Fridrih Nie

VOLJA ZA MO
POKUAJ PREVREDNOVANJA SVIH VREDNOSTI

PREDGOVOR

1 O Velikim stvarima ovek treba ili da uti ili da govori uzvieno: uzvieno to e rei ciniki i nevino. 2 Ovo to iznosim pretstavlja istoriju sledea dva veka. Ja opisujem ono to dolazi, to ne moe vie druke biti: pobedu nihilizma. Ova se istorija ve sada moe izloiti: jer sama nunost tu dejstvuje da tako bude. Ovu budunost nagoveuju ve stotine znakova; ova sudbina najavljuje svoj dolazak na sve strane; sve su ui ve nauljene da uju ovu muziku budunosti. Cela naa evropska kultura ve se odavno kree u agoniji napetosti, koja iz decenije u deceniju biva sve vea, kao da oekuje katastrofu: ona je nemirna, mahnita, nagla; kao bujica koja hita kraju, koja vie ne premilja, koja se boji doi k sebi. 3 Pisac ovih redova meutim nita drugo dosada nije inio nego premiljao i pribirao se: kao filosof i pustinjak po instinktu, koji je naao svoju dobit u usamljenosti, u ostajanju po strani, u strpljenju, oklevanju, u sporosti, kao kakav duh mera i kua, koji je jednom ve zalutao u svaki lavirint budunosti; kao duh augur koji gleda unazad kad objavljuje budunost; kao prvi savreni evropski nihilist, koji je, pak, iiveo nihilizam u sopstvenoj dui koji ga je ostavio za sobom, savladao ga i iziao iz njega. 4 italac ne treba da se vara u pogledu smisla naziva koji je dan ovom jevanelju budunosti. Volja za mo. Pokuaj preocene svih vrednosti. Sa ovom formulom dolazi do izraza jedan protiv-pokret u pogledu na princip i zadatak, pokret koji e u tako dalekoj budunosti zameniti onaj potpuni nihilizam, koji opet pretpostavlja, logiki i psiholoki, koji nikako druke i ne moe doi nego preko njega i iz njega. Jer zato je sada pobeda nihilizma nuna? Zato to nae dananje vrednosti u njemu nalaze svoj zavretak, to je nihilizam krajnji logiki izvod iz naih velikih vrednosti i ideala jer mi moramo najpre doiveti nihilizam da bi nam moglo postati jasno kakva je zapravo vrednost tih vrednosti... Pre ili posle nama e biti nune nove vrednosti...

Knjiga prva

EVROPSKI NIHILIZAM

PLAN 1. Nihilizam nam je pred vratima: otkuda nam dolazi taj najstraniji od sviju gostiju Pre svega zabluda je ukazivati na drutvena zla, ili na fizioloku degeneraciju ili ak i korupciju kao na uzrok nihilizma. Ovo je vreme najasnije i najboleivije. Zlo, bilo duhovno, fiziko ili intelektualno, po sebi nije sposobno da izazove nihilizam (to jest, potpuno odbacivanje vrednosti, smisla, eljivosti). Oba se zla mogu jo na sasvim drugi nain protumaiti. Ali u jednom sasvim odreenom tumaenju, hriansko-moralnom, duboko je usaen nihilizam. 2. Propast hrianstva od njegovoga morala (koji je nerazdvojan), koji se najzad obre protiv hrianskoga Boga (smisao za istinu, koji je hrianstvo jako razvilo, postaje prezrenje prema lai i lanosti svih hrianskih tumaenja sveta i istorije. Obrt od Bog je istina u fanatiku veru: Sve je la. Budizam dela...). 3. Sumnja u moral je odluujui faktor. Propast moralnog tumaenja sveta, koji vie nema autoriteta, poto je ve pokuao da se sakrije u transcendentalnom svetu svrava se nihilizmom. Nita vie nema smisla (neizvodljivost jednoga tumaenja sveta, kome su ljudi posvetili ogromne energije pobuuje sumnju da nisu moda sva tumaenja lana). Budistika crta: enja za nebiem. (Indiski budizam nema za sobom neki bitno moralni razvitak; zbog toga u njegovom sluaju nihilizam znai nesavladani moral: ivot kao kazna, ivot shvaen kao zabluda; zabluda dakle kao kazna to je moralna ocena.) Filosofski pokuaji da se prevazie moralni Bog (Hegel, panteizam); pobeda narodnih ideala: mudrac; svetitelj, pesnik. Sukob izmeu istinitog, i lepog, i dobrog... 4. Protiv besmislenosti s jedne strane, protiv moralnih merila s druge: u kojoj je meri dosada sva nauka i filosofija stajala pod uticajem moralnih sudova? I da li nismo stekli neprijateljstvo nauke uz to kao pride? Ili predrasudu protiv nauke? Kritika spinozizma. Hrianska shvatanja vrednosti svuda prisutna kao ostaci u socijalistikim i pozitivistikim sistemima. Nedostaje kritika hrianskog morala. 5. Nihilistike posledice dananje prirodne nauke (pored njenoga pokuaja da se sakrije u natprirodnom). Bavljenje naukom donosi na kraju samounitenje, okretanje protiv samoga sebe, antinaunost. Od Kopernika ovek se kotrlja od centra ka x. 6. Nihilistike posledice politikog i politiko-ekonomskog naina miljenja, gde sva naela na kraju postaju obojena atmosferom pozornice: dah mediokritetstva, beznaajnost, nepotenje, itd. Nacionalizam. Anarhija itd. Kazna. Svuda nedostaje iskupitelj, opravdalac bilo kao stale bilo kao pojedinac. 7. Nihilistike posledice istorije i praktinih istoriara, to jest romantiara. Stav umetnosti je potpuno neoriginalan u modernom svetu. Njena sumornost. Geteov takozvani olimpizam. 8. Umetnost i pripremanje nihilizma. Romantizam (zavretak Vagnerovih Nibelunga).

I NIHILIZAM NIHILIZAM KAO POSLEDICA DOSADANJEG TUMAENJA VREDNOSTI 2 ta znai nihilizam? Da najvie vrednosti gube svoju vrednost. Nedostaje cilj; nedostaje odgovor na pitanje zato.

3 Radikalni nihilizam jeste uverenje o potpunoj neodrljivosti ivota, u odnosu na najvie dosada priznate vrednosti; on tako isto obuhvata gledite da nemamo nikakva prava pretpostaviti postojanje apsolutne prirode stvari i neto s onu stranu naega sveta to bi bilo boansko, otelovljeni moral. Ovo gledite je posledica potpuno razvijene ljubavi prema istini: zbog toga je ono samo posledica vere u moral. 4 Kakva su preimustva hrianske moralne hipoteze? 1.Ona je pripisala oveku apsolutnu vrednost, nasuprot njegovoj malenosti i sluajnosti u reci veitoga postajanja i nestajanja. 2. Ona je sluila bojim advokatima, ukoliko je ostavila svetu karakter savrenstva uprkos stradanju i zlu raunajui tu i slobodu te se zlo uinilo puno smisla; 3. Ona je naturila uverenje da ovek moe imati znanje o apsolutnim vrednostima i time mu je dala adekvatno saznanje o najvanijim stvarima; 4. Ona je sauvala oveka od preziranja sebe samoga kao oveka, da se ne okrene protiv ivota i ne padne u oajanje poznanjem: ona je bila sredstvo za odranje. Jednom reju: moral je bio veliki lek protiv praktinog i teoretskog nihilizma. 5 Ali meu silama koje je moral odnjihao nalazila se i ljubav prema istini: ona se najzad okree protiv morala razgoliuje njegovu teleologiju, njegovu zainteresovanost i sada saznanje ove lai koja je tako dugo bila utelovljena, za koju smo oajavali da li emo je se osloboditi, dejstvuje kao stimulant. Mi opaamo sada potrebe u sebi, usaene dugotrajnim moralnim tumaenjem stvari, koje nam se sada javljaju kao potrebe za neistinom: s druge strane, ini se da ba od tih potreba zavise najvie vrednosti zahvaljujui kojima mi snosimo ivot. Mi smo prestali da cenimo ono to znamo,i ne usuujemo se vie da pridajemo vrednost onome ime bi rado sebe obmanuli: iz toga sukoba proistie proces raspada. 6 Ovo je antinomija: Ukoliko verujemo u moral, mi osuujemo ivot. 7 Najvie vrednosti, u ijoj je slubi ovek bio duan iveti, naroito kad su ga pritiskale i sputavale te socijalne vrednosti, zarad toga da im se pojaa ton, bile su postavljane nad ljudima, kao da su boja zapovest, stvarnost, ili istinski svet, nada i budui svet. Sada

kad je neznatno poreklo tih vrednosti postalo poznato,ini nam se kao da je i cela vaseljena izgubila vrednost, postala besmislena ali to je samo prelazno stanje. 8 Posledica nihilizma (neverovanje u vrednosti) kao rezultat moralnog ocenjivanja stvari: mi smo prestali da marimo egoizam (ak iako smo uvideli da je altruizam nemoguan); nama je obljutavilo ono to je neophodno (premda, smo uvideli da je nemoguna slobodna volja i inteligibilna slobod). Mi opaamo da ne dostiemo do oblasti u koju smo stavili svoje vrednosti a meutim sfera u kojoj ivimo nije time niukoliko dobila u vrednosti; naprotiv, mi smo premoreni, jer smo izgubili glavni nagon za ivot. Sve je dosada bilo uzalud! 9 Pesimizam kao pripremno stanje za nihilizam. 10 A. Pesimizam kao jaina u kom smislu? U smislu energije njegove logike, kao anarhizam i nihilizam, kao analiza. B. Pesimizam kao slom u kom pogledu? U pogledu njegova ublaavajuega dejstva, kosmopolitskog oseanja, u smislu tout comprendre i istorizma. Kritika nategnutost: krajnosti izlaze na povrinu i preovlauju.

11 Logika pesimizma vodi u nihilizam: ta je na to tera? Pojam bezvrednosti, besmislenosti: ukoliko se moralne vrednosti kriju iza svih ostalih visokih vrednosti. Rezultat: moralne ocene vrednosti su osude, odricanja; moral je okretanje od volje za ivotom. 12 SLOM KOSMOLOKIH VREDNOSTI A Nihilizam e se manifestovati u svemu kao psiholoko stanje, na prvom mestu kad budemo traili u svemu to se zbiva smisao koga u njemu nema: tako da e trailac na kraju izgubiti hrabrost. Nihilizam je stoga osveenje o uzaludnom dugom traenju snage, agonija zbog bespredmetnosti, neizvesnost, nemanje prilike za kakvu bilo mu drago vrstu oporavljenja ili za dostizanje stanja mira u pogledu na ta bilo stid pred samim sobom kao da je ovek odvek dugo varao sama sebe... Gorepomenuti smisao mogao bi se postii: u obliku ostvarenja jednog najvieg zakona morala u svima pojavama, moralnog poretka vaseljene; ili u obliku porasta ljubavi i harmonije u odnosima oveanstva; ili u veem priblienju stanju opte sree; ili ak u srljanju u opte nebie cilj je uvek neki smisao. Opti faktor svima ovim idejama je da e se neto dostii, pomou procesa: a sada mi shvatamo da bivanje ne cilja niemu, da se njim nita ne dostie. Otuda razoarenje u pogledu na takozvani cilj ivota, kao uzrok nihilizma; bilo da se ono odnosi na vrlo odreen smer ili da je u tome uopteno priznanje da su nedovoljne sve hipoteze o cilju ivota, koje se odnose na itavu evoluciju (ovek nije vie ni saradnik, a da ne govorimo ve o sreditu evolucionog procesa). Nihilizam e se manifestovati kao psiholoko stanje, na drugom mestu, kad ovek stavi celinu, sistematizaciju, ak i organizaciju u i iza svih fenomena: tako da dua edna potovanja i divljenja pliva u optoj ideji najvie upravne i administrativne vlasti (ako je to

dua logiara, doslednost i savreno umovanje bie dovoljni da sve pomire...). Neko jedinstvo, neki oblik monizma: i usled ove vere oveka obuzima oseanje duboke relativnosti i zavisnosti u prisustvu celine koja je beskrajno via od njega, neka vrsta boanstva... Opte dobro zahteva potinjenje pojedinca... ali gle, takvo opte dobro ne postoji! U sutini, ovek gubi veru u svoju vrednost kada se nikakvo beskrajno dragoceno celo ne otkriva kroz njega: to jest, on je doao na misao o takvom svebiu, da bi bio u stanju da veruje u sopstvenu vrednost. Nihilizam, kao psiholoko stanje, ima i trei, poslednji oblik. Ako se dopuste ove dve stvari: da se bivanju ne moe pripisati nikakav smer, i da ne upravlja iza svega bivanja nikakvo veliko jedinstvo u kome bi se pojedinac mogao izgubiti kao u elementu od vie vrednosti; ostaje jo jedno pribeite, da se osudi svet bivanja kao iluzija, i otkrije svet koji bi leao iza njega, i koji bi bio istinski svet. Ali onog trenutka kad ovek primeti da je takav svet skrojen samo u cilju da zadovolji izvesne psiholoke potrebe, i da na njega nema ba nikakva prava, javlja se krajnji oblik nihilizma, koji sadri u sebi neverovanje u metafiziki svet, i sebi uskrauje svaku veru u istinski svet. Sa toga gledita stvarnost bivanja je jedina doputena stvarnost: naputaju se sve staze to vode lanim bogovima i drugim svetovima ali ovaj svet postaje oveku nepodnoljiv, premda niko ne eli da ga odbaci... ta se desilo ustvari? Oseanje bezvredice postalo je jasno kada se pojmilo da se ni pojam cilja, ni pojam jedinstva, niti pak istine ne mogu uzeti da protumae opti karakter ivota. Nita se time ne postie niti dobija; jedinstvo to uestvuje u mnotvu zbivanja tu nedostaje potpuno: karakter ivota nije istinit, nego je laan... Posigurno nema vie nikakvoga razloga verovati u neki istinski svet... Ukratko reeno: kategorije cilja, jedinstva, bia pomou kojih smo pozajmili izvesnu vrednost ivotu, mi smo jo jedanput odvojili od ivota i svet nam se sada prikazuje bez vrednosti... B Ako dopustimo da smo priznali nemogunost tumaenja sveta pomou ove tri kategorije, i da nam sa toga gledita svet poinje bivati bez vrednosti onda se zapitajmo otkuda smo crpli veru u ove tri kategorije. Da vidimo moe li se odbaciti vera u njih. Ako im moemo oduzeti vrednost, dokaz da se ne mogu vie primeniti na svet, ne bi vie bio dovoljan razlog da se svet lii svoje vrednosti. Rezultat: vera u kategorije razuma uzrok je nihilizma mi smo merili vrednost sveta prema kategorijama koje se mogu samo primeniti na isto fiktivan svet. Zakljuak: Sve vrednosti sa kojima smo dosada pokuali da svetu pridamo izvesnu vrednost, s naega gledita, i sa kojima smo ga zbog toga liili svake vrednosti (kad se jednom pokazalo da su te vrednosti neprimenljive) sve su te vrednosti, psiholoki rasmatrane, rezultati izvesnih shvatanja korisnosti, utvrene u cilju odranja i poveanja moi izvesnih vladajuih zajednica: ali pogreno prenesene na sutinu stvari. Uvek je preterana naivnost ovekova da sebe smatra smislom i merom svih stvari. 13 Nihilizam pretstavlja prelazno patoloko stanje (patoloko je tu ogromno uoptavanje, zakljuak da ni u emu nema nikakvoga smisla): bilo da produktivne sile nisu jo dovoljno jake bilo da dekadencija jo okleva i nije jo pronala sebi pomona sredstva. Osnovi ove hipoteze: da nema istine uopte; da nema nikakvog apsolutnog karaktera stvari, nikakve stvari po sebi. Ovo je ve po sebi nihilizam, i to krajnje vrste. On vidi vrednost stvari u tome ba da tim vrednostima ne odgovara niti je to odgovaralo u stvarnosti, nego da su one samo simptom snage odreivaa vrednosti, uproavanje koje slui cilju ivota.

14 Vrednosti i njihove promene stoje u odnosu prema porastu moi onoga ko ih odreuje. Mera neverovanja, doputene slobode duha... kao izraz porasta moi. Nihilizam kao ideal najvie duhovne moi, prebogatoga ivota, delom razoran delom ironian.

15 ta je vera? Kako se ona raa? Svaka je vera smatranje neega istinitim. Krajnji oblik nihilizma bilo bi miljenje: da je svaka vera, svako dranje neega za istinito po nunosti lano jer ne postoji istinski svet. Dakle: prividnost u perspektivi, ije je poreklo u nama (ukoliko nam je stalno potreban jedan ui, skraeni, uproeni svet). Mera je nae snage dokle mi smemo sebi priznati prividnost, nunost lai, a da pritom ne odemo u propast. Utoliko bi nihilizam, kao odricanje istinskoga sveta, bia, mogao biti boanski pogled na svet. 16 Ako smo razoarani, nismo razoarani u ivot: nego to su nam se otvorile oi u pogledu raznih eljivosti. S podrugljivom srdbom posmatramo ono to se zove ideal: mi samo preziremo sebe to nismo uvek bili u stanju da uvek, svakog asa, drimo u rukama onu besmislenu emociju koja se naziva idealizam. Maenje pomou ideala je jae negoli srdba razoaranaga oveka. 17 U kojoj je meri openhauerov nihilizam jo uvek posledica istoga ideala koji je uslovio hrianski teizam? Stepen sigurnosti u pogledu najvie eljivosti, najvie vrednosti, najviega savrenstva, bio je tako veliki da su filosofi poli od nje kao da je a priori to apsolutna injenica: Bog na vrhu kao dana istina. Postati ravan Bogu, ieznuti u Bogu bile su kroz tisue godina najnaivnije i najubedljivije eljivosti (ali jedna stvar koja ubeuje nije jo zbog toga istinita: ona je prosto ubedljiva. Napomena za magarce). LJudi su se oduili da toj smesi od ideala pripiu i lino bie; postali su ateisti. Ali da li su se odista i odrekli samog ideala? Najnoviji metafiziari trae u osnovi jo uvek u njemu pravu stvarnost, stvar po sebi u odnosu prema emu je sveostalo samo privid. Njihova je dogma da ovaj na svet pojava nije istinski, poto oevidno nije izraz onoga ideala i u osnovi i ne vodi nas do onog metafizikog sveta kao svoje osnove. Za bezuslovno, ukoliko to pretstavlja najvie savrenstvo, nemoguno je da bude razlog svega uslovnoga. openhaueru, koji je eleo da to druke bude, bilo je potrebno da tu metafiziaku osnovu misli kao neto: suprotno idealu, kao zlu, slepu volju: tako je ona mogla biti ono to se javlja, to sebe otkriva u svetu pojava. Ali ni na taj nain nije se sasvim odrekao apsolutnog ideala nego se samo provukao neopaeno... (Kantu se uinila potrebna hipoteza o inteligibilnoj slobodi, da bi sa ens rerfectum mogao sakinuti odgovornost za svet ovakav kakav je; jednom reju, da bi objasnio zlo: skandalozna logika kod jednog filosofa...) 18

Najoptiji znak modernoga vremena: u svojim sopstvenim oima ovek je izgubio neverovatno mnogo u dostojanstvu. Dugo vremena on je bio sredite i tragetski junak ivota uopte; potom se upinjao da dokae bar svoju srodnost s bitnom i punom vrednosti stranom ivota kako to ine svi metafiziari, koji hoe da odre dostojanstvo ovekovo, sa svojom verom da su moralne vrednosti kardinalne vrednosti. Ko se Boga odree, dri se utoliko vre vere u moral.

19 Svako isto moralno merenje vrednosti (kao to je, na primer, budistiko) zavrava se nihilizmom: Evropa mora oekivati isto! Pretpostavlja se da se moe proi sa moralom bez religiozne podloge; ali u tom pravcu i vodi put u nihilizam. Nema niega u religiji to nas nagoni da sebe gledamo kao bia koja odreuju vrednosti. 20 Pitanje koje nihilizam postavlja ega radi? potie od dosadanje navike da se cilj smatra kao neto utvreno, dano, i nametnuto spolja to jest od strane kakvog natoveanskog autoriteta. Kad su se ljudi jednom oduili da u to veruju, trae po staroj navici drugi autoritet koji bi znao kako se govori bezuslovno i koji bi im mogao odreivati ciljeve i zadatke. Autoritet savesti sada zauzima prvo mesto to se moral vie emancipuje od teologije, to postaje imperativniji kao naknada za lini autoritet. Ili autoritet razuma. Ili socijalni instinkt (stado). Ili istorija sa imanentnim duhom, koja ima svoj cilj u sebi, i kome se ovek moe poveriti. Htelo bi se da se izbegne volja, kaogod i hotenje cilja i rizika u postavljanju cilja sebi. Htelo bi se da se izbegne odgovornost (prihvatio bi se fatalizam). Najzad: srea i, sa izvesnim licemerstvom, srea najveega broja. Kae se: 1. Odreen cilj nije uopte potreban; 2. on se ne moe unapred predvideti. Ba sada, kad je volja u svojoj najveoj sili nuna, ona biva najslabija i najmalodunija. Apsolutno nepoverenje prema organizatorskoj sili volje za celinu.

21 Savreni nihilist. Oko nihilista idealizuje u pravcu rugobe, neverno je prema svojim uspomenama: ono ih puta da se izgube i blede: ono ih ne titi od samrtnike boje, kojom slabost boji sve to je daleko i prolo. Ono to on ne ini prema sebi, ne ini ni prema celoj ljudskoj prolosti on je puta da se izgubi. 22 Nihilizam. Ima dva znaenja: A. Nihilizam kao znak poveane duhovne snage: aktivni nihilizam. B. Nihilizam kao znak propadanja i opadanja duhovne snage: pasivni nihilizam. 23

Nihilizam kao normalno stanje. On moe biti znak snage, sila duha moe porasti do te mere da joj se dotadanji ciljevi (ubeenja, lanovi vere) mogu pokazati nepodesni (jer vera uopte izraava pritisak uslova ivota, potinjenje autoritetu jednoga poretka stvari koji vodi blagostanju, napredovanju, zadobijanju moi jednoga ivoga bia...). S druge strane, on moe biti znak nedovoljne snage da se plodno opet postavi sebi cilj, smisao, vera. Svoj maksimum relativne snage on postie kao velika razorna sila, u obliku aktivnog nihilizma. Njegova protivnost bio bi umorni nihilizam, koji vie ne napada; njegov najuveniji oblik je budizam: kao pasivni nihilizam, kao znak slabosti: duhovna snaga moe biti zamorena, iscrpljena, tako da joj vie ne odgovaraju dotadanji ciljevi i vrednosti i da im se vie ne veruje tako da se raspada sinteza vrednosti i ciljeva (na kojima poiva svaka jaka kultura) i pojedinane vrednosti ratuju meu sobom: raspad to e rei sve to oivljuje, vida, umiruje, tupi, stupa napred, u razliitom ruhu, religioznom ili moralnom, ili politikom ili estetskom itd.

24 Nihilizam nije samo razmiljanje o uzaludnosti, i nije samo vera da sve zasluuje da propadne; nego tu ovek sam uzima stvar u ruke, sam razara... To je, ako se ba hoe, nelogino: ali nihilist ne veruje u potrebu da bude logian... To je stanje jakih duhova i volja; a takvima je nemoguno da se zadovolje negativnim sudom: negacija delom potie iz njihove prirode. Unitenje sudom potvruje unitenje rukom. 25 O poreklu nihilista. Smelost za sve ono to ovek odista zna dolazi pozno. Ja sam sebi tek nedavno priznao da sam bio nihilist od glave do pete. Energija i radikalizam s kojim sam iao napred kao nihilist obmanuli su me u pogledu ove osnovne injenice. Kada ovek ide ka nekom cilju, izgleda nemoguno da mu besciljnost po sebi bude glavno pravilo vere. 26 Pesimizam jakih priroda: ega radi? i posle uasne borbe, pa i pobede. Da je neto stotinu puta vanije od pitanja da li se oseamo dobro ili ravo: to je osnovni instinkt jakih priroda pa prema tome i da li se drugi oseaju dobro ili ravo. Jednom reju, da imamo cilj kome ne bi oklevali da rtvujemo ljude, da inimo najvee rizike i da budemo gotovi da primimo na sebe ravo i najgore: to je velika strast. DALJI UZROCI NIHILIZMA 27 Uzroci nihilizma: 1. Nedostaje vie vrste, to jest vrste ija bi neiscrpna plodnost i mo podravala veru u oveka. (Valja se samo setiti koliko se duguje Napoleonu skoro za sve vie nade ovoga veka). 2. Nia vrsta (stado, masa, drutvo) zaboravlja na skromnost i naduvava svoje potrebe do kosmikih i metafizikih vrednosti. Na taj se nain vulgarizira ceo ivot: jer ukoliko masa gospodari, ona tiranie izuzetke, tako da ovi gube veru u sebe i postaju nihilisti.

Svi pokuaji da se izmisle vie vrste nisu uspeli ( romantizam; umetnik, filosof; protiv Karlajlovog pokuaja da im se pripiu najvie moralne vrednosti). Posledica toga je otpor prema viim tipovima. Propadanje i nesigurnost svih viih tipova. Borba protiv genija (narodna poezija itd.). Saaljenje prema niima i paenicima kao merilo uzvienosti due. Nedostaje filosof, tuma dela, ne samo njegov pesnik. 28 Nepotpuni nihilizam, njegove forme: mi ivimo usred njih. Svi pokuaji da se izbegne nihilizam, bez preokreta postojeih vrednosti: samo pogoravaju stvar, pootravaju problem.

29

Vrste samootupljenja. Na dnu due: ne znati, kuda? Pustota. Pokuaj da se iz toga izie emocijonalnim opijanjem: u obliku muzike, svireposti u traginom uivanju zbog propadanja najplemenitijih, emocijonalnim pijanstvom kao slepim zanoenjem pojedinim ovekom ili vremenom (u obliku mrnje itd.) Pokuaj slepo raditi, kao orue nauke: motriti marljivo na mnogobrojna mala zadovoljstva, kao istraiva, na primer (skromnost prema sebi samom); skromnost nad sobom uoptiti do patosa; mistika, strasno uivanje u veitoj praznini; umetnost radi same umetnosti (fakt), isto saznanje, kao narkoza od gaenja nad samim sobom; kakav bilo neprekidan rad, kakav bilo mali glupi fanatizam; zbrka svih sredstava, bolest kao posledica opte neumerenosti (razuzdanost ubija uivanje). 1. Slaba volja, kao posledica. 2. Preterana gordost i ponienje sitnih slabosti oseaju se kao kontrast.

