P. 1
Зизијулас.евхарст.виђ.

Зизијулас.евхарст.виђ.

Views: 0|Likes:
Published by djtomislav
teologija
teologija

More info:

Published by: djtomislav on Oct 15, 2013
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

09/05/2014

pdf

text

original

Јован (Зизиулас), Митрополит Пергамски

ЕВХАРИСТИЈСКО ВИЂЕЊЕ СВЕТА

Православно предање је, у својој суштини, литургично (евхаристијско,
светолитургијско). Јер, у Православу, !"рква #иви у $вхаристији и кроз
$вхаристију!, и конкретна %орма "ркве јесте храм у коме се слу#и &вета
$вхаристија (&вета 'итургија) и којем је православни народ, з(ог тога, дао
њезино име, назвавши храм )рквом. * ствари, за православе, )елокупни
свет космос, јесте једна литургија, !космичка литургија!, која )елокупну
творевину !узноси! (!ана%ери! ана%ора) пред престо +о#ји. Зато је и
православна теологија, у ствари, доксологија (славослов) +огу, тј. један
литургијски, евхаристијски израз. ,на је евхаристијска теологија.
-ли, шта све то има да значи за човека наше епохе. /анашње ви0ење света и
#ивота (савремени поглед на свет) у односу на византијски толико је
промењен, и под притиском новијих %илосо%ских, научних, со)ијалних и
других развоја толико се мења, да се човек данас пита1 шта има њему да
пру#и православни литургијски #ивот, конкретно &вета $вхаристија
('итургија).
,во питање до(ија размере агоније када се има у виду да савремени човек
пролази кроз једну оз(ину кризу у својим односима са "рквом. Западна
)ивилиза)ија, која је одрасла на идеалима 2риш3анства, нагло се
дехриш3анизује, а "рква, која још!говори језиком прошлости! и !(ави се
про(лемима минулог до(а!, све мање интересује савременог човека. Западни
хриш3ански свет постаје ве3 свестан про(лема секулариза)ије у свој његовој
оз(иности. -ли, могу3ности којима распола#е његово (западно) предање,
предање које #иви под (ременом дихотомије, деења и )епања света на
!свето! и !световно!, одводи га само у још више про(лема а у све мање
решења.
* таквој ситуа)ији православни литургијски #ивот стоји пред нама као
једино сведочанство које пру#а наду. Јер православно евхаристијско ви0ење
света и историје, које се садр#и у православном литургијском #ивоту, а з(ог
неимања литургијског васпитања није, на #алост, схва3ено ни од стране
самих православних, јесте ви0ење које не дели суд(ину %илосо%ских и
теолошких система, који су, з(ог негирања истих од стране модерне мисли,
довели до кризе у односима изме0у теологије и #ивота. Православни
литургијски #ивот има једно посе(но ви0ење света, посе(ан поглед на сву
творевину +о#ију, и преношење тог ви0ења, те визије у савремени #ивот,
могу3е је и неопходно. ,н има, тако0е, и једно такво ви0ење човека, схватање
о човеку, које је осо(ито потре(но данас. ,н, на крају, садр#и у се(и иједно
тумачење историје и њених про(лема, сагледавање моралног #ивота и
његових могу3ности, које (и ви0ење и тумачење тре(ало са посе(ним
нагласком иста3и у наше време.
-ли, како ми замишамо &вету $вхаристију када говоримо о једном
!евхаристијском ви0ењу света!. ,дговор на ово питање од првостепене је
ва#ности, јер појам $вхаристије ('итургије) је често веома погрешно схва3ен
и штавише изопачен, нарочито од времена западне схоластике. /а (и
употре(или тај појам са његовим древним, светоотачким православним
садр#ајем, потре(но 3е (ити претходно изнети извесна основна разјашњења.
$вхаристија је у нашој свести о(ично везана са испоавањем пијетизма који
&вету $вхаристију посматра првенствено као о(јекат, као ствар и као
средство испоавања наше по(о#ности, или само као услугу нашем спасењу.
Ме0утим, древно схватање, светопредањско искуство &вете $вхаристије види
у њој не само и не пре свега ствар, него као и радњу (!праксис!), )рквену
(огослу#(ену радњу литургију како то карактеристично показује сам њен
православни назив (!лиш ургија! значи опште, заједничко и јавно народно
дело). 'итургија, дакле, значи акт и радњу )рквеног скупа са(рања
(!синаксиса!), тј. општу, католичанску (са(орну) пројаву и мани%естовање
)елокупне "ркве, а не само као вертикалну везу сваког поједин)а са +огом.
4арактеристично је да православни 5сток, који се често и несвесно др#и овог
старог схватања, никада није дошао на мисао да уведе индивидуалне
литургије, нити поклоњење и созер)авање 6асних /арова у смислу исти)ања
њих као предмета о(о#авања и клањања. &вета $вхаристија 'итургија "ркве
јесте у основи нешто што се дога0а, једно дело (праксис), и то не сваког
поједин)а него )еле "ркве.
5сто тако ми често сматрамо $вхаристију као једну свету 7ајну изме0у
осталих, једну од седам светих 7ајни, на пример. Ме0утим, стара "рква није
имала ово сасма до)није схватање о !тајнама!, него о једној и јединој 7ајни,
!тајни 2риста!, како се она назива у &ветом Писму ($%ес. 8,89 4ол. :,8).
$вхаристија се да замислити једино христолошки, јер је она 7ело 2ристово,
она је сам 2ристос све)ели 2ристос. ;е тре(а, дакле, да гледамо на &в.
$вхаристију, тј. 'итургију наше "ркве, само као на једно средство (лагодати,
(лагодати апстраховане и независне од 2ристологије, него као на самога
2риста, 4оји спасава човека и свет, 4оји измирује у се(и нас са +огом. ,туда,
сви они про(леми којима се толико много (авио западни &редњи век, као што
су про(леми о елементима $вхаристије, о реалном или нереалном присуству
2риста, о трансу(стан)ија)ији итд, сви ти про(леми нас просто напросто
вра3ају на схватање $вхаристије као једне ствари, као о(јекта. Ме0утим,
основна карактеристика &вете $вхаристије ле#и у томе да је она )рквено
са(рање (синаксис) и )рквени акт (праксис) и што се у њој и кроз њу
сагледава и рекапитулира и до#ивава )елокупна 7ајна 2ристова спасење
света.
-ко са оваквим предусловима приступимо &ветој $вхаристији, онда смо
ду#ни да је посматрамо не као једно голо и засе(но (аутономно) учење о
тајнама, него као конкретну 'итургију, као што се она врши у православном
храму. 7ек тада 3е се открити пред нама оно посе(но ви0ење или поглед на
свет и историју које Православе садр#и у 'итургији ($вхаристији) као
својој најаутентичнијој пројави и мани%еста)ији, као испоавању самога
свога (и3а и #ивота.
&вета 'итургија је најпозитивније, на делу (!у пракси!), показано прихватање
света и све твари. * старој "ркви, а и данас у Православу тамо где још
светоотачка насле0ена по(о#ност није замењена једном другом то(о#
!свесном! по(о#нош3у, верни)и не иду сами у )ркву (храм), него заједно са
њима иду и дарови творевине +о#ије1 хле(, вино, уе. 5 ови дарови
о(ратите па#њу колико је и то карактеристично преносе се у литургијској
про)есији и свечаном уласку да (и (или предати у руке $пископа који стоји
на улазу, тј. на "арским дверима (то и јесте данашњи !<елики вход! на
'итургији) и који 3е затим да их !узнесе! (тј. уздигне и принесе) пред престо
+о#ији као $вхаристију. ,чекивало (и се да верни)и, долазе3и у храм,
за(ораве своје #ивотне потре(е, ме0утим &вета 'итургија их позива да их ту
донесу и да се моле за њих1 !За (лаг и до(ар ваздух и ветрове, за изо(ие
плодова земаских... за оне који плове и путују, за (олеснике... ! итд. ,ва
велика (огослу#(ена радња, о коју се неке !(лагочестиве! душе
са(ла#њавају (као што се, за чудо, са(ла#њавају и з(ог преношења таса кроз
)ркву, иако је то једно )рквено испоавање истога евхаристијског духа),
јесте (огослу#(ени акт који нам открива да се на &ветој 'итургији управо
свршава једно кретање, покрет )елога света (све творевине) према &ветој
7рпези, и то света какав он јесте и какав 3е мало после опет (ити када се
заврши есхатолошки (есак и предокушај =аја, и када верни)и (уду позвани
да поново !у миру изи0у! из храма у свет.
,во искуство и до#ивај кретања )елокупног удског #ивота ради
преношења истога у литургијски простор, не представа просто само потврду
и а%ирма)ију која (и преви0ала да свет више није !веома до(ар!, као што гаје
+ог видео у часу стварања (4њига Постања >,>?,?>), тј. не представа
прела#ење преко чињени)а греха. @рех је трагични елеменат на који се често
вра3а свест и сазнање "ркве на &ветој 'итургији1 !;ико није достојан од
оних који су везани телесним похотама и сластима да при0е, или да се
при(ли#и, или да слу#и 7е(и, "аре славе!. !-ли ипак !... грех за &вету
'итургију није оно што је он за савремену теологију кризе1 агонијски и
неразрешиви про(лем света. Пропадивост која прати творевину нити се
а%ирмише нити се негира у 'итургији, те зато не тре(а да се поводимо за том
дилемом. &вет који улази у литургијски простор, на &вету $вхаристију, јесте
овај пропадиви свет, и у прихватању тога света унутар храма о(ава се
његова а%ирма)ија, његово признавање и прихватање. &твар се, ме0утим, не
заустава само на томе. Јер тај свет улази овде, у храм, (аш зато да не остане
онакав какав је. $вхаристија је !лек (есмртности!, по речима св. 5гњатија
-нтиохијског, и то (аш зато што својим прихватањем и признавањем света,
$вхаристија у ствари стоји против његове пропадивости. $вхаристија свет
осве3ује и !узноси! га 7вор)у као праву, аутентичну творевину, зато и
ка#емо у средишту &вете 'итургије1 !7воје од 7војих, 7е(и приносимо ради
свих и за све!.
,во прихватање света од стране &вете 'итургије указује на то да за
евхаристијско ви0ење твари свет никада није престао да (уде свет +о#ији, и
да грех и распадивост нису створили једног !ту0ег +ога! Маркионовог или
2арнаковог. 5 ј ош се указуј е на то да све што ми ј јесмо и што чинимо и
што нас занима у овом свету, све то мо#е и тре(а да про0е кроз руке
свештенодејствују3ег литургоса ($пископа или свештеника) као принос и
!узнос! +огу. -ли, свакако не зато да (и остало онако какво јесте. ;ити пак да
престане да (уде оно што по суштини својој јесте. ;его зато да (и постало
оно што стварно јесте а што грех со(ом унака#ује и квари.
7ај парадокс истовремено и потврдног и одречног става према свету од
стране &вете 'итургије, тј. прео(ра#ење света, које свет не уништава9
препород света који не ствара свет ех нихило9 о(навање света које не
представа о(нову из самог почетка то у ствари и јесте у $вхаристији оно
јавање у простору и времену 7ајне самога 2риста, у 4ојем се стари -дам
о(нава али не упропаш3ује, удска природа (ива од 2риста узета на се(е и
прихва3ена али не и измењена, човек постаје о(о#ен али не престаје да (уде
човек.
7акво схватање света од стране &вете $вхаристије не остава места за
дихотомију, за двојење и рас)еп изме0у природног и натприродног, до које је
човека довела западна теологија поставивши га у дилему да иза(ере једно
изме0у двога. ,ва чињени)а, мислим, од велике је помо3и када се ради о
односу "ркве према човеку наше епохе. /анашњем човеку је тешко, ако не и
немогу3е, да чини двојење изме0у природног и натприродног. ,н ве3 не
мо#е, з(ог новијег научног и %илосо%ског развоја, да схвати натприродно
као нешто !с ону страну! природе. 5 зато његова хриш3анска свест,
оптере3ена том дихотомијом коју му је оставила у насле0е западна теологија,
нема куда него да га одведе (ило у потпуно од(а)ивање натприроднога, (ило
у једно )епање (дихотомију) унутар саме његове свести, у једно стање
шизо%реније, у којем он час прихвата натприродно (да не (и издао своју
веру), час је опет равнодушан према њему (јер му то наме3е свакодневни
#ивот). Ме0утим, за једно литургијско ви0ење и искуство евхаристијског
до#иваја света не постоји природно и натприродно. Постоји природа и
творевина као јединствена реалност, која долази од +ога и која се !узноси!
(приноси ) +огу. Постоји потпуни сусрет, до поистове3ења, не(еске и
земаске реалности (!Ми који тајанствено представамо 2ерувиме и
Aивотворној 7роји)и трисвету песму певамо!, ка#емо у свакој 'итургији).
7о је сусрет у којем и сам +ог престаје да се замиша као !с ону страну!
природе и постаје, у 'и)у &ина &вога, !,нај који са ,)ем седи горе, и овде је
са нама невидиво Присутан!. ;а тај начин &вета $вхаристија пру#а
могу3ност из(авења човека од једне дихотомије, з(ог које савремени човек
долази у опасност да од(а)и +ога, јер је његова западна теологија ставала
+ога у неку с%еру коју човек није више могао да схвати.
-ли, евхаристијско ви0ење и схватање света иде још и дае1 у отклањање још
једног супротставања или антитезе, у коју је човека поставила гностички и
јелинистички мисле3и теологија Запада, а то је антитеза изме0у вечности и
времена. 5сторија и време, који се о(ично сматрају или као ну#но зло или
као !претсо(е! вечности, у &ветој $вхаристији се укрштају са вечнош3у,
која на тај начин престаје да (уде нешто што је пре или после времена, и у
једном мистичком про#имању прошлости, садашњости и (уду3ности настаје
управо она димензија у којој време, као пое остварења предвечног плана
+о#ијег о нашем спасењу, мо#е да на0е своје потпуно прихватање и
осве3ење. &ходно светолитургијским речима1 !&е3ају3и се сада ове
спасоносне заповести и свега што се нас ради десило (з(ило)1 4рста, @ро(а,
7ридневног <аскрсења, <азнесења на не(о, &едења с десне стране, и још
/ругог и славног /оласка, 7воје од 7војих 7е(и приносимо ради свих и за
све!.
5сто тако, православни литургијски #ивот има и једно посе(но ви0ење и
схватање самог човека, поглед на човека који излази у сусрет савременом
човеку и његовим потре(ама. Модерни човек опет из своје западне теолошке
тради)ије последњих векова вуче за со(ом агонију дихотомије и
подеености човека на душу и тело, на дух и материју, и то на начин који
ствара дилему из(ора изме0у овога двога, пошто је чисто духовна о(ласт за
савременог човека несхватива. -ли, у православном литургијском #ивоту,
са његовим толико наглашеним старањем о телу и његовим потре(ама, са
материјом која је толико заступена у његовом дневном реду, тако да се не
само хле( и вино поистове3ују са самим @осподом, него и дрво и (оје постају
као нека овапло3ења &ветих (на светим иконама), и њихове кости (свете
мошти) (ивају носио)и и изрази личног осве3ују3ег присуства, у једном
таквом литургијском предању, у којем уди учествују у спасењу као )елосни
интегрални уди, а са затвореним очима по о(рас)у западног пијетизма да (и
то(о# тако срели +ога уједном наводно продуховеном ( а у ствари само
психолошком) односу са +огом, уједном, дакле, таквом литургијском #ивом
предању и искуству, у коме је природа удска очувана јединственом, шта (и
могао савремени човек да на0е као неприхвативо, он који је одавно престао
да мисли на основу платонских и аристотеловских антрополошких категорија
(а зато, ко (и га још могао осу0ивати..
,сим овог очувања )елосности своје, човек у &ветој $вхаристији налази и
једно друго основно својство своје, чији гу(итак у наше дане ствара стварну
кризу у савести и #ивоту његовом. ;агласили смо у почетку, а то тре(а увек
подвлачити и наглашавати, да &вета $вхаристија ('итургија "ркве) није
простор једног вертикалног сусрета поједин)а са +огом, него је она изузетно
заједнична (!киноники!, со)ијална) и )рквена (еклесијална) појава и пројава,
а као таква је, очувана (аш на православном 5стоку. <ероватно ни у једној
другој од својих мани%еста)ија осим у $вхаристији хриш3ани не престају да
делују као индивидуе и прео(ра#авају се у "ркву. (@рчка реч "рква
!$кклисиа! значи1 са(рање са(ор заједни)а). * $вхаристији1 молитва, вера,
у(ав, милостиња, тј. све оно што ван $вхаристије, изван 'итургије, верни)и
чине сваки понаосо(, престају да (уду моје мани%еста)ије и претварају се у
наше, а сав однос човека са +огом постаје однос +ога са &војим народом, са
&војом "рквом. $вхаристија није само заједни)а (!кинониа!) сваког
поједин)а са 2ристом, него је она осо(ито заједни)а свих верних са 2ристом
и свих верних ме0усо(но. !;е многа тела, него једно тело!, као што запа#а
св. Јован Златоуст, тумаче3и сасвим тачно -постола Павла. ;а тај начин,
(и(лијска истина да пут ка +огу неиз(е#но пролази кроз (ли#њега, осо(ито
се до#ивава у евхаристијском ви0ењу и схватању човека.
;а овај начин човек престаје да (уде индивидуа и (ива схватан као личност,
тј. као реалност која не представа дели3 једне машине који 3е послу#ити
неком )иу, макар тај )и (ио и најсветији. 6овек није средство за
остварење неког )иа, него је )и сам по се(и, јер је слика и подо(ије +о#је,
и као такав само у заједни)и са +огом и другим налази своје оправдање.
/анашњи човек #иви свакодневно под теретом супротности изме0у јединке и
друштва. Bегов друштвени #ивот није (заједничко општење), него со)иетас
(друштво), и његово нагло и праведно реаговање на колективизам одводи га у
индивидуализам који, парадоксално, представа предуслов за тај исти
колективизам, Јер у ствари нема другог из(ора. Западно хриш3анско предање
није дало савременом човеку антропологију која (и га оправдала као личност,
јерјеј Западној "ркви човек увек посматран или под призмом
индчвидуализма или под призмом колективизма. Ме0утим, Православна
'итургија има у основи својој, а и сама води у такву антропологију, у којој се
човек не схвата друкчије него као !нова твар у 2ристу!. Православна
'итургија, која не теологише, нити де%инише, него показује и открива,
одговара на питање !шта је човек! указују3и на 2риста као на човека раг
ехселлен)е, тј. као на човека сједињеног с +огом, као на човека о(о#еног. *
заједни)и !светих! (тј. светих дарова на св. 'итуригији) који се
дају!светима!, стрели)а компаса аутоматски указује на !јединог &ветог,
јединог @оспода, 5суса 2риста!, ,нога у коме човек, сједињен кроз свету
заједни)у (тј. свето причеш3е), постаје оно што стварно и јесте1 потпуни
човек.
&ве ово до сада речено представа искуство и до#ивај онога који учествује
у &ветој 'итургији. -ли шта (ива када се он !отпусти у миру! из храма и
поново се врати у свет. 4акав значај мо#е да има за морални и со)ијални
#ивот света &вета $вхаристија.
Ми о(ично говоримо да кроз &вету $вхаристију човек до(ија натприродне
силе које 3е га помагати у његовој (ор(и против греха. -ли независно од те
транс%узије сила, &вета $вхаристија као праксис (акт и радња) и као
киононија (заједни)а и заједничарење) пру#а моралном #ивоту један
основни допринос1 откривање правог смисла моралног #ивота.
Западна теолошка тради)ија претворила је етику у систем правила о
понашању, и у једну аутономну о(ласт теологије. ;а тај начин су извесне
%орме моралног понашања уздигнуте до законских одред(и, апсолутних и
независних од различитих историјских епоха и од различитости самих уди.
-ли уди су на тај начин претворени у %орме које се узајамно копирају, да
(и онда надае морално про)ењивали свет на основу тих својих %орми и
о(раза)а. * том случају морално понашање до(ија законски (јуридички)
карактер и однос човека са +огом постаје јуридички, као што га је одувек и
схватао Запад.
;асупрот оваквој тради)ији, православни евхаристијски поглед на свет и на
друштво не дозвоава и не подноси аутономију морала, или узрастање истога
на степен апсолутних правних одреда(а, независних од времена и од
разноврсности удских личности. * православном литургијском #ивоту
моралност не извире из једног правничног (јуридичког) односа са +огом, него
из једног прео(ра#ења и о(новења човека и све твариCD 2ристу, тако да се
свака морална наред(а схвата као последи)а мог сакраменталног
(светотајинског) прео(ра#ења. * једном мистириолошком (светотајинском)
погледу на етику и морал, као на пример
оном који се сре3е у Послани)и 4олошанима св. -постола Павла, морално
владање се схвата само као наставак и проду#ење литургијског прео(ра#ења1
! -ко дакле васкрснусше са 2ристом... умртвише уде своје који су на земи...
свукавши старог човека с делима његовим, и о(укавши новога који се
о(нава... ! (4ол. 8,>.E.F.>G.) (7ре(а приметити овде да изрази1 !сву3и се! и
!о(у3и се! у ствари су литургијски и везани за сакраментални акт тајне
крштења, као уосталом и сав речник овога дела ове Послани)е). Зато &вета
'итургија употре(ава само једну врсту речника за морал, а то је1 !осве3ење
душа и тела наших!, да (исмо тако у заједни)и са!Пресветом +огороди)ом...
и свима &ветима! предали !сами се(е и један другога и сав #ивот свој 2ристу
+огу!. ;а овај начин &вета $вхаристија не пру#а свету један систем правила,
него једну осве3ену заједни)у, један кваса) који 3е да закваси сву творевину,
не наметањем својих етичких наред(и, него својим осве3ују3им присуством.
,вде се ради о једном присуству сведочења, које не ве#е (ремена !тешка за
ношење удима! да (и их морално везане вукла у спасење, него их позива на
сло(оду де)е +о#је, позива их у заједни)у с +огом која доноси о(новење
свету.
&авремени човек изгледа да са негодовањем од(а)ује моралне законе које му
је наметнула тради)ија једне хриш3анске (западне) )ивилиза)ије ве3 ду#е
векова. ;е3емо сада расправати о узро)има тога стања, него 3емо се
ограничити на констата)ију да та гра0евина, коју смо и ми, под ути)ајем
Запада, са толиким #аром подизали, спајају3и једну с другом наше воене
!моралне вредности!, ве3 се показала за човека као затвор којега се темеи
ве3 уају од његовог револта. +авимо се са западња)има и ми про(лемом
пада тих вредности и чудимо се зашто наш глас, као хриш3ана, пада у празно.
При(егавамо ра)ионалистичким и етичким проповедима да (исмо !у(едили!
свет, и до#ивавамо неуспех. При(егавамо и догматским проповедима и
опет нас не слушају. =еч +о#ја се даје, али !свет је не прима!. -ли у својој
самокрити)и ми за(оравамо да реч логос 2риш3анства није о(ична реч
(!лексис!), него личност9 није глас, него #иво присуство, једно присуство које
се осо(ито овапло3ује у $вхаристији, у $вхаристији која је синаксис ()рквени
скуп) и кинониа (заједни)а и заједничарење). ,ва !кинониа!, која се
прео(ра#ава да (и прео(разила, као да не постоји више, јер ју је раз(ио
пијетистички индивидуализам, који је поверовао да му више не тре(а
парохија, тј. евхаристијска општина, да (и деловао у свету. Bу као даје
заменио наш дидактички ра)ионализам, који верује да је довоно да
говоримо свету да (и га променили. "рква као присуство у свету као да је
постала само проповедаони)а (ез Aртвеника, и скуп хриш3ана (ез јединства
и синаксиса. Ми као да не )рпимо етичке заповести из новог #ивота који
окусисмо и којим се причеш3ујемо на нашем евхаристијском скупу, а наша
заједни)а изгледа као да је изгу(ила оно заквашено тесто од +ога
происходе3е киноније (заједни)е), која (и заквасила и покренула на морални
препород.
&вим овим до сада не настојим да тврдим да 3е евхаристијски поглед на наше
друштво да реши његове моралне про(леме. ;апротив, овде тре(а нагласити
да уједном евхаристијском посматрању света нема места за !опијум! једног
!со)ијалног $ван0еа!. Земаски рај једног моралног савршеног друштва
представа ишчекивање које је породио западни ра)ионализам, а ту ствар
евхаристијско сведочење и схватање не мо#е да усвоји. Јер $вхаристија, у
својој најунутарњијој природи, садр#и једну есхатолошку димензију, која ма
колико да улази и задире у историју, ипак се не претвара сасвим у историју.
,вде је по среди најдраматичније сведочанство о једном сусрету оног
есхатолошког са овим светом историје, сусрету савршенога и релативнога
унутар удске егзистен)ије овде и сада. 7о је сведочанство једне етике која
није историјска еволу)ија, него егзистен)ијална (итка која се до(ија да (и се
поново изгу(ила, док се де%инитвно не до(ије !у поседњи /ан!. ,вај,
есхатолошки продор у историју није једна логички и искуствено схватива
еволу)ија, него јеј едан вертикалан силазак /уха &ветога. Призивањем
(!епиклезом !) /уха &ветог које призивање (епиклеза) је толико
%ундаментално и карактеристично за Православе !садашњи век!
прео(ра#ава се у !нову твар! у 2ристу. ,вај силазак не(а на зему, који
чини могу3им узношење земе до не(а, испуњује зему светлош3у, и
(лагода3у, и радош3у, и чини од 'итургије један празник, једно свечано
славе, са којега се верни)и вра3ају у свет радосни и харизматични
(о(дарени (лагода3у). Ме0утим, изван двери храма увек их очекује (итка. /о
краја времена они 3е проходити свој евхаристијски пут, до(ијају3и у се(е
само укус оне од +ога происходе3е киноније (причеш3а као заједни)е), да (и
је мало после тога помешали у се(и са горким укусом зла у свету. &вета
$вхаристија 3е им ме0утим дати нај#иву потврду и јемство 2ристове
по(еде над 0аволом, али по(еде која 3е на овој земи (ити по(еда
!кенотичка!, по(еда крсна, по(еда херојске аскезе (подви#ништва), као што
ју је схватио и до#ивео 5сток кроз своје монаштво.
;а тај начин &вета $вхаристија 3е увек да отвара пут не ка сањању о једном
еволу)ионом моралном усавршавању света, него ка потре(и херојског
подви#ништва, ка до#ивају кенозиса и 4рста у којем до#ивају се једино и
до#ивава у свету по(еда <аскрсења до краја времена. 5стовремено она 3е
да даје свету и пред укус есхатолошке стварности, стварности која продире у
историју преко евхаристијског скупа и чини могу3им у времену и простору
наше о(о#ење. +ез ове димензије, коју у свет доноси &вета $вхаристија,
никакви методи мисионарства, никаква генијална дипломатија дијалога са
светом , и никакви морални системи не могу прео(разити у 2ристу савремени
свет.
4риза савременог човека у његовом односу са 2ристом и немо3 2риш3анства
да га сусретне, у великој мери потиче од западне теолошке тради)ије која му
је давана, тј. оне која га је учинила дихотомичним и шизо%реничним, која га
је поставила у дуалистичке %орме, или у придавују3е моралне одред(е, и
која му је раз(ила )елосност. /ок му је то и такво предање у прошлости (ило
начин његовог мишења, сада, када се кроз модерну науку и %илосо%ију
развио нови поглед на #ивот, све те %орме пале су, и модерни човек је остао
у дилеми шта да иза(ере изме0у тих двају антитеза које смо му дали, а ми
опет са своје стране, по угледу на Запад, дали смо се и ми у од(рану тих
западних %орми, што је у резултату и довело до кризе у односима "ркве са
светом.
* тој и таквој ситуа)ији Православе стоји као једно сведочанство. -ко и
оно (уде настојало да (рани те западне %орме о којима је реч, онда 3е
теолошки и оно до#ивети неуспех. -ли Православе стоји пре свега
литургијски, као нада свету јер се у његовој $вхаристији укидају споменуте
дихотомије и човек у &ветој $вхаристији, у 'итургији Православне "ркве
поново налази своју )еловитост, свој интегритет, и своју заједни)у кинонију
са +огом Aивим и 5стинитим. -ко Православе још и (огословски то
схвати, онда 3е мо#да (лаговремено преиспитати се(е (огословски (тј.
осло(одити се западних ути)аја), и на време предузети практичне мере из
свога предања, да (и на тај начин спасло се(е од секулариза)ије, а свет
спасло од његове удаености од +ога.
Превод с грчког, 2риш3ански &импосион, >FHI

нити поклоњење и созерцавање Часних Дарова у смислу истицања њих као предмета обожавања и клањања. Евхаристија је у нашој свести обично везана са испољавањем пијетизма који Свету Евхаристију посматра првенствено као објекат. Међутим. него као и радњу ("праксис"). светопредањско искуство Свете Евхаристије види у њој не само и не пре свега ствар. заједничко и јавно народно дело). које би виђење и тумачење требало са посебним нагласком истаћи у наше време. Карактеристично је да православни Исток. као објекта. Кол. Међутим. једно дело (праксис). тј. сагледавање моралног живота и његових могућности. Евхаристија се да замислити једино христолошки. тј. као што се она врши у православном . Отуда. 3. а не само као вертикалну везу сваког појединца са Богом. Који измирује у себи нас са Богом. никада није дошао на мисао да уведе индивидуалне литургије. јер појам Евхаристије (Литургије) је често веома погрешно схваћен и штавише изопачен.тумачење историје и њених проблема. једну од седам светих Тајни. Међутим. и то не сваког појединца него целе Цркве. о реалном или нереалном присуству Христа. о трансубстанцијацији итд. Литургију наше Цркве. Али. или само као услугу нашем спасењу. само као на једно средство благодати. као што су проблеми о елементима Евхаристије. стара Црква није имала ово сасма доцније схватање о "тајнама". него као на самога Христа.3). Не треба. Литургија. као ствар и као средство испољавања наше побожности. како се она назива у Светом Писму (Ефес. него о једној и јединој Тајни. благодати апстраховане и независне од Христологије. сви ти проблеми нас просто напросто враћају на схватање Евхаристије као једне ствари. светоотачким православним садржајем. значи акт и радњу црквеног скупа сабрања ("синаксиса"). да гледамо на Св.3. основна карактеристика Свете Евхаристије лежи у томе да је она црквено сабрање (синаксис) и црквени акт (праксис) и што се у њој и кроз њу сагледава и рекапитулира и доживљава целокупна Тајна Христова спасење света. на пример. Ако са оваквим предусловима приступимо Светој Евхаристији. нарочито од времена западне схоластике. Који спасава човека и свет. "тајни Христа". Исто тако ми често сматрамо Евхаристију као једну свету Тајну између осталих. Света Евхаристија Литургија Цркве јесте у основи нешто што се догађа. дакле. него као конкретну Литургију. 4. древно схватање. како ми замишљамо Свету Евхаристију када говоримо о једном "евхаристијском виђењу света"? Одговор на ово питање од првостепене је важности. који се често и несвесно држи овог старог схватања. онда смо дужни да је посматрамо не као једно голо и засебно (аутономно) учење о тајнама. дакле. јер је она Тело Христово. Евхаристију. потребно ће бити претходно изнети извесна основна разјашњења. Да би употребили тај појам са његовим древним. црквену богослужбену радњу литургију како то карактеристично показује сам њен православни назив ("лиш ургија" значи опште. сви они проблеми којима се толико много бавио западни Средњи век. општу. католичанску (саборну) пројаву и манифестовање целокупне Цркве. она је сам Христос свецели Христос.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->