1

POJAM HUMANIZMA I RENESANSE •Pojam humanizma• Prvi oblik renesanse u Francuskoj jeste humanizam.. Latinska reč humanitas, iz koje je nastao naziv humanizam, prvobitno je označavala obrazovanje na grčko-rimskim obrascima. Tada su, naime, počeli da se izučavaju grčki i latinski jezik, antička književnost i slično. To su tzv. disciplinae humaniores. Kasnije se, međutim, to značenje širi i reč označava jedan novi pogled na svet, novu filozofiju života, a humanistima se nazivaju ljudi koji se odlikuju tim novim osobinama i duhom. Humanizam je značajni naučni, kulturni, filozofski, a pre svega filološki pokret koji je karakterističan po svom delovanju na više planova, polazeći od filološkog izučavanja starih tekstova, traganja za originalnim antičkim spisima, do aktivnog uticaja na religiju, etiku i politiku. Dve suštinske komponente humanizma kao pokreta su erudicija i savršeno poznavanje antičkog sveta, koje je u službi boljeg razumevanja modernog sveta. Humanisti se odlikuju kosmopolitskim karakterom. To su intelektualci koji, nezavisno jedni od drugih dolaze do istih ideja, proučavaju iste jezike i nastoje da, svaki u svojoj sredini, izvrše sličan društveni uticaj. Njih zanima čovek u svoj njegovoj veličini i kao totalitet, dakle čovek kao jedinstvo duha i tela. Oni su ti koji su prvi probudili oduševljenje za stare pisce i postavili Kult antike za ideju vodilju čitave renesanse. Osnovni zahtev koji humanisti postavljaju jeste sloboda pristupa antičkim spisima na njihovom izvornom jeziku, dakle u originalnoj verziji, u obliku koji nije deformisan i preopterećen tumačenjima i prerađivanjima tokom vekova. Njihova osnovna aktivnost usmerena je na uspostavljanje autentične forme drevnih spisa, kako bi se na naučnoj osnovi vršila dalja istraživanja, kako na religijskom planu, tako i na svim planovima koje religija neposredno dotiče, na planu mitologije, istorije, filosofije, poezije, nauke i sl. Humanizam i renesansa se obično vezuju za istorijske događaje. Jedan od značajnih i presudnih događaja jeste zauzeće Carigrada od strane Muhameda II 1453.godine, jer to ujedno predstavlja i kraj Istočnog Rimskog Carstva. Istočnjaci beže iz carigrada u Italiju i u Italiji šire helenski duh. S druge strane pronalazak štamparije omogućava umnožavanje antičkih tekstova. Iz Italije, renesansni duh prodire u Francusku, a tome doprinose i ratovi sa Italijom vođeni u XV i XVI veku. Karlo VIII osvaja Napulj, zatim Luj XII osvaja Milano, a u XVI veku ratuje i Fransoa I koji dosta vremena provodi u Italiji. Težnja za obnovom klasičnih dela najizraženija je za vreme vladavine kralja Fransoa I, koji je i sam bio ljubitelj književnosti i koji se trudio da humanistička znanja proširi i u svojoj zemlji. •Odlike humanizma Reč humanizam potiče od latinskog prideva humanus što znači ljudski. Pored toga ova reč povezana je sa terminom studia humana (ljudske studije) nasuprot terminu studia divina (božanske studije). Božanske studije postojale su u srednjem veku na Sorboni, koju je 1252. godine osnovao Rober de Sorbon. One se od ljudskih studija razlikuju po tome što je sve bilo tumačeno u funkciji hrišćanske religije, dok ljudske studije u prvom planu imaju čoveka i sve izučavaju sa njegovog stanovišta. U srednjem veku antički tekstovi nisu bili poznati u svom izvorom obliku, već preko arapskih prevoda. Humanisti izražavaju zahtev ka vraćanju originalnim antičkim tekstovima. Kako bi bili u stanju da ih proučavaju, morali su da poznaju filologiju. Učili su tri antička jezika: grčki, hebrejski i latinski. Pored jezičke autentičnosti, humaniste zanima i autentičnost misli, oni žele pravilno da protumače ono što je dato u tekstu. Oni pokušavaju da nezavisno od hrišćanske dogme tumače smisao teksta, pa su pomalo i filozofi, i književnici, i prevodioci i tumači.

2
U vreme humanizma počinju da se objavljuju prevodi mnogih dela. Žak Amio (Jascques Amyot) prevodi dela grčkih pisaca, poput Heliodorovog dela “Teagen i Harikleja”, Longusovo delo “Dafnes i Kloe”, Plutarhove “Živote slavnih ljudi”. To prevođenje podsticao je i sam Fransoa I. On je bio taj koji je od Amioa tražio da prevede Plutarha. Ovaj prevod se i danas čuva u kraljevskoj biblioteci u Fontenblou. Fransoa I je prihvatio i predlog Gijom Bidea da 1530.godine osnuje Collège des lecteurs royaux, novi intelektualni centar, stvoren kako bi bio pandan Sorboni i kako bi se suprotstavio njenim okoštalim sholastičkim koncepcijama. U XVII veku naziv se menja u Collège royal de France, a posle revolucije on glasi Collège de France. Ova institucija koja postoji i dan danas, stvorena je po uzoru na španske i italijanske institucije Pravi se razlika između duhovnog i religijskog pokreta, jer religijski pokret definiše svoj cilj kao kalvinizam, a humanizam kao proučavanje čoveka. Stav humanista prema samoj religiji veoma je različit. Većina humanista nije dovodila u pitanje ispravnost hrišćanske vere i njenih istina zasnovanih na otkrovenju. Jedni tako nešto nisu ni pomišljali, drugi su se trudili da to prikriju, a samo mali broj njih je propovedao ateizam. Jedan od ateista bio je Etjen Dole (Etienne Dolet), koji će život završiti na lomači. Neki humanisti slediće Kalvina, ali će najveći broj ipak ostati veran tradicionalnoj religiji – katoličanstvu. U vezi sa humanizmom postavlja se problem jezika. U srednjem veku učeni ljudi pisali su na latinskom. I sami humanisti bili su oduševljeni antikom, a samim tim i latinskim jezikom. Francuski jezik bio je dosta ugrožen zbog težnje da se sve piše na latinskom. Međutim, ova težnja ostala je samo težnja ekstremnih humanista. U XVI veku javlja se težnja za afirmacjom francuskog jezika i mnogi istaknuti humanisti, kao i sam Fransoa I rade na tome.  Fransoa I 1539. godine donosi uredbu da se svi akti i pravna dokumenta pišu na francuskom jeziku.  Žan Kalvin doprinosi afirmaciji francuskog jezika tako što piše prvo teološko delo na francuskom jeziku. Delo je nastalo 1536. godine i prvobitno bilo napisano na latinskom pod nazivom “Institutio christianne religionis”. Kalvin ga je 1541. godine preveo na francuski i tom prilikom stvorio francusku teološku terminologiju.  Anri Etjen (Henri Etienne) branio je francuski jezik ukazujući na njegovu sličnost sa grčkim. Zaključuje de je francuski bolji jezik od svih savremenih jezika, pa i od latinskog, jer je bliži grčkom od svih njih. 1565. godine, on je objavio svoje delo “Conformités de la langue française avec la grecque” (Podudarnost francuskog jezika sa grčkim). Pesnici Plejade svojim manifestom iz 1549. godine, čiji je autor Di Bele, a koji nosi naziv Défense et illustration de la langue française (U odbranu i slavu francuskog jezika) daju svoje viđenje odbrane i afirmacije francuskog jezika. •Pojam renesanse• Pokret Renesanse, nastao u Evropi na bazi novih društveno-političkih odnosa u XV i XVI veku. To je, po rečima Engelsa, bio najveći progresivni prevrat koji je čovečanstvo do tada doživelo, doba koje je zahtevalo džinove i rađalo džinove, džinove po moći mišljenja, po strasnosti i karakteru, mnogostranosti i učenosti. Francuska renesansa, svojom širinom i dubinom, svojim književnim, umetničkim i naučnim dostignućima, mada zaostaje za italijanskom renesansom, zauzima jedno od prvih mesta u Evropi. Reansa u Francuskoj počinje u XVI veku, dakle čitav vek kasnije u odnosu na Italiju. Smatra se da je razdoblje renesanse započelo onim velikim otkrićima i zbivanjima koja su na istovetan način okončala hiljadugodišnju epohu srednjeg veka. Između srednjeg veka i renesanse nije bilo oštrijeg vremenskog prekida. Ove dve epohe dugo su se prožimale, i dok se jedna lagano gasila, druga je izrastala iz nje. Različiti faktori doprineli su nastanku renesanse.

3

•Istorijski događaji i naučna otkrića  Ulazak Muhameda II u Konstantinopolj, čime je srušeno Istočno Rimsko Carstvo i izmenjena mapa ondašnjeg sveta. Istočnjaci beže iz Carigrada u Italiju i u Italiji šire helenski duh.  Kolumbovo otkriće Amerike 1492.godine  Vasko de Gama otkriva Indiju 1498.godine  Magelan prvi put oplovljava svet 1519. godine  Epohalno Gutenbergovo otkriće procesa štampanja knjige i prvi primerak Biblije, od 42 reda, iz 1455. godine  Kopernikovo otkriće heliocentričnog sistema •Uticaj Italije i njene kulture  Prilika za prve dodire Francuske sa Italijom bili su tzv. Italijanski ratovi, Karlo VIII osvaja Napulj, zatim Luj XII osvaja Milano . a u ratovima učestvuje i kralj Fransoa I, koji dosta vremena provodi u Italiji. Zahvaljujući tim ratovima renesansni duh prodire u Francusku. Naime, 1494. godine neobrazovani francuski vojnici ušli su u raskošne italijanske gradove,koji su se nalazili u punom sjaju renesanse. Susrevši se sa lepotom umetnosti i Francuzi su poželeli da je poseduju, pa su sa sobom poveli sve velike italijanske umetnike i umetnička dela  Ovde treba pomenuti da su mnogi mladi Francuzi išli u Italiju da studiraju. •Opšti faktori koji se ne mogu vremenski odrediti, ali koji su sa svoje strane takođe doprineli nastanku renesanse  Jačanje država  Osnivajne i razvijanje gradova  Razvijanje manufaktura  Zasnivanje bankarstva  Pustolovna putovanja koja su prerastala u kolonijalna osvajanja i donosila ogromna bogatstva  Individualno preduzetništvo koje dovodi do individualnog bogaćenja U nastanku i razvoju renesanse u Francuskoj veoma značajnu ulogu odigrali su i kralj Fransoa I i njegova sestra Margerita Navarska. U to vreme, pored Francuske i druge evropske zemlje, poput Španije i Engleske, postaju apsolutne monarhije sa jakom kraljevskom vlašću, čija politička i ekonomska moć sve više raste. Sledeci svoje italijanske uzore, evropski vladari postajali su zaštitnici nove kulture i umetnosti. Oni počinju da grade raskošne palate, naručuju slikarska i vajarska dela, a na svojim dvorovima okupljaju učene humaniste, pesnike i umetnike. Što se tiče samog naziva renesansa on, u značenju u kom se danas upotrebljava, ne potiče iz XVI veka, već je nastao kasnije. Francuski istoričar Žil Mišle (Jules Michelet) nazvao je ovu epohu “renesansnom”, od glagola renaître, jer je to na neki način bilo ponovno rađanje čoveka i njegovog sveta. U XVI veku u upotrebi su bila dva termina. Jedan je postliminium, što je latinski izraz koji doslovno znači “pravo povratka u zavičaj”, a ovde označava da se jezici i književnost vraćaju iz izgnanstva. Drugi termin je restauracija, a odnosio se na obnovu izučavanja starih jezika i antičke književnosti. Pojam renesanse može biti shvaćen kao renesansa u užem i renesansa u širem smislu.

4
Period renesanse shvaćene u širem smislu odnosi se na celokupno razdoblje XVI veka i obuhvata:

  
.

period renesanse u užem smislu (to je preporod u umetnosti, s posebno u književnosti) humanizam (preporod u oblasti nauke i učenosti, pre svega preporod u filološkim naukama) reformaciju (preporod u oblasti religije) • Reformacija i evangelizam •

Reformacija je verski pokret nastao u XVI veku koji je bio uperen protiv suprematije papske vlasti i srednjevekovne katoličke crkve i koji predstavlja preporod u oblasti religije i crkvenog života. Reformacija počinje u Nemačkoj sa Martinom Luterom. 1510.godine, Luter, koji je do tada živeo u jednoj sasvim skromnoj sredini, odlazi u Rim koji se tada nalazio u punom bljesku svoje slave. Na čelu katoličke crkve u to vreme bio je papa Aleksandar Bordžija koji je na papski dvor uveo raskalašan duh i vrlo raskošan život. Tu praksu je nastavio i sledeći papa Leon X Mediči. Raskošan život zahtevao je dosta novca, a da bi se došlo do njega crkva je uvela prodavanje indulgencija odn. oproštajnica grehova. Zgrožen situacijom koju je zatekao u Rimu, Martin Luter je 1517. godine na vratima crkve u Vitenbergu objavio 95 teza protiv indulgencija. Iz tog protesta nastao je protestantizam koji se suprotstavio takvoj crkvi i koji je težio da se vrati prvobitnom hrišćanstvu i jevanđelju kakvo je predstavljeno u Svetom pismu. Humanizam je u velikoj meri pripremio reformaciju, mada je Luter imao i protivnike među humanistima, npr. Erazma Roterdamskog. Protestantizam je želo i da iz svog učenja ukloni sholastiku, odn. da oslobodi religiju od sholastike i teologije koje je udaljavaju od izvornog hrišćanstva. Na individualnom planu čovekove ličnosti, oni se zalažu za oslobađanje misli od tiranije vekovnih autoriteta, za razvijanje ljubavi prema obrazovanju i umetnosti, kao i za usavršavanje čovekove prirode. Oni se suprotstavljaju utapanju pojedinca u kolektiv i stvaranju uniformne misli. Protive se urođenom strahu od životne radosti, kao i potpunoj potčinjenosti jedinke struktuiranom sistemu. Protestentizam se raširio i na teritoriji Francuske, mada u nešto drugačijem obliku. U početku je reformacija u Francuskoj imala istu osnovu kao i humanizam, a to je vraćanje autentičnim i originalnim tekstovima Biblije. Jevanđelja su smatrana za jedini pravi i autentični izvor hrišćanske vere, za razliku od katoličke crkve koja je uzimala u obzir i učenja “svetih otaca”. Razvoj reformacije u Francuskoj može da se podeli na dva perioda:  Period pre pojave Kalvina, do 1534. godine  Period posle pojave Kalvina, nakon 1534. godine Pre Kalvina ovaj pokret ima oblik evangelizma, odn. traganja za originalnim tekstovima. Tu možemo videti vezu između reformacije i humanizma. Tada nastaje prevod Biblije koji je uradio Lefevr D’Etapl, kao i Maroov prevod Psalama, što dovodi do oštrih reakcija i osude, kako od strane Sorbone, tako i od strane rimokatoličke crkve. Fransoa I i njegova sestra Margerita Navarska podržavaju humaniste sve do 1534. godine i Afere sa objavama. Ovaj skandal Fransoa I doživljava kao ličnu uvredu i od tada prestaje da štiti humaniste. Upravo u to vreme Kalvin je formulisao svoj pokret, a humanizam nastavlja svojim putem. Ova 1534. godina važna je još po nečemu. Posle Afere sa objavama, dolazi do represija, obnavlja se crkveni sud-inkvizicija, ljudi se odvode na lomaču, a u pravu prvi put mora da se dokaže krivica, doduše najčešće preko iznuđenog priznanja.

5
Nakon 1534. pokret reformacije u Francuskoj dobija oblik kalvinizma, po svom utemeljivaču Žanu Kalvinu. Kalvinizam je u suštini teocentrična doktrina, a od drugih protestantskih doktrina razlikuje se svojim učenjem o predestinaciji i o neodoljivoj blagodati. Kalvinizam želi da uspostavi jednostavnost prvobitnog hrišćanstva, svete tajne su svedene na krštenje i pričest (euharistiju). Kalvinovi sledbenici u Francuskoj bili su hugenoti, a u Engleskoj puritanci. Reformacija je doprinela jačanju novonastalih evropskih država, stvaranju nacionalnih crkava i njihovom potčinjavanju državnoj vlasti čime je srušen dotadašnji opšti i svemoćan položaj katoličke crkve.

•Kontrareformacija (contreréforme) Renesansni duh je tokom jednog veka svog postojanja na tlu Francuske vremenom izgubio svoje oduševljenje i polet, svoju veru u ideale. Hedonizam i slobodoumlje ustupili su mesto iznova probuđenom strahu pred životnim problemima i časom smrti, a preovlađuju intelektualna obeshrabrenost i psihički zamor. Konačan udarac zadala je crkva, uspostavljajući ponovo vlast nad vernicima i organizujući kontrolu njihovog intelektualnog života. Dovršetak procesa kontrareformacije označio je i kraj razdoblja renesanse. Kontrareformacija javlja se kao katolička reakcija na reformaciju. Naziv se odnosi na nazadne i često nasilne mere, pomoću kojih je katolička crkva u XVI i XVII veku pokušala da suzbije protestantizam. Borba protiv protestanata formulisana je odlukama Tridentskog koncila koji je trajao od 1545. do 1563. godine. Tada se katolička crkva organizovala radi borbe protiv protestanata. U toj borbi učestvovali su posebni crkveni redovi jezuiti, odn. isusovci, dok su u Španiji to dominikanci. Obnavlja se inkvizicuja i uvodi se indeks zabranjenih knjiga – index librorum prohibitorum. Reformacija je dovela do izbijanja verskih ratova, budući da se katoličanstvo uporno suprotstavljalo otcepljenim protestantima i njihovom učenju o Svetom pismu kao jedinom izvoru vere, učenju o slobodi savesti, jednakosti vernika i zahtevu za ukidanjem crkvene hijerarhije. U Francuskoj se u ovo doba odigravaju građanski ratovi, koji se nazivaju Verski ratovi. Pokolj protestanata u Versaju odigrao se 1562. dogine, a u noći između 24. i 25. avgusta 1572. godine dešava se Bartolomejska noć. Stvaraju se dva tabora, na jednoj strani je Sveta liga na čelu sa porodicom Gize (Guise,) a na drugoj su Burboni i Anri Navarski, koji će postati kralj Anri IV. 1598. godine donešen je Nantski edikt (L’Edit de Nantes), koji je protestantima dao neka prava, ali im je zabranio pravo na pobunu. Verski ratovi okončani su Vestfalskim mirom 1648. godine. •VELIKI RETORIČARI• Imenom Veliki retoričari (Les Grands Rhétoriqueurs) naziva se grupa pesnika iz druge polovine XV i s početka XVI veka koji predstavljaju prelaz između Šarla Orleanskog i Klemana Maroa. Po svojoj poetici Veliki Retoričari pripadaju pre srednjem nego šesnaestom veku jer neguju one pesničke forme koje su se negovale i u srednjem veku – balada, rondo, oda, elegija, poslanica i idila. Oni takođe stvaraju i jednu novu pesničku vrstu – sonet, nastalu od italijanskog oblika stramboto.

Sledeći kurtoaznu tradiciju oni veličaju ženu. Osim toga u njihovoj poeziji često se oseća moralizatorski ton. igre reči. simboličku predstavu (snovi.Težnju da se poezija podredi strogim zahtevima fiksirane forme Veliki retoričari dovode do krajnosti. Ovaj roman je bio inspiracija za mnoge. . Oni produžavaju tendencije koje su se pojavile u XIV veku. Ne traže originalnost – njihova pesnička materija obuhvata neka sasvim opšta mesta: ljubavne. Besedništvo je svoj vrhunac dostiglo u zlatno doba Atine. Da bi ispunio taj cilj. Naime. u srednjem veku pojavljuju se tzv. Glavna tema ovog romana je alegorično izražena ljubav. kada su se njime služili političari kako bi lepim rečima zadobili pažnju i poverenje građana. On nije nadahnut od strane bogova već se oslanja na svoju veštinu. Prva je teorija o pesniku nadahnutom od strane Boga (nju podržava platon). vrtovi. Otovien de Saint – Gelais 5. Oni ne predstavljaju novinu u odnosu na svoje prethodnike već se na njih ugledaju. Ovaj roman ima dva autora. Pesnik pokazuje svoju veličinu kroz način na koji savlađuje te teškoće. Veliki retoričari se ugledaju na “Roman o ruži”. kakve su rime. Jean Molinet 4. a drugi je Jean de Meung koji pripada galskoj tradiciji u kojoj se žena ne veliča. efekte ritma i rime. a sa druge strane od izraza art de seconde rhétorique1 koji u ono vreme označava pesništvo. Jean Marot (otac Clément Marot-a) 3. hramovi. već smatra da se sve postiže radom (nju podržavaju Veliki retoričari). voćnjaci. 2 U doba Velikih retoričara postavlja se takođe i pitanje izvora stvaranja. mitologiju. gde se nalazi cezura. već da poštuje norme. pa i za Velike retoričare koji pišu ljbavnu poeziju. Za pesnika nije bitno da bude inventivan. Najpoznatije poésies en formes fixes su balada i rondo. moralne i političke teme. latinizme. Georges Chastellain U osnovi njihove poetike je briga za formom. on prvo mora da savlada niz prepreka koje su u stvari personifikovane ljudske osobine. oni su stvarali stilske i govorne figure. Pesnici dokazuju svoj dar tako što se podređuju zahtevima te forme. Međutim u osnovi svega nalazi se briga za formom. Druga teorija ne priznaje značaj nadahnuća. Jean Lemaire de Belges (najpoznatji veliki retoričar) 2. U ovom delu pesnik sanja kako odlazi u neki vrt u kome treba da nađe svoju ružu odn.6 Reč rhétoriqueur sa jedne strane potiče od izraza un rhétorique ili un rhétoeicien koji u ono vreme označava pesnika. 1 Prva retorika (Art de première rhétorique) je nauka o besedništvu. Pomoću ovih sredstava pesnik razvija svoju virtuoznost. poésies en formes fixes (pesme sa utvrđenim oblikom). Guillaume Crétin 6. voljenu ženu. Veliki retoričari bili su ponosni na svoja ostvarenja. Kao odgovor na ovo pitanje javljaju se tri teorije. Po ugledu na njih i pesnik mora da koristi što više figura kako bi njegovo delo bilo što lepše. Pesnik se brine o doteranosti forme. Treća teorija miri prve dve i smatra da je izvor stvaralaštva sinteza rada i talenta. te su na ovaj način oni svojevrsna preteča pesnika koji su imali izraženu svest kako o svojoj tako i o veličini svog dela. o njenoj eleganciji i skladu pa neguje ukrase koji će tome doprineti – alegoriju. U ovim pesmama tačno se zna koliko ima strofa. Prvi je Guillaume de Lorrice. smatrali su da su njima dostigli sam vrh poezije. srednjevekovno didaktičko-alegorično delo. Upravo kroz želju da im govor bude što dopadljiviji. vrline). Pesnik je virtuoz reči. religijske. Više nije toliko važan talenat već umeće kojim pesnik savlađuje teškoće koje mu nameće ovakva forma. koji je pripadao kurtoaznoj tradiciji koja neguje kult žene i u kojoj se žena veliča. stihova. ali i način kako doći do predmeta ljubavi i kako ga osvojiti ( ars amandi – veština voljenja).2 Glavni predstavniciove škole su: 1.

lav se našao u situaciji da zamoli miša za uslugu. kao npr. Kralj je to shvatio kao ličnu uvredu. 1534. Sada traži od svog prijatelja Liona da ga oslobodi. 4 . u Madridu. od kojih su mnogi kažnjeni tako što su spaljivani na lomačama. Vodio je žučne verske rasprave. još je jedan od dokaza da su novine. oslobođen je na njihovu intervenciju. sastavljao je poslanice njemu i njegovoj sestri. Maro je imao jednu osobinu koja ga je krasila još od detinjstva. ali miš i bez njegove pomoći uspeva da se izvuče. sporo prolazile. •C L É M E N T M A R O T• Clément Marot rođen je 1496. koju je objavio 1532. pa i sam papa. godine. objavio je njen nastavak pod nazivom “Suite de l’adolescence” Najpoznatija dela: • Le temple de Cupido (1515.g. po povratku Margerite Navarske i Fransoa I. Činjenica da se. velikog retoričara.) Kleman Maro bio je sin Žana Maroa (Jean Marot). Mladom Marou odgovarao je život na dvoru tako da je i sam kasnije postao dvorski pesnik. Miš je pomogao lavu i spasao ga. iako su danas gotovo zaboravljeni. bitno menja stvari. koje su sa sobom doneli humanizam i renesansa. godine.g. sudove itd.”3 On se u naslovu poigrava rečima i u stvari transponuje Lafontenovu basnu o mišu i lavu. U svoje vreme Veliki retoričari uživali su veliko divljenje publike. U to vreme autoritet je bila Crkva koju je ismevao. što nije bilo previše čudno s obzirom na to da je živeo na dvoru Margerite Navarske. u pesmi “Déploration de la mort de Florimand Robertet” izražava gnev i jad uperen protiv katoličke crkve. budući da su mu 3 Lion je ime Maroovog prijatelja. Tako je pisao dok je uživao zaštitu kralja i njegove sestre. pa nije čudo što je ubrzo došao u sukob sa Crkvom. pa su ga uhapsili. Tako npr. na javnom mestu jeo slaninu za vreme velikog posta. 4 Maro je miš koji je hteo da jede pa je uhapšen.g. a umro je 1544. naime nije se podređivao autoritetima. Maro shvata da se i njemu sprema opasnost.g) • À son ami Lion (1527. Ovo je jedna njegova duhovita i lepršava pesma. godine. Tako je 1526. dve godine kasnije. Svoje pesme objedinio je u zbirci “Adolescence Clémentine”.) • Deploration de la mort de Florimand Robertet (1527. Ovo iskustvo pesnik je transponovao u svoju pesmu “À son ami lion.g. Na njega je pala mreža i on moli miša da je izgrize. Međutim čuvena Afera sa objavama ( Affaire des placards) iz 1534. ali i generičko ima za lava Miš upada u mišolovku i moli lava da mu pomogne da izađe. Lav to odbija. Kada je na vlast došao François I. Naravno.) • Au roi pour avoir été dérobé (1531. Odgajan je na dvoru jer je njegov otac postao sekretar Anne de Bretagne. Maroa nije imao ko da zaštiti. Pisao je i satirične pesme uperene protiv katoličke crkve. Naravoučenije basne je da i mali mogu da spasu velike. Nedugo zatim. Kako je ova zbirka doživela veliki uspeh. Baš u to vreme Margerita Navarska bila je u Španiji. Maro je to prihvatio. gde se negovao jedan prečišćeni katolicizam. godine. kao i Sorbonu.) • À Madame d’Alencon (1518. Jednog jutra u kraljevom dvorcu u Amboazu ( Ambois) osvnuli su leci kojima se vređa crkva.7 Škola Velikih retoričara imala je uspeha sve do 1565. gde je pregovarala o otkupu svog brata koga su zarobili Španci. Međutim nisu sve takve. te je stoga otkazao zaštitu evangelistima. 1519. godine. pa će mu on to jednog dana vratiti. u ovoj školi tako dugo neguju pesnički oblici srednjeg veka. godine postao je sekretar Margerite Navarske i dvorski pesnik.) • Petite épître au Rois (1518. Svoje stavove pokazivao je nepažljivo a često i drsko.g. u vreme delovanja Lionske škole.

Naziva ga La trilangue et noble académie. Taj prevod. René de France. sve te njene osobine mahom se zanemaruju. Dvorski život doprineo je Maroovom oslobađanju od uticaja Velikih retoričara. osnovan 1530. Tu 1543. Ronsarovo. Za velike retoričare vezuje ga sklonost ka čvrstoj formi. godine se vratio u Pariz i ponovo postao blistav dvorski pesnik. Maro se inspirisao 5 Neuspešno je pokušavao da sa latinskog prevede Vergillija i Ovidija . povodom rođenja prinčeva i princeza ili povodom povratka kraljevih sinova iz zarobljeništva. 3. mnogo više nego antički. te upravo dela sa ovom tematikom čine najveći deo njegovog stvaralaštva.aspekt – Humanistički uticaj Maro je poznavao mnoge humaniste među kojima su svakako najpoznatiji Fransoa Rable i Gijom Bide.aspekt – Uticaj dvorskog života Maro je bio dvorski pesnik. jednog od najpoznatijih velikih retoričara.5 Najveći broj humanista upoznao je tokom svog boravka u Italiji u gradu Ferari. jer su se u njemu izučavala tri jezika: latinski. već su same sebi bile cilj – studia humana nasuprot studia divina.8 se knjige našle na ozloglašenom Index librorum prohibitorum. sa Fransoa I. 1. što je Marou koji je i bez toga bio na stalnom oku inkvizicije. Maroova poezija nam otkriva svoj italijanski uticaj. donelo samo nevolje. na inicijativu Gijom Bide-a. Inspirisali su ga različiti događaji iz dvorskog života. kada se ima na umu Maroova poezija. U međuvremenu saznaje da će moći da se vrati ako pristane da se javno odrekne svojih uverenja i da bude javno išiban. tako i francuski reformisti koji su ga prihvatili. Sorbona oštro osuđuje ovaj prevod i Maro shvata da se više nikad neće vratiti u Francusku. 1537. bio je izuzetno duhovit i vrlo otmen. centar protestantizma. godine bili izloženi velikim progonima u Francuskoj. Tome su u najvećoj meri doprineli život na dvoru i evangelizam.aspekt – Nasleđe velikih retoričara Maro je bio sin i učenik Žana Maroa. Maroovom ličnom razvoju doprineli su boravak u Italiji i uticaj Margerite Navarske. Na te velikaše je mislio kada je pisao svoje prigodne pesme – to su bili epitafi pisani povodom smrti nekog velikaša. Za njega se može reći da je poslednji srednjevekovni pesnik i to je ono što ga vezuje za srednjevekovnu poeziju. grčki i hebrejski. pa beži iz Francuske i odlazi u Italiju kod René de France. godine. Umire u Torinu 1544. Njim su se oduševili kako Fransoa I. Bio je prisan sa najvećim ličnostima svog doba. a ono što privlači pažnju jeste njegova sklonost ka verbalnoj virtuoznosti. koje nije tako raznovrsno kao npr. ćerka Luja XII. bio je kraljev lični sekretar. imao je titulu valet de chambre odn. Pa ipak. Ova institucija predstavljala je pandan Sorboni i na njoj studije nisu bile podložne teologiji. mada sam nije bio toliko učen. Pristao je na to. objavljuje novu zbirku prevedenih psalama koja sadrži ukupno 50 psalama – 30 starih i još 20 novih. ima više aspekata (uticaja). 2. •Maroovo delo Maroovo delo. Luteranci su 1542. koji je bio luteranski obojen. Na dvoru se osećao veoma prijatno i takav život mu je zaista odgovarao. podela na rodove i vrste. Divio se njihovom obrazovanju. Imao je prirodan dar da se dopadne velikašima. ali se postepeno oslobodio njegovog uticaja. pa Maro beži u Ženevu. U to doba već ozbiljno radi na prevođenju Davidovih psalama. godine. kada je bio u poseti kod René de France. Humanistički aspekt ogleda se u činjenici da je on slavio Collège des lecteurs royaux. Margeritom Navarskom. određeni pesnički postupci. postiže veliki uspeh. Tokom njegovog boravka u Ferari njom su vladali petrarkisti. Danas. Prvi prevod sa 30 psalama objavljuje 1541.

Zahvaljujući njoj njegove prigodne pesme nisu banalne. koja zajedno sa smrću. Napadao je sveštenstvo. Čitavim Maroovim delom provejava nafinija duhovitost u kojoj se ogleda njegov talenat i koja ga čini specifičnim. To je tzv. postojao je jedan prevod Svetog pisma koji je katolička crkva koristila jer je odgovarao njenim dogmama. prisustvo štamparije stvorilo je izvanrednu kulturnu atmosferu i omogućilo da dela dođu u ruke obrazovane publike. naravno. ali će pesnici XVII veka veoma ceniti i njega i njegovu duhovitost. čak reći da je po mnogo čemu u prvoj polovini XVI veka. već i okoštale teologe sa Sorbone. Maro će vladati francuskom poezijom sve do pojave Ronsara. i autor prvog soneta francuske književnosti. odn. On je.sa druge strane. pohlepne i licemerne kaluđere. mada ih nije napisao mnogo. ali kako su u to vreme ovakvi napadi bili uobičajeni. godine. Međutim. ona nastaje u Lionu. u francuskoj Književnosti XVI veka dolazi Lionska škola. Kao što joj samo ime kaže. Odredio je ton satiričkog epigrama u kojem se smenjuju sa jedne strane bes. Isto tako. Taj prevod. Maro odlazi još dalje. pružio i novu inspiraciju – satiru. “Pakao onome koji gunđa”. Tamo su gradili svoje zamkove.9 pesničkom formom stramboto od koje će nastati sonet. Uticaju evangelizma duguje i prevod Psalama. 4. Naime. tek desetak. što pokazuje da Pariz nije bio jedini i apsolutni centar dog doba. Maro ume i da se našali na svoj račun. To je bio razlog zbog kojeg je crkva strogo zabranjivala bilo kakvo ponovno prevođenje svetih knjiga. Predmet njegovih pesama je i ono što se njemu samom događa – žali se na besparicu. Maro je u Svetom pismu našao elemente čije reminescencije nalazimo u mnogim njegovim pesmama (intertekstualni sloj). Postoji više razloga zbog kojih je Lion. ali je to bio prevod sa latinskog. delikatnošću i igrama reči. •L I O N S K A Š K O L A• L’École lyonnaise Posle Maroa. koju Maro razvija u svojim epitafima uperenim protiv katoličke crkve. Poznata je njegova satirična poema “Déploration de la mort de Florimand Robertet” u kojoj napada katoličku crkvu. Od jedne konvencionalne vrste kakva je poslanica. provodili dosta vremena sa svojom svitom i samim tim širili kulturu i umetnost. pa narednih deset godina. a ne Pariz. razlog Još od vremena stogodišnjeg rata vladari su odlazili iz Pariza u oblasti oko reke Loare. bio na strani reformista i Collège des lecteurs royaux. On ne kritikuje samo kaluđere. Maro je inače bio sklon banalnim temama. stil koji se odlikuje prefinjenim humorom. te tako nastaje ono što nazivamo école de Marot. 1. style marotique. koji će usvojiti Kalvinisti. Maroovu slavu pomutiće Plejada. bio grad koji se prvi otvorio novinama. Lion napredniji od Pariza. Na ove teologe naročito se okomio kada su oni luterancima zabranili da prevode Sveto pismo sa grčkog. načinio je vrstu punu prefinjenosti i duha. Zbog svega ovoga. imao je 27 izdanja počev od 1541. takođe. opisuje svoju bedu. On je jedan od najzajedljivijih pisaca svog vremena. Tu vidimo njegov reformistički duh koji se suprotstavlja dogmatizmu glavnog telološkog fakulteta. predvodi povorku sa devizom: “Le feu à qui en grogne”. ismeva kaluđere kao i žene. priča kako ga je pokrao sluga Gaskonjac. ali mu je on. . Može se. Taj humor usvojilli su mnogi pesnici. Maro je. koja deluje četrdesetih godina XVI veka. aspekt – Uticaj evangelizma Maro je zbog evangelizma doživeo najviše nevolja. a sa druge duhovitost.

takođe po uzoru na Petrarku. a naročito ljubavi. uz vrlo razvijenu industriju proizvodnje svile. a pošto je neostvariva. razlog U salonskom životu odlučujuću ulogu imaju žene. uzor čiste vrline) . ili ne može da prihvati njegovu ljubav jer je udata. Bogatstvo je omogućilo da se razvije salonski život i kultura. doprineo je razvoju trgovine koja je sa svoje strane doprinela bogaćenju stanovništva. te žena polako gubi svoja fizička svojstva. Švajcarske i Nemačke. ona se idealizuje i spiritualizuje. Ona je inkarnacija ideje ljubavi. Uključuje se u nove tokove sa osećanjem mere.faza . 2. 3.faza . Naravno u pitanju je coup de foudre – ljubav na prvi pogled. U njegovoj poeziji može se uočiti i srednjevekovno nasleđe ali i petrarkistički uticaji. On se nalazi na raskrsnici puteva između Italije. 3. a glavna odlika poezije njenih pripadnika jesu platonistički i petrarkistički uticaji. Po ugledu na Petrarku. Pesnik idealizuje svoju draganu koja postaje oličenje najvećih vrlina. U ovoj fazi ljubav nailazi na prepreku – pesnika voljena gospa ili odbija. koja ga je zadivila svojom lepotom. Žena ovde još uvek ne gubi svoje fizičko obeležje.PLATONISTIČKA FAZA6 Pesnik se sve više udaljava od predmeta svoje ljubavi.faza .10 2. Pišu se ljubavne pesme i neguje se kult žene. razlog Drugi razlog je posebno povoljan geografski položaj Liona. pa se i literatura koja se negovala u salonima podređuje ženskom ukusu. najveće pesničke škole XVI veka. uzvišene ljubavi. Pesnici Lionske Škole gaje kult prema Petrarki koji je jednako jak kao kult Plejade prema Antici. Međutim. Ovaj dvostruki uticaj vidljiv je i kod najznačajnijeg predstavnika Lionske škole. a tek posle njih stvari kao odraz ideja. Karakterističan naslov ima još jedna zbirka pesama –Antoine Héroet –“ La parfaite amie”. Petrarka je pisao pesme Lauri u kojima je veliča. .PETRARKISTIČKA FAZA U ovoj fazi ljubav prelazi u snove. Osnovna tema pesnika Lionske škole je ljubav čija je glavna odlika njena neostvarivost. ljubav svog života. Sev je čak učestvovao u traženju i iskopavanju Laurinog groba 1533. Usredsređuje se na sliku voljenog objekta koju ima u sebi. ali prihvata i novine. objet de plus haute vertu (Delija.FAZA POŽUDE Ova faza opisuje trenutak kada je pesnik ugledao ženu. ili ona na kraju umire.njegovog shvatanja sveta. koje pesnik obožava. Platon smatra da su prvo postojale ideje. u Avinjonu. a onda i kao pojava u mnogobrojnim inkarnacijama te ideje. veličaju svoju gospu – la dame. Osećanje ljubavi prolazi kroz tri faze: 1. kojoj daju različita imena i koja je mogla biti stvarna ili izmišljena. Lionskoj školi pripadali su pesnici koji su nastojali da uspostave vezu odn. Morisa Seva. pesnici Lionske škole obnavljaju ideju neostvarene. Mnogi od njih. a pesnikova ljubav je obožavanje te ideje7. u imenu gospe kojoj je posvećena zbirka (Délie) krije anagram reči idée. Kako su se ovi pesnici 6 Nezaobilazan je uticaj Platonove filosofije odn. njihova ljubav je ostala neostvarena jer je Laura umrla mlada. da ostvare sponu između Lionske škole i Plejade. 7 Moris Sev u svojoj zbirci Délie. Ovaj povoljan položaj. Tako i lepota postoji prvo kao ideja. Lionska škola ne odbacuje srednjovekovno nasleđe.

U ovoj zbirci nalaze se ode pisane sasvim u Ronsarovom stilu. Tu unosi i jedan svoj tekst u kome brani francuski jezik od latinskog.godine. Njeno delo nije veliko. izlazila je iz njenih okvira jer je slavila ljubav koja je donekle bila čulna i recipročna. sačinjavaju ga 3 elegije. godine objavljuje zbirku pesama “Oeuvres poetiques”. Preobučena u muškarca učestvovala je u opsadi Perpinjana. čime se približava Plejadi. Bila je lepa i inteligentna. objavljenom 1553. nekoliko nedelja nakon izlaska Di Beleove zbirke Olive. godine. Po tome je on pravi preteča Plejade čiji su predstavnici za temu svog manifesta uzeli taj isti problem. Svoju treću knjigu “Vers lyriques”. godine. Taj novi duh uočljiv je u delu “Amoureux repos” . Kasnije se udala za bogatog užarskog trgovca koji joj je ostavio slobodu druženja sa drugim pesnicima. Pernette de Guillet (1520?-1545) . Pisala je stihove na latinskom i na francuskom.. Odatle potiče njen nadimak la belle cordière – lepa užarka. godine objavljuje prevod Horacijeve poetike. Glavna tema njene poezije je ljubav i to pre svega ljubav prema pesniku koji se zvao Olivier de Magny. u kome imitira Ronsara i Pontisa. samo su učvrstile tu vezu. godine. Pored ovih pesnika Lionskoj školi pripada i nekolko žena. Svoju pesničku aktivnost započeo je kao veliki ljubitelj i podražavalac Maroa. Pontus de Tyard (1521. Objavljivanje mainifesta Plejade i Di Beleove zbirke Olive. Guillaume des Autelz (1529-1581) Bio je Pontisov rođak. ali i svog rođaka. Sva njena dela sakupljena su u knjizi pod nazivom “Oeuvres de Luise Labé” koja je objavljena 1555. 1549. objavljuje “Continuation des erreurs amoureuses”. kojom se sasvim priklanja Plejadi. 1547. i kaže da treba pisati na francuskom i unaprediti ga. Luise Labé (1522-1566) Luise Labé imala je burnu mladost. objavljuje 1555. 1541.11 formirali u Lionskoj školi. logično je da tu sponu čine platonizam i petrarkizam. Tada već počinje da se divi pesnicima Plejade. izdatom 1550. Dve godine kasnije. objavljuje 1549. Jacques Pelletier (1517-1582) Rano je počeo da se interesuje za antičke pisce i teoretičare.1605) Svoju ljubavnu poeziju u platonističkom i petrarkističkom stilu “Erreurs amoureuses” (Ljubavne zablude). što je u skladu sa činjenicom da ova poezija odgovara ženskom duhu i osećajnosti. 1551.godine. u kojoj daje praktičnu primenu svojih znanja. Mada je pisala u okviru petrarkističke tradicije. Taj dvostruki uticaj dolazi do izražaja u njegovom delu “ Repos de plus grand traval”. 24 soneta i jedan prozni tekst koji se zove “Débats de folie et d’amour”.

tačnije između čulnog i duhovnog. Studirao je na nekoliko univerziteta u Italiji. objet de plus haute vertu” sadrži 449 pesama koje imaju isti oblik – sadrže po deset stihova napisanih u desetercu. Stihovi u Sevovoj poeziji nisu samo ljubavni već predstavljaju i jedno neprekidno traganje i duhovnu pustolovinu. Sev se ovde pojavljuje kao jedan od primera kako prihvatanje određene tradicije ne mora da priguši jaku pesničku ličnost. godina -Le Microcosme – 1562. Sevovo glavno delo. Svoju zbirku pesama pod nazivom “Rimes” objavila je 1545. Prisutan je i određen broj rima u svakoj decimi i to abba (obgrljrena) bc cdcd (ukrštena). sretao se sa Maroom. Godine 1533. decima. Jedan je od prvih pesnika koji koristi simbole i stilske figure. Takva pesma zove se le dizain tj. pa čak i traganje za večnošću. hermetična i zato se ponekad teško razume.slika pesnikove sudbine budući da je on raspet između protivrečnih težnji.. što nastoji da prevaziđe. zapravo. trubadura i truvera. Novina je to što je. Sevov blazon nosio je naziv “Blason de sourcil”. a sa druge strane jednu renesansnu crtu – prožetost petrarkizmom i platonizmom. sama za sebe. “Délie. održavao veze sa humanističkim krugovima. •M A U R I C E S C È V E• (1500?-1562?) Najpoznatija dela Morisa Seva su : -Délie. Romana o Ruži. Dakle. a više kao žena. Rableom. što je česta interakcija.12 Ona je bila pesnikinja. Ta borba se razrešava u uzlaznom kretanju – uzdiže se od čulne ljubavi. Ova boginja javlja se u tri suprotna vida – kao Hekata.boginja noći i tmine. Deliji. a kasnije i sa Di Beleom. Ono što Morisa Seva izdvaja od ostalih pesnika njegove vrste jeste odsustvo dvorske poezije u njegovom delu. po uzoru na Petrarkin kanconijer. U ovoj zbirci kritičari su našli. godina O životu Morisa Seva ne zna se mnogo. u Avinjonu učestvovao je u iskopavanju jednog groba za koji se mislilo da je Laurin.8 Piše pesme u platonističkom i petrarkističkom stilu slaveći uzvišenu i čednu ljubav. pa je trebalo napisati posmrtnu pesmu – le tombeau. ali manje kao teoretičar. Isto tako jedna decima. ka večnosti. Tim povodom Sev piše eklogu Arion i u ovaj tradicionalni žanr unosi elemente Antike. ali i glavna inspiracija i predmet ljubavi pesnika Morisa Seva. pa se smatra dalekim pretečom simbolista. Njegova poezija je lična. Od 1536. družio se sa Italijanima. boginje sa grčkog ostrva Delos. Ovo delo Morisa Seva ima čvrstu unutrašnju strukturu. Ime Délie može biti posmatrano i kao anagram reči idée. tragove srednjevekovne poezije. ali Delija je takođe i ime Apolonove sestre. Zbog njegove slave usled pobede Margerita Navarska mu je poverila da upravlja ceremonijom organizovanom u Lionu povodom dočeka Anrija II i Katarine Mediči. Saopštavanje poruke vrši se kroz određeni raspored pesama. 8 Ona je Delija . objet de plus haute vertu – 1544. međutim u sledu decima otkriva se njihov dublji smisao – po etapama otkriva se duhovna pustolovina. neprekidna borba između svetla i tame. Neposredno pre toga umro je kraljević François le Dauphin. prikaz raznovrsnih i protivrečnih lica jeste. sa jedne strane. nego joj čak može pomoći da nađe pravi put. koja je inspiracija. Zbog toga se smatra da Sev naročito voli da se oslanjana simboliku brojeva. boginja mesečine i boginja neba i svetlosti Dijana. kurtoazne lirike odn. Neki elementi ovog dela vide se i u naslovu. godine. godine uživa veliki ugled jer pobedjuje na takmičenju u pisanju blazona koje se održavalo svake godine. teško je razumljiva i teško ju je protumačiti. što utiče na njegovo petrarkističko usmerenje. ova zbirka posvećena jednoj ženi. Velikih retoričara.

na primer. krajem XIX veka. može se uporediti sa Feniksom. to je polaritet tame i svetlosti. a onda. ona se ipak razlikuje od drugih platonističkih zbirki tog vremena. a pesma sama po sebi ima smisao po muzikalnosti. Predmet pesnikove ljubavi je stvarna žena. Sev u nekim pesmama identifikuje Deliju sa nekim ličnostima iz “Fedra”. Ovaj deo ima platonistički smisao. To je pobeda duha nad čulima. Novu afirmaciju će doživeti sa simbolizmom. I Ronsaru smeta Sevovo misaono sanjarenje. u toj lepoti se odražava čitav svet. a njene inkarnacije su prolazne. srećan što je u njenom prisustvu. Osećanje se sve više prečišćava. tj. Ova antiteza simboliše borbu materije i duha. ali i na druga čula. koji se podiže i ponovo rađa iz svog sopstvenog pepela. svojom žestokom poezijom. spiritualizuje i uzdiže do čiste ljubavi i mirne kontemplacije lepote. pa je zbog toga kritikuje. ponovo oživljava. Sa druge strane. crni vuče dušu ka ponoru. Važna je i suprotnost smrt – život. Pošto je to u prvom planu. ali mu smeta nejasnost. Ljubav mu. Delija se poistovećuje sa Diotimom. Ovaj stil se zbog toga naziva le style doux–amer (gorko-slatki stil). Percepcija je ovde jako važna. on pati. dok ga njegova gospa hladno odbija. Pesnik umire pateći za voljenom gospom.13 Ovde je reč o saznajnoj pustolovini. Iako u ovoj zbirci Sev sledi platonistički razvoj ljubavi. Pesnik stalno žudi da se približi voljenoj ženi. jer zaljubljeni pesnik preko pogleda ostvaruje prvi kontakt sa voljenom ženom. sama pojava voljenog bića u njemu izaziva radost. jer ga. a pošto ga ona odbija. ali sa određenim odstojanjem. u tom delu više se govori o Ronsaru i Di Beleu. . nije u prvom planu. Pesnika besmrtnim čini njegova poezija. a koja počiva na verovanju da pesnik treba da izrazi najveće tajne sveta pomoću alegorije i simbola. jer se lepota voljenog bića odražava. Svi oni osećaju njegovu vrednost. Razlog te nejasnoće nalazi se u jednoj tradiciji koja je postojala kod Italijana. Moris Sev svoju misao izražava na eliptičan način. shvata veličinu ove veštine. da bi na kraju pesnik prešao na subjektivna osećanja. objet de plus haute vertu”. nakon drugog izdanja zbirke “Délie. poezija treba da bude slika i muzika. Druga tema je tema ogledala. a glavni element je ljubav. a to je traganje za apsolutnim. Naime. Sev je izazivao protivrečne reakcije. pri susretu sa njom. Međutim. Potom se nadovezuje niz drugih platonističkih antiteza. voir itd. Tako Di Bele. tako da je ona često nejasna. U “Fedru” se pojavljuje Diotima koja Sokratu pokazuje put ka idealnoj lepoti. Zbog nejasnosti svoje poezije. Lepota žene predstavlja odraz više duhovne i idealne lepote. Ova lepota deluje uglavnom na čulo vida i sluha. poput lika u ogledalu. Taj prvi kontakt opisan je kao fatale. koje neprekidno umire da bi oživljavalo. Međutim. a njihovi protivnici na njegovom primeru pokazuju simbolistima da oni nisu prvi koji su izmislili hermetičnost poezije. on kaže da dušu vuku dva konja crni i beli. Pernet de Gije i njena konkretnost se ne gubi iz vida. razvija se ideja o pesnikovoj besmrtnosti. Zaljubljeno biće. Jedini način da se ova nemoguća ljubav ostvari jeste preko pogleda. njegovo ime pada u zaborav. Posle toga. ali njihov zdrav razum je više voleo jasnost. kako je doživeo coup de foudre. U prvom planu je objašnjenje te ljubavi – najpre se opeva gospino telo. Cela zbirka je komponovana u skladu sa platonovskim usponom od čulne želje do čiste ideje. Ipak njegovo osećanje je dvosmisleno – iako je nesrećan. Pristalice ovog pravca uzimaju ga za preteču. koju je prvi razvio De Belž (De Belge). na primer varijacija vatre i leda – pesnik gori u vatri. a beli ka idealu. Ta suprotnost se pojavljuje kao varijacija suprotnosti koju je prvi izrazio Platon u delima “Fedar ili o lepoti” i “Gozba ili o ljubavi”. Česte su reči poput l’oeil. jer postoji nešto što je prevazilazi. ipak. potom njene osobine. svojim delom “Tableaux de la poésie française au XVI siècle”. Sve su ovo nužni elementi. Zato su mu se divili. u pesmi zaljubljenog pesnika. potiskuje Agripa D’Obinje. Ta čista ideja je večna. Kasnije će ga iz zaborava izvući Sen – Bev (Saint-Beuve). Pesnik najpre govori kako se zaljubio u svoju gospu. Sevov stil je prvi u francuskoj poeziji u kom se harmoniji i ritmu daje vrednost nezavisno od smisla. Ova zbirka pesama završava se mišlju o smrti kao obnovitelju i mišlju o konačnoj pobedi duha i njegovoj besmrtnosti. Njene oči su za njega izvor svetlosti i deluju kao Amorova strela.

godine objavio i delo “Le microcosme”. On proročki otkriva veličinu čoveka koji se kreće ka izmirenju sa Bogom i večnosti. za njega se može reći da je anahronično. svet jednog čoveka . •L A P L É I A D E• Plejadu čini grupa pesnika okupljenih oko humaniste Žana Doraa (Jean Dorat) koji su imali određeni pesnički program. Želeli su da proslave francuski jezik pisanjem velikih pesničkih dela. sav je u znaku verskih ratova. Pre toga Ronsar je upoznao Antoana de Baif-a sa kojim je učio kod Žana Dora-a. U osnovi njihove poetike jeste vera u veličinu poezije. Period između 1560. ali i ozbiljnost mladih ljudi koji žele da postanu slavni. godine Peletje objavljuje knjigu “Oeuvres poétiques” u koju svrstava prve Di Beleove i Ronsarove pesme. Kada je dora postao direktor Collège de Coqueret-a u Parizu. a potom i pesnička škola koja je nosila i svežinu mladosti. i 1596. ali i sam ima veličinu i moć da osvoji svet. Ovaj pesnički ponos dokazuje i ime koje su sebi dali. koji traju do 1598. između njih se prvo rađa prijateljstvo. Ova tema anticipira čuvenu Igoovu “Legendu vekova” (La légende des siècles”). Plejada je sazvežđe od sedam zvezda koje su dobile ime po sedam kćeri boga Atlanta Plejadi su pripadali sledeći pesnici: • • • • • • • • Jean Dorat Pierre Ronsard Joachim du Bellay Jean Antoine de Baif Remy Belleau Guillaume des Autelz Jacques Pelletier Etienne Jodelle Pontus de Tyard Jean de la Pérouse • • Istorija Plejade počinje 1543. Ronsar i Di Bele. Sev je 1562. Adama. godine kada su se neki od ovih pesnika sreli. godine. godine kada je Anri IV doneo Nantski edikt. oca Žoakim di Belea sreću se kardinalov sekretar Žak Peltje. To je filosofska poema u tri toma. a koja predstavlja zbirku epskih pesama u kojima se pokazuje hod čoveka od tame ka svetlosti. na sahrani kardinala Gijom di Belea. Ovo veličanje uočljivo je i kod Rablea. koja će se pojaviti u XIX veku. mikrosvet.14 Pored ove zbirke. koji u sebi sažima celokupnu istoriju čovečanstva. Ona je izraz renesansne tradicije da se predstavi suma ljudskog znanja i ljudski duh koji vodi poreklo od Boga. Pošto se ovo Sevovo delo pojavljuje u doba kada opada vera renesanse u čovekove moći i kada se u haosu verskih ratova ruši humanistički ideal. 1547. Te godine. poveo je sa sobom dva 9 Otuda naziv “Le microcosme” odn. koja ima 3000 stihova u dvanaestercu (aleksandrincu). Sev pokušava da predstavi to znanje kroz jednog čoveka9. Otkrivaju da imaju neka zajednička shvatanja i iste ideje.

Centar grupe je Collège de Coqueret. Tako se formira grupa koja se zove Brigada. Ovim imenom ističe se duh grupe koja se borila za nova pesnička načela. iz latinskog. Ovo delo je naročito značajno jer je to prvo teološko delo na francuskom. 1549. “U odbranu i slavu francuskog jezika”. Tek kasnije grupa dobija naziv Plejada. a za uzor pesničke veštine preporučuje Maro-a. On je ovo delo prvo objavio na latinskom. da bi unapredili poeziju. postavio je svog štampara za dela na francuskom jeziku. Svesni su da on još uvek nije dovoljno razvijen pa daju uputstva kako da se obogati. Ova dva kulta povezala su dve ideje. a to je pretilo da francusku poeziju pretvori u bezvrednu imitaciju antičke. španskog. Pesnici Plejade reaguju na ovo veličanje srednjevekovne poezije tako što je odbacuju. koji u sebi sadrži teorijska razmatranja književnog stvaranja. što je štetilo razvoju nacionalnog jezika. godine izdaje naredbu da se sva administracija vodi na francuskom jeziku. pesnici Plejade istovremeno pokazuju i kritički stav prema tom jeziku. koji su ga prezirali smatravši ga isuviše siromašnim da bi se na njemu izrazila složena osećanja i koji su preporučivali da se pise na latinskom. Na latinskom su pisana i teološka i filozofska dela. predavanja su se održavala na latinskom kako na Sorboni. godine Du Bellay piše manifest plejade naslovljen “Défense et illustration de la langue française” odn. ime koje označava pesnički ponos. Manifest Plejade ima polemički karakter jer se javlja kao reakcija na delo “L’art poétique” koje je 1548. a druga je imitiranje antičkih pisaca. Sebije pledira za tradicionalne pesničke vrste. Ovde treba napomenuti i doprinos reformacije i evangelizma čiji su predstavnici stimulisali prevođenje Svetog pisma na francuski. a humanista Žak Lefevr d’Etapl (Jacques Lefèvre D’Etaples) prevodi sa originala Bibiliju na francuski odbacujući tom prilikom komentare i glose (tumačenja tekstova). Ovaj prvi deo manifesta prevazilazli tehnička pitanja i pored toga predstavlja izraz težnje da se prekine sa srednjevekovnom tradicijom da bi se stvorila jedna nova tradicija koja se oslanja na Antiku. preveo i objavio na francuskom pod nazivom “Institution de la religion chrétienne” – “Ustanova hrišćanske religije”. prva je negovanje francuskog jezika. neologizama. U tom nastojanju ona je imala i prethodnike. naročito u kulturi. Da bi ostvarili svoj cilj odn. . Oni smatraju da se francuski jezik može obogatiti tako što će se u njega unositi reči iz jezika koji su mu bliski. •Odbrana francuskog jezika Francuski jezik najviše se brani od latinskog jezika koji se mnogo upotrebljavao. pa je Kalvin tom prilikom stvorio francusku teološku terminologiju Pledirajući za upotrebu francuskog jezika u poeziji. prvo teološko delo koje izražava reformističke tendencije. a zatim ga je 1541. Maro prevodi Psalme. sa jedne strane na odbranu. italijanskog. Na sve to nadovezuje se težnja pojedinih humanista da latinski jezik postane i jezik poezije. godine napisao Toma Sebije (Tomas Sebillet). Žan Kalvin je objavio delo “Institutio christiane religionis”. Kod Italijana su pronašli kult nacionalnog jezika i kult Antike. U ovom tekstu. Sa druge strane ovaj tekst je kritika starijih francuskih pesnika koji po mišljenju Plejade i Di Bele-a nisu uspeli da proslave francuski jezik. a Di Bele dobija zadatak da napiše pamflet u kom će opovrgnuti Sebijeove stavove. ovo delo predstavlja odbranu narodnog francuskog jezika od ekstremnih humanista. stručnih termina.a sa druge na proslavljenje francuskog jezika. potom upotrebom arhaizama. koji je osnovan u vreme najvećeg procvata humanističkih ideja. Otuda potiče podela manifesta na dva dela. književnosti i obrazovanju. a 1549. pesnici Plejade smatrali su da treba da učine isto što i Italijani. veliča srednjevekovnu poeziju. Sam Fransoa I radi na afirmaciji francuskog jezika – 1539. Zbog svega ovoga Plejada je ustala u odbranu francuskog jezika. Latinski je bio jezik nauke. Kao što sam njegov naslov najavljuje.15 svoja učenika – Ronsara i De Baif-a. tako i na Collège des lecteurs royaux. pretvaranjem glagola u imenice i imenica u glagole itd.

