You are on page 1of 25

NASTANAK

AZILA

OSMO

POGLAVLJE

NASTANAK AZILA

Slike znamo. One su poznate iz svih istorija psihijatrije, u kojima imaju ulogu da ilustruju ono sreno doba kada se ludilo konano priznaje i lei polazei od istine pred kojom su ljudi predu go ostajali slepi. Uvaeno drutvo kvekera . . . elelo je da onim svojim lanovima koje bi zadesila nesrea da izgube razum, a da nemaju dovoljan imetak da se obrate skupim ustanovama, obezbedi sve blagodeti ivota koje prilie njihovom stanju; dobro voljnim upisivanjem stvoren je fond, i za otprili ke ove godine u blizini grada Jorka osnovana je jedna ustanova u kojoj su, po svemu sudei, mno ge prednosti udruene sa najveom mogunom ekonominou. Ako dua naas i zadrhti pred tom stranom boleu koja kao da je stvorena da ponizi ljudski rod, nju ubrzo preplave blaa oseanja pri pomisli na sve ono to je dobrohotna do miljatost uspela da izumi da tu bolest izlei i ublai. Taj se dom nalazi milju do Jorka, posred je dnog plodnog i ljupkog polja; on nikako ne navo di na pomisao o tamnici, ve pre o jednom veli kom seoskom gazdinstvu; okruen je velikom za tvorenom batom. Nikakvih ipki, nikakvih ree taka na prozorima. (41)

Sto se osloboenja umobolnih iz Bisetre tie, pria je dobro poznata: donosi se odluka da se za tvorenicima u tamnicama skinu lanci; Kuton (Couthon) poseuje bolnicu da vidi ne kriju li se u njoj osumnjieni; Pinel mu odvano kree u su sret, dok svi drhte pri pogledu na bogalja kog ljudi nose na rukama. Sueljenje mudrog ove koljupca i oduzetog udovita. Pinel ga odmah odvodi u odeljenje nemirnih gde elije ostavie na njega bolan utisak. On ushte da ispita sve bolesni ke. Veina mu uzvrati samo psovkama i prostakim pogrdama. Produiti ispitivanje nije bilo ni od ka kve koristi. On se obrati Pinelu: Tako, graani ne, da nisi i ti sam lud kad hoe ovakve ivotinje da pusti s lanca? Pinel mu spokojno odvrati: Graanine, uveren sam da su ovi umobolnici ova ko nepristupani samo zato to su lieni vazduha i slobode. Pa lepo, ini s njima to ti volja, ali bojim se da ne padne kao rtva sopstvene tati ne. I na to odnese Kutona do njegovih koija. Na njegov odlazak svima laknu; odahnue; veliki ovekoljubac odmah se dade na posao. (42) To su te slike, bar utoliko ukoliko svaka od ovih dveju pria sutinu svoje moi crpe iz imagi narnih oblika: patrijarhalni mir Tjukovog obitavalita, gde se strasti srca i poremeaji duha pola gano stiavaju; jasna vrstina Pinelova koji jed nom jedinom reju i jednim jedinim pokretom pobeuje dve ivotinjske pomame koje urlaju na njega i vrebaju ga iz zasede; i ta otroumnost koja je umela da raspozna ta je istinska opasnost pomamni ludaci ili krvoedni lan Konventa: slike koje e daleko sve do naih dana nositi breme svoje legende. * * *

Legende o Pinelu i Tjuku prenose mitske vrednosti koje e psihijatrija devetnaestog stolea

216

ISTORIJA L U D I L A

NASTANAK

AZILA

2{"J

prihvatiti kao neto po prirodi oigledno. Ali is pod samih mitova odvija se jedan proces, ih bolje reeno niz procesa kojima su, u tiini, ustroje ni istovremeno i svet azila, i metodi izleenja, i konkretno iskustvo ludila. Najpre o Tjukovom delu. Zbog toga to je os tvareno u isto vreme kad i Pinelovo, zbog toga to se zna da je Tjuka poneo val ovekoljublja, to se delo istie kao osloboenje umobolnih. No posredi je neto sasvim drugo: Mogli smo da uo imo da su neki lanovi naeg drutva pretrpeli veliku tetu zato to su bili povereni ljudima ija naela ne samo to su tua naima, ve koji su ih, tavie, izmeali sa drugim bolesnicima koji su se bi doputali prostaki jezik i sramotne postupke. Sve to esto ostavlja neizbrisive tragove u duhu bolesnika, kada se ovi jednom prizovu razumu, udaljava ih od verske odanosti kakvu su ranije oseali; ponekad ak stiu grene navike koje su im ranije bile tue. Utoite (The Retrait) treba da dejstvuje kao orue podvajanja: moralnog i verskog podvajanja, kojim e se nastojati da se oko ludila uspostavi sredina koja e to vie lii ti na zajednicu kvekera. Dva su razloga za to: prvi je u tome to je zlo, za svaku oseajnu duu, pat nja, izvor svih nesrenih i raspaljivih strasti kao to su uas, mrnja, prezir, strasti koje dovode do ludila ili ga odravaju: S razlogom se mislilo da je meanje, do kojeg je dolazilo u velikim javnim ustanovama, osoba razliitih verskih oseanja i upranjavanja vere, meanje razvratnika i krepo snika, bezbonika i ozbiljnih ljudi, imalo za posle dicu spreavanje povratka razumu i dublje zapa danje u melanholiju i mrzovoljne misli. Ali gla vni razlog je drugde: on je u tome to religija mo e da igra dvostruku ulogu prirode i pravila, po lo je u pradedovskim obiajima, u vaspitanju, u svakidanjoj primeni, poprimila dubinu prirode, a u isti mah ona je stalno naelo zakonske prinude. Ona Je dobrovoljnost i prisila jednovremeno i kao takva

ona raspolae jedinim silama koje, u pomraeno sti razuma, mogu da budu protivtea neumerenoj estini ludila; njene zapovesti, . . . kada se vrsto utuve jo u poetku ivota . . . postaju bezmalo na elo nae prirode, a njihova mo prinude esto se osea ak i u delirantnoj razdraenosti ludila. Pot pomagati uticaj verskih naela na duh bezumnika ima, kao nain leenja, ogromnu vanost. U dija lektici obezumljenja, kada se razum krije ali ne propada, religija je konkretan oblik onoga to ne moe da poludi; vera nosi ono to je u razumu ne pobedivo, to pod ludilom opstaje kao lana pri roda, a oko ludila kao neprestani zahtev sredine: U svetlim trenucima ili dok se oporavlja, bolesni ku moe koristiti drutvo onih koji imaju ista uve renja i iste navike koje i on. Religija titi dre vnu tajnu razuma naspram ludila, inei tako bli om, neposrednijom, onu prisilu koja se s jarou nametala jo u klasicistikim zatvorima. Tamo su se moral i vera naturali spolja, tako da je ludilo bilo zauzdavano, a ne leeno. U Utoitu, religija je deo pokreta koji je, uprkos svemu, ukazivao na razum u ludilu i koji je vodio od bezumlja ka zdravlju. Versko podvajanje ima tano odreen smi sao: nije re o tome da se bolesnici sauvaju od bezbonog uticaja ne-kvekera, ve o tome da se poludeli smesti u moralnu sredinu u kojoj e za poeti raspravu sa sobom i svojom okolinom; da mu se stvori sredina u kojoj e, daleko od toga da bude zatien, biti dran u neprekidnom nespoko ju, u kojoj e mu Zakon i Prestup neprekidno pre titi Za naelo straha, koji je u ludilu retko kad smanjen, smatra se da je veoma znaajno u te enju ludaka. Strah se javlja kao glavna snaga azila. Stara predstava, sumnje nema, ako se po misli na uase zatvora. Ali ti uasi su opkoljavali ludilo spolja, obeleavajui meu razuma i bezum lja, i uivajui dvojaku mo: nad estinom jarosti kako bi je obuzdali, i nad samim razumom kako

218

ISTORIJA L U D I L A

NASTANAK

AZILA

219

bi ga drali po strani; taj je strah bio sav na po vrini. Strah koji je zavladao u Utoitu sav je u dubini: on ide od razuma do ludila kao kakvo po sredovanje, kao podseanje na zajedniku priro du koja im je jo uvek svojstvena i putem koje strah moe da uvrsti vezu izmeu njih. Straho vlada u zatvoru bila je najvidljiviji znak otuenja ludila u svetu klasicizma; sada je strah obdaren, moi razotuenja, koja mu je omoguila da uspo stavi izvesno pradrevno sauesnitvo ludaka i ra zumnog oveka. On treba ponovo da ih uini so lidarnim. Sada ludilo vie nee morati, nee mo i da izaziva strah; ono e se satno bojati, bez pomoi i uzmicanja, na taj nain potpuno predato pedagogiji zdravog razuma, istine i morala. Semjuel Tjuk kazuje kako je u Utoitu primljen jedan manijak, mlad i izvanredno jak, iji su na padi izazivali paniku u njegovoj okolini, pa i me u njegovim uvarima. Pri dolasku u Utoite bio je okovan lancima; nosio je lisice; odea mu je bila uvezana uzetom. im je stigao, skidaju mu sve okove i stavljaju ga da veera sa svojim paziteljima; njegova uznemirenost se odmah stiava; njegovu panju kao da su potpuno obuzele te no ve okolnosti. Odveli su ga u njegovu sobu; upra vitelj mu se obraa i objanjava mu da je cela kua ureena zarad najvee slobode i najvee udobnosti sviju, i da nee biti podvrgnut nikak voj stezi pod uslovom da se ne ogrei o kuna pravila ili opta naela ljudskog morala. Sa svo je strane, upravitelj potvruje da ne eli da pri meni sredstva prinude koja mu stoje na raspola ganju. Manijak bi dirnut blagou ovog postupka. On obea da e se sam obuzdavati. I dalje mu se deavalo da se uznemiri, da krii, da plai dru gove. Upravitelj ga podseti na pretnje i obeanja od prvog dana; ako se ne umiri, on e biti prinu en da se vrati negdanjim surovim postupcima. Na to je uznemirenost bolesnika rasla jo neko vreme, a zatim brzo opala. On je tada paljivo

sluao pouke svog prijateljski nastrojenog posetioca. Posle slinih razgovora, bolesnik je, uopte uzev, bio nekoliko dana u boljem stanju. Nakon etiri meseca, on je napustio Utoite potpuno iz leen. Ovde se strah obraa bolesti neposredno, ne putem nekih orua, ve preko govora; nije re o tome da se ogranii podivljala sloboda, ve da se otkrije i razgori oseanje proste odgovornosti, u kojoj e se svako ispoljavanje ludila dovoditi u vezu sa kaznom. Nejasna krivica, koja je neka da povezivala grenost i bezumlje, na taj je nain potisnuta; ludak, kao ljudsko bie prvobitno ob dareno razumom, vie nije kriv to je lud; ve ludak, kao ludak, i u okviru te bolesti za koju vi e nije kriv, mora da se oseti odgovornim za sve ono to u toj bolesti moe da ugrozi moral i drutvo, i da se samo na sebe ljuti za kazne koje dobije. Pripisivanje krivice vie nije opti vid od nosa koji se uspostavlja izmeu ludaka i razum nog oveka; ono postaje i oblik konkretnog su postojanja svakog ludaka sa njegovim uvarom i, u isti mah, oblik svesti koju umobolnik treba da stekne o sopstvenom ludilu. Valja, dakle, iznova proceniti znaaj koji se pridaje Tjukovom delu: osloboenje umobolnih, ukidanje prinuda to su samo opravdanja. Istin ski tokovi bili su drugaiji. Tjuk je, u stvari, stvorio azil u kojem je slobodan uas ludila zamenjen teskobnom omom odgovornosti; strah vi e n e vlada s druge strane tamnikih kapija, on sada plamti pod peatima svesti. Vekovne uase kojima je bio zahvaen umobolnik Tjuk je premestio u samu nutrinu ludila. Azil, istina, vie ne odobrava krivicu luaka; ali on postie vie, on je prireuje; on je prireuje, za ludaka, kao svest o njemu samom i kao terapeutsko uplitanje u i vot ludaka. Drugim reima, putem te krivice, lu dak postaje predmet kanjavanja kojem su on i drugi uvek izloeni; a priznavanjem tog statusa objekta, sticanjem svesnosti o svojoj krivici, lu-

220

I STORIJA L U D I L A

NASTANAK

AZILA

221

dak treba da se prizove svesti kao slobodan i od govoran subjekt, dakle da se prizove razumu. Taj pokret kojim se ludak, objektivizujui se za drugoga, vraa svojoj slobodi, nalazimo u Radu isto tako kao i u Pogledu. Ne zaboravimo da se nalazimo u svetu kvekera, svetu gde bog blagosilja ljude za plodove njihovog rada. U moralnom leenju kakvo se sprovodi u Utoitu, rad dolazi na prvo mesto. Rad, po sebi, sadri mo prinude koja se nad svim oblicima fizike prinude izdie po tome to re dovnost radnih asova, neophodnost panje, oba veza da se postigne konaan uinak, odvajaju bo lesnika od slobode duha koja bi mu mogla nako diti i ukljuuju ga u poredak odgovornosti: Re dovnom radu mora se dati prednost, kako sa telesnog tako i sa moralnog stanovita...; rad je ono to je za bolesnika najprijatnije, a to je naj vema suprotno zabludelostima njegove bolesti. Time ovek ponovo stupa u poredak bojih zapo vesti; on svoju slobodu potinjava zakonima koji su i zakoni stvarnosti, i istovremeno, zakoni mo rala. Otuda rad duha nije za odbacivanje; sa kraj njom strogou, pak, valja odstranjivati svako matanje, koje je uvek u dosluhu sa strastima, sve elje ili delirantne obmane. Nasuprot tome, prouavanje onog venog u prirodi i onog to je u najveem skladu sa mudrou i dobrotom Pro vienja, najdelotvornije umanjuje prekomerne slo bode ludaka i navodi ga da otkrije oblike svoje odgovornosti. Razliite grane matematike i pri rodnih nauka najkorisniji su predmeti kojima mo e da se uposli duh bezumnih. U azilu, rad je li en svake proizvodne vrednosti; on se namee sa mo u svojstvu istog moralnog pravila; ogrania vanje slobode, podvrgavanje redu, obavezivanje na odgovornost sa jednim jedinim ciljem da se povrati duh izgubljen u prekomernoj slobodi ko ju fizika prinuda samo prividno ograniava.

Jo delotvorniji od rada jeste pogled drugih, ono to Tjuk naziva potreba za uvaavanjem:: To naelo ljudskog duha nesumnjivo utie na na e ponaanje uopte uzev, premda esto na skri ven nain, a naroito snano dejstvuje kada se ukljuujemo u nov krug poznanstava. U klasici stikom zatvoru ludak je, takoe, bio izloen po gledu: ali, u osnovi, taj pogled nije dopirao do njega lino, on je sezao samo do njegove udo vine povrine, njegove vidljive animalnosti; on je sadrao najmanje jedan oblik uzajamnosti, poto je u njemu zdrav ovek mogao da proita, kao u ogledalu, preteu mogunost sopstvenog pada. Po gled koji sada Tjuk uvodi kao jednu od najvani ih sastojnica ivota u azilu istovremeno je i dub ji i manje uzajaman. On je u luaku tragao za najmanje primetnim znacima njegovog ludila, za mestima na kojima se ono kriomice dodiruje s ra zumom i tek poinje da se odvaja od njega; a na taj pogled ludak ni na koji nain ne moe da uzvrati, jer on je samo gledan; on je kao prido lica, kao neko ko je poslednji prispeo u svet ra zuma. Tjuk je oko tih posmatranja sastavio pra vi ceremonijal. Posredi su bila veernja posela na engleski nain, na kojima je svako morao da po draava sve krute zahteve drutvenog ivota; kru io je jedino pogled, koji je vrebao na svaku neprilinost, svako remeenje, svaku neumenost u kojoj bi se odavalo ludilo. Upravitelji i nadzorni ci u Utoitu redovno pozivaju po nekoliko bole snika na tea-parties; zvanice . . . o b l a e najlep e odelo i nadmeu se meusobno u uljudnosti i pristojnosti. Nude im se najbolja jela, s njima se postupa s takvom panjom kao da su stranci. Se deljka obino protie u najveoj slozi i najboljem raspoloenju. Retko dolazi do neprijatnih dogaa ja. Bolesnici izvanredno obuzdavaju razliite svo je sklonosti; ovaj prizor izaziva i zaprepaenje i dirljivo zadovoljstvo. Zaudo, ovaj obred nije obred pribliavanja, dijaloga, uzajamnog upozna-

222

ISTORIJA L U D I L A

NASTANAK

AZILA

223

vanja; tu se oko ludaka organizuje svet u kojem mu je sve poznato i blisko, ali u kojem on sam ostaje stranac, Stranac u pravom smislu rei, ne ko koga ne procenjuju samo po izgledu, ve i po svemu to bi izgled, i nehotice, mogao da oda i otkrije. Neprestano podsean na tu ispraznu ulo gu nepoznatog posetioca, i neprihvaen u iemu to bi se o njemu moglo znati, povuen tako, dru tvenom linou koja mu je nametnuta, bez re i, pogledom, spoljanjou i maskom, na povri nu sebe samog, luak je pozvan da se objektivizuje u oima razboritog razuma kao potpuni stra nac, to jest kao onaj ije se tuinstvo ne da opa ziti. Razumno graanstvo prihvata ga samo u tom svojstvu, po cenu te saobraenosti anonimnom. Vidimo da je u Utoitu delimino izostavlja nje fizikih prinuda inilo deo skupa mera iji je sutinski element bio stvaranje jednog self-restraint u kojem je slobodu bolesnika, ukljuenu u rad i pogled drugih, neprestano ugroavalo utvr ivanje krivice. Treba da shvatimo da je tamo gde smo verovali da je posredi jedna prosta nega tivna operacija koja je razvezivala veze i osloba ala najdublju prirodu ludila re o jednoj po zitivnoj operaciji koja zatvara ludilo u poredak nagrada i kazni i ukljuuje ga u kretanje moralne svesti. Prelazak iz sveta Prokletstva u svet Osuivanja. Ali u isti mah postaje mogua psihologija ludila, jer, pogledom, ludilo se neprestano poziva na povrinu sebe samog da porekne svoju pritvor nost. Ono se osuuje samo po onome to ini; njemu se ne sudi zbog namera, niti se proniu njegove tajne. Ono je odgovorno samo za onaj svoj deo koji se vidi. Sve ostalo se preutkuje. Ludilo postoji jo samo kao neto vieno. Ta bli skost koja se uspostavlja u azilu, koju vie ni lanci ni reetke nee raskinuti, ne omoguuje uza jamnost: to je tek susedstvo pogleda koji nadzi re, uhodi, koji se primie da bi bolje video, ali koji se neprestano sve vie odmie jer prihvata

i priznaje samo vrednosti Stranca. Nauka o duev nim bolestima, takva kakva e se moi razviti u azilima, pripadae uvek samo redu posmatranja i razvrstavanja. Ona nee biti dijalog. A to doista nee "hi moi postati sve dok psihoanaliza ne progna taj proces gledanja, bitan za azile devet naestog stolea, i njegovu nemutu magiju zameni moima govora. Moda bi jo tanije bilo ako ka emo da je ona neprikosnoveni pogled nadzorni ka udvojila beskrajnim monologom rei nadzira nog ouvavi tako stari azilski sklop neuzajam nog pogleda ali postavivi mu kao protivteu, u nesimetrinoj uzajamnosti, nov sklop govora bez uzvraanja. . Nadzor i Osuda: ve se ocrtava jedna nova linost koja e biti glavna u azilu devetnaestog stolea. Sam Tjuk joj ocrtava obrise onda kada pria povest nekog manijaka koji je patio od na pada nezadrive jarosti. Jednoga dana, kada se sa upraviteljem etao po vrtu doma, iznenada ga spopade faza razdraenosti: on se odmae nekoli ko koraka, dohvati jedan ovei kamen i ve zamahnu njime na svog pratioca. Upravitelj zasta, pogleda bolesnika pravo u oi; zatim krete neko liko koraka napred i odlunim glasom naredi mu da odloi kamen; kako se upravitelj pribliavao, tako je bolesnik sputao ruku i na kraju ispustio svoje oruje; zatim mirno dopusti da ga odvedu u njegovu sobu. Upravo se raa neto to nije vie represija, ve autoritet. Sve do kraja osam naestog stolea svet ludaka naseljavan je samo po mou apstraktne, bezline sile koja je ludake dr ala zatvorene; i u tim granicama on je bio pra zan, ispunjen ludilom, jedino njime; esto su i uvari vrbovani meu bolesnicima. Tjuk, nasup rot tome, uvodi jedan posredniki element izmeu uvara i bolesnika, izmeu razuma i ludila. Pro stor to ga je drutvo ostavilo za umobolne od sada e biti opsednut onima koji su s druge stra ne i koji predstavljaju istovremeno i ugled auto-

ISTORIJA L U D I L A

NASTANAK

AZILA

225

riteta koji zatvara i strogost razuma koji osuuje. Nadzornik se upliei nenaoruan, bez orua pri nude, samo pogledom i govorom; on se primie ludilu lien svega onoga to bi ga moglo zatititi ili uiniti opasnim, izloen neposrednom sukobu, bez zatite. Pa ipak, on se u stvari nee suprotsta viti ludilu kao konkretna linost, ve kao razum no bie, samim tim, i pre svake bitke, naoruan autoritetom koji mu dolazi otuda to nije lud. Ra nije je pobedu razuma nad bezumljem obezbei vala samo materijalna sila, i to u nekoj vrsti is tinske bitke. Ishod bitke sada je ve unapred od luen, poraz bezumlja je uraunat u konkretnu si tuaciju u kojoj se sukobljavaju ludak i ne-ludak. Odsustvo prinude u azilima devetnaestog stolea nije osloboenje bezumlja, nego znak da. je ludilo odavno ve savladano. Za taj novi razum koji vlada u azilu, ludilo vie nije apsolutni oblik protivrenosti, ve pre nezrelost, jedan vid ludila koji nema prava na sa mostalnost i koji moe da ivi samo nakalemljen na svet razuma. Ludilo je detinjstvo. U Utoitu je sve ureeno tako da se umobolni pretvore u malodobne. Tu se na njih gleda . . . k a o na de cu koja imaju viak snage i koja se njime koriste na opasan nain. Oni moraju dobijati kazne i na grade bez odlaganja; sve to je iole udaljeno ne ma na njih nikakvo dejstvo. Na njih se mora primeniti jedan nov poredak vaspitanja, njihovim mislima dati nov tok; najpre ih treba upokoriti, zatim ih ohrabriti, naterati da rade, i primamlji vim sredstvima im uiniti taj rad prijatnim. Jo odavno je pravo dralo umobolne za malodobne; ali to je bio pravni poloaj, apstraktno odreen zabranom i starateljstvom; to nije bio vid kon kretnog odnosa oveka sa ovekom. Stanje malo dobnosti postaje, kod Tjuka, nain postojanja za luaka, a nain neograniene vlasti za uvara. Veoma se nastoji na tome da se odri izgled ve like porodice to ga u Utoitu poprima zajed-

nica bezumnih i njihovih pazitelja. Na izgled, ta porodica smeta bolesnika u sredinu koja je i normalna i prirodna u isti mah; ona ga, u stvari, jo vie tera u ludilo: poloaj pravne manjine u koji su ludaci dovoeni imao je za cilj da ove zatiti kao subjekte prava; taj stari sklop, postav i oblik supstojanja, potpuno predaje ludake, i to kao subjekte psihologije, autoritetu i ugledu ra zumnog oveka, koji na sebe navlai konkretan lik odraslog, to znai i nadmoi i cilja u isti mah. U velikom preustrojavanju odnosa izmeu lu dila i razuma, porodica, krajem osamnaestog sto lea, igra kljunu ulogu; ona je istovremeno i ima ginarni predeo i istinska drutvena struktura; od nje polazi, ka njoj se upuuje delo Tjukovo. Pri dajui joj sjaj iskonskih vrednosti, jo neiskvare nih u drutvenom, Tjuk joj je dao da odigra ulo gu da vraa iz ludila; ona je, u njegovom mitu, bila antiteza onoj sredini u kojoj je osamnaesto stolee videlo poreklo svekolikog ludila. Ali on ju je isto tako uveo, na veoma stvaran nain, u svet azila, u kojem se ona javlja jednovremeno i kao istina i kao norma svih odnosa koji se mogu us postaviti izmeu ludaka i razumnog oveka. Sa mim tim, manjina pod okriljem porodice, pravni poloaj kojim su graanska prava bezumnog otu ena od njega, postaje psiholoka situacija u ko joj biva otuena njegova konkretna sloboda. i tavo postojanje ludila u svetu kakav mu se sada priprema biva obavijeno onim to bismo mogli nazvati, unapred, roditeljski kompleks. U gra anskoj porodici, oko ludila je ponovo oiveo ugled patrijarhata. Upravo e ovo istorijsko talo enje, psihoanaliza, kasnije, izneti na videlo pri dajui mu, preko jednog novog mita, smisao sud bine za koju se veruje da je obeleila celu zapad nu kulturu, a moda i celu civilizaciju, dok je ova lagano nanosila to taloenje koje se sleglo tek ne davno, krajem stolea, kada je ludilo dva puta, otueno u porodici mitom o razotuenju u pa15

226

ISTORIJA L U D I L A

NASTANAK

AZILA

227

trijarhalnoj istoti, i jednom doista otuujuom situacijom u azilu sazdanom po uzoru na porodi cu. Od sada, i u trajanju koje jo nije mogue odrediti, govori o bezumlju bie neraskidivo veza ni sa polu-stvarnom, polu-imaginarnom dijalekti kom Porodice. I tamo pod im je ranije, u mahni tanju, trebalo razumevati svetogre ili bogohulje nje, od sada treba videti neprestani napad na Oca. Tako e, u modernom svetu, ono to je bilo ve liko, nepovratno sueljavanje razuma i bezumlja postati muklo uporite nagona protiv vrstine po rodice kao ustanove i protiv najdrevnijih simbola. Postoji zapanjujua istosmernost kretanja os novnih ustanova i te evolucije ludila u svetu za tvaranja. Slobodna privreda, videli smo, teila je da poveri brigu o siromanima i bolesnima pre porodici negoli Dravi: porodica je tako postala mesto drutvene odgovornosti. Ali ako se bolesnik moe poveriti porodici, sa ludakom, koji je od ve stran i neljudski, nije isti sluaj. Tjuk, zapra vo, na vetaki nain iznova stvara oko ludila pri vidnu porodicu, koja je tu kao ustanova parodija, ali kao psiholoka situacija stvarnost. Tamo gde je porodica nedovoljna, on je, preko znakova i ponaanja, zamenjuje prividnom porodinom spo ljanjou. Ali preko jednog veoma zanimljivog ukrtanja osvanue dan kada e porodica biti os loboena svoje uloge zbrinjavanja i leenja bole snika uopte uzev, dok e zadrati prividne vred nosti koje se tiu ludila; i jo dugo poto bolest siromanih postane stvar Drave, azil e zadrati bezumnika u bezuslovnom prividu porodice; lu dak e ostati malodobnik i razum e za njega jo dugo zadrati crte Oca. Zatvoren u te prividne vrednosti, azil e biti zaklonjen od istorije i drutvenog razvoja. Po Tjukovoj zamisli, re je bila o izgraivanju sredi ne koja bi podraavala najdrevnije, najistije, naj prirodnije oblike koegzistencije: najovenije mo gue sredine, po tome to bi bila to je mogue

manje drutvena. U stvari, on je raspolutio dru tveni sklop graanske porodice, simbolino ga iz nova sastavio u azilu i pustio ga da se udalji u istoriju. Azil, uvek pomeren ka zastarelim sklopo vima i simbolima, bie u pravom smislu rei ne prilagoen i izvan vremena. A upravo tamo gde je animalnost ispoljavala svoju stalno obnavljanu pri sutnost, bez istorije, lagano e se uzdizati belezi, bez seanja, starih mrnji, starih porodinih sveto gra, zaboravljeni znaci rodoskvrnua i kazne. *

Kod Pinela nema nikakvog verskog podvaja nja. Bolje reeno, pre se javlja podvajanje koje se sprovodi u pravcu suprotnom od onoga u kojem ga je primenjivao Tjuk. Dobrobiti obnovljenog azi la bie ponuene svima, ili bezmalo svima, osim za nesenjacima koji veruju da su nadahnuti i tee da od drugih naine novoobraenike. Bisetr i La Salpetrijer, kako ih je Pinel zamislio, dopuna su Utoitu. Religija ne mora da bude moralna podloga i vota u azilu, ve prosto-naprosto medicinski pred met: U bolnici umobolnih, verska ubeenja treba posmatrati samo u isto medicinskom smislu, to znai da treba ostaviti po strani svako drugo raz matranje veroispovesti u javnom ili politikom smi slu, i ispitati jedino to da li je neophodno suprot stavljati se uzletu ideja i oseanja to iz nje mo gu proizii, kako bi se uspeno doprinelo izleenju izvesnih umobolnika. (43) Kao izvor estokih oseanja i zastraujuih slika koje stvaraju uasi onoga sveta, katolicizam esto izaziva ludilo; on navodi na mahnita verovanja, podrava halucina cije, vodi ljude oaju i melanholiji. Ne treba se uditi to pregled spiskova prihvatilita umobol nih u Bisetri otkriva mnogo svetenika i kalue15*

228

ISTORUA LUDILA

NASTANAK

AZILA

229

_rat kao i ljudi sa sela, koje je ustranu zavela za straujua slika budunosti. Jo se manje treba uditi to se, tokom godina, menja broj verskih ludila. Pod Starim reimom i za vreme Revoluci je, snaga sujeverja, ili estina borbi kojima je Re publika protivstavljana Katolikoj crkvi, uveali su broj melanholija verskog porekla. S povratkom mira, poto su sa Konkordatom prestale borbe, ovi oblici bunila iezavaju; godine X, meu melanholicima u La Salpetrijer ima jo 50% obolelih od verskog ludila, naredne godine 33%, a godine X I I samo 18%. Azil se, dakle, mora oslo boditi religije i svih njenih imaginarnih srodnika; treba voditi rauna o tome da se melanholinima zbog pobonosti ne dozvoli da uzmu svoje mo litvenike; iskustvo ui da je to najsigurniji na in da se ludilo neprestano obnavlja pa ak uini i neizleivim, i to se vie daje takva dozvola, to se manje uspeva sa smirivanjem nespokoja i nemirne savesti. Nita nas vie ne udaljava od Tjuka i njegovih snova o verskoj zajednici koja bi istovremeno bila i najpogodnije mesto za ozdrav ljenje duha, od te zamisli o nepristrasnom azilu, koji kao da je oien od onih slika i strasti to ih raa hrianstvo, koje teraju duh u zabludu, obmanu, a ubrzo i u bunilo i halucinacije. Ali kod Pinela je re o tome da se ukinu sli kovni oblici, a ne moralni sadraj religije. Posto ji u religiji, kada se jednom staloi, mo priziva nja svesti koja rastura slike, stiava strasti i vra a oveka onome to je u njemu najneposredni je i najhitnije: ona mu pribliava njegovu moral nu istinu. I tu je ona esto kadra da izlei. Pinel iznosi nekoliko sluajeva volterovskog stila. Na primer, sluaj jedne mlade dvadesetpetogodinje ene, snane grae, u braku sa jednim slabim i osetljivim ovekom; ona je imala estoke histe rine napade, uobraavala je da ju je poseo de mon koji je, po njoj, poprimao razliite vidove i inio da ona uje as ptiji cvrkut, as alostiv-

ne pesme, katkad prodorne krike. Mesni upnik, sreom, vema je zaljubljen u religiju prirode ne go u isterivanje avola; on veruje u izleenje pu tem blagodeti prirode; taj ...prosveeni ovek. blagog i uverljivog karaktera, stie uticaj nad du hom bolesnice i uspeva da je nagovori da ustane iz postelje, da se ponovo prihvati domaih poslo va, pa ak i da prekopa v r t . . . To je imalo naj povoljnija dejstva i dovelo do ozdravljenja, koje se odralo tri godine. Svedena na krajnju jedno stavnost tog moralnog sadraja, religija ne moe a da ne stane uz filosofiju, medicinu, i uz sve dru ge oblike znanja i nauke koji zabludeli duh mogu da povrate razumu. Ima ak i sluajeva kada re ligija moe da poslui kao prethodnica Ieenju i da pripremi ono to e se initi u azilu: primer je ona devojka vatrenog temperamenta a ipak veoma posluna i pobona koja se kidala izmeu sklonosti svoga srca i strogih naela svog vla danja; njen ispovednik, poto joj je uzaludno savetovao da se prikloni Bogu, predoi joj prime re postojane i odmerene svetosti i predloi naj bolji Iek protiv velikih strasti strpljenje i vre me. Odvedena u La Salpetrijer, leena je prema Pinelovom uputstvu po istim moralnim naelima te njena bolest kratko potraja. U azil tako ula zi ne drutvena tema religije u kojoj se ljudi ose aju kao braa u istoj verskoj optini i istoj za jednici, ve moralna snaga utehe, poverenja, po korne vernosti prirodi. Azil mora da preuzme mo ralno delo religije, izvan njenog fantastinog pred meta, iskljuivo na razini vrline, truda i drutvenog ivota. Azil, religiozna oblast bez religije, oblast i stog morala, etikog izjednaavanja. U njemu se potrlo sve ono u emu su mogla da se ouvaju obeleja starih razlika. Gasnu i poslednja sea nja na sveto. Nekada je dom prinudnog boravka, u drutvenom prostoru, bio nasledio gotovo apso lutnu omeenost leprozorija; to je bila tua zem-

ISTORIJA L U D I L A

NASTANAK

AZILA

231

lja. Sada azil mora da predstavi veliku nepreki nutost drutvenog morala. U azilu vladaju vred nosti porodice i rada, sve priznate vrline ali dvojakom vladavinom. Pre svega, one doista vla daju, u nutrini samog ludila; pod jarostima i ne redom ludila, postojana priroda osnovnih vrlina nije razorena. Postoji jedan moral, posve iskonski, koji ni u najgorem bunilu nije oteen; upravo se taj moral javlja i dejstvuje u ozdravljenju: Uopte uzev, mogu samo jasno da posvedoim da se u ozdravljenju esto ispoljavaju iste vrline i stroga naela. Nigde, osim u romanima, nisam video suprunike dostojnije milovanja, nenije oe ve ili majke, strastvenije ljubavnike, svojim duno stima predanije osobe, no to je to veina umo bolnih koji su sreno privedeni razdoblju oporav ka. Ta neotuiva vrlina istovremeno je i istina i raspad ludila. Zato ona, ako vlada, i mora da vlada. Azil e ukinuti razlike, spreiti poroke, zbri sati nepravilnosti. On e optuiti sve to se su protstavlja bitnim vrlinama drutva: celibat broj devojaka zapalih u idiotiju, u godinama XI i XII, sedam puta je vei nego "broj udatih ena; to se mahnitosti tie, broj je dva do etiri puta vei; moe se, dakle, smatrati da je za ene brak neka vrsta titnika protiv dve vrste najukorenjenije i najee neizleive umobolnosti; razvrat, loe vladanje i krajnja izopaenost navika, porone navike kao to su pijanenje, bezgranini promi skuitet bez biranja, poremeeno ponaanje ili rav noduan nehaj, mogu malo-pomalo da oslabe razum i da na kraju preu u otvoreno ludilo; lenjost najstalnije i najjednodunije iskustvo u svim javnim azilima kao i u tamnicama i sirotitima jeste da je zakon fizikog rada, koji se strogo sprovodi, najsigurnije, a moda i jedino jemstvo odranja zdravlja, dobrih obiaja i reda. Azil se bi postavlja kao cilj jednaku vladavinu morala, koja bi se obavezno proirila na sve one koji te e da je izbegnu.

Ali samim tim on omoguuje da iskrsne jed na razlika; ako vladavina zakona nije sveopta, to znai da ima ljudi koji ga ne priznaju, jedan dru tveni sloj koji ivi u neredu, nemaru, tako rei u nezakonitosti: Ako, s jedne strane, vidimo po rodice koje dug niz godina napreduju uivajui u redu i slozi, koliko drugih, pogotovu u niim kla sama drutva, rastuuju pogled svojom odbojnom slikom razvrata, nesloge i sramotne bede! Tu je, prema mojim dnevnim belekama, najobilniji iz vor ludila koje valja leiti po sirotitima. Jednim jedinim pokretom azil, u Pinelovim rukama, postaje orue moralnog izjednaavanja i drutvenog optuivanja. Treba omoguiti da u op tem obliku vlada jedan moral koji e se iznutra nametati onima kojima je stran i u kojima je umobolnost ve prisutna, iako se jo nije ispolji la. U prvom sluaju, azil mora da dejstvuje putem buenja i podseanja, prizivajui zaboravljenu pri rodu; u drugom, on mora da dejstvuje putem dru tvenog pomerania, upanja pojedinca iz njegove sudbine. Postupak, onako kako je primenjivan u Utoitu, jo uvek je jednostavan: versko podva janje ima za cilj moralno oienje. Postupak ko ji primenjuje Pinel prilino je sloen: re je o izvoenju moralnog stapanja, o stvaranju etike neprekinutosti izmeu sveta ludila i sveta razu ma, ali uz primenu drutvenog podvajanja koje graanskom moralu zajamuje sveoptost injeni ce i omoguuje mu da se nametne kao pravo svim oblicima umobolnosti. U doba klasicizma, nematina, lenstvovanje, poroci i ludilo meani su, u bezumlju, u istu kri vicu; ludaci su bili zahvaeni velikim zatvaranjem bednih i nezaposlenih, ali svi su, u blizini prestu pa, unapreeni do sutine pada. Sada, pak, ludilo se vezuje uz drutveno srozavanje, koje se neja sno javlja kao njegov uzrok, uzor i granica. Po la stolea kasnije, duevna bolest postae izroa-

I M H U I I I I I I I I

li

UH

1111

11

11

232

ISTORIJA L U D I L A

NASTANAK

AZILA

233

vanje. Nadalje, glavno ludilo, ono koje doista preti, jeste ludilo koje nadire sa dna drutva. Pinelov azil nee biti, kao mesto povuenosti od sveta, prostor prirode i neposredne istine kao to je to Tjukov azil, ve jednoobrazna oblast za konskih propisa, mesto moralnih stapanja na ko jem se uklanjaju ludila koja se raaju na spolj nim meama drutva. Sav ivot pitomaca, sve ukupno dranje nadzornika i lekara prema njima, Pinel je ustrojio tako da doe do tih moralnih stapanja. Ovo, pak, na tri glavna naina. 1. utanje. Peti okovani umobolnik kog je Pinel oslobodio bio je jedan stari svetenik koji je zbog ludila najuren iz Crkve; zahvaen ludilom veliine, smatrao je sebe za Hrista; bio je to vr hunac ljudske drskosti u ludilu. Uav u Bisetru 1782, on punih dvanaest godina provodi u lanci ma. Po oholom dranju, po golemoj reitosti, on je jedan od najcenjenijih prizora u celoj bolnici; ali kako smatra da upravo ponovo preivljava Stradanja Hristova, on strpljivo podnosi to du gotrajno muenitvo, i neprestano zlobno ruganje na raun svoje manije. Pinel ga uvruje u sku pinu prvih dvanaestoro koji e biti osloboeni, premda je njegovo bunilo uvek jednako estoko. Ali sa njim on ne postupa kao sa drugima: ni kakvih opominjanja, nikakvih nametnutih obea nja; ne izustiv ni rei, on je naloio da mu se ski nu lanci i . . . i z r i n o naredio da se svi prave uzdrani i ne obraaju se ni jednom jedinom reju tom sirotom umobolniku. Ta zabrana, koje se svi strogo pridravaju, jae dejstvuje na tog oveka, tako prepunog sebe, nego okovi i elije; usred te svoje potpune slobode, on se osea po nienim zbog jedne, za njega tako nove naputenosti i izdvojenosti. Na kraju, posle dugog oklevanja, sam je doao da se prikljui drutvu os talih bolesnika; od toga dana, njegove su misli postale razumnije i tanije.

Izbavljenje ovde poprima paradoksalan smi sao. elija, lanci, neprestano posmatranje i ruga nje stvaraju, u bunilu bolesnika, neto kao sre dinu njegove slobode. Samim tim priznat, i opi njen tolikim pomaganjem sa strane, on nije mo gao da se odvoji od svoje neposredne istine. Ali ti lanci koji padaju, ta ravnodunost i muk sviju, zatvaraju ga u ogranieno uivanje u pustoj slo bodi; on biva utke preputen jednoj nepriznatoj istini koju e ispoljavati uzalud jer ga i ne gledaju, i koja vie nije mogla da ga napaja za nosom, jer je drugi ak i ne poniavaju. Sada e ovek lino, a ne njegova projekcija u ludilu, bi ti poniavan: fizika prinuda zamenjena je slobo dom koja se u svakom trenutku dodiruje sa usam Ijenou; dijalog bunila i uvrede monologom jezika koji se iscrpljuje u utanju drugih; svo ono razmetanje nadutou i osramoenou ravnodunou. Od tada, istinskije utamnien no to je to mogao biti u eliji ih u lancima, suanj nieg drugog do sebe samog, bolesnik je sa sa mim sobom doveden u odnos koji spada u red prestupa, a sa drugima u ne-odnos koji spada u red stida. Drugi su postali nevini, oni vie nisu progonitelji; krivica se premestila unutra, pokazu jui ludaku da je bio opinjen samo sopstvenom uobraenou; neprijateljska lica iezavaju; nji hovo prisustvo on vie ne osea kao pogled, ve kao uskraivanje panje, kao pogled skrenut ustranu; drugi su za njega jo samo granica koja se neprestano povlai onako kako joj se on primi e. Osloboen okova, on je sada okovan utanjem, grehom i stidom. Oseao se kanjen, i u tom je video znak svoje nevinosti; osloboen svakog fi zikog kanjavanja, treba da se oseti kriv. Paenitvo je bila njegova veliina; izbavljenje treba da ga ponizi. U poreenju sa neprekidnim dijalogom razu ma i ludila, u vreme renesanse, klasicistiko za tvaranje je bilo uutkivanje. Ali ono nije bilo pot-

234

ISTORIJA L U D I L A

NASTANAK

AZILA

235

puno: jezik je u njemu vie bio ukljuen u stvari no istinski ukinut. Zatvoreni domovi, tamnice, e lije, pa i sama muenja zapodevaju izmeu razu ma i bezumlja jedan nemi dijalog-borbu. Sada je i taj dijalog prekinut; utanje je potpuno; izme u mana i razuma vie ne postoji zajedniki je zik; jeziku bunila moe da odgovori jedino odsu stvo jezika, jer bunilo nije tek odlomak dijaloga sa razumom, ono uopte i nije jezik; u konano uutkanoj savesti ono upuuje samo na prestup. I tek na osnovu toga zajedniki jezik ponovo e, onoliko koliko to bude jezik priznate krivice, po stati mogu. Na kraju, posle dugog oklevanja, sam je doao da se prikljui drutvu ostalih bo l e s n i k a . . . Odsustvu jezika, kao bitnoj, strukturi ivota u azilu, odgovara obelodanjenje priznanja. Kada Froid u psihoanalizi bude ponovo, obazrivo, zapoeo razmenu, ili bolje reeno, ponovo pone da slua taj jezik, sada razmrvljen u monologu, treba li da se zaudimo to su iskazi koje ujemo uvek iskazi o prestupu? U tom okorelom utanju prestup je zahvatio same izvore rei. 2. Prepoznavanje u ogledalu. U Utoitu je ludak bio posmatran, i znao je da ga gledaju; ali sem tog neposrednog posmatranja, koje mu je omoguavalo, zauzvrat, da sebe shvati tek oko lino, ludilo nije imalo neposrednog puta do se be. Kod Pinela, nasuprot tome, pogled e dejstvo vati tek unutar prostora odreenog ludilom, bez spoljanje povrine i granice. Ludilo e samo sebe gledati, od samog sebe biti vieno ist objekt, i apsolutni subjekt prizora, u isti mah. Tri ludaka koji podjednako veruju da su vladari, i svi se proglaavaju Lujem X V I , svaaju se jednog dana oko kraljevskih prava i istiu ih na malo preotar nain. Nadzornica prilazi jed nome i povlai ga u stranu: zato se, kae mu ona, svaate s tim ljudima koji su oigledno ludi. Zar nije poznato da vi treba da budete priznati kao Luj XVI? Ludak, polaskan tom poau, od-

mah se povlai posmatrajui drugu dvojicu s prez rive visine. Ista domiljatost uspeva i kod drugog. I tako, u jednom trenu, od svae vie ne bi ni traga. To je, upravo, prvi trenutak, trenutak uz leta. Ludilo se poziva da pogleda samo sebe, ali u drugima: u njima se ono javlja kao neosnovana uobraenost, to jest kao ludilo dostojno podsme ha; tim pogledom kojim osuuje druge, meutim, ludak pribavlja sebi opravdanje i sigurnost da je njegovo bunilo ispravno. Jaz izmeu uobraenja i stvarnosti prepoznaje se samo u objektu. Nasu prot tome, taj jaz je potpuno prikriven u sub jektu, koji postaje neposredna istina i nepriko snoveni sudija: uzdignuto kraljevanje koje obzna njuje da je kraljevanje drugih lano obezvlauje time druge i potpuno se potvruje ne rasprujui sopstvenu uobraenost. Ludilo, kao prosto bu nilo, projicira se u druge; kao neto potpuno nesvesno, ono se u celini uzima na sebe. Upravo u tom asu ogledalo, od sauesnika, postaje razbija obmane. Neki drugi bolesnik iz Bisetre takoe je verovao da je kralj, uvek se iz raavajui naredbodavnim tonom i tonom vrho vne vlasti. Jednoga dana kada je bio neto mirni ji, prilazi mu nadzornik i pita ga kako to da, ako je vladar, ne okonava svoje zatoenitvo i zato ostaje u istoj vrei sa svakojakim umobolnicima. Obraajui mu se i narednih dana na isti nain, . . . o n ga malo-pomalo navede da sagleda koliko su smene njegove preterane tvrdnje, pokaza mu drugog jednog umobolnika, takoe uverenog da je nosilac vrhovne vlasti, i koji je stoga postao predmet poruge. Manijak je najpre pokoleban, us koro dovodi u sumnju svoju vladarsku titulu i ko nano uspeva da prizna svoje varavo zastranjiva nje. Bilo je potrebno petnaestak dana da doe do ovog, tako neoekivanog moralnog preokreta i, posle nekoliko meseci provera. ovaj potovani otac vraen je svojoj porodici. Nastupa, dakle, faza unienja: poistoveen, u svojoj uobraenosti, sa

236

ISTORIJA LUDILA

NASTANAK AZILA

237

predmetom svog bunila, ludak se prepoznaje u og ledalu tog ludila ije je smene tvrdnje obeloda hilo; njegova vrsta suverenost kao subjekta rast vara se u tom objektu kog je razotkrio prihvata jui ga. On sada nemilosrdno posmatra samog se be. A u utanju onih koji predstavljaju razum i koji su samo namestili pogubno ogledalo, on se prepoznaje kao objektivno lud. Videli smo kojim je sredstvima i kojim obmanama terapeutika osamnaestog stolea po kuavala da ubedi ludaka u njegovo ludilo, kako bi ga uspenije izbavila od njega. Ovde je posredi jedan sasvim drugaiji potez; nije re o tome da se zabluda raspri velelepnim prizorom istine, ma i prividne; re je o tome da se do ludila dopre kroz njegovu drskost, a ne kroz njegovu zabludu. Klasicistiki duh je u ludilu osuivao izvesno sle pilo pred istinom; posle Pinela, u ludilu e se vie gledati jedan polet koji nadire iz dubina, koji pre vazilazi pravne granice pojedinca, ne poznaje mo ralne upute utuvljene u njega i tei velianju se be. Za devetnaesto stolee, poetni uzor ludila bi e zamiljanje sebe kao Boga, dok je za ranija stole a ludilo bilo odbacivanje Boga. Ludilo e, prema tome, upravo u prizoru sebe samog kao ponienog bezumlja moi da nae spas kada, zahvaeno ap solutnom subjektivnou svog bunila, ono u nje mu, u istovetnom nekom ludaku, iznenada zate kne objektivnu i poruge vrednu sliku. Istina se, putem iznenaenja (a ne putem nasilja, kao u osa mnaestom stoleu), uvlai u tu igru uzajamnog gledanja u kojem uvek vidi iskljuivo sebe. Ali azil, u tom zajednitvu ludaka, rasporedio je og ledala tako da ludak, na kraju, ne moe a da ne zatekne sebe kao ludaka. Osloboeno okova koji su od njega pravili ist predmet posmatranja, lu dilo, na paradoksalan nain, gubi sutinu svoje slobode, a to je sloboda usamljenikog uzleta; ono postaje odgovorno za ono to zna o svojoj istini; ono se utamniuje u svoj pogled koji mu se bes-

konano vraa; ono je, na kraju, okovano ponie njem to je za sebe postalo predmet. Sticanje sve sti sada je skopano sa stidom to sam isti kao taj drugi, to sam obrukan u njemu, i to sam prezro sebe jo pre no to sam mogao da se prepo znam i upoznam. 3. Veito suenje. Tom igrom ogledala, kao i utanjem, ludilo se neprestano pozivia da sa mo sebi sudi. Ali povrh toga, njemu se u svakom trenu sudi i spolja; sudi mu se ne putem kakve moralne ili naune savesti, ve putem neke vrste nevidljivog suda koji neprekidno zaseda. Azil o ko jem Pinel sanja, i koji je u Bisetri delimino, a u La Salpetrijer svakako i ostvaren, jeste jedan sudski mikrokosmos. Da bi bila delotvorna, ta pravda po iz gledu mora biti zastraujua; u duhu umobolnog mora biti prisutna cela zamiljena oprema sudije i delata, kako bi on doista shvatio kakvom je sve tu suenja sada preputen. Inscenacija pravde, sa svim onim to je strano i neumoljivo u njoj, bie dakle deo leenja. Jedan zatvorenik Bisetre patio je od verskog ludila raspaljenog paninim strahom od Pakla; verovao je da veno prokletstvo moe izbei samo strogim postom. Trebalo je ovo strahovanje od jedne daleke pravde izravnati pri sustvom jedne neposredne, i jo stranije pravde: Da li se nezadrivom toku njegovih zloslutnih misli protivtea mogla uspostaviti drukije do uticajem jednog estokog i dubokog straha? Jedne veeri upravnik se ukaza na bolesnikovim vratima . . . opremljen svim to je potrebno da ga zaplai, lju tita pogleda, gromovita glasa, okruen osobljem naoruanim tekim lancima kojima je buno vit lalo. Pred umobolnika stavie tanjir orbe i dado e mu sasvim izrinu naredbu da je tokom noi pojede, ako nee da ga snau najsuroviji postupci leenja. Na to se svi povlae i ostavljaju umobol nika u stanju veoma munog kolebanja izmeu pomisli na kaznu kojom mu je pripreeno i zas traujue mogunosti muenja na onome svetu.

238

ISTORIJA L U D I L A

NASTAMAK

AZILA

239

Posle unutranje borbe koja je trajala vie aso va, prva pomisao odnese prevagu i on rei da uz me hranu. Sudska instanca kao to je azil ne priznaje ni jednu drugu. Ona sudi odmah, bez priziva. Ona ima sopstvena orua kanjavanja i koristi se nji ma po sopstvenom nahoenju. Negdanje zatvara nje najee se primenjivalo izvan uobiajenih sud skih postupaka; ali ono je podraavalo kanjava nje osuenih, koristilo se istim tamnicama, istim elijama, istim fizikim zlostavljanjem. Pravda ko ja vlada u Pinelovom azilu ne preuzima naine re presije od neke druge pravde; ona izumeva svoje vlastite. Ili, bolje reeno, ona se koristi terapeut skim postupcima koji su tokom osamnaestog sto lea bili rasprostranjeni radi kanjavanja. A ovo preobraanje medicine u pravdu, leenja u repre siju nije najmanji paradoks ovekoljubivog i oslobodilakog dela Pinelovog. U medicini klasi cistikog doba, kupke i tuevi korieni su kao lek u skladu sa zamislima lekara o prirodi nervnog sistema; trebalo je rashladiti organizam, opustiti sprena i sasuena vlakna; tano je da je u blago tvorne posledice hladnog tua ubrajano i psiho loko dejstvo neprijatnog iznenaenja koje prese ca tok misli i menja prirodu oseanja; ali tamo smo jo uvek u oblasti medicinskih pretpostavki. Sa Pinelom, korienje tua postaje otvorena sud ska mera; tu to je uobiajena kazna koju do suuje obian redovan sud koji u azilu neprestano zaseda: Uzeti kao sredstvo represije, tuevi su e sto dovoljni da potine optem zakonu manuelnog rada umobolnika koji je za to sposoban, da sa vladaju jogunasto odbijanje hrane, da ukrote umobolnike zahvaene nekom vrstom nemirnog i nepromiljenog raspoloenja. Sve je ureeno tako da se ludak prepozna u svetu suenja koji ga obavija sa svih strana; on mora da zna da ga nadziru, da mu sude i osuuju ga; od prestupa do kazne veza mora biti oigled-

na, kao krivica koju svi priznaju: Kupanje je pri lika da se bolesnik podseti na poinjen prestup, ili na to da je propustio neki vaan zadatak, te se pomou jedne slavine njemu na glavu naglo pu ta mlaz hladne vode, to umobolnika esto zbu njuje ili naglim i neoekivanim utiskom odstra njuje neku misao koja ga je zaokupljala; ako se ona uporno odrava, tu se ponavlja, ali uz bri ljivo izbegavanje otrog tona i uvredljivih izraza koji bi mogli ozlojediti umobolnika; naprotiv, njemu se daje na znanje da se to ini za njegovo dobro i da se tim nasilnim merama pribegava sa aljenjem; tu se koji put ubaci i ala, vodei ra una da se ne ode predaleko. Ta bezmalo aritme tika oiglednost kazne, to kanjavanje koje se ponavlja onoliko puta koliko je to potrebno, to priznavanje prestupa putem represije, sve to za cilj ima pounutrenje sudske instance i raanje grie savesti u duhu bolesnika; tek tada sudije pristaju da prestanu sa kanjavanjem, sigurni da e se ono beskonano produavati u savesti. Jedna manina bolesnica imala je obiaj da cepa svoju odeu i da razbija sve to bi joj dolo do ruku; prepisuju joj tu, navlae ludaku koulju; na kra ju je izgledalo da je postiena i utuena; ali, iz straha da je taj stid prolazan, a gria savesti od ve povrna, i da bi je zastraio, upravitelj joj se obraa vrsto i odluno, ali bez ljutnje, i saoptava joj da e se od sada sa njom postupati sa najveom strogou. Nije trebalo dugo ekati na eljeni is hod: Njeno pokajanje poe potokom suza, koji gotovo dva asa nije prestajao da lije. Postignu ta su dva pogotka: prestup je kanjen, a prekri telj se osetio krivim. Ima, meutim, i umobolnika koji izmiu ovom potezu i opiru se moralnom stapanju kojem on vo di. Oni e biti zatvoreni unutar samog azila, ob razujui jednu novu zatvoreniku populaciju koja ak i ne moe da doe u vezu sa pravdom. Kada se govori o Pinelu i njegovom oslobodilakom de-

240

I S T O R U A LUDILA

NASTANAK

AZILA

24 \

lu, ovo drugo zatvaranje preesto se izostavlja. Ve smo videli da je on blagodeti preustrojenog azila uskratio bogomoljcima koji veruju da su nadahnuti, koji neprestano tee da od drugih na ine novoobraenike i koji podmuklo uivaju u tome da podstiu ostale umobolnike na neposlu nost, pod izgovorom da je bolje sluati Boga nego ljude. Ali izdvajanje i zatvaranje u elije obave zni su i za one koji se ne mogu prikloniti optem zakonu rada i koji, vazda zabavljeni neim tet nim, uivaju da kinje ostale umobolnike, da ih izazivaju i stalno ih podstiu na neslogu, a to se ena tie, za one koje tokom napada pokazuju neodoljivu sklonost da kradu sve to im padne aka. Neposlunost iz verskog fanatizma, otpor prema radu, kraa tri krupna prestupa protiv graanskog drutva, tri glavna nasrtaja na njego ve bitne vrednosti, ne mogu se oprostiti, ak ni zbog ludila; oni, prosto-naprosto zasluuju zat vor, iskljuenje u najstroem smislu rei, jer u svima njima ispoljava se isti otpor prema moral nom i drutvenom ujednaavanju, koje i jeste ra zlog postojanja azila kakav je Pinel zamislio. Nekada je bezumlje bilo izostavljeno iz sue nja, da bi bilo preputeno nahoenju sila razuma. Sada, njemu se sudi: i to ne tek jedan jedini put, pri stupanju u azil, tako da se ono prizna, svrsta i jednom za svagda proglasi nevinim; ba naprotiv, ono je izloeno veitom suenju, koje ne prestaje da ga progoni i da na njemu primenjuje svoje sankcije, da proglaava prestupe, i da zahteva da se javno moli oprotaj, konano i da iskljuuje one iji bi prestupi mogli da za due vreme ugro avaju valjan drutveni red. Ludilo je izbeglo pro izvoljnost ah je odmah upalo u neku vrstu bes krajnog procesa za koji azil obezbeuje i policaj ce, i islednike, i sudije, i izvrioce kazni; procesa u kojem svaki prestup u ivotu, na osnovu moi svojstvene azilskom bitisanju, postaje drutveni zloin, koji se otkriva, osuuje i kanjava; proce-

sa koji nema drugog kraja sem veitog poinjanja ispoetka, u pounutarnjenom vidu, kao gria savesti. Ludak kog je Pinel oslobodio i, po Pinelu, ludak modernog zatvaranja, jesu osobe kojima se sudi; one imaju povlasticu da ih vie ne meaju i ne stapaju sa osuenima, one su osuene da budu, u svakom asu, pod udarom optube iji im se sa draj nikad ne saoptava, jer u nju ulazi ceo nji hov ivot u azilu. Azil doba pozitivizma, za ije se osnivanje slavi Pinel, nije slobodna oblast posma tranja, davanja dijagnoze i leenja; to je sudski prostor u kojem se ljudi optuuju, sude i osuu j u , i iz kojeg se oslobaaju tek prenoenjem tog procesa duboko u sebe, odnosno pokajanjem. U azilu, ludilo e biti kanjeno, ak i ako je izvan azila nevino. Jo dugo e ono ostati, bar do naih dana, utamnieno u svetu morala.

utanju, prepoznavanju u ogledalu i ovom veitom suenju, trebalo bi dodati i etvrtu struk turu svojstvenu svetu azila koji se izgrauje kra jem osamnaestog stolea; to je velianje medicin skog osoblja. Od svih, ona je nesumnjivo najva nija, jer ne samo to e odobriti nove dodire leka ra i bolesnika, ve i nov odnos izmeu umobolno sti i medicinske misli, a na kraju e upravljati i svekolikim modernim iskustvom ludila. Do sada su se u azilu zaticale samo iste strukture koje i u zatvoru, ali pomerene i izobliene. Sa novim po loajem medicinskog osoblja, ukinut je najdublji smisao zatvaranja: tada je duevna bolest, sa zna enjima koja joj danas pripisujemo, postala mo gua. Delo Tjuka i delo Pinela, po duhu i vrednosti ma tako razliita, stiu se u tom preobraaju me dicinskog osoblja. Lekar, videli smo, nije imao
16

242

ISTORUA LUDILA

NASTANAK

AZILA

243

ulogu u zatvorskom ivotu. U azilu, meutim, on postaje glavna figura. On odluuje o ulasku. Pra vilnikom Utoita to je utanaeno: to se tie prijema bolesnika, odbor treba uvek da zahteva uverenie koje je potpisao lekar... Treba, takoe, utvrditi da bolesnik nije zahvaen nekom drugom boleu, a ne ludilom. Isto tako, poeljno je da se sastavi izvetaj iz kojeg bi se videlo otkad je oso ba bolesna, kao i da li su, i ako jesu koji, lekovi upotrebljeni. Od kraja osamnaestog stolea le karsko uverenje postalo je tako rei obavezno za zatvaranje ludaka. Ali u samom azilu lekar upo redo sa ureivanjem azila kao medicinskog pros tora, zauzima sve vanije mesto. Pa ipak, a to je i glavno, lekar se ne uplie na temelju nekog zna nja ili medicinske moi koju bi samo on posedo vao, i koju bi opravdavao zbir objektivnih sazna nja. Homo medicus stie vlast u azilu ne kao nau nik, ve kao mudrac. Ako se trae lekari kao struka, onda se oni trae kao moralno i pravno jemstvo, a ne u ime nauke. Lekara bi lako mogao da zameni neki veoma savestan ovek, neokrnje ne vrline, s dugim iskustvom u azilu. Jer posao le kara samo je deo jednog golemog moralnog zada tka koji se u azilu mora obaviti i koji jedini moe da obezbedi ozdravljenje bezumnika: Zar ne bi za upravu svakog javnog ili privatnog zavoda za umobolne nepovrediv zakon morao biti da mani jaku omogui najiru slobodu koju doputa nje gova lina bezbednost, ili bezbednost drugih, i da ie suzbija samo u skladu sa manjom ili veom oz biljnou ili opasnou njihovih skretanja...; da prikuplja sve podatke koji bi lekaru mogli da po mognu u leenju, da briljivo posmatra razliite promene u obiajima i temperamentu i da se pre ma tome, na kraju, postavi blago ili vrsto, pomir ljivo ili sa autoritetom i nepopustljivom strogou? Po Semjuelu Tjuku, prvog lekara koji je bio postavljen u Utoitu preporuila je njegova ne umorna istrajnost; kada je stupio u Utoite on,

sumnje nema, nije imao nikakvog posebnog zna nja o duevnim bolestima, ah to je bio jedan ra zborit duh koji je dobro znao da od njegove pri ljenosti i umea zavise najdrai interesi njegovih blinjih. On je isprobavao razliite lekove na ko je su mu ukazivali zdrav razum i iskustvo njego vih prethodnika. No ubrzo je bio razoaran, ne stoga to su ishodi bili loi ili to je broj izleenja bio mah: Nego su medicinska sredstva bila tako nedovoljno povezana sa razvojem ozdravljenja da nije mogao a da ne posumnja da ona vie prate ozdravljenje no to dovode do njega. Tada on shvati da se malo moe postii dotad poznatim me dicinskim metodama. Briga za ovenost odnese prevagu kod njega i on odlui da ne koristi ni je dan lek koji bi bolesniku bio odve neprijatan. Ali ne bi trebalo verovati da je uloga lekara u Uto itu bila od male vanosti: preko redovnih obila zaka, preko autoriteta koji je imao u domu i koji ga je stavljao iznad svih nadzornika lekar je nad duhom bolesnika stekao uticaj vei no to je bio uticaj svih drugih osoba koje su imale da motre na njih. Veruie se da su Tjuk i Pinel otvorili azil pred medicinskim saznanjem. No oni nisu uveli nauku, ve linost ije su se moi samo prenosile u to zna nje, ili, najvie, u njemu nale svoje opravdanje. Te moi, po prirodi, pripadaju drutvenom i mo ralnom redu; one vuku korene iz malodobnosti ludaka, otuenosti njegove linosti, a ne njegovog duha. Ako je linost lekara mogla da izdvoji ludi lo, to nije znailo da ga ona poznaje, ve da ga kroti; a ono to e za pozitivizam biti slika objek tivnosti, samo j e druga strana te nadmoi. Veo ma je vano zadobiti poverenje tih bolnika i izaz vati u njima oseanja potovanja i poslunosti, to moe doi samo kao plod nadmonosti rasu ivanja, izvrsnog odgoja i dostojanstva u govoru i ponaanju. Glupost, neznanje i pomanjkanje na ela, potpomognuti tiranskom krutou, mogu da
16*

244

1SORIJA L U D I L A

NASTANAK

AZILA

245

izazovu i strah, ali prezir uvek pobuuju. Nadzor nik u jednom domu umobolnih, koji je doao do vlasti nad njima, upravlja i uredovljuje njihovo ponaanje po svom nahoenju; on mora biti obda ren vrstim karakterom i, po potrebi, pokazati da ima ogromnu snagu. On treba da preti malo, ali da sprovodi pretnje i, ako ga ne sluaju, kazna mora odmah da usledi. U svetu azila lekar je mo gao da sprovodi svoju apsolutnu vlast samo u onoj meri u kojoj je, od poetka, bio Otac i Sudi ja, Porodica i Zakon, budui da je njegova medi cinska praksa dugo samo tumaila stare obrede Reda, Autoriteta i Kazne. A Pinel je odlino shva tao da lekar isceljuje onda kada, izvan modernih terapeutskih postupaka, pokree te pradrevne sli ke. On navodi sluaj jedne sedamnaestogodinje devojke koju su roditelji podigli krajnje popust ljivo; ona je pala u veselo i luckasto bunilo ko jem se nije mogao odrediti uzrok; u bolnici, s njom je postupano s najveom blagou; no ona je uvek imala izvestan oholi izgled koji se u azi lu nije mogao trpeti; o svojim roditeljima govo rila je samo sa ogorenjem. Odluuju da je po dvrgnu reimu strogog autoriteta; ...nadzornik, da bi ukrotio njen nesalomljiv karakter, iskoristi trenutak kupanja i estoko se okomi na neke izo paene osobe koje se usuuju da se dignu protiv naredbi svojih roditelja i koje ne priznaju njihov autoritet. On joj predoi kako e se od sada s njom postupati sa svom strogou koju ona zaslu uje, poto se sama opire svom ozdravljenju i sa nesavladivim jogunstvom prikriva poetni uzrok svoje bolesti. Zbog te nove strogosti i te pretnje bolesnica se osea duboko pogoena...; na kra ju je priznala svoje pogreke i prostoduno rekla da je skrenula pameu zbog jedne nedoputene sklonosti svog srca, i "imenovala osobu koja je bi la njen predmet. Posle tog prvog priznanja izleenje je bilo lako: Dolo je do najpovoljnije pro-

m e n e . . . ona je otada mirna i ne moe dovoljno da iskae svoju zahvalnost nadzorniku koji je okonao njenu stalnu uznemirenost, i vratio u njeno srce spokojstvo i mir. U ovoj prii nema ni jed nog mesta koje se ne bi moglo prevesti na izraze psihoanalize, toliko je bilo tano da je linost le kara, pre Pinela, morala da del ne na osnovu neke objektivne odredbe bolesti ili izvesne dijagnoze koja klasifikuje, ve oslanjajui se o svoju uticajnost koja je obuhvatala tajne Porodice, Autori teta, Kazne i Ljubavi; koristei se upravo tom uticajnou, navlaei obrazinu Oca i Sudije, lekar, jednom od onih naglih preica koje ostavljaju me dicinsku nadlenost po strani, postaje gotovo a robni izvrilac izleenja i poprima lik udotvor ca; dovoljno je da on pogleda i progovori pa da bezumnike uobraenosti nestane i da se ludilo konano povinuje razumu. Njegovo prisustvo i njegova re raspolau tom moi vraanja razumu, moi koja jednim udarcem razotkriva krivicu i po novo uspostavlja poredak morala. Neobian je paradoks to je medicinska pra ksa zala u tu nesigurnu oblast lanih uda upra vo u asu kada znanje o duevnoj bolesti pokua va da poprimi pozitivno znaenje. S jedne strane, ludilo se postavlja na odstojanje u jednom objek tivnom polju u kojem iezavaju pretnje bezum lja; ali u istom tom asu ludak tei da sa lekarom, u nerazorivom jedinstvu, stvori neku vrstu para u kom se sauesnitvu uvruje na osnovu veoma starih srodnosti. ivot u azilu, kako su ga Tjuk i Pinel ustrojili, omoguio je nastanak te tanane strukture koja e postati osnovna elija ludila strukture koja stvara neto kao mikrokosmos u kojem su simbolino predstavljene velike struktu re graanskog drutva i njegovih vreanosti: odno si Porodica-Deca, oko teme oevog autoriteta; od nosi Krivica-Kazna, oko teme neposredne pravde; odnosi Ludilo-Nered, oko teme drutvenog i mo ralnog reda. Odatle lekar i crpe svoju isceliteljsku

246

ISTORIJA LUDILA

NASTANAK

AZILA

mo; i upravo onoliko koliko se bolesnik, preko tolikih starih veza, ve nalazi otuen u lekaru, lekar i ima gotovo udesnu mo isceljenja. U vreme Pinela i Tjuka, u toj moi nije bilo neobinog; ona je objanjavana i pokazivana, na prosto, preko uspenosti moralnog dranja; nije bila tajanstvenija od moi lekara osamnaestog sto lea kada je ovaj rastvarao tenosti ili oputao vlakna. Ali smisao ove moralne prakse vrlo je br zo izmakao lekaru, onako kako je on svoje znanje zatvarao u norme pozitivizma: od poetka devet naestog stolea psihijatar vie nije sasvim tano znao kakva je priroda moi koju je nasledio od ve likih reformatora ija je delotvornost ugledala ta ko udnovata spram naina na koji je on zamiljao duevnu bolest i prakse svih ostalih lekara. Ta psihijatrijska praksa, zgusnuta u svojoj tajnovitosti, nejasna ak i onima koji su se njome bavili, u mnogom pogledu nalazi se u istom udno vatom poloaju koji ludak ima u svetu medicine. Pre svega stoga to e medicina duha, prvi put u povesti zapadne nauke, postati gotovo sasvim ne zavisna: jo od Grka ona je bila samo jedno po glavlje medicine i videli smo kako je Vilis izua vao ludila pod oznakom bolesti glave; posle Pi nela i Tjuka, psihijatrija e postati "medicina sa osobenim obelejem: ni oni koji za poreklom lu dila najstrastvenije tragaju u organskim uzrocima ili naslednim sklonostima nee izbei to obeleje. Oni e ga izbei tim manje to e ono sa po kretanjem sve mutnijih moralnih sila u poetku biti neka vrsta neiste savesti; oni e se tim vie zatvarati u pozitivizam to vie budu oseali kako njihova praksa izlazi iz njega. Sto se vie pozitivizam namee medicini, a psihijatriji posebno, to ta praksa postaje mutnija, mo psihijatra udotvornija, a par lekar-bolesnik sve dublje zalazi u jedan neobian svet. U oima bolesnika, lekar postaje udotvorac; onaj autori tet koji je lekar dobijao iz reda, morala, porodice,

sada kao da izvlai iz sebe samog; upravo zato to je to lekar, veruje se da on raspolae tim moima, i dok je Pinel, kao i Tjuk, isticao da njegovo moral no delovanje nije neminovno skopano sa naunom upuenou, sad ljudi poinju da veruju, a bole snik pre svih, da je on svoju mo rasplitanja ludi la stekao iz neke ezoterinosti svoje nauke, iz neke gotovo demonske tajne znanja; i to bolesnik vi e bude prihvatao to preputanje u ruke lekara koji je istovremeno i boanski i satanski, koji, u svakom sluaju, prevazilazi ljudsku meru, to e se vie otuivati u njemu, prihvatajui potpuno i u napred sve njegove uticaje, od samog se poetka potinjavajui volji koju doivljava kao maginu, i nauci za koju misli da je predskazivanje i prori canje, te tako na kraju postaje idealan i savren korelat tih moi koje on projicira u lekara, ist objekt bez druge otpornosti doli sopstvene inerci je, gotov da bude na ona histerina bolesnica preko koje je arko (Charcot) uznosio udesnu mo lekara. Ako bismo eleli da ralanimo du binske sklopove objektivnosti u znanju i praksi psihijatrije devetnaestog stolea, od "Pinela do Frojda (44), onda bi zapravo trebalo da pokaemo da je ta objektivnost od samog poetka bila jedno opredmeenje magijskog reda koje je moglo da se ostvari tek uz saradnju samog bolesnika i na os novu jedne moralne prakse koja je u poetku bi la otvorena i jasna, ali je. u meri u kojoj je pozi tivizam nametao svoje mitove o naunoj objekti vnosti, polako padala u zaborav; prakse iji su ko reni i smisao zaboravljeni, ali koja je stalno ko riena i stalno prisutna. Ono to se naziva psihija trijskom praksom jeste izvesna moralna taktika, nastala krajem osamnaestog stolea, ouvana u ob redima azilskog ivota i prekrivena mitovima po zitivizma. Ali ako za bolesnika lekar brzo postaje udo tvorac on to, u sopstvenim oima, kao lekar pozi tivizma, ne moe biti. Toj nejasnoj moi ije po-

I S T O R U A LUDILA

NASTANAK

AZILA

249

reklo on vie ne poznaje i u kojoj nee da prepo zna drevne sile iz kojih je sainjena, on treba da dade neki poloaj; a poto nita u pozitivnom sa znanju ne moe da opravda takav prenos volje, ili slino delovanje na daljinu, brzo e doi trenu tak kada e ludilo samo biti proglaeno odgovor nim za takve nepravilnosti. Ta ozdravljenja bez osnove, i za koja odista valja priznati da nisu la na ozdravljenja, postae istinska ozdravljenja la nih bolesti. Ludilo nije bilo ono to se verovalo da je, niti ono za ta se izdavalo; ono je bilo bes krajno manje od sebe sama: zbir uverenosti i ob mane. Vidimo kako se ocrtava ono to e postati pitijatizam Babinskog. I jednim udnovatim preo kretom misao se vraa gotovo dva stolea unazad u vreme kada je granica izmeu ludila, lanog lu dila i simulacije ludila bila nedovoljno odreena ista nejasna pripadnost prestupu drala ih je na okupu; a jo dalje od toga, medicinska misao konano je izvela jedno izjednaenje pred kojim je oklevala sveukupna zapadna misao, jo od gr ke medicine: izjednaenje ludila sa ludilom odnosno medicinskog poimanja i kritikog poima nja ludila. Krajem devetnaestog stolea, i u misli savremenika Babinskog, nalazimo tu neuvenu po stavku koju se jo ni jedna medicina nije usudila da iskae: da je ludilo, na kraju, samo ludilo. Otuda, dok je duevni bolesnik potpuno otu en u stvarnoj linosti svog lekara, lekar razbija stvarnost duevne bolesti u kritikom poimanju ludila. I to tako da, izvan praznih oblika pozitivi stike misli, ostaje jo samo jedna konkretna stvarnost: par lekar-bolesnik u kojem se zbira, splie i rasplie svekolika umobolnost. I upravo do tog stupnja cela psihijatrija devetnaestog sto lea istinski se usmerava ka Frojdu, prvome koji ie ozbiljno prihvatio stvarnost para lekar-bolesnik, koji se sloio da od nje ne odvoji ni svoje posmatranje ni svoje istraivanje, koji nije teio da ga prikrije jednom psihijatrijskom teorijom koja bi

bila u manjem ili veem skladu sa medicinskim saznanjem; on je prvi najdoslednije pratio njene posledice. Frojd je razotkrio sve ostale azilske strukture: on je ukinuo utanje i posmatranje, po tro samoprepoznavanje ludila u ogledalu sopstve nog prizora, uutkao instance osuivanja. Ali, s druge strane, on je iskoristio strukturu koja oba vija linost lekara; on je pojaao njegova svojst va udotvorca, pripremajui bezmalo boanski status njegovoj svemoi. On je na njega, na samu tu prisutnost koja se izmakla iza bolesnika i iznad njega, u odsutnost koja je isto tako i sveobuhva tna prisutnost, preneo sve moi koje su bile ras podeljene u kolektivnom bivstvovanju azila; on je od toga napravio apsolutni Pogled, isto i uvek uz drano utanje, Sudiju koji kanjava i nagrau je jednom presudom koja se ak ni do govora ne sputa; on je od toga napravio ogledalo u kojem se ludilo, jednom gotovo nepominom kretnjom, vezuje za, i odvezuje od sebe. Frojd je postigao da se sve strukture koje su Pinel i Tjuk ustrojili u zatvoru, pomere prema le karu. On je doista izbavio bolesnika tog azilskog bivstvovanja u koje su ga otuivali njegovi oslo boditelji; ali nije ga izbavio onoga to je u tom bivstvovanju bilo sutinsko; on je preustrojio mo i u njemu, do najveeg ih stupnja napregao stav ljajui ih u ruke lekara; on je stvorio psihoanaliti ku situaciju u kojoj, jednim genijalnim kratkim spojem, otuenje postaje razotuujue zato to, u lekaru, postaje subjekt. Lekar, kao lik koji otuuje, ostaje klju psi hoanalize. Moda upravo zato to nije ponitila tu konanu strukturu i na nju svela sve ostale, psiho analiza i ne moe, nee moi da uje glasove be zumlja, niti da odgonetne znake bezumnika kao takve. Psihoanaliza moe da razmrsi neke oblike ludila; najvii rad bezumlja njoj ostaje stran. Ona ne moe ni da oslobodi ni da prepie, a ponajma nje da objasni ono to je u toj raboti bitno.

250

ISTORIJA L U D I L A

Od kraja osamnaestog stolea, ivot bezumlja otkriva se jo samo u blesku dela kao to su Hel derlinovo, Nervalovo, Nieovo ili Artoovo u de lima zauvek nesvodivim na ta ludila koja ozdrav Ijuju, odupirui se sopstvenom snagom tom ogrom nom moralnom utamnienju za koje smo stekli na viku da ga nazivamo, nesumnjivo ironino, Pine lovim i Tjukovim osloboenjem umobolnih.

ZAKLJUAK

Onaj Goja koji je naslikao Ludnicu doiveo je, nesumnjivo, pred tim gamizanjem ploti po pra znini, tom golotinjom du golih zidova, neto to je bilo u vezi sa ondanjom patetinou: simboli ne inuve kojima su bili krunisani bezumni kra ljevi ostavljale su vidljivim tela koja preklinju, tela izloena lancima i bievima, tela koja bunilu lica protivree ne toliko bedom svoje razotkrive nosti koliko ljudskom istinom koja je provaljiva la kroz celu tu netaknutu plot. ovek sa trorogim eirom nije lud zato to je, go-golcat, natakao tu ritu na glavu; nego u tom ludaku sa eirom klju a, kroz neiskazivu snagu njegovog miiavog tela, njegove divlje i udesno raspojasane mladosti, jed na ve amoralna ljudska prisutnost, nekako slobod na jo od poetka vremena, po pravu roenja. Lud nica ne govori toliko o ludilima i tim udnovatim likovima, koje uostalom nalazimo i u Caprichos, koliko o velikoj jednolinosti tih novih tela, poka zanih u svoj svojoj krepkosti, a iji pokreti, ako i prizivaju njihove snove, pre svega opevaju njihovu sumornu slobodu: jezik Ludnice slian je Pinelo vom svetu. Goja sa Disparates i sa Quinta det Sordo ob raa se drugom jednom ludilu. Ne ludilu ludaka baenih u tamnicu, ve ludilu oveka baenog u

252

I S T O R I M LUDILA

ZAKUUCAK

253

sopstveni mrak. Ne povezuje li nas Goja, prema ujui seanje, sa drevnim svetovima arolija, fan tastinih jahanja, vetica koje ue po granama sasuenih drveta? Zar udovite koje ape tajne na uho Kaluera nije roak nakaze koja je opi njavala Boovog Svetog Antonija? U izvesnom smi slu Goja iznova otkriva te velike zaboravljene sli ke ludila. Ali za njega su one neto drugo, i upeatljivost kojom se odlikuju njegovi kasniji rado vi potie od druge jedne snage. Kod Boa ili Broj gela, ti se oblici raaju iz samoga sveta; kroz pro cepe jedne udnovate poezije, oni otkrivaju kame nje i biljke, oni izviru iz ivotinjskog zavijanja; ni uee svekolike prirode nije bilo dovoljno za njihovo kolo. Gojini oblici raaju se ni iz ega: oni su bez osnove, u dvojakom smislu, po tome to se izdvajaju tek iz najjednolikije tame, i to me to nita ne ukazuje na njihovo poreklo, nji hovu granicu i njihovu prirodu. Disparates su bez predela, bez zidova, bez pozadine i to je jo jedna razlika u odnosu na Caprichos; u noi tih velikih slepih mieva koje vidimo na Nainu lete nja nema ni jedne jedine zvezde. Iz kog drveta raste grana na kojoj krete vetice? Da li ona le ti? Prema kom vetijem sastanku, i kom proplan ku? Nita u svemu tome ne govori o svetu, ni o ovome, ni o nekom drugom. Re je, u stvari, o onoj Usnulosti razuma od koje je Goja jo 1797. stvorio prvu sliku sveopteg jezika; re je o no i koja je, nema sumnje, no klasicistikog bezum lja, ona troguba no u koju je utonuo Orest. Ali u toj noi ovek opti sa onim to je u njemu najdublje, i najsamotnije. Pustinja Boovog Sve tog Antonija bila je beskonano nastanjena; a ak i ako je bio plod njene mate, predeo kojim pro lazi Luda Greta bio je sav ispresecan ljudskim je zikom. Gojin Kaluder, s tom toplom ivotinjom uz svoja plea, njenim apama na svom ramenu i njenom njukom koja mu dahe u uho, ostaje sam: nije izreena nikakva tajna. Jedino je pri-

sutna najzapretenija, a u isti mah i najdivljakije slobodna sila: ona koja komada tela na Grande Disparate, ona koja se razularila i bode oi na Pomamnom ludilu. Posle toga se i sama lica ra spadaju: to vie nije ono ludilo sa Caprichos ko je je navlailo obrazinu istinskiju od istine likova; to je sad ludilo ispod obrazine, ludilo koje ujeda lica, nagriza crte; nema vie oiju i usta, tu su sa mo pogledi koji dolaze ni od kuda i upiru se ni u ta (kao na Skupu vetica); ili krici koji naviru iz crnih rupa (kao na Hodoau svetog Isidora). Ludilo je u oveku postalo mogunost da se uni te i ovek i svet pa ak i te slike koje prkose svetu i izobliuju oveka. Ono je, daleko ispod sna, daleko ispod more bestijalnosti, poslednje pribeite: kraj i poetak svega. Ne stoga to bi bilo obeano kao u nemakoj lirici, ve stoga to je zbrka haosa i apokalipse: taj Idiot koji krii i krivi rame da bi se izmakao nitavilu koje ga za hvata da li je to roenje prvog oveka i nje gov prvi pokret prema slobodi, ili poslednji trzaj poslednjeg samrtnika? Zar to ludilo koje spaja i deli vreme, koje svija svet u omu jedne noi, to ludilo tako tue iskustvu iji je savremenik, ne prenosi, onima ko ji su kadri da ga prihvate Nieu i Artou te jedva ujne rei klasicistikog bezumlja u koji ma su posredi bili nitavilo i no, ali pojaavajui ih do krika i besa? I dajui im, po prvi put, iz raz, pravo graanstva, i uporite u zapadnoj kul turi na osnovu kojeg postaju mogua sva ospo ravanja, i totalno osporavanje? Vraajui im nji hovo prvotno divljatvo? Miran, strpljivi jezik De Sadov takoe hvata poslednje rei bezumlja i daje im, za budunost, i on, jedno udaljenije znaenje. Izmeu iskidanog Gojinog crtea i te neprekinute crte rei ija se jednosmernost protee od prve knjige istine do desete knjige ilijete, nesumnjivo nema nieg za jednikog osim izvesnog pokreta koji, vraajui se

254

I S T O R I M LUDILA

ZAKLJUAK

255

tokom savremene lirike i isuujui joj izvore, iz nova otkriva tajnu nitavila i bezumlja. U zamku u koji se zatvorio De Sadov junak, po manastirima, umama, podzemnim tamnicama u kojima se beskonano produava ropac njego vih rtava, priroda, na prvi pogled kao da moe da se iskazuje u punoj slobodi. Tu ovek ponovo nalazi jednu istinu koju je zaboravio premda je ona oigledna: koja bi elja mogla biti protiv pri rode kada je nju u oveka usadila priroda sama, i kada je nju ovek nauio od prirode u velikoj pouci ivota i smrti koja ne prestaje da obnavlja svet? Ludilo elje, bezumna ubistva, najnerazumnije strasti jesu mudrost i razum, poto spadaju u poredak prirode. Sve to su moral i religija, i jedno loe ustrojeno drutvo, mogli da ugue u oveku, oivljava u dvorcu ubistava. Tu je ovek konano usklaen sa svojom prirodom; ili, bolje reeno, jednom etikom svojstvenom tom udnova tom zatvaranju, ovek mora da se stara da, bez skretanja, odri svoju vernost prirodi: strog zada tak, sveobuhvatan, neiscrpan zadatak: Nita ne e znati ako nisi sve upoznao; a ako si toliko plaljiv da se zaustavi pred prirodom, ona e ti izmai za svagda. (45) I obrnuto, ako je ovek povredio ili izmenio prirodu, on treba i da ispra vi zlo matematikom vrhovne osvete: Priroda je uinila da se svi rodimo jednaki; ako se sudbini dopada da remeti taj poredak optih zakona, na nama je da ispravimo njene udi i da svojom spretnou povratimo ono to su jai oteli. (46) Sporost osvete, kao i drskost elje, pripadaju pri rodi. U onom to izumeva ludilo ljudi nema nie ga to ne bi bilo ili oigledna priroda, ili ponovo uspostavljena priroda. Ali u De Sadovoj misli to je tek prvi trenu tak: ironino opravdanje, racionalno i lirsko, go rostasan pasti Rusoa. Na osnovu tog pokazivanja posredstvom besmisla nitavnosti savreme ne filosofije i celog njenog naklapanja o oveku

i prirodi, bie donete istinske odluke: odluke ko je su isto toliko i prekidi u kojima se ponitava veza oveka sa njegovim prirodnim biem (47), uveno Drutvo prijatelja zloina, nacrt Ustava vedske, kada ih jednom oistimo od njihovih otrovnih aluzija na Drutveni ugovor i namerava na ustrojenja Poljske ili Korzike, utvruju jedino vrhovnu strogost subjektivnosti u odbacivanju svake prirodne slobode i jednakosti: nekontroli sano raspolaganje jednim lanom od strane dru gog, prekomerno sprovoenje nasilja, bezgranina primena prava smrti celo to drutvo ija je je dina veza odbacivanje veze, javlja se kao otpu tanje prirode budui da jedina kohezija koja se zahteva od pojedinaca u toj skupini ima za cilj samo da zatiti ne prirodno postojanje, ve slo bodno ispoljavanje suvremenosti nad prirodom i protiv nje (48). Odnos to ga je uspostavio Ruso sasvim je obrnut; suverenost vie ne prenosi prirodno postojanje, ono je za suverena samo je dan objekt, koji mu omoguuje da odvagne svoju potpunu slobodu. Ako se dovede do svog loginog zakljuka, elja samo prividno vodi ponovnom ot krivanju prirode. Kod De Sada, u stvari, nema po vratka rodnoj zemlji, nema nade da e prvotno odbacivanje drutvenog ponovo kriomice postati poredak sree, putem dijalektike prirode koja se odrie same sebe i time se potvruje. Za usamljeniko ludilo elje koje jo i za Hegela, kao i za filosofe osamnaestog stolea, konano utapa ove ka u prirodni svet koji drutveni svet odmah pre uzima, De Sad smatra da baca oveka u jednu prazninu koja izdaleka vlada prirodom, u potpu no odsustvo srazmera i zajednice, u stalno iznova otpoinjano nepostojanje zadovoljenja. No ludi la otuda je beskrajna; ono to se moglo smatra ti nasilnikom prirodom oveka samo je bila be skonanost ne-prirode. Ovde je izvor velike jednolinosti De Sadove: sa De Sadovim napredovanjem kulise se raspada-

256

ISTORIJA L U D I L A

ZAJLJUCAK

25?

ju; iznenaenja, sluajnosti, patetine ili drama tine veze prizora iezavaju. Ono to je jo u i stini bilo preokret doivljen, dakle nov doga aj postaje, u ilijeti, suverena, uvek pobedni ka igra, bez slabih strana, igra ije je savrenstvo toliko da njena novina moe biti samo slinost sa samom sobom. Kao i kod Goje, vie nema os nova tim preterano tanim Disparates. Pa ipak, kroz to pomanjkanje dekora koje moe biti mrkli mrak isto tako kao i bletavo svetio (kod De Sa da nema senki), lagano se kreemo ka svretku: smrti istine. Njena bezazlenost zamorila je ak i elju da bude kinjena. Ne moe se rei da zloin nije savladao njenu vrlinu; treba da kaemo obr nuto, da ju je njena prirodna vrlina dovela dotle da je iscrpla sve mogue naine da bude pred met zloina. Tada, i kada zloin bude mogao jo samo da je najuri iz oblasti svoje suverenosti (iIijet najuruje svoju sestru iz zamka Noarsej), ta priroda tako dugo potinjavana, kinjena, ponia vana (49), potpuno se pokorava onome to joj se protivilo: sada ona zapada u ludilo i tu, ali samo za trenutak, ponovo uspostavlja svoju svemo. Pobesnela olujina, grom koji zgromljuje istinu to je priroda koja je postala zloinaka sub jektivnost. Ta smrt koja kao da je izmakla bezum noj vladavini ilijete dublje joj pripada nego bilo koja druga; no oluje, munje i groma dovoljno oznauje da se priroda razdire, da dostie krajnji stupanj svoje borbe, i da u tom zlatnom blesku otkriva suverenost koja je i ona sama, i neto sa svim drugo no ona sama: suverenost poludelog srca koje je, u svojoj samoi, dostiglo granice sveta koji ga razdire, okree ga protiv sebe i uni tava u asu kada mu to to je tako dobro ovla dalo tim svetom daje pravo da se poistoveti s njim. Taj trenutni grom koji je priroda potegla iz sebe da bi zgromila istinu samo je jedno te isto sa dugim bivstovanjem ilijete koja e, takoe, ieznuti sama od sebe, ne ostavljajui ni tra-

ga, ni lea, niti bilo ta drugo po emu bi priroda mogla da preuzme svoja prava. Nitavilo bezumlja u kojem se zauvek uutao jezik prirode posta o je nasilnitvo prirode i protiv prirode, i to sve do suverenog ukidanja sebe samog (50). Kod De Sada, kao i kod Goje, bezumlje na stavlja da bdije u svojoj noi; ali kroz to bdenje ono se spree sa sveim snagama. Ne-bie koje je ono bilo, postaje mo koju treba unititi. Preko De Sada i Goje, zapadni svet je stekao mogunost da u nasilju prevazie svoj razum i da tragino iskustvo ponovo otkrije izvan obeanja dijalektike.

Posle De Sada i Goje, a od njih poev, be zumlje pripada onome to je, za moderan svet, presudno u svakom umetnikom delu: to znai onome po emu svako delo jednovremeno nosi i ubistvo i prinudu. Tasovo ludilo, Sviftova melanholija, Rusoovo bunilo, pripadaju njihovim delima ba kao to i ta dela pripadaju njima. Tu u tekstovima, tamo u ivotima ljudi, progovaralo je isto nasilje, ili ista gorina; vienja su se svakako izmenjivala; jezik bunila se ispreplitao. AH to nije sve: umet niko delo i ludilo bili su, u iskustvu klasicizma, dublje povezani na drugoj jednoj razini: paradok salno, ba tamo gde su ograniavali jedno drugo. Postojala je, naime, jedna oblast u kojoj je. ludi lo osporavalo stvaralatvo, ironino ga umanjiva lo, pravilo od predela svojih slika jedan patoloki svet utvara; taj jezik, koji je bio bunilo, nikako nije bio stvaralatvo. I obrnuto, bunilo se, ako je bilo potvreno kao stvaralatvo, otimalo svojoj tanunoj istini ludila. Ali u samom tom ospora vanju jedno drugo nije obezvreivalo, ve je pre re bila (setimo se Montenja), o otkrivanju one osnov ne neizvesnosti u kojoj se raa umetniko delo, u
17

258

I STORIJA LUDILA

ZAKLJUAK

259

trenutku kada ono prestaje da se raa da bi uisti nu postalo delo. U tom suprotstavljanju iji su nam svedoci, posle Lukrecija, Taso ili Svift i koje je uzaludno bilo pokuavati razdeliti na raz doblja lucidnosti i razdoblja krize otkriva se jedno odstojanje u kojem sama istina umetnikog dela postavlja pitanje: da li je ona delo ili ludilo? nadahnue ili privienje? spontano naviranje rei ili ist izvor jednog jezika? Da li njegovu istinu tre ba unapred traiti, jo pre no to je ono i na stalo, u jadnoj istini ljudi ili je, daleko izvan nje govog nastanka, otkrivati u biu koje se u njoj nasluuje? Ludilo pisaca bilo je, za druge, prilika da se vidi raanje, neprekidno ponovno raanje, u malodunosti ponavljanja i bolesti, istine umet nikog dela. Ludilo N i e a , ludilo Van Goga ili ludilo Ar toa, pripada njihovom delu, moda isto tako du boko, ali na sasvim drugi nain. Uestalo javlja nje, u modernom svetu, tih dela koja se rasprska vaju u ludilu, svakako da nita ne dokazuje o ra zumu toga sveta, o smislu njegovog umetnikog stvaralatva, pa ak ni o odnosima koji se spliu i raspliu izmeu svarnog sveta i umetnika koji su stvorili dela. Pa ipak, tu uestalost valja ozbilj no shvatiti, kao isticanje jednog pitanja; od Hel derlina i Nervala, broj pisaca, slikara, muziara koji su potonuli u ludilo umnogostruio se; ali ne zavaravajmo se; izmeu ludila i umetnikog dela nije bilo sporazumevanja, neke trajnije razmene, niti jezikog optenja; njihov je sukob mno go pogibeljniji no nekada; a njihovim osporava njem sada nita nije oproteno; oni sada igraju na ivot i smrt. Ludilo Artoovo ne uvlai se u meuprostore dela; ono je pravo odsustvo dela, ispretresano prisustvo tog odsustva, njegova sre dinja praznina koja se osea i meri svim njego vim dimenzijama kojima nema kraja. Poslednji krik Nieov, koji ga proglaava i Hristom i Dionizijem to nije na mei razuma i bezumlja, na

ranici du koje se udaljava delo, njihov zajedni ki, konano obistinjen i odmah potom raspren san o izmirenju pastira iz Arkadije i ribara sa jezera Tiverijadskog; to je ponitavanje dela, ono na osnovu ega delo postaje nemogue i gde ono treba da zauti; eki je upravo ispao iz ruku fi losofa. A Van Gog, taj koji nije hteo da trai do zvolu od lekara da pravi slike, znao je da su nje govo delo i njegovo ludilo meusobno nesaglasni. Ludilo je potpuni prekid s umetnikim delom; ono je sastavni trenutak ukinua koje istinu dela, rastae u vremenu; ono mu ocrtava spoljanju ivi cu, put ruenja, obris naspram praznine. Artoovo delo doivljava u ludilu sopstveno odsustvo, ali to doivljavanje, stalno nova hrabrost da se to doi vi, sve one rei nabacane spram sutinske odsut nosti jezika, sav taj prostor telesne patnje i uasa koji okruuje prazninu ili se, bolje reeno, podu dara s njom to je delo samo: sunovrat nad bezdanom odsutnosti dela. Ludilo vie nije pro stor neodlunosti u kojem je postojala opasnost da e probiti prvobitna istina dela, ve odlunost na osnovu koje se ona neopozivo prekida i za svagda se nadnosi nad istoriju. Nije vaan taan dan one jeseni 1888. kada je Nie konano polu deo i od kada njegovi tekstovi vie ne pripadaju filosofiji ve psihijatriji: sve, raunajui i dopi snicu Strindbergu, pripada Nieu, i sve je u tesnoj vezi sa Roenjem tragedije. Ali tu neprekinutost ne treba zamiljati na razini nekog sistema, tematike, pa ni postojanja: ludilo Nieovo, to jest raspad njegove misli, jeste ono po emu se ta mi sao probija u moderan svet. Ono to ju je inilo nemoguom, nama je ini savremenom; ono to ju je otimalo od Niea, nama je nudi. To ne znai da je ludilo jedini jezik zajedniki umetnikom delu i mo dernom svetu (opasnosti od patosa kletvi, obrnuta i simetrina opasnost od psihoanaliza); ve to zna i da, preko ludila, neko delo koje se na izgled utapa u svet, odaje u njemu svoj besmisao i pre17*

260

ISTORIJA LUDILA

obraava se u njemu jedino u vidu patolokog, obuhvata sobom vreme sveta, ovladava njime i vodi ga; preko ludila koje ga prekida, umetniko delo otvara prazninu, vreme utanja, pitanje bez odgovora, ono stvara jedan neizmirivi rascep u kojem je svet prinuen da se preispita. Ono to je nekom umetnikom delu nuno oskvrniteljsko tu se preokree i, u vremenu toga dela pre plavljenom ludilom, svet doivljava svoju krivicu. Nadalje, i posredstvom ludila, svet postaje kriv (po prvi put u zapadnom svetu) u odnosu na de lo; ono die optubu protiv njega, prinuuje ga da se pokori njegovom jeziku, obavezuje ga na je dan zadatak prepoznavanja, popravljanja; na za datak da povrati razum iz tog bezumlja i tome bezumlju. Ludilo u koje se survava umetniko de lo jeste prostor naeg rada, jeste beskonaan put da se stigne do kraja, jeste na poziv u kojem se meaju pobornik i tuma. Zbog toga je malo va no znati kada se u Nieovu gordost, Van Gogovu poniznost uvukao prvi glas ludila. Ludilo postoji samo kao poslednji trenutak dela ovo ga be skonano potiskuje prema svojim granicama: ta mo gde postoji delo, nema ludila; pa ipak, ludilo je savremenik dela, poto ono oznauje as nje gove istine. Trenutak kada se, zajedno, raaju i dovravaju delo i ludilo jeste poetak vremena u kojem to delo optuuje svet i ini ga odgovornim za to to ono jeste. Lukavstvo i novo likovanje ludila: taj svet koji veruje kako odmerava, opravdava ludilo pu tem psihologije, mora sam da se pravda pred njim, jer u svojim naporima i rasprama on se odmera va prema neodmerenosti dela kao to su Nieovo, Van Gogovo, Artoovo. I nita u tim delima, pogo tovu ne ono to bi mogao znati o ludilu, ne uve rava taj svet da ga ova dela ludila opravdavaju.

BELEKE

1. Up. J. LEBEUF: (Paris, 1754-1758).


2. Tristan i I z o l d a .

H i s t o i r e

d e

ta

ville

et

d e

tout

te

d i o c s e

d e

P a r i s

3. De LANCRE: De l'Inconstance des mauvais anges (Paris, 1612). 4. U tom smislu, iskustvo o luim tano se nadovezuje na iskustvo o gubi. Obred iskljuivanja gubavca pokazuje da je on, iv, bio smo prisustvo smrti. 5. Louise LABE. 6. SANT-EVREMOND: S i r P o t i t i k w o u l d b e , n V , scena I I . 7. SERVANTES: D o n K h o t , I I deo, glava 1. g. Ukaz od 1656, clan IV. Kasnije su pridodati Saint Esprit i les Enfants-Trouvs, a povuena je la Savonnerie. 9. IzveStaj La Rofuko-Lijankura u ime Odbora za prosjeen je Usta votvorne skuptine ( P r o c s v e r b a u x d e l ' A s s e m b l e n a t i o n a l e , t. X X I ) . 10. Sa duhovne take gledita, beda se, krajem esnaestog i poetkom sedamnaestog stolea osea kao pretnja Apokalipse. Jedan od najoiglednijih znakova skorog dolaska Bojih Sinova i kraja vre mena jeste prekomernost duhovne i vremenske bede na koju se svet sveo. Sada su naili loi d a n i . . . usled mnotva prestupa umno ili su se i jadi, a muke su senke neodvojive od krivnje. (CA
MUS: De la M e n d i c i t l g i t i m e d e s p a u v r e s , pp. 34).

U. 12. 13. 11. 15.

Pravilnik Opteg prihvatilita. Ci. X I I 1 xni. ROUSSEAU: D i s c o u r s s u r l e s s c i e n c e s e t t e s a r t s . A r c h i v e s B a s t l e , RAVAISSON, XIII, pp. 161162. Nacionalna biblioteka. Fonds Clairambault, 986. Dogodilo se, ali veoma kasno, i nesumnjivo pod uticajem prakse koja se odnosila na luake, da se pokazuju 1 venerini bolesnici. Otac RICHARD, u svojim M m o i r e s , pria o po se ti koju im je uinio princ Cond sa vojvodom od Enghiena kako bi ga ispunio uasom od greha (f 25). 16. Ned WARD, u L o n d o n S p y , navodi iznos od 2 penija. 17. Nekada je svako bio puten da obie Bisetr, i po lepotn vremenu dolazilo je najmanje 2.000 posetilaca dnevno. Poto biste platili.

262

STORIJA LUDILA

BELEKE

263

18. 19. 20. 21. 22.

vodi bi vas vodio u odeljenje bczumnika. ( M m o i r e s d u P r e R i c h a r d , loe., cit. f 61). Obilaeni su jedan irski svetenik koji je leao na slami, jedan brodski kapetan koga je razbenjavao pogled na ljude jer je zbog ljudske nepravde i poludeo, jedan mladi koji je divno pevao ( i b i d . ) . MIRABEAU: M m o i r e s d ' u n v o y a g e u r a n g l a i s (1788), str. 213, beIcka I. ESQUIROL: Mmoire historique et statistique de la Maison Royale de CharentoH; u: D e s m a l a d i e s m e n t a l e s , I I , str. 222. PASCAL: P e n s e s , n, 339. BOSSUET: P a n g y r i q u e d e s a i n t B e r n a r d . Saint Vincent pravi ovde aluziju na tekst sv. Pava (I posl. Ko rinanima, I, 23): J u a e i s q u i d e m s c a n d a l u m , g e n t i b u s a u t e m s t u l t i t i a m .

39. TURGOT: lanak F o n d a t i o n u l ' E n c y c l o p d i e . 40. TURGOT: Lettre Trudaine sur le Limousin*. O e u v r e s {d. Schelle), I I , str. 478-495. 41. DELARIVE. Pismo upueno redaktorima B i b l i o t h q u e b r i t a n n i q u e o jednoj novoj ustanovi za leenje umobolnih. Ovaj se tekst pojavio u B i b l i o t h q u e b r i t a n n i q u e , zatim i u odvojenoj brouri. Delarive je posetio Utoite 1798. 42. Scipion PINfiL: T r a i t c o m p l e t d u r g i m e s a n i t a i r e d e s a l i n s (Parisi 1836), str. 56.
43. T r a i t m d i c o - p h i l o s o p h i q u e .

23. C o r r e s p o n d a n c e d e s a i n t V i n c e n t d e P a u l (ed. Coste), t. V, str. 146. 24. J. WEYER: D e p r a e s t i g i i s d e m o n u m . 25. Neki vojnik posta melanholican zbog toga Sto ga odbie roditelji jedne devojke koju je silno voleo. Bio je sanjar, alio se da ga jako boli glava i da mu neprestano trae ta strana. Primetno je mravio; lice mu je bilo sve blee; bio je toliko slab da je izba civao izmet a nije ni primeivao... Nije bilo nikakvog bunila, premda bolesnik nije davao nikakav pozitivan odgovor 1 izgledao je potpuno utonuo u svoje misli. Nikad nije traio ni da jede ni da pije. ( G a z e t t e s a l u t a i r e , 17. marta 1763). 26. E n c y c l o p d i e , lanak o Maniji. 27. M-me de Svign ju je mnogo upotrebljavala, i smatrala je dobrom protiv tuge (up. pisma od 16. i 20. oktobra 1675). 28. Raspravlja se o tome da li je pronalaza maine Maupertius, Dar win ili Danac Katzenstein. 29. LEURET: f r a g m e n t s p s y c h o l o g i q u e s s u r l a F o l i e (Paris, 1834). 30. Le Neveu de Rameau, DIDEROT: O e u v r e s (Pliade), str. 435. 31. MERCIER: T a b l e a u d e P a r i s , t. I, str. 233234. 3 2 Mercier, l o c . c i t . 33. Znao sam, kao i svi, da je Bisetr bila i bolnica i tamnica u isti mah; ali nisam znao da je bolnica bila izgraena da bi stvarala bolesti, niti tamnica da bi stvarala zloin. (MIRABEAU: S o u v e n i r s
d ' u n v o y a g e u r anglais, str. 6).

44. Ove strukture i dalje postoje u nepsihoanalitikoj psihijatriji a dob rim delom i u samoj psihoanalizi. 45. C e n t v i n g t j o u r n e s d e S o d o m e (cit par BLANCHOT: L a u t r a m o n t e t S a d e , Paris, 1949, str. 225). 46. Navedeno prema: BLANCHOT, i b i d . , str. 225. 47. Beace moe ii sve do komadanja prirode i pomeranja sveta ( C e n t v i n g t j o u r n e s , Paris, 1935), t. I I , str. 369. 48. Ta kohezija nametnuta tim s o c i i sastoji se, u stvari, ne u tome to ss izmeu njih priznaje valjanost prava smrti, koje mogu da ostvare nad drugima, ve da ona izmeu sebe priznaju apsolutno pravo slobodnog raspolaganja; svak mora da moe da p r i p a d a dru gome. 49. Up. sa epizodom sa vulkanom s kraja J u l i e t t e (d. 3 . I . Pauvert, Sceaux, 1954, t. V I , str. 3133). 50. Reklo bi se da je priroda, umorna od sopstvenih dela,s bila spremna da sve elemente pobrka kako bi ih nagnala u nove oblike.
( I b i d . , str. 270).

34. MIRABEAU: R e l a t i o n d ' u n v o y a g e u r a n g l a i s . 35. U evolucionizmu devetnaestog stolea, ludilo je zaista povratak, ali du jednog hronolokog p u t a ; ono nije apsolutno r a s u l o vre mena. Re je o jednom unazad vraenom vremenu, ne o ponav Ijanju u strogom smislu rei. Psihoanaliza, koja e pokuala da iznova suoi ludilo i bezumlje, nala se pred problemom vremena; fiksacija. Instinkt smrti, kolektivno nesvesno, arhetip, manje-vie sreno odreuju tu heterogenost dveju temporalnih struktura: onu koja je svojstvena iskustvu Bezumlja i znanju koje ono obavija; onu koja je svojstvena znanju o ludilu, i nauci koju ono odobrava. 36. RfiCALDE: T r a i t s u r t e s a b u s . 37. MIRABEAU: L ' A m i d e s H o m m e 38 TURGOT: Eloge de Gournay.
.

s .