Godina XVII Utorak, 15. oktobra/listopada 2013.

godine

Broj/Број

80 

Година XVII Уторак, 15. октобра 2013. годинe ISSN 1512-7486 - bosanski jezik ISSN 1512-7494 - hrvatski jezik ISSN 1512-7508 srpski jezik

USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE
Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u predmetu broj AP 325/08, rješavajući apelaciju Zorana Damjanovića, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2, člana 61. st. 1. i 2. i člana 64. stav 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Constance Grewe, sudija Mirsad Ćeman, sudija Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 27. septembra 2013. godine donio je Usvaja se apelacija Zorana Damjanovića. Utvrđuje se kršenje člana 7. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ukidaju se presude Suda Bosne i Hercegovine broj XKRŽ-05/107 od 19. novembra 2007. godine i broj X-KR05/107 od 18. juna 2007. godine zbog kršenja člana 7. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Predmet se vraća Sudu Bosne i Hercegovine, koji je dužan da po hitnom postupku donese novu odluku, u skladu sa članom 7. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

1064

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU

Nalaže se Sudu Bosne i Hercegovine da u roku od 90 dana od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke, u skladu sa članom 74. stav 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Zoran Damjanović (u daljnjem tekstu: apelant), kojeg zastupa Fahrija Karkin, advokat iz Sarajeva, podnio je 29. januara 2008. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Presude Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud BiH) broj XKRŽ-05/107 od 19. novembra 2007. godine i Presude Suda BiH broj X-KR-05/107 od 18. juna 2007. godine. Apelant je u apelaciji podnio i zahtjev za donošenje privremene mjere kojom bi Ustavni sud odgodio izvršenje kazne zatvora do donošenja konačne odluke o podnesenoj apelaciji. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Ustavni sud je donio Odluku o privremenoj mjeri broj AP 325/08 od 14. februara 2008. godine kojom je odbio apelantov zahtjev za donošenje privremene mjere. 3. Na osnovu člana 22. stav 1. Pravila Ustavnog suda, od Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud BiH) i Tužilaštva Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Tužilaštvo) zatraženo je 2. aprila 2010. godine da dostave odgovore na apelaciju. 4. Sud BiH i Tužilaštvo dostavili su odgovore na apelaciju 13. aprila i 8. aprila 2010. godine

Broj 80 - Strana 2

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

5. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovor na apelaciju dostavljen je apelantu 17. juna 2010. godine. III. Činjenično stanje 6. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način: 7. Presudom Suda BiH broj X-KR-05/107 od 18. juna 2007. godine apelant je proglašen krivim i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 10 godina i šest mjeseci zbog krivičnog djela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 173. stav 1. tačka c) Krivičnog zakona Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: KZBiH). Sud BiH je, nakon provedenog postupka, utvrdio da je apelant, zajedno sa Goranom Damjanovićem, 2. juna 1992. godine u naselju Bojnik, kao pripadnik Vojske Srpske republike Bosne i Hercegovine, naoružan i u vojnoj uniformi, aktivno učestvovao u premlaćivanju grupe od 20 do 30 zarobljenih muškaraca bošnjačke nacionalnosti, koji su se predali, ili bili zarobljeni. Tom prilikom apelant je pretukao Elvira Jahića, svjedoka D. i druga neidentificirana lica, tukući ih puškom, zato što su pružali otpor prilikom napada srpskih snaga na mjesto Ahatovići. Nakon premlaćivanja žrtava apelant je, zajedno sa drugim licima, žrtve ukrcavao u autobuse kojima su odvezeni u logor "Rajlovac". 8. Iz obrazloženja prvostepene presude vidljivo je da je sud tokom dokaznog postupka proveo brojne dokaze na prijedlog Tužilaštva i apelantove odbrane. Ocjenom svih provedenih dokaza pojedinačno i u njihovoj međusobnoj povezanosti Sud BiH je utvrdio da je apelant, zajedno sa Goranom Damjanovićem, počinio krivična djela bliže opisana u dispozitivu presude. U obrazloženju presude je navedeno da je Sud BiH saslušanim svjedocima u cijelosti poklonio vjeru, jer su iskazi svjedoka dati pred Tužilaštvom i na glavnom pretresu bili jasni i uvjerljivi, kao i međusobno konzistentni i saglasni. Sud BiH je, dalje, naveo da je utvrđeno da su svjedoke "C" i "D" 2. juna 1992. godine zarobile srpske vojne snage za vrijeme napada na naselje Ahatovići i da su bili onesposobljeni za borbu zbog toga što su se predali ili bili zarobljeni. Neki od njih su bili ranjeni, kao što je slučaj sa svjedokom Elvirom Jahićem, te svjedocima "C" i "D". Sud BiH je, također, istakao da se iskazi navedenih svjedoka nisu mogli u potpunosti podudarati, što je u potpunosti normalno i prihvatljivo zbog psiholoških mehanizama perspektive ljudskog opažanja. Prema tome, sud je, u okviru svog diskrecionog prava da ocjenjuje dokaze, razmotrio neke nedosljednosti ili odstupanja u iskazima u njihovoj suštinskoj i smisaonoj cjelini. Ukupni kredibilitet svjedoka je, također, ocijenjen na sveobuhvatan i sistematičan način. Neki iskazi svjedoka nisu isti, ali su dosljedni i podudarni u svojim osnovnim i važnim elementima, odnosno u pogledu suštine predmetnog krivičnog djela. Sud BiH je smatrao da su iskazi bili pouzdani, dokazi vjerodostojni, te da mala odstupanja ne mogu biti dovoljna da se cijeli iskaz ocijeni kao nepouzdan. Ustvari, navedene razlike, prema ocjeni Suda BiH, nisu odlučujuće, jer neka odstupanja u njihovim iskazima u potpunosti predstavljaju očekivane i normalne razlike u zapažanjima lica sa različitom sposobnošću da uoče, upamte i prisjete se informacija, posebno s obzirom na činjenicu da su svi oni preživjeli veoma stresne i traumatične događaje tokom kojih nisu mogli istovjetno zapaziti sve važne i dosljedne detalje, niti bi bilo razumno takvu preciznost očekivati od svjedoka. 9. Dalje, Sud BiH je konstatirao i to da su apelant i njegov brat Goran Damjanović veoma dobro poznati žrtvama, odnosno svjedocima, jer su bili komšije i išli zajedno u školu. Iz svega navedenog Sud BiH je došao do zaključka da su svjedoci pouzdani i da govore istinu kada kažu da su apelant i njegov brat

Goran Damjanović bili na mjestu zločina i da su počinili krivična djela u vezi sa inkriminiranim događajem. 10. U vezi sa apelantovim alibijem, Sud BiH je utvrdio da se apelant nije mogao nalaziti u okruženju u Potkraju, kako je on rekao u svojoj odbrani, jer nema dokaza o tome da su bosanski Srbi morali da napuštaju svoje domove i da se kriju. Dokazi koje je dao svjedok Zoran jasno ukazuju na to da su Srbi kontrolirali Rakovicu i područje oko Rakovice u aprilu, maju i junu 1992. godine, a što proizlazi i iz izjava svjedoka optužbe Ibrahima Baberovića, Abdulaha Koldže i Elze Livančić. Svi su izjavili da nije moguće da je ijedna srpska porodica na području cijele Mjesne zajednice Rakovica u periodu od 6. aprila do jula 1992. godine mogla biti zarobljena, a niti blokirana, i da su se Srbi mogli u to vrijeme slobodno kretati. Činjenica o povredi Luke Damjanovića ne odražava apelantov alibi, jer na osnovu izjava svjedoka odbrane, priče o tome kako je apelant saznao za ranjavanje svog oca kada je otišao iz Potkraja u Bojnik da ga posjeti su veoma nejasne, konfuzne i nedosljedne. S obzirom na navedeno, Sud BiH je odlučio kao u dispozitivu presude. 11. U pogledu pitanja primjene materijalnog zakona, Sud BiH je smatrao relevantnim dva zakonska principa - princip zakonitosti (član 3. KZBiH) i princip vremenskog važenja krivičnog zakona (član 4. KZBiH). Princip zakonitosti je propisan članom 7. stav 1. Evropske konvencije i članom 15. stav 1. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima (u daljnjem tekstu: MPGPP). Ova odredba, ukazao je Sud BiH, propisuje zabranu izricanja teže kazne ne utvrđujući obavezno primjenu blažeg zakona za učinioca u odnosu na kaznu koja se primjenjivala u vrijeme izvršenja krivičnog djela. Međutim, član 7. stav 2. i član 15. stav 2. MPGPP sadrže odredbe koje su izuzeci u odnosu na pravilo utvrđeno članom 7. stav 1. Evropske konvencije i članom 15. stav 1. MPGPP. Također, isti izuzetak je sadržan u članu 4.a) KZBiH, kojim je propisano da čl. 3. i 4. KZBiH ne sprečavaju suđenje i kažnjavanje bilo kojeg lica za bilo koje činjenje ili nečinjenje koje je u vrijeme kada je počinjeno predstavljalo krivično djelo u skladu sa ostalim principima međunarodnog prava. Time su faktički preuzete odredbe člana 7. stav 2. Evropske konvencije i člana 15. stav 2. MPGPP i omogućeno je izuzetno odstupanje od principa iz člana 4. KZBiH, kao i odstupanje od obavezne primjene blažeg zakona u postupcima koji predstavljaju krivično djelo prema međunarodnom pravu. To je slučaj u ovom postupku, zaključio je Sud BiH, jer se upravo radi o inkriminaciji koja uključuje kršenje pravila međunarodnog prava. 12. Sud BiH je, dalje, pojasnio da je članom 173. KZBiH propisano kao krivično djelo "ratni zločin protiv civilnog stanovništva" (teške povrede Ženevske konvencije iz 1949. godine) isto kao i članom 2. Statuta MKSJ. Ratni zločin protiv civilnog stanovništva je u kritičnom periodu bio striktno propisan i Krivičnim zakonom SFRJ, koji je tada bio na snazi u Bosni i Hercegovini. Činjenica da se krivična djela propisana članom 173. KZBiH mogu naći i u članu 142. stav 1. Krivičnog zakona SFRJ (u daljnjem tekstu: KZSFRJ) dozvoljava zaključak da je krivično djelo ratni zločin protiv civilnog stanovništva bilo propisano zakonom. Međutim, kako se vidi iz ovih odredaba, izrečena kazna koju predviđa član 173. KZBiH je definitivno blaža od smrtne kazne koju predviđa član 142. KZSFRJ i koja je bila na snazi u vrijeme kada je krivično djelo počinjeno. Na kraju, a u vezi sa članom 7. stav 1. Evropske konvencije, Sud BiH je konstatirao da je primjena člana 4.a) KZBiH i dalje opravdana, te da zadovoljava načelo vremenskog važenja krivičnog zakona, odnosno primjenu zakona koji je blaži za počinioca. 13. Sud BiH je, također, istakao da je, u vrijeme kada su počinjena krivična djela, Bosna i Hercegovina kao nasljednica države SFRJ bila strana potpisnica svih relevantnih međunarodnih konvencija o ljudskim pravima i međunarodnom

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 3

humanitarnom, odnosno krivičnom pravu. Isto tako, običajni status kažnjivosti zločina protiv čovječnosti i pripisivanje individualne krivične odgovornosti za njegovo počinjenje u periodu od 1992. godine potvrdili su generalni sekretar UN, Komisija za međunarodno pravo i jurisprudencija MKSJ. Ove institucije ocijenile su da kažnjivost zločina protiv čovječnosti predstavlja imperativnu normu međunarodnog prava ili jus cogens. Zbog toga je nesporno da je 1992. godine zločin protiv čovječnosti bio dio običajnog međunarodnog prava. Prema tome, zaključio je Sud BiH, krivično djelo zločin protiv čovječnosti može se u svakom slučaju podvesti pod "opći principi međunarodnog prava" iz čl. 3. i 4.a) KZBiH. Dakle, bez obzira na to da li je posmatrano sa stanovišta međunarodnog običajnog prava ili stanovišta "principa međunarodnog prava", nedvojbeno je da zločin protiv čovječnosti predstavlja krivično djelo u inkriminiranom periodu, odnosno da je zadovoljen princip legaliteta. 14. Prilikom odmjeravanja kazne sud je apelantu od olakšavajućih okolnosti prihvatio činjenicu da se korektno držao pred sudom i primjerno ponašao, da je porodičan čovjek koji do sada nije krivično gonjen, te da je otac malodobnog djeteta. Sud nije ustanovio osobito olakšavajuće okolnosti koje bi, u smislu člana 49. stav 1. tačka b), ukazivale da se svrha kažnjavanja može postići blažom kaznom. Otežavajuće okolnosti u odnosu na apelanta sud nije našao. 15. Protiv navedene presude apelant je izjavio žalbu Apelacionom odjelu Odjela I za ratne zločine Suda BiH (u daljnjem tekstu: Apelaciono vijeće). Apelaciono vijeće je Presudom broj X-KRŽ-05/107 od 19. novembra 2007. godine žalbu odbilo kao neosnovanu i potvrdilo prvostepenu presudu kojom je apelantu, zbog krivičnog djela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 173. stav 1. tačka c) KZBiH, izrečena kazna zatvora u trajanju od 10 godina i šest mjeseci, a zakon (tj. KZBiH) za ovo krivično djelo (ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 173) propisuje da počinilac...kaznit će se kaznom zatvora najmanje deset godina ili kaznom dugotrajnog zatvora.... Apelaciono vijeće je utvrdilo da pobijana prvostepena presuda sadrži valjanu analizu svih odlučnih činjenica i da su izvedeni dokazi ocijenjeni na način propisan Zakonom o krivičnom postupku BiH. Apelaciono vijeće je istaklo da činjenica da prvostepeno vijeće nije ocijenilo dokaze na način na koji je to odbrana htjela, te da nije posebno analiziralo svaku rečenicu iskaza koje su svjedoci dali bilo u toku mnogobrojnih saslušanja različitih lica u fazi istrage, bilo na glavnom pretresu, ne čini presudu manjkavom i nepotpunom, već jasnom i koncentriranom na bitne elemente krivičnog djela za koje se sudi. Ocjena dokaza, kao bitan element sadržaja presude, treba da sadrži obrazloženje zbog čega i na osnovu čega je sud utvrdio (ili nije utvrdio) postojanje bitnih elemenata krivičnog djela, te na koji je način ocijenio protivrječne dokaze koji su u tom kontekstu izvedeni, ali to ne znači da je sud obavezan da pojedinačno razjasni apsolutno svaku, pa i najmanju razliku u iskazima svjedoka. Ono što je bitno jeste to da se njihovi iskazi poklapaju u svim bitnim elementima vezanim za predmetni događaj, što je i prvostepeno vijeće ispravno zaključilo, dok određene razlike samo potkrepljuju zaključak da oni svjedoče o proživljenom, a ne naknadno naučenom događaju. U konkretnom slučaju svjedoci su saglasno potvrdili da su po zarobljavanju odvedeni pred samoposlugu u Bojniku, gdje su ih vojnici, a među kojima su bili apelant i Goran Damjanović, udarali automatskim puškama i palicama, razbijali im flaše o glavu i sl. Apelaciono vijeće, također, smatra da nedosljednosti u iskazima svjedoka nisu takve prirode da bi dovele u pitanje vjerodostojnost i pouzdanost iskaza svjedoka, te dijeli zaključak prvostepenog vijeća da su iskazi u dovoljnoj mjeri precizni povodom svih ključnih momenata i bitnih elemenata krivičnog djela, a manja

odstupanja samo učvršćuju stav suda da se radi o iskrenim svjedocima koji su pred sudom ponovili one činjenice i detalje koje su objektivno mogli upamtiti. 16. Dalje, navodi drugostepeni sud, apelantova odbrana u pogledu alibija na koji se poziva nije uvjerljiva, a, sa druge strane, sve odlučne činjenice o njegovoj krivici uvjerljivo su utvrđene i jasno obrazložene. Naime, upoređujući ih sa svjedocima Tužilaštva, svjedoci odbrane koji su saslušani na ove okolnosti djeluju sasvim neuvjerljivo, te evidentno prilagođavaju svoje izjave potrebama apelantovog alibija. U njihovim izjavama postoji mnogo neslaganja kako u pogledu navodnog okruženja Potkraja, tako i u pogledu apelantovog boravka u tom mjestu u vrijeme koje je obuhvaćeno optužnicom. Teza odbrane je bila da je apelant bio u okruženju u Potkraju, te da usljed toga nije mogao ni posjetiti ranjenog oca, a kamoli kritične prilike biti pred samoposlugom u Bojniku. Međutim, svjedoci koje je sud na ove okolnosti saslušao, uključujući i samog apelanta, ozbiljno su doveli u pitanje održivost takve teze. Ovo se, prije svega, odnosi na činjenicu da je sâm apelant na pitanje kako su stanovnici Potkraja, uslijed navodnog okruženja, dolazili do hrane, priznao da su mogli slobodno odlaziti u Rakovicu. Dalje, izjava apelantovog punca da je apelant u vrijeme inkriminiranog događaja živio sa njim u kući, s obzirom na porodične veze, u poređenju sa preciznim navodima svjedoka Tužilaštva, ni u kojem slučaju nije dovoljno pouzdana da bi joj sud bezuvjetno poklonio vjeru. Osim toga, svjedok odbrane Salem Koldžo, koji je boravio u kući apelantovog punca upravo u vrijeme koje je obuhvaćeno optužnicom, u svojoj izjavi je rekao da apelanta nije vidio u kući. S obzirom na navedeno, Apelaciono vijeće je zaključilo da dokazi na kojima odbrana temelji alibije optuženih nisu pouzdani, pa su i žalbeni prigovori kojima se ukazuje na suprotno neosnovani, te su kao takvi i odbijeni. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 17. Apelant tvrdi da mu je povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija) i pravo na kažnjavanje samo na osnovu zakona iz člana 7. Evropske konvencije. 18. Povredu prava na pravično suđenje apelant vidi u proizvoljnoj ocjeni dokaza, povredi odredaba Zakona o krivičnom postupku. U apelaciji, detaljno analizirajući presude prvostepenog i drugostepenog suda, navodi da su Pretresno vijeće i Apelaciono vijeće Suda BiH proizvoljno ocijenili provedene dokaze i na osnovu tako provedenog dokaznog postupka proizvoljno i netačno utvrdili činjenično stanje. Smatra da sudovi nisu smjeli odbiti provođenje dokaza saslušanjem svjedoka odbrane, koji bi doprinijeli utvrđivanju stvarne istine o događaju zbog kojeg je apelant proglašen krivim i osuđen na kaznu zatvora. Stoga, apelant smatra da je Sud BiH povrijedio i odredbe Zakona o krivičnom postupku, jer nije potpuno i istinito ocijenio činjenice koje ga terete i koje idu u njegovu korist. 19. U odnosu na povredu prava iz člana 7. Evropske konvencije, apelant ističe da je pravosnažno osuđen zbog krivičnog djela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 173. stav 1. tačka c) u vezi sa članom 180. stav 1. KZBiH. Apelant smatra da su sudovi pogrešnim tumačenjem obavezne primjene blažeg zakona primijenili krivični zakon koji je strožiji za apelanta i koji je donesen 10 godina nakon izvršenja krivičnog djela za koje je apelant osuđen. Ističe da član 7. Evropske konvencije, kao i član 4. stav 1. KZBiH jasno propisuju da krivična optužba i presuda mogu biti zasnovane na normi koja je važila u vrijeme kada se dogodio inkriminirani čin, te da se ne može nametnuti teža kazna od one koja je bila primjenjivana u vrijeme kada je djelo počinjeno, a da je članom 4. stav 2. KZBiH

Broj 80 - Strana 4

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

propisano ako se poslije učinjenja krivičnog djela jednom ili više puta izmijeni zakon, primjenjivat će se zakon blaži za učinioca. Apelant, dalje, ističe da je osuđen zbog krivičnog djela koje je počinjeno 2. juna 1992. godine, dakle, u vrijeme kada su radnje koje mu se stavljaju na teret bile inkriminirane članom 142. KZSFRJ, koji je BiH preuzela 1992. godine, te da je nakon završetka rata došlo do nekoliko izmjena krivičnog zakonodavstva, tako da je materija "ratnih zločina" bila izvjesno vrijeme (1998-2003. godine) normirana entitetskim zakonima, a nakon toga KZBiH. Međutim, istovrsno krivično djelo, zbog kojeg je apelant osuđen, postojalo je u domaćem zakonodavstvu i u vrijeme izvršenja i u vrijeme suđenja, te stoga je, prema apelantovom mišljenju, trebalo primijeniti sve institute krivičnog prava i garantirana ustavna prava, kao i prava garantirana Evropskom konvencijom. 20. Apelant smatra da pozivanje Suda BiH na član 7. stav 2. Evropske konvencije u konkretnom slučaju nije relevantno. Ističe da stav 2. člana 7. Evropske konvencije ima funkciju da, prije svega, "pokrije" krivični progon za kršenje Ženevskih konvencija pred međunarodnim organima ustanovljenim za ovakve slučajeve, kao što je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju i Ruandu, i da "pokrije" slučajeve pred domaćim sudovima kada domaće zakonodavstvo nije propisalo ove inkriminacije kao krivična djela, odnosno nije obuhvatilo sve elemente obilježja ovih djela prema Ženevskim konvencijama, što u ovom predmetu nije slučaj. Apelant, dalje, ističe da je osnovno pitanje koji je zakon blaži pošto je u ranijem krivičnom zakonodavstvu ex Jugoslavije, koje je Bosna i Hercegovina preuzela svojom uredbom 1992. godine, postojalo istovjetno krivično djelo (član 142. preuzetog KZSFRJ, sa zaprijećenom kaznom zatvora od pet godina ili smrtnom kaznom), a u novom krivičnom zakonodavstvu koje je primijenjeno u konkretnom slučaju (član 173. KZBiH, kazna zatvora od 10 godina ili dugotrajni zatvor). Na prvi pogled blaži je zakon iz 2003. godine, jer ne predviđa smrtnu kaznu. Međutim, pošto je već od stupanja na snagu Ustava Federacije BiH 1994. godine ukinuta smrtna kazna, što je samo potvrđeno i u Ustavu BiH iz 1995. godine, a imajući u vidu zauzeta stanovišta redovnih sudova u Bosni i Hercegovini, u entitetima i Distriktu Brčko (Vrhovni sud Federacije BiH, Vrhovni sud Republike Srpske i Apelacioni sud Distrikta Brčko) da se ne može izreći smrtna kazna (ovakav stav je zauzeo i Dom za ljudska prava u slučaju Damjanović i Herak protiv Federacije Bosne i Hercegovine), proizlazi da je blaži zakon iz 1992. godine. S obzirom na navedeno, apelant smatra da mu je povrijeđeno pravo zagarantirano članom 7. stav 1. Evropske konvencije, jer je osuđen po strožijem zakonu. b) Odgovor na apelaciju 21. Sud BiH u odgovoru na apelaciju istakao je da su apelantovi navodi o povredi njegovih prava iz čl. 6. i 7. Evropske konvencije neosnovani. U vezi sa apelantovim navodima o povredi prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije, Sud BiH je ocijenio da je, suprotno apelantovim navodima, u obje presude dao jasne i razumljive razloge kojim se rukovodio u donošenju svoje odluke. Prvostepena presuda, koja je potvrđena u dijelu koji se odnosi na apelanta, rezultat je logičke i psihološke ocjene dokaza pojedinačno i u njihovoj međusobnoj vezi pri čemu je Pretresno vijeće vodilo računa o njihovoj zakonitosti, kao i o načelu slobodne ocjene dokaza, rukovodivši se pritom samo ocjenom relevantnih dokaza koji su nužni za donošenje presude, uz napomenu da to što se nije bavilo pojedinačno nekim dokazom za koji je ustanovilo da ima periferni značaj, ne znači da je on zanemaren ili proizvoljno ocijenjen, a što je saglasno praksi MKSJ. Stoga, Sud BiH apelantove navode u vezi sa povredom prava na pravično osuđenje smatra neosnovanim.

22. U vezi sa apelantovim navodima o povredi prava iz člana 7. Evropske konvencije, Sud BiH je istakao da je u konkretnom slučaju, imajući u vidu da je djelo za koje je apelant proglašen krivim predstavljalo dio općih načela međunarodnog prava. Pretresno vijeće, a potom i Apelaciono vijeće, primijenilo KZBiH. Naime, članom 4a. KZBiH je propisano da članovi 3. (načelo zakonitosti) i 4. (načelo vremenskog važenja krivičnog zakona) KZBiH ne sprečavaju suđenje ili kažnjavanje bilo kojeg lica za bilo koje činjenje ili nečinjenje koje je u vrijeme kada je počinjeno predstavljalo krivično djelo u skladu sa općim načelima međunarodnog prava. Sud BiH se u tom smislu pozvao na Odluku Ustavnog suda u predmetu broj AP 1785/06. 23. Sud BiH je, također, istakao da nije tačan apelantov navod da je smrtna kazna kao kazna prestala važiti donošenjem Ustava FBiH 1994. godine, imajući u vidu da je smrtna kazna tek članom 1. Protokola broj 13 uz Evropsku konvenciju iz 2002. godine ukinuta, a i prema zakonu iz vremena izvršenja krivičnog djela i dalje je bila na snazi. Međutim, sve i da je smrtna kazna bila uklonjena, nije moguće jednostavnim odstranjivanjem jedne sankcije (u konkretnom slučaju, smrtne kazne) primijeniti druge blaže sankcije i time ostaviti neadekvatno sankcioniranje najtežih krivičnih djela, što je u konkretnoj situaciji slučaj. Takvim postupanjem bi, prema mišljenju Suda BiH, bio narušen princip pravičnosti i vladavine prava. 24. Tužilaštvo BiH smatra da je Sud BiH pravilno primijenio KZBiH i u potpunosti odgovorio na pitanje primjene "blažeg zakona". Ove tvrdnje potkrijepljene su zaključkom Ustavnog suda iz predmeta broj AP 1785/06 u vezi sa primjenom člana 7. Evropske konvencije. Naime, nesumnjivo je, a ni apelant ne tvrdi suprotno, da ratni zločin protiv civila iz člana 173. KZBiH predstavlja međunarodno običajno pravo, odnosno opća načela međunarodnog prava. Stoga je jasno da je član 4a. KZBiH u konkretnom slučaju primjenjiv i da su međunarodna krivična djela izuzeta od odredbe o blažoj kazni sadržane u članu 4. KZBiH, pa su apelantovi navodi irelevantni. Stoga je Tužilaštvo BiH zaključilo da su navodi apelacije u tom smislu u cijelosti neosnovani. V. Relevantni propisi 25. Krivični zakon Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 37/03, 54/04, 61/04, 30/05, 53/06, 55/06 i 32/07) u relevantnom dijelu glasi: Član 3. Princip zakonitosti (1) Krivična djela i krivičnopravne sankcije propisuju se samo zakonom. (2) Nikome ne može biti izrečena kazna ili druga krivičnopravna sankcija za djelo koje, prije nego što je učinjeno, nije bilo zakonom ili međunarodnim pravom propisano kao krivično djelo i za koje nije bila zakonom propisana kazna. Član 4. Vremensko važenje krivičnog zakona (1) Na učinitelja krivičnog djela primjenjuje se zakon koji je bio na snazi u vrijeme učinjenja krivičnog djela. (2) Ako se poslije učinjenja krivičnog djela jednom ili više puta izmijeni zakon, primijenit će se zakon koji je blaži za učinitelja. Član 4a. Suđenje ili kažnjavanje za krivična djela prema općim načelima međunarodnog prava Članovi 3. i 4. ovog zakona ne sprječavaju suđenje ili kažnjavanje bilo kojeg lica za bilo koje činjenje ili nečinjenje koje je u vrijeme kada je učinjeno predstavljalo krivično djelo u skladu sa općim načelima međunarodnog prava.

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 5

Član 42. Kazna zatvora (1) Kazna zatvora ne može biti kraća od trideset dana ni duža od dvadeset godina. (2) Za najteže oblike teških krivičnih djela učinjenih s umišljajem, može se propisati kazna zatvora u trajanju od dvadeset do četrdesetpet godina (dugotrajni zatvor). (3) Kazna dugotrajnog zatvora nikada se ne može propisati kao jedina glavna kazna za pojedino krivično djelo. (4) Kazna dugotrajnog zatvora ne može se izreći učinitelju koji u vrijeme učinjenja krivičnog djela nije navršio dvadesetijednu godinu života. (5) Pod uvjetima propisanim glavom X (Pravila o odgojnim preporukama, odgojnim mjerama i o kažnjavanju maloljetnika) ovog zakona može se izreći kazna maloljetničkog zatvora. Kazna maloljetničkog zatvora je po svojoj svrsi, prirodi, trajanju i načinu izvršenja posebna kazna lišenja slobode. (6) Kazna zatvora se izriče na pune godine i mjesece, a do šest mjeseci i na pune dane. Kazna dugotrajnog zatvora se izriče samo na pune godine. (7) Ako je izrečena kazna dugotrajnog zatvora, amnestija i pomilovanje mogu se dati tek nakon izdržanih tri petine te kazne. Član 173. Ratni zločini protiv civilnog stanovništva (1) Ko kršeći pravila međunarodnog prava za vrijeme rata, oružanog sukoba ili okupacije naredi ili učini koje od ovih djela: c) ubijanja, namjerno nanošenje osobi snažnog tjelesnog ili duševnog bola ili patnje (mučenje), nečovječno postupanje, biološke, medicinske ili druge znanstvene eksperimente, uzimanje tkiva ili organa radi transplatacije, nanošenje velikih patnji ili povreda tjelesnog integriteta ili zdravlja; kaznit će se kaznom zatvora najmanje deset godina ili kaznom dugotrajnog zatvora. 26. Krivični zakon SFRJ ("Službeni list SFRJ" br. 44/76, 36/77, 56/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90 i 45/90) u relevantnom dijelu glasi: Član 37. (1) Smrtna kazna ne može se propisati kao jedina glavna kazna za određeno krivično djelo. (2) Smrtna kazna može se izreći samo za najteže slučajeve teških krivičnih djela za koje je zakonom propisana. (3) Smrtna kazna ne može se izreći licu koje u vrijeme izvršenja krivičnog djela nije navršilo osamnaest godina, niti bremenitoj ženi. (4) Punoljetnom licu koje u vrijeme izvršenja krivičnog djela nije navršilo dvadeset jednu godinu smrtna kazna može se izreći, pod uslovom iz stava 2. ovog člana, samo za krivična djela protiv osnova socijalističkog samoupravnog društvenog uređenja i bezbjednosti SFRJ, za krivična djela protiv čovječnosti i međunarodnog prava i za krivična djela protiv oružanih snaga SFRJ. (5) Smrtna kazna izvršava se streljanjem, bez prisustva javnosti. Član 38. st. 1, 2. i 3. (1) Zatvor ne može biti kraći od petnaest dana ni duži od petnaest godina. (2) Za krivična djela za koja je propisana smrtna kazna sud može izreći i zatvor od dvadeset godina. (3) Ako je za krivično djelo učinjeno sa umišljajem propisan zatvor u trajanju od petnaest godina, može se za teške oblike tog djela propisati i zatvor od dvadeset godina. Glava XVI - Krivična djela protiv čovječnosti i međunarodnog prava (Napomena: obuhvatala, između ostalih, sljedeća krivična djela: član 141. genocid; član 142. ratni zločin protiv civilnog

stanovništva; član 143. ratni zločin protiv ranjenika i bolesnika; član 144. ratni zločin protiv ratnih zarobljenika; član 145. organiziranje grupe i podsticanje na izvršenje genocida i ratnih zločina; član 146. protivpravno ubijanje i ranjavanje neprijatelja; član 147. protivpravno oduzimanje stvari od ubijenih i ranjenih na bojištima; član 154. rasna i druga diskriminacija; član 155. zasnivanje ropskog odnosa i prijevoz lica u ropskom odnosu) Član 142. Ratni zločin protiv civilnog stanovništva (1) Ko kršeći pravila međunarodnog prava za vrijeme rata, oružanog sukoba ili okupacije naredi da se izvrši napad na civilno stanovništvo, naselje, pojedina civilna lica ili lica onesposobljena za borbu, koji je imao za posljedicu smrt, tešku tjelesnu povredu ili teško narušavanje zdravlja ljudi; napad bez izbora cilja kojim se pogađa civilno stanovništvo; da se prema civilnom stanovništvu vrše ubistva, mučenja, nečovječna postupanja, biološki, medicinski ili drugi naučni eksperiment, uzimanje tkiva ili organa radi transplantacije, nanošenja velikih patnji ili povreda tjelesnog integriteta ili zdravlja; raseljavanje ili preseljavanje ili prisilno odnarodnjavanje ili prevođenje na drugu vjeru; prisiljavanje na prostituciju ili silovanje; primjenjivanje mjera zastrašivanja i terora, uzimanje talaca, kolektivno kažnjavanje, protivzakonito odvođenje u koncentracione logore i druga protivzakonita zatvaranja, lišavanje prava na pravilno i nepristrano suđenje; prisiljavanje na službu u oružanim snagama neprijateljske sile ili u njenoj obavještajnoj službi ili administraciji; prisiljavanje na prinudni rad, izgladnjivanje stanovništva, konfiskaciju imovine, pljačkanje imovine stanovništva, protivzakonito i samovoljno uništavanje ili prisvajanje u velikim razmjerima imovine koje nije opravdano vojnim potrebama, uzimanje nezakonite i nerazmjerno velike kontribucije i rekvizicije, smanjenje vrijednosti domaćeg novca ili protivzakonito izdavanje novca, ili ko izvrši neko od navedenih djela, kaznit će se zatvorom najmanje pet godina ili smrtnom kaznom. (2) Kaznom iz stava 1. ovog člana kaznit će se ko kršeći pravila međunarodnog prava za vrijeme rata, oružanog sukoba ili okupacije naredi: da se izvrši napad na objekte posebno zaštićene međunarodnim pravom i objekte i postrojenja sa opasnom snagom kao što su brane, nasipi i nuklearne elektrane; da se bez izbora cilja pogađaju civilni objekti koji su pod posebnom zaštitom međunarodnog prava, nebranjena mjesta i demilitarizirane zone; dugotrajno i velikih razmjera oštećenje prirodne okoline koje može da šteti zdravlju ili opstanku stanovništva ili ko izvrši neko od navedenih djela. (3) Ko kršeći pravila međunarodnog prava za vrijeme rata, oružanog sukoba ili okupacije, kao okupator, naredi ili izvrši preseljenje dijelova svog civilnog stanovništva na okupiranu teritoriju, kaznit će se zatvorom najmanje pet godina. 27. Zakon o krivičnom postupku BiH ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 3/03, 32/03, 36/03, 26/04, 63/04, 13/05, 48/05, 46/06, 76/06, 29/07, 32/07, 53/07, 76/07, 15/08, 58/08, 12/09 i 16/09) u relevantnom dijelu glasi: Član 3. Pretpostavka nevinosti i in dubio pro reo (1) Svako se smatra nevinim za krivično djelo dok se pravomoćnom presudom suda ne utvrdi njegova krivnja. (2) Sumnju u pogledu postojanja činjenica koje čine obilježja krivičnog djela ili o kojima ovisi primjena neke odredbe krivičnog zakonodavstva, sud rješava presudom na način koji je povoljniji za optuženog.

Broj 80 - Strana 6

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

Član 14. Jednakost u postupanju Sud, tužitelj i drugi organi koji učestvuju u postupku dužni su s jednakom pažnjom ispitivati i utvrđivati, kako činjenice koje terete osumnjičenog, odnosno optuženog, tako i one koje im idu u korist. Član 15. Slobodna ocjena dokaza Pravo suda, tužitelja i drugih organa koji učestvuju u krivičnom postupku da ocjenjuju postojanje ili nepostojanje činjenica nije vezano ni ograničeno posebnim formalnim dokaznim pravilima. VI. Dopustivost 28. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 29. U skladu sa članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio. 30. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Suda Bosne i Hercegovine broj X-KRŽ-05/107 od 19. novembra 2007. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelant je primio 3. decembra 2007. godine, a apelacija je podnesena 29. januara 2008. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva. 31. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 32. Apelant je osporio navedene presude, tvrdeći da mu je tim presudama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije i da je na njegovu štetu prekršen član 7. Evropske konvencije. 33. Ustavni sud će prvo ispitati da li postoji kršenje člana 7. Evropske konvencije. Član 7. Evropske konvencije 34. Član 7. Evropske konvencije glasi: 1. Niko se ne može smatrati krivim za krivično djelo nastalo činjenjem ili nečinjenjem koje nije predstavljalo krivično djelo u vrijeme izvršenja, prema nacionalnom ili međunarodnom pravu. Isto tako, izrečena kazna neće biti teža od one koja se primjenjivala u vrijeme izvršenja krivičnog djela. 2. Ovaj član ne utječe na suđenje ili kažnjavanje bilo kojeg lica koje je krivo za činjenje ili nečinjenje, ako je to djelo u vrijeme izvršenja predstavljalo krivično djelo prema općim pravnim principima koje su priznali civilizirani narodi. 35. Prema navodima iz apelacije, osporene odluke Suda BiH nisu u skladu sa članom 7. Evropske konvencije s obzirom na to da je apelant osuđen prema odredbama KZBiH, a on (apelant) smatra da je trebalo da bude osuđen prema odredbama KZSFRJ, jer je taj zakon bio na snazi u vrijeme izvršenja

predmetnog krivičnog djela (ratni zločin protiv civilnog stanovništva) i jer taj zakon, navodno, propisuje blažnu kaznu za predmetno krivično djelo, te je povoljniji, odnosno blaži za apelanta. Stoga će Ustavni sud osporene odluke ispitati sa aspekta njihove usklađenosti sa članom 7. Evropske konvencije. 36. Ustavni sud podsjeća da su u njegovoj dosadašnjoj praksi relevantni predmeti koji se tiču ratnih zločina, a u kojima je Ustavni sud ispitivao osporene sudske odluke u skladu sa standardima člana 7. Evropske konvencije: AP 1785/06 od 30. marta 2007. godine (Odluka o dopustivosti i meritumu objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 57/07, u daljnjem tekstu: Maktouf) i AP 519/07 od 29. januara 2010. godine (Odluka o dopustivosti i meritumu objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 20/10, u daljnjem tekstu: Samardžić). 37. Ustavni sud, dalje, primjećuje da je Evropski sud 18. jula 2013. godine donio presudu u predmetu aplikanata Abduladhima Maktoufa i Gorana Damjanovića (vidi, Evropski sud, Maktouf i Damjanović protiv Bosne i Hercegovine, aplikacije br. 2312/08 i 34179/08, presuda od 18. jula 2013. godine) u kojoj je utvrdio povredu člana 7. Evropske konvencije. 38. Evropski sud u navedenoj presudi, prije svega, konstatirao je da su neki zločini, konkretno zločin protiv čovječnosti, u domaći zakon uvedeni tek 2003. godine, pa da sudovi nemaju nikakvu drugu mogućnost nego da u takvim predmetima primjenjuju KZBiH iz 2003. godine. Međutim, ukazano je da predmetne aplikacije pokreću potpuno različita pitanja od onih u predmetu Šimšić s obzirom na to da su ratni zločini koje su počinili aplikanti Maktouf i Damjanović predstavljali krivična djela prema domaćem zakonu u vrijeme kada su počinjeni (tačka 55). 39. Evropski sud je istakao da njegov zadatak nije da razmotri in abstracto da li je retroaktivna primjena KZBiH iz 2003. godine u predmetima ratnih zločina sama po sebi inkompatibilna sa članom 7. Evropske konvencije, te da se ovo pitanje mora procjenjivati za svaki predmet pojedinačno, uzimajući u obzir konkretne okolnosti svakog predmeta, a posebno da li su domaći sudovi primijenili zakon čije su odredbe najpovoljnije za optuženog (tačka 65). 40. U citiranoj odluci je, dalje, istaknuto da je definicija ratnih zločina ista u članu 142. stav 1. KZSFRJ iz 1976. godine, koji se primjenjivao u vrijeme izvršenja predmetnih krivičnih djela, i u članu 173. stav 1. KZBiH, koji je u konkretnom predmetu primijenjen retroaktivno. Međutim, ukazano je da ova dva zakona pružaju različit raspon kazni za ratne zločine. S tim u vezi je ukazano na to da je aplikant Damjanović osuđen na kaznu zatvora od 11 godina, što je malo iznad minimalne kazne zatvora u trajanju od deset godina koju propisuje KZBiH, a prema KZSFRJ bilo mu je moguće izreći kaznu zatvora u trajanju od samo pet godina. (tač. 67- 68). 41. Evropski sud nije prihvatio argumentaciju da je KZBiH blaži za aplikante od KZSFRJ, jer ne propisuje smrtnu kaznu. U vezi s tim je ukazano na to da je prema KZSFRJ samo za najteže oblike ratnih zločina bila zaprijećena smrtna kazna, te pošto nijedan od aplikanata nije proglašen krivim za oduzimanje života, zločini za koje su oni osuđeni očigledno nisu spadali u tu kategoriju. Štaviše, aplikantu Maktoufu je izrečena najniža moguća kazna, a aplikantu Damjanoviću kazna koja je tek malo viša od najniže kazne koju propisuje KZBiH za ratne zločine. U tim okolnostima Evropski sud je smatrao da je u navedenom predmetu od posebnog značaja bilo da se ustanovi koji je zakon blaži u pogledu minimalne kazne, te da je to, bez ikakve sumnje, KZSFRJ (tačka 69). 42. Evropski sud je, dalje, naveo da su kazne koje su izrečene aplikanatima bile unutar raspona kažnjavanja koji je propisan i KZSFRJ i KZBiH i da se, stoga, ne može sa sigurnošću tvrditi da bi ijedan od aplikanata bio blaže kažnjen da

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 7

je primijenjen KZSFRJ iz 1976. godine. Međutim, i pored toga, Evropski sud je ukazao da: Ono što je od ključnog značaja, međutim, jeste da su aplikanti mogli dobiti niže kazne da je taj zakon (napomena: KZSFRJ) primijenjen u njihovim predmetima (tačka 70). U tom smislu Evropski sud je ukazao i na praksu Suda BiH u novijim predmetima ratnih zločina u kojim se primjenjuje KZSFRJ umjesto KZBiH posebno s ciljem primjene najblažih pravila kažnjavanja (napomena: Kurtović). Evropski sud je, ocjenjujući navedeno, zaključio da (…) s obzirom na to da postoji realna mogućnost da je retroaktivna primjena Zakona iz 2003. bila na štetu aplikanata u pogledu izricanja kazne, ne može se reći da im je osigurana djelotvorna zaštita od nametanja veće kazne, što predstavlja povredu člana 7. Evropske konvencije (tačka 70). 43. Dalje, Evropski sud nije prihvatio argument da se pravilo koje zabranjuje retroaktivnu primjenu krivičnog zakonodavstva ne primjenjuje ukoliko je neko djelo, u vrijeme njegovog počinjenja, predstavljalo krivično djelo prema "općim pravnim načelima koja priznaju civilizirani narodi", u smislu značenja člana 7. stav 2. Evropske konvencije. Naime, Evropski sud je istakao da ovaj stav nije u skladu sa Travaux préparatoires koji impliciraju da se može smatrati da član 7. stav 1. sadrži opće pravilo neretroaktivnosti, a da član 7. stav 2. predstavlja samo kontekstualno pojašnjenje za aspekt krivične odgovornosti iz tog pravila, a koji je dodat kako bi se osiguralo da nema nikakve sumnje u pogledu valjanosti krivičnih postupaka nakon Drugog svjetskog rata u pogledu zločina koji su počinjeni tokom tog rata. Stoga je jasno da oni koji su sastavljali tekst Evropske konvencije nisu imali namjeru da dozvole bilo kakav opći izuzetak od pravila neretroaktivnosti, a Evropski sud je, s tim u vezi, u brojnim predmetima zaključio da su dva stava člana 7. uzajamno povezana i da treba da se tumače na usklađen način (tačka 72). 44. Evropski sud nije prihvatio ni argument da je obaveza države, prema međunarodnom humanitarnom pravu, da se ratni zločini kažnjavaju na adekvatan način zahtijevala da se u predmetnom slučaju ne primijeni pravilo o zabrani retroaktivnosti. U vezi s tim je istaknuto da se pravilo neretroaktivnosti zločina i kazni, također, nalazi u Ženevskim konvencijama i njihovim dopunskim protokolima. Štaviše, s obzirom na to da su kazne izrečene aplikantima bile unutar raspona propisanog i Zakonom iz 1976. i Zakonom iz 2003. godine, Evropski sud je smatrao da je očigledno neosnovan argument da aplikanti ne bi bili adekvatno kažnjeni u slučaju da je primijenjen Zakon iz 1976. godine (tačka 74). 45. Imajući u vidu sve navedeno, Evropski sud je zaključio da je došlo do povrede člana 7. Evropske konvencije u odnosu na oba aplikanta. Međutim, Evropski sud je jasno naglasio da to ne znači da su u njihovom slučaju trebale biti izrečene blaže kazne, nego samo da je trebalo da bude primijenjen KZSFRJ iz 1976. godine. 46. Ustavni sud, najprije, ukazuje na to da se predmet apelanta Zorana Damjanovića kako u pogledu činjeničnog supstrata, tako i u pogledu pravnog pitanja ne razlikuju od predmeta Maktouf i Damjanović, koji je razmatrao Evropski sud u citiranoj odluci. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje i da je apelant Zoran Damjanović proglašen krivim i osuđen za isti krivičnopravni događaj istom presudom Suda BiH kao i aplikant Goran Damjanović. Dalje, apelant Zoran Damjanović je osuđen za krivično djelo ratni zločin protiv civilnog stanovništva u skladu sa članom 173. KZBiH iako se radi o djelu koje je počinjeno 2. juna 1992. godine, odnosno u vrijeme kada je bio na snazi KZSFRJ, koji je u članu 142. propisivao na identičan način isto krivično djelo. Dakle, i u apelantovom slučaju KZBiH je primijenjen retroaktivno (vidi, Maktouf i Damjanović, tačka 67). 47. Ustavni sud, dalje, primjećuje da iz obrazloženja osporenih presuda proizlazi da je Sud BiH primjenu materijalnog

prava, konkretno KZBiH, te ocjenu da je ovaj zakon blaži po apelanta zasnovao na argumentaciji koja se može sumirati na sljedeći način: da član 7. stav 2. Evropske konvencije dozvoljava izuzetak od općeg pravila o zabrani retroaktivnosti sadržanog u stavu 1. istog člana; da je, s obzirom na zaprijećenu kaznu, blaži zakon po apelanta KZBIH, jer odredbe člana 173. tog zakona ne propisuju smrtnu kaznu za predmetno krivično djelo za razliku od odredaba člana 142. KZSFRJ koji je bio na snazi i koji se primjenjivao u vrijeme izvršenja predmetnog krivičnog djela, te da je obaveza države, prema međunarodnom humanitarnom pravu, da se ratni zločini kažnjavaju na adekvatan način zahtijevala da se u predmetnom slučaju ne primijeni pravilo o zabrani retroaktivnosti. 48. Dakle, radi se o identičnim argumentima koji su bili razmatrani i pred Evropskim sudom u predmetu Maktouf i Damjanović (tač. 69-74). Shodno navedenom, Ustavni sud smatra da nema razloga da u ovom dijelu ne prihvati razloge i obrazloženja Evropskog suda i u konkretnom predmetu. 49. Naime, apelantu Zoranu Damjanoviću izrečena je kazna zatvora u trajanju od deset godina i šest mjeseci prema odredbama člana 173. stav 1. tačka c) KZBiH. Ustavni sud primjećuje da izrečena kazna ulazi u raspon kazne za navedeno krivično djelo kako je ona propisana i KZBiH i KZSFRJ. Prema KZSFRJ, zaprijećena kazna je bila kazna zatvora od pet do petnaest godina ili, u najtežim slučajevima, smrtna kazna umjesto koje se mogla izreći i kazna zatvora od dvadeset godina. Prema KZBiH, zaprijećena kazna je kazna zatvora u trajanju od deset do dvadeset godina ili, u najtežim slučajevima, kazna dugotrajnog zatvora od dvadeset do četrdeset pet godina. Dalje, Ustavni sud primjećuje da iz osporenih presuda proizlazi da se djela za koja je apelant Zoran Damjanović proglašen krivim i kažnjen ne mogu svrstati u najteže oblike ratnih zločina (gubitak života) za koje je, prema KZSFRJ, bilo moguće izreći smrtnu kaznu. Naime, Sud BiH je apelanta proglasio krivim i osudio zbog toga što je aktivno učestvovao u premlaćivanju grupe zarobljenih muškaraca bošnjačke nacionalnosti, Dakle, ne radi se o najtežim oblicima predmetnog krivičnog djela za koje je bilo moguće izreći apelantu maksimalnu zaprijećenu kaznu za predmetno krivično djelo. Štaviše, apelantu je izrečena kazna zatvora koja je tek malo viša od najniže kazne koju propisuje KZBiH za ratne zločine (deset godina i šest mjeseci) iz čega se može zaključiti da je opredjeljenje suda bilo da se apelant blaže kazni. Zbog toga, u konkretnom slučaju nije bilo potrebno utvrđivati koji zakon propisuje blažu maksimalnu kaznu, već je bilo neophodno utvrditi koji je zakon blaži u pogledu minimalne kazne (vidi, Maktouf i Damjanović, tačka 69). Imajući u vidu da je minimum kazne zatvora prema KZSFRJ pet godina, a prema KZBiH deset godina, nedvosmisleno proizlazi da je u okolnostima konkretnog slučaja blaži KZSFRJ bez obzira na činjenicu da, s obzirom na propisani raspon kazne zatvora, ne znači da bi apelant i dobio manju kaznu zatvora da je u njegovom slučaju primijenjen KZSFRJ. Naime, od ključnog značaja je to da je apelant mogao dobiti nižu kaznu da je ovaj zakon i primijenjen (vidi, Maktouf i Damjanović, tačka 70). 50. Ustavni sud podsjeća da garancije sadržane u članu 7. Evropske konvencije predstavljaju jedan od osnovnih činilaca vladavine prava i da zauzimaju istaknuto mjesto u sistemu ostvarivanja prava zaštićenih Evropskom konvencijom. Značaj člana 7. Evropske konvencije ogleda se i u činjenici da, u skladu sa članom 15. Evropske konvencije, nije dopušteno odstupanje od primjene garancija ustanovljenih članom 7. Evropske konvencije ni u vrijeme rata ili druge javne opasnosti. Član 7. Evropske konvencije se mora tumačiti i primjenjivati na način kojim se osigurava uspješna zaštita od arbitrarnog gonjenja, osude i kazne. Dalje, Ustavni sud podsjeća da član 7. stav 1. ne garantira samo princip zabrane retroaktivne primjene strožijeg

Broj 80 - Strana 8

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

krivičnog zakona već, također, implicitno, princip retroaktivne primjene blažeg krivičnog zakona. Taj princip je sadržan u pravilu da, kad postoji razlika između krivičnog zakona koji je važio u vrijeme izvršenja krivičnog djela i krivičnih zakona koji su doneseni i koji su stupili na snagu nakon toga, a prije donošenja pravosnažne presude, sudovi moraju primijeniti zakon čije su odredbe najpovoljnije za optuženog (vidi, Evropski sud, Scoppola protiv Italije broj 2, presuda od 17. septembra 2009. godine, tačka 109). Najzad, prema stavu Evropskog suda, države slobodno odlučuju o vlastitim politikama kažnjavanja, ali pri tome se i dalje moraju pridržavati člana 7. Evropske konvencije (vidi, Maktouf i Damjanović, tačka 75). 51. Dovodeći u vezu okolnosti konkretnog slučaja sa citiranim stavovima Evropskog suda, te stavovima zauzetim u predmetu Maktouf i Damjanović, Ustavni sud smatra da i u konkretnom slučaju postoji realna mogućnost da je retroaktivna primjena KZBiH bila na apelantovu štetu u pogledu izricanja kazne, a što je protivno članu 7. stav 1. Evropske konvencije. 52. Ustavni sud zaključuje da je osporenim presudama Suda BiH došlo do kršenja člana 7. stav 1. Evropske konvencije zbog pogrešne primjene zakona u odnosu na krivicu i kaznu, te se osporene presude moraju ukinuti u cijelosti. Ostali navodi 53. Imajući u vidu zaključak u pogledu kršenja člana 7. Evropske konvencije i nalog da redovni sud u ponovnom postupku donese novu odluku, Ustavni sud smatra da nije neophodno da posebno razmatra dio apelacije koji se odnosi na pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije. VIII. Zaključak 54. Ustavni sud zaključuje da je došlo do kršenja člana 7. stav 1. Evropske konvencije, zato što u konkretnom slučaju postoji realna mogućnost da je retroaktivna primjena KZBiH bila na apelantovu štetu u pogledu izricanja kazne, a što je protivno članu 7. stav 1. Evropske konvencije, bez obzira na činjenicu što, prema propisanom rasponu kazne zatvora, ne znači da bi apelant i dobio manju kaznu zatvora da je u njegovom slučaju primijenjen KZSFRJ. Naime, od ključnog značaja je da je apelant mogao dobiti nižu kaznu da je ovaj zakon i primijenjen. 55. Na osnovu člana 61. st. 1. i 2. i člana 64. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 56. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, s. r. Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u predmetu broj AP 325/08, rješavajući apelaciju Zorana Damjanovića, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2, članka 61. st. 1. i 2. i članka 64. stavak 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Constance Grewe, sudac Mirsad Ćeman, sudac Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 27. rujna 2013. godine donio je

Usvaja se apelacija Zorana Damjanovića. Utvrđuje se kršenje članka 7. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda. Ukidaju se presude Suda Bosne i Hercegovine broj X-KRŽ05/107 od 19. studenog 2007. godine i broj X-KR-05/107 od 18. lipnja 2007. godine zbog kršenja članka 7. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda. Predmet se vraća Sudu Bosne i Hercegovine, koji je dužan po žurnom postupku donijeti novu odluku, sukladno članku 7. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda. Nalaže se Sudu Bosne i Hercegovine da u roku od 90 dana od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke, sukladno članku 74. stavak 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Zoran Damjanović (u daljnjem tekstu: apelant), kojeg zastupa Fahrija Karkin, odvjetnik iz Sarajeva, podnio je 29. siječnja 2008. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Presude Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud BiH) broj XKRŽ-05/107 od 19. studenog 2007. godine i Presude Suda BiH broj X-KR-05/107 od 18. lipnja 2007. godine. Apelant je u apelaciji podnio i zahtjev za donošenje privremene mjere kojom bi Ustavni sud odgodio izvršenje kazne zatvora do donošenja konačne odluke o podnesenoj apelaciji. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Ustavni sud je donio Odluku o privremenoj mjeri broj AP 325/08 od 14. veljače 2008. godine kojom je odbio apelantov zahtjev za donošenje privremene mjere. 3. Na temelju članka 22. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, od Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud BiH) i Tužiteljstva Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Tužiteljstvo) zatraženo je 2. travnja 2010. godine da dostave odgovore na apelaciju. 4. Sud BiH i Tužiteljstvo dostavili su odgovore na apelaciju 13. travnja i 8. travnja 2010. godine 5. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovor na apelaciju dostavljen je apelantu 17. lipnja 2010. godine. III. Činjenično stanje 6. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način: 7. Presudom Suda BiH broj X-KR-05/107 od 18. lipnja 2007. godine apelant je proglašen krivim i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 10 godina i šest mjeseci zbog kaznenog djela ratni zločin protiv civilnog pučanstva iz članka 173. stavak 1. točka c) Kaznenog zakona Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: KZBiH). Sud BiH je, nakon provedenog postupka, utvrdio da je apelant, zajedno sa Goranom Damjanovićem, 2. lipnja 1992. godine u naselju Bojnik, kao pripadnik Vojske Srpske republike Bosne i Hercegovine, naoružan i u vojnoj uniformi, aktivno sudjelovao u premlaćivanju skupine od 20 do 30 zarobljenih muškaraca bošnjačke nacionalnosti, koji su se predali, ili bili zarobljeni. Tom prilikom apelant je pretukao Elvira Jahića, svjedoka D. i druge neidentificirane osobe, tukući ih puškom,

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 9

zato što su pružali otpor prilikom napada srpskih snaga na mjesto Ahatovići. Nakon premlaćivanja žrtava apelant je, zajedno sa drugim osobama, žrtve ukrcavao u autobuse kojima su odvezeni u logor "Rajlovac". 8. Iz obrazloženja prvostupanjske presude vidljivo je da je sud tijekom dokaznog postupka proveo brojne dokaze na prijedlog Tužiteljstva i apelantove obrane. Ocjenom svih provedenih dokaza pojedinačno i u njihovoj međusobnoj povezanosti Sud BiH je utvrdio da je apelant, zajedno sa Goranom Damjanovićem, počinio kaznena djela bliže opisana u dispozitivu presude. U obrazloženju presude je navedeno da je Sud BiH saslušanim svjedocima u cijelosti poklonio vjeru, jer su iskazi svjedoka dani pred Tužiteljstvom i na glavnom pretresu bili jasni i uvjerljivi, kao i međusobno konzistentni i suglasni. Sud BiH je, dalje, naveo da je utvrđeno da su svjedoke "C" i "D" 2. lipnja 1992. godine zarobile srpske vojne snage za vrijeme napada na naselje Ahatovići i da su bili onesposobljeni za borbu zbog toga što su se predali ili bili zarobljeni. Neki od njih su bili ranjeni, kao što je slučaj sa svjedokom Elvirom Jahićem, te svjedocima "C" i "D". Sud BiH je, također, istaknuo da se iskazi navedenih svjedoka nisu mogli u potpunosti podudarati, što je u potpunosti normalno i prihvatljivo zbog psiholoških mehanizama perspektive ljudskog opažanja. Prema tomu, sud je, u okviru svog diskrecijskog prava da ocjenjuje dokaze, razmotrio neke nedosljednosti ili odstupanja u iskazima u njihovoj suštinskoj i smisaonoj cjelini. Ukupni kredibilitet svjedoka je, također, ocijenjen na sveobuhvatan i sistematičan način. Neki iskazi svjedoka nisu isti, ali su dosljedni i podudarni u svojim osnovnim i važnim elementima, odnosno u pogledu suštine predmetnog kaznenog djela. Sud BiH je smatrao da su iskazi bili pouzdani, dokazi vjerodostojni, te da mala odstupanja ne mogu biti dovoljna da se cijeli iskaz ocijeni kao nepouzdan. Ustvari, navedene razlike, prema ocjeni Suda BiH, nisu odlučujuće, jer neka odstupanja u njihovim iskazima u potpunosti predstavljaju očekivane i normalne razlike u zapažanjima osoba sa različitom sposobnošću da uoče, upamte i prisjete se informacija, posebno obzirom na činjenicu da su svi oni preživjeli veoma stresne i traumatične događaje tijekom kojih nisu mogli istovjetno zapaziti sve važne i dosljedne detalje, niti bi bilo razumno takvu preciznost očekivati od svjedoka. 9. Dalje, Sud BiH je konstatirao i to da su apelant i njegov brat Goran Damjanović veoma dobro poznati žrtvama, odnosno svjedocima, jer su bili susjedi i išli zajedno u školu. Iz svega navedenog Sud BiH je došao do zaključka da su svjedoci pouzdani i da govore istinu kada kažu da su apelant i njegov brat Goran Damjanović bili na mjestu zločina i da su počinili kaznena djela u svezi sa inkriminiranim događajem. 10. U svezi sa apelantovim alibijem, Sud BiH je utvrdio da se apelant nije mogao nalaziti u okruženju u Potkraju, kako je on rekao u svojoj obrani, jer nema dokaza o tomu da su bosanski Srbi morali napuštati svoje domove i kriti se. Dokazi koje je dao svjedok Zoran jasno ukazuju na to da su Srbi kontrolirali Rakovicu i područje oko Rakovice u travnju, svibnju i lipnju 1992. godine, a što proizlazi i iz izjava svjedoka optužbe Ibrahima Baberovića, Abdulaha Koldže i Elze Livančić. Svi su izjavili da nije moguće da je ijedna srpska obitelj na području cijele Mjesne zajednice Rakovica u razdoblju od 6. travnja do srpnja 1992. godine mogla biti zarobljena, a niti blokirana, i da su se Srbi mogli u to vrijeme slobodno kretati. Činjenica o povredi Luke Damjanovića ne odražava apelantov alibi, jer na temelju izjava svjedoka obrane, priče o tomu kako je apelant saznao za ranjavanje svog oca kada je otišao iz Potkraja u Bojnik da ga posjeti su veoma nejasne, konfuzne i nedosljedne. Obzirom na navedeno, Sud BiH je odlučio kao u dispozitivu presude. 11. U pogledu pitanja primjene materijalnog zakona, Sud BiH je smatrao relevantnim dva zakonska principa - princip

zakonitosti (članak 3. KZBiH) i princip vremenskog važenja Kaznenog zakona (članak 4. KZBiH). Princip zakonitosti je propisan člankom 7. stavak 1. Europske konvencije i člankom 15. stavak 1. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima (u daljnjem tekstu: MPGPP). Ova odredba, ukazao je Sud BiH, propisuje zabranu izricanja teže kazne ne utvrđujući obvezno primjenu blažeg zakona za učinitelja u odnosu na kaznu koja se primjenjivala u vrijeme izvršenja kaznenog djela. Međutim, članak 7. stavak 2. i članak 15. stavak 2. MPGPP sadrže odredbe koje su iznimke u odnosu na pravilo utvrđeno člankom 7. stavak 1. Europske konvencije i člankom 15. stavak 1. MPGPP. Također, ista iznimka je sadržana u članku 4.a) KZBiH, kojim je propisano da čl. 3. i 4. KZBiH ne sprečavaju suđenje i kažnjavanje bilo koje osobe za bilo koje činjenje ili nečinjenje koje je u vrijeme kada je počinjeno predstavljalo kazneno djelo sukladno ostalim principima međunarodnog prava. Time su faktički preuzete odredbe članka 7. stavak 2. Europske konvencije i članka 15. stavak 2. MPGPP i omogućeno je iznimno odstupanje od principa iz članka 4. KZBiH, kao i odstupanje od obvezne primjene blažeg zakona u postupcima koji predstavljaju kazneno djelo prema međunarodnom pravu. To je slučaj u ovom postupku, zaključio je Sud BiH, jer se upravo radi o inkriminaciji koja uključuje kršenje pravila međunarodnog prava. 12. Sud BiH je, dalje, pojasnio da je člankom 173. KZBiH propisano kao kazneno djelo "ratni zločin protiv civilnog pučanstva" (teške povrede Ženevske konvencije iz 1949. godine) isto kao i člankom 2. Statuta MKSJ. Ratni zločin protiv civilnog pučanstva je u kritičnom razdoblju bio striktno propisan i Kaznenim zakonom SFRJ, koji je tada bio na snazi u Bosni i Hercegovini. Činjenica da se kaznena djela propisana člankom 173. KZBiH mogu naći i u članku 142. stavak 1. Kaznenog zakona SFRJ (u daljnjem tekstu: KZSFRJ) dozvoljava zaključak da je kazneno djelo ratni zločin protiv civilnog pučanstva bilo propisano zakonom. Međutim, kako se vidi iz ovih odredaba, izrečena kazna koju predviđa članak 173. KZBiH je definitivno blaža od smrtne kazne koju predviđa članak 142. KZSFRJ i koja je bila na snazi u vrijeme kada je kazneno djelo počinjeno. Na koncu, a u svezi sa člankom 7. stavak 1. Europske konvencije, Sud BiH je konstatirao da je primjena članka 4.a) KZBiH i dalje opravdana, te da zadovoljava načelo vremenskog važenja kaznenog zakona, odnosno primjenu zakona koji je blaži za počinitelja. 13. Sud BiH je, također, istaknuo da je, u vrijeme kada su počinjena kaznena djela, Bosna i Hercegovina kao nasljednica države SFRJ bila strana potpisnica svih relevantnih međunarodnih konvencija o ljudskim pravima i međunarodnom humanitarnom, odnosno kaznenom pravu. Isto tako, običajni status kažnjivosti zločina protiv čovječnosti i pripisivanje individualne kaznene odgovornosti za njegovo počinjenje u razdoblju od 1992. godine potvrdili su generalni tajnik UN, Povjerenstvo za međunarodno pravo i jurisprudencija MKSJ. Ove institucije ocijenile su da kažnjivost zločina protiv čovječnosti predstavlja imperativnu normu međunarodnog prava ili jus cogens. Zbog toga je nepobitno da je 1992. godine zločin protiv čovječnosti bio dio običajnog međunarodnog prava. Prema tomu, zaključio je Sud BiH, kazneno djelo zločin protiv čovječnosti može se u svakom slučaju podvesti pod "opći principi međunarodnog prava" iz čl. 3. i 4.a) KZBiH. Dakle, bez obzira na to je li promatrano sa stajališta međunarodnog običajnog prava ili stajališta "principa međunarodnog prava", nedvojbeno je da zločin protiv čovječnosti predstavlja kazneno djelo u inkriminiranom razdoblju, odnosno da je zadovoljen princip legaliteta. 14. Prilikom odmjeravanja kazne sud je apelantu od olakotnih okolnosti prihvatio činjenicu da se korektno držao pred

Broj 80 - Strana 10

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

sudom i primjerno ponašao, da je obiteljski čovjek koji do sada nije kazneno gonjen, te da je otac malodobnog djeteta. Sud nije ustanovio osobito olakotne okolnosti koje bi, u smislu članka 49. stavak 1. točka b), ukazivale da se svrha kažnjavanja može postići blažom kaznom. Otežavajuće okolnosti u odnosu na apelanta sud nije našao. 15. Protiv navedene presude apelant je izjavio priziv Apelacijskom odjelu Odjela I. za ratne zločine Suda BiH (u daljnjem tekstu: Apelacijsko vijeće). Apelacijsko vijeće je Presudom broj X-KRŽ-05/107 od 19. studenog 2007. godine priziv odbilo kao neutemeljen i potvrdilo prvostupanjsku presudu kojom je apelantu, zbog kaznenog djela ratni zločin protiv civilnog pučanstva iz članka 173. stavak 1. točka c) KZBiH, izrečena kazna zatvora u trajanju od 10 godina i šest mjeseci, a zakon (tj. KZBiH) za ovo kazneno djelo (ratni zločin protiv civilnog pučanstva iz članka 173) propisuje da počinitelj...kaznit će se kaznom zatvora najmanje deset godina ili kaznom dugotrajnog zatvora.... Apelacijsko vijeće je utvrdilo da pobijana prvostupanjska presuda sadrži valjanu analizu svih odlučnih činjenica i da su izvedeni dokazi ocijenjeni na način propisan Zakonom o kaznenom postupku BiH. Apelacijsko vijeće je istaknulo da činjenica da prvostupanjsko vijeće nije ocijenilo dokaze na način na koji je to obrana htjela, te da nije posebno analiziralo svaku rečenicu iskaza koje su svjedoci dali bilo u tijeku mnogobrojnih saslušanja različitih osoba u fazi istrage, bilo na glavnom pretresu, ne čini presudu manjkavom i nepotpunom, već jasnom i koncentriranom na bitne elemente kaznenog djela za koje se sudi. Ocjena dokaza, kao bitan element sadržaja presude, treba sadržavati obrazloženje zbog čega i na temelju čega je sud utvrdio (ili nije utvrdio) postojanje bitnih elemenata kaznenog djela, te na koji je način ocijenio proturječne dokaze koji su u tome kontekstu izvedeni, ali to ne znači da je sud obvezan pojedinačno razjasniti apsolutno svaku, pa i najmanju razliku u iskazima svjedoka. Ono što je bitno jeste to da se njihovi iskazi poklapaju u svim bitnim elementima vezanim za predmetni događaj, što je i prvostupanjsko vijeće ispravno zaključilo, dok određene razlike samo potkrepljuju zaključak da oni svjedoče o proživljenom, a ne naknadno naučenom događaju. U konkretnom slučaju svjedoci su suglasno potvrdili da su po zarobljavanju odvedeni pred samoposlugu u Bojniku, gdje su ih vojnici, a među kojima su bili apelant i Goran Damjanović, udarali automatskim puškama i palicama, razbijali im flaše o glavu i sl. Apelacijsko vijeće, također, smatra da nedosljednosti u iskazima svjedoka nisu takve naravi da bi dovele u pitanje vjerodostojnost i pouzdanost iskaza svjedoka, te dijeli zaključak prvostupanjskog vijeća da su iskazi u dovoljnoj mjeri precizni povodom svih ključnih momenata i bitnih elemenata kaznenog djela, a manja odstupanja samo učvršćuju stajalište suda da se radi o iskrenim svjedocima koji su pred sudom ponovili one činjenice i detalje koje su objektivno mogli upamtiti. 16. Dalje, navodi drugostupanjski sud, apelantova obrana u pogledu alibija na koji se poziva nije uvjerljiva, a, sa druge strane, sve odlučne činjenice o njegovoj krivnji uvjerljivo su utvrđene i jasno obrazložene. Naime, uspoređujući ih sa svjedocima Tužiteljstva, svjedoci obrane koji su saslušani na ove okolnosti djeluju sasvim neuvjerljivo, te evidentno prilagođavaju svoje izjave potrebama apelantovog alibija. U njihovim izjavama postoji mnogo neslaganja kako u pogledu navodnog okruženja Potkraja, tako i u pogledu apelantovog boravka u tom mjestu u vrijeme koje je obuhvaćeno optužnicom. Teza obrane je bila da je apelant bio u okruženju u Potkraju, te da usljed toga nije mogao ni posjetiti ranjenog oca, a kamoli kritične prilike biti pred samoposlugom u Bojniku. Međutim, svjedoci koje je sud na ove okolnosti saslušao, uključujući i samog apelanta, ozbiljno su doveli u pitanje održivost takve teze. Ovo se, prije svega, odnosi na činjenicu da je sâm apelant na pitanje kako su stanovnici

Potkraja, uslijed navodnog okruženja, dolazili do hrane, priznao da su mogli slobodno odlaziti u Rakovicu. Dalje, izjava apelantovog tasta da je apelant u vrijeme inkriminiranog događaja živio sa njim u kući, obzirom na obiteljske veze, u usporedbi sa preciznim navodima svjedoka Tužiteljstva, ni u kojem slučaju nije dovoljno pouzdana da bi joj sud bezuvjetno poklonio vjeru. Osim toga, svjedok obrane Salem Koldžo, koji je boravio u kući apelantovog tasta upravo u vrijeme koje je obuhvaćeno optužnicom, u svojoj izjavi je rekao da apelanta nije vidio u kući. Obzirom na navedeno, Apelacijsko vijeće je zaključilo da dokazi na kojima obrana temelji alibije optuženih nisu pouzdani, pa su i prizivni prigovori kojima se ukazuje na suprotno neutemeljeni, te su kao takvi i odbijeni. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 17. Apelant tvrdi da mu je povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija) i pravo na kažnjavanje samo na temelju zakona iz članka 7. Europske konvencije. 18. Povredu prava na pravično suđenje apelant vidi u proizvoljnoj ocjeni dokaza, povredi odredaba Zakona o kaznenom postupku. U apelaciji, detaljno analizirajući presude prvostupanjskog i drugostupanjskog suda, navodi da su Pretresno vijeće i Apelacijsko vijeće Suda BiH proizvoljno ocijenili provedene dokaze i na temelju tako provedenog dokaznog postupka proizvoljno i netočno utvrdili činjenično stanje. Smatra da sudovi nisu smjeli odbiti provedbu dokaza saslušanjem svjedoka obrane, koji bi doprinijeli utvrđivanju stvarne istine o događaju zbog kojeg je apelant proglašen krivim i osuđen na kaznu zatvora. Stoga, apelant smatra da je Sud BiH povrijedio i odredbe Zakona o kaznenom postupku, jer nije potpuno i istinito ocijenio činjenice koje ga terete i koje idu u njegovu korist. 19. U odnosu na povredu prava iz članka 7. Europske konvencije, apelant ističe da je pravomoćno osuđen zbog kaznenog djela ratni zločin protiv civilnog pučanstva iz članka 173. stavak 1. točka c) u svezi sa člankom 180. stavak 1. KZBiH. Apelant smatra da su sudovi pogrešnim tumačenjem obvezne primjene blažeg zakona primijenili kazneni zakon koji je stroži za apelanta i koji je donesen 10 godina nakon izvršenja kaznenog djela za koje je apelant osuđen. Ističe da članak 7. Europske konvencije, kao i članak 4. stavak 1. KZBiH jasno propisuju da kaznena optužba i presuda mogu biti utemeljene na normi koja je važila u vrijeme kada se dogodio inkriminirani čin, te da se ne može nametnuti teža kazna od one koja je bila primjenjivana u vrijeme kada je djelo počinjeno, a da je člankom 4. stavak 2. KZBiH propisano ako se poslije učinjenja kaznenog djela jednom ili više puta izmijeni zakon, primjenjivat će se zakon blaži za učinitelja. Apelant, dalje, ističe da je osuđen zbog kaznenog djela koje je počinjeno 2. lipnja 1992. godine, dakle, u vrijeme kada su radnje koje mu se stavljaju na teret bile inkriminirane člankom 142. KZSFRJ, koji je BiH preuzela 1992. godine, te da je nakon završetka rata došlo do nekoliko izmjena kaznenog zakonodavstva, tako da je materija "ratnih zločina" bila izvjesno vrijeme (1998-2003. godine) normirana entitetskim zakonima, a nakon toga KZBiH. Međutim, istovrsno kazneno djelo, zbog kojeg je apelant osuđen, postojalo je u domaćem zakonodavstvu i u vrijeme izvršenja i u vrijeme suđenja, te stoga je, prema apelantovom mišljenju, trebalo primijeniti sve institute kaznenog prava i garantirana ustavna prava, kao i prava garantirana Europskom konvencijom. 20. Apelant smatra da pozivanje Suda BiH na članak 7. stavak 2. Europske konvencije u konkretnom slučaju nije relevantno. Ističe da stavak 2. članka 7. Europske konvencije ima funkciju da, prije svega, "pokrije" kazneni progon za kršenje

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 11

Ženevskih konvencija pred međunarodnim tijelima ustanovljenim za ovakve slučajeve, kao što je Međunarodni kazneni sud za bivšu Jugoslaviju i Ruandu, i da "pokrije" slučajeve pred domaćim sudovima kada domaće zakonodavstvo nije propisalo ove inkriminacije kao kaznena djela, odnosno nije obuhvatilo sve elemente obilježja ovih djela prema Ženevskim konvencijama, što u ovom predmetu nije slučaj. Apelant, dalje, ističe da je osnovno pitanje koji je zakon blaži pošto je u ranijem kaznenom zakonodavstvu ex Jugoslavije, koje je Bosna i Hercegovina preuzela svojom uredbom 1992. godine, postojalo istovjetno kazneno djelo (članak 142. preuzetog KZSFRJ, sa zaprijećenom kaznom zatvora od pet godina ili smrtnom kaznom), a u novom kaznenom zakonodavstvu koje je primijenjeno u konkretnom slučaju (članak 173. KZBiH, kazna zatvora od 10 godina ili dugotrajni zatvor). Na prvi pogled blaži je zakon iz 2003. godine, jer ne predviđa smrtnu kaznu. Međutim, pošto je već od stupanja na snagu Ustava Federacije BiH 1994. godine ukinuta smrtna kazna, što je samo potvrđeno i u Ustavu BiH iz 1995. godine, a imajući u vidu zauzeta stajališta redovitih sudova u Bosni i Hercegovini, u entitetima i Distriktu Brčko (Vrhovni sud Federacije BiH, Vrhovni sud Republike Srpske i Apelacijski sud Distrikta Brčko) da se ne može izreći smrtna kazna (ovakvo stajalište je zauzeo i Dom za ljudska prava u slučaju Damjanović i Herak protiv Federacije Bosne i Hercegovine), proizlazi da je blaži zakon iz 1992. godine. Obzirom na navedeno, apelant smatra da mu je povrijeđeno pravo zagarantirano člankom 7. stavak 1. Europske konvencije, jer je osuđen po strožem zakonu. b) Odgovor na apelaciju 21. Sud BiH u odgovoru na apelaciju istaknuo je da su apelantovi navodi o povredi njegovih prava iz čl. 6. i 7. Europske konvencije neutemeljeni. U svezi sa apelantovim navodima o povredi prava na pravično suđenje iz članka 6. Europske konvencije, Sud BiH je ocijenio da je, suprotno apelantovim navodima, u obje presude dao jasne i razumljive razloge kojim se rukovodio u donošenju svoje odluke. Prvostupanjska presuda, koja je potvrđena u dijelu koji se odnosi na apelanta, rezultat je logičke i psihološke ocjene dokaza pojedinačno i u njihovoj međusobnoj svezi pri čemu je Pretresno vijeće vodilo računa o njihovoj zakonitosti, kao i o načelu slobodne ocjene dokaza, rukovodivši se pritom samo ocjenom relevantnih dokaza koji su nužni za donošenje presude, uz napomenu da to što se nije bavilo pojedinačno nekim dokazom za koji je ustanovilo da ima periferni značaj, ne znači da je on zanemaren ili proizvoljno ocijenjen, a što je suglasno praksi MKSJ. Stoga, Sud BiH apelantove navode u svezi sa povredom prava na pravično osuđenje smatra neutemeljenim. 22. U svezi sa apelantovim navodima o povredi prava iz članka 7. Europske konvencije, Sud BiH je istaknuo da je u konkretnom slučaju, imajući u vidu da je djelo za koje je apelant proglašen krivim predstavljalo dio općih načela međunarodnog prava. Pretresno vijeće, a potom i Apelacijsko vijeće, primijenilo KZBiH. Naime, člankom 4a. KZBiH je propisano da članci 3. (načelo zakonitosti) i 4. (načelo vremenskog važenja kaznenog zakona) KZBiH ne sprečavaju suđenje ili kažnjavanje bilo koje osobe za bilo koje činjenje ili nečinjenje koje je u vrijeme kada je počinjeno predstavljalo kazneno djelo sukladno općim načelima međunarodnog prava. Sud BiH se u tom smislu pozvao na Odluku Ustavnog suda u predmetu broj AP 1785/06. 23. Sud BiH je, također, istaknuo da nije točan apelantov navod da je smrtna kazna kao kazna prestala važiti donošenjem Ustava FBiH 1994. godine, imajući u vidu da je smrtna kazna tek člankom 1. Protokola broj 13 uz Europsku konvenciju iz 2002. godine ukinuta, a i prema zakonu iz vremena izvršenja kaznenog djela i dalje je bila na snazi. Međutim, sve i da je smrtna kazna bila uklonjena, nije moguće jednostavnim odstranjivanjem jedne

sankcije (u konkretnom slučaju, smrtne kazne) primijeniti druge blaže sankcije i time ostaviti neadekvatno sankcioniranje najtežih kaznenih djela, što je u konkretnoj situaciji slučaj. Takvim postupanjem bi, prema mišljenju Suda BiH, bio narušen princip pravičnosti i vladavine prava. 24. Tužiteljstvo BiH smatra da je Sud BiH pravilno primijenio KZBiH i u potpunosti odgovorio na pitanje primjene "blažeg zakona". Ove tvrdnje potkrijepljene su zaključkom Ustavnog suda iz predmeta broj AP 1785/06 u svezi sa primjenom članka 7. Europske konvencije. Naime, nesumnjivo je, a ni apelant ne tvrdi suprotno, da ratni zločin protiv civila iz članka 173. KZBiH predstavlja međunarodno običajno pravo, odnosno opća načela međunarodnog prava. Stoga je jasno da je članak 4a. KZBiH u konkretnom slučaju primjenjiv i da su međunarodna kaznena djela izuzeta od odredbe o blažoj kazni sadržane u članku 4. KZBiH, pa su apelantovi navodi irelevantni. Stoga je Tužiteljstvo BiH zaključilo da su navodi apelacije u tom smislu u cijelosti neutemeljeni. V. Relevantni propisi 25. Kazneni zakon Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 37/03, 54/04, 61/04, 30/05, 53/06, 55/06 i 32/07) u relevantnom dijelu glasi: Članak 3. Načelo zakonitosti (1) Kaznena djela i kaznenopravne sankcije propisuju se samo zakonom. (2) Nikome ne može biti izrečena kazna ili druga kaznenopravna sankcija za djelo koje, prije nego što je počinjeno, nije bilo zakonom ili međunarodnim pravom propisano kao kazneno djelo i za koje nije bila zakonom propisana kazna. Članak 4. Vremensko važenje Kaznenog zakona (1) Na počinitelja kaznenog djela primjenjuje se zakon koji je bio na snazi u vrijeme počinjenja kaznenog djela. (2) Ako se poslije počinjenja kaznenog djela jednom ili više puta izmijeni zakon, primijenit će se zakon koji je blaži za počinitelja. Članak 4a. Suđenje ili kažnjavanje za kaznena djela prema općim načelima međunarodnog prava Članci 3. i 4. ovog zakona ne priječe suđenje ili kažnjavanje bilo koje osobe za bilo koje činjenje ili nečinjenje koje je u vrijeme kada je počinjeno predstavljalo kazneno djelo sukladno općim načelima međunarodnog prava. Članak 42. Kazna zatvora (1) Kazna zatvora ne može biti kraća od trideset dana ni dulja od dvadeset godina. (2) Za najteže oblike teških kaznenih djela počinjenih s namjerom, može se propisati kazna zatvora u trajanju od dvadeset do četrdeset i pet godina (dugotrajni zatvor). (3) Kazna dugotrajnog zatvora nikada se ne može propisati kao jedina glavna kazna za pojedino kazneno djelo. (4) Kazna dugotrajnog zatvora ne može se izreći počinitelju koji u vrijeme počinjenja kaznenog djela nije navršio dvadeset i jednu godinu života. (5) Pod uvjetima propisanim Glavom X (Pravila o odgojnim preporukama, odgojnim mjerama i o kažnjavanju maloljetnika) ovog zakona može se izreći kazna maloljetničkog zatvora. Kazna maloljetničkog zatvora je po svojoj svrsi, naravi, trajanju i načinu izvršenja posebna kazna oduzimanja slobode. (6) Kazna zatvora se izriče na pune godine i mjesece, a do šest mjeseci i na pune dane. Kazna dugotrajnog zatvora se izriče samo na pune godine.

Broj 80 - Strana 12

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

(7) Ako je izrečena kazna dugotrajnog zatvora, amnestija i pomilovanje mogu se dati tek nakon izdržanih tri petine te kazne. Članak 173. Ratni zločini protiv civilnog pučanstva (1) Tko kršeći pravila međunarodnog prava za vrijeme rata, oružanog sukoba ili okupacije naredi ili počini koje od ovih djela: c) usmrćivanja, namjerno nanošenje osobi snažnog tjelesnog ili duševnog bola ili patnje (mučenje), nečovječno postupanje, biološke, medicinske ili druge znanstvene pokuse, uzimanje tkiva ili organa radi presađivanja, nanošenje velikih patnji ili ozljeda tjelesne cjelovitosti ili povreda zdravlja; kaznit će se kaznom zatvora najmanje deset godina ili kaznom dugotrajnog zatvora. 26. Krivični zakon SFRJ ("Službeni list SFRJ" br. 44/76, 36/77, 56/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90 i 45/90) u relevantnom dijelu glasi: Član 37. (1) Smrtna kazna ne može se propisati kao jedina glavna kazna za određeno krivično djelo. (2) Smrtna kazna može se izreći samo za najteže slučajeve teških krivičnih djela za koje je zakonom propisana. (3) Smrtna kazna ne može se izreći licu koje u vrijeme izvršenja krivičnog djela nije navršilo osamnaest godina, niti bremenitoj ženi. (4) Punoljetnom licu koje u vrijeme izvršenja krivičnog djela nije navršilo dvadeset jednu godinu smrtna kazna može se izreći, pod uslovom iz stava 2. ovog člana, samo za krivična djela protiv osnova socijalističkog samoupravnog društvenog uređenja i bezbjednosti SFRJ, za krivična djela protiv čovječnosti i međunarodnog prava i za krivična djela protiv oružanih snaga SFRJ. (5) Smrtna kazna izvršava se streljanjem, bez prisustva javnosti. Član 38. st. 1, 2. i 3. (1) Zatvor ne može biti kraći od petnaest dana ni duži od petnaest godina. (2) Za krivična djela za koja je propisana smrtna kazna sud može izreći i zatvor od dvadeset godina. (3) Ako je za krivično djelo učinjeno sa umišljajem propisan zatvor u trajanju od petnaest godina, može se za teške oblike tog djela propisati i zatvor od dvadeset godina. Glava XVI - Krivična djela protiv čovječnosti i međunarodnog prava (Napomena: obuhvatala, između ostalih, sljedeća krivična djela: član 141. genocid; član 142. ratni zločin protiv civilnog stanovništva; član 143. ratni zločin protiv ranjenika i bolesnika; član 144. ratni zločin protiv ratnih zarobljenika; član 145. organiziranje grupe i podsticanje na izvršenje genocida i ratnih zločina; član 146. protivpravno ubijanje i ranjavanje neprijatelja; član 147. protivpravno oduzimanje stvari od ubijenih i ranjenih na bojištima; član 154. rasna i druga diskriminacija; član 155. zasnivanje ropskog odnosa i prijevoz lica u ropskom odnosu) Član 142. Ratni zločin protiv civilnog stanovništva (1) Ko kršeći pravila međunarodnog prava za vrijeme rata, oružanog sukoba ili okupacije naredi da se izvrši napad na civilno stanovništvo, naselje, pojedina civilna lica ili lica onesposobljena za borbu, koji je imao za posljedicu smrt, tešku tjelesnu povredu ili teško narušavanje zdravlja ljudi; napad bez izbora cilja kojim se pogađa civilno stanovništvo; da se prema civilnom stanovništvu vrše ubistva, mučenja, nečovječna postupanja, biološki, medicinski ili drugi naučni eksperiment, uzimanje tkiva ili organa radi transplantacije, nanošenja velikih

patnji ili povreda tjelesnog integriteta ili zdravlja; raseljavanje ili preseljavanje ili prisilno odnarodnjavanje ili prevođenje na drugu vjeru; prisiljavanje na prostituciju ili silovanje; primjenjivanje mjera zastrašivanja i terora, uzimanje talaca, kolektivno kažnjavanje, protivzakonito odvođenje u koncentracione logore i druga protivzakonita zatvaranja, lišavanje prava na pravilno i nepristrano suđenje; prisiljavanje na službu u oružanim snagama neprijateljske sile ili u njenoj obavještajnoj službi ili administraciji; prisiljavanje na prinudni rad, izgladnjivanje stanovništva, konfiskaciju imovine, pljačkanje imovine stanovništva, protivzakonito i samovoljno uništavanje ili prisvajanje u velikim razmjerima imovine koje nije opravdano vojnim potrebama, uzimanje nezakonite i nerazmjerno velike kontribucije i rekvizicije, smanjenje vrijednosti domaćeg novca ili protivzakonito izdavanje novca, ili ko izvrši neko od navedenih djela, kaznit će se zatvorom najmanje pet godina ili smrtnom kaznom. (2) Kaznom iz stava 1. ovog člana kaznit će se ko kršeći pravila međunarodnog prava za vrijeme rata, oružanog sukoba ili okupacije naredi: da se izvrši napad na objekte posebno zaštićene međunarodnim pravom i objekte i postrojenja sa opasnom snagom kao što su brane, nasipi i nuklearne elektrane; da se bez izbora cilja pogađaju civilni objekti koji su pod posebnom zaštitom međunarodnog prava, nebranjena mjesta i demilitarizirane zone; dugotrajno i velikih razmjera oštećenje prirodne okoline koje može da šteti zdravlju ili opstanku stanovništva ili ko izvrši neko od navedenih djela. (3) Ko kršeći pravila međunarodnog prava za vrijeme rata, oružanog sukoba ili okupacije, kao okupator, naredi ili izvrši preseljenje dijelova svog civilnog stanovništva na okupiranu teritoriju, kaznit će se zatvorom najmanje pet godina. 27. Zakon o kaznenom postupku BiH ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 3/03, 32/03, 36/03, 26/04, 63/04, 13/05, 48/05, 46/06, 76/06, 29/07, 32/07, 53/07, 76/07, 15/08, 58/08, 12/09 i 16/09) u relevantnom dijelu glasi: Članak 3. Pretpostavka nevinosti i in dubio pro reo (1) Svatko se smatra nedužnim za kazneno djelo dok se pravomoćnom presudom suda ne utvrdi njegova krivnja. (2) Sumnju o postojanju činjenica koje čine obilježja kaznenog djela ili o kojima ovisi primjena neke odredbe kaznenog zakonodavstva, sud rješava presudom na način koji je povoljniji za optuženika. Članak 14. Jednakost u postupanju Sud, tužitelj i druga tijela koja sudjeluju u postupku dužni su s jednakom pažnjom ispitivati i utvrđivati kako činjenice koje osumnjičenika, odnosno optuženika terete, tako i one koje im idu u korist. Članak 15. Slobodna ocjena dokaza Pravo suda, tužitelja i drugih tijela koja sudjeluju u kaznenom postupku da ocjenjuju postojanje ili nepostojanje činjenica nije vezano ni ograničeno posebnim formalnim dokaznim pravilima. VI. Dopustivost 28. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 29. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 13

presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojeg je koristio. 30. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Suda Bosne i Hercegovine broj X-KRŽ-05/107 od 19. studenog 2007. godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporenu presudu apelant je primio 3. prosinca 2007. godine, a apelacija je podnesena 29. siječnja 2008. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva. 31. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 32. Apelant je osporio navedene presude, tvrdeći da mu je tim presudama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije i da je na njegovu štetu prekršen članak 7. Europske konvencije. 33. Ustavni sud će prvo ispitati postoji li kršenje članka 7. Europske konvencije. Članak 7. Europske konvencije 34. Članak 7. Europske konvencije glasi: 1. Nitko se ne može smatrati krivim za krivično djelo nastalo činjenjem ili nečinjenjem koje nije predstavljalo krivično djelo u vrijeme izvršenja, prema nacionalnom ili međunarodnom pravu. Isto tako, izrečena kazna neće biti teža od one koja se primjenjivala u vrijeme izvršenja krivičnog djela. 2. Ovaj članak ne utječe na suđenje ili kažnjavanje bilo koje osobe koja je kriva za činjenje ili nečinjenje, ako je to djelo u vrijeme izvršenja predstavljalo krivično djelo prema općim pravnim načelima priznatim kod civiliziranih naroda. 35. Prema navodima iz apelacije, osporene odluke Suda BiH nisu sukladne članku 7. Europske konvencije obzirom na to da je apelant osuđen prema odredbama KZBiH, a on (apelant) smatra da je trebao biti osuđen prema odredbama KZSFRJ, jer je taj zakon bio na snazi u vrijeme izvršenja predmetnog kaznenog djela (ratni zločin protiv civilnog pučanstva) i jer taj zakon, navodno, propisuje blažnu kaznu za predmetno kazneno djelo, te je povoljniji, odnosno blaži za apelanta. Stoga će Ustavni sud osporene odluke ispitati sa aspekta njihove usklađenosti sa člankom 7. Europske konvencije. 36. Ustavni sud podsjeća da su u njegovoj dosadašnjoj praksi relevantni predmeti koji se tiču ratnih zločina, a u kojima je Ustavni sud ispitivao osporene sudske odluke sukladno standardima članka 7. Europske konvencije: AP 1785/06 od 30. ožujka 2007. godine (Odluka o dopustivosti i meritumu objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 57/07, u daljnjem tekstu: Maktouf) i AP 519/07 od 29. siječnja 2010. godine (Odluka o dopustivosti i meritumu objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 20/10, u daljnjem tekstu: Samardžić). 37. Ustavni sud, dalje, primjećuje da je Europski sud 18. srpnja 2013. godine donio presudu u predmetu aplikanata Abduladhima Maktoufa i Gorana Damjanovića (vidi, Europski sud, Maktouf i Damjanović protiv Bosne i Hercegovine, aplikacije br. 2312/08 i 34179/08, presuda od 18. srpnja 2013. godine) u kojoj je utvrdio povredu članka 7. Europske konvencije.

38. Europski sud u navedenoj presudi, prije svega, konstatirao je da su neki zločini, konkretno zločin protiv čovječnosti, u domaći zakon uvedeni tek 2003. godine, pa da sudovi nemaju nikakvu drugu mogućnost nego da u takvim predmetima primjenjuju KZBiH iz 2003. godine. Međutim, ukazano je da predmetne aplikacije pokreću potpuno različita pitanja od onih u predmetu Šimšić obzirom na to da su ratni zločini koje su počinili aplikanti Maktouf i Damjanović predstavljali kaznena djela prema domaćem zakonu u vrijeme kada su počinjeni (točka 55). 39. Europski sud je istaknuo da njegov zadatak nije da razmotri in abstracto je li retroaktivna primjena KZBiH iz 2003. godine u predmetima ratnih zločina sama po sebi inkompatibilna sa člankom 7. Europske konvencije, te da se ovo pitanje mora procjenjivati za svaki predmet pojedinačno, uzimajući u obzir konkretne okolnosti svakog predmeta, a posebno jesu li domaći sudovi primijenili zakon čije su odredbe najpovoljnije za optuženog (točka 65). 40. U citiranoj odluci je, dalje, istaknuto da je definicija ratnih zločina ista u članku 142. stavak 1. KZSFRJ iz 1976. godine, koji se primjenjivao u vrijeme izvršenja predmetnih kaznenih djela, i u članku 173. stavak 1. KZBiH, koji je u konkretnom predmetu primijenjen retroaktivno. Međutim, ukazano je da ova dva zakona pružaju različit raspon kazni za ratne zločine. S tim u svezi je ukazano na to da je aplikant Damjanović osuđen na kaznu zatvora od 11 godina, što je malo iznad minimalne kazne zatvora u trajanju od deset godina koju propisuje KZBiH, a prema KZSFRJ bilo mu je moguće izreći kaznu zatvora u trajanju od samo pet godina. (toč. 67- 68). 41. Europski sud nije prihvatio argumentaciju da je KZBiH blaži za aplikante od KZSFRJ, jer ne propisuje smrtnu kaznu. U svezi s tim je ukazano na to da je prema KZSFRJ samo za najteže oblike ratnih zločina bila zaprijećena smrtna kazna, te pošto nijedan od aplikanata nije proglašen krivim za oduzimanje života, zločini za koje su oni osuđeni očigledno nisu spadali u tu kategoriju. Štoviše, aplikantu Maktoufu je izrečena najniža moguća kazna, a aplikantu Damjanoviću kazna koja je tek malo viša od najniže kazne koju propisuje KZBiH za ratne zločine. U tim okolnostima Europski sud je smatrao da je u navedenom predmetu od posebnog značaja bilo da se ustanovi koji je zakon blaži u pogledu minimalne kazne, te da je to, bez ikakve sumnje, KZSFRJ (točka 69). 42. Europski sud je, dalje, naveo da su kazne koje su izrečene aplikanatima bile unutar raspona kažnjavanja koji je propisan i KZSFRJ i KZBiH i da se, stoga, ne može sa sigurnošću tvrditi da bi ijedan od aplikanata bio blaže kažnjen da je primijenjen KZSFRJ iz 1976. godine. Međutim, i pored toga, Europski sud je ukazao da: Ono što je od ključnog značaja, međutim, jeste da su aplikanti mogli dobiti niže kazne da je taj zakon (napomena: KZSFRJ) primijenjen u njihovim predmetima (točka 70). U tom smislu Europski sud je ukazao i na praksu Suda BiH u novijim predmetima ratnih zločina u kojim se primjenjuje KZSFRJ umjesto KZBiH posebno s ciljem primjene najblažih pravila kažnjavanja (napomena: Kurtović). Europski sud je, ocjenjujući navedeno, zaključio da (…) obzirom na to da postoji realna mogućnost da je retroaktivna primjena Zakona iz 2003. bila na štetu aplikanata u pogledu izricanja kazne, ne može se reći da im je osigurana učinkovita zaštita od nametanja veće kazne, što predstavlja povredu članka 7. Europske konvencije (točka 70). 43. Dalje, Europski sud nije prihvatio argument da se pravilo koje zabranjuje retroaktivnu primjenu kaznenog zakonodavstva ne primjenjuje ukoliko je neko djelo, u vrijeme njegovog počinjenja, predstavljalo kazneno djelo prema "općim pravnim načelima koja priznaju civilizirani narodi", u smislu značenja članka 7. stavak 2. Europske konvencije. Naime,

Broj 80 - Strana 14

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

Europski sud je istaknuo da ovo stajalište nije sukladno Travaux préparatoires koji impliciraju da se može smatrati da članak 7. stavak 1. sadrži opće pravilo neretroaktivnosti, a da članak 7. stavak 2. predstavlja samo kontekstualno pojašnjenje za aspekt kaznene odgovornosti iz tog pravila, a koji je dodan kako bi se osiguralo da nema nikakve sumnje u pogledu valjanosti kaznenih postupaka nakon Drugog svjetskog rata u pogledu zločina koji su počinjeni tijekom tog rata. Stoga je jasno da oni koji su sastavljali tekst Europske konvencije nisu imali namjeru dozvoliti bilo kakvu opću iznimku od pravila neretroaktivnosti, a Europski sud je, s tim u svezi, u brojnim predmetima zaključio da su dva stavka članka 7. uzajamno povezana i da se trebaju tumačiti na usklađen način (točka 72). 44. Europski sud nije prihvatio ni argument da je obveza države, prema međunarodnom humanitarnom pravu, da se ratni zločini kažnjavaju na adekvatan način zahtijevala da se u predmetnom slučaju ne primijeni pravilo o zabrani retroaktivnosti. Usvezi s tim je istaknuto da se pravilo neretroaktivnosti zločina i kazni, također, nalazi u Ženevskim konvencijama i njihovim dopunskim protokolima. Štoviše, obzirom na to da su kazne izrečene aplikantima bile unutar raspona propisanog i Zakonom iz 1976. i Zakonom iz 2003. godine, Europski sud je smatrao da je očigledno neutemeljen argument da aplikanti ne bi bili adekvatno kažnjeni u slučaju da je primijenjen Zakon iz 1976. godine (točka 74). 45. Imajući u vidu sve navedeno, Europski sud je zaključio da je došlo do povrede članka 7. Europske konvencije u odnosu na oba aplikanta. Međutim, Europski sud je jasno naglasio da to ne znači da su u njihovom slučaju trebale biti izrečene blaže kazne, nego samo da je trebao biti primijenjen KZSFRJ iz 1976. godine. 46. Ustavni sud, najprije, ukazuje na to da se predmet apelanta Zorana Damjanovića kako u pogledu činjeničnog supstrata, tako i u pogledu pravnog pitanja ne razlikuju od predmeta Maktouf i Damjanović, koji je razmatrao Europski sud u citiranoj odluci. U svezi s tim, Ustavni sud ukazuje i da je apelant Zoran Damjanović proglašen krivim i osuđen za isti kaznenopravni događaj istom presudom Suda BiH kao i aplikant Goran Damjanović. Dalje, apelant Zoran Damjanović je osuđen za kazneno djelo ratni zločin protiv civilnog pučanstva sukladno članku 173. KZBiH iako se radi o djelu koje je počinjeno 2. lipnja 1992. godine, odnosno u vrijeme kada je bio na snazi KZSFRJ, koji je u članku 142. propisivao na identičan način isto kazneno djelo. Dakle, i u apelantovom slučaju KZBiH je primijenjen retroaktivno (vidi, Maktouf i Damjanović, točka 67). 47. Ustavni sud, dalje, primjećuje da iz obrazloženja osporenih presuda proizlazi da je Sud BiH primjenu materijalnog prava, konkretno KZBiH, te ocjenu da je ovaj zakon blaži po apelanta utemeljio na argumentaciji koja se može sumirati na sljedeći način: da članak 7. stavak 2. Europske konvencije dozvoljava iznimku od općeg pravila o zabrani retroaktivnosti sadržanog u stavku 1. istog članka; da je, obzirom na zaprijećenu kaznu, blaži zakon po apelanta KZBIH, jer odredbe članka 173. tog zakona ne propisuju smrtnu kaznu za predmetno kazneno djelo za razliku od odredaba članka 142. KZSFRJ koji je bio na snazi i koji se primjenjivao u vrijeme izvršenja predmetnog kaznenog djela, te da je obveza države, prema međunarodnom humanitarnom pravu, da se ratni zločini kažnjavaju na adekvatan način zahtijevala da se u predmetnom slučaju ne primijeni pravilo o zabrani retroaktivnosti. 48. Dakle, radi se o identičnim argumentima koji su bili razmatrani i pred Europskim sudom u predmetu Maktouf i Damjanović (toč. 69-74). Sukladno navedenom, Ustavni sud smatra da nema razloga da u ovom dijelu ne prihvati razloge i obrazloženja Europskog suda i u konkretnom predmetu.

49. Naime, apelantu Zoranu Damjanoviću izrečena je kazna zatvora u trajanju od deset godina i šest mjeseci prema odredbama članka 173. stavak 1. točka c) KZBiH. Ustavni sud primjećuje da izrečena kazna ulazi u raspon kazne za navedeno kazneno djelo kako je ona propisana i KZBiH i KZSFRJ. Prema KZSFRJ, zaprijećena kazna je bila kazna zatvora od pet do petnaest godina ili, u najtežim slučajevima, smrtna kazna umjesto koje se mogla izreći i kazna zatvora od dvadeset godina. Prema KZBiH, zaprijećena kazna je kazna zatvora u trajanju od deset do dvadeset godina ili, u najtežim slučajevima, kazna dugotrajnog zatvora od dvadeset do četrdeset pet godina. Dalje, Ustavni sud primjećuje da iz osporenih presuda proizlazi da se djela za koja je apelant Zoran Damjanović proglašen krivim i kažnjen ne mogu svrstati u najteže oblike ratnih zločina (gubitak života) za koje je, prema KZSFRJ, bilo moguće izreći smrtnu kaznu. Naime, Sud BiH je apelanta proglasio krivim i osudio zbog toga što je aktivno sudjelovao u premlaćivanju skupine zarobljenih muškaraca bošnjačke nacionalnosti, Dakle, ne radi se o najtežim oblicima predmetnog kaznenog djela za koje je bilo moguće izreći apelantu maksimalnu zaprijećenu kaznu za predmetno kazneno djelo. Štoviše, apelantu je izrečena kazna zatvora koja je tek malo viša od najniže kazne koju propisuje KZBiH za ratne zločine (deset godina i šest mjeseci) iz čega se može zaključiti da je opredjeljenje suda bilo da se apelant blaže kazni. Zbog toga, u konkretnom slučaju nije bilo potrebno utvrđivati koji zakon propisuje blažu maksimalnu kaznu, već je bilo neophodno utvrditi koji je zakon blaži u pogledu minimalne kazne (vidi, Maktouf i Damjanović, točka 69). Imajući u vidu da je minimum kazne zatvora prema KZSFRJ pet godina, a prema KZBiH deset godina, nedvojbeno proizlazi da je u okolnostima konkretnog slučaja blaži KZSFRJ bez obzira na činjenicu da, obzirom na propisani raspon kazne zatvora, ne znači da bi apelant i dobio manju kaznu zatvora da je u njegovom slučaju primijenjen KZSFRJ. Naime, od ključnog značaja je to da je apelant mogao dobiti nižu kaznu da je ovaj zakon i primijenjen (vidi, Maktouf i Damjanović, točka 70). 50. Ustavni sud podsjeća da garancije sadržane u članku 7. Europske konvencije predstavljaju jedan od temeljnih činitelja vladavine prava i da zauzimaju istaknuto mjesto u sustavu ostvarivanja prava zaštićenih Europskom konvencijom. Značaj članka 7. Europske konvencije ogleda se i u činjenici da, sukladno članku 15. Europske konvencije, nije dopušteno odstupanje od primjene garancija ustanovljenih člankom 7. Europske konvencije ni u vrijeme rata ili druge javne opasnosti. Članak 7. Europske konvencije se mora tumačiti i primjenjivati na način kojim se osigurava uspješna zaštita od arbitrarnog gonjenja, osude i kazne. Dalje, Ustavni sud podsjeća da članak 7. stavak 1. ne garantira samo princip zabrane retroaktivne primjene strožeg kaznenog zakona već, također, implicitno, princip retroaktivne primjene blažeg kaznenog zakona. Taj princip je sadržan u pravilu da, kad postoji razlika između kaznenog zakona koji je važio u vrijeme izvršenja kaznenog djela i kaznenih zakona koji su doneseni i koji su stupili na snagu nakon toga, a prije donošenja pravomoćne presude, sudovi moraju primijeniti zakon čije su odredbe najpovoljnije za optuženog (vidi, Europski sud, Scoppola protiv Italije broj 2, presuda od 17. rujna 2009. godine, točka 109). Najzad, prema stajalištu Europskog suda, države slobodno odlučuju o vlastitim politikama kažnjavanja, ali pri tomu se i dalje moraju pridržavati članka 7. Europske konvencije (vidi, Maktouf i Damjanović, točka 75). 51. Dovodeći u svezu okolnosti konkretnog slučaja sa citiranim stajalištima Europskog suda, te stajalištima zauzetim u predmetu Maktouf i Damjanović, Ustavni sud smatra da i u konkretnom slučaju postoji realna mogućnost da je retroaktivna primjena KZBiH bila na apelantovu štetu u pogledu izricanja kazne, a što je protivno članku 7. stavak 1. Europske konvencije.

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 15

52. Ustavni sud zaključuje da je osporenim presudama Suda BiH došlo do kršenja članka 7. stavak 1. Europske konvencije zbog pogrešne primjene zakona u odnosu na krivnju i kaznu, te se osporene presude moraju ukinuti u cijelosti. Ostali navodi 53. Imajući u vidu zaključak u pogledu kršenja članka 7. Europske konvencije i nalog da redoviti sud u ponovnom postupku donese novu odluku, Ustavni sud smatra da nije neophodno posebno razmatrati dio apelacije koji se odnosi na pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije. VIII. Zaključak 54. Ustavni sud zaključuje da je došlo do kršenja članka 7. stavak 1. Europske konvencije, zato što u konkretnom slučaju postoji realna mogućnost da je retroaktivna primjena KZBiH bila na apelantovu štetu u pogledu izricanja kazne, a što je protivno članku 7. stavak 1. Europske konvencije, bez obzira na činjenicu što, prema propisanom rasponu kazne zatvora, ne znači da bi apelant i dobio manju kaznu zatvora da je u njegovom slučaju primijenjen KZSFRJ. Naime, od ključnog značaja je da je apelant mogao dobiti nižu kaznu da je ovaj zakon i primijenjen. 55. Na temelju članka 61. st. 1. i 2. i članka 64. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 56. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, v. r. Уставни суд Босне и Херцеговине у пленарном сазиву, у предмету број АП 325/08, рјешавајући апелацију Зорана Дамјановића, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2, члана 61 ст. 1 и 2 и члана 64 став 1 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу: Валерија Галић, предсједница Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Constance Grewe, судија Мирсад Ћеман, судија Маргарита Цаца-Николовска, судија Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 27. септембра 2013. године донио је Усваја се апелација Зорана Дамјановића. Утврђује се кршење члана 7 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Укидају се пресуде Суда Босне и Херцеговине број XКРЖ-05/107 од 19. новембра 2007. године и број X-КР05/107 од 18. јуна 2007. године због кршења члана 7 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Предмет се враћа Суду Босне и Херцеговине, који је дужан да по хитном поступку донесе нову одлуку, у складу са чланом 7 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Налаже се Суду Босне и Херцеговине да у року од 90 дана од дана достављања ове одлуке обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о предузетим мјерама с циљем

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ

извршења ове одлуке, у складу са чланом 74 став 5 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине". ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. Зоран Дамјановић (у даљњем тексту: апелант), којег заступа Фахрија Каркин, адвокат из Сарајева, поднио је 29. јануара 2008. године Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) апелацију против Пресуде Суда Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Суд БиХ) број X-КРЖ-05/107 од 19. новембра 2007. године и Пресуде Суда БиХ број X-КР-05/107 од 18. јуна 2007. године. Апелант је у апелацији поднио и захтјев за доношење привремене мјере којом би Уставни суд одложио извршење казне затвора до доношења коначне одлуке о поднесеној апелацији. II. Поступак пред Уставним судом 2. Уставни суд је донио Одлуку о привременој мјери број АП 325/08 од 14. фебруара 2008. године којом је одбио апелантов захтјев за доношење привремене мјере. 3. На основу члана 22 став 1 Правила Уставног суда, од Суда Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Суд БиХ) и Тужилаштва Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Тужилаштво) затражено је 2. априла 2010. године да доставе одговоре на апелацију. 4. Суд БиХ и Тужилаштво доставили су одговоре на апелацију 13. априла и 8. априла 2010. године 5. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговор на апелацију достављен је апеланту 17. јуна 2010. године. III. Чињенично стање 6. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин: 7. Пресудом Суда БиХ број X-КР-05/107 од 18. јуна 2007. године апелант је проглашен кривим и осуђен на казну затвора у трајању од 10 година и шест мјесеци због кривичног дјела ратни злочин против цивилног становништва из члана 173 став 1 тачка ц) Кривичног закона Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: КЗБиХ). Суд БиХ је, након спроведеног поступка, утврдио да је апелант, заједно са Гораном Дамјановићем, 2. јуна 1992. године у насељу Бојник, као припадник Војске Српске републике Босне и Херцеговине, наоружан и у војној униформи, активно учествовао у премлаћивању групе од 20 до 30 заробљених мушкараца бошњачке националности, који су се предали, или били заробљени. Том приликом апелант је претукао Елвира Јахића, свједока Д. и друга неидентификована лица, тукући их пушком, зато што су пружали отпор приликом напада српских снага на мјесто Ахатовићи. Након премлаћивања жртава апелант је, заједно са другим лицима, жртве укрцавао у аутобусе којима су одвезени у логор "Рајловац". 8. Из образложења првостепене пресуде видљиво је да је суд током доказног поступка спровео бројне доказе на предлог Тужилаштва и апелантове одбране. Оцјеном свих спроведених доказа појединачно и у њиховој међусобној повезаности Суд БиХ је утврдио да је апелант, заједно са Гораном Дамјановићем, починио кривична дјела ближе описана у диспозитиву пресуде. У образложењу пресуде је наведено да је Суд БиХ саслушаним свједоцима у цијелости

Broj 80 - Strana 16

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

поклонио вјеру, јер су искази свједока дати пред Тужилаштвом и на главном претресу били јасни и увјерљиви, као и међусобно конзистентни и сагласни. Суд БиХ је, даље, навео да је утврђено да су свједоке "Ц" и "Д" 2. јуна 1992. године заробиле српске војне снаге за вријеме напада на насеље Ахатовићи и да су били онеспособљени за борбу због тога што су се предали или били заробљени. Неки од њих су били рањени, као што је случај са свједоком Елвиром Јахићем, те свједоцима "Ц" и "Д". Суд БиХ је, такође, истакао да се искази наведених свједока нису могли у потпуности подударати, што је у потпуности нормално и прихватљиво због психолошких механизама перспективе људског опажања. Према томе, суд је, у оквиру свог дискреционог права да оцјењује доказе, размотрио неке недосљедности или одступања у исказима у њиховој суштинској и смисаоној цјелини. Укупни кредибилитет свједока је, такође, оцијењен на свеобухватан и систематичан начин. Неки искази свједока нису исти, али су досљедни и подударни у својим основним и важним елементима, односно у погледу суштине предметног кривичног дјела. Суд БиХ је сматрао да су искази били поуздани, докази вјеродостојни, те да мала одступања не могу бити довољна да се цијели исказ оцијени као непоуздан. У ствари, наведене разлике, према оцјени Суда БиХ, нису одлучујуће, јер нека одступања у њиховим исказима у потпуности представљају очекиване и нормалне разлике у запажањима лица са различитом способношћу да уоче, упамте и присјете се информација, посебно с обзиром на чињеницу да су сви они преживјели веома стресне и трауматичне догађаје током којих нису могли истовјетно да запазе све важне и досљедне детаље, нити би било разумно такву прецизност очекивати од свједока. 9. Даље, Суд БиХ је констатовао и то да су апелант и његов брат Горан Дамјановић веома добро познати жртвама, односно свједоцима, јер су били комшије и ишли заједно у школу. Из свега наведеног Суд БиХ је дошао до закључка да су свједоци поуздани и да говоре истину када кажу да су апелант и његов брат Горан Дамјановић били на мјесту злочина и да су починили кривична дјела у вези са инкриминисаним догађајем. 10. У вези са апелантовим алибијем, Суд БиХ је утврдио да апелант није могао да се налази у окружењу у Поткрају, како је он рекао у својој одбрани, јер нема доказа о томе да су босански Срби морали да напуштају своје домове и да се крију. Докази које је дао свједок Зоран јасно указују на то да су Срби контролисали Раковицу и подручје око Раковице у априлу, мају и јуну 1992. године, а што произилази и из изјава свједока оптужбе Ибрахима Баберовића, Абдулаха Колџе и Елзе Ливанчић. Сви су изјавили да није могуће да је иједна српска породица на подручју цијеле Мјесне заједнице Раковица у периоду од 6. априла до јула 1992. године могла бити заробљена, а нити блокирана, и да су се Срби могли у то вријеме слободно кретати. Чињеница о повреди Луке Дамјановића не одражава апелантов алиби, јер на основу изјава свједока одбране, приче о томе како је апелант сазнао за рањавање свог оца када је отишао из Поткраја у Бојник да га посјети су веома нејасне, конфузне и недосљедне. С обзиром на наведено, Суд БиХ је одлучио као у диспозитиву пресуде. 11. У погледу питања примјене материјалног закона, Суд БиХ је сматрао релевантним два законска принципа принцип законитости (члан 3 КЗБиХ) и принцип временског важења кривичног закона (члан 4 КЗБиХ). Принцип законитости је прописан чланом 7 став 1 Европске конвенције и чланом 15 став 1 Међународног пакта о грађанским и политичким правима (у даљњем тексту:

МПГПП). Ова одредба, указао је Суд БиХ, прописује забрану изрицања теже казне не утврђујући обавезно примјену блажег закона за учиниоца у односу на казну која се примјењивала у вријеме извршења кривичног дјела. Међутим, члан 7 став 2 и члан 15 став 2 МПГПП садрже одредбе које су изузеци у односу на правило утврђено чланом 7 став 1 Европске конвенције и чланом 15 став 1 МПГПП. Такође, исти изузетак је садржан у члану 4а) КЗБиХ, којим је прописано да чл. 3 и 4 КЗБиХ не спречавају суђење и кажњавање било којег лица за било које чињење или нечињење које је у вријеме када је почињено представљало кривично дјело у складу са осталим принципима међународног права. Тиме су фактички преузете одредбе члана 7 став 2 Европске конвенције и члана 15 став 2 МПГПП и омогућено је изузетно одступање од принципа из члана 4 КЗБиХ, као и одступање од обавезне примјене блажег закона у поступцима који представљају кривично дјело према међународном праву. То је случај у овом поступку, закључио је Суд БиХ, јер се управо ради о инкриминацији која укључује кршење правила међународног права. 12. Суд БиХ је, даље, појаснио да је чланом 173 КЗБиХ прописано као кривично дјело "ратни злочин против цивилног становништва" (тешке повреде Женевске конвенције из 1949. године) исто као и чланом 2 Статута МКСЈ. Ратни злочин против цивилног становништва је у критичном периоду био стриктно прописан и Кривичним законом СФРЈ, који је тада био на снази у Босни и Херцеговини. Чињеница да се кривична дјела прописана чланом 173 КЗБиХ могу да нађу и у члану 142 став 1 Кривичног закона СФРЈ (у даљњем тексту: КЗСФРЈ) дозвољава закључак да је кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва било прописано законом. Међутим, како се види из ових одредаба, изречена казна коју предвиђа члан 173 КЗБиХ је дефинитивно блажа од смртне казне коју предвиђа члан 142 КЗСФРЈ и која је била на снази у вријеме када је кривично дјело почињено. На крају, а у вези са чланом 7 став 1 Европске конвенције, Суд БиХ је констатовао да је примјена члана 4а) КЗБиХ и даље оправдана, те да задовољава начело временског важења кривичног закона, односно примјену закона који је блажи за починиоца. 13. Суд БиХ је, такође, истакао да је, у вријеме када су почињена кривична дјела, Босна и Херцеговина као насљедница државе СФРЈ била страна потписница свих релевантних међународних конвенција о људским правима и међународном хуманитарном, односно кривичном праву. Исто тако, обичајни статус кажњивости злочина против човјечности и приписивање индивидуалне кривичне одговорности за његово почињење у периоду од 1992. године потврдили су генерални секретар УН, Комисија за међународно право и јуриспруденција МКСЈ. Ове институције оцијениле су да кажњивост злочина против човјечности представља императивну норму међународног права или jus cogens. Због тога је неспорно да је 1992. године злочин против човјечности био дио обичајног међународног права. Према томе, закључио је Суд БиХ, кривично дјело злочин против човјечности може се у сваком случају подвести под "општи принципи међународног права" из чл. 3 и 4а) КЗБиХ. Дакле, без обзира на то да ли је посматрано са становишта међународног обичајног права или становишта "принципа међународног права", недвојбено је да злочин против човјечности представља кривично дјело у инкриминисаном периоду, односно да је задовољен принцип легалитета.

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 17

14. Приликом одмјеравања казне суд је апеланту од олакшавајућих околности прихватио чињеницу да се коректно држао пред судом и примјерно понашао, да је породичан човјек који до сада није кривично гоњен, те да је отац малољетног дјетета. Суд није установио особито олакшавајуће околности које би, у смислу члана 49 став 1 тачка б), указивале да сврха кажњавања може да се постигне блажом казном. Отежавајуће околности у односу на апеланта суд није нашао. 15. Против наведене пресуде апелант је изјавио жалбу Апелационом одјељењу Одјељења I за ратне злочине Суда БиХ (у даљњем тексту: Апелационо вијеће). Апелационо вијеће је Пресудом број X-КРЖ-05/107 од 19. новембра 2007. године жалбу одбило као неосновану и потврдило првостепену пресуду којом је апеланту, због кривичног дјела ратни злочин против цивилног становништва из члана 173 став 1 тачка ц) КЗБиХ, изречена казна затвора у трајању од 10 година и шест мјесеци, а закон (тј. КЗБиХ) за ово кривично дјело (ратни злочин против цивилног становништва из члана 173) прописује да починилац...казниће се казном затвора најмање десет година или казном дуготрајног затвора.... Апелационо вијеће је утврдило да побијана првостепена пресуда садржи ваљану анализу свих одлучних чињеница и да су изведени докази оцијењени на начин прописан Законом о кривичном поступку БиХ. Апелационо вијеће је истакло да чињеница да првостепено вијеће није оцијенило доказе на начин на који је то одбрана хтјела, те да није посебно анализирало сваку реченицу исказа које су свједоци дали било у току многобројних саслушања различитих лица у фази истраге, било на главном претресу, не чини пресуду мањкавом и непотпуном, већ јасном и концентрисаном на битне елементе кривичног дјела за које се суди. Оцјена доказа, као битан елеменат садржине пресуде, треба да садржи образложење због чега и на основу чега је суд утврдио (или није утврдио) постојање битних елемената кривичног дјела, те на који је начин оцијенио противрјечне доказе који су у том контексту изведени, али то не значи да је суд обавезан да појединачно разјасни апсолутно сваку, па и најмању разлику у исказима свједока. Оно што је битно јесте то да се њихови искази поклапају у свим битним елементима везаним за предметни догађај, што је и првостепено вијеће исправно закључило, док одређене разлике само поткрепљују закључак да они свједоче о проживљеном, а не накнадно наученом догађају. У конкретном случају свједоци су сагласно потврдили да су по заробљавању одведени пред самопослугу у Бојнику, гдје су их војници, а међу којима су били апелант и Горан Дамјановић, ударали аутоматским пушкама и палицама, разбијали им флаше о главу и сл. Апелационо вијеће, такође, сматра да недосљедности у исказима свједока нису такве природе да би довеле у питање вјеродостојност и поузданост исказа свједока, те дијели закључак првостепеног вијећа да су искази у довољној мјери прецизни поводом свих кључних момената и битних елемената кривичног дјела, а мања одступања само учвршћују становиште суда да се ради о искреним свједоцима који су пред судом поновили оне чињенице и детаље које су објективно могли да упамте. 16. Даље, наводи другостепени суд, апелантова одбрана у погледу алибија на који се позива није увјерљива, а, са друге стране, све одлучне чињенице о његовој кривици увјерљиво су утврђене и јасно образложене. Наиме, упоређујући их са свједоцима Тужилаштва, свједоци одбране који су саслушани на ове околности дјелују сасвим неувјерљиво, те евидентно прилагођавају своје изјаве потребама апелантовог алибија. У њиховим изјавама постоји

много неслагања како у погледу наводног окружења Поткраја, тако и у погледу апелантовог боравка у том мјесту у вријеме које је обухваћено оптужницом. Теза одбране је била да је апелант био у окружењу у Поткрају, те да усљед тога није могао ни да посјети рањеног оца, а камоли критичне прилике бити пред самопослугом у Бојнику. Међутим, свједоци које је суд на ове околности саслушао, укључујући и самог апеланта, озбиљно су довели у питање одрживост такве тезе. Ово се, прије свега, односи на чињеницу да је сâм апелант на питање како су становници Поткраја, услијед наводног окружења, долазили до хране, признао да су могли слободно да одлазе у Раковицу. Даље, изјава апелантовог пунца да је апелант у вријеме инкриминисаног догађаја живио са њим у кући, с обзиром на породичне везе, у поређењу са прецизним наводима свједока Тужилаштва, ни у којем случају није довољно поуздана да би јој суд безусловно поклонио вјеру. Осим тога, свједок одбране Салем Колџо, који је боравио у кући апелантовог пунца управо у вријеме које је обухваћено оптужницом, у својој изјави је рекао да апеланта није видио у кући. С обзиром на наведено, Апелационо вијеће је закључило да докази на којима одбрана заснива алибије оптужених нису поуздани, па су и жалбени приговори којима се указује на супротно неосновани, те су као такви и одбијени. IV. Апелација а) Наводи из апелације 17. Апелант тврди да му је повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција) и право на кажњавање само на основу закона из члана 7 Европске конвенције. 18. Повреду права на правично суђење апелант види у произвољној оцјени доказа, повреди одредаба Закона о кривичном поступку. У апелацији, детаљно анализирајући пресуде првостепеног и другостепеног суда, наводи да су Претресно вијеће и Апелационо вијеће Суда БиХ произвољно оцијенили спроведене доказе и на основу тако спроведеног доказног поступка произвољно и нетачно утврдили чињенично стање. Сматра да судови нису смјели одбити спровођење доказа саслушањем свједока одбране, који би допринијели утврђивању стварне истине о догађају због којег је апелант проглашен кривим и осуђен на казну затвора. Стога, апелант сматра да је Суд БиХ повриједио и одредбе Закона о кривичном поступку, јер није потпуно и истинито оцијенио чињенице које га терете и које иду у његову корист. 19. У односу на повреду права из члана 7 Европске конвенције, апелант истиче да је правоснажно осуђен због кривичног дјела ратни злочин против цивилног становништва из члана 173 став 1 тачка ц) у вези са чланом 180 став 1 КЗБиХ. Апелант сматра да су судови погрешним тумачењем обавезне примјене блажег закона примијенили кривични закон који је строжији за апеланта и који је донесен 10 година након извршења кривичног дјела за које је апелант осуђен. Истиче да члан 7 Европске конвенције, као и члан 4 став 1 КЗБиХ јасно прописују да кривична оптужба и пресуда могу бити засноване на норми која је важила у вријеме када се догодио инкриминисани чин, те да не може да се наметне тежа казна од оне која је била примјењивана у вријеме када је дјело почињено, а да је чланом 4 став 2 КЗБиХ прописано ако се послије учињења кривичног дјела једном или више пута измијени закон, примјењиваће се закон блажи за учиниоца. Апелант, даље, истиче да је осуђен због кривичног дјела које је почињено 2. јуна 1992. године, дакле,

Broj 80 - Strana 18

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

у вријеме када су радње које му се стављају на терет биле инкриминисане чланом 142 КЗСФРЈ, који је БиХ преузела 1992. године, те да је након завршетка рата дошло до неколико измјена кривичног законодавства, тако да је материја "ратних злочина" била извјесно вријеме (1998-2003. године) нормирана ентитетским законима, а након тога КЗБиХ. Међутим, истоврсно кривично дјело, због којег је апелант осуђен, постојало је у домаћем законодавству и у вријеме извршења и у вријеме суђења, те стога је, према апелантовом мишљењу, требало примијенити све институте кривичног права и гарантована уставна права, као и права гарантована Европском конвенцијом. 20. Апелант сматра да позивање Суда БиХ на члан 7 став 2 Европске конвенције у конкретном случају није релевантно. Истиче да став 2 члана 7 Европске конвенције има функцију да, прије свега, "покрије" кривични прогон за кршење Женевских конвенција пред међународним органима установљеним за овакве случајеве, као што је Међународни кривични суд за бившу Југославију и Руанду, и да "покрије" случајеве пред домаћим судовима када домаће законодавство није прописало ове инкриминације као кривична дјела, односно није обухватило све елементе обиљежја ових дјела према Женевским конвенцијама, што у овом предмету није случај. Апелант, даље, истиче да је основно питање који је закон блажи пошто је у ранијем кривичном законодавству еx Југославије, које је Босна и Херцеговина преузела својом уредбом 1992. године, постојало истовјетно кривично дјело (члан 142 преузетог КЗСФРЈ, са запријећеном казном затвора од пет година или смртном казном), а у новом кривичном законодавству које је примијењено у конкретном случају (члан 173 КЗБиХ, казна затвора од 10 година или дуготрајни затвор). На први поглед блажи је закон из 2003. године, јер не предвиђа смртну казну. Међутим, пошто је већ од ступања на снагу Устава Федерације БиХ 1994. године укинута смртна казна, што је само потврђено и у Уставу БиХ из 1995. године, а имајући у виду заузета становишта редовних судова у Босни и Херцеговини, у ентитетима и Дистрикту Брчко (Врховни суд Федерације БиХ, Врховни суд Републике Српске и Апелациони суд Дистрикта Брчко) да не може да се изрекне смртна казна (овакво становиште је заузео и Дом за људска права у случају Дамјановић и Херак против Федерације Босне и Херцеговине), произилази да је блажи закон из 1992. године. С обзиром на наведено, апелант сматра да му је повријеђено право загарантовано чланом 7 став 1 Европске конвенције, јер је осуђен по строжијем закону. a) Одговор на апелацију 21. Суд БиХ у одговору на апелацију истакао је да су апелантови наводи о повреди његових права из чл. 6 и 7 Европске конвенције неосновани. У вези са апелантовим наводима о повреди права на правично суђење из члана 6 Европске конвенције, Суд БиХ је оцијенио да је, супротно апелантовим наводима, у обје пресуде дао јасне и разумљиве разлоге којим се руководио у доношењу своје одлуке. Првостепена пресуда, која је потврђена у дијелу који се односи на апеланта, резултат је логичке и психолошке оцјене доказа појединачно и у њиховој међусобној вези при чему је Претресно вијеће водило рачуна о њиховој законитости, као и о начелу слободне оцјене доказа, руководивши се притом само оцјеном релевантних доказа који су нужни за доношење пресуде, уз напомену да то што се није бавило појединачно неким доказом за који је установило да има периферни значај, не значи да је он занемарен или произвољно оцијењен, а што је сагласно пракси МКСЈ.

Стога, Суд БиХ апелантове наводе у вези са повредом права на правично осуђење сматра неоснованим. 22. У вези са апелантовим наводима о повреди права из члана 7 Европске конвенције, Суд БиХ је истакао да је у конкретном случају, имајући у виду да је дјело за које је апелант проглашен кривим представљало дио општих начела међународног права. Претресно вијеће, а затим и Апелационо вијеће, примијенило КЗБиХ. Наиме, чланом 4а КЗБиХ је прописано да чланови 3 (начело законитости) и 4 (начело временског важења кривичног закона) КЗБиХ не спречавају суђење или кажњавање било којег лица за било које чињење или нечињење које је у вријеме када је почињено представљало кривично дјело у складу са општим начелима међународног права. Суд БиХ се у том смислу позвао на Одлуку Уставног суда у предмету број АП 1785/06. 23. Суд БиХ је, такође, истакао да није тачан апелантов навод да је смртна казна као казна престала да важи доношењем Устава ФБиХ 1994. године, имајући у виду да је смртна казна тек чланом 1 Протокола број 13 уз Европску конвенцију из 2002. године укинута, а и према закону из времена извршења кривичног дјела и даље је била на снази. Међутим, све и да је смртна казна била уклоњена, није могуће једноставним одстрањивањем једне санкције (у конкретном случају, смртне казне) примијенити друге блаже санкције и тиме оставити неадекватно санкционисање најтежих кривичних дјела, што је у конкретној ситуацији случај. Таквим поступањем би, према мишљењу Суда БиХ, био нарушен принцип правичности и владавине права. 24. Тужилаштво БиХ сматра да је Суд БиХ правилно примијенио КЗБиХ и у потпуности одговорио на питање примјене "блажег закона". Ове тврдње поткријепљене су закључком Уставног суда из предмета број АП 1785/06 у вези са примјеном члана 7 Европске конвенције. Наиме, несумњиво је, а ни апелант не тврди супротно, да ратни злочин против цивила из члана 173 КЗБиХ представља међународно обичајно право, односно општа начела међународног права. Стога је јасно да је члан 4а КЗБиХ у конкретном случају примјењив и да су међународна кривична дјела изузета од одредбе о блажој казни садржане у члану 4 КЗБиХ, па су апелантови наводи ирелевантни. Стога је Тужилаштво БиХ закључило да су наводи апелације у том смислу у цијелости неосновани. V. Релевантни прописи 25. Кривични закон Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ" бр. 37/03, 54/04, 61/04, 30/05, 53/06, 55/06 и 32/07) у релевантном дијелу гласи: Члан 3. Начело законитости (1) Кривична дјела и кривичноправне санкције прописују се само законом. (2) Никоме не може бити изречена казна или друга кривичноправна санкција за дјело које, прије него што је учињено, није било законом или међународним правом прописано као кривично дјело и за које није била законом прописана казна. Члан 4. Временско важење Кривичног закона (1) На починиоца кривичног дјела примјењује се закон који је био на снази у вријеме учињења кривичног дјела. (2) Ако се послије учињења кривичног дјела једном или више пута измијени закон, примијениће се закон који је блажи за починиоца.

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 19

Члан 4.а) Суђење или кажњавање за кривична дјела према општим начелима међународног права Чланови 3. и 4. овог закона не спречавају суђење или кажњавање било којег лица за било које чињење или нечињење које је у вријеме када је почињено представљало кривично дјело у складу са општим начелима међународног права. Члан 42. Казна затвора (1) Казна затвора не може бити краћа од тридесет дана ни дужа од двадесет година. (2) За најтеже облике тешких кривичних дјела учињених с умишљајем, може се прописати казна затвора у трајању од двадесет до четрдесетпет година (дуготрајни затвор). (3) Казна дуготрајног затвора никада се не може прописати као једина главна казна за поједино кривично дјело. (4) Казна дуготрајног затвора не може се изрећи учинитељу који у вријеме учињења кривичног дјела није навршио двадесетиједну годину живота. (5) Под условима прописаним главом X (Правила о одгојним препорукама, одгојним мјерама и о кажњавању малољетника) овог закона може се изрећи казна малољетничког затвора. Казна малољетничког затвора је по својој сврси, природи, трајању и начину извршења посебна казна лишења слободе. (6) Казна затвора се изриче на пуне године и мјесеце, а до шест мјесеци и на пуне дане. Казна дуготрајног затвора се изриче само на пуне године. (7) Ако је изречена казна дуготрајног затвора, амнестија и помиловање могу се дати тек након издржаних три петине те казне. Члан 173. Ратни злочини против цивилног становништва (1) Ко кршећи правила међународног права за вријеме рата, оружаног сукоба или окупације нареди или учини које од ових дјела: ц) убијања, намјерно наношење лицу снажног тјелесног или душевног бола или патње (мучење), нечовјечно поступање, биолошке, медицинске или друге знанствене експерименте, узимање ткива или органа ради трансплатације, наношење великих патњи или повреда тјелесног интегритета или здравља; казниће се казном затвора најмање десет година или казном дуготрајног затвора. 26. Кривични закон СФРЈ ("Службени лист СФРЈ" бр. 44/76, 36/77, 56/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90 и 45/90) у релевантном дијелу гласи: Члан 37. (1) Смртна казна не може се прописати као једина главна казна за одређено кривично дјело. (2) Смртна казна може се изрећи само за најтеже случајеве тешких кривичних дјела за које је законом прописана. (3) Смртна казна не може се изрећи лицу које у вријеме извршења кривичног дјела није навршило осамнаест година, нити бременитој жени. (4) Пунољетном лицу које у вријеме извршења кривичног дјела није навршило двадесет једну годину смртна казна може се изрећи, под условом из става 2. овог члана, само за кривична дјела против основа социјалистичког самоуправног друштвеног уређења и безбједности СФРЈ, за

кривична дјела против човјечности и међународног права и за кривична дјела против оружаних снага СФРЈ. (5) Смртна казна извршава се стрељањем, без присуства јавности. Члан 38. ст. 1, 2. и 3. (1) Затвор не може бити краћи од петнаест дана ни дужи од петнаест година. (2) За кривична дјела за која је прописана смртна казна суд може изрећи и затвор од двадесет година. (3) Ако је за кривично дјело учињено са умишљајем прописан затвор у трајању од петнаест година, може се за тешке облике тог дјела прописати и затвор од двадесет година. Глава XVI - Кривична дјела против човјечности и међународног права (Напомена: обухватала, између осталих, сљедећа кривична дјела: члан 141. геноцид; члан 142. ратни злочин против цивилног становништва; члан 143. ратни злочин против рањеника и болесника; члан 144. ратни злочин против ратних заробљеника; члан 145. организирање групе и подстицање на извршење геноцида и ратних злочина; члан 146. противправно убијање и рањавање непријатеља; члан 147. противправно одузимање ствари од убијених и рањених на бојиштима; члан 154. расна и друга дискриминација; члан 155. заснивање ропског односа и пријевоз лица у ропском односу) Члан 142. Ратни злочин против цивилног становништва (1) Ко кршећи правила међународног права за вријеме рата, оружаног сукоба или окупације нареди да се изврши напад на цивилно становништво, насеље, поједина цивилна лица или лица онеспособљена за борбу, који је имао за посљедицу смрт, тешку тјелесну повреду или тешко нарушавање здравља људи; напад без избора циља којим се погађа цивилно становништво; да се према цивилном становништву врше убиства, мучења, нечовјечна поступања, биолошки, медицински или други научни експеримент, узимање ткива или органа ради трансплантације, наношења великих патњи или повреда тјелесног интегритета или здравља; расељавање или пресељавање или присилно однародњавање или превођење на другу вјеру; присиљавање на проституцију или силовање; примјењивање мјера застрашивања и терора, узимање талаца, колективно кажњавање, противзаконито одвођење у концентрационе логоре и друга противзаконита затварања, лишавање права на правилно и непристрано суђење; присиљавање на службу у оружаним снагама непријатељске силе или у њеној обавјештајној служби или администрацији; присиљавање на принудни рад, изгладњивање становништва, конфискацију имовине, пљачкање имовине становништва, противзаконито и самовољно уништавање или присвајање у великим размјерима имовине које није оправдано војним потребама, узимање незаконите и неразмјерно велике контрибуције и реквизиције, смањење вриједности домаћег новца или противзаконито издавање новца, или ко изврши неко од наведених дјела, казнит ће се затвором најмање пет година или смртном казном. (2) Казном из става 1. овог члана казнит ће се ко кршећи правила међународног права за вријеме рата, оружаног сукоба или окупације нареди: да се изврши напад на објекте посебно заштићене међународним правом и објекте и постројења са опасном снагом као што су бране, насипи и нуклеарне електране; да се без избора циља

Broj 80 - Strana 20

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

погађају цивилни објекти који су под посебном заштитом међународног права, небрањена мјеста и демилитаризиране зоне; дуготрајно и великих размјера оштећење природне околине које може да штети здрављу или опстанку становништва или ко изврши неко од наведених дјела. (3) Ко кршећи правила међународног права за вријеме рата, оружаног сукоба или окупације, као окупатор, нареди или изврши пресељење дијелова свог цивилног становништва на окупирану територију, казнит ће се затвором најмање пет година. 27. Закон о кривичном поступку БиХ ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 3/03, 32/03, 36/03, 26/04, 63/04, 13/05, 48/05, 46/06, 76/06, 29/07, 32/07, 53/07, 76/07, 15/08, 58/08, 12/09 и 16/09) у релевантном дијелу гласи: Члан 3. Претпоставка невиности и in dubio pro reo (1) Свако се сматра невиним за кривично дјело док се правоснажном пресудом суда не утврди његова кривња. (2) Сумњу у погледу постојања чињеница које чине обиљежја кривичног дјела или о којима зависи примјена неке одредбе кривичног законодавства, суд рјешава пресудом на начин који је повољнији за оптуженог. Члан 14. Једнакост у поступању Суд, тужилац и други органи који учествују у поступку дужни су с једнаком пажњом да испитују и утврђују како чињенице које терете осумњиченог, односно оптуженог, тако и оне које им иду у корист. Члан 15. Слободна оцјена доказа Право суда, тужиоца и других органа који учествују у кривичном поступку да оцјењују постојање или непостојање чињеница није везано ни ограничено посебним формалним доказним правилима. VI. Допустивост 28. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини. 29. У складу са чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку којег је користио. 30. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Суда Босне и Херцеговине број XКРЖ-05/107 од 19. новембра 2007. године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апелант је примио 3. децембра 2007. године, а апелација је поднесена 29. јануара 2008. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због којег апелација није допустива. 31. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум 32. Апелант је оспорио наведене пресуде, тврдећи да му је тим пресудама повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције и да је на његову штету прекршен члан 7 Европске конвенције. 33. Уставни суд ће прво испитати да ли постоји кршење члана 7 Европске конвенције. Члан 7 Европске конвенције 34. Члан 7 Европске конвенције гласи: 1. Нико се не може сматрати кривим за кривично дјело настало чињењем или нечињењем које није представљало кривично дјело у вријеме извршења, према националном или међународном праву. Исто тако, изречена казна неће бити тежа од оне која се примјењивала у вријеме извршења кривичног дјела. 2. Овај члан не утјече на суђење или кажњавање било које особе која је крива за чињење или нечињење, ако је то дјело у вријеме извршења представљало кривично дјело према опћим правним начелима признатим код цивилизованих народа. 35. Према наводима из апелације, оспорене одлуке Суда БиХ нису у складу са чланом 7 Европске конвенције с обзиром на то да је апелант осуђен према одредбама КЗБиХ, а он (апелант) сматра да је требало да буде осуђен према одредбама КЗСФРЈ, јер је тај закон био на снази у вријеме извршења предметног кривичног дјела (ратни злочин против цивилног становништва) и јер тај закон, наводно, прописује блажну казну за предметно кривично дјело, те је повољнији, односно блажи за апеланта. Стога ће Уставни суд оспорене одлуке испитати са аспекта њихове усклађености са чланом 7 Европске конвенције. 36. Уставни суд подсјећа да су у његовој досадашњој пракси релевантни предмети који се тичу ратних злочина, а у којима је Уставни суд испитивао оспорене судске одлуке у складу са стандардима члана 7 Европске конвенције: АП 1785/06 од 30. марта 2007. године (Одлука о допустивости и меритуму објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 57/07, у даљњем тексту: Мактоуф) и АП 519/07 од 29. јануара 2010. године (Одлука о допустивости и меритуму објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 20/10, у даљњем тексту: Самарџић). 37. Уставни суд, даље, примјећује да је Европски суд 18. јула 2013. године донио пресуду у предмету апликаната Абдуладхима Мактоуфа и Горана Дамјановића (види, Европски суд, Мактоуф и Дамјановић против Босне и Херцеговине, апликације бр. 2312/08 и 34179/08, пресуда од 18. јула 2013. године) у којој је утврдио повреду члана 7 Европске конвенције. 38. Европски суд у наведеној пресуди, прије свега, констатовао је да су неки злочини, конкретно злочин против човјечности, у домаћи закон уведени тек 2003. године, па да судови немају никакву другу могућност него да у таквим предметима примјењују КЗБиХ из 2003. године. Међутим, указано је да предметне апликације покрећу потпуно различита питања од оних у предмету Шимшић с обзиром на то да су ратни злочини које су починили апликанти Мактоуф и Дамјановић представљали кривична дјела према домаћем закону у вријеме када су почињени (тачка 55). 39. Европски суд је истакао да његов задатак није да размотри in abstracto да ли је ретроактивна примјена КЗБиХ из 2003. године у предметима ратних злочина сама по себи инкомпатибилна са чланом 7 Европске конвенције, те да се ово питање мора процјењивати за сваки предмет појединачно, узимајући у обзир конкретне околности сваког

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 21

предмета, а посебно да ли су домаћи судови примијенили закон чије су одредбе најповољније за оптуженог (тачка 65). 40. У цитираној одлуци је, даље, истакнуто да је дефиниција ратних злочина иста у члану 142 став 1 КЗСФРЈ из 1976. године, који се примјењивао у вријеме извршења предметних кривичних дјела, и у члану 173 став 1 КЗБиХ, који је у конкретном предмету примијењен ретроактивно. Међутим, указано је да ова два закона пружају различит распон казни за ратне злочине. С тим у вези је указано на то да је апликант Дамјановић осуђен на казну затвора од 11 година, што је мало изнад минималне казне затвора у трајању од десет година коју прописује КЗБиХ, а према КЗСФРЈ било му је могуће изрећи казну затвора у трајању од само пет година. (тач. 67- 68). 41. Европски суд није прихватио аргументацију да је КЗБиХ блажи за апликанте од КЗСФРЈ, јер не прописује смртну казну. У вези с тим је указано на то да је према КЗСФРЈ само за најтеже облике ратних злочина била запријећена смртна казна, те пошто ниједан од апликаната није проглашен кривим за одузимање живота, злочини за које су они осуђени очигледно нису спадали у ту категорију. Штавише, апликанту Мактоуфу је изречена најнижа могућа казна, а апликанту Дамјановићу казна која је тек мало виша од најниже казне коју прописује КЗБиХ за ратне злочине. У тим околностима Европски суд је сматрао да је у наведеном предмету од посебног значаја било да се установи који је закон блажи у погледу минималне казне, те да је то, без икакве сумње, КЗСФРЈ (тачка 69). 42. Европски суд је, даље, навео да су казне које су изречене апликанатима биле унутар распона кажњавања који је прописан и КЗСФРЈ и КЗБиХ и да се, стога, не може са сигурношћу тврдити да би иједан од апликаната био блаже кажњен да је примијењен КЗСФРЈ из 1976. године. Међутим, и поред тога, Европски суд је указао да: Оно што је од кључног значаја, међутим, јесте да су апликанти могли добити ниже казне да је тај закон (напомена: КЗСФРЈ) примијењен у њиховим предметима (тачка 70). У том смислу Европски суд је указао и на праксу Суда БиХ у новијим предметима ратних злочина у којим се примјењује КЗСФРЈ умјесто КЗБиХ посебно с циљем примјене најблажих правила кажњавања (напомена: Куртовић). Европски суд је, оцјењујући наведено, закључио да (…) с обзиром на то да постоји реална могућност да је ретроактивна примјена Закона из 2003. била на штету апликаната у погледу изрицања казне, не може се рећи да им је обезбијеђена дјелотворна заштита од наметања веће казне, што представља повреду члана 7 Европске конвенције (тачка 70). 43. Даље, Европски суд није прихватио аргуменат да се правило које забрањује ретроактивну примјену кривичног законодавства не примјењује уколико је неко дјело, у вријеме његовог почињења, представљало кривично дјело према "општим правним начелима која признају цивилизовани народи", у смислу значења члана 7 став 2 Европске конвенције. Наиме, Европски суд је истакао да овај став није у складу са Travaux préparatoires који имплицирају да се може сматрати да члан 7 став 1 садржи опште правило неретроактивности, а да члан 7 став 2 представља само контекстуално појашњење за аспект кривичне одговорности из тог правила, а који је додат како би се обезбиједило да нема никакве сумње у погледу ваљаности кривичних поступака након Другог свјетског рата у погледу злочина који су почињени током тог рата. Стога је јасно да они који су састављали текст Европске конвенције нису имали намјеру да дозволе било какав општи изузетак од правила неретроактивности, а Европски суд је, с тим у вези, у бројним предметима закључио да су два става члана 7

узајамно повезана и да треба да се тумаче на усклађен начин (тачка 72). 44. Европски суд није прихватио ни аргуменат да је обавеза државе, према међународном хуманитарном праву, да се ратни злочини кажњавају на адекватан начин захтијевала да се у предметном случају не примијени правило о забрани ретроактивности. У вези с тим је истакнуто да се правило неретроактивности злочина и казни, такође, налази у Женевским конвенцијама и њиховим допунским протоколима. Штавише, с обзиром на то да су казне изречене апликантима биле унутар распона прописаног и Законом из 1976. и Законом из 2003. године, Европски суд је сматрао да је очигледно неоснован аргуменат да апликанти не би били адекватно кажњени у случају да је примијењен Закон из 1976. године (тачка 74). 45. Имајући у виду све наведено, Европски суд је закључио да је дошло до повреде члана 7 Европске конвенције у односу на оба апликанта. Међутим, Европски суд је јасно нагласио да то не значи да су у њиховом случају требале бити изречене блаже казне, него само да је требало да буде примијењен КЗСФРЈ из 1976. године. 46. Уставни суд, најприје, указује на то да се предмет апеланта Зорана Дамјановића како у погледу чињеничног супстрата, тако и у погледу правног питања не разликују од предмета Мактоуф и Дамјановић, који је разматрао Европски суд у цитираној одлуци. У вези с тим, Уставни суд указује и да је апелант Зоран Дамјановић проглашен кривим и осуђен за исти кривичноправни догађај истом пресудом Суда БиХ као и апликант Горан Дамјановић. Даље, апелант Зоран Дамјановић је осуђен за кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва у складу са чланом 173 КЗБиХ иако се ради о дјелу које је почињено 2. јуна 1992. године, односно у вријеме када је био на снази КЗСФРЈ, који је у члану 142 прописивао на идентичан начин исто кривично дјело. Дакле, и у апелантовом случају КЗБиХ је примијењен ретроактивно (види, Мактоуф и Дамјановић, тачка 67). 47. Уставни суд, даље, примјећује да из образложења оспорених пресуда произилази да је Суд БиХ примјену материјалног права, конкретно КЗБиХ, те оцјену да је овај закон блажи по апеланта засновао на аргументацији која се може сумирати на сљедећи начин: да члан 7 став 2 Европске конвенције дозвољава изузетак од општег правила о забрани ретроактивности садржаног у ставу 1 истог члана; да је, с обзиром на запријећену казну, блажи закон по апеланта КЗБИХ, јер одредбе члана 173 тог закона не прописују смртну казну за предметно кривично дјело за разлику од одредаба члана 142 КЗСФРЈ који је био на снази и који се примјењивао у вријеме извршења предметног кривичног дјела, те да је обавеза државе, према међународном хуманитарном праву, да се ратни злочини кажњавају на адекватан начин захтијевала да се у предметном случају не примијени правило о забрани ретроактивности. 48. Дакле, ради се о идентичним аргументима који су били разматрани и пред Европским судом у предмету Мактоуф и Дамјановић (тач. 69-74). Сходно наведеном, Уставни суд сматра да нема разлога да у овом дијелу не прихвати разлоге и образложења Европског суда и у конкретном предмету. 49. Наиме, апеланту Зорану Дамјановићу изречена је казна затвора у трајању од десет година и шест мјесеци према одредбама члана 173 став 1 тачка ц) КЗБиХ. Уставни суд примјећује да изречена казна улази у распон казне за наведено кривично дјело како је она прописана и КЗБиХ и КЗСФРЈ. Према КЗСФРЈ, запријећена казна је била казна затвора од пет до петнаест година или, у најтежим

Broj 80 - Strana 22

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

случајевима, смртна казна умјесто које се могла изрећи и казна затвора од двадесет година. Према КЗБиХ, запријећена казна је казна затвора у трајању од десет до двадесет година или, у најтежим случајевима, казна дуготрајног затвора од двадесет до четрдесет пет година. Даље, Уставни суд примјећује да из оспорених пресуда произилази да се дјела за која је апелант Зоран Дамјановић проглашен кривим и кажњен не могу сврстати у најтеже облике ратних злочина (губитак живота) за које је, према КЗСФРЈ, било могуће изрећи смртну казну. Наиме, Суд БиХ је апеланта прогласио кривим и осудио због тога што је активно учествовао у премлаћивању групе заробљених мушкараца бошњачке националности, Дакле, не ради се о најтежим облицима предметног кривичног дјела за које је било могуће изрећи апеланту максималну запријећену казну за предметно кривично дјело. Штавише, апеланту је изречена казна затвора која је тек мало виша од најниже казне коју прописује КЗБиХ за ратне злочине (десет година и шест мјесеци) из чега се може закључити да је опредјељење суда било да се апелант блаже казни. Због тога, у конкретном случају није било потребно утврђивати који закон прописује блажу максималну казну, већ је било неопходно утврдити који је закон блажи у погледу минималне казне (види, Мактоуф и Дамјановић, тачка 69). Имајући у виду да је минимум казне затвора према КЗСФРЈ пет година, а према КЗБиХ десет година, недвосмислено произилази да је у околностима конкретног случаја блажи КЗСФРЈ без обзира на чињеницу да, с обзиром на прописани распон казне затвора, не значи да би апелант и добио мању казну затвора да је у његовом случају примијењен КЗСФРЈ. Наиме, од кључног значаја је то да је апелант могао добити нижу казну да је овај закон и примијењен (види, Мактоуф и Дамјановић, тачка 70). 50. Уставни суд подсјећа да гаранције садржане у члану 7 Европске конвенције представљају један од основних чинилаца владавине права и да заузимају истакнуто мјесто у систему остваривања права заштићених Европском конвенцијом. Значај члана 7 Европске конвенције огледа се и у чињеници да, у складу са чланом 15 Европске конвенције, није допуштено одступање од примјене гаранција установљених чланом 7 Европске конвенције ни у вријеме рата или друге јавне опасности. Члан 7 Европске конвенције се мора тумачити и примјењивати на начин којим се обезбјеђује успјешна заштита од арбитрарног гоњења, осуде и казне. Даље, Уставни суд подсјећа да члан 7 став 1 не гарантује само принцип забране ретроактивне примјене строжијег кривичног закона већ, такође, имплицитно, принцип ретроактивне примјене блажег кривичног закона. Тај принцип је садржан у правилу да, кад постоји разлика између кривичног закона који је важио у вријеме извршења кривичног дјела и кривичних закона који су донесени и који су ступили на снагу након тога, а прије доношења правоснажне пресуде, судови морају да примијене закон чије су одредбе најповољније за оптуженог (види, Европски суд, Scoppola против Италије број 2, пресуда од 17. септембра 2009. године, тачка 109). Најзад, према ставу Европског суда, државе слободно одлучују о сопственим политикама кажњавања, али при томе се и даље морају придржавати члана 7 Европске конвенције (види, Мактоуф и Дамјановић, тачка 75). 51. Доводећи у везу околности конкретног случаја са цитираним становиштима Европског суда, те становиштима заузетим у предмету Мактоуф и Дамјановић, Уставни суд сматра да и у конкретном случају постоји реална могућност да је ретроактивна примјена КЗБиХ била на апелантову

штету у погледу изрицања казне, а што је противно члану 7 став 1 Европске конвенције. 52. Уставни суд закључује да је оспореним пресудама Суда БиХ дошло до кршења члана 7 став 1 Европске конвенције због погрешне примјене закона у односу на кривицу и казну, те се оспорене пресуде морају укинути у цијелости. Остали наводи 53. Имајући у виду закључак у погледу кршења члана 7 Европске конвенције и налог да редовни суд у поновном поступку донесе нову одлуку, Уставни суд сматра да није неопходно да посебно разматра дио апелације који се односи на право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције. VIII. Закључак 54. Уставни суд закључује да је дошло до кршења члана 7 став 1 Европске конвенције, зато што у конкретном случају постоји реална могућност да је ретроактивна примјена КЗБиХ била на апелантову штету у погледу изрицања казне, а што је противно члану 7 став 1 Европске конвенције, без обзира на чињеницу што, према прописаном распону казне затвора, не значи да би апелант и добио мању казну затвора да је у његовом случају примијењен КЗСФРЈ. Наиме, од кључног значаја је да је апелант могао добити нижу казну да је овај закон и примијењен. 55. На основу члана 61 ст. 1 и 2 и члана 64 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке. 56. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједница Уставног суда Босне и Херцеговине Валерија Галић, с. р.

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudija, u predmetu broj AP 122/10, rješavajući apelaciju Sejfudina Naprelca, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. tačka 2, člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 17. septembra 2013. godine donio je Odbija se kao neosnovana apelacija Sejfudina Naprelca podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske broj 118-0- Rev-08-000 856 od 15. oktobra 2009. godine, Presude Okružnog suda u Banjoj Luci broj 011-0-Gž-08-000 555 od 13. juna 2008. godine i Presude Osnovnog suda u Banjoj Luci broj 071-0-P-06-001 621 od 17. oktobra 2008. godine. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Sejfudin Naprelac (u daljnjem tekstu: apelant), kojeg zastupa Jasna Babić, advokat iz Banje Luke, podnio je 12. januara 2010. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i

1065

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 23

Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 118-0- Rev-08-000 856 od 15. oktobra 2009. godine, Presude Okružnog suda u Banjoj Luci (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj 011-0-Gž-08-000 555 od 13. juna 2008. godine i Presude Osnovnog suda u Banjoj Luci (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) broj 071-0-P-06-001 621 od 17. oktobra 2008. godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Osnovnog suda, Okružnog suda i Vrhovnog suda, te učesnika u postupku Rajka Kukrike (u daljnjem tekstu: tuženi-protivtužilac) zatraženo je 23. septembra 2010. godine da dostave odgovore na apelaciju. 3. Vrhovni sud je dostavio odgovor na apelaciju 15. oktobra 2010. godine, Okružni sud 25. oktobra 2010. godine, a Osnovni sud i tuženi su odgovorili 5, odnosno 11. oktobra 2010. godine. 4. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju dostavljeni su apelantu 2. novembra 2010. godine. III. Činjenično stanje 5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način: 6. Presudom Osnovnog suda broj 071-0-P-06-001 621 od 17. oktobra 2008. godine, donesenom po apelantovoj tužbi protiv tuženog radi poništenja ugovora i po protivtužbi tuženog radi isplate kupoprodajne cijene i uloženih sredstava, odbijen je kao neosnovan apelantov tužbeni zahtjev kojim je tražio da se utvrdi da je ništav ugovor o prodaji dvoiposobnog stana koji se nalazi u Banjoj Luci, preciznije označenog u izreci presude (u daljnjem tekstu: predmetni stan), zaključen između apelanta kao prodavca i tuženog kao kupca čija je valjanost deklarativno utvrđena sudskim poravnanjem u predmetu Osnovnog suda broj P-218/94 od 13. jula 1994. godine i Presudom Osnovnog suda broj P1049/94 od 14. juna 1995. godine, te da se tuženi obaveže da to prizna i da izda ispravu na osnovu koje će se apelant upisati u zemljišnim knjigama kao vlasnik predmetnog stana, odnosno izvršiti polaganje isprava u katastru nekretnina na svoje ime, a da će u protivnom zamijeniti predmetna presuda. Preostali dio apelantovog tužbenog zahtjeva kojim je tražio predaju predmetnog stana u posjed, kao i predaju u posjed garaže upisane u posjedovni list broj 1854 k.o. Banja Luka (u daljnjem tekstu: predmetna garaža), slobodne od lica i stvari, te isplatu zakupnine za korištenje stana u mjesečnom iznosu od 500,00 KM od 13. jula 1994. godine do apelantovog useljenja u stan je, također, odbijen. Navedenom presudom obavezan je apelant da tuženom nadoknadi troškove parničnog postupka u preciziranom iznosu. 7. U obrazloženju presude Osnovni sud je naveo da je apelant tužbenim zahtjevom tražio: 1) utvrđenje ništavosti ugovora o prodaji predmetnog stana, 2) obavezivanje tuženog da to prizna i da mu izda ispravu za upis prava vlasništva u zemljišnim knjigama a da će se u protivnom to pravo upisati na osnovu predmetne presude, 3) predaju u posjed predmetnog stana i garaže i 4) isplatu zakupnine za korištenje predmetnog stana. Tuženi je protivtužbenim zahtjevom tražio da, ako sud usvoji apelantov tužbeni zahtjev, obaveže apelanta da mu vrati prodajnu cijenu stana od 36.000 KM i prodajnu cijenu garaže od 1.000 KM, da mu plati za radove izvedene u stanu precizirani iznos, na ime poreza na promet predmetnog stana i garaže navedeni iznos, na ime troškova za posredovanje u prodaji putem agencije navedeni iznos i precizirani iznos za advokatske usluge sastavljanja ugovora o prodaji stana. 8. Osnovni sud je, nakon provedenog dokaznog postupka, utvrdio, a što nije sporno među parničnim strankama, da je

ugovorom o prodaji predmetnog stana od 4. oktobra 1993. godine, koji su stranke kao ugovarači potpisale u prisustvu triju svjedoka, apelant kao prodavac prodao, a tuženi kao kupac kupio predmetni stan naznačen u članu 1. stav 1. tačka 1. ugovora za ugovorenu cijenu u iznosu od 36.000,00 DM, koji je uplaćen u SR Njemačkoj na račun koji je tuženom dao apelant. Dalje je navedeno da je sudskim poravnanjem broj P-218/94 od 13. jula 1994. godine i Presudom Osnovnog suda broj P-1048/94 od 14. juna 1995. godine utvrđena pravna valjanost predmetnog ugovora. Imajući u vidu utvrđene činjenice, Osnovni sud je zaključio da je nedostatak ovjere potpisa ugovarača kod nadležnog suda, u smislu člana 9. Zakona o prometu nepokretnosti, konvalidiran zaključenjem ugovora u prisustvu svjedoka i njegovim realiziranjem. Iz utvrđenog činjeničnog stanja Osnovni sud je, dalje, zaključio da je predmetni ugovor zaključen dobrovoljno, da je prodajna cijena predmetnog stana od 36.000,00 DM u vrijeme zaključivanja ugovora bila realna, te se pozvao na odredbe čl. 26, 28, 103. i 109. Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO). 9. Osnovni sud je, dalje, naveo da je u dokaznom postupku pročitao kupoprodajni ugovor zaključen 13. jula 1994. godine čiji je predmet kupoprodaja predmetne garaže, koji su potpisali apelant i tuženi a koji nije ovjeren. Osnovni sud je, dalje, čitanjem dokaza iz zemljišnoknjižne evidencije (posjedovni list broj 1854 k.o. Banja Luka) utvrdio da je apelant posjednik garaže sa dijelom 1/1. Osnovni sud je utvrdio da je neosnovan apelantov zahtjev za predaju u posjed garaže, jer tuženi garažu drži u posjedu na osnovu navedenog kupoprodajnog ugovora od 13. jula 1994. godine koji su potpisali apelant kao prodavac i tuženi kao kupac. Osnovni sud je naveo da su apelantovi navodi da predmetni ugovor nije zaključio, niti potpisao samo paušalno istaknuti i da nisu ničim dokazani. Osim toga, kako je dalje navedeno, apelantov opunomoćenik, koji je na ročištu za glavnu raspravu izveo dokaz čitanjem navedenog ugovora o kupoprodaji garaže, tužbenim zahtjevom koji je prethodno konačno precizirao na pripremnom ročištu (8. novembar 2006. godine) nije tražio utvrđivanje ništavosti spomenutog ugovora, već samo predaju u posjed garaže. I mada je taj dio tužbenog zahtjeva neprecizan, kako je naveo Osnovni sud, pri takvom tužbenom zahtjevu apelant je ostao do zaključenja glavne rasprave. Imajući u vidu navedeno, Osnovni sud je taj dio tužbenog zahtjeva odbio kao neosnovan. Osnovni sud je, dalje, naveo da nije odlučivao o protivtužbenom zahtjevu imajući u vidu da je tuženi protivtužbeni zahtjev postavio samo za slučaj da sud usvoji apelantov tužbeni zahtjev. 10. Apelant se žalio protiv prvostepene presude Okružnom sudu. Odlučujući o apelantovoj žalbi, Okružni sud je donio Presudu broj 011-0-Gž-08-000 555 od 13. juna 2008. godine kojom je apelantovu žalbu odbio i potvrdio prvostepenu presudu. 11. U obrazloženju presude Okružni sud je, u pogledu apelantovih žalbenih navoda da ugovor o kupoprodaji predmetnog stana nije u skladu sa Zakonom o prometu nepokretnosti, između ostalog, naveo da čak i u slučaju da predmetni ugovor i nije u cjelini realiziran i da nije zaključen u prisustvu najmanje dva svjedoka, zadovoljavao je formu propisanu odredbom člana 9. stav 2. Zakona o prometu nepokretnosti, to jeste da su potpisi ugovarača ovjereni u nadležnom sudu. Naime, prilikom sačinjavanja ugovora advokat koji ga je sastavio je, vodeći računa o ratnom vremenu u kojem je ugovor zaključen, a i zbog načina plaćanja preko inozemstva, u članu 2. stav 2. ugovora, na osnovu dogovora stranaka, unio posebnu klauzulu da će ugovorne strane utvrditi valjanost ugovora na sudu, te da se danom utvrđivanja valjanosti ugovora smatra da je kupac izvršio sve svoje obaveze prema prodavcu. Nasuprot tome, odredbom člana 2. stav 3. ugovora je utvrđeno da, ukoliko se ne bi pristupilo utvrđivanju valjanosti ugovora,

Broj 80 - Strana 24

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

stranke smatraju da ugovor nije ni zaključen. Prema odredbi člana 2. stav 4, u slučaju da se nije mogla ustanoviti valjanost ugovora, smatralo bi se da ugovor između ugovornih strana nije ni zaključen i prodavac bi tada bio dužan vratiti iznos koji je primio. Zbog navedenih razloga, naknadni pristup sudu i zaključenje sudskog poravnanja u predmetu Osnovnog suda broj P-218/94 od 13. jula 1994. godine samo su u funkciji realizacije ugovora i ispunjenja njegovih odredaba, kao i kasnija utvrđujuća presuda u tom smislu. Stoga su, kako je zaključio Okružni sud, neosnovani apelantovi žalbeni navodi da potpisi ugovarača nisu ovjereni na sudu. Kad je riječ o dobrovoljnosti da se zaključi ugovor, na čemu je apelant u žalbi posebno insistirao, Okružni sud je zaključio da je prvostepena odluka u tom dijelu pravilna i da je prvostepeni sud dao valjane razloge koje prihvata i Okružni sud. Iako je predmetni ugovor zaključen u ratnom periodu, kako je naveo Okružni sud, i sâm apelant je prilikom saslušanja u svojstvu parnične stranke izjavio da ga ni tuženi ni njegova porodica nisu prisiljavali da zaključi ugovor, te da je svojevoljno potpisao predmetni ugovor. Također je utvrđeno da je apelant izjavio da je on odredio kupoprodajnu cijenu, da je na njegovo traženje tuženi isplatio iznos od 36.000,00 DM u inozemstvu, a što su bili "veliki novci", i da je apelant potom obavijestio advokata da je iznos uplaćen, nakon čega je ugovor i ovjeren. Izjave saslušanih svjedoka, komšije M.Z., koji je bio pripadnik etničke manjine, te svjedoka ugovora D.Š. i M.B, kako je zaključio Okružni sud, demantiraju apelantove tvrdnje da ugovor nije dobrovoljno zaključen. 12. Apelant je protiv navedene presude Okružnog suda podnio reviziju Vrhovnom sudu. Odlučujući o apelantovoj reviziji, Vrhovni sud je donio Presudu broj 118-0- Rev-08-000 856 od 15. oktobra 2009. godine kojom je apelantovu reviziju odbio kao neosnovanu. 13. U obrazloženju presude Vrhovni sud je, između ostalog, naveo da je i prema ocjeni tog suda pravilan zaključak nižestepenih sudova da apelantov tužbeni zahtjev za utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora, koji zasniva na činjenici da je zaključen u ratnoj situaciji na prostorima bivše SR Bosne i Hercegovine, što, prema mišljenju Vrhovnog suda, samo za sebe nije dovoljan osnov za utvrđenje ništavosti spornog ugovora. Općepoznate okolnosti da je sporni ugovor zaključen u vrijeme ratnih sukoba na prostorima bivše SRBiH od 1992. do 1995. godine, te da apelant pripada drugoj etničkoj zajednici u odnosu na brojčano veće stanovništvo u njegovom mjestu življenja ne daju dovoljan osnov da se zaključi da postoje faktori koji bi (u vrijeme zaključivanja ugovora) bitno ograničavali slobodu odlučivanja i uvjetovali volju apelanta kao jedne od ugovornih strana da zaključi sporni ugovor kako apelant tvrdi. Nižestepeni sudovi su, prema mišljenju Vrhovnog suda, pravilnom ocjenom provedenih dokaza utvrdili okolnosti u kojima su se nalazile parnične stranke u vrijeme zaključivanja ugovora i druge okolnosti koje su pratile njegovo zaključivanje kako bi se sporni ugovor mogao razumjeti onako kako to odgovara pravoj volji ugovornih strana (član 99. ZOO). Pri tome su nižestepeni sudovi, kako je utvrdio Vrhovni sud, dali značaj činjenicama da je apelant odluku o prodaji predmetnog stana donio prije nego što je stupio u kontakt s tuženim, jer je ponudu za prodaju dostavio Agenciji za promet nepokretnosti, zatim, da je apelant odredio prodajnu cijenu stana koju je tuženi prihvatio a čije je plaćanje, na apelantovo traženje, izvršio u SR Njemačkoj, te da je apelant vršio provjeru da li je uplaćen prodajni iznos nakon čega je sa tuženim zaključio sudsko poravnanje. Vrhovni sud je, dalje, istakao da je apelant tokom postupka mijenjao svoje navode tako što je činjenice o potpisivanju zapisnika pred prvostepenim sudom u predmetu sudskog poravnanja osporio tvrdnjom da je, nakon zaključivanja ugovora od 4. oktobra 1993. godine, napustio Banju Luku da bi apelantova opunomoćenica na ročištu

za glavnu raspravu 10. juna 2003. godine navela "da se iz priložene dokumentacije vidi da je apelant napustio Banju Luku u toku 1994. godine, i to nakon vojnog poziva koji je dobio 16. jula 1994. godine i da se prijavio kao izbjeglica u Republici Hrvatskoj 2. septembra 1994. godine". Zatim je navedeno da je na ročištu 4. marta 2003. godine u svom iskazu, navodeći okolnosti koje su ga opredijelile da stan proda, između ostalog, tvrdio da je bio prinuđen da proda stan, jer nije imao sredstava da napusti Banju Luku i da je prije zaključivanja ugovora bio tri puta "pretučen", da bi na ročištu od 30. aprila 2007. godine naveo da je jednom "pretučen". Također, iz izvedenih dokaza ne proizlazi apelantova tvrdnja da mu je motiv za prodaju stana bio i nedostatak sredstava za napuštanje Banje Luke, jer je plaćanje prodajne cijene stana izvršeno u inozemstvu, kako je apelant tražio. 14. Vrhovni sud je, dalje, utvrdio da nisu osnovane apelantove revizione tvrdnje da nižestepeni sudovi nisu "objasnili" razloge na osnovu kojih su prihvatili navode tuženog o prodaji garaže, a ne i apelantove navode koji je tu činjenicu negirao. Nižestepeni sudovi su, kako je utvrdio Vrhovni sud, polazeći od činjenice da je ugovor o prodaji garaže obostrano potpisan i u cjelini izvršen, pravilno zaključili da je taj ugovor pravno valjan. S druge strane, apelant izvedenim dokazima nije dokazao suprotno, osim tvrdnje da ugovor nije zaključen, što, s obzirom na pravilo o teretu dokazivanja, nije bilo dovoljno da se prihvati apelantova tvrdnja. Vrhovni sud je, dalje, utvrdio da iz apelantovog iskaza, datog na ročištu za glavnu raspravu 30. aprila 2007. godine, da je pri zaključivanju spornog ugovora tuženom rekao da "ukoliko se situacija promijeni, dolazi sigurno u svoj rodni grad i da će tražiti svoj stan" ne proizlaze iz provedenih dokaza, kao ni iz okolnosti koje su prethodile zaključivanju spornog ugovora. Ako su stranke u sporu jasno ugovorom definirale svoje obaveze, logičan je zaključak, kako je naveo Vrhovni sud, da bi, da je bilo govora o vraćanju stana, ti navodi bili uneseni u sporni ugovor koji, suprotno tvrdnjama o eventualnom vraćanju stana, sadržava klauzule o utvrđivanju valjanosti ugovora i o posljedicama ako ne dođe do utvrđenja njegove valjanosti. Dalje je navedeno da su neosnovane apelantove revizione tvrdnje o pogrešnoj primjeni materijalnog prava a koje se odnose na postojanje općih okolnosti ratnog stanja u vrijeme zaključivanja ugovora koje, bez dokaza o postojanju pojedinačnih okolnosti koje su utjecale na apelantovu volju da zaključi ugovor, ne predstavljaju dovoljan osnov za zaključak o ništavosti spornog ugovora. Vrhovni sud je, također, zaključio da nije osnovano apelantovo pozivanje u reviziji na Zakon o primjeni Zakona o prometu nepokretnosti za vrijeme trajanja neposredne ratne opasnosti i ratnog stanja, jer je taj zakon stupio na snagu 29. novembra 1994. godine, dakle, nakon zaključivanja predmetnog ugovora. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 15. Apelant navodi da je povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, kao i da je povrijeđeno pravo na zabranu diskriminacije iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije. Apelant smatra da su redovni sudovi pogrešno utvrdili činjenično stanje i da su pogrešno primijenili materijalno pravo. Istakao je da su sudovi pogrešno prihvatili kao istinite sve tvrdnje tuženog, a, s druge strane, odbili su da prihvate apelantove tvrdnje. Tako nisu prihvatili kao istinit ni dio apelantovog iskaza koji je dao kao stranka u kojem je izjavio da je prilikom zaključivanja ugovora rekao tuženom da će doći u svoj grad i da će tražiti svoj stan

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 25

ukoliko se situacija izmijeni. Dalje je naveo da je diskriminiran na nacionalnoj osnovi, što se manifestiralo neprihvatanjem apelantovog iskaza kao istinitog bez ikakvog razumnog obrazloženja i prihvatanjem iskaza tuženog kao istinitog bez ikakvog obrazloženja. Istakao je da tokom postupka, budući da tada nije imao adrese svjedoka, nije imao mogućnost da predloži dokaze o događaju u kojem su ga pretukla dva uniformirana lica u stanu njegovih prijatelja kojima je došao u posjetu. b) Odgovor na apelaciju 16. Vrhovni sud u odgovoru na apelaciju naveo je da je u pogledu nepostojanja elemenata ništavosti ugovora o prodaji predmetnog stana dao jasne i valjane razloge ocjenom izvedenih dokaza, primjenom pravila o teretu dokazivanja i pravilnom primjenom materijalnog prava. Navedeno je, također, da se apelant u apelaciji pozvao na opće okolnosti neposrednog ratnog stanja, ne navodeći nijednu posebnu okolnost koja bi bitno utjecala na apelantovu volju prilikom zaključivanja predmetnog ugovora, i osporavao utvrđeno činjenično stanje koje se u fazi postupka pred Vrhovnim sudom ne može osporavati predlaganjem da se izvedu novi dokazi. Apelant pri tome ponavlja navode istaknute tokom postupka i ne ukazuje na okolnosti i činjenice koje bi utjecale na zakonitost pobijane odluke. Predloženo je da se apelacija odbije kao neosnovana. 17. Okružni i Osnovni sud u odgovorima na apelaciju istakli su da apelantovi navodi o povredama ustavnih prava nisu osnovani zbog razloga navedenih u obrazloženju odluka tih sudova. 18. Tuženi je u odgovoru na apelaciju naveo da je apelant saslušan u statusu parnične stranke u dva navrata a da su ta dva iskaza bila kontradiktorna svim drugim izvedenim dokazima. Naveo je da je upravo apelant angažirao Agenciju za promet nepokretnostima "Laser" (dokaz za to je uplatnica na iznos od 1.000 KM za Agenciju, čiji je vlasnik Halid Malinović), čime je upravo apelant odredio elemente predmetnog ugovora o kupoprodaji, kao, naprimjer, da se isplata kupoprodajne cijene izvrši u inozemstvu. Dalje, apelant je tvrdio da su prilikom zaključenja ugovora o prodaji predmetnog stana bili prisutni on, tuženi i advokat, a što je u suprotnosti sa iskazima svih saslušanih svjedoka koji su bili potpisnici ugovora. Pored toga, tuženi je istakao da je apelant od dobivenog novca kupio stan u Brnu u Republici Češkoj. V. Relevantni propisi 19. Zakon o prometu nepokretnosti ("Službeni list SRBiH" br. 38/78, 4/89, 22/91 i "Službeni glasnik RS" br. 21/92 i 29/94) u relevantnom dijelu glasi: Član 9. st. 2. i 4. Ugovor na osnovu koga se prenosi pravo svojine na nepokretnosti mora biti sačinjen u pismenom obliku, a potpisi ugovarača ovjereni u nadležnom sudu. Izuzetno od odredbe prethodnog stava ugovor zaključen u pismenoj formi na osnovu koga se prenosi pravo svojine, proizvodiće pravno dejstvo iako potpisi ugovarača nisu ovjereni u nadležnom sudu, ako su ugovorne strane izršile u cjelini ili u pretežnom dijelu obaveze koje iz njega nastaju ili ako je taj ugovor zaključen u prisustvu najmanje dva svjedoka koji su se potpisali na ugovoru. 20. U Zakonu o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89, te "Službeni glasnik Republike Srpske" br. 17/93, 3/96, 39/03 i 74/04) relevantne odredbe glase: I. Saglasnost volja

Kad je ugovor zaključen Član 26. Ugovor je zaključen kad su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora. Izjava volje Član 28. (1) Volja za zaključenje ugovora može se izjaviti rečima, uobičajenim znacima ili drugim ponašanjem iz koga se sa sigurnošću može zaključiti o njenom postojanju. (2) Izjava volje mora da bude učinjena slobodno i ozbiljno. NEVAŽNOST UGOVORA I. Ništavi ugovori Ništavost Član 103. (1) Ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav je ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo. (2) Ako je zaključenje određenog ugovora zabranjeno samo jednoj strani, ugovor će ostati na snazi ako u zakonu nije što drugo predviđeno za određeni slučaj, a strana koja je povredila zakonsku zabranu snosiće odgovarajuće posledice. Isticanje ništavosti Član 109. (1) Na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozvati svako zainteresovano lice. (2) Pravo da traži utvrđenje ništavosti ima i javni tužilac. VI. Dopustivost 21. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 22. U skladu sa članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome osporava, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio. 23. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 118-0-Rev-08-000 057 od 18. novembra 2009. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelant je primio 21. decembra 2009. godine a apelacija je podnesena 25. januara 2010. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva. 24. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 25. Apelant smatra da mu je osporenim presudama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, kao i pravo na nediskriminaciju iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije.

Broj 80 - Strana 26

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

Pravo na pravično suđenje 26. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: (…) e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. 27. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. (…). 28. Ustavni sud, prije svega, zapaža da je postupak koji je okončan osporenom presudom Vrhovnog suda vođen radi utvrđivanja ništavosti ugovora o prodaji stana, dakle, da je predmet građanskopravne prirode, pa je član 6. stav 1. Evropske konvencije primjenjiv u ovom predmetu. 29. Imajući u vidu apelacione navode, Ustavni sud, prije svega, ukazuje na to da, prema praksi Evropskog suda i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene prava (vidi, Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan da supstituira redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi, Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. 30. Ustavni sud se, dakle, prema navedenome stavu, može izuzetno, kada ocijeni da je u određenom postupku redovni sud proizvoljno postupao kako u utvrđivanju činjenica, tako i u primjeni relevantnih pozitivno-pravnih propisa (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. aprila 2005. godine, stav 26), upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivnopravne propise. U kontekstu navedenoga Ustavni sud podsjeća i da je u više svojih odluka ukazao da očigledna proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka jednom pravičnom postupku (vidi Odluku Ustavnog suda broj AP 1293/05 od 12. septembra 2006. godine, tačka 25. i dalje). Stoga će Ustavni sud u konkretnom slučaju, s obzirom na pitanja koja apelant problematizira, ispitati da li su pobijane odluke utemeljene na proizvoljnoj primjeni pozitivno-pravnih propisa. 31. Dovodeći u vezu navedene stavove sa činjenicama konkretnog predmeta, Ustavni sud zapaža da su redovni sudovi dovoljno jasno obrazložili svoje odluke zašto je trebalo odbiti apelantov tužbeni zahtjev za proglašavanje spornog ugovora o prodaji predmetnog stana ništavim i predaju u posjed predmetnih nekretnina (stana i garaže), pri tome se pozivajući na relevantne odredbe ZOO i Zakona o prometu nepokretnosti, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. Pri tome Ustavni sud podsjeća da je u dosadašnjoj praksi već razmatrao pitanja u vezi sa ništavosti ugovora o prometu nekretnina zaključenih u toku rata. Naime, Ustavni sud je u predmetu broj AP 455/09 odbacio kao očigledno neosnovanu apelaciju i izrazio sljedeći stav: "... sama činjenica da je ugovor zaključen nakon izbijanja ratnih sukoba nije dovoljna da se zaključi da je ugovor sâm po sebi, ex lege, ništav, jer se u svakom konkretnom slučaju mora utvrditi valjanost prometa nekretnina, te na osnovu utvrđenih bitnih činjenica dati pravna ocjena u skladu sa

materijalnim propisima (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 455/09 od 25. oktobra 2011. godine, dostupna na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba, tačka 14). Iz navedenog proizlazi da je utvrđivanje ništavosti ugovora o prometu nekretnina zaključenih u toku rata uvijek faktičko pitanje koje zavisi od činjenica svakog konkretnog slučaja. U tom kontekstu Ustavni sud zapaža da su u apelantovom slučaju redovni sudovi, suprotno apelacionim navodima, dali iscrpna obrazloženja za to zašto smatraju da apelant nije dokazao da su postojale konkretne subjektivne okolnosti koje su, povezane sa općim ratnim okolnostima, bitno ograničavale slobodu izražavanja njegove volje. Ustavni sud, također, zapaža da iz činjenica predmeta proizlazi da su redovni sudovi u postupku na tri sudske instance razmotrili sve apelantove navode i tvrdnje koje apelant ponavlja i u apelaciji i da su dali detaljne odgovore na sva navedena pitanja. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da iz činjenica predmeta i osporenih presuda ne proizlazi bilo kakva proizvoljnost u postupanju i u primjeni materijalnog prava redovnih sudova, budući da u konkretnom slučaju apelant ničim nije dokazao da su zaključenju spornog ugovora prethodili događaji koji su, u interakciji sa ratnim dešavanjima, utjecali na slobodno izražavanje njegove volje da zaključi sporni ugovor. 32. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je apelacija neosnovana i da nije došlo do povrede apelantovog prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. Zabrana diskriminacije 33. Iz navoda apelacije proizlazi da apelant smatra da je diskriminiran na nacionalnoj osnovi zbog toga što su redovni sudovi prihvatili iskaze tuženog kao istinite, a apelantove iskaze odbili bez obrazloženja, zbog čega mu je povrijeđeno pravo na zabranu diskriminacije iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije 34. Član II/4. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Uživanje prava i sloboda, predviđenih u ovom članu ili u međunarodnim sporazumima navedenim u Aneksu I ovog Ustava, osigurano je svim licima u Bosni i Hercegovini bez diskriminacije po bilo kojem osnovu kao što je pol, rasa, boja, jezik, vjera, političko i drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno porijeklo, povezanost sa nacionalnom manjinom, imovina, rođenje ili drugi status. 35. Član 14. Evropske konvencije glasi: Uživanje prava i sloboda predviđenih ovom konvencijom osigurava se bez diskriminacije po bilo kojoj osnovi, kao što su spol, rasa, boja kože, jezik, vjeroispovijest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno porijeklo, veza sa nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status. 36. Ustavni sud podsjeća na činjenicu da član 14. Evropske konvencije osigurava zaštitu od diskriminacije u pitanjima koja potpadaju pod okvir drugih članova Evropske konvencije (vidi, Evropski sud za ljudska prava, Marckx protiv Belgije, presuda od 13. juna 1979. godine, serija A broj 31, stav 32). Apelant nije posebno naznačio u vezi sa kojim ustavnim pravom smatra da je diskriminiran, ali iz navoda apelacije proizlazi da on smatra da je diskriminiran u vezi sa pravom na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. 37. Ustavni sud, također, podsjeća na to da postoji diskriminacija ako rezultira različitim tretmanom pojedinaca u sličnim pozicijama i ako taj tretman nema objektivno ili razumno opravdanje. Da bi bio opravdan, tretman mora težiti zakonitom cilju, te mora postojati razuman odnos proporcionalnosti između korištenih sredstava i cilja koji se treba ostvariti (vidi, Evropski sud za ljudska prava, Marckx protiv Belgije, stav 33). Stoga je potrebno ustanoviti da li se prema apelantu postupalo drukčije

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 27

nego prema drugima u istim ili sličnim situacijama. Svako različito postupanje se ima smatrati diskriminacijskim ako nema razumno i objektivno opravdanje, tj. ako ne stremi legitimnom cilju, ili ako nema razumnog odnosa proporcionalnosti između upotrijebljenih sredstava i cilja koji se želi ostvariti (vidi odluke u predmetima Doma za ljudska prava br. CH/97/67, Zahirović, Odluka o prihvatljivosti i meritumu od 10. januara 1999. godine, tačka 120, odluke januar-juli 1999. godine, CH/9750, Rajić, Odluka o prihvatljivosti i meritumu od 3. aprila 2000. godine, tačka 53, odluke januar-juni 2000. godine, CH/98/1309 i drugi, Kajtaz i drugi, Odluka o prihvatljivosti i meritumu od 4. septembra 2001. godine, tačka 154). 38. Imajući u vidu prethodne zaključke Ustavnog suda u vezi sa kršenjem prava na pravično suđenje i detaljne razloge koje su redovni sudovi iznijeli u pogledu ocjene dokaza, pri čemu su naročito detaljno analizirali apelantov iskaz i dali vrlo iscrpne razloge zašto on, u kontekstu drugih provedenih dokaza, nije mogao dovesti do drugačijeg rješenja konkretne pravne stvari, zatim, činjenicu da apelant, osim paušalne tvrdnje o kršenju navedenog prava na nacionalnoj osnovi, nije dostavio bilo kakav dokaz koji bi ukazivao na to da je apelant u predmetnom postupku drugačije tretiran zbog svoje nacionalne pripadnosti, niti je takvo što vidljivo iz osporenih presuda, Ustavni sud smatra da su apelantovi navodi o diskriminaciji paušalni, a eventualna proizvoljnost i diskriminirajuća primjena zakona nisu očigledne. Stoga, Ustavni sud smatra da su apelantovi navodi o kršenju prava na nediskriminaciju iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije u vezi sa pravom na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije neosnovani. Pravo na imovinu 39. Apelant, također, navodi da mu je osporenim odlukama povrijeđeno i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Budući da iz navoda apelacije proizlazi da se apelantove tvrdnje o kršenju ovog prava zasnivaju na navodima o proizvoljno utvrđenom činjeničnom stanju, te proizvoljnoj primjeni materijalnog i procesnog prava, koji su već razmotreni u okviru prava na pravično suđenje, Ustavni sud ne smatra da je svrsishodno posebno razmatrati ove apelantove navode. VIII. Zaključak 40. Ustavni sud zaključuje da nema povrede apelantovog prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, jer u obrazloženju osporenih odluka redovnih sudova ne postoji ništa što bi ukazivalo na to da su redovni sudovi svoje odluke donijeli uz povredu pravila postupka, ili da je proizvoljno primijenjeno materijalno i procesno pravo, a u obrazloženju odluka su za svoje stavove dali detaljne, jasne i logične razloge. 41. Također, Ustavni sud zaključuje da nema povrede prava na nediskriminaciju u vezi sa pravom na pravično suđenje, jer apelant nije ponudio nikakav dokaz o tome da su lica koja se nalaze u istoj i sličnoj situaciji tretirana na različit način, a takva diskriminacija ne proizlazi ni iz osporenih presuda. 42. Na osnovu člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 43. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, s. r Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudaca, u predmetu broj AP 122/10, rješavajući apelaciju Sejfudina

Naprelca, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. točka 2, članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 17. rujna 2013. godine donio je Odbija se kao neutemeljena apelacija Sejfudina Naprelca podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske broj 118-0- Rev-08-000 856 od 15. listopada 2009. godine, Presude Okružnog suda u Banjaluci broj 011-0-Gž-08-000 555 od 13. lipnja 2008. godine i Presude Osnovnog suda u Banjaluci broj 071-0-P-06-001 621 od 17. listopada 2008. godine. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Sejfudin Naprelac (u daljnjem tekstu: apelant), kojeg zastupa Jasna Babić, odvjetnica iz Banjaluke, podnio je 12. siječnja 2010. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 118-0- Rev-08-000 856 od 15. listopada 2009. godine, Presude Okružnog suda u Banjaluci (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj 011-0-Gž-08-000 555 od 13. lipnja 2008. godine i Presude Osnovnog suda u Banjaluci (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) broj 071-0-P-06-001 621 od 17. listopada 2008. godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Osnovnog suda, Okružnog suda i Vrhovnog suda, te sudionika u postupku Rajka Kukrike (u daljnjem tekstu: tuženiprotutužitelj) zatraženo je 23. rujna 2010. godine da dostave odgovore na apelaciju. 3. Vrhovni sud je dostavio odgovor na apelaciju 15. listopada 2010. godine, Okružni sud 25. listopada 2010. godine, a Osnovni sud i tuženi su odgovorili 5, odnosno 11. listopada 2010. godine. 4. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju dostavljeni su apelantu 2. studenog 2010. godine. III. Činjenično stanje 5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način: 6. Presudom Osnovnog suda broj 071-0-P-06-001 621 od 17. listopada 2008. godine, donesenom po apelantovoj tužbi protiv tuženog radi poništenja ugovora i po protutužbi tuženog radi isplate kupoprodajne cijene i uloženih sredstava, odbijen je kao neutemeljen apelantov tužbeni zahtjev kojim je tražio da se utvrdi da je ništav ugovor o prodaji dvoiposobnog stana koji se nalazi u Banjaluci, preciznije označenog u izreci presude (u daljnjem tekstu: predmetni stan), zaključen između apelanta kao prodavca i tuženog kao kupca čija je valjanost deklarativno utvrđena sudskim poravnanjem u predmetu Osnovnog suda broj P-218/94 od 13. srpnja 1994. godine i Presudom Osnovnog suda broj P-1049/94 od 14. lipnja 1995. godine, te da se tuženi obveže to priznati i izdati ispravu na temelju koje će se apelant upisati u zemljišnim knjigama kao vlasnik predmetnog stana, odnosno

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU

Broj 80 - Strana 28

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

izvršiti polaganje isprava u katastru nekretnina na svoje ime, a da će u protivnom zamijeniti predmetna presuda. Preostali dio apelantovog tužbenog zahtjeva kojim je tražio predaju predmetnog stana u posjed, kao i predaju u posjed garaže upisane u posjedovni list broj 1854 k.o. Banjaluka (u daljnjem tekstu: predmetna garaža), slobodne od osoba i stvari, te isplatu zakupnine za korištenje stana u mjesečnom iznosu od 500,00 KM od 13. srpnja 1994. godine do apelantovog useljenja u stan je, također, odbijen. Navedenom presudom obvezan je apelant tuženom nadoknaditi troškove parničnog postupka u preciziranom iznosu. 7. U obrazloženju presude Osnovni sud je naveo da je apelant tužbenim zahtjevom tražio: 1) utvrđenje ništavosti ugovora o prodaji predmetnog stana, 2) obvezivanje tuženog da to prizna i da mu izda ispravu za upis prava vlasništva u zemljišnim knjigama a da će se u protivnom to pravo upisati na temelju predmetne presude, 3) predaju u posjed predmetnog stana i garaže i 4) isplatu zakupnine za korištenje predmetnog stana. Tuženi je protutužbenim zahtjevom tražio da, ako sud usvoji apelantov tužbeni zahtjev, obveže apelanta da mu vrati prodajnu cijenu stana od 36.000 KM i prodajnu cijenu garaže od 1.000 KM, da mu plati za radove izvedene u stanu precizirani iznos, na ime poreza na promet predmetnog stana i garaže navedeni iznos, na ime troškova za posredovanje u prodaji putem agencije navedeni iznos i precizirani iznos za odvjetničke usluge sastavljanja ugovora o prodaji stana. 8. Osnovni sud je, nakon provedenog dokaznog postupka, utvrdio, a što nije sporno među parničnim strankama, da je ugovorom o prodaji predmetnog stana od 4. listopada 1993. godine, koji su stranke kao ugovarači potpisale u nazočnosti triju svjedoka, apelant kao prodavac prodao, a tuženi kao kupac kupio predmetni stan naznačen u članku 1. stavak 1. točka 1. ugovora za ugovorenu cijenu u iznosu od 36.000,00 DM, koji je uplaćen u SR Njemačkoj na račun koji je tuženom dao apelant. Dalje je navedeno da je sudskim poravnanjem broj P-218/94 od 13. srpnja 1994. godine i Presudom Osnovnog suda broj P-1048/94 od 14. lipnja 1995. godine utvrđena pravna valjanost predmetnog ugovora. Imajući u vidu utvrđene činjenice, Osnovni sud je zaključio da je nedostatak ovjere potpisa ugovarača kod nadležnog suda, u smislu članka 9. Zakona o prometu nepokretnosti, konvalidiran zaključenjem ugovora u nazočnosti svjedoka i njegovim realiziranjem. Iz utvrđenog činjeničnog stanja Osnovni sud je, dalje, zaključio da je predmetni ugovor zaključen dragovoljno, da je prodajna cijena predmetnog stana od 36.000,00 DM u vrijeme zaključivanja ugovora bila realna, te se pozvao na odredbe čl. 26, 28, 103. i 109. Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO). 9. Osnovni sud je, dalje, naveo da je u dokaznom postupku pročitao kupoprodajni ugovor zaključen 13. srpnja 1994. godine čiji je predmet kupoprodaja predmetne garaže, koji su potpisali apelant i tuženi a koji nije ovjeren. Osnovni sud je, dalje, čitanjem dokaza iz zemljišnoknjižne evidencije (posjedovni list broj 1854 k.o. Banjaluka) utvrdio da je apelant posjednik garaže sa dijelom 1/1. Osnovni sud je utvrdio da je neutemeljen apelantov zahtjev za predaju u posjed garaže, jer tuženi garažu drži u posjedu na temelju navedenog kupoprodajnog ugovora od 13. srpnja 1994. godine koji su potpisali apelant kao prodavac i tuženi kao kupac. Osnovni sud je naveo da su apelantovi navodi da predmetni ugovor nije zaključio, niti potpisao samo paušalno istaknuti i da nisu ničim dokazani. Osim toga, kako je dalje navedeno, apelantov opunomoćenik, koji je na ročištu za glavnu raspravu izveo dokaz čitanjem navedenog ugovora o kupoprodaji garaže, tužbenim zahtjevom koji je prethodno konačno precizirao na pripremnom ročištu (8. studeni 2006. godine) nije tražio utvrđivanje ništavosti spomenutog ugovora, već samo predaju u posjed garaže. I mada je taj dio tužbenog zahtjeva neprecizan,

kako je naveo Osnovni sud, pri takvom tužbenom zahtjevu apelant je ostao do zaključenja glavne rasprave. Imajući u vidu navedeno, Osnovni sud je taj dio tužbenog zahtjeva odbio kao neutemeljen. Osnovni sud je, dalje, naveo da nije odlučivao o protutužbenom zahtjevu imajući u vidu da je tuženi protutužbeni zahtjev postavio samo za slučaj da sud usvoji apelantov tužbeni zahtjev. 10. Apelant se žalio protiv prvostupanjske presude Okružnom sudu. Odlučujući o apelantovom prizivu, Okružni sud je donio Presudu broj 011-0-Gž-08-000 555 od 13. lipnja 2008. godine kojom je apelantov priziv odbio i potvrdio prvostupanjsku presudu. 11. U obrazloženju presude Okružni sud je, u pogledu apelantovih prizivnih navoda da ugovor o kupoprodaji predmetnog stana nije sukladan Zakonu o prometu nepokretnosti, između ostalog, naveo da čak i u slučaju da predmetni ugovor i nije u cjelini realiziran i da nije zaključen u nazočnosti najmanje dva svjedoka, zadovoljavao je formu propisanu odredbom članka 9. stavak 2. Zakona o prometu nepokretnosti, to jeste da su potpisi ugovarača ovjereni u nadležnom sudu. Naime, prilikom sačinjavanja ugovora odvjetnik koji ga je sastavio je, vodeći računa o ratnom vremenu u kojem je ugovor zaključen, a i zbog načina plaćanja preko inozemstva, u članku 2. stavak 2. ugovora, na temelju dogovora stranaka, unio posebnu klauzulu da će ugovorne strane utvrditi valjanost ugovora na sudu, te da se danom utvrđivanja valjanosti ugovora smatra da je kupac izvršio sve svoje obveze prema prodavcu. Nasuprot tomu, odredbom članka 2. stavak 3. ugovora je utvrđeno da, ukoliko se ne bi pristupilo utvrđivanju valjanosti ugovora, stranke smatraju da ugovor nije ni zaključen. Prema odredbi članka 2. stavak 4, u slučaju da se nije mogla ustanoviti valjanost ugovora, smatralo bi se da ugovor između ugovornih strana nije ni zaključen i prodavac bi tada bio dužan vratiti iznos koji je primio. Zbog navedenih razloga, naknadni pristup sudu i zaključenje sudskog poravnanja u predmetu Osnovnog suda broj P-218/94 od 13. srpnja 1994. godine samo su u funkciji realizacije ugovora i ispunjenja njegovih odredaba, kao i kasnija utvrđujuća presuda u tom smislu. Stoga su, kako je zaključio Okružni sud, neutemeljeni apelantovi prizivni navodi da potpisi ugovarača nisu ovjereni na sudu. Kad je riječ o dragovoljnosti da se zaključi ugovor, na čemu je apelant u prizivu posebice inzistirao, Okružni sud je zaključio da je prvostupanjska odluka u tom dijelu pravilna i da je prvostupanjski sud dao valjane razloge koje prihvaća i Okružni sud. Iako je predmetni ugovor zaključen u ratnom razdoblju, kako je naveo Okružni sud, i sâm apelant je prilikom saslušanja u svojstvu parnične stranke izjavio da ga ni tuženi ni njegova obitelj nisu prisiljavali da zaključi ugovor, te da je svojevoljno potpisao predmetni ugovor. Također je utvrđeno da je apelant izjavio da je on odredio kupoprodajnu cijenu, da je na njegovo traženje tuženi isplatio iznos od 36.000,00 DM u inozemstvu, a što su bili "veliki novci", i da je apelant potom obavijestio odvjetnika da je iznos uplaćen, nakon čega je ugovor i ovjeren. Izjave saslušanih svjedoka, susjeda M.Z., koji je bio pripadnik etničke manjine, te svjedoka ugovora D.Š. i M.B, kako je zaključio Okružni sud, demantiraju apelantove tvrdnje da ugovor nije dragovoljno zaključen. 12. Apelant je protiv navedene presude Okružnog suda podnio reviziju Vrhovnom sudu. Odlučujući o apelantovoj reviziji, Vrhovni sud je donio Presudu broj 118-0- Rev-08-000 856 od 15. listopada 2009. godine kojom je apelantovu reviziju odbio kao neutemeljenu. 13. U obrazloženju presude Vrhovni sud je, između ostalog, naveo da je i prema ocjeni tog suda pravilan zaključak nižestupanjskih sudova da apelantov tužbeni zahtjev za utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora, koji zasniva na činjenici da je zaključen u ratnoj situaciji na prostorima bivše SR Bosne i

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 29

Hercegovine, što, prema mišljenju Vrhovnog suda, samo za sebe nije dovoljna osnova za utvrđenje ništavosti spornog ugovora. Općepoznate okolnosti da je sporni ugovor zaključen u vrijeme ratnih sukoba na prostorima bivše SRBiH od 1992. do 1995. godine, te da apelant pripada drugoj etničkoj zajednici u odnosu na brojčano veće pučanstvo u njegovom mjestu življenja ne daju dovoljnu osnovu da se zaključi da postoje faktori koji bi (u vrijeme zaključivanja ugovora) bitno ograničavali slobodu odlučivanja i uvjetovali volju apelanta kao jedne od ugovornih strana da zaključi sporni ugovor kako apelant tvrdi. Nižestupanjski sudovi su, prema mišljenju Vrhovnog suda, pravilnom ocjenom provedenih dokaza utvrdili okolnosti u kojima su se nalazile parnične stranke u vrijeme zaključivanja ugovora i druge okolnosti koje su pratile njegovo zaključivanje kako bi se sporni ugovor mogao razumjeti onako kako to odgovara pravoj volji ugovornih strana (članak 99. ZOO). Pri tomu su nižestupanjski sudovi, kako je utvrdio Vrhovni sud, dali značaj činjenicama da je apelant odluku o prodaji predmetnog stana donio prije nego što je stupio u kontakt s tuženim, jer je ponudu za prodaju dostavio Agenciji za promet nepokretnosti, potom, da je apelant odredio prodajnu cijenu stana koju je tuženi prihvatio a čije je plaćanje, na apelantovo traženje, izvršio u SR Njemačkoj, te da je apelant vršio provjeru je li uplaćen prodajni iznos nakon čega je sa tuženim zaključio sudsko poravnanje. Vrhovni sud je, dalje, istaknuo da je apelant tijekom postupka mijenjao svoje navode tako što je činjenice o potpisivanju zapisnika pred prvostupanjskim sudom u predmetu sudskog poravnanja osporio tvrdnjom da je, nakon zaključivanja ugovora od 4. listopada 1993. godine, napustio Banjaluku da bi apelantova opunomoćenica na ročištu za glavnu raspravu 10. lipnja 2003. godine navela "da se iz priložene dokumentacije vidi da je apelant napustio Banjaluku u tijeku 1994. godine, i to nakon vojnog poziva koji je dobio 16. srpnja 1994. godine i da se prijavio kao izbjeglica u Republici Hrvatskoj 2. rujna 1994. godine". Potom je navedeno da je na ročištu 4. ožujka 2003. godine u svom iskazu, navodeći okolnosti koje su ga opredijelile da stan proda, između ostalog, tvrdio da je bio prinuđen prodati stan, jer nije imao sredstava da napusti Banjaluku i da je prije zaključivanja ugovora bio tri puta "pretučen", da bi na ročištu od 30. travnja 2007. godine naveo da je jednom "pretučen". Također, iz izvedenih dokaza ne proizlazi apelantova tvrdnja da mu je motiv za prodaju stana bio i nedostatak sredstava za napuštanje Banjaluke, jer je plaćanje prodajne cijene stana izvršeno u inozemstvu, kako je apelant tražio. 14. Vrhovni sud je, dalje, utvrdio da nisu utemeljene apelantove revizijske tvrdnje da nižestupanjski sudovi nisu "objasnili" razloge na temelju kojih su prihvatili navode tuženog o prodaji garaže, a ne i apelantove navode koji je tu činjenicu negirao.Nižestupanjski sudovi su, kako je utvrdio Vrhovni sud, polazeći od činjenice da je ugovor o prodaji garaže obostrano potpisan i u cjelini izvršen, pravilno zaključili da je taj ugovor pravno valjan. S druge strane, apelant izvedenim dokazima nije dokazao suprotno, osim tvrdnje da ugovor nije zaključen, što, obzirom na pravilo o teretu dokazivanja, nije bilo dovoljno da se prihvati apelantova tvrdnja. Vrhovni sud je, dalje, utvrdio da iz apelantovog iskaza, danog na ročištu za glavnu raspravu 30. travnja 2007. godine, da je pri zaključivanju spornog ugovora tuženom rekao da "ukoliko se situacija promijeni, dolazi sigurno u svoj rodni grad i da će tražiti svoj stan" ne proizlaze iz provedenih dokaza, kao ni iz okolnosti koje su prethodile zaključivanju spornog ugovora. Ako su stranke u sporu jasno ugovorom definirale svoje obveze, logičan je zaključak, kako je naveo Vrhovni sud, da bi, da je bilo govora o vraćanju stana, ti navodi bili uneseni u sporni ugovor koji, suprotno tvrdnjama o eventualnom vraćanju stana, sadržava klauzule o utvrđivanju valjanosti ugovora i o posljedicama ako ne dođe do utvrđenja

njegove valjanosti. Dalje je navedeno da su neutemeljene apelantove revizijske tvrdnje o pogrešnoj primjeni materijalnog prava a koje se odnose na postojanje općih okolnosti ratnog stanja u vrijeme zaključivanja ugovora koje, bez dokaza o postojanju pojedinačnih okolnosti koje su utjecale na apelantovu volju da zaključi ugovor, ne predstavljaju dovoljnu osnovu za zaključak o ništavosti spornog ugovora. Vrhovni sud je, također, zaključio da nije utemeljeno apelantovo pozivanje u reviziji na Zakon o primjeni Zakona o prometu nepokretnosti za vrijeme trajanja neposredne ratne opasnosti i ratnog stanja, jer je taj zakon stupio na snagu 29. studenog 1994. godine, dakle, nakon zaključivanja predmetnog ugovora. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 15. Apelant navodi da je povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, kao i da je povrijeđeno pravo na zabranu diskriminacije iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije. Apelant smatra da su redoviti sudovi pogrešno utvrdili činjenično stanje i da su pogrešno primijenili materijalno pravo. Istaknuo je da su sudovi pogrešno prihvatili kao istinite sve tvrdnje tuženog, a, s druge strane, odbili su prihvatiti apelantove tvrdnje. Tako nisu prihvatili kao istinit ni dio apelantovog iskaza koji je dao kao stranka u kojem je izjavio da je prilikom zaključivanja ugovora rekao tuženom da će doći u svoj grad i da će tražiti svoj stan ukoliko se situacija izmijeni. Dalje je naveo da je diskriminiran na nacionalnoj osnovi, što se manifestiralo neprihvaćanjem apelantovog iskaza kao istinitog bez ikakvog razumnog obrazloženja i prihvaćanjem iskaza tuženog kao istinitog bez ikakvog obrazloženja. Istaknuo je da tijekom postupka, budući da tada nije imao adrese svjedoka, nije imao mogućnost predložiti dokaze o događaju u kojem su ga pretukle dvije uniformirane osobe u stanu njegovih prijatelja kojima je došao u posjet. b) Odgovor na apelaciju 16. Vrhovni sud u odgovoru na apelaciju naveo je da je u pogledu nepostojanja elemenata ništavosti ugovora o prodaji predmetnog stana dao jasne i valjane razloge ocjenom izvedenih dokaza, primjenom pravila o teretu dokazivanja i pravilnom primjenom materijalnog prava. Navedeno je, također, da se apelant u apelaciji pozvao na opće okolnosti neposrednog ratnog stanja, ne navodeći nijednu posebnu okolnost koja bi bitno utjecala na apelantovu volju prilikom zaključivanja predmetnog ugovora, i osporavao utvrđeno činjenično stanje koje se u fazi postupka pred Vrhovnim sudom ne može osporavati predlaganjem da se izvedu novi dokazi. Apelant pri tomu ponavlja navode istaknute tijekom postupka i ne ukazuje na okolnosti i činjenice koje bi utjecale na zakonitost pobijane odluke. Predloženo je da se apelacija odbije kao neutemeljena. 17. Okružni i Osnovni sud u odgovorima na apelaciju istaknuli su da apelantovi navodi o povredama ustavnih prava nisu utemeljeni zbog razloga navedenih u obrazloženju odluka tih sudova. 18. Tuženi je u odgovoru na apelaciju naveo da je apelant saslušan u statusu parnične stranke u dva navrata a da su ta dva iskaza bila kontradiktorna svim drugim izvedenim dokazima. Naveo je da je upravo apelant angažirao Agenciju za promet nepokretnostima "Laser" (dokaz za to je uplatnica na iznos od 1.000 KM za Agenciju, čiji je vlasnik Halid Malinović), čime je upravo apelant odredio elemente predmetnog ugovora o kupoprodaji, kao, primjerice, da se isplata kupoprodajne cijene izvrši u inozemstvu. Dalje, apelant je tvrdio da su prilikom

Broj 80 - Strana 30

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

zaključenja ugovora o prodaji predmetnog stana bili nazočni on, tuženi i odvjetnik, a što je u suprotnosti sa iskazima svih saslušanih svjedoka koji su bili potpisnici ugovora. Pored toga, tuženi je istaknuo da je apelant od dobivenog novca kupio stan u Brnu u Republici Češkoj. V. Relevantni propisi 19. Zakon o prometu nepokretnosti ("Službeni list SRBiH" br. 38/78, 4/89, 22/91 i "Službeni glasnik RS" br. 21/92 i 29/94) u relevantnom dijelu glasi: Član 9. st. 2. i 4. Ugovor na temelju koga se prenosi pravo svojine na nepokretnosti mora biti sačinjen u pismenom obliku, a potpisi ugovarača ovjereni u nadležnom sudu. Izuzetno od odredbe prethodnog stava ugovor zaključen u pismenoj formi na temelju koga se prenosi pravo svojine, proizvodiće pravno dejstvo iako potpisi ugovarača nisu ovjereni u nadležnom sudu, ako su ugovorne strane izršile u cjelini ili u pretežnom dijelu obaveze koje iz njega nastaju ili ako je taj ugovor zaključen u prisustvu najmanje dva svjedoka koji su se potpisali na ugovoru. 20. U Zakonu o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89, te "Službeni glasnik Republike Srpske" br. 17/93, 3/96, 39/03 i 74/04) relevantne odredbe glase: I. Saglasnost volja Kad je ugovor zaključen Član 26. Ugovor je zaključen kad su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora. Izjava volje Član 28. (1) Volja za zaključenje ugovora može se izjaviti rečima, uobičajenim znacima ili drugim ponašanjem iz koga se sa sigurnošću može zaključiti o njenom postojanju. (2) Izjava volje mora da bude učinjena slobodno i ozbiljno. NEVAŽNOST UGOVORA I. Ništavi ugovori Ništavost Član 103. (1) Ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav je ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo. (2) Ako je zaključenje određenog ugovora zabranjeno samo jednoj strani, ugovor će ostati na snazi ako u zakonu nije što drugo predviđeno za određeni slučaj, a strana koja je povredila zakonsku zabranu snosiće odgovarajuće posledice. Isticanje ništavosti Član 109. (1) Na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozvati svako zainteresovano lice. (2) Pravo da traži utvrđenje ništavosti ima i javni tužilac. VI. Dopustivost 21. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 22. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome osporava, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio

odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojeg je koristio. 23. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 118-0-Rev-08-000 057 od 18. studenog 2009. godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporenu presudu apelant je primio 21. prosinca 2009. godine a apelacija je podnesena 25. siječnja 2010. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva. 24. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 25. Apelant smatra da mu je osporenim presudama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, kao i pravo na nediskriminaciju iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije. Pravo na pravično suđenje 26. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka stavak 2, što uključuje: (…) e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke. 27. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. (…). 28. Ustavni sud, prije svega, zapaža da je postupak koji je okončan osporenom presudom Vrhovnog suda vođen radi utvrđivanja ništavosti ugovora o prodaji stana, dakle, da je predmet građanskopravne naravi, pa je članak 6. stavak 1. Europske konvencije primjenjiv u ovom predmetu. 29. Imajući u vidu apelacijske navode, Ustavni sud, prije svega, ukazuje na to da, prema praksi Europskog suda i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovitih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene prava (vidi, Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovite sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadatak redovitih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi, Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je ispitati je li eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na učinkovit pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. 30. Ustavni sud se, dakle, prema navedenome stajalištu, može iznimno, kada ocijeni da je u određenom postupku redoviti sud proizvoljno postupao kako u utvrđivanju činjenica, tako i u primjeni relevantnih pozitivno-pravnih propisa (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. travnja 2005. godine, stavak 26), upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivno-

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 31

pravne propise. U kontekstu navedenoga Ustavni sud podsjeća i da je u više svojih odluka ukazao da očigledna proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka jednom pravičnom postupku (vidi Odluku Ustavnog suda broj AP 1293/05 od 12. rujna 2006. godine, točka 25. i dalje). Stoga će Ustavni sud u konkretnom slučaju, obzirom na pitanja koja apelant problematizira, ispitati jesu li pobijane odluke utemeljene na proizvoljnoj primjeni pozitivno-pravnih propisa. 31. Dovodeći u svezu navedena stavjališta sa činjenicama konkretnog predmeta, Ustavni sud zapaža da su redoviti sudovi dovoljno jasno obrazložili svoje odluke zašto je trebalo odbiti apelantov tužbeni zahtjev za proglašavanje spornog ugovora o prodaji predmetnog stana ništavim i predaju u posjed predmetnih nekretnina (stana i garaže), pri tomu se pozivajući na relevantne odredbe ZOO i Zakona o prometu nepokretnosti, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. Pri tomu Ustavni sud podsjeća da je u dosadašnjoj praksi već razmatrao pitanja u svezi sa ništavosti ugovora o prometu nekretnina zaključenih u tijeku rata. Naime, Ustavni sud je u predmetu broj AP 455/09 odbacio kao očigledno neutemeljenu apelaciju i izrazio sljedeće stajalište: "... sama činjenica da je ugovor zaključen nakon izbijanja ratnih sukoba nije dovoljna da se zaključi da je ugovor sâm po sebi, ex lege, ništav, jer se u svakom konkretnom slučaju mora utvrditi valjanost prometa nekretnina, te na temelju utvrđenih bitnih činjenica dati pravna ocjena sukladno materijalnim propisima (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 455/09 od 25. listopada 2011. godine, dostupna na webstranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba, točka 14). Iz navedenog proizlazi da je utvrđivanje ništavosti ugovora o prometu nekretnina zaključenih u tijeku rata uvijek faktičko pitanje koje ovisi o činjenici svakog konkretnog slučaja. U tome kontekstu Ustavni sud zapaža da su u apelantovom slučaju redoviti sudovi, suprotno apelacijskim navodima, dali iscrpna obrazloženja za to zašto smatraju da apelant nije dokazao da su postojale konkretne subjektivne okolnosti koje su, povezane sa općim ratnim okolnostima, bitno ograničavale slobodu izražavanja njegove volje. Ustavni sud, također, zapaža da iz činjenica predmeta proizlazi da su redoviti sudovi u postupku na tri sudske instance razmotrili sve apelantove navode i tvrdnje koje apelant ponavlja i u apelaciji i da su dali detaljne odgovore na sva navedena pitanja. S tim u svezi, Ustavni sud smatra da iz činjenica predmeta i osporenih presuda ne proizlazi bilo kakva proizvoljnost u postupanju i u primjeni materijalnog prava redovitih sudova, budući da u konkretnom slučaju apelant ničim nije dokazao da su zaključenju spornog ugovora prethodili događaji koji su, u interakciji sa ratnim dešavanjima, utjecali na slobodno izražavanje njegove volje da zaključi sporni ugovor. 32. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je apelacija neutemeljena i da nije došlo do povrede apelantovog prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. Zabrana diskriminacije 33. Iz navoda apelacije proizlazi da apelant smatra da je diskriminiran na nacionalnoj osnovi zbog toga što su redoviti sudovi prihvatili iskaze tuženog kao istinite, a apelantove iskaze odbili bez obrazloženja, zbog čega mu je povrijeđeno pravo na zabranu diskriminacije iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije 34. Članak II/4. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Uživanje prava i sloboda predviđenih ovim člankom ili u međunarodnim sporazumima navedenim u Aneksu I ovom Ustavu, osigurano je za sve osobe u Bosni i Hercegovini bez diskriminacije po bilo kojoj osnovi kao što je spol, rasa, boja, jezik, vjera, političko i drugo uvjerenje, nacionalno ili socijalno

podrijetlo, vezivanje za nacionalnu manjinu, imovina, rođenje ili drugi status. 35. Članak 14. Europske konvencije glasi: Uživanje prava i sloboda predviđenih ovom konvencijom osigurava se bez diskriminacije po bilo kojoj osnovi, kao što su spol, rasa, boja kože, jezik, vjeroispovijest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno podrijetlo, sveza sa nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status. 36. Ustavni sud podsjeća na činjenicu da članak 14. Europske konvencije osigurava zaštitu od diskriminacije u pitanjima koja potpadaju pod okvir drugih članaka Europske konvencije (vidi, Europski sud za ljudska prava, Marckx protiv Belgije, presuda od 13. lipnja 1979. godine, serija A broj 31, stavak 32). Apelant nije posebno naznačio u svezi sa kojim ustavnim pravom smatra da je diskriminiran, ali iz navoda apelacije proizlazi da on smatra da je diskriminiran u svezi sa pravom na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. 37. Ustavni sud, također, podsjeća na to da postoji diskriminacija ako rezultira različitim tretmanom pojedinaca u sličnim pozicijama i ako taj tretman nema objektivno ili razumno opravdanje. Da bi bio opravdan, tretman mora težiti zakonitom cilju, te mora postojati razuman odnos proporcionalnosti između korištenih sredstava i cilja koji se treba ostvariti (vidi, Europski sud za ljudska prava, Marckx protiv Belgije, stavak 33). Stoga je potrebno ustanoviti je li se prema apelantu postupalo drukčije nego prema drugima u istim ili sličnim situacijama. Svako različito postupanje se ima smatrati diskriminacijskim ako nema razumno i objektivno opravdanje, tj. ako ne stremi legitimnom cilju, ili ako nema razumnog odnosa proporcionalnosti između upotrijebljenih sredstava i cilja koji se želi ostvariti (vidi odluke u predmetima Doma za ljudska prava br. CH/97/67, Zahirović, Odluka o prihvatljivosti i meritumu od 10. siječnja 1999. godine, točka 120, odluke siječanj-srpanj 1999. godine, CH/9750, Rajić, Odluka o prihvatljivosti i meritumu od 3. travnja 2000. godine, točka 53, odluke siječanj-lipanj 2000. godine, CH/98/1309 i drugi, Kajtaz i drugi, Odluka o prihvatljivosti i meritumu od 4. rujna 2001. godine, točka 154). 38. Imajući u vidu prethodne zaključke Ustavnog suda u svezi sa kršenjem prava na pravično suđenje i detaljne razloge koje su redoviti sudovi iznijeli u pogledu ocjene dokaza, pri čemu su naročito detaljno analizirali apelantov iskaz i dali vrlo iscrpne razloge zašto on, u kontekstu drugih provedenih dokaza, nije mogao dovesti do drugačijeg rješenja konkretne pravne stvari, potom, činjenicu da apelant, osim paušalne tvrdnje o kršenju navedenog prava na nacionalnoj osnovi, nije dostavio bilo kakav dokaz koji bi ukazivao na to da je apelant u predmetnom postupku drugačije tretiran zbog svoje nacionalne pripadnosti, niti je takvo što vidljivo iz osporenih presuda, Ustavni sud smatra da su apelantovi navodi o diskriminaciji paušalni, a eventualna proizvoljnost i diskriminirajuća primjena zakona nisu očigledne. Stoga, Ustavni sud smatra da su apelantovi navodi o kršenju prava na nediskriminaciju iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije u svezi sa pravom na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije neutemeljeni. Pravo na imovinu 39. Apelant, također, navodi da mu je osporenim odlukama povrijeđeno i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Budući da iz navoda apelacije proizlazi da se apelantove tvrdnje o kršenju ovog prava zasnivaju na navodima o proizvoljno utvrđenom činjeničnom stanju, te proizvoljnoj primjeni materijalnog i procesnog prava, koji su već razmotreni u

Broj 80 - Strana 32

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

okviru prava na pravično suđenje, Ustavni sud ne smatra da je svrsishodno posebno razmatrati ove apelantove navode. VIII. Zaključak 40. Ustavni sud zaključuje da nema povrede apelantovog prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, jer u obrazloženju osporenih odluka redovitih sudova ne postoji ništa što bi ukazivalo na to da su redoviti sudovi svoje odluke donijeli uz povredu pravila postupka, ili da je proizvoljno primijenjeno materijalno i procesno pravo, a u obrazloženju odluka su za svoja stajališta dali detaljne, jasne i logične razloge. 41. Također, Ustavni sud zaključuje da nema povrede prava na nediskriminaciju u svezi sa pravom na pravično suđenje, jer apelant nije ponudio nikakav dokaz o tomu da su osobe koje se nalaze u istoj i sličnoj situaciji tretirane na različit način, a takva diskriminacija ne proizlazi ni iz osporenih presuda. 42. Na temelju članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 43. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, v. r. Уставни суд Босне и Херцеговине у Вијећу од пет судија, у предмету број АП 122/10, рјешавајући апелацију Сејфудина Напрелца, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 тачка 2, члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу: Валерија Галић, предсједница Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 17. септембра 2013. године донио је Одбија се као неоснована апелација Сејфудина Напрелца поднесена против Пресуде Врховног суда Републике Српске број 118-0- Рев-08-000 856 од 15. октобра 2009. године, Пресуде Окружног суда у Бањој Луци број 011-0-Гж-08-000 555 од 13. јуна 2008. године и Пресуде Основног суда у Бањој Луци број 071-0-П-06-001 621 од 17. октобра 2008. године. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине". ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. Сејфудин Напрелац (у даљњем тексту: апелант), којег заступа Јасна Бабић, адвокат из Бање Луке, поднио је 12. јануара 2010. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Врховног суда Републике Српске (у даљњем тексту: Врховни суд) број 118-0- Рев-08-000 856 од 15. октобра 2009. године, Пресуде Окружног суда у Бањој Луци (у даљњем тексту: Окружни суд) број 011-0-Гж-08-000 555 од 13. јуна 2008. године и Пресуде Основног суда у Бањој Луци (у

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ

даљњем тексту: Основни суд) број 071-0-П-06-001 621 од 17. октобра 2008. године. II. Поступак пред Уставним судом 2. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда, од Основног суда, Окружног суда и Врховног суда, те учесника у поступку Рајка Кукрике (у даљњем тексту: тужени-противтужилац) затражено је 23. септембра 2010. године да доставе одговоре на апелацију. 3. Врховни суд је доставио одговор на апелацију 15. октобра 2010. године, Окружни суд 25. октобра 2010. године, а Основни суд и тужени су одговорили 5, односно 11. октобра 2010. године. 4. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговори на апелацију достављени су апеланту 2. новембра 2010. године. III. Чињенично стање 5. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин: 6. Пресудом Основног суда број 071-0-П-06-001 621 од 17. октобра 2008. године, донесеном по апелантовој тужби против туженог ради поништења уговора и по противтужби туженог ради исплате купопродајне цијене и уложених средстава, одбијен је као неоснован апелантов тужбени захтјев којим је тражио да се утврди да је ништав уговор о продаји двоипособног стана који се налази у Бањој Луци, прецизније означеног у изреци пресуде (у даљњем тексту: предметни стан), закључен између апеланта као продавца и туженог као купца чија је ваљаност декларативно утврђена судским поравнањем у предмету Основног суда број П218/94 од 13. јула 1994. године и Пресудом Основног суда број П-1049/94 од 14. јуна 1995. године, те да се тужени обавеже да то призна и да изда исправу на основу које ће се апелант уписати у земљишним књигама као власник предметног стана, односно извршити полагање исправа у катастру непокретности на своје име, а да ће у противном замијенити предметна пресуда. Преостали дио апелантовог тужбеног захтјева којим је тражио предају предметног стана у посјед, као и предају у посјед гараже уписане у посједовни лист број 1854 к.о. Бања Лука (у даљњем тексту: предметна гаража), слободне од лица и ствари, те исплату закупнине за коришћење стана у мјесечном износу од 500,00 КМ од 13. јула 1994. године до апелантовог усељења у стан је, такође, одбијен. Наведеном пресудом обавезан је апелант да туженом надокнади трошкове парничног поступка у прецизираном износу. 7. У образложењу пресуде Основни суд је навео да је апелант тужбеним захтјевом тражио: 1) утврђење ништавости уговора о продаји предметног стана, 2) обавезивање туженог да то призна и да му изда исправу за упис права својине у земљишним књигама а да ће се у противном то право уписати на основу предметне пресуде, 3) предају у посјед предметног стана и гараже и 4) исплату закупнине за коришћење предметног стана. Тужени је противтужбеним захтјевом тражио да, ако суд усвоји апелантов тужбени захтјев, обавеже апеланта да му врати продајну цијену стана од 36.000 КМ и продајну цијену гараже од 1.000 КМ, да му плати за радове изведене у стану прецизирани износ, на име пореза на промет предметног стана и гараже наведени износ, на име трошкова за посредовање у продаји путем агенције наведени износ и прецизирани износ за адвокатске услуге састављања уговора о продаји стана. 8. Основни суд је, након спроведеног доказног поступка, утврдио, а што није спорно међу парничним

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 33

странкама, да је уговором о продаји предметног стана од 4. октобра 1993. године, који су странке као уговарачи потписале у присуству трију свједока, апелант као продавац продао, а тужени као купац купио предметни стан назначен у члану 1 став 1 тачка 1 уговора за уговорену цијену у износу од 36.000,00 ДМ, који је уплаћен у СР Њемачкој на рачун који је туженом дао апелант. Даље је наведено да је судским поравнањем број П-218/94 од 13. јула 1994. године и Пресудом Основног суда број П-1048/94 од 14. јуна 1995. године утврђена правна ваљаност предметног уговора. Имајући у виду утврђене чињенице, Основни суд је закључио да је недостатак овјере потписа уговарача код надлежног суда, у смислу члана 9 Закона о промету непокретности, конвалидован закључењем уговора у присуству свједока и његовим реализовањем. Из утврђеног чињеничног стања Основни суд је, даље, закључио да је предметни уговор закључен добровољно, да је продајна цијена предметног стана од 36.000,00 ДМ у вријеме закључивања уговора била реална, те се позвао на одредбе чл. 26, 28, 103 и 109 Закона о облигационим односима (у даљњем тексту: ЗОО). 9. Основни суд је, даље, навео да је у доказном поступку прочитао купопродајни уговор закључен 13. јула 1994. године чији је предмет купопродаја предметне гараже, који су потписали апелант и тужени а који није овјерен. Основни суд је, даље, читањем доказа из земљишнокњижне евиденције (посједовни лист број 1854 к.о. Бања Лука) утврдио да је апелант посједник гараже са дијелом 1/1. Основни суд је утврдио да је неоснован апелантов захтјев за предају у посјед гараже, јер тужени гаражу држи у посједу на основу наведеног купопродајног уговора од 13. јула 1994. године који су потписали апелант као продавац и тужени као купац. Основни суд је навео да су апелантови наводи да предметни уговор није закључио, нити потписао само паушално истакнути и да нису ничим доказани. Осим тога, како је даље наведено, апелантов пуномоћник, који је на рочишту за главну расправу извео доказ читањем наведеног уговора о купопродаји гараже, тужбеним захтјевом који је претходно коначно прецизирао на припремном рочишту (8. новембар 2006. године) није тражио утврђивање ништавости поменутог уговора, већ само предају у посјед гараже. И мада је тај дио тужбеног захтјева непрецизан, како је навео Основни суд, при таквом тужбеном захтјеву апелант је остао до закључења главне расправе. Имајући у виду наведено, Основни суд је тај дио тужбеног захтјева одбио као неоснован. Основни суд је, даље, навео да није одлучивао о противтужбеном захтјеву имајући у виду да је тужени противтужбени захтјев поставио само за случај да суд усвоји апелантов тужбени захтјев. 10. Апелант се жалио против првостепене пресуде Окружном суду. Одлучујући о апелантовој жалби, Окружни суд је донио Пресуду број 011-0-Гж-08-000 555 од 13. јуна 2008. године којом је апелантову жалбу одбио и потврдио првостепену пресуду. 11. У образложењу пресуде Окружни суд је, у погледу апелантових жалбених навода да уговор о купопродаји предметног стана није у складу са Законом о промету непокретности, између осталог, навео да чак и у случају да предметни уговор и није у цјелини реализован и да није закључен у присуству најмање два свједока, задовољавао је форму прописану одредбом члана 9 став 2 Закона о промету непокретности, то јесте да су потписи уговарача овјерени у надлежном суду. Наиме, приликом сачињавања уговора адвокат који га је саставио је, водећи рачуна о ратном времену у којем је уговор закључен, а и због начина плаћања преко иностранства, у члану 2 став 2 уговора, на основу

договора странака, унио посебну клаузулу да ће уговорне стране утврдити ваљаност уговора на суду, те да се даном утврђивања ваљаности уговора сматра да је купац извршио све своје обавезе према продавцу. Насупрот томе, одредбом члана 2 став 3 уговора је утврђено да, уколико се не би приступило утврђивању ваљаности уговора, странке сматрају да уговор није ни закључен. Према одредби члана 2 став 4, у случају да није могла да се установи ваљаност уговора, сматрало би се да уговор између уговорних страна није ни закључен и продавац би тада био дужан да врати износ који је примио. Због наведених разлога, накнадни приступ суду и закључење судског поравнања у предмету Основног суда број П-218/94 од 13. јула 1994. године само су у функцији реализације уговора и испуњења његових одредаба, као и каснија утврђујућа пресуда у том смислу. Стога су, како је закључио Окружни суд, неосновани апелантови жалбени наводи да потписи уговарача нису овјерени на суду. Кад је ријеч о добровољности да се закључи уговор, на чему је апелант у жалби посебно инсистирао, Окружни суд је закључио да је првостепена одлука у том дијелу правилна и да је првостепени суд дао ваљане разлоге које прихвата и Окружни суд. Иако је предметни уговор закључен у ратном периоду, како је навео Окружни суд, и сâм апелант је приликом саслушања у својству парничне странке изјавио да га ни тужени ни његова породица нису присиљавали да закључи уговор, те да је својевољно потписао предметни уговор. Такође је утврђено да је апелант изјавио да је он одредио купопродајну цијену, да је на његово тражење тужени исплатио износ од 36.000,00 ДМ у иностранству, а што су били "велики новци", и да је апелант затим обавијестио адвоката да је износ уплаћен, након чега је уговор и овјерен. Изјаве саслушаних свједока, комшије М.З., који је био припадник етничке мањине, те свједока уговора Д.Ш. и М.Б, како је закључио Окружни суд, демантују апелантове тврдње да уговор није добровољно закључен. 12. Апелант је против наведене пресуде Окружног суда поднио ревизију Врховном суду. Одлучујући о апелантовој ревизији, Врховни суд је донио Пресуду број 118-0- Рев-08000 856 од 15. октобра 2009. године којом је апелантову ревизију одбио као неосновану. 13. У образложењу пресуде Врховни суд је, између осталог, навео да је и према оцјени тог суда правилан закључак нижестепених судова да апелантов тужбени захтјев за утврђење ништавости предметног уговора, који заснива на чињеници да је закључен у ратној ситуацији на просторима бивше СР Босне и Херцеговине, што, према мишљењу Врховног суда, само за себе није довољан основ за утврђење ништавости спорног уговора. Општепознате околности да је спорни уговор закључен у вријеме ратних сукоба на просторима бивше СРБиХ од 1992. до 1995. године, те да апелант припада другој етничкој заједници у односу на бројчано веће становништво у његовом мјесту живљења не дају довољан основ да се закључи да постоје фактори који би (у вријеме закључивања уговора) битно ограничавали слободу одлучивања и условили вољу апеланта као једне од уговорних страна да закључи спорни уговор како апелант тврди. Нижестепени судови су, према мишљењу Врховног суда, правилном оцјеном спроведених доказа утврдили околности у којима су се налазиле парничне странке у вријеме закључивања уговора и друге околности које су пратиле његово закључивање како би спорни уговор могао да се разумије онако како то одговара правој вољи уговорних страна (члан 99 ЗОО). При томе су нижестепени судови, како је утврдио Врховни суд, дали значај чињеницама да је апелант одлуку о продаји предметног

Broj 80 - Strana 34

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

стана донио прије него што је ступио у контакт с туженим, јер је понуду за продају доставио Агенцији за промет непокретности, затим, да је апелант одредио продајну цијену стана коју је тужени прихватио а чије је плаћање, на апелантово тражење, извршио у СР Њемачкој, те да је апелант вршио провјеру да ли је уплаћен продајни износ након чега је са туженим закључио судско поравнање. Врховни суд је, даље, истакао да је апелант током поступка мијењао своје наводе тако што је чињенице о потписивању записника пред првостепеним судом у предмету судског поравнања оспорио тврдњом да је, након закључивања уговора од 4. октобра 1993. године, напустио Бању Луку да би апелантова пуномоћница на рочишту за главну расправу 10. јуна 2003. године навела "да се из приложене документације види да је апелант напустио Бању Луку у току 1994. године, и то након војног позива који је добио 16. јула 1994. године и да се пријавио као избјеглица у Републици Хрватској 2. септембра 1994. године". Затим је наведено да је на рочишту 4. марта 2003. године у свом исказу, наводећи околности које су га опредијелиле да стан прода, између осталог, тврдио да је био принуђен да прода стан, јер није имао средстава да напусти Бању Луку и да је прије закључивања уговора био три пута "претучен", да би на рочишту од 30. априла 2007. године навео да је једном "претучен". Такође, из изведених доказа не произилази апелантова тврдња да му је мотив за продају стана био и недостатак средстава за напуштање Бање Луке, јер је плаћање продајне цијене стана извршено у иностранству, како је апелант тражио. 14. Врховни суд је, даље, утврдио да нису основане апелантове ревизионе тврдње да нижестепени судови нису "објаснили" разлоге на основу којих су прихватили наводе туженог о продаји гараже, а не и апелантове наводе који је ту чињеницу негирао. Нижестепени судови су, како је утврдио Врховни суд, полазећи од чињенице да је уговор о продаји гараже обострано потписан и у цјелини извршен, правилно закључили да је тај уговор правно ваљан. С друге стране, апелант изведеним доказима није доказао супротно, осим тврдње да уговор није закључен, што, с обзиром на правило о терету доказивања, није било довољно да се прихвати апелантова тврдња. Врховни суд је, даље, утврдио да из апелантовог исказа, датог на рочишту за главну расправу 30. априла 2007. године, да је при закључивању спорног уговора туженом рекао да "уколико се ситуација промијени, долази сигурно у свој родни град и да ће тражити свој стан" не произилазе из спроведених доказа, као ни из околности које су претходиле закључивању спорног уговора. Ако су странке у спору јасно уговором дефинисале своје обавезе, логичан је закључак, како је навео Врховни суд, да би, да је било говора о враћању стана, ти наводи били унесени у спорни уговор који, супротно тврдњама о евентуалном враћању стана, садржава клаузуле о утврђивању ваљаности уговора и о посљедицама ако не дође до утврђења његове ваљаности. Даље је наведено да су неосноване апелантове ревизионе тврдње о погрешној примјени материјалног права а које се односе на постојање општих околности ратног стања у вријеме закључивања уговора које, без доказа о постојању појединачних околности које су утицале на апелантову вољу да закључи уговор, не представљају довољан основ за закључак о ништавости спорног уговора. Врховни суд је, такође, закључио да није основано апелантово позивање у ревизији на Закон о примјени Закона о промету непокретности за вријеме трајања непосредне ратне опасности и ратног стања, јер је тај закон ступио на снагу 29. новембра 1994. године, дакле, након закључивања предметног уговора.

IV. Апелација а) Наводи из апелације 15. Апелант наводи да је повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, као и да је повријеђено право на забрану дискриминације из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције. Апелант сматра да су редовни судови погрешно утврдили чињенично стање и да су погрешно примијенили материјално право. Истакао је да су судови погрешно прихватили као истините све тврдње туженог, а, с друге стране, одбили су да прихвате апелантове тврдње. Тако нису прихватили као истинит ни дио апелантовог исказа који је дао као странка у којем је изјавио да је приликом закључивања уговора рекао туженом да ће доћи у свој град и да ће тражити свој стан уколико се ситуација измијени. Даље је навео да је дискриминисан на националном основу, што се манифестовало неприхватањем апелантовог исказа као истинитог без икаквог разумног образложења и прихватањем исказа туженог као истинитог без икаквог образложења. Истакао је да током поступка, будући да тада није имао адресе свједока, није имао могућност да предложи доказе о догађају у којем су га претукла два униформисана лица у стану његових пријатеља којима је дошао у посјету. b) Одговор на апелацију 16. Врховни суд у одговору на апелацију навео је да је у погледу непостојања елемената ништавости уговора о продаји предметног стана дао јасне и ваљане разлоге оцјеном изведених доказа, примјеном правила о терету доказивања и правилном примјеном материјалног права. Наведено је, такође, да се апелант у апелацији позвао на опште околности непосредног ратног стања, не наводећи ниједну посебну околност која би битно утицала на апелантову вољу приликом закључивања предметног уговора, и оспоравао утврђено чињенично стање које у фази поступка пред Врховним судом не може да се оспорава предлагањем да се изведу нови докази. Апелант при томе понавља наводе истакнуте током поступка и не указује на околности и чињенице које би утицале на законитост побијане одлуке. Предложено је да се апелација одбије као неоснована. 17. Окружни и Основни суд у одговорима на апелацију истакли су да апелантови наводи о повредама уставних права нису основани због разлога наведених у образложењу одлука тих судова. 18. Тужени је у одговору на апелацију навео да је апелант саслушан у статусу парничне странке у два наврата а да су та два исказа била контрадикторна свим другим изведеним доказима. Навео је да је управо апелант ангажовао Агенцију за промет непокретностима "Ласер" (доказ за то је уплатница на износ од 1.000 КМ за Агенцију, чији је власник Халид Малиновић), чиме је управо апелант одредио елементе предметног уговора о купопродаји, као, напримјер, да се исплата купопродајне цијене изврши у иностранству. Даље, апелант је тврдио да су приликом закључења уговора о продаји предметног стана били присутни он, тужени и адвокат, а што је у супротности са исказима свих саслушаних свједока који су били потписници уговора. Поред тога, тужени је истакао да је апелант од добивеног новца купио стан у Брну у Републици Чешкој.

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 35

V. Релевантни прописи 19. Закон о промету непокретности ("Службени лист СРБиХ" бр. 38/78, 4/89, 22/91 и "Службени гласник РС" бр. 21/92 и 29/94) у релевантном дијелу гласи: Члан 9. ст. 2. и 4. Уговор на основу кога се преноси право својине на непокретности мора бити сачињен у писменом облику, а потписи уговарача овјерени у надлежном суду. Изузетно од одредбе претходног става уговор закључен у писменој форми на основу кога се преноси право својине, производиће правно дејство иако потписи уговарача нису овјерени у надлежном суду, ако су уговорне стране изршиле у цјелини или у претежном дијелу обавезе које из њега настају или ако је тај уговор закључен у присуству најмање два свједока који су се потписали на уговору. 20. У Закону о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ" бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89, те "Службени гласник Републике Српске" бр. 17/93, 3/96, 39/03 и 74/04) релевантне одредбе гласе: I. Сагласност воља Кад је уговор закључен Члан 26. Уговор је закључен кад су се уговорне стране сагласиле о битним састојцима уговора. Изјава воље Члан 28. (1) Воља за закључење уговора може се изјавити речима, уобичајеним знацима или другим понашањем из кога се са сигурношћу може закључити о њеном постојању. (2) Изјава воље мора да буде учињена слободно и озбиљно. НЕВАЖНОСТ УГОВОРА I. Ништави уговори Ништавост Члан 103. (1) Уговор који је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима ништав је ако циљ повређеног правила не упућује на неку другу санкцију или ако закон у одређеном случају не прописује што друго. (2) Ако је закључење одређеног уговора забрањено само једној страни, уговор ће остати на снази ако у закону није што друго предвиђено за одређени случај, а страна која је повредила законску забрану сносиће одговарајуће последице. Истицање ништавости Члан 109. (1) На ништавост суд пази по службеној дужности и на њу се може позвати свако заинтересовано лице. (2) Право да тражи утврђење ништавости има и јавни тужилац. VI. Допустивост 21. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини. 22. У складу са чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме оспорава, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку којег је користио.

23. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Врховног суда број 118-0-Рев-08-000 057 од 18. новембра 2009. године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апелант је примио 21. децембра 2009. године а апелација је поднесена 25. јануара 2010. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због којег апелација није допустива. 24. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости. VII. Меритум 25. Апелант сматра да му је оспореним пресудама повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, као и право на недискриминацију из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције. Право на правично суђење 26. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: (…) е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком. 27. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи: 1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом. (…). 28. Уставни суд, прије свега, запажа да је поступак који је окончан оспореном пресудом Врховног суда вођен ради утврђивања ништавости уговора о продаји стана, дакле, да је предмет грађанскоправне природе, па је члан 6 став 1 Европске конвенције примјењив у овом предмету. 29. Имајући у виду апелационе наводе, Уставни суд, прије свега, указује на то да, према пракси Европског суда и Уставног суда, задатак ових судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене права (види, Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је уопштено задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види, Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја 2005. године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли је евентуално дошло до повреде или занемаривања уставних права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминациона. 30. Уставни суд се, дакле, према наведеном становишту, може изузетно, када оцијени да је у одређеном поступку редовни суд произвољно поступао како у

Broj 80 - Strana 36

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

утврђивању чињеница, тако и у примјени релевантних позитивно-правних прописа (види, Уставни суд, Одлука број АП 311/04 од 22. априла 2005. године, став 26), упустити у испитивање начина на који су надлежни судови утврђивали чињенице и на тако утврђене чињенице примијенили позитивно-правне прописе. У контексту наведенога Уставни суд подсјећа и да је у више својих одлука указао да очигледна произвољност у примјени релевантних прописа никада не може да води ка једном правичном поступку (види Одлуку Уставног суда број АП 1293/05 од 12. септембра 2006. године, тачка 25 и даље). Стога ће Уставни суд у конкретном случају, с обзиром на питања која апелант проблематизује, испитати да ли су побијане одлуке засноване на произвољној примјени позитивно-правних прописа. 31. Доводећи у везу наведена становишта са чињеницама конкретног предмета, Уставни суд запажа да су редовни судови довољно јасно образложили своје одлуке зашто је требало одбити апелантов тужбени захтјев за проглашавање спорног уговора о продаји предметног стана ништавим и предају у посјед предметних непокретности (стана и гараже), при томе се позивајући на релевантне одредбе ЗОО и Закона о промету непокретности, а такво образложење Уставни суд не сматра произвољним. При томе Уставни суд подсјећа да је у досадашњој пракси већ разматрао питања у вези са ништавости уговора о промету непокретности закључених у току рата. Наиме, Уставни суд је у предмету број АП 455/09 одбацио као очигледно неосновану апелацију и изразио сљедеће становиште: "... сама чињеница да је уговор закључен након избијања ратних сукоба није довољна да се закључи да је уговор сâм по себи, ex lege, ништав, јер у сваком конкретном случају мора да се утврди ваљаност промета непокретности, те на основу утврђених битних чињеница дати правна оцјена у складу са материјалним прописима (види, Уставни суд, Одлука број АП 455/09 од 25. октобра 2011. године, доступна на wеbстраници Уставног суда www.ustavnisud.ba, тачка 14). Из наведеног произилази да је утврђивање ништавости уговора о промету непокретности закључених у току рата увијек фактичко питање које зависи од чињеница сваког конкретног случаја. У том контексту Уставни суд запажа да су у апелантовом случају редовни судови, супротно апелационим наводима, дали исцрпна образложења за то зашто сматрају да апелант није доказао да су постојале конкретне субјективне околности које су, повезане са општим ратним околностима, битно ограничавале слободу изражавања његове воље. Уставни суд, такође, запажа да из чињеница предмета произилази да су редовни судови у поступку на три судске инстанце размотрили све апелантове наводе и тврдње које апелант понавља и у апелацији и да су дали детаљне одговоре на сва наведена питања. С тим у вези, Уставни суд сматра да из чињеница предмета и оспорених пресуда не произилази било каква произвољност у поступању и у примјени материјалног права редовних судова, будући да у конкретном случају апелант ничим није доказао да су закључењу спорног уговора претходили догађаји који су, у интеракцији са ратним дешавањима, утицали на слободно изражавање његове воље да закључи спорни уговор. 32. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да је апелација неоснована и да није дошло до повреде апелантовог права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. Забрана дискриминације 33. Из навода апелације произилази да апелант сматра да је дискриминисан на националној основи због тога што су

редовни судови прихватили исказе туженог као истините, а апелантове исказе одбили без образложења, због чега му је повријеђено право на забрану дискриминације из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције 34. Члан II/4 Устава Босне и Херцеговине гласи: Уживање права и слобода, предвиђених овим чланом или међународним споразумима наведеним у Анексу I овог Устава, обезбијеђено је свим лицима у Босни и Херцеговини без дискриминације по било којој основи као што су пол, раса, боја, језик, вјероисповијест, политичко и друго мишљење, национално и социјално поријекло или повезаност са националном мањином, имовина, рођење или други статус. 35. Члан 14 Европске конвенције гласи: Уживање права и слобода предвиђених овом конвенцијом обезбјеђује се без дискриминације по било којој основи, као што су пол, раса, боја коже, језик, вјероисповијест, политичко или друго мишљење, национално или социјално поријекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус. 36. Уставни суд подсјећа на чињеницу да члан 14 Европске конвенције обезбјеђује заштиту од дискриминације у питањима која потпадају под оквир других чланова Европске конвенције (види, Европски суд за људска права, Marckx против Белгије, пресуда од 13. јуна 1979. године, серија А број 31, став 32). Апелант није посебно назначио у вези са којим уставним правом сматра да је дискриминисан, али из навода апелације произилази да он сматра да је дискриминисан у вези са правом на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. 37. Уставни суд, такође, подсјећа на то да постоји дискриминација ако резултира различитим третманом појединаца у сличним позицијама и ако тај третман нема објективно или разумно оправдање. Да би био оправдан, третман мора да тежи законитом циљу, те мора да постоји разуман однос пропорционалности између коришћених средстава и циља који треба да се оствари (види, Европски суд за људска права, Marckx против Белгије, став 33). Стога је потребно установити да ли се према апеланту поступало друкчије него према другима у истим или сличним ситуацијама. Свако различито поступање се има сматрати дискриминационим ако нема разумно и објективно оправдање, тј. ако не стреми легитимном циљу, или ако нема разумног односа пропорционалности између употријебљених средстава и циља који жели да се оствари (види одлуке у предметима Дома за људска права бр. CH /97/67, Захировић, Одлука о прихватљивости и меритуму од 10. јануара 1999. године, тачка 120, одлуке јануар-јули 1999. године, CH /9750, Рајић, Одлука о прихватљивости и меритуму од 3. априла 2000. године, тачка 53, одлуке јануарјуни 2000. године, CH /98/1309 и други, Кајтаз и други, Одлука о прихватљивости и меритуму од 4. септембра 2001. године, тачка 154). 38. Имајући у виду претходне закључке Уставног суда у вези са кршењем права на правично суђење и детаљне разлоге које су редовни судови изнијели у погледу оцјене доказа, при чему су нарочито детаљно анализирали апелантов исказ и дали врло исцрпне разлоге зашто он, у контексту других спроведених доказа, није могао да доведе до другачијег рјешења конкретне правне ствари, затим, чињеницу да апелант, осим паушалне тврдње о кршењу наведеног права на националној основи, није доставио било какав доказ који би указивао на то да је апелант у предметном поступку другачије третиран због своје националне припадности, нити је такво што видљиво из

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 37

оспорених пресуда, Уставни суд сматра да су апелантови наводи о дискриминацији паушални, а евентуална произвољност и дискриминишућа примјена закона нису очигледне. Стога, Уставни суд сматра да су апелантови наводи о кршењу права на недискриминацију из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције у вези са правом на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције неосновани. Право на имовину 39. Апелант, такође, наводи да му је оспореним одлукама повријеђено и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Будући да из навода апелације произилази да се апелантове тврдње о кршењу овог права заснивају на наводима о произвољно утврђеном чињеничном стању, те произвољној примјени материјалног и процесног права, који су већ размотрени у оквиру права на правично суђење, Уставни суд не сматра да је сврсисходно посебно разматрати ове апелантове наводе. VIII. Закључак 40. Уставни суд закључује да нема повреде апелантовог права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, јер у образложењу оспорених одлука редовних судова не постоји ништа што би указивало на то да су редовни судови своје одлуке донијели уз повреду правила поступка, или да је произвољно примијењено материјално и процесно право, а у образложењу одлука су за своја становишта дали детаљне, јасне и логичне разлоге. 41. Такође, Уставни суд закључује да нема повреде права на недискриминацију у вези са правом на правично суђење, јер апелант није понудио никакав доказ о томе да су лица која се налазе у истој и сличној ситуацији третирана на различит начин, а таква дискриминација не произилази ни из оспорених пресуда. 42. На основу члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке. 43. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједница Уставног суда Босне и Херцеговине Валерија Галић, с. р.

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudija, u predmetu broj AP 1905/10, rješavajući apelaciju Šaćira Krilića na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2, člana 61. st. 1, 2. i 3. i člana 64. stav 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 17. septembra 2013. godine donio je Djelimično se usvaja apelacija Šaćira Krilića. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda

1066

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU

Ukida se Presuda Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 070-0-Rev-09-000103 od 18. februara 2010. godine u dijelu u kojem je odlučeno o isplatiti naknada plaće i uplati doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje. Predmet se vraća Vrhovnom sudu Federacije Bosne i Hercegovine koji je dužan da u roku od tri mjeseca donese novu odluku, u skladu s članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Odbija se kao neosnovana apelacija Šaćira Krilića, podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 070-0-Rev-09-000103 od 18. februara 2010. godine, Presude Kantonalnog suda u Livnu broj 010-0-Gž-08000337 od 7. novembra 2008. godine i Presude Općinskog suda u Livnu, Odjeljenje suda u Tomislavgradu broj 068-2-P-07-000 174 od 2. aprila 2008. godine u odnosu na ostale aspekte prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u vezi s pravom na nediskriminaciju iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u odnosu na ostale dijelove osporenih odluka. Nalaže se Vrhovnom sudu Federacije Bosne i Hercegovine da, u skladu s članom 74. stav 5. Pravila Ustavnog suda, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke, obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Šaćir Krilić (u daljnjem tekstu: apelant) iz Tomislavgrada, kojeg zastupa Tomislav Baković, advokat iz Tomislavgrada, podnio je 21. maja 2010. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 070-0-Rev09-000103 od 18. februara 2010. godine, Presude Kantonalnog suda u Livnu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 010-0-Gž08-000337 od 7. novembra 2008. godine i Presude Općinskog suda u Livnu, Odjeljenje suda u Tomislavgradu (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 068-2-P-07-000 174 od 2. aprila 2008. godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Kantonalnog suda, Općinskog suda, te od "Kapisa" d.o.o. Tomislavgrad (u daljnjem tekstu: tuženi), zatraženo je 1. aprila 2011. godine da dostave odgovore na apelaciju. 3. Vrhovni sud je odgovor dostavio 8. aprila 2011. godine, Kantonalni sud 14. aprila 2011. godine, a Općinski sud 15. aprila 2011. godine. Tuženi je odgovor dostavio 6. juna 2011. godine. 4. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju su dostavljeni apelantu 15. juna 2011. godine. III. Činjenično stanje 5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. 6. Općinski sud je Presudom broj 068-2-P-07-000 174 od 2. aprila 2008. godine, koja je u cjelini potvrđena Presudom Kantonalnog suda broj 010-0-Gž-08-000337 od 7. novembra

Broj 80 - Strana 38

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

2008. godine, usvojio apelantov tužbeni zahtjev u dijelu u kojem je tražio da se tuženi obaveže da mu za period od 1. decembra 1999. godine do 5. maja 2000. godine isplati naknadu plaće u označenom novčanom iznosu sa zakonskom zateznom kamatom, te da mu uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje od 1. decembra 1999. godine do 5. maja 2000. godine. Apelantov tužbeni zahtjev u dijelu u kojem je tražio da se utvrdi da ga je tuženi diskriminirao u ostvarivanju prava na rad zbog nacionalnog porijekla i vjerske pripadnosti, te da se tuženom naloži da ga vrati na posao i uspostavi mu sva prava iz radnog odnosa uključujući i uplatu plaća i svih neuplaćenih doprinosa iz radnog odnosa za period od 1. augusta 1993. godine pa do povratka na posao odbijen je kao neosnovan. 7. Vrhovni sud je Presudom broj 070-0-Rev-09-000103 od 18. februara 2010. godine odbio kao neosnovanu reviziju koju je apelant izjavio protiv drugostepene presude. 8. U obrazloženjima osporenih presuda je, pored ostalog, konstatirano da je apelant bio zaposlenik tuženog do 31. jula 1993. godine, da je Komisija za primjenu člana 143. Zakona o radu (u daljnjem tekstu: ZOR) rješenjem utvrdila da apelant ispunjava uvjete iz člana 143. ZOR, tj. da mu se priznaje status radnika na čekanju posla, te da je tuženom naloženo da riješi njegov radno-pravni status u roku od 15 dana. Zatim, utvrđeno je da apelant nije pozvan na posao u navedenom roku pa da mu je radni odnos prestao po sili zakona 5. maja 2000. godine. S obzirom da je apelantu radno-pravni status uposlenika na čekanju posla i s tim u vezi i pravo na naknadu plaće za vrijeme čekanja posla uspostavljen na osnovu člana 143. stav 1. ZOR-а od momenta podnošenja zahtjeva, tj. 1. decembra 1999. godine, zaključeno je da mu pravo na naknadu plaće pripada od dana podnošenja zahtjeva pa do 5. maja 2000. godine, kada mu je po sili zakona prestao radni odnos. Visina naknade određena je na temelju kriterija iz važeće Odluke o izmjenama i dopunama Odluke o načinu sprovođenja i izvršenja radne obaveze na području općine Livno od 27. jula 1993. godine (koja se primjenjivala i ne teritoriji općine Tomislavgrad), a prema kojoj je predviđeno da zaposleniku za vrijeme čekanja posla pripada 35% od iznosa plaće koju bi primao da je radio. Apelantovo pozivanje na Pravilnik tuženog iz 1987. godine, s obzirom na važeću naprijed navedenu Odluku, ocijenjeno je kao neosnovano. S obzirom na navedeno, zaključeno je da je apelantov tužbeni zahtjev kojim je tražio naknadu plate i uplatu doprinosa od avgusta 1993. godine nije na zakonu utemeljen a zbog čega je odbijen kao neosnovan. Najzad, s obzirom da je na temelju ocjene provedenih dokaza i apelantovog iskaza kao nesporna činjenica utvrđeno da je apelant imao status radnika na čekanju posla, te da mu je radni odnos prestao po sili zakona 5. maja 2000. godine, zbog toga što nije pozvan na posao, zaključeno je da ga tuženi nije diskriminirao u ostvarivanju prava na rad ni po kojem osnovu, zbog čega je dio tužbenog zahtjeva kojim je tražio da se utvrdi da je diskriminiran, te da bude vraćen na posao odbijen kao neosnovan. S tim u vezi je još ukazano da apelant nije dokazao diskriminaciju na način kako to podrazumijeva član 5. stav 3. tačka 2. prema Zakonu o izmjenama i dopunama ZOR, te da je notorna činjenica da su desetine hiljada radnika na isti način ostale bez posla jer je bio rat, da je tuženi postupio u skladu s rješenjem Federalne komisije za implementaciju člana 143. ZOR kojim je apelantu priznat status radnika na čekanju posla i određena naknada plaće u skladu s uputama navedene Komisije. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 9. Apelant smatra da mu je osporenim presudama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska

konvencija), pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, kao i pravo na nediskriminaciju iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije. Apelant smatra da su redovni sudovi pogrešno tumačili član 143. ZOR i da nije tačno da ova odredba propisuje da radniku na čekanju posla pripada pravo na naknadu plaće i pravo na uplatu doprinosa od momenta podnošenja zahtjeva pa do navodnog prestanka radnog odnosa. Apelant ukazuje da su sudovi kao nespornu činjenicu utvrdili da je upućen na čekanje posla 31. jula 1993. godine i da je u tom statusu ostao do 5. maja 2000. godine, te da član 143. ZOR nameće obavezu da mu za cijeli ovaj period bude isplaćena naknada plate, u visini koju odredi poslodavac, te da mu budu uplaćeni doprinosi. Zatim, apelant smatra da je trebalo da mu za navedeni period bude nadoknađena plaća u skladu sa članom 45. Pravilnika tuženog iz 1987. godine. Najzad, apelant tvrdi da je nesporno utvrđeno da je diskriminiran, pa da su redovni sudovi na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primijenili materijalno pravo, odnosno da su odbili da primijene član 5. stav 3. tačka 3. ZOR-а, zbog čega mu je onemogućeno ravnopravno sticanje imovine radom u odnosu na druge zaposlenike tuženog koji nisu bili bošnjačke nacionalnosti i kojim je tuženi za sve vrijeme čekanja posla isplaćivao pune plaće. b) Odgovor na apelaciju 10. Vrhovni sud je u odgovoru na apelaciju istakao da u svemu ostaje kod razloga iz obrazloženja osporene presude koja je, po njihovom mišljenju, donijeta u skladu s Ustavom Bosne i Hercegovine i Evropskom konvencijom. 11. Kantonalni sud je u odgovoru na navode iz apelacije istakao da je neprihvatljiva apelantova tvrdnja da je činjenično stanje pravilno utvrđeno, ali da je pogrešno primijenjeno materijalno pravo, pa da su tako prekršene odredbe Ustava Bosne i Hercegovine i Evropske konvencije. 12. Općinski sud je u odgovoru na apelaciju iznio hronologiju toka postupka, te ukazao da je na temelju uvida u spis utvrđeno da je parnični postupak proveden zakonito, te da nije bilo kršenja apelantovih prava u postupku. 13. Tuženi je u odgovoru na navode iz apelacije istakao da su neosnovane apelantove tvrdnje o povredi prava na koja u apelaciji ukazuje, da je u postupku privatizacije kupio bivše preduzeće i da nije bio ni upoznat s eventualnim sudskim postupcima koje su mogli pokrenuti raniji uposlenici, a kakav je i apelant, te najzad, da je u svemu postupao u skladu sa sudskim odlukama i da apelant nije dokazao da je diskriminiran. V. Relevantni propisi 14. Zakon o radu ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 43/99, 32/00 i 29/03) u relevantnom dijelu glasi: Član 5. Lice koje traži zaposlenje, kao i lice koje se zaposli, ne može biti stavljeno u nepovoljniji položaj zbog rase, boje kože, pola, jezika, vjere, političkog ili drugog mišljenja, nacionalnog ili socijalnog porijekla, imovnog stanja, rođenja ili kakve druge okolnosti, članstva ili nečlanstva u političkoj stranci, članstva ili nečlanstva u sindikatu, tjelesnih i duševnih poteškoća u pogledu angažiranja, obrazovanja, unapređenja, uvjeta i zahtjeva rada, otkazivanja ugovora o radu ili drugih pitanja koja proističu iz radnog odnosa. U smislu stava 1. ovog člana, ne isključuju se razlike: 1. koje se prave u dobroj vjeri, a zasnovane su na zahtjevima koji se odnose na određeni posao; 2. koje se prave u dobroj vjeri, a zasnovane su na nesposobnosti lica da obavlja poslove predviđene za određeno radno mjesto ili da savlada program potrebnog stručnog

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 39

usavršavanja, pod uvjetom da je poslodavac ili lice koje osigurava stručno usavršavanje uložilo razumne napore za prilagođavanje posla ili obuke u kojoj se nalazi takvo lice ili za osiguravanje odgovarajućeg drugog zaposlenja ili usavršavanja, ukoliko je to moguće; 3. aktivnosti koje za svoj cilj imaju poboljšanje položaja lica koja se nalaze u nepovoljnom ekonomskom, socijalnom, obrazovnom ili fizičkom položaju. U slučajevima kršenja odredaba iz st. 1. i 2. ovog člana: 1. lice čija prava su povrijeđena može zbog povrede prava podnijeti tužbu nadležnom sudu; 2. ukoliko podnosilac tužbe podnese očigledan dokaz diskriminacije koja je zabranjena odredbom ovog člana, tuženi je dužan da podnese dokaz da takva razlika nije napravljena na osnovu diskriminacije; 3. ukoliko utvrdi da su navodi tužbe osnovani, sud će naložiti, da bi se osigurala primjena odredaba ovog člana, uključujući zaposlenje, vraćanje na prethodno radno mjesto, osiguravanja ili ponovno uspostavljanje svih prava iz radnog odnosa koja proizilaze iz ugovora o radu Član 143. (1) Zaposlenik koji se na dan stupanja na snagu ovog zakona zatekao na čekanju posla, ostat će u tom statusu najduže šest mjeseci od dana stupanja na snagu ovog zakona, ako poslodavac prije isteka ovog roka zaposlenika ne pozove na rad. (2) Zaposlenik koji se zatekao u radnom odnosu 31. decembra 1991. godine i koji se u roku od tri mjeseca od dana stupanja na snagu ovog zakona pismeno ili neposredno obratio poslodavcu radi uspostavljanja radno-pravnog statusa, a u ovom vremenskom razdoblju nije zasnovao radni odnos kod drugog poslodavca smatrat će se, također, zaposlenikom na čekanju posla. (3) Za vrijeme čekanja posla zaposlenik ima pravo na naknadu plaće u visini koju odredi poslodavac. (4) Ako zaposlenik na čekanju posla iz st. 1. i 2. ovog člana ne bude pozvan na rad u roku iz stava 1. ovog člana, prestaje mu radni odnos, uz pravo na otpremninu koja se utvrđuje na osnovu prosječne mjesečne plate isplaćene na nivou Federacije, na dan stupanja na snagu ovog zakona, koju objavljuje Federalni zavod za statistiku. […] VI. Dopustivost 15. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 16. U skladu s članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio. 17. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 070-0-Rev-09-000103 od 18. februara 2010. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelant je primio 28. marta 2010. godine, a apelacija je podnesena 21. maja 2010. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

18. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 19. Apelant smatra da mu je osporenim presudama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, kao i pravo na nediskriminaciju iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije. Pravo na pravično suđenje 20. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. 21. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve optužbe protiv njega svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom.(...) 2. Svako ko je optužen za krivično djelo smatra se nevinim dok se njegova krivica po zakonu ne dokaže. 22. U konkretnom slučaju, apelant smatra da mu je pravo na pravično suđenje povrijeđeno jer su redovni sudovi proizvoljno primijenili odredbe člana 143. ZOR-a. Po apelantovom mišljenju, proizvoljna primjena citiranog člana se ogleda u činjenici da su redovni sudovi zaključili da mu pravo na naknadu plaće i uplatu doprinosa pripada tek od podnošenja zahtjeva tuženom, tj. od 1. decembra 1999. godine pa do 5. maja 2000. godine, iako je nesporno utvrđeno da je u statusu radnika na čekanju posla bio od 1. augusta 1993. godine, od kada smatra da mu je, prema članu 143. ZOR-a, trebalo isplatiti naknadu plaće i uplatiti doprinose. 23. U vezi s navedenim, Ustavni sud podsjeća da je slična pravna pitanja - status zaposlenika na čekanju posla razmatrao u više svojih odluka (vidi Ustavni sud, odluke o dopustivosti i meritumu AP 1981/07 od 14. oktobra 2009. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 99/09, AP 2270/07 od 14. aprila 2010. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 67/10, AP 3582/07 od 14. aprila 2010. godine, dostupne na webstranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba). U tim odlukama Ustavni sud je utvrdio da su redovni sudovi povrijedili prava apelanata iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije jer su prilikom odlučivanja o zahtjevima apelanata za uspostavu radno-pravnog statusa, te o ostalim pravima iz radno-pravnog odnosa u vezi s tim, očigledno proizvoljno primijenili odredbe člana 143. ZOR-a. 24. Budući da apelant u konkretnom slučaju ukazuje na primjenu člana 143. ZOR-a, Ustavni sud se poziva na svoju Odluku broj AP 1981/07, tačka 28, u kojoj je naveo: Ustavni sud naglašava da član 143. stav 1. i 2. Zakona o radu sadrži odredbe kojim je regulirano pitanje "zaposlenika na čekanju", i to onih (stav 1. člana 143) koji su se u tom statusu zatekli danom stupanja na snagu Zakona o radu, kao i onih kojima je ovim Zakonom tek trebalo biti priznato to svojstvo, pod uvjetima tačno utvrđenim u stavu 2. člana 143. Zakona o radu. Također, Ustavni sud primjećuje da je u stavu 2. člana 143. navedeno da će se zaposlenik koji ispunjava uvjete i koji to zatraži od poslodavca, "smatrati" zaposlenikom na čekanju. Ustavni sud primjećuje da Zakon o radu nema odredbu kojom je utvrđeno od kog momenta se zaposlenik iz stava 2. člana 143. koji to traži smatra

Broj 80 - Strana 40

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

zaposlenikom na čekanju. Međutim, Ustavni sud primjećuje da u Zakonu o radu ne postoji niti jedna naznaka u članu 143. koja bi ukazivala na to da se na bilo koji način pravi razlika između zaposlenika na čekanju koji to jesu, i onih koji će se smatrati da jesu. S tim u vezi, Ustavni sud u konkretnom predmetu nije našao jasno obrazloženje redovnih sudova zašto smatraju da po osnovu člana 143. stav 1. i člana 143. stav 2. Zakona o radu treba praviti razlika između radnika koji su se zatekli na čekanju i onih koji "će se smatrati zaposlenikom na čekanju", te zašto je zauzeo stav samo se pozivajući da je "u skladu sa članom 143. stav 2." da taj status zaposlenik stiče od dana podnošenja zahtjeva. 25. U konkretnom slučaju, Ustavni sud zapaža da je u postupku pred redovnim sudovima kao nesporno utvrđeno da je apelant bio uposlenik tuženog od 1987. godine, te da je upućen na čekanje posla 1. augusta 1993. godine. Zatim, Ustavni sud primjećuje da je utvrđeno da apelant ispunjava uvjete iz člana 143. ZOR-a, odnosno da mu je priznat status radnika na čekanju posla. Najzad, Ustavni sud primjećuje da je apelant u postupku pred redovnim sudovima, pored ostalog, tvrdio da mu, u skladu s članom 143. stav 2. ZOR-a, pripada pravo na naknadu plaće i uplatu doprinosa za svo vrijeme čekanja posla, tj. od 1. augusta 1993. godine, a ne samo od dana podnošenja zahtjeva u smislu člana 143. ZOR-a pa do prestanka radnog odnosa. 26. Imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, te citiranu odluku u predmetu broj AP 1981/07, Ustavni sud smatra da su i u apelantovom slučaju redovni sudovi očigledno proizvoljno primijenili odredbu člana 143. Zakona o radu, pri čemu u obrazloženju odluka za zaključak o neosnovanosti apelantovog tužbenog zahtjeva nisu dali razloge koji zadovoljavaju standarde pravičnog suđenja. Stoga se Ustavni sud, u cjelini, poziva na razloge i obrazloženje iz Odluke broj AP 1981/07. 27. Stoga, Ustavni sud zaključuje da je povrijeđeno apelantovo pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. Pravo na pravično suđenje u vezi sa pravom na nediskriminaciju 28. Apelant tvrdi da mu je povrijeđeno i pravo na nediskriminaciju iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije u vezi s pravom na pravično suđenje. 29. Član II/4. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Uživanje prava i sloboda predviđenih u ovom članu ili u međunarodnim sporazumima navedenim u Aneksu I ovog ustava će biti osigurano. Sva lica u BiH će biti slobodna od diskriminacije po bilo kojem osnovu kao što su spol, rasa, jezik, vjera, političko ili drugo mišljenje, nacionalno i društveno porijeklo, povezanost sa nacionalnom manjinom, vlasništvo, rođenje ili drugi status. 30. Član 14. Evropske konvencije glasi: Uživanje prava i sloboda predviđenih ovom konvencijom osigurava se bez diskriminacije po bilo kojoj osnovi, kao što su spol, rasa, boja kože, jezik, vjeroispovijest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno porijeklo, veza sa nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status. 31. Apelant tvrdi da je u postupku pred redovnim sudovima na nesporan način dokazao da je diskriminiran, te da su redovni sudovi odbili da na pravilno utvrđeno činjenično stanje primijene član 5. stav 3. tačka 3. ZOR-а, odnosno da su propustili da tuženom nalože da ga vrati na posao i time mu onemogućili da ravnopravno stiče imovinu radom. 32. Ustavni sud podsjeća da je u Odluci o dopustivosti broj AP 2267/10 od 16. januara 2013. godine (dostupna na webstranici Ustavnog suda, www.ustavnisud.ba) razmatrao identične navode apelanta o diskriminaciji protiv istog tuženog, koji su, kao i apelant, u istom periodu bili upućeni na čekanje posla, te kojim

je radni odnos, kao i apelantu, prestao po sili zakona, tj. 5. maja 2000. godine, a u povodu presuda redovnih sudova kojim je, kao i u apelantovom slučaju, odbijen dio tužbenog zahtjeva kojim su tražili da se utvrdi da su diskriminirani i da se tuženom naloži da ih vrati na posao. U navedenoj odluci Ustavni sud je zaključio da apelanti (vidi tačku 18): osim ponavljanja navoda koji su izanalizirani i jasno obrazloženi u postupku pred redovnim sudovima, naročito Vrhovnim sudom, nisu dostavili bilo kakve dokaze koji bi mogli pokazati da se zaista radi o diskriminaciji po bilo kojem osnovu, kako je navedeno u članu II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije, niti to proizlazi iz informacija i dokumenata predočenih Ustavnom sudu. Stoga, Ustavni sud smatra da apelanti nemaju "opravdan zahtjev" u vezi sa kršenjem prava na nediskriminaciju, te da su i njihovi navodi o kršenju prava na nediskriminaciju iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije očigledno (prima facie) neosnovani. 33. Ustavni sud primjećuje da su u konkretnom slučaju redovni sudovi odbili dio apelantovog tužbenog zahtjeva kojim je tražio da se utvrdi da je diskriminiran i da se tuženom naloži da ga vrati na posao. Ustavni sud primjećuje da iz obrazloženja osporenih odluka proizlazi da su redovni sudovi na temelju ocjene provedenih dokaza pojedinačno i u uzajamnoj vezi, te apelantove izjave, zaključili da apelant nije diskriminiran, odnosno da nije ponudio dokaz koji bi upućivao na postojanje diskriminacije u smislu člana 5. stav 1. tačka 2. ZOR-a. Također, u obrazloženjima osporenih odluka je izričito navedeno da je tuženi u svemu postupio u skladu s odlukom Komisije za implementaciju člana 143. ZOR-а, te da je apelantu radni odnos prestao po sili zakona 5. maja 2000. godine. Naime, iz obrazloženja osporenih presuda proizlazi da je rješenjem Federalne komisije za implementaciju člana 143. ZOR-а apelantu priznat status radnika na čekanju posla, koji je, u skladu sa stavom 1. navedenog člana, mogao trajati šest mjeseci, te da tuženi nije pozvao apelanta na rad kao radnika na čekanju posla, pa da mu je radni odnos zbog toga prestao po sili zakona 5. maja 2000. godine. 34. Imajući u vidu razloge i obrazloženja iz osporenih presuda, kao i naprijed citirani stav iz Odluke o dopustivosti broj AP 2267/10, Ustavni sud smatra da su apelantovi navodi o povredi prava na pravično suđenje u vezi s pravom na nediskriminaciju neosnovani. 35. Ustavni sud zaključuje da su apelantovi navodi o povredi prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije u vezi s pravom na nediskriminaciju iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije neosnovani. Ostali navodi 36. S obzirom da se apelantovi navodi o povredi prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju zasnivaju na navodima koji su već detaljno razmotreni u odnosu na pravo na pravično suđenje, Ustavni sud smatra nesvrsishodnim da ih posebno ispituje i u odnosu na ovo pravo. VIII. Zaključak 37. Ustavni sud zaključuje da postoji povreda prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije kada su redovni sudovi prilikom odlučivanja o tome od kada apelant ima status zaposlenika na čekanju i pravima koja iz tog statusa proizlaze očigledno proizvoljno primijenili pozitivno-pravne propise, odnosno član 143. Zakona o radu. 38. Međutim, Ustavni sud smatra da ne postoji povreda prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije u vezi s

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 41

pravom na nediskriminaciju iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije kada su redovni sudovi zaključak o nepostojanju diskriminacije zasnovali na temelju ocjene provedenih dokaza pojedinačno i u uzajamnoj vezi, a u okolnostima konkretnog slučaja nije podnesen očigledan dokaz diskriminacije u smislu člana 5. stav 1. tačka 2. ZOR-a. 39. Na osnovu člana 61. st. 1, 2. i 3. i člana 64. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 40. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, s. r. Ustavni sud Bosne i Hercegovine je u Vijeću od pet sudaca, u predmetu broj AP 1905/10, rješavajući apelaciju Šaćira Krilića na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2, članka 61. st. 1, 2. i 3. i članka 64. stavak 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 17. rujna 2013. godine donio Djelomično se usvaja apelacija Šaćira Krilića. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda Ukida se Presuda Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 070-0-Rev-09-000103 od 18. veljače 2010. godine u dijelu u kojemu je odlučeno o isplatiti naknada plaće i uplati doprinosa za mirovinsko i invalidsko osiguranje. Predmet se vraća Vrhovnom sudu Federacije Bosne i Hercegovine koji je dužan u roku od tri mjeseca donijeti novu odluku, sukladno članku II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članku 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda. Odbija se kao neutemeljena apelacija Šaćira Krilića, podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 070-0-Rev-09-000103 od 18. veljače 2010. godine, Presude Kantonalnog suda u Livnu broj 010-0-Gž-08000337 od 7. studenoga 2008. godine i Presude Općinskog suda u Livnu, Odjeljenje suda u Tomislavgradu broj 068-2-P-07-000 174 od 2. travnja 2008. godine u odnosu na ostale aspekte prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda, u svezi s pravom na nediskriminaciju iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda u odnosu na ostale dijelove osporenih odluka. Nalaže se Vrhovnom sudu Federacije Bosne i Hercegovine da, sukladno članku 74. stavak 5. Pravila Ustavnog suda, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke, obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU

OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Šaćir Krilić (u daljnjem tekstu: apelant) iz Tomislavgrada, kojega zastupa Tomislav Baković, odvjetnik iz Tomislavgrada, podnio je 21. svibnja 2010. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 070-0-Rev09-000103 od 18. veljače 2010. godine, Presude Kantonalnog suda u Livnu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 010-0-Gž08-000337 od 7. studenoga 2008. godine i Presude Općinskog suda u Livnu, Odjeljenje suda u Tomislavgradu (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 068-2-P-07-000 174 od 2. travnja 2008. godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Kantonalnog suda, Općinskog suda, te od "Kapisa" d.o.o. Tomislavgrad (u daljnjem tekstu: tuženi), zatraženo je 1. travnja 2011. godine da dostave odgovore na apelaciju. 3. Vrhovni sud je odgovor dostavio 8. travnja 2011. godine, Kantonalni sud 14. travnja 2011. godine, a Općinski sud 15. travnja 2011. godine. Tuženi je odgovor dostavio 6. lipnja 2011. godine. 4. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju su dostavljeni apelantu 15. lipnja 2011. godine. III. Činjenično stanje 5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata podastrtih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. 6. Općinski sud je Presudom broj 068-2-P-07-000 174 od 2. travnja 2008. godine, koja je u cjelini potvrđena Presudom Kantonalnog suda broj 010-0-Gž-08-000337 od 7. studenoga 2008. godine, usvojio apelantov tužbeni zahtjev u dijelu u kojemu je tražio da se tuženi obveže za razdoblje od 1. prosinca 1999. godine do 5. svibnja 2000. godine isplatiti mu naknadu plaće u označenom novčanom iznosu sa zakonskom zateznom kamatom, te mu uplatiti doprinose za mirovinsko i invalidsko osiguranje od 1. prosinca 1999. godine do 5. svibnja 2000. godine. Apelantov tužbeni zahtjev u dijelu u kojemu je tražio da se utvrdi kako ga je tuženi diskriminirao u ostvarivanju prava na rad zbog nacionalnog podrijetla i vjerske pripadnosti, te da se tuženom naloži da ga vrati na posao i uspostavi mu sva prava iz radnog odnosa uključujući i uplatu plaća i svih neuplaćenih doprinosa iz radnog odnosa za razdoblje od 1. kolovoza 1993. godine pa do povratka na posao odbijen je kao neutemeljen. 7. Vrhovni sud je Presudom broj 070-0-Rev-09-000103 od 18. veljače 2010. godine odbio kao neutemeljenu reviziju koju je apelant izjavio protiv drugostupanjske presude. 8. U obrazloženjima osporenih presuda je, pored ostaloga, konstatirano da je apelant bio zaposlenik tuženoga do 31. srpnja 1993. godine, da je Povjerenstvo za primjenu članka 143. Zakona o radu (u daljnjem tekstu: ZOR) rješenjem utvrdilo da apelant ispunjava uvjete iz članka 143. ZOR, tj. da mu se priznaje status djelatnika na čekanju posla, te da je tuženom naloženo da riješi njegov radno-pravni status u roku od 15 dana. Potom, utvrđeno je da apelant nije pozvan na posao u navedenome roku, pa da mu je radni odnos prestao po sili zakona 5. svibnja 2000. godine. S obzirom da je apelantu radno-pravni status uposlenika na čekanju posla i s tim u svezi i pravo na naknadu plaće za vrijeme čekanja posla uspostavljen na temelju članka 143. stavak 1. ZOR-а od momenta podnošenja zahtjeva, tj. 1. prosinca 1999. godine, zaključeno je da mu pravo na naknadu plaće pripada od dana

Broj 80 - Strana 42

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

podnošenja zahtjeva pa do 5. svibnja 2000. godine, kada mu je po sili zakona prestao radni odnos. Visina naknade određena je na temelju kriterija iz važeće Odluke o izmjenama i dopunama Odluke o načinu provođenja i izvršenja radne obaveze na području općine Livno od 27. srpnja 1993. godine (koja se primjenjivala i ne teritoriju općine Tomislavgrad), a prema kojoj je predviđeno da zaposleniku za vrijeme čekanja posla pripada 35% od iznosa plaće koju bi primao da je radio. Apelantovo pozivanje na Pravilnik tuženoga iz 1987. godine, s obzirom na važeću naprijed navedenu Odluku, ocijenjeno je kao neutemeljeno. S obzirom na navedeno, zaključeno je da je apelantov tužbeni zahtjev kojim je tražio naknadu plate i uplatu doprinosa od avgusta 1993. godine nije na zakonu utemeljen a zbog čega je odbijen kao neosnovan. Najzad, s obzirom da je na temelju ocjene provedenih dokaza i apelantovog iskaza kao neprijeporna činjenica utvrđeno da je apelant imao status djelatnika na čekanju posla, te da mu je radni odnos prestao po sili zakona 5. svibnja 2000. godine, zbog toga što nije pozvan na posao, zaključeno je da ga tuženi nije diskriminirao u ostvarivanju prava na rad ni po kojem osnovu, zbog čega je dio tužbenoga zahtjeva kojim je tražio da se utvrdi da je diskriminiran, te da bude vraćen na posao odbijen kao neutemeljen. S tim u svezi je još ukazano kako apelant nije dokazao diskriminaciju na način kako to podrazumijeva članak 5. stavak 3. točka 2. prema Zakonu o izmjenama i dopunama ZOR, te da je notorna činjenica da su desetine tisuća djelatnika na isti način ostale bez posla jer je bio rat, da je tuženi postupio sukladno rješenju Federalnog povjerenstva za implementaciju članka 143. ZOR kojim je apelantu priznat status djelatnika na čekanju posla i određena naknada plaće sukladno uputama navedenoga Povjerenstva. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 9. Apelant smatra da mu je osporenim presudama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, kao i pravo na nediskriminaciju iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije. Apelant smatra da su redoviti sudovi pogrešno tumačili članak 143. ZOR i da nije točno kako ova odredba propisuje da radniku na čekanju posla pripada pravo na naknadu plaće i pravo na uplatu doprinosa od momenta podnošenja zahtjeva pa do navodnog prestanka radnog odnosa. Apelant ukazuje da su sudovi kao nespornu činjenicu utvrdili da je upućen na čekanje posla 31. jula 1993. godine i da je u tom statusu ostao do 5. maja 2000. godine, te da član 143. ZOR nameće obavezu da mu za cijeli ovaj period bude isplaćena naknada plate, u visini koju odredi poslodavac, te da mu budu uplaćeni doprinosi. Potom, apelant smatra da je trebalo da mu za navedeno razdoblje bude nadoknađena plaća sukladno članku 45. Pravilnika tuženog iz 1987. godine. Najzad, apelant tvrdi kako je neprijeporno utvrđeno da je diskriminiran, pa da su redoviti sudovi na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primijenili materijalno pravo, odnosno odbili su primijeniti članak 5. stavak 3. točka 3. ZOR-а, zbog čega mu je onemogućeno ravnopravno stjecanje imovine radom u odnosu na druge zaposlenike tuženoga koji nisu bili bošnjačke nacionalnosti i kojim je tuženi za sve vrijeme čekanja posla isplaćivao pune plaće. b) Odgovor na apelaciju 10. Vrhovni sud je u odgovoru na apelaciju istaknuo kako u svemu ostaje kod razloga iz obrazloženja osporene presude koja

je, po njihovom mišljenju, donijeta sukladno Ustavu Bosne i Hercegovine i Europskoj konvenciji. 11. Kantonalni sud je u odgovoru na navode iz apelacije istaknuo kako je neprihvatljiva apelantova tvrdnja da je činjenično stanje pravilno utvrđeno, ali da je pogrešno primijenjeno materijalno pravo, pa da su tako prekršene odredbe Ustava Bosne i Hercegovine i Europske konvencije. 12. Općinski sud je u odgovoru na apelaciju iznio kronologiju tijeka postupka, te ukazao kako je na temelju uvida u spis utvrđeno da je parnični postupak proveden zakonito, te da nije bilo kršenja apelantovih prava u postupku. 13. Tuženi je u odgovoru na navode iz apelacije istaknuo da su neutemeljene apelantove tvrdnje o povredi prava na koja u apelaciji ukazuje, da je u postupku privatizacije kupio bivše poduzeće i da nije bio ni upoznat s eventualnim sudskim postupcima koje su mogli pokrenuti raniji uposlenici, a kakav je i apelant, te najzad, da je u svemu postupao sukladno sudskim odlukama i da apelant nije dokazao da je diskriminiran. V. Relevantni propisi 14. Zakon o radu ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 43/99, 32/00 i 29/03) u relevantnom dijelu glasi: Članak 5. "Osoba koja traži uposlenje, kao i osoba koja se uposli, ne može biti stavljena u nepovoljniji položaj zbog rase, boje kože, spola, jezika, vjere, političkog ili drugog mišljenja, nacionalnog ili socijalnog podrijetla, imovnog stanja, rođenja ili kakve druge okolnosti, članstva ili nečlanstva u političkoj stranci, članstva ili nečlanstva u sindikatu, tjelesnih i duševnih poteškoća glede angažiranja, obrazovanja, promicanja, uvjeta i zahtjeva rada, otkazivanja ugovora o radu ili drugih pitanja koja proistječu iz radnog odnosa. Glede stavka 1. ovog članka, ne isključuju se razlike: 1. koje se prave u dobroj vjeri, a utemeljene su na zahtjevima koji se odnose na određeni posao; 2. koje se prave u dobroj vjeri, a utemeljene su na nesposobnosti osobe da obavlja poslove predviđene za određeno radno mjesto ili da savlada program potrebitog stručnog usavršavanja, pod uvjetom da je poslodavatelj ili osoba koja osigurava stručno usavršavanje uložila razumne napore za prilagođavanje posla ili obuke u kojoj se nalazi takva osoba ili za osiguravanje odgovarajućeg drugog uposlenja ili usavršavanja, ukoliko je to moguće; 3. aktivnosti koje za svoj cilj imaju poboljšanje položaja osobe koja se nalazi u nepovoljnom gospodarskom, socijalnom, obrazovnom ili fizičkom položaju. U slučajevima kršenja odredaba iz st. 1. i 2. ovoga članka: 1. osoba čija su prava povrijeđena može zbog povrede prava podnijeti tužbu mjerodavnom sudu; 2. ukoliko podnositelj tužbe podnese očevidan dokaz diskriminacije koja je zabranjena odredbom ovog članka, tuženi je dužan podnijeti dokaz da takva razlika nije napravljena na temelju diskriminacije; 3. ukoliko utvrdi da su navodi tužbe utemeljeni, sud će naložiti, da bi se osigurala primjena odredaba ovoga članka, uključujući uposlenje, vraćanje na prethodno radno mjesto, osiguravanje ili ponovno uspostavljanje svih prava iz radnog odnosa koja proizilaze iz ugovora o radu.". Članak 143. Uposlenik koji se na dan stupanja na snagu ovoga zakona zatekao na čekanju posla, ostat će u tom statusu najduže šest mjeseci, od dana stupanja na snagu ovoga zakona, ako poslodavac, prije isteka ovog roka, uposlenika ne pozove na rad. Uposlenik koji se zatekao u radnom odnosu 31. prosinca 1991. godine i koji se u roku od tri mjeseca od dana stupanja na

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 43

snagu ovoga zakona pisano ili neposredno obratio poslodavcu radi uspostavljanja radno-pravnog statusa,a u ovom vremenskom razdoblju nije zasnovao radni odnos kod drugog poslodavca smatrat će se, također, uposlenikom na čekanju posla. Za vrijeme čekanja posla uposlenik ima pravo na naknadu plaće u visini koju odredi poslodavac. "Ako uposlenik na čekanju posla iz st. 1. i 2. ovoga članka ne bude pozvan na rad u roku iz stavka 1. ovoga članka, prestaje mu radni odnos, uz pravo na otpremninu koja se utvrđuje na temelju prosječne mjesečne plaće isplaćene na razini Federacije, na dan stupanja na snagu ovoga zakona, koju objavljuje Federalni zavod za statistiku." […] VI. Dopustivost 15. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovome ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojega suda u Bosni i Hercegovini. 16. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojega je koristio. 17. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 070-0-Rev-09-000103 od 18. veljače 2010. godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporenu je presudu apelant primio 28. ožujka 2010. godine, a apelacija je podnesena 21. svibnja 2010. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očevidno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojega apelacija nije dopustiva. 18. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete glede dopustivosti. VII. Meritum 19. Apelant smatra da mu je osporenim presudama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, kao i pravo na nediskriminaciju iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije. Pravo na pravično suđenje 20. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode ovog članka, stavak 2., što uključuje: (e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava vezana za krivične postupke. 21. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili utemeljenosti bilo kakve optužbe protiv njega svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom.(...) 2. Svako tko je uhapšen bit će odmah obaviješten, na jeziku koji razumije, o razlozima hapšenja i o svim optužbama protiv njega..

22. U konkretnom slučaju, apelant smatra da mu je pravo na pravično suđenje povrijeđeno jer su redoviti sudovi proizvoljno primijenili odredbe članka 143. ZOR-a. Po apelantovom mišljenju, proizvoljna primjena citiranog članka se ogleda u činjenici da su redoviti sudovi zaključili da mu pravo na naknadu plaće i uplatu doprinosa pripada tek od podnošenja zahtjeva tuženome, tj. od 1. prosinca 1999. godine pa do 5. svibnja 2000. godine, iako je neprijeporno utvrđeno da je u statusu djelatnika na čekanju posla bio od 1. kolovoza 1993. godine, od kada smatra da mu je, prema članku 143. ZOR-a, trebalo isplatiti naknadu plaće i uplatiti doprinose. 23. U svezi s navedenim, Ustavni sud podsjeća da je slična pravna pitanja - status zaposlenika na čekanju posla razmatrao u više svojih odluka (vidi Ustavni sud, odluke o dopustivosti i meritumu AP 1981/07 od 14. listopada 2009. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 99/09, AP 2270/07 od 14. travnja 2010. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 67/10, AP 3582/07 od 14. travnja 2010. godine, dostupne na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba). U tim odlukama Ustavni sud je utvrdio da su redoviti sudovi povrijedili prava apelanata iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije jer su prilikom odlučivanja o zahtjevima apelanata za uspostavu radno-pravnog statusa, te o ostalim pravima iz radno-pravnog odnosa u svezi s tim, očevidno proizvoljno primijenili odredbe članka 143. ZORa. 24. Budući da apelant u konkretnom slučaju ukazuje na primjenu članka 143. ZOR-a, Ustavni sud se poziva na svoju Odluku broj AP 1981/07, točka 28, u kojoj je naveo: Ustavni sud naglašava da članak 143. st. 1. i 2. Zakona o radu sadrži odredbe kojim je regulirano pitanje "uposlenika na čekanju", i to onih (stavak 1. članka 143) koji su se u tom statusu zatekli danom stupanja na snagu Zakona o radu, kao i onih kojima je ovim Zakonom tek trebalo biti priznato to svojstvo, pod uvjetima točno utvrđenim u stavu 2. članka 143. Zakona o radu. Također, Ustavni sud primjećuje da je u stavku 2. članka 143. navedeno da će se uposlenik koji ispunjava uvjete i koji to zatraži od poslodavca, "smatrati" uposlenikom na čekanju. Ustavni sud primjećuje da Zakon o radu nema odredbu kojom je utvrđeno od kojega momenta se zaposlenik iz stavka 2. članka 143. koji to traži smatra uposlenikom na čekanju. Međutim, Ustavni sud primjećuje da u Zakonu o radu ne postoji niti jedna naznaka u članku 143. koja bi ukazivala na to da se na bilo koji način pravi razlika između uposlenika na čekanju koji to jesu, i onih koji će se smatrati da jesu. S tim u svezi, Ustavni sud u konkretnom predmetu nije našao razvidno obrazloženje redovitih sudova zašto smatraju da se temeljem članka 143. stavak 1. i članka 143. stav 2. Zakona o radu treba praviti razlika između djelatnika koji su se zatekli na čekanju i onih koji "će se smatrati uposlenikom na čekanju", te zašto je zauzeo stav samo se pozivajući da je "sukladno članku 143. stavak 2." da taj status uposlenik stiče od dana podnošenja zahtjeva. 25. U konkretnom slučaju, Ustavni sud opaža da je u postupku pred redovitim sudovima kao neprijeporno utvrđeno da je apelant bio uposlenik tuženoga od 1987. godine, te da je upućen na čekanje posla 1. kolovoza 1993. godine. Potom, Ustavni sud primjećuje da je utvrđeno da apelant ispunjava uvjete iz članka 143. ZOR-a, odnosno da mu je priznat status djelatnika na čekanju posla. Najzad, Ustavni sud primjećuje da je apelant u postupku pred redovitim sudovima, pored ostalog, tvrdio da mu, sukladno članku 143. stavak 2. ZOR-a, pripada pravo na naknadu plaće i uplatu doprinosa za sve vrijeme čekanja posla, tj. od 1. kolovoza 1993. godine, a ne samo od dana podnošenja zahtjeva u smislu članka 143. ZOR-a pa do prestanka radnog odnosa. 26. Imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, te citiranu odluku u predmetu broj AP 1981/07, Ustavni sud smatra da su i u

Broj 80 - Strana 44

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

apelantovom slučaju redoviti sudovi očevidno proizvoljno primijenili odredbu članka 143. Zakona o radu, pri čemu u obrazloženju odluka za zaključak o neutemeljenosti apelantovog tužbenog zahtjeva nisu dali razloge koji zadovoljavaju standarde pravičnog suđenja. Stoga se Ustavni sud, u cjelini, poziva na razloge i obrazloženje iz Odluke broj AP 1981/07. 27. Stoga, Ustavni sud zaključuje da je povrijeđeno apelantovo pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. Pravo na pravično suđenje u svezi sa pravom na nediskriminaciju 28. Apelant tvrdi da mu je povrijeđeno i pravo na nediskriminaciju iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije u svezi s pravom na pravično suđenje. 29. Članak II/4. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Uživanje prava i sloboda, predviđenih ovim člankom ili u međunarodnim sporazumima navedenim u Aneksu I ovom Ustavu, osigurano je za sve osobe u Bosni i Hercegovini bez diskriminacije po bilo kojoj osnovi kao što je spol, rasa, boja, jezik, vjera, političko ili drugo uvjerenje, nacionalno ili društveno podrijetlo, vezivanje za neku nacionalnu manjinu, imovina, rođenje ili drugi status. 30. Članak 14. Europske konvencije glasi: Uživanje prava i sloboda predviđenih ovom konvencijom osigurava se bez diskriminacije po bilo kojoj osnovi, kao što su spol, rasa, boja kože, jezik, vjeroispovijest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno podrijetlo, sveza sa nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status. 31. Apelant tvrdi da je u postupku pred redovitim sudovima na neprijeporan način dokazao da je diskriminiran, te da su redoviti sudovi odbili na pravilno utvrđeno činjenično stanje primijeniti članak 5. stavak 3. točka 3. ZOR-a, odnosno propustili su tuženome naložiti da ga vrati na posao i time mu onemogućili ravnopravno stjecanje imovinu radom. 32. Ustavni sud podsjeća da je u Odluci o dopustivosti broj AP 2267/10 od 16. siječnja 2013. godine (dostupna na webstranici Ustavnog suda, www.ustavnisud.ba) razmatrao identične navode apelanta o diskriminaciji protiv istog tuženog, koji su, kao i apelant, u istom razdoblju bili upućeni na čekanje posla, te kojima je radni odnos, kao i apelantu, prestao po sili zakona, tj. 5. svibnja 2000. godine, a u povodu presuda redovitih sudova kojima je, kao i u apelantovom slučaju, odbijen dio tužbenog zahtjeva kojim su tražili da se utvrdi da su diskriminirani i da se tuženome naloži da ih vrati na posao. U navedenoj odluci Ustavni sud je zaključio da apelanti (vidi točku 18): osim ponavljanja navoda koji su izanalizirani i jasno obrazloženi u postupku pred redovnim sudovima, naročito Vrhovnim sudom, nisu dostavili bilo kakve dokaze koji bi mogli pokazati da se zaista radi o diskriminaciji po bilo kojem osnovu, kako je navedeno u članu II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije, niti to proizlazi iz informacija i dokumenata predočenih Ustavnom sudu. Stoga, Ustavni sud smatra da apelanti nemaju "opravdan zahtjev" u vezi s kršenjem prava na nediskriminaciju, te da su i njihovi navodi o kršenju prava na nediskriminaciju iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije očigledno (prima facie) neosnovani. 33. Ustavni sud primjećuje da su u konkretnom slučaju redoviti sudovi odbili dio apelantovog tužbenog zahtjeva kojim je tražio da se utvrdi da je diskriminiran i da se tuženome naloži da ga vrati na posao. Ustavni sud primjećuje kako iz obrazloženja osporenih odluka proizlazi da su redoviti sudovi na temelju ocjene provedenih dokaza pojedinačno i u uzajamnoj vezi, te apelantove izjave, zaključili kako apelant nije diskriminiran,

odnosno kako nije ponudio dokaz koji bi upućivao na postojanje diskriminacije u smislu članka 5. stavak 1. točka 2. ZOR-a. Također, u obrazloženjima osporenih odluka je izričito navedeno da je tuženi u svemu postupio sukladno odluci Povjerenstva za implementaciju članka 143. ZOR-a, te da je apelantu radni odnos prestao po sili zakona 5. svibnja 2000. godine. Naime, iz obrazloženja osporenih presuda proizlazi da je rješenjem Federalnog povjerenstva za implementaciju članka 143. ZOR-a apelantu priznat status djelatnika na čekanju posla, koji je, sukladno stavku 1. navedenoga članka, mogao trajati šest mjeseci, te da tuženi nije pozvao apelanta na rad kao djelatnika na čekanju posla, pa da mu je radni odnos zbog toga prestao po sili zakona 5. svibnja 2000. godine. 34. Imajući u vidu razloge i obrazloženja iz osporenih presuda, kao i naprijed citirani stavak iz Odluke o dopustivosti broj AP 2267/10, Ustavni sud smatra da su apelantovi navodi o povredi prava na pravično suđenje u svezi s pravom na nediskriminaciju neutemeljeni. 35. Ustavni sud zaključuje da su apelantovi navodi o povredi prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije u svezi s pravom na nediskriminaciju iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije neutemeljeni. Ostali navodi 36. S obzirom da se apelantovi navodi o povredi prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju temelje na navodima koji su već detaljno razmotreni u odnosu na pravo na pravično suđenje, Ustavni sud smatra nesvrsishodnim posebno ih ispitivati i u odnosu na ovo pravo. VIII. Zaključak 37. Ustavni sud zaključuje kako postoji povreda prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije kada su redoviti sudovi prilikom odlučivanja o tome od kada apelant ima status uposlenika na čekanju i pravima koja iz tog statusa proizlaze očevidno proizvoljno primijenili pozitivno-pravne propise, odnosno članak 143. Zakona o radu. 38. Međutim, Ustavni sud smatra kako ne postoji povreda prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije u svezi s pravom na nediskriminaciju iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije kada su redoviti sudovi zaključak o nepostojanju diskriminacije zasnovali na temelju ocjene provedenih dokaza pojedinačno i u uzajamnoj vezi, a u okolnostima konkretnog slučaja nije podnesen očigledan dokaz diskriminacije u smislu članka 5. stavak 1. točka 2. ZOR-a. 39. Na temelju članka 61. st. 1, 2. i 3. i članka 64. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 40. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, v. r. Уставни суд Босне и Херцеговине у Вијећу од пет судија, у предмету број АП 1905/10, рјешавајући апелацију Шаћира Крилића на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2, члана 61 ст. 1, 2 и 3 и члана 64 став 1 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу: Валерија Галић, предсједница

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 45

је

Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 17. септембра 2013. године донио

Дјелимично се усваја апелација Шаћира Крилића. Утврђује се повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода Укида се Пресуда Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине број 070-0-Рев-09-000103 од 18. фебруара 2010. године у дијелу у ком је одлучено о исплатити накнада плате и уплати доприноса за пензијско и инвалидско осигурање. Предмет се враћа Врховном суду Федерације Босне и Херцеговине који је дужан да у року од три мјесеца донесе нову одлуку, у складу с чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Одбија се као неоснована апелација Шаћира Крилића, поднесена против Пресуде Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине број 070-0-Рев-09-000103 од 18. фебруара 2010. године, Пресуде Кантоналног суда у Ливну број 010-0Гж-08-000337 од 7. новембра 2008. године и Пресуде Општинског суда у Ливну, Одјељење суда у Томиславграду број 068-2-П-07-000 174 од 2. априла 2008. године у односу на остале аспекте права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, у вези с правом на недискриминацију из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у односу на остале дијелове оспорених одлука. Налаже се Врховном суду Федерације Босне и Херцеговине да, у складу с чланом 74 став 5 Правила Уставног суда, у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке, обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о мјерама које су предузете с циљем да се изврши ова одлука. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине". ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. Шаћир Крилић (у даљњем тексту: апелант) из Томиславграда, ког заступа Томислав Баковић, адвокат из Томиславграда, поднио је 21. маја 2010. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Врховни суд) број 070-0-Рев-09-000103 од 18. фебруара 2010. године, Пресуде Кантоналног суда у Ливну (у даљњем тексту: Кантонални суд) број 010-0-Гж-08-000337 од 7. новембра 2008. године и Пресуде Општинског суда у Ливну, Одјељење суда у Томиславграду (у даљњем тексту: Општински суд) број 0682-П-07-000 174 од 2. априла 2008. године. II. Поступак пред Уставним судом 2. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда, од Врховног суда, Кантоналног суда, Општинског суда, те од "Каписа" д.о.о. Томиславград (у даљњем тексту: тужени),

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ

затражено је 1. априла 2011. године да доставе одговоре на апелацију. 3. Врховни суд је одговор доставио 8. априла 2011. године, Кантонални суд 14. априла 2011. године, а Општински суд 15. априла 2011. године. Тужени је одговор доставио 6. јуна 2011. године. 4. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговори на апелацију су достављени апеланту 15. јуна 2011. године. III. Чињенично стање 5. Чињенице предмета, које произилазе из апелантових навода и докумената који су предочени Уставном суду, могу да се сумирају на сљедећи начин. 6. Општински суд је Пресудом број 068-2-П-07-000 174 од 2. априла 2008. године, која је у цјелини потврђена Пресудом Кантоналног суда број 010-0-Гж-08-000337 од 7. новембра 2008. године, усвојио апелантов тужбени захтјев у дијелу у ком је тражио да се тужени обавеже да му за период од 1. децембра 1999. године до 5. маја 2000. године исплати накнаду плате у означеном новчаном износу са законском затезном каматом, те да му уплати доприносе за пензијско и инвалидско осигурање од 1. децембра 1999. године до 5. маја 2000. године. Апелантов тужбени захтјев у дијелу у ком је тражио да се утврди да га је тужени дискриминисао у остваривању права на рад због националног поријекла и вјерске припадности, те да се туженом наложи да га врати на посао и успостави му сва права из радног односа укључујући и уплату плата и свих неуплаћених доприноса из радног односа за период од 1. августа 1993. године па до повратка на посао одбијен је као неоснован. 7. Врховни суд је Пресудом број 070-0-Рев-09-000103 од 18. фебруара 2010. године одбио као неосновану ревизију коју је апелант изјавио против другостепене пресуде. 8. У образложењима оспорених пресуда је, поред осталог, констатовано да је апелант био запосленик туженог до 31. јула 1993. године, да је Комисија за примјену члана 143 Закона о раду (у даљњем тексту: ЗОР) рјешењем утврдила да апелант испуњава услове из члана 143 ЗОР, тј. да му се признаје статус радника на чекању посла, те да је туженом наложено да ријеши његов радно-правни статус у року од 15 дана. Затим, утврђено је да апелант није позван на посао у наведеном року па да му је радни однос престао по сили закона 5. маја 2000. године. С обзиром да је апеланту радно-правни статус запосленика на чекању посла и с тим у вези и право на накнаду плате за вријеме чекања посла успостављен на основу члана 143 став 1 ЗОР-а од момента подношења захтјева, тј. 1. децембра 1999. године, закључено је да му право на накнаду плате припада од дана подношења захтјева па до 5. маја 2000. године, када му је по сили закона престао радни однос. Висина накнаде одређена је на основу критеријума из важеће Одлуке о измјенама и допунама Одлуке о начину спровођења и извршења радне обавезе на подручју општине Ливно од 27. јула 1993. године (која се примјењивала и не територији општине Томиславград), а према којој је предвиђено да запосленику за вријеме чекања посла припада 35% од износа плате коју би примао да је радио. Апелантово позивање на Правилник туженог из 1987. године, с обзиром на важећу напријед наведену Одлуку, оцијењено је као неосновано. С обзиром на наведено, закључено је да је апелантов тужбени захтјев којим је тражио накнаду плате и уплату доприноса од августа 1993. године није на закону утемељен а због чега је одбијен као неоснован. Најзад, с обзиром да је на основу оцјене проведених доказа и апелантовог исказа као неспорна чињеница утврђено да је апелант имао статус радника на

Broj 80 - Strana 46

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

чекању посла, те да му је радни однос престао по сили закона 5. маја 2000. године, због тога што није позван на посао, закључено је да га тужени није дискриминисао у остваривању права на рад ни по ком основу, због чега је дио тужбеног захтјева којим је тражио да се утврди да је дискриминисан, те да буде враћен на посао одбијен као неоснован. С тим у вези је још указано да апелант није доказао дискриминацију на начин како то подразумијева члан 5 став 3 тачка 2 према Закону о измјенама и допунама ЗОР, те да је ноторна чињеница да су десетине хиљада радника на исти начин остале без посла јер је био рат, да је тужени поступио у складу с рјешењем Федералне комисије за имплементацију члана 143 ЗОР којим је апеланту признат статус радника на чекању посла и одређена накнада плате у складу с упутствима наведене Комисије. IV. Апелација а) Наводи из апелације 9. Апелант сматра да му је оспореним пресудама повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, као и право на недискриминацију из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције. Апелант сматра да су редовни судови погрешно тумачили члан 143 ЗОР-а и да није тачно да ова одредба прописује да раднику на чекању посла припада право на накнаду плате и право на уплату доприноса од момента подношења захтјева па до наводног престанка радног односа. Апелант указује да су судови као неспорну чињеницу утврдили да је упућен на чекање посла 31. јула 1993. године и да је у том статусу остао до 5. маја 2000. године, те да члан 143 ЗОР намеће обавезу да му за цијели овај период буде исплаћена накнада плате, у висини коју одреди послодавац, те да му буду уплаћени доприноси. Затим, апелант сматра да је требало да му за наведени период буде надокнађена плата у складу с чланом 45 Правилника туженог из 1987. године. Најзад, апелант тврди да је неспорно утврђено да је дискриминисан, па да су редовни судови на правилно утврђено чињенично стање погрешно примијенили материјално право, односно да су одбили да примијене члан 5 став 3 тачка 3 ЗОР-а, због чега му је онемогућено равноправно стицање имовине радом у односу на друге запосленике туженог који нису били бошњачке националности и којим је тужени за сво вријеме чекања посла исплаћивао пуне плате. б) Одговор на апелацију 10. Врховни суд је у одговору на апелацију истакао да у свему остаје код разлога из образложења оспорене пресуде која је, по њиховом мишљењу, донесена у складу с Уставом Босне и Херцеговине и Европском конвенцијом. 11. Кантонални суд је у одговору на наводе из апелације истакао да је неприхватљива апелантова тврдња да је чињенично стање правилно утврђено, али да је погрешно примијењено материјално право, па да су тако прекршене одредбе Устава Босне и Херцеговине и Европске конвенције. 12. Општински суд је у одговору на апелацију изнио хронологију тока поступка, те указао да је на основу увида у спис утврђено да је парнични поступак проведен законито, те да није било кршења апелантових права у поступку. 13. Тужени је у одговору на наводе из апелације истакао да су неосноване апелантове тврдње о повреди права на која у апелацији указује, да је у поступку приватизације купио бивше предузеће и да није био ни упознат с

евентуалним судским поступцима које су могли да покрену ранији запосленици, а какав је и апелант, те најзад, да је у свему поступао у складу са судским одлукама и да апелант није доказао да је дискриминисан. V. Релевантни прописи 14. Закон о раду ("Службене новине Федерације Босне и Херцеговине" бр. 43/99, 32/00 и 29/03) у релевантном дијелу гласи: Члан 5. Лице које тражи запослење, као и лице које се запосли, не може бити стављено у неповољнији положај због расе, боје коже, пола, језика, вјере, политичког или другог мишљења, националног или социјалног поријекла, имовног стања, рођења или какве друге околности, чланства или нечланства у политичкој странци, чланства или нечланства у синдикату, тјелесних и душевних потешкоћа у погледу ангажирања, образовања, унапређења, услова и захтјева рада, отказивања уговора о раду или других питања која проистичу из радног односа. У смислу става 1. овог члана, не искључују се разлике: 1. које се праве у доброј вјери, а засноване су на захтјевима који се односе на одређени посао; 2. које се праве у доброј вјери, а засноване су на неспособности лица да обавља послове предвиђене за одређено радно мјесто или да савлада програм потребног стручног усавршавања, под условом да је послодавац или лице које осигурава стручно усавршавање уложило разумне напоре за прилагођавање посла или обуке у којој се налази такво лице или за осигуравање одговарајућег другог запослења или усавршавања, уколико је то могуће; 3. активности које за свој циљ имају побољшање положаја лица која се налазе у неповољном економском, социјалном, образовном или физичком положају. У случајевима кршења одредаба из ст. 1. и 2. овог члана: 1. лице чија права су повријеђена може због повреде права поднијети тужбу надлежном суду; 2. уколико подносилац тужбе поднесе очигледан доказ дискриминације која је забрањена одредбом овог члана, тужени је дужан да поднесе доказ да таква разлика није направљена на основу дискриминације; 3. уколико утврди да су наводи тужбе основани, суд ће наложити, да би се осигурала примјена одредаба овог члана, укључујући запослење, враћање на претходно радно мјесто, осигуравања или поновно успостављање свих права из радног односа која произилазе из уговора о раду Члан 143. (1) Запосленик који се на дан ступања на снагу овог закона затекао на чекању посла, остат ће у том статусу најдуже шест мјесеци од дана ступања на снагу овог закона, ако послодавац прије истека овог рока запосленика не позове на рад. (2) Запосленик који се затекао у радном односу 31. децембра 1991. године и који се у року од три мјесеца од дана ступања на снагу овог закона писмено или непосредно обратио послодавцу ради успостављања радно-правног статуса, а у овом временском раздобљу није засновао радни однос код другог послодавца сматрат ће се, такођер, запослеником на чекању посла. (3) За вријеме чекања посла запосленик има право на накнаду плаће у висини коју одреди послодавац. (4) Ако запосленик на чекању посла из ст. 1. и 2. овог члана не буде позван на рад у року из става 1. овог члана, престаје му радни однос, уз право на отпремнину која се утврђује на основу просјечне мјесечне плате исплаћене на

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 47

нивоу Федерације, на дан ступања на снагу овог закона, коју објављује Федерални завод за статистику. […] VI. Допустивост 15. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини. 16. У складу с чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући сходно закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио. 17. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Врховног суда број 070-0-Рев-09000103 од 18. фебруара 2010. године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих сходно закону. Затим, оспорену пресуду апелант је примио 28. марта 2010. године, а апелација је поднесена 21. маја 2010. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. На крају, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због ког апелација није допустива. 18. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине и члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости. VII. Меритум 19. Апелант сматра да му је оспореним пресудама повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, као и право на недискриминацију из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције. Право на правично суђење 20. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: е) Право на правично саслушање у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком. 21. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи: 1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве оптужбе против њега свако има право на правично суђење и јавну расправу у разумном року пред независним и непристраним, законом установљеним судом.(...) 2. Свако ко је оптужен за кривично дјело сматра се невиним док се његова кривица по закону не докаже. 22. У конкретном случају, апелант сматра да му је право на правично суђење повријеђено јер су редовни судови произвољно примијенили одредбе члана 143 ЗОР-а. По апелантовом мишљењу, произвољна примјена цитираног члана огледа се у чињеници да су редовни судови закључили да му право на накнаду плате и уплату доприноса припада

тек од подношења захтјева туженом, тј. од 1. децембра 1999. године па до 5. маја 2000. године, иако је неспорно утврђено да је у статусу радника на чекању посла био од 1. августа 1993. године, од када сматра да му је, сходно члану 143 ЗОРа, требало исплатити накнаду плате и уплатити доприносе. 23. У вези с наведеним, Уставни суд подсјећа да је слична правна питања - статус запосленика на чекању посла разматрао у више својих одлука (види Уставни суд, одлуке о допустивости и меритуму АП 1981/07 од 14. октобра 2009. године, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 99/09, АП 2270/07 од 14. априла 2010. године, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 67/10, АП 3582/07 од 14. априла 2010. године, доступне на веб-страници Уставног суда www.ustavnisud.ba). У тим одлукама Уставни суд је утврдио да су редовни судови повриједили права апеланата из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, јер су приликом одлучивања о захтјевима апеланата за успоставу радно-правног статуса, те о осталим правима из радно-правног односа у вези с тим, очигледно произвољно примијенили одредбе члана 143 ЗОРа. 24. Будући да апелант у конкретном случају указује на примјену члана 143 ЗОР-а, Уставни суд се позива на своју Одлуку број АП 1981/07, тачка 28, у којој је навео: Уставни суд наглашава да члан 143 став 1 и 2 Закона о раду садржи одредбе којим је регулирано питање "запосленика на чекању", и то оних (став 1 члана 143) који су се у том статусу затекли даном ступања на снагу Закона о раду, као и оних којима је овим Законом тек требало бити признато то својство, под условима тачно утврђеним у ставу 2 члана 143 Закона о раду. Такође, Уставни суд примјећује да је у ставу 2 члана 143 наведено да ће се запосленик који испуњава услове и који то затражи од послодавца, "сматрати" запослеником на чекању. Уставни суд примјећује да Закон о раду нема одредбу којом је утврђено од ког момента се запосленик из става 2 члана 143 који то тражи сматра запослеником на чекању. Међутим, Уставни суд примјећује да у Закону о раду не постоји нити једна назнака у члану 143 која би указивала на то да се на било који начин прави разлика између запосленика на чекању који то јесу, и оних који ће се сматрати да јесу. С тим у вези, Уставни суд у конкретном предмету није нашао јасно образложење редовних судова зашто сматрају да по основу члана 143 став 1 и члана 143 став 2 Закона о раду треба правити разлика између радника који су се затекли на чекању и оних који "ће се сматрати запослеником на чекању", те зашто је заузео став само се позивајући да је "у складу са чланом 143 став 2" да тај статус запосленик стиче од дана подношења захтјева. 25. У конкретном случају, Уставни суд запажа да је у поступку пред редовним судовима као неспорно утврђено да је апелант био запосленик туженог од 1987. године, те да је упућен на чекање посла 1. августа 1993. године. Затим, Уставни суд примјећује да је утврђено да апелант испуњава услове из члана 143 ЗОР-а, односно да му је признат статус радника на чекању посла. Најзад, Уставни суд примјећује да је апелант у поступку пред редовним судовима, поред осталог, тврдио да му, у складу с чланом 143 став 2 ЗОР-а, припада право на накнаду плате и уплату доприноса за сво вријеме чекања посла, тј. од 1. августа 1993. године, а не само од дана подношења захтјева у смислу члана 143 ЗОР-а па до престанка радног односа. 26. Имајући у виду околности конкретног случаја, те цитирану одлуку у предмету број АП 1981/07, Уставни суд сматра да су и у апелантовом случају редовни судови очигледно произвољно примијенили одредбу члана 143

Broj 80 - Strana 48

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

Закона о раду, при чему у образложењу одлука за закључак о неоснованости апелантовог тужбеног захтјева нису дали разлоге који задовољавају стандарде правичног суђења. Стога се Уставни суд, у цјелини, позива на разлоге и образложење из Одлуке број АП 1981/07. 27. Стога, Уставни суд закључује да је повријеђено апелантово право на правично суђење из члана II/3.е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6. став 1. Европске конвенције. Право на правично суђење у вези са правом на недискриминацију 28. Апелант тврди да му је повријеђено и право на недискриминацију из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције у вези с правом на правично суђење. 29. Члан II/4 Устава Босне и Херцеговине гласи: Уживање права и слобода, предвиђених у овом члану или у међународним споразумима наведеним у Анексу I овог Устава, обезбијеђено је свим лицима у Босни и Херцеговини без дискриминације по било којој основи као што је пол, раса, боја, језик, вјероисповијест, политичко или друго мишљење, национално и социјално поријекло или повезаност са националном мањином, имовина, рођење или други статус. 30. Члан 14 Европске конвенције гласи: Уживање права и слобода предвиђених овом конвенцијом обезбјеђује се без дискриминације по било којој основи, као што су пол, раса, боја коже, језик, вјероисповијест, политичко или друго мишљење, национално или социјално поријекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус. 31. Апелант тврди да је у поступку пред редовним судовима на неспоран начин доказао да је дискриминисан, те да су редовни судови одбили да на правилно утврђено чињенично стање примијене члан 5 став 3 тачка 3 ЗОР-а, односно да су пропустили да туженом наложе да га врати на посао и тиме му онемогућили да равноправно стиче имовину радом. 32. Уставни суд подсјећа да је у Одлуци о допустивости број АП 2267/10 од 16. јануара 2013. године (доступна на веб-страници Уставног суда, www.ustavnisud.ba) разматрао идентичне наводе апеланта о дискриминацији против истог туженог, који су, као и апелант, у истом периоду били упућени на чекање посла, те којим је радни однос, као и апеланту, престао по сили закона, тј. 5. маја 2000. године, а у поводу пресуда редовних судова којим је, као и у апелантовом случају, одбијен дио тужбеног захтјева којим су тражили да се утврди да су дискриминисани и да се туженом наложи да их врати на посао. У наведеној одлуци Уставни суд је закључио да апеланти (види тачку 18): осим понављања навода који су изанализирани и јасно образложени у поступку пред редовним судовима, нарочито Врховним судом, нису доставили било какве доказе који би могли показати да се заиста ради о дискриминацији по било којем основу, како је наведено у члану II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције, нити то произилази из информација и докумената предочених Уставном суду. Стога, Уставни суд сматра да апеланти немају "оправдан захтјев" у вези са кршењем права на недискриминацију, те да су и њихови наводи о кршењу права на недискриминацију из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције очигледно (prima facie) неосновани. 33. Уставни суд примјећује да су у конкретном случају редовни судови одбили дио апелантовог тужбеног захтјева којим је тражио да се утврди да је дискриминисан и да се

туженом наложи да га врати на посао. Уставни суд примјећује да из образложења оспорених одлука произилази да су редовни судови на основу оцјене проведених доказа појединачно и у узајамној вези, те апелантове изјаве, закључили да апелант није дискриминисан, односно да није понудио доказ који би упућивао на постојање дискриминације у смислу члана 5 став 1 тачка 2 ЗОР-а. Такође, у образложењима оспорених одлука је изричито наведено да је тужени у свему поступио у складу с одлуком Комисије за имплементацију члана 143 ЗОР-а, те да је апеланту радни однос престао по сили закона 5. маја 2000. године. Наиме, из образложења оспорених пресуда произилази да је рјешењем Федералне комисије за имплементацију члана 143 ЗОР-а апеланту признат статус радника на чекању посла, који је, у складу са ставом 1 наведеног члана, могао да траје шест мјесеци, те да тужени није позвао апеланта на рад као радника на чекању посла, па да му је радни однос због тога престао по сили закона 5. маја 2000. године. 34. Имајући у виду разлоге и образложења из оспорених пресуда, као и напријед цитирани став из Одлуке о допустивости број АП 2267/10, Уставни суд сматра да су апелантови наводи о повреди права на правично суђење у вези с правом на недискриминацију неосновани. 35. Уставни суд закључује да су апелантови наводи о повреди права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у вези с правом на недискриминацију из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције неосновани. Остали наводи 36. С обзиром да се апелантови наводи о повреди права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију заснивају на наводима који су већ детаљно размотрени у односу на право на правично суђење, Уставни суд сматра несврсисходним да их посебно испитује и у односу на ово право. VIII. Закључак 37. Уставни суд закључује да постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када су редовни судови приликом одлучивања о томе од када апелант има статус запосленика на чекању и правима која из тог статуса произилазе очигледно произвољно примијенили позитивноправне прописе, односно члан 143 Закона о раду. 38. Међутим, Уставни суд сматра да не постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у вези с правом на недискриминацију из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције када су редовни судови закључак да не постоји дискриминација засновали на темељу оцјене доказа који су проведени појединачно и у узајамној вези, а у околностима конкретног случаја није поднесен очигледан доказ дискриминације у смислу члана 5 став 1 тачка 2 ЗОР-а. 39. На основу члана 61 ст. 1, 2 и 3 и члана 64 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке. 40. Сходно члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједница Уставног суда Босне и Херцеговине Валерија Галић, с. р.

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 49

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudija u predmetu broj AP 2192/10, rješavajući apelaciju Nevzete Omerović, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. tačka 2, člana 61. st. 1. i 2. i člana 64. stav 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Mirsad Ćeman, sudija na sjednici održanoj 17. septembra 2013. god., donio je Usvaja se apelacija Nevzete Omerović. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ukida se Presuda Vrhovnog suda Republike Srpske broj 118-0-Rev-08-000 499 od 4. marta 2010. godine. Predmet se vraća Vrhovnom sudu Republike Srpske koji je dužan da po hitnom postupku donese novu odluku, u skladu s članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Nalaže se Vrhovnom sudu Republike Srpske da, u skladu s članom 74. stav 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Nevzeta Omerović (u daljnjem tekstu: apelantica) iz Tuzle podnijela je 5. juna 2010. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 118-0-Rev-08-000 499 od 4. marta 2010. godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Okružnog suda u Doboju (u daljnjem tekstu: Okružni sud), Osnovnog suda u Derventi (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) i Pravobranilaštva Republike Srpske, Sjedište zamjenika u Doboju (u daljnjem tekstu: Pravobranilaštvo Republike Srpske), zatraženo je 16. maja 2011. godine da dostave odgovor na apelaciju. 3. Vrhovni sud je odgovor na apelaciju dostavio 26. maja 2011. godine, Okružni sud 23. maja 2011. godine, Pravobranilaštvo Republike Srpske 3. juna 2011. godine, dok Osnovni sud nije dostavio odgovor na apelaciju. 4. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju dostavljeni su apelantici 13. juna 2011. godine. III. Činjenično stanje 5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantičinih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. 6. Rješenjem Sekretarijata za prostorno uređenje, urbanizam i stambeno-komunalne poslove Općine Brod (u daljnjem tekstu: Sekretarijat), broj 07-111-33/17-98 od 18. maja

1067

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU

1998. godine, određeno je rušenje ratnim dejstvima oštećenog stambenog objekta u ul. Trg cara Dušana u Brodu (u daljnjem tekstu: stambeni objekat), izgrađenog na zemljištu pobliže označenom izrekom rješenja, tada vlasništvo apelantičinog oca Huseina Ćosića (u daljnjem tekstu: apelantičin otac), koji je apelantica naslijedila nakon njegove smrti. U obrazloženju rješenja je navedeno da je Sekretarijat uvidom u Zapisnik komisije za utvrđivanje kategorije oštećenja utvrdio da je navedeni stambeni objekat napustio korisnik i vlasnik, da ne može služiti svojoj namjeni i da predstavlja opasnost po život i zdravlje prolaznika, te da su stoga ispunjeni uvjeti za njegovo rušenje u smislu odredbe člana 117. Zakona o uređenju prostora ("Službeni glasnik Republike Srpske" broj 19/96), zbog čega je odlučeno kao u izreci rješenja. 7. Komisija za ljudska prava pri Ustavnom sudu BiH (u daljnjem tekstu: Komisija za ljudska prava) je, rješavajući prijavu Zlate Lošić i drugih od 23. oktobra 2000. godine (apelantica je jedna od podnositelja prijave Komisiji za ljudska prava) protiv Republike Srpske, donijela Odluku o prihvatljivosti i meritumu broj CH/00/5964 od 10. septembra 2004. godine (u daljnjem tekstu: Odluka). U uvodnom dijelu odluke Komisija je istakla da su: "Podnositelji prijave, koji su bošnjačke nacionalnosti, prije oružanog sukoba u Bosni i Hercegovini živjeli su u Bosanskom Brodu, da je Opština Srpski Brod donošenjem rješenja naredila rušenje nekih kuća, da je srušeno 18 kuća koje su se nalazile u samom centru grada, između ostalih i kuće podnositelja prijave po osnovu neuslovnosti za stanovanje u skladu s članom 117. Zakona o prostornom uređenju, a te odluke im nikada nisu uručene, niti su u njihovo ime imenovani privremeni zastupnici u ovim postupcima, kako je to zakonom propisano." Komisija je, nakon što je razmotrila zahtjev podnositelja prijave, zaključila "da je Tužena, Republika Srpska povrijedila ljudska prava podnositelja prijave zaštićena članom 6. Konvencije i članom 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju, da su podnositelji prijave diskriminisani u pogledu njihovih imovinskih prava zaštićenih članom 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju. Komisija nije smatrala potrebnim da prijavu ispituje odvojeno prema članovima 8. i 13. Konvencije". 8. Apelantica je 7. oktobra 2005. godine podnijela tužbu protiv Općine Brod i Republike Srpske radi naknade štete zbog rušenja stambenog objekta, tada vlasništvo njenog oca, koje je, kako je u tužbi navela, izvršeno bez ikakvog pravnog osnova, bez njenog znanja i prisustva, ili eventualno prisustva njenog zakonskog zastupnika kojeg joj je tužena, budući da je znala za njeno odsustvo, bila dužna postaviti po službenoj dužnosti. 9. Presudom Osnovnog suda broj P-179/05 (stari broj 1547) od 2. juna 2006. godine obavezane su tužena Općina Brod (u daljnjem tekstu: prvotužena) i Republika Srpska (u daljnjem tekstu: drugotužena) da, kao solidarni dužnici, apelantici na zemljištu pobliže označenom dispozitivom presude na kojem je njen otac imao pravo prvenstva, sagrade porodičnu zgradu površine 48 m² i montažnu garažu gabarita 4x2,5 m², ili da joj na ime naknade imovinske štete za porušene objekte isplate iznos od 26.885,00 KM, da joj naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 6.287,50 KM, dok je višak tužbenog zahtjeva odbijen kao neosnovan. 10. Osnovni sud je u obrazloženju presude naveo da je na temelju izvedenih dokaza, posebno nalaza vještaka građevinske struke koji je ocijenio objektivnim i sačinjenim u skladu s pravilima struke, utvrdio da je apelantičin zahtjev osnovan, stoga je obavezao tužene da su dužni kao solidarni dužnici apelantici na zemljištu na kojem je njen otac imao pravo prvenstva sagraditi porodičnu zgradu i garažu površine kao u izreci presude, ili joj na ime naknade imovinske štete za porušene objekte isplatiti iznos od 26.885,00 KM. Osnovni sud je, dakle, zaključio da je radnjama tuženih apelantici nanesena šteta jer su njeni objekti

Broj 80 - Strana 50

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

nezakonito i bez ikakvog pravnog osnova porušeni, odnosno da prvotužena ponuđenim dokazima nije dokazala svoje tvrdnje da je apelantičin stambeni objekat zbog većih oštećenja predstavljao opasnost za živote ljudi i da je zbog toga morao biti srušen i uklonjen. Također, vjerujući nalazu vještaka taj sud je zaključio da je vrijednost apelantičinog stambenog objekta, koji je predstavljao apelantičinu imovinu koje je lišena njegovim nezakonitim rušenjem, dan rušenja iznosila 26.855,00 KM. Osnovni sud je odbio kao neosnovan prigovor tuženih o zastari apelantičinog potraživanja, zaključivši da je apelantičin stambeni objekat porušen u maju 1998. godine, da je apelantica tok zastare potraživanja za naknadu štete prekinula podnošenjem prijave Komisiji za ljudska prava 23. oktobra 2000. godine i jer je tužbu Osnovnom sudu podnijela 7. oktobra 2005. godine. Osnovni sud je na temelju člana 123. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnika Republike Srpske" broj 58/05, 85/03, 74/05, 63/07 i 49/09, u daljnjem tekstu: ZPP) odbio kao neosnovan apelantičin zahtjev za naknadu štete po osnovu gubitka kućne intime i komocije te izgubljene pokretne imovine, zaključivši da apelantica ove navode u postupku pred sudom nije dokazala, dok je odluku o troškovima postupka donio na temelju čl. 386. stav 1, te 387. i 396. st. 1, 2. i 3. ZPP-a. 11. Presudom Okružnog suda broj 013-0-Gž-06-000 568 od 14. decembra 2007. godine žalba drugotužene je djelimično uvažena i pobijana presuda preinačena u dosuđujućem dijelu tako što je u cijelosti odbijen apelantičin tužbeni zahtjev u odnosu na drugotuženu, a prvotužena je obavezana da apelantici na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 5.861,00 KM i troškove parničnog postupka u iznosu od 566,00 KM, dok je u ostalom dijelu žalba tuženih odbijena kao neosnovana i pobijana presuda potvrđena. 12. Okružni sud je u obrazloženju presude zaključio da drugotužena osnovano žalbom ukazuje da nije pasivno legitimirana u ovom sporu jer je nadležni organ prvotužene nezakonito porušio i uklonio apelantičin objekat, a za rad općinskih organa koji su izvršili rušenje objekta isključivo je odgovorna prvotužena, zbog čega smatra da je prvostepeni sud nezakonito postupio kada je obavezao i drugotuženu za naknadu štete apelantici, pa je žalbu drugotužene u tom dijelu uvažio i pobijanu presudu preinačio u dosuđujućem dijelu, tako što je u cijelosti odbijen apelantičin tužbeni zahtjev u odnosu na drugotuženu. S tim u vezi je također ukazao da se iz obrazloženja prvostepene presude ne vidi u čemu se sastoji odgovornost drugotužene. Dalje, Okružni sud smatra pogrešnim zaključak prvostepenog suda da apelantičin objekat nije bio u funkciji, odnosno da je na dan rušenja bio oštećen zbog čega je porušen, što proizlazi iz iskaza saslušanih svjedoka i drugih materijalnih dokaza, fotografija apelantičinog stambenog objekta snimljenih prije rušenja objekta, zbog čega je preinačio presudu prvostepenog suda u dosuđujućem dijelu i obavezao prvotuženu da apelantici naknadi štetu u iznosu kao u izreci presude. Okružni sud smatra pravilnim stav prvostepenog suda kojim je odbijen kao neosnovan prigovor tuženih o zastari apelantičinih potraživanja. O troškovima parničnog postupka Okružni sud je odlučio prema odredbi člana 386. stav 2. ZPP-a. 13. Vrhovni sud je Presudom broj 118-0-Rev-08-000 499 od 4. marta 2010. godine apelantičinu reviziju izjavljenu protiv Presude Okružnog suda broj 013-0-Gž-06-000 568 odbio kao neosnovanu. 14. Vrhovni sud je u obrazloženju presude naveo da je apelantica blagovremeno izjavila reviziju protiv presude Okružnog suda od 14. decembra 2007. godine zbog pogrešne primjene materijalnog prava. Vrhovni sud je uvidom u spise predmeta ukazao da su tuženi tokom prvostepenog postupka i u žalbi osporavali apelantičin tužbeni zahtjev ističući prigovor zastarjelosti njenog potraživanja. S tim u vezi je istakao da je

stambeni objekat, apelantičino vlasništvo, srušen neutvrđenog dana 1998. godine na temelju Rješenja Sekretarijata broj 07-11133/17-98 od 18. maja 1998. godine kojim je naloženo njegovo rušenje. Vrhovni sud također tvrdi da je apelantica za rušenje objekta saznala najkasnije 1998. godine ili 1999. godine, što proizlazi iz Zapisnika za glavnu raspravu od 4. aprila 2006. godine kada je saslušana kao parnična stranka, zbog čega smatra da od dana saznanja za štetu i učinioca počinje teći trogodišnji rok zastarjelosti apelantičinog potraživanja za naknadu štete propisan odredbom člana 376. stav 1. ZOO. Navodi da je apelantica 23. oktobra 2000. godine podnijela prijavu o kršenju ljudskih prava Komisiji za ljudska prava koja, po ocjeni Vrhovnog suda, ne prekida tok zastarjelosti apelantičinog potraživanja za naknadu štete prema odredbi člana 388. ZOO, jer smatra da je navedenom odredbom zakona propisano da se zastarijevanje prekida podnošenjem tužbe i svakom dugom povjeriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom s ciljem utvrđivanja, obezbjeđenja ili ostvarenja potraživanja. Po ocjeni Vrhovnog suda, Komisija za ljudska prava zbog svoje pravne prirode i propisanih nadležnosti nije nadležan organ iz člana 388. ZOO jer smatra da se pred njom ne utvrđuje, ne obezbjeđuje i ne ostvaruje potraživanje naknade štete, na temelju čega je zaključio da pokretanje postupka pred Komisijom za ljudska prava nije proizvelo pravno dejstvo iz člana 388. ZOO i nije prekinulo tok zastarjelosti apelantičinog potraživanja za naknadu štete, kako su to pogrešno zaključili nižestepeni sudovi. Stoga, imajući u vidu navedeno kao i činjenicu da je apelantica za štetu saznala 1999. godine, smatra da je do podnošenja apelantičine tužbe prvostepenom sudu 7. oktobra 2005. godine protekao trogodišnji rok zastarjelosti prema odredbi člana 376. stav 1. ZOO, odnosno kako je među parničnim strankama nesporno da je šteta nastala u maju 1998. godine a da je tužba sudu, kako je već navedeno, podnesena 7. oktobra 2005. godine. Vrhovni sud je također zaključio da je u konkretnom slučaju protekao i objektivni petogodišnji rok zastarjelosti iz odredbe člana 376. stav 2. ZOO. Osim toga, Vrhovni sud je naglasio da je pravilna primjena materijalnog prava nalagala usvajanje kao osnovanog prigovora zastarjelosti kojeg su tužene isticale tokom prvostepenog i žalbenog postupka, te odbijanje kao neosnovanog tužiteljičinog tužbenog zahtjeva zbog toga što nastupanjem zastarjelosti prestaje pravo da se zahtijeva ispunjenje obaveze u smislu člana 360. stav 1. ZOO. Vrhovni sud je također zaključio da su ostali apelantičini revizioni navodi u dijelu kojim je osporavala pravilnost i zakonitost drugostepene presude neosnovani, pa je, postupajući prema odredbi člana 248. ZPP-a, odlučio kao u izreci presude. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 15. Apelantica navodi da joj je presudom Vrhovnog suda povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, kao i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Smatra da je Vrhovni sud proizvoljno primijenio materijalno pravo kada je njenu reviziju izjavljenu protiv drugostepene presude odbio kao neosnovanu, zaključivši da podnošenjem prijave Komisiji za ljudska prava nije prekinut tok zastare njenih potraživanja, jer, po ocjeni tog suda, Komisija za ljudska prava zbog svoje pravne prirode i propisanih nadležnosti nije nadležan organ iz člana 388. ZOO. Smatra da se pred njom ne utvrđuje, ne obezbjeđuje i ne ostvaruje potraživanje naknade štete, na temelju čega je zaključio da pokretanje postupka pred Komisijom za ljudska prava nije proizvelo pravno dejstvo iz člana 388. ZOO. Obrazlažući svoje tvrdnje apelantica ističe da je tužbu Osnovnom sudu podnijela 7. oktobra 2005. godine, a prijavu Komisiji za ljudska prava 23.

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 51

oktobra 2000. godine, koja je 10. septembra 2004. godine donijela Odluku o prihvatljivosti i meritumu CH/00/5964 kojom je utvrđeno da je tužena Republika Srpska povrijedila ljudska prava podnositelja prijave zaštićena članom 6. Konvencije i članom 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju, da su podnositelji prijave diskriminirani u pogledu njihovih imovinskih prava zaštićenih članom 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju. Apelantica dalje ističe da je Presuda Vrhovnog suda kojom je utvrđeno da je nastupila zastara njenih potraživanja "čisto politička odluka", jer joj je rušenjem stambenog objekta onemogućeno pravo na povratak i povrijeđena navedena prava. b) Odgovor na apelaciju 16. Vrhovni sud je istakao kako nisu osnovani apelantičini navodi u pogledu nastupanja zastare iz razloga kako je to obrazložio u svojoj presudi, zbog čega predlaže da se apelacija odbaci ili odbije kao neosnovana. 17. Okružni sud smatra da u postupku pred ovim sudom nisu povrijeđena apelantičina prava na koja se poziva u apelaciji. Smatra da je apelantici pred ovim sudom data mogućnost da raspravlja o svom zahtjevu, da joj je dosuđen određen iznos za pričinjenu štetu zbog rušenja stambenog objekta, zbog čega predlaže da Ustavni sud apelaciju odbije kao neosnovanu. 18. Tužena je navela kako su apelantičini navodi neosnovani. Smatra da je Vrhovni sud pravilno zaključio da je nastupila zastara apelantičinog potraživanja i da je pravilno postupio kada je njen zahtjev iz navedenog razloga odbio kao neosnovan. Dalje navodi da podnošenjem prijave Komisiji za ljudska prava nije prekinut tok zastare, jer je mišljenja da Komisija za ljudska prava nije organ pred kojim se utvrđuju, obezbjeđuju i ostvaruju potraživanja naknade štete. Stoga konstatuje da je Vrhovni sud na temelju pravilno utvrđenog činjeničnog stanja i na temelju pravilne primjene materijalnog prava donio pravilnu odluku, pa predlaže da se apelacija odbaci ili odbije kao neosnovana. V. Relevantni propisi 19. Zakon o parničnom postupku Republike Srpske ("Službeni glasnik RS" br. 58/03 i 85/03) u relevantnom dijelu glasi: Član 241. Revizijski sud ispituje pobijanu presudu samo u onom dijelu u kome se ona pobija revizijom, u granicama razloga navedenih u reviziji, pazeći po službenoj dužnosti na primjenu materijalnog prava i povrede odredaba parničnog postupka koji se odnose na stranačku sposobnost i zastupanje. 20. Zakon o obaveznim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89, te "Službeni glasnik RS-a" br. 17/93, 3/96, 39/03 i 74/04) u relevantnom dijelu glasi: Član 172. (1) Pravna osoba odgovara za štetu koju njen organ prouzrokuje trećim osobama u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. [...]. I Naknada materijalne štete Uspostavljanje ranijeg stanja i naknada u novcu Član 185. (1) Odgovorna osoba dužna je uspostaviti stanje koje je bilo prije nego što je šteta nastala. (2) Ukoliko uspostavljanje ranijeg stanja ne uklanja štetu potpuno, odgovorna osoba dužna je za ostatak štete dati naknadu u novcu. (3) Kad uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće, ili kad sud smatra da nije nužno da to učini odgovorna osoba, sud će odrediti da ona isplati oštećeniku odgovarajuću svotu novca na ime naknade štete.

(4) Sud će dosuditi oštećeniku naknadu u novcu kad on to zahtijeva, izuzev ako okolnosti datog slučaja opravdavaju uspostavljanje ranijeg stanja. Potraživanje naknade štete Član 376. (1) Potraživanje naknade prouzrokovane štete zastarijeva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za osobu koja je štetu učinila. (2) U svakom slučaju ovo potraživanje zastarijeva za pet godina od kad je šteta nastala. [...]. Podizanje tužbe Član 388. Zastarijevanje se prekida podizanjem tužbe i svakom drugom povjeriteljevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, osiguranja ili ostvarenja potraživanja. [...]. Rok zastarjelosti u slučaju prekida Član 392. 1) Poslije prekida zastarijevanje počinje teći iznova, a vrijeme koje je proteklo prije prekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarjelost. [...]. VI. Dopustivost 21. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 22. U skladu s članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio. 23. U konkretnom slučaju predmet pobijanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 118-0-Rev-08-000 499 od 4. marta 2010. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporenu presudu apelantica je primila 6. aprila 2010. godine, a apelacija je podnesena 5. juna 2010. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda jer nije očito (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva. 24. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 25. Apelantica smatra da joj je presudom Vrhovnog suda povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, kao i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Pravo na pravično suđenje Član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom.

Broj 80 - Strana 52 glasi:

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu

1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. (...) 26. Ustavni sud, prije svega, ukazuje da se ovaj postupak odnosi na utvrđivanje prava na naknadu štete, dakle, na predmet građanskopravne prirode, pa je, stoga, član 6. stav 1. Evropske konvencije primjenjiv u konkretnom slučaju. Prema tome, Ustavni sud mora ispitati da li je postupak pred Vrhovnim sudom bio pravičan onako kako to zahtijeva član 6. stav 1. Evropske konvencije. 27. Apelantica smatra da je Vrhovni sud osporenu odluku donio na temelju proizvoljne primjene člana 376. st. 1. i 2. ZOO jer, kako navodi, iz utvrđenog činjeničnog stanja jasno slijedi da je šteta nastala u maju 1998. godine a da je tok zastare svojih potraživanja prekinula podnošenjem prijave Komisiji za ljudska prava 23. oktobra 2000. godine, koja je 10. septembra 2004. godine donijela Odluku o prihvatljivosti i meritumu CH/00/5964 i utvrdila da je tužena Republika Srpska povrijedila ljudska prava podnositelja prijave pa, između ostalih, i apelantičina zaštićena članom 6. Konvencije i članom 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju, da su podnositelji prijave diskriminirani u pogledu njihovih imovinskih prava zaštićenih članom 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju, zbog čega je prvotužena odgovorna za pričinjenu joj štetu, odnosno zbog stava tog suda da pokretanje postupaka pred Komisijom za ljudska prava ne proizvodi pravno dejstvo iz člana 388. ZOO. 28. Ustavni sud naglašava da nije, općenito, nadležan vršiti provjeru utvrđenih činjenica i načina na koji su redovni sudovi protumačili pozitivno-pravne propise, osim ukoliko odluke tih sudova krše ustavna prava. To će biti slučaj kada odluka redovnog suda krši ustavna prava, tj. ukoliko je redovni sud pogrešno protumačio ili primijenio neko ustavno pravo, ili je zanemario to pravo, ako je primjena zakona bila proizvoljna ili diskriminacijska, ukoliko je došlo do povrede procesnih prava (pravično suđenje, pristup sudu, djelotvorni pravni lijekovi i u drugim slučajevima), ili ukoliko utvrđeno činjenično stanje ukazuje na povredu Ustava Bosne i Hercegovine (vidi Ustavni sud, odluke broj U 39/01 od 5. aprila 2002. godine, objavljenu u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 25/02 i broj U 29/02 od 27. juna 2003. godine, objavljenu u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 31/03). 29. Ustavni sud podsjeća da je pravno pitanje - pitanje toka zastare potraživanja podnošenjem prijave Domu – Komisiji za ljudska prava već razmatrao u Odluci broj AP 2862/09 (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 2862/09 od 30. januara 2013. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 18/13 od 11. marta 2013. godine). Ustavni sud je u navedenoj odluci zaključio "da postoji kršenje prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije, kada je Vrhovni sud pri donošenju svoje odluke proizvoljno primijenio odredbe ZOO koje se odnose na tužbeni zahtjev apelantice kojim je tražila izgradnju porušenog stambenog objekta ili naknadu štete". Ustavni sud podsjeća da je apelantica u navedenoj odluci također podnijela tužbu Osnovnom sudu protiv Općine Brod radi utvrđenja, predaje u posjed nekretnina-zemljišta ili naknadu štete zbog rušenja stambenog objekta u apelantičinom suvlasništvu, na temelju Rješenja Sekretarijata, koji se također nalazio u ulici Trg cara Dušana u Brodu, iz čega proizlazi da se radi o istoj grupi stambenih objekata kao što je to riječ u predmetnom slučaju. Ustavni sud također podsjeća da su u citiranoj odluci prvostepeni i drugostepeni sudovi odbili kao neosnovan prigovor tužene, Opštine Brod, u pogledu zastare apelantičinog potraživanja za

naknadu štete, zaključivši da je apelantica "podnošenjem prijave Komisiji za ljudska prava 23. oktobra 2000. godine u smislu člana 388. ZOO prekinula tok zastare koji je trajao sve do 4. novembra 2004. godine kada je Komisija donijela Odluku o prihvatljivosti i meritumu broj CH/00/5963 od 4. novembra 2004. godine, nakon čega je apelantica u zakonskom roku, u skladu s članom 392. stav 1. ZOO 3. novembra 2005. godine podnijela tužbu sudu" (tačka 9). Postupak je okončan presudom Vrhovnog suda kojom je revizija tužene usvojena a presuda Okružnog suda preinačena tako da je apelantičin tužbeni zahtjev odbijen kao neosnovan. 30. Dakle, u predmetu broj AP 2862/09 Vrhovni sud je odlučivao o reviziji koju je izjavila tužena protiv odluke drugostepenog suda, za razliku od konkretnog predmeta u kojem je Vrhovni sud odlučivao o apelantičinoj reviziji. 31. Međutim Ustavni sud zapaža da je u oba predmeta stav Vrhovnog suda bio identičan na okolnost zastare potraživanja apelantica u slučaju podnošenja prijave Komisiji za ljudska prava, zaključivši da podnošenje prijave Komisiji za ljudska prava nema karakter prekida toka zastare u smislu odredbe člana 388. ZOO, jer je navedenom odredbom propisano da se zastarijevanje prekida podnošenjem tužbe i svakom drugom povjeriteljevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom s ciljem utvrđivanja, osiguranja ili ostvarivanja potraživanja. Dakle, u oba predmeta Vrhovni sud smatra da Komisija za ljudska prava nije sud ili mjerodavno tijelo iz člana 388. ZOO i da pokretanje postupka pred komisijom nema dejstvo prekida zastarjelosti zahtjeva apelantica za naknadu štete. Ustavni sud je, dakle, i u Odluci broj AP 2862/09 zaključio "da je presuda Vrhovnog suda kojom je odbijen apelantičin tužbeni zahtjev kojim je tražila izgradnju stambenog objekta ili naknadu štete zasnovana na proizvoljnoj primjeni odredbe člana 388. ZOO". Ustavni sud je u citiranoj odluci već zauzeo stav u vezi s tumačenjem relevantnih odredbi ZOO koje su u vrijeme donošenja pobijane presude Vrhovnog suda, kao i u vrijeme donošenja ove odluke, u nepromijenjenom sadržaju i dalje na snazi i zauzeo stav da je presuda Vrhovnog suda kojom je odbijen apelantičin tužbeni zahtjev, u dijelu kojim je tražila izgradnju stambenog objekta ili naknadu štete, zbog zastare, zasnovana na proizvoljnoj primjeni odredaba člana 388. ZOO. Prema tome, imajući u vidu da apelacija pokreće identično pravno pitanje "toka zastare potraživanja pokretanjem postupka pred Komisijom za ljudska prava" koje je Ustavni sud već raspravljao u Odluci AP 2862/09, Ustavni sud se umjesto posebnog obrazloženja merituma ove odluke u pogledu apelantičinih navoda u potpunosti poziva na obrazloženje dato u citiranoj odluci (tačka 49). 32. Ustavni sud zaključuje da je u konkretnom predmetu odlukom Vrhovnog suda povrijeđen član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i član 6. stav 1. Evropske konvencije. Ostali navodi 33. Apelantica također smatra da joj je pobijanom odlukom povrijeđeno i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Ustavni sud zapaža da se apelantičini navodi o kršenju ovog prava u suštini temelje na istim navodima koje je istakla u pogledu kršenja prava na pravično suđenje, a što je Ustavni sud već obrazložio u prethodnim tačkama ove odluke. S obzirom na to, Ustavni sud smatra da nije potrebno posebno razmatrati apelantičine navode o povredi prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. VIII. Zaključak 34. Ustavni sud zaključuje da postoji povreda prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 53

člana 6. stav 1. Evropske konvencije u situaciji kada je Vrhovni sud arbitrarnom primjenom člana 388. Zakona o obligacionim odnosima apelantičinu reviziju odbio kao neosnovanu, cijeneći da podnošenje prijave Komisiji za ljudska prava pred Ustavnim sudom Bosne i Hercegovine nema karakter prekida toka zastare u smislu odredbe člana 388. ZOO. 35. Na osnovu člana 61. st. 1. i 2. i člana 64. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 36. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, s. r. Ustavni sud Bosne i Hercegovine je u Vijeću od pet sudaca u predmetu broj AP 2192/10, rješavajući apelaciju Nevzete Omerović, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. točka 2, članka 61. st. 1. i 2. i članka 64. stavak 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Mirsad Ćeman, sudac na sjednici održanoj 17. rujna 2013. god., donio Usvaja se apelacija Nevzete Omerović. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda. Ukida se Presuda Vrhovnog suda Republike Srpske broj 118-0-Rev-08-000 499 od 4. ožujka 2010. godine. Predmet se vraća Vrhovnom sudu Republike Srpske koji je dužan po žurnom postupku donijeti novu odluku, sukladno članku II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članku 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda. Nalaže se Vrhovnom sudu Republike Srpske da, sukladno članku 74. stavak 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od 60 dana od dana dostave ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Nevzeta Omerović (u daljnjem tekstu: apelantica) iz Tuzle je 5. lipnja 2010. godine podnijela apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 118-0-Rev-08-000 499 od 4. ožujka 2010. godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Okružnog suda u Doboju (u daljnjem tekstu: Okružni sud), Osnovnog suda u Derventi (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) i Pravobraniteljstva Republike Srpske, Sjedište

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU

zamjenika u Doboju (u daljnjem tekstu: Pravobraniteljstvo Republike Srpske), 16. svibnja 2011. godine je zatraženo da dostave odgovor na apelaciju. 3. Vrhovni sud je odgovor na apelaciju dostavio 26. svibnja 2011. godine, Okružni sud 23. svibnja 2011. godine, Pravobraniteljstvo Republike Srpske 3. lipnja 2011. godine, dok Osnovni sud nije dostavio odgovor na apelaciju. 4. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju su dostavljeni apelantici 13. lipnja 2011. godine. III. Činjenično stanje 5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantičinih navoda i dokumenata podastrtih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. 6. Rješenjem Tajništva za prostorno uređenje, urbanizam i stambeno-komunalne poslove Općine Brod (u daljnjem tekstu: Tajništvo), broj 07-111-33/17-98 od 18. svibnja 1998. godine, određeno je rušenje ratnim djelovanjima oštećenog stambenog objekta u ul. Trg cara Dušana u Brodu (u daljnjem tekstu: stambeni objekt), izgrađenog na zemljištu pobliže označenom izrekom rješenja, tada vlasništvo apelantičinog oca Huseina Ćosića (u daljnjem tekstu: apelantičin otac), koji je apelantica naslijedila nakon njegove smrti. U obrazloženju rješenja je navedeno da je Tajništvo uvidom u Zapisnik povjerenstva za utvrđivanje kategorije oštećenja utvrdilo da je navedeni stambeni objekt napustio korisnik i vlasnik, da ne može služiti svojoj namjeni i da predstavlja opasnost po život i zdravlje prolaznika, te da su stoga ispunjeni uvjeti za njegovo rušenje u smislu odredbe članka 117. Zakona o uređenju prostora ("Službeni glasnik Republike Srpske" broj 19/96), zbog čega je odlučeno kao u izreci rješenja. 7. Povjerenstvo za ljudska prava pri Ustavnom sudu BiH (u daljnjem tekstu: Povjerenstvo za ljudska prava) je, rješavajući prijavu Zlate Lošić i drugih od 23. listopada 2000. godine (apelantica je jedna od podnositelja prijave Povjerenstvu za ljudska prava) protiv Republike Srpske, donijela Odluku o prihvatljivosti i meritumu broj CH/00/5964 od 10. rujna 2004. godine (u daljnjem tekstu: Odluka). U uvodnom dijelu odluke Povjerenstvo je istaknulo da su: "Podnositelji prijave, koji su bošnjačke nacionalnosti, prije oružanog sukoba u Bosni i Hercegovini živjeli su u Bosanskom Brodu, da je Opština Srpski Brod donošenjem rješenja naredila rušenje nekih kuća, da je srušeno 18 kuća koje su se nalazile u samom centru grada, između ostalih i kuće podnositelja prijave po osnovu neuslovnosti za stanovanje u skladu s članom 117. Zakona o prostornom uređenju, a te odluke im nikada nisu uručene, niti su u njihovo ime imenovani privremeni zastupnici u ovim postupcima, kako je to zakonom propisano." Povjerenstvo je, nakon što je razmotrilo zahtjev podnositelja prijave, zaključilo "da je Tužena, Republika Srpska povrijedila ljudska prava podnositelja prijave zaštićena članom 6. Konvencije i članom 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju, da su podnositelji prijave diskriminisani u pogledu njihovih imovinskih prava zaštićenih članom 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju. Komisija nije smatrala potrebnim da prijavu ispituje odvojeno prema članovima 8. i 13. Konvencije". 8. Apelantica je 7. listopada 2005. godine podnijela tužbu protiv Općine Brod i Republike Srpske radi naknade štete zbog rušenja stambenog objekta, tada vlasništvo njezinoga oca, koje je, kako je u tužbi navela, izvršeno bez ikakve pravne osnove, bez njezinoga znanja i nazočnosti, ili eventualno nazočnosti njezinoga zakonskog zastupnika kojeg joj je tužena, budući da je znala za njezino odsustvo, bila dužna postaviti po službenoj dužnosti. 9. Presudom Osnovnog suda broj P-179/05 (stari broj 1547) od 2. lipnja 2006. godine obvezane su tužena Općina Brod (u

Broj 80 - Strana 54

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

daljnjem tekstu: prvotužena) i Republika Srpska (u daljnjem tekstu: drugotužena) da, kao solidarni dužnici, apelantici na zemljištu pobliže označenom dispozitivom presude na kojemu je njezin otac imao pravo prvenstva, sagrade obiteljsku zgradu površine 48 m² i montažnu garažu gabarita 4x2,5 m², ili da joj na ime naknade imovinske štete za porušene objekte isplate iznos od 26.885,00 KM, da joj naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 6.287,50 KM, dok je višak tužbenog zahtjeva odbijen kao neutemeljen. 10. Osnovni sud je u obrazloženju presude naveo da je na temelju izvedenih dokaza, posebice nalaza vještaka građevinske struke koji je ocijenio objektivnim i sačinjenim sukladno pravilima struke, utvrdio da je apelantičin zahtjev utemeljen, stoga je obvezao tužene da su dužni kao solidarni dužnici apelantici na zemljištu na kojemu je njezin otac imao pravo prvenstva sagraditi obiteljsku zgradu i garažu površine kao u izreci presude, ili joj na ime naknade imovinske štete za porušene objekte isplatiti iznos od 26.885,00 KM. Osnovni sud je, dakle, zaključio da je radnjama tuženih apelantici nanesena šteta jer su njeni objekti nezakonito i bez ikakve pravne osnove porušeni, odnosno da prvotužena ponuđenim dokazima nije dokazala svoje tvrdnje da je apelantičin stambeni objekt zbog većih oštećenja predstavljao opasnost za živote ljudi i da je zbog toga morao biti srušen i uklonjen. Također, vjerujući nalazu vještaka taj sud je zaključio da je vrijednost apelantičinog stambenog objekta, koji je predstavljao apelantičinu imovinu koje je lišena njegovim nezakonitim rušenjem, dan rušenja iznosila 26.855,00 KM. Osnovni sud je odbio kao neutemeljen prigovor tuženih o zastari apelantičinoga potraživanja, zaključivši da je apelantičin stambeni objekt porušen u svibnju 1998. godine, da je apelantica tijek zastare potraživanja za naknadu štete prekinula podnošenjem prijave Povjerenstvu za ljudska prava 23. listopada 2000. godine i jer je tužbu Osnovnom sudu podnijela 7. listopada 2005. godine. Osnovni sud je na temelju članka 123. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnika Republike Srpske" broj 58/05, 85/03, 74/05, 63/07 i 49/09, u daljnjem tekstu: ZPP) odbio kao neutemeljen apelantičin zahtjev za naknadu štete temeljem gubitka kućne intime i komocije te izgubljene pokretne imovine, zaključivši da apelantica ove navode u postupku pred sudom nije dokazala, dok je odluku o troškovima postupka donio na temelju čl. 386. stavak 1, te 387. i 396. st. 1, 2. i 3. ZPP-a. 11. Presudom Okružnog suda broj 013-0-Gž-06-000 568 od 14. prosinca 2007. godine priziv drugotužene je djelomično uvažen i pobijana presuda preinačena u dosuđujućem dijelu tako što je u cijelosti odbijen apelantičin tužbeni zahtjev u odnosu na drugotuženu, a prvotužena je obvezana apelantici na ime naknade materijalne štete isplatiti iznos od 5.861,00 KM i troškove parničnoga postupka u iznosu od 566,00 KM, dok je u ostalom dijelu priziv tuženih odbijen kao neutemeljen i pobijana presuda potvrđena. 12. Okružni sud je u obrazloženju presude zaključio da drugotužena utemeljeno prizivom ukazuje da nije pasivno legitimirana u ovome sporu jer je nadležni organ prvotužene nezakonito porušio i uklonio apelantičin objekt, a za rad općinskih organa koji su izvršili rušenje objekta isključivo je odgovorna prvotužena, zbog čega smatra da je prvostupanjski sud nezakonito postupio kada je obvezao i drugotuženu za naknadu štete apelantici, pa je priziv drugotužene u tome dijelu uvažio i pobijanu presudu preinačio u dosuđujućem dijelu, tako što je u cijelosti odbijen apelantičin tužbeni zahtjev u odnosu na drugotuženu. S tim u svezi je također ukazao da se iz obrazloženja prvostupanjske presude ne vidi u čemu se sastoji odgovornost drugotužene. Dalje, Okružni sud smatra pogrešnim zaključak prvostupanjskog suda da apelantičin objekt nije bio u funkciji, odnosno da je na dan rušenja bio oštećen zbog čega je porušen, što proizlazi iz iskaza saslušanih svjedoka i drugih

materijalnih dokaza, fotografija apelantičinog stambenog objekta snimljenih prije rušenja objekta, zbog čega je preinačio presudu prvostupanjskog suda u dosuđujućem dijelu i obvezao prvotuženu da apelantici naknadi štetu u iznosu kao u izreci presude. Okružni sud smatra pravilnim stav prvostupanjskoga suda kojim je odbijen kao neutemeljen prigovor tuženih o zastari apelantičinih potraživanja. O troškovima parničnog postupka Okružni sud je odlučio prema odredbi članka 386. stavak 2. ZPPa. 13. Vrhovni sud je Presudom broj 118-0-Rev-08-000 499 od 4. ožujka 2010. godine apelantičinu reviziju izjavljenu protiv Presude Okružnog suda broj 013-0-Gž-06-000 568 odbio kao neutemeljenu. 14. Vrhovni sud je u obrazloženju presude naveo da je apelantica pravodobno izjavila reviziju protiv presude Okružnog suda od 14. prosinca 2007. godine zbog pogrešne primjene materijalnog prava. Vrhovni sud je uvidom u spise predmeta ukazao da su tuženi tijekom prvostupanjskog postupka i u prizivu osporavali apelantičin tužbeni zahtjev ističući prigovor zastarjelosti njezinoga potraživanja. S tim u svezi je istaknuo da je stambeni objekt, apelantičino vlasništvo, srušen neutvrđenog dana 1998. godine na temelju Rješenja Tajništva broj 07-11133/17-98 od 18. svibnja 1998. godine kojim je naloženo njegovo rušenje. Vrhovni sud također tvrdi da je apelantica za rušenje objekta saznala najkasnije 1998. godine ili 1999. godine, što proizlazi iz Zapisnika za glavnu raspravu od 4. travnja 2006. godine kada je saslušana kao parnična stranka, zbog čega smatra da od dana saznanja za štetu i učinioca počinje teći trogodišnji rok zastarjelosti apelantičinog potraživanja za naknadu štete propisan odredbom članka 376. stavak 1. ZOO. Navodi da je apelantica 23. listopada 2000. godine podnijela prijavu o kršenju ljudskih prava Povjerenstvu za ljudska prava koja, po ocjeni Vrhovnog suda, ne prekida tijek zastarjelosti apelantičinog potraživanja za naknadu štete prema odredbi članka 388. ZOO, jer smatra da je navedenom odredbom zakona propisano da se zastarijevanje prekida podnošenjem tužbe i svakom dugom povjeriteljevom radnjom poduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom s ciljem utvrđivanja, obezbjeđenja ili ostvarenja potraživanja. Po ocjeni Vrhovnog suda, Povjerenstvo za ljudska prava zbog svoje pravne prirode i propisanih nadležnosti nije nadležan organ iz članka 388. ZOO jer smatra da se pred njom ne utvrđuje, ne osigurava i ne ostvaruje potraživanje naknade štete, na temelju čega je zaključio da pokretanje postupka pred Povjerenstvom za ljudska prava nije proizvelo pravni učinak iz članka 388. ZOO i nije prekinulo tijek zastarjelosti apelantičinog potraživanja za naknadu štete, kako su to pogrešno zaključili nižestupanjski sudovi. Stoga, imajući u vidu navedeno kao i činjenicu da je apelantica za štetu saznala 1999. godine, smatra da je do podnošenja apelantičine tužbe prvostupanjskom sudu 7. listopada 2005. godine protekao trogodišnji rok zastarjelosti prema odredbi članka 376. stavak 1. ZOO, odnosno kako je među parničnim strankama nesporno da je šteta nastala u svibnju 1998. godine a da je tužba sudu, kako je već navedeno, podnesena 7. listopada 2005. godine. Vrhovni sud je također zaključio da je u konkretnom slučaju protekao i objektivni petogodišnji rok zastarjelosti iz odredbe članka 376. stavak 2. ZOO. Osim toga, Vrhovni sud je naglasio da je pravilna primjena materijalnog prava nalagala usvajanje kao utemeljenog prigovora zastarjelosti kojeg su tužene isticale tijekom prvostupanjskog i prizivnog postupka, te odbijanje kao neutemeljenog tužiteljičinog tužbenog zahtjeva zbog toga što nastupanjem zastarjelosti prestaje pravo zahtijevati ispunjenje obveze u smislu članka 360. stavak 1. ZOO. Vrhovni sud je također zaključio da su ostali apelantičini revizijski navodi u dijelu kojim je osporavala pravilnost i zakonitost drugostupanjske

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 55

presude neutemeljeni, pa je, postupajući prema odredbi članka 248. ZPP-a, odlučio kao u izreci presude. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 15. Apelantica navodi da joj je presudom Vrhovnog suda povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, kao i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Smatra da je Vrhovni sud proizvoljno primijenio materijalno pravo kada je njenu reviziju izjavljenu protiv drugostupanjske presude odbio kao neutemeljenu, zaključivši da podnošenjem prijave Povjerenstvu za ljudska prava nije prekinut tijek zastare njezinih potraživanja, jer, po ocjeni toga suda, Povjerenstvo za ljudska prava zbog svoje pravne prirode i propisanih nadležnosti nije nadležan organ iz članka 388. ZOO. Smatra da se pred njom ne utvrđuje, ne osigurava i ne ostvaruje potraživanje naknade štete, na temelju čega je zaključio da pokretanje postupka pred Povjerenstvom za ljudska prava nije proizvelo pravni učinak iz članka 388. ZOO. Obrazlažući svoje tvrdnje apelantica ističe da je tužbu Osnovnom sudu podnijela 7. listopada 2005. godine, a prijavu Povjerenstvu za ljudska prava 23. listopada 2000. godine, koje je 10. rujna 2004. godine donijelo Odluku o prihvatljivosti i meritumu CH/00/5964 kojom je utvrđeno da je tužena Republika Srpska povrijedila ljudska prava podnositelja prijave zaštićena člankom 6. Konvencije i člankom 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju, da su podnositelji prijave diskriminirani glede njihovih imovinskih prava zaštićenih člankom 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju. Apelantica dalje ističe da je Presuda Vrhovnog suda kojom je utvrđeno da je nastupila zastara njezinih potraživanja "čisto politička odluka", jer joj je rušenjem stambenog objekta onemogućeno pravo na povratak i povrijeđena navedena prava. b) Odgovor na apelaciju 16. Vrhovni sud je istaknuo kako nisu utemeljeni apelantičini navodi glede nastupanja zastare iz razloga kako je to obrazložio u svojoj presudi, zbog čega predlaže da se apelacija odbaci ili odbije kao neutemeljena. 17. Okružni sud smatra da u postupku pred ovim sudom nisu povrijeđena apelantičina prava na koja se poziva u apelaciji. Smatra da je apelantici pred ovim sudom data mogućnost da raspravlja o svome zahtjevu, da joj je dosuđen određen iznos za pričinjenu štetu zbog rušenja stambenog objekta, zbog čega predlaže da Ustavni sud apelaciju odbije kao neutemeljenu. 18. Tužena je navela kako su apelantičini navodi neutemeljeni. Smatra kako je Vrhovni sud pravilno zaključio da je nastupila zastara apelantičinog potraživanja i kako je pravilno postupio kada je njen zahtjev iz navedenoga razloga odbio kao neutemeljen. Dalje navodi da podnošenjem prijave Povjerenstvu za ljudska prava nije prekinut tok zastare, jer je mišljenja da Povjerenstvo za ljudska prava nije organ pred kojim se utvrđuju, osiguravaju i ostvaruju potraživanja naknade štete. Stoga konstatira kako je Vrhovni sud na temelju pravilno utvrđenog činjeničnog stanja i na temelju pravilne primjene materijalnog prava donio pravilnu odluku, pa predlaže da se apelacija odbaci ili odbije kao neutemeljena. V. Relevantni propisi 19. Zakon o parničnom postupku Republike Srpske ("Službeni glasnik RS" br. 58/03 i 85/03) u relevantnom dijelu glasi: Članak 241. Revizijski sud ispituje pobijanu presudu samo u onom dijelu u kome se ona pobija revizijom, u granicama razloga navedenih u reviziji, pazeći po službenoj dužnosti na primjenu materijalnog

prava i povrede odredaba parničnog postupka koji se odnose na stranačku sposobnost i zastupanje. 20. Zakon o obveznim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89, te "Službeni glasnik RS-a" br. 17/93, 3/96, 39/03 i 74/04) u relevantnom dijelu glasi: Član 172. (1) Pravna osoba odgovara za štetu koju njen organ prouzrokuje trećim osobama u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. [...]. I Naknada materijalne štete Uspostavljanje ranijeg stanja i naknada u novcu Član 185. (1) Odgovorna osoba dužna je uspostaviti stanje koje je bilo prije nego što je šteta nastala. (2) Ukoliko uspostavljanje ranijeg stanja ne uklanja štetu potpuno, odgovorna osoba dužna je za ostatak štete dati naknadu u novcu. (3) Kad uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće, ili kad sud smatra da nije nužno da to učini odgovorna osoba, sud će odrediti da ona isplati oštećeniku odgovarajuću svotu novca na ime naknade štete. (4) Sud će dosuditi oštećeniku naknadu u novcu kad on to zahtijeva, izuzev ako okolnosti datog slučaja opravdavaju uspostavljanje ranijeg stanja. Potraživanje naknade štete Član 376. (1) Potraživanje naknade prouzrokovane štete zastarijeva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za osobu koja je štetu učinila. (2) U svakom slučaju ovo potraživanje zastarijeva za pet godina od kad je šteta nastala. [...]. Podizanje tužbe Član 388. Zastarijevanje se prekida podizanjem tužbe i svakom drugom povjeriteljevom radnjom poduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, osiguranja ili ostvarenja potraživanja. [...]. Rok zastarjelosti u slučaju prekida Član 392. 1) Poslije prekida zastarijevanje počinje teći iznova, a vrijeme koje je proteklo prije prekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarjelost. [...]. VI. Dopustivost 21. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine Ustavni sud, također, ima prizivnu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovome ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojega suda u Bosni i Hercegovini. 22. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojega je koristio. 23. U konkretnom slučaju predmet pobijanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 118-0-Rev-08-000 499 od 4. ožujka 2010. godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporenu je presudu apelantica primila 6. travnja 2010. godine, a apelacija je podnesena 5. lipnja 2010. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je

Broj 80 - Strana 56

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda jer nije očito (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojega apelacija nije dopustiva. 24. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete glede dopustivosti. VII. Meritum 25. Apelantica smatra da joj je presudom Vrhovnog suda povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, kao i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Pravo na pravično suđenje Članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode ovog članka, stavak 2., što uključuje: (e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava vezana za krivične postupke. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. (...) 26. Ustavni sud, prije svega, ukazuje da se ovaj postupak odnosi na utvrđivanje prava na naknadu štete, dakle, na predmet građanskopravne prirode, pa je, stoga, članak 6. stavak 1. Europske konvencije primjenjiv u konkretnom slučaju. Prema tome, Ustavni sud mora ispitati je li postupak pred Vrhovnim sudom bio pravičan onako kako to zahtijeva članak 6. stavak 1. Europske konvencije. 27. Apelantica smatra da je Vrhovni sud osporenu odluku donio na temelju proizvoljne primjene članka 376. st. 1. i 2. ZOO jer, kako navodi, iz utvrđenog činjeničnog stanja jasno slijedi da je šteta nastala u svibnju 1998. godine, a da je tijek zastare svojih potraživanja prekinula podnošenjem prijave Povjerenstvu za ljudska prava 23. listopada 2000. godine, koja je 10. rujna 2004. godine donijela Odluku o prihvatljivosti i meritumu CH/00/5964 i utvrdila da je tužena Republika Srpska povrijedila ljudska prava podnositelja prijave pa, između ostalih, i apelantičina zaštićena člankom 6. Konvencije i člankom 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju, da su podnositelji prijave diskriminirani glede njihovih imovinskih prava zaštićenih člankom 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju, zbog čega je prvotužena odgovorna za pričinjenu joj štetu, odnosno zbog stava tog suda da pokretanje postupaka pred Povjerenstvom za ljudska prava ne proizvodi pravni učinak iz članka 388. ZOO. 28. Ustavni sud naglašava da nije, općenito, mjerodavan vršiti provjeru utvrđenih činjenica i načina na koji su redoviti sudovi protumačili pozitivno-pravne propise, osim ukoliko odluke tih sudova krše ustavna prava. To će biti slučaj kada odluka redovitog suda krši ustavna prava, tj. ukoliko je redoviti sud pogrešno protumačio ili primijenio neko ustavno pravo, ili je zanemario to pravo, ako je primjena zakona bila proizvoljna ili diskriminacijska, ukoliko je došlo do povrede procesnih prava (pravično suđenje, pristup sudu, učinkoviti pravni lijekovi i u drugim slučajevima), ili ukoliko utvrđeno činjenično stanje ukazuje na povredu Ustava Bosne i Hercegovine (vidi Ustavni sud, odluke broj U 39/01 od 5. travnja 2002. godine, objavljenu u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 25/02 i broj U

29/02 od 27. lipnja 2003. godine, objavljenu u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 31/03). 29. Ustavni sud podsjeća da je pravno pitanje - pitanje tijeka zastare potraživanja podnošenjem prijave Domu – Povjerenstvu za ljudska prava već razmatrao u Odluci broj AP 2862/09 (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 2862/09 od 30. siječnja 2013. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 18/13 od 11. ožujka 2013. godine). Ustavni sud je u navedenoj odluci zaključio "da postoji kršenje prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije, kada je Vrhovni sud pri donošenju svoje odluke proizvoljno primijenio odredbe ZOO koje se odnose na tužbeni zahtjev apelantice kojim je tražila izgradnju porušenog stambenog objekta ili naknadu štete". Ustavni sud podsjeća da je apelantica u navedenoj odluci također podnijela tužbu Osnovnom sudu protiv Općine Brod radi utvrđenja, predaje u posjed nekretnina-zemljišta ili naknadu štete zbog rušenja stambenog objekta u apelantičinom suvlasništvu, na temelju Rješenja Tajništva, koji se također nalazio u ulici Trg cara Dušana u Brodu, iz čega proizlazi da se radi o istoj skupini stambenih objekata kao što je to riječ u predmetnom slučaju. Ustavni sud također podsjeća da su u citiranoj odluci prvostupanjski i drugostupanjski sudovi odbili kao neutemeljen prigovor tužene, Općine Brod, glede zastare apelantičinog potraživanja za naknadu štete, zaključivši da je apelantica "podnošenjem prijave Povjerenstvu za ljudska prava 23. listopada 2000. godine u smislu članka 388. ZOO prekinula tijek zastare koji je trajao sve do 4. studenoga 2004. godine kada je Povjerenstvo donijelo Odluku o prihvatljivosti i meritumu broj CH/00/5963 od 4. studenoga 2004. godine, nakon čega je apelantica u zakonskom roku, sukladno članku 392. stavak 1. ZOO 3. studenoga 2005. godine podnijela tužbu sudu" (točka 9). Postupak je okončan presudom Vrhovnog suda kojom je revizija tužene usvojena a presuda Okružnog suda preinačena tako da je apelantičin tužbeni zahtjev odbijen kao neutemeljen. 30. Dakle, u predmetu broj AP 2862/09 Vrhovni sud je odlučivao o reviziji koju je izjavila tužena protiv odluke drugostupanjskog suda, za razliku od konkretnog predmeta u kojem je Vrhovni sud odlučivao o apelantičinoj reviziji. 31. Međutim, Ustavni sud opaža da je u oba predmeta stav Vrhovnog suda bio identičan na okolnost zastare potraživanja apelantica u slučaju podnošenja prijave Povjerenstvu za ljudska prava, zaključivši da podnošenje prijave Povjerenstvu za ljudska prava nema karakter prekida tijeka zastare u smislu odredbe članka 388. ZOO, jer je navedenom odredbom propisano da se zastarijevanje prekida podnošenjem tužbe i svakom drugom povjeriteljevom radnjom poduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom s ciljem utvrđivanja, osiguranja ili ostvarivanja potraživanja. Dakle, u oba predmeta Vrhovni sud smatra da Povjerenstvo za ljudska prava nije sud ili mjerodavno tijelo iz članka 388. ZOO i da pokretanje postupka pred povjerenstvom nema učinak prekida zastarjelosti zahtjeva apelantica za naknadu štete. Ustavni sud je, dakle, i u Odluci broj AP 2862/09 zaključio "da je presuda Vrhovnog suda kojom je odbijen apelantičin tužbeni zahtjev kojim je tražila izgradnju stambenog objekta ili naknadu štete utemeljena na proizvoljnoj primjeni odredbe članka 388. ZOO". Ustavni sud je u citiranoj odluci već zauzeo stav u svezi s tumačenjem relevantnih odredbi ZOO koje su u vrijeme donošenja pobijane presude Vrhovnog suda, kao i u vrijeme donošenja ove odluke, u nepromijenjenom sadržaju i dalje na snazi i zauzeo stav da je presuda Vrhovnog suda kojom je odbijen apelantičin tužbeni zahtjev, u dijelu kojim je tražila izgradnju stambenog objekta ili naknadu štete, zbog zastare, utemeljena na proizvoljnoj primjeni odredaba članka 388. ZOO. Prema tome, imajući u vidu da apelacija pokreće identično pravno pitanje "toka zastare potraživanja pokretanjem

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 57

postupka pred Povjerenstvom za ljudska prava" koje je Ustavni sud već raspravljao u Odluci AP 2862/09, Ustavni sud se umjesto posebnog obrazloženja merituma ove odluke glede apelantičinih navoda u potpunosti poziva na obrazloženje dato u citiranoj odluci (točka 49). 32. Ustavni sud zaključuje da je u konkretnom predmetu odlukom Vrhovnog suda povrijeđen članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članak 6. stavak 1. Europske konvencije. Ostali navodi 33. Apelantica također smatra da joj je pobijanom odlukom povrijeđeno i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Ustavni sud opaža da se apelantičini navodi o kršenju ovog prava u suštini temelje na istim navodima koje je istakla glede kršenja prava na pravično suđenje, a što je Ustavni sud već obrazložio u prethodnim točkama ove odluke. S obzirom na to, Ustavni sud smatra da nije potrebno posebice razmatrati apelantičine navode o povredi prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. VIII. Zaključak 34. Ustavni sud zaključuje kako postoji povreda prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije u situaciji kada je Vrhovni sud arbitrarnom primjenom članka 388. Zakona o obligacionim odnosima apelantičinu reviziju odbio kao neutemeljenu, cijeneći da podnošenje prijave Povjerenstvu za ljudska prava pred Ustavnim sudom Bosne i Hercegovine nema karakter prekida tijeka zastare u smislu odredbe članka 388. ZOO. 35. Na temelju članka 61. st. 1. i 2. i članka 64. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 36. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, v. r. Уставни суд Босне и Херцеговине у Вијећу од пет судија у предмету број АП 2192/10, рјешавајући апелацију Невзете Омеровић, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 тачка 2, члана 61 ст. 1 и 2 и члана 64 став 1 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу: Валерија Галић, предсједница Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Мирсад Ћеман, судија на сједници одржаној 17. септембра 2013. год., донио је Усваја се апелација Невзете Омеровић. Утврђује се повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Укида се Пресуда Врховног суда Републике Српске број 118-0-Рев-08-000 499 од 4. марта 2010. године. Предмет се враћа Врховном суду Републике Српске који је дужан да по хитном поступку донесе нову одлуку,

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ

у складу с чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Налаже се Врховном суду Републике Српске да, у складу с чланом 74 став 5 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, у року од 60 дана од дана достављања ове одлуке обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о мјерама које су предузете с циљем да се изврши ова одлука. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине". ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. Невзета Омеровић (у даљњем тексту: апеланткиња) из Тузле поднијела је 5. јуна 2010. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Врховног суда Републике Српске (у даљњем тексту: Врховни суд) број 118-0-Рев-08-000 499 од 4. марта 2010. године. II. Поступак пред Уставним судом 2. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда, од Врховног суда, Окружног суда у Добоју (у даљњем тексту: Окружни суд), Основног суда у Дервенти (у даљњем тексту: Основни суд) и Правобранилаштва Републике Српске, Сједиште замјеника у Добоју (у даљњем тексту: Правобранилаштво Републике Српске), затражено је 16. маја 2011. године да доставе одговор на апелацију. 3. Врховни суд је одговор на апелацију доставио 26. маја 2011. године, Окружни суд 23. маја 2011. године, Правобранилаштво Републике Српске 3. јуна 2011. године, док Основни суд није доставио одговор на апелацију. 4. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговори на апелацију достављени су апеланткињи 13. јуна 2011. године. III. Чињенично стање 5. Чињенице предмета које произилазе из апеланткињиних навода и докумената који су предочени Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин. 6. Рјешењем Секретаријата за просторно уређење, урбанизам и стамбено-комуналне послове Општине Брод (у даљњем тексту: Секретаријат), број 07-111-33/17-98 од 18. маја 1998. године, одређено је рушење ратним дејствима оштећеног стамбеног објекта у ул. Трг цара Душана у Броду (у даљњем тексту: стамбени објекат), изграђеног на земљишту поближе означеном изреком рјешења, тада власништво апеланткињиног оца Хусеина Ћосића (у даљњем тексту: апеланткињин отац), који је апеланткиња наслиједила након његове смрти. У образложењу рјешења је наведено да је Секретаријат увидом у Записник комисије за утврђивање категорије оштећења утврдио да је наведени стамбени објекат напустио корисник и власник, да не може да служи својој намјени и да представља опасност по живот и здравље пролазника, те да су стога испуњени услови за његово рушење у смислу одредбе члана 117 Закона о уређењу простора ("Службени гласник Републике Српске" број 19/96), због чега је одлучено као у изреци рјешења. 7. Комисија за људска права при Уставном суду БиХ (у даљњем тексту: Комисија за људска права) је,

Broj 80 - Strana 58

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

рјешавајући пријаву Злате Лошић и других од 23. октобра 2000. године (апеланткиња је једна од подноситеља пријаве Комисији за људска права) против Републике Српске, донијела Одлуку о прихватљивости и меритуму број CH/00/5964 од 10. септембра 2004. године (у даљњем тексту: Одлука). У уводном дијелу одлуке Комисија је истакла да су: "Подноситељи пријаве, који су бошњачке националности, прије оружаног сукоба у Босни и Херцеговини живјели су у Босанском Броду, да је Општина Српски Брод доношењем рјешења наредила рушење неких кућа, да је срушено 18 кућа које су се налазиле у самом центру града, између осталих и куће подноситеља пријаве по основу неусловности за становање у складу с чланом 117. Закона о просторном уређењу, а те одлуке им никада нису уручене, нити су у њихово име именовани привремени заступници у овим поступцима, како је то законом прописано." Комисија је, након што је размотрила захтјев подноситеља пријаве, закључила "да је Тужена, Република Српска повриједила људска права подноситеља пријаве заштићена чланом 6. Конвенције и чланом 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију, да су подноситељи пријаве дискриминисани у погледу њихових имовинских права заштићених чланом 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију. Комисија није сматрала потребним да пријаву испитује одвојено према члановима 8. и 13. Конвенције". 8. Апеланткиња је 7. октобра 2005. године поднијела тужбу против Општине Брод и Републике Српске ради накнаде штете због рушења стамбеног објекта, тада власништво њеног оца, које је, како је у тужби навела, извршено без икаквог правног основа, без њеног знања и присуства, или евентуално присуства њеног законског заступника ког јој је тужена, будући да је знала за њено одсуство, била дужна поставити по службеној дужности. 9. Пресудом Основног суда број П-179/05 (стари број 1547) од 2. јуна 2006. године обавезане су тужена Општина Брод (у даљњем тексту: првотужена) и Република Српска (у даљњем тексту: друготужена) да, као солидарни дужници, апеланткињи на земљишту поближе означеном диспозитивом пресуде на ком је њен отац имао право првенства, саграде породичну зграду површине 48 м² и монтажну гаражу габарита 4x2,5 м², или да јој на име накнаде имовинске штете за порушене објекте исплате износ од 26.885,00 КМ, да јој накнаде трошкове парничног поступка у износу од 6.287,50 КМ, док је вишак тужбеног захтјева одбијен као неоснован. 10. Основни суд је у образложењу пресуде навео да је на основу изведених доказа, посебно налаза вјештака грађевинске струке који је оцијенио као објективан и сачињен у складу с правилима струке, утврдио да је апеланткињин захтјев основан, стога је обавезао тужене да су дужни да као солидарни дужници апеланткињи на земљишту на ком је њен отац имао право првенства саграде породичну зграду и гаражу површине као у изреци пресуде, или да јој на име накнаде имовинске штете за порушене објекте исплате износ од 26.885,00 КМ. Основни суд је, дакле, закључио да је радњама тужених апеланткињи нанесена штета јер су њени објекти незаконито и без икаквог правног основа порушени, односно да првотужена понуђеним доказима није доказала своје тврдње да је апеланткињин стамбени објекат због већих оштећења представљао опасност за животе људи и да је због тога морао да буде срушен и уклоњен. Такође, вјерујући налазу вјештака тај суд је закључио да је вриједност апеланткињиног стамбеног објекта, који је представљао апеланткињину имовину које

је лишена његовим незаконитим рушењем, дан рушења износила 26.855,00 КМ. Основни суд је одбио као неоснован приговор тужених о застари апеланткињиног потраживања, закључујући да је апеланткињин стамбени објекат порушен у мају 1998. године, да је апеланткиња ток застаре потраживања за накнаду штете прекинула подношењем пријаве Комисији за људска права 23. октобра 2000. године и јер је тужбу Основном суду поднијела 7. октобра 2005. године. Основни суд је на основу члана 123 Закона о парничном поступку ("Службени гласника Републике Српске" број 58/05, 85/03, 74/05, 63/07 и 49/09, у даљњем тексту: ЗПП) одбио као неоснован апеланткињин захтјев за накнаду штете по основу губитка кућне интиме и комоције те изгубљене покретне имовине, закључујући да апеланткиња ове наводе у поступку пред судом није доказала, док је одлуку о трошковима поступка донио на основу чл. 386 став 1, те 387 и 396 ст. 1, 2 и 3 ЗПП-а. 11. Пресудом Окружног суда број 013-0-Гж-06-000 568 од 14. децембра 2007. године жалба друготужене је дјелимично уважена и побијана пресуда преиначена у досуђујућем дијелу тако што је у цијелости одбијен апеланткињин тужбени захтјев у односу на друготужену, а првотужена је обавезана да апеланткињи на име накнаде материјалне штете исплати износ од 5.861,00 КМ и трошкове парничног поступка у износу од 566,00 КМ, док је у осталом дијелу жалба тужених одбијена као неоснована и побијана пресуда потврђена. 12. Окружни суд је у образложењу пресуде закључио да друготужена основано жалбом указује да није пасивно легитимисана у овом спору јер је надлежни орган првотужене незаконито порушио и уклонио апеланткињин објекат, а за рад општинских органа који су извршили рушење објекта искључиво је одговорна првотужена, због чега сматра да је првостепени суд незаконито поступио када је обавезао и друготужену за накнаду штете апеланткињи, па је жалбу друготужене у том дијелу уважио и побијану пресуду преиначио у досуђујућем дијелу, тако што је у цијелости одбијен апеланткињин тужбени захтјев у односу на друготужену. С тим у вези је такође указао да се из образложења првостепене пресуде не види у чему се састоји одговорност друготужене. Даље, Окружни суд сматра да је погрешан закључак првостепеног суда да апеланткињин објекат није био у функцији, односно да је на дан рушења био оштећен због чега је порушен, што произилази из исказа саслушаних свједока и других материјалних доказа, фотографија апеланткињиног стамбеног објекта снимљених прије рушења објекта, због чега је преиначио пресуду првостепеног суда у досуђујућем дијелу и обавезао првотужену да апеланткињи накнади штету у износу као у изреци пресуде. Окружни суд сматра да је правилан став првостепеног суда којим је одбијен као неоснован приговор тужених о застари апеланткињиних потраживања. О трошковима парничног поступка Окружни суд је одлучио према одредби члана 386 став 2 ЗПП-а. 13. Врховни суд је Пресудом број 118-0-Рев-08-000 499 од 4. марта 2010. године апеланткињину ревизију изјављену против Пресуде Окружног суда број 013-0-Гж06-000 568 одбио као неосновану. 14. Врховни суд је у образложењу пресуде навео да је апеланткиња благовремено изјавила ревизију против пресуде Окружног суда од 14. децембра 2007. године због погрешне примјене материјалног права. Врховни суд је

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 59

увидом у списе предмета указао да су тужени током првостепеног поступка и у жалби оспоравали апеланткињин тужбени захтјев истичући приговор застарјелости њеног потраживања. С тим у вези је истакао да је стамбени објекат, апеланткињино власништво, срушен неутврђеног дана 1998. године на основу Рјешења Секретаријата број 07-111-33/17-98 од 18. маја 1998. године којим је наложено његово рушење. Врховни суд такође тврди да је апеланткиња за рушење објекта сазнала најкасније 1998. године или 1999. године, што произилази из Записника за главну расправу од 4. априла 2006. године када је саслушана као парнична странка, због чега сматра да од дана сазнања за штету и учиниоца почиње да тече трогодишњи рок застарјелости апеланткињиног потраживања за накнаду штете прописан одредбом члана 376 став 1 ЗОО. Наводи да је апеланткиња 23. октобра 2000. године поднијела пријаву о кршењу људских права Комисији за људска права која, по оцјени Врховног суда, не прекида ток застарјелости апелантки-њиног потраживања за накнаду штете према одредби члана 388 ЗОО, јер сматра да је наведеном одредбом закона прописано да се застаријевање прекида подношењем тужбе и сваком дугом повјериочевом радњом која је предузета против дужника пред судом или другим надлежним органом с циљем да се утврди, обезбиједи или оствари потраживање. По оцјени Врховног суда, Комисија за људска права због своје правне природе и прописаних надлежности није надлежан орган из члана 388 ЗОО јер сматра да се пред њом не утврђује, не обезбјеђује и не остварује потраживање накнаде штете, на основу чега је закључио да покретање поступка пред Комисијом за људска права није произвело правно дејство из члана 388 ЗОО и није прекинуло ток застарјелости апеланткињиног потраживања за накнаду штете, како су то погрешно закључили нижестепени судови. Стога, имајући у виду наведено као и чињеницу да је апеланткиња за штету сазнала 1999. године, сматра да је до подношења апеланткињине тужбе првостепеном суду 7. октобра 2005. године протекао трогодишњи рок застарјелости према одредби члана 376 став 1 ЗОО, односно како је међу парничним странкама неспорно да је штета настала у мају 1998. године а да је тужба суду, како је већ наведено, поднесена 7. октобра 2005. године. Врховни суд је такође закључио да је у конкретном случају протекао и објективни петогодишњи рок застарјелости из одредбе члана 376 став 2 ЗОО. Осим тога, Врховни суд је нагласио да је правилна примјена материјалног права налагала усвајање као основаног приговора застарјелости којег су тужене истицале током првостепеног и жалбеног поступка, те одбијање као неоснованог тужитељкиног тужбеног захтјева због тога што наступањем застарјелости престаје право да се захтијева испуњење обавезе у смислу члана 360 став 1 ЗОО. Врховни суд је такође закључио да су остали апеланткињини ревизиони наводи у дијелу којим је оспоравала правилност и законитост другостепене пресуде неосновани, па је, поступајући према одредби члана 248 ЗПП-а, одлучио као у изреци пресуде. IV. Апелација а) Наводи из апелације 15. Апеланткиња наводи да јој је пресудом Врховног суда повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, као и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола

број 1 уз Европску конвенцију. Сматра да је Врховни суд произвољно примијенио материјално право када је њену ревизију изјављену против другостепене пресуде одбио као неосновану, закључујући да подношењем пријаве Комисији за људска права није прекинут ток застаре њених потраживања, јер, по оцјени тог суда, Комисија за људска права због своје правне природе и прописаних надлежности није надлежан орган из члана 388 ЗОО. Сматра да се пред њом не утврђује, не обезбјеђује и не остварује потраживање накнаде штете, на основу чега је закључио да покретање поступка пред Комисијом за људска права није произвело правно дејство из члана 388 ЗОО. Образлажући своје тврдње апеланткиња истиче да је тужбу Основном суду поднијела 7. октобра 2005. године, а пријаву Комисији за људска права 23. октобра 2000. године, која је 10. септембра 2004. године донијела Одлуку о прихватљивости и меритуму CH/00/5964 којом је утврђено да је тужена Република Српска повриједила људска права подносилаца пријаве заштићена чланом 6 Конвенције и чланом 1 Протокола бр. 1 уз Конвенцију, да су подносиоци пријаве дискриминисани у погледу њихових имовинских права заштићених чланом 1 Протокола бр. 1 уз Конвенцију. Апеланткиња даље истиче да је Пресуда Врховног суда којом је утврђено да је наступила застара њених потраживања "чисто политичка одлука", јер јој је рушењем стамбеног објекта онемогућено право на повратак и повријеђена наведена права. б) Одговор на апелацију 16. Врховни суд је истакао како нису основани апеланткињини наводи у погледу наступања застаре из разлога како је то образложио у својој пресуди, због чега предлаже да се апелација одбаци или одбије као неоснована. 17. Окружни суд сматра да у поступку пред овим судом нису повријеђена апеланткињина права на која се позива у апелацији. Сматра да је апеланткињи пред овим судом дата могућност да расправља о свом захтјеву, да јој је досуђен одређен износ за причињену штету због рушења стамбеног објекта, због чега предлаже да Уставни суд апелацију одбије као неосновану. 18. Тужена је навела како су апеланткињини наводи неосновани. Сматра да је Врховни суд правилно закључио да је наступила застара апеланткињиног потраживања и да је правилно поступио када је њен захтјев из наведеног разлога одбио као неоснован. Даље наводи да подношењем пријаве Комисији за људска права није прекинут ток застаре, јер је мишљења да Комисија за људска права није орган пред којим се утврђују, обезбјеђују и остварују потраживања накнаде штете. Стога констатује да је Врховни суд на основу правилно утврђеног чињеничног стања и на основу правилне примјене материјалног права донио правилну одлуку, па предлаже да се апелација одбаци или одбије као неоснована. V. Релевантни прописи 19. Закон о парничном поступку Републике Српске ("Службени гласник РС" бр. 58/03 и 85/03) у релевантном дијелу гласи: Члан 241. Ревизијски суд испитује побијану пресуду само у оном дијелу у коме се она побија ревизијом, у границама разлога наведених у ревизији, пазећи по службеној дужности на примјену материјалног права и повреде

Broj 80 - Strana 60

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

одредаба парничног поступка који се односе на страначку способност и заступање. 20. Закон о обавезним односима ("Службени лист СФРЈ" бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89, те "Службени гласник РС-а" бр. 17/93, 3/96, 39/03 и 74/04) у релевантном дијелу гласи: Члан 172. (1) Правна особа одговара за штету коју њен орган проузрокује трећим особама у вршењу или у вези са вршењем својих функција. [...]. I Накнада материјалне штете Успостављање ранијег стања и накнада у новцу Члан 185. (1) Одговорна особа дужна је успоставити стање које је било прије него што је штета настала. (2) Уколико успостављање ранијег стања не уклања штету потпуно, одговорна особа дужна је за остатак штете дати накнаду у новцу. (3) Кад успостављање ранијег стања није могуће, или кад суд сматра да није нужно да то учини одговорна особа, суд ће одредити да она исплати оштећенику одговарајућу своту новца на име накнаде штете. (4) Суд ће досудити оштећенику накнаду у новцу кад он то захтијева, изузев ако околности датог случаја оправдавају успостављање ранијег стања. Потраживање накнаде штете Члан 376. (1) Потраживање накнаде проузроковане штете застаријева за три године од када је оштећеник дознао за штету и за особу која је штету учинила. (2) У сваком случају ово потраживање застаријева за пет година од кад је штета настала. [...]. Подизање тужбе Члан 388. Застаријевање се прекида подизањем тужбе и сваком другом повјеритељевом радњом предузетом против дужника пред судом или другим надлежним органом, у циљу утврђивања, осигурања или остварења потраживања. [...]. Рок застарјелости у случају прекида Члан 392. 1) Послије прекида застаријевање почиње тећи изнова, а вријеме које је протекло прије прекида не рачуна се у законом одређени рок за застарјелост. [...]. VI. Допустивост 21. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини. 22. У складу с чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући сходно закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио. 23. У конкретном случају предмет побијања апелацијом је Пресуда Врховног суда број 118-0-Рев-08-

000 499 од 4. марта 2010. године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих сходно закону. Затим, оспорену пресуду апеланткиња је примила 6. априла 2010. године, а апелација је поднесена 5. јуна 2010. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. На крају, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због ког апелација није допустива. 24. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине и члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да апелација испуњава услове у погледу допустивости. VII. Меритум 25. Апеланткиња сматра да јој је пресудом Врховног суда повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, као и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Право на правично суђење Члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: е) Право на правично саслушање у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи: 1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правично суђење и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом. (...) 26. Уставни суд, прије свега, указује да се овај поступак односи на утврђивање права на накнаду штете, дакле, на предмет грађанскоправне природе, па је, стога, члан 6 став 1 Европске конвенције примјенљив у конкретном случају. Сходно томе, Уставни суд мора да испита да ли је поступак пред Врховним судом био правичан онако како то захтијева члан 6 став 1 Европске конвенције. 27. Апеланткиња сматра да је Врховни суд оспорену одлуку донио на основу произвољне примјене члана 376 ст. 1 и 2 ЗОО јер, како наводи, из утврђеног чињеничног стања јасно слиједи да је штета настала у мају 1998. године а да је ток застаре својих потраживања прекинула подношењем пријаве Комисији за људска права 23. октобра 2000. године, која је 10. септембра 2004. године донијела Одлуку о прихватљивости и меритуму CH/00/5964 и утврдила да је тужена Република Српска повриједила људска права подносилаца пријаве па, између осталих, и апеланткињина заштићена чланом 6 Конвенције и чланом 1 Протокола бр. 1 уз Конвенцију, да су подносиоци пријаве дискриминисани у погледу њихових имовинских права заштићених чланом 1 Протокола бр. 1 уз Конвенцију, због чега је првотужена одговорна за причињену јој штету, односно због става тог суда да покретање поступака пред Комисијом за људска права не производи правно дејство из члана 388 ЗОО. 28. Уставни суд наглашава да није, генерално, надлежан да врши провјеру утврђених чињеница и начина на који су редовни судови протумачили позитивно-правне

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 61

прописе, осим уколико одлуке тих судова крше уставна права. То ће бити случај када одлука редовног суда крши уставна права, тј. уколико је редовни суд погрешно протумачио или примијенио неко уставно право, или је занемарио то право, ако је примјена закона била произвољна или дискриминаторска, уколико је дошло до повреде процесних права (правично суђење, приступ суду, дјелотворни правни лијекови и у другим случајевима), или уколико утврђено чињенично стање указује на повреду Устава Босне и Херцеговине (види Уставни суд, одлуке број У 39/01 од 5. априла 2002. године, објављену у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 25/02 и број У 29/02 од 27. јуна 2003. године, објављену у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 31/03). 29. Уставни суд подсјећа да је правно питање питање тока застаре потраживања подношењем пријаве Дому – Комисији за људска права већ разматрао у Одлуци број АП 2862/09 (види Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број АП 2862/09 од 30. јануара 2013. године, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 18/13 од 11. марта 2013. године). Уставни суд је у наведеној одлуци закључио "да постоји кршење права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције, када је Врховни суд при доношењу своје одлуке произвољно примијенио одредбе ЗОО које се односе на тужбени захтјев апеланткиње којим је тражила изградњу порушеног стамбеног објекта или накнаду штете". Уставни суд подсјећа да је апеланткиња у наведеној одлуци такође поднијела тужбу Основном суду против Општине Брод ради утврђења, предаје у посјед некретнина-земљишта или накнаду штете због рушења стамбеног објекта у апеланткињином сувласништву, на основу Рјешења Секретаријата, који се такође налазио у улици Трг цара Душана у Броду, из чега произилази да се ради о истој групи стамбених објеката као што је то ријеч у предметном случају. Уставни суд такође подсјећа да су у цитираној одлуци првостепени и другостепени судови одбили као неоснован приговор тужене, Општине Брод, у погледу застаре апеланткињиног потраживања за накнаду штете, закључујући да је апеланткиња "подношењем пријаве Комисији за људска права 23. октобра 2000. године у смислу члана 388. ЗОО прекинула ток застаре који је трајао све до 4. новембра 2004. године када је Комисија донијела Одлуку о прихватљивости и меритуму број CH/00/5963 од 4. новембра 2004. године, након чега је апеланткиња у законском року, у складу с чланом 392. став 1. ЗОО 3. новембра 2005. године поднијела тужбу суду" (тачка 9). Поступак је окончан пресудом Врховног суда којом је ревизија тужене усвојена а пресуда Окружног суда преиначена тако да је апеланткињин тужбени захтјев одбијен као неоснован. 30. Дакле, у предмету број АП 2862/09 Врховни суд je одлучивао о ревизији коју је изјавила тужена против одлуке другостепеног суда, за разлику од конкретног предмета у којем је Врховни суд одлучивао о апеланткињиној ревизији. 31. Међутим Уставни суд запажа да је у оба предмета став Врховног суда био идентичан на околност застаре потраживања апеланткиња у случају подношења пријаве Комисији за људска права, закључујући да подношење пријаве Комисији за људска права нема карактер прекида тока застаре у смислу одредбе члана 388 ЗОО, јер је наведеном одредбом прописано да се застаријевање прекида подношењем тужбе и сваком

другом повјеритељевом радњом предузетом против дужника пред судом или другим надлежним органом с циљем да се утврде, обезбиједе или остваре потраживања. Дакле, у оба предмета Врховни суд сматра да Комисија за људска права није суд или мјеродавно тијело из члана 388 ЗОО и да покретање поступка пред комисијом нема дејство прекида застарјелости захтјева апеланткиња за накнаду штете. Уставни суд је, дакле, и у Одлуци број АП 2862/09 закључио "да је пресуда Врховног суда којом је одбијен апеланткињин тужбени захтјев којим је тражила изградњу стамбеног објекта или накнаду штете заснована на произвољној примјени одредбе члана 388 ЗОО". Уставни суд је у цитираној одлуци већ заузео став у вези с тумачењем релевантних одредби ЗОО које су у вријеме доношења побијане пресуде Врховног суда, као и у вријеме доношења ове одлуке, у непромијењеном садржају и даље на снази и заузео став да је пресуда Врховног суда којом је одбијен апеланткињин тужбени захтјев, у дијелу којим је тражила изградњу стамбеног објекта или накнаду штете, због застаре, заснована на произвољној примјени одредаба члана 388 ЗОО. Сходно томе, имајући у виду да апелација покреће идентично правно питање "тока застаре потраживања покретањем поступка пред Комисијом за људска права" које је Уставни суд већ расправљао у Одлуци АП 2862/09, Уставни суд се умјесто посебног образложења меритума ове одлуке у погледу апеланткињиних навода у потпуности позива на образложење дато у цитираној одлуци (тачка 49). 32. Уставни суд закључује да је у конкретном предмету одлуком Врховног суда повријеђен члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члан 6 став 1 Европске конвенције. Остали наводи 33. Апеланткиња такође сматра да јој је побијаном одлуком повријеђено и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Уставни суд запажа да се апеланткињини наводи о кршењу овог права у суштини заснивају на истим наводима које је истакла у погледу кршења права на правично суђење, а што је Уставни суд већ образложио у претходним тачкама ове одлуке. С обзиром на то, Уставни суд сматра да није потребно да посебно разматра апеланткињине наводе о повреди права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. VIII. Закључак 34. Уставни суд закључује да постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у ситуацији када је Врховни суд арбитрарном примјеном члана 388 Закона о облигационим односима апеланткињину ревизију одбио као неосновану, цијенећи да подношење пријаве Комисији за људска права пред Уставним судом Босне и Херцеговине нема карактер прекида тока застаре у смислу одредбе члана 388 ЗОО. 35. На основу члана 61 ст. 1 и 2 и члана 64 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке. 36. Сходно члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједница Уставног суда Босне и Херцеговине Валерија Галић, с. р.

Broj 80 - Strana 62

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudija, u predmetu broj AP 2453/10, rješavajući apelaciju Šemsudina Kosa na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. tačka 2, i člana 61. st. 1. i 2. i člana 64. stav 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 17. septembra 2013. godine donio je Usvaja se apelacija Šemsudina Kosa. Utvrđuje se povreda člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ukida se Presuda Kantonalnog suda u Zenici broj 43 0 K 012048 10 KZ od 23. aprila 2010. godine. Predmet se vraća Kantonalnom sudu u Zenici koji je dužan po hitnom postupku donijeti novu odluku, u skladu s članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Nalaže se Kantonalnom sudu u Zenici da, u skladu s članom 74. stav 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od 60 dana od dana dostave ove odluke, obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Šemsudin Kos (u daljnjem tekstu: apelant) iz Zenice, kojega zastupa Kerim Čelik, advokat iz Sarajeva, podnio je 21. juna 2010. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Presude Kantonalnog suda u Zenici (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 43 0 K 012048 10 KZ od 23. aprila 2010. godine i Presude Općinskog suda u Zenici (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 43 0 K 012048 09 K od 9. februara 2010. godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda, Općinskog suda i Kantonalnog tužilaštva Zeničko-dobojskog kantona 11. jula 2011. godine je zatraženo da dostave odgovor na apelaciju. 3. Kantonalni sud, Općinski sud i Kantonalno tužilaštvo Zeničko-dobojskog kantona su 12. i 19. jula 2011. godine dostavili odgovor na apelaciju. 4. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju su dostavljeni apelantu 1. septembra 2011. godine. 5. Ustavni sud je 1. jula 2013. godine zatražio kopiju spisa od Općinskog suda, koji je postupio po traženom 3. jula 2013. godine. III. Činjenično stanje 6. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. 7. Presudom Općinskog suda broj 43 0 K 012048 09 K od 9. februara 2010. godine apelant i optuženi S.M. su proglašeni krivim zato što su, u vrijeme i na način navedeno u izreci

1068

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU

presude, počinili krivično djelo neovlaštene proizvodnje i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 238. stav 1. Krivičnog zakona FBiH (u daljnjem tekstu: KZFBiH). Istom presudom Općinski sud je osudio apelanta i optuženog S.M. na kazne zatvora u trajanju od po jednu godinu i devet mjeseci. Istom presudom, apelant i optuženi S.M. su oslobođeni plaćanja naknade troškova postupka. U obrazloženju presude Općinski sud je istakao kako je nesporno da su ovlaštene službene osobe kod svjedoka E.A. pronašle opojnu drogu heroin koju su od njega oduzeli, a da je sporno da li su opojnu drogu njemu prodali apelant i optuženi S.M. Utvrđujući navedeno, Općinski sud je naveo da je saslušao svjedoke (svjedoka E.A., te radnike policije), pročitao zapisnik o saslušanju svjedoka E.A. sačinjen u toku istrage, izvršio uvid u potvrdu o privremenom oduzimanju predmeta, te da je izvršeno vještačenje opojne droge (u presudi naveden sadržaj dokaza i njihova međusobna veza). Općinski sud je zaključio kako iz provedenih dokaza nesumnjivo slijedi zaključak da su apelant i S.M. počinili ovo krivično djelo. 8. U odnosu na tvrdnje branitelja optuženog S.M. koji je osporio pravnu valjanost dokaza, nalaza i mišljenja vještaka i potvrde o privremenom oduzimanju predmeta, odnosno da postoje suštinske razlike između ova dva dokaza, Općinski sud je istakao da je prilikom vještačenja tačno utvrđena neto težina opojne droge heroina prije vještačenja i neto težina heroina koji je ostao nakon vještačenja, tako da su primjedbe branitelja optuženog S.M. neosnovane. Tim prije što su odbrane i apelanta i optuženog S.M. na početku glavnog pretresa nalaz i mišljenje vještaka učinili nespornim, a samim tim i činjenice koje on dokazuje. Osporavanje pravne valjanosti ovog dokaza u završnoj riječi branitelja optuženog S.M. je nekorektno prema sudu i suprotnoj stranci, a također i nedosljedno. 9. Vezano za tvrdnje apelanta i optuženog S. M. o psihičkom stanju svjedoka E.A. u momentu davanja iskaza u policiji, Općinski sud je istakao da su paušalne i ničim potkrijepljene, a odbrana je imala mogućnost da zahtijeva psihičko vještačenje ovoga svjedoka. Ovaj svjedok je bio sposoban za davanje iskaza i prilikom davanja iskaza ovlaštene osobe policije su ga tretirale sasvim korektno i profesionalno. Njegov iskaz dat u policiji je jedna jasna, potpuna i logična priča u cijelosti potkrijepljena dokazima optužbe. Promjenom iskaza na glavnom pretresu, ovaj svjedok je očito imao namjeru da zaštiti apelanta i optuženog S. M. kao dilere droge i na taj način sebe zaštiti od situacije da ga ubuduće ne bi bojkotirali dileri droge prilikom njene nabavke. Nisu osnovane tvrdnje apelantove odbrane da je svjedok E.A. u toku istrage dao lažni iskaz s namjerom da se osveti apelantu zbog ranijeg sukoba, jer se postavlja pitanje zbog čega onda ovaj svjedok tereti i optuženog S.M. jer s njim nije bio ni u kakvom sukobu. 10. Odlučujući o žalbama apelanta i optuženog S.M., Kantonalni sud je donio Presudu broj 43 0 K 012048 10 KZ od 23. aprila 2010. godine kojom je žalbe odbio i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju presude, u vezi sa žalbenim navodima o nezakonitosti dokaza, potvrde o privremenom oduzimanju predmeta, Kantonalni sud je istakao da su neosnovani. Naime, Kantonalni sud je naveo da je izvršio uvid u potvrdu o privremenom oduzimanju predmeta na osnovu koje je od svjedoka E.A. oduzet smeđi prah koji asocira na opojnu drogu heroin, da je izdavanje naredbe za oduzimanje predmeta regulirano članom 79. Zakona o krivičnom postupku FBiH (u daljnjem tekstu: ZKP FBiH), da iz sadržaja toga člana slijedi da se oduzimaju po naredbi suda predmeti koji mogu poslužiti kao dokaz u krivičnom postupku samo u slučaju kada osoba koja takve predmete drži ne želi dobrovoljno da ih preda, zbog čega je nužno izdati naredbu na osnovu koje će se predmeti represivno oduzeti. U konkretnom slučaju nije bilo nikakvih razloga za traženje da se izda naredba za oduzimanje predmeta, jer nema niti

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 63

jednog podatka, niti se navedeno ističe u žalbi, a niti svjedok E.A. bilo gdje navodi da svjedok E.A. nije dobrovoljno predao smeđi prah koji asocira na heroin za koji mu je izdata predmetna potvrda. Također, žalbom se previđa da postoji niz situacija kada se pretresanje može vršiti bez naredbe suda kako je to regulirano u članu 78. ZKP-a FBiH. Osim toga, svjedok E.A. je potpisao potvrdu i na nju je, u smislu člana 83. ZKP-a FBiH, mogao izjaviti žalbu. 11. Vezano za prihvatanje iskaza svjedoka E.A. koji je ovaj svjedok dao u policiji, Kantonalni sud je naveo da ne postoji niti jedan dokaz koji bi potvrdio da je ovaj svjedok bio nesposoban za davanje iskaza u policiji, odnosno da je na njega vršen bilo kakav pritisak. Osim toga, ovaj svjedok je sedam puta potpisao zapisnik u policiji, poučen je o svojim pravima, a njegovom su saslušanju bile prisutne tri osobe koje su posvjedočile okolnosti pod kojim je izjava data. Odbrana nije ponudila nikakve protudokaze kojima bi pokrijepila tvrdnje u nevjerodostojnost iskaza osoba koje su uzimale izjavu, nego navedeno samo paušalno ističe. Također, ne postoje bilo kakvi dokazi da svjedok E.A. nije bio psihofizički nesposoban dati vjerodostojan iskaz, jer se i te tvrdnje zasnivaju na paušalnim navodima odbrane. Kantonalni sud je istakao da je izvršio uvid u zapisnik policije o saslušanju svjedoka E.A. iz kojega slijedi da nema nikakvih povreda to što zapisnik nije vođen u vidu pitanja i odgovora, jer je iz zapisnika vidljivo da je ovaj svjedok pozvan da iznese sve što mu je poznato o predmetu, a nakon što je svjedok E.A. ispričao što mu je poznato nije bilo potrebe za postavljanjem pitanja, te da je navedeno u skladu s članom 100. tačka 7. ZKP-a FBiH. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 12. Apelant smatra da mu je pobijanim presudama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. st. 1. i 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija). Apelant navodi da se presude zasnivaju na dokazima koji su pribavljeni na nezakoniti način, jer je izvršen pretres svjedoka E.A. bez prisustva svjedoka i bez naredbe za pretresanje, a nakon toga nije pismeno obaviješten tužitelj o pretresu i nije obaviješten sudija za prethodni postupak. Osim toga, policija nije sačinila Zapisnik o pretresanju zbog čega su povrijeđene odredbe člana 78. stav 3. u vezi s članom 165. stav 1. i članom 166. ZKP-a FBiH. Zatim, privremeno oduzeta opojna droga nije dostavljena na ispitivanje Odjeljenju sektora kriminalističke policije, nego je dostavljena neka druga droga, koja očito nije oduzeta od svjedoka E.A. Droga nije bila predana sudu na čuvanje i nije ju otvorilo tužilaštvo u skladu sa zakonom. Osim toga, svijest svjedoka E.A. je bila sužena, jer je prije davanja iskaza ovaj svjedok konzumirao drogu. Također, iskaz ovoga svjedoka dat u policiji je suprotan članu 100. stav 7. ZKP-a FBiH. Ovaj svjedok je na glavnom pretresu izjavio da su mu policajci diktirali što će reći u zapisnik. Apelant navodi da je povrijeđen i princip in dubio pro reo. b) Odgovor na apelaciju 13. Kantonalni sud je naveo da neće davati odgovor na apelaciju, jer je sve navedeno u njegovoj presudi, a apelant samo ponavlja navode koje je već isticao. 14. Općinski sud je istakao kako su u cijelosti netačni apelantovi navodi, jer su svi dokazi u toku istrage pribavljeni u skladu sa zakonom. Svi dokazi su izvedeni na glavnom pretresu i izvedeni su neposredno i odbrani je omogućeno da izvede svoje dokaze. Općinski sud je predložio da se apelacija u cijelosti odbije. 15. Kantonalno tužilaštvo Zeničko-dobojskog kantona je navelo da je činjenice i okolnosti apelant isticao i u toku

prvostepenog i drugostepenog postupka, koje su Općinski i Kantonalni sud cijenili, zbog čega su presude donesene zakonito. V. Relevantni propisi 16. Zakon o krivičnom postupku Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07 i 9/09) u relevantnom dijelu glasi: Član 11. Zakonitost dokaza (1) Zabranjeno je od osumnjičenog, optuženog ili bilo koje druge osobe koja učestvuje u postupku iznuđivati priznanje ili kakvu drugu izjavu. (2) Sud ne može zasnovati svoju odluku na dokazima pribavljenim povredama ljudskih prava i sloboda propisanih ustavom i međunarodnim ugovorima koje je Bosna i Hercegovina ratifikovala, niti na dokazima koji su pribavljeni bitnim povredama ovog zakona. (3) Sud ne može zasnivati svoju odluku na dokazima koji su dobijeni na osnovu dokaza iz stava 2. ovog člana. Glava VIII - DOKAZNE RADNJE Odjeljak 1 Pretraga stana, prostorija i osoba Član 78. st. 2. i 3. Pretresanje bez naredbe i svjedoka (2) Ovlaštena službena osoba može pretresti osobu bez naredbe za pretresanje i bez prisutnosti svjedoka: a) pri izvršenju naredbe o dovođenju, b) prilikom lišenja slobode, c) ako postoji sumnja da ta osoba posjeduje vatreno ili hladno oružje, d) ako postoji sumnja da će sakriti, uništiti ili riješiti se predmeta koji se trebaju od njega oduzeti i upotrijebiti kao dokaz u krivičnom postupku. (3) Nakon izvršenja pretresanja bez naredbe za pretresanje, ovlaštena službena osoba mora odmah podnijeti pisani izvještaj tužitelju koji će o tome obavijestiti sudiju za prethodni postupak. Izvještaj mora sadržavati razloge pretresanja bez naredbe. Odjeljak 2 - Privremeno oduzimanje predmeta i imovine Član 79. st 1. i 2. Naredba za oduzimanje predmeta (1) Predmeti koji se po KZFBiH imaju oduzeti ili koji mogu poslužiti kao dokaz u krivičnom postupku privremeno će se oduzeti i na osnovu sudske odluke će se osigurati njihovo čuvanje. (2) Naredbu za oduzimanje predmeta izdaje sud, na prijedlog tužitelja ili na prijedlog ovlaštene službene osobe koja je dobila odobrenje od tužitelja. Član 80. Privremeno oduzimanje predmeta bez naredbe (1) Predmeti iz člana 79. stav 1. ovog zakona mogu se privremeno oduzeti i bez naredbe suda ukoliko postoji opasnost od odlaganja. Ukoliko se osoba koja se pretresa izričito usprotivi oduzimanju predmeta, tužitelj će u roku od 72 sata od izvršenog pretresanja podnijeti zahtjev sudiji za prethodni postupak za naknadno odobrenje oduzimanja predmeta. Član 82. stav 1. Popis privremeno oduzetih predmeta i dokumentacije (1) Nakon privremenog oduzimanja predmeta i dokumentacije, u zapisniku će se popisati privremeno oduzeti predmeti i dokumentacija i o tome izdati potvrda. Član 83. stav 1. Pravo žalbe (1) Osoba od koje se privremeno oduzima predmet i dokumentacija ima pravo žalbe.

Broj 80 - Strana 64

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

Član 84. Čuvanje privremeno oduzetih predmeta i dokumentacije Privremeno oduzeti predmeti i dokumentacija pohranjuju se u sudu ili sud na drugi način osigurava njihovo čuvanje. Član 85. Otvaranje i pregled privremeno oduzetih predmeta i dokumentacije (1) Otvaranje i pregled privremeno oduzetih predmeta i dokumentacije vrši tužitelj. (2) O otvaranju privremeno oduzetih predmeta i dokumentacije tužitelj je dužan obavijestiti osobu ili preduzeće od koje su predmeti oduzeti, sudiju za prethodni postupak i branitelja. (3) Pri otvaranju i pregledu oduzetih predmeta i dokumentacije mora se voditi računa da njihov sadržaj ne saznaju neovlaštene osobe. VI. Dopustivost 17. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovome ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 18. U skladu s članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio. 19. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Kantonalnog suda broj 43 0 K 012048 10 KZ od 23. aprila 2010. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Imajući u vidu da je presuda donesena 23. aprila 2010. godine, a apelacija je podnesena 21. juna 2010. godine, proizlazi da je apelacija podnesena blagovremeno, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očito (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva. 20. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VI. Meritum 21. Apelant ističe da mu je postupku povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije. 22. Član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. 23. Član 6. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. […] 24. U pogledu pitanja primjene člana 6. Evropske konvencije, Ustavni sud ističe kako se u konkretnom slučaju radi o krivičnom postupku u kojem je apelant proglašen krivim za krivično djelo neovlaštene proizvodnje i stavljanja u promet opojnih droga koje je propisano zakonom i osuđen na kaznu zatvora. Dakle, radi se o postupku u kojem je utvrđivana

osnovanost krivične optužbe, pa je član 6. Evropske konvencije primjenjiv. 25. Dakle, apelant ukazuje na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije, tj. apelant osporava zakonitost potvrde o privremenom oduzimanju predmeta, zakonitost izvršenog vještačenja i vjerodostojnost iskaza svjedoka E.A., odnosno zapisnik o saslušanju ovog svjedoka. Apelant ukazuje i na povredu principa in dubio pro reo garantiranog članom 6. stav 2. Evropske konvencije. 26. Ustavni sud podsjeća na praksu Evropskog suda prema kojoj "činjenica da su dokazi nezakonito pribavljeni ili da su korišteni nedopustivi dokazi sama po sebi ne dovodi do nivoa povrede iz člana 6; osim ako je, kada se uzmu u obzir činjenice i okolnosti predmetnog slučaja, došlo do nepravičnog suđenja. Sud često zapaža da njegova uloga nije da odlučuje o dopustivosti dokaza u nacionalnim sudovima; ovaj sud više vodi računa o pravičnosti postupka kao cjeline. U odnosu na pravičnost dokaza i njihovo korištenje, sud pridaje značaj sljedećem: 1) da li je podnositelj predstavke dobio mogućnost da osporava autentičnost dokaza i da se suprotstavi njihovoj upotrebi; i 2) kvalitet dokaza, uključujući i da li okolnosti pod kojima su pribavljeni dokazi bacaju sumnju na njihovu vjerodostojnost i tačnost" (vidi Jalloh protiv Njemačke [GC], br. 54810/00. stav 96, ECHR 2006-IX). 27. Ustavni sud uočava da je tokom postupka apelant osporavao valjanost dokaza, odnosno ukazivao da se prvostepena presuda zasniva na nezakonitom dokazu, tj. potvrdi o privremenom oduzimanju predmeta (opojne droge) i s tim u vezi i obavljenog vještačenja opojne droge. Osim toga, apelant je ukazivao i na vjerodostojnost iskaza svjedoka E.A. S tim u vezi Ustavni sud zaključuje da je apelantu pružena mogućnost da pobija vjerodostojnost dokaza i protivi se njihovoj upotrebi u toku krivičnog postupka koji je vođen protiv njega u smislu navedenog principa. Dalje, Ustavni sud će analizirati kvalitet dokaza, uključujući i to bacaju li okolnosti pod kojima su dokazi pribavljeni sumnju na njihovu vjerodostojnost. 28. Dakle, apelant je proglašen krivim zato što je počinio krivično djelo neovlaštene proizvodnje i stavljanje u promet opojnih droga. Navedeno je osnovano na potvrdi o privremenom oduzimanju predmeta (opojne droge), iskazu svjedoka od kojeg je opojna droga oduzeta, vještačenju opojne droge (nalaz i mišljenje vještaka), te iskazima radnika policije pred kojima je ovaj svjedok dao izjavu. 29. Ustavni sud nalazi da iz potvrde o privremenom oduzimanju predmeta slijedi da je potvrdu potpisao svjedok E.A., da je označeno da se oduzimanje vrši na osnovu člana 80. ZKP-a, te da je u dijelu popis i opis privremeno oduzetih predmeta navedeno: "1. smeđi prah koji asocira na heroin umotan u najlon kesicu i papir bruto 6,10 g, 2. jedan telefon..." Osim toga, iz potvrde slijedi da su oduzeti predmeti pohranjeni kod PU Zenica, te da je na potvrdi potpis ovlaštene službene osobe J.M. Zatim, iz obrazloženja pobijanih presuda slijedi da su svjedoka E.A. priveli u policijsku stanicu radnici policije. Iz zapisnika o saslušanju svjedoka E.A. (označen isti datum kao i potvrda o privremenom oduzimanju predmeta), između ostalog, slijedi da su prilikom davanja njegove izjave u policijskoj stanici bili prisutni svjedoci radnici policije (tri svjedoka), da je ovaj svjedok izjavio kako je konzument droge i kako se trenutno liječi, te da zapisnik ne sadrži podatke o oduzetoj drogi. Iz nalaza i mišljenja vještaka slijedi da se zahtjevom traži da se izvrši ispitivanje NN materije koja je pronađena kada su osobu E.A. legitimirali službenici PU Centar 10. novembra 2007. godine kada je od njega oduzet jedan paketić NN materije, te da je "na ispitivanje dostavljen jedan paketić NN materije… bruto težine 4,88 g…" 30. Apelant tvrdi da su presude osnovane na dokazima koji su pribavljeni na nezakoniti način, jer je izvršen pretres svjedoka E.A. bez prisutnosti svjedoka i bez naredbe za pretresanje, a

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 65

nakon toga tužitelj nije pismeno obaviješten o pretresu i nije obaviješten sudija za prethodni postupak. Osim toga, policija nije sačinila zapisnik o pretresanju. Apelant također ukazuje da droga nije bila predana sudu na čuvanje i nije ju otvorilo tužilaštvo u skladu sa zakonom, te da je svijest svjedoka E.A. bila sužena, jer je prije davanja iskaza ovaj svjedok konzumirao drogu. Iz obrazloženja presuda redovnih sudova slijedi kako nije bilo nikakvih razloga za traženje da se izda naredba za oduzimanje predmeta, jer nema niti jednog podatka, a niti se navedeno ističe u žalbi, niti svjedok E.A. bilo gdje navodi da nije dobrovoljno predao smeđi prah koji asocira na heroin za koji mu je izdata predmetna potvrda. Osim toga, svjedok E.A. je potpisao potvrdu i na nju je u smislu člana 83. ZKP-a FBiH mogao izjaviti žalbu. U vezi s iskazom svjedoka E.A., koji je ovaj svjedok dao u policiji, iz obrazloženja presude Kantonalnog suda slijedi da ne postoji niti jedan dokaz koji bi potvrdio da je ovaj svjedok bio nesposoban za davanje iskaza u policiji, odnosno da je na njega vršen bilo kakav pritisak. 31. Ustavni sud prije svega podsjeća da, osim radnji dokazivanja pretresa stana, ostalih prostorija i pokretnih stvari, odnosno pretresanja osoba, regulirano odredbama čl. 65-78. ZKP-a FBiH, radnju dokazivanja predstavlja i privremeno oduzimanje predmeta, regulirano odredbama 79. do 88. ZKP-a FBiH. Ustavni sud dalje nalazi da odredbe člana 80. ZKP-a FBiH propisuju da je moguće oduzeti predmete bez naredbe ako postoji opasnost od odlaganja, koji je uvjet nesporno ispunjen u konkretnom slučaju, jer je predmet koji je oduzet droga, a svjedok E.A. je sam izjavio da je konzument droge. Zatim, da odredbe člana 82. stav 1. ZKP-a FBiH propisuju da se prilikom oduzimanja predmeta, osim potvrde koja se predaje osobi od koje se predmet oduzima, sačinjava i zapisnik. Međutim, niti iz obrazloženja presuda, niti iz spisa ovog krivičnog predmeta ne proizlazi da je uopće sačinjena bilo kakva zabilješka, a pogotovu da je sačinjen zapisnik. Osim toga, odredbe čl. 84. i 85. ZKP-a FBiH propisuju postupak s oduzetim predmetima, odnosno da se oduzeti predmeti pohranjuju u sudu ili se na drugi način osigurava njihovo čuvanje, a otvaranje i pregled privremeno oduzetih predmeta vrši tužitelj koji je o otvaranju i pregledu obvezan obavijestiti osobu ili preduzeće kojoj su predmeti oduzeti, sudiju za prijašnji postupak i branitelja. Međutim, niti iz presuda niti iz spisa ne proizlazi da je postupano na navedeni način. Tim prije ako se ima u vidu da u potvrdi o oduzimanju predmeta ne bi moglo biti navedeno da se od svjedoka E.A. oduzima "smeđi prah koji asocira na heroin umotan u najlon kesicu i papir…" da ih nije otvarala policija, a u smislu člana 85. stav 1. ZKP-a FBiH to je mogao učiniti samo tužitelj. Vezano za ovaj dio apelantovog prigovora (iz žalbe na prvostepenu presudu slijedi da je apelant prigovarao na navedeno) pobijana presuda ne sadrži obrazloženje. Osim toga, evidentno je da postoje određene razlike u količini opojne droge koja je oduzeta i koja je predana na vještačenje. Sve navedeno ukazuje da pribavljanje predmeta kao i njegovo čuvanje i otvaranje, za koje je kasnije vještačenjem ustanovljeno da je opojna droga, nije izvršeno u skladu s imperativnim odredbama ZKP-a. Zatim, redovni sudovi su raspolagali izjavom svjedoka E.A. koji je u izjavi pred policijom sam izjavio da je konzument droge, te da je saslušavan isti dan kada je droga od njega oduzeta. Ustavni sud nalazi da iz navedenoga proizlazi najmanje razumna sumnja u objektivnost ovog iskaza. Ustavni sud dalje primjećuje da kao dokazi postoje iskazi službenika policije pred kojim je svjedok E.A. dao izjavu. Međutim, potpuno je jasno da ovi iskazi nemaju direktnu vezu koja bi povezivala apelanta s drogom oduzetom od svjedoka E.A. Ustavni sud podsjeća da u smislu člana 6. Evropske konvencije nije njegov zadatak da utvrđuje bi li se apelanta moglo osuditi da su sporni dokazi izuzeti, nego da dā ocjenu o tome je li postupak bio pošten, odnosno je li upotrebom spornih dokaza ispunjen

zahtjev poštenog suđenja. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud zaključuje da je način na koji su dokazi pribavljeni i upotrijebljeni u postupku protiv apelanta utjecao na postupak u cjelini, zbog čega u postupku nisu ispunjeni zahtjevi poštenog suđenja. Zbog navedenog je došlo do povrede člana 6. stav 1. Evropske konvencije. Ostali navodi 32. Ustavni sud smatra da nije svrsishodno ispitivati ostale apelantove navode u odnosu na druge aspekte člana 6. Evropske konvencije s obzirom na to da je već utvrđena povreda apelantovog prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije. VIII. Zaključak 33. Ustavni sud zaključuje da postoji povreda prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, jer je način na koji su dokazi pribavljeni i upotrijebljeni u postupku protiv apelanta utjecao na postupak u cjelini, zbog čega u postupku nisu ispunjeni zahtjevi poštenog suđenja. 34. Na osnovu člana 61. st. 1. i 2. i člana 64. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 35. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, s. r. Ustavni sud Bosne i Hercegovine je u Vijeću od pet sudaca, u predmetu broj AP 2453/10, rješavajući apelaciju Šemsudina Kosa na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. točka 2, članka 61. st. 1. i 2. i članka 64. stavak 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 17. rujna 2013. godine donio Usvaja se apelacija Šemsudina Kosa. Utvrđuje se povreda članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda. Ukida se Presuda Kantonalnog suda u Zenici broj 43 0 K 012048 10 KZ od 23. travnja 2010. godine. Predmet se vraća Kantonalnom sudu u Zenici koji je dužan po žurnom postupku donijeti novu odluku, sukladno članku II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članku 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda. Nalaže se Kantonalnom sudu u Zenici da, sukladno članku 74. stavak 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od 60 dana od dana dostave ove odluke, obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU

Broj 80 - Strana 66

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Šemsudin Kos (u daljnjem tekstu: apelant) iz Zenice, kojega zastupa Kerim Čelik, odvjetnik iz Sarajeva, podnio je 21. lipnja 2010. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Presude Kantonalnog suda u Zenici (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 43 0 K 012048 10 KZ od 23. travnja 2010. godine i Presude Općinskog suda u Zenici (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 43 0 K 012048 09 K od 9. veljače 2010. godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda, Općinskog suda i Kantonalnog tužiteljstva Zeničko-dobojskog kantona 11. srpnja 2011. godine je zatraženo da dostave odgovor na apelaciju. 3. Kantonalni sud, Općinski sud i Kantonalno tužiteljstvo Zeničko-dobojskog kantona su 12. i 19. srpnja 2011. godine dostavili odgovor na apelaciju. 4. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju su dostavljeni apelantu 1. rujna 2011. godine. 5. Ustavni sud je 1. srpnja 2013. godine zatražio presliku spisa od Općinskog suda, koji je postupio po traženom 3. srpnja 2013. godine. III. Činjenično stanje 6. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata podastrtih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. 7. Presudom Općinskog suda broj 43 0 K 012048 09 K od 9. veljače 2010. godine apelant i optuženi S.M. su proglašeni krivim zato što su, u vrijeme i na način navedeno u izreci presude, počinili kazneno djelo neovlaštene proizvodnje i stavljanje u promet opojnih droga iz članka 238. stavak 1. Kaznenog zakona FBiH (u daljnjem tekstu: KZFBiH). Istom presudom Općinski sud je osudio apelanta i optuženog S.M. na kazne zatvora u trajanju od po jednu godinu i devet mjeseci. Istom presudom, apelant i optuženi S.M. su oslobođeni plaćanja naknade troškova postupka. U obrazloženju presude Općinski sud je istaknuo kako je nesporno da su ovlaštene službene osobe kod svjedoka E.A. pronašle opojnu drogu heroin koju su od njega oduzeli, a da je sporno jesu li opojnu drogu njemu prodali apelant i optuženi S.M. Utvrđujući navedeno, Općinski sud je naveo da je saslušao svjedoke (svjedoka E.A., te djelatnike policije), pročitao zapisnik o saslušanju svjedoka E.A. sačinjen u tijeku istrage, izvršio uvid u potvrdu o privremenom oduzimanju predmeta, te da je izvršeno vještačenje opojne droge (u presudi naveden sadržaj dokaza i njihova međusobna veza). Općinski sud je zaključio kako iz provedenih dokaza nedvojbeno slijedi zaključak da su apelant i S.M. počinili ovo kazneno djelo. 8. U odnosu na tvrdnje branitelja optuženog S.M. koji je osporio pravnu valjanost dokaza, nalaza i mišljenja vještaka i potvrde o privremenom oduzimanju predmeta, odnosno da postoje suštinske razlike između ova dva dokaza, Općinski sud je istakao da je prilikom vještačenja točno utvrđena neto težina opojne droge heroina prije vještačenja i neto težina heroina koji je ostao nakon vještačenja, tako da su primjedbe branitelja optuženog S.M. neutemeljene. Tim prije što su obrane i apelanta i optuženog S.M. na početku glavnog pretresa nalaz i mišljenje vještaka učinili nespornim, a samim tim i činjenice koje on dokazuje. Osporavanje pravne valjanosti ovog dokaza u završnoj riječi branitelja optuženog S.M. je nekorektno prema sudu i suprotnoj stranci, a također i nedosljedno. 9. Vezano za tvrdnje apelanta i optuženog S. M. o psihičkom stanju svjedoka E.A. u momentu davanja iskaza u

policiji, Općinski sud je istakao da su paušalne i ničim potkrijepljene, a obrana je imala mogućnost zahtijevati psihičko vještačenje ovoga svjedoka. Ovaj svjedok je bio sposoban za davanje iskaza i prilikom davanja iskaza ovlaštene osobe policije su ga tretirale sasvim korektno i profesionalno. Njegov iskaz dat u policiji je jedna jasna, potpuna i logična priča u cijelosti potkrijepljena dokazima optužbe. Promjenom iskaza na glavnom pretresu, ovaj svjedok je očito imao namjeru zaštititi apelanta i optuženog S. M. kao dilere droge i na taj način sebe zaštititi od situacije da ga ubuduće ne bi bojkotirali dileri droge prilikom njene nabavke. Nisu utemeljene tvrdnje apelantove obrane da je svjedok E.A. u tijeku istrage dao lažni iskaz s namjerom da se osveti apelantu zbog ranijeg sukoba, jer se postavlja pitanje zbog čega onda ovaj svjedok tereti i optuženog S.M. jer s njim nije bio ni u kakvom sukobu. 10. Odlučujući o žalbama apelanta i optuženog S.M., Kantonalni sud je donio Presudu broj 43 0 K 012048 10 KZ od 23. travnja 2010. godine kojom je žalbe odbio i potvrdio prvostupanjsku presudu. U obrazloženju presude, u svezi sa žalbenim navodima o nezakonitosti dokaza, potvrde o privremenom oduzimanju predmeta, Kantonalni sud je istaknuo da su neutemeljeni. Naime, Kantonalni sud je naveo da je izvršio uvid u potvrdu o privremenom oduzimanju predmeta na temelju koje je od svjedoka E.A. oduzet smeđi prah koji asocira na opojnu drogu heroin, da je izdavanje naredbe za oduzimanje predmeta regulirano člankom 79. Zakona o kaznenom postupku FBiH (u daljnjem tekstu: ZKP FBiH), da iz sadržaja toga članka slijedi da se oduzimaju po naredbi suda predmeti koji mogu poslužiti kao dokaz u kaznenom postupku samo u slučaju kada ih osoba koja takve predmete drži ne želi dobrovoljno predati, zbog čega je nužno izdati naredbu na temelju koje će se predmeti represivno oduzeti. U konkretnom slučaju nije bilo nikakvih razloga za traženje da se izda naredba za oduzimanje predmeta, jer nema niti jednog podatka, niti se navedeno ističe u žalbi, a niti svjedok E.A. bilo gdje navodi da svjedok E.A. nije dobrovoljno predao smeđi prah koji asocira na heroin za koji mu je izdata predmetna potvrda. Također, žalbom se previđa da postoji niz situacija kada se pretresanje može vršiti bez naredbe suda kako je to regulirano u članku 78. ZKP-a FBiH. Osim toga, svjedok E.A. je potpisao potvrdu i na nju je, u smislu članka 83. ZKP-a FBiH, mogao izjaviti žalbu. 11. Vezano za prihvaćanje iskaza svjedoka E.A. koji je ovaj svjedok dao u policiji, Kantonalni sud je naveo da ne postoji niti jedan dokaz koji bi potvrdio da je ovaj svjedok bio nesposoban za davanje iskaza u policiji, odnosno da je na njega vršen bilo kakav pritisak. Osim toga, ovaj svjedok je sedam puta potpisao zapisnik u policiji, poučen je o svojim pravima, a njegovom su saslušanju nazočile tri osobe koje su posvjedočile okolnosti pod kojim je izjava data. Obrana nije ponudila nikakve protudokaze kojima bi pokrijepila tvrdnje u nevjerodostojnost iskaza osoba koje su uzimale izjavu, nego navedeno samo paušalno ističe. Također, ne postoje bilo kakvi dokazi da svjedok E.A. nije bio psihofizički nesposoban dati vjerodostojan iskaz, jer se i te tvrdnje zasnivaju na paušalnim navodima obrane. Kantonalni sud je istaknuo da je izvršio uvid u zapisnik policije o saslušanju svjedoka E.A. iz kojega slijedi da nema nikakvih povreda to što zapisnik nije vođen u vidu pitanja i odgovora, jer je iz zapisnika vidljivo da je ovaj svjedok pozvan da iznese sve što mu je poznato o predmetu, a nakon što je svjedok E.A. ispričao što mu je poznato nije bilo potrebe za postavljanjem pitanja, te da je navedeno sukladno članku 100. točka 7. ZKP-a FBiH. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 12. Apelant smatra da mu je pobijanim presudama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 67

Bosne i Hercegovine i članka 6. st. 1. i 2. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija). Apelant navodi da se presude zasnivaju na dokazima koji su pribavljeni na nezakoniti način, jer je izvršen pretres svjedoka E.A. bez nazočnosti svjedoka i bez naredbe za pretresanje, a nakon toga nije pismeno obaviješten tužitelj o pretresu i nije obaviješten sudac za prethodni postupak. Osim toga, policija nije sačinila Zapisnik o pretresanju zbog čega su povrijeđene odredbe članka 78. stavak 3. u svezi s člankom 165. stavak 1. i člankom 166. ZKP-a FBiH. Potom, privremeno oduzeta opojna droga nije dostavljena na ispitivanje Odjeljenju sektora kriminalističke policije, nego je dostavljena neka druga droga, koja očito nije oduzeta od svjedoka E.A. Droga nije bila predana sudu na čuvanje i nije ju otvorilo tužiteljstvo sukladno zakonu. Osim toga, svijest svjedoka E.A. je bila sužena, jer je prije davanja iskaza ovaj svjedok konzumirao drogu. Također, iskaz ovoga svjedoka dat u policiji je oprečan članku 100. stavak 7. ZKP-a FBiH. Ovaj svjedok je na glavnom pretresu izjavio da su mu policajci diktirali što će reći u zapisnik. Apelant navodi da je povrijeđen i princip in dubio pro reo. b) Odgovor na apelaciju 13. Kantonalni sud je naveo da neće davati odgovor na apelaciju, jer je sve navedeno u njegovoj presudi, a apelant samo ponavlja navode koje je već isticao. 14. Općinski sud je istaknuo kako su u cijelosti netočni apelantovi navodi, jer su svi dokazi u tijeku istrage pribavljeni sukladno zakonu. Svi dokazi su izvedeni na glavnom pretresu i izvedeni su neposredno i obrani je omogućeno da izvede svoje dokaze. Općinski sud je predložio da se apelacija u cijelosti odbije. 15. Kantonalno tužiteljstvo Zeničko-dobojskog kantona je navelo da je činjenice i okolnosti apelant isticao i u tijeku prvostupanjskog i drugostupanjskog postupka, koje su Općinski i Kantonalni sud cijenili, zbog čega su presude donesene zakonito. V. Relevantni propisi 16. Zakon o kaznenom postupku Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07 i 9/09) u relevantnom dijelu glasi: Članak 11. Zakonitost dokaza (1) Zabranjeno je od osumnjičenika, optuženika ili bilo koje druge osobe koja sudjeluje u postupku iznuđivati priznanje ili kakvu drugu izjavu. (2) Sud ne može temeljiti svoju odluku na dokazima pribavljenim povredama ljudskih prava i sloboda propisanih ustavom i međunarodnim ugovorima koje je Bosna i Hercegovina ratificirala, niti na dokazima koji su pribavljeni bitnim povredama ovoga Zakona. (3) Sud ne može zasnivati svoju odluku na dokazima koji su dobiveni na temelju dokaza iz stavka 2. ovoga članka. Glava VIII - DOKAZNE RADNJE Odjeljak 1. Pretraga stana, prostorija i osoba Članak 78. st. 2. i 3. Pretresanje bez naredbe i svjedoka 2) Ovlaštena službena osoba može pretražiti osobu bez naredbe o pretrazi i bez nazočnosti svjedoka: pri izvršenju naredbe o dovođenju, prilikom oduzimanja slobode, ako postoji sumnja da ta osoba posjeduje vatreno ili hladno oružje, ako postoji sumnja da će sakriti, uništiti ili riješiti se predmeta koji se trebaju od njega oduzeti i uporabiti kao dokaz u kaznenom postupku.

(3) Nakon izvršenja pretresanja bez naredbe za pretresanje i bez prisustva svjedoka, ovlaštena službena osoba mora odmah podnijeti pisano izvješće tužitelju, koji će o tomu obavijestiti suca za prijašnji postupak. Izvješće mora sadržavati razloge pretresanja bez naredbe i svjedoka. Odjeljak 2. Privremeno oduzimanje predmeta i imovine Članak 79. st 1. i 2. Naredba za oduzimanje predmeta (1) Predmeti koji se po KZFBiH imaju oduzeti ili koji mogu poslužiti kao dokaz u kaznenom postupku privremeno će se oduzeti i na temelju sudske odluke će se osigurati njihovo čuvanje. (2) Naredbu za oduzimanje predmeta izdaje sud, na prijedlog tužitelja ili na prijedlog ovlaštene službene osobe koja je dobila odobrenje od tužitelja. Članak 80. stavak 1. Privremeno oduzimanje predmeta bez naredbe (1) Predmeti iz članka 79. stavak 1. ovoga Zakona, mogu se privremeno oduzeti i bez naredbe suda ukoliko postoji opasnost od odlaganja. Ukoliko se osoba koja se pretražuje izričito usprotivi oduzimanju predmeta, tužitelj će u roku od 72 sata od izvršene pretrage podnijeti zahtjev sucu za prethodni postupak za naknadno odobrenje oduzimanja predmeta. Članak 82. stavak 1. Popis privremeno oduzetih predmeta i dokumentacije (1) Nakon privremenog oduzimanja predmeta i dokumentacije, u zapisniku će se popisati privremeno oduzeti predmeti i dokumentacija, i o tome izdati potvrda. Članak 83. stavak 1. Pravo žalbe (1) Osoba od koje se privremeno oduzima predmet i dokumentacija ima pravo žalbe. Članak 84. Čuvanje privremeno oduzetih predmeta i dokumentacije Privremeno oduzeti predmeti i dokumentacija pohranjuju se u sudu ili sud na drugi način osigurava njihovo čuvanje. Članak 85. Otvaranje i pregled privremeno oduzetih predmeta i dokumentacije (1) Otvaranje i pregled privremeno oduzetih predmeta i dokumentacije obavlja tužitelj. (2) O otvaranju privremeno oduzetih predmeta i dokumentacije tužitelj je dužan obavijestiti osobu ili poduzeće kojem su predmeti oduzeti, suca za prijašnji postupak i branitelja. (3) Pri otvaranju i pregledu oduzetih predmeta i dokumentacije mora se voditi računa da njihov sadržaj ne saznaju neovlaštene osobe. VI. Dopustivost 17. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine Ustavni sud, također, ima prizivnu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovome ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojega suda u Bosni i Hercegovini. 18. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojega je koristio. 19. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Kantonalnog suda broj 43 0 K 012048 10 KZ od 23. travnja 2010. godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Imajući u vidu da je presuda donesena 23. travnja 2010. godine, a apelacija je podnesena 21.

Broj 80 - Strana 68

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

lipnja 2010. godine, proizlazi da je apelacija podnesena pravodobno, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očito (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojega apelacija nije dopustiva. 20. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete glede dopustivosti. VI. Meritum 21. Apelant ističe da mu je postupku povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije. 22. Članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode ovog članka, stavak 2., što uključuje: (e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava vezana za krivične postupke. 23. Članak 6. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. […] 24. Glede pitanja primjene članka 6. Europske konvencije, Ustavni sud ističe kako se u konkretnom slučaju radi o kaznenom postupku u kojemu je apelant proglašen krivim za kazneno djelo neovlaštene proizvodnje i stavljanja u promet opojnih droga koje je propisano zakonom i osuđen na kaznu zatvora. Dakle, radi se o postupku u kojemu je utvrđivana utemeljenost kaznene optužbe, pa je članak 6. Europske konvencije primjenjiv. 25. Dakle, apelant ukazuje na povredu prava na pravično suđenje iz članka 6. stavak 1. Europske konvencije, tj. apelant osporava zakonitost potvrde o privremenom oduzimanju predmeta, zakonitost izvršenog vještačenja i vjerodostojnost iskaza svjedoka E.A., odnosno zapisnik o saslušanju ovoga svjedoka. Apelant ukazuje i na povredu principa in dubio pro reo garantiranog člankom 6. stavak 2. Europske konvencije. 26. Ustavni sud podsjeća na praksu Europskog suda prema kojoj "činjenica da su dokazi nezakonito pribavljeni ili da su korišteni nedopustivi dokazi sama po sebi ne dovodi do nivoa povrede iz članka 6; osim ako je, kada se uzmu u obzir činjenice i okolnosti predmetnog slučaja, došlo do nepravičnog suđenja. Sud često zapaža da njegova uloga nije da odlučuje o dopustivosti dokaza u nacionalnim sudovima; ovaj sud više vodi računa o pravičnosti postupka kao cjeline. U odnosu na pravičnost dokaza i njihovo korištenje, sud pridaje značaj slijedećem: 1) da li je podnositelj predstavke dobio mogućnost da osporava autentičnost dokaza i da se suprotstavi njihovoj uporabi; i 2) kvalitetu dokaza, uključujući i da li okolnosti pod kojima su pribavljeni dokazi bacaju sumnju na njihovu vjerodostojnost i točnost" (vidi Jalloh protiv Njemačke [GC], br. 54810/00. stavak 96, ECHR 2006-IX). 27. Ustavni sud uočava da je tijekom postupka apelant osporavao valjanost dokaza, odnosno ukazivao da se prvostupanjska presuda zasniva na nezakonitom dokazu, tj. potvrdi o privremenom oduzimanju predmeta (opojne droge) i s tim u svezi i obavljenog vještačenja opojne droge. Osim toga, apelant je ukazivao i na vjerodostojnost iskaza svjedoka E.A. S tim u svezi Ustavni sud zaključuje da je apelantu pružena mogućnost pobijanja vjerodostojnosti dokaza i protivljenja njihovoj uporabi u tijeku kaznenog postupka koji je vođen protiv njega u smislu navedenog principa. Nadalje, Ustavni sud će analizirati kvalitetu dokaza, uključujući i to bacaju li okolnosti

pod kojima su dokazi pribavljeni sumnju na njihovu vjerodostojnost. 28. Dakle, apelant je proglašen krivim zato što je počinio kazneno djelo neovlaštene proizvodnje i stavljanje u promet opojnih droga. Navedeno je utemeljeno na potvrdi o privremenom oduzimanju predmeta (opojne droge), iskazu svjedoka od kojeg je opojna droga oduzeta, vještačenju opojne droge (nalaz i mišljenje vještaka), te iskazima djelatnika policije pred kojima je ovaj svjedok dao izjavu. 29. Ustavni sud nalazi da iz potvrde o privremenom oduzimanju predmeta slijedi da je potvrdu potpisao svjedok E.A., da je označeno da se oduzimanje vrši na temelju članka 80. ZKPa, te da je u dijelu popis i opis privremeno oduzetih predmeta navedeno: "1. smeđi prah koji asocira na heroin umotan u najlon kesicu i papir bruto 6,10 g, 2. jedan telefon..." Osim toga, iz potvrde slijedi da su oduzeti predmeti pohranjeni kod PU Zenica, te da je na potvrdi potpis ovlaštene službene osobe J.M. Potom, iz obrazloženja pobijanih presuda slijedi da su svjedoka E.A. priveli u policijsku postaju djelatnici policije. Iz zapisnika o saslušanju svjedoka E.A. (označen isti datum kao i potvrda o privremenom oduzimanju predmeta), između ostalog, slijedi da su prilikom davanja njegove izjave u policijskoj postaji bili nazočni svjedoci djelatnici policije (tri svjedoka), da je ovaj svjedok izjavio kako je konzument droge i kako se trenutačno liječi, te da zapisnik ne sadrži podatke o oduzetoj drogi. Iz nalaza i mišljenja vještaka slijedi da se zahtjevom traži da se izvrši ispitivanje NN materije koja je pronađena kada su osobu E.A. legitimirali službenici PU Centar 10. studenog 2007. godine kada je od njega oduzet jedan paketić NN materije, te da je "na ispitivanje dostavljen jedan paketić NN materije… bruto težine 4,88 g…" 30. Apelant tvrdi da su presude utemeljene na dokazima koji su pribavljeni na nezakoniti način, jer je izvršen pretres svjedoka E.A. bez nazočnosti svjedoka i bez naredbe za pretresanje, a nakon toga tužitelj nije pismeno obaviješten o pretresu i nije obaviješten sudac za prethodni postupak. Osim toga, policija nije sačinila zapisnik o pretresanju. Apelant također ukazuje da droga nije bila predana sudu na čuvanje i nije ju otvorilo tužiteljstvo sukladno zakonu, te da je svijest svjedoka E.A. bila sužena, jer je prije davanja iskaza ovaj svjedok konzumirao drogu. Iz obrazloženja presuda redovitih sudova slijedi kako nije bilo nikakvih razloga za traženje da se izda naredba za oduzimanje predmeta, jer nema niti jednog podatka, a niti se navedeno ističe u žalbi, niti svjedok E.A. bilo gdje navodi da nije dobrovoljno predao smeđi prah koji asocira na heroin za koji mu je izdata predmetna potvrda. Osim toga, svjedok E.A. je potpisao potvrdu i na nju je u smislu članka 83. ZKP-a FBiH mogao izjaviti žalbu. U svezi s iskazom svjedoka E.A., koji je ovaj svjedok dao u policiji, iz obrazloženja presude Kantonalnog suda slijedi da ne postoji niti jedan dokaz koji bi potvrdio da je ovaj svjedok bio nesposoban za davanje iskaza u policiji, odnosno da je na njega vršen bilo kakav pritisak. 31. Ustavni sud prije svega podsjeća da, osim radnji dokazivanja pretresa stana, ostalih prostorija i pokretnih stvari, odnosno pretresanja osoba, regulirano odredbama čl. 65-78. ZKP-a FBiH, radnju dokazivanja predstavlja i privremeno oduzimanje predmeta, regulirano odredbama 79. do 88. ZKP-a FBiH. Ustavni sud dalje nalazi da odredbe članka 80. ZKP-a FBiH propisuju da je moguće oduzeti predmete bez naredbe ako postoji opasnost od odlaganja, koji je uvjet nesporno ispunjen u konkretnom slučaju, jer je predmet koji je oduzet droga, a svjedok E.A. je sam izjavio da je konzument droge. Potom, da odredbe članka 82. stavak 1. ZKP-a FBiH propisuju da se prilikom oduzimanja predmeta, osim potvrde koja se predaje osobi od koje se predmet oduzima, sačinjava i zapisnik. Međutim, niti iz obrazloženja presuda, niti iz spisa ovog kaznenog predmeta ne proizlazi da je uopće sačinjena bilo kakva

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 69

zabilješka, a pogotovu da je sačinjen zapisnik. Osim toga, odredbe čl. 84. i 85. ZKP-a FBiH propisuju postupak s oduzetim predmetima, odnosno da se oduzeti predmeti pohranjuju u sudu ili se na drugi način osigurava njihovo čuvanje, a otvaranje i pregled privremeno oduzetih predmeta vrši tužitelj koji je o otvaranju i pregledu obvezan obavijestiti osobu ili poduzeće kojoj su predmeti oduzeti, suca za prijašnji postupak i branitelja. Međutim, niti iz presuda niti iz spisa ne proizlazi da je postupano na navedeni način. Tim prije ako se ima u vidu da u potvrdi o oduzimanju predmeta ne bi moglo biti navedeno da se od svjedoka E.A. oduzima "smeđi prah koji asocira na heroin umotan u najlon kesicu i papir…" da ih nije otvarala policija, a u smislu članka 85. stavak 1. ZKP-a FBiH to je mogao učiniti samo tužitelj. Vezano za ovaj dio apelantovog prigovora (iz žalbe na prvostupanjsku presudu slijedi da je apelant prigovarao na navedeno) pobijana presuda ne sadrži obrazloženje. Osim toga, evidentno je da postoje određene razlike u količini opojne droge koja je oduzeta i koja je predana na vještačenje. Sve navedeno ukazuje da pribavljanje predmeta kao i njegovo čuvanje i otvaranje, za koje je kasnije vještačenjem ustanovljeno da je opojna droga, nije izvršeno sukladno imperativnim odredbama ZKP-a. Potom, redoviti sudovi su raspolagali izjavom svjedoka E.A. koji je u izjavi pred policijom sam izjavio da je konzument droge, te da je saslušavan isti dan kada je droga od njega oduzeta. Ustavni sud nalazi da iz navedenoga proizlazi najmanje razumna sumnja u objektivnost ovog iskaza. Ustavni sud dalje primjećuje da kao dokazi postoje iskazi službenika policije pred kojim je svjedok E.A. dao izjavu. Međutim, potpuno je jasno da ovi iskazi nemaju izravnu vezu koja bi povezivala apelanta s drogom oduzetom od svjedoka E.A. Ustavni sud podsjeća da u smislu članka 6. Europske konvencije nije njegova zadaća utvrđivanje bi li se apelanta moglo osuditi da su sporni dokazi izuzeti, nego da dā ocjenu o tome je li postupak bio pošten, odnosno je li uporabom spornih dokaza ispunjen zahtjev poštenog suđenja. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud zaključuje da je način na koji su dokazi pribavljeni i uporabljeni u postupku protiv apelanta utjecao na postupak u cjelini, zbog čega u postupku nisu ispunjeni zahtjevi poštenog suđenja. Zbog navedenoga je došlo do povrede članka 6. stavаk 1. Europske konvencije. Ostali navodi 32. Ustavni sud smatra da nije svrsishodno ispitivati ostale apelantove navode u odnosu na druge aspekte članka 6. Europske konvencije s obzirom na to da je već utvrđena povreda apelantovog prava na pravično suđenje iz članka 6. stavak 1. Europske konvencije. VIII. Zaključak 33. Ustavni sud zaključuje da postoji povreda prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, jer je način na koji su dokazi pribavljeni i uporabljeni u postupku protiv apelanta utjecao na postupak u cjelini, zbog čega u postupku nisu ispunjeni zahtjevi poštenog suđenja. 34. Na temelju članka 61. st. 1. i 2. i članka 64. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 35. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, v. r. Уставни суд Босне и Херцеговине у Вијећу од пет судија, у предмету број АП 2453/10, рјешавајући апелацију Шемсудина Коса на основу члана VI/3б) Устава Босне и

Херцеговине, члана 59 став 2 тачка 2, и члана 61 ст. 1 и 2 и члана 64 став 1 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу: Валерија Галић, предсједница Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 17. септембра 2013. године донио је Усваја се апелација Шемсудина Коса. Утврђује се повреда члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Укида се Пресуда Кантоналног суда у Зеници број 43 0 К 012048 10 КЗ од 23. априла 2010. године. Предмет се враћа Кантоналном суду у Зеници који је дужан да по хитном поступку донесе нову одлуку, у складу с чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Налаже се Кантоналном суду у Зеници да, у складу с чланом 74 став 5 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, у року од 60 дана од дана достављања ове одлуке, обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о мјерама које су предузете с циљем да се изврши ова одлука. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине". ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. Шемсудин Кос (у даљњем тексту: апелант) из Зенице, кога заступа Керим Челик, адвокат из Сарајева, поднио је 21. јуна 2010. године Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) апелацију против Пресуде Кантоналног суда у Зеници (у даљњем тексту: Кантонални суд) број 43 0 К 012048 10 КЗ од 23. априла 2010. године и Пресуде Општинског суда у Зеници (у даљњем тексту: Општински суд) број 43 0 К 012048 09 К од 9. фебруара 2010. године. II. Поступак пред Уставним судом 2. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда, од Кантоналног суда, Општинског суда и Кантоналног тужилаштва Зеничко-добојског кантона 11. јула 2011. године је затражено да доставе одговор на апелацију. 3. Кантонални суд, Општински суд и Кантонално тужилаштво Зеничко-добојског кантона су 12. и 19. јула 2011. године доставили одговор на апелацију. 4. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговори на апелацију су достављени апеланту 1. септембра 2011. године. 5. Уставни суд је 1. јула 2013. године затражио копију списа од Општинског суда, који је поступио по траженом 3. јула 2013. године. III. Чињенично стање 6. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода и докумената који су предочени Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин. 7. Пресудом Општинског суда број 43 0 К 012048 09 К од 9. фебруара 2010. године апелант и оптужени С.М. су

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ

Broj 80 - Strana 70

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

проглашени кривим зато што су, у вријеме и на начин наведено у изреци пресуде, починили кривично дјело неовлашћене производње и стављање у промет опојних дрога из члана 238 став 1 Кривичног закона ФБиХ (у даљњем тексту: КЗФБиХ). Истом пресудом Општински суд је осудио апеланта и оптуженог С.М. на казне затвора у трајању од по једну годину и девет мјесеци. Истом пресудом, апелант и оптужени С.М. су ослобођени плаћања накнаде трошкова поступка. У образложењу пресуде Општински суд је истакао како је неспорно да су овлашћене службена лица код свједока Е.А. пронашле опојну дрогу хероин коју су од њега одузели, а да је спорно да ли су опојну дрогу њему продали апелант и оптужени С.М. Утврђујући наведено, Општински суд је навео да је саслушао свједоке (свједока Е.А., те раднике полиције), прочигледнао записник о саслушању свједока Е.А. сачињен у току истраге, извршио увид у потврду о привременом одузимању предмета, те да је извршено вјештачење опојне дроге (у пресуди наведен садржај доказа и њихова међусобна веза). Општински суд је закључио да из доказа који су проведени несумњиво слиједи закључак да су апелант и С.М. починили ово кривично дјело. 8. У односу на тврдње браниоца оптуженог С.М. који је оспорио правну ваљаност доказа, налаза и мишљења вјештака и потврде о привременом одузимању предмета, односно да постоје суштинске разлике између ова два доказа, Општински суд је истакао да је приликом вјештачења тачно утврђена нето тежина опојне дроге хероина прије вјештачења и нето тежина хероина који је остао након вјештачења, тако да су примједбе браниоца оптуженог С.М. неосноване. Тим прије што су одбране и апеланта и оптуженог С.М. на почетку главног претреса налаз и мишљење вјештака учинили неспорним, а самим тим и чињенице које он доказује. Оспоравање правне ваљаности овог доказа у завршној ријечи браниоца оптуженог С.М. је некоректно према суду и супротној странци, а такође и недосљедно. 9. Везано за тврдње апеланта и оптуженог С. М. о психичком стању свједока Е.А. у моменту давања исказа у полицији, Општински суд је истакао да су паушалне и ничим поткријепљене, а одбрана је имала могућност да захтијева психичко вјештачење овога свједока. Овај свједок је био способан за давање исказа и приликом давања исказа овлашћена лица полиције су га третирала сасвим коректно и професионално. Његов исказ дат у полицији је једна јасна, потпуна и логична прича у цијелости поткријепљена доказима оптужбе. Промјеном исказа на главном претресу, овај свједок је очигледно имао намјеру да заштити апеланта и оптуженог С. М. као дилере дроге и на тај начин себе заштити од ситуације да га убудуће не би бојкотовали дилери дроге приликом њене набавке. Нису основане тврдње апелантове одбране да је свједок Е.А. у току истраге дао лажни исказ с намјером да се освети апеланту због ранијег сукоба, јер се поставља питање због чега онда овај свједок терети и оптуженог С.М. јер с њим није био ни у каквом сукобу. 10. Одлучујући о жалбама апеланта и оптуженог С.М., Кантонални суд је донио Пресуду број 43 0 К 012048 10 КЗ од 23. априла 2010. године којом је жалбе одбио и потврдио првостепену пресуду. У образложењу пресуде, у вези са жалбеним наводима о незаконитости доказа, потврде о привременом одузимању предмета, Кантонални суд је истакао да су неосновани. Наиме, Кантонални суд је навео да је извршио увид у потврду о привременом одузимању предмета на основу које је од свједока Е.А. одузет смеђи прах који асоцира на опојну дрогу хероин, да је издавање наредбе за одузимање предмета регулисано чланом 79

Закона о кривичном поступку ФБиХ (у даљњем тексту: ЗКП ФБиХ), да из садржаја тога члана слиједи да се одузимају по наредби суда предмети који могу да послуже као доказ у кривичном поступку само у случају када лице које такве предмете држи не жели добровољно да их преда, због чега је неопходно да се изда наредба на основу које ће се предмети репресивно одузети. У конкретном случају није било никаквих разлога за тражење да се изда наредба за одузимање предмета, јер нема нити једног податка, нити се наведено истиче у жалби, а нити свједок Е.А. било гдје наводи да свједок Е.А. није добровољно предао смеђи прах који асоцира на хероин за који му је издата предметна потврда. Такође, жалбом се превиђа да постоји низ ситуација када претресање може да се врши без наредбе суда како је то регулисано у члану 78 ЗКП-а ФБиХ. Осим тога, свједок Е.А. је потписао потврду и на њу је, у смислу члана 83 ЗКП-а ФБиХ, могао да изјави жалбу. 11. Везано за прихватање исказа свједока Е.А. који је овај свједок дао у полицији, Кантонални суд је навео да не постоји нити један доказ који би потврдио да је овај свједок био неспособан за давање исказа у полицији, односно да је на њега вршен било какав притисак. Осим тога, овај свједок је седам пута потписао записник у полицији, поучен је о својим правима, а његовом су саслушању била присутна три лица која су посвједочила околности под којим је изјава дата. Одбрана није понудила никакве противдоказе којима би покријепила тврдње да нису вјеродостојни искази лица која су узимала изјаву, него наведено само паушално истиче. Такође, не постоје било какви докази да свједок Е.А. није био психофизички неспособан дати вјеродостојан исказ, јер се и те тврдње заснивају на паушалним наводима одбране. Кантонални суд је истакао да је извршио увид у записник полиције о саслушању свједока Е.А. из ког слиједи да нема никаквих повреда то што записник није вођен у виду питања и одговора, јер је из записника видљиво да је овај свједок позван да изнесе све што му је познато о предмету, а након што је свједок Е.А. испричао шта му је познато није било потребе да се постављају питања, те да је наведено у складу с чланом 100 тачка 7 ЗКП-а ФБиХ. IV. Апелација а) Наводи из апелације 12. Апелант сматра да му је побијаним пресудама повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 ст. 1. и 2. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција). Апелант наводи да се пресуде заснивају на доказима који су прибављени на незаконит начин, јер је извршен претрес свједока Е.А. без присуства свједока и без наредбе за претресање, а након тога није писмено обавијештен тужилац о претресу и није обавијештен судија за претходни поступак. Осим тога, полиција није сачинила Записник о претресању због чега су повријеђене одредбе члана 78 став 3 у вези с чланом 165 став 1 и чланом 166 ЗКП-а ФБиХ. Затим, привремено одузета опојна дрога није достављена на испитивање Одјељењу сектора криминалистичке полиције, него је достављена нека друга дрога, која очигледно није одузета од свједока Е.А. Дрога није била предана суду на чување и није ју отворило тужилаштво у складу са законом. Осим тога, свијест свједока Е.А. је била сужена, јер је прије давања исказа овај свједок конзумирао дрогу. Такође, исказ овог свједока дат у полицији је супротан члану 100 став 7 ЗКП-а ФБиХ. Овај свједок је на главном претресу изјавио да су му полицајци диктирали шта ће рећи у записник. Апелант наводи да је повријеђен и принцип in dubio pro reo.

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 71

б) Одговор на апелацију 13. Кантонални суд је навео да неће давати одговор на апелацију, јер је све наведено у његовој пресуди, а апелант само понавља наводе које је већ истицао. 14. Општински суд је истакао да су у цијелости нетачни апелантови наводи, јер су сви докази у току истраге прибављени у складу са законом. Сви докази су изведени на главном претресу и изведени су непосредно и одбрани је омогућено да изведе своје доказе. Општински суд је предложио да се апелација у цијелости одбије. 15. Кантонално тужилаштво Зеничко-добојског кантона је навело да је чињенице и околности апелант истицао и у току првостепеног и другостепеног поступка, које су Општински и Кантонални суд цијенили, због чега су пресуде донесене законито. V. Релевантни прописи 16. Закон о кривичном поступку Федерације Босне и Херцеговине ("Службене новине ФБиХ" бр. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07 и 9/09) у релевантном дијелу гласи: Члан 11. Законитост доказа (1) Забрањено је од осумњиченог, оптуженог или било којег другог лица које учествује у поступку изнуђивати признање или какву другу изјаву. (2) Суд не може засновати своју одлуку на доказима прибављеним повредама људских права и слобода прописаних уставом и међународним уговорима које је Босна и Херцеговина ратификовала, нити на доказима који су прибављени битним повредама овог закона. (3) Суд не може заснивати своју одлуку на доказима који су добијени на основу доказа из става 2. овог члана. ГЛАВА VIII - РАДЊЕ ДОКАЗИВАЊА Одјељак 1. Претресање стана, просторија и лица Члан 78. ст. 2. и 3. Претресање без наредбе и свједока (2) Овлаштено службено лице може претрести лице без наредбе за претресање и без присутности свједока: а) при извршењу наредбе о довођењу, b) приликом лишавања слободе, c) ако постоји сумња да то лице посједује ватрено или хладно оружје, d) ако постоји сумња да ће сакрити, уништити или се ријешити предмета који се требају од њега одузети и употријебити као доказ у кривичном поступку. (3) Након извршења претресања без наредбе за претресање, овлаштено службено лице мора одмах да поднесе писани извјештај тужиоцу који ће о томе обавијестити судију за претходни поступак. Извјештај мора садржавати разлоге претресања без наредбе. Одјељак 2. Привремено одузимање предмета и имовине Члан 79. Наредба за одузимање предмета (1) Предмети који се по КЗФБиХ имају одузети или који могу послужити као доказ у кривичном поступку привремено ће се одузети и на основу судске одлуке ће се обезбиједити њихово чување. (2) Наредбу за одузимање предмета издаје суд, на приједлог тужиоца или на приједлог овлаштеног службеног лица које је добило одобрење од тужиоца.

Члан 80. став 1. Привремено одузимање предмета без наредбе (1) Предмети из члана 79. став 1. овог закона могу се привремено одузети и без наредбе суда уколико постоји опасност од одгађања. Уколико се лице које се претреса изричито успротиви одузимању предмета, тужилац ће у року од 72 часа од извршеног претресања поднијети захтјев судији за претходни поступак за накнадно одобрење одузимања предмета. Члан 82. став 1. Попис привремено одузетих предмета и документације (1) Након привременог одузимања предмета и документације, у записнику ће се пописати привремено одузети предмети и документација и о томе издати потврда. Члан 83. став 1. Право жалбе (1) Лице од којег се привремено одузима предмет и документација има право жалбе. Члан 84. Чување привремено одузетих предмета и документације Привремено одузети предмети и документација похрањују се у суду или суд на други начин обезбјеђује њихово чување. Члан 85. Отварање и преглед привремено одузетих предмета и документације (1) Отварање и преглед привремено одузетих предмета и документације врши тужилац. (2) О отварању привремено одузетих предмета и документације тужилац је дужан обавијестити лице или предузеће од ког су предмети одузети, судију за претходни поступак и браниоца. (3) При отварању и прегледу одузетих предмета и документације мора се водити рачуна да њихов садржај не сазнају неовлаштена лица. VI. Допустивост 17. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овоме уставу када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини. 18. У складу с чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући сходно закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио. 19. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Кантоналног суда број 43 0 К 012048 10 КЗ од 23. априла 2010. године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих сходно закону. Имајући у виду да је пресуда донесена 23. априла 2010. године, а апелација је поднесена 21. јуна 2010. године, произилази да је апелација поднесена благовремено, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. На крају, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због којег апелација није допустива. 20. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине и члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда,

Broj 80 - Strana 72

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости. VI. Меритум 21. Апелант истиче да му је поступку повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције. 22. Члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: е) Право на правично саслушање у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком. 23. Члан 6 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи: 1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правично суђење и јавну расправу у разумном року пред независним и непристраним, законом установљеним судом. […] 24. У погледу питања примјене члана 6 Европске конвенције, Уставни суд истиче да се у конкретном случају ради о кривичном поступку у ком је апелант проглашен кривим за кривично дјело неовлашћене производње и стављања у промет опојних дрога које је прописано законом и осуђен на казну затвора. Дакле, ради се о поступку у ком је утврђивана основаност кривичне оптужбе, па је члан 6 Европске конвенције примјенљив. 25. Дакле, апелант указује на повреду права на правично суђење из члана 6 став 1 Европске конвенције, тј. апелант оспорава законитост потврде о привременом одузимању предмета, законитост извршеног вјештачења и вјеродостојност исказа свједока Е.А., односно записник о саслушању овог свједока. Апелант указује и на повреду принципа in dubio pro reo који је гарантовано чланом 6 став 2 Европске конвенције. 26. Уставни суд подсјећа на праксу Европског суда према којој "чињеница да су докази незаконито прибављени или да су коришћени недопустиви докази сама по себи не доводи до нивоа повреде из члана 6; осим ако је, када се узму у обзир чињенице и околности предметног случаја, дошло до неправичног суђења. Суд често запажа да његова улога није да одлучује о допустивости доказа у националним судовима; овај суд више води рачуна о правичности поступка као цјелине. У односу на правичност доказа и њихово коришћење, суд придаје значај сљедећем: 1) да ли је подносилац представке добио могућност да оспорава аутентичност доказа и да се супротстави њиховој употреби; и 2) квалитет доказа, укључујући и да ли околности под којима су прибављени докази бацају сумњу на њихову вјеродостојност и тачност" (види Jalloh против Њемачке [ГЦ], бр. 54810/00. став 96, ECHR 2006-IX). 27. Уставни суд уочава да је током поступка апелант оспоравао ваљаност доказа, односно указивао да се првостепена пресуда заснива на незаконитом доказу, тј. потврди о привременом одузимању предмета (опојне дроге) и с тим у вези и обављеног вјештачења опојне дроге. Осим тога, апелант је указивао и на вјеродостојност исказа свједока Е.А. С тим у вези Уставни суд закључује да је апеланту пружена могућност да побија вјеродостојност доказа и противи се њиховој употреби у току кривичног поступка који је вођен против њега у смислу наведеног принципа. Даље, Уставни суд ће анализирати квалитет доказа, укључујући и то да ли околности под којима су

докази прибављени бацају сумњу на њихову вјеродостојност. 28. Дакле, апелант је проглашен кривим зато што је починио кривично дјело неовлашћене производње и стављање у промет опојних дрога. Наведено је основано на потврди о привременом одузимању предмета (опојне дроге), исказу свједока од којег је опојна дрога одузета, вјештачењу опојне дроге (налаз и мишљење вјештака), те исказима радника полиције пред којима је овај свједок дао изјаву. 29. Уставни суд налази да из потврде о привременом одузимању предмета слиједи да је потврду потписао свједок Е.А., да је означено да се одузимање врши на основу члана 80 ЗКП-а, те да је у дијелу попис и опис привремено одузетих предмета наведено: "1. смеђи прах који асоцира на хероин умотан у најлон кесицу и папир бруто 6,10 г, 2. један телефон..." Осим тога, из потврде слиједи да су одузети предмети похрањени код ПУ Зеница, те да је на потврди потпис овлашћеног службеног лица Ј.М. Затим, из образложења побијаних пресуда слиједи да су свједока Е.А. привели у полицијску станицу радници полиције. Из записника о саслушању свједока Е.А. (означен исти датум као и потврда о привременом одузимању предмета), између осталог, слиједи да су приликом давања његове изјаве у полицијској станици били присутни свједоци радници полиције (три свједока), да је овај свједок изјавио како је конзумент дроге и како се тренутно лијечи, те да записник не садржи податке о одузетој дроги. Из налаза и мишљења вјештака слиједи да се захтјевом тражи да се изврши испитивање НН материје која је пронађена када су лице Е.А. легитимисали службеници ПУ Центар 10. новембра 2007. године када је од њега одузет један пакетић НН материје, те да је "на испитивање достављен један пакетић НН материје… бруто тежине 4,88 г…" 30. Апелант тврди да су пресуде основане на доказима који су прибављени на незаконити начин, јер је извршен претрес свједока Е.А. без присутности свједока и без наредбе за претресање, а након тога тужилац није писмено обавијештен о претресу и није обавијештен судија за претходни поступак. Осим тога, полиција није сачинила записник о претресању. Апелант такође указује да дрога није била предана суду на чување и није ју отворило тужилаштво у складу са законом, те да је свијест свједока Е.А. била сужена, јер је прије давања исказа овај свједок конзумирао дрогу. Из образложења пресуда редовних судова слиједи како није било никаквих разлога за тражење да се изда наредба за одузимање предмета, јер нема нити једног податка, а нити се наведено истиче у жалби, нити свједок Е.А. било гдје наводи да није добровољно предао смеђи прах који асоцира на хероин за који му је издата предметна потврда. Осим тога, свједок Е.А. је потписао потврду и на њу је у смислу члана 83 ЗКП-а ФБиХ могао да изјави жалбу. У вези с исказом свједока Е.А., који је овај свједок дао у полицији, из образложења пресуде Кантоналног суда слиједи да не постоји нити један доказ који би потврдио да је овај свједок био неспособан за давање исказа у полицији, односно да је на њега вршен било какав притисак. 31. Уставни суд прије свега подсјећа да, осим радњи доказивања претреса стана, осталих просторија и покретних ствари, односно претресања лица, регулирано одредбама чл. 65-78 ЗКП-а ФБиХ, радњу доказивања представља и привремено одузимање предмета, регулисано одредбама 79 до 88 ЗКП-а ФБиХ. Уставни суд даље налази да одредбе члана 80 ЗКП-а ФБиХ прописују да је могуће одузети предмете без наредбе ако постоји опасност од одлагања, који је услов неспорно испуњен у конкретном случају, јер је предмет који је одузет дрога, а свједок Е.А. је сам изјавио да

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 73

је конзумент дроге. Затим, да одредбе члана 82 став 1 ЗКП-а ФБиХ прописују да се приликом одузимања предмета, осим потврде која се предаје лицу од кога се предмет одузима, сачињава и записник. Међутим, нити из образложења пресуда, нити из списа овог кривичног предмета не произилази да је уопште сачињена било каква забиљешка, а поготову да је сачињен записник. Осим тога, одредбе чл. 84 и 85 ЗКП-а ФБиХ прописују поступак с одузетим предметима, односно да се одузети предмети похрањују у суду или се на други начин обезбјеђује њихово чување, а отварање и преглед привремено одузетих предмета врши тужилац који је обавезан да о отварању и прегледу обавијести лице или предузеће ком су предмети одузети, судију за претходни поступак и браниоца. Међутим, нити из пресуда нити из списа не произилази да је поступано на наведени начин. Тим прије ако се има у виду да у потврди о одузимању предмета не би могло да буде наведено да се од свједока Е.А. одузима "смеђи прах који асоцира на хероин умотан у најлон кесицу и папир…" да их није отварала полиција, а у смислу члана 85 став 1 ЗКП-а ФБиХ то је могао да учини само тужилац. Везано за овај дио апелантовог приговора (из жалбе на првостепену пресуду слиједи да је апелант приговарао на наведено) побијана пресуда не садржи образложење. Осим тога, евидентно је да постоје одређене разлике у количини опојне дроге која је одузета и која је предана на вјештачење. Све наведено указује да прибављање предмета као и његово чување и отварање, за које је касније вјештачењем установљено да је опојна дрога, није извршено у складу с императивним одредбама ЗКП-а. Затим, редовни судови су располагали изјавом свједока Е.А. који је у изјави пред полицијом сам изјавио да је конзумент дроге, те да је саслушаван исти дан када је дрога од њега одузета. Уставни суд налази да из наведеног произилази најмање разумна сумња у објективност овог исказа. Уставни суд даље примјећује да као докази постоје искази службеника полиције пред којим је свједок Е.А. дао изјаву. Међутим, потпуно је јасно да ови искази немају директну везу која би повезивала апеланта с дрогом одузетом од свједока Е.А. Уставни суд подсјећа да у смислу члана 6 Европске конвенције није његов задатак да утврђује да ли би се апеланта могло осудити да су спорни докази изузети, него да дā оцјену о томе да ли је поступак био поштен, односно да ли је употребом спорних доказа испуњен захтјев поштеног суђења. Имајући у виду све наведено, Уставни суд закључује да је начин на који су докази прибављени и употријебљени у поступку против апеланта утицао на поступак у цјелини, због чега у поступку нису испуњени захтјеви поштеног суђења. Због наведеног је дошло до повреде члана 6 став 1 Европске конвенције. Остали наводи 32. Уставни суд сматра да није сврсисходно испитивати остале апелантове наводе у односу на друге аспекте члана 6 Европске конвенције с обзиром на то да је већ утврђена повреда апелантовог права на правично суђење из члана 6 став 1 Европске конвенције. VIII. Закључак 33. Уставни суд закључује да постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, јер је начин на који су докази прибављени и употријебљени у поступку против апеланта утицао на поступак у цјелини, због чега у поступку нису испуњени захтјеви поштеног суђења. 34. На основу члана 61 ст. 1 и 2 и члана 64 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

35. Сходно члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједница Уставног суда Босне и Херцеговине Валерија Галић, с. р.

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudija, u predmetu broj AP 2551/10, rješavajući apelaciju Jovice Vukelića i dr., na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2, člana 61. st. 1. i 2. i člana 64. stav 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05 i 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 17. septembra 2013. godine donio je Usvaja se apelacija Jovice Vukelića, Saše Šuše i Dubravka Smiljčića. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ukida se Rješenje Okružnog suda u Banjoj Luci broj 011-0Pžp-09-001105 od 29. aprila 2010. godine. Predmet se vraća Okružnom sudu u Banjoj Luci koji je dužan da po hitnom postupku donese novu odluku, u skladu s članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Nalaže se Okružnom sudu u Banjoj Luci da, u skladu s članom 74. stav 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Jovica Vukelić, Saša Šuša i Dubravko Smiljčić (u daljnjem tekstu: apelanti), svi iz Banje Luke, koje zastupa Vesna Runjić, advokat iz Banje Luke, podnijeli su 28. juna 2010. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Okružnog suda u Banjoj Luci (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj 011-0-Pžp-09-001105 od 29. aprila 2010. godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na osnovu člana 22. stav 1. Pravila Ustavnog suda od Okružnog, Osnovnog suda i Ministarstva unutrašnjih poslova Policijske stanice II Banja Luka (u daljnjem tekstu: Ministarstvo unutrašnjih poslova) zatraženo je 12. jula 2011. godine da dostave odgovore na apelaciju. 3. Okružni i Osnovni sud su odgovore na apelaciju dostavili 22. jula 2011. godine, a Ministarstvo unutrašnjih poslova 24. jula 2011. godine. 4. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju dostavljeni su apelantima 29. jula 2011. godine.

1069

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU

Broj 80 - Strana 74

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

III. Činjenično stanje 5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. 6. Rješenjem Osnovnog suda u Banjoj Luci (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) broj 071-0-Pr-08-002574-X od 26. oktobra 2009. godine, koje je potvrđeno Rješenjem Okružnog suda broj 011-0-Pžp-09-001105 od 29. aprila 2010. godine, apelanti su proglašeni odgovornim što su 30. decembra 2007. godine oko 03,00 sati u Banjoj Luci, u ulici Njegoševa, na parking prostoru ispred ugostiteljskog objekta "Pink panter" (u daljnjem tekstu: ugostiteljski objekat) narušili javni red i mir tako: - što je apelant Jovica Vukelić, izašavši iz ugostiteljskog objekta, zaustavio putničko motorno vozilo marke i registarskih oznaka pobliže označenih izrekom presude kojim je upravljao Dalibor Koprena, prišao mu i od njega zahtijevao da njegovog kuma odveze u Trn. Pošto Dalibor Koprena nije poznavao apelanta, odbio je da uradi to što je od njega zahtijevao, nakon čega je apelant bez dopuštenja ušao u vozilo i sjeo na mjesto suvozača i nakon kraće verbalne rasprave navedenom zadao nekoliko udaraca šakom u lice, a nakon toga i udarac glavom u njegovu glavu. Dalibor Koprena je uspio telefonom pozvati Radovana Dulića da mu pomogne, nakon čega je ovaj izašao iz ugostiteljskog objekta, prišao vozilu, te zatražio od apelanta da izađe iz vozila, što je apelant i učinio, nakon čega se Dalibor Koprena udaljio s lica mjesta, a apelant je i dalje nastavio fizički obračun s Radovanom Dulićem, čime je apelant Jovica Vukelić kao okrivljeni počinio prekršaj iz člana 12. Zakona o javnom redu i miru, zbog čega mu je izrečena novčana kazna u iznosu od 500,00 KM (slovima: petstotinakonvertibilnihmaraka); - što je apelant Saša Šuša, istog dana i u isto vrijeme nakon što se parkirao ispred navedenog ugostiteljskog objekta i vidio apelanta Jovicu Vukelića da leži pretučen na asfaltu, započeo tuču s Radovanom Dulićem, pri čemu mu je zadao udarac flašom, čime je počinio prekršaj iz člana 12. Zakona o javnom redu i miru, nakon čega je apelant prišao vratima ugostiteljskog objekta i metalnom stolicom nekoliko puta udario po vratima objekta kojom prilikom je oštetio staklenu šajbu na vratima objekta, a nakon čega je razbio i staklenu reklamu na njemu, čime je počinio prekršaj iz člana 8. Zakona o javnom redu i miru, pa je sud zbog počinjenih prekršaja izrekao jedinstvenu novčanu kaznu u iznosu od 600,00 KM (slovima: šestotinakonvertibilnihmaraka); - što je apelant Dubravko Smiljčić istog dana, u isto vrijeme i na istom mjestu prišao Radovanu Duliću i zadao mu udarac flašom i rukom, čime je počinio prekršaj iz člana 12. Zakona o javnom redu i miru, zbog čega mu je izrečena novčana kazna u iznosu od 400,00 KM (slovima: četiristotinekonvertibilnihmaraka). Istim rješenjem je utvrđeno da paušalni troškovi prekršajnog postupka iznose po 150,00 KM (slovima: stopedesetkonveribilnihmaraka) za svakoga od apelanata kao okrivljenih, pojedinačno. 7. U obrazloženju rješenja je navedeno da je Ministarstvo unutrašnjih poslova podnijelo zahtjev o pokretanju prekršajnog postupka broj 10-01/5-211-86/08 od 23. aprila 2008. godine protiv apelanata kao okrivljenih zbog počinjenog prekršaja iz čl. 8. i 12. Zakona o javnom redu i miru pobliže opisanih kao u dispozitivu presude. Prekršajnu odgovornost apelanata kao okrivljenih Osnovni sud je utvrdio na temelju provedenog dokaznog postupka, priznanja apelanata kao okrivljenih, izvršenog uvidom u spise predmeta, prekršajnu Рrijavu broj 1001/5-86/08 od 4. februara 2008. godine, službenu Zabilješku broj 10-01/5-269/08 i 251/08 od 14. februara 2008. godine, nalaz i mišljenje vještaka medicinske struke o povredama apelanta i okrivljenog Jovice Vukelića, pa ih je primjenom člana 48. stav 1.

Zakona o prekršajima Republike Srpske ("Službeni glasnik RS" broj 34/06, 01/09, u daljnjem tekstu: Zakon o prekršajima) proglasio odgovornim i kaznio novčanim kaznama kao u dispozitivu rješenja. Sud je prilikom odmjeravanja kazne cijenio olakšavajuće okolnosti da apelant i okrivljeni Jovica Vukelić do sada nije kažnjavan, da je porodičan čovjek, otac dvoje djece, a kao otežavajuću okolnost je cijenio njegov doprinos nastanku konflikta između okrivljenih. Što se tiče apelanta i okrivljenog Saše Šuše od olakšavajućih okolnosti sud je cijenio činjenicu da do sada nije kažnjavan, da je nezaposlen, dok otežavajućih okolnosti nije bilo, a u vezi s apelantom i okrivljenim Dubravkom Smiljčićem sud je od olakšavajućih okolnosti cijenio da do sada nije kažnjavan, a da otežavajućih okolnosti nije bilo, na temelju čega im je izrekao novčane kazne smatrajući da će se na taj način postići svrha kažnjavanja, kako generalne tako i specijalne prevencije. 8. Okružni sud je u obrazloženju rješenja naveo da su apelanti protiv prvostepenog rješenja blagovremeno izjavili žalbe, tražeći da se pobijano rješenje preinači tako što će se prekršajni postupak obustaviti ili što će im se izreći uslovna osuda. Ispitujući pobijano rješenje u granicama osnova u žalbama, odgovora na žalbe te na temelju spisa predmeta Okružni sud je, u smislu odredbe člana 65. stav 3. Zakona o prekršajima, odlučio kao u izreci rješenja. Razmatrajući odluku o prekršajnoj sankciji Okružni sud je žalbeni prigovor apelanata u tom dijelu odbio kao neosnovan, zaključivši da su prekršajne sankcije izrečene u skladu s članom 10. Zakona o prekršajima, odnosno po mišljenju tog suda prvostepeni sud je apelantima izrekao adekvatne novčane kazne srazmjerne težini počinjenih prekršaja. Također, Okruži sud je zaključio da je prvostepeni sud na osnovu člana 8. stav 2. Zakona o prekršajima, člana 96. tačka e) Zakona o krivičnom postupku i člana 30. Uredbe o naknadi sudskih troškova apelantima kao okrivljenim odmjerio najniži iznos paušala, pa kako apelanti uz žalbe nisu priložili niti jedan pravno valjan dokaz na osnovu kojeg bi mogli biti oslobođeni troškova prekršajnog postupka to je žalbene navode apelanata u ovom dijelu odbio kao neosnovane. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 9. Apelanti smatraju da im je osporenim rješenjima povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija). Apelanti povredu navedenih prava vide u nepravilno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primjeni materijalnog prava. Smatraju da postupak nije vođen u skladu sa Zakonom o prekršajima, kojim je propisana zastarjelost vođenja prekršajnog postupka jer je, kako navode, u vrijeme trajanja drugostepenog postupka nastupila apsolutna zastara vođenja postupka 30. decembra 2009. godine, a što je taj sud obavezivalo da postupi po službenoj dužnosti i postupak obustavi zbog zastare. b) Odgovor na apelaciju 10. U odgovoru na apelaciju Okružni sud je naveo da je taj sud u ovom prekršajnom postupku u svemu ispoštovao prava apelanata koja im garantuju Ustav BiH i Evropska konvencija o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, da u postupku pred tim sudom nije došlo do kršenja prava pobrojanih u apelaciji i predlaže da se apelacija odbije kao neosnovana. 11. Osnovni sud u odgovoru na apelaciju navodi da, po mišljenju tog suda, u predmetnom prekršajnom postupku nema povrede prava na pravično suđenje. Dalje je naveo da je nakon provedenog dokaznog postupka taj sud utvrdio da su apelanti odgovorni za počinjene prekršaje i da im je novčane kazne izrekao u skladu sa zakonom, pri tome cijeneći i olakšavajuće i

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 75

otežavajuće okolnosti. Međutim, u vezi s navodima apelanata koji se odnose na presudu Okružnog suda od 29. aprila 2010. godine Osnovni sud ističe da se ne može izjasniti. 12. Ministarstvo unutrašnjih poslova u odgovoru na apelaciju navodi da je to ministarstvo ovlašteni organ u skladu sa Zakonom o prekršajima za pokretanje prekršajnog postupka, pa smatra da nije dužan da se izjašnjava o navodima iz apelacije. V. Relevantni propisi 13. U Zakonu o javnom redu i miru ("Službeni glasnik Republike Srpske" broj 20/07), relevantne odredbe glase: Član 2. Značenje izraza (1) Javni red i mir, u smislu ovog zakona je usklađeno stanje međusobnih odnosa građana nastalo njihovim ponašanjem na javnom mjestu i djelovanjem organa i službi u javnom životu, radi obezbjeđivanja jednakih uslova za ostvarivanje prava građana na ličnu bezbjednost, mir i spokojstvo, privatni život, slobodu kretanja, zaštitu ljudskog dostojanstva i prava maloljetnika i drugih lica, (2) Pod prekršajima javnog reda i mira smatraju se: prekršaji protiv funkcionisanja državnih organa i javnih službi; prekršaji protiv interesa maloljetnika i drugih lica i ostali prekršaji koji su učinjeni na javnom mjestu, (3) Pod javnim mjestom u smislu ovog zakona podrazumijeva se mjesto na kojem je slobodan pristup pojedinačno neodređenim licima bez uslova ili pod određenim uslovima, kao i prostorije državnih organa, preduzeća, drugih pravnih lica i drugih mjesta kada je usljed blizine ili izloženosti vidiku ili čujnosti izvršenom radnjom došlo do uznemiravanja ili negodovanja građana. Član 8. Vrijeđanje Ko grubim vrijeđanjem drugog lica ili drugim bezobzirnim ponašanjem izazove osjećanje fizičke ugroženosti ili uznemirenosti građana kazniće se novčanom kaznom od 200 do 800 KM Član 12. Tuča i fizički napad Ko narušava javni red i mir izazivanjem, učestvovanjem u tuči ili fizičkim napadom na drugoga kazniće se novčanom kaznom od 400 do 1.200 KM 14. Zakon o prekršajima ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 34/06 i 1/09) u relevantnom dijelu glasi: Član 28. Zastarjelost pokretanja i vođenja postupka (1) Prekršajni postupak ne može se pokrenuti ni voditi: a) za prekršaje za koje je propisana novčana kazna do tri hiljade konvertibilnih maraka (3.000,00 KM) kad protekne godinu dana od dana kada je prekršaj izvršen; [...] Član 30. Tok i prekid zastarjelosti (1) Zastara za pokretanje i vođenje prekršajnog postupka počinje od dana kada je prekršaj izvršen, a zastarjelost za izvršenje kazne, odnosno zaštitne mjere od dana pravosnažnosti rješenja kojim je kazna odnosno zaštitna mjera izrečena. (2) Zastarjelost se prekida svakom radnjom nadležnog organa za postupak odnosno za izvršenje, preduzetom radi gonjenja učinioca prekršaja, odnosno izvršenja kazne i zaštitne mjere. (3) Svakim prekidom zastarijevanje počinje ponovo teći, ali bez obzira na prekide, zastarjelost u svakom slučaju nastaje kada protekne dva puta onoliko vremena koliko je predviđeno u čl. 28. i 29. ovog zakona.

Član 63. Povreda materijalnog propisa o prekršaju postoji ako je taj propis povrijeđen, s obzirom: (.....) 3. da li je nastupila zastarjelost pokretanja i vođenja prekršajnog postupka, ili je stvar već pravomoćno riješena; (....) VI. Dopustivost 15. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 16. U skladu s članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio. 17. U konkretnom slučaju, predmet osporavanja apelacijom je Rješenje Okružnog suda broj 011-0-Pžp-09-001105 od 29. aprila 2010. godine protiv kojeg nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporeno rješenje apelanti su primili 4. maja 2010. godine, a apelaciju su podnijeli 28. juna 2010. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva. 18. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 19. Apelanti osporavaju rješenje Okružnog suda tvrdeći da im je tim rješenjem povrijeđeno pravo iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. 20. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. 21. Član 6. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. […] 22. Ustavni sud najprije ističe da se u konkretnom slučaju radi o prekršajnom postupku, te da se s tim u vezi postavlja pitanje primjenjivosti člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije, odnosno pitanje da li se radi o "krivičnoj" optužbi protiv apelanata u smislu člana 6. Evropske konvencije. Ocjena da li je neka optužba "krivična" u smislu značenja iz člana 6. Evropske konvencije daje se na osnovu kriterija: klasificiranje prema zakonodavstvu, priroda prekršaja i priroda i strogost kazne, i ovi kriteriji ne moraju biti kumulativno ispunjeni. Priroda prekršaja uključuje dva potkriterija: obim prekršene norme i svrhu kazne, koji moraju biti kumulativno ispunjeni da bi se radilo o "krivičnoj optužbi". 23. Apelanti su proglašeni krivim i kažnjeni zbog djela koja su klasificirana kao prekršaj prema Zakonu o javnom redu i miru. To znači da optužbe nisu klasificirane kao krivične. Međutim, to nije odlučujuće da bi se primijenile garancije iz člana 6. Evropske

Broj 80 - Strana 76

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

konvencije. Što se tiče prirode prekršaja, da bi se radilo o "krivičnoj" optužbi obim prekršajne norme mora biti općenit, a svrha sankcije mora biti odvraćanje i kažnjavanje. U konkretnom slučaju norma kojom je propisan prekršaj ima opći karakter i odnosi se na sva lica koja svojim ponašanjem utiču na javni red i mir, a ne primjenjuje se samo na neku specifičnu grupu, profesiju ili sl. S druge strane, disciplinske sankcije uglavnom se ustanovljavaju kako bi se osiguralo da pripadnici određenih grupa poštuju određena pravila (vidi Evropski sud za ljudska prava, Weber protiv Švajcarske, presuda od 22. maja 1990. godine). Što se tiče svrhe kazne, ona je prema Zakonu o javnom redu i miru, sprečavanje ponašanja kojima se vrši povreda javnog poretka, sprečavanje učinioca da čini prekršaje i njegov preodgoj, odgojni utjecaj na druge da ne čine prekršaje, jačanje morala i utjecaj na razvijanje odgovornosti i discipline građana. Ustavni sud smatra da sve ovo upućuje na zaključak da se radi o "krivičnoj" optužbi, a ne o disciplinskoj sankciji. Polazeći od do sada usvojene prakse, kao i navedenih kriterija, Ustavni sud zaključuje da se u konkretnom slučaju, s obzirom na obim prekršajne norme i svrhu sankcije, radi o "krivičnoj optužbi", odnosno da je u konkretnom slučaju član 6. Evropske konvencije primjenjiv (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 2468/05 od 21. decembra 2006. godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 38/07, tač. 21-23). 24. U konkretnom slučaju, apelanti tvrde da nisu imali pravično suđenje zbog proizvoljne primjene materijalnog prava Zakona o prekršajima, jer je tokom trajanja drugostepenog postupka nastupila apsolutna zastara vođenja postupka (30. decembra 2009. godine), što je taj sud obavezivalo na primjenu člana 30. u vezi s članom 28. Zakona o prekršajima, zbog čega je bio dužan obustaviti postupak po službenoj dužnosti. 25. Ustavni sud dalje zapaža da je u Odluci broj AP 3317/09 od 19. jula 2012. godine razmatrao slično pravno pitanje vezano za zastarjelost vođenja prekršajnog postupka, i u tom predmetu je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije jer je Kantonalni sud proizvoljno primijenio pozitivno-pravne propise, konkretno odredbe čl. 22. i 25. važećeg Zakona o prekršajima Bosne i Hercegovine, kojim je regulirana zastarjelost pokretanja i vođenja prekršajnog postupka, tok i prekid zastarjelosti uključujući i odredbe o apsolutnoj zastari. Navedene odredbe državnog zakona su sadržajno identične odredbama Zakona o prekršajima Republike Srpske, na čiju primjenu apelanti ukazuju navodima apelacije. Dovodeći navedene stavove u vezu s činjenicama konkretnog predmeta, Ustavni sud zapaža da je članom 28. stav 1. Zakona o prekršajima propisana zastarjelost pokretanja i vođenja postupka i da se prekršajni postupak ne može pokrenuti ni voditi za prekršaje za koje je propisana novčana kazna u iznosu do 3.000,00 KM, kad protekne jedna godina od dana kada je prekršaj izvršen. Dalje, Ustavni sud zapaža da je članom 30. Zakona o prekršajima propisan tok i prekid zastarjelosti, pa je tako stavom 1. navedenog člana regulisano da zastara za pokretanje i vođenje prekršajnog postupka počinje od dana kada je prekršaj izvršen, a zastarjelost za izvršenje kazne, odnosno zaštitne mjere od dana pravomoćnosti rješenja kojim je kazna, odnosno zaštitna mjera, izrečena. Također stavom 2. je propisano da se zastarjelost prekida svakom radnjom organa ovlaštenog za postupak, odnosno za izvršenje, preduzetom radi gonjenja izvršioca prekršaja, odnosno izvršenja kazne i zaštitne mjere, a stavom 3. da svakim prekidom zastarijevanje počinje ponovo teći i da, bez obzira na prekide, zastarjelost u svakom slučaju nastaje kada protekne dva puta onoliko vremena koliko je predviđeno u čl. 28. i 29. Zakona. S obzirom na stipulaciju navedenih odredbi Zakona o prekršajima, za Ustavni sud je neupitno da je u okolnostima konkretnog predmeta Okružni sud morao paziti na

zastaru postupka predviđenu odredbom člana 30. a u vezi s članom 28. Zakona o prekršajima, jer su apelanti počinili prekršaj 30. decembra 2007. godine, prvostepeno rješenje protiv kojeg su apelanti izjavili žalbu je doneseno 26. oktobra 2009. godine, a odluku povodom žalbe drugostepeni sud je donio 29. aprila 2010. godine. Dakle slijedi da je od počinjenja prekršaja do donošenja odluke Okružnog suda po žalbi proteklo više od dvije godine. S obzirom da su za prekršaje za koje su apelanti proglašen krivim iz čl. 8. i 12. Zakona o javnom redu i miru zaprijećene novčane kazne od 200 do 800 KM i 400 do 1.200 KM, očigledno je da je u okolnostima konkretnog slučaja, imajući u vidu odredbu člana 30. u vezi s članom 28. Zakona o prekršajima nastupila apsolutna zastara vođenja predmetnog prekršajnog postupka, zbog čega Ustavni sud nalazi da je apelacija osnovana. Ovo osobito imajući u vidu da su apelanti žalbu izjavili i zbog povrede materijalnog propisa o prekršajima u što, prema članu 63. Zakona o prekršajima, spada i zastarjelost vođenja prekršajnog postupka. 26. Imajući u vidu navedeno, te podržavajući vlastitu praksu (ibid. AP 3317/09), Ustavni sud smatra da pitanje zastare pokretanja i vođenja predmetnog prekršajnog postupka Okružni sud nije detaljno razmotrio, čime je ignorirao jasne i decidne odredbe Zakona o prekršajima. Prema tome način na koji je Okružni sud tumačio pozitivno-pravne propise se može smatrati proizvoljnim i predstavlja kršenje apelantovog ustavnog prava na pravičan postupak, što predstavlja kršenje prava apelanata na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. 27. Imajući u vidu navedene razloge, Ustavni sud zaključuje da je Okružni sud prekršio pravo apelanata na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. VIII. Zaključak 28. Ustavni sud zaključuje da postoji kršenje prava apelanata na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije zbog proizvoljne primjene važećeg Zakona o prekršajima Republike Srpske, kojim je reguliran institut zastare pokretanja i vođenja prekršajnog postupka. 29. Na osnovu člana 61. st. 1. i 2. i člana 64. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, s. r. Ustavni sud Bosne i Hercegovine je u Vijeću od pet sudaca, u predmetu broj AP 2551/10, rješavajući apelaciju Jovice Vukelića i dr., na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2, članka 61. st. 1. i 2. i članka 64. stavak 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05 i 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 17. rujna 2013. godine donio Usvaja se apelacija Jovice Vukelića, Saše Šuše i Dubravka Smiljčića. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1.

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 77

Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda. Ukida se Rješenje Okružnog suda u Banjaluci broj 011-0Pžp-09-001105 od 29. travnja 2010. godine. Predmet se vraća Okružnom sudu u Banjaluci koji je dužan po žurnom postupku donijeti novu odluku, sukladno članku II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članku 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda. Nalaže se Okružnom sudu u Banjaluci da, sukladno članku 74. stavak 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Jovica Vukelić, Saša Šuša i Dubravko Smiljčić (u daljnjem tekstu: apelanti), svi iz Banjaluke, koje zastupa Vesna Runjić, odvjetnica iz Banjaluke, podnijeli su 28. lipnja 2010. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Okružnog suda u Banjaluci (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj 011-0-Pžp-09001105 od 29. travnja 2010. godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na temelju članka 22. stavak 1. Pravila Ustavnog suda od Okružnog, Osnovnog suda i Ministarstva unutarnjih poslova Policijske postaje II Banjaluka (u daljnjem tekstu: Ministarstvo unutarnjih poslova) zatraženo je 12. srpnja 2011. godine da dostave odgovore na apelaciju. 3. Okružni i Osnovni sud su odgovore na apelaciju dostavili 22. srpnja 2011. godine, a Ministarstvo unutarnjih poslova 24. srpnja 2011. godine. 4. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju su dostavljeni apelantima 29. srpnja 2011. godine. III. Činjenično stanje 5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. 6. Rješenjem Osnovnog suda u Banjaluci (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) broj 071-0-Pr-08-002574-X od 26. listopada 2009. godine, koje je potvrđeno Rješenjem Okružnog suda broj 011-0-Pžp-09-001105 od 29. travnja 2010. godine, apelanti su proglašeni odgovornim što su 30. prosinca 2007. godine oko 03,00 sati u Banjaluci, u ulici Njegoševa, na parking prostoru ispred ugostiteljskog objekta "Pink panter" (u daljnjem tekstu: ugostiteljski objekt) narušili javni red i mir tako: - što je apelant Jovica Vukelić, izašavši iz ugostiteljskog objekta, zaustavio osobno motorno vozilo marke i registarskih oznaka pobliže označenih izrekom presude kojim je upravljao Dalibor Koprena, prišao mu i od njega zahtijevao da njegovog kuma odveze u Trn. Pošto Dalibor Koprena nije poznavao apelanta, odbio je uraditi to što je od njega zahtijevao, nakon čega je apelant bez dopuštenja ušao u vozilo i sjeo na mjesto suvozača i nakon kraće verbalne rasprave navedenom zadao nekoliko udaraca šakom u lice, a nakon toga i udarac glavom u njegovu glavu. Dalibor Koprena je uspio telefonom pozvati Radovana Dulića da mu pomogne, nakon čega je ovaj izašao iz ugostiteljskog objekta, prišao vozilu, te zatražio od apelanta da izađe iz vozila, što je apelant i učinio, nakon čega se Dalibor

Koprena udaljio s lica mjesta, a apelant je i dalje nastavio fizički obračun s Radovanom Dulićem, čime je apelant Jovica Vukelić kao okrivljeni počinio prekršaj iz članka 12. Zakona o javnom redu i miru, zbog čega mu je izrečena novčana kazna u iznosu od 500,00 KM (slovima: petstotinakonvertibilnihmaraka); - što je apelant Saša Šuša, istog dana i u isto vrijeme nakon što se parkirao ispred navedenog ugostiteljskog objekta i vidio apelanta Jovicu Vukelića kako leži pretučen na asfaltu, započeo tuču s Radovanom Dulićem, pri čemu mu je zadao udarac flašom, čime je počinio prekršaj iz članka 12. Zakona o javnom redu i miru, nakon čega je apelant prišao vratima ugostiteljskog objekta i metalnim stolcem nekoliko puta udario po vratima objekta kojom prilikom je oštetio staklenu šajbu na vratima objekta, a nakon čega je razbio i staklenu reklamu na njemu, čime je počinio prekršaj iz članka 8. Zakona o javnom redu i miru, pa je sud zbog počinjenih prekršaja izrekao jedinstvenu novčanu kaznu u iznosu od 600,00 KM (slovima: šestotinakonvertibilnihmaraka); - što je apelant Dubravko Smiljčić istog dana, u isto vrijeme i na istom mjestu prišao Radovanu Duliću i zadao mu udarac flašom i rukom, čime je počinio prekršaj iz članka 12. Zakona o javnom redu i miru, zbog čega mu je izrečena novčana kazna u iznosu od 400,00 KM (slovima: četiristotinekonvertibilnihmaraka). Istim rješenjem je utvrđeno da paušalni troškovi prekršajnog postupka iznose po 150,00 KM (slovima: stopedesetkonveribilnihmaraka) za svakoga od apelanata kao okrivljenih, pojedinačno. 7. U obrazloženju rješenja je navedeno da je Ministarstvo unutarnjih poslova podnijelo zahtjev o pokretanju prekršajnog postupka broj 10-01/5-211-86/08 od 23. travnja 2008. godine protiv apelanata kao okrivljenih zbog počinjenog prekršaja iz čl. 8. i 12. Zakona o javnom redu i miru pobliže opisanih kao u dispozitivu presude. Prekršajnu odgovornost apelanata kao okrivljenih Osnovni sud je utvrdio na temelju provedenog dokaznog postupka, priznanja apelanata kao okrivljenih, izvršenog uvidom u spise predmeta, prekršajnu Prijavu broj 1001/5-86/08 od 4. veljače 2008. godine, službenu Zabilješku broj 10-01/5-269/08 i 251/08 od 14. veljače 2008. godine, nalaz i mišljenje vještaka medicinske struke o povredama apelanta i okrivljenog Jovice Vukelića, pa ih je primjenom članka 48. stavak 1. Zakona o prekršajima Republike Srpske ("Službeni glasnik RS" broj 34/06, 01/09, u daljnjem tekstu: Zakon o prekršajima) proglasio odgovornim i kaznio novčanim kaznama kao u dispozitivu rješenja. Sud je prilikom odmjeravanja kazne cijenio olakotne okolnosti da apelant i okrivljeni Jovica Vukelić do sada nije kažnjavan, da je obiteljski čovjek, otac dvoje djece, a kao otegotnu okolnost je cijenio njegov doprinos nastanku konflikta između okrivljenih. Što se tiče apelanta i okrivljenog Saše Šuše od olakotnih okolnosti sud je cijenio činjenicu da do sada nije kažnjavan, da je nezaposlen, dok otegotnih okolnosti nije bilo, a u svezi s apelantom i okrivljenim Dubravkom Smiljčićem sud je od olakotnih okolnosti cijenio da do sada nije kažnjavan, a da otegotnih okolnosti nije bilo, na temelju čega im je izrekao novčane kazne smatrajući da će se na taj način postići svrha kažnjavanja, kako opće tako i specijalne prevencije. 8. Okružni sud je u obrazloženju rješenja naveo da su apelanti protiv prvostupanjskog rješenja pravodobno izjavili prizive, tražeći da se pobijano rješenje preinači tako što će se prekršajni postupak obustaviti ili što će im se izreći uvjetna osuda. Ispitujući pobijano rješenje u granicama osnova u prizivima, odgovora na prizive te na temelju spisa predmeta Okružni sud je, u smislu odredbe članka 65. stavak 3. Zakona o prekršajima, odlučio kao u izreci rješenja. Razmatrajući odluku o prekršajnoj sankciji Okružni sud je prizivni prigovor apelanata u tom dijelu odbio kao neutemeljen, zaključivši da su prekršajne

Broj 80 - Strana 78

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

sankcije izrečene sukladno članku 10. Zakona o prekršajima, odnosno po mišljenju toga suda prvostupanjski sud je apelantima izrekao adekvatne novčane kazne srazmjerne težini počinjenih prekršaja. Također, Okruži sud je zaključio da je prvostupanjski sud na temelju članka 8. stavak 2. Zakona o prekršajima, članka 96. točka e) Zakona o kaznenom postupku i članka 30. Uredbe o naknadi sudskih troškova apelantima kao okrivljenim odmjerio najniži iznos paušala, pa kako apelanti uz prizive nisu priložili niti jedan pravno valjan dokaz na temelju kojega bi mogli biti oslobođeni troškova prekršajnog postupka to je prizivne navode apelanata u ovome dijelu odbio kao neutemeljene. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 9. Apelanti smatraju da im je osporenim rješenjima povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno članka 6. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija). Apelanti povredu navedenih prava vide u nepravilno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primjeni materijalnog prava. Smatraju da postupak nije vođen sukladno Zakonu o prekršajima, kojim je propisana zastarjelost vođenja prekršajnog postupka jer je, kako navode, u vrijeme trajanja drugostupanjskog postupka nastupila apsolutna zastara vođenja postupka 30. prosinca 2009. godine, a što je taj sud obvezivalo na postupanje po službenoj dužnosti i obustavi postupka zbog zastare. b) Odgovor na apelaciju 10. U odgovoru na apelaciju Okružni sud je naveo da je taj sud u ovom prekršajnom postupku u svemu ispoštovao prava apelanata koja im garantiraju Ustav BiH i Europska konvencija o ljudskim pravima i temeljnim slobodama, da u postupku pred tim sudom nije došlo do kršenja prava pobrojanih u apelaciji i predlaže da se apelacija odbije kao neutemeljena. 11. Osnovni sud u odgovoru na apelaciju navodi da, po mišljenju toga suda, u predmetnom prekršajnom postupku nema povrede prava na pravično suđenje. Dalje je naveo da je nakon provedenog dokaznog postupka taj sud utvrdio da su apelanti odgovorni za počinjene prekršaje i da im je novčane kazne izrekao sukladno zakonu, pri tome cijeneći i olakotne i otegotne okolnosti. Međutim, u svezi s navodima apelanata koji se odnose na presudu Okružnog suda od 29. travnja 2010. godine Osnovni sud ističe da se ne može izjasniti. 12. Ministarstvo unutarnjih poslova u odgovoru na apelaciju navodi da je to ministarstvo ovlašteni organ sukladno Zakonu o prekršajima za pokretanje prekršajnog postupka, pa smatra da nije dužan izjašnjavati se o navodima iz apelacije. V. Relevantni propisi 13. U Zakonu o javnom redu i miru ("Službeni glasnik Republike Srpske" broj 20/07), relevantne odredbe glase: Član 2. Značenje izraza (1) Javni red i mir, u smislu ovog zakona je usklađeno stanje međusobnih odnosa građana nastalo njihovim ponašanjem na javnom mjestu i djelovanjem organa i službi u javnom životu, radi obezbjeđivanja jednakih uvjeta za ostvarivanje prava građana na ličnu bezbjednost, mir i spokojstvo, privatni život, slobodu kretanja, zaštitu ljudskog dostojanstva i prava maloljetnika i drugih lica, (2) Pod prekršajima javnog reda i mira smatraju se: prekršaji protiv funkcionisanja državnih organa i javnih službi; prekršaji protiv interesa maloljetnika i drugih lica i ostali prekršaji koji su učinjeni na javnom mjestu, (3) Pod javnim mjestom u smislu ovog zakona podrazumijeva se mjesto na kojem je slobodan pristup

pojedinačno neodređenim licima bez uvjeta ili pod određenim uvjetima, kao i prostorije državnih organa, poduzeća, drugih pravnih lica i drugih mjesta kada je usljed blizine ili izloženosti vidiku ili čujnosti izvršenom radnjom došlo do uznemiravanja ili negodovanja građana. Član 8. Vrijeđanje Ko grubim vrijeđanjem drugog lica ili drugim bezobzirnim ponašanjem izazove osjećanje fizičke ugroženosti ili uznemirenosti građana kazniće se novčanom kaznom od 200 do 800 KM Član 12. Tuča i fizički napad Ko narušava javni red i mir izazivanjem, učestvovanjem u tuči ili fizičkim napadom na drugoga kazniće se novčanom kaznom od 400 do 1.200 KM 14. Zakon o prekršajima ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 34/06 i 1/09) u relevantnom dijelu glasi: Član 28. Zastarjelost pokretanja i vođenja postupka (1) Prekršajni postupak ne može se pokrenuti ni voditi: a) za prekršaje za koje je propisana novčana kazna do tri hiljade konvertibilnih maraka (3.000,00 KM) kad protekne godinu dana od dana kada je prekršaj izvršen; [...] Član 30. Tok i prekid zastarjelosti (1) Zastara za pokretanje i vođenje prekršajnog postupka počinje od dana kada je prekršaj izvršen, a zastarjelost za izvršenje kazne, odnosno zaštitne mjere od dana pravosnažnosti rješenja kojim je kazna odnosno zaštitna mjera izrečena. (2) Zastarjelost se prekida svakom radnjom nadležnog organa za postupak odnosno za izvršenje, poduzetom radi gonjenja učinitelja prekršaja, odnosno izvršenja kazne i zaštitne mjere. (3) Svakim prekidom zastarijevanje počinje ponovo teći, ali bez obzira na prekide, zastarjelost u svakom slučaju nastaje kada protekne dva puta onoliko vremena koliko je predviđeno u čl. 28. i 29. ovog zakona. Član 63. Povreda materijalnog propisa o prekršaju postoji ako je taj propis povrijeđen, s obzirom: (.....) 3. da li je nastupila zastarjelost pokretanja i vođenja prekršajnog postupka, ili je stvar već pravomoćno riješena; (....) VI. Dopustivost 15. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine Ustavni sud, također, ima prizivnu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovome ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojega suda u Bosni i Hercegovini. 16. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojega je koristio. 17. U konkretnom slučaju, predmet osporavanja apelacijom je Rješenje Okružnog suda broj 011-0-Pžp-09-001105 od 29. travnja 2010. godine protiv kojega nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporeno su rješenje apelanti primili 4. svibnja 2010. godine, a apelaciju su podnijeli 28. lipnja 2010. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda.

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 79

Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očevidno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva. 18. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete glede dopustivosti. VII. Meritum 19. Apelanti osporavaju rješenje Okružnog suda tvrdeći da im je tim rješenjem povrijeđeno pravo iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. 20. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode ovog članka, stavak 2., što uključuje: (e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava vezana za krivične postupke. 21. Članak 6. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili utemeljenosti bilo kakve kaznene optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. […] 22. Ustavni sud najprije ističe kako se u konkretnom slučaju radi o prekršajnom postupku, te kako se s tim u svezi postavlja pitanje primjenjivosti članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije, odnosno pitanje radi li se o "kaznenoj" optužbi protiv apelanata u smislu članka 6. Europske konvencije. Ocjena je li neka optužba "kaznena" u smislu značenja iz članka 6. Europske konvencije daje se na temelju kriterija: klasificiranje prema zakonodavstvu, priroda prekršaja i priroda i strogost kazne, i ovi kriteriji ne moraju biti kumulativno ispunjeni. Priroda prekršaja uključuje dva potkriterija: opseg prekršene norme i svrhu kazne, koji moraju biti kumulativno ispunjeni da bi se radilo o "kaznenoj optužbi". 23. Apelanti su proglašeni krivim i kažnjeni zbog djela koja su klasificirana kao prekršaj prema Zakonu o javnom redu i miru. To znači da optužbe nisu klasificirane kao kaznene. Međutim, to nije odlučujuće da bi se primijenile garancije iz članka 6. Europske konvencije. Što se tiče prirode prekršaja, da bi se radilo o "kaznenoj" optužbi opseg prekršajne norme mora biti općenit, a svrha sankcije mora biti odvraćanje i kažnjavanje. U konkretnom slučaju norma kojom je propisan prekršaj ima opći karakter i odnosi se na sve osobe koje svojim ponašanjem utiču na javni red i mir, a ne primjenjuje se samo na neku specifičnu skupinu, profesiju ili sl. S druge strane, stegovne sankcije se uglavnom ustanovljavaju kako bi se osiguralo da pripadnici određenih skupina poštuju određena pravila (vidi Europski sud za ljudska prava, Weber protiv Švicarske, presuda od 22. svibnja 1990. godine). Što se tiče svrhe kazne, ona je prema Zakonu o javnom redu i miru, sprečavanje ponašanja kojima se vrši povreda javnog poretka, sprečavanje učinitelja da čini prekršaje i njegov preodgoj, odgojni utjecaj na druge da ne čine prekršaje, jačanje morala i utjecaj na razvijanje odgovornosti i stege građana. Ustavni sud smatra da sve ovo upućuje na zaključak kako se radi o "kaznenoj" optužbi, a ne o stegovnoj sankciji. Polazeći od do sada usvojene prakse, kao i navedenih kriterija, Ustavni sud zaključuje da se u konkretnom slučaju, s obzirom na opseg prekršajne norme i svrhu sankcije, radi o "kaznenoj optužbi", odnosno da je u konkretnom slučaju članak 6. Europske konvencije primjenjiv (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 2468/05 od 21. prosinca 2006. godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 38/07, toč. 21-23).

24. U konkretnom slučaju, apelanti tvrde da nisu imali pravično suđenje zbog proizvoljne primjene materijalnog prava Zakona o prekršajima, jer je tijekom trajanja drugostupanjskog postupka nastupila apsolutna zastara vođenja postupka (30. prosinca 2009. godine), što je taj sud obvezivalo na primjenu članka 30. u svezi s člankom 28. Zakona o prekršajima, zbog čega je bio dužan obustaviti postupak po službenoj dužnosti. 25. Ustavni sud dalje opaža kako je u Odluci broj AP 3317/09 od 19. srpnja 2012. godine razmatrao slično pravno pitanje vezano za zastarjelost vođenja prekršajnog postupka, i u tome je predmetu utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije jer je Kantonalni sud proizvoljno primijenio pozitivno-pravne propise, konkretno odredbe čl. 22. i 25. važećeg Zakona o prekršajima Bosne i Hercegovine, kojima je regulirana zastarjelost pokretanja i vođenja prekršajnog postupka, tijek i prekid zastarjelosti uključujući i odredbe o apsolutnoj zastari. Navedene odredbe državnoga zakona su sadržajno identične odredbama Zakona o prekršajima Republike Srpske, na čiju primjenu apelanti ukazuju navodima apelacije. Dovodeći navedene stavove u vezu s činjenicama konkretnog predmeta, Ustavni sud opaža da je člankom 28. stavak 1. Zakona o prekršajima propisana zastarjelost pokretanja i vođenja postupka i da se prekršajni postupak ne može pokrenuti ni voditi za prekršaje za koje je propisana novčana kazna u iznosu do 3.000,00 KM, kada protekne jedna godina od dana kada je prekršaj izvršen. Dalje, Ustavni sud opaža da je člankom 30. Zakona o prekršajima propisan tijek i prekid zastarjelosti, pa je tako stavkom 1. navedenoga članka regulirano da zastara za pokretanje i vođenje prekršajnog postupka počinje od dana kada je prekršaj izvršen, a zastarjelost za izvršenje kazne, odnosno zaštitne mjere od dana pravomoćnosti rješenja kojim je kazna, odnosno zaštitna mjera, izrečena. Također je stavkom 2. propisano da se zastarjelost prekida svakom radnjom organa ovlaštenog za postupak, odnosno za izvršenje, poduzetom radi gonjenja izvršitelja prekršaja, odnosno izvršenja kazne i zaštitne mjere, a stavkom 3. da svakim prekidom zastarijevanje počinje ponovo teći i da, bez obzira na prekide, zastarjelost u svakom slučaju nastaje kada protekne dva puta onoliko vremena koliko je predviđeno u čl. 28. i 29. Zakona. S obzirom na stipulaciju navedenih odredbi Zakona o prekršajima, za Ustavni sud je neupitno da je u okolnostima konkretnog predmeta Okružni sud morao paziti na zastaru postupka predviđenu odredbom članka 30. a u svezi s člankom 28. Zakona o prekršajima, jer su apelanti počinili prekršaj 30. prosinca 2007. godine, prvostupanjsko rješenje protiv kojega su apelanti izjavili priziv je doneseno 26. listopada 2009. godine, a odluku povodom priziva drugostupanjski sud je donio 29. travnja 2010. godine. Dakle slijedi da je od počinjenja prekršaja do donošenja odluke Okružnog suda po prizivu proteklo više od dvije godine. S obzirom da su za prekršaje za koje su apelanti proglašen krivim iz čl. 8. i 12. Zakona o javnom redu i miru zaprijećene novčane kazne od 200 do 800 KM i 400 do 1.200 KM, očevidno je da je u okolnostima konkretnog slučaja, imajući u vidu odredbu članka 30. u svezi s člankom 28. Zakona o prekršajima, nastupila apsolutna zastara vođenja predmetnog prekršajnog postupka, zbog čega Ustavni sud nalazi da je apelacija utemeljena. Ovo osobito imajući u vidu da su apelanti priziv izjavili i zbog povrede materijalnog propisa o prekršajima u što, prema članku 63. Zakona o prekršajima, spada i zastarjelost vođenja prekršajnog postupka. 26. Imajući u vidu navedeno, te podržavajući vlastitu praksu (ibid. AP 3317/09), Ustavni sud smatra da pitanje zastare pokretanja i vođenja predmetnog prekršajnog postupka Okružni sud nije detaljno razmotrio, čime je ignorirao jasne i decidne odredbe Zakona o prekršajima. Prema tome se način na koji je

Broj 80 - Strana 80

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

Okružni sud tumačio pozitivno-pravne propise može smatrati proizvoljnim i predstavlja kršenje apelantovog ustavnog prava na pravičan postupak, što predstavlja kršenje prava apelanata na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. 27. Imajući u vidu navedene razloge, Ustavni sud zaključuje da je Okružni sud prekršio pravo apelanata na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. VIII. Zaključak 28. Ustavni sud zaključuje da postoji kršenje prava apelanata na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije zbog proizvoljne primjene važećeg Zakona o prekršajima Republike Srpske, kojim je reguliran institut zastare pokretanja i vođenja prekršajnog postupka. 29. Na temelju članka 61. st. 1. i 2. i članka 64. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, v. r. Уставни суд Босне и Херцеговине у Вијећу од пет судија, у предмету број АП 2551/10, рјешавајући апелацију Јовице Вукелића и др., на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2, члана 61 ст. 1 и 2 и члана 64 став 1 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05 и 64/08 и 51/09), у саставу: Валерија Галић, предсједница Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 17. септембра 2013. године донио је Усваја се апелација Јовице Вукелића, Саше Шуше и Дубравка Смиљчића. Утврђује се повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Укида се Рјешењe Окружног суда у Бањој Луци број 011-0-Пжп-09-001105 од 29. априла 2010. године. Предмет се враћа Окружном суду у Бањој Луци који је дужан да по хитном поступку донесе нову одлуку, у складу с чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Налаже се Окружном суду у Бањој Луци да, у складу с чланом 74 став 5 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о мјерама које су предузете с циљем да се изврши ова одлука. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине".

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. Јовица Вукелић, Саша Шуша и Дубравко Смиљчић (у даљњем тексту: апеланти), сви из Бање Луке, које заступа Весна Руњић, адвокат из Бање Луке, поднијели су 28. јуна 2010. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Рјешења Окружног суда у Бањој Луци (у даљњем тексту: Окружни суд) број 011-0-Пжп-09-001105 од 29. априла 2010. године. II. Поступак пред Уставним судом 2. На основу члана 22 став 1 Правила Уставног суда од Окружног, Основног суда и Министарства унутрашњих послова Полицијске станице II Бања Лука (у даљњем тексту: Министарство унутрашњих послова) затражено је 12. јула 2011. године да доставе одговоре на апелацију. 3. Окружни и Основни суд су одговоре на апелацију доставили 22. јула 2011. године, а Министарство унутрашњих послова 24. јула 2011. године. 4. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговори на апелацију достављени су апелантима 29. јула 2011. године. III. Чињенично стање 5. Чињенице предмета које произилазе из навода апеланата и докумената који су предочени Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин. 6. Рјешењем Основног суда у Бањој Луци (у даљњем тексту: Основни суд) број 071-0-Пр-08-002574-X од 26. октобра 2009. године, које је потврђено Рјешењем Окружног суда број 011-0-Пжп-09-001105 од 29. априла 2010. године, апеланти су проглашени одговорним што су 30. децембра 2007. године око 03,00 часова у Бањој Луци, у улици Његошева, на паркинг простору испред угоститељског објекта "Пинк пантер" (у даљњем тексту: угоститељски објекат) нарушили јавни ред и мир тако: - што је апелант Јовица Вукелић, изашавши из угоститељског објекта, зауставио путничко моторно возило марке и регистарских ознака поближе означених изреком пресуде којим је управљао Далибор Копрена, пришао му и од њега захтијевао да његовог кума одвезе у Трн. Пошто Далибор Копрена није познавао апеланта, одбио је да уради то што је од њега захтијевао, након чега је апелант без допуштења ушао у возило и сјео на мјесто сувозача и након краће вербалне расправе наведеном задао неколико удараца шаком у лице, а након тога и ударац главом у његову главу. Далибор Копрена је успио да телефоном позове Радована Дулића да му помогне, након чега је овај изашао из угоститељског објекта, пришао возилу, те затражио од апеланта да изађе из возила, што је апелант и учинио, након чега се Далибор Копрена удаљио с лица мјеста, а апелант је и даље наставио физички обрачун с Радованом Дулићем, чиме је апелант Јовица Вукелић као окривљени починио прекршај из члана 12 Закона о јавном реду и миру, због чега му је изречена новчана казна у износу од 500,00 КМ (словима: петстотинаконвертибилнихмарака); - што је апелант Саша Шуша, истог дана и у исто вријеме након што се паркирао испред наведеног угоститељског објекта и видио апеланта Јовицу Вукелића да лежи претучен на асфалту, започео тучу с Радованом Дулићем, при чему му је задао ударац флашом, чиме је починио прекршај из члана 12 Закона о јавном реду и миру, након чега је апелант пришао вратима угоститељског објекта и металном столицом неколико пута ударио по вратима објекта, којом приликом је оштетио стаклену шајбу на вратима објекта, а након чега је разбио и стаклену рекламу

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 81

на њему, чиме је починио прекршај из члана 8 Закона о јавном реду и миру, па је суд због почињених прекршаја изрекао јединствену новчану казну у износу од 600,00 КМ (словима: шестотинаконвертибилнихмарака); - што је апелант Дубравко Смиљчић истог дана, у исто вријеме и на истом мјесту пришао Радовану Дулићу и задао му ударац флашом и руком, чиме је починио прекршај из члана 12 Закона о јавном реду и миру, због чега му је изречена новчана казна у износу од 400,00 КМ (словима: четиристотинеконвертибилнихмарака). Истим рјешењем је утврђено да паушални трошкови прекршајног поступка износе по 150,00 КМ (словима: стопедесетконверибилнихмарака) за свакога од апеланата као окривљених, појединачно. 7. У образложењу рјешења је наведено да је Министарство унутрашњих послова поднијело захтјев о покретању прекршајног поступка број 10-01/5-211-86/08 од 23. априла 2008. године против апеланата као окривљених због почињеног прекршаја из чл. 8 и 12 Закона о јавном реду и миру поближе описаних као у диспозитиву пресуде. Прекршајну одговорност апеланата као окривљених Основни суд је утврдио на основу проведеног доказног поступка, признања апеланата као окривљених, извршеног увидом у списе предмета, прекршајну Пријаву број 10-01/586/08 од 4. фебруара 2008. године, службену Забиљешку број 10-01/5-269/08 и 251/08 од 14. фебруара 2008. године, налаз и мишљење вјештака медицинске струке о повредама апеланта и окривљеног Јовице Вукелића, па их је примјеном члана 48 став 1 Закона о прекршајима Републике Српске ("Службени гласник РС" број 34/06, 01/09, у даљњем тексту: Закон о прекршајима) прогласио одговорним и казнио новчаним казнама као у диспозитиву рјешења. Суд је приликом одмјеравања казне цијенио олакшавајуће околности да апелант и окривљени Јовица Вукелић до сада није кажњаван, да је породичан човјек, отац двоје дјеце, а као отежавајућу околност је цијенио његов допринос настанку конфликта између окривљених. Што се тиче апеланта и окривљеног Саше Шуше од олакшавајућих околности суд је цијенио чињеницу да до сада није кажњаван, да је незапослен, док отежавајућих околности није било, а у вези с апелантом и окривљеним Дубравком Смиљчићем суд од олакшавајућих околности је цијенио да до сада није кажњаван, док да отежавајућих околности није било, на основу чега им је изрекао новчане казне сматрајући да ће се на тај начин постићи сврха кажњавања, како генералне тако и специјалне превенције. 8. Окружни суд је у образложењу рјешења навео да су апеланти против првостепеног рјешења благовремено изјавили жалбе, тражећи да се побијано рјешење преиначи тако што ће се прекршајни поступак обуставити или што ће им се изрећи условна осуда. Испитујући побијано рјешење у границама основа у жалбама, одговора на жалбе те на основу списа предмета Окружни суд је, у смислу одредбе члана 65 став 3 Закона о прекршајима, одлучио као у изреци рјешења. Разматрајући одлуку о прекршајној санкцији Окружни суд је жалбени приговор апеланата у том дијелу одбио као неоснован, закључујући да су прекршајне санкције изречене у складу с чланом 10 Закона о прекршајима, односно по мишљењу тог суда првостепени суд је апелантима изрекао адекватне новчане казне сразмјерне тежини почињених прекршаја. Такође, Окружи суд је закључио да је првостепени суд на основу члана 8 став 2 Закона о прекршајима, члана 96 тачка е) Закона о кривичном поступку и члана 30 Уредбе о накнади судских трошкова апелантима као окривљеним одмјерио најнижи износ паушала, па како апеланти уз жалбе нису приложили нити

један правно ваљан доказ на основу ког би могли да буду ослобођени трошкова прекршајног поступка, жалбене наводе апеланата у овом дијелу одбио је као неосноване. IV. Апелација а) Наводи из апелације 9. Апеланти сматрају да им је оспореним рјешењима повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине, односно члана 6 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција). Апеланти повреду наведених права виде у неправилно и непотпуно утврђеном чињеничном стању и погрешној примјени материјалног права. Сматрају да поступак није вођен у складу са Законом о прекршајима, којим је прописана застарјелост вођења прекршајног поступка јер је, како наводе, у вријеме трајања другостепеног поступка наступила апсолутна застара вођења поступка 30. децембра 2009. године, а што је тај суд обавезивало да поступи по службеној дужности и поступак обустави због застаре. б) Одговор на апелацију 10. У одговору на апелацију Окружни суд је навео да је тај суд у овом прекршајном поступку у свему испоштовао права апеланата која им гарантују Устав БиХ и Европска конвенција о људским правима и основним слободама, да у поступку пред тим судом није дошло до кршења права која су побројана у апелацији и предлаже да се апелација одбије као неоснована. 11. Основни суд у одговору на апелацију наводи да, по мишљењу тог суда, у предметном прекршајном поступку нема повреде права на правично суђење. Даље је навео да је након проведеног доказног поступка тај суд утврдио да су апеланти одговорни за почињене прекршаје и да им је новчане казне изрекао у складу са законом, при томе цијенећи и олакшавајуће и отежавајуће околности. Међутим, у вези с наводима апеланата који се односе на пресуду Окружног суда од 29. априла 2010. године Основни суд истиче да не може да се изјасни. 12. Министарство унутрашњих послова у одговору на апелацију наводи да је то министарство овлашћени орган у складу са Законом о прекршајима за покретање прекршајног поступка, па сматра да није дужан да се изјашњава о наводима из апелације. V. Релевантни прописи 13. У Закону о јавном реду и миру ("Службени гласник Републике Српске" број 20/07), релевантне одредбе гласе: Члан 2. Значење израза (1) Јавни ред и мир, у смислу овог закона је усклађено стање међусобних односа грађана настало њиховим понашањем на јавном мјесту и дјеловањем органа и служби у јавном животу, ради обезбјеђивања једнаких услова за остваривање права грађана на личну безбједност, мир и спокојство, приватни живот, слободу кретања, заштиту људског достојанства и права малољетника и других лица, (2) Под прекршајима јавног реда и мира сматрају се: прекршаји против функционисања државних органа и јавних служби; прекршаји против интереса малољетника и других лица и остали прекршаји који су учињени на јавном мјесту, (3) Под јавним мјестом у смислу овог закона подразумијева се мјесто на којем је слободан приступ појединачно неодређеним лицима без услова или под одређеним условима, као и просторије државних органа, предузећа, других правних лица и других мјеста када је усљед

Broj 80 - Strana 82

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

близине или изложености видику или чујности извршеном радњом дошло до узнемиравања или негодовања грађана. Члан 8. Вријеђање Ко грубим вријеђањем другог лица или другим безобзирним понашањем изазове осјећање физичке угрожености или узнемирености грађана казниће се новчаном казном од 200 до 800 КМ Члан 12. Туча и физички напад Ко нарушава јавни ред и мир изазивањем, учествовањем у тучи или физичким нападом на другога казниће се новчаном казном од 400 до 1.200 КМ 14. Закон о прекршајима ("Службени гласник Републике Српске" бр. 34/06 и 1/09) у релевантном дијелу гласи: Члан 28. Застарјелост покретања и вођења поступка (1) Прекршајни поступак не може се покренути ни водити: а) за прекршаје за које је прописана новчана казна до три хиљаде конвертибилних марака (3.000,00 КМ) кад протекне годину дана од дана када је прекршај извршен; [...] Члан 30. Ток и прекид застарјелости (1) Застара за покретање и вођење прекршајног поступка почиње од дана када је прекршај извршен, а застарјелост за извршење казне, односно заштитне мјере од дана правоснажности рјешења којим је казна односно заштитна мјера изречена. (2) Застарјелост се прекида сваком радњом надлежног органа за поступак односно за извршење, предузетом ради гоњења учиниоца прекршаја, односно извршења казне и заштитне мјере. (3) Сваким прекидом застаријевање почиње поново тећи, али без обзира на прекиде, застарјелост у сваком случају настаје када протекне два пута онолико времена колико је предвиђено у чл. 28. и 29. овог закона. Члан 63. Повреда материјалног прописа о прекршају постоји ако је тај пропис повријеђен, с обзиром: (.....) 3. да ли је наступила застарјелост покретања и вођења прекршајног поступка, или је ствар већ правомоћно ријешена; (....) VI. Допустивост 15. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини. 16. У складу с чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући сходно закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио. 17. У конкретном случају, предмет оспоравања апелацијом је Рјешење Окружног суда број 011-0-Пжп-09001105 од 29. априла 2010. године против ког нема других дјелотворних правних лијекова могућих сходно закону. Затим, оспорено рјешење апеланти су примили 4. маја 2010.

године, а апелацију су поднијели 28. јуна 2010. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. На крају, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због ког апелација није допустива. 18. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине и члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да апелација испуњава услове у погледу допустивости. VII. Меритум 19. Апеланти оспоравају рјешење Окружног суда тврдећи да им је тим рјешењем повријеђено право из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. 20. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: е) Право на правично саслушање у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком. 21. Члан 6 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи: 1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правично суђење и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом. […] 22. Уставни суд најприје истиче да се у конкретном случају ради о прекршајном поступку, те да се с тим у вези поставља питање примјенљивости члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције, односно питање да ли се ради о "кривичној" оптужби против апеланата у смислу члана 6 Европске конвенције. Оцјена да ли је нека оптужба "кривична" у смислу значења из члана 6 Европске конвенције даје се на основу критеријума: класификација према законодавству, природа прекршаја и природа и строгост казне, и ови критеријуми не морају да буду кумулативно испуњени. Природа прекршаја укључује два поткритеријума: обим прекршене норме и сврху казне, који морају да буду кумулативно испуњени да би се радило о "кривичној оптужби". 23. Апеланти су проглашени кривим и кажњени због дјела која су класификована као прекршај према Закону о јавном реду и миру. То значи да оптужбе нису класификоване као кривичне. Међутим, то није одлучујуће да би се примијениле гаранције из члана 6 Европске конвенције. Што се тиче природе прекршаја, да би се радило о "кривичној" оптужби обим прекршајне норме мора да буде генералан, а сврха санкције мора да буде одвраћање и кажњавање. У конкретном случају норма којом је прописан прекршај има општи карактер и односи се на сва лица која својим понашањем утичу на јавни ред и мир, а не примјењује се само на неку специфичну групу, професију или сл. С друге стране, дисциплинске санкције углавном се установљавају како би се обезбиједило да припадници одређених група поштују одређена правила (види Европски суд за људска права, Weber против Швајцарске, пресуда од 22. маја 1990. године). Што се тиче сврхе казне, она је према Закону о јавном реду и миру, спречавање понашања којима се врши повреда јавног поретка, спречавање учиниоца да чини прекршаје и његово преваспитање, васпитни утицај на друге да не чине прекршаје, јачање морала и утицај на

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 83

развијање одговорности и дисциплине грађана. Уставни суд сматра да све ово упућује на закључак да се ради о "кривичној" оптужби, а не о дисциплинској санкцији. Полазећи од до сада усвојене праксе, као и наведених критеријума, Уставни суд закључује да се у конкретном случају, с обзиром на обим прекршајне норме и сврху санкције, ради о "кривичној оптужби", односно да је у конкретном случају члан 6 Европске конвенције примјенљив (види Уставни суд, Одлука број АП 2468/05 од 21. децембра 2006. године, објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 38/07, тач. 21-23). 24. У конкретном случају, апеланти тврде да нису имали правично суђење због произвољне примјене материјалног права Закона о прекршајима, јер је током трајања другостепеног поступка наступила апсолутна застара вођења поступка (30. децембра 2009. године), што је тај суд обавезивало на примјену члана 30 у вези с чланом 28 Закона о прекршајима, због чега је био дужан да обустави поступак по службеној дужности. 25. Уставни суд даље запажа да је у Одлуци број АП 3317/09 од 19. јула 2012. године разматрао слично правно питање везано за застарјелост вођења прекршајног поступка, и у том предмету је утврдио повреду права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције јер је Кантонални суд произвољно примијенио позитивно-правне прописе, конкретно одредбе чл. 22 и 25 важећег Закона о прекршајима Босне и Херцеговине, којим је регулисана застарјелост покретања и вођења прекршајног поступка, ток и прекид застарјелости укључујући и одредбе о апсолутној застари. Наведене одредбе државног закона су садржајно идентичне одредбама Закона о прекршајима Републике Српске, на чију примјену апеланти указују наводима апелације. Доводећи наведене ставове у везу с чињеницама конкретног предмета, Уставни суд запажа да је чланом 28 став 1 Закона о прекршајима прописана застарјелост покретања и вођења поступка и да прекршајни поступак не може да се покрене нити води за прекршаје за које је прописана новчана казна у износу до 3.000,00 КМ, кад протекне једна година од дана кад је прекршај извршен. Даље, Уставни суд запажа да је чланом 30 Закона о прекршајима прописан ток и прекид застарјелости, па је тако ставом 1 наведеног члана регулисано да застара за покретање и вођење прекршајног поступка почиње од дана када је прекршај извршен, а застарјелост за извршење казне, односно заштитне мјере од дана правоснажности рјешења којим је казна, односно заштитна мјера, изречена. Такође ставом 2 је прописано да се застарјелост прекида сваком радњом органа који је овлашћен за поступак, односно за извршење, предузетом ради гоњења извршиоца прекршаја, односно извршења казне и заштитне мјере, а ставом 3 да сваким прекидом застаријевање почиње поново да тече и да, без обзира на прекиде, застарјелост у сваком случају настаје кад протекне два пута онолико времена колико је предвиђено у чл. 28 и 29 Закона. С обзиром на стипулацију наведених одредби Закона о прекршајима, за Уставни суд је неупитно да је у околностима конкретног предмета Окружни суд морао да пази на застару поступка предвиђену одредбом члана 30 а у вези с чланом 28 Закона о прекршајима, јер су апеланти починили прекршај 30. децембра 2007. године, првостепено рјешење против ког су апеланти изјавили жалбу је донесено 26. октобра 2009. године, а одлуку поводом жалбе другостепени суд је донио 29. априла 2010. године. Дакле слиједи да је од почињења прекршаја до доношења одлуке Окружног суда по жалби протекло више од двије године. С обзиром да су за прекршаје за које су апеланти проглашен

кривим из чл. 8 и 12 Закона о јавном реду и миру запријећене новчане казне од 200 до 800 КМ и 400 до 1.200 КМ, очигледно је да је у околностима конкретног случаја, имајући у виду одредбу члана 30 у вези с чланом 28 Закона о прекршајима наступила апсолутна застара вођења предметног прекршајног поступка, због чега Уставни суд налази да је апелација основана. Ово posebno имајући у виду да су апеланти жалбу изјавили и због повреде материјалног прописа о прекршајима у што, према члану 63 Закона о прекршајима, спада и застарјелост вођења прекршајног поступка. 26. Имајући у виду наведено, те подржавајући властиту праксу (ибид. АП 3317/09), Уставни суд сматра да питање застаре покретања и вођења предметног прекршајног поступка Окружни суд није детаљно размотрио, чиме је игнорисао јасне и децидне одредбе Закона о прекршајима. Сходно томе начин на који је Окружни суд тумачио позитивно-правне прописе може да се сматра произвољним и представља кршење апелантовог уставног права на правичан поступак, што представља кршење права апеланата на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. 27. Имајући у виду наведене разлоге, Уставни суд закључује да је Окружни суд прекршио право апеланата на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. VIII. Закључак 28. Уставни суд закључује да постоји кршење права апеланата на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције због произвољне примјене важећег Закона о прекршајима Републике Српске, којим је регулисан институт застаре покретања и вођења прекршајног поступка. 29. На основу члана 61 ст. 1 и 2 и члана 64 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке. Предсједница Уставног суда Босне и Херцеговине Валерија Галић, с. р.

1070

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudija, u predmetu broj AP 2803/11, rješavajući apelaciju Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2. i člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Mirsad Ćeman, sudija na sjednici održanoj 17. septembra 2013. godine donio je

Odbija se kao neosnovana apelacija Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske podnesena protiv presuda Vrhovnog suda Republike Srpske broj 77 0 P 011032 10 Rev od 26. aprila 2011. godine, broj 77 0 P 011075 10 Rev od 19. aprila 2011. godine, broj 77 0 P 011087 11 Rev od 8. juna 2011. godine, broj 77 0 P 011167 11 Rev od 8. juna 2011. godine, broj 77 0 P 011079 10 Rev od 8. juna 2011. godine i broj 77 0 P 011069 11 Rev od 8. juna 2011. godine.

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU

Broj 80 - Strana 84

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srpske (u daljnjem tekstu: apelant) sa sjedištem u Banjoj Luci, kojeg zastupa zakonski zastupnik, Pravobranilaštvo Republike Srpske-Sjedište zamjenika Prijedor, podnijelo je u periodu od 11. do 18. jula 2011. godine apelacije Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv presuda Vrhovnog suda Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 77 0 P 011032 10 Rev od 26. aprila 2011. godine, broj 77 0 P 011075 10 Rev od 19. aprila 2011. godine, broj 77 0 P 011087 11 Rev od 8. juna 2011. godine, broj 77 0 P 011167 11 Rev od 8. juna 2011. godine, broj 77 0 P 011079 10 Rev od 8. juna 2011. godine i broj 77 0 P 011069 11 Rev od 8. juna 2011. godine. 2. Apelacije su registrirane pod brojevima AP 2803/11, AP 2806/11, AP 2864/11, AP 2890/11, AP 2950/11 i AP 2951/11. II. Postupak pred Ustavnim sudom 3. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, u predmetu broj AP 2803/11 od Vrhovnog suda, Okružnog suda u Banjoj Luci (u daljnjem tekstu: Okružni sud) i Osnovnog suda u Prijedoru (u daljnjem tekstu: Osnovni sud), te od Ž.T. (u daljnjem tekstu: tužilac) zatraženo je 3. jula 2013. godine da dostave odgovor na apelaciju. 4. Vrhovni sud, Okružni sud i Osnovni sud su odgovor dostavili 8. jula 2013. godine, a tužilac 11. jula 2013. godine. 5. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovor na apelaciju dostavljen je apelantu 8. augusta 2013. godine. 6. S obzirom na to da se apelacije registrirane pod brojem AP 2803/11, AP 2806/11, AP 2864/11, AP 2890/11, AP 2950/11 i AP 2951/11 tiču iste činjenične i pravne osnove, Ustavni sud je, u skladu s članom 31. stav 1. Pravila Ustavnog suda, odlučio da spoji svih šest predmeta u kojima će voditi jedan postupak i donijeti jednu odluku pod brojem AP 2803/11. III. Činjenično stanje 7. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. 8. Osnovni sud u Prijedoru (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) je, odlučujući o tužbenim zahtjevima tužitelja Ž.T., D.K., M.G., Ž.B., S.V. i R.V. (u daljnjem tekstu: tužitelji) protiv apelanta, radi zaštite prava iz radnog odnosa, donio presude broj 77 0 P 011032 09 P od 7. aprila 2010. godine, broj 77 0 P 011075 09 P od 17. maja 2010. godine, broj 77 0 P 011087 09 P od 17. maja 2010. godine, broj 77 0 P 011167 09 P od 12. maja 2010. godine, broj 77 0 P 011079 09 P od 15. juna 2010. godine i broj 77 0 P 011069 09 P od 12. maja 2010. godine, s različitim odlučenjima, kojima je u cijelosti usvajao, odnosno odbijao tužbene zahtjeve tužitelja kojim su tražili da im se isplati razlika plaće za označene periode i u označenim novčanim iznosima. Tužioci su tvrdili da apelant prilikom obračuna plaće ne vrši uvećanje plaće po osnovu staža osiguranja, i to 0,5% za svaku godinu staža osiguranja, već uvećanje vrši po osnovu radnog staža, i to 0,5% za svaku godinu efektivnog radnog staža. 9. U obrazloženjima presuda Osnovni sud je, između ostalog, naveo da su predmet sporova u konkretnim slučajevima zahtjevi tužitelja za isplatu razlika plaće za

vremenski period od 1. januara 2008. godine do 31. januara 2009. godine, a razlike se odnose na uvećanje plaće po osnovu staža osiguranja, i to staža osiguranja s uvećanim trajanjem. Nadalje, istaknuto je da nije sporno da su tužitelji zaposleni kod apelanta kao policajci u različitim policijskim stanicama i da im se zbog posebnih uvjeta rada i prirode poslova koje obavljaju za svakih 12 mjeseci efektivnog staža računa 16 mjeseci, u smislu odredbe člana 66. Zakona o unutrašnjim poslovima. Također, konstatirano je da nije sporno da apelant za tužitelje uplaćuje doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje u skladu s članom 21. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju (u daljnjem tekstu Zakon o PIO), a da od 1. januara 2008. godine, pri obračunu plaće tužiteljima, uvećanje osnovne plaće ne vrši po osnovu staža osiguranja s uvećanim trajanjem, već im osnovnu plaću uvećava za 0,5 % za svaku godinu radnog staža. Prema navedenom, u pojedinim predmetima prvostepeni sud je naveo da je, polazeći od navedenih nespornih činjenica, zaključio da se u staž osiguranja po osnovu kojeg se uvećava osnovna plaća u smislu Zakona o platama zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, kazneno-popravnim ustanovama i sudskoj policiji (u daljnjem tekstu: Zakon o platama), uračunava i staž s uvećanim trajanjem, a ne samo efektivni radni staž, te da je stoga, s pozivom na relevantne odredbe Zakona o platama, Zakona o unutrašnjim poslovima i Zakona o PIO, usvojio tužbene zahtjeve u cijelosti. S druge strane, u pojedinim predmetima Osnovni sud je istakao da je, polazeći od navedenih nespornih činjenica, našao da su tužbeni zahtjevi tužitelja neosnovani. 10. Odlučujući o žalbama apelanta i tužitelja protiv prvostepenih presuda, Okružni sud je, u zavisnosti od presuđenja prvostepenog suda, donio presude broj 77 0 P 011032 10 Gz od 30. septembra 2010. godine, broj 77 0 P 011075 10 Gz od 31. augusta 2010. godine, broj 77 0 P 011087 10 Gz od 14. septembra 2010. godine, broj 77 0 P 011167 10 Gz od 28. oktobra 2010. godine, broj 77 0 P 011079 10 Gz od 29. septembra 2010. godine i broj 77 0 P 011069 10 Gz od 28. decembra 2010. godine, kojima je usvajao apelantove žalbe i preinačavao prvostepene presude tako što je odbijao tužbene zahtjeve tužitelja, odnosno potvrđivao u cijelosti prvostepene presude. 11. Okružni sud je u obrazloženjima presuda, između ostalog, naveo da su apelantove žalbe osnovane, odnosno da su tužbeni zahtjevi tužitelja neosnovani, jer je shodno relevantnim zakonskim odredbama staž osiguranja jednak efektivnom radu, te se prilikom obračuna plaće u minuli rad ne može uračunati staž s uvećanim trajanjem, već samo efektivni radni staž. Isto tako, drugostepeni sud je ukazao na to da odredba člana 41. Zakona o PIO ne regulira način obračuna i visinu plaće već je vezana za postupak utvrđivanja postojanja uvjeta za ostvarivanje penzije, pa da na temelju tog propisa tužitelji ne mogu ostvariti pravo na uvećanu plaću po osnovu minulog rada. 12. Vrhovni sud je, odlučujući o revizijama koje su tužitelji izjavili protiv drugostepenih presuda, donio presude broj 77 0 P 011032 10 Rev od 26. aprila 2011. godine, broj 77 0 P 011075 10 Rev od 19. aprila 2011. godine, broj 77 0 P 011087 11 Rev od 8. juna 2011. godine, broj 77 0 P 011167 11 Rev od 8. juna 2011. godine, broj 77 0 P 011079 10 Rev od 8. juna 2011. godine i broj 77 0 P 011069 11 Rev od 8. juna 2011. godine kojima je revizije tužilaca djelimično usvajao i preinačavao presude Okružnog suda, na način pobliže preciziran u izrekama osporenih presuda. 13. U obrazloženjima presuda Vrhovni sud je, između ostalog, konstatirao da se prema odredbi člana 5. stav 3. Zakona o platama, osnovna plaća uvećava po osnovu staža osiguranja za 0,5 % za svaku godinu staža osiguranja, dok je odredbama

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 85

st. 1. i 2. istog člana određena osnovna plaća zaposlenih, ali nije definirano šta se podrazumijeva pod pojmom "staž osiguranja". Naime, istaknuto je da je to propisano odredbama Zakona o PIO, te da je, zbog toga, za pravilnu odluku u konkretnim slučajevima, pored Zakona o platama, mjerodavna i primjena relevantnih odredbi Zakona o PIO. Prema navedenom, Vrhovni sud je ukazao na to da se, prema odredbi člana 27. Zakona o PIO, u staž osiguranja računa vrijeme koje je osiguranik proveo poslije navršene 15. godine u obaveznom i dobrovoljnom osiguranju, u skladu s čl. 11. do 15. i 17. tog zakona, kao i staž koji je dokupljen u skladu s članom 43. tog zakona. Također, istaknuto je da su daljnjim odredbama tog zakona (čl. 28. do 40) regulirana pitanja u vezi s računanjem staža osiguranja u različitim situacijama, pa i uvjeti i način računanja staža osiguranja s uvećanim trajanjem (čl. 35. i 36. navedenog zakona), dok je odredbom člana 41. Zakona o PIO propisano da se staž osiguranja, u smislu čl. 27. do 36. tog zakona, računa osiguraniku za vrijeme za koje je plaćen doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje. 14. Isto tako, Vrhovni sud je naveo da u konkretnim slučajevima nije sporno da su tužitelji po osnovu radnog odnosa obavezno osigurani na penzijsko i invalidsko osiguranje, u smislu člana 11. stav 2. tačka 1. Zakona o PIO, da obavljaju poslove za koje se, prema odredbi člana 66. Zakona o unutrašnjim poslovima, za svakih 12 mjeseci efektivnog staža računa 16 mjeseci i da apelant za tužitelje vrši uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje u skladu s članom 21. stav 2. Zakona o PIO, što i jeste njegova zakonska obaveza. Dakle, Vrhovni sud je konstatirao da tužitelji po osnovu rada ostvaruju staž osiguranja koji se računa s uvećanim trajanjem za vrijeme koje je efektivno proveo na radu, u skladu s članom 39. Zakona o PIO, a ne staž osiguranja u smislu člana 29. tog zakona, kako to pogrešno smatraju nižestepeni sudovi, odnosno drugostepeni sud. Prema tome, istaknuto je da se zbog navedenih razloga plaća tužitelja, na osnovu člana 5. stav 3. Zakona o platama, treba uvećavati za 0,5 % za svaku godinu ostvarenog staža osiguranja, računajući taj staž s uvećanim trajanjem za sporni period u kojem su tužitelji obavljali poslove iz člana 66. Zakona o unutrašnjim poslovima. Na kraju, navedeno je da je tačna apelantova tvrdnja da ostvareni staž osiguranja s uvećanim trajanjem ulazi u penzijski staž osiguranika, tj. tužitelja, ali da to nije relevantno za odluku u konkretnim slučajevima. Konačno, Vrhovni sud je konstatirao da iz navedenog proizlazi da su nižestepeni sudovi, odnosno drugostepeni sud, pogrešno primijenili materijalno pravo na štetu tužitelja kada su njihove tužbene zahtjeve odbili kao neosnovane. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 15. Apelant tvrdi da mu je osporenim presudama Vrhovnog suda povrijeđeno "pravo na pravično suđenje zbog neujednačene primjene prava kako od strane osnovnih, tako i okružnih sudova i Vrhovnog suda". Apelant ističe da je pogrešan stav Vrhovnog suda da tužiocima pripada pravo na uvećanu plaću po osnovu staža osiguranja koji, kao policijski službenici, ostvaruju u uvećanom trajanju. Apelant smatra da se u tumačenju pojma staž osiguranja iz Zakona o platama ne može primijeniti Zakon o PIO jer je, po njegovom mišljenju, staž osiguranja širi pojam od radnog staža, te da je staž osiguranja relevantan samo u pogledu plaćanja doprinosa i priznavanja penzijskog staža. Dalje, apelant ukazuje da je članom 2. Zakona o platama propisano da se plaće zaposlenih sastoje od plaće za redovan rad uvećane za naknadu za minuli rad, a što, po njegovom mišljenju, upućuje na zaključak da je akcent na efektivnom radu a ne na stažu osiguranja. U prilog tvrdnje da se može govoriti o uvećanju plaće samo po osnovu rada, apelant ukazuje i na Zakon o radu koji regulira da

radnik ima pravo na uvećanu plaću, pored ostalog, po osnovu radnog staža. Apelant dalje smatra da je pogrešan i stav Vrhovnog suda da u konkretnim sporovima nije bilo relevantno da staž osiguranja s uvećanim trajanjem ulazi u penzijski staž, jer iz navedenog, po njegovom mišljenju, upravo proizlazi da Zakon o PIO ne regulira minuli rad i lična primanja. Najzad, po apelantovom mišljenju, potvrda za navedeno je i član 29. Zakona o PIO koji regulira da se u staž osiguranja računa svo radno vrijeme provedeno u radnom odnosu s punim radnim vremenom. Dalje, u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje apelant je ukazao i da je u istoj pravnoj stvari i on izjavljivao više revizija kao i tužioci, te da je Vrhovni sud po njima različito postupao. U vezi s tim ukazuje na rješenja Vrhovnog sud broj 77 0 p 011063 10 Rev od 14. septembra 2010. godine i broj 77 0 P 011038 10 Rev od 21. septembra 2010. godine kojim su revizije odbačene, te da je jedan od sudija iz vijeća koja su donijela ova rješenja učestvovao i u vijeću koje je donosilo osporene presude. Apelant navodi i da je različito postupanje bilo prisutno i pred osnovnim i okružnim sudovima u istoj pravnoj stvari te da, kako tvrdi, postoji 45 odluka okružnih sudova u njegovu korist i 35 odluka u korist tužilaca. b) Odgovor na apelaciju 16. Vrhovni sud je u odgovoru na navode iz apelacije u vezi s apelantovom tvrdnjom da je različito postupao povodom istog pravnog pitanja istakao da su odluke na koje je apelant ukazao u apelaciji kao dokaz različitog postupanja procesne odluke kojima se nije odlučivalo o meritumu spora, pa se ne može govoriti o različitom postupanju ovog suda. Zatim, ukazano je da je Ustavni sud u svojoj Odluci broj AP 5584/10 od 29. jula 2011. godine ukazao da je Vrhovni sud 7. februara 2011. godine, primjenom člana 19. stav 1. Pravilnika o unutrašnjem sudskom poslovanju, izrazio pravni stav u vezi s problematikom staža osiguranja s uvećanim trajanjem, a da su odluke koje se osporavaju apelacijom identične s izraženim stavom i svim odlukama ovog suda donesenim nakon tog stava. 17. Okružni sud je u odgovoru na navode iz apelacije istakao da u svemu ostaje kod razloga i obrazloženja iz svoje odluke. 18. Osnovni sud je u odgovoru na navode iz apelacije istakao da u konkretnom slučaju treba primijeniti član 2. i član 5. stav 3. Zakona o platama ali da je, pošto navedene odredbe ne određuju pojam staža osiguranja, potrebno primijeniti Zakon o PIO, kako je i navedeno u odluci ovog suda i potvrđeno od Vrhovnog suda. 19. Tužilac je u odgovoru na apelaciju istakao da je o istom činjeničnom i pravnom pitanju Ustavni sud već odlučivao u svojoj Odluci broj AP 5584/10 od 29. januara 2011. godine, da iz navoda iz apelacije ne proizlazi da ima osnova za ponovno odlučivanje, te je predložio da se apelacija odbaci kao nedopuštena. V. Relevantni propisi 20. Zakon o platama zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, kazneno-popravnim ustanovama i sudskoj policiji ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 118/07, 116/09 i 1/11) u relevantnom dijelu glasi: Član 2. Plate zaposlenih iz člana 1. ovog zakona sastoje se od osnovne plate za redovan rad uvećane za naknadu za minuli rad i poreza i doprinosa koji se uplaćuju za plate. Član 5. (1) Osnovna plata obračunava se mjesečno za puno radno vrijeme prema radnom mjestu na koje je lice raspoređeno i odgovarajućoj platnoj grupi.

Broj 80 - Strana 86

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

(2) Osnovna plata iz stava (1) ovog člana obračunava se tako što se cijena rada kao izraz vrijednosti za najjednostavniji rad pomnoži sa koeficijentima iz čl. 10, 11, 12, 13, 14, 15. i 16. ovog zakona. (3) Osnovna plata iz stava (2) ovog člana uvećava se po osnovu staža osiguranja za 0,5 % za svaku godinu staža osiguranja. Član 25. U slučaju da je materija koja je predmet ovog zakona na drugačiji način uređena zakonima i drugim opštim aktima, primjenjivaće se odredbe ovog zakona. 21. Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju Republike Srpske - Prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 106/05, 20/07, 33/08, 1/09, 71/09, 106/09 i 118/09) relevantne odredbe glase: Član 21. st. 1. i 2. Osnovice i stopa za obračun doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje utvrđuju se zakonom. Stopa doprinosa iz stava 1. ovog člana za osiguranike koji rade na radnim mjestima, odnosno poslovima na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem uvećava se srazmjerno stepenu uvećanja staža. Član 29. U staž osiguranja računa se sve vrijeme provedeno u radnom odnosu sa punim radnim vremenom. Kao vrijeme provedeno u radnom odnosu sa punim radnim vremenom podrazumijeva se i vrijeme koje je osiguranik proveo u radnom odnosu sa skraćenim radnim vremenom, ako je radno vrijeme, u smislu propisa o radnim odnosima, izjednačeno sa punim radnim vremenom. Član 36. Staž osiguranja sa uvećanim trajanjem računa se i osiguraniku koji radi na naročito teškim i po zdravlje štetnim radnim mjestima, ili u određenim djelatnostima na naročito teškim poslovima i na poslovima na kojima poslije navršenja određenih godina života osiguranik ne može uspješno da obavlja svoju profesionalnu djelatnost. Stepen uvećanja staža osiguranja iz stava 1. ovog člana zavisi od težine štetnosti rada, odnosno prirode posla i može iznositi najviše do 50%. Odredba stava 1. ovog člana će se primjenjivati od 29. decembra 2003. godine. Član 39. Osiguranicima iz članova 35. i 36. ovog zakona, staž osiguranja računa se sa uvećanim trajanjem, samo za vrijeme koje su efektivno proveli na radu. Kao vrijeme efektivno provedeno na radu, smatra se i vrijeme koje je osiguranik proveo na godišnjem odmoru i plaćenom odsustvu do 36 radnih dana u toku jedne kalendarske godine, u skladu sa Zakonom. Član 41. Staž osiguranja u smislu čl. 27. do 36. ovog zakona računa se osiguraniku, za vrijeme za koje je plaćen doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje. 22. Zakon o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS" br. 59/03, 85/03, 64/05, 118/07 i 29/10) u relevantnom dijelu glasi: Član 237. (…) Revizija nije dozvoljena ako vrijednost pobijanog djela pravosnažne presude ne prelazi 10.000 konvertibilnih maraka. Izuzetno Vrhovni sud Republike Srpske može dozvoliti reviziju u svim predmetima ako ocijeni da bi odlučivanje po

reviziji bilo od značaja za primjenu prava u drugim slučajevima. VI. Dopustivost 23. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 24. U skladu s članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio. 25. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom su presude Vrhovnog suda broj 77 0 P 011032 10 Rev od 26. aprila 2011. godine, broj 77 0 P 011075 10 Rev od 19. aprila 2011. godine, broj 77 0 P 011087 11 Rev od 8. juna 2011. godine, broj 77 0 P 011167 11 Rev od 8. juna 2011. godine, broj 77 0 P 011079 10 Rev od 8. juna 2011. godine i broj 77 0 P 011069 11 Rev od 8. juna 2011. godine je protiv kojih nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporene presude apelant je primio u periodu od 12. maja 2011. godine do 21. juna 2011. godine, a apelacije su podnesene u periodu od 11. jula 2011. godine do 19. jula 2011. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacije ispunjavaju i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nisu očigledno (prima facie) neosnovane, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacije nisu dopustive. 26. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacije ispunjavaju uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 27. Apelant pobija navedene presude Vrhovnog suda tvrdeći da su tim presudama povrijeđena njegova prava iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine. Pravo na pravično suđenje 28. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. 29. U suštini iz apelantovih navoda proizlazi kako smatra da mu je pravo na pravično suđenje povrijeđeno zbog pogrešne primjene materijalnog prava, te da je zbog različite prakse redovnih sudova u, kako tvrdi, istom činjeničnom i pravnom pitanju, doveden u pitanje princip pravne sigurnosti kao segment prava na pravično suđenje. 30. U vezi s apelantovim navodima o povredi prava na pravično suđenje zbog pogrešne primjene materijalnog prava Ustavni sud najprije ukazuje na svoju Odluku o dopustivosti i meritumu broj AP 5584/10 od 29. januara 2011. godine (dostupna na web-stranici Ustavnog suda, www.ustavnisud.ba). Naime, u navedenoj odluci Ustavni sud je ukazao da je (…) članom 5. stav 3. Zakona o platama eksplicitno propisano: "Osnovna plata iz stava (2) ovog člana uvećava se po osnovu staža osiguranja za 0,5 % za svaku godinu staža osiguranja", a članom 25. je propisano: "U slučaju da je materija koja je predmet ovog zakona na drugačiji način uređena zakonima i drugim opštim aktima, primjenjivaće se odredbe ovog zakona".

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 87

Iz navedenih odredbi člana 25. Zakona o platama nedvosmisleno je vidljivo da je predmetni zakon lex specialis u odnosu na sve ostale zakone kojima se uređuju pitanja vezana za isplatu i obračun plata. Poredeći ovaj zakon sa ostalim zakonima koji reguliraju pitanja obračuna plate za druge kategorije zaposlenih (uprava, prosvjeta, kultura i sl.), Ustavni sud zapaža da je tim drugim propisima ova materija regulirana na drugačiji način budući da je u tim propisima, što ih u bitnom razlikuje od Zakona o platama, propisano da se iznos uvećanja plate po osnovu radnog staža od 0,5% vrši za svaku navršenu godinu radnog staža a ne staža osiguranja. S obzirom na navedeno, te na odredbe kojim je regulirano da će se Zakon o platama primijeniti u svim pitanjima vezanim za način obračuna i isplate plate licima koja platu primaju na osnovu tog zakona (prema članu 1. tog zakona, to su: ovlaštena službena lica, državni službenici i druga zaposlena lica u MUPu, kazneno-popravnim ustanovama i Sudskoj policiji Republike Srpske), za Ustavni sud je nesporno da je namjera zakonodavca, odnosno ratio legis samog zakona, bila da status ovih lica s aspekta isplate plate, upravo s obzirom na specifičnost poslova koje obavljaju, bude reguliran na drugačiji način u odnosu na druga lica čiji je status reguliran drugim propisima" (tačka 37). Dalje, u citiranoj odluci je ukazano i da (…) pojam staža osiguranja predstavlja vremenski period (koji ne mora biti neprekidan) za koji su plaćeni doprinosi iz PIO-a. U staž osiguranja se ubraja i radni staž sa uvećanim trajanjem koji se naziva beneficirani staž kod kojeg se zbog posebnih uvjeta pod kojima radnik radi radniku umjesto 12 mjeseci priznaje 16 mjeseci staža osiguranja. Nasuprot tome, penzijski staž je širi pojam i obuhvata već spomenuti staž osiguranja, ali i poseban staž koji predstavlja vrijeme koje je lice provelo van osiguranja (nisu plaćani doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje), ali koje mu se zbog posebnih okolnosti kojima je bilo izloženo i koje su predviđene zakonom priznaje u penzijski staž prilikom ostvarivanja prava iz PIO-a (npr., vrijeme provedeno u oružanim snagama za vrijeme rata, rođenje trećeg ili više djece i sl.) i koji se ne računa u staž osiguranja. Dakle, beneficirani staž kao staž osiguranja s uvećanim trajanjem je zakonska kategorija koja podrazumijeva obavezu poslodavca da prilikom obračuna plate, u okviru minulog rada, uzima u obzir i taj staž i uveća iznos plate za 0,5% za svaku godinu staža osiguranja a ne za svaku godinu efektivnog radnog staža, kako su to protumačili redovni sudovi koji su odbili tužbene zahtjeve apelanata. Također je za Ustavni sud neupitno da takav rad ne predstavlja rad preko punog radnog vremena (napomena: u smislu člana 29. Zakona o PIO), kako su zaključili okružni sudovi (tačka 38). 31. U konkretnom slučaju Ustavni sud primjećuje da iz obrazloženja osporenih presuda Vrhovnog suda proizilazi da je zauzeo stav da članom 5. Zakona o platama nije definirano šta se smatra stažom osiguranja, pa da je u tom smislu mjerodavna primjena Zakona o PIO. Nadalje, Vrhovni sud je zauzeo stav da su tužioci po osnovu rada ostvarivali staž osiguranja s uvećanim trajanjem za vrijeme koje je efektivno provedeno na radu u skladu sa članom 39. Zakona o PIO, a ne članom 29. Zakona o PIO kako je to pogrešno tumačio Okružni sud. Na temelju navedenog Vrhovni sud je i zaključio da tužiocima, u smislu člana 5. stav 3. Zakona o platama, plaća treba biti uvećana za 0,5% za svaku godinu ostvarenog staža osiguranja. 32. Imajući u vidu citirane stavove Ustavnog suda iz Odluke o dopustivosti i meritumu broj AP 5584/10 od 29. januara 2011. godine, kao i razloge i obrazloženja na kojima je Vrhovni sud zasnovao primjenu materijalnog prava a koji, po ocijeni Ustavnog suda, ne ostavljaju utisak proizvoljnosti, Ustavni sud zaključuje da su apelantovi navodi o povredi prava

na pravično suđenje zbog pogrešne primjene materijalnog prava neosnovani. 33. Zatim, apelant tvrdi da mu je pravo na pravično suđenje povrijeđeno i zbog činjenice da su redovni sudovi, a posebno Vrhovni sud, raspravljajući isto činjenično i pravno pitanje, donosili različite odluke. Prema navedenom, u suštini proizlazi da apelant smatra da je povrijeđen princip pravne sigurnosti kao segment prav ana pravično suđenje. 34. U vezi s ovim dijelom navoda Ustavni sud podsjeća da je u Odluci o dopustivosti i meritumu broj AP 1076/09 od 26. januara 2012. godine (dostupna na web-stranici Ustavnog suda, www.ustavnisud.ba), slijedeći praksu Evropskog suda, zauzeo stav da princip pravne sigurnosti predstavlja segment prava na pravično suđenje. Zatim, u navedenoj odluci je zaključeno da je ovaj princip povrijeđen u situaciji kada iz istog suda, koji je pri tom i sud posljednje instance za odlučivanje u određenom pitanju, u slučajevima koji se zasnivaju na istom ili sličnom činjeničnom i pravnom osnovu dolaze proturječne odluke u kojim su izostali obrazloženja i razlozi iz kojih bi bilo vidljivo zašto je sud odstupio od ranije prakse, a pri tom ne postoji mehanizam koji bi osigurao konzistentnost u odlučivanju (tačka 37). 35. Ustavni sud ukazuje i da je u Odluci o dopustivosti i meritumu broj AP 1527/10 od 25. aprila 2013. godine (dostupna na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba) ukazao da se pri ocjeni predstavljaju li suprotne odluke domaćih sudova, koji su pri tom i sudovi posljednje instance za odlučivanje o određenom pitanju, povredu prava na pravično suđenje razvijeni sljedeći kriteriji: postoje li "očigledne i dugoročne razlike" u praksi suda, je li pred domaćim sudovima osiguran mehanizam za prevazilaženje nesaglasnosti, i ako postoji, u kojem obimu (stav 25). Rukovodeći se ovim kriterijima u citiranoj odluci je zaključeno da ne postoji povreda prava na pravično suđenje, pored ostalog, u situaciji kada se, u okolnostima konkretnog slučaja, ne može zaključiti da donošenje dvije različite odluke o istom činjeničnom i pravnom pitanju upućuje na postojanje "očiglednih i dugoročnih razlike" u praksi suda, a pri tom u domaćem pravnom sistemu postoji mehanizam u obimu koji omogućava prevazilaženje razlika (stav 32). 36. Najzad, Ustavni sud ukazuje da je u naprijed citiranoj Odluci o dopustivosti i meritumu broj AP 5584/10 ukazao da: (…) u konkretnoj oblasti sudovi na teritoriji Republike Srpske donose različite odluke (u konkretnim slučajevima Osnovni sud i Okružni sud u Doboju su donijeli negativne odluke povodom tužbenih zahtjeva apelanata, dok je Okružni sud u Bijeljini donio pozitivne odluke, što je vidljivo iz odluke koju su apelanti priložili uz apelacije (Presuda Okružnog suda u Bijeljini broj 80 0 P 011223 10 Gž od 21. aprila 2010. godine), tako da je praksa neujednačena i time su dovedeni u neravnopravan položaj zaposlenici iz ove kategorije (policijski službenici) u različitim dijelovima Republike Srpske kao jednog istog nivoa vlasti u Bosni i Hercegovini. Navedenim postupanjem sudova je, također, stvorena i pravna nesigurnost u ovoj vrsti radnih sporova. Osim toga, iz dokumentacije dostavljene uz apelacije proizlazi da je i sam Vrhovni sud Republike Srpske izrazio pravni stav (koji ima upućujući karakter shodno članu 19. stav 1. Pravilnika o unutrašnjem sudskom poslovanju, objavljen u "Službenom glasniku BiH" broj 57/08) da "zaposlenim koji ostvaruju pravo na platu primjenom odredaba Zakona o platama zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, kazneno-popravnim ustanovama i sudskoj policiji ("Službeni glasnik Republike Srpske" broj 118/07, 116/09 i 1/11), a koji rade na radnim mjestima, odnosno poslovima za koje se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem, osnovna plata se uvećava u skladu sa odredbom člana 5. stav 3. tog zakona za

Broj 80 - Strana 88

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

svaku godinu staža osiguranja računajući staž osiguranja sa uvećanim trajanjem, ukoliko je u smislu odredbe člana 41. u vezi sa članom 21. stav 2. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju – Prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Republike Srpske" broj 106/05, 20/07, 113/07, 33/08, 1/09, 71/09 i 118/09) doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje uplaćen srazmjerno stepenu uvećanja staža (vidi Pravno shvatanje Građansko-upravnog odjeljenja Vrhovnog suda Republike Srpske broj 118-0-CYK-10-000 365 zauzeto na sjednici od 7. februara 2011. godine koje je dostavljeno svim sudovima na teritoriji RS)", koji u konkretnim slučajevima redovni sudovi nisu ispoštovali (tačka 40). 37. U konkretnom slučaju apelant u prilog tvrdnje o različitoj praksi sudova, a posebno Vrhovnog suda, ukazuje na dva rješenja Vrhovnog suda kojim je revizija u istom činjeničnom i pravnom pitanju odbačena kao nedopuštena. Ustavni sud najprije primjećuje da se radi o procesnim odlukama, odnosno da u ovim slučajevima Vrhovni sud nije odlučivao o meritumu spora. Zatim, Ustavni sud primjećuje da su oba rješenja na koja apelant ukazuje donijeta 2010. godine, tj. prije nego što je Vrhovni sud zauzeo pravno obavezujući stav koji je zastupao i u presudama koje su predmet osporavanja u konkretnom slučaju. Najzad, apelant ne navodi i u tom smislu ne nudi niti jedan dokaz da je u periodu donošenja osporenih presuda Vrhovni sud odstupio od svog stava na koji je ukazano u citiranoj Odluci Ustavnog suda broj AP 5584/10. 38. Ustavni sud podsjeća da zahtjevi pravne sigurnosti i zaštita legitimnog povjerenja javnosti ne daju pravo na stabilnu (nepromjenjivu) sudsku praksu (vidi Evropski sud, Unédic protiv Francuske, aplikacija broj 20153/04, stav 74, od 18. decembra 2008. godine). Razvoj sudske prakse nije sam po sebi suprotan efektivnom administriranju pravde, jer propust da se održi dinamičan i evolutivan pristup može dovesti u pitanje ometanje reformi ili poboljšanja (vidi Evropski sud, Atanasovski protiv "Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije" broj 36815/03, stav 38, 14. januar 2010. godine). 39. U okolnostima konkretnog slučaja Ustavni sud primjećuje da je Vrhovni sud, imajući u vidu različitu praksu nižestepenih sudova, zauzeo stav u argumentovanom i obrazloženom Pravnom shvatanju koji je dosljedno slijedio i u osporenim presudama. Zatim, Ustavni sud primjećuje da nižestepeni sudovi ovaj stav, iako im je dostavljen, nisu slijedili. U tom smislu, odlučujući o revizijama Vrhovni sud ih je i dopuštao shodno članu 237. stav 3. ZPP-a, upravo ukazujući da postoje različita pravna shvatanja nižestepenih sudova u primjeni relevantnih odredbi materijalnog prava. Prema navedenom, činjenica da su u dva slučaja koja su pokretala identično činjenično i pravno pitanje revizije odbačene, u okolnostima konkretnog slučaja, a suprotno aplelantovim tvrdnjama, ne predstavljaju različitu praksu o istom ili sličnom činjeničnom i pravnom pitanju koja dovodi u pitanje princip pravne sigurnosti kao segment prava na pravično suđenje. Naime, Vrhovni sud je, kao sud posljednje instance, promijenio svoj stav zauzimanjem Pravnog shvatanja, ovaj stav je dosljedno i slijedio i kroz institut revizije, dozvoljavajući je u svim predmetima u kojim je pokretano isto pravno pitanje, dosljedno ga primjenjivao i tako osigurao prevazilaženje razlika u tumačenju i primjeni materijalnog prava koje su bile prisutne pred nižestepenim sudovima. Stoga, Ustavni sud zaključuje da su apelantovi navodi i u ovom dijelu neosnovani. 40. Ustavni sud zaključuje da su apelantovi navodi o povredi prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine neosnovani.

VIII. Zaključak 41. Ustavni sud zaključuje da ne postoji povreda prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine kada je redovni sud dao jasne i obrazložene razloge na temelju kojih je primijenio relevantne odredbe materijalnog prava koji ne ostavljaju utisak proizvoljnosti, te kada redovni sud, kao sud posljednje instance, primjenu prava temelji na dosljednoj primjeni stava koji je zauzeo, kroz mehanizam kojim je osigurano prevazilaženje razlika u tumačenju i primjeni relevantnog materijalnog prava. 42. Na osnovu člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 43. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, s. r. Ustavni sud Bosne i Hercegovine je u Vijeću od pet sudaca, u predmetu broj AP 2803/11, rješavajući apelaciju Ministarstva unutarnjih poslova Republike Srpske, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2. i članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Mirsad Ćeman, sudac na sjednici održanoj 17. rujna 2013. godine donio Odbija se kao neutemeljena apelacija Ministarstva unutarnjih poslova Republike Srpske podnesena protiv presuda Vrhovnog suda Republike Srpske broj 77 0 P 011032 10 Rev od 26. travnja 2011. godine, broj 77 0 P 011075 10 Rev od 19. travnja 2011. godine, broj 77 0 P 011087 11 Rev od 8. lipnja 2011. godine, broj 77 0 P 011167 11 Rev od 8. lipnja 2011. godine, broj 77 0 P 011079 10 Rev od 8. lipnja 2011. godine i broj 77 0 P 011069 11 Rev od 8. lipnja 2011. godine. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Ministarstvo unutarnjih poslova Republike Srpske (u daljnjem tekstu: apelant) sa sjedištem u Banjaluci, kojeg zastupa zakonski zastupnik, Pravobraniteljstvo Republike Srpske-Sjedište zamjenika Prijedor, podnijelo je u razdoblju od 11. do 18. srpnja 2011. godine apelacije Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv presuda Vrhovnog suda Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 77 0 P 011032 10 Rev od 26. travnja 2011. godine, broj 77 0 P 011075 10 Rev od 19. travnja 2011. godine, broj 77 0 P 011087 11 Rev od 8. lipnja 2011. godine, broj 77 0 P 011167 11 Rev od 8. lipnja 2011. godine, broj 77 0 P 011079 10 Rev od 8. lipnja 2011. godine i broj 77 0 P 011069 11 Rev od 8. lipnja 2011. godine. 2. Apelacije su registrirane pod brojevima AP 2803/11, AP 2806/11, AP 2864/11, AP 2890/11, AP 2950/11 i AP 2951/11.

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 89

II. Postupak pred Ustavnim sudom 3. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, u predmetu broj AP 2803/11 od Vrhovnog suda, Okružnog suda u Banjaluci (u daljnjem tekstu: Okružni sud) i Osnovnog suda u Prijedoru (u daljnjem tekstu: Osnovni sud), te od Ž.T. (u daljnjem tekstu: tužitelj) je 3. srpnja 2013. godine zatraženo da dostave odgovor na apelaciju. 4. Vrhovni sud, Okružni sud i Osnovni sud su odgovor dostavili 8. srpnja 2013. godine, a tužitelj 11. srpnja 2013. godine. 5. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovor na apelaciju je dostavljen apelantu 8. kolovoza 2013. godine. 6. S obzirom na to da se apelacije registrirane pod brojem AP 2803/11, AP 2806/11, AP 2864/11, AP 2890/11, AP 2950/11 i AP 2951/11 tiču iste činjenične i pravne osnove, Ustavni sud je, sukladno članku 31. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, odlučio spojiti svih šest predmeta u kojima će voditi jedan postupak i donijeti jednu odluku pod brojem AP 2803/11. III. Činjenično stanje 7. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata podastrtih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. 8. Osnovni sud u Prijedoru (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) je, odlučujući o tužbenim zahtjevima tužitelja Ž.T., D.K., M.G., Ž.B., S.V. i R.V. (u daljnjem tekstu: tužitelji) protiv apelanta, radi zaštite prava iz radnog odnosa, donio presude broj 77 0 P 011032 09 P od 7. travnja 2010. godine, broj 77 0 P 011075 09 P od 17. svibnja 2010. godine, broj 77 0 P 011087 09 P od 17. svibnja 2010. godine, broj 77 0 P 011167 09 P od 12. svibnja 2010. godine, broj 77 0 P 011079 09 P od 15. lipnja 2010. godine i broj 77 0 P 011069 09 P od 12. svibnja 2010. godine, s različitim odlučenjima, kojima je u cijelosti usvajao, odnosno odbijao tužbene zahtjeve tužitelja kojima su tražili da im se isplati razlika plaće za označena razdoblja i u označenim novčanim iznosima. Tužitelji su tvrdili da apelant prilikom obračuna plaće ne vrši uvećanje plaće temeljem staža osiguranja, i to 0,5% za svaku godinu staža osiguranja, već uvećanje vrši temeljem radnog staža, i to 0,5% za svaku godinu efektivnog radnog staža. 9. U obrazloženjima presuda Osnovni sud je, između ostalog, naveo da su predmet sporova u konkretnim slučajevima zahtjevi tužitelja za isplatu razlika plaće za vremensko razdoblje od 1. siječnja 2008. godine do 31. siječnja 2009. godine, a razlike se odnose na uvećanje plaće temeljem staža osiguranja, i to staža osiguranja s uvećanim trajanjem. Nadalje, istaknuto je kako nije sporno da su tužitelji uposleni kod apelanta kao policajci u različitim policijskim postajama i da im se zbog posebnih uvjeta rada i prirode poslova koje obavljaju za svakih 12 mjeseci efektivnog staža računa 16 mjeseci, u smislu odredbe članka 66. Zakona o unutarnjim poslovima. Također je konstatirano kako nije sporno da apelant za tužitelje uplaćuje doprinose za mirovinsko i invalidsko osiguranje sukladno članku 21. Zakona o mirovinskom i invalidskom osiguranju (u daljnjem tekstu Zakon o MIO), a da od 1. siječnja 2008. godine, pri obračunu plaće tužiteljima, uvećanje osnovne plaće ne vrši temeljem staža osiguranja s uvećanim trajanjem, već im osnovnu plaću uvećava za 0,5 % za svaku godinu radnog staža. Prema navedenome, u pojedinim predmetima prvostupanjski sud je naveo da je, polazeći od navedenih nespornih činjenica, zaključio da se u staž osiguranja temeljem kojega se uvećava osnovna plaća u smislu Zakona o platama uposlenih u Ministarstvu unutarnjih poslova, kazneno-popravnim ustanovama i sudskoj policiji (u daljnjem tekstu: Zakon o platama), uračunava i staž s uvećanim trajanjem, a ne samo efektivni radni staž, te da je stoga, s pozivom na relevantne odredbe Zakona o platama, Zakona o unutrašnjim

poslovima i Zakona o MIO, usvojio tužbene zahtjeve u cijelosti. S druge strane, u pojedinim predmetima Osnovni sud je istaknuo da je, polazeći od navedenih nespornih činjenica, našao da su tužbeni zahtjevi tužitelja neutemeljeni. 10. Odlučujući o prizivima apelanta i tužitelja protiv prvostupanjskih presuda, Okružni sud je, u ovisnosti o presuđenju prvostupanjskog suda, donio presude broj 77 0 P 011032 10 Gz od 30. rujna 2010. godine, broj 77 0 P 011075 10 Gz od 31. kolovoza 2010. godine, broj 77 0 P 011087 10 Gz od 14. rujna 2010. godine, broj 77 0 P 011167 10 Gz od 28. listopada 2010. godine, broj 77 0 P 011079 10 Gz od 29. rujna 2010. godine i broj 77 0 P 011069 10 Gz od 28. prosinca 2010. godine, kojima je usvajao apelantove prizive i preinačavao prvostupanjske presude tako što je odbijao tužbene zahtjeve tužitelja, odnosno potvrđivao u cijelosti prvostupanjske presude. 11. Okružni sud je u obrazloženjima presuda, između ostalog, naveo da su apelantovi prizivi utemeljeni, odnosno da su tužbeni zahtjevi tužitelja neutemeljeni, jer je sukladno relevantnim zakonskim odredbama staž osiguranja jednak efektivnom radu, te se prilikom obračuna plaće u minuli rad ne može uračunati staž s uvećanim trajanjem, već samo efektivni radni staž. Isto tako, drugostupanjski sud je ukazao na to da odredba članka 41. Zakona o MIO ne regulira način obračuna i visinu plaće već je vezana za postupak utvrđivanja postojanja uvjeta za ostvarivanje mirovine, pa na temelju toga propisa tužitelji ne mogu ostvariti pravo na uvećanu plaću temeljem minulog rada. 12. Vrhovni sud je, odlučujući o revizijama koje su tužitelji izjavili protiv drugostupanjskih presuda, donio presude broj 77 0 P 011032 10 Rev od 26. travnja 2011. godine, broj 77 0 P 011075 10 Rev od 19. travnja 2011. godine, broj 77 0 P 011087 11 Rev od 8. lipnja 2011. godine, broj 77 0 P 011167 11 Rev od 8. lipnja 2011. godine, broj 77 0 P 011079 10 Rev od 8. lipnja 2011. godine i broj 77 0 P 011069 11 Rev od 8. lipnja 2011. godine kojima je revizije tužitelja djelomično usvajao i preinačavao presude Okružnog suda, na način pobliže preciziran u izrekama osporenih presuda. 13. U obrazloženjima presuda Vrhovni sud je, između ostaloga, konstatirao kako se prema odredbi članka 5. stavak 3. Zakona o platama, osnovna plaća uvećava temeljem staža osiguranja za 0,5 % za svaku godinu staža osiguranja, dok je odredbama st. 1. i 2. istog članka određena osnovna plaća uposlenih, ali nije definirano šta se podrazumijeva pod pojmom "staž osiguranja". Naime, istaknuto je da je to propisano odredbama Zakona o MIO, te da je, zbog toga, za pravilnu odluku u konkretnim slučajevima, pored Zakona o platama, mjerodavna i primjena relevantnih odredbi Zakona o MIO. Prema navedenome, Vrhovni sud je ukazao na to da se, prema odredbi članka 27. Zakona o MIO, u staž osiguranja računa vrijeme koje je osiguranik proveo poslije navršene 15. godine u obveznom i dobrovoljnom osiguranju, sukladno čl. 11. do 15. i 17. toga zakona, kao i staž koji je dokupljen sukladno članku 43. toga zakona. Također, istaknuto je da su daljnjim odredbama tog zakona (čl. 28. do 40) regulirana pitanja u svezi s računanjem staža osiguranja u različitim situacijama, pa i uvjeti i način računanja staža osiguranja s uvećanim trajanjem (čl. 35. i 36. navedenoga zakona), dok je odredbom članka 41. Zakona o MIO propisano da se staž osiguranja, u smislu čl. 27. do 36. toga zakona, računa osiguraniku za vrijeme za koje je plaćen doprinos za mirovinsko i invalidsko osiguranje. 14. Isto tako, Vrhovni sud je naveo kako u konkretnim slučajevima nije sporno da su tužitelji temeljem radnog odnosa obvezno osigurani na mirovinsko i invalidsko osiguranje, u smislu članka 11. stavak 2. točka 1. Zakona o MIO, da obavljaju poslove za koje se, prema odredbi članka 66. Zakona o unutarnjim poslovima, za svakih 12 mjeseci efektivnog staža

Broj 80 - Strana 90

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

računa 16 mjeseci i da apelant za tužitelje vrši uplatu doprinosa za mirovinsko i invalidsko osiguranje sukladno članku 21. stavak 2. Zakona o MIO, što i jeste njegova zakonska obveza. Dakle, Vrhovni sud je konstatirao da tužitelji temeljem rada ostvaruju staž osiguranja koji se računa s uvećanim trajanjem za vrijeme koje je efektivno proveo na radu, sukladno članku 39. Zakona o MIO, a ne staž osiguranja u smislu članka 29. toga zakona, kako to pogrešno smatraju nižestupanjski sudovi, odnosno drugostupanjski sud. Prema tome, istaknuto je da se zbog navedenih razloga plaća tužitelja, na temelju članka 5. stavak 3. Zakona o plaćama, treba uvećavati za 0,5 % za svaku godinu ostvarenog staža osiguranja, računajući taj staž s uvećanim trajanjem za sporno razdoblje u kojemu su tužitelji obavljali poslove iz članka 66. Zakona o unutarnjim poslovima. U konačnici, navedeno je kako je točna apelantova tvrdnja da ostvareni staž osiguranja s uvećanim trajanjem ulazi u mirovinski staž osiguranika, tj. tužitelja, ali da to nije relevantno za odluku u konkretnim slučajevima. Konačno, Vrhovni sud je konstatirao kako iz navedenoga proizlazi da su nižestupanjski sudovi, odnosno drugostupanjski sud, pogrešno primijenili materijalno pravo na štetu tužitelja kada su njihove tužbene zahtjeve odbili kao neutemeljene. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 15. Apelant tvrdi da mu je osporenim presudama Vrhovnog suda povrijeđeno "pravo na pravično suđenje zbog neujednačene primjene prava kako od strane osnovnih, tako i okružnih sudova i Vrhovnog suda". Apelant ističe da je pogrešan stav Vrhovnog suda da tužiteljima pripada pravo na uvećanu plaću temeljem staža osiguranja koji, kao policijski službenici, ostvaruju u uvećanom trajanju. Apelant smatra da se u tumačenju pojma staž osiguranja iz Zakona o platama ne može primijeniti Zakon o MIO jer je, po njegovom mišljenju, staž osiguranja širi pojam od radnog staža, te da je staž osiguranja relevantan samo glede plaćanja doprinosa i priznavanja mirovinskog staža. Dalje, apelant ukazuje da je člankom 2. Zakona o platama propisano da se plaće uposlenih sastoje od plaće za redovan rad uvećane za naknadu za minuli rad, a što, po njegovom mišljenju, upućuje na zaključak da je akcent na efektivnom radu a ne na stažu osiguranja. U prilog tvrdnje da se može govoriti o uvećanju plaće samo temeljem rada, apelant ukazuje i na Zakon o radu koji regulira da djelatnik ima pravo na uvećanu plaću, pored ostaloga, temeljem radnog staža. Apelant dalje smatra da je pogrešan i stav Vrhovnog suda da u konkretnim sporovima nije bilo relevantno da staž osiguranja s uvećanim trajanjem ulazi u mirovinski staž, jer iz navedenog, po njegovom mišljenju, upravo proizlazi da Zakon o MIO ne regulira minuli rad i osobna primanja. Najzad, po apelantovom mišljenju, potvrda za navedeno je i članak 29. Zakona o MIO koji regulira da se u staž osiguranja računa svo radno vrijeme provedeno u radnom odnosu s punim radnim vremenom. Dalje, u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje apelant je ukazao i da je u istoj pravnoj stvari i on izjavljivao više revizija kao i tužitelji, te da je Vrhovni sud po njima različito postupao. U svezi s tim ukazuje na rješenja Vrhovnog sud broj 77 0 p 011063 10 Rev od 14. rujna 2010. godine i broj 77 0 P 011038 10 Rev od 21. rujna 2010. godine kojima su revizije odbačene, te da je jedan od sudaca iz vijeća koja su donijela ova rješenja sudjelovao i u vijeću koje je donosilo osporene presude. Apelant navodi i da je različito postupanje bilo prisutno i pred osnovnim i okružnim sudovima u istoj pravnoj stvari te da, kako tvrdi, postoji 45 odluka okružnih sudova u njegovu korist i 35 odluka u korist tužitelja.

b) Odgovor na apelaciju 16. Vrhovni sud je u odgovoru na navode iz apelacije u svezi s apelantovom tvrdnjom da je različito postupao povodom istog pravnog pitanja istaknuo kako su odluke na koje je apelant ukazao u apelaciji kao dokaz različitog postupanja procesne odluke kojima se nije odlučivalo o meritumu spora, pa se ne može govoriti o različitom postupanju ovoga suda. Potom je ukazano kako je Ustavni sud u svojoj Odluci broj AP 5584/10 od 29. srpnja 2011. godine ukazao da je Vrhovni sud 7. veljače 2011. godine, primjenom članka 19. stavak 1. Pravilnika o unutarnjem sudskom poslovanju, izrazio pravni stav u svezi s problematikom staža osiguranja s uvećanim trajanjem, a da su odluke koje se osporavaju apelacijom identične s izraženim stavom i svim odlukama ovoga suda donesenim nakon toga stava. 17. Okružni sud je u odgovoru na navode iz apelacije istaknuo kako u svemu ostaje kod razloga i obrazloženja iz svoje odluke. 18. Osnovni sud je u odgovoru na navode iz apelacije istaknuo kako u konkretnom slučaju treba primijeniti članak 2. i članak 5. stavak 3. Zakona o platama ali da je, pošto navedene odredbe ne određuju pojam staža osiguranja, potrebno primijeniti Zakon o MIO, kako je i navedeno u odluci ovoga suda i potvrđeno od Vrhovnog suda. 19. Tužitelj je u odgovoru na apelaciju istaknuo kako je o istom činjeničnom i pravnom pitanju Ustavni sud već odlučivao u svojoj Odluci broj AP 5584/10 od 29. siječnja 2011. godine, kako iz navoda iz apelacije ne proizlazi da ima osnova za ponovno odlučivanje, te je predložio da se apelacija odbaci kao nedopuštena. V. Relevantni propisi 20. Zakon o platama zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, kazneno-popravnim ustanovama i sudskoj policiji ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 118/07, 116/09 i 1/11) u relevantnom dijelu glasi: Član 2. Plate uposlenih iz članka 1. ovog zakona sastoje se od osnovne plate za redovan rad uvećane za naknadu za minuli rad i poreza i doprinosa koji se uplaćuju za plate. Član 5. (1) Osnovna plata obračunava se mjesečno za puno radno vrijeme prema radnom mjestu na koje je lice raspoređeno i odgovarajućoj platnoj grupi. (2) Osnovna plata iz stava (1) ovog članka obračunava se tako što se cijena rada kao izraz vrijednosti za najjednostavniji rad pomnoži sa koeficijentima iz čl. 10, 11, 12, 13, 14, 15. i 16. ovog zakona. (3) Osnovna plata iz stava (2) ovog članka uvećava se temeljem staža osiguranja za 0,5 % za svaku godinu staža osiguranja. Član 25. U slučaju da je materija koja je predmet ovog zakona na drugačiji način uređena zakonima i drugim opštim aktima, primjenjivaće se odredbe ovog zakona. 21. Zakonu o penzionom i invalidskom osiguranju Republike Srpske - Prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 106/05, 20/07, 33/08, 1/09, 71/09, 106/09 i 118/09) relevantne odredbe glase: Član 21. st. 1. i 2. Osnovice i stopa za obračun doprinosa za mirovinsko i invalidsko osiguranje utvrđuju se zakonom.

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 91

Stopa doprinosa iz stava 1. ovog članka za osiguranike koji rade na radnim mjestima, odnosno poslovima na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem uvećava se srazmjerno stupnju uvećanja staža. Član 29. U staž osiguranja računa se sve vrijeme provedeno u radnom odnosu sa punim radnim vremenom. Kao vrijeme provedeno u radnom odnosu sa punim radnim vremenom podrazumijeva se i vrijeme koje je osiguranik proveo u radnom odnosu sa skraćenim radnim vremenom, ako je radno vrijeme, u smislu propisa o radnim odnosima, izjednačeno sa punim radnim vremenom. Član 36. Staž osiguranja sa uvećanim trajanjem računa se i osiguraniku koji radi na naročito teškim i po zdravlje štetnim radnim mjestima, ili u određenim djelatnostima na naročito teškim poslovima i na poslovima na kojima poslije navršenja određenih godina života osiguranik ne može uspješno da obavlja svoju profesionalnu djelatnost. Stepen uvećanja staža osiguranja iz stava 1. ovog članka ovisi od težine štetnosti rada, odnosno prirode posla i može iznositi najviše do 50%. Odredba stava 1. ovog članka će se primjenjivati od 29. prosinca 2003. godine. Član 39. Osiguranicima iz članova 35. i 36. ovog zakona, staž osiguranja računa se sa uvećanim trajanjem, samo za vrijeme koje su efektivno proveli na radu. Kao vrijeme efektivno provedeno na radu, smatra se i vrijeme koje je osiguranik proveo na godišnjem odmoru i plaćenom odsustvu do 36 radnih dana u toku jedne kalendarske godine, u skladu sa Zakonom. Član 41. Staž osiguranja u smislu čl. 27. do 36. ovog zakona računa se osiguraniku, za vrijeme za koje je plaćen doprinos za mirovinsko i invalidsko osiguranje. 22. Zakon o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS" br. 59/03, 85/03, 64/05, 118/07 i 29/10) u relevantnom dijelu glasi: Član 237. (…) Revizija nije dozvoljena ako vrijednost pobijanog djela pravosnažne presude ne prelazi 10.000 konvertibilnih maraka. Izuzetno Vrhovni sud Republike Srpske može dozvoliti reviziju u svim predmetima ako ocijeni da bi odlučivanje po reviziji bilo od značaja za primjenu prava u drugim slučajevima. VI. Dopustivost 23. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine Ustavni sud, također, ima prizivnu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovome ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojega suda u Bosni i Hercegovini. 24. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojega je koristio. 25. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom su presude Vrhovnog suda broj 77 0 P 011032 10 Rev od 26. travnja 2011. godine, broj 77 0 P 011075 10 Rev od 19. travnja 2011. godine, broj 77 0 P 011087 11 Rev od 8. lipnja 2011. godine, broj 77 0 P 011167 11 Rev od 8. lipnja

2011. godine, broj 77 0 P 011079 10 Rev od 8. lipnja 2011. godine i broj 77 0 P 011069 11 Rev od 8. lipnja 2011. godine je protiv kojih nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporene presude apelant je primio u razdoblju od 12. svibnja 2011. godine do 21. lipnja 2011. godine, a apelacije su podnesene u razdoblju od 11. srpnja 2011. godine do 19. srpnja 2011. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacije ispunjavaju i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nisu očevidno (prima facie) neutemeljene, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacije nisu dopustive. 26. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacije ispunjavaju uvjete glede dopustivosti. VII. Meritum 27. Apelant pobija navedene presude Vrhovnog suda tvrdeći da su tim presudama povrijeđena njegova prava iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine. Pravo na pravično suđenje 28. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode ovog članka, stavak 2., što uključuje: (e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava vezana za krivične postupke. 29. U suštini iz apelantovih navoda proizlazi kako smatra da mu je pravo na pravično suđenje povrijeđeno zbog pogrešne primjene materijalnog prava, te da je zbog različite prakse redovitih sudova u, kako tvrdi, istom činjeničnom i pravnom pitanju, dovedeno u pitanje načelo pravne sigurnosti kao segment prava na pravično suđenje. 30. U svezi s apelantovim navodima o povredi prava na pravično suđenje zbog pogrešne primjene materijalnog prava Ustavni sud najprije ukazuje na svoju Odluku o dopustivosti i meritumu broj AP 5584/10 od 29. siječnja 2011. godine (dostupna na web-stranici Ustavnog suda, www.ustavnisud.ba). Naime, u navedenoj odluci Ustavni sud je ukazao da je (…) člankom 5. stavak 3. Zakona o platama eksplicitno propisano: "Osnovna plata iz stava (2) ovog člana uvećava se po osnovu staža osiguranja za 0,5 % za svaku godinu staža osiguranja", a člankom 25. je propisano: "U slučaju da je materija koja je predmet ovog zakona na drugačiji način uređena zakonima i drugim opštim aktima, primjenjivaće se odredbe ovog zakona". Iz navedenih odredbi članka 25. Zakona o platama nedvosmisleno je vidljivo da je predmetni zakon lex specialis u odnosu na sve ostale zakone kojima se uređuju pitanja vezana za isplatu i obračun plaća. Uspoređujući ovaj zakon sa ostalim zakonima koji reguliraju pitanja obračuna plaće za druge kategorije zaposlenih (uprava, prosvjeta, kultura i sl.), Ustavni sud zapaža da je tim drugim propisima ova materija regulirana na drugačiji način budući da je u tim propisima, što ih u bitnom razlikuje od Zakona o platama, propisano da se iznos uvećanja plaće po osnovi radnog staža od 0,5% vrši za svaku navršenu godinu radnog staža a ne staža osiguranja. S obzirom na navedeno, te na odredbe kojim je regulirano da će se Zakon o platama primijeniti u svim pitanjima vezanim za način obračuna i isplate plaće osobama koje plaću primaju na temelju tog zakona (prema članku 1. tog zakona, to su: ovlaštene službene osobe, državni službenici i druge zaposlene osobe u MUP-u, kazneno-popravnim ustanovama i Sudskoj policiji Republike Srpske), za Ustavni sud je nesporno da je namjera zakonodavca, odnosno ratio legis samog zakona bila

Broj 80 - Strana 92

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

da status ovih osoba sa aspekta isplate plaće, upravo s obzirom na specifičnost poslova koje obavljaju, bude reguliran na drugačiji način u odnosu na druge osobe čiji je status reguliran drugim propisima" (točka 37). Dalje, u citiranoj odluci je ukazano i da (…)pojam staža osiguranja predstavlja vremensko razdoblje (koje ne mora biti neprekidno) za koje su plaćeni doprinosi iz PIO-a. U staž osiguranja se ubraja i radni staž sa uvećanim trajanjem koji se naziva beneficirani staž kod kojeg se zbog posebnih uvjeta pod kojima radnik radi radniku umjesto 12 mjeseci priznaje 16 mjeseci staža osiguranja. Nasuprot tome, penzijski staž je širi pojam i obuhvaća već spomenuti staž osiguranja ali i poseban staž koji predstavlja vrijeme koje je osoba provela izvan osiguranja (nisu plaćani doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje) ali koje joj se zbog posebnih okolnosti kojima je bila izložena i koje su predviđene zakonom priznaje u penzijski staž prilikom ostvarivanja prava iz PIO-a (npr., vrijeme provedeno u oružanim snagama za vrijeme rata, rođenje trećeg ili više djece i sl.) i koji se ne računa u staž osiguranja. Dakle, beneficirani staž kao staž osiguranja s uvećanim trajanjem je zakonska kategorija koja podrazumijeva obavezu poslodavca da prilikom obračuna plate, u okviru minulog rada, uzima u obzir i taj staž i uveća iznos plate za 0,5% za svaku godinu staža osiguranja a ne za svaku godinu efektivnog radnog staža, kako su to protumačili redovni sudovi koji su odbili tužbene zahtjeve apelanata. Također je za Ustavni sud neupitno da takav rad ne predstavlja rad preko punog radnog vremena (napomena: u smislu članka 29. Zakona o MIO), kako su zaključili okružni sudovi (točka 38). 31. U konkretnom slučaju Ustavni sud primjećuje da iz obrazloženja osporenih presuda Vrhovnog suda proizlazi da je zauzeo stav da člankom 5. Zakona o platama nije definirano šta se smatra stažom osiguranja, pa da je u tom smislu mjerodavna primjena Zakona o MIO. Nadalje, Vrhovni sud je zauzeo stav da su tužitelji temeljem rada ostvarivali staž osiguranja s uvećanim trajanjem za vrijeme koje je efektivno provedeno na radu sukladno članku 39. Zakona o MIO, a ne članku 29. Zakona o MIO kako je to pogrešno tumačio Okružni sud. Na temelju navedenog Vrhovni sud je i zaključio da tužiteljima, u smislu članka 5. stavak 3. Zakona o platama, plaća treba biti uvećana za 0,5% za svaku godinu ostvarenog staža osiguranja. 32. Imajući u vidu citirane stavove Ustavnog suda iz Odluke o dopustivosti i meritumu broj AP 5584/10 od 29. siječnja 2011. godine, kao i razloge i obrazloženja na kojima je Vrhovni sud temeljio primjenu materijalnog prava a koji, po ocijeni Ustavnog suda, ne ostavljaju utisak proizvoljnosti, Ustavni sud zaključuje da su apelantovi navodi o povredi prava na pravično suđenje zbog pogrešne primjene materijalnog prava neutemeljeni. 33. Potom, apelant tvrdi da mu je pravo na pravično suđenje povrijeđeno i zbog činjenice da su redoviti sudovi, a posebice Vrhovni sud, raspravljajući isto činjenično i pravno pitanje, donosili različite odluke. Prema navedenom, u suštini proizlazi da apelant smatra da je povrijeđen načelo pravne sigurnosti kao segment prav ana pravično suđenje. 34. U svezi s ovim dijelom navoda Ustavni sud podsjeća da je u Odluci o dopustivosti i meritumu broj AP 1076/09 od 26. siječnja 2012. godine (dostupna na web-stranici Ustavnog suda, www.ustavnisud.ba), slijedeći praksu Europskog suda, zauzeo stav da načelo pravne sigurnosti predstavlja segment prava na pravično suđenje. Potom, u navedenoj je odluci zaključeno da je ovo načelo povrijeđeno u situaciji kada iz istog suda, koji je pri tom i sud posljednje instance za odlučivanje u određenom pitanju, u slučajevima koji se temelje na istoj ili sličnoj činjeničnoj i pravnoj osnovi dolaze proturječne odluke u kojim su izostali obrazloženja i razlozi iz kojih bi bilo vidljivo

zašto je sud odstupio od ranije prakse, a pri tom ne postoji mehanizam koji bi osigurao konzistentnost u odlučivanju (točka 37). 35. Ustavni sud ukazuje i da je u Odluci o dopustivosti i meritumu broj AP 1527/10 od 25. travnja 2013. godine (dostupna na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba) ukazao da se pri ocjeni predstavljaju li oprečne odluke domaćih sudova, koji su pri tom i sudovi posljednje instance za odlučivanje o određenom pitanju, povredu prava na pravično suđenje razvijeni sljedeći kriteriji: postoje li "očevidne i dugoročne razlike" u praksi suda, je li pred domaćim sudovima osiguran mehanizam za prevazilaženje nesuglasnosti, i ako postoji, u kojem opsegu (stavak 25). Rukovodeći se ovim kriterijima u citiranoj je odluci zaključeno da ne postoji povreda prava na pravično suđenje, pored ostalog, u situaciji kada se, u okolnostima konkretnog slučaja, ne može zaključiti da donošenje dvije različite odluke o istom činjeničnom i pravnom pitanju upućuje na postojanje "očevidnih i dugoročnih razlike" u praksi suda, a pri tom u domaćem pravnom sustavu postoji mehanizam u opsegu koji omogućuje prevazilaženje razlika (stavak 32). 36. Najzad, Ustavni sud ukazuje da je u naprijed citiranoj Odluci o dopustivosti i meritumu broj AP 5584/10 ukazao da: (…) u konkretnoj oblasti sudovi na teritoriju Republike Srpske donose različite odluke (u konkretnim slučajevima Osnovni sud i Okružni sud u Doboju su donijeli negativne odluke povodom tužbenih zahtjeva apelanata, dok je Okružni sud u Bijeljini donio pozitivne odluke što je vidljivo iz odluke koju su apelanti priložili uz apelacije (Presuda Okružnog suda u Bijeljini broj 80 0 P 011223 10 Gž od 21. travnja 2010. godine), tako da je praksa neujednačena i time su dovedeni u neravnopravan položaj zaposlenici iz ove kategorije (policijski službenici) u različitim dijelovima Republike Srpske kao jedne iste razine vlasti u Bosni i Hercegovini. Navedenim postupanjem sudova je, također, stvorena i pravna nesigurnost u ovoj vrsti radnih sporova. Osim toga, iz dokumentacije dostavljene uz apelacije proizlazi da je i sam Vrhovni sud Republike Srpske izrazio pravni stav (koji ima upućujući karakter shodno članku 19. stavak 1. Pravilnika o unutrašnjem sudskom poslovanju, objavljen u "Službenom glasniku BiH" broj 57/08) da "zaposlenim koji ostvaruju pravo na platu primjenom odredaba Zakona o platama zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, kazneno-popravnim ustanovama i sudskoj policiji ("Službeni glasnik Republike Srpske" broj 118/07, 116/09 i 1/11), a koji rade na radnim mjestima, odnosno poslovima za koje se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem, osnovna plata se uvećava u skladu sa odredbom člana 5. stav 3. tog zakona za svaku godinu staža osiguranja računajući staž osiguranja sa uvećanim trajanjem, ukoliko je u smislu odredbe člana 41. u vezi sa članom 21. stav 2. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju – Prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Republike Srpske" broj 106/05, 20/07, 113/07, 33/08, 1/09, 71/09 i 118/09) doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje uplaćen srazmjerno stepenu uvećanja staža (vidi Pravno shvatanje Građansko-upravnog odjeljenja Vrhovnog suda Republike Srpske broj 118-0-CYK-10-000 365 zauzeto na sjednici od 7. februara 2011. godine koje je dostavljeno svim sudovima na teritoriji RS)", koji u konkretnim slučajevima redovni sudovi nisu ispoštovali (točka 40). 37. U konkretnom slučaju apelant u prilog tvrdnje o različitoj praksi sudova, a posebice Vrhovnog suda, ukazuje na dva rješenja Vrhovnog suda kojim je revizija u istom činjeničnom i pravnom pitanju odbačena kao nedopuštena. Ustavni sud najprije primjećuje da se radi o procesnim odlukama, odnosno da u ovim slučajevima Vrhovni sud nije odlučivao o meritumu spora. Potom, Ustavni sud primjećuje da

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 93

su oba rješenja na koja apelant ukazuje donijeta 2010. godine, tj. prije nego što je Vrhovni sud zauzeo pravno obvezujući stav koji je zastupao i u presudama koje su predmetom osporavanja u konkretnom slučaju. Najzad, apelant ne navodi i u tom smislu ne nudi niti jedan dokaz da je u razdoblju donošenja osporenih presuda Vrhovni sud odstupio od svoga stava na koji je ukazano u citiranoj Odluci Ustavnog suda broj AP 5584/10. 38. Ustavni sud podsjeća da zahtjevi pravne sigurnosti i zaštita legitimnog povjerenja javnosti ne daju pravo na stabilnu (nepromjenjivu) sudsku praksu (vidi Europski sud, Unédic protiv Francuske, aplikacija broj 20153/04, stavak 74, od 18. prosinca 2008. godine). Razvoj sudske prakse nije sam po sebi oprečan efektivnom administriranju pravde, jer propust da se održi dinamičan i evolutivan pristup može dovesti u pitanje ometanje reformi ili poboljšanja (vidi Europski sud, Atanasovski protiv "Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije" broj 36815/03, stavak 38, 14. siječanj 2010. godine). 39. U okolnostima konkretnog slučaja Ustavni sud primjećuje da je Vrhovni sud, imajući u vidu različitu praksu nižestupanjskih sudova, zauzeo stav u argumentiranom i obrazloženom Pravnom shvatanju koji je dosljedno slijedio i u osporenim presudama. Potom, Ustavni sud primjećuje da nižestupanjski sudovi ovaj stav, iako im je dostavljen, nisu slijedili. U tom smislu, odlučujući o revizijama Vrhovni sud ih je i dopuštao sukladno članku 237. stavak 3. ZPP-a, upravo ukazujući da postoje različita pravna shvaćanja nižestupanjskih sudova u primjeni relevantnih odredbi materijalnog prava. Prema navedenome, činjenica da su u dva slučaja koja su pokretala identično činjenično i pravno pitanje revizije odbačene, u okolnostima konkretnog slučaja, a oprečno aplelantovim tvrdnjama, ne predstavljaju različitu praksu o istom ili sličnom činjeničnom i pravnom pitanju koja dovodi u pitanje načelo pravne sigurnosti kao segment prava na pravično suđenje. Naime, Vrhovni sud je, kao sud posljednje instance, promijenio svoj stav zauzimanjem Pravnog shvatanja, ovaj stav je dosljedno i slijedio i kroz institut revizije, dopuštajući je u svim predmetima u kojima je pokretano isto pravno pitanje, dosljedno ga primjenjivao i tako osigurao prevazilaženje razlika u tumačenju i primjeni materijalnog prava koje su bile prisutne pred nižestupanjskim sudovima. Stoga, Ustavni sud zaključuje da su apelantovi navodi i u ovome dijelu neutemeljeni. 40. Ustavni sud zaključuje da su apelantovi navodi o povredi prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine neutemeljeni. VIII. Zaključak 41. Ustavni sud zaključuje kako ne postoji povreda prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine kada je redoviti sud dao jasne i obrazložene razloge na temelju kojih je primijenio relevantne odredbe materijalnog prava koji ne ostavljaju utisak proizvoljnosti, te kada redoviti sud, kao sud posljednje instance, primjenu prava temelji na dosljednoj primjeni stava koji je zauzeo, kroz mehanizam kojim je osigurano prevazilaženje razlika u tumačenju i primjeni relevantnog materijalnog prava. 42. Na temelju članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 43. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, v. r.

Уставни суд Босне и Херцеговине у Вијећу од пет судија, у предмету број АП 2803/11, рјешавајући апелацију Министарства унутрашњих послова Републике Српске, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2 и члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу: Валерија Галић, предсједница Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Мирсад Ћеман, судија на сједници одржаној 17. септембра 2013. године донио је Одбија се као неоснована апелација Министарства унутрашњих послова Републике Српске поднесена против пресуда Врховног суда Републике Српске број 77 0 П 011032 10 Рев од 26. априла 2011. године, број 77 0 П 011075 10 Рев од 19. априла 2011. године, број 77 0 П 011087 11 Рев од 8. јуна 2011. године, број 77 0 П 011167 11 Рев од 8. јуна 2011. године, број 77 0 П 011079 10 Рев од 8. јуна 2011. године и број 77 0 П 011069 11 Рев од 8. јуна 2011. године. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине". ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. Министарство унутрашњих послова Републике Српске (у даљњем тексту: апелант) са сједиштем у Бањој Луци, којег заступа законски заступник, Правобранилаштво Републике Српске-Сједиште замјеника Приједор, поднијело је у периоду од 11. до 18. јула 2011. године апелације Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против пресуда Врховног суда Републике Српске (у даљњем тексту: Врховни суд) број 77 0 П 011032 10 Рев од 26. априла 2011. године, број 77 0 П 011075 10 Рев од 19. априла 2011. године, број 77 0 П 011087 11 Рев од 8. јуна 2011. године, број 77 0 П 011167 11 Рев од 8. јуна 2011. године, број 77 0 П 011079 10 Рев од 8. јуна 2011. године и број 77 0 П 011069 11 Рев од 8. јуна 2011. године. 2. Апелације су регистриране под бројевима АП 2803/11, АП 2806/11, АП 2864/11, АП 2890/11, АП 2950/11 и АП 2951/11. II. Поступак пред Уставним судом 3. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда, у предмету број АП 2803/11 од Врховног суда, Окружног суда у Бањој Луци (у даљњем тексту: Окружни суд) и Основног суда у Приједору (у даљњем тексту: Основни суд), те од Ж.Т. (у даљњем тексту: тужилац) затражено је 3. јула 2013. године да доставе одговор на апелацију. 4. Врховни суд, Окружни суд и Основни суд доставили су одговор 8. јула 2013. године, а тужилац 11. јула 2013. године. 5. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговор на апелацију достављен је апеланту 8. августа 2013. године. 6. С обзиром на то да се апелације регистроване под бројем АП 2803/11, АП 2806/11, АП 2864/11, АП 2890/11, АП 2950/11 и АП 2951/11 тичу истог чињеничног и правног

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ

Broj 80 - Strana 94

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

основа, Уставни суд је, у складу с чланом 31 став 1 Правила Уставног суда, одлучио да споји свих шест предмета у којима ће водити један поступак и донијети једну одлуку под бројем АП 2803/11. III. Чињенично стање 7. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода и докумената који су предочени Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин. 8. Основни суд у Приједору (у даљњем тексту: Основни суд) је, одлучујући о тужбеним захтјевима тужилаца Ж.Т., Д.К., М.Г., Ж.Б., С.В. и Р.В. (у даљњем тексту: тужиоци) против апеланта, ради заштите права из радног односа, донио пресуде број 77 0 П 011032 09 П од 7. априла 2010. године, број 77 0 П 011075 09 П од 17. маја 2010. године, број 77 0 П 011087 09 П од 17. маја 2010. године, број 77 0 П 011167 09 П од 12. маја 2010. године, број 77 0 П 011079 09 П од 15. јуна 2010. године и број 77 0 П 011069 09 П од 12. маја 2010. године, с различитим одлучењима, којима је у цијелости усвајао, односно одбијао тужбене захтјеве тужилаца којим су тражили да им се исплати разлика плате за означене периоде и у означеним новчаним износима. Тужиоци су тврдили да апелант приликом обрачуна плате не врши увећање плате по основу стажа осигурања, и то 0,5% за сваку годину стажа осигурања, већ увећање врши по основу радног стажа, и то 0,5% за сваку годину ефективног радног стажа. 9. У образложењима пресуда Основни суд је, између осталог, навео да су предмет спорова у конкретним случајевима захтјеви тужилаца за исплату разлика плате за временски период од 1. јануара 2008. године до 31. јануара 2009. године, а разлике се односе на увећање плате по основу стажа осигурања, и то стажа осигурања с увећаним трајањем. Даље, истакнуто је да није спорно да су тужиоци запослени код апеланта као полицајци у различитим полицијским станицама и да им се због посебних услова рада и природе послова које обављају за сваких 12 мјесеци ефективног стажа рачуна 16 мјесеци, у смислу одредбе члана 66 Закона о унутрашњим пословима. Такође, констатовано је да није спорно да апелант за тужиоце уплаћује доприносе за пензионо и инвалидско осигурање у складу с чланом 21 Закона о пензионом и инвалидском осигурању (у даљњем тексту Закон о ПИО), а да од 1. јануара 2008. године, при обрачуну плате тужиоцима, увећање основне плате не врши по основу стажа осигурања с увећаним трајањем, већ им основну плату увећава за 0,5% за сваку годину радног стажа. Сходно наведеном, у појединим предметима првостепени суд је навео да је, полазећи од наведених неспорних чињеница, закључио да се у стаж осигурања по основу ког се увећава основна плата у смислу Закона о платама запослених у Министарству унутрашњих послова, казнено-поправним установама и судској полицији (у даљњем тексту: Закон о платама), урачунава и стаж с увећаним трајањем, а не само ефективни радни стаж, те да је стога, с позивом на релевантне одредбе Закона о платама, Закона о унутрашњим пословима и Закона о ПИО, усвојио тужбене захтјеве у цијелости. С друге стране, у појединим предметима Основни суд је истакао да је, полазећи од наведених неспорних чињеница, нашао да су тужбени захтјеви тужилаца неосновани. 10. Одлучујући о жалбама апеланта и тужилаца против првостепених пресуда, Окружни суд је, у зависности од пресуђења првостепеног суда, донио пресуде број 77 0 П 011032 10 Гз од 30. септембра 2010. године, број 77 0 П 011075 10 Гз од 31. аугуста 2010. године, број

77 0 П 011087 10 Гз од 14. септембра 2010. године, број 77 0 П 011167 10 Гз од 28. октобра 2010. године, број 77 0 П 011079 10 Гз од 29. септембра 2010. године и број 77 0 П 011069 10 Гз од 28. децембра 2010. године, којима је усвајао апелантове жалбе и преиначавао првостепене пресуде тако што је одбијао тужбене захтјеве тужилаца, односно потврђивао у цијелости првостепене пресуде. 11. Окружни суд је у образложењима пресуда, између осталог, навео да су апелантове жалбе основане, односно да су тужбени захтјеви тужилаца неосновани, јер је сходно релевантним законским одредбама стаж осигурања једнак ефективном раду, те приликом обрачуна плате у минули рад не може да се урачуна стаж с увећаним трајањем, већ само ефективни радни стаж. Исто тако, другостепени суд је указао на то да одредба члана 41 Закона о ПИО не регулише начин обрачуна и висину плате већ је везана за поступак утврђивања постојања услова за остваривање пензије, па да на основу тог прописа тужиоци не могу да остваре право на увећану плату по основу минулог рада. 12. Врховни суд је, одлучујући о ревизијама које су тужиоци изјавили против другостепених пресуда, донио пресуде број 77 0 П 011032 10 Рев од 26. априла 2011. године, број 77 0 П 011075 10 Рев од 19. априла 2011. године, број 77 0 П 011087 11 Рев од 8. јуна 2011. године, број 77 0 П 011167 11 Рев од 8. јуна 2011. године, број 77 0 П 011079 10 Рев од 8. јуна 2011. године и број 77 0 П 011069 11 Рев од 8. јуна 2011. године којима је ревизије тужилаца дјелимично усвајао и преиначавао пресуде Окружног суда, на начин поближе прецизиран у изрекама оспорених пресуда. 13. У образложењима пресуда Врховни суд је, између осталог, констатовао да се према одредби члана 5 став 3 Закона о платама, основна плата увећава по основу стажа осигурања за 0,5% за сваку годину стажа осигурања, док је одредбама ст. 1 и 2 истог члана одређена основна плата запослених, али није дефинисано шта се подразумијева под појмом "стаж осигурања". Наиме, истакнуто је да је то прописано одредбама Закона о ПИО, те да је, због тога, за правилну одлуку у конкретним случајевима, поред Закона о платама, мјеродавна и примјена релевантних одредби Закона о ПИО. Сходно наведеном, Врховни суд је указао на то да се, према одредби члана 27 Закона о ПИО, у стаж осигурања рачуна вријеме које је осигураник провео послије навршене 15. године у обавезном и добровољном осигурању, у складу с чл. 11 до 15 и 17 тог закона, као и стаж који је докупљен у складу с чланом 43 тог закона. Такође, истакнуто је да су даљњим одредбама тог закона (чл. 28 до 40) регулисана питања у вези с рачунањем стажа осигурања у различитим ситуацијама, па и услови и начин рачунања стажа осигурања с увећаним трајањем (чл. 35 и 36 наведеног закона), док је одредбом члана 41 Закона о ПИО прописано да се стаж осигурања, у смислу чл. 27 до 36 тог закона, рачуна осигуранику за вријеме за које је плаћен допринос за пензионо и инвалидско осигурање. 14. Исто тако, Врховни суд је навео да у конкретним случајевима није спорно да су тужиоци по основу радног односа обавезно осигурани на пензионо и инвалидско осигурање, у смислу члана 11 став 2 тачка 1 Закона о ПИО, да обављају послове за које се, сходно одредби члана 66 Закона о унутрашњим пословима, за сваких 12 мјесеци ефективног стажа рачуна 16 мјесеци и да апелант за тужиоце врши уплату доприноса за пензионо и инвалидско осигурање у складу с чланом 21 став 2 Закона о ПИО, што и јесте његова законска обавеза. Дакле, Врховни суд је констатовао да тужиоци по основу рада остварују стаж осигурања који се рачуна с увећаним трајањем за вријеме

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 95

које је ефективно провео на раду, у складу с чланом 39 Закона о ПИО, а не стаж осигурања у смислу члана 29 тог закона, како то погрешно сматрају нижестепени судови, односно другостепени суд. Сходно томе, истакнуто је да због наведених разлога плата тужилаца, на основу члана 5 став 3 Закона о платама, треба да се увећава за 0,5 % за сваку годину оствареног стажа осигурања, рачунајући тај стаж с увећаним трајањем за спорни период у ком су тужиоци обављали послове из члана 66 Закона о унутрашњим пословима. На крају, наведено је да је тачна апелантова тврдња да остварени стаж осигурања с увећаним трајањем улази у пензиони стаж осигураника, тј. тужилаца, али да то није релевантно за одлуку у конкретним случајевима. На крају, Врховни суд је констатовао да из наведеног произилази да су нижестепени судови, односно другостепени суд, погрешно примијенили материјално право на штету тужилаца када су њихове тужбене захтјеве одбили као неосноване. IV. Апелација а) Наводи из апелације 15. Апелант тврди да му је оспореним пресудама Врховног суда повријеђено "право на правично суђење због неуједначене примјене права како од стране основних, тако и окружних судова и Врховног суда". Апелант истиче да је погрешан став Врховног суда да тужиоцима припада право на увећану плату по основу стажа осигурања који, као полицијски службеници, остварују у увећаном трајању. Апелант сматра да у тумачењу појма стаж осигурања из Закона о платама не може да се примијени Закон о ПИО јер је, по његовом мишљењу, стаж осигурања шири појам од радног стажа, те да је стаж осигурања релевантан само у погледу плаћања доприноса и признавања пензионог стажа. Даље, апелант указује да је чланом 2 Закона о платама прописано да се плате запослених састоје од плате за редован рад увећане за накнаду за минули рад, а што, по његовом мишљењу, упућује на закључак да је акценат на ефективном раду а не на стажу осигурања. У прилог тврдње да може да се говори о увећању плате само по основу рада, апелант указује и на Закон о раду који регулише да радник има право на увећану плату, поред осталог, по основу радног стажа. Апелант даље сматра да је погрешан и став Врховног суда да у конкретним споровима није било релевантно да стаж осигурања с увећаним трајањем улази у пензиони стаж, јер из наведеног, по његовом мишљењу, управо произилази да Закон о ПИО не регулише минули рад и лична примања. Најзад, по апелантовом мишљењу, потврда за наведено је и члан 29 Закона о ПИО који регулише да се у стаж осигурања рачуна сво радно вријеме проведено у радном односу с пуним радним временом. Даље, у прилог тврдњи о повреди права на правично суђење апелант је указао и да је у истој правној ствари и он изјављивао више ревизија као и тужиоци, те да је Врховни суд по њима различито поступао. У вези с тим указује на рјешења Врховног суд број 77 0 п 011063 10 Рев од 14. септембра 2010. године и број 77 0 П 011038 10 Рев од 21. септембра 2010. године којим су ревизије одбачене, те да је један од судија из вијећа која су донијела ова рјешења учествовао и у вијећу које је доносило оспорене пресуде. Апелант наводи и да је различито поступање било присутно и пред основним и окружним судовима у истој правној ствари те да, како тврди, постоји 45 одлука окружних судова у његову корист и 35 одлука у корист тужилаца.

б) Одговор на апелацију 16. Врховни суд је у одговору на наводе из апелације у вези с апелантовом тврдњом да је различито поступао поводом истог правног питања истакао да су одлуке на које је апелант указао у апелацији као доказ различитог поступања процесне одлуке којима се није одлучивало о меритуму спора, па не може да се говори о различитом поступању овог суда. Затим, указано је да је Уставни суд у својој Одлуци број АП 5584/10 од 29. јула 2011. године указао да је Врховни суд 7. фебруара 2011. године, примјеном члана 19 став 1 Правилника о унутрашњем судском пословању, изразио правни став у вези с проблематиком стажа осигурања с увећаним трајањем, а да су одлуке које се оспоравају апелацијом идентичне с израженим ставом и свим одлукама овог суда донесеним након тог става. 17. Окружни суд је у одговору на наводе из апелације истакао да у свему остаје код разлога и образложења из своје одлуке. 18. Основни суд је у одговору на наводе из апелације истакао да у конкретном случају треба да се примијени члан 2 и члан 5 став 3 Закона о платама али да је, пошто наведене одредбе не одређују појам стажа осигурања, потребно да се примијени Закон о ПИО, како је и наведено у одлуци овог суда и потврђено од Врховног суда. 19. Тужилац је у одговору на апелацију истакао да је о истом чињеничном и правном питању Уставни суд већ одлучивао у својој Одлуци број АП 5584/10 од 29. јануара 2011. године, да из навода из апелације не произилази да има основа за поновно одлучивање, те је предложио да се апелација одбаци као недопуштена. V. Релевантни прописи 20. Закон о платама запослених у Министарству унутрашњих послова, казнено-поправним установама и судској полицији ("Службени гласник Републике Српске" бр. 118/07, 116/09 и 1/11) у релевантном дијелу гласи: Члан 2. Плате запослених из члана 1. овог закона састоје се од основне плате за редован рад увећане за накнаду за минули рад и пореза и доприноса који се уплаћују за плате. Члан 5. (1) Основна плата обрачунава се мјесечно за пуно радно вријеме према радном мјесту на које је лице распоређено и одговарајућој платној групи. (2) Основна плата из става (1) овог члана обрачунава се тако што се цијена рада као израз вриједности за најједноставнији рад помножи са коефицијентима из чл. 10, 11, 12, 13, 14, 15. и 16. овог закона. (3) Основна плата из става (2) овог члана увећава се по основу стажа осигурања за 0,5 % за сваку годину стажа осигурања. Члан 25. У случају да је материја која је предмет овог закона на другачији начин уређена законима и другим општим актима, примјењиваће се одредбе овог закона. 21. Закону о пензионом и инвалидском осигурању Републике Српске - Пречишћени текст ("Службени гласник Републике Српске" бр. 106/05, 20/07, 33/08, 1/09, 71/09, 106/09 и 118/09) релевантне одредбе гласе: Члан 21. ст. 1. и 2. Основице и стопа за обрачун доприноса за пензионо и инвалидско осигурање утврђују се законом. Стопа доприноса из става 1. овог члана за осигуранике који раде на радним мјестима, односно

Broj 80 - Strana 96

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

пословима на којима се стаж осигурања рачуна са увећаним трајањем увећава се сразмјерно степену увећања стажа. Члан 29. У стаж осигурања рачуна се све вријеме проведено у радном односу са пуним радним временом. Као вријеме проведено у радном односу са пуним радним временом подразумијева се и вријеме које је осигураник провео у радном односу са скраћеним радним временом, ако је радно вријеме, у смислу прописа о радним односима, изједначено са пуним радним временом. Члан 36. Стаж осигурања са увећаним трајањем рачуна се и осигуранику који ради на нарочито тешким и по здравље штетним радним мјестима, или у одређеним дјелатностима на нарочито тешким пословима и на пословима на којима послије навршења одређених година живота осигураник не може успјешно да обавља своју професионалну дјелатност. Степен увећања стажа осигурања из става 1. овог члана зависи од тежине штетности рада, односно природе посла и може износити највише до 50%. Одредба става 1. овог члана ће се примјењивати од 29. децембра 2003. године. Члан 39. Осигураницима из чланова 35. и 36. овог закона, стаж осигурања рачуна се са увећаним трајањем, само за вријеме које су ефективно провели на раду. Као вријеме ефективно проведено на раду, сматра се и вријеме које је осигураник провео на годишњем одмору и плаћеном одсуству до 36 радних дана у току једне календарске године, у складу са Законом. Члан 41. Стаж осигурања у смислу чл. 27. до 36. овог закона рачуна се осигуранику, за вријеме за које је плаћен допринос за пензионо и инвалидско осигурање. 22. Закон о парничном поступку ("Службени гласник РС" бр. 59/03, 85/03, 64/05, 118/07 и 29/10) у релевантном дијелу гласи: Члан 237. (…) Ревизија није дозвољена ако вриједност побијаног дјела правоснажне пресуде не прелази 10.000 конвертибилних марака. Изузетно Врховни суд Републике Српске може дозволити ревизију у свим предметима ако оцијени да би одлучивање по ревизији било од значаја за примјену права у другим случајевима. VI. Допустивост 23. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини. 24. У складу с чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући сходно закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио. 25. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом су пресуде Врховног суда број 77 0 П 011032 10 Рев од 26. априла 2011. године, број 77 0 П 011075 10 Рев

од 19. априла 2011. године, број 77 0 П 011087 11 Рев од 8. јуна 2011. године, број 77 0 П 011167 11 Рев од 8. јуна 2011. године, број 77 0 П 011079 10 Рев од 8. јуна 2011. године и број 77 0 П 011069 11 Рев од 8. јуна 2011. године је против којих нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорене пресуде апелант је примио у периоду од 12. маја 2011. године до 21. јуна 2011. године, а апелације су поднесене у периоду од 11. јула 2011. године до 19. јула 2011. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 16. став 1. Правила Уставног суда. Коначно, апелације испуњавају и услове из члана 16. ст. 2. и 4. Правила Уставног суда, јер нису очигледно (prima facie) неосноване, нити постоји неки други формални разлог због ког апелације нису допустиве. 26. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине и члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да апелације испуњавају услове у погледу допустивости. VII. Меритум 27. Апелант побија наведене пресуде Врховног суда тврдећи да су тим пресудама повријеђена његова права из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине. Право на правично суђење 28. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: е) Право на правично саслушање у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком. 29. У суштини из апелантових навода произилази како сматра да му је право на правично суђење повријеђено због погрешне примјене материјалног права, те да је због различите праксе редовних судова у, како тврди, истом чињеничном и правном питању, доведен у питање принцип правне сигурности као сегмент права на правично суђење. 30. У вези с апелантовим наводима о повреди права на правично суђење због погрешне примјене материјалног права Уставни суд најприје указује на своју Одлуку о допустивости и меритуму број АП 5584/10 од 29. јануара 2011. године (доступна на веб-страници Уставног суда, www.ustavnisud.ba). Наиме, у наведеној одлуци Уставни суд је указао да је (…) чланом 5 став 3 Закона о платама експлицитно прописано: "Основна плата из става (2) овог члана увећава се по основу стажа осигурања за 0,5 % за сваку годину стажа осигурања", а чланом 25 је прописано: "У случају да је материја која је предмет овог закона на другачији начин уређена законима и другим општим актима, примјењиваће се одредбе овог закона". Из наведених одредби члана 25 Закона о платама недвосмислено је видљиво да је предметни закон lex specialis у односу на све остале законе којима се уређују питања везана за исплату и обрачун плата. Поредећи овај закон са осталим законима који регулишу питања обрачуна плате за друге категорије запослених (управа, просвјета, култура и сл.), Уставни суд запажа да је тим другим прописима ова материја регулисана на другачији начин будући да је у тим прописима, што их у битном разликује од Закона о платама, прописано да се износ увећања плате по основу радног стажа од 0,5% врши за сваку навршену годину радног стажа а не стажа осигурања. С обзиром на наведено, те на одредбе којим је регулисано да ће се Закон о платама примијенити у свим питањима везаним за начин обрачуна и исплате плате

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 97

лицима која плату примају на основу тог закона (према члану 1 тог закона, то су: овлашћена службена лица, државни службеници и друга запослена лица у МУП-у, казнено-поправним установама и Судској полицији Републике Српске), за Уставни суд је неспорно да је намјера законодавца, односно ratio legis самог закона била да статус ових лица са аспекта исплате плате, управо с обзиром на специфичност послова које обављају, буде регулисан на другачији начин у односу на друга лица чији је статус регулисан другим прописима" (тачка 37). Даље, у цитираној одлуци је указано и да (…) појам стажа осигурања представља временски период (који не мора бити непрекидан) за који су плаћени доприноси из ПИО-а. У стаж осигурања се убраја и радни стаж са увећаним трајањем који се назива бенефицирани стаж код ког се због посебних услова под којима радник ради раднику умјесто 12 мјесеци признаје 16 мјесеци стажа осигурања. Насупрот томе, пензијски стаж је шири појам и обухвата већ поменути стаж осигурања али и посебан стаж који представља вријеме које је лице провело ван осигурања (нису плаћани доприноси за пензијско и инвалидско осигурање) али које му се због посебних околности којима је било изложено и које су предвиђене законом признаје у пензијски стаж приликом остваривања права из ПИО-а (нпр., вријеме проведено у оружаним снагама за вријеме рата, рођење трећег или више дјеце и сл.) и који се не рачуна у стаж осигурања. Дакле, бенефицирани стаж као стаж осигурања с увећаним трајањем је законска категорија која подразумијева обавезу послодавца да приликом обрачуна плате, у оквиру минулог рада, узима у обзир и тај стаж и увећа износ плате за 0,5% за сваку годину стажа осигурања а не за сваку годину ефективног радног стажа, како су то протумачили редовни судови који су одбили тужбене захтјеве апеланата. Такође је за Уставни суд неупитно да такав рад не представља рад преко пуног радног времена (напомена: у смислу члана 29 Закона о ПИО), како су закључили окружни судови (тачка 38). 31. У конкретном случају Уставни суд примјећује да из образложења оспорених пресуда Врховног суда произилази да је заузео став да чланом 5 Закона о платама није дефинисано шта се сматра стажом осигурања, па да је у том смислу мјеродавна примјена Закона о ПИО. Затим, Врховни суд је заузео став да су тужиоци по основу рада остваривали стаж осигурања с увећаним трајањем за вријеме које је ефективно проведено на раду у складу с чланом 39 Закона о ПИО, а не чланом 29 Закона о ПИО како је то погрешно тумачио Окружни суд. На основу наведеног Врховни суд је и закључио да тужиоцима, у смислу члана 5 став 3 Закона о платама, плата треба да буде увећана за 0,5% за сваку годину оствареног стажа осигурања. 32. Имајући у виду цитиране ставове Уставног суда из Одлуке о допустивости и меритуму број АП 5584/10 од 29. јануара 2011. године, као и разлоге и образложења на којима је Врховни суд засновао примјену материјалног права а који, по оцијени Уставног суда, не остављају утисак произвољности, Уставни суд закључује да су апелантови наводи о повреди права на правично суђење због погрешне примјене материјалног права неосновани. 33. Затим, апелант тврди да му је право на правично суђење повријеђено и због чињенице да су редовни судови, а посебно Врховни суд, расправљајући исто чињенично и правно питање, доносили различите одлуке. Сходно наведеном, у суштини произилази да апелант сматра да је

повријеђен принцип правне сигурности као сегмент права на правично суђење. 34. У вези с овим дијелом навода Уставни суд подсјећа да је у Одлуци о допустивости и меритуму број АП 1076/09 од 26. јануара 2012. године (доступна на веб-страници Уставног суда, www.ustavnisud.ba), слиједећи праксу Европског суда, заузео став да принцип правне сигурности представља сегмент права на правично суђење. Затим, у наведеној одлуци је закључено да је овај принцип повријеђен у ситуацији када из истог суда, који је при том и суд посљедње инстанце за одлучивање у одређеном питању, у случајевима који се заснивају на истом или сличном чињеничном и правном основу долазе противрјечне одлуке у којим су изостали образложења и разлози из којих би било видљиво зашто је суд одступио од раније праксе, а при том не постоји механизам који би обезбиједио конзистентност у одлучивању (тачка 37). 35. Уставни суд указује и да је у Одлуци о допустивости и меритуму број АП 1527/10 од 25. априла 2013. године (доступна на веб-страници Уставног суда www.ustavnisud.ba) указао да се при оцјени да ли супротне одлуке домаћих судова, који су при том и судови посљедње инстанце за одлучивање о одређеном питању, представљају повреду права на правично суђење развијени сљедећи критеријуми: да ли постоје "очигледне и дугорочне разлике" у пракси суда, да ли је пред домаћим судовима обезбијеђен механизам за превазилажење несагласности, и ако постоји, у ком обиму (став 25). Руководећи се овим критеријумима у цитираној одлуци је закључено да не постоји повреда права на правично суђење, поред осталог, у ситуацији кад, у околностима конкретног случаја, не може да се закључи да доношење двије различите одлуке о истом чињеничном и правном питању упућује на постојање "очигледних и дугорочних разлике" у пракси суда, а при том у домаћем правном систему постоји механизам у обиму који омогућава превазилажење разлика (став 32). 36. Најзад, Уставни суд указује да је у напријед цитираној Одлуци о допустивости и меритуму број АП 5584/10 указао да: (…) у конкретној области судови на територији Републике Српске доносе различите одлуке (у конкретним случајевима Основни суд и Окружни суд у Добоју су донијели негативне одлуке поводом тужбених захтјева апеланата, док је Окружни суд у Бијељини донио позитивне одлуке, што је видљиво из одлуке коју су апеланти приложили уз апелације (Пресуда Окружног суда у Бијељини број 80 0 П 011223 10 Гж од 21. априла 2010. године), тако да је пракса неуједначена и тиме су доведени у неравноправан положај запосленици из ове категорије (полицијски службеници) у различитим дијеловима Републике Српске као једног истог нивоа власти у Босни и Херцеговини. Наведеним поступањем судова је, такођер, створена и правна несигурност у овој врсти радних спорова. Осим тога, из документације достављене уз апелације произилази да је и сам Врховни суд Републике Српске изразио правни став (који има упућујући карактер сходно члану 19 став 1 Правилника о унутрашњем судском пословању, објављен у "Службеном гласнику БиХ" број 57/08) да "запосленим који остварују право на плату примјеном одредаба Закона о платама запослених у Министарству унутрашњих послова, казнено-поправним установама и судској полицији ("Службени гласник Републике Српске" број 118/07, 116/09 и 1/11), а који раде на радним мјестима, односно пословима за које се стаж осигурања рачуна са увећаним трајањем, основна плата се увећава у складу са одредбом члана 5 став 3 тог закона за сваку годину стажа осигурања рачунајући стаж

Broj 80 - Strana 98

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

осигурања са увећаним трајањем, уколико је у смислу одредбе члана 41 у вези са чланом 21 став 2 Закона о пензионом и инвалидском осигурању – Пречишћени текст ("Службени гласник Републике Српске" број 106/05, 20/07, 113/07, 33/08, 1/09, 71/09 и 118/09) допринос за пензионо и инвалидско осигурање уплаћен сразмјерно степену увећања стажа (види Правно схватање Грађанско-управног одјељења Врховног суда Републике Српске број 118-0-ЦYК10-000 365 заузето на сједници од 7. фебруара 2011. године које је достављено свим судовима на територији РС)", који у конкретним случајевима редовни судови нису испоштовали (тачка 40). 37. У конкретном случају апелант у прилог тврдње о различитој пракси судова, а посебно Врховног суда, указује на два рјешења Врховног суда којим је ревизија у истом чињеничном и правном питању одбачена као недопуштена. Уставни суд најприје примјећује да се ради о процесним одлукама, односно да у овим случајевима Врховни суд није одлучивао о меритуму спора. Затим, Уставни суд примјећује да су оба рјешења на која апелант указује донесена 2010. године, тј. прије него што је Врховни суд заузео правно обавезујући став који је заступао и у пресудама које су предмет оспоравања у конкретном случају. Најзад, апелант не наводи и у том смислу не нуди нити један доказ да је у периоду доношења оспорених пресуда Врховни суд одступио од свог става на који је указано у цитираној Одлуци Уставног суда број АП 5584/10. 38. Уставни суд подсјећа да захтјеви правне сигурности и заштита легитимног повјерења јавности не дају право на стабилну (непромјењиву) судску праксу (види Европски суд, Unédic против Француске, апликација број 20153/04, став 74, од 18. децембра 2008. године). Развој судске праксе није сам по себи супротан ефективном администрирању правде, јер пропуст да се одржи динамичан и еволутиван приступ може да доведе у питање ометање реформи или побољшања (види Европски суд, Атанасовски против "Бивше Југословенске Републике Македоније" број 36815/03, став 38, 14. јануар 2010. године). 39. У околностима конкретног случаја Уставни суд примјећује да је Врховни суд, имајући у виду различиту праксу нижестепених судова, заузео став у аргументованом и образложеном Правном схватању који је досљедно слиједио и у оспореним пресудама. Затим, Уставни суд примјећује да нижестепени судови овај став, иако им је достављен, нису слиједили. У том смислу, одлучујући о ревизијама Врховни суд их је и допуштао сходно члану 237 став 3 ЗПП-а, управо указујући да постоје различита правна схватања нижестепених судова у примјени релевантних одредби материјалног права. Сходно наведеном, чињеница да су у два случаја која су покретала идентично чињенично и правно питање ревизије одбачене, у околностима конкретног случаја, а супротно аплелантовим тврдњама, не представљају различиту праксу о истом или сличном чињеничном и правном питању која доводи у питање принцип правне сигурности као сегмент права на правично суђење. Наиме, Врховни суд је, као суд посљедње инстанце, промијенио свој став заузимањем Правног схватања, овај став је досљедно и слиједио и кроз институт ревизије, дозвољавајући је у свим предметима у којим је покретано исто правно питање, досљедно га примјењивао и тако обезбиједио превазилажење разлика у тумачењу и примјени материјалног права које су биле присутне пред нижестепеним судовима. Стога, Уставни суд закључује да су апелантови наводи и у овом дијелу неосновани.

40. Уставни суд закључује да су апелантови наводи о повреди права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине неосновани. VIII. Закључак 41. Уставни суд закључује да не постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине када је редовни суд дао јасне и образложене разлоге на основу којих је примијенио релевантне одредбе материјалног права који не остављају утисак произвољности, те када редовни суд, као суд посљедње инстанце, примјену права заснива на досљедној примјени става који је заузео, кроз механизам којим је обезбиједио превазилажење разлика у тумачењу и примјени релевантног материјалног права. 42. На основу члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке. 43. Сходно члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједница Уставног суда Босне и Херцеговине Валерија Галић, с. р.

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudija, u predmetu broj AP 3144/13, rješavajući apelaciju Službe za zapošljavanje Hercegovačko-neretvanskog kantona Mostar, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2, člana 61. st. 1. i 2. i člana 64. stav 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 17. septembra 2013. godine donio je Usvaja se apelacija Službe za zapošljavanje Hercegovačko-neretvanskog kantona Mostar. Utvrđuje se povreda člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine. Ukida se Rješenje Kantonalnog suda u Mostaru broj 58 0 I 056717 12 Gži od 2. jula 2013. godine. Predmet se vraća Kantonalnom sudu u Mostaru koji je dužan da, po hitnom postupku, donese novu odluku u skladu s članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine. Nalaže se Kantonalnom sudu u Mostaru da, u skladu s članom 74. stav 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke. Na osnovu člana 77. stav 6. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine prestaje pravno djelovanje Odluke o privremenoj mjeri broj AP 3144/13 od 17. jula 2013. godine. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Služba za zapošljavanje Hercegovačko-neretvanskog kantona Mostar (u daljnjem tekstu: apelant), koju zastupa Nedim Ademović, advokat iz Sarajeva, podnijela je 16. jula 2013.

1071

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 99

godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Kantonalnog suda u Mostaru broj (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) 58 0 I 056717 12 Gži od 2. jula 2013. godine, Rješenja Općinskog suda u Mostaru (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 58 0 I 056717 09 I od 24. marta 2011. godine i Rješenja o izvršenju Općinskog suda broj 58 0 I 056717 09 I od 6. januara 2011. godine. Apelant je, također, podnio zahtjev za donošenje privremene mjere kojom bi Ustavni sud "privremeno prekinuo izvršenje Rješenja Općinskog suda broj 58 0 I 056717 09 I od 24. marta 2011. godine, koje je potvrđeno Rješenjem Kantonalnog suda broj 58 0 I 056717 12 Gži od 2. jula 2013. godine, u dijelu koji se tiče prava na usklađivanje mjesečnog iznosa naknade s prosječnom neto platom u Federaciji Bosne i Hercegovine" do donošenja odluke o apelaciji. Apelant je 26. jula 2013. godine dopunio apelaciju. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Ustavni sud je Odlukom o privremenoj mjeri broj AP 3144/13 od 17. jula 2013. godine naložio Općinskom sudu da ne provodi postupak izvršenja Rješenja o izvršenju broj 58 0 I 056717 09 I od 6. januara 2011. godine u dijelu koji se tiče prava na usklađivanje mjesečnog iznosa naknade s prosječnom neto plaćom u Federaciji Bosne i Hercegovine. 3. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda, Općinskog suda i Redže Sinanovića, kao druge strane u predmetnom postupku, zatraženo je 22. jula 2013. godine da dostave odgovore na apelaciju. 4. Odgovor na apelaciju Redžo Sinanović je dostavio 6. augusta 2013. godine, Kantonalni sud 28. augusta 2013. godine i Općinski sud 29. augusta 2013. godine. 5. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovor na apelaciju Redže Sinanovića dostavljen je apelantu 22. augusta 2013. godine, a odgovori Kantonalnog suda i Općinskog suda 3. septembra 2013. godine. III. Činjenično stanje 6. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. 7. Apelant je donio Rješenje broj UP/I-04/3-3796/2-2007 od 4. maja 2007. godine kojim je Redži Sinanoviću utvrđeno pravo na novčanu naknadu po osnovu učešća u odbrani Bosne i Hercegovine u trajanju od tri godine, počevši od 1. maja 2007. do 30. aprila 2010. godine, te određeno da visina novčane naknade iznosi 150,80 KM mjesečno, odnosno 25% prosječne neto plaće isplaćene u Federaciji Bosne i Hercegovine u prethodnoj godini prema podacima Federalnog zavoda za statistiku. 8. Redžo Sinanović (u daljnjem tekstu: tražilac izvršenja) je Općinskom sudu podnio prijedlog za izvršenje, na osnovu apelantovog Rješenja broj UP/I-04/3-3796/2-2007 od 4. maja 2007. godine, radi isplate neisplaćenih naknada za april, maj i juni 2008. godine u ukupnom iznosu od 496,50 KM (po 165,50 KM mjesečno), te isplate razlike naknada za januar, februar, mart, juli, august, septembar, oktobar, novembar i decembar 2008. godine u iznosu od 132,30 KM. 9. Općinski sud je, postupajući po prijedlogu tražioca izvršenja, donio Rješenje o izvršenju broj 58 0 I 056717 09 I od 6. januara 2011. godine kojim je dozvolio predloženo izvršenje. 10. Protiv navedenog rješenja o izvršenju apelant je podnio prigovor Općinskom sudu, koji je Rješenjem broj 58 0 I 056717 09 I od 24. marta 2011. godine odbio apelantov prigovor kao neosnovan. U obrazloženju rješenja Općinski sud je, prije svega, naveo da je potraživanje tražioca izvršenja određeno kvalifikovanom izvršnom ispravom, kao i da u postupku izvršenja važi načelo formalnog legaliteta. S obzirom na to, Općinski sud je naveo da nije u mogućnosti da preispituje izvršni

naslov, te da je predmetna izvršna isprava u potpunosti podobna za izvršenje u smislu odredaba člana 27. stav 1. Zakona o izvršnom postupku (u daljnjem tekstu: ZIP). Općinski sud je dalje naveo da je odredbama člana 8. stav 3. Zakona o pravima demobiliziranih branilaca i članova njihovih porodica (u daljnjem tekstu: Zakon o pravima demobiliziranih branilaca) propisano da "nezaposleni demobilizirani branioci kojima je priznato pravo učešća u odbrani Bosne i Hercegovine u trajanju od najmanje jedne godine imaju pravo na novčanu naknadu za vrijeme nezaposlenosti u iznosu od 25% prosječne plaće u Federaciji Bosne i Hercegovine iz prethodne godine". Također, Općinski sud je naveo da je odredbama člana 11. stav 1. Uputstva o načinu ostvarivanja i isplate novčane naknade demobiliziranih branilaca za vrijeme nezaposlenosti (u daljnjem tekstu: Uputstvo), koje je donio Federalni zavod za zapošljavanje, propisano da "visinu novčane naknade čini 25% prosječne neto plaće isplaćene u Federaciji Bosne i Hercegovine u prethodnoj godini prema podacima Federalnog zavoda za statistiku". Imajući u vidu navedeno, Općinski sud je zaključio da je apelant u obavezi da mjesečne novčane naknade demobiliziranih branilaca za 2008. godinu uskladi s osnovicom od 25% prosječne neto plaće isplaćene u 2007. godini prema podacima Federalnog zavoda za statistiku. 11. Odlučujući o apelantovoj žalbi protiv navedenog rješenja, Kantonalni sud je donio Rješenje broj 58 0 I 056717 12 Gži od 2. jula 2013. godine kojim je žalbu odbio kao neosnovanu i pobijano rješenje potvrdio. U obrazloženju rješenja Kantonalni sud je naveo da "sud u izvršnom postupku ne preispituje izvršni naslov, budući da je predmetna izvršna isprava u potpunosti bila podobna za izvršenje", te da je stoga prvostepeni sud pravilno postupio kada je odbio apelantov prigovor protiv rješenja o izvršenju. U pogledu apelantovih žalbenih navoda da nije bio dužan da usklađuje visinu novčanih naknada u 2008. godini s osnovicom od 25% prosječne neto plaće isplaćene u prethodnoj godini, Kantonalni sud je naveo da su takvi navodi neosnovani, budući da Zakon o pravima demobiliziranih branilaca ukazuje na suprotno. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 12. Apelant smatra da mu je osporenim odlukama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine, te da je povrijeđen princip pravne države iz člana I/2. Ustava Bosne i Hercegovine. Apelant navodi da se Rješenje broj UP/I-04/3-3796/2-2007 od 4. maja 2007. godine ne može smatrati podobnom izvršnom ispravom za izvršenje na način kako je to tražilac izvršenja odredio u svom prijedlogu, te da je samim tim prvostepeni sud odredio izvršenje koje ne proizlazi iz predmetnog rješenja čime je postupio suprotno odredbama člana 27. ZIP-a. Apelant dalje navodi da je isključiva nadležnost apelanta kao upravnog organa da odlučuje o pitanju prava na novčanu naknadu po osnovu učešća u odbrani Bosne i Hercegovine. Naime, apelant navodi da samim tim kod određivanja "predmeta, vrste, obima i vremena ispunjenja obaveze" (član 24. stav 2. ZIP-a) upravni organ ima isključivu diskreciju (pravo) da tumači relevantne odredbe Zakona o pravima demobiliziranih branilaca. Međutim, apelant ukazuje da se u predmetnom slučaju upravo dogodilo da je sudski organ, davanjem svog tumačenja navedenog zakona u okviru izvršnog postupka, preuzeo diskreciju i ovlaštenje upravnog organa (apelanta) i time prekršio odredbe člana 47. stav 1. tačka 1. u vezi s članom 27. ZIP-a. Zatim, apelant navodi da je pravo na novčanu naknadu po osnovu učešća u odbrani BiH regulirano odredbama člana 6. stav 1. tačka 1. i čl. 7. i 8. Zakona o pravima demobiliziranih branilaca. U vezi s tim, apelant ukazuje da se

Broj 80 - Strana 100

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

osnovica za novčano potraživanje određuje na osnovu prosječne neto plaće u Federaciji Bosne i Hercegovine u godini koja je prethodila donošenju rješenja (član 7), te da se rješenje odnosi na određeni vremenski period, od jedne do tri godine (član 8. st. 3. i 4). Pri tome, apelant ističe da nijednom odredbom tog zakona nije eksplicitno propisano da se fiksni iznosi naknade, koji su određeni u momentu donošenja rješenja, revaloriziraju prema promjenama neto plaće u Federaciji Bosne i Hercegovine. Također, apelant navodi da se u konkretnom slučaju krši i princip pravne sigurnosti, budući da su osporena rješenja dijametralno suprotna sudskoj praksi kakvu su zauzeli sudovi u Zeničkodobojskom kantonu, a koja se tiče identičnog pitanja (u prilogu dostavljena relevantna sudska odluka). b) Odgovor na apelaciju 13. Kantonalni sud je naveo da je odluka tog suda donesena pravilnom primjenom materijalnog prava, bez učinjenih povreda odredaba parničnog postupka, te da osporenom presudom tog suda nije prekršeno apelantovo pravo iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine. 14. Općinski sud je naveo da je, po mišljenju tog suda, osporena odluka tog suda zakonita, te da su samim tim neosnovani apelantovi navodi o kršenju prava na imovinu. Općinski sud je naveo da apelantovo Rješenje UP/I-04/3-3796/22007 od 4. maja 2007. godine ispunjava uvjete propisane članom 23. stav 2. ZIP-a, odnosno da predstavlja izvršnu ispravu podobnu za izvršenje u smislu člana 27. stav 1. ZIP-a. 15. Tražilac izvršenja je, prije svega, naveo da apelant nije izjavio reviziju Vrhovnom sudu Federacije Bosne i Hercegovine protiv osporenog rješenja Kantonalnog suda, odnosno da nije iscrpio pravne lijekove moguće po zakonu, te da je stoga predmetna apelacija preuranjena. Tražilac izvršenja je dalje naveo da je Federalni zavod za zapošljavanje donio Uputstvo o načinu ostvarivanja i isplate naknade demobiliziranim braniocima za vrijeme nezaposlenosti, te da je Federalno ministarstvo za pitanja boraca i invalida odbrambeno-oslobodilačkog rata svojim Dopisom broj 05-02-498/08 od 11. februara 2008. godine potvrdilo da se novčane naknade za vrijeme nezaposlenosti usklađuju s prosječnom plaćom u Federaciji Bosne i Hercegovine iz prethodne godine prema podacima Federalnog zavoda za statistiku. Također, tražilac izvršenja je naveo da je Hercegovačko-neretvanski kanton u više od 3.000 slučajeva isplatio usklađene naknade demobiliziranim braniocima, među kojima je i tražilac izvršenja, te da nema razloga da se to ne učini i u ostalim slučajevima. V. Relevantni propisi 16. U Zakonu o izvršnom postupku ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 32/03, 52/03, 33/06, 39/06 39/09 i 35/12) relevantne odredbe glase: Član 23. stav 1. tačka 2. (1) Izvršne isprave su: 2) izvršna odluka donesena u upravnom postupku i poravnanje u upravnom postupku ako glasi na ispunjenje novčane obaveze, ukoliko zakonom nije drukčije određeno; Član 24. stav 2. (2) Odlukom u upravnom postupku, prema ovom zakonu, smatra se rješenje i zaključak koji su u upravnom postupku donijeli upravni organi i službe ili pravno lice s javnim ovlaštenjima […]. Član 27. stav 1. (1) Izvršna isprava podobna je za izvršenje ako su u njoj naznačeni tražilac izvršenja i izvršenik, te predmet, vrsta, obim i vrijeme ispunjenja obaveze.

Član 36. stav 1. (1) Prijedlog za izvršenje mora sadržavati zahtjev za izvršenje u kojem će biti naznačena izvršna ili vjerodostojna isprava na osnovu koje se traži izvršenje, tražilac izvršenja i izvršenik, potraživanje čije se ostvarenje traži, sredstvo kojim izvršenje treba provesti, predmet izvršenja ako je poznat, kao i druge podatke koji su potrebni za provođenje izvršenja. Član 39. st. 1. i 4. (1) U rješenju o izvršenju moraju biti naznačeni izvršna odnosno vjerodostojna isprava na osnovu koje se izvršenje određuje, tražilac izvršenja i izvršenik, potraživanje koje se ostvaruje, sredstvo i predmet izvršenja, te drugi podaci potrebni za provođenje izvršenja. (4) Rješenje o izvršenju ne mora biti obrazloženo i može se izdati stavljanjem pečata na prijedlog za izvršenje. 17. U Zakonu o pravima demobiliziranih branilaca i članova njihovih porodica ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 61/06, 27/08 i 32/08) relevantne odredbe glase: Član 2. stav 1. Demobiliziranim braniocem, u smislu ovog Zakona, smatra se pripadnik Armije Republike Bosne i Hercegovine, Hrvatskog vijeća obrane i policije nadležnog organa unutrašnjih poslova (u daljnjem tekstu: oružane snage), koji je učestvovao u odbrani Bosne i Hercegovine (početak agresije na općinu Ravno) od 18.09.1991. do 23.12.1996. godine, odnosno do prestanka neposredne ratne opasnosti i koji je demobiliziran rješenjem nadležnog vojnog organa, kao i lice koje je učestvovalo u pripremi za odbranu i u odbrani Bosne i Hercegovine u periodu prije 18.09.1991. godine a koje je angažirano od nadležnih organa. Član 6. stav 1. tačka 1. Pod uvjetima utvrđenim ovim Zakonom lica iz člana 2. ovog Zakona imaju pravo na: 1. novčanu naknadu za vrijeme nezaposlenosti; Član 7. Osnovicu za sva novčana primanja, prema ovom Zakonu, čini prosječna mjesečna neto-plaća isplaćena u Federaciji Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Federacija) u prethodnoj godini, prema podacima Zavoda za statistiku Federacije Bosne i Hercegovine. Član 8. Nezaposleni demobilizirani branilac ima pravo na novčanu naknadu za vrijeme nezaposlenosti zavisno od vremena provedenog u oružanim snagama. Pravo iz stava 1. ovog člana može ostvariti demobilizirani branilac koji se prema Zakonu o posredovanju u zapošljavanju i socijalnoj sigurnosti nezaposlenih lica ("Službene novine Federacije BiH", br. 55/00, 41/01 i 22/05) smatra nezaposlenim licem. Nezaposleni demobilizirani branilac kojem je priznato učešće u odbrani Bosne i Hercegovine u trajanju najmanje od jedne godine ima pravo na novčanu naknadu za vrijeme nezaposlenosti u iznosu od 25% od prosječne plaće u Federaciji iz prethodne godine i to najduže jednu godinu od dana stupanja na snagu ovog Zakona, odnosno prijavljivanjem nadležnom zavodu za zapošljavanje do zaposlenja ili odbijanja ponuđenog zaposlenja koje odgovara njegovoj stručnoj spremi. Pod uvjetima i na način iz prethodnog stava za učešće u odbrani Bosne i Hercegovine u trajanju od najmanje dvije godine, demobilizirani branioc ima pravo na novčanu naknadu u trajanju od najduže dvije godine, a za učešće u odbrani tri godine ima pravo na naknadu u trajanju od najduže tri godine.

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 101

Član 10. stav 2. Direktor Federalnog zavoda za zapošljavanje u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog Zakona donijet će bliži propis o načinu ostvarivanja i isplate novčane naknade za vrijeme nezaposlenosti. 18. Uputstvo o načinu ostvarivanja i isplate naknade demobiliziranim braniocima za vrijeme nezaposlenosti koje je donio direktor Federalnog zavoda za zapošljavanje na osnovu člana 10. stav 2. Zakona o pravima demobiliziranih branilaca i članova njihovih porodica ("Službene novine Federacije BiH" broj 61/06), u relevantnom dijelu glasi: Član 11. (1) Visinu novčane naknade čini 25% prosječne neto plate isplaćene u Federaciji BiH u prethodnoj godini, prema podacima Federalnog zavoda za statistiku. (2) Novčana naknada iz stava 1. ovog člana nezaposlenom demobiliziranom braniocu isplaćuje se mjesečno počev od dana podnošenja zahtjeva u trajanju: a) 12 mjeseci za učešće u odbrani BiH od najmanje 1 do 2 godine, b) 24 mjeseca za učešće u odbrani BiH od 2 do 3 godine, c) 36 mjeseci za učešće u odbrani BiH od tri i više godina. VI. Dopustivost 19. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 20. U skladu s članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome osporava, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio. 21. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Rješenje Kantonalnog suda broj 58 0 I 056717 12 Gži od 2. jula 2013. godine protiv kojeg nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporeno rješenje apelant je primio 8. jula 2013. godine, a apelacija je podnesena 16. jula 2013. godine tj. u roku od 60 dana kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda zato što nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva. 22. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti VII. Meritum 23. Apelant pobija navedena rješenja, tvrdeći da su tim rješenjima povrijeđena njegova prava iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine, te da je povrijeđen princip pravne države iz člana I/2. Ustava Bosne i Hercegovine. 24. Ustavni sud, prije svega, podsjeća na svoj stav da državni organi i javna vlast, kao učesnici sudskih postupaka, uživaju garancije prava na pravičan postupak i prava na imovinu iz člana II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 39/03 od 27. februara 2004. godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 19/04, dostupna na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba). S obzirom na to, Ustavni sud će ispitati navode apelacije u odnosu na apelantovo ustavno pravo

na pravično suđenje i pravo na imovinu iz člana II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine. Pravo na pravično suđenje 25. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. 26. Ustavni sud ukazuje da se u konkretnom slučaju radi o izvršnom postupku u kojem apelant ima svojstvo izvršenika, te da se stoga postavlja pitanje primjenjivosti člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine. Naime, Ustavni sud podsjeća na svoj principijelan stav o neprimjenjivosti člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine na izvršni postupak u situaciji kada apelaciju podnosi izvršenik, odnosno lice protiv kojeg se provodi izvršenje. Međutim, Ustavni sud isto tako podsjeća na svoj stav da je član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine primjenjiv u situaciji kada se u izvršnom postupku utvrđuju nova građanska prava i obaveze (vidi Ustavni sud, Odluka broj U 21/02 od 26. marta 2004. godine, dostupna na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba). U vezi s navedenim, Ustavni sud ukazuje da su redovni sudovi, pozivajući se na odredbe člana 8. stav 3. Zakona o pravima demobiliziranih branilaca i člana 11. stav 1. Uputstva, obavezali apelanta da tražiocu izvršenja isplati "usklađene" visine mjesečnih novčanih naknada za 2008. godinu. S obzirom da je, dakle, u predmetnom izvršnom postupku došlo do utvrđivanja novih građanskih prava i obaveza, Ustavni sud ukazuje da je samim tim član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine primjenjiv. 27. Apelant smatra da mu je u predmetnom izvršnom postupku nametnuta obaveza koja ne proizlazi iz izvršne isprave, odnosno da rješenje o izvršenju (u dijelu u kojem su mjesečni iznosi novčane naknade usklađeni s prosječnom neto plaćom u Federaciji Bosne i Hercegovine) ne odgovara izvršnoj ispravi, čime su prekršene relevantne odredbe ZIP-a. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje da, prema praksi Evropskog suda i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan da supstituira redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. 28. Ustavni sud se, dakle, prema navedenom stavu, može izuzetno, kada ocijeni da je u određenom postupku redovni sud proizvoljno postupao kako u utvrđivanju činjenica, tako i u primjeni relevantnih pozitivno-pravnih propisa (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. aprila 2005. godine, stav 26), upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivnopravne propise. U kontekstu navedenog Ustavni sud podsjeća i da je u više svojih odluka ukazao da očigledna proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka jednom pravičnom postupku (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 1293/05 od 12. septembra 2006. godine, tačka 25. i dalje). Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud će u konkretnom slučaju, s obzirom na pitanja koja apelant problematizira, ispitati da li je osporena

Broj 80 - Strana 102

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

odluka Kantonalnog suda, kao konačna odluka u predmetnom postupku, zasnovana na proizvoljnoj primjeni ZIP-a. 29. U konkretnom slučaju, Ustavni sud zapaža da je apelantovim Rješenjem broj UP/I-04/3-3796/2-2007 od 4. maja 2007. godine tražiocu izvršenja utvrđeno pravo na novčanu naknadu po osnovu učešća u odbrani Bosne i Hercegovine u trajanju od tri godine, počevši od 1. maja 2007. do 30. aprila 2010. godine, te određeno da visina novčane naknade iznosi 150,80 KM mjesečno, odnosno 25% prosječne neto plaće isplaćene u Federaciji Bosne i Hercegovine u prethodnoj godini prema podacima Federalnog zavoda za statistiku. Ustavni sud dalje zapaža da je tražilac izvršenja podnio prvostepenom sudu prijedlog za izvršenje (na osnovu navedenog rješenja) radi isplate neisplaćenih naknada za april, maj i jun 2008. godine, te radi isplate razlike naknada za 2008. godinu, što u stvari predstavlja razliku između naknade od 150,80 KM mjesečno (koja je utvrđena apelantovim rješenjem) i naknade od 165,50 KM mjesečno (koja čini 25% prosječne neto plaće isplaćene u Federaciji Bosne i Hercegovine u 2007. godini). Također, Ustavni sud zapaža da su redovni sudovi, postupajući po tako podnesenom prijedlogu za izvršenje, u predmetnom izvršnom postupku dozvolili predloženo izvršenje, uz obrazloženje da je apelant u "obavezi" da mjesečne iznose naknada za 2008. godinu uskladi s osnovicom od 25% prosječne neto plaće isplaćene u Federaciji Bosne i Hercegovine u 2007. godini, u skladu s odredbama člana 8. stav 3. Zakona o pravima demobiliziranih branilaca i člana 11. stav 1. Uputstva. 30. U vezi s navedenim, Ustavni sud, prije svega, podsjeća da je izvršni sud, prema načelu strogog formalnog legaliteta, vezan sadržajem izvršne isprave, te da se ne može upuštati u ispitivanje zakonitosti i pravilnosti izvršne isprave. Pri tome, Ustavni sud zapaža da se prvostepeni sud u obrazloženju svog rješenja pozvao na navedeno načelo, ali da u suštini, kako to proizlazi iz činjeničnog stanja predmeta, nije ispoštovao to načelo. Naime, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 36. stav 1. ZIP-a propisano da u prijedlogu za izvršenje mora biti naznačena izvršna isprava na osnovu koje se traži izvršenje. Ustavni sud podsjeća da se, u skladu s načelom strogog formalnog legaliteta u postupku izvršenja, uz prijedlog za izvršenje moraju podnijeti određeni prilozi kojima se u pravilu dokazuje postojanje pretpostavki za usvajanje tog prijedloga, te da najvažniji prilog predstavlja izvršna isprava na osnovu koje se traži izvršenje. Također, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 39. stav 1. ZIP-a propisano da u rješenju o izvršenju mora biti naznačena izvršna isprava na osnovu koje se određuje izvršenje, dok je odredbama člana 39. stav 4. ZIP-a propisano da rješenje o izvršenju ne mora biti obrazloženo, već da se može izdati stavljanjem pečata na prijedlog za izvršenje. Po mišljenju Ustavnog suda, iz navedenog jasno proizlazi da svi akti u izvršnom postupku (izvršna isprava, prijedlog za izvršenje i rješenje o izvršenju) moraju biti u saglasnosti jedni s drugima, što u konačnici znači da rješenje o izvršenju mora biti identično izvršnoj ispravi, odnosno da obaveza izvršenika iz rješenja o izvršenju mora biti istovjetna s obavezom dužnika iz izvršne isprave. 31. U kontekstu navedenog Ustavni sud prvenstveno zapaža da je u konkretnom slučaju predmetni izvršni postupak pokrenut na prijedlog tražioca izvršenja, a radi realizacije potraživanja utvrđenog apelantovim Rješenjem broj UP/I-04/3-3796/2-2007 od 4. maja 2007. godine koje je doneseno u upravnom postupku. U vezi s tim za Ustavni sud je neupitno da predmetno rješenje predstavlja izvršnu ispravu u smislu člana 23. stav 1. točka 2. ZIP-a, odnosno da predstavlja izvršnu ispravu podobnu za izvršenje u smislu člana 27. stav 1. ZIP-a, ali samo u onom obimu koji je utvrđen tom izvršnom ispravom. Međutim, evidentno je da je tražilac izvršenja prijedlogom za izvršenje

tražio isplatu neisplaćenih naknada za utužene periode (tri mjeseca) u iznosu od 496,50 KM (odnosno165,50 KM mjesečno), kao i isplatu razlike već isplaćenih naknada za devet mjeseci 2008. godine u ukupnom iznosu od 132,30 KM (mjesečni iznos od 14,70 KM) a koja se odnosi na razliku iznosa koji je apelant već isplatio tražiocu izvršenja po rješenju o utvrđivanju prava na naknadu do iznosa od 165,50 KM mjesečno koliko je tražilac izvršenja potraživao prijedlogom za izvršenje. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje da apelantovim rješenjem, kao izvršnom ispravom, određena naknada u iznosu od 150,80 KM mjesečno, te da u izvršnoj ispravi nije navedeno da će se ta novčana naknada usklađivati u zavisnosti od toga da li je došlo do porasta ili smanjenja prosječne neto plaće u Federaciji Bosne i Hercegovine. Pri tome, Ustavni sud naglašava da to ne znači da tražilac izvršenja nema pravo na usklađivanje te naknade (jer se Ustavni sud tim pitanjem nije ni bavio u ovom postupku), već da to pravo nije određeno predmetnom izvršnom ispravom, te da stoga nije ni moglo biti realizirano u predmetnom izvršnom postupku. 32. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ukazuje da su u konkretnom slučaju redovni sudovi, na osnovu prijedloga za izvršenje koji nesumnjivo nije u saglasnosti s izvršnom ispravom (u dijelu koji se tiče isplate razlike naknada), donijeli rješenje o izvršenju kojim su nametnuli apelantu obavezu drugačiju od one koja je utvrđena izvršnom ispravom. Stoga, Ustavni sud smatra da je osporeno rješenje Kantonalnog suda, kao konačna odluka u predmetnom postupku, zasnovano na proizvoljnoj primjeni relevantnih odredaba ZIP-a, što je za posljedicu imalo kršenje apelantovog prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine. 33. Na osnovu izloženog, Ustavni sud zaključuje da je povrijeđeno apelantovo pravo iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine. Stoga, Ustavni sud smatra da je bilo potrebno, s ciljem zaštite apelantovih ustavnih prava, ukinuti osporenu odluku, te predmet vratiti Kantonalnom sudu kako bi taj sud donio novu odluku u skladu s garancijama iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine. Ostali navodi 34. S obzirom na zaključak u pogledu povrede člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud smatra da nije potrebno posebno razmatrati apelantove navode o povredi člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine, te navode o povredi principa pravne države iz člana I/2. Ustava Bosne i Hercegovine. VIII. Zaključak 35. Ustavni sud zaključuje da postoji kršenje apelantovog prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine jer je sud, pri donošenju svoje odluke, očigledno proizvoljno primijenio relevantne odredbe ZIP-a, budući da je rješenjem o izvršenju nametnuo izvršeniku drugačiju obavezu od one koja je utvrđena izvršnom ispravom. 36. Na osnovu člana 61. st. 1. i 2. i člana 64. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 37. S obzirom na odluku Ustavnog suda u ovom predmetu, prestaje pravno djelovanje Odluke o privremenoj mjeri broj AP 3144/13 od 17. jula 2013. godine. 38. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, s. r.

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 103

Ustavni sud Bosne i Hercegovine je u Vijeću od pet sudaca, u predmetu broj AP 3144/13, rješavajući apelaciju Službe za zapošljavanje Hercegovačko-neretvanskog kantona Mostar, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2, članka 61. st. 1. i 2. i članka 64. stavak 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 17. rujna 2013. godine donio Usvaja se apelacija Službe za zapošljavanje Hercegovačko-neretvanskog kantona Mostar. Utvrđuje se povreda članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine. Ukida se Rješenje Kantonalnog suda u Mostaru broj 58 0 I 056717 12 Gži od 2. srpnja 2013. godine. Predmet se vraća Kantonalnom sudu u Mostaru koji je dužan, po žurnom postupku, donijeti novu odluku sukladno članku II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine. Nalaže se Kantonalnom sudu u Mostaru da, sukladno članku 74. stavak 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem provedbe ove odluke. Na temelju članka 77. stavak 6. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine prestaje pravno djelovanje Odluke o privremenoj mjeri broj AP 3144/13 od 17. srpnja 2013. godine. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Služba za zapošljavanje Hercegovačko-neretvanskog kantona Mostar (u daljnjem tekstu: apelant), koju zastupa Nedim Ademović, odvjetnik iz Sarajeva, podnijela je 16. srpnja 2013. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Kantonalnog suda u Mostaru broj (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) 58 0 I 056717 12 Gži od 2. srpnja 2013. godine, Rješenja Općinskog suda u Mostaru (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 58 0 I 056717 09 I od 24. ožujka 2011. godine i Rješenja o izvršenju Općinskog suda broj 58 0 I 056717 09 I od 6. siječnja 2011. godine. Apelant je, također, podnio zahtjev za donošenje privremene mjere kojom bi Ustavni sud "privremeno prekinuo izvršenje Rješenja Općinskog suda broj 58 0 I 056717 09 I od 24. marta 2011. godine, koje je potvrđeno Rješenjem Kantonalnog suda broj 58 0 I 056717 12 Gži od 2. jula 2013. godine, u dijelu koji se tiče prava na usklađivanje mjesečnog iznosa naknade s prosječnom neto platom u Federaciji Bosne i Hercegovine" do donošenja odluke o apelaciji. Apelant je 26. srpnja 2013. godine dopunio apelaciju. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Ustavni sud je Odlukom o privremenoj mjeri broj AP 3144/13 od 17. srpnja 2013. godine naložio Općinskom sudu da ne provodi postupak ovrhe Rješenja o izvršenju broj 58 0 I 056717 09 I od 6. siječnja 2011. godine u dijelu koji se tiče prava

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU

na usklađivanje mjesečnog iznosa naknade s prosječnom neto plaćom u Federaciji Bosne i Hercegovine. 3. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda, Općinskog suda i Redže Sinanovića, kao druge strane u predmetnom postupku, zatraženo je 22. srpnja 2013. godine da dostave odgovore na apelaciju. 4. Odgovor na apelaciju Redžo Sinanović je dostavio 6. kolovoza 2013. godine, Kantonalni sud 28. kolovoza 2013. godine i Općinski sud 29. kolovoza 2013. godine. 5. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovor na apelaciju Redže Sinanovića je dostavljen apelantu 22. kolovoza 2013. godine, a odgovori Kantonalnog suda i Općinskog suda 3. rujna 2013. godine. III. Činjenično stanje 6. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata podastrtih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. 7. Apelant je donio Rješenje broj UP/I-04/3-3796/2-2007 od 4. svibnja 2007. godine kojim je Redži Sinanoviću utvrđeno pravo na novčanu naknadu temeljem sudjelovanja u obrani Bosne i Hercegovine u trajanju od tri godine, počevši od 1. svibnja 2007. do 30. travnja 2010. godine, te određeno da visina novčane naknade iznosi 150,80 KM mjesečno, odnosno 25% prosječne neto plaće isplaćene u Federaciji Bosne i Hercegovine u prethodnoj godini prema podacima Federalnog zavoda za statistiku. 8. Redžo Sinanović (u daljnjem tekstu: tražitelj ovrhe) je Općinskom sudu podnio prijedlog za ovrhu, na temelju apelantovog Rješenja broj UP/I-04/3-3796/2-2007 od 4. svibnja 2007. godine, radi isplate neisplaćenih naknada za travanj, svibanj i lipanj 2008. godine u ukupnom iznosu od 496,50 KM (po 165,50 KM mjesečno), te isplate razlike naknada za siječanj, veljaču, ožujak, srpanj, kolovoz, rujan, listopad, studeni i prosinac 2008. godine u iznosu od 132,30 KM. 9. Općinski sud je, postupajući po prijedlogu tražitelja ovrhe, donio Rješenje o izvršenju broj 58 0 I 056717 09 I od 6. siječnja 2011. godine kojim je dozvolio predloženo ovrha. 10. Protiv navedenog rješenja o izvršenju apelant je podnio prigovor Općinskom sudu, koji je Rješenjem broj 58 0 I 056717 09 I od 24. ožujka 2011. godine odbio apelantov prigovor kao neutemeljen. U obrazloženju rješenja Općinski sud je, prije svega, naveo da je potraživanje tražitelja ovrhe određeno kvalificiranom ovršnom ispravom, kao i da u postupku ovrhe važi načelo formalnog legaliteta. S obzirom na to, Općinski sud je naveo kako nije u mogućnosti preispitivati ovršni naslov, te kako je predmetna ovršna isprava u potpunosti podobna za ovrhu u smislu odredaba članka 27. stavak 1. Zakona o ovršnom postupku (u daljnjem tekstu: ZOP). Općinski sud je dalje naveo da je odredbama članka 8. stavak 3. Zakona o pravima razvojačenih branitelja i članova njihovih obitelji (u daljnjem tekstu: Zakon o pravima razvojačenih branitelja) propisano da "neuposleni razvojačeni branitelj kojemu je priznato sudjelovanje u obrani Bosne i Hercegovine u trajanju od najmanje jednu godinu ima pravo na novčanu naknadu za vrijeme neuposlenosti u iznosu od 25% prosječne plaće u Federaciji Bosne i Hercegovine iz prethodne godine". Također, Općinski sud je naveo da je odredbama članka 11. stavak 1. Uputstva o načinu ostvarivanja i isplate novčane naknade razvojačenih branitelja za vrijeme neuposlenosti (u daljnjem tekstu: Uputstvo), koje je donio Federalni zavod za zapošljavanje, propisano da "visinu novčane naknade čini 25% prosječne neto plaće isplaćene u Federaciji Bosne i Hercegovine u prethodnoj godini prema podacima Federalnog zavoda za statistiku". Imajući u vidu navedeno, Općinski sud je zaključio da je apelant u obvezi mjesečne novčane naknade razvojačenih branitelja za 2008.

Broj 80 - Strana 104

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

godinu uskladiti s osnovicom od 25% prosječne neto plaće isplaćene u 2007. godini prema podacima Federalnog zavoda za statistiku. 11. Odlučujući o apelantovome prizivu protiv navedenoga rješenja, Kantonalni sud je donio Rješenje broj 58 0 I 056717 12 Gži od 2. srpnja 2013. godine kojim je priziv odbio kao neutemeljen i pobijano rješenje potvrdio. U obrazloženju rješenja Kantonalni sud je naveo da "sud u izvršnom postupku ne preispituje izvršni naslov, budući da je predmetna izvršna isprava u potpunosti bila podobna za izvršenje", te da je stoga prvostupanjski sud pravilno postupio kada je odbio apelantov prigovor protiv rješenja o ovrsi. Glede apelantovih prizivnih navoda da nije bio dužan usklađivati visinu novčanih naknada u 2008. godini s osnovicom od 25% prosječne neto plaće isplaćene u prethodnoj godini, Kantonalni sud je naveo kako su takvi navodi neutemeljeni, budući da Zakon o pravima razvojačenih branitelja ukazuje na oprečno. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 12. Apelant smatra da mu je osporenim odlukama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine, te da je povrijeđeno načelo pravne države iz članka I/2. Ustava Bosne i Hercegovine. Apelant navodi kako se Rješenje broj UP/I-04/3-3796/2-2007 od 4. svibnja 2007. godine ne može smatrati podobnom ovršnom ispravom za ovrhu na način kako je to tražitelj ovrhe odredio u svome prijedlogu, te da je samim tim prvostupanjski sud odredio ovrhu koja ne proizlazi iz predmetnog rješenja čime je postupio oprečno odredbama članka 27. ZOP-a. Apelant dalje navodi da je isključiva nadležnost apelanta kao upravnog organa odlučivanje o pitanju prava na novčanu naknadu temeljem sudjelovanja u obrani Bosne i Hercegovine. Naime, apelant navodi da samim tim kod određivanja "predmeta, vrste, obima i vremena ispunjenja obveze" (članak 24. stavak 2. ZOP-a) upravni organ ima isključivu diskreciju (pravo) tumačiti relevantne odredbe Zakona o pravima razvojačenih branitelja. Međutim, apelant ukazuje da se u predmetnom slučaju upravo dogodilo da je sudski organ, davanjem svoga tumačenja navedenoga zakona u okviru ovršnog postupka, preuzeo diskreciju i ovlast upravnog organa (apelanta) i time prekršio odredbe članka 47. stavak 1. točka 1. u svezi s člankom 27. ZOP-a. Potom, apelant navodi kako je pravo na novčanu naknadu temeljem sudjelovanja u obrani BiH regulirano odredbama članka 6. stavak 1. točka 1. i čl. 7. i 8. Zakona o pravima razvojačenih branitelja. U svezi s tim, apelant ukazuje da se osnovica za novčano potraživanje određuje na temelju prosječne neto plaće u Federaciji Bosne i Hercegovine u godini koja je prethodila donošenju rješenja (članak 7), te da se rješenje odnosi na određeno vremensko razdoblje, od jedne do tri godine (članak 8. st. 3. i 4). Pri tome, apelant ističe da nijednom odredbom toga zakona nije eksplicitno propisano da se fiksni iznosi naknade, koji su određeni u momentu donošenja rješenja, revaloriziraju prema promjenama neto plaće u Federaciji Bosne i Hercegovine. Također, apelant navodi da se u konkretnom slučaju krši i načelo pravne sigurnosti, budući da su osporena rješenja dijametralno oprečna sudskoj praksi kakvu su zauzeli sudovi u Zeničko-dobojskom kantonu, a koja se tiče identičnog pitanja (u prilogu dostavljena relevantna sudska odluka). b) Odgovor na apelaciju 13. Kantonalni sud je naveo da je odluka toga suda donesena pravilnom primjenom materijalnog prava, bez učinjenih povreda odredaba parničnog postupka, te da osporenom presudom toga suda nije prekršeno apelantovo pravo iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine.

14. Općinski sud je naveo da je, po mišljenju toga suda, osporena odluka toga suda zakonita, te da su samim tim neutemeljeni apelantovi navodi o kršenju prava na imovinu. Općinski sud je naveo da apelantovo Rješenje UP/I-04/3-3796/22007 od 4. svibnja 2007. godine ispunjava uvjete propisane člankom 23. stavak 2. ZOP-a, odnosno da predstavlja ovršnu ispravu podobnu za ovrhu u smislu članka 27. stavak 1. ZOP-a. 15. Tražitelj ovrhe je, prije svega, naveo da apelant nije izjavio reviziju Vrhovnom sudu Federacije Bosne i Hercegovine protiv osporenog rješenja Kantonalnog suda, odnosno da nije iscrpio pravne lijekove moguće po zakonu, te da je stoga predmetna apelacija preuranjena. Tražitelj ovrhe je dalje naveo da je Federalni zavod za zapošljavanje donio Uputstvo o načinu ostvarivanja i isplate naknade razvojačenim braniteljima za vrijeme neuposlenosti, te da je Federalno ministarstvo za pitanja boraca i invalida obrambeno-oslobodilačkog rata svojim Dopisom broj 05-02-498/08 od 11. veljače 2008. godine potvrdilo da se novčane naknade za vrijeme neuposlenosti usklađuju s prosječnom plaćom u Federaciji Bosne i Hercegovine iz prethodne godine prema podacima Federalnog zavoda za statistiku. Također, tražitelj ovrhe je naveo da je Hercegovačkoneretvanski kanton u više od 3.000 slučajeva isplatio usklađene naknade razvojačenim braniteljima, među kojima je i tražitelj ovrhe, te da nema razloga da se to ne učini i u ostalim slučajevima. V. Relevantni propisi 16. U Zakonu o ovršnom postupku ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 32/03, 52/03, 33/06, 39/06 39/09 i 35/12) relevantne odredbe glase: Članak 23. stavak 1. točka 2. (1) Ovršne isprave su: 2) ovršna odluka donesena u upravnom postupku i poravnanje u upravnom postupku, ako glasi na ispunjenje novčane obveze, ukoliko zakonom nije drugačije određeno; Članak 24. stavak 2. (2) Odlukom u upravnom postupku, prema ovom zakonu, smatra se rješenje i zaključak koji su u upravnom postupku donijeli organi uprave i službe za upravu ili pravna osoba s javnim ovlastima […]. Članak 27. stavak 1. (1) Ovršna isprava podobna je za ovrhu ako su u njoj naznačeni tražitelj ovrhe i ovršenik, te predmet, vrsta, opseg i vrijeme ispunjenja obveze. Članak 36. stavak 1. (1) Prijedlog za ovrhu mora sadržavati zahtjev za ovrhu u kojem će biti naznačena ovršna ili vjerodostojna isprava na temelju koje se traži ovrha, tražitelj ovrhe i ovršenik, tražbina čije se ostvarenje traži, sredstvo kojim ovrhu treba provesti, predmet ovrhe ako je poznat, kao i druge podatke koji su potrebni za provedbu ovrhe. Članak 39. st. 1. i 4. (1) U rješenju o ovrsi moraju biti naznačeni ovršna, odnosno vjerodostojna isprava na temelju koje se ovrha određuje, tražitelj ovrhe i ovršenik, tražbina koja se ostvaruje, sredstvo i predmet ovrhe te drugi podaci potrebni za provedbu ovrhe. (4) Rješenje o ovrsi ne mora biti obrazloženo i može se izdati stavljanjem štambilja na prijedlog za ovrhu. 17. U Zakonu o pravima razvojačenih branitelja i članova njihovih obitelj ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 61/06, 27/08 i 32/08) relevantne odredbe glase: Članak 2. stavak 1. Razvojačenim braniteljem, u smislu ovoga Zakona, smatra se pripadnik Hrvatskoga vijeća obrane, Armije Republike Bosne i

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 105

Hercegovine i policije nadležnoga organa unutarnjih poslova (u daljnjem tekstu: Oružane snage), koji je sudjelovao u obrani Bosne i Hercegovine (početak agresije na općinu Ravno) od 18.09.1991. do 23.12.1996. godine, odnosno do prestanka izravne ratne opasnosti i koji je razvojačen rješenjem nadležnoga vojnog tijela kao i osoba koja je sudjelovala u pripremi za obranu i u obrani Bosne i Hercegovine u vrijeme prije 18.09.1991. godine, a koja je angažirana od nadležnih tijela. Članak 6. stavak 1. točka 1. Pod uvjetima utvrđenim ovim Zakonom osobe iz članka 2. ovoga Zakona imaju pravo na: 1. novčanu naknadu za vrijeme neuposlenosti; Članak 7. Osnovicu za sva novčana primanja prema ovome Zakonu čini prosječna mjesečna neto-plaća isplaćena u Federaciji Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Federacija) u prethodnoj godini, prema podacima Zavoda za statistiku Federacije Bosne i Hercegovine. Članak 8. Neuposleni razvojačeni branitelj ima pravo na novčanu naknadu za vrijeme neuposlenosti ovisno o vremenu provedenom u Oružanim snagama. Pravo iz stavka 1. ovoga članka može ostvariti razvojačeni branitelj koji se prema Zakonu o posredovanju u upošljavanju i socijalnoj sigurnosti neuposlenih osoba ("Službene novine Federacije BiH", br. 55/00, 41/01 i 22/05) smatra neuposlenom osobom. Neuposleni razvojačeni branitelj kojemu je priznato sudjelovanje u obrani Bosne i Hercegovine u trajanju od najmanje jednu godinu ima pravo na novčanu naknadu za vrijeme neuposlenosti u iznosu od 25% prosječne plaće u Federaciji iz prethodne godine i to najdulje jednu godinu od dana stupanja na snagu ovoga Zakona, odnosno prijavljivanjem nadležnome Zavodu za upošljavanje do uposlenja ili odbijanja ponuđenoga uposlenja koje odgovara njegovoj stručnoj spremi. Pod uvjetima i na način iz prethodnoga stavka za sudjelovanje u obrani Bosne i Hercegovine u trajanju od najmanje dvije godine razvojačeni branitelj ima pravo na novčanu naknadu u trajanju od najdulje dvije godine, a za sudjelovanje u obrani tri godine ima pravo na naknadu u trajanju najdulje tri godine. Članak 10. stavak 2. Ravnatelj će Federalnoga zavoda za upošljavanje u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovoga Zakona donijeti bliži propis o načinu ostvarivanja i isplate novčane naknade za vrijeme neuposlenosti. 18. Uputstvo o načinu ostvarivanja i isplate naknade demobiliziranim braniteljima za vrijeme neuposlenosti koje je donio ravnatelj Federalnog zavoda za zapošljavanje na temelju članka 10. stavak 2. Zakona o pravima razvojačenih branitelja i članova njihovih obitelji ("Službene novine Federacije BiH" broj 61/06), u relevantnom dijelu glasi: Član 11. (1) Visinu novčane naknade čini 25% prosječne neto plaće isplaćene u Federaciji BiH u prethodnoj godini, prema podacima Federalnog zavoda za statistiku. (2) Novčana naknada iz stava 1 ovog člana nezaposlenom demobiliziranom braniocu isplaćuje se mjesečno počev od dana podnošenja zahtjeva u trajanju: a) 12 mjeseci za učešće u odbrani BiH od najmanje 1 do 2 godine, b) 24 mjeseca za učešće u odbrani BiH od 2 do 3 godine, c) 36 mjeseci za učešće u odbrani BiH od 3 i više godina.

VI. Dopustivost 19. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima prizivnu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovome ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojega suda u Bosni i Hercegovini. 20. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome osporava, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojega je koristio. 21. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Rješenje Kantonalnog suda broj 58 0 I 056717 12 Gži od 2. srpnja 2013. godine protiv kojega nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporeno je rješenje apelant primio 8. srpnja 2013. godine, a apelacija je podnesena 16. srpnja 2013. godine tj. u roku od 60 dana kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda zato što nije očevidno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojega apelacija nije dopustiva. 22. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete glede dopustivosti VII. Meritum 23. Apelant pobija navedena rješenja, tvrdeći da su tim rješenjima povrijeđena njegova prava iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine, te da je povrijeđeno načelo pravne države iz članka I/2. Ustava Bosne i Hercegovine. 24. Ustavni sud, prije svega, podsjeća na svoj stav da državna tijela i javna vlast, kao sudionici sudskih postupaka, uživaju garancije prava na pravičan postupak i prava na imovinu iz članka II/3.(e) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 39/03 od 27. veljače 2004. godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 19/04, dostupna na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba). S obzirom na to, Ustavni sud će ispitati navode apelacije u odnosu na apelantovo ustavno pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu iz članka II/3.(e) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine. Pravo na pravično suđenje 25. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode ovog članka, stavak 2., što uključuje: (e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava vezana za krivične postupke. 26. Ustavni sud ukazuje da se u konkretnom slučaju radi o ovršnom postupku u kojemu apelant ima svojstvo ovršenika, te da se stoga postavlja pitanje primjenjivosti članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine. Naime, Ustavni sud podsjeća na svoj principijelan stav o neprimjenjivosti članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine na ovršni postupak u situaciji kada apelaciju podnosi ovršenik, odnosno osoba protiv kojeg se provodi ovrha. Međutim, Ustavni sud isto tako podsjeća na svoj stav da je članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine primjenjiv u situaciji kada se u ovršnom postupku utvrđuju nova građanska prava i obveze (vidi Ustavni sud, Odluka broj U 21/02 od 26. ožujka 2004. godine, dostupna na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba). U svezi s navedenim, Ustavni sud ukazuje

Broj 80 - Strana 106

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

da su redoviti sudovi, pozivajući se na odredbe članka 8. stavak 3. Zakona o pravima razvojačenih branitelja i članka 11. stavak 1. Uputstva, obvezali apelanta da tražitelju ovrhe isplati "usklađene" visine mjesečnih novčanih naknada za 2008. godinu. S obzirom da je, dakle, u predmetnom ovršnom postupku došlo do utvrđivanja novih građanskih prava i obveza, Ustavni sud ukazuje da je samim tim članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine primjenjiv. 27. Apelant smatra kako mu je u predmetnom ovršnom postupku nametnuta obveza koja ne proizlazi iz ovršne isprave, odnosno da rješenje o ovrsi (u dijelu u kojem su mjesečni iznosi novčane naknade usklađeni s prosječnom neto plaćom u Federaciji Bosne i Hercegovine) ne odgovara ovršnoj ispravi, čime su prekršene relevantne odredbe ZOP-a. U svezi s tim, Ustavni sud ukazuje da, prema praksi Europskog suda i Ustavnog suda, zadaća ovih sudova nije preispitivati zaključke redovitih sudova glede činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije mjerodavan supstituirati redovite sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadaća redovitih sudova ocijeniti činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadaća Ustavnog suda je ispitati je li eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na učinkovit pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. 28. Ustavni sud se, dakle, prema navedenome stavu, može iznimno, kada ocijeni da je u određenom postupku redoviti sud proizvoljno postupao kako u utvrđivanju činjenica, tako i u primjeni relevantnih pozitivno-pravnih propisa (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. travnja 2005. godine, stavak 26), upustiti u ispitivanje načina na koji su mjerodavni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivno-pravne propise. U kontekstu navedenoga Ustavni sud podsjeća i da je u više svojih odluka ukazao da očevidna proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka jednom pravičnom postupku (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 1293/05 od 12. rujna 2006. godine, točka 25. i dalje). Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud će u konkretnom slučaju, s obzirom na pitanja koja apelant problematizira, ispitati je li osporena odluka Kantonalnog suda, kao konačna odluka u predmetnom postupku, utemeljena na proizvoljnoj primjeni ZOPa. 29. U konkretnom slučaju, Ustavni sud opaža da je apelantovim Rješenjem broj UP/I-04/3-3796/2-2007 od 4. svibnja 2007. godine tražitelju ovrhe utvrđeno pravo na novčanu naknadu temeljem sudjelovanja u obrani Bosne i Hercegovine u trajanju od tri godine, počevši od 1. svibnja 2007. do 30. travnja 2010. godine, te određeno da visina novčane naknade iznosi 150,80 KM mjesečno, odnosno 25% prosječne neto plaće isplaćene u Federaciji Bosne i Hercegovine u prethodnoj godini prema podacima Federalnog zavoda za statistiku. Ustavni sud dalje opaža da je tražitelj ovrhe podnio prvostupanjskom sudu prijedlog za ovrhu (na temelju navedenoga rješenja) radi isplate neisplaćenih naknada za travanj, svibanj i lipanj 2008. godine, te radi isplate razlike naknada za 2008. godinu, što u stvari predstavlja razliku između naknade od 150,80 KM mjesečno (koja je utvrđena apelantovim rješenjem) i naknade od 165,50 KM mjesečno (koja čini 25% prosječne neto plaće isplaćene u Federaciji Bosne i Hercegovine u 2007. godini). Također, Ustavni sud opaža da su redoviti sudovi, postupajući po tako podnesenom prijedlogu za ovrhu, u predmetnom ovršnom postupku dopustili predloženu ovrhu, uz obrazloženje da je

apelant u "obvezi" mjesečne iznose naknada za 2008. godinu uskladiti s osnovicom od 25% prosječne neto plaće isplaćene u Federaciji Bosne i Hercegovine u 2007. godini, sukladno odredbama članka 8. stavak 3. Zakona o pravima razvojačenih branitelja i članka 11. stavak 1. Uputstva. 30. U svezi s navedenim, Ustavni sud, prije svega, podsjeća da je ovršni sud, prema načelu strogog formalnog legaliteta, vezan sadržajem ovršne isprave, te da se ne može upuštati u ispitivanje zakonitosti i pravilnosti ovršne isprave. Pri tome, Ustavni sud opaža da se prvostupanjski sud u obrazloženju svog rješenja pozvao na navedeno načelo, ali da u suštini, kako to proizlazi iz činjeničnog stanja predmeta, nije ispoštovao to načelo. Naime, Ustavni sud ukazuje da je odredbama članka 36. stavak 1. ZOP-a propisano da u prijedlogu za ovrhu mora biti naznačena ovršna isprava na temelju koje se traži ovrha. Ustavni sud podsjeća da se, sukladno načelu strogog formalnog legaliteta u postupku ovrhe, uz prijedlog za ovrhu moraju podnijeti određeni prilozi kojima se u pravilu dokazuje postojanje pretpostavki za usvajanje toga prijedloga, te da najvažniji prilog predstavlja ovršna isprava na temelju koje se traži ovrha. Također, Ustavni sud ukazuje da je odredbama članka 39. stavak 1. ZOP-a propisano da u rješenju o ovrsi mora biti naznačena ovršna isprava na temelju koje se određuje ovrha, dok je odredbama članka 39. stavak 4. ZOP-a propisano da rješenje o ovrsi ne mora biti obrazloženo, već da se može izdati stavljanjem pečata na prijedlog za ovrhu. Po mišljenju Ustavnog suda, iz navedenoga jasno proizlazi da svi akti u ovršnom postupku (ovršna isprava, prijedlog za ovrhu i rješenje o ovrsi) moraju biti u suglasnosti jedni s drugima, što u konačnici znači da rješenje o ovrsi mora biti identično ovršnoj ispravi, odnosno da obveza ovršenika iz rješenja o ovrsi mora biti istovjetna s obvezom dužnika iz ovršne isprave. 31. U kontekstu navedenoga Ustavni sud prvenstveno opaža da je u konkretnom slučaju predmetni ovršni postupak pokrenut na prijedlog tražitelja ovrhe, a radi realizacije potraživanja utvrđenog apelantovim Rješenjem broj UP/I-04/33796/2-2007 od 4. svibnja 2007. godine koje je doneseno u upravnom postupku. U svezi s tim za Ustavni sud je neupitno da predmetno rješenje predstavlja ovršnu ispravu u smislu članka 23. stavak 1. točka 2. ZOP-a, odnosno da predstavlja ovršnu ispravu podobnu za ovrhu u smislu članka 27. stavak 1. ZOP-a, ali samo u onome obimu koji je utvrđen tom ovršnom ispravom. Međutim, evidentno je da je tražitelj ovrhe prijedlogom za ovrhu tražio isplatu neisplaćenih naknada za utužena razdoblja (tri mjeseca) u iznosu od 496,50 KM (odnosno165,50 KM mjesečno), kao i isplatu razlike već isplaćenih naknada za devet mjeseci 2008. godine u ukupnom iznosu od 132,30 KM (mjesečni iznos od 14,70 KM) a koja se odnosi na razliku iznosa koji je apelant već isplatio tražitelju ovrhe po rješenju o utvrđivanju prava na naknadu do iznosa od 165,50 KM mjesečno koliko je tražitelj ovrhe potraživao prijedlogom za ovrhu. U svezi s tim, Ustavni sud ukazuje da apelantovim rješenjem, kao ovršnom ispravom, određena naknada u iznosu od 150,80 KM mjesečno, te da u ovršnoj ispravi nije navedeno da će se ta novčana naknada usklađivati u ovisnosti o tomu je li došlo do porasta ili smanjenja prosječne neto plaće u Federaciji Bosne i Hercegovine. Pri tome, Ustavni sud naglašava da to ne znači da tražitelj ovrhe nema pravo na usklađivanje te naknade (jer se Ustavni sud tim pitanjem nije ni bavio u ovome postupku), već da to pravo nije određeno predmetnom ovršnom ispravom, te da stoga nije ni moglo biti realizirano u predmetnom ovršnom postupku. 32. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ukazuje da su u konkretnom slučaju redoviti sudovi, na temelju prijedloga za ovrhu koji nesumnjivo nije u suglasnosti s ovršnom ispravom (u dijelu koji se tiče isplate razlike naknada), donijeli rješenje o

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 107

ovrsi kojim su nametnuli apelantu obvezu drugačiju od one koja je utvrđena ovršnom ispravom. Stoga, Ustavni sud smatra da je osporeno rješenje Kantonalnog suda, kao konačna odluka u predmetnom postupku, utemeljeno na proizvoljnoj primjeni relevantnih odredaba ZOP-a, što je za posljedicu imalo kršenje apelantovog prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine. 33. Na temelju izloženog, Ustavni sud zaključuje da je povrijeđeno apelantovo pravo iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine. Stoga, Ustavni sud smatra da je bilo potrebno, s ciljem zaštite apelantovih ustavnih prava, ukinuti osporenu odluku, te predmet vratiti Kantonalnom sudu kako bi taj sud donio novu odluku sukladno garancijama iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine. Ostali navodi 34. S obzirom na zaključak glede povrede članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud smatra kako nije potrebno posebno razmatrati apelantove navode o povredi članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine, te navode o povredi principa pravne države iz članka I/2. Ustava Bosne i Hercegovine. VIII. Zaključak 35. Ustavni sud zaključuje da postoji kršenje apelantovog prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine jer je sud, pri donošenju svoje odluke, očevidno proizvoljno primijenio relevantne odredbe ZOP-a, budući da je rješenjem o ovrsi nametnuo ovršeniku drugačiju obvezu od one koja je utvrđena ovršnom ispravom. 36. Na temelju članka 61. st. 1. i 2. i članka 64. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 37. S obzirom na odluku Ustavnog suda u ovome predmetu, prestaje pravno djelovanje Odluke o privremenoj mjeri broj AP 3144/13 od 17. srpnja 2013. godine. 38. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, v. r. Уставни суд Босне и Херцеговине у Вијећу од пет судија, у предмету број АП 3144/13, рјешавајући апелацију Службе за запошљавање Херцеговачко-неретванског кантона Мостар, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2, члана 61 ст. 1 и 2 и члана 64 став 1 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу: Валерија Галић, предсједница Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 17. септембра 2013. године донио је Усваја се апелација Службе за запошљавање Херцеговачко-неретванског кантона Мостар. Утврђује се повреда члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине. Укида се Рјешење Кантоналног суда у Мостару број 58 0 И 056717 12 Гжи од 2. јула 2013. године.

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ

Предмет се враћа Кантоналном суду у Мостару који је дужан да, по хитном поступку, донесе нову одлуку у складу с чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине. Налаже се Кантоналном суду у Мостару да, у складу с чланом 74 став 5 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о мјерама које су предузете с циљем да се изврши ова одлука. На основу члана 77 став 6 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине престаје правно дјеловање Одлуке о привременој мјери број АП 3144/13 од 17. јула 2013. године. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине". ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. Служба за запошљавање Херцеговачко-неретванског кантона Мостар (у даљњем тексту: апелант), коју заступа Недим Адемовић, адвокат из Сарајева, поднијела је 16. јула 2013. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Рјешења Кантоналног суда у Мостару број (у даљњем тексту: Кантонални суд) 58 0 И 056717 12 Гжи од 2. јула 2013. године, Рјешења Општинског суда у Мостару (у даљњем тексту: Општински суд) број 58 0 И 056717 09 И од 24. марта 2011. године и Рјешења о извршењу Општинског суда број 58 0 И 056717 09 И од 6. јануара 2011. године. Апелант је, такође, поднио захтјев да се донесе привремена мјера којом би Уставни суд "привремено прекинуо извршење Рјешења Општинског суда број 58 0 И 056717 09 И од 24. марта 2011. године, које је потврђено Рјешењем Кантоналног суда број 58 0 И 056717 12 Гжи од 2. јула 2013. године, у дијелу који се тиче права на усклађивање мјесечног износа накнаде с просјечном нето платом у Федерацији Босне и Херцеговине" до доношења одлуке о апелацији. Апелант је 26. јула 2013. године допунио апелацију. II. Поступак пред Уставним судом 2. Уставни суд је Одлуком о привременој мјери број АП 3144/13 од 17. јула 2013. године наложио Општинском суду да не проводи поступак извршења Рјешења о извршењу број 58 0 И 056717 09 И од 6. јануара 2011. године у дијелу који се тиче права на усклађивање мјесечног износа накнаде с просјечном нето платом у Федерацији Босне и Херцеговине. 3. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда, од Кантоналног суда, Општинског суда и Реџе Синановића, као друге стране у предметном поступку, затражено је 22. јула 2013. године да доставе одговоре на апелацију. 4. Одговор на апелацију Реџо Синановић је доставио 6. августа 2013. године, Кантонални суд 28. августа 2013. године и Општински суд 29. августа 2013. године. 5. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговор на апелацију Реџе Синановића достављен је апеланту 22. августа 2013. године, а одговори Кантоналног суда и Општинског суда 3. септембра 2013. године. III. Чињенично стање 6. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода и докумената који су предочени Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин. 7. Апелант је донио Рјешење број УП/И-04/3-3796/22007 од 4. маја 2007. године којим је Реџи Синановићу утврђено право на новчану накнаду по основу учешћа у

Broj 80 - Strana 108

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

одбрани Босне и Херцеговине у трајању од три године, почевши од 1. маја 2007. до 30. априла 2010. године, те одређено да висина новчане накнаде износи 150,80 КМ мјесечно, односно 25% просјечне нето плате исплаћене у Федерацији Босне и Херцеговине у претходној години према подацима Федералног завода за статистику. 8. Реџо Синановић (у даљњем тексту: тражилац извршења) је Општинском суду поднио приједлог за извршење, на основу апелантовог Рјешења број УП/И-04/33796/2-2007 од 4. маја 2007. године, ради исплате неисплаћених накнада за април, мај и јуни 2008. године у укупном износу од 496,50 КМ (по 165,50 КМ мјесечно), те исплате разлике накнада за јануар, фебруар, март, јули, август, септембар, октобар, новембар и децембар 2008. године у износу од 132,30 КМ. 9. Општински суд је, поступајући по приједлогу тражиоца извршења, донио Рјешење о извршењу број 58 0 И 056717 09 И од 6. јануара 2011. године којим је дозволио предложено извршење. 10. Против наведеног рјешења о извршењу апелант је поднио приговор Општинском суду, који је Рјешењем број 58 0 И 056717 09 И од 24. марта 2011. године одбио апелантов приговор као неоснован. У образложењу рјешења Општински суд је, прије свега, навео да је потраживање тражиоца извршења одређено квалификованом извршном исправом, као и да у поступку извршења важи принцип формалног легалитета. С обзиром на то, Општински суд је навео да није у могућности да преиспитује извршни наслов, те да је предметна извршна исправа у потпуности подобна за извршење у смислу одредаба члана 27 став 1 Закона о извршном поступку (у даљњем тексту: ЗИП). Општински суд је даље навео да је одредбама члана 8 став 3 Закона о правима демобилисаних бранилаца и чланова њихових породица (у даљњем тексту: Закон о правима демобилизираних бранилаца) прописано да "незапослени демобилисани браниоци којима је признато право учешћа у одбрани Босне и Херцеговине у трајању од најмање једне године имају право на новчану накнаду за вријеме незапослености у износу од 25% просјечне плате у Федерацији Босне и Херцеговине из претходне године". Такође, Општински суд је навео да је одредбама члана 11 став 1 Упутства о начину остваривања и исплате новчане накнаде демобилисаних бранилаца за вријеме незапослености (у даљњем тексту: Упутство), које је донио Федерални завод за запошљавање, прописано да "висину новчане накнаде чини 25% просјечне нето плате исплаћене у Федерацији Босне и Херцеговине у претходној години према подацима Федералног завода за статистику". Имајући у виду наведено, Општински суд је закључио да је апелант у обавези да мјесечне новчане накнаде демобилисаних бранилаца за 2008. годину усклади с основицом од 25% просјечне нето плате исплаћене у 2007. години према подацима Федералног завода за статистику. 11. Одлучујући о апелантовој жалби против наведеног рјешења, Кантонални суд је донио Рјешење број 58 0 И 056717 12 Гжи од 2. јула 2013. године којим је жалбу одбио као неосновану и побијано рјешење потврдио. У образложењу рјешења Кантонални суд је навео да "суд у извршном поступку не преиспитује извршни наслов, будући да је предметна извршна исправа у потпуности била подобна за извршење", те да је стога првостепени суд правилно поступио када је одбио апелантов приговор против рјешења о извршењу. У погледу апелантових жалбених навода да није био дужан да усклађује висину новчаних накнада у 2008. години с основицом од 25% просјечне нето плате исплаћене у претходној години, Кантонални суд је навео да

су такви наводи неосновани, будући да Закон о правима демобилисаних бранилаца указује на супротно. IV. Апелација а) Наводи из апелације 12. Апелант сматра да му је оспореним одлукама повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине, те да је повријеђен принцип правне државе из члана I/2 Устава Босне и Херцеговине. Апелант наводи да Рјешење број УП/И-04/3-3796/2-2007 од 4. маја 2007. године не може да се сматра извршном исправом подобном за извршење на начин како је то тражилац извршења одредио у свом приједлогу, те да је самим тим првостепени суд одредио извршење које не произилази из предметног рјешења чиме је поступио супротно одредбама члана 27 ЗИП-а. Апелант даље наводи да је искључива надлежност апеланта као управног органа да одлучује о питању права на новчану накнаду по основу учешћа у одбрани Босне и Херцеговине. Наиме, апелант наводи да самим тим код одређивања "предмета, врсте, обима и времена испуњења обавезе" (члан 24 став 2 ЗИП-а) управни орган има искључиву дискрецију (право) да тумачи релевантне одредбе Закона о правима демобилисаних бранилаца. Међутим, апелант указује да се у предметном случају управо догодило да је судски орган, давањем свог тумачења наведеног закона у оквиру извршног поступка, преузео дискрецију и овлашћење управног органа (апеланта) и тиме прекршио одредбе члана 47 став 1 тачка 1 у вези с чланом 27 ЗИП-а. Затим, апелант наводи да је право на новчану накнаду по основу учешћа у одбрани БиХ регулисано одредбама члана 6 став 1 тачка 1 и чл. 7 и 8 Закона о правима демобилисаних бранилаца. У вези с тим, апелант указује да се основица за новчано потраживање одређује на основу просјечне нето плате у Федерацији Босне и Херцеговине у години која је претходила доношењу рјешења (члан 7), те да се рјешење односи на одређени временски период, од једне до три године (члан 8 ст. 3 и 4). При томе, апелант истиче да ниједном одредбом тог закона није експлицитно прописано да се фиксни износи накнаде, који су одређени у моменту доношења рјешења, ревалоризују према промјенама нето плате у Федерацији Босне и Херцеговине. Такође, апелант наводи да се у конкретном случају крши и принцип правне сигурности, будући да су оспорена рјешења дијаметрално супротна судској пракси какву су заузели судови у Зеничко-добојском кантону, а која се тиче идентичног питања (у прилогу достављена релевантна судска одлука). б) Одговор на апелацију 13. Кантонални суд је навео да је одлука тог суда донесена правилном примјеном материјалног права, без учињених повреда одредаба парничног поступка, те да оспореном пресудом тог суда није прекршено апелантово право из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине. 14. Општински суд је навео да је, по мишљењу тог суда, оспорена одлука тог суда законита, те да су самим тим неосновани апелантови наводи о кршењу права на имовину. Општински суд је навео да апелантово Рјешење УП/И-04/33796/2-2007 од 4. маја 2007. године испуњава услове прописане чланом 23 став 2 ЗИП-а, односно да представља извршну исправу подобну за извршење у смислу члана 27 став 1 ЗИП-а. 15. Тражилац извршења је, прије свега, навео да апелант није изјавио ревизију Врховном суду Федерације Босне и Херцеговине против оспореног рјешења Кантоналног суда, односно да није исцрпио правне лијекове

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 109

могуће по закону, те да је стога предметна апелација преурањена. Тражилац извршења је даље навео да је Федерални завод за запошљавање донио Упутство о начину остваривања и исплате накнаде демобилисаним браниоцима за вријеме незапослености, те да је Федерално министарство за питања бораца и инвалида одбрамбено-ослободилачког рата својим Дописом број 05-02-498/08 од 11. фебруара 2008. године потврдило да се новчане накнаде за вријеме незапослености усклађују с просјечном платом у Федерацији Босне и Херцеговине из претходне године према подацима Федералног завода за статистику. Такође, тражилац извршења је навео да је Херцеговачко-неретвански кантон у више од 3.000 случајева исплатио усклађене накнаде демобилисаним браниоцима, међу којима је и тражилац извршења, те да нема разлога да се то не учини и у осталим случајевима. V. Релевантни прописи 16. У Закону о извршном поступку ("Службене новине Федерације Босне и Херцеговине" бр. 32/03, 52/03, 33/06, 39/06 39/09 и 35/12) релевантне одредбе гласе: Члан 23. став 1. тачка 2. (1) Извршне исправе су: 2) извршна одлука донесена у управном поступку и поравнање у управном поступку ако гласи на испуњење новчане обавезе, уколико законом није друкчије одређено; Члан 24. став 2. (2) Одлуком у управном поступку, према овом закону, сматра се рјешење и закључак који су у управном поступку донијели управни органи и службе или правно лице с јавним овлаштењима […]. Члан 27. став 1. (1) Извршна исправа подобна је за извршење ако су у њој назначени тражилац извршења и извршеник, те предмет, врста, обим и вријеме испуњења обавезе. Члан 36. став 1. (1) Приједлог за извршење мора садржавати захтјев за извршење у којем ће бити назначена извршна или вјеродостојна исправа на основу које се тражи извршење, тражилац извршења и извршеник, потраживање чије се остварење тражи, средство којим извршење треба провести, предмет извршења ако је познат, као и друге податке који су потребни за провођење извршења. Члан 39. ст. 1. и 4. (1) У рјешењу о извршењу морају бити назначени извршна односно вјеродостојна исправа на основу које се извршење одређује, тражилац извршења и извршеник, потраживање које се остварује, средство и предмет извршења, те други подаци потребни за провођење извршења. (4) Рјешење о извршењу не мора бити образложено и може се издати стављањем печата на приједлог за извршење. 17. У Закону о правима демобилисаних бранилаца и чланова њихових породица ("Службене новине Федерације Босне и Херцеговине" бр. 61/06, 27/08 и 32/08) релевантне одредбе гласе: Члан 2. став 1. Демобилисаним браниоцем, у смислу овог закона, сматра се припадник Армије Републике Босне и Херцеговине, Хрватског вијећа обране и полиције надлежног органа унутрашњих послова (у даљњем тексту: Оружане снаге), који је учествовао у одбрани Босне и Херцеговине (почетак агресије на општину Равно) од 18.09.1991. до 23.12.1996. године, односно до престанка непосредне ратне опасности

и који је демобилисан рјешењем надлежног војног органа као и лице које је учествовало у припреми за одбрану и у одбрани Босне и Херцеговине у периоду прије 18.09.1991. године а које је ангажовано од надлежних органа. Члан 6. став 1. тачка 1. Под условима утврђеним овим Законом лица из члана 2. овог закона имају право на: 1. новчану накнаду за вријеме незапослености; Члан 7. Основицу за сва новчана примања према овом Закону чини просјечна мјесечна нето плата исплаћена у Федерацији Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Федерација) у претходној години према подацима Завода за статистику Федерације Босне и Херцеговине. Члан 8. Незапослени демобилисани бранилац има право на новчану накнаду за вријеме незапослености зависно од времена проведеног у Оружаним снагама. Право из става. 1. овог члана може остварити демобилисани бранилац који се према Закону о посредовању у запошљавању и социјалној сигурности незапослених лица ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 55/00, 41/01 и 22/05), сматра незапосленим лицем. Незапослени демобилисани бранилац којем је признато учешће у одбрани Босне и Херцеговине у трајању од најмање једну годину има право на новчану накнаду за вријеме незапослености у износу од 25% просјечне плате у Федерацији из претходне године и то најдуже једну годину од дана ступања на снагу овог закона, односно пријављивањем надлежном Заводу за запошљавање до запослења или одбијања понуђеног запослења које одговара његовој стручној спреми. Под условима и на начин из претходног става за учешће у одбрани Босне и Херцеговине у трајању од најмање двије године, демобилисани бранилац има право на новчану накнаду у трајању од најдуже двије године, а за учешће у одбрани три године има право на накнаду у трајању најдуже три године. Члан 10. став 2. Директор Федералног завода за запошљавање ће у року од 30 дана од дана ступања на снагу овог закона донијети ближи пропис о начину остваривања и исплате новчане накнаде за вријеме незапослености. 18. Упутство о начину остваривања и исплате накнаде демобилисаним браниоцима за вријеме незапослености које је донио директор Федералног завода за запошљавање на основу члана 10 став 2 Закона о правима демобилисаних бранилаца и чланова њихових породица ("Службене новине Федерације БиХ" број 61/06) у релевантном дијелу гласи: Члан 11. (1) Висину новчане накнаде чини 25% просјечне нето плате исплаћене у Федерацији БиХ у претходној години, према подацима Федералног завода за статистику. (2) Новчана накнада из става 1. овог члана незапосленом демобилизираном браниоцу исплаћује се мјесечно почев од дана подношења захтјева у трајању: а) 12 мјесеци за учешће у одбрани БиХ од најмање 1 до 2 године, б) 24 мјесеца за учешће у одбрани БиХ од 2 до 3 године, ц) 36 мјесеци за учешће у одбрани БиХ од три и више година.

Broj 80 - Strana 110

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

VI. Допустивост 19. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини. 20. У складу с чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме оспорава, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући сходно закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио. 21. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Рјешење Кантоналног суда број 58 0 И 056717 12 Гжи од 2. јула 2013. године против којег нема других дјелотворних правних лијекова могућих сходно закону. Затим, оспорено рјешење апелант је примио 8. јула 2013. године, а апелација је поднесена 16. јула 2013. године тј. у року од 60 дана како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. На крају, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда зато што није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због којег апелација није допустива. 22. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине и члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости VII. Меритум 23. Апелант побија наведена рјешења, тврдећи да су тим рјешењима повријеђена његова права из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине, те да је повријеђен принцип правне државе из члана I/2 Устава Босне и Херцеговине. 24. Уставни суд, прије свега, подсјећа на свој став да државни органи и јавна власт, као учесници судских поступака, уживају гаранције права на правичан поступак и права на имовину из члана II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине (види Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број АП 39/03 од 27. фебруара 2004. године, објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 19/04, доступна на веб-страници Уставног суда www.ustavnisud.ba). С обзиром на то, Уставни суд ће испитати наводе апелације у односу на апелантово уставно право на правично суђење и право на имовину из члана II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине. Право на правично суђење 25. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: е) Право на правично саслушање у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком. 26. Уставни суд указује да се у конкретном случају ради о извршном поступку у ком апелант има својство извршеника, те да се стога поставља питање примјенљивости члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине. Наиме, Уставни суд подсјећа на свој принципијелан став о непримјењивости члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине на извршни поступак у ситуацији када апелацију подноси извршеник, односно лице против ког се проводи извршење. Међутим, Уставни суд исто тако подсјећа на свој став да је члан II/3е)

Устава Босне и Херцеговине примјенљив у ситуацији када се у извршном поступку утврђују нова грађанска права и обавезе (види Уставни суд, Одлука број У 21/02 од 26. марта 2004. године, доступна на веб-страници Уставног суда www.ustavnisud.ba). У вези с наведеним, Уставни суд указује да су редовни судови, позивајући се на одредбе члана 8 став 3 Закона о правима демобилисаних бранилаца и члана 11 став 1 Упутства, обавезали апеланта да тражиоцу извршења исплати "усклађене" висине мјесечних новчаних накнада за 2008. годину. С обзиром да је, дакле, у предметном извршном поступку дошло до утврђивања нових грађанских права и обавеза, Уставни суд указује да је самим тим члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине примјенљив. 27. Апелант сматра да му је у предметном извршном поступку наметнута обавеза која не произилази из извршне исправе, односно да рјешење о извршењу (у дијелу у ком су мјесечни износи новчане накнаде усклађени с просјечном нето платом у Федерацији Босне и Херцеговине) не одговара извршној исправи, чиме су прекршене релевантне одредбе ЗИП-а. У вези с тим, Уставни суд указује да, сходно пракси Европског суда и Уставног суда, задатак ових судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене материјалног права (види Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је генерално задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја 2005. године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли је евентуално дошло до повреде или занемаривања уставних права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминаторска. 28. Уставни суд, дакле, према наведеном ставу, може изузетно, када оцијени да је у одређеном поступку редовни суд произвољно поступао како у утврђивању чињеница, тако и у примјени релевантних позитивно-правних прописа (види Уставни суд, Одлука број АП 311/04 од 22. априла 2005. године, став 26), да се упусти у испитивање начина на који су надлежни судови утврђивали чињенице и на тако утврђене чињенице примијенили позитивно-правне прописе. У контексту наведеног Уставни суд подсјећа и да је у више својих одлука указао да очигледна произвољност у примјени релевантних прописа никада не може да води ка једном правичном поступку (види Уставни суд, Одлука број АП 1293/05 од 12. септембра 2006. године, тачка 25. и даље). Имајући у виду наведено, Уставни суд ће у конкретном случају, с обзиром на питања која апелант проблематизује, испитати да ли је оспорена одлука Кантоналног суда, као коначна одлука у предметном поступку, заснована на произвољној примјени ЗИП-а. 29. У конкретном случају, Уставни суд запажа да је апелантовим Рјешењем број УП/И-04/3-3796/2-2007 од 4. маја 2007. године тражиоцу извршења утврђено право на новчану накнаду по основу учешћа у одбрани Босне и Херцеговине у трајању од три године, почев од 1. маја 2007. до 30. априла 2010. године, те одређено да висина новчане накнаде износи 150,80 КМ мјесечно, односно 25% просјечне нето плате исплаћене у Федерацији Босне и Херцеговине у претходној години према подацима Федералног завода за статистику. Уставни суд даље запажа да је тражилац извршења поднио првостепеном суду приједлог за извршење (на основу наведеног рјешења) ради исплате неисплаћених

Utorak, 15. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 80 - Strana 111

накнада за април, мај и јун 2008. године, те ради исплате разлике накнада за 2008. годину, што у ствари представља разлику између накнаде од 150,80 КМ мјесечно (која је утврђена апелантовим рјешењем) и накнаде од 165,50 КМ мјесечно (која чини 25% просјечне нето плате исплаћене у Федерацији Босне и Херцеговине у 2007. години). Такође, Уставни суд запажа да су редовни судови, поступајући по тако поднесеном приједлогу за извршење, у предметном извршном поступку дозволили предложено извршење, уз образложење да је апелант у "обавези" да мјесечне износе накнада за 2008. годину усклади с основицом од 25% просјечне нето плате исплаћене у Федерацији Босне и Херцеговине у 2007. години, у складу с одредбама члана 8 став 3 Закона о правима демобилисаних бранилаца и члана 11 став 1 Упутства. 30. У вези с наведеним, Уставни суд, прије свега, подсјећа да је извршни суд, према принципу строгог формалног легалитета, везан садржајем извршне исправе, те да не може да се упушта у испитивање законитости и правилности извршне исправе. При томе, Уставни суд запажа да се првостепени суд у образложењу свог рјешења позвао на наведени принцип, али да у суштини, како то произилази из чињеничног стања предмета, није испоштовао тај принцип. Наиме, Уставни суд указује да је одредбама члана 36 став 1 ЗИП-а прописано да у приједлогу за извршење мора да буде назначена извршна исправа на основу које се тражи извршење. Уставни суд подсјећа да, у складу с принципом строгог формалног легалитета у поступку извршења, уз приједлог за извршење морају да се поднесу одређени прилози којима се у правилу доказује постојање претпоставки за усвајање тог приједлога, те да најважнији прилог представља извршна исправа на основу које се тражи извршење. Такође, Уставни суд указује да је одредбама члана 39 став 1 ЗИП-а прописано да у рјешењу о извршењу мора да буде назначена извршна исправа на основу које се одређује извршење, док је одредбама члана 39 став 4 ЗИП-а прописано да рјешење о извршењу не мора да буде образложено, већ може да се изда стављањем печата на приједлог за извршење. По мишљењу Уставног суда, из наведеног јасно произилази да сви акти у извршном поступку (извршна исправа, приједлог за извршење и рјешење о извршењу) морају да буду у сагласности једни с другима, што на крају значи да рјешење о извршењу мора да буде идентично извршној исправи, односно да обавеза извршеника из рјешења о извршењу мора да буде истовјетна с обавезом дужника из извршне исправе. 31. У контексту наведеног Уставни суд превасходно запажа да је у конкретном случају предметни извршни поступак покренут на приједлог тражиоца извршења, а ради реализације потраживања утврђеног апелантовим Рјешењем број УП/И-04/3-3796/2-2007 од 4. маја 2007. године које је донесено у управном поступку. У вези с тим за Уставни суд је неупитно да предметно рјешење представља извршну исправу у смислу члана 23 став 1 точка 2 ЗИП-а, односно да представља извршну исправу подобну за извршење у смислу члана 27 став 1 ЗИП-а, али само у оном обиму који је утврђен том извршном исправом. Међутим, евидентно је да је тражилац извршења приједлогом за извршење тражио исплату неисплаћених накнада за утужене периоде (три мјесеца) у износу од 496,50 КМ (односно165,50 КМ мјесечно), као и исплату разлике већ исплаћених накнада за девет мјесеци 2008. године у укупном износу од 132,30 КМ (мјесечни износ од 14,70 КМ) а која се односи на разлику износа који је апелант већ исплатио тражиоцу извршења по рјешењу о утврђивању права на накнаду до износа од 165,50 КМ мјесечно колико је тражилац извршења потраживао

приједлогом за извршење. У вези с тим, Уставни суд указује да апелантовим рјешењем, као извршном исправом, одређена накнада у износу од 150,80 КМ мјесечно, те да у извршној исправи није наведено да ће се та новчана накнада усклађивати у зависности од тога да ли је дошло до пораста или смањења просјечне нето плате у Федерацији Босне и Херцеговине. При томе, Уставни суд наглашава да то не значи да тражилац извршења нема право на усклађивање те накнаде (јер се Уставни суд тим питањем није ни бавио у овом поступку), већ да то право није одређено предметном извршном исправом, те да стога није ни могло да буде реализовано у предметном извршном поступку. 32. Имајући у виду наведено, Уставни суд указује да су у конкретном случају редовни судови, на основу приједлога за извршење који несумњиво није у сагласности с извршном исправом (у дијелу који се тиче исплате разлике накнада), донијели рјешење о извршењу којим су наметнули апеланту обавезу другачију од оне која је утврђена извршном исправом. Стога, Уставни суд сматра да је оспорено рјешење Кантоналног суда, као коначна одлука у предметном поступку, засновано на произвољној примјени релевантних одредаба ЗИП-а, што је за посљедицу имало кршење апелантовог права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине. 33. На основу изложеног, Уставни суд закључује да је повријеђено апелантово право из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине. Стога, Уставни суд сматра да је било потребно, с циљем заштите апелантових уставних права, да се укине оспорена одлука, те предмет врати Кантоналном суду како би тај суд донио нову одлуку у складу с гаранцијама из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине. Остали наводи 34. С обзиром на закључак у погледу повреде члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд сматра да није потребно да се посебно разматрају апелантови наводи о повреди члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине, те наводи о повреди принципа правне државе из члана I/2 Устава Босне и Херцеговине. VIII. Закључак 35. Уставни суд закључује да постоји кршење апелантовог права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине јер је суд, при доношењу своје одлуке, очигледно произвољно примијенио релевантне одредбе ЗИП-а, будући да је рјешењем о извршењу наметнуо извршенику другачију обавезу од оне која је утврђена извршном исправом. 36. На основу члана 61 ст. 1 и 2 и члана 64 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке. 37. С обзиром на одлуку Уставног суда у овом предмету, престаје правно дјеловање Одлуке о привременој мјери број АП 3144/13 од 17. јула 2013. године. 38. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједница Уставног суда Босне и Херцеговине Валерија Галић, с. р.

Broj 80 - Strana 112

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 15. 10. 2013.

SADRŽAJ
USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE 1064 Odluka broj AP 325/08 (bosanski jezik) Odluka broj AP 325/08 (hrvatski jezik) Одлука број АП 325/08 (српски језик) 1065 Odluka broj AP 122/10 (bosanski jezik) Odluka broj AP 122/10 (hrvatski jezik) Одлука број АП 122/10 (српски језик) 1066 Odluka broj AP 1905/10 (bosanski jezik) Odluka broj AP 1905/10 (hrvatski jezik) Одлука број АП 1905/10 (српски језик) 1067 Odluka broj AP 2192/10 (bosanski jezik) Odluka broj AP 2192/10 (hrvatski jezik) 1068 1 8 15 22 27 32 37 41 44 49 53 1069 1070 1071 Одлука број АП 2192/10 (српски језик) Odluka broj AP 2453/10 (bosanski jezik) Odluka broj AP 2453/10 (hrvatski jezik) Одлука број АП 2453/10 (српски језик) Odluka broj AP 2551/10 (bosanski jezik) Odluka broj AP 2551/10 (hrvatski jezik) Одлука број АП 2551/10 (српски језик) Odluka broj AP 2803/11 (bosanski jezik) Odluka broj AP 2803/11 (hrvatski jezik) Одлука број АП 2803/11 (српски језик) Odluka broj AP 3144/13 (bosanski jezik) Odluka broj AP 3144/13 (hrvatski jezik) Одлука број АП 3144/13 (српски језик) 57 62 65 69 73 77 80 83 88 93 98 103 107

Izdavač: Ovlaštena služba Doma naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, Trg BiH 1, Sarajevo - Za izdavača: sekretar Doma naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine Marin Vukoja - Priprema i distribucija: JP NIO Službeni list BiH Sarajevo, Džemala Bijedića 39/III - Direktor: Dragan Prusina Telefoni: Centrala: 722-030 - Direktor: 722-061 - Pretplata: 722-054, faks: 722-071 - Oglasni odjel: 722-049, 722-050, faks: 722-074 -Služba za pravne i opće poslove: 722-051 - Računovodstvo: 722-044 722-046 - Komercijala: 722-042 - Pretplata se utvrđuje polugodišnje, a uplata se vrši UNAPRIJED u korist računa: UNICREDIT BANK d.d. 338-320-22000052-11, VAKUFSKA BANKA d.d. Sarajevo 160-200-00005746-51, HYPO-ALPE-ADRIA-BANK A.D. Banja Luka, filijala Brčko 552-00000000017-12, RAIFFEISEN BANK d.d. BiH Sarajevo 161-000-00071700-57 - Štampa: GIK "OKO" d.d. Sarajevo - Za štampariju: Mevludin Hamzić - Reklamacije za neprimljene brojeve primaju se 20 dana od izlaska glasila. "Službeni glasnik BiH" je upisan u evidenciju javnih glasila pod rednim brojem 731. Upis u sudski registar kod Kantonalnog suda u Sarajevu, broj UF/I - 2168/97 od 10.07.1997. godine. - Identifikacijski broj 4200226120002. - Porezni broj 01071019. PDV broj 200226120002. Molimo pretplatnike da obavezno dostave svoj PDV broj radi izdavanja poreske fakture. Pretplata za II polugodište 2013. za "Službeni glasnik BiH" i "Međunarodne ugovore" 120,00 KM, "Službene novine Federacije BiH" 110,00 KM. Web izdanje: http://www.sluzbenilist.ba - godišnja pretplata 200,00 KM

Godina XVII Utorak, 15. 10. 2013. godine

Broj/Broj

80

Godina XVII Utorak, 15. 10. 2013. godine

SLU@BENE OBJAVE

RAIFFEISEN LEASING D.O.O. OP[TI USLOVI
ZA FINANSIJSKI LEASING NEKRETNINA 1. ~lan UOP[TENO Op{ti uslovi za finansijski leasing nekretnina (u daljem tekstu: op{ti uslovi) su sastavni dio svakog Ugovora za finansijski leasing nekretnina sklopljenim izme|u primaoca leasinga i davaoca leasinga RAIFFEISEN LEASING d.o.o. (u daljem tekstu davalac leasinga). Upotreba pojedinih odredbi op{tih uslova u Ugovoru o finansijskom leasingu nekretnina mo`e biti isklju~ena, iako samo u slu~aju kada je to izri~ito Ugovoreno. Ugovorom o finansijskom leasingu nekretnina (u daljem tekstu Ugovor) davalac leasinga se obavezuje da }e primaocu leasinga dati predmet leasinga u redovno kori{tenje ili upotrebu, a primalac leasinga se obavezuje da }e mu to kori{tenje platiti. Poslije isteka Ugovorenog roka primalac leasinga mo`e od davaoca leasinga zadnjom uplatom otkupiti predmet leasinga. U slu~aju da primalac leasinga ne plati zadnje leasing uplate, du`an je prilikom isteka leasing perioda predmet leasinga vratiti davaocu leasinga. Zna~enje izraza i skra}enica: Izrazi definisani ovim Op{tim uslovima imaju, ako druga~ije nije izri~ito odre|eno, isto zna~enje i u Ugovoru. Prepayment fee - ozna~ava - naknadu za prijevremeni 1/ raskid Ugovora (propu{tena dobit). Commitment fee - ozna~ava - naknadu za odobrena a neiskori{tena sredstva odobrenog finansijskog leasinga. EURIBOR - ozna~ava fluktuiraju}u kamatnu stopu koja predstavlja cijenu novca na me|ubankarskom tr`i{tu. Ugovorena kamatna stopa-ugovorom iskazana kamatna 2/ stopa koja zajedno sa EURIBOR-om ~ini ukupnu kamatnu stopu. Term sheet - ozna~ava neobavezuju}u informativnu ponudu. Ukupni (finalni) investicijski tro{kovi projekta (UTP): predstavljaju ukupnu finalnu vrijednost investicije koja je predmet finansijskog leasinga, a kod projekata izgradnje, rekonstrukcije i dogradnje. Ukupni preliminarni tro{kovi (UPTP) - predstavljaju ukupnu preliminarnu vrijednost investicije koja je predmet finansijskog leasinga.

1/

2/

3/

Odstupnina - iznos koji se pla}a u slu~aju kada primalac leasinga odstupi od Ugovora prije preuzimanja predmeta leasinga. Povezana lica davaoca leasinga-sva pravna lica u kojima davalac leasinga ima vlasni~ki i ekonomski interes, kao i sva lica koja u davaocu leasinga imaju vlasni~ki i ekonomski interes. Povezana lica primaoca leasinga-sva pravna lica u kojima primalac leasinga ima vlasni~ki i ekonomski interes, odnosno sva lica koja u primaocu leasinga imaju vlasni~ki i ekonomski interes. Cross colateral i Cross default-ozna~ava situaciju u kojoj primalac leasinga i/ili njegova povezana lica imaju vi{e zaklju~enih ugovora sa Raiffeisen Leasing d.o.o. Sarajevo i/ili njegovim povezanim licima, te u slu~aju da primalac leasinga i/ili neko od njegovih povezanih lica ne izvr{ava svoje obaveze prema bilo kojem od ugovora zaklju~enog sa Raiffeisen Leasing d.o.o. Sarajevo i/ili njegovim povezanim licima, prema uslovima i na na~in definisan ovim Op{tim uslovima, Op{tim uslovima za pokretnosti i pojedina~nim Ugovorima, u skladu sa politikama i procedurama Raiffeisen Leasing d.o.o. Sarajevo, svi ugovori zaklju~eni sa Raiffeisen Leasing d.o.o. Sarajevo i/ili njegovim povezanim licima mogu se raskinuti, te obaveze proglasiti dospjelim. Prinudna naplata nastalog ukupnog potra`ivanja Raiffeisen Leasing d.o.o. Sarajevo i/ili njegovih povezanih lica, po svim ugovorima }e se izvr{iti putem svih raspolo`ivih sredstava obezbje|enja datih od strane primaoca leasinga i/ili njegovih povezanih lica po svakom zaklju~enom ugovoru sa Raiffeisen Leasingom d.o.o. Sarajevo i/ili njegovim povezanim licima. 2. ~lan PREDMET LEASINGA Davalac leasinga ne daje nikakva jamstva ili osiguranja koja se ti~u pravnog ili stvarnog stanja predmeta leasinga. Prodava~a ili dobavlja~a bira primalac leasinga sam i u skladu s tim snosi rizik izbora predmeta leasinga i prodava~a/dobavlja~a i potpisom Ugovora i ovih op{tih uslova potvr|uje da iste prihvata. Predmet leasinga i stvarno imovinsko pravnu dokumentaciju primalac leasinga pregleda i ustanovljava stvarno stanje, a nakon toga, sklapanjem Ugovora to potvr|uje. Tako|er, primalac leasing-a je prije preuzimanja predmeta leasing-a, du`an provjeriti svu dokumentaciju u vezi sa legalizacijom gradnje i predmetom leasinga, te provjeriti njegovo imovinsko pravno i stvarno stanje, namjenu objekta i dozvolu za kori{tenje - upotrebnu dozvolu. U skladu sa odredbama 1. i 2. stava ovog ~lana: davalac leasinga ne odgovara za ispunjavanje obaveza dobavlja~a, odnosno prodava~a, pa po tom osnovu primalac leasinga ne mo`e imati nikakva potra`ivanja

-

Broj 80 - Strana 2

SLU@BENI GLASNIK BiH - Oglasi -

Utorak, 15. 10. 2013.

3/

4/

1/ 2/

3/

1/

2/

1/

od davaoca leasinga, bilo da je rije~ o neispunjavanju ili ka{njenju kao ni u slu~aju nepravilnog ispunjavanja, primalac leasinga je uprkos tome du`an ispuniti svoje obaveze prema davaocu leasinga po Ugovoru i op{tim uslovima; davalac leasinga nije odgovoran za onoga koji odr`ava predmet leasinga; davalac leasinga ne jam~i posebno za odre|ene osobine ili za adekvatnost predmeta leasinga pri ~emu primalac leasinga izjavljuje da je primjerenost predmeta i njegove osobine provjerio i da odgovaraju njegovoj svrsi-namjeni; davalac leasinga ne odgovara za pravne ili stvarne gre{ke predmeta leasinga i u skladu sa tim primalac leasinga snosi sve rizike stvarnih ili /i pravnih gre{ki-nedostataka; davalac leasinga nije odgovoran za kvarove koji nastaju upotrebom i ne snosi nikakve rizike koji imaju osnovu u predmetu leasinga. Primalac leasinga snosi i sve druge mogu}e rizike povezane sa predmetom leasinga i du`an je davaoca leasinga na vlastite tro{kove upozoriti i odbraniti od bilo kojih zahtjeva tre}ih lica povezanih sa predmetom leasinga i njegovim vlasni{tvom, u suprotnom je du`an davaocu leasinga platiti i nadoknaditi sve tro{kove i pretrpljenu {tetu. Isklju~ena su bilo kakva potra`ivanja primaoca leasinga radi neispunjavanja ili kasnog ispunjavanja, osim ako je {tetu namjerno ili radi grube nepa`nje prouzro~io primalac leasinga ili lice za koju isti odgovara. 3. ~lan TRAJANJE LEASINGA Ugovor se sklapa na vremenski ograni~en period, kako je to u Ugovoru odre|eno, u kojem primalac leasinga ne mo`e otkazati Ugovor. U slu~aju da primalac leasinga `eli prijevremeno raskinuti Ugovor i platiti svoje obaveze po Ugovoru, to mo`e uraditi samo u saglasnosti sa davaocem leasinga i pod uslovima odre|enim Ugovorom i va`e}im op{tim uslovima. U slu~aju prijevremenog raskida Ugovora na zahtjev primaoca leasinga, davalac leasinga }e izraditi kona~an obra~un sada{nje vrijednosti odnosno dospjelih i nedospjelih uplata i svih ostalih tro{kova povezanih sa prijevremenim raskidom Ugovora (propu{tena dobit, tro{kovi monitoringa, sudski tro{kovi, tro{kovi vje{ta~enja itd). Davalac leasinga ima pravo po ovoj ta~ki u slu~aju prijevremenog raskida Ugovora obra~unati primaocu leasinga dodatne tro{kove/{tetu radi prijevremenog raskida i propu{tenu dobit u visini definisanoj Ugovorom. U slu~aju prijevremenog raskida po ovoj ta~ki, primalac leasinga nema pravo zahtjevati povrat ili djelomi~ni povrat pla}enih tro{kova u vezi sa Ugovorom i obezbje|enjem. 4. ~lan PREUZIMANJE PREDMETA LEASINGA Primalac leasinga prilikom preuzimanja, a po nalogu davaoca leasinga, preuzima predmet leasinga. Prilikom preuzimanja predmeta leasinga sastavlja se zapisnik, koji je sastavni dio Ugovorne dokumentacije. Sa potpisom zapisnika, predmet leasinga se smatra preuzetim u zate~enom stanju. Primalac leasinga se obavezuje da }e predmet leasinga preuzeti na mjestu i u vrijeme koje odredi davalac leasinga, odnosno kako je to odre|eno u Ugovoru. Za sve usluge, koje su potrebne za preuzimanje, rad i dobivanje dozvola za nesmetani rad u objektu, primalac leasinga ih mora obezbijediti na vlastiti tro{ak, a prema davaocu leasinga, te za navedene usluge nema nikakvih potra`ivanja prema davaocu leasinga. Ako primalac leasinga ne preuzme predmet leasinga u razumnom vremenskom periodu, davalac leasinga mo`e otkazati Ugovor. 5. ~lan USTUPANJE ZAHTJEVA PREMA PRODAVA^U Davalac leasinga ustupa primaocu leasinga sva prava i obaveze prema prodava~u/dobavlja~u i izvo|a~u, koji

2/

3/

4/

1/

2/ 3/

4/

5/

6/

7/

8/

9/

proizilaze iz ka{njenja, odre|ivanja gre{ki, ispunjavanja, jamstva za gre{ke, garancije i posljedice radi ka{njenja kod isporuka. Ustupljena prava i obaveze primalac leasinga mora ispunjavati sa potrebnom brigom i pa`njom dobrog doma}ina-privrednika i du`an je davaoca leasinga a`urno obavje{tavati o svim postupcima, koje obavlja u vezi sa spomenutim. Davalac leasinga ima pravo u bilo koje vrijeme sam preuzeti postupke i ispunjenje zahtjeva prema prodava~ima i izvo|a~ima, ako misli da je to potrebno za obezbje|enje njegovih interesa. Primalac leasinga je du`an isto omogu}iti i nadoknaditi sve tro{kove u vezi sa tim. Primalac lesinga prihvata ustupanje prava i obaveza prema prodava~u/dobavlja~u materijala i opreme i izvo|a~ima radova na objektu, te se odri~e prava podno{enja regresnih zahtjeva prema davaocu leasinga. Zahtjeve po osnovu jamstva za gre{ke i garancije za pravilan rad predmeta leasinga primalac leasinga }e podnositi isklju~ivo prema prodava~u/dobavlja~u materijala i opreme i izvo|a~ima radova na objektu, ni u kom slu~aju prema davaocu leasinga. Primalac leasinga jam~i davaocu leasinga da u slu~aju ustupljenih prava iz stava 2. i 3. ovog ~lana i obaveza ne}e pretrpjeti nikakvu {tetu i nikakav sudski postupak i obavezuje se da }e davaocu leasinga nadoknaditi svu {tetu i sve tro{kove, koji bi po tom osnovu eventualno za njega nastali. 6. ~lan PLA]ANJA Primalac leasinga prije potpisa Ugovora i op{tih uslova, pla}a tro{kove i naknade za pripremanje i izvo|enje leasinga, zajedno sa pripadaju}im porezom na dodanu vrijednost u visini kako je to definisano u ponudi davaoca leasinga (Term Sheet-u). I u slu~aju da ne do|e do sklapanja Ugovora, potpisnik op{tih uslova, odnosno primalac leasinga je du`an izmiriti tro{kove navedene u prethodnoj ta~ki. U~e{}e je jednokratno pla}anje, koji je primalac leasinga du`an platiti pored dogovorenih mjese~nih uplata, a ve} je uzet u obzir prilikom izra~una mjese~ne rate. Ako se Ugovor prijevremeno raskine, davalac leasinga nije du`an vratiti u~e{}e primaocu leasinga. Ako primalac leasinga prilikom potpisa Ugovora i op{tih uslova ne uplati u~e{}e, smatra se da je primalac leasinga odustao od Ugovora. Primalac leasinga se obavezuje da }e cijelo vrijeme trajanja leasinga redovo pla}ati mjese~ne rate na transakcijski ra~un davaoca leasinga i to u Ugovorenoj visini te prilikom dospije}a kako to odre|uje Ugovor i otplatni plan. Mjese~ne rate primalac leasinga pla}a za vrijeme trajanja Ugovora u skladu sa otplatnim planom, koji je obavezan prilog Ugovora. U slu~aju prijevremene otplate ili prijevremenog raskida Ugovora, primalac leasinga }e ukoliko Ugovorom nije uop{te ili druga~ije definisano, platiti "prepayment fee" (iz Liste uslova), u iznosu od 5% na preostali dio neotpla}ene glavnice. U slu~aju nepovla~enja Ugovorenog (preliminarnog) iznosa leasing-a, primalac leasing-a }e prema Ugovorom odre|enoj stopi "commitment fee" (iz Liste uslova) platiti naknadu na iznos nepovu~enih sredstava, u skladu sa Tarifnikom usluga RLBH objavljenim na web stranici Davaoca leasinga. Mjese~na uplata zna~i pla}anje za dogovorno uobi~ajeno kori{tenje predmeta leasinga, koji je dogovoren Ugovorom i ovim op{tim uslovima, uzimaju}i u obzir poreze, takse, davanja i tro{kove refinansiranja, koji va`e u vrijeme sklapanja ovog Ugovora i op{tih uslova. Za vrijeme do uplate primaoca leasinga za predmet leasinga i to prvog dana u mjesecu koji slijedi toj uplati, dnevno se obra~unava alikvotni udio mjese~ne rate. Taj iznos primalac leasinga mora platiti odmah po pismenoj obavijesti za prvo pla}anje. Sa primljenim uplatama podmiruju se uvijek prvo najstarije tra`bine Davaoca leasinga prema Primaocu leasinga, bez obzira iz kojeg osnova su iste nastale ili po kojem zaklju~enom ugovoru (u slu~aju kada Primalac leasinga ima vi{e zaklju~enih ugovora sa Davaocem leasinga, sa primljenom uplatom zatvara se najstarije potra`ivanje nastalo

Utorak, 15. 10. 2013.

SLU@BENI GLASNIK BiH - Oglasi 4/

Broj 80 - Strana 3

po bilo kojem zaklju~enom ugovoru, bez obzira na vrstu potra`ivanja). 10/ Sva pla}anja po Ugovoru se isklju~ivo izra~unavaju na osnovu iznosa navedenih u EUR, dok primalac leasinga izvr{ava pla}anja u KM protuvrijednosti po zvani~nom srednjem kursu CBBH za EUR na dan pla}anja. 11/ Primalac leasinga nema prava kompenzacije potra`ivanja prema tre}im licima, kao ni ustupanja svojih potra`ivanja po ovom Ugovoru tre}im licima bez prethodne pismene saglasnosti davaoca leasinga. 7. ~lan PROMJENA UPLATA 1/ Ako se nabavna vrijednost predmeta leasinga ili davanja na predmet leasinga za vrijeme od potpisa Ugovora i op{tih uslova do pla}anja dobavlja~u odnosno prodava~u promijeni, strane su saglasne da se uplata po Ugovoru izra~una na osnovu nove vrijednosti predmeta leasinga ili promjenjenih davanja. 2/ Davalac leasinga ima pravo prilagoditi, odnosno pove}ati mjese~nu uplatu primaoca leasinga u skladu sa: a) pove}anjem nabavne cijene i tro{kova predmeta leasinga, promjenom kursa uklju~uju}i i eventualne tro{kove, mjerama dr`avnih ili upravnih organa uklju~uju}i i Centralnu Banku BiH, koji nastanu do trenutka preuzimanja predmeta leasinga ili poslije preuzimanja predmeta leasinga, a zbog kojih mo`e do}i do objektivnih promjena kod uslova finansiranja (Term Sheet-u), b) pove}anjem ili uvo|enjem javnih taksi, odnosno novih davanja za kupoprodajni Ugovor za predmet leasinga, za Ugovor o leasingu odnosno predmet leasinga; c) prekomjernim ili promjenjenim kori{tenjem predmeta leasinga, kao i upotrebu koja nije u skladu sa Ugovorom, e) promjene osnovne kamatne stope EURIBOR-a, pri ~emu se uskla|ivanje vr{i dva puta godi{nje. 8. ~lan KA[NJENJE KOD UPLATA 1/ U slu~aju da Primalac leasinga kasni sa pla}anjem bilo koje leasing rate ili bilo koje druge obaveze iz Ugovora za vi{e od 7 dana (slovima: sedam) dana, Davalac leasinga }e mu uputiti prvu opomenu, na adresu koju je Primalac leasinga naveo kao validnu prilikom sklapanja ugovora nakon ~ega je Davalac leasinga ovla{ten pristupiti raskidu ugovora ukoliko je navedeno ka{njenje du`e od 30 dana. Ukoliko Primalac leasinga u naknadnom roku od 30 (trideset) dana od dana slanja prve opomene ne podmiri svoje obaveze, a pod uslovom da Davalac leasinga nije pristupio raskidu ugovora, Davalac leasinga }e poslati i drugu opomenu kojom }e mu ostaviti rok od novih 30 (trideset) dana. Davalac leasinga zadr`ava pravo raskida ugovora i nakon slanja druge opomene. Ukoliko Primalac leasinga i pored druge opomene ne ispuni svoje obaveze iz Ugovora, a pod uslovom da Davalac leasinga nije pristupio raskidu ugovora, Davalac leasinga }e uputiti i tre}u opomenu. Davalac leasinga zadr`ava pravo raskida ugovora i nakon slanja tre}e, odnosno nakon slanja svake sljede}e opomene. Davalac leasinga je ovla{ten da odmah nakon slanja prve, kao i svake sljede}e opomene aktivira instrumente obezbje|enja pla}anja za cjelokupni iznos svih dospjelih nepla}enih potra`ivanja; Raskidom ugovora na naplatu trenutno dospjevaju sva potra`ivanja Davaoca leasinga koja proisti~u iz ugovora i/ili Op{tih uslova. 2/ Davalac leasinga zadr`ava pravo, kod svakog ka{njenja pla}anja redovne dospjele rate, da primaocu leasinga zara~una tro{kove opomene u visini od 30,00 KM uve}ano za tro{kove PDV-a, sve u skladu sa Tarifnikom usluga RLBH objavljenim na web stranici Davaoca leasinga. 3/ Davalac leasinga ima pravo promijeniti visinu zateznih kamata na potra`ivanje koja ima prema primaocu leasinga u slu~aju da od potpisa Ugovora do|e do promjene visine zakonskih zateznih kamata.

5/

6/

Pored toga, primalac leasinga mora nadoknaditi davaocu leasinga sve vansudske tro{kove, poreze, takse i druge izdatke, koji su povezani sa Ugovorom i njegovim izvr{enjem, monitoringom i sve ostale tro{kove u skladu sa va`e}im Tarifnikom usluga, objavljenim na web stranici Davaoca leasinga. Davalac leasinga nije du`an platiti nikakve tro{kove po Ugovoru i ovom Op{tim uslovima. Ako primalac leasinga sa davaocem leasinga ima sklopljenih vi{e Ugovora, strane su saglasne, da u slu~aju ka{njenja pla}anja po bilo kom od tih Ugovora va`i prva uplata po nastanku ka{njenja, za pla}anje onog potra`ivanja davaoca leasinga, koje je prvo dospjelo, bez obzira na to {ta primalac leasinga prilikom uplate navede kao svrhu pla}anja. Sve platne i ostale obaveze primaoca leasinga, koje proizilaze iz Ugovora i op{tih uslova moraju biti ispunjene bez odbijanja bilo kakvih suprotnih potra`ivanja i bez ostvarivanja bilo kakvih zadr`anih prava. 9. ~lan JAMSTVA I [TETE Po predaji nekretnine, sva prava i potra`ivanja Davaoca Leasinga koja postoje ili }e tek nastati u odnosu na tre}e strane, uklju~uju}i, ali se ne ograni~avaju}i na, prava i potra`ivanja koja se odnose na upotrebljivost, jamstva, od{tete ili propuste, prenose se sa Davaoca Leasinga na Primaoca Leasinga. Ovo se ponajprije odnosi na potra`ivanja strana uklju~enih u planiranje i dizajniranje ili izvo|enje gra|evinskih radova, arhitekta i prodava~a nekretnine. Na pismeni zahtjev Primaoca Leasinga, Davalac Leasinga }e odvojenim ugovorom evidentirati bilo koji takav dogovor. Primalac Leasinga }e po{tovati prava i obaveze koji su mu pripali, s pa`njom dobrog privrednika, te }e obe{tetiti i {titi Davaoca Leasinga od bilo kakvih potra`ivanja po ovom pitanju. Tro{kove i rizik koje sa sobom donosi zaklju~ivanje takvog procesa snosi Primalac Leasinga. Primalac Leasinga mo`e iskoristiti pravo da opozove ili poni{ti ugovor s tre}om stranom, samo nakon {to dobije pismeni pristanak Davaoca Leasinga. Davalac Leasinga zadr`ava pravo da svu po{tu - bez prava otvaranja (posebno ra~une i sl.) pristiglu na njegovu adresu, a upu}enu od tre}ih strana za Primaoca Leasinga, proslijedi Primaocu Leasinga u {to kra}em roku. Davalac Leasinga }e dati Primaocu Leasinga pismenu saglasnost da o svom tro{ku ugovori sve infrastrukturne priklju~ke (voda, telefon, struja, gas i sl.) na svoje ime sa isporu~iocima tih usluga. Primalac Leasinga }e obe{tetiti i {tititi Davaoca Leasinga od bilo kakvih potra`ivanja tre}ih strana po pitanju nekretnine, {to posebno uklju~uje tro{kove koje je Davalac Leasinga imao kao posljedicu sudskog postupka i pribavljanja pravnih savjeta. Davalac Leasinga ne odgovara za {tetu ili nezgodu pri~injenu tre}im licima svakodnevnom upotrebom nekretnine od strane Primaoca Leasinga. Za {tetu bilo koje vrste pri~injenu tre}im licima isklju~ivo je odgovoran Primalac Leasinga. Primalac leasinga potvr|uje da davalac leasinga nije pregledao nekretninu, a vezano za bilo kakvu vrstu kontaminacije materijala, zemlji{ta ili podzemne vode, a koje bi mogle izazvati o{te}enja okoli{a i zdravlja, niti postojanje otpadnih materija ili kontaminacije nekretnine od strane ranijih vlasnika ili korisnika, posebno vezano za naftne proizvode, hemikalije, opasnih otpadnih materija, oru`ja ili drugih kontaminanata, i nije napravio nikakvo istra`ivanje gdje bi se mogla o~ekivati kontaminacija ili koja je zvani~no registrovana od strane vlasti kao kontaminirana podru~ja. Ukoliko otpad, kontaminacija nekretnine od strane ranijih vlasnika ili korisnika, kontaminacija i/ili otrovni materijali ili substance budu otkrivene, primalac leasinga }e organizovati njihovo pravilno odlaganje u skladu sa zakonom, snosit }e sve tro{kove, uklju~uju}i, a neograni~avaju}i se na tro{kove iskopavanja, transporta, pohranjivanja i odlaganja i odmah }e izvr{iti, na svoj tro{ak, sve naredbe date od strane vlasti.

1/

2/ 3/

4/

5/

6/

7/

Broj 80 - Strana 4

SLU@BENI GLASNIK BiH - Oglasi -

Utorak, 15. 10. 2013.

1/

2/

1/

2/

3/

4/

10. ~lan RIZICI Primalac leasinga je du`an pla}ati svoje obaveze po osnovu Ugovora i op{tih uslova iako predmet leasinga iz nekih razloga nije mogu}e upotrebljavati (npr. radi pravne, tehni~ke ili ekonomske neupotrebljivosti, ograni~ene upotrebe, radi kvara uklju~uju}i sa potpunim uni{tenjem, ~ak i ako se radi o slu~aju ili vi{oj sili), osim iz razloga, koje je svojim pona{anjem pouzro~io sam davalac leasinga. To va`i i tada, ako predmet leasinga poslije preuzimanja radi zakonskih propisa ili mjera vlasti, nije mogu}e vi{e upotrebljavati u prvobitno odre|ene svrhe, i za period u kojem primalac leasinga kasni sa vra}anjem predmeta leasinga. Ukupan rizik djelovanja odnosno redovnog kori{tenja predmeta leasinga snosi primalac leasinga. 11. ~lan UPOTREBA I ODR@AVANJE Ugovorom i ovim op{tim uslovima je dogovorena savjesna upotreba predmeta leasinga za obavljanje redovne djelatnosti primaoca leasinga. Za upotrebu druga~iju od savjesne upotrebe ili prekomjernu upotrebu predmeta leasinga, primalac leasinga mora imati prethodno pismenu dozvolu davaoca leasinga, koji u tom slu~aju, ima pravo prilagoditi visinu leasing uplata. Primalac leasinga se obavezuje da }e po{tovati sve va`e}e propise i pravila koja se ti~u upotrebe, te ~uvanja predmeta leasinga, i da }e predmet leasinga upotrebljavati u skladu sa va`e}im propisima i pa`njom dobrog doma}ina-privrednika. Primalac leasinga je du`an za vlastiti tro{ak obavljati mogu}e zahtijevane tehni~ke preglede predmeta leasinga, ako su isti odre|eni propisima ili standardima. Za promjene ili izmjene koje su povezane sa predmetom leasinga na taj na~in, da bi njihovo otklanjanje ograni~ilo odnosno smanjilo tehni~ke ili funkcionalne osobine ili smanjilo fer tr`i{nu vrijednost predmeta leasinga, potrena je pismena saglasnost davaoca leasinga. Primalac leasinga mo`e prepustiti na kori{tenje (besplatno ili uz pla}anje) predmet leasinga tre}em licu u pod-leasing, samo uz pismenu saglasnost davaoca leasinga, a isto va`i i za promjene ili izmjene, koje su sa predmetom leasinga povezane, tako da ih nije mogu}e otkloniti. U slu~aju da primalac leasinga izdaje predmet leasinga u pod-najam tre}em licu i da pri tome ne izmiruje svoje obaveze po Ugovoru i op{tim uslovima, primalac leasinga ustupa sva prava iz ugovora sa tre}im licem davaocu leasinga. Primalac leasinga i u tom slu~aju solidarno jam~i davaocu leasinga za sve obaveze iz Ugovora i op{tih uslova, a davalac leasinga u tom slu~aju zadr`ava pravo da odstupi od Ugovora i op{tih uslova. Davalac leasinga, u slu~aju ustupanja predmeta leasinga tre}em licu od strane primaoca leasinga, ima pravo da po tom osnovu naplati obaveze tre}eg lica od primaoca leasinga, da zahtijeva pla}anje iznosa koje tre}e lice iz takvog kori{tenja duguje primaocu leasinga neposredno od tre}eg lica kojem je predmet leasing dat na kori{tenje. U slu~aju da primalac leasinga predmet leasinga prepusti u kori{tenje tre}em licu bez saglasnosti davaoca leasinga, davalac leasinga zadr`ava pravo otkazati Ugovor. Prilikom mogu}eg vra}anja ili oduzimanja predmeta leasinga, primalac leasinga je du`an na svoj ra~un, otkloniti sve promjene na predmetu leasinga, osim ako bi sa tim otklanjanjem bila smanjena funkcionalnost ili tr`i{na vrijednost predmeta leasinga. U slu~aju da promjene, koje nije mogu}e otkloniti, smanjuju vrijednost predmeta, primalac leasinga je du`an, davaocu leasinga nadoknaditi razliku izme|u vrijednosti promjenjenog predmeta leasinga i vrijednosti, koju bi imao nepromijenjeni predmet leasinga. Primalac leasinga mora odmah pismeno obavijestiti davaoca leasinga o radnjama tre}ih lica koje bi mogle dovesti do platne nesposobnosti ili prezadu`enja, ste~aja, likvidacije, o{te}enjima predmeta leasinga ili drugim okolnostima u kojima bi moglo biti ugro`eno ili uni{teno vlasni{tvo davaoca

5/

6/

7/

8/

leasinga ili otu|eni ugra|eni dijelovi ili naprave, i navesti sve va`nije okolnosti i za to prilo`iti dokaze. Do predaje predmeta leasinga, primalac leasinga mora sa predmetom postupati savjesno, stru~no i osigurati popravke i otklanjanje kvarova. Na predmetu leasinga bilo kakve akcije mogu izvoditi samo stru~no osposobljeni servisi, ovla{teni za odgovaraju}e poslove i o tome pismeno obavijestiti davaoca leasinga, te mu prilo`iti svu originalnu dokumentaciju povezanu sa rje{avanjem predmetnog posla. Svi tro{kovi kori{tenja, zajedno sa svim propisanim davanjima, idu na teret primaoca leasinga. Tro{kove kori{tenja, takse i ostala davanja koja su propisana primaocu leasinga i odnose se isklju~ivo na predmet leasinga, primalac leasinga mora platiti davaocu leasinga u roku od 8 dana nakon pismene obavijesti. Davalac leasinga zadr`ava pravo zahtijevati odgovaraju}u akontaciju tog pla}anja. U tro{kove kori{tenja i upravljanja se ubrajaju svi oni izdaci koji su potrebni za normalno-redovno kori{tenje predmeta leasinga. U to se ubrajaju posebno, bez ograni~enja: a) upotreba kanalizacije, izdaci za popravljanje kanalizacionih odliva, tro{kovi odvo`enja sme}a, ~i{}enja i odr`avanja dimnjaka, ~i{}enja i odr`avanja zgrade, izdaci za deratizaciju, dezinfekciju i dezinsekciju, izdaci za otklanjanje starog papira, kre~enje, pristojbe za kori{tenje koje su propisane za predmet leasinga; b) tro{kovi kori{tenja svih energetskih ili tehnolo{kih izvora (struje, plina i dr.); c) tro{kovi za upotrebu i kori{tenje svih tehni~kih i elektri~nih vodova i naprava, svih priklju~nih sporednih naprava kao {to su naprave za grijanje, dovod zraka i zra~enje, klimatizaciju, naprave za pripremanje i dovod tople vode, tro{kovi liftova, telefona i naprava za osvjetljenje; d) tro{kovi obezbje|enja objekta, upravljanja, odr`avanja zelenih povr{ina i vrtova unutar i izvan objekta; e) tro{kovi za ~i{}enje, odstranjivanje snijega i posipanje parkirnih povr{ina, dostavnih i pje{a~kih staza; f) tro{kovi za porez odnosno tro{kovi za kori{tenje zemlji{ta za predmet leasinga, za povr{ine za parkiranje, ceste i pje{a~ke staze; g) tro{kovi osiguranja u visini vrijednosti nove gradnje za zajedni~ke prostore u slu~aju po`ara, ostalih slu~ajeva vi{e sile, izliva vode, u skladu sa uslovima osiguravaju}ih dru{tava za po`arno osiguranje i osiguranje od zemljotresa. Primalac leasinga je dalje du`an sve vrijeme trajanja leasinga na vlastiti ra~un brinuti o investicijskom odr`avanju predmeta leasinga u obimu koji osigurava tehni~ku i funkcionalnu upotrebljivost predmeta leasinga i omogu}ava njegovo kori{tenje u svrhu u koju je bio sagra|en i dobijen u skladu sa va`e}im propisima i zakonima. Primaocu leasinga je izri~ito zabranjeno, da sam otklanja kvarove na objektu/predmetu leasing-a. Otklanjanje kvarova na objektu leasing-a, smije izvesti samo stru~no osposobljen servis ovla{ten za takve poslove. Primalac leasinga je du`an o tome odmah obavijestiti davaoca leasinga. Primalac leasinga mo`e zahtijevati od davaoca leasinga od{tetu za nastalu {tetu ako isti nije uradio ni{ta ili nije dovoljno u~inkovito poduzeo akcije da bi otklonio pravnu, tehni~ku ili ekonomsku neupotrebljivost ili smanjio mogu}nost za upotrebu predmeta leasinga, iako je o tome bio pismeno prethodno informisan od strane primaoca leasing-a. Za kori{tenje predmeta leasinga koje odstupa od uobi~ajene upotrebe, odnosno upotrebe dogovorene Ugovorom, potrebna je pismena saglasnost davaoca leasinga. U tom slu~aju primalac leasinga mo`e predmet leasinga upotrebljavati samo na na~in za koji je dobio saglasnost davaoca leasinga. Davalac leasinga po prethodnoj pismenoj obavijesti, ima pravo pregledati svoje vlasni{tvo - predmet leasinga - sve do vra}anja odnosno isteka Ugovora. Primalac leasinga mora u svakom trenutku omogu}iti ovla{tenim osobama davaoca

Utorak, 15. 10. 2013.

SLU@BENI GLASNIK BiH - Oglasi -

Broj 80 - Strana 5

leasinga pristup predmetu leasinga, kako bi se mogli uvjeriti da li primalac leasinga ispunjava sve svoje obaveze. 9/ Za vrijeme trajanja Ugovora primalac leasinga je du`an ~uvati sve dokumente o predmetu leasinga kao i svu Ugovornu dokumentaciju, kao i sve to imati kod sebe za vrijeme kori{enja predmeta leasinga. 10/ Za sve kazne koje mogu nastati radi kr{enja propisa kod upotrebe leasinga i za svu {tetu, po osnovu upotrebe predmeta leasinga, odgovoran je primalac leasinga. Njegova odgovornost traje i poslije prestanka Ugovora, ako su kazne odnosno {teta nastale za vrijeme kada je primalac leasinga upotrebljavao predmet leasinga. 11/ Ako davalac leasinga mora podmiriti ra~une i kazne koje se odnose na predhodnu ta~ku, primalac leasinga se obavezuje da }e davaocu leasinga nadoknaditi sve {to je davalac leasinga platio, kao i sve nastale manipulativne tro{kove, ali ne manje od 10,00 EUR u KM protuvrijednosti po zvani~nom srednjem kursu CBBH za EUR na dan pla}anja. 12. ~lan VLASNI^KO PRAVO 1/ Na predmetu leasinga vlasni~ko pravo ima isklju~ivo davalac leasinga. Primalac leasinga mora po{tovati vlasni~ko pravo davaoca leasinga i posti}i i kod tre}ih lica da po{tuju to pravo. 2/ Primalac leasinga ne mo`e ni za naknadu ni bez naknade otu|iti predmet leasinga, niti ga mo`e staviti u zalog, ni na bilo koji drugi na~in raspolagati sa predmetom leasinga. 3/ Na zahtjev davaoca leasinga, primalac leasinga mora vidno ozna~iti njegovo vlasni{tvo na predmetu leasinga i pobrinuti se da tako ostane do vra}anja predmeta leasinga. Primalac leasinga je du`an na svoj tro{ak ozna~iti predmet leasinga, i o tome obavijestiti davaoca leasinga i prilo`iti mu dokaz da je ta obaveza ispunjena. 4/ O akcijama tre}ih lica, mjerama koje bi mogle dovesti do platne nesposobnosti i/ili prezadu`enosti, ste~aja, likvidacije, kvarova predmeta leasinga ili o drugim okolnostima, u kojima bi bilo ugro`eno, uni{teno ili otu|eno vlasni{tvo davaoca leasinga, primalac leasinga mora o tome odmah obavijestiti davaoca leasinga, navesti sve va`nije okolnosti i prilo`iti odgovaraju}e dokaze. U slu~aju ste~aja primaoca leasinga, davalac leasinga mo`e zahtjevati povrat odnosno izru~enje predmeta leasinga bez odgovornosti za raskid Ugovora. Ako postoji opasnost da bi povjerioci primaoca leasinga mogli do}i u posjed predmeta leasinga u ste~ajnom postupku primalac leasinga o tome mora odmah obavijestiti davaoca leasinga i istovremeno uraditi sve {to je potrebno da se prika`e vlasni~ko pravo davaoca leasinga. 5/ U slu~aju da je predmet leasinga ve} oduzet, primalac leasinga je du`an o svom tro{ku uraditi sve da se predmet leasinga vrati vlasniku-davaocu leasinga. 6/ U slu~aju pokretanja sudskog postupka koji se odnosi na predmet leasinga i koji zahtjeva u~e{}e davaoca leasinga u postupku, sve stvarne tro{kove koji pri tome nastanu }e snositi primalac leasinga bez naknadnog regresnog prava prema davaocu leasinga. 7/ Davalac leasinga ima pravo prenijeti svoja prava po Ugovoru i op{tim uslovima, na svoja mati~na ili sestrinska dru{tva i sli~na dru{va, odnosno sa namjerom refinansiranja na banku ili privredno dru{tvo. Prava i obaveze primaoca leasinga se time ne mijenjanju. 13. ~lan OSIGURANJE I SNABDIJEVANJE ENERGIJOM PREDMETA LEASINGA 1/ Za vrijeme trajanja Ugovora i op{tih uslova, predmet leasinga mora biti propisno obavezno osiguran od svih rizika, u obimu i na na~in koji odredi Davalac leasinga, protiv kojih se predmet leasinga mo`e osigurati kod osiguravaju}eg dru{tva prihvatljivog za Davaoca leasinga kao Osiguranika, ugovaratelj osiguranja je Primalac leasinga, a osnovom police imovinskog osiguranja eventualno vinkulirane u korist Davaoca leasinga, kao osiguranika. Primalac leasinga }e pla}ati premije osiguranja za cijelo vrijeme trajanja Ugovora. Minimalno potrebno obavezno osiguranje imovine je: prema "Op{tim uslovima za osiguranje imovine",

za vrijeme izgradnje objekta, prema "Uslovima za osiguranje objekta u izgradnji", nakon zavr{ene izgradnje, prema "Uslovima za osiguranje od opasnosti po`ara i nekih drugih opasnosti" 2/ Tro{kove obaveznog osiguranja snosi primalac leasinga. 3/ U slu~aju nastanka {tetnog doga|aja, davalac leasinga po prijemu nov~anih sredstava od strane osiguravaju}eg dru{tva, a po osnovu isplate od{tete sljede}e obaveze: a) u slu~aju djelimi~nog uni{tenja odnosno o{te}enja predmeta leasinga, davalac leasinga je du`an odmah cjelokupni primljeni iznos ulo`iti u otklanjanje {tete odnosno uspostavljanje prija{njeg stanja predmeta leasinga na na~in da do visine primljenih sredstava vrati tro{kove primaoca leasinga za otklanjanje posljedica {tete ukoliko su izmirene sve njegove teku}e obaveze po ovom Ugovoru. b) U slu~aju potpunog uni{tenja predmeta leasinga, davalac leasinga je du`an ura~unati cjelokupan primljeni iznos za pokri}e obaveza primaoca leasinga, koji isti ima po Ugovoru. 4/ Davalac Leasinga ima pravo zahtijevati od Primaoca Leasinga da zaklju~i ugovore i za dodatna osiguranja u skladu sa va`e}im uslovima osiguravaju}ih dru{tava u slu~aju da naknadno nastupe i drugi rizici ~ije se nastupanje ne mo`e objektivo predvidjeti u vrijeme potpisivanja Ugovora i op{tih uslova. 5/ Primalac Leasinga mora sklopiti osiguranje tako da osigurana suma zadovoljava pokri}e vrijednosti predmeta leasinga. 6/ Primalac leasinga je upoznat sa uslovima osiguranja za predmet leasinga i obavezuje se platiti vi{ak eventualne {tete iznad iznosa koji pokriva osiguranje, a koja osiguranjem ne bi bila pla}ena. 7/ U slu~aju potpunog uni{tenja predmeta leasinga radi {tetnog doga|aja koji nije osiguran, primalac leasinga