lokalizme. stila i ritma nam pokazuju da pesnici Plejade smatraju da svi elementi koji čine jednu pesmu moraju da doprinesu obogaćenju nenog značenja i smisla. Kada govori o pitanjima stila. Ovo će biti svojstveno umetnosti sve do XIX veka. a rima bogata za uho. jer su oni podražvali antičke pesnike prvenstveno da bi ih dostigli. odnosno do pojave romantizma koji će proklamovati novinu. Odiseja i Vergilijeva Eneida 3. EPIKA 3. perifraze. stila i rime.epopeja Epopeja je antički rod. kada su u pitanju veliki pesnici. Di Bele govori o ukrasima jezika. satire i ekloge. a najpoznatije su Ilijada. Publika voli ono što je poznato. neologizme.16 •Proslavljanje francuskog jezika Pesnici Plejade smatrali su da francuski jezik treba proslaviti stvaranjem velikih dela u kojima bi se podražavali antički i donekle italijanski pisci. provincijalizme. balade i virle i njihovo zamenjivanje novim pesničkim vrstama preuzetim od antičkih pisaca. Epska poezija . latinizme. Di Bele naziva malim rodovima. Ovakva detaljna razmatranja jezika. a sonet je došao iz italijanske književnosti 2. Sa jedne strane slavi se francuski jezik. vera u poeziju. nego kod prostih ljudi. pa otud i činjenica da se u poeziji i umetnosti uopšte. LIRIKA 2. Pošto je tako postavio poeziju u njenoj suštini. već i predmet njegovog pevanja i od ovog stava ne odstupaju ni onda kada stavljaju svoje pero u službu velikaša. Pesnici Plejade suprotstavljaju se onima koji poeziju smatraju zabavom ili sredstvom pomoću koga se može uspeti na dvoru. Di Bele se u manifestu poziva na Rimljane koji su svoj jezik obogatili tako što su insistirali na imitaciji i preuzimali reči od grčkih pisaca. ne traži novina već vrednost. preporučuje negovanje stilskih figura poput alegorije. Imitiranje antičkih pisaca povlači za sobom i napuštanje srednjevekovnih rodova i vrsta kao što su rondo. DRAMA Tako razlikujemo tri roda: 1. Ipak najvažnija je vera u poeziju. Oni su elitisti – bitnije im je da imaju uspeha kod duhovne elite. poređenja. glavni predstavnik dramske Etjen Žodel pisao je sa uspehom i tragedije i komedije. . Ritam mora biti raznovrstan. Stvaralački princip je princip imitacije. ne samo pesnika. Značenje ovog teksta počiva na jednoj protivrečnosti. Uzevši sve ovo u obzir postavlja se pitanje gde tražiti originalnost ovih pesama? Originalnost treba tražiti na nivou strukture i u načinu na koji ovi pesnici usklađuju formu i svoju pesničku inspiraciju. Vrste i rodove poput epigrama. pa i prevazišli po vrednosti. Pesnik treba da koristi jezik trudeći se da ga što više obogati koristeći arhaizme. a podražavanje antičkih pesnika. metafore. U osnovi ovog manifesta nalazi se vera u veličinu i dostojanstvo pesnika. a sa druge se pledira za podražavanje antičkih pisaca. Dramska poezija – tragedija i komedija Iako su ovo suštinski odvojeni rodovi. On smatra da će francusku poeziju proslaviti veliki rodovi koji se dele u tri velike kategorije: 1. nije ugušilo njihovu ličnost. Oni smatraju da je poezija božji dar koji vodi ka besmrtnosti. antiteze. Lirska poezija – oda i sonet Oda je antički rod.

nazvana Olive. Žoaken di Bele umire 1560. Pa ipak. sukobljava se pesnicima Maroove škole. gde je kardinal radio na tome da Anriju II obezbedi papinu podršku. Di Bele upoznaje grčki jezik i književnost zahvaljujući učitelju Žanu Dorau. koji se ljuti na njega. u ovom delu Peltje je definisao ono što će kasnije postati tema manifesta Plejade. Naročito je bio oduševljen idejom da će videti čuveni antički Rim. U Rimu je boravio u periodu od 1553. U Peltjeovom delu “Oeuvres poétiques” iz 1547. Međutim ni po dolasku u Francusku nije se osećao prijatno. godine Žoaken di Bele potiče iz anžujske plemićke porodice. Pod ovim uticajem nastala je zbirka petrarkističkih soneta. Bio je slabog zdravlja. Jedni su smatrali da je to anagram imena neke gospođice koja se zvala Viola (Viole). Kritičari su pokušali da odrede na koju ženu se odnosi ime Olive. budući da od svega toga nije bilo ništa. Di Bele im se ubrzo priključio. Njegovi poslovi bili su sasvim banalni. Iz Rima donosi koš jednu zbirku pesama. Tu govori o francuskom dvoru sa istom gorčinom sa kojom je govorio o papskom dvoru. U Koležu Kokre. Rano je ostao siroče tako da brigu o njemu preuzima stariji brat. Di bele je tu video priliku za lep diplomatski poziv. 1553. za vreme svog boravka. posebno zbog toga što brat nije poklanjao mnogo pažnje njegovom obrazovanju. Te godine Dora je postao direktor Koleža Kokre (Collège de Coqueret). od koga potiče ideja o obogaćenju i proslavljanju francuskog jezika. godine. do 1557. ili neki unosan sveštenički položaj. koji mu priča kako je otkrio antičku poeziju od svog učitelja Žana Doraa. •Olive Olive je prva zbirka pesama Žoakena di Belea. Svojim prijateljima. na rimski dvor. preko koga je i primio tako snažan petrarkistički i platonistički uticaj. i te godine naziva egzilom iako nije bio stvarno prognan. To je prvo njegovo delo koje je publika imala prilike da vidi. Naslov ovog dela govori dosta toga. godine upoznao je Žaka Peltjea. drugi da je to bila princeza Margerita Navarska koja je na svom grbu imala maslinovu grančicu. Di Bele objavljuje jedan svoj epigram. Međutim. godine  Olive iz 1549. tokom jedne bolesti umalo nije ostao gluv. godine  Les Regrets iz 1558. gde je poveo svoje učenike Žan-Antoana de Baifa i Ronsara. Na samom francuskom dvoru. a godinu dana kasnije i Ronsara. uglavnom finansijske prirode. Po dolasku. godine. kao sekretar prati svog ujaka. Di Bele piše pesme koje će kasnije objaviti pod nazivom “ Les Antiquités de Rome” i “Les regrets”. godine  Les Antiquités de Rome iz 1558. Po neuspešno završenoj misiji kardinala Di Belea. kardinala Žana Di Belea. O ovim svojim nedaćama govori u pesmi “Le poéte courtisan” koju je napisao 1559. Tu ga čekaju brige i nevolje zbog objavljivanja zbirke “Les Regrets” u kojoj je napadao i ismevao rimski dvor. Takođe piše i neke pesme na latinskom koje su objavljene pod nazivom “Poemata”. U detinjstvu se osećao pomalo usamljenim i napuštenim. Dolazi u nepriliku i kod kardinala Žana di Belea. već se jednostavno osećao tako da je taj boravak doživljavao kao izgnanstvo. godine. realnost ga je razočarala. 1546. godine. koja nosi naziv “Les jeux rustiques”. U njemu govori o bogaćenju i proslavljenju francuskog jezika. pesnicima Plejade. duguje otkriće italijanskog jezika.17 •J O A C H I M D U B E L L A Y• (1522 – 1560) Najpoznatija Di Beleova dela su :  Défense et illustration de la langue française iz 1549. vraća se u Francusku. dok su treći verovali da je zbirka posvećena nekoj . Inače.

odnosno simbol mira. koji je Apolonov venac i simbol je velike poezije kao što je npr. koji proklamuje da poezija treba da bude učena. Venerin venac. U 6. Sa jedne strane kao rod i drvo. U početku se reč olive pojavljuje kao vegetalna metafora: ona je u isto vreme i ideja i poezija i žena. kao ni venac od mirte.fr. Ponekad je označena i ličnom zamenicom elle. simbol erotske poezije. Pesnik ovde govori o različitim biljkama i sve vreme peva pozivajući se na vegetalne simbole. izvor njegovog nadahnuća i povod za lepe stihove. Taj program. već se opisno i perifrastično naziva tige heureux11. da li se ovo ime odnosi na neku ženu ili ne. To je ime koje je Di Bele dao svom pesničkom iskustvu. koja je dosta uticala na književnost tog vremena. Di Beleova originalnost stoga ne leži u izboru slika. a sa druge kao atribut boginje Minerve. svet se ogleda u njoj i ona se ogleda u svetu. 10 11 12 Laurier . simbol vinske poezije. njegova poezija neće nagoveštavati velike poetske teme koje simboliše lovorov venac. Alabastersko staklo – mutno.10 On definiše svoju poeziju kao petrarkističku. moralnim iskustvom. boginje mudrosti. karanfilima. Međutim. cvećem – ružama. svetlošću koja prevazilazi svetlost prirodnog Sunca. oslepeti. Za pesnika je Olive izraz savršene žene. u skladu je sa atributima boginje Minerve. Na taj način. stabljika. Svaki element prirode je emanacija njene lepote. manje je bitno. već u njihovom komponovanju u strukturu celine. mermerom. ona nije samo ogledalo prirode već i nosilac božanske svetlosti. Ta elle se pojavljuje kao otelotvorenje ideja i ideala u čulnim oblicima zemaljske lepote. koji ima programski karakter. Ova zbirka predstavlja izraz petrarkizma i platonizma koji se nadovezuju na srednjevekovnu kurtoaznu tradiciju. Ta poezija nije označena rečju žena ili devojka. sa zlatom. Kako bi opisao njenu lepotu. Oliva takođe postaje i neka vrsta ogledala sveta. koji pesnik poistovećuje sa Suncem. Za pesnika Oliva je novi centar sveta. već će negovati poeziju koja će biti u skladu sa Minervinim atributima. Ova hiperboličnost još više dolazi do izražaja u 83. U jednom od soneta prikazuje se njeno rođenje koje je kosmički fenomen. neka vrsta novog Sunca koje zrači sopstvenom svetlošću. Drugim rečima. kojom ona zrači. ljiljanima. lovor ⇒ Laure Obratiti pažnju na muški rod prideva Alabaster je vrsta tvrdog gipsa. budući da u njemu pesnik objašnjava svoj cilj i program. Kako pesnik prikazuje voljenu ženu? U početnom. talasima Loare. a Petrarka je simbol za ljubavnu poeziju u kojoj se ljubavno iskustvo prepliće sa saznajnim. Ronsarova. Di Bele želi da taj maslinov venac po slavi i po vrednosti izjednači sa Petrarkinim lovorom.18 njegovoj rođaci. usne kao ruže. simbol intelektualne i učene poezije. jer se događa u trenutku kada more. koja će biti uzvišena i učena. odnosno srećna grančica. Njeni atributi se poistovećuju sa onim što je u prirodi najdragocenije. pogled od sunčevih zraka itd. a to su lepota žene i pesnikova ljubav. sunce i sve ostalo blista. Ove slike su opšta mesta petrarkističke poezije. Bahov odnosno Dionisov venac. Reč Olive ima dvostruko značenje i odnosi se na maslinu kao drvo i na plod masline. Di Bele prihvata jedan određeni ljubavni i pesnički kod u čijim okvirima izražava sopstveno iskustvo. niti vinske teme koje simboliše venac od bršljana. poluprovidno staklo . Ona se i kod Di Belea pojavljuje u više značenja. Međutim. Ne traži ni venac od bršljana. pesnik koristi niz metafora uobičajenih za petrarkističku poeziju – kosa od zlata. kao ni erotske teme koje simboliše venac od mirte. Soneti iz ove zbirke predstavljaju varijaciju dve osnovne teme koje se ujedinjuju u temi ljubavi. sonetu Di Bele peva kako je Olivino lice blještavo poput svetlosti i kako on ne sme da je gleda jer se plaši da će ga silina svetlosti. Smisao masline nagovešten je u jednom od soneta iz ove zbirke. programskom sonetu pesnik prihvata maslinov venac. alabasterom12. Na taj način ona u sebe prima sve najlepše vidove sveta. On kaže da ne traži lovorov venac. Njegov bljesak je tako jak da zaslepljuje pesnika.

jer obožavanje Olivine lepote podstiče krila njegovog duha da se vinu do središta ideja. međitim ima sasvim drugačiji odnos prema prolaznosti. Pogled voljene žene pored toga predstavlja i sunce. to je transpozicija Platonovog crnog konja i vatra čulne ljubavi  Bela vatra je božanska vatra koja prevazilazi čulnu želju i vodi pročišćenju. to je transpozicija Platonovog belog konja. Ona se pojavljuje prema platonističkoj shemi kao put koji vodi idealnoj lepoti. razvoj i definicije. savršenstvo muškog i ženskog. To je ono što se naziva gorko-slatki stil. obasjavaju svet svojom svetlošću. . Međutim. dok je Di Bele samo konstatuje. voli vatru koja ga sažiže i okove koji ga stežu. u tercinama koje slede. Ovde je uočljiva antiteza između večnosti duhovne vrednosti i prolaznosti tela. sudbonosna i fatalna. Ljubavni jadi su izvor naslade na kojoj Di Bele insistira u 58. sonetu. teško ju je pronaći.19 sonetu. besmrtnom lepotom. sve više ustupa mesto ideji o lepoti koja se izjednačava sa principima božanskog dobra (čuveni 113. sonetu. svetlost i vatru. koja ima svoj tok. Sa jedne strane. Uočljiva je ambivalentnost slike vatre. ona se na kraju pretvara u svetlost Sublimacija ljubavi izražena je pretvaranjem vatre u svetlost. Vatra je. Otada. dakle. a uporedo stim. Ona počiva na prepoznavanju idealnog u njegovim čulnim oblicima. Pogled voljene žene poredi se sa Amorovom strelicom koja probija pesnikovo srce. sonet). On postaje ranjeni zarobljenik. njene oči. okovan ljubavlju. Ipak. •Tema ljubavi odnosi se na subjektivnu ljubav pesnika. Ova ljubav je iznenadna. ono je prepoznaje. Ta ljubav želi da prevaziđe razočarenje i da se uzdigne u svet ideja koji izmiče relativnostima ovog života. U njemu kaže kako su mu slatke suze koje lije.Ona anticipira romantizam. on uživa u toj patnji. duša u čulnim oblicima prepoznaje odraz duhovnog ideala. kada biće naiđe na svoju polovinu. Međutim. Na prvi pogled to je pesma o prirodi. pa se njegov ljubavni oganj pretvara u patnju. koji u srcu nosi ljubavni plamen. bogovi su odlučili da ih kazne tako što će ih rastaviti na njihov muški i ženski deo. Androgin predstavlja totalitet. ali sa druge. slatka mu je smrt. svako biće čezne i traga za svojom drugom polovinom. Kao ogledalo sveta. Ronsar se bori protiv nje. Platon razvija i mit o androginima – dvopolnim bićima. sa druge strane. jer prva dva katrena prikazuju rađanje dana u prirodi. odnosno u ženskoj lepoti. Voljena žena nije nosilac samo najlepših darova ovozemaljskog. tj. čulnog sveta. lepotom duha koja se ispoljava u poeziji. Platonistička ljubav je iznenadna i počiva na prepoznavanju. nekad su pored muškaraca i žena postojali i androgini. tačnije o poljupcima koji raspaljuju njegovu želju. Pojavljuje se i kod Ronsara koji. Uporedo sa temama ljubavi i lepote koje razvija u svojim delima “Gozba ili o ljubavi” i “Fedar ili o lepoti”. Oliva kao žena od krvi i mesa. U 62. i ženski pogled. kako su bili jako uobrženi. a sa druge strane reč prepoznavanje ima još jedno platonističko značenje. Međutim. ali i čulna želja koja teži svom ostvarenju. Pesnik prvo ugleda lepu ženu. već i njen duh potiče direktno od bogova koji su ga učinili besmrtnim. ali pošto je ona samo jedna. protiv prolaznosti bori kroz traganje za idealnom. voljena žena odbija pesnika. doživljava coup de foudre i ona ga vodi ka idealu. Di Bele se. Ovo prepoznavanje nosi u sebi platonističku konotaciju. •Tema prolaznosti je veoma česta u Di Beleovim sonetima. Vatra ljubavi postaje vatra očišćenja. pesnik pokazuje da Olivina lepota predstavlja novu zoru i Sunce sjajnije od prirodnog Sunca. Pesnik razlikuje dve vatre:  Crna vatra predstavlja oganj. Sa jedne strane pesnik pati. Tako ljubav koja ne može da se ostvari prelazi u zonu snova. kompletno biće. Po Platonu. Oliva postaje novo sunce čiji zraci. Di Bele eksplicitno govori o čulnoj strani ljubavi.

Pontis de Tijar. pa je. Nije izraženo nezadovoljstvo tamnicom ovozemaljskog sveta. a završava se duhovnim. Uočljivo je uzlazno kretanje. koje je u duhu platonizma. a koja glasi “Que songes-tu?” Duša ima načina da se oslobodi tela jer ima krila. kada su objavljene sve ove zbirke. Redosled soneta simbolizuje uzlazno kretanje. grčkom značenju duhovne i vizuelne percepcije. Di Bele ne ređa pesme proizvoljno. pesnikova ljubav čak ni prividno ne teži svom ostvarenju. U zbirci “Olive” najznačajniji je Sonet o ideji u kom se kroz motive prostora. započelo objavljivanje čitavog jednog niza zbirki petrarkističke poezije. pa će poslednji soneti iz njegove zbirke “Les Regrets”. U njima pesnik poistovećuje svoje patnje sa Hristovim. Ovo je vrhunac ideje čije dostizanje predstavlja vrhunac ove pesme. Ako ove sonete posmatramo odvojeno od ostalih iz zbirke. Di Bele 1556. vremena i kretanja izražava misao o prolaznosti ovozemaljskog života. prekomerno korišćenje stilskih figura i petrarkistički prosede koji počiva na veličanju i obogotvorenju žene. ali i tu vidimo petrarkističku terminologiju koja nam ukazuje na to da su u pitanju ljubavne pesme. godine piše pesmu “À une dame”. već pedesetih godina XVI veka. Zbirka se završava kao što je i počela . Pojavljuje se motiv vatre. oni mogu ličiti na pobožne pesme. koja je još nedostupnija nego Oliva. ali to je sada novi plamen u kome gori njegova duša. takozvani antipetrarkistički talas. Uočljiv je paralelizam između prvog i poslednjeg soneta. Prvi katren govori o antitezi između kratkotrajnosti ovozemaljskog života i večnosti. Reč idée direktno upućuje na platonizam. javlja se reakcija na petrarkističku poeziju. Poslednji 115. a ljubav vodi ka Bogu. U njoj on ismeva takvu poeziju. erotsko iskustvo dobija duhovni karakter.temom poezije. biti posvećeni Margeriti Navarskoj. koje se sve ulivaju u glavnu rečenicu koja ima upitni oblik. jer se ovde pojavljuje u svom etimološkom. kretanje koje započinje čulnim. Ideja koju pesnik spoznaje je ovozemaljska i čulna (Qu’en ce monde j’adore). Petrarkistička poezija doživljava svoj vrhunac četrdesetih godina XVI veka. ideja o lepoti vodi ka ideji o dobrom. sonet. Takođe se naslućuje tema pesničke besmrtnosti. Naš život je prolazan jer je u prolaznom telu koje je za njega samo tamnica u kojoj je zarobljena ljudska duša. već je na neki način izraženo mirenje sa tim svetom koji se pojavljuje u novom svetlu – on je preobražen iskustvom sa nebeskom lepotom. a pesnik teži tom oslobođenju. stvarnoj ili imaginarnoj. koja predstavlja parodiju na petrarkizam i platonizam. Etjen Žodel i svaka od njih predstavlja slavopojku jednoj gospi. I ovde možemo naći sve elemente platonizma i petrarkizma. Ovo je tipična platonistička slika. Tek u poslednjoj strofi vidimo da se on obraća ženi čija je lepota inkarnacija ideja lepote kojoj naša duša teži da se pridruži. U ovom sonetu Di Bele moli Ronsara da mu pomogne u njegovom pesničkom poduhvatu kako bi što bolje opevao biljku koju obožava i kako bi je izjednačio sa uvek zelenim 13 lovorima14. Što se tiče same strukture zbirke. Kasnije će se Di Bele vratiti petrarkizmu i platonizmu.20 Poslednji soneti (107-115) mešaju se sa hrišćanskim elementima. čulna ljubav postaje hrišćanska ljubav. Ovaj sonet predstavlja koncentraciju platonizma u 14 stihova. nakon njenog objavljivanja. Međutim. već samim redosledom pesama izražava svoje misli. U ovom slučaju to su reči idée i beauté. Kako bi bio zaboravljen bol koji stvara čulna vatra. koji će doći do izražaja i kod Di Belea. a sam sonet ocrtava uzlazno kretanje koje se završava u drugoj tercini gde duša gotovo dostiže ideju. U poslednja dva stiha opet nailazimo na opkoračenje koje ima efekat naglašavanja reči na kraju jednog i na i na početku drugog stiha. iako njegovoj pesničkoj osećajnosti odgovaraju petrarkizam i platonizam. Žbirke objavljuju Ronsar. posvećen je Ronsaru – šefu Plejade i simbolu uspešnog pesnika. Ova zbirka je imala velikog uspeha kod publike. U ovim sonetima. kretanje od čulnog ka duhovnom. Tu se ideja o lepoti izjednačava sa idejom o dobroti. 13 14 Uvek zelenim – pesnički besmrtnim Odnosi se na Petrarkine pesme posvećene Lauri . Ovde postoji niz kondicionalnih rečenica.

dok se drugi zove “Le Songe” i broji 15 soneta. jer su ovekovečeni pesmama. jer pesma počinje iznošenjem stava da je svet jedna tamnica. što je oksimoronska konstrukcija. On takođe ovde uvodi i jednu veliku romantičarsku temu – temu ruševina. a niz kontrasta i antiteza. Di Bele izražava svoj cilj.21 Ovakvo shvatanje ovozemaljskog sveta opisuje neku vrstu kruga. ostala je reka Tibar kao nešto što predstavlja tok vremena. međutim pretvara u osvajačku snagu. prikazan je kao potopljena lađa. •Les Antiquités de Rome Pesme iz ove zbirke datiraju iz rimskog perioda. sonetu Rim se poredi sa hrastom koji se osušio. U svom delu”Structure antropologique d’imaginaire” . Svaki sonet ima antitetičku strukturu. sonetu Di Bele nabraja različite veličine u Antici koje su ujedno i atributi starog Rima. Primetne su sličnosti u stilu između ove i zbirke “Olive”. Ono što nije 15 Le régime diurne de l’image et le régime nocturne de l’image . je besprekoran. U osnovi dela stoji antiteza. rimske kulture i savremenog papskog Rima. u pitanju su različiti vidovi pesničkog iskustva. Jedan poznati francuski kritičar Žilber Gadofr (Gilbert Gadofre) rekao je za ovaj sonet da je “mimeza idealnog” . Prvi deo nazvan je “Les Antiquités de Rome” i sadrži 32 soneta. kojim je Di Bele bio razočaran. već kontrast tame i svetlosti. značenje rimske imperije. ali ga ne opaža. Zbirka “Rimske starine” sastoji se iz dva dela. Rim se. Rim je postao plen vremena. Ono što Di Bele veliča nije Rimska imperija već duh antičke kulture. koji već u drugom sonetu upoređuje sa sedam svetskih čuda. Ceo sonet zasnovan je na antitezi koja je jedan od osnovnih elemenata petrarkističke poezije. Ova suprotnost se pojavljuje i na istorijskom planu. U sonetu nisu prisutne boje. Odnos između antičkog i savremenog sveta se pojavljuje kao negacija. U prvom delu to je kontrast između antičkog i sadašnjeg. U prvom sonetu on se obraća starim Rimljanima čiji pepeo leži u grobu. Ova antiteza razrešava se uzlaznim kretanjem. sonetu imamo trostruko poređenje – nabujali tok koji je presušio. papskog Rima. u 21. Iako su pesme iz obe zbirke pisane u isto vreme. u kome pesnik kaže da želi da izvadi iz groba trošne ostatke starih Rimljana. U njemu je prisutna arhetipska antiteza dana i noći. u 14. što dolazi do izražaja u poslednjem sonetu. Ta sličnost ogleda se u poređenju kao i u prikazivanju onoga što je predmet poezije. ali čija je slava još prisutna. a ova tema pada veličine provlači se kroz celu zbirku. sonetu takođe postoji trostruko poređenje – morski talas koji se razbio o stene. Reč Rim ima trostruko značenje. ali koje kasnije biva opustošeno. Do tada su soneti bili forma koja se koristila samo u ljubavnoj poeziji. U 30. odnosno suprotnost između želje za apsolutnim i života koji je u znaku relativnosti. osvaja svet i potčinjava ga. Ono što je posedovalo lepotu sada je ruševina.U 29. Taj osvajački pohod se na kraju završava padom i porazom. Prilikom Olivinog rođenja ujedinjuju se sile. kroz koje pesnik izražava svoju pesničku misao. Dugo su smatrane plodom pesničkog zanosa rimskom starinom. u 28. U trećem sonetu pesnik se obraća anonimnom šetaču koji traži Rim u Rimu. Sonet o ideji je svakako primer pesničkog savršenstva jer u njemu nema nijedne suvišne reči. U prvom sonetu. Od slavnih rimskih slavoluka ostao je samo kamen koji se pretvara u prah i pepeo. jer su tu sada samo ruševine. sonetu Rim se upoređuje sa zasejanim poljem koje se zeleni i koje će postati žuto. ali će ovde biti upotrebljeni za drugačiju tematiku. lav koji je ostario i mrtvi Hektor oko čijeg tela se junače plašljivci. Ponavljanje reči Rim ističe suprotnost između prošlosti i sadašnjosti. oluja koja prestaje i oganj koji se gasi. koje počivaju na antitezi dan i noć. a to je da opeva stari Rim. U 16. a tako i Rim postaje središte u kojem su se zbili svi vidovi moći. Žilber Diran (Gilbert Durand) izdvojio je dnevnu i noćnu kategoriju simbola15. odnosno antički Rim u savremenom. U jednom delu pesnik kaže l’obscure de notre jour. a završava se idejom o svetu u kome je moguće naći otelotvorenje ideja. a ono što ostaje predstavlja tok vremena.

i 9. Pesnik želi da nađe objektivan razlog za propast Rima. Jedna od njih bila je da na Ejatovoj gori poseje zube zmaja koje je morao da izvadi. koja se isto tako ruši i pretvara u prah i pepeo. Ovde je prisutan još jedan mit. U narednih 14 soneta pesnik pedstavlja šta je sve video u snu. Univerzalni smisao je smisao taštine ljudskog postojanja. koji simbolišu varvare. Soneti imaju binarnu strukturu. odnosno smenjivanje uspona i pada. ptici koja se rađa iz sopstvenog pepela. koji ih je uništio munjom i sahranio između Peliona i Ose. u 6. Rimska država počiva na zločinu. Drugi deo inspirisan je Petrarkinom 42. bratoubistvo. Kao što su se giganti pobunili. u 4. ispod kojeg se donosio ratni plen.Ta nesloga oslabila je Rim iznutra i dala podsticaja varvarima. trijumfalna kapija od slonovače. Ova tri simbola vezana su za temu oholosti i za kaznu bogova. tako su i rimljani pokušali da se uzdignu. suviše se približio suncu. U kasnijim sonetima pesnik govori o simbolima starog Rima. kristala. Njegova potraga bila je teška i da bi stigao do cilja morao je da savlada niz prepreka. biva ubijena od strane lovaca. pozivajući ga da posmatra svet. kao posledicu. a to je reka Tibar. zatim u 3. Kod njega iz zmajevih zuba niče nesloga. Rimsko carstvo je bilo žrtva sopstvene oholosti i preterivanja. Kada je ispunio zadatak iz zuba su iznikli naoružani vojnici koje je on morao da ubije. a vrline odletele na nebo. grđanski i osvajački ratovi.22 uništeno jeste duh starog Rima i antičke kulture. Ova struktura nagoveštava opštu istoriju sveta koja se uvek odvija od uspona ka padu i obratno. Ovde se ubacuje i mit o feniksu. Mit o Pandori vezan je za kažnjavanje. Pominje se hrast na kapitolu. Ova evokacija završava se u 15. koja je postojala i u prvom delu zbirke. Ovaj deo mita Di Bele je uzeo za svoje delo. ovde je prisutan hrišćanski motiv kazne zbog zločina. On smatra da ta propast nije posledica spoljašnjih. Ovo je nasleđeno od mita o Kainu koji je ubio svog brata Avelja. mit o argonautima. tačnije sa mitom o gigantima koji su želeli da se osvete i koji su se pobunili protiv Zevsa. u 10. Zevs je poslao Pandoru. a to je papski Rim. sonetu evocira se velelepna palata koja se ruši. Sada se javlja i tema novog Rima. koji je ubio Hidru. na obali Tibra. a koji biva uništen. Ta vizija je poetska. a takvi zadaci su uvek zamke. Orao se uzdigao previsoko. U 2. sa kutijom koja je sadržavala sve vrline i sva zla. Pesnik ovo povezuje sa antičkom mitologijom16. sonetu drugog dela koji nosi naziv “Songe-vision”. Naoružani vojnici pretvaraju se u simbol nesloge koja je rimsko carstvo dovela do propasti i do građanskih ratova. sonetu pominje orla. Ona se oglušila o Zevsov savet da ne otvara kutiju i sva zla su se razmilela po svetu. U 7. Oholost. vrstu zmaja. civilizacije koja je morala pasti pod naletom varvara. Ovim se ujedno nagoveštava istorija čitavog čovečanstva. sonetu. pesnik. alabastera. lepu i glupu ženu. vučica kao krvoločna zver. Poput apostola. Jazon je krenuo u potragu za zlatnim runom na lađi Argo. drugim rečima pesnik na ovaj način poetizuje istoriju. kanconom i uvodi nas u atmosferu biblijskog proročanstva. Anđeo nestaje i čitalac je posmatrač niza scena sa pesnikom koji takođe “posmatra” svoj san. Kada posmatramo zbirku u celini. Prisutna je antiteza: rimska moć je ono što je božansko. Kroz taj san ocrtava se ciklično kretanje. što je izazvalo bogove da kazne Rim tako što će u njemu posejati seme nesloge. Prisutan je i mit o Heraklu. a pošto je Romul ubio Rema. to je zato što u bledim duhovima i u prašnjavim ostacima vidi kulturu koju ništa ne može uništiti. koja predstavlja savršenu kulturu. znaci su civilizacije zasnovane na nasilju. Svaki od 15 soneta predstavlja pojavu i rušenje veličine. odnosno to ciklično kretanje civilizacije koja se uzdiže da bi potom doživela pad. Ovakvo kretanje vidimo i u samoj koncepciji zbirke. 16 Što je obelažje Plejade . Ako pesnik želi da ih izvuče iz groba. kao jedino što je ostalo od starog Rima. obelisk od dijamanata koji ruši oluja. vidimo isto. vidi anđela koji mu se obraća. Pojavljuje se i slika vode.sonetu vučicu. već unutrašnjih uzroka. a hrast pada. Dakle. jer svaka pesma pokazuje uspon i pad. zlata. Jupiterovu pticu.

