Мехмед II Освајач (1451‐1481) 

 
Долазак на престо; 
‐ освајањем Цариграда је желео да обезбеди хармоничан развој сопствене државе, и да обједини 3 
културе;  желео  је  да  буде  апсолутни  господар  Румелије  и  Анадолије,  као  и  Црног  и  Егејског 
мора; 
‐ жеђ за освајањима и ратнички нагон су основне црте личности; 
‐ није  уживао  подршку  јаничара,  тако  да  је  по  доласку  на  престо  1451.  на  положају  великог 
везира задржао Џандарли Халила, упркос великим неслагањима са њим, пошто је овај уживао 
симпатије  јаничара  и  био  добар  дипломата;  први  султан  који  је  јаничарима  исплатио  «дар  за 
успешно  ступање  на  престо»;  убрзо  после  тога  је  извршио  реорганизацију  јаничара  и  свргао 
неке њихове вође; 
‐ примио  је  нека  посланства  по  доласку  на  престо  –  са  Венецијом  је  обновио  мир  1452;  српски 
деспот  Ђурађ  Бранковић  је  повратио  неке  територије  1451,  али  је  био  под  угарским  утицајем; 
Мехмед се обавезао византијском цару Константину XI да ће поштовати све мировне уговоре 
својих претходника; 
‐ у  Анадолији  је  Мехмед  имао  проблема  са  емиром  Карамана,  Ибрахимом,  који  је  желео  да 
искористи  међувлашће,  па  је  напао  Анталију,  а  изазвао  је  побуне  у  областима  Ментешеа, 
Ајдина  и  Гермијана;  после  почетних  неуспеха,  османска  војска  на  челу  са  самим  султаном 
приморала  је  Ибрахима  на  повлачење,  па  је  он  био  принуђен  да  врати  Бејшехир,  Акшехир  и 
Сејдишехир, које је својевремено освојио од Мурата II; 

Освајање Цариграда; 
‐ после тих дешавања, Мехмед је могао да се посвети испуњењу старог сна – освајању Цариграда; 
Мехмеду  је  била  на  сметњи  та  грчка  колонија  у  срцу  Османског  царства,  због  комуникације  и 
прелаза трупа, а с друге стране је тај град био «други Рим», синоним универзалистичког царства 
каквом је Мехмед тежио; 
‐ ипак, постојале су две странке  – ратна, на челу са Мехмедом, и антиратна, на челу са великим 
везиром Џандарли Халилом; Мехмеда је испровоцирало посланство Византије које је дошло да 
тражи трибут који су Турци годинама плаћали за Орханов откуп, те је он тај новац задржао за 
себе;  1452.  је  на  месту  где  је  Босфор  најужи  изграђена  тврђава  Румели  Хисари,  наспрам 
Анадолу Хисари коју је изградио Бајазит I, и била је опремљена топовима који су контролисали 
улазак бродова у Босфор; 
‐ Мехмед је отишао затим у Једрене, где је дао да се израде топови невероватне величине, који су 
имали  значајну  улогу  у  паду  Цариграда;  изграђена  је  и  значајна  флота,  што  је  поверено 
санџакбегу Галипоља, традиционалном заповеднику османске морнарице (капудан‐паши); 
‐ предузете су и мере предострожности, па је емир Карамана неутралисан оружјем, у Мореји су 
византијске  снаге,  на  челу  са  браћом  Константина,  Томом  и  Димитријем,  разбијене,  а 
византијске поседе у Малој Азији освојио је Даји Караџа‐бег, беглербег Анадолије; 
‐ у фебруару и марту су пред зидине Цариграда дошле европске и азијске трупе султана, као и 
топови и опсадна оруђа, а сам Мехмед је стигао 2.априла 1453. 
‐ Константин  се  узалудно  бунио  против  изградње  тврђаве  на  Босфору,  али  није  добио  тражену 
подршку  Венеције  и  Ђенове,  које  су  настојале  да  задрже  добре,  пре  свега,  трговачке  односе  са 
Османлијама; напуљски краљ је послао флоту у помоћ Цариграду, али је затим опозвао, а папи 
је  најбитнија  била  унија,  па  је  његов  изасланик,  Исидор  Кијевски,  дошао  у  Цариград  да  то 
званично  објави  1452;  млетачки  бродови  који  су  послати  никада  нису  стигли,  а  једино  су 
Ђеновљани о трошку папе послали 3 брода; 

‐ град су, поред градског становништва, бранили и странци – бранилаца је скупа било око 7000, 
уз 26 бродова; одбрана тврђаве је поверена искусном Ђеновљанину Ђустинијанију; 
‐ хришћани су дуго одолевали нападима, јер су држали Златни Рог, тако да је турска војска била 
распоређена  у  шанчеве  на  копну,  заједно  с  артиљеријом,  нарочито  у  делу  града  који  се  данас 
зове Топкапи, док је морнарица била смештена на европској обали Босфора  (дан. Бешикташ); 
османска  артиљерија  је  свакодневно  наносила  велику  штету  зидинама,  па  су  Османлије 
покушале то да искористе у 3 маха, али су напади одбијени – 18.априла, 7.и 12.маја; Мехмед је 
променио тактику, па је део флоте копненим путем пребацио у Златни Рог, а затим је направио 
мост којим је олакшао прелазак трупа; 
‐ ипак, и у табору Османлија дошло је до подела у вези са освајањем Цариграда: Џандарли Халил 
је захтевао да се напусти опсада, плашећи се Запада и његове интервенције; ипак, победила је 
ратна  струја  на  челу  са  Заганос‐пашом,  и  дошло  је  до  одлуке  да  се  Цариград  последњи  пут 
нападне у ноћи 28.маја 1453, пошто је Константин одбио турске предлоге; 
‐ у току ноћи је уследио напад, Ђустинијани се, тешко рањен, повукао, а са њим и ђеновљанске 
трупе,  тако  да  су  Грци  и  Млечани  убрзо  поражени,  а  и  сам  цар  Константин  је  погинуо  у 
борбама; 
‐ освајањем Цариграда, 29.маја 1453. Мехмед је ставио тачку на постојање Византијског царства, а 
Цариград је начинио новом престоницом, преименовавши га у Истанбул; грчком становништву 
је оставио патријарха, који је био представник Грка у односима са султаном; дао је да се изграде 
многе јавне зграде, а велики број османских аристократа је довео да живе у новој престоници; 
‐ дошло  је  до  смене  на  челу  Порте,  па  је  на  место  великог  везира  дошао  првак  ратне  странке, 
Заганос‐паша, док је дотадашњи велики везир Џандарли Халил свргнут и убијен; 
‐ дошло је и до преиспитивања односа са страним силама, тако да су Венеција и Ђенова углавном 
задржале своје привилегије, витезови са Родоса су одбили да плаћају трибут, а деспоти Мореје 
и Србије, као и цар Трапезунта су пристали да увећају данак султану; 
‐ током  лета  1454.  османска  флота  је  ушла  у  Црно  море,  освојила  Севастопољ,  наметнула  је 
трибут  становницима  Крима  и  ђеновљанске  колоније  Кафе;  на  Егејском  мору  је  1455.  заузета 
Нова Фокеја (Јени Фоча), као и Тасос, а 1456. и острва Енос, Имброс, Самотраку и Лимнос, 
тако да су Ђеновљани скоро протерани из Црног и Егејског мора; 

Српско питање и сукоб са Угарском; 
‐ Мехмед  је  сматрао  да  му  је  главни  ривал  на  Дунаву  Угарска,  а  тампон‐држава  између  њих  је 
била Српска деспотовина, која је била под угарским утицајем у то време, тако да је он сматрао 
да је треба подвести под утицај Османског царства; 
‐ после  пада  Цариграда,  српски  деспот  Ђурађ  Бранковић  је  предао  неке  територије  Мехмеду, 
али је овај тражио Смедерево, Голубац, Београд и Ново Брдо, позивајући се на османско право 
на наслеђе Стефана Лазаревића; 
‐ после првог неуспелог похода 1454, Мехмед је 1455. освојио Ново Брдо, најзначајнији рударски 
центар  на  Балкану;  са  Ђурађем  је  постигнут  споразум,  те  је  задржао  све  области  Стефана 
Лазаревића, сем Новог Брда, тако да је Мехмед постигао оно што је желео – добио је драгоцене 
приходе од рудника, и српску неутралност у борби са Угарском; 
‐ војвода  Молдавије  је  пристао  да  плаћа  трибут,  тако  да  су  Османлије  имале  одрешене  руке  за 
борбу против Угарске; 1456. су опсели Београд, али без успеха; 
‐ 1457. је Мехмед провео у Једрену, одлазећи повремено у Цариград да надгледа радове на новој 
палати; дошло је до смене на месту великог и другог везира, те је место Заганос‐паше на место 
великог везира дошао Махмуд‐паша, а разлог смене је вероватно био пораз код Београда; 
‐ у  то  време  је  било  сукоба  са  Скендербегом  у  Албанији,  кога  су  подржавали  његов  врховни 
владар,  напуљски  краљ  Алфонс,  и  папа  Каликст  Трећи;  босански  краљ  Стефан  Томаш  је 

 али је знатно озбиљнија ситуација била  у  Влашкој.  не  оставивши  мушког  наследника.  ‐ најпре је уништена џандарлијска кнежевина.  па  су  Османлије  заузеле  читаву  деспотовину.  да  освоји  поморске  градове  Синоп  и  Трапезунт.  и  проугарске.  на  челу  са  Михајлом  Анђеловићем. и склопио савез са Угарском.  Пад Мореје и Србије: 1458‐1460. заузео је Голубац.  те  је  пут  ка  Трапезунту  био  отворен. те је Тома био приморан на мир.  што  је  значило  крај  Деспотовине.  Јеленом. тако да је Тома његовим доласком био  принуђен  да  се  склони  у  Леонтарион.  па  је  Димитрије  у  помоћ  позвао  Османлије. брата Влада Дракула. султан је лично кренуо ка Мореји.  где  је  дошло  до  превирања  на  престолу.  ‐ Мехмед  се  лично  умешао. затим је кренуо ка Синопу. Мехмед је реаговао на  то пославши Хамза‐пашу да у Атини смени Омер‐бега.  ‐ Угри  су  организовали  власт  у  Србији.  ‐ на источном Медитерану су Османлије накратко изгубиле острва Лимнос. ослободиле Патрас.  рођеним  братом  великог  везира.  али  су  му  се  трупе  разбежале  након  битке  прса  у  прса. али уз обавезу плаћања трибута. који се предао.  Мехмед  је  1462. Махмуд‐паша је у Србији дочекан као непријатељ.  умро.  ‐ искористивши  дуго  одсуство  Мехмеда. али је  одустао од опсаде Смедерева.  али  то  је  било  кратког  века.  одмах  је  уследио  турски  одговор. кренуо на  Лезбос и приморао га на предају.  али  је  због  недостатка  помоћи  намесник  града. а Тома је побегао у Рим. Самотраку и Тасос од  папске флоте.  кренуо  у  поход  ка  Црном  мору. је освојио Патрас и Коринт.  ‐ снаге  Аккојунлуа  су  напале  на  истоку. а деспот Мореје је престао да плаћа трибут. па је затражио помоћ  Латина – опсео је Патрас и напао свог брата. постигао споразум са Османлијама и предао град.  ‐ босански краљ Стефан Томаш је мислио да је паметније да се преговара са Мехмедом. био приморан да се повуче.  тако  што  су  султанове  трупе  ушле  без  отпора  у  Србију. које су 1460. је постигао споразум са султаном задржавши освојене  територије. два кључна  града Мореје. али је под притиском снага Матије Корвина.  османски  вазал.  која  је  претворена  у  Смедеревски  санџак. с обзиром да је Матија Корвин био заузет на западу. па је напао и опустошио османску Бугарску. и 1458.  Томе  и  Димитрија. чија се деспотовина распала. па се са султаном срео у Скопљу.освојио неколико српских градова.  с  обзиром  да  је  Лазар  Бранковић.  ‐ после  неколико  година  кашњења  са  плаћањем  трибута  од  стране  деспота  Мореје.  и  на  власт  довео свог штићеника Радула.  новог угарског краља.  Димитрије  се  предао  без борбе.  Сукоби са хришћанима: Рат с Венецијом (1462‐1470). ушле у Мореју. где је заузео неколико градова.  престао  да  плаћа  трибут  Турцима.  град  је  одолевао  опсади  месец  дана.  освојио  Влашку  и  припојио  је  царству.  пошто  је  превагнула  проугарска  струја.  ‐  у  то  време  је  велики  везир  Махмуд‐паша  кренуо  ка  Србији.  ‐ у Мореји није било мира. па му је  предао  Смедерево  1459.  два  принца  су  се  ослободила  ропства:  на  Лезбосу  је  Николо Гатилузи отворио врата каталонским гусарима.  тада  су  се  браћа  помирила. затим је по повратку у Истанбул.  . последњу византијску државицу.  па  је  дошло  до  сукоба  између  проосманске  струје.  али  је  постигнут  споразум. а затим  је освојен и Кастамону. а 1458. и наметнуо им трибут.  тако  што  је  на  место  српског  деспота  доведен  Стефан  Томашевић. јер је деспот Тома изгубио више од свог брата.  Поход на обале Црног мора: освајање Синопа и Трапезунта.  син  Ђурађа.  Давид. који је ожењен ћерком Лазара Бранковића.  где  је  влашки  војвода  Влад  III  Дракул. ‐ Мехмед  је  1461. син босанског краља Стефана Томаша.  ‐ након  обимних  припрема.

 Нову Фокеју и  Енос.  ради  боље  заштите  Истанбула од млетачких напада.  а  покушали  су  да  заузму  и  Атину. Млечани су понудили савез владарима Карамана и  Аккојунлуа.  а  после  неуспелих  преговора  са  Мехмедом  око  понуђених  територија. Османлије су напредовале нападавши приобалне млетачке градове.  уз  помоћ  емира  (?).  а  Млечани  су  добили  што  су  желели.  после  смрти  Ибрахим‐бега.  османска  флота.  Анадолски фронт. освајање Карамана и сукоб са државом Аккојунлуа (1463‐1474).  ‐ 1469.  1462‐63. тако  да је Османлијама касно понудио мир. а 1463. ипак. владара Аккојунлуа (Белог овна). је млетачка флота заузела Имброс и  Лимнос.  је  почела  опсаду  Негропонта  (Еубеје). трупе незадовољне.‐ након  свих  освајања.  и  поред  пораза код Кроје. док је Исхак тражио  помоћ од Узун Хасана.  ‐ у току сукоба између Млечана и Османлија.  ‐ Мехмед је те године кренуо у поход на Албанију. Турци су извели успешан изненадни напад на Лепант. Пир Ахмед је био господар Коње и највећег дела земље..  дошао  пред  бедеме  Хексамилиона.  али  када  је  Омер‐бег. а затим у Египат 1465.  ‐ стање  у  Османском  царству  после  ратова  са  Венецијом  није  било  блиставо  –  султан  је  био  болестан.  ‐ крајем 1462.  преговори  су  потрајали  десетак  година.  чиме  је  Венеција  изгубила  један  од  најзначајнијих  поседа  на  Леванту.  Тасос  и  Самотраку. а потом опустошила Солун.  непријатељства  су  настављена  1464.  али  је  у  Албанији  као  истурену  тачку  изградио  град  Елбасан.  је  дошло  до  великих  припрема  на  мору.  заједно  са  копненим  снагама.  тако  да  су  ту  изгубили  своје  последње  поседе.  у  Истанбулу  је  изграђена  лука  за  галије  (Kadirga  Limani).  где  је  остао  до  1465. услед угарског напада.  Далмацију.  Пир  Ахмеда  је  заробио  његов  брат  Исхак. Пир Ахмед је ипак успео да изведе један бриљантан  напад  против  трупа  Махмуд‐паше. па је јула  1463.  ‐ султан је кренуо у поновно освајање Босне. упао у Коњу.  освојили  острва  Имброс.  као  и  у  Крањску. Османлије нису успеле да заузму и Херцеговину. зато што  босанском краљу Стефану Томашевићу није стигла очекивана помоћ из Угарске и Италије.  су  османске  трупе  упадале  у  Херцеговину.  ‐ Угри су  окупили антиосмански савез у који  је ушла и Венеција. али није успео  да  заузме  град  Кроју.  ‐ Mлечани  су  1466. те је овај побегао код Узун Хасана. поражен  и протеран до планинског ланца код Тарса. тако да је изгледало да је и она поново у рукама хришћана. где је повратио већи део територија. су заузели Аргос.  споразумно  је  и  Матија Корвин ушао у Босну.  Мехмед  се  припремао  за  борбу  са  старим  непријатељима:  Венецијом  и  Угарском. владала је куга. а нису успели да поврате Лезбос.  ‐ Мехмед је заједно са великим везиром кренуо у поход на  Босну. али није успео  да освоји и престоницу Јајце.  такође.  Корушку и Фурланију. коју је освојио  1463.  враћен  је  Аргос.  што  је  овога  коштало  положаја  великог  везира. одлучено да се  ступи  у  рат.  ‐ у  Караману  је  дошло  до  кризе  1464.  после  успешног  похода  у  Анадолији. доживели су и два пораза код Патраса.  ‐ 1470. а великог  везира Махмуд‐пашу је послао за Пир Ахмедом који се склонио у Ларенде (Караман).  као  и  два  утврђења  на  обе  обале  Дарданела.  ‐ 1468.  почеле  су  операције  у  Мореји.  јер  су  се  његови  синови  отимали за власт.  ‐ Пир Ахмед је опет настојао да поврати независност.  па  су  Млечани  у  Албанији  прискочили  у  помоћ  Скендербегу.  намесник  Босне.  желећи  притом  да  Османлијама  отворе  нови  фронт  на  истоку. где је освојио већи део земље.  па  је  на  .  ‐ после  овог  похода  се  Мехмед  исцрпљен  вратио  заједно  са  војском  у  Истанбул. па је Мехмед 1468.  ‐ на  Пелопонезу  су  Млечани  доживели  потпун  пораз.  Хрватску.  мада  нису  успели  то  да  искористе.  постигнут  је  споразум.  Мехмед  је  послао  Хамза‐пашу  против  Исхака.  и  успела  да  је  освоји  захваљујући  необјашњивој  пасивности  млетачке  флоте.

  1471. по наговору Махмуд‐паше.  Негропонт  и  рт  Мајину  на  југу  Пелопонеза. на чијој су територији били  ђеновски  градови. где је Мехмед за намесника поставио сина.  као  и  10.  Венецији  није  било  могуће  отворити  нови  фронт  на  истоку. Кефалонију и Закинтос.  заузеле  Кафу.  је  други  Пир  Ахмедов  брат.  ипак.  Кроју.  Исхак‐паша.  ‐ 1474. и добила је право на свог бајила (судију) у Истанбулу. где је он једва побеђен код Валеа Албе.  Узун  Хасана.  да  плати  ратну  одштету  од  100. сукоб са Угрима и Молдавцима (1473‐1479).. али је земља и даље  остала под угарским утицајем.  услед  смрти  владара  Аккојунлуа.  године.  те  је  после  16  година  била  принуђена  на  мир.  је  дошло  до  сукоба  Порте  са  Угрима  и  Молдавцима.  су  заједничке  снаге  Узун  Хасана.  ‐ 1476. провеле око Амасије.  Кизил  Ахмеда  из  Џандара.  док  је  једино  Скадар  одолевао  опсади.  тада  санџакбег  Валоне.  који је пак у помоћ позвао Османлије. што му је омогућило војне маневре у Црном мору.  Лимнос. Мехмед се  одрекао  добијања  користи  из  тог  похода  зарад  трајног  мира.  искористивши  заузетост  Османлија  код  Негропонта. малу кнежевину под мамелучком влашћу.  где  су  витезови  на  челу  са  Пјером  де  Орбисоном успели да одбране острво од османског напада.  наредне.  па  је  управу  над  Караманом преузео принц Џем.  које  је  опасао  утврђењима.  кога  је  Мехмед  послао  да  угуши  побуну  Караманлија.  пошто  је  Матија  Корвин  успео  да  код  Кењермезеа  потуче  турску војску.  што  је  значило  крај присуства Ђенове на Црном мору.  је  протекла  у  знаку  великог  пораза  код  Родоса. које су након заузећа Кафе прогласиле врховну власт на  Криму.  ‐ 1470.  ‐ 1480.  ‐ 1473. и натерао караманску браћу у бег. с обзиром да нису плаћали трибут.  али  је  био  принуђен  да  га  напусти  наредне  године. које је постало османско језеро.  по  повратку Османлија са похода у Молдавију.  ипак. зиму 1473.  ‐ у  Албанији  се  предала  Кроја  1478. Мустафу.  ‐ поход у Црно море имао је везе са кризом Кримског ханата 1474‐75.  подигао  побуну.  а  султан  је  закључио  примирје на 6 месеци с Венецијом. није успео у томе.  Мехмед  је  место  великог  везира  поверио  Махмуд‐паши.  са  мора  освојио деспотовину Арту.  ипак.  који  је  1474.000  дуката.  поход  је  био  успешан  јер  је  заузета  Коња  и  околне  области.  у  чему  је  успео.  на  Криму. која је обухватала острва Свету Мавру.  принц  Мустафа  је  умро  после  тешке  болести.  па  су  османске трупе.  Победа над Италијанима.  је  беглербег  Румелије  доживео  пораз  приликом  опсаде  Скадра.  ‐ 1472.  и  упутио  се  ка  Смедереву.  ‐ до  похода  из  1476.      Две последње године владавине.  на  наговор  Ђенове  је  кримски  хан  сменио  татарског  представника  у  Кафи. исте  године су Османлије освојиле Алају.  те  је  на  његово  место  дошао  Гедик  Ахмед‐паша.  ког  је  после  почетног пораза на Еуфрату потукао код Отлук Белија. брзо окупљене и награђене. док је за то време  принц Мустафа са својом војском потукао трупе Аккојунлуа.  угарски  краљ  Матија  Корвин  је  победио  Турке  код  Шапца.  . у  Угарској  није  било  толико  успеха. је на исток Мехмед послао свог сина Бајазита да освоји малу грчку кнежевину Торул.  ово  је  коштало  Махмуд‐ пашу. као и  узан  појас  источне  Грузије. те је смењен и на његово место доведен Рум Мехмед‐паша.  је  Мехмед  кренуо  у  обрачун  са  јединим  правим  ривалом.  на  западу  је  Гедик  Ахмед‐паша.000  дуката  годишње  за  слободну  трговину  у  Османском царству.  напале  османску  територију  и  заузеле  Коњу.  Узун  Хасаном.  ‐ 1479.  по  коме  је  морала  да  преда  Скадар.  у  Молдавију  је  дошло  зато  што  је  она  потпала  под  угарски  утицај  под  вођством војводе Стефана Великог.његово  место  дошао  Исхак‐паша.  а  затим  Тану  на  Азовском  мору.  Касим. тако да  су  Османлије  1475.  имао  задатак  да  умири  Караман.  и  Касима.  пошто  су  они  одатле  вршили  упаде  у  Угарску.  а  затим  Дриваст  и  Љеш.

  уз  подршку  Гедик  Ахмед‐паше.  као  и  оне  из  покорених  земаља.  ‐ од  Истанбула  је  желео  да  начини  моћну  престоницу.  на  челу  са  патријархом. он је то чинио из редова «робова». са седиштем у Истанбулу. него ли због снаге крсташа. он је увећао копнену војску и флоту.  и  освојио  Отранто.  дошло  је  и  до  земљишне  реформе.  а  турска  војска  се  вратила  преко  мореуза.ипак.  ‐ за његове владавине написане су и кануннаме (законици).  ‐ водио  је  политику  инфлације.  немуслиманима  је  дозволио  постојање  централне  црквене  организације.  са  смањеном  вредношћу. Наполитанци су се консолидовали.  а  упади  су  досезали  и  до  Лећеа.  више  због  смрти  султана  Мехмеда  II  при  његовом  походу на Анадолију. који су у себи садржали прописе које је донео Мехмед. ипак.  политиком  изградње  и  пресељавања. Гедик Ахмед‐паша је у Валони скупио велику флоту и војску с намером  да  пређе  на  Апенине.  донео  је  и  закон  о  братоубиству. те су повратили Отранто 1481.  тако да је тиме ојачао сопствену власт.  где  је  својим  потомцима дао право убијања оних који немају право на престо.  Бриндизија и Тарента.  Мехмед II. организатор државе.  по  којој  је  држава  одузимала  приватно  власништво  (мулк)  или  поседе  задужбина  (вакуф)  и  делила  их  тимарницима:  због  овог  су  и  Мехмед  и  Караманли  Мехмед‐паша  били  непопуларни  међу  верским  редовима. реорганизовао је и бунтовне јаничаре.  ради  финансирања  својих  освајања:  старе  кованице  је  мењао  новим.  што  је  и  учинио.  ‐ уместо да бира велике везире из редова угледних породица. на другој страни. али и оне из претходног  периода.  ‐ с обзиром на то да је Мехмед био најпре ратник.                                                    . чији је идеолог био алим Караманли  Мехмед‐паша. Исхак‐паше и Давуд‐паше.  Бајазит  II  је  и  дошао  на  власт  као  пријатељ  дервиша.

  Политика Бајазита II. те су они опет добили дар  за успешно ступање на престо. сазнавши за смрт султана. те је овај био принуђен да побегне у Каиро.  а  пошто  је  брат  одбио  да  му  преда  азијску  половину  царства. обавезао се да неће  нападати Венецију.  и  Гедик  Ахмед‐паше. прешли Босфор. његов зет Синан‐паша.  ‐ Исхак‐паша је почетком маја 1481. изабран  везир из редова Џандарлија. витезови су га наговорили да прво оде у Француску.  шестомесечно  примирје  са  витезовима  са  Родоса. поново је 1498. укинуо је непопуларне мере свог оца: вратио је мулк и вакуф законитим  корисницима. јаничари су  се побунили.  ‐ враћена је моћ султановим робовима (капи куларима) и јаничарима. где је Бајазит уз помоћ Гедик Ахмед‐ паше поразио Џема.  а  1482. знајући да ко држи Истанбул. пре свега јер су западне силе  држале Џема. је Џем поново окушао срећу у Анадолији.  чиме  је  Караман  коначно  припојен  царству.  је  и  са  Венецијом  потврђен уговор о миру.  великим  везиром Исхак‐пашом склапао завере. Бајазит је учинио и прве  контакте са Московљанима. има и престо. покушај је пропао. опљачкали Истанбул и убили великог везира.  ‐ Бајазит је ипак имао проблема са Караманлијама.  ‐ пошто  се  решио  брата. што је и учинио 1484. Шарла VIII. па је Џем  морао да побегне на Родос.  Џемовог  сина. а и они су се  налазили  на  трговачком  путу  који  је  повезивао  Пољску  и  Балтик  са  Блиским  истоком  преко  . дервиши су повратили све почасти.  који  је  са  тастом.  по  повратку  у  Истанбул. па је  пребачен  у  Рим  где  је  држан  све  до  1495.  на  страни  Џема  је  био  велики  везир  Караманли  Мехмед‐паша  и  локалне јаничарске трупе. Папске државе и Родос.  Бајазит  је  наредио  смакнуће  Огуза. заузевши стратешки веома важне  градове Килију и Акерман.Бајазит II (1481‐1512)    Грађански рат (1481‐1482)  ‐ Мехмед  је  оставио  два  сина:  Бајазита.. султан је настојао да ојача личну власт. а затим је са места великог везира уклонио Исхак‐пашу.  и  Џема. је беглербег Румелије освојио Херцеговину. краљ Напуља и папа Александар VI од  Порте захтевале помоћ у борби против краља Француске. после чега је она била одувек везана за Порту.000 дуката и право на тврђаву Халикарнас (Бодрум). ипак.  Бајазит  је  увео  ред  у  царству:  Касим‐бег  је  именован  за  намесника  Ичелија.  желео  да  искористи  околности  и  поврати  своју  кнежевину. и 1499. јер је Касим‐бег.  ‐ на унутрашњем плану.  године. па у Рим годишњи трибут.  иза  Бајазита  је  стајао  дервишки ред халветија. који је уточиште нашао код  владара  Аккојунлуа.  ‐ док  је  Џем  напредовао  ка  Босфору. где је она била ослобођена трибута. у ишчекивању доласка Бајазита на престо поставио његовог  сина Коркут‐челебију.  и н ањегово место поставио Месих‐паша.  ‐ са угарским краљем Матијом Корвином је успоставио примирје на 5 година.  ‐ на спољњем плану је била изражена жива дипломатска активност.  у  Амасији. где је задржан од 1482‐1488. Џем је стигао у  Бурсу  и  тамо  се  прогласио  за  султана. па је стога султан послао на Родос.  Бајазит  је  склопио  1481. а Бајазит је крајем маја дошао у Истанбул и преузео власт. беглербег Анадолије. као и туркменска племена. чије је запоседање отварало пут ка Пољској и Угарској.  Бајазит  је  окупио  своје  снаге  и  припремио  одбрану  Истанбула.  противник  великог  везира.  у  Коњи. одакле је желео да стигне у Угарску. као и везир Исхак‐паша. чак су 1494.  ‐ 1482.  витезови  са  Родоса  су  од  Бајазита  заузврат  добили годишњу накнаду од 40. дошло је до одлучујуће битке код  Јенишехира. склапајући трговинске уговоре 1495. да би у Румелији отпочео борбу  за престо.  ‐ 1483.  коме је обећао да ће му вратити Караман у замену за помоћ. уз подршку мамелучког султана и Касим‐бега. тако да се на миру  могао окренути походу на Молдавију.  Прва освајања током владавине: Херцеговина и Молдавија.

 Алаудевлету.  ‐ настављени су сукоби са Угарском. 1498.  где  је  папа  Инокентије  VIII  то  хтео  да  искористи  и  сазвао  антиосмански скуп.. међу њима Адану и  Тарс.  након  почетних  успеха.  ипак.Црног  мора. а било  је наговештаја да ће командант Београда прећи на страну Османлија. Бајазит је повео један осветнички поход на Албанију.  ‐ Бајазит II је желео да искористи расуло у Угарској настало смрћу краља Матије Корвина. тај командант је био смењен.  Сукоб са Египтом. следеће године је војска на челу са великим везиром Давуд‐пашом.  док  је  флоту  предводио  ослобођени  Херцеговић.  ‐ Бајазит  се  тада  окренуо  према  Албанији. султан је беглербегу Анадолије. који је заузео више градова.  ‐ односи  са  Мамелуцима  су  почели  да  се  погоршавају  још  за  време  Мехмеда  II.. ипак.  те  је  кнез  Стефан  позвао  Османлије  у  помоћ.  а  истовремено  је  предузео  походе  према  Аустрији. где је наишао на жесток отпор. и покорила их.  дао  задатак  да  одбрани  ову  област.  ‐ Бајазит  је  1488.  он  је  стигао  у  помоћ  Адани  која  је  била  опкољена.  влашки  војвода  Стефан  Велики  је  на  позив  антитурске  струје  пробао  да  поврати  Акерман.  упутио  велику  војску  у  равницу  Чукурова  под  заповедништвом  Хадим  Али‐ паше.  Мамелуци су потукли 1483.  Развој односа са Европом.  ‐ Џем  је  пребачен  1490. али због изостанка помоћи својих подређених.  али  је  њихов  напад одбачен. две силе су склопиле мир 1491. с намером да освоји Напуљску краљевину.  ‐ узрок сукоба је била помоћ коју су Османлије пружиле емиру Зулкадра. Бајазита је још више уплашило  то  што  је  Шарл  у  Риму  узео  Џема  у  своју  пратњу  1495.  потпомогнута трупама беглербегова Румелије и Анадолије. између Адане и Тарса.  Угарској и Трансилванији.  па  је  брже‐боље  склопио  са  Угарском  примирје  на  три  године. ипак. кренула на  побуњена туркменска племена. Османлије  су се повукле из ове области. Бајазит је прекршио примирје 1496.  а  понашање  мамелучког  султана  према  Џему  је  изазвало  незадовољство Бајазита II.  намесника  Кајсерија. Ахмеду Херцеговићу  (Херсекзадеу). после чега се велики везир вратио у Истанбул.  ова  војска  је  доживела  пораз  од  Мамелука у долини Агачаири. султана је много више плашио став Француза.  који  је  обновио  мир  с  Портом  1493.   ‐ краљ  Пољске  Јован  Алберт  VI. али све до 1499.  ‐ на вест о доласку велике мамелучке војске. већ је на молдавски престо хтео да доведе брата Жигмунда.  што  се  испоставило  безначајним  јер  је  Џем  умро  исте  године.  због  хегемоније  над  туркменским  племенима. и да  ту направи базу за крсташки поход против Османског царства. био је ухваћен и заробљен. Османлије су против туркменских племена Тургута и Варсака 1485. Карађоз‐пашу. као и Алаудевлетовим.  а  Французи су одустали од своје намере. и краја  османско‐млечанског рата Османлије нису могле трајно да умире Албанију. док је Бајазит стигао  до Софије 1492.  послали беглербега Карамана.. опседали Кајсери и  опустошили Караман. и освојио неколико  тврђава у Босни.  у  Рим. али без успеха.  тако  да  је  за  Османлије  тај  регион  постао несигуран. су Османлије заједно са Татарима са Крима предузеле неколико разорних  похода на Пољску и приморале Јована Алберта на мир.  је  Јован  Алберт  ушао  у  Молдавију. чији је  краљ Шарл VIII кренуо у поход ка Италији 1494. после смрти Мехмеда II у Албанији је  дошло  до  устанка  на  чијем  челу  је  био  Јован  Кастриот. а Османлије су задржале Тарс и Адану.      . 1497.  Алаудевлета  и  Јакуб‐пашу. коме су  Мамелуци  претили. Мамелуци су 1490.  није  признавао  османски  протекторат над Молдавијом. па је  османски изасланик потписао мировни споразум са папом и Венецијом о ненападању. али је смрт угарског краља Матије Корвина пореметила све планове.

 а Турци су заузели  Модон. па је  1502.  који  је  на  историјску  позорницу  ступио  1499.  Бајазит  је  1507. Бајазита је Исмаилов улазак  у Табриз забринуо. били су фанатично одани и борбени.  Мавру.  Лепант  и  Драч. а  Венеција неприпремљена за рат.  и  да  протестује  због  упада  које  је  водио  принц  Селим.  коју  је  угушио  лично  велики  везир  Месих‐паша 1501. Угарска и папа.  па  је  1501. ког су подржавале околна туркменска племена Тургут и  Варсак. Караман се поново подигао  на устанак под једним претендентом. и Багдад.  створен  антиосмански  савез  који  су  чинили  Венеција.  као  и  да  врати  Св.  нестабилност  је  имала  дубоке  узроке:  становништво  још  није  потпуно  прихватило  да  буде  део  Османског  царства..  Венеција  је  морала  да  напусти  Корон.  на  служби  у  Трапезунту.  ипак. па је он одустао од подршке устанку у Караману. а Свету Мавру (Лефкаду) 1502.. су довели до тога да принц буде позван на одговорност.  њихова  доктрина  се  раширила  у  Анадолији  и  имала  доста  присталица  у  области  Теке.  ‐ Османлије и Млечани су се жалили једни на друге: Млечани због османских упада. изгубили су Драч 1502. а исто је учинила и Угарска.  султан  је  био  смирен  јер  више  није  морао да игра како западне силе свирају.  Иран). па је решио да заузме и последње енклаве у Грчкој и  да са Венецијом на мору успостави границу.  ‐ односи  са  Угарском  су  се  погоршали..  а  туркменско  становништво  се  опирало  увођењу  османске  фискалне  праксе.  одакле  су  редовно  кретале  побуне  против  централне  османске  власти.  ‐ 1502/3. на 7  година.  после  незнатних  борби  са  Млечанима. утврђења на Лепанту била су у очајном стању.  дервиши  и  спахије  су  подржали  побуну.  ‐ после  предаје  Џемовог  тела  од  стране  Наполитанаца  1499. сукоб се наставио.  освојио је престоницу Табриз. а Корон и Наварин су се сами предали.  ни  сунити. током рата са Венецијом 1500.  се  шах  Исмаил  нашао  у  Ерзинџану  са  својим  присталицама.  Карамана.  ‐ 1499.  ‐ ову кризу је чинило још озбиљнијом то што је на персијски престо дошао након грађанског рата  млади  и  енергични  Сафавид.  те  присталице  (kizilbaşi.  1501.  Модон.  ‐ Бајазит је наоружао и оснажио своју морнарицу у периоду 1498‐1499.  послао  посланство  да  се  буни  против  испада кизилбаша према сунитима. Млечани су  заузели Кефалонију 1500.  ‐ након неуспеле млетачке мисије у Истанбулу у зиму 1500.  Османлије су у исто време предузимале походе у области Задра. а затим 1508. чиме је постао једини господар Иранског  царства.  шах  Исмаил.  Тауруса.  које  нису  дошле  у  очекиваном броју. је склопљен мир између Османског царства и Венеције. а Османлије  због лошег третмана свог становништва. и иако малобројни.  повратила  је  трговачке повластице које је у међувремену изгубила на рачун Фиренце.  «црвене  главе»)  су  представљали темељ шахове војске.  већ  хетеродоксни.  и 1510. а Венецији је додељена помоћ за борбу против Турака. и  у областима Фурланије и Корушке.  су  Османлије  опселе. а  Бајазит је затворио границу кизилбашама.  тако  да  је  1504. дошло до низа хапшења кизилбаша и протеривања у Мореју.Рат са Венецијом.  дозволио  пролаз  сафавидским трупама у борби против Зулкадра..  најпре  шејхови  једног  религиозног  реда  –  ни  шиити.  ‐ Бајазит  је  избегавао  сукоб  у  Анадолији.  ‐ Сафавиди  су  били  Турци  пореклом  из  Ардабила  (дан. а честитао је шаху победу над Аккојунлу Муратом. нови сукоби између Селима и Сафавида 1508.  а  затим  заузеле  Лепант. а након успеха код Лепанта. је  сафавидски  изасланик  дошао  код  султана  да  тражи  Трапезунт  за  шаха.  Разбијање османске Анадолије: Сафавиди и кизилбаше.  јер  није  имала  новчаних  средстава  за  рат  против  Османлија. док млетачка морнарица  није била ни налик оној из претходног периода.  ‐ 1500. ипак.  .. 1505.  ‐ Османлије су се током примирја са Западом у току прве две деценије XVI века суочиле са једном  од највећих криза у својој историји.

 тако да су на бојном пољу остали само Шах‐Кули и Хадим Али‐паша.  те  су  се. дошло је до побуне јаничара.  под  притиском  јаничара  и  становништва Истанбула.‐ незадовољан  честим  провокацијама.  Селим је уз подршку свог таста. на путу у прогонство.  то  је  разгневило  јаничаре.  велики  везир  је  кренуо  за  њим  са  мањом  групом  коњаника.  ‐  1509.  шах  Исмаил  је  1509. на помолу је била велика  криза.  послао  понуду  Венецији  за  савезништво.  што  је  увећало гнев према њему. принц Шахиншах. чији је инспиратор био шах Исмаил. и победивши га натерао га да се повуче  на  Крим.  услед  сенилности  и  неспособности  султана  и  његове  свите. абдицирао и убрзо умро.                            .  Коначна криза и неуспех Бајазита II (1511‐1512). коју је подржао  принц  Мурат. се слично понашао.  довело  је  до  сукоба потенцијалних наследника престола .  ‐ с друге стране. ипак. знао је да мора брзо да делује.  у  област  Карамана. велики везир Хадим Али‐паша се  спојио  са  војском  принца  Ахмеда.  пошто  су  се  и  Коркут  и  Ахмед  показали  неспособним  у  борби  с  побуњеницима. кримског хана.  намесник Карамана. а одлазак Коркута из Анталије  се поклопио са избијањем велике побуне у области Теке.  ‐ изгледало је да све иде на руку шаху Исмаилу.  то је било превише. опремио војску и кренуо ка Једрену.  и  натерао  на  повлачење  Шах‐Кулијеве  трупе.али  су  побуњеници  између  Кајсерија  и  Сиваса  разбили  везирову  војску  у  мале  групе.  који  су  склопили  поморски  савез с Османлијама због упада португалских бродова у Црвено море. Ахмед и Коркут су се приближили престоници. насупрот њима.  и  натерали  га  на  повлачење.  где  се  прогласио  за  султана. Мурат. је подржавао кизилбаше и био у дослуху са шахом Исмаилом.  Селим  је  добио  тражени  санџак  у  Румелији.  Ахмед  је  мислио  да  оде  у  Истанбул  и  прогласи  се  за  наследника  престола  уз  помоћ  везира који га подржавају. најспособнији међу њима. он је 1512. изазвао нову побуну.  Ахмедов  син. кад је Бајазит то одбио.  ‐ гушењем  побуне.  учвршћена  је  Селимова  позиција.  ‐ распад  Анадолије.  Ахмед  се  повукао  у  Караман. па је 1511. кога су погубили.  поразивши  успут  трупе беглербега Анадолије.  одакле је тражио од оца да му се да на управу један санџак у Румелији.  што  је  погоршало  односе  између  њега  и  Мамелука.  знајући  да  је  Селим  дошао  у  Румелију. где је преузео Ризницу и поставио своје људе.  подигли  на  устанак  тражећи  да  он  буде  нови  султан. отишао сину Сулејману у Кафу. па је Бајазит кренуо против Селима. Селим. је принц Коркут (Коркут‐челебија) је незадовољан наименовањем у Амасији и у сукобу са  великим везиром Хадим Али‐пашом отишао у Египат. Бајазит II је 1512. Карађоз‐паше. који су га сматрали неспособним. а  вођа  Шах‐Кули. где је убрзо и умро.  али  је  искористио одсуство Бајазита и дошао у Једрене.  побуњеници  су  ушли  у  Анталију  и  кренули  ка  Кутахији. се бојао  за будућност царства. син  принца Ахмеда.  које  су  стигле  скоро  до  Бурсе.

  ‐ војска  на  чијем  се  челу  налазио  Селим  је  била  једна  од  најмоћнијих.  који  би  водио  шах  Исмаил. и  омогућава Селиму да шахову породицу претвори у робове.  и  ту  је  основан  беглербеглук Дијарбекир.  тако  да  је  себи  и  свом  наследнику  Сулејману. и био подржаван од турских племена у Анадолији. широко образован.      .  још  није  контролисао  читаву  Анадолију.  набројнијих  и  најнаоружанијих  војски  тог  доба.  није био сукоб два народа – Турака Османлија и Иранаца Сафавида.  а  и  његова  држава  им  је  деловала  идеално.  преосманска  спојена  са  шиитским  исламским. победивши  га  у  бици  код  Јенишехира.  те  су  после  устанка  једног  од  њих  из  1516. добио је надимак Јалвуз (Грозни).  с  обзиром  да  његова  браћа. и да би тај систем веровања био  срушен  тим  чином.  Поход против иранских Сафавида.  након  што  га  је  освојио.  али  се  због  лоших  времнеских  услова  и  исцрпљености  и  негодовања  војске  зауставио  у  Табризу. одличан војсковођа.  за  разлику  од  одрођене  османске  централистичке државе. али без топова и пушака. Селим је могао да крене у борбу против главног ривала. шаха  Исмаила. представља почетак дугих ратова које су водили шахови и султани.  са  ватреним  оружјем. па чак и од  самог шаха.. се ослободио и последњег претендента на престо.  у  Амасији. трајно обезбедио престо.  анадолско  питање  би  било  решено  победом  турског  султана  над  турским  шахом. тражећи подршку туркменских племена. последњи трагови сафавидског  отпора  у  централној  Анадолији  су  уништени  1515.  али  је  шах  успео  да  се  извуче. већ се окренуо освајању источне Анадолије.  ‐ поход из 1514. а главе високих достојанственика  су летеле чешће него обично. а  знао је да у нападима беса лично песницама туче своје везире.  ‐ Селим је био познат као добар администратор.  код  Чалдирана  у  близини  језера  Ван.  Сафавиди  коначно  протерани  из  југоисточне  Анадолије. врховног верског вође. опасност  је  била  двострука:  с  једне  стране.  Селим  је  кренуо  у  потеру.  плашећи  се  братоубиства. која су прихватила чудан  спој  идеја  и  веровања.  и  у  шаха  гледала  као  у  Бога. сукоб из 1514.  а  с  друге  стране.  Османско  царство  је  било  у  највећој  кризи  још  од  Ангорске  битке  1402.  ‐ у  Анадолији  је  успостављен  мир  тако  што  је  у  бунтовним  областима  дошло  до  непосредне  управе. фетву која искључује шаха Исмаила из исламског света. помало  усамљен и тајновит.  где  је  Селим  потукао  шахову  војску. због сурових акција које је предузимао.  ‐ Селим  је  провео  зиму  1514‐1515.  ког  је  поставио  за  намесника Манисе.  ‐ 1513. издејствовао је од шејх ул‐ислама  Сарија Гурза.Селим I (1512‐1520)     ‐ када  је  Селим  наследио  Бајазита.  1512.  никако  нису хтели да се одрекну права на престо.  ‐ главни  окршај  се  догодио  1514. с којим је још као намесник Трапезунта имао чарки.  док  је  војска  Исмаила  била  састављена  од малобројне и ефикасне коњице. свог старијег брата Ахмеда.  ‐ по учвршћивању царске власти.  а  затим  се  велики  везир  окренуо  против  туркменског  бега  Зулкадра.  где  је  проценио  да  не  би  било  паметно  гонити  Исмаила по Ирану.  ‐ Селим је знао да би смакнуће шаха решило већину проблема. пошто је сам шах Исмаил  знао само турски. као и до чистки и погубљења компромитованих тимарника и вођа устанака..  истовремено  су  изасланици  Порте  око  себе  окупили  курдске  обласне  господаре  који  су  били  незадовољни  понашањем  Исмаила.  слом  побуне  Шах‐Кулија  није  уклонио  опасност  од  новог  устанка.

  као  и  абасидског  калифата.  османске територије  нису  биле  међусобно  повезане.  1519. док  је Селим званично кренуо на исток ка Ирану.  који  је  са  Бајазитом  Другим  одржавао  врло  присне  односе  јер  је  овај  допринео  подизању  мамелучке  флоте  на  Црвеном  мору. то је  била главна султанова брига.  ‐ када  је  дошао  на  Еуфрат  1518. између Малатије и Дивригија. ‐ од  1501. а 1517.  у  жељи  да  изврши  поход  на  Иран. желећи да га навуче у северну Сирију. пошто је 1520.                                      .  војска  се  побунила  и  није  хтела  даље.  султан  се  привремено  вратио  у  Истанбул  да  би  сковао  нови  план  против  шаха  Исмаила.  Селим  је  прекинуо ту сарадњу. а  Селим  се  нагло  окренуо  са  војском  прогласивши  рат  Кансуху  пошто  је  овај  затворио  пролаз  Селимовој војсци кроз Анадолију. преузевши  сва  права.  ‐ Селим је дуго ковао план против Кансуха. имајући у виду претходне операције против Ирана.  османски  гусар  Хајрудин  Барбароса.  уз  помоћ  издаје  наиба Алепа. који се налази између Сиваса и Ерзинџана.  ‐ Селим се 1516. дочепао Сирије.  1516.Поход на Сирију и Египат против Мамелука. султан Кансух је дошао са војском у Анадолију. где је потукао последње Мамелуке. Селим је знао  да  је  шах  Исмаил  нудио  савез  мамелучком  султану.  због  овога  је  Селим морао да се обрачуна са Мамелуцима.  каснији  стваралац   османске силе на Средоземљу и капудан‐паша.  и  да  би  га  овај  прихватио  услед  забринутости  за  своје  територије  на  северу  због  османског  ширења  у  Анадолији. и Каира. дошло је до битке код Марџ  Дабика.  му  се  потчинио  и  заповедник  Алжира. а и шериф Меке је био мамелучки  вазал. али је ту и трајно остао.  ‐ Мамелучко царство је 1516.северно  од  Алепа. умро.  у  којој  је  Селим  потукао  мамелучку  војску.  је  у  Египту  владао  мамелучки  султан  Кансух  ал  Гури.  ‐ Селим није желео да буде заштитник Светих места и  да припоји Египат. где би могао да  контролише ток битке.  већ  су  окруживале  мамелучку  територију  у  северној  Месопотамији.  слањем  инжењера  и  свега  потребног..  за  ратовање  против  Португалаца  .  титуле  и  територије  мамелучких  султана. чиме се ставио на страну шаха. било водећа сила исламског света: простирало се од горњег Египта  до централне Анадолије. у томе му је помогао намесник Алепа који је био на његовој страни. обухватајући Палестину и Сирију.

  «капију  Угарске».  али  је  та  мера  највише  штетила  османским  трговцима.  ‐ тада  је  Ибрахим‐паша  показао  своје  способности.  а  замерено  им  је  и  то  што  су  били у дослуху са шахом Исмаилом и Мамелуцима.  је  Сулејман  освојио Јемен.  сматрао  да  се  треба  окренути  вођењу  рата  против  других  непријатеља  –  неверника  у  Европи.  био  је  намесник  Манисе.  увео је ред 1524.  султанов  чохадар  и  дугогодишњи  пријатељ. после петомесечне опсаде.  те  му  је  послао  изасланство  које  је  читаву  годину  пролонгирало  акције  шаха  против  Османлија.  ‐ после  овог.  те  је  место  Пири  Ахмед‐паше  дошао  Ибрахим‐паша. у Египту. добио је намесништво над  Египтом 1524. други везир.  је  сматрао да је дошао прави тренутак да се прогласи за владара.  ‐ Сулејман  је..  Џанберди  ал  Газали.  ‐ током  1522. који је био прек.пошто је тамо провео годину дана.  .  ипак.  тако да су се побуњеници понадали да ће га лако свргнути с власти.  кренуо  у  поход  и  освојио  Београд.  увео  блокаду  граница.Сулејман Величанствени (1520‐1566)    ‐ имао  је  око  25  година  када  је  дошао  на  власт. а на Суецу је ојачан арсенал.  пошто  су  главни  тргови  на  којима  су  Сафавиди  трговали  били  Бурса  и  Алеп.  није  занемарио  ни  шаха  Исмаила.  али  је  Сулејман  изговор  за  рат  нашао  у  лошем  опхођењу  угарског  краља  Лајоша  Другог  према  османском  изасланику  у  Будиму.  беглербег  Сирије  и  Палестине.  као  и  још  неколико  утврђења  у  околини.  ‐ на месту великог везира је оставио Пири Ахмед‐пашу. и отворена је могућност напада ка другим деловима Угарске.  Сулејман  је  1521.  до  тада  нечувеног  чина. такође. Сулејманов долазак на престо је обележило и давање одређених слобода и  указивање милости јаничарима. чиме би и јаничари били умирени добијањем великог плена. и за најмањи протест је великим везирима скидао главе.  ово  је  променило  историју  Османског  царства.  1523.  желећи  да  угуши  сафавидску  привреду.  Селим  је.  угушила побуну и показала ауторитет новог султана. велики мајстор  Вилије  де  лʹИл  Адам  је  предао  острво  и  са  витезовима  је  отишао  у  Европу. османска војска је почетком 1521.  о  њему  се  мало  знало. и  под  његовим  утицајем  је  укинуо  најнепопуларније  мере  које  је  Селим  донео.  Походи на Угарску.  Сулејман је био благонаклон и доносио одлуке у сарадњи са великим везиром. Опсада Беча (1529)  ‐ 1523.  ‐ када  је  стигла  вест  о  смрти  Селима.  али  и  ради  нових  султанових похода на Угарску. Ахмед‐паша. који је верно служио и Селиму од 1518.  дошло  је  до  комбиноване  операције  са  копна  и  мора  против  Родоса.  пореклом  из  Епира.  овај  чин  је  показао  да  је  царству  неопходна  реорганизација  у  администрацији  и  одбрани  нових  провинција.   ‐ Ибрахим‐паша  је  позван  у  Истанбул  да  угуши  побуну  јаничара  из  1525..  али сада су им  они били сметња при  комуникацији  са  Египтом.  дошло  је  до  љубоморе  на  Ибрахим‐пашу  међу  осталим  везирима.  султани  су  толерисали  постојање  витезова  све  док  нису  освојили  цело  источно  Средоземље  (сем  Кипра).  Сулејман  је  постигао два сјајна успеха тамо где његов славни предак Мехмед Освајач није успео.  тако  да  су  позиције  Османлија  на  десној  обали Дунава учвршћене.  је  дошло  до  смене  великог  везира.  тако  што  су  Сулејман  и  Ибрахим  тај  период  (1523‐1536)  учинили  најсјајнијим у историји Османског царства.  наиме.  те  су  османске  трупе  морале  да  интервенишу  и  уклоне  га.  ‐ за разлику од Селима. али се он тамо  прогласио  за  султана. ради  контроле Црвеног мора.  ‐ за  време  Селимове  владавине  било  је  мањих  инцидената  на  угарско‐турској  граници.  пошто  је  претходно  постао  Сулејманов  зет.  за  разлику  од  свог  оца.

 Јован Запоља је  проглашен за угарског краља.  ‐ после дипломатских преговора.  .  ‐ угарски  племићи  који  су  били  против  Јована  Запоље  су  на  сабору  у  Пресбургу  за  угарског  краља  прогласили  Фердинанда  Хабзбуршког. и вратио се у Истанбул почетком  1536. али је овај млако одреаговао.  дошао  на  Порту. позвао султана који је прешао у  Анадолију с појачањем. који је  безуспешно опседала двадесетак дана.  ‐ Тахмасп је избегавао било какав директан сукоб. али по цену великих жртава.  ‐ изгледа  да  је  ово  Ибрахима  коштало  положаја  великог  везира. у којој је османска војска потукла угарску до ногу. али је шах  већ побегао ка источном Ирану. преговори које је Сулејман водио са сафавидским изасланством 1523.  па  је  он  у  тишини  смењен  пролећа 1536.  тако  да  је  овај  затражио  помоћ  султана. 1528.  његова  мржња  према  Шереф‐бегу. је један емир кизилбаша постао намесник Багдада.  где  успева  да  заведе  Ибрахим‐пашу. а османска војска је наставила и дошла под зидине  Беча.  тзв.  ипак. те је Сулејман био  приморан  на  нови  поход. дошло је до примирја и привременог  status quo у Угарској. удовице Лајоша II. то је Сулејману пружило прилику да  отпочне нова непријатељства. најстаријег сина.  који  би  обележио  период  у  коме  је  владао. освојен је Будим.  који  су  Османлије заузеле ујесен те године.  смрћу  Ибрахим‐паше  се  завршава  први  и  најблиставији  период владавине Сулејмана.  Освајање Ирака.  па  су  Сафавиди поново заузели Багдад. те се султан морао окренути ка Багдаду који је  и освојио 1534. па је уз много тешкоћа прешао планину Загрос. и потом се вратила у Истанбул.  чији  је  крајњи  циљ  био  Грац.  ‐ на истоку. Велики везир Ибрахим‐паша. Ибрахим‐пашом 1529. и одбио је да  се  покори  шаху. је Ибрахим‐паша са великом војском напустио Истанбул да би припремио освајање  арапског  дела  Ирака. а поново је заслужан био велики везир..  шах  Исмаил  је  умро. је овог довела у османску немилост.  на  зимовању  код  емира  Аккојунлуа  у  Алепу.  а  изразио  је  спремност  да  то  учини  Сулејману.  али  уз  много  веће губитке од потребних. уз обавезу плаћања трибута султану. током зимовања у Багдаду.  убедили  су  га  да  је  освајање Иранске висоравни лак подухват.  ‐ током  1530‐31..  ограничавања  права  племенских  старешина. резултирали су  примирјем. сва каснија освајања – освајање Адена 1538. тако да је он. емиру Битлиса.  Османлије  су  освојиле  само  арапски  део  Ирака  и  област  Вана  и  Ерзурума.  оставивши  за  наследника  десетогодишњег  Тахмаспа.  заједно  са  великим  везиром.  «поход  на  Немачку». накратко Туниса 1534.  је  Олам  Такалу.  то  је  отворило  пут  ка  Будиму. и за краља Угарске поставио свог штићеника Јована Запољу. кренуо у 4. заведен.поход.  буна  је  угушена  и  успостављен је ред.  разочаран  неоствареним  амбицијама.  тако  да  је  Сулејман.  сераскером  и  беглербегом Румелије. и дошао у Табриз.  корумпиране  администрације.  ‐ није се дуго чекало на нове сукобе.    ‐ од  Ибрахима  до  Мехмед‐паше  Соколовића  није  било  тако  јаког  великог  везира. вође племена присталица кизилбаша су се међусобно сукобиле јер  је  сваки  од  њих  хтео  да  влада  у  име  младог  шаха.  следеће. пошто су Хабзбурзи опседали Будим 1532..  сафавидски  намесник  Азербејџана.  брата  светог  римског  цара  и  шпанског  краља  Карла V и Марије Угарске.  Османлије  су  због  тих  унутрашњих  трвења  биле мирне са те стране.  ‐ крајем 1533.  ‐ у  Угарској  је  Фердинанд  кренуо  против  Запоље  и  потукао  га  у  првом  сукобу.  ипак.  и  зато  био  убијен. те  су Фердинанд и Запоља задржали своје територије.‐ 1526. султан је одустао од потере. па је био принуђен да се шаху  Тахмаспу обрати за помоћ. је дошло до битке код Мохача.  1524. а краљ  Лајош  је  и  сам  погинуо  у  бици. султан је обавештен да  шах прети Вану.  избила  велика  буна  услед  беде  тимарника.  у  који  је  пар  месеци  касније  Сулејман ушао.  ‐ у  Анадолији  је  1526‐1527.

  и  поново  освојио  Табриз. и није му пружен отпор.  јер  су  и  једни  и  други  имали  заједничког  непријатеља  –  Хабзбурге.  Хурем  султанија  је  желела  рат  у  коме  би  се  истакао  њен  рођак. па је опсео Будим.  учвршћивање  положаја  у  Молдавији  –  била  су  од  другоразредног  значаја.  ‐ султан се опет окренуо у правцу Ирана.  ‐ у  Сулејмановом  окружењу.  подељена  на  12  санџака  и  обезбеђена  јаким  гарнизонима.  па  је  после  безуспешне  опсаде  Сигета. уз обавезу плаћања трибута од стране Аустрије.  ‐ смрт Јована Запоље довела је до нових превирања у Угарској.  Крита.. под притиском султаније Хурем која је хтела  да  њен  син  Селим  буде  наследник.  под  командом  Андрее  Дорије. намесник Угарске.  па  је  Сулејман  кренуо  у  свој  12. Сулејман је морао да  крене у нови поход 1541. беглербег Румелије Мехмед‐бег ( касније  Мехмед‐паша)  Соколовић  је  почео  са  операцијама  у  Банату  1551.  ‐ због ситуације у Угарској.  Сулејман  није  имао  нарочит  разлог  за  сукоб.  ‐ последња  политичка  акција  пред  смрт  Ибрахим‐паше  била  је  успостављање  дипломатских  односа  са  Француском.  приближио  се  Аустрији.  следеће. али је тај поход обележила породична трагедија.  оптуживши  га  за  заверу.  којим  се  потврђују  повластице  француским  трговцима  у  Египту.  ‐ на  истоку  је  шах  Тахмасп  послао  војску  да  освоји  тврђаву  Ван.  султан  је  интервенисао.. уз подршку Хабзбурга  и побуњеног народа желео да буде признат за краља. 1540. који је побегао у Иран. а мало након тога Мехмед‐паша и други везир Ахмед‐паша су  заузели Tемишвар и друга места у Банату.  у  животу  су  остали  Селим.  је  Сулејман  кренуо  у  нови  поход  и  освојио  Естергом.  велики  везир  Рустем‐паша. и вратио се у Истанбул.  склапањем примирја на 5 година.  папе  и  Шпаније. и коначно је ставио Угарску под своју директну управу до пунолетства  Јована  Жигмунда.  Грузије.  битка  се  пренела  на  море.  . принц Елкас Мирза  је  код  султана  потражио  помоћ  и  уточиште.  али  је  кренуо  после  сафавидског  заузећа  Вана  1548.  и  Бајазит.  мисија  Жана  де  ла  Фореа  омогућила  је  закључивање  споразума  (тзв.  у  то  време  су  вођени  мировни  преговори  у  Истанбулу  све  до  1562.  али  је  морао  да  се  врати  у  Србију.  је  будимски  беглербег  Али‐паша  натерао  непријатеља  у  повлачење  код  Сегедина и освојио је Веспрем. јер је Сулејман  погубио свог сина.  а  потом  је  дошло  до  копнено‐поморске  операције  против  Крфа.  су  Османлије  учврстиле  владавину  и  освојиле  Вишеград.  Секешфехервар  и  још  нека  утврђења  у  западној  Угарској.. последњи ка Ирану.  када  је потписан  мировни  споразум  по  ком  се  Фердинанд  одриче претензија на Трансилванију и поново пристаје да плаћа трибут. где је кардинал Мартинуци.  која  су  Угарску  обезбеђивала  од  хабзбуршких  напада.  однео  победу  у  поморској  бици  код  епирске  обале  над  здруженом  флотом  Венеције. тако да је припојио молдавске територије до Крима. јер Фердинанд није хтео да призна  недавно рођеног сина Јована Запоље.поход.  у  Молдавији  је  војвода  Петру  Рареш  заборавио  на  своје  обавезе.  ‐ 1556.  а  имао  је  непријатељски  став  према  Порти  пријатељској  Пољској.  Ван  и  још  неколико утврђења у источној Анадолији и Грузији.  које  су  имали  за  време  Мамелука. престолонаследника Мустафу. па је  склопљен мир у Амасији 1555.  Нова непријатељства са Шпанијом и Аустријом.  једна  струја  на  челу  са  капудан‐пашом  Хајрудином  Барбаросом  је  била  за  рат  против  Венеције.  али  без  већих  успеха.Кипра.  где  је  Барбароса  1538. је склопљен мир.  1543.  1552.  дуги  и  напорни  преговори  између  Сулејмана  и  Фердинанда  завршени  су  1547.  тако  да  је  до  сукоба  дошло  1537.  ипак  освојен  град  Тата  1558.  1544. који је постао османска провинција. овај поход није донео ништа Сулејману.  од  овог тренутка је постојала стална француска дипломатска мисија при Порти.  Османлије  су  се  искрцале  у  Апулији.  капитулација).  је  дошло  до  нових  непријатељстава  између  Сулејмана  и  Фердинанда. шаха Тахмаспа. љут на свог брата. али је тамо убијен.  али  је  практично  Угарска  постала  османска  провинција.  ‐ истовремено. Јована Жигмунда.

  статус  тимарника  и  сељака  (раје).‐ нови  капудан‐паша  Пијале‐паша  се  прославио  1560.  ‐ проблеми у Угарској су решени доласком на власт двојице нових протагониста: Максимилијана  II за светог римског цара 1564.  ‐ Диван  (Царски  савет)  је  укључивао  казаскера  (војног  судију.  ‐ царска  палата  је  била  душа  царства.  у  којима  је  обрађено  кривично  право.  као  и  становника неких балканских области. а у току ратног похода је  могао бити на челу војске.  ‐ султан  је  прихватао  законе  поробљених  у  жељи  да  не  прекида  дубоко  укорењену  традицију  одређеног  народа. великом везиру су помагала још три везира.  у  области  рударства  коришћено  саксонско рударско право које је било на снази у српској држави.  соколари.  ‐ због огромног броја територија које је освојио и мноштва различитих народа и њихових закона  и обичаја. на правним нормама народа које су Османлије поробиле. па су се Османлије осветиле заузевши Хиос 1566. погранични  инциденти  и  аустријско  неплаћање  трибута  су  довели  до  последњег  похода  Сулејмана  Величанственог  1566.                Организација Османског царства (XIV‐XV век)    ‐ правна основа Османског царства почивала је на 2 основна постулата:  1..  а  од  периода  Бајазита  I  и  за  Анадолију. османског владара су ограничавале и фетве које је издавао шејх ул‐ ислам. казаскер је био главни у правосуђу. када у сопственом праву нема одредби за неки случај.  у  њој  је  служило  више  хиљада  људи:  спахије  (коњаници).  а  . који је био у рангу везира..  номада. на муслиманском обичајном праву (шеријату). извршавао вољу султана. али уз  поштовање обичаја.  током  XV  века  због  увећања  обавеза. Мехмед II је био принуђен да донесе нови законик  (кануннаму) који се састојао од  3  књиге.  син  другог  султана. рударство.  ипак. евнуси (чувари харема). а у царству су га заступале кадије. као нпр.  2.  на  Балкану  на  пример.  ‐ османски владар је управљао државом уз помоћ једног високог достојанственика: великог везира –  први  велики  везир  био  је  Алаудин.  Орхана. и Мехмед‐паше Соколовића за великог везира 1565. по којима је султану дата могућност да по сопственом нахођењу тумачи шеријат.  нишанџију  (шефа  царске  канцеларије).  од  периода  Мурата  I  и  беглербега  (заповедника)  Румелије.  као  и  из  економских разлога. чувари Ризнице.. од друге половине XVI века и капудан‐пашу (адмирала морнарице) и агу  јаничара.  када  је  и  умро  при  опсади  Сигета.  заузевши  острво  Ђербу  од  Шпанаца..  тако  да  је.  чауши  (изасланици  и  амбасадори  владара). није успела велика опсада Малте 1565.  капиџије  (чувари  капија  палате).  башдефтердар  (надзорник  регистара)  је  водио  финансијске  послове.  ‐ поред хришћанских закона.  ‐ султан је имао право да доноси нови закон сваки пут кад му шеријат не пружа ваљано решење  новонастале  ситуације.  и  он  је  био  члан  Дивана.  заповедника  правосуђа).  а  од  Бајазита  I  и  беглербега Анадолије.  османској  власти.  Централна власт.  који  је  тад  пао  под  османском  најездом.  ‐ велики везир је управљао администрацијом.  у  нади  да  ће  тако  доћи  до  мањег  отпора  новој.  снабдевачи палате.  врховног  дефтердара  за  Румелију..

  обуће. који су ризиковали да плате  својим  животом  или  слободом  сваку  грешку  амила. мора и реке  су снабдевали земљу рибом. османска производња није била довољна.  и  без  обзира  на  верску  припадност  се  издржавало  од  тога. имали  мрежу  службеника  за  убирање  пореза  на  терену.  градску  администрацију.  а  касније  муфетиш  (инспектор).  и  да  проверава  исправност  тегова  и  мера.       Економски живот.  а  касније  је  због  увећања  државе било више беглербегова. и Бурса у Анадолији.  убирао  је  дажбине од економских активности у санџаку.  када су важна тржишта и државна добра у питању. маслињаци и текстилне биљке. село је снабдевало медом  и воском. па и  апотеке. ипак.  узгој  оваца  је  обезбеђивао  месо  за  муслимане.  помагао  му  је  диван.  ‐ током  XIV  и  XV  века  османска  држава  није  била  урбанизована. воће. чији је задатак био да  надгледа  градске  тргове. као и дрво.  контролише  месечно  дућане  и  занатлије.  ‐ у  градовима  је  било  малих  радионица  различитих  делатности:  сапунџинице. и неке глобе (џизја – главарина коју су плаћали  немуслимани.  ваљаонице. главни грађевински материјал. Једрене и Солун у Румелији.  поред  кадије. Порта је поверавала трговину људима који  су плаћали закуп на 3 године.  порески  и  економски  систем  у  царству  је  био  постављен  на  3  нивоа:  1)  Порта  је  индиректно  уживала већину права која је дала у закуп људима са значајним капиталом. пак.  пекаре.  за  контролу делатности закупца био је задужен емин (надзорник). нишанџија је био  нека врста секретара царске администрације. на челу са санџакбегом (намесником). испод санџакбега је по хијерархији био субаша. који су. који је уз помоћ више јемаца (кефил).  доминирала  су  4  града:  Истанбул. посластичаре.  .  ковачнице.  радње  за  производњу  тканина.  бојаџинице. а број  субаша је зависио од величине санџака – у свом субашилуку је субаша имао исте надлежности  као санџакбег.  држава је била подељена на санџаке (провинције).  постојале  су  и  воденице  или ветрењаче.  ако  би  дошло  до  неправилности  око  закупа  неког  добра.  санџакбег  је  имао  дужност  да  надгледа  економске  активности. за време  Мехмеда  I  сви  санџаци  у  Румелији  су  били  под  једним  беглербегом.  а  водио  је  бригу  и  о  јавном  моралу.  а  свиња  за  хришћане.  у надгледању економије је важну улогу играо мухтесиб или ага ихтисаба.  државног  службеника који је практично био утеривач дугова. и у граду и на селу. увожени из Влашке и Молдавије.  ‐ пописи  показују  да  су  за  Порту  главни  извор  прихода  били  пољопривредни  производи:  житарице.  закупац пореза звао се амил. а уз сагласност локалног кадије је могао и да суди.  кажњавао је преступнике.  којима је управљао башдефтердар.  морао  доказати  своју  солвентност.‐ ‐ ‐ ‐ ‐ ‐ ‐ ‐ Румелија и Анадолија су имале своје дефтердаре који су му били потчињени. од ког су прављене свеће.  а  понекад  је  вршио  и  истраге  у  име  централне  администрације. свако значајније место имало је крчме.  одређује  цене  свих  производа. па су мед и  восак.  Порта  је  слала  јаксагџију. а нарочито тражена је била дунавска риба.  књиговодство  закупа  контролисао  је  кадија.  ‐ већина  градског  становништва  живела  је  од  обраде  земље  у  околини.  3)  тимарници  су  уживали  право  на  дажбине које је сељаштво било дужно да плаћа. поврће. виног6ради.  Урбани сектор. је ишла у царску ризницу).  ради  управљања  приходима  на  најбољи  могући  начин  су  се  спроводили  повремени  пописи.  2)  Порта  је  вршила  контролу  делатности  закупаца  уз  помоћ  бројних  инспектора  (муфетиша).

  наводи  и  кројаче.  Рурални сектор.  олова  и  бакра  у  Србији  и  Македонији  су  такође  били  значајан  извор  прихода.  коваче.  најчешће луксузних. а друге радионице су снабдевале царску палату.  а  друга опремање одређеног броја наоружаних људи који га прате током похода.  уживао  је  пуно  власништво над делом прихода од раје.  ‐ мали  део  сељачког  становништва  у  Анадолији.  градско  становништво  је  остваривало  приход  од  малих  дућана  и  радионица. па је Порта морала да попушта.  сребрна  аспра  (акча). а 1% за муслиманске трговце.  и  који  се  на  почетку  османске  владавине  наслеђивао  од  родитеља  само  по  мушкој  линији.  као  и  у  неким  градовима  Румелије  и  Анадолије.  на  који  је  имао  само  право  коришћења.  харач  је  припадао  султану.  ‐ односи између султана и градског становништва нису увек били идеални.  положај  османског  тимарника  није  био  наследан.  поткиваче.  ‐ османско  друштво  је  почивало  на  градском  и  сеоском  друштву.  у  областима  у  којима  је  било  налазишта  злата  и  сребра.  раја  није  била  везана  за  земљу. као и да брину о животињама и алаткама за рад.  већ  од  обраде  земље.  сељаку  је  земља  била  уступљена  на  уживање.  седларе. а плаћао се и намет на венчање.  од  које  је  сељак имао само принос.‐ Бајазит  II  у  својим  прописима  из  1502.  ‐ османска  производња  није  задовољавала  потражњу  на  тржишту.  златаре  у  Истанбулу. највећи број радне снаге  је  био  упошљен  у  државним  фабрикама:  за  израду  оружја. тачније над десетином. Порта је крајем XV века увела царину од 4%  за стране.  ‐ рудници  сребра.  а  тимарник  је  могао  да  ужива  приходе  са  свог  добра.  ‐ у складу са исламским законом. која је била луксузан производ тога времена. јер су султани знали  да по освајању града одузму становништву сву имовину и терају га затим да плаћа закуп.  предузећа  која  су  прелазила  оквире  породице су била ретка.  са  одређеном  количином  семена  које  добију  од  државе. што је  доводило до великих негодовања и немира.  ‐ постојала је још једна друштвена категорија која је живела на рачун раје – тимарници. и заузврат је он био ослобођен неких пореза. уз право да поврате што су уступили.  био  је  кован  златни  флорин.  ‐ велики  део  градског  становништва  није  живео  од  занатства. султан је био власник земље и оног што се налази испод земље. као и еснафа.  као  и  разне  дажбине  на  домаће  животиње. као и бакарни новац. био увожен из иностранства. којима је  Порта  додељивала  фискалне  приходе  ради  стварања  моћне  коњице. ортагџије нису имале таква права слободе  кретања  –  биле  су  дужне  да  обрађују  земљу. а испенџа тимарнику.  у  Бурси  такође  треба  истаћи  радионице свиле. поседом од  неколико  хектара.  изградњу  морнарице.  злата. обавезе тимарника су зависиле од годишњег прихода  са  његовог  тимара:  прва  обавеза  је  била  наоружавање  тимарника  у  зависности  од  прихода. временом расте број предузећа.  Порта  тимарнику  најчешће  није  остављала исти тимар дуже од 3 године.  ‐ за  разлику  од  сељака  на  Западу.   ‐ структура сеоског становништва је била врло сложена.  чизмаре.  па  је  велики  број  производа.  и  под  одређеним  условима  је  могла да напусти своје село и насели се негде другде.  било  је  и  ковница  новца.  мед  и  др.  познат  као  sâhib‐i  malikâne..  кожаре. а припадала му је и десетина од приноса.  тимарници  су  се  делили  у  више  група  у  зависности  од  висине  прихода.  сељак је располагао чифтом. половина се  враћала ортагџији.  ‐ хришћански  сељак  је  био  задужен  да  плаћа  харач  (главарину)  и  испенџу.  чак  понекад и у облику пуне приватне својине. акчи је временом знатно опала вредност у односу на златни новац.  за  сваки  преступ  се  плаћала  казна.  шивење  униформи. а после давања десетка.  млинове. у случају кад је узгајивач плаћао  .  Једрену  и  Бурси.  да  би  се  обезбедило  обрађивање  поседа.  раја  је  за  убирање  приноса  била  дужна да тимарнику плаћа право на уживање земље.  казанџије. али је ова категорија нестала у  XVI веку.

  солане  су  припадале  држави. Бугарској.  Каталонце.  у  почетку  је  османска  власт  у  морнарицу  регрутовала  осим  Турака  и  Грке. турска коњица је  бројала око 50. а имао је и два  пута  годишње  одмор  –  по  15  дана  за  Божић  и  Ускрс. који су били опремљени султановим приходима.  који  су  уживали  пореске  олакшице.  ‐ хришћанско становништво није давало само  јаничаре. које је образовао Мурат I.  у  случају  глади.  тимарској  коњици  треба  придодати  акинџије. било муслимани или хришћани.  ‐ пешадија се делила на више корпуса. те су због сопствене недовољне стручности у  изради топова довођени мајстори из Немачке. Грчкој.‐ ‐ ‐ ‐ два десетка.веку  грчко  становништво  обезбеђивало  морнаричку  базу  у  замену  за  олакшице.  а  међу  коњаницима се морају споменути муселеми.  организоване у оџаке.века.  тимарник  није  био  власник земље већ је привремено уживао приходе.  лако  наоружане  коњанике  састављене  од  турских  племеника. а викендом био слободан.  које  је  морала  да  прати  одређени  број  оклопљених  коњаника  и  коња. већ су  велики број  османских градова  у  Србији.  намесник  Галипоља  је  носио  титулу  капудан‐паше  (врховног  адмирала морнарице). Јерменији бранили хришћани у замену за пореске олакшице. већина се  састојала  од  лаке  коњице.  постојала је још једна врста власништва. сваки јаја је имао парцелу и уживао пореске олакшице.  османско  друштво  није  било  феудално:  раја  је  могла  да  напусти  тимар.  месари  су  морали  прво  услужити рударе. а приход с њега је ишао у верске  сврхе или за јавно добро. а у градовима  су  вакуфу  припадали дућани.  ‐ најпознатији  пешадијски  корпус  је  био  онај  састављен  од  младих  хришћана.  рудари су чинили посебну групу.  ‐ војни  систем  је  чинио  и  читав  низ  занатлија  различитих  занимања  са  задатком  да  опремају  војску свим што је потребно.  владало  је  саксонско  рударско  право. положај раје се није разликовао од  тимара. и могу се поделити у  4 групе: радна снага. техничко особље.  са  изузетком  неких  већих  тимарника. оризари (радници на пиринчаним пољима) су припадали ортагџијама.  ‐ Османлије су велики значај придавале артиљерији. у случају опсада су довођени стручњаци за копање рударских јама.  ‐ од времена Орхана је Порта почела са изградњом морнарице.  махом хришћани. која је била распрострањена и на селу и у граду.  артиљерију. с тим што су  њих надзирали службеници. улога вакуфа подсећа на данашње социјално осигурање.  морнарицу  и  специјалне јединице.века.  јаничара  (yeniçeri. већ су  повремено  чували  и  тврђаве.  ‐ османска  војска  се  може  поделити  у  5  родова:  коњицу. чије је седиште било у Галипољу. поготово током 15.  пешадију.  а  касније  и  од  влаха.  ‐ коњица се састојала од тимарника. а раја је тиме што плаћа  дажбине султану практично издржавала тимарника. sâhib‐i malikâne је имао права само на један. добро је било у пуном власништву. они султану нису служили само на бојном пољу. 5 дана у недељи. у османску војску су регрутовани и хришћани и муслимани.  . а то је  вакуф (верска задужбина).  Италијане  и  Провансалце.  а  најспособнији  су  могли  да  заузму  највише  положаје  у  царству.  и  да  напредују  до  позиције  великог везира.  јаничар  који  би  се  истакао  у  борби  би  добио  тимар. чак можемо говорити и о сличности између  тимарника и раје – тимарник је користио приходе као султанов слуга.000 људи крајем 15. који су снабдели војску и  морнарицу топовима. по коме је рудар радио 7 сати.  која  их  је  давала  у  закуп  соларима. рудари су били изузети бројних дажбина.    Војска.  док  је  већ  у  16. од Орхана је становништво регрутовано у  јаје или пијаде.  нове трупе).  уживаоци  појединих  прихода  од  рудника  и  управа  рудника. био је дужан да врши војну службу само  тамо где је уживао приходе од тимара. ради продирања испод зидова тврђаве.

  албанским  на  обали  Јадрана. 2)  оно  које  се  населило  у  Османско  царство.  ‐ Османско царство је било насељено становништвом различитог етничког порекла и различитих  вера.  ипак. у западној Анадолији.  је  немуслимански  живаљ  био  малобројан. због сукоба у јеврејској верској заједници. јужно од те линије: у Епиру. Тесалији.  за  ту  област  је  интересантно  постојање  хришћанског становништва турског порекла.  ‐ у Малој Азији је живело муслиманско.  са  изузетком  Бурсе. већ турског порекла.  пошто  су  немуслимани  плаћали  и  испенџу  и  харач. а и у  језику међу балканским народима.  али  и  номадским  животом. а које је живело још у Византији. у Цариграду је такође било италијанског становништва.  на  ислам  су  прешли  Лази  у  17.  су  живели  Грци. са Пиринејског полуострва.  јер  је  превазишла  средњевековни  начин ратовања.  коју  је  чинила  лака  коњица  акинџија.  ‐ Грци. Кумана.  или  да пружи  јак  отпор.  као  и  неки  Јевреји.  који  су  примили  ислам. у области Трапезунта је. али  су знатан део чинили Грци и Јевреји. Провансе. хришћанско становништво било у већини. албанског порекла.  . пак.  и  то  најчешће  грчког  и  јерменског порекла.  северно  од  линије  која  је  пресецала  данашњу  Тракију  и  Македонију.  и  отпадницима  са  Балкана.‐ османски  стратези  су  имали  још  једну  војну  јединицу.  широм  Анадолије  је  било  таквих  Турака.  и  њихова ономастика није била арапског и персијског.  ‐ на Балкану је приметан други вид османске доминације.  а  на  северу  већинско  словенско  становништво. Порта је насељавајући Јевреје.  ипак.  које  се  по  пореклу  може  поделити на 2 категорије: 1) оно које су Османлије затекле.  нешто  касније  су  то  учинили  и  Меглено‐Румуни.  Насељавање.  ‐ Порта није приморавала немуслиманско становништво да пређе на ислам.  ‐ на  Балкану. и  то Грци и Јермени.  како  хришћана.  Босанци  су  примили  ислам.  надмоћну  у  односу  на  остале  непријатеље. који се дуго очувао у архитектури.  а  били  су  словенског.  и  влашким (власи‐сточари).  који  су  живели  седелачким.  ‐ османска  војска  је  била  далеко  испред  својих  непријатеља.  ‐ у  Османском  царству  је  у  XV  веку  живело  јеврејско  становништво. западној Македонији и Мореји.  ‐ у  западној  Тракији  је  на  селу  живело  махом  турско  становништво. влашког.  која  је  продирала  дубоко  у  непријатељску  територију  и  прекидала  комуникационе  линије  и  припрему  одбране. али и хришћанско становништво.  не  сме  се  заборавити  да  су  на  Балкану  живеле  велике  групе  Рома  (Цигана).  ‐ на  основу  пописа  се  сазнаје  да  је  у  области  Карамана  и  Рума  било  Турака‐хришћана.  који  су  на  том  простору  чинили  трећину  становништва. који  су били врсни трговци.веку.  Словени  и  Албанци.  као  и  Албанци. из простог разлога  што  би  тиме  губила  значајне  приходе  с  обзиром  да  су  намети  немуслиманима  били  већи  од  оних  које  су  плаћали  муслимани. у свим словенским градовима на Балкану су постојале и грчке етничке заједнице. туркизација и исламизација.  ‐ у  неким  градовима  је  било  доста  Јермена  и  они  су  имали  важну  економску  улогу.  територија  је  била  насељена  махом  бугарским  и  српским  становништвом. Јермени и Турци хришћани нису били једино немуслиманско становништво Мале Азије:  било  је  и  Лаза  (Грузијаца).  ‐ у  источној  Македонији  имамо  специфичну  ситуацију. које су ту населили византијски цареви у  XIII веку.  а  које  је  декретима  католичких  краљева  1492.  која  је  могла  уз  помоћ  артиљерије  да  збрише  непријатеља.  Бугари. у Цариграду се временом  повећавао  број муслиманског становништва.  док  је  у  градовима  био  значајан број Грка.  они  из  источне  Македоније.  где  на  југу  живи  већинско  грчко.  и  јаничарску  пешадију. желела да сузбије утицај грчког и јерменског становништва.  протерано из Италије.  а  сачували  језик.  тако  и  муслимана.  а  уз  то  је  била јако добро организована и дисциплинована.

  Konja). tako da su tu bila nova  jezgra gradova. medrese.  ipak. Mentešea i Ajdina)    Orhan (1324‐1362)  1326. već je  na vlast dolazio najsposobniji.  nastojalo  se  da  se  Osmanlije predstave  kao  legitimni  naslednici  Seldžuka.  –  otet  Halil. Jarhisara (1283‐1299)  1302.  –  osvajanje  Ankare. koji u pomoć zove Srbe i Bugare.  koji  su  se držali  turske  plemenske  tradicije. ćerkom Jovana Kantakuzina  1352. prvo sedište Osmanlija u  Trakiji je Cimpe (Čimbi)  1354.  dolazi  do  saradnje  Jovana  V  i  Orhana  radi  pronalaženja  Halila  1357. kult 12 imama. pa su u novoosvojenim gradovima dizali džamije.  ‐  u svim hronikama se Osman i Orhan pominju kao gazije. ili zatvaranja u kavez.  Germijana  (Kutahija). posle uzdizanja. Saruhana (Manisa). – osvajanje Burse  1329.  a  Orhan  kao  saveznik  i  Jovana  Kantakuzina i Jovana V Paleologa. borci za veru. a postojali su i heterodoksni derviši abdali.  makar i putem duhovne veze. pod šatorima. i  propovedali narodnu. Ajdina.Ertogrul –gradić Sojut  Osman (feat. nije bilo primogeniture.  koja  je  pak  bila  vazalna  prema  mongolskom  hanu.  ‐  na  ruševinama  seldžučke  države. u  gradovima su  se nalazili i  Turkmeni.  ‐  osoblje  za  više  funkcije  je  dovođeno  iz  anadolskih  gradova. – Orhan zajedno sa Jovanom Kantakuzinom zauzima gradove na Crnom moru  1346.  kada  Matija.  zatim  na  pripadnosti  Osmanove  kuće  plemenu Kaji. – Jovan V zauzeo Carigrad i svrgao Jovana Kantakuzina  1356. i Jahšija u Pergamu)  1344‐45. – osvajanje Nikomedije  1334‐1345. ali po osvajanju većih gradova kao što su Bursa i Nikeja. Karesija (Pergam.  ‐ grčko stanovništvo se osećalo izdanim od strane vizantijske vlasti.  Larende. – smrt Sulejmana. Muhamedovog zeta.  jedan  od  Orhanovih  sinova. – ženidba Orhana Teodorom. ali nije prekidalo veze sa Carigradom.   ‐ brojni derviški prvaci su nosili titulu baba.  ahije  su  doprinosile  učvršćivanju  muslimanskog stanovništva u novoosvojenim gradovima: članovi esnafa su pružali i socijalnu i duhovnu  pomoć. svakom davana određena oblast na upravu.  ‐ prvobitno su živeli u plemenima.  sin  Jovana  Kantakuzina. Isfendijara (Kastamonu).  dovodi  Osmanlije u borbu protiv Jovana V Paleologa. heterodoksnu religiju: kult Alija. Balikesir) i Osmanovog  (Bursa). tj. princip bratoubistva. – zauzeće Galipolja od strane Sulejmana. – smrt Orhana  ‐ teritorija pripadala porodici.  mostovi. hanovi i druge javne zgrade gde se okupljalo muslimansko stanovništvo. Orhanovog sina  1355.  oni  dosta  sarađuju  s  hrišćanima. – bitka kod Pelekanona (pobeda Orhana nad vizantijskim carem Andronikom III)  1331. Orhanovog sina  1362. – mir između Andronika III i Orhana  1337.  ‐ pored muslimana.  –  bitka  kod  Bafeona  (pobeda  Osmana  nad  heterijarhom  Muzalonom  –  uzdizanje  Osmana  na  nivo  emira Germijana.  je  došlo  do  osamostaljivanja  nekih  emirata:  Karamana  (prestonice  Ermenak. – osvajanje emirata Karesi (podeljen između Demir‐hana u Balikesiru. sa ciljem širenja muslimanske  vere.  ‐  početna  politička  ideologija  je  bila  zasnovana  na  pravu  mača.  lako su se privikli na nov gradski način života.  Osman  sa  Kose  Mihalom. Kose Mihal) – osvajanje Ajnegela.      .  bitka  kod  Empitiona  u  Trakiji.  Mentešea. – osvajanje Nikeje  1333.

 opsada Carigrada  1395 – bitka na Rovinama (vs. oslobodio Jovana V i osvojio neke gradove  na Crnom moru  1369 – Jovan V otišao u Rim. Mentešea. Germijana i Karamana: Akšehir. Hamidelija i Germijana   1391 – osvajanje džandarlijske kneževine (Kastamonu)  1393 – osvajanje Trnova  1394 – drugo osvajanje Soluna.  1383 – osvajanje Sera  1385 – osvajanje Sofije  1386 – osvajanje Niša i Larise.  ‐ prvi beglerbegluk osnovao je Murat I u Rumeliji. primio katoličanstvo i odbacio šizmu  1371 – bitka na Marici  1373 – pobuna prinčeva Andronika i Savdžija  1376  –  posle  predaje  ostrva  Tenedos  Mlečanima  od  strane  Jovana  V. Teke. Sejdišehir.. došao u Carigrad.  a 1381. pensek. bitka kod Pločnika  1387 – osvajanje Soluna i Moreje  1388 ‐  rat u Karamanu protiv Alaudina.  biranim  putem  devširme. a beglerbeg je bio Lala Šahin‐paša.  1366 – Amadeo Savojski zauzeo Galipolje. pod imenom Andronik IV  ‐ Murat je napredovao i u Anadoliji. jer su bila uz pomoć hrišćanskih vazala. vlaškog vojvode Mirče) – osvajanje Vlaške. bitka kod Bileće  1389 – bitka na Kosovu  ‐ svaka zemlja osvojena mačem pripadala je sultanu.    Bajazit I (1389‐1402)    1390 – osvajanje Filadelfije (Alašehira). tako da se Andronik oslobodio i zatočio Jovana i brata Manojla i proglasio za  cara. među njima i prestonicu Kutahiju.  jer  je  emir  Eretnaoglu  Mehmed  hteo  zauzeti  Ankaru.. ali se  na ta njegova osvajanja među muslimanima nije pozitivno gledalo. Bejšehir. je emir Germijana u miraz Bajazitu dao neke gradove.  ‐ Murat  I i  veliki vezir  Kara  Halil  Hajrudin‐paša su  uveli  instituciju  janičara.. UGR)  1397 – pripajanje Karamana  1398 – osvajanje Sivasa  1402 – bitka kod Angore     .  izbio  ustanak  Andronika  koji  su  pomogli Đenovljani i Murat. a drugi u Anadoliji  Bajazit I 1393.. Hamidelija. Saruhana.Murat I (1362‐1389)    1362 – osvajanje Jedrena  1364  –  Murat  je  bio  zauzet  u  Anadoliji. osvajanje Nikopolja (Dobrudža)  1396 – bitka kod Nikopolja. zbog nejedinstva i slabosti emirata Germijana. VEN.  vojvoda  Amadeo Savojski je uzeo Sveti krst u Avinjonu i krenuo na Osmanlije. Ajdina. Murat je  kupovinom dobio neke gradove između emirata Teke. veliki poraz krstaša (FRA.  Jalvadž. ili  prava sultana na svakog petog zarobljenika.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful