2

Jovan Despotović

SLIKA POLITIKE
Elektronsko izdanje

Priredio Slobodan Ristić

Beograd 2008

3

Sadržaj
Predgovor: Jedna kulturno-politička hronika devedesetih

Politika kulture
Kritke, prikazi, osvrti I UMETNICI U NEVREMENU Mileta Prodanović: 'Tama' ’Pogled na zid’ Nenad Racković: 'Kolekcija '97' Estetika svesti zabludelog naroda Bloody Balkan Baroque, "Fin de siecle" - balkanska varijanta Stepen vlastite krivice Stari frik Otvorena knjiga prošlosti Umetnost i angažovanost Coraxov paradox Mileta Prodanović: "Pohvala ruci" Voz naše sudbine, Putujuća skulptura Dvostruka angažovanost Dragoslava Krnajskog Vida Jocić: Apel za mir Estetičke idelogije na vlastitim ruševinama Između radikalizma i apstinencije Legati naših savesti Živko Grozdanić Gera

II INSTITUCIJE I PARAINSTITUCIJE ’Prvo preduzeće’ pa papazjanija - Politika kulture Mogućnost savremenog stvaralaštva u istorijskim umetničkim ambijentima Sajam umetnosti ili vašar šunda?, Dominacija šunda ULUS na prekretnici, Politizacija estetike U tri slike

4

Neprimeren početak, Ko je autor? Novo tržište umetnina i nova politika, Cena umetnosti Umetnički sindikalizam Globalne promene, Nova muzeologija i Muzej savremene umetnosti Anti-ikonomanija Anticivilizacijski trend Muzejsko-galerijski sistem u sadašnjim okolnostima Pet godina CZKd, Održavanje prisebnosti Umetnosti i angažovanost devedesetih, Antiratna estetika

III VREME REPRESIJE I OTPORA Protiv tame - Sloboda za Makija Otpornost Otpora, Na kraju Odgovor je otpor! Demonstracije prkosa Led-art: Kunstrlager - Živeti u Srbiji/Prestup 2000, Greetings from Serbia Slikovne ispovesti Bogoljuba Arsenijevića Makija Prilozi za biografiju Bogoljuba Arsenijevića Makija Alternativa, Kulturni Remont Bauk makizma kruži Srbijom Kriv je! Dve izložbe u Centru za kulturnu ekontaminaciju: "Fotografije sa atributima",’’Delimično pomračenje’’ Dosije Srbija Aktivni otpor, Smrknuta strana, Neumoljive posledice preživljavanja istorije Utopistička pogreška Svetomira Arsića Basare, Nemoguća kulturna misija Publikumov kalendar za 2001, Počelo je Antizidom Živko Grozdanić Gera: ’Meteorska kiša’ O normalnosti, Umetnost u Srbiji 1989-2001 The best off...

5

Kultura politike
Komentari, reagovanja, polemike

Hod desnom nogom, U raljama totalitarizma, Muzej Savremene umetnosti u raljama levog i desnog totalitarizma, Kultura vlasti Evropski govoriti Paralelni svetovi, Mrak oko nas Paralelni svetovi Socijalistički nacionalizam Napred u 1945? Godina novokomponovanog užasa Ratna muzeologija Ugao gledanja Sezona obmana Pokret otpora Pobrkani pojmovi Srpski kopernikanski obrat Teheran u Beogradu Značajna ostvarenja Pax Americana 'Dijalog': Kultura Tri Srbije Nagrade i nagrde Helenizam i renesansa Likovna sezona '95 – godina umerenog optimizma Otklonjanje propusta Bez ikakvog naslova Kulturna kretenizacija Kultura jeste pobuna Rasulo u Muzeju savremene umetnosti Preostaje rasprodaja Srpska kultura u novim političkim uslovima

6

Na početku, Perspektive nove kulturne politike Kelneri i sobarice Njihovog režima Kultura vlasti, Civilna strategija razvoja kulture Kulturno strančarenje Julski fašizam „Zgodno“ za nacionalne štetočine Strah od promena, Svetlo i mraku Masovna terapeutska razbibriga Bolna zavera ćutanja Jedna ratna beleška o kulturi, Imitacija kulture Umetnost Promena, Neukusni ukras totalitarizma Kultura - godišnji rezime Pogled u 2000 Neukus na krilima NATO Urbanizam i zaštita spomenika kulture, Sistemski organizovana nebriga Suđenje umetničkim slobodama Kulturna i umetnička prava u (novoj) Jugoslaviji, Umetnost u raljama dnevne politike Trijumf ostatka civilnog društva, Represija i izazovi Kulturna Yu-alternativa, Represija i izazovi Strategija kulturnog razvoja Kulturna politika i kulturna strategija Kultura političkog marketinga, Predizborna kampanja U prošlom veku Dosije Srbija, ili merenje stvarnosti devedesetih Rađanje novog doba Evropsko kulturno nasleđe, Baština kao obaveza nacionalne politike, Kulturna baština kao prioritet nacionalnih politika Kulturna politika Srbije: Nacionalni izvještaj, Očuvanje kulturne baštine Neka pitanja (nove) kulturne politike Strategija umesto dekreta Odbrana napadnute umetnosti Kulturna politika i tranzicija I, Privatne galerije - Deset godina Galerije ’Haos'

7

Kulturna politika i tranzicija II, Očuvanje kulturne baštine Kulturna politika i tranzicija III, Restitucija kulturnih dobara Kulturna politika i tranzicija IV, Uporedna legislativa Kulturna politika i tranzicija V, Zaštita kulturne baštine na Kosovu i Metohiji Kulturna politika i tranzicija VI, Problemi obnove i zaštite Manastira Hilandara Kulturna politika i tranzicija VII, Reforma biblioteka i bibliotečke delatnosti Baština tone, Za bolji put Srbije Očuvanje kulturne baštine, U svetlu naših i evropskih propisa Zaštita nezaštićenog, Na marginama političkih pregovora o statusu Kosova Evropski govoriti, (još jednom) Kultura politike

8

Jedna kulturno-politička hronika devedesetih

Posle iznenadnog, brzog raspada nekadašnje Jugoslavije za vreme poslednjih ratova na tlu Evrope u desetoj deceniji 20. veka, usledilo je i opšte razaranje svih društvenih sistema, te uspostavljenih odgovarajućih ’vrednosti’, a sa njima i obimna destrukcija kulture i umetničkog stvaralaštva – koliko u institucionalnom toliko i u individualnom pogledu. Da bismo pomogli detaljnijem proučavanju, tumačenju i razumevanju one temeljne promene, poslednje pozitivne u Srbiji dvadesetog veka, u polju kulture i umetničkog stvaralaštva, koja se odigrala u osamdesetim godinama, nastala je knjiga sabranih, već objavljenih tekstova pod nazivom 'Nova slika' (izd. Clio, Fond 'Madlena Janković' i Galerija 'Zepter', Beograd, 2006, a potom, i drugo, dopunjeno i izmenjeno izdanje pripremljeno 2008. a objavljeno 2009. godine) sa neophodnim i prirodnim stilskim 'esktenzijama' koje su se na nju direktno nadovezale i u narednoj deceniji. Tokom devedesetih godina, pak, usledio je niz drugačijih tematski i sadržinskih tekstova: osvrta na aktuelne izložbe koji su se bavili fenomenom konfrontiranih odnosa tadašnje politike i recentne umetnosti, zatim kritičkih komentara i reagovanja na mnogostruku povezanost politike i kulture, katkada opasne (smrtonosne!) bliskosti po kulturu tokom tog perioda, i najzad, u poslednje vreme, sada već u tekućem veku, ponajviše problematizaciji – i političkoj i profesionalnoj i koncepcijskoj, nove kulturne politike i zaštite kulturne baštine, posebno na Kosovu i Metohiji posle 1999. godine nastalih ponajpre iz autorovih tadašnjih radnih obaveza u državnoj upravi. Od tada napisanih, objavljenih i za ovu priliku prikupljenih tekstova, uz one koji se tematski i idejno 'naslanjaju' na njih i nakon 2000. godine, nastao je izbor koji se sada nalazi pred čitaocima sa namerom i da se podsetimo na tu sliku politike (koja se po mnogim pokazateljima u poslednje vreme ubrzano zaboravlja, menja i poništava) poput svojevrsne kulturno-političke hronike i njene vidne sličnosti sa vremenom sadašnjim, i da da obrise onim procesima koji frapantno liče – ne samo u ovde oslikanoj oblasti – kulturi, već i u praktično svim poljima društvenog delovanja dajući im novi smisao u našem starom, poznatom, ’ponosnom’ sjaju vlastite bede tokom rapidnog propadanja u desetoj deceniji prošlog i puzećoj tranziciji u prvoj dekadi ovog veka posle političkog prevrata iz 2000. Ako je 'Nova slika' pokazala jednu stranu medalje baveći se umetnošću isključivo njom samom, njenim unutrašnjim problemima i ishodištima, prikazujući je vrlo živom, optimističnom, veselom, progresivnom..., dotle 'Slika politike' treba da ukaže, poput

9

svojevrsnog naličja, na njenu imanentnu agresivnost, ironičnost, (auto)destruktivnost, sposobnost (ili nesposobnost!) za samoobranu... Stvaralaštvo nove slike je bezbrižno, u slici politike ono je postalo zabrinuto jer je dospelo u realnu opasnosti. A ta opasnost je iskazivana kroz radove umetnika od najnežnijih, delikatnih i diskretnih postupaka do ekstremnog radikalizma nasilnih, provokativnih i agresivnih uličnih akcija, uz obimni repertoar međuformi koji su načinili ubedljivu sliku politike perioda koji prethodi sadašnjosti, ali delimično i zalazi u nju. Namera je bila, u vreme kada su ovde sabrani tekstovi pisani i objavljivani, da se javno podrže umetnici i drugi aktivisti na ovom polju u njihovim ispoljavanjima otpora i bunta, da se animira pažnja javnosti i da se nove generacije pripreme za neminovno – za predstojeće političke i društvene promene, a danas, sastavljanjem i publikovanjem ove knjige, da se njome ustanovi jedna svojevrsna arhiva kao umetnička hronologija koja može pomoći, nadamo se, zainteresovanima, posebnom nekim budućim čitaocima, da bolje sagledaju epohu na koju se oni odnose. Jer, dobro je poznato kakvi su se sukobi vodili među političkim strankama toga vremenena, ili kako se vladajuća trijada (socijalisti, julovci, radikali) odnosila prema političkoj i građanskoj opoziciji, ili kakav se rat vodio među prorežimskim i antirežimskim medijima, dok je manje poznato, a već se i zaboravlja, da se vidna borba odigravala i u oblasti kulture i umetničkog stvaralaštva tokom te decenije. Ova knjiga treba da podseti i na tu činjenicu. Osvtanje na devedesete, doduše u ovom slučaju samo kroz prizmu konfrontiranih odnosa politike i kulture, i obratno, zbog očiglednog pokušaja da se zaboravi taj period, ali i smrtonosnih dejstava po kulturu, da se upravo to potisne iz nacionalne memorije da bi se neki od najznačajnijih protagonista te i takve politike vratili na javnu scenu kroz vlast, (prvo skriveno, a potom sve otvorenije), putem medija, raznim biznisima (sa i bez navodnica), pa i u samoj kulturi, najzad i u politici, potrebno je i da se ukaže na sve intenzivnije pokušaje da se mnogi protagonisti zla aboliraju ne bi li dobili novi status 'nevinih' građana sa svim pravima kao i njihove mnogobrojne žrtve. Kako je već rečeno: svedoci smo neobjašnjivom izjednačavanju društvenog statusa žrtava i njihovih dželata upravo zahvaljući aktuelnim političkim procesima koji su sve intenzivniji i koji su poput svojevrsne bolesti zahvatili ovo društvo – od njegovog vrha do samih temelja. Mnogobrojnih primera za ovo bilo je posvuda u deceniji kojom se na ovom mestu bavimo. Među najvidljivije bili su propast velikih kulturnih i umetničkih manifestacija, te njihovo obesmišljavanje do apsurda, tada je stanje u ustanovama kulture dramatično

interventnu aktivnost (jer nje u pravom smislu nije ni bilo kao organizovane javne delatnosti). nekom. danas može da izgleda. i time i prećuti ono što neizbežno dobro vidi i zasigurno tačno razume? Problem kritike je i u tome što stalna dominacija pitanja kvaliteta neke umetnosti i vrednosnog suda o njoj izgleda da čini taj pristup stvarnosti elitističkim i relevantnim samo u najužem pozitivističkom teorijskom diskursu. dok su se kritičari bezobzirno šamarali i s leve i s desne ideološke i političke strane. bile su takve da kritika nije bila potrebna za neku. poput većine umetnika. već u načelnom smislu. treba da zaćuti. etnička čišćenja.. položaj stvaralaca i njihovih asocijacija dovedeno je bukvalno na samu ivicu životne i radne egzistencije te postojanja. oni drugi ne samo da se nisu obazirali na takva opasna upozorenja već su ih u svakoj prilici javno izvrgavali ruglu. stoga. 'zapisničara na sceni'. snažna sklonost da ’nova umetnost’ stekne karakter razmenljivog luksuznog . unistvanja. Javila se. o klanovima. to daje bitan značaj ovoj temi – da li umetnička kritika (treba da) ima osećaj za način i odgovore sa kojima se mogu prevladati takva teška i opasna vremena. a katkada je ta granica bivala i prekoračena. čak i neprilično. primerice. industriji. devedesete godine. svi zajedno. dosta neumesno. u najmanju ruku. Pisanja o prednostima jedne kritike (nove i upućene) u odnosu na drugu (tradicionalnu i neinformisanu). O tome svedoče i gašenje relevantnih umetničkih časopisa i pokretanje velikog broja onih opštih namena za kojima su imali potrebe samo oni koji su u njima pisali o nezajažljivim apetitima vodećih državnih igrača na pseudoberzama.10 pogoršano jer su se one svele na puko ideološko sledbeništvo (u programskom i kadrovskom delu) zvanične politike. ne samo u konkretnim povodima. stanje i u umetničkoj kritici postalo je izrazito obesmišljeno jer se njen učinak sveo samo na izuzetno mali krug aktera. a tada zasigurno promašeno i beskorisno. Pa ipak. trgovini. te zabavljačkim turbo-folk zvezdama (čiji su se prihodi nalazili na samom vrhu finansijske lestvice sa značajnim postotkom među domaćim novobogatašima). ali su politici išli na ruku i bili joj potrebni brojni ’eksperti’ koju su dokazivali nemoguće: da je crno belo i obratno. ponižavanju. a koji su. Vraćanje izrabljenoj temi ’krize u kritici’ može delovati čudno... po vlastitom defaults-u? Da li ona ima išta da kaže o sopstvenim obavezama u takvim neprilikama ili. o enormnom porastu ilegalnih milionera u sferi politike i piramidalnog ’biznisa’.. progonu zaklanjajući se iza 'patriotskih' političkih fraza kojima su opravdavani ratovi. u vremenu koje je temeljno razorilo sve svoje vrednosne sisteme. nekretninama. formirali ono što ovde zovemo kulturu politike. Taj period. paramilitarnim i policijskim mafijama i tajkunima u energetici. masovna ubistva.

kao i na sve ostale. glasno. čitalo u štampi.. a posebno na javno obznanjivanje o tome na koje sve načine kulturna destrukcija može da utiče na svet umetnosti – čak i ako je njena skrivena ambicija možda bila da postane vašar taštine i takvog. Za sad nedovoljno! Mora se ipak priznati da je formula ’umetnost + akcija’ tokom tog vremena bila mnogo bolja polazna tačka za praktično ideološko. što je spadalo u politiku kulture je i brižljivo i nasilno uklonjeno od pogleda javnosti. ’Umetnost u zatvorenom društvu’. socijalno i psihološko delovanje. Realno je tada bilo postavljeno pitanje kako onda koordinisati osećaj svrhe teorijske kritike sa osetljivošću za stvarnu društvenu realnost u kojoj umetnost opstojava? Kako izbeći poguban izbor između nasumične subjektivne tvrdnje i slepe teorijske korektnosti (u polju ’opšte nepreglednosti’ u ’zatvorenom društvu’. Jasmina Čubrilo. malobrojni. ’Devedesete: teme srpske umetnosti’. I govorili su. ’Beogradska umetnička scena devedesetih’. uticalo je ono što se doživljavalo u svakodnevici. nisu. ali i prkosno zaljubljena u umetnost (kako je Ješa Denegri veleo da ističe u više navrata) zbog onoga što ona jeste – to je ono što upravo kritika treba da bude ako njena ’kriza’ iskreno nastoji da izbegne potpuni slom. 1999. Ješa Denegri. videti. i jedva koja kritička reakcija u njenu korist. To nije značilo da je umetnosti mainsteaim-a bilo nametnuto da bude apolitična ili apologetska – ne. Možda tek danas – naknadno i selektivno u nekolikim istupima i pojedinim napisima. u mnogim slučajevima. 1998. tada odbranile status i vrednost prave umetnosti. na primer: Dejan Sretenović. i u širem smislu. Politički angažovana. izvanumetničkog sveta koji za nju baš nije imao nikakvog razumevanja – od pojedinaca do kuća kulture koje su o njoj po slovu zakona ’brinule’.11 proizvoda po novoformiranom ukusu upravo ovakve društvene klase. odn. 2004). u mnogim slučajevima oni su imali što-šta da kažu o tome. . 1996. ili su pak. na umetnike. među političkim strankama što je jedino bilo delotvorno u tom zatvorenom krugu i u tom trenutku. čulo u vestima ili videlo na televiziji. Umetničko se uvalilo u političko a da pritom jedno (umetnost) nije postajalo drugo (politika) jer to nije ni bilo moguće. to ćutke nosili u sebi u većini slučajeva. ona angažovana o kojoj je ovde reč. Angažovana umetnost devedesetih nije bila politička zato što se držala nekog ideološki kritičkog programa. i ’Opstanak umetnosti u vremenu krize’. Sve ostalo. Umetnost. Na toj ivici ponora ona se i danas nalazi balansirajući samo na jednoj nozi i sve se više naginjući prema vlastitom padu i porazu. i verovatno. nego je bila kritička po svojoj DNK-a. Čitalac će uvideti. nažalost. da je debata o ’krizi kritike’ izgledala kao zamena za stvarnu političku raspravu koja se tako brižno izbegavala izvan striktno političke oblasti.

da su te podele veštačke. stvaralaštvo koje je zabeleženo u ovoj knjizi biće svakako i deo neke buduće istorije umetnosti iz jednostavnog razloga – zato što je ona istovremeno imala obe neophodne dimenzije (doduše u raznim slučajevima u drugačijim proporcijama) – i etičku i estetičku. Da je to tačno. E. a iz sadašnje perspektive. . sem u propagandne svrhe. Da se nove perspektive pronađu u drugim uslovima. Različiti su samo načini njihove percepcije. U brojnim napisima nastojali smo da ove razlike obesmislimo tvrdeći. No. prema umetničkim sklonostima i karakteru bliske. globalisti i lokalisti. Nove generacije umetnika gledaju preko ove granice. Gledanje na ovu vrstu umetnosti. vidi se iz podatka da su brojni protagonisti koji su zastupljeni u ovoj publikaciji napustili Srbiju u raznim periodima te da su. našli mesto u drugim okolnostima koje su ili upravo tako i zamišljali ili su tu pronašli isključivo razočarenje. to se definitivno ovde nije promenilo. ostali isti. Svaka dobra umetnost je ona koja obeležava svoje vreme. njeno doživljavanje i procena zapravo su i posle svih promena. godine? Malo. ni takvo porazano osećanje nije ih pokolebalo da se vrate. zapravo problem u tumečenju ove umetnosti: šta se u njoj događa posle 2000. a da praktično. Pažljivijem čitaocu neće promaći jedno važno pitanje. nažalost. Osnovno za ocenu svake umetnosti je da li je ona odgovorila vlastitoj svrsi. Za njih i dalje je umetnost univerzalnog značenja. naravno ne samo iz razloga ’ugledanja’ na ono što se izvan nje događa. Stoga je autor i sam doživljava kao svojevrsnu ’drugu ’ stranu prethodne knjige ’Nova slika’. ništa i ne znače. funkciji i ciljevima – ne utilitarnim. već pre svega da bi se našao način da se radno i životno izmeste odavde. ali većinom je očigledno da je u tekućoj ’tranziciji’ vidno ponestalo neophodne energije i vizije za obnovu njenih posustalih snaga. Zašto? Da li su samo politički razlozi ili ukupna društvena klima uticali na to? Delimično da. mondijalisti i izolacionisti. a da su teme koje su im. još manje komercijalnim i lukrativnim. neki od njih. ponovo izolovana. još jedan poraz u odnosu na napore koje su ovi stvaraoci uložili u svoj rad. već estetičkim i etičkim. domoljubi i plačenici. njeno opstojavanje u vlastitoj povesti kao mogući temelj ili podrška sledećim generacijama stvaralaca. a konačni sud o tome daje njena predstojeća istorizacija. umnogome su društveni procesi postupno postali retrogradni. ne samo tokom te decenije. gotovo ništa. svedena ili na samu sebe u granicama vlastite države ili je pak uže regionalno postavljena. zapravo svuda iste. a time je i ona postajala zatvorenija.12 Sadržaj knjige je obuhvatio i ono što je za to vremene bilo neizostavno – mnogobrojne suštinske podele u sferi kulture i umetnosti po raznim linijama: patrioti i izdajnici. Što se nas tiče. I to je upravo.

usledilo sve više autorovih osvrta na uspostavljanje nove kulturne politike. da je neposredno pred a naročito posle 2001. Njihov sudar je bio višestruk i isprepleten. odnosno njihovi stvaraoci. prema našem mišljenju. Ovde nisu uneti brojni polemički tekstovi koji se kritički odnose na neke pojave iz domena recentne umetnosti. već potreba izgradnje jednog novog sistema u kome oni treba da deluju. između ova dva osnovna. znatno odstupila od stvarnih intencija autora. Kao završne napomene istakli bismo i da su tekstovi u knjigu unošeni hronološki. Možda će od ovakvih tekstova (kojih nije bilo malo) nastati neka nova knjiga? U ovu zbirku napisa nisu uneti ni mnogobrojni intervjui. mogućnost njene implementacije u institucionalni sistem Srbije i. te je bilo moguće i prebaciti neke tekstove iz jednog poglavlja u drugo. ne samo u stručnom i organizacionom pogledu. godine. Te teme su za autora u jednom trenutku postale od prvorazrednog značaja u koje je mnogo vremena uloženo. Ovde moramo izraziti profesionalnu zahvalnost svom kolegi i prijatelju Slobodanu Bodi Ristiću koji je knjigu priredio veoma se trudeći da od ovog . manifestacije itd. posebno. naročito oni dati u periodu 2001-2004. institucije. umetnike. jer su njihova tumačenja. Otuda je došlo i do znatne promene tematskog sadržaja tih javnih istupanja. prikazi i osvrti na izloložbe. koje su bile kritički nastrojene prema tadašnjem režimu. dela knjige. redosledom kojim su objavljivani. već i u diplomatsko-političkom i međunarodnom jer je takav pristup nametala i naša zvanična politika u tom trenutku otrežnjavanja te uspostavljanja nove saradnje sa susedima i svetom. reagovanja i polemike na određene političke događaje koji su se u ogromnoj meri odrazili upravo na takvo stvaralaštvo i njen institucionalni i vaninstitucionalni život. na zaštitu kulturnih dobara. Ta činjenica samo govori u prilog korišćenja jedinstvenih merila kada su te dve oblasti – kultura i politika. kritičkih. čitanjem ovih tekstova.13 Primetno je i to. neadekvatno interpretirani. bile ocenjivane. a zatim slede komentari. U skromnom smo uverenju da je ovo jedna od najvrednijih i najpostojanijih osobina ’Slike politike’. Tematske razlike su isto toliko uočljive između 1. programskih i koncepcijskih koji su pokušali da na ta pitanja daju odgovore (koji su tek delimično i u kratkom roku realizovani). Takođe su izostali i oštri kritički osvrti na neke autorske izložbe koje su pogrešno koncepcijski postavljene a dela. Već sami naslovi tekstova upućuju na njihove različite sadržaje u dve glavne oblasti: jedno su kritke. godine kada je pred autora bila postavljena jedna nova vizura tumačenja – ne same umetnosti i kulture. i 2. te stoga je u knjizi ustanovljeno i jedno posebno poglavlje koje se isključivo bavi ovim pitanjima. a rezultat toga je niz napisa. događaje.

na uspešan način podsetili vremena devedesetih godina i najposle. ne retko. Ako ovi tekstovi imaju podnaslove. nisu mogli biti pronađeni. uprkos uobičajenim uredničkim skraćivanjima i ’stilskim’ izmenama. 2008.D.14 dugačnog niza najrazličitijih napisa načini neophodna poglavlja radi bolje preglednosti tema i lakšeg snalaženja čitaoca u njenom sadržaju. Neki tekstovi. Beograd. ili je. maj. posebno u dnevnim novinama što nije bio tako redak slučaj. posebno što su neizbežne. posebno u onima koji su objavljivani u dnevnoj i nedeljnoj štampi. ovaj izbor je ipak dovoljan da bi se čitaoci i radoznalci. J. nažalost. Napokon. I na samom kraju jedna neophodna konstatacija: svaka sličnost ovih tekstova sa današnjim vremenom nekako je ispala namerna. te odgovore koje je na njih zvanična politika davala. a podnaslovi su autorovi. tekstovi su objavljivani u beogradskim glasilima ili ustanovama i institucijama. da bi se vratili na pitanja koje je angažovana kultura i umetnost postavljalja. odbijala da ih da. Većina napomena u pojedinim tekstovima naknadno su unete. U ovoj vrsti odnosa politike kulture i kulture politike koji je jednostavno naslovljen kao slika politike slučajnosti i nisu baš (ne)moguće. poput nekog ’kritičkog arhivističkog pregleda’. tekstovi su ovde štampani u integralnim verzijama. ali uprkos tome. A ako nije drugačije navedeno. . to ukazuje da su naslove dali urednici i pod njima su oni i objavljeni.

upravo na iluzionistički način predstavljena dubina prostora. Idejno. Šta je skriveno u tom detalju ikone kao i u svim ostalim umetničkim predmetima koji čine ovu izložbu (slikama i objektima) u toj vrnoj svetlosti tame? Ovo pitanje i odgovor koji se direktno tiče 'estetske konstante Prodanovićeve umetnosti' a to je konstatacija koju je u tekstu kataloga izrekao Sreten Ugričić. zlatnih prodora i krhkih velina.. on nadalje razvija temu tame kao odsustva svetlosti. ukazivanje na smisao nevidljivog – idealnog dela sveta (prema Platonovoj podeli i tumačenju). katastrofično i apokaliptično . Kao izrazito senzibilizovan stvaralac naročito osetljiv na dnevne i epohalne događaje koje proživljavamo. ili su one zapravo svetla velika polja prekrivena konačnom i neporecivom tamom? Bukvalno čitanje ove izložbe pre bi se kretalo prema razumevanju smusla tmine – dakle. Opšte duhovno stanje. dakle vizuelne. Polazeći od jedne. Đorđa iz 13. veka – kada je umesto ukrasa na oklopu ovog svetog ratnika naslikan crni pravougaoni otvor a na način suprotan uobičajenoj inverznoj prespektivi vizantijskog slikarstva.15 I UMETNICI U NEVREMENU Mileta Prodanović: 'Tama' Metaforička ili doslovna tama? Najnovija samostalna izložba Milete Prodanovića u Galeriji ULUS-a u jednom totalno zaokruženom koncepcijskom izgledu realizovanom plastičkim jezikom slike. Prodanović jezikom plastičkih. Da li su Prodanovićeve slike na ovoj izložbi slike tame preko kojih prodire prigušene vetlo violentnih sazvučja. objekata i ilustracijama na uzbudljiv način problematizuje pojam tame u vizuelnim umetnostima i u današnjem vremenu pomrašenih horizonata politike. kulture. ideologije. dovođenja u paradoks i aporiju praktičnih i ampirijskih shvatanja koja se vrlo lako mogu ispostaviti kao tragične sudbine. likovne pogreške u predstavljanju detalja na ikoni Sv. konceptualno i metaforičko ishodište u Prodanovićevom plastičkom sistemu upravo je ova dvosmislica koja neiskustveno doživljene granice dve realnosti slobodno i izbudljivo premešta iz jednog stanja u drugo. pogodno je područije poigravanja. iz svetlosti u tamu i obratno. stvorena je slikovna predstava 'onoga što nema konkretan vidljivi oblik a inicira zamišljanje mogućih oblika'. Tama je inverzna svetlost. dakle one umetnosti koje se gledaju. socijalnog i etičkog ovdašnjeg stanja koje danas nimalo ne treba dokazivati. psihološkog. svetlost je komplementarna tami. otvorenih šifara govori i svedoči o svom vremenu zatamnjenih perspektiva. odnosno. a za likovne. kako je Prodanović shvata..

ratnici nikada to nisu ni činili. Đorđa. . uznemirava neke savesti očigledno sve do trenutka kada se.16 prema meri civilizacije ovog vremena. Možda je samo. na posve posvećen način o tim egzistencijalnim činjenicama mora progovoriti na svaki način. pa i na ovaj umetnički. Tama Milete Prodanovića izgleda kao tmina za čije razumevanje neće biti dovoljni ni sveti ratnici poput Sv. Treći program Radio Beograda. septembar 1995. ovom prilikom je takav slučaj. da ovde optimizma i lažnih nada nema. Ova izložba slika Milete Prodanovića stoji na samom početku onog niza danas angažovane likovne umetnosti koji imaju potrebu da snažno uznemire već ionako uznemirenu i potresenu savest današnjih gledalaca. U ostalom.

Aleksandar Rafajlović . Zorana Naskovskog. Nakon dve i po godine ona se odlučila da zaokruži ovu. u kancelariji svog glavnog i odgovornog urednika. Daniela i Gabriela Glida. manje-više oni pripadaju ili visokom modernizmu druge polovine veka. poput Uroša Đurića. Saša Marković. a kasnije će se ispostaviti i kao razložnu dosetku. ovom prilikom spomenućemo one koji su se u dosadašnjim izlagačkim prezentacijama nametnuli kao ključne ličnosti umetnosti devedesetih godina. ili Novoj umetničkoj praksisedamdesetih godina. u većini slučajeva izbegavajući njegovu eksperimentaciju. Nenad Racković. napravi male izložbe upravo tih umetnika koji su promovisani ili predstavljeni u njenim programima. "koja je najprometnije mesto u radiju. u Beogradu se paralelno formirala i grupa umetnika sa bitno drugačijim shvatanjima. a potom i njihovi prirodni sukcesori u najaktuelnijim transformacijama jezika prema peomenljivim konfiguracijama radova kakve su instalacije ili kompleksne ambijentalne postavke. recimo.17 ’Pogled na zid’ Svakodnevno beležeći pojave. S druge strane. poetikama kojima pribegavaju u svojom radu. Nine Kocić. Mileta Prodanović. Među najstarije i dakako najetabliranije autore spadaju. potom prema mestu koje zauzimaju u trenutnim zbivanjima u našem aktivnom umetničkom sistemu. a u najnovije vremene i Tanja Ostojić. Zdravko Joksimović. Stevana Markuša. Raša Todosijević. a još više na beogradskoj alternativnoj sceni. ali i prometnije od mnogih javnih galerija". Talent (Vladimir Petrić). najzad i prema generacijskoj pripadnosti. Od umetnika iz najmlađe generacije koji su se našli u knjizi. Era Milivojević i Čedomir Vasić. te da uz objavljivanje knjigekataloga načini i zajedničku izložbu ’Pogled na zid’ upravo tih autora. sada već veliku seriju individualnih prezentacija. Bora Iljovski.Ovi autori su vrlo čvrsto opredeljeni za medij koji prakticiraju u radu. njima pripadaju Đile Marković. Bara Krgović.dakle neki od glavnih protagonista nove slike prve polovine osamdesetih. Gledajići ovu zanimljivu izložbu moguće je autore sistematizovati po nekolikim kriterijumima: pre svega prema plastičkim koncepcijama. ona je uz prikazane umetnike u knjizi izložila i najkarakterističnije kritičare i teoretičare objavljujući njihove prateće tekstove. A kao svojevrsnu misao i stav o ovom vremenu. . događaje i ličnosti koje su bile najprisutnije u oficijelnoj. Marija Dragojlović. snažno se držeći alternativnog delovanja u mnogobrojnim disciplinama vizuelnih medija. U srednjoj generaciji su. Darka Radosavljević je odlučila da kao svojevrsnu. na radiju B 92 u periodu 1994-1996. Mrđan Bajić. na primer.

katkada uveseljavajuća. jun 1996. godine) Fonda za otvoreno društvo (kako se odnedavno zove fondacija Đorđa Sorosa u Jugoslaviji) koji je i obnovio. Tokom tog perioda tu vrstu umetničke delatnosti mogli smo pratiti isključivo u poznatim gradskim getima kakvi su SKC. katkada ironična ali u svakom slučaju i potpuno temporalno integrisana umetnost danas gradi ponajtačniju sliku stanja aktuelne produkcije u Beogradu. kao i kroz onu produkciju koju je potpomogao Centar za savremenu umetnost (osnovan 1995. 20-21. Borba.18 Tim. ukazujući istovremeno i na razorne egzistencijalne traume epohe koju obeležava. . 29. juli 1996. Bioskor "Rex". Ova izuzetno živa. Škart i Klipani u pudingu. rad projektom "Pogled na zid" kao kjniga i izložba. posle kraćeg zatoja. prema uočljivim intencijama alternativnim umetnicima u pravom smislu reči priključuju se i oni autori okupljeni u grupama FIA. "Paviljon Veljković". Treći program Radio Beograda. Ona je po svojim željama i izgledu bila i svojevrsna potpora posustalom duhu urbanog mentyaliteta i kulture devedesetih koji je počeo da nestaje iz grada zbog bitnih karakteristika vremena.

alternativna scena zapravo je gradila jedan novi kreativni polet nakon. po prvi put u našoj posleratnoj umetnosti poprimile konkretni i zaokruženi estetički prrofil. konceptualnu umetnost i njihovu prirodnu saveznicu – alternativnu scenu. odnosno. onima koja su se odlikovala i ponajvećim duhovnim posrnućima.19 Nenad Racković: 'Kolekcija '97' Beogradska alternativna umeetnička scena uvek je pokazivala vidne znake vitalnosti. Ova velika veselost osamdesetih mogla je upozoriti na skorašnju ratnu traumu: devedeseete su usled civilizacijski poražavajućih događaja. Saše Markovića. bio dat i zanimljiv presek kroz lokalnu alternativnu i andergraund scenu u kojoj deluju i umetnici popot Talenta. a izlaže kao vizuelni umetnik i performer od 1985. Dragana Srdića ili grupa Škart. Među ovim umetnicima našao se i Nenad Racković (rođen u Beogradu 1967. i to u svim oblastima visoke umetnosti i masovne kulture – rok-muzike i mode do novih medija u vizuelnim umetnostima. studirao glumu na Fakultetu dramskih umetnosti. Umetnički pluralizam osamdesetih. za slobodnu umetnost. sa uspehom opstala u jednom. te upravo ta činjenica umetnicima privrženim ovoj vrsti kreativnog ponašanja otvarala silne mogućnosti – koje su oni dakako i iskoristili. a u kriznim vremenima. Druga linija umetnosti sedamdesetih obuhvatila je Novu umetničku praksu. sasvim uslovno govoreći. te određenu teorijsku definisanodt. poznat je takođe i po ulogama u pozorišnim komadima i filmovima kakav je Žilnikov . godine. Đileta Markovića. postmoderna paradigma. a dobrim delom integrisana i alternativna scena izdvojila je samo one važne fenomene koji su gradili lik ukupne umetničke obnove toga vremena. zatamnjenih godina socrealizma. snažno generisale i nove alternativne procese u umetnosti koja se ponovo rodila. i pomicala je umetničke slobode i uopšte shvatanja same umetnosti znatno izvan i iznad zvaničnog socijalističkog estetizma koji je zamenio socijalistički realizam. tolerantno je primila svaku vrstu i oblik estetičke ekspresije. Šezdesetih godina ona je znatno probujala. i. Posle 1950. Nedavno je u Beogradu. Klipani u pudingu i FIA. u nekadašnjem Bioskopu Rex. ona je povremeno prerastala čak u paradimatične fenomene epohe. pogotovo nakon godine srudentskog bunta 1968. kako sada vidimo. godine naša tadašnja. uz brojne umetnike kojima je već utvrđeno mesto u najzvaničnijem domaćem umetničkom sistemu okupljenih na izložbi 'Pogled na zid'. sada već totalno poremećenom sistemu. i one su zajedno.

Izložba je. Otuda se može reći i da ovakva vrsta umetnosti počiva i na zaista značajnom potencijalu i vitalizmu samog Nenada Rackovića. izovličeni i dekontekatualizovani objekti. mora se primetiti) nje okrenuta isključivo prema estetičkom kompleksu pitanja. o čemu ova prezentacija njegovoih radova ubedljivo svedoči. Njegov energetsski potencija koja na različite načine. prekopava po umetnosti toliko je velika. već prema snažnom zadiranju i u oblast šireg prebivanja umetnosti – u domen politike i ideologije. Portret Monalize) itd. slike okrenute licem prema zidu. paralelne produkcije danas generiše i ohrabruje.20 'Marbl ass'. duboka i intenzivna da praktično dobar deo slične. neo-mondrijalističkih radova beogradskog kruga i zehnospiritualizma najnovije generacije iz sredine devedesetih. zasigurno spada u današnju simboličku pojavu. u biti. ili dematerijalizovanih dela Ere Milivojevića. Sam naziv sadašnje Rackovićeve izložbe 'Kolkecija '97' dorektno pokazuje u kakvom se krugu interesovanja on danas kreće. koji je tipičan predstavnik alternativnih i marginalni umetničkih pokreta sa off-scene. ikona klasičnog vremena prerađenim u avangardama s početka ovog veka (na pr. . evidentno temeljno kriznih vremena u svim njegovim karakteristikama od ideologije do seriozne umetnosti. Ovaj. ambijenti i instalacije obesmišlejnih umetničkih proizvoda. dakle. ili korekcije uobičajenih pojava u umetnosti prerađenih Rackovićevom imaginacijom. Prazni ramovi. kako smo na izležbi videli. zbilja. sem komentara na amblematske radove našeg poznog modernizma. na ovoj izložbi se sučeljavamo i sa njegovim odnosom prema naci-artu (te njegovim simbolima kakav je kukasti krst). Ova vrsta kreativnog cinizma (i autocinizma. A zapravo je sve ovo i priča o današnjem moralu čije se negativne reperkusije možda ponajbolje zapažaju upravo u osetljivim procesima umetničkog stvaralaštva – sve besmislenijih i sve nepotrebnijih gomilanja radova recentne produkcije koje polako poprimaju izgled opšte nepreglednosti. kojoj i sam Racković po godinama pripada. ručno rađenim) delima. objavljuje u tekstove u Beorami i drugim časopisima). (auto)destruktivni i ekscentrični umetnik toliko temeljan u svojoj nameri da mu možda upravo takav radikalizam osigurava poziciju vodećeg protagoniste na aktuelnoj beogradskoj (ali i srpskoj) alternativnoj sceni. komponovana od brojnih njegovih radova-komentara u rasponu od konceptualne umetnosti preko neo-geo stila do high-tecka (umetnosti visokih tehnologija) koju on radikalno dovodi pod znak pitanja vlastitim handmade (dakle. ovakvih. Tako. destrukcijama vođenim u ime ideologija (sredstva masovnog razaranja poput dinamita). sve su to primeri jedne moguće antikolekcije. recimo Koste Bogdanovića.

21 Treći program Radio Beograda. . 1. novembar 1996.

U posleratnom periodu dogmatizam socijalističkog realizma bio je ideološki izrazito zahtevan prema umetničkom stvaralaštvu. to su bile tek sporadične pojave nekoliko senzibilnijih autora bez većeg uticaja na javnost i bez dovoljnog odjeka u stručnim krugovima. poljube . Tako je među prvima ostalo zabeležen provokativni umetnički i politički nastup Mirka Kujačića 1932. ali ne u kritičkom već apologetskom maniru. Taj početak serije javnih radova pod opštom odrednicom street-art (ulična umetnost) označio je visoki stepen Magnetovog provokativnog angažmana koji istovremeno ukazuje i na jedan izrazito složeni umetnički sadržaj sačinjen od ideoloških. koji pod očiglednom prinudom vodimo. etičkih i estetičkih komponenti nezabeleženih u našoj novijoj vizuelnoj produkciji. aprila 1996. godine koji je uz svoje radove na zid Umetničkog paviljona na Kalemegdanu zakucao i jednu radničku cokulu uokvirenu pravim slikarskim ramom. Poslednjih decenija poznog modernizma srpske umetnosti javnost se povremeno suočavala sa političi provokativnim stvaralaštvom poput famoznog Crnog talasa ili Slikarstva prizora Miće Popovića. godine deluje umetnička grupa Magnet osnovana u Književnoj akademiji "Tradicija avangarde" pod pokroviteljstvom Soroseve fondacije čije jezgro čine Miroslav Nune Popović. Već prvi javni nastup 29. Ovde ćemo ukazati na jednu radikalnu umetničku pojavu koja je u poslednje vreme najdirektnije i najotvorenije identifikovala politički i idejni milje koji dominira i koji najfatalnije određuje sudbinu kulture i umetnosti. Jelena Marjanov i Ivan Pravdić. Najzad. bilo je većih ili manje otvorenih političkih ekspresija u likovnoj umetnosti devedesetih godina. Smisao se nalazio u vređanja blaziranog ukusa građanske klase. dakako uz sve ostale oblasti društvenog i ekonomskog života. No. godine pokazao je smer njihovog delovanja. angažovanog stvaralaštva. pomiluju. ideološki kritičnim i politički nestabilnim vremenima. U pozivu građanima da se priključe izvođenju njihovog prvog uličnog hepeninga pod nazivom FaluSerbia naveli su da će to biti: jedinstvena prilika da osete. Ovakvi slučajevi u našoj kulturi nastajali su u specifičnim. Te fenome registrovala je knjiga Art in Jugoslavija 1992-1995 koju je objavio Centar za savremenu umetnost jugoslovenskog Fonda za otvoreno društvo. ali je sadržao i jasnu idejnu poruku sa otvorenim levičarskim kriticizmom. U Beogradu od 1993.22 Estetika svesti zabludelog naroda Jugoslovenska umetnost ima značajnu tradiciju tzv.

Projekat ovog ulično-pozorišnog performansa bio je zapravo prva manifestacija žestokog otpora mladih stvaralaca prema zatečenom kulturnom i umetničkom stanju jednog društva lišenog ikakve pozitivnije idejnosti. Kao specijalna donacija Narodnoj banci Jugoslavije koju je grupa Magnet učinila 24. sve se dogovaralo i planiralo na nekakvim tajnim večerama. Mesto održavanja ovog street-arta ukazalo je gde se zapravo institucionalno inauguriše zvanična kultura i umetnost. Desankom Maksimović (opsela Jelenu Marjanov) i Milošem Crnjanskim (opseo Ivana Pravdića) . a naravno i sve ostale vrednosti iz drugih oblasti socijalnog života nacije. Ovaj protest protiv izrazite info-manije još jednom je locirao glavnog sejača propagandnog otrova i raspirivača mržnje svih vrsta: od etničke i političke do estetičke i umetničke. Ispred RTS-a Magnet je 27. a njihov ishod je poznat. Simbol te stvaralačke moći Srbije bio je falus od osamdeset santimetara na kome je zakačena fotografija tadašnjeg republičkog predsednika. kaže Popović. . U svim strukturama ovog društva. maja tačno u 19:30 razbio jedan televizor iskazujući revolt zbog opšteg uverenja u pogubnu propagandnu funkciju koju državna televizija vrši. Hteo sam. Isterivanje đavola izvedeno je 10. uz zidove SANU: Kroz državne umetničke institucije i umetnučka udruženja. Duhovnu podlogu dinaru tešku 40 kilograma i u iznosu od 15.stoji u proglasu koji grupa redovno objavljuje. biološki i stvaralački istrošeni kulturni mediokriterti sprečavaju da novi ljudi ostvare veći uticaj na društvo: državu i planetu. dakle u osnovi one ideje koje su karakteristične za levičarske (umetničke i društvene) pokrete.23 stvaralačke moći Srbije.stoji poput autobiografske ispovesti u njihovom letku. Ova protestna akcija je u toku izvođenja prekinuta drugom. juna ispred Narodne biblioteke Srbije: Performansom "Isterivanje đavola" zauvek se oslobađamo opsednutosti Ivom Andrićem (opseo Miroslava Nuneta Popovića). napravimo tu dugoočekivanu poslednju tajnu večeru i da konačno krenemo u stvaranje boljeg i pravednijeg društva . da mi. Performans je nazvan Otkrovenje ukazavši na neophodnost okončavanja informativno-obmanjivačke službe masmedija. izvedena je akcija Zlatna poluga. Potom je usledila serija od četiri street-art akcije izvedenih pred našim vodećim institucijama iz različitih oblasti. Poslednja Tajna večera priređena je 13. policijskom kontraakcijom u kojoj su uhapšeni članovi grupe.juna. Magnet . Za postavljenom trpezom učesnici su u tišini jeli pogaču i ispili vino. maja 1996.000 USD simbolički su učinili nebi li nacionalna valuta večno ostala stabilna. kao umetnici.što nedvosmisleno ukazuje na njihove progresivne. Mi ih vozimo. Kola za spasavanje su stigla.

školstvo. Težina i smisao te umetničke i političke akcije dobili su potvrdu i od nevladinih organizacija koje su. od blagonaklonosti prema sumnji sa najavom nekih budućih dalekosežnih posledica. Na ovom mestu je načinjen značajan obrat od entuzijazma prema skepticizmu. a to je paradoks na koji oni ukazuju. za razliku od prošlogodišnjeg hapšenja članova grupe. očigledno je da Magnet u suštini ne pravi ustupke kada su u pitanju osnovne slobode i prava . belodano je pokazala da je represija režima ostala sasvim sačuvana bez obzira na spoljašnju kozmetičku prepravku.24 Nakon jednogodišnje pauze Magnet je nastavio aktivnost 16. Ovaj svojevrsni umetnički krik naznačio je da smo se našli na samom dnu jedne višegodišnje agonije. te da je sa druge strane. Ništa nije ostalo. kulturu.umesto da stvaraju novo društvo. Pri tome. Poklanjam vam ovu zaklanu svinju duboko uveren da na taj način jasno predstavljam svoje gore navedeno mišljenje o konkretnoj posledici vaše vladavine Srbijom. Na fenomenu Magneta identifikuje se zapravo isti odnos institucionalne kulturne .. godine sa projektom Rekvijem za Srbiju. nauku. Da li je to još jedan od uzroka nazirućeg građanskog rata u Srbiji? Koljačevim saučesnicima MAGNET vraća njihovih 88 mućaka za 88 uzaludnih dana "žute revolucije". privredu. po svim pokazateljima izrazito nepovoljom periodu. Instrumentalizacija stvaralaštva od strane nove gradske vlasti pokazuje se jednakoznačajnom i poraznom u istom smisli u kojem smo imali prilike da se nažalost uveravamo u proteklom. umetnost. Sudbina njihovih projekata i njihova lična. Uz zaklanu svinju na kojoj je pisalo Srbija namera je bila da se Slobodanu Miloševiću preda i sledeća poruka: Gospodine predsedniče Miloševiću. ovog puta reagovale. Odmah zatim. Naravno da je ova izuzetno otvorena i oštra provokacija morala ponovo da izazove reakciju policije koja je još jednom uhapsila Nuneta Popovića. juna izvedena je akcija 88 jaja za novu opozicionu vlast kada su članovi Magneta jajima gađali Skupštinu grada. ostala sačuvana i opresivnost novih vlasti u samoj kulturnoj politici.. Akcija je održana na danas sigurno najneuralgičnijem mestu . najpre po vođu grupe Nuneta Popovića. Zaklali ste Srbiju i sve u njoj: život. Osim što ne znaju baš ništa.u Pionirskom parku pred kancelarijom Predsednika Srbije.od političkih i individualnih do umetničkih. juna 1997. pravdu i poštenje. To je moj rekvijem za Srbiju. Kao i uvek dosad uz akciju je urađen i kraći proglas: Lažni spasitelji i dosadni trbuhozborci pokušavaju da ožive zaklanu i ucrvljalu lešinu države . ekonomiju. oni ne znaju ni ko zna. 25. Utvrđivanje ove činjenice otkriva i jedan realni problem koji se isprečio pred današnje umetnike. Taj drugi rad u svojevrsnom triptihu pokazao je puni smisao političkog angažovanja grupe Magnet... danas svakako bez presedana u jugoslovenskoj savremenoj umetnosti.

. kao treća street-art akcija izvedeno je 2. veku da se bavi umetničkom estetikom. Naš glavni problem je estetika čovekove svesti. umetnička estetika. Promena od priželjkivane erekcije (uspravljanja) i penetracije (prodora u svet) postdejtonske Srbije (FaluSerbija) do konačne istine (Rekvijem za Srbiju) ovog istorijskog trenutka ima smisao zaokruženja . Iako postoji neposredna povezanost prošlogodišnjih akcija Magneta sa sadašnjim.25 politike bez obzira ko je definiše i sa kakvim ciljem se ona kreira: i republička (socijalisti) i gradska (Zajedno) kulturna vlast praktično se na isti način odnose prema ovoj vrsti umetničke aktivnosti. Objašnjavajući svoju ideju Popović je rekao: Na Trgu Republike bila bi ogromna "fontana" kružnog oblika (aktivni spomenik). Koljač i saučesnici oblizuju svoje okrvavljene ruke. ali ona ima i neobične saučenike: opoziciju i Srpsku akademiju nauka i umetnosti (kao vrhovnu naučnu i kulturnu instituciju) koja je. Poruka je jednostavna i direktna: vlast je dakako najodgovornija za sadašnje stanje nacije. Najzad. To je jedna velika zabluda da će neko u 21. Od statističkog odeljenja Međunarodne zajednice bismo tri puta nedeljno dobijali podatke o broju ubijenih. Program svih svetskih informativnih kuća bi se emitovao 24 časa. prema Magnetu takođe odgovorna jer je ideologija (Memorandum) iz njenih veleumnih kabineta izašla na ulicu i uzrokovala crveno-crnu nakazu nacionalsocijalizma. Vide se i jasne asocijacije na umetnost sovjetskog Oktobra . ipak se kao jedan poseban fenomen izdvojio triptih izveden ove godine. kao i država. jula desetominutno ćutanje ispred zgrade SANU pod nazivom Zaklani ste.stoji po običaju u njihovom propratnom letku. Ovime je Popović pokazao kako se nalazi izravno na tragu tradicionalnih avangardnih pokreta od dadaizma preko ruskog umetničkog eksperimenta ranih revolucionarnih godina do hepeninga i preformansa kasnog modernizma koji su imali isti cilj: menjanje (poboljšavanje i podizanje na viši stupanj) opšte etičke i estetičke svesti. a njihove žrtve su postale zombiji koji bezbrižno hodaju. Naše saučešće. zaklani. Ovim projektom Magnet je ožalio desetak miliona građana koji će uskoro morati da se suoče s činjenicom da su i oni. A na drugom mestu on ekspicitno kaže: Naš projekat je pravljenje umetničkog dela od grada.primerice na Tatljinov Spomenik III internacionali kao arhetipski model za isto tako utopističku Fontanu veštačke krvi pod nazivom Beograd je svet. što ga približava idejama velikih utopističkih preobražaja ovog veka. Odavde bi se konsekventno mogli izvesti krajnje nepoželjni zaključci... U jednom razgovoru povodom akcije FaluSrbija Nune Popović je ovako okarakterisao umetničke premise rada Magneta: Za mediokritete na vlasti kvalitet u umetnosti je tzv. a na monitorima bi pisalo koliko je u sekundi ubijeno ljudi u svetu i koliko svake sekunde krvi ističe. opasan džinovskim TV reklamama preko kojih bi se prelivala veštačka krv.

Njihova brzina uočavanja društvenih problema i reakcija zaprepašćujući su i jedinstveni u našoj aktuelnoj umetnosti uopšte. A oni koji su objavili da su spremni za sve moguće promene. Osetljivost članova grupe Magnet na traume vremena je veća nego kod prosečnih ljudi. Sa njima ili bez njih . morali bi da jako savesno pročitaju ove Magnetove signale. a to je novost . . pa tako i za ozbiljnu izmenu zatečenog stanja u kulturnim procesima. I nikako neće biti dobro ako za kulturu zaduženi u novoj vlasti ovu aktivnost Magneta budu razumeli samo kao umetnički neobuzdan čin za jednokratnu upotrebu. kao i ranije. Promena sistema je upravo pravi cilj koji bi omogućio odstranjivanje destruktivnih uzroka. oni su predvodnici jednog novog i drugačijeg urbanog mentaliteta koji se upravo sada formira u njihovoj generaciji i koji će ubuduće biti sve vidljiviji i sve uticajniji u našem društvenom životu. A ako je već potpuno izvesno da je stara vlast i na znatno krupnije proteste oguglala. Ono što Magnet danas radi je prvo javno.nekada opozicija a danas nova vlast. nebitno je. U suprotnom. U performansima grupe Magnet isključivo je o tome reč. dakle. nikako neće biti dobro ako i novoformiranu vlast u urbanim centrima bude zahvatila ista neosetljivost i autizam. simbolični vrh kulturnih i umetničkih institucija. Njihova upozorenja su direktna. avgust 1997. potopiće ih upravo oni procesi koji će zasigurno temeljito izmeniti sliku sadašnjeg stanja. Takođe se zapaža i i tačno lociranje generatora krize: vrhovna vlast. estetičko i etičko skretanje pažnje na opštu zapuštenost i duhovnu pustoš devedestih koju smo nasledili iz propalog samoupravnog eksperimenta. i ukazivanje da je. Naša borba. 2-3. pokazala sindrom ni činjenja ni nečinjenja koji je izgleda zajednički onima koji vladaju u ovakvoj vrsti režima.26 aktivnosti grupe Magnet. otuda su njihovi nastupi avangardni.za Magnet i drugu ozbiljnu umetnost.

sadašnje. . snažnog krika-protesta zbog krvavog raspadanja jedne evropske države. pre svega Biljanu Tomić i nešto kasnije i Bojanu Pejić. a dakako i u svetlu događaja koji su neposredno prethodili. Nakon kratkog perioda bavljenja slikarstvom neposredno po završetku likovne Akademije. po svojim karakteristikama uz potpunu estetičku afirmaciju dobio i punu ideološku kontekstualizaciju velikog. prošlo" izazvao je nepodeljene pozitivne . a u širem društvenom kontekstu zauzeo je poziciju koja se čitala kao 'nova levica' i bila je saglasna procesima karakterističnim za tadašnje jugoslovensko samoupravljanje. antiratno angažovani performans "Balkan Baroque" koji je Marina Abramović izvela na ovogodišnjem venecijanskom Bijenalu u okviru glavnog programa "Buduće.antologijskog rada. Pri tome. a u njegovom najužem jezgru nalazila se i Marina Abramović.27 Bloody Balkan Baroque "Fin de siecle" . "Balkanski barok" je koncipiran za izvođenje u jugoslovenskom Paviljonu gde bi. pokazuje se kao opšte i tipično mesto naših ukupnih društvenih i idejnih procesa koji su praktično ostali isti za sve to vreme. potpuno se posvetila programskom profilisanju ove ustanove onom umetničkom aktivizmu koji je u stvaralačkoj praksi bio izrazito radikalan. i u pogledu Marinine dvadesetpetogodišnjice bavljenja body-artom koji ima jasnu liniju kontinuiteta. Marina Abramović je odpočela jednu specifičnu umetničku praksu koja se u prvoj fazi odigravala isključivo u beogradskom Studentskom kulturnom centru. upravo nepotrebne i nesrećne zavrzlame koja je izbila na relaciji jugoslovenski selektor . Predistorija ovog famoznog i već sada se može reći . na samom početku. socijalizam sa 'ljudskim likom'.ministarstvo za kulturu Crne Gore. one koji nisu nalazili mesto u postojećem oficijelnom muzejsko-galerijskom sistemu. ranih sedamdesetih godina utemeljen je primetni .balkanska varijanta Fascinantni. i socijalni kriticizam koji je vremenom dobijao drugačije forme i prolazio kroz različite faze u zavisnosti od nekih neposrednih društvenih i idejnih podsticaja. CKC je bio otvoren kao odgovor tadašnjih vlasti na šezdesetosmašku studentsku pobunu i bio je programiran za mesto koje će podržati aktuelne umetničke projekte.čak ushićene reakcije i publike i stručne kritike. U delovanju jugoslovenskih konceptualnih umetnika. a danas je upravo ovim aktuelnim radom kulminirao do nepoznatog inteziteta. oslanjajući se na svoje saradnice. Prva urednica Galerije SKC-a i kasnija direktorka ovog Centra Dunja Blažević.pored umetničkog.

autentičnu filozofiju Praxisa. i čini se nevoljno. Među mnogim radovima koje je tokom sedamdesetih godina Marina Abramović realizovala nalazi se i onaj pod nazivom "Događaj s vatrom" ("Ritam 5") koji pokazuje tačno te aspekte. neki umetnici su razvili brojne "post-objektne" strategije unutar vlastitog umetničkog rada i delovanja često prepličući idejne i političke poruke sa estetičkim i plastičkim. I to pre svega u najužem kontekstu kada je njen idejni angažman usmeravan isključivo na postojeće kulturne uslove i umetničke tokove. sada govoreći o aktuelnom stanju muzejskih institucija. body-art radnju koja se sastojala od sečenja vlastite kose i noktiju na rukama i nogama. Lako je u njemu identifikovati nekolike značenjske ravni. muzeji su se iskazivali i kao mehanizmi one kulturne politike koja je težila idejnoj i ideološkoj pasivizaciji. Preplitanje njene lične (potiče iz partizanske porodice).28 'treći put' nesvrstanih. prema muzejskim i galerijskim institucijama idejno se zalažući za formiranje jedne permanentne stvaralačke alternative. godine najpre utvrđujući istorijsku ulogu muzeja napisao: "Pojam muzeja u ovim suprotstavljanjima (mislio je na aktivnost futurista i dadaista prim. Da bi ovakav uticaj izbegli. govorila o njenoj politizaciji. stoji i sledeća konstatacija: ". levičarske idejnosti vizuelizovan je jednostavnim oblikovnim radnjama ovog body-art performansa. oštrica kriticizma "Nove umetničke prakse" sedamdesetih godina više je bila okrenuta prema samom umetničkom sistemu. . reafirmisane ideje mladog Marksa i Markuzea. o muzeju kao simbolu odbrane nekih vanvremenskih i vanistorijskih vrednosti koje se kao takve svesno isturaju kao prepreka zasnivanju i društvenom afirmiranju vitalnih i aktuelnih umetničkih iskaza. Kritika koja je tih godina pratila zbivanja na ovoj umetničkoj sceni oprezno je.) ima jedan sasvim uopšten karakter: radi se. itd. Simbol petokrake je najači. Individualni umetnički čin u osnovi jedne progresivne." Ovime je praktično utvrđeno sasvim opipljivo reperkusiranje širih političkih poteza u društvu na jednu specifičnu i osetljivu mikro sredinu." Na istom mestu... Dakle. životne i umetničke ideologije simboličkim jezikom je definisano ovom plamenom zvedom i odstranjivanjem delova tela. zapravo.D. U prostoru oko velike plamene zvezde ona je izvela jednu ritualnu. Zasnovan je na jedinoj ideologiji koja je u epohi titoizma istovremeno označavala i socijalističku politiku i tradiciju partizanskog rata i komunističku revoluciju. njene tokove i procese u užem domenu kulture i umetničkog stvaralaštva. Tako je u tekstu "Kritički odnos umetnika prema instituciji muzeja" Ješa Denegri 1978. a u određenim momentima otkrivali su se i kao direktni pokazatelji sprege političke i ekonomske vlasti s jedne i kulturne i umetničke birokratije s druge strane. J.

dakako izraženim već poznatim jezičkim formama koje je ona praktikovala od samog početka bavljenja umetnošću. autobiografska potreba umetnika za objavljivanjem "eshatoloških poruka". etički i idejni elementi mogu se čitati i u horizontalnom (semantičkom) redosledu i u vertikalnom (hronološkom) nizanju unetih parametara.vremenskom pozicioniranju ovaj rad zadire u najdublju prošlost: onu koja barata iskonskim. Bloody Balkan Baroque."do koske" kako je slikovito navela Bojana Pejić u eseju posvećenom ovom po svojim značenjima izuzetno kompleksnom delu. Njen ovogodišnji bijenalski nastup ispunjen je političkim značenjima. Ova načela se dakako mogu provoditi ideološkim i neideološkim kodovima. na individualnu i kolektivnu katarzu .29 U osnovi "telesne umetnosti" registrovana su dva osnovna pricipa: jedan je lična.značenjskom ređanju ideja takođe se recikliraju traume rađanja i umiranja. arhetipskim. Marina Abramović se odlučila da ideološkim šiframa autobiografski definiše vlastitu idejnu i estetičku poziciju na krilu radikalnih umetničkih postupaka poslednje avangarde XX veka kakav je bio slučaj sa konceptualnom umetnošću. neprozirnost smisla i besmisla.. Smisaoni kapacitet najnovijeg rada Marine Abramović postavljen je upravo u tim atributivnim i simboličkim okvirima koji navode na ideju proćišćenja. To vreme je uokvireno početkom u levičarskom optimizmu i završnicom u populističkom ludilu . drugi je korišćenje vlastitog tela kao opšteg sredstva i znaka plastičkog jezika. mitskim.još jednim krvavim baroknim pirom. čak i negirala šire ideološke implikacije. Ti otvoreni estetički. U horizontalnom .. Time je zatvoren krug: započelo je sa plamtećom petokrakom. godine. primordijalnim impetusima zla koji se danas upravo na balkanskim. drame ujedinjavanja i raspadanja. ex-jugoslovenskim prostorima intenzivno obnavljaju u još jednom krvavom ciklusu rata i on se nalazi na drugom kraju ovog vremenskog niza. ona sama je kasnije upravo taj nivo značenja svojih performansa naglašavala: "Zainteresovana sam samo za umetnost koja može da promeni ideologiju društva" .kazala je u jednom razgovoru 1995. autoreferencijalnim i individualnim "govorom u prvom licu" a završeno je struganjem pregršta krvavih kostiju kao opštim epskim simbolom balkanske varijante kraja veka. samoamputacijom. Ovaj i onako stravični balkanski vek izgleda da je morao sasvim prirodno i zakonito da završi još jednim ciklusom masovnog ubijanja i razaranja .jasno je da je ovime "naslikana" i istorija nove Jugoslavije: utopijske ideje komunista survane su u nakazni . Raščlanjivanjem znakovitosti i metafora njenog najnovijeg rada nalazimo potvrdu izrečenim ciljevima koji se postižu samom umetničkom praksom. U vertikalnom . Uprkos tome što je kritika njenih ranih radova izbegavala.

6-7. I baš tada se dogodilo da se na područiju jugoslovenske kulture u internacionalnim relacijama načini "greška decenije" kako je već utvrđeno. septembar 1997.30 nacionalsocijalizam koji je manjeviše otvoreno postavljen u idejnim programima svih novoformiranih ex-jugoslovenskih država. . Mesto da i radom Marine Abramović nova politika bude promovisana na najubedljiviji način te dobije izuzetno važne poene na otvorenoj svetskoj sceni a taj rad je uz ostale komplimente dobio i venecijanskog "Zlatnog lava". Najpre je komesar ovogodišnjeg jugoslovenskog učešća Petar ]uković odredio našeg predstavnika. Zbivanja koja su pratila organizovanje nastupa Marine Abramović na Bijenalu u Veneciji poznata su. pre svega tadašnjeg ministra za kulturu. ona stane iza malog provincijskog umetnika značajnog isključivo u lokalnom područiju. Pri tome je i želja za međunarodnom afirmacijom i prestižom takve izmenjene politike izuzetno važna. Naprotiv! Naša borba. I taj apsurd ne bi bio iznenađujući da se dogodio na nekom drugom mestu a ne u federalnoj jedinici koja upravo danas razložno proglašava potrebu za korenitim promenama u svim oblastima jugoslovenskog društva.pogotovo ne za visoko obrazovanu i informisanu publiku koja prati najveće svetske umetničke manifestacije. ova odluka anulirana u korist jednog lokalnog ilustratora viceva čije likovne šale nisu ni za koga od interesa . Iz ovog previda mogu se iščitati i drugi zaključci ne ostavljajući utisak stvarnih potreba onih koji su proklamovali politiku promena. a potom je nerazumnim postupcima crnogorske vlasti.

kolažirani su na takav način da stvaraju sem evidentnog estetičkog prizora i poznati dnevnički izgled sa literarnim sadržajem . (izložba se i zove Isečci iz dnevnika jednog štampomana).31 Stepen vlastite krivice Halil Tikveša se među jugoslovenskim grafičarima koji su stupili na umetničku scenu šezdesetih godina gotovo odmah našao na vrlo istaknutijoj poziciji. slikama ambijenata koji su u njegovom iskustvu ostali poput trajnih estetičkih kategorije. opšti pogled na svet. Kataloška tumačenja i kritičke recenzije njegovih radova iz tog perioda formirali su precizan semantički krug u kome su se našli oni simboli.naslovima. ali je Tikveša specifikovao vlastitu kreativnu poziciju jednom novom poetikom predmeta koji su imali jasno likovno poreklo u samim prirodnim formama. život smrću. stanja. utvrđen je kao eros .dakle kao izrazita životnost ove grafičke umetnosti kojom je upravo određen i njegov ukupni. to vreme je stilski bilo definisano kao nova figuracija. natalno mortalnim. Predmeti.trajnog evidentiranja dokaza o tim događajima i njihovim akterima. žovijalno morbidnim. figure. tekstovima i fotografijama objavljenim u novinama tokom devedesetih godina koji su ovde aplicirani sa jednom očiglednom namerom . Pokretački kreativni smisao u likovnosti Halila Tikveše zapažen je u njegovim memorisanim slojevima najranije mladosti. U tom jedinstvenom znaku proticala je Tikvešina umetnost sve do početka devedesetih godina kada je poslednji put samostalno izlagao ovakve grafike i crteže. doživljaji njegove vrlo individualizovane ekspresije koji su omogućili da se čak govori o Tikvešinom autorskom rukopisu u grafici. oblici koje nalazimo na njegovim grafikama iz tog perioda načinili su Tikvešin prepoznatljivi ikonografski repertoar. Ciklus njegovih novih radova ratnog perioda (izložen u Centru za kulturnu dekontaminaciji) pokazao je svu realnost protekle jugoslovenske drame ali ne artificijelnim formama već gotovim elementima. na kome je i zasnovana njegova umetnost kako su pisali mnogi kritičari.eros je zamenjen tanatosom. U našoj zbilji i Tikvešinoj umetnosti istovremeno. Već prva njegova izlaganja otkrila su jednu tada oubičajenu reakciju najmlađih stvaralaca zbog dominacije apstrakcije koja se u slikarstvu pojavljuje kao povratak predmetu i figuri. Ovi isečci iz štampe. U opštim kategorijama. I tada je nastupio prekid . Princip koji je takođe već tada zapažen i na kome se često insistiralo. press clippingom .

ali koji je istovremeno na neobičan način ostao dosledan njegovim ranijim likovnim i grafičkim shvatanjima. dokumenta. principa erosa.i onih koji se na njima nalaze i onih koji ih na manjeviše nevino ili nevešto posmatraju. dakle. Moguća su dva načina angažovanog pristupa u likovnim umetnostima: eksplicitno politički i metaforički koji se takođe može pojaviti kao istoznačan ili istovredan protest. već nas navodi da se baš u ovim likovima sami prepoznamo i da pojedinačno odmerimo stepen vlastite krivice. i za ovo što nam se danas događa. Na ovom spisku (sačinjenom poput jedne galerije neverovatnih likova) pobrojane su ličnosti koje su manjeviše neposredno. na neizvesnu borbu života i smrti. Elipsa je u ikonografiji istorije umetnosti simbol jajeta. Dve forme se redovno u njima vide ili naziru: elipsa i krst.32 koga karakteriše jednan silovit antiratni protest. oktobar 1997. 11-12. smrti. Naša borba. Ovi slikarski dnevnici. na tanatosu. . žrtvama. U Tikvešinom slučaju očigledno da se radi o direktnom govoru. Utisak je da Tikveša ovolikim brojem unetih poruka i fotografija zapravo ne sugeriše jedino njihovu odgovornost za zlo koje nas je pritislo. Kao da je i sam saglasan sa optužbom izrečenom jednom prilikom na proteklom studentskom protestu da je svako stariji od trideset godina zapravo saodgovoran za ono kroz šta smo prošli. začetka života. rečju. dok je krst obeležio čitavu dvomilenijumsku civilizaciju koja je utemeljana na patnji. na neprozirnosti koje nam je donela svakodnevica i koje nam donosi dudućnost. Ova dva oblika nas ponovo vraćaju na odnos erosa i tanatosa. Naime. na različite načine povezane sa zbivanjima koja su obeležila sadašnje vreme i koji su nam odredili sudbinu tokom poslednjeg perioda. na crno-beloj likovnosti ali sada sa upotrebom već jednom štampanih novinskih članaka. optužnice Halila Tikveše očigledno da žele da direktno deluju na savest svih . ovi plastički prizori koncipirani su na poznatim postupcima grafičkih tehnika.

Mikrob. za likovnu umetnost možda najnepovoljnijem trenutku. Vericu Stevanović. No." mladih umetnika koji se nalaze potpuno izvan aktuelnih tržišnih tokova bez obzira na njihove evidentne i potvrđene estetičke vrednosti. jednog od naših najnekomercijalnijih. da samo spomenemo Mrđana Bajića. Svojim radovima-akcijama "Led-art" je dobrano narušavao ovdašnju zaparloženu. Tako je pre nekoliko meseci tu priređena autorska izložba Jasmine Čubrilo "Exces. kako je očito opala tražnja na tržištu umetničkih dela. Miletu Prodanovića.33 Stari frik Zanimljiv je ambijent i kontekst u kome je bila postavljena izložba Nikole Džafe sa neobičnim naslovom: "U kom grmu leži zec?" Najpre. Ova prodajna galerija sada je otišla i korak dalje: priređivanjem izložbe radova Nikole Džafe. provokativnog pokreta koji je za pojedine svoje akcije uspeo da okupi i zainteresuje brojne itekako afirmisane i etablirane autore. Dragoslava Krnajskog koji se u ostalom u jednom trenutku i pridružio ovoj grupi-pokretu.. odavno nismo imali prilike da u našim galerijama vidimo toliko namerno i svesno nekomercijalnu izložbu i to baš postavljenu u jednom dosad izrazito komercijalnom prostoru kakav je Prodajna galerija "Beograd" na Kosančićevom vencu. Ima ih 48 . najradikalnih i najprovokativnih umetnika recentne produkcije otvoreno je pokazala zanimanje da se upravo u ovom.. takođe umetnik i njegov saputnik na najudaljenijoj društvenoj i kulturnoj margini koji je identično senzibiliziran na pojave sa ove žive i neformalne umetničke scene. Na samostalnoj izložbi koju sada gledamo Džafo je izložio nešto što bi se na prvi pogled moglo doživeti kao umetnički crteži-slike na papiru (industrijskim kesama). ova galerija je odlučila da se upusti u jednu vrstu eksperimenta sa potencijalno novom publikom koja nije imala običaj da je posećuje i gleda njene izložbe. antiinstitucionalnog. Umetnici i ljubitelji umetnosti dobro znaju ovu galeriju po jednoj specifičnoj umetnosti koja se tu redovno izlaže a koja i kada ima vrlo izražene likovne osobine one gotovo redovno bivaju potisnute u drugi plan dajući prednost svojim komercijalnim kvalitetima. pseudoumetničku sredinu i lažne kulturnjačke savesti koje su se tokom devedetih enormno namnožile. Nikola Džafo je devedestih godina postao u određenim umetničkim krugovima poznat kao izumitelj i vodeći aktivista "Led-arta". okrene potpuno drugačijem stvaralaštvu. Džafo je "umetnik i revolucionar i stari frik" napisao je u sasvim prigodnom samoizdat-katalogu u dva primerka Saša Marković .

zečevi u različitim formama i situacijama. Kao i toliki drugi zečevi. buduće vreme tačno uočiti i razumeti. umetnici poput Nikole Džafe osuđeni su na prekom sudu "društva ljubitelja umetnosti". A svuda okolo vrebaju kurjaci. A upravo je ovakav izbor neobavezne i ničim limitirane stvaralačke pozicije prava mera potpunih kreativnih sloboda karakterističnih za onu vrstu autora kojima sam prirodno. kome ni pokojoj karakteristici ne pripadaju.. I to je ta priča. Još jednom ćemo se poslužiti direktnim i lucidnim Mikrobovim iskazom. Republika. Na istom mestu on je Džafu opisao kao "čoveka koji je pola slikar. tek će neko drugo. na izopštenost bez mogućnosti žalbe. Džafo. br. konstrukcijama i dekonstrukcijama po prividu aktuelnog stvaralašatva. januar 1998. kao i uvek. da živi i gricka svoju šargarepu. Njihovo mesto u sistemu umetnosti.pola savremeni umetnik.34 i ovaj "ciklus" objedinjava jedinstvena tema iz naslova . da mrda dugim ušima i brkovima.. 1-31. dakle siromah čovek koji bi slobodno da diše i da se slobodno kreće. "citatima".bez žaljenja i kajanja. umetničkim ukusom ove sredine koja konzumira određenu vrstu osrednje umetnosti ili bukvalne neumetnosti. A to je upravo i smisao odluke koju su sami. ne samo da se poigrava sa tzv. kako vidimo . već i sa vrlo ozbiljnim estetičkim postavkama epohe. . Džafo pripada. štoćereći maloprivrednik . doneli. po mentalitetu i senzibilitetu. dakle." Zaista. g.179-180. Nikola bi da se uglavi negde između.

godine u Galeriji Doma omladine podstakla je neke od pisaca kataloškog predgovora da u njegovom slikarstvu konstatuju postojanje "informacije pevog reda". Čedomir Vasić je ispoljio ponajveću ili najdublju postavku unutar svoga dela upravo u onim njegovim najvitalnijim sadržajima koji danas definitivno grade sliku tadašnje nove umetničke prakse. odnosno. S druge strane on je u nekim jezičkim segmentima nove umetnosti te decenije ponajdalje otišao u radnoj i mentalnoj elaboraciji smisla i izgleda umetničkog dela. Tako je svih ovih godina s jedne strane vrlo vidljiva njegova zainteresovanost za žive problemske sklopove vizuelnog jezika onih sredstava koja je koristio. elaborirajući teme i sadržaje svoje umetnosti mnogobrojnim postupcima unutar njegove imanentne semantičke ravni i izvedbene.35 Otvorena knjiga prošlosti Od kada se pojavio na umetničkoj sceni početkom sedamdesetih godina Čedomir Vasić je konstanto pokazivao ambivalentno shvatanje osnovnih estetičkih propozicija svoje epohe i epoha kroz koje je plastičko stvaralaštvo prolazilo a koje su ga kao stvaraoca naročito zanimale i podsticale na mentalno i kreativno delovanje. a možda bi najbolje bilo reći . semiotike. Ali se Vasić nikada nije osećao striktnim pripadnikom ovog umetničkog idioma u njegovoj najdirektnijoj i najradikalnijoj definiciji. najranijim godinama konceptualne umetnosti. Vasić je umetničku karijeru počeo u poznim godinama nove figuracije šezdesetih. zatim instalacijama i ambijentima. geštalta itd. Među umetnicima koji ne samo da su činili takozvano "tvrdo jezgro" srpskog konceptualizma već i među onima koji su pripadali široj porodici srodnih pojava. da identifikuju njegovu "tajanstvenu prirodu znaka" ili da se zapitaju "kako načiniti sliku?" očigledno podstaknuti živim diskusijama oko utvrđivanja prirode slike i slikarstva. upravo procesualne postavke. To je u suštini osnovni razlog da svi relevatni pregledi aktuelne umetnosti osme decenije nisu registrovali Vasićevo ime. a iz kojih je već u svojoj prvoj fazi izlazio iz striktnih medijskih odrednica i sve češće supstituisao tzv. novim medijima . Oblast Nove umetničke prakse sedamdesetih bila je mesto na kome su se najizrazitije odvijale ovakve promene. Već njegova prva samostalna izložba koju je priredio 1973.u periodu postslikarske apstrakcije kada se o fenomenu ovog umetničkog jezika vodila pregnantna diskusija koja je u kritički diskurs unela mnoge odrednice tada aktuelnih teorija informacija. Kompleksna i promenjena estetika nove umetnosti koja se jasno mogla zapaziti i u radovima Čedomira Vasića već od tog vremena zahtevala je od .pogotovo videom.

upravo zbog takvog shvatanja ciljeva i funkcija umetničkog čina. ni ovaj njegov ekskurs u vode eksperimentalnog umetničkog jezika. No. onih čiji je razvoj mogao pratiti iz najveće blizine. za to vreme. za Vasića nije bio dovoljan okvir za ispoljavanje kreativnih shvatanja. Dakle u vremenu kada u najmlađoj generaciji umetnika. Vasić je učestvovao 1975. godine Vasić je realizovao i samostalni video program u Galeriji SKC pokazujući da je u oblasti video-arta postigao ravnopravne rezultate sa našim najpoznatijim umetnicima toga vremena. koji je nazvao "Sintetički pejzaži". Ta iskustva doneo je nakon boravka na UCLA unuverzitetu u Santa Barbara koji mu je pružio mnogo šire uvide ne samo u tehnološke mogućnosti videa već i u njegove aktuelne estetičke i eksperimentalne postavke. To se najbolje moglo zapaziti na njegovoj samostalnoj izložbi održanoj u Galeriji Kulturnog centra Beograda 1981. ili kako je ova estetika nazvana opštim imenom . počinje da buja klica 'Umetnosti osamdesetih' Vasić . U predgovru kataloga ove neobične i istovremeno izuzetno zanimljive izložbe Irina Subotić) je tačno ustanovila Vasićevo slikarsko uspostavljanje dijalog sa umetničkom istorijom i tradicijom.36 njegovih tumača složeni teorijski instrumentarijum identifikovanja i motiva i ishodišta takvih dela. čak i uz promenu medija izražavanja. Za Vasića je umetnost otvorena knjiga prošlosti po kojoj on nesmetano pretražuje i pronalazi njemu značajne kreativne oblasti koje nadalje "prerađuje" u svojim slikama. Vasić je neke postmodernističke idiome ponajbolje razumeo i primenio u našoj likovnoj umetnosti . godine sa umetničkim radovima koji su ravnopravno stajali u tom kompleksu zbivanja. i 1977. budući je tada bio predavač na beogradskom Fakultetu likovnih umetnosti. vratila je. A 1977.Postmoderna. Promena koja je u umetnosti nastupila početkom osamdesetih za Čedomira Vasića ponovo je značila istovremeno dve stvari. izrazito pogodovala. Pregnantno izražavanje naglešenih ideja. Umetnost osamdesetih.ali opet sa vrlo specifično izraženim oblikovnim ciljevima koji su ga vidno izdvajali iz tekuće produkcije. prema njegovom vlastitom mentalitetu. i ta mu je promena. najavangardnijem likovnom programu koji se realizovao u Beogradu "Aprilskim susretima" održavanim u Galeriji Studentskog kulturnog centra sredinom sedamdesetih. Zanimljivo je napomenuti da je Vasić već u interpretacijama svoje prve samostalne izložbe podvukao da ga "interesuje problem vremena u slikarstvu" što je očigledna naticipacija video-arta kome će se u tom trenutku potpuno posvetiti. mentalnih i semantičkih struktura putem slikarstva za Vasića je onaj krajnji (a naravno i početni) delatni motiv. I. koncepatata. dakako u izmenjenom vidu i njenoj jezičkoj strukturi medijski redefinisane slikarstvo i skulpturu. U.

koliko nikada nije u istom vremenskom periodu.. i u ovom najnovijem periodu ostao je u načelu dosledan slikarstvu. vrlo složene celine ." Dakle. Istovremeno. a uzimajući u obzir i civilizacije i spomenike od predkolumbovske umetnosti Meksika do antičke Grčke. Već prva izložba: "Klijina bašta" održana novembra meseca 1992. Sa devedesetim godinama usledila je još jedna promena u radu Čedomira Vasića koja je ponovo pokazala dvosmislen ili ambivalentan karakter njegovog rada. što zbog nesloge. on je očigleno nastavio da gradi jedinstvenu zgradu svoje umetnosti začetu početkom osme decenije na taj način da je u nju ugradio još jedan sloj značenja koji dotad nije bio registrovan. od artificijelnog konglomerata jednog umetničkog sedišta kakav je Njujork do renesansnog urbanizma itd. Opisi koje je izneo Tukidid adekvatni su trenutnom stanju. Ova zanena nije se ticala samo dubinskog mešanja civilizacija. "Danza funebre" ("Pogrebna igra"). Međutim ovaj rat toliko se odužio i Grčka je za to vreme toliko patnji podnela. bilo od međusobno zaraćenih strana (a bilo je i onih gradova gde je pri zauzimanju promenjeno i stanovništvo). Jer. Najpre. godine upozorio Ljuba Gligorijević.37 je među prvima shvatio estetičku promenu epohe koja je polako ustupala mesto novom jeziku postmodernizma. estetičkih epoha i primera remekdela istorije umetnosti već i signifikantnog izmeštanja funkcije slikarstva: umesto do tada često postavljenog tautološkog principa slikanja Vasić je odredio osnov za shvatanje slikarstva kao prividnog slikanja na šta je povodom njegove izložbe u Galeriji Kolarčevog narodnog univerziteta 1987.od akrila i sitoštampe na platnu do osam temperovanih televizora. Ova dramatična aktuelizacija teme u radu Čedomira Vasića bila je još jednom naglašena samim izgledom izložbe: "Klijina bašta" je bila jedinstveni ambijent sastavljen od četiri. u medijskom i tehničkom pogledu. Ta se indikacija mogla videti i u ovoj izložbi u njenom sadržinskom sloju. nikada toliko zauzetih gradova nije bilo opustošeno. veza je očigledno direktna sa aktuelnim ratnim zbivanjima na jugoslovenskom području. bilo od varvara. Zapravo je ova cela decenija za Vasićevu umetnost protekla u onome što je Aleksa Čelebonović 1984. ali je ono poprimilo dodatne karakteristike koje se mogu čitati estetikom devedesetih. godine definisao kao ponavljanje raznih pitanja umetnosti od impresionizma do danas. "Senza firma" ("Bez potpisa") i "Les tetus royaux" ("Kraljevski tvrdoglavci") instalirana kao jedinstvena celina . ali i on je brzo odlučen u dvema bitkama na moru i kopnu. godine u Galeriji ULUS-a otkrila je jednu novu temu.. Nju implicira sledeći citat preuzet iz Tukididove "Istorije": "Od pređašnjih ratova najveći beše Persijski. od terakote. Četiri arhetipska modela: "Caduta dei Giganti" ("Pad Giganata"). niti je ikada bilo toliko izbeglica i krvoprolića što zbog samog rata. drveta i sargije do lima i neona.

Oni se kreću prema "obećanoj zemlji" a kako će to kasnija istorija pokazati . stalno zaokupljao imaginaciju Čedomira Vasića. Stim da je ideološki diskurs u njegovom primeru vremenom sve vidnije izbijao u prvi plan gde se devedesetih konačno učvrstio time odajući kako Vasić spada među one stvaraoce koji nisu neosetljivi na damare vremena. egzistencijalno potvrđen predložak je istorijska kompozicija Paje Jovanovića "Seoba Srbalja". poseduju zapravo jedinstveni duh kreacijske motivisanosti i intrigantnosti. Jedna njena replika čuva se danas u Narodnom muzeju u Pančevu i to je spona koja ukazuje na razlog zbog čega je ovaj Vasićev rad izveden baš u tom mestu. Drugi.to je bio samo još jedan od mitova nastalih u velikom strahu za nacionalnu sudbinu. pa je otuda ova svojevrsna "citantnost" potonjeg sasvim legitimna u odnosu na odabrani primarni uzor. Odnos umetničke forme i teme zapravo je. što se moglo videti u njegovom radu "24 časa Ruanske katedrale" izvedenim u Narodnom muzeju u Beogradu 1994. Pikturalna Moneova ishodišta i elektronska Vasićeva pokazala su da. Ista tema se nalazi i u romanu Miloša Crnjanskog "Seobe" a citat na koji Vasić ukazuje govori o tome da je "Negde moralo biti nešto . kako smo već videli.centralnim problemom ovog umetničkog pokreta. godine izveden u Savremenoj galeriji Pančevo. istovremeno je pokazivao i nadalje fundamentalnu zainteresovanost za primarna pitanja oblikovanja. Kao predložak poslužila mu je čuvena serija slika Kloda Monea na kojima je ovaj impresionista analizirao šta se događa sa svetlom . u raznim periodima dana na jednom motivu . bez obzira na njihovu vremensku udaljenost. znatno realniji. (Naravno on neće više nikada biti ponovljen bilo gde upravo iz tog razloga). godine u okviru znamenitog ciklusa "Na iskustvima memorije". No. Ovaj motivski predložak Vasićevog rada zasnovan je na imaginarnom (pa stoga praktično govoreći uzaludnom) kretanju prema nekom mestu koje se može dostići jedinu u mašti umetnika.pročelju katedrale u Ruanu. Govor istorije u ovakvoj kreativnoj interpretaciji postao je i govorom našeg vremena. Na Jovanovićevoj slici prikazana je kolona naroda predvođena srpskim patrijarhom koji beži iz oblasti koje su ponovo pale pod Otomansku imperiju u strahu od odmazde. Vasić je čitav vek kasnije ponovio isti problem ali u tehnici video-arta.38 pokazali su Vasićevo suvereno vladanje nekim povesnim umetničim sadržajima koji mu efikasno pomažu da identifikuje sa njima uporediva današnja zbivanja i to ne samo u domenu estetičkih formi već i u društvenim te ideološkim procesima. Zapravo sve ovo o čemu je dosada bilo reči sublimisano je u najnovijoj multimedijalnoj ambijentalnoj instalaciji Čedomira Vasića pod nazivom "Put u Oz" koji je tokom novembra meseca 1997. Oz je dakako poznato bajkoliko mesto iz zemlje čuda Frenka Bauma. na istorijske događaje i epohalne prekretnice.

godine pokazala je upravo troslojnost koja postoji na ovom zidu a čiji su neki od elemenata iz različitih razloga kasnijim intervencijama zaklanjani novim slojem.etničko čišćenje. Vasić je ove dubinske slojeve u detaljima fasade "otkrio" ponovo ih pokazujući prolaznicima. Ovaj autor spada među naše najangažovanije stvaraoce koji su bilo samostalno bilo u grupi ostvarili neke od najznačajnijih zidnih kompozicija u Beogradu. Pri tome upravo je Vasić ponajviše u toj vrsti rada insistirao na pronalaženju i definisanju specifičnog karaktera mesta na kome se određeni mural izvodi. I ova vrsta rada Čedomira Vasića otkriva njegovu konstantnu estetičku osobinu i nameru: da se delom. trajnog procesa na ovom prostoru. Put do tog "nečeg svetlog" na ovoj izložbi vodi uskom stazom žutih cigala postavljenom na zemlji kojom je potpuno prekriven pod galerije.39 svetlo. a pogotovu ako je ono trajno i javno postigne saglasnost sa okolinom. Na Kosančićevom vencu on je sa Brajanom Vasićem 1997.) Lako je dovesti u vezu ova tri remek dela književnosti i slikarstva sa aktuelnim stanjem koje nas je snašlo "nakom najnovije masovne seobe" koja je u najnovije vreme dobila i adekvatni naziv . značajno.melodija iz filma "Čarobnjak iz Oza". Zatim. tu je zanimljivi kalkan pored zgrade u kojoj je nekada bio atelje jednog od pionira srpske fotografije Milana Jovanovića. Da ovom prilikom pomenemo tek četiri primera njegovih radova: fasada Jugoslovenskog dramskog pozorišta izvedena 1986. da se njime podvuče dominantna lokalna karakteritika.u lažnoj dubini ove slike "vide se" Ratno ostrvo i Zemun. Na njemu je Vasić u maniru "blow up-a citirao" jednu poznatu Jovanovićevu fotografiju kao istovremene slike pozitiva i negativa. O tom istorijskom usudu.znači da je ostao samo prazni pejzaž. godine izveo deset metara dugački mural na temu "Prodajna galerija" koji se nalazi u njenoj neposrednoj blizini. po svemu sudeći. Jedna od stalnih sadržaja ukupne umetnosti Čedomira Vasića jeste i pitanje mogućnosti javne i masovne komunikacije današnjeg likovnog dela. (Da je Vasić o svakom detalju vodio računa ukazuje i "zvučna kulisa" ovog rada .neprekidnog kretanje po višeslojnoj vremenskoj spirali) nalazi se teodoliti (geodetski instrument za markiranje terena) koji je fiksiran i usmeren prema televizoru na kome neprekidno pulsiraju samo dve slike: prizor sa Jovanovićevih "Seoba" i isti prizor kompjuterski očišćen od ljudi . Na vrhu te staze koja gradi matematički znak beskonačnosti (dakle simbolički govoreći . da ono napokom bude semantički utemeljeno na realnim . pa treba otići tamo". a koji je zidnu podlogu učinio "transparentnom" . o toj najnovijoj epizodi neprekidne serije koja se zove Istorija Srba Čedomir Vasić je dao jedan izvanredno značajan i sa umetničke strane zanimljiv doprinos za razumevanje i tumačenje ovog.

do danas otkrio je nekoliko konstantnih osobina koje su mu direktno odredile mesto na našoj likovnoj sceni. 24-25. obrazovanih tumača i laičkih radoznalaca. Naša borba. Vasić je izgradio jedan koherentan umetnički sistem bez obzira na sve njegove promene u jezičkom i semantičog sloju.sa potpunim ubeđenjem u svoj umetnički koncept. onima koje će mu osigurati umetnički život. Najzad. Po postojanosti nekih implikacija njegovog rada. Iako gotovo uvek na usamljeničoj poziciji u odnosu na glavni umetnički tok ovog vremena Vasić je svojim delom neprestano privlačio pažnju kritike i publike. medijskom i jezičkom adekvatnošću i nadasve .40 pretpostavkama. ali i po čestoj promenljivosti medija i tehničkih sredstava kojima se koristio. iste godine je na zidu Muzeja afričke umetnosti u saradnji Milete Prodanovića i njihovih studenata koristeći motive tradicionalno folklora izveo monumentalnu kompoziciju. Uslov tome je jednostavan: Čedomir Vasić je uvek svom delu prilazio sa rigoroznom odgovornošću. U ovom periodu u našoj umetnosti gotovo da nema primera koji je uspešnije pomirio takvu dvoznačnost. . s druge strane. Ovaj pregled rada Čedomira Vasića u njegovoj dvadeset petogodišnjoj umetničkoj aktivnosti od 1973. januar 1998.

godine. istoričar umetnosti Petar ]uković. Među mnogim radovima tzv.41 Umetnost i angažovanost "Decenijskim promašajem" . Najkraće. Marina Abramović je u Centralnom privukla apsolutnu pažnju. autor svetskog formata koju je predložio vrlo kompetentni selektor. Dobitnik je nagrada "Dana mladosti" 1973. Lako je u njemu prepoznati nekolike značenjske ravni. U prostoru oko velike plamene petokrake ona je učinila jednu ritualnu. i "Sedam sekretara SKOJ-a" 1974. Ovaj ogromni previd bio bi razumljiv da ga je učinila aktuelna srpska kulturna politika. body-art radnju koja se sastojala od sečenja vlastite kose i noktiju na rukama i nogama.visokom) ali kako ga je učinila ona vlast koja je objavila temeljitu promenu politike u svim oblastima: od ideologije i ekonomije do superstrukture kakva je kultura. "telesne umetnosti" koje je tokom sedamdesetih godina izvela nalazi se i onaj pod nazivom "Događaj s vatrom". njen rad "Balkanski barok" dobio je Veliku nagradu Bijenala . Završila Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu u klasi Stojana ]elića 1972. Samostalno izlaže od 1964. i postdiplomske studije u Majstorskoj radionici Krste Hegedušića u Zagrebu 1974."Zlatni lav". zamenjena je. Simbol petokrake je najjači.Bijenalu u Veneciji. u estetičkom kriku umetnice zbog krvavog razaranja jedne respektabilne evropske države. Bloody Balkan Baroque Osnovna ideja nagrađenog performansa "Balkanski barok" leži u njegovom snažnom antiratnom protestu. Zasnovan je na jedinoj ideologiji koja je u titoizmu istovremeno označavala i . Marina Abramović. tupom voljom tadašnjeg ministra kulture Crne Gore.nazvana potpuno nerazumna i neobjašnjiva prošlogodišnja promena jugoslovenskog predstavnika na besmunje najprestižnijoj međunarodnoj likovnoj izložbi . uz to. rođena je u Beogradu 1946. onda se nameću ozbiljna pitanja koja bacaju oštriju svetlost na ovaj problem i na mogućnost tačnije ideološke i civilizacijske identifikacije ciljeva i namera ovdašnjih vlasti. Njegove implikacije sadržane su i utemeljene u samoj umetničkoj i životnoj biografiji Marine Abramović. godine. I dok je jugoslovenski Paviljon zvrjao prazan. (dakako podstaknuta onom drugom . jednim provincijskim ilustratorom viceva značajnim isključivo na lokalnom slikarskom područiju čije likovne šale nisu ni za koga od interesa pogotovo ne za visoko obrazovanu i informisanu publiku koja prati najveće svetske umetničke manifestacije.

a to je novost . pokazala sindrom ni činjenja ni nečinjenja koji je izgleda zajednički onima koji vladaju u ovakvoj vrsti režima. Zapaža se tačno lociranje generatora krize: vrhovna vlast. Ako je ova priča sa tragičnim krajem započela levičarskim. nikako neće biti dobro ako i novoformiranu vlast u urbanim . "Otkrovenje". Njome su reciklirane traume rađanja i umiranja. Venecijanski performans Marine Abramović. smisla i besmisla. Ovaj i onako stravični balkanski vek izgleda da je morao zakonito da završi još jednim pirom masovnog ubijanja i razaranja još jednim . zapravo daje finalnu sliku jugoslovenskog političkog pejsaža tokom poslednjih pedeset godina.. "Rekvijem za Srbiju"."baroknim" dankom u krvi. njen završetak se zbio u najkrvavijoj mogućoj realnosti generiranoj kolopletom najrazličitih nacionalisocijalističkih ludila. komunističkim utopijama.nekada opozicija a danas nova vlast. Promena sistema je upravo pravi cilj koji bi omogućio odstranjivanje tekućih destruktivnih uzroka. ipak se kao jedan poseban fenomen izdvojio triptih izveden prošle godine. ujedinjavanja i raspadanja. Individualni umetnički čin u osnovi jedne progresivne. Preplitanje njene životne i umetničke ideologije simboličkim jezikom je izraženo odstranjivanjem delova tela. simbolični vrh kulturnih i umetničkih institucija (ideologija Memoranduma je iz veleumnih kabineta SANU izašla na ulicu i uzrokovala aktuelnu crveno-crnu neman). Iako postoji neposredna povezanost prošlogodišnjih akcija Magneta sa sadašnjim. Magnetni triptih Imali smo prilike da prethodnih godina gledamo i angažovane performanse beogradske grupe "Magnet" koja svoje političke poruke odašilje mnogo direktnije. A ako je potpuno izvesno da je stari režim i na znatno krupnije proteste oguglao. levičarske idejnosti vizuelizovan je tim jednostavnim oblikovnim radnjama. realizovali su "FaluSerbia". "Poslednja tajna večera". kome bi ime moglo biti i "Bloody Balkan Baroque".42 komunizam i tradiciju partizanskog rata i socijalističku revoluciju. a 1997. Njihova upozorenja su direktna. "88 jaja za novu opozicionu vlast" i "Zaklani ste. Promena od priželjkivane erekcije (uspravljanja) i penetracije (prodora u svet) postdejtonske Srbije ("FaluSerbija") do konačne istine ("Rekvijem za Srbiju") ovog istorijskog trenutka ima smisao zaokruženja aktivnosti grupe Magnet. i ukazivanje da je.. naše saučešće". "Isterivanje đavola" i "Zlatna poluga". Do sada su oni izveli dva ciklusa "javnih umetničkih radova": 1996.

"Zemunski slučajevima" od učestalih deložacija do nesankcionisanih razbojništava vođe srpskih radikala). Ono što su Marina Abramović i "Magnet" uradili upravo je javno. . detaljnije tumačenje sasvim izvesno bi identifikovalo postojanje jedne nemoguće. Republika. maj 1998. neobjavljene i neformalne crveno-crne koalicije sa svim karakteristikama nacionalsocijalizma (a najplastičniji dokaz su tzv. A iza te propasti nastupila je aktuelna pustoš. 1-15. S jedne strane. što je najporaznije. Naprotiv! Republika. Upoređivanjem ova dva istovremena fenomena u recentnoj jugoslovenskoj umetnosti zapaža se jedno zajedničko mesto: slaba i. S druge. upravljanje osetljivim poslovima u kulturi moralo bi odmah i belodano pokazati definitivni otklon od zatečenog stanja. 16-31. I nikako neće biti dobro ako za kulturu zaduženi u novoj vlasti ovakve kulturne aktivnosti budu razumeli samo kao umetnički neobuzdan čin za jednokratnu upotrebu. 189.43 centrima bude zahvatila ista neosetljivost i autizam. nikakvih razloga za promenu raspoloženja nema. februar 1998. br. Zasad. što postaje dominantnom slikom naše sadašnje politike. čak i pogrešna aktivnost novih kulturnih vlasti. estetičko i etičko skretanje pažnje na opštu zapuštenost i duhovnu pustoš devedestih koju smo nasledili iz propalog samoupravnog eksperimenta ali sa katastrofalnim epilogom. 181. sudeći bar prema primerima koji su pomenutu. br.

44

Coraxov paradox
Čemu služi karikatura u ovom, od svega ponajmanje šaljivom vremenu? Jedan danas izuzetno prisutan javni fenomen sa potpisom Corax navodi na razmišljanje o ciljevima novinske karikature a koja ima izrazito masovno dejstvo s obzirom na tiražnost štampe u kojoj se pojavljuje. Među bardovima srpske karikature od Bete Vukanović i Pjera Križanića, koji stoje na početku blistavog niza autora u ovom veku, do Kušanića ili Klasa, Predrag Koraksić Corax, čiji su radovi tema dana naročito među onima kojima nipošto nije do smeha ili kakve zabave, nalazi se na istaknutom mestu mereći opštim efektom. Coraxove karikature ne podstiču isključivo na smeh - one su ubitačni politički i društveni komentari sa poraznim učinkom pre svega po njihove glavne junake. Posle njih, lako je naslutiti, u slični tragikomični položaj zapadnu i obožavatelji Coraxovih karikatura. Jer, kada se iz njih uklone poznate ličnosti, paradoksalno, ostane odraz, kao u kakvom nemogućem ogledalu, ojađenog i posunovraćenog naroda, neveselog, očajnog, sa nekim poražavajućim saznanjem o vlastitom beznađu i nemoći da stvarno utiče na svoju sudbinu. Ovaj bumerang efekat koji iz Coraxovih karikatura nemilosrdno udara po čitaocima novina, sigurno je njegova smišljena namera da pokrene umrtvljenu volju za promenama, odn. za povraćanjem iz svekolikih zabluda u kojima se predugo živelo. Funkcija, ili može biti cilj Coraxovih karikatura je, dakle, buđenje narodne energije i aktiviranje otpora onih koji su još uvek u nekoj vezi sa stvarnošću, sa normalnim i moralnim. Učinke vladalaca koje je on isticao u najraznovrsnijim prilikama ružnoće i nezavidnosti položaja u kome se nalaze, godinama nemilosrdno svedočeći o njihovoj ideološkoj i političkoj izolovanosti, autističnosti, odvojenosti od spoljnjeg sveta realnosti u kome žive njihovi podanici pretvarao je u karikaturalni neprekidni strip kao stvarni odraz našeg života. U tim karikaturama bilo je mesta i za druge istaknute članove familije uhvaćenih takođe u onim radnjama koje su prema prihvaćenom mnjenju izašle na opšte-nacionalno ili državno štetočinstvo. Viđenije ličnosti koje su s punim razlogom našle mesta na Coraxovim karikaturama kao da su same sebe proizvele u taj za njih krajnje nepovoljan status, a u ovim karikaturama one i njihova dela dobili su samo još jedno javno "priznanje".

45

U širem tematskom dijapazonu može se pratiti Coraxovo interesovanje za opšte i javne poslove koji se tu oko nas i sa nama obavljaju - uglavnom na štetu ogromnog dela populacije. Sem njegovih omiljenih likova koje on danas već sasvim rutinski crta, ovde je u poslednje vreme našla mesto i mnogo šira lepeza političara i drugih javnih ličnosti koje se politikom bave na različite načine ili iz ranih pobuda. I tu se ponajbolje može zapaziti Coraxova neumoljivost u pronalaženju i nepotkupljivost u izražavanju bitnih crta - dakako (pre)naglašenih upravo toliko koliko karikatura i zahteva, tako da te osobine koje on vidi postaju glavne (ako ne i jedine) u identifikovanju izgleda i karaktera vođa i podanika. Te osobine nadalje postaju opšte karakteristike i samog režima koji Coraxovi likovi personifikuju - i zbog toga vrednost njegovih crteža-komenatara prerasta pojedinačni slučaj jednog dela pa posledično tome postaju trajna slika vremena. I kada se sve ovo jednog dana završi, likovi sa Coraxovih karikatura, upravo takvi, neminovno će ostati u narodnom sećanju kao prizori nekadašnjeg (našeg) sveta i vremena. Po toj veštini Corax je na ovim prostorima bez premca. Smeh je, u većini slučajeva znak jednog složenog i nemirnog duševnog stanja, a kada dolazi od komičnog, on još nosi u sebi i sumnjive elemente griže i mučenja stoji u sedamdeset pet godina staroj recenziji jedne izložbe karikatura. Sasvim je tako i u današnjem slučaju svedočanstava Predraga Koraksića o ovdašnjoj realnosti i junacima koje su je upravo takvom učinile, ne ostavljaju nam ništa drugo do grižnju i mučenje vlastitih savesti. A nije li to bio i krajnji cilj, gotovo kazna Coraxovog paradoxa: nisu kod njega u pitanju karikature političara - oni su ovde samo uzgredne žrtve - na tapetu njegove kritike zapravo smo mi sami, naši mentaliteti i karakteri (koje uglavnom nemamo) iz kojih i proizlaze povodi i razlozi ovakvom stanju i ovakvim delima. A ovaj povratni efekat jedna je od najtrajnijih karakteristika umetničke aktivnosti, sudbine i zaostavštine Miće Popovića koji se mogu uzeti kao pouzdan putokaz i obavezujuća norma u vrednovanju aktuelnog stvaralaštva ovakvog vremena. Vreme, Beograd, 13. jun 1998. (Obrazloženje Nagrade Mića Popović)

46

Mileta Prodanović: "Pohvala ruci"
Dobivši 1997. godine nagradu fonda "Ivan Tabaković" pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti za "ostvarenje od izuzetnog značaja za razvoj likovne misli u našoj umetnosti", Mileta Prodanović je stekao pravo na samostalnu izložbu u reprezentativnoj akademijinoj Galeriji. Odazivajući se tom pozivu Prodanović je koncipiao i realizovao jednu kompleksnu izložbu pod nazivom "Pohvala ruci" koja je već do sada izazvala brojne kontroverze koje se nisu ticale samo kritičkog prosuđivanja njegovog dela već su implikacije ovog rada pokrenule i neke diskusije koje najdublje zadiru u aktuelne odnose, stanje i procese koji jasno odražavaju sve negativne vrednosne komponente ovdašnjeg likovnoumentičkog sistema, onog koji pretenduje da danas bude dominantan i arbitraran. Netreba posebno napominjati kako je Mileta Prodanović veoma poznata ličnost u srpskoj aktuelnoj umetnosti a tek nekoliko njegovih biografskih podataka upečatljivo o tome svedoče: pored pomenute vrlo prestižne nagrade on je pre nje, 1993. godine bio i prvi dobitnik nagrade "Lazar Trifunović" za likovnu kritiku kojom je potvrđen njegov jasan kritički stav prema procesima koji su obuzeli našu likovnu kulturu u tom izrazito nepovoljnom vremenu kada je odpočela intenzivna erozija vrednosnih kriterijuma, a potom je 1996. godine postao i laureat nagrade "Borislav Pekić" koja je potvrdila ono što je već naslućeno - da je Prodanović na najboljem putu da postane i znamenito ime u srpskoj književnosti. Najzad, Prodanović sve više naročito u poslednje vreme deluje i kao kolumnista dnevnih novina skrećući pažnju britkim i otvorenim kulturološkim komentarima čija su tema dnevni događaji koji okupiraju opštu pozornost. No, osnovno područije delovanja Milete Prodanovića svakako je likovna umetnost. On je završio Fakultet likovnih umetnosti 1983. godine u klasi profesora Stojana ]elića (a dve godine kasnije i postdiplomske studije na istoj Akademiji na kojoj danas radi kao docent u slikarskoj klasi), i još za vreme studija počeo javno da izlaže ukazujući da se pojavila jedna posve nova generacija naših likovnih umetnika koji će formirati estetički lik osamdesetih godina koji je prepoznat i imenovan kao postmodernizam. Njegovo početno angažovanje odvijalo se u grupi "Alter imago" (Tahir Lušić, Nada Alavanja i Vlada Nikolić) koja je formirala jednu od najznačajnijih pozicija jugoslovenske "Umetnosti osamdesetih" kako je najčešće nazivana ovdašnja Postmoderna.

47

I već taj njegov radikalni plastički otklon našao se u jednom trenutku na udaru sa dve strane: najpe su tradicionalistički i lokalistički kritičari, takozvani "legitimisti", napali ovu novu pojavu kao "mondijalizam" koji je dakako snažno destabilizovao centralne domaće likovne na tzv. "prvoj liniji". S duge strane pak, kritika koja je delovala na našoj "drugoj liniji", a koja je proizašla iz neoavangardističke "Nove umetničke prakse", ovu pojavu je najpe previdela, a potom je suzila u jedan krajnje neadekvatan vremenski okvir neuspešno nastojeći da je zameni novom (ili drugom) modernom. Pod direktnim i bočnim udarima domaća postmoderna, a u toj poetici je bilo izrazito značajno i mesto Milete Prodanovića, održala se veoma uspešnim opusom koji je do sada već kritički i teorijski verifikovan i istorizovan te postavljen u muzeološke kategorije. (Uostalom, ova umetnost je u svom vremenu predstavljala jugoslovensko aktuelno stvaralaštvo na najvećim svetskim izložbama poput Bijenala u Veneciji, Parizu, Sao Paolu, Kaselu itd.) Uz to, Mileta Prodanović je svoje delovanje sa slikarstva proširio i na druge oblasti na likovnu kritiku, književnost i javne novinske komentare što nije moglo ostati bez reakcije, pogotovo što su oni bili uporni i kontinuirani - pri tome, začinjeni i pomenutim nagradama i profesionalnim priznanjima u svim oblastima u kojima je bio aktivan. Otuda nije neobično da se, na primer, upravo on našao na udaru najpoznatijeg lokalnog lažnog slikara (koga su tada podržavali plaćenička i estradna kritika, upravo ona koja se tobože zalagala za lokalnu autentičnost i nacionalnu čistoću u umetnosti, koja je sebe videla kao "legitimističku" u ovom - ("njenom" ?!) podneblju), iznenada se pojavivši na sceni kao tobože slikarski pandan onom, tada već uočenom štetočinskom fenomenu narodnjačke, turbo-folk ili pop - turbo-dens muzike, koja je promovisana i propagirana uglavno kroz novoustanovljene ružičaste televizije te žutu štampu, ali katkada i kroz centralne režimske medije uprkos žestokim protestima dela seriozne kulturne javnosti. Eho tih sukoba, sve bleđi repovi tadašnjih polemika, danas skoro bezvoljna reagovanja iz tabora oponenata, mogu se pratiti još jedino kroz tiražnu štampu, a moguće je očekivatim, ali kada se Prodanovićeva izložba zatvori sredinom avgusta, intenzivnije napade sa ružičastih televizija od strane lažne kritike i lažnih umetnika. Ali to će biti samo još jedan prilog bedastoćama ovog vremena koje je proizvelo lažne junake u svim oblastima života - pa i u umetnosti. Neki od njih kao metaforičke predstave mogu se identifikovati na Prodanovićevim slikama, instalacijama i objektima na ovoj izložbi. A bogami, mogu se uočiti i oni koji su glavni uzročnici takvom duhovnom posrnuću kome se nažalost još uvek ne nazire kraj.

48

Republika, br. 196, 1-15. septembar 1998.

49

Voz naše sudbine
Putujuća skulptura Nekolikim povodima je u apokaliptičnim devedesetim godinama u sadašnjoj Jugoslaviji pokretano pitanje smisla i sadržaja angažovanog umetničkog stvaralaštva. U osnovi, pokazla je povest umetnossti ovog veka, moguća su dva načina političke angažovanosti umetnika kroz njihovo stvaralaštvo. Jedan je apologetski kada se propagandistički glorifikuje političko stanje i ideološke tendencije u socijalnoj strukturi koje vladajući slojevi autoritarno uspostavljaju i normiraju. Suprotni je kritički kada se ti opšte proklamovani politički ciljevi podvrgavaju oštrom preispitivanju, sumnjama ili direktnom negiranju pri poređenju sa faktičkim ideološkim i socijalnim stanjem u društvu. Naravno da je prvi slučaj od strane svakog režima uvek okarakterisan kao društveno pozitivan, afirmativan i politički najsnažnije podržavan. S druge strane direktan kritički odgovor na dramatične izazove krajnje opasnog i ideološki neartikulisanog vremena kroz umetničko stvaralaštvo izaziva otvorene frustracije totalitarnih režima koji ubrzano traže načine da se ta vrsta javnog delovanja suzbije, pa čak i sankcioniše instrumentima državne represije. Jugoslovensko postsocijalističko društvo nije izgradilo stabilne ustavne, političke, ekonomske, edukativne, kulturne i ostale parametre (koji definišu jednu civilizovanu zajednicu) te je stoga u punom zamahu upavo sada jedno opšte socijalno rastrojstvo koje pojedinca dakako i umetnika, pripadnika takve zajednice čine nemoćnim da izvan svoje profesionalne delatnosti utiče na promenu takvog stanja. Ono što ipak ostaje kao poslednja mogućnost je aktivni otpor, napor i hrabrost da se pruže jasni znaci nemirenja i nepristajanja. Usred opšteg jugoslovenskog rata, masovnih ubistava, razaranja, bede, sveopšte izolacije sveta koja je pogodila treću Jugoslaviju vršački umetnik Zvonimir Santrač je zamislio i napokon uspeo 1996. godine da realizuje jednu od zasigurno najupečatljivijih i najznakovitijih ikona ovog vremena - železničku kompoziciju koja se sastoji od pet posebno prerađenih vagona koje u budućnost a neopozivo u kontrasmeru gura jedna parna lokomotiva postavljena na njegovom kraju. Ovaj rad Santrač je nazvao Balkanski voz (sudbine) a ta monumentalna, pokretna, upravo putujuća skulptura spravom je u kritici proglašena umetničkim znakom vremena. U tekstu pod tim naslovom Ješa Denegri je, između ostalog, istakao i sledeće: A ukupni utisak cele ove (železničke i umetničke) "kompozicije" nosi neuporedivu i neporecivu sugestiju: direktnost, drastičnost, sirovost, grubost, brutalnost kakva prevazilazi sve

50

što umetnička transpozicija može da postigne, a takav utisak postiže se tek kada predmeti i materijali progovore sami po sebi, svim svojim fizičkim svojstvima, svojim telesnim prisustvom, a ipak budu savladani i osmišljeni idejom, koncepcijom, energijom, ekspresijom svesne umetnikove i umetničke volje... No sugestija Santračevog voza moćna je ne samo zato jer se nameće enormnim dimenzijama predmeta, grubošću materijala, fizičnošćču prisustva u realnom i svakodnevnom prostoru (ne, dakle u galeriji nego na licu mesta, in situ, u ovom slučaju u vrevi železničke stanice). Ta je sugestija izuzetno jaka jer je ovo delo u stanju da na simboličnom planu ponudi i probudi mnogobrojne sasvim određene referencije. I to referencije na neke dramatične sadržaje kao što su prisilna putovanja, nasilna preselenja, sve moguće represije i torture (od uvođenja ogromnog broja ljudi u logore i stratišta u vreme drugog svetskog rata do nedavnih masovnih etničkih čišćenja...); sve, dakle, s neprikrivenim asocijacijama na prinudu, ugroženost, opasnost, na strah i patnju, mučenje i trpljenje, ukratko na sve ono katastrofalno i kobno što donose ratovi i njihove beskrajne neizlečive posledice. Do sada je Balkanski voz (sudbine) prikazan na železničkim stanicama u Vršcu, Novom Sadu i Beogradu. Uvek uz najavu oficijelnog spikera preko staničnog razglasa: Balkanski voz sudbine upravo je prispeo na peron ova kompozicija je u oblaku vodene pare koju ispušta lokomotiva ulazila u stanicu dramatično stvarajući sliku jedne neminovne apokalipse koja sledi i koja je namenjena okupljenjim nemoćnim posmatračima. Ovaj voz se sastoji od pet slika koje čine jedisntvenu kompoziciju sa vagonima u kojima se umesto ljudi i uobičajenih roba nalaze razne opasne, smrtonosne, zastrašujuće naprave. U prvom vagonu, na samom početku kompozicije, montirana je ogromna kružna nazubljena testera koja nezaustavljivo i nemilosrdno reže sve što joj se nađe na putu, u sledećem su ogromni klinovi koji izgledaju kao da su direktno s neba kroz krov zakucani, potom se nalazi vagon ispunjen starim nabacanim naduvanim ogromnim kamionskim gumama koje su se nakada upotrebljavale i za plivanje ili kao pojasevi za spasavanje a sada se pričinjavaju poput smrtonosnih zamki ili kao mrtvački kovčezi. Tu je prikačen i vagon natovaren kršem, možda baš onim kojim su starozavetni mučenici kamenovani, najzad u kompoziciji je i jedan stočni vagon napunjen slamom, pružnim pragovima i ekserima čiji su vrhovi okrenuti naviše tako da se u njemu ne može putovati. Ova zloslutna slika nesrće komponovana na taj način pričinjava se kao da dolazi poput svojevrsnog prokletstva koje nas neumoljivo i učestalo posećuje nemilosrdno podsećajići na stvarne, najdublje i majbolnije belege vremena.

51

Podatak da je sam Zvonimir Santrač imao i neposredno ratno iskustvo tokom devedestih godina (sa direktnim suočenjem sa smrću i vrlo skupo plaćenom ličnom cenom ratovanja) podiže uverljivost njegovog rada na izrazito visoku razinu. Brutalna ekspresija njegovog voza naše sudbine morala se najočiglednije temeljiti na neposrednom doživljaju koji je pri tome imao i direktne traumatičme posledice po samog autora. Kada se jednom bude pravila konačna rekapitulacija umetničke faktografije koja je odslikavala naše ratno vreme devedesetih, uz Balkanski barok Marine Abramović koji je 1997. godine izveden na Venecijanslom bijenalu Balkanski voz (sudbine) Zvonimira Santrača zauzeće svakako najistaknutije mesto. I ako su mnogi umetnici koji su stvarali u toj dramatičnoj epohi bili itekako uznemirenih savesti, tek je mali broj imao potrebu (a i hrabrosti) da o tim događajima koji su fatalno kreirali našu sudbinu jasno i nedvosmisleno prozbori autentičnim i monumentalnim delima, a tek ih je nekolicina poput Zvonimira Santrača koji su na krajnje direktan i iskustven način o tome nemilosrdno svedočili.

Naša borba, 19-20. septembar 1998.

52

Dvostruka angažovanost Dragoslava Krnajskog
Oni umetnici koji su pred svoj rad stavili imperativ angažovanosti mogu se kretati u dva pravca. Jedan je opšti kada njihovo delo poprima spoljašnje karakteristike vremena, upravo refleksije socijalne, ideološke ili egzistencijalne zbilje. Za takvu umetnost se kaže da je u širem smisli politički angažovana. Drugi je u stvaralačkom smislu konkretniji kada se umetničko delo usmeri prema vlastitom, užem problemskom definisanju jezičkih, tehničkih, medijskih ili izražajnih pitanja. Za takva dela se kaže da su u najdirektnijem smislu kreativno angažovana. Naravno, da ovakvu podelu u velikom broju slučajeva nije moguće mehanički načiniti, odnosno, prevlast jednog u odnosu na drugi princip angažovanosti tek je neznatna, a ambivalentnost kvaliteta takvih umetničkih opusa stvara njihovu najznačajniju estetičku vrednost. Među takve, u oba pogleda angažovane umetnike spada i Dragoslav Krnajski. Njegova sadašnja samostalna izložba u Galeriji ULUS-a neposredno pokreće utisak dvostrukog kvaliteta o kome je bilo reči. Kada se Krnajski pojavio na beogradskoj likovnoj sceni početkom osamdesetih godina bila je registrovana epohalna obnova materijalnog i fizičkog svojstva umetničkog objekta na nekim novim formalnim i semantičkim karakteristikama. On je tada pripadao grupi, u najužem kreativnom smislu vrlo posvećenih, dakle angažovanih autora, poput Mrđana Bajića, Darije Kačić, Olivere Dautović i dr. koji su u jezik plastičkih umetnosti uneli nove sadržaje, upavo one formalne osobine koje su najodlučnije izgradile lik "umetnosti osamdesetih". Ono što je njega ponešto izdvajalo iz tog najupadljivijeg pravca u umetnosti devete decenije bilo je izraženo interesovanje da objekti koje je on stvarao ostanu što dosledniji ideji skulpture kao umetničkog predmeta uz neophodne dodatke koji su jasno ukazivali da se ipak u tom primeru radi o stvaralaštvu novih sadržaja. Ukratko to bi bili: kontsrukcija objekta zatvorenog, punog oblika, temeljenje rada na iskustvima nove formalističke skulpture prethodnog perioda, pre svega one koja je zadržala fizičke karakteristike ali za koju je i boja bila bitan likovni sadržaj, prostorna ekspanzija i aktivnost koji su joj doneli jedan do tada nepoznati vizuelni dinamizan, itd. Umetnost osamdesetih je neke od tih osobina potencirala do novih granica delujući vrlo snažno na percepciju i mentalni potencijal gledalaca. U tim

Uvidevši taj momenat. od samog čina inovirane kreacije do realizacije koja je zahtevala vanredne produkcione napore. da je on time zaštićen. našao među pokretačima i članovima grupe "Led-art" koja je kroz svoje delovanje pokazivala direktnu zainteresovanost za novonastale egzistencijalne. A centralni rad ima naziv "Oklop za Stenvej" nastao 1994. Vesnu Grginčević i dr. Dragana Živančevića. ideološke propozicije ratnog perioda naše najnovije istorije. Gorana Denića. Teški čelični lim povezan masivnim zavrtnjima stvara utisak da se klavir nalazi u njegovoj unutrašnjosti.O. već početkom devedesetih dolazi do "hlađenja" njenog potencijala po svim linijama. te zidnim glaziranim dvodimenzionalnim formama. godine i zapravo predstavlja repliku u razmeri 1:1 forme drvene konstrukcije jednog koncertnog klavira dimenzija 120 x 200 x 145 cm načinjenu od čeličnog lima. izložbi "zamrznute umetnosti" kako su je nazvali. Tako se on uz Nikolu Džafu. itd. Promena upotrebljenog materijala.53 nastojanjima radovi Dragoslava Krnajskog izdvojili su se tada kao poseban fenomen u jugoslovenskom postmodernizmu. Krnajski je kao njen ravnopravni deo uneo i "dokumentaciju" jedne svoje individualne akcije pod nazivom "Art aid" i grupne "Led-arta" koju su nazvali "Predsednikov S.onoj koju smo naveli kao opštu ili koja će odražavati svest autora o spoljašnjoj realnosti koja dakako znatno deluje i na samu oblast stvaralaštva. a budući je i nadalje ostao vrlo zainteresovan za dalje proširivanje polja i sadržaja svoje umetnosti. Rad nije samo replika ovog instrumenta već i jednog ranijeg dela Džozefa Bojsa. koje su od 1993.prostornim objektima i instalacijama. . No. Ceo niz njihovih radova. usled izuzetno velike uložene energije na mnogim nivoima. akcija." čime je zapravo naglašeno da njegova kreativna interesovanja teku paralelno u oba angažovana pravca. godine učinili. ali i izolovan od spoljašnjeg delovanja.od državnog i etničkog od etičkog i estetičkog. skrenuli su pažnju ne samo umetničke javnosti zbog ekspicitne kritičnosti prema dominantnim tendencijama jugoslovenskog društva u raspadanju po svim pokazateljima . Krnajski se tada okrenuo i drugoj angažovanosti u stvaralaštvu .S. socijalne. kako je nova umetnost devete decenije vrlo brzo iscrpla svoje kreativne potencijale. klavira obloženog mekim materijalom filcom. Iako je svoju sadašnju izložbu komponovao pre svega sa uobičajenim galerijskim radovima . odnosno njegovih svojstva za oblaganje klavira u primeru Dragoslava Krnajskog unosi sve neophodne elemente za razumevanje njegovog smisla koji je dakako ažurno aktuelizovan prema parametrima vremena u kome je nastao.

. Mesto Dragoslava Krnajskog u tom sistemu dvostruko angažovanog delovanja u aktuelnoj umetnosti nalazi se među najistaknutijim i najubedljivijim. novembar 1998. Republika. muzeje) te da potraži adekvatnije prostore za delovanje. direktna je reakcija na domaću aktuelnu epohu koja je takođe "blindirala" do neupotrebljivosti vlastitog serioznog stvaralaštva koje marginalizovano. dakle sredstva za proizvodnju umetnosti. 1-15. br. 200. one koji će biti dostupniji najširoj publici. mora gotovo pod prisilom da napusti svoj prirodni ambijent (galerije.54 Ovo "blindiranje" jednog muzičkog instrumenta. Na tom strateškom potezu nastale su brojne ulične grupne i individualne aktivnosti tokom devedesetih godina u sadašnjoj Jugoslaviji. a da bi uopšte opstalo.

katedrala bola što deluje svojim razornim mukom. to je. april-maj 1999. nalazila je autore koji su joj odgovorili na direktan način stvarajući takve radove koji su formirali korpus najvrednijih. Beograd. godine. uvek i svuda). kovitlacem emocija u prostoru i vremenu. a tom nizu po svim osobinama pripada i monumentalna skulptorska kompozicija Apel za mir Vide Jocić. kolektiv. u njegovoj kreativnoj pozadini je broj 49865 urezan na vajarkinoj ruci u Aušvicu 1943.. upravo remek-dela ukupne istorije umetnosti. To bi konačno i bio cilj ovog apela-upozorenja Vide Jocić koji očigledno sa nepromenjenim značenjem i značajem svojih poruka prolazi kroz vreme trajući bez prekida. kako je već napisano . Na njenom vrhu svakako se nalazi i Gernika Pabla Pikasa. kretanjem u mestu. U njegovoj osnovi je univerzalna znakovitost holokausta (za svakog pojedinca. (pred. optimizam je nadomešten strahom pred krajnje opasnom budućnošću nagoveštenom na pragu novog stoleća: sledećih hiljadu godina trećeg milenijuma izgledaju. u njegovoj estetičkoj ravni je dramatična ekspresija forme jednog koje se u tim prilikama redovno umnožava do mnoštva.55 Vida Jocić: Apel za mir Vlastiti doživljaj drame kolektivne smrti zaloga je stvarne autentičnosti i iskrenosti nekog individualnog stvaralačkog čina od trenutka od kada umetnost postoji kao ljudsko iskustvo. Centar za kulturnu dekontaminaciju. jekom strašne tišine. zapravo simbolički označava i evidentno stanje bukvalnog uništavanja kao dominantne ideološke kategorije tekućeg fine de siecla reflektovanog kroz aktuelne kontraste ove epohe: potreba za građenjem preobražena je u nagone razaranja. kat.) . Ta velika tema.. Beograd. Prvi "Apel" Vide Jocić iako nastao još 1958. kao period čiji se kraj nikako ne može dočekati. aprila 1999. najznačajnijih i najboljih. možda najveća u kulturnoj povesti čovečanstva. iz ovdašnje kataklizmične perspektive. naciju.

ali i sasvim suprotnih .'Spomenik III internacionali' koji je trebao da bude podignut u Moskvi kao centralno propagandno i umetničko mesto svetskog komunizma na čije je avangardno ideološko i političko liderstvo pretendovalo tadašnje mlado sovjetsko društvo. godine.što kako vidimo izađe na isto. ili. upravo totalno shvaćeni ambijent Nikole Rikanovića zaokružuje tu celinu 'angažovanosti' u plastičkom stvaralaštvu i projektuje sebe kao mogući znak ove epohe prenet u dalju budućnost. kako je on sam isticao. odn. Za njih je bilo najkarakterističnije da je stvarni prostor korišćen kao ravnopravni likovni element. mentalitetu ili senzibilitetu. ali onaj koji će možda i u budućnosti postojati ako sadrži neophodno pretapanje iskustvene komponentne prethodne umetnosti sa intuicijom i imaginacijom novog oblika i njegovog značenja. Njegova bazična kreativna ideja ovde je očigledno proistekla iz avangardnih idioma konstruktivizma 'ruskog umetničkog eksperimenta'. No. memorisanih ostataka nekog spaljenog. Ovi memorijalni apokaliptični prizori ostataka nečega ranije postojećeg mogli bi biti predlog za neki novi Spomenik IV (ili kojoj već?) internacionali (levih. njihov rad samo jedan od mnogobrojnih podataka aktuelnog umetničkog trenutka. nesumljiva je ćinjenica da je. rad sa 'realnim materijalima u realnom prostoru'. Po tim osobinama prostorna postavka. U tom opštem rezimirajućem procesu umetnici novih generacija u recentnoj radnoj praksi ili kreativnoj produkciji kao da istovremeno 'gledaju' u dva pravca: jedan pogled im je okrenut prošlosti u kojoj pronalaze i prepoznaju one uzore koji su najbliži njihovom vlastitom stvaralačkom temperamentu. načini (doduše samo kao maketu) svoje kapitalno delo . izgled Rikanovićeve izložbe upućuje gledaoca prema jednoj ideji zamrznutih. 'dekontruisanog' Spomenika (Tatljinovog ili nekog drugog potpuno je svejedno). Ipak. kontrareljefa i ugaonih reljefa nastalih 1913-14.56 Estetičke idelogije na vlastitim ruševinama Gotovo da su do danas sve problemsko-stilske ili poetičke linije u umetnosti ovog veka dovedene do svog zaključnog stadijuma. posebno iz kruga Tatljinovih likovnih reljefa. totalitarnih ideologija) na rubu (ili čak izvan) ikakvog (novosvetskog) poretka baš ovde i baš na kraju veka (i milenijuma). protegnutog kroz trajnije umetničko vreme. drugi je usmeren ka budućnosti kroz čiju neprozirnost nastoje da proniknu dakako uvereni da stvaraju vremenski (i estetički) trajnija dela. realno uzimajući. Ambijentalna instalacija Nikole Rikanovića izložena ovom prilikom čvrsto je postavljena upravo na takvoj troznačnoj tački. . raspadnutog. Ti principi građenja i konstruisanja odveli su ga do toga da 1919-20.

a u ovoj vrsti umetnosti metod plastičke dekonstrukcije zapravo simbolički označava evidentno stanje bukvalne destrukcije kao dominantne ideološke kategorije tekućeg fine de siecla . usredsredimo na sadašnji trenutak. III program Radio-Beograda. Nikola Rikanović: "Ambijentalna instalacija".. jun 1999. 21. destrukcije. To bi konačno i bio cilj upozorenja Nikole Rikanovića.. ideoloških ili socijalnih) preobražene u današnjoj praksi u brutalne prizore opšteg nestanka. optimizam ulaženja u novi. jun 1999.22. kao period čiji se kraj nikako neće dočekati. samostalne izložbe. napokon. kat. Danas. da su nekadašnje umetničke utopije (ali i sve druge poput političkih.reflektovanog u krivom ogledalu: ranija potreba za građenjem preobražena je u nagone razaranja. pri tome. "Estetičke idelogije na vlastitim ruševinama". . iskrsava i pitanje da li su umetnici danas kadri da svoja uzbuđenja prenesu na društvo (poput onih iz istorijskih avangardi ratnog i revolucionarnog perioda) koje stoji na rubu jedne opšte (nacionalne i državne) katastrofe? Očigledno je.57 Kada se. s. iz ovdašnje kataklizmične perspektive. jun 1999. propasti. 15. marta 1999. pred. 9. Centar za kulturnu dekontaminaciju "Paviljon Veljković". U Beogradu. Metafora o savremenom razaranju pojma umetničkog dela koliko i zgleda galerijskog (i uopšte izlagačkog) prostora nove umetnosti lako se prenosi na karakteristične značajke spoljašnje realnosti. 21. XX vek zamenjen je strahom pred krajnje opasnom budućnošću nagoveštenom na pragu XXI stoleća: sledećih hiljadu godina trećeg milenijuma izgledaju.

Muzeja savremene umetnosti koji pod novom upravom već više od šest godina uporno i sistematično radi na zatiranju recentnog stvaralaštva nadomeštavajući ga mediokritetstvom i neznanjem. totalna demotivisanost ozbiljnih umetnika usled nezainteresovanosti društva i države za njihov rad (kakvo je republičko Ministarstvo za kulturu koje nimalo nema sluha za aktuelno .. odgovori koji jasno negiraju potrebu za umetničkim stvaralaštvom u ovom društvu vrlo dobro su poznati: odsustvo ili pogrešna primena kriterijuma vrednovanja (a to je uzrokovano. kolekcioniranjem. i potiskivanjem umetničke kritike na marginu socijalnog i kulturnog uticaja). proučavanjem i izlaganjem. između ostalog.. O njima više i ne vredi govoriti jer dok se temeljno i konceptualno ne promene uslovi rada i opstanka onih koji ovde žive. nepostojanje specijalizovanih institucija koje će se profesionalno. Pa čemu onda umetnost danas? Opšti. šta danas raditi? Svakom totalitarnom režimu jedan od najvećih problema predstavlja neprestani dolazak novih generacija (i umetnika) koji nezadrživo stupaju na životnu (i umetničku) scenu unoseći uvek novi ili makar izmenjeni pogled na svet u kome žive.u estetičkom i jezičkom smislu. a očigledno je da jeste. Pa ako je to tako. Kao prirodno senzibilizovanije osobe. likovno stvaralaštvo što je belodano dokazano i ovogodišnjim više nego neuspelim te skandaloznim jugoslovenskim gostovanjem na Venecijanskom bijenalu). stručno i kontinuirano baviti njenim praćenjem. Toj konstataciji spreman sam i sam da se pridružim budući da i moj vlastiti uvid u društvenu poziciju današnje značajne umetnosti.58 Između radikalizma i apstinencije Svakako da je najupečatljiviju a možda i najtačniju definiciju današnjeg položaja etičkih osetljivih i odgovornih umetnika nedavno dao Predrag Kočović postavljajući je između ekstremno provokativnih javnih istupa i zatvranja u sebe te potpunog odbijanja da se učestvuje u jednom kulturnom sistemu bez stvarnih (sem primitivno manifestacionih) kulturnih potreba. dakako i samih umetnika. među kojima je najdrastičniji primer tzv. odsustvo tržišta (što je dovelo do apsolutne dominacije šunda koji je isključivo promovisan praktično u svim masmedijima finansiranim i podržavanim od režima ili onih privatnih vlasnika koji su deo iste političke "familije"). . njene vitalne tokove i tendencije ili posebne vredne autorske doprinose pokazuje praktično iste karakteristike. političke. a to isključivo podrazumeva promenu političkog ustrojstva. stvaraoci su uvek najosetljiviji na dnevne (egzistencijalne. dotle će se ova vrsta problema samo zaoštravati i umnožavati.

u internacionalnim relacijama ..uostalom takav je uvek bio slučaj sa našom vrhunskom..uglavnom lažnom ali zato unosnom i komercijalnom. koncerte. izvan su ikakvih umetničkih. ponajboljom likovnom umetnošću koju smo ikada imali sve od epohe Nemanjića pa do Nadežde Petrović sa početka XX veka. društvenih ograničenja i podležu jedino kriterijumima današnjeg.59 ideološke) procese i događaje te je stoga razumljivo što su oni često radikalniji od drugih u kritičnosti.) I sama kulturna izopštenost naših stvaralaca u svetu (sem tek nekoliko primera koji su se sami izborili za svoje mesto i ništa ovoj državi zapravo neduguju) još jedna je od posledica njihove ukupne političke (ne)kulture i (pseudo)državotvornosti na svim poljima. ovi drugi (mondijalisti) sa punom namerom i opravdanjem traže vlastito mesto upravo u tom svetu. patriotizmu i još koje čemu . napokon i do konceptualne te umetnosti osamdesetih i devedesetih godina koje obeležavaju njegov dramatični kraj. muzeje. šta reći na to da su čak i kafanske pevaljke ovde nominovane za ministra kulture (makar to na kraju ispala krajnje neumesna zabava za javnost)?! Kakav li tek takav gest ili pomisao političkih i državnih šarlatana. etničkih. moguće je jedino zaključiti da ništa drugo ni ne znaju niti su sposobni niti imaju volje da se ičim drugim bave! Uostalom. civilizovanog dela sveta. dok su drugi mondijalisti otvoreni za svet. Zanimljivo je da ta kritičnost uvek stoji u ambivalentnom odnosu: jedni su legitimisti koji tobože baziraju vlastiti jezički koncept na tradiciji. oni koji su uništili onakvu državu kakva je bila Titova Jugoslavija (ovo konstatujem bez imalo jugonostalgičarstva u ideološko-političkom smislu) zašto bi svoj opštedestruktivni pohod zaustavili pred kulturom. pred vratima njenih institucija i pred stvaralaštvom za koje niti imaju razumevanja niti interesovanja niti potreba. Jer. a po pravilu čvrste totalitarne hijerahije to se nadalje odnosi gotovo poput svojevrsne obaveze i na sve njihove iskreno suicidalne sledbenike iz najužeg ili okolnog okruženja. mrzitelja i štetočina u srpskoj kulturi zaslužuje šamar? I sem svakodnevnih dokaza da oni mogu uvek i od vrlo lošeg i vrlo rđavog da pronađu još lošijeg i rđavijeg. prihvatljiviji i potrebniji. Za razliku od prvih (legitimista) koji sasvim svesno stoje izvan svakog svetskog (i kulturnog) poretka. da li bi se uočilo i stalno potvrđivalo da ličnosti koje stoje na samom vrhu državne piramide ne posećuju pozorišta. . (Da nije tako. Umetnici okupljeni u ovoj selekciji imaju potrebe da poput ruskih avagardista iz 1912. nacionalnoj pripadnosti.. izložbe . godine udare jedan novi šamar društvenom ukusu (mada većina smatra da ovde niti ima organizovanog društva a još manje nekog njegovog "ukusa") s tim da su danas razlozi i opravdanja ovakvom gestu višestruko prirodniji.

potom oko 10 miliona da bi vrlo uskoro taj broj u konstantnom opadanju ponovo mogao biti prepolovljen. Ljubiše Bogosavljevića. te nekoliko nezavisnih autora. kako stoji na samom početku Svitka i dakako da uobičajeno počinje sa poznatom slikom Predsednika koji je uvek na prvoj strani dočekivao svaku novu populaciju koju je trebalo opismeniti. Celog poduhvata prihvatilo se Društvo neznanog umetnika Phenix koje je okupilo neke članove grupa Led-art i Magnet. stvarno pismeni. odgovrni za vlastitu sudbinu i sudbinu potomstva jedini će pravilno shvatiti (B)ukvar .kao ironičnu. Gradimira Rajkovića. Nikole Šindika. 1999 ulje na platnu. 164. Ali ispostavilo se tokom poslednje decenije da to i nije slučaj: elementarno opismenjavanje nije urodilo plodom . Ovaj (B)ukvar je pošao istom logikom: najpre slikom (crtežom) potom slovom i tekstom učiniti ponovno. U osnovi. upućeni i oslobođeni straha. Pri tome upotrebljene su sve moguće metode i postupci ispisivanja teksta i slikanja: od bukvalnog preslikavanja (B)ukvara do njegovog besmislenog kopiranja. Miroslava Nuneta Popovića. naknadno opismenjavanje onih koji su odavno (valjda) savladali veštinu prepoznavanja tričavih trideset Vukovih slova. subverzivnu socijalnu zabavu adekvatnu opštim društvenim. analfabeta i osvedočenih ignoranata uzeli su u ruke sudbinu najpe više od 20 miliona ljudi. proizašao iz njegove osnovene teme. Fatime Dedić. na istim zadatku (ponekima uzaludnom?): opismenjavanju trajno onepismenjenih. Nenada Bračića.ilustrovana azbuka namenjena nedopismenjenim starcima. ovo je svojevrsni dvadesetmetarski friz . a navodno neodgovornima i neupućenima za sve ono što nam se u međuvremenu događalo.upravo suprotno neki od najgorih đaka.5 x 2000 cm autora: Nikole Džafa. različitim individualnostima. njih ukupno dvanaest. Miroljuba Filipovića Filimira Naziv ovog rada. mogao bi biti i (B)ukvar sa godinom nastanka (1)999. koji su se našli na zajedničkom poslu: da različitim rukopisima. beznačajnog .60 Otuda je nastala ovakva koncepcija čija je posledica grupni rad srodnih umetnika koji upravo stoje u krajnje nelagodnoj oblasti i između radikalizma i apstinencije izložen na ovogodišnjem Oktobarskom salonu pod nazivom: Svitak. civilizacijskim i kulturnim tredovima koji danas i ovde dominiraju. Srđana Veljovića. malobrojniji. senzibilitetima i mentalitetima. Oni drugi. Saše Stojanovića. Predraga Kočovića. Ratka Vučinića.

pravilno-naopako. znakovito ispisivanje unazad (nalik Leonardu da Vinčiju) poput vremenskog i povesnog kretanja unazad kao zatiranje vlastite memorije. je li i ovo umetnost ?! Ono. potpuno nezavisno. da je namenjeno samo laicima dok je poznavaocima nepotrebno i suvišno iz mnogih formalnih i jednog suštinskog razloga: artificijelnog. parole. njihov kolega umetnik teško postradao od (para)policijskog premlaćivanja.studentski otpor i građanski protest. iako je ovaj (B)ukvar njihov zajednički rad. sopstveni smisao za estetiku. Dakle. kaligrafiju .. Takođe je primetna i dominacija potpisa (imena) autora u odnosu na sam rad (što je takođe suprotno uobičajenom galerijskom redu: najpre se pogleda slika a tek onda pročita potpis autora ili legenda koja uz njega stoji).. lapidarne i dugačke . dopunama.verbalne i vizuelne. tradicije. Da navedemo ovom prilikom tek nekoliko naglašenijih sadržaja: simboličko podsećanje na one koji neposredno ne prisustvuju izradi samog rada ali se podrazumeva da su tu. u njega je uneo sasvim specifične individualne karakteristike. i nadasve adekvatnog odgovora na bitne karakteristike zbilje na koju umetnici (dakako u znatno većem broju nego što su u ovom radu i ovom prilikom prisutni) u većini slučajeva reaguju svojim delom nikako neostajući imuni na egzistencijalnu dramu i propast. istinito-lažno. iskaze . postojanja što je postalo opštim znakom vremena naše propasti. ali i svi drugi koji su bivali ozleđivani u "prisustvu vlasti".teksta autori najslobodnije kreću u svakom smislu reču i u najrazličitijim pravcima: levo-desno. naravno. U jednom polju ispisano je pitanje : Jebo te. zatim "naopaka" (naopako ispisana) obnova i izgradnja koja je u toku .. Nekoliko puta primenjen je i princip tradicionalne. da su prisutni i da su u ovoj vrsti opismenjavanja naroda neophodni .. napred-nazad. utamničeni Bogoljub Arsenijević Maki. ponavljanja sa promenama. tačno-netačno. katkada se radi o direktnom prepisivanju teksta-predloška (bukvara) katkada o njegovoj većoj ili manjoj prepravci (ukvaru). ali danas još uvek važeće i efikasne resavske prepisivačke (političke) škole. gore-dole. crteže i slike. on je svoje polje delovanja znatno proširio. verbalni ili literarni iskaz.61 citiranja. Dvanaest umetnika koji su načinili Svitak izneli su sasvim otvoreno i direktno svoje poruke (lične prirode). likovnu poetiku. A svaki od autora. Bukvar je uzet kao osnovni tekst-predložak po kome se poput otvorene knjige . crtež. To dopisivanje smisla ima za cilj svojevrsno iskrivljavanja (ili ispravljanje) ideologije koja je sastavni deo svakog bukvara.. izmenama.ali na karikaturalni način.. Iako je u tematskom smislu ovaj rad u suštini sveden na trideset slova-mogućnosti. čak i suprotno od drugih.

40. odnosno u trenutku umetničkog delovanja. Oktobarski salon. (pred. sliva se.) biti bolje od 3 devetke (1999. i da li sa 3 nule (000) počinje bolje razdoblje .62 stejtmente usmeravajući ih samo u jednom pravcu . već vremena i epohe . dakle.kako bi ovaj (B)ukvar želeo da nagovesti. Beograd. oktobar 1999. I na kraju: da li je sa 3 devetke (999) stavljena tačka na tekuću propast. To je Svitak. Umetnički paviljon "Cvijeta Zuzorić".)? Samo je jedan odgovor: sve. 20.to je suštanstvena potreba naše budućnosti ako je želimo imati. septembar 1999. u jedinstveni opšti tok. samo u jedan zahtev: zahtev za političkim promenama koje su imperativi ne samo trenutka i dana. pa i ovaj rad grupe umetnika. Napokon je načinjena i svojevrsna rekonstrukcija zločina (po poznatom postupku grupe Led-art) čiji je smisao izrada kontura (iscrtavanje autora koji su učestvovali u stvaranju Svitka) poput kriminalističkog obeležavanja žrtava na mestu zločina a njihovi potpisi enormnih veličina evidetni su dokazi ili verifikacije samog čina ubistva stvaralaca na delu. kat. za vreme njihovog osnovnog načina postojanja kao primarno kreativnih ličnosti. ipak unoseći danas možda krajnje neprikladni optimizam? Da li će 3 nule (2000.ka neophodnim temeljnim promenama svih oblasti našeg društvenog života.) .

doneta od stručnjaka potpunog uvida i poznavanja. za velike skulptorske opuse Olge Jevrić. Vremenom se znatno uvećao broj umetničkih zaostavština koje imaju sve preduslove da budu zaštićene po Zakonu o kulturnim dobrima: danas međutim. A da bi se to postiglo neophodno je zadovoljiti nekoliko preduslova. Protića ili Mladena Srbinovića koji spadaju u najveće po broju radova. još uvek nisu zaštićeni ni veliki legati skulptura Petra Palavičinija ili Sretena Stojanovića kao ni slikarski opusi Stojana ]elića (koji se čuva o njegovom ateljeu) ili Miće Popovića (o kome danas računa vodi jedino njegova porodica a toj brizi odnedavno se pridružio i Odbor za dodelu nagrade za umetnost "Mića Popović"). Drugi je problem isključivo stručni. odn. Kako bi se u tom procesu u obzir uzeo samo mali broj navrednijih "ponuda". Među njima su svakako najpoznatije one Petra Dobrovića (slikarska zaostavština koja postoji kao samostalna galerija ali o kojoj stručni nadzor obavlja Muzej savremene umetnosti) ili Vede i dr Zdravka Pečara (čija je zbirka afričke umetnosti pretvorena u pravi specijalizovani muzej) itd. A one kolekcije koje će tek morati da postanu državnom i stručnom brigom znatno je više: ovo društvo mora naći načina da već sada preuzme odgovornost. Najpre. da bi se danas sačuvali takvi predmeti potrebno je da dobiju status zakonom zaštićenih kolekcija. stoga ne bi trebao da bude poseban problem odabira zaista najboljih legata. mora postojati istinska svest o toj potrebi kao i zainteresovanost te spremnost društva i države da se te monografske ili kompleksne zbirke organizovano sačuvaju i zaštite. a odnosi se na procenu umetničke vrednosti nekog ponuđenog legata koja mora biti maksimalno kompetentna. Beograd je od rata do početka tekuće decenije u mnogi prilikama pokazao tu spremnost preuzimajući brigu o nekoliko reprezentativnih kolekcija na zaista uzoran način. slično onima koje se nalaze u nacionalnim muzejima. na primer. Vide Jocić kao i za slikarske Miodraga B. ali su oni takođe nesporno od najvećeg značaja za srpsku savremenu umetnost. koji su uostalom već istorizovani i kritički postavljeni na adekvatno mesto u odnosu na manje značajne opuse srpske i jugoslovenske likovne umetnosti što se čak i laički može lako .63 Legati naših savesti Jedna od najvrenijih i istorijski najdubljih tradicija ovdašnjeg kulturnog prostora jesu umetnički legati. Značajne zaostavštine umetnika ili kolekcionara stolećima su bile predmetom ozbiljne pažnje. Olge Jančić.

Za sada je po svemu sudeći tek sekundaran odnos grada prema ovom problemu kao vidu opštekulturne strategije i delu ukupnih problema koji se ubrzano nagomilavaju (a za koje je stoga sve teže naći adekvatno rešenje) od funkcionisanja postojećih instutucija do njihovog materijalnog položaja. nije samo u pitanju izdvajanje budžetskog novca već i potencijalnih mogućnosti oko zakonske regulative koja bi. No. grad ili republika.nalazimo se pred odlukom da to bude palata "Muzeja 25. od neispunjenih ugovornih obaveza do neregulisanih prostornih . čak preuzme ova plaćanja što je poznati model u kulturno emancipovanim sredinama. izdatke ili komercijalne cene koje bi sam određivao i naravno i plaćao). Za sada se kao najveći problem pojavilo obezbeđivanje adekvatnog prostora za čuvanje i izlaganje umetničkih legata. Već godinama smo u prilici da pratimo ovu inicijativu koja ni do danas nije dovela do rezultata bez obzira na vrlo veliki ugled ličnosti koje su je pokretale (a koje često i same imaju znatnog interesa da se ovaj problem reguliše) i koje se i danas bave ovim pitanjem. mogla ovu vrstu javnih kolekcija ili prostora u kojima su oni trajno i javno izloženi maksimalno da oslobodi svih nepotrebnih poreskih i drugih izdataka. Održavanje ovih malih memorijalnih umetničkih muzeja spada u vrlo skupe poslove.Gradske galerije. Međutim on se u kulturnoj javnosti javlja i kao privremeno rešenje za formiranje jedne nove institucije . Do sada je ona redovno bivala usmerena prema gradskoj vlasti a odnedavno se pažnja i očekivanje najednom okrenulo prema republičkom ministarstvu za kulturu. a neposredna je korist da bi se tada osnivač maksimalno potrudio da smanji nepotrebne troškove. struje.64 proveriti posmatranjem stalne postavke Jugoslovenske umetnosti XX veka u Muzeju savremene umetnosti. maj". Trenutno je u izgledu obezbeđivanje kuće legata (posle dosad najave uglavnom loših ili nemogućih rešenja) . Da li će se ubuduće igrati svejevrsni "ping-pong" između republike i grada videćemo. Ali trajno rešenje za koje ova kuća zaista ima najbolje reference trebalo bi da ide u pravcu formiranja gliptoteke (muzej gipseva kojih je takođe značajan broj i o kojima se tek u ponekim muzejima vodi stručni nadzor) a zašta je ova zgrada idealna po svim neophodnim funkcijama: i za čuvanje i za izlaganje i za održavanje tog krajnje osetljivog umetničkog materijala. grejanja i dr. zapravo kusnthalea (univerzalna izložbena dvorana namenjena raznim potrebama) koju svaki veći grad. primerice. a pogotovo kulturne metropole imaju. (ili da osnivač .bilo ko da je: opština. Ipak ključni je problem pronalaženje načina za trajno finansiranje ovih javnih kolekcija. zatim umanjivanja cene zakupnina.

. Sa promenom gradske vlasti nakog građanskih protesta 96/97. na mesto sekretara za kulturu došla je veoma kompetentna osoba koja se nažalost iz političkih razloga nije dugo zadržala na tom mestu. Time bi se ova država svakako definitivno otarasila jedne od svojih mnogobrojnih i zadugo nerešivih briga. To međutim nije originalna ovdašnja ideja već je potekla iz Zagreba 1995. Jedno od radikalnih rešenja (koje je nagovešteno u nedavnom intervjuu direktora jednog od vodećih muzeja) je i razmena umetničkih predmeta i kolekcija među nekadašnjim jugoslovenskim republikama kao deo ukupnog međudržavnog deobnog bilansa. na primer danas toliko omiljenim "sponzorima" kojima bi bilo omogućeno da umetničke kolekcije od nacionalnog interesa jednostavno i jeftino (od)kupe. Danas. Možda se čeka trenutak da se slično postupi i sa legatima . To je uostalom oduvek bio manir isključivo "gole sile vlasti" koja ne namerava da za svoje postupke ikome odgovara. decembar 1999. Kako je ovo i ideja jedne od koalicionih stranaka u vladi narodnog jedinstva (obznanjena svejevremeno kao opšta "retorzija") nije daleko od verovatnoće da će ona biti i realizovana. Ova priča sa legatima je upravo samo deo problema neregulisanih odnosa države i umetničkih zaostavština što je posebno zaoštreno u tekućoj "tranziciji". 17. a zašta se pogrešno mislilo da je odnos koji je ostao u prošlim vremenima koja se često spravom kritikuju baš iz političkih krugova koji drže vlast u Beogradu. Nju je smenio jedan režiser a danas se tu našla glumica (za koje nikada nije dato objašnjenje zašto su baš oni tu postavljeni) koji su dakako najviše zaokupljeni problemima u "svojim" umetnostima (filmu i pozorištu). dok druge probleme ne samo da nisu spremni da rešavaju već se sumnja da za njih uopšte i znaju.da se obavi "razmena nadležnosti" kojom bi se oni prepustili nekom drugom. izneta od predstojnika Moderne galerije koji se založio da se iz njegovih depoa odnesu radovi srpskih umetnika (koji prema njegovim rečima tu nikada neće biti izloženi) i zamenjeni za hrvatske koji se čuvaju u beogradskim muzejima.65 mogućnosti i (para)zakupnina (da se samo podsetimo izgleda trajnog skandala sa slikarskim Legatom Nedeljka Gvozdenovića u Knez Mihailovoj ulici) itd.

izdavač publikacija i mnogo štošta drugo što je neposredno povezano sa izložbenom delatnošću. a pre svega u neprestanom stvaralačkom poduhvatu. Konkordija već gotovo celu proteklu deceniju privlači pažnju likovne publike i kritičara svojom izrazitom aktivnošću koja je ovu galeriju dovela u red najznačajnijih izlagačkih prostora u preostaloj Jugoslaviji. finansijski operativac. Nekada "mrtav". Naziv izložbe je. najzad je u Konkordiji otvorena i njegova samostalna izložba koja je ispunila sve njene sale (kojih je ukupno sedam i monumentalnih su dimenzija koje nadrastaju najveći broj galerijskih prostora u sadašnjoj Jugoslaviji). Mirjane Pavlović. organizator. Da se samo podsetimo da su u Konkordiji održana tri Jugoslovenska bijenala mladih umetnika što je bila gotovo jedina prilika da se prikažu dela najboljih stvaralac najmlađih generacija. a kao legenda uz rad stoji odštampan recept za pripremu tog jela. Grozdanić je zapravo bio pravi i jedini spiritus moves.). autorski projekti kritičara (na primer Svetlane Mladenov u nekoliko termina ili Ješe Denegrija i Miša Šuvakovića pod nazivom "Prestupničke forme" itd. u slobodnijem prevodu "Beli bubrezi u krvi" (a zapravo ona se tačno zove " Bull testiclles in blood") jer su dve instalacije izložene pod tim naslovom. kreator programa. vršački umetnik Živko Grozdanić Gera početkom godine priredio je veliku samostalnu izložbu objekata u Galeriji Konkordija a nedavno i prezentaciju svog novog web-sajta. Drigu rad su .sirovina od koje se pravi taj kulinarski specijalitet. Jedna su crvena burad okačena na zid galerije na kojima je ispisan njihov sadržaj . veličanstven po veličini prostora i njegovom rasporedu (koji je nekada bio gimnazija a potom je pripao Narodnom muzeju) nakon što ga je u zakup uzeo šivko Grozdanić Gera.66 Živko Grozdanić Gera Izložba objekata i instalacija Promocija Web-saita "Alegorije" Zaista neumorni. U ulozi direktora Konkordije. Početkom 2000. Milana Blanuše i dr. oživeo na tako ekskluzivan način da se bez preterivanja može reći da su u njemu priređene neke od toliko značajnih izložbi koje će zasigurno biti istorizovane.). upravo koje će ostati u povesnoj memoriji i literaturu kao znaci umetničkog vremena devedesetih godina (što je već jasno naglasio i Ješa Denegri u svojoj knjizi: "Devedesete .teme srpske umetnosti). potom brojne samostalne izloložbe (poput Dragomira Ugrena. nadasve aktivni na mnogim poljima.

Stolovi na kojima su oni postavljeni deluju na taj način da dobijaju dvostruku ulogu: najpre njihova brutalna prizornost pravih životinjskih organa rasutih po pravoj krvi podseća na izgled klanice u kojima se te životinje kolju i čereče ali su i nalik "kuhinjskim" stolovima na kojima oni treba da se pripreme za to popularno i ukusno jelo.67 zapravo tri zasebne. a na zid je instaliran rad "Ašovi" koji čine pedesetak pravih malih ašova zabijenih direktno u crno ofarbani zid koji je tim činom dakako poprimio ozbiljna fizička oštećenja. dopunjen sa užasnim zadahom koji nastaje usled raspadanja organske materije podstiču na pojačanu emotivnu i intelektualnu reakciju gledalaca koji su nenaviknuti da u galerijskom prostoru. o čemu će kasnije biti više reči. Dolaskom u rodni Vršac početkom devedesetih u vreme kada započinju jugoslovenski ratovi i drama raspada nekadašnje države. Predlog za fontanu je zapravo četvorostrana instalacija na čijem je svakom od zidova postavljena istoobrazna česma načinjena nalik starim dvorišnim perionicama s jednim dodatkom: u svaku od njih stavljena je bela krpa natopljena "krvlju". ili u ovom slučaju. specijalno načinjeni betonski "Kalupi" sa dugačkim čelečnim drškama iz kojih ističe neka materija nalik smoli i razliva se po podu galerije. U najvećoj prostoriji Konkordije Grozdanić je postavio još dva rada: po prostoru su raspoređeni izvrnuti. Tu su još dva rada postavljena u njen dve preostale prostorije: "Predlog za javnu fontanu" i "Barikade". identične celine koje zauzimaju tri galerijska prostora i nalik su stolu po kome su proliveni pravi beli bubrezi u autentičnoj životinjskoj krvi. ne artificijelan već bukvalan. I jedan i drugi rad deluju svojim ogromnim energijama. opet žestokom vizuelnom prizornošću koja je sasvim netipična za izgled i sadržaj standardne galerijske umetnosti na koju su prosečni posetioci izložbi naviknuti i koje na njima očekuju. gde po prirodi stvari. uobičajeno. nailaze na "estetizovane" umetničke predmete. A to je upravo i jedan od bitno postavljenih ciljeva ovog autora koji je u svom radu prošao ne samo fakultetsku naobrazbu (diplomirao slikarstvo na sarajevskoj Likovnoj akademiji) već i kroz prethodnu fazu tokom osamdesetih godina koja je participirala na liniji analitičkog i primarnog slikarstva. futuristički i simbolički govori o predstojećem poslu okajanja daljih i bližih. Ovi radovi su znatno "estetičniji" ali takođe kombinovani da žestinom prizora. pranje krvavih krpa. izazivaju stanovitu unutrašnju pobunu koja se kosi sa standardnim osećanjem kada se želi pojesti roštilj načinjen od tih organa. Grozdanić iz temelja menja svoj kreativni stav koji se grana u nekoliko pravaca. Pranje ruku. Da se još za trenutak vratimo izložbi u Konkordiji. Opšti drastični vizuelni prizor. individualnih i .

koja je inicirala i realizovalo ono što je poznato kao "vršačka kulturna inicijativa".od pojedinaca do institucija koje prate umetničku aktivnost. a web-sajt se danas upravo za to pokazao kao najpogodnije sredstvo kao u vreme konceptualne umetnosti što su bili foto ili video dokumentacije umetnika. Njegova slatka aroma sve više je potisnuta otužnim ukusom raspadanja i truljenja.68 kolektivnih istorijskih grehova kojih je naša stara i novija povest prepuna. još jednom zapažamo dvostruku i aluzivnu Grozdanićevu nameru da istovremeno kod gledalaca izazove i utisak prijatnog i lepog kao i osećanje mučnine i gađenja. Ovaj svestrani aktivista kulturnog i umetničkog života ne samo svojim delom već i ukupnom . rečju. braće Zvonimira i Slobodana Santrača. ako ne i najznačajnijih. Prednost web-saita je i ta što se on može uvek menjati i dopunjavati i što je dostupan praktično neograničenom broju korisnika . Naime. Ko poseduje kompjuter i umrežen na Internet. na adresi: www.vrsac. biografskih podataka i tekstova posvećenih njegovom radu. godine uz mogućnost pretrage po obilju ilustracija.gera. Neophodnost izrade ovog novog medija opšte komunikacije planetarnih razmera kojoj pribegava sve više umetnika ogleda se. Milana Blanuše. u tome je da su oni nestalni i promenljivi na taj način da posle održavanja izložbe njihove instalacije prestaju da postoje kao "gotova umetnička dela" pa se pokazalo da je neophodno sačuvati ih kao na digitalnim zapisima. Milana Pavlovića i dr. A (ideološke) "barikade" koje se tome energično postavljaju ne mogu biti ni prepreke ni izgovor. Dakle. Vesne Tokin. Grozdanić se za sve ovo vreme pokazao i kao vrlo spretan organizator umetničkog života u Vršcu koji je okupio praktične sve vredne i značajne umetnike koji u ovom trenutku tamo žive i rade. Ovaj prikaz aktuelnog rada šivka Grozdanića Gere ne bi bio dovoljan ako se ne ukaže na njegov ogromni aktivizam i na drugim poljima u najneposrednijoj vezi sa umetničkim stvaralaštvom a ima karakteristike "lokalnog delovanja u globalnim razmerama" i karakterističan je za umetnost devedesetih. poput. šivko Grozdanić Gera je jedna od ključnih ličnosti. i 1999. posebno u slučajevima radova koje prakticira i šivko Grozdanić Gera. Uz to. Grozdanićeve barikade su džakovi ispunjeni mlevenim kakaom (koji se koristi za konditorsku industriju) koji je zbog dugog stajanja u lošim klimatskim uslovima počeo da plesnjavi i da meša prijatne i neprijatne mirise.com može pregledati tek urađeni Grozdanićev web-sait nazvanom "Alegorije" koji je zasad obuhvatio samo period njegovor rada između 1994. on je jedan od pokretača i tamošnjeg znamenitog kulturnog časopisa "Košava" koji je znatno nadišao lokalne granice.

Vršac.) . Umetnička radionica Aurora. Treći program Radio-Beograda. novembar 2002. (pred. da svaku od ovih oblasti ispuni gotovo besprimernim entuzijazmom koje ga dovode u red onih autora i umetničkih stvaralaca koje su na mnogostruke načine obeležile svoju epohu. Bull Testicles in Blood. časopisu Košava. Živko Grozdanić Gera: Works 1995-2002. Beograd. energije.69 aktivnošću (i to ne samo u gradu u kome živi) koju sprovodi u niz institucija . 22. izdavačkoj delatnosti itd.Narodnom muzeju.. Konkordiji. gotovo da spada u tip "renesansnih" prirodi koji ima vremena. februar 2000. kat. dakako i znanja i talenta. organizaciji jugosloveskih umetničkih manifestacija. Galeriji Aurora.

potrebno je. Dragoš Kalajić pokušava svojim tekstom da ubedi čitaoce i posetioce ove nakaradne smotre kako. 3 1969. valjda ni hrabar da savremeno srpsko slikarstvo prilaže i tumači na način uspostavljanja jasnih linija kontinuiteta u odnosu na dalju ili bližu prošlost koja se vertikalno nastavlja upravo u ovom području Balkana. ukazati samo na neke činjenice. godine. produbljenije i šire spoznaje' (D.70 II INSTITUCIJE I PARAINSTITUCIJE ’Prvo preduzeće’ pa papazjanija Politika kulture ''Izložba 'Balkanski istočnici srpskog slikarstva 20. recimo u Galeriji Pena u Negotinu. 'Ideja pročlosti – upotrebićemo ovaj uslovni termin – pojavljivala se u umetnosti u odsudnim i kritičnim trenucima njenog razvoja uvek kad su sazrevali uslovi da se definiše novo osećanje sveta i da se uobliči forma' – stoji u tekstu 'Stara i nova umetnost – ideja prošlosti u modernoj umetnosti'. sada smo debili jedan novi kvalitet u ovakvim izložbenim poduhvatima – papazjaniju. Iako se već godinu i po u ovoj instituciji od nacionalnog značaja demonstrira uporno diletantsko.K. antimuzejsko i antinaučno. bez ikakve želje za polemikom ili unošenjem 'vičnije. vašarsko gledanje na savremeno stvaralaštvo i njegove probleme. Ali kako je to 'prvo preduzeće' prikazano u vrhunskoj muzejskoj i naučnoj instituciji. koji je Lazar Trifunović napisao i objavio u časopisu 'Zograf' br. pre njega niko nije bio dovoljno vičan. da je kojim slučajem ova 'smotra' tamo postavljena. eto.). veka' predstvalja prvo preduzeće spoznajnog okupljanja značajnih primera obraćanja i nadahnjivanja srpskog stvaralaštva kulturnim baštinama i istorijskim nasleđima Baalkana'' – stoji na početku uvodnog teksta Dragoša Kalajića u katalogu istoimene 'smotre' u Muzeju savremene umetnosti. Ovo je najveći tekst prof. Trifunovića koji se odnosi i na Kalajićev problem tumačenja savremene umetnosti čije je izvorište u prošlosti. . No. Manjih tekstova sa istom temom ima mnoštvo. stručan. to bi verovatno tako i moglo da se prihvati bez većih uzbuđenja.

drugi deo čine autori osamdesetih i devedesetih godina. ali zbog razloga različitih od onih za koje Dragoš Kalajić misli da su bitni. Stojana Ćelića. koja je emitovana sedamdesetih godina i koja je predstavljala maestralnu podvalu. recimo. Da bi ipak izbegao ovakvu nakaradu tezi. Zore Petrović. Upravo.. I preko ovoga bi možda moglo da se pređe da nije još jedne stvari. Da se podsetimo samo njegovog najvećeg poduhvata – mamutske televizijske serije 'Ogledalo 20. već sasvim određene ličnosti. Jer. Vasi Pomorišcu itd. Miće Popovića. Dragoš Kalajić može biti kritikovan iz najrazličitijih razloga – ali mu se jedna doslednost mora priznati: to je beskompromisni antimoderniza! Kalajić je svoju zlu volju prema modernoj umetnosti i avangardama mnogo puta. s jedne strane. veka ne čine dvadeset. Paji Jovanoviću. ona treba da dokaže iznetu Kalajićevu tvrdnju. u izložbu je trebalo da budu uvršćeni i umetnici poput Mila Milunovića. Nadalje. Ova 'smotra' ima dva dela: jedan čine umetnici koji su stvarali zaključno sa sedamdesetim godinama. u Muzeju savremene umetnosti predstoji promena stalne postavke Jugoslovenske umetnosti 20. vek moguće je kontinuirano pratiti i razvojtumačenja aktuelne umetnosti u smislu 'prvog preduzeća'. A zašto ih ovde nema? Odgovor na ovo pitanje je jednostavan. a sa druge Mihaila Valtrovića i Đorđa Krstića. sve do Petra Lubarde. Lazara Vozarevića. Aleksandra Tomaševića ili Radomira Damnjanovića Damnjana. ali je zapravo demantuje. Stevi Todoroviću. Zapravo se može tvrditi da nije bilo ozbiljnijeg srpskog umetničkog kritičara da se ovim pitanjem nije bavio. godine između Steve Todorovića i Đorđa Maletića. sto bilo kojih umetnika. pa i ovom prilikom pokazao.71 Kroz srpsku likovnu kritiku. veka. što je zadugo potom izazvalo izazvalo mnoge surove komentare. Drugi pregled pregled u okviru 'istog preduzeća' uradio je Dejan Đorić i njegov značaj je toliki da je i najmanji komentar izlišan. veka koja se prema važećem 'duhu vremena' mora pretvoriti u postavku Srpske umetnosti 20. njihovi umetnički opusi. . Ova 'smotra' je upravo 'prvo preduzeće' u jednom drugom smislu. Što se same izložbe tiče. stilske epohe koje su već veifikovano ušle u korpus našeg slikarstva ovog veka. već prva registrovana polemika koja se u umetničkoj kritici vodila 1886/87. pre svega. srpsko slikarstvo 20. veka'. čitav 20. mogla bi se navesti čitava bibilioteka tekstova koje je on napisao različitim povodima i uvek protiv moderne umetnosti koju naprosto ne razume i iz tog razloga i mrzi. delimično je dotakla i pitanje uticaja koji je Kalajić pronašao. Naime. Naravno da je u tom korpusu mesto Urošu Prediću. pa teza o 'prvom preduzeću' Dragoša Kalajića nikako ne može da se održi. pedeset.

br. Vreme. 17. 2. Ostali se verovatno zabavljaju ne želeći da troše dragoceno vremene na ovakva obesmišljena i podvaladžijska preduzetništa – baš u duhu svog vremena! Vreme umetnosti.72 'Smotra prvo preduzeće' tek je probni balon za testiranje javnog mnjenja i stručne publike koja se dakako mnogo i ne obazire na ovakve poduhvate (primetili smo jedino reakcije Zorana Markuša i Đorđa Kadijevića). oktobar 1994. .

u Parizu oko toga da li je mesto hipermodernističkoj arhitekturi Centra Žorž Pompidu. vernika koji su ih videli. priznajući da ne ulazi u njihovu umetničku vrednost. Jedan je definisao episkop Žički. Dakako da je estetička argumentacija u ovoj vrsti prosuđivanja onaj krajnji dokaz izveden iz dosledne činjeničke i povesne situacije. ali sa istim značenjima.73 Mogućnost savremenog stvaralaštva u istorijskim umetničkim ambijentima Pitanje je zaista staro: da li savremeni umetnici smeju slobodno da intervenišu u istorijskim kulturnim ambijentima ili tu treba da rade sa krajnjim oprezom? Ako je suditi prema dokazima koji su do danas izvođeni. U krajnje negativnim kritikama moguće je razlučiti dva osnovna sloja razumevanja. poznatijeg kao Bobur. i ona istorijska. kulturnom i religioznom jezgru kakva je Spasova crkva u Manastiru Žiča? Kako je mnogostruka važnost srpskih srednjovekovnih manastira. umetničkom. u jezgru ovog grada. ili. . Činjenica da je Srbinović najpre uradio skice za ove ikone koje je crkvena vlast odobrila i po kojima su izvedene dve sporne ikone. Lako se prisećamo brojnih polemika koje su ne tako davno vođene i u najznačajnijim urbanim centrima naše civilizacije. da li je dozvoljeno i opravdano postavljanje 'piramide' u stilski potpuno zatvorenom ambijentu dvorca-muzeja Luvr? Ovo su samo najkrupnije. Da li treba da napomenemo da je bez obzira na vrstu otpora i njegov intenzitet. u ovim primerima i svim drugim kojih je zaista mnogo. a u jednom sloju i državno-politička. u našim uslovima načinjeno je pitanje da li su prestone mozaičke ikone Mladena Srbinovića opravdano postavljene u takvom istorijskom. da kad se zadovolje stvarni kreativni razlozi njihovo delo slobodno prodre ili ravnopravno participira u takvim istorijskom celinama. razumljiva su mnogobrojna reagovanja na ovaj slučaj. nije dovoljna da bi se zaustavila burna reagovanja i negodovanje lokalne crkvene uprave i – što je poseban fenomen. ponovo u Parizu. uz one one koje smo pomenuli. Dakako u veoma umanjenom obimu. da li je opravdana postmodernistička intervencija i dogradnja na pseudoklasicističkom zdanju Nacionalne galerije u Vašingtonu? Zatim. koji zaključuje zapravo kako one ne zadovoljavaju svoju kanonsku. sačuvano pravo umetnika. Na primer. svakom vidljive i svakom razumljive ilustracije problema koji se često postavlja pred savremene stvaraoce. odgovor je načelan i zasigurno pozitivan u korist stvaralačke slobode.

danas gledano. pogotovo u specifičnim uslovima u kojima mi danas živimo. te nešto kasnije resavske slikarske škole. i naravno faktor vremena. kako bi se to danas nazvalo. narodno izjašnjavanje. ne mogu postati. plebiscit. u nekom kasnijem periodu kao stil biva shvaćena. što su za to vreme sve odreda bili zapravo pravi primeri savremene umetnosti. A upravo snažna umetnička emisija koja zrači u žičkoj crkvi ne dozvoljava tu vrstu eksperimenata unapred osuđenih na neuspeh. Da bi se savremena umetnost mogla razumeti i prihvatiti potrebna su. Ako neko misli da Srbinovićevim mazaicima nije mesto u Žičkoj crkvi. koja zapravo i nije sporna niti je predmet ovog razmatranja. Veliki problm ovog vremena je to što je naše društvo ostalo bez prirodnog poretka vrednosti. nimalo biranim rečima. dakako i ona katolička. svaka dobra umetnost. još manje je mesto ikonama koje se u tom manastiru rade u jednoj ikonopisačkoj školi koju čine tamošnje monahinje. Ali se moramo zamisliti đta bi bilo. u ovom milenijumu da se ta crkva držala ove vrste rasuđivanja. prihvaćena i – istorizovana. Ne moramo se samo zapitati kako bi izgledala zapadnoevropska umetnost. Dakle. Ove pouke su. tražiti od vernika mišljenje o estetskim vrednostima savremene umetnosti.74 odnosno liturgijsku funkciju. Uz svo uvažavanje i poštovanje za njihovu želju i plemenitu nameru da svojim radovima zamene Srbinovićeve. građanskog sloja. Jedna stvar je kanonska zasnovanost tih radova. a to nas istorija umetnosti naprestano uči. kada vernici iskazuju. očigledno u ovakvim uslovima. recimo. naravno. sa zadužbinama kralja Milutina da se postavilo na isti način pitanje stilskih i kanonskih inovacija u živopisima koje je ovaj vladalac naručivao od tada najboljih i najsavremenijih za to vreme vizantijskih fresko-slikara. socijalnih ciljeva. i dva bitna uslova: najpre visoka prosečna obrazovanost stanovništva i to njenog elitnog. da i to jasno kažemo. koje to. A drugi sloj je zapravo je zapravo jedan. druga stvar je komplikovano pitanje koje treba da bude zadovoljeno da bi slikarske rukotvorine prerasle u umetnička dela. među drugima. Kako bi uopšte izgledala istorija umetnosti srpskog srednjeg veka da se na plebiscitu rešavalo pitanje stila u epohi Komnina ili u renesansi Paleologa. Kopisti i razni posvećenici zaista ne spadaju u onu vrstu stvaralaca koji bi morali da makar približno . broj poklonika sada istorijskih stilova sve više raste. moralnih orijetira. veoma jednostavne. bez obzira na početno nerazumevanje koje se redovno javlja. moramo izreći i vrlo rezervisano mišljenje o stvarnim umetničkim vrednostima njihovoih radova. sasvim je izvesno. Apsurdno je. jer kako ono sve više prolazi. svoj krajnje nipodaštavajući odnos prema ovim relikvijama.

januar 1995. Vreme umetnosti.75 zadovolje vrlo veliku umetničku obavezu unutar takvih kulturnih ambijenata. Vreme. 5. Put kojim su krenule lokalne crkvene vlasti da rešavaju ovaj teški problem zapravo je stranputica na koju se uopšte nije smelo ni kročiti. br. 16. .

odnosno. nažalost je slika objektivnog stanja. a već iz ovoga se uočava kako se očekivani sajam umetnosti zapravo odmah pretvorio u vašar šunda. 'umetničku opremu' ?! (ranije su se takve ramadžijske radnje zvale 'staklorezačke'). a zanimljivo je primetiti da se vlasnica potonje Borka Božović našla u Organizacionom odboru ali ne i na sajmu) pokazuje zapravo kolika je današnja briga ove države za seriozno likovno stvaralaštvo. umetničkih škola Fakultet likovnih umetnosti i njegov Centar za grafiku i vizuelna istraživanja 'Akademija'. da se ni pod kojim izgovorom ne prepusti 'tržišnim' uslovima koji su naopako shvaćeni i primenjeni u opštem društvenom životu. Prisutni su samo oni koji računaju na nedostatak ukusa. Kulturno emancipovane sredine poznaju regulacione mehanizme: zakonski okvir koji favorizuje umetnost i poreska politika koja eleminiše (ili makar . tik pored institucija našeg najvrednijeg umetničkog stvaralaštva nalaze se one koje po izlagačkoj aktivnosti tu nikako ne spadaju. Primetno odsustvo privatnih jugoslovenskih galerija koje se stvarno bave umetničkom delatnošću (poput recimo pančevačke 'Galerija Nova' ili beogradskih 'Zvono' i 'Haos'.76 Sajam umetnosti ili vašar šunda? Dominacija šunda Obeležavajući šezdesetogodišnjicu Beogradski sajam je u program ovogodišnjih manifestacija po prvi put priredio i dosta veliku izložbu pod nazivom 'Art expo 97'. Dakle. Totalna dominacija šunda. te umetničkih udruženja ULUS i ULUPUDS učestvovale su i nekolike (uglavnom privatne) galerije koje manjeviše otvoreno trguju lažnom umetnošću . odnosno nema (dovoljno) kolekcionara zainteresovanih za pravu umetnosti pa im je neisplativo učestvovanje na ovakvim sajmovima. Pitanje je da li je sada moguće išta učiniti? Svi odgovori vode isključivo u jednom pravcu .prema definisanom interesu države u podršci ozbiljnog stvaralaštva. Na ovom 'Međunarodnom sajmu umetnosti i umetničke opreme' pored nekih vrhunskih ustanova srpske kulture kao što su muzeji: Narodni. Ovakav porazan ishod nakaradne politike (i) u kulturi više puta je konstatovan. Ozbiljni galeristi očigledno nemaju interesa da plate zakup prostora (ma koliko da je on ovom prilikom dobrom voljom Beogradskog sajma snižen na najnižu tarifu) jer nema pravog tržišta umetninama. kulture i obrazovanja publike kojoj je najlakše prodavati estetski problematična dela. kiča i lažne umetnosti u društvu pa tako i na Art expu 97 (najgori deo trgovca i 'njihovih umetnika' ovde je prisutan potvrđujući uočeni proces socijalne kretenizacije).te apsolutno u najvećem broju firme za tzv. Etnografski i Savremene umetnosti.

odnosno njena zakonska i poreska regulativa mora raspoznavati interese isključivog ulaganja u umetnost i aspiracije isključivog uzimanja od umetnosti. Zasad je. Nervoza koja je počela da se ispoljava u ranije relativno konsolidovanim redovima simpatizera opozicije. 12. tzv. .na njemu bi.i finale. što nije opravdano s obzirom na motive njihovih vlasnika gde se tačno mogu razaznati čisto trgovački od čisto umetničkih. s druge strane stoji ogroman broj onih (preko 200. za razliku od ovogodišnjeg. juli 1997. nedovoljno obrazovani. ovakvi sajmovi koji beleže učinke tih procesa. etički i estetički neartikulisani. Vreme. posledica je nepotrebnog taktiziranja. s druge strane. Tako kalibrisani aršini društvenih potreba kodifikovani neophodnim propisima. Zatim dolaze na red sistem opšteg i umetničkog obrazovanja. Država. Sigurno je. među ozbiljnim umetnicima i uopšte kulturnim poslenicima. neprofitne državne galerije i još malobrojnije privatne (5-10) koje izlažu i pomažu isključivo vrhunsku umetnost. odugovlačenja nove vlasti u povlačenju neophodnih i urgentnih poteza. nejasno zašto je i opozicija pokazala iste simptome nedostatka kvaliteta. takođe. neodlučnost i bezidejnost tamo gde je preuzela vlast.77 maksimalno suzbija) pseudoumetnost. a bezmalo to su sve privatne galerije) koje nesmetano trguju umetničkim otrovom pozivajući se na tobožnju tržišnu konjukturu. uticaji masmedija itd. Danas u Beogradu radi 243 registrovanih galerija. dominirala istinska umetnost. kompromisa (ne zna se tačno sa čime i zbog čega). intelektualno neemancipovani. da neće dugo potrajati ova iznuđena i produžena tolerantnost. Razumljivo je zašto je postojeći režim neodlučan oko ovog pitanja . promenili bi sliku naše umetničke scene već za kratko vreme a 'Art expo 98' izgledao bi drugačije .kao i u svim drugim dnevnopolitičkim i strateškim pitanjima zapravo je bez stava jer su i sami njegovi vodeći protagonisti: idejni kreatori i politički aktivisti beznadežno nekulturni. I sve one imaju potpuno isti status u ovom društvu. Dve osnovne grupe čine malobrojne. .

Ovoj determinisanosti svakako da doprinosi i redovno zaoštravanje ideoloških pitanja koji stvaraju pogodan ambijent za odlučniju polarizaciju stavova (i) među likovnim stvaraocima. godine u Beogradu je osnovano prvo 'Udruženje srpskih umetnika za plastične umetnosti i muziku' u koje su ušli slikari. vajari. dok su novom pristupili članovi grupa 'Lada' i 'Zograf" te nekoliko nezavisnih slikara i arhitekata. U starom su ostali gotovo svi nezavisni članovi i modernistička grupa 'Oblik'. održan je prvi sastanak beogradskih slikara i vajara koji se uzima kao datum osnivanja 'Udruženja likovnih umetnika'. prema pisanju 'Naše borbe'. arhitekte i muzičari. nezdravoj potrebi da neki članovi večno rukovode Udruženjem itd.78 ULUS na prekretnici Politizacija estetike Još jedan od mnogobrojnih sukoba unutar Udruženja likovnih umetnika Srbije u poslednje vreme odigrava se sve više pred očima javnosti. Tako je.od striktno umetničkih do idejnih. Zadatak je bio da štiti umetnost te duhovne i materijalne interese članova. Kako je uticaj Udruženja u umetničkom životu i javnosti postajao sve veći tako su se sve češće nalazili i razlozi da se asocijacija raslojava po mnogim pitanjima . godine grupa umetnika iztupila formirajući nezavisno 'Udruženje kvalifikovanih likovnih umetnika'. Nakon Ujedinjenja. januara 1929. netrpeljivost među članovima koja može ležati u principijelnim razlikama ali je znatnija podela na dobre i aktivne te loše i neaktivne umetnike. Ako ovom prilikom za čas otklonimo uzroke koji počivaju na 'ličnim razlozima': mnogobrojne povrede Statuta i nepravilnosti u radu rukovodilaca Udruženja. 15. Gledajući 'istoriju' tih internih staleških trvenja zapaža se njihovo gotovo pravilno pojavljivanje svaki put sa formiranjem jedne nove izrazito velike i značajne generacije umetnika. Osnovu sukoba u izjavi za 'Politiku' (14. Cilj udruživanja bio je 'da ujedini srpske umetnike gornjih umetnosti na složen i zajednički rad u težnji gajenja tih umetnosti u Srba. Aktuelna kriza u ULUS-u. dolazimo do temeljnih nesporazuma koji se delimično vide kao dnevnopolitički (u ideološkom pluralizmu normalno je da se pokatkad potegnu i politički argumenti) a češće su to zapravo stare rasprave koje se u istorijski novim vremenima zaodevaju novim ruhom. kao i moralno i materijalno pomaganje svojih članova'. PRETEČE: Već 1898. novembra 1919. recimo. evidentirala je nekoliko otvorenih strukovnih i statusnih problema likovnjaka.) 'kvalifikovani' su ovako objasnili: "Grupa smatra da treba razviti . početkom 1929.

koji su se oštro pobunili zbog nesprovođenja programskih zadataka njihove asocijacije. novembra 1944. najzad samoupravni princip ocenjivanja estetičkih vrednosti umetničkih dela. Insistiranje na jasnom 'umetničkom žanru sa političkom tezom' iz pera vodećeg estetičkog biča revolucije . da radi. u drugom se očigledno radilo o egzistencijalnim pitanjima. morali bi videti jasno da umetnik ima sve ljudske bitnosti . Za svoju umetnost grupa traži čisti teren jugoslovenski i balkanski. Međutim. Mihailo Tomić. izgovaraju se umetničkim principima a u stvari izbegavaju mučni i pošteni napor koji bi. Mirko Kujačić. zatim napredni i društveno afirmativni. onemogućuju iskrene napore umetnika na polju kulturnog rada. Prvo . Stevan Bodnarov itd. pre svega mladih umetnika. ovako izgleda: "Najveći deo umetnika još se neusuđuje da pristupi centralnom problemu naše epohe: predstavljanju čoveka u zajednici. Neki se povlače u igre pune estetizma i artizma. u radu punom radosti. Sve teže stanje. Osnovni ton u početku. u napornom radu. našeg čoveka u borbi. godine kada je osnovano postojeće Udruženje likovnih umetnika Srbije. u svakidašnjici i svečanim prilikama.čak i egzistencijalni status stvaralaca. ako se malo nadnesu nad stvarnost. zadržaće se praktično do danas.Ota Bihalji Merina. da živi. pod naslovom "Trideset beogradskih umetnika objašnjavaju razlog bojkota 'Cvijete Zuzorić'" piše: "Od tridesetorice beogradskih umetnika umoljeni smo da objavimo sledeće: Ekonomski položaj umetnika biva iz godine u godinu sve gori. Rasprave unutar ove dve magistralne teme staleškog udruženja ponoviće se u nekoliko ciklusa i nakon 3. Čak i oni koji su tvrdili i uveravali da se iz bede 'rađa genije'." Isti list u broju od 26. sve oštrija materijalna beda umetnika. od koga će zavisiti i ukupni socijalni te kao krajnja posledica .da jede. idejna pitanja umetnosti. tokom perioda socijalističkog realizma (do 1950." U ime ove grupe umetnika saopštenje su potpisali Đorđe Andrejević Kun.79 umetničku delatnost prema našem podneblju i prema našim prilikama. godine) davaće tzv. Taj najpre klasni. stvorilo se netačno uverenje da je umetnik biće van društvenih ekonomskih odnosa. novembar 1946). novembra 1936. Vera Čohadžić. i sve očiglednije prepuštanje umetnika sabi samima. neosporno je da je rad umetnika uslovljen ekonomskim odnosima društva. otkrio njihove istinske stvaralačke mogućnosti" ("Borba" 25. Pogrešnim tumačenjem umetnikovog rada kod nas. ne obazirući se na umetničko stvaranje u inostranstvu. ULUS: Ako smo u prvom primeru videli jedan slučaj čisto umetničkog razloga previranja unutar udruženja likovnjaka. i ako nisu profesionalni iluzionisti.

a u umetnosti estetici socrealizma tražilo je od stvaralaca dokaze prihvatanja tih načela. NEPROZIRNOST: Predugo traje jedna neprozirna politika Udruženja koje se umesto da rešava statusne. ili tačnije rečeno . Takvo stanje. Interesuje ih kako se Udruženjem upravlja. stručno usavršavanje itd.odnos snaga na umetničkom polju. ostalo je važeće do danas. želi pre svega da arbitrira u pitanjima estetike i da kanališe tokove domaćeg likovnog stvaralaštva.. još više komplikuje ionako zamršeno i deprimirajuće stanje koje vlada među likovnim umetnicima. Dugogodišnje nagomilavanje nerešenih staleških problema uzrokovalo je najnoviji ciklus likovnjačkih previranja. "Crnog talasa". Samoupravljanje je zatim proklamovalo tobožnji 'estetički pluralizam' u kome je ipak zadržana prava umetnička hijerarhija: na vrhu su se nalazili državni umetnici podržani na sve moguće načine koji su za uzvrat brižljivo izbegavali ikakvu politizaciju vlastitog stvaralaštva. ne bi se dogodilo da ogromnu energiju i vreme Udruženje troši oko.80 se bespogovorno zahtevala klasna svest umetnika u prikazivanju socijalne realnosti. kakve i kolike će stipendije dobiti. Omekšala idejna rigidnost koja je usledila posle 'historijskog ne' Staljinu dala je privid političkim i umetničkim slobodama: na mesto socijalističkog realizma nastupio je socijalistički etstetizam (prema tačnom tumačenju Svete Lukića koje se iz razumljivih razloga sve manje pominje). Nekolike generacije mlađih i sasvim mladih stvaralaca koji su današnji inicijatori pobune u Udruženju istakli su prave razloge nezadovoljstva. Pobunjene umetnike ta pitanja ne zanimaju jer to i nisu programski zadaci Udruženja. na dnu su kao i uvek bili mladi umetnici kojima su društvo pravili politički nepodobni i neuklopljivi bez obzira koliko su u umetničkom pogledu bila vredna njihova dela. teške probleme koji muče njegove članove.. kakvi su radni prostor. kako država izvršava svoje zakonske i finansijske obaveze prema njima. ili oko toga da li Paviljon 'Cvijeta Zuzorić' treba da bude ULUSov koji je potpuno preuzeo upravno i programsko rukovođenje . U tim okvirima treba razumeti i aktuelni sukob u ULUSu. stipendije. recimo. ili programa nekih vodećih umetničkih institucija. . Totalna zbrka koja danas vlada u sistemu umetničkih vrednosti na čiji 'vrh' su izbili čisti komercijalni umetnici. Da nije tako.što svakako nisu poslovi iz domena njegovog rada. Novo komunističko društvo zasnovano na staljinističkoj ideologiji. načina organizovanja Oktobarskog salona. kako se dele ateljei. Kao ilustracija najdrastičnijih primera političkog ograničavanja umetničkih sloboda mogu se navesti epizode "Slikarstva prizora" Miće Popovića u nekoliko nastavaka ili slučaj tzv.

81 Kako je ukupna slika današnjeg jugoslovenskog društva krajnje zamršena. 9. . Iskustvo govori da su uvek bili uzaludni napori menjanja postojećih staleških formacija . programima i sastavom te voljom članstva primerenim njihovim današnjim potrebama. izgleda da ne preostaje ništa drugo nego stvaranje novih asocijacija sa zadacima. avgust 1997. neartikulisana i po svemu sudeći nepromenljiva .takođe ono svedoči i da je novo vreme uvek stvaralo i nove asocijacije zasnovane na drugačijim načelima od postojećih. idejama i mentalitetu.od vrhunske politike pa sve do adekvatnog mikrostanja koje se može identifikovati i u udruženjima poput ULUSa. Vreme. Da li će to saznanje uticati da se formira jedna nova organizacija sa novim ciljevima od toga zapravo zavisi i samo razrešenje sadašnjeg sukoba u ULUSu.

Štaviše. tumačenja komunista. destruktivni i opasni. uvek u "istorijskom periodu". Ova pojava je snažno generisana iz potpuno različih ideoloških matrica a redovno rigidnih političkih grupa . marginalnih ili vodećih društvenih grupa javno tumače smisao i poruke koje se emituju sa današnjih ikona . Sva kasnija objašnjenja i tumačenja koja nisu došla samo od redakcije "Studenta" već i od liberalne i demokratske javnosti te uticajnih pojedinaca različitog političkog i ideološkog spektra. koje su još. dakle. odnosno kao uvreda druga Tita. bilo da su one učinjene za jednokratnu i masovnu upotrebu. 1987. Reakcija tadašnjeg Gradskog komiteta SKJ u Beogradu (čiji je šef u to vreme bio Slobodan Milošević). dolazi do tolikog preplitanja uticaja da je potpuno razumljivo što se oni ne mogu ni tačno ni potpuno raspoznati. toliko izvedena u jednom enormnom strahu od mogućih promena da su isledile kazne za aktere ovog događaja.koliko stručne toliko i laičke.i levog i desnog predznaka. Jedan ovdašnji aktuelni događaj vratio je u centar medijske i masovne pozornosti sve zablude koje se upravo u ovakvim perifernim kulturnim oblastima ispoljavaju. na njoj je za broj kojim je obeležen Dan mladosti objavljena fotografija jednog lista koji je na sebi imao jedno oštećenje u vidu zareza. Katkada latentno. ostarelih revolucionara koji su se kao pripadnici Titovog partizanskog pokreta prepoznali kao meta napada i mladih . Da se podsetimo.da istovremeno nisu porazni. Odbrana njegovog lika i dela bila je tada toliko temeljita i razorna. Učinci takvog stanja mogu biti zaista zanimljivi . zapravo pripadnika SKJ. ličnosti iz praktično svih intelektualnih i profesionalnih slojeva. personalizovanog kroz napis Dušana Mitevića koji je ovu sliku razumeo kao politički napad. u ovakvim kontrastnim kulturnim i civilizacijskim područijima koje su iz različitih razloga (najčešće zbog vlastite želje) izvan magistralnih civilizacijskih tokova. Strah od slika: Logičan početak ovog malog pregleda nalazimo tačno pre deset godina. katkada agresivno.bilo da su one produkti serioznog stvaralaštva. Međutim. u zbivanjima nastalim povodom famozne naslovne stranice "Studenta". na primer kao predizborni plakati i sl.82 U tri slike Fenomeni i značenja novih slika sa kraja XX veka nesumnjivo da zaokupljuju veliku pažnju javnosti . Nije neophodno otići u predaleku prošlost i naići na primere koji na vrlo plastičan način pokazuju temeljitost zabluda nastalih zbog pogrešnih predstava koje se iz slika "iščitanju".

Prvi je reagovanje mitropolita Amfilohija Radovića na cetinjski Bijenale. ipak gospodin Radović oseća pozvanim da arbitrira o estetičkim pitanjima sa visokog mesta crkvenog dostojnika. posetioca izložbe koja ga je zbog nekog svog sadržaja mogla izazvati da se burno oglasi. Oni su u toj oblasti držali monopol koji je prošao kroz nekoliko faza: od najrigidnije dogmatičnosti socijalističkog realizma neposredno nakon revolucije do mekših ideloških projekata poput nekih vidova kontrolisane stvaralačke slobode u vremenu koje se smatralo socijalističkim i samoupravnim ("socijalistički estetizam". moglo bi se razumeti da je ona došla od crkvenog velikodostojnika samo ukoliko bi se radilo o religioznom seminaru zatvorenog tipa. od crkve prihvaćenih i postavljenih mozaičkih ikona u Žiči akademika Mladena Srbinovića. Ovog svetranog mitropolita tada . Strah od ikona se posle ikonoklazma dubokog vizantijsog srednjeg veka obnavlja i intenzivira sa komunističkom vladavinom (neračunajući turski period koji je po prirodi antiikoničan i izvan je evropskog civilizacijskog konteksta). od ekonomije i prava do obrazovanja i kulture gde je upravo najrevnosnije sprovođena. Satanske ikone: U svom gnevnom saopštenju od svega što je mogao da vidi na Bijenalu. mitropolit je pokazao jedino da je ona . drugi je tumačenje arh. Spasoja Krunića jedne puruke koja emitovana sa antiizbornog plakata Demokratske stranke. Činovnicima i braniteljima Titovog poretka bila je veoma važna dominacija i u umetničkom stvaralaštvu. kako se u ovom slučaju radi o javnoj umetničkoj izložbi bila bi prihvatljiva jedino reakcija gospodina Radovića. Mire Marković) identifikovala su zapravo jednu staru i stalnu potrebu da se slikama pridodaju oni sadržaji koji su najčešće ili sporedni ili ih nema. Ali.satanska.83 jurišnika okupljenih oko marksističkih centara i univerzitetskog partijskog komiteta (čija će vrtoglava politička karijera uskoro biti izvedena pod budnom pažnjom njihovog ideološkog mentora . doduše manje opasnog i destruktivnog ali ne i manje pogrešnog razumevanja sadržaja neke vizuelne poruke. na primer). mora se primetiti kako je propustio nedavnu priliku da se izjasni oko skandaloznog odstranjivanja naručenih. A ako se. dolazi do još jednog drastičnog čitanja slika. Potpuno je prirodno i razumnjivo da ova vrsta javne ideološke reakcije usledi nakon četrdeset godina neprikosnovenog vladanja komunizma u svim oblastima života. Pošto ovo nije estetička već ideološka ocena. Deset godina kasnije (mada i u međuvremenu nailazimo na manje-više ubedljive primere pogotovo u ratnim područijima gde se uz zatiranje stanovništva odvijalo i uništavanje umetničkih dela).prof. i istovremeno do jednog identičnog.

Dakle. Srpske pravoslavne crkve. Sve što je Krunić tada rekao. očigledno izražavajući nezvanički stranački stav. prozirno je kada se uporede ova dva primera da nikako nije u pitanju briga za umetničke vrednosti crkvenog inventara već za očuvanje idejne. naopako je od elementarne logike (o čemu smo sa svim detaljima već pisali u dva navrata u jeku ove kampanje) . i pri tom tu projekciju preneo je na sve koji su na izborima učestovali bilo kao kandidati bilo kao birači. budući je arhitekta po obrazovanju. Spasoje Paja Krunić. Otuda se reagovanje ovog arhitekte pojavljuje u krajnje neobičnom svetlu. na vrlo zanimljiv način. Zatim. ovakav: atmosfera nastala u vremenu priprema za Osmu sednicu stvorila je i posebnu vrstu iritacije partijskih ideologa na neke vizuelne forme u koje se. dadako pogrešno. Uz taj lik ispisan je tekst koji ironizira učestovanje na izborima. a sada je u realnoj poziciji da kao predsednik gradske vlade sprovede svoju zamisao. Samoprepoznavanje: "Jedan od najvećih srpskih intelektualaca". Pošto je. za paradom neukusa i nedovoljnog znanja da se u urbanim jezgrima rade veliki zahvati koji ozbiljno menjaju izgled grada. arh.bez obzira na verbalne manifestacije njihovi ideoloških različitosti.a svodi se na jednu staru. Beznadežna nepromenljivost: Redosled je. dakle. istovremeno stranački i gradski funkcioner. odnosno dogmatičke čistote slika koje se na različite načine bave religijom. sasvim sigurno poznat mehanizam prenošenja vizuelnih informacija. pokazuje i istupanje istog arhitekte kada su se nedavno razmatrala pitanja oko izgradnje i postavljanja spomenika Nikole Pašića na istoimenom trgu u Beogradu. prošao kroz neophodnu edukaciju. Krunić se na neobjašnjiv način prepoznao na tom plakatu. reagovao je na antiizborni plakat Demokratske stranke. . Ta vrsta profesionalne spreme podrazumeva i teorijsku podlogu. prepoznatljivu komunističku potrebu za smešnom i nepotrebnom monumentalnošću. A tada je jasno i to da je krajnje neumesna reakcija mitropilita Amfilohija na cetinjsku izložbu. Na njemu se nalazi jedan junak crtanog stripa koji na glavi nosi kapu u obliku magarećih ušiju. pogotovo "najvećim intelektualcima". kako ga je nazvao šef vlastite partije.84 nimalo nije brinula zamena istinskih umetničkih dela ordinarnim. senzibiliziran je i na primanje raznovrsnih vizuelnih poruka. Da ovo nije slučajnost. doduše kanonizovanim i osveštenim kičem koji s masovno proizvodi upravo pod okriljem njegove. Ispada da je potpuno beznačajno da li se na ovim prostorima podiže spomenik revolucionarima ili građanskim političarima kada taj posao rade ljudi praktično istog mentaliteta . učitavaju dnevnopolitički sadržaji. pa je stoga.

čak je i jedna razvikana obnoviteljska partija pokazala da nije imuna od krajnje izvitoperenog tumačenja vizuelnih poruka isključivo prema potrebama stranačke dnevne politike.pa tako i aktuelne probleme laičke umetnosti u kojima se njihovi predstavnici teško snalaze. Ili te promene zapravo nema? Izneti slučajevi nažalost sugerišu tačnost još jedne beznadežne nepromenljivosti koja se ovde ukorenila. . Vreme. oktobar 1997. 11. Da li je pogrešan zaključak da se na ovim prostorima u suštini ništa ne menja bez obzira na promenu ideološke matrice. Ona je i tom procesu našla za potrebno.85 veliki zamah koji je nakog teških godina komunističke represije zahvatio SPC devedesetih godina. zahvatio je sve vitalne i javne oblasti njihovih interesovanja . Najzad. da vrlo sličnom metodologijom i vrlo sličnim mehanizmom arbitrira i u pitanjima novih formi u umetnosti. njihovih vizuelnih sadržaja i poruka. Ovim primerima načinjen je jedan neobični luk u rasponu od ideološki rigidnih levih ili desnih do crkvenih tumačenja važnih fenomena savremenog života kakva je i svakodnevna ikonosfera.

u katalogu objavljenim tekstovima koji se odnose na rad slikara. učesnika kolonije. Jedan od njih odnosio se na napadno propagiranje pokretanja još jedne likovne kolonije.počelo je sa skandalom. X 1996) skrenuli smo pažnju na jedan sve prisutniji fenomen koji smo nazvali kulturna kretenizacija imajući u vidu očiglednu političku instrumentalizaciju lažnog stvaralaštva u ekstremnim ideološkim relacijama (socijalizam-nacizam) tada tek na pomolu. bilo šta čega se on poduhvati. i muzejski savetnik Nikola Kusovac. već duže vreme siva eminencija (usled trajne i definitivne nemogućnosti da postane istinska) našeg najvećeg muzeja. nalazi se i jedan sa potpisom profesora Beogradskog univerziteta. U poduži niz štetočinstava za koje je Kusovac neposredno odgovoran isključivo zbog njegovog nerazumnog petljanja u poslove u kojima konstantno ispoljava potpunu nekompetentnost i neskrivenu mržnju. Izložbu prati i jedan neobični katalog koji je na prvi pogled sasvim pristojan. ali ima i nešto što ga dovodi u red presedana u ovdašnjoj kulturi. odnosno. Sa pet primera bio je ilustrovan proces koji ima izgleda da danas potpuno ovlada ovdašnjim kulturnom životom. a potpisnici Ugovora u ime ove dve institucije bili su reditelj Jovan Ristić. Najava: Tačno pre godinu dana na istom mestu (Vreme. "pored već postojećih stopedeset u Jugoslaviji". naime čak petoro slikara iz prvog poziva otkazali su učešće pa im je pronađena zamena) sa porodicama boravilo na Zlatiboru. 31. naš najpoznatiji estradni istoričar umetnosti. To je međutim ispalo sasvim adekvatno onim procesima koje smo naveli na početku a neposredna je posledica poznatog Kusovčevog ponašanja u najnovije vreme. poznatog .86 Neprimeren početak Ko je autor? Kako se nažalost i moglo očekivati . Rezultate njihovog rada sada imamo prilike da vidimo i Galeriji palate "Progres" u Knez Mihailovoj ulici. izgleda da ne može da se ne dogoditi neka veća ili manja nepoćutnost. Njih dvojica su tako postali najodgovrniji za izgled i sadržaj najnovije umetničke kolonije u nas. upisan je najnoviji biser. Osnivači su joj RTS i Narodni muzej u Beogradu. Tokom marta meseca ove godine osmoro umetnika je (posle izvesnih peripetija i nepredviđenih okolnosti. Kada je u pitanju Nikola Kusovac. Među kraćim. pomoćnik generalnog direktora državne televizije.

Zašto? O tome će biti reči u sasvim izvesnoj predstojećoj prilici. U Vreme. Do ovog slučaja činilo se da se Kusovac nalazi na samom dnu profesionalne etike usled svog krajnje neprimerenog ponašanja ispoljenog u različitim prilikama. S druge strane. Izgledalo je da je ovaj neobični lik sa naše kulturne scene do sada prošao sve faze njenog unižavanja i uništavanja: od neznalačkih i naopakih medijskih promocija i besmislenih likovnih kritika do monstruoznog propagiranja lažnih slikara i lažne umetnosti u mnogobrojnim prilikama. Zbog toga je čak usledila i jedna ponižavajuća provera inspektora Evropskog saveta.ludilo) generisane opštim socijalnim i idejnim kretanjima. dakle sa njim je sve u redu izuzev jedne sitnice Denegri ga nije napisao. od štetočinskog delovanja u umetničkim savetima naših najvećih kulturnih institucija i manifestacija do originalne "ratne muzeologije" ("hrvatsko đubre" treba prepustiti uništavanju) koju je on smislio i sprovodio kao član Kriznog štaba republičke Vlade u periodu kada je obavljena evakuacija pokretnih umetničkih predmeta sa ratnog područija. ali se on očigledno tu nije zadržao: objavljivanje teksta u katalogu za koji je on odgovoran.87 istoričara umetnosti i likovnog kritičara dr. kolektivnim duhovnim i etičkim stanjem u skoroj budućnosti eskalirati. Ješe Denegrija. dakle Nikoli Kusovcu. Upoređivajem ta dva teksta vidi se da oni nisu identični pa je stoga neminovan zaključak da je potonji Denegriju podmetnut. godine u Umetničkom paviljonu "Cvijeta Zuzorić". a koji sa potpisanim autorom nema nikakve veze. može se pouzdano predvideti da će slične bezočnosti (nameće mi se jedan adekvatniji izraz . 18. već u "umetničkom selektoru". . Nije sada prilika da se detaljno bavimo njegovom niti analizom celog događaja. oktobar 1997. Taj napis ima sve karakteristike uobičajenih recenzija ove vrste stvaralaštva. ali treba istaći da postojeća dokumentacija ovog slikara pokazuje da je Ješa Denegri o njemu objavio samo jedan tekst i to u katalogu samostalne izložbe održane 1995. pokazuje da za njega ovakvim slučajevima granice skandaloznih invencija nezamislive su. Neobični lik: Aktera ove prevare bez presedana logično (mada je upotreba logike u ovom vremenu i u ovom prostoru izuzetno rizična) ne treba tražiti u partneru koji zastupa televiziju iako je on potpisan kao "direktor kolinije". skrupule ne postoje.

sastav umetnika na ovoj izložbi pokazuje nešto drugo.i uvek na uštrp umetičke). Na jedan od njih. od jačine i veličine specifičnog tržišta na kome se obavlja promet umetničkih dela. umetnici su postali nezadovoljni cenama koje njihovi radovi danas objektivno mogu da dostignu na tržištu (a koja je postala podosta različita od njihove tzv.88 Novo tržište umetnina i nova politika Cena umetnosti Najstarija i najuglednija prodajna galerija u Beogradu. prošla je mnoge faze koje su obeležili i veliki uspesi i velike stagnacije pre svega u zavisnosti od ekonomske snage društva. SISTEM: Po svedočenju svih koji se neposredno nalaze u tom sistemu. nikada nije bilo nepovoljnije stanje na tržištu umetninama nego što je danas. a dominanti su dakako stvaraoci. Dakle. Prodajne galerije se stoga sve više doživljavaju kao potpuno nepotrebni deo ovog sistema. osnovno je: kupaca gotovo da više nema. Totalno osiromašenje društva. privrede i pojedinaca izazvalo je dosad nezabeležen pad vrednosti umetničkih dela. dok su u siromašnim veoma različite . Predlog koji je ona učinila odnosi si se na umetnike mlađe generacije koji su dosad kao stvaraloci značajno afirmisani ali su istovremeno ostali izvan tržišnog sistema umetnosti uglavnom zbog uvrežene predstave po kojoj je njihov rad nekomercijalan. potom galerije koje posreduju. odnosno da izbegnu uobičajeno galerijsko posredovanje u prodajama što kao posledicu ima i njihovo potpuno zamiranje.. ove dve cene .tržišna i umetnička su u stabilnim i bogatim društvima vrlo približene. odnosno.." Jasmine Čubrilo koja je postavljena upravo u galeriji na Kosančićevom vencu. Očigledno je da se u ovakvim krajnje nepovoljnim uslovima (pošto svakako da nije moguće menjati globalne ekonomske potencijale niti uticati na resurse sa te strane) moraju tražiti neki novi putevi opstanka i regeneracije rada komercijalnih galerija. iniciran je autorskom izložbom "Exces. svakako najteži i sa vrlo odloženim očekivanim efektima. EKSCES: Međutim. ona na Kosančićevom vencu. a to je nateralo brojne stvaraoce da se povuku sa legalnog tržišta. najzad kolekcionari i ljubitelji umetnosti koji govore isključivo empirijskim pokazateljima. Među prikazanim autorima koji sasvim svesno idu za poznatom idejom antitržišne estetike (koju su ustanovile istorijske avangarde a koju je do krajnjih granica razvila konceptualna umetnost . umetničke vrednosti.

a Branke Kuzmanović geometrijma optičkih senzacija bez obzira da su realizovana u dve ili tri dimenzije.. mecena ili ktitora. pre svega za delo Kazimira Maljeviča koje još uvek provocira nove interpretacije. zid na kome je ova slika izvedena postao je "transparentan". Ovakvo čitanje izložbe "Exces. Izloženi radovi imaju punog smisla koje im daje estetika njihovog vremena i po tim osobinama oni identifikuju likovne vrednosti epohe . a Uroša Đurića sve veće interesovanje za rusku slikarsku avangardu.na manje-više sličan način na koji su to čili i njihovi prethodnici. dakle. Ratnog ostrva i Zemuna." naravno da nije jedino. Novi radovi Ivana Ilića.89 sedamdesetih godina). Dragan Miletić. Vrlo sličnan pristup imaju i aktivisti novosadske grupe "Apsolutno" (Zoran Pantelić. klasični i tradicionalni umetnici koje poznajemo iz istorije umetnosti. tako proziran da se "kroz" njega vidi panorama Novog Beograda. A zatim tu je i tema pejsaža koja je specifikovana na zanimljivi način. Bojana Pejić) pokazujući upravo isti interes kod kreacije umetničkog predmeta. senzibilizirati novu publiku na drugačiju estetiku. Naime. izazivaju probleme razumevanja smisla. Na tom literarnom sadržaju lako se prepoznaje poznata i uobičajena Vasićeva slikarska semantika za koju su najkarakterističniji potpuna . Tako slike Daniela Glida pokazuju isečke iz njegovog svakodnevnog života sa poznatom ikonografijom devedesetih godina. Ono ima isključivu nameru da jednoj novoj publici pokaže novu umetničku produkciju. Potrebno je. Odmah pored same galerije profesor Čedomir Vasić je sa asistentom Brajanom Vasićem oslikao dvadeset metara dugački zid sa osnovnom temom "Prodajna galerija". MURAL: Istovremeno je sa otvaranjem izložbe promovisan je jednan novi beogradski murala.. Najvažnije je naravno da su izloženi radovi istovremeno pokazali i sve karakteristike svoga vremena koje je umnogome izmenilo i lik plastičkih umetnosti na samom kraju ovog milenijuma. slike i skulpture većine umetnika na ovoj izložbi makar u fenomenološkom ravni imaju "izgled" komercijalnih radova podložnih tržišnoj proveri vrednosti. Objekti Gabriela Glida deluju neubičajenim skulptorskim formama i strukturama različitih upotrebljenih materijala koji su prošli kroz složenu tehnološku obradu. da ohrabri radoznalost i potencira potrebe ljudi na sličan način kako su u ranijim epohama bile zadovoljavane estetičke ambicije kolekcionara. znači. s druge strane. Njih u osnovi zanima novonastala situacija u nekada gvozdenom zavesom pedeljenoj Evropi na Istok i Zapad. sadrže tautološka svojstva koja kod manje upućene publike navikle na "metaforički"jezik likovnih umetnosti. sponzora. Dragan Rakić.

Beograd. Krunić je oglušio se o javno iznete obaveze.90 kontekstualizacija slikarskog prizora. nastao kod plaćanja.10.sva je prilika. Problem je. u skorije vreme zabeležena čak tri pogrešna postupka u odnosu na vitalna pitanja umetnosti: ovaj slučaj sa muralom na Kosančićevom vencu. 8. Paja Krunić u punoj pobedničkoj euforiji pozvao novoimenovane direktore institucija kulture koje finansira grad (pošto postoje namenska sredstva u gradskom budžetu) da se urede zapušteni ulazi. Način na koji je mural realizovan pokazao je kako je ovde zapaćeno pogrešno shvatanje da su umetnici dužni da rade isključivo o vlastitom trošku i za vlastitu slavu. ovaj na Kosančićevom vencu programski je najdosledniji i najodređeniji u zidnom slikarstvu ovog autora. da su i novi političari oboleli od poznatog pedesetogodišnjeg (uz sasvim male izuzetke) sindroma ili krajnje ideologizovanog ili potpuno neodgovornog odnosa prema umetničkom stvaralaštvu. Tada je predsednik beogradske vlade arh.arh. A takva pomisao nikako ne ide u prilog ostvarivanja predizbornih obečanja . čitanju jednog antiizbornog plakata (o čemu smo pisali u Vremenu od 11.1997) i višestruko povećanim nametima umetnicima korisnicima gradskih ateljea koje je izazvalo njihovu opravdanu pobunu. nažalost. mogao bi se već sasvim pouzdano izvući zaključak o tome kako na serioznu likovnu kulturu gleda aktuelna gradska vlast. citatnost nekog stilskog obrasca iz povesnog perioda iz istorije umetnosti. u tom prvom trenutku pokazala je i vrlo nametljiv interes da jednim novim. Nikakvi pozivi (barem desetak koje je evidentirala predsednikova sekretarica) onome koji je praktično u ime grada naručio ovaj mural nisu pomogli . kako je to postao redvni običaj. poigravanje sa optikom posmatrača. Pored prošlogodišnjeg murala koji je Vasić izveo na Terazijama. Uz. Prodajna galerija je stoga odmah pozvala Čedomira Vasića da načini pomenutu zidnu sliku. pored fotografskog ateljea Milana Jovanovića. rasveta itd na njihovim prilazima. odnosno da im se redovno ne plaća za dela na koja je društvo vrlo ponosno i redovno se njima hvališe u svečanim prilikama. novembar 1997. drugačijim ponašanjem i u poslovima organizovanja i finasiranja gradske kulture i umetnosti ne bi li se pokrenuli njeni umrtvljeni potencijali. NEODGOVORNOST: Kada je uz poznate peripetije konstituisana gradska vlast. Vreme. . kalkani.

koja je pre svega uzrokovana pogrešnom postavkom u trenutku njegovog osnivanja (kada je ova strukovna asocijacija nakon komunističke revolucije formirana pre svega da bi vodila ideološku borbu i to ne samo po pitanjima estetike već i po globalnim političkim temama koje je nametnuo Titov pobednički režim) izazvala je sada i jedno dosta značajno podvajanje njegovog članstva.u bivšem Muzeju "25. oktobra meseca 1997. entuzijastičkih i staleških manifestacija. njihova prva velika javna manifestacija postala je jedan izložba . ostvarivanje saradnje i sindikalističko povezivanje sa srodnim asocijacijama u Jugoslaviji i svetu. već iz ovih pitanja vidljivo je da je nastao još jedan borbeni sindikat koji će imati za šta da se bori. Iako je ona privukla respektabilni broj učesnika . iako su i proglasu naveli da je ona zamišljena kao prikaz srpskog stvaralaštva svih orijentacija i praksi. koji će znati kojim specifičnim sredstvima da ostvaruje svoje ciljeve s obzirom na profesiju njegovih članova. pokazala i nedostatke koji se ipak ne bi smeli činiti. najzad. iako su nameravali da ona postane presek tla kako stoji u predgovoru kataloga. stalno prisustvo u medijima) moći da u žiži društvene pažnje kontinirano nameće svoje interese i zahteva rešavanje brojnih staleških problema. maj". reklo bi se . Naime. povećavanje raznih vidova solidarnosti među članovima itd. Dakle. ona je pored nekih uobičajenih. intervjui.od doajena srpskog slikarstva Leposave Bele Pavlović (rođene 1906. osiguravanje veće slobode stvaralaštva koja očigledno biva ugrožena najnovijim društvenim procesima.članova ULUS-a čije bi delovanje trebalo da ispuni prazninu koja objektivno i postoji u radu ovog Udruženja a tiče se ostvarivanja nekolikih programskih ciljeva: stvarnu borbu za poboljšanje društvenog i materijalnog položaja članstva. .91 Umetnički sindikalizam Već duža kriza u Udruženju likovnih umetnika Srbije. A pri tome oni nisu isključivo posledica ljudskog fakora već su izraz supstancijalnih postavki ovog tipa masovnih. kako su to naročito istakli .gotovo 300. iako su pri tom na njoj svoja dela izložili umetnici praktično svih generacija .upravo Prva godišnja izložba koju je Sindikat samostalnih likovnih umetnika priredio. koji će zahvaljajući svome ionako permanentnom javnom istupanju (izložbe. od klasičnih likovnih disciplina do proširenih medija. godine) do početnika kojima je ovo gotovo prvo javno predstavljanje. Kako se moglo i očekivati.početničkih mana. godine osnovan je Sindikat samostalnih likovnih umetnika .

Ako je već osnovan ovakav Sindikat. poznatih jadikovki nad sudbinom umetnika za koju su svi krivi (što nije netačno) ali je to rasprava one vrste koja.predlozi reformi nisu došli republički i gradski ministri za kulturu koji bi zaista morali da se u ovakvim prilikama javno izjašnjavaju i o dnevim i o strateškim pitanjima našeg ukupnog kulturnog života i o uslovima u kojima deluje ovdašnji sistem umetnosti. mora se istaći da je veoma važno da je Sindikat samostalnih likovnih umetnika osnovan da bi očigledno supstituisao paralisanu delatnost njihovog Udruženja na rešavanju vitalnih pitanja stvaralaca kroz jedno vrlo aktivno i vrlo javno lobiranje za interese svog članstva.. uvek ispadne besplodna. koja je ispoljena na trima tematskim razgovorima na kojima se nisu odazvali pozivu neki od neophodnih učesnika.uprkos svoj slobodi. Itd.pa ni u najmasovnijim.. ali je potrebno istaći nedozvoljeno proizvoljnu i lošu postavku koja neka dela vidno podcenjuje otkrivajući ne samo estetičke preference (pri tome vrlo kompetentnih) autora postavke koji se zasigurno u ovoj vrsti otvorenih ilzožbi za sve učesnike koji su ovde ravnopravni po definiciji. novoformirani Sindikat likovnih umetnika je pokazao stanovitu nemoć. Na primer. ali se upravo stoga mora biti obazriv i o tome voditi računa.92 Stoga nije moguće (a ni potrebno) u kritičkim osvrtima ukazivati na jedan broj izloženih radova kojima na bilo kakvim . Najzad. predlozima i zahtevima koji se moraju nametnuti kao dnevna društvena pitanja i rezolutno tražiti odgovore na njih od svih upućenih i prisutnih u jedinstvenom sistemu . od umetničkih škola do fondacija koje pomažu njihov rad. što je možda u ovom trenutku tek početne afirmacije i prirodno. ipak ima i neke nenarušive metodološke i praktične principe. ako se ne kontroliše i ne usmerava. neselekcioniranim udruženjskim ili sindikalnim priredbama ipak nije mesto. ipak je pod uticajem dnevnih događaja otišao na teren opštih. Zatim. ne smeju ispoljavati. razgovor koji je naslovljen Aktuelna umetnička scena i vrednovanje umetničkih dela koji je podrazumevao striktnija estetička pitanja. Uprkos primedbama. već i njihovu nedovoljnu muzeološku izgrađenost koja . od medija do kritike.od države do specijalizovanih institucija koje se bave njihovim delima. jer upravo te državne institucije i njihove čelne ličnosti na najodlučniji način kreiraju i projektuju te procese. na razgovor Sistem umetnosti . onda je bilo normalno očekivati da on hrabro i sindikalistički borbeno istupi sa svojim tezama. Takođe je veoma značajno da su oni u rekordnom roku pokrenuli i jednu novu veliku likovnu manifestaciju koja će smanjiti pritisak na neke druge .

A ovo su . 191.nadamo se isključivo iz razloga sumnjičenja da tek osnovani Sindikat ima organizacionih sposobnosti da kvalitetno uradi priredbu sa tako velikim brojem učesnika.93 (poput Oktobarskog salona koji sada ima i uslove i razloge da se vrati svojoj osnovnoj nameni) a koja će imati zadatak da već sledeće godine nađe način da okupi i afirmisane srpske umetnike koji su ovog puta izostali . 16-30.i to ne samo iz razloga profesionalne solidarnosti već ponajpre iz svesti o mestu umetničkog Sindikata u vremenu bliske budućnosti koje nam neposredno predstoji a koje će zasigurno biti istovremeno uslovljeno i mnogobrojnim neprozirnim opasnostima i mnogim neskrivenim štetočinstvima. . Republika. sve dobri razlozi da se ovaj novi fenomen organizovanja stvaralaca na našoj umetničkoj sceni ozbiljno podrži .uz druge. jun 1998. br.

kada se useljavanja u namenski izgrađeno zdanje na Ušću) do početka osamdesetih godina kada je njime upravljao Miodrag B. odnosno recentnijoj plastičkoj produkciji.94 Globalne promene Nova muzeologija i Muzej savremene umetnosti Nedavno je u stručnoj periodici ukazano na veliku tekuću promenu u vodećoj svetskoj instituciji koja kolekcionira i izlaže umetnička dela XX veka . Njegov osnovni zadatak sastoji se u tome da kolekcije i stalnu postavku MOME što više približi savremenoj umetnosti. godine sa dolaskom aktuelnog šefa Glena D. prošla kroz dve faze . kustoski tim traga i za odgovorom na aktuelno pitanje: šta se fundamentalno danas događa sa muzeologijom koja se bavi delima novog likovnog stvaralaštva. sadržaja i svojstava u odnosu ne samo prema tradicionalnim i klasičnim. ako se uopšte.njujorškom Muzeju moderne umetnosti (MOMA . veoma izmenjenog izgleda. a on se u istoriografiji postavlja u 1880. Ako u teoriji umetnosti nije sporan hronološki početak Moderne.epohu prvog direktora Alfreda H. i završava. Vreme od osnivanja 1958. Protić proteklo je u intenzivnom istorijskom i teorijskom definisanju glavnih puteva srpske modernističke i visokomodernističke likovne kulture posmatrane u . Lourija. i najnoviji period započet 1995. (odn. vidnije ocrtanih etapa. 1965. No. Teorijski i praktični (muzeološki) odgovor koji na ovaj problem bude dala MOMA nesumnjivo da će najmanje biti orijentacion za srodne institucije. Tu zapravo leži poznata kontroverza koja se isplela na liniji moderna-postmoderna-novomoderna a od njenog razrešenja zavisi i konačna vremenska tačka u opštoj delatnosti muzeja umetnosti ovog veka. I on je u svojih četrdeset godine postojanja zapravo prošao nekoliko. na jedan specifičan način deo ove neprozirnosti registrovan je i radu beogradskog Muzeja savremene umetnosti. goruće je pitanje gde se ona završava.Museum of Modern Art) pri čemu je posebno bila naglašena činjenica da njegov stručni. prema tumačenjima iz novomodernističkog kruga. godinu. već i prema modernističkim oblicima. Bara koji je prakticirao stroge i vrlo određene poglede na visokomodernističke standarde u likovnim umetnostima što su vremenom postajali obaveznim za sve one muzeje koji su sakupljali umetnička dela XX veka (među njima je i Muzej savremene umetnosti u Beogradu). U svojoj istoriji dugoj punih sedam decenija MOMA je u glavnim crtama govoreći. možda tri. zapravo u slikarski opus Pola Sezana. kako vidimo.

zatim u Salonu u Pariskoj ulici ili izložbi specijalno formiranih za gostovanje izvan Beograda. Ovo znači samo jedno da je danas vidljivo odsustvo bilo kakve koncepcijske utemeljenosti u radu Muzeja savremene umetnosti što naravno ne može da ostane bez trajnijih posledica ne samo po njegovu internu delatnosti i spoljašnje delovanje. inoviranje i aktuelizacija muzeologije u MSU kratko je trajalo. zatim u najvećoj meri voluntarističko popunjavanje kolekcija slika. odsustvo velikih projekata poput decenijskih. retrospektivnih ili problemskih izložbi koje formiraju sliku naše današnje umetnosti) i na mikro (parcijalni izložbeni program u samom Muzeju. Prva promena u rukovođenju ovom kućom koincidirala je sa velikom transformacijom (jednom od mnogobrojnih koje su bile karakteristične za umetnost ovog veka) u samom jeziku plastičkog stvaralaštva zabeleženom ranih godina devete decenije. Na žalost. Muzej je pogodila najnovija promena koja je zaustavila njegov prirodni razvoj.). a u najnovije vreme čak i pogrešno preuređivanje Parka skulptura oko Muzeja i dr. Taj događaj sa dugoročnim posledicama (kako je u stručnoj javnosti više puta komentarisano) temeljno je uzdrmao sve njegove dotadašnje profesionalne principe a da nisu bili uspostavljeni novi . Time je uzrokovano zapravo definitivno otklanjanje svakog traga ozbiljnije teorijske zasnovanosti njegove delatnosti na makro planu (delimične izmene u stalnoj postavci. matičnosti u delatnosti zaštite pokretnih kulturnih dobara do pogrešne reorganizacije unutrašnjeg ustrojstva naročito u donenu rada stručnog tima. od nerazumnog zaokreta u programskoj orijentaciji sa nekim projektima sumnjivih vrednosti do izdavačke delatnosti koja je potpuno zamrla.95 kontekstu jugoslovenskih pojava i procesa koji su najodlučnije formirali njen dominantni izgled tokom prvih sedam decenija veka. Mnogi razlozi su uticali da se već prve manifestacije "Umetnosti osamdesetih" kako se najčešće nazivala naša Postmoderna. u Muzeju promptno registruju ne samo kroz izložbeni program ili politikom otkupa već i simultanim promenama u samoj Stalnoj postavci Jugoslovenske umetnosti XX veka koje su postale znatno učestalije i hrabrije u odnosu na dotadašnju praksu Muzeja. Već januara 1993. veka. Uznemirujuće je pitanje kako će se u postojećim okolnostima ostvariti neki stručni zadaci koji stoje pred ovom kućom na pragu 21. već i za samu sudbinu umetnosti koja je sa njim u najneposrednijoj aksiološkoj i ontološkoj povezanosti. ovo oslobađanje. otvoren je i problem kako u novim . skulptura.od krupnih pitanja kakvo je oduzimanja tzv. grafika itd. Kako je za rad MSU do devedesetih godina bilo karakteristično utvrđivanje mesta srpske i jugoslovenske umetnosti u internacionalnim relacijama (što je i bila početna ideja njegovih utemeljivača). itd.

problemske. Nacionalne galerije moderne i savremene umetnosti u Rimu. a sve ovo u kristalno jasnoj i u svakom trenutku javno predočavanoj kadrovskoj obnovi. zapravo okupljanju u Muzej savremene umetnosti usključivo onih znalaca koji su se u svom radu već osvedočili po njihovim shvatanjima i pogledima na umetnost ovog veka. Bobura u Parizu.96 okolnostima uključiti MSU u porodicu velikih svetskih muzeja .što se u jednom trenutku dogodilo kada su priređene dve Međunarodne izložbe likovnih umetnosti: "Beograd 77" i "Beograd 80". s jedne strame. Nadalje. Nacionalne pinakoteke u Atini. Tu je dakako i nastavljanje izuzetno važnog teorijskog rada i izdavačke delatnosti koji se odnose na specijalna izdanja (na primer potpune preglede sadržaja umetničkih fondova Muzeja. čime se rukovodi i koji se argumenti ističu u procesu formiranja delikatnih ideja i smisla popune muzejskih kolekcija i uopšte otkupne politike. Muzeja i vrta skulptura Hiršhorn u Vašingtonu. Tada je MSU uspeo da ostvari neposrednu saradnju sa svetskim muzejima iz trideset zemalja. o tome kakve su i sa kakvim se razlogom priređuju kapitalne izložbe: decenijske. retrospektivne. zaista je postalo neophodno da se ono na efikasan način poredi sa najznačajnijim svetskim dostignućima tako da se na isti ili neki sličan način u Stalnoj postavci MSU na kraći ili duži period nađu i aktuelna dela iz svetskog likovnog stvaralaštva. a sa druge. tzv.. Muzeja 20. Tejt galerije iz Londona. MSU se mora izdići iz pogubne lokalne zatvorenosti u koju je gurnut devedesetih godina. poput. Vreme koje je pred nama zahteva uspostavljanja jasne svesti koju Muzej savremene umetnosti mora stalno da pokazuje o značenju Stalne postavke Jugoslovenske umetnosti XX veka.. Tim stručnim profesionalnim izazovom naša umetnost bi se njegovim posredovanjem uključila na svetsku umetničku scenu a MSU približio ideji o muzeju današnjice koja se danas ostvaruje u mnogim zemljama. o tome kakva i na kakvim principima treba treba da bude njegova programska i izložbena strategija. veka iz Beča. Zapravo je to potreba prisustvovanja MSU na globalnoj međunarodnoj mapi muzeja savremene umetnosti ne samo preko povremenih gostujućih izložbi već i preko jedne nove internacionalne stalne postavke. Muzeja moderne umetnosti u Stokholmu. Muzeja savremene umetnosti univerziteta u Sao Paolu. Kako više nije moguće posmatrati srpsko stvaralaštvo u relacijama jugoslovenskog. Muzeja Ludvig iz Kelna. koji su mu za te prilike pozajmili uglavnom dela iz svojih kolekcija. "Katalozi zbirki") kao i izdanja koja bi trebalo da prate inostranu teorijsku misao o današnjoj umetnosti kao i dopunjavanje publikacija srpskog i jugoslovenskog kritičkog kompleksa. .

Dakle. razumljivo. septembar 1998. 26-27. koncepcijskim. pre svega u profesionalnim pogledu. uz neophodne kadrovske promene koje se u javnosti sa nestrpljenjem očekuju. pod predpostavkom da MSU ne snađe konačna katastrofa u ovom krajnje opasnom vremenu.97 Sve su ovo neophodni uslovi da Muzej savremene umetnosti u Beogradu opstane. . Naša borba. računajući tu i najavu "retorzije" ili "dislokacije" delova kolekcija ili čak njihova rasprodaja (kao nedavno u primeru zemunske opštine). kadrovskim i drugim linijama. programskim. A to podrazumeva zaustavljanje razaranja po mnogim. kako smo videli. moglo bi se očekivati da se makar ono što je realno moguće ostvari. pogotovo za vrhunsku kulturu i seriozno umetničko stvaralaštvo.

godine .98 Anti-ikonomanija Uspostavljanje stabilne kulture nekih umetničkih medija kakva je slika. Tako se tokom VII-VIII veka (prema Georgiju Ostrogorskom to je "Doba Ikonoklastičke krize" koje je trajalo između 711. i 843. godine.što je istoriografija zabeležila kao ikonomahiju. 157-211) vodila žučna diskusija oko načina predstavljanja lika. ta borba za formiranje postojane vizuelne ili slikovne predstave u plastičkim umetnostima. upravo referentna istorija umetnosti zapadnog i modernog sveta koja je bila i ostala predmet izučavanja akademskog sveta kao i pažnje masovne publike. gotovo nepromenljive. a usled čega je upravo i nastala poznata. Vizantijska tradicija u kojoj je nastala i ovdašnja opšta umetnička sfera u prvim vekovima ovog milenijuma zasnovana je na istočnohrišćanskoj dogmatici (koja katkada takođe nije imala previše razumevanja za artificijelni svet likovnosti) ustanovila je i u toj oblasti čvrste. u ovom religijsko-ideološkom području ide dosta teško i sa promenljivom srećom usled mnogobrojnih povesnih i civilizacijskih razloga. . ima podužu istoriju. zastupnika slobodnog predstavljanja vizuelnih formi u slikarijama) i ikonoklasta (protivnika svih vrsta slika). crkvenog i građanskog. Taj težak sukob koji je sem u uže kulturološkoj. videti njegovu knjigu "Istorija Vizantije". 1969. i uopšte ljudskog oblika. str. freskama. a u najnovije vreme klasnog i savremenog. kanonizovane standarde. na ikonama. rigidno ideološkog i potpuno bezidejnog. i naročito skulptura. sukob ikonofila (obožavalaca ikona. Pri tome. Beograd. imao implikacije i u opštoj političko-državnoj srefi.) Tokom XIX i XX veka u srpskoj umetnosti i njenoj teoriji zabeleženo je redovno se smenjivala prevlast nacionalnog i evropskog. ali je ta pobeda zastupnika kulta ikona vremenom bila zamenjena fatalnom petrifikacijom ortodoksne ikonografije koja se održala u crkvenoj umetnosti istočnoevropskog sveta praktično do danas. najzad "legitimističkog' i "mondijalističkog" kao posebnih fenomena ovdašnje likovne umetnosti posle 1945.sa naglašenom socrealističkom epizodom (do 1950) koja je bila svojevrsni uvod i model-preteča onoga što smo kao njen potpuni kontrast u karikaturalnom vidu. završio se pobedom "obožavalaca" slika. (To je bio ujedno i jedan od najvažnijih razloga bržeg i slobodnog razvoja likovnih umetnosti pod okriljem rimokatoličke crkve koja nije uspostavljala toliko čvrsta esteska pravila. tj. kod ukrašavanja teoloških knjiga. na bogoslužbenim predmetima itd. pogotovo ne u domenu stilskog izraza. ali ne i manje opasnom po .

godine zasedao je Gradski komitet komunističke partije Beograda na kome su donete primerene kazne vinovnicima. lascivan u sceni nalik "dva u ljubavi zanesena stvora" kako Džorđe Maletić (1886) opisuje sliku Džorđe Krstića za nišku Sabornu crkvu? A Moderna je u obrenovićevsku Srbiju dočekana i pitanjem: "Zar gospođica ne nađe boljih i lepših uzora sebi i svojoj oduševljenoj mladosti. a koji Sveta Lukić nazvao "socijalističkim estetizom" ukazujući na njenu totalnu bezidejnost. doduše na jednom višem nivou. godine. Izgleda apsurdno. donosi kaktkada prikrivenu katkada otvorenu represiju i u oblasti umetničkog stvaralaštva.99 slobodu stvaralaštva. rasprava i svađa.kako je Pera Odavić napisao za prvu izložbu Nadežde Petrović 1900. unutrašnjih staleških trvenja" brzo se pokazalo da novi oblik umetničke slobode koji je obeležio našu umetnost odmah nakon 1950. no impresionističke radove. marvenog lekara i akademskog živopisca" izobraženoj za zemunsku crkvu). "kovača. godine. obnaženog izgleda i položaja anđela koji sleće na umirućeg cara Lazara posle kosovske bitke. ali ipak nije s obzirom na predistoriju. da li je zbog odeće. zbog jedne naslovne "Studenta" kojom je obeležen Dan mladosti 1987. ovu neprestanu ikonomahiju. Ovaj svojevrsni strah od ikona kasnije je registrovan u mnogim prilikama: iako je po slobodu stvaralaštva porazna epoha socrealizma prošla u komunističkom periodu stalno je ostao prisutan njen eho: ako to nije bila ideološki problematična apstrakcija onda su to bili "slikarstvo surovosti" i "crni talas". Ili. godine nije otvorena njegova samostalna izložba. neposredno posle postavljana zbog njihovog nekanonskog "modernizma" bivaju . mogli da vidimo na aktuelnoj (anti)ikonomaničnoj sceni devedesetih godina. Iako je prošlo opasno vreme "sumnji i sumnjičenja. skidanja slika sa izložbi i izbacivanja sa Akademije. Protomoderne rasprave o smislu i sadržaju slikarstva odpočele su u našoj umetnosti tek sredinom prošlog veka kada je na primer (1854. to bolesno i trulo shvatanje bolesnih i trulih mozgova" . Gotovo da je sasvim opravdana i razumljiva potreba da se pojave novi "Samostalni" po uzoru na početak pedesetih godina kada se grupa umetnika pod tim imenom izdvojila iz ULUS-a zbog toga što je njihovo strukovno udruženje u izvorno mobliku zadržalo estetički dogmatizam kao recidiv socijalističkog realizma. godine) bilo pokrenuto i takvo pitanje koje se najozbiljnije bavilo da li je riba koju su novozavetni apostoli ulovili morska ili dunavska (kako je učeni Dimitrije Avramović primetio na jednoj ikoni Živka Petrovića. zbog "Svečane slike" Miće Popovića (na kojoj su bili tadašnji jugoslovenskih i holandski vladalački parovi u punom sjaju) 1974. iako su od crkvenih vlasti naručene i prihvaćene prestone mozaičke ikone za Žiču akademika Mladena Srbinovića. da su politički i umetnički pluralističke devedeste godine obnovile.

godine jedan nekadašnji opozicioni a tada gradski funkcioner (inače arhitekta koga u vlastitoj stranci smatraju jednim od navećih srpskih intelektualaca) obrušio se na antiizborni plakat Demokratske stranke a jedan crkveni velikodostojnik je čak bio proglasio jednu celu izlobu . Miroslav Todosijević. Ratko Vučinić. slajd i video projekcija novijih akcija grupe "Led-art" te nastupa trupe "Torpedo" koja deluje u području aktuelnog beogradskog teatarskog akcionizma. Uroš Džurić. Nebojša Milikić (uništio celokupnu svoju dokumentaciju iz borbe protiv kioska).100 uklonjene 1995. Saša Stojanović (iz Leskovca). Aleksandar Rafajlović. Vera Maredo. Božidar Babić. Sanvila Porej. bukvalno destruktivnom akcijom "vlasti" koja je na licu mesta uništavala radove spaljivanjem.ikonodobrovoljci sa naše oficijelne i alternativne scene: Nikola Džafo. Za Novi Sad krajem januara o. razbijanjem. Goran Desančić. Ivan Tomić. Nenad Bračić. umetnički sindikalisti i brojni neudruženi stvaraoci . predviđen je nastavak predtave uz Ivana Ilića. Dušan Junačkov. Slađana Stojanović (iz Beograda). Srđana Veljovića i druge novosadske dobrovoljce.pa time i kulturne. Saša Marković Mikrob. Sastojala se od radova tridesetak umetnika.g. simbolino je ukazala na i dalju aktuelnost ovog procesa. tročlani "Art-cirkus". Dragoslava Krnajskog. Uvodni tekst je napisao slikar Predrag Kočović pod naslovom "Zašto dobri i pametni ljudi uništavaju svoj rad" u kome je načinio povesni i semanantički luk od tradicionalnog . decembra 1998. Fatima Dedić. Samuel. Mihailo Petković. Miroljub Filipović Filimir. Jedna krajnje neobična izložba/predstava postavljena/izvedena u Paviljonu Veljković 25. Predrag Kočović. godine.Cetinjski bijenale. cepanjem ili upotrebom sprava-uništivača: šredera (za sečenje papira) i prekrupača (za drobljenje tvrđih materijala). umetničke i estetičke: vatrom protiv zamrznutosti! Predstavi su se priključili dobrovoljci. Itd. Miomir Grujičić Fleka.satanskom. Akcija je završena sakupljanje spaljenog umetničkog otpada u specijalne kese (spacebag) kao materijal-đubre za sledeće akcije i gozbom na tako deponovanom smeću. iste 1997. Ana Milovanović. Gradimir Rajković. U njihovoj organizaciji načinjena je simulacija jedne umetničke izložbe otvorene razornom. ni manje ni više nego .od studenata glume do profesinalaca. Vericu Stevanovi. Ivan Jeftović uz reditelja Darijana Mihajlovića. Dragan Živančević (iz Novog Sada). Ovaj živi performans nazvali su "Torpedom u led" (kao "čekićem u glavu") sa idejom razbijanja svekolike zaleđene stvarnosti . Vesna Grginčević. dosad su imali dve predstve: "Etnocirkus" i "Orvelova farma". "Torpedo" je zasad malo poznata teatarska trupa koja deluje dve godine a čine je oko 30 članova . U njihovom najnovijem nastupu učestvovalo je troje glumaca Miloš Samolov.

Autor se u ime svih učesnika pita: "Zar i posle svega da budemo angažovani umetnici. prema svedočenju učesnika i zaprepašćujuća pasivnost. . Ova akcija.upravo prema ukusu.društveno marginalizovanom okviru. umetnici-moralisti?" i ako je ova nedoumica možda ostala da lebdi u vazduhu. protiče u jedino mogućem . doduše malobrojne i probrane publike. za razliku od proklamovanih ciljeva njegovog režima.čak njihove autore tera da ih sami razore. bez uzbuđenja i gotovo sa simpatijama i razumevanjem pratila akciju "vlasti" koja uništava umetnička dela . obrazovanju i shvatanjima vladajućih familija koje njima bez mogućnosti kontrole ili korekcije upravljaju. Njegova ideološka. upravo kompleksni umetnički čin izraz su opšte društvene destrukcije u kojoj se odvija i primetna autodestrukcija aktuelne umetnosti koja istovremeno izražava snažno osećanje etičke savesti. Ovo je socijalni i idejni kriticizam kao neposredni rezultat i posledica opštih destrukcija koje su se tokom devedesetih odigrale na ovom prostoru ako i reakcija na razorni utucaj oficijelnih. u različitim kontekstima i na zorne podsticaje vlasti.101 umetničkog stvaralaštva do recentne art-produkcije. dakle. državnih i privatnih masmedija koji u svojim programima supstituišu seriozno stvaralaštvo šundom . kako smo proteklih godina imali prilike da mnogo puta gledamo. etička i estetička realnost koju je. estetika odvratnog. izgleda i uspešno. Takođe je tom vezom uspostavljana i jedna čvrsta korelacije ovo protestnog performansa sa socijalnom i umetničkom zbiljom sada i ovde zapravo u epohi Miloševiće opšte diktature. od prošlovekovne romantične predstave umetnika kao genija jedinstvenih sposobnosti do kraja modernističkih utopija kada je umetničko delo postalo roba na završetku ovog veka. ipak je otvorila prostor za jednu novu. Tumačenje bi moglo ići putem svesti o opštoj utičenosti i zatupljenosti odbrambenog refleksa koji je ovdašnji totalitarni režim uporno. Otuda se nazire i snažna simbolika koja povezuje CZKD i akciju "Torpedom u led". Publika je tom prilikom prisustvovala simboličkom (ali i bukvalnom) činu sa mnogobrojnim slojevima značenja i implikacijama: jedan od tih uzgrednih fenomena je. estetika đubrišta" čime se uostalom "Led-art" bavi. izgradio u desetogodišnjem periodu. tako uspešno uspostavio poslužili su kao predtekst i kontekst u kome se ova složena predstava odigrala. koja je mirno. Ovdašnje malobrojne male enklave slobodne umetnosti nisu uspele da se zbog mnogih restriktivnih razloga nametnu široj pubici te je stoga i ukupna delatnost Centra za kulturnu dekontaminaciju u čijem se okrilju odigrao ovaj projekt i uz svu njegovu energičnu i raznovrsnu produkciju i delatnost. ili drugačiju kreativnu (samo)destrukciju novih značenja i formi kao nastavak onih "estetika destrukcije.

februar 1999. br. upravo među najrelevatnijim vidovima u opštem otporu spram totalitarizama ma kakvog da su oni predznaka. Republika. 207. . Kraj ove decenije (ali i veka i milenijuma) samo je uspostavio nove povode karakteristične za još jednu od brojnih epizoda u nizu borbe za slobodu umetničkog stvaralaštva.102 Recentra antiikonomanija u interpretaciji "Led-arta" i "Torpeda" po svemu je zaključni fenomen procesa koji se očigledno kontinuirano u ovim prostorima odvijaju od kada se pojavio problem tumačenja smisla slike. 16-28.

i bivao predmetnom divljenja koliko vlastitih podanika toliko i zavidnih konkurenata ili suseda. primerice: V vek klasične Grčke u čijim su slobodnim gradovina građeni najveći hramovi starog sveta. trgovaca. veliki prostor koji je i omogućio da se u periodu Modernizma tokom celokupnog XX veka enormno uveća broj umetnika.103 Anticivilizacijski trend Najveći deo istorije umetnosti (sve do novog doba) koja je oduvek bila predmetom akademskog interesovanja zapravo je povest vladalačkih. moćna firentinska familija Mediči koja je sem svetovnih vladalaca davala i verske poglavare rimske Pape. crkvenih i plemićkih narudžbina najraznovrsnijih umetničkih predmeta. slikarija. na primer u . postajući paradigmom mecenaštva. Budući da je znatno omasovljen sloj ekstremno bogatih . da se stilske epohe znatno brže i ćešće smenjuju. renesansa Paleologa kojoj je zaštitnik i ktitor bila ta carska vizantijska dinastija (u čijem su obodu nastali i najvredniji spomenici srednjovekovne srpske umetnosti). arhitektonskih zdanja i dr. raznih monopolista itd. kipova. pa je time i za likovno stvaralaštvo otvaran dotad nepoznat. da se poput i drugih tržišta formira i berza umetninama. U tom procesu bilo je perioda kada se o umetničim dostignučima veoma mnogo vodilo računa. Uvek su vrhunska umetnička ostvarenja nastajala kao direktne porudžbine najmoćnijih sa vrha političke piramide onih koji su raspolagali neograničenim finansijskim sredstvima i istovremeno spremnih da deo tog bogatstva ulože u stvaralaštvo čime nisu samo dokazivali vladalačku moć već i prefinjenost sopstvenog estetičkog ukusa koji je trebao. Ovaj vid dvorske umetnosti zamenjen je drugačijom sa pojavom i jačanjem građanske klase a manir samopotvrđivanja i ovekovećenja nastavljen je sa novim poletom. dinastičkih. razumljivo je da su u umetnost ulagana sve veća sredstva. Može se reći kako je upravo povest umetnosti bila izrazom estetičkih shvatanja velikih porodica koje su u svom okrilju imale mesta i za najznačajnije umetnike svojih epoha a koji su ih za uzvrat u svojim delima na najreprezentativniji i najvredniji način učinili besmrtnima. da se kroz medije masovne komunikacije umnogostruče njeni ljubitelji i konzumenti. koji su kao najvredniji deo civlizacijske baštine kroz vekove ostali sačuvani do danas. Svi ovi razlozi uticali su da se ekonomski ojačaju uslovi za seriozno umetničko stvaralaštvo što je kako vidimo.industrijalaca. potom Renesansa italijanskih gradova čiji je vrh obeležila.

13. Postoji. takođe ko se seća umetnika i njihovih postignuća sa poslednje seanse kolektivnog portretisanja Maršala Tita u Bugojnu 1979. pri čemu i faktor oponašanja uvek igra značajnu socijalnu i psihološku ulogu. godine. ukupni anticivilizacijski trend definitivno u pogrešnom pravcu. redovno u obrnutoj srazmeri sa mestom u umetničkom sistemu autora kojima se oni obraćaju . . I po tome se može uvideti kako je ovde nedvosmisleno u toku negativna istorija. Primera ima na pretek. bez ikakve nade da odatle izađu umetnici koji izrađuju "zvanične" portrete predsednika Miloševića koje gledamo na tekućim mitinzima odanosti. Da se samo zadržima na nekima iz ovog veka: umetnici koji su opservirali "ukus" Hitlera i Staljina danas su anonimni. međutim i paralelan tok koji nastaje sa ne tako retkim nametanjem ukusa naručioca koji se bezuslovno reperkusuje na umetničku vrednost umetničkih dela. Ovo je zapravo slučaj sa onom vrstom "zatvorenih" društava. mart 1999. Analogno tome. A kako je ovde već uspostavljen model obaveznog reprodukovanja ukusa vladaoca najpre u njegovom privatnom i službenom krugu pa potom na niže slojeve u tom ličnom poretku. Vreme. "sponzori" kako se danas uobičajeno kaže. Iskustvo nas je naučilo da je visina položaja ličnosti koje se pojavljuju kao mecene u autokratskim društvima. dakle.uglavnom za portretisanje istaknutijih članova familije ili izradu pejsaža sa njihovom nepokretnom imovinom. To grubo mešanje u estetička pitanja redovno je dovodilo do neuspeha. Njoj se dakako moraju pokoravati i umetnici koji su prinuđeni da odustanu od profesionalnih standarda i da se maksimalno prilagode zahtevima naručilaca. čak obavezujuća norma. te su umetnička dela nastala u takvim uslovima sa nestankom naručilaca redovno završavala u zaboravu. upravo apsolutizama kada se estetička shvatanja vladaoca raznim načinima nameću kao opšta. iskorišćeno na najbolji način jer je savremena epoha svakako najzanimljivija po svim parametrima u poređenju sa tradicionalnim. već sada su anonimni.104 najvećim muzejima. treba očekivati da se uskoro iste umetničke vrednosti prenesu na sve državne i privatne dinastije koju su trenutno u formiranju.

sada već nije jasno zašto se stalne postavke još ne otvaraju za javnost. .105 Muzejsko-galerijski sistem u sadašnjim okolnostima Sveopšte urušavanje i kulturnog područja sadašnje Jugoslavije koje nije potrebno posebno dokazivati jer je ono belodano već na prvi pogled. Vršci itd. Ako je postojalo opravdanje da za vreme NATO bombardovanja naše muzejske institucije od najvećeg nacionalnog značaja budu zatvorene za publiku (pre svega njihove stalne postavke). što je još jedan dokaz o neznalačkom i neodgovornom ponašanju uprave tog muzeja. uz istovremeni nastup i stvaralaca srednjih i starijih generacija koji su zabeležili određena stilska i jezika pomeranja u vlastitom kreativnom rukopisu. ali i u još nekim mestima koje smo imali prilike da u skorije vreme vidimo? U unutrašnjosti. alternativne kulturne institucije i gotovo celokupna galerijska mreža sadašnje Jugoslavije. one su se u tim ratnim uslovima ipak na nedozvoljeno različite načine ponašale. Već smo komentarisali da su i u ratnom periodu nastavili da rade pozorišta. Pančevu. na primer u Nišu. pokazuje isto tako negativne karakteristike. Kako pak danas izgleda galerijski sistem. Novom Sadu. Subotici. U zavisnosti od toga ko drži vlast u tim sredinama. Čačku. Ako je poodavno prestala ratna opasnost (kako je to rečeno sa zvaničnog mesta bez obzira na tačnost te odluke) i ako je isto tako poodavno počela obnova i izgradnja. valjda se i ove kuće od izuzetnog značaja za ovu naciju i državu trebaju adekvatno ponašati u "promenjenim" uslovima. ali prirodno i logično. bioskopi. Na primer. dakako je sticaj mnogih spoljšnjih i unutrašnjih okolnosti te stoga kao njen integralni deo muzejsko-galerijski sistem nažalost. Narodni muzej je svoju stalnu postavku odmah uklonio dok Muzej savremene umetnosti to čini tek kada usled bombardovanja palate Poslovnog centra "Ušće" stradju njegovi stakleni zidovi. koncertne dvorane. lako se uočavaju i njene bitne krakteristike koje se kreću od serioznog i značajnog stvaralaštva pa sve do najgoreg kiča i šunda kojim se sasvim otvoreno teži iz čistih komercijalnih pobuda koje supstituišu ozbiljnu umetnost. poglavito u Beogradu. Čak su bili uočene i neke nove pojave (poput Otvorenog ULUS-ovog ratnog ateljea) koje su sa različitim uspehom odgovorile na krajnje dramatične izazove vremena. polako se regeneriše izložbeni program koji poprima zanimljive obrise pre svega usled priliva novih generacija umetnika.

A ti umetnici. nekada monopolski (u stručnom smislu) posao Muzeja savremene umetnosti . Beograd kao da takođe preživljava temeljno preobraženje sa nekim bitnim osobinama koje ćemo ovom prilikom pomenuti.a to je međunarodna saradnja u ovoj umetničkoj oblasti. ta galerija sa promenjenim imenom preuzima jedan. ničim neremeteći jednu istrajnu dugogodišnju izložbenu politiku. No. Kulturnog centra Beograda ili Kolarčeve zadužbine postaju sve učestalije primer rada na samoj ivici umetničkog neukusa. Ali iskustvo. Rumunije. ili se u njoj priređuju izložbe umetnika iz Bugarske. "umetničko tržište" sve suženije i da u njemu ima sve manje mesta za ozbiljno stvaralaštvo pa stoga ti uslovi u mnogim slučajevima diktiraju izmenu izlagačke politike. Slovačke. Poseban fenomen danas predstavlja Galerija "Progres". a dakako i uvid u trenutnu situaciju. Dolazi do vidno ubrzane komercijalizacije galerijskog programa što je potvrda teze da je tzv. a Velika galerija je promenila urednika likovnog programa pa od tog trenutka (sem u jednom slučaju) ta nekada prestižna galerija koja je čak izborila mesto na mapi svetske umetnosti. najveći pad rada uočen je u galerijama SKC-a: tako je "Srećana galerija" potpuno zatvorena i pretvorena u CD-butik. itd. nedostojna niti sopstvene istorije niti umetnosti koja danas treba da bude namenjena (ne samo) studentskoj populaciji.106 Bezmalo potpuno osiromašene opozicione opštine pokazuju daleko više sluha i interesa za pravu umetnost od onih koje režim i vodeća koalicija preko svog ministrarstva kulture zdušno pomažu sasvim otvoreno unazađujući ionako nizak ukus lokalne populacije. danas se gotovo isključivo preko ove galerije odvija internacionalna razmena izložbi: iz nje se naši umetnici šalju u inostranstvo . "Progres" u čijem se suterenu nalazi i jedan netoliko uspešno realizovan prostor za likovne izložbe. što u načelu nije loše samo pod jednom pretpostavkom: da je ta umetnost koja se prima zaista i najreprezentativnija za stvaralaštvo tih zemalja u ovom trenutku. jedne od nekoliko najuticajnijih jugoslovenskih izložbenih prostora sedamdesetih i osamdesetih godina. Pre će biti da se upotrebljavaju zapravo isti kriterijumi za izbor umetnika koji će biti pozvani kao i onih jugoslovenskih koji će u "Progresu" izlagati a potom biti poslati u svet. Naime. dakle. . U znatno boljoj situaciji ostale su galerije Doma omladine. Nastala na mestu nekadašnje galerije "Sebastijan" (kao obaveza kada je Marjanović dobio to mesto za izgradnju palate poslovnog centra). Njujorka. pokazuju da stvari ne stoje tako.najčešće u jugoslovenske kulturne centre u svetskim metropoloma (poput Pariza. ULUS-a i Grafičkog kolektiva koje se očigledno drže svojih starih estetičkih standarda pri izboru izlagača. Vodeće galerije poput Salona MSU. postaje duboko provincijska. Rima).

za crtež.107 nažalost. pre svega. struje. privatnih galerija. što trgovine svega i svačega . tehniku crtanja. Jedan godišnji ternim rezervisan je i za umetnika-početnika kome je to prva samostalna izložba. generacijski gledajući ponajviše obraća mladim umetnicima. Sve druge radnje ili trgovine koje imaju naziv "galerija" a ne bave se promocijom ozbiljnog stvaralaštva . da se začas podsetimo.mediokritetske umetnosti. više nipočemu nisu značajni za savremeno niti aktuelno srpsko stvaralaštvo u ovom trenutku. reaktuelizuje članove nekadašnje "Decembarske grupe" kao i umetničke te generacije. "umetnosti" ili bižuterije i papirnice. Na kraju istakli bismo i rad nekoliko od stotinak beogradskih nezavisnih. Najzad galerija "Haos" se specijalizovala za jedan ne toliko prisutan umetnički medij . Naprotiv. Da ovom prilikom budu pomenute po svom radu zaslužuju iz mnogih razloga tek njih tri: galerije "Zvono". a za većinu njih to su zapravo prve samostalne izložbe. ali i ona se u svom radu. Osnovni je razlog da se inicira neophodna nomenklatura galerija sa podelom na one zaista umetničke i neprofitne koje će imati povlašćen državni status (poput galerija koje su na budžetima grada ili republike) a to podrazumeva potpuno drugačiju poresku politiku i maksimalne beneficije oko plaćanja dažbina. Šta ova pojava zapravo pokazuje? Pa jednostavno to da se umetnost uvek kreće za kapitalom .po definiciji.pa i slika tzv. upravo oko njihovih cena zakupa poslovnog prostora. Zašto su za ovaj komentar izabrane tek pomenute galerije ako se zna da ih u Beogradu danas ima znatno više što registrovanih kao umetničke galerije. Potpuno suprotnu koncepciju ima galerija "Zvono" koja se specijalizovala da priređuje izložbe baš umetnicima koji su tek na samom početku karijere. bili oni stvaraoci koji su nakon kratkotrajnog socijalističkog realizma. čvrsto postavljena programska načela. u ovom slučaju važi sasvim suprotno pravilo: ovde je ogroman državni i poslovni kapital (ili onaj u posedu lokalnog sveta novobogataša) stavljen isključivo u službi lažne ili u najboljem slučaju . ponovo uveli srpsko i jugoslovensko stvaralaštvo u svetske tokove. uprkos njihovom nekadašnjem često nespornom značaju. a to su. "Haos" i "Zepter". što kafe-galerija. telefona i dr.tamo gde ga ima uvek će je biti iako to ne mora obavezno da znači da je ta vrsta stvaralaštva od najvećih vrednosti i značaja u nekom trenutku kako nam pokazuje istorija umetnosti. ali i crtežu u "proširenom polju" što će reći da ni ova stvaralačka disciplina nije protekla bez uticaja drugih sredstava izraza tako da njen program niukom slučaju nije redukovan na šturu . "Zepter". ili tačnije rečeno. Zajedničko im je da su sve tri nekomercijalne u smislu da svoje vrlo profilisane programe nenarušavaju trenutnim zahtevima "tržišta" te da striktno slede vlastita.

Za početak. 28. ovo je možda priča za neku daleku budućnost. No. decembar 1999. . kako smo u samom uvodu istakli.108 morale bi da uz postojeća poreska opterećanja dobiju i poseban dodatak koji bi bio označen kao "porez na šund" i koji bi u skoroj budućnosti omogućio da Beograd umesto tri dobije barem trideset i tri prave privatne umetničke galerije. komercijalizaciju likovnog programa. pogotovo u ovom. III program Radio-Beograda. Time bi se javnost jasno upozoravala na skrivene i otvorene opasnosti na koje može naići u tzv. krajnje nepovoljnom trenutku za kulturu i umetnost. to bi bio prvi korak u pravcu uvođenja ozbiljnog reda i u ovoj oblasti javnog socijalnog života od posebnog značaja na koji oni koji već danas programiraju društvo novih političkih kvaliteta moraju na najozbiljniji način da računaju. umetničkim galerijama a važan deo toga posla morao bi se videti i u kulturnim rubrikama dnevnih i nedeljnih novina te u elektronskim medijima koji se polako ali sigurno iz nerazumljivih razloga zatvaraju za ovu umetnost čime i oni daju ne mali doprinos ovom negativnom trendu. po ukus publike. Ono što bi se odmah moglo učiniti je da se na nivou republike i opština formiraju komisije sastavljene od istoričara umetnosti i likovnih kritičara koje će pratiti rad svih postojećih galerija i koje će u nekom doglednom vremenu po ujednačenim kriterijumima načiniti spiskove onih izlagačkih prostora koji ne podpadaju pod pogubnu.

januar) Vesne Pavlović koja je načinila fotografski pregled njegove delatnosti u 59 slika uz koautorstvo Ane Miljanić koja je toj prezentaciji dala zanimljivu dramaturšku postavku. alternativna kulturna . protiv svakog oblika represije režima. autorskih projekata te dokumentarnih postavki sa mnogim dnevnoaktuelnim temama. premijera alternativnih filmova autora kakav je Želimir Žilnik. godine. istovremeno je postignut ne samo jedan dokumentraristički efekat (arte)faktnog nizanja događaja. a pre svega bila posvećena teatarskoj delatnosti sa četrnaest kompletnih produkcija od kojih se danas pet paralelno izvodi.. U tom raspoloženju skoro da su protekle sve ove godine njegovog rada. u Centru za kulturnu dekontaminaciju. "Tačno u podne". ličnosti i činjenica koji su markantno obeležili i reflektovali reagovanja na ovaj razorni period Jugoslavije u tekućoj deceniji. (i denacifikaciju kako se takođe naziva ova institucija čime joj se pojačava spektar "dejstva" u sredini višestruko socijalno i ideološki zagađenoj) priređena "I Dekontaminacija". za ovu priliku u tek "zakrpljenom" Paviljonu "Veljković" dotad potpuno zapuštenom i sa još vidljivim građevinskim oštećenjima na zidovima i plafonu.. demonstrativnih okupljanja. otvorenih razgovora o zaoštrenim i bolnim društvenim i političkim pitanjima koja su sve ovo vreme potresala Jugoslaviju sve do njenog konačnog rasturanja. uličnih predstava Sonje Vukičević pred kordonom policije u vreme protesta 96/97. posetioci uprkos novogodišnjem raspoloženju nisu pokazivali uobičajeni optimizam nastupajuće godine usled trajnih posledica okončanog srpsko-hrvatskog rata i rata koji je još uvek trajao u BiH. Po ovome. protestnih tribina povodom progona i utamničenja intelektualaca i umetnika (Nuneta Popovića ili Fljore Brovine na primer). in memorijama onim stvaraocima koje oficijelne institucije smišljeno potiskuju iz nacionalnog sećanja kao što je Danilo Kiš. Centar je iako nezavisna. kulinarske akcije Nebojše Popova "opasuljivanja" građana. "Pronađi se" (1-14. već je prikazan i vrlo široki obim najrazličitijih delatnosti od umetničkih izložbi. Obeležavajući petogodišnicu CZKd-a prvom izložbom u 2000. pa i onih najbrutalnijih kakvo je ubistvo Slavka ]uruvije. kao i sa jasnim naznakama svih predstojeći krvavih drama i masovnih smrtonosnih raspleta na ex- jugoslovenskim prostorima.109 Pet godina CZKd Održavanje prisebnosti Kada je 1. preko gostovanja iz zemlje i inostranstva brojnih eminentnih ličnosti poput Đerđa Konrada ili Bibi Anderson. promocija knjiga. januara 1995.

Vreme se toliko dramatično promenilo da bi još jedna "mrtva" kulturna institucija bila neproduktivna u epohi kada je neophodno jedno novo oživljavanje. Isečci iz dnevnika jednog štampomana (slike-kolaži). traženje drugačijih puteva i probijanje kroz okamenjena uska vrata društvenih tokova . Ko was šiša (akcija). objekata. dizajna. Dekontaminacija erosa (slike i skulpture). skulptura. Give Me Back my Flag i Transformers (Pariz). ili u okviru velikih manifestacija: Zabranjena slika nekad i sad . PE-LD (eksperimentalni grafički dizajn). Kameleoni (slike i objekti). Još uvek smo na ulicama Žene u crnom). priređivane specijalne izložbe: Ecologis (dečijih radova). Bili smo deca (fotografije). Retrospektiva nacionalnog interesa (slike). Paprika (akcija i instalacija). Crna zvezda (performans i video). obeležavani su jubileji. Tuzla-Beograd 1996. Druga strana istorije (10 godina Republike) i Sajam školske opreme. videa.naročito onih kulturnih i umetničkih kako je to Borka Pavićević sa saradnicima u pravom trenutku uvidela i projektovala uprkos svim ometanjima. BIS (skulpture). Zračenja (Skoplje) i posebno zanimljiv Haos u akciji (simultana likovna manifestacija u 11 evropskih gradova linkovana videom i kompjuterima). Aukcija slika za Studentski Parlament. Foto Safari. Biblijske aplikacije (kolaži). Apel za mir (skulpture). Više od pištaljke. instalacija. dokumentarne: 300 brojeva (naslovne stranice Vremena). Tendencije '90-tih: Hijatusi moderne i postmoderne. Individualna kultura protesta (slike). Shangri-la (slike). Kako se zoveš?. brojne postavke slika. Downtown (fotografije). performansa: Developing/ment (fotografije).110 institucija preuzela ulogu mnogih oficijelnih kuća koje nisu imale hrabrosti da progovore o najtežim problemima koji su nas temeljno potresali svih ovih godina osuđenih na puko preživljavanje i trajanje na egzistencijelanoj i profesionalnoj granici. usledile su inostrane izložbe: Contra-dibidon i Likovna radionica (Ljubljana). fotografija. Nokturno (slike). zatim autorski projekti: Camera Lucida i Ubistvo (godišnje izložbe Centra za savremenu umetnost Fonda za otvoreno društvo). A samo taksativno nabrajanje (nehronološkog izbora) iz likovnog programa dovoljno ubedljivo o tome svedoči. Žudnja (objekti i slike). Susret otpadnika (performans). Pertej. Nakon početne I Dekontaminacije. kolaža. U ovom malom pregledu ograničićemo se tek na izložbenu delatnost CZKd-a koja u poslednje vreme ponovo izaziva reagovanje dela javnosti nastojeći na različite načine da od njega načini nekakav anahronizam pod nazivom "Museum Veljković" previđajući da je upravo realizovani likovni program znatno prevazišao smisao i potrebe institucije koja danas nema isti cilj kakav je imala kada je osnovana. Underground (posvećena suđenju Nunetu Popoviću). Ajd' sad (godišnjica Led Arta).

previđajući dakako sa razumljivim razlogom i smisao "denacifikacije" društva kroz ideologiju kojoj je ona takođe značajno doprinela. Fabrice Domercqa. od umetnika. 2000. Zbog toga bi izložba "Pronađi se" mogla upravo nekim njihovim idelozima (mada je jedan od njenih čelnika bio svojevremeno prisutan na razgovoru o pozorištu) da pomogne da se (pro)nađu na onoj strani koja je zabrinuta. Saša Stojanović. Ivane Popović. Vuka Vidora i Fabrice Langlada. i što je najgore. Dragoslava Krnajskog. predstavljen je rad polaznika foto-radionice Vesne Pavlović i Centra za stvaralaštvo mladih Dragane Marković. Dragana Dangubića. Talenta. godine). pa i kulturnog te umetničkog štetočinstva što nasuprot njemu stoje poput bauka čak i ovde neminovno prolazeće epohe. Škarta.111 (Festival "Žudnja za životom. januar. većinom smrknuta i užasnuta nad prizorima koji su nam uz njihovi zdušnu pomoć napunili istoriju i memoriju. u poslednje vreme zabeleženo je i preuzimanje atributa "dekontaminacija" od strane jedne po broju članova. Ognjena Radoševića. . A ako se ima u vidu pomenuti široki dijapazon rada CZKd-a. zatim srednje generacije: Marije Dragojlović. Mirjane Petrović. tu su za pet godina izlagali od najstarijih Vide Jocić i Halila Tikveše. Nikole Džafa. S druge strane. Centar za kulturnu dekontaminaciju (denacifikaciju) za proteklih pet godina obavio je ogroman deo posla održavanja (uz krajnje napore) makar minimalne prisebnosti i zdravog razuma kod svojih redovnih i povremenih posetilaca (kojima je izložba upravo i posvećena). (Pariz) i još mnogih na grupnim izložbama sa kojima se bi se tek mali broj vodećih kulturnih ustanova u današnjoj Jugoslaviji mogao istaći. Dakle. započeta je i produkcija CDa: Perfect Future (Dejana Atanackovića uz kreativnu saradnju Zorana Živkovića). nego je ogromno u poređenju sa intenzitetom opšteg. najmlađim generacijama definitivno kontaminirali i nacifikovali detinjstvo. Ivane Kličković. do najmlađih: Dejana Grbe. Miroslava Pavlovića. Danas. WR u Beogradu" kada je prvi put prikazana "Svečana slika" Miće Popovića zbog koje mu je otkazana izložba 1974. te Brede Kralj i Jurija Krpana (Ljubljana). Zorana Naskovskog. simpatizera i glasača minorne partije ali odlučujuće po političkom uticaju koja njime zapravo nastoji da "disciplinuje" nerežimske medije na nekavoj lažnopatriotskoj osnovi. tek tada se dobija pravi utisak o mestu i značaju likovnog programa koji je realizovan. A to ne da nije malo.

kakav je uostalom redovan slučaj kod najboljih stvaralaca. na primer.Nadežde Petrović. A njen život i umetnost.112 Umetnosti i angažovanost devedesetih Antiratna estetika UVOD Tema ovogodišnjeg. Javljenski. Slikarstvo je najbolje razumela u Minhenu gde je Secesija (otpadništvo koje je činilo splet srednjoevropskog impresionizma. šta bi to bilo značajnije u likovnim umetnostima aktuelnog trenutka od njenog angažovanog svedočenja. Kandinski. vrlo čvrsto isprepletani. jugendstila i ekspresionizma) otvarala nove puteve i direktni ulaz umetnost u XX vek . u kući u kojoj su se okupljali političari koji će uticati na stvaranje prve Jugoslavije. danas suštinski neophodna elementa koji grade njenu celovitost u slučajevima koje ćemo na ovom mestu razmotriti. U toj vrsti umetnosti. XX memorijala Nadežde Petrović specifikovana kao Umetnost i angažovanost devedesetih naprosto se bila nametnula. upravo u klasi u kojoj se okupila gotovo prava studentska internacionala. Hrvati i Srbi stvorila je mogućnost da se uz umetnost začnu i . mladi Slovenci.što je ona vrlo dobro razumela. gde su se sretali. njeni umetnički prijatelji i saborci u mnogim poslovima građenja kulture jedne mlade nacije i države u nastajanju (čije ostvarenje Nadežda nažalost nije doživela). komentara ili kritike sociokulturnog ambijenta u kome nastaje i pokušava da deluje sa krajnjim naporom i potpunom neizvesnošću? A devedesete godine u trećoj Jugoslaviji dale su toj zabrinutoj umetnosti brojne velike te povesne povode upravo za takav angažovano-kritički stav. Slučaj Nadežde Petrović Podsticaj i paradigmatičan primer za ovako aktuelizovanu tezu nalazimo na samom početku veka i to baš u slučaju umetnika čije ime nosi ovaj Memorijal . upravo neizostavna komponenta tako da su ta dva. konstantno su pokazivali i estetičku i etičku angažovanost na mnogobrojnim poljima na kojima je delovala. Njeno privatno poreklo upućivalo je na sasvim izvesnu ličnu sudbinu: rođena je u jugoslovenski potpuno orijentisanoj porodici. Grabar. direktno na estetički vrednosni novi dovedena je i njena izoštrena etička. potpuno jedinstveni jer su izjednačeni po svim suštinskim karakteristikama. Jer. Nadeždin tadašnji rad u Ažbeovom ateljeu. jugoslovenske Nade kako su je svojevremeno zvali Ivan Meštrović i Ivan Grohar.

isto tako snažno stoji kao etička i estetička norma i na njegovom kraju u istim oblastima .ali sada kako vidimo. paradoksalno. a što će 1921. osnivanje i stvaranje sada su postali realnost uništavanja i razaranja. U periodu Balkanskih i Prvog svetskog rata ona je dobrovoljna bolničarka na kojoj dužnosti bolesna od tifusa umire u Valjevskoj vojnoj bolnici 1915 godine. ona je ponovo društveno i politički vrlo aktivna: učestvuje u osnivanju Narodne odbrane-. ka stvaranju nove države i postavljanju temelja novoj južnoslovenskoj civilizaciji i u kulturi i umetnosti. za Nadeždu to nije bilo dovoljno.patriotskog društva za pomaganje nacionalno-oslobodilačke borbe Bosanaca u vreme ustanka Petra Mrkonjića. Ako se položaj Nadeždinog slikarstva u njenom vremenu nalazio u rascepu između dramatičnog odbijanja patrijarhalne i konzervativne sredine (koje je 1900. godine najbolje opisano rečima: Zar gospođica ne nađe boljih i lepših uzora sebi i svojoj oduševljenoj mladosti no impresionističke radove. to bolesno i trulo shvatanje bolesnih i trulih mozgova) i onoga za čime je i sama težila u umetnosti. nikako nećemo uspeti ni da pronađemo šta je u nama od vrednosti. No. (a sve su to praktično bili umetnički vesnici kasnijeg južnoslovenskog ujedinjenja). a kamoli to da izrazimo tako da bude od vrednosti i za ostali svet. Ti pionirski poduhvati mlade jugoslovenske kulture i umetnosti začeti su i realizovani pre svega zahvaljujući ogromnom aktivizmu Nadežde Petrović. Tako se tu rodila ideja o Prvoj jugoslovenskoj izložbi koja je ostvarena 1904. ciljeva i načela sa početka ovog veka. godine njen brat Rastko najtačnije definisati: Dok ne prebolimo Evropu i ne naučimo evropski govoriti. Jer.od hrane i odeće do novca i oružija.113 neki drugi poslovi. Kao da upravo ova epoha mora da nam iznedri jednu novu Nadu koja dakako neće uzaludno završavati nezavršeno (jer taj eksperiment definitivno nije uspeo) već će poput nje razumeti vlastito vreme u svim njegovim dramama a svojim životnim i umetničkim delom . Njeno društveno angažovanje beležilo je isto tako značajne događaje: u Beogradu je 1903. entuzijazam stvaranja novog južnoslovenskog društva zamenjen je dramom krvavog pira jugoslovenskog rata devedesetih. dotle je njena životna energija bila nepodeljeno usmerena prema velikim poslovima društvenih promena. godine. a nakon neuspelog Ilindenskog ustanka u Makedoniji povezuje se sa komitskim pokretom organizujući dopremanje razne pomoći . raniji procesi ujedinjavanja danas su se izvrgli u razjedinjenje. sa nekoliko istomišljenica osnovala Kolo srpskih sestara. tu se dogovaralo o prvom Savezu jugoslovenskih umetnika koji je nazvan Lada formiranom 1905. Podudarnost ovih interesa. U vreme Aneksione krize 1908. sa retrogradnim predznacimam. tu se razgovaralo o osnivanju prve Jugoslovenske umetničke kolonije koja je realizovana u Sićevu 1905.

zahvaljujući angažovanju intelektualaca revolucionara.114 stvoriti novu viziju. Naprotiv. moguća su dva načina političke angažovanosti umetnika kroz njihovo stvaralaštvo.onda kada je u pitanju bila striktna stvaralačka problematika. društvene savesti. Jedini veličanstven odgovor na ovaj stvaralački izazov i za društvo i za umetnost odigrao se neposredno nakon Oktobarske revolucije 1917.kao u kakvom strašnom filmu koji se ponavlja i ubrzano vrti unazad. odn. Rodčenko i dr. Ekstremni primeri za takvu umetnost (ali i neuspeli) u ovom veku bili su nacikunst u Hitlerovoj Nemačkoj i socrealizam u Staljinovom Sovjetskom savezu za koje je najkarakterističnije bilo gušenje svih sloboda . afirmativan i politički je najsnažnije podržavan. Prva velika ekonomska kriza (glad 1921-22) stvorila je uslove da se aktiviraju pritajeni protivnici umetničke avangarde i da započnu proces njihovog potiskivanja i razaranja. (Maljevič. ili su isto tako angažovano delovali u sveri tzv.od filma (Mejerhold). Zabeleženi su brojni primeri koji su ušli u istoriju umetnosti a koji su ili narušavali larpurlatizam buržoaske umetnosti . I ISTORIJSKI PRIMERI I PRETHODNICI Apologetski i kritički realizam U osnovi. itd.). itd. sloboda umetničkog stvaralaštva koja je sigurno ponajviše imanentna modernoj i savremenoj umetnosti podrazumeva i postojanje različitih vrsta i načina političkog aktivizma na krilu njegovog kriticizma. odaslati jasne i jake signale koji se nastavljaju upravo na onim mestima na kojima su bili mnogo puta prekidani . likovne umetnosti. dakako neizneveravajući svoje. već potpuno formirane estetičke nazore. njen estetički formalizam. Tada su čak osnovana i neka državna nadleštva mlade revolucionarne vlasti čiji je isključivi zadatak bio da pomaže umetničku avangardu u svim kreativnim odblastima . sumnjama ili direktnom negiranju. pozorišta (Altman). pre svih Lunačarskog.konačno i prekinuti . Napokon. Naravno da je prvi slučaj od strane nedemokratskih režima uvek okarakterisan kao društveno pozitivan. Suprotni je kritički kada se ti opšte proklamovani politički ciljevi podvrgavaju preispitivanju. Tatljin. Jedan je apologetski kada se propagandistički glorifikuje političko stanje i ideološke tendencije u socijalnoj strukturi koje vladajući slojevi autoritarno uspostavljaju i normiraju. ilustratorska propaganda stila života. kada je žestoko suparništvo ove dve velike grupe stvaralaca sa potpuno različitim . tačka je stavljena Harkovskim kongresom pisaca 1932. kada su avangardni umetnici listom prišli novoj vlasti.od političkih i individualnih do umetničkih.

buržoasku estetičnost artističkim levičarenjem. odnosno kada je definitivno prekinuta diskusija oko načina i formi umetničkog angažovanja u stvaralaštvu sa temeljnim reperkusijama u svetskoj umetnosti. Nasuprot tzv. Ipak. borbenu negaciju uspaljenom afirmacijom. Ako su prve dve poetike imale manje-više jasno kritički naglašenu ideološku i socijalnu dimenziju. Socijalna umetnost i socijalistički realizam U delu jugoslovenske angažovane umetnosti. . a iz koje je nakon pobede Titovog partizanskog pokreta i revolucije u totalno promenjenim društvenim i političkim uslovima direktno nastao socijalistički realizam. u najrazličitim oblicima. kapitalističkom realizmu (pod kojim se najčešće podrazumevao popart) povremeno su nastajali kritički pokreti poput Nove figuracije. godine kada su komunisti preuzimali a potom i potpuno zauzeli vlast. pariskih Salona ili kaselskih Dokumenata. time i vodeću poziciju ideološkog arbitriranja u svim pitanjima života. disidentska umetnost koja je nastajala isključivo u komunističkim državama .. delimično i u jugoslovenskoj između dva svetska rata a naročito posle 1945. Tako je odnos između umetnosti i revolucije u našem stvaralaštvu imao dve jasno odeljene faze. Veliki doprinos političkoj umetnosti dala je u drugoj polovini ovog veka i tzv. pa i u umetničkom stvaralaštvu. druga je kao estetički izdanak levičarske revolucije odjednom zamenila kritičnost apologetikom.kasnije će se ispoljavati.115 kreativnim načelima oko zvanja proleterskog umetnika okončano kobnom inauguracijom socijalistički realizam kao zvanične estetike međunarodnog radničkog pokreta i internacionalnog komunizma. iz različitih razloga i sa različitim pobudama nastajala i politički angažovana umetnosti koja je pod sumnju dovodila neke od fenomena karakterističnih isključivo za te demokratske zemlje. Dakako. Iz tog fenomena mogu se nadalje iščitaviti i neke od trajnijih posledica za naš umetnički život ..a svi oni su dovedeni pod opštom šifrom svakodnevnih mitologija kojima je vođen diskurs o realnim problemima i društvenom stanju u tim najrazijenijim kulturnim zajednicama. angažovanost glorifikovanjem. a za ovu temu značajnija je upravo izmena kritičkog instrumentarijuma koja je nastala kao posledica zamene socijalne umetnosti socijalističkim realizmom.onima koje su u Evropi stajale iza gvozdene zavese a neke njene sporadične ili fragmentarne manifestacije mogle su se pratiti tek na velikim izložbama poput venecijanskih Bijenala. Narativne figuracije ili Političkog slikarstva . na intelektualnoj levici između dva svetska rata nastao je u stvaralaštvu kritički pokret koji se podelio u dve struje: nadrealizam i socijalnu umetnosti. poglavito je u zapadnim kulturama.

Kujačić je bio angažovan i na druge načine. godine. kompozicija. melodramatiku.116 Šokantni nastup socijalno angažovane umetnosti u Jugoslaviji odigrao se objavom Manifesta i jednim krajnje neobičnim delom Mirka Kujačića iz 1932. Politički i ideološki instrumentalizovana umetnost socrealizma slavila je društvo i veličala sistem. plakatski i propagandistički isticala heroizam. slikara akadamenskog realizma XIX veka koji su stvarali i posle 1945. ponos jezikom tradicionalnog. (a) po svojim problemima bliska životu kako je naveo Oto Bihalji Merin. pretvorila ga u devijantni ogranak građanskog slikarstva. ali i u drugim oblastima njihove vanumetničke aktivnosti. koji je čak u još drastičnijem obliku iskazao sve slabosti građanske umetnosti: sentimentalizam. Posle 1945. a tada anahronog realizma koji nije mogao da pobudi veće interesovanje stručne javnosti i publike. . Ta vera i zabluda da će se nova revolucionarna umetnost stvoriti starim slikarskim sredstvima i metodama. pogotovo u epohi socijalističkog realizma. godine . Lazar Trifunović je na sledeći način obrazložio istovremeno ističući i nedostatke: Za novu temu ono nije našlo i novu formu. tako je u njegovom ateljeu 1934. godine bila osnovana poluilegalna umetnička grupa Život koja je delovala pod direktnim uticajem Komunističke partije Jugoslavije javno manifestujući u svim prilikama njene ideološke stavove u stvaralaštvu. kakvi su njeni konstitutivni elementi: boja. tako da je jednostavno prihvatilo likovni jezik građanske umetnosti protiv koje se borilo. Najporaznije za našu umetnost koja se izražavala poetikom socijalističkog realizma bilo je njeno tragično podpadanje pod uzore Paje Jovanovića i Uroša Predića. godine u jugoslovenskoj umetnosti bio primljen kao prirodni epilog jednog neuspelog pokušaja uspostavljanja lažne nove estetike. gordost. valeri. sladunjavost. u stvari. što ga je dovelo u nezavidnu situaciju i otvorilo u njemu nepremostive unutrašnje dileme. jedan od svakako najangažovanijih intelektualaca svog vremena u ideološkom krilu komunističke partije. zadržala ga je u okviru sveta koji je htela da sruši. ili plastične formule starih majstora. Otuda je krah socijalističkog realizma posle 1950. On je tada jednu uramljenu cokulu skinutu sa noge mladog radnika izložio pored uobičajenih slika u Umetničkom paviljonu "Cvijeta Zuzorić" na samostalnoj izložbi čime je za to vreme na ekstremno provokativni način u nju uneo jednu eksplicitnu socijalnu dimenziju. Njih dvojica su od tada mladih umetnika drugačijih i novih shvatanja bili doživljeni kao pompijeri. Prenaglašenost teme.umetnost pristupačna narodu. u odnosu na jezik slikarske umetnosti (formu i sadržaj).

crnog humora i ironičnosti koja je takođe promptno potpala pod udar dnevno-političkih komesara koji su najčešće poticali izvan oblasti umetničke kritike. Ljube Popovića. Dada Đurića. specifičnim. Dakle. Dragana Lubarde. "Slikarstvo prizora" . nihilizma. Crni talas Poslednjih decenija poznog modernizma srpske umetnosti javnost se povremeno suočavala sa politički provokativnim likovnim stvaralaštvom poput kritičke Nove figuracije. njegovim institucijama i kulturom. deo govora predsednika Tita u Splitu 1963. Nije se dugo čekalo da ova estetički angažovana umetnost koja je implicirala i svojevrsni ideološki kriticizam koji se ticao povezivanja jugoslovenskog društva sa demokratskim svetom. Radomira Reljića. Slikartsvo surovosti. Subverzivnost savremen srpske umetnosti posle epohe socijalističkog realizma odvijala se na dva paralelna plana. na trenutak prisetio četrdeset godina ranijeg sukoba na književnoj ljevici kada se grupa oko Miroslava Krleže oštro suprotstavila stavovima Komunističke partije Jugoslavije o umetničkom stvaralaštvu (koji su prepisani iz Harkovske deklaracije) otvoreno braneći njenu slobodu. Slikartsva surovosti.geometrijskim i lirskim sintaksama .sve do strukturalnog slikarstva i enformela kao najradikalnijih izraza ove bespredmetne umetnosti. Kao da se on. Naime. pa da izazove reakciju vlasti i to sa najvišeg mesta. Drugi put je vodio neprikrivenim društvenim kriticizmom iskazanim kroz likovna umetnička dela koji je zapažen u nekolikim fenomenima: Novoj figuraciji i Crnom talasu Uroša Toškovića. Vlade Veličkovića. ideološki kolebljivim i politički nestabilnim vremenima. ili neko iz kruga njegovih najbližih savetnika.117 Nova figuracija. u ovim specifičnim vrstama figurativnog i predmetnog slikarstva negovan je duh političke i socijalne kritičnosti. Ovakvi slučajevi u našoj kulturi nastajali su očigledno u kratkotrajnim. koji je priželjkivao promenu stila života i načina političkog vladanja u državi. Crnog talasa ili Slikarstva prizora Miće Popovića. Jedan je bio u domenu pikturalnog jezika koji se razvijao u manje-više apstraktnim . U njihovim radovima u prvi plan je iznet etički princip kroz koji je gledano i procenjivano sve ono što se neposredno ticalo položaja čoveka u društvu koje još uvek nije uspostavilo stabilne okvire egzistetncije niti jasnu hijerarhiju umetničkih pa ni drugih vrednosti. godine bio je posvećen jugoslovenskoj apstrakciji koju je on nazvao kvaziumetnost. Mira Glavurtića.

Hteo bih da prisustvujem i da svedočim. filozofa. podstaknutog službenom medijskom propagandom da iz Jugoslavije krene u potragu za srećom u tom velikom vremenu. . Upozorenja Miće Popovića (i drugih tadašnjih kritičkih patriota. izgledalo je činovnicima. angažovanih umetnika. A glavnu pozornost cenzora Popovićeve (neotvorene) izložbe iz 1974. privukla je Svečana slika. Po njihovom razumevanju. bar. Propagandisti vremena velikih uspeha socijalističke izgradnje to su prvi shvatili. Ne treba mi. Na takvu perspektivu odnosio se Popovićev ciklus Gvozdena . Ne želim da zauzimam ništa pa ni stav. Potom je usledilo dramatično buđenje: u devedesetim krvavi rasplet je neminovno stigao kao (ne)zaslužena kolektivna kazna. ipak. Njihove ekplicitno izražene poruke . Moralo bi da ima više usrećiteljskih ili. prividom lične perspektive. Kao da je time. popravljačkih ambicija. itd.118 Slikarstvo prizora nije. prenošenje ovog foto-snimka u ogroman format naslikanog prizora. Suviše je bilo opasno po režim. itd) ostala su na marginama društvenog uticaja . godine u povodu izložbe na kojoj je pokazao slike-prizore iz novog cilkusa koje su nužno morale izazvati oprečne reakcije socijalističke javnosti.napisao je Mića Popović 1971.direktno su pogađale bolno mesto očiglednih razlika koje su nastale između proklamovanih političkih ciljeva Titovog režima i realnosti svakodnevice običnog čoveka.vrlo daleko od uvida i razumevanja javnosti.uz sve neophodne napomene koje je sam autor izneo . Na njoj se nalaze dve vladalačke porodice: jugosloveska i holandska a kao predložak poslužila je fotografija potpuno istog sadržaja objavljena u dnevnoj štampi.. kritike i politike. A ja želim samo da svedočim.. Nakon odupiranju socijalističkom realizmu učinjenom prvom samostalnom izložbom sa početka pedesetih godina i enformela kojim je Mića Popović jezikom radikalne umetnosti progovorio o vremenu bremenitom egzistencijalnim i socijalnim kontrovrezama. mesto na socijalnoj lestvici svakog podanika određeno je stepenom podrazumevajuće kritičke pasivnosti koja je kompenzovana tobožnjim blagostanjem. Ta individualna. uglavnom samoinicijativna i ekonomska migracija dvadeset godina kasnije postaće masovna i nasilna a sprovodiće se po načelima etničkog čišćenja. povećano i upozoravajuće svedočenje Miće Popovića o kontrastu koji se pojavio između tog svečanog blještavila i zatamnjene sudbine velikog broja onih koji su upravo tih godina postali gastarbajteri.čoveka koji putuje. oni su mislili. političko slikarstvo. Zagluščujući mitovi bratstva i jedinstva. disidenata. u ovom njegovom poslednjim ciklusom politički provokativnog angažovanja za njega je slikarstvo . samoupravljanja i nesvrstanosti opčinili su malog čoveka izolovanog od spoljašnjeg sveta. onom socijalnom zaštitom koju je finansirao Uncle Sam (bezbrojnim kreditima).

naročito u poslednjoj dekadi veka sa događajima koju su tada začeti a konačni rezultati biće dosegnuti definitnim raspadom Jugoslavije i egzodusom tri njene najveće nacije) Basara je stvarao svoj famozni ciklus monumentalnih skulptura inspirinanih nacionalnom istorijom i njenim junacima. Izrazi tadašnje teške. gotovo kolektivni stav bio je zapažen i u tadašnjim jugoslovenskim relacijama te su oni (Basara i Đuza) . i nešto manje vidljivo u radu Zorana Furunovića i Zorana Jovanovića Dobrotina. potom u istom intenzitetu kod slikara Petra Đuze.srpsku manjinu. uništavanja koji nisu bili samo slike trenutka već očigledne najave epohalnih procesa koji će tek u punom intenzitetu uslediti desetak godina kasnije. Novi ciklus Svetomira Arsića Basare i kosmetski krug osamdesetih Krajem sedamdesetih godina politička situacija u Jugoslaviji naglo je počela da se pogoršava. Paralelno sa njim Đuza. Ovaj. praktično govoreći inspirator. budući su potpuno kontrolisali institucionalni politički život u pokrajini. Basara je iznenadio javnost 1984. Furunović i Dobrotin slikaju velike.i to na Kosmetu . kako njihova secesionistička aktivnost nije mogla da se odvija potpuno otvoreno oni su. No. Ova jedinstvena tematska formacija nekoliko kosmetskih autora unela je jednu novu i dotad nepoznatu živost u naš likovni život sa mnogim karakteristikama koje su je izdvojile na aktuelnoj umetničkoj sceni. promotor i glavni animator ovog neformalnog kruga umetnika bio je akademik Svetomir Arsić Basara. Njen kulminativni nivo dosegnut je neposredno nakon Titove smrti . Usred kosmetske tragedije koja je najavila i dugoročne promene na jugoslovenskoj političkoj sceni (koji će nastupiti tek krajem te decenije. A te su poruke očigledno do danas ostale delotvorne. destrukcije. zamračene ekspresivne prizore razaranja.pre svega u skulpturi Svetomira Arsića Basare.tokom jedne od brojnih i gotovo kontinuiranih posleratnih pobuna Albanaca. svakodnevne egzistencijalne borbe za opstanak ugrožene nacije odjednom su se pojavili u tamošnjem plastičkom stvaralaštvu . Centralna ličnost. pribegli manjeviše otvorenim pritiscima na sve malobrojniju nacionalnu . kada je na prvoj retrospektivnoj izložbi u Umetničkom paviljonu "Cvijeta Zuzorić" pokazao najnoviji ciklus sasvim izmenjenih kreativnih shvatanja. Dotad poznat kao predstavnik visokomodernističkog formalizma sedme decenije u savremenoj srpskoj skulpturi koji se tokom sedamdesetih postepeno menjao u pravcu metaforičkog i simboličkog izraza.119 definitivno postalo sudbinskim poduhvatom.

Na istom mestu Malići je istakao i sledeće: Albanska umetnička scena je dve godine bila u stanju šoka i depresije. da bi negde od 1993. dovodeći u pitanje njihov srećni i beskonfliktni akademizam. u tamošnjim likovnim umetnostima posleratnog perioda nisu mogli da se uoče njihovi odrazi. dakako inovinarog plastičkog jezika koji je izvanredno precizno odrazio Džafino političko i ideološko stanovište otkrivajući da u njemu postoji neko ozbiljno. održana u "Paviljonu Veljković" u Beogradu. . godine. Ovu liniju angažovanosti u likovnoj umetnosti kosovskih Albanaca nastavila je i generacija umetnika koji su na scenu stupili devedesetih godina. prateći ritmove opšteg samoorganizovanja albanskog društva. Ovaj snažni uticaj prvog zaista savremenog slikarstva jugoslovenskih Albanaca morao je (i jeste) ostaviti trag na generacije tamošnjih autora koje su pristizale. započela sa novim alternativnim oblicima organizovanja umetničkog života. dakle u vreme kada se zbio potpuni prekid komunikacije sa albanskom populacijom na Kosovu. već se usmerava i na preispitivanje smisla umetnosti. a čija smo dela mogli videti na izložbi Pertej koja je 1997. godine. U isto vreme sa Basarom. autor izložbe Škeljzen Malići izneo je niz dragocenih podataka upravo o autorima (i za širu javnost nepoznatih izlagačkih prostora) koji su na scenu stupili osmadesetih i devedesetih godina.bližeg ili udaljenijeg od poznatih kanona poznog.120 našli mesta na poslednjoj jugoslovenskoj izložbi pod nazivom Umetnost za i protiv koju je Berislav Valušek priredio 1989. Dževdet Džafa i devedesete Bez obzira na društvene i nacionalne konflikte koji su neprestano izbijali na Kosovu. Likovni umetnici. sasvim onemoćalog modernizma. godine u Banja Luci. bez obzira da li se radilo o Srbima ili Albancima. Pišući predgovor. Ulogu galerija preuzimaju restorani. nisu bili spremni da se upuste u komentarisanje takvog stanja. Ova umetnost rezistencije. nije se zadovoljavala samo otporom prema etničkom aparhejdu i kulturnom nasilju. već upravo suprotno tome . Džafa je stvarao svoj munumentalni ciklus slika poznat kao Autobiografija koji je prvi put izložio u Salonu Muzeja savremene umetnosti 1984. čak tragično i dramamtično osećanje egzistencije kako je navedeno u izložbenom katalogu. kafane i druge nezavisne albanske institucije. Sve do pojave Dževdeta Džafe u osamdesetim godinama. time što istovremeno zauzima svojevrsni stav otpora prema umetnosti 'očeva'. One su bile i prve naznake temeljno promenjenog. premda veoma oscilirajućeg kvaliteta.njih je isključivo zanimao problem definisanja likovnog jezika .

njihovo izdvajanje iz opšteg konteksta uobičajenog pojavljivanja. Drugi.politika .likovne. Autor je ovakvom koncepcijom nameravao da prikaže oblike specifične estetske reakcije u domenu vizuelnih umetnosti na sve one pojave koje zaokupljaju naš savremeni trenutak i njegov ideološki kontekst. opet ističem.ideologija već je tada bila proistekla iz dobrano zaoštrenih međunacionalnih odnosa. odnosno iz potrebe celovitog sagledavanja i kritičke interpretacije aktuelnog umetničkog trenutka jugoslovenskog stvaralaštva u kontekstu najšireg društvenog realiteta. Treći je moralizatorski kada se pokušava ukazati na loša mesta političke prakse ili se sama praksa kao takva osuđuje. Ovaj vid umjetnosti . Izložbena eksplikacija odnosa umetnosti . svetska situacija (pa time i lokalna) razrešava Thanatosom . Valušek je tačno uhvatio tadašnje raspoloženje umetnika da o problemima promišljanja političke i ideološke stvranosti posvedoče u najširoj lepezi od metaforičkog govora do najneposrednijeg angažmana. ovu treću generaciju albanskih umetnika sa Kosova kao diminantni fenomen obeležava kreativni nihilizam sasvim specifičnih boja koje ćemo videti u jednom sažetom i reprezentativnom izdanju na njegovoj autorskoj izložbi Pertej. koji svoje ideje. ironizacija simbola.opet u skladu sa tim netom predratnim vremenom primećujući kako umjetnost na kraju osamdesetih u Jugoslaviji reagira i na ideologiju i politiku u kojima se razvijala u posljednjih četrdeset i više godina. I peti. onaj u kome se celokupna.smrću izrečenom jezikom umetnosti. sukladno. ovaj model je podeljen na dva dela: jedan je anahron i zapravo glorifikuje i mitologizuje revoluciju. Refleksija kritike na ovu izložbu takođe je poprimila stanovitu idejnu podeljenost . koji se bazira na relativno bezazlenom poigravanju znacima i simbolima koji se upotrebljavaju kao građa za umetničke konstrukcije. .121 Po Malićiju. godine kada je Berislav Valušek koncipirao izložbu pod naslovom Umetnost za i protiv. globalna. a drugi se oslanja na nacionalne programe koji se poklapaju sa politikom provođenja tih istih programa. Četvrti je ne-umetnički kada se bezrezervno pristaje na vlastito umetničko određenje kroz političku ili ideološku strukturu. redizajniranje i ponovno uklapanje u nove sisteme koji stvaraju nova značenja. ikonografiju crpi iz sloma konceptuelnog i praktičnog klišea socijalističkog uspjeha i aktualnog političkog rasula. "Umetnost za i protiv" Poslednja izložba sa temom savremene angažovane umetnosti održana je u Banja Luci u praskozorje jugoslovenskih ratova 1989. On je utvrdio nekoliko modela politizacije i političke ideologizacije angažovane umetnosti: prvi.

Učinci takvog stanja mogu biti zaista zanimljivi . u zbivanjima nastalim povodom famozne naslovne stranice Studenta. dovodile do tolikog preplitanja uticaja da je potpuno razumljivo što se oni ne mogu ni tačno ni potpuno raspoznati. u ovakvim kontrastnim kulturnim i civilizacijskim područijima koje su iz različitih razloga (najčešće zbog vlastite želje) izvan magistralnih civilizacijskih tokova. Da se podsetimo.da istovremeno nisu porazni. Jedan od tih sindroma vidimo kao strah od slika. te umetnicima Jusufom Hadžifejzovićem. sve do najmlađih Petra Đuze. Marinom Gržinić i Ainom Šmid.122 estetskom i etičkom integritetu samog umjetnika. dakle.i levog i desnog predznaka. srpska selekcija na ovoj izložbi bila je najbrojnija . Štaviše. Kod mnogih od njih u kritičkim osvrtima navedeno je kako više stoje u funkciji dnevnopolitičke ideologije (sa jasnim aludiranjem na antibirokratsku revoluciju koja je već bila u toku) nego da su vlastito delo stavili u striktnu službu artizma. na primer. Žanetom Vangeli. Početak ove nove ikonofobije nalazimo tačno pre deset godina . zatim autora srednje generacije Jovana Rakidžića. Raše Todosijevića. Vladom Martekom. iz exjugoslovenskih republika. destruktivni i opasni. Reakcija tadašnjeg Gradskog komiteta SKJ u Beogradu iznetog kroz . Zorana Todovića i grupe Autopsija.1987. artikulira se na više načina i pravaca" napislala je tim povodom sarajevska kritičarka Nermina Kurspahić. Kolje Milunovića i Milije Nešića. koje su. A da li su umetnost i angažovanost nespojivi? Naročito u uzavreloj političkoj situaciji kakva vlada devedesetih godina u trećoj Jugoslaviji. Ova pojava je snažno generisana iz potpuno različih ideoloških matrica a redovno rigidnih političkih grupa . da ovde spomenemo tek najreprezentativnije autore. Nenadom Dančuom. kao i kosovskih Albanaca Gani Barjaktarija. Mladenom i Svenom Stilinovićem. Uporedo sa grupama Irvin i Novi kolektivizam. II IKONOFOBIJA DEVEDESETIH Nije neophodno otići u predaleku prošlost i naići na primere koji na vrlo plastičan način pokazuju temeljitost zabluda nastalih zbog pogrešnih predstava koje se iz umetničkih slika iščitanju.od Miće Popovića. još uvek u istorijskom periodu. Miroslava Mandića. Ere Milivojevića. Budima Beriše. Svetomira Arsića Basare. na njoj je za broj kojim je obeležen Dan mladosti objavljena fotografija hrastovog lista koji je na sebi imao oštećenje u vidu dva zareza. Otuda je kod nekih tumačenja proistekla sumnja o mogućnosti uspostavljanja stvarne ravnoteže između estetskog i etičkog u nekom delu angažovane savremene umetnosti.

od crkve prihvaćenih i postavljenih mozaičkih ikona u manastiru Žiča akademika Mladena Srbinovića. posetioca izložbe koja ga je zbog nekog svog sadržaja mogla izazvati da se burno oglasi. Strah od ikona se posle ikonoklazma dubokog vizantijskog srednjeg veka obnavlja i najžešće intenzivira sa komunističkom vladavinom (ne računajući turski period koji je po prirodi antiikoničan i izvan je evropskog civilizacijskog konteksta). ipak gospodin Radović osećao pozvanim da arbitrira o estetičkim pitanjima sa mesta crkvenog vosokodostojnika. A te konstante ponajbolje opisuju vreme u kome se to dogodilo koje ima znatnih problema da uoči i postavi toliko potrebne temelje jednoj savremenoj civilizacijskoj i kulturnoj ravni. Deset godina kasnije. moglo se primetiti kako je propustio jednu dobru raniju priliku da se izjasni oko skandaloznog odstranjivanja naručenih. ostarelih ali još uvek ostrašćenih revolucionara koji su se budući pripadnici Titovog partizanskog pokreta prepoznali kao meta napada i mladih jurišnika samoupravnog socijalizma okupljenih oko marksističkih centara i univerzitetskog partijskog komiteta (čija će vrtoglava politička karijera uskoro uslediti pod budnom pažnjom njihovog i danas aktuelnog ideološkog mentora) identifikovala su zapravo jednu staru i stalnu potrebu da se slikama pridodaju oni sadržaji koji su najčešće ili sporedni ili ih nema. I u tom sukobu . Ali. moglo bi se razumeti da je ona došla od crkvenog velikodostojnika samo ukoliko bi se radilo o religioznom seminaru zatvorenog tipa. Mitropolit Crnogorsko-primorski zaključio je jedino kako je ono satansko. A ako se. tumačenja komunista. Međutim. Ovog očigledno svetranog Mitropolita tada nimalo nije brinula zamena istinskih umetničkih dela ordinarnim. od svega što je mogao da vidi na Cetinjskom Bijenalu. Pošto ovo nije estetička već ideološka ocena. Odbrana njegovog lika i dela bila je tada toliko temeljita i razorna. toliko izvedena u jednom enormnom strahu od mogućih promena da su usledile kazne za aktere ovog događaja. Sva kasnija objašnjenja i tumačenja koja nisu došla samo od redakcije Studenta već i od liberalne i demokratske javnosti te uticajnih pojedinaca različitog političkog i ideološkog spektra nisu dala rezultat. kako se u ovom slučaju radi o javnoj umetničkoj izložbi bila bi prihvatljiva jedino reakcija gospodina Radovića. doduše kanonizovanim i osveštenim šundom koji s masovno proizvodi upravo pod okriljem njegove. u svojoj gnevnoj epistoli. Iako su ova dva slučaja nerazumevanja smisla ikone prividno različita. Srpske pravoslavne crkve. zapravo članstva SKJ.123 napis koji je ovu sliku razumeo i tumačio kao politički napad. odnosno kao uvredu druga Tita (već sedam godina mrtvog). ipak je uočljivo da se u tom procesu formiraju konstante koje zapravo potiru osobine koje su pre svega samo drugačije ideološke matrice: s jedne strane je komunistička a sa druge verska.

za povraćanjem iz svekolikih zabluda u kojima se predugo živelo.pa je tako i eros u umetnosti zamenjen tanatosom. kada se iz njih uklone poznate ličnosti. Krajnji cilj. prelamati sudbina nove umetnosti u Jugoslaviji. Funkcija.jedne dva milenijuma stare.pripadnike jedinstvene familije. kao u kakvom nemogućem ogledalu. još će se dugo vremena. naši mentaliteti i karakteri (koje uglavnom nemamo) iz kojih i proizlaze povodi i razlozi ovakvom stanju i ovakvim delima. ostane odraz. koji stoje na početku blistavog niza autora u ovom veku.124 potpuno različitih (i potpuno istih) instrumenata dveju civilizacijska . Još dva primera primera na različite načine dopunjavaju ovu skeptičnu sliku. Coraxove karikature ne podstiču isključivo na smeh .oni su ovde samo uzgredne žrtve .na tapetu njegove kritike zapravo smo mi sami. tekstovima i fotografijama objavljenim u novinama . paradoksalno. Jer. neveselog.one su ubitačni politički i društveni komentari sa poraznim učinkom pre svega po njihove glavne junake . Coraxova Familija Među bardovima srpske karikature od Bete Vukanović i Pjera Križanića. gotovo kazna Coraxovog paradoxa je u tome da kod njega nisu u pitanju karikature političara . do Kušanića ili Klasa. presklipingom . izvesno je. odn. sigurno je njegova smišljena namera da pokrene umrtvljenu volju za promenama. lako je naslutiti. buđenje narodne energije i aktiviranje otpora onih koji su još uvek u nekoj vezi sa stvarnošću. u društvu i u umetnosti istovremeno. Predrag Koraksić Corax. u sličan tragikomični položaj zapadnu i obožavatelji Coraxovih karikatura. sa nekim poražavajućim saznanjem o svom beznađu i nemoći da stvarno utiče na vlastitu sudbinu. Tikvešin dnevnik Sa početkom jugoslovenskog rata nastupio je posvemašni prekid . čiji su radovi tema dana naročito među onima kojima nipošto nije do smeha ili kakve zabave. dakle. život smrću. žovijalno morbidnim. ili može biti cilj Coraxovih karikatura je. nalazi se na istaknutom mestu mereći opštim javnim efektom.naslovima. Ovaj bumerang efekat koji iz Coraxovih karikatura nemilosrdno udara po čitaocima novina. sa normalnim i moralnim. natalno mortalnim. Posle njih. a druge ni pun vek. Jedan ciklus njegovih radova iz ratnog perioda (bio je izložen u Centru za kulturnu dekontaminaciji 1997) pokazao je svu realnost protekle jugoslovenske drame ali ne artificijelnim formama već gotovim elementima. U našoj zbilji i u slikarskom dnevniku Halila Tikveše. očajnog. ojađenog i posunovraćenog naroda.

zatim na nekoliko problemskih izložbi sa glavnom temom (ili delimično) aktuelnog socijalnog kriticizma poput Ubistvo 1. III PREGLEDI NOVE ANGAŽOVANOSTI Naročito su devedesete godine . dokumenta. a oni nas ponovo vraćaju na odnos erosa i tanatosa. na različite načine povezane sa zbivanjima koja su obeležila sadašnje vreme i koji su nam odredili sudbinu tokom poslednje decenije. pokazale niz otvoreno angažovanih ekspresija na domaćoj plastičkoj sceni.trajnog evidentiranja dokaza o tim događajima i njihovim akterima. uglavnom dva načina angažovanog pristupa u likovnim umetnostima: eksplicitno politički i metaforički koji se takođe može pojaviti kao istoznačan ili istovredan protest. Naime. Prestupničke forme. već je rečeno. U Tikvešinom slučaju očigledno da se radi o direktnom govoru. (izložba se i zvala Isečci iz dnevnika jednog štampomana). Elipsa je u ikonografiji istorije umetnosti simbol jajeta.što je potpuno razumljivo usled krvavog raspada Jugoslavije. žrtvama. Dve forme se redovno u njima vide ili naziru: elipsa i krst. začetka života. Moguća su. smrti. Balinta Sombatija. Na ovom spisku (sačinjenom poput jedne galerije neverovatnih likova) pobrojane su ličnosti koje su manjeviše neposredno.125 tokom devedesetih godina koji su ovde aplicirani sa jednom očiglednom namerom . Ovi isečci iz štampe. Zvonimira Santrača. ali koji je istovremeno na neobičan način ostao dosledan njegovim ranijim likovnim i grafičkim shvatanjima. na crno-beloj likovnosti ali sada sa upotrebom već jednom štampanih novinskih članaka. na neizvesnu borbu života i smrti. na neprozirnosti koje nam je donela svakodnevica i koje nam donosi dudućnost. Pertej. a njeni najvažniji fenomeni registrovani su u knjizi Art in Jugoslavija 1992-1995 definisani kao Umetnost u zatvorenom društvu (autora Dejana Sretenovića i Lidije Merenik u izdanju Centra za savremenu umetnost jugoslovenskog Fonda za otvoreno društvo). na tanatosu. principa erosa. Asocijalno osiguranje. kolažirani su na takav način da stvaraju sem evidentnog estetičkog prizora i poznati dnevnički izgled sa literarnim sadržajem koga karakteriše jednan silovit antiratni protest. rečju. ovi plastički prizori koncipirani su na poznatim postupcima grafičkih tehnika. optužnice Halila Tikveše očigledno da žele da direktno deluju na savest svih . dok je krst obeležio čitavu dvomilenijumsku civilizaciju koja je utemeljana na patnji. dakle. Ovi slikarski dnevnici. . i naročito u radu umetnika nekoliko generacija koji su uvršćeni u ovu uzložbu: Marine Abramović.i onih koji se na njima nalaze i onih koji ih na manjeviše nevino ili nevešto posmatraju.

pažnja javnosti bila je isključivo usmeravana prema lažnom stvaralaštvu dostupnom najširim populističkim slojevima. TV. radio). 10 sekundi pre ubistva. a sa druge. . Njena morbidna teorijska matrica može biti shvaćena i kao smisao umetnosti opasnosti u politici sigurnosti koja je upravo inverzna našoj realnoj . Neki naslovi tih posebnih odeljaka unutar zajedničke koncepcije glase: Ubistvo 1. I zaista. da ovaj apsurd bude još veći. generalne javne i privatne nesigurnosti postavila je osnovna pravila ponašanja u svim oblastima našeg društvenog života . godine Centar za savremenu umetnost Fonda za otvoreno društvo organizovao je svoju redovnu Drugu godišnju izložbu komponovanu iz nekoliko segmenata i postavljenu u nekoliko beogradskih izlagačkih prostora u kojima je četvoro autora ekspliciralo svoje kritičke i teorijske poglede proistekle ipak iz jedinstvenog izvora kako su sami definisali: smisla umetnosti sigurnosti u uslovima politike opasnosti.Škart. obavljala se svojevrsna kretenizacija nacije jer više nije bilo jasno koje su stvarne vrednosti umetničkog stvaralaštva a koje su njihovi opasni surogati sa štetočinskim efektima i trajnim deformacijama. ili u najboljem slučaju . da se porazni kvalitet života zakloni iza afirmišućeg kvantiteta pseudo.126 Raše Todosijevića. Strah (što je otkrilo frapantnu koincidenciju sa jednim realnim događajem . praktično sa istim ciljem i zadatkom.pa tako i u njenom najvitalnijem području koje zauzima kultura u kojoj se. Milete Prodanovića te tri u ovom pogledu vrlo aktivne grupe . "Ubistvo 1" Sredinom 1997. pozorišta) i masovno propagiran u režimskim medijima (štampa. Čedomira Vasića.tek koji dan pred otvaranje izložbe izvršen je atentat na tadašnjeg šefa srpske javne bezbednosti koja je namah nametnula i paradoksalna pitanja koja su postavljena ovom izložbom).totalno kriminalizovanoj situaciji koja ispravno glasi: oficijelna politika opasnosti. galerije. U istovremenom i razornom delovanju ova dva pseudoestetička sadržaja. Led-art i Magnet. Oficijelni politički stratezi proteklog perioda jasno su naznačili da je neophodno da se obavi efikasna supstitucija postojeće stvranosti veštačkom.mediokritetske umetnosti. do nedavno odvijala aktivnost poznata kao umetnost sigurnosti sa simptomima sasvim očiglednog autizma. izolovanosti ili izopštenosti od idejne zbilje ratnog i neposredno poratnog perioda. taj lažni sistem vrednosti vrlo dobro je funkcionisao u najvažnijim institucijama (muzeji. I jedni i drugi su brinuli o tom delu duhovnog zdravlja društva na takav način da je u jednom trenutku zabeležena apsolutna dominacija jednog tobože nacionalnog programa veoma bliskog najordinarnijem kiču s jedne strane.

palimpsesti Maksuta Vezgišija. a to je bio nepatvoreni kriminal. radove prekrivene bitumenom Mehmeta Behuljija i zvučno-ambijentalnu postavku sa istim nazivom Ilira Bajrija. i dr. Zatim tu je 10 sekundi pre ubistva (Konak Kneginje Ljubice) autorski projekt Dejana Sretenovića u kome su učestvovali Jelica Radovanović i Dejan Anđelković sa zajedničkim radom. atmosfera tih izložbenih postavki govore da je problem koji zaokupljuje ovu vrstu angažovanih stvaralaca zajednički i jedinstven. Na izložbi Pertej (na albanskom . Ivana Ilića. slutnjama i optužbama: Behulji je u Prištini istovremeno radio umetničke predmete jednakog smisla u poređenju sa pomenutom beogradskom izložbom. Batu Krgovića. ali nezasvisno i bez neposrednog kontakta. onkraj. Vizuelni rezultati. u malom ali sasvim adekvatnom reprezentativnom uzorku prikazana su tri zanimljiva slikara i jedan kompozitor: zatamnjene slike . Zorana Naskovskog. Nema sumnje da su školski programi i u umetničkoj edukaciji na alternativnim kosovskim univerzitetima adekvatno funkcionisali. stvara praktično saglasna plastička i semantička situacija sa jednakim strepnjama. Lidija Merenik je koncipirala postavku Strah (Cinema Rex) sa radovima Mrđana Bajića. (čiji su radovi postavljeni u "Paviljonu Veljković"). da je upozoravajući i optužujući za stanje u kome ove generacije . u svojim delima ophode na različite.prema koncepciji i izboru Škeljzena Malićija. Nije neobično da se u istom geografskom prostoru. da se obraća istom civilizacijskom usudu ovog istorijskog trenutka. a istoj izložbi pripada i rad Milice Tomić (koji je bio instaliran u Galeriji Doma omladine). Dragana Jelenkovića Milete Prodanovića. prostorne instalacije Sokolja Bećirija.nad.127 Autori koncepcije ove jedinstvene izložbe sastavljene iz više segmenta bili su istoričari umetnosti Branislava Anđelković i Branislav Dimitrijević koji su za izložbu Ubistvo 1 okupili (pored drugih) sledeće umetnike: Uroša Đurića. s one strane. preko. Najzad. Ovaj složeni izložbeni poduhvat pokazao je simptom jednog stanja koje je kod nekih umetnika pobudio interes da se prema društvenoj zbilji i procesima koji su ga tada obeležavali. Kasnije će taj angažovani stav postajati sve otvoreniji i direktniji. Rašu Todosijevića. sklopovi značenja. Dragana Srdića i dr. Simonidu Rajčević. "Pertej" U paralelnom obrazovnom sistemu kosovskih Albanaca odigravali su se očigledno veoma zanimljivi procesi. Gledajući Behuljijeve radove prisećali smo se slične izložbe Milete Prodanovića pod nazivom Tama. naziv je u ovom slučaju poprimio aktuelne i političke konotacije koje se tiču prevazilaženja predrasuda i umetničke apstinencije) . ovom prilikom uglavnom aluzivne i indirektne načine. Gabriela Glida.

nekada konkretna i veristička. Time je dato neophodno objašnjenje koje identifikuje vremenski i semantički okvir ove izložbe. vandalizma koji su najčešće individulni čin ali su ponekad dirigovan ideološkim i političkim interesima. Njegova asocijativna. "Asocijalno osiguranje" Pod neuobičajenim naslovom za umetničku izložbu . autentičnost. grupna izložba petoro umetnika koja u svom podnaslovu ima sledeću odrednicu: Socijalna umetnost u beogradskom slikarstvu (od 1975. Milana Blanuše. O tom iskustvu. kada je to bivalo moguće. naravno i kolektivnom kome poreklom pripada.Asocijalno osiguraje priređena je jedna autorska. anticivilizacijskog ponašanja. u njegovim sve transparentnijim potrebama da iskorači iz poznatih i uobičajenih jezičkih transcedencija i da formira takav umetnički predmet koji ne govori novom već drugačijom sintaksom . Pa ako sada osnovni zahtevi koji daju smisao nekom umetničkom delu više nisu samosvojnost.utvrđuje nova estetika. do 1998. Fundamentalni smisao leži u tome da je za savremenu umetnost potpuno irelevantno pitanje bilo kakve originalnosti koje je potpuno iscrpljeno tokom epohe modernizma. Osnova i arhiva ljudskog iskustva . godine). neponovljivost. svom ličnom. koji je dosada bivao zapostavljan a koji je takođe veoma uspešno. nekada aluzivna i dvosmislena dela većinom su hromatski izrazito živopisna ali taman koliko i tragična. Aktuelna kritička postavka koja u recentnoj umetnosti traga za novim smislom umetničkog predmeta (koju je ustanovio Bodrijar) uspostavila je ideju simulakruma. Jelene Marković i Srđana Đileta Markovića koji je uz Tatjanu Velenik potpisan i kao autor koncepcije i pratećih tekstova. gde ih onda treba tražiti i očekivati? U onom njegovom sloju . Dušana Gerzića. . Zbog toga je on i bio pozvan ali je konflikt na Kosovu toliko eskalirao upravo u trenutku koncipiranja izložbe i izboru autora da je ovom umetniku praktično postalo nemoguće da na njoj učestvuje) Potpuno izvan medijski determinisanog područija nalaze se simulacije etno-objekata i instalacije Sokolja Bećirija. a odricanje od te vrste memorije uvek dovodi do nasilja.128 istovremeno i zajednički žive i stvaraju. a njena sadržinska ravan ispunjena je radovima Milije Nešića.knjige i biblioteke unuštene su u Behuljijevim delima do stadijuma da su postale neupotrebljive.znakovitošću samog artefakta. efemerne za ljudsku (ili neku specifičnu etničku) civilizaciju. Belodani dokazi za ove tvrdnje nalaze se svuda oko nas. (Mehmetu Behuljiju svakako da je mesto na ovoj izložbi. učestvovao u fantazmatskoj igri umetnika.

vidnu idejnu angažovanost koja je ostala izvan zvaničnih tokova.Postmoderna i avangarda na kraju XX veka priređena u vršačkoj Konkordiji. Velike reprezentativne izložbe. slikari kao medijske zvezde. socijalni žanr u ovoj paralelnoj umetnosti odbacio je ispraznu strategiju neoizama. Gerila ovog žanra nikada nije bila favorizovana od strane državnih institucija jer je smatrana nepodobnim za reprezentativne izložbe u Evropi i svetu. nasuprot tzv. kao slikarskog žanra. Nasuprot hiperprodukciji umetnosti osamdesetih koja je ispoljila apolitički stav do besmisla. godine. odnosno. onoj koja je zaista unela novi jezik i donela novu estetiku. etabliranoj umetnosti devedesetih godina. Dakle. Prema mišljenju autora izložbe. Ovo je zapravo sporenje u jedinstvenoj porodici sa istinskim umetničkim karakteristikama. finansijska moć i artistički zamagljeno ogledalo. mnoštva njegovih plastičkih strategija i formalnih ishodišta. glamurozne pres konferencije. "Prestupničke forme" Prema koncepciji dr. recimo i ovakvu konstataciju: Neoizmi nisu doneli nikakav suštastveno nov ili neposredni način prikazivanja socijalne stvranosti a džentlmenska distanca prema ovom problemu je zadržana. . A gledaocima izložbe i čitaocima omogućeno je vrlo blisko praćenje značenja i strukture današnjeg vizuelnog jezika. izložbom Asocijalno osiguranja identifikovan je još jedan ciklus na spirali starih problema . Miška Šuvakovića nastala je autorska i studijska izložba Prestupničke forme . oficijelnoj. uz dva uvodna teksta koji daju niz teorijskih i kritičarskih referenci kojima je iščitavano složeno polje aktuelne plastičke produkcije. sve to da se ne bi pokvarili korektni odnosi sa državnom politikom (patronima). na kojima se demonstrirao intelektualni prestige. nesvrsishodna i passe. sve to da bi se stvorio utisak i kod publike i kod umetničkog podmlatka da je oštrina socijalne umetnosti. Odanost državnoj politici se nagrađivala pozivima za učešća na velikim ekstravagantnim izložbama.nasuprot estetici larpurlartizma opet se u prilično zaoštrenoj formi pojavilo idejno angažovano stvaralaštvo. istovremeno stoji jedno stvaralaštvo koje pokazuje veoma naglašene karakteristike socijalno stanja.129 Osnovna teza izložbe veoma je rigidno postavljena i duboko zadire u problem angažovanosti naše likovne umetnosti posle 1975. koja nema potrebni pristup institucijama umetničkog sistema. Ješe Denegrija i dr. U njihovoj selekciji našlo je mesta 22 umetnika i jedan pozorišni projekat tematiziranih u 11 poglavlja. Tekst u katalogu sadrži. što ni za autore ove izložbe nije sporno.

sistematičnosti (u klasifikaciji fenomena najnovije umetnosti) a termin prestupničke forme odredio na ovaj način: danas (su) prestupničke i (kao) avangardne one strategije umetnika koje su kosmopolitske. kakva joj je sudbina u uslovima koji postoje u zemlji ratova. S druge strane. Na suprot njoj. totalne izolacije međunarodne zajednice. ali i one strategije koje štafelajnoj slici prizora suprotstavljaju drastičnu materijalnu konfiguraciju koja se širi kroz različite sisteme izražavanja. IV UMETNOST I ANGAŽOVANOST DEVEDESETIH Marina Abramović: "Balkanski barok" . Ovo je upravo tema današnjeg vremena. kakve mogućnosti stoje pred našom umetnošću. faktički su deo multikulturalne svetske umetničke situacije. a pri tome (i uprkos tome). No iako su silom prilika na koje ne mogu da utiču odsutni (uz malobrojne iznimke) sa scene globalnih zbivanja. odnosno.jednu celovitu prostornu. Šuvaković je i u ovoj prilici ostao dosledan svojoj poznatoj analitičnosti. umetnici ove sredine u odmaklim devedesetim misle i rade u skladu s idejama i osećanjima sopstvenog istorijskog trenutka. on ističe snažne procese aktuelne kulturne globalizacije a prelamanje ta dva principa-sa svim posledicama koje po naše stvaralaštvo otuda proističu. ona istovremeno pokazuje jednu vanrednu vitalnost koja je dovodi u rang najprominentnijih fenomena sa međunarodne scene ovoga trenutka . Autori izložbe odlučili su da u mnoštvu fenomena iz ove oblasti prikažu radove Balinta Sombatija .zidni reklamni pano Restoran Sloboda kao najizrazitije primere etičke i ideološke angažovanosti naše recentne plastičke umetnosti. uzrokuje nastali formalni i semantički konflikt i području plastičkog jezika. a postaje sasvim vidljivo da je ona zaokupila pažnju i usmerila stvaralačku volju mnogih autora koji su danas za nju živo zainteresovani. Dakle. temeljne ekonomske destrukcije i političke krize.pita se Denegri u svom tekstu. Indeksaciju transgresije (prestupa) u savremenoj i aktuelnoj umetnosti Šuvaković je izveo u jednaest problemskih celina a u okviru naše teme značajna je ona koju je nazvao Umetnost i politika. ambijentalnu instalaciju pod imenom Raskršća i Raše Todosijevića .on naročito ističe na istom mestu.130 Denegrijeva teza naslanja se na već uobičajenu odrednicu za domaće stvaralaštvo tekuće decenije koje je definisano kao umetnost u zatvorenom društvu. s tim što u svom delovanju prvenstveno i suštinski odgovaraju na specifične izazove koje im nameću duhovne i materijalne koordinate njihovog postojanja . internacionalne ili transnacionalne u ksenofobičnoj nacionalnoj kulturi.

još jednim krvavim baroknim pirom: Bloody Balkan Baroque. Monstruozni crveno-crni savez levog i desnog. na individualnu i kolektivnu katarzu. Ovaj i onako stravični balkanski vek izgleda da je morao sasvim prirodno i zakonito da završi još jednim ciklusom masovnog ubijanja i razaranja . drame ujedinjavanja i raspadanja. opet su se prelile najnovije slike mortalne realnosti . exjugoslovenskim prostorima intenzivno obnavljaju u još jednom krvavom ciklusu rata i on se nalazi na drugom kraju ovog vremenskog niza.u povesnim čitankama.one kojih se svet civilizacije pokušava zasvagda otarasiti.značenjskom ređanju ideja takođe se recikliraju traume rađanja i umiranja. Smisaoni kapacitet najnovijeg rada Marine Abramović postavljen je upravo u tim atributivnim i simboličkim okvirima koji navode na ideju proćišćenja. etički i idejni elementi mogu se čitati i u horizontalnom (semantičkom) redosledu i u vertikalnom (hronološkom) nizanju unetih parametara. Taj njen bijenalski nastup ispunjen je političkim značenjima. U vertikalnom vremenskom pozicioniranju ovaj rad zadire u najdublju prošlost: onu koja barata iskonskim. crvenog i crnog socijalizma te crnog i crvenog fašizma postaje stvarnost koja zatamnjuje perspektive i oduzima budućnost mnogim generacijama. U horizontalnom . narušavanje podele u semantičkim poljima paralelnih svetova koji su karakteristični za postistorijsku epohu (i njenu postmodernu umetnost) koju baš mi imamo kao datu privilegiju da gledamo i preživljavamo na kraju ovog veka . Halucinatno vraćanje dobro poznatih mitova i legendi u naše živote koje smo ipak trebali upravo kao istorijski narod da ostavimo tamo gde im je jedino mesto . primordijalnim impetusima zla koji se danas upravo na balkanskim. neprozirnost smisla i besmisla. životnu stvarnost. ne literarni već bukvalno krvavi Balkanski barok kako je to pokazala Marina Abramović. postaje novi krvavi danse macabre. Ti otvoreni estetički.. mitskim. uništavanje kodova vremena: civilnih simbola i znakova sadašnjosti. sadašnje. učinila je da se istorijski citati iz umetničke realnosti gde im je jedino mesto presele u našu evidentu. prošlo.131 Razaranje ikona savremene kulture. arhetipskim. pravog pandemonijuma naših naravi. Iz ovog htoničkog kazana. dakako izraženim već poznatim jezičkim formama koje je ona praktikovala od samog početka bavljenja umetnošću. Zvonimir Santrač: "Balkanski voz (sudbine)" . Fascinantni. antiratno angažovani performans Balkan Baroque Marina Abramović je izvela na venecijanskom Bijenalu u okviru glavnog programa Buduće..šta više i milenijuma.

grubošću materijala. uz Balkanski barok Marine Abramović Balkanski voz (sudbine) Zvonimira Santrača zauzeće svakako najistaknutije mesto. koncepcijom. nasilna preselenja. grubost.železničku kompoziciju koja se sastoji od pet posebno prerađenih vagona koje u budućnost a neopozivo u kontrasmeru gura jedna parna lokomotiva postavljena na njegovom kraju. a ipak budu savladani i osmišljeni idejom. tek je mali broj imao potrebu (a i hrabrosti) da o tim događajima koji su presudno kreirali našu sudbinu jasno i nedvosmisleno prozbori autentičnim i monumentalnim delima. ukratko na sve ono katastrofalno i kobno što donose ratovi i njihove beskrajne neizlečive posledice. masovnih ubistava. I ako je većina umetnika koji su stvarali u toj dramatičnoj epohi bila dakako uznemirenih savesti... sve moguće represije i torture (od uvođenja ogromnog broja ljudi u logore i stratišta u vreme drugog svetskog rata do nedavnih masovnih etničkih čišćenja.. opšte izolacije sveta koja je pogodila treću Jugoslaviju vršački umetnik Zvonimir Santrač je zamislio i napokon uspeo 1996. pokretna. na strah i patnju. No sugestija Santračevog voza moćna je ne samo zato jer se nameće enormnim dimenzijama predmeta. dakle u galeriji nego na licu mesta. dakle. mučenje i trpljenje. između ostalog. U tekstu baš pod tim naslovom Ješa Denegri je. sirovost. upravo putujuća skulptura spravom je u kritici proglašena umetničkim znakom vremena. fizičnošćču prisustva u realnom i svakodnevnom prostoru (ne. I to referencije na neke dramatične sadržaje kao što su prisilna putovanja. drastičnost. bede. Ta je sugestija izuzetno jaka jer je ovo delo u stanju da na simboličnom planu ponudi i probudi mnogobrojne sasvim određene referencije.. a takav utisak postiže se tek kada predmeti i materijali progovore sami po sebi. u ovom slučaju u vrevi železničke stanice). in situ. razaranja. Kada se bude jednom pravila konačna rekapitulacija umetničke faktografije koja je odslikala naše vreme devedesetih. a tek ih je nekolicina koji su na krajnje direktan način o tome svedočili za budućnost. godine da realizuje jednu od zasigurno najupečatljiviji i najznakovitijih ikona ovog vremena . Podatak da je sam Santrač imao i neposrednog ratno iskustva devedestih (sa direktnim sučenjem sa smrću i vrlo skupo plaćenom cenom) podiže uverljivost njegovog rada na izrazito . energijom. svojim telesnim prisustvom. ugroženost. opasnost. s neprikrivenim asocijacijama na prinudu. svim svojim fizičkim svojstvima.). sve.132 Usred opšteg jugoslovenskog rata. Ovu kompoziciju Santrač je nazvao Balkanski voz (sudbine) a ta monumentalna. istakao i sledeće: A ukupni utisak cele ove (železničke i umetničke) "kompozicije" nosi neuporedivu i neporecivu sugestiju: direktnost. brutalnost kakva prevazilazi sve što umetnička transpozicija može da postigne. ekspresijom svesne umetnikove i umetničke volje.

pervertiranja svih vrednosti od ljudskih i etičkih do estetičkih i umetničkih.. Koje je opet za vrlo kratak period iz stanja socijalizma sa ljudskim licem prešlo u nacionalsocijalističko stanje raspada. a potom i otvoreno politički diskurs. surovih prizora (auto)destrukcije i beznađa. ako je rušenje Berlinskog zida označilo nastanak jedne potpuno nove civilizacije onda je taj trenutak ovde označio ekspresno podizanje mnogobrojnih malih berlinskih zidova.. preplele i izgradile jednu složenu umetničku celinu koja je među najrečitijima u ovoj vrsti kreativno-političke aktivnosti. dakle one povesne i umetničke forme koje su se ne samo u njegovom radu već i u realnosti susrele. nekada su to bile ikone revolucionara radničkog pokreta (Lenjin).133 visoku razinu.od ekonomije do obrazovanja. od urbanizma do kulture. Otuda je njegov ukupni umetnički angažman danas postao isključivo jezivo opor. ikonički obeležavala i kritički tumačila svoje vreme. Pri tome. Ako se manifestacije postindustrijske ere ovde jedva mogu nazreti postsocijalizam je u enormnoj ekspaziji. nekim simbolima na granici ruralnog i urbanog. kasnije bolnički ležaj i prolivena (sopstvena) krv po Ustavu. IZLOŽBENI PROJEKTI Balint Sombati: Postistorijski asamblaži Umetnička delatnost Balinta Sombatija imala je još od najranijih primera koji datiraju u kasne šezdesete godine izraziti najpre ideološki. Balint Sombati poput osetljivih pojedinaca jedino u oblasti svoje profesije može da do kraja iskaže stav nemirenja i nepristajanja.. ako je globalna kibernetička kultura Interneta praktično ovladala kulturnim svetom onda je njen pandan u našim uslovima propast svih tekovina ljudskog društva . Sombati je uvek baratao sa najprisutnijim simbolima koji su obeležavali taj trenutak.. Niz akcija i performansa koje je on načinio pokazivali su stanje jedne specifične ideološke svesti kod one vrste angažovane umetnosti koja je direktnim govorom svedočila. Poslednje performanse ili ambijentalne postavke koje je Sombati načinio imaju najdirektniji zvuk postistorijskih asamblaža. haosa i prestupništva. robom i uniformama. Brutalna ekspresija njegovog voza naše sudbine morala se temeljiti na neposrednom doživljaju koji je pri tome imao i direktne traumatičme posledice po samog autora. danas su to napušteni prostori sa rasutim stvarima. destrukcije. Raša Todosijević: Umetnost = reklama . Ranije je to bila zastava Jugoslavije sa petokrakom ili portret Maršala Tita.

a sami oglasi nastaju apsolutizacijom tuđeg idiotizma. Estetika Todosijevićevih bilborda nastala je kao nova vrsta kritike koja je našla mesta negde u praznom prostoru između postojeće kritike i umetničkog dela. u tom periodu počinje i da objavljuje kratke priče o umetnosti koje su među prvim menisfestacijama postmodernizma u našoj umetnosti i stvara umetničke predmete koji poseduju evidentna estetička svojstva ali ona su sada potpuno drugačijih namera. Povodom ovakvog oglašavanja Todosijević je rekao kako su oglasi maksimum do koga svest ovdašnjih ljudi može da dosegne. Glavna Todosijevićeva misao kreće se unutar svesti da se naše aktuelno društvo našlo na ivici fašizma . I to pre svega kritike društvene stvarnosti a ne umetničke. ali sada i zaoštreno ironični stav prema socijalnoj zbilji. napokon. Tada on menja strategiju i zauzima isto tako radikalni. institucije koje je opslužuju (galerije i muzeje). Firma Todosijević. a uzrok tome su umetnici glupi kao tocila. baš kao u kakvoj reklamnoj manufakturi ili marketinškoj agenciji do sada je realizovala četiri reklamna plakata: Srborandže. Kulturna štetočinstva koja su načinjena najteže su pogodila seriozne umetnike koji. Devedesete.i u kome je najvažniji činilac. došle su osamdesete koje su i u njegovom primeru pokazale jedan novi interes za ponovnu produkciju artefakta. na likovnu kritiku. poput samog Todosijevića nisu imali drugih sredstava za odbranu sem vlastito stvaralaštvo. A u tim pokušajima i činovima samoodbrane radovi Raše Todosijevića zauzimaju jednu od najinteresantnijih i najuzbudljivijih pozicija. poruka i ciljeva. čak je izvesno da je baš tu nacionalsacijalizam u domaćoj varijanti proizveo i najveću štetu u zvaničnoj umetnosti. otkupnu politiku i medije.134 Nakon konceptualističkih sedamdesetih kada je Raša Todosijević ponajbolje ispoljio svest o tome u kakvom se položaju našla nova umetnost u odnosu na sistem u kome opstoji . položaju umetnika u novouspostvaljenoj društvenoj hijerarhiji vrednosti (kada je nastao nezabeleženi prodor šunda i pompijertva). u institucijama koje se njome bave. Pre svega onom koja se direktno tiče opšte ideološke i političke realnosti. Ubistvo i Cvet kanalizacije a Restoran Sloboda je samo u jednoj prilici izveo firmopisac direktno na zid vršačke Konkordije (za izložbu Prestupničke forme). u umetničkoj kritici koja je postala estradna i plaćenička. Todosijevićevi reklamni panoi simuliraju na ironični i .kako je sam isticao. takva svest ga je usmerila na neke od najradikalnijih kreativnih ponašanja tog perioda u jugoslovenskoj umetnosti. Taj opšti sindrom naravno da je zahvatio i osetljivo područje umetničkog stvaralaštva. a taj položaj je bio krajnje ponižavajući u odnosu na zvaničnu umetnost. u njegovom radu još jednom beleže zaokret u skladu sa dominantnim temama vremena ali i sa promenjenom ikonosferom svakodnevice.

Jer. ali i on je brzo odlučen u dvema bitkama na moru i kopnu. a iz čijih je striktnih medijskih odrednica već u prvoj fazi izlazio i sve češće supstituisao tzv. nikada toliko zauzetih gradova nije bilo opustošeno. Međutim ovaj rat toliko se odužio i Grčka je za to vreme toliko patnji podnela. bilo od varvara. Tako je svih ovih godina s jedne strane vrlo vidljiva njegova zainteresovanost za žive problemske sklopove vizuelnog jezika onih sredstava koja je koristio. propagande. koliko nikada nije u istom vremenskom periodu. dizajna. bilo od međusobno zaraćenih strana (a bilo je i onih gradova gde je pri zauzimanju promenjeno i stanovništvo). Govor istorije u ovakvoj kreativnoj interpretaciji postao je i govorom našeg vremena. godine u Galeriji ULUS-a otkrila je jednu novu temu. Već prva izložba: Klijina bašta održana novembra meseca 1992.pogotovo videom. novim medijima . Čedomir Vasić: Govor istorije Od kada se pojavio na umetničkoj sceni početkom sedamdesetih godina Čedomir Vasić je stalno ispoljavao ambivalentno shvatanje osnovnih estetičkih propozicija svoje epohe . egzistencijalno potvrđen predložak ovoj totalnoj prostornoj postavci bila je istorijska kompozicija Paje Jovanovića Seoba .. Nju implicira sledeći citat preuzet iz Tukididove Istorije: Od pređašnjih ratova najveći beše Persijski. Dakle. niti je ikada bilo toliko izbeglica i krvoprolića što zbog samog rata.135 perverzni način i umetnost i robu. smisao i potrebu. Realni.. oni su hibridna vizuelna fiksacija ovog ideološkog trenutka prelomljenog preko nećega što ima privid svega . godine izvedena u Savremenoj galeriji Pančevo. Dramatična aktuelizacija teme u radu Čedomira Vasića pokazali su njegovo suvereno vladanje nekim povesnim umetničim sadržajima koji mu efikasno pomažu da identifikuje sa njima uporediva današnja zbivanja i to ne samo u domenu estetičkih formi već i u društvenim te ideološkim procesima. što zbog nesloge... Zapravo sve ovo o čemu je dosada bilo reči sublimisano je u multimedijalnoj ambijentalnoj instalaciji Čedomira Vasića pod nazivom Put u Oz koja je tokom novembra meseca 1997. estetičku i propagandnu poruku. veza je očigledno direktna sa aktuelnim ratnim zbivanjima na jugoslovenskom području devedesetih godina.. elaborirajući teme i sadržaje svoje umetnosti mnogobrojnim postupcima unutar imanentne semantičke ravni i izvedbene. zatim instalacijama i ambijentima.umetnosti.i ranijih epoha kroz koje je plastičko stvaralaštvo prolazilo a koje su ga iz nekih razloga kao stvaraoca naročito zanimale i podsticale na mentalno i kreativno delovanje. upravo procesualne postavke.

O tom istorijskom usudu. kako su se socijalne propozicije zaoštravale ne samo prema toj umetnosti već i prema . vizuelnim i semantičkim svojstvima istovremeno podignuta na opšti. aktuelni nivo brojnih individualnih migracija koje su se naročito tokom tekuće decenije intenzivirale. Ista tema se nalazi i u romanu Miloša Crnjanskog Seobe a citat na koji Vasić ukazuje govori o tome da je Negde moralo biti nešto svetlo. Dakle.znači da je ostao samo prazni pejzaž.onog što je ostalo kao konačni podatak i podsećanje na nekadašnje postojanje. početnom periodu taj govor je bio govor alegorija. Rad koji je izveden za XX Memorijal naziva se Setna Nova 1970. na davanju obeležja (nalik stećcima) pređašnjeg . kulture.to je bio samo još jedan od mitova nastalih u velikom strahu za nacionalnu sudbinu. Jedna njena replika čuva se danas u Narodnom muzeju u Pančevu i to je spona koja ukazuje na razlog zbog čega je ovaj Vasićev rad izveden baš u tom mestu. jedna realna životna činjenica koja govori o samom autoru. simbola i simulakruma. Ovaj postupak temelji se na smislu memorijalnog. Na ekranu televizora neprekidno pulsiraju samo dve slike: prizor sa Jovanovićevih Seoba Srbalja i isti prizor kompjuterski očišćen od ljudi . Na Jovanovićevoj slici prikazana je kolona naroda predvođena srpskim Patrijarhom koji beži iz oblasti koje su ponovo pale pod Otomansku imperiju u strahu od odmazde. po svemu sudeći. a kasnije je. On je pre svega autobiografski podatak (o njemu ali i o nama)... U jednom. Mileta Prodanović: Alegorije svakodnevice U opštoj preformulaciji i postavci umetnosi osamdesetih godina. civilizacije. Ovaj problem koji je postao proces očigledno da će biti od trajnijeg interesovanja današnjih umetnika a ne samo ovog posebnog autorskog rada. o toj najnovijoj epizodi neprekidne serije koja se zove Istorija Srba Čedomir Vasić je dao jedan izvanredan i sa umetničke strane zanimljiv doprinos za razumevanje i tumačenje ovog. na prošlu egzistenciju. Oni se kreću prema obećanoj zemlji a kako će to kasnija istorija pokazati . jedna od njenih vidnijih osobina bila je i njena potreba da o spoljašnjoj. ali je za većinu umetnika bila ipak presudno da se na njihovim delima vide jasni odblesci vremena. metafora. ali je po svojim ikoničkim. za nasilno ili dobrovoljno premeštanje pojedinaca kroz različite prostore. opet je izneto Vasićevo zanimanje za migraciju. značajno.136 Srbalja.etničko čišćenje. pa treba otići tamo. neartificijelnoj realnosti progovori jednim novim plastičkim jezikom. trajnog procesa na ovom prostoru. Neke estetičke podloge tom jeziku tražene su (i nalažene) u prošlosti. Lako je dovesti u vezu ovaj rad sa aktuelnim stanjem koje nas je snašlo nakom najnovije masovne seobe koja je u najnovije vreme dobila i adekvatni naziv .

Budući da je ovaj autor gotovo stalno bio senzibiliziran na ideološke. dakle u temeljno promenjenom životnom (političkom i državnom) ambijentu u svoje delo postepeno unosio metaforička svedočanstva vremena. Već polovinom devedesetih znatno se intenzivirao socio-kritički angažman umetnika.137 ukupnom životu. Prepoznavanje onoga što Prodanović radi zapravo zadire u najtanine tokove angažovane svesti koja se hrabro i pronicljivo odnosi prema ovdašnjoj svakodnevici. stanje i procese koji jasno odražavaju sve negativne vrednosne komponente ovdašnjeg likovnoumentičkog sistema. aluzivnijim pojavama oko 1995. godine u Galeriji ULUS-a. Kao kruna tih nastojanja nastala je izložba sa nazivom Tama. ali je već sada očito da razumevanje i kritičko tumačenje stvarnosti zahteva posvećenost posebne vrste. opštepolitičke tendencije koje su potresale jugoslovensko društvo. Mileta Prodanović je stekao pravo na samostalnu izložbu u reprezentativnoj akademijinoj Galeriji. ULIČNI AKCIONIZAM . onog koji pretenduje da danas bude dominantan i arbitraran a zapravo je bez realnog pokrića. Ovaj fenomen tek će biti istražen. bukvalniji i banalniji. Njegova izložba pokazala je da je aktuelno čitanje ikona bremenito mnogim nejasnoćama nastalim usled opšteg pada intelektualnog kapaciteta publike. Ako je i dotada on postojao u blažim. kroz razvoj njegovo likovnog dela (jer uporedo on se bavi i likovnom kritikom. Odazivajući se tom pozivu Prodanović je koncipiao i realizovao jednu kompleksnu izložbu pod nazivom Pohvala ruci koja je već do sada izazvala brojne kontroverze koje se nisu ticale samo kritičkog prosuđivanja njegovog dela već su implikacije Prodanovićevog rada pokrenule i neke diskusije koje najdublje zadiru u aktuelne odnose. Prva izložbena manifestacija Prodanovićevog otvorenog. taj vid ekspresije postaje sve eksplicitniji. celovitog i zaokruženog stava prema društvenoj realnosti bila je upravo ta izložba održana 1995. književnošću i komentarima dnevnih kulturoloških zbivanja) prati se energičan porast angažovanosti. Taj razvoj se lako može uočiti i u opusu slikara Milete Prodanovića. Taj rasplet može se primetiti i u radu Milete Prodanovića. Njegov prvobitni rad u grupi Alter imago imao je nameru da formira jednu plastičku sintaksu koja je kasnije određena kao najvredniji doprinos u stvaranju jugoslovenske postmoderne. Prodanović je u devedesetim. godine nagradu fonda "Ivan Tabaković" pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti za ostvarenje od izuzetnog značaja za razvoj likovne misli u našoj umetnosti. Ne menjajući zapravo taj kreativni idiom. uočljiviji i prisutniji. Dobivši 1997. on postajao sve direktniji.

od gladi do siromaštva. Ali se u njihovoj realizaciji. Ledart i Magnet. fotograf.. kompozitor i slikar. čiji je delovanje ovde izložen zasnivaju rad na nekolikim zajedničkim principima. od ekologije do deponija.) Nasuprot velikim. U njihovom sastavu. porođaja i pušaka. neposredni. itd. galerija) i prelazak na uličnu umetnost koja pobuđuje znatno veću pažnji javnosti. (Uz njih povremeni ili stalni saradnici su Vesna Pavlović. pa čak i neke profesije izvan humanističke inteligencije. Ti oblici i metodi minimalističkog art-ponašanja neposredni su deo našeg živog i veoma agilnog urbanog andergraunda. filmski i radio režiser. Goran Petrović.Škart. Najzad.138 Sve tri umetničke grupe . književnici. . Ponajpre. siromaštva. od preživljavanja do smrti.Dragan Protić i Đorđe Balmazović deluju kao grupa Škart. godine dvojica studenata arhitekture . dakle onih akcija koje imaju. paradoksalno. smrti.odnose se na dnevne društvene i ideološke procese i fenomene: od ratne drame do razaranja gradova. Andreja Leko.od potencijalnog putnika. Njihove brojne realizovane aktivnosti koji su se sastojale od akcija plakatiranja grada do projekta Tuge (u raznim njenim oblicima . jedva uočljive provokativne forme javnih protestnih aktivnosti. već i arhitekti. Zatim. među stalnim i povremenim članovima nisu obavezno likovni umetnici.. fotograf. Škart: Poetika malih provokativnih formi Od 1990. provocira se njihova burnija reakcija i upečatljive se ostavlja trag u vremenu i prostoru. Nataša Manojlović. od opšteg šunda do antiurbanizma. po definiciji. karakter neposrednog obraćanja masovnoj publici. čime je uvek obezbeđena potpuna aktuelnost značenja njihovog rada. organizator i tekstilni studio LUM. propadanja. od kriminala do hiperinflacije. bučnim nastupima umetnosti tokom tekuće decenije (ne bi li se makar malo nadjačala zaglušujuća ratna galama totalnog razaranja) Škart je u svom svakodnevnom delovanju praktikovao male. pana i pobednika do prijateljstva. dobija veću publiku a time je i medijski znatno atraktivnija i promovisanija. Njihovi radovi su prolaznog karaktera i oni se čuvaju samo na video ili fotodokumentaciji. Boris Mladenov. ovaj vid umetničkog angažovanja tipičan je isključivo za urbane ambijente većih gradova u kojima se najbolje vide pravi učinci razorne politike. služe se netipičnim umetničkim sredstvima kojima se privlači znatno veća pozornost publike. prisni dijalog. to je izmeštanje aktivnosti izvan državnih institucija i uobičajenih izlagačkih prostora (muzeja. arhitekta. na primer). Miloš Tomić. Njihove reakcije su takođe jedinstvene . ove aktivnosti iskuljučivo odnose prema slučajno izabranom pojedincu prolazniku sa kojim se uspostavlja mali.

Dragan Živančević (slikar i grafički dizajner). to je zapravo značilo da je u tom vremenu. Osnovana je novosadsko-beogradska grupa Led-art u čijem se najaktivnijem nukleusu nalaze Nikola Džafo (slikar). tek primetnim formama rada i diskretnog ponašanja. Ukupno gledajući. intiman iskaz naspram gomile. sasvim po ugledu na samoizolaciju. fenomen grupe Škart označio je jedan krajnje neuralgični trenutak u našoj političkoj stvarnosti tokom devedesetih godina na koji su oni reagovali neposrednom stvaralačkom aktivnošću ispunjenom mnogim simboličkim sadržajima koji nisu obavezno bili čitani kao politički angažovani ali su istovremeno davali ipak dovoljno podataka o sebi kao o posvećenosti koja je duboko zadirala upravo u ideološko stanje vremena. u prvom trenutku baštinila je na jednoj od brojnih margina lokalne andergraud-urbane kulture. Ona je i valorizovana kao adekvatno radno defenisani oblik kreativnog ponašanja u zatečenom ambijentu sa. ali sada i nešto pojačanu. dakle tihom snagom. Vesna Grginčević (pisac). Njihovo učešće na izložbama kakve su bile Privatno . totalne drame i opšte nemaštine jedna mala grupa mladih stvaralaca. Ta duhovna i kreativna oaza. kako smo videli sa malim. Manufaktura Škartovih radova simbolički je ukazala na još uvek vidnu. ali se vremenom već sredinom devedesetih transformisala do zapažene umetničke pojave koja je počela da ostavlja sve dublje tragove u zatečenom socijalnom i ideološkom ambijentu. pojedinačan. A održati se u takvim uslovima poseban je fenomen. znak aktivnog komentara i akcije koja nije nasilna već intelektualna i mentalna. zapravo umetnički par prigušeno. potrebu da se umetnici u samom činu stvaranja artefakta vrate direktnom radu sa materijalom koji je budući potisnut novim tehnologijama. Tome je doprinela i njihova radna strategija koja je stajala potpuno naspram tada dominantnih procesa karakterističnih za high-tech umetničku produkciju. ali dovoljno glasno i energično na ultra-frekventnoj talasnoj dužini. Nebojša Milikić (geolog) . počeo da se zaboravlja.139 Kada je Mileta Prodanović 1994. za umetničko stvaralaštvo krajnje nepovoljnim uslovima. pri tome. godine istakao kako Rad grupe ŠKART jeste pokušaj uspostavljanja novog humanizma u vremenu koje brine samo za kolektivitete. Dragoslav Krnajski (skulptor). Ledart: Zaleđena zbilja Godne 1993.javno ili Novinari u mračnim vremenima pokazalo je da je Škart poprimio jednu vrlo specifičnu i respektabilnu osobinu koja je veoma dobro bila uočena. ponudio jedan individualni odgovor i otpor. usred rata. Goran Denić (grafičar).

5 kg šećera. a Džafo je na samom početku njihovog rada isticao sledeći paradoks: Da ne bi nestala toplina nastala prilikom rađanja dela. Prvi nastup bio je u Beogradu 1993. 0. propadanja. Njihovo objašnjenje razloga postojanja grupe ovako je bilo: Led art je pokretačka snaga. polucije (fizičkog i duhovnog sveta).25. Hronoligija nastupa Ledarta kao naj značajnije događaje zabeležila je mnoštvo akcija. Zastave. Mileta Prodanović.. životarenja u zemlji koja upravo tada nije bila u ratu. kako su snažno zainteresovani za probleme ekologije. već se iz samog naslova da naslutiti. Talent. Vesna Pavlović i dr. Ledene bombe od jagoda za četiri klipana. Dragoslav Krnajski. Vera Stevanović. Kreativnost kao metod otpora i prevazilaženje nastale situacije.20 stepeni Celzijusa svoje radove izložili su Raša Todosijević. ali i agoniju umiranja.. izveden u dva dela . Koristi neprirodne uslove (temperatura -20 c) i promenu agregatnog stanja (voda-led-voda) kao metod umetničkog delovanja. potrebni su zamrzivači! Iz ovih iskaza vidljivo je da Ledart deluje kao simboličko . Dobro čuvani hleb.140 i Srđan Večjović (fotograf). godine pod nazivom Zamrznuta umetnost.smrznuto ogledalo ovdašnje ledene stvarnosti. Uz to. Klin čorba 'Pet do 12'. godine izvodio sledeće akcije: Stolica. proizašao iz jedne Uredbe republičke Vlade kojom su propisane mesečne količine osnovnih životnih artikala po glavi stanovnika : 6. Mrđan Bajić. Njihova smrznuta umetnost pojavljuje se kao ekvivalent zaleđenoj realnosti vremena opšte bede. Univerzalna srpska smesa. 500 gr deterđenta (ili jedan sapun za panje). a tom prilikom načinjeni su bili brojni recepti. Dejan Anđelković. Nikola Džafo.. fizičko uništenje i zaleđeno stanje koje treba da omogući dugotrajni opstanak. Izložba u je održana u jednoj hladnjači parkiranoj ispred Doma omladine a prateći komentar je isticao: Novonastali društveni uslovi protumačeni su kao promena agregatnog stanja vode što je bio metaforički opis najcrnje godine u ovoj deceniji: ovime su oni iscrtali delikatnu liniju koja je delila smrt i hibernaciju. Ko was šiša. Art kuvar u Beogradu 1993. Na .. .. Stvaranje uprkos svemu.kao Javni rad i Potop. 250 gr soli. kg brašna. uništenja prirode kao metafore uništenja kulture i umetnosti. 750 gr ulja. na primer. (nerealizovano). Darija Kačić. Zatim je priređen niz akcija: (Pre)potom u Novom Sadu 1993. Jovan Čekić. Jelica Radovanović. Ledart je u svojim brojnim akcijama isticao i otvorene antiratne i antinacionalističke poruke koje čitamo u pratećim tekstovima njihovih izložbi i nastupa. a to je potvrđeno i nekim od njihovih aktivnosti. odnosno. Kao svojevrsni kulturno-terapijski akcionizam Ledart je u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju od 1995.

Rekonstrukcija zločina (izvedena posle incidenta na Brankovom mostu u noći između 3. najzad. godine. Muzeja savremene umetnosti. godine Opšte mesto svih navedenih aktivnosti. Čačak. Projekat ovog ulično-pozorišnog performansa bio je prva manifestacija u devedesetim godinama. a ove Službeni put .O. Njihov prvi ulični hepening izveden je aprila 1996. . Dan leda (Bekstvo iz Centra) kao finalni događaj u ovom umetničkom prostoru koji se pojavio kao alternativa uništenom oficijelnom kulturnom institucionalnom sistemu (poput Narodnog pozorišta. a potom brutalno pretučeni). Ova protestna akcija prekinuta je u toku izvođenja policijskom kontraakcijom u kojoj su članovi grupe prvi put uhapšeni. vođa i glavni ideolog student književnosti Miroslav Nune Popović. žestokog otpora ovih mladih stvaraca prema zatečenom kulturnom i umetničkom stanju jednog društva tada lišenog bilo kakve pozitivnije idejnosti. Grupa je postala poznata po seriji javnih umetničkih radova pod opštom odrednicom street-art koji su označili visoki stepen provokativnog kreativnog angažmana koji istovremeno ukazuje i na jedan izrazito složeni sadržaj sačinjen od ideoloških. performansa i izložbi Ledarta fokusira se na njihovu u osnovi protestnu umetničku delatnost koja snažno animira javnu pažnju. radova. nastale su akcije: Predsednikov S. Magnet: Protestno ponašanje U Beogradu od 1993. dakle vremenu neposredno nakon jugoslovenskog rata i embarga svetske zajednice.141 Art aid. Zrenjanin. Niš i Novi Sad tokom 1995. A ona je simbolizirana falusom na kome je bila zakačena fotografija tadašnjeg predsednika Srbije. energično deluje na posmatračev mentalni i emocionalni sklop te u njemu izaziva neophodnu i očekivanu reakciju bunta i otpora.opasuljivanje koja je obuhvatila Kragijevac. Iste godine izvedene su akcije Deponija u Beogradu i Nišu.Rekonstrukcija zločina u Nišu.). Užice. akcija. februara kada su demonstranti najpre poliveni vodom. a tokom Studentskog protesta 1996/1997. Poslednji street-art Političari na asfaltu izveden je u Novom Sadu sredinom 1998. Posle bekstva usledila je turneja pod imenom AJ SAD .S. Valjevo. etičkih i estetičkih komponenti nezabeleženih u novijem jugoslovenskom stvaralaštvu. Zrenjaninu i Prišini. Zaječar. i 4. itd. godine deluje umetnička grupa Magnet čiji je osnivač. godine pod nazivom FaluSerbia bio je prilika da zatečeni posmatrači u centralnoj beogradskoj ulici osete i pomiluju stvaralačku moć Srbije.

dakle u osnovi one ideje koje su karakteristične za evropske mladalačke (umetničke i društvene) pokrete. a naravno i sve ostale vrednosti iz drugih oblasti socijalnog života nacije.. Poklanjam vam ovu zaklanu svinju duboko uveren da na taj način jasno predstavljam svoje gore navedeno mišljenje o konkretnoj posledici vaše vladavine Srbijom. Naravno da je ova izuzetno otvorena i oštra provokacija ponovo morala da izazove reakciju policije koja je uhapsila vođu grupe Nuneta Popovića. školstvo. Mesto održavanja ukazalo je gde se zapravo institucionalno inauguriše zvanična kultura i umetnost. Implikacije ovog konačnog. završnog dela koje ima konstantne formalne i semantičke osobine mnogobrojne su i mogu se identifikovati i čitati najdirektnije u okviru njihovog dosadašnjeg aktivizma. umetnost. pravdu i poštenje. dakle. Akcija je održana na danas sigurno najneuralgičnijem mestu . A ispred zgrade državne radio-televizije istog meseca razbio je jedan televizor iskazujući revolt zbog pogubne propagande centralne režimske televizije u vreme opšteg jugoslovenskog rata. Na ovom mestu je načinjen značajan obrat od entuzijazma prema skepticizmu i od blagonaklonosti prema sumnji. To je moj rekvijem za Srbiju. godine sa projektom Rekvijem za Srbiju. kulturu. Uz ogromnu zaklanu svinju na kojoj je pisalo Srbija.. ekonomiju.. kraj Srpske akademije nauka i umetnosti nedvosmisleno je otkrila njegove progresivne. Nakon jednogodišnje pauze grupa je nastavila aktivnost juna 1997. privredu..pred kancelarijom predsednika Srbije. Performans je nazvan Otkrovenje ukazavši na neophodnost okončavanja informativno-obmanjivačke službe masmedija. Zaklali ste Srbiju i sve u njoj: život.142 Potom je usledila serija akcija izvedenih ispred vodećih srpskih institucija iz različitih kulturno-umetničkih i informativnih oblasti. Ovaj svojevrsni umetnički krik naznačio je da se jugoslovensko društvo našlo na samom dnu jedne višegodišnje agonije. Taj rad je pokazao puni smisao političkog angažovanja grupe bez presedana u jugoslovenskoj savremenoj . nauku. Ovaj protest protiv izrazite info-manije još jednom je locirao glavnog sejača propagandnog otrova i raspirivača mržnje svih vrsta: od etničke i političke do estetičke i umetničke. Poslednja Tajna večera priređena je maja 1996. Istog meseca izvedena je i akcija 88 jaja za novu opozicionu vlast kada su članovi grupe Magnet jajima gađali Skupštinu grada koja je nešto ranije postala opoziciona. Ništa nije ostalo. Posle te izvedene akcije uredno su pokupili ostatke uništenog televizora i od njih je vođa Magneta Miroslav Nune Popović načinio još jedan rad koji je nazvao Srpska noćna mora. nameravao je da preda i sledeću poruku: Gospodine predsedniče Miloševiću.

ekonomske. Na samom njenom vrhu. od simulakruma kamernih ambijenata do monumentalnih pokretnih ready maid-a. političke. može biti. stoji jedan novi svetionik koji se tek nazire a koji ima izgleda da postane našom novom Nadom.. nadamo se. fenomena i ličnosti. za ovu priliku izneti primeri vrlo aktivno deluju u odnosu prema socijalnoj i kulturnoj zbilji. kulturne i ostale parametre (koji definišu jednu civilizovanu zajednicu) te je stoga u punom zamahu upavo sada jedno opšte socijalno rastrojstvo koje pojedinca dakako i umetnika. . Svako od njih. tu slojevitost: s jedne strane ona je pregled. s druge..143 umetnosti. opis i komentar one vrste savremenog jugoslovenskog stvaralaštva koje je na vlastiti estetički nivo podiglo i njene etičke komponente potpuno ih izjednačavajući u vrednosnim kategorijama. edukativne. Kroz najuverljivije primere u ovoj vrsti stvaralaštva ukazali smo na nekoliko načina angažovanog umetničkog rada ili ponašanja u devedesetim godina. A na tom nadasve osetljivom i (po stvaralaštvo) opasnom ukrštanju stoji jedna od danas najvažnijih umetničkih građevina čiji su najviši spratovi već zašli u naredni milenijum. od povesnih alegorija do zaleđenosti aktuelnog trenutka. Pri tome. Ovaj niz fenomena formira značajnu gradaciju koji postoje među njima: od metaforičkog govora do brutalizma uličnih akcija. ZAKLJUČAK Na karti mnoštva zbivanja u plastičkim umetnostima locirali smo ovom prilikom jedno karakteristično vertikalno (vremensko) kretanje koje je formiralo osnov i jedinstven semantički krug koji je ispunjen praktično mnoštvom nepovezanih zbivanja. Drugo kretanje je horizontalno (fenomenološko) i za ovu izložbu bilo je dovoljno da se registruje nekoliko najizrazitih pojava koje takođe sačinjavaju polje unutar koga je dakako moguće identifikovati i neke druge autore koji svojim delom ili delovanjem manjeviše otvoreno ili duboko zadiru u tematsku oblast kojom se upravo na ovom mestu sa vanredno opravdanim razlozima bavimo.od političkih i individualnih do striktno umetničkih. Ono što ipak ostaje kao poslednja mogućnost je aktivni otpor zatečenom stanju. Ova izložba pokazuje. pripadnika takve zajednice čine nemoćnim. napor i hrabrost da se pruže jasni znaci nemirenja i nepristajanja. Jugoslovensko postsocijalističko društvo nije izgradilo stabilne ustavne. očigledno je da oni u suštini ne pravi ustupke kada su u pitanju osnovne slobode . s druge strane direktan je odgovor na dramatične izazove ovog krajnje opasnog i ideološki neartikulisanog vremena.

XX memorijal Nadežde Petrović. Galerija Nadežda Petrović. oktobar-novembar 1998. (pred.144 Umetnost i angažovanost devedesetih. Čačak.kat..) .

145 III VREME REPRESIJE I OTPORA Protiv tame . Miroslava Nuneta Popovića. plakati.da su spremni na najdirektniju borbu ne samo za oslobađanje jednog stvaraoca . Flore Brovine.Sloboda za Makija. i ne samo oni. valjevska alternativna scena načinila je jedan. Bobana Miletića Bapsija. . crteži. ikone. te literarno-poetskim performansom na otvaranju). mart 2000. Građanski Otpor u Valjevu. okupio je dvadesetak tamošnjih umetnika na zajedničkoj izložbiprotestu pod sloganom Protiv tame . direktne pretnje novinarima i profesorima kojima su takođe jasno upućena upozorenja . februar).koji već pola godine bez krivice (i pravosnažne presude) čami u pritvoru prkosno odbijajući inicijative za pomilovanjem. likovnih shvatanja u mnogim medijima (slike. nisu uplašili aktuelnih pretnji vlasti već upravo suprotno . Republika. Bilo je očigledno da se umetnici Valjeva. pokazujući to na najotvoreniji način.Sloboda za Makija U galeriji Saveza za Promene. stilskih opredeljenja. karikature. 1-15. po vladajući poredak neprijatan. fotografije. istorija to stalno pokazuje (ali šta to vredi lošim đacima) jedino diktature koje i same uviđaju da im se kraj sasvim približio. značajan i nadasve slobodoumni događaj posvećen njihovom utamničenom sugrađaninu i umetniku Bogoljubu Arsenijeviću Makiju. br.čak i ona opasna po život ili su pak podvrgnuti najrazličitijim svakodnevnim ucenama kojima su sklone. već i brojne nevine žrtve računajući i maloletne Albance. Različitih poetika. na istorijski dan (SPS-ov kongresni 17. stripovi. ali publici zanimljiv. uz to u takvom zadravstvenom stanju koje iziskuje najhitniji medicinski tretman a ne najsurovije utamničenje Valjevo je jedan od preostalih bastiona SPS-ovskog režima pa je tim značajniji ovaj kolektivni čin umetničke demonstracije otpora represiji kojoj nisu izloženi samo poznati umetnici (sa zaprećenim ili već sprovedenim zatvorskim kaznama). 232. Ovome treba dodati i najnoviji talas progona aktivista studentskog Otpora. u ovom slučaju stvaraoci poput Makija.

Mogući su mnogi i posve različiti odgovori na izazove koje sadašnje društvo. Ponovo se odigrava dobro poznata i. Vršcu. medija ekranske. po mestima školovanja i umetničkog delovanja u jednu usaglašenu iskustvenu komponentu u radu pune i zaokružene autentičnosti. Emitovanje ovog rada protiče u potpunoj tišini čime se pažnja gledalaca fokusira na vizuelni i semantički kompleks: . Iz ovoga se otkriva puni smisao povezanosti njegovog kretanja. upravo istinski kosmopolitizam. posedno izrađenom CD-romu koji se mogao "pretraživati" na postavljenom kompjuteru i "projekcije" osnovnog rada na velikom platnu. računarske i tehno-kulture. ili pak prezentacija rada sa ironičnim i iritirajućim nazivom "Savršena budućnost" Dejana Atanackovića sastojala se iz tri segmenta: nekoliko minijaturnih svetlosnih kutija izrađenih po uzoru na reklamne bilborde. Beogradu i dr. Atanackovićev CV kazuje da je ovaj Beograđanin (rođen 1969) umetnički obrazovan u Beogradu (Škola za industrijsko oblikovanje). pri čemu se mora istaći . U tehnloškom pogledu očigledno je da smo se suočili sa primerom upotrebe. stalna povezanost čvrstim estetičkim linijama spoljašnje ikonosfere (sa njenim dominatnim formama i sadržajima koji joj daju "izgled") sa onim oblikovnim izrazom za koji se odmah (kroz kritiku) ili nešto kasnije (kroz teoriju) utvrdi da je postao plastičkim znakom epohe. Jedan od njih videli smo na izložbi Dejana Atanackovića pod naslovom "Perfect Future" nedavno održanoj u Centru za kulturnu dekontaminaciju. a samostalno od 1994. tokom duge povesti umetnosti potvrđena.146 Otpornost Otpora Na kraju Odgovor je otpor! U sve češćim primerima jugoslovenskih stvaralaca fenomen istovremene estetičke i etičke angažovanosti se sve redovnije može identifikovati. Visoka umetnička škola) i Firenci (Akademija lepih umetnosti na odseku za slikarstva).sjajnim i ubedljivim. kultura i tehnologije stavljaju pred estetičku i etičku svest umetnika. Milvokiju (SAD. da izlaže od 1992. Jedna od ključnih i najopštijih odrednica koja ukazuje na način aktuelnog oblikovnog ukrštanja ovih područja jeste crossover čime se indukuje da su ona istovremeno dovedena u jedinstvenu estetičku ravan ali i da su time njihovi identifikacioni kodovi uzglobljeni i preneti u jedan novi (drugačiji!) artificijelni fenomen. Izložba. između ostalog i u Firenci. Novom Sadu.

Ovde se nastoji da se što žešće podstakne emocionalna (i intelektualna) reakcija posmatrača čiji su odbrambeni mehanizmi naročito u totalitarnim društvima znatno oslabljeni delovanjem snažnog propagandnog pritiska. Atanacković upisuje preuzete slogane koji liče na propagandu (političku i ekonomsku) i tako uređeni oni se putem postavljenih panoa i plakata izlepljenih na javnim mestima. Autor je jednom prilikom istakao: "Moj screen saver potpuno je antikomercijalan i antipropagandan". poput: efekti politike. diskriminacije temeljnog ljudskog prava na izražavanje. U toku je epohalno traženje novih puteva obraćanja novom konzumentu umetnosti od koga se očekuje odgovornost i kritičnost prema emitovanim-primljenim porukama koje ga . Atanacković zapravo miksuje slikovne i verbalne idiome koji se masovno i silovito emituju u našem današnjem okruženju. A tu su dominatne nekolike teme kojima se on bavi. kulturološke i socijalne manipulacije koja je doživljava kao najkarakterističnija za ovdašnju političku i propagandnu javnu sferu. "neautorizovanom" preradom prizora i reči Atanacković nas direktno uvodi u područje primene umetničke.bez uslova za ikakav otpor. represije. Ova izložba-projekat dobila je time vid svojevrsne kulturne dekontaminacije (u savršenoj saglasnosti sa institucijom u kojoj je priređena). posledice masmedijske (aktivne i pasivne) manipulaciji i posebno omiljena kod mladih umetnika strategija "ideologije zavođenja".kratkim. U tom. direktnim iskazima. Ovaj njegov rad ima i naslov "Screen savers 3" čime se ukazuje na tehnološko poreklo i na jedan kontinuirani kreativni koncept koji se pretvara u mali radni ciklus. mada je najočiglednije da u postupku upravo koristi striktni komercijalni i propagandni diskurs. zanemarujući njihovu tehnološku strukturu. Zbog ovoga rad "Savršena budućnost" Dejana Atanackovića primljen je kao direktna posledica indentifikacije njegovih sadržaja u današnjem vremenu a ona je pak samo pretočena reklamna poruka za koju je kao paradigmatični uzor uzeta nacistička propaganda koja je na ovom polju dala najopipljivije rezultate u periodu pred Drugi svetski rat.147 njegove montaže u vidu elektronskih fotografija i kompjuterskih slika dograđene su određenim dekontekstualizovanim parolama . masmedijske. Specijalnom. Gotovo da ovi radovi imaju. istu komunikacionu svrhu i efekat kao grafiti-art u striktno urbanom području koji se takođe direktno obraćaju masovnoj publici. svesno projektovanom i realizovanom političkom i ideološkom okruženju primalac poruke gubi moć rasuđivanja i tada nastupa očekivani trenutak političke (ili komercijalne) manipulacije kada je moguće sa njime činiti aposlutnu svaku potrebu prisilu . Interneta ili galerijskih radova emituju kao čista autorska poruka upakovana u hipermodernu ambalažu advertajzinga. Uz scene nasilja.

Time se. A tehnički i oblikovno majstorska prožetosti tema epohe i supernove tehnologije u primeru rada Dejana Atanackovića ukazuje da se pojavio autor koji ne samo da savršeno vlada tim jezikom već i da je spreman da se upusti u rizične postupke socijalnog kriticizma kao vida otpora zatečenom stanju kome se na dramatičan način sužava prostor delovanja. ta promena je i nerazumljiva. U poslednjem trenutku iz neobjašnjenih razloga. jer šta oni da dvadesetak i manje godina ("komjuterska generacija".Otpor! Otpornost "Otpora" Posle Julovske uzurpacije organizovanja proslave dočeka 2000. poput papagaja ponavljaju i time dokazuju da im je osnovna i smišljena zadaća zapravo temeljno "zaglupljivanje" sopstvenog naroda) i to istovremeno na dva centralna gradska trga (a videli smo u kakav se neukus ona pretvorila upravo prema tačnoj meri osećanja za vreme i mesto u kome oni jedini i "žive"). naprotiv. godine. ovog za njih neumesnog posla koji im nikako nepripada (ali ga shvatamo isključivo kao nažalost neprikladan povod za još jedno javno manifestovanje idejnog programa) prihvatila se antirežimska studenstska organizacija "Otpor". proširuje i upotpunjava krug onih za koje je upravo danas jedini relevantni odgovor . marketinških. "pripadnici internet-civilizacije") treba da imaju sa anahronizmom zvanim pravoslavna Nova godina. poslednje u ovom veku i milenijimu (mada ona spisateljica dnevničkih pabiraka i ruski akademik uporno tvrdi kako njome započinje Treći milenijum. Šta više. proevropsku studentsku organizaciju. posebno i ideoloških te političkih što je naravno uzrokovalo da se aktuelno vođstvo "Otpora" odluči za organizovanje ovakve svečanost za jednu radikalnu. Njihov delatnik u ovom slučaju je jedan mladi umetnik visokomoralnih načela. . surevnjivih. da zasad ne ulazi u "uličnu" konfrontaciju sa vladajućim režimom na taj način da ona priredi doček pravoslavne Nove godine. Da li je baš njima trebala da zapadne ova "čast" i iz kojih razloga? Odgovora na ovo pitanje ima više. a njeni politički poltroni to elementarno neznanje nedostojno jednog profesora univerziteta. Skupština grada je odlučila da u ovom kritičnom momentu ne zateže političku situaciju.148 svakodnevno bombarduju. uznemirene savesti i hrabrosti vlastitog angažovanja (po ćemu ulazi u najuže jezgro potpuno posvećenih autora devedesetih godina u Jugoslaviji). Primećen je takođe i izostanak onih koji su i započeli "otpor" u ovoj formi vrlo hrabro. Prvi je da svakako dominira podela u "Otporu" na mnoge struje iz najrazličitijih razloga: liderskih.

najotporniji profesor (u velikoj konkurenciji) Srbijanka Turajlić. Otuda su spretno načinili izbor "Heroja Otpora" pronalazeći ih (uz pomoć ankete među građanima) među pojedincima. vrlo otežanog dobijanja viza za putovanja. R. zatvorena društva u kome sami žive i o kome nažalost jedino nešto znaju. Vide Ognjenović. a da ne pominjemo i materijalne oskudice koje ih onemogućavaju da uopšte negde odu izvan zemlje) usmerilo ih je jedino na "virtuelni" izvor informacija i pogled u veliki svet posredstvom Interneta i e-meila. Posmrtno priznanje dobio je Slavko ]uruvija.Leskovac. najotporniji pojedinac . oni su ipak naslutili da nikako ne smeju da ponove neukus sa dve nedelje ranije organizovanog dočeka. ispalo je sporno da li je najotporniji kulturni radnik tokom prošle godine bio baš Voja Brajović (čini se neopravdano i čak bez dovoljno ubedljivih argumenata jer je svakako baš u ovoj grupi bio značajan broj "otpornih" pojedinaca poput Ivana Čolovića. Otežana putovanja u svet (zbog izolacije države čiji su stannovnici. Teodosić. institucijama i gradovima. No. Pitanje je takođe i šta su oni u tim godina mogli za proteklih deset godina (dakle od vremena kada su "progledali" u realni. Mlađana Dinkića i mnogih drugih koji su pokazali kudikamo značajniju antirežimsku aktivnost). za profesionalno napredovanje (stipendije. Nagrade su bile . da se uvere u njegove osobine i prednosti u odnosu na autarhična. Marković. godine bio je Filološki. Marković. najotporniji grad . akademski uspon) čak i za egzistencijalni opstanak (dobijanje stanova. Prema njihovom izboru najotporniji fakultet tokom 1999.utamničeni Nebojša Ristić. spoljašnji svet) da vide od njega vide. M. najotporniji mediji . Borke Pavičević.149 agresivno i opasno po njih same reagovanje represije režima (uz policijske progone i torture u prvom trenutku što su oni vrlo dobro osetili na vlastitoj koži). Najzad. Ivković i mnogih drugih sličnih njima koji im u glavu usađuju isključivo lojalnost prema vladajućem režimu kao jedinom uslovu za zadovoljavanje njihovih ambicija. šta su mnogi od njih mogli da nauče od profesora kakvi su Štambuk. dobro plaćenih poslova ili državnih apanaža za one najposlušnije). što je dakako samo pomoćno sredstvo za razumevanje tog sveta ali nikako i dovoljna zamena za neposredna iskustva direktnog suočavanja sa njim i realnim odnosima koji vladaju u civilizovanom delu čovečanstva. a specijalne nagrade vladika Artemije i Momčilo Trajković kao i svi vojnici poslednjeg rata. najotporniji novinar . Laban.ravnopravni dobitnici su 22 nezavisne redakcije iz beogradskih medija i onih u unutrašnjosti Srbije.utamničeni živopisac Bogoljub Arsenijević Maki. Rosić. Međutim. Marojević.

Koliko ste takvih poznavali.ovo je ta godina. Želimo da ih se setimo.. J. zato što poštujemo njihovu žrtvu. jer smo osećali smrt deset godina. doktorka i pesnikinja Fljora Brovina i mnogi drugi koji takođe bez krivice čame u srpskim zatvorima. Srbijo da li imaš razloga za slavlje? Znamo da ga nema.D. s druge strane. iako to nije sasvim netačno) na kome se jedino mogu održavati parastosi i in memorijami. iznevereni.150 bronzane statue stegnute pesnice što je dobro odabran vizuleni i simbolički znak ove "Otporove" akcije. Još jednu? Koliko? Želimo život.. mrtvi." Zaprepašćujuće je. Ovaj propust već govori o ozbiljnim pukotinama koje se nažalost vide čak i u "Otporu". već intelektualno i moralno emancipovanih slobodnih akademskih građana koji će vrlo brzo preuzeti vođenje ove države. prebijeni. Život za koji će svako od nas morati da se bori i da da deo sebe.)? Srbijo da li znaš ko su ovi ljudi? Gladni. poniženi. To je svakako je smirivanje strasti prisutnih nasuprot monstruoznom svečarenju uobičajenom za JUL i Ministarstvo kulture koje nije pokazano samo ovom prigodom već u mnogim prilikama . uvek. zatvoreni. ponovo. da ovo bude poslednji minut ćutanja. život a ne smrt. Srbija nema razloga za slavlje i zato vas molimo minut ćutanja za sve njih i nas. toliko da su mnogi žrtvovali sebe za nas. šta za teme znače ova imena (ilustrovana fotografijama brojnih mladih ljudi koje su emitovane na video-bimu na potpuno zamračenom Trgu republike uz koji se samo u daljini na jednom bilbordu moglo pročitati "Love". ideja dočeka kao komemoracije naravno da je imala uz loše i neke dobre strane. Zbog toga se nikako ne možemo pomiriti sa utiskom kao je ova "poslava" prikazala Srbiju kao "grobno mesto" (kako reče Nikola Barović. ubijeni. ove godine život konačno mora da pobedi. da poručimo svima . kakvi su na primer. No. Koliko godina? Jednu i još jednu. zbog njih i zbog nas. Da ne bude više žrtava. na primer onakvi kakav je poput svojevrsnog proglasa pročitan na samom završetku: "Srbijo. naš odlazak je poruka za Srbiju.prim. opljačkani. U programu su nakon dodele nagrade učestvovali jedino bubnjari (i vokalna grupa) Dragoljuba Đuričića. Očigledno je da je potrebna (u politici pre svega) smena generacija ali svakako ne onima koji su se obrazovali kod pomenutih profesora. Zato sada hoćemo sebi da obećamo život. što je takođe bio izraz potpuno oprečnog razumevanja pobunjenih studenata vremena u kome žive za razliku od njihovih "pinkovskih" i "kulovskih" kolega iz Jula. Sada idemo kući. oterani. da nije bilo pominjanja zatvorenih i progonjenih jugoslovenskih Albanaca (čak ni onih maloletnih).

. Rebublika.151 tokom prošle godine u trenucima masovnih pogibija mladih. br. Dakle. 232. tj. Za kraj još jedno neprijatno ali i neophodno pitanje: da li je ova "frakcija" koja sada dominira "Otporom" zaista dovoljno otporna. ovaj osvešćeni deo studentske populacije razumeo je da je ovo vreme bez ikakvog razloga za svečanosti bilo koje vrste i sa bilo kakvim povodom. Nakon svega publika se sa pomešanim osećanjima razilazalila nakon ovako koncipirane "proslave" i poslate "poruke". da li je dovoljno svesna ozbiljnih izazova vremena koji su neposredno pred nama? To ćemo ubrzo videti! Kako kod bilo: (i) sa Otporom Biće promena. 1-15. mart 2000.

I to ne samo u Beogradu. stilskih opredeljenja i likovnih shvatanja Valjevska alternativna scena je kroz mnoge medije od slika do performansa načinila jedan zanimljiv.Sloboda za Makija U organizaciji Saveza za Promene i Građanskog Otpora u Valjevu. preko edukativnog sve do kulturnog i umetničkog. i ne samo oni.152 Demonstracije prkosa Uz pojačanu represiju značajno se povećava i stepen otpora na raznim planovima: od medijskog. prebijanjima aktivista. Sasvim različitih poetika. Protiv tame . saborca za ljudska prava i umetnika koji već pola godine bez krivice čami u pritvoru prkosno odbijajući inicijative za pomilovanje (uz to u takvom zadravstvenom stanju koje iziskuje najhitniji medicinski tretman a ne najsurovije utamničenje) već i za kolektivno izbavljenje iz poslednje evropske komunonacističke tamnice koja kao tumor volšebno opstojava u samom srcu Balkana. socijalne i kulturne trendove. nisu se uplašili aktuelnih pretnji već upravo suprotno . Vršcu i Novom Sadu održane tri ižložbe koje su žestokim jezikom stvaralačkog kriticizma odgovorile na sve oštrije političke.Sloboda za Makija. februar). dvadesetak umetnika okupilo se na zajedničkoj izložbiprotestu pod sloganom Protiv tame . Tako su nedavno u Valjevu. Očigledno je da se stvara jedan vrlo širok front nepristajanja koji mobiliše sve veći broj ohrabrenih pojedinaca uprkos poličkim ubistvima. i nadasve slobodoumni omaž Bogoljubu Arsenijeviću Makiju. nadasve aktivni na mnogim poljima. drakonskim kaznama medija itd. Živko Grozdanić Gera: Bull testiclles in blood Zaista neumorni. vršački umetnik Živko Grozdanić Gera priredio je izložbu objekata u Galeriji Konkordija. na još jedan istorijski dan (SPS-ov kongresni 17. . pokazujući to na najotvoreniji način. a pre svega u neprestanom stvaralačkom poduhvatu.spremni su na najdirektniju borbu ne samo za oslobađanje jednog njihovog sugrađanina. Stvaraoci Valjeva. već i u drugim centrima gde se ubrzano organizuju snage koje se otvorenije i osmišljenije suprotstavljaju sve krvavijoj i bezobzirnijoj diktaturi paralelno sa opozicionim strankama katkada efikasnije i ubedljivije.

kreator programa.153 Ta galerija već gotovo celu proteklu deceniju privlači pažnju likovne publike i kritičara svojom izrazitom aktivnošću kojom je dovedena u red najznačajnijih izlagačkih mesta u preostaloj Jugoslaviji. Grozdanić je zapravo bio pravi spiritus moves. oživeo je na tako ekskluzivan način da se bez preterivanja može reći da su u njemu priređene neke izložbi koje će zasigurno ostati u povesnoj kao znaci umetničkog vremena devedesetih. identične celine sa pravim belim bubrezima u autentičnoj životinjskoj krvi. podstiče na pojačanu emotivnu i intelektualnu reakciju gledalaca nenaviknutih da u galerijskom prostoru. Njihova brutalna prizornost podseća na izgled klanice u kojima se te životinje kolju i čereče ali su i nalik kuhinjskim stolovima na kojima se priprema to popularno jelo. organizator. Otuda su njihova programska načela (i) u kulturi . izdavač publikacija i svega drugog što je neposredno povezano sa likovnom delatnošću. Priča je upravo ista i ponavlja se u najvećem broju kulturnih i umetničkih institucija kojih se socijalisti dokopaju (Muzej savremene umetnosti. izazove pobunu koja se kosi sa standardnim osećanjem kada se želi pojesti roštilj načinjen od tih organa. U ulozi direktora Konkordije. ne artificijelan već bukvalan. a kao legenda stoji odštampan recept za njegovu pripremu. Naime. veličanstven po dimenzijama prostora i njegovom rasporedu. Galerija Sebastijan i mnogi drugi). to je bilo dovoljno da bi mu se onemogućio rad. nakon što ga je Grozdanić zakupio. finansijski operativac. Ogromni aktivizam Živka Grozdanića Gere i na drugim poljima u najneposrednijoj vezi sa umetničkim stvaralaštvom ima karakteristike lokalnog delovanja u globalnim uslovima i karakterističan je za umetnost devedesetih sa njenim refleksivnim metaforama vremena. Narodni muzej se dosetio da iz formalnih razloga prekine ovu uzložbu i da Konkordiju vrati u pređašnje stanje totalne zapuštenosti. Studentski kulturni centar. Opšti drastični vizuelni prizor. Nekada mrtav. Zapažamo dvostruku i aluzivnu Grozdanićevu nameru da istovremeno izazove i utisak prijatnog i lepog kao i osećanje mučnine i gađenja. dopunjen zadahom raspadanja organske materije.sirovina od koje se pravi taj kulinarski specijalitet. U Konkordiji je sada otvorena i njegova samostalna izložba Bull testiclles in blood (u slobodnijem prevodu Beli bubrezi u krvi) jer su dve instalacije postavljene pod tim naslovom: jedna su burad na kojima je ispisan njihov sadržaj . drugi su zapravo tri zasebne. No. gde uobičajeno nailaze na estetizovane umetničke predmete.

A toj očekivanoj promeni svakako da će. opasno slovo na papiru uprkos izlečiteljskom misionarstvu resornog ministra prema ovdašnjoj endemskoj bolesti . mržnjama i deobama. opijum za mase. Dok se kuvao pasulj (zarad opasuljavanja učesnika: umetnika. koja je u slovenačkom slučaju značajno doprinela opredeljenju (makar intelektualne.Živeti u Srbiji/Prestup 2000. Spektakl Kunstlager .. snimanje u dve poze sa vođom istinoljubivog dela čovečanstva. Led-art: Kunstraleger . c. Čemu služi pasulj?. prisutne komune artlogoraša) odata je pošta zaleđenoj zastavi himnom Danas nam je divan dan. kao što su mogli da u koncbarakama (šatorima) budu ošišani (čime bi dali neophodnu energiju logorskim mašinama).pod a. u delu zagrađenom bodljikavom žicom (čime je kunstlager pretvoren u konclogor) uz pomoć uniformisanih glumaca i trupe Art cirkus. na prestupni 29. projekcija video snimka podnevnih akcija. gledalaca. odpočeli ulični spektakl. uz nepopularnu. Nakon ove dnevne akcije nastavljena je noćna: foto-izložba dosadašnjih aktivnosti Led-arta. to će . najlepši. Najpre su u Katoličkoj porti. dodela poklona rođenima na prestupni(čki) dan.to ćemo ubrzo videti. kulturne i umetničke javnosti) za onu vrstu promena koje su tu republiku u kratkom vremenu dovele u red demokratskih zemalja sa respaktabilnim nacionalnim dohotkom koji danas ostvaruju ti austrijski konjušari i sobarice. sve to uz zabavu u bubnjarskom ritmu za okupljenu logorašku elitu. Tek što se iz Beograda Led-art preselio u Novi Sad. Da li je u mentalitetu naroda kojima se obraćaju umetnici poput Led-arta ista potreba da budu deo civilizovanog sveta . Šta je Kunstlager? i Da li smo mi . najčudesniji logor na svetu"?. dobrovoljno žigosani. izdajnici. u uobičajenom ambijentu: gradu..raskolima.i njegov dnevni deo Arbait macht frei i noćni nastavak Gasna komora svojevrsni su i autentični odgovori (ponavljanja sa promenama) na svojevremeni Noue Slovenicshe kunst kao Nova srpska umetnost. Prisutni. patriote. uz instrukcije higijeničara popunjavali su anketu sa pitanjima: Šta je prestup?. pravljenja plavo-belo-crvenih ledenih zastava.. njegovim trgovima i ulicama pred namernim i slučajnim prolaznicima.. februar(t) izveo je performans Kunstlager .Živeti u Srbiji/Prestup 2000. glumaca. d.154 samo puko. posetiocima i gledaocima.. da rade neki ozbiljni posao (Arbait macht frei) poput cepanja drva. zabava za narod. najavu vazdušne opasnosti i čitanje dnevne zapovesti. posebno za Novi Sad. Da li je naša zemlja "najveći. da predstavnike Otpora umotaju bodljikavom žicom. b.

Flore Brovine.. otporni studenti i pobunjeni đaci i profesori i nastavnici. radni otpor koji se i ovim (umetničkim) sredstvima usmerava prema promenama od kojih nam na najbukvalniji način zavisi budućnost. A već sutradan. zbog demostriranja bila je uhapšena. A to je resurs na koji svi računaju i kojima se obraćaju opozicioni političari. . februar 2000. u ovom veku (i milenijumu) svakako poslednjih umetničkih utopija koje su karakteristične za epohe totalitarnih režima. doneli joj samo (izgubljene) ratove. ili. Saše Stojanovića. umnogome doprineti i aktivnost mnogih umetika . veća od onih koji su privedeni na tu svečanost. razanja. kada je predsednik vlade (po drugi put) otvarao početak radova jednog od srušenih mostova. Miroslava Nuneta Popovića. Bogoljuba Arsenijevića Makija.155 istoriografija umetnosti ovog vremena zasigurno potvrditi. bedu. Time je to masovno privođenje od metafore kunstlagera postalo zbiljom konclogora. patnje i smrt.. Da li je u pitanju podela građana Srbije na zadovoljne i nezadovoljne ili je s jedne strane učinjena neophodna mimikrija radi preživljavanja videće se već na sledećim izborima. Treći program Radio-Beograda. socijalni. 11-12. Živka Grozdanića Gere. koje imaju za cilj da animiraju pažnju uspavane javnosti. 22. predvodnicima autističnih oligarhija kada postanu svesni da im se kraj sasvim približio. angažovani umetnici. kritički intelektualci. ni to ne vredi lošim đacima. profesionalni. Ceo koncept je zapravo nastavak led-artovske osmogodišnje akcije pod nazivom Rekonstrukcije zločina na Balkanu što su samo direktne kritičke reakcije na aktuelne političke i socijalne procese koji su uništili jednu evropsku državu. istorija to stalno pokazuje. Danas. ideološki. mart 2000.Led-arta. Bobana Miletića Bapsija i mnogih drugih čije je kritičko delo već sada ugrađeno u temelje nove jugoslovenske umetnosti. a u našem konkretnom slučaju da nešto učine za oslobođenje od straha i pozovu na politički.. poveća grupa građana. Ovo je samo još jedna od.

divan dan.Živeti u Srbiji/Prestup 2000. u delu zagrađenom bodljikavom žicom (čime je kunstlager pretvoren u konclogor) uz pomoć prijatelja . Dobrica Kamperelić.. kostimirani u autentične ulične čistače i civili. kuvanja pasulja. Predrag Kočović. najavu opšte (vazdušne) opasnosti i čitanje dnevne zapovesti odpočeli svoj ulični spektakl. Ovogodišnji 29. Ratko Vučinić. Ratka Radivojevića sa uniformisanim saradnicima i grupe Art cirkus. prostor njihovog rada je sam grad. Milomir Filipović Filimir. patriote. da pripadnike novosadskog Otpora umotaju u bodljikavu žicu. načinjen iz dva dela. instruisani tim higijeničarima popunjavali su anketu sa sledećim pitanjima: Šta je prestup?. gledalaca. posebno za Novi Sad. Greetings from Serbia Tek što se iz Beograda preselila u Novi Sad. posvetili su Svetoj umetnosti. Dok se u velikom loncu kuvao pasulj (zarad opasuljivanja učesnika: umetnika. Najpre su u Katoličkoj porti. izvodeći ambijentalnu akciju-peformans pod nazivom Kunstlager . istovremeno su mogli da u konc-barakama (šatorima) budu ošišani (čime bi dali neophodnu energiju logorskim mašinama). Vesna Grginčević. najčudesniji logor na svetu"?. zabava za narod. nastavila je intenzivnu aktivnost baziranu na konceptu koji već punih osam godina (od 1993) primenjuje. c. prisutne komune artlogoraša ali i proizvođenja adekvatnog gasa za večernje korićenje u gasnoj komori Piping kluba). dobrovoljno žigosani pri ulazu. prestupni dan u ili Prestup 2000. Da li je naša zemlja "najveći. Goran Denić. grupa umetnika pod nazivom Led-art čiji je spirutus movens Nikola Džafo. Tu su bile foto-izložba dosadašnjih aktivnosti Led-arta (od četrdesetak da spomenemo samo neke od najstarijih članova: Dragan Živančević. d. Nakon ove dnevne akcije nastavljena je noćna opet sačinjena od nekoliko segmenata. Logoraši. najlepši. odata je pošta zaleđenoj zastavi himnom Danas nam je divan dan. Srđan Veljović. mesecu. divan dan. b. Šta je Kunstlager? i Da li smo mi . izdajnici. pravljenja plavo-belo-crvenih zastava od leda.pod a. posetiocima i gledaocima.Živeti u Srbiji .glumaca. najzad da stanu u red za ručak koji je za to vreme bio zgotovljen. ili da rade neki ozbiljniji oslobađajući posao (Arbait macht frei) poput cepanja drva. Naime.156 Led-art: Kunstrlager . februar(t).. da se zabavljaju kuglanjem ledenim loptama. njegovi trgovi i ulice ispunjene namernim i slučajnim prolaznicima. opijum za mase. uz nepopularnu. glumaca. Čemu služi pasulj?.

Ili kako sami kažu: Rad s ledom. smeće . kulturne i umetničke javnosti) za onu vrstu promena koje su tu republiku za kratko vreme dovele u red demokratskih evropskih zemalja sa respaktabilnim nacionalnim dohotkom koji danas ostvaruju ti austrijski konjušari i sobarice. fotografisanje protiv uroka ili slikanje u dve poze sa tek promovisanim vođom istinoljubivog dela čovečanstva. ekspedicije na deponije. ovo je samo još jedna od. dodela poklona rođenima na prestupni(čki) dan. Nije naodmet primetiti da je akcija nastala pod pokroviteljstvom Skupštine grada Novog Sada čiji je sekretar za kulturu prisustvovala svim aktivnostima (što se ne bi moglo . bedu.to ćemo ubrzo videti. a u našem konkretnom slučaju da nešto učine za oslobođenje od straha i pozovu na politički. spreče zlo i sunovrat i vrate veru u izbavljenje. razanja. fotografisanje protiv uroka. eksplicitno politički angažovane. očekivanoj promeni svakako da će.i njegov dnevni deo Arbait macht frei i noćni nastavak Gasna komora svojevrsni su i autentični odgovori (ponavljanje sa promenama) na svojevremeni Noe Slovenicshe kunst kao vid Nove srpske umetnosti. kako se odmah vidi. doneli joj samo (izgubljene) ratove. Da li je u mentalitetu naroda kojima se obraćaju umetnici poput Led-arta ista potreba da budu deo civilizovanog sveta . ideološki i socijalni te profesionalni i radni otpor koji se i ovim (umetničkim) sredstvima usmerava samo prema jednom cilju . koje imaju za cilj da animiraju pažnju uspavane javnosti.Led-arta.jesu elementi umetničke magije koji konzumente treba da oslobode straha. Spektakl Kunstlager . Miroslava Nuneta Popovića. Ceo koncept je zapravo nastavak led-artovske osmogodišnje akcije pod nazivom Rekonstrukcije zločina na Balkanu što su samo direktne kritičke reakcije na aktuelne političke i socijalne procese koji su uništili jednu evropsku državu. Flore Brovine. Živka Grozdanića Gere. Nataša Tomić-Veljović). koja je u slovenačkom slučaju značajno doprinela opredeljavanju (makar intelektualne.157 Milica Badalić. Saše Stojanovića. sve to propraćeno bubnjarskim sejšnom Igora Maleševića i zabavom priređenom za okupljenu logorašku elitu. patnje i smrt. A toj eventualnoj. Bogoljuba Arsenijevića Makija. to će istoriografija umetnosti ovog vremena zasigurno potvrditi. Dakako. umnogome doprineti i aktivnost mnogih umetika . u ovom veku (i milenijumu) svakako poslednjih umetničkih utopija koje su karakteristične za epohe totalitarnih režima. Bobana Miletića Bapsija i mnogih drugih čije je delo već sada ugrađeno u temelje nove jugoslovenske umetnosti poput najave bliske budućnosti. Ljubiša Bogosavljević. projekcija video snimka podnevnih akcija. puštanje gasa načinjenog za vreme ručka.promenama od kojih na najbukvalniji način zavisi naša budućnost. incidentne grafike.

na primer beogradskog koji će ostati poznata po nekim drugim načinima pomoći umetnosti i medijima). iako kranje politizovanu kontrarežimsku akciju. otvorio i za alternativne aktivnosti koje je neophodno podržati da bi se održala preko potrebna vitalnost ovog specifičnog dela kreativnog delovanja uprkos radikalnog kriticizma koji je imanentan toj vrsti umetnosti. A zvanične statistike govore da poprilici 80% jugoslovena živi ispod egzistencijalnog minimuma. živoj umetnosti nalik sedamdesetih godina kada je stekla renome na nekadašnjoj opštejugoslovenskoj umetničkoj sceni) uz finansijsku potporu Fonda za otvoreno društvo od čije pomoći u Novom Sadu očigledno nema straha i zazora. dobijena i policijska dozvola. Sve to upućuje da se Novi Sad.158 reći za neke druge gradske ministre kulture. otporni studenti i pobuljeni đaci sa svojim profesorima i nastavnicima. što je još jedna od ondašnjih specifičnost. kada je predsednik srpske vlade (po drugi put) otvarao početak radova jednog od novosadskih srušenih mostova. Da li je u pitanju podela građana Srbije na zadovoljne i nezadovoljne ili je s jedne strane učinjena još uvek neophodna i za mnoge spasonosna politička mimikrija . 233. ali i u mnogim drugim slučajevima. za razliku od mnogih srpskih kulturnih i umetničkih centara.videće se već na sledećim izborima. mart 2000. To je glasački resurs na koji svi računaju i kojima se obraćaju opozicioni političari. dakle izbrisana je granica koja deli artificijelno od realnog kako je dan ranije. br. Time je to masovno hapšenje od metafore kustlagera postalo zbiljom konclogora. . Nije na odmet ni primetiti da je za ovu. angažovani umetnici kojih je sve više i svi drugi koji su sačuvali minimum zdravog razuma u ovom bolesnom vremenu. poveća grupa građana. veća od onih koji su privedeni na tu svečanost. 16-31. kritički intelektualci. zbog demostriranja nezadovoljstva bila privedena u policiju. Led-art na svoj način prikazao kao Pozdrave iz Srbije. A već sutradan. zatim Kulturnog centra (nekada kultnoj Tribini mladih koja se pod novim rukovodstvo izgleda vraća izvornoj. Republika.

i eksplicitnu društvenu kritiku kao direktan udar na estetiku lepog kome je društvo. (a kasniji njihovi idejni nastavljači poput Mira Glavurtića. Ljuba Popović. prestonici fantastike ne samo u vizuelnom stvaralaštvu već i u ostalim stvaralačkim oblastima. Grubi. u njen dominantni tok. I time je bila uspostavljena demarkaciona linija koju ne samo poltički već ni tadašnji umetnički režim nisu hteli niti smeli da prekorače. I mada su vremenom padali u zaborav. Usledio je ceo niz posledica po te umetnike koji su odmah svrstani u slikarstvo surovosti. Vodeći autori: Dado Đurić. nemogućih. među brojnim poetskim nizovima u kratkotrajnom periodu pedesetih godina. Uroš Tošković. Dragana Lubarde i dr. Tamna strana života u ovoj umetnosti prevladala je neophodni optimizam izgradnje novog socijalističkog društva. Nije bez značaja ni činjenica da su ovi umetnici. kritike. medija. podrškom velikih galerista i .159 Slikovne ispovesti Bogoljuba Arsenijevića Makija U srpskom slikarstvu posleratnog perioda.od političkih foruma do umetnički institucija. sada gotovo kao mitske ličnosti ovenčane znacima istinskog uspeha (profesurama. pojavila se i jedna grupa umetnika koja je stilski određena kao slikarstvo fantastične figuracije. Radomira Reljića. naglo su se osamdesetih godina vratili u domaći umetnički život. niti da budu uobičajeno etablirani. već i u svim ostalim oblastima tadašnjeg socijalnog života težilo još uvek vidajući rane od trauma prethodnog rata. luksuznim monografijama. iracionalnih i fantastičnih kombinacija formi itd. ubrzo napustili Jugoslaviju i nastanili se u Parizu. otuda. za tu epohu.. po temama. smrti. izazivali su uglavnom negativne reakcije iritirane publike koja je u njima prepoznala. a sa druge. Vlada Veličković čije je delo u tada obnovljeni modernizam (radije od teoetičara imenovan kao savremenost) posle prekida nastalog usled dogmatskog. apokalipsi. udruženja. ideološki doktrinarnog socijalističkog realizma. unelo novu živost. a važniji su s jedne strane mentalitet ovih umetnika koji sebe nisu (makar tada) videli kao zvanične ili vodeće stvaraoce trenutka uprkos tome što je njihovo delo davalo osnovni pečat vremenu ranih godina šeste decenije. u crni talas). Razlozi tome su nekoliki. deformacija ljudskih oblika. genitalnih atrofija. te je takva odrednica trebala da im da jasnu (dakako optužujuću) ideološku ocenu što je obavezivala na društvenu reakciju svih pozvanih . likovnim sadržajima. nisu nastojali da se uključe u oficijelne tokove domaćeg stvaralaštva. njihova umetnost. ne samo u kulturi. ili se kosila ili je bila direktno suprotna likovnoj estetizaciji aktuelne umetnosti.. vizuelnoj ekspresiji i dr. surovi prizori raspadnutih tela. sem umetničkog izraza.

od 1987. on je uhapšen i brutalno pretučen sa takvim povredama koje su zahtevale hitnu hospitalizaciju. godine. prvoj fazi Arsenijevićevog stvaralaštva. opredelio za profesiju živopisca (kao da nije mogao da izbegne znamenje svog imena . vizuelno halucinantne prizore nalik starim majstorima (Hijeronimusa Boša na primer) koji su smešteni u iluzionističke. a ono je ostvareno crtežima perom na papiru. Moguće je da je tome doprinelo i to da se Arsenijević ubrzo. teške za dešifrovanje. metara fresaka) koje su okarakterisane pohvalnim ocenama. tržišnim rejtingom i dr. U. da kažemo. da je dugo vremena bio posvećen kanonskoj umetnosti koja se obraća malobrojnijoj publici (vernicima) za Arsenijevića se zadugo nije ništa čulo . začudo. prikovane na stubove poput krstova ili smeštene iza rešetaka kao da su u autorovim nesvesnim slojevima naslučivali kasnije bukvalne biografske . sada u dramatično izmenjenim uslovima. Budući. vraća prvoj slikarskoj ljubavi .160 teoretičara.nomen atque omen!) te je u Šabačko-valjevskoj eparhiji oslikao brojne crkve (tačnije četrnaest sa oko 5000 kv. dakle. renesansne prostore. od njihovih istorijskih preteča do najnovijih generaciji.profanoj fantastici novih sadržaja kao posledici upravo ovakvog životnog mučeništva gotovo nalik starohrišćanskim martirijima svetaca koje je nešto ranije oslikavao. groteskne figure. sa zastrašujućim hipertrofiranim grimasama. metaforički i simbolično odgovoriti na egzistencijalne izazove vremena. prepoznajemo uobičajeni vokabular postnadrealizma: iracionalne. Nakon toga osuđen je na tri godine zatvora (zbog ometanja službenog lica u obavljanju dužnosti) a do pravosnažnosti presude nalazi se u pritvorskoj jedinici valjevskog zatvora u kome se. Zahvaljući Ljubi Popoviću Valjevo je tada polako postajalo našim centrom figurativne fantastike čije je jezgro činio njegov veliki legata slika koje je poklonio gradu i Modernoj galeriji a njena programska okosnica bila je definisana upravo tom poetikom: u njoj su prikazani samostalno ili na grupnim i autorskim izložbama.sve do trenutka kada je u Valjevu podigao pravu narodnu bunu postajući njenim vođom i simbolom otpora opštoj propasti današnje Jugoslavije. nije imao prilike da izlaže u pomenutoj galeriji.) sa brojnim sledbenicima koji su fantastiku razumeli kao likovni jezik kojim se može adekvatno. Upravo je pod njegovim angažovanjem i nastao danas znameniti Valjevski pokret Otpora kao deo širokog pokreta antirežimske pobune. Posledice po Arsenijevića ubrzo su nastupile: tokom jednog boravka u Beogradu oktobra 1999. praktično svi predstavnici ovog slikarstva. Tih godina njima se sasvim neformalno i bez direktnih veza priključio u svemu samouki (kako je sam naveo u autobiografiji) i Bogoljub Arsenijević Maki koji.

27. Taj put ga zasad jedino vodi kroz crtanje. Stanje sobe br. Jura 2000. 29. Gledaocima. feb. 8 (jauk) 2000. 17. 2000 (zanimljivo je da je isti broj imala i bolesnička soba u kojoj je ležao posle operacije). februara 2000. gotovo smrtonosna za njihovog autora. 17. Predsoblje jauka 2000. feb. Svedočanstva jauka. opozicija i parlamentarizam u Srbiji na kraju XX veka Dragoša Ivanovića. mart 2000. Nihilistička plaža jauka. 27. ljubiteljima njegove umetnosti. današnji su direktni izraz njegovog egzistencijalnog stanja u najbukvalnijem smislu. Kafka u sanatorijumu. jauk 2000. 2000. feb. u najnovijim zatvorskim crtežima urađenim sa priručnim materijalom (hemijskom olovkom na koricama knjiga sa nimalo slučajnim naslovima: Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskijea Morisa Žolija. ali i ispoljene hrabrosti zbog pobune i otpora koje i po cenu vlastitog života uporno vodi bez namere da se preda. Mesto Bogoljuba Arsenijevića Makija u toj borbi već je utvrđeno . 2000. feb. Soba gneva. Centar za kulturnu dekontaminaciju. 17. feb. I najednom. Čuvar južnog zida istražnog zatvora 2000. izrazu i postupku građenja likovnih predstava u toj seriji Bogoljub Arsenijević se nastavio na ranije crteže iz osamdesetih godina kao da nije bilo pomenutog prekida. najcrnjih fantasmagorija ali i tamničke zbilje u kojoj se Bogoljub Arsenijević Maki nalazi. ostaje da se zarad najdubljeg poštovanja za već učinjenu žrtvu solidarišu sa tim činom koji se duboko utiskuje u svakog ko oseća istu ogorčenost i nepristajanje na udes što nas je skupa snašao. kroz ove slikovne ispovesti ispunjene rugobama izobličenih nagih (tek nalik) ljudskih tela smeštenih (poput njega samog) u iracionalne predele i neljudske prostore koji jesu plod mašte. upravo slobodnog čoveka koji stoga mirno čeka izbavljenje od učinjene nepravde. itd. feb. Ne pristajem Zorana Ivoševića) njegove likovne metafore po žestini prizora čak prevazilaze životnu realnost makoliko da je ona već sama po sebi dramatična. 25. Slika sveta ništavila. U stilu.) . Bolest vladanja: vlast. užasna.161 događaje. (pred. feb.i zbog ispoljene istrajnosti životnog stava bez obzira na posledice i zbog umetnost kojom nam to poručuje. 2000. 28. ]elija br. Vreme jauka 2000. Psiholozi bi najverovatnije zaključili kako je ova Arsenijevićeva ponovna potreba za crtanjem zapravo spasonosna za njegov narušenih duhovni život i zdravlje. poput svojevrsnog iscrtanog dnevnika svedoče o veličini patnje jednog. feb. Ali. 7. kat. Istražni zatvor Valjevo. u najdubljoj svojoj suštini. Pitanje krivice Karla Jaspersa. ako su raniji radovi bili isključivo plod artističke imaginacije. Ispisani nazivi poput: Valjevski zatvor.

Među njima su bile samostalne izložbe Dada Đurića. Vlade Veličkovića. Milana Popovića. kako je posebno naglašeno . i 1963. svrhe.. dakle.iz autorov "jugoslovenskog perioda". Igora Vasiljeva. Pod terminom 'kvalitet' ovde podrazumevam niz karakteroloških svojstava ljudi valjevskog kraja. Među tim svojstvima. za opstanak u uslovima real-socijalizma posebno su bile značajne vrline pragmatične razboritosti i domišljatosti (da ne kažem: prepredenosti). i kulturnog i umetničkog miljea mesta u kome živi i stvara. godine skupno prikazane. Vrlinom rečene domišljatosti. a prva izložba (održana 1985) zapravo je predstavila umetnički legat kao stalnu postavku 30 slika i pedesetak crteža Ljube Popovića. u drugoj sredini srbijanske 'provincije'? Mislim da u ovom slučaju kvalitet ljudi određuje mesto pojave vrednosti. Ta inicijalna izložba je zapravo ukazala koju vrstu likovne estetike će negovati i zastupati Moderna galerija što se moglo odmah videti u ciklusu koji je usledio a koje su povodom petogodišnjice njenog rada 1990. Mira Glavurtića. ukupno 17 zaista najznačajnijih juguslovenskih umetnika Fantastičnog slikarstva. 1955) priređena u Centru za kulturnu dekontaminaciju iz dva ciklusa nastalih osamdesetih godina i tokom poslednjih sedam bolničkih i zatvorskih meseci. U Valjevu je krajem 1984.) a ne u nekom drugom gradu.162 Prilozi za biografiju Bogoljuba Arsenijevića Makija Izožba pedesetak crteža Bogoljuba Arsenijevića Makija (Valjevo. ne samo umetničku. onih nastalih između 1953. pored nekih uže stručnih pitanja i određene opštije probleme nastalih u relacijama ovog umetnika i beskompromisnog borca za oslobođenje od ovdašnjeg totalitarizma. U predgovoru kataloga Dragoš Kalajić je napisao i sledeće: "Zašto baš u Valjevu (misli na otvaranje Moderne galerije .prim. na ovom mestu ukazaćemo na tri koji u ovom trenutku dominiraju. Radomira Reljića i dr.. Kao priloge za Arsenijevićevu potpuniju. projektanti i izvođaći 'valjevske perestrojke' . godine osnovana Moderna galerija. Pragmatična razboritost je bila dobra odbrana uma od ideoloških bezumlja dok se urođena domišljatost pokazala i dokazala kao primitivno ali odlično sredstvo izbegavanja glavnih udara 'sistema'. možemo se lako dosetiti da je ustanovljavanje Moderne galerije ciljalo i na neke druge. van-umetničke. Krsta Hegedušića (kao njihovog istorijskog preteče i za neke od njih i slikarskog učitelja). kao karakterološke osobenosti ljudi valjevskog kraja. (Ovom nizu jedino su nedostajali Milena Pavlović-Barili i Uroš Tošković kojima su nešto kasnije priređene izložbe). otvorila je. J. Leonida Šejke.D. biografiju. Pod svetlom spoznaje domišljatosti. godine.

od radikala do julovca.. naprotiv." Kako je poznato šta Kalajić danas misli o perestrojci. Arsenijevićevog i mlađih godišta: Željka Đurovića. od marksiste do antimarksiste. Mionici i Popovu. žreca i administratora naopakosti. Silazak sv.. dakako onoj Gorbačovljevoj koja je potpuno promeninala geopolitičku kartu Evrope. i još više.) Godine 1999. Ova napomena je učinjena sa namerom da bi se postavilo i pitanje kako to da poznati 'valjevski kvalitet ljudi' nije u svom sugrađaninu prepoznao umetnika upravo iz kruga stvaralaca koje je negovala Moderna galerija? Može biti da je "prekid" nastao u Arsenijevićevom radu posle 1987. u istoj Modernoj galeriji priređena je i izložba pod nazivom "Metafizika crteža" na koji su prikazani radovi već pomenutih umetnika ali i njihovih mladih slebenika. Pokrova Presvete Bogorodice u Belanovici. Milana Tucovića. Ta legitimacija je štitila projektante i izvođače 'valjevske perestrojke' bar od spoljnih i suviše javnih udaraca te protivmera 'političke birokratije'. Vaskresanja Hristovog u Goloj Glavi. Marks je mislio da je kultura nadgradnja 'proizvodnih odnosa' ali se i u tom pogledu teško varao ili nas je pokušao prevariti. da uravo na listi Jugoslovenske levice "dogura" do dopisnika Tanjuga iz Rima. ogroman uspeh. ali je uvek bila fundamentalistička bilo leve bilo desne. Svetog Nikolaja u Ribarima. Naime. godine dobio "Pohvalnicu" episkopa Šabačko-valjevskog Lavrentija.163 su lako spoznali jedno svojstvo kulture koje premalo ljudi danas i ovde poznaje.. pitanje je kako je. kada je Muzej primenjene umetnosti u Beogradu sredinom 1995. Zorana Matića. a kulnimacija i simbol bilo je rušenje Berlinskog zida 1989. Prenos moštiju Svetog Nikole u Štitaru..bili su prva legitimacija ali i valjani štit 'valjevske perestrojke'. Duha na Apostole u Badovincima i sv. Nikole u Donjoj Kamenici za šta je 1998. bilo muslimanske bilo ortodoksne provenijencije (što mu sve dakako nije smetalo. Uspenja Bogorodičinog u Lipolistu. Budući da je za tu eparhiju oslikao crkve Svetog Petra i Pavla u Paštriću. U slučaju o kome je reč. godine priredio veliku izložbu "Savremena pravoslavna srpska . Svetog Đorđa u Mojkoviću. na primer. nažalost sada ponovo iskrsava problem. ni ovakav Arsenijevićev rad ne dobija potvrdu niti valorizaciju u stručnim krugovima. zbog čega je tako korenito promenio mišljenje? Na to je svakako uticala i njegova stalna osobina konvertita koja se kretala u krajnostima od komuniste do ljotićevca. Dragoslava Živkovića. Svetog Đurđica u Gornjem Leskovcu. godine kada se okrenuo crkvenom živopisu i ikonoslikarstvu za Šabačko-valjevsku eparhiju uticao da on "ispadne" iz pažnje "valjevski kvalitetnih ljudi"? No. medijska slava i izvanredni stečeni ugled Moderne galerije u očima kulturne javnosti .

164 umetnost". I greh pade! Posvećeni. a u 19. Branko Obradović (karikatura). Na kraju ovog teksta.. Dušan Jovanović i Miroslav Jeremić (fotografije). m.. kanonske umetnosti živopisa i freskoslikarstva prema Orosu vere Sedmog vaseljenskog sabora . drvorezbarstva. sve dok energiju čistog pravoslavlja ne uzmute vetrovi sa Zapada i Severozapada. načinili su jednu slobodoumnu izložbu posvećenu njihovom utamničenom sugrađaninu i umetniku Bogoljubu Arsenijeviću Makiju (čija su dva crteža takođe izložena). Hrist mu posla ubrus koji je prethodno prislonio uz svoje lice koje se otisnu (nerukotvoreni obraz) kojim se bolesni obrisa i izleči.. zlatarstva. No. veku potpunu 'smrt ikone'". zberemo što više kvalitetnih autora i dela. kaligrafije) . Miodrag Pešić i Miša Dudić (zajednička slika). ovog puta Valjevci sa istinskim "karakternim osobinama" te prirediše izložbu-protest pod sloganom "Protiv tame .) . Deo odgovora možemo samo naslutiti iz teksta autora ove izlo'be koji na jednom mestu kaže: "I sve to tako ide (misli na povest ortodoksne. sv. ali i ranijim pretečama poput Boša. greh će pasti na grešnoga". veka (doba baroka i evropeizacije srpske umetnosti . (sa) preko 750 radova" (ikona. jer toliko ih ima: Katarina Marinković (plakat)..Sloboda za Makija". minijatura. i koji je rukotvorio bezbroj ikona i ikonostasa. fresaka. uspeli smo da dođemo do 154 autora.D... veza na tkaninama. Miodrag Antonić i Miloje Mitrović (slike). Dvadesetak tamošnjih umetnika. Tražeći leka od Mesije. O ikoni kao o vizuelnoj propovedi govori se još od vremena Velikih Kapadokijaca (sv. kao i umetnicima koje smo pomenuli na početku. Njihova poetika fantastičnog. J. od crkve hvaljeni a od naroda prihvaćeni ikonopis i freskoslikarstvo Bogoljuba Arsenijevića Makija još jednom bi zaobiđeno. Pokušali smo da dođemo do svih. arhitekture. na sreću. Vasilije Veliki.D. Dušan Arsenijević (strip). Grigorije Bogoslov. Josif Vidojković. u predgovoru je napomenuto: "Ovom prilikom.) "imamo onu nesrećnu pojavu 'egedastih bogomaza'.i među svima njima nije bilo mesta za slikara koji je živopisao 12 crkava sa oko 5000 kv.. Branka Sisinački (crtež). kao niko do sada. grupa i ekipa.. za svaki slučaj stoji: "Želeli smo da. Dušan Jevtić (ikona)..prim. Vojislav Damnjanović. pojaviše se neki novi ljudi. I dalje: "Krajem 18. .) a prvu hrišćansku ikonu dobio je oboleli kralj Avgar u sirijskoj Edesi. uz literarno-poetski performans koji je na otvaranju izvela "Valjevska alternativna scena" prema stihovima Momčila Trifunovića. i dok umetnost ne počne da se suši i tanji pod idejama 'humanizacije' i popuštanjem najezdi 'umetničkih sloboda'". ako smo koga propustili. A izložba u CZKd-u pokazala je vanredni Arsenijevićeve talenat za Fantastično slikarstvo čiji je istorijski koren u nadrealizmu pre svega dalijevskom..prim J.

Nekada zamišljeno i nemoguće danas se dramatično preobrazilo u realno i apsolutno moguće sa svim kolektivnim i individualnim posledicama koje skupa trpimo.165 iracionalnog. Arsenijevićevi crteži idu od organskog i biološkog do figurativnog. br. enigmatskog. Njihovo ranije "slikartvo surovosti" i "crni talas" danas na volšeban način živimo. iz osamdesetih godina. o ludilu i smrti. somnabulni ekspresionizam ako je ranije kao "negacija (svega postojećeg) imala prednost nad afirmacijom" danas je dostigla takav stepen "negacije" da je ona postala apsolutna i doninatna u našim životima i stvarnosti.jer su proistekli iz istinskog egzistencijalnog iskustva. Rođen u vremenu nastanka Dadove i Toškovićeve umetnosti (koji su u detinjstvu prošli kroz dramu rata) apsurda imaginarnog i fantastičnog. prizori užasnih delirujuma. Arsenijević ih danas prikazuje kao dnevnik svakodnevice. Republika. . A doprinos Bogoljuba Arsenijevića Makija toj svesti kroz njegovu umetnost i na način pravog narodnog vođe spada među najvrednije i najubedljivije iz jednostavnog razloga . Kako smo videli. 1-15. Ti raniji. april 2000. hibridne antropo-zoomorfne kreature koje govore o iskonskoj surovosti u ljudima. na granici su mogućeg i nemogućeg. košmarnoj stvarnosti u apokaliptičnim slikama. 234. Čak se o njima može govoriti kao o sado-mazohističkim naracijama. najednom su tokom poslednjih sedam meseci za Arsenijevića i njegovu porodicu postali stvarnost. ljubavi i erotici.

Low Fi produkcijom i sl. "Remont" je dobio i sopstvenu galeriju koja je započela na praktičnom ostvarivanju programskih ciljeva zajedničkom izložbom članova. jedan od njenih ključnih protagonista i promotora Darka Radosavljević. Njihovu aktivnost čine izložbe iz ciklusa "Parovi" (kao zajednički rad dva umetnika na jednom projektu). projekcije i promocije. da spomenemo najznačajnije: Uroša Đurića. oktobra meseca 1999. Tanju Ostojić. i videoteku (sa domaćim i inostranim video-artom. kritičare. Mirjanu Đorđević. Sašu Markovića. februara 2000. predavanja "Art Speech (lična prezentacija rada domaćih i stranih autora).). razgovori "Remont predstavlja". studente. Eru Milivojevića. asocijacija. dokumentarnim filmovima o izložbama. "Remont" ima i otvorenu (za sve zainteresovane) biblioteku (časopisa knjiga. Srđana Apostolovića. publikacija iz savremene umetnosti). umetnike. grupu "Škart" i dr. Branka Pavića. Tako je raspadom kulturnog sistema nekadašnjeg radija B 92. .166 Alternativa Kulturni Remont Art of reality U sve nepovoljnijoj političkoj i ideloškoj situaciji koja se direktno odražava i na opšte kulturno stanje i umetničko stvaralaštvo poslenjih godina nastao je niz ad hoc udruženja. istoričare itd. Rašu Todosijevića. saradnike. urednik kulture na tom radiju i osnivač Cinema Rexa. godine sa grupom umetnika osnovala "Remont" nezavisnu umetničku asocijaciju kao udruženje samostalnih vizuelnih umetnika "koji žele da žive od svog umetničkog rada" zbog čega će delovati na revitalizaciji savremene kulture "teško oštećene ratom i ekstremno nepovoljnom političkom situacijom". Milicu Tomić. A već 24. čak i institucija koji su okupljali autore koji se nisu zadovoljavali samo sopstvenim kreativnim radom i profesionalnim stausm već su nastojali da pokažu i znake društvenog aktivizma na širem etičkom području koje nadilazi isključivo estetičke kriterijume. pokreta. Gabriela Glida. Ideja "Remonta" je i da popuni prazninu nastalu usled dugogodišnjeg nedostatka prostora za okupljanje i brzu reakciju koji će okupiti urbanu publiku.

potom su usledile intervencije Elizabete i Kolomana Novaka. Still Life (a true story) Trenutno se u"Remontu" održava izložba "Still Life" dvoje bugarskih autora Ivana Mudova i Desislave Dimove kao deo projekta "Nova bugarska umetnička scena". Mudov (1975) je završio Nacionalnu umetničku akademiju u Sofiji. Bugarski par se. To je upravo i . međusobnih aktivnosti ukazuje na njihove "odnose muža i žene. strip-album "Okean iznenađenja" Aleksandra Zografa itd. a Dimova (1974) Istoriju umetnosti i kritiku na istoj školi. jedino mogućoj situaciji: "Snimali smo u stanu mojih roditelja. (Koji po klasičnim slikama i nameštaju verovatno pripadaju građanskoj klasi koja je uspela da preživi realsocilaizam . a izložbe Era Milivojević i Saša Marković radom "Prirodna veličina". potpuno u stilu i duhu devedesetih "kameleonski" i ironično prilagodio zatečenoj. Serijom fotografija velikog formata ovaj par u nizu radnji. To mi pruža stvaralačku slobodu.. Ne bih želeo da započnem od nule da bih umirio svoju savest" .167 Program su započele Žana Poliakov i Mirjana Đorđević bilbordom "Respect Yourself". Nije tajna da živimo o njihovom trošku i da oni finansiraju moj celokupni profesionalni poduhvat. kombinacija koja bi mogla biti savršena.prim. ali je u isto vreme i prijatno. uključujući i ovu izložbu.D.potpuno transparentno svedoči Mudov. mada nam u stvari nije potrebno da budemo takvi." Prisećamo se jednog sličnog.) Igrali smo se kao da smo odrasli. Žalosno je. ali mnogo žešćeg u realizaciji i porukama rada jednog isto tako našeg umetničkog i životnog para: Raše Todosijevića i Marinele Koželj pod nazivom "Was ist Kunst" iz sedamdesetih godina u kome umetnik šamara kritičara i istoričara umetnost neprestano mu postavljajući to pitanje. umetnika i kustosa.. najčešće nepovoljni. koje se ne mogu odreći. zapravo. ako se distanciramo od nekih pojava griže savesti. socijalni odnosi te profesionalni i privatni položaj u društvu pružiti. ali. fingiranih položaja. Ova nebudžetska umetnička asocijacija (jer se zasada samofinansira iz ličnih sredstava članova i učesnika) za kratko vremen je razvila izuzetno značajnu i vidnu aktivnost koja se nije samo pozicionirala u lokalnom sistemu već je uspostavila i međunarodnu komunikaciju artslinkom i gostovanjima umetnika iz inostranstva. Strategija recentne umetnosti i ide tim putem svakog oblika koristi koje mu mogu. J.

mediji. s jedne strane i politike i vlasti s druge. ipak je u organizovanim društvima odlučujuća da pažnju faktorima praktičnog . Mladi istoričar umetnosti Milosav Pješćić pronašao je u primerima radova šestoro umetnika okupljenih u dve grupe (Hype i Hard soc. ovi umetnici se nalaze na krajnjim marginama stvaralačkih zbivanja.) U čisto likovnom smislu oni se direktno izrazavaju ikonama masmedijske kulture. (Da nije tako. kojoj pripada i njihov kritičar) upravo takve primere: one koji su po svom nadasve totalitarnom konceptu saglasni idejnim zadatostima vremena. A ta javna transmisija između umetnika i umetnosti. upravo kritičku umetnost koja stoji u opoziciji (svakoj) ideologiji i zvaničnom političkom diskursu. Kritika. ali i tu se završavaju sve moguće sličnosti. već više na onu koja ide "paralelno" sa njom . ali oni to dakako i na sreću nisu iz mnogobrojnih razloga. Jedna nezmisliva situacija koja bi proistekla iz stvarne potrebe da se. ili nešto starijih poetika bad-arta: Borislav Nanović i Igor Marsenić. pop-arta: Vladimir Markovski. vladajuća ideologija istinski opredeli za onu pravu umetnost koja će govoriti njenim jezikom i koja će vizuelizovati njene artikulisane političke ciljeve. ovi umetnici bi sasvim izvesno ali i na neki čudan način mogli postati pravi kreativni zatupnici vladajuće politike. uz naravno i uobičajene "citatne" dodatke iz bliže i udaljenije povesti medija likovne umetnosti koji im služe za semantičke "montaže" koje percepciju posmatrača vode u raličitim pravcima. čak u njenom andergraund području. danas nije samo retoričko pitanje već bi odgovor na njega zadro vrlo duboko u estetičko stanje vremena? Pri tome se ne misli samo na politički angažovanu.uz naravno dovoljnu estetičku i etičku distanci koja ne dozvoljava njihovo banalno niti potpuno poistovećivanje. svakako da bi se obraćala upravo ovakvim autorima. te art-bruta: Nikola Božović. Art of reality Da li društvo bez ideologije obavezno stvara i umetnost bez ideologije. naravno kako to nije niti može biti slučaj. ma kakva da je. Dakle u pitanju su autori koji apsolutno vladaju relevantnim slikarskim medijem i koji su potpuno upoznati sa zbivanjima nastalim tokom protekle dve decenije. poput stripa: Srđan Đile Marković. pardoksalno su takođe najmanje zainteresovani za ovu vrstu produkcije. reklamnih bilborda: Vladislav Šćepanović. što takođe tačno dokumentuje realno stanje u domaćem stvaralaštvu ovog trenutka. No. zvanične umetničke institucije.168 tačna slika koju "Remont" želi da formira kao "nultu tačku" od koje započinje aktivnost sa ciljem da je uz velike napore i umešnost prevaziđe.

.169 političkog odlučivanja usmeri ka umetničkom stvaralaštvu koje bi ga na najefektniji način afirmisalo i propagiralo. cinično bi se moglo reći da je to možda i prava sreća za ove umetnike i ovu umetnost: uprskos svemu. 1-30. .naša oficijelna politička misao i praksa kreću se u sasvim drugom pravcu od prirodnog i očekivanog. br. 238-239. jun 2000. jun 2000. ona će uz sve prepreke ostati više nego jednim pukim podatkom o vremenu u kome je nastala. Republika. No. Nimalo nije čudno da ta veza nije uspostavljena iz jednostavnog razloga . Treći program Radio-Beograda. 2.

marta). potom kao gost Građanskog parlamenta Srbije u Domu kulture u Čačku 8. ali i opštu. izjave i delove uvodnih govora: Borke Pavičević. Bogoljub Arsenijević Maki ne samo da održava stalne kontakte sa javnošću brojnim intervjuima koje je davao štampi i TV stanicama. Prvo je priređena u Galeriji "Srbija" u Nišu gde je otvorena 17.osamdesetih i onih nastalih tokom sedam meseci provedenih u zatvoru i bolnici (do njegovog bekstva sa maksilofacijalne hirurgije 7. Zatim je u organizaciji Građanske čitaonice "Lingva" otvorena 24. Verice Barać i dr. jer mu je presuda kojom je osuđen na tri godine zatvora vraćena nižem sudu pritvor nije ukinut. 238-239. maja postavljena je u foajeu Narodnog pozorišta u Užicu gde je priređena u organizaciji Građanske čitaonice "Libergraf". .170 Bauk makizma kruži Srbijom Posle dve beogradske premijere održane najpre u Paviljonu "Veljković" od 20. Od 15. izložba crteža Bogoljuba Arsenijevića Makija sa pedesetak radova iz dva perioda . maja. Domazeta. supruga Bogoljuba Arsenijevića Makija kao i svi lokalni elektronski i pisani mediji koji su preneli informaciju. Iako je sada u prisilnom (samo)zatočeništvu. na zahteve mnogih gradova u Srbiji krenula je na jednu svojevrsnu turneju. otvaranju izložbe prusustvovao je izuzetno veliki broj građana. aprila. mart do 7. br. aprila u Klubu odbornika skupštine Kraljeva. Na svim otvaranjima bila je i Snežana. već i ova njegova putujuća izložba počinje da se doživljava kao svojevrsni bauk makizma koji kruži Srbijom šireći i na taj način njegovu. Kako je istog dana bio održan i miting demokratske opozicije. aprila na poziv Centra za etničke odnose kome je prisustvovao veliki broj građana i koju je videla brojna publika. Vide Ognjenović. izvornu poruku o potrebi samooslobađanja građana ne bi li se napokon izbavili iz ralja poslednje evropske diktature kojoj se sada već sasvim jasno nazire kraj. Republika. 1-30. marta u organizaciji Centra za kulturnu dekontaminaciju a odmah zatim zbog velikog interesovanja javnosti i u Odborničkom klubu opštine Vračar od 27. jun 2000.

157 st.... 'Mesto: bunker. na promociji svoje knjige 'Srbijo. ali ne po svaku cenu. odnosno jednom literarnom delu a presudila zatvorska kazna njenom autoru. 'Vođa je lud.. oko bunkera straža. za koje ga delo sud O S U Đ U J E na kaznu zatvora u trajanju od 5 (pet) meseci . (A ja sam.1 KZ SRJ što je dana 18.. pogotovo u predmetu faktičnog stanja umetničkih sloboda i demokratije koja se toliko naglašavaju u prigodnim.. ali veliku za Srbiju'. Može li da spava drug Slobodan?. popni se na vrh Beograđanke i iskorači. tebi se obraćam druže kretenu'." stoji. 'Samo da znaš Milošesku.. sa navedenim tekstovima. citirajući pojedine tekstove iz knjige rekao: 'Samo Sloba Srbiju spasava svojom ostavkom'.. 'U zemlji nenormalnih ljudi. kakva bi to Španska kragna bila'. decembra 1998.. majko. Pretres koji je doveo do ove presude Bobanu Miletiću Bapsiju vođen je u Okružnom sudu u Zaječaru pred sudijom Veroljubom Cvetkovićem a po optužnici javnog tužioca Dušana Đurića. J. svečarskim političkim govorima perjanika vladajuće koalicije kojih je svakim danom sve više ..) mušica ni pile. i tom prilikom preko sedamdeset primeraka navedene knjige. Noć. zbog krivičnog dela povrede ugleda SRJ iz čl. 'Vođo. 'Jedva čekam da zagrlim Vođu.171 Kriv je! " . obraćajući se prisutnim licima.. mašinbravar bez zaposlenja i aforističar iz Knjaževca Boban Miletić zvani 'Bapsi' . u presudi izrečenoj u ime naroda kojom se prvi put posle famoznog suđenja "Vunenim vremenima" Gojka Đoga sudilo knjizi. izgleda ludo hrabar.. Dobanovci.upravo u obrnutoj srazmeri sa defaktnom situacijom sveopšte agonije i propasti. godine. 'Druže Vođo. otac troje maloletne dece .D. u bunkeru gorile ne mogu da prođu (treba: priđu prim. Džaba straža i gorile. našta je dozvoljena žalba u roku od 15 dana . J. 'Hoćemo mir. na taj način što je. poklonio učesnicima promocije.' kako tačno glasi ovaj aforizam . između ostalog. što je važno da se zabeleži i zapamti za istoriju pravosuđa poslednjeg evropskog totalitarizma na delu.D. nema ludak miran san'. tvoja te bandera čeka'. sasvim je normalno da vlada najnenormalniji'. upravo u punom zamahu.. Sve normalne hvata prvi san. u bunkeru kao rovci.prim. na izmaku devedesetih godina koje će upotpuniti političku sliku Srbije. .). u bunkeru a i oko vile.. u domu kulture u Knjaževcu. javno izložio poruzi predsednika Savezne Republike Jugoslavije Slobodana Miloševića u vezi sa vršenjem njegove funkcije. plači'. neka. proćićeš gore nego Čaušesku'. neka. Biće to mali korak za tebe.

da li se on lično oseća oštećenim zbog sadržaja ove knjige. a u kojima se pominju reči 'vođa. kako to da su jedino okružni tužilac i sudija tako zaključili na osnovu čitanja pomenutih aforizma? Da li možda i oni sami. pošto je ova "predsednička poruga" izneta u literarnoj. koji su citirani u prethodnom delu oblazloženja i u izreci ove presude. na dva. Momčila Ristovića i Aleksandra Đorđevića iz Zaječara. nisu uzimani u obzir. Time bi se mogao objasniti i sledeći navod iz presude: "sud utvrđuje da se i tekstovi. da se pozovu novi svedoci među kojima i poznati satiričar Milovan Ilić Minimaks koji je objavljivao Miletićeve aforizme na Radio-Beogradu. i pored toga što ovakva "akomulacija" funkcija protivreči slovu Ustava). smatraju da se "inkrimisane" reči mogu zaista odnositi samo na predsednika Slobodana Miloševića pa se time pridružuju onima koji.sic! I drugo. te da se zbog navedenog razloga suđene obavi na Kosovu ili u Crnoj Gori. Najpre.172 Sud nije odgovorio.) Karakteristična činjenica je takođe da ni svi zahtevi odbrane. Itd. ukoliko se stvarno radi o "narušavanju ugleda predsednika SRJ Slobodana Miloševića". kreten' a za koje tekstove je nesporno da ih je optuženi napisao. (Cinično priželjkujem da ovaj nerazumni propust nikako neće omaći ispravci piscima budućeg Zakona o terorizmu. najzad da svedoči i Slobodan Milošević (ili njegov predstavnik) "na okolnost" iz optužnice . a na promociji kazivao opt. bitna pitanja. potom. koji se estetički stavovi (ili koje se egzaktne činjenice) u tim radovima iznose. Sud je kao krucijalni zahtev odbarne čak odbio da se izvrši stručno veštačenje da li je Miletićeva knjiga uopšte literarno delo. A među važnije spadaju sledeći: izuzeće okružnog sudije i tužioca zbog osnovane sumnje u pristrastnost (jer su članovi SPS-a pa time po dve osnove podređeni "oštećenom": i kao predseniku SRJ i kao predsedniku SPSa. dakle umetnički priznatoj formi. A to je krunski dokaz. Gradimira Nalića i Dušana Ignjatovića iz Beograda. ali baš zbog toga ostaje neprijatna činjenica koja svedoči da je ova presuda doneta izvan te sudnice. doduše nije ni bio dužan. advokata Mileta Petkovića iz Bora. što otkriva da im savest i zakletva nisu u skadu sa dobijenim nalogom ("A sad svi na svoje zadatke" i tome slično). Zatim. . po pozitivnom zakonodavstvu nije joj moguće suditi kao umetničkom (niti naučnom) delu bez obzira šta u njemu piše odn. moguće. odnose na predsednika Savezne Republike Jugoslavije . i da je to tako kako su tužilac i sudija razumeli. uprkos svim obrazloženjima i upinjanjima tužioca i sudije da dokažu suprotno. intimno. između mnogih. Boban Miletić. isto misle. najnenormalniji. da se uzmu u obzir izjave svih svedoka da Boban Miletić na pomenutoj književnoj večeri nije izgovorio "inkriminisane" aforizme.Slobodana Miloševića" .

u vreme izdavanja knjige (maj 1997. Republika. godine) Slobodan Milošević nije bio predsednik SRJ. No te činjenice prirodno iz istih razloga. No. To dokazuje i sve veći i drastičniji progon članova "Otpora" i aktivista demokratskih stranaka upravo u tim područjima koji su izloženi besumučnoj torturi i protivzakonitom tretmanu za koji se čak zainteresovala i kancelarija Visokog komesarijata za ljudska prava Ujedinjenih nacija što sve ukupno i sa ovim "pikatnim detaljima" komplikuje ionako nezavidan međunarodni položaj SR Jugoslavije. druge plaše sa mnom". pomenute večeri nije održana promocija ove knjige već književno veče na kojoj je. da se radi o literarnom delu koje je izuzeto od mogućnosti bilo kakvog progona. učestvovalo još desetak aforističara koji su čitali i govorili svoje tekstove. Razložno pitanje bi možda bilo zašto je ova sudska farsa uopšte bila održana i kome je ona trebala? Sam Boban Miletić je odgovor formulisao na sledeći način: "Ne plaše se oni mene. krajnje je začuđujuće da profesionalna udruženja (književnička. poput tužioca nisu brinule ni sudiju kod izricanja presude. PEN-a) niti pojedinci (profesori književnosti. Valjda se čeka da prvo iz iznostranstva stigne podrška. No. drugo.1-84 pa je očigledno i onima koji neće da vide. akademici koji su sa vicevima postali srpski "besmrtnici") koji se bave istim ili sličnim poslom nisu ispoljili očekivanu solidarnost sa Bobanom Miletićem Bapsijem niti su se oglasili oko ovog sramnog suđenja i osude . ako se mogao predvideti pravac i ishod ovog procesa. 241. Tada će ipak biti kasno za pranje mralno umazanih biografija. 1-31. aforističari. pa tek onda da se probude njihove davno uspavane savesti. baš kao i njen autor. kao u slučaju Flore Brovine. . juli 2000. satiričari. pored Miletića. potrebno je u ovim za režim izuzetno opasnim vremenima kada može lako i iznenada doći do preokreta i demokratske promene vlasti da se u njihovim tradicionalnim bastionima (kakva je Timočka krajina) narod zadrži u što je moguće većem strahu od svih koji drugačije misle. br. Tačno. Nije ga upozoravalo da se nalazi na pravnoj stramputici ni to da je knjiga kojoj je sudio katalogizovana u Narodnoj biblioteci Srbije u Beogradu pod brojem 886. to je zasigurno najava nastavka našeg daljeg i ubrzanog sunovrata kome se najniže granice još uvek ne mogu sa sigurnošću nazreti.izuzev protesta Foruma pisaca.173 Da su ti opravdani zahtevi uzeti u obzir ne bi se dogodilo da sudija "previdi" i dve materijalne greške koje je okružni tužilac načinio u optužnici: prvo.

da dobije trodimenzionalna svojstva koja joj nisu primerena. Metodom kolažiranja on dobija jedan začudan foto-prizor koji nam se čini savremenim. Pražimovskog dovodi u red onih fotografskih poslenika kojima ona nije puko dokumentarističko beleženje nekog stvarnog događaja već mogućnost da izrazi autorsku ekspresiju koja će izbeći verizam a u prvi plan izneti čistu kreativnu imaginaciju umetnika. Vojćeh Pražimovski očigledmo da spada u one aktivne. Na ovoj izložbi pokazane su i pet fotografija u boji većeg formata u kojima Vojćeh Pražmovski radi sa mnogim simbolima (krug. živo prisutne autore u fotografskom mediju koji ga razume kao "fotografiju proširenog polja" da parafraziramo Suzi Gablik. ali opet. Njegova beogradska izložba je upravo to pokazala: jedan krajnje oslobođeni autorski pristup koji dakako poklanja dužnu pažnju fotografskom mediju ali istovremeno traži i nove .174 Dve izložbe u Centru za kulturnu dekontaminaciju Fotografije sa atributima U Paviljonu "Veljković" od 15. zamagljenost i zamućenost u boksu ispunjenog peskom itd. atributima i ikonografiji očigledno da su oni nastali mnogo ranije. u ovim radovima autor je otišao ponajdalje u procesu "eksperimentisanja" sa mogućnostima da fotografija ostane osnovni medij njegovog rada ali da ona istovremeno bude i "opredmećena". Najpre. prema svim svojstvima. on zapravo istražuje mogućnosti reinterpretacije izraza na predlošcima starih negativa ili snimaka.) snimajući aranžirane prizore načinjene od različitih predmeta. jula izlagao je poljski fotograf Vojćeh Pražmovski čiju je izložbu priređenu u saradnji Poljske ambasade u Beogradu mogao da vidi i onaj deo naše fotografske publike i poslenika ovog medija koji je zainteresovan za takvu vrstu promena koje su uzmeštene iz uobičajenih koncepcijskih pristupa i procesa. dvostranu slikovitost. u onim crno-belim fotografijama koje su naizgled najbliže standarnom postupku. Treća serija Pražimovskovih radova predstavljaju objekti načinjeni od starih fotografija koje je "upakivao" na različite načine i na kojima je intervenisao stvarajući proreze. Ta igra sa vremenom u jedinstvenom prostoru. Pražmovski ide nekolikim linijama fotografskog izraza. apstraktna šara itd. krst. Dakle. U ovoj seriji radova dolazi do izraza njegova potreba da se bojom izrazi poput slikarskim sredstvom stvarajući gotovo pikturalne kompozicije u čistoj fotografskoj tehnici.

Posle događaja stoleća . Slovačkoj. U Beogradu je prikazao dve: diptih Obala nenajavljenih ličnosti i Žrtva koja svojom prizornošću novih divljih predstvaljaju adekvatan jezični odgovor na izazove najpluralističkije dekade u umetnosti XX veka. Poljskoj. Švedske. Zbog izrazitog eklekticizma posmoderne slike mu se nalaze u mnogim javnim i privatnim kolekcijama u svetu. Francuskoj. upravo iz jednog od njenih najvećih i najznačajnijih kulturnih centara .perestrojske i velikog pada (Berlinskog zida . nesputanim. Rusije.175 mogućnosti koje ostaju u bliskoj povezanosti sa intencijama rada na otvorenim putevima nove kreativnosti. Francuske. Njega je stoga lako svrstati u transavangardu lokalnog korita koji govori emancipovanim. Nemačkoj. Pet crno/belih fotografija Aleksandra Ševčuka pod nazivom Reanimacija imaju dvostruko značenje i cilj: s jedne .Odese. avgusta gost u Centru za kulturnu dekontaminaciju bila je grupa ukrajinskih postavangardista koji su izložbom Delimično pomračenje u Jugoslaviju doneli prve relevantne informacije o aktuelnim zbivanjima na tamošnjoj likovnoj sceni. Vasilij Rjabčenko spada u danas najpoznatije ukrajinske umetnike koji je izlagao na mnogim likovnim manifestacijama savremenog stvaralaštva u svetu (Danskoj. Rusiji). Tri sivo-bele slike Vladimira Kožuhara iz ciklusa Biti viđen ikonografski brataju sa simbolima savremene tehničke civilizacije (roleri) iz naglašenu seksualnost koja je iritirajuća s obzirom da se radi o infantima. Litvanije i do Jugoslavije potvrđujući pravilo da se sa ideološkim otvaranjem država stvaraju neophodni uslovi i za estetička otvaranja umetnosti. čak bezobzirnim jezikom današnje civilizacije koja se. Jedan od tih stvaralačkih povetaraca koji duvaju sa Istoka. pored svih opštih promena koje polagano i postupno ali zasigurno zahvataju sve zemlje nekada iza gvozdene zavese odražavaju se i u polju kulture i umetničnog stvaralaštva. kao što je to uvek slučaj sa umetnišću koja nastaje na kraju veka (ovog puta i na kraju milenijuma) poprima i sasvim jasnu i nametljivu znakovitost dekadencije. dopreo je posle Hrvatske. Izloženi radovi kreću se od klasičnog medija slikarstva (ulja i akrilika na platnu) do novih tehnologija u fotografiji. Japanu. ovoga puta iz bivše Sovjetske republike Ukrajine. Totalno pomračenje Od 1.simbola podeljene Evrope na zapadnoliberalnu u istočnokomunističku koji se u zemljama što neminovnost društvene i ekonomske tranzicije i uključenja u civilizovani svet doživljavaju kao direktnu političku propast Starog kontinenta). videu i instalacijama.

iako je očigledna replika ili citat. Ukrajinska neoavangarda krajem veka u radovima ovih Odesita pokazuje onu vrstu slobode koja je nedostajala evropskoj multikulturalnosti pre poslednje decenije. besom. Njegov rad se sastoji iz sekvenci starih filmova koje je on preradio u kolornoj video-tehnici čime je dobio neobičan spoj stare eksperimentalne filmske umetnosti i umetnosti postavangarde devedesetih. tj. Opasnost na koju on upozorava je direktna i nemilosrdna jer se preko TV-ekrana šalju one otrovne poruke koje kontaminiraju ljudsku svest i onemogućavaju mu da jasno razazna činjenice stvranosti od virtuelnih. koja se ponavlja i na njegovom kraju. Rojtburda zanima najpoznatiji ruski film vodećeg reditelja revolucionarnog perioda koji je svetu ostavio ovo remek-delo sedme umetnosti. Aleksandar Rojtburd takođe je prikazao video rad Psihodelična invazija ratnog broda "Potemkin" i tautološke halucinacije Sergeja Ajzenštajna.176 strane one iz memorije prizivaju pionire koji su upravo i stvarali modernu fotografiju (poput Štiglica. i danas. Video rad Bez naziva Gleba Katčuka slično prethodnom autoru traga za. na najdragoceniji način. Ono je dakako prerađeno na fantastičan način: u istom antalogijskom mizanscenu i sa istom radnjom umetnik je ispričao svoju priču o sudbini današnjeg umetnika koji doživljava istu sudbinu. ili Kartje-Bresona) a sa druge očigledno da barataju sa nekim elementima aktuelne umetnosti kakvi su brutalnost i morbidnost prizora u kombinaciji sa erotičnošću i gotovo patetičnim narativom koja je iznet u pet sekvenci.ovog puta u domenu nemog filma. važećim porukama preteča modernizma . On se zapravo nalazi između stavova Bojsa da svako može da bude umetnik i Virilja da u situaciji kada svako može da bude umetnik. na nivou Ajzenštajnovog izpunjenog strahom. Pridruženi umetnik Božidar Milović za ovu priliku je realizovao vide-instalaciji Delimično pomračenje. za umetnost više ne ostaje mesto gradeći vlastitu poziciju stvaraoca koji nije obavezan školskim metodama i tehnikama pravljenja umetničkog predmeta već isključivo stepenu unutrašnje kreativne ekspresije koja nije kanalisana spoljašnjim razlozima. a kako vidimo. totalne prevlasti televizijskog medija u svim sferama društvenog života. haosom. Dramatičnost tog prizora sasvim je. Time se mapa umetnosti Starog kontinenta dopunjuje na najefektiniji a za samo stvaralaštvo. beznađem dolazeće kataklizme koja se događa na početku veka. Njega zanima sudbina umetnosti u uslovima medijakratskog doba. s tim da se sa krstarice ne puca na narod već na stvaraoce. . Za razliku od prethodnog umetnika. užasom.

Time je tek ublažen još jedan međunarodni skandan u koji se Jugoslavija uvalila. 1-15. posle izložbe Miće Popovića iz 1974. br. 244. Republika. br. pre svega država Ukrajina (gle čuda. I to ne bi bilo ništa neuobičajeno za ovaj predizborni period kada je vlast odlučina da se. nekoliko dana nakon njenog otvaranja u CZKD je upala finansijska policija uz asistenciju državne beznednosti (i to u trenutku kada niko od ovlašenih lica iz Centra nije bio u Beogradu) da bi kontrolisala njeno poslovanje. obračuna sa ideološkim neistomišljnicima. Republika.177 Ova izložba bi dobila uobičajenu javnu recepciju da je nije pratio jedan neverovatna događaj. već je jasno dat signal kojim će putem da se ona kreće i u ovoj oblasti posle 24. to je baš ona zemlja sa kojom Jugoslavija nastoji da uspostavi najprisnije moguće odnose poput Rusije i Belorusije iz tog regiona) koja je posle provere na najvišem diplomatskom nivou. jer ne samo da je po prvi put u periodu sadašnje vlasti zatvorena jedna značajna institucija kulture sa međunarodnom reputacijom. 242-243. i protesta Jiržija Dinzbira. Beograd. gde je to god moguće po njenom mišljenju. avgust 2000. nije ni bila otvorena) ovo je prva koju je aktuelna vlast (finasijska policija i državna bezbednost) zatvorila!? Naime. septembar 2000. . godine koja je zatvorena (upravo i ako postavljena. Tako je Delimično pomračenje izvesno postalo najava totalnog. zahtevala objašnjenje od našeg Ministratsva inostranih poslova. ovog puta u domenu kulturne politike. septembra. da sutradan nisu došli da zatvore CZKD (“obustave njen rad”) a time i izložbu ukrajinskih umetnika koja je bila u toku. Naime. izvestioca Ujedinjenih nacija za ljudska prava (u kojima značajno mesto imaju i umetničke i kulturne slobode). Njihov odgovor je ubrzo stigao: Paviljon “Veljković” i CZKD su oni koji su ga “zapečatili” otvorili za manje od 24 časa. 1-31. Ujedno je i ogoljena priča o proveri rada u domenu finasijske policije a u prvi plan su došli stvarni interesi državne bezbednosti i to u onoj oblasti u kojoj ona nema šta da traži – u kulturi u umetničkom stvaralaštvu. Naravno da je odmah obaveštena međunarodna javnost.

masovnim egzodusima. septembra. Ovaj naziv podrazumeva da se izložba sastoji iz dva segmenta: jedan je artificijelni i čine je radovi deset umetnika i tri grupe u različim medijima: fotografiji.poput svojevrsnih "izvidnica" za buduće nastupe naših umetnika diljem Evrope i sveta koji vrlo pomno istražuju i ocenjuju scenu devedestih pokušavajući da razumeju šta se to zaista dogodilo. "Dosije Srbija" zapravo je prvi veliki događaj te vrste . čiji je predsednik mađarski književnik Đerđ Konrad (a koja je najavila i skoro otvaranje svoje kancelarije u Beogradu poput Soroseve fondacija koja je tokom protekle decenije odigrala prvorazrednu ulogu u održavanju one vrste kulture i umetnosti koja je od interesa za civilizovano čovečanstvo). CD-Romu i web-sajtovima. videu.178 Dosije Srbija merenje stvarnosti devedesetih godina Očigledno da su Srbija i Jugoslavija posle izbora 24. a drugi isto tako obiman i sadržajan načinjen je od stotinak dokumentarnih fotografija koje su uzete iz dnevnih i nedeljnih novina na čijoj se osnovi kao na nekoj neprekidnoj traci političkih i društvenih događaja na njima registrovanih zapravo odigravala i drama te neobična čarolija serioznog stvaralaštva u ratnim uslovima i temeljnim političkim pretumbacijama koje smo preživljavali za to vreme. izrazima i stepenu diktature koja nas je pogodila itd. Svet je naravno detaljno bio obaveštavan posredstvom masovnih elektronskih medija o svim ratovima koji su se vodili na prostorima bivše Jugoslavije. Trenutno se u ovde nalazi nekolicina organizatora .merenje stvarnosti devedesetih godina". ali je mnogo manje bilo pravih informacija o umetničkom stvaralaštvu koje je u takvim uslovima nastajalo i opstajalo. Jedan od tih većih poduhvata već se odvija u Akademiji umetnosti u Berlinu gde je u na poziv Fondacije Hajnrih Bel. bombardovanju NATO pakta. a što se i na fonu umetničkog stvaralaštva odražava kao činjenica realnosti te da takvu sliku prenesu međunarodnoj javnosti. i to ne samo u političkoj ravni već i u drugim oblastima društvenog života. kao i o delatnosti šest nezavisnih kulturnih institucija koje su u ovom periodu sa krajnjim naporom uspevale da održe kontakt sa svetom i da maksimalno omoguće i podrže vitalnost onog stvaralaštva koje će zaigurno ostati znakom ovog vremena. a naročito nakon masovnog narodnog bunta 5. o etničkim čišćenjima. oktobra ove godine postale prvorazredne mete internacionalnog interesovanja. organizovana izložba naše likovne umetnosti pod naslovom "Dosije Srbija .

odn. smenjivanja direktora i urednika i mnogo toga drugog. koji su ovom prilikom takođe izloženi. Zorana Naskovskog. Saše Stojanovića i Dejana Atanackovića preko simboličkog i znakovnog rada u primerima Čedomira Vasića. Mrđana Bajića i Branka Pavića do čiste artificijelnosti na striktno estetičkom planu u slikama Marije Dragojlović. Vesne Vesić. pre svega fotografija i isečaka iz štampanih medija koji su u katalogu sakupljeni u posebno urađeni suplement. Vesne Pavlović. bedževima itd. Time je slika zbivanja u ovom periodu upotpunjena sa onim neophodnim podacima bez kojih bi ona u većem delu ostala nerazgovetna zapadnoevropskoj publici. Otuda pored primera krajnje angažovanog stvaralaštva nekolicine autora poput grupa Led-art i Škart ili umetnika Coraxa. bandarolama. majcama. letcima. ali i javne bezbednosti. grupa i stvaralaca do dokumentarnog materijala. na izložbi su predstvaljene delatnosti Centra za kulturnu dekontaminaciju. a na izložbi su postavljeni kao "besprekidna" vizuelna traka koja je prikazala čvorišne događanje koji pomažu nemačkim gledaocima da bolje razumeju i same artefakte kao neposredne ili indirektne produkte tih zbivanja. Tanje Ostojić. Milice Tomić. videu i fotografijama: Goranke Matić.179 nakon demokratskih političkih promena u Jugoslaviji koji je sačinjen na osnovu koncepcije do koje je došla dr. Cinema Rexa i Remonta. Radija B92. CD-romovima. Irina Subotić sa nekolicinom saradnika a u organizaciji Centra za kulturnu dekontaminaciju. Centra za savremenu umetnost.od politički nezavisnih umetničkih institucija. Vide Jocić. Darka Vukovića. političke oligarhije da obustavi njihov rad na najdrastičnije načine od direktnog zatvaranja do stalnih poseta finansijske policije. Zvonimira Santrača. kao i Otpora kao svenarodnog pokreta protiv diktature koji je sem političkog davao i značajan vizuelni identitet ikonografiji druge polovine devedesetih različitim rekvizitarijumima: plakatima. Dragana Srdića. Dušana Otaševića. intalacija i slika posebno su predstavljneni i radovi u drugim medijima: sajber-artu. Dejana Anđelkovića. upravo povratka jugoslovenske i srpske umetnosti na svetsku scenu sa koje je iz najrazličitijih razloga . grupa Aposutno i Magnet i mnogih drugih. Jelice Radovanović. Pored crteža. Pet stonina kvadratnih metara izlagačkog prostora galerije Akademije umetnosti u Berlinu bio je jedini limit da se na dovoljno reprezentativan način odgovori na postavljen zahtev: da se prikažu najrelevantnije pojave na našoj umetničkoj sceni tokom protekle decenije . Od institucija koje su i pored izrazitih nastojanja države. objekata. Studentskog kulturnog centra. "Dosije Srbije" je tek nagoveštaj jednog velikog nastupa.

28. Beograd. Treći program Radio-Beograda. . "Izmerena stvarnost" tog vremena kroz umetničke i dokumentarne primere data je na ovoj izložbi sa svojim najrelevatnijim umetničkim podacima i dokumentarnim parametrima koji su načinili jedno čitljivo polje dobrog razumevanja i opravdane potrebe za povratkom u društvo kome istinski pripada.180 izopštena (zbog sankcija i samoizolacije ali i krajnje pogrešne državne politike i u ovoj oblasti) dakako sa onim najreprezentativnijim primerima koji će nesumljivo ostati kao znak tog vremena opšte propasti koja je ipak zaustavljena makar na malom broju primera relevatnog umetničkog stvaralaštva. novembar 2000.

kakav je uostalom redovan slučaj kod najboljih stvaralaca. Pored teške i uporne borbe za estetičke principe Moderne. A devedesete godine u trećoj Jugoslaviji opterećene starim i novim međunacionalnim i međudržavnim problemima dale su toj zabrinutoj umetnosti brojne velike te povesne povode upravo za takav angažovano-kritički stav. konstantno su pokazivali i estetičku i etičku angažovanost na mnogobrojnim poljima na kojima je delovala. komentara ili kritike sociokulturnog ambijenta u kome je nastajala i pokušavala da deluje sa krajnjim naporom i potpunom neizvesnošću . U toj vrsti umetnosti.do samog kraja: velikog političkog prevrata tokom septembra-oktobra 2000. Zanimljivo je da paradigmatičan primer upravo za ovako aktueliziranu tezu nalazimo na samom početku veka u slučaju prve srpske modernističke umetnice Nadežde Petrović jugoslovenske Nade kako su je svojevremeno zvali hrvatski vajar Ivan Meštrović i slovenački slikar Ivan Grohar.181 Aktivni otpor Tema specifikovana kao Angažovanost u umetnosti posle '95. šta bi to bilo značajnije u likovnim umetnostima aktuelnog trenutka od njenog angažovanog svedočenja. U periodu Balkanskih i Prvog svetskog rata ona je kao dobrovoljna bolničarka umrla razbolešvi se od tifusa u Valjevskoj vojnoj bolnici 1915 godine. Ovakav individualni primer jedne lične svestrane angažovanosti prošao je kroz ceo XX veka sa neposrednim delovanjem na mnoge njene sledbenike ali i na umetničke ali i druge fenomene. zatim organizovanja prvih jugoslovenskih umetničkih izložbi. . postala potpuno jedinstvena jer su izjednačena po svim vrednosnim nivoima. izgrađujući njenu celovitost. Jer.od hrane i odeće do novca i oružija. osnivanja umetničkih kolonija i udruženja. naročito danas. suštinski neophodna elementa. njeno društveno angažovanje beležilo je i druge isto tako značajne događaje: osnovala je humanitarno društvo Kolo srpskih sestara. nakon neuspelog Ilindenskog ustanka u Makedoniji povezuje se sa komitskim pokretom organizujući dopremanje razne pomoći pobunjenicima .patriotsko društvo za pomaganje nacionalnooslobodilačke borbe Bosanaca tokom ustanka Petra Mrkonjića (budućeg kralja Petra I Karađorđevića). u vreme Aneksione krize u Bosni i Hercegovini osniva Narodnu odbranu . direktno na estetičku vrednosnu razinu dovedena je i njena izoštrena etička postavka tako da su ta dva. vrlo čvrsto isprepletani. njeni umetnički prijatelji i saborci u mnogim poslovima građenja kulture jedne mlade nacije i države u nastajanju Njen život i umetnost. naprosto se u ovom trenutku bila nametnula imperativima vremena: načinom života i egzistencije u sadašnjoj Jugoslaviji.

Kao da upravo ova epoha mora da nam iznedri jednu novu Nadu koja dakako neće uzaludno završavati nezavršeno (jer taj eksperiment definitivno nije uspeo) već će poput nje razumeti vlastito vreme u svim njegovim dramama a životnim i umetničkim delom stvoriti novu viziju. sa retrogradnim predznacima. borbenu negaciju uspaljenom afirmacijom. entuzijazam formiranja novog južnoslovenskog društva zamenjen je dramom raspada u krvavom piru jugoslovenskih ratova protekle decenije. isto tako snažno stoji kao etička i estetička norma i na njegovom kraju u istim oblastima . paradoksalno. Jer. Ekstremni primeri za takvu umetnost u ovom veku bili su nacikunst u Hitlerovoj Nemačkoj i socrealizam u Staljinovom Sovjetskom savezu za koje je najkarakterističnije bilo gušenje svih sloboda . na intelektualnoj levici između dva svetska rata nastao je u stvaralaštvu kritički pokret koji se podelio u dve struje: nadrealizma i socijalnu umetnosti.182 Podudarnost ovih interesa. raniji procesi ujedinjavanja u devedesetim su se izvrgli u razjedinjenje. sumnjama ili direktnom negiranju. U delu jugoslovenske angažovane umetnosti. sloboda umetničkog stvaralaštva koja je sigurno ponajviše imanentna modernoj i savremenoj umetnosti podrazumeva i postojanje različitih vrsta i načina političkog aktivizma na krilu njegovog angaživanog kriticizma. .. Ako su prve dve poetike imale manje-više jasno kritički naglašenu ideološku i socijalnu dimenziju. afirmativan i u državnim isntitucijama najsnažnije podržavan. Jedan je apologetski kada se propagandistički glorifikuje političko stanje i ideološke tendencije u socijalnoj strukturi koje vladajući slojevi autoritarno uspostavljaju i normiraju.od političkih i individualnih do umetničkih. U osnovi. druga je kao estetički izdanak levičarske revolucije odjednom zamenila kritičnost apologetikom. angažovanost glorifikovanjem. odaslati jasne i jake signale koji se nastavljaju upravo na onim mestima na kojima su bili mnogo puta prekidani i napokon potpuno prekinuti kao u kakvom horor filmu koji se ponavlja i ubrzano vrti unazad. Naravno da je prvi slučaj od strane svakog režima uvek okarakterisan kao društveno pozitivan. moguća su dva načina političke angažovanosti umetnika kroz njihovo stvaralaštvo. osnivanje i stvaranje sada su postali realnost uništavanja i razaranja. ciljeva i načela sa početka ovog veka. Suprotni je kritički kada se ti opšte proklamovani politički ciljevi podvrgavaju preispitivanju. buržoasku estetičnost artističkim levičarenjem..ali sada kako vidimo. Naprotiv.. a iz koje je nakon pobede Titovog partizanskog pokreta u totalno promenjenim društvenim i političkim uslovima direktno proizašao socijalistički realizam.

Raše Todosijevića. i naročito u radu umetnika nekoliko generacija. žovijalno morbidnim. Pertej. ili u najboljem slučaju . na primer Marine Abramović. generalne javne i privatne nesigurnosti postavila je osnovna pravila ponašanja u svim oblastima društvenog života . Morbidna teorijska matrica izložbe Ubistvo 1 (prema koncepciji Centra za savremnu umetnost priređena u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu 1997) može biti shvaćena i kao smisao umetnosti opasnosti u politici sigurnosti koja je upravo bila inverzna tadašnjoj realnoj situaciji koja ispravno glasi: oficijelna politika opasnosti. natalno mortalnim. taj . ponos jezikom tradicionalnog.što je potpuno razumljivo usled krvavog raspada Jugoslavije. Dejana Atanackovića te tri u ovom pogledu vrlo aktivne grupe . kao i niza umetnika najmlađe generacije koja se pojavila u poslednjoj deceniji ovog veka (i milenijuima). a njeni najvažniji fenomeni registrovani su u knjizi Art in Jugoslavija 1992-1995 definisani kao umetnost u zatvorenom društvu. da ovaj apsurd bude još veći. izolovanosti ili izopštenosti od idejne zbilje ratnog i neposredno poratnog perioda.183 Posle 1945. pored bespogovornog služenja političkim ciljevima. Saše Stojanovića. godine umetnost je postala pristupačna narodu. godine u jugoslovenskoj umetnosti bio primljen kao potpuno prirodni epilog jednog neuspelog pokušaja uspostavljanja nove estetike. pokazale su niz otvoreno angažovanih ekspresija na domaćoj likovnoj sceni. I zaista. Čedomira Vasića. Devedesete godine . Politički i ideološki instrumentalizovana umetnost socrealizma slavila je društvo i veličala sistem.pa tako i u njenom najvitalnijem području koje zauzima kultura u kojoj se. Prestupničke forme. zatim na nekoliko problemskih izložbi sa glavnom temom (ili delimično) aktuelnog socijalnog kriticizma poput Ubistvo 1. plakatski i propagandistički isticala heroizam.mediokritetske umetnosti. Najporaznije za našu umetnost koja se izražavala poetikom socijalističkog realizma. Otuda je krah socijalističkog realizma posle 1950. do nedavno odvijala aktivnost poznata kao umetnost sigurnosti sa simptomima sasvim očiglednog autizma. Sa početkom jugoslovenskih ratova nastupio je posvemašni prekid . a po svojim problemima bliska životu. Zvonimira Santrača. Milete Prodanovića. da se porazni kvalitet života zakloni iza afirmišućeg kvantiteta pseudo. Led-arta i Magneta. život smrću.Škarta.pa je tako i eros u umetnosti zamenjen tanatosom. Umetničko i angažovano devedesetih. Asocijalno osiguranje. gordost. Oficijelni politički stratezi proteklog vremena jasno su naznačili da je neophodno da se obavi efikasna supstitucija postojeće stvranosti veštačkom. a tada anahronog realizma koji nije mogao da pobudi veće interesovanje stručne javnosti i publike. bilo je njeno tragično podpadanje pod uzore akademskog realizma XIX veka.

Prema zamisli dr. onkraj. radove prekrivene bitumenom Mehmeta Behuljija i zvučno-ambijentalnu postavku sa istim nazivom Ilira Bajrija. uzrokuje nastali formalni i semantički konflikt i području plastičkog jezika.Asocijalno osiguraje (u Prodajnoj galeriji "Beograd" u Beogradu 1997) priređena je jedna autorska. do 1998. Na suprot njoj on ističe snažne procese aktuelne kulturne globalizacije a prelamanje ta dva principa . kakve mogućnosti stoje pred . pažnja javnosti bila je isključivo usmeravana prema lažnom stvaralaštvu dostupnom najširim populističkim slojevima. Denegrijeva teza naslanja se na već uobičajenu odrednicu za domaće stvaralaštvo tekuće decenije koje je definisano kao umetnost u zatvorenom društvu. TV. Time je dato neophodno objašnjenje koje identifikuje vremenski i semantički okvir ove izložbe. I jedni i drugi su brinuli o tom delu duhovnog zdravlja društva na takav način da je u jednom trenutku zabeležena apsolutna dominacija tobože nacionalnog programa veoma bliskog najordinarnijem kiču s jedne strane. Jelene Marković i Srđana Đileta Markovića koji je uz Tatjanu Velenik kao autora koncepcije i pratećih tekstova.184 lažni sistem vrednosti vrlo dobro je funkcionisao u najvažnijim institucijama (muzeji. Ješe Denegrija i dr. radio).sa svim posledicama koje po naše stvaralaštvo otuda proističu. godine). U paralelnom obrazovnom sistemu kosovskih Albanaca za to vreme odigravali su se očigledno veoma zanimljivi procesi. pozorišta) i masovno propagiran u režimskim medijima (štampa. u malom ali sasvim adekvatnom reprezentativnom uzorku prikazana su tri zanimljiva slikara i jedan kompozitor: zatamnjene slike-palimpsesti Maksuta Vezgišija. Nema sumnje da su školski programi i u umetničkoj edukaciji na alternativnim kosovskim univerzitetima adekvatno funkcionisali. Miška Šuvakovića nastala je autorska i studijska izložba Prestupničke forme . prema koncepciji i izboru Škeljzena Malićija. godine. Dakle. Dušana Gerzića.nad.Postmoderna i avangarda na kraju XX veka (u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu 1997). naziv je u ovom slučaju poprimio aktuelne i političke konotacije koje se tiču prevazilaženja predrasuda i umetničke apstinencije). prostorne instalacije Sokolja Bećirija. grupna izložba petoro umetnika koja u svom podnaslovu ima sledeću odrednicu: Socijalna umetnost u beogradskom slikarstvu (od 1975. a njena sadržinska ravan ispunjena je radovima Milije Nešića. a sa druge. Milana Blanuše. s one strane. Na izložbi Pertej (u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu 1997. galerije. na albanskom . preko. Osnovna teza izložbe veoma je rigidno postavljena i duboko zadire u razloge i problem angažovanosti naše likovne umetnosti posle 1975. Pod neuobičajenim naslovom za umetničku izložbu .

Jedan od tih sindroma bio je registrovan kao strah od slika.pita se Denegri u svom tekstu. dakle. 1998) određena je kao Umetnost i angažovanost devedesetih bila je nametnula samim zbivanjima koja su potresala Jugoslaviju tog perioda. Halucinatno vraćanje dobro poznatih mitova i legendi u naše živote koje smo ipak trebali upravo kao istorijski narod da ostavimo tamo gde im je jedino mesto .u povesnim čitankama. Nije neophodno otići u predaleku prošlost i naići na primere koji na vrlo plastičan način pokazuju temeljitost zabluda nastalih zbog pogrešnih predstava koje se iz umetničkih slika iščitanju. ona istovremeno pokazuje jednu vanrednu vitalnost koja je dovodi u rang najprominentnijih fenomena sa međunarodne scene ovoga trenutka . odnosno. Iz ovog htoničkog . Tema XX memorijala Nadežde Petrović (Čačak. životnu stvarnost. a postaje sasvim vidljivo da je ona zaokupila pažnju i usmerila stvaralačku volju mnogih autora koji su danas za nju živo zainteresovani. Razaranje ikona savremene kulture. kakva joj je sudbina u uslovima koji postoje u zemlji ratova. destruktivni i opasni. uništavanje kodova vremena: civilnih simbola i znakova sadašnjosti. Ova pojava je snažno generisana iz potpuno različih ideoloških matrica a redovno rigidnih političkih grupa . ambijentalnu instalaciju pod imenom Raskršća i Raše Todosijevića .zidni reklamni pano Restoran Sloboda kao najizrazitije primere etičke i ideološke angažovanosti naše recentne plastičke umetnosti. Štaviše.185 našom umetnošću. u ovakvim kontrastnim kulturnim i civilizacijskim područijima koje su iz različitih razloga (najčešće zbog vlastite želje) izvan magistralnih civilizacijskih tokova. Autori izložbe odlučili su da u mnoštvu fenomena iz ove oblasti prikažu radove Balinta Sombatija . učinila je da se istorijski citati iz umetničke realnosti gde im je jedino mesto presele u našu evidentu. još uvek u istorijskom periodu. totalne izolacije međunarodne zajednice. a pri tome (i uprkos tome).jednu celovitu prostornu. godine. koje su. Indeksaciju transgresije (prestupa) u savremenoj i aktuelnoj umetnosti Šuvaković je izveo u jednaest problemskih celina a u okviru ove teme značajna je ona koju je nazvao Umetnost i politika.šta više i milenijuma. postaje novi krvavi danse macabre. ne literarni već bukvalno krvavi Balkanski barok kako je to pokazala Marina Abramović na Venecijanskom bijenalu 1998.i levog i desnog predznaka. Ovo je upravo tema današnjeg vremena. narušavanje podele u semantičkim poljima paralelnih svetova koji su karakteristični za postistorijsku epohu (i njenu postmodernu umetnost) koju baš mi imamo kao datu privilegiju da gledamo i preživljavamo na kraju ovog veka .da istovremeno nisu porazni. dovodile do tolikog preplitanja uticaja da je potpuno razumljivo što se oni ne mogu ni tačno ni potpuno raspoznati. temeljne ekonomske krize i političke destrukcije. Učinci takvog stanja mogu biti zaista zanimljivi .

Šta sve tanuje u mom džepu.individualnu i kolektivnu.na jugu Srbije: u Prištini i Leskovcu. U to vreme on je priredio i nekoliko samostalnih izložbi od kojih je najkarakterističnija Istinite priče (Cinema Rex u Beogradu) kada je načinio kutije obložene fragmentima štampanih medijima u funkciji režimske propagande preko kojih je izveo crteže u dečijem maniru. Osnova mog rada je povratak čistoti početka. Predah. Vreme rata. povučeni mladi čovek umetnički je delovao i otvoreno se deklarisao upravo u sredinama tvrdog režimskog totalitarizma . niti mogu dodirnuti. posvećujem se tihoj energiji bola stoji kao izvorni stejtment umetnika koji je tokom svoje ni punu deceniju duge stvaralačke delatnosti prošao kroz mnoge medijske oblasti . niti ukrstiti jer je svet ove vrste umetnosti beskrajno udaljen od sveta realnosti u kojoj ona nastaje.još jednim krvavim baroknim pirom. Monstruozni politički crveno-crni savez levog i desnog. ali istovremeno i poruku upućenu odraslima o njihovoj odgovornosti prema deci i nedužnima. itd. Dečija pesma. opet su se prelile najnovije slike mortalne realnosti .od slikarstva do performansa i javnih uličnih aktivnosti. crvenog i crnog socijalizma te crnog i crvenog fašizma vladajuće koalicije do septembra ove godine postaje stvarnost koja je zatamnjivala perspektive i oduzima budućnost mnogim generacijama. Ovaj mirni. slike poput Gledaj svojim očima. Kao individualna kultura protesta okarakterisan je rad leskovačkog umetnika Saše Stojanovića. kao i nekoliko grupnih poput: Glasovi novog veka ili Oktobarskog salona (u Beogradu 1999) na kome je učestvovao u izradi zajedničkog rada sa još dvanaest autora koristeći metafore i direktne političke poruke. A to jeste i jedna od najvažnijih odlika ovog stvaralaštva koje nosi smisao nežne pobune protiv zatečenog stanja stravičnih prizora događaja. imaju trasnparentan likovni izraz blizak veoma mladalačkoj imaginaciji. ljudskih tragedija i dramatičnih anticivilizacijskih procesa. Tako na primer. Taj prividni nesklad između njegove individualne nežnosti i objektivne surovosti ideološke stvarnosti sa kojom se neposredno sučeljavao iznedrio je u našim aktuelnim uslovima jedan umetnički fenomen koji ne samo da je neposredno obeležio svu dramu ovog vremena . pravog pandemonijuma naših naravi.one kojih se svet civilizacije pokušava zasvagda otarasiti. Ovaj i onako stravični balkanski vek izgleda da je morao sasvim prirodno i zakonito da završi još jednim ciklusom masovnog ubijanja i razaranja .186 kazana. Reforma u vašoj glavi. destrukcije i masovne smrti u kome su takve slike na izložbama priređivane teklo je mimo njih na onoj poznatoj udaljenosti koja je zapravo svedočila o paralelnim svetovima koji se nikada neće. već je i markirao jednu od najtiših ali i . Iz saosećanja sa decom koja su najteže podnela regresiju društva.

Ta velika tema. medija ekranske.187 najborbenijih kreativnih pozicija koje su se pojavile u recentnoj srpskoj i jugoslovenskoj umetnosti. kovitlacem emocija u prostoru i vremenu. najznačajnijih i najboljih. kultura i tehnologije stavljaju pred estetičku i etičku svest umetnika. posedno izrađenom CD-romu koji se mogao pretraživati na postavljenom kompjuteru i projekcije osnovnog rada na velikom platnu. Emitovanje ovog rada protiče u potpunoj tišini čime se . Na njenom vrhu svakako se nalazi i Gernika Pabla Pikasa. ili pak prezentacija rada sa ironičnim i iritirajućim nazivom Perfect Future Dejana Atanackovića (u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu 1998) sastojala se iz tri segmenta: nekoliko minijaturnih svetlosnih kutija izrađenih po uzoru na reklamne bilborde. pri čemu se mora istaći . Izložba. to je. upravo remek-dela ukupne istorije umetnosti. možda najveća u kulturnoj povesti čovečanstva.. stalna povezanost čvrstim estetičkim linijama spoljašnje ikonosfere (sa njenim dominatnim formama i sadržajima koji joj daju izgled) sa onim oblikovnim izrazom za koji se odmah (kroz kritiku) ili nešto kasnije (kroz teoriju) utvrdi da je postao plastičkim znakom epohe. kolektiv. godine u Centru za kulturnu dekontaminaciju. U tehnloškom pogledu očigledno je da smo se suočili sa primerom upotrebe.čime se indukuje da su ona istovremeno dovedena u jedinstvenu estetičku ravan ali i da su time njihovi identifikacioni kodovi uzglobljeni i preneti u jedan novi i (drugačiji!) artificijelni fenomen. jekom strašne tišine. nalazila je autore koji su joj odgovorili na direktan način stvarajući takve radove koji su formirali korpus najvrednijih. tokom duge povesti umetnosti potvrđena.. u njegovoj kreativnoj pozadini je broj 49865 urezan na vajarkinoj ruci u Aušvicu 1943.katedrala bola što deluje svojim razornim mukom. uvek i svuda). u njegovoj estetičkoj ravni je dramatična ekspresija forme jednog koje se u tim prilikama redovno umnožava do mnoštva. Mogući su mnogi i posve različiti odgovori na izazove koje sadašnje društvo. godine. naciju. Vlastiti doživljaj drame kolektivne smrti zaloga je stvarne autentičnosti i iskrenosti nekog individualnog stvaralačkog čina od trenutka od kada umetnost postoji kao ljudsko iskustvo. Jedna od ključnih i najopštijih odrednica koja ukazuje na način aktuelnog oblikovnog ukrštanja ovih područja jeste crossover . Ponovo se odigrava dobro poznata i. kretanjem u mestu.sjajnim i ubedljivim. kako je već napisano . a tom nizu po svim osobinama pripada i monumentalna skulptorska kompozicija Apel za mir Vide Jocić postavljena za vreme NATO borbandovanja tokom aprila-maja meseca 1999. U njegovoj osnovi je univerzalna znakovitost holokausta (za svakog pojedinca. računarske i tehno-kulture.

188 pažnja gledalaca fokusira na vizuelni i semantički kompleks: njegove montaže u vidu elektronskih fotografija i kompjuterskih slika dograđene su određenim kontekstualizovanim parolama . poput: efekti politike. Autor je jednom prilikom istakao: Moj screen saver potpuno je antikomercijalan i antipropagandan. masmedijske. Ova izložbaprojekat dobila je time vid svojevrsne kulturne dekontaminacije (u savršenoj saglasnosti sa institucijom u kojoj je priređena). Atanacković zapravo miksuje slikovne i verbalne idiome koji se masovno i silovito emituju u našem današnjem okruženju. a istovremeno . mada je najočiglednije da u postupku upravo koristi striktni komercijalni i propagandni diskurs. U tom. represije. Ovde se nastoji da se što žešće podstakne emocionalna (i intelektualna) reakcija posmatrača čiji su odbrambeni mehanizmi naročito u totalitarnim društvima znatno oslabljeni delovanjem snažnog propagandnog postupka. Atanacković stoji na stanovištu da savremena umetnost napreduje samo tamo gde je jaka želja za oslobađanjem. Interneta ili galerijskih radova emituju kao čista autorska poruka upakovana u hipermodernu ambalažu advertajzinga. Zbog ovoga rad Savršena budućnost Dejana Atanackovića primljen je kao direktna posledica indentifikacije njegovih sadržaja u današnjem vremenu (dominantna crveno-crna kombinacija čita se i kao simbol vladajuće koalicione boje) a ona je pak pretočena reklamna poruka za koju je kao paradigmatični uzor uzeta nacistička (nacionalsocijalistička . Ovaj njegov rad ima i naslov Screen savers 3 čime se ukazuje na tehnološko poreklo i na jedan kontinuirani kreativni koncept koji se pretvara u mali radni ciklus. neautorizovanom preradom prizora i reči Atanacković nas direktno uvodi u područje primene umetničke.još jedna koincidencija?) propaganda koja je na ovom polju dala najopipljivije rezultate tridesetih godina. diskriminacije temeljnog ljudskog prava na izražavanje Atanacković upisuje preuzete slogane koji liče na propagandu (političku i ekonomsku) i tako uređeni oni se putem postavljenih panoa i plakata izlepljenih na javnim mestima. posledice masmedijske (aktivne i pasivne) manipulaciji i posebno omiljena kod mladih umetnika strategija ideologija zavođenja. Uz scene nasilja. svesno projektovanom i realizovanom političkom i ideološkom okruženju primalac poruke gubi moć rasuđivanja i tada nastupa očekivani trenutak političke (ili komercijalne) manipulacije kada je moguće sa njime činiti aposlutnu svaku potrebu prisilu . direktnim iskazima. kulturološke i socijalne manipulacije koja je doživljava kao najkarakterističnija za ovdašnju političku i propagandnu javnu sferu. kako je sam istakao.bez ikakvog otpora. A tu su sada i ovde dominatne nekolike teme kojima se on bavi. Specijalnom.kratkim.

Tako je grupa Magnet i njen osnivač i vođa Miroslav Nune Popović postala poznata po seriji javnih umetničkih radova pod opštom odrednicom ulična umetnost su označili visoki stepen provokativnog kreativnog angažmana koji istovremeno ukazuje i na jedan izrazito složeni sadržaj sačinjen od ideoloških. provocira se njihova burnija reakcija i upečatljive se ostavlja trag u vremenu i prostoru. Ponajpre. arhiva.. muzeja . ideološkim i političkim kriticizmom stoji i njihov radikalizam koji je najdirektnije i najotvorenije identifikovao neke od činilaca zatvorenog društva koji ovde dominiraju i koji najfatalnije određuje sudbinu naše kulture i umetnosti. od preživljavanja do smrti. čiji je delovanje ovde izloženo. Vodeće nacionalne umetničke institucije poput najvećih pozorišta. Najzad. to je izmeštanje aktivnosti izvan državnih institucija i uobičajenih izlagačkih prostora (muzeja. etičkih i estetičkih komponenti nezabeleženih u novijem jugoslovenskom stvaralaštvu. Njihove reakcije su takođe jedinstvene .189 smatra da je taj mehanizam očigledno primenljiv na šire sociokulturno područje koje takođe ima razloga i potrebu da se oslobodi dejstva svakovrsnih prisila. služe se netipičnim umetničkim sredstvima kojima se privlačni znatno veća pozornost publike. Ledart i Magnet. itd. biblioteka. Zatim. bilo je očekivano i razumljivo da se ta opšta propast ne zaustavi pred vratima kulturnih ustanova. od opšteg šunda do antiurbanizma i urbocida. Njihovi radovi su prolaznog karaktera i oni se čuvaju samo na video ili foto-dokumentaciji. Na kraju niza umetničkih pojava koje se danas aktivno bave društvenim. ovaj vid umetničkog angažovanja tipičan je isključivo za urbane ambijente većih gradova u kojima se najbolje vide pravi učinci razorne politike. od gladi do siromaštva. čime je obezbeđena potpuna aktuelnost značenja njihovog rada. koji se pod očiglednom prinudom odvija. galerija) i prelazak na uličnu umetnost koja pobuđuje znatno veću pažnji javnosti.odnose se na dnevne društvene i ideološke procese i fenomene: od ratne drame do razaranja gradova. dakako uz sve ostale oblasti socijalnog i ekonomskog života. Sve tri umetničke grupe . siromaštva. od ekologije do deponija. od kriminala do hiperinflacije.Škart.. zasnivaju svoj rad na nekolikim zajedničkim principima. smrti. U uslovima opšteg državnog i građanskog propadanja jugoslovenskog civilnog društva. Time su pokazali kako se nalaze izravno na tragu tradicionalnih avangardnih pokreta XX veka od dadaizma preko ruskog umetničkog eksperimenta ranih revolucionarnih godina do hepeninga i performansa kasnog modernizma koji su imali isti cilj: menjanje (poboljšavanje i podizanje na viši stupanj) opšte etičke i estetičke svesti. dobija veću publiku a time je i medijski znatno atraktivnija i promovisanija.

preko medijskog. nevladine organizacije poput Centra za kulturnu dekontaminaciju. kulturnog i umetničkog. Trijenale savremene jugoslovenske skulpture u Pančevu. Memorijal Nadežde Petrović u Čačku i nekolikim Oktobarskim salonima u Beogradu. Njihovo mesto nižno su zauzele alternativne. Među njim su svakao i oni koji su bili izloženi pravosudnom i policijskom progonu poput umetnika Miroslava Nuneta Popovića (kome je zaprećena kazna čak do tri godine zatvora zbog ometanja službenih lica . i privatnih Zvono i Haos. Sve drugo je nagriženo ili potpuno uništeno štetočinstvom državne politike koja se nemilosrdno sprovodila u svim oblastima života od socijalnog i ekonomskog. Na karti mnoštva zbivanja u plastičkim umetnostima locirali smo ovom prilikom jedno karakteristično vertikalno (vremensko) kretanje koje je formiralo osnov i jedan semantički krug koji je ispunjen praktično mnoštvom nepovezanih zbivanja. pravosudnog i obrazovnog sve do sportskog. u vršenju dužnost). godine nalazi u bekstvu i kome je za to vreme priređene brojne izložbe u najvećim kulturnim centrima u Srbiji). Bilo je i nekoliko manjih galerija koje su otvorile prostor novom stvaralaštvu kakve su one u Domu omladine i Kulturnom centru. Studentskog kulturnog centra. te.policije. Ovaj niz fenomena formira značajnu gradaciju . godine koje takođe sačinjavaju polje unutar kojeg je dakako moguće identifikovati i neke druge autore koji su svojim delom ili delovanjem manjeviše otvoreno ili duboko zadirali u tematsku ravan kojom bavimo. fenomena i ličnosti.190 doživele su temeljnu destrukciju od kadrovske politike do programske. živopisca Bogoljuba Arsenijevića Makija (osuđenog na tri godine zatvora iz istog razloga. Centra za savremenu umetnost (ogranka Sorosevog Fonda za otvoreno društvo). aforističara Bobana Miletića Bapsija osuđenog na pet meseci zatvora jer u svojim radovima izložio poruzi tadašnjeg predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića. Kroz najuverljivije primere uočili smo tek nekoliko diektnih načina angažovanog umetničkog rada ili ponašanja u ovom periodu. albanske lekarke i pesnikinje Flore Brovine koja je zbog novodne terorističke aktivnosti osuđena na dvanaest godina zatvora. uporedo sa nekoliko manifestacija koje su održale visok nivo u svojoj programskoj aktivnosti: Bijenale mladih u Vršcu. Rex-a i u najnovije vreme asocijacije umetnike pod imenom Remont. Drugo kretanje je horizontalno (fenomenološko) a na ovom mestu dovoljno je bilo da se registruje tek nekoliko najizrazitih pojava nastalih posle '95. Otuda je delatnost navedenih institucija od najvećeg značaja za održavanje kako-tako vitalnog umetničkog života. koji se međutim od marta meseca 1999. upravo onog koji će nesumljivo obeležiti to vreme opšte propasti. nezavisne. od finansijskog kolapsa do potpunog prekida međunarodne saradnje itd.

Smrknuta strana Kada je 1. može biti.. januara 1995. s druge. za ovu priliku u tek zakrpljenom Paviljonu "Veljković" dotad potpuno zapuštenom i sa još vidljivim građevinskim oštećenjima na zidovima i plafonu. s druge strane. u Centru za kulturnu dekontaminaciju.191 koja postoji među njima: od metaforičkog govora do brutalizma uličnih akcija. U takvom raspoloženju skoro da su protekle sve ove godine . pripadnika takve zajednice činile nemoćnim. od represije u oblast umetničkog stvaralaštva do primera policijskog i pravosudnog progona umetnika. opis. komentar i dokument one vrste savremenog jugoslovenskog stvaralaštva koje je na vlastiti estetički nivo podiglo i njene etičke komponente potpuno ih izjednačavajući u vrednosnim kategorijama. posetioci uprkos novogodišnjem raspoloženju nisu pokazivali uobičajeni optimizam nastupajuće godine usled trajnih posledica tek okončanog srpsko-hrvatskog rata i rata koji je još uvek trajao u BiH. kulturne i ostale parametre (koji definišu jednu civilizovanu zajednicu) te je stoga u punom zamahu upavo tada bilo jedno opšte socijalno rastrojstvo koje su pojedinca dakako i umetnika. napor i hrabrost da se pruže jasni znaci nemirenja i nepristajanja. Svaki od njih. direktan je odgovor na dramatične izazove tog krajnje opasnog i ideološki neartikulisanog vremena. (i denacifikaciju kako se takođe naziva ova institucija čime joj se poput nekog dvojevrsnog kulturnog antibiotika pojačava spektar "dejstva" u sredini višestruko socijalno i ideološki zagađenoj i zaraženoj tokom proteklog perioda) priređena I Dekontaminacija. od simulakruma kamernih ambijenata do monumentalnih pokretnih ready maid-a. A na tom nadasve osetljivom i (po stvaralaštvo) opasnom ukrštanju stoji jedna od danas najvažnijih umetničkih građevina čiji su najviši spratovi već zašli u treći milenijum. od povesnih alegorija do zaleđenosti aktuelnog trenutka. edukativne. ekonomske. stoji jedan novi svetionik koji se tek nazire a koji ima izgleda da postane jednom našom novom Nadom. političke. tu slojevitost: s jedne strane ona je pregled. kao i sa jasnim naznakama svih predstojećih krvavih drama i masovnih smrtonosnih raspleta na exjugoslovenskim prostorima. godine. za ovu priliku izneti primeri vrlo su aktivno delovali prema socijalnoj i kulturnoj zbilji. Ova izložba pokazuje. Tačno u podne. Ono što je ipak ostalo kao poslednja mogućnost bila je aktivni otpor zatečenom stanju. nadamo se. Naše postsocijalističko društvo nije izgradilo stabilne ustavne. na samom njenom vrhu. Dakle.

dizajna. A samo taksativno nabrajanje (nehronološkog izbora) iz likovnog programa dovoljno ubedljivo o tome svedoči. državne institucije. Biblijske aplikacije (kolaži). kosovskih Albanaca). Give Me Back my Flag i Transformers (Pariz). usledile su inostrane izložbe: Contra-dibidon i Likovna radionica (Ljubljana). traženje drugačijih puteva i probijanje kroz okamenjena i uska vrata društvenih tokova naročito onih kulturnih i umetničkih kako je to direktor Borka Pavićević sa saradnicima u pravom trenutku uvidela i projektovala uprkos svim ometanjima. objekata. dokumentarne: 300 brojeva (naslovne stranice nedeljnika Vreme). performansa: Developing/ment (fotografije). Dekontaminacija erosa (slike i skulpture). brojne postavke slika. Bili smo deca (fotografije). Fotografije sa atributima (Poljska). Paprika (akcija i instalacija). Druga strana istorije (10 godina časopisa Republika).192 njegovog rada upotpunjujući prostor koji su gotovo potpuno napustile centralne. sve do prononsiranja njenog rada u centralnom vladinom dnevniku kao petoj koloni u kulturi te zaplene dokumentacije i opreme od tajne policije. skulptura. kolaža. Tuzla-Beograd 1996. Tendencije '90-tih: Hijatusi moderne i postmoderne. Kako se zoveš?. Pertej (izložba po koncepciji Škeljzena Malićija na kojoj su izlagala četvorica umetnika. U ovom pregledu ukazaćemo na izložbenu delatnost CZKd-a koja u poslednje vreme ponovo izaziva reagovanje dela javnosti nastojeći na različite načine da od njega načini nekakav anahronizam pod nazivom "Museum Veljković" previđajući da je upravo realizovani likovni program znatno prevazišao smisao i potrebe institucije koja danas nema isti cilj kakav je imala kada je osnovana 1931. Federacije BiH. Zračenja (Skoplje). Kameleoni (slike i objekti). instalacija. Ko was šiša (akcija). Nakon početne I Dekontaminacije. zatim autiorski projekti Camera Lucida i Ubistvo (godišnje izložbe Centra za savremenu umetnost Fonda za otvoreno društvo). ARTME izložba i prezentacija rada mladih umetnika iz Slovenije. Više od pištaljke. A vreme se toliko dramatično bilo promenilo da bi još jedna simbolički ali i bukvalno mrtva kulturna ustanova bila neproduktivna u epohi kada je neophodno jedno novo oživljavanje. Shangri-la (slike). Retrospektiva nacionalnog interesa (slike). Žudnja (objekti i slike). Foto Safari. BIS (skulpture). Još uvek smo na ulicama (Žene u crnom). Ukrajinska neoavangarda (Odesa). Makedonije i Jugoslavije te posebno zanimljiv Haos u akciji (simultana likovna manifestacija istovremeno održana u 11 evropskih gradova linkovana videom i kompjuterima). Susret . Isečci iz dnevnika jednog štampomana (slike-kolaži). videa. Downtown (fotografije). Nokturno (slike). fotografija. Hrvatske.

Nikole Džafa. srednje generacije: Marije Dragojlović. Vuka Vidora i Fabrice Langlada. Dragoslava Krnajskog. protiv svakog oblika represije režima. in memorijama onim stvaraocima koje oficijelne institucije smišljeno potiskuju iz nacionalnog sećanja kao što su Danilo Kiš i Biljana Jovanović. od umetnika. Pronađi se Vesne Pavlović koja je načinila fotografski pregled njegove delatnosti u 59 slika uz koautorstvo Ane Miljanić koja je toj prezentaciji dala zanimljivu dramaturšku postavku. ličnosti i činjenica u radu Centra koji su markantno obeležili i reflektovali reagovanja na ovaj razorni period Jugoslavije u tekućoj deceniji.. Srbija 2000 koja je okupila angažovane aktiviste s kraja decenije u produkciji Rex-a. pa i onih najbrutalnijih kakvo je ubistvo Slavka ]uruvije. . priređivane specijalne izložbe: Ecologis (dečijih radova). Dakle. Apel za mir (skulpture). protestnih tribina povodom progona i utamničenja intelektualaca i umetnika (Nuneta Popovića ili Flore Brovine na primer). iz ex-jugoslavije Slobodana Šnajdera i Predraga Matvejevića. Crna zvezda (performans i video).. WR u Beogradu" po ideji Dušana Makavejeva kada je prvi put prikazana "Svečana slika" Miće Popovića zbog koje mu je otkazana izložba 1974. te Brede Kralj i Jurija Krpana (Ljubljana). istovremeno je postignut ne samo jedan dokumentraristički efekat (arte)faktnog nizanja događaja. već je prikazan i vrlo široki obim najrazličitijih delatnosti od umetničkih izložbi. Biljane Đurđević i grupe Škart. Underground (posvećena suđenju progonenom umetniku Nunetu Popoviću). predstavljen je rad polaznika fotoradionice Vesne Pavlović i Centra za stvaralaštvo mladih Dragane Marković. PE-LD (eksperimentalni grafički dizajn). Individualna kultura protesta (slike). promocija knjiga. tu su za pet godina izlagali od najstarijih Vide Jocić i Halila Tikveše.. godine). Fabrice Domercqa. preko gostovanja iz zemlje i inostranstva brojnih eminentnih ličnosti poput Đerđa Konrada. (Pariz) i još mnogih na grupnim izložbama sa kojima se bi se tek mali broj vodećih kulturnih ustanova u današnjoj Jugoslaviji mogao istaći. a pre svega bila posvećena teatarskoj delatnosti sa četrnaest kompletnih produkcija od kojih se danas pet paralelno izvodi. ili u okviru velikih manifestacija: Zabranjena slika nekad i sad (Festival "Žudnja za životom. Zorana Naskovskog. autorskih projekata te dokumentarnih postavki sa mnogim dnevnoaktuelnim temama.193 otpadnika (performans). Aukcija slika za Studentski Parlament. Obeležavajući petogodišnicu CZKd-a prvom izložbom u 2000. Liv Ulman ili Bibi Anderson. Miomira Grujića Fleke do najmlađih: Saše Stojanovića. obeležavani su jubileji: Ajd' sad (godišnjica Led Arta). započeta je i produkcija CD-a: Perfect Future (Dejana Atanackovića uz kreativnu saradnju Zorana Živkovića).

u poslednje vreme zabeleženo je i preuzimanje atributa "dekontaminacija" od strane Jugoslovenske levice. predsednika JUL-a svojevremeno prisustvovao razgovoru o pozorištu) da pomogne da se (pro)nađu na onoj strani koja je zabrinuta. S druge strane. Neumoljive posledice preživljavanja istorije Čedimir Vasić Od kada se pojavio na umetničkoj sceni početkom sedamdesetih godina Čedomir Vasić je konstanto ispoljavao ambivalentno shvatanje osnovnih estetičkih propozicija svoje epohe u odnosu na ranije u kojima je plastičko stvaralaštvo imalo drugačiju funkciju što ga je iz nekih razloga zanimalo i podsticalo na mentalno i kreativno delovanje. uličnih predstava Sonje Vukičević pred kordonom policije u vreme protesta 96/97. otvorenih razgovora o zaoštrenim i bolnim društvenim i političkim pitanjima koja su sve ovo vreme potresala Jugoslaviju sve do njenog konačnog rasturanja. nego je ogromno u poređenju sa intenzitetom opšteg. simpatizera i glasača minorne partije ali odlučujuće po političkom uticaju koja njime zapravo nastoji da "disciplinuje" nerežimske medije na nekakvoj lažnopatriotskoj osnovi. a u najnovije vreme i definitivno prolazeće epohe. najmlađim generacijama definitivno kontaminirali i nacifikovali detinjstvo. Zbog toga bi izložba Pronađi se mogla upravo nekim njihovim idelozima (mada je jedan od njenih čelnika . previđajući dakako sa razumljivim razlogom i smisao "denacifikacije" društva kroz ideologiju kojoj je ona takođe značajno doprinela. Centar je iako nezavisna kulturna institucija preuzela ulogu mnogih "urušenih" oficijelnih kuća od nacionalnog značaja koje nisu imale hrabrosti da progovore o najtežim problemima koji su temeljno potresali Sbiju svih ovih godina a građana i umetnika osuđenih na puko preživljavanje i trajanje na egzistencijelanoj i profesionalnoj ivici. Po ovome.194 premijera alternativnih filmova autora kakav je Želimir Žilnik... Centar za kulturnu dekontaminaciju za proteklih pet godina obavio je ogroman deo posla održavanja (uz krajnje napore) makar minimalne prisebnosti i zdravog razuma kod svojih redovnih i povremenih posetilaca. kulinarske akcije Nebojše Popova pod nazivom "opasuljivanje" naroda. Tako je svih ovih godina s . demonstrativnih okupljanja.Ljubiša Ristić. po broju članova. većinom smrknuta i užasnuta nad prizorima koji su nam uz njihovi zdušnu pomoć napunili istoriju i memoriju. A to ne da nije malo. i što je najgore. pa i kulturnog te umetničkog štetočinstva što nasuprot njemu stoje poput bauka čak i u Srbiji neminovno.

etičkih ili ideoloških poruka. Recikliranje tih mitova i istorijskih događaja prenetih u fabulozne slike najvećih preteča umetnosti ovog veka. do kompjutera elaborirajući teme i sadržaje svoje umetnosti mnogobrojnim postupcima unutar njene imanentno semantičke ravni i otuda izvedene procesualnosti same postavke. podloga ovih radova su poznate slike srpski akademskih realista s kraja XIX veka Uroša Predića i Paje Jovanovića sa istorijskim temama (koje su se u našim životima na brutalan način ponovile devedestih godina XX veka) a odnose se na mit o Kosovskom boju (a na Kosovu je. I nije samo umetničko delo medij prenošenja estetičkih. A upravo toga postaje svestan gledalac-učesnik Vasićevog rada . započeo i najnoviji. izgleda nimalo slučajno. Naime. aktuelne problemske sadržaje vizuelnog jezika koji je koristio.onog što je ostalo kao konačni podatak i . Istorijska i umetnička memorija ovde su se preplele u upozoravajuće artificijelno delo koje gledalac pasivno (baš kao i u vlastitom životu tokom proteklog vremena) prima bez mogućnosti da išta promeni. i redovnim viševekovnim seobama (najpre iz južnih krajeva Otomanske imperije. vizuelnim i semantičkim svojstvima podignuti su na opšti. aktuelni nivo brojnih traumatičnih i katastrofičnih događaja koje su se naročito tokom tekuće decenije intenzivirali u ovom delu Evrope. Ovi radovi po svojim ikoničkim. za Srbe smrtonosni mit o Slobodanu Miloševiću). novim medijima . poput onih pod nazivom Kosovka devojka. kasnije i sa zapada iz austrougarske carevine). Ovaj postupak temelji se na smislu memorijalnog. u najnovijim interpretacijama Čedomira Vasića. bez života i ljudi. već je to i sam autor koji takođe manipuliše vlastitim radom poput državnika (ili demijurga). na davanju novog obeležja pređašnjeg . Bosansko-hercegovački begunci i Seoba Srba sadrže i svojstva koja dobijaju novu dimenziju konrolisanog učestvovanja gledalaca u (re)kreiranju nekog umetničkog predmeta. a iz čijih je striktnih medijskih odrednica već u prvoj fazi izlazio i sve češće ih supstituisao tzv. Autor se očigledno poigrava sa najnovijim. tragičnim iskustvom žitelja današnje Jugoslavije koji su počeli da gube smisao za realnost usled snažnog pritiska istorije kroz državnu ideologiju baziranu upravo na mitovima o dobijenim/izgubljenim ratovima te seobama koje su zatim sledile. dobijaju jasno receprivno polje: tanka nit koja deli istorijsku memoriju i njeno brisanje i potiranje dovelo je do najnovijih ratnih drama koje su dezintegrilase nekadašnju Jugoslaviju. ta izvedbenost u nekim njegovim novijim radovima. avetinjski pust.195 jedne strane vrlo vidljiva njegova zainteresovanost za žive.predložak koji odgovara originalnim slikama on dobija isključivo kao ispražnjeni pejsaž.pogotovo videom. zatim instalacijama i ambijentima. No.

za nasilno ili dobrovoljno premeštanje etničkih zajednica kroz različite prostore. uvek vodi samo u jednom pravcu .196 podsećanje na nekadašnje postojanje. ali koja se na žalost katkada i ponavlja u vremenima anahronih političkih projekata.kat.ka opštoj društvenoj kataklizmi koja je njegova direktna i neumoljiva posledica. kulture. Berlin. (pred. još jednom se pokazalo.) . civilizacije. za evociranje mita kao aktuelizovanih dnevno-političkih imperativa. Beč januar-februar 2001. na prošlu egzistenciju. za migracije. ovde je izneto specifično zanimanje Čedomira Vasića za istorijsko. Dakle. A taj put. novembar-decembar 2000.

Otuda je ponešto čudno da ga Miodrag B. kao znaci drame vremena. A njen kulminativni nivo dosegnut je neposredno nakon Titove smrti . zapravo tvrdeći da je jedan (idejni) dogmatizam zamenjen drugim (bezidejnim). delo Svetomira Arsića Basare tokom sedamdesetih godina postepeno se menjalo u pravcu metaforičkog i simboličkog izraza. pribegli manjeviše otvorenim pritiscima na sve malobrojniju . Nesklon radikalnoj jezičkoj problematizaciji oblika.197 Utopistička pogreška Svetomira Arsića Basare Nemoguća kulturna misija Krajem sedamdesetih godina politička situacija u socijalističkoj Jugoslaviji naglo je počela da se pogoršava. Ovo jedinstveno stvaralaštvo unelo je jednu novu i dotad nepoznatu živost u naš likovni život sa mnogim karakteristikama koje su ga izdvojile na aktuelnoj umetničkoj sceni najpre izazivajući socijalno ignorisanje. Basarin slučaj je zaobiđen i jer je . kako njihova secesionistička aktivnost nije mogla da se odvija sasvim otvoreno oni su.i to na Kosovu i Metohiji jednom od brojnih i gotovo kontinuiranih pobuna etničkih Albanaca. Uostalom. nazvao Sveta Lukić praveći otvorenu paralelu sa socijalističkim realizmom. Dotad poznato kao visokomodernistički formalizam asocijativne i geometrijske apstrakcije sedme decenije u savremenoj srpskoj skulpturi kojim je ona ušla u vodeće evropske i svetske plastičke pokrete epohe.kosmetsku srpsku nacionalnu manjinu ne bi li potpunom populacionom dominacijom ostvarili odavno postavljene državotvorne ciljeve. Zagreba i Mostara 1982) nije uvrstio smatrajući verovatno da je njegova forma suviše opšte i često mesto u tom stvaralaštvu. svakodnevne egzistencijalne borbe za opstanak. zajedničko izdanje Beograda. odjednom su se pojavili u tamošnjem likovnom stvaralaštvu . pomalo ironično. a svakako previđajući njenu unutrašnju slutnju čime se izbegavalo remećene čistog estetičkog koncepta koji nije želeo da uvidi i očigledne etičke dimenzije. Basara je u tom periodu tragao za onom vrstom oblika koji je prema njegovom shvatanju i senzibilitetu ponajbolje objašnjavao način obnove modernizma u plastičkim umetnostima. a potom ideološku kritiku te kulturnu izolaciju. Protić u pregledu "Skulptura XX veka" (u ediciji "Umetnost na tlu Jugoslavije". to je uobičajen kritički metod teoretičara "socijalističkog estetizma" kako ih je.pre svega u skulpturi akademika Svetomira Arsića Basare. Izrazi tadašnje teške. budući da su već tada potpuno kontrolisali institucionalni politički. Ono ga je uvelo u krug jugoslovenskih autora kojima je forma bila istovremeno i ishodište i cilj. No. pa i ukupni život u ovoj pokrajini.

Ali i u tim "formalističkim" delima postojao je začetak naracije koja je osamdesetih godina potpuno prevladala. "Topovi Alekse Dačića". 1965-69. iznova preživljavati. 1984. Tom prilikom priređen je i simpozijum teoretičara i kritičara od kojih su neki jasno pročitali te likovne najave pretstojeće opštejugoslovenske katastrofe. "Veliki zaokret" koji je usledio u skulptorskoj poetici Svetomira Arsića Basare odigrao se na samom prelazu dve decenije: 1979-1980. Radovi poput "Feniksa" iz 1964. Usred srpske nacionalne tragedije koja je najavila korenite i dugoročne promene na jugoslovenskoj političkoj sceni (koje će nastupiti tek krajem te decenije. "Proleće koje je zaboravilo da cveta". ali i sve tragedije koje će u kasnijem vremenu. "Reminiscencije na Tanaska Rajića". 1983. sada već kao zreo čovek. vrlo dramatičnom i neizvesnom vremenu raskida sa svojim dotadašnjim plastičkim iztraživanjima jezika savremene . "Apokalipsa". vidi niti da ga u tom trenutku vrhunca i potpunog trijumfa savremenosti razume. No. a među njima svakako da su najpoznatiji oni u Moravanima (u Čehoslovakoj) ili Portorožu (Forma viva). bila čvrsto ukorenjena i postala delom opšteg talasa koju su dočim drugi teoretičari primećivali.198 govorio o neposrednoj budućnosti koju Protić niti je mogao da nasluti. Dobar primer je "Proleće koje je zaboravilo da cveta" u kome se Basara još uvek živo seća strahota rata u kome je učestvovao kao šesnaestogodišnjak. naročito u poslednjoj dekadi veka sa događajima koju su tada začeti a konačni rezultati bili dosegnuti svojim logičnim epilogom: raspadom Jugoslavije i masovnim egzodusom tri njene najveće nacije) Basara je stvarao svoj famozni ciklus monumentalnih skulptura poput: "Deda Lime". već ukazuju na promenu raspoloženja: kao da je u najdubljim slojevima stvaralačke imaginacije Basara maglovito naslućivao bure koje su predstojale i koje će se dramatično pretvoriti u državno rastrojstvo. godine. "Pokušaj odcepljenja" 1967. za srpsku vajarsku umetnost Basarino delo polako je postajalo znakom nadilazeći lokalne okvire (Sirinička župa podno Šarplanine) kojima je po poreklu pripadala. kada je na svojoj prvoj retrospektivnoj izložbi priređenoj u Umetničkom paviljonu "Cvijeta Zuzorić" u Beogradu pokazao najnoviji ciklus sasvim promenjenih kreativnih shvatanja. Stoga je on našao mesta praktično na poslednjoj opštejugoslovenskoj izložbi angažovane umetnosti sa simptomatičnim naslovom "Umetnost za i protiv" koju je riječki istoričar umetnosti Berislav Valušek priredio u Banja Luci u praskozorje jugoslovenskog rata 1990. 1983. Svetomir Arsić Basara potpuno je iznenadio javnost krajem 1984. individualne i kolektivne drame devedesetih. pre svega Lazar Trifunović ili organizatori vajarskih simpozijuma na koje je pozivan. itd. On u tom.

odgovor je i ovog puta nažalost zasigurno pozitivan. Ako su ranije Basarine izložbe bile energične. može snagom svoje likovne ekspresije da utiče na neophodnu reformu društvene zajednice. demokratskom. i 1950. ako se malo prisetimo naše novije istorije. Umetnost znači . emancipovanog čoveka koji će biti u stanju da raspozna dobre od loših karakteristika socijalnog razvoja.199 skulpture i postupnog formiranja jednog oblikovnog postupka u kome će politički i ideološki tragovi nove epohe postajati sve vidljiviji. ako se imaju u vidu forma i sadržaj njegovih radova. političkih trendova. Sve je dakako isto. Opšta pitanja i probleme univerzalnog modernističkog projekta umetnosti (prema Arganu) čiste forme Basara je tada supstituisao posebnim zahtevima i ciljevima aktuelnog lokalnog koncepta angažovanog stvaralaštva kod koga oblik više nije cilj kreativne imaginacije već sredstvo koje delo prima i gledaocima prenosi određeni sadržaj. A to opet. "angažovanim stvaralaštvom". i ako imamo u vidu da se danas govori o "drugoj moderni". potresne i agresivne. godine kada se modernizam u srpskoj umetnosti obnavlja i iznova priključuje intrenacionalnim umetničkim procesima). ali je došlo do promene opšteg vizuelnog i semantičkog tona u ovom upusu. ukazuje na jednu novoformiranu dominantu u ovdašnjem društvenom životu koja. Dve protekle decenije u našoj umetnosti donele su veliki broj primera angažovanog stvaralaštva ali među svima njima u skulpturi primarno mesto zauzuma Svetomir Arsić Basara. njegovim realnim učinkom na idejnu sferu političkog života u svakoj zajednici. u čemu je onda "utopijska greška" Basarine skulpture (kako smo pokušali da za ovu priliku problematizujemo njegov umetnički opus)? Ako pođemo od "projekta" moderne umetnosti koji je neophodan da bi se razuneo njen razvoj tokom veka. Da li će takvo stanje i kolektivnu svest obeležiti u umetnosti ovog trenutka? Prema opštem utisku koji se mogao steći na izložbam Svetomira Arsića Basare. osobina vlasti itd. onespokojavajućeg mira i melanholije. poslednja retrospektiva održana u Galeriji SANU najednom je poprimila vidni ton rezignacije. drugačijeg u svakom pogledu. prema Klocovoj teorijskoj postavci (a upravo trećoj u našem slučaju jer je njen prirodni tok bio prekinut doduše kratkotrajnom epizodom socijalističkog realizma između 1945. Zajednička im je želja stvaranja novog društva. a poučeni iskustvom sa njegovim ranijim radovima . Pa ako je tako. dakle. normalno je da dođemo do pitanja da li uopšte umetnost ima "preobaziteljski" karakter u vlastitom socijanom okruženju? Da li ona. a u slikarstvu je bez premca Mića Popović. poruku i ideju stvaraoca. da njen razvoj usmeri u potrebnom progresivnom. modernom pravcu? To je pitanje oko koga se spore pre svega oni koji se bave tzv. nimalo ne sluti na dobro.

Baština br. Ideje avangardi sa početka XX veka. niti popravljač niti korektiv socijalnih. ma koliko da je ona estetična i etična. . a 1984. PrištinaLeposavić. 2000. 41. da izvrši uticaj na društvo pogotovo ono koje je po svim svojim najvažnijim osobinama totalitarno. sve od reda su pokazale da umetnost definitivno nije niti pokretač niti usmeritelj. I tu se njena misija završava. juli 2000. A da li je umetnost uopšte kadra da izvrši tu misiju? Da li su njeni instrumenti dovoljno ubedljivi i sugestivni da u posmatraču izazovu očekivane efekte u njegovom duhovnom. intelektualnom. autarhično i u samoizolaciji bez definisanog cilja i izraženih demokratskih potreba.200 ima sem estetičke i jednu naglašenu etičku dimenziju koja ovu vrstu stvaralaštva izdvaja iz ogromne produkcije što obeležava kraj poslednje decenije ovog veka i milenijuma. apologetske umetnosti u nacizmu. u oblasti umetničkog stvaralaštva.koliko na obične gledaoce toliko i na onaj sloj (politički) uticajnih ličnosti koji kreiraju i usmeravaju odlučujuće društvene tokove. sebzibilnom. idejnih ili političkih tokova. poput uostalom i društvenih. kakav je ovde slučaj. odgovorio: "da doprinesem borbi protiv besmisla. u čemu je. u trenutku kada je prvi put prikazao ciklus "angažovane" skulpture napominje "da je likovno delo predmet koji govori o istinama". Saopštenje na simpozijumu Delo Svetomira Arsića Basare. godine Arsić kao da je bio toga svestan kada je na novinarsko pitanje "šta želi da kaže svojim delom". ruskog umetničkog eksperimenta. Institut za srpsku kulturu. Utopijska greška je ujedno i zaključak koji se neminovno mora izvesti ako se sledi logika razvoja ne samo nekog pojedinančnog umetničkog čina. Još 1969. i Svetomir Arsić Basara. mentalnom ili psihološkom sustavu? Upozorenja koja su emitovana iz dela Svetomira Arsića Basare . kako je jasno pokazala istorija. fašizmu i komunizmu sa svim njihovim epizodama sa "neo" prefiksom (od kojih dve koje se neprestano smenjuju: neokomunističku i neonacističku) u preostaloj Jugoslaviji živimo već više od jedne decenije. Zagreb. tek su izraz kreativnih ili političkih imaginacija pojedinaca koji su sposobni da se više od drugih zagledaju u bližu ili dalju budućnost. Jedan od njih je zasiguirno. Identitet. 11. Umetničke utopije. br. smatram suština celokupne umetnosti". već i konteksta u kome je taj čin nastao. Ona je jednostavno samo jasno izrečeno upozorenje onima koji su u stanju da raspoznaju njene znakove i simbole i time eventualno sebe zaštite od direktnog udara spoljašnje realnosti. Otuda i sugestivnost naslova ovog priloga: "Utopistička pogreška Svetomira Arsića Basare" kojim smo želeli da pokažemo da je pogrešno očekivati od umetnosti.

201 .

Tadanorija Jokoa. a ovogodišnjoj promociji prisustvovala je i njena nekadašnja direktorka Ljuba Gamulin. u Beogradu započinje i redovnom promocijom Publikumovih umetničkih kalendara koje već po 11. Oliviera Toskanija. Nadrealizam & optimizam. Život u pokretu. pa i kultni događaji. s punim pravom može istaći da je ovogodišnji istinski milenijumski poduhvat po svim naglašenim likovnim i zanačenjskim karakteristikama. u pravom smislu reči . podsetiti da je prvi urađen za 1993. upravo tome služe: da se posle više od jedne decenije kako je pao berlinski zid sruši i ovaj poslednji koji je ostao kao zastrašujući znak epohe poslednje evropske diktature u 20. Vika Munica. prema dizajnu njujorškog umetnika Mirka Ilića a u kreativnoj produkciji Stanislava Šarpa i koordinatora projekta Nade Rajičić. za jugoslovensku savremenu umetnost. ovaj poduhvat . veku.dakle kreativnog pokreta koji treba da sruši sve barijere izgrađene tokom devedesetih koje su. Balkanski ples. Treba se.kalendar nove umetnosti i savremenog života". Barbare Kruger. zatvoren je jedan ciklus koji ima više nego simboličke implikacije. Fatamorgana i prošlogodišnji Ožičeni čovek HHOO. Mala retrospektiva ovih kalendara pokazuje da su se oni uvek zasnivali i na tradici srpskog nadrealizma. Kao da su danas na tim srušenim zidovima autori najnovijeg izdanja izgradili aktuelni koncept antizida . realizovan je kao internacionalno izdanje u cilju stvaranja novog smisla života posle svega. i našu kulturu izolovale od civilizovanog sveta. Ovoga puta. Grupe AES.istinskom umetničkom publikacijom ili monografijom-katalogom koja obuhvata radove 12 internacionalnih autora. Nataše Merit. Kristoa i Žane Klod te Dejvida Burna. put produkuje umetnička grupa FIA. promovisan na ruševinama.202 Publikumov kalendar za 2001 Počelo je ’Antizidom’ Već je postalo uobičajeno da godina. jer su njihove publikacije zaista bile svojevrsni kulturni. pa je tako prvi nazvan Nemoguće (po njihovom almanahu). stoga. Ovim kalendarem. Bjorg. Marine Abramović. mesta relevatnog pregleda likovnog stvaralaštva tog vremena poput nekog malog muzeja. godinu. tek srušene galerije "Sebastijan" u Knez Mihailovoj ulici. uz druge tradicionalne događaje. Idiot. Ustupanje radova umetnika Vima Vendersa. Već i po naslovima lako se zapaža . Iako je i u ranijim slučajevima bila angažovana ogromna medijska pažnja. između ostalog. Dragana Živadinova. zatim u istom duhu slede L'impossible.nazvan "Antizid .

kako bi eventualni današnji nadrealisti rekli. . prvi korak je učinjen . februar 2001. Temelj je time postavljen. nesumnjivo učvršćivati u uverenju da su kultura i umetnost definitivno one oblasti koje u bilo kakvim uslovima ipak daju najvišu i konačnu normu kvaliteta životu. Politika. Iz ovdašnje perspektive o tome. Ona.nova kultura se rađa . nametao i direktniji vizuleni govor usmeravajući pažnju javnosti prema sve izraženijoj kritici stvarnosti i sa tog meta. sledeći okvirnu ideju izdanja naveo: "Kada sama slika prevazilazi potrebu za verbalizacijom. 17. Mogli bismo možda istaći još i to da će nas vremenska vertikala stvarana. umetnički direktor Književnog pregleda Nenj York Times-a. što je svakako i njegova opšta koncepcija ali i finalna poruka ovogodišnjeg predstavljanja Publikumovog kalendara. odvijala se u svojevrsnom. koja se bude odvijala pred našim očima mesečnim promenama okretanjem njegovih listova. I sama centralna promocija nakon trodnevne medijske kampanje.203 da se. kako su uslovi tokom devedesetih ovde bivali sve gori. direktno prenošenom tv-performansu uz učešće 500 prisutnih. uklanja kulturne prepreke koje su vekovima ometale slobodan protok ideja i uverenja". ona ruši zid koji je od pamtiveka razdvajao levu i desnu stranu mozga. bila je realizovana pod sloganom rušenje zida uživo. o životu u Beogradu devedesetih u kalendaru 2001. već su katkada i neformalne barijere nastale između različitih civilizacija savremenog sveta? Ovaj svojevrni katalog dela internacionalne umetnosti koliko god da daje pozitivne odgovore otvara i brojna pitanja smisla i tumačenja nove umetnosti i savremenog života. dok je Stiven Heler. upravo vizuelizovana reprodukovanim radovima u kalendaru 2001. pisao je Mileta Prodanović ističući ga "Kao otkucaje vremena u crnoj rupi". takođe. Da li objavljeni radovi ovih dvanaest umetika zbilja ruše mnogobrojne zidove koji nisu uvek bukvalne prepreke postavljene iz striktno političkih razloga. našta uostalom i ukazuju autori projekta antizid. dakle kao bukvalna destrukcija zidova sačinjenih od kalendara da bi se i na tim osnovama izgradila nova kultura za novo vreme.

nadasve aktivni na mnogim poljima.teme srpske umetnosti’). Da drastična i brutalna prozornost nisu korateristične samo za ovaj najnoviji Grozdanićev rad svedoče i dve njegove instalacije izvedene početkom 2000. Nekada "mrtav". Grozdanić je zapravo bio pravi i jedini spiritus moves. Nekadašnji direktor vršačke Konkordije.). ali i kontrovezne reakcije. kreator programa.. Naziv izložbe . vršački (odnedavno i novosadski) umetnik Živko Grozdanić Gera i ovog puta je. organizator. ili grupne na kojima su učestvovali Raša Todosijević. u Konkordiji kada je priredio samostalnu izložbu koja je ispunila sve sale (kojih je ukupno sedam i zbog veličine nadrastaju i najveće galerijske prostore u sadašnjoj državnoj zajednici). Milana Blanuše. finansijski operativac. Milete Prodanovića itd. potom brojne samostalne izložbe (poput Dragomira Ugrena. upravo koje će ostati u povesnoj memoriji i literaturu kao znaci umetničkog vremena devedesetih godina (što je već jasno naglasio i Ješa Denegri u knjizi: ’Devedesete . Nenad Racković te mnogi drugi). što je bila gotovo jedina prilika da se prikažu dela najboljih stvaralaca najmlađih generacija. potpuno dosledno svom provokativnom kreativnom karakteru i mentalitetu načinio jednu dvodnevnu izložbenu instalaciju koja je pobudila i veliko interesovanje. potom autorski projekti kritičara (na primer Svetlane Mladenov u nekoliko navrata ili antologijske postavke Ješe Denegrija i Miška Šuvakovića pod nazivom "Prestupničke forme" dr. već celu proteklu deceniju privlači pažnju likovne publike i kritičara svojom intenzivnom aktivnošću koja je ovu provincisku galeriju dovela u red najznačajnijih izlagačkih prostora u prethodnoj Jugoslaviji. Da se samo začas podsetimo da su u Konkordiji održana četiri Jugoslovenska bijenala mladih umetnika. veličanstven po dimenzijama i rasporedu prostora (koji je nekada bio gimnazija a potom je pripao Narodnom muzeju) nakon što ga je preuzeo Grozdanić oživeo na tako ekskluzivan način da se bez preterivanja može reći da su u njemu priređene neke od najznačajnih izložbi koje će zasigurno obeležiti tu epohu. Mirjane Pavlović. a sada Muzeja savremene likovne umetnosti u Novom Sadu. a pre svega u neprestanom stvaralačkom poduhvatu.204 Živko Grozdanić Gera: ’Meteorska kiša’ Zaista neumorni. Tanja Ostojić. urednik i izdavač publikacija i mnogo štošta drugo što je bilo neposredno povezano sa izložbenom delatnošću. U ulozi art-direktora Konkordije.

gde po prirodi stvari. Stolovi na kojima su oni postavljeni delovali su na taj način da dobijaju dvostruku ulogu: najpre njihova brutalna prizornost pravih životinjskih organa rasutih u pravoj krvi podseća na izgled klanice u kojima se te životinje kolju i čereče ali su i nalik "kuhinjskim" stolovima na kojima oni treba da se serviraju kao popularno i ukusno jelo. a kao legenda uz rad stajao je odštampan recept za pripremu tog jela. već i kroz prethodnu fazu tokom osamdesetih godina kada je participirao na liniji analitičkog i primarnog slikarstva.sirovina od koje se pravi taj kulinarski specijalitet. tautološka scena i za ateiste deluje uznemiravajuće. u slobodnijem prevodu. duboko dirajući najintimnija osećanja ma kakva da su u odnosu na crkvu i današnje predstave o njoj. Grozdanić je iz temelja promenio kreativni stav koji se razgranao u nekoliko pravaca. Drugu rad su bile zapravo tri zasebne. uobičajeno. modernističkih i postmodernističkih provokacija) izazivaju stanovitu unutrašnju pobunu koja se kosila sa standardnim osećanjem kada se želi pojesti roštilj načinjen od tih organa. Prizor je doista drastičan: voštana figura Patrijarha Pavla u prirodnoj veličini leži na podu galerije jer je ’pogođen’ meteorskom kišom čiju su komadi razasuti oko njega. identične celine koje su zauzele tri galerijska prostora i nalik su stolu po kome su proliveni pravi beli bubrezi u autentičnoj životinjskoj krvi. Jedan su činila crvena burad okačena o zid galerije na kojima je ispisan njihov sadržaj . brutalni vizuelni prizor. ’tautološki’. dakako ne kao ličnost koja u javnosti važi za nespornu ličnost. A to je upravo i jedan od bitno postavljenih ciljeva ovog autora koji je u svom radu prošao ne samo fakultetsko obrazovanje (diplomirao slikarstvo na sarajevskoj Likovnoj akademiji). nailaze na "estetizovane" umetničke predmete. mitova i tabua. Dolaskom u rodni Vršac početkom devedesetih u vreme kada započinju jugoslovenski ratovi i drama raspada nekadašnje države. kritikovanju aktuelnih političkih i ideoliških procesa. destabilizovanju određenih javnih stereotipa. Na sadašnjoj izložbi Grozdanić ide praktičmo istim putem i teži identičnom cilju: snažnoj provokaciji vizuelnim i plastičkim sredstvima. ali institucija na čijem je čelu već niz godina pokazuje tendencije koje nisu primerene ni njenoj tradiciji ni njenom mestu u državi i naciji. dopunjen užasnim zadahom koji nastaje usled raspadanja organske materije tokom vremena podsticao je na pojačanu emotivnu i intelektualnu reakciju gledaoce koji nisu navikli da u galerijskom prostoru.205 je. ne artificijelan već bukvalan. Ova hiperrealistička. Ovoga puta meta mu je vrhovni poglavar Srpske pravoslavne crkve. (i pored svih avangardnih. . Ovaj opšti. "Beli bubrezi u krvi" prema dva rada postavljena pod ovim naslovom.

koje su ispravne za javnu upotrebu. Odgovor na pitanje zašto je čitanost njegovog ’uglednog’ nedeljnika spala na aktuelni broj prodatih primeraka. Ceo ovaj događaj neodoljivo je podsetio na političku i kulturnu atmosferu koja je dominirala tokom devedesetih godina vraćajući nas. poput nekog zarđalog vremeplova. dakle ono što se piscu učinilo da on znači: ’karneval netolerancije i prostakluka’ – baš kao da se ovaj nesrećni uvodničar posmatra u ogledalu dok piše ovu neprimerenu paskvilu dostojnu samom dnu dostojnog žute štampe koje imamo na pregršt. ako ga kao zamenika glavnog urednika to uopšte zanima. u najmanju ruku. koja je došla od jednog nesmotrenog ministra. i arbitriranjem u oblasti umetničkog i estetičkog vrednovanja. Otuda potiče puna aktuelnost i značaj ovog rada Živka Grozdanića Gere. najzad. iz crkvenih krugova je dolazila i najsnažnija odbrana antidemokratskih tendencija tokom posledniih petnaest godina.206 No. nalazi se u sadržaju i porukama upravo ovakvih komentara. otkrivajući time prirodu vlastitog shvatanja (ali možda ne i samo njegovog u aktuelnoj Vladi) po kome se. a koji je ishitreno istakao. neznalački i zlurado potencira ono čega zapavo i nema na ovoj izložbi. pri tom i postojbini tadašnjeg Pape. dakle formama. pored niza anonimnih koje su prenete internetom a potiču od radikalno desnih i crkvenih krugova. da umetnost ne treba da se meša u crkvene i političke poslove (što je ona tokom svoje istorije naravno uvek radila sa velikim zadovoljstvom i uspešno). odigrala značajnu i pozitivnu ulogu u demokratizaciji društva). Nešto kasnije je usledio i jedan novinski komentar u ’uglednom’ beogradskom nedeljniku koji krajnje proizvoljno. mora mešati u umetnost određujući joj teme kojima se može baviti. u . politika i u ovom vremenu. tumačeći ovaj rad na svoj način. Ova konstatacija dovodi do pitanja uloge naše crkve u demokratskim promenama. načinom. baš obrnuto. kao i u periodu prethodnih diktatura. Naime. nije snašla u tom istorijskom trenutku. naročito posle oktobarskog prevrata kada se ona. što je najgore. Upravo suprotno. za razliku od naše. Ako se zna da je taj rad devedesetih izveden u Poljskoj. i danas nastavlja. autor u vidu uvodnika upisuje u ovaj Grozdanićev rad ono što on i ne sadrži. onda su reakcije krelikalnih i konzervativnih krugova bile žestoke i razumljive. prema svim pokazateljima. zemlji duboko prožetoj katolicizmom (u kojoj je crkva. I to se nažalost. Jedina oficijelna reakcija. mora se istaći i to da je ovaj rad svojevrsna replika i inspiracija delom italijanskog umetnika Mauricija Katelana ’Deveti čas’ koji prikazuje nedavno preminulog Papu Jovan Pavla II koga je takođe meteor oborio na zemlju.

novembar 2005. 30. .. i to one negativne..Narodnom muzeju. Muzeju savremene umetnosti itd. No. Grozdanić se za sve ovo vreme pokazao i kao vrlo spretan organizator umetničkog života u Vršcu. Konkordiji. (a odnedavno i u Novom Sadu) koji je okupio praktično sve vredne i značajne umetnike. gotovo da spada u tip "renesansnih" kreativnih priroda koji ima vremena. Muzeju savremene likovne umetnosti. mislili da je za nama i da nam se neće ponoviti. koji su znatno nadišli lokalne granice. kasnije i ’Artkonteksta’. Treći program Radio-Beograda. organizaciji jugosloveskih umetničkih manifestacija. izgleda postalo neizbežno.207 period za koji smo – izgleda pogrešno. Ovaj svestrani aktivista kulturnog i umetničkog života ne samo svojim delom već i ukupnom aktivnošću (i to ne samo u gradovima u kojima je živeo) koju sprovodi u niz institucija . Nijedan prikaz rada Živka Grozdanića Gere neće biti dovoljan ako se ne ukaže na njegov ogromni aktivizam i na drugim poljima u najneposrednijoj vezi sa umetničkim stvaralaštvom a ima karakteristike "lokalnog delovanja u globalnim razmerama" i karakterističan je za umetnost tekućeg perioda. dakako i znanja i talenta. rečju. Živko Grozdanić Gera je jedna od ključnih ličnosti. Galeriji Aurora. Uz to. ako ne i najznačajnijih. koja je inicirala i realizovala ono što je ostalo poznato kao "vršačka (ali i vojvođanska) kulturna inicijativa". ovde je ponavljanje istorije. on je bio i jedan od pokretača znamenitih vršačkih kulturnih časopisa "Košava". Naime. časopisima. izdavačkoj delatnosti itd. da svaku od ovih oblasti ispuni gotovo besprimernim entuzijazmom čime ga dovode u red onih autora i umetničkih stvaralaca koji na mnogostruke načine obeležavaju tekuću epohu. energije.

Protića. ova prezentacija vizuelne produkcije u umetnosti u Srbiji tokom poslednje decenije proteklog veka umnogome je nadmašila sve ostale aktivnosti Muzeja kojima je ukazano na ovaj jubilej jedne od najvećih i najznačajnijih kulturnih institucija u ovom regionu. minimalne i analitičke umetnosti koja se nametnula kao fenomen o kome je bilo neophodno. (A pre nje. odmah načiniti relevantan odgovor. radikalnim umetničkim praksama osme decenije koje su se nadovezivale duž ’druge linije’ prema definiciji njenog idejnog tvorca i glavnog promotera u opštejugoslovenskim okvirima Ješe Denegrija. razvoj jugoslovenske i u njenim okvirima i srpske likovne umetnosti tokom proteklog stoleća. čuvanja i publikovanja dela likovnih umetnosti XX veka. Prekid ovog ciklusa izložbi od fundamentalnog značaja za proučavanje naše likovne umetnosti koincidirao je sa odlaskom iz Muzeja njegovog idejnog tvorca i glavnog autora u velikom timu jugoslovenskih stručnjaka koji su ih stvarali. priređivao i velike izložbe na kojima je ’istorizovao’. Tako su u ciklusu ’Jugoslovenska umetnost XX veka’ u kontinuitetu bile priređivane velike izložbe od prve do pete dekade XX veka koja je pod naslovom ’Jugoslovensko slikarstvo šeste decenije’ održana 1980. usled ogromnog otpora koji je ona izazvala u akademskoj javnosti. godine.208 O normalnosti Umetnost u Srbiji 1989-2001. Kada je trebalo nastaviti rad na ovom ciklusu izložbom posvećenoj sedmoj deceniji. proučavanja. pored prikupljanja. Po svom obimu i reperkusijama. napokon i osnivača i dugogodišnjeg upravnika Miodraga B. a posebno od preseljenja u novi. Od osnivanja 1958. dogodio se značajan obrat u vizuelnoj produkciji pojavom konceptualne. 1965. slikara. grupe. godine u Galeriji suvremene . prema dekadnom principu koji je u mnogim prilikama dovođen u pitanje. godine. bilo je priređivanje kompleksne izložbe ’O normalnosti – Umetnost u Srbiji 1989-2001’. velelepni prostor ne samo za to vreme. Kao jedna od manifestacija kojom je Muzej savremene umetnosti u Beogradu obeležio četrdeset godina rada u novopodignutoj palati na Ušću Save. teoretičara umetnosti i kritičara. u programskom delu. pojave’ u Muzeju savremene umetnosti 1983. godine koja se zapravo bavila isključivo novim. 1978. godine Muzej savremene umetnosti je kao jednu od svojih najvažnijih delatnosti. I tada dolazi do prekida ciklusa ’Jugoslovenska umenost XX veka’ priređivanjem izložbe ’Nova umetnost u Srbiji 1970-1980 – pojedinci.

opet. masovnih pogroma i razaranja. Dakle. iznela sliku o događanjima u devetoj deceniji. sadašnja generacija kritičara. u istom Muzeju.209 umjetnosti u Zagrebu održana je retrospektivna izložba ’Nove umjetničke prakse 1966-1978’ koja se na studiozan način bavila istim programskim i idejnim konceptima stvaralaštva poznatijeg kao konceptualna umetnost na prostorima bivše Jugoslavije. ostao je problem sa nerealizovanim izložbama koje su trebale da predstave sedmu deceniju u likovnim umetnostima. godine ponovo su stvoreni uslovi da se i Muzej vrati svojoj osnovoj delatnosti koja je gotovo cele decenije bila zapostavljena. ali umesto da se programska aktivnost nastavi na mestu prekida. odn. od kojih su neki među najznačajnijima sada i glavni kustosi Muzeja savremene umetnosti. Slično se ubrzo ponovilo i sa devetom decenijom kada je gotovo na samom njenom pročetku (1983. I naravno. istakla je na izložbi ’O normalnosti’ one ličnosti i pojave koji su obeležili dramatično vreme devedesetih godina. i kada je odmah i ponovljen. ove institucije od osnivanja do početka devete decenije. Kao granične godine kojima je započeo. ona se okrenula najnovijem periodu. bombardovanja i izolacije na prostorima nekadašnje i potonje Jugoslavije. što je s jedne stane razumljivo i opravdano. etničkih čišćenja. nove generacije istoričara umetnost i umetničkih kritičara. ali je obrzo promena direktora Muzeja. uzete su 1989. u svakom pogledu. ali se istovremeno postavlja i pitanje da li je sada i prekasno raditi na obimnim programskim projektima koji su bili svojstveni periodu najvećeg uspona i snage. onemogućila dalji rad na ovoj inicijativi. i predviđajući ono što će se tokom te dekade tek razviti kao masovni pokret pod naznakama ’povratka slikanju’ ili ’nova slika’ prihvaćenoj od brojnih protagonista i podržanoj od. na zgražavanje javnosti. završen period koji obuhvata izložba ’O normalnosti’. kada je presedan jednom uveden. .. Nakon oktobarskog obrata 2000. na naćin svojevrsnog umetničkog trendsetera. godine). Istine radi treba reći i to da je tokom osadesetih godina Muzej učinio prve korake i kontakte sa stručnjacima iz drugih jugoslovenskih umetničkih centara ne bi li se nastavio ciklus ’Jugoslovenska umetnost XX veka’ izložbom posvećenoj šezdesetim godinama.) Ovo nije značilo samo energično stupanje na likovnu scenu nove generacije autora već i preuzimanje odgovornosti za njeno tumačenje nove generacije istoričara umetnosti i kritičara. kao i onu koja bi. godine. koja je bila izraz opšte društvene propasti tog perida posle 1990. kada su u Sarajevu održana Druga ’Jugoslovenska dokumenta’. sada post festum. grupa autora priredila izložbu ’Umetnost osamdesetih’ opet ukazujući. godina građanskih ratova.

. U zajedničkom. autori su uspešno komparirali i/ili konfrontirali ono što je zaista bilo traumatično i ono što je davalo utisak normalnosti u vremenu opšteg poremećaja svih vrednosti i čvrstih duhovnih i mentalnih stajališta. New Moment. kič ili stvarnoj umetnosti političke apologetike spram vodeće ideologije nacionalizma. te su stoga njegovi priređivači na samom početku istakli kako je ’mnogo pažnje vrednih umetnika i pojava ostalo izvan ovog pregleda . tako i za široku javnost’. kada je među drugima. društvo. ličnosti i grupe u srpskoj umetnosti koji su obeležili svakako najbitnije momente u ovom nadasve dramatičnom političkom periodu koji je kao najfatalniju posledicu imao raspad nekadašnje Jugoslavije što je prošlo u ratovima. tradicionalizma i skučenosti koji su se tako očigledno i vidno očitovali u onoj umetnosti o kojoj više nikada neće biti razloga da se ističe. Projektart. masovnim etničkim istrebljivanjima. Uz to. ako je prva bila isključivo jugoslovenska. bombardovanju i totalnoj izolaciji osakaćenog ostatka države koja se paradakosalno i nadalje nazivala Jugoslavijom. trauma i normalnost’ date su najkorisniji uputi za praćenje i razumevanje zbivanja na sceni vizuelnih umetnosti tokom ovog perioda. u politici i u društvu. Branislava Dimitrijevića i Dejana Sretenovića. uz dva dodata segmenta koji su uradili Vladimir Tupanjac i Kristian Lukić smeštene su one pojave. vrlo detaljno pisanom tekstu Anđelkovićeve i Dimitrijevića pod naslovom ’Poslednja decenija: umetnost. kojih je tada dakako bilo izrazito malo i koji su bili saterani u rezervate tek nekoliko institucija (poput Centra za savremenu umetnost. druga je postala internacionalna upravo da bi se i na taj način naglasilo novo otvaranje društva. tema srpske umetnosti devedesetih se tek otvara. u Muzeju savremene otvorena međunarodna izložba ’Koverzacija’ prema koncepciji koju su osmislili isti autori sadašnje.. Vreme umetnosti ili Republika) i naravno u brojnim smostalnim i grupnim autorskim izložbama koje su uprkos svemu. časopisa (na primer. Centra za kulturnu dekontaminaciju.210 dakle upravo ona izložba koja je poslednji put na jednom mestu okupila najznačajnije protagoniste nove umetnosti iz nekadašnje Jugoslavije. Reksu i dvema-trima uglavnom privatnim galerijama). i 2001. a posebno političkoj opresiji (pa i . prema mišljenju autora izložbe Branislave Anđelković. Prepličući događaje na samoj umetničkoj sceni. jer. kako za stručnu. načinjen je svojevrsni vrednosni odabir ovih procesa često puta i indirektno osenčen kroz prizmu suprotnih događaja oličenih u lažnoj. Unutar njih. Naravno da se ovako obuhvatni pregledi ne mogu učiniti potpunima i sveobuhvatnima. Bijenala skulpture u Pančevu ili Memorijala Nadežde Petrović u Čačku). Simbolično. manifestacija (poput Bijenala mladih u Vršcu.

njihov rad je ipak dobrim . na primer. O tome je vrlo nadahnuto pisao i Dejan Sretenović u kataloškom tekstu ’Putovanje po slikama i fantazmima devedesetih’. pokazala se i na ovoj izložbi zapravo onim aktivnim i živim segmentom umetničkog stvaralaštva tokom devedesetih koje je održalo njenu istinsku vitalnost i koja se sa novom energijom usprotivila sivilu ratnog i postratnog beznađa unoseći u društveni život toliko neophodnu. uz sav napor. Samizdat B92. Grad u kome je sve dozvoljeno i ništa nije dozvoljeno. već više puta bilo reči. sami sposobni da se prepoznamo u najtačnijim nijansama.). ’umetnost u zatvorenom društvu’ kako je s pravom vidi Dejan Sretenović. S pravom se ova živa. kritike i otpora. oskudica i trauma svim mogućih vrsta. rokenrol radio i beogradski pokret otpora’. Ali na paradoksalan način – završna tačka radikalizma ’druge linije’ situirana je u umetničkoj praksi sedamdesetih godina jer je ’pluralizam’ te decenije odustao od bilo kakvog problemskog ili ideološkog angažovanja u samom umetničkom činu. ne samo na ovom mestu i ovim povodom. ali ništa nije kako izgleda. lako uočiti kako su oni do suštine razgolili stvarnost koja se svim silama vlasti i institucija trudila da tu istinu sakrije koprenom fikcija. aktivna umetnost posmatra iz ugla ’konsekvenci druge linije’.. ovi autori nisu bili ’politički’ angažovani radeći vlastitu umetnost. odn. Zdravka Joksimovića ili Marije Dragojlović u devedesetim. ’Aktivni eskapisam’ prema ideji Lidije Merinik. prema prirodi stvari. makar i minimalnu dozu optimizma koja se napokon. Milice Tomić. grad haosa’ (objavljen u ’Srbija zove. Gde je sve moguće i ništa nije moguće. 2001. Zorana Naskovskog. ipak uspešno oduprla ogromnom teretu nedaća. Miodraga Krkobabića. Tako je i u segmentu ’Lični prostori’ kod umetnika Tanje Ostojić. laži i obmana. Gde sve izgleda normalno.211 policijskom i krivičnom progonu performera Nuneta Popovića i živopisca Bogoljuba Arsenijevića Makija) ipak nalazile mogućnost da budu realizovane. već pre svega u jasno javno ideološko angažovanje za koje se polje umetničke aktivnosti ponovo ispostavilo pogodnim za isražavanje stavova nepristajanja. Nakon tog poznog prizivanja (post)modernističkog projekta u novom ruhu. Iako je sasvim moguće da nas stranci bolje vide nego što smo. Vladimira Nikolića. o ćemu je. Kao svojevrsni kredo pod kojim je tekst ’o stanju stvari’ nastao istaknut je napis Metju Kolina: ’Dobro došli u nadrealan život. Iako. Dobro došli u Beograd. Vesne Pavlović. umetnost devedesetih biće dramatično saterana ne samo u radikalizam u ponekim primerima. ipak su umetnici one hipersenzibilizovano strukturisane ličnosti koje identifikuju takve procese.

Saše Stojanovića i onoga što je. Svedeni prolaz kroz novu civilizaciju sajber-arta u ovom radu ipak je dovoljan da se razume kako su i autori u Srbiji postali delom globalne internet-mreže koja je umnogome ponovo uspostavila sve nakratko prekinute veze sa spoljnim svetom. Srbija između 1989 i 2001)’. politika i društvo u kojima su registrovani svi najbitniji datumi ovog perioda. O tome on sam svedoči rečima da ’unutar perioda od 1980-tih do 1995. Socijalne deformacije imale su u njihovim radovima ’kritičku’ opservaciju koja ipak nije preopteretila njihovu ’estetičku’ stranu te su oni čitani kao dela plastičkih fenomena a ne ideoloških ekscesa. No. da direktne uslovljenosti dešavanja na umetničkoj sceni onim što bi se nazvalo istorijskim događanjima u regionu gotovo da i nema’ – što je u potpunoj suprotnosti sa iznetim tezama u prethodnim tekstovima. utisak je. Poput drugih kataloga koji prate studijske izložbe i ovde su uneti nekoliki dokumentacioni dodaci: biografije umetnika. veka’ mnogo bliži stvarnosti od prethodnog. na primer Grupe Magnet. Za ovako ambiciozne i projekte sa delekosežnim posledicama angažovanje neupućenih autora uvek se ispostavi kao fatalno. daleko ispod vrednosti prethodnih tekstova i svakako nedovoljno upućeno Vladimir Tupanjac u poglavlju ’Umetnost i javna stvar.212 delom usmeravao vizuelnu i intelektualnu pažnju posmatrača prema onome što je imalo neposredne veze i sa zbivanjima na opštepolitičkoj društvenoj sceni. iz nepoznatih razloga. ovaj nedovoljno upućeni pisac. to je jedna od strana umetnosti tokom devedesetih godina. hronologija pisana u tri paralelna stuba: umetnost. ne pavi razliku između stvarno angažovane umetnosti. O tim zbivanjima u umetnosti pisao je. Zamerka koja se ovde može izneti je da je . bjavljeni su i intrevuji nekolicine kosovskih umetnika Albanaca koji su aktivno učestvovali u umetničkom životu ovog perioda. gotovo da i nije bilo diskontinuiteta tj. Srećom da on nije bio i autor postavke koja se odnosila na tu. pratio i podržavao korporativni časopis New Moment. U osnovi. I to nije jedino mesto nesporazuma ovog pisca sa vremenom i umetnošću kojom se bavi. Dobroje da je i poslednji prilog koji je napisao Kristian Lukić ’Privremeno (off)online – Umetnost novih medija u Srbiji na kraju 20. Led Arta. ’političku’ umetnost jer bi krtike koje su u međuvremenu upućene ovoj izložbi bile mnogotruko brojnije i teže. direktnija i radikalno kritička prema svemu onome što je već ’istorizovano’ kao najtragičnija decenija druge polovine prošlog veka. na primer. druga je bila mnogo otvorenija. No. I na samom kraju. da je ostao u krajnje suženom prostoru te da je stoga nedovoljan i da je neophodno tek ga kritički i teorijski obraditi. nažalost ovaj segment izložbe. i poćetkom 21.

pokazaće vreme. Posao umetnika je da pronalaze te puteve slobode i ozdravljenja. A koliko smo u tome svi zajedno uspeli. kao i uvek. . Izložba ’O normalnosti’. napokon. zadesile tokom devedesetih godina. takođe kao izolovani pojedinsci. Da su razgovori sa njima takođe ovajvljeni. januar 2006. 24. naravno i umetnike i njihovu umetnost. na primer Petar Đuza ili Zoran Furunović koji su takođe imali jasan. stvarali i nekoliki umetnici Srbi. posao kritičara i istoričara je da ih razumeju i objasne. slika zbivanja na Kosovu bila bi znatno potpunija. na ostalima je da ih se što je više moguće drže. Treći program Radio Beograda. zapavo je samo jedan mogući (i mora se reći u velikoj meri uspešni) predložak za razumevanje kako ostati u takvom mentalnom stanju u uslovima svih katastrofa koje su nas. ne samo umetnički stav u vremenu već i politički.213 načinjen previd da su u isto vreme.

1997) koji je izveden pred prepunom koncertnom salom dece u ’Boru i Ramizu’ kao kontrastu sa prečesto korišćenim ’minutom ćutanja’ koji je postao znakom vremena smrti tih godina. Brodići od papira su nalik Nojevoj barci. ali. performansa održanih u Prištini 1996. kao i sva druga. ’SFRJ’ (Novi Sad. ’Poslednji pokušaj lečenja zemlje’ (Priština. bljesak čistote žutog papira u opštem sivilu naše svakodnevice najavio je jednu sasvim samosvojnu svaralačku individualnost koja je nenametljvo. zatim ’Regresija društva’ (Niš. 1997). Upravo zbog ovakvog izgleda zahtevaju vraćanje dečijoj čistoti kao jedinom načinu sprećavanja katastrofe’ napisao je Saša Stojanović u flajeru za performans ’Joj brodići – rekla je Dada’ koji je na ulicama Prištine izveo 12.. dečije nevinost i umetničke čednosti koju sam autor otvoreno sagledava. na razmeđi milenijuma. već na to da je (prema njegovom iskustvu) najbolje isključeno. bol i hladnoća prljavih bara. ovog puta. neprimećeno. predstavlaju nametnuti pejzaž. blago. i ono je ostalo nečujno. 1997). Serija performansa pre 2000. ova sintagma ne ukazuje na najbolje od Saše Stojanovića (the best of). koji su u slučaju ovog umetnika uvek bile u stalnom. na retrospektivni način kroz vlastiti izložbeni pogled unazad. ’Trominutna slika’ (Novi Sad. 1999). potpuno isključeno iz javnog diskursa prepušteno tek nekolicini onih koji su bili senzibilizovani na isti način kao i sam umetnik. ’Na kraju 20. nežno i delikatno upozoravala na opasne stramputice kojima se društvo u kome je živeo zaputilo.. ’Umazane ruke brzo se peru’ (Beograd. To je vid jasnog prepoznavanja uzaludnog. Nije greška. Katkotrajni. godine na taj način što 96 brodića načinjenih od žute hartije stavljao u blatnjave bare. nastavljena je ’Minutom radosti’ (Priština. sivilo. 1998-99).214 The best off. tadašnjeg simbola propasti (ne samo ovog grada) u jednoj zemlji bez perspektive i sa najavom dramatične budućnosti koja joj se spremala. investiranja izuzetnih snaga narastućih unutrašnjih energija. čak i oni mnogo glasniji komentari. pre svega osećajnih i imaginativnih. veka. dakle na činjenicu konačnog poraza lepog i ljudskog. 1998) i ’Čovek’ (Beograd. dvosatni. do najnovih slika nastalih ove godine. Beograd. decembra 1996. Ovaj niz javno izvedenih radova u različitim otvorenim i zatvorenim prostorima pokazao je da se Saša Stojanović kretao uzlaznom linijom u političkom smislu ne napuštajući istovremeno vlastitu poetiku mekog pritiska na javno mnjenje pokušavajući da ga usmeri ili prema nekim ugroženim osnovnim . prema njegovom mišljenju. 1998). nezadrživom porastu i bujanju – od prvih javnih nastupa.

Vranje 2001) bio je posvećen deci koja su rasla u ratnoj atmosferi i koja su. I to je bio početak kraja jednog režima koji je proizveo umetnike poput Saše Stojanovića.’ su izvedene pred ulazom u SANU na dan potpisivanja univerzalne deklaracije o pravima čoveka). pacifistički pokret umetničkog otpora. dakle ona linija koju je sledio i autor. ispoljenom nežnošću protiv naraslog ratnog i neratnog nasilja. nasilja i rasizma’. iskazala stav o tek okončanom periodu razaranja. I ostali navedeni performansi pokazali su snažnu zainteresovanost autora da radom javno postavi neuralgična pitanja našeg društva u konkretnim okolnostima. (Beograd. taj trenutak kratko je trajao. To se može primetiti i u ovoj vrsti radova Saše Stojanovića. Stojanović je istakao da je on ’kroz svoju muziku i aktivizam afirmisao ljubav i ljudska prava a bio protiv rata. Time je on pokazao još jednu stranu svoje stvaralačke ličnosti. 2004) i ’Marjan Beneš’ (Beograd. 2003). 2005) u kojima . a to je već sasvim novi kvalitet ako se poredi sa njegovim početnim radovima.. Sledeći performas ’Ovo nisu igračke’ (Beograd. godine. sentimentom prema raspadu jedne velike države. Na opštem planu.. s tim da je pokazao i koliko je na njegovu umetnost uticala rok-muzika kao deo velikog pokreta pop-kulture. lomeći svoje plastične igračke u obliku oružija. Jedan od najznačajnijih performansa koje je Saša Stojanović izveo u postratovskom periodu bio je pod nazivom ’Srce 2002.’ (Beograd. Njegov mirni. umiranja – o svemu onome u čemu kao mlada bića ne žele da učestvuju niti da budu deo. Za njega je rekao kako nije ’romantičarsko-utopijski zanos. godine kada su se umetici. na ovaj način osetljivi.215 ljudskim pravima (’Umazane ruke. A zapravo je i Saša Stojanović pripadao tom pokretu koji jasno pratimo i kroz njegovu slikarsku delatnost. drvo’. kao ostvarenje nemogućeg. 2002) kao početak Oktobarskog salona. Posvećujući ovaj performas Lenonu. uz ovaj peformans stoje i ’Korak. kao buđenje iz košmarnog sna. našli u jednoj posve novoj situaciji koja se mnogima učinila kao povratak nade. pred publikom koja je trebala da bude pokrenuta iz duboke letargije bespomoćnosti i zadate tragičnosti te da se aktivno odupre prema pretećim opasnostima koje su kulminirale upravo tokom bombardovanja 1999. već civilizacijai čin’. ili prema osećanju odgovornosti za vlastitu sudbinu (’Čovek’ je posvećen policijski i sudski progonjenom umetniku Nunetu Popoviću) koja je tih godina bivala sve neizvesnija. ili potcenjenim umetničkim vrednostima (’Trominutna slika je posvećena’ Slobodanu Tišmi). No. destrukcije. nemirenja za vlastitu i kolektivnu sudbinu svekolike ugroženosti. a kraj tog kraja odigrao se prevratom 2000. 2000) koji je posvetio Džonu Lenonu. zemlja. ’Hleb’ i ’Život’ (Beograd. Prvi performans koji je nakon promene režima uradio bio je ’Hrana za golubove’ (Bograd.

Najpre. a u najdrastičnijim slučajevima oni bi bili sa negodovanje i gnušanjem odbijani kao lažni ili propagandistički. a prvi put su izlagane na njegovoj samostalnoj izložbi u Nišu 1997. optimizam i setu. da mu na prihvatljiv način. dubinu patnji koje ga svakodnevno ophrvavaju. kao da slikar želi da sem likovnim prizorom. sve to u isto vreme. vesele prizore umetnik saopštava one istine koje bi se surovijim sredstvima izraza i prizorima teže prihvatili. Stojanović se bavio i slikarstvom – uljem na platnu. Stojanović je ostao dosledan početnom slikovnom jeziku koji je negovao sve ovo vreme. jer poslednju je priredio u Beogradu 2007. propadanja. heringovskog i naivističkog postupka u slikanju. nametljivim kolorizmom. Potom dolazi period predanost popkulturi kada se. Namerno izbegavanje da vlastito slikarstvo pretvori u akademsku disciplinu sa jasnim medijskim određenjima. 1996. infantilizam i humornost. ostavljajući umetnicima poput Saše Stojanovića još uvek veoma veliki prostor za umetničku ekspresiju.. praktičmo u istom radu sa očiglednom potrebom umetnika da pogled posmatrača najpre zabavi. godinu. Time je on na izvestan način zaokružio ciklus performansa – od početnih. do kasnijih koji se bave ljudskim pravima. Stojanović smatra. Najzad. smrti.216 Stojanović otvara etička pitanja vezana za svakodnevni život i sudbinu ljudi. da ako se drži dečijeg pogleda na stvarnost da će joj ostati bliži. tu su one nastale na samom početku. . posle 2000. a potom i da ga usmeri prema pažljivjem praćenju likovnog teksta (koji je naglašen i nazivima tih radova). Uporedo sa performansima. razaranja. tematski preplićući svoje javne akcije sa izložbenim postavkama. Kroz ove infantilne. Ovde vidimo neverovatnu kombinaciju kleovskog. sudbinama i egzistencijama koje je tranzicija takođe ugrozila osakatila. Stojanović se zadržao na elementarnom crtežu koji zaodeva izrazitim.. U tom slikarskom opusu moguće je razlučiti nekoliko celina. Stojanović potpuno proćišćava svoju sliku u kojoj ostaje samo elementarni crtež utopljen u jarku kolorističku gamu. Stojanović se vrlo svesno odlučio da svojim ’vesilim talasom’ kojim je preplavio galerije u kojima je izlagao zavede gledaoca. stanje morala sa kojim mora da se bori. Najstarije slike datiraju u 1996. a time će bit i istinitije njegovo svedočenje. godine bavi plakatskim rečnikom punim otvorenih peruka na račun društvene i političke zbilje u kojoj je živeo. ugledajući se na strip-art 1998. novim životom (koji je takođe težak). bez bolnih zabijanja prstiju u otvorene rane pokaže pravu sliku vremena u kome živi. i 1997. i samom pričom zainteresuje gledaoca. često poništila. godine koje su ponešto narativnije. Za ovih deset godina. i 1999. Znajući za tu sudbinu ’crnog talasa’ u našoj umetnosti.

za ’Žene u crnom’ u Beogradu ’Prigovor savesti’ i za Ujedinjene nacije ’Prava očima deteta’. uradio za Odbor za ljudska prava u Leskovcu. i jer je njegov The best off tek privremeno stanje. On praktično nije uporediv ni sa jednom od mnogobrojnih pojava na prebogatoj. Novi Sad. Mesto Saše Stojanovića u recentnoj srpskoj umetnosti sasvim je posebno. (godišnji izveštaj) . nastalih 1998. ali čiji će se tragovi jasno raspoznavati u vremenu koje dolazi. (pred. među svima njima. godine koje je.). posebno poglavlje u radu Saše Stojanovića je i mali opus. kao plakate. Ali. Oni glasovi koji će se dugo i daleko slušati. i 2001. od svega četiri rada. Muzej savremene umetnosti Vojvodine. kat. on je jedan od malobrojnih koji su pravi glasovi novog (ovog) veka. u budućnosti koja uvek bolje vidi od sadašnjosti. čak preobilnoj sceni moju imamo prilike da pratimo. uostalom kako to redovno biva sa onim ličnostima koje njihova savremenost ne prepoznaje. I u ovim radovima Stojanović je potpuno ostao dosledan sebi – i u likovnom postupku i u naročitoj naraciji koja je karakteristična za celokupnu njegovu slikarsku umetnost. novembar 2007. Muzej savremene umetnosti Vojvodine. Zašto? Jer se Saša Stojanović ’još uvek raduje vazduhu koji putuje balonima’ (kako sam kaže). Novi Sad. za album grupe ’Obojeni program’ ’Sva sreća general voli decu’. decembar 2007.217 I najzad.

napokon. potiskivanje urbane kulture koja je ionako bila na slabašnim nogama ali je postojala i uspešno je gradila kulturni identitet srpskog naroda. Narodni muzej u svojoj 150. Opšte stanje kulture u nas dovedeno je poslednjih nekoliko godina na najniži nivo: na totalnu dominaciju hibridne narodnjačke potkulture u svim mogućim varijantama. Muzej savremene umetnosti dobio je "generalnog direktora" po meri nove kafansko-KPZeovske sekte koja je u stanju da dela jedino kadrovsko-političke mućkalice. . jedan zakasneli pobornik brojgelovskih slikarskih škola čije likove preoblači u nacionalne kostime te ih utapa u aktualnu šovinističku atmosferu. Tako je Narodno pozorište ostalo bez vodećih umetnika i nosilaca repertoara. doprineli su mnogobrojni razlozi: rat. sankcije.218 2. nacionalnog kulturnog projekta. katasrofalna kadrovska politika u svim oblastima javnog života. Kultura politike Muzej Savremene umetnosti u raljama levog i desnog totalitarizma Godinu dana 'trkuljisanja' Muzeja savremene umetnosti Hod desnom nogom U raljama totalitarizma Posrnuću. a koji je pre dvadeset godina takođe bio veoma angažovan poslenik .ali za islamsku terorističku politiku i muslimanski fundamentalizam. politkomesar. ili kako je još nazvan "spske kulturne renesanse" poslednje decenije ovog veka. u duhu najboljeg komunizma. čiji direktor. na šovinistički patriotizam i kič-nacionalizam prisutni u svim umetničkim rodovima i medijima koji formiraju unutrašnju i spoljašnju javnu sliku o ovom narodu. jedan odnedavno veoma istaknuti nacionalni borac za srpsku stvar. godišnjici organizuje veliku izložbu slikaru koji je takvu promociju zaslužio jedino svojim izjavama ljubavi šefu države. jedan lažni slikar koji je od poznatog beogradskog tapkaroša i falsifikatora na talasu novog primitivizma i neznanja proizveden u salonsku "umetničku" ličnost. Danas u likovnoj umetnosti dominiraju jedan laki pisac i još lakši slikar. nepoštuje ni sudske presude. potpunom. Ovakvom trendu opšteg upropašćavanja istinskih duhovnih i institucionalnih vrednosti veliki doprinos je dat i uvođenjem "patriotizma" sa Osme sednice u kuće od najveĆeg nacionalnog značaja.

četrdeset dve skulture. u protekloj godini kupljena je 1 (jedna) slika?! Ovo je svakako dobar način da se obavlja osnovna muzeološka delatnost . Milene Pavlović Barili u Parmi. U poslednjem periodu mandata prethodnog direktora Zorana Gavrića Muzej je kupio.prikupljanje muzejskog materijala. Muzej je u tom peeriodu organizovao i izložbe srpskih umetnika u inostranstvu: Save Šumanovića u Minhenu. osamnaest izložbi iz međunarodne razmene poput drupe Kobra. Le Kurbizjea. Dakle. Barija Flanagana. zatim izložbe srpskih umetnika u bivšim metropolama Jugoslavije. ili na drugi način prikupio. zatim. sedamdeset dva crteža. šezdeset pet radova za zbirku novih medija. zatim. sedam izložbi iz bivše Jugoslavije itd. dvestotine osam grafika. pa dvadeset osam samostalnih izložbi srpskih umetnika. što iznosi oko dvadeset pet godišnje. Olge Jančić. sem u jednom slučaju. Georga Bazelica. jer za to vreme nisu otvorili . Roberta Mapletorpa.219 Budući da je proteklo četrnaest meseci od kada je sa fotokopijom zapisnika o postavljenju u Muzej savremene umetnosti stigao Raša Trkulja. za četiri godine teškog nerada priređeno je više od sto izložbi." U ovoj stručnoj i programskoj oceni rada jedne kuće od najvišeg nacionalnog značaja tačno je ono da Trkulja u Muzej nije uopšte ulazio. Vase Pomorišca. Dolazeći u Muzej. na otvaranje jedne velike retrospektivne izložbe kada ga je zbog nedoličnog ponašanja (pijanog stanja) obezbeđenje izbacilo. grupe Gutai. idejama i ciljevima ovaj upad u instituciju od posebnog državnog interesa izvršen i šta je od svega toga ostvareno. Koste Hakmana. od toga šest iz programa koji je "generalni direktor" zatekao kada je banuo. a u Muzej savremene umetnosti nisam ušao pet godina. bijenala u Veneciji. Od 'generalnog direktora' – pripravnika (ovo direktorsko mesto je zaptavo prvo Trkuljino radno mesto) nije se ništa bolje ni moglo očekivati. Vana Živadinovića Bora. Sao Paolu i Sidneju itd. biće zanimljivo da se podsetimo sa kakvim je razlozima. Male plastike u Budimpešti. a prema podacima koji se u Muzeju kriju. Džordža . A među izložbama koje Muzej u tom periodu nije otvorio nalaze se i ovakvi poduhvati: deset velikih retrospektivnih izložbi kakve su Matije Vukovića. dvanaest tematskoproblemskih izložbi srpske umetnossti XX veka. devedeset devet slika. Petra Omčikusa. centralno mesto optužnice izneo je sam budući "generalni direktor": "Ja sam čovek koji obilazi sve izložbe u Beogradu.nijednu izložbu. Prema onome šta je moglo da se vidi od izložbi koje je MSU priredio. I ko sada ovde vara javnost i sa kojim razlozima? Ne možemo razumeti aktuelnog ministra kulture kada kaže da joj je važnije kako se troše tuđe pare (na primer. Alvara Altoa. novopečeni "generalni direktor". Volsa. u protekloj godini otvoreno je dvanaest izložbi.

Legat Vana Živadinovića Bora iz Oksforda doneo je sam upravnik Muzeja pakujući umetnikova dela i organizujući prevoz avionom. a kamoli da je počeo da se bavi tim poslom). godine postignut je dogovor u Ministarstvu kulture (u kome su učestvovali upravnici svih kuća od republičkog značaja) oko rada na Novoj stalnoj postavci Jugoslovenske umetnosti XX veka Muzeja savrmene umetnosti. Do danas na neka pitanja javnosti još uvek nema odgovora: zbog čega Ministarstvo kulture Republike Srbije. njenim održavanjem. Samo u Beogradu obišli su oko trideset ateljea. nije odgovarao njegovoj ideji o načinu rada ove . zbog čega to nije uradio za vreme trajanja mandata već u jednom interregnumu kada je legitimnost njegove odluke mogla do bude dovedena u pitanje (a to je bilo vreme od nekoliko dana kada je izvršena smena kabineta dva predsednika republičke Vlade – R. Srpska likovna kritika i Pojetike srpskih umetnika XX veka. Još 1991. Šainovića). direktori osam evropskih muzeja kao komesari izložbe obišli su oko dvestotine pedeset ateljea iz osam evropskih zemalja. prema kriterijumima ministra Đukića. nije htelo da finansira rad Muzeja savremene umetnosti na adekvatan i zakonski način? Zbog čega se nije odredilo prema postignutom dogovoru sa prethodnim ministrima oko programskog rada Muzeja? Ako je namera bivšeg ministra Đukića bila zaista utemeljena. ni ne zna za ovaj poduhvat od fundamentalnog značaja za srpsku kulturu. Elaborat za nju bio je već urađan i kada je trebalo početi sa njenom realizacijom započele su smicalice tadašnjeg ministra kulture Miodraga Đukića (a njegov sadašnji politički komesar. opunomoćenik za MSU. pokrenute su tri edicije Muzeja: Teorija umetnosti. Ako predhodni upravnik Muzeja Zoran Gavrić.Đukić. a to znači da su iza nje stajali ozbiljni razlozi da izvede smenu na čelu MSU. dok je u njemu bio M. da se sredstva Ministarstva kulture troše na izraziti kič. kao što je kupovina radova slikara prevaranata (akvizicija Tapija za Kruševac). Pripremajući međunarodnu izložbu "8 x 2 iz 7".220 Sorosa) nego novac ministarstva kojim gospođa ministarka rukovodi. koji je iz svoje kancelarije isteran pod pretnjom policijske intervencije. Ili pak. Još malo podsećanja: u vreme prethodnog direktora Zorana Gavrića. A kada je započelo organizovano bojkotovanje rada Muzeja u kome su važne uloge dobili i Đukićev zamenik za zaštitu kulturnih dobara kao i sekretar Ministarstva. čak i bukvalnom zaštitom umetničkih dela itd. stanje u kući je postajalo sve dramatičnije i to ne samo u programskom delu rada već i sa fizičkim stanjem zgrade. Božovića i N.

onom koji naloži komesar nove srpske kulture. kič-patriotskim prenemaganjima? Zar je moguće da u bilo kojoj državi (a pogotovo onoj kojoj je naročito stalo da se o njoj misli kao o pravnoj) na saopštenje dotadašnjeg upravnika ustanove od republičkog značaja novoimenovanom "generalnom direktoru" da on. renesansnom srpskom politikom stigli smo dotle da se ma mesto žrtve koja je bezrazložno zapostavljana pola veka. reformisanom. Posledice ovakve beskrupulozne samovolje i domonstracije gole sile – pogubne su. predaja ovog trezora nacionalnog umetničkog blaga nije bila obavljena na pedviđen .221 kuće. naprotiv afirmiše njegov dželat. teoretičara umetnosti. O posledicama ovakvog upada u vitalno tkivo srpske kulture govori još jedan podatak koji u celu ovu ujdurmu unosi novo svetlo. dakle umesto izložbe Branka Popovića ima se pripremiti izložba najpoznatijeg komunističkog diktatora u likovnoj umetnosti . još uvek aktuelni upavnik Muzeja. dakako. Zašto Ministarstvo kulture misli da se ova smena može izvršiti samo tupom voljom nekolicine udruženih kabadahija iz Ministarstva sa bljutavim. godine "pao pod mačem revolucije". Dakle. odnosno da se . ovde se radi. što bi se moglo očekivati. a on konkretno glasi: umesto retrospektivne izložbe veoma važnog srpskog slikara.Đorđa Andrejevića Kuna. O ovoj zaista gruboj. jer ni od koga nije obavešten na institucionalni način. profesora Beogradskog univerziteta čije je delo ostalo neistraženo zbog političkih razloga . primitivnoj uzurpaciji i beslovesnoj volji nekolicine neodgovornih iz Ministarstva telefaksom su tada obavešteni predsednik Republike i predsednik Vlade republike Srbije. zašto Gvarić nije razrešen dužnosti u vreme negovog mandata na legitimni način i u standardnoj proceduri? Jedino na čemu je Zoran Gavrić u trenutku smenjivanja insistirao bila je primopredaja dužnosti: dakle. upravo o glavnim ličnostima čiji su životi povezani i opisani u romanu "Lagum" Svetlane Velmar Janković. Na prvom Stručnom veću kome je predsedavao 'generalni direktor. dobija odgovor kojim mu se skreće pažnja "da se ne pravi lud" i da su vest o imenovanju novog "generalnog direktora" preneli svi mediji. godinu 'pao u vodu' i da od sada ima da se radi po novom.jer je on naime 1945. Ironijom subine. Znači. kritičara. da se podsetimo.zakonski način. kustosima Muzeja je saopšteno da je njihov plan rada za 1993. sa novom nacionalnom. stavljaju lišnost i delo upravo njegovog dželata. Gavrić je na potpis više od sedam hiljada umetničkih predmeta od svog prethodnika na mestu upravnika Muzeja i naravno da je ovaj nacionalni trezor mogao da preda legitimnom nasledniku jedino uz potpis. o tom postavljenju ne zna ništa. ako je nastup nove srpske kulture u MSU bio da se umesto rehabilitacije nepravedne žrtve.

godine u bastionu srpske građanske umetnosti . jedna litererna zvezda u usponu. Sledeći ovu ideju klasno angažovane umetnosti. Čak su i vodeća pera "srpske kulturne renesanse" devedesetih tada potpuno ignorisala ovu pojavu savremene umetnosti sa otvorenim nacionalnim obeležijima. kako objasniti organizovanje. I sam sastav umetnika na ovoj izložbi takođe je zanimljiv: tu je jedan profesor Beogradskog univerziteta koji je od komunističkog miljenika postao ratoborni nacista.222 potvrdi jedna suluda komunistička nepravda. Dakle.provokacije novog srpskog fašizma? Ili je to ipak saglasno jedno s drugim ako se ima u vidu nedavni javni poziv glavnog ideologa srpskog fašizma glavno ideologu najveće komunističke organizacije kod Srba. Jedna grupa novosrpskih stvaralaca različitih medijskih aktivnosti (literarnih. Biće zanimljivo da vidimo kakav će odgovor uslediti na ovu nenadanu simpatiju. posle 1945. iz koga ispada da je jaz između (srpskih) komunista i fašista manji nego između ove dve grupacije i evropske demokratije i liberalizma. Početkom osamdesetih godina u krajnje zaoštrenim političkim uslovima na Kosmetu se začela progra. čime je taj rad proglasio svojom slikom.koji je u našim uslovima više važio kao politički nego kao slikarski pravac. u svojoj zabačenoj Galeriji-legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića ukazala je na neke veoma zanimljive implikacije. godine nastao je čitav pokret socijalistički realuizam . Poslednjih tridesetak godina umetnici su se povremeno vraćali političkom angažmanu u stvaralaštvu koje je režim smatrao ideološki problematičnim: od apstraktne umetnosti i enformela do "Slikarstva surovosti" i "Slikarstva prizora" Miće Popovića. Ako ga uopšte bude. moguće je i to da se nama istorija ponavlja u sve manjim vremenskim intervalima. označen je nagli direktni uvod u onu vrstu slikarstva kod Srba koje će se nazvati socijalno angažovanim ili političkim. Kada je 1932.Paviljonu "Cvijeta Zuzorić" na Kalemogdanu Mirko Kujačić na zid zakucao jednu radničku cokulu i "uramio" je pravim slikarskim okvirom. izbeglica . dakle ona ista institucija koja je pre godinu i po dana optužena za politikanstvo (jer je u svoj Savet pozvala dvoje uglednih opozicionih političara). i to u istoj vodećoj kući srpske kulture.ski (nacionalno) orijentisana srpska umetnost u radovima nekolicine stvaralaca. Izložba koju je organizovao MSU. ali osim Muzeja savremene umetnosti u to vreme nijedna institucija nije poklanjala pažnju ovoj pojavi. izložbe . likovnih) pod nazivom POLITART pokušala je da u centralno mesto umetnosti vrati čisti politički projekat. u privatnim prostorima ovog nekadašnjeg jugoslovenskog revolucionara odigrava se deo aktuelne drame srpske kulture koja se samodeklariše kao neofašistička . muzičkih.tačnije ljotićevska.

ili pravoslavnofundamentalističku. stolari ili radnici obezbeđenja. Naravno da ovde ne može biti reči o konkretnim umetničkim delima. ili mladofašističku. godine stajala u službenim prostorijama MSU. recimo polit-smart osobinu. već isključivo oni koji su za taj posao pozvani . ako je jedna od manje naglašenih optužbi za prethodno delovanje Muzeja bilo da on u maloj meri zastupa interese srpskog naroda . ali kao ilustraciju reći ćemo da se trenutno vode dva sudska sporo zbog neosnovanog raskida radnog odnosa. ona mora imati i svoju artificijelnu dimenziju. na kraju. Ovako smo dobili nešto što liči jedino na polit-smrad. Da ne pominjemo krađe i oštećeja umetničkih dela koja su se za kratko vreme dogodila u Muzeju (poput nestanka jednog rada Branka Miljuša sa njegoveretrospektivne izložbe.). ili muslimasko-fundamentalističku. ili novosrpskonacionalističku itd.izuzev nekoliko infantilnih kolaža.kako objasniti najnovije organizovaje jedne isključivo političke izložbe koja demostrira krajnje desničarski totalitarizam . jer njih naprosto na ovoj izložbi i nema . a što je tada zamereno kao grubo politikanstvo neprimereno jednoj kulturnoj instituciji. na primer. ili asamblaža sa umetničkim delima koja su do 1987.223 is srpskog Sarajeva za koju je javnos prvi put čula posle čuvene naci-žurke. jedan osvedočeni totalitarni intelektualac i slikar kome je upravo svejedno u čiju se ideološku funkciju stavlja: komunističku. stručnih i političkih postignuća "generalnog direktora" Muzeja savremene umetnosti.Što je bio izraziti bezobrazluk ako se uzme u obzir činjenica da je u stalnoj postavci i kolekcijama Muzeja srpska umetnost zastupljena sedamdeset prema trideset odsto u odnosu na celu bivšu Jugoslaviju. da je kao novi stručni kadar u Muzej dovedena dugogodišnja metresa "generalnog direktora". ili oštećenja slike Mališe Glišića iz stalne postavke. (Zapravo. kakav je na primer referent za informscije (ni u vreme najgoreg samoupravljanja nije se dogodilo da se u Upavnom odboru Muzeja nalaze. a takav je odnos otprilike bio i u programskoj orijentaciji Muzeja . nekoliko krpa koje su nazvane "zatavama". jedine radove sa izgledom umetničkih dela načinilo je dvoje dece jednog od aktivista politarta.fašizam sa domaćim nazivom: ljotićevstvo! Ako je Muzej svojevremeno hteo da u svom Upravnom odboru ima i takve ličnosti kao što su Slobodan Rakitić i Zoran Đinđić.kustosi). kako . da u Upravnom odboru Muzeja sedi nekvalifikovana radna snaga za poslove stručnog vođenja kuće. I. itd. da najmlađi kustos u sadašnjem stručNom timu Muzeja ima oko pedeset godina (pet kustosa je od dolaska Trkulje po raznim osnovama i izgovorima napustilo Muzej).) A da bi neka umetnost uopšte bila polit-art. Mnogo bi nam još mesta zauzelo nabrajanje svih posledica.

Za njih je to vraćanje duhovnog i kulturnog stanja ove nacije u njeno prirodno stanje. pretrpele su snažne udare srbujušćih patriota . najnovije otvaranje ove države prema Evropi i svetu izaziva ideološko-političke lomove u taboru lokalista. računajući i one od nacionalnog značaja. upravo su uhvaćeni u poslu bacanja magle i kontaminiranja nacionalnog kulturnog prostora i sada sledi zaslužena kazna. Vreme. a kamoli to da izrazimo tako da to bude od vrednosti i za ostali svet preuzet je iz njegovog prikaza izložbe Petra Dobrovića objaljenog 1921. ili nekoliko godina. nikako nećemo uspeti ni da pronađemo što je u nama os vrednosti. aktuelni profiteri. Veliki kalkulanti. sportska integracija sa "ostatkom sveta" sine ljua non je našeg opstanka. Index smena i zabrana br. koji su razumeli jedino da je došlo njihovih pet minuta. Već je rečeno: hodanje bilo samo levom ili samo desnom nogom vodi direktno u provaliju. 13. čini se temeljnim i neophodnim uslovom istinskog prisustvovanja u svetu. kulturna. godine i danas se čini izuzetno aktuelnim iz mnogih razloga. ali ono što je nemoguće jeste . Književna reč. ekonomska. Najpre. zahtev koji se postavlja i nakon 70 godina. srbo-fundamentalista čiji mentalni pir ove već treću ratnu godinu i u velikom intenzitetu bezobzirno šiba ozbiljnu srpksu kulturu i umetnost. Naučiti evropski govoriti. Radio B92. 1994. l. Vreme. Kada ne želimo normalnu kulturu. profesionalne. Srpska politička. stvaralačke reference nisu dovedene u pitanje.trogodišnjaka. politiku i demokratiju odmah dobijemo levi i/ili desni totalitarizam. maj 1994. avgust 1994. jun 1994.224 se danas tumači prisustvo u tom istom Upravnom odboru jednog otvoreno deklarisonog neofašiste? Da ne bi bilo zabune. naučna. Kultura vlasti. . Evropski govoriti Moto Rastka Petrovića Dok ne neprebolimo Evropu i ne naučimo evropski govoriti.licemerje političkih prevaranata: nemoguće je da ovi novi i stari fašisti optužuju i izbacuju iz vodećih kuća srpske kulture politički neutralne ličnosti čije javne. lične nemam ništa protiv da se svako oseća i ponaša kako mu najviše odgovara. 30. da se oslobode vlastitih frustracija i griže savesti usled dugogodišnjeg pomanjkanja ikakve nacionalne ili etničke svesti. Mnoge instuticije kulture. autentičara. stručne.

(Uvodnik u tek pokrenuti dodatak nedeljnika Vreme posvećen umetnosti. i domete koji su od takvog značenja da ulaze u internacionalni jezik komunikacija. Vraćamo se vremenu umetnosti. čvrstim osloncima. 19. organizatora neotvorene izložbe posvećene Nikoli Tesli. civilizovane nacije. Vreme umetnosti. septembar 1994. Podlistak "Vreme umetnosti" stavio je sebi za ozbiljan cilj da u najširoj javnosti vrati naše evropsko i svetsko stvaralaštvo. a osvetljavaju stvarne umetničke fenomene i ukazuju na načine njhovog tumačenja. Vraćamo se izvorima. kulturom. Vreme. a u kojoj je srećom otvorena "samo" velika studijska. I. ex-Jugoslavije. naučno-tehnička postavka "Nikola Tesla . Želimo da ukažemo na jedan veoma uporan i trajan fenomen sa velikom tradicijom kolekcionarstvo. nazad u rupe i budžake.umetnost i jezik razumevanja i akceptiranja svetske civilizacije. Da ukažemo da su srpski stvaraoci. stvaralaštvom. ni Sever ni Jug. Želimo da napravimo jasnu razliku između izložbi koje su imale razloga i onih drugih kroz izložbene hronike i da skrenemo pažnju čitaocima da domaća umetnička publicistika (časopisi. Jugoslavije. Evrope i sveta. napokon. želimo da u rubrici "Reprint" ukažemo na primere umetničke kritike koje i danas stoje poput svetionika u gustoj tami koja nas je okružila. o kome se više mistifikuje nego što se ozbiljno govori. 1. br. dakle vrednosti koje su saglasne međunarodnim standardima. još prisutni na najvećim svetskim sajmovima umetnosti poput Bijenala u Sao Paolu.život i . koja je trebalo da reprizno bude postavljena u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti. Tako treba. Želimo da ukažemo na aktuelnosti iz Srbije. natrag u mrak u kome je zapravo njihov stvarni habitus. Za "Vreme umetnosti" mnogo toga je još moguće i neophodno uraditi u ovoj vrsti poslova koji se bave duhom. Upravo je od toga strah domaćih barbara koji se sada ponašaju poput bubašvaba kada se najednom upali svetlo.225 postojanja kao prosvećene . Dakle ni Zapad ni Istok.) Paralelni svetovi Mrak oko nas Najnovija ujdurma "slikara". već prosto . knjige) nisu potpuno posustali naprotiv. korenima. uprkos svemu.

poreklo silnog kapitala koji u poslednje vreme investira u vlastite izložbe. na umetničkim i naučnim principima zasnovanim ustanovama kulture kakvi su i veliki muzeju.) Zatim sledi izložba-vašarište posvećena Nikoli Tesli. opere . naučno i umetničko područje koje naprosto ne trpi ovakve siledžijske i destruktivne zahvate. a potom i napuštanja kustosa Muzeja po raznim osnovama). kada su shvatili da su izmanipulisani. falsifikator najpre kao slobodni "stvaralac" a zatim. Tupa volja vlasti oličena je u dotadašnjem ministru kulture Miodragu Đukiću koji je uz saradnju dvoje činovnika ministarstva (pomoćnika ministra za zaštitu kulturnih dobara i sekretara ministarstva) odigrao sramnu. zapravo poznato ime beogradskog podzemlja. Dragan Malešević Tapi. Dolaskom "generalnog direktora" u Muzej savremene umetnosti januara 1993. evo nam genija Tapija koji žudi da od nečega stvori svoju novu javnu biografiju i opravda . zapravo je samo jedna nova tužna epizoda koja se već godinu i po dana razliitim povodima ponavlja i sve intenzivnije po bezočnosti ispoljavanja. kriminalnu ulogu inspiratora i realizatora upada i jedno kulturno. sedamdesete godine su period koji se pažljivo krije u njegovoj biografiji kada mu je. tapkaroš . otvorena u samom Muzeju. (D. među kojima i osnivač i dugogodišnji upravnik ovog muzeja Miodrag B. na primer. U stabilnim. valjda kao mladom "slikaru" početniku mecena bio . ali su se zato prvi put pojavila i neka nova imena u našem "umetničkom" svetu koji ni po čemu tu zapravo ne pripadaju. nemoguće je da u ovim centralnim institucijama izlažu "umetnici" koji je zavu. Uzaludna upozoravanja odmah su se pokazala tačnim. započeo je siloviti talas napada na centralne institucije srpske kulture. bogme.Stane Dolanc (šef svih tajnih policija Titovog režima). Prvu izložbu koju je "generalni direktor" Muzeja otvorio bila je repriza izložbe "Tarot" sa koje su neki umetnici. povukli radove. godine sa fotokopijom zapisnika o postavljenju (što je izazvalo četiri hitre ostave na mesta u Upravnom odboru Muzeja. Nikakvi mnogobrojni argumenti tada nisu pomogli da se izbegne ovaj varvarski upad sa veoma lako predvidljivim posledicama. i vrlo ud(ba)ružen. i najzad.tačnije.226 delo". kataloge i promocije. Protić. sa malo tipičnom zaboravnošću da se ta "uspešnost" dopuni podacima da su i sa ove izložbe umetnici povlačili . monografije."tapi". dva hitna otkaza. iako su svoju zgroženost i ogorčenje izrazili mnogi kulturni delatnici.Malešević je. koja je po Maleševićevoj tvrdnji "najuspelija izložba od otvaranja Muzeja" (što je zanimljiva ocena s obzirom na to da je ovaj "umetnik" tada prvi put ušao u Muzej).

kupaca. Jer. beleženje jednog novog podatka u bibliografiji i biografiji. No. da bi prodro tamo gde ga ne poznaju . Jer. u našoj sredini. možda još jedna maestralna i groteskna prevara. čijoj sramnoj epizodi upravo prisustvujemo. na primer knjiga kojom će se falsifikovati srpsko slikarstvo XX veka na sličan način kako je to učinjeno na izložbi "Balkanski istočnici srpskog slikarstva 20. onda se mogu lako razumeti i sva ostala njegova lažna argumentovanja.Srpske akademije nauka i umetnosti. jedva postojeće galerije koje se bave poslovima pranja novca sumnjivog porekla u velikim metropolama od Tokija do Njujorka. . bez dela.). Ako se na ovaj način prepozna razlog silnog angažovanja Maleševića nakon svih ovih poduhvata od prvog upada u Muzej savremene umetnosti (finansijsko i drugo). lažna patriotska izjašnjavanja. veka".227 radove i da su se pred samo otvaranje dvojica izlagača potukla . istoričarskoumetničkim). Malešević je "slikar" bez (umetničkog) obrazovanja i porekla.akademicima ("kojima čvrstina karaktera nije bila mnogo bitna" kako sam kaže . tako da ovakav "slikar" drži javnu pridiku . Duboka tama! Vreme. septembar 1994.što mu dakako ne smeta da upravo od takvog bezkarakternog društva potraži prostor za izlaganje) i doktorima nauka raznih disciplina. 26. krenula je na osvajanje druge centralne naučne i kulturne institucije . pa i za Maleševića ima mesta. Ne! Jedino je važno obezbeđivanje referenci.naravno iz "estetskih" razloga! I kada je već od Muzeja savremene umetnosti ova ujdurmska bratija načinila palanačko vašarište. Srpskoj akademiji nauka i umetnosti itd. ali se pitam ko je sledeći na njihovom spisku? Šta predstoji u ovakvim poduhvatima. po svim kriterijumima (estetskim. publike. memoranduma na vlastitim katalozima koje sam finansira. muzeološkim. Njemu zaista treba da se ovde načini umetnička biografija (izlagao u Muzeju savremene umetnosti. lažno kulturna i lažno slikarska prenemaganja i mistifikacije. i ovde. Zasad je ovaj napad odbijen. I jasno je zašto je mrak svuda oko nas. nema izgleda da se uistinu uključi u umetnički sistem (on i nije član Udruženja likovnih umetnika). na primer za izložbu u Srpskoj akademiji). u Maleševićevom slučaju samo ovi napadi sa ozbiljnim posledicama koje tek slede nisu zapravo ni bitni.u nižerazredne umetničke krugove. Dogodilo se. tamo za sve.

Umetnički paviljon Veljković. pa su se praktično istovremeno pojavile veoma dobre knjige Vere Božičković-Popović. pokušaja promene namene Legata Nedeljka Gvozdenovića i upada u radionicu za mozaik Fakulteta primenjenih umetnosti. dogodilo se čudo. Vlastimira Nikolića i knjiga crteža Miće Popovića. na primer. što je nezabeleženo u našoj novijoj istoriji. ali ga ima i u vodećim institucijama kulture (u Muzeju savremene umetnosti. Da li će ukidanje embarga na kulturu održati ovakvo povišeno energetsko stanje? Sudeći prema horskom pevanju na beogradskom aerodromu prilikom dočeka prvog aviona nakon 28 meseci. Kao da je narasla neka nova energija koja se dugo akomulirala u hermetički zatvorenom loncu . Oduvek su oni i postojali: oni javni.228 Paralelni svetovi Septembar je mesec u kome otpočinje nova likovna sezona.kakav je slučaj sa totalnom izolacijom ove zemlje. upravo u nekoliko sati u Beogradu su otvorene četiri značajne izložbe i održan jedan umetnički performans. u prvom letu JAT-a za Moskvu našao se i "slikar" koji je zapravo istinska sramota za srpsku kulturu. Vidimo da i kod nas postoje. građanski. ili najsvežiji vandalizmi poput načina dogradnje dečije klinike u Beogradu. Aleksandra Cvetkovića. a za najnovije "prvo preduzeće" tek predstoji kajanje i stid). biće potrebno uložiti još veću pozitivnu energiju za prevladavanje zatečenog stanja. Posle niza posnih godina kada smo gotovo zaboravili na fenomen umetničkih monografija. koji se nalazi u Birčaninovoj ulici. na inicijativu Beogradskog kruga biće revitalizovan i nadamo se jedan novi punkt iz koga će isijavati energija duhovnog sadržaja koja će nas vratiti svetu i civilnom društvu kome zapravo i pripadamo. Tokom ovog meseca pojavile su se i četiri luksuzne monografije naših umetnika. što je odmah i iskorišćeno . Ukidanje embarga svakako je i novi izazov za izvoz protagonista "novokomponovanog haosa". kao i svuda. sazdani na čvrstim etičkim principima uređenog društva u kome se tačno .među uglednim poslenicima srpske kulture od Antonija Isakovića i Milorada Pavića do Radmile Bakočević. izgrađen 1931. Jedan izuzetno malo poznat beogradski kulturni ambijent . koje je već poželeo da zaboravi izložbu POLIT ART-a. ili proklamovane borbe protiv "novokomponovanog haosa" koji se zasad samo vidi na kalemegdanskim poselima. paralelni svetovi. Ovoga puta taj početak je veoma intenzivan: u istom danu. godine.

domova kulture. podzemni.. Vreme. prirodnim nastavljačima ovog graditeljskog puta. Kada je ovo napisano . i oni tajni. a sada za nama. na otvararnju jedne izložbe. sve tanja i dalja. 17. Posleratna srpska umetnost razvijala se ili degenerisala pod ideološkom dogmom socijalističkog realizma da bi naglo oslobođena sa najvišeg mesta gotovo preko noći uletela u jedan drugi opresivni model ..pre 40-50 godina? Ne. institucija države. vekovima nepokrivene i rušene svetinje po srpskim manastirima. konzervisane. udarila u ovom tužnom i strašnom vremenu u kome živimo. bili opredelili za kontinuitet jedne neimarske politke. Vremenu za koje se veruje da će brzo proći. rad. neki masni odrpanci drsko i preteće uzvikuju: 'Bando crvena'. upravo oktobra 1994. Socijalistički nacionalizam Nisam odmah shvatio genezu njihove mržnje ni zato što smo se mi. intenzivno je rađeno na podizanju nivoa dostojanstva života naših građana. a pred budnim okom vodećeg komunističkog ideologa treće Jugoslavije.. sportskih terena. Bar je beogradski aerodrom ponovo otvoren. zdrastvo..229 zna gde je kome mesto i čime se ko bavi. pa u predratnim srpskim gradovima nije bilo ni po deset kuća sa vodovodom i engleskim klozetima. kriminalni. Najnovije dostignuće idejno budnih umetnika. socijalisti. škola. zgodom proslave oslobođenja/okupacije (kako je kome prihvatljivije i razumljivije) Beograda i Zemuna. br. stotine hiljada i miliona higijenskih novih stanova. ucenama. Vreme umetnosti. kulturu. moglo bi se nazvati socijalistički . politike koja je Srbiju i Jugoslaviju iz statusa siromašne agrarne zemlje dovela u rang razvijenih evropskih i svetskih država. Ta dva sveta danas su se odjednom ukrstila. prevarama. penzije. a zatim nada. fakulteta.. otimanjima. i levog i desnog porekla a zajedničkog preduzeća. oktobar 1994. a sada. 2. školstvo.. bolnica. sada su pokrivene.socijalistički estetizam. ali je ta vera. podignut je ogroman broj fabrika. restaurisane. politike koja je zadivljujuće uspešno razrešila višenacionalno pitanje. izgovorio je (bivši ministar kulture) Miodrag Đukić. bazena za plivanje.. karakteristični po proganjanjima. Izgleda da je tek danas jasno vidljivo šta se događa sa našom vrhunskom kulturom i umetnošću kada su u ovom narodu ministrovale i ovakve intelektualne i moralne veličine i kulturni radnici.

na izmaku ove godine. i oni pozvani iz politike. zapravo. Nekoliko godina već gledamo provalu jedne otužne nacionalističke i kič-umetničke euforije kojoj su mnogi vodeći kvazikulturni radnici dali veliki doprinos.diksusija povodom (zlo)upotrebe Belog anđela u propagandne i komercijalne svrhe. i žiovopisa voždovačke crkve Milića od Mačve.230 nacionalizam. danas su novi pokušaji afirmacije istinske kulture i stvaralaštva. Setimo se načas ne tako davnih sporenja oko krsta na kupoli Hrama sv.socijalistički nacionalizam. Započela se izgleda velika polemika oko prestonih mozaika koje je za Žičku crkvu uradio Mladen Srbinović. za kulturu pogubnom načinu upotrebe srpske baštine. Vreme. budući da smo upoznali velike mogućnosti mnogobrojnih pretvaranja njihovih vodećih protagonista. Socijalizma se očigledno ne možemo otarasiti. 3. i oni manje pozvani. A sada sledi uzvraćanje ideološkog udarca (čiju smo bukvalnu najavu videli kao blic-meč Kusturica vs. šta nas očekuje u . nekada potpuno u službi obeležavanja godišnjice oslobođenja/okupacije. Ko bi pomislio da se tako dobro u jednu sintagmu mogu složiti ova dva. ekonomije. Napred u 1945? Mnogi se zabrinuto pitaju. Začetak polemike o pravoslavnosti srpske umetnosti u istoriografiji kao tema traje vek i po . grade svoj društveni uticaj na upravo takvom. ali nam se u međuvremenu zapatio i nacionalizam (makar i socijalistički) koji će u ovoj paradoksalnoj kombinaciji zasigurno potrajati. oni drugi. Tribina o ovoj temi organizovana je izgleda samo zbog učestvovanja profesora univerziteta. br. Save koje je kao svoje poslednje delo uradio Nebojša Mitrić. Oktobar je mesec velikih kulturnih manifestacija: Sajam knjiga i Oktobarski salon. 21. Jedno subkulturno područje palo nam je u oči . novembar 1994. godine objavljen je tekst koji kao ilustraciju ove teme dajemo u Reprintu. Vreme umetnosti. naravno onih obezvlašćenih koji mogu samo da iskažu negodovanje. kontradiktorna pojma. ovlašćeni. "teških" državničkih poslova. Nagađamo da će se i ova vrsta neophodnog raspravljanja o temeljnim i ozbiljnim stručnim pitanjima danas svesti zapravo na opšte mesto . ali ne i manje saučesnici. Još jedna golema i teška tema za naše današnje uzavrele strasti i prepletene interese. prema izvornim definicijama. Pajkić). A o ličnim komercijalnim efektima i da ne govorimo.1854.

No. oni koji tvrde da su poslednjih nekoliko godina jaki retrogradni procesi u našem društvu.29. koja se snažno uputila prema velikim i uticajnim internacionalnim likovnim smotrama. Upravo u 150. a upravo je kod lokalista to znak frustracije. naročito na ideološkom planu. trebalo bi izbaciti kolekciju evropske moderne umetnosti . od 1. koju danas postepeno zamenjuje. U nešto izmenjenoj ikonografiji. bez pameti. Tako je i drugi važan datum u istoriji Srba . Srećna Vam 1945! U ovom broju skrećemo pažnju na još jednu veliku. Mnoga pitanja naše kritke i teorije umetnosti još uvej nas muče.Predsedništvo Srbije. Tu je ukazano i na činjenicu da je.231 sledećoj? Nisu (pre)daleko od istine. čak i na levici. mada su u mnogobrojnim . Dakle.3. novembar. stručnog besmisla. Da se podsetimo.ukoliko je moguće zajedno sa kustosom. '42. za razliku od prosvećenih naroda koji su od dvorova pravili muzeje. itd. u jednoj njegovoj publikaciji možemo pročitati i sledeće: "Najtragičniji dani naše najstarije muzejske kuće teku od trenutka kada je knez Pavle Karađorđević postao namesnik". ulazimo na prirodni način. decembra. '43. što će reći da se kretanje nastavlja prema 1944. upravo prvom Muzeju savremene umetnosti kod nas. možda. proslavljen uprkos svim upozorenjima. Kako se simptomi ovakvog razvoja mogu čitati na planu likovne umetnosti i njene teorije? U prošlom broju "Vremena umetnosti" ukazali smo na jedan vrući prokomunistički govor na otvaranju umetničke izložbe povodom pola veka "oslobođenog" Zemuna. nastojanje da se srpska umetnost istražuje i prikaže sa svetskim modernim stvaralaštvom danas se smatra tragičnim. Tema broja je i stanje u našoj muzeologiji. plava. ali je upotpunjavao opšte nastojanje da se nastavi sa obeležvanjem ideoloških datuma. godišnjici Narodnog muzeja. očigledno se spremajući da se domognu vlasti makar i na dozvoljen način. januara. sa sve manje crvene boje. i izvedu nas na nekakav "treći" put. ovoga puta. dok pesimisti ukazuju da se u tu dodinu ulazi ali od 31. čak i zdravoj pameti koja se uzaludno odupirala ovakvim avetinjskim svečanostima i simbolima. radi se o onom knezu Pavlu koji je posedovao izuzetno vrednu kolekciju slika strane umetnosti i koju je poklonio Narodnom muzeju nameravajući da ih zajedno onim srpske i jugoslovenske umetnosti izloži u jednom novom. duhovne skučenosti. Naravno. intenzivno deluju mnoge komunističke frakcije. i hrabro stati na "treći put" bez istorijske memorije. koji sa tom izložbom nije imao blage veze. međunarodnu izložbu . naš originalni doprinos upravo suprotan: od Muzeja kneza Pavla napravljen je dvor . bijenale grafike. kod ovakvih procenitelja moguće je uočiti dve grupe: optimisti kažu da u 1945. bez evropskog porekla.

usledio je udar sa leve strane i u tom znaku. kako vidimo. a da je jezik vajarev forma. odnosno katolički. gotovo bez prekida spotičemo čak i oko toga gde je mesto savremenoj umetnosti . g. uglavnom esktremnih desnih ideologija. znači da će do sada učinjene štete (od vrhunskih nacionalnih institucija kulture do individualnog stvaralaštva) biti još veće. Vreme. Varijacije. beogradski dvotjednik ili možda čak i dnevnik sa naslovom "Večernje novosti". to je cilj likovne umetnosti. sva je prilika. ukopčavanje predmeta jedan u drugi. ili u plastičnim fenomenima modernog izraza. godine. gde se kaže i sledeće: "Ozbiljno upozorujem naše umetnike. Ne anegdote. proteći će naredni period. jer se. Istovremeno je "Slobodna Dalmacija" objavila tjeralicu za hrvatskim petokolonaškim novinarima kada je Božićna "Duga" objavila već famozni dnevnik u kome se baca kletva na potomke onih (još se ne zna koji su!) što su primajući stranu pomoć izdali koga? Valjda vladajuću porodicu ili poredak? Da nije sve opasnije bilo bi zabavno. nego prirodu. moglo dogoditi da se u hrvatskom dnevniku objave dnevnički pabirci vodećeg komunističkog ideologa Miloševićeve Jugoslavije. br. pokatkad bivala u znaku borbe protiv novokomponovanog (kič) haosa. došao je i jedan vrlo neprijatan pritisak na profesionalno udruženje zaštitara koje se ovim problemom nije bavilo - . tekuća će shodno najavi biti godina novokomponovanog (ideološkog) užasa.pogotovo onim srpskog podrijetla i staništa. Do 1919. Jedan od važnijih odgovora jeste svakako i onaj koji objavljujemo na kraju. Vreme umetnosti. a dao ga je Petar Dobrović "Povodom izložbe jugoslovenskih umetnika u Parizu 1919. Godina novokomponovanog užasa Loše je počelo. boja. objave hadezeovsku poternicu za izdajničkim tiskom . prostor. forma. da je cilj umetnosti priroda. imamo još vremena. kao bratsku pomoć. Posle dominacije. Tako se vrlo često. Protekla godina je. a ne Jug Bogdan". ne istoriju.u istoriji i tradiciji. Znači da će se već začeti trend nastaviti. a za uzvrat. 4. svetlost. Nakon pritužbe Hrvatske da su iz zapadne Slavonije u Srbiju na početku rata evakuisani uz srpske umetničke predmete i hrvatski. decembar 1994.". 19.232 prilikama pokretana i vrlo uspešno obrazlagana. što se kulture tiče. kada je ovo napisano. slikarev boja.

veoma značajni poslovi. U Reprintu je novinski članak iz "Politike" 1906.među članovima našao se i jedan muzejski savetnik. moraće se najzad oglasiti svi pozvani: od države do pojedinaca koji su voljno/nevoljno u ovome učestvovali. januar 1995.). Vreme. beogradski Bijenale grafike postao je internacionalni. teče u dve paralelne kategorije. 5. jeste otvaranje Soros centra za savremenu umetnost u Beogradu (deo njihovog godišnjeg izveštaja naći ćete u ovom broju). koji se pored ostalog proslavio i uspešnom borbom protiv svekolike .uglavnom ličnim kontaktima. objavljene su brojne monografije umetnika (Miće Popovića. Protića. da ostanu prisutni na evropskoj umetničkoj sceni. želeli smo da završimo na nušićevski način. A kako je januar zapravo mesec praznika i pošto smo broj započeli crnim slutnjama. A da bi se ova vrlo kompromitujuća stvar po stručna udruženja (istoričara umetnosti. Uprkos svemu. Godišnji rezime zbivanja u likovnim umetnostima zapravo je dvojak. br. Ratna muzeologija Zanimljiv je sastav nove jugoslovenske komisije za UNESCO . godine Branislava Nušića o poznatom radu Petra Ubavkića "Takovski ustanak" (čiji se fragmenti danas čuvaju u Narodnom muzeju) koji po stilu dosada odudara od uobičajenih tekstova koje smo dosada objavljivali. Tako je početkom godine ustanovljena nagrada za likovnu kritiku koja nosi ime "Lazar Trifunović" (a prvi njen dobitnik je naš kolumnista Mileta Prodanović). Ali. koji bi za duže vreme trebao da utiče na vitalni deo jugoslovenskog stvaralaštva.233 što nije tačno. svakako najvažniji događaj. U ovom broju je i intervju sa Darijom Kačić. obavljeni su i oni drugi. poplave privatnih galerija od kojih je većina nažalost odlučila da se uključi u kampanju za novokomponovani kič. 16. kao i naši životi. Pored izrazito loših pojava poput nekih izložbi u Narodnom muzeju (koji je obeležio 150 godina postojanja) i Muzeja savremene umetnosti. praznično i veselo. Vreme umetnosti. umetnicom koja pripada sve manjem broju naših umetnika koji su uspeli . i do nečije lične odgovornosti. muzealaca) dovela do stanja jeste. Muzej savremene umetnosti dobio je veliki legat Miodraga B. Vere Božičković-Popović itd. Aktuelnosti su dale veći prostor pitanju radova Mladena Srbinovića u Žiči. a tu su i ostale uobičajene rubrike. Aleksandra Cvetkovića.

Saglasno samih srpskih umetničkih spomenika . u njenoj organizaciji. i 19. koji je odjednom postao veoma popularan kod Justinovih učenika. veka koja se velikim delom nalazi i na teritoriji Slavonije? Pa ako je država pokazala eventualnu nezainteresovanost. ono barem na jednom se u JUL moraju naći oni koji brimu o idejnom stanju nacije pre svih ministarstva obrazovanja. Naše kadrovske kuhinje obeležava ili totalna ignorancija. U očekivaju izvešataja Kristofa fon Inhofa. Burno započeta i naglo prekinuta (očigledmo iz unutarpartijskih razloga) javna rasprava bivšeg ministra Đukića i sadašnjeg direktora Berčeka začas je ukazala na stvarni sukob interesa u vladajućoj koalciji (SPS-JUL). recimo. iznenađenje je da je još gore postupila Srpska pravoslavna crkva (kojoj pripada najmanje 90 odsto srpskih kulturnih dobara sa toga područja). Slično pismo se nestrpljivo očekuje i u Muzeju savremene umetnosti (podsetnik: tadašnji ministar kulture Đukić je u istom paketu svoje kafanske ortake postavio za direktore Narodnog pozorišta i Muzeja). jer ako ne na obe noge. delagata Evropskog saveta koji je boravio u Beogradu. čiji se najznačajniji primerci nalaze na teritoriji Slavonije i Vojvodine.osnovni cilj je. Doduše. ili. pak. Novom Sadu i Vukovaru zbog pritužbi Hrvatske oko načina zaštite i evakuacije kulturnih dobara iz Slavonije u Jugoslaviju tokom rata 1991/92. prema onome što crkva zapravo sada čini sa ovim novcem neće se spasiti ništa. Razumljivo je. za razliku od ideologa koji zaludno sede u opozicionim partijama. informisanja i kulture. od crkvene arhitekture i ikonostasa do slikarsta. vrlo malo .ne samo na ratom ugroženim . Međutim.234 antisrpske zavere koju je čak pronalazio i u institucijama poput UNESCO-a. ali šta je. sa srpskom umetnošću 18. Štaviše. izgradnja novih crkava na "oslobođenim teritorijama". Zaista je lepo i za pohvalu što Ministarstvo kulture Srbije ulaže velika sredstva za zaštitu srpskih srednjovekovnih manastira (što mu je svakako i osnovni posao). dakako u srpsko-vizantijskom stilu. Jugoslovenska Elena Čaušesku (sličnost nije samo u naučnim i akademskim titulama). Ispod takvog idejnog pokrova odvijala se i nedavna revija kineskog filma. a znatno većim delom od priloga emigracije. Beogradom se naglo pronela vest da se sprema smena načelu srpskog Ministarstva kulture. očigledno se gubi vreme. zapravo. prilika je da se pokrene i pitanje zaštite područijima. koja je uz nekoliko zapadnoevropskih koprodukcija netačno nazvana FEST. delom od države. ili totalni bezobrazluk. javlja se jedan zaista novi fenomen: zastrašujuće nipodaštavanje srpske barokne umetnosti. prikupljena su velika sredstva upravo za zaštitu crkvenih objekata i predmeta.

Sa očiglednim neuspehom završila se prošlogodišnja akcija istog Ministarstva protiv "novokomponovanog haosa". 27. Ugao gledanja "Promenite ugao gledanja" jedan je slogana započete kampanje Ministarstva kulture Srbije pod nazivom "1995. Sva je prilika sa se rešavanje zapuštenih nacionalnih poslova odvija nekim drugim redosledom i metodologijom. koji je smesta zaustavio ionako minimalni uvoz stranih časopisa i knjiga čime smo sebe gurnuli u još veću izolaciju. koji je aminovano . poruši zbog svog baroknog izgleda! Primetno je da se srpski nacionalni jastrebovi.235 ovome je mišljenje danas već sasvim oficijelno u krugovima crkvenih velikodostojnika. obnavlja ili gradi u novom stilu). poput poznatih slikara. februar 1995. 6. istoričara umetnosti i eksperata za ovu umetnost. najzad. Karakteristično je da su već u prvoj nedelji pokrenute kampanje usledili neki evidentno negativni događaji: donet je novi propis o deviznom poslovanju u zemlji. godina kulture". Prema dosadašnjim postignućima. Ili ih upravo ova nacionalna zadaća zanima samo do nivoa efektne antihrvatske propagande. kako sami vole da kažu. Malo poznati primeri za širu javnost postaju sve mnogobrojniji: preslikavanje crkava. krajnje primitivno samoproglašavanje jugoslovenskog predstavnika za venecijanski Bijenale. krajnji cilj je već sasvim vidljiv. kako je srpski barok neprirodno telo u srpskoj umetnosti. a iskazana je namera da se čak i manastir Bođani . zatim. jer upravo isti kulturnački stratezi nikako da shvate neophodnost promene nekih od osnovnih uzroka koji su doveli do duboke institucionalne krize kulture i stvaralaštva u nivou državne brige i podrške. ne oglašavaju zbog ovakvog "autogenocida". štrajk Baleta Narodnog pozorišta zbog stanja u ovoj kući za koji je Ministarstvo iz samo njemu znanih razloga nezainteresovano. br.letnja rezidencija bačkog episkopa. Vreme umetnosti. izbacivanje ikonstasa iz crkava i naručivanje novih (trenutno se 56 crkava prerađuje. Vreme. sami primenjujući rigoroznije sankcije od onih koje su nam Ujedninjene nacije propisale. Kako je navedeno: "Ne može da se (pravoslavna) duša moli Bogu pred (katoličkim) ikonostasom". on je zapadno-katolički uvoz koji uništava zdravi organizam srpske vizantijske duhovne i umetničke tradicije.

a time se odrediti i prema stepenu potreba i želja na društvenom i državnom nivou . To je upravo i osnovno strategijsko pitanje: da li država Srbija računa na usluge kulture i vrhunskog stvaralaštva u predstojećem mukotrpnom povratku na svetsku (umetničku) scenu. što je upravo obrnut redosled poteza. već na stratege.programskom. čelnici tih institucija su laici. prilika je da se može računati na stvarno potiskivanje kiča. da je stanje u vrhunskim nacionalnim institucijama kulture. kada budemo čuli da je ministar kulture zatražio ozbiljno povećavanje izdvajanja za kulturu u okviru državnog budžeta.na potrošače kulturnih i onih drugih proizvoda. Ukoliko je odgovor "da" . upravo zapušteno do nedozvoljenog stepena: i to u svim segmentima . Zaista je vreme da prestanemo da se zavaravamo: stvarna promena stanja u našoj kulturi i ozbiljnom stvaralaštvu moguća je tek kada ministar kulture odredi svoj položaj i ostanak na tom mestu sa materijalnim poboljšanjem stanja u kulturi. što je postala još jedna lažno-patriotska disciplina u ovom delikatnom trenutku između rata i mira. U nekim slučajevima.odnosno prema strategiji definisanja nacionalnih potreba i aspiracija. odnosno pozicioniranje na znatno bolje mesto od sadašnjeg. nego utvrđivanje "u čijim džepovima zveckaju Sorosevi novci?". U svakom drugom slučaju odgovor na pstavljeno pitanje je jasno ne. Dakle. promena ugla gledanja ne odnosi se na one na koje Ministarstvo misli u ovoj kampanji . i ovaj propust će savremeno stvaralaštvo za duži period umnogome unazaditi). kadrovskom. Direktori ovih kuća su već i do sada pokazivali krajnje nipodaštavanje čak izvršnih odluka sudova (što istovremeno pokazuje i o kakvom je obliku pravne države ovde reč). i dilema osiromašena kultura ili osorošena kultura je lažna. . kreatore glavnih poteza u kulturi u osnovnom društvenom. koji jedva da razumeju šta je osnovna delatnost kuća u koje su dovedeni (primera radi.molim lepo: to izvesno košta i to se neizbežno mora platiti. pri čemu je neophodno unapred predvideti efekte. Sa ovime je tesno povezano i donošenje drugih sistemskih zakona (već pomeniti Zakon o deviznom poslovanju). a to znači sa povećanjem svog budžeta. Uostalom. Muzej savremene umetnosti je u novom Zakonu o kulturi izgubio dosadašnju matičnost za likovnu umetnost XX veka. neukusa i šunda iz oblasti kulture. onima za koje neposredno odgovara Ministarstvo kulture. Na šta ovi primeri ukazuju? Najpre. Dakle. Ovo bi svakako bilo efikasnije delovanje ako se zna cilj.236 sa vrha vlasti. te naknadno određivanje institucije koja će realizovati ovaj posao i komesara izložbe. prvi put od kada se iz Beograda šalju učesnici na ovu najvažniju likovnu smotru u svetu. finasijskom.

objavljena je ilustracija jednog umetničkog dela postavljenog u Narodnom muzrj. Vreme umetnosti. lažne umetnosti u već nedozvoljeno proširenom polju srpske kulture. mart 1995. lažne institucije kulture itd.. ovo bi se svakako završilo na nivou plaćenih oglasa. iz obmana i prevara u seriozno stavaralaštvo. odvija se snažno prodiranje iz jednog u drugi. od kojih. da nisu počeli da se javljaju za reč i neki kritičari koji bi da opravdaju i objasne ono što nije moguće opravdati i objasniti. međutim. atrakcija. muzealaca. lažnih patriota. lažne galerije. lažni kritičari. na naslovnoj strani. U ovom broju. lažni galeristi. I umesto da paralelni svetovi ostanu paralelni. naročito u medijima ionako sklonim proizvođenju afera. potrebni su nam još i izmišljeni slučajevi. lažni umetnici.. 27. Očigledno je da smo u sezoni laznih političara. pa zašto se onda ne bi u "godini kuture" pojavili i lažni slikari. Sezona obmana poput virusne epidemije zahvatila je poveći prostor. koje je izazvalo nervoznu reakciju u javnosti.. iz nekulture u kulturu.. lažnih ideologa. lažnih vernika. gde su se čula dobra i učena saopštenja. iz neznanja u znanje. doktora i magistara nauka.Ministarstvo kulture Srbije". Nedavno je Fond Demokratskog centra organizovao raspravu na temu mesta i uloge kulture u našem društvu danas. galerista. lažima i prevarama nije mesto. Vreme.. lažni festivali. br. čak i unutar kulture gde obmanama. Toliko nam dobro ide u svim oblastima.237 nacionalnom i državnom toku. Spreman sam da verujem samo u parolu: "Mi smo promenili ugao gledanja . . ugroženih ambicija. No.. 7. poljuljanih sujeta. Sezona obmana Malo je postojećih ozbiljnih problema. senzacija. Najzanimljivije od svega jeste to što se dokoni i bogati na ovaj način zabavljaju huškajući neke umetničke kritičare plaćenike na desetak profesora univerziteta. lažnih vođa. O pitanjima lažne umetnosti predlaže se i razgovor dve tobože "zaraćene" strane: naci-patriota i evro-pacifista. da se zaista možemo i neprimereno zabavljati. estradni pijanisti. estradni aukcionari. afere. Prvi su i nadalje u intenzivnom nastupu. lažnih biznismena. drugi su u sve većoj institucionalnoj i konceptualnoj krizi i izolaciji.

24. neće biti vajde. Neophodno je izaći iz ovakv pozicije u aktivno stanje. Jedan od ozbiljnijih razloga zašto je ukupno kulturno stanje nacije ovakvo nalazi se i u činjenici da se ugledni i ozbiljni stvaraoci. u vrlo intenzivan i vidljiv otpor koji će uvek i svuda na različite načine reagovati na konkretne antikulturne pojave. pre svega. a obmanjivači i prodavci magle šumom. te nemoralnih spodoba. br. Vreme umetnosti. Time bi se svakako skratila i ova sezana obmana. Pokret otpora Beograd je sigurno veliki doprinos dao savremenom urbanizmu i to u onom njegovom slavnom poglavlju koje će biti nazvano . Zašto? Još jednom su se istomišljenici sastali i zaključili da se o svemu slažu! Kao po onoj tradicionalnoj. podređenoj poziciji koja.vandalizam. Ovo pravilo danas važi za svaku vrstu ophođenja u društvu: od visoke politike (što se vidi u načinu ponašanja vodećih stranaka. u načinu njihovog delovanja u parlamentima. pa sve do specifičnog područja ovakog organizovanog. Dakle.238 kao ni do sada. teoretičari kulture. odgovara vlastima. Ono što se danas u poslovima grada čini ravno je kataklizmi. Jedna od naših značajnih nacionalnih specijalnosti koja sve više dolazi do izražaja je i naročita sposobnost da uobičajene i opšte prihvaćene standarde. opštepoznati pritisci na ličnosti i institucije od kojih zavise kulturni tokovi u jugoslovenskom društvu možda bi bili pravi povodi i razlozi da se zaokret izvede efektno i efikasno. u prezentaciji političkih ideja na medijima itd. 8. u svim oblastima javnog života bez izuzetka. arhitektonska i svaka druga sramota). oni drumom. Ovaj vandalski napad registrovan je i . u pasivnoj.). izvrnemo ruglu i od njih načinimo neumesne karikature. događaje. Vreme. kakav je bio slučaj sa pređašnjim političkim stanjem. civilizacijski sunovrat. a danas se polako ta vrsta predurbanog menatliteta seli u elitna beogradska naselja kakvo je na primer Dedinje koje sigurno poprima izgled Kaluđerice. Prvi korak u ovom pravcu bio bi početak javnog lobiranja u korist stvarne kulture i seriozne umetnosti. učesnici u složenom umetničkom sistemu još uvek nalaze u "disidentskom stanju". Ako se prisetimo šta je pre samo nekoliko godina pisano i govoreno o načinu gradnje i izgledu Kaluđerice (što je tada okarakterisano kao ruglo. april 1995. civilizovanog društva kakvo je urbanizam. procese. Mnogobrojni otvoreni. a danas sa sve većim brojem nekvalifikovanih.

duž "grede" podignuto je u poslednje vreme toliko mnogostruko problematičnih. dorćolska padina preživljava teške udarce. tadašnja kulturna javnost Beograda više se uzrujala nego zbog ovih najnovij primera).od radnog prostora i ateljea.napotezu Kalemegdan-Slavija. neposredno posle Drugog svetskog rata kada su ovima slični stvaraoci sa pištoljima dolazili na izložbe pred otvaranje i tada. Dorćol je takođe velikim delom unakažen. godina. do socijalnog osiguranja.239 u samom gradskom jezgru . podižu se zgrade monstrumi koje izgleda niko nije odobrio. Pored niza jesenjih. takođe u samom Topčiderskom parku. Već se pribojavamo da se slično. (Kada je šezdesetih godina na početku Užičke ulice podignuta nova Kardeljeva vila. biće prekinuta na osnovu tačke procene. koje više nikog živog nezanimaju. Udruženja likovnih umetnika (ULUS. na Slaviji već duže vreme zjape 3-4 kratera kao da je sada 45. na licu mesta obavljali cenzuru šta se sme izlagati. da toj vrsti umetnika. radnog staža. poreza i vrednovanja). prolećnih. . a ne 95. I mesto da se bave sve ugroženijim profesionalnim i egzistencijalnim statusom svojih članova (koji je ozbiljno narušen po svim pitanjima . Na red je došla i Terazijska padina. ULUPUDS) započeli su a bogme i priveli kraju. a šta ne.parku koji je omogućavao direktnu vizuru prema zapadnom delu grada. uz sva uvažavanja. ostalo je da se promeni koncepcija još samo Oktobarskog salona koji upravo u ovih nekoliko poslednjih godina pokazuje svoje najbolje osobine i optimalne mogućnosti u domenu velikih revijalnih izložbi. Serija izložbi Srba-patriota koja se već nekoliko godina priređuje u Narodnom muzeju u Beogradu. koja je doduše važila i na njenom početku. Zanimljivo je i to da su najagilniji zagovornici ovakvih shvatanja upravo oni umetnici koji se i ne bave umetnošću. kulturtregeri koji vlastiti nedostatak kreativne volje kompemzuju izraženom voljom vladanja u oblastima za koje niti su kvalifikovani niti ovlašćeni. ova udruženja se bave onim što im svakako nije posao izlagačkom politikom glavnih umetničkih manifestacija i vodećih umetničkih institucija. Slutimo da će izbor pasti na Muzej savremene umetnosti. neadekvatno mesto uskoro pronaći jer neverujemo da su se oni koji su smislili taj koncept u međuvremenu predomislili. majskih i drugih udruženjskih izložbi. poznati i večiti rukovodioci. poslove oko preuzimanja Oktobarskog salona. Ovakav slučaj društvenog aktivizma imali smo samo jednom. neprirodno velikih arhitektonskih zdanja da je izgled glavne trgovačke ulice znatno narušen. dakle mesto koje do sada nije usudio da napadne do ovih vandala . nije mesto u našoj glavnoj muzejskoj instituciji. ali je zato sigurno neko uzeo novac. upravo u toku izložba Miće Trnavca.

odnekud je saznala da se Jugoslovenski paviljon našao medju četiri najznačajnija. 1995.značajni srpski fašista? Manje je nerazumljivo što je. jedna grupa uticajnih.čistom predstavniku ekspresionističkog shvatanja. uprkos totalnoj političkoj različitosti. ili jedan kritičar-plaćenik koji u odrednicu "nova predmetnost" gura poznatog beogradskog lažnog slikara. juni. Dalje. paradoksalno je da je žiri (neobjavljenog sastava) uspeo da baš ovakvu odluku iznađe. Tako se jedan penzionisani umetnički kritičar u svom nedavno objavljenom tekstu rve sa pojmom "nova figuracija" uguravajući u njega autora koji se silno trudi da pobegne upravo iz takve stilske odrednice.što bi i mogao biti cilj nekih uticajnih umetnika . Zbilja. društveni i politički radnici koji očigledno ni malo ne brine činjenica da javno čine neopisane gluposti. No.240 Još sasvim malo treba d se ovakva situacija ponovi .društvenih aktivista (koji su dabome svesni vrednosti vlastitih dela). ako ne znamo cenjena imena ovih štetočina. laureat izgleda spreman da u odnosu na vlastite stavove primi ovu za njega "kompromitujuću" nagradu. Postoji u Beogradu već duže vreme.000 dinara) ne mogu imati mirnu savest zbog neopravdanog trošenja tolikog novca. susrela se sa više od 2000 važnih ličnosti iz sveta umetnosti. Beorama. br. upravo od pojave konceptualne umetnosti sedamdesetih. ko su ti "neobavešteni" ocenjivači. Pobrkani pojmovi Kakvo je stanje simptom po kome nagradu koja nosi ime značajnog srpskog socijaliste dobije publicista . 3.ukoliko se ne uspostavi jedan otvoren pokret otpora ovakvom krajnje zabrinjavajućem trendu u vrhunskoj kulturi. veoma poznatih kritičara koja još nije savladala ni osnovne pojmove iz savremene umetnosti. ali oni koji tu jedvaprosečnu izložbu treba da plate (recimo sumom od 400. neka druga znamo. ili poznati estradni istoričar umetnosti nikako da se izbori sa terminom "bad painting" čineći lošu uslugu slikaru . Ovakav učinak bi bio opravdan da je tačan: niti je . glavna srpska smotra likovne umtnosti dobila je Upravni odbor u kome nema nijednog kritičara savremene umetnosti što je naravno neophodni uslov da bi se i ova izložba svela na meru ispodprosečnosti . Postavlja se i pitanje šta je Margit Savović radila u Veneciji? Prema izveštajima naše štampe ona je otvorila izložbu (ostalo je nejasno da li samo naš paviljon ili Bijenale).

oni sa komunističkim idejama ili oni sa fašističkim. na unutrašnjem planu julska akcija koja je u toku sa velikim uspehom mobiliše mlade i pametne . br. Kada se danas čitaju predratne kritike jugoslovenske umetnosti XX veka. Ali. Beorama. političkih profitera. što je zaista novost i veliko iznenađenje. Prola "mir bez aletnative" polako poprima gotovo preteće oblike. Na primer. niti se ona zna sa ijednim od važnih ljudi današnjeg umetničkog sistema.241 ona otvorila našu izložbu (koja je protekla bez informacija za novinare. Bez obzira.ma kako da se ona tada bude zvala. identičan je odnos komunista i fašista prema evropskom liberalzmu i demokratskim tradicijama.drugo se sem naopakog arčenja ionako nedovoljnih sredstava izgleda ne može ni očekivati. odnosno. u jednom istom časopisu . 1995. Za trošak njenog nepotrebnog boravka u Veneciji (i njene pratnje) mogao se napaviti makar minikoktel. Pre je u pitanju svesno unošenje konfuzije koja na duži rok treba da otvori prostor za nesmetano delovanje idejnih. Jedno od opterećenja prošlih vremena je često prevelika sličnost levičarskih i desničarskih pogleda oko nekih važnih ideja savremenog sveta. prema zapadnoevropskoj civilizaciji. Srpski kopernikanski obrat . uspostavlja čvrste korene. mogla se uraditi specijalna pozivnica makar za mali broj ljudi. niti je Jugoslovenski paviljon među četiri najzapaženija. Neće biti da se baš toliko mogu pobrkati pojmovi. njihova tiha revolucija teče i dugoročno gledajući.čak je moguće ovaj proces pratiti. I sve bi možda to i bilo uredu kada bi se otarasili svoga ideološkog nasleđa koje dobrano kompromituje sam pokret. Taman onakve da je čak i mladim srpskim socijalistima sa podozrenjem ocenjen zahtev za prijem u socijalističku omladinsku internacionalu (poput njihovih starijih kolega iz iste stranke). 4-5. mogla se uraditi makar skromna propaganda na licu mesta. Zato. bez fotografija. prema modernoj umetnosti. moglo se dosta toga uraditi. bez koktela).poznato je da je to prava investicija u budućnost ove zemlje . bez pozivnica. kako smo kao nacija dozlaboga raspušteni i neodgovorni .u "Dugi" koja je dopola komunistička a odpola fašistička. Identična se situacija i danas stvara . pak. gotovo da ne možete da razlučite ko ih piše . juli-avgust.

242 Prema najavama. I zašto. nadamo se. sa pretnjom da se poveća bar do cifre između 70 i 120 najboljih srpskih slikara koji će ravnopravno stajati na samom vrhu. A to bi upravo bio epohalni obrat pri kraju ovog našeg krvavog veka i još krvavijeg milenijuma. Oni valjda najbolje reprezentuju naše novokomponovane mecene umetnosti. za male pare. . A o komercijalnim efektima i da ne govorimo koji će pogoditi spozore i organizatore ovog takmičenja. realne prognoze kod brokera već su ustanovljena. Studenici. zašto na primer. pedeset. čija su glavna dela freske u Gračanici. znači da se tričavih trista dinara može pribaviti 1000 glasova i tako prosto. doduše nepoznate u ozbiljnom umetničkom svetu. sa glasovima čitalaca i gledalaca načini i drugu rang listu. A šta tek reći o mogućoj kladionici za najbolja srpska grla slikarstva . Zoran Pavlović). sto godina. Cuca Sokić. izgleda da smo negde oko sredine akcije TV Nebojša Glišić (Drugi program RTS. Zanimljivost ove akcije višestruko je povećana i time što su se na nekim listama kritičara pojavili i autori koji ni u najslobodnijim popisima ne bi ušli među 15. a ne 15 ili 16 kako je propozicijama vrlo precizno predviđeno. poslednjeg ponedeljka u mesecu) pod nazivom koji je u svakoj epizodi pomalo menjan. verujem da će stručnjaci za XVIII i XIX vek već istaći adekvatne kandidate za ovo takmičenje. pitam se. zaobići Glišićevo TV takmičenje.). da bi u poslednjoj varijanti. Posebno je korisno što se organizator dosetio da preko "Večernjih novosti". uspeti se na sam tron vaskolikog srpskog slikarstva. a u najnovijoj verziji glasi "Izbor naj (?) spskog slikara s kraja XX veka". zahvaljujući zadnjem gostu – kritičaru. Ili. nekako nam se čini da se kao nacija nalazimo na kopernikanskoj prekretnici: najzad će se i Srbima desiti da u miru dobiju ono što su izgubili u ratu. a ne za tričavih dvadeset. I to nije sve. Starom Nagoričanu itd. pa je ta vremenska odrednica pomerana ka sredini stoleća. slikari ne bi birali najboljeg kritičara što bi bio izričit doprinos srpske pameti svetskoj ostavštini za budućnost. bila proširena na ceo ovaj vek. A ako se uzme da primerak ovih novina košta 30 para.000 umetnika. Kada smo već ovde. a koja će sudbina. a sa izrazitim sklonostima prema štetočinstvu i prevrtljivostima svake vrste. Zabava se povećava i time da je odjednom nastala gužva na vrhu (Mića Popović. valjda najkomercijalnijih ili populistički najprisutnijih slikara. uopšte ograničavati. Neoprezni Glišić je imao povesnu šansu da bira srpskog slikara milenijuma.određene. i tako sve do Mihaila Astrape (kraj XIII i početak XIV veka.

Ono što je već sada jasno je da se. Teheran u Beogradu Na šta me je podsetio poslednji miting ispred Američke ambasade u Beogradu? Na slične proteste koji su se sličnim povodima. A to da neko ovde želi da liči na teheranske bule i muftije. sa analognim naslovom "Pogled u aktuelnost". takođe raniji rabijaš. No. i u Umetničkom paviljonu na Kalemegdanu. postavljeni su radovi njenih članova "koji su postali njena prošlost". i onaj slikar i publicista. br. 1995. filozofiji i umetnosti. nimalo mi ne smeta. sasvim u skladu sa ovolikom dugovećnošću. Tekst u katalogu ove izložbe vrvi od mnogih "iskrenih i nepokolebljvih vera u svoj narod". koje malomalo pa negde vidimo. koji je pre godinudve pokazivao pištolj svojim nekadašnjim zaštitnicima. koliko su ova trojica-četvorica primili na stan i hranu onih unesrećenika iz kilometarskih izbegličkih kolona. takođe u to vreme pod velikom zaštitom liberalnog i evropskog Beograda. ali sa istovetnom ikonografijom. iz nerazumljivih raloga "Lada" gura u nacionalističke vode. Razlika je eventualno u tome što tamo nisu govorili književnici već revolucionari. parolama. recimo. islamski fanatici. trećeg sveta. a danas isto tako fundamentalista. onima koji su ozbiljno rizikovali policijska šikaniranja. septembar. protiče u dvema izložbenim postavkama: u Narodnom muzeju sa podnaslovom "Pogled u prošlost". "veličanje slavne . a svakako na najimpresivniji način u Teheranu u godinama nakon Pahlavijinog svrgavanja. a još manje kompeticiju sa pretečama. budući da su ih zdušno podsticali na "pravednu borbu" protiv celog sveta. Obeležavanje 90-godišnjice Društva srpskih umetnika "Lada". prizivijaju se neki sudski procesi.243 Beorama. Tu su nedostajali samo još onaj političar. evropskom Beogradu zakazuju upravo oni koje je isti taj Beograd "kruhom i ruhom" pomagao dok su robijali. svojevremeno poklonik islamskog fundamentalizma u religiji. koja teško da će izdržati zahteve svog vremena. Valjda i Srba. valjda javni po ugledu na preke narodne sudove. Pitam se. u poslenjem periodu Titove vladavine. Zgražavam se jedino nad činjenivom da suđenje liberalnom. "borbe za istinu i pravdu". doduše pravoslavni i dežurni branilac vaskolikog srpstva. za potvrdu ili osporavanje ovakvog iskaza moraće se pričekati. i tradicionalističke koncepcije u umetnosti. izgledom i ponašanjem prisutnih održavali širom tzv. najmanje. takođe član književničkog udruženja. 46.

1995. Ništa više. našeg najboljeg primera krajnje desničarske umetničke kritike sa nacionalisitičkih i fašističkih pozicija. čime se želi dokazati neka njena navodna. Drugo. u njenoj prestonici. naravno braneći je od konzervativne kritike. neobjašnjivo je i iskrivljavanje "Ladinih" umetničkih stavova. koja je. Samo je još jednom u dugoj istoriji "Lade" pisano na isti način: da je za umetnost neophodno "stupanje u korak sa razvojem narodnog duha". nego su bili pristalice negovanja tradicionalnog stvaralačkog postupka i izraza". kada se čak i u ovako naivnim povodima može primetiti. a takođe učestvovala u žučnoj raspravi o modernoj umetnosti. gotovo ceo vek kasnije. . ovo očigledno nije dovoljno. Beorama. Uzgred. Pa se na istom mestu kaže da članovi "Lade" nisu pripadali avangardnim pokretima. Nakon 55 godina. br. opet imala potrebu da se razračunava sa novim pokretima u umetnosti. uspeh je i devedesetogodišnje opstojavanje u srcu Srbije. mnogo izražena nacionalna budnost . recimo i na Nadeždu Petrović. i da ovo nije tačan podatak. oktobar. preko Zagreba i Beograda do Sofije. Današnjim dopidivačima. idejnog tvorca ovog Društva. Teheranski pogled iz Beograda je izgleda mnogo dublji. Ovakva konstatacija se odnosi. odnosno njeno guranje u isključivo tradicionalističke estetičke oblasti. moćan i jak" i to u predgovoru kataloga "Ladine" izložbe iz 1940. najavangardniji srpski vajar u međuratnom razdoblju. Ali. opet se javlja isti fenomen iskrivljavanja smisla ovog društva koje je u članu II svog Pravilnika iz 1909. pokazivao je naročiti "animozitet" prema svemu srpskom. Baš tako: Beograd uz sav svoj kosmopolitizam.244 prošlosti". Za kraj još jedan navod iz ovog kataloga: "Pominje se da u svetu nema ni jednog umetničkog udruženja koje toliko dugo traje kao Lada.odlični primeri za tradicionalistička usmerenja u "Ladi"! Ovo je zapravo poziv da pogledate ove dve izložbe. znači u uslovima koji nikada nisu bili pogodni za bilo šta što ima odrednicu srpsko". ili pak Petar Lubarda. uprkos pomenutim tekstualnim ometanjima. pionir apstraktnog slikarstva u posleratnoj Jugoslaviji . godine zapisalo da je "Cilj društva: negovanje umetnost". kako bi rekla naša slavenska braća Hrvati.za dom spremnost!. "povezivanje antičke i nacionalne lepote sa savremenim izrazom" itd. počasnim članovima "Lade". godine Vinka Vitezice. 47. koja je s jedne strane zagovarala i žestoko se tukla za principe integralnog jugoslovenstva na prostoru od Ljubljane. "dokazivanje identite srpskog naroda". ili kako je "svuda duh nacije bio prisutan. članovi "Lade" bili su još i Dušan Jovanović Đukin.

bivaju polako prepuštene propasti te postaju svojevrsna gradska pastorčad. razmišljalo se u stručnim krugovima i kod organizatora o načinu uklanjanja razloga te apstinencije.245 Značajna ostvarenja Od brojnih kulturnih manifestacija. na primer. zbog čega se uostalom i priređuje Oktobarski salon. dakle finansijer. poveri da sastave . koji je istovremeno osnovao kada i Oktobarski salon.istoričari umetnosti). I tada je odlučeno od strane Saveta Oktobarskog salon se koncept organizovanja Oktobarskog salona promeni na taj način da se likovnim kritičarima (dakle namerno je upotrebljen ovaj termin. najvažnija za srpsku likovnu umetnost. bezbroj puta pomenutoj odredbi Pravilnika ove izložbe. Pitanje za sve koji učestvuju u koncipiranju i realizaciji Oktobarskog salona je kako doći do tih "značajnih ostvarenja"? Kada je pre četiri-pet godina primećeno da Oktobarski salon zapada u još jednu od svojih povremenih kriza (sećamo se takođe i jedne ranije vapijuće izjave Venije Vučinić Turinski kako na "Oktobarskom salon više niko ozbiljan ne izlaže"). BEMUS-a. koji se odjednom pokazao kao jedna mala. i čija dela nadalje čine i stvarnu sliku zbivanja u srpskoj likovnoj umetnosti. Ovakva ocena proizašla je iz poređenja sa normom koja je postavljena u famoznoj. dakle onih umetnika koji su autori upravo "značajnih ostvarenja" u tom trenutku. Za sam izgled Oktobarskog salona manje je važno što se sve ređe pojavljuju najveća imena naše likovne umetnosti iz najstarijih generacija. kojima je grad Beograd osnivač. Oktobarski salon. jer umetnici u većini gube motivaciju da izlažu na tako koncipiranim i organizovanim velikim izložbama -manifestacijama. koja kaže kako je "Oktobarski salon manifestacija značajnih ostvarenja u oblasti likovnih i primenjenih umetnosti Srbije u protekle dve godine". delimično dobra izložba. i koji je takođe prerastao u ozbiljnu i uglednu manifestaciju (do sada je u periodu 1961-1988. koje su najžešće bile prouzrokovane različitim razlozima uzdržavanja umetnika od učestvovanja na ovoj izložbi. Tada se smatralo da masovno i anonimno pozivanje umetnika preko javno objavljenog konkursa nije dobro. otvoren je 36. Samo što se se saznalo da grad više ne želi da priređuje Trijenale likovnih umetnosti. Od životnog interes za Salon je obezbeđivanje učešća srednjih i mladih generacija koje su nosioci novih i preovlađujućih estetičkih i stilskih linija likovnog razvoja. a ne velika. održano ukupno šest Trijenala). FEST-a. odnosno prevazilaženja njegove krize. poput BITEF-a. ne na primer . izgleda da samo one koje se odnose na likovne umetnosti.

i 35. koje se organizuju uglavnom na isti način i potpuno zadovoljavaju interese ovih umetničkih struka. koji je novi Savet sproveo. možda komercijalnih razloga. Otkuda to da se osnivač na ovaj način odriče svojih najreprezentativnijih manifestacija u jednoj umetničkoj oblasti? Stručna javnost će naravno postaviti ova i slična pitanja. Oktobarski salon bili su organizovani po ovom principu i ova izložba je postepeno ublažavala primećene nedostatke i postajala je "manifestacija značajnih ostvarenja u oblasti likovnih i primenjenih umetnosti". pa i političkim uslovima. zavisi će dalja sudbina Oktobarskog salona: ili reprezentativna manifestacija s jedne strane. Beorama . koji obezbeđuju "stručno" opravdanje interesima umetničkih udruženja i za koga se ne može reći da iz neznanja čine evidentnu štetu već iz nekih drugih. Pored mnogih udruženskih izložbi: prolećnih. 34. koje će grad dati. tendencija ka destrukciji Oktobarskog salona. i koje ne poverava umetničkim udruženjima u tim oblastima već stručnim. već ih predstavljaju estradni istoričari umetnosti. zapravo vraćanje na dokazano loš koncept. ili mala i neadekvatna izložba. A to da u tom Savetu nema nijednog kritičara. 48. mora zanimati osnivača ove manifestacije.246 liste učesnika Salona koje će zatim Savet direktno i pojedinačno pozvati. odnosno masovna parada bez koncepcije kojoj se tako očigledno teži. profesionalnim ličnostima koje imaju tačan uvid u zbivanja i koji dakako javno stoje iza svojih selektorskih načela. od odgovora na njih. ne bi zavređivalo pažnju ovog osvrta da nije jedne druge stvari. majskih. I još. br. jesenjskih itd. Zanimljivo je da grad Beograd vrlo vodi računa kako će izgledati manifestacije pomenute na početku. 1995. Ovakav model priređivanja velikih izložbi-manifestacija sličan je uostalom kod svih izložbi ovog tipa. Pax Americana . novembar. pa i najvećih kao što su Bijenala u Veneciji. Sao Paolu itd. da ti selektori obrazlože razloge takvog izbora koji će biti objavljen u katalogu. odnosno njegovo svođenje na meru takvog ukusa i interesa. umetnička udruženja snažno su reagovala protiv ove autorske konceocije isposlujući čudnu promenu. Ali zbog totalno pogrešne predstave o svom mestu i ulozi u današnjim društvenim.

ne mogu da opstanu . njegovo formiranje u interaktivnoj komunikaciji među samim građanima sprečava se "sofisticiranim" sredstvima u necivilnim društvima (od zakonske regulative u oblastima nauke. kulture. A te regresivne tendencije karakteristične su za sva društva dominantnih. mir kojim niko nije zadovoljan je virtuelan. te posedovanje sofisticirane visoke tehnologije. Vlasnici kapitala. silikonski svet počiva. danas uz pomoć svojih supermedija "formiraju" principe na kojima novi. A to podrazumeva kontinuirani i krvavi circulus virtiosus. predstavlja glavni generator unutar ukupnih tendencija koje formiraju Novi svetski poredak. ona podrazumeva uključivanje u Mak Luanovo globalno selo. Na primer. mir je nastupio (?) . Pa gde je ovome kraj? Ako je ta optimistička opcija uopšte moguća u "kući nasred puta". uključivanje u planetarnu kibernetičku civilizaciju za koju još uvek ne žele da čuju jedino poglavnici zatvorenih društava retrogradnih ideologija i političkih koncepata. istovremeno sa digitalnim. posednici vrhunske tehnologije i kobernetičke vizije. bliži je kibernetičkoj stvarnosti video-igrica nego definitivnom izmirenju tisućgodišnjih računa među bratskim balkanskim plemenima. Predviđanja MakLuana su se obistinila u otovrenim društvima. po pitanju tržišta.naravno u njenim predstavnicima. tehnike. rigidnih ideologija . . Jer. obe ideologije su zapravo usmerene istom cilju: anahroni kapitalizam teži da zadrži tržišnu kontrolu i kretanje kapitala tek od malobrojnih (mereno nekolikim procentima) predstavnicika društvene elite. godine u kulturnom delu "Poznavanje medija". populističkim. klasnim slojevima društva .247 Dakle. koje se danas naziva Novi svetski poredak. visokih tehmologija) u kome se efikasno usklađuju interesi konkurentnih društvenih (i političkih) grupa. pogotovo ne lokalni interesi (ako su oni pri tome još i retrogradni i anticivilizacijski). znanja. bezuspešni komunizam želi da zadrži tržišnu kontrolu i kretanja kapitala u masovnim. komunalnog života i primarne informatike primena kibernetike (relativno) bezopasna. samoizabranoj eliti.treba li da se odmah spremamo za novi rat. virtuelnim projektovanjem trasa kojima će se on kretati u budućnosti koja je očigledno već počela. posle manje od trideset godina pokazuje se u civilizaciji informatičke ekspolozije i pametnih medija tačno kao opšte planetarno stanje. pa sve do krajnje opasne poreske politike). stoji nova kompjuterska civilizacija otvorenog društva (kapitala. I ako je u oblasti nauke. informisanja. Vizija globalnog sela koju je on izneo 1964. Suprotno ovome. I tu nikakvi.oni koji to brže shvate. globalni investitori. Sadašnja kompjuterska kultura zapravo je savremena kibernetička imperija koja uz kapital i znanje.bez obzira da li su one radikalno desne ili radikalno leve.

opasnog seksa (AIDS) i droge.5 milijardi dolara na tim malim programima i perifernoj računskoj opremi. (Na primer. mora sadržati i ovu integrisanu komponentu. dakle objedinitelja nekada paralelnih jezika reči. stanovnika MekLuanovog globalnog sela. a najnoviji podaci govore da jedan silikonski guru. vlasnik Microsoft korporacije Bil Gejts spada u najbogatije ljude sveta. bave se svojim profesijama. pokazao je već na samom početku da želi da siloviti uđe u prazan prostor periodičnih publikacija u kome treba temeljno . ili pomoću koga odlaze u velike muzeje i biblioteke na surogatnim putovanjima oko sveta za 80 nanosekundi. mali laserski disk ogromnog kapaciteta koji na kompjuteru korisnika umesto muzike "svira" slike. totalnom kibernetičkom prostoru. Ovo vreme eskalacije političkog i uličnog nasilja. godine zaradio 1. Osim zaustavljanja velikog rata. Američki mir da bi to zaista bio. 1995. 49. na direktan način pogoduje potrebi planetarnog povezivanja ljudi putem računarske tehnologije supermedija. 'Dijalog': Kultura Nulti broj 'Dijaloga'. Leksikon je referencijalna mapa novog tehnološkog monstruma koga su autori nazvali supermedij. decembar. Takav zaključaj je toliko očigledan već posle prvog pregleda "Leksikona kibernetičkog prostora" (The Cyberspace Lexicon) Boba Kotona i Ričarda Olivera. idu u kupovine. a to je paradoks. Mreža kibernetičkog prostora izaziva i totalnu socijalizaciju onih. Time su proširene granice individualnih sloboda u novom. kreiraju i proizvode CD-ROM. pa sve do učestvovanja u virtuelnom seksu ili turističkim putovanjima. japanski proizođač NINTENDO je tokom 1993.) Oni koji danas upotrebljavaju. grafije. a da se oni pri tome uopšte ne moraju izlagati rizicima izlaska iz svojih domova: od toga das se obrazuju. dizajn. Beorama. postali su demijurzi virtuelne stvarnosti i veštačke inteligencije. a predstavlja kombinaciju kompjutera i videa. br. časopisa koji je pokrenuo Demokratski centar. posetama bibliotekama i muzejima ili videoigricama sa borbenim u ratnim programima. slika i zvuka. konačno i tragično razdvojenih pojedinaca.248 imaju više šansi da pronađu adekvatnu poziciju u globalnoj hijerarhiji i podeli uloga u planetranoj zajednici.

Bore Kuzmanovića sa temom 'Kriza vrednosti i morala (i mogućnost moralnog preporoda)'. posebni deo čine nekolike recenzije i prevodi. ukazaćemo ovom prilikom samo na one koje su nam se učinile zanimljivijim i na one koje su na najdirektniji način govorile o mestu i ulozi kulture u našim aktuelnim uslovima. bilo je dve stotine pozvanih kulturologa. navodimo sledeće: Ivana Stefanović 'Muzika .249 problematizovati pojednine oblasti društvenog života u relacijama evropske demokratske tradicije uz istaknutu kritičnost prema aktuelnom lokalnom stanju u oblasti kulture i umetničkog stvaralaštva – koliko institucionalnog toliko i autorskog i individualnog. koja s jedne strane jeste deo društvenog života (i to onaj izrazito vitalni i naglašeno prisutan. i Momčila Grubača 'Ima li Jugoslavija ustav'. institucionalnih i vaninstitucionalnih poslenika kulture. Čitajući ovaj nulti broj Dijaloga. sredinjem i vodećem bloku ovog izdanja Dijaloga. uticaja i upravljanja. Time je obuhvaćeno ukupno pedeset učesnika od osamdesetak koliko ih je bilo prisutno. Prvog i drugog marta ovo godine u organizacijji Demokratskog centra u Studentskom kulturnom centru održana je rasprava sa temom 'Kultura kao samoodbrana društva i ličnosti' čiji su uvodni referati i izvodi iz mnogobrojnih diskusija preneti u drugom. dok treći. A od onih saopštenja koja su se direktno i ažurno bavila kulturom i umetnošću u užem slislu. te je izrečen i sledeći stav u njegovom Uvodniku po kome je dijalog odabran kao metod 'odbrane demokratskih vrednosti. Uvodni tekst takođe je dao prof. autonoman i sve nezavisniji od rigidnih mehanizama društvene kontrole. Sretena Vujovića 'Gradska kultura u društvenoj krizi'. čak i masovan po bitnim obeležijima). kritičara i samih stvaralaca kulturnih dobara. teoretičara. ljudskih prava. razvijanje demokratskog političkog mišljenja i političke kulture'. ali je istovremeno i autentičan. stiče se utisak jednog promišljenog. koji uz noseću temu sadrži i tri uvodna teksta: Dragoljuba Mićunovića (koji je glavni i odgovorni urednik) 'O dijalogu'. Sam naziv ovog časopisa identifikovao je i način utvrđivanja stanja u kome se društveni fenomeni danas nalaze. Biserke Rajčić 'Nacionalno i internacionalno u kulturi'. Mićunović sa najopštijim naslovom 'Kultura i društvo'. Kao probni model iz više razloga je odabrana kulture. a prema svedočenju organizatora. Među trinaest uvodnih diskusija koje su formirale okvir teme o kojoj je bilo reči. a zatim su usledila saopštenja Zagorke Golubović 'Slabosti nasleđene političke kulture i mogućnosti preobražaja'. koncepcijskog zahvata u oblast posustale filozofske prakse naših savremenih mislilaca.

U ovom slučaju došlo je do zamene teza. izuzimajući dve-tri zanimljivije provokacije uglavnom mlađih istoričara umettnosti koji su sa paternalisičkim tonom organizatora i prekorom zaustavljene. ali ne manje mogu razumeti istovremena nastojanja dovođenja u sumnju tradicionalne i trajne kultune vrednosti ili shvatanja klasičnog građanskog društva bez obzira što je ono uglavnom danas neartikulisano zbog mnogih razloga. biva potisnut željom da ga zameni drugi monizam – revolucionarni ili evolutivni avangardizam. i čije su polazne pozicije u dihotomijama. Na žalost. umereno levi. anticivilizacijske pojave u našoj kulturi i umetnosti. snažno generišu sadašnji kič i šund. delimično egalitarni i multietnički koncipiran. Zanimljivo je da do dijaloga nije uspeo da dođe čak ni Demokratski centar koji je sam odredio dostizanje uoravo ovakvog cilja. dolazi se do poražavajućih saznanja koje je u vizuelnim umetnostima identifikovao Mileta Prodanović. a danas lažno urbani. Njega sasvim primetno i otvoreno iznegava ponajpre vladajuća stranka. Opšte mesto današnje 'dijaloške situacije u nas je da dijaloga zapravo i nema. Dubravka Knežević 'Kome je još potrebno 'narodno' pozorište' i Velimir Ćurgus Kazimir 'Kultura i mediji – pregrađivanje kaveza'. Dijalog. na jednom mestu je apostrofiran građanski suverenitet.250 između kiča i zloupotrebe'. na njihove tribine i publikacije koje su časopisom 'Dijalog' pokrenute. opozicione stranke. Kao vrhunski princip. Šteta je zaista da nije bilo više ovakvih . onaj koji sučeljava rrazličite pozicije od ideoloških i političkih pa sve do etičkih i estetičkih – kada su predmet rasprave umetnost i kultura. Sa najaktuelnijim podacima o neposrednim posledicama tekuće kulturne poltike istupili su Kneževićeva i Mileta Prodanović. a za tim lošim primerom povele su se i druge. angažovan. nekada klasni. Brojni. iz kojih se. upravo je potpuno iščezao sa naše akademske i javne scene. ova formalna zamerka nije jedina ako se kao strateški poduhvat gleda namera Demokratskog centra. No. prema tim mišljenjima. ili savremenije govoreći – turbo-folk kultura. manje-više otvoreni levičarski diskursi opravdano su u polje ispitivanja stavljali retrogradne. i što je još ubitačnije za projektovane ciljeve dijaloga: jedan monizam. ovako realizovan pokušaj Demokratskog centra takođe se odigrao i završio u monolu istomišljenina. kakav je macionalna homogenizacija. zaista izoštrenih i fokusiranih pogleda na akutnu politiku u kulturi u odnosu na brojna opšta akademska saopštenja koja imaju za cilj generalizaciju procesa i zaključivanja u kategorijalnim sudovima. intelektualana. . Ali kada se postavi pitanje kako se ta vrsta suverenosti vidi u samoj umetničkoj praksi. koji je u osnovi pluralistički.

Dakle. Slučaj sa Mirkom Kovačem i njegovim afinitetom prema kičerskom slikarstvu Slobodane Matić samo je najdrastičniji i izrazvao je najžučnija reagovanja među prisutnima. on je postavio pitanje vrednosnih sudova o likovnim umetnostima 'intelektualaca opšteg smera' kako se izrazio – koji su istinski uticali na formiranje dominantnog ukusa u našim elitnim društvenim krugovima. teoretičari kulture. učesnici i nosioci složenog umetničkog sistema još uvek nalaze u disidentskom mentalnom i psihološkom stanju. Nije bez reakcije ostala ni njegova teza da kada se krene od literature. Značajan dokaz ovoj tvrdnji je da je daleko veća javna buka podignuta oko afere u Narodnom pozorištu 1993. A to je upravo zbog toga što su nam elitni kulturni. Zašto se tako slobodno vršilo nasilje nad likovnom umetnošću tokom protekle polovine veka i to u domenu zvanične državne umetnosti i u domenu autoizolacije vodećih disidentskih krugova. sporedna disciplina. Umetnost je definisana. a danas sve većem broju zaista nekvalifikovanih. odbrambenoj. godine nego oko paktično istovetne akcije vlasti i u istom trenutku u Muzeju savremene umetnosti.251 Prodanović je vrlo otvoreno podvrgao kritici one pojave koje su se u nekadašnjim jugoslovenskim disidenstkim krugovima držale kao zabranjene zone. još jednom su se istomišljenici sastali i zaključili kako se o svemu slažu! Jedan od ozbiljnijih razloga zašto je ukupno kulturno stanje nacije ovakvo nalazi se u činjenici da se ugledni i ozbiljni stvaroci. Kao da smo bez pravog saznanja i veoma brzo prešli put od socijalističkog realizma preko socijalističkog estetizma do najnovijeg socijalističkog nacionalizma. podređenoj poziciji koja pre svega odgovara vlastima. ukras. a kako se ona može pročitati u časopisu 'Dijalog' pojavila su se dobra i učena saopštenja od kojih međutim neće biti nikakve koristi. Dakle. zakonito se stiže u realnost scenografije užasa Vukovara iz 1991. godine. Na primer. u pasivnoj. poput pozorišne predstave kao što je 'Golubnjača'. kakav je bio slučaj sa pređašnjim političkim poretkom. dao dodatak. a ta definicija izgleda da i sada važi. . društveni i politički slojevi pozarno likovno neobrazovani. gotovo igra što je danas naročito dovedena do krajnje apsurdne situacije da izraziti šund u likovnim umetnostima aktuelnog izraza najčešće zagovaraju upravo intelektualci opšteg smera iz nekadašnjih disidentskih krugova. To je povod da se fomuliše potreba temeljne dekonstrukcije našeg disidentskog mita i to u onom njegovom vitalnom i dosada nedodirljivom segmentu elitne estetike koja se prečesto sunovraćivala u kič i kulturnu izolaciju. a odgovor na koji Prodanović ukazuje tiče se njenog pozicioniranja u nestrategijskom položaju u velikim državnim poslovima. Jer. na ovoj raspravi Demokratskog centra.

Od ideja i . već sa mesta autentičnih i nezavisnih ličnosti centra na političkom sprektru. obrazovanje. koji će iz sadašnje faze "tr(v)enja" ubrzo i nužno prerasti u period stvarnih političkih borbi. Čudimo se da Demokratski centar propušta ovakvu priliku. događaje. ali reformisani po uzoru na njihove leve pandane. ova potonja pojava je nazvana elenizacija. sigurno će postojati u budućem političkom biću Srbije. komunisti-boljševici i internacionalisti.. nauka. Tri Srbije U istorijskom periodu. bitan korak u ovom pravcu bio bi početak javnog i kontinuiranog lobiranja u korist stvarne kulture i seriozne umetnosti. "društvenom zdravlju" nacije .otrgnutih turskih vazala i odmetnutih voždova. potom despota. znači u vrlo intenzivan. postojale su tri Srbije: Stara . neće biti.ili je.iz vremena Nemanjića. Treća. kultura. ultranacionalisti trenutno gube.u koje spadaju idelogija.. Nova . levi radikali. kako je već prognozirno. U domaćim intelektualnim krugovima. Prvi. Moderna je Srbija jugoslovenske ideje i državnosti i nalazila se u razdoblju između dva mira . a svoje glavne snage trenutno koncentriše na brigu o tzv. antinacionalisti trenutno dobijaju jer se ubrzano transformišu po uzoru na neke ideje evrokomunista. procese – i to ni sa leve ni sa desne ideološke pozicije. Ali. kooperativnih turskih vazala. Definitivno. postoje i tri aktuelne Srbije.252 neobrazovanih i nemoralnih društvenih grupa i političkih stranaka. Neophodno je izaći iz ovakve umrtvljene pozicije u aktivno stanje političke opozicije. što im može pomoći kao spona za stalno ispoljavanu potrebu integracije sa sličnim kriptokomunistima srednje i istočne Evrope i bivšeg SSSR-a. šovinisti. Fašisti. Danas očigledno da prisustvujemo projektovanju jedne nove ideje o Srbiji III milenijuma. Staljinisti. koja će biti ili evropska sa časnim mestom u Novom svetskom poretku. potom dinastija Karađorđevića i Obrenovića. koja je potraja do Ujedinjenja 1918.versajskog i dejtonskog. sa demokratskim karakteristikama otvorenog društva i kobernetičke civilizacije . desni radikali. one koje čine tri snažna politička bloka. decembar 1995. Treći program Radio Beograda. vidljiv i delotvoran otpor koji će uvek i svuda na različite načine reagovati na konkretne antikulturne pojave. informativni sistem.

razorne i štetočinske. I šta? Ništa! U oba slučaja. Poznati teoretičari kulture su se bili još jednom sastali i konstatovali da se u svemu slažu. pri čemu dijalog nije ni uspostavljen . O tim primerima biće reči drugom prilikom. sa vodećim sloganom "Sa kulturom je lepše". moguće je gotovo sve važne. negativne tendencije u našim kulturnim tokovima i dalje su aktivne tendencije u našim kulturnim tokovima i dalje su aktivne. U tematskom bloku časopis sadrži uvodna izlaganja i siskusije koje su se 1. u isto vreme započela je i zamašna kampanja srpskog Ministarstva kulture. tumačiti i u okviru ovih procesa.ni sa zvaničnom i institucionalnom kulturom. dati autodekontaminirati. te se ona svela tek na nekoliko važnih i uspelih projekata. Beorama. Glavne. Najzad. a to podrazumeva i sada neverovatno. opšte događaje u našoj aktuelnoj kulturi. i 2. utrošeni su ogromni iznosi novca i intelektualna i kreativna energija . Objavljen je pilot broj "Dijaloga". Ako se baš želi. demokratske Srbije zavisiće i stvarno mesto levice i desnice. ne bude 1946. U Ministarstvu kulture očigledno da nisu imali širu političku i javnu podršku za svoju akciju.odbrana društva i pojedinca. 50. objavili su sada svoja učena saopštenja u časopisu koji se zove Dijalog. Oni koji ozbiljno misle da ovde treba.bez vidnih rezultata. Kaj ne? Želim Vam da 1996. Nagrade i nagrde . vrlo nevoljno moram priznati da od nacionalnog kiča postoji samo jedna gora stvar . marta vodile u SKC-u. a treba. srednje. morali bi se. ali moguće konačno uzvraćanje više puta izražene ljubavi sa desne strane prema onoj na kojoj se "nalazi srce". isvesti pravu kulturnu dekontaminaciju.antinacionalisitički kič. na tribini pod naslovom Kultura . kako bi se to reklo u hrvatskoj varijatni srpskohrvatskog jezika. januar. 1996. koji izdaje Mićunovićev Demokratski centar.253 adekvatnog političkog zatvaranja osnovne. Slučajno ili ne. br. ali se stvarni odnosi na kulturnoj sceni nimalo nisu promenili – kao da je bez kulture lakše. no sa eventualnim (ideološkim) oponentima i kritičarima njihovih shvatanja.

Kada smo već ovde. Još jedna nagrada izaziva najpre kuloarske kritike. a u svakom slučaju. ni slučajno nije sporna umetnička vrednost ovogodišnjeg laureata . laureati moraju u svom kritičarskom delovanju pokazati. na početku njihove karijere. Osnovni prigovor gađa u tezu da dosadašnji dobitnici (Mileta Prodanović. koju je dobila Lidija Merenik. pa nije ni mogao imati uvida u moguće dobitnike. Ne očekuju valjda da promoteri i propagandisti likovnog šunda. A na toj listi. budući da se nisu usudili da na vlastite liste "najboljih naših slikara s kraja XX veka" stave neke od svojih miljenika na kojima su se u brojnim slučajevima tako nadahnuto vežbali u svom kulturnom štetočinstvu. I dobili smo dva pobednika . Popović na 3. morala je prethoditi njenim drugim nagradama: Oktobarskog salona (1960). 1994.glasača) koji je za "najboljeg slikara" proglasio Olju Ivanjicki. koji se poput očiglednog fenomena uvrežio u našoj likovnoj umetnosti. mestu i Cuca Sokić na 6. stoji da se ono dodeljuje mlađim ili najmlađim stvaraocima koji su izlagali u Beogradu. mnogi aspiranti unapred su se diskvalifikovali. sa obzirom koje ime ova nagrada nosi. Uostalom.632 učesnika . s tim da je dodeljivanje Politike nagrade ovoj velikoj slikarki zakasnilo barem četrdesetak godina. od 15 umetnika sa rangliste stručne kritike. A u Pravilniku za ovo izuzetno ugledno. pored neophodnih stručnih. nemoguće je međutim predvideti da. 1995) nisu "najbolji" kritičari. da je njen smisao u podršci talentovanim umetnicima. najstarije priznanje za likovnu umetnost. I da se odmah razumemo. Oktobarskoj (1978) i Vukovoj (1993). Sedmojulske. etičkog zahteva. i čitalaca Večernjih novosti (žiri od 8.recimo. a koje će verovatno postati ozbiljnije sa poznatim štetočinskim učinkom. kritičari . Radi se o nagradi Lazar Trifunović za najbolju likovnu kritiku u 1995. da su se podelili oko mogućih dobitnika te da je iznađeno solomonsko rešenje. tek su se dva umetnka našla: M. te se opredeljavao isključivo na osnovu predočenih kataloga selektivno prikupljenih. ono koje sve zadovoljava. . a da pri tome nisu nosioci drugih velikih nagrada. Vukove.254 Izgleda mi kao da je žiri za dodelu Politikine Nagrade za likovnu umetnost iz fonda Vladislav Ribnikar pogrešno razumeo da treba da dodeli . AVNOJ-evu nagradu. Ljiljana Ćinkul.stručne kritike (žiri sa devet članova) koji je ocenu "najbolji slikar" dodelio Mići Popoviću. negde u svojoj profesionalnoj savesti. ili pak da žiri nije pratio likovne izložbe u 1995. završeno je TV takmičenje prema konceptu Nebojše Glišića.akademika Ljubice Cuce Sokić. Sedmojulskoj (1972). Ovakav ishod rada žirija. može značiti samo dve stvari: prva. i sasvim nedvosmisleno moralne osobine kod procenjivanja i tumačenja stvaralaštva. odnosno. Oko ovakvog vrednovanja moguće je polemisati. A zbog ovog.plaćenici mogu dobiti ovo priznanje. poput Oktobarske.

godina jedne ideologije tek je počela". privrenim imenom i likom. prošla". pink-ofarbane pevačice i sindikalne aktivistkinje. Helenizam i renesansa Poslednja rečenica u prethodnom Ehu glasi tačno ovako: "1995 . prošla. hvala Bogu.godina kulture je. promoteri slikarskog i drugog otrova u masmedijima i žutoj štampi. ukoliko se po našem dobrom običaju jedna štetočinska tendencija ne izvrgne u svog pandana sa isto tako raznorodnim učinkom.i eto njima željenog velikog Lenjina. iskrsla je sa neobičnim ciljem. hvala Bogu. Za neke naše aktuelne monumentaliste. Sva je prilika da tinja potajna želja da se već jednom završi davno. izgleda da je ovome došao kraj. 1996. plus postament. i postavi na dovoljno visoko postolje . Moglo bi se čak i uštedeti na ovom poslu ako se odlije još jedan primerak iste skulpture. u liku Nikole Pašića na trgu Marksa i Engelsa (sada Nikole Pašića. u šta oni još uvek ili na duži rok još uvek nisu uvereni . jedna čudna namera Odbora. možda ambasadorsko mestašce za preživljavanje . čuje se graja: "1995 . lažni slikari i njihovi kritičari-plaćenici. a koji su uvideli nakon nekoliko godina šutnje da je đavo odneo šalu te da je biologija ta koja određuje dužinu mandata vladaocima na ovim geopolitičkim prostorima. februar. Ona koju danas afirmišu poznati kulturni radnici prošlog režima. koja je ta jedna ideologija? Ona za koju su umetnost proizvodi estradne. 51. Dakle. Beorama. sa danas. oni koji misle da ovaj spomenik treba da bude ogromnih dimenzija.godina jedne ideologije tek je počela.255 Šta nam ovakav ishod govori: najpre ono što smo napomenuli u prethodnom pasusu.izgleda s pravom!). a zatim i na poguban uticaj po ukusu nacije. a potom i visokotiražne štampe. 1996 . br. misle oni. pre pedeset godina započeti posao konačnog obeležavanja ovog trga. 1996 . koji se formira delovanjem pre svega televizije. Uostalom. određenog za ovaj posao. I tek što je započelo veoma zakasnelo podizanje spomenika Nikoli Pašiću.godina kulture je. i stoga treba oposlovati još koju državnu privilegijicu. možda bi vredelo obaveštenje da je jedan drugi grad u Srbiji nedavno otkrio spomenik istom političaru od 3 metara. No.

pa izuzimajući informativni deo.256 ovog teškog vremena. Beorama. sudeći prema broju onih koji su došli da ovoj televiziji daju javnu podršku. u nekom muzeju ili na izložbi. kulturom. umetnošću.umetnost i uopšte kulturu? Odgovor je. drugačijeg kulturnog prostora na teritoriji ex-Jugoslavije. mart. ali i sa kliznom kirijom. u šta ćemo se vrlo brzo i definitivno uveriti. naukom. Ogromna medijska promocija kojom je ova izložba propraćana ravna je senzaciji i direktno govori o neodloživoj potrebi za ponovnom umetničkom razmenom i uspostavljanjem novog.ostaće samo puka ideološka helenizacija. br.S. Ona u kojoj glavni ideolozi nikada nisu viđeni na nekoj pozorišnoj predstavi. seriozne. a čemu govore mnogi simptomi koje smo pomenuli na početku. Ona za koju smo već ranije konstatovali kako se ta jedna ideologija pre svega želi baviti tzv. . Ali. u drugim oblastima promene koje su nastale ništa neće pogoršati. Uostalom. "društvenim zdravljem nacije" . Kako je NTV Studio B pratio oblast koja mene zanima .znači obrazovanjem. ona koja je do danas nije ni dobila! P. Apsolutno prvorazredni kulturni događaj tokom februara meseca bilo je gostovanje slovenačkog vajara i grafičara Andreja Ajdiča u Salonu Muzeja savremene umetnosti. stvarnog ukusa u svim javnim oblastima delovanja a naročito u umetnosti. informativnim sistemom itd. 52. previđa se da upravo ta jedna ideologija ponajpre mora pokazati znake sopstvenog duhovnog zdravlja. blago govoreći porazan. Ovoga puta neuobičajeno kratak Eho duguje toj činjenici što njegov pisac trenutno živi bez struje u iznajmljenom stanu plaćenom više godina unapred. obe strane u sporu. ta jedna ideologija će se po ugledu na vlastitu idejnu prošlost još jednom beznadežno sunovratiti u najdublje civilizacijske poraze. Od toliko potrebnog svekolikog humanizma i renesanse ovog društva koje treba da se izgradi na novim univerzalnim principima . Srećom da su dani sve duži. A ako to nije slučaj. bez obzira na pobednika ili neki kompromis. nju zapravo skoro da niko i ne gleda! Pa ako je tako. I još jedno pitanje: šta mislite koja će beogradska radio-stanica izgubiti frekvenciju devetog marta? Naravno. koncertu seriozne muzike. koju je nemoguće u sadašnjim uslovima obezbediti. da ne kažemo najviše estetičke afinitete. moraće da se vrlo kosekvetno zamisle pred tom činjenicom. pa je tako sasvim izvesno da će već sledeće put ova rubrika postići predviđenu dužinu. 1996.

Prisećam se da je neposredni uvod u pomenutu kampanju 'godine kulture' zapravo bila jedna manja. tu su i neregulisana pitanja odnosa crkve i države. Stanje u velikim institucijama ovog sistema je u svakom pogledu loše: finansijskom. ali je zato imala ratnu ekonomiju. strategijskom itd. sa masivnom (i skupom) marketinškom i medijskom promocijom serioznog stvaralaštva. i kulturu uopšte. što je znak da se na našu vrhunsku umetnost.257 Likovna sezona '95 – godina umerenog optimizma Opšte obeležije protekle godine našlo se u sloganu – 'Sa kulturom je lepše'. a kako ćemo videti. i dalje gleda sa različitim dioptrijama. masovni ukus koji je tačno nazvan turbo-folk kultura. unutar vladajuće partije. ideologiju. a pre svega u njenoj institucionalnoj. dala je različite razultate. finansiranje je i dalje očajno. Sistem velike zaštite kulturnih dobara ostao je nepromenjen. zapažen je i u drugim umetničkim oblastima. Iz više razloga. Šira podrška je izostala očigledno zbog nedostatka ozbiljnijeg političkog konsenzusa. kadrovskom.. Nasleđeni personalni sastav i odnosi unutar stručnih timova ostali su i u mandatu novog Ministra koji istina jeste pokazao znak dobre volje da se zatečeno stanje menja. paravojske i dr. savremena kategorizacija i kompjuterizacija centralnih registara su još uvek daleka budućnost. Nedostatak novca i volje da se on dodatno pribavi jeste objektivna smetnja. ciljeva i . Iako je primarno njeno značenje ukazivalo na novokomponovani muzički šund. Ratna epizoda države koja nije ni učestvovala u ratu. ali pravih rezultata još uvek nema. Međutim. propagandu. Ova velika akcija srpskog Ministarstva kulture zamišljena je kao jedan promenjeni vid institucionalne i državne podrške umetnicima. prefiks turbo se našao i u nekim drugim (pseudo)umetničkim disciplinama. programskom. Izgleda da su se prve ozbiljnije korekcije dogodile u uskom vremenskom periodu na prelazu između dve godine. pa smo tako dobili i turbo-slikarstvo. dobrovoljce. bez koncepcije (spasava se samo ono što je neposredno ugroženo). kao poseban fenomen formirala je i jedan novi. neuspela akcija zamišljena kao borba protiv 'novokomponovanog haosa'. za ozbiljnu kulturu i umetnost odlučujući procesi ostali su nedirnuti. Simptomatično je da je upravo u 'godini kulture' kulminirao turbo-kulturni mentalitet koji je suzbijan uglavnom neadekvatnim sredstvima. ali nedostatak koncepta razvoja kulture sa definisanjem neophodnih preduslova. medijskoj i produkcionoj osnovi. koja je uvidom identifikovala zaista krajnje poražavajuće stanje u našim ukupnim kulturnim tokovima i procesima.

Tek nekoliko istinski odličnih rezultata. još uvek nisu poznati svi rezultati konkursa koje je Ministarstvo raspisalo za materijalnu podršku umetničkim projektima. oprobano loš način. finansijsku. što je dokaz da ovaj posao projektuju i vode oni koji malo ili nimalo znaju o aktuelnoj kibernetičkoj kulturi. odlučeno je da se u njenom organizovanju unesu određene novine koje su odmah dale pozitivne rezultate. Veoma veliki doprinos ovakvom retrogradnom procesu dala su i dva umetnička udruženja koja . Salon je postao jedna mala. poput serije koncerata u Srbiji ili velike promotivne akcije u Kanu sa filmom Emira Kusturice i Bregovićeve muzike u Atini. Na suprot ovome stoji fijasko našeg učešća na venecijanskom Bijenalu koji ni izbliza nije dostigao željeni efekat iako je ta neuspela izložba bila podignuta na najviši državni interes. najzad.258 strategija da bi se on ostvario. A da se nešto u samom Ministarstvu traljavo i neznalački obavlja. Jedan od razloga je što je ceo posao oko određivanja i organizovanja našeg učesnika na Bijenalu naopako urađen: prvo se sam izlagač. I taj uspeh je iz neobjašnjivih razloga sa najnovijom promenom Saveta Salona zaustavljen. određena je institucija-organizator ovog gostovanja. Istovremeno kada je odlučeno da Beograd odustane od organizovanja jedne vrlo prestižne i u umetničkom pogledu važne izložbe kakav je bio Trijenale savremene jugoslovenske likovne umetnosti. Budući da je ova najveća godišnja likovna manifestacija u nas niz godina pokazivala evidentne znake duboke krize. zatim je savezna. Na primer. a što u normalnim prilikama stoji na početku. koji je prošle godine dao dosada najgori rezultat – po broju učensnika i po samom izgledu izložbe. institucionalnu ili javnu podršku bez kojih nema promena. neubedljiva likovna smotra kakvu nismo videli u njegovoj troipo decenijskoj istoriji. sasvim je malo da bi se dala bolja ocena stanja. samoproglasio jugoslovenskim predstavnikom. dokazi su mnogobrojni. nepozvan. Mnogobrojni latentni negativni trendovi u kulurnim tokovima ove godine su kulminirali. Zbog toga je i bilo moguće tek naknadno saznati da je zapravo iza celog ovog poduhvata stajala jedna beogradska privatna galerija koja redovno u vlastitoj programskoj aktivnosti sklizne u šund u likovnim umetnostima. krajnje medijski neuko i nezanimljivo je demonstrirana buduća muzejska kompjuterizacija i povezivanje u jedinstvenu informativnu mrežu. promenjen je i koncept organizovanja Oktobarskog salona. pa time i komesar izložbe. ne republička birokratija na tajanstven način imenovala ovog samozvanca. Ministarstvo sa ovakvim kadrovskim sastavom neuspeva da obezbedi veću političku. a organizovanje je vraćeno na stari. Ovom prilikom navešćemo samo nekoliko primera. još je ozbiljniji problem.

opredeljujući se za oprobani koncept estetičkog arbitriranja u programskim koncepcijama institucija i manifestacija likovne umetnosti. godinu koji dodeljuje Udruženje istoričara umetnosti. ukupno gledajući. iz 'novokomponovanog haosa' u 'kriptokomunističku estetiku' govori o postojećim potencijalima i dakako tek . godini. po prvi put od kada je ustanovljena. Tokom godine. ovakvo nepovoljno stanje spasla je Galerija Srpske akademije nauka i umetnosti sa dve retrospektivne izložbe (Zore Petrović i Ljubice Cuce Sokić) koji su svakako bile događaji sezone. programska koncepcija Narodnog muzeja u Beogradu. Dakle. tokom 1995. Bijenale grafike postao je ove godine međunarodna manifestacija. Ovo su sve zapravo dobre najave intenziviranja međunarodne saradnje Jugoslavije u likovnim umetnostima. i jedan ciklus izložbi koji je izazvao nepodeljena pozitivna kritička mišljenja koja su potvrđena i dodelom nagrade za najznačajniji izložbeni poduhvat za 1995.259 očigledno da nisu našla mesto u promenjenom ideološko i političkom ambijentu. No. Dakle. destruktivnim akcijama uzdramene su i neke centralne umetničke institucije. A nakon godina kulturnog embarga. sličnim. pa i ideoloških tranzicija. Muzej savremene umetnosti sve više gubi značaj u glavnom toku aktuelnog stvaralaštva. U pogledu velikih izložbi. u Narodnom muzeju su bile izložene hromoplastike italijanskog umetnika Pijemontija. obeležile su blago razvijanje optimizma koji. na listi od deset najzanimljivijih izložbi. Očigledan primer je. pored niza neprijatnih i ozbiljnih ometanja. od velikih izložbi naše savremene likovne umetnosti ovaj muzej je priredio još jednu izložbu iz famoznog ciklusa Srba-slikara u dijaspori (a koji je prekinut na izričit zahtev Ministarstva kulture). programska oscilacija u ovom Muzeju bila je evidentna što se naravno direktno odražavalo i na ukupnu sliku o našoj savremenoj umetnosti. Naprotiv. što danas unosi ne malu strepnju za aktuelne kulturne i stvaralačke odnose u ovom društvu svakojakih. glavne karakteristike likovne sezone u 1995. Tako su zapravo ova udruženja i počela aktivnost u vreme socijalističkog realizma razorno delujući na savremenu umetnost sa pozicija državnog komunizma. a dokaz je i to da se on nije našao. su priređene i prve međunarodne izložbe: u Muzeju savremene umetnosti gostovala je 'Nemačka grafika 70-tih'. ako ne dođe do sunovraćenja iz 'godine kulture' u 'godinu jedne ideologije'. zatim jedna retrospektivna izložba koja je u javnosti izazvala kontradiktorne reakcije. u Staroj barutani na Kalemegdanu priređena je autorska izložba 'River-art' koja je okupila pored domaćih umetnika i desetak stvaralaca iz Evrope. u tom smislu.

Sudeći prema njenim kadrovskim rešenjima. upravo. Da se ne bi dogodilo da od slogana 'Sa kulturom je lepše' primereniji postane 'Bez kulture je lakše'. a ovaj je u javni i politički život uneo drugačija pravila ponašanja. 1994. ukradeni Renoar iz Narodnog muzeja je brzo pronađen. pre svega je neophodno otklanjanje propusta (uporediti radio i TV 2. Ali tome se još pridodaje da je.g. Treći program Radio Beograda. marta o. 1/2. s. upravo ovaj Renoarov rad kupljen za Muzej kneza Pavla. Ako se moglo što-šta zameriti prethodnoj upravi ULUS-a u odnosu na njihovu nepotrebnu aktivnost prema izlagačkim politikama galerija. str. str. dakle onaj prvi naš muzej moderne umetnosti za koga su neki sadašnji stručnjaci Narodnog muzeja utvrdili kako je to bio period "najtragičnijih dana naše najstarije muzejske kuće" (videti Zbornik Narodnog muzeja. Dijalog. I ovaj slučaj je samo potvrdio već svima poznato: slabo ili nikakvo tehničko i ljudsko obezbeđenje naših muzeja. Prvo kadrovskih. A da bi se novi koncept sproveo. 156-157 Otklonjanje propusta Veliko očekivano čišćenje je počelo. muzeja.sek-a ovog Udruženja sa nekim sumnjivim tipovima neodređenih profesija. 233- . Veliki intenzitet zaglušne retorike zamenjen je niskim frekvencijama pacifizma i pomirljivim tonovima. da li će ovakva vrsta izložbi zapravo označiti i dugoročnu programsku orijentaciju srpskog udruženja likovnjaka.). običaje i ideološki jezik. XV-2. 1996. Zaista. doduše sa ozbiljnim oštećenjima koja će ga trajno obeležiti. Srećom. sadašnjoj će pre svega sami stvaraoci morati da upute pitanja o razlozima njenog postojanja i ciljevima strukovne delatnosti. hronično neosiguravanje zbirki i izloženih dela u stalnim postavkama itd. 52. Nespretno je ispalo da je programska i izlagačka aktivnost novizabranog rukovodstva ULUS-a započela sa onom izložbom koja je u štampi preimenovana u Slikarstvo prihoda. 54). upravo će se to dogoditi. recimo. Ratni lobi zamenjen je mirotvornim. br.260 prispelim stvaralačkim generacijama koje će zajedno svoje potencijale razviti do uobičajeno. reklo bi se . umetničkih manifestacija. te dnevne novine 3. ali svakako ne iz umetničkih krugova (vidi Beoramu br. mart 1996. vrlo visokih nivoa vrednosti i pozitivnog javnog uticaja. 1.familijarnim odnosima večitog gen.

1996. Smesta. otklanjanje propusta je neophodno. april je nadmašio samog sebe . U stvari. promišljenog i doslednog ulaganja . na primer. Pre će biti da je i ta velika priča o novom kulturnom ambijentu i raznovrsnim nostalgijama kod onih od čije se propagande ne može išta drugo čuti. čak i meteorološkim uslovima. kome u svakom trenutku preti sasvim realna mogućnost opšte prirodne kataklizme. Za jednu ozbiljnu državnu kulturnu politiku nemoguće je. Smešno je da ovu državu ne interesuje izuzetno važna aktivnost Marine Abramović na svetskoj umetničkoj sceni i da takvu delatnost ne intenzivira svojim javnim stavom i svakovrsnom pomoći itd. 53. i to ne samo u lokalnim okvirima već i u oblasti njihove promocije na međunarodnoj sceni. Ovoga puta. Mirjana Đorđević i Ivan Ilić od Ministarstva kulture ne budu finansirani za školovanje u klasama Rinkea i Kunelisa u Diseldorfu. Branka Pavića.261 234). neznanjem.samo u jednoj nedelji otvorene su izuzetne izložbe Radomira i Vesne Knežević. Zaista. Nemoguće je da. onaj koji je po svetu kupovao Renoare i druge majstore uvio je u crno ovaj muzej za razliku od ovih koji ga danas čuvaju na ovaj način. Ovaj trenutak sveopšteg haosa i beznađa možda je zapravo ponajbolje vreme da se državni finansijeri visoke i seriozne umetnosti upozore na neophodnost trajnog. bliža nam je i značajnija Kina. I šta je to što je u ovom slučaju sporno? Svakako ne to da je Ajdič posle dužeg vremena prvi autor koji u ovdašnjim oficijelnim prostorima izlaže uspostavljajući na taj način jednu od mnogih prekinutih veza. april. recimo. prvi prolećni mesec u Beogradu uvek označi veliki početak nove likovne sezone. nama isto tako neprekidno preti kataklizma prouzrokovana ljudskom glupošću. Beorama. I za razliku od Los Anđelesa. šarlatanstvom. samo još jedna od magli koje se razvejavaju. .poput svojevrsnih investicija . Bez ikakvog naslova Uprkos svemu. Stvarno. da Mrđan Bajić ne dobije veliku državnu (finansijsku) potporu za svoje projekte u evropskim galerijama. br. Izložba slovenačkog umetnika Andreja Ajdiča u Beogradu ostala je poput propuštene prilike za domaće razvikane jugonostalgičare i (re)kreatore jedinstvenog kulturnog prostora u granicama nekadašnje države.u naše najbolje stvaraoce.

očigledno na mnogo nižim strateškim nivoima. te je otuda njihova uzurpacija mogućnija. Damnjanovskog.opšte ignoracije i kretenizacije vlastitog društva sa zluradim namerama. drugih je izvesno od istog. A zanimljivo je da se do sada niko nije setio. Dobra uvertira u likovnu sezonu nije pokvarena ni činjenicom da pored glavnih medija koji su tek kroz stisnute zube prozborili o promenama u MSU. institucionalna. kako je već nekoliko puta primećeno. Muzej su u ovoj podeli. istog kreativnog nivoa. čak ni stratezi toliko razvikanog kulturnog i svakog drugog oporavka ovog zapuštenog društva. Moralni sustav i tzv. Iz takvog mentaliteta i shvatanja vrhunske umetnosti upravo i nastaju pokušaji uzurpacije programske aktivnosti. nevladini nisu objavili ni slova . u beogradsku operu. U vladalačkim slojevima ovog društva. oni nezavisni. na primer za novu postavku u MSU. čak ni resorno ministarstvo. dovede nekog "izvođača narodnjačkih umetničkih radova". nisu mogli da mi pokvare ni neke od hroničnih tendencija koje od umetničkog i kulturnog života u Beogradu prave karikaturu. U jednom nedavnom intervjuu Braco Dimitrijević je rekao" "Luvr je moj atelje. Aleksandra Đurića. A događaj nad događajima koji je prevazišao sezonski karakter i koji je sa primetnim interesovanjem javnosti bio očekivan. itd. u okviru promocije knjige kritika Dragoslava Đorđevića Slikarstvo poetske figuracije. Državna. dosad nepoznatog materijala . nekada sa grupom Mediala. ulica je moj muzej". opozicioni. ili osmelio da. Cvetkovića. tada je sasvim izvestan štetočinski nastavak aktuelnih procesa a ne priželjkivana promena. Jer. Branke Kuzmanović. utihnuo je interes za seriozne umetničke događaje. pregled Od aprila do aprila. kada niko iz establišmenta (državnog. svedoče o stvarnom visokom mestu naše umetnosti u međunarodnim tokovima. profesionalna briga za sudbinu njihovog rada ovde je potpuno nestala. jednih i tzv.262 Jasmine Kalić.makar kao puku informaciju. zajednička izložba Gordane Jocić. na primer velikih muzeja. od umetnika pod znacima navoda. Voje Stanića. svakako je Nova stalna postavka Jugoslovenske umetnosti XX veka u Muzeju savremene umetnosti. Raspoloženje mi nije pokvario ni onaj onaj univerzitetski profesor sklon uličarskim dosetkama. upravo isključivo vlastitim sredstvima i angažovanjem. recimo. Mojovića. Naravno da se u njih ne računaju bagataške zabave zatvorenog tipa. javnog) ne pokaže interes. Ovakav izrazito pozitivan utisak. Svi oni. makar se one priređivale u centralnim institucijama kulture. A za obrat u sadašnjim uslovima gotovo da nema nade. političkog. danas sa . i podsetio nas na sudbinu naših najznačajnijih umetnika na koju je ova kolumna već nekoliko puta ukazivala.

maj. Poslednjih nekoliko meseci Sedište Moći. otarasilo se balasta nacionalističih savetnika i mutivoda sada je neophodno ratosiljanje isto toliko štetočinskih boljševičkih suflera. računajući i kulturnu) i još više projektovane budućnosti (naspram pretpostavki političkih programa stranaka koje se naročito ističu u zaglušujućoj predizbornoj propagandi) sve je više onih koji otkrivaju kolektivno mentalno nazadovanje. br.) Kulturna kretenizacija Među zanimljivije zaključke koje mogu izvoditi analitičari zainteresovani za zbivanja u aktuelnim (pseudo)kulturnim tokovima. Investitor nove poslovne palate čiji je direktor i istaknuti političar jedne progresističke stranke . Ima još onih koji se sećaju da je. Beorama. Berlinski zid u boljševičkim mozgovima nikada neće ni biti srušen. Pet primera nastalih u poslednjih nekoliko dana kao izrazito ubedljive pojave nametnuli su se za ovu temu. Ukoliko se ne želi da nebeska Srbija postane kineska Srbija ili da se spusti pod zemlju. DDR! Ovi mora da čitaju samo one novine koje još nisu objavile da je srušen Berlinski zid. 1996.to ga ne vređa. Prvi primer. Nekome je očigledno dozlogrdilo da ih čita. a usled izuzetnog odijuma javnosti prema ovom vandalskom činu (rušenje istorijskih zdanja nije dozvoljena prema svim internacionalnim standardima i civilizacijskim kodeksima zaštite urbanih jezgra metropola). (Posle ovog napisao urednik Beorame obavestio je autora da njegove priloge više neće objavljivati. političke i svake druge.263 grupom mediokriteta. dato obećanje da će na istom mestu biti i nova umetnička galerija. 54. Toj nameri su skloni i oni iz nekog predstavništva u Brankovoj ulici na čijoj reklami još uvek stoji da im je sedište u Berlinu. A činjenica da svakako nije pod pritiskom izlagao sa takvima . koji se našao pogođen zbog primećivanja da je u nedostojnom društvu onih "kojima možda i nije mesto na izložbi'' kako je sam napisao. kada je pre nekoliko godina bila srušena zgrada u Knez Mihailovoj ulici u čijem se prizemlju nalazila Galerija 'Sebastijan'. a čija je osnovna karakteristika vidna kontradiktornost prema ovom vremenu (priželjkivane moralne i svake druge obnove.

kako je ista TV izvestila. Baš koliko i priređivačima ovakve postavke. razočarenje novom izložbenom postavkom tim je veće: uz tek ponekog eminentnog stvaraoca. njen glavni urednik svih kulturnih programa. sve do intenzivnog učestvovanja u mešetarenju na ionako posunovraćenom tržištu umetničkih dela što je uzrokovalo njeno totalno povlaćenje u doboku ilegalu – daleko od očiju javnosti. Ali. a danas ekstremnom tradicionalisti. jer se. lovaca na falsifikatore i ostale prevarante. Sprega visoke politike sa niskom umetnočću ovde je toliko očigledna da priziva pomisao na jedan raniji slučaj. Ovom nekada spretnom ocenjivaču savremenog stvaralaštva. i članom i progresivnih i reakcionarnih društava i udruženja. U poplavi umetničkih kolonija u našem likovnom sistemu. Ugovor o njenom osnivanju potpisali su. uz to poznati estradni istoričar umetnosti čije se višegodišnje štetočinstvo osetilo u mnogim oblastima: od zaštite kulturnih dobara. istaknuti funkcioner i aktuelni poslanički kandidat najprogresivnije stranke. preko nedozvoljenog srozavanja vrednosti umetničkih programa naših vodećih muzejskih institucija i najvažnijih likovnih manifestacija. kako je Galerija 'Sebastijan' bila jugoslovenski orijentisana po svom izlagačkom programu. ne bi dogodilo da slike budu neosvetljene ili da direktno na skulture budu nalepljene legende. poreznika. A pranje novca kroz trgovinu umetninama najslađi je posao onih koji su do (tuđeg) novca došli na lak način. Nekadašnja propala banka koja je ojadila stotine hiljada svojih štediša u vreme najvećeg 'uspeha' hvalila se. pogotovo zbog namirivanja potraživanja nekadašnjih klijenata. zbilja je obezbedio prostor za jednu galeriju. Kako su 'stručni' savetnici i u jednom i u drugom slučaju (kupci i prodavci) praktično iz istog socijalnog i profesionalnog miljea. ona je predstavljala i najznačajnije umetnike koji su imali vrlo istaknuto mesto u našoj savremenoj umetnosti. dokazujući i na taj način veličinu poslovne politike. Drugi primer. Bilo bi sada zamimljivo utvrditi vrednost iste zbirke. veoma je važno makar i povremeno osigurati umetnicima elementarne uslove za stvaralaštvo. ne predstavlja nikakav moralni problem da istovremeno bude voditelj aukcija i u organizaciji SPS-a i SPO-a. sve su to samo dobre prilike za propagiranje . svoje mesto je našla i najnovija koju je pokrenula vodeća državna televizija. ova galerija je napunjena potpuno beznačajnim ali zato izrazito komercijalnim umetnicima za čije je radove jedino važna tržišna vrednost – ali i politička probitačnost.264 i na najvišem mestu u državnoj nomenklaturi. da je drugačije. treba očekivati da će se istim učinkom trgovati i u najnovijoj beogradskoj galeriji. što je u osnovi vrlo pozitivno jer u ovom zaista teškom vremenu – za ovu vrstu umetnosti pogotovo. kolekcijom umetničkih dela plaćenom više miliona DM.

Peti primer. tako bar piše u njenom političkom programu. koji istovremeno pripada dvema najprogresističkijim strankama. Ovaj novinar-književnik. bori i protiv svakovrsnog šunda?! Biće zanimljivo videti kakav će kulturno-politički zadatak u budućoj raspodeli položaja ona dobiti: možda neku funkciju u Ministartsvu kulture ili direktorsko mesto u beogradskoj Operi. To naravno i nije razlog za zabrinutost. moramo se podsetiti na neprijatnu činjenicu da su se i veći apurdi ovde već dogodili. Treći primer.265 najordinarnijeg likovnog šunda koji se u tim prilikama nudi kao istinska umetnost novoj klasi političara i biznismena – ako oni uopšte mogu tako da se zovu. dosetio se da od brojnih likovnih i primenjenih umetnika za ilustrovanu opremu svojih sabranih dela odabere jednog našeg poznatog 'slikara'. Nelogično. a isti narod. Stvar je u ovom slučaju još neverovatnija: ovakvo direktno povezivanje prononsiranog 'slikara' sa literaturom očigledno istih vrednosti. kako smo videli u dva poslednja primera. ima prava i da ne gleda njegovu televiziju. nađu na udaru vlastitih političkih programa. mnogo poznatiji kao novinar. Znate li ko je sve politički kadar u onoj najprogresivnijoj stranci koju vodi nekada najomiljeniji i najavagardniji reditelj na jugoslovenskim prostorima – na primer i ona u pink ofarbana estradna zvezda (pevaljka) koja je opasan pad tiraža svojih ploča pokušala da zaustavi novim poslovnim aranžmanom – učlanjenjem u stranku koja se. možda solistički koncert sa filharmonijom. mnogo gore: ovo govori da neke stranke. Istu boju kao u prethodnom primeru vidimo i na jednoj televiziji koja se proslavila isključivo po beskrupuloznom širenju najnižeg etičkog i estetičkog nivoa. Na ovogodišnjem sajmu knjiga jedna potpuno nepoznata izdavačka kuća pompezno je objavila 10-tomno delo autora za koga javnost jedva da je čula kao literatu. preko nacionalističkog do mirotvoračkog naganjača. pa i oni najnezamisliviji i najgori da posle decenija bratstva i jedinstva krvi bude do kolena upravo među tom braćom u jedinstvu. Ako ovo izgleda nemoguće. pak. jer vlasnik ove komercijalne stanice za sopstveni novac ima pravo ovaj narod da zabavlja kako mu je volja. urednik i direktnor dnevnog lista. opet. zapravo opasno boluju od hronične kadrovske insuficijencije. a u kratkom vremenu prešao je put od boljševičkog. Četvrti primer. koje su već danas sigurne u vlastitu izbornu pobedu. ne. pošto je i u ovom primeru autor kandidat na predstojećim . ne bi se moglo dogoditi da se naročito njihovi kadrovi. on je. U suprotnom. Problem je nešto drugo: kako je moguće da se za jasne odredbe političkog programa neke stranke bore upravo oni njeni istaknuti članovi i funkcioneri koji evidentno u svom radu zastupaju krajnje suprotne principe. stavljeno je u funkciju predizborne kampanje.

a cilj im je bio da se isprave birokratske devijacije. Nešto obimnija reakcija protiv ideološke represije jugoslovenskih komunista zabeležena je nakon uklanjanja Rankovića kada se prvi put sa jasnim programom konstituisao paralelni sistem nacionalizama.. To svoje "ne hvala" Mića Popović je ponovio i u poslednjem javnom nastupu . Idemo dalje. 31. oportuno i povremeno neprozirno mesto srpskih intelektualaca. Sedamdesetih godina obe ove ideološke skupine našle su se u poznatom disidentskom odboru za zaštitu . Otuda počinju i da se pomaljaju jasni razlozi ovom nimalo slučajnom nizu događaja koji direktno vode u opštu kulturnu kretenizaciju. problematično. Evidentno je da je već od vremena uvođenja boljševičke vlasti u Srbiji. Na njoj je sam autor sa uzdignutom rukom u stavu odbijanja i sa ispisanim ovim nazivom. dakako među njima i srpski. kulturni radnici i umetnici tokom različitih perioda manje-više otvorenih društvenih pobuna. Ubrzo je potom na talasu studentskih gibanja '68.simbolično. oktobar 1996. Kultura jeste pobuna Postoji jedna slika Miće Popovića koja se zove "Ne. hvala". stalno bilo izrazito nestabilno. definitivno obelodanjeno postojanje jezgra nove levice koju su činili profesori Beogradskog univerziteta. Sadržaj te slike je poput znaka obeležio njegovu ukupnu životnu filozofiju koliko i stvaralačku estetiku još od vremena Popovićeve prve pobune protiv dogmatizma socijalističkog realizma u umetnosti na studijama likovne Akademije.266 izborima. realizovanje zdravog komunističkog programa.. u suštini. pred pobunjenim studentima Beogradskog univerziteta. a jedna specifična vrsta problematične produkcije instrumentalizovana je od strane politike na izuzetno primitivan i poguban način. Ovaj oblik Popovićeve konstantne građanske neposlušnosti i umetničke pobune poput njegovog individualnog pokreta otpora istrajavao je i kao lični čin uporedo sa mnogim oblicima političkih i kulturnih protesta tokom poslednjih pola veka u nas. A izbori su svojevrsni testovi inteligencije svake nacije koja se na taj način povremeno proverava. a time i njegovog specifičnog sloja koji čine tzv. Vreme. Glavna ličnost i vodeći idelog te promoter ovog pokreta sa najvišim partijskim i javnim rejtingom bio je Dobrica Ćosić. koja je stigla sa pokretom Titovih partizana.

saopštenja i peticije kojima su skretali pažnju domaće i inostrane javnosti na ugrožavanje individualnih ili političkih sloboda "govora i mišljenja" koji su sve više bivali potiskivani u poslednjoj deceniji Titovog života i neposredno nakon njegove smrti. Među ovim krajnjim pozicijama mogućeg levog ili desnog angažovanja u realpolitičkim uslovima ogroman broj intelektualaca. novolevičari (Mihailo Marković. te "meki" i "tvrdi" nacionalisti (poput Miće Popoivća. A to je svakako i cilj i smisao kulture u vremenu pobune. Njihovo javno delovanje svodilo se na otvorene proteste. Na ulicama najvećih srpskih gradova već mesec i po dana u protestnim mirnim šetnjama demonstriraju oni koji su očigledno bili za mir i pre "dejtonskog mira" i koji su jasno istakli zahteve za stvaranjem jedino moguće . činili su nekadašnji značajni partijski kadrovi (Ćosić. omogućio i jedini uski prolaz aktuelnom srpskom vladaocu ka učvršćivanju lične vlasti.). Rasulo u Muzeju savremene umetnosti . Matije Bećkovića. To heterogeno društvo.). Opšte mesto ovakve motivisanosti leži u činjenici da se na taj način osujećuje i pokušaj režima da istaknuti koncept nacionalne države (koji je završen u najvećem krvoproliću i egzodusu posleratne Evrope) zameni osavremenjenom boljševičkom državom (kriptokomunističkom). Do sada se veliki broj umetnika i poslenika kulture na različite načine obratio javnosti. januar 1997. a daleko veći broj učestvuje u građanskim demonstracijama ili studentskom protestu. dogodila se ova mirna. kako su ga popularno zvali "Dobričin štab za odbranu srpstva". Borislava Mihailovića Mihiza itd.i od suseda i od sveta prihvatljive civilne države opštih demokratskih standarda iz evropskog civilizacijskog kruga. istrajna pobuna koja je zahvatila sve slojeve srpskog društva. I taman kad se mislilo kako smo zapatili neizlečivu bolest. umetnika i kulturnih poslenika ostao je izrazito pasivan pažljivo izbegavajući rizične javne manifestacije imanentnog nezadovoljstva. bilo desne bilo leve režime. totalno neprirodnih tvorevina u delu sveta koji je demontirao svoje totalitarne. Dragoljub Mićunović i dr. 5.programa koji je uz ostale posledice.267 slobode mišljenja. kultura i jeste po sebi pobuna. odnosno. Antonije Isaković). Demokratija. Ljuba Tadić. i čekajući pravi izazov: građansku i demokratsku pobunu koja je masovno inicirana postizbornom krađom novembra 1996. Članovi ovog Odbora učestvovali su u pisanju Memoranduma SANU .

itd. u skladu sa ovim.Đukić je bez razloga i bez obrazloženja smenio i direktora MSU Zorana Gavrića a na njegovo mesto postavio Radislava Trkulju. da na zgražavanje ozbiljne kulturne javnosti u Muzeju napravi nekoliko skandaloznih izložbi. da će. postojeći tim. Da li treba da Vas podsetim na izjave R. januara 1997.268 Otvoreno pismo Nadi Popović Perićić Ministru kulture Republike Srbije Gospođo Ministre. da će vratiti publiku.suštinski razlog je mnogo složeniji. Trkulje iz vremena kada je bio doveden u Muzej: da će iz njega izbaciti jugoslovensku umetnost te da će baš on napraviti prvi spski muzej savremene umetnosti. U šovinističkoj euforiji koja je početkom devedesetih godina eskalirala i temeljno harala celokupnim srpskim društvom. U vezi s tim stalno se kulturnoj javnosti predočava da je zapravo mandat tim direktorima vremenski neograničen po Rešenjima kojima su oni imenovani. po njegovom mišljenju. Berčekom. Ovo je formalni povod za pokretanje tog pitanja . Na isti način bila je vođena i politika otkupa umetničkih dela za muzejske kolekcije koja je nažalost u većem delu podlegla ukusu aktuelnog direktora i rezultirala akvizicijom velikog broja radova koji ni po kom . anonimnih kustosa zameniti afirmisanim itd. Za javnost bi bilo zanimljivo da sazna da li se u Vašem Ministarstvu razmišlja o ovome i šta mislite da učinite.) U sredstvima informisanja u poslednje vreme često se špekuliše oko dužine trajanja mandata direktora ustanova od republičkog značaja. da će. Trkulja je 28. godine praktično ispunio jedan uobičajeni četvorogodišnji direktorski mandat. U takvoj političkoj i idejnoj klimi poslednjeg dana ministrovanja M. (Usput da Vas obavestim da gospodin Gavrić još uvek vodi sudski spor protiv MSU zbog nezakonitog izbacivanja sa posla koji je usledio ubrzo posle dolaska novog direktora.a to se najbolje pamti. obnoviti program. R. Januara meseca 1993. godine bila su izvršena istovremena imenovanja novih direktora nekih vodećih ustanova kulture u Srbiji . vođena je naopaka kadrovska politika i u institucijama kulture i umetnosti.među njima i Muzeja savremene umetnosti. u Muzeju savremene umetnosti sa velikom pažnjom prate se Vaši najnoviji javni nastupi naročito u pogledu aktivnosti sa sada već bivšim direktorom Narodnog pozorišta u Beogradu A. Od svega toga uspeo je jedino .

da su dva muzejska depoa u kojima se čuvaju najdragocenija dela jugoslovenskog slikarstva u vajarstva XX veka više od mesec dana u malteru i zidarskom šutu a slike i skulpture koje se tu nalaze prekrivene su teškom prašinom koja je po njima padala za vreme građevinskih radova. Gospođo ministre. javnost će to razumeti samo na jedan način . sasvim je izvesno. ipak Vi javno i moralno odgovarate. poput ostalih koji u poslednje vreme pribegavaju istom maniru.s. u Trkuljinom slučaju. jer računam. očekuje se da odmah učinite neophodno. Najgore od svega je. zašto Vam ovo pismo ne šaljem poštom već preko medija. o svemu tome. s tom razlikom da je pre četiri godine Muzej (i) time javno izražavao svoj stav prema tek započetom jugoslovenskom ratu. Nekako mislim da je pravi trenutak i da bi bilo zgodno da direktori koji su u istom “paketu” došli na isti način i odu. napokon. u slučaju Vašeg nereagovanja.upravo kao u vreme Gavrićevog smenjivanja. Da ste Muzej savremene umetnosti za ovo vreme makar jednom posetili. Ovo je toliki propust u radu Muzeja i neodgovornost direktora da zaslužuju hitnu inspekcijsku posetu Ministarstva kulture i Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Danas MSU zvrji prazan.269 stručnom ili vrednosnom kriterijumu ne bi smeli biti uneti u umetničke fondove muzeja od najvećeg nacionalnog značaja. da je to sigurniji način da ono stigne do primaoca.kao saučesništvo sa ovim bezprimernim kulturnim štetočinstvom. mogli ste sa stručnim timom na najkonkretniji način da razgovarate. Jovan Despotović kustos Muzeja savremene umetnosti p. 14. tome se ne treba nadati. U suprotnom. i štošta drugom iz njegove osnovne delatnosti. Ukoliko se u Berčekovom slučaju primetio makar zakasneli moralni stav za stanje u njegovom Pozorištu. na Vama je sledeći potez. a danas je u njemu na delu jedno potpuno rasulo. Razumećete. svakako. i po tome je direktor prevazišao samoga sebe i time dopunio ranija obećanja . bez publike i bez izložbene delatnosti izuzimajući Stalnu postavku . februar 1997. A ako takođe smatrate da je i ovo primer pogubnog učinka upravljanja ustanovom od republičkog značaja za šta. Beograd. .

Sa postupnim osamostavljivanjem republičkih komunističkih partija (u postrankovićevskom periodu) nastalo je izdvajanje i drugih oblasti društvenog života ponajviše i najvidljivije . koji je zadirao u direktne interese Titove opake liderske ambicije. A tada već potpuno separatna i unutrašnja politika Srbije u drugoj polovini osamdesetih godina inicirala je snažni talas najpre nacionalističke a potom i otvorene šovinističke euforije. Iza toga nastao je period totalne birokratizacije i centralizacije društva pod najdirektnijim uticajem komunističke partije. fabruar 1997. Muzej savremene umetnosti itd. a čak ni Đilasova ideološka pobuna sa najvišeg mesta nije mogla da otkloni takvu političku rigidnost. ratnog i poratnog perioda stvoren jedan potpuno nepodnošljivi jaz između onoga što je svakom normalnom stvaralaštvu neophodno i onoga što se danas vidi kao njegov stvarni ambijent u kome nastoji da s krajnjim naporom preživi. ali najvećim delom u taj položaj su dovedeni ili istinskom nebrigom i države i društva. doduše kratkotrajan jer je ubrzo izbio politički sukob sa dotadašnjim neprikosnovenim vođom naprednog čovečanstva Staljinom. Posledice te krize i danas preživljavamo u drugačijim uslovima a brojni stvaraoci i kulturni poslenici pokušavaju u gotovo svim prilikama da racionalizuju. Kardeljeva ideja samoupravljanja samo je finalna epizoda takvog procesa koji je do kraja olabavio međurepubličke veze. Najpre je veliki doprinos dat imitiranju socijalističkog realizma nalik velikom sovjetskom bratu. Ono što je zadesilo Narodno pozorište. 15. . Znatnim delom sami kulturni poslenici zaslužni su za ovakvo neslavno stanje. Oni koje sećanje bolje služi prisetiće se da je jugoslovenska kultura prošla kroz mnoga iskušenja od vremena uspostavljanja komunističke vlasti. Potpuno isti put prešle su i specijalizovane umetničke institucije (poput velikih pozorišta i muzeja) koje se na različiti način bave umetničkim stvaralaštvom. objasne i utiču na promenu tog krajnje razornog toka dominantne nacionalne misli.270 Demokratija. ili totalnim odsustvom interesovanja za te vanredno vitalne interese u područijima nacionalnog života. Preostaje rasprodaja U kulturi je proteklih godina neposrednog predratnog.umetnosti i kulture. Beogradsko dramsko pozorište.

Ovakvih primera ima za još nekoliko osvrta. na sličan način kao je urađeno. direktor Moderne galerije u Zagrebu.što je čak iniciralo tužbu hrvatske strane te hitnu inspekciju izaslanika Evropskog saveta. ali i bez toga.upravo antipropaganda srpskih intersa. U tom smislu nešto je nagovestio Igor Zidić. potrošila je pravo bogatstvo tobože šireći po svetu istinu o Srbima. Muzeja primenjenih umetnosti. Muzej primenjenih umetnosti priredio je pravu ratnohušačku izložbu o genocidu (i da ne bi bilo nesporazuma. Slično se dogodilo i sa jugoslovenskim predstavnikom na poslednjem venecijanskom Bijenalu koji ničim nije izazvao interesovanje. na primer. Muzeja grada itd. pa čak ni u finansijskom smilsu što se primarno očekivalo (prema svedočenju samog Šobajića). Istovremeno sa sramotnim izložbama koje je organizovao Muzej savremene umetnosti kakve su na primer bile ona posvećena Tesli. iznaći načina da ovo pitanje stavi na dnevni red budućih bilateralnih potraživanja između Hrvatske i Jugoslavije. ravno je opštoj katastrofi koja je pogodina celokupno društvo. jedan od čelnika HDZ-a i pomoćnik ministra kulture RH koji je nedavno pokrenuo pitanje razmene pokretnih kulturnih dobar između muzeja u exjugoslovenskim republikama. opšte destruktivne programske politike načinile su pozamašnu štetu vitalnim interesima serioznog stvaralaštva. Prisetimo se samo "ratne muzeologije" kada su neki istaknuti muzealci davali novo obeležije svojoj profesiji shvatanjem kako "hrvatsko đubre ne treba spašavati" iz područija pod srpskom upravom . ali i politički vrhovnik te visoki državni dužnosnik. ova izložba . i uža muzeološka praksa vodećih umetničkih institucija prošla je kroz izuzetno velika iskušenja. (misli se na posao koji su Hrvati odavno učinili i sada čekaju zgodnu prilku da aktiviraju svoja potraživanja). u filmu "Lepa sela lepo gore"). Ne treba sumnjati da će ovaj stručnjak.271 tokom poslednjih pet-šest godina. naravno da je potrebno praviti i takve izložbe. zatim Balkanski istočnici ili Polit-art. ali one nikako ne smeju biti nakaradne: da bi imale smisla kada su već dokumentarne. a primeri se nalaze u gotovo svim vodećim kućama kulture poput Narodnog muzeja. Pomenute su ustanove u kojima su promenjeni direktori. . Narodni muzej je načinio ciklus srpskih umetnika u dijaspori koji je jedino pokazao najniži estetički nivo naše umetnosti i to baš u najvažnijoj muzejskoj kući koju srpski narod ima. Bilo bi zanimljivo da javnost sazna šta su razvikani srpski aktivisti uradili na popisu naših kulturnih dobara koja su ostala izvan granica sadašnje Jugoslavije. završila se pravim fijaskom. sudeći prema rezultatima njihovog rada i stanjima u tim nekada izuzetno uglednim kućama. Sem programske. Da stvar bude još gora. one moraju svedočiti o stvarnom stanju na ratnom područiju.

sasvim je prirodno da ono što u protekle četiri godine nije uništeno u narednom periodu bude rasprodato . Vreme.272 I da završimo sa jednom sve prisutnijom dilemom u ozbiljnoj kulturnoj javnosti. 15. dugogodišnja direktorka Kulturnog centra Beograda. sve češće se pominje da će direktora Muzeja savremene umetnosti. inače osvedočenog neznalice u muzeološkim delatnostima. i svemu ostalom što je u neposrednoj vezi sa ovim kompleksom pitanja.na jedan ili drugi način. finansijske. Ništa bolje prilike nisu zatečene ni u oblastima kulture i umetničkog stvaralaštva. Zorana Đinđića predsednika Demokratske stranke.ostavili su samo brojne probleme kojima očigledno nisu bili dorasli ni nakon poluvekovne apsolutističke vladavine. Naprosto se od dr. . uskoro zameniti jedan nekada značajni kritičar a danas samo trgovac najordinarnijim slikarskim šundom. niti imaju pravo na uobičajenih sto dana čekanja za prve pozitivne rezultate. kao i manifestacija kojima je grad osnivač i finansijer. nove demokratske vlasti neće moći da se kriju iza ovog izgovora. Sva je prilika da ćemo.što bi zaista bio naš originalni doprinos svetskoj zaštiti kulturnih dobara. Komunisti su sa sobom odneli sve što se nmoglo poneti . u to smo sigurni. Srpska kultura u novim političkim uslovima Opozorila novi mestni oblasti Predaja vlasti u odskora opozicionim srpskim komunama protekla je na taj uzorni način da nova vlast u fijokama nije zatekla ni spajalice. Po ovoj logici. ako se to dogodi. mart 1997. Naime. Ali. novog gradonačelnika Beograda i njegovog tima odmah očekuju rezultati koji će pokazati pravac promena u delovanju države na javni život. pored brojnih prodajnih galerija dobiti i prvi prodajni muzej . Mandat sekretara za kulturu u novoj gradskoj upravi dobila je Gorica Mojović. kadrovske. Ona je među ovdašnjim najpoznatijim kulturnim poslenicima poslednja kojoj bi trebalo dati vremena da se upozna sa stanjem u kulturi grada: u svom dosadašnjem radu ona je imala brojne prilike da stekne detaljan uvid u programske. organizacione i druge probleme gotovo svih gradskih ustanova kulture.

razumno je u ovom trenutku od nove vlasti očekivati korake koji će u koncepcijskom smislu postaviti nove okvire i oblastima u kojima kultura deluje. kao i za studijski boravak u inostranstvu najboljih mladih stvaralaca koji bi se aktivirao tek od naredne godine itd. Naprotiv. Naravno da je za normalno delovanje kulture i umetničkog stvaralaštva obezbediti i neophodna materijalna sredstva. u gradskoj upravi pokaže spremnost i znanje da odmah inicira i organizuje ove urgentne poslove. radikalno smanjivanje broja umetničkih kolonija u kojima su prečesto boravili uglavnom isti. stoji isključivo u njenim rukama i javnost neće biti spremna da prihvati bilo kakve izgovore ukoliko ne dođe do preokreta u razornim tendencijama koje su i u kulturi obeležile protekli period. zapravo ne zahteva nikakva finansijska ulaganja. Kuće legata itd. Ali kako su svi svesni da su komunisti u odstupanju prvo poneli pare. za svako civilizovano društvo osetljivom i uticajnom terenu. velikih manifestacija poput Oktobarskog salona ili Trijenala savremene jugoslovenske umetnosti. mart 1997. obnova i postavljanje u nove idejne okvire likovnih manifestacija. vraćanje Umetničkog paviljona Cvijeta Zuzorić pod gradsku programsku ingerenciju (dosada je Udruženje likovnih umetnika Srbije vodilo ovu staru i uglednu ustanovu). Racionalizacija i objedinjavanje rasutih poslova poput formiranja jedinstvene direkcije za muzeje i galerije grada. Neće biiti na odmet podsetiti novu vlast već sada da će prvo sledeće odmeravanje političkih snaga biti vođeno i na ovom. te da je zbog toga gradska kasa zatečena potpuno prazna. Delo.273 U pozdravnim izrazima koje je dobila nakon promocije. a da odgovornost za sve negativne tendencije koje mogu biti eventualno nastavljene. manje značajni stvaraoci. Na početku . 28. Od sada sudbina muzeja i galerija Beograda. zatim umetničkih kolonija. Ljubljana. priprema na stvaranju posebnog fonda za međunarodnu razmenu izložbi i umetnika. nedvosmisleno joj je stavljeno do znanja da je tim činom preuzela potpuno odgovrnost za život seriozne kulture u Beogradu. kritičari neće tražiti na drugom mestu izvan njenog sekretarijata za kulturu i savetničkog tima koji će ona okupiti. neophodno je jedino da nova politička vlast.

Otuda je uvođenje uobičajenog reda od vitalnog značaja za stvaranje boljih i racionalnijih uslova za normalno odvijanje umetničkog stvaralaštva. što podrazumeva i znatan uvid u njihove materijalne. a potom i transformisati prema stručnim uzusima profesija koje se zovu umetnička kritika i teorija umetnosti. neznalaštvo ili . a nisu za podcenjivanje ni njeno poznavanje situacije u većini gradskih institucija. Podrazumeva se. Do sada ispoljeni voluntarizam. administracijom i zajedničkim pomoćnim servisom (tehnička služba. održavanje. pre svega one najuglednije među njima kakvi su Oktobarski salon i gotovo zaboravljeni Trijenale savremene jugoslovenske likovne umetnosti. a da li će do toga zaista i doći. pogotovo u najvećim i najvažnijim. Vitalni deo umetničkog sistema su i likovne manifestacije.pre svega u Muzeju grada (programski potpuno zapuštenog uz neke izložbe koje se ničim ne mogu opravdati). To se ponajpre očekuje od gradskog Sekretara za kulturu Gorice Mojović (dugogodišnje direktorke Kulturnog centra) zbog toga što ona zasigurno spada u najobaveštenije ličnosti o stanju u ovdašnjoj kulturi i umetnosti. kao i u manifestacije kojima je osnivač i finansijer grad itd. transport itd). dakle kustoski tim. programske i kadrovske probleme. U specifičnoj oblasti kulture koja nas ovom prilikom zanima . glavne probleme je moguće sistematizovati u nekoliko grupa. Ovakav izbor sekretara za kulturu u Beogradu podrazumeva da će se nasleđeni problemi vrlo brzo rešavati. njegovim stručnim savetom. obezbeđenje. programska aktivnost ostala bi autonomna u ovim kućama koje bi dobile umetničke direktore a zadržale postojeći stručni.274 Perspektive nove kulturne politike Opšta nezavidna situacija u svim oblastima javnog života Beograda odmah iziskuje efikasno menjanje zatečenog stanja po formiranju nove vlasti. One se najpre moraju racinalizovati a to znači da se svedu na neophodan broj.muzeje i galerije Beograda. ubrzo ćemo jasno videti. Naravno da bi programska koordinacija među njima bila nužna i ona bi se odvijala na kolegijumu umetnički direktora ovih kuća. Najbolja iskustva svetskih centara upućuju na potrebu formiranja centralne muzejskogalerijske uprave koja bi potpuno objedinila organizaciju ove delatnosti na gradskom područiju sa jedinstvenim upravnikom. naravno i promena njihovih direktora .a to je likovno stvaralaštvo. Svakako da je među njima prioritetno pitanje funkcionisanja makro-umetničkog sistema kroz najznačajnije ustanove . S druge strane.

Iznete primedbe sa te strane (gradski socijalisti) pokazuju zaprepašćujuće nizak nivo argumentacije i neprikrivenog zamajavanja javnosti besmislicama i lažima (što je uostalom i dosada bilo glavno sredstvo njihove politike).ne samo iz problematičnih razloga (zbog uvek istog sastava učesnika). Budući potpuno svesni realne finansijske situacije u kojoj se danas nalazi grad posle odlaska socijalističke uprave. te neophodne revizije po mnogim pitanjima koja su se godinama nagomilavala i novog.275 štetočinstvo koji su se baš u njuma najbolje videli u prethodnom periodu. Osnovna ideja tako brzog reagovanja bila je da ova gradska vlast nema prava na uobičajenih 100 dana poštede od kritika upravo zbog iznetih razloga. a to znači boljeg i efikasnijeg strukturisanja institucionalnog života gradske umetnosti. tim promenama pogođeni. zaustave destruktivne tendencije koje su temeljno ugrozile naše vrhunsko stvaralaštvo. nameću potrebu da se zatečeno stanje izmeni u prioritetnom postupku. koje će biti optimalno finansirane iz budžeta. već i zbog moralnih. do tada se već mora obavezno pokazati jasna volja novih vlasti da. Kada za to dođe vreme.ZILIK toliko je kompromitovana da mora biti egzemplarno ukinuta . makar u domenu preispitivanja zatečenog stanja. ovde smo se zadržali samo na onim pitanjima koja praktično ne zahtevaju ulaganje novih materijalnih sredstva . treba načiniti spisak najvažnijih kolonija . prema njihovim javnim i profesionalnim biografijama daju pravo ozbiljnim očekivanjima. dotle će ovakva reakcija bivših vlasti biti samo zaludna žal za . a prema sistemu pretplate. Napomena Ovaj komentar je napisan istovremeno sa konstituisanjem nove gradske uprave pre tri meseca.ne više od pet u celoj republici.sve su ovo isključivo organizaciona pitanja koja se mogu rešavati do onog trenutka kada se Beograd bude materijalno stabilizovao. Dok se odatle ne budu čule zasnovane primedbe.pre svega finansijski. Važnom delu sistema u kome deluje likovno stvaralaštvo svakako da pripadaju i umetničke kolonije kojih u Srbiji ima preveliki broj i u odnosu na broj stvaralaca koji redovno. U toku je revizija koncepcija velikih manifestacija i umetničkih kolonija kojima je grad osnivač i finansijer što je odmah izazvalo žustru reakciju onih čiji su interesi . jedina gradska kolonija . U međuvremenu su imenovani novi direktori (i upravni odbori) gradskih ustanova kulture koji. u dogovoru sa republičkim Ministarstvom kulture. Do tada. Ali. u njima borave a još više u odnosu na sredstva koja se za njih izdvajaju.

bile te grupe etničke.. način kontrolisanja svih onih grupa koje se protive takvome režimu. maj 1997. Ako je od lidera opozicionih stranaka bilo moguće očekivati uobičajene političke diskurse. kulturnih radnika. Kulturni čin je čin pobune.". a u osnovi znači konačno odpočinjanje političkih i svih drugih promena koja su pre svega izraz i posledica NATO bobardovanja Jugoslavije. Svima je dobro poznat njihov sistem poricanja svih priznatih vrednosti i stimulisanja lažnih koji odgovaraju suštini kič države. Borka Božović i Savo Ristović: "Naš duh i naša kultura se sistematski razaraju. Tako je Borka Pavićević istakla: "Kultura je pobuna protiv nasilja i kiča.276 prohujalim vremenom. uglavnom Srpski pokret obnove i Demokratska stranka drže vlast) održavaju se mitinzi i demonstracije sa parolama koje se slivaju samu u jednu poruku koje je sve glasnija: "Slobo odlazi!". nasilje je bilo način vladavine. zanimljivo je pogledati ko i šta sve od tzv.." Zatim je usledio niz istupa najuglednih stvaralaca koji su se često obraćali sa jasnim političkim tekstovima ali uvek sa naglaskom na probleme kulture u ovom društvu iznutra potpuno istrulelom. za definitivno izgubljenim (a nikada opravdanim) privilegijama do kojih su činovnici starog režima jedino i držali. Jovan Despotović. Kultura se već dugo sistematski nasilno prilagođava političkom identitetu jedne propale ideje. dovoljno je da one ne pristaju da budu apsolutno lojalne. a Mileta Prodanović sasvim kratko poručuje: "Naša . profesionalne.. 31. klasne. ali još nisu uništeni. U Savezu za promene koji predstavlja najnoviju koaliciju opozicionih stranaka (nažalost ne od svih!) načinjen je neformalni dogovor da u Beogradu nedelja bude posvećena kulturi kada bi se najpoznatiji umetnici obraćali publici te je taj program odpočet jednom "uvodnom" porukom koji su potpisali istoričari umetnosti Irina Subotić. umetnika i drugih javnih ličnosti poručuje okupljenom narodu u ovom dramatičnom trenutku pred toliko željenim preokretom.. Vreme. Kelneri i sobarice Njihovog režima Kultura vlasti Već više od mesec dana u Beogradu (i dvadesetak najvećih gradova u Srbiji u kojima demokratska opozicija. Od samog početka vladavine ovoga režima nasilje je bilo ugrađeno u njegove osnove.

kulturu nacionalne mržnje i pravoslavno-fundamentalističke samozadovoljnosti. dobar deo srpske kulture je na Miloševićevoj strani. i ne samo bez Crne Gore. ministar kulture bio je godinama lični savetnik kulturnog radnika ove zemlje Slobodana Miloševića. A komentar bi. To je kultura lažnih proroka. prepotentnu liriku tumbanja reči po padežima. za mir . ili sutra." . neko elektronskom poštom) vratili su her Grasu njegove knjige. To je kultura mržnje i isključivosti. metriku "ovoga i onoga". lažnih rodoljuba i lažnih bogomoljaca. osvestiti i shvatiti šta je od čega preče i šta je od čega važnije? Danas ovde. Naši domoljubni pisci (neko otvorenim pismom. Ginter Gras dobio Nobelovu nagradu.postavio na mesto upravnika Narodnog pozorišta. kulturu ojkača i gluvog kola. a Ivan Čolović tačno dijagnostifikuje: "I kultura je politika! Nije sva kultura u Srbiji na vašoj strani. kada se svi. koja mogu da je zamisle i bez Crne Gore.". mogao biti: jebeš život a posebno kulturu sa ovakvim ministrom kulture!". Jer će posle odlaska Miloševića stvoriti novog Miloševića. vaistinu. Zato je i dobio Nobela. Zavera. Sa Miloševićemim režimom mora da ode i kultura njegovog režima... ali pod drugim imenom. nedavno je sebe. i bez Bogorodice Ljeviške. na strani evropske Srbije. Nažalost.. Opet. koja Srbiju mogu da zamisle i bez Pećke patrijaršije. pardon B2-92).. bradate etike.. kao ministar kulture .. nego i bez Vojvodine i Sandžaka. Ukoliko nam je kultura potrebna i ukoliko ne želimo da se svi pretvorimo u bambije koji naseljavaju "Bambilend" moramo biti ovde. cak. naša braća. međutim.." Dok u zajedničkoj poruci Biljana Srbljanović i Nenad Prokić kažu: "Ne želimo dinaroidnu kulturu.za književnost!. Nagrada mu je dodeljena zato što je podržao napade zlikovačke alijanse. Kultura koja je taj režim rodila. Eto iz Štokholma. Svakoga dana!" Petar Luković u poznatom stilu kaže: "Ko ume bolje govoriti o našoj kulturi nego srpski ministar kulture? Naš ministar kulture Željko Simić nije neki običan ministar kulture kao neki drugi ministri kulture po belosvetskim zemljama.277 kultura nestala je u bezdanu koji se otvorio između ishrane u kontejneru i kiča 'Šećerane'. ali koja ne mogu da je zamisle bez Slobodana Miloševića! Kada i gde će se naša braća probuditi. dok Božo Koprivica persiflira: "Iz sveta same tužne vesti." Ljubomir Simović se pita: "Postoje. neko telegrafom. i u posadi F 177 i B-52. i bez Gračanice i Visokih Dečana. sudbinskog žrtvovanja i samosažaljenja. na strani demokratije i pravde. spoj komesarskog i sultanatskog. a povrh svega. posle dvesta godina opet nađemo u Beogradskom pašaluku?. Ne. To važi i za ustanove i za ljude i za ideje u kulturi. Sumnja se da je navodio (a jednom bio. Ona ne sme da ga preživi..

Do gladi. Vida Ognjenović. Dragoslav Mihailović. Žarko Trebješanin.. Smatrajući da ih društveni status obavezuje da svoj stav o tome egzistencijalnom pitanju još jednom iskažu.lažne i tobož posvađane opozicije i inteligencije . Zoran Hamović izdavač. istovremeno i predsednik Vlade . Ljubica Marić.stiže uskoro. s vapajem za pomoć koju niko neće želeti da čuje. od kojih ćete u mukama skapavati. Isakovića. potpisani članovi SANU pridružuju se svima koji svakodnevno ističu zahtev za promenu današnje vlasti kao osnovni uslov da se narod i zemlja Srbija izvuku sa dna na kojem se nalaze i da kranu putem oporavka i povratka u savremenu svet. Radislav Petković. potpisali Dragoslav Avramović. braćo i sestre zamorčići do svog vrhunca. do bolesti. Sima Ćirković. između ostalih. književnik i mnogi drugi. ili glumice Nede Arnerić kojoj nije zaboravljena izjava: "Zahvalna sam Socijalističkoj partiji Srbiji što je Beogradu podarila tako lepu galeriju" kako je zapisala u knjigu utisaka na otvaranju galerije "Progres" koja je podignuta na mestu nekada prestižne jugoslovenske galerije "Sebastijan". ali trebalo bi da znate da u zaklanoj Srbiji tek počinje agonija truljenja. stim da se ovaj spisak svakodnevno produžava. Gojko Subotić. književnik. profesor univerziteta. Miroslav Pantić. Naravno da ništa ne bi bilo sporno da se u nekim slučajevima ne radi o javnom pranju biografija poznatih konvertita poput Pavića. Antonije Isaković. Olga Jevrić. Decenijska tiranija i demonijaštvo Slobodana Miloševica i njegovih slugu . nestajanja. Ratko Božović. Nikola Janković. Dušan Kovačević. Aleksandar Tišma. Nikola Milošević. Radomir Reljić. Veselin Đuretić akademik. književnik. sociolog kulture. akademik. Mihailo Pantić književnik. Matija Bećković. Svetlana Velmar Janković. književnik. dramski pisac: (opravdano se pitajući "Da li smo mi normalni?"). slikar. zverstva. Milorad Pavić. Direktor "Progresa" je. Ljubomir Simović.278 Najoporiju poruku poslao je progonjeni beogradski umetnik (koji danas živi u Podgorici) Nune Popović: "Svestan sam da je teško da se izgovori i da je nezamislivo da se napiše. Milan Kurepa.. Dejan Despić." Ovo su. Milutin Garašanin. Đuretića (poslednja dvojica kao eminentni akademici svojevremeno su "prepravljali" Šešeljevu biografiju dokazujući njegovo srpsko poreklo). Krestića. bede. Ljubica Sokić. Mladen Srbinović. Andrej Mitrović. Vladeta Jerotić. Poseban kuriozitet predstavlja protest pedesetak srpskih akademika: "Odavno je postalo jasno da ostanak sadašnje vlasti u Srbiji i Jugoslaviji dovodi u pitanje i sam opstanak naroda ove zemlje. Marija Dragojlović. Vasa Pavković. Predrag Palavestra." Do sada poruke su poslali i Dejan Despić.

zavoda za zaštitu kulture. A pošto očigledno ništa danas u Srbiji nije u redu. predsednik SANU. a da je Isaković uhvaćen bolestan (dementan?) da potpiše ovo saopštenje! Doduše za Isakovića (kao i za sve ostale "prevrtače" kojih je sve više) naravno da je prirodno da vremenom promene mišljenje. Pri tome Arnerićka i sama poseduje galeriju čiji je program oličenje kiča. koji ima smelosti da kaže kako postoji dogovor da se akademici ne oglašavaju javno o dnevnoj politici (pogotovo ako je ona kritički intonirana. ali ako je apologetska . čiji je ona član Glavnog odbora?! mora boriti u ostalom i kao protiv političkog šunda vladajućeg režima. kaže kako je ovo "marginalna grupa" (a SANU broji 148 članova). jer će ona odmah najuverljivije i najvidljivije dati toliko potrebni signal o namerama i istinski dokaz o početnom procesu izmene opšteg stanja nacije kome se zdušno i zasad deklarativno teži. populističku kulturu i lažnu umetnost. za svako emancipovano društvo. Nikako se nesme dogoditi da toliko očekivane promene mimoiđu kulturu. što će zasigurno rezultirati time da će njegovo ime biti prvo (a najverovatnije i jedino!) brisano sa spiska predsednika Akademije u celokupnoj njenoj istoriji koja se zlatnim slovima ispisuju na ulazu te palate. umetničkih škola. ali bi oni najpre morali da pred ljudima na mitinzima kleknu i zamole ih za oproštaj zbog svega onoga što su činili tokom poslednje decenije šireći Miloševićevu krvavu politiku. Ta samoizabrana suicidalnost samo je pokazatelj moralnog brloga u kome su se isključivo sopstvenom zaslugom našle gotovo sve ličnosti koje su ovde trenutno na čelnim kulturnim pozicijama. između ostalog. Nesumljivo je da je ovaj nemoralni predstojnik najznačajnije srpske intitucije doveden za predsednika (tek iz trećeg pokušaja i sa samo jednim glasom koji je prevagnuo u njegovu korist) pre svega da bi u SANU uveo čuvenog ruskog "akademika" Miru Marković. . Čuli su se dakako odmah i disonantni glasovi: Mihailo Marković. kulturno-prosvetnih zajednica i dr.) kao da je sve u najboljem redu. Nije neobično ni da se u današnjoj uzavreloj situaciji neoglašavaju ni umetnička udruženja poput vodećih institucija kulture (muzeja.279 Republike Srbije Mirko Marjanović preko čije firme se. pozorišta.onda je svakako poželjna i nenarušava taj princip). morali bi da se prvo svima izvine zbog toga kakvu državu ostavljaju svojim potomcima. U najgorem položaju našao se Dejan Medaković. to samo znači da su na njihovom čelu redovno ljudi lojalni toliko da su čak spremni i u Hag da pođu za svojim vođom. vrlo vitalnu i vrlo značajnu oblast. upravo onakvog protiv koga se Demokratska stranka. obavlja i transfer Miloševićevog novca u inostrane banke i koja danas preuzima ulogu međunarodne kulturne razmene dakako prema interesima JUL-a i SPS-a. jedan od osnivača SPS-a.

280 A da bi se to zaista dogodila. Borke Pavičević. Nikako se nesme dogoditi da toliko očekivane promene mimoiđu kulturu. u Prelaznoj vladi ili Vladi eksperata što će biti prva formirana posle ove tzv. Mirjane Miočinović ili Ivana Čolovića (da ilustracije radi spomenemo tek ova imena) čiji je profesionalni i moralni angažman bez ikakvog ideoloških predznaka osim demokratskog. I sasvim otvoreno da kažem da bi to svakako morala biti ličnost poput Vide Ognjenović. osim punog profesionalnog. upravo Vlade nacionalnog užasa i saramote u bojama nakazne crveno-crne koalicije (socijalista. Vlade nacionalnog spasa.epohi Promena. dok ovde ne dobijemo takvog ministra za kultutru koji će u novom vladinom kabinetu izdejstvovati neophodna (a ne minimalna) sredstva za njene potrebe (i to ne tako što bi se ona takođe od "sirotinjskih" . preusmeravala nego direktno uzimala od prebogatih: Miloševićevih pretorijanskih gardi ili mnogobrojnih paradržavnih institucija i udruženja) dotle će ona ostati tek povremeni. komunista i fašista). recidiva kumunističko-policijskih udruženja). tokom proteklog perioda bio izuzetno inspirativan za sve one koji ozbiljno misle da se u ovoj zemlji sve mora korenito promeniti i postaviti na noge.funkcionera JUL-a ?!. neuspelih direktora nekih vodećih kulturnih instituicija niti šefovi kulturno-prosvetnih zajednica.početak njegovog silaska sa političke scene. ona će apsolutno morati da se najpre izbori ne samo za novi i drugačiji status kulture u ovom društvu već pre svega za njen znatno bolji materijalni položaj. opšta politička promena naravno da podrazumeva da se. a čije je javno angažovanje istovremeno bilo uzorno mnogim ovdašnjim umetnicima i kulturnim poslenicima. vrlo vitalnu i vrlo značajnu oblast. za svako emancipovano društvo. Dakle. većinom vrlo ružni i neukusni ukras manje-više totalitarnih režima svodeći vlastitu funkciju jedino na njihovo golo održavanje kakav je očigledno ovde danas slučaj. jer će ona odmah najuverljivije i najvidljivije dati toliko potrebni signal o namerama i istinski dokaz o početnom procesu izmene opšteg stanja nacije kome se zdušno i zasad deklarativno teži. Ovdašnji realni analitičari tvrde da tek danas nidokakvog kompromisa sa Slobodanom Miloševićem na unutrašnjopolitičkom planu po bilo kom pitanju ne može doći jer bi to označilo prvi znak njegove političke slabosti i . Ovo može postići samo ona ličnost koja ni u jednom elementu nije kompromitovana (a to svakako nisu šarlatanski predlozi kafanskih pevaljki . A tip autokratske vlasti koji on prakticira još od vremena famozne “Osme sednice” (od koje je . javnog i moralnog integriteta koje će nužno posedovati buduća ličnost na najvišem mestu naše kulture i umetnosti u narednom periodu .obrazovanja ili zdravstva.

sa protivnicima ne može biti. ministri i ambasadori. Stojan Cerović. sudova. a oko njega se granaju manje familije koje čine njihovi lični predsednici (jugoslovenskih država. Pri tome.Familija.pa i opozicionih partija. uprkos svim istorijskim činjenicama kao i procesima koji se odigravaju u postkomunističkim zemljama nepokolebljivo veruje u sasvim izvesnu komunističku budućnost sveta.281 septembra 1997. Ona naime. direktora. u takvoj političkoj atmosferi koja je sada preovlađujuća. a otvorenu varijantu levog reprezentuje aktuelni jugoslovenski režim. ukazuje da ni deobe ni predaje vlasti sa oponentima ili.) ili potpuno kontrološu ili se toliki institucionalni uticaj vrši da je teško razlučiti opravdanost (državnog) ispoljavanja interesa neke zajednice od ličnog. stalno treba imati na umu da se u svakoj vrsti totalitarizama. . vlada. umetnici i ostale javne ličnosti. Za pravo ovakvim procenama daje i sama Miloševićava supruga Mira Marković koja se ponaša na način veoma sličan verskim fanaticima koje nikakva životna realnost ne može odvratiti od uverenja u siguran epilog: zagrobno suočenje sa Bogom. zanimljivo je opservirati specifični društveni milje u kome deluju srpski intelektualci. tačno je imenovao način vladanja u Srbiji tokom devedesetih godina nazivajući taj fenomen . još gore. pa u skladu sa takvim uverenjem fanatično.ovog puta u samoj Srbiji . lažnokomunističku ideologiji režima svoga muža. nauku.bilo među samim građanima koji podržavaju režim ili su njegovi ogorčeni protivnici bilo sa kosovskim Albancima koji su već (pre)dugo vremena u stanju latentnog protesta a sada u začetku oružane pobune bilo u novom kriznom području . umetnost i sl. dekana i profesora univerziteta. sve do šefova nekih . što je od mogućih opcija najizvesnije. Ukoliko Miloševićev politički autizam eskalira. sve oblasti društvenog života (računajući i obrazovanje. Poredak familijarne vlasti Dakle. tužilaštava). održava totalno anahronu. godine prošlo ravno deset godina). kulturu. politički komentator beogradskog nezavisnog nedeljnika “Vreme”. krenula putem ozbiljnih političkih reformi. Njene "Dnevničke beleške" koje posle pauze prenosi ženski časopis "Bazar" novinske kuće "Politika" (a koje se u poslednje vreme ne bez razloga nazivaju "Bolničkim beleškama") već odavno su postale svojevsna najava događaja koji će u temelju potresati sadašnju Jugoslaviju. uz sva politička i nepolitička sredstva. aktiviraće se alternativa još jednog rata . rektora. autarhičnog diktata vladaoca.u Crnoj Gori koja je. skupština. Stožer porodice u našem slučaju je bračni par diktatora. poput exjugoslovenskih republika.

čiji je jedini zadatak da izvršavaju izričite gazdine naloge.. Pripadnici takvih zanimanja se u svakidažnjem životu nazivaju kelneri i sobarice a njima ponajviše sliče svi sadašnji predsednikovi ljudi . štampe.zapravo poslugama. doktora nauka. doista pouzdan.. upravnika vodećih kulturnih institucija itd. Miloševićevog kova počesto umeju da pribegnu. lakše se prepoznaju i shvataju procesi koji su ovih godina temeljno razarali srpsku kulturu i umetnost. jedinim . a potom i obavezni prvo za užu. brzo se dobija: naravno da nije! Sa izuzetkom. čak i kod nas.i na samo pučanstvo. ozbiljnim dnevnim i nedeljnim novinama te na glavnim državnim i trabantskim televizijama naravno da nije nimalo slučajna. Ali ako su oni po razumevanju ciljeva vlasti istovremeno i tirani.koji ogoljava ovo pravilo.ne samo vlastiti obraz. šunda i to ne samo u žutoj štampi i na komercijalnim (privatnim) televizijama. postaju najpre poželjni. njihove pojave na jednoj bogataškoj zabavi (dakako zatvorenoj za javnost) priređenoj u Narodnom pozorištu kada su deca tiranovih ličnih bankara (famozni i prevrtljivi Karići) bila neukusno promovisana na priredbi organizovanoj u tobože dobrotvorne svrhe. kiča. Bivalo je nekada. već i ugled društvenog staleža kome pripadaju. ma kakvi da su. ekonomista. zatim i za širu familiju. Totalna dominacija neukusa. novinara.njegovi lični stručnjacisavetnici sa nekada časnim zvanjima: akademika. kao i profesijama pravnika. Ne mora obavezno da znači da se nedostatak ukusa kod vladalaca posledično prenosi na podanike. uz to i estetički nazori. Sindrom kelnera i sobarica Današnji status aktuelnih režimskih političara koji opserviraju Miloševićeve ukupne potrebe sasvim je blizak onim profesijama . u totalitarnim režimima autonomnih ličnosti sa moralnim i profesionalnim integritetom koji su znali i umeli da se prema svakovrsnim apetitima i nerazumnim zahtevima vladalaca postave na častan način i tako spasu . na operskoj predstavi ili koncertu ozbiljne muzike. već i u tzv. najzad. a opšte je mišljenje da jeste. Otuda se ovde mnogi pitaju da li je iko tokom proteklih godina video vladalački par u nekom pozorištu. oni se prenose kroz institucije sistema kulture i umetnosti te medije koje kontrolišu članovi porodice . onda njihov pogled na svet.282 urednika i novinara TV i radio stanica. u galeriji ili muzeju na kakvoj umetničkoj izložbi? Odgovor. Ako je ovo tačno. profesora univerziteta itd. Brojni su primeri koji potvrđuju čvrstinu nekog profesionalnog stanovišta ispred gole sile vlasti kojoj državnici .

Kako je potpuno neprikriveno Miloševićev politički režim proglasio svakojaki "kontinuitet" . na primer.sve same nepopravljive moralne nakaze.komšije koji ga je tužio zbog uzurpacije privatnog poseda. I tako je zapravo i bilo presuđivano u njegovom političkom poretku: u osetljivim političkim slučajevima. Kako se menjalo raspoloženje diktatora tako su se njegove političke perjanice . a odskora i Draškovićevu stranku) još je upečatljivije.da li lideri pomenutih stranaka i profesionalni političari koji direktno zavise od (zlo)volje tiranina ili . utrkivale da što pre i što bolje izraze novoproglašeno opšte stanovište. kad god se to od njih očekivalo. Šta više. U jedno takvo iskušenje bio je svojevremeno doveden i kralj Aleksandar kome je nadležni sudija naložio izvršenje Rešenja u korist nekog seljaka . I tu se ne zna ko je imao nečasniju ulogu . umele i istovremeno imale hrabrost da presuđuju i na štetu ličnosti sa samog vrha društvene ili državne piramide. međutim nije moglo odvratiti od bolesne potrebe da se vladaocu dodvore promenom vlastitog mišljenja time potvrđujući ispravnost i njegove promene mišljenja. Pojedine viđenije sudije (po mestima koja zauzimaju u našem pravosuđu. ne treba biti naivan i na analogni način gledati na mesto pravosuđa u (lažno)komunističkim diktaturama. nekada. da se istovremeno prave da su zaboravili šta su prethodno radili. Najnovija faza zaoštravanja odnosa sa Crnom Gorom i preko saveznog pravosuđa koje je pod direktnom kontrolom Miloševića ovo besramno potvrđuje. Tom društvu odnedavno se pridružio i savesni javni tužilac potpuno se stavljajući na starnu Miloševićevih politički interesa u sukobu sa crnogorskim reformistima. Na njih se ponajbolje može odnosti svojevremena čuvena Titova preporuka sudijama da se ne drže zakona "kao pijan plota". A ponašanje njegovih partijskih drugova i koalicionih saveznika (računajući odavno Šešeljevu.283 Sudije su. predsednik Vrhovnog suda a ne po moralnim stavovima) nimalo se ne libe da ugraju ulogu pravnika-kelnera Miloševićevom ukupnom političkom i državničkom prestižu konačno razarajući sistem u kome sami deluju. S tom značajnom razlikom da je on u odnosu na političku vlast doveden u još nepovoljniji položaj. ili onima koji su mogli dovesti u pitanje javni prestiž njegovih partizanskih kadrova sudovi su isključivo donosili onakva Rešenja "u ime naroda" kakva su se prethodno dogovorila u partijskim komitetima.od ideološkog do državnog i imovinskog tako su u njega aplicirane i sve najgore karakteristike pravosudnog totalitarnog sistema. Ništa od toga ih. mislili i govorili. Među njima su dakako i ličnosti sa nekada ozbiljnim akademskim i naučnim te profesionalnim zvanjima. Ipak.

postala je trajno dobro u tom društvenom sloju.za novouspostavljeni boljševički režim .očekivanog a i poželjnog ponašanja sve do danas. neprekidno je negovan kao oblik . Jedino se povremeno menjao intenzitet primene tog pravila na šta su uticali brojni i vrlo različiti faktori u zavisnosti od trenutne unutrašnje političke situacije ili međunarodnog rejtinga Tita i njegovog poretka. smene direktora . pa i u jugoslovenskoj. bila je potpuno odsustvo kritičkog razmatranja negativnih procesa koji su se u svakoj državi. ministara. Vreme kulturnih prebega Odavno se nije dogodilo ovako brzo i masovno premeštanje većine naših tzv. Cena takvog društvenog položaja. Takav. moralno problematičan i kompromitujući odnos prema javnosti ili manje obrazovanoj populaciji građana koji žive u istom političkom i socijalnom miljeu. Afere koje su jedna za drugom potresale srpsku kulturu tokom devedesetih godina (na primer. Miloševićev isto tako totalitarni režim najzad je dobio priliku da pokaže svoje pravo lice netolerantnog stava prema drugačijem ili suprotnom političkom mišljenju radikalizovao je i pristup prema problemima ostvarivanja umetničkih sloboda. Titov posleratni pokret je to dobro znao i veoma mnogo je polagao na građenje predstave o vlastitom režimu te stoga nije čudo da su vrhunski umetnici i intelektualci .284 onolika sila naših akademika. koja se obavezno morala platiti. urednika u masmedijima .čak i lekara (što je do sada nezabeležen fenomen itd).veoma udobno živeli sa svim najvišim privilegijama koje su isključivo pripadale političkoj i vojnoj eliti. sudija. Logika i potreba svakog totalitarnog režima je potpuna kontrola svih oblasti društvenog života od ekonomije i privrede sve do onih koji na najdirektniji način formiraju njegov javni imidž u čemu ponajviše učestvuju upravo kultura i umetničko stvaralaštvo. kulturnih radnika iz konformističke pozicije ideološkog nezameranja ili apologetike vladajućeg režima u jedan novi vid naknadnog opozicionog aktivizma. Moralo bi se odmah istaći i to da je opšta etička norma koja je uzrokovala ovu neobičnu situaciju bila uspostavljena kao (ne)propisana obaveza još u vreme dolaska komunističke partije na vlast u Jugoslaviji sa pobedničkim pokretom Titovih partizana nakon Drugog svetskog rata.poslušni. ideološki neutralni ili članovi partije . prirodno pojavljivali. Ova vrlo određena i nedvosmislena poruka koja nije predviđala izuzetke. a danas je ona razumljiva svakome kome ima nameru da napravi karijeru u bilo kojoj oblasti. za ozbiljne intelektualce i umetnike. kooperativni.

privredom i ekonomijom a njegov ideološki mentor i vođa jugoslovenskih (neo)komunista Mira Marković preuzela je brigu o obrazovanju. ne tako . umetnosti. Tačno je i to da svako ima prava da uvidi kako je nekada bio u zabludi i da promeni mišljenje. Memorijala Nadežde Petrovi (Čačak) itd. Bijenala mlade jugoslovenske umetnosti (Vršac). reanimirane su ili pokrenute nove velike manifestacije poput Trijenala savremene jugoslovenske skulpture (Pančevo). žive umetnosti prave istinski kreativni blok prema znatnoj akumulaciji lažne umetnosti koja je tokom proteklog. Međunarodni bijenale grafike (Beograd). novinara i svih ostalih članova uže i šire familije .kelnera i sobarica njihovog ličnog režima.. (što je postala česta uzrečica) protekle godine su u srpskoj serioznoj likovnoj umetnosti pokazala zanimljivo kretanje među umetnicima i kritičarima obelodanjujući jednu veliku polemiku koja se vodi među zastupnicima estetike postmodernizma i novog ili drugog modernizma. kulturi. Jedna neformalna podela poslova kao da je tada načinjena među dvojkom tirana: predsednik Milošević se uzeo baviti međunarodnim položajem države. upravnika. Tačno je da temeljno moralno očišćenje mora započeti od onih koji su ili sami najviše zagađeni ili su dali najznačajniji doprinos tolikom zagađivanju. Ovi fenomeni prirodnog obnavljanja ovdašnje ozbiljne. a sada se priprema da na zatvorsku kaznu pošalje vođu radikalne umetničke grupe "Magnet" Nuneta Popovića zbog javnih performansa u kojima je oštro kritikovao negativne društvene tendencije za koje su odgovorni političari od samog Miloševića do novih lokalnih vlasti) svakome su jasno pokazale šta režim stvarno misli o ovim društvenim poslovima. u udobnim kabinetima i ateljeima sročena saopštenja samo pročitaju i da samo na taj način pokušaju da skinu ljagu sa sebe i svojih profesija. Ovaj skladni par je u svojim rukama prikupio praktično svu vlast komunicirajući sa podanicima isključivo preko svojih ličnih direktora. umetnika. Ali je tačno i to da nikako nije dovoljno da se njihova. Beogradskog dramskog pozorišta itd.. Iz stručnih časopisa ova diskusija se prenela u tiražnija glasila otkrivajući ovdašnjoj javnosti trenutno najuzbudljiviju i najkvalitetniju inteletualnu aktivnost. Uz brojne samostalne izložbe koje su promovisale još jednu generaciju zanimljivih najmladjih likovnih umetnika. posvećene. Muzeja savremene umetnosti.285 mnogih pa i najvećih umetničkih institucija poput Narodnog pozorišta. Dokazi o istinskoj promeni moraju biti jasno izneti. Teme nove umetnosti Uprkos svemu.

a oni su nepogrešivo vođeni svojim osetljivim moralnim kodeksom i intelektualnom hrabrošću upravo njega pozvali da im se prvi obrati i okuraži ih u njihovoj prirodnoj “ne. Na njoj je sam autor sa uzdignutom rukom u stavu odbijanja i sa ispisanim nazivom. Tako postoji jedna slika nedavno preminulog akademika Miće Popovića (izabranog svojevremeno od autoritativnog žirija vrlo različitih kritičara za najznačajnijeg srpskog slikara nakon 1950.simbolično.286 malog perioda dominirala. hvala” Mića Popović je ponovio i u poslednjem javnom nastupu . a to je sve zajedno odvodilo Popovićevu umetnost kroz mnoge zabrane ili javni politički linč kome je neprestano bivao izložen. držao je da je upravo estetika njegovog “slikarstva prizora” pravi socijalistički realizam jer je u njemu prikazivao životnu i socijalnu zbilju tog vremena. Sadržaj te slike je poput Kainovog znaka obeležio Popovićevu ukupnu životnu filozofiju koliko i stvaralačku estetiku još od vremena njegove prve. (Zanimljivo je primetiti da je povodom smrti Miće Popovića “Politika” objavila izjave mnogih koji su ili učestvovali u njegovom progonu ili su se pak pravili da ne vide kako se režim prema njemu odnosi. mladalačke pobune protiv dogmatskih postulata socijalističkog realizma u umetnosti na studijama na Akademiji u Beogradu (kada je sa grupom studenata slikarstva kraće vreme boravio u Zadru 1947. hvala”. godine. pred pobunjenim studentima beogradskog univerziteta. Kako je sam svedočio. a definitivno umetničko i ideološko “ne” demonstrirao je uporno sedamdesetih godina u famoznom ciklusu “Slikarstvo prizora” u kome je nastao i pomenuti rad. a realizam je u ovom slučaju značio istinu. Na istoj strani ovog fenomena nalaze se sve one moralno očuvane ličnosti koje nisu dozvolile da budu srozane u blato bespuća vremena “koje su pojeli skakavci” kako je govorio pokojni Borislav Pekić. a zbog tog samovoljnog napuštanja škole on jedini iz te grupe nikada u nju nije bio vraćen). Taj oblik konstantne građanske neposlušnosti i umetničke pobune Miće Popovića poput njegovog individualnog pokreta otpora istrajavao je kao individualni čin praktično do poslednjeg dana i poput . koja se zove “Ne. kada je promenom teme u svom slikarstvu izazvao prvu javnu osudu (obavezne socijalističke ilustracije posleratne obnove i izgradnje zamenio je portretima preostalih pripadnika građanske klase što je u oficijelnim umetničkim krugovima doživljeno kao javni šamar). u svim vodećim medijima i delom u vrlo značajnim institucijama kulture. potom prve samostalne izložbe 1950. a na godišnjicu njegove smrti decembra 1997. hvala” reakciji na ekstremnu nepravdu koja se u ovom slučaju zove izborna krađa. formiran je Odbor koji će dodeljivati nagradu za umetnost koja nosi njegovo ime).) To svoje “Ne. godine.

nadamo se. 12. nadoknadama i bez prekida radnog staža.) Kultura vlasti Civilna strategija razvoja kulture Ratovi su se. 192/193. Ljubljana. Moguće je stoga. drugačijom (demokratskom. to se vrlo dobro razaznaje i u aktuelnom srpskom slučaju kultura po sebi i jeste pobuna. pokazuju šta su smisao i ciljevi kulture posebno u vremu dramatičnih promena koje će nesumljivo ponovo izolovati sadašnje jugoslovensko društvo. Prvi put se to dogodilo sa dolaskom novog 'generalnog direktora' 1993. 1-31. godine. svi ovi primeri kao i mnogi drugi. liberalnom. takvima koja će biti u značajnoj meri otporna na buduće promene kroz koje će ovo društvo i ova održava neminovno prolaziti. odnosno. (objavljeno pod naslovom 'Kultura vlasti') Naša borba. dakle iz temelja promenjenom ideologijom koja će biti zasnovana na stabilnim. 5. (objavljeno pod naslovom 'Kelneri i sobarice Njihovog režima') (Odmah posle objavljivanja ovog teksta autor je po drugi put dobio otkaz u Muzeju savremene umetnosti. juli 1998. građanskom) politikom. avgust 1998. u ovim krajevima bar za kraći period (uobičajeno je pedesetak godina!) još jednom završili. Na širem planu. (objavljeno pod naslovom 'Beograd: barikade za bodočnost') Republika.287 svojevrsnog moralnog testamenta javno je prenet na generaciju današnjih akademskih građana koji su ga očigledno dobro razumeli i još bolje prihvatili. Znači. osnovna zaštita predstojećeg razvoja unas mora biti najpre data jednim modernim ustavom iz koga će proizaći korpusi svih ostalih zakona za detaljno . februar 1997. institucionalno (parlamentarno) usvojenim načelima. početi sa novim planiranjem obnove urušenog i izgradnje uništenog praktično u svim oblastima ovdašnjeg društvenog života. ali čije je Rešenje nadležni sud odbio kao neosnovano i vratio ga u radni odnos sa svim pravima. Delo-Razgledi. Naravno da je normalno da se okvir tim procesima da novom.

filozofije. a druga je "Na kraju" priređena u galeriji UNESCO-a koja je kroz čiste artificijelne radove osam umetnika (slikara i vajara) dve generacije. jedna od najvitlanijih oblasti svakog uređenog društva koje daje vidnu legitimaciju i fizionomiju svake države. da se začas prisetimo da su. režimi. odaslati dvema izložbama koje je Centar za kulturnu dekontaminaciju priredio: jedna je veliki projekat "Dosije Srbije: merenje stvarnosti devedesetih" upravo nakon berlinske premijere otvorena u Beču koja je na dokumentarnom fonu brojnih novinskih fotografija koje su obeležile proteklu epohu prikazla i niz umetnika i grupa koje su uprkos svemu u takvim uslovima uspevali da stvaraju izuzetno i za svet zanimljiva dela. Nasušna potreba tek uspostavljenog demokratskog poretka u sadašnjoj Jugoslaviji trebala bi biti njegova istinska potvrda i vitalnosti umetničkog stvaralaštva. masovnih ubistava. pokušala da uravnoteži sliku po kojoj smo bili poznati kao balkanska klanica sa realnim kreativnim potencijalom koji je za svo to vreme postojao i upravo u takvim nemogućim uslovima ostajao na kulturnoj sceni potpuno izolovan. dakle nevladinog sektora.288 uređenje pravnog. a to znači i da će načiniti vidni napor koji će dati opipljive rezultate da se koliko je moguće (a bojim se da će devedesete godine dvadesetog veka u istoriji Jugoslavije ostati zabeležene i kao period u kome je politika jednog šefa države prvi put dovela do njegove osude za ratne zločine. onih koji su se pojavili na kraju osamdesetih i onih koji su obeležili finale devedesetih. Nažalost. kulturnog i svih drugih. doduše iz nezavisnog. I prvi jasni signali su. već je postala gotovo bljutava fraza kako su kultura i umetničko stvaralaštvo. etničkih čišćenja. umetnosti itd. institucionalnog prodora u svet i jasnih signala da je ona definitivno raskinula sa militarističkog fazom (tokom protekle decenije) te se opredelila za izgradnju civilnog društva. . Da nije tako. Sovjetski savez ili Nemačka sredom veka ostali upamćeni po istorijskim doprinosima Josipa Visarionoviča Staljina i Adolfa Hitlera uprkos svim značajnim dostignućima na polju nauke. ekonomskog. uspesima i priznanjima. i oni demokratski i oni totalitarni. marginalizovan i naravno bez ikakve podrške prethodnog režima. sistema. egzodusa i razaranja na one fenomene koje ovu zajenicu treba da vrate u svetsku porodicu. podložnih normativmom uređenju. recimo.) pažnja sveta skrene sa poslednjih balkanskih ratova u proteklom stoleću. ne bi za kulturom posezali u svakoj prilici kada treba da se afirmišu u međunarodnoj zajednici. Veličina (ne brojačana niti teritorijalna) neke nacije danas se ponajčešće mere svetskim kulturnim i umetničkim standardima.

nove efikasnije mreže. institucionalne inovacije. Stoga predstoji dakako i obiman posao postavljanja principa nove kulturne strategije razvoja koja podrazumeva definisanje kratkoročnih i dugoročnih ciljeva... jer kako god da je politika demokratska. racionalizaciju adminitracije i uprave institucija kulture. Moguće je da će čak biti neophodno formiranje jednog kompetentnog tima za međuresorsko delovanje (pre svega u saradnji sa ministrastvima finansija. proširivanje izvora sredstva jer će u prvom trenutku budžetsko finansiranje ove oblasti zasigurno biti nedovoljno. kategorizaciju (prema matičnosti i značaju) kao i vertikalno i horizontalno povezivanje ustanova te stvaranja njihove.3% do 1% u prom trenutka a kasnije i celih 3% kako preporučuje UNESCO). njena. utvrđivanje koncepcija kulturnih metodologija i kulturnih praksi na kojima će se očekivane promene odigati. (Ranije sam u mnogim prilikama već objasnio zašto sam protiv postavljanja nove kulturne politike jer.) Posao ministra i njegovog ekspertskog tima su i poslovi koji se odnose na definisanje predloga za promenu zakonskih i poreskih okvira koji će dovesti kulturu na potrebno mesto u društvenom sistemu. Na vrhu ove piramide sa najvećim obavezama nalazi se Ministarstvo kulture. već ni u toj sintagmi ne želim da vidim nikakvu povezanost kulture i politike u bilo kom obliku. . postavljanje zakonskih i fiskalnih okvira koji će osigurati normalan i nesmetan razvoj kulture i umetničkog stvaralaštva. makar i minimalna promena redovno ishoduje manje ili veće udare na kulturu koja ona naprosto ne trpi. upravo njen ministar koji mora da zna da udahne novu živost u sistem. izmenjen način vođenja kadrovske politike. a kasnije. tokom tranzicije koja uglavnom podrazumeva privatizaciju. i naravno. ukratko. da da pravi podstrek strategiji kulturnog razvoja. zatim teška borba za budžetsku preraspodelu (koja treba da obezbedi povećavanje izdvajanja za kulturu od sadašnjih 0. pravosuđa i ekonomije) koji će krčiti sada zagušena mesta u seći tvrde čvorove raznih sporenja nasleđenih iz ranijih perioda različitih oblika vlasti od realkomunističke preko samoupravne do nacionalističke.289 Ovakvi sporadični primeri (a bilo ih je još) nisu dovoljni da se stekne puna afirmacija za kojom teži promenjena politička vlast. Ovoj zemlji je neophodno i potpuno otvaranje prema svetu preko direkcije SMIP-a za međunarodnu kulturnu saradnju (gde bi trebalo da se formiraju potrebni kadrovi za kulturne ataše u ambasadama i direktore jugoslovenskih kulturnih centara u inostranstvu) kao i Zavoda za kulturnu saradnju koji mora potpuno da se debirokratizuje ne bi li uspešno pratili i poput državnog servisa a ne centara političke moći podržavali projekte iz oblasti kulture.

Republika. kada se tumači prema dominantnin ideološkim sadržajima pre svega je vreme nekog novog. decentralizacija koja podrazumeva visok stepen autonomnog delovanja u uslovima lokalne samouprave. Socijalistička partija Srbije je odmah nakon formiranja 1989. A to novo vreme. po svojim potencijalima i dostignućima. inovacija..290 internacionalne manifestacije i gostovanja umetnika u oba smera: jugoslovenskih u inostranstvu i svetskih kod nas. juli 1998. da i ovom prilikom zaključim na sličan način . interaktivnost. Novim rečnikom bi se reklo da su key words (ključne reči) civilne strategije razvoja naše kulture upravo sami ti principi: demoktratizacija. participacija.moraju ostani nezaobilazni (uz prirodne modifikacije koje zahteva svako vreme) u bilo kakvim budućim promenama koje će se neminovno učestalije odigravati ne bi li se kulturni život održao u svojoj punoj vitalnosti te tako dominantan i superioran.. menadžment. Kulturno strančarenje Znatne posledice proizlaze u prilikama nerazumevanja savremene likovne umetnosti kada političari i državni časnici nisu u stanju da razaberu šta je šta u osetljivim poslovima umetničkog ocenjivanja i vrednovanja. a veća među njima u poslednje vreme nazvana je kao "decenijska greška" (nastala kao sa najvećeg političkog nivoa naložena zamena jugoslovenskog predstavnika na poslednjem venecijanskom Bijenalu).i unekoliko prilagodila imperativima novog vremena. transparentnost u donošenju svih bitnih odluka. 1-31. Osiguranje nacionalne srpske države stavljeno je u vremenu "događanja naroda" i antibirokratske revolucije na vodeću idejnu poziciji prema . domaćoj i svetskoj javnosti pokazao kao istinski uzoran i delotvoran. br. umrežavanje i integracija kulturnih ustanova. edukativnost. Oni. neprosvećenog nacionalizma koji se može registrovati u gotovo svim našim vodećim partijama "epohe političkog pluralizma i višestranačja". evaluacija. 192-193. Ova napomena dostatan je početak komentara koji treba da ukaže na koje se načine gleda na vrhunsku kulturu i umetničko stvaralaštvo iz ugla vodećih političkih stranaka u nas. interdisciplinarnost. godine proklamovala opšti kontinuitet u odnosu na politiku Saveza komunista Srbije čiju je ideologiju nasledila .

sada ne obavezni već poželjni umetnički pravac. već od pedesetih godina je diskretno otklanjana iz javnosti. a što je on bolje od svih znao otvarajući Jugoslaviju za najraznovrsnije uticaje .što je bila neminovnost. "Kad su cvetale tikve" ili "Slikarstvo prizora" ma kako da su u tom . po čemu je meren rejting i snaga političkih stranaka. kako je Sveta Lukić tačno imenovao novi. tekao je polako i postupno pripremajući dolazeće generacije stvaralaca za sve veće umetničke slobode .prve i dugo godina jedine institucije ove vrste u Jugoslaviji koji je u specijalno za njega izgrađenom zdanju na Ušću otvoren 1965. pozorištu i likovnoj umetnosti. slikari Stojan Ćelić i Miodrag B. "WR Misterije orgazma". pored ostalih. Titova epoha je. u skladu sa njegovom evidentnom potrebom da dobije što značajniju ulogu i mesto na svetskoj političkoj pozornici.291 čemu se javno mnjenje masovno određivalo (famozna "Politikina" rubrika "Odjeci i reagovanja"). No. i do stanovite inverzije. slučaj "Plastičnog Isusa". Pa iako nije mogao niti on niti njegovi najistaknutiji politički ideolozi da bespogovorno prihvati radikalnu apstrakciju u vidu recimo enformela beogradskog kruga ili gestualno slikarstvo zagrebačkog (tada je usledio poznati njegov splitski napad na ovu umetnost 1963. Pa iako je bilo brojnih nesuglasica između vrhunske politike. Politička greška koju je on načinio odmah nakon završetka Drugog svetskog rata kada se indentifikovao sa staljinizmom. koja je pak podržana od novih generacija umetnika među kojima su najistaknutija mesta imali. Proces zamene socijalističkog realizma socijalističkim estetizmom. došlo je. po čemu je kalibrisan opšti državni interes svih tadašnjih glavnih aktera političke scene. sukobi su bili uvek pod potpunom partijsom kontrolom koja nije dozvoljavala njihovu eskalaciju niti eroziju ideološke čvrstine koja je bila uspostavljena. Crni talas u filmu. a tu se pre svega misli na lično Titov stav.ali pod jednim uslovom: totalnom kontrolom režima koja je sprovođena praktično svim državni (i društvenim) mehanizmima. vajarke Olga Jevrić i Olga Jančić.). U kulturi i umetnosti glavne institucionalne položaje (i druge oblike sinekura) dobili su prosvećeni stvaraoci koji takođe jasno prepoznavali znake i sadržaje novog vremena. a u umetnosti njegovi ideolozi proglasili su socijalistički realizam za jedinu estetiku koja je moguća u umetničkom stvaralaštvu. što se tiče politike u užem kulturološkom smislu. godine. mnogi ugledni umetnici. poklanjala znatnu pažnju kulturi i umetnosti. poput Petra Lubarde ili Mila Milunovića estetički su uspešno i nesmetano formirali sliku te epohe. Protić koji je ujedno imao i veoma važnu ulogu kritičara i teoretičara moderne umetnosti i osnivača i dugogodišnjeg upravnika Galerije a potom i Muzeja savremene umetnosti u Beogradu . i poslenika kulture te umetnika.

U slučaju Srpske radikalne stranke. Julovska kataklizma koja je teško pogodila opšti život na našim prostorima reperkusirala se posebno i u poslovima kulture. koja bi (u najgorim noćnim morama) mogla postati i ozbiljnim državničkim poslenikom u kulturi. i koji zastupaju i brane neki ranije značajni umetnički kritičari i teoretičari. Ako je nekada ideološka presija bila snažna. famoznog Miodraga Đukića koji je izveo monstruozne promene čelnih ljudi u vodećim institucijama kulture poput Narodnog pozorišta i Muzeja savremene umetnosti. novokomponovanog ukusa koji je medijski i masovno podržan. gotovo da je iluzorno govoriti o pogledima na kulturu. zabrana izložbe Miće Popovića.292 vrenenu izgledali dramatični. utvrđena i odobrena krajnje destruktivna kadrovska i programska politika nekadašnjeg republičkog ministra kulture. sačuva izvorni komunizam sa svim posledicama koje takav fanatizam sa sobom donosi prouzročio je mnoge posledice. Jedna od većih je i ta da se u ovoj vrsti totalitarnih režima zakonito prenosi ukus sa vladajuće klase (kakav je bio slučaj u titovskom komunizmu. tu je na primer začeta. sa sadašnjim iskustvom i stanjem u kulturi. Izuzev kada se radi o . Personalni sastav Jula u oblasti kulture i stvaralaštva je tako porazan da je. jedan je od funkcionera stranke. na primer vlasnik i glavni uresnik televizije Pink . ali je i ostavljala dovoljno kreativnog prostora za različite kulturne subverzije. trenutnog strateškog partnera vladajućim strankama. Ovakvom stanju umnogome su pomogle i razne paradržavne institucije koje socijalisti potpuno kontrolišu kakvi su republička i naročito gradska Kulturno-prosvetna zajednica kao potpuno degenerisani recidivi socijalističke samouprave u čijim se kuhinjama programiraju i sprovode kadrovska i svakojaka druga štetočinstva. Tu je u istoj boji ofarbana ona narodnjačka pevačica. sada je u uslovima opšte besparice taj prostor toliko sužen da se postavlja razložno pitanje da li će u njemu seriozno umetničko stvaralaštvo uopšte opstati pod užasnim pritiskom lošeg. takođe znameniti funkcioner stranke. Bolesna namera da se po svaku cenu u Evropi i to baš na našem prostoru. na primer socijalistički estetizam kako smo gore videli) ili vladajućeg para (kakav je danas naš slučaj) na podaništvo upravo kroz institucije kulture i masmedije kojima rukovde i koje kontrolišu članovi uže i šire familije (o čemu smo već pisali). bunkerisanje filmova Živojina Pavlovića) ali sa kontrolisanim i ograničenim dejstvom i reperkusijama. Danas je situacija radikalno drugačija.glanog današnjeg masmedijskog legla šunda. izgledaju tačno kao bezazleni slučajevi koji su imali stanovite posledice za autore (zatvorska kazna za Lazara Stojanovića.

biblioteci. te pojedinih umetnika poput Raše Todosijevića. državne imovine. sukladno ukusu svojih novih stanovnika sve više liči na Kaluđericu itd). zaštiti pokretnih i nepokretnih spomenika kulture. To takođe ukazuje na uglavnom beznačajan kadrovski sustav i potencijal. Nešto slično Šešelj je već učinio rasprodajući kulturna dobra Skupštine opštine Zemun.293 krajnje nepovoljnim posledicama na ovu oblast kada se u obzir uzmu njihove pretrnje. urbanizmu i umetničkom uređenju javnih prostora. Otuda nastaje i ključno pitanje: ko će (personalno) i kako (programski) rešavati složena i delikatna pitanja od zaštite pokretnih i nepokretnih spomenika kulture. prema zapuštenim legatima. tzv. izdavaštva i bibliotekarstva. SPO nema značajnih kulturnih poslenika izuzev nekoliko pesnika i aforističara.. jedinoj gradskoj galerija i galerijama koje se delimično finansiraju iz budžeta grada. od internacionalne promocije jugoslovenskog i srpskog stvaralaštva do njegove veb-sajt prezentacije na Internetu ako je u dosadašnjoj praksi razorni proces zapuštanja poprimio katastrofalni zamah. muzejskogalerijskog sistema i arhivarstva do pozorišta i kinematografije. A belodana slika takvog stanja u ovoj stranci je i odnos beogradske vlasti (resora za kulturu) prema nasleđenim i novim obavezama prema gradskom muzeju. totalni urbanistički haos u kome nisu zaštićena ni najosetljivija urbana jezgra te rezidencijalna područija poput Dedinja koje. Led-art i Škart. kulturnih dobara itd. direktor Moderne galerije u Zagrebu predlažući da se između država izvrši razmena onih umetničkih dela koja. Kada se radi o razmeni umetničkih dobar koja su pod zaštitom države ta ideja zapravo nije originalna. humana ili dogovorena razmena ljudi. prvi cilj koji se ni približno ne vidi iz praktičnog delovanja stranaka na vlasti u kulturi bilo bi zaustavljanje necivilizacijskog delovanja u ovim poslovima i otklanjanje poznatih štetočina koje danas rade praktično u svim oblastima i institucijama stvaralaštva. Jedna od njih je i famozna. Balinta . U to se ubrajaju brojni vandalizmi koji se u nekim slučajevima podstiču a u nekima se nesprečavaju (narušavanje Vozarevićevog mozaika u Domu omladine. Mnogobrojna upozorenja kao i javni (umetnički) rad sa ovom temom grupa Magnet.. nameravana izgradnja spomenika Nikole Pašića na istoimenom trgu. a odatle se može nazreti i pretnja za najveće nacionalne muzejske kuće ukoliko se ova pojedinačna akcija prevede na opštedržavni posao. arhivu. Nju je prvi izneo Igor Zidić. nikada neće izići na svetlo dana iz muzejskih depoa. po njegovom mišljenju. Dakle. kao i zaustavljanje opšte kretenizacije društva koje se opet ponajbolje vidi u oblasti kulture i umetničkog stvaralaštva.

i radikala te njima priključenih nacista. takve kakve su po svim ideološkim postavkama i zajedničkog neprijatelja . Mnogi su bili streljani. Kada se to dogodi. pa čak i jedan od najvećih pesnika .prim. Republika. 197. koja se nažalost ne čuju i bez odjeka su kod kreatora kulturnih strategija u političkim strankama što je direktno zaprepašćujuće. zbog koalicionih razloga. Naprotiv! Jedan od najnovijih potvrda je i tekst Dragoša Kalajića nedavno objavljen u "Politici"... udruživanjem ove dve političke grupacije u nakaznu crveno-crnu koaliciju Jula i radikala u čijem su društvu neki naši najpoznatiji naci-likovi sve češće i javno.D.koje su u ne tako davnoj prošlosti međusobno ratovale do istrebljenja. br. u stvari mnogo manje nego između njih. J. A zapravo se još uvek čeka onakav ministar srpske kulture koji će svoj rad u vladi manje podvrgavati stranačkom interesu već usloviti istinskom promenom materijalnog položaja delatnosti za koju je javno odgovoran. potom vrlo približena dugogodišnjom saradnjom upravo vodećih ideologa novog srpskog nacizma i novog srpskog boljševizma u tada zajedničkom listu . najzad.. pa time."Dugi".demokratije. Da ovo približavanje i nije neka slučajnost pokazivala su učestala isticanja da su razlike koje postoje između ove dve političke stranke ekstremne desnice i isto toliko ekstremne levice .. Jednostavni izlivi te ljubavi sa druge strane nikada nisu odbačeni.294 Sombatija. aktuelnom glasilu Jula. moguća su optimistička očekivanja neophodnih korenitih promena u ovoj oblasti bez obzira. 16-30. Zvonimira Santrača itd.ona koja je začeta njihovim upornim pozivima (od kada su počeli jugoslovenski ratovi devedesetih godina) da se srpski komunisti i srpski fašisti već jednom ujedine. Između ostalog tu piše sledeće: . septembar 1998. samo zato što je tokom okupacije pisao . A to podrazumeva budžetsko ulaganje od barem jednog postotka bruto nacionalnog proizvoda za srpsku kulturu. kako se ta prva i uzorna (francuska . Julski fašizam Najzad se opsesija ovdašnjih novonacista ostvaruje . čak uprkos stranačkoj politici.) posrednička demokratija modernog doba na našem kontinentu odnosila i odnosi prema prema izdajnicima.

tadašnji koosnivač i član Upravnog odbora Srpsko-nemačkog društva.. godine upravo D. na zaista necivilizovan način. onda. sami sebi presudili. Još veći broj bio je kažnjen dugogodišnjom zatvorom i gubitkom građanskih prava.istakao je još 1991. Bliskost. preke sudove za slobodne medije. političko i parapolicijsko violentno ugrožavanje autonomije univerziteta. pak.Nemačkoj. sitno potplaćeni ili besplatni potkazivači i klevetnici svega srpskog. zadobili iskrene simpatije političkih istomišljenika s obzirom na njihova uporna zalaganja da se Srbi okanu te glupe zapadnjačke demokratije te da se okrenu jedinoj. kako očigledno skupa misli koalicija nacionalsocijalista... bezrazložno hapšenje četvoro beogradskih studenata. SAD i Velika Britanija su čak preventivno zatočavali u logore ne samo osumnjičene za pronemačka osećanja već i puke. kroz celokupnu istoriju počevši od onog epohalnog susreta Nemanje i Barbarose 1189. Duh istorije nam je nizom znakova predočio plodonosnu nužnost srpsko-nemačkog prijateljstva . Srpsko-nemačko prijateljstvo idealno ishodi iz najdrevnijeg zajedništva koje osvetljavaju katedre savremenih indoevropskih istraživanja. otkrivajući da su panteoni. Zaprepašćujuća je i lakoća sa kojom se upravo danas prelazi preko još jedne njegove neoprezne ali dosledne tvrdnje. oni mora da žive u zemlji koja je pod nekakvom okupacijom (što i nije netačno s obzirom na ne samo sumnje već i na dokazane izborne krađe. Šta je ovime rečeno? Jedan od mogućih odgovora je da ako su ovdašnji izdajnici.295 pronemačke oglede. kako smo videli. itd. a u nekim pogledima i potpuna saglasnost oko razumevanja savremenog sveta može se tumačiti ne samo međusobnim naklonostima.). To je put koji potiče iz velike daljine. na osnivačkoj skupštini u SANU). njima savezničkoj zemlji . kako u istom članku stoji . Naime. godine dokazanoj. analogno. Neki su. bezazlene pacifiste. nimalo pardoksalno i u ovoj prilici. mitologije i doktrine etike slovenskih i germanskih naroda prvobitno bili toliko podudarni ili slični. naše preduzeće obnove srpsko-nemačkog prijateljstva stupa na magistralni put zajedništva sudbine i misije Evropljana. te lažnodemokratske zemlje odnosile su se i odnose prema piscima pronemačkih ogleda ili onima koju su zahvaćeni pronemačkim osećanjima. Kalajić. mentalitetima ili ličnim preferencijama onih koji najodlučnije utiču na formiranje fundamentalnih i strateških linija u tim ekstremnim ideologijama već i po opštoj pojavi simulacija u svim oblastima društvenog . (Dragi Nemci i Srbi. iz praistorije .. I to baš prema pronemačkim eksponentima koji su. ka nadistoriji.neustrašivi heroji mondijalizma.i još dalje stremi.

br. godine Nadi Popović Perišić. do 1992. politike i ideologije. Upravo je za sve njih najkarakterističnije odsustvo ikakvog realnog odnosa prema stvarnosti te im se otuda radi tačne identifikacije stavlja prefiks lažno i na taj način dobija slika našeg unutrašnjeg civilizacijskog stanja. niti da je bio nevin kada je reč o ratu koji su Srbi vodili sa Muslimanima i Hrvatima u Bosni. Republika. više puta javno izneta argumentacija o njegovoj stručnoj (muzeološkoj) nesposobnosti pokazala se nedovoljnom za njegovu smenu. Napisano 9. do ekonomije. tadašnjem srpskom ministru kulture. Stoga je i potpuno prirodno da se aktuelni srpski (pseudo)fašisti (ili za one koji su osetljivi na nijanse . Jer. 202-203. Ne bi smeo da tvrdi da taj nacionalizam nije bio nevin ni kada je reč o ratu koji su Srbi vodili u Hrvatskoj. da će postati saučesnikom jednog besprimernog kulturnog štetočinstva (a povodom zbivanja u Muzeju savremene umetnosti od kada je za direktora postavljen Radislav Trkulja) nažalost se obistinila. decembar 1998. spadaju i sledeći poduhvati ovog "vladinog činovnika" odskora i u Vašoj nadležnosti: . A koliko će zaista trajati ovaj srpski nacizam pod visokim patronatom srpskog boljševizma verovatno je presuđeno sledećim prisećanjem dr. novembra. sumnja koju sam izneo u pismu upućenog početkom 1997.U borbu protiv fašista i njihovih domaćih pomagača komunista!). na Međunarodni dan borbe protiv fašizma. Mire Marković: Ni jedan obrazovan. da se ukratko podsetimo.296 života treće Jugoslavije: od državotvornosti. pa čak i da se ujedine u aktuelni vladajući nakaradni savez.ljotićevci) nađu pod nemogućom zaštitom (pseudo)komunista (kriptoboljševika). kulture i umetnosti. ozbiljan i pošten čovek među Srbima ne bi mogao da tvrdi da od 1990. u Srbiji nije bilo nacionalizma. A u taj poduži spisak. (Skoro da bi se mogla aktuelizovati jedna stara parola koja u novim uslovima glasi . „Zgodno“ za nacionalne štetočine Otvoreno pismo Željku Simiću Ministru kulture u Vladi Republike Srbije Poštovani gospodine Ministre. 1-31.

a sa druge strane.297 .totalna nebriga što se najvrednija dela jugoslovenskog slikarstva i skulpture XX veka u stalnoj postavci Muzeja drže na temperaturama od 10 stepeni (zimi) do 50 (leti) jer direktoru ni na kraj pameti nije da bi se nešto oko tog najvažnijeg posla ustanove koja se ponajpre bavi zaštitom kulturnih dobara moralo učiniti . gospodine ministre.obustavljanje rada Stručnog veća Muzeja kao statutarnog tela koje je uvek donosilo sve ključne odluke za program rada. kako onda.istovremeno apsurdni sporazumni raskid radnog odnosa sa radnikom koji je uhvaćen u direktnoj krađi . nedozvoljene podvige direktora jedne ustanove od nacionalnog značaja Ministrastvo kulture nije adekvatno reagovalo misleći valjda da je ovaj trend skladan vremenu sveopštih destrukcija. "manje stručne" činjenice iz ovog neuspelog eksperimenta sa srpskom kulturom: .podneta je krivična prijava protiv direktora zbog oglušavanja o konačno i izvršno sudsko rešenje kojim je bivši direktor Muzeja Zoran Gavrić vraćen na posao (barem Vama kao diplomiranom pravniku nije potrebno objašnjavati šta ovo znači za pravni poredak) .nekoliko krajnje nepriličnih izložbi za renome ove kuće.makar da se ona u tako ekstremnim temperaturnim uslovima unesu u njegovu kancelariju koja se jedina u Muzeju klimatizuje. nije učinjena nijedna studijska ili problemska izložba .isto tako problematična kadrovska politika zamena velikog broja kustosa koji su po raznim osnovama napustili Muzej posle njegovog delaska koju takođe vodi sam direktor. Ako na te.u poslednje tri godine direktor je izgubio dva sudska spora zbog protivpravno datih otkaza muzejskim kustosima . u šestogodišnjem mandatu sadašnjeg direktora.potpuno pogrešna postavka novih skulptura u Parku Muzeja . na taj način muzejske postavke liče na provincijalne. u uže stručnom smislu.pogrešna promena stalne postavke jugoslovenske umetnosti najnovijeg perioda koja je učinjena bez ikakvog koncepta. . udruženjske ili revijalne izložbe poput Oktobarskog salona iz njegovog najgoreg perioda . A to je dovelo do: . za otkup umetničkih dela i za kadrovsku politiku. gledate na sledeće.ispuštena zakonom određena matičnost u zaštiti kulturnih dobara XX veka koju Muzej savremene umetnosti ima od osnivanja .u najvećem delu problematičan otkup umetničkih dela sumnjivih vrednosti od kada je to postala isključiva nadležnost direktora .

kako je nekoliko puta istakla . Ovo Vam pišem sada već kao bivši kustos za skulpturu Muzeja savremene umetnosti.298 (Izgleda da je važnije tokom cele godine čuvati Trkulju na 22 stepena nego.među pokroviteljima jednog besprimernog kulturnog štetočinstva. decembra 1998. Posle njegovog pristanka i posle niza konsultacija koje su obavljene sa brojnim kulturnim poslenicima. Da Vas. 20. godine da bi mu ponudila mesto direktora Muzeja savremene umetnosti ne bi li se opisana opšta propast ove ustanove zaustavila. upravo kao ministar kulture našla u položaju koji joj nikako ne priliči . Ćelića."kada za to bude zgodan momenat". isti direktor . netačno potpisivanje ilustracija (čak pogrešno navođenje imena autora) i nerazlikovanje umetničkih medija u nekim muzejskim publikacijama .neodgovorno ignorisanje stručnog mišljenja kustosa o rizicima kod priređivanja putujućih izložbi ili pri proceni vrednosti umetničkih dela za osiguranje (kada je predložene realne sume direktor samovoljno smanjivao na petinu čime je upravo prizivao moguće krađe) . Jovan Despotović ps. gospodine ministre.osvedočena neznalica u svim pitanjima . po drugi put za pet godina. Konjovića.totalna nebriga za umetnička dela . Za nju je taj "zgodan momenat" očigledno nepovratno prošao. obavestim i o sledećem što može biti da ne znate. tobože je bila donela odluku da se novo imenovanje obavi. Šumanovića. čime se ona.. recimo.naopako reprodukovanje.) . U javnosti se i povodom ovog slučaju sa zanimanjem očekuje da belodano sazna da li se i Vaša lična (politička) ambicija nalazi ispred (kulturne) savesti koju svakako podrazumeva položaj koji trenutno zauzimate. Srbinovića. Vaša prethodnica na toj funkciji neodgovorno se poigrala sa ugledom jednog našeg odličnog likovnog umetnika pozivajući ga aprila meseca 1997. Beograd.skulpture i slike koje se čuvaju u muzejskim depoima kada su ona prilikom izvođenja građevinskih radova ostala nezaštićena od grubog betonskog otpada i malterske prašine . Nadeždu Petrović. Dobrovića. Bijelića. Protića..bezrazložno i sramno istupanje Muzeja (po izričitoj želji direktora) iz Odbora nagrade za likovnu kritiku "Lazar Trifunović" iako se svojevremeno prvi našao među njenim osnivačima. Naime.

299 muzeologije neophodnim za vođenje kuće od najvećeg nacionalnog i kulturnog interesa. Anticivilizacijski trend Najveći deo istorije umetnosti (sve do novog doba) koja je oduvek bila predmetom akademskog interesovanja zapravo je povest vladalačkih. odmah pošto sam o stogodišnici rođenja akademika Sretena Stojanovića u jednoj maloj beogradskoj galeriji priredio izložbu njegovih dela. ali me je direktor.g. U tom procesu bilo je perioda kada se o umetničim dostignučima veoma mnogo vodilo računa. godine nisam realizovao jednu izložbu koju je on sam zakazao za sredinu 1999! Ovakvo obrazloženje Upravni odbor Muzeja naravno da nije mogao da potvrdi već je otkaz zamenio novčanim kažnjavanjem u narednih šest meseci. potom Renesansa italijanskih gradova čiji je vrh obeležila. decembar 1998. na primer: dokle mislite da je normalno da se očigledna beskrupuloznost i otvoreno šikaniranje ovog "vladinog činovnika" u Vašoj nadležnosti. stoji kako 1997. Uvek su vrhunska umetnička ostvarenja nastajala kao direktne porudžbine najmoćnijih sa vrha političke piramide onih koji su raspolagali neograničenim finansijskim sredstvima i istovremeno spremnih da deo tog bogatstva ulože u stvaralaštvo čime nisu samo dokazivali vladalačku moć već i prefinjenost sopstvenog estetičkog ukusa koji je trebao. ima trpeti? Ili. renesansa Paleologa kojoj je zaštitnik i ktitor bila ta carska vizantijska dinastija (u čijem su obodu nastali i neki najvredniji spomenici srednjovekovne srpske umetnosti). U Rešenju o prestanku radnog odnosa koji mi je uručio 1. koji su kao najvredniji deo civlizacijske baštine kroz vekove ostali sačuvani do danas. kipova. arhitektonskih zdanja i dr. dinastičkih. 21. pokušao je da me bez razloga i protivno pravu istera sa posla. septembra o. a posle petnaest godina rada na mestu kustosa Zbirke skulptura. premestio na drugo radno mesto. slikarija. postajući paradigmom . da li i Vi umišljate da se ovde bez posledica unedogled može poigravati sa sudbinama ljudi i njihovih porodica? Danas. očigledno time nezadovoljan. dozvolićete mi gospodine Ministre i neka sasvim lična pitanja. i bivao predmetnom divljenja koliko vlastitih podanika toliko i zavidnih konkurenata ili suseda. Na kraju. primerice: V vek klasične Grčke u čijim su slobodnim gradovina građeni najveći hramovi starog sveta. crkvenih i plemićkih narudžbina najraznovrsnijih umetničkih predmeta.

veliki prostor koji je i omogućio da se u periodu Modernizma tokom celokupnog XX veka enormno uveća broj umetnika. pri čemu i faktor oponašanja uvek igra značajnu socijalnu i psihološku ulogu. Analogno tome. Primera ima na pretek. A kako je ovde već uspostavljen model obaveznog reprodukovanja ukusa vladaoca najpre u njegovom privatnom i službenom krugu pa potom na niže slojeve u tom ličnom poretku. moćna firentinska familija Mediči koja je sem svetovnih vladalaca davala i verske poglavare . te su umetnička dela nastala u takvim uslovima sa nestankom naručilaca redovno završavala u zaboravu. Ovo je zapravo slučaj sa onom vrstom "zatvorenih" društava. da se kroz medije masovne komunikacije umnogostruče njeni ljubitelji i konzumenti. Može se reći kako je upravo povest umetnosti bila izrazom estetičkih shvatanja velikih porodica koje su u svom okrilju imale mesta i za najznačajnije umetnike svojih epoha a koji su ih za uzvrat u svojim delima na najreprezentativniji i najvredniji način učinili besmrtnima.300 mecenaštva. međutim i paralelan tok koji nastaje sa ne tako retkim nametanjem ukusa naručioca koji se bezuslovno reperkusuje na umetničku vrednost umetničkih dela. raznih monopolista itd. Njoj se dakako moraju pokoravati i umetnici koji su prinuđeni da odustanu od profesionalnih standarda i da se maksimalno prilagode zahtevima naručilaca. već sada su anonimni.industrijalaca. čak obavezujuća norma. takođe. Da se samo zadržima na nekima iz ovog veka: umetnici koji su opservirali "ukus" Hitlera i Staljina danas su anonimni. na primer u najvećim muzejima. da se poput i drugih tržišta formira i berza (aukcije) umetninama. pa je time i za likovno stvaralaštvo otvaran dotad nepoznat. To grubo mešanje u estetička pitanja redovno je dovodilo do neuspeha. Ovaj vid dvorske umetnosti zamenjen je drugačijom sa pojavom i jačanjem građanske klase a manir samopotvrđivanja i ovekovećenja nastavljen je sa novim poletom. Svi ovi razlozi uticali su da se ekonomski ojačaju uslovi za seriozno umetničko stvaralaštvo što je kako vidimo.rimske Pape. razumljivo je da su u umetnost ulagana sve veća sredstva. treba očekivati da se . ko se seća umetnika i njihovih postignuća sa poslednje seanse kolektivnog portretisanja Maršala Tita u Bugojnu 1979. Postoji. upravo apsolutizama kada se estetička shvatanja vladaoca raznim načinima nameću kao opšta. bez ikakve nade da odatle izađu umetnici koji izrađuju "zvanične" portrete predsednika Miloševića koje gledamo na tekućim mitinzima odanosti. Budući da je znatno omasovljen sloj ekstremno bogatih . iskorišćeno na najbolji način jer je savremena epoha svakako najzanimljivija po svim parametrima u poređenju sa tradicionalnim. da se stilske epohe znatno brže i ćešće smenjuju. godine. trgovaca.

Oni koji po vlastitim načelima ne pripadaju ikakvom civilizovanom poretku odskora su krenuli u frontovski obračun sa ostatkom pobunjenih građana koje doživljajavu kao deo novog svetskog poretka. profesora i studenata. dakle. "sponzori" kako se danas uobičajeno kaže. sve do umetnika. Civilizovani svet je najzad rešio da ih stavi u izolaciju a ne kao do sada samo njihove domaće žrtve. I po tome se može uvideti kako je ovde nedvosmisleno u toku negativna istorija. zapravo sugeriše neke sumnje. Ponovno izvođenje na sud Miroslava Nuneta Popovića. redovno u obrnutoj srazmeri sa mestom u umetničkom sistemu autora kojima se oni obraćaju . zombirani svedoci jednoj nakaznoj vlasti sa paklenim namerama i učincima. intenzivirano je u najnovijem periodu kada je režim po prvi put u poslednjih osam godina osetio stvarno i po njega opasno zahlađenje odnosa međunarodne zajednice.301 uskoro iste umetničke vrednosti prenesu na sve državne i privatne dinastije koju su trenutno u formiranju. vođe umetničke grupe Magnet. Iskustvo nas je naučilo da je visina položaja ličnosti koje se pojavljuju kao mecene u autokratskim društvima.uglavnom za portretisanje istaknutijih članova familije ili izradu pejsaža sa njihovom nepokretnom imovinom. To je ujedno bio i znak da se krene u odlučno izmirivanje računa sa svima onima koji nikako nisu pristajali da žive u uslovima diktature niti da budu pasivni. odnosno uređivanje u skladu sa aktuelnim idejnim programom vladajuće koalicje svih onih koji ne liče na njih niti misle kao oni .od nezavisnih medija i novinara. zatim univerziteta. 13.1999. Strah od promena Svetlo i mraku Disciplinovanje. Jedna je da njih dvojica baš i nisu toliko sigurni. pod iskonstruisanom optužbom da je dva policajca koja su ga hapsila zbog izvođenja performansa "88 jaja za novu gradsku vlast" (koji je uzgred bio prijavljen i odobren upravo od te gradske skupštine) vređao i time ih sprečavao u vršenju službene dužnosti zašta mu je zapraćena kazna zatvora od šest meseci do tri godine predstavlja potvrdu tog procesa. To da se tužitelji ni ovog puta nisu pojavili na suđenju otvara nekoliko pitanja. mart. ukupni anticivilizacijski trend definitivno u pogrešnom pravcu. Vreme. niti su spremni da se na osnovu lažnih optužbi suoče .

i 1998. itd. te predstavnika brojnih stranih i domaćih nevladinih organizacija koje prate stanje ljudskih prava u Jugoslaviji. i primer lične hrabrosti u pružanju individualnog otpora Miroslava Nuneta Popovića za njih bolan a za istomišljenike podsticajan. A to da javni tužilac i dalje insistira na krivičnom gonjenju pokazuje da se radi o direktnom nalogu vlasti da se umetnik poštopoto utamniči ne bi li ga pridružili onom knjaževačkom sabratu aforističaru. Efikasnost te borbe za novo društvo u Jugoslaviji nagoni ih na ovakve nerazumne poteze ma koliko da su za njih kompromitujući. pri čemu je dirao naša neuralgična ideološka mesta.oni koji tako očigledno osvetljavaju buduće vreme i epohu novog veka i milenijuma. inteletualnoj i umetničkoj javnosti u srazmeri je spram uverenosti da je ovo možda zadnji tren da se nepoćutni koji protestuju ili pružaju otpor kazne i zastraše. da se makar na unutrašnjem političkom planu (dakle za domaću upotrebu) ispolji tobožnja rešenost da se postojeći svetionici . nasuprot ovim nagađanjima sasvim je transparentan postao strah režima od neumitnih promena koje se čak i njima čine vrlo skorim. U čast progonjenog umetnika. Beogradu i Nišu !997. Saša Stojanović je izveo performans "Čovek". godine ("Poslednji pokušaj lečenja zemlje"). maltretiranjem i u krajnjem slučaju i ponižavanjem jednog slobodnog mladog čoveka učini dovoljno ubedljiv efekat na onu javnosti koja bi mogla pomisliti da je ovde moguće nekažnjeno izvrgavati bilo kakvoj (naučnoj. slikar po umetničkom obrazovanju) koji je u poslednje vreme na svoj rad skrenuo pažnju javnosti u brojnim prilikama: u Prištini 1996. neposredno pred početak rasprave na platou ispred Palate pravde u prisutvu novinara. No. medijskoj. ugase ne bi li pao potpuni mrak u skladu sa pomračenjem aktuelnog totalitarizma. Njegov najnoviji beogradski rad sastojao se od iscrtavanja konture Nuneta Popovića na hartijiu na kojoj je potom ispisao članove Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima: "Niko ne sme biti proizvoljno uhapšen. Silina najnovije državno-represivne ofanzive prema slobodnoj akademskoj. Osećaju oni vrlo dobro da je. Novom Sadu i Beogradu ("Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija").302 sa okrivljenim Nunetom Popovićem. među svim ostalima iz tog časnog društva. pritvoren niti proteran" i "Svaki čovek ima pravo da slobodno učestvuje u kulturnom životu zajednice. umetničkoj) kritici vrhovne čimbenike vladajućeg poretka. Stojanović je mladi stvaralac (Leskovac. 1968. ličnosti od javnog znača i druge publike koja je prisustvovala suđenju iskazujući time građansku solidarnost i odsustvo straha od samooslobađanja. da uživa u umetnosti i da učestvuje u naučnom napretku . Druga je da se ovim povremenim pritiskom. 1997. Beogradu ("Poslednji pokušaj lečenja zemlje" i "Umazane ruke brzo se peru") 1998. Novom Sadu.

te procesa koji su je tekvom prouzročili? Međutim. budu otvorena dok traje agresija. poput londonskih pozorišta koja su nastavila da igraju tokom II sv. književnog ili umetničkog dela čiji je on tvorac. 208-209. da se održavaju izložbe i koncerti itd. Masovna terapeutska razbibriga Od prvog dana inrtervencije NATO-a na Jugoslaviju beogradske kulturne institucije su se hrabro i opravdano opredelile da.303 i u dobrobiti koji otuda proističu.specifično promišljanje i tumačenje stvarnosti. mart 1999. U Beogradu je fizički ponajviše postradao Muzej savremene umetnosti (za koji se istine radi mora reći da svojevrsrnu unutrašnju "agresiju" trpi već više od šest godina) pa mu razbijanje stakala na fasadi tokom raketiranja Poslovnog centra Ušće gotovo dođe kao bukvalna slika stanja koja u njemu vlada od 1993. br. rata. Strah režima od promena očito je opravdan. No i neke domaće vodeće institucije kulture doživele se sličnu sudbinu. Kada se ovaj rat završi naravno da će na red doći i ozbiljna . Svojim radom. ja se borim za promenu autoritarne svesti". Svako ima pravo na zaštitu moralnih i materijalnih interesa koji proističu od svakog naučnog." Objašnjavajući motive ovakvog nastupa Saša Stojanović je istakao sledeće: "Performans 'Čovek' je moj nežni način protivljenja besmislenom sudskom procesu protiv Nuneta Popovića. 1-31. masovna terapeutska razbibriga ili upravo suprotno tome . uz druge krajnosti koje su zatekle kulturne institucije i njihove programe nažalost izvedeno anticivilizacijsko i nesrećno lupanje izloga baš na kulturnim centrima zapnoevropskih zemalja u samom centru Beogradu koje stvara jednu potpuno kontradiktornu sliku sa onom koja se uz krajnje napore stvara u svaničnoj unutrašnjoj i spoljnoj politici države. Republika. Jedino je u ovom trenutku iskrsla delikatna dilema: da li su u ekstremnim uslovima kultura i umetnost zabava i neophodna. ideološkim i egzistencijalnim prvenstvima. godine. evidentna je bila i činjenica da kultura (mislimo zapravo na kulturne rubrike u elektroinskim i štampanim medijima) prve nestanu ustupajući mesta ionako skučenom prostoru potpuno posvećenom političkim. Ali je. da bioskopi rade. kojim se očigledno ugrožavaju osnovna ljudska i stvaralačka prava.

Ipak od svih galerija i umetničkih institucija koje se bave likovnim stvaralaštvim najnespretnije je. A o tome se zasigurno i bez izuzetka mora povesti računa posle ratova kako nas je istorija sasvim sigurno podučila. 15-16. dok su druge ili aktuelizovale vlastitu programsku aktivnost saglasno dnevnim događajima (a naravno da uvek postoje izrazito senzibilizirani umetnici koji promptno reaguju na ovakva zbivanja) ili su pak (poput nažalost neotvorene izložbe Miloša Bajića u Narodnom muzeju ili prikazane izložbe Vide Jocić pod nazivom "Apel za mir" u Centru za kulturnu dekontaminaciju) iz opusa doajena srpske umetnosti izdvojili one njihove estetičke i etičke poruke koje upravo ovakvo vreme potrvđuje. dakle koje imaju vanvremenski karakter. ovakva vremena zapravo najdirektnije otkrivaju bez ikakvih političkih ili pseudoideoloških maski pravo stanje među domaćim stvraocima i kuluturnim poslenicima.ona koja su druge ustanove poput Narodnog muzeja pravovremeno i adekvatno preduzele. reagovao ULUS svojim Otvorenim ratnim ateljeem u Knez Mihailovoj ulici u kome su se na nesreću okupili ili samo osrednji i beznačajni umetnici ili oni koji čak i ovako tragičan trenutak srpske istorije koriste isključivi za vlastitu opromociju kako je to na samom početku neukusno učinio slikar Radislav Trkulja – 'generalni direkor' Muzeja savremene umetnosti. odnosno zašto čak i danas nisu u njemu učinjena neka od obaveznih mera zaštite umetničkih dela od najvećeg nacionalnog značaja .304 rasprava o tome zašto je ovaj muzej ostao do poslednjeg trenutka nezaštićen. maj 1999. Neke galerije su nastavile sa uobičajenom aktivnošću kao da je sve u najboljem redu. Slična nesnalažanje mogla su da se zapaze u i delu beogradskog galerijskog sistema koji se takođe dvostruko programski odredio prema aktuelnoj situaciji. Danas. mada sa izrazito pozitivnom namerom i idejom. Bolna zavera ćutanja Jedno od najobeshrabrujućih i najužasnijih pitanja koja su postala mora praktično svih specijalizovanih domaćih profesionalnih instutucija je zašto je toliko mali odjek iz sveta kao podrška mnogobrojnih apela koje jugoslovenski muzealci i zaštitatri uporno upućuju ne bi li . No.

makar oni domaći spomenici kulture koji su samim time što su evidentirani. Leskovcu. da će se posle tog rata "sagraditi još lepši i stariji Dubrovnik". A takvih prvorazrednih verskih i umetničkih kompleksa i u sadašnjoj Jugosalviji ima podosta. recimo za vreme granatiranja nekih primorskih gradova. među mnogobrojnima. A i zbog takvog odnosa nad nama se danas nadvila opasnost da su neposredno ugroženi (ili su već srušeni) manastiri Gračanica i Rakovica. crkve u Prizrenu i Đakovici. društva i države. lako i očigledeno krajnje nepromišljeno je onda bilo kada su se neki od vodećih srpski muzealaca (prema vlastitim izjavama) dali "presignuti na križ" da hrvatske umetničke predmete nisu ni dodirnulu (nisu ih zaštitili) radeći na terenu kao deo Kriznog štaba koji je formirala Vlada Srbije (mada su po svim ratnim kultunim konvencijama bili dužni da ih sve. Pećka patrijaršija. etnokompleks Sirogojno. Jer.. Naravno da ovakvi primeri. kako je u nekim institucijama krajnje traljavo izvršena osnovna zaštita . kada sve ovo jednog dana prođe. ali svakako da daju jedan deo objašnjenja za muk koji se nikako ne sme nigde i nikada dogoditi. istovremeno će se morati preispitivati i takvi njegovi delikatni i vitalni segmenti kakvi su i stanje u zaštiti spomenika kulture i muzeologiji (na primer: kako je moguće da svi nepokretni spomenici kulture nisu za ratne prilike vidno i propisno obeleženi. itd. među svim temeljnim poslovima koji predstoje u obnavljanju ove nacije. Novom Sadu.. nimalo neopravdavaju opštu zaveru ćutanja civilizovanog sveta. tadašnjeg načina "ratne muzeologije". odn. No. za nas danas neshvatljivi i upravo frustrirajući za sve one koji deluju u ovoj oblasti jer svedoče ne samo o učinjenim profesionalnim greškama već i o nekim više puta izraženim naravima.. Bojim se da su odgovori na ovo pitanje zaista bolni ma koliko oni bili nerazumni. mnogobrojna graditeljska i arhitektonska remekdela itd. Dok "Srbija nije bila u ratu" lako je bilo domišljati se tokom opštejugoslovenske drame prve polovine devedesetih. stavljeni pod neposrednu zaštitu UNESCO-a te su postali deo ukupne svetske civilizacijske baštine koja se mora sačuvati za potomstvo. Uostalom čak i usred Beograda kada su nekoliko puta bačene bombe na jedinu džamiju zavodi za zaštitu kulture ni su se oglašavali. bez obzira na etničko i nacionalno poreklo spašavaja od uništavanja) itd. Ipak najgore od svega je bilo da su domaći zaštitari kulture ostali nemi kada su rušene kulturne institucije u Sarajevu ili kada su na samom kraju tog rata oćutali miniranje islamskih verskih i umetničkih spomenika u Banja Luci itd. formalno-pravno gledajući. muzeji u Beogradu.305 se spasla pokretna i nepokretna kulturna dobra od ratnog razaranja tokom protekla dva meseca.

Ova izložbena prezentacija o tome na ubedljiv način svedoči. izboriti da srpski ministri "za" kulturu to zaista i budu umesto da kao u poslednje vreme. poslenici Republičkog zavoda za zaštitu kulture sa područnim zavodima i muzejima tek preko sredstava za javno informisanje poput ostalih građana saznaju šta se događa na terenu. Ali ovi umetnici se nažalost nisu.306 nepokretnih i pokretnih umetničkih objekata. godine nestručno vršeni građevinski radovi na depoima kada je umalo . oglasili kada su u MSU početkom 1997. Jedna ratna beleška o kulturi Imitacija kulture Tek otvorena izložba "Slomljenih figura koje će povratiti formu" koju je u Galeriji "Progres" (kako je posebno naglašeno: na inicijativu Hadži Dragana Antića) otvorio Željko Simić. opet prema vlastitom svedočenju.a u profesionalnom smislu i nedozvoljeno). 25. maja kada su devastirani atelje i dela koja se u njima nalaze vajara Momčila Krkovića.ministara "protiv" kulture. dobijaju prikladniji predlog . republički ministar kulture nužno je pokrenula nekoliko otužnih pitanja koja iziskuju taman toliko i otužne odgovore. što je bilo krajnje zaprepašćujuće. ne bi li mogli svojom reputacijom da utiču na preko potrebnu aktivnost UNESCO-a u ovakvim. glomaznu i skupu instituciju krajnje neobično . koju naš aktuelni charge d' affaires u pariskoj centrali očigledno nema pošto je mirno u svom dugogodišnjem mandatu prepustila potpunoj propasti jednu od najvrednijih institucija kulture za koje je odgovarala. ali i u drugim prilikama. maj 1999. njegove pokojne supruge takođe vajara Mire Jurišić i njihovog sina slikara Ilije Krkovića. kako je moguće da. Naravno da je svako uništavanje. valjda će tada doći na red i pitanje kakvih će (moralnih i stručnih) kvaliteta biti srpski (ili jugoslovenski) ministri za kulturu. a posebno umetničkih predmeta koji su deo legata jednih generacija budućim za najoštriju osudu kao i za hitnu intervenciju službi kojima je njihova stručna zaštita profesionalna dužnost. Danas. što je za tako razgranatu. tada. Najzad. Da li ćemo se. To se dakako odnosi i na oštećenja nastala raketiranjem Zvezdare 31.

. samoinicijativno i bez obaveštavanja javnosti bili su zatvoreni za publiku. beogradskoj ilegalki koja je prošla kroz .. prvoborac. izložbi Vide Jocić (koja ga je uz uobičajene pozive da poseti njen "Apel za mir" i sama nekoliko puta direktno telefonom molila da je poseti za vreme trajanja). Istovremeno su neke institucije poput CZKD-a ili Galerije Haos koji nisu imali potrebe da na sebe stavljaju one banalne "mete" (jer ih nose od osnivanja) nisu ni prekidali aktivnost.307 moglo doći do ozbiljnog oštećanja radova njihovih kolega vajara. da se na kraju ipak istakne. Bestidno su se oglušili svi oficijelni kulturni poslenici u Beogradu (pre svih ona glumica u pogrešnoj ulozi sekretara za kulturu. ni on ni njegov sin nisu se oglasili povodom toga što već gotovo dva meseca stoje razbijena stakla usled raketiranja bivšeg CKaja na prvom i drugom nivou Muzeja (u delu stalne postavke najvrednijih slikarskih i skulptorskih dela jugoslovenske umetnosti prve polovine XX veka uporedo sa neprimereno luksuznom i besnom prezentacijom jugoslovenskih učesnika na ovogodišnjem Venecijanskom bijenalu). pripadnici Valjevskog partizanskog odreda. ili je to prosto izraz onog poimanja morala koji brine isključivo o sopstvenim interesima . neoglašavaju se takođe što se skulpture u parku Muzeja više ne mogu videti od trave koja mesecima nije košena. odnosno primeren način za tako tragični trenutak naše istorije. A Vida Jocić je. Naprotiv! Iz mnogih raloga i sa izuzetnim naporom one su upravo za vreme napada NATO-a bili intenzivirani na seriozan. Da li bi se sve ovo moglo ubrojati u "kolateralno" štetočinstvo kao nastavak godinama činjenih propusta prema ovoj velikoj umetničkoj instituciji od koje je je država (ministartsvo kulture) odavno diglo ruke.a što zapravo osobeno za ukupno stanje u kranje obolelom srpskom društvu? Veliki Muzeji poput Narodnog. međutim nikada nije dobila zasluženu (nacionalnu ili posebnu kako se već naziva) penziju koja joj makar i zbog same nagrade po zakonu pripada. Krković se nije oglasio što direktor istog muzeja već tri godine nedozvoljava nužnu adaptaciju jednog postamenta na kome upravo njegov rad stoji izložen u stalnoj postavci. Svakao je za pohvalu navedeni primer angažovanja srpskog ministra za kulturu. recimo. ali je najmanje takav tretman trebao imati i prema. između ostalog. ni Republika ni grad ni opština Zvezdara nikada nisu pokazali interes da toj krajnje usamljenoj ženi o kojoj brine tek nekoliko prijateljica takođe umetnica (koja je rođena 1921. jedini koji je u jednim trenutku pokazao minimum pristojnosti bio je Milenko Kašanin direktor Direkcije za kulturnu saradnju MIP-a. i dobitnica Sedmojulske nagrade. ali upravo sem toga iznuđenog gesta zapravo ni on ništa konkretno nije učinio). Savremene umetnosti i dr. nosiocu Spomenice '41.

partijsko i masmedijsko izazivanje prisilnog patriotizam (ranije na ratobornim a sada na obnoviteljskim parolama) dakako i nadalje je vrlo povezano isključivo sa kolektivnim suicidalnim. Očigledno da sekretarijati i ministarstva. novoimenovani ministar je sam posle sastanka sa brojnim poslenicima kulture i njenim uglednicima obećao da će delima pokazati novi (drugačiji) odnos prema vrhunskim umetničkim institucijama. itd. prvo što je uradio bilo je upravo apsurdno imenovanje upravo te štetočine za komesara ovogodišnjeg Venecijanskog bijenala (što je on sa istim skandaloznim učinkom pokazao i pre četiri godine pa se ovogodišnja repriza pokazala sasvim izlišnom). a na otvaranju nije bio niti jedan novinar. I tu se zaista svašta.) makar pokaže ljudskog interesa da joj pomogne oko održavanja kuće i ateljea koji namerava da zavešta umetnicima koji nemaju uslova za rad. njihovi čelnici najozbiljnije misle da ovaj problem iz domena vrhunske srpske kulture i umetnosti sa njima nema nikakve veze! Uostalom. Paviljon je ponovo potpuno prazan što se moglo i očekovati. a da ne pominjemo da on zvanično nije ni otvoren jer je onome (ministru za kulturu!) kome bi trebala da pripadne ta čast zabranjen boravak u Evropskoj zajednici. može videti: od ozbiljnih primera antiratog delovanja (poput Društva Fenix. mortalnim izlivima odanosti režimu i vođi koje vode jedinom cilju .) ili radova bez ikakve veze sa "zadatom temom" sem isključivo samoreklamerstva u ovom krajnje neprimerenom trenutku (poput nastupa Šobajića ili Trkulje). spada i brza promena višestruko dokazano neuspešnog direktora MSU.. umetnici koja je svojevremeno diljem Evrope na najbolji način propagirala jugoslovensko likovno stvaralaštvo. Ove godine se dogodilo čak i to da se komesar dobrano posvađa sa svojim izabranicima iz najrazličitijih razloga (od toga koji će radovi biti izloženi do kvaliteta ilustrativnog materijala u pratećim publikacijama). dok su trajali neprekidni avionapadi. u Aušvicu i Ravenzbriku..308 logore smrti na Banjici. računajući i naše. Međutim. Vukića. Dobrice Kamparelića i još nekolicine autora) do brojnog šarlatanskog poigravanja (Čekovića.održanju postojećeg političkog stanja totalne civililacijske izlolacije i po mogućnosti permanentnog rata sa celim svetom što nam i jedno i drugo. odn. a u koje. kako vidimo. Čalije. prema sopstvenim rečima. Slobodana Roksandića. što direktno svedeoči o naši mentalitetima (pa i umetničkim). Šta se iz takvog odnosa pouzdano može zaključiti: kao uvek do sada tokom poslednjih deset godina.. vrlo uspeva. U taj deo kolektivnog mentaliteta spada nažalost i "Ratni ULUS-ov atelje" čija se izložba upravo održava u "Cvijeti Zuzorić". Ovakva tobože "slobodna (a zapravo besmislena) ..

na najboljem je putu baš iz tog razloga da postane najgori predstojnik kulture od kada srpska država institucionalno brine o njoj! No. (Pri tome oni se oko toga zapravo niti ne uzbuđuju niti im je to u njihovoj politici potrebno. A danas je preko potrebna patriotska mobilizacija koja isključivo podrazumeva demokratske reforme političkog sistema i uključivanje Srbije u svet. nikako ne sme da rezultira poznatom (i priželjkivanom) ideološkom. odn. br. tu spada i mešetarenje nekih političara (naravno. Potom. 224-225. isključivo onih sa levice i njenih nakaznih bastarda koji kao da na to imaju monopol) na skupovima kulturnih radnika i umetnika kao da upravo baš oni nisu najodgovorniji za sadašnju sveopštu katastrofu u državi i društvu. efektan i umetnički opravdan način. čak će se i od takvog primera uskoro imati koristi. Upravo suprotno! Danas je preko potrebno čuti što više različitih glasova. novembar 1999. u vreme smenjivanja sa mesta "specijalnog savetnika" tadašnjeg Predsednika Srbije.) Ovakav ministar "sa dijagnozom neodgovornosti i beskrupuloznosti" usmerene prema krajnjoj ambicioznosti jednom već dovedenom u rizičan politički položaj 1993. Neophodno je videti što više novih ljudi. pogotovo ne kolektivnom političkom homogenizacijom.radikala. 1-30. Samo je pitanje kolika će biti cena i tog u nizu eksperimenta nažalost sa potpuno predvidljivim ishodom? Republika. koji još uvek ni do "k" od kulture nisu stigli. zaista nisam očekivao da će krajnje porazan odgovor tako brzo uslediti: njegovo razumevanje kulturne politike u jednoj civilizovanoj zemlji nalazi se upravo na razini nezamenljivih koalicionih političkih partnera vladajuće stranke . Kada sam se krajem prošle godine zapitao da li se lična (politička) ambicija novopostavljenog ministra za kulturu u Vladi Srbije možda nalazi ispred njegove (kulturne) savesti koju svakako podrazumeva položaj koji trenutno zauzima. Umetnost Promena Neukusni ukras totalitarizma .309 koncepcija" prouzrokovala je da se naši najznačajniji autori svih generacija niukakvom svojstvu ovde ne pojave što je prava šteta jer je ovo zaista bila izuzetna prilika da se sa dobro osmišljenom akcijom ona izvede na ozbiljan.

310

Naravno, osim punog profesionalnog, javnog i moralnog integriteta koje će nužno posedovati ličnost na najvišem mestu naše kulture i umetnosti u narednom periodu - epohi Promena, u Prelaznoj vladi ili Vladi eksperata što će biti prva formirana posle ove tzv. Vlade nacionalnog spasa, upravo Vlade nacionalnog užasa i saramote u bojama nakazne crveno-crne koalicije, ona će apsolutno morati da se najpre izbori ne samo za novi i drugačiji status kulture u ovom društvu već pre svega za njen znatno bolji materijalni položaj. Jedan primer, malena, "konjušarska" Slovenija kojoj su naši "politički mudraci" proricali sigurnu i brzu propast u slučaju osamostaljivanja, danas izdvaja oko 100 miliona DM za finansiranje kulture. Pa tako, Moderna galerija u Ljubljani (koja je pandan našem Muzeju savremene umetnosti, stim da je po veličini, broju zaposlenih, obimu kolekcijama i dr. tek jedna njegova trećina) samo za programsku aktivnost od Republike Slovenije (kao nacionalna institucija) dobija ceo milion maraka, a ostali troškovi (plate zaposlenih, računi za telefon, struju, vodu, osiguranja i sva ostala fiksna mesečna materijalna izdvajanja) padaju na grad Ljubljanu. I da odmah bude jasno, Slovenci nisu izmislili ovakav način dvostrukog državnog finansiranja institucija kulture - oni su samo kao pametni i racionalni ljudi primenili model koji u zemljama sa istinskim kulturnim potrebama funkcioniše na najbolji način te daje najbolje rezultate. Dakle, dok ovde ne dobijemo takvog ministra za kultutru koji će u novom vladinom kabinetu izdejstvovati neophodna (a ne minimalna) sredstva za njene potrebe (i to ne tako što bi se ona takođe od "sirotinjskih" - obrazovanja ili zdravstva, preusmeravala nego direktno uzimala od prebogatih: pretorijanskih gardi ili mnogobrojnih paradržavnih institucija i udruženja) po ovakvom ili sličnom modelu, dotle će ona ostati tek povremeni, većinom vrlo ružni i neukusni ukras manje-više totalitarnih režima svodeći vlastitu funkciju jedino na njihovo golo održavanje kakav je očigledno ovde danas slučaj. Ovo može postići samo ona ličnost koja ni u jednom elementu nije kompromitovana (a to svakako nisu šarlatanski predlozi kafanskih pevaljki, neuspelih direktora nekih vodećih kulturnih instituicija, niti šefovi kulturno-prosvetnih zajednica). A posebno ne oni sa problematičnim biografijama ili konvertiti oličeni u Miloradu Paviću, Nedi Arnerić (kojoj nije zaboravljeno ono: "Zahvalna sam Socijalističkoj partiji Srbiji što je Beogradu podarila tako lepu galeriju" izrečeno povodom otvaranja galerije "Progres" koja je podignuta na mestu nekada prestižne jugoslovenske galerije "Sebastijan" sada u lažnoj ulozi institucije za međunarodnu kulturnu razmenu dakako prema interesima JUL-a i SPS-a) i dr. Nije

311

neprirodno da ljudi promene mišljenje, ali ovakvi, uz Isakovića, Đuretića i sl., morali bi najpre pred ljudima na mitinzima da kleknu i zamole za oproštaj zbog svega onoga što su čini tokom poslednje decenije propagirajući Miloševićevu krvavu politiku, populističku kulturu i lažnu umetnost (jer Arnerićka, na primer i sama poseduje galeriju čiji je program oličenje kiča, upravo onakvog protiv koga se Demokratska stranka, čiji je ona član Glavnog odbora?! mora boriti u ostalom kao i protiv opšteg političkog šunda vladajućeg režima). I sasvim otvoreno da kažemo da bi to svakako morala biti ličnost poput Vide Ognjenović, Borke Pavičević ili Mirjane Miočinović (da ilustracije radi spomenemo tek ova imena) čiji je profesionalni i moralni angažman bez ikakvog ideoloških predznaka osim demokratskog tokom proteklog perioda bio izuzetno inspirativan za sve one koji ozbiljno misle da se u ovoj zemlji sve mora korenito promeniti i postaviti na noge, a čije je javno angažovanje istovremeno bilo uzorno mnogim ovdašnjim umetnicima i kulturnim poslenicima. U opštem destruktivnom pohodu na svaku civilizacijsku tekovinu koju je zatekao režim Slobodana Miloševića (peko svojih kulturnih rabotnika, umetnika i drugih radnika koji deluju u ovoj oblasti) tokom polednjih deset godina nije poštedeo, a i zašto bi, kulturu i umetničko stvaralaštvo niti se taj vandalski udar zaustavio pred vratima ne samo najvažnijih i najvećih srpskih kulturnih institucija, već praktično prema svemu onom što je on (s pravom) smatrao da mu neposredno ugrožava vlast. A sloboda stvaralaštva i kulturnog delovanja spadaju u onu vrstu opasnosti koju svi diktatorski režimi istinski doživljavaju kao najopasnije oponentne i žarišta intelektualnog otpora te građanske neposlušnosti. Otuda nimalo nije slučajno katastrofalno stanje u kome se nalaze ozbiljno umetničko stvaralaštvo i institucije koje ga prate. U periodu nakon 1950. godine, a posle dogmatske estetike socijalističkog realizma, jugoslovensko savremeno likovno stvaralaštvo postepeno se emancipovalo bivajući sa različitom srećom podržavana od društva - upravo od Titovog revolucionarnog režima. U zavisnoti od intenziteta njegove lične promocije, tj, potreba njegove politike na međunarodnoj sceni, on je manje ili više omogućavao (uz uobičajene zabrane, cenzuru i opresiju) donekle nesmetan razvoj umetnosti koje je u pojedinim periodima uspevalo da održi korak sa svetskim tokovima. Ali samo pod jednim uslovom: da nikako ne zalazi u oblast ideološkog arbitriranja dnevnopolitičkih ili strateškopolitičkih odluka koje je on neprikosnoveno donosio i kontrolisao.

312

Tokom

poslednjih

deset

godina

situacija

se

dramatično

promenila.

Jer,

novouspostavljeni režim treće Jugoslavije neprestano luta između komunizma i nacionalizma tako da se i samo stvaralaštvo često puta našlo u poziciji da se opredeljuje ili za stari diskurs ideološkog (levog) totalitarizma, ili da potpuno sklizne u novokomponovani šund sa (desnim) nacionalističkim, i čak fašističkim idejnim predznakom. Nije neobični ni to da se oko ovih problema u današnjoj uzavreloj situaciji pritisaka za promenama neoglašavaju ni umetnička udruženja niti vodeće institucije kulture (muzeji, pozorišta, zavodi za zaštitu kulturne baštine, umetničke škole i dr.) kao da je sve u najboljem redu. A pošto očigledno danas ovde ništa nije u redu, to samo znači da su na njihovom čelu redovno ljudi lojalni toliko da su čak spremni i u Hag da pođu za svojim vođom ako je potrebno. Ta samoizabrana suicidalnost pokazatelj je moralnog brloga u kome su se isključivo sopstvenom zaslugom našle gotovo sve ličnosti trenutno na čelnim kulturnim pozicijama. Nikako se nesme dogoditi da toliko očekivane promene mimoiđu kulturu, za svako emancipovano društvo, vrlo vitalnu i vrlo značajnu oblast, jer će ona odmah najuverljivije i najvidljivije dati toliko potrebni signal o namerama i istinski dokaz o početnom procesu izmene opšteg stanja nacije kome se zdušno i zasad deklarativno teži. Danas, 4. novembar 1999, Delo, Ljubljana, 1. decembar 1999. (Proti državi kiča)

Kultura - godišnji rezime
Godina na samom izmaku nesumljivo je zabeležila nastavak istih, poznatih pogubnih trendova u domaćem kulturnom životu, na žalost, izgleda bez skore mogućnosti da se oni prekinu i preusmere u pozitivnom pravcu iz mnogih razloga. Jedan od najvažnijih je da joj aktuelni režim poklanja tek onoliko pažnje koliko mu je neophodno da se, poput makar sasvim tanušnog "argumenta" na nju pozove u svojoj programskoj propagandi, formalnom, ali zasigurno ne i stvarnom, uključivanju u veliki svet koji koalicija na vlasti niti razume, niti voli, niti uopšte želi da u njemu učestvuje. Dugogodišnja samoizolacija režima, a time i društva u svim njegovim domenima, prouzrokovala je formalni prekid i kulturne komunikacije sa svetom na državnom i institucionalnom nivou (izuzimajući jedino velike i tradicionalne intrenacionalne umetničke manifestacije) što se ublažava jedino pojedinačnim

313

aktivnostima samih umetnika koji ličnim vezama i dugogodišnjim poznanstvima sa uticajnim svetskim ustanovama i ličnostima sa međunarodne scene, još uvek uspevaju, mora se istaći sa sve većim naporom, da ostvare minimum neophodnih kontakata i uticaja koja su dovela da nekih gostovanja naših umetnika u svetu kao i - nikad manjeg broja, dolazaka svetskih stvaralaca kod nas. Ovome ne malo doprinosi i stanovita nezainteresovanosti vodećih demokratskih opozicionih političkih stranaka koje kulturnim pitanjima i problemima posvećuju nedozvoljeno malo vremena. Ono što piše u njihovim političkim programima ili se neostvaruje (što je na primer slučaj sa vladom u Beogradu) iz uvek isticanih razloga materijalne prirode, što nije netačno, ali je bliže istini da se oni ni ne trude da pronađu alternativne ili nove izvore finansiranja kulturnog i umetničkog stvaralaštva i institucija koje prate njihov rad. Nalik velikoj vladajućoj koaliciji i opozicija u mestima u kojima ima vlast više je okrenuta svečarskim i manifestacionim aktivnostima (kakvi su glomazni i danas neukusni festivali koji su nasleđeni iz mnogo boljih vremena) koje uglavnom više "zasenjuju prostotu" nego što bitno doprinose uvećavanju kulturnog, umetničkog te estetičkog ukusa i osećanja populacije. A na sve njih kao da se ugledaju i vodeći štampani i elektronski mediji koji su svoje kulturne rubrike sveli na minimum, na nivo šturih informacija koje jedva da stignu samo da registruju događaje, a o kritičkim komentarima i da ne govorimo. Zanimljivo je da u ovom trenutku najbolju kulturnu politiku vode, što se nekom može učiniti krajnje neumesnom konstacijom, "Treći program Radio-Beograda" i "Borba", pre svega zbog izrazito kompetentnih ljudi koji ih uređuju, za razliku, na primer, od vodećeg nezavisnog dnevnika čija kulturna rubrika na žalost liči na "Politikin zabavnik" dočim su njegove političke stranice okrenute najaktuelnijim i najizrazitijim trendovima, ličnostima i događajima koji daju stvarnu sliku vremena. Ovo samo govori o opštoj politizaciji ukupnog društvenog života koji (možda potpuno opravdano) potpada isključivo pod uticaje polarizovanih ideologija što se i ogleda upravo u takvoj uređivačkoj politici masmedija. Zanimljiv je primer i sa aktivnošću Saveza za promene koji bi prema osnovnoj definiciji morao da ponudi jedan kompetentan i efektan odgovor na ove negativne idejne i političke trendove. Kada su počeli protesti u njegovom (anonimnom?!) marketinškopromotivnom timu odlučeno je da nedelja bude posvećena kulturi. Ubrzo se ova inicijativa svela isključivo na srednjoškolske skečeve pod nazivom "Alan Ford na Trgu republike" a

314

rezultat je vrlo vidljiv i merljiv - sve manji broj poklonika ovakve pseudokulturnjačke aktivnosti. Pitanje je kako je moguće da pored ogromnog broja umetnika i kulturnih stvaralaca koji su opoziciono orijentisani ovaj program SZP-a bude doveden bukvalno na nivo koji možemo gledati samo na nekim od najgorih televizija (poput Pinka i Palme) - dakako jedino uz promenu smera političkog diskursa. Dakle, uz formu koja je na veliko iznenađenje uglavnom ostala ista, tek je promenjen sadržaj poruka koje se emituju za krajnje mali broj konzumenata što je belodano na ovako osmišljenim, ispraznim i nezanimljivim programima. U najnegativnije izraze ovogodišnjih događaja u oblasti kulture svakako da spada i sve intenzivnije proganjanje umetnika: Miroslav Nune Popović je zbog stalne pretnje sudske osude na dugodišnji zatvor zbog izmišljenog sukoba sa policijom morao da se skloni iz Beograda. Iz istog razloga - izmišljenog sukoba sa policijom, valjevski živopisac Bogoljub Arsenijević Maki već je osuđen na višegodišnju robiju, što se takođe dogodilo i albanskoj pesnikinji Fjlori Brovini. Saša Stojanović je zbog sveg "nenasilnog" otpora represiji rezima zasad ostao pošteđen, samo je pitanje kada će i na njega doći red. U istom redu danas stoje mnogi, poput Dejana Atanasijevića, Nikole Džafa, Đileta Markovića i drugih koji će se uz neminovni porast represije režima sa njom na otvorenoj sceni suočiti usled svog individualnog i umetničkog otpora te zajhtevima za promenama što je postala parola dana. Ovom poraznom nizu možemo pridodati i sve veću devastaciju centralnih gradskih delova u mnogim mestima, propadanje umetničkih legata (pa i onih najpoznatijih zbog opšte nebrige) kao najvrednijih kulturnih tekovina srpskog naroda, uništavanje spomenika kulture i najnovijeg progona umetnika na Kosovu (ovog puta albanskih koji su najpre stradali zbog politike Beograda a sada i srpskih zbog politike koja se kreira i vodi u samoj Prištini). Već smo upozorili kako nije bilo odziva na apele oko očuvanja spomenika kulture na Kosovu u međunarodnoj zajednici (što je objašnjenje ali ne i opravdanje) zbog ćutanja koje je bilo karakteristično za srpske zaštitare dok su uništavani isto tako vredni spomenici širom nekadašnje Jugoslavije tokom proteklog rata. Ovome je odlučan doprinos dalo i ponašanje ministara kulture, od kojih je aktuelni najdalje otišao u ignorisanju ovih problema. Njega kultura definitivno ne zanima, sem kao prolazno mesto za neki viši politički položaj na koji se fiksirao ne samo usled svoj patološke ambicioznosti već i zbog podrške koju uživa kao umišljeni štićenik vođe današnjih jugoslovenskih komunista(boljševika). (A da mu je to mesto zaista poljuljan svedoči da je samoga sebe postavio za direktora Narodnog pozorišta što je vid zauzimanja "rezervnog

315

položaja" u slučaju smenjivanja). Njemu tako nimalo nije smetalo da tek desetak dana od obećanja datih na zvaničnom sastanku sa nekim od naših najeminentnijih umetnika i kulturnih poslenika da će menjati stanje u ovoj oblasti (koje je usledilo odmah nakon njegove inauguracije na položaj ministra), i kao najopipljiviji izraz smera promena i svojih namera sam je naveo sigurnu zamenu direktora Muzeja savremene umetnosti, a upravo je njega odmah potom imenovao za jugoslovenskog komesara ovogodišnjeg Venecijanskog bijenala (koje je uz mnoge skandale i kazne koje su plaćane posle njegovog tamošnjeg boravka dovelo čak i do toga da sada nema para da odatle vrati radove umetnika, kao što nije pola godne uspeo da nađe novca za zastakljivanje zgrade, upravo za zaštitu umetničkih dela koja se u tom Muzeju čuvaju). Ovo finansijsko "iznurivanje" Muzeja u poslednje vreme je intenzivirano što može biti simptom promene raspoloženja prema ovom po svim parametrima neuspelog eksperimenta sa jugoslovenskim i srpskim likovnim stvaralaštvom na institucionalnom nivou. Transfer novca se odnedavno usmerava prema drugim ustanovama: prema Narodnom muzeju koji je aktivniji u otkupu recentnog umetničkog stvaralaštva (što je apsurdno ako se zna da je upravo Muzej savremene umetnosti osnovan radi prikupljanja, proučavanja i izlaganja modernog, savremenog i aktelnog likovnog stvaralaštva te je zbog toga doskora imao i zakonsku tzv. "matičnost" za ovu oblast.) Zatim, međunarodnu kulturnu saradnju u ovoj umetničkoj oblasti polako ali neumitno preuzima Galerija "Progres" čiji je realni finansijski kapital garancija promenjenog puta i načina razmene sa svetom - dakako prema kriterijumima vladajuće koalicije za koje smo se u mnogim slučajevima uverili da su krajnje problematični a u estetičkom smislu neprikladni ovom vremenu i neopravdani u svakom pogledu. Uz nastavak intenzivnog širenja šunda i minimalnog nivoa kulture u svim oblastima socijalnog života - od politike, ideologije, prava i ekonomije, dakako sve do samog umetničkog i "umetničkog" stvaralaštva, na sreću pratili smo tokom godine i priliv mlade generacije stvaralaca koja sa novom energijom sebi krči mogućnosti rada i puteve javne afirmacije. Među mnogima da spomenemo samo izložbe Lane Vasiljević, Vesne Pavlović, Bogdana Pavlovića, Katarine Bulajić, Nine Markulić, Aleksandre Kostić... Njih su uglavnom ispratile jedine dve nekomercijalne privatne galerije u Beogradu "Haos" i Zvono". Među takvim pozitivnim aktivnostima su i delatnosti Fondacije "Madlena Janković" i Galerije "Zepter" uz već konstantno i spasonosno prisustvo Fondacije za otvoreno društvo. Ali svakako najveći i najvidljiviji napor u raznim oblastima delovanja - od pozorišta i likovne umetnosti do tribina, razgovora, gostovanja, produkcije CD-ROM-a itd, i ove godine je

316

pokazao Centar za kulturnu dekontaminaciju (čiji je smisao i naziv, dakako u potpuno pervertiranom smisli preuzeo Jul kao vid lažnopatriotskog prevaspitavanja nerežimskih medija). Moglo bi se još nabrojati tih malobrojnih pozitivnih događaja kakvu su bili ovogodišnja likovna publicistika ili Oktobarski salon koji je dobio nepodeljeno dobre kritike itd. Tu je i pomotivna turneja "Za promene" Anema sa nekim danas vrlo popularnim grupama koje privlače pažnju velikog broja mladih, te je stoga njihova misija od naročitog značaja za naš budući politički život u koji se upravo te generacije moraju uključuti. Za kraj, najkraće treba istaći preku potrebu za novim odnosom prema kulturi i umetničkom stvaralaštvu što se naravno ne može izolovano sprovesti bez opštih makropolitičkih promena. To treba da izvesu ličnosti koje, naravno, osim punog profesionalnog, javnog i moralnog integriteta koje nužno moraju posedovati da bi bili na najvišim mestima naše kulture i umetnosti u narednom periodu - epohi Promena, u Prelaznoj vladi, Vladi eksperata, Grupi 17 plus i dr. od kojih će biti formirana prva, posle ove tzv. Vlade nacionalnog spasa, upravo Vlade nacionalnog užasa i saramote u bojama nakazne crveno-crne koalicije. Ona će apsolutno morati da se najpre izbori ne samo za novi i drugačiji javni status kulture u ovom društvu već pre svega za njen znatno bolji materijalni položaj. Dakle, dok ovde ne dobijemo takvog ministra za kulturu koji će u novom vladinom kabinetu izdejstvovati neophodna (a ne minimalna) sredstva za njene potrebe (i to ne tako što bi se ona namicala takođe od "sirotinjskih" - obrazovanja, zdravstva i sl., i preusmeravala nego direktno uzimala od prebogatih: Miloševićevih i ostalih pretorijanskih gardi ili mnogobrojnih paradržavnih institucija i udruženja) po ovakvom ili sličnom modelu, dotle će ona ostati tek povremeni, većinom vrlo ružni i neukusni ukras manje-više totalitarnih levodesnih režima svodeći vlastitu funkciju jedino na njihovo golo održavanje kakav je očigledno ovde danas slučaj. Ovo može postići samo ona ličnost koja ni u jednom elementu nije kompromitovana (a to svakako nisu šarlatanski predlozi kafanskih pevaljki, neuspelih direktora nekih vodećih kulturnih instituicija, niti šefovi kulturno-prosvetnih zajednica). A posebno ne oni sa problematičnim biografijama ili konvertiti oličeni u Miloradu Paviću ili Nedi Arnerić (kojoj nije zaboravljeno ono: "Zahvalna sam Socijalističkoj partiji Srbiji što je Beogradu podarila tako lepu galeriju" izrečeno povodom otvaranja galerije "Progres") i ostali kojih nikako nije mali broj. Nije neprirodno da se promeni mišljenje, ali ovakvi bi najpre morali pred ljudima na mitinzima da kleknu i zamole za oproštaj zbog svega onoga što su čini tokom poslednje

317

decenije na razne načine propagirajući Miloševićevu krvavu politiku, populističku kulturu i lažnu umetnost (jer Arnerićka, na primer i sama poseduje galeriju čiji je program oličenje kiča, upravo onakvog protiv koga se jedna opoziciona stranka, čiji je ona član Glavnog odbora?! mora boriti u ostalom kao i protiv opšteg političkog šunda vladajućeg režima). To svakako moraju biti ličnost čiji je profesionalni i moralni angažman bio bez ikakvog ideoloških predznaka osim demokratskog tokom proteklog perioda i koji je bio izuzetno inspirativan za sve one koji ozbiljno misle da se u ovoj zemlji sve mora korenito promeniti i postaviti na noge, a čije je javno delovanje istovremeno bilo uzorno mnogim ovdašnjim umetnicima i kulturnim delatnicima. Znači da se nikako ne sme dogoditi da u najskorijem periodu toliko očekivanih promena one mimoiđu kulturu, za svako emancipovano i civilno društvo, vrlo vitalnu i vrlo značajnu oblast, jer će ona odmah najuverljivije i najvidljivije dati toliko potrebni signal o namerama i istinski dokaz o početnom procesu izmene opšteg stanja nacije kome se zdušno i zasad deklarativno teži.

Republika, br. 227, 16-31. decembar 1999.

Pogled u 2000.
Kakva će za kulturu i umetničko stvaralaštvo biti 2000. godina, poslednja u ovom veku i milenijimu (mada ona spisateljica dnevničkih pabiraka i ruski akademik uporno govori kako njome započinje Treći milenijum, a njeni politički poltroni to elementarne neznanje nedostojno jednog profesora univerziteta makar to bio i beogradski, poput papagaja ponavljaju i time dokazuju da im je osnovna i smišljena zadaća zapravo temeljno "zaglupljivanje" sopstvenog naroda) gledajući osnove trendove koje smo u prethodnom broju registrovali kao krajnje retrogradne i opasne za duhovno zdravlje nacije zaključujući nažalost kako ništa dobro nije na vidiku. Sem nezaustavljivog priliva mladih umetnika koji prirodno traže (i nalaze) prostor za svoj rad i afirmaciju, sve ostalo: zvanični institucionalni sistem koji treba da ih prati i podrži, otkupi, tržište umetninama, medijska propaganda i kritika, i dr. sve to stoji zakočeno čekajući neka bolja vremena koja definitivno sama od sebe neće niti mogu

318

doći. Makar i sumarni (a svakako sumorni) pogled u 2000. godinu to sasvim jasno nagoveštava. Na vidiku je unapređivanje kulturnog štetičinstva nekim novim vidovima i dalje nezaustavljivo i nekažnjeno uništavavanje institucija od nacionalnog značaja. To se ogleda u sve češćem kulturnom "posrtanju" čak i onih (političkih stranaka) koji privlače najveći broj eminentnih i nespornih stvaralaca u svim umetničkim oblastiam. Gotovo da se danas, ocenjujući stvarni kvalitet, ne razlikuju izložbe koje se prave, na primer u Skupštini grada od onih iz Galerije "Progres" čiju smo namenu već objasnili i koja isključivo ide za lokalnim i interacionalnim interesima vladajuće koalicije čiji su kriterijumi za identifikovanje aktuelnog stvaralaštva po svim osobinama krajnje problematični sa stručnog stanovišta. Tome ponajpre doprinosi stvarna, zaprepašćujuća nezainteresovanost najodgovornijih (ministara i sekretara za kulturu) koji očigledno nisu u stanju da deluju nezavisno od političke volje nadređenih u njihovim vladama i političkim oligarhijama koje se bezpogovorno slušaju uprkos očiglednoj naopakosti. Krunski dokazi za zagarantovano i definitivno propadanje ovih oblasti su i netom izglasani republički i savezni budžeti koji su isključivo namenjeni jačanju represije režima (Miloševićevih pretorikanskih gardi na koje će u poslednjoj fazi svoje lične vlasti jedino moći da se osloni) a nikako duhovnoj obnovi koja se sve ređe i sve sramežnije pominje čak i u programskim dokumentima i predizbornim govorima svih partija - od vladajuće koalicije do raštrkane - "u više kolona", opozicije. Jedina novost koja je unela stanovitu živost a može biti realizovana i kao novi konceptualni pristup, između ostalog, i u kulturi nagovestila je promotivna aktivnost G17 plus . Odlučno, u ovakvim prilikama, je nametanje ukusa domaćeg snažno ukorenjenog sloja "novih bogataša"; epoha "nuvoriša" – tajkluna (a to nije osobina samo tranzicijske Jugoslavije) najdublje je postavljena u domaćoj likovnoj i popularnoj pseudomuzuci (čije je oličenje i glavni promotor, sinonim opštekulturne unazađenosti koja obeležava tekući "duh epohe" TV Pink). No, ni režimska televizija, sledeći svoj političkoinformativni program nije odolela izovima lošeg ukusa, uostalom u okviru te kuće nalazi se i muzička produkcija čiji najveći deo forsira komercijalu i neumetničku muziku što nikada ranije nije bio slučaj. Sasvim izvestan je i nastavak političkih i sudskih progona umetnika: ovom režimu svakako nije dovoljno što, od umetnika, u njegovim zatvorima čame pesnikinja Fljora Brovina i živopisac Bogoljub Arsenijević Maki, a osude očekuju performer Miroslav Nune Popović i aforističar Boban Miletić Baksi o mnogi drugi koji su otvoreno svojim delom

a pre svega iz Muzeja savremene umetnosti u Zagreb upute radovi koji pripadaju hrvatskom nacionalnom korpusu. moraju se ovde organizovati i nakupiti tolike snage. odlučnog uzora. a da je spravom siguran da će kolekcije jugoslovenskih muzeja sa njima biti značajno obogaćene.. makar ovde. Jer šta će uopšte. Jer. direktor Muzeja savremen umetnosti izričito je napomenuo: "U povodu priča o diobi. odgovarajući na pitanje o eventualnoj takvoj retorziji u zagrebačkom "Globusu" od 26. Nagoveštaji Šešeljeve "retorzije" koja se izvorno odnosi na "dobrovoljnu" zamenu stanovništva. nakon jugoslovenskog (srpsko-hrvatskog) rata u tom muzeju stalna postavka koja se naziva Jugoslovenska umetnost XX veka? Ova ideja je u nekim ovdašnjim političkim krugovima naišla na plodno tle: pomislilo se u jednom trenutku kako bi ta vrsta razmene bila potpuno opravdana i čak mogla biti delom deobnog bilansa koji će se kadtad načiniti među exjugoslovenskim republikama. čekaju prvu priliku da napuste ovakvu zemlju. tako ni oni nisu sudjelovali u kupovini djela ovoga muzeja. Alternativa je jedini rat koji se ovde tokom protekle decenije nije vodio onaj među građanima sa različitim političkim uverenjima. te da stoga očekuje uzvratnu reakiju: da se iz domaćih muzeja. tj. To znači da ono što muzej ima . "institucionalnim" sredstvima (kakvi su izbori). Glavni politički zadatak i uslov svih uslova za preusmeravanje ovakvih trendova koji će nas zasigurno dovesti do samog civilizacijskog dna kada ćemo definitivno postati "kloakom Evrope". onakve kakva je bila. uslovi za to. Dakle. Tada je on u jednom intervjuu istakao kako oni srpski stvaraoci čija se dela nalaze u depoima njegovog muzeja nikada neće biti javno izložena. studenoga. baš sve. jer zna se. Za ispunjavanje tog jednog. a koju je dočim u domenu umetnosti još 1995.319 progovorili o vremenu i uslovima u kojima žive i rade.sve.po mogućstvu mirnim. i nažalost. on ne treba samo moderne trendove nego mora zadržati i radove iz biviše Jugoslavije. nakaznu koaliciju koja ga oličava na ustupke koje će ih odvesti u istoriju kao i sve druge komunističke i nacionalisitičke režime . od toga nema ništa. godine izneo predstojnik Moderne galerije u Zagrebu i istaknuti čimbenik HDZ-ovske kulturne politike Igor Zidić inicirajuću međudržavnu i međuinstitucionalu razmenu kulturnih dobara.. No. jesu opšti (trostepeni) izbori čiji bi rezultati morali dovesti do otvaranja drugačijih. Mi smatramo da Muzej treba biti svejodok vremena." Koliki obrat za one koji bolje poznaju prilike! Vidna je . nisu još sazreli. kao što mi nismo ništa kupovali za zagrebačke muzeje. "kritična masa" koje mogu da pokrenu vladajući režim. je naše. novih tokova te definisanja istinskih ciljeva kulturnog i umetničkog preobražaja. kako je tada rekao. Radislav Trkulja.

godinu (nastale pod uticajem zvanične politike. materijalno i na svaki drugi način pomagati radikalne i kritički orijentisne umetnike. Centra za savremenu umetnost. precizno govoreći Tatjane Lenard bivše Trkulje zadužene u toj stranci za međunarodne odnose) kada je iznebuha pao u Muzej sa pričama kako će od njega napraviti pravi srpski muzej (jer Jugoslavija više nepostoji.320 totalna promena njegovog "diskursa" u odnosu na 1993. kao da stručna javnost nema jasan stav. pa ni ovaj.a pogotovo na režim koji je uzrok takvoj aktivnosti. trebati da ima sve korektive za slučaj ponavljanja "sindroma" vlasti koja vazda teži. a ako to nije moguće (a iskustvo zasad govori da zaista nije) pronaći i podržati alternativne kanale kulturnog delovanja i međunarodne saradnje (poput Fonda za otvoreno društvo. dakle one koji dopadnu državnog progona. Potreba za njima neće prestati ni po promeni fundamenata režima koji će i kada ovde bude postao demokratski i zaista parlamentarni sistem. makar u ovim krajevima kako nas je povest poučila. Centra za kulturnu dekontaminaciju i druge nevladine i nedržavne organizacije kojih bi u bliskoj budućnosti moralo biti znatno više sa potpunom autonomijom programskom i finansijskom. delovanja). autarhiji i samodržštvu u svakom obliku vlasti . Kojim se sredstvima može uticati na promenu zvanične politike i u odnosu na način i sadržaj posedovanja i predstvaljanja našeg kulturnog i umetničkog stvaralaštva u svetu. a naročito njihove porodice koje moraju osetiti solidarnost protivnika ovog režima koliko god da je on rigidan. To znači da je potrebno umnogotručiti delovanje kroz ta strukovna udruženja. Problem je što ovde još uvek ne postoji postojana politika u bilo kojem artikulisanom obliku.od monarhije do komunizma. niti je išta izrečeno oko ovog nadasve ozbiljnog pitanja za očuvanje postojećeg sadržaja nacionalnog "umetničkog trezora". ojačati ih kadrovski i materijalno i . u osnovi poželjan stav direktora jednog muzeja vrlo brzo može ponovo biti promenjen ("revidiran") i usklađen sa zvaničnom politikom kao da se u među vremenu ništa nije dogodilo. Jedan do najbitnijih pravaca je znatno pojačavanje uticaja na postojeće (pa i osnovati nove) samostalne sindikate umetnika koji će strukovno štiti članstvo. pravno. pre svega Jula. Otuda proizlazi i urgentna potreba da se formira što veći broj specijalizovanih nezavisnih organizacija koje će profesionalno. egzistencijalno. kolekcijama i postavkama). opasan i da je programiran da opstane na duge staze. niti je prirodno da muzej koji se isključivo finansira "srpskim" parama i nadalje ostane jugoslovenski po izložbama. Osim te očekivane solidarnosti potrebno je učiniti i niz radnji koje će dati konkretne rezultate i proizvesti vrlo opipljiv utisak na javnost .

a jednog dana svakako i državnog života.samostalno ili uz pomoć opšteg opozicionog fronta koji se polako ali sigurno formira. delovanje kroz medije i dr. centralizacijama opštih poslova uz dakako potpunu autonomiju u programskom delu koji mora ostati nezavistan i za njega moraju odgovarati same instituciji). Ovde jednu od glavnih uloga moraju imati ekspertski timovi u novoformiranoj mreži G17 plus koja se rasprostire kroz celu Srbiju.321 pomoći im u njihovom radu na taj način da budu osposobljena da pružaju svaku neophodnu pomoć ugroženim članovima i njihovim porodicama. Dakako već i danas postoje mnogi načini kulturne antirežimske akcije poput koncepta Anemove promotivne turneje "Nije ljudski ćutati" koja dobrano uzbuđuje vlast u unutrašnjosti koja se najrazličitijim sredstvima odupire njihovim porukama i delovanju. u te najneophodnije aktivnosti spada i ojačavanje profesionalih sredstva korekcije kakva su kritika. Zatim. Zatim se moraju potražiti alternativni izvori finsiranja i materijalne (sponzorske) pomoći ozbiljnim umetnicima i nekopromitovanim institucijama. To pojačavanje kritičkog delovanja kroz elektronske i štampane masmedije podrazumeva i uticaj na uređivačku politiku rubruka koje se bave kulturom i stvaralaštvom a koje su u danas u takvom stanju da gotovo na unisoni način i kao po dogovoru izbegavaju ove "škakljive" teme delom svakako zbog postojećeg Zakona o informisanju a delom i zbog evidentne nezainteresovanosti za ove "sporedne i periferne" teme u odnosu na glavne političke događaje . . javna reč.što je dakako pogrešan zaključak i sam po sebi je gotovo dovoljan dokaz u kakvom je stanju ovdašnja kultura. kako se na nju gleda i kako u suštini predstoji vrlo težak posao obnove ovog društva u svim njegovim aspektima. Ova aktivnost kroz medije ima za zadatak da u svakoj prilici ili što češće podrži seriozno stvaralaštvo i jasno ga odeli od lažnog i komercijalnog koje u mnogim sredinama dominira. odpočeti sa svakom mogućom štednjom u njoj (različitim racionalizacijama. ali ukupno gledajući sve one teže istom cilju i neminovno je da do njega i stignu . trendovima ili događajima bilo u delimičnom ili opštem u socijalnom okruženju. Danas je već gotovo 2000 ljudi najrazličitijih struka pokazalo interes da radi u ovoj organizaciji pa je jasno da je uspostavljena "stručna baza" koja bi na kvalitetan način morala da kanališe procese u svim oblastima društvenog. Takođe je neophodno uvesti i osnovni red u institucionalni sistem koji podržava kulturu. Uticaj na javnost i njena mobilizacija u civilnim društvima spadaju u najuticajnija sredstva otpora negativnim tendencijama. Tu je i aktivnost Otpora koji se nažalost raslojio na nekoliko paralelnih frakcija.

januar 2000. potrebno je pronaći nove. kako nas uči istorija. Mesto koje Jugoslavija (ili Srbija) budu našle u tom sistemu civilnih i kulturnih vrednosti biće odlučujuće za njen bukvalni opstanak u tom svetu jasnih interesa i potreba koje nastaju iz novih odnosa. Ako se uporede tekući fine de siecle sa prethodnim uočavaju se razlike i sličnosti među njima: optimizam sa početka 20. 228-229.. u najskorijoj budućnosti biće posledično unenete u sve domene socijalnog života praktično na svakoj tačci ove planete pa i na ovim prostorima. populacionog buma. a u našem slučaju i potrebu za stvaranjem nove države (na teritoriji dva carstva) zamenjen je njegovim ovakvim krajem sa dramatičnim karakteristikama (sa političkim napetostima monopolarnog sveta i poretka koji odatle proističu.322 Iako je u načelu postalo sasvim očigledno da "umetnost ne može da promeni svet". Pogled u 2000. problemima ekologije. br. pre svega ekonomski. slepo išla za političkom moći i kapitalom i svoje najveće talente stvaljala u njegovu funkciju. 1-31. Ukratko: iz individualne borbe pojedinih autora neophodno je preći u kvalitetniju fazu organizovanog. pogotovo danas kada je definitivno uspostavljen Novi svetski poredak. masovnog delovanja protiv antiumetničkih pojava u institucijama i među samim stvaraocima. A to podrazumeva da promene koje se na univerzalnoj razini budu učinile.) koje mogu dovesti do same granice njegovog opstanka. a umetnost je oduvek. preuređenja svetske zajednice i procesa koji dominiraju na univerzalnom planu (od politike i ekonomije do globalnog "sela" Internet-civilizacije. Današnja civilizacija iako bremenita opštim problemima svakako da traži i nalazi načina da se oni prevaziđu. a u tom procesu svoje mesto mora naći i današnja Jugoslavija poštujući demokratska načela i tekovine civilizovanog sveta. naučna i umetnička dostignuća koja su najavljivala stoleće fantastičnih promena. Republika. više nego jasno nagoveštava takav odnos odgovoran odnos pre svega prema generacijama kojima svakako da je najmanje svejedno kakav im se politički i kulturni poredak predaje u nasleđe. veka utemeljen u industrijsku i ekonomsku ekspanziju. Neukus na krilima NATO . krajnje zaoštrenim uslovima. ili drugačije puteve delovanja ovih oblasti u današnjim. ekonomske i informatičke globalizacije.. kulture i umetnosti čije se reperne ili paradigmatične vrednosti formiraju u najvećim i najznačajnijim centrima Zapadne Evrope i Severne Amerike).

one su se u tim ratnim uslovima ipak na nedozvoljeno različite načine ponašale. alternativne kulturne institucije i gotovo celokupna galerijska mreža sadašnje Jugoslavije. Čak su bile uočene i neke nove pojave (poput Otvorenog ULUS-ovog ratnog ateljea) koje su sa različitim uspehom odgovorile na krajnje dramatične izazove vremena. lako se uočavaju i njene bitne karakteristike koje se kreću od serioznog i znaćajnog stvaralaštva pa sve do najgoreg kiča i šunda kojim se sasvim otvoreno teži iz čistih komercijalnih pobuda koje supstituišu ozbiljnu umetnost. poglavito u Beogradu. Pančevu. valjda se i ove kuće od izuzetnog značaja za ovu naciju i državu treba adekvatno da ponašaju u 'promenjenim' uslovima. Kako pak danas izgleda galerijski sisem. što je još jedan dokaz o neznalačkom i neodgovrnom ponašanju uprave tog muzeja. . Već smo komentarisali da su i u ratnom periodu nastavili da rade pozorišta. Čačku. Subotici. pokazuje isto tako negativne karakteristike. Na primer. dakako je sticaj mnogobrojnih spoljašnjih i unutrašnjih okolnosti te stoga kao njen integralni deo muzejsko-galerijski sistem nažalost. Narodni muzej je svoju stalnu postavku odmah uklnonio dok Muzej savremene umetnosti to čini tek kada usled bombardovanja palate Poslovnog centra 'Ušće' stradaju njegovi stakleni zidovi. Bezmalo potpuno osiromašene opozicione opštine pokazuju daleko više sluha i interesa za pravu umetnost od onih koje režim i vodeća koalicija preko svog ministarstva kulture zdušno pomažu sasvim otvoreno unazađuju ionako nizka ukus lokalne opšte populacije. Vršcu itd. Ako je poodavno prestala ratna opasnost (kako je to rečeno sa zvaničnog mesta bez obzira na tačnost te odluke) i ako je isto tako poodavno počela obnova i izgradnja. na primer u Nišu.. ali prirodno i logično. polako se regeneriše izložbeni program koji poprima zanimljive obrise pre svega usled priliva novih generacija umetnika. Novom Sadu. U zavisnosti od toga ko drži vlast u tim sredinama. koncertne dvorane. U unutrašnjosti.323 Sveopšte urušavanje i kulturnog područja sadašnje Jugoslavije koje nije potrebno posebno dokazivati jer je ono belodano već na prvi pogled. uz istovremeni nastup stvaralaca srednjih srednjih i starijih generacija koji su zabeležili određena stilska i jerička pomeranja u vlastitom kreativnom rukopisu. Ako je postojalo opravdanje da za vreme NATO bombardovanja naše muzejske institucije od najvećeg nacionalnog značaja budu zatvorene za publiku (pre svega njihove stalne postavke). ali i u još nekim mestima koje smo imali prilike da u skorije vreme vidimo. bioskopi.

dakle. Dolazi do vidno ubrzane komercijalizacije galerijskog programa što je potvrda teze da je tzv. Ali iskustvo. više ni po čemu nisu značajni za savremeno niti aktuelno srpsko stvaralaštvo u ovom trenutku. 'Progres' u čijem se sistemu nalazi i jedan ne toliko uspešno realizovan prostor za likovne izložbe. Kulturnog centra Beograda ili Kolarčeve zadužbine postaju sve učestalije primer rada na samoj ivici umetničkog neukusa. Poseban fenomen danas predstavlja Galerija 'Progres'. U znatno boljoj situaciji ostale su galerije Doma omladine. uprkos njihovom nekadašnjem često nespornom značaju. UKUS-a i Grafičkog kolektiva koje se očigledno drže svojih starih estetičkih standarda pri izboru izlagača. a dakako i uvid u trenutnu situaciju. ta galerija sa promenjenim imenom preuzims jedan. postaje duboko provincijska. Šta ova pojava zapravo pokazuje? Pa jednostavno to da se umetnost uvek kreće za kapitalom – tamo gde ga ima uvek . Naime. Rima). nedostojna niti sopstvene istorije niti umetnosti koja danas treba da bude namenjena (ne samo) studentskoj populaciji. pokazuju da stvari ne stoje tako. nažalost. ili se u njoj priređuju izložbe umetnika iz Bugarske. itd. najveći pad rada oučen je u galerijama SKC-a: tako je 'Srećna galerija' potpuno zatvorena i pretvorena u CD-butik. Nastala na mestu nekadašnje galerije 'Sebastijan' (kao obaveza kada je Marjanović dobio to mesto za izgradnju palate – poslovnog centra). Slovačke. a Velika galerija je promenila urednika likovnog programa pa od tog trenutka (sem u jednom slučaju) ta nekada prestižna galerija koja je čak izborila mesto na mapi svetske umetnosti. što u načelu nije loše samo pod jednom pretpostavkom: da je ta umetnost koja se prima zaista i najreprezentativnija za stvaralaštvo tih zemalja u ovom trenutku.. danas se gotovo isključivo preko ove galerije odvija internacionalna razmena izložbi: iz nje se naši umetnici šalju u inostranstvo – najčešće u jugoslovenske kulturne centre u svetskim metropolama (poput Pariza. Rumunije. Njujorka.324 Beograd kao da takođe prežiljava emeljno preobraženje sa nekim bitnim osobinama koje ćemo ovom prilikom pomenuti. A ti umetnici. Pre će biti da se upotrebljavaju zapravo isti kriterijumi za iszbor umeetnika koji će biti pozvani kao i onih jugoslovenskih koji će u 'Progresu' izlagali a potom biti poslati u svet. Vodeće galerije poput Salona MSU. No. 'umetničko tržište' sve suženije i da u njemu ima sve manje mesta za ozbiljno stvaraalaštvo pa stoga ti uslovi u mnogim slučajevima diktiraju izmenu izlagačke politike. nekada monopolski (u stručnom smislu) posao Muzeja savremene umetnosti – a to je međunarodna saradnja u ovoj umetničkoj oblasti. jedne od nekoliko najuticajnijih jugoslovenskih izložbenih prostora sedamdesetih i osamdesetih godina. ničim ne remeteći jednu istrajnu dugogodišnju izložbenu politiku.

Na kraju istakli bismo i rad nekoliko od stotinak beogadskih nezavisnih. struje. u ovom slučaju važi sasvim suprotno pravilo: ovde je ogroman državni i poslovni kapital (ili onaj u posedu lokalnog sveta novobogataša) stavljen isključivo u službu lažne ili u najboljem slučaju – mediokritetske umetnosti. generacijski gledajući ponajviše obraća mladim umetnicima. Jedan godišnji termin rezervisan je i za umetnika-početnika kome je to prva samostalna izložba. Potpuno suprotnu koncepciju ima galerija 'Zvono' koja se specijalizovala da priređuje izložbe baš umetnicima koji su tek na samom početku karijere. tehniku crtanja. reaktuelizuje članove nekadašnje 'Decembarske grupe' kao i umetnike te generacije. Naprotiv. Osnovni je razlog da se inicira neophodna nomenklatura galerija sa podelom na one zaista umetničke i neprofitne koje će imati povlašćen državni status (poput galerija koje su na budžetima grada ili republike) a to podrazumeva potpuno drugačiju poresku politiku i maksimalne beneficije oko njihovih cena zakupa poslovnog prostora. ili tačnije rečeno. ali i crtežu u 'proširenom polju' što će reći da ni ova stvaralačka disciplina nije protekla bez uticaja drugih sredstava izraza tako da njen program niukom slučaju nije redukovan na šturu – po definiciji. bili oni stvaraoci koji su nakon kratkotrajnog socijalističkog realizma.325 će je biti iako to ne mora obavezno da znači da je ta vrsta stvaralaštva od najvećih vrednosti i značaja u nekom trenutku kako nam pokazuje istorija umetnosti. a za većinu njih to su zapravo prve samostalne izložbe. 'Haos' i 'Zepter'. telefona i dr. 'Zepter'. Da ovom prilikom budu pomenute po svom radu zaslužuju iz mnogih razloga tek njih tri. Sve druge radnje ili trgovine koje imaju naziv 'galerija' a ne bave se promocijom ozbiljnog stvaralaštva morale bi uz postojeća poreska opterećenja dobiti i poseban dodatak koji bi bio označen kao 'porez na šund' i koji bi u skoroj budućnosti omogućio da Beograd umetnsto tri dobije barem trideset i tri prave umetničke galerije. Najzad. što trgovine svega i svačega – pa i slika tzv. Zajedničko im je da su sve tri nekomenrcijalne u smislu da svoje vrlo profilisane programe nenarušavaju trenutnim zahtevima 'tržišta' te da striktno slede vlastita. galerija 'Haos' se specijalizovala za jedan ne toliko prisutan umetnički medij – za crtež. ali i ona se u svom radu. ponovo uveli srpsko i jugoslovensko stvaralaštvo u svetske tokove. Galerije 'Zvono'. čvrsto postavljena programska načela. što kafe-galerije. da se začas podsetimo. . a to su. pre svega. privatnih galerija. Zašto su za ovaj komentar izabrane tek pomenute galerije ako se zna da ih u Beogradu danas ima znatno više što neregistrovanih kao umetničke galerije. 'umetnosti' ili bižuterije i papirnice.

kulturne i umetničke baštine na Kosmetu drastičan je primer i najbolje govori o sistem(at)ski organizovanoj nebrizi ili znatnoj institucionalnoj neorganizovanosti koja je prve velike znake slabosti pokazala radom tzv. Za početak. Ono što bi se odmah moglo učiniti jeste da se na nivou republike i opština formiraju komisije sastavljene od istoričara umetnosti i likovnih kritičara koje će pratiti rad svih postojećih galerija i koje će u nekom doglednom vremenu po ujednačenim kriterijumima načiniti spiskove onih izlagačkih prostora koji ne potpadaju pod pogubnu. ovo je možda priča za neku daleku budućnost. a danas se svetska zajednica oglušuje o nedozvoljenu devastaciju srpske kulturne baštine na Kosovu koja se u sve većem broju uništava. januar 2000. Umetničkim galerijama.326 No. a važan deo toga posla morao bi se videti i u kulturnim rubrikama dnevnih i nedeljnih novina. Kako srpski zaštitari nisu bez ikakvog opravdanja reagovali na rušenje hrvatskih i muslimanskih spomenika kulture. Time bi se javnost jasno upozoravala na skrivene i otvorene opasnosti na koje može naići u tzv. Kriznog štaba Ministarstva kulture već za vreme rata u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini kada su učinjeni toliko veliki propusti da su najpre doveli do mađunarodne inspekcije iniciranu od strane hrvatske (što je usledilo neprijatnom posetom eksperata koji su po nas sačini porazan i kompromitujući izveštaj Evropskom savetu). Primer uništavanja crkvene. 24. te u elektronskim medijima koji se polako ali sigurno iz nerazumljivih razloga zatvaraju za ovu umetnost čime i oni daju nemali doprinos ovom negativnom trendu. krajnje nepovoljnom trenutku za kulturi i umetnost – posebno likovnu. tako izgleda da se danas i . Urbanizam i zaštita spomenika kulture Sistemski organizovana nebriga Jedno od najbolnijih pitanja današnje srpske kulture svakako je stanje u kome se nalaze urbanizam i zaštita velikih spomeničkih kompleksa. Danas. pogotovo u ovom. po ukus publike. kako smo u samom uvodu istakli. komercijalizaciju likovnog programa. to bi bio prvi korak u pravcu uvođenja ozbiljnog reda i u ovoj oblasti javnog socijlanog života od posebnog značaja na koji oni koji već danas programiraju društvo novih političkih kvaliteta moraju na ozbiljan način da računaju.

pošto žrtve nisu bili upozorene da će biti raketirane). objašnjenje domaće indolentnosti prema ovom problemu može biti sasvim nalik poznatim "žrtvovanjima" na koje nas je režim tokom protekle decenije navikavao a odvijala su se u vidu besmislenih pogibija (od kojih je najdrastičnije bio masakr radnika RTS-a prošle godine iz samo vlastima znanih razloga. pasažima itd. holova zgrada i to ne samo na periferiji već i na najprometnijim pravcima od Kalemegdana do Slavije sa svim poprečnim i paralelnim ulicama. palata. Ali to je očigledno nedovoljno. neko će pomisliti da u ovom primeru i nema naše objektivne krivice. A krivac. U najgore primere iza kojih upravo stoji sama država je nakaradno proširenje Dečije klinike u Tiršovoj o čemu se u javnosti dosta (ali i uzaludno) pisalo i zbog koga su povremeno protestovale sve pozvane stručne asocijacije. već svima poznata i dokazana svetska antisrpka zavera začeta u Vatikanu a završena Tačijevim teroristima i krijumčarima. Ali šta je onda sa isto tako sistematskim unuštavanjem koje bi se moglo odmah sprečiti . prolazima. za uzvrat i sa istim razlozima. a poslednji povod bila je prošlogodišnja izložba Milana Zlokovića (autora te zgrade) održana u Likovnoj galeriji KCB- . No. neće biti naša neorganizovanost te neodgovornost i oko ovog posla. ali nama svakako jeste. neobazire zbog masovnog razaranja srpskih i to u samoj "nacionalnoj kolevci". prepušteni bilo blagom i kamufliranom. masovnih ljudskih tragedija i nepotrebnih ratnih razaranja koja su bila svih tih godina konstantno generisana sa samog vrha poličke moći sadašnje Jugoslavije. fasada. po običaju. ulaza. improvizovane skalamerije koje se nazivaju "butici". bilo potpuno otvorenom ali sigurnom procesu uništavanja uprkos slabašnim poklušajima intrevencionističkih trupa da ih makar koliko-toliko zaštite. Srpski spomenici koji se nalaze na Kosovu i dandanas su ostali neobeleženi za ratne uslove (ili možda ni u tom ratu nismo učestvovali!). koji se dočim zasad mogu samo naslutiti. a danas su potpuno nedostupni državim i stručnim organima Srbije i Jugoslavije. Ili se ja možda varam? Jer. Ako se nešto ozbiljnije ne učini.i to onih najdrastičnijih kakve su surove devastacije bukvalno svih urbanih jezgara gradova. Možda njima i nije u interesu da se naši spomenici kulture sačuvaju. "kiosci". pretvaranjem svakog mogućeg kutka u krajnje neukusne. dok Beograd u poslednje vreme prednjači i daje najgori primer sa nebrojenim "legalnim" i nedozvoljenim nadogradnjama. za koju godinu Nemanjičke (i kasnije zadužbine) tamo više neće postojati. "prodavnice" a koje drastično narušavaju prvobitni izgled trgova.327 međunarodna zajednica.

svakako nisu opravdanje da se ne spašavaju objekti isto tako vredni o kojima oni po zakonu takođe moraju da vode stalnu brigu a zašta nisu potrebna nikakava finansijska sredstva već isključivo poštovanje propisa. Današnja srpska arhitektura ima izgled "igračaka" nalik dečijim konstrukcijama načinjenih od Ledo-kockica. neznalačke. gradskih) rade? Argumenti da se obnavljaju neke crkve u Vojvodini. Nasrtaj antimoderne. prof.328 a. Lazar Trifunović. ostaje mi jedino da posumnjam u dobre namere. ali od strane nadležnih (opštinskih. činovnički i tehnički aparat bezbrojnih zavoda za zaštitu spomenika kulture (republičkih. mi smo jedina zemlja koja je od muzeja stvarala dvorove (posle 1945. izgradnjom krajnje neukusnih "faraonskih" zgradetina novobogataša potpuno po uzoru na gradnju u Kaluđerici (koja se dosad uzimala kao najgori primer unuštavanja grada) postalo je pojam antiurbanizma i antikulture življenja i stanovanja što je dakako u potpunom skladu sa opštim uslovima u kojima danas jedva opstajemo. upućenost i znanje investitora koji definitivno određuju šta će se. Ili. godine kada je novouspostavljeni revolucionarni režim .na brojnim lokacijama u Knez Mihailovoj i bočnim ulicama. neizbežno je pitanje šta glomazni kadrovski stručni. za ovu oblast. gradskih i republičkih) organa odobrene. Isto je pitanje i sa Predsedništvom Srbije (kancelarijom Milana Milutinovića) koja je nekada bila "Muzej kneza Pavla". više nije lako zaustaviti. gde i kako graditi. regionalnih. a kako je govorio pok. Naročito se u poslednjih nekoliko godina iznosi i potreba da se dvorovi (Stari i Beli) pretvore u javna dobra sa svim svojim likovno-umetničkim i primenjeno-umetničkim inventarom (dok eventualno ne budu vraćeni njihovim vlasnicima). "arhitekture" koja je nikla u najnužem centru grada . u svakoj civilizovanoj državi najzaštićenijih delova grada. Kako zasad iz mnogih razloga nisam izgubio poverenje u naobrazbu koja se stiče na ovdašnjem Arhitektonskom fakultetu. a ti savremeni "ktitori" očigledno sve mere samo jednim "estetskim" argumentom koji poseduju .novcem. kako će taj njih "proizvod" izgledati. u neupućene). šta sada učiniti sa nakaznom nadogradnjom ravnog krova sa dve posebne kuće na dnu Jug Bogdanove ulice koja takođe spada u najgore i najrečitije primere ruralizacije Beograda. odn. To je poseban problem: jer uništavanje urbanizma tih. A to bi mogao biti deo efektnog (i efikasnog) sadržaja programskih dokumenata stranaka koje pretenduju da što pre preuzmu brigu o ovoj potpuno zapuštenoj državi (ali koje nažalost nisam imao prilike da vidim i ako baš ne spadam. Pa čak ni rezidencijalni delovi grada poput Dedinja ili Vračara nisu ostali pošteđeni ovog pseudourbanističkog nasilja. No.

niti ikog drugog koji je takođe pozvan da promptno reaguje na ovakve primere najočiglednijeg kulturnog štetočinstva. Ali to je već problem koji zahteva detaljniji odgovor koji se ne tiče samo naših naravi (na koje sadašnja vlast izgleda da jedino i računa zaglibljujući se u sve veće i teže probleme) već i objašnjenja uzroka sveukupne socijalne te potpune individualne zapuštenosti. Jer.) Pa ako je takva stvar sa brigom vlasti i njenih profesionalnih institucija oko ovih "sitnica". (Da se ne zaboravi da su kao "kolateralna šteta" polomljena i stakla na Muzeju savremene umetnosti koja čak šest meseci nisu bila zamejena pa je to prouzrokovalo opasnu pojavu gljivica na umetničkim delima a o tome direktora nije bilo briga. Kao u ostalom ni u jednoj ranijoj prilici kada je nestručnim izvođenim građevinskim radovima upravo on doveo u ozbiljnu opasnost zbirku skulptura koje taj muzej treba da "čuva". A kraj ovome je i tako blizu i tako daleko. palatama i vilama te od muzeja pravio kancelarije) za razliku od civilizovanog sveta koji je potpuno obratno. zadužbine. da kako je nakaradno započela. 7. od dvorova stvarao javna. Ali zašto bismo mi uopšte bili deo sveta i ličili na civilizovana bića? Čime smo to uopšte zaslužili trpeći punu deceniju bezumlje kome se može dati čak i klinička dijagnoza. odnosno sa njenom promenom on bi propao. da u tom poslu do kraja i istraje na svim planovima pa i u oblasti urbanizma i zaštite pokretnih i nepokretnih kulturnih dobara. Najzad. pardon. Danas. kako je moguće da se na te procese ne obazire ni "budućnost ove zemlje". izgubio bi se u brlogu svih svojih strahota koje se svako veče redovno i detaljno nabrajaju u dnevnicima RTS-a. javne spomenikče komplekse itd. april 2000. Ali to i jeste posao ove vlasti. kako je nedavno rečeno. osim kafanskim.329 useljavao svoju boljševičku vlast po nekadašnjim dedinjskim i gradskim dvorovima.muzeje. zapravo moguće ga je i bilo ali on za to naprosto nije imao vremena usled neprekidnog boravka u svim postojećim i novoizmišljenim slikarskim kolonijama i zauzetosti drugim poslovima koje mu je otvorilo uzurpirano mesto što mu ni po kojim kriterijumima. opštekulturna dobra . . ovdašnja vlast ne samo da je savršeno ubeđena da će odlaskom propasti Srbija već će se isto dogoditi i sa svetom. nikako nije moglo pripasti. legate. umetničke. nestao. ti problemi se nedotiču ni njegovog ministra čije se ambicije sve očiglednije kreću u sasvim drugom pravcu od onog koji nalaže njegov osnovni zadatak. mislim.

Možda su zaboravili onu priču da kada sve komšije odvedu (u ovom slučaju satiričare osude). odnosno književne forme kojoj i sami pribegavaju. aprila 2000. U okružnom sudu u Zaječaru nastavljen je proces protiv knjaževačkog satiričara Bobana Miletića Bapsija optuženog da je: a/ izdao knjigu Srbijo.) već književno veče kada je još desetak satiričara govorilo svoje aforizme. . i to ne samo aforističari već i karikaturisti. da ima bibliotečki broj 886. članom Univerzalne deklaracije o pravima čoveka UN) kroz jednu literarnu formu. da nije održana njena promocija (decembra 1998. Nikakva argumentacija . Celo ovo nepotrebno sudovanje svodi se na činjenicu da se radi o čistom ograničavanju sloboda umetničkog izražavanja (koje je izričito zabranjeno 27. kritički orijetisani umetici koji se izražavaju u različitim medijima i mnogi drugi. majko plači i b/ da je na njenoj promociju pročitao nekoliko aforizama kojima je "izvrgao poruzi instituciju predsednika SRJ Slobodana Miloševića". Otuda je nerazumljiva nezainteresovanost literarne javnosti za ovaj slučaj. Odbrana je čak za sledeće ročište predložila da se pozove i Slobodan Milošević (što je sudija u rešenju odbio) da bi se izjasnio "na okolnost" iz tužbe da li se lično oseća povređenim Bapsijevim aforizmima. svi drugi su na redu.da u vreme objavljivanja knjige (maj 1997. Ako se ipak dogodi da Boban Miletić Bapsi bude osuđen. više nikoga neće biti da ih štiti kada na njih dođe red .) Slobodan Milošević nije bio predsednik Jugoslavije.1-4 Narodne biblioteke Srbije).330 Suđenje umetničkim slobodama Zaječar. da je knjiga "cipovana" (odn. Sva nastojanja Jugoslavije da se (samo)deklariše kao deo slobodoljubivog i civilizovanog sveta i ovim primerom se obesmišljavaju. uz ostale procesualne smetnje koje su isticali advokati. posebno naših najpoznatijih aforističara koji bi svojim ugledom morali da ustanu u njegovu (ali i svoju) odbranu upravo zbog zaštite profesije kojoj pripadaju. nisu bili dovoljni da se prekine suđenje jednom umetniku i njegovom stvaralaštvu.makar pisanjem aforizama.

koga je ista grupa maltretirala i tukla u prolazu pomenutog kafea terajuci ga da napusti "Otpor" i potpiše pristupnicu za SPS. utisak je da se u Srbiji pojačava suzbijanje sloboda na mnogim planovima (od informativnog do umetničkog) što je izgleda primereno sve lošijoj političkoj slici i ideološkoj dezorijentaciji vladajuće koalicije. sina predsednika SRJ Slobodana Milosevića) pretuko aktiviste "Otpora" Momčila Veljkovića i Radojka Lukovića kao i Nebojšu Sokolovića advokata zato što su pokušali da zaštite Dragana Milovanovića. u utorak. Svi su izgledi da se i uonako prepunuj jugoslovenskoj političkoj čaši dodaju poslednje kapi koje će je napokon preliti. U prebijanju najteže je prošao Radojko Luković sa zadobijenim povredama lobanje i teškim povredama oba oka. ali je uspeo da jednom od napadača ("Laziću starijem") otme pistolj koji je ovaj izvadio iz džepa te da uzvrati nekoliko udaraca što je bilo dovoljno da bude optužen za "pokušaj ubistva člana JUL-a" kako je ova organizacija odmah saopštila. 25. Iako su obojica pušteni na slobodu. jer su izvodili akciju "Uručivanja plaketa za izuzetna dostignuća u uništavanju Zaječara i okoline" najviđenijim sugrađanima. Sam Marko Milosević je došao na sam kraju tuče i povikao: "Pobijte govna! Šta oni hoće?" Hitna pomoć je sve pretučene (sem Milovanovića koji je uspeo da pobegne) odvela u požarevčku bolnicu. SUP Požarevca je odmah saopštio da je oko 22 h priveden Momčilo Veljković a Nebojša Sokolović oko ponoci. prvi posle nekoliko sati. odn. Požarevac. kao i da je određen pritvor za Radojka Lukovića . Zoran Ivanović i Miloš Lazić. 22. aprila uhapšen je Vlastimir Bađević. predsednik Opštinskog odbora Demokratske stranke.331 Zaječar kao da preuzima primat u oblasti režimske represije. Zbog jednog sasvim slučajnog događaja koji se 2. iako tom prilikom nije došlo do pucnjave kako su potvrdili mnogobrojni očevici. Milan Bojić. U subotu. obe arkade i vilice. Oni su kasnije identifikovani kao "bliski prijatelji Marka Milosevića": Bojan Tadić. drugi posle interesovanja kancelarije Visokog komesarijata za ljudska prava UN. Milovanović je već ranije prijavio policiji da ga pomenuta grupa duže vreme maltretira. aprila. a Mišel Geng član Otpora. maja 2000. njene faktičke nemoći da na regularan način upravlja zemljom. maja odigrao ispred požarevačkog kafea "Pasaz" kada je obezbeđenje diskoteke "Madona" (vlasnika Marka Milosevića. u toku uredno prijavljenog javnog istraživanja rejtinga političkih stranaka koju je policija pokušala da prekine.

Neslužbeno se moglo samo saznati da je Radivoj Luković 3. U toku noći nije se moglo ništa saznati o zdravstvenom stanju Radojka Lukovića niti gde se on nalazi. psihijatrijske nalaze (uglavnom "seksulanih delikata") pretučenih lica. savezni ministar za telekomunikacije i sekretar Direkcije JUL-a sa optužbom da je SPO naručio i organizovao napad aktivista "Otpora" na članove JUL-a u Požarevcu. Dragan Milovanović. advokati. Protić. Zbog toga će Studio B biti tužen i po Zakonu o informisanju odgovarati. "Navedena lica našoj službi su poznata kao lica sklona delikventnom ponašanju" navodi se u policijskom saopštenju dok je "Politika" nekoliko dana kasnije objavila tobožnje kliničke. 3. Direktor Urgentnog centra dr. Na portirnicama Urgentnog centra. Tokom večeri istog dana. povređenom Lukiću samo slomljen nos. Istog dana i predstavnici kancelarije Visokog komesarijata za ljudska prava UN u Jugoslaviji pokušali su da u Kliničkom centru pronađu Radojka Lukovića. ali pošto mu je pozlilo. grla i nosa.332 zbog pokušaja ubistva Saše i Milana Lazića. maja Luković je zbog teških povreda oko 22 h prevezen u Urgentni centar u Beograd uz policijsku pratnju. brojni aktivisti za ljudska prava u Jugoslaviji i novinari pružajući im podršku. Velimir Ilić. maja snimljen na maksilofacijalnoj hirurgiji posle čega je . Kliničkog centra. Vladimir Lukić izjavio je da je "narodski rečeno". Žarko Korać. prostorije beogradske centrale "Otpora" posetili su Zoran Đinđic. Sutradan. Klinike za maksilofacijalnu hirurgiju i Klinike za mikrohirurgiju predstavnicima Kancelarije rečeno je da kod njih nije primljen pacijent sa imenom Radojko Luković. kao i za pokušaj ubistva 19godisnjeg Milana Lazića i napada na njegovog brata Sašu. ne zato što politički različito misli od nas nego zato što lažu. Istog dana oglašava se i Ivan Marković. bio je vraćen u Urgentni centar. Klinike za hirurgiju uha. Milan St. Nebojša Čović. Takođe je najavio da će podneti tužbu protiv Studija B zbog neistinog informisanja da lekari Urgentnog centra Lukoviću nisu pružili adekvatni medicinski tretman. jer je u jednom trenutku bio prebačen u Centralni zatvor." Ova pretnja (upravo prejudiciranje krivice) je i sprovedena te su Studio B i njen direktor u jednom danu tri puta kažnjeni po različitim prijavama zbog "lažnog informisanja". Marković je rekao da JUL "neće trpeti i tolerisati napade na svoje članove i da će se JUL braniti svim zakonom utvrđenim sredstvima". On je optužio Vuka Draškovića i TV studio B za zamenu teza i za iznošenje lažnih vesti da su "neki telohranitelji prebili nekoga. Vladan Batić. Vuk Obradović. Goran Svilanović. U Urgentnom centru potvrđeno je da je Lukoviću slomljen nos i da ima povrede glave.

jedan u 14 a drugi u 15 časova.glavnom gradskom trgu praktično u isto vreme . ..333 prebačen u Centralni zatvor. tako da se ubrzo napravila ogromna kolona vozila. Kasnije je ova blokada ipak bila selektivna jer je za demokrate politički kontraproduktivno bilo da na putu zadržavaju kola sa bebama i malom decom. Dana pobede nad fašizmom koji nije prema propisima prijavljen a koji je opštinski odbor SPS-a nabrzinu sazvao u poslednjem trenutku kao odgovor na proteste opozicije. a koji su sudeći prema reakcijama ljudi koji su protestovali. s jedne strane ni njima nije bio dozvoljen dolazak u Požarevac dok je dvoje holandskih novinara koji su dan ranije došli u jedan požarevački hotel i bili uredno prijavljeni. Na 10. pa i misije novinara i diplomatskih posmatrača. maja ("kontramitinga") rukovodio je funkcioner SPS-a Uroš Šuvaković koji je bio u neposrednoj vezi sa organizatorima. Ubrzo je iz pobočne ulice počela da se formira jedna grupa demonstranata uglavnom sa obelezijima "Otpora" i sa nekoliko stranačkih zastava (SPO. i koji su trebali da se održe na istom mestu . Za to vreme na glavnom trgu pred dvadesetak građana koji su nosili nekoliko postera predsednika republike i socijalisticke partije ispred bine i još pedesetak koji su stajali sa strane. Zbog održavanja dva mitinga . Stranaca nije bilo jer. kilometru od Beograda blokadu su takođe načinili i aktivisti Demokratske tranke koji su preprečili sve tri trake puta ka Nišu. Jake policijske snage potpuno su iz svih pravaca i na nekoliko mesta potpuno blokirale sve prilaze. te da se on nalazi na Klinici za maksilofacijalnu hirurgiju najverovatnije pod drugim imenom. očigledno bili pripadnici policije. oni su se ipak korak-po-korak približavali tako da se nasuprot njima pojavila i poveća grupa mladića u majcama sa oznakama socijalisticke partije. Programom obelezavanja 9.jednog koji su prijavile demokratske stranke zbog prebijanja i hapšenja Momčila Veljkovića. Požarevac je tog dana postao "zatvoreni grad". Posle dvadesetak minuta pojavila se interventna brigada policije čiji je komandir zatražio od organizatora deblokadu puta a kako oni to nisu hteli da učine. Pokreta za Srbiju) koja je narasla na oko 300 učesnika. zbog toga što policija nije dozvolila da se oni upute na proteste u Požarevac. policija ih je primenom "blage sile" pomerila u stranu. maja. DS. Radojka Lukovića i Nebojše Sokolovića. u toku noći uz policijsku pratnju sprovedeni u Beograd. već je tekao program. ali da je zbog pogoršanja zdravstvenog stanja vraćen u Klinićki centar. kao i proslave 9. Iako je njihovo obezbeđenje pokušavalo da ih zadrži na dovoljnoj udaljenosti od mesta gde se održava program. Narodne radikalne stranke.

manjeviše uspele dosetke bilo da su one izražen verbalno bilo da su njima grafički dopunjavani bilbordi sa fotografijama lidera i predsedničkih kandidata. Republika. već se odobrenje za to moralo dobiti u Požarevcu u kome takođe nije bilo ovlašćenih lica. u stvari sa bratom Momčila Veljkovića.plagirao. Napokon.) To odsustvo ideja poklopilo se i sa isto tako šturim odgovorom političkih . (Da se začas prisetimo da je njihov marketinški tim ranije načinio i nedopustivu grešku kada je preuzeo . br.naročito na samom njenom kraju koji koincidira sa definitvnim odlaskom nakazne crno-crvene koalicije sa političke scene). u nekim primerima možemo zapaziti i određene klasno-socijalne te individualno-psihološke konstante koje daju dovoljno plastičan opis današnjeg srpskog kolektivnog duhovnog ustrojstva. 236-237. 1-31. fotografiju izgradnje jednog mosta u Americi kao propagandnu sliku obnove Jugoslavije nakon bombardovanja NATO pakta. Ako začas ostavimo po strani da je ta vrsta intervencija na plakatima i panoima zapravo evidentni izraz duboke nekulture u koje se masovno zaglibilo ovdašnje društvo (a koje je kulminiralo tokom protekle decenije . Najmanje inventivnosti pokazan je na plakatu predsedničkog kandidata levice Slobodana Miloševića gde je njegov nadimak iskorićen kao slogan nastao od dve reči: Slobo da sa sugestivnim zaokruženjem rečice da. no na sreću sukob sa krajnje neizvesnim ishodom i posledicama bio je izbegnut. takođe novinarem uhapšenim u isto vreme i zatvorenim u policijsku stanicu u Malom Crniću. nakon interesovanja kancelarije Visokog komesarijata za ljudska prava pušteno je sve troje novinara. Nadležni komandiri nisu bili ovlašćeni da puste novinare.334 U jednom trenutku umalo da je došlo do neposrednog dodira dve grupe. slogane. maj 2000. (u saradnji sa Nastasjom Radović) Trijumf ostatka civilnog društva Represija i izazovi Šarenilo političkog marketinga u protekloj predizbornoj kampanji u Jugoslaviji moglo se pratiti i kroz parole. Noć ranije u Žabare (tridesetak kilometara od Požarevca) u policijsku stanicu internirani su Bojan Tončić i Nataša Bogović iz lista "Danas" najpre pod izgovorom "utvrđivanja identiteta" a kasnije "zbog toga što su bili u društvu lica koje je optuženo za vršenje krivičnog dela".

do docrtavanja đavoljih rogova Vojislava Mihailovića. preko izdvojenih očiju dr. Znatno veću inspiraciju imali su njihovi politički protivnici koji su na vrlo različite načine reagovali na poruke opozicionih političara. Protića. privukla veliki broj aktivista koji su odigrali značajnu ulogu u proteklim izborima. familije) ili stranke (što je u ovom slučaju bilo i potpuno tačno) nego na čoveka iz naroda.u tom slučaju ne bi dolazilo do zbunjivanja i glasači bi se lakše snalazili.demonski. Jasnost parole koja se svodila samo na jednu činjenicu da su 1+1=2 bila je dovoljna da se ogroman broj birača zaista pripremi da brani svoj glas . Bilo je dakako i ozbiljnih promašaja plasiranja političke poruke.što su konačno rezultati izbora i pokazali) nego duhovitosti ili potrebe za vređanjem ličnosti političkih protivnika. znači totalnom zavisnošću od neke ličnosti (lidera. domaćina ili komšju što je trebala da bude izvorna poruka. Od toga da je za neke značajna karakteritika bila opadanje kose odborničkog kandidata. oktobra na najmasovnijim demostracijama koje su tokom protekle decenije priređene u Beogradu kada su punu deceniju akumulirano nezadovoljstvo i bes prerasli u žestoki otpor pokušajima prekrajanja izbornih rezultata. itd.335 oponenata: preko rečice da najčešće je samo lepljena rečica ne čime se smisao izvorne parole preobraćao u svoju suprotnost sa isto toliko sugestivnim učinkom. CESID je načinio nekoliko različitih bilborada koji su delovali najozbiljnije i najprofesionalnije urađeni te stoga nije ni čudo da je ova nevladina i volonterska organizacija namenjena kontroli izbora. kao ukazivanja da je politički učinak te ličnosti u vođenju glavnog grada upravo takav . novog gradonačelnika Beograda Milana St.što se pokazalo 5. Ona bi se tako mogla tumačiti da je umesto nje biračima bila lansirana poruka Vaš čovek . Izdvojićemo jedan primer koji se pokazao pogrešnim. Epilog sa napadom na Saveznu skupštinu i državnu televiziju bio je dovoljan da se ova srpska . Vojislava Koštunice koje su zapravo bile tumačene kao pogled Al Kaponea (ili u blažoj verziji Al Paćina koji u jednoj filmskoj trilogiji igra ulogu mafijaškog bosa). Ovog puta izostavićemo prostačke izraze i psovke kojih je bilo mnogo i koje su više izraz nemoći (ili svesti kakvo je istinsko političko mišljenje većine . Parola Naš čovek (Vojislav Mihailović) zapravo je ispala totalno kontraproduktivna jer ona pre asocirala na čoveka koji je pod dominacijom. iako sama na njima nije aktivno učestvovala. a to je takođe pokazala i izborna volja naroda koja je toj stranci i njenom predsedničkom kandidatu dala dosad najmanji broj glasova. bivšeg lordmera takođe predsedničkog kandidata.

godine . potom i pobedničkim poklikom Puk'o je! koja je vrlo brzo stari rekvizit sa protesta 96/97. No. za onaj program koji je civilnim rečnikom i ikonografijom ukazivao na budućnost. fašista. No. jedan sektor ovog političkog marketinga ostao je vitalan i dao je najzanimljivije rezultate. Korišćeni su i računarski simboli te oni masovne komunikacije: smeško koji je u jednom trenutku kada je ponovo zapretila izborna krađa postao mrgud sa parolom Baš sam ljut. Već je. kriminalac.336 pobuna nazove bager revolucijom (zbog poznatog bagera kojim su demonstranti srušilu ulaz u televiziju i tako je osvojili). a njegove narode iz egzodusa u egzodus. mondijalista. iz drame u dramu . sami nismo spremni za takvo tumačenje: šarenilo poruka i izazovi nastali iz njih bilo da su se pokazali pojedinačno negativnim bilo da su masovno prihvaćeni ipak su nesumljivo dokazi glasanja ZA promene. flajera. zamenio novim . Majca za njihovim crtežima izazvala je nesumljivo najveće interesovanje i potržanju među ljubiteljima ove vrste javnog obraćanja i izražavanja stavova. špijun..sve do samog dna civilizacije. na otvaranje novih perspektiva. koja ne samo optički već i semantički deluje zastrašujuće. (sa nastavkom svu si zemlju proćerdo).. iz katastrofe u katastrofu. zaključeno da ovoliki broj glasova koji je dobilo DOS (Demokratska opozicija Srbije koja bi trebala da promeni maziv u DVS Demokratska vlast Srbije) nisu bili glasovi ZA nego očajnički glasovi PROTIV režima koji je deset godina vodio Jugoslaviju iz rata u rat. plaćenik. čini nam se brzopleto. Otpor je i ovog puta prednjačio: najpre sa sloganom Gotov je! u kombinaciji sa stisnutom pesnicom ili likom prethodnog predsednika koji se pojavio i pre rezultata izbora. A takođe su upotrebljavani i poznati refreni popularnih pesma kao što je ona Đorđa Balaševića Gedo gluperdo. upitnika sve do toaletnog papira..pištaljku. Neki umetnici su lansirali vlastite slogane kao dela vizuelne umetnosti.. izdajnik. Moglo bi se navesti još niz primera najrazličitijih dosetki ove vrste ali i pomenute su dovoljne da bi se ukratko sumirao smisao ovog fenomena. kao i među kolekcionarima.zvečkom po onoj staroj uzrečici koja glasi Puk'o je ko zvečka!. na ponovno . malepnica. Mnogobrojne majce sa najrazličitijim parolama apsolutno su dominirale u ovoj predizbornoj kampanji. Tako je Dejan Atanacković načinio plakat na kome je preko fotografije lica sa zašivenim očima i ustima krupnim slovima ispisan tekst Uterivanje pravde u kosti a sa manjim nabrojao je uvredljiv politički rečnik koji se mogao čuti na državnim medijima: terorista. A Led-art je uradio čitav asortiman proizvoda sa osnovnom temom Mrdni dupetom (Pokreni se i učini nešto za sebe!) sa najrazlitijim grafičkim i oblikovnim formama od majica.

posetioci uprkos novogodišnjem raspoloženju nisu pokazivali uobičajeni optimizam nastupajuće godine usled trajnih posledica . za ovu priliku u tek zakrpljenom Paviljonu "Veljković". u Centru za kulturnu dekontaminaciju.pre svega kao mogući odgovor na pogrešne korake vlasti. 246. 45. Ta pobeda je superiorno postignuta što je dokaz da mentalno zdravlje nacije (za koje se u jednom trenutku smatralo da je ozbiljno ugroženo i nepovratno izgubljeno) ipak zadržalo makar minimum većinske prisebnosti i mogućnost razlikovanja dobrog od lošeg.1-15. kraće ili duže trajale tokom protekle decenije značajne asocijacije i pokreti ad hoc sastavljeni kao reakcije na necivilizacijske i antikulturne poteze vlasti u oficijelnom institucionalnom sistemu. Identitet. Tačno u podne. kao i to kojim će se putem ono ubuduće kretati. oktobar 2000. Kulturna Yu-alternativa Represija i izazovi Uz političku alternativu koja se sa različitim uspehom i dužinom trajanja formirala devedesetih godina u Jugoslaviji je uspostavljena i kulturna alternativa paraelno sa oficijelnim sistetmom koji je na isti način kontaminiran kao i opštesocijalni milje u kome su oba strukturisana . januara 1995. br. godine. Republika. Zagreb. (i denacifikaciju kako se takođe naziva ova institucija čime joj se pojačava spektar dejstva u sredini višestruko socijalno i ideološki zagađenoj) priređena I Dekontaminacija. I kako su nastajale i nestajale brojne političke organizacije. dotad potpuno zapuštenom i sa još vidljivim građevinskim oštećenjima na zidovima i plafonu. tako su i u oblasti kulture i umetničkog stvaralaštva nastajale. br. Održavanje prisebnosti Pet godina CZKd Kada je 1.337 uključivanje Jugoslavije u svetsku zajednicu. Za ovu priliku navešćemo tek nekoliko značajnijih koji su tokom poslednjih godina ostavili najdubljeg traga. oktobar 2000. U tom najznačajnijem znaku treba tražiti glavne osobine klasno-socijalne i individualno-psihološke konstante u kojim granicama se danas nalazi jugoslovensko društvo.

. Po ovome. Centar je iako nezavisna. Obeležavajući petogodišnicu CZKd-a prvom izložbom u 2000. već je prikazan i vrlo široki obim najrazličitijih delatnosti od umetničkih izložbi. in memorijama onim stvaraocima koje oficijelne institucije smišljeno potiskuju iz nacionalnog sećanja kao što su Danilo Kiš i Biljana Jovanović. pa i onih najbrutalnijih kakvo je ubistvo Slavka Ćuruvije.. demonstrativnih okupljanja. kao i sa jasnim naznakama svih predstojeći krvavih drama i masovnih smrtonosnih raspleta na ex- jugoslovenskim prostorima. premijera alternativnih filmova autora kakav je Želimir Žilnik. kulinarske akcije Nebojše Popova opasuljivanja građana. protestnih tribina povodom progona i utamničenja intelektualaca i umetnika (Nuneta Popovića ili Fljore Brovine na primer). U ovom malom pregledu ograničićemo se tek na izložbenu delatnost CZKd-a koja u poslednje vreme ponovo izaziva reagovanje dela javnosti nastojeći na različite načine da od njega načini nekakav anahronizam pod nazivom "Museum Veljković" previđajući da je upravo realizovani likovni program znatno prevazišao smisao i potrebe institucije koja danas nema isti cilj kakav je imala kada je osnovana. a ove godine Slobodana Šijana i Predraga Matvejevića. a pre svega bila posvećena teatarskoj delatnosti sa četrnaest kompletnih produkcija od kojih se danas pet paralelno izvodi. protiv svakog oblika represije režima. preko gostovanja iz zemlje i inostranstva brojnih eminentnih ličnosti poput Đerđa Konrada ili Bibi Anderson.. uličnih predstava Sonje Vukičević pred kordonom policije u vreme velikog protesta 96/97. ličnosti i činjenica koji su markantno obeležili i reflektovali reagovanja na ovaj razorni period Jugoslavije u tekućoj deceniji.338 okončanog srpsko-hrvatskog rata i rata koji je još uvek trajao u BiH. alternativna kulturna institucija preuzela ulogu mnogih oficijelnih kuća koje nisu imale hrabrosti da progovore o najtežim problemima koji su nas temeljno potresali svih ovih godina osuđenih na puko preživljavanje i trajanje na egzistencijelanoj i profesionalnoj granici. istovremeno je postignut ne samo jedan dokumentraristički efekat (arte)faktnog nizanja događaja. U tom raspoloženju skoro da su protekle sve ove godine njegovog rada. promocija knjiga. januar) Vesne Pavlović koja je načinila fotografski pregled njegove delatnosti u 59 slika uz koautorstvo Ane Miljanić koja je toj prezentaciji dala zanimljivu dramaturšku postavku. Vreme se toliko dramatično promenilo da bi . autorskih projekata te dokumentarnih postavki sa mnogim dnevnoaktuelnim temama. otvorenih razgovora o zaoštrenim i bolnim društvenim i političkim pitanjima koja su sve ovo vreme potresala Jugoslaviju sve do njenog konačnog rasturanja. Pronađi se (1-14.

Bili smo deca (fotografije). Give Me Back my Flag i Transformers (Pariz). usledile su inostrane izložbe: Contra-dibidon i Likovna radionica (Ljubljana).339 još jedna mrtva kulturna institucija bila neproduktivna u epohi kada je neophodno jedno novo oživljavanje. objekata. Apel za mir (skulpture). godine). Individualna kultura protesta (slike). brojne postavke slika. PE-LD (eksperimentalni grafički dizajn). Retrospektiva nacionalnog interesa (slike). instalacija. zatim srednje generacije: Marije Dragojlović. Nikole Džafa. Tuzla-Beograd 1996. od umetnika. Još uvek smo na ulicama (Žene u crnom). Paprika (akcija i instalacija). ili u okviru velikih manifestacija: Zabranjena slika nekad i sad (Festival Žudnja za životom. Dakle. zatim autorski projekti: Camera Lucida i Ubistvo (godišnje izložbe Centra za savremenu umetnost Fonda za otvoreno društvo). performansa: Developing/ment (fotografije). fotografija. Dragoslava Krnajskog. Druga strana istorije (10 godina Republike) i Sajam školske opreme. Više od pištaljke. tu su za pet godina izlagali od najstarijih Vide Jocić i Halila Tikveše. NJR u Beogradu kada je prvi put prikazana Svečana slika Miće Popovića zbog koje mu je otkazana izložba 1974. skulptura. priređivane specijalne izložbe: Ecologis (dečijih radova). Nakon početne I Dekontaminacije. dokumentarne: 300 brojeva (naslovne stranice Vremena). Underground (posvećena suđenju Nunetu Popoviću). Biblijske aplikacije (kolaži). započeta je i produkcija CD-a: Perfect Future (Dejana Atanackovića uz kreativnu saradnju Zorana Živkovića). Donjntonjn (fotografije). Tendencije '90-tih: Hijatusi moderne i postmoderne. Kameleoni (slike i objekti). videa. Shangri-la (slike). dizajna.naročito onih kulturnih i umetničkih kako je to direktorka Borka Pavićević sa saradnicima u pravom trenutku uvidela i projektovala uprkos svim ometanjima. Pertej (petoro albanskih umetnika sa Kosova). Ajd' sad (godišnjica Led Arta). . Susret otpadnika (performans). obeležavani su jubileji. Dekontaminacija erosa (slike i skulpture). Zračenja (Skoplje) i posebno zanimljiv Haos u akciji (simultana likovna manifestacija u 11 evropskih gradova linkovana videom i kompjuterima). traženje drugačijih puteva i probijanje kroz okamenjena uska vrata društvenih tokova . Nokturno (slike). Isečci iz dnevnika jednog štampomana (slike-kolaži). Kako se zoveš?. predstavljen je rad polaznika foto-radionice Vesne Pavlović i Centra za stvaralaštvo mladih Dragane Marković. BIS (skulpture). Aukcija slika za Studentski Parlament. Crna zvezda (performans i video). Foto Safari. Žudnja (objekti i slike). kolaža. Ko njas šiša (akcija). A samo taksativno nabrajanje (nehronološkog izbora) iz likovnog programa dovoljno ubedljivo o tome svedoči.

u poslednje vreme zabeleženo je i preuzimanje atributa dekontaminacija od strane jedne po broju članova.perestrojske i velikog pada (Berlinskog zida . Vladinira Kožuhara.340 Dragana Dangubića. previđajući dakako sa razumljivim razlogom i smisao denacifikacije društva kroz ideologiju kojoj je ona takođe značajno doprinela. Od 1. Škarta. simpatizera i glasača minorne partije ali odlučujuće po političkom uticaju koja njime zapravo nastoji da disciplinuje nerežimske medije na nekavoj lažnopatriotskoj osnovi. Ukrajinska neoavangarda krajem veka u radovima ovih Odesita pokazuje onu vrstu slobode koja je nedostajala evropskoj multikulturalnosti pre . Gleba Katčuka. pored svih opštih promena koje polagano i postupno ali zasigurno zahvataju sve zemlje nekada iza gvozdene zavese odražavaju se i u polju kulture i umetničnog stvaralaštva. i što je najgore. Ognjena Radoševića. Aleksandra Ševčuka i Vasilija Rjabčenka koji su izložbom Delimično pomračenje u Jugoslaviju doneli prve relevantne informacije o aktuelnim zbivanjima na tamošnjoj likovnoj sceni. Zorana Naskovskog. ovoga puta iz bivše Sovjetske republike Ukrajine. Mirjane Petrović. gost u Centru za kulturnu dekontaminaciju bila je grupa ukrajinskih postavangardista: Aleksandra Rojtburda. Zbog toga bi izložba Pronađi se mogla upravo nekim njihovim idelozima (mada je jedan od njenih čelnika bio svojevremeno prisutan na razgovoru o pozorištu) da pomogne da se (pro)nađu na onoj strani koja je zabrinuta. Vuka Vidora i Fabrice Langlada. najmlađim generacijama definitivno kontaminirali i nacifikovali detinjstvo.g.Odese. A ako se ima u vidu pomenuti široki dijapazon rada CZKd-a. avgusta o. Fabrice Domerclja. upravo iz jednog od njenih najvećih i najznačajnijih kulturnih centara . Miroslava Pavlovića. te Brede Kralj i Jurija Krpana (Ljubljana). tek tada se dobija pravi utisak o mestu i značaju likovnog programa koji je realizovan. Ivane Popović. Francuske. Švedske. Ivane Kličković. Talenta. dopreo je posle Hrvatske. Litvanije i do Jugoslavije potvrđujući pravilo da se sa ideološkim otvaranjem država stvaraju neophodni uslovi i za estetička otvaranja umetnosti. S druge strane. (Pariz) i još mnogih na grupnim izložbama sa kojima se bi se tek mali broj vodećih kulturnih ustanova u današnjoj Jugoslaviji mogao istaći.simbola podeljene Evrope na zapadnoliberalnu u istočnokomunističku koji se u zemljama što neminovnost društvene i ekonomske tranzicije i uključenja u civilizovani svet doživljavaju kao direktnu političku propast Starog kontinenta). do najmlađih: Dejana Grbe. Saša Stojanović. Jedan od tih stvaralačkih povetaraca koji duvaju sa Istoka. Posle događaja stoleća . većinom smrknuta i užasnuta nad prizorima koji su nam uz njihovi zdušnu pomoć napunili istoriju i memoriju. Rusije.

na najdragoceniji način. gde je to god moguće po njenom mišljenju. nekoliko dana nakon njenog otvaranja u CZKD je upala finansijska policija uz asistenciju državne beznednosti (i to u trenutku kada niko od ovlašenih lica iz Centra nije bio u Beogradu) da bi kontrolisala njeno poslovanje. ovog puta u domenu kulturne politike. Njihov odgovor je ubrzo stigao: Paviljon “Veljković” i CZKD su oni koji su ga zapečatili otvorili za manje od 24 časa. Naravno da je odmah obaveštena međunarodna javnost. sednice kada je svrgnut tadašnji predsednik Srbije Ivan Stambolić (u među vremenu otet usred bela dana u blizini svoga stana).341 poslednje decenije. da sutradan nisu došli da zatvore CZKD (obustave njen rad) a time i izložbu ukrajinskih umetnika koja je bila u toku. to je baš ona zemlja sa kojom Jugoslavija nastoji da uspostavi najprisnije moguće odnose poput Rusije i Belorusije iz tog regiona) koja je posle provere na najvišem diplomatskom nivou. A to ne da nije malo. obračuna sa ideološkim neistomišljnicima. pre svega država Ukrajina (gle čuda. Time je tek ublažen još jedan međunarodni skandan u koji se Jugoslavija uvalila. Tako je Delimično pomračenje izvesno postalo najava totalnog pomračenja. nego je ogromno u poređenju sa intenzitetom opšteg. jer ne samo da je po prvi put u periodu sadašnje vlasti zatvorena jedna značajna institucija kulture sa međunarodnom reputacijom. I to ne bi bilo ništa neuobičajeno za ovaj predizborni period kada je vlast odlučina da se. Centar za kulturnu dekontaminaciju (denacifikaciju) za proteklih pet godina obavio je ogroman deo posla održavanja (uz krajnje napore) makar minimalne prisebnosti i zdravog razuma kod svojih redovnih i povremenih posetilaca (kojima je izložba upravo i posvećena). i protesta Jiržija Dinzbira. posle izložbe Miće Popovića iz 1974. nije ni bila otvorena) ovo je prva koju je aktuelna vlast (finasijska policija i državna bezbednost) zatvorila!? I ne samo to. pa i kulturnog te . već je jasno dat signal kojim će putem da se ona kreće i u ovoj oblasti posle 24. ovo je prva alternativna kulturna institucija kojoj je zabranjena delatnost! Naime. izvestioca Ujedinjenih nacija za ljudska prava (u kojima značajno mesto imaju i umetničke i kulturne slobode). Ova izložba bi dobila uobičajenu javnu recepciju da je nije pratio jedan neverovatna događaj. Naime. Time se mapa umetnosti Starog kontinenta dopunjuje na najefektiniji a za samo stvaralaštvo. u dan tačno posle 13 godina od održavanja famozne 8. septembra (kada su zakazani izbori u Jugoslaviji. Ujedno je i ogoljena priča o proveri rada u domenu finasijske policije a u prvi plan su došli stvarni interesi državne bezbednosti i to u onoj oblasti u kojoj ona nema šta da traži u kulturi u umetničkom stvaralaštvu. godine koja je zatvorena (upravo i ako postavljena. zahtevala objašnjenje od našeg Ministratsva inostranih poslova.

umetnike. Mirjanu Đorđević. urednik kulture na tom radiju i osnivač Cinema Rexa. Milicu Tomić.342 umetničkog štetočinstva što nasuprot njemu stoje poput bauka čak i ovde neminovno prolazeće epohe. grupu "Škart" i dr. predavanja "Art Speech" (lična prezentacija rada domaćih i stranih autora). Remont je dobio i sopstvenu galeriju koja je započela na praktičnom ostvarivanju programskih ciljeva zajedničkom izložbom članova. Gabriela Glida. "Remont" ima i otvorenu (za sve zainteresovane) biblioteku (časopisa knjiga. asocijacija. Branka Pavića.). pokreta. saradnike. potom su usledile . razgovori "Remont predstavlja". studente. dokumentarnim filmovima o izložbama. Njihovu aktivnost čine izložbe iz ciklusa "Parovi" (kao zajednički rad dva umetnika na jednom projektu). Srđana Apostolovića. a izložbe Era Milivojević i Saša Marković radom Prirodna veličina. oktobra meseca 1999. Sašu Markovića. Kulturni Remont U sve nepovoljnijoj političkoj i ideloškoj situaciji koja se direktno odražava i na opšte kulturno stanje i umetničko stvaralaštvo poslenjih godina nastao je niz ad hoc udruženja. Tanju Ostojić. Ideja "Remonta" je i da popuni prazninu nastalu usled dugogodišnjeg nedostatka prostora za okupljanje i brzu reakciju koji će okupiti urbanu publiku. jedan od njenih ključnih protagonista i promotora Darka Radosavljević. Rašu Todosijevića. kritičare. A već 24. i videoteku (sa domaćim i inostranim video-artom. februara 2000. godine sa grupom umetnika osnovala Remont nezavisnu umetničku asocijaciju kao udruženje samostalnih vizuelnih umetnika koji žele da žive od svog umetničkog rada zbog čega će delovati na revitalizaciji savremene kulture teško oštećene ratom i ekstremno nepovoljnom političkom situacijom. publikacija iz savremene umetnosti). Eru Milivojevića. Program su započele Žana Poliakov i Mirjana Đorđević bilbordom Respect Yourself. projekcije i promocije. čak i institucija koji su okupljali autore koji se nisu zadovoljavali samo sopstvenim kreativnim radom i profesionalnim statusm već su nastojali da pokažu i znake društvenog aktivizma na širem etičkom području koje nadilazi isključivo estetičke kriterijume. Lonj Fi produkcijom i sl. istoričare itd. da spomenemo najznačajnije: Uroša Đurića. Tako je raspadom kulturnog sistema nekadašnjeg radija B 92.

kombinacija koja bi mogla biti savršena. To je upravo i tačna slika koju "Remont" želi da formira kao "nultu tačku" od koje započinje aktivnost sa ciljem da je uz velike napore i umešnost prevaziđe. jedino mogućoj situaciji: Snimali smo u stanu mojih roditelja. koje se ne mogu odreći.343 intervencije Elizabete i Kolomana Novaka. Žalosno je. (Koji po klasičnim slikama i nameštaju verovatno pripadaju građanskoj klasi koja je uspela da preživi realsocijaizam . ali je u isto vreme i prijatno. Nije tajna da živimo o njihovom trošku i da oni finansiraju moj celokupni profesionalni poduhvat. uključujući i ovu izložbu. zapravo.. a Dimova (1974) Istoriju umetnosti i kritiku na istoj školi.prim. preko edukativnog sve do kulturnog i umetničkog.. U Remontu održava izložba Still Life dvoje bugarskih autora Ivana Mudova i Desislave Dimove kao deo projekta Nova bugarska umetnička scena. socijalni odnosi te profesionalni i privatni položaj u društvu pružiti. Ova nebudžetska umetnička asocijacija (jer se zasada samofinansira iz ličnih sredstava članova i učesnika) za kratko vremen je razvila izuzetno značajnu i vidnu aktivnost koja se nije samo pozicionirala u lokalnom sistemu već je uspostavila i međunarodnu komunikaciju artslinkom i gostovanjima umetnika iz inostranstva. ako se distanciramo od nekih pojava griže savesti. J. strip-album Okean iznenađenja Aleksandra Zografa itd. To mi pruža stvaralačku slobodu. Mudov (1975) je završio Nacionalnu umetničku akademiju u Sofiji. I to ne samo u Beogradu. međusobnih aktivnosti ukazuje na njihove odnose muža i žene. potpuno u stilu i duhu devedesetih kameleonski i ironično prilagodio zatečenoj. Ne bih želeo da započnem od nule da bih umirio svoju savest . Demonstracije prkosa Uz pojačanu represiju značajno se povećava i stepen otpora na raznim planovima: od medijskog. ali. Bugarski par se. ali mnogo žešćeg u realizaciji i porukama rada jednog isto tako našeg umetničkog i životnog para: Raše Todosijevića i Marinele Koželj pod nazivom Was ist Kunst iz sedamdesetih godina u kome umetnik šamara kritičara i istoričara umetnost neprestano mu postavljajući to pitanje. već i . fingiranih položaja. mada nam u stvari nije potrebno da budemo takvi. Strategija recentne umetnosti i ide tim putem svakog oblika koristi koje mu mogu. Serijom fotografija velikog formata ovaj par u nizu radnji. Prisećamo se jednog sličnog.potpuno transparentno svedoči Mudov.D. umetnika i kustosa.) Igrali smo se kao da smo odrasli. najčešće nepovoljni.

Očigledno je da se stvara jedan vrlo širok front nepristajanja koji mobiliše sve veći broj ohrabrenih pojedinaca uprkos poličkim ubistvima. pokazujući to na najotvoreniji način. dvadesetak umetnika okupilo se na zajedničkoj izložbiprotestu pod sloganom Protiv tame . Stvaraoci Valjeva.Sloboda za Makija U organizaciji Saveza za Promene i Građanskog Otpora u Valjevu. Ta galerija već gotovo celu proteklu deceniju privlači pažnju likovne publike i kritičara svojom izrazitom aktivnošću kojom je dovedena u red najznačajnijih izlagačkih mesta u preostaloj Jugoslaviji. veličanstven po dimenzijama prostora i njegovom rasporedu.344 u drugim centrima gde se ubrzano organizuju snage koje se otvorenije i osmišljenije suprotstavljaju sve krvavijoj i bezobzirnijoj diktaturi paralelno sa opozicionim strankama katkada efikasnije i ubedljivije. nadasve aktivni na mnogim poljima. februar). oživeo je na tako ekskluzivan način da se bez preterivanja može reći da su u njemu priređene neke izložbi koje će zasigurno ostati . Nekada mrtav. nakon što ga je Grozdanić zakupio. i nadasve slobodoumni omaž Bogoljubu Arsenijeviću Makiju. a pre svega u neprestanom stvaralačkom poduhvatu. saborca za ljudska prava i umetnika koji već pola godine bez krivice čami u pritvoru prkosno odbijajući inicijative za pomilovanje (uz to u takvom zadravstvenom stanju koje iziskuje najhitniji medicinski tretman a ne najsurovije utamničenje) već i za kolektivno izbavljenje iz poslednje evropske komunonacističke tamnice koja kao tumor volšebno opstojava u samom srcu Balkana. stilskih opredeljenja i likovnih shvatanja Valjevska alternativna scena je kroz mnoge medije od slika do performansa načinila jedan zanimljiv. i ne samo oni. Protiv tame . prebijanjima aktivista.Sloboda za Makija. drakonskim kaznama medija itd. Živko Grozdanić Gera: Bull testiclles in blood Zaista neumorni. vršački umetnik Živko Grozdanić Gera priredio je izložbu objekata u Galeriji Konkordija. nisu se uplašili aktuelnih pretnji već upravo suprotno .spremni su na najdirektniju borbu ne samo za oslobađanje jednog njihovog sugrađanina. na još jedan istorijski dan (SPS-ov kongresni 17. socijalne i kulturne trendove. Vršcu i Novom Sadu održane tri ižložbe koje su žestokim jezikom stvaralačkog kriticizma odgovorile na sve oštrije političke. Sasvim različitih poetika. Tako su nedavno u Valjevu.

Naime. No. finansijski operativac. a kao legenda stoji odštampan recept za njegovu pripremu. kreator programa. opasno slovo na papiru uprkos izlečiteljskom misionarstvu resornog ministra prema ovdašnjoj endemskoj bolesti . Grozdanić je zapravo bio pravi spiritus moves. Otuda su njihova programska načela (i) u kulturi samo puko. Tek što se iz Beograda Led-art preselio u Novi Sad. drugi su zapravo tri zasebne. dopunjen zadahom raspadanja organske materije. ne artificijelan već bukvalan.345 u povesnoj kao znaci umetničkog vremena devedesetih. Njihova brutalna prizornost podseća na izgled klanice u kojima se te životinje kolju i čereče ali su i nalik kuhinjskim stolovima na kojima se priprema to popularno jelo. Studentski kulturni centar. U Konkordiji je sada otvorena i njegova samostalna izložba Bull testiclles in blood (u slobodnijem prevodu Beli bubrezi u krvi) jer su dve instalacije postavljene pod tim naslovom: jedna su burad na kojima je ispisan njihov sadržaj . Priča je upravo ista i ponavlja se u najvećem broju kulturnih i umetničkih institucija kojih se socijalisti dokopaju (Muzej savremene umetnosti.raskolima. Opšti drastični vizuelni prizor. mržnjama i deobama. na prestupni 29. podstiče na pojačanu emotivnu i intelektualnu reakciju gledalaca nenaviknutih da u galerijskom prostoru.Živeti u Srbiji/Prestup 2000. gde uobičajeno nailaze na estetizovane umetničke predmete. izazove pobunu koja se kosi sa standardnim osećanjem kada se želi pojesti roštilj načinjen od tih organa. . to je bilo dovoljno da bi mu se onemogućio rad. U ulozi direktora Konkordije. izdavač publikacija i svega drugog što je neposredno povezano sa likovnom delatnošću. Ogromni aktivizam Živka Grozdanića Gere i na drugim poljima u najneposrednijoj vezi sa umetničkim stvaralaštvom ima karakteristike lokalnog delovanja u globalnim uslovima i karakterističan je za umetnost devedesetih sa njenim refleksivnim metaforama vremena. Zapažamo dvostruku i aluzivnu Grozdanićevu nameru da istovremeno izazove i utisak prijatnog i lepog kao i osećanje mučnine i gađenja. Galerija Sebastijan i mnogi drugi). februar(t) izveo je performans Kunstlager . organizator. identične celine sa pravim belim bubrezima u autentičnoj životinjskoj krvi. u uobičajenom ambijentu: gradu.sirovina od koje se pravi taj kulinarski specijalitet. Led-art: Kunstraleger . Narodni muzej se dosetio da iz formalnih razloga prekine ovu uzložbu i da Konkordiju vrati u pređašnje stanje totalne zapuštenosti.Živeti u Srbiji/Prestup 2000.

Čemu služi pasulj?. koja je u slovenačkom slučaju značajno doprinela opredeljenju (makar intelektualne. Šta je Kunstlager? i Da li smo mi .Led-arta. c. najavu vazdušne opasnosti i čitanje dnevne zapovesti. Nakon ove dnevne akcije nastavljena je noćna: foto-izložba dosadašnjih aktivnosti Led-arta. prisutne komune artlogoraša) odata je pošta zaleđenoj zastavi himnom Danas nam je divan dan. pravljenja plavo-belo-crvenih ledenih zastava. da predstavnike Otpora umotaju bodljikavom žicom. uz nepopularnu. b.. umnogome doprineti i aktivnost mnogih umetika . opijum za mase. dobrovoljno žigosani. dodela poklona rođenima na prestupni(čki) dan. najčudesniji logor na svetu"?.. Bobana Miletića Bapsija i mnogih drugih čije je kritičko delo već sada ugrađeno u temelje nove jugoslovenske umetnosti. patriote. Ceo koncept je zapravo nastavak led-artovske osmogodišnje akcije pod nazivom Rekonstrukcije zločina na Balkanu što su samo direktne kritičke reakcije na aktuelne . Saše Stojanovića. odpočeli ulični spektakl. Najpre su u Katoličkoj porti. Dok se kuvao pasulj (zarad opasuljavanja učesnika: umetnika. zabava za narod. Spektakl Kunstlager . izdajnici. projekcija video snimka podnevnih akcija. snimanje u dve poze sa vođom istinoljubivog dela čovečanstva. posebno za Novi Sad. gledalaca. Bogoljuba Arsenijevića Makija. kao što su mogli da u koncbarakama (šatorima) budu ošišani (čime bi dali neophodnu energiju logorskim mašinama).346 njegovim trgovima i ulicama pred namernim i slučajnim prolaznicima. glumaca. to će istoriografija umetnosti ovog vremena zasigurno potvrditi. sve to uz zabavu u bubnjarskom ritmu za okupljenu logorašku elitu. da rade neki ozbiljni posao (Arbait macht frei) poput cepanja drva. d. uz instrukcije higijeničara popunjavali su anketu sa pitanjima: Šta je prestup?. Da li je naša zemlja "najveći. Fljore Brovine. Da li je u mentalitetu naroda kojima se obraćaju umetnici poput Led-arta ista potreba da budu deo civilizovanog sveta . u delu zagrađenom bodljikavom žicom (čime je kunstlager pretvoren u konclogor) uz pomoć uniformisanih glumaca i trupe Art cirkus. Prisutni.to ćemo ubrzo videti... najlepši. posetiocima i gledaocima.. Živka Grozdanića Gere.i njegov dnevni deo Arbait macht frei i noćni nastavak Gasna komora svojevrsni su i autentični odgovori (ponavljanja sa promenama) na svojevremeni Noue Slovenicshe kunst kao Nova srpska umetnost.pod a. kulturne i umetničke javnosti) za onu vrstu promena koje su tu republiku u kratkom vremenu dovele u red demokratskih zemalja sa respaktabilnim nacionalnim dohotkom koji danas ostvaruju ti austrijski konjušari i sobarice. A toj očekivanoj promeni svakako da će. Miroslava Nuneta Popovića.

. oktobar 2000. veća od onih koji su privedeni na tu svečanost. Da li je u pitanju podela građana Srbije na zadovoljne i nezadovoljne ili je s jedne strane učinjena neophodna mimikrija radi preživljavanja videće se već na sledećim izborima. otporni studenti i pobunjeni đaci i profesori i nastavnici. kritički intelektualci. demokratski. 45.. Time je to masovno privođenje od metafore kunstlagera postalo zbiljom konclogora.dakle. lako se dolazi do zaključka da bi takva učestala promena i nadalje nanosila štetu kulturnom i umetničkom stvaralaštvu.stari način Politika je toliko štete načinila našoj kulturi tokom poslednjih pedeset godina. zašta se zasad deklarativno zalaže i demokratska vlast u Srbiji.. kada je predsednik vlade (po drugi put) otvarao početak radova jednog od srušenih mostova. profesionalni. ostane pod okriljem politike. ili. socijalni. Kako je politika u svakom savremenom društvu promenljiva. doneli joj samo (izgubljene) ratove. a u našem konkretnom slučaju da nešto učine za oslobođenje od straha i pozovu na politički. razanja. a to podrazumeva da od nje i njenih potreba direktno zavisi. u ovom veku (i milenijumu) svakako poslednjih umetničkih utopija koje su karakteristične za epohe totalitarnih režima. Identite. . Ukoliko se ipak krene u tom pravcu: definisanju nove kulturne politke. a možda već i u samom začetku. Ovo je samo još jedna od. Zagreb. postoji ozbiljna opasnost da kultura kat-tad. poveća grupa građana. br.347 političke i socijalne procese koji su uništili jednu evropsku državu. koje imaju za cilj da animiraju pažnju uspavane javnosti. angažovani umetnici. bedu. radni otpor koji se i ovim (umetničkim) sredstvima usmerava prema promenama od kojih nam na najbukvalniji način zavisi budućnost. predvodnicima autističnih oligarhija kada postanu svesni da im se kraj sasvim približio. A to je resurs na koji svi računaju i kojima se obraćaju opozicioni političari. ni to ne vredi lošim đacima. A već sutradan. zbog demostriranja bila je uhapšena. patnje i smrt. evropocentričan. pluralistički. ideološki. a kulminacija se odigrala u devedesetim. Nova politika . decentralizovan itd. sistemu u kome se ona nalazi. istorija to stalno pokazuje. da je danas vrlo rizično zalagati se za koncept kulturne politike makar on bio i nov i drugačiji od dosadašnjeg .

preporuke u njihovom radu da se upravo te ličnosti postave na gotovo sva mesta na kojima će se donositi programske i kadrovske odluke sa najdirektnijim posledicama za kulturni i umetnički institucionalni sistem? (Dakle. na primer. pre svega stručne kulturne i umetničke javnosti. od socijaldemokratskih do demohrišćanskih itd. nije ni moguće ni normalno da se i nadalje ministri. i to u trenutku kada se nalazimo pred ozbiljnom pobunom zaposlenih i najvećem broju kulturnih i umetničkih ustanova.šta nameravaju da urade! A sem da je "stanje u kulturnim ustanovama dobro te da nema potreba za kadrovskim promenama" kako je od prilike glasila zaprepašćujuća izjava jednog od njih neposredno po imenovanju. u bliskoj budućnosti kada se u nas stabilizuju političke prilike. gradu i opštinama. a danas aktuelna demokratska vlast (zasad nužno) sačinjena od stranaka najrazličitijih političkih orijentacija od republikanskih do rojalističkih. videće se pravo političko raspoloženje stanovnika Srbije. već šta su do sada uradili. od nacionalnih do građanskih. za koju smo mislili da će biti napuštena. sasvim je izvesno. neformalnim telima. koji će svakako biti održani po istinski primerenim demokratskim standardima. kako je Demokratska opozicija Srbije. Na nekim drugim izborima. Nažalost. izvan pogleda i uticaja. i još više . nimalo za našu temu nije zanimljivo kako se oni zovu. Koje su to bile. Kao da se nastavlja stara praksa. dolaziće do promena. već su registrovani i prvi negativni potezi nove vlasti (naravno da se ovom prilikom bavimo samo pitanjima iz najužeg kulturnog domena). sekretari ili poverenici za kulturu postavnjaju zakulisno.348 naravno i samim akterima na toj sceni koji su profesionalno.) . Otvoreno govoreći. o kadrovskim rešenjima najodgovornijih činovnika u republici. Zaista bi bilo zanimljivo čuti obrazloženje onih koji su tako odlučili u nekakvim tajnovitim. birokratskim ili familijarnim krugovima. ali i egzistencijalno od nje zavisni. Na nekima od sledećih izbora. treba očekivati njihovo osamostaljivanje. do sada javnost nije obaveštena o njihovim planovima. (Primetno je da je baš ovde s razlogom upotrebljena sintagma za koju smo ranije istakli da je neprimerena kulturi. Tada će neke stranke (ili manje grupacije) iz sadašnje demokratske formacije dobiti mandat da realizuju svoj politički program. A tada će kultura i umetnost opet biti u problemima (podrazumeva se da su programska načela različitih stranaka i u domenu kulturih pitanja takođe različita) ukoliko se već sada ne uspostavi stabilna strategija njihovog razvoja bez opasnosti da se političke promene odraze i na kulturne prilike.) Jer. u jednoj od njenih najosetljivijih oblasti kadrovskoj politici.

a prvi koraci su već učinjeni.3 na najmanje 1%. A to se može dogoditi samo sa onima koji nisu inficirani starim idejama bez obzira u kojim se strankama nalazili. uvođenje poreza na šund. Politika. odn. sa dokumentom "Program za Beograd" Demokratske stranke. Strategija kulturnog razvoja Kulturna politika i kulturna produkcija u Srbiji Teze: * kulturna prava i umetničke slobode * formiranje stabilnih (nepromenljivih) principa kulturnog razvoja u uslovima političkog pluralizma. budućih demokratskih promena političke vlasti * promena poreskog i fiskalnog sistema (preraspodela budžetskih sredstava sa 0. 13. Beograd. tek tada se može očekivati da se neće na stari način voditi nova politika vlasti. o redefinisanju strategije. tj. recimo sa projektom G 17 + "Implementacija novih modela gradskih kulturnih politika". principa. promena potrošnje unutar samog budžeta za kulturu. novembar 2000.i to otvoreno i transparentno. odn. obaveze i odgovornost. novi izvori finansiranja..349 Ciljamo na sledeće: kako smo uvereni da se danas bez odlaganja mora razgovarati . sistemskih (pravnih i ekonomskih) instrumena za modelovanje ove oblasti. Mislimo bez odgovornosti i posledica za loše rezulate rada! Kada ministarstva i sekretarijati postanu isključivo državni instrumenti za servisiranje kulturnih i umetničkih potreba društva a ne mesta na kojima se donose vitalne odluke za funkcionisanje tog sistema.. kakve su im dosadašnje zasluge. sa najavom savetovanja "Kulturna politika i kulturna produkcija u Srbiji" u organizaciji Centra za savremenu umetnost i uz sve brojnije novinske napise sa ovim temama. pred najširom porotom svih koji su direktno zainteresovani za sva pitanja o daljem kulturnom razvoju ovog društva. Sada je upravo trenutak da se iz dosadašnje militarističke pređe u civilnu fazu izgradnje društva koja zahteva sasvim drugačija pravila ponašanja. nemoguće je nastaviti sa starom praksom neodgovornog odnosa prema javnosti i bez onih učesnika kojih se ovo direktno tiče.) .

angažovani intelektualci i umetnici. populacija mladih. A primera koji upućuju da se ona grubo krše bilo je sve više kako se tokom poslednjih godina pojačavala režimska represija prema. a i to da upravo u zemljama sa najdrastičnijim antiterorističkim zakonima država ima najviše problema sa terorističkim aktivnostima. budući da su one najveći izvori kriminogenih izvršilaca što je praksa i pokazala . a primere njegove primene videli smo u pravosudnoj praksi (u Valjevu. Naravno da je ona najvidljivija u oblasti političkih prava. po definiciji. Otuda bi se taj zakon mogao slobodno zvati i zakonom protiv opozicionih stranaka i organizacija te kritički nastrojenih pojedinaca. među kojima su dakako i umetnici. po prirodi stvari. hekler ne bi li sebe i svoju porodicu zaštitio od enormnog povećanja svih vrsta kriminala pa i najtežih delikata kakve su pljačke i ubistva koji su se generirali iz nekada vladajućih stranaka. nije posebno organizovano niti je primarni deo rada neke od mnogobrojnih ovdašnjih nevladinih organizacija. još manje političkih stranaka. Požarevcu. neminovno odrazio i na kulturu i umetničko stvaralaštvo.a to je zasigurno u takvim uslovima bilo sasvim legitimno ponašanje). kritičkim delatnostima i sredstvima kakvi su nezavisni mediji. naravno da će ilegalno nabaviti. recimo. tužilaštva i sudova. na primer legalno nabavljen i prijavljen pištolj koji poseduje a ne nosi ga na javnim mestima. alternativne kulturne ustanove i dr. a potom će se nastaviti sa oduzimanjem . čak same policije. pa predlog. Nišu. kao specifičan deo opštih ljudskih prava.policije. koji bi se dakako. pored postojećeg još i novog Zakona o terorizmu zapravo je bilo uvođenje na mala vrata najoštrije represije protiv delovanja svake organizovane pa i individualne aktivnosti u odnosu na pređašnji totalitarizma. univerzitet. istražnih organa. jer onaj kome uduzmu.350 * promena kadrovske i konceptualne politike razvoja kulture I Praćenje stanja u oblasti kulturnih i umetničkih sloboda u Jugoslaviji. Zaječaru i drugde). Trebalo je očekovati uobičajenu floskulu da će taj zakon biti sačinjen prema svetskim standardima u toj oblasti (na koje su se domaći pisci pozivali) uz redovno previđanje zaštitinih mehanizma koji se obavezno ugrađuju da bi se sprečila samovolja aparata državne represije . Ono što bi bilo prvo na udaru je razoružavanje stanovništva oduzimanjem legalizovanog oružja koje poseduju u policiji registrovani antirežimski aktivisti (što će naravno samo dovesti do nelegalnog nagomilavanja oružija većeg kalibra i ubojite moći.

umetničkih i uopšte intelektualnih sloboda u Srbiji. kako sami nisu mogli da igde putuju. ali zakonito ugašena autonomija univerziteta. kako vidimo ili potpuno ugušene u nekim slučajevima. u bekstvu) samo zbog njihovih profesionalnih 1 2 Videti: Kulturna prava. Beogradski centar za ljudska prava. str. omogućavaju direktne kontakte sa inspiratorima i naručiocima terorističkih aktivnosti. ili su na najboljem putu da budu potpupno odstranjene a u jednom trenutku moguće je bilo samo delovati u okviru naučnog. upravo političkog programa partije koja se zove JUL. Akademske slobode su. Dakle. ovakvi zakonodavci od građana oduzimali i pasoše jer im oni. telefona. fakseva. na isti način su gušeni elektronski mediji a bezmalo je uništena celokupna slobodna štampa. bez obzira na dužinu trajanja. Na kraju bi.pesnikinje Fllore Brovine i slikara Bogoljuba Arsenijevića Makija 2 (koji se nakon osude na tri godine zbog ometanja službenog lica u vršenju dužnosti. ljudska prava se svrstavaju u tri vrste : a) građanska i politička (liberte). Ova prava podrazumevaju tzv. 105 i dalje. napokon i njihovo utamničenje . U kulturna prava. spadaju pravo na zaštitu materijalnih i moralnih interesa koji proističu iz svakog naučnog ili umetničkog proizvoda (u užem smisli to su autorska prava).kao tobože ilegalna i teroristička. naravno. automobila . sa jasnim ukazivanjem da bi se pojačavala i opresija na drugim poljima: dosad je već violentno. b) ekonomska. dakako. fotokopir-aparata. ne može da se registruje. . pa prema tome ni stanje u oblasti kulturnih. U teoriji.351 kompjutera. 1999. pacifistička organizacija "Otpor" .jer se i ta sredstva. socijalna i kulturna (egalite) i c) prava solidarnosti (fraternite) 1 . mogu koristiti za terorističke aktivnosti. akademske i stvaralačke slobode za koje već ima brojnih dokaza da se grubo narušavaju na nizu univerziteta od kada je donet postojeći zakon o visokom školstvu. a od 7. ako nam je bila sasvim izvesna takva neposredna svetla budućnost. koja nas na ovom mestu zanimaju. Beograd. ne bi bilo manje opresivno i u novonastalim političkim uslovima ako se ne ugrade instrumenti zaštite. O čemu je "Republika" pisala u više navrata ne samo beležeći pravosudnu faktografiju već i zadiranjem u opis stvarnih prava na slobodu umetničkog izra`avanja. marta 2000. itd. Takođe su se i stvaralačke (umetničke i kulturne) slobode sve više grubo ugrožavavale a dokaz tome su bili sve učestaliji policijski i sudski progoni umetnika performera Miroslava Nuneta Popovića (sa zaprećenom kaznom do 3 godine zbog ometanja službenog lica u vršenju dužnosti) i aforističara Bobana Miletića Bapsija (osuđenog prvostepenom presudom na 5 meseci zatvora zbog uvrede nekadašnjeg predsednika SRJ Sobodana Miloševića). sva je prilika jer nisu postojali nikakvi razlozi protiv.

a kao precizniju razradu Univerzalne deklaracije. b) pravo da on neograničeno uživa u blagodetima naučnog napretka koja su opšta dobra. naučnog. građanina i državlajnina svake zemlje na učešće u kulturnom životu zajednice. Mere koje države članice ovog pakta budu preduzele u cilju obezbeđenja punog korišćenja ovog prava moraju da obuhvataju mere koje su potrebne za obezbeđenje očuvanja. str. godine (koju je uz nekoliko zemalja tadašnja Jugoslavija najpre negirala da bi je posle Rezolucije informbiroa ipak potpisala). str.352 aktivnosti koje su kritički orijentisani prema postojećem socijalnom stanju uzrokovanom anticivilizacijskom politikom vladajuće koalicije. c) a autorska prava iz oblasti nauke i umetnosti štite i omogućavaju tvorcima naučnih i umetničkih dela da ih najpre neometano stvaraju a da zatim od njih imaju svaku materijalnu i moralnu korist. ed. književne ili umetničke proizvodnje čiji je on autor. Prvi put na srpskom u Zborniku o ljudskim pravima. Vane Ivanović i Aleksa Đilas. socijalnim i kulturnim pravima iz 1966. str. Države članice ovog pakta priznaju svakom prava: a) da učestvuje u kulturnom životu. da uživa u Svako ima pravo na zaštitu moralnih i materijalnih interesa koji proističu iz svakog Ova naizgled štura formulacija ipak je taksativno obuhvatila sledeća kulturna prava: a) pravo svakog pojedinca. Svako ima pravo da slobodno učestvuje u kulturnom životu zajednice. London 1983. sadrži Međunarodni pakt o ekonomskim. Videti: Osnovni dokumenti o ljudskim pravima. Tako u odredbama Univerzalne deklaracije o pravima čoveka usvojene i proklamovane rezolucijom Skupštine Ujedinjenih nacija 1948. 2. Beogradski centar za ljudska prava. 33. 4 Videti: Osnovi dokumenti o ljudskim pravima. godine u kojoj član 15 4 nalaže: 1. Postoje međunarodni dokumenti koji jasno definišu prava iz ove oblasti. 3 umetnosti i da učestvuje u naučnom napretku i u dobrobiti koja otuda proističe. književnog ili umetničkog dela čiji je on tvorac. Najdetaljniju razradu kulturnih prava na ovom univerzalnom planu intrenacionalnih propisa. razvitka i širenja nauke i kulture. 12. c) da uživa zaštitu moralnih i materijalnih interesa koji proističu iz svake naučne. 1998. . 2. Beograd. d) da se koristi dostignućima nauke i njihovom primenom. postoji i poseban deo o slobodi umetničkog izražavanja gde je (u članu 27 3 ) navedeno: 1. 37-38.

. umetničkih i kulturnih prava čoveka. odnosno njenu detaljnu dopunu 5 . Pariz. dakako i u SRJ. istinoljubivog i slobodoljubivog čovečanstva) iključivo zahvaljujući unutrašnjoj politici. posebno tokom protekle decenije kada su čak i najznačajnije nacionalne kulturne ustanove doživele prave sunovrate koji nisu bili slučajni već su supstancijalni i dirigovani sa mesta zvanične politike kreirane sa najistaknutijih pozicija. da čak i zemlje koje ga nisu potpisale . posebno u Srbiji. i sva njena potpisana međunarodna dokumenta. godine. budući da je samozvani sukcesor prethodne. te njihovu primenu u svim zemljama. ali je on zadugo ostao nepoznat široj javnosti a nije navođen ni diskutovan ča ni u akademskim krugovima. Države članice ovog pakta se obavezuju da poštuju slobodu neophodnu za naučno istraživanje i stvaralačku delatnost. Jugoslavija je Ukazom Predsednika Republike J. Dakle. borba protiv novog svetskog poretka.) u kojima su uneti najpotpuniji sadžaji kao okvir za stalno praćenje ostvarivanja ovih specifičnih intelektualnih. To su zapravo detaljni vodiči kroz oblast kulturnih prava koja su za širu javnost ostala nepoznata pa totalitarno ustrojena država shodno tome može da propisuje nemoguća i nedozvoljena antikulturna i anticivilizacijska pravila. ovi internacionalni standardi moraju se primenjivati bez obzira na pozivanje na okolnosti u kojima se zemlja nalazi (međunarodna izolacija.Tita proglasila ovaj Zakon i objavila ga u Slu`benom listu SFRJ 1971. ne mogu a da ga ne prihvate kao sasvim autoritativnu verziju sadržaja Povelje Ujedinjenih nacija. sem među malobrojnim disidentima onog vremena. (Studije i dokumenti o kulturnoj politici 3. Države članice ovog pakta priznaju koristi koje treba da budu rezultati jačanja i razvitka međunarodne saradnje i veza na polju nauke i kulture. Pariz. Dokaza za ovo ima mnogo. treća Jugoslavija prihvatila. borba protiv domaćeg i međunarodnog terorizma.) i Studies and Documents on Cultural Politics 3.. Muzej savremene umetnosti ne bi bio u kratkom vremenu uništen. UNESCO-va dokumenta još preciznije navode i razrađuju ova prava na sledećim mestima: Cultural Rights as Human Rights (Kulturna prava kao ljudska prava. kako su priređivači napomenuli. ministar kulture ne bi mogao samog sebe da postavi za 5 Videti: Zbornik o ljudskim pravima. ni ova se prava ne mogu ograničavati niti suzbijati bilo kakvim pozitivnim propisima niti uredbama kojima je prethodna vlada Srbije sve više pribegavala upravo ne bi li izbegla propise na koje se savezna država po svemu sudeći neopreznom sukcesijom samoobavezala.B. Konferencija eksperata. 16. 4. No. Da nije tako.353 3. Priroda ovog pakta je takva. 1968. str. 1970. . postojanje niotkoga priznatog vođstva tzv. Kako je sadašnja. to nažalost nije slučaj samo sa ovom oblašću.

str. zapravo nova vlast ili specijalizovane nevladine organizacije koje će istovremeno stalno pratiti i praktičnu primenu pozitivne zakonske regulative uz javne kritike. zdravstvo. Kako su postojali sve jasniji nagoveštaji o pojačanoj represiji jugoslovenskog i srpskog režima prema umetničkim stvaraocima i kulturnim poslenicima do 24. bilo je prirodno pitanje. Isto se odnosi i na praćenje i pomaganje rada malobrojnih preostalih institucija i manifestacija 6 Videti nap. U malobrojnim preostalim totalitarnim režimama. ili njegovo pravo da se upozna s rezultatima naučnog napretka koje je izvedeno iz prava da se uživa u prednostima naučnog napretka. ponajpre odnosi na kritički orijentisane. a od evropskih zemalja to je slučaj još samo u Jugoslaviji. lako je bilo pretpostaviti da bi došlo do prave eskalacije nasilja (državnog terorizma?) i u ovoj oblasti. Narodni muzej ne bi postao vašarište i leglo lažne umetnosti i kiča. Pohod koji je odatle započet protiv medija i univerziteta odrazio se i na pravosuđe. uostalom kao i naš ukupni politički. zašto bi se ta opšta propast zaustavila pred vratima kulturnih i umetničnih institucija? Time se zaobilazi i obaveza države koja mora poštovati kulturna prava svakog pojedinaca. 106 i dalje. septembra o. godine (pada berlinskog zida) ova prava se u zakonodavstvu izjednačavaju u svim zemljama oslobođenim od komunizma i realnog socijalizma. obrazovanje i kulturu koji su dovedeni na rub propasti. angažovane umetnike kojima se jasno ograničava potpuna sloboda kreativnog izraza koja se danas najčešće definiše kao narušavanje ugledna predsednika SRJ. Zaista. Otuda je neophodna izrada novih zakona na bazi navedenih dokumenata koje će načiniti demokratske političke stranke. Nakon 1989. tzv. ne bi najznačajnije kulturne manifestacije propale ili nestale iz javnog života itd. Država takođe mora poštovati individualna prava umetnika na slobodno stvaralaštvo koja se nikakvim posebnim pravnim aktima ne mogu ograničavati dok u pravosudnoj praksi imamo sasvim suprotne slučajeve. Nesporazumi na relaciji sa civilizovanim delom sveta nastaju iz činjenice da teorija ovog korpusa razlikuje individualna (zapadno-liberalna) i kolektivna (istočno-socijalistička) kulturna prava 6 . proteste i apelacije kad god se uoče nepravilnosti i zloupotrebe. To se. ona su i dalje podeljena što takođe ukazuje na ideološku prirodu njihovog pravnog tumačenja i statusa koju je najviše na vulgaran načini diktirao neokomunistički program JUL-a. ili organizovanje terorističke aktivnosti. 1. ili sprečavanje službenog lica u vršenju dužnosti.g. ekonomski i socijalni život. na primer: njegovo pravo na slobodan izbor određene kulturne orijentacije koje je izvedeno iz prava na učešće u kulturnom životu. .354 direktora Narodnog pozorišta. dakako.

Fonda za slobodu izražavanja iz Njujorka. ali i za obeštećenja koja im zbog državnog progona pripadaju (u prvom slučaju podrazumeva se pronalaženje stabilnog izvora finansiranja među intrenacionalnim donatorima i sponzorima. Visoki komesarijat za ljudska prava u Jugoslaviji već opservira ovu oblast: sudbinu i status onih umetnika koji su ili već u zatvoru poput Fljore Brovine (upravo puštene predsedničkim aktom dr.355 koje se uz kranje napore bore da prežive ovo vreme opštih destrukcija poput Centra za kulturnu dekontaminaciju (koji je u skladu sa novom politikom borbe protiv terorizma i NATO-plaćeništva proglašen za petu kolonu u kulturi). poput Međunarodnog udruženja za slobodu kulture koji se nalazi u Parizu. Zbog svega ovoga stvaraju se uslovi i potreba za formiranjem jakog fonda za pružanje pravne zaštite progonjenim umetnicima i pomoć njihovim porodicama. Vojislava Koštunice) i Bogoljuba Arsenijevića Makija.gotovo da je to sve što je preostalo od onoga što je bilo vitalno u kulturi i umetnosti u devedesetim godinama.prvom posle famoznih "Vunenih vremena" Gojka Đoga za koje su neki srpski intelektualci i umetnici nacionalističke provenijencije. ili specijalizovanim agencijama koje prate stanje u ovoj oblasti). . Konkordije i Bijenala mladih u Vršcu. zatim onih kojima prete zatvorske kazne jer im se trenutno sudi poput Miroslava Nuneta Popovića zbog uličnih performansa i Bobana Miletića Bapsija (samo su okružni tužilac i okružni sudija u tim aforizmima prepoznali oštećenog i pored toga što je aforizam priznata književna forma pa se otuda zapravo ovde radi o čistom i transparentnom primeru suđenja jednom umetničkom delu . Centra za savremenu umetnost. Postojeća kancelarija Ujedinjenih nacija. među kojima se na žalost našao i pomenuti pisac. Remonta (asocijacije mladih umetnika i istoričara). tvrdili da su sa pojavom Slobodana Miloševića ona definitivno prošla). Stoga je neophodno da nevladine organizacije uspostave tesnu i stalnu saradnju sa drugim međunarodnim organizacijama koje se bave sličnim problemima. Rex-a.odbora za pisce u zatvoru sa sedištem u Londonu. PEN kluba . odn. Trijenala jugoslovenske skulpture u Pančevu. Memorijala Nadežde Petrović u Čačku . Njima treba pridodati i nekolicinu stvaralaca iz svih oblasti koji samo zahvaljujući gotovo neprirodnom entuzijazmu i vlastitoj upornosti održali korak sa svetom i nadalje uspevaju da sačuvaju visok rejting koji je jugoslovenska kultura imala u međunarodnim relacijama do pojave nove politike devedesetih godina. udruženjima i pojedinicima iz naših emigrantskih krugova i drugima koji su spremni da na svaki način pomognu da se ponovi opšta tiranija pogotovo ona koja se sprovodi nad kulturnim stvaralaštvom.

na prijavu tih država. Na primer. 1954/1956. U ovoj oblasti takođe postoje međunarodni propisi poput Konvencije o zaštiti kulturnih dobara u oružanim sukobima i Protokol uz nju 7 (danas u Jugoslaviji urgentno mesto za njenu primenu nalazi se upravo na području Kosova).356 Kao poseban. 7 Videti: Convention for the Protection of Cultural Property in the Event of Armed Conflicts an Protocol. rušenje džamija i Banja Luci. Sva je prilika. ovo neprilično ponašanje još jednom osvetiti i to na najgori način. Srbija . granatiranje Dubrovnika. mnogi problemi u koje je Jugoslavija zapala tokom ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini bili bi izbegnuti te ne bi u inspekciju. dolazili evropski komesari koji su napisali podebele kompromitujuće izvešataje za Savet Evrope koji nam nikako ne služe na čast a govore ne samo o prirodi vladajućeg poretka već i o profesionalnom stanju koje vlada u specijalizovanim ustanovama kakvi su zavodi za zaštitu spomenika kulture ili muzeji i među delom kulturnih poslenika. tzv. . javlja se i problem sa stanjem u oblasti zaštite pokretnih i nepokretnih kulturnih dobara u kriznim (ratnim) područjima jer već sada dolazi do komplikacije odnosa na relaciji Beograd . upravo zbog ovakvog naopakog spašavanja kulturnih dobara. višekratnog miniranje jedine džamije u Beogradu itd. slično onome što se događalo tokom srpsko-hrvatskog rata i rata u Bosni i Hercegovini.Kosovo) zbog neovlašćenog posedovanja i prometa umetničkih dela. U svetu skoro neće biti zaboravljeno odnošenje pa skrivanje pokretnih kulturnih dobara iz Hrvatske. eminentnih zvaničnika te najpozvanijih i najpoznatijih zaštitara i umetnika. Da je ona korišćena. na žalost. 149 United Nations Treaty Series 215. Krizni štab koji je na početku opštejugoslovenskih ratova formirala vlada Srbije radio je na terenu u ratnom području a iz kontradiktornih izjava njihovih članova ne može se tačno videti šta su oni tamo zapravo radili: da li su spašavali sva kulturna dobra bez obzira na njihovo nacionalno poreklo što im je bila zakonska dužnost (regulisana i međunarodnim pravom) ili su bili selektivni u tom poslu što nije dozvoljeno ne samo po postojećim propisima već i po profesionalnim uzusima. Republički i regionalni zavodim za zaštitu nepokretnih i pokretnih kulturnih dobara kao i specijalizovane muzejske institucije tada su se ponašale prema volji neodgovornih pojedinaca a ne po svetskim normativima i profesionalnim standardima. da će nam se u slučaju najneophodnije i najurgentnije zaštite.Priština (odnosno. .i sve je to prošlo bez reakcije i protesta najodgovornijih institucija. vladinih organa i pojedinaca sa vrha državne vlasti. baš na Kosovu gde je najveća koncentracija spskih nepokrenih spomenika kulture.

u stručnom smislu.a upravo se danas to dogodilo) potrebno je sa njima uspostaviti i paralelne kontakte koji će pokriti uočene nedostatke nastale usled nedoslednosti. A taj izbor koji je takođe diktiran direktnim ideološkim razlozima upravo i govori o moralnom stanju u kome sa našlo ovdašnje državno. rekonstrukcije. svakako u okviru zacrtane državne politike definisane sa najvišeg novoa. Bili smo svedoci. selektivnim prilikama . . 823 United Nations Treaty Series 231. ICOM . restauracije itd.357 U taj korpus propisa spada i Konvencija o zabrani i sprečavanju nezakonitog uvoza. da se pokretna kulturna dobra (prema zakonima tržišta) nelegalno prenose preko granica novouspostavljenih jugoslovenskih država. 11 International Legal Materials 1358. izvoza i transfera imovine nad kulturnim dobrima 8 koja se takođe intenzivno kršila tokom poslednje decenije na područiju bivše i sadašnje Jugoslavije. socilajna i kulturna organizacija Ujedinjenih nacija sa sedištem u Parizu). pripada UNESCO-u). U tome učestvuju i neki od najpoznatijih muzejskih savetnika koji su pobrkali etičke i profesionalne standarde. ili se ona koristi samo u iznimnim.Unitet Nation Economic. A takva sudbina im je neminovna. rad profesionalnih institucija. na sveukupnoj zaštiti pokretnih i nepokretnih kulturnih dobara. Tu spada i često zaboravljana Konvencija o zaštiti svetske kulturne i prirodne baštine 9 koja se takođe ne poštuje u SRJ. AICA . u UNESCO-u je jugoslovenski predstavnik na nivou otpravnika poslova. Stoga je neophodno istovremeno. pogotovo onih koja su uneta u popis svetske baštine pružajući im svu moguću pravnu. odnosno političko rukovodstvo i koji se direktno odražava na prečesto nedozvoljen. a ne opunomoćenog ambasadora što bi bilo moguće tek kada SR Jugoslavija bude primljena u članstvo Ujedinjenih nacija . ICOM 10 raditi na zaštiti kulturnih prava i umetničkih sloboda. 9 Videti: Covention concerning the Protection of the Word Cultural and Natural Heritage. Export and Transfres of Ownership of Cultural Property. nestručnosti i štetočinstva činovnika koji vode državne poslove. AICA.radi opravdane optužbe NATO-a zbog bombardovanja i raketiranja sredstvima koja zagađuju prirodnu okolinu. 1970/1972. a time ne samo da su svoju struku srozali na najniži nivo već su zapravo učinili teže krivično delo od svojih političkih nalogovaca. 10 UNESCO .). konzervacije. 8 Videti: Convention on Prohibition of Prevention of Ilicit Import. preko specijalizovanih internacionalnih organizacija kakve su UNESCO. Kao da se sa njima utrkuju ko će pre dospeti do Haga. kao i na sprečavanju nedozvoljenog prometa pokretnih kulturnih dobara. Social and Cultural Organisation (Ekonomska. Iako postoje državne veze sa ovim organizacijama (na primer. a to još uvek traje.International Association of Art Critics (Međunarodno udru`enje umetničkih kritičara. takođe pripada UNESCO-u). tehničku i stručnu zaštitu (kakve su eventualne obnove. 1972/1975.International Council of Museums (Međunarodni savet muzeja.

već pre svega zbog sve komplikovanije i nerešivije unutrašnje agonije usled izuzetno zaoštrene konfliktnosti krajnje raslojenih i suprotstavljenih društvenih grupa. U tom smislu potrebno je pojačati i izdavačku delatnost koja bi se isključivo odnosila na ove probleme: pisanje bookleta za edukaciju (male brošure za obrazovanje aktivista i volontera zainteresovanih za ovu oblast).).eksperti koji su se nenadano. povukli sa javne scene u ovom kritičnom momentu. komentarore društvenih prilika) i sve druge koji su iz najrazičitijih razloga zainteresovani (pravnike. Do stvarne promene i u ovoj oblasti. Tu spada i održavalnje edukativnih (informativno-obrazovnih) seminara iz ove oblasti za profesionalce koji se njome bave radeći u specijalizovanim ustanovama. komentari. profesore univerziteta i dr. Otuda ne čudi da ona zasad nimalo ne poklanja pažnju ovoj oblasti. Ovo je zasigurno jedini put da se u sadašnjoj situaciji sa stanjem u oblasti ljudskih prava u Jugoslaviji pokuša da načini koliko-toliko delotvorni sistem zaštite. već zaštićenih pomenutim instrumentima intelektualnih.) za ovu oblast. istoričare umetnosti. standarda i propisa u intrenacionalnim relacijama koji su podložni mnogostrukoj zloupotrebi vlasti koja se danas očito sve više oseća nesigurnom i nestabilnom ne samo zbog mnogostruko zategnutih spoljnopolitičkih odnosa koje doživljava kao neprijateljske. U apsurdnostima tih krajnosti gotovo da je nezamislivo ikakvo efikasno i promptno zalaganje za ideje kulturnih i umetničkih sloboda u sadašnjoj Jugoslaviji.358 Nephodno je i paralelno stvarati i aktivniji sistem vođenja protokola za sve postojeće i za svaki novi slučaj ugrožavanja prava na slobodu intelektualnog. umetničkog i kulturnog stvaralaštva iz političkih razloga u Jugoslaviji gde bi se prikupljala dokumentaciju (literatura. novinski tekstovi. prevoditi korpuse (zbirke) nedostajućih propisa internacionalnih prava iz ove oblasti kojih ima podosta itd. A u uslovima neposredno predstojećeg ustrojavanja nove države zaista će biti izuzetno teško nametnuti i sprovesti u delo civilni koncept politički zasad marginalizovanog i fragilnog korpusa kulturnih prava. II . definisanih i ratifikovanih međunarodnih konvencija. sudske hronike i dr. i svakako bez razloga. Kada se budu načinile prve štete u maniru prethodnog režima glavni krivac će pored nje biti i profesionalci i specijalisti . za one pojedince koji su stručno involvirani u ove probleme (novinare. kako smo videli. može doći jedino posle konačno postignute politički kvalitetne promene ovdašnje vlasti. kao u ostalom i drugde. kulturnih i umetničkih prava na približnoj razini postojećih.

tamo gde to nije učinjeno. To znači da bi. kako je prema zamislima demokratske opozicije koja je danas postala vlast. funkcionalno i programski povezao sve muzeje u Srbiji koji kolekcioniraju umetnost XX veka. No. a dakako i imperativu vremena.) .za demokratsku Srbiju" koji je načila Grupa 17 plus kao osnovni dokument u kome je naznačen osnovni pravac tekuće društvene i ekonomske trasnformacije nove Jugoslavije. Sasvim je jasno da će u svim društvenim delatnostima morati da se sprovede ozbiljna racionalizacija ne samo zbog očekivanog početnog smanjivanja budžetskih sredstava za ove namene. vrlo brzo će na red doći uspostavljanje novih proncipa i u tzv. racionalnijima. koliko i zbog logičnog traženja novog modela finansiranja rada kulturnih ustanova i programa. Sasvim ukratkom. njihovim radom stručno rukovodio i deo svoje ogromne kolekcije koje nije moguće izložiti u stalnoj postavci preneo na duži rok u lokalne muzeje. za etnografsko nasleđe Etnografski muzej itd. carinom. Time bi se značajno smanjio obim sredstava koja bi bila namenjena otkupima i programskoj aktivnosti muzeja u unutrašnjosti a opštine koje su njihovi osnivači i finansijeri pokrivale bi samo fiksne materijalne troškve (plate zaposlenima. na primer. Da bi se ona izvela mora se najpre. recimo. Muzej savremene umetnosti organizaciono. prihvatljvo da je u procesu preuzimanja vlasti važnije uspostaviti kontrolu nad medijima. da u trenucima turbulentnih i korenitih promenama koje nastaju zamenom totalitarnih režima demokratskim. najvećim privrednim (uglavnom) trgovačkim preduzećima. između ostalih. nego nad kulturnim institucijama.) sa tim najznačajnijim nacionalnim institucijama koje se finasiraju iz republičkog budžeta izvrši "vertikalno" umrežavanje srodnih institucija prema vrsti delatnosti. u užem smislu . struje itd. telefona. Razumljivo je. račune zakupnina. Na primeru muzejskogalerijskog sistema to bi izgledalo približno ovako: najpre se prema postojećoj "horizontalnoj" podeli po principu "matičnosti" (za istoriju umetnosti do ovog veka to je Narodni muzej. načiniti "horizontalna" i još više "vertikalna" povezanost srodnih institucija. neophodna ukupna promena društvene strukture. postoje prioriteti te je stoga. i.359 Među kulturnim poslenicima i umetnicima uočen je upadljiv nedostatak makar pomena njihove delatnosti u "Programu demokratske opozicije Srbije . bankama. tercijalnim delatnostima u koje. za primenjenu umetnost Muzej primenjene umetnosti. za umetnost XX veka Muzej savremene umetnosti.umetničko stvaralaštvo. iznećemo pregled nekih principa po kojima se transformacija u toj oblasti mora sprovesti. spadaju kultura.

likovnih i primenjenih umetnika i sl. U tranziciji koja nas očekuje a koja će sigurno dovesti do toga da se i ustanove i institucije kulture nađu u uslovima "tržišnog privređivanja" kao jedini izlaz iz te. Osnov novog odnosa privatnog biznisa prema kulturi leži u adaptaciji poreskog sistema. trasnporta i dr. zauzmu zaista najpozvanije ličnosti koje su svojim dosadašnjim radom pokazale da nisu nužno samo partijski pripadnici sada vladajućeg DOS-a već da su u proteklom periodu ostale "neuprljane" bilo kakvim vezama sa prethodnim režimom niti moralnim ili ideološkim hipotekama prošlosti makar one bile samo trenutna "lutanja u vrtovima mnogih cvetova". izvršni odbori bi razumljivo našli načine da "pojeftine" njihov rad od smanjenja poreza i primene najpogodnijeg tarifnog sistema za materijalne troškove do racionalizacije (objedinjavanja) rada pomoćnih službi koje ih opslužuju: administracije. adekvatan odgovor bio bi promenjen sistem privatnog ulaganja u ovu oblast. a oni bi takođe imenovali i članove upravnih odbora čiji bi rad na istom mestu bio kontrolisan. To podrazumeva da bi se moralo obezbediti da najpre mesta republičkog ministra za kulturu. nezavisnih stručnjaka (onih koji nisu zaposleni u muzejima i galerijima) ali su istaknute javne ličnosti i članovi stručnih udruženja poput istoričara umetnosti. u ovom prelaznom i privremenom periodu. te gradskih i opštinskih sekretara. tehničkih ekipa. Naime.od alternativnih do privatnih muzeja i galerija.360 Vrajinata ovog modela bila bi da se 50 % budžetskih sredstava prenese ovim institucijama a za drugu polovinu mogle bi na osnovu svojih programa da konkurišu svi . obezbeđenja. Ovime bi se učinila i potpuna transparentnost rada u oblasti uređenja odnosa u kulturi i umetnosti. umetničkih kritičara. ako se ionako kultura i ostale . onda obavezno kada se nova vlast stabilizuje) putem javnog konkursa sa obaveznim predočavanjem programa koje bi oni sprovodili. potom. direktore kulturnih ustanova (ako nije moguće odmah. Ovi ministri i sekretari imenovali bi. Valorizaciju njihovih zahteva obavljao bi jedan stručni tim (koji bi se menjao svake godine) pri republičnom Ministarstvu kulture (ili gradskim i opštinskim sekretarijatima za kulturu) sastavljen od kompetentnih. podložan kritici i podvrgnut neophodnim korekcijama. budući da se zapravo iz njihovih budžeta plaćaju računi. Prednost da lokalne samouprave preko opštinskih i gradskih skupština finansiraju rad kulturnih ustanova najopipljivije bi se ogledala u tome da. za kulturno i umetničko stvaralaštvo opasne pretnje da se okrenu prema kiču i šundu. Evaluaciju njihovih predloga obavljali bi isti savetodavni timovi koje smo ranije spomenuli.

dakle. tek predstoji. sa mnogim dopunama koje ovde nisu spomenute. Program demokratske opozicije Srbije. To znači da bi se zakonski omogućilo da se u neograničenom iznosu porez na ostvaren profit neposredno uložio u programsku delatnost. III Politika je toliko štete načinila našoj kulturi tokom poslednjih pedeset godina. pluralistički. muzeja i galerija. a da bi se za taj iznos ili smanjila ili potpuno eliminisala obaveza poreskog obveznika prema državi po ovoj fiskalnoj osnovi. njihovo "vertikalno" povezivanje prema delatnostima. u koji se između drugih slivaju porezi na ostvaren profit. iz budžeta bi se samo pokrivali njihovi materijalni i fiksni troškovi. brzo mora dobiti i deo koji se neposredno odnosi na ovu. Ovo je tek sasvim provizorna skica nekih principa na kojima bi morao da počiva budući institucionalni sistem u kulturi u periodu uspostavljanja drugačijih političkih i društvenih odnosa nove Jugoslavije. a o rezultatima tog brutalnog mešanja . moguće je formirati i modus direktnog ulaganja u ove oblasti bez posredovanja budžeta. a ne obratno: da se ona nametne kao nova politička norma koja se mora sprovoditi u tako osetljivim oblastima kakve se kultura ili umetničko stvaralaštvo. demokratski. Ključne reči u ovom procesu ponovne izgradnje složenog sistema kulture jesu racionalizacija. da je danas vrlo rizično zalagati se za koncept kulturne politike makar on bio i nov i drugačiji od dosadašnjeg . evropocentričan. na primer. Otuda i naslov "strategija kulturnog razvoja" a ne. decentralizovan itd.361 tercijalne delatnosti finansiraju iz bužeta. Ukoliko se ipak krene u tom pravcu: definisanju nove . transparentnost rada započeta od nivoa ministarstava i sekretarijata u čemu se vidi o njihova nova uloga u tranziciji i rekonstrukciji srpskog društva koja je započela silovito ali ne i celovito. dosada je bilo reči u mnogim prilikama. demetropolizacija (decentralizacija). kategorizacija institucija. "kulturna politika" jer ova oblast definitivno mora da ostane izvan dnevnopolitičkih principa kakav je tokom proteklih deset godina redovno bio slučaj. U tom slučaju. I drugo. očekivani.dakle. kulturna politika bi trebala da proistekne iz uspostavljene kulturne prakse. Razrada. a kulminacija se odigrala u devedesetim. "horizontalno" tržišni i principi u finansiranju.svedenog uglavnom na ocenu: štetočinstvo. svakako među najvažnijim i najvitalnijim oblastima uređenja svake civilizovane zajednice. regionalizacija kulturnih ustanova.

posebno u uslovima opstanka ’partijske države’ što je prilično verovatno. Zaista bi bilo zanimljivo čuti obrazloženje onih koji su tako odlučili u nekakvim tajnovitim. a to podrazumeva da od nje i njenih potreba direktno zavisi. lako se dolazi do zaključka da bi takva učestala promena i nadalje nanosila štetu kulturnom i umetničkom stvaralaštvu. koji će svakako biti održani po istinski primerenim demokratskim standardima. Kao da se nastavlja stara praksa. sekretari ili poverenici za kulturu postavnjaju zakulisno. već su registrovani i prvi negativni potezi nove vlasti (naravno da se ovom prilikom bavimo samo pitanjima iz najužeg kulturnog domena). gradu i opštinama. nimalo za našu temu nije zanimljivo kako se oni zovu. naravno i samim akterima na toj sceni koji su profesionalno. A tada će kultura i umetnost opet biti u problemima (podrazumeva se da su programska načela različitih stranaka i u domenu kulturih pitanja takođe različita) ukoliko se već sada ne uspostavi stabilna strategija njihovog razvoja bez opasnosti da se političke promene odraze i na kulturne prilike. za koju smo mislili da će biti napuštena. a možda već i u samom začetku. Na nekim drugim izborima. Otvoreno govoreći. a danas aktuelna demokratska vlast (zasad nužno) sačinjena od stranaka najrazličitijih političkih orijentacija od republikanskih do rojalističkih. nije ni moguće ni normalno da se i nadalje ministri. od nacionalnih do građanskih. Nažalost. i još više . ali i egzistencijalno od nje zavisni. zašta se zasad deklarativno zalaže i demokratska vlast u Srbiji. dolaziće do promena. kako je Demokratska opozicija Srbije.) Jer. treba očekivati njihovo osamostaljivanje. u bliskoj budućnosti kada se u nas stabilizuju političke prilike. ostane pod okriljem politike. birokratskim ili familijarnim krugovima. izvan pogleda i uticaja. sistemu u kome se ona nalazi.362 kulturne politke. na primer.šta nameravaju da urade! A . postoji ozbiljna opasnost da kultura kat-tad. od socijaldemokratskih do demohrišćanskih itd. Koje su to bile. videće se pravo političko raspoloženje stanovnika Srbije. Na nekima od sledećih izbora. Kako je politika u svakom savremenom društvu promenljiva. (Primetno je da je baš ovde s razlogom upotrebljena sintagma za koju smo ranije istakli da je neprimerena kulturi. o kadrovskim rešenjima najodgovornijih činovnika u republici. pre svega stručne kulturne i umetničke javnosti. neformalnim telima. sasvim je izvesno. Tada će neke stranke (ili manje grupacije) iz sadašnje demokratske formacije dobiti mandat da realizuju svoj politički program. u jednoj od njenih najosetljivijih oblasti kadrovskoj politici. preporuke u njihovom radu da se upravo te ličnosti postave na gotovo sva mesta na kojima će se donositi programske i kadrovske odluke sa najdirektnijim posledicama za kulturni i umetnički institucionalni sistem? (Dakle. već šta su do sada uradili.

do sada javnost nije obaveštena o njihovim planovima. tj. recimo. odn. Sada je upravo trenutak da se iz dosadašnje militarističke pređe u civilnu fazu izgradnje društva koja zahteva sasvim drugačija pravila ponašanja. kultura stalno zapadala u sve veće finansijske. o redefinisanju strategije. Mislimo bez odgovornosti i posledica za loše rezulate rada! Kada ministarstva i sekretarijati postanu isključivo državni instrumenti za servisiranje kulturnih i umetničkih potreba društva a ne mesta na kojima se donose vitalne odluke za funkcionisanje tog sistema. istovetna je. IV I u mirnijim vremenima od velikih političkih prevrata koji je u toku u SRJ. materijalna korist koja bi na taj način bivala učinjena. obaveze i odgovornost. sa dokumentom "Program za Beograd" Demokratske stranke.i to otvoreno i transparentno. A to se može dogoditi samo sa onima koji nisu inficirani starim idejama bez obzira u kojim se strankama nalazili. pred najširom porotom svih koji su direktno zainteresovani za sva pitanja o daljem kulturnom razvoju ovog društva. tek tada se može očekivati da se neće na stari način voditi nova politika vlasti.) Ciljamo na sledeće: kako smo uvereni da se danas bez odlaganja mora razgovarati . pa i institucionalne teškoće. konceptualne. kakve su im dosadašnje zasluge. sa savetovanjem "Kulturna politika i kulturna produkcija u Srbiji" u organizaciji Centra za savremenu umetnost i uz sve brojnije novinske napise sa ovim temama.uvek se štedelo tamo gde je ionako bilo najmanje ulaganja.363 sem da je "stanje u kulturnim ustanovama dobro te da nema potreba za kadrovskim promenama" kako je od prilike glasila zaprepašćujuća izjava jednog od njih neposredno po imenovanju. nemoguće je nastaviti sa starom praksom neodgovornog odnosa prema javnosti i bez onih učesnika kojih se ovo direktno tiče. O finansijskim uslovima i da ne govorimo . sistemskih (pravnih i ekonomskih) instrumena za modelovanje ove oblasti. a prvi koraci su već učinjeni. onoj koju vozači . i to u trenutku kada se nalazimo pred ozbiljnom pobunom zaposlenih i najvećem broju kulturnih i umetničkih ustanova. (Slikovito govoreći. principa. pa je ispadalo da je u svim društvenim reformama kojih je u Titovoj epohi bilo podosta. o kulturi i umetničkom stvaralaštvu premalo se poklanjalo pažnje. recimo sa projektom G 17 + "Implementacija novih modela gradskih kulturnih politika".

ravnopravno odlučuju. a za ovu priliku navešćemo samo jedan. učinile su da nije postojao nikakav razlog da se temeljno urušavanje zautavi pred vratima kulturnih ustanova. tj.) I za većinu tzv. ali svakako najvažniji: umesto što je resorni ministar Željko Simić počeo da se koristi zloglasnim Zakonom o štampi trebalo bi da gleda šta mu rade podređeni "državni činovnici" . napokon i ratne drame. civilizacijski sunovrat. umesto što se samopromoviše . Naravno da je bilo i izuzetaka.364 skupih automobila sa najvećom potrošnjom goriva. supstancijalnog položaja u koje su one jasnom i otvorenom voljom vladajuće nakazne crvenocrne koalicije gurnute gotovo izvan samog sistema da bi tamo. doduše izolovano uzimajući ovu oblast. Njihovo višegodišnje tavorenje u dosad najnepovoljnijim uslovima pokazuje jasne uzroke. prestiža na koji je on imao otvorenih pretenzija. otelotvorenoj samo u jednoj ličnosti . Afirmacija unutrašnje politike bivala je na internacionalnom planu postizana i kulturnim "plasmanom" vodećih jugoslovenskih stvaralaca i specijalizovanih institucija iza kojih je samo u naročitim prilikama stajala država time otvoreno pokazujući interese. isključivo iz spoljnopolitičkih razloga. da bi "uštedeli" na kućnom budžetu. kultura trebala da posluži kao potvrda uspešnosti "društvenog razvoja" njegovog režima. raspodela platna pa sve do najuže stručne i kadrovske politike itd. računajući i estetičku vrednost stvaralaštva. na krajnjim marginama. Tekuća decenija je u SRJ naglavačke prevrnula sve. to stanje postajalo je sve normalnije .direktori ustanova od nacionalnog značaja za koje neposredno odgovara. pretvorilo čak u državotvorno pravilo jer su svi odjednom imali prava da o statusu kulture. sa samoupravnim socijalizmom. i to ne samo među nesvrstanim svetom već i u civilizovanom delu podeljenog čovečanstva. prestanu da kupuju novine. Pa ne samo da su državni tužilac ili državna bezbednost procenivali vrednost umetničkih dela već je i pomoćno osoblje kulturnih ustanova "odlučivalo" o svim najvažnijim pitanjima: od toga ko će im biti direktor i programske koncepcije. sva je prilika da su one tokom kratkog vremena pretrpele najveća štetočinstva koja nisu bila samo izraz individualnih nesposobnosti novopostavljenih direktora (koji kako smo videli u poslednje vreme više nisu mogu ni da izađu iz zemlje poput direktora Muzeja savremene umetnosti koji je vraćen sa rumunske granice) već i više od toga. pa i kakve-takve kulturne tekovine. Opšta državna i nacionalna propast. kulturnih poslenika. potpuno istrulile.jugoslovenskom Maršalu. Naprotiv. Ali samo onda kada je tadašnjoj vladajućoj nomenklaturi.pa se u jednom trenutku. finansija.

kako je ukupna Miteranova epoha bila neuspešna? Tom uspehu svakako da nije doprinelo Langovo (ministar kulture u Miteranovoj vladi) kulturnjačko obdanište. gotovo infantilnoj. razna udruženja i dr. jer su ih nažalost sva iskusili. stigli smo približno do nule . Time su otvene neophodne pukotine za tekuće promene. Iz bar nekako uređene bivše države u kojoj je bilo obezbeđeno.) Mogao bi na primer. pa i umetničkom. sa apsolutnom američkom dominacijom na svim poljima. već seriozno stavaralaštvo koje se u vrednosnom smislu ponovo nakon Drugog svetskog rata istinski izjednačilo. A imali ikoga danas da kaže. još uvek ne predaju. kada je prvi put bio izabran za predsednika Francuske Miteran je prvo pozvao kulturne poslenike i umetnike pa tek potom sindikate. nekolicine stvaralaca i kulturnih poslenika i alternativnih institucija (po novom .pa koga je to obavezivalo ukoliko je bio u bilo kakvoj vezi sa režimskom koalicijom. u programsku politiku Narodnog pozorišta čiji je istovremeno direktor."pete kolone u kulturu" koja za razliku od vođa "istonoljubivog čovečanstva" dobija najveća međunarodna priznanja upravo za vrhunsku kulturnu i umetničku produkciju kao nedavno Centar za kulturnu dekontaminaciju) koji se . čak u nekim oblastima nametnulo i nove standarde. koja su najbolnija mesta totalitarizma.do statusa kulturnog obdaništa koje opstojava samo zahvaljujući nečuvenoj volji i energiji. makar reprezentativno mesto kulture. umesto da se meša u ono zašta zaista nije kompetentan (na primer. Ilustracije radi. jednom od naših najboljih vajara koje imamo u ovom trenutku.pa upravo oni najbolje znaju. da Vidi Jocić. uzvraćeni udarac tako poniženih porazniji je po režim od bilo kakvog političkog uz prostog razloga . da posle više meseci odgovori zašto i pored toga što je nosilac Sedmojulske nagrade ne prima odgovarajuću penziju već bukvalno živi na ivici egzistencije od pomoći prijatelja. umesto što više liči na manekena nego na ministra.gle čuda i na zaprepašćenje vladalaca. bilo da je iz domaćih režimskih ili opozicionih redova. a mogao bi na isti način biti i upravnik Muzeja savremene umetnosti ili Kulturno-umetničkog društva Lola) da pogleda kakvi su programski izveštaji naših vodećih kulturnih institucija za čiji je rad upravo on javno najodgovorniji i zapita ih našta je utrošeno ionako malo izdvojenog novca. (Odgovornost!? . Duga i prebogata tradicija francuske kulture naprosto je novoizabranom predsedniku jasno naznačila putokaz. No. Odgovor kako je Francuska neprijateljska NATO-država od koje .365 kao pseudokritičar i "naučni radnik" morao bi da obiđe najugroženije iz opisa njegovog posla i pronađe način (koji nije uvek finansijski) da im olakša rad. zabavište niti šarlatanstvo koji su upravo nama danas svojstveni.

više "ceremonijalnog" i "reprezentativnog" karaktera. pa bi bilo zanimljivo pogledati kako se u praksi primenjuje. recimo. našta ukazuje i razlika u operativnim funkcijama saveznog i republičkog ministra za kulturu. Šta. kakav je položaj umetničkih stvaralaca. Kako su republički zakoni u ovoj oblasti odlučujući za uređenje ovog sistema.2000. Regulisanje kulturnih tokova i nadalje je monopolsko pravo . i još više. kulturi i umetnosti. Đerdap. Vidljivo je da resor kulture u republičkoj vladi kao očigledno izuzetno značajan. kakav je danas nivo opšte kulture i umetnosti ne samo u ovdašnjem društvenom sistemu već i u poređenju sa dominantnim internacionalnim tokovima. Nimalo slučajno. Uostalom. zar i "oci nacije" nisu počeli da se učlanjuju u "Otpor" poput. ali polako postaje okosnicom levih partija vladajuće koalicije i u nauci i obrazovanju.) odnosi se direktno na rezultate aktuelne obnove i izgradnje.9. pretočene u jugoslovensko zakonodavstvo. dosad nikako SPS nije prepuštao ne samo svom desnom savezniku SRS-u već ni sestrinskoj partiji JUL-u. napokon. Kao da nam je predstojalo ponovno vezivanje pionirskih marama i polazak u prvi razred. socijalnim i kulturnim pravima" usvojen na zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 1966. u odnosu na savezne . prema važnosti za uređenje savremenog dela civilizovanog čovečanstva i civilnih država stoji "Međunarodni pakt o ekonomskim. Dobrice Ćosića. za ovu priliku. 12."patriotsko stvaralaštvo" (Slobodan Milošević. Uz to i da "poštuju slobodu neophodnu za stvaralačku delatnost".366 Srbi nema šta da nauče taman je saglasan opštem i kolektivnom poremećaju osećanja za realnost koji se inicira sa samog vrha državne piramide. kakvo je stanje u kulturnim institucijama. A i to je dokaz o civilizacijskom uzrastu na kome se na svom kraju našla Jugoslavija: epoha obdaništa naravno da nije svojstvena samo kulturi već i najširem političkom. primereno je pitanje šta je u proteklom mandatu "patriotski" savez uradio u ovoj oblasti. dakle. ideološkom te socijalnom ambijentu. kako se na kulturna i umetnička prava gledalo kroz programska dokumenta vladajuće koalicije SPS-JUL-SRS (iako se taj "patriotski" savez netom raspao nakon 24. Odmah posle "Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima". socijalni i kulturni razvoj i da svakom omoguće pravo da "učestvuje u kulturnom životu" zajednice. septembra). godine kojima se zemlje potpisnice (među kojima je i Jugoslavija) obavezuju da u skladu sa Poveljom UN-a svojim državljanima obezbede nesmetan ekonomski. o tome misle navedene stranke i šta nameravaju da urade ukoliko ostanu na vlasti? Slogan koji je upravo lansiran . Naravno da su te. sasvim šturo navedene odredbe.

kako bi se nebo celog sveta premrežilo pogubnom paučinom sivila. njeno polazište i njeno odredište. jedna nova "estetička" kategorija . krajnje nerazumljivoj i pogubnoj kadrovskoj politici kada su na vodeća mesta u nacionalnim (i drugim." Nedoslednost je očigledna: s jedne strane imperativna je politička borba protiv opšte. jesu rezultati dosad ostvarene njihove kulturne politike. "takozvana globalizacija i njen željeni novi svetski poredak. srozavanja na nepodnošljivi nivo njihovog materijalnog stanja i egzistencije umetničkih stvaralaca. korišćenje pozitivnih svetskih iskustava u oblasti upravljanja i načina predstavljanja javnosti rezultata rada.obnova. napokon da nije kontradiktoran sa nekim drugim tezama iz istog teksta. očigledno i to da manji koalicioni partneri nemaju adekvatne ličnosti koje bi mogle da vode ovaj resor) već i zbog programskih. kongresu SPS-a. manje značajnim) ustanovama postvaljane ličnosti bez odgovarajućih stručnih i moralnih osobina itd. nose sa sobom globalizaciju kulture.367 najveće partije u ovom savezu. zadužbinarstvu. Šta bi ona sve mogla da podrazumeva da se kojim slučajem teorijski razradila i u praksi sprovela? Najpre to da bi ova "estetika" bila državna pa time i obavezujuća za one koji imaju nameru da se bave kulturnim i umetničkim . kako stoji u dokumentu "Srbija . pa i kulturne globalizacije. da ga praksa ne demantuje i da nije u koliziji sa pomenutim osnovnim dokumentima o ljudskim pravima.. 'male' kulture i 'male' jezike. a u nastavku: "Etničko i nacionalno opredeljenje niti slobodno ispoljavanje etničkog i nacionalnog osećanja ne ugrožavaju zdrav internacionalizam i transnacionalizam. u istom dokumentu piše i sledeće: "Ostvarenje ciljeva i zadataka za Socijalističku partiju Srbije podrazuneva preduzimanje odgovarajućih mera sračunatih na: ’. reforme" usvojen na 4. a sa druge.’. Naravno da je ovaj politički stav legitiman pod uslovom da se konsekventno sprovodi.). gore od ove programske nekonsekventnosti. slično kao 1945."patriotsko stvaralaštvo". ustanova kulture i kulturnih stvaralaca. Ali je zato izbačena. ne samo zbog kadrovskih razloga (jer je. u čijem su podtekstu politički interesi koji bi da umanje i zbrišu 'male' narode. Jer. između ostalog.. Iz navedenog programskog teksta SPS-a ne vidi se ni primisao da bi se to neslavno i kompromitujuće stanje za vlast promenilo. razvoj. O tome je u proteklom periodu u nerežimskoj jugoslovenskoj štampi mnogo puta pisano: od navođenja primera uništavanja najznačajnijih kulturnih ustanova. sa "socijalističkim realizmom". stalnog odlaganja donošenja neophodnih zakona (na primer o pozorištu. No.. što su sve legitimni fenomeni slobodnog i demokratskog društva.. Na primer. legatima itd. obezličenosti i jednoumlja". ističe se neophodnost korišćenja upravo tih principa za ostvarivanje ciljeva i zadataka SPS-a.

proskribovano i oterano ili na marginu (poput alternative) ili u ilegalu (poput samoizdata ili kućnih izložbi. Socijalna patologija. mediji . već je smisao ove napomene da se u slučaju izborne pobede ovakvog programa garantovalo konačno uništenje kulture i umetnosti u Jugoslaviji koje bi bilo značajno za svet taman koliko severnokorejska. koliko je moguće... oni nisu objavili posebni dokument već se njihovi pogledi na savremenu civilizaciju mogu videti jedino u tekstu "Izborni program" na njihovom sajtu. da bi kvalitet života većine bio na nivou doba u kome živimo. Dakle. istovremena borba protiv savremenog sveta i globalizacije sa neophodnim povratkom u međunarodnu zajednicu i integrisanje u svim oblastima. natoplaćeničkim. Ne znam da li bi se tada ostalo . književnih večeri itd. moraju koristiti sva svojinska. ne zalaže za formiranje sportske ili olimpijske lige slobodoljubivog čovečanstva. tehnološkim. iračka i slične.upravo ceo ovaj sistem u svim njegovim delovima. ili posebnu naučnu i tehnološku ekspanziju "trećeg sveta" (nesvrstanih) u koji Jugoslavija nikako preko svoje diplomatije neuspeva da uđe. recimo. Odbrana Jugoslavije. socijalna i kulturna iskustva savremenog sveta da bi se država i društvo razvijali. ali upravo su kadrovi julovska najveća prepreka. čitajući programski tekst SPS-a u svetlu "patriotskog stvaralaštva" moglo se očekivati da će sve ono što ne potpada pod tu "estetiku" biti izopšteno iz javnosti. Isti koncept morale bi da slede i sve kulturne institucije.ekonomskim. ekonomska. tehnička i tehnološka. da teži njenim najvišim dometima . pozorišnih predstava. što je zapravo svejedno. Upravo suprotno. Jugoslovenska levica smatra da se. JUL je u ovom predizbornom vremenu veštije postupio.dakako upravo sa tim delom civilizovanog sveta. Oni očigledno imaju primedbe i na kadrovsku politiku koja se vodi u najvećoj stranci pa se čak kaže da "postojeće ekonomske teškoće" ne mogu biti barijera za "takozvana kadrovska rešenja". Simptomatično je da u njemu nema poglavlja o kulturi već se ona pominje na više mesta u sledećim naslovima: Sloboda.". njihova najistaknutija kulturna aktivistkinja (propali kandidat za poslanika) ne bi bila Zorica ..368 aktivnostima. umetnička kritika. Povezivanje naroda i ljudi. koji su bili karakteristički za zemlje iza "gvozdene zavese" do rušenja Berlinskog zida).. socijalnim i kulturnim. za čije su se lidere samoproglasili. JUL se bori "da u materijalnom i duhovnom pogledu bude u skladu sa razvojem naše epohe. baš kao ni u Ujedinjene nacije. Najpre. svedoči da se JUL. Tačno. pa i u kulturnoj . Da nije tako. iako se želi prikriti stvarna namera. izdajničkim. kubanska. Lako je i u tom nepovezanom tekstu uočiti niz protivurečnosti kakve su. na primer.slobodno stvaralaštvo nazivalo disidentskim. Da nije tako.

Iako je ova partija izrazito desničarska koja se zalaže za privatizaciju. naročito u ovim oblastima duhovnih i intelektualnih potreba i ljudskih prava. A tada će "patriotsko stvaralaštvo" iako nastalo u taboru na izborima poražene politike zaista postati kulturnom zbiljom poput još jedne od postojećih starih. pa stoga nije daleko od prognoze da bi baš ona mogla. Takođe ništa nema o slobodi kulturnog i umetničkog stvaralaštva kao bazičnim premisama svakog razvoja. prilagođeni za predizborne potrebe.369 Brunclik . Nikome u ovim vladajućim strankama očigledno ne pada na pamet da se kroz budžetska izdvajanja (ili kroz promenu fiskalnog sistema koji se odnosi na privatna ulaganja u ovu oblast) poboljša položaj kulture i umetničkog stvaralaštva preraspodelom tog kolača: manje za policiju i vojsku. danas najubedljivije. . U ovim tekstovima ništa nismo našli ni o racionalizaciji. postati i ministarka za kulturu.u roze ofarbana narodnjačka pevačica. ali i novih noćnih mora. niti o lokalnoj samoupravi preko koje se istinska kultura i seriozno stvaralaštvo bukvalno približava građanima. kao neophodni minimum. a više za kulturu (najmanje 1 % nacionalnog proizvoda). Upadljivo je da u ovim programskim tekstovima. najveće i najaktivnije leglo "kulturne patologije". JUL se dakako zalaže za borbu protiv primitivizma (kiča i šunda) kao izraza "socijalne patologije". zašto da ne. društvene i ekonomske tranzicije za koju su oni najglasniji zagovornici. čak za narod nepotrebna zamlata najužeg sloja elite koji je ionako sve tanji. u njihovom tekstu nema ni pomena o strukturalnoj promeni kulture i umetnosti. Ili. institucija i statusa stvaralaca u uslovima opšte političke. Na kulturu u izbornom programu za Beograd Srpska radikalna stranka na umetničko stvaralaštvo gleda samo kroz amaterizam! S obzirom na njen snažno izražen nacionalni program čudno je da u njemu ništa nema o "nacionalnoj umetnosti".. sporedna. obrazovanje. ma koliko da su fragmentarni. ako izuzmemo filmski program zasnovan na pirateriji koja se opravdava sankcijama. a umesto toga. savremenoj horizontalnoj i vertikalnoj sistematizaciji institucija. ali na delu pokazuje suprotno: jedan od njihovih najznačajnijih kadrova u kulturi je i vlasnik Pink televizije koja je. nauku. ne pojave u programima stranaka koje vode državne poslove.. ništa nema o materijalnoj promeni stanja kulture. jedino se pominje zaštita kulturnih dobara (a kako su ih oni u stvarnosti zaštitili videlo se na aukciji koju su organizovali odmah po preuzimanju zemunske opštine kada su rasprodali celokupnu umetničku kolekciju koju su zatekli u zgradi). Dok se ove potrebe za promenu društvenog položaja kulture. dotle će ona biti tek "salata uz glavno jelo".

odn. sačinjena od stranaka najrazličitijih političkih orijentacija . Sava Centar. treba očekivati njihovo skorašnje osamostaljivanje a tada će kultura i umetnost opet biti izloženi opasnim promenama (podrazumeva se da su programska načela različitih stranaka i u domenu kulturih pitanja takođe različita) ukoliko se već sada ne uspostavi stabilna strategija njihovog razvoja na nepromenljivim principima koji će obezbediti da se bez rizika prirodne političke promene negativno odraze na kulturne prilike. 16-30. pluralistički. strukovnih udruženja.. principa i sistemskih (pravnih i ekonomskih) instrumena za modelovanje ove oblasti. evropocentričan. novembar 2000. o redefinisanju strategije.od republikanskih do rojalističkih. To podrazumeva da se ne sme nastaviti sa starom praksom neodgovornog odnosa prema javnosti. Savetovanje u organizaciji Centra za savremenu umetnost u Beogradu. pred najširom stručnom publikom koja je direktno zainteresovana za sva pitanja o daljem kulturnom razvoju ovog društva.dakle. Kako je Demokratska opozicija Srbije. tek tada se može očekivati da vlast neće na stari način voditi novu politiku. a sada aktuelna demokratska vlast. obaveze i odgovornost i na kulturnoj sceni. demokratski. da je danas vrlo rizično zalagati se za koncept kulturne politike makar on bio nov i drugačiji od dosadašnjeg . Kulturna politika i kulturna strategija .i to otvoreno i transparentno. Republika. Umetnost u raljama dnevne politike. institucija iz ove oblasti i dr. odn. Kada ministarstva i sekretarijati postanu isključivo državni instrumenti za servisiranje kulturnih i umetničkih potreba društva a ne mesta na kojima se donose vitalne odluke za funkcionisanje tog sistema. decentralizovan itd. Kulturna i umetnička prava u (novoj) Jugoslaviji. od nacionalnih do građanskih. br. septembar 2000. Danas se bez odlaganja mora razgovarati . Sada je trenutak da se iz militarističke pređe u civilnu fazu izgradnje društva koja zahteva sasvim drugačija pravila ponašaja. od demokratskih i socijaldemokratskih do demohrišćanskih itd. kulturnih poslenika i profesionalaca. 24. Beograd. 245. bez uticaja onih učesnika kojih se ovo direktno tiče: umetnika.370 Zaključak Politika je načinila veliku štetu našoj kulturi tokom poslednjih pedeset godina (a kulminacija je dosegnuta u devedesetim).

Organizatori su se odlučili da ovaj izrazito širok i dubok kompleks pokriju sledećim temama: Kulturna prava i kulturni razvoj. III Kulturi. Multikulturalni prostor . a na četri radne grupe bilo je govora o: I Definisanju kulturnog prostora: Definisanje regiona. pozorištima. Ova dvodevna konferencija okupila je oko 150 učesnika . tokom poslednje decenije.moderator Borka Božović. i dr. obrazovanju. .moderator Branislav Dimitrijević. Ova napomena je neophodna da bi se ukazalo da je organizator obezbedio da rasprava na ovoj konferenciji bude maksimalno sveobuhvatna i da zađe u najsitnije pore kulturnog sistema u Srbiji. gotovo su se svi . modaliteta i instrumenata (državnih. nezavisnim. Modeli uključivanja u međunarodne projekte (o čemu se raspravljalo na plenarnom panelu). u Sava Centru održano je savetovanje pod nazivom Kulturna politika i kulturna produkcija u Srbiji.moderator Dejan Sretenović. direktora. galerijama. marketinških i advertajzing stručnjaka) i profesora univerziteta do vlasnika. alternativnim i privatnim institucijama (muzejima. urednika i stručnjaka u državnim. Novi mediji . II Savremenoj kulturnoj produkciji i tržištu: Kultura i komercijalizacija. Mediji i obrazovanje.g. izdavačkim i filmskim kućama. Definisanje ciljnih grupa . IV Saradnji između različitih sektora kulturne produkcije: Zajednički interesi. Informativni tokovi . novembra o. Umrežavanje. Interdisciplinarnost. izuzetno nagomilanih nerešenih problema. društvenih. političara (saveznih poslanika. Sledeći jednu od uvodnih ideja moderatora plenarnog zasedanja Branislave Anđelković da se učesnici ne osvrću na poznatu.periferija . organizatora.).moderator Branimir Stojković. Finansiranje.pogotovo 35 panelista koji su dali osnovne crte i okvire rasprava oko globalnih tema naše kulturne politike i kulturne produkcije. gradonačelnika i sekretara za kulturu) što je bio zaista reprezentativan i konpetentan uzorak koji je pokrio celokupnu scenu u svim njenim segmentima. i 25. Marketing u kulturi .371 U organizaciji Centra za savremenu umetnost 24. istraživača. koncentrisali na traženje puteva. Strateško planiranje. Definisanje tržišta.centar. i za kulturu krajnje nepovoljnu prošlost. najzad. Stvaranje zajedničke kulturne politike.od umetnika preko kulturnih poslenika (novinara. Kulturne institucije i razvoj obrazovnog sektora. formiranju publike: Stanje u javnom obrazovanju. Pravni akti. istraživanju. institucionalnih i profesionalnih) za usmeravanje kulturnih tokova u pravcu koji će prevazići sadašnje stanje bremenito mnogim.

razvoja instrumenata decentralizacije kulturne i umetničke mreže. a sada aktuelna demokratska vlast. evropocentričan. od nacionalnih do građanskih. No. Opšti je zaključaj da je dijalog vođen u izuzetno tolerantnoj atmosferi (a pojedine replike prirodno su usledile zbog različitog položaji koji akteri ove razgranate scene imaju.. utvrđivanje stabilnih principa razvoja kulture na koje neće uticati buduće promene političke vlasti. temeljna promena normativnog i poreskog sistema koji će omogućiti maksimalno funkcionisanje sistema kulture u datim uslovima. definisane potrebe.dakle. kao i u formiranju jednog foruma kulture (privremeni naziv) koji će stalno pratiti stanje u kulturi i umetnosti i biti snažan korektivni i kritički mehanizam sa namerom da javno lobira za sve njene. na primer. povećanje i preraspodela budžetskih sredstava namenjenih ovim potrebama. na savetovanju. neophodnost pokretanja stalne javne debate o svim procesima u ovoj oblasti kao i potrebu da se na transparentan način odlučuje o vitalnim pitanjima (od postavljanja ministara do direktora kulturnih ustanova i organa upravljanja. između umetnika i kulturne "birokratije"). sačinjena od stranaka najrazličitijih političkih orijentacija . pluralistički.od republikanskih do rojalističkih. demokratski. iniciranje posebnih mera države (na unutrašnjem i internacionalnom planu) plasiranja kulturnih proizvoda i njenih stvaralaca. globalni interesi nisu dovedeni u pitanje i oni će biti pretočeni u deklaraciju i zaključke konferencije. određivanje kratkoročne i dugoročne strategije razvoja kulture i kulturne produkcije. Polazeći od evidetnog stanja po kome je politika načinila veliku štetu našoj kulturi tokom poslednjih pedeset godina (a kulminacija je dosegnuta u devedesetim).. bilo je i mišljenja da je danas vrlo rizično zalagati se za koncept kulturne politike makar on bio nov i drugačiji od dosadašnjeg . treba očekivati njihovo skorašnje osamostaljivanje a tada će kultura i umetnost opet biti izloženi opasnim promenama (podrazumeva se da su programska načela različitih stranaka i u domenu kulturnih pitanja takođe različita) ukoliko se već sada ne uspostavi stabilna strategija njihovog razvoja na nepromenljivim principima koji će obezbediti da se bez rizika prirodne . njihovih programa i kadrova i sl. decentralizovan itd.). Ilustracije radi da navedemo tek nekoliko ciljeva (preuzetih iz radnog materijala): postavljanje nove/drugačije kulturne politike i minimuma njenog nacionalnog interesa.372 Kako se već iz ovog pregleda vidi zapravo su identifikovani svi bitni sadržaji savremen kulture i strategija njenog razvoja do čega je i dovela rasprava više od sto učesnika ove konferencije. Kako je Demokratska opozicija Srbije. od demokratskih i socijaldemokratskih do demohrišćanskih itd.

ikonografski. Sada je pravi trenutak. pred najširom stručnom publikom koja je direktno zainteresovana za sva pitanja o daljem kulturnom razvoju ovog društva. decembar 2000. tada se može očekivati da vlast neće na stari način voditi novu politiku ni u ovoj oblasti. vizuelni. Danas se bez odlaganja mora razgovarati .u najboljem slučaju. odn. simbolički. principa i sistemskih (pravnih i ekonomskih) instrumena za modelovanje ove oblasti. bio uobičajen. a upravo to je pokazalo da je imalo sasvim drugu namenu od uobičajene .373 političke promene negativno odraze na kulturne prilike. To podrazumeva da se nesme nastaviti sa starom praksom neodgovornog odnosa prema javnosti. Republika. 250. bez uticaja onih učesnika kojih se ovo direktno tiče: umetnika. strukovnih udruženja. 1-15. što će reći staromodan. da se iz militarističke pređe u civilnu fazu izgradnje srpskog društva koja zahteva sasvim drugačija pravila ponašaja. kako je on tokom preizborne kampanje narušen od kada su radikali po minutaži primetno skraćeni na državnim medijima (kojima su tobože i dotad upravljali. nekoliko pokazatelja aktuelnog marketinškog predstavljanja i formiranje vizuelnog identiteta. kulturnih poslenika i profesionalaca. obaveze i odgovornost svih aktera i na kulturnoj sceni. postanu isključivo državni instrumenti za servisiranje kulturnih i umetničkih potreba društva a ne mesta na kojima se zakulisno donose najvažnije odluke za funkcionisanje tog sistema.a svelo se na golu represiju prema nezavisnim medijima koju su . No. Dok je još bio čvrst savez vladajuće koalicije SPS-a i Jul-a s jedne strane i SRS-a s druge. br. u tom taboru izgledalo je u prvom periodu da je pristup . o redefinisanju strategije. institucija iz ove oblasti i dr. Iako izgleda da je kultura (tradicionalno) negde na poslednjim mestima u svim dosadašnjim predizbornim aktivnostima. rečju dosadan. opšti je stav učesnika savetovanja. ikonografije i programskog delovanja u pedstavljanju poslaničkih kandidata koje se moglo pratiti u medijima. A kada ministarstva i sekretarijati . početna pretpostavka javlja se u nešto drugačijem svetlu. pogotovo što imaju i resor republičkog ministra za informisanje. odn.verbalni.i to otvoreno i transparentno. Kultura političkog marketinga Predizborna kampanja 2000.

intelektualaca i anonimnih pojedinaca. Za mostove i fabrike bili su zaduženi večito "prevremeni" Mrkonjić i lokalni funkcioneri koji su u svečanim odelima i luksuznim cipelama betonom zasipali temelje gradilišta. a naročito izgradnje stanova za policiju. Redovni ukrasi bili su zastave i fotografije ili neuko naslikani i kič portreti njihovog predsednika i predseničkog kandidata. Izdajnika. hijene. najpre od nedovoljnog odaziva građana a potom i zbog bezbednosti. Vizuelno (i tehnički) nešto moderniju prezentaciju imao je JUL koji je 90 % svojih priloga sveo na pres-konferencije za izabrane novinare u svojoj centrali. godine) to je njihov rečnik i njihovog koalicijonog partnera bivao sve neprimereniji i nepristojniji. Što se približavao dan D (kako ga je nazvao general Pavković neumesno upoređujući izborni dan u Jugoslaviji sa iskrcavanjem saveznika u Normandiji 1944. Na video-bimu vrteo se njihov spot koji je animirao uglavnom nezanimljiva saopštenja. pudlice itd. jedino što se može zaključiti je da im je ta . Kulminacija je bila upravo na mitingu predsedničkog kandidata leve koalicije u Beranama kada su pominjane budale. Šampion je ipak foto-montaža koja je izašla dan pred izbore na naslovnoj stranici Večernjih novosti. Socijalistička partija Srbije ostala je dosledna poznatim stereotipima snažnog ekploatisanja političkih tema dana . kreativnu inventivnost ili slobodu vizuelne prezentacije što je znak očiglednog "peglanja" priloga u centralnoj redakciji TV Beograda.ovog puta "pobede" nad NATO paktom i "obnove" koja je potom usledila. njihovi predizborni skupovi redovno su održavani u zatvorenim prostorima kojima su prisustvovali isključivo članovi stranke. vojsku . Usled očiglednog dvostrukog straha. Nije bilo stana čiji početak izgradnje nije otvorio neki od kandidata ove partije tokom avgusta i septembra meseca.i onako uzgred. Uporednim gledanjem ovih priloga vidi se uvek isti režiserski "rukopis" koji nije dozvoljavao nikakvo odstupanje od šablona. izazvana malim odzivom publike (bilo je više dovedenih mitingaša iz Srbije nego iz same Crne Gore) i zvižducima koje nikakva audiomontaža nije mogla da pokrije. ali začinjena izuzetnom verbalnom agresijom dosad neviđenom (u poslednih pedeset godina) na ovim prostorima. neprijatelja naroda i plaćenika bilo je na sve strane: od opozicionih stranaka. Najlepše u svemu je da uopšte do tog udvostručavanja fotografije nije moralo da dođe: ipak je na tom mitingu bilo dovoljno prisutnih da stanu u jedan široki kadar. i za "mlade bračne parove". Otpora i vrlo razgranatog nevladinog sektora do univerziteta. da baš ne bude ogoljeno.374 upravo oni "formacijski" sprovodili) tako je počela da se unosi "živost" i u oblasti prezentacije programa i kandidata ovih partija.

375 kompromitujuća fotografija podmetnuta u za njih kritičnom trenutku što dakako nije ostalo bez odjeka upravo među čitaocima tog lista koji su tradicionalni glasači levice (a to se pokazalo i sa već famoznih 600 000 glasova koji su netom nestali u Saveznom statističkog zavodu u poslednjem trenutku).samog predsenika Draškovića. ton se brzo menjao da bi na samom kraju već postao potpuno pristojan. Odsustvo njihove motorne snage . Nekoliko masovnih javnih nastupa leve koalicije pokazali su i krajnji nedostatak ukusa onih koji su ih zamislili i realizovali smatrajući da je upravo to većinski ukus njihove ciljne biračke grupe. šarenolikom garderobom (od belih odela i leptir mašni do dubokih dekoltea i izreza na kukovima što je bilo potpuno u neskladu i sa zavidnim nivom ličnog nevaspitanja pokazanom prema prisutnoj publici u tamnim odelima i u trenutku sasvim suprotnih potreba od estradnih i vašarskih priredbi). na primer. neprimerenom. recimo sa SPO-om na republičkom nivo kada bi ove dve stranke koje su pretrpele pravi fijasko na izborima da bi se vratile u politički život morale da se reformišu. a posebno pošto je pucao savez sa dotadašnjim partnerima pa se nisu mogli više očekivati pokloni u vidu. u Beogradu. . SPO ne dobije nijednog odbornika. Nastavili su nešto što je ličilo na ranije "pevanje pod bombama" sa istim zvezdama sa Pink televizije. ali kako je brojanje odmicalo i kako su uviđali da "na terenu" nemaju potrebnog odziva među biračima. Do pravog preokreta izgleda da upravo sada dolazi (prvih dana nakon izbora) kada će se izgleda stvarati nezamislivi savezi. Srpska radikalna stranka se u tokom predizbornog procesa menjala da bi kulminacija nastupila u samoj postizbornoj noći kada su upravo oni davali najtačnije rezultate (jer u prvim izjavama i leva koalicija i DOS su objavljivali rezultate sa mesta u kojima sa do tada najviše dobijali). simpatizere i birače prema DOS-u. zemunske opštine. reanimiraju i kao finale dokaza o preobražaju obore republičku vladu i time izazovu političku krizu koja se može rešiti jedino novim i ubrzo raspisanim izborima u Srbiji. direktna je posledica njihove vlasti tokom poslednje tri godine. Na početku radikali su koristili svoj već standardni rečnik uvreda. naravno da je okrenulo brojne članove. Kako su njihovi nastupi bezmalo potpuno ignorisani sa režimskih medija nije lako deneti ocenu karaktera njihove kampanje. I to su birači nesumljivo prepoznali i nemilosrdno kaznili. Najveći gubitnik besumnje je SPO. njihovog programa i kandidata. Kako su bezvoljno ušli u kampanju tako su iz nje i izašli. A to da. ali i prema tim malobrojnim podacima vidi se da se ni njihov kreativni i promotivni timovi nisu previše trudili oko davanja modernog identiteta stranke. recimo.

sposobnosti. Pogled iz ugla kulture političkog marketinga u tom procesu ovog puta se pokazao razumnim i neophodnim davajući očekivane . svakako da je i potpuna izmena odnosa prema oblasti kulture i umetičkog stvaralaštva koje su tokom protekle poslednje decenije XX veka sistematski uništavani. pored primarnog uređenja ekonomskih odnosa i pravnih normativa na novim osnovama. a zatim i potvrđena 5. Već samo pojavljivanje zastava i zastavica tih organizacija. društvenih. Rebublika. septembra 2000. Upravo su to shvatili i ljudi iz promotivnog tima DOS-a unoseći u kampanju sadržaje koji se odnose prema budućnosti. majice sa logoima i još više parolama i flajerima.376 Pobeda DOS-a uz punu podršku Otpora.njihovog znanja. decembra Demokratskoj opoziciji Srbije (što je sada neadekvatan naziv. katkada potpuno beslovesno i nehotice. ali i u Jugoslaviji) u republičkom parlamentu ništa više ne stoji na putu da ovu državu uvede među uređene.. slobode i saglasnosti sa vremenom u kome živimo.. Ništa sem njih samih novih aktera na političkoj sceni . dovoljno je bilo da vizuelno nači neviđenu slikovitost koja podsvesno deluje na birača (mnogo više nego političke poruke koje su mogle da se čuju) računajući da u toj raznolikosti većina od skoro dva miliona i osam stotina hiljada ljudi prepoznaje mogućnost da do temeljnih političkih. plus mnogobrojni bedževi. 2000. dvotrećinska premoć postignuta 23.najbolje rezultate. No. Jedna od glavnih poluga za očekivane promene. belodano se pokazalo. timovi koji su osmislili kampanju nihovih kandidata (koji dolaze iz čak osamnaest stranaka zbog čije različitosti nije bilo lako izdvojiti dovoljne sličnosti da bi se kreirali zajednički nastupi) pokazali su najviše inventivnosti. civilizovane zajednice sa izraženim civilnim karakteristikama i konceptom razvoja. G 17 + i svih nevladinih organizacija. U prošlom veku Tačka je posle decenijske agonije najzad stavljena i crta je definitvno podvučena . tzv. kulturnih i svih drugih promena zaista i dođe. za pobedu. Potpuna. jer joj pre priliči Demokratska vlast u Srbiji. ali često i na programskim osnovama tada vladajuće patriotske koalicije u najrazličitijim kombinacijama . oktobra. novom životu i mladosti a sve su to bili uslovi.ona najpre postavljena 24. volje. ekonomskih. "trećeg sektora" dakako je izraz najpre krajnjeg nezadovoljstva građana Srbije prema vlasti.

njihovih dobrano pogrešnih politika. drakonskim finasijskim i drugim kaznama. ekonomsku i zakonodavnu kulturu sve do kulture u užem smislu poput definisanja novog mesta institucija koje se servisiraju iz ministarstva i sekretarijata do ustanova i manifestacija koje se finansiraju iz budžetskih sredstava. Nažalost. I tome je verovatno došao kraj. koji u suštini znači jedino striktno praćenje i zadovoljavanje zahteva bivšeg diktatorskog para. u Novom Sadu je deveden u pitanje dalji rad i opstanak galerije "Zlatno oko". o tim fenomenima mnogo puta je pisano i na stranicima ovog časopisa pa je otuda nepotrebno ponavljati ih dovoljno je prelistati samo godišnjake "Republike". to podrazumeva opštu promenu političke kulture. čak i Muzeja savremene . godine (rušenja Berlinskog zida). naročito nekoliko poslednjih. teških kadrovskih promašaja izvedenih isključivo zbog političkih potreba oligarha i njegovog najneposrednijeg okruženja računajući i najužu familiju (koje su ne samo na medijima već i u realnom životu gotovo isključivo bile podvođene pod najniži stupanj estetičke ali i etičke ravni). Jer. već su zabeleženi i neki izrazito loši potezi nove vlasti. razumevanja svetskih procesa. progonima. napokon. zatiranje serioznog stvaralaštva koje je bilo saterano isključivo u alternativne i nezavisne institucije i medije koje su otuda bivale proganjane policijskim i sudskim torturama. Uveden je bio zapravo isključivo princip dodvoravanja ukusu vladalačkog para koji je redovno pokazivao najgore osobine (što se najbolje moglo videti na televizijama poput Košave ili diskoteke Madona koje su oni vodili. mesta zemlje u potpuno izmenjenim međunarodnim odnosima posle 1989. obrazovnu kulturu. Na primer. kulture svakodnevnog življenja. Mnogo mesta bi zauzelo samo taksativno nabrajanje uništenih kulturnih institucija.od finansijskih do kulturnih i umetničkih. ali i TV BK.377 stranaka koje su je činile. Pinka. kulturnim radnicima uveden sindrom konobara i sobarica. svim mogućim represijama.. Takoje je i među tzv. suđenjima pa i hapšenjima kritički orijentisanih intelektualaca i umetnika i mnogo čega drugog što je jugoslovensku kulturu snašlo tokom devedesetih godina. njihovih katastrofalnih programskih sadržaja od najznačajnijih do lokalnih. ideologija. sve do uslova u kojima deluju i opstaju sami umetnički akteri. kulture javne komunikacije. promena političke vlasti mora da znači i promenu odnosa prema kulturi. No. U najširem sadržaju tog pojma.. ponašanja i ophođenja. koji su im iz najprizemnijih razloga besramno podilazile) ceo politički i državni aparat (kroz ministarstva a zatim sve do najudaljenijih ustanova) bio je postavljen u funkciju zadovoljavanja isključivo njihovih apetita i svetonazora . Palme i dr.

radnog i institucionalnog potencijala koji u ovoj oblasti postoje. Dakle. izlazili tokom devedesetih. doduše neredovno. 1-31. oktobra 2000. Dosije Srbija ili merenje stvarnosti devedesetih . Zbog toga izgleda da je 5. pre svega Kulturni centar kao stožernu ustanovu za novo stvaralaštvo i manifestacije koje on organizuje. 252-253. i. značajno poboljšavanje materijalnog položaja kulture za koje se član Izvršnog odbora gradske vlade zadužen za kulturu i sekretar za kulturu moraju bez odlaganja založiti zašta će sigurno dobiti svu potrebnu pomoć snažnog kreativnog. januar 2001. naročito pomenuta galerija. br. transparentnu kadrovsku politiku koja znači uvođenje principa javnih konkursa za direktore kulturnih ustanova. Slično je i sa Pančevom gde je gradonačelnica istoričarka umetnosti koja će zasigurno nači načina da ojača tamošnje kulturne institucije. ali i pre svega.pa i ovome došao kraj! Da li? Republika. Zbog toga je početak ovog osvrta možda delovao kao da je iz prošlog veka. A on je ustvari tek polazna naznaka koja ukazuje na razloge. potrebe i ciljeve temeljnog preuređenja ovdašnjeg kulturnog stanja i totalnog rekonstruisanja ukupnog kulturnog sistema već na samom početku stoleća koje je pred nama. Nasuprot ovakvim primerima u Vršcu je novi gradonačelnih nekadašnji urednik časopisa "Košava". treba očekivati da se u novonastalim uslovima u Vršcu značajno pojača opšta kulturna politika. A taj magazin je uz galeriju "Konkordija" činio ono što se zvalo vršačkom kulturnom inicijativom koja se kao paradigma navodila i za neke druge događaje u ovoj oblasti.378 likovne umetnosti koji su proteklom periodu. jednog od najboljih u svojoj vrsti koji su. uz ostalo. Beograd je takođe dobio značajnu priliku da reformiše postojeće institucije kulture i manifestacije uvodeći nekoliko važni načela: racionalizaciju (koja podrazumeva povezivanje prema matičnosti u delovanju). odigrale značajnu ulogu u promovisanju i podržavanju nove umetnosti. godine svemu .

i kao kruna. ali je mnogo manje bilo pravih informacija o umetničkom stvaralaštvu koje je u takvim uslovima nastajalo i opstajalo. poduhvata već se dogodio u Akademiji umetnosti u Berlinu gde je u na poziv Fondacije Hajnrih Bel. o etničkim čišćenjima. biti otvorena i u bečkoj Akademiji umetnosti.merenje stvarnosti devedesetih godina" koja će 16. oktobra. a drugi isto tako obiman i sadržajan načinjen je od stotinak dokumentarnih fotografija iz dnevnih i nedeljnih novina na čijoj se osnovi. Tako su se ovde.379 Očigledno da su Srbija i Jugoslavija posle izbora 24.g. septembra. kao i o delatnosti šest nezavisnih i alternativnih kulturnih institucija koje su u ovom periodu sa krajnjim naporom uspevale da održe kontakt sa svetom i da maksimalno omoguće i podrže vitalnost onog stvaralaštva koje će zaigurno ostati definitvnim znakom tog vremena. izolacije međunarodne zajednice i temeljnih političkih pretumbacija koje je Jugoslavija preživljavala za to vreme. i to ne samo u političkoj ravni već i u drugim oblastima društvenog života. organizovana izložba pod naslovom "Dosije Srbija . zapravo odigravala drama nastajanja te skoro egzotične čarolije serioznog stvaralaštva u najgorim dramama razaranja. Svet je naravno za sve to vreme detaljno bio obaveštavan putem štampanih i elektronskih medija o svim ratovima koji su se vodili na prostorima bivše Jugoslavije. postale prvorazredne mete internacionalnog interesovanja. videu. Naziv izložbe upućuje da se ona sastoji iz dva segmenta: jedan je artificijelni i čine je radovi deset autora i tri grupe umetnika u različitim medijima: fotografiji. novembra do 17.poput svojevrsnih "izvidnica" budućih nastupa naših umetnika u evropskim i svetskim centrima koji vrlo pomno istražuju i ocenjuju ovdašnju scenu devedestih pokušavajući da razumeju šta se to zaista dogodilo. od 19. Jedan od tih. trijumfalne izborne pobede opozicije 23. "Dosije Srbija" zapravo je prvi veliki događaj te vrste nakon . tokom bombardovanja. kao na nekoj neprekidnoj traci političkih i društvenih događaja. a šta se to na fonu umetničkog stvaralaštva odražavalo kao činjenica takve realnosti te da takvu sliku prenesu međunarodnoj javnosti. masovnim egzodusima. januara o. CD-romu i njeb-sajtovima. većih. decembra prošle godine. decembra 2000. a naročito nakon masovnog narodnog bunta 5. nalašla nekolicina organizatora i menadžera . čiji je predsednik mađarski književnik Džerđ Konrad (a koja je najavila i skoro otvaranje svoje kancelarije u Beogradu poput Soroseve fondacija koja je tokom protekle decenije odigrala prvorazrednu ulogu u održavanju one vrste kulture i umetnosti koja je od interesa za civilizovano društvo). u kratkom vremenu. izrazima i stepenu diktature koja nas je pogodila itd.

380

političkih promena u Jugoslaviji koji je sačinjen na osnovu koncepcije dr. Irine Subotić sa nekolicinom saradnika a u organizaciji Centra za kulturnu dekontaminaciju. Pet stonina kvadratnih metara izlagačkog prostora galerije Akademije umetnosti u Berlinu bio je jedini limit da se na dovoljno reprezentativan način odgovori na postavljen zahtev: da se prikažu najrelevantnije pojave na našoj umetničkoj sceni tokom protekle decenije - od politički nezavisnih umetničkih institucija, grupa i stvaralaca do dokumentarnog materijala, pre svega fotografija i isečaka iz štampanih medija koji su u katalogu sakupljeni u posebno urađeni "podlistak", a na izložbi su postavljeni kao vizuelna traka koja je prikazala čvorišne događanje koji pomažu gledaocima da bolje razumeju i same artefakte kao neposredne ili indirektne produkte tih zbivanja. Otuda pored primera krajnje angažovanog stvaralaštva "Led-art" i "Škarta" ili Coraxa, Zvonimira Santrača, Dragana Srdića, Darka Vukovića, Saše Stojanovića i Dejana Atanackovića preko simboličkog i znakovnog rada u primerima Čedomira Vasića, Dušana Otaševića, Mrđana Bajića i Branka Pavića do čiste artificijelnosti na striktno estetičkom planu u slikama Marije Dragojlović. Pored crteža, objekata, intalacija i slika posebno su predstavljneni i radovi u drugim medijima: sajber-artu, CD-romovima, videu i fotografijama: Goranke Matić, Vesne Pavlović, Tanje Ostojić, Jelice Radovanović, Dejana Anđelkovića, Vesne Vesić, Vide Jocić, Zorana Naskovskog, Milice Tomić, grupa "Aposutno" i "Magnet" i mnogih drugih. Od institucija koje su i pored izrazitih nastojanja države, odn. političke oligarhije da obustavi njihov rad na najdrastičnije načine od direktnog zatvaranja i zabrane rada do stalnih poseta finansijske policije, ali i javne bezbednosti, smenjivanja direktora i urednika i mnogo toga drugog, na izložbi su predstvaljene delatnosti Centra za kulturnu dekontaminaciju, Centra za savremenu umetnost, Studentskog kulturnog centra, Radija B92, (Cinema) Reksa i Remonta, kao i Otpora kao svenarodnog pokreta protiv diktature koji je sem političkog davao i značajan vizuelni identitet ikonografiji druge polovine devedesetih različitim

rekvizitarijumima: plakatima, letcima, majcama, bandarolama, bedževima itd. koji su ovom prilikom takođe izloženi. Time je slika zbivanja u ovom periodu upotpunjena sa onim neophodnim podacima bez kojih bi ona u većem delu ostala nerazgovetna zapadnoevropskoj publici naviknutoj za samo jednu sliku naše stvarnosti tog vremena. "Dosije Srbije" je tek nagoveštaj jednog velikog nastupa, upravo povratka jugoslovenske i srpske umetnosti na svetsku scenu sa koje je iz najrazličitijih razloga izopštena (zbog sankcija i samoizolacije ali i krajnje pogrešne državne politike i u ovoj

381

oblasti) dakako sa onim najreprezentativnijim primerima koji će nesumljivo ostati kao svedočanstvo te decenije opšte propasti koja je ipak zaustavljena makar na malom broju primera relevatnog umetničkog stvaralaštva. "Izmerena stvarnost" tog perioda kroz umetničke i dokumentarne primere rada data je na ovoj izložbi sa svojim najubedljivijim estetičkim podacima načinivši razgovetno i čitljivo polje novog razumevanja ali i opravdane, stalne potrebe za povratkom u civilizovanu zajednicu kojoj srpska kultura odavno pripada a sa kojom je zakratko izgubila vezu.

Politika, 13. januar 2001.

Rađanje novog doba Projekat definisanja nove kulturne politike
Devedestih godina, dakle, tokom ukupne destrukcije države i društva u Jugoslaviji, izvedena je i snažna devastacija kulture i njenog institucionalnog sistema u kome je najviše štete pretrpeo i njen svakako najvitalniji deo - samo umetničko stvaralaštvo. Specifično ustrojstvo totalitarnog režima tokom tog perioda na čudovišnim ideološkim relacijama između kriptokomunizma i neonacizma pokazalo je potpunu nezainteresovanost za elitno (ne u socijalnom već u estetičkom i vrednosnom smislu) stvaralaštvo koje je potpuno supstituisano jednim pseudofenomenom tačno nazvanim turbokultura. I to u svim oblastima: od televizijskog stvaralaštva, preko muzike, filma i pozorišta do likovnih i vizuelnih umetnosti itd. Otuda je neophodno, nakon političke promene sistema, u kulturu ponovo uključiti one sadržaje kojima će ona dostići istinski relevantnu umetničku ocenu - svojstvenu nastupajućoj epohi. Ta se obnova, upravo nova strategija kulturnog razvoja u Jugoslaviji tokom ove decenije mora bazirati na navouspostavljenim, dakle, promenjenim principima. Oni podrazumevaju, u najkraćem: transparentnost i podložnost efikasnoj stručnoj kritici svih odluka koje se direktno tiču njenog razvoja u novim uslovima. Dakle, sve odluke države, u ovom slučaju Ministarstva kulture u njegova tri domena, ili instrumenata političke moći, koje se tiču kadrovske politike, raspodele budžetskih sredstava i legislative moraju biti u svakom trenutku dostupna javnoj inicijativi, oceni i kritici. Na taj način Ministarstvo kulture bilo bi

382

određeno isključivo kao servis ili logistički centar za zadovoljavanje kulturnih potreba a ne otuđeni centar političke moći kakav je dosada u partijskoj državi bio slučaj. Uloga i društvena pozicija seriozne i vrhunske kulture u novim demokratskim promenama mora biti višestruko zastupljena i znatno vidljivija. U tom procesu posebno je značajno znatnije pozicioniranje poznatih kulturnih poslenika, umetnika, politikologa, kulturologa... koji kao provereni i dokazani eksperti u svojim oblastima moraju postati istinski institucionalni ili vanistitucionalni korektori, kritičari i predlagači tendencija i procesa koji se budu inicirali, promovisali i vodili kao državna politika u svim oblastima. Dakle, bitne teme koje se odnose na projekat definisanja nove kulturne politike bile bi: kadrovska politika, raspodela budžetskih sredstava i legislativa. U domenu kadrovske politike najodgovornije ličnosti moraju se ubuduće postavljati isključivo na osnovu njihovih javno iznetih programa koji bi bio podložan oceni stručne javnosti - od espertskih timova i saveta pri Ministarstvu kulture do staleških i profesionalnih udruženja, najazad i do procena stručnih tela onih institucija koji dobijaju nove rukovodioce. Takođe se i korišćenje budžetskih sredstava mora odvijati na potpuno transparentan način, pri čemu se u predstojećoj tranziciji ustanove kulture moraju prilagođavati na manje-više tržišni način rada u jednom delu svojih redovnih aktivnosti. I treće, mora se potpuno preurediti zakonska i druga normativna regulativa koja se odnosi na oblast kulturnih delatnosti da bi njena permisivnost maksimalno oslobodila kulturno i umetničkog stvaralaštvo od bilo kakvog arbitriranja ideologije ili politike, odnosno, njeni estetički fenomeni ostali prepušteni isključivo sudu stručne i kompetentne kritike. Tu su i značajna pitanja kako medijski negovanu i državno-politički forsiranu nacionalističku ideologiju u umetnosti neraskidivo pomešanu sa šund proizvodima turbo ili pseudokulturnih fenomena preobraziti u istinsko stvaralašto koje ne može samo biti pitanje pojedinaca već prestrukturisanja celog sistema vrednosti u kojme estetička spadaju među najznačajnijim. U tom poslu nije dovoljno da se samo promeni kulturna politika dirigovana od strane vlasti (ministarstva kulture) niti otvoreniji medijski pristup serioznom stvaralaštvu već i uključivanje brojnih umetika iz najrazličitijih oblasti: književnosti, likovne i muzičke umetnosi, pozorišta itd. koji su za sve ovo vreme ostali dosledni istinskim načelima elitnog stvaralaštva u naznačeni proces ukupnog preoblikovanja društva i države. Tu dakako značajno mesto ima i umetnička kritika koja se mora okrenuti onom stvaralaštvu koje daje bitna značenja vremena a ono danas više nije okrenuto nacionalnim mitovima i tradicionalnim

383

klišeima već budućnosti, dakle, jezičkim i problemskim inovacijama koji će u umetnički život uneti isto tako neophodni duh obnove na osnovama multikulturalizma, denacifikacije, novog i intenzivnijeg povezivanja sa svetom i sve većeg prisustva svetske umetnosti kod nas. U toj tranziciji nezavisne, nevladine i alternativne kulturne institucije, inicijative i pojedinci koji su u proteklom periodu izneli najviše kvalitetnih programa i produkcija, moraju dobiti svoje stabilno mesto u ukupnom sistemu, i to najmanje na taj način da država ninakakav način neometa njihov rad ukoliko nije u mogućnosti da ga, makar u prvom periodu, potpomaže. A ta eventualna pomoć može se sastojati i u tome da one u ravnopravnom postupku svojim projektima konkurišu za budžetska, odn. državna sredstva. Na taj način bi se u kulturni sistem uvela neophodna konkurencija programa što bi svakako unelo jedan novi priliv svežih ideja i koncepcija u svim oblastima stvaralaštva. Ova skica jednog mogućeg programa definisanja nove strategije kulturnog razvoja u osnovi ima samo jedan važan cilj: da se dosadašnja militaristička faza društvenog razvoja posle svih destrukcija tokom protekle decenije korenito perobrazi u civilni, znači građanski sistem vrednosti na izrazitim i, za duži period, stabilnim demokratskim načelima.

Vreme, Beograd, 15. februar 2001.

Evropsko kulturno nasleđe Baština kao obaveza nacionalne politike
Kulturna baština kao prioritet nacionalnih politika

U organizaciji Saveta Evrope, u Portorožu je od 5. do 7. aprila o. g. održana 5. Evropska konferencija ministara odgovornih za kulturno nasleđe. Pozivu su se odazvale 41 članice Saveta Evrope, posmatrači iz Kanade i Meksika, predstavnici organa SE (Komiteta ministara, Parlamentarne skupštine, Kongresa lokalnih i regionalnih vlasti, Razvojne banke), specijalizovane agencije Ujedinjenih nacija za kulturu UNESCO i dve nevladine organizacije ICOMOS i EUROPA NOSTRA. Šef tročlane jugoslovenske delegacije (sa predstavnicima iz Srbije i Crne Gore) bila je Aleksandra Joksimović, pomoćnik saveznog ministra za inostrane poslove koja u ministarstvu vodi i Direkciju za međunarodnu kulturnu, prosvetnu i sportsku

384

saradnju. Direktan poziv uputio nam je Rajmond Veber, direktor za Kulturu, kulturno i prirodno nasleđe Saveta Evrope. Konferencija je pretresla brojna pitanja bitna za evropsku zajednicu, ali u osnovi bila je specijalizovana jer se usredsredila na debatu o pitanju kulturne baštine i izazova globalizacije koja je podrazumevala i pitanja tržišta, dijalog između kulturnih zajednica i mesta baštine u socijalnoj povezanosti njenih stanovnika itd. Kako je napomenula Andrea Rihter, ministarka kulture Slovenije, kampanja "Evropa - zajednička baština" danas treba da podstakne pronalaženje novih, individulanih i kolektivnih, načina zaštite baštine doprinoseći time i bogatstvu evropske kulture. Dakle, pored drugih fundamentalnih tema, ova konferencija je podstakla i značaju razmenu mišljenja oko problema istovremenog postojanja, zapravo usaglašavanja suprotstavljenih principa identiteta i diverziteta evropskih država, regija i zajednica. Za ovaj ministarsko-ekspertski kolokvij bile su formulisane tri teme: Baština i moć tržišta (sa podtemama - Baština kao bitan podstrek ekonomskim aktivnostima, Baština i moguć dalji razvoj, Rad na zaštiti baštine i tržište, Baština i slobodna trgovina, Baština i izazovi informatičkih tehnologija), zatim, Baština - dijalog i kohezija, najzad, Baština, participacija i partnerstvo. Ova dvodnevna debata pred oko 130 učesnika pojačala je i konkretizovala načela usvojena na ranijim konferencijama (Beč 1993., Srazburg 1997. i Budimpešta 1999.) kada je bila istaknuta svest o potrebi za zaštitom i promocijom evropske kulturne baštine kako bi ona postala glavnim praktičnim doprinosom za postizanje političkih, demokratskih i miroljubivih ciljeva Saveta Evrope, koji su u njenom statutu definisani kao "zajedničko nasleđe" ideja i principa. U ove dokumente spadaju i proklamacije i konvencije za Zaštitu evropske arhitektonske baštine (Granada 1985.), za Zaštitu arheološke baštine (Valeta 1992.), kao i Deklaracija o Kulturnom diverzitetu (Strazbur 2000.). Okupljeni ministri zaduženi za kulturno nasleđe uočili su i potvrdili punu potrebu za koordiniranim aktivnostima u odnosu na već postavljene opšte političke i ekonomske izazove na početku novog veka u svetlu pozitivnih, ali i kontroverznih tendencija u procesima globalizacije. Na tragu tih razmišljanja bio je zapažen i govor jugoslovenskog šefa delegacije koja je, između ostalog, istakla: "Predstavnik sam zemlje koja se u proteklih deset godina nalazila u epicentru svih kriza i konflikata u regionu. Podsetiću vas samo na neke posledice uništavanja kulturnog nasleđa - 21 objekat iz priznatog kulturnog nasleđa na području Kosova

385

je oštećen ili uništen, kao i 57 crkava i objekata koji pripadaju Pravoslavnoj crkvi a nisu uvršteni u kulturno nasleđe ali predstavljaju nesumljivo objekte od neprocenjive kulturne vrednosti. Ovi procesi neće biti zaustavljeni dokle god svi ne shvatimo neophodnost evropskog pristupa i ne podelimo zajedničke vrednosti različitih kulturnih baština. Kulturno nasleđe ne sme se više tretirati kao sekundarni sektor u celini nacionalne politike. U budućnosti kulturno nasleđe mora postati preokupacija nacionalnih politika". Ove reči naišle su na razumevanje ne samo eksperata i diplomata već i predstavnika Vatikana koji se zauzeo za posebnu zaštitu kulturnih zdanja koja se koriste i u verske svrhe. (Posle ovog istupanja naša delegacija dobila je informaciju da će ovih dana na Kosovu raditi posebna grupa koju predvodi Elena Poptodorova, poslanik bugarske skupštine koja treba da Parlamentarnoj skupštini podnese izveštaj o stanju kulturnih spomenika u toj srpskoj prokrajini. A. Joksimović je istakla da Jugoslavija, razumljivo, takođe sa posebnim interesovanjem očekuje ovaj izveštaj.) Portoroška konferencija ishodovala je dve Rezolucije: O ulozi kulturne baštine i izazovu gobalizacije i O Savetu Evrope u budućim aktivnostima u oblasti kulturnog nasleđa za period 2002-2005, i jednom Deklaracijom: O ulozi dobrovoljnih organizacija u oblasti kulturne baštine (pošto je 2001. u Ujedinjenim nacijama proglašena međunarodnom godinom volonterskih organizacija). Konferencija je u najvećoj meri protekla sa vrlo približenim stavovima, interesima i usaglašenim mišljenjima što pokazuje da je izražena puna svest o visokom mestu i primarnoj ulozi koje evropsko kulturno nasleđe treba da odigra u budućim civilizacijskim procesima i promenama koji stoje pred evropskom, ali i svetskom zajednicom.

Politika, 21. april 2001.

Kulturna politika Srbije: Nacionalni izvještaj OČUVANJE KULTURNE BAŠTINE
Tokom poslednje decenije prošlog veka, dakle, u periodu ukupne destrukcije države i društva u tadašnjoj Jugoslaviji, izvršena je i potpuna devastacija kulture u svakom pogledu, pa i kao institucionalni sistem u kome je najviše štete pretrpeo i njen svakako najvitalniji deo – samo

386

umetničko stvaralašto. Specifično ustrojstvo totalitarnog režima tokom tog perioda ratova, etničkih čišćenja, masovnih egzodusa, međunarodne izopštenosti, na čudovišnoj ideološkoj osnovi između kriptokomunizma i neonacizma, pokazala je potpunu i ukupnu nezainteresovanost društva za elitno stvaralaštvo (ne u javnom, već u vrednosnom smislu) koje je potpuno supstituisano pseudofenomenom tačno nazvanim tabloidna ili turbokultura. I to u svim oblastima: od knjiženosti, muzike, filmskog i pozorišta stvaralaštva do likovnih umetnosti i kulturne baštine. Otuda je bilo neophodno, posle 5. oktobra 2000. nakon političke promene, u kulturu ponovo uključiti one sadržaje kojima će ona povratiti istinsku umetničku ocenu, svojstvenu nastupajućoj epohi – novog veka i tranzicionih reformi. Ta se obnova, upravo nova strategija kulturnog razvoja u Srbiji tokom tekuće decenije morala bazirati na novouspostavljenim, bitno promenjenim principima. Oni podrazumevaju: stvaranje kulturne politike primerene potrebama društva u velikom zaostatku za svetom, transparentnost u odlučivanju i efikasnoj stručnoj kritici onih odluka koje se direktno tiču njenog daljeg razvoja. Dakle, sve namere države (posebno Ministarstva kulture) u njena četiri domena, ili instrumenata političke moći i vladanja, koje se odnose na kadrovsku obnovu, racionalizaciju mreže institucija, raspodelu budžetskih sredstava i odgovarajuću legislativu, moraju postati dostupni javnoj inicijativi, uvidu i oceni. Na taj način državne institucije bile bi isključivo servisi, ili logistička podrška, za zadovoljavanje kulturnih potreba, a ne otuđeni centri političke moći kakav je u (jedno)partijskoj državi slučaj. Kada su 2000., a potom i 2003. godine održane dve Nacionalne debate o kulturnoj politici (prvu je upriličila jedna nevladina organizacija – Centar za savremenu umetnost, a drugu resorni vladin sektor – Ministarstvo kulture uz učešće i evaluaciju eksperata Saveta Evrope), upravo su bili registrovani isti krugovi problema i praktično su u oba slučaja bila predložena ista rešenja za prevazilaženje zatečenog stanja – kao da se u međuvremenu ništa nije dogodilo. Tada su utvrđeni opšti principi i u oblasti očuvanja kulturne baštine. U najkraćem, poput opštih teza, istakli bismo sledeće naglaske koji su u tim prilikama izneti: • • • neophodnost da se na nov način definiše pojam i smisao kulturne baštine neophodnost da se redefiniše pojam i sadržaj državnih (nacionalnih) institucija u oblasti zaštite kulturnog nasleđa potreba da se osmisli nova filozofija u oblasti zaštite kulturne baštine i odmah, pri prvoj izmeni zakona, ona potpuno prilagodi svetskim standardima

387

apostrofirano je da kulturna baština u multietničkim zajednicama mora postati sredstvo sporazumevanja i uvažavanja različitosti na civilizovan način, što je od najveće potrebe za njeno očuvanje, posebno u našim uslovima produženih međuetničkih konflikata

kulturna baština na efikasniji način treba da bude dostupna i razumljiva novim generacijama, jer time ona izvršava svoju osnovnu funkciju: prenošenje istorijskog iskustva iz jedne epohe u drugu, sa generacije na generaciju, dakle, u suštini, ona je okrenuta budućnosti a ne prošlosti što je za većinu tradicionalista bio izrazito paradoksalan fenomen.

Jedna posebna oblast – kulturna baština, svuda je u svetu ugrožena Ona nestaje na razne načine, i to ne od sada, ne samo ovih godina, nego intenzivno tokom poslednjih dva veka, posebno za vreme velikih svetskih ratova. Stoga ona ima i posebno mesto u definisanju kulturne politike u svakom društvu – naročito onom koje je u fazi korenitih tranzicionih promena. Ranije se ovo nije ni isticalo kao opšte-kulturološki problem jer nisu postojale organizovane službe zaštite spomeničke baštine. U naše specifičnosti spadaju i dramatični događaji tokom poslednjih petnaest godina, ali i neki raniji, doduše pojedinačni primeri. Pretpostavlja se, pre svega, da je uspostavljen dovoljan konsenzus svih centara političke moći da se formira jedna nova strategija očuvanja kulturne baštine u Republici Srbiji. Tek nakon donošenja tog dokumenta, moguće je detaljnije, po oblastima, urediti ovu delatnost od najvećeg nacionalnog, političkog i državnog interesa. A tu spadaju, najpre, normativna oblast. Zakon o kulturnim dobrima koji je u upotrebi još od 1994. godine odavno je prevaziđen pa se mora uskladiti sa savremenom legislativom – propisima, preporukama i standardima zasnovanim na iskustvima zaštite spomenika kulture u evropskim državama. Prethodna administacija nastojala je 2001. godine upravo to da uradi, ali je ostalo nedovršeno. Doduše, kao 'radni materijal' postoji Predlog tog Zakona, i kada bude trebalo, on će biti prezentiran javnosti. I drugi naši zakoni su potpuno neprimenljivi u aktuelnoj političkoj situraciji, a dobra ilustracija o tome su dva primera. Jedan je nemogućnost da pomoću naših propisa štitimo kulturna dobra na Kosovu i Metohiji jer se tamo već primenjuju ažurirani standardi u ovoj oblasti, i, posebno na teritorijama drugih i novouspostavljenih država. I da istaknemo još i problem sa obnovom manastira Hilandara gde

388

grčka služba zaštite primenjujući najstrožije evropske norme onemogućavajući time naše stručnjake da se tamo efikasnije angažuju. Drugi nivo, ili instrument vođenja državne politike u ovoj oblasti je stabilno finansiranje zaštite kulturne baštine. To se odnosi na i opšti tretman kulture u ovom društvu, a ne samo na zaštitu spomeničke ostavštine. Kao vrlo značajan segmet u oblasti kulture, zaštita baštine, zahvata značajan deo javnih finansija. Poreski obveznici, oni koji pune budžet svojim sredstvima odakle se dalje finansira (i) zaštita kulturne baštine, nisu dovoljno svesni tog značaja, a zaštitari nisu uradili dovoljno, uz pomoć medija i na druge načine, na ubeđivanju onih koji treba da kroz umanjenje poreza ili putem donacija, te na druge načine, da pomognu kontinuiranu zaštitu postojeće i obnovu ugrožene kulturne baštine. Treći nivo je sistemski ili organizacioni. Mi imamo veliku mrežu institucija koje se bave zaštitom kulturne baštine. O nepokretnim kulturnim dobrima (arheološki lokaliteti, arhitektura) brinu se zavodi za zaštitu spomenika kulture; republički je odgovoran za tzv. prvu kategoriju, za najznačajnije objekte. Postoje i drugi veliki sistemi – muzejski, arhivski i bibliotečki koji čuvaju i štite pokretna i nematerijalna kulturna dobra. Takođe postoje, gradske, opštinske, međopštinske, regionalne, pokrajinske ustanove zaštite koje se, u užem teritorijalnom smislu, bave objektima i predmetima druge i treće kategorije po značaju koji se nalaze na njihovim teritorijama ili se čuvaju u njihovim istitucijama. Mreža je velika, ima preko 1000 ustanova, ali ona nije racionalno niti efikasno organizovana. Prethodna administracija je pokušala da tu uvede red što je naišlo na ogroman otpor pre svega stručne javnosti, konzervatora, muzealaca, arhitekata... a i samih ustanova za zaštitu usled nerazumevanja namera državne uprave u ovoj oblasti i ciljeve opšte tranzicione politike koja je bila primenjivana i na oblast kulture. I dan-danas se čuje prigovor da je ondašnja administracija 'uništila' tu mrežu što je, u promenjenim uslovima od 2004. godine, dovelo do nesagledivih posledica. A namera je bila jednostavna: da se na novi način, efikasniji i moderniji ustanove zaštite organizuju i da počnu da rade bolje, a to znači planski i ekonomičnije, da dobiju druge izvore finansiranja a ne samo da budu na jednim jaslama – budžetu Republike Srbije. Četvrti nivo je kadrovski. Poslednjih petnaest godina stručnjaci u ovoj oblasti retko su mogli da idu u inostranstvo i da svoja znanja upotpunjavaju modernim, savremenijim načinima zaštite, od novih načina prezentacije do digitalizacije dokumentacije i registara.

Tom.. muzealaca. ali i onih koje su privremeno dislocirane iz te pokrajine). arhitekata. posebno zbog izglasavanja novog Zakona o crkvama i verskim zajednicama. kao i arhivske i filmske građe te stare i retke knjige. konzervatora. pri resornom Ministarstvu. arhivski i filmski fondovi. arhiva i biblioteka što podrazumeva svođenje Zakona samo na opšte norme zaštite nepokretnih. muzeja. restauratora. arhivi i biblioteke za pokretna i nematerijalna kulturna dobra (umetnički i istorijski predmeti.. stara i retka knjiga. novom predlogu Zakona treba dodati i: • • drugačiji način izbora direktora ustanova zaštite (isključivo javnim konkursom) periodično licenciranje rada svih zaposlenih u stručnim službama zaštite (arheologa.389 Država je pokušala. kao i pisanje posebnih zakona o delatnosti zavoda. da finansira ovaj program. pokretnih i nematerijalnih kulturnih dobara. kao i dodatno i detaljnije usaglašavanje sa Omnibusom koji se odnosi na Autonomnu pokrajinu Vojvodinu • usaglašavanje sa novoizglasanim zakonima Republike Srbije a ulaze u problematiku zaštite kulturne baštine (kao i najavljenog novog republičkog Ustava) • usaglašavanje sa potrebama crkava i verskih zajednica. Postoje i dodatni razlozi za dopune i izmene Zakona: • • usaglašavanje sa međunarodnim propisima i normama. arhivista. arhitektonsko i industrijsko nasleđe). bibliotekara. ali nije uspela jer je od tolikog obiman da se moraju uključiti i druga ministartsva – poput obrazovanja i nauke. Zavodi za zaštitu spomenika kulture nadležni su za očuvanje nepokretnih spomenika kulture (arheološka nalazišta. u saradnji sa Ministarstvom vera. kao i potpuno usklađivanje sa internacionalnom terminologijom (npr. nova kategorizacija kulturnih dobara) usaglašavanje sa Rezolucijom 1244 SB UN koja se odnosi na poseban status Kosova i Metohije (određivanje zakonskih nadležnosti ustanova zaštite na Kosovu i Metohiji. kustosa. Razlozi za dopune (i povlačenje iz procedure izglasavanja) Zakona o kulturnim dobrima bili su neophodnost izrade jednog opšteg Zakon o kulturnoj baštini.) • pooštravanje obaveze vlasnika ili korisnika objekata koji su pod zaštitom države . dokumentacija i druge muzealije i arhivalije). a muzeji.

pokretne i nematerijalne baštine. nastala kao integralni deo izgradnje naselja i uređenja prostora u prošlosti. Osnovna načela u izradi teksta ovog Zakona bila bi sledeća: I II Duh i slovo Konvencije iz Grenade i Smenice Saveta Evrope iz 2000. Na primer. godine. godine. I taj korpus legislative. a od vremena konferencije u Grenadi prevaziđen je i pristup baštini koji je do tada bio redukovan na 'zaštitu' u korist njene 'revitalizavije'. pored drugih. od prilike do prilike. godine. pokretne. Prihvatanje Smernica Saveta Evrope da se u nazivu Zakona ne stavlja naglasak na 'zaštitu' i da je korisno da se taj Zakon naziva 'Zakonom o baštini'. One su opšte prihvaćene u evropskim državama i sve zemlje u tranziciji koje su pristupale Savetu Evrope donele su nove zakone koji regulišu ovu oblast na isti način. zaštićuje se. nego i sa 'Smernicama očuvanja baštine' koje je. nematerijalne) usklađene s razvojem sredine.390 • obeležavanje svakog kategorisanog kulturnog dobra. postao je obavezno štivo svim državama koje su pretendovale da uđu u Evropsku uniju. jer je takav i karakter njegove sadržine. čuva i obnavlja kao integrativni deo savremene izgradnje naselja i urbanističkog uređenja . prošlo je dosta vremena. u sprovođenju Konvencije. kao činiocem koji njen razvoj čini održivim. a svako kategorisano kulturno dobro kome preti neposredna (ratna) opasnost od uništenja mora biti obeleženo i međunarodnom oznakom ’Plavi štit’ • • efikasniji inspekcijski postupak državnih i specijalizovanih organa ne samo u upravnom već i u stručnom nadzoru proširivanje i pooštravanje krivični i prekršajnih odredbi i po vrsti dela i po visini kazni Od vremena donošenja 'Venecijanske povelje o arhitektonskoj baštini' 1964. do usvajanja 'Konvencije o arhitektonskoj baštini' u Grenadi od strane evropskih država 1985. III Tekst mora da tretira sve vrste spomenika kulture (nepokretne. godine. preraslo je u celovit integrativni pristup očuvanja nepokretne. Ovim dokumentima razdoblje zaštite spomenika kulture u kome su zaštićavana 'remek-dela' nacionalne i svetske kulturne baštine. Jasno je da su sazrele okolnosti da se zakonodavstvo u oblasti spomenika kulture i u Srbiji uskladi ne samo sa 'Konvencijom o arhitektonskoj baštini' iz Grenade. arhitektonska baština. postavio Savet Evrope 2000.

X Obezbeđivanje da svaki spomenik kulture dobije odgovornog vlasnika koji ima prava. nadzora.) i mera stimulacije (istraživanje. Stavljanjem pod zaštitu nekog objekta ili predmeta. Zakon je akt društvene volje i jamči spremnosti društva i države da se trajno očuva ukupna kulturna baština. očuvanje baštine s orijentacijom na njenu revitalizaciju u savremenim uslovima uz puno usklađivanje s planovima i aktima kojima se oni regulišu. ali i obaveze njegovog očuvanja. programiranje i integracija u planiranju i izgradnji naselja i prostornih planova (kada je u pitanju arheološka ili arhitektonska baština). što će reći da je ono zaštićeno i kada nije prošlo postupak prethodne zaštite. već uspostavljanje celovitog očuvanja svih grupa i svih vrsta kulturne baštine. ali i da ne sme biti sveden na pravnu zaštitu. VI Obezbeđivanje raison d’etre svog postojanja – trajno očuvanje kulturne baštine integrisane u savremeni razvoj. evidentiranja. IV Tekst mora razrađivati celovit sistem u kome su međuzavisno integrisani: zaštita dobara. programiranje. U tom cilju. koliko je to moguće u srazmeri s preuzetim obavezama. prinudnih mera.). iz međunarodne prakse. održavanju. XI Uvođenje načela zaštite dobara ex lege. odnosno usvojenim programima. . VIII Obzirom da država ne može preuzeti jednaku odgovornost za ogroman broj dobara baštine. odnosno. njihova valorizacija (iz koje sledi kategorizacija i utvrđivanje režima zaštite). iskustvo o dobrima kojima poklanja veću brigu. u zakonu se naglašavaju istraživanje. aktivnom korišćenju. država preuzima odgovornost da obezbedi njihovo trajno očuvanje. IX Izbegavanje prakse ad hoc zaštite spomenika kulture. zakonodavac treba da prihvati. obaveza. da bi se unapređena mogla predati generacijama koje dolaze. obnovi. V Obezbeđivanje uravnoteženog odnosa između mera restrikcije (odobrenja. VII Obezbeđivanje trajnog očuvanja podrazumeva i konstantno izdvojena finansijska sredstva. obezbeđenju finansijskih sredstava i sl. radovi na očuvanju. ali registruje i ona dobra od lokalnog značaja. Država i lokalne zajednice moraju da ih redovno obezbede u svojim budžetima. koja se evidentiraju u jedinstveni registar.391 prostora u sadašnjosti. kaznenih odredbi i sl.

nastala u jednoj. Jezik i stručna terminologija koja se koristi u sadašnjem Zakonu je tradicionalna. neracionalna. 3. XIV Postizanje čvrste strukture zakonodavne materije. XIII Ustanovljavanje reprezentativnog Visokog saveta za arhitektonsku baštinu. Stoga zemlja. odnosno narod. Tekst. preuzeta iz starog zakonodavstva i ne odražava novu teoriju baštine i njene zaštite. koji treba da osigura potpunu odgovornost i kontinuitet u rešavanju stručnih zadataka i pitanja prioriteta u ovoj izuzetno velikoj i osetljivoj oblasti. odnosno. Naš Zakon ga nepravilno definiše kao duhovno nasleđe i ne donosi nikakva određenja njegovog sadržaja. Nematerijalno nasleđe danas se samo indirektno spominje iako je UNESCO oktobra 2003. odnosno sve pretstojeće izmene. predmet zaštite i očuvanje. doneo 'Deklaraciju o zaštiti nematerijalnog nasleđa'. a mreža institucija koje se njime bave iako prevelika . ali i stanovništvu i vlastima na terenu. ili lokalno na celini državne teritorije. Iskustvo evropskih država pokazuje da je način da se to ostvari uvođenje jedinstvene državne službe. organizacija delatnosti. tokom istorije. utvrđivanje procedure obeležavanja i proglašenja nematerijalnog kulturnog dobra. Ne pružaju se nikakvi elementi zakonskog regulisanja nematerijalnog nasleđa: identifikacija i predlozi za označavanje nematerijalnog kulturnog dobra. da bi bila što bliža spomenicima. nedovoljno modernizovana. Ona su istorijska baština zemlje. koja može lako podneti buduću evoluciju zakona u ovoj i sličnim oblastima. 5. odnosno naroda. preuzimaju odgovornost za njihovo čuvanje. . postupci pravne zaštite. 6. Sada je stanje takvo da bi se mogao izvesti opšti zaključak da je naše kulturno nasleđe još uvek nepotpuno inventarisano i nedovoljno istraženo. sa kadrovima koji se više bave administracijom nego strukom. trajno očuvanje spomenika kulture i istraživanje. organizuje se. slabo opremljena. i. 4. određivanje procesa zaštite i načina finansiranja. u osnovi ima šest poglavlja: 1. kaznene i završne odredbe. terenskim i istraživačkim radom. Predlog Zakona ne dotiče ni važnu ulogu javnosti u očuvanju kulturne baštine i stimulativnih mera koje tu javnost ohrabruju da u nju ulažu i da se brinu o njenoj zaštiti.392 XII Dobra kulturne baštine nisu. 2.nepotpuna. u načelu. ili postojećoj zajednici. delovanja i metodologije zaštite. koje mora biti ostvareno prema jedinstvenim standardima. regionalno. Ta služba. u oskudici svake vrste i u neadekvatnim radnim uslovima. praktičnim. prava i obaveze vlasnika i korisnika.

filmskih i muzejskih fondova nepokretnih i pokretnih kulturnih dobara. opšteg tipa i sl. deklaracija i povelja Saveta Evrope o zaštiti baštine u različitim vidovima. već da se efikasno dogovaraju oko načina ostvarivanja tih zadataka. obrazovanja i uživanja. Opštinske i lokalne samouprave nepripremljene su i. godine. praktične i istraživačke elemente zaštite baštine. Ne postoji izražena svest o postojanju brojnih konvencija. zoološki . sistematska i prioritetna u našoj kulturnoj politici. raste broj neinventarisanog i neobrađenog materijala i zbirki. ICOMOS-a. koji kreiraju kulturnu politiku i identitet našeg naroda. stalna ustanova u službi društva i njegovog razvoja. nezainteresovane za primenu zakonskih obaveza u ovom domenu. štiti i konzervira. međuopštinske. Danas nema definicije decentralizacije i potrebe umrežavanja institucuja zaštite. U skladu sa ovim. otvorena za javnost. koje je naša država dužna da ratifikuje. kompleksne. Tome doprinosi i zbunjujuća tipologija ovih ustanova (opštinske. ICOM-a. A zaštita kulturne baštine mora biti planska. nepostoje definicije muzeja u skladu sa poslednjim ICOM-vim odrebama muzeja (Generalna skupština ICOM-a.) po kojima je muzej neprofitna. istorijske. zavičajne. arhivskih. teorijske. nacionalne. spomeničkih. Nedovoljno se pažnje posvećuje ustanovama koje se takođe označavaju kao 'muzeji'. posebno u tranzicionim uslovima koji su sada na delu. Barcelona 2001. i u skladu sa brojnim konvencijama UNESKO-a i Saveta Evrope o edukativnoj funkciji institucija kulturne baštine. čak i onih upisanih u Listu svetske kulturne baštine. zato što je to fundamentalna delatnost u oblasti kulture o čemu lokalne samouprave ne mogu da odlučuju. koja pribavlja. niti o preporukama UNESCO-a. pokrajinske. Sada se ne definišu jasno institucije zaštite kao edukativni centri koji bitno utiču na podizanje svesti o značaju i važnosti očuvanja kulturne baštine. regionalne. uglavnom. istražuje i objavljuje materijalne i nematerijalne dokaze o ljudima i njihovoj sredini u svrhu izučavanja. Kada je reč o muzejima. prema novom budžetskom Zakonu iz 2002. naprimer: ustanove koje čuvaju i izlažu žive primerke biljaka i životinja kao što su botaničke našte. nedovoljna je zaštita arheoloških. a neke od užestručnih bar da poštuje. njihovi osnivači postali dužni da im obezbede neophodna sredstva i uslove za rad.393 Nedostaju konzervatorske radionice. u skladu sa 'Bolonjskom konvencijom'.) koja prouzrokuje brojne sporove oko upravne nadležnosti nad njima koji su kulninirali onog trenutka kada su. nigde se ne pominje ni interdisciplinarno povezivanje institucija zaštite sa univerzitetom. niti se pominje postojanje i delovanje nacionalnog centra ili instituta zaštite pokretnih i nematerijalnih kulturnih dobara koji bi nosio edukativne.

istraživanjima. prirodni rezervati. 2002.394 vrtovi. Beograd. kulturnim centrima i drugim ustanovama koje olakšavaju čuvanje. nešto duži vremenski period protekao je od poznatog savetovanja Kulturna politika i kulturna produkcija u Srbiji (Beograd. A državna strategija u zaštiti spomenika kulture mora se definisati kao kulturna politika. obukom. kao ni međunarodnim. nacionalnim. najzad. sve karakteristike institucija zaštite. što je bio osnovni cilj promena koje su nastale tokom 2001-2003. obrazovanje i obuku. dokumentacijom i drugim aktivnostima vezanim za zaštitu i institucije zaštite. arhivi i biblioteke. obrazovanjem. pokretnim i nematerijalnim nasleđem. 24. kontinuitet i upravljanje nepokretnim. a institucionalno se sprovodi kroz sisteme u oblastima za koje su nadležne mreže zavoda za zaštitu spomenika kulture. Takođe. arhiva. U ovim procesima lokalna samouprava sa novom svešću o njenom značaju mora da preuzme brigu o stanju kulturne baštine u vlastitom regionu. ni ostalim institucijama koje imaju. posebno muzeja. planetarijuma i sl. godine kada je tadašnja administracija započela sa uvođenjem reda među brojnim institucijama kulture koje brinu za očuvanje kulturnog nasleđa. akvarijumi i vivarijumi ili naučni centri i planetarijumi. Sava centar. Saopštenje na simpozijumu Ministarstva kulture. zatim neprofitne izložbene galerije. godinu dana je prošlo od kada je funkcionalno postavljen aktuelni tim na vrhu državne uprave u oblasti kreiranja i vođenja kulturne politike – sadašnje Ministarstvo kulture (početkom marta 2001. . manje ili više. botaničkih bašti. a koje deluju kao podrška postojećim muzejima i profesionalnom osoblju kroz muzeološka istraživanja. potom. godine). izložbene galerije u sastavu biblioteka. regionalnim ili lokalnim strukovnim organizacijama ili specijalizovanim odeljenjima i agencijama ministarstava ili drugim javnim agencijama odgovornim za zaštitu. Neka pitanja (nove) kulturne politike Godinu dana posle Otprilike. muzeji. neprofitnim ustanovama ili nevladinim organizacijama koje se bave zaštitom i konzervacijom. i 25.

urađen za ovu priliku. Kratak rezime. Tri linije kretanja: 1. kako se tada činilo. od stručnih odelenja do administracije i tehničkog sektora. Namera je bila da se ove institucije podmlade zbog urgentne potrebe za stvarnom organizacionom ztansformacijom. prikladniniji naziv bio 'zaustavljanje propasti'. Srpskog narodnog pozorišta i mnogih drugih. materijalnom i svakom drugom pogledu. ipak se nije mogla odmah naslutiti širina i dubina provalije koja je delila zatečeno stanje od projektovanog. organizacionom. upravo realno od željenog. upućuje na nekoliko mogućih zaključaka i ocena. ne samo u Ministarstvu. morao se pokrenuti trima instrumentima koji su trebali da trasiraju tri osnovne linije kretanja. Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture. naročito onima od najvažnijeg nacionalnog ili državnog značaja (od kojih se najveći broj nalazi izvan Beograda). pre svega onim 'matičnim' – poput Narodnog muzeja. izvršene su neophodne kadrovske promene od direktora do ćlanova upravnih i nadzornih odbora. mada bi. Mora se odmah istači da se rad Ministarstva kulture neprestano usklađivao sa strukturalnim i reformskim nastojanjem Vlade Republike Srbije. Muzeja savremene umetnosti. koji se može nazvati (i uobičajeno se i naziva) 'tranzicijom'. radi što boljeg osmišljavanja i realizovanja novih kulturnih projekata i programa. Arhiva Srbije. Kadrovska obnova U najvećem broju ustanova kulture. Stoga se. već i . Pogled iznutra Ako se znalo u kakvom je stanju kulturni sistem u Srbiji – u institucionalnom. Istorijskog muzeja Srbije.395 novembra 2000. Etnografskog muzeja. Neophodni preobražaj. kadrovskom. posebno u oblasti ekonomskog i političkog sistema. posle jednogodišnjeg iskustva. Muzeja primenjene umetnosti. Muzeja pozorišne umetnosti. čime su stvarane pretpostavke ne samo za dalji rad na uspostavljanju koherentnog društvenog sistema već i za stabilan nastavak neophodnih promena.). Narodnog pozorišta.

kinematografije. 3. biće moguće govoriti i očekivati znatno bržu i radikalniju promenu zatečenog stanja. istovremeno podstičući multikulturalnost. te nevladinih organizacija i velikog broja pojedinaca). zadužbinarstva.). Prvi koji je potpuno urađen je o kulturnim dobrima. Budžet . dmokratizaciju kulturnog života u Srbiji (pomažući rad ne samo nacionalnih institucija već i opštinskih. programa. organizacija itd. izdavaštva. Stoga je pokrenut niz novih zakona – od zaštite kulturnih dobara i opšteg interesa kulture do pozorišta. izdavaštvu. redovnog obaveštavanja javnosti o delatnostima i drugo. U protekloj godini Ministarstvo kulture posebnu je pažnju poklonilo ravnomernoj zastupljenosti tradicionalnih i savremenih oblika stvaralaštva. Kada se taj proces završi. a slede zakoni o pozorištu. Legislativa Zatećeno stanje u kulturi moglo se efikasno menjati i promenom zakonskih okvira u kojima ona funkcioniše. što ranije nije bio slučaj. kinematografiji. dat je pri izradi Omnibus zakona za Pokrajinu Vojvodinu i Zakona o lokalnoj samoupravi. od pozorišta do najuglednijih kulturnih manisfestacija (a pokrenute su i izmene u strukturi tih organizacija i u značajnom smanjenju broja budžetiranih ustanova.396 u javnosti. Oni su spremani komplementarno sa međunarodnim standardima. U toku je priprema za izglasavanje brojnih sistemskih zakona koji treba da omoguće bržu transformaciju sistema. Doprinos decentralizaciji. fondacija i fondova itd. upravo pojačavanju kulturnog diverziteta. Kada se ovaj normativni sistem zatvori. te življa aktivnost u radu. a on je vrlo delikatan jer dubinski narušava interese pojedinih. tih značajno posustalih institucija – od bibilioteka i arhiva do muzeja i zavoda za zaštitu kulturne bađtine. još uvek jakih i značajnih društvenih i profesionalnih grupa i lobija. i dr. uspostavljanju principa otvorenosti svog rada putem brojnih konkursa i komisija. 2. očekuje drugačiji kreativni duh. kada su mnoge rebubličke nadležnosti prenete na opštinske i autonomne uprave. tek će se tada moći reći da je kulturni sistem postavljen na novim osnovama.

397 Poćetkom 2000. kao i niz fetivala i manifestacija u zemlji i 15 u inostranstvu. u oblasti likovnog stvaralaštva pomoglo je više od 110 izložbi. . ima nameru da otpočne traženje vanbudžetskog načina finansiranja – pre svega preko svoje Agencije za kulturni ravoj. u kinematografiji zsvršezak 6 igranih filmova i brojnih kratkometražnih. u oblasti muzičko-scenskih delatnosti finansirano je više od 90 programa. manifestacija.660 primeraka. došao na 0. Zaključak Odmah se uočavaju razlike između teorijskog diskursa i praktičnog delovanja koje su se pojavile. ili 1. čega su u Ministarstvu svakako najsvesniji. arheološka istraživanja na 24 lokaliteta otkup knjiga i popuna fondova za 170 biblioteka sa ukupno 468 naslova u tiražu od 67.000 direktno uloženo u programe rada – ostali iznos pokrio je zakonske obaveze.000 DM od čega je samo oko 220. plate i materijalne troškove.000. Znatno racionalnijim koriščenjem tih sredstava Ministarstvo je uspevalo da zaustavi dalje propdanje sistema. Cilj je da se u bliskoj budućnosti taj postotak popne na oko 2% čime bi se Srbija svrstala u srednje razvijene zemlje i u oblasti kulture (jer preporuka UNESCO-a je 1-3% nacionalnog budžeta namenjenog kulturi). a već je u martu. u izdavačkoj delatnosti omogućilo je izlaženje više od 30 časopisa. Bez namere da izgleda kao opravdanje za neurađeno.000. u književnom stvaralaštvu više od 20 kolonija i susreta pisaca. pedesetak kolonija (od 270 koliko ih je registrovano) i isto toliko gostovanja u inostranstvu. na inicijativu ministra. Ili 40.8%.3 %.000. godine budžet namenjen kulturi bio je oko 0. ipak treba istaći neke od najrečitijih činjenica koje svedoče o protekloj godini (da pomenemo samo najubedljivije primere): konzervatorsko-restauratorski radovi na 110 crkava. ali budući da je svesno da to ipak i dalje nisu dovoljna sredstva. manastira i drugih spomenika kulture. gostovanja u zemlji i više od 80 u inostranstvu.200.000 din.

bilo je nekih vrlo krupnih ne samo kulturnih već i političkih aktivnostu. odnedavno deluje i Koordinacioni centar savezne i republičke vlade koji je pokrenuo i aktivnosti na obnovi kulturnih dobara. Ministarstvo kulture se takođe posvetilo unapređenju belateralne i multilateralne međunarodne kulturne saradnje. 1. kultura se mora u što kraćem vremenu i na svaki način osposobiti za predstojeću borbu koja podrazumeva i prevazilaženje problema statusa u ovom društvu i ovoj državi. Moment (nova serija). Vukovarskog blaga Republivi Hrvatskoj (što je bio jedan od problema koji je opterećivao uspostavljanje normalne međudržavne saradnje) i započinjanje vraćanja umetničkih dela koja pripadaju Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Hrvatskoj. Urađeni su i potpisani mnogi novi sporazumi i programi o kulturnoj saradnji. odnosno sa bivšim republikama SFRJ. - posebna pažnja poklonjena je programima za Kosovu i Metohiju. pored toga treba pomenuti redovnu i pojačanu zaštitu arhivske građe. Strategija umesto dekreta .398 - u amaterskom stvaralaštvu više od 40 programa i više od 20 gostovanja u nostranstvu. moguće i iz razumljivih razloga. da li je ovo više ili manje od očekivanog? Pored ovog. januar 2003. - Za javnost. gde je finansiran rad 12 ustanova kulture i realizacija 30 programa. poboljšanje protivpožarne i protivprovalne zaštite u mnogim ustanovama itd. otkupe predmeta za muzejske zbirke. U svakom slučaju. 'prioritet' u opštoj prekompoziciji našeg političkog sistema. ona sada nije. Pančevo. Potrebno je načiniti još mnogo napora da ona i ovde dospe u red vodećih civilizacijskih oblasti koje najpreciznije i najubedljivije određuju anamnezu stanja u nekoj državi. Naime. prvi korak je probijanje političke blokade koju je uspostavio UNMIK da bi se uopšte iznova uspostavio stvarni sistem zaštite i u ovoj pokrajini. br. Od izuzetnog je značaja bio i povratak tzv. a posebno u Evropi.

2. Ovaj način niti je primeren demokratskim društvima. Specifično. decentralizacija. stoje sledeće činjenice: započeti procesi u transformisanju statusa i stanja naše kulture govore da je ona značajno podržana upravo tokom poslednje tri godine. a tog načina se pridržava Demokratska stranka. Formulacija kulturne politike. dolazi na kraju. Očigledno je da . Po ovim karakteristikama meriće se stanje u kulturnom životu zemlje i ubuduće. transparentnost u odlučivanju itd.399 1. poput dekreta. svedici smo da su dominantne odrednice koje postepeno formiraju tu strategiju: depolitizacija kulture. postoje brojni instrumenti kojima se domaće izdavaštvo podržava. posebno neprofitnim sektorima umetničkog i kulturnog stvaralaštva. organizacionih i institucionalnih struktura koje na njen život odlučujuće utiču i demokratska stranka je sklona da u tom momentu zapravo govori u terminima formulisanja strategije kulturnog razvitka. formiranje fonda za prevođenje naše beletristike itd. redovan otkup knjiga posle niza godina zastoja. i pored nekih nesporazuma oko međunarodne prezentacije naše literature kojih je bilo. i da je tako. uslova. značajan razvoj bibliotekarstva i knjižarstva koji veoma značajno utiču na stanje u izdavaštvu. kadrovskih i finansijskih potencijala. da se iz postojeće prakse. Ali. pomoć u izdavanju kapitalnih dela domaće literature. Drugi je. Moguće je na dva načina formulisati kulturnu politiku. nasuprot vašoj tvrdnji. I to ne samo u izdavaštvu već i u drugim. o čemu se najčešće govori. prepoznaju mogući pravci njenog razvitka i da se sa takvim spoznajama stvore odgovarajući preduslovi. zada kao cilj koji u nekom periodu treba (ili mora) da bude ostvaren. dakle. ili ulaganja u kulturne sisteme. uobičajeni način je da se kulturna politika. demokratizacija. Nije reč samo o oslobađanju od poreza na promet. perspektiva. država je učinila i neke pozitivne korake u ovoj podršci: izuzimanje knjige od plaćanja poreza na promet. što se tiče izdavaštva. Najpre ne znamo da li je konstatacija iz vašeg pitanja tačna. 3. Od januara 2001. Dakle. a njegova prezentacija u međunarodnim okvirima tek je jedna od važnijih potreba. Za ovu poresku politiku koja će biti saglasna opštem fiskalnom konceptu koji se mukotrpno rađa. demetropolizacija. već i povećavanju poreskih olakšica za kulturne donacije i drugu vrstu pomoći. niti danas može da da pozitivne rezultate. ali koja će prepoznati i pomoći drugim instrumentima njenu osetljivu egzistenciju. Lakši. dakle realnih uslova u kojima se neka kultura razvija. posle razumevanja postojećeg stanja.

uz sve ekonomske i političke nedaće koje su je ophrvale. najvećim delom već objavljene. Snažan obol tvrdnjama koje se u ovoj knjizi mogu pronaći. slobodnog od svake. zapravo načela preuzetog od Đulija Karla Argana po kome je i on sam. Taj trend se očekuje i ubuduće i sa posebnom pažnjom pratimo dalja zbivanja u oblastima finansiranja naše kulture. NIN. kultura bi dobila više od jedan odsto što je četiri puta više. samo ’stari kritičar koji deluje u skladu sa ideologijom svoje mladosti’. Ješa Denegrije je u knjizi pod naslovom ’Opstanak umetnosti u vremenu krize’ sabrao tekstove. otvorena u smislu da su njeni motivi mogli biti pročitani i shvaćeni i izvan granica teritorije na kojoj je nastajala umetnost o kojoj je reč u knjizi ’Opstanak umetnosti u vremenu krize’. kakva je to bila umetnost koja je o tom vremenu ili svedočila na kritički način. februar 2004. dakle u vremenu stasavanja jedne borbene. ili. ali i institucionalne i vaninstitucionalne arbitraže oko usijanog pitanja: koja je to umetnost koja je isključivo po apologetskim svojstvima bila značajna za to vreme. pak. našla način da učetvorostruči sredstva namenjena kulturi.400 budžetska sredstva nisu dovoljna da sse zadovolje sve potrebe te je otuda neophodno iznaći i druge. konceptualne umetnosti koja je snažno branila principe slobodnog stvaralaštva. . s druge strane. (odgovori na anketu) Odbrana napadnute umetnosti Polazeći od konstatacije. godine procenat za kulturu iznosio je 0. energično demonstrirala istinske formalne i koncepcijske ciljeve. Bilo. 4. s jedne strane. Dakle. dala je Denegrijeva ideologija kritičara definitivno formiranog sedamdesetih godina. odnosno. stalne finansijske izvore namenjene kulturi. godini. bez ikakve rezerve već sada možemo zaključiti da je bila i ostala jedinim pozitivnim znakom vremena. ideologije i estetike. Januara meseca 2001. za tri godine. sem striktno umetničke ideologije. koji su se bavili onom vrstom umetničkog stvaralaštva tokom poslednje decenije prošlog veka koje je na začudan način ostala sačuvana od pogubnog pritiska tada važeće politike. svedokom ili. da je on izglasan.3 odsto republičkog budžeta. 12. Prema državnom proračunu u 2004. država Srbija je.

isti autor proširuje polje interesovanja na neke oblasti koje su . s druge strane. Malobrojni ostaci sačuvane. ali sigurno uništi. nove pojave u području skulpture.401 Političke ideologije beznađa. doduše vrlo retko. 'Zlatnom oku' u Novom Sadu. zatim Konkordije u Vršcu. populistički. godine) koja je vremenski i tematski prethodnik sadašnjoj. opstale umetnosti mogli su se pratiti samo u nekim zaklonjenim ’rezervatima’ koji su se snažno odupirali režimskim udarima poput Centra za kulturnu dekontaminaciju. Denegri je prvi u domaćoj istoriografiji sistematično postavio osnove za dalja razmatranja ovih problema. neskriveno represivno i razorno delovao. učinile su sve da se ukupno društveno biće postepeno. A. socijalni. pa prema tome ni takozvana nezvanična i nepriznata umetnost tog vremena nije ostala pošteđena istih nasilničkih nastojanja države i njenih institucija. To uništavanje umetnosti i njenih najvažnijih institucija bilo je sistematično. autističnosti. nezaobilazeći i neke od kritičkih i teorijskih rasprava tog vremena i časopisa koji su se tim temama i pojavama bavili. gotovo da je to sve. prihvatljivu umetnost. Galeriji 'Olga Petrov' u Pančevu. u zbirci tekstova ’Opstanak umetnosti u vremenu krize’. Centra za savremenu umetnost. snažno podsticao svim institucijalnim mehanizmima i državnim stredstvima onu vrstu stvaralaštva koja čak nije imala nimalo samosvesti o vlastitim nedostacima. a najbolje se moglo videti na primeru upropašćavanja Muzeja savremene umetnosti. nacionalizma i ekspanzionizma. Remonta. Držeći se striktno jezičkih problema umetnosti i njene produkcije tog vremena redovno je zanemarivan (mas)kulturni. Podsećanja radi. za oligarhe. na ovom mestu ćemo pomenuti i jednu raniju knjigu Ješe Denegrija. Rex-a. oblast delovanja i područje razmatranja. ’Devedesete: teme srpske umetnosti’ (u izdanju novosadskih Svetova iz 1999. ’umetnosti u zatvorenom društvu u uslovima kulturne globalozacije’. Nova Denegrijeva knjiga pokazala je na mnogim primerima kako je praktično taj aparat prikriveno. U njoj autor tačno definiše karakter našeg stvaralaštva te decenije kao. autore koji su bili nosioci tih promena. te medija koji su nepogrešivo forsirali samo zvaničnu i. ali ponekad. kako je o njoj postavljena osnovna teza. Sada. tržišni. destrukcije. dve male privatne galerije ’Haos’ i ’Zvono’ u Beogradu. Navodeći tada promotivne izložbe devedesetih. ideološki i politički kontekst koji je upravo tu umetnost ugrožavao. ali i neke od starijih protagonista novih umetničkih pojava još od vremena antiteza poznog srpskog modernizma i konceptualne umetnosti. Galeriji 'Nadežda Petrović' u Čačku – i.

Denegri s tim u vezi kaže: ’No.. živa. da je redefinisanje pojma (ali i ’pojmova’) kritike i kritičkog prosuđivanja u specifičnim uslovima zatvorenosti. Denegriju je posve jasno da se mora pisati o 'napadnutoj' umetnosti. tradicionalističkih. mogu da budu podvedeni pod taj pojam? Jer. Đorđa Kadijevića. takođe. da spomenemo tek neke od najmilitantnijih primera. a potom i njegovog učenika i političkog sledbenika. posebno autorski primeri umetničkog delovanja koji se pominju u njegovim osvrtima. ali se takođe mora pisati i o uzrocima ugrožavanja njenog opstanka. od bitnog značaja za tačno definisanje razlike između umetnosti i 'umetnosti'. vera umetnika u umetnost koju radi. milionera i filantropa Đorđa Sorosa (čija je fondacija ne samo kod nas odigrala značajnu ulogu u očuvanju ove otvorene umetnosti). konzervativnih ciljeva potpuno u pokušaju opravdavanja ratnih zločina. ipak. unutar iste ideologije koju su zajednički i neoprezno zagovarali u korist režima opšte destrukcije tog vremena. Milića od Mačve. Da bi sledio taj put on se u nekim tekstovima oslanja na socijalnu i etičku ulogu umetnosti i umetnika.402 bile ranije izostavljene. dakle. Nikole Kusovca. dovoljan da bi se .’ Ali. vera kritike u umetnost koju prati i podržava’ koji on zagovara. preti opasnost da se i neke tradicionalističke. konzervativne čak i antimodernističke tendencije u umetnosti i kritici – poput onih Dragoša Kalajića. ali su očigledno odigrale značajnu ulogu u pokušaju potpunog razumevanja ovog vremena u njene plastičke umetnosti. ali se ona. u domaćoj kritici prečesto previđa. što dakako nije nikakva novost. Svestan je. dakle. konsekventno tim idejama.. svojstven je i onim izražajnim postupcima koji obavezno ne moraju da budu sasvim izravni i izričiti.. po tome ona jeste ’indikator realnosti’. dakle. a umetničko ponašanje u krajnjoj konsekvenci jeste i svojevrsno političko ponašanje. Pitanje je samo dokle to proširenje može da izdrži argumentaciju i da li baš sve pojave. na primer. nacionalističkih. aktivna i kreativna umetnost svesna položaja i prilika u kojima nastaje. Svaka je. Dejana Đorića. Otuda savremena umetnost u svim svojim pojavnim formama osim što je umetnost jeste i svojevrsna politika.. za ostvarenje populističkih. Otuda Denegri sada znatno proširuje pojam ’angažovanosti’ u devedesetim i to je najveći značaj ove zbirke tekstova. pojam umetničkog angažmana gledajući generalno i u domaćim uslovima devedesetih. da li je taj ’najpouzdaniji parametar opredeljivanja . naknadno podvedu pod pojam ’angažovanosti’. izolovanosti i izopštenosti tokom devedesetih – umetnosti u ’zatvorenom društvu’ na tragu ideja Karla Popera.

Upravo su nam i iz tog opasnog razloga zaključci koje možemo izvući iz Denegrijevih razmatranja od dragocene pomoći. karaktera i mentaliteta učesnika u ovim promenama. famozna 2000. I tu dolazimo do pitanja koje Denegri sporadično pokreće: šta ključna. a naročito u kratkom uvodu 'O devedesetim' i pogovoru 'Postskriptum za devedesete'. ali odskora sve glasnije i vidljivije obnavlja. recimo. ali i one koja ga je svesna i koja teži da društveni organizam ’odvuče’ prema onim nivoima uporedivim sa procesima. 'Domaća umetnička scena devedesetih'. sve su to vremenske odrednice koje kritičari istovremeno koriste da bi namesto adekvatnih opštih poetičkih . ali i kakav se dosad tiho. zvaćemo ga uobičajeno – tranzicijskog modela zamene lažnog istinitim. naravno. Kako je došlo do toga? ’Pasivni eskapizam’ kao unutar umetnički. i ’aktivni eskapizam’ (angažovanost umetnika) kao spoljašnje. Listajući tematske celine antologije ’Opstanak umetnosti u vremenu krize’ u poglavljima: 'Autorske izložbe'. uočavamo Denegrijevo sistematično gledanje na procese i pojave koji su tokom ’vremena krize’ održali. kako nemamo bolji. makar u fragmentima i na marginama. Kusovac navodeći primere slikarstva Kalajića ili Milića od Mačve u tom periodu. kulturnoj i institucionalnoj? Odgovor koji je sada moguće dati čitanjem obe pomenute knjige Ješe Denegrija ostao je. zamućenog razgovetnim. nedovoljno jasan. neborbeni otpor stvarnosti (angažovanost umetnosti). fenomenima i događajima daleko od jednog zatvorenog sistema kakav smo proživeli. umetnost na kraju veka. Umetnost na početku devedesetih. sada ne više toliko u političkoj sferi koliko u reformatorskoj – ekonomskoj. Pa u ćemu je zapravo presudna razlika? Očuvanje digniteta umetnosti u ’društvu opasnosti’ mora dobiti ne samo unutrašnji mehanizam za samoodbranu već mora biti deo strategije opšte društvene promene jednog retrogradnog sistema u uslovima. nedovoljno ubedljiv i nedovoljno čvrst sa stanovišta prosuđivanja iz aktuelnog stanja. lokalnog globalnim. potpuno izvan bilo kakve politike – i one koja se pokazala retrogradnom i van sopstvenog vremena. lošeg boljim. Svet umetnosti i sistem umetnosti moraju uneti u sopstvene mehanizme oba nivoa – u zavisnosti od temperamenta.403 razdvojila živa. zatvorenog otvorenim itd. 'Protagonisti'.konzervativne umetnosti i kritike? S istim pravom to može da istakne. otvorena umetnost i kritika od njenih oponenata . I oni su. umetnost sredinom devedesetih. živu umetničku aktivnost na onom nivou koji je ostao prepoznatljiv i u međunarodnim relacijama. godina (’Oktobarski politički prevrat’) znači za dalji opstanak umetnosti. nažalost. borbeno i individualno delovanje kao odgovor na datosti iste realnosti samo su različiti stepeni istog pokreta.

Denegri je učinio najvredniju stvar – pokazao je kako je domaće otvoreno stvaralaštvo bilo ravnopravno unutar svetskog sistema savremene umetnosti. do malih zabuna dolazi kada se čitaju Denegrijeve recenzije o radu pojedinih autora i to u najširem rasponu od Olge Jevrić i Miodrga B. već i internacionalnom. društvenoj realnosti koja novom stvaralaštvu kao nikad do tada. u krajnjem ishodu. akademskih shvatanja i ’druge linije’ koje su zastupale poglede umetnosti sa diferenciranim predznacima. utemeljeno u činjeničko stanje. Dakako da ovom autoru nije promaklo ni pitanje odnosa kritike i umetnosti tokom ove decenije koje je nesumljivo bilo maksimalno usklađeno. ostalo je statusno nepromenjeno na ovdašnjoj sceni. Denegri je i ovde zauzeo veoma angažovani stav iznoseći broje nepobitne argumente u prilog nove umetosti. Suvereno se krečući ne samo domaćom scenom. već izvan istorijskih datosti trenutka. nije išla na ruku niti ju je na bilo koji zvanični način pomagala. Gotovo je ista stvar i sa autorskim izložbama domaćih kuratora koji su imali senzibilitet za umetnost koja je otvoreno dirala po najbolnijim ranama ovdašnjeg društva devedesetih koje Denegri spominje u svojim tekstovima. usled sve veće nepreglednosti sistema. U ovaj deo njegovih interesovana spada i problem razumevanja odnosa regionalno – univerzalno. kako je to uostalom karakteristično za njega.404 odrednica. doprinosilo ne samo boljem razumevanju epohe već i plastičnijoj slici zbivanja bremenitih i umetničkim problemima. Ta tom bojnom polju lomile su se idejne i ideološke rasprave između konzervativne i nove kritike. No. Uz navođenje autora koji su se devedesetih pojavili na našoj umetničkoj sceni. locirali recentnu umetnost ne unutar. a tu. mislimo na pojavu nove generacije koja je donela ambijentalne radove. No. instalacije. već. njihovo prisustvo. pre svega. Iako su mnogi protagonosti te umetnosti na različite načine postajali deo međunarodne scene. primećene su i povremene konfrontacije među paralelnim kritičarskim ’školama’ tog vremena što je sve. Oko ovog pitanja zapravo su se lomila koplja oko poimanja mesta naše umetnosti u odnosu na svetsku. što je stari problem i artikulisan je bio još od vremena pojave srpske likovne kritike s kraja XIX veka. Denegri o tome piše ne samo sugestivno. pre svega pišući o velikim izložbenim manifestacijama poput venecijanskog Bijenala ili kaselskih Dokumenata. Protića koji su se . objekte i tako dalje. što je zapravo bila tema nekoliko simpozijuma i izložbi u organizaciji pančevačkog Bijenala skulpture. izuzev kratkog perioda socijalističkog realizma. a dakako i odnosom prema spoljašnjoj. sem u malom broju slučajeva. bilo da su se stalno ili povremeno naseljavali u najvećim evropskim kulturnim centrima.

br. Nenada Rackovića. I treća grupa koja je u vlastiti plastički narativ unela jasne naznake društvenih zbivanja koja su ih najteže pogađala. Radio-Beograd. Ere Milivojevića. koji više nisu pitanja generalne orijentacije oko koje. da postoji potpuni konsenzus. čini se. plastičkim. Ilustracije radi da ovde navedemo samo Fila Filipovića. upravo odgovorom datim u intervju kada je na pitanje o umetničkoj sceni posle 2000. Radomira Damnjana. Kolomana Novaka. osobinama. jezičkim i dr. Živka Grozdanića Gere. Bore Iljovskog. godina stvorila istinske pretpostavke da se izvede promena i u onom delu sistema koji mora da stvori povoljnije uslove za razvoj reprezentativnog umetničkog stvarlaštva? Bojimo se da je odgovor na ovo pitanje sve sumorniji i sve pesimističkiji. Kostu Bogdanovića. nego su to pitanja optimalne operacionalizacije planova i efekata unutar novonastale situacije. kao i u svim drugim oblastima kulturnog. društvenog. ne prema generacijskom. politička ograničenja proizašla iz prethodnog perioda definitivno su prevladana. Miroslav Pavlovića.405 pojavili sredinom prošlog veka do najmlađih poput Dragane Ilić i Biljane Đurđević sa njegovog kraja.. godine u osnovnim pretpostavkama postala je politika u skladu sa potrebama i ciljevima ’otvorenog društva’ . 121-122. Jednu grupu čine autori koji su striktno zainteresovani za vlastito delo i potpuno su izvan bilo kakvog društvenog diskursa.’ I na kraju da postavimo pitanje koje provejava kroz celu knjugu: da li je prevratnička 2000. estetičkim. Slobodana Peladića. U tom nizu od četrdesetak umetnika lako se raspoznaju tri grupe koje je moguće formirati. Marine Abramović. Drugu grupu čine umetnici koji su bili zainteresovani za probleme društvene tranzicije ali se to nije moglo očitati u njihovom delu. ali i izvan polja same umetničke prakse. ekonomskog i političkog života kojima smo neposredni savremenici. recimo kod Dušana Otaševića. već prema principu angažovanosti u polju. Kulturna politika i tranzicija I . I da ovaj svedeni pregled knjige ’Opstanak umetnosti u vremenu krize’ Ješe Denegrija završimo još jednim navodom. a delom i akteri. Perice Donkova. godine koja je izrazito 'nepregledna' po stilskim. konstatovao: ’Kulturna i umetnička politika posle 2000. Treći program. ali izmenjene okolnosti izazivaju i nove probleme. 2004. Raše Todosijevića. poput Zorana Pavlovića. Uostalom.

zapravo momografija rada ove galerije. ali i socijalni.406 Privatne galerije . izolacije i opšte depresije. već i stilsku. na primer. pa i politički značaj njene aktivnosti. nekih koji su još uvek studenti na likovnim akademijama u Srbiji i . Iako su mnogi skeptici ovu opredeljenost za crtež kao likovni izraz tumačili kao ’liniju manjeg otpora’ s obzirom na to da je tehnika crteža. Upravo se to dogodilo i potvrdilo velikom retrospektivnom izložbom priređenom u Umetničkom paviljonu ’Cvijeta Zuzorić’. izučavanjem. Te. uz sve reperkusije koje su povodom njega naglašene. što uostalom i stoji u njenom naslovu. ma na koji način da se izvodi. pokazao je sav kulturni. ipak se niko nije odlučio da baš crtežu posveti svoje posebno interesovanje. Tako je. publikovanjem i izlaganjem crteža. materijalnih oskudica. Mića Popović i Pero Nikčević. razaranja. godine u Galeriji ’Haos’ izlagali su Uroš Tošković. i to ne samo u promotivne i afirmativne svrhe. pokrenula i niz ’pratećih’ programa i odgađaja koji su jasno upotpunjavali njen javni status. najmanje zahtevna za izlaganje. Na vrlo ubedljiv način izložba desetegodišnjice rada Galerije ’Haos’ pokazala je opravdanost ovakve želje njenog osnivača. a s obzirom da je to vreme bilo dramatični perid jugoslovenskih ratova.Deset godina Galerije ’Haos’ Kada je maja meseca 1995. sem osnovne aktivnosti. započet i ciklus pod nazivom ’Glasovi novog veka’ koji ima za cilj da pokaže radove sasvim mladih umetnika. dokazujući fundamentalni značaj crteža u likovnim umetnostima. ukazao i na želju da se u Beogradu osnuje i jedna specijalizovana. Moglo bi se zaključiti da je ovaj događaj. već i u teorijskoj potpori koja je pratila gotovo svaku od gotovo stotinu priređenih izložbi. a prigodan katalog. velika institucija muzejskog tipa koja će se isključivo baviti prikupljanjem. i već je taj izbor umetnika otkrio ne samo medijsku opredeljenost galerije. Sama Borka Božović je napisala niz tekstova. malo ko je tada mogao da pretpostavi da će se jedna ovakva privatna kulturna inicijativa održati i obeležiti i prvu desetegodišnjicu. ali i stručne i umetničke javnosti koja je svesna ovakve kulturne i stvaralačke potrebe. a u samoj monografiji objavila je jednu sveobuhvatnu studiju koja nedvosmisleno određuje visoko mesto ovom mediju. te poetičku orijentaciju koja je praktično ostala neizmenjena svih ovih godina. U desetodišnjoj delatnosti Galerija ’Haos’ je. godine istoričarka umetnosti Borka Božović otvorila Galeriju ’Haos’ sa namerom ’da se u njoj predstave one pojave i poetike u okviru jednog likovnog izraza – crteža’. objavljen za tu priliku. 1995.

ova izložba pokreće i neka druga. po svim pokazateljima. Male državne stimulacije za vrhunsko stvaralaštvo. a magični izgovori da se zapravo radi o ’tranzicionom procesu’ nimalo nisu ubedljivi. Do sada su ovo priznanje dobili: prve godine Predrag Koraksić Koraks i Danilo Bata Stojković. Naime. nekulture i tako dalje. baš sada. i svojim delom pokazao i istakao poznato NE regresivnim socijalnim i ideološkim procesima koji se u našim uslovima periodično recikliraju na različitim nivoima i u različitim centrima društvene moći. shvatanjima. O tome svedoče brojni podaci. Mislimo da taj trenutak i nije toliko dalek. potom Dušan Otašević. Borka Božović je pored toga što je dijagnostifikovala glavne bolesti našeg društva devedesetih godina. Ovaj tekst je zasigurno polazišna tačka za dalja istraživanja u ovoj oblasti. Jagoš Marković. izgledaju krajnje naivni. da neupotrebimo teže ternime poput neznalaštva. trenutku tranzicije. ličnoj i kolektivnoj opredeljenosti prema svetu u kome žive i stvaraju. Prezentacija njihovog rada svojevrsna je najava novih poetika koje svaka generacija sa sobom donosi u skladu sa vlastitim senzibilitetom. . Savremeno stvaralaštvo danas se nalazi u izuzetno teškoj situaciji.i kao trajno sećanje na ovog akademika i velikana naše likovne umetnosti u drugoj polovini dvadesetog veka. No. idući putem otpora umetničkoj represiji i političkoj antidemokratiji. U ovoj galeriji je osnovan i ’Fond za afirmaciju stvaralaštva’ te Nagrada ’Mića Popović’ . Dušan Makavejev te. isto tako važna i dalekosežna pitanja u najneposrednijoj vezi sa vizuelnim stvaralaštvom u nas. retki otkupi. ali on je dao i dovoljno valjanih obrazloženja za osnivanje jedne nove institucije specijalizovanog tipa koja će doći na red da se u neposrednoj budućnosti otvori. O tome bi državni planeri u ovom sektoru već sada morali da razmisle i da uporišta pronađu baš u predočenoj analizi. ignorancije. postavila i teorijsku matricu kojom je moguće utvrditi vrednost nekih crteža i značaj određenih poetičkih i autorskih pojava koje se bave ovim medijem. položaj vizuelnih umetnosti na neki neobjašnjiv način svake godine se redovno pogoršava. naprotiv. za kulturu uopšte. U pomenutoj uvodnoj studiji pod simboličnim naslovom ’Crtež van haosa i u njemu – deset godina jedne galerije’. ne samo materijalnoj već i u odnosu na brigu institucija i državnih organa koji treba da obezbede njegov nesmetan razvoj. kojim je tako uporno išao Mića Popović. prošle godine. krajnje opasnom i restriktivnom. necivilizovanosti. ali i kao potrebu da se svake druge godine prepozna umetnik koji je.407 Crnoj Gori. Evo kratkog popisa tih opasnosti od tranzicije po aktuelnu umetnost.

koje su nadležne i koje prate savremenu umetnost. šund i drugo stvaralaštvo bez vrednosti a za samo komercijalne svrhe. reč o privatnim galerijama i muzejima. Što se tiče kadrova na akademijama umetnosti u Srbiji. smanjila ili posve eliminisala „crno tržište“ umetninama gde se bez ikakve kontrole slivaju u džepove pojedinih art-dilera velike sume novca. Država svake godine iz budžetskih sredstava sve manje izdvaja novca za redovno održavanje a pogotovo za realizaciju programa koji se najdirektnije tiču savremenog stvaralaštva. država nema instrumente za raspoznavanje programa koji se realizuju u stvarno umetničkim galerijama i onima koje nude i neguju kič. čime bi se obezbedila dodatna sredstva koja bi te galerije same uložile u promociju savremenog stvaralaštva. teorijskim radovima ili drugim projektima. iz godine u godinu njihov položaj i status po pravilu se pogoršavaju. a to znači da Vlada mora kulturu staviti u prioritete. U krajnje problematična i tragično nerešena pitanja je i status umetnika. trebalo bi da poštuju već potpisane obaveze iz Bolonjske konvencije da profesori mogu biti (re)izabrani samo pod uslovom da su se sami potvrdili samostalnim izložbama. Kako je praktično iscrpljen fond ateljea kojima su umetnička udruženja raspolagala. To omogućava zaista vrednim stvaraocima da delaju i žive od svog rada. Problem rešavanja radnog i stambenog prostora savremenih stvaralaca od najveće je važnosti i prioriteta. da bi se materijalni položaj u ovoj oblasti znatnije poboljšao. Posao države je da prepozna istinske umetničke galerije (preko svojih stručnih komisija) i podrži njihove projekte na sledeće načine: maksimalno da pojeftini njihov rad u šta spada: zakup poslovnog prostora. Kad je. U ovaj set problema spada i rešavanje radnog prostora za likovne umetnike. Valjalo bi zadržati i omogućiti da i dalje opstane institucija „slobodnog umetnika“. međuresorno usaglašavanje doživljava vidnu krizu. Dobro postavljena i rešena poreska politika regulisala bi i ovaj segment delatnosti. Ni samo školovanje umetnika nije u boljoj situaciji. pak.408 teško rešavanje radnih mesta i ateljea likovnih stvaralaca. Ključ je u poboljšanju stanja i položaja takozvanih nacionalnih institucija kulture koje zapadaju u sve veću krizu i neizvesnot opstanka. Dakle. štampanje publikacija. . Što se tiče takvih državnih institucija. Neophodno je uspostaviti bolju saradnju izmedju ministarstava kulture i finansija. poštanski i PTT troškovi i drugi. otežavanje donatorima i sponzorima da potpomognu umetnike – sve su to glavni problemi koji zahtevaju što hitnije sistemsko rešavanje.

izradu mozaika. kao pravo preče kupovine za umetnička udruženja ili. investitoru bi bile smanjene dažbine za broj i cenu kvadrata koje ustupe za ovu namenu. da imaju olakšice u izvođenju radova i drugo. Pri izgradnji javnih objekata (banke.već dugogodišnji korisnici radno-stambenih prostora i već umetnici u poodmaklim godimana. dodeliti ih umetnicima ili udruženjima koji bi svojim sredstvima završili neuredjen prostor (ili tačnije samo delimično izgradjen prostor) onako kako njima odgovara za delatnost kojom se bave (različito za skulptorske. država preko komercijalnih banaka prioritetno i namenski treba da obezbedi dugoročne kredite koje bi umetnici vraćali