Smatra se da deo “Regrets” sadrži prvih 130 soneta. Svoje delo Di Bele počinje kao Ovidijevo delo “De tristibus” Ova zbirka ima dvostruku inspiraciju – u prvom delu su elegične pesme. kao Odisej.23 Pesnik ne jadikuje nad prošlošću. on je skroman. na taj način pesnik poručuje da se nalazi na mestu na kome mu je hladno. tj. U jednom od uvodnih soneta Di Bele eksplicitno govori o svojoj poetici. a na to se nadovezuje slika Ovidija kao izgnanika i Odiseja koji je arhetip putnika. des armes et des lois. one koji su van svoje zemlje i izgnani su i na . On to nagoveštava time što svoju zbirku stavlja pod znak Ovidija. Ovde je reč o Di Beleovom boravku u Rimu. U ovoj zbirci sve se prenosi na istorijski plan. a u drugom satirične. Neki kritičari ovu Di Beleovu temu putovanja povezuju sa Fičinijevim predgovorom za Platonovu “Državu”. pun iskustva i mudrosti. na osnovu ovih njegovih težnji. Zatim se ovaj sukob vraća na lični plan. Ovaj kontrast hladnoća-toplina prenosi se i na lični plan. već u načinu na koji on odbacuje uzvišeno. kasnije će se videti da to nije tako. koja ih sadrži 191. Pun naziv ove zbirke glasi “Les Regrets et autres ouvres poétiques”. a on je priziva kao jagnje svoju majku. odnosno one koji su ostali u svojoj zemlji ili joj se vraćaju. a velike teme se odbacuju. Tek po povratku u Francusku. Di Bele se poistovećuje sa jagnjetom. To odgovara estetici satire koja govori o banalnim stvarima. U tom predgovoru Fičini deli ljude na heureux. koja odbacuje petrarkistički stil. putuje ili kao onaj koji osvoji runo. simbolom nemoćne i slabe životinje. date su i slike predela zimi. Njegova originalnost nije u korišćenju niskog stila. slike ravnice simbolišu ravan prostor bez skloništa. koji je i sam bio prognan.” Francuska za njega nije samo to. Najpoznatiji sonet iz ove zbirke je 9. Di Bele je došao na ideju da objedini veći broj soneta u ovu zbirku. a odnosi se na njegov nekadašnji život u Francuskoj i sadašnji u Rimu u kome se oseća loše. Ono što ih povezuje jeste tema putovanja. već otkriva puteve ljudske sudbine. nego i njegova majka koja ga je napustila. •Les Regrets “Les Regrets” je druga zbirka iz rimskog perioda. sonetu govori o povratku u Francusku i razočaranosti životom. O tome ima reči u 31. Glavna ideja koju Di Bele saopštava je da je sudbina Rima ujedno i sudbina čitavog sveta. nekadašnjeg i sadašnjeg. Javlja se težnja ka idealu koji predstavlja rimska kultura. a to je negativno iskustvo sa svetom. Ovo iskustvo stoji u antitezi – nakadašnje JA u Anžuju i sadašnje JA u Rimu. Di Bele i ovde navlači neku vrstu maske i to maske izgnanika. a zatim se vratio. Niski stil odgovara antipetrarkističkom stilu. sonetu “Heureux qui comme Ulysse…” : “Srećan je onaj koji. budući da on piše prema poetici satire. na malheureux. Iskrenost se ovde vezuje za određenu poetiku koja se suprotstavlja petrarkizmu. i da želi da piše o onome na šta ga podstiče njegov bol. mère des arts. Na prvi pogled. I jedne i druge su podređene estetici koja odbacuje pesničke ukrase odn. Postoji niz slika kroz koje se izražava ovakvo osećanje. nasuprot toplini Anžuja.Kroz sve maske u njegovim zbirkama provlači se jedno iskustvo. Međutim. Di Bele se u Rimu oseća prognanim. gde je izraz jednostavan. Antiteza je prisutna i dalje. Iz ovog soneta vidi se da Di Bele priželjkuje da se vrati kući. njegovi neprijatelji su vukovi. pa se ovde pojavljuje i tema izgnanstva. da među svojima proživi ostatak života”. U 130. Kaže da odbacuje imitaciju. a to je propast i prolaznost ovozemaljskih stvari. Sve to doprinosi slici dva suprotstavljena sveta. sonet u koem se on obraća Francuskoj sledećim rečima: “France.

Iz unutrašnjeg on se okreće spoljašnjem svetu. već i ostanak kod kuće.sonetu nabraja delove Rima koje podvrgava satiri: Vatikan. •PIERRE DE RONSARD• (1524 – 1585) Dela:    1550 objavljuje četiri knjige “Oda”. – zbirka “Continuation des Amours” . Vidi se suprotnost između bića i izgleda. kuće. Njegov san nije samo povratak. U pesmi “À une dame”.24 voyageurs. Najveće opasnosti koje su njemu pretile jesu Scila. Di Bele govori o junaku koga je nosila oluja. ali želi da se oproba i u nižem stilu. U srećnike bi spadao Ronsar ili Margerita Navarska. i kroz njeno veličanje on vrši neku vrstu izmirenja dvorske poezije i lične težnje idealu. koja je za njega nedostupna. pa čak i metafizičko značenje. . Pesnik sanja o idiličnoj sreći. Putovanje ima izvesno moralno. U 34. Di Beleovo putovanje je malheureux voyage i znači samoću i nesreću. jer predstavlja traganje za smislom života. Ovo je istovremeno i aluzija na jedno mesto u Odiseji. sa tom razlikom što se Odisej vratio. U druge dve tercine. Na tom putu prete razne opasnosti isto onako kao što su pretile i Odiseju. jer se čitava Francuska svodi na jednu pokrajinu. Sa njom se zatvara Di Beleov platonistički krug. Penelopinih prosaca. 1552. on ismeva petrarkistički prosede. Nasuprot njemu. U 35. banke u koje dolaze zelenaši. Tom svetu on suprotstavlja svet svog duha koji je otelotvoren u princezi Margeriti. a jedinu osvetu predstavljaju njegovi stihovi. sonetu. U 118. ona je svedena na dimnjak koji se puši. ta kuća je siromašna. i petu knjigu. Drugim delom zbirke dominira satira. a 1552. Postepeno se menja ton. sonetu imamo suprotnost mora i luke tj.. ali za njega ona predstavlja čitavu pokrajinu. Pesnikovo biće teži savršenstvu. Putnici su tragači i u ovu grupu Di Bele ubraja i sebe. posle dugotrajnih patnji. Haribda i nimfe. gde Odisej želi to isto. sonet uperen je protiv dvora i princeze Margerite. a putovanje je za njega negativna tema. licemerje. sonetu optužuju se kardinali koji su vlastoljubivi. Sva ta iskušenja Odisej je uspeo da pobedi. on sebe stavlja na brod koji propušta vodu. putovanje je manje izazov avanture. koja predstavlja drugi način neutralizacije patnje. za razliku od Odiseja. raspusnost.zbirka “Amours” 1554. Di Bele. ulice na kojima se vide kurtizane i stari Rim od koga ostaju ruševine. Ta želja provlači se do kraja prvog dela ove zbirke. odnosno spoljašnje raskoši i unutrašnje bede. Međutim. Sebe poistovećuje sa Odisejem jer su i jedan i drugi putnici. a čitavo selo na jednu kuću i to njegovu. ali on sam se oseća nesavršenim. one koji su izvan zemlje. ali koji se konačno vratio u luku odakle mirno posmatra svet. ova stilska figura naziva se sinegdoha. data je slika luke. tj. na francuskom dvoru nailazi na licemerje. licemerjem. sonetu kaže da je srećan onaj koji može da ostane kod kuće i da tu provede svoj život. Anžuj. Nasuprot opasnom moru. Ovde neguje uzvišeni stil (le style antiloque). Evocirajući Odiseja i Jazona. pa se lamentacija pretvara u satiru i porugu. čitav Anžuj na jedno selo. pesnik se pita “…Kada ću videti kako se puši dimnjak moje kuće…”. međutim. ali nisu osuđeni na večno progonstvo. vraća kući gde zatiče mnogo teških briga i nesreća. Pesnik ne daje detaljan opis kuće. pesnik je razočarani Odisej koji se. pa čak i ubistva. on govori o povratku kući. traganje za mudrošću i srećom. u nesrećike spadaju učesnici u rimskim ratovima odnosno neuki narod. koji predstavlja prividnu raskoš. U 80. pa je on heureux voyageur. koji se rešio briga. Satiri je najviše podvrgnut papski dvor na kome se nalaze svi poroci. U 38. U 30. on ne poziva na putovanje. Poslednji 61. a više izazov opasnosti. sonetu pesnik se konačno vraća kući. Za Di Belea. Platonizam i petrarkizam odgovaraju unutrašnjem svetu i usmerenosti težnje ka idealu. Rim je označen maskama.

kod učitelja Žana Doraa i gde stiče pravo znanje. Ovo nisu prve zbirke soneta u francuskoj književnosti. prošao je obred striganja. Ronsar je postao prvi dvorski pesnik za vreme vladavine Karla IX. a Dora postaje direktor Koleža Kokre (Collège de Coqueret). a sama oda sastoji se iz tri dela: strofe. – zbirka “Nouvelle continuation des Amours” 1555 – 1556. ali ne ubija. a druge dve u dvanaestercu. jer je sledeći kralj Anri III preferirao poeziju Filipa Deporta. Ronsar je pisao i ode po uzoru na Horacija. Sa odama. i 1552. već Ronsar koji je umeo da se nametne. Treća vrsta oda su ode pisane po uzoru na Anakreonta. a slavio je velikaše i kralja. tj. upamćena je ostala “Ode de Michel de l’Hospital”. naročito svojim odama. ali potvrđuju veliku popularnost ovog žanra. prolaznosti. Ronsar postaje paž. a potom kod Šarla vojvode od Orleana (Charles duc d’Orleans). epopeja po uzoru na Vergilijevu Eneidu 1578. su neka vrsta podražavanja inspirisana aleksandrijskim pesmama iz III veka. Ove celine odgovarale su horskom pevanju. uživao je veliki ugled. Ronsar je preuzeo taj grandiozni lirizam. Te pesme su uglavnom zaboravljene. godine umro Mele de Sen-Žele. ljubavi. godine. pa piše ljubavne sonete. Razlika je u tome što je kod Anakreonta Amor odnosno Eros vrhovni gospodar. koji je u to vreme radio na prevodu Horacijeve “Poetike”. ali ne Amor kao svemoćna sila. Ronsar i Antoan de Baif će tamo sresti i druge pesnike sa kojima će formirati Plejadu. – “Élégie. Pindarove ode su pevane. On. umire Lazar de Baif. Godine 1547. koji ga je kao svadbeni poklon dao svojoj sestri Madleni. stekao je ogromno priznanje i slavu. U svojim odama Ronsar se drži velikih antičkih uzora Pindara. To su bile prigodne pesme u kojima se slavi Anri II i prinčevi. do 1574. Tom prilikom on sreće Žaka Peltjea. a koje datiraju iz VI veka. pa ga Lazar de Baif odvodi na svoje imanje gde Ronsar uči sa njegovim sinom Antoanom de Baifom. koji je učestvovao u ratovima u Italiji. •Odes 1550. Godine 1543. To je bio grandiozni lirizam (na primer rat se prekidao zbog olimpijskih igara). To su lake i ponekad duhovite pesme (l’amour mouillé). Kao jedino rešenje ostaje mu sveštenički poziv. Njegov otac. mascarade et bargeries” 1560 – 1563. Zbog mesta u kom se rodio od ranog detinjstva zavoleo je prirodu. Ronsar stiče veliku slavu i postaje veliki pesnik. čija strelica ranjava. – angažovana poezija. Ronsar mu otkriva svoju ljubav prema antičkoj peziki i želju da objavi ode po uzoru na antičke pisce. “Discours” – “ Des misères de ces temps”. Bio je šef škole. već kao ljupko biće. Pesme koje Ronsar predstavlja kao Anakreontove. Godine 1544. “Remontrance au peuple français” 1574. međutim ne želi da se ograniči samo na taj žanr. Najpre je bio u službi kod prvog sina Fransoe I. ali mu to mesto nije odgovaralo. Prva zbirka je u desetercu. – četiri zbirke ljubavnih pesama “Sonetes pour Helène” Ronsar je rođen u mestu Vandomua (Vendȏmois). Nakon toga. već želi da se okuša i u niskom stilu. Horacija i Anakreonta. omiljenog pesnika Plejade. Govore o prirodi. Kada je 1558. a pisci aleksandrijskih pesama ga smatraju za “božanstvo budoara”. umire mu otac. Takve ode bile su bliže njegovom temperamentu. . Posle teške bolesti Ronsar ostaje skoro gluv. hteo je da ga pripremi za profesiju diplomate. smrti. vinskim pesmama. Ronsarovo delo je veoma raznovrsno. u zamku La possonière. U tim pesmama dominira Horacijeva deviza “Carpe diem”. koji je izvršio biskup Rene di Bele (René du Bellay). čiji šef neće biti Dora. – “La Franciade”.25       1556. antistrofe i epode. izgubio je taj položaj. Ronsar prati u Nemačku svog rođaka Lazara de Baifa koji mu otkriva rimsku književnost. koja je ubrzo umrla. Posle kraljeve smrti. čiji je glavni junak Amor. – “Hymnes” 1565.

Marija je bila mlada anžujska seljančica kojoj je Ronsar posvetio pesme iz druge dve zbirke. što se tiče Marije.1563 Discours su besede koje se vezuju za verske ratove do XVI veka. Ova epopeja pisana je po uzoru na Vergilijevu Eneidu. Zbirke su posvećene trima ženskim osobama – Kasandri. Neki pesnici. Jedan od njih svakako je pesnička ambicija.1556 U zbirci “Hymnes”. Ronsar se vraća velikim temama iz pindarskih oda. Pokušao je da napiše epopeju Franciade. Ostali razlozi zbog kojih je ova epopeja doživela neuspeh su sledeći:  Ronsar je bio lirski pesnik i nije imao dara za epsku poeziju. koja je udajom za jednog plemića postala nedostupna pesnikovoj ljubavi. te stoga nije mogla da zainteresuje narod. pa je objavio samo četiri pevanja. Ova zbirka ima poseban značaj budući da je to prva zbirka himni na francuskom jeziku. biografski elementi ni ovde nisu bitni. Astijenaks. a to je lak i pevajući stih •Zbirke ljubavnih pesama Ronsarovo možda najznačajnije delo jesu četiri zbirke ljubavnih pesama. imao je interes u vidu novčane pomoći. Kao što je to bio slučaj sa Delijom u Sevovoj zbirci “ Olive”. ukupno četrdeset pet soneta. To dolazi do izražaja u besedama “ Des misères de ces temps” i “Remontrance au peuple français” •Franciade 1574. To je jedan od razloga zbog kojeg je ovo delo bilo osudeno na neuspeh. Jelena je bila dvorska dama Katarine Mediči i Ronsar je i njoj posvetio pesme. među kojima je bio i Ronsar. I Ronsar je to osetio. Potom. Na kraju tu je i njegova sklonost ka uzvišenoj poeziji. Ronsar se oprobao i u pisanju epopeje. godine objavio je 4 pevanja. preživeo. Fransijada je pisana u desetercu. u kojima je objedinio dve tradicije.. i 1574. Postoji nekoliko razloga zbog kojih se Ronsar odlučio na pisanje himni. Hektorovu sestru. Discours su. Ronsar u ovoj odi prikazuje Astijenaksove pustolovine. Ronsar je želeo da bude prvi koji će to uraditi. Jedna je petrarkističko-platonistička tradicija koja se nadovezuje na kurtoaznu. Ona polazi od vrlo rasprostranjene ideje da je sin Hektora i Andromahe. To je učena legenda.. istraživači su pokazali da ih je bilo dve koje su mogle biti predmet . osetili su potrebu da se angažuju.  Fransijada je bila verna imitacija Eneide  Loš izbor teme koja nema korena u naciionalnoj tradiciji  Loš izbor metra. On je postao Frankus i bio je predak Franaka i Francuza. besede u kojima Ronsar govori o verskim ratovima. Mariji i Jeleni. od planiranih dvadeset četiri. Ipak. dakle. a druga epikurejska koja se poziva na Antiku i Horacija. Ovu lengedu nije izmislio Ronsar. On pledira za mir prikazujući sve užase koje rat nosi sa sobom. Ona predstavlja asocijaciju na Kasandru iz Trojanskog rata. On staje na stranu katolika i kritikuje protestante koje smatra glavnim krivcima sukoba. Prva zbirka posvećena je Kasandri Salvijati. •Discours 1560 .26 •Hymnes 1555 . Zbirka sadrži dve vrste himni:  Herojske ili pohvalne himne koje su upućene Anriju II  Didaktičke ili filosofske himne koje sadrže teme o životu i smrti uz česte mitološke evokacije i uz mešanje paganskih i hrišćanskih motiva I himne doprinose Ronsarovoj slavi i utiču na to da ga mnogi smatraju pesnikom-filosofom. On ovde istupa kao patriota koga boli činjenica da njegov narod vodi bratoubilački brat.

Ovde Ronsar evocira Herkula. odnosno u načinu na koji se ispoljava lični doživljaj. već Mariji de Klev (Marie de Clèves. a koja je umrla od kuge. petrarkističko–platonističke i kurtoazne. On pati dvostruko. Krajem XVI veka Petrarka ponovo stiče popularnost. već se ona odlikuje i čednošću i ima moralnu vrednost. Pišući svoje ljubavne sonete. čas mu se krv ledi u žilama. •Prva zbirka “Amours” iz 1552. čas gori. koju je Ronsar voleo. Pesnici toga doba želeli su da slede antičke uzore.njegovo pesničko stvaralaštvo se drži određenih shema koje su bile prihvaćene. jer ga ona uzdiže. a koji izražavaju neoplatonističko shvatanje ljubavi. Tu mitološku . Ona je umrla u dvadeset prvoj godini. Ronsar se služi i nizom petrarkističkih antiteza. Pesnik zbog toga pati. Glavni uzori ipak su Petrarka i Bembe. a bila ljubavnica Anrija III. poput prokletnika u Danteovom paklu. već biti bolji od drugih. kao i neke mitološke aluzije. jer se ubrzo ukazuju dva moguća puta. a osmeh “dušu do zvezda iznosi”. Petrarka je opevao svoju ljubav prema Lauri. Na primer u 87. ukrao vatru od bogova i darovao je ljudima. princesse de Conde). a pesnikova duša želi da se oslobodi telesne ljušture i da se vine u božansku lepotu. a sledećeg dana bi se ponavljala ista situacija. koji je svoj izraz našao u Di Beleovoj pesmi “À une dame”. platonističke i neoplatonističke teme. po grčkoj mitologiji. a krajnja lepota je ona koja se poistovećuje sa dobrim. Osim toga ove epikurejske pesme su bile i izraz antipetrarkizma. U prvim ljubavnim pesmama 172. Čak su i sama osećanja bila određena društvenim pritiskom koga on nije bio svestan. koja pogađa iznenada i ne zavisi od volje. ona ga odbija. ljubav koja ne može da se ostvari . To su opšta mesta. na prvom mestu. ima potrebu sa se izrazi. Di Bele i Ronsar sledili su određenu estetiku koja je bila svojstvena XVI veku. Na petrarkističku tradiciju nadovezuje se mitološka evokacija i humanistička erudicija iz koje ona potiče. Ovo je tzv. Prometej je. Naime. već unutrašnje strukture. ali ne zauvek. što su i radili i priznavali. Svakog dana orao je dolazio da mu kljuje utrobu. pa u jednom od soneta za Jelenu kaže “Cueillez dès aujourd’hui les roses de la vie. Ljubav se sublimiše. kao uostalom i u Di Beleovoj zbirci “Olive”. On nalazi lepotu materjalizovanu u ženskom telu. a drugi je pokušaj da se savlada prepreka. Pogled voljene žene izjednačava se sa Amorovom strelicom. Što se tiče mitoloških evokacija. Cilj nije bio biti originalan.sonetu poredi glas žene sa Orfejevom pesmom. prisutan je mit o Prometeju. pojmovima i slikama koje su u to vreme bile deo dve tradicije koje su vladale. Ronsar se služio rečima. On se nada da će se ljubav ostvariti i strahuje da neće. ali postoji i niz drugih slika. To je. je me tais et je supplie…”. O tome on kaže: “…J’espère et je crains. Pošto je udata za drugog. U prvoj zbirci “Amours”. a koje nalaze izraz u njegovom delu. Soneti o Marijinoj smrti nisu posvećeni toj Mariji. koju je sreo na Veliki Petak. antičkog junaka. sonet podseća na Di Beleov sonet “Ideja”. zatim ta ljubav nailazi na odbijanje i prelazi u zonu snova. Želi da prevaziđe neostvarivost. ali uprkos tome u njoj nailazimo na veliki broj sladostrasnih i raspusnih pesama. Njihova originalnost nije se ispoljavala na nivou spoljašnje. Oči voljene žene su dve zvezde. Bogovi su ga za kaznu prikovali za stenu. Ronsar sledi svoju tradiciju . odnosno uzdizanje na plan imaginarnog iskustva. dok ga nije izbavio Herkul. vrat joj je beo kao slonova kost. On poredi ljubavne patnje sa Prometejevim patnjama i kaže da mu patnja razdire grudi kao orao. unutrašnja antiteza. Kasandru priroda nije obdarila samo fizičkom lepotom. Rane bi preko noći zarasle. Prometej je podnosio muke. nalazimo sve velike petrarkističke. Polazna tačka je želja za ostvarenjem ljubavi. ali ima i potrebu za ćutanjem.27 pesnikove ljubavi. Prvi je sublimacija.” – “Berite danas već ruže života”. godine sledi petrarkističku i neoplatonističku tradiciju. Česte su metafore vezane za drago kamenje. lice joj je ruža. sina Zevsa i Alkmene. on pokušava da osvoji predmet svoje ljubavi. a to je pisati o onome što je već poznato. a njen pogled sažiže pesnika. poluboga. koji je i naručio te pesme od Ronsara. Na francuski petrarkizam i platonizam uticao je još jedan Italijan – Marsilio Fičini koji je napisao komentare na Platonovu “Gozbu”. ali istovremeno voli svoju patnju. Ronsar ne odustaje kao Di Bele. Takva lepota postepeno se uzdiže ka idealnoj lepoti koja se poistovećuje sa Bogom.

Ovde dolazi do izražaja dvostruka simbolika vatre. Priroda je posmatrana kao ideal kome treba težiti. već na slici života i mladosti. shvatanje da sada treba da se beru ruže života. već Marija. 24. a druga je tema besmrtnosti. U 35. U zbirci “Sonnetes pour Hélène” imamo novi motiv. Cela pesma je složena komparativna rečenica. sveža. Čovek je shvaćen kao dete koje živi u okrilju Boga . Najveći broj soneta prožet je epikurejizmom. on uvodi niz slika ruže. kako kaže. a njegova deviza postaje Horacijevo “Carpe diem”. a ne u nekom drugom svetu i na nekom drugom mestu. Poezija će ovekovečiti i nju kao temu i njega kao autora. puna života i živi u prirodi. Vatra je oganj ljubavi i instrument očišćenja. •U Ronsarovoj poeziji prisutna je tema prirode. Renesansa je doba otkrivanja novih svetova. Ljubav je često vezana za prirodu. Marija nema onu krhkost dvorske dame. Dominantne teme su vernost. jer stihovi ovekovečuju. Priroda je skup nepredvidljivih oblika i dobija značenje sama po sebi. koje bi. a to je prisustvo starosti. pa se dovodi u pitanje autotitet katoličke crkve. Prva dva stiha posvećen su Marijinoj mladosti i lepoti. Međutim pesniku je bilo nemoguće da ostvari telesnu ljubav. međutim pesama koje su posvećene baš prirodi.” U srednjem veku postojala je vertikalna koncepcija prirode. ali i obnavljanja. ako ne liči na prirodu koju su stari smatrali lepom samo zato što je nestalna i nepromenljiva u svojim savršenstvima. Jedna je “carpe diem”. Pesnik uvodi dve teme. Ideal kome on teži nije platonistička ideja. on šalje buket cveća svojoj dragoj. uvenulo da ga nije ubrao. U “Sonetima za Jelenu” vraća se platonizmu. On ne želi da napusti telesno jer je telo povezano sa duhom i čini celinu sa njim. a jedan njenoj smrti. San o sreći dolazi do izražaja u “Sonetima Mariji”. i koji je dobio razum što ga čini superiornim u odnosu na druga bića. Kroz veličanstvenost prirode nazire se božja moć. obična seljančica. Međutim i ovde ima odbijanja. Ronsar želi da nađe sreću na zemlji. Ovde Ronsar unosi realističke elemente. koja je simbol mladosti i njene prolaznosti. Umesto vertikalne. gde se pesnik udaljava od platonističkog i vraća se antičkim uzorima i aleksandrijskoj tradiciji. Pesnik poziva voljenu ženu da odgovori na ljubav. želju da ostvari ljubav. vrč mleka i korpu cveća kako bi i tamo bila ruža. sonetu zbirke “Continuation des Amours”. ona je rumena. Međutim. pojavljuje se . a taj poziv na ljubav on povezuje sa svešću o prolaznosti. gorda ratnica iz Ilijade. On prekriva njen grob cvećem i maskira smrt životom. Ronsar nije imao pasivan odnos prema životu i osećao je želju za telesnim posedovanjem. Posle njega dolaze životinje.oca i majke – Prirode. Ona nije više Kasandra. žena koju voli. Time što povezuje temu ljubavi i temu prolaznosti. ljubav i ljubavne patnje. U doba renesanse ta koncepcija se menja. naročito među odama. Pesnik se dakle suprotstavlja smrti. vezana je za prirodu. pa biljke i na kraju kamenje.28 evokaciju on pretvara u simbol vatre. dok je u odnosu na Boga sićušan. već jedinstvo duše i tela. Sa temom ruže povezana je i tema smrti. Ronsar se ovde ne zadržava na slici smrti. a to je suprotstavljanje neumitnoj fatalnosti. sonet započinje slikom Jelene u budućnosti. To su soneti u kojima joj on preporučuje da odgovori na njegovu ljubav. hrišćanstvo gubi apsolutnu vrednost jer se razjedinjuje. On želi da očisti dušu od telesnog i poziva se na mit o duši i na mit o Herkulu. U toj koncepciji postoji hijerarhija. Prvo mesto zauzima čovek koji je stvoren po uzoru na Boga. Sastoji se iz dva katrena i dve tercine. recimo Marija. budući da je pripadao svešteničkom staležu. Ronsar o tome kaže: ” Nijedna poezija ne može se smatrati savršenom. Ronsar želi da savlada otpor voljene žene i da je osvoji. vidimo da pesnik više ne pokušava da dostigne predmet ljubavi tako što će se uzdići do ideje. On pokušava da pobedi svest o smrtnosti. Ovde Ronsar napušta uzvišeni stili i približava se niskom stilu ( beau style bas). U dvema tercinama govori o tome kako odlazi na Marijin grob i nosi joj posmrtni dar. Ruža je vegetalni simbol. Težnja ka jednostavnosti vidi se i u imenu žene. Potrebno je uhvatiti trenutak i ovekovečiti ga. Na ovu težnju nadovezuje se tema smrti. Ima. Evocirajući temu prolaznosti. Ona će ostariti i živeće jedino kroz njegove stihove.

. • II razdoblje Ovo razdoblje traje od 1540. Kako je geocentrični sistem zamenjen heliocentričnim sistemom. vene su reke. Priroda je nastanjena muzama kao simbolima inspiracije. U prvom planu je raznolikost pojava kao i to da duh nije superioran u odnosu na materiju. Renesansni čovek više je okrenut svetu prirode. ona budi osećanje spokojstva i svežine. Ova angažovana poezija. pesnik opeva izvor. godine. a koju je on video kako se seče. gde se priroda posmatra kao nešto što je prožeto univerzalnim duhom. najpre u Lionskoj školi. do 1547. Paganska koncepcija sveta vodi grčkim mitovima: nimfe i satiri nisu samo mitološka evokacija. kada Anri IV donosi Nantski edikt. Vezuje se za verske ratove koji se vode sve do 1598. Na grčko–antičku tradiciju nadovezuje se neoplatonistička tradicija. naslednika Velikih retoričara. a obeležava ga afirmacija novih tendencija. do 1560. a potom i u okviru Plejade koja svoje delovanje započinje 1549. Ta priroda nije predstavljena kao uzburkana već kao mirna i idilična. koja postaje odjek zbivanja na prostoru Francuske. u okviru platonizma i petrarkizma. Leonardo da Vinči je posmatrao prirodu . godine. poredio prirodu sa živim bićem čije su kosti stene. objavljivanjem svog Manifesta. na prvom mestu zakon održanja vrsta. posvećena je šumi koja se nalazila u pesnikovom rodnom kraju. U prvi plan stavljaju se zakoni same prirode. kosa šume. dok u renesansi ona postaje aktivni činilac i dobija značenje sama po sebi. To je izraz panteizma. godine. Ovo je period angažovane poezije koja predstavlja sintezu paganskih i hrišćanskih težnji. To je izraženo i mitološkim evokacijama. što se vidi i u književnim delima. Jedna elegija pod nazivom “Contre les bûcherons”. Ovo možemo vedeti i u Ronsarovim “Odama”. a disanje plima i oseka. menja se sama koncepcija vasione. U odi “À la fontaine Bellerie”. otelotvorena je u Agripi D’Obinjeu. na primer. U srednjevekovnoj književnosti priroda je bila samo dekor. Poezija ovog perioda velikim delom se vezuje za srednjevekovnu tradiciju i u znaku je Klemana Maroa. Pesnik oseća na samo život životinja i biljaka već i nežive prirode. •P O E Z I J A X V I V E K A• U razvoju poezije XVI veka mogu se razlikovati tri razdoblja: • I razdoblje Ovo razdoblje vezuje se za doba vladavine kralja Fransoa I i okvirno obuhvata period od 1515. U doba renesanse priroda postaje “kći Lukrecijeve Venere”. Ne treba se odricati telesnog zadovoljstva u ime duha. • III razdoblje Ovo razdoblje počinje šezdesetih godina i traje sve do kraja veka.. nego i personifikacija živih sila u prirodi.29 horizontalna koncepcija prirode. što znači da su svi elementi ravnopravni. Priroda je prožeta životom i nekim duhom – spiritus mundi.

ali je zato bio veoma cenjen. On traži da se ljudi vrate izvornom tekstu Svetog pisma. teoretičara i crkvenog reformatora. Dvorski pesnici povlačili su se iz krvave realnosti u nestvarni svert svoje poezije. njegova slava je sve više rasla.Verski sukobi ostavljaju trag i na književnosti. Zvono sveta kao i Blez de Monlik koji govori o toku verskih ratova u svom delu “ Commentaires”. Često je posećivao salone i sve u svemu uživao u dvorskom životu. Gijom de Salist. poput Ronsara. Uticaj protestantizma oseća se i kod Klemana Maroa čiji prevod Psalama crkva takođe osuđuje. Lefevr d’Etapl jedan je od pisaca u čijem se delu vidi uticaj protestantskih tendencija. Pod uticajem d’Etapla bila je i Margerita Navarska koja takođe naginje evangelizmu. utemeljivača protestantske doktrine u Francuskoj. Delo je prvo napisano na latinskom da bi ga 1541. godine dolazi do punog izražaja.30 U vreme verskih ratova francusko društvo nalazilo se u velikoj krizi. su na strani katolika. ona tek nakon 1560. To je laka i ljupka poezija koja nastavlja ljubavnu tradiciju u petrarkističkom i platonističkom duhu. Kalvin preveo na francuski pod nazivom “Institution de la religion chrétienne”. Mada se njegove pesme pojavljuju u vreme . napisanom po uzoru na Cezarova dela Comentario de bello gallico i Commentario de bello civico Na strani protestanata su Agripa d’Obinje. godine Kalvin piše teološko delo “Institutio christiane religionis” u kome izražava svoj pogled na religijski kalvinizam. Neki pisci. Na strani katolika su takođe i Bonaventur de Perje koji 1537. očigledno inspirisana evangelističkim idejama. Posle smrti dobio je nadimak le prince des poètes. Neka njena dela. Glavni predstavnik ovakve poezije bio je Filip Deport. Međutim. piše delo “ Cimbalim mundi” tj. Prevodilac biblije. Pesnik Malerbe će kasnije obnoviti sećanje na njega tako što će napisati komentare na njegovu poeziju. Odlike Deportove poezije Deport se trudio da ugodi velikašima. Mada je kriza postojala i ranije. kod izvesnog broja pesnika ne postoji reakcija na društvene događaje i oni predstavljaju tradiciju dvorske poezije. poput “Miroir de l’ âme pêcheresse”. Bio je glavni dvorski pesnik. godine “Amours d’Hippolyte” Filip Deport je predstavnik dvorske manirističke poezije. Nije bio naročito veliki pesnik. Bila je namenjena dvorskoj publici za koju je poezija prijatna zabava koja upotpunjuje dvorski život. On prema verskim sukobima zuzima aktivan odnos. Pod uticajem humanizma i evangelizma počinju da se prevode antička dela. 1536. Zaboravljen je ubrzo nakon smrti. te piše svoje delo Discours u kome nastupa kao rodoljub koji pledira za mir. Nakon objavljivanja dve zbirke pesama. Većina pesnika druge polovine šezdesetih godina neguje elegantni petrarkizam. Na drugoj strani imamo angažovane pesnike na koje verski ratovi utiču i ostavljaju traga i u njihovim delima. što je do tada bilo Ronsarovo mesto. U velikoj meri je podražavao druge pesnike. Uticaj protestantizma na književnost vidljiv je i kod Kalvina. Di Bartas. Ta težnja je ujedno i opšta renesansna težnja koja se vezuje za humanizam. iako je njegova poezija daleko slabija od Ronsarove. bivaju osuđena od strane Sorbone. •PHILIPPE DESPORTES• (1546 – 1606) Njegova dela su zbirke ljubavnih pesama: “Amours de Diane” iz 1576.

Ovu konverziju mu D’Obinje nikada nije oprostio. žena ovde nije izmišljena. sestričinu Ronsarove Kasandre Salvijati. išao je u suprotnom pravcu u odnosu na pesnike Plejade koji teže da obogate francuski jezik. nakon Bartolomejske noći 1572. Međutim javljaju se i novi elementi. Ovi novi elementi imaju više uzroka:  D’Obinjeov temperament  Njegovo lično iskustvo  Samo vreme u kome je živeo. glavna prepreka bila je religija. Anri je bio prisiljen da primi katoličanstvo kako bi bio krunisan za francuskog kralja Anrija IV (Henri IV). njegova ljubav prema njoj. deo . Želeo je da joj ugodi. otac ga je zakleo da ih osveti. i pesnička tradicija. Ova ljubav nije mogla da se ostvari. tada je sa ocem krenuo u Pariz. grčki i hebrejski. Kada je imao devet godina. Naime. a drugo epsko. boreći se i objavljujući pamflete protiv katolika do kraja života. Tom prilikom. Bio je vrlo isključiv čovek i fanatično je branio stvar protestanata. • A G R I P P A D’ A U B I G N É • (1562 – 1630) Napisao je dva značajna dela. A ako je i pominjao rat. koja je odgovarala dvorskom ukusu. On je vratio u modu rafinirani i blagi stil italijanskog neoplatonizma. Majka mu je umrla na porođaju. za razliku od mnogih drugih platonističkih zbirki. Glavna odlika njegove poezije je rafiniranost. Od svojih prethodnika izdvaja se po težnji ka jasnoći. gde ostaje do smrti. pa je vršio izbor u poetskoj tematici. godine morao je da pobegne u Ženevu. U skolpu razvoja francuske književnosti. Poezija Filipa Deporta imala je velikog uspeha i uticaja. on se pojavljuje kao preteča preciozne književnosti XVII veka. 1620. tj. za koji je ova situacija savršena. mada je kasnije u više navrata boravio na dvoru. a to su opsesija krvlju i smrću.31 najkrvavijih verskih sukoba. Deport to nijednom rečju ne spominje u svojim pesmama.Les ecatombes de Diane 2. godine Agripa D’Obinje imao je buran život budući da je i sam bio učesnik verskih ratova. to je bilo da bi ga uporedio s ljubavlju. Njegovu poeziju karakteriše i odsustvo pesničkog programa (doktrine). deo . Bio je verni drug Anrija Navarskog u njegovoj borbi za presto. i dok su prolazili kroz šumu Amboaz (Amboise) otac mu je pokazao glave protestanata ubijenih u nedavnom sukobu sa katolicima. pa brigu o njemu preuzima otac. desio se događaj koji će ga obeležiti za ceo život. verovatno zato što nije bio šef nijedne škole. Još kao dete naučio je latinski. godine  zbirka ljubavnih pesama “Le printemps” objavljena 1884. Zbirka se odlikuje živošću i svežinom slika koja podseća na svežinu pesnika Plejade. doba verskih ratova . U pesmama se mešaju dva elementa: stvarnost. To su:  poema “Les tragiques” iz 1616. Međutim. Deport nikada nije imao takvih ambicija. godine.Stances 3. tj. Rođen je u plemićkoj protestantskoj porodici koja je mnogo pažnje posvećivala obrazovanju i kulturi. ali nažalost ubrzo biva teško ranjen. Iz D’Obinjeovih memoara saznajemo da je bio zaljubljen u Dijanu Salvijati. deo – Odes Glavna tema ove zbirke jeste ljubav koja se odvija po petrarkističko-platonističkoj šemi. petrarkističko-platonistički manir. Počeo je da se bori vrlo rano. od kojih je jedno lirsko. što je i logično budući da je pisao za dvorsku publiku. •Le printemps Zbirka pesama Le printemps sastoji se iz tri dela: 1.

ali pošto se u letu odviše približio Suncu. kao novi element. Kada je u pitanju žanrovsko određenje ovog dela ono se najčešće svrstava u epopeju i predstavlja jednu od retkih epskih tvorevina XVI veka koja nije zaboravljena. koji hrišćani nalaze u Knjizi otkrovenja. smrt je tu više metafora odn. u predgovoru. budući da u njoj D’Obinje izražava svu svoju žestinu. Naime u baroku će u modu ući pretvaranje ljubavnog očajanja u smrt. On unosi i izvesne modifikacije u petrarkističko-platonističku šemu ljubavne poezije. ubijanja i smrt dobijaju gotovo apokaliptični vid. zbog verskih ratova. smrti.32  Ovim elementima nagoveštava se barok koji će biti opsednut smrću i u kome će se smrt konkretno pojavljivati. rečito ćutanje i sl. pomoću krila napravljenih od perja i voska. spasao se sa ocem od ropstva na Kreti (Kritu). a to je kontrast dobra i zla. Boginja Dijana je. Nju možemo posmatrati kao poetizovanu istoriju jedne epohe. hiperbola za patnju. poziva na antičke pisce i određuje epopeju kao delo odn. koji je prouzrokovala nestabilnost sveta. U konkretnom slučaju javlja se antiteza slasti.. Pored smrti. između prokletstva i prihvatanja istog. Bio je Dedalov sin. a ipak oba pojma stoje jedan pored drugog i vezuju se u jedan pojam. javna tajna. D’Obinje ovu temu tretira indirektno time što slavi volju i duhovni uzlet. Ronsar se. ali i boginja noći odn. 18 Oksimoron je duhovita besmislica. Taj kontrast se na izvestan način odnosi i na ime voljene žene koja se zove Dijana. naime. i gorčine zbog odbijanja predmeta ljubavi. najčešće prikazivana kao ratnica. Sam platonizam kod njega postaje slavljenje jedne beznadežne ljubavi i afirmacija jake volje. pametna budala. . Ideja smrti pojavljivala se i ranije u petrarkističko-platonističkoj poeziji. nemi glas. Međutim ona ne odgovara u potpunosti određenjima epopeje koja su definisana u predgovoru za Fransijadu. sveta u kome nasilje. ona je istovremeno i boginja dana. a patnja se još više povećava u trenutcima odsustva voljene žene. smrt je konkretna. rezimira njegovu unutrašnju protivrečnost i nagoveštava jedan drugi kontrast koji će doći do izražaja u njegovoj poemi. Svoju ljubav pesnik čak i u retkim trenutcima sreće doživljava kao nemir. koji simboliše veliki uzlet posle kojeg sledi neminovan pad. Ovde je uočljiva stilska figura oksimoron. gde pesnik neprekidno umire i ponovo se rađa. npr. •Les tragiques Ovo je jedna duga poema koja ima polemičko obeležje. pojavljuje se i slavljenje smelosti i hrabrosti kroz evokacije Ikara17. proizvod 17 Ikar je lik iz grčke mitologije. Ova tematika smrti. napadajući katolike. bila je izraženija u Francuskoj nego u Italiji. Ovaj apokaliptični vid još viš će doći do izražaja u poemi “Les tragiques”. Kod petrarkista ova antiteza je bila izražena i idejama slatkog otrova i kroz kontrast belog i crvenog. ali kod njega su one izraz njegove unutrašnje protivrečnosti između žestine i razneženosti. krila su mu se otopila i pao je u more. uzrokovane osećanjem ljubavi. Kontrast belog (koje simbolizuje lice gospe i svu lepotu kojoj pesnik teži) i crvenog (koje simboliše prolivanje krvi i patnju). Tome je odgovarala petrarkistička antiteza slatkog i gorkog. Nasuprot tome u poeziji s kraja XVI veka. D’Obinjeova poezija je izraz egzistencijalnog nemira pesnika sa početka XVI veka.18 koje je bliska samoj njegovoj ličnosti. misao koja na prvi pogled sadrži u sebi neku protivrečnost. Ove slike nalazimo i kod D’Obinjea. ovo delo po svojoj književnoj vrednosti prevazilazi prigodna dela D’Obinjeovih savremenika. Međutim. koja ne vodi njenom ostvarenju. Pored polemičkog obeležja. uz to Dijana je i boginja lova.

on prikaziuje njihov stoicizam i hrabrost u podnošenju tih nepravdi. Bartolomejska noć koja se odigrala avgusta 1572. ali nema gde da se sakrije. Jedan od primera Božje osvete jeste sudbina koja je snašla Kaina. ovo se odnosi samo na vremenski udaljenu istoriju kako bi pesnik mogao da koristi događaje po svojoj volji. odn. Suprotno tome. usijana mržnja koju pesnik oseća i iskaljuje prema katolicima. nedaće) D’Obinje ovde prikazuje bratoubilački rat. već kroz satiru uperenu protiv dvorskog licemerstva. U ovom pevanju prikazano je njihovo mučenje i spaljivanje.pevanje – LES FERS (Mačevi) Naslov ovog pevanja odnosi se na mačeve koji prolivaju krv. Sadržaj epopeje: Epopeja se deli na sedam pevanja (sept chants). godine.pevanje – LA CHAMBRE DORÉE (Pozlaćena soba-sudnica) U ovom pevanju pesnik izražava svoj stav da u sudstvu. koji predstavlja protestante. Za razliku od ovih prvih pet pevanja. U ovom pevanju prepliću se biblijske evokacije i stvarnost. protestante. Međutim. kažnjen je tako što je prinuđen da večito beži od samog sebe. umesto pravde. koja su mahom okrenuta negativnim stvarima. caruje nepravda. jednog zlog koji predstavlja katolike i zove se Sava (Eso) i drugog dobrog koji. nevolje. lomače) Reč je o lomačama na koje su slani protestanti.33 fikcije koje se može nadahnuti legendama i istorijom. koji je ubio svog brata Avelja. jer ga . laskavih dvorana. Pesnik i ovde izražava svoje ogorčenje. 6. Prva je besna. ali najviše strada majka. 5. U ovom pevanju prikazano je i najveće krvoporoliće. Katarine Mediči i njenih sinova Karla IX (Charles IX) i Anrija III (Henri III). 3. Kain. poema “Tragični” inspirisana je savremenim događajima – verskim ratovima. od kojih svako ima svoj naslov. Sa druge strane. Uprkos svemu ovome. okomljuje se na špansku inkviziciju koja nevine ljude.pevanje – PRINCES (Vladari) Ovo pevanje prikazuje život na dvoru. D’Obinje smatra da je krivac za sve Katarina Mediči. Oni se medusobno tuku. a da to ne vređa osećanje verodostojnosti kod publike. Sa naročitom žestinom. pred kojim izražava svoje zgražavanje.pevanje – MISÈRES (bede. koju naziva biblijskim imanom Jezabelja (Jesabelle). 1. 4. a duga je veličanje protestanata i njihovog mučeništva. Pesnik naglašava kako ni žene ni deca nisu bili pošteđeni stradanja. Te primere nalazi u bilbliji. poema “Tragični” nije ni pamflet. Ona predstavlja jedno angažovano i polemičko delo u kome pisac brani stav protestanata. već se žanrovski određuje kao epopeja. šalje na lomaču. 2. poslednja dva pevanja su neka vrsta odmazde i svođenja računa. a zove se Jakov (Jacove). D’Obinje prikazuje niz primera Božje osvete tokom istorije čovečanstva. Francuska je prikazana kao majka koja na svojim grudima nosi dva brata blizanca. Pesnik nastavlja da prikazuje ova krvavljenja i u taj prikaz unosi realizam koji često ide do naturalizma.pevanje – VENGENCES (Osveta) Ovde se misli na Božju osvetu koja je od pradavnih vremena stizala one ogrezle u zločin. Zli brat stalno juri izgladnelog Jakova i otima mu majčinu dojku. koji su bili veliki protivnici protestanata. ali ne više kroz realistične opise patnji i stradanja. ni hronika.pevanje – LES FEUX (Vatre odn. Ovde je data slika Francuske koja krvari. tačnije u savremenim događajima nalazi projekciju nekih biblijskih zbivanja. U ovom delu preovlađuju dve glavne teme.

1578. U ovoj zbirci nada za pobedom izražena je sa mnogo više optimizma. to oko je Kainova savest. u kom dobri bivaju nagrađeni. Kroz ovih sedam pevanja naslućuje se izvesno kretanje. dok u ovom oni stradaju. Ta crvena boja ocrtava se na pozadini od crne boje. lomače. To nam pokazuje da stvarni događaji predstavljaju odraze dubljeg sukoba koji prevazilazi ljudsku istoriju. jer D’Obinje veruje u pozitivno razrešenje na onom svetu. besmrtnosti duše. •SEIGNEUR DU BARTAS• (1544 – 1590) Du Bartas je. . te je zbog toga ovo delo epopeja. gde je predstavljen mučni hod čovečanstva kroz vekove. pakao i greh. ali tek u onom životu. a izražena je kako Biblijskim. To je boja krvi. Crvena boja predstavlja krv protestanata koji su dobri jaganjci i imaju belo runo koje simboliše nešto čisto i nevino. kao i oštru satiru uperenu protiv dvora i sudstva. Sa jedne strane. to je sukob koji razdire čitavo čovečanstvo – sukob dobra i zla. Sledeća tri pevanja sve više se okreću problemima spasenja. čovek se sukobljava sa silama koje ga prevazilaze i tada on gubi. Za D’Obinjeja inkarnaciju zla predstavljaju katolička crkva i vladarska moć. a sa druge strane. raju. koje će biti tako strašne da će poželeti da umru. relativni optimizam. Toj dvostrukosti odgovara i sam naslov – “Tragični” kao antički tragični junak. iz svoje zbirke La légende des siècles. On vodi ka pobedi dobra nad zlom. 7. o smrti. patnja protestantima otvara vrata raja obasjanog blistavom svetlošću i belinom. Stravični događaji uključuju se u mitsku dramu kao sukob dobra i zla. U njemu ocrtava etape stvaranja sveta onako kako se one pojavljuju u biblijskoj Knjizi 19 Eshatologija je učenje o poslednjim svarima.34 svuda progoni jedno oko. mada je i on kasnije prihvatio katoličanstvo. Sa druge strane. Ovaj drugi plan je plan koji sledi hrišćansku tradiciju čiji je izraz Biblija. eshatološkim problemima. odn. inspirisan biblijom. koji se odvija kroz sukob dobra i zla. o smaku sveta. Crvena boja odn. Na suprotnom kraju je bela boja.pevanje – JUGEMENT (Strašni sud – Jugement dernier) Ovo poslednje pevanje predstavlja evokaciju Strašnog suda kada su svi zli osuđeni na večno prokletstvo i patnje. svi vladari bili su katolici osim Anrija IV. godine napisao delo “La semaine ou La création du monde”. Taj sukob je dvostruk. paklu i sl. on postoji u svakom čoveku koji je neprekidno rastrzan između greha i težnje za savršenstvom. Ovde imamo tzv. Ova epska poema istovremeno se odvija na dva plana:  na planu ljudske istorije (verski ratovi) i  na planu perspektive večnosti (suspetia aeternitatis). boja vatre. Ovi primeri D’Obinjeu služe da pokaže kako će sve zločince u savršenom svetu stići zaslužena Božja kazna. a razrešavaju se na nadljudskom planu. U svakom slučaju borba dobra i zla je osnovna antiteza na kojoj počiva zbirka. Kao što je poznato iz istorije. Ovu temu kasnije će obraditi Viktor Igo u pesmi Conscience. Prva tri pevanja predstavljaju stilizovanu evokaciju krvoprolića čija je žrtva Francuska. koja simbolizuje tminu.19 Rešenje ovih problema D’Obinje daje u poslednjem pevanju. a neće moći. Sve je u znaku crvene boje. kao Boga nad đavolom i života nad smrću. oni koji su stradali i patili biće na onom svetu nagrađeni večnim blaženstvom. Po Igou. Ovo je takođe i tema Igoove epske zbirke La légende des siècles. mada optimizam možemo pronaći i u poemi “Tragični”. tako i događajima iz zbilje. boja kardinalske odeće.

35 postanja – La Genèse. Delo je bilo veoma popularno. a posle za navarskog kralja Anrija. tako da možemo reći da je on njegov antipod. od izgona iz raja sve do Strašnog suda. Nesumnjivo je da su Komentari izvanredan istorijski dokument. čije prezime i nosi. U njemu su prikazane glavne etape u razvoju čovečanstva. Memoari se sastoje iz sedam knjiga. Taj period ostao je zapamćen po njegovoj nemilosrdnosti prema protestantima. već što je verovao da su protestanti kako neprijatelji crkve. Jedno vreme bio je guverner Gijene. Mnogo je volela svog brata Fransoa I.Od svojih najranijih godina živela je na dvoru. U svojim memoarima. Podsećaju na Cezarove memoare Comentarii de bello gallico i Commentarii de bello civico. De Monlik je ovo delo napisao početkom sedamdesetih godina XVI veka. učestvovao je u italijanskim ratovima. bez ikakve griže savesti priča o pogubljenjima. Međutim. •BLAISE DE MONLUC• (1502 – 1577) Blez de Monlik je prozni pisac čije delo delo spada u borbenu književnost. a zatim se na nju nadovezuju renesansne ideje. pa je 1584. Prvo se. Margerita je kćerka Lujze Savojske i Šarla Orleanskog. Anri IV je ovo delo smatrao vojnikovom biblijom. U oblasti pripovedanja postoji izvesna revolucija. pokazujući pritom neosetljivu hladnoću kao i strog smisao za disciplinu. burnim i žestokim rečenicama. Sav njen javni život bio je podređen njemu. već prvi veliki klasičari će ga kritikovati i biće ubrzo zaboravljen. • P R O Z N A K Nj Ž E V N O S T XVI V E K A • Proznu književnost XVI veka u najvećoj meri predstavljaju tri pisca:  Margueritte de Navarre  François Rablais  Michel de Montaigne •MARGUERITE DE NAVARRE• (1492 – 1549) Njeno delo ubraja se u pripovednu književnost koja je u doba renesanse veoma razvijena. s tim što zastupa drugu stranu. Ovaj pisac je u mnogome sličan Agripi d’Obinjeu. a potom i u verskim ratovima u Francuskoj na strani katolika. koji izlaze posthumno 1592. gde je stekla zavidno obrazovanje zahvaljujući dobrim učiteljima i izuzetno bogatoj porodičnoj biblioteci. godine. Upoznala je dobro i antiku i srednji vek i naučila nekoliko jezika. i svuda ga je pratila. uočljiv je i izvanredan stil čoveka od akcije koji se odlikuje živim. Prvo je bila udata za alansonskog vojvodu (duc d’Alençon). pisac napisao nastavak naslovljen “La seconde semaine”. Iako je njegovo prvo delo imalo uspeha u čitavoj Evropi. tako i neprijatelji kralja. U njemu on priča o borbama i ratovima. ali napisani bez dovoljno kritičkog duha. naime. nastavlja srednjevekovna tradicija. To su memoari vojnika koji ponovo doživljava svoje pobede i koji hoće pomalo da opravda svoju surovost u Gijeni. Posle . Ova književnica rođena je kao Margueritte d’Angoulème. Njegovo najvažnije delo su “Komentari”-“Commentaires”. Istovremeno oni su izraz želje da njegovo vojno iskustvo posluži savremenicima i naslednicima. Ovo su bili veličanstveni stihovi. Međutim njegova surovost ne potiče iz toga što je bio religiozni fanatik. Blez de Monlik bio je čovek od akcije.

godine povlači se iz javnog života. Ipak njeno glavno delo. već se priča da bi se izvukla pouka. godine. Ona uglavnom izražavaju religiozni nemir i iskustva. okuplja se u banjskom mestašcu Kotre u Pirinejima. Razočarana i bračnim i javnim životom. pa je tako Parlamenta ustvari Margerita. postupkom pričanja radi pričanja. u smislu iznenađenja. a tek je kasnije proneđano još 5 koje su objavljene u drugom izdanju. Religiozni nemir Margerita izražava i u delu “Dialogue en forme de vision nocturne”. često ih je štitila i pružala im utočište. Anri d’Albre (Henri d’Albret) za koga se udala 1527.Usled kiša dolazi do poplave koja ruši most. Oazel je Margeritina majka Lujza Savojska. Ovo delo imalo je i određeni moralni ton. Suprotstavljao se katoličkoj crkvi i zalagao za reformaciju. 1542. Heptameron  Ovo delo Margerita Navarska počela je da piše 1542. ni u jednom braku nije našla ljubav. Pripovedanje nikada nije samo sebi cilj. Što se tiče njenog bračnog života. i neobičnost – nouvauté. Kod većine likova možemo naći sličnost sa stvarnim istorijskim ličnostima. ali ju je smrt sprečila da svoju zamisao u potpunosti ostvari i iza nje su ostale 72 priče. godine. Volela je smele ljude koji su se suprotstavljali katoličkoj crkvi. Druga karakteristika je težnja ka istinitosti. a na drugoj su realisti i antifeministi. povlače se u svoje sobe da bi razmislili ili da bi pogledali beleške koje će im pomoći da ispričaju što bolju priču. to nije bilo prvo izdanje. Izmađu njih se vodi rasprava. što je nju veoma pogodilo. Ovo delo je Sorbona pokušala da zabrani 1533. kroz koje Margarita izražava svoje ideje povodom raznih pitanja. U istom danu smenjuju se muški i ženski pripovedači. Margerita koristi načelo raznovrsnosti i verovatnosti. Kad je kompozicija u pitanju.godine objavio Klod Griže. Kako bi prekratili vreme i zabavili se. ove priče imaju još jednu zajedničku osobinu.36 Afere sa objavama 1534. a to je novina. Njen prvi muž Šarl d’Alanson (Charles d’Alancon). okvirna priča. mada pripovedači skrivaju prava imena učesnika kako ne bi bili indiskretni. Pored istinitosti. bio je beznačajan i nezanimljiv. Okvirna priča izložena je u Prologu i svodi se na sledeće: grupa od pet mladića i pet devojaka plemićkog porekla. godine uradio Pjer Buastijo. ali zahvaljujući intervenciji Fransoa I. neozbiljan i lakomislen. Pre nego što će se skupiti na livadi. do toga nije došlo. drugi radi razonode. on je promenio svoj stav prema njoj i držao ju je dalje od političkog života. Ovo društvo može se podeliti u dve grupe. 1517. a Hirakan je kralj od Navare. priča. . za koga se udala 1509. Prvu redakciju je 1558. godine. jedni radi lečenja. bio je nestalan. godine upoznaje Lefevr d’Etapla koji se bavio tumačenjem i prevodom originalnog teksta biblije. Njena književna delatnost počinje mnogo ranije. Svaki učesnik u diskusiji sam priča jednu priču. prate svaku priču. Priče se grupišu po temama i navodno su istinite. razumevanje i slogu. To znači da postoji jedna glavna. Moralne rasprave. Za ovo delo karakterističan je postupak uokvirivanja (encadrement). Ovo prijateljstvo snažno je uticalo na Margeritu i to je došlo do izražaja u neki njenim ranim delima poput Miroir de l’âme pêcheresse. u okviru koje se nalaze različite. Najednoj strani su idealisti i branioci žena. oni bivaju prinuđeni da se sklone u jedan manastir i tu sačekaju deset dana da se izgradi novi most. Pored ovog spoljašnjeg imamo i unutrašnje okvire. To je ono što je ruski formalista Viktor Šklovski nazvao tipom uokvirivanja odn. Namera joj bila da napiše Dekameron (100 priča). pojedinačne priče. mada se dvaput udavala. dogovaraju se da svako od njih svakog dana ispriča po jednu priču. On je prikupio 67. Međutim. U onom obliku u kojem ga mi danas možemo pročitati delo je 1559.U nemogućnosti da se vrate svojim kućama. godine. a umrla je 1549. godine. po kome će ući u istoriju književnosti je Heptameron. ozbiljne i vesele priče. godine. ali su neka od prvih dela gotovo zaboravljena. Može se reći da je jedna od karakteristika ovog dela njegov moralni cilj. odnosno nešto novo ili nešto starije što izgleda kao novo. izdate posle njene smrti.

rodoskrvnuća. a drugi mu postavljaju pitanja. Tako se npr. Tu je reč o francuskom putniku koji putuje kroz Nemačku. Može se reći da je ova zbirka kolektivno razmatranje kolektivnih problema. Ove odlike Heptamerona vezuju se za odlike pripovedne književnosti. osveta i sl. što preneseno znači franjevac. U toku puta jedan nemački plemić poziva ga da svrati do njega i malo se odmori. koju predstavlja kao nešto opasno. Margerita se plaši strasti. hrabra dela ili pak farse i komični događaji. priča – U ovoj priči glavni akteri su dva kaluđera franjevca. Ovaj ton ponekad može biti komičan. čovek ne može da voli Boga ako pre toga nije u potpunosti voleo neko ljudskko biće. to su ubistva. zatim. ljubav koja čini čoveka boljim i približava ga božanskoj ljubavi. Rable bio inspirisan jednim stvarnim istorijskim delom. Priče se tumače na više načina. a realisti da je uzrok tome ženina ljubav prema nekom drugom. jedan debeo. Franjevci. Margerita platonizmu dodaje božju milost i pledira za bračnu ljubav. izvlači pouku iz nje. koji u sebi sjedinjuje platonizam i hrišćanstvo. a drugi mršav. Po njenom mišljenu. odlučuju da pobegnu. Prikazuju se različiti tipovi zaljubljenih. a posle svake priče dolazi rasprava u oblliku dijaloga. a u raspravi se izriču suprotna mišljenja. Komentar je neodvojiv od priče. Jedne noći načuli su razgovor u kome mesar i njegova žena govore kako će zaklati jedno prase. priča je karakteristična. Sa druge strane. komentar je tu samo da bi istakao složenost priče. izražavaju se protivrečna shvatanja ljubavi.37 Događaji u pričama uvek izlaze iz domena uobičajenog. koji ostaju na prenoćištu kod jednog mesara. 34. Priča se ne može u potpunosti obuhvatiti komentarom. . 32. što je u skladu sa zahtevima hrišćanstva. Posle ispričane priče sledi rasprava sa moralnog aspekta. Ona smatra da postoji čista ljubav koja je u skladu sa prirodom i Bogom. koju karakterišu sledeće osobine:  Težnja ka istinitosti je jedna od njenih bitnijih karakteristika koja se odnosi i na roman. Tema Što se tiče tematskog nivoa. glavna tema Heptamerona je ljubav za koju se vezuju zloba. Komentari se često vezuju za ljubav. Kada se rasprava završi. To je jedna od glavnih odlika neoplatonizma. ubio njenog ljubavnika i naterao je da pije iz njegove lobanje. ubistvo. uplašeni za svoj život. Komika ove priče proizilazi iz pogrešnog razumevanja razgovora između mesara i njegove žene. a ponekad je tragičan. reč uzima drugi pripovedač koji priča priču. Kada je reč o udvaranju i o ženinom odbijanju tog udvaranja.ljubav može da se ostvari ako je čovek svestan njene nesavršenosti. Komentar je uglavnom kratak i neretko je važniji i od same priče. koja proističe i iz tona kojim se nešto iskazuje. Kroz ove rasprave između idealista i realista ocrtava se koncepcija ljubavi koja je bliska platonizmu pomešanom sa misticizmom. Ta protivrečnost je protivrečnost same Margeritine prirode jer ona neguje uzvišenu koncepciju ljubavi. a Margerita Navarska se inspiriše stvarnim događajima opisanim u fablioima. U kući ovog plemića nalazi se jedna dama ošišana na kratko koja pije iz nečije lobanje. Francuski plemić saznaje da je žena zgrešila tako što je prevarila muža koji je. Naravno. idealisti govore da je to vrlina. Kroz suprotna tumačenja ističe se ambivalentnost smisla. prevara.

grčkom. npr. čitao je knjige na latinskom. Neposredno nakon toga počinje da posećuje univerzitete. Jednom uspostavljen. Tu on održava   . Dopisivali su se sa Gijomom Bideom. Njegovi roditelji želeli su da se posveti svešteničkom pozivu. •BONAVENTURE DE PÉRIER• Ovaj pripovedač bio je prijatelj Margerite Navarske i istaknutog humaniste Etjena Dolea. gde je proveo detinjstvo. potom knjige iz istorije. To su fragmentirana dela koja povezuje jedinstvena vizija sveta koja podseća na Rableov izmaštani svet. gde upisuje medicinu i završava fakultet za veoma kratko vreme. Tu je proučavao srednjevekovnu sholastiku. Upravo u to vreme. proglašava grčki jezikom svetogrđa i zabranjuje ga. što je kod njega izazvalo nezadovoljstvo krutošću i dogmatskom koncepcijom sveta. proučavao je medicinu. Nakon ovoga Rable odlazi u benediktanski red koji je bio nešto slobodniji u intelektualnom razvoju. Mladi franjevci su mogli loše da prođu da nije bilo njihovih uticajnih prijatelja koji su im pomogli da odu iz manastira. Priča je puna živih i preciznih detalja koji su tako plastični. Kao plod jedne ljubavne veze dobija dete koje ubrzo umire.Tek kasnije će Flober razviti teoriju o odsutnosti pisca u delu. Međutim. •FRANÇOIS RABLAIS• (1494 – 1553) Fransoa Rable rođen je u provincijskom gradu Šinonu. poplava u Heptameronu.38  Prisutnost pisca u delu je druga karakteristika. Pored dela “Cimbalum mundi”. To čini i Rable u svom romanu. takav odnos može biti dvojan. napisao je i jedno delo koje se može svrsati u pripovednu književnost. Pisac se ne ograđuje od onoga što je napisao. Ti fiktivni uslovi imaju posredničku ulogu između pisca i čitaoca. hebrejskom. gde završava studije i gde se zapošljava u glavnoj državnoj bolnici. Ovo je navelo neke kritičare i esejiste da u Rableovom delu vide neku vrstu kompenzacije za život proveden u manastirskoj strogosti. Zatim odlazi u Lion. Oni su urgirali kod pape Klimenta VII koji je svojim zalaganjem pomogao da im se oprosti greh čitanja na grčkom jeziku. Sorbona. Počeo je krišom da se interesuje za profane nauke. Ogromnu erudiciju Rable će kasnije iskoristiti u svom romanu. što je stvorilo mogućnost da se povežu sa humanistima kojih nije bilo u manastiru. ali Rableu nipošto nije odgovarao strogi monaški život. Ova grupa postala je poznata i izvan manastirskih zidina. Godine života u Lionu bile su veoma produktivne za Rablea. Mnoge knjige našle su se na ozloglašenom Indeksu zabranjenih knjiga (Index librorum prohibitorum). 1530. odnosno preplitanje tragičnih i sentimentalnih priča sa komičnim pričama. Mešanje tragičnog i komičnog tona. Slično je i u pričama Bonaventur de Perijea. da deluju kao da neposredno izviru iz usta onoga koji govori. U pitanju je zbirka šaljivih priča sa temama iz svakodnevnog života pod nazivom “Nouvelles récréations et joyeux de vis” – “Nove raznonode i vesela ćaskanja”. Prvi slučaj je kada pisac prikazuje grupu ličnosti u uslovima u kojima nastaje priča. godine dolazi u Monpelje. Oko Rablea počinje da se okuplja mali broj naprednih ljudi koji čitaju originalne antičke tekstove i raspravljaju o potrebi da se obnove antički izvori misli. Ove priče bile su inspirisane fablioima. prava i filosofiju. Najpre je bio u franjevačkom manastiru Fontene Lekont (Fonteney-le-compte). monaški život mu ne odgovara i on ga napušta. Pisac stvara neku vrstu saučesništva između sebe i sagovornika. Tu je mogao da izučava prirodne nauke poput prava i medicine. a glavni cilj je bio da zasmeju. sve više osećajući strah od širenja reformatorskih ideja. slučaj u Rableovom romanu. Druga vrsta odnosa između pisca i čitaoca sadrži se u činjenici da pripovedačev zanos sam stvara svoju publiku kao što je npr.

a potom i njihove pustolovine. Dve godine pre objavljivanja treće knjige. Pored zvanične lekarske službe. On sprema novo prečišćeno izdanje iz kojeg su izbačene reči poput sorbonci. detinjstvo i obrazovanje. Rable je hteo da iskoristi popularnost ovog dela. zasnovanu na grčkim metodama. pod nazivom “Grandes et inestimables chroniques du grand et énorme géant Gargantua” – “Glavne i neverovatne dogodovštine velikog i neizmernog diva Gargantue”. Dve godine je bio opat u Medonu. odnosno svađe oko žena. nije stigao da za života objavi poslednju knjigu. on žeđ koristi u borbi protiv neprijatelja i u šali. Roman “Gargantua i Pantagruel“ daleko je važniji. godine. Prve dve knjige imaju oblik životopisa džinova. budući da je postojao u mnogom srednjevekovnim misterijama i farsama. a nakon toga je knjiga i zvanično zabranjena. Ove dve knjige u stvari predstavljaju kritiku asketskog morala sholastike i srednjevekovnog pogleda na svet. vršio je i slobodnu praksu. Svađa oko žena u stvari predstavlja sukob dva pogledana svet i dve tradicije – kurtoazne i galske. npr.Čim se delo pojavilo. objavljena je prva. Takođe. u stvari. gde je predstavljao jednu vrstu duha koji. veoma hrabar poduhvat bilo je seciranje leševa i vršenje eksperimenata na njima. posvećena Pantagruelu. koju je posvetio Margeriti Navarskoj. querelle de femmes. dolazi do tzv. Intenzivno se bavio naučnim radom u ovoj oblasti. kao i kod onih koji su kritikovali žene. O poslednje dve decenije Rableovog života ne zna se mnogo i o njima ima više legendi nego verodostojnih podataka. ali ona nije ostala zapamćena u istoriji književnosti. •Prva knjiga. koje su zamenjene rečju sofisti. •Treću knjigu. Iako je imao dosta moćnih prijatelja. Pantagruelovom ocu. Zbirka pesama “Parfaite Amie” Antoana Eroe izaziva veliku reakciju kod protivnika petrarkizma i platonizma. Vremenom. a objavljivao je i knjige iz oblasti medicinskog prava. U to vreme veoma je bilo popularno delo jednog anonimnog autora. Zbog svega ovoga.39 veze sa grupom slobodnih mislilaca. dakle 1544. kao lični lekar svojih zaštitnika. Sorbona je reagovala. zamolio je papu da pređe u svetovne sveštenike koji su između ostalog imali prava da se obavljaju lekarsku praksu. Treća knjiga je. Rable je morao da izvrši mnoge prepreavke na delu. romanisirana dijaloška rasprava o problemima odnosa muškaraca i žena. stavljanjem soli u usta mornara. Međutim ni on nije u potpunosti izmišljen. Svoj prilog toj raspravi dao je i Rable svojom trećom knjigom. Pre toga napisao je jednu poslanicu u stihu. godine. što je papa odobrio. i izdata je 1534. Boravak u Rimu iskoristio je da posmatra život u papskoj rezidenciji i da se upozna sa ljudima. opisuje se njihovo rođenje. Dosta vremena proveo je završavajući svoje delo. Žana di Belea i Žofroe de Stisaka. sholastici i teolozi. U njoj se pojavljuje novi lik Panurgije . godine. Nekoliko puta je išao u Italiju. dakle 1546. najpre usmenim napadima. Rable je postao jedan od najčuvenijih lekara. objavio je tek 12 godina kasnije. • Gargantua i Pantagruel “Gargantua i Pantagruel” nije prvi tekst koji je Rable napisao. Znamo da je tokom tog perioda veoma intenzivno radio. posvećena Gargantui. kod njih izaziva žeđ i potrebu za alkoholom. hronološki je druga. Zbog toga je njegov glavni lik Gargantuin sin Pantagruel. i na njega se oslanja i u prvoj i u drugoj knjizi. Sorbona i nju osuđuje i zabranjuje kao jeretičku. Što se tiče Pantagruela. Današnja druga knjiga. Među prvima je počeo da predaje anatomiju ljudskog tela. Rable nije izmislio siže i glavne junake. godine. ali uprkos tome. Rable dugo nije ništa objavljivao. Preuzeo je mnoštvo scena. Iako je Rable u njoj znatno oprezniji. Ideja žene kao otelotvorenja ideje o lepoti neguje se u pesmama Lionske škole i Plejade. 1532. ali ih je proširio i dao im svoj originalni pečat. Pritisnut svojim svešteničkim pozivom.

Šta je Rable preuzeo iz hronika? U hronikama. Rable insistira na džinovskim dimenzijama svojih junaka. ali se plaši da će mu žena biti neverna. koje obuhvataju rast glavnih junaka. a četvrta i peta su pustolovni romani. To su Granguzje i Gargamela koji su u službi kod kralja Artura. U svom romanu. rasturan . U poslednje dve knjige. Uprkos svemu. knjiga postiže veliki uspeh i Rable doživljava pet izdanja u roku od godinu dana. prikazane u većoj meri i slikovitije. koji će izvršiti mnoge podvige. Pantagruel mu predlaže da pitaju različite ljude za savet. a to je prikazivanje rođenja. Rableu su takođe poznata i mnoge lokalne legende. • Za četvrtu knjigu Rable je hteo da se unapred osigura. žeđ i snagu. i ova knjiga izaziva reakcije Sorbone. Raznovrsnost samog romana može se posmatrati i kroz sledeću relaciju – prva i druga knjiga prate život junaka. njihovu glad. zahvaljujući podršci Anrija II. Tako npr. glavni likovi su džinovi koji se pojavljuju i kod Rablea. Ovaj momenat nije izmislio Rable već je to Iegenda o nestašnom duhu. Ove uvećane dimenzije. Svi oni im odgovoraju dvosmisleno i Panurgije ne uspeva da pronađe svoje rešenje. U centru pažnje nisu više epski junaci. Na kraju mu jedna proročica savetuje da krene u potragu za božanskom bocom. Međutim. u trećoj knjizi imamo scenu u kojoj Gargantua ulazi u neku prostoriju i pri tome se ne saginje da bi prošao kroz vrata. što je u prve dve knjige bilo nezamislivo. U ovom romanu. Kiklop). Rable je obavio svojom velikom humanističkom erudicijom. Sa jedne strane. ne bi li se dovele u direktan kontrast sa asketizmom. U trećoj knjizi džinovske osobine junaka manje su izražene. već junaci sa određenim karakterima. Tako se na primer u prvoj knjizi veliča telesno i materjalno načelo. Sorbona osuđuje i ovu knjigu i na njen zahtev sud je zabranjuje. U njoj su prikazana traganja Pantagruela i Panurgija za božanskom bocom. Ovaj gigantizam kod Rablea dobija poseban smisao i predstavlja veličanje ljudskih osobina i veličanje čoveka. a potom. jer se po duhu znatno razlikuje od ostale četiri knjige. dok sa druge strane imamo brojne analogije sa antičkim delima. pošto je dobio odobrenje Anrija II. U četvrtoj i petoj knjizi čini se kao da je pisac zaboravio na džinovske dimenzije svojih junaka i time se više uopšte ne bavi. koji je ličnom naredbom skinuo zabranu. Rable usvaja onaj redosled izlaganja koji potiče još od viteških romana. što je u stvari anagram Rableovog punog imena. Međutim. ne možemo a da ne primetimo mnogobrojne prostakluke i psovke. stanovnika Dipsodije) Realnost je prikazana iz perspektive meštra Alkofribasa (maître Alcofribas). Oni će dobiti sina Gargantuu. Najpre je objavio nekoliko poglavlja 1547. Ovde nema direktne satire na račun teologa.godine. detinjstva i obrazovanja. treća je rasprava. 1562. Na osnovu ovoga možemo zaključiti da ovaj roman u celosti ima disperzivnu strukturu20.40 (Panurge). junačkih podviga (rat protiv Žedara. roman ima pustolovno obeležje. objavljuje četvrtu knjigu koju posvećuje kardinalu. •Poslednja knjiga pojavila se u celini tek posle Rableove smrti. Gargantuin sin je džin ogromne snage i još većeg apetita. Pretpostavlja se da je nije on u celosti napisao. koji želi da se oženi. Što se tiče same strukture. Pošto je u dilemi. koji negira ljudsko nasuprot božanskom. 20 Disperzivan – raipan. Sve te uticaje. Pantagruel. Ovo delo je puno sočnog humora koji počiva na kontrastu između dimenzija džinova i običnih ljudi. koja postoji u srednjevekovnoj literaturi. godine i. koje su vladale u Rableovo doba. Pantagruel izaziva žeđ kod ljudi sa kojima dolazi u dodir. kao i antički mitovi (Euripid. ali su zato prilike. u stvari su preuveličane ljudske osobine koje se naglašavaju.

Suština ovog romana nalazi se u mešavini ozbiljnog i smešnog. ali pisac je rešava jer u istom prologu on navodi kako je Alkibijad uporedio ovo delo sa Silenima. pisac se obraća svojim čitaocima-ispičuturama i bolesnicima od otmenih tj. Ova dvostrukost tona ukazuje na dvostrukost dela. Na sliku Sokrata nadovezuje se slika psa koji ume da nanjuši pravu kost u kojoj se nalazi srž. kako se na prvi pogled čini. jer hleb i vino teraju strah. kozjih nogu i dlakavog tela. grubi i raskalašni. kao i razgovora vođenih tokom njih još od antičkih vremena. Treba uzeti u obzir značaj gozbi. Rable ima na umu antičku tradiciju da se o ozbiljnim temama raspravlja uz jelo i piće. U vezi sa protivrečnim vidom ovog romana – ujedno i ozbiljnim i smešnim – mogu se postaviti sledeća pitanja: 1. plemićima.41 • Pitanje žanra Iako se ovo delo može nazvati romanon u pravom smislu te reči. ali su se unutra krili velika pamet i duša. ali i kutijice išarane slikama silena. Dionisa. To je Rableu odgovaralo iz više razloga:  Mogao je da u uvijenoj formi izrazi ono što se nije smelo reći otvoreno . Zna se jedino da je u Monpeljeu učestvovao u jednoj farsi u kojoj je glumio kralja. Ipak ovo je epopeja u prozi. da bi napisao delo puno šale. kao i pojednostavljenje njihove psihologije. dok ostali govore o razgovorima tokom gozbe. čuvale su se dragocenosti. časnim gospama i gospodarima. Ova njegova tvrdnja nije tako neozbiljna. Fizički su ličili na satire. ne koju nam i sam Rable skreće pažjnu u prolozima. čini se ispravnim zaključiti da ovo Rableovo delo predstavlja sumu koja obuhvata sve rodove. Do objavljivanja prve knjige 1532. U prologu za Gargantuu. psihološke i pedagoške rasprave. Poznato je mesto u prologu za Pantagruela na kom Rable indirektno odgovara na pitanje kome je namenjeno delo. U tim kutijicama. Ono u stvari predstavlja niz epizoda koje povezuju iste ličnosti i isti pogled na svet. On kaže da je njegovo delo namenjeno vitezovima. Međutim od ostalih pustolovnih romana XII veka. veneričnih bolesti. kao i velika satira na račun ljudi i crkve. Kako to da se jedan ozbiljan i učen čovek. koje su spolja izgledale groteskno. pisanje je i za Rablea bilo zabava i njime se bavio uz naučni rad. Rable to dalje razrađuje i kaže: “ I Sokrat je bio takav – spolja ružan i nespretan. smeha i vulgarnih izraza? 2. satira i raznih drugih rogatih bića. Kao i za druge njegove savremenike. kod Rablea smeh ima veoma značajnu funkciju.” Rableova knjiga je poput Sokrata. koji pred njima nestaje. kakv je bio Rable. Sileni su bili demoni divlje prirode. u prologu za Gargantuu. Družili su se sa nimfama i pratili su boga vina Dionisa. za jelo i piće. ne postoji ni jedan podatak koji bi nam govorio da je Rable sklon šali. Epopejom zbog toga što su prisutni epski junaci kod kojih je uočljivo preuveličavanje svih osobina. pretvorio u meštra Alkofribasa. koje ne postoji. U njemu su prikazane čudesne pustolovine povezane sa traganjem za nečim – la quête. To su dakle osobe sa izraženom animalnošću. Jedan od najznačajnijih Platonovih dijaloga nosi naziv “Gozba ili o ljubavi”. ovo je i neka vrsta filosofske. Takav je i Rableov roman. ono ipak ima neke osobine svojstvene baš njemu. I u njemu se iza spoljašnje grotesknosti krije blago. Time nam Rable ukazuje da se iza njegove prividne neozbiljnosti krije ozbiljna misao koju želi da izrazi. Kojoj publici je namenjeno ovo delo – učenoj publici ili ozbiljnom marodu? Ova pitanja su tesno povezana. protivrečnost postoji. On takođe smatra da se slobodna misao može izraziti samo pri gozbi. te pustolovine su začinjene ljubavnim dogodovštinama. Međutim. Pored toga. Na kraju. Dakle. Njihovo jedinstvo ne počiva na jedinstvu priča. godine. Sileni su bili učitelji boga vina Baha odn. Dakle. Pas je u stvari čitalac koji će umeti da otkrije duboke istine o čoveku i svetu. on i sam saopštava da je svoju knjigu napisao u vreme određeno za telesno okrepljenje. Upravo je to razlog zbog kog neki nazivaju ovo delo brulesknom epopejom. već na istim likovima koji se pojavljuju iz priče u priču Rableovo delo nosi u sebi i pustolovno obeležje – la quête de la dive bouteille.

koji glasi: “Smej se ko hoće da bude čojstven.Međutim. Rable je preuzeo tu ideju i izrazio je u motou svog romana. i na njima počiva komika. U XI glavi druge knjige odn. prve u savremenom rasporedu. Sa druge strane. Rableu smeh služi da se poigrava stvarnošću koja u njegovo vreme nije bila nimalo vedra. religijsku ili neku drugu misao. U tom pogledu. homonima. on oživljava i neke antičke izvore. Smeh. Rable je ovoj ideji dao opšte obeležje. •Izvori Rableovog smeha Rable izokreće tradicionalni hijerarhijski niz koji se sastoji u tezi da je duhovno superiorno u odnosu na telesno. Smeh je ne samo forma. jer on tvrdi da je čovek jedino živo biće koje je u stanju da se smeje. pijane razgovore. prve u savremenom rasporedu.42  To je odgovaralo njegovoj pravoj nameri koja se sastojala u tome da izrazi pravu suštinu o svetu. kalambura i sl. mučenja. već puna lomača. Rable nam pokazuje jednu od bitnijih karakteristika svog pogleda na svet. zbog specifične građe disajnih organa. Kod Aristotela ova misao o smehu imala je jedno usko fiziološko značenje. smeh je čoveku jedino svojstven!” pour ce que rire est le propre de l’homme!” Međutim. Po njemu. on neke čisto telesne odn. ima lekovitu funkciju. Mišlju da smeh ima dve strane. čovek se uzdiže iznad svih nedaća koje ga muče samo smehom i na taj način prevazilazi svoju sudbinu. nailazimo na tzv. Pisac se poigrava rečima. stvarajući na taj način komiku zasnovanu na kontrastu između uzvišenog i fiziološkog. koje zbog njihove dubine mogu shvatiti samo učeni ljudi. •Aristotel i njegova čuvena misao da je od svih živih bića samo čovek taj koji je u stanju da se smeje.To su. • Smeh kod Rablea Smeh je osnovni mehanizam pomoću kojeg Rable vrši diskreditovanje asketskog ideala koji negira telesno. U ovim razgovorima gotovo svaka misao sadrži neku uzvišenu filosofku. koja je i sama dvostruka Ovo preplitanje stalno nalazimo u romanu. dakle koristi puno kovanica. upotrebljenu u kontekstu opsivanja neke fiziološke pojave. “Mieux est de rire que de larmes écrire. On pri tome ne koristi učenost da bi potkrepio neko moralno načelo. uobičajenim izrazima. Tome odgovara i Frojdovo shvatanje smeha kao sredstva pomoću kojeg čoveg pobeđuje svoje traume. Hipokratov roman-zbornik nastao je posle njegove smrti i u njemu se izlaže učenje o lekovitoj ulozi smeha. vadi reči iz konteksta i povezuje ih ne vodeći računa o logici niti o njihovoj smisaonoj vezi. Na taj način on stvara jednu novu viziju stvarnosti. . a često meša i učenost sa lakrdijom. Pisac nam neprekidno otkriva smešno u ozbiljnom i suprotno. postoji jedna suštinska razlika između Rablea i Aristotela. fiziološke radnje. uzdiže na univerzalni nivo. Rable piše u duhu Manifesta Plejade. poslovicama. on nastavllja srednjevekovnu smehovnu tradiciju. koji je veoma bogat. već i suština. pre svega: •Hipokrat koji je isticao značaj vedrog raspoloženja za borbu protiv bolesti. već da bi naglasio groteskni karakter u kome se ono o čemu je reč pojavljuje kao apsurdno. Delo je puno aluzije. Smehom on afirmiše jednu novu viziju sveta koja počiva na totalitetu duhovnog i telesnog u skladu sa antičkim idealom o jedinstvu duha i tela. Stoga se može reći da je ovaj roman najvećim delom bio namenjen duhovnoj eliti. sinonima. U V glavi druge knjige odn. Izokretanje ove vrste prsutno je i na planu jezika. progona i zabranjenih knjiga. dakle.

Glavni motiv u slici gozbe je materjalno i telesno obilje. Gargamela se prejela škembića. On se rađa suprotno u odnosu na normalnu decu i to na levo uvo. Komičan efekat ovde izaziva i Rableova tobožnja preciznost.43 Rable nam opisuje Gargantuine razonode tako što izokreće poslovice. Gargantuin otac organizovao je veliku gozbu. Najzad. U pitanju je praznik klanja stoke koji je praćen velikom gozbom. Kovao je gvožđe dok je hladno! • Bahtin Jezik romana krece se od najvulgarnijeg do najprefinjenijeg. On drži jedan sulud govor i sve se završava tako što glavni junaci prasnu u smeh od koga zamalo nisu umrli. bogatstvo koje prevazilazi sva druga bogatstva. Bogatstvo se više ne nalazi u nebeskim visinama. u atmosferi telesnosti gde se čitav svet pretvara u jednu utrobu. donje. misaone funkcije koje simboliše glava. Sličan element Rable unosi i u XVIII glavu svoje druge knjige odn. na jednom mestu on kaže da je zaklano 375 014 volova! Gargantua se rađa u znaku ovog obilja. dobija nove funkcije u kojima život i smrt dolaze u dijalektički odnos. Prirodno načelo se suprotstavlja asketskom načelu. prve u savremenom rasporedu. Ove gozbene i telesne slike date u preuveličanom vidu. dajući čak i fiziološko objašnjenje za to. Ovde je data slika utrobe koje jede i koja istovremeno rađa. prve u savremenom rasporedu. Teolozi žele da vrate zvona. U IV i V knjizi traganje se uspešno završava. Dakle. dakle. upravo na onom mestu od kojeg se po hrišćanskim pravilima treba udaljavati. Npr. Tom prilikom sveštenica im poverava da se ono što dolazi sa neba i ono što zemlja pokazuje. To je plodonosna moć zemlje. već u ponorima zemlje.21 Smrt kod Rablea nema zastrašujući vid jer se posmatra kao nužna etapa u obnovi čovečanstva. Sve ove slike vezane su za donji deo tela. s tim što vulgarnosti ovde imaju ambivalentni smisao jer u stvari simbolišu revitalizaciju telesnog. Zaklan je veliki broj goveda i pošto iznutrice ne mogu da se usole kao meso i ne mogu dugo da stoje. na jednom mestu on čak i navodi imena ljudi koji su umrli od smeha: Aulije Gelije umire u trenutku kada njegov sin. odn. te se u skladu sa tim i Gargantua ponaša suprotno onome što poslovica savetuje. u epizodi sa posredovanjem jednog teologa u krađi zvona. pobednik na Olimpijskim igrama. V i VI glavi druge knjige odn.Na kraju ipak pobeđuje radost. Ovim rađanjem na uvo Rable ismeva ideju bezgrešnog začeća i Isusovog rođenja. 21 Obratiti pažnju na epizodu Pantagruelovog rođenja u II knjizi kada Gargantua ne zna da li da laČe zbog Gargameline smrti ili da se raduje zbog rođenja sina. a potom dobila porođajne bolove. a ne za više. Gargantuino rođenje događa se za vreme velikog narodnog praznika opisanog u IV. ne može porediti sa onim što zemlja skriva. za fiziološke funkcije. jer Panurgije i Pantagruel pronalaze božansku bocu. Gargantua želi da ukrade zvona sa Bogorodičine crkve u Parizu da bi ih stavio svome konju kao praporce. Sa tog stanovišta afirmisanja načela obnavljanja. Rable nabraja devet slučajeva takve smrti. Ona je često vesela. To se vidi već na samom početku romana u opisu Gargantuinog rođenja. Izokreće se odnos između donjeg i gornjeg dela tela. Naime. tamo gde se u hrišćanskoj misli nalazi pakao. Gargantuino rođenje nagoveštava ovu negaciju. ono zemaljsko. Rable ponekad slika i smrt koja je nastupila usled smeha. . a afimacija prirodnog načela ostvaruje se kroz izvrtanje stvarnosti. stavlja lovorov venac. Primetan je kontrast veličine i snižavanja uzvišenog. Ishodište je. Mnogi su zbog njih Rablea optuživali za pornodrafiju. Ovde je sve u znaku telesnog. Tu scenu analizirao je Bahtin. Npr. dominiraju čitavim romanom. što predstavlja suprotnost verskim praznicima. teolozi šalju svog kolegu Janotusa de Bragmardoa koji treba da ubedi Gargantuu da vrati zvona. Ali upravo je Bahtinova analiza pokazala da ove slike stvaraju jednu globalnu sliku sveta u kome se čovek pokazuje tesno povezan sa zemljom. brišu se granice između njuh i time se negira srednjevekovna hijerarhijska koncepcija. ali Gargantua to ne dozvoljava. smrt kod Rablea dobija ambivalentni smisao. pozivajući se na antičkog lekara Galena. Osnovno načelo koje upravlja životom i njegovim kretanjem u prirodi je načelo plodnosti i obnavljanja vrste. koji se sa svoje strane izražava kroz smeh i šalu.

u delu “Okasen i Nikoleta”. između sadržatelja i sadržanog. “Pohvalu ludosti”. • Gigantizam Rableov gogantizam pojavljuje se. • Telo je tesno povezano sa svetom i ta povezanost se ispoljava na dva načina:  nastojenjem da se u čoveku otkrije čitav njegov svet  uveličavanjem ljudskog tela do ogromnih. u ovoj biljci može se prepoznati konoplja. Ipak. Sa jedne strane imamo seljaka koji sadi kupus. Na ideju o izokretanju odnosa nailazimo i u XXXII glavi treće knjige. jer je u pitanju horizontalno kretanje u vremenu. zemlja je bila veoma plodna jer ju je natopila i oplodila njegova krv. U budućnosti čovek će moći da upravlja zvezdama. Rableovi junaci nemaju natprirodne moći. dok žene rade. jer se preuveličavanje odnosi na ono što je ljudsko. Po osobinama koje je Rable opisao. već njihovo jednako posmatranje. kosmičkih razmera Ovo izokretanje nalazimo na više mesta. Ova afirmacija materjalno-telesnog načela ne znači i odbacivanje duhovnog načela. To je biljka koja ne gori. budući da ga Bahtin uočava i u narodnoj tradiciji. Posle ubistva Avelja. Ova slika je izgrađena na horizontalnoj vertikali. Pohvala je samo naizgled paradoksalna. a oni koji su ih jeli postali su divovi. Pantagruel je otkrio njena svojstva i praktičnu primenu. Ona upućuje na Erazma Roterdamskog i na njegovu “Laus stultitie” odn. muškarci rađaju decu. šume i gradove. npr. Taj svet je istovremeno i nov i isti kao naš. Sledi opis unutrašnjosti njegovih usta u kojima pisac otkriva čitav jedan svet – livade. To kretanje odvija se kroz rađanje novih generacija. Jednog dana stižu u zemlju Torlor. pa čak i vremenom. Sve njihove moći su preuveličane ljudske moći. kao afirmacija čoveka. a ne on. Čovek je povezan i sa kosmosom jer su ovom događaju tesno prethodile pertubacije na nebu. Ona je himna ljudskom napredku i predstavlja afirmaciju humanizma. • Rableovo shvatanje morala . Zemlja je naročito bila plodna mušmulama. kao i izraz vere da čovek može da ostvari napredak u ovom životu. Rable odbacuje samo razdvajanje duha i tela i nametanje asketskog ideala. Rableov gigantizam je apoteoza čoveka. Tako na primer u I glavi druge knjige Pantagruel govori o poreklu plemena divova kojem pripada. u epizodi u kojoj Pantagruel plazi jezik da bi zaštitio svoju vojsku od kiše. To dakle nije natprirodan. žeđ i sl. Pantagruel će se oženiti i stvoriti viziju relativne besmrtnosti. Gargamelino telo je telo koje rađa ujedno je i telo koje umire. gde je sve izokrenuto. npr. U trećoj knjizi nailazimo na pohvalu čudesnoj biljci – Pantagruelki. Ideja izvrtanja prisutna je i u nekim imenima koja se odnose na lokalni reljef. “Pohvala ludosti” u stvari je pohvala mudrosti koja se predstavlja kao ludost prvenstveno zbog toga što je to bilo vreme lomača. a sa druge činjenicu da se u ovom svetu plata dobija za spavanje. Ovo izražava Rableovu misao o povezanosti čoveka i sveta. Nikoleta je robinja koja zajedno sa Okasenom kreće u pustolovinu u kojoj glavnu ulogu ima ona. Gargantuina kašika i Gargantuina čaša. Tako je došlo do spajanja čoveka i Zemlje.44 jer je povezana sa svojom suprotnošću – rađanjem. pre svega. Rable ima optimističnu viziju budućnosti u kojoj će čovek savladati kopneni i vazdušni prostor i morska prostranstva. Uočljivo je izvrtanje odnosa između velikog i malog. na apetit. Takođe je uočljiv i nov ugao pod kojim se posmatra svet. već ljudski gigantizam. ovo izvrtanje nije sasvim novo.

što je i inače omiljena tema renesansne književnosti. Predmet Rableove antiklerikalne satire su i teolozi čija sa učenja protive razumu. od kojih je svako alegorija. a muškarci i žene nisu razdvojeni. Epizoda o Telemskoj opatiji razlikuje se od drugih po ozbiljnosti sa kojom Rable izražava svoju misao. ne znači moralnu anarhiju. U IV glavi prve knjige. Iz toga vidimo da on moralnom pitanju pridaje veliki značaj. neznanje i raspusnost. Rable pledira za moral koji će biti u skladu sa životnom mudrosti. Upravo u njegova usta Rable stavlja glavne optužbe na račun manastira. Ipak. čednosti i morala. npr. nepovezanih rečenica i latinskih citata koje mehanički unosi. On je jedan od najsimpatičnijih likova u romanu. San o Telemskoj opatiji izražava epikurejsku sliku života. već veru u ljudsku prirodu. Rable se ne stavlja na stranu ni jednih ni drugih. kobasice i vino. u njega se primaju samo mladi i lepi ljudi. ne brane je. Nihova čast odnosno njihove prirodne sklonosti održavaju ih u vrlini. Rable nije ateista i ne negira hrišćansku koncepciju sveta. Iako i on ima neke mane srednjevekovnih kaluđera. Satira je . On je predstavnik Sorbone odnosno neuništive božje istine. Oni ne obrađuju zemlju. To je jedan antimanastir koji nema zidove što ukazuje na direktno komuniciranje sa prirodom. on objašnja zašto su kaluđeri pobegli od sveta. pa im u nakanadu za batine daju odštetu.45 Rableova moralna shvatanja izražena su. međutim. Ta vera ipak ima granice. Čovekov život i njegovo telo nisu znak čovekove opterećenosti prvobitnim grehom. Ovaj manastir je negacija konvencionalnih stega. Telemska opatija je neka vrsta utopije. odn. koji posreduje u krađi zvona. na kraju prve knjige u savremenom rasporedu i to u poglavlju o Telemskoj opatiji. Panurgije i njegova družina posećuju ostrvo sudskih izvršitelja koji žive od toga što ih tuku. pre svega. Rable nam sam objašnjava ovu devizu. Međutim kod Rablea. Ovo. Ova antiklerikalna tendencija. on iznutra minira hrišćansku koncepciju sveta. Kaluđer Jovan predstavlja pozitivnu sliku kaluđera. donekle sužava ideju o prirodnoj dobroti i neiskvarenosti ljudi. ostrvo protestanata (papefigues) i ostrvo katolika (papimanes) itd. koja prožima čitav njegov roman. Oličenja takvih teologa su Tibolt Holofern. dinamičan i pun života. on je ipak aktivan. Najbliži je evangelizmu. proždrljiv je i neznalica. Telemiti su istovremeno i hrišćani i srećni ljudi koji žive u radosti. Pravilo koje uređuje život Telemita nije im nametnuto spolja. uzrok je zabranjivanja njegovog dela. koja podrazumeva sklad duha i tela. Čovek je po prirodi sklon vrlini. već su izraz tesne veze između čoveka i njegove prirode. prvi Gargantuin učitelj koji ga uči raznim besmislicama i Janotus de Bragmardo. plemićima odn. dakle. Rable kritikuje manastirski život. a kao nagradu za svrgavanje dobija čakšire. ne podučavaju. idealne zemlje u kojoj vladaju idealni odnosi. duhovnoj aristokratiji i onima koji su zaštićeni od uticaja loših ljudi. Još ozbiljnija satira koja dotiče i samog papu jeste ona kada Gargantua proguta hodočasnike jedući salatu. Rable kritikuje njihovu gramzivost. On kritikuje crkvu kao instituciju i religiju kao skup ceremonija. već ismeva njihovu netoleranciju i netrpeljivost. satira ima oštro obeležje. Na ulazu piše “Fais ce que tu voudras”. Rable. a ono što ga kvari su prinude. Ona izražava Rableov san o sreći i slobodi i izraz je njegove optimistične vere u čovekovu prirodu. ne leče. on je svrgnut spuštanjem sa duhovnog na materjalno. brigu za skladan razvoj čoveka u totalitetu duha i tela i težnju da se čovek oslobodi stega lažnog morala. Telemska opatija je nagrada koju je otac Jovan dobio od Gargantue za podvige u ratu sa Pikrokolima. “Čini šta ti se ushte” . Ali. • Satira kod Rablea •Antiklerikalna satira Ona dolazi do izražaja u satiričnom odnosu prema crkvenim institucijama. Govor mu je pun kašljucanja. Nema određenog rasporeda vremena. ljudima dobrih prirodnih predispozicija. budući da se pisac obraća samo eliti slobodnih ljudi. dakle povukli su se iz života jer su beskorisni. U IV knjizi junaci dolaze na razna ostrva.

ponovo igra karte itd. • Rableove pedagoške ideje Rableove pedagoške ideje dolaze do izražaja kroz samu romanesknu fikciju. ambivalentnost žene postala je izraz same njene dvojne prirode. Na kraju. nepotrebne i besmislene studije zahvaljujući kojima je Gargantua izrastao u jedno prilično glupo dete. . što simbolično predstavlja Rableov raskid sa srednjevekovnim sholastičkim učenjem. kroz priče koje nam priča u romanu. Rable je posmatra u njenoj ambivalentnosti. ove odlike imaju funkciju produžetka vrste. U njoj postoji ambivalentan odnos. Ipak.mnogo jede i pije. međutim. jer je muž je često nestrpljiv. već je i lenj. Na taj način lekar je postigao da Gargantua zaboravi sve što je do tada naučio. jedan narodni kalendar. kao i niz knjiga o retorici. tj. Glavna tema ove knjige. ako se Panurgije plaši rogova i ako se iz saveta koje dobija naslućuje da će biti žrtva. • Satira na račun žena Svoj doprinos svađi oko žena odn. kako bi ga iznutra očistio od svega sholastičkkog. po kojoj je žena pre svega otelotvorenje načela rađanja. On nije samo glup. na kraljeve osvajače Pikrokole kao i na račun žena. koja ima oblik rasprave. jeste pitanje oženiti se ili ne. budući da on ne veliča ženu. ne treba zaboraviti da je on u tom trenutku na pragu starosti koju ne priznaje. šeta se po manastiru i prebira brojanice. Postupkom uprošćavanja. Kažu mu da treba da se oženi. On je već zašao u godine i želeo bi da se oženi mladom ženom. Rable na satiričan način kritikuje sholastički način podučavanja koji je otelotvoren u Gargantuinom učitelju. već ju je izrazio kroz raspravu o rogovima. ljubomoran i star. To su duge. Mada se ne stavlja na stranu nijedne tradicije. boji se da će dobiti rogove. Onda celo posle podne igra karte. Svi mu oni daju dvosmislene odgovore. Posle mise. čita iz umašćenog molitvenika. le querelle de femmes. Morao je da zna azbuku napamet i unapred i unazad. Kada je njegov otac to video. sudije i proročice. ona je postala negativna. gde sudija Bridoa (Bridoye) donosi presude bacajući kockice. Spajanjem ove dve tendencije. lažna. budući da je Eva ta koja je kriva za progon ljudi iz raja. Jer. koja mu kaže da pođe u potragu za božanskom bocom jer će mu ona dati pravi odgovor. u crkvi sluša misu 30 do 50 minuta. skače po krevetu. piće i kocka. doktoru teologije Tiboltu Holofernu. Žena je pritvorna. Panurgije prihvata savet jedne proročice. Sa jedne strane to je narodno-smehovna tradicija. ali to nije Rableov stav. Prikazujući vaspitanje svojih junaka. Gargantua ustaje kasno između 8 i 9. Rable je ipak bliži galskoj. a zatim ruča. neuredan. Sa druge strane imamo asketsku tradiciju u kojoj se ženampojavljuje kao otelotvorenje načela greha. razne rečnike i latinske gramatike. Ipak. već je posmatra kao otelotvorenje načela rađanja. Posećuje lekara. Dok epikurejci u ženi vide isključivo negativne osobine. jer se spajaju dve tradicije. Tema rogova odnosi se na svrgavanje ostarelog muža putem veze sa mlađim čovekom i putem obnavljanja vrste. dao je i Rable i to svojom trećom knjigom. Uči pola sata. pije vino.46 uperena i na sve druge institucije: na sudove. On ide kod različitih ljudi i pita ih za savet. koje muči Panurgija. advokata. Ovde strah od smrti i od obnavljanja vrste postaje strah od rogova. ali da će svakako dobiti rogove. što je shvatanje koje vidimo i kod Rablea. spava . Rable ovu temu nije direktno uneo u roman. proteže se. • Kako se posmatra žena? Rable je u stavu prema ženama bliži galskoj tradiciji. Rable nam pokazuje šta je sve Gargantua učio. večera. čulna. žena kod njega nije toliko negativno ocenjena. a interesuju ga jedino jelo. oterao je Holoferna i pozvao lekara koji je Gargantui dao sredstvo za pročišćenje (purgativ). prljav jer se ne kupa.

dakle. što se podudara sa evangelističkim težnjama. Pored ovoga. vodi zdrav život. skakanjem. Dakle. Ovaj ideal naročito dolazi do izražaja u Gargantuinom pismu Pantagruelu. Gargantua. Ipak treba biti oprezan pri korišćenju termina realizam:  Realizam postoji kao umetnički i književni pravac XIX veka. Savetuje mu da uči strane jezike i to najpre grčki. Ova akumulacija izražava Rableov ideal da treba sve nati. Zbog toga su Rableovi junaci džinovi. Ovakvo vaspitanje stvara celovitu i kompletnu ličnost koja predstavlja ideal sveukupnosti. U pauzi između časova bavi se raznovrsnim fizičkim aktivnostima. opet se kupa. u četiri sata. insistira se na svestranom znanju. Jedan od čuvenih kritičara Gistav Lankon (Gustave Lancon). O tome on kaže sledeće: “Science sans conscience n’est que ruine de l’âme”. mlati žitno snoplje. muziku. nagomilavanja. geometriju. Ovde je primetan postupak akumulacije tj. ostaje mu vremena za zabavu. Jednom rečju Pantagruel treba da postane ponor od znanja (abîme de science). Sa ovim je verovatno povezana i činjenica da je Rable bio lekar. Gargantua se bavi i fizičkim radom – cepa drva. dakle. medicinu. Ponokrata. jer samo džinovi mogu sve to da nauce. kupa se. trčanjem. stolara. Rableov humanizam nije ateistički humanizam. Tu Gargantua kaže svom sinu kako on nije imao takve mogućnosti za obrazovanje kao on. Ustaje rano. hebrejski pa haldajski. Rable shvata da nauka sama po sebi nije dovoljna. dakle. U ovom pismu u kome Rable afirmiše humanističke ideje. potom ide na masažu. ide kod zlatara. Zbog toga se Gargantuino učenje ne sastoji samo u ponavljanju činjenica. jede i pije umereno. svrstava Rablea u realiste koji verno prikazuju stvarnost svog vremena. igra piljke. To se podudara sa antičkim idealom sklada duha i tela. ali ne odbacuje samu religiju. idealan humanistički učitelj. već sa razumevanjem. Ponokrat prvo uvodi Gargantuu u društvo pametnih i učenih ljudi. To se vidi kroz način na koji Ponokrat vaspitava Gargantuu. To je bio sukob između livadarskih opština i . aritmetiku. Gargantua uči i razne zanate. štampara. latinski. Ide na izlete u prirodu. Pored sporta. Iako on ismeva sholastički način podučavanja. časovničara itd. harfe. Akumulacija je. bavi se sportom. streljaštvom. Neki su utvrdili da je celokupna topografija ratovanja sa Pikrokolima realna i verodostojna. Ono što je sigurno to je da je jedan stvarni događaj poslužio Rableu kao inspiracija. češlja. To je ono što se današnjim pedagoškim rečnikom naziva očigledna nastava. već traži moralno izgrađivanje. I pored humanističke vere u nauku. Pored toga bavi se i umetnošću odn. Za vreme jela npr. pravo. On ne uči napamet. igrama sa loptom i sl. ali čita Sveto Pismo. Svaki sport razvija drugu grupu mišića. Pored uma i duha. da uči istoriju. kao i u razgovorima o onome što je naučio. tkača. razgovara se o svemu što se nalazi na stolu. koji proklamuje objektivno prikazivanje  Realizam postoji kao tendencija koja je i ranije postojala Pojam realizam evoluirao je u toku vremena. Najveći deo dana Gargantua provodi u učenju na praktičnim primerima. već i moć rasuđivanja. Preporučuje mu da preuzme stil od Aristotela i Cicerona. fizike i astrologije. recituje stihove i pije bevandu. sa kojima Gargantua razgovara i razmenjuje misli. bacanjem koplja. Cilj vaspitanja. vezuje seno u snopove. Gargantua ne ide u crkvu. a uveče pomalo igra karte. koji je učitelj mudrosti odn. I pored svega ovoga. frule i flaute. sviranjem laute. već i na celokupnu ličnost. vezana za gigantizam. Rable smatra da treba razvijati i telo. nije da samo da se razvije memorija. u skladu sa tim. On se igra koliko želi. ne odnosi samo na znanje. • Pitanje Rableovog realizma Rablea mnogi svrstavaju u realiste. dotiču se prirodne nauke poput botanike. On ne greši jer mi u tom romanu zaista nalazimo stvarnost njegovog vremena. svilara. Rable nastoji da u tkivo svog romana unese stvarnu lokalnu obojenost nekog grada.47 Granguzje dovodi novog učitelja. Svestranost se. On odbacuje crkvu kao instituciju koja deformiše izvornu religiju. nego i u razmišljanju o tim činjenicama.

U predgovoru “Kromvelu”. • Pojam grotesknog U estetici se kao antagonistički javljaju pojmovi lepog i grotesknog. U predgovoru. pisac izokreće i ruši uobičajene odnose između elemenata stvarnosti i time otvara put za stvaranje novih odnosa. kao uostalom i sam čovek. koja kasnije prelazi u protestantizam što pokazuje da nisu bili verski fanatici. Po Bahtinu. To telo o kojem Rable govori ne odgovara klasičnom kanonu lepote koji insistira na savršenosti. Klasično telo je zatvorena celina. svest o nesavršenosti njegovih saznajnih mogućnosti. Ipak se kod Rablea ne može govoriti o realizmu kao vernoj reprodukciji stvarnosti. Telo dobija kosmičko. Od svoje 15. kod njega je vidljivo osporavanje stvarnosti kroz mehanizam smeha. Upravo zbog toga. Montenj izražava jedan skepticistički odnos prema čoveku. Iako Rable nije revolucionaran. Kroz to poigravanje sa stvarnošću. I druge stvarne ličnosti poslužile su Rableu kao uzor. Igo pledira za povezivanje uzvišenog i grotesknog. groteskno telo je ono telo koje izlazi iz okvira individualnog sklada. a to su otvori i ispupčenja (usta. i svest o čovekovoj nesavršenosti tj. •MICHEL EYQUEM DE MONTAIGNE• (1533 – 1592) Njegov život i stvaralaštvo odvijaju se u drugoj polovini XVI veka. Poreklom je Jevrejin po majci koja potiče iz bogate pokatoličene porodice španskih Jevreja. Rodjen je u dvorcu Montenj.48 prvih suseda Rableovog oca. koje prerasta samo sebe i spaja se sa svetom. Rable je nesumnjivo jedan od najznačajnijih predstavnika francuske književnosti XVI veka. koji živi u vreme kada opada humanistički polet. Njegov otac bio je pristalica novih pedagoških ideja (Montenj je naučio latinski još u detinjstvu). Osnovni Rableov postupak jeste poigravanje sa stvarnošću. Rableovi junaci su džinovi u svakom pogledu. Igo definiše romantičku poetiku kao preplitanje rodova i kao direktno suprotstavljanje klasicizmu koji se zasniva na odvajanju rodova. Rable ga poredi sa silenima odn. Bahtin vezuje pojam grotesknog realizma sa Rableovim shvatanjem sveta. On iskrivljuje stvarnost i pretvara je u grotesknu igru. Bahtin ovaj roman definiše kao delo burlesknog realizma ili Grotesknog realizma. jer su za njega elementi iz stvarnosti samo polazna tačka za stvaranje imaginarnog sveta. Granguzje je inspirisan likom Fransoe I. nos i sl. telo nosi groteskna obeležja. Groteska se najčešće vezuje za romantizam. Bahtin Rableov realizam naziva grotesknim realizmom. koji kod njega dobija obeležja čovekovog tela. Sokratom.). međutim. džinovsko obeležje. Rable je bio inspirisan Karlom V. . Primer za to je Kvazimodo iz romana “Notre Dame de Paris” Sličnu suprotnost sadrži i Rableovo delo. koji predstavlja ideal vladara i koji je zaslužan za afirmaciju humanističkih tendencija u Francuskoj. Stvarajući lik Pikrokola. Kod Rablea. Pored njega tu je i Montenj. Insistira se na onome pomoću čega telo komunicira sa spoljašnjim svetom.

godine. mrkli mrak i samoća. tokom kojeg Montenj. Mnogo godina nakon La Boesijeve smrti Montenja su hvatali periodi neizrecive tuge. godine živi povučeno. Za vreme ovih putovanja saznaje da je izabran za gradonačelnika Bordoa i odlučuje da prihvati tu dužnost. godine. godine. Montenj se konačno povlači na svoje imanje i. do 1551. kao veliki kosmopolita. Naime. prvi put od 1581. pohađao je Collège de Guyenne u Bordou. sve je samo dim i pepeo. Nemačku i Italiju. do 1583. koje se čuva u Biblioteci u Bordou. godine. a kroz čitave Oglede mogu se naći izrazi želje za srodnom dušom. Mišel de Montenj umire 1592. Po završetku koleža. Za razliku od Rablea koji kritikuje kroz satiru ili Agripe D’Obinjea koji to čini kroz napade. Na jednom mestu piše: “ Ako isrinski uporedim ostatak mog … života sa one četiri godine u kojima mi je bilo dato da uživam u društvu i prijateljstvu čoveka kao što je on. 1571. da većina ljudi nije toliko razočarala Montenja. Kasnije će. godine postati njegova žena. Od dana kada sam izgubio prijatelja … samo se istrošeno vučem napred. Nakon toga sledi period putovanja. Novo. Razlog povlačenja iz aktivnog života bila je želja da piše i čita. Prijateljstvo prekida prerana La Boesijeva smrt 1563. ne bi li izbegao sumnju i podignute obrve. 1586. godine i ovaj gubitak pratiće Montenja do kraja života. da je morao da prikriva veliki deo sebe pred drugima. učenjaka i pisca koji će mu postati najbolji prijatelj. koja će 1565. što su mnogi protumačili kao kukavičluk. krajem 1585.u periodu od 1549. koji će kasnije kritikovati. upotpunjeno izdanje Eseja u tri knjige objavljuje 1588.49 do 17. analizirajući svoju bliskost sa La Boesijem reći: “Jedino on je poznavao istinsku sliku mene”. gde provodi ostatak života. do 1580. Verovao je da je ovo prijateljstvo “jedno od onih koje se pojavljuju u trista godina”.” U Bordou upoznaje Fransoaz de la Šasan (Françioise de la Chassane). kćerku jednog svog kolege. u svojoj šezdeset drugoj godini. Ovaj drugi mandat nije se baš slavno završio. obogaćen novim iskustvima. gde boravi kraće vreme. godine. piše treću knjigu Eseja. pokazujući relativnost pravde. mada najveći deo vremena provodi u onome što je naziva studioznom dokolicom. a drugi od 1583. Ovidijem i drugim latinskim piscima.” U sudskoj sredini Montenj upoznaje Etjena Boesija (Etienne de la Boétie). Ono možda ne bi imalo toliku vrednost. Zvanje savetnika prodaje 1568. a strast prema knjigama navodi ga da čitav jedan esej posveti svojoj biblioteci. Njemu je posvećen Esej o prijateljstvu (De l’amitié). Upravo tada upoznaje se sa Vergilijem. U periodu od 1571. Ona je bila oduševljena Montenjevim delom i posle njegove smrti objavljuje Eseje unoseći u njih neke izmene. godine. do 1585. godine konačno se povlači na svoje imanje. U Eseju o iskustvu (De l’expérience) on kaže: “ Combien ai-je vu de condamnations plus criminieuses que la crime” “Koliko sam video presuda koje su bile veći zločin od samog zločina. godine. Te godine upoznaje se sa Mademoiselle de Gournay. Radeći u sudu imao je prilike da se upozna sa tadašnjim sudskim sistemom. obilazi Švajcarsku. godine u Bordou izbija kuga zbog koje Montenj nije lično došao da preda zvanje svom nasledniku. Povremeno prima goste. godine nakon čega odlazi u Pariz. a potom i pravni fakultet u Tuluzu. ali kojoj neće posvetiti nijedan esej. koju naziva svojom “usvojenom kćerkom” (fille d’ailiance). godine. Za gradonačelnika je biran u dva mandata. • Slika čoveka u Montenjevim “Esejima” . Proizvod studiozne dokolice su dve knjige Eseja objavljene 1580. upisuje filosofski fakultet u Bordou koji se zvao Faculté des arts. uporedivom sa umrlim prijateljem. Po završetku prava postaje sudski savetnik. Montenj kritikuje sudski sistem na jedan sasvim nov način. Zbog toga je za definitivan tekst Eseja poslužilo izdanje iz 1588. a na kojem je i sam Montenj izvršio neke izmene.

Time Montenj anticipira baroknu viziju sveta i čoveka kao promenljivog bića. a najlakše u njihovu nestalnost” “ Je crois. U eseju “O nepostojanosti naših dela” (De l’inconstance de nos actions”). drzak. jer. znalac. a ko god sebe zaista pažljivo ispituje. i to sastavljenih tako bezoblično i raznoliko da svaki delić u svakom trenutku igra za svoj račun. Montenj kaže: “Ja dajem svojoj duši čas jedan izgled. et rien plus aisément que l’inconstance” •Cilj njegovog samoposmatranja je da upozna sve delove svoje ličnosti kako bi ih uskladio i dostigao sreću. Montenj smatra da se čovek menja onako kako se menjaju okolnosti. plus malaisémnt la constance que toute autre chose. štaviše. Čovek je. čak i u svome umu. čovek je neuhvatljiv i menja osobine: “Mi smo svi sačinjeni od komadića. To je moguće. ovakvu promenljivost i ovakav nesklad. O tome kaže: “ Od svega mi je najtaže verovati u stalnost ljudi. to je stoga što sebe gledam različito. Sve suprotnosti se u meni nalaze. prema strani na koju je okrenem. koji kaže da se “ne možemo dva puta okupati u istoj reci”. iskren. nego. koji se uhvate za jednu osobinu i iz toga crpe celu ličnost. po njemu: “Svaki čovek nosi u sebi potpuni oblik ljudske prirode” “Chaque homme porte en soi la forme entière d’humaine condition” •To znači da je u svakom čoveku prisutno mikročovečanstvo. Izdržljiv. jer se menja u zavisnosti od okolnosti. des hommes. zavisno kako se kad okrenem i na koji način. promenljivo biće: “Ne samo da me vetar slučajnosti pokreće prema pravcu u kojem duva. Montenj je išao od pojedinačnog ka opštem. i dobre i loše osobine. Montenj smatra da ukoliko se u njemu javi neka zločinačka misao.” Ovaj njegov stav dosta podseća na Heraklita. dok su ostali potisnuti. brbljiv. a ko sebe gleda izbliza gotovo nikad sebe dvaput ne nađe u istom stanju. •O mikrokosmosu koji opaža u sebi.. cilj ne treba da 22 Jedan kritičar podelio je sve pisce na one koji tragaju za srećom i na one koji tragaju za spasenjem . Ovo je anticipirana kritika na račun realista koji smatraju da se čovek može svesti na jednu dominantnu osobinu. nalazi u sebi. on upoznaje i druge ljude. raskalašan. a slična vizija uočljiva je i kod Prusta. tupav.50 •U središtu Montenjevog interesovanja nalazi se probljem sreće 22. dovitljiv. i darežljiv i tvrdica i rasipnik: sve to vidim u sebi u izvesnoj meri prema tome kako se okrenem. ćutljiv. on kaže da je čovek kao kameleon. Stidljiv. lažljiv. dobroćudan. čas drugi. zauvek dato. Pod uticajem vaspitanja i drugih spoljašnjih faktora. Ako govorim o sebi različito. razvijaju se samo neki delovi naše ličnosti. dakle. Upoznajući samog sebe. mrzovoljan.” •Montenj kaže da greše oni pisci koji ljude prikazuju kao nešto opšte. Ovde vidimo njegovu viziju čoveka kao promenljivog.” •Zato što sadrži u sebi sve. ali istovremeno i protivurečnog. neznalica. čedan. i ja sam ne mirujem i u nemiru živim zbog nestalnosti svog stanja. osetljiv. A postoji ista onolika razlika između nas i nas samih koliko između nas i drugih.

da naučimo kako da umremo. Ideal za Montenja u ovom periodu. već izraz želje da se patnja umanji tako što će čovek uvek imati na umu ograničenost života i na taj način se pripremiti za ono što je neminovno. koji je živeo i umro kao stoik ( nakon pobede Cezara nad Pompejem. i u skladu sa opštim kretanjem i po svom sopstvenom. Ipak. godine. strog način života. Njegov uzor je . Te tri faze su: • stoicizam • skepticizam • životna mudrost • STOICIZAM Montejev stoicizam ima tri izvora:  Knjiški izvor – Montenj je puno čitao. Katona Mlađeg i Epikteta. Marka Aurelija. Naime. Uopšte. Pa i sama stalnost nije ništa drugo do sporije kretanje…” • Faze u Montejnevoj filosofiji Književni istraživači i kritičari izdvajaju tri faze u razvoju Montenjeve filosofske misli. U ovoj prvoj. egipatske piramide. čovek . te se delom iz toga razvio stoicizam – filozofija trpljenja. kavkasko stenje. On se ne plaši poroka i ne beži od njih. On pokušava da uhvati razne fluktuacije bića. sva životna mudrost sastoji se u tome da se pripremimo za smrt koja je naša sudbina ili. Je peins le passage” •U eseju “O kajanju” (“Du repentir”) on kaže: “Svet je samo naprava u večitom pokretu. Posebno se ističe uticaj antičkih pisaca i filozofa poput Seneke. kako on kaže. izvršio je samoubistvo zarivši sebi mač u stomak). naročito u početku Katon Mlađi. u njenoj osnovi uvek je potraga za srećom i težnja da se razvije jedan bolji i srećniji život. zemlja. po ugledu na neke antičke filozofe. Sve stvari se neprekidno kreću. pa je lektira značajno uticala na razvoj njegove filozofije. Montenj najviše govori o patnji i smrti. U nekim svojim ogledima iz ove faze Montenj razvija opšta mesta o očvršćavanju volje. predstavlja askeza. Montenjeva misao je gotovo sva usredsređena na to kako da očvrsne i pripremi sebe za bol i smrt. ja slikam prelaze” “Je ne peins pas l’être. a delom i u drugoj knjizi izdanja iz 1580. koja treba da odnese pobedu nad bolom.51 bude da se ona potisne. u okviru svog stoicizma. drugim rečima. One se međusobno prožimaju i predstavljaju razdvajanje jednog istog pogleda na svet. “Ja ne slikam biće. Po Montenjevom mišljenju. a to je bilo vreme građanskih i verskih ratova u Francuskoj  Njegovo lično iskustvo sa bolešću – Montenj je bolovao od kamena u bubregu i trpeo veoma jake bolove.  Uticaj epohe u kojoj je živeo. Jedan od njegovih eseja nosi naziv “Da filozofirati znači navikavati se na smrt” (Que philosopher c’est apprendre à mourir). već da se upozna i podvrgne kontroli razuma. u bilo kojoj fazi da se Montenjeva filosofija nalazi. Međutim taj stoicizam nije herojsko podnošenje patnje. stoičkoj fazi koja dolazi do izražaja naročito u prvoj. naravno samo privremeno. čuvene prelaze. a naročito nad smrću. već pokušava da ih na neki način oplemeni tako što će organizovati svoje unutrašnje “ja”.

Skepticizam naročito dolazi do izražaja u eseju “ Apologija Rejmondu Sebondu” (“Apologie de Raimond Sebond”). Sve je relativno. Životno iskustvo je uticalo i na ovu fazu Montenjeve filozofske misli. što čovek dublje ulazi u bolest. Ovaj primer Montenja navodi na dalje razmišljanje. nevericu. ona se ne može otkriti. Drugi izvor je opet uticaj epohe. treba što intenzivnije misliti na smrt da bi se lakše podnela misao o njenoj neminovnosti. U on govori o urođenicima koji imaju običaj da pojedu svoje zarobljenike. Izvor skepticima je i saznanje da su naše saznajne moći ograničene. Montenj smatra da nema ničeg varvarskog niti divljeg u tom narodu. a to su san i nesvestica. mi je možemo oprobati u stanjima sličnim njoj. on će osetiti strah jer ga izdaju čula. Ovo nisu jedini izvori Montenjevog skepticizma. Opisuje kako mu se postepeno vraćala svest i prvi čulni doživljaji koji su slušni. Montenj se susretao sa različitim mišljenjima koja su često bila protivrečna. Čitajući mnogo. Govori o smrti kao cilju života jer ako čovek nauči kako da umre. naročito antički mislilac Piron. apsolutno ili drugim rečima da je sve relativno. Međutim. što se više bude udaljavao od života. o njoj treba i govoriti i on sam navodi kako se rado ispituje o smrti drugih ljudi. kojima posvećuje čitav jedna esej. mašta i um. Montenj u “Eseju o pripremanju”(“ De l’exercitations”) opisuje jedno svoje iskustvo kada se onesvestio prilikom pada s konja. a pre svega čovek i njegovi sudovi jer ga često varaju čula. I skepticizam ima tri izvora:    Jedan su antički pisci. Kao primer navodi Egipćane koji su tražili da im se u vreme najveće gozbe donese kostur nekog preminulog kako bi poslužio kao opomena. naučiće kako da živi. Svi su u pravu i niko nije jer ljudski um ne može saznati apsolutnu istinu. bolje pripremiti za smrt. mada je činjenica da oni žive u skladu s . uzdrhte od straha. U njemu Montenj izražava svoj skepticizam. Ovde je on pravi predstavnik svoje epohe u trenutku kada je ona izgubila svoj renesansni polet. kada neko umire u njihovoj blizini.52 se teško miri sa sopstvenom prolaznošću pa je za većinu ljudi lek da tu misao potisnu. Ti primitivni narodi smatraju se varvarima zato što su im duhovi još uvek neobradeni. Tu svoju misao on ilustruje na primeru ljudoždera. Dakle. Sumnja se u mogućnost da čovek sazna svet. Da bi to ilustrovao. Čovek se direktno suočava sa relativnošću kada vidi kakve su posledice bezrezervne vere u sebe i svoje mogućnosti kada čovek postane fanatik i smatra da u ime neke istine ima pravo da ubije drugog čoveka. On priznaje pravo drugih ljudi da budu drugačiji. Za njega su oni divlji na isti način na koji je divlje voće koje rađa priroda. Nema stalne čovekove osobine. svest da na ovom svetu ništa nije sigurno. Iako se smrt događa samo jednom i neponovljiva je. pa on uočava da su svi običaji relativni. Prema tome ako je smrt brza i nasilna mi nemamo vremena da od nje strahujemo. Čovekov razum je ograničen. sve više počinje da oseća prezir prema životu i da posmatra smrt kao spasenje. potrebno je iskustvo sa smrću. Rableova vera u čoveka ustupa mesto sumnji u sve. već samo delove te istine. čiji je naziv “De canibals” (“O ljudožderima”). Mada mnogi ove ljude nazivaju varvarima. Montenj smatra da će se. Ukoliko nije takva. O smrti nije dovoljno samo misliti. • SKEPTICIZAM Montenj je i u ovoj fazi tipičan predstavnik svog vremena u kojem je čovek potpuno izgubio veru u sebe i svoje sposobnosti. Montenj navodi primer osećanja vrtoglavice. Ovo iskustvo Montenju pokazuje da se vrlo lako prelazi iz svesnog u nesvesno stanje i da smrt ne postoji kao stanje već je ona kraj. Ako se neki filozof stavi u kavez na vrh Bogorodičine crkve. Po njemu.

kao i na religiju.53 prirodom. On smatra da svet treba prihvatiti onakvim kakav jeste. On je protiv promena i neizvesnosti i nedaća koje one mogu doneti. a za sreću su važni red. Montenj ne dolazi do zaključka da društvo i običaje treba menjati . ne donosi nikakvu korist. najbolje je prihvatiti one istine koje su ušle u običaj. U eseju “O ljudožderima”. a protivio se i hajkama na veštice. kao glavni razlog svoje tvrdnje navode njegov skepticizam. za njega. Jedan kritičar je rekao da je Montenj “na pagansku građevinu stavio hrišćanski gromobran”. Ovo pitanje može da se tumači u smislu da on ne zna ništa pouzdano. On sam je suviše slobodouman. iako ih na kraju pojedu. Oni koji zatresu temelje jedne zemlje. mir i poredak. Pokazavši relativnost običaja. Religijske postavke ne mogu se ni dokazati ni potpuno odbaciti. on je poštovalac tradicija i konzervativac. jer keko sam kaže “starije i poznatije zlo je uvek podnošljivije od novog i nepoznatog zla”. Montenj ne veruje u besmrtnost duše. ovo njegovo pitanje tj. UMETNOST ŽIVLJENJA 23 Areligiozan. Međutim. koja je pripisivao mašti i halucinacijama neobrazovanih i lakovernih ljudi. Odbacivao je čuda. Neki smatraju da je Montenj hrišćanin i dobar katolik. duša umire sa telom. “pretpostavci” On ne veruje da postoji Bog. On pledira za prirodu i povratak njoj. a koja su dostigla vrhunac za vreme Katarine Mediči i Karla IX. ali ne i antireligiozan . Oni koji su ga smatrali katolikom. isto tako nesavršenim. pošto nije tako. koje je temelj negove filosofije. Čovek treba da bude svestan da je sve relativno. Montenj nikada nije bio revolucionaran. Montenj jeste skeptik. • ŽIVOTNA MUDROST. Ovakva shvatanja on predlaže drugima. kao dokaz za to navodili su da on redovno obavlja verske obrede i sluša misu. On samo pokazuje da su nekada civilizovani ljudi gori od ljudoždera. Ako društvo u kome pojedinac živi ima svoje slabosti. Oni koji ga smatraju ateistom. kao i za epikurejce. Zgražavao senad svirepostima i divljaštvima koje su ljudi činili jedni drugima za vreme verskih ratova i to na osnovu nečega što je bilo zasnovano na veri odn. ali nije ni ateista ni katolik. U skladu s tim Montenj smatra da je veće varvarstvo jesti živog nego mrtvog čoveka. često prvi stradaju. konstatacija. onda su njegovi lični nemiri još gori. Taj isti princip ima i prema religiji. To je kritika i osuda mučenja i spaljivanja živih ljudi na lomačama. odnosi se na celokupni društveni sistem. areligiozan23 i takvim problemima uopšte nije zaokupljen. Zameniti jedne zakone drugim. ali isto tako sumnja i u postojanje ljudskog razuma. Montenj sam sebi postavlja pitanje Que sais-je? (Šta je znam?). Njegova religiozna shvatanja su u osnovi paganska. on govori i o tome kako se urođenici dobro ponašaju prema svojim zarobljenicima. Pošto čovek nije u stanju da sam odredi da li je nešto potpuna istina ili ne. Upravo je ovde začeta Montenjeva ideja o plemenitom divljaku – le bon sauvage. Naročito snažan revolt kod Montenja izazivaju nečovečni postupci i zverstva koja su ljudi činili jedni nad drugima za vreme verskih i građanskih ratova. Ovo naravno ne treba shvatiti kao Montenjevu odbranu ljudoždera. a drugi da je ateista. On samo traži način da u relativnim okvirima egzistencije nađe sreću.

Npr. Montenj odgovara da ne treba puniti učenikovu glavu velikim brojem bespotrebnih podataka. neretko daju znanja koja im uopšte u životu neće biti potrebna. jer smatra da je priroda mudar i pravičan vođa. i grčki. ali u okviru svojih razmišljanja govori i o vaspitanju dece. Na pitanje šta učiti. a ne učen. On smatra da je zemaljski život sam sebi cilj i da je samim tim vredan. ne treba tražiti od učenika da zna kada je bila propast Kartagine. Njegov stoicizam predstavlja navikavanje na misao o smrti i shvatanje ograničenosti ljudskih sposobnosti. • Montenjeve pedagoške ideje Montenj nije bio pedagog. Osim što se učenicima. Montenj smatra da je domaći učitelj bolji nego škola. Montenjeva filosofija je filosofija života. kao i Rable. Montenj se ograničava na bavljenje vaspitanjem dece iz plemićkih porodica. već zašto je do nje došlo. Da bi mogao dobro da živi i dobro da umre. kod učenika treba paralelno i harmonično razvijati čitavu ličnost. O tome kaže: “Kad igram igram. Čovek treba da živi u sadašnjem trenutku i da se sav preda onome što radi. Ovakvo stanovište je suprotno Rableu i njegovom zahtevu da čovek postane “ponor od znanja” (abîme de science). . jer su ga svi u kući govorilli. Njegova koncepcija vaspitanja sastoji se u mišljenju da dete treba vaspitavati tako da ono postane dobar čovek. kroz igru. stoga je potrebno da dete. pa je tu uočljiva Horacijeva deviza Carpe diem. Po Montenju. kako bi se dobro vaspitalo. da ima dobro sačinjenu – une tête bien faite. ja volim život i volim ga onakvog kakvog mi ga je Bog izvoleo dati” Poput Rablea u njegovoj epizodi o Telemskoj opatiji i Montenj se oslanja na prirodu. umetnost življenja. Kao argument protiv koleža navodi sopstveni primer. podvrgao oštroj kritici vaspitni sistem svoga vremena i njegove sholastičke metode. što je najveća kritika koja se danas upućuje njegovim pedagoškim idejama. Za Montenja cilj vaspitanja je da pouči čoveka kako ispravno da živi. i duh i telo i moralni lik. Ovim svojim stavom. ali je sve naučeno kroz školu zaboravio i iskvario. vaspita još od detinjstva. već ga treba naučiti da misli. Prošlost više ne pripada stvarnom životu.54 Treću fazu Montenjeve filozofije predstavlja art de vivre. čovek treba da se za to pripremi. Čovek treba da postane sposoban. a životna mudrost je tu da bi se ostvarila sreća. Montenj se poziva na Plutarha i na njegovo mišljenje da učenje bez razmišljanja o predmetu može samo da okrzne suštinu pitanja. Prema tome. već u sadašnjosti. tako da oni zamrze i nauku i one koji je predaju. Na jednom mestu kaže da ne treba živeti ni u prošlosti ni u budućnosti. On je. a ne dobro napunjenu glavu – une tête bien pleine. Njegove pedagoške ideje iznete su pre svega u eseju “O vaspitanju dece” (De l’institution de l’enfant). Još kao mali kod kuće je naučio latinski. Takođe smatra da život treba iskoristiti onakav kakav nam je dat. Ali i Rable i Montenj se ovde pozivaju na antiku. tj. budućnost je krajnje neizvesna. Njegovi ogledi su puni praktičnih saveta. Montenj više ceni valjan karakter nego učenost. on kaže: “Što se mene tiče. Montenj se buni protiv mišljenja da život treba živeti u askezi. ona se i “uteruju” u glave učenika grubim i svirepim metodama. a za to nije potrebno imati enciklopedijsko znanje. U eseju “O iskustvu” (“De l’experience”). ima svog učitelja. Učitelj ne treba da traži od učenika da pamti činjenice. kad spavam spavam!” Montenjev krajnji cilj je da ostvari sklad svog bića i dostigne sreću.

kroz igru i vežbe. pa je Montenj ujutru buđen muzikom. Po njemu nema ničeg boljeg nego učiti decu na lep način. Sve ove ideje izvedene su na osnovu ličnog iskustva. detetu treba objasniti šta čoveka čini boljim i pametnijim. Kao primer navodi grčkog filozofa Karnesida. U formiranju njegovog moralnog lika. Dobro raspoloženje je najizrazitiji znak mudrosti.55 Na jasnoću mišljenja odlično deluje opštenje sa svetom. a ukoliko se takve sklonosti jave spontano. Montenj traži mnogo manje učenja nego Rable. kao i putovanja. teška i daleka deci već je. a ponekad i uz pomoć knjiga. odlična sredstva za to. treba ih suzbijati. što je stav suprotan Rableovom. pristupačna svakome. jer će ga oni usled preterane ljubavi. Montenj smatra da treba podučavati pretežno kroz razgovor. naprotiv. ali ne takva vrlina kakvom je prikazuju sholastičari. Do vrline se može doći ako čovek poznaje put. a to je filosofija. Kada je reč o metodama podučavanja. jer preterano učenje odvraća onoga koji uči od druženja. Učenika treba usmeravati još od detinjstva. nego i u mislima. on treba da pozove nekog književnika. učeniku treba pomoći. koji će bolje moći da svoje znanje prenese učeniku. stanje vrline je prirodno čovekovo stanje. Treba ih naučiti da mrze i samu pomisao na poročne stvari. Filosofija nije “namrgođena”. ali na nov način. Npr. On je naučio latinski direktnom metodom. Roditelji su i inače bili blagi prema njemu. Po Montenju. U središtu Montenjevog interesovanja je problem sreće. dakle pored čovekovog duha. kroz knjige. potrebno je formirati i njegovo telo. Čovek treba da očvrsne u odnosu na vetar i sunce i u tom očvršćavanju treba kršiti pravila. treba odmah suzbiti kako se kasnije ne bi ispoljavali na mnogo drastičnije načine. Njegov stav je da ukoliko želimo da od deteta napravimo čoveka. Cilj filosofije je vrlina. Dete ne treba odgajati u krilu roditelja. prve korene surovosti. a ostalo vreme treba posvetiti radu. ne samo na delu. Decu treba naučiti da mrze poroke. Učeniku treba dati da sam čita i da izvuče pouku. a ne učenog čoveka. Grčki je naučio indirektnom metodom. čoveka koji ima izgrađenu savest i koji zna da živi . a filosofija je ta koja ima za cilj da nauči čoveka da živi srećno. koji se mogu uočiti kod neke dece. Ukoliko učitelj nije vičan knjigama. jer u njoj ima pouka kako za rano detinjstvo tako i za starost. Montenj izdvaja dve metode: direktnu i indirektnu. bez knjiga. Montenj želi da stvori mudrog. bez ikakve prinude i u slobodi. Filosofija stišava bure u čovekovoj duši i uči ga kako da podnosi ono što ne može da izbegne. što je teza koju će kasnije zastupati i Ruso. jer smatra da je to način da se izbegnu greške u vaspitanju. bori se protiv srednjevekovnog asketskog načina života i rehabilituje telo. koji je bio toliko zaluđen naukom. potrebno je izbaciti komplikovane delove dijalektike. Montenj smatra da je potrebno da proširimo svoje vidike i da su razgovor i druženje sa drugim ljudima. Montenj smatra da učeniku ne treba nalagati da uči 14 – 15 sati dnevno. Da bi se to kratko vreme iskoristilo na najbolji način. Uz telo treba očvrsnuti i dušu. Treba im ukazati na prirodnu nakaradnost poroka da bi ih se klonili. bez gramatike. a na učitelju je da otkrije put vrline svom učeniku. Na prvom mestu nalazi se ona nauka koja uči čoveka da bolje živi. Kada su u pitanju ideje kojima treba napajati duh učenika. da nije imao vremena ni da uredi kosu i nokte. bez pruta i suza. razmaziti. ne treba da ga štedimo u mladosti. On kaže da “ Čak i igre i telesne vežbe treba da sačinjavaju dobar deo učenja”. Učenju treba posvetiti samo prvih 15 ili 16 godina života. zahvaljujući porodici u kojoj su svi govorili latinski. On preporučuje popustljivost. a uzeti jednostavne pouke iz filosofije. Montenj veruje da su najvažnije one koje će ga naučiti kako da formira svoj moralni lik odnosno savest. Kada naiđe na poteškoće. Poput Rablea i Montenj ima u vidu čitavog čoveka. vesela i radosna.

Tragedija je književna vrsta koja je postojala u antici. Vrednost ovog komada nije ni u dinamici. U njima su. ni u stilu. kao i misterija. Kleopatra oplakuje smrt svog ljubavnika i ubija se. Tragedije su zamenile misterije i mirakule. u drugoj polovini XVI veka. dok su se komični oblici. od njega su preuzimali likove. Glavni uzor bio im je Seneka. mnogo beseda i monologa. a potom i u francuskom prevodu ili adaptaciji. zadržali nešto duže. ali i iz Biblije. prešlo se na pisanje originalnih dramskih komada na francuskom jeziku. nastavljeno je prikazivanje i objavljivanje srednjevekovnih dramskih komada religioznog karaktera. Ozbiljni su bili mirakuli i misterije. Mladi pisci su teme za svoje tragedije uzimali iz grčke ili rimske mitologije. “Zarobljena Kleopatra” je jedna karakteristična tragedija. sve do zabrane njihovog izvođenja na teritoriji grada Pariza 1548. a Plutarh i Terencije za komediju. zbijen. čiji su autori uglavnom bili profesori koleža. mada na grčkom nešto slabije. međutim. a Kleopatra jadikuje. jer je poznavanje ovog jezika bilo znatno ređe i privilegija veoma uskog kruga učenih ljudi. lapidaran stil je zbijen. Međutim. u saglasnosti sa programom i težnjama Plejade. To je dosta statičan komad. u periodu između 1550. pozorište za narod i vlastelu. Ona se tragično završava smrću glavnog junaka i prikazuje slavnu propast posle velikog uspona. kratak. za koje su kao uzori poslužili Seneka. za razliku od srednjevekovnog. renesansnu tragediju i komediju. budući da je to prva tragedija napisana na francuskom jeziku. emfatičnu retoriku i njegov lapidaran stil24 kada su u pitanju dijalozi. uvek su koristili istu tehniku. njeni junaci su ljudi najvišeg roda: vladari i plemići. koje je bilo pučko pozorište. a izvodili su ga studenti i profesori. Želeli su da se njihove predstave igraju na dvoru dinastije Valoa koji je. što i ne iznenađuje. tačnije njegovom povesti o smrti Kleopatre i Antonija. U njima ima mnogo jadikovanja. ni u psihološkoj analizi. Komad je igran i pred kraljem. Srednjevekovni pozorišni rodovi delili su se na ozbiljne i komične. godine. pripada članu Plejade Etjenu Žodelu (Etienne Jodelle). Vremenom. ni ovi komadi nisu bili namenjeni širokoj publici. koja je imala velikog odjeka. Zasluga za stvaranje prve renesansne tragedije pod nazivom Zarobljena Kleopatra (Cléopâtre captive) napisane 1552. Po definiciji. farsa. koji su bili centri proučavanja antičke kulture i rasadnici humanizma. Međutim. godine. ma kakva da je bila materija koju su obrađivali. za tragediju. Radnja tragedije počinje u trenutku kada je Antonije već mrtav. budući da je pozorište XVI veka lirsko pozorište. kao i prve renesansne komedije Ežen ( Eugène) napisane 1553. Pojavljuje se Antonijev duh koji takođe jadikuje zbog učinjenih grehova. Značajnu ulogu u ovom procesu stvaranja novih dramskih oblika. i 1560. Delo je inspirisano Plutarhom. Komadi su izvođeni najpre na latinskom i grčkom jeziku. trebalo je uvesti nove dramske oblike.godine. koju su po nalogu Katarine Mediči preveli Oktovijan de Sen Žele (Octovien de Saint-Gelais) i Žak Amio (Jacques Amyot). poput Igoove drame “Ernani”. odigrali su koleži. Međutim. sotija i moralitet. po uzoru na antičku tragediju i komediju. nigde nema dramskog sukoba. On ima isključivo istorijsku vrednost. 24 Lapidaran – urezan u kamenu. Ovakve tragedije preplaviće francusku književnost ostatka XVI veka i predstavljaće drastičan raskid sa srednjevekovnom tradicijom. Pozorište sada postaje stvar elite. izvođene antičke drame. sentenci koje se često preuzimaju od Seneke. u drugoj polovini XVI veka. više voleo baletske komade. Oni su postali “glavna žarišta” renesansne drame. Kao što se da videti. godine. ona prikazuje sudbinu koja je tragična. jezgrovit. mirakula. sotija i moralitet. odnosno profesora i studenata koleža. kratak i jezgrovit stil (kao stil u sarim rimskim natpisima) . a komični farsa. U prvoj polovini XVI veka. Naročito su se isticala dva : Kolež Bonkur (Collège de Boncourt) i Kolež Kokre (Collège de Coqueret). bez dramskog sukoba.56 • F R A N C U S K O P O Z O R I Š T E XVI VEKA • Francusko pozorište XVI veka odlikuje se sukobom srednjevekovne i antičke tradicije. Jedna od retkih tragedija koje je igrana na dvoru bila je Trifinova “Sofonizma”.

Među brojnim autorima pozorišne književnosti ističu se Etjen Žodel i Rober Garnije. dakle. a to su jedinstvo mesta. sa jednom jedinstvenom radnjom. za 24 časa. Takođeje prisutno pravilo o tri jedinstva.57 Većina ovakvih komada igrana je po koležima od strane amatera. U XVI veku formiraju se neka pravila na osnovu kojih se piše tragedija. Tragedija. Po ovim pravilima tragedija XVI veka slična je tragediji XVII veka. Od nje se razlikuje po sledećim stavkama:  Nema dramskog konflikta. a međučinovi su ispunjeni horskim pevanjem. godine. godine  . godine. rimskom i hebrejskom. ne samo na osnovu antičkih tekstova.. već i na osnovu imitacija tih tekstova. Ona ima strukturu antičkih tragedija. dakle. a koja će se primenjivati u XVII veku. Inspiraciju nalazi u tri različita izvora: grčkom. godine •Grčka tragedija Antigone •Hebrejske tragedije Les Juives iz 1583. tragedija uvek ima 5 činova. mora da se odigra na jednom mestu. đaka i profesora. Njenom izvođenju prisustvovali su kako humanisti. godine Cornélie iz 1574. od kojih su mnogi poznavali ovu tragediju. odn. koja je ujedno i njegova najvažnija tragedija Bradamante iz 1582. vremena i radnje. Što se tiče strukture. već je glavni element lirizam Nema psihološke produbljenosti •ROBERT GARNIER• (1545-1590) Rober Garnije je najveći tragičar XVI veka. tako i velikaši. Tragedija "Zarobljena kleopatra “ imala je velikog uspeha. kao i prve renesansne komedije Ežen ( Eugène) iz 1553.godine. Svi komadi bili su međusobno slični. •ETIENNE JODELLE• (1532-1573) Etjen Žodel je. •Njegova dela su: •Rimske tragedije Hippolyte iz 1573. autor prve renesansne tragedije nazvane Zarobljena Kleopatra (Cléopâtre captive) iz 1552.

godine Ronsar priređuje predstavu u čast prevoda Aristofanovih komada. U prvoj polovini XVI veka komedijom se nazivaju i farse i moraliteti. Opasnosti u koje oni ulaze nisu opisane na isti način kao u tragedijama i komedije uvek imaju srećan kraj. Najviše se igra Terencije. komedija se ne razlikuje toliko od srednjevekovnih komičnih komada. Ona je napisana u stihu. Garnije je napisao tragikomediju iako je u to vreme postojala stroga distinkcija rodova. a italijanske trupe često gostuju u Francuskoj. komediograf Molijer. •Krajem XVI veka razvija se još jedan žanr – pastorala. jer se u njemu pominje Beograd.godine. Čak je i najveći francuski. antički uticaj je mnogo manji nego što je to bio u oblasti tragedije. da bi kasnije dobila proznu formu. Pastorale se razvijaju pod italijanskim uticajem. U oblasti komedije vidljiva su dva uticaja: srednjevekovni i antički. pisao farse. situacija je bila slična. Ali dok je renesansna tragedija nešto sasvim razičito od srednjevekovnih misterija i mirakula. Zabrana o izvođenju nije se odnosila na farse. poput Robera Garnijea. dok su sve ostale. pored Žodela. bili su Žan de la Taj (Jean de la Taille) i Pjer de Larive (Pierre de Larivey). “Verni pastir” čiji je autor Ðambatista Gvarini. Pre bi se moglo reći da se srednjevekovna farsa utapa u komediju. naročito tokom 1548. Komedija se razvija tek sredinom 16. pokušali su da neguju mešovite žanrove. a najpoznatije su:  Aminta koju je napisao Torkvato Taso  Pastor fido. Ova književna vrsta nastala je od pastirskih pesama. Ovde jaz nije toliki. i njegovi komadi se odlikuju liričnošću i odsustvom dramskog zapleta. Neki pisci. tj. udaje za voljenog mladića. tragikomediju. a ne za bogatog Leona. Prva komedija napisana na francuskom jeziku bila je komedija koju je napisao Etjen Žodel (Etienne Jodelle). Učenici su po koležima igrali Terencijeve komade. Prevode se dela italijanskih komediografa. veka. npr. •Što se tiče komedije. a možda i svetski. kada je u Francusku došla Katarina Mediči. 25 Tragikomedija je tragedija sa srećnim krajem . a koja se zvala Ežen (Eugène). posle brojnih peripetija. 1539. Njegova najpoznatija tragedija je Les Juives (Jevrejke). Autori se i ovde oslanjaju na antiku i to na definiciju koju je dao Donat. godine Oktovijan de Sen-Žele (Octovien de Saint-Gelais) prevodi celo Terencijevo pozorište.58 Bradamanta je tragikomedija25 koja je bila inspirisana poznatim italijanskim spevom. Glavni pisci komedija. Za nas je ovaj komad zanimljiv. u početku je bila obična ekloga. sotije i moraliteta. po uzoru na italijanske komedije bile u prozi. koga je pored Sen-Želea preveo i Antoan de Baif. po kojoj ličnosti u komediji pripadaju srednjem društvenom staležu. italijanski pesnik iz Ferare. U pitanju je ljubavni zaplet: Bradamanta je kćerka vojvode od Burgonje koja se. Ariostovim “Besnim Orlandom” (Orlando furioso). zatim 1549. Poput Žodelovih. one su se pisale i igrale slobodno tolom čitavog veka. farse. U oblasti komedije. kakav je bio u slučaju ozbiljnog pozorišta. Mesto antike u mnogome popunjava italijanski uticaj. Ova komedija je igrana 53 puta.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful