratam ti. (Daje joj blagoslov. Emilija jeca i grevito mu ljubi ruku) Ima dece, sazrele pre vremena, ija se prerana zrelost granii sa genijalnou. Postoje genijalna deca. EMILIJA: ta? VIKTOR:... ma sluaj! Herkul je ve u kolevci davio zmije. Ja sam pak bio isuvie velik da bi mi se takav podvig mogao sa verovatnoom pripisati. Paskal je pomou okruglog novca i tapia dolazio do osnovnih postavki Euklidove geometrije. Mali Mocart e svojom violinom i gudalom jo dugo zadivljavati posetioce galerije skulptura u Luksemburkoj palati. Mali Fridrih Veliki igrao je simultanke na dvadeset tabli i dobijao. Ionano, Isus, jai od svih, proglaen je bojim sinom im se rodio. Takve pretee samo odravaju ivot sina arla i Emilije Pomel, koji mora da umre sa tano devet godina. EMILIJA: Mili moj! VIKTOR: U minut tano. ta je meni ostalo, pitam te, u uskom krugu porodice, zaguenom gomilom mojih nagrada za odlian uspeh? ta je meni ostalo?... EMILIJA: Pa, rad, ljubav tvojih najbliih... i jo si na jedinac. VIKTOR: Dobro si rekla: ostalo mi je da budem jedinac. Jedini. Pomognut prirodom, napunio sam devet godina i izrastao dva metra. No jo u petoj godini - a tada sam merio metar i ezdeset - jo u petoj sam shvatio da treba da se odam jedinizmu. EMILIJA: emu? VIKTOR: Jedinizmu. Istraivao sam polako, radio u tajnosti i naao sam. EMILIJA: Naao si? On bunca! VIKTOR: Da, eureka! Otkrio sam osnovne poluge jedinizma. EMILIJA: Jadno dete! A koje su? VIKTOR: Osnovne poluge jedinizma... Oh, bilo bi lako samo da imam list papira i olovku. EMILIJA: Hoe li da ti donesem? VIKTOR: Ne, ne vredi, ne bih imao snage da piem. EMILIJA: Onda, ta? VIKTOR: Nije vano. Pokuau ipak da ti objasnim osnovne poluge jedinizma... (Ulazi otac sa doktorom) Scena XIX EMILIJA, VIKTOR, ARL, DOKTOR, zatim LILI VIKTOR: Au! LEKAR: Dobro! Ovo je na bolesnik. ta je, mali, nije dobro? Boli tiba? VIKTOR: Da, gospodine doktore, boli tiba. Bolime tu, u tibi. LEKAR: De, nee to biti nita ozbiljno. Gospoo Pomel, dajte mi jedan pekir. Imate li jednu kaiku? Da. Dobro. Okreni se, mali moj, i lezi potrbuke. Ima li temperaturu? ARL: Ne znam, Pogledajte sami. (arl izlazi nervozno.) LEKAR: Da pogledamo. (Meri rektalnu temperaturu. Duga pauza. Ulazi arl, jo uvek

nervozan, u pratnji sluavke) LILI: (Poluglasno) Gospoo, gospoo! EMILIJA: Pst! ta je bilo. LILI: Sluajte. (ape joj neto na uvo) EMILIJA: To nije mogue. (arl poe prema vratima. Emilija potri prema njemu.) arl! ARL: No, ta je? EMILIJA: Kuda e? Hodi ovamo! (arl okleva. Uhvati ga za ruke) Daj mi to. Daj. VIKTOR: (Jo uvek potrbuke: nije nita video od svega to se dogaa) Tata, sluaj mamu. Ja sam jako bolestan i dim mi smeta, predaj joj tu lulu i tako nee podlei iskuenju. (arl daje Emiliji revolver. Oboje su krajnje iznenaeni) VIKTOR: Ne treba prejako pritiskivati poluge jedinizma. LEKAR: ta kae? EMILIJA: Bunca, doktore, bunca. ARL: Da, da, bunca. EMILIJA: U jedanaest i trideset uvee. VIKTOR: Koliko je sati? EMILIJA: Sada je... arl, koliko je sati? ARL: Jedanaest i dvadeset osam. VIKTOR: Pa da ti kaem, draga mamice, koje su osnovne poluge jedinizma. Poluge jedinizma su... ARL: Pa dobro, doktore, od ega to dete umire? LEKAR: Umire od... VIKTOR: (Prekine ga) Umirem od Smrti. To je poslednja poluga jedinizma. LEKAR: ta hoe da kae? ARL: Ja to dete nikad nisam razumevao. EMILIJA: A druge poluge, Viktore? Samo brzo, sada je jedanaest i dvadeset osam. VIKTOR: Koje su druge poluge, zaboravio sam. (Umire) LEKAR: Eto, to je sudbina tvrdoglave dece. (Lekar izlazi, svetlo se lagano gasi. U mraku se uju dva hica. Svetlost se pali. Emilija i arl lee kraj dejeg kreveta, a izmeu njih revolver koji se jo pui. Pojavljuje se sluavka. Gleda Viktora, zatim leeve arla i Emilije, a onda lagano...) LILI: Pa ovo je drama! Zavesa