30 Ide vreme kad emo imati da platimo to smo dve hiljade godina bili hriani: mi gubimo ravnoteu koja nas je osposobljavala da ivimo. Zadugo neemo znati kojim emo putem. Mi se strmoglavce bacamo u suprotne ocene vrednosti, sa onom merom energije, koju ba raa toliko preterano precenjivanje oveka u oveku. Sad je sve skroz i skroz lano, re, zbrka, slabo ili odve nategnuto: a) Danas se trai neko zemaljsko reenje problema ivota, ali u smislu krajnjeg triumfa istine, ljubavi, pravde (socijalizam: jednakost lica). b) Pokuava se tako isto da se ostane tvrdo na moralnom idealu (sa altruizmom, samoportvovanjem, odricanjem volje u prvom redu). v) Pokuava se ak da se vrsto drimo i natprirodnog sveta: makar to samo bilo i antilogino x: ali se odmah taj svet tako tumai da se iz njega moe izvlaiti jedna vrsta metafizike utehe u starom stilu. g) Pokuava se tako isto da se fenomena ivota tako itaju da se doe do boanskog vodstva u starom stilu, koje nagrauje, kanjava, vaspitava i vodi poredak stvari neem boljem. d) Ljudi veruju i sada kao i pre u dobro i zlo: tako da se pobeda dobra i unitenje zla osea kao zadatak (to je engleski i tipino je za onoga tupoglavca, Dona Stjuarta Mila).

) Preziranje prirodnosti, poude, Ja: pokuaj da se i najvia duhovnost i umetnost shvata kao posledica obezlienja i nepristrasnosti. e) Doputa se crkvi da se jo uvek mea u sve bitne doivljaje i glavne momente u ivotu pojedinca, da bi se osujetili i dobili vii smisao: mi jo uvek imamo hriansku dravu i hrianski brak

31

Bilo je misaonijih i razornije misaonih vremena nego to je nae: vreme kao to je ono kad se Buda pojavio, na primer, kad je ak i narod, posle vekovnih sektakih raspri utonuo tako duboko u bezdan filosofskih dogmi, kao to su na vreme i evropski narodi to inili u pogledu finesa religiozne dogme. Literatura i tampa bile bi poslednje to bi zavelo oveka na visoko miljenje o duhu naega vremena: milioni spiritista i hrianstvo s onako strahovito runim gimnastikim vebama karakteristinim za sve engleske pronalaske, bacaju vie svetlosti na njega. Evropski je pesimizam jo u povoju to je injenica koja govori protiv njega on jo nije doao do one strane, enjive koenosti pogleda, do koje se jednom izdigao u Indiji i u kome se nita ogleda. Ima jo odve mnogo gotovoga i nedovoljno stvorenoga u njegovom sastavu, odve mnogo uenoga i pesnikoga pesimizma; hou da kaem da je, znatan deo njegov pronaen, izmiljen i stvoren, ali nije uzrok pesimizma.

32

Kritika dosadanjega pesimizma. Odbrana od evdemonolokog gledita kao poslednje svoenje na pitanje: kakav je smisao toga? Smanjenje mranosti. Na pesimizam: svet nema vrednost koju smo verovali da ima, naa je vera dotle razbila nae nagone za saznanjem, da to danas moramo rei. Na prvom mestu on nam se ini da vredi manje: isprva ga oseamo tako samo u tom smislu smo mi pesimisti to e rei, s voljom da sebi bez okolienja priznamo ovaj preokret vrednosti i da sebe ne laemo po starom i ne pevamo staru pesmu. Ba na taj nain nalazimo patos koji nas tera da traimo nove vrednosti. Ukratko: svet bi mogao vredeti mnogo vie no to smo mi verovali, mi moramo zagledati iza naivnosti naih ideala, jer je mogue da smo u naporu da mu damo najvie tumaenje, propustili da naem ljudskom ivotu pripiemo ak i umerenu vrednost. ta je obogotvoreno ? Instinkti vrednosti kod zajednice (ono, to e omoguiti njeno samoodranje). ta je oklevetano? Ono, to je dvojilo viega oveka od niega, nagoni koji stvaraju jaz. 33 Uzroci pobede pesimizma: 1. to su najsnaniji instinkti i oni koji su najvie obeavali za budunost dosada bili klevetani, tako da ivot nosi prokletstvo na sebi; 2. Sve vea hrabrost i asnost i sve smelije nepoverenje ovekovo navelo ga je da shvati da se ovi instinkti ne mogu odvojiti od ivota, pa se okree protiv ivota;

3. to samo najproseniji, koji taj sukob ni najmanje ne oseaju,uspevaju; via vrsta ne uspeva i kao proizvod degeneracije sklona je da sve okrene protiv sebe to s druge strane, izaziva protest, to proseni postavljaju sebe kao cilj i smisao te niko vie ne moe odgovoriti na pitanje ega radi ? 4. to omalovaavanje, osetljivost na bol, nemir, urba, pometnja sve vie raste, to konkretiziranje svih tih tendencija, koje se nazivaju civilizacijom postaje sve lake, tako da pojedinac pred tom udovinom mainerijom oajava i polae oruje. 34 Moderni pesimizam je izraz beskorisnosti modernoga sveta, ne sveta i ivota kao takvih.

35 Pretenost bola nad zadovoljstvom ili obrnuto (hedonizam): oba ova uenja ve su putokazi u nihilizam... Jer se ovde u oba sluaja ne postavlja nikakav drugi krajnji smisao negoli pojava zadovoljstva ili bola. Ali tako govori samo ovek koji se vie ne usuuje da ispolji volju, smer, smisao: za svaku zdraviju vrstu oveka vrednost ivota se ne meri nikako prema ovim sporednim stvarima. Bol moe pretegnuti, pa ipak, uprkos tome moguna je jaka volja, primanje ivota, priznanje nunosti da bol prevagne. ivot se ne isplauje, rezignacija; emu suze?... To je slabiski i sentimentalan stav. Un monstre gai vaut mieux qu'un sentimental ennuyeux.

36 Filosofski nihilist je ubeen da je sve to se zbiva besmisleno i uzaludno; a ne bi trebalo da postoji besmisleno i uzaludno bie. Ali otkuda potie ovo ne bi trebalo? Otkuda potie ovaj smisao, ova mera? U sutini nihilist misli da prizor takvog pustog, beskorisnog bia ne zadovoljava filosofa i puni ga oajem i pustotom. Posmatranje stvari s te strane protivrei naoj utananoj osetljivosti filosofa. Ono vodi na apsurdan zakljuak da karakter ivota mora pruati zadovoljstva filosofu, ako bi ivot hteo pravo na postojanje... Meutim lako je pojmiti da zadovoljstvo i bol u krilu zbivanja mogu jedino imati smisao sredstava: ostaje jo da se odgovori na pitanje, da li e uopte biti nama moguno da vidimo smisao, cilj, da li nije izvan nae moi pitanje besmislenosti ili smisla. 37 Razvitak nihilizma iz pesimizma, gubitak prirodnog karaktera vrednosti. Sholasticizam vrednosti. Vrednosti izolovane, idealistike, mesto da upravljaju akcijom okreu se protiv nje i osuuju je. Suprotnosti stavljene na mesto prirodnih stupnjeva i vrsta. Mrnja protiv svrstavanja. Suprotnosti bolje odgovaraju jednom plebejskom vremenu, jer ih je lake shvatiti. Odbaeni svet se protivstavlja jednom vetaki izraenom svetu istinskom, od

vrednosti. Na kraju: mi otkrivamo od kakvog je materijala sagraen taj istinski svet: i sada nam jedino ostaje onaj odbaeni i nae najvee razoaranje mi dodajemo raunu naih razloga za njegovo odbacivanje. S tim dolazimo do nihilizma: vrednosti koje odreuju pravac sadrane su i nita vie! To daje povoda pojavi pitanja jaine i slabosti! 1. Slabi se tu slamaju. 2. Jaki razaraju to se samo nije slomilo. 3. Najjai savlauju vrednosti koje odreuju pravac. Sve to skupa sainjava tragino doba. NIHILISTIKI POKRET KAO IZRAZ DEKADENCIJE

38

U poslednje vreme mnogo je zloupotrebe injeno sa jednom sluajnom i u svakom pogledu nepodesnom rei: svuda se govori o pesimizmu i vodi se borba oko pitanja, na koje mora biti odgovora, ta je u pravu pesimizam ili optimizam? Ljudi jo ne uviaju ono to se skoro da rukama opipati: da pesimizam nije nikakav problem, nego simptom da ovu re treba zameniti reju nihilizam, da je pitanje, da li je nebie bolje od bia, po sebi bolest, znak degeneracije, idiosinkrazije. Nihilistiki pokret je samo izraz fizioloke dekadencije.

39 Shvatiti da je propadanje i obolenje svake vrste bez prestanka uticalo na opte sudove o vrednostima: da je u gospodareim sudovima o vrednosti dekadencija prevagnula: da mi imamo da se borimo ne samo sa uslovima koje je izazvala postojea beda degeneracije; nego da je sva dosadanja dekadencija ostala meu nama kao iva sila. Takva opta zabludelost oveanstva od njegovih osnovnih instikata, takva opta dekadencija u sudovima o vrednosti jeste upitni znak po preimustvu, prava zagonetka, koju ivotinjska fela ovek postavlja filosofu. 40 Pojam dekadencije Raspad, propadanje, rastur po sebi nisu izloeni zamerkama; to su prirodne posledice ivota i ivotnog raenja. Pojava dekadencije je isto tako potrebna ivotu kao to je napredovanje i progres: mi nismo u poloaju koji bi nam omoguio da to iskljuimo. Naprotiv, razum zahteva da dekadencija sauva svoja prava. Stidno je od strane socijalistikih teoretiara to tvrde da se mogu stvoriti takve prilike i drutveni poredak koji bi uinili kraj poroku, bolesti, zloinu, prostituciji i sirotinji... Ali to znai isto to i osuditi sam ivot, jedno drutvo nema slobode da ostane mlado. ak i u svojoj prvoj mladosti ono proizvodi smrad i izmet. to energinije i smelije ide napred, to e biti bogatije neuspesima i nakazama, a blie svome padu. Starost se ne odgaa pomou ustanova. Ni bolest. Ni porok. 41

Osnovna misao o prirodi dekadencije: to se do sada smatralo kao uzrok jeste posledica dekadencije. Time se menja itava perspektiva moralnih problema. Celokupna borba morala protiv poroka, luksuza, zloina, pa ak i protiv bolesti, izgleda kao naivnost, kao izlina stvar: ne postoji popravka (protiv kajanja). Dekadencija nije neto protiv ega se ovek moe boriti: ona je apsolutno potrebna i svojstvena svim vremenima i svim narodima. Treba se boriti svom snagom protiv irenja zaraze u zdrave delove organizma. Da li se to ini? ini se neto obratno. Zbog toga ba ulae se trud na strani humanosti. Kako stoje dosadanje najvie vrednosti prema ovom osnovnom pitanju biologije? Filosofija, religija, moral, umetnost itd. (Lek: na primer militarizam, nadalje od Napoleona, koji je civilizaciju smatrao svojim prirodnim neprijateljem.) 42 Sve to se dosada smatralo uzrokom degeneracije, u stvari je posledica degeneracije. Ali i ono to se smatralo lekom protiv degeneracije samo su paliativi protiv izvesnih uticaja degeneracije: izleeni pretstavljaju samo izvestan tip degenerika. Posledice degeneracije: porok-poronost; bolest-bolesnost; prestup-zloinstvo; celibatsterilnost; histerija-slaba volja; alkoholizam; pesimizam; anarhizam; raspusnitvo (i duhovno). Klevetnici, podrivai, sumnjala, ruioci. 43 Uz pojam dekadencije: 1. Skepsa je posledica dekadencije: isto kao i raspusnitvo duha. 2. Kvare morala je posledica dekadencije (slabost volje, potreba za jakim nadraajima). 3. Lekovi, bilo psiholoki, bilo moralni, ne menjaju tok dekadencije, ne zadravaju, fizioloki ne znae nita: Saznanje potpune nitavnosti ovih nazovi reakcija; to su forme narkotiziranja protiv izvesnih kobnih pojava koje su posledice postojeih prilika; one ne iskorenjuju bolesni elemenat; one su esto herojski pokuaj da nestane dekadent, da se njegov tetni uticaj svede na najmanju meru. 4. Nihilizam nije uzrok nego samo logika dekadencije. 5. Dobar i rav samo su dva tipa dekadencije: oni idu zajedno u svima osnovnim pojavama. 6. Socijalno pitanje je posledica dekadencije. 7. Bolesti, pre svega bolesti nerava i glave, znak su da nedostaje odbranbena snaga jake prirode; dokaz za to je razdraljivost usled koje zadovoljstvo i bol postaju problemi prvoga reda. 44 Najpoznatije vrste dekadencije: 1. U uverenju da se biraju lekovi uzimaju se sredstva koja ubrzavaju iscrpelost takav je sluaj sa hrianstvom (da navedemo najznaajniji primer pogrenog instikta); isti je takav sluaj i sa progresom 2. Gubi se otporna snaga protiv nadraaja sluaj postaje gospodar: doivljaji se ogrubljuju i naduvavaju do udovinosti... vri se obezlienje, rastvaranje volje u vezi s tim stoji itava jedna vrsta morala, altruistiki, onaj to ne puta saaljenje iz usta, kod kojeg je bitna crta slabost linosti, tako da se ona odziva i podrhtava kao preterano osetljiva ica... Krajnja razdraljivost...

3. Uzrok i posledica se brkaju: dekadencija se ne shvata kao fizioloka pojava u njenim posledicama nalaze se uzroci ravoga stanja tu spada ceo religiozni moral... 4. ezne se za stanjem u kome se vie nee patiti: ivot se stvarno osea kao uzrok svih zala, stanja nesvesnosti (san, nesvest) smatraju se neuporedivo viim od stanja svesti; otuda naroite metodike... 45 Oko higijene slabih. Sve to se uini u slabosti, zavruje neuspehom. Otuda moral: ne ini nita. Najgore je samo to pod uticajem slabosti najbolesnija postaje upravo snaga potrebna za obustavljanje delanja, nereagiranje: to ovek nikada ne reagira bre, ni zaslepljenije nego li kad ne bi trebalo uopte da reagira... Snaga jedne prirode pokazuje se u odlaganju reakcije: njoj je isto tako svojstvena izvesna ravnodunost kao to je slabosti svojstvena nesloboda u reagovanju, nenadnost i osustvo uzdravanja u radu... Volja je slaba a recept za uvanje od ludosti je: imati jaku bolju i ne raditi nita... Kontradikcija... Neka vrsta samounitenja, instinkt samoodranja je kompromitovan... Slabi sam sebe teti... To je tip dekadencije... U stvari nailazimo na itavo brdo premiljanja o tome kako bi se dolo do nepomuenosti. Instinkt je utoliko na dobrom putu, ukoliko je korisnije ne raditi nita, nego neto raditi... Sva vebanja monakih redova, usamljenih filosofa, fakira polaze od tane ocene, da izvesna vrsta ljudi sebi najvie koristi kada sebe to vie moe spreava u delatnosti. Sredstvo za olakanje: apsolutna poslunost, mehanika aktivnost, odvajanje od ljudi i stvari koje bi mogle nametati neposrednu odluku i rad. 46 Slabost volje: to je simbol koji moe odvesti na stranputicom. Jer volje nema, pa prema tome ne moe biti ni jake ni slabe volje; mnotvo i raspad nagona, otsustvo sistema meu njima ima za posledicu slabu volju; njihova koordinacija, pod vlau jednoga jedinoga sainjava jaku volju; u prvom sluaju opaa se kolebanje i otsustvo ravnotee; u drugom preciznost i odreen pravac. 47 Ne nasleuje se bolest nego sklonost ka bolesti: otsustvo otporne snage protiv tetnih uticaja spolja itd. Slomljena otporna snaga; moralnim jezikom reeno: rezignacija i poniznost pred neprijateljem. esto sam sebe pitao, da li ne bi bilo moguno sve te najvie vrednosti dosadanje filosofije, morala i religije staviti u isti red sa vrednostima slabih umobolnih i nevrastepika: u blaoj formi oni pretstavljaju ista zla... Vrednost svih bolesnih stanja sastoji se u tome to ona pokazuju kroz uveliavajue staklo stanja koja su normalna, ali bi se teko videla u normalnim prilikama... Zdravlje i bolest nisu nita tako bitno razliiti, kako su to verovali stari doktori i kako jo danas veruju neki lekari. Oni se ne smeju zamisliti kao dva razliita tela ili sutastva koja se bore oko ivog organizma i prave od njega bojno polje. To je besmislica i prazno brbljanje, koje vie ne vredi nita. U stvari, izmeu ove dve vrste ivota postoji samo razlika u stepenu: preteranost, nesrazmera... Otsustvo sklada meu normalnim pojavama, sainjava bolesno stanje (Klod Bernar). Kao to se zlo moe posmatrati kao preteranost, disharmonija, disproporcija, tako se dobro moe posmatrati kao odbranbena dijeta protiv opasnosti od preteranosti, disharmonije i disproporcije. Nasledna slabost kao glavno oseanje: uzrok najviih vrednosti.

Uzgred: slabost se trai: zato?... Veinom zato to su ljudi po nunosti slabi. Slabljenjekao dunost: slabljenje elja, oseanja zadovoljstva i bola, volje za mo, za ponositou, za svojinom i za to vie svojine; slabljenje u obliku smernosti; slabljenje kao vera; slabljenje kao stid i odvratnost prema svemu to je prirodno, kao odricanje ivota, kao bolest i hronina slabost... Slabljenje kao odricanje od osvete, otpora, neprijateljstva i srdbe. Pogreke u leenju: slabost se ne lei pomou nekoga sistema za jaanje, nego pomou neke vrste opravdanja i moralisanja: to jest pomou tumaenja stvari... Brkanje dvaju potpuno razliitih stanja: na primer mirovanja sa jainom, koje je u sutini uzdravanje od reagiranja (i tipino za bogove, koje nita ne pokree), mirovanja sa iscrpelou, obamrlou do anestezije. Sve filosofsko-asketske metode leenja tee ovom drugom, a u stvari misle na prvo... jer pripisuju dostignutom stanju takve atribute kakvi bi bili u skladu samo sa boanskim stanjem. 48 Vrlo opasan nesporozum. Postoji jedan pojam koji oevidno ne doputa nikakvu zbrku ni dvosmislenost: to je pojam iscrpelosti. Ona se moe naslediti, moe se zadobiti. U svakom sluaju menja izgled stvari, vrednost stvari... Nasuprot onome koji nehotimice daje od obilja koje osea i pretstavlja, stvarima oko sebe, i koji ih vidi potpunije, monije, sa vie nade na njih koji u svakom sluaju moe darivati, iscrpeli umanjuje vrednost i kvari sa svoje nespretnosti sve to vidi i ubija vrednost: on je tetan... U tom pogledu ne moe biti nikakve pogreke: pa ipak istorija sadri stranu injenicu da su iscrpeli uvek bili brkani s ljudima punim snage, a ovi pak sa onima koji su bili od najvee tete. Siromah po ivotnoj snazi, slabi, siromai i sam ivot: bogat ivotom, jak ovek, obogauje ivot... Prvi je parazit na ivotu: drugi je darodavac... Kako je tu moguna pometnja?... Kada se iscrpeli ponaa kao vrlo energian aktivan ovek (kada degeneracija povue sa sobom izvesnu prekomernost duhovnog ili nervoznog odliva) onda se on brka sa bogatim... On uliva strah. Kult ludaka je uvek kult silnoga oveka punoga ivotne snage. Fanatik, ovek posednut neistom silom, religiozni eptileptiar, svi ekcentrini ljudi smatrani su za ljude od najvee moi i kao boanstva. Ova vrsta jaine, koja uliva strah, inila se ponajpre boanstvena: to je polazna taka autoriteta; tu se mudrost tumaila sluala, traila... Iz toga se razvila skoro svuda volja za oboenjem, to jest za tipinom degeneracijoma duha, tela, nerava: pokuaj da se nae put u ovu viu vrstu bia. Nainiti se bolesnim ili ludim, izazvati simptome ozbiljnih poremeaja znailo je postati jai, nadoveanskiji, straniji, mudriji. Ljudi su verovali da e na taj nain doi do tako velike moi, da e biti u stanju da je daju drugima. Gdegod je bilo molitava traio se neko ko bi mogao dahtati. Iskustvo pri opijenosti ovde je zavelo na stranputicom. Opijenost poviava u velikoj meri oseanje moi, pa prema tome po naivnom shvatanju, i samu mo. Na najviem stupnju moi mora stajati najpijaniji ovek; ovek u ekstazi. (Postoje dva uzroka opijenosti: preveliko obilje ivotne snage i bolesna ishrana mozga.) 49 Steena, ne nasleena iscrpelost: 1) nedovoljna ishrana, esto posledica neznanja u pogledu dijete, kao to je, na primer, kod naunika; 2) erotina prerana zrelost: prokletstvo koje naroito prati francusku mlade u prvom redu parisku: koja izlazi iz liceja u svet ve uprljana i upropaena i koja se ne moe osloboditi lanca sklonosti dostojnih prezrenja, koja je ironina prema sebi i podrugljiva roblje na galiji u prkos svoj utananosti

(uostalom, u veini sluajeva, ve simptom rasne i porodine dekadencije, kakva je svaka preterana nadraljivost; tako isto i kao zaraza sredine: dekadentna je crta i biti podloan uticaju okoline); 3) alkoholizam, ne instinkt nego navika, glupo podraavanje, kukavino ili sujetno prilagoavanje gospodareoj modi: kakav je blagoslov Jevrejin meu Nemcima! Koliko tuposti, koliko je zarobljena glava, kako su plave oi; otsustvo duha na licu, u rei, u dranju; lenjo protezanje, nemaka potreba za odmaranjem koja ne potie od prekomernoga rada, nego od odvratnog prenadraavanja alkoholom... 50 Teorija iscrpelosti. Porok, umobolnici (tako isto i umetnici... ) zloinci, anarhisti to nisu podjarmljene klase, nego izmet dosadanjega drutva svih klasa... Uviajui da su svi nai drutveni redovi proeti ovim elementima, mi smo razumeli da moderno drutvo nije nikakvo drutvo, nikakvo telo, nego bolestan konglomerat od andala drutvo koje vie nema snage da izbacuje izmet. Ukoliko je vekovni zajedniki ivot udubio bolesno stanje: moderna vrlina moderna duhovnost kao oblici bolesti. naa nauka

51 Stanje kvarei. Valjalo bi shvatiti uzajamnu vezu svih oblika kvarei; pritom ne bi trebalo zaboraviti na njen hrianski oblik (Paskal kao tip); tako isto socijalistikokomunistiku kvare (posledicu hrianske; s gledita prirodnih nauka, najvia ideja drutva prema socijalistikom shvatanju, najnia je po rangu meu drutvima); kvare pomou pojma drugi svet: kao da izvan sveta bivanja postoji svet bia. Ovde ne sme biti nikakog kompromisa: tu se mora istiti, nititi, ratovati; hriansko nihilistiko merilo vrednosti mora se izbei iz svega i mora se voditi borba protiv njega u svanom ruhu... na primer, iz dananje sociologije, iz dananje muzike, iz dananjeg pesimizma, (sve su to oblici hrianskog ideala vrednosti). Ili jedna stvar ili druga je istina: istina, to e ovde rei, ono to uzdie oveka... Svetenik, duebrinik, kao oblici ivota koje valja odbaciti. Celokupno dosadanje vaspitanje dosada je bilo bespomono, bez krme, bez tee, zaraeno protivrenou vrednosti 52 Ako priroda nema samilosti prema degenericima, nije stoga nemoralna: porast fiziolokih i moralnih neduga u ljudskoj rasi pre je posledica bolesnog i neprirodnog morala. Osetljivost veine ljudi je bolesna i neprirodna. Otkuda to da je oveanstvo iskvareno u moralnom i fiziolokom smislu? Telo propada ako jedan organ nije zdrav. Pravo na altruizam ne moe se izvesti iz fiziologije, kaogod ni pravo na pomo i na jednakost sudbine: to su sve premije za degenerike i zlosrenike. Ne moe biti nikakve solidarnosti u jednom drutvu koje sadri neplodne, neproduktivne i razorne lanove: koji uostalom moraju imati potomstvo jo degenerisanije no to su oni sami. 53 Dekadencija vri dubok i sasvim nesvestan uticaj i na ideale nauke: cela naa sociologija je dokaz za to. Njoj ima jo da se zameri, to je sticala iskustva samo s drutvom

koje se nalazi u procesu raspadanja, i to neizostavno uzima sopstvene instinkte raspadanja kao pravilo za socioloke sudove. Opadajui vitalitet u dananjoj Evropi formulie svoje socijalne ideale u njima: a oni tako mnogo lie na ideale starih preivelih rasa da se mogu pobrkati... Instinkt stada, koji je sada suverena sila, jeste neto u osnovi razliito od instinkta jednog aristokratskog drutva, a vrednost zbira zavisi od vrednosti jedinica koje ga sainjavaju... Cela naa sociologija ne zna ni za koji drugi instinkt sem za instinkt stada, to jest, sabranih nula, gde svaka nula ima jednaka prava. gde je vrlina biti nula... Ocena vrednosti, kojom se danas cene razliite forme drutva, potpuno je istovetna sa onom koja miru pripisuje veu vrednost nego ratu: meutim ovakav sud je antibioloki i jednostavno je rezultat dekadencije ivota... ivot je posledica rata, i samo drutvo je sredstvo za rat... Gospodin Herbert Spenser je dekadent kao biolog, on je to i kao moralist, (on vidi u pobedi altruizma neto to bi bilo eljivo !!!). 54 Posle itavih hiljada godina zabluda i lutanja moja je srea to sam ponovo naao put koji vodi jednom da i jednom ne. Ja uim ljude da kau ne svemu to slabi, to iscrpljuje. Ja uim ljude da kau da svemu to jaa, to podrava snagu, to pravda oseanje snage. Dosada niko jo nije uio ni jedno ni drugo: nego su uili vrlini, nesebinosti, saaljenju, pa ak i odricanju ivota. A sve su to vrednosti iscrpelih. Posle dugoga razmiljanja o fiziologiji iscrpelosti nametnulo mi se pitanje, do koje su mere sudovi iscrpelih prodrli u svet vrednosti. Rezultat do koga sam doao bio je do skrajnosti poraavajui, ak i za mene koji sam se svikao u mnogom neobinom svetu: ja sam naao da sve najvie ocene vrednosti, sve koje su zagospodarile oveanstvom, u najmanju ruku iznad njegovoga pitomijega dela, imaju svoj izbor u sudovima iscrpelih. Pod velom najsvetijih imena, otkrio sam najrazornije tendencije; ljudi su Bogom nazvali sve to slabi, to ui slabosti, to zaraava slabou... Ja sam otkrio da je dobar ovek forma kojom dekadencija afirmira samu sebe. U onoj vrlini za koju je jo openhauer uio, da je najvia i jedina osnova sviju vrlina; u onom saaljenju, ja sam ba prepoznao neto opasnije od svakog poroka. Namerno spreavati odabiranje kod vrste i upotrebu sredstava za njeno ienje od zakrljalih lanova to se dosada smatralo najviom vrlinom... Treba pokazivati potovanje prema sudbini, prema sudbini koja slabom dovikuje: propadni! Opiranje ovoj fatalnosti, upropaavanje i kvarenje oveanstva nazvano je Bog... Ne bi trebalo upotrebljavati ime boje uzalud... Rasa je iskvarena ne porokom nego neznanjem svojim: ona je iskvarena jer nije pojmila da je iscrpelost iscrpelost: fizioloke zbrke su koren svega zla... Vrlina je na najvei nesporazum. Problem: kako su iscrpeli doli do toga da propisuju zakone vrednosti? Drugim reima: kako su doli do moi oni to su poslednji?... Kako je instinkt ivotinjske fele oveka doao dotle da dubi na glavi?... KRIZA: NIHILIZAM I IDEJA VRAANJA

55

Krajnosti se ne ublauju odmerenou nego suprotnostima postojeih krajnosti. Tako je isto vera u apsolutnu nemoralnost prirode, u otsustvo cilja i smisla psiholoki nuna strast, kada se vie ne moe odrati vera u Boga i u bitno moralni poredak stvari. Nihilizam se sada pojavljuje, ne zato to je manje volje za ivotom no to je pre bilo, nego to su ljudi uopte postali nepoverljivi prema smislu koji se moe pripisati zlu, pa i samom ivotu. Jedno tumaenje je odbaeno: ali kako se ono smatralo za jedino, to se ini kao da ivot nema nikakvoga smisla, kao da je sve uzalud. * Ostaje da se dokae da ovo uzalud! sainjava karakter dananjeg nihilizma. Nepoverenje prema naim ranijim ocenama vrednosti poraslo je do te mere, da je dovelo do pitanja: nisu li sve vrednosti samo mamac, kojim se komedija produava, ma da se time ne dolazi blie raspletu? To dugo vreme sa jednim uzalud, bez cilja i smera, misao je koja najtee paralie, naroito kada ovek uvidi da je namagaren a ipak nema moi da se tome otme. * Mislimo ovu misao u njenoj najstranijoj formi: ivot ovakav kakav je, bez smera i bez cilja, ali da se neizbeno vraa, bez kraja u niemu: veito vraanje. To je najkrajniji oblik nihilizma: veito (besmisleno) nita! Evropski tip budizma: energija znanja i snage tera nas u takvu veru. To je najnaunija od svih hipoteza. Mi odriemo krajnje ciljeve: kad bi ivot imao krajnji cilj, on bi ga dostigao. * Valja shvatiti da se ovde tei protivstati panteizmu: jer sve savreno, boanstveno, veito, tako isto nagoni na veru u veito vraane. Pitanje: je li moral onemoguio i ovo panteistiko pozitivno dranje prema svima stvarima? U sutini prevazila se samo moralna ideja Boga. Ima li kakvog smisla zamisliti jednoga Boga s onu stranu dobra i zla? Da li bi panteizam u ovom smislu bio moguan? Da li mi otklanjamo iz procesa ideju cilja, pa ipak potvrujemo postojanje procesa? To bi bio sluaj, kad bi se u samom procesu svakoga trenutka neto postizalo i to uvek isto. Spinoza je doao do pozitivnoga stava te vrste, u koliko svaki trenutak ima logiku nunost za njega: i sa svojim bitno logikim instinktom on je triumfovao nad takvom prirodom sveta. * Ali je njegov sluaj izuzetan. Kad bi svaku osnovnu crtu karaktera, koja lei u osnovi svake pojave i nalazi izraza u svakoj pojavi, pojedinac osetio kao osnovnu crtu svoga karaktera, on bi bio prinuen da svaki trenutaka svega ivota uopte pobedonosno prima. Bilo bi jednostavno potrebno da se ta osnovna crta karaktera oseti kao neto dobro, prijatno i od vrednosti. * Meutim moral je spasao ivot od oajanja i od skoka u nita kod ljudi i drutvenih klasa koje su ljudi pritiskali i kinjili: jer najvee ogorenje prema ivotu ne raa nemo prema prirodi nego nemo prema ljudima. Moral se drao prema silnima, nasilnicima, gospodarima uopte, kao prema neprijateljima od kojih se prosean ovek mora odbraniti, to jest okuraiti, ojaati. Moral je sledstveno propovedao najdublji mrnju i preziranje prema osnovnoj crti karaktera u gospodara: njihovoj volji za mo. Ukloniti, odrei, razviti ovaj moral: znailo bi ovaj najomrznutiji nagon posmatrati sa obrnutim oseanjem i ocenom. Kad

bi stradalnik i potiteni izgubio veru u pravo na preziranje volje za mo, on bi uao u fazu beznadenog oajanja. To bi u stvari bio sluaj, kad bi ova crta bila bitna po ivot, kad bi se pokazalo da je u toj volji za moralom prikrivena oba volja za mo, i da je i ta mrnja i preziranje samo volja za mo. Onda bi potiteni uvideo, da sa silnikom stoji na istom zemljitu i da nema nikakvo pravo prvenstva, niti vii rang od njega. * Naprotiv! Nema niega kod ivota to bi moglo imati vrednosti, osim stepena moi razume se, ako se pretpostavi da je sam ivot volja za mo. Moral je sauvao zlosrenike, siroad ivota, od nihilizma, na taj nain to im je svakom od njih pridao beskrajnu vrednost, metafiziku vrednost, i uvrstio ih u jedan red koji nije bio u skladu sa svetskom moi i svrstavanjem po rangu: on je propovedao pokoravanje, poniznost itd. Ako se uzme da vera u ovaj moral propada, ovi zlosrenici ne bi vie imali nikakve utehe, i propali bi i sami. * Ovo propadanje javlja se kao samounitenje, kao instinktivno odabiranje onoga to se mora razruiti. Simptomi ovoga samorazruenja kod zlosrenika: vivisekcija sebe samoga, trovanje, opijanje, romantizam, a iznad svega, instinktivno prinuavanje na postupke koji mone ine smrtnim neprijateljima (obuavajui, tako rei, svoje sopstvene delate), volja va unitenjem kao volja jednoga jo dubljega instinkta, instinkta za samounitenjem, volje za niim. * Nihilizam je simptom da zlosrenici nemaju vie nikakve utehe: da oni unitavaju da bi sami bili uniteni, da lieni morala, oni nemaju vie nikakva razloga da sebe rtvuju, da se stavljaju na zemljite suprotnoga naela i da oni sa svoje strane hoe mo, time to nateruju mone da budu njihovi delati.To je evropski oblik budizma, aktivnog odridanja, poto je sav ivot izgubio svani smisao. * Ne treba misliti da je beda postala vea: naprotiv! Bog, moral, portvovanje bili su lek strahovito dubokim stupnjevima mizerije: aktivni nihilizam pojavljuje se pri srazmerno mnogo povoljnijim prilikama. Sama injenica to se smatra da se izilo iz morala, pretpostavlja izvestan stepen duhovne kulture; a oba opet izvesno blagostanje. Izvestan duhovni zamor, koji je izazvala dugotrajna borba izmeu filosofskih miljenja i odvela u beznadean skepticizam prema filosofiji, pokazuje da ti nihilisti ni u kom sluaju ne stoje na niem stupnju. Valja se samo setiti prilika u kojima se Buda pojavio. Uenje o veitom vraanju imalo bi uene hipoteze za sobom (kao to ih je imala Budina nauka, na primer pojam uzronosti itd.) * ta danas znai zlosrean? Pre svega, fizioloki: ne vie politiki. Najnezdravija vrsta ljudi u Evropi (u svima klasama) jeste zemljite ovoga nihilizma: ona bi veru u veito vraanje smatrala kao prokletstvo, i ako bi ga ono jednom pogodilo, ona se vie ne bi uzdrala ni od kakve akcije: ona se ne bi pasivno ugasila, nego e initi da se ugasi sve to je besmisleno i besciljno u istoj meri: mada je to samo trzanje, slepo besnilo pred izvesnou da

je sve od venosti postojalo ak i ovaj trenutak nihilizama i ei za unitenjem. Vrednost takve krize je u tome to ona oiava, to ujedinjuje srodne elemente i ini da se uzajamno kvare, to ljudima suprotnih mentaliteta ukazuje na zajednike dunosti, i meu njima iznosi slabije i nesigurnije na videlo i na taj nain ini prvi korak ka odreivanju ranga snaga sa gledita zdravlja: priznajui zapovednike za zapovednike i potinjene za potinjene. Razume se nezavisno od svih postojeih drutvenih oblika. * Koja e se klasa pokazati tu kao najjaa? Najumereniji, oni kojima ne treba nikakva krajnost u verovanju, oni koji ne samo da doputaju nego i vole dobar deo sluaja i besmislice, oni koji o ljudima mogu misliti mislei sasvim skromno o njihovoj vrednosti, a da zbog toga ne postanu mali i slabi: najbogatiji zdravljem, koji su dorasli za najvee nevolje, i koji se zbog toga ne plae nevolje tako mnogo ljudi, sigurni u svoju mo i koji silu koju je ovek dostigao pretstavljaju sa svesnim ponosom. * Kako bi takav ovek mislio o veitom vraanju? 56 PERIODE EVROPSKOG NIHILIZMA Period nejasnosti, svakojakih pokuaja da se ouva staro i da se ne dopusti novo. Period jasnosti: ljudi uviaju da su staro i novo suprotnosti: stare vrednosti se raaju iz ivota koji opada, a nove iz ivota koji se die , da su svi stari ideali neprijatelji ivota (oni su porod dekadencije i odreuju dekadenciju ma koliko bili obueni u praznino ruho morala). Mi razumemo staro, ali nismo jo ni priblino dovoljno jaki za neto novo. Period triju velikih strasti: preziranja, saaljenja, unitenja. Period katastrofe: pojava uenja, koje e prosejati oveanstvo... koje nagoni na odluku i slabe i jake II ZA ISTORIJU EVROPSKOG NIHILIZMA MODERNA SUMORNOST 57 Prijatelji moji, kao mladii imali smo teak ivot: mi smo patili od mladosti kao da je to neka teka boljka. To je dolazilo od veka u koji smo bili baeni veka ogromnog unutarnjeg raspadanja i dizintegracije, koji se protivi duhu mladosti sa svima svojim slabostima pa i svojom najboljom snagom. Dizintegracija, to jest, neizvesnost, svojstvena je ovom veku: nita ne stoji na sigurnim nogama i tvrdoj veri u sebe: ivi se za sutra, jer je prekosutra sumnjivo. Sve je klizavo i opasno na naem putu, a uz to se jo veoma otanjio led na kome stojimo: svi oseamo kako die topao, koban jug gde mi jo sada gazimo doskora nee niko vie moi nogom stati.

58 Ako ovo doba nije doba propadanja i opadanja ivotne snage, ono je u najmanju ruku doba nepromiljenog i proizvoljnog eksperimentisanja: i verovatno je, da se od preterano

mnogo neuspelih eksperimenata stie opti utisak o propadanju: a moe biti, da se stie i samo propadanje. ZA ISTORIJU MODERNE SUMORNOSTI

59 Dravni nomadi (inovnici itd.): bez zaviaja Propast porodice. Dobar ovek kao simptom iscrpelosti. Pravda kao volja za mo (disciplina). unost i nervoza. Anarhist. Crna muzika: gde je dobra? Preziranje ljudi, odvratnost. Najdublja odlika: da li glad ili sitost biva stvaralaka? Glad raa ideale romantizma. Severnjaka neprirodnost. Potrebe za alkoholom: radnika beda. Filosofski nihilizam. 60 Lagano napredovanje i uzdizanje srednje i nie klase (raunajui tu i niu vrstu duha i tela) koje je jo i pre francuske revolucije uzimalo maha i koje bi i bez revolucije isto tako krilo sebi put, ukratko reeno, nadmonost stada nad svima pastirima i voama donosi sa sobom: 1. Sumornost duha (stavljanje stoike i frivolne prividnosti sree zajedno, kako je to svojstveno otmenim kulturama, nalazi se u opadanju; mnoga patnja se sad puta da se vidi i uje dok se pre snosila i krila); 2. Moralnu hipokriziju (nain za odlikovanje sebe sama pomou morala, samo kroz vrline stada: saaljenje, staranje za druge, umerenost koje se ne priznaju i ne cene izvan sfere moi stada); 3. Uistinu velika koliina simpatije u alosti i u radosti (zadovoljstvo od oseanja da se pripada velikoj zajednici, koje imaju sve ivotinje koje ive u stadu opti duh, zaviaj, sve ono u emu se pojedinac ne uzima u obzir). 61 Nae doba, sa svojom tenjom da ublai sluajne nevolje, da ih sprei, a da se bori unapred protiv neprijatnih mogunosti, jeste doba siromaha. Nai bogatai su najsiromaniji! Pravi cilj bogatstva je zaboravljen. 62 Kritika modernoga oveka: Dobar ovek, ali iskvaren i zaveden ravim institucijama (tiranima i svetenicima); razum dignut na stupanj autoriteta; istorija kao savlaivanje zabluda; budunost kao progres; hrianska drava (Bog nad vojskama); hrianski polni odnosi (ili brak): carstvo pravde (kult oveanstva); sloboda. Romantine poze modernoga oveka: plemenit ovek (Bajron, Viktor Igo, or Sand); plemenita srdba; osveenje strau (kao istinska priroda); zalaganje za potitene i zlosrenike: moto istoriara i romansijera; stoici dunosti; nesebinost kao umetnost i saznanje; altruizam, kao jedan od najlaljivijih oblika egoizma (utilitarizam)

najsentimentalniji egoizam. Sve je to osamnaesti vek. Od njega se naprotiv nije nasledila: bezbrinost, vedrina, elegancija, duhovna jasnoa. Tempo duha se izmenio; uivanje u duhovnoj utananosti, jasnosti, ustupilo je mesto uivanju u boji, harmoniji, stvarnosti, masi, itd. Senzualizam u duhovnim stvarima. Jednom reju, to je osamnaesti vek Rusoa. 63 Sve u svemu kad se uzme u obzir, u dananjem oveanstvu postignuta je ogromna koliina ovenosti. to se to uopte ne osea, upravo je tome dokaz: mi smo postali tako osetljivi za male nevolje, da neopravdano previamo to je dostignuto. Ovde moramo voditi rauna o injenici da ima mnogo dekadencije, i da na svet, gledan takvim oima, mora izgledati rav i jadan. Ali takve oi su isto videle u sva vremena: 1. Izvesnu preteranu nadraljivost i u moralnom oseanju. 2. Koliinu gorine i sumornosti koje pesimizam unosi u svoja suenja: to obadvoje doprinelo je zajedniki da prevagne suprotno gledite: kako stvar ne stoji dobro sa naim moralom. 3. Fakt o kreditu, svetskoj trgovini, saobraajnim sredstvima jeste izraz vanredno blagog poverenja u ljude... Tome isto tako doprinosi: 4. Oslobaanje nauke od moralnih i religioznih smerova: vrlo dobar znak, premda je veinom pogreno shvaen. Ja pokuavam da opravdam istoriju na svoj nain. 64 Drugi budizam. Nihilistika katastrofa, koja je uinila kraj indijskoj kulturi. NJen predznak: prevaga saaljenja. Duhovna iznurenost. Svoenje problema na pitanje zadovoljstva i bola. Ratna slava koja izaziva protivudar. Ba kao to otro nacionalno razgraniavanje izaziva protiv-pokret, najsrdanije bratstvo. Nemogunost da religija dalje vri svoj posao sa dogmama i bajkama. 65 Danas je najvie izloen udarcima instinkt i volja za tradicijom: sve institucije koje imaju da zahvale za svoje postojanje ovome instinktu, idu protiv ukusa modernoga duha... U osnovi ne misli se i ne radi nita to ne bi bilo sraunato da iupa iz korena ovaj smisao za tradiciju. Na tradiciju se gleda kao na fatalnost; nju prouavaju, ona se priznaje (kao naslednost), ali se ona nee. Protezanje jedne volje preko dugih perioda vremena, izbor stanja i ocena vrednosti koje omoguuju da se vekovi budunosti unapred odrede to je ba antimoderno u najveoj meri. Iz ega sledi da dezorganizatorska naela daju naem vremenu specijalan karakter. 66 Budite jednostavni to je zahtev koji je prosta glupost kad se upuuje nama neshvatljivim i sloenim ispitivaima utroba... Budite prirodni: ali kako, ako smo upravo neprirodni?... 67

Dosadanja sredstva kojima su se postizali jednoobrazni, trajni tipovi kroz mnoge generacije: neotuiv zemljini posed, potovanje starijih (poreklo verovanja u bogove i heroje kao pretke). Sada deoba zemljinog poseda pripada suprotnoj tendenciji: novine (mesto dnevne molitve), eleznica, telegraf. Centralisanje ogromnog mnotva razliitih interesa u jednoj dui: koja uz to mora biti veoma jaka i promenljiva. 68 Zato je sve postalo gluma. Modernom oveku nedostaje: nepogrean instinkt (to je posledica dugotrajne jednoobrazne aktivnosti istog oblika u jednoj vrsti ljudi); nesposobnost da d neto savreno od sebe, prosto je posledica toga: pojedinac nije u stanju da nadoknadi ono to mu je kola trebalo da prui. Ono to stvara jedan moral, jedan zakon, jeste dubok instinkt, da tek automat omoguuje savrenstvo u ivotu i u stvaranju. Ali sada smo doli do suprotne take, mi smo zapravo tamo hteli do krajnje svesti, do samorasmatranja oveka i istorije: s tim smo ustvari najdalje od savrenstva u biu, delanju i hotenju: naa elja, naa volja za saznanjem simptom su ogromne dekadencije. Mi teimo neem to je taman suprotno onome to hoe jake rase i jake prirode, razumevanje je kraj... to je moguna nauka u smislu, u kome se danas praktikuje, dokaz je da su van dejstva svi elementarni instinkti koji brane i tite ivot. Mi vie ne stiemo, mi rasipamo kapitale svojih predaka, i nainom na koji saznajemo 69 Nihilistika crta a) u prirodnim naukama: (besmislenost); kauzalizam, mehanizam. Zakonomernost je interval, ostatak. b) Tako isto u politici: oveku nedostaj vera u svoje pravo, nevinost; gospodari la i sluenje momentu. v) Tako isto u narodnoj ekonomiji: ukidanje ropstva: otsustvo stalea iskupitelja, onoga koji opravdava napredovanje anarhizma. Prosveta?. g) Tako isto u istoriji: fatalizam, darvinizam, neuspeh poslednjih pokuaja da se u njoj otkrije razum i boanstvo. Sentimentalnost prema prolosti; biografije se ne trpe! (fenomenalizam i tu: karakter kao maska, ne postoje nikakve injenice). d) Tako isto u umetnosti: romantizam i antiromantizam (neraspoloenje prema romantinim idealima i laima). Ovo poslednje moralno, kao smisao za veu istinitost, ali pesimistino. isti artisti (ravnoduni i prema sadrini). Psihologija ispovednika i psihologija puritanska, to su dva oblika psiholokog romantizma: ali jo i protivpredlog prema njima, pokuaj isto umetnikog stava prema ljudima ali ni tu se nije pokazala potrebna odvanost za obrnutim ocenama vrednosti! 70 Protiv uenja o uticaju sredine i spoljanjim uzrocima: unutranja sila je beskonano nadmonija: mnogo ta, to se ini da je uticaj spolja, u stvari je prilagoavanje spoljanjeg unutranjem. Sasvim ista sredina moe se protumaiti i iskoristiti u suprotnom smislu: injenice ne postoje. Genije se ne moe objasniti takvim uslovima postanka.

71 Moderno doba posmatrano u svetlosti ishrane i varenja. Osetljivost beskrajno akutnija (pod moralistikim ruhom: porast saaljenja); obilje razliitih utisaka vee nego ikada: kosmopolitizam u jelu, knjievnosti, novinama, formama, ukusima, pa ak i predelima. Tempo ovih priliva je prestissimo; utisci se briu; ljudi se instinktivno uvaju da neto ne prime u sebe, da neto prime ozbiljno, da neto svare; otuda slabljenje varenja. Tu sada nastaje izvesno prilagoavanje ovoj nagomilanosti utisaka: ovek se oduava dejstva i jo samo reagira na spoljanje nadraaje. On troi svoju snagu delom na prilagoavanje, delom na odbranu, delom na reakciju na nadraaje. Duboko slabljenje spontanosti: istoriar, kritiar, analitiar, tuma, posmatra, skuplja, italac sve sami reaktivni talenti sve nauka! Vetako doterivanje svoje sopstvene prirode prema ogledalu; ovek se interesuje, ali samo povrno: sistematska hladnoa, ravnotea, stalno niska temperatura ispod same tanke povrine, na kojoj ima toplote, pokreta, bure, igre talasa. Suprotnost izmeu spoljanje pokretljivosti i izvesne mrtvake teine i zamora. 72 Kuda spada na moderni svet: u iscrpelost ili u osvit? NJegova mnogovrsnost i nemir uslovljeni su najviim oblikom samosvesti. 73 Pekomeran rad, radoznalost i simpatija nai moderni poroci. 74 Za karakteristiku modernog duha. Preteran razvoj prelaznih forama; zakrljalost tipova; kidanje s tradicijama, kolama; prevlast instinkata (filosofski pripremljena: nesvesno ima vie vrednosti) posle pojave slabljenja jaine volje i hotenja cilja i sredstava. 75 Sposoban zanatlija ili naunik izgleda dobar kad se ponosi svojom vetinom i kad gleda na ivot zadovoljno i skromno. S druge strane, nema alosnijeg prizora od krpe ili uitelja koji se s muenikim izrazom na licu vajka, kako je roen za neto bolje. Nema niega boljeg, od dobroga! A to je: imati izvesnu sposobnost i sluiti se njom. To je vrlina u smislu talijanskog renesansa. Danas kad drava ima preterano veliki trbuh, na svima poljima i poslovima, pored pravih radnika, postoje i zastupnici: na primer, pored naunika postoje i literati, pored patnikih narodnih slojeva, postoji masa brbljivaca i ni za ta dobro sposobnih, koji tu patnju zastupaju da ne govorim o profesionalnim politiarima, kojima je dobro i koji zastupaju bedu pred parlamentom busajui se u prsa. Na moderni ivot preskupo staje zahvaljujui broju posrednika; u antikom gradu, i u nekim gradovima panije i Italije, gde jo traje eho starog duha, ovek je sam za sebe istupao i nije imao potrebe za modernim posrednikom i pretstavnikom izuzev samo da mu da uku! 76

Prevaga trgovca i posrednika i u oblasti duha: literat, tuma, istoriar (kao mea prolosti i sadanjosti), egzotiar i kosmopolita, posrednici izmeu prirodnih nauka i filozofije, polu-teolozi. 77 Ja sam oseao najveu odvratnost prema parazitima duha: oni se ve mogu nai svuda u naoj nezdravoj Evropi i savest im je potpuno ista. Oni mogu biti po malo sumorni i donekle pesimistinog izgleda, ali su uglavnom prodrljivci, prljavci, ljudi koji prljaju druge, lisice, podlaci, lopue, ugavci i nevinaca kao to su svi sitni grenici i mikrobi. Oni ive od toga to drugi ljudi imaju duha i daju ga slobodno: oni ne znaju da je u prirodi bogatoga duha da ivi bezbrino, bez sitnih briga za sutranjicu, pa da ak svoje bogatstvo i rasipa. Jer je duh slab domain i ne poklanja ni najmanje panje injenici da sve od njega ivi i hrani se.

78 GLUMA arenolikost modernog oveka i njena dra. U sutini maska i dosaivanje. Literat. Politiar (u nacionalnoj prevari). Afektacija u umetnosti: Nedostatak potenja u pripremanju i obuci (Fromanten); Romantiari (otsustvo filosofije i nauke i preterano mnogo literature); Romanopisci (Valter Skot, ali isto tako i udovita Nibelunga, sa prekomerno nervoznom muzikom); Liriari. Naunost Virtuozi (Jevreji). Narodni ideali kao neto iz ega se izalo, ali jo ne pred narodom: Svetitelj, mudrac, prorok. 79 Raspojasanost u modernom duhu skrivena je pod svakojakom moralnom politurom. Rei kojima se moderni duh ukraava jesu: tolerancija (za nesposobnost za da i ne); irina simpatije (=jedna treina ravnodunosti, jedna treina radoznalosti, jedna treina bolesne uzbudljivosti); objektivnost (= nedostatak linosti, nedostatak volje, nesposobnost za ljubav); sloboda u odnosu prema pravilu (romantizam); istina nasuprot lai i laganju (naturalizam); nauni duh (ljudski dokumenat): ili prostim jezikom reeno, roman u sveskama i dodavanje mesto kompozicije; strast mesto nereda i neumerenosti; dubina mesto zbrke i haosa od simbola.

80 Kritika krupnih rei. Ja sam pun nepoverenja i zle volje prema onome, to se naziva idealom: u tome se sastoji moj pesimizam, to sam poznao, do koje su mere uzviena

oseanja izvor zla, to e rei: umanjavanja i uniavanja ovekove vrednosti. ovek se uvek vara, kadgod oekuje napredak od nekog ideala; pobeda ideala dosada je uvek bila nazadnjaki pokret. Hrianstvo, revolucija, ukidanje ropstva, jednaka prava, filantropija, miroljublje, pravda, istina: sve ove velike rei imaju vrednost jedino u borbi, kao zastave: ne kao stvarnosti nego kao ukrasi za neto sasvim drugo (upravo suprotno!).

81 Postoji tip oveka koji se zaljubio u misao tout comprendre cest tout pardonner. To su slabii, to su pre svega razoarani: ako u svemu ima neto za pratanje, onda ima u svemu i neto za preziranje! To se filosofija razoarenja tako humano uvija u saaljenje i slatko gleda. To su romantiari ija se vera isparila: sada bi bar hteli posmatrati kako sve iezava i nestaje. Oni to zovu lart pour lart, objektivnost, itd.

82 Glavni simptomi pesimizma: veere kod Manji-a; ruski pesimizam (Tolstoj, Dostojevski), estetski pesimizam, lart pour lart, opisivanje (romantiki i antiromantiki pesimizam); pesimizam teorije saznanja (openhauer; fenomenalizam); anarhistiki pesimizam; religija saaljenja, pretea budizma; kulturni pesimizam (egzotizam, kosmopolitizam); moralni pesimizam: ja sm.

83 Bez hrianske vere, rekao je Paskal, bili bi i sami, kaogod i priroda i istorija, udovite i haos. Mi smo ispunili ovo prorotvo: poto je slabako-optimistiki osamnaesti vek ulepao i racionalizirao oveka. openhauer i Paskal. U jednom bitnom smislu, openhauer je prvi produio Paskalov pokret: ako je svet udovite i haos, znai onda da je neto to treba odbaciti... Istoriju, prirodu, samog oveka! Naa nesposobnost da poznamo istinu, posledica je iskvarenosti, naeg moralnog propadanja: tako veli Paskal. openhauer u sutini kae isto. to je dublja iskvarenost razuma u toliko je nunije uenje o spasenju ili, kako bi openhauer rekao, odricanje.

84

openhauer kao epigon (prilike pre revolucije): saaljenje, ulnost, umetnost, slabost volje, katolicizam duhovnih strasti to je u sutini dobar osamnaesti vek. Iz osnova pogreno shvatanje volje kod openhauera (kao da je nagon, instinkt, pohota bitno kod volje) tipino je: to je umanjavanje vrednosti volje do prepoznavanja. Tako isto mrnja prema hotenju; pokuaj da se vidi neto vie, ak i sama via vrednost, u nehotenju niega vie, u biu subjekta bez cilja i smera (u istom subjektu slobodne volje). Veliki simptom zamora ili slabe volje: jer volja ustvari gleda na strasti kao gospodar i odreuje im put i meru...

85 Neko je napravio nedostojan pokuaj da openhauera i Vagnera gleda kao tip duhovno poremeenih ljudi: neuporedivo bi se bitnije oni shvatili, kad bi se nauno odredio tip dekadencije, koji obojica sobom pretstavljaju.

86 Henrik Ibsen postao mi je vrlo jasan. Uza sav svoj snaan idealizam i volju za istinom nije se usuivao da se oslobodi moralnog iluzionizma, koji kae re sloboda a nee sebi da prizna ta je sloboda: to je drugi stupanj u metamorfozi volje za mo kod onih koji nemaju moi. Na prvom stupnju zahteva se pravinost od onih koji imaju mo. Na drugom stupnju kae se sloboda, to jest ovek eli da se oslobodi onih koji imaju mo. Na treem stupnju govori se o jednakim pravima to jest, ovek eli, ukoliko sam jo nema prevage, da sprei svoje takmace da porastu u moi.

87 Propadanje protestantizma: teoretski i istoriski shvaen kao polutanstvo. Stvarna prevaga katolicizma; protestantsko oseanje ugaeno do te mere da se i najjai antiprotestantski pokreti (na primer Vagnerov Parsifal) vie ne smatraju takvima. Svi vii duhovni redovi u Francuskoj katoliki su po instinktu. Bizmark je pojmio da protestantizma uopte vie nema.

88 Protestantizam, taj duhovno neist i dosadan oblik dekadencije, u kome se hrianstvo umelo sauvati na mediokritetskom Severu: kao neto polutansko i sloeno on je koristan za saznanje, ukoliko je bio u stanju da smesti u iste glave iskustva razliite vrste i porekla.

89 ta je nemaki duh napravio od hrianstva! I da se zadrim na protestantizmu: koliko je jo mnogo piva u protestantskom hrianstvu! Je li moguna duhovno dosadnija, nemoralnija i trulija forma hrianske vere od prosenog protestanta?... To ja nazivam uistini skromnim hrianstvom! To ja nazivam homeopatijom hrianstva! Mene potseaju da danas postoji i jedan bestidniji oblik protestantizma: dvorskih propovednika i antisemitskih spekulanata: ali jo nije niko ustvrdio da nad tim vodama lebdi kakav bilo duh... To je samo nedostojniji, ali nikako ne shvatljiviji oblik hrianske vere...

90 Progres. Da se samo ne varamo! Vreme juri napred mi bismo hteli verovati da i sve to je u njemu juri napred ? da razvitak znai napredovanje... To je privid koji i najobazrivije vara. Ali devetnaesti vek nije nikakav progres prema esnaestom: a nemaki duh iz 1888 godine je nazadnjaki prema nemakom duhu od 1788... oveanstvo ne ide napred, ono ak i ne postoji. Opti izgled svega nalik je na neku ogromnu eksperimentalnu radionicu, gde poneto uspe u svima vekovima a bezbroj stvari ne uspeva, gde nedostaje svakog reda, logike, veze i obaveze. Kako se usuujemo prevideti, da je trijumf hrianstva dekadentski pokret?... Da je nemaka reformacija povampirenje hrianskog varvarstva?... Da je revolucija unitila instinkt za veliku organizaciju drutva?... ovek ne pretstavlja nikakav progres prema ivotinji: kulturni mekuac je nedonoe u poreenju sa Arapinom ili Korzikancem: Kinez je uspeliji tip, to e rei dugoveniji, od Evropljanina... POSLEDNJA STOLEA

91 Sumornost i naginjanje pesimizmu po nunosti prate doba prosveenosti. Oko 1770 godine zapazilo se opadanje veselosti; ene su sa onim svojim instinktom to uvek staje na stranu vrline, mislile da je tome kriv nemoral. Galiani je pogodio u centar. On citira Volterov stih: Un monstre gai vaut mieux Qu un sentimental ennuyeux. (veselo udovite vredi vie od dosadnog sentimentalca). Ako sada tvrdim da sam od Voltera i Galiania koji je bio neto mnogo dublje odmakao za jedno dva veka u prosveenosti: koliko duboko onda mora da sam zapao u sumornost! I to je istina: i ja sam na vreme sa izvesnim aljenjem pokazao obazrivost prema nemakoj i hrianskoj tesnogrudosti i nedoslednosti openhauerovog i ak Leopardijevog pesimizma i potraio najglavnije oblike (Azija). Ali da bih mogao podneti taj krajnji pesimizam (kako izbija ovde-onde u mome Roenju tragedije), bez boga i morala sam

iveti, morao sam izmisliti protivsredstvo. Moda ja najbolje znam zato se jedino ovek smeje: samo on toliko duboko pati, da je morao izmisliti smejanje. Kao to se moe misliti, najnesrenija i najmelanholinija ivotinja jeste i najveselija. 92 U pogledu nemake kulture ja sam uvek imao oseanje propadanja. To me je esto inilo nepravinim prema itavoj evropskoj kulturi, jer sam je upoznao u propadanju. Nemci uvek dolaze docnije: oni uvek nose neto u dubini, na primer: Zavisnost od stranaca: na primer Kant Ruso, sensualisti, Hjum, Svedenberg. openhauer Indijanci i romantizam, Volter. Vagner francuski kult stranoga i velike opere, Pariz i begstvo u prvobitno varvarstvo (brak sa sestrom). Zakon onih koji kasaju za drugim (provincija za Parizom, Nemaka za Francuskom). Ali kako to da su ba Nemci otkrili antiki svet: to se jedan instinkt jae razvija u toliko oveka vie vue da se baci u suprotno. Muzika je kraj. 93 Renesans i reformacija. ta dokazuje renesans? Da carstvo individue moe biti samo kratka veka. Rasipanje je odve veliko: ne postoji ak ni mogunost za sticanje, kapitalisanje i iscrpelost prati u stopu. To su vremena kada se sve rasipa, kad se rasipa i sama snaga s kojom se stie, kapitalizuje, gomila bogatstvo na bogatstvo... ak i protivnici takvih pokreta oseaju se prinueni na besmisleno rasipanje snage; i oni se ubrzo iscrpljuju, troe, venu. U reformaciji imamo divljanu i plebejsku suprotnost talijanskom renesansu, poniklu iz srodnih nagona, samo to su se u zaostalom i vulgarnom ostalom Severu morali obui u religiozno ruho tamo se pojam o viem ivotu nije jo oslobodio pojma o religioznom ivotu. I u reformaciji individua tei slobodi; svaki sam sebi svetenik jeste isto tako samo formula za raspojasanost naravi. Vaistinu bila je dovoljna jedna re evaneljska sloboda i svi instinkti, koji su imali razloga da ostanu skriveni pohrlili su kao divlji psi, najbrutalnije potrebe odjednom su dobile hrabrost da se pokau, sve se inilo opravdano... Izbegavalo se da se blie odredi vrsta slobode na koju se mislilo, nego su se rae zatvarale oi pred sobom. Ali to to su se oi drale zatvorene i usta penuila od sanjarskih govorancija, nije smetalo da se ruke dokopaju ega su se samo mogle dokopati, da trbuh postane bog slobodnoga evanelja, da se u nezajaljivom besu pusti na volju svima strastima za osvetom i mrnjom... To je trajalo neko vreme: posle je nastala iscrpelost sasvim slina onoj to je nastala na jugu Evrope; i ovde opet to je bila jedna prostaka vrsta iscrpelosti, neko opte ruere in servitum... Nastao je neprilini vek Nemake... 94 Vitetvo kao zadobiveni poloaj moi: njegovo postepeno raspadanje (i delimian prelaz u ire, buroazijske sfere). Kod Larofukoa nalazimo svest o specijalnim impulsima otmenosti po dui i hrianski pomraenu ocenu tih impulsa. Produetak hrianstva preko francuske revolucije. Zavodnik je Ruso: on ponovo oslobaa enu, koja se otada uvek pretstavlja sve interesantnijom stradalnicom. Onda

dolaze robovi i gospoa Bier-Stov. Onda sirotinja i radnici. Onda poronici i bolesnici, sve se to stavlja u prvi red (ak da bi prema geniju stvorili raspoloenje kod naroda) od pre pet stotina godina nisu ga znali drukije pretstaviti nego kao velikoga strastotrpca!). Onda dolazi prokletstvo pohote (Bodler i openhauer); nepokolebljivo uverenje da je vlastoljublje najvei porok; savreno uverenje da su moral i samoportvovanje istovetni; da je srea sviju cilj dostojan da mu se tei (to jest carstvo nebesko Hristovo.) Mi smo na najboljem putu: nastalo je nebesko carstvo siromanih duhom. Meu-stupnjevi: buroa (kao posledica novobogatstva) i radnik (kao posledica maine). Poreenje grke kulture i francuske iz doba Luja XIV. Nepokolebiva vera u sebe sama. Klasa materijalno obezbeenih koja sebi pravi tekoe i pokazuje mnogo samosavlaivanja. Mo forme, volja da sebe ovek formira. Srea priznata kao cilj. Mnogo sile i energije iza svih formalnosti. Uivanje u ivotu koji se ini tako lak. Grci su se Francuzima inili kao deca.

95 TRI STOLEA NJihova razliita osetljivost najbolje bi se ovako izrazila: Aristokratizam: Dekart, gospodstvo razuma, svedoanstvo suverenosti volje. Feminizam: Ruso, gospodstvo oseanja, svedoanstvo suverenosti ula, izgubljen u lai. Animalizam: openhauer, gospodstvo strasti, svedoanstvo suverenosti ivotinjskih instinkata, poteniji ali sumorniji. Sedamnaesti vek je aristokratski, on zavodi red, prezire sve to je animalno, strog je prema srcu, suh, ak i bez duevnosti Gemuet nenemaki, stran prirodnom i burlesknom, uoptava i svisoka gleda na prolost, jer veruje u sebe. U osnovi on ima u sebi mnogo ta od ptice grabljivice, upranjava isposnitvo da bi ostao gospodar. To je vek jake volje; i vek jakih strasti. Osamnaesti vek nalazi se u znaku ene, sanjari, duhovit je i plitak, ali mu je duh u slubi eljivosti srca, bez uzdranosti u zadovoljstvima duha, podriva svaki autoritet; on je pijan, veseo, jasan, human, laan pred samim sobom i u osnovi mnogo za preziranje, drutven... Devetnaesti vek je vie animalan, podzeman, rugobniji, realistiniji, plebejskiji, ali ba zato bolji, asniji, on se pregiba pred stvarnou svake vrste, istinitiji je; ali je slabovoljan i sumoran, mutnih nagona i fatalistiki. On niti se kloni niti pada niice ni pred razumom ni pred srcem; on je potpuno uveren u gospodstvo strasti (openhauer je to nazvao voljom: ali nita nije karakteristinije za njegovu filozofiju od otsustva stvarnog hotenja u njoj). ak je i moral sveden na instinkt (saaljenje). Ogist Kont je produetak osamnaestog veka (gospodstvo srca nad glavom, senzualizam u teoriji saznanja, altruistike sanjarije). injenica da danas nauka gospodari do te mere, svedoi kako se devetnaesti vek emancipovao gospodstva ideala. Tek izvesno otsustvo potrebe za eljama omoguuje nau naunu radoznalost i strogost to je primer vrline kakve mi imamo... Romantizam je naknadni udarac osamnaestog veka; neka vrsta nagomilane enje za njegovim sanjarenjem u velikom stilu (u stvari, dobrim delom pomean sa farisejstvom i samoobmanom: elelo se da se pretstavi jaka priroda, velika strast). Devetnaesti vek instinktivno istrauje teorije kojima bi opravdao svoje fatalistiko potinjavanje sili fakata. Hegelov uspeh protiv oseajnosti i romantikog idealizma

poivao je na fatalistikoj tendenciji njegovog naina miljenja, na njegovoj veri da vii razum ide zajedno s pobednikom stranom, na njegovom opravdanju postojee drave (mesto oveanstva itd.) Za openhauera mi smo neto suludo i, u najboljem sluaju, mi odbacujemo sami sebe. Uspeh determinizma, geneolokog izvoenja obaveza koje su ranije vaile kao apsolutne, uenje o sredini i prilagoavanju, svoenje volje na refleksne pokrete, odricanje volje kao stvarnog uzroka; tako da najzad nastaje pravo prekrtavanje: tako se malo bolje opaa da re volja postaje slobodna da poslui za neto drugo. Dalje teorije: uenje o objektivnosti, bezvoljnom posmatranju kao jedinom putu ka istini; pa i ka lepoti (tako isto i vera u genija, da bi se imalo pravo na potinjavanje): mehanizam, proraunljiva utvrenost i neizmenljivost mehanikog procesa; takozvani naturalizam, eliminisanje subjekta koji bira, upravlja, tumai, kao principa Kant sa svojim praktinim umom, sa svojim moralnim fanatizmom potpuno je u duhu osamnaestog veka; jo potpuno izvan istoriskoga pokreta; bez ikakva saznanja o stvarnosti svoga vremena, na primer o revoluciji; netaknut grkom filosofijom, fanatik pojma o dunosti; sensualist sa potajnom sklonou ka preteranom dogmatizmu. Vraanje Kantu u naem veku znai vraanje u osamnaesti vek; ljudi trae da stvore sebi prava na stare ideale i stara sanjarenja otuda teorija saznanja, koja postavlja granice, to jest doputa da se pretstavi, ako se eli, neto to lei izvan domaaja razuma... Hegelov nain miljenja nije tako razliit od Geteovog: valja uti kako Gete govori o Spinozi, o volji za oboenjem svega i ivota, da bi se naao mir i srea u kontemplaciji njihovoj; Hegel svuda trai razum pred razumom se smemo smiriti i biti krotki. U Geteu nalazimo izvesnu vrstu fatalizma koji nas ne buni i ne raslabljava nego je skoro radostan i samopouzdan, koji tei da izvue totalitet iz samoga sebe, u veri da jedino u totalitetu stvari sve izgleda opravdano i dobro i sve se iskupljuje. 96 Vek prosveenosti a za njim vek sentimentalnosti. U kojoj meri openhauer spada pod sentimentalnost? (Hegel pod spiritualnost). 97 Sedamnaesti vek pati od oveka kao od zbira protivrenosti (lamas de contradictions, kao to smo mi); on ide za tim da otkrije oveka, da ga postavi u red, otkopa: dok osamnaesti vek gleda da zaboravi sve to zna o prirodi oveka, da bi ga prilagodio svojoj utopiji. Povrno, blago, oveno sanjari o oveku Sedamnaesti vek gleda da utre tragove individue, da delo bude to je moguno vie nalik na ivot. Osamnaesti vek tei da stvori interesovanje za pisce pomou dela. Sedamnaesti vek trai u umetnosti umetnost, kulturu; osamnaesti vodi pomou umetnosti propagandu za drutvene i politike reforme. Utopiju, idealnog oveka, oboavanje prirode, sujetu u postavljanju sama sebe u centar panje, podreivanje propagandi drutvenih ciljeva, arlatanstvo to nam je dao osamnaesti vek. Stil sedamnaestog veka: propre, exact et libre (ist, taan i slobodan). Jaka individua, sama sebi dovoljna, ili koja arko vapije Bogu i ono nametanje i istraivanje modernih pisaca to su suprotnosti. Pokazivanje samog sebe kakav kontrast prema naunicima iz Por-Rojala! Alfieri je imao smisla za veliki stil. Mrnja prema burleski (nedostojanstvenosti), nedostatak smisla za prirodu pripada sedamnaestom veku.

98 Protiv Rusoa. Na alost ovek nije vie dovoljno zao; Rusovljevi protivnici koji kau ovek je divlja zver, na alost nemaju prava. Prokletstvo nije kvare oveka nego njegovo mekanje i moralizovanje. U sferi, koju je Ruso najunije napadao, nalazila se jo relativno jaka i uspela vrsta oveka (ovek koji je imao jo nenaete velike strasti: volju za mo, volju za uivanje, volju i sposobnost da zapoveda). ovek osamnaestog veka mora se porediti sa ovekom renesansa (kaogod i sa ovekom sedamnaestog veka u Francuskoj), da bi se naslutilo o emu se radi: Ruso je simptom samoprezira i uspaljene tatine a to je obadvoje znak da nema volje koja je gospodar: on moralie i kao osvetoljubiv ovek trai uzrok svoje bede u vladajuim klasama. 99 Volter-Ruso. Prirodno stanje je strano, ovek je divlja zver; naa civilizacija ne neuven triumf nad tom prirodom divlje zveri: tako je mislio Volter. On je imao smisla za blagost, utananost, duhovne radosti civilizovanog ivota; on je prezirao nedotupavost, ak i u ruhu vrline, i otsustvo delikatnosti i kod isposnika i kaluera. Moralno nitavilo ovekovo izgleda da je naroito zanimalo Rusoa; s reima nepravedan, svirep mogu se najbolje raspaliti instinkti potitenih, koji se inae nalaze pod zabranom i u nemilosti: tako da se njihova sopstvena savest opire svakoj buntovnoj elji. Ti emancipatori pre svega trae jedno: da svojoj stranci dadu velike naglaske i stav vie prirode. 100 Ruso: pravilo zasnovano na oseanju; priroda kao izvor pravde: ovek se usavrava po meri svoga priblienja prirodi (po Volteru, po meri svoga udaljenja od prirode). Iste epohe jednom slue za dokaz napretka humanosti dok su drugom dokaz porasta nepravde i nejednakosti. Volter, koji je jo shvatao humanizam u smislu renesansa, kaogod i vrlinu (kao viu kulturu), bori se za stvar honnetes gens i de la bonne compaignie, za stvar ukusa, nauke, progresa i civilizacije. Bitka je poela oko 1760 g.: sa jedne strane graanin eneve, sa druge gospodar od Ferneja. Tek otada Volter postaje ovek svoga veka, filosof, pobornik trpeljivosti i neverovanja (dotle je on bio samo bel espirit). Zavist i mrnja prema Rusovljevom uspjehu terali su ga napred, u visinu. Pour la canaille un dieu rmunrateur et vengeur [Za olo je potreban jedan Bog koji nagrauje i koji se sveti.] veli Volter. Kritika oba stanovita s gledita vrednosti civilizacije. Volteru se ini da nema niega lepega od pronalaska drutva: nema veega cilja od toga da se ono odrava i usavrava; potenje i jeste u tome, da se potuju drutveni obiaji: vrlina je poslunost prema izvesnim nunim predrasudama zarad odranja drutva. Kulturni misionar, aristokrata, pretstavnik pobedonosnih, vladajuih klasa i njihovih ocena vrednosti. Ali je Ruso ostao plebejac i kao knjievnik, to je bilo neuveno; njegovo bestidno preziranje svega to nije on sm. Kod Rusoa su se najvie divili i podraavali onome to je u njemu bilo bolesno (Lord Bajron mu je srodan; i on je sebe navijao na otmene poze i osvetniki bes to je znak prostatva; docnije, kad mu je Venecija povratila ravnoteu, shvatio je da bezbrinost vie olakava i bolje godi). Uprkos svom poreklu Ruso se ponosi sobom; ali on biva van sebe kad ga potsete na

njegovo poreklo... Kod Rusoa je bez sumnje bilo nekog duevnog poremeaja dok je Volter uivao neobino zdravlje i lakou. Osvetoljubivost bolesnoga; periodi njegova ludila bili su i periodi preziranja ljudi i nepoverenja. Odbrana provienja kod Rusoa (protiv Volterovog pesimizma): njemu je bio potreban Bog da bi mogao baciti anatemu na drutvo i civilizaciju; sve je moralo biti dobro po sebi poto ga je Bog stvorio; samo je ovek iskvario oveka. Dobar ovek kao edo prirode bio je ista fantazija; ali sa dogmom o njemu kao delu bojem postao je neto verovatno i ne bez osnova. Romantizam la Ruso: strast (suvereno pravo strasti) prirodnost; arolija ludila (ludost shvaena kao veliina); besmislena sujeta slaboga; osvetoljubivost gomile kao sudije (u politici su do pre stotinu godina uzimali bolesnika za vou). 101 Kant omoguuje Nemcima gnoseoloki skepticizam Engleza: 1. Na taj nain to je za nj zainteresovao moralne i religiozne potrebe Nemaca: kao to su iz istih razloga noviji akademiari iskoristili skepsu kao pripremu za platonizam (vide Avgustin); kao to je Paskal iskoristio ak i moralni skepticizam da bi probudio (opravdao) potrebu za verom; 2. Na taj nain to ga je komplikovao i sholastiki zapleo i tako ga uinio prijemljivijim nemakom naunom ukusu za formom (jer su Lok i Hjum bili odve jasni i glasni, to e rei odve povrni prema nemakom instinktu za vrednosti). Kant: slab psiholog i znalac ljudske prirode; pravio je grube omake u odnosu prema velikim istoriskim vrednostima (francuska revolucija); moralni fanatik la Ruso; sa podzemnom strujom hrianskih vrednosti; dogmatiar skroz i skroz, ali muen tekom dosadom zbog te sklonosti, do elje da je tiranie, ali se i skepticizam brzo zamara; jo netaknut dahom kosmopolitskog ukusa i antike lepote... Oklevalo i posrednik, nita originalno (kao to je Lajbnic izmeu mehanizma i spiritualizma, kao to je Gete izmeu ukusa osamnaestog veka i istoriskoga smisla [koji je u sutini smisao za egzotiku], kao to je nemaka muzika prelaz izmeu francuske i talijanske muzike, kao to je Karlo Veliki posredovao i gradio mostove izmeu imperium Romanum i nacionalizma oklevala po preimustvu). 102 U kojoj su meri hrianska stolea sa njihovim pesimizmom bila jaa od osamnaestog veka i odgovarala traginom dobu Grka? Devetnaesti protiv osamnaestog veka. U emu mu je naslednik; u emu nazadak prema osamnaestom (manje duha i ukusa), u emu pretstavlja progres prema njemu (sumorniji, realistiniji, jai). 103 ta znai to to imamo neto zajedniko sa Campagna romana? I sa visokim planinama? U jednom pismu gospodinu od Fontana od 1803 atobrijan daje prve utiske Campagna romana. Pretsednik de Bros kae za Campagna romana: il fallait que Romulus ft ivre, quand il songea btir une ville dans un terrain aussi laid [Romul je sigurno morao biti pijan kad je

sanjao da podigne grad na tako runom zemljitu]. Ni Deklaroa nije nikako mario za Rim, on mu je ulevao strah. On je sanjao o Veneciji kao to je ekspir, kao to je Bajron, kao to je or Sandova. Isto tako nije mario Rim ni Teofil Gotije, kao god ni Rihard Vagner. Lamartin ima rei za Sorent i Pozilipo Viktor Igo hvali paniju, parce que aucune autre nation n'a moins emprunt l'antiquit, parce qu' elle n'a subi aucune influence classique [Jer nije nita pozajmila od antikog sveta, niti je pretrpela makakav klasian uticaj.]. 104 Dva velika pokuaja koja su bila napravljena da se prevazie osamnaesti vek: Napoleon, time to je ponovo oiveo oveka, vojnika i veliku borbu za mo i imao ideju Evrope kao jedinstvene politike sile; Gete, time to je imao ideju evropske kulture, koja bi se sastojala od celokupnoga naslea onoga to je oveanstvo dotle postiglo. Nemaka kultura devetnaestog veka izaziva nepoverenje u muzici nedostaje Gete kao onaj puni elemenat to oslobaa i spaja. 105 Prevaga muzike kod romantiara tridesetih i etrdesetih godina prologa veka. Delakroa. Engr, strastan muziar (divljenje za Gluka, Hajdna, Betovena, Mocarta) rekao je svojim uenicima u Rimu: Si je pouvais vous rendre tous musiciens, vous y gagneriez comme peintres [Kad bih vas mogao sve nainiti muziarima, vi biste time dobili kao slikari]; isto tako Oras Verne, koji je naroito voleo Don Huana (kao to svedoi Mendelson 1831 godine); isto tako Standal, koji kae za sebe: Combien de lieues ne ferais-je pas pied, et combien de jours de prison ne me soumettrais-je pas pour entendre Don Juan ou le Matrimonio sergeto; et je ne sais pour quelle autre chose je ferais cet effort [Ne znam koliko bih milja bio u stanju da preem peice i na koliko bih dana tamnice pristao samo da ujem Don Huana ili Tajni brak i ne znam za ta drugo bih uinio taj napor]. Tada mu je bilo 56 godina. Pozajmljeni oblici, na primer Brams kao tipini epigon, isto tako Mendelsonov prosveeni protestantizam (podraava se jedna ranija dua...) Moralne i pesnike zamene kod Vagnera, jedna umetnost kao pomono sredstvo za nedostatke u drugima; Istoriski smisao, nadahnue pesmama, sagama; Onaj tipini preobraaj, za koji je Gistav Flober meu Francuzima i Rihard Vagner meu Nemcima najbolji primer kako se romantika vera u ljubav i u budunost menja u udnju za nebiem, 1830 u 1850. 106 Zato nemaka muzika dostie vrhunac u vreme nemakog romantizma? Zato nema Getea u nemakoj muzici? Koliko je naprotiv ilera, ili tanije, koliko je mnogo Tekle u Betovenu! uman ima Ajhendorfa, Ulanda, Hajnea, Hofmana, Tika u sebi. Rihard Vagner ima slobodnog strelca, Hofmana, Grima, romantinu sagu, mistini katolicizam instinkata, simbolizam, slobodoumlje strasti (Rusoov smer). Holananin lutalica mirie na Francusku, gde je le tnbreux 1830 godine bio tip zavodnika.

Kult muzike, revolucionarnog romantizma oblika. Vagner sintezira romantizam, nemaki i francuski 107 S gledita njegove vrednosti za Nemaku i nemaku kulturu samo, Rihard Vagner ostaje veliki znak pitanja, nemaka nedaa moda, u svakom sluaju sudbina: ali ta je s tim? Nije li on neto mnogo vie od prosto nemakog dogaaja? Meni se ta vie ini da on niemu manje ne pripada nego Nemakoj; nita u Nemakoj nije pripremilo njega, ceo njegov tip stoji prosto meu Nemcima tu, udnovat, neshvaen, neshvatljiv. Ali ljudi paze da to ne odadu: za to su odve dobroduni, odve jednostavni, odve Nemci. Credo quia absurdus est: tako je nemaki duh hteo da bude i u ovom sluaju te zato u meuvremenu veruje u sve, u ta je Vagner hteo da mu se veruje. Nemakom duhu je uvek nedostajalo utananosti i sposobnosti za odgonetanje u psiholokim stvarima. Nalazei se pod visokim pritiskom patriotskog zanosa i samooboenja, on danas deblja i grubi na nae oi: kako bi onda mogao da bude dorastao problemu Vagnera! 108 Nemci nisu jo nita, ali oni postaju neto; prema tome oni nemaju jo kulture, prema tome ne mogu jo imati nikakve kulture! To je moj osnovni stav: kome to nije u volji neka se ljuti. Oni nisu jo nita: to jest, oni su svata. Oni postaju neto: to jest oni e jednom prestati da da budu svata. Ovo poslednje je u osnovi samo elja, jedva jo nada; na sreu to je elja sa kojom se moe iveti. Stvar volje, rada, discipline, odgoja, isto kaogod i znak nezadovoljstva, udnje, oskudice, nelagodnosti, ak i ogorenosti ukratko reeno mi Nemci hoemo neto od sebe to se od nas jo nije htelo hoemo neto vie! Da ovom Nemcu, kakav jo nije pripada neto bolje nego to je dananja nemaka prosveenost; da se svi koji ele da postanu neto bolje, moraju rasrditi kad tu primete zadovoljstvo, bestidnu raskomoenost ili kaenje pred samim sobom: to je moj drugi osnovni stav, u odnosu prema kome tako isto nisam nauio neto novo.

ZNACI PORASTA SNAGE 109 Osnovna teza: ima neega degenerinog u svemu to se odnosi na modernog oveka, ali ispod tankog sloja bolesti lee znaci netaknute snage i duevne moi. Isti uzroci koji izazivaju umanjenje vrednosti oveka, potstiu jae i ree ljude na veliinu. 110 Opti pogled: dvosmisleni karakter naeg modernog sveta sasvim isti simptomi mogli bi se protumaiti i kao propadanje i kao jaina. I znaci jaine, postignute zrelosti mogli bi se na osnovu tradicionalnih (zaostalih) ocena oseanja pogreno protumaiti kao slabost. Ukratko reeno, oseanje, kao oseanje vrednosti, nije na visini vremena. Uopteno: svako oseanje vrednosti uvek je zaostalo, ono izraava uslove samoodranja i napretka iz mnogo ranijeg vremena: ono se bori protiv novih ivotnih uslova, iz kojih nije samo izraslo i koje po nunosti pogreno shvata: ono smeta i pobuuje podozrenje prema novom...

111 Problem devetnaestog veka. Iznai da li njegova slaba i njegova jaka strana idu jedna s drugom? Da li su iseene iz istog komada? Da li razliitosti njegovih ideala i njegove protivrenosti uslovljavaju neki vii cilj: kao neto vie? Jer moe biti da je preduslov veliine da u ovoj meri raste usred silne napetosti. Nezadovoljstvo, nihilizam mogao bi biti dobar znak. 112 Opti pogled: Ustvari svako veliko rastenje povlai za sobom naporedo isto tako ogromno raspadanje i ieznue: stradanje i simptomi propadanja pripadaju vremenima ogromnog progresa; svaki plodan i snaan pokret u oveanstvu izazivao je uvek jednovremeno nihilistiki pokret. Pod izvesnim uslovima pojava krajnjeg pesimizma i pravoga nihilizma mogla bi biti znak radikalnoga vrlo bitnoga rastenja i prelaska oveanstva u sasvim nove ivotne uslove. To sam ja razumeo. 113 A Polazei od potpuno smele ocene naega dananjega oveanstva: ne smemo dopustiti da nas izgled stvari vara: ovo oveanstvo je manje privlano, ali ono daje sasvim druge garantije trajne snage, njegov tempo je laki, ali mu je ritam bogatiji. Zdravlje se poveava, stvarni uslovi zdravoga tela se uviaju i postepeno stvaraju, na asketizam se gleda sa ironijom. Beanje od krajnosti, izvesno poverenje u pravi put, otsustvo sanjarenja; povremeno samouivljavanje u vrednosti ue vrste (kao to je otadbina, kao to je nauka itd.). Ali bi itava slika jo uvek bila dvosmislena: to bi moglo biti kretanje kojim se ivot ili poveava ili opada. B Vera u progres u nioj sferi inteligencije pojavljuje se kao znak napredovanja ivota: ali to je samoobmana; u vioj sferi inteligencije kao znak opadanja ivota. Opis simptoma. Jedinstvo gledita: neizvesnost u pogledu merila vrednosti. Strah od jednoga optega uzalud. Nihilizam. 114 Ustvari nama nije vie tako nuno neko protivsredstvo protiv prvog nihilizma: ivot vie nije toliko neizvesan, sluajan i besmislen u naoj Evropi. Danas vie nije potrebno tako preterano isticanje vrednosti oveka, vrednosti zla itd. Mi moemo da podnesemo znaajno smanjenje te vrednosti i da trpimo mnogo besmislice i sluajnosti: zadobivena mo oveku doputa sada poputanje u oruima discipline, meu kojima je moralno tumaenje sveta bilo najjae. Bog je odve ekstremna hipoteza.

115 Ako ita pokazuje da nae civilizovanje pretstavlja istinski stvaran progres, to pokazuje injenica to nam vie nisu potrebne preterane suprotnosti, to nam suprotnosti nisu uopte vie potrebne... Mi imamo prava na sve ono to je dosada najee klevetano. 116 Izvrtanje reda u rangu. Ti poboni krivotvorci, svetenici, postaju andala meu nama: oni zauzimaju mesto arlatana, nadrilekara, krivotvoraca, maioniara: mi ih smatramo za kvaritelje volje, za velike klevetnike ivota i osvetoljupce i za buntovnike meu zlosrenicima. Od klase posluitelja, udra, mi smo stvorili svoju srednju klasu, svoj narod, ono, od ega zavisi politika mo. S druge strane, andala preanjih vremena je gospodar: bogohulnici, imoralisti, svakojaki slobodnjaci, umetnici, Jevreji, svirai u osnovi sve klase rave reputacije. Mi smo sebe uzvisili do asnih misli, jo vie, mi odreujemo ta je ast na zemlji, otmenost... Mi smo svi danas advokati ivota. Mi imoralisti smo danas najvea sila: druge velike sile nas trebaju... Mi gradimo svet po svojoj slici i prilici. Mi smo preneli pojam andala na svetenike, propovednike i uitelje drugoga sveta i na hriansko drutvo, koje je sa njima sraslo, zajedno sa onima koji su im istorodni, na pesimiste, nihiliste, romantiare, saaljenja, zloince, porone ljude u celu oblast gde se Bog zamilja kao spasitelj... Mi smo ponosni to vie nismo prinueni da laemo, da klevetamo i sumnjiimo ivot... 117 Progres devetnaestog veka prema osamnaestom (u sutini mi dobri Evropljani vodimo rat protiv osamnaestog veka): 1. Vraanje prirodi sve odlunije e imati da se shvati u obrnutom smislu od onoga u kome ga je Ruso razumeo; dalje od idile i opere! 2. Sve odlunije antiidealistiki, konkretniji, neustraiviji, radniji, umereniji, nepoverljiviji prema naglim menama, antirevolucionaran; 3. Pitanje zdravlja tela sve se odlunije postavlja na mesto zdravlja due: poslednje se smatra kao stanje koje je posledica prvoga, a telesno zdravlje, u najmanju ruku, kao preduslov duevnoga zdravlja. 118 Ako se ta postiglo postiglo se bezazlenije dranje prema ulima, radosniji i blagonaklonjeniji odnos prema ulnosti, vie Geteovski; tako isto ponositije oseanje prema poznanju: tako da ista budala [Ove su rei aluzija na jedno lice iz Vagnerovog Parsifala] nailazi na malo vere. 119 Mi objektivni. Ne otvara nam saaljenje vrata za najudaljenije i najudnije vrste ivota i kulture; nego naa pristupanost i nepristrasnost, koja upravo ne sauestvuje nego naprotiv uiva u stotini stvari, koje su dotle priinjavale bol (koje su nas vreale ili pogaale, ili inile neprijateljima ili ravnodunima). Patnja u svima niansama sada nas zanima: zbog

toga mi nismo boleiviji, makar nas patnja potresala do dna bia i dirala do suza: mi zbog toga prosto nismo postali milostiviji. U ovoj dobrovoljnoj elji da gledamo svaku patnju i pogreku mi smo jai i snaniji no to je bio osamnaesti vek; ona je dokaz porasta nae snage (mi smo se pribliili esnaestom i sedamnaestom veku). Ali sasvim je pogreno gledati na na romantizam kao na dokaz naih ulepanih dua. Mi hoemo jae utiske, kao to ih hoe sva grublja vremena i narodni slojevi. (Ova se injenica ne sme brkati sa potrebama nervno bolesnih i dekadenata; oni eznu za biberom, pa ak i za svirepou). Mi svi traimo stanja, u kojima smo osloboeni buroaskog a jo vie svetenikog shvatanja morala (svaka knjiga koja nam mirie na popovtinu i teologiju stvara utisak nedotupavosti i bede dostojne saaljenja). Dobro drutvo je upravo ono koje ne zanima u sutini nita to u buroaskom drutvu ne bi bilo zabranjeno i uivalo rav glas: isto tako stoji s knjigama, s muzikom, s politikom, sa shvatanjem ene. 120 Uproenje oveka u 19 veku (18 vek bio je vek elegancije, prefinjenosti i velikodunih oseanja). Ne vraanje prirodi: jer nikada nije bilo prirodnoga oveanstva. Stolastika neprirodnih i protivprirodnih vrednosti je pravilo, poetak; ovek dolazi do prirode posle duge borbe, on se nikada njoj ne vraa... Priroda: to e rei, smeti nemoralan biti kao to je sama priroda. Mi smo grublji, neposredniji, puniji ironije prema velikodunim oseanjima, ak i kad im se podajemo. Nae vie drutvo, sastavljeno od bogataa i materijalno obezbeenih, prirodnije je: ljudi love jedan drugoga, polna ljubav je vrsta sporta u kome je brak i prepreka i dra; oni se zabavljaju i ive iznad uivanja; telesna preimustva stavljaju se na prvo mesto, ljudi su radoznali i smeli. Nae dranje prema saznanju je prirodnije, mi smo nevini u svojoj raspojasanosti duha, mi mrzimo patetine i svetenike manire, mi uivamo u onome to je najstroije zabranjeno, mi bi se jedva interesovali za saznanje kad bi se dosaivali stiui ga. Nae dranje prema moralu je prirodnije. Principi su postali smeni; niko se vie ne usuuje da govori o svojoj dunosti bez ironije. Ali se visoko ceni blagonaklono, milostivo raspoloenje (moral se vidi u instinktu a ostalo se prezire. Van toga ima samo jo jedno dve stvari koje ulaze u pojam asti). Nae dranje prema politici je prirodnije: mi vidimo probleme moi, jedne koliine moi protiv druge koliine moi. Mi ne verujemo da bi se moglo odrati pravo koje ne poiva na sili: mi oseamo sva prava kao zavojevanja. Naa ocena velikih ljudi i stvari prirodnija je: mi raunamo strast kao preimustvo, mi ne smatramo nita velikim ako se pod tim ne podrazumeva i kakav veliki prestup; mi poimamo veliinu kao da ona nosi sa sobom stajanje po strani (van) morala. Nae dranje prema prirodi prirodnije je: mi je vie ne volimo zbog njene bezgrenosti, razuma, lepote. Mi smo je divno poavolili i poglupili. Ali mesto da je zbog toga preziremo, oseamo joj se blii i srodniji. Ona ne pretenduje na vrlinu: i mi je zbog toga potujemo. Nae dranje prema umetnosti je prirodnije: mi ne zahtevamo od nje lepe, prazne lai itd.: u njoj vlada brutalan pozitivizam koji konstatuje stvari savreno mirno. Ukratko reeno: ima znakova da se Evropljanin devetnaestoga veka manje stidi svojih instinkata; on je dosta otiao daleko u priznanju svoje bezuslovne prirodnosti, to e rei svoje nemoralnosti, bez ogorenosti: on je, naprotiv, dovoljno jak da izdri sam za sebe ovo gledite.

U nekim uima ovo e zvuati kao da je kvare uzeo maha: i izvesno je da se ovek nije pribliio onoj prirodi o kojoj Ruso govori, nego je napravio korak napred u civilizaciji, koje se Ruso uasavao. Mi smo ojaali, mi smo prili blie sedamnaestom veku, naroito ukusu koji je vladao krajem toga veka. (Dankur, Lesa, Renjar). 121 Kultura protiv civilizacije. Vrhunci kulture i civilizacije lee odvojeno: ovek se ne sme zavesti na kriv put u pitanju fundamentalne oprenosti izmeu kulture i civilizacije. S moralnog gledita, velike epohe u istoriji kulture uvek su bile epohe kvarei; dok su sa druge strane epohe u kojima je ovek hotimino i silom ukroavan kao zver (civilizacija) bile uvek epohe netrpeljivosti prema najduhovitijim i najodvanijim ljudima. Civilizacija hoe neto drugo nego kultura: moe biti neto obrnuto... 122 Na ta opominjem da se pazi: da se ne brkaju dekadentski instinkti s humanou; Da se ne brkaju sredstva koja neophodno vode raspadu civilizacije i dekadenciji sa kulturom; Da se ne brka raspojasanost, naelo laisser-aller, s voljom za mo (ona je naelo suprotno raspojasanosti). 123 Nereeni problemi koje ja ponova postavljam: problem civilizacije, borba izmeu Rusoa i Voltera oko 1760. ovek postaje dublji, nepoverljiviji, nemoralniji, jai, samopouzdaniji, i utoliko prirodniji: to je progres. Pritom se izdvajaju, preko neke vrste podele rada, slojevi koji nose vie zla u sebi od pitomijih i blaih: tako da se opte injenice ne vide na prvi pogled... Znak je jaine, samodiscipline i ari jaine, to ti jai slojevi vladaju vetinom da za svoju veu mo zla stvore oseanje neega vieg. Svaki progres povlai za sobom pretumaenje pojaanih elemenata u dobre. 124 oveku se mora povratiti smelost za prirodne instinkte NJegovo potcenjivanje sebe sama mora se unititi (ne oveka kao pojedinca, nego oveka kao prirode...) Suprotnosti se moraju izbaciti iz stvari, poto je pojmljivo, da smo ih mi sami uneli u njih. Drutvene idiosinkrazije moraju se takoe iskoreniti iz ivota (prestup, kazna, pravda, ponienje, sloboda, ljubav itd.) 125 Socijalizam kao do kraja smiljena tiranija najniih i najglupljih, to jest povrnih, zavidljivaca i glumaca na tri etvrtine, u stvari je logiki zakljuak modernih ideja i njihove latentne anarhinosti: ali u mlakoj atmosferi demokratskog blagostanja paralisana je sposobnost za donoenje odluka ili ak za dolaenje do kraja. LJudi prate, ali ne izvode zakljuak. Zbog toga je socijalizam u celini beznadeno nakisela stvar: nema nieg veselijeg nego posmatrati protivrenosti izmeu zatrovanih i oajnih lica dananjih socijalista i kako

njihov stil otkriva! bedna i besmislena oseanja i detinjaste sree jaganjaca njihovih nada i elja. Pa ipak moe na mnogim mestima u Evropi doi do tue i prepada sa njihove strane: dvadeseti vek e verovatno doiveti potrese na vie mesta, i Pariska komuna, koja je nala branioce i advokate i u Nemakoj, inie se kao mali poremeaj stomaka u poreenju sa onim to e doi. Ali kako mu drago, bie uvek odve mnogo imunih ljudi da bi socijalizam ikada mogao znaiti to vie od epidemije jedne bolesti: a ti imuni ljudi su kao jedna dua jedne vere ovek mora imati neto, da bi bio neko. A to je najstariji i najzdraviji od svih instinkata: ja bih hteo da dodam ovek mora eleti, da ima vie nego to ima, da bi postao neto vie. Jer tako glasi nauka koju sam ivot propoveda svemu ivom: moral razvitka. Imati i eleti da se vie ima, jednom reju, porast to je sm ivot. U socijalistikom uenju skriva se volja za odricanjem ivota, i to ne ba veto; morali su biti neuspeli ljudi i rase koje su izmislile takvu nauku. Ustvari, ja bih eleo da se sa nekoliko velikih pokuaja dokae, da u socijalistikom drutvu ivot negira sebe sama, da sam sebi potseca ile. Zemlja je dovoljno velika i ovek je jo dovoljno neiscrpljen za praktinu lekciju ove vrste i svoenja do apsurda ak i ako bi se ona morala izvesti po cenu mnogih ivota, da mi se takva proba ini vredna. Zato opet socijalizam, kao nemiran crv pod osnovima jednoga drutva koje je zapenuilo od gluposti, morao bi biti neto korisno i spasonosno: on odlae mir na zemlji i ceo proces mekanja karaktera oveka iz demokratske mase, on prinuava Evropljane da sauvaju to vie duha, to jest lukavosti i obazrivosti, i spreava ih da sasvim napuste muke i ratnike vrline, i da zadre za sebe dovoljno duha, jasnosti, suhosti i hladnoe duha, on uva Evropu za trenutak od feministikog marazma koji joj preti. 126 Najpovoljnije prepreke i lekovi od moderizna: 1. opta vojna obaveza s pravim ratovima, gde nema ale. 2. Nacionalna ogranienost (koja uproava i koncentrie). 3. Bolja ishrana (meso). 4. Vea istoa i zdraviji stanovi. 5. Prevlaivanje fiziologije nad teologijom, moralom, ekonomijom i politikom. 6. Vojnika disciplina u traenju i vrenju svoje dunosti (vie nema pohvala...). 127 Ja se radujem militaristikom razvitku Evrope, kaogod i unutranjim anarhinim prilikama: prolo je doba mira i kinetva koje je Galiani prorekao devetnaestom veku. Line muke sposobnosti, telesna sposobnost povraa svoju vrednost, ocene postaju vie fizike, ishrana sadri sve vie mesa. Naoiti ljudi postali su opet moguni. Beskrvni licemeri (s mandarinima na elu, kako je to Kont zamislio) iezli su. Varvarin je dobio priznanje u svakome od nas, kaogod i divlja zver. I ba zbog toga filosofima e se dati bolja prilika. Kant je kretalica, nekada! 128 Jo nisam naao nikakva razloga za obeshrabrenje. Ko je zadobio i uva za sebe jaku volju, pored irokoga duha, ima sada bolju priliku nego ikada pre. Jer je u ovoj demokratskoj Evropi ovek postao vrlo plastian materijal; ljudi koji lako ue, koji se lako prilagoavaju, sainjavaju pravilo: tako se priprema tip iz stada, premda visoke inteligencije. Ko moe da zapoveda, nalazi one, koji moraju sluati: ovde mislim na Napoleone i Bizmarka, na primer. Utakmica sa jakom i neinteligentnom voljom, koja sainjava najveu prepreku, malena je. Ko

ne bi bio u stanju da poobara gospodu objektivne sa slabom voljom, kao to je Ranke i Renan! 129 Prosveenost je sigurno sredstvo da ovek postane nesigurniji, slabovoljniji, da osea vie potrebe za pomou i osloncem, jednom reju da se u njemu razviju instinkti stada: zbog toga su se dosada svi veliki majstori u vladanju ljudima (Kongfuce u Kini, Rimska Imperija, Napoleon, papstvo u vreme kad je mislilo na vlast a ne na svet), u kojima su dostigli svoj vrhunac gospodarei instinkti koji su dotle preovlaivali, sluili i prosveenou, ili su joj bar putali da caruje (kao pape iz doba renesansa). Samoobmana masa u tom pogledu, na primer u svakoj demokratiji, ima vrlo veliku vrednost: tei se za svim onim to umanjuje oveka i to ini da se njim lake upravlja kao za progresom! 130 Najvia pravinost i blagost kao uslov slabljenja. (Novi zavet i prvobitna hrianska optina pokazuju se kao krajna glupost kod Engleza, Darvina, Volesa). Vaa pravda, vi vii ljudi, tera vas u opte pravo glasa itd., vaa ovenost u blagost prema zloinu i gluposti. Vremenom ete na taj nain dovesti glupost i naivnost do pobede: zadovoljstvo i glupost kao centar. 131 Bezbroj pojedinaca vie vrste danas propadaju: ali ko se propasti spase, jak je kao avo. Slino kao u doba renesansa. 132 ta nas ovako dobre Evropljane odvaja od patriota? U prvom redu mi smo ateisti i imoralisti, ali mi uz to pomaemo religije i morale instinkta stada: oni naime pripremaju jednu vrstu oveka, koji jednom mora pasti u nae ruke, koji upravo mora eznuti za naim rukama. Mi smo s onu stranu dobra i zla ali mi zahtevamo bezuslovno uvanje morala stada. Mi sebi zadravamo pravo na mnogo vrsta filosofija koje je potrebno nauiti: pod izvesnim okolnostima, pesimistiku filosofiju, kao malj; moe biti da bi bio neophodan jedan evropski budizam. Mi verovatno pomaemo razvitak i sazrevanje demokratskih tendencija: one stvaraju slabu volju. U socijalizmu mi gledamo aoku, koja brani od udobnog ivota. Stav prema narodima. Nae predilekcije; mi vodimo raun o rezultatima ukrtanja. Nezavisan, imuan, jak: ironija prema tampi i njenoj kulturi. Naa briga, da nauni duhovi ne postanu literati. Mi preziremo svaku kulturu koja se meri itanjem novina i pisanjem u njima. od svih sluajnih stavova (slino Geteu, Standalu), svojih doivljaja mi pravimo bedem i podvlaimo ih, da bi mogli obmanuti o svojoj pozadini. Mi sami ekamo i uvamo se da u njih unesemo svoje srce. Oni nam slue kao sklonite kakvo moe biti potrebno putniku da se poslui, ali se uvamo da se u njima oseamo kod kue. Prema ostalim ljudima mi imamo preimustvo u disciplini volje. Sva snaga ide na razvitak silne volje, jedne umetnosti koja nam doputa nositi maske, jedne umetnosti razumevanja s onu stranu strasti (isto tako nadevropski misliti, za vreme). Ovo slui kao nae pripremanje za postanak zakonodavaca budunosti, gospodara

zemlje, u najmanju ruku nae dece. Glavna panja na braku. 133 Dvadeseti vek. Opat Galiani kae na jednom mestu: La prvoyance est la cause des guerrers actuelles de l' Europe. Si l'on voulait se donner la peine de ne rien prvoir, tout le monde serait tranquille, et je ne crois pas qu' on serait plus malheureux parce qu' on ne ferait pas la guerre [Predvianje je uzrok dananjih ratova u Evropi. Kad se ljudi ne bi trudili da nita predvide, ceo bi svet bio miran i ja ne verujem da bi ljudi bili nesreniji kad ne bi ratovali]. Poto niukoliko ne delim neratoborne poglede svoga pokojnog prijatelja Galianija, ja se ninajmanje ne bojim rei neto unapred da tako po mogunosti na taj nain kao maioniar izazovem uzroke ratova. Ogromno osveavanje, posle uasnoga zemljotresa: s novim pitanjima. 134 Ovo je trenutak velikoga podneva, stranoga rasvita; moj pesimizam: velika polazna taka. I Osnovna protivrenost izmeu civilizacije i uzvienja ovekova. II Moralne procene vrednosti kao istorija lai i klevetnike vetine u slubi jedne volje za mo (volje stada, koja se die protiv volje jaih ljudi). III Uslovi, koji odreuju svaki napredak kulture (omoguavanje odabiranja na raun gomile) jesu uslovi svakog napretka. IV Mnogoznaajnost sveta kao pitanje sile koja vidi sve stvari s gledita njihovoga napredovanja. Moralno hrianske vrednosti kao pobuna robova i robovska laljivost (protiv aristokratskih vrednosti antikoga sveta).
Knjiga druga

KRITIKA NAJVIIH DOSADANJIH VREDNOSTI

KRITIKA RELIGIJE Ja u traiti da se vrati oveku kao njegova svojina i njegova tvorevina sva lepota i uzvienost koju smo pozajmili stvarnom i zamiljenom svetu: kao njegova najlepa apologija. ovek kao pesnik, kao mislilac, kao bog, kao ljubav, kao mo. O, da kraljevske dareljivosti kojom je obasuo stvari da bi sebe osiromaio i osetio se bedan! Dosada je bila njegova najvea nesebinost, to se divio i klanjao se i molio se i znao da od sebe sakrije, da je on bio taj koji je stvorio ono emu se divio. OKO POREKLA RELIGIJA 135 O Poreklu religije: Kao to neobrazovan ovek danas veruje da je njegova ljutina razlog to se ljuti, da je njegov um uzrok njegove misli a dua njegovih oseanja, jednom reju, kao to se masa psiholokih bia nepromiljeno postavlja kao uzrok: tako je ovek u jo

naivnije doba iste pojave objanjavao pomou linih bia. Duevna stanja, koja su mu se inila neobina, nadmona i zanosna, on je sebi tumaio kao napast i maiju neke linosti. (Tako hrianin, najdetinjastiji i najnazadniji tip oveka u dananje doba, vezuje nadu, mir i oseanje iskupljenja za psiholoko nadahnue boje: njemu, koji je po prirodi stradalnik i uznemiren, stanja sree, mira i predanosti ine se strana i kao da im treba objanjenja). Kod inteligentnih, snanih i jakih rasa, epileptiar je najveim delom uzrok verovanju u postojanje neke strane sile, ali i svaka druga slina zavisnost kao to je, na primer dranje oduevljenog oveka, pesnika, velikog zloinca, ili strasti, kao to su ljubav i osveta sluila je izmiljanju natprirodnih sila. Izvesno se stanje konkretizira u jednu linost: pa se onda tvrdi da je ta linost uzrok toga stanja kada koga ono snae. Drugim reima: u psiholokom pojmu Boga, izvesno se stanje personificira kao uzrok, da bi moglo biti posledica. Psiholoka logika je sledea: kada oseanje moi odjednom obuzme oveka, to je sluaj kod svih velikih strasti, u njemu se javlja sumnja u pogledu njegove spostvene linosti: on se ne usuuje da misli na sebe kao na uzrok toga neobinog oseanja nego odreuje neku jau linost, neko boanstvo, za ovaj sluaj. Ukratko reeno: poreklo religije lei u krajnjim oseanjima moi, koja kao strana obuzimaju iznenada oveka: i kao to bolesnik, koji osea da mu je druga noga neobino teka, zakljuuje da mu neko drugi sedi na nozi, tako dovitljivi religiozni ovek, deli sebe na vie linosti. Religija je primer promene linosti. Neka vrsta straha i oseanja uasa pred samim sobom... Ali je tako isto i oseanje neumerenoga zanosa i ushienja. Meu bolesnima, oseanje zdravlja dovoljno je da probudi veru u bliskost boju. 136 Rudimentarna psihologija religioznoga oveka: Sve su promene posledice; sve su posledice dejstva volje (nedostaje pojam priroda, prirodni zakon); sve posledice moraju imati uzronika. Rudimentarna psihologija: ovek je sam uzrok samo onda kad zna da je neto hteo. Rezultat: stanja moi nameu oveku oseanje, da im on nije uzrok, da nije odgovoran za njih: ona dolaze iako ih on nije hteo: prema tome, mi nismo njihovi prouzrokovai : volja koja nije slobodna (to jest svest o promeni kod nas koju mi nismo hteli) zahteva tuu volju. Zakljuak: ovek se nije usuivao da sebi pripie svoja jaka i neobina raspoloenja, nego ih je uvek shvatio kao pasivna, kao nametnuta spolja : religija je proizvod sumnje u jedinstvo linosti, to je promena linosti ; ukoliko je ovek sve veliko i jako pojmio kao natoveansko, kao neto to dolazi van njega, utoliko se ovek umanjio on je rastavio dve strane, jednu vrlo jadnu i slabaku i jednu vrlo jaku i neobinu, u dve sfere, pa prvu nazvao ovek, a drugu Bog. On je u svemu ostao takav; u vremenu moralne idiosinkrazije on svoja visoka i uzviena moralna stanja nije tumaio kao plod svoje volje, kao delo linosti. ak i hrianin deli svoju linost u dva dela, jedan siuan i slab, koji naziva ovek, i drugi koji naziva Bog (iskupitelj, spasitelj) Religija je unizila pojam ovek; njen krajnji zakljuak je da je sve dobro, veliko, istinito natoveansko, i da se daruje samo kao milost boja... 137 Jedan nain podizanja oveka iz njegovog unienja, koje je donelo sa sobom gubitak shvatanja da se visoka i jaka duevna stanja smatraju stranima, pretstavlja teorija srodstva. Ova se uzviena i jaka stanja mogu u najmanju ruku protumaiti kao uticaj naih predaka; mi

smo pripadali jedni drugima, solidarno, mi rastemo u sopstvenim oima, upravljajui se prema nama poznatoj normi. Pokuaj otmenih porodica da izjednae religiju sa svojim oseanjem ponosa. Isto ine pesnici i vizionari; oni se oseaju ponosni to su bili dostojni i izabrani za takve svrhe oni naroito podvlae da ne dolaze u obzir kao pojedinci, nego prosto kao zastupnici (Homer). ovek postepeno uzima u svoje ruke svoja uzviena i gorda stanja, kaogod i svoje postupke i dela. Ranije se smatralo za najveu ast kad ovek odrekne sebi odgovornost za svoja najvea dela, nego ih pripie Bogu. Volja koja nije slobodna pridavala je veu vrednost postupku: u ono vreme od Boga je nainjen uzrok dela... 138 Svetenici su glumci neega to je natoveansko, emu oni imaju dati verovatnou, pa bili to ideali, bogovi ili spasitelji: u tome oni nalaze svoj poziv, to je smer njihovih instinkata; da bi to uinili to verovatnije, oni se moraju napregnuti to vie mogu u vetini glumljenja da bi slinost bila to vea; njihova glumaka pamet mora im pre svega pruiti istu savest, pomou koje se tek mogu uspeno zadobiti drugi da poveruju... 139 Svetenik eli utvrditi uverenje da je on najvii tip oveka, da on gospodari i onima ak koji dre vlast u rukama, da je svetinja i nepodlean napadu da je on najvea sila u drutvu, koja se nikako ne moe zameniti niti potceniti. Sredstvo: samo je on znalac; on je samo ovek od vrline; samo on potpuno sobom vlada; samo je on bog u izvesnom smislu, i vraa se u boanstvo; samo je on posrednik izmeu Boga i ostalih ljudi; Bog kanjava svaku tetu, svaku pomisao uperenu protiv svetenika. Sredstvo: istina postoji. Postoji samo jedan nain da se ona postigne: da se postane svetenik. Sve to je dobro, u poretku stvari, u prirodi, u predanju, stoji u vezi sa mudrou svetenika. Sveta knjiga je njihovo delo. Cela je priroda izvoenje stavova iz nje. Nema nikakvoga drugoga izvora dobra sem svetenika. Svaka druga vrsta odlike, na primer ratnika, razliita je po rangu od svetenike. Zakljuak: ako je svetenik najvii tip, onda stupnjevi njegovih vrlina moraju biti stepeni vrednosti ljudi. Studija, osloboenje od materijalnih stvari, neaktivnost, nepomuenost, bestrasnost, sveanost; tome suprotno: najnia vrsta oveka. Svetenik je propovedao jednu vrstu morala, da bi ga smatrali najviim tipom oveka. On ima ideju o suprotnom tipu: andali. Pravei andalu to prezrivijim, on pridaje izvesnu snagu kastama. Krajnji strah sveteniki od sensualnosti potie od shvatanja da je u tome najvea opasnost po kaste (to jest po red uopte)... Svaka slobodna tendencija doslovce baca u prah zakon o braku 140 Filosof kao evolucija svetenikog tipa: on ima sveteniko naslee u svojoj krvi; i kao takmac prinuen je da se bori istim oruem kojim se bori svetenik njegova vremena oko istoga; on udi za najviim autoritetom. ta daje autoritet, kad se nema u rukama fizika sila (ni vojska, ni oruje...)? Kako se zadobija autoritet nad onima koji imaju i fiziku silu i autoritet? (Oni se takmie u strahopotovanju sa prinevima, pobedonosnim zavojevaima i mudrim dravnicima.) Oni to mogu initi samo pobuujui veru da u rukama imaju viu i jau silu Boga.

Nita nije dovoljno jako: svima je potrebno posrednitvo i sluba svetenika. Oni se postavljaju kao neophodni zastupnici... Za njihov opstanak potrebno je: 1) da se veruje u apsolutnu nadmo njihovog Boga, da se veruje u njihovoga Boga; 2) da nema nikakvih drugih, nikakvih direktnih prilaza Bogu. Drugi uslov tek stvara pojam heterodoksije, a prvi pojam nevernika (to jest oveka koji veruje u drugoga boga). 141 Kritika svete lai. Da je la doputena u svete svrhe to je princip sviju svetenikih teorija i cilj nam je na ovom mestu da utvrdimo do koje mere oni praktikuju ovo naelo. Ali i filosofi, kad god su imali nameru da uzmu u svoje ruke vostvo oveanstva sa svetenikim zadnjim namerama, odmah su za sebe pridravali i pravo na la: Platon pre sviju. Ali najvelianstvenija od sviju lai je dvostruka la, koju su razradili tipini arijski filosofi Vedante: dva sistema koji se iskljuuju u svima glavnim takama svojim, ali koji su opet zamenljivi, koji se dopunjuju i uzajamno objanjavaju, kad su vaspitni ciljevi u pitanju. La jednoga ima da stvori stanje u kome istina drugoga jedino moe postati razumljiva... Dokle ide sveta la svetenika i filozofa? Pitanje je ovde, kakvim se hipotezama oni slue u pogledu vaspitanja, i kakve su dogme prinueni da izmisle da bi opravdali svoje hipoteze? Prvo: oni moraju imati na svojoj strani mo, autoritet, bezuslovnu verodostojnost. Drugo: oni moraju imati u rukama ceo tok prirode, tako da se sve to dodiruje pojedinca javlja kao da je uslovljeno njihovim zakonom. Tree: njihova sfera moi mora biti vrlo obimna, tako da ih ne mogu kontrolisati oni koji su im potinjeni: da znaju kaznene propise ivota iza groba posle smrti kaogod i sredstva za put koji vodi blaenstvu. Oni imaju da uklone pojam o prirodnom toku stvari: ali kako su to inteligentni i obazrivi ljudi, oni su u stanju obeati masu posledica, za koje oni prirodno kau da su uslovljene molitvom ili tanim vrenjem njihovoga zakona. Uz to oni mogu propisati veliki broj stvari koje su potpuno razumne ali samo ne smeju ukazati na iskustvo, na empiriju kao na izvor svoje mudrosti, nego na otkrovljenje ili na plodove vrlo surove pokajnike discipline. Sveta la odnosi se, dakle, naelno: na cilj postupka ( prirodni cilj, razum, postao je nevidljiv: moralni cilj, izvrenje zakona, sluenje Bogu javlja se kao cilj ); na posledicu postupka ( prirodna posledica tumai se kao natprirodna, i da bi bili na sigurnijem zemljitu, stavljaju se u izgled druge posledice, koje se ne mogu kontrolisati i koje su natprirodne). Na taj nain stvara se pojam dobra i zla, koji je potpuno nezavisan od prirodnih pojmova: koristan, tetan, ivotodavni, tetan po ivot ukoliko je drugi jedan ivot izmiljen, on moe tavie postati neprijatelj prirodnoga pojma dobra i zla. Na taj nain stvara se naposletku uveni pojam savesti: jedan unutranji glas, koji premda se uje kod svakog postupka, ne meri vrednost postupka prema posledicama nego prema njihovom skladu odnosno neskladu sa zakonom. Sveta la je, dakle, izmislila: 1. Boga koji kanjava i nagrauje, koji se marljivo dri svetenikog zakonika, i koji naroito ne zaboravlja da ih poalje u svet kao svoje glasnike i punomonike; 2. zagrobni ivot, u kome tek velika kaznena maina radi punom parom radi ega je izmiljena besmrtnost due; 3. savest u oveku, kao svest o tome da su dobro i zlo nepromenljivi da sam Bog kroz njih govori, kad god su saveti savesti u skladu sa svetenikim propisima; 4. moral kao odricanje svih prirodnih procesa, kao podreenost svih fenomena moralnom poretku, kao tumaenje svih fenomena kao posledice moralnog poretka stvari (to jest, pojma nagrade i kazne), kao jedina sila i jedini tvorac svih mena; 5.

istina kao dana, otkrivena, i istovetna s uenjem svetenika: kao uslov svega spasenja i sree u ovom ivotu i onom. Ukratko: ime se plaa za moralnu popravku? Dezorganizacijom razuma, svoenjem svih motiva na strah i nadu (kaznu i nagradu); zavisnou od starateljstva svetenika i od formularne tanosti, koja pretenduje da izraava boju volju; usaivanjem savesti koja stavlja lanu nauku na mesto iskustva i opita: kao da je ve unapred odreeno sve to ovek ima ili nema initi nekom vrstom kopljenja istraivakog i naprednog duha; jednom reju: najgorim sakaenjem oveka koje se moe zamisliti, a pri tom se tvrdi da je to dobri ovek. Ustvari ceo razum, celo naslee inteligencije, utananosti, obazrivosti, koji su preduslov svetenikog zakona, proizvoljno se docnije svode na prost mehanizam, sklad sa zakonom postaje cilj za sebe, najvii cilj; ivot vie ne sadri nikakve probleme; celo shvatanje sveta je uprljano idejom kazne; sam ivot, usled toga to se sveteniki ivot postavlja kao vrhunac savrenstva, pretvara se u klevetu i prljanje ivota; pojam Bog pretstavlja okretanje od ivota; istina se pretvara u sveteniku la, tenja za istinom u izuavanje svetih knjiga, u sredstvo da se postane teolog... 142 Kritika Zakonika Manu. Cela knjiga poiva na svetoj lai. Je li blagostanje oveanstva nadahnulo ceo ovaj sistem? Je li ovek, koji veruje u zainteresovanost svakog postupka, bio zainteresovan ili ne u uspeh ovog sistema? ta je nadahnulo elju za popravljanjem oveka? Otkuda je uzet pojam popravljanja? Mi nalazimo jedan red, sveteniki, koji sebe smatra najviim uzorom, vrhuncem, najviim izrazom tipa oveka: prema sebi on odreuje pojam popravljanja. On veruje u svoju nadmonost, on je hoe i na delu: uzrok svete lai je u volji za mo... Vaspostavljanje vlasti: radi toga preovlauju ideje koje daju svetenicima najveu mo. Mo pomou lai obzirom na injenicu da se nije imala fizika, vojnika... La kao dopuna moi nov pojam istine. Pogreno je misliti da se ovde radi o nesvesnom i naivnom razvoju, o nekoj vrsti samoobmane. Fanatici nisu pronalazai tako iscrpnoga sistema tlaenja... Ovde je morala dejstvovati hladnokrvna smiljenost; ista onakva vrsta smiljenosti kakvu je pokazao Platon, kad je smiljao svoju dravu. Ko hoe cilj mora hteti i sredstva. U pogledu ove politike maksime svi su zakonodavci bili naisto. Mi imamo klasian uzor, koji je specifino arijski: mi stoga moemo najdarovitiji i najsvesniji tip oveka smatrati odgovornim za najsistematskiju la koja je ikada bila izreena... NJu su podravali skoro svuda: arijski uticaj iskvario je ceo svet... 143 Danas se mnogo govori o semitskom duhu Novoga zaveta: ali ono to se tim zove jednostavno je sveteniki duh i u najistijem primeru arijskog zakonika, u Manu, ova vrsta semitizma, to jest sveteniki duh, gori je nego igde. Razvitak jevrejske svetenike drave nije originalan: oni su se upoznali sa shemom u Vavilonu: shema je arijska. Kad je docnije ona ponovo zagospodarila u Evropi, usled prevage germanske krvi, to je bilo u skladu s duhom gospodaree rase: veliki atavizam. Germanski srednji vek teio je za obnovom arijskog kastinskog ureenja. Muhamedanstvo je opet nauilo od hrianstva: iskorienje drugog sveta kao orua kazne. Shema jedne nepromenljive zajednice, sa svetenicima na elu taj najraniji veliki

kulturni proizvod Azije u oblasti organizacije prirodno je izazvala na razmiljanje i podraavanje u svakom pogledu. Jo Platon: ali pre svega Egipani. 144 Morali i religije su glavna sredstva pomou kojih se od oveka moe stvoriti ono to se eli: pod uslovom da se ima u izobilju stvaralaka snaga i da se sopstvena volja moe nametnuti kroz dovoljno duge periode vremena. 145 Ako ko eli videti kako izgleda jedna pozitivna arijska religija, koja je proizvod vladajue klase, neka ita Zakonik Manu (oboenje oseanja moi kod bramana: interesantno je da je ono poniklo u ratnikoj kasti, pa je posle preneseno na svetenike). Ako ko eli videti kako izgleda jedna pozitivna semitska religija, koja je proizvod vladajue klase, neka ita Koran ili starije delove Starog zaveta. (Muhamedanstvo, kao religija za ljude, ima duboko preziranje prema sentimentalnosti i laljivosti hrianstva... te religije za ene, kako ga osea muhamedanstvo .) Ako ko eli videti kako izgleda jedna negativna semitska religija, koja je proizvod potitenih klasa, neka ita Novi zavet (koji je prema indisko-arijskim pojmovima religija andala). Ako ko eli videti kako izgleda jedna negativna arijska religija, koja je proizvod gospodareih klasa, neka prouava budizam. Sasvim je u skladu s prirodom stvari to nemamo religije potitenih arijskih rasa: jer je to protivrenost: rasa gospodara ili gospodari ili ide doavola. 146 Po sebi, jedna religija nema nita s moralom: ali oba izdanka jevrejske religije bitno su moralne religije koje propisuju pravila ivota i nateruju na poslunost pomou nagrade i kazne. 147 Paganski-hrianski. Pagansko je pozitivno dranje prema prirodi, nevinost u prirodnosti, prirodnost. Hriansko je negativno dranje prema prirodi, oseanje nedostojanstvenosti prirodnoga, antagonizam prema prirodi. Nevin je na primer Petronije: jedan hrianin, u poreenju sa ovim srenim ovekom, izgubio je nevinost za svagda. Ali kako i hriansko stanje na kraju krajeva mora biti prirodno stanje, koje se samo ne sme tako shvatiti, izraz hriansko poinje znaiti lanu monetu psiholoke interpretacije koja je uzdignuta do principa... 148 Hrianski svetenik je od poetka smrtni neprijatelj ulnosti: ne moe se zamisliti vei kontrast negoli to je nevino i puno strahopotovanja i sveano dranje, na primer, u najdostojanstvenijim enskim kultovima u Atini u prisustvu polnih simbola. Akt raanja je tajna u svima neasketskim religijama: neka vrsta simbola ostvarenja i tajanstvenoga smera budunosti: preporoda, besmrtnosti.

149 Vera u nas same je najjai okov i najvea iba i najjae krilo. Da je hrianstvo proglasilo bezgrenost oveka za lan vere ljudi bi postali bogovi: tada bi se jo moglo verovati. 150 Velika la u istoriji: kao da je kvarenje neznabotva pripremilo put hrianstvu! A upravo je to uinilo slabljenje i moralizovanje antikog oveka! Pretumaavanje prirodnih nagona u porok poelo je bilo ve ranije! 151 Religije propadaju zbog vere u moral. Hrianska ideja moralnoga Boga je neodrljiva: otuda ateizam kao da ne bi moglo biti nikakvih drugih bogova. Tako isto propada kultura zbog vere u moral. Jer kad se otkriju nuni uslovi, koji joj jedino uslovljuju napredak, onda je vie niko nee (budizam). 152 Fiziologija nihilistikih religija. Skupa uzeto, nihilistike religije su sistematizovane istorije bolesti pod religiozno-moralnom nomenklaturom. U paganskim kultovima vera se okree oko tumaenja velikih godinjih doba. U hrianskom kultu ona se okree oko jednog kruga paralitikih pojava... 153 Ova nihilistika religija skuplja sve dekadentne elemente i stvari sline vrste koje moe nai u starini; na primer: a) slabe i ravo upuene (otpatke staroga sveta; ono to je stari svet najee gurao od sebe); b) preterano moralizovane ljude i protivnike paganstva; v) politiki premorene i ravnodune (blazirane Rimljane...), denacionalizovane, koji ne znaju ta su; g) ljude presite samih sebe koji bi rado uestvovali u kakvoj podzemnoj zaveri 154 Buda protiv Hrista. Meu nihilistikim religijama potrebno je hrianstvo i budizam otro razlikovati. Budizam izraava lepo vee, punu sladost i blagost to je zahvalnost prema svemu to lei s druge strane; raunajui tu i ono to nedostaje: gorinu, razoarenje, srdbu; najzad visoku duhovnu ljubav; on je ostavio za sobom prefinjenost filosofskih kontradikcija i odmara se od njih: premda od njih jo ima svoju duhovnu slavu i sjaj suneva zalaska (on je ponikao iz najviih kasta). Hrianstvo je dekadentski pokret sastavljen od svakojakih otpadaka i izmeta: ono ne izraava propast jedne rase nego je od poetka konglomerat od svih morbidnih elemenata koji se uzajamno privlae i trae... Ono nije uslovljeno nacionalno, niti rasno: ono se obraa ugnjetanima na sve strane; ono nosi u sebi srdbu protiv svega to je uspelo i to gospodari: njemu treba simbol koji pretstavlja prokletstvo svega to je uspelo i to gospodari... Ono se

protivi i svakom duhovnom pokretu, svakoj filosofiji: ono staje na stranu idiota i anatemie duh. Mrnja protiv obdarenih, uenih, duhovno-nezavisnih: kod sviju njih ono podozreva uspeo ivot i duh gospodara. 155 U budizmu prevlauje ova misao: Sve strasti, sve to sainjava strast, krv, vodi u delo do te mere budizam predoava zlo. Jer delatnost nema nikakva smisla, ona nas samo vee za ivot: meutim, ceo ivot nema nikakva smisla. Zlo je nagon za neim neloginim: za primanjem sredstava za iji se cilj odbacuje. Poto se trai put u nebie, gleda se sa uasom na sve emocionalne pobude. Na primer: nikada se ne sveti! nikada ne budi neprijatelj! Hedonizam premorenih nalazi ovde svoj najvii izraz. Nita nije jednom budisti dalje od jevrejskog fanatizma jednog Pavla. Nita nije u veoj suprotnosti sa njegovim instinktom negoli ova napetost, plamen religioznoga oveka, a iznad svega onaj oblik ulnosti koji je hrianstvo osvetalo imenom ljubav. Uz to, obrazovani i intelektualno vii redovi nalaze u budizmu sebi odgovor: rasa zamorena i preiena vekovima filosofskih prepiraka, ali koja nije ispod svih kultura, kao to su slojevi iz kojih je hrianstvo poniklo... U budistikom idealu postoji i osloboenje od dobra i zla kao neto bitno: u njemu je izveden vrlo utanan sistem s onu stranu morala, koji se poklapa sa sutinom savrenstva pod pretpostavkom da su i dobra dela potrebna samo privremeno, jednostavno kao sredstva, to jest za osloboenje od svake akcije. 156 Vrlo je udnovato videti kako se jedna nihilistika religija, kao to je hrianstvo, koje je poteklo i odgovara starakom i oronulom narodu, koji je preiveo sve jake instinkte, korak po korak prenosi u druge sredine, kako najzad ulazi u mlade narode, koji jo nisu ni iveli! Varvarima, Germancima propoveda se jedno sutonsko, veernje, bukoliko blaenstvo! Koliko se sve to moralo najpre germanizirati, varvarizirati! Onima koji su snevali o Valhali: koji su svu sreu polagali u rat! propoveda se jedna nadnacionalna religija usred haosa, kad jo nije bilo nijedne nacije... 157 Jedino sredstvo za opovrgavanje svetenika i religije jeste uvek: pokazati da njihove zablude nisu vie blagotvorne da one vie tete, jednom reju da se vie ne moe odrati njihov sopstveni dokaz sile... ZA ISTORIJU HRIANSTVA 158 Hrianstvo kao istoriska stvarnost ne treba da se brka sa korenom na koji potsea njegovo ime. Drugi korenovi iz kojih je poniklo mnogo zu vaniji. Neverovatna je zloupotreba to se takve pojave kao to je hrianska crkva, hrianska vera i hrianski ivot oznaavaju onim svetim imenom. ta je Hristos odbacio? Sve to se danas hrianskim naziva. 159

Celo hriansko uenje o tome ta treba verovati, cela hrianska istina ba je suprotna onome to je izazvalo pojavu hrianskog pokreta. Ono ba to je hriansko u crkvenom smislu antihriansko je od samog poetka: stvari i lica na mesto simbola, istorija na mesto veitih fakata, formule, obredi, dogme na mesto voenja ivota. Hrianska je potpuna ravnodunost prema dogmama, kultu, svetenicima, crkvi, teologiji. Upranjavanje hrianstva nije nikakva fantazija, kao to nije ni upranjavanje budizma: to je sredstvo za dostizanje sree... 160 Isus ide pravo glavnoj stvari, carstvu bojem u srcu, i ne nalazi sredstva za to u jevrejskoj crkvi; on ak ni u ta ne rauna stvarnost judejstva (njegovu potrebu da se odri); njega se tie samo unutranji ovek. Tako isto on malo uzima u obzir sve grube formule u odnosu sa Bogom: on se protivi itavom uenju o pokajanju i iskupljenju; on ukazuje kako ovek treba da ivi, da se osea oboen i kako se kajanjem i pokajnitvom ne moe postii takav ivot: njegovo je glavno stanovite da se greh ne rauna ni u ta. Greh, kajanje, oprotaj sve to ne pripada Hristu... to je judaizam koji se tu umeao, ili paganizam. 161 Carstvo nebesko je stanje srca (za decu je kazano jer je njihovo carstvo nebesko): to nije nita to bi bilo nadzemaljsko. Carstvo boje ne dolazi hronoloki ili istoriski, ne prema kalendaru; kao neto to je tu bilo reenoga dana, a pre toga nije ga bilo: to je promena oseanja u pojedincu, neto to uvek moe doi i uvek ga moe jo tu ne biti... 162 Razbojnik na krstu: kada sm razbojnik koji podnosi teku smrt kae: Ovako kako ovaj Isus strada i umire, bez pogovora i bez bune ili neprijateljstva, dobroudno, pokorno, tako jedino valja mreti, on time usvaja evanelje: i time je u raju... 163 Isus zapoveda: ne opiri se ni delom, ni srcem onome koji ti zlo ini. Ne sme se priznati nikakav razlog za odvajanje od ene. Ne sme se praviti nikakva razlika izmeu stranca i svojih zemljaka, tuina i sunarodnika. Ne sme se srditi ni protiv koga, niti se ko sme omalovaavati. Dajte milostinju tajno. Ne sme se eleti bogatstvo. Ne sme se kleti. Ne sme se suditi. Valja se miriti, valja pratati. Ne molite se javno. Blaenstvo nije nita obeano: ono je tu, kad ovek tako i tako ivi i radi. 164 Pozniji dodaci. itav proroki i udotvoraki stav, srdba, prizivanje Stranoga suda, odvratno je kvarenje (na primer Evanelje po Marku 6, 11: I ko vas ne primi... zaista vam kaem: lake e biti Sodomu i Gomori itd.). Smokva (Evanelje po Mateju 21, 18): I

ujutru vraajui se u grad ogladne. I ugledavi smokvu jednu kraj puta doe k njoj, i ne nae nita na njoj do lie samo i ree joj: da nikada na tebi ne bude roda do veka. I odmah usahnu smokva. 165 Na sasvim apsurdan nain pomealo se uenje o nagradi i kazni sa hrianstvom: tako je sve pokvareno. Isto tako praksa prve borbene crkve, apostola Pavla i njegovo dranje pretstavlja se na sasvim laan nain kao da je takva zapovest dana i kao da je unapred tako utvreno... Potonje velianje stvarnoga ivota i uenja prvih hriana: kao da je sve tako bilo unapred propisano pa se samo izvrilo. ak i kod ispunjenja prorotva: ta se sve tu patvorilo i doterivalo! 166 Isus je suprotstavio pravi ivot, ivot uistini, obinom ivotu: nita nije dalje od njega od nezgrapne besmislice o veitom Petru, veitom linom ivotu. On se ba bori protiv preterane vanosti linosti: kako moe hteti da nju ovekovei? On se tako isto bori protiv hijerarhije u zajednici; on ne obeava nikakvu srazmeru nagrade prema zaslugama: kako je on mogao misliti na kaznu i nagradu posle smrti! 167 Hrianstvo je naivan pokuaj stvaranja budistikog pokreta za mir, koji potie iz samog ognjita osvetoljubivosti masa... ali koji je Pavle preokrenuo u pagansku misteriju, koja je najzad nauila sporazumeti se s celom dravnom organizacijom... i vodi ratove, osuuje, baca na muke, proklinje, mui. Pavle polazi od potrebe za misterijom kod velike mase religiozno nastrojene: on trai rtvu, krvavu fantazmagoriju, koja bi izdrala borbu sa slikama iz mistikih verovanja: Bog na krstu, pijenje krvi, mistiko ujedinjenje sa rtvom. On trai drugi ivot (blaeni, iskupljeni drugi ivot pojedinane due) da dovede kao vaskrsenje u uzronu vezu sa onom rtvom ( po ugledu na Dionisa, Mitru, Ozirisa). NJemu je potrebno da pojam o grehu i zloinu satvi u prvi red, ne nov nain ivota (kao to je to sam Isus pokazao i uio) nego novi kult, novu veru u udesan preobraaj (iskupljenje verom). On je razumeo veliku potrebu paganskog sveta i nainio sasvim proizvoljan izbor iz fakata Hristova ivota i smrti, sve iznova podvukao, svuda promenio teite... on je naelno pretvorio ni u ta prvobitno hrianstvo... Zahvaljujui Pavlu, atentat na svetenike i teologe zavrio se jednim novim svetenstvom i teologijom jednom novom vladajuom klasom, pa i crkvom. Atentat na preterano precenjivanje vrednosti linosti zavrio se verom u venu linost, u brigu za veno spasenje... u najparadoksalnije preterivanje u individualnom egoizmu. To je humor ove stvari, tragini humor: Pavle je vaspostavio u velikim dimenzijama ono to je Hristos ponitio svojim ivotom. Naposletku, kad je crkva bila gotova, ona sankcionie ak i postojanje drave. 168

Crkva je upravo ono protiv ega je propovedao Isus i protiv ega je uio svoje uenike da se bore. 169 Bog koji je umro za nae grehe; spasenje verom; vaskrsenje posle smrti sve je to lana moneta samoga hrianstva, za koju se Pavle mora smatrati odgovornim. Uzoran ivot sastoji se u ljubavi i smirenosti, u punoi srca, koja ne iskljuuje ak ni one poslednje; u formalnom odricanju od svojih prava na odbranu, na pobedu u smislu linog trijumfa, u veri u blaenstvo ovde, na zemlji, uprkos nevolji, otporu i smrti; u opratanju i otsustvu srdbe, preziranja; u netraenju nagrade; u odbijanju biti vezan za ma koga; duhovno i intelektualno ne pripadati nikome; vrlo ponosan ivot pod vlau volje za ivotom sluenja drugima i siromatva. Poto je crkva prihvatila itavu hriansku praksu, naroito ivot u dravi, oni vrstu ivota protiv koje se Isus borio i koju je osudio, morala je staviti smisao hrianstva u neto drugo: u veru u neverovatne stvari, u ceremonial koji se sastoji od molitava, slubi, praznika itd. Pojmovi greh, oprotaj, kazna, nagrada sve ono ustvari to nije imalo nita zajedniko, i ega nije bilo u prvom hrianstvu sada dolazi u prvi red. To je strahovita papazjanija od grke filosofije i judejstva; asketizam; neprekidno suenje i osuivanje; odreivanje ranga itd. 170 Hrianstvo je od samog poetka prevratilo simbole u grubu stvarnost: 1. Antiteza pravi ivot i laan ivot prevraena je u ivot na zemlji i ivot za grobom. 2. Pojam veni ivot nasuprot linom ivotu, koji je prolazan, pretvoren je u linu besmrtnost. 3. Bratimljenje putem zajednikoga jela i pia po jevrejsko-arapskom obiaju protumaeno je kao udo transupstancijacije. 4. Vaskrsenje koje je imalo znaiti ulazak u pravi ivot, u novo roenje postalo je istoriska mogunost koja moe nastati kada bilo posle smrti. 5. Uenje o sinu ovejem kao sinu bojem, ivotni odnos izmeu oveka i Boga, pretvorilo se u drugo lice boanstva koje se ba likvidira sinovljim odnosom svakoga, pa i najniega oveka, prema Bogu. 6. Spasenje verom (to jest da nema drugoga puta bogosinovstvu od ivota kakvom je Hristos uio) pretvorilo se u veru da postoji neki udesni nain plaanja za grehe, koji se ne vri preko oveka nego preko dela Hristovog. Radi toga svega Hristos na krstu morao se iznova protumaiti. Ova smrt ne bi po sebi svakako bila glavni dogaaj... ona je bila samo jedan znak vie kako se treba drati prema vlastima i zakonima sveta ne protiviti se... U tome je bio uzor. 171 Za psihologiju apostola Pavla. Glavna injenica je smrt Hristova. Ona se ima protumaiti. Da moe biti istine i zablude u tumaenju, takvim ljudima nikada nije palo na um: jednoga dana doe im na um jedna uzviena mogunost njegova smrt mogla bi znaiti to i to i ona odmah postaje to! Jedna hipoteza dokazuje se uzvienim arom kojim zagreva svoga tvorca... Dokaz sile: to jest, jedna misao dokazuje se svojim posledicama (po plodovima

njihovim, kako to biblija naivno kae); ono to oduevljava mora biti istinito ono za to ovek lije svoju krv mora biti istinito Svuda se ovde neoekivano oseanje moi, koje jedna misao pobudi u onome iji je proizvod, pripisuje samoj misli u vrednost: i kako se ne zna za drugi nain izraavanja potovanja prema jednoj misli, nego da se nazove istinskom, prvi atribut koji joj se pridaje jeste da je istinita... Kako bi inae mogla uticati? NJu je zamislila neka sila: kad ne bi bila istinita, ne bi mogla imati dejstva... Zato se misao shvata kao nadahnuta: uticaj koji ona vri ima neto od sile demonskog uticaja Misao kojoj se jedan takav dekadent nije mogao opreti i pred kojom je pao dokazuj se na taj nain kao istinita !!! Svi ti sveti epileptiari i vidovnjaci nisu imali ni hiljaditi deo onoga potenja u samokritici s kojim danas jedan filolog ita jedan tekst, ili ispituje istonitost jednog istoriskog dogaaja... U poreenju s nama to su moralni kreteni... 172 Da nije glavno da li je neto istina, nego kako dejstvuje : to je potpuno otsustvo intelektualnog potenja. Sve je dobro, la, kleveta, bestidno nametanje, kada slui da se stepen toplote popne dotle da se veruje Prava kola za uenje sredstava kojima se navodi na verovanje: naelno preziranje sfera iz kojih bi mogla doi protivrenost ( razuma, filosofije i mudrosti, nepoverenja, obazrivosti); bestidno hvaljenje i velianje uenja sa stalnim pozivanjem na to kako ga je Bog dao kako apostol ne znai nita kako se tu nema nita kritikovati, nego se samo ima verovati, primiti; kako je neobina milost i srea primiti takvo uenje o spasenju; kako to uenje treba primiti sa oseanjem najdublje zahvalnosti i smernosti... Stalno se pravi raun od ei za osvetom koju oni to su dole oseaju prema svemu to je gore: da prime ovo uenje njih mami injenica to im se ono prikazuje kao suprotnost mudrosti ovoga sveta, moi sveta. Ono ubeuje ispale iz drutvenih redova i pastorad ivota svake vrste; ono obeava blaenstvo, dobit, privilegiju najbeznaajnijim i najsmernijim; ono fanatizuje siromane, male, luckaste glave do besmislene sujete da su tobo oni smisao i so zemlje Sve to, jo jednom, ne moe se dovoljno prezirati. Mi uteujemo sebi kritiku uenja; dovoljno je uoiti sredstva kojima se slui, da bismo znali s im imamo posla. Ono se sloilo s vrlinom, ono je bestidno prisvojilo samo sebi svu oaravajuu silu vrline... Ono se sloilo sa mou paradoksa, sa potrebom starih civilizacija za biberom i besmislicom; ono je zadivljavalo, podizalo protiv sebe, izazivalo na gonjenje i zlostavljanje Ono je ista vrsta smiljenog nitavila s kojim je jevrejsko svetenstvo vaspostavilo svoju mo s kojim je i podignuta jevrejska crkva... Valja razlikovati: 1. onu toplinu strasti ljubavi (koja poiva na bazi vatrene ulnosti); 2. potpunu neotmenost hrianstva: stalno preterivanje i brbljivost; nedostatak hladnokrvnoga duha i ironije; nevojniki karakter svih instinkata; svetenike predrasude protiv mukog ponosa, protiv ulnosti, nauka, umetnosti. 173 Pavle: trai mo protiv jevrejskih upravljaa njegov pokret je odve slab... Obrtanje vrednosti pojma Jevrejin: rasa se stavlja ustranu : ali to je znailo odricati temelj. Muenik, fanatik, vrednost svake jake vere... Hrianstvo je forma raspada staroga sveta na najniem stupnju, tako da u prvi red dolaze najbolesniji i najnezdraviji slojevi i potrebe.

Prema tome, morali su drugi instinkti doi napred, da bi stvorili celinu, silu koja moe braniti samu sebe jednom reju, bila je potrebna neka vrsta velike nevolje, kao to je bila ona iz koje su Jevreji izvukli svoj instinkt za samoodranjem... Za tu svrhu gonjenje hriana bilo je od neocenjive koristi zajednica u opasnosti, obraanje u masama kao jedino sredstvo da se uini kraj gonjenju pojedinaca ( pojam o obraanju usled toga postaje mu to je moguno laki ). 174 Hriansko-judejski ivot: tu osvetoljublje nije preovladalo. Tek su velika gonjenja mogla dotle doterati strasti kako ar ljubavi tako isto i oganj mrnje. Kad ovek vidi kako se njegovi najmiliji rtvuju za njegovu veru, on postaje agresivan: za pobedu hrianstva ima se zahvaliti njegovim goniocima. Asketizam nije specifino hrianski: to openhauer nije razumeo. On urasta u hrianstvo: tamo gde bi postojao i bez njega. Melanholino hrianstvo, muenje i gria savesti, pretstavlja naroito svojstvo naroitoga zemljita, u kome su hrianske vrednosti uhvatile koren: to nije samo hrianstvo. Hrianstvo je primilo u sebe sve vrste bolesti koje uspevaju na bolesnom zemljitu: moglo bi mu se jedino to zameriti to se nije umelo odupreti nikakvoj zarazi. Ali, u tome je ba njegova sutina: hrianstvo je tip dekadencije. 175 Stvarnost na kojoj je hrianstvo bilo u stanju da sagradi svoju mo sastojala se od malih jevrejskih porodica rasutih po Imperiji, s njihovom toplinom, nenou i njihovom naroitom gotovou da priteknu u pomo jedan drugom, koja je neuvena bila u celoj Rimskoj Imperiji i moda bila najnepojmljivija; s njihovom skrivenom i u smirenosti prikrivenoj gordosti to su izabrani narod, s njihovim iskrenim negiranjem bez zavisti svega to je gore i ima sjaj i mo. Priznati to za mo, smatrati to blaeno stanje za neto to se moe preneti na druge, to zavodi, to zarazno dejstvuje i na pagance: u tome se sastojao genije apostola Pavla. Iskoristiti blago latentne energije i mudre sree u svrhu jedne jevrejske crkve slobodne veroispovesti i celo jevrejsko iskustvo i vetinu samoodranja zajednice, pod tuom vlau, i jevrejsku propagandu to je on shvatio kao svoj zadatak. On je pronaao onu apsolutno nepolitiku vrstu sitnih ljudi koji su stajali postrani: s njihovom vetinom da se probiju i nametnu pomou bezbroja steenih vrlina, koje su udeen da pretstavljaju jedini oblik vrline (mere za samoodranje i orue uspeha jedne odreene vrste ljudi). Naelo ljubavi potie iz male jevrejske zajednice: tu jedna vrlo strasna dua sija pod pepelom smernosti i bede: ona nije ni grka, ni indiska, ni germanska. Himna ljubavi koju je Pavl napisao nije hrianska: to je jevrejski otsjaj veitoga plamena, koji je semitski. Ako je hrianstvo uinilo neto bitno u psiholokom smislu, onda je to povienje temperature due kod onih hladnijih i otmenijih rasa koje su dotle stajale na elu stvari, otkrie da najjadniji ivot moe postati bogat i dragocen pomou povienja temperature due... Razume se po sebi da se takvo irenje ne moe vriti kod gospodareih klasa: Jevrejima i hrianima njihovi ravi maniri bili su smetnja a duhovna jaina i strast odbijaju i izazivaju odvratnost kad ih prate ravi maniri ( ja ih vidim kad itam novi zavet). Bila je potrebna srodnost ovom tipu niega sloja u niskosti i bedi da bi ovek mogao oseati neku privlanost... Dranje prema Novom zavetu pretstavlja probu da li ovek ima u sebi to od klasinog ukusa (poredi Tacita); ko se tu ne buni, ko tu ne osea poteno i duboko neto od foeda superstitio, da se nalazi u prisustvu neega od ega tre ruku da je ne uprlja: taj ne zna ta je antiki duh. ovek mora oseati prema krstu ono to je oseao Gete

176 Reakcija malih ljudi: ljubav prua oseanje najvee moi. Valja pojmiti do koje mere ovde govori ne ovek uopte, nego naroita vrsta oveka. Mi smo boanski u ljubavi, mi postajemo "deca boja"; Bog nas ljubi i ne trai od nas nita drugo sem ljubavi; to jest: sav moral, poslunost i delatnost ne pruaju ono oseanje moi i slobode koje prua ljubav; jedan ovek ne ini nita zlo iz ljubavi, nego ini mnogo vie negoli to bi inio iz poslunosti i vrline. Tu imamo blaenstvo stada, oseaj zajednice u velikim stvarima i u malim, ivo oseanje jedinstva kao zbir oseanja ivota. Pomaganje, staranje, korisnost, stalno pobuuju oseanje moi; vidan uspeh, izraz radosti podvlai oseanje moi; ni ponos tu ne manjka, nego se osea kao zajednica, dom boji, kao izabrani narod. Ustvari, ovek je jo jedanput doiveo promenu linosti: ovaj put on je svoje oseanje ljubavi nazvao Bog. ovek mora sebi naslikati buenje toga oseanja; to je neka vrsta ekstaze, strani jezik, evanelje ova novina nije oveku doputala da sebi pripie ljubav : on je mislio da ga Bog vodi i u njemu se ivotvori. Bog silazi meu ljude, blinji se preobraava u Boga (ukoliko se na njega izliva oseaj ljubavi) Isus je blinji, koji se u misli preobraa u uzrok koji pobuuje oseanje moi, kao to se blinji preobraava u boanstvo. 177 Verni su svesni da za vrlo mnogo toga imaju zahvaliti hrianstvu, pa iz toga izvode zakljuak o visokoj vrednosti njegova osnivaa... Ovaj zakljuak je laan, ali je tipian za verne. Objektivno posmatrano, u prvom redu, moguno je da se oni varaju u pogledu vrednosti onoga za to imaju zahvaliti hrianstvu: ubeenja ne dokazuju nita o stvari u koju je ovek ubeen, a kod religija ona jo pre izazivaju sumnju... Drugo, moguno je da dug hrianstvu nije samo dug njegovom osnivau, nego itavoj gotovoj graevini, celini, crkvi itd. Pojam osniva je tako neodreen da moe znaiti samo sluajan povod za jedan pokret: lik osnivaa je uveliavan srazmerno prema napredovanju crkve; ali ak i ovaj proces potovanja doputa zakljuak da je kada bilo osniva bio neto vrlo nesigurno i neodreeno u poetku... Valja pomisliti kako olako Pavle tretira problem linosti Isusove, kako se skoro titra njime: neko: neko ko je umro, koga su opet videli posle smrti, neko koga su Jevreji predali da se na smrt osudi sve je to samo tema: Pavl je napisao muziku za nju... 178 Osniva jedne religije moe biti beznaajan palidrvce i nita vie. 179 Oko psiholokog problema hrianstva. Dinamika ostaje: osvetoljubivost, narodna buna, pobuna zlosrenika i zalutalih. ( S budizmom druke stoji: on se ne raa iz osvetoljublja. On se protiv njega bori, jer ga nagoni na delo.) Ova stranka mira shvata da je odricanje od neprijateljstva u misli i delu uslov samoodranja i odlikovanja. U tome lei psiholoka tekoa koja je smetala da se hrianstvo pojmi: nagon koji ga je stvorio prinuava na borbu protiv sebe sama. Samo kao stranka mira i bezgrenosti ovaj ustaniki pokret ima mogunost da uspe: ona mora pobediti krajnom blagou, ljupkou, milokrvnou, njen instinkt shvata to.

Vetina: sam nagon, iji je ona izraz, odricati, osuditi, a reju i delom stalno pokazivati nagon koji je njegova protivnost 180 Tobonja mladost. Pogreno je kad se zamilja da se s hrianstvom jedan naivan i mlad narod digao protiv jedne stare kulture; postoji praznoverica da se izbili dublji izvori ivota iz tih najniih narodnih slojeva, u kojima je hrianstvo izraslo i uhvatilo korena: ko smatra da je hrianstvo izraz oivele mladosti jednog naroda i obnovljene snage rase, ne razume nita u psihologiji hrianskog duha: to je tipian sluaj dekadencije, moralnog omekavanja i histerije u jednoj zbrci stanovnitva koje je izgubilo svaki cilj, premorilo se i bolesno je. To udno drutvo koje se sabralo oko ovog arhizavodnika mase naroito bi bilo na mestu u nekom ruskom romanu: sve nervne bolesti tu su se susrele... otsustvo zadataka, instinkt da je sve dolo do kraja, da se vie nita ne isplauj, uivanje u dolce far niente. Mo i sigurnost u pogledu budunosti kod jevrejskog instinkta, njegova udovina volja za ivotom i smru lei u njegovim vladajuim klasama; slojevi koje je podiglo mlado hrianstvo najbolje se raspoznaju po iscrpljenosti njihovih instinkata. S jedne strane, oni su siti svega; s druge oni su zadovoljni sobom, u sebi, za sebe. 181 Hrianstvo kao emancipovano judejstvo (kao to se domaa i rasna otmenost najzad emancipuje od svojih uslova i trai srodne elemente...). 1. Kao crkva (optina) na teritoriji drave, kao nepolitika ustanova. 2. Kao ivot, odgoj, praksa, vetina ivljenja. 3. Kao religija greha (greha protiv Bogakao jedine vrste greha, kao jedinog uzroka svega stradanja uopte), sa sveoptim lekom od greha. Postoji samo greh protiv Boga; to se zgrei protiv oveka, ovek ne sme suditi, niti traiti raun, sem u boje ime. Isto tako sve zapovesti (ljubav): sve je vezano za Boga, i vri se Boga radi prema ljudima. U tome lei velika mudrost ( ivot u velikoj skuenosti kakav vode Eskimi moe se podneti samo ako su ljudi vrlo miroljubivi i puni obzira; judejsko-hrianska dogma uperena je protiv greha na dobro grenika ). 182 Jevrejsko svetenstvo znalo je da pretstavi kao boju zapovest i poslunost prema bojoj zapovesti sve to mu je trebalo... isto tako sve to je sluilo odranju Izrailja i omoguavalo da njegov ivot (na primer: veliki broj dela: obrezanje, prinoenje rtve kao centar nacionalne svesti) uvede ne kao prirodu, nego kao Boga. Ovaj proces se nastavlja: u okviru judejstva, gde se nije oseala potreba za delima (to e rei kao sredstvom za razlikovanje od drugih), mogla se zamisliti jedna svetenika vrsta ljudi koja se dri kao otmena priroda prema aristokratiji; jedno spontano svetenstvo due van kasta, koje sada ne pridaje vrednost delima, nego mislima srca, da bi to jae istaklo ono to mu je suprotno... U osnovi opet se radilo o tome kako e se nametnuti jedna odreena vrsta due: isto tako kako e se izvesti narodna buna usred jednog svetenikog naroda jedan pijetistiki pokret odozdo (grenici, carinici, ene, bolesni). Isus iz Nazareta bio je znak po kome su se poznavali. I opet, da bi verovali u sebe, potrebno im je bilo teoloko preobraenje: njima nita manje nije potrebno od Sina bojeg, da bi stvorili veru u sebe... I isto onako kao to je svetenstvo patvorilo celu istoriju Izrailja, tako se jo jednom ovde nainio pokuaj da se cela istorija oveanstva patvori u cilju da se hrianstvo moe pokazati kao najvaniji dogaaj u

njoj. Ovaj pokret mogao je ponii samo na zemljitu judejstva: ije je glavno delo bilo to je pobrkalo prestup s nesreom i svelo sav prestup na prestup protiv Boga: hrianstvo je drugi stupanj moi svega toga. 183 Hrianski simbolizam zasniva se na jevrejskom, koji je ve preobrazio celu stvarnost (istoriju, prirodu) u svetu neprirodnost i nestvarnost... koji vie nije hteo da zna za pravu istoriju koji se vie nije interesovao za prirodni tok stvari 184 Jevreji pokuavaju da se nametnu poto su dve njihove kaste: ratnici i zemljoradnici, propale. U ovom smislu oni su obrezani: oni imaju svetenike i odmah do njih andala... Kako lako kod njih dolazi do kidanja, do pobune andala: poreklo hrianstva. Usled toga to su oni ratnike znali samo kao svoje gospodare, oni su uneli u svoju religiju neprijateljstvo prema otmenima, prema plemenitima, prema moi, prema upravljaima , oni su pesimisti iz srdbe... Na taj nain oni su stvorili nov vaan poloaj: svetenik na elu andala protiv otmenih klasa... Hrianstvo je izvuklo krajnji zakljuak iz ovoga pokreta: i u jevrejskom svetenstvu ono je osealo kastu, privilegovane, otmene zato je zbrisalo svetenika Hrianin je andala koji odbacuje svetenika... andala koji sam sebe iskupljuje... Zbog toga je Francuska revolucija ki i sledbenica hrianstva... njen je instinkt uperen protiv kaste, protiv otmenih, protiv poslednjih privilegija 185 Hrianski ideal: jevrejski veto stavljen na pozornicu. Osnovni psiholoki nagoni, njegova priroda: pobuna protiv postojee duhovne vlasti; pokuaj da se od vrlina koje omoguuju sreu najniih naini merilo svih vrednosti da se to nazove Bogom: instinkt za samoodranjem u slojevima s najmanje ivotne snage; apsolutno uzdravanje od rata i otpor da se opravda idealom tako isto poslunost: ljubav jednoga prema drugom kao posledica ljubavi prema Bogu. Majstorija: odricati sve prirodne pobude i obraati ih u duhovni svet na nebu... potpuno iskoristiti vrlinu i potovanje vrline za svoj raun i postepeno je odrei svemu nehrianskom. 186 Duboko preziranje to ga je antiki svet, koji je jo sauvao svoju otmenost, ispoljavao prema hrianima pripada istoj kategoriji kojoj danas pripadaju instinktivna odvratnost prema Jevrejima: to je mrnja slobodnih i samosvesnih klasa protiv onih koji ele da se probiju i koji kombinuju nespretno dranje sa besmislenim samozadovoljstvom. Novi zavet je jevanelje jedne savreno neotmene klase ljudi; njegovo polaganje prava na najvie vrednosti, upravo na svu vrednost, jo i danas ima ustvari neto to buni oveka. 187

Kako malo predmet znai ! Duh je onaj koji oivljava ! Koliko okuenog i zaguljivog vazduha sred sveg uzbudljivog prianja o iskupljenju, ljubavi, blaenstvu, veri, istini, venom ivotu. Uzmimo samo u ruke jednu pravu pagansku knjigu pa je uporedimo s tim, na primer Petronija, gde nita nije uinjeno, reeno, eljeno i cenjeno to po hrianskohipokratskom merilu nije greh, pa ak i smrtni greh. Pa ipak kako je ovek srean u istom vazduhu, u nadmonosti duha, brem koraku, osloboenoj i preobilnoj snazi sigurnoj u budunost! U celom Novom Zavetu nema ni jedne jedine ale: ali to je dosta za odbacivanje jedne knjige... 188 Duboko otsustvo dostojanstva s kojim se osuuje sav ivot izvan hrianskoga: nije im dosta to misle nisko o svojim stvarnim protivnicima, njima ne treba nita manje od opteg klevetanja svega to nisu oni sami... Sa arogantnou svetosti najbolje se slae niska, lukava dua: svedoanstvo prvih hriana. Budunost: oni vode brigu da im se dobro plati za to... To je najneistija vrsta duha to postoji. Ceo ivot Hristov tako je pretstavljen da potvrdi prorotva: on postupa tako da njima da za pravo... 189 Laovsko tumaenje rei, dranja i stanja umiruih: strah od smrti, na primer, tu se brka iz osnova sa strahom od onoga to e biti posle smrti... 190 Hriani su uinili isto ono to i Jevreji. I oni su stavili svome uitelju u usta i utisnuli u njegov ivot ono to su oseali kao uslov svoga ivota i novinu. Isto tako oni su mu pripisali itavu poslovinu mudrost : ukratko reeno, oni su pretstavili svoj svakidanji ivot i rad kao poslunost i na taj nain osvetali za svoju propagandu. Od ega sve to zavisi, vidi se kod Pavla: to je neto malo. Ostalo je obrazovanje tipa svetitelja od onoga to su sami smatrali svetim. Celo uenje o udima, zajedno s vaskrsenjem, posledica je samovelianja hrianske optine, koja je pripisala svome uitelju u veoj meri one osobine koje je pripisala sebi (ili, bolje reeno, svoju snagu dovodila do njega...) 191 Hriani nikada nisu iveli onako kako im je Isus nalagao, i bestidna pria o opravdanju verom i njenom jedinstvenom i najviem znaaju samo je posledica otsustva hrabrosti i volje crkve da se prihvati dela koja je Isus zapovedao da se ine. Budist se ponaa druke negoli nebudist; hrianin se ponaa kako se ponaa ceo svet i ima jedno hrianstvo ceremonija i raspoloenja. Duboka i prezrenja dostojna laljivost hrianstva u Evropi : mi smo doista postali prezrenje Arapa, Hindusa, Kineza... Neka svak uje rei prvoga nemakoga dravnika o tome ime je upravo bila zauzeta Evropa za etrdeset godina... neka uje jezik, licemerstvo dvorskog propovednika. 192

Vera ili dela? Ali da se uz dela, uz naviku na odreena dela, obrazuje jedno odreeno shvatanje, ocena vrednosti i najzad duh, isto je tako prirodno kao to je neprirodno da dela slede iz jednostavne ocene vrednosti. ovek se mora uiti, ne da pojaa oseanje vrednosti, nego da dela; mora najpre neto moi... Hrianski diletantizam Luterov. Vera je magarei most. Pozadina je pak u dubokom uverenju Lutera i njemu ravnih o njihovoj nesposobnosti za hrianska dela, jedna lina injenica, prikrivena krajnjom sumnjom u to, nije li svako delo uopte greh i od avola: tako da vredost ivota pada na pojedinana veoma napeta stanja nedelanja (molitva, izliv oseanja itd.). Naposletku imao bi on pravo: instinkti koji se ispoljuju u itavom delanju reformatora najbrutalniji su od sviju to postoje. Samo u potpunom odvraanju od sebe, u poniranju u ono to je suprotno njima, samo kao iluziju (vera) oni su mogli podneti ivot. 193 ta valja initi, da bi smo verovali? apsurdno je pitanje. Nedostatak hrianstva jeste u tome to ono ne ini nita to je Hristos zapovedio da se ini. To je nizak ivot, ali gledan okom prezira. 194 Ulazak u istinski ivot ovek spasava svoj lini ivot od smrti ivei optim ivotom 195 Hrianstvo je postalo neto u osnovi razliito od onoga to je njegov osniva hteo da ono bude. To je veliki antipaganski pokret starog doba, koji je formulisan pomou ivota, uenja i rei osnivaa hrianstva, ali savreno proizvoljno protumaenih, prema jednom planu potpuno razliitih potreba: preveden na jezik svih ve postojeih podzemnih religija To je nastupanje pesimizma (dok je Isus hteo doneti mir i sreu jaganjaca): i to pesimizma slabih, niih, patnika, potitenih. NJegov je smrtni neprijatelj: 1) mo, u obliku karaktera, duha i ukusa; svetovnost; 2) klasina srea, otmena lakoa i skepticizam, veliki ponos, preterana rasipnost, i hladna samodovoljnost mudraca, grka utananost u dranju, u rei i formu. NJegov smrtni neprijatelj je Grk i Rimljanin podjednako. Pokuaj antipaganstva da sebe postavi na filozofsku osnovu i omogui sebe: ono ide za dvosmislenim pojavama antike kulture, u prvom redu za Platonom, tim anti-Helenom i Semitom po instinktu... Ono tako isto ide za stoicizmom, koji je u sutini delo Semita ( dostojanstvo shvaeno kao strogost, zakon, vrlina kao veliina, lina odgovornost, autoritet, kao najvea lina vlast nad samim sobom to je semitsko. Stoik je arapski eik uvijen u grku togu i grke pojmove). 196 Hrianstvo samo nastavlja borbu koja se vodila protiv klasinog ideala i otmene religije. Ustvari, itav je ovaj preobraaj u prilagoavanju potrebama i inteligenciji tadanjih religioznih masa: onih masa koje su verovale u Izidu, Mitru, Dionisa, veliku mater, i koje su od religije zahtevale: 1. nadu u drugi svet; 2. krvavu fantasmagoriju rtvene ivotinje (misterija); 3. iskupiteljsko delo, svetu legendu; 4. asketizam, odricanje sveta, sujeverno

oienje; 5. hijerarhiju, vrstu obrazovanja zajednice. Ukratko reeno: hrianstvo se svuda prilagouje ve ukorenjenom antipaganstvu, verovanjima protiv kojih se Epikur borio... tanije reeno, religijama nie mase, ena, robova i prezrenih redova. Otuda su potekli sledei nesporazumi: 1. besmrtnost linosti; 2. hipoteza o drugom svetu; 3. apsurd ideje o kazni i ispatanju u centrima tumaenja ivota; 4. razboenje oveka mesto njegovog oboenja, kopanje najdubljeg jaza koji jedino moe premostiti udo, padanje u prah i najvee preziranje samoga sebe; 5. ceo svet iskvarene imaginacije i bolesne strasti, umesto jednostavnog ivota punog ljubavi, umesto jedne budistike sree dostine na zemlji; 6. crkveni poredak sa svetenstvom, teologijom, kultom, tajnama, jednom reju sve ono protiv ega se borio Isus iz Nazareta; 7. udo u svemu i svaemu, sujeverje: dok je meutim odlika judejstva i prvoga hrianstva to su tui udu i relativno racionalni. 197 Psiholoki preduslov: neznanje i nekulturnost, neznalatvo koje je izgubilo svaki obraz: valja samo zamisliti ove svetitelje bez stida u Atini; jevrejski instinkt o izabranom narodu: oni bez daljega prisvajaju sve vrline i ponaaju se prema ostalom svetu kao prema suprotnosti; dubok znak prostake due; potpuno otsustvo stvarnih ciljeva, stvarnih zadataka, za koje bi bile potrebne i druge vrline sem bigotskih drava je preuzela na sebe taj posao: bestidni narod ponaao se uprkos tome kao da mu ona nije potrebna... Ako ne postanete kao deca : o kako smo daleko od ove psiholoke naivnosti! 198 Osniva hrianstva morao je mnogo ispatati to se obratio najniem sloju jevrejskog drutva i inteligencije. Ona ga je shvatila prema duhu koji je razumela... Prava je sramota to se isfabrikovala istorija spasenja, lini bog, lini skupitelj, lina besmrtnost, i zadralo sve sitniarstvo linosti i istorije iz uenja koje je odricalo svaku linu i istorisku stvarnost... Legenda o spasenju mesto simbolikog sada i svagda, ovde i svuda; udo mesto psiholokog simbola. 199 Nita nije manje nevino od Novog zaveta. Znamo na kom je zemljitu izrastao. Ovaj narod, sa nesalomljivom voljom za afirmacijom, koji se, poto je izgubio svaki uticaj na ivot i odavno izgubio svako pravo na ivot, ipak umeo probiti pomou hipoteza koje su bile koliko neprirodne toliko imaginarne (kao izabrani narod, kao optina svetih, kao obeani narod, kao crkva): ovaj narod tako se veto sluio svetom laju i sa istom saveu do te mere da ne moemo biti odve predostroni, kad nam on propoveda moral. Kad se Jevreji pojavljuju kao olienje bezgrenosti, opasnost mora biti velika: kad ovek ita Novi zavet, mora uvek imati pri ruci svoju malu rezervu inteligencije, nepoverenja i pakosti. LJudi najniega porekla, delom ljam, izmet ne samo iz dobrog drutva, nego i iz drutva dostojnog potovanja, odrasli daleko od atmosfere kulture, bez discipline, bez znanja, bez trunke nasluivanja da moe biti savesti u stvarima duha, upravo Jevreji: instinktivno

veti da izvuku korist i zavedu na krivi put ak i pomou neznanja i svake sujeverne pretpostavke. 200 Ja smatram hrianstvo najfatalnijom i najzavodnikijom laju koje je ikada dosada bilo, onom velikom besvetom laju: ja izvlaim izdanak i ogranke njegovog ideala iz svih moguih naska, ja odbijam svaki kompromis i laan odnos prema njemu ja nagonim na rat s njim. Moral sitnih ljudi kao mera stvari: to je najodvratnija degeneracija koju je kultura do sada pokazala. I ova vrsta ideala jo visi nad oveanstvom kao Bog!! 201 Ma kako skromnih zahteva bio ovek u pogledu intelektualne istoe, ne moe se otresti neiskazanoga oseanja nelagodnosti pri dodiru s Novim zavetom: jer beskrajna drskost sa kojom najnepozvaniji hoe da dou do rei u najveim problemima, pa ak i da polau pravo da budu sudije u takvim stvarima, prevruje svaku meru. Bestidna lakoa s kojom se ovde govori o najzamrenijim problemima (ivot, svet, Bog, cilj ivota), kao da to i nisu nikakvi problemi, nego jednostavne stvari koje ovi mali bojaci znaju! 202 Hrianstvo je bilo najfatalnija od svih megalomanija koja je ikada postojala na zemlji: kad je ova laljiva, siuna, bojaka nedonoad poela sebi prisvajati rei Bog, strani sud, istina, ljubav, mudrost, sveti duh, da na taj nain sebe ogranii od sveta, kad su takvi ljudi poeli obrtati vrednosti prema sebi, kao da su oni smisao, so, mera i teite svega ostaloga: trebalo je za njih podii ludnice i nita drugo. Proganjanje je bilo krupna budalatina antikog doba: na taj nain oni su uzeti odve ozbiljno, i od njih je nainjena ozbiljna stvar. Cela fatalnost je postala moguna time to je u svetu ve postojala slina vrsta megalomanije, jevrejska ( kad se jednom napravio jaz izmeu Jevreja i judeo-hriana, morali su se judeo-hriani posluiti slinim sredstvima za svoje samoodranje u pojaanoj meri, sredstvima koja je pronaao jevrejski instinkt ); s druge strane, jo i time to je grka moralna filosofija uinila sve moguno da pripremi put za moralni fanatizam ak i meu Grcima i Rimljanima, i da ga uini privlanim... Platon, veliki uvoznik kvarei, koji je najpre odbio da vidi prirodu u moralu, koji je svojim pojmom dobra gotovo liio grke bogove svake vrednosti, koji je ve bio zapaen jevrejskim bigotizmom (u Egiptu?). 203 Ove male vrline stada ne vode ni najmanje u veni ivot: izneti ih na pozornicu na takav nain, i sebe zajedno s njima, moe biti vrlo mudro, ali za oveka koji ovde dri oi otvorene to ostaje, uprkos svemu, najsmeniji prizor. ovek ne zasluuje ni najmanje preimustvo na zemlji i na nebu zato to je u ponaanju postigao savrenstvo dobroudne ovice: u najboljem sluaju takav ovek ostaje mala, ljupka, apsurdna ovca s rogovima pod uslovom da se ne naduje od sujete i ne sablanjava stavom vrhovnoga sudije. Strahovito osvetljavanje boja kojim se ovde osvetljuju male vrline kao da su otsjaj boanskih osobina! Prirodna namera i korist od svake vrline preutkuje se sistematski; ona ima vrednost

samo obzirom na neku boansku zapovest ili uzor, samo obzirom na nebeska i duhovna dobra (divota: kao da se radi o spasenju due; ali je to bilo sredstvo da se ovde izdri sa to je moguno vie lepih oseanja). 204 Zakon, koji je bitno realistika formula izvesnih uslova samoodranja jedne zajednice, zabranjuje izvesne postupke u odreenom smeru, ukoliko su upereni protiv zajednice: on ne zabranjuje duh iz koga potiu ti postupci jer su mu oni potrebni u drugom smeru, protiv neprijatelja zajednice. Sad izlazi moralni idealist i kae: Bog vidi srca: sam postupak nije nita; mora se iskoreniti duh iz koga potie... U normalnim prilikama ljudi se tome smeju; samo kad se jedna zajednica nalazi potpuno van nude da vodi borbu za svoj ivot, sluaju se takve stvari. Kad se ne uvia korist od jednog stava, onda se on naputa. Tako je bilo, na primer, prilikom pojave Bude, u vrlo mirnom i duhovno premorenom drutvu. To je bio sluaj i kod prvih hrianskih optina (kaogod i jevrejskih) iji je preduslov bio potpuno nepolitiko jevrejsko drutvo. Hrianstvo je moglo rasti samo na zemljitu judejstva, to e rei u jednom narodu koji se ve odrekao politikog ivota i iveo u rimskom poretku stvari nekom vrstom parazitskog ivota. Hrianstvo ide korak napred: ono doputa da ljudi jo vie obezmuavaju, to doputaju prilike. Kad se kae: LJubite svoje neprijatelje, onda se iz morala izgoni priroda: jer je sada priroda ljubi svoga blinjeg, mrzi svoga neprijatelja u zakonu (u instinktu) postala besmislena; sad se mora i ljubav prema blinjem najpre zasnovati na novom naelu (kao neka vrsta ljubavi prema Bogu). Bog se svuda uvlai, gura, a korist se izvlai; svuda se odrie ono iz ega upravo izvire sav moral: potovanje prirode, koje lei u priznanju prirodnoga morala, niti se u korenu... Otkuda dolazi zavodnika ar takvog obezmualoga ideala oveanstva? Zato nam nije odvratna kao to nam je odvratna misao o ukopljeniku?... Odgovor je jasan: nije nam odvratan ni glas ukopljenikov, uprkos stranom unakaenju koje ga je uslovilo; on je postao slai... I upravo zato to su muki organi otseeni iz vrline, u vrlinu je unesen sada jedan enski ton, koji ranije nije imala. S druge strane, ako mislimo o stranim tekoama, opasnosti i neizvesnosti, koje povlai ivot mukih vrlina ivot jednog Korzikanca jo danas ili neznaboca Arapina (koji do tanina nalii na ivot Korzikanca: pesme bi im mogli Korzikanci spevati) onda emo pojmiti kako je ovaj snani tip bio opinjen i dirnut strasnou zvuka te dobrote, istote... Pastirska melodija... idila... dobri ovek: tako to dejstvuje najvie u vremena kad tragedija ide trkom kroz ulice. * S tim nam je postalo jasno i ukoliko idealist (ukopljenik ideala) polazi od izvesne sasvim odreene stvarnosti i nije jednostavno fantast... On je doao do saznanja da za njegovu vrstu stvarnosti tako gruba zabrana odreenih postupaka nema nikakva smisla (jer je oslabio instinkt koji ga je na njih potsticao usled dugog nevebanja i nedostatka potrebe za vebanjem). Ukopljenik propisuje niz mera za samoodranje ljudi jedne sasvim odreene vrste: u tome je on realist. NJegova zakonodavna sredstva ista su kao to su bila ona ranijih zakonodavstava: pozivanje na svakovrstan autoritet, na Boga, upotreba pojma prestup i kazna to e rei on se koristi svim sredstvima ranijega ideala: samo im daje novo tumaenje, kazna na primer dobija vie unutarnji smisao (otprilike kao gria savesti). U praksi ova vrsta ljudi propada, im nestane izuzetnih uslova za njihov ivot neka vrsta Tahiti i ostrvske sree, kakav je bio ivot malih Jevreja u provinciji. NJihov jedini

prirodni neprijatelj je zemljite iz koga su ponikli: oni se moraju boriti protiv njega i jo jednom dati maha svojim napadnim i odbranbenim afektima; njihovi protivnici su pristalice staroga ideala (ovu vrstu neprijateljstva pokazao je u velikim srazmerama Pavle u odnosu prema judejstvu i Luter u odnosu prema svetenikom asketskom idealu). Najblai oblik ovog protivnitva pretstavljaju svakako prvi budisti: moe biti da se ni na ta drugo nije utroilo toliko mnogo truda koliko na slabljenje i otklanjanje neprijateljskih oseanja. Borba protiv osvetoljublja javlja se gotovo kao prva dunost budista: tek tim se obezbeuje svoj duevni mir. Osamiti se, ali bez gorine: to u svakom sluaju pretpostavlja postojanje jedne neverovatno blage i slatke vrste ljudi svetitelja... * Otroumlje moralnog ukopljenitva. Kako se ratuje protiv mukih strasti i ocena vrednosti? Ne postoje fizika nasilna sredstva za to, moe se voditi rat samo pomou lukavstva, arolije, lai, ukratko duha. Prvi recept: vrlina se prisvaja sebi i svom idealu; stariji ideal se porie i pokazuje kao protivnost svakom idealu. Za to je potrebna vetina u klevetanju. Drugi recept: svoj tip se postavlja kao opte merilo; on se projicira u stvari, iza stvari, za sudbinom stvari kao Bog. Trei recept: protivnici svog ideala prikazuju se kao boji protivnici; iznalazi se pravo na veliki patos, na mo, pravo na proklinjanje i blagosiljanje. etvrti recept: sve stradanje, sve to je strahovito, uasno i kobno u ivotu tumai se kao posledica protivnosti ovome idealu: sve stradanje dolazi kao kazna ak i meu sledbenicima (sem ako nije iskuenje itd.). Peti recept: ide se tako daleko da se priroda smatra suprotnou sopstvenog ideal: smatra se velikom kunjom u strpljenju, kao neka vrsta muenitva, izdrati tako dugo u prirodnom poretku stvari; ovek se veba u preziranju dranjem i postupcima u odnosu prema svima prirodnim stvarima. esti recept: pobeda protivprirodnosti, idealnog ukopljenitva, pobeda sveta istih, dobrih, bezgrenih, blaenih projicira se u budunost, kao kraj, zavretak, velika nada, kao dolazak carstva bojeg. Nadam se da se ovek jo moe smejati ovome naprezanju jedne male vrste da se digne do visine apsolutnog merila stvari?... 205 Nikako mi se ne svia to je onaj Isus iz Nazareta ili njegov uenik Pavle toliko napunio glavu malim ljudima kao da njihove skromne vrline toliko mnogo znae. Za to se moralo preskupo platiti: jer su oni izneli na rav glas via svojstva vrline i oveka, oni su zavadili neistu savest i oseanje samopouzdanja, oni su zaveli na kriv put hrabre, velikodune, smele, preterane sklonosti jake due: do samorazorenja... 206 U Novom zavetu, naroito u Evaneljima, ne prepoznajem uopte nikakav boanski glas: nego pre jednu posrednu formu najpaklenijega klevetnikog i unitilakog besnila jedan od najneasnijih oblika mrnje. Nedostaje mu svako poznanje svojstava jedne vie prirode. Bestidna zloupotreba svakovrsnog potenjatva; iskoriuje se i prisvaja itavo blago poslovica; je li nuno bilo da doe jedan Bog da ba carinicima kae itd. Nita nije obinije od ove borbe protiv fariseja pomou jedne apsurdne i nepravine

moralne proizvoljnosti; mase su uvek uivale u takvim tour de force. Prebacivanje hipokrizije, sa tih usana! Nita nije obinije od takvoga postupanja s protivnicima to je najprimamljiviji znak otmenosti ili neotmenosti... 207 Prvobitno hrianstvo je ukidanje drave: ono zabranjuje zakletvu, vojnu obavezu, sudove, samoodbranu i odbranu koje bilo cjeline, odbacuje razliku izmeu sunarodnika i tuina, kaogod i kaste. Hristov primer: On se ne opire onima koji mu zlo ine; on se ne brani; on ini vie: on okree levi obraz (na pitanje jesi li ti Hristos? on odgovara: otsada ete videti sina ovejega gde sedi s desne strane i dolazi u oblacima nebesnim). On zabranjuje svojim uenicima da ga brane; on im skree panju da moe dobiti pomo, ali on to nee. Hrianstvo znai tako isto ukidanje drutva: ono ceni sve to je drutvo potcenjivalo, ono uzrasta meu odbaenima i osuenima, meu okuenima svake vrste, grenicima, carinicima, bludnicima, najglupljima (ribarima); ono prezire bogate, uene, otmene, vrle i bez zamerke... 208 Rat protiv otmenih i monih, kako ga Novi zavet vodi, potsea na rat lisca Rajneke i njegove metode: samo sa svetenikim uljem i odlunim odbijanjem priznanja svoga sopstvenoga lukavstva. 209 Evanelje je vest da je siromanima i potitenima otvoren put ka srei da ovek ima samo da se oslobodi sviju institucija, tradicija i tutorstva viih klasa: utoliko pobeda hrianstva nije nita drugo do tipino socijalistiko uenje. Privatna svojina, zarada, otadbina, poloaj i red, sudovi, policija, drava, crkva, prosveta, umetnost, vojska: sve su to prepreke srei, zablude, zamke, avolove klopke, koje evanelje osuuje sve je to tipino za socijalistiko uenje. Iza svega toga nalazi se eksplozija nagomilane mrnje protiv gospodara, instinkt koji pokazuje koliko jo moe biti mnogo sree u oseanju slobode posle tako dugotrajne tiranije... (To je najveim delom simptom da se prema niim klasama postupalo odve oveno, da one skoro oseaju na jeziku sreu koja im je bila zabranjena... Revolucija ne izaziva glad, nego injenica da se kod mase apetit razbudio jedenjem...) 210 Valja samo itati Novi zavet kao knjigu krivoputnu: on akaparie za sebe vrlinu, iz instinkta da se pomou nje zadobije za sebe javno mnenje i to najskromniju vrlinu koja priznaje idealnu ovcu u stadu i nita drugo (raunajui tu i ovara ): malu, nenu, dobronamernu, milostivu i romantino zadovoljnu vrstu vrline, koja nema nikakvih pretenzija u spoljanjem svetu, i koja svet deli potpuno od sebe. To je najbesmislenija nadutost koja zamilja da se sudbina oveanstva okree oko nje do te mere da zajednica vernih pretstavlja ono to je istinsko i pravo, a svet na drugoj ono to je la, za veita vremena odbaeno i ravo. Najbesmislenija mrnja prema svemu to je u moi: ali je se nikad ne dotie! Jedna vrsta unutarnjeg osloboenja koja spolja ostavlja sve po starom (pokornost, servilnost i ropstvo; i znanje kako od svega nainiti sredstva slube Bogu i vrlini).

211 Hrianstvo je moguno kao savreno privatan oblik ivota; ono pretpostavlja jedno tesnogrudo, izolovano, potpuno nepolitiko drutvo ono pripada malom manastiru. S druge strane, hrianska drava i hrianska politika jesu bestidnost, la, kao to je hriansko vojskovostvo, koje je naposletku dolo dotle da Boga nad vojskama smatra kao efa generaltaba. ak ni papstvu nije polazilo za rukom nikako da vodi hriansku politiku...; a kada reformatori vode politiku, kao to je inio Luter, zna se da su to isto takvi sledbenici Makiavelijevi kao to su koji mu drago imoralisti ili tirani. 212 Hrianstvo je jo moguno svakog trenutka. Ono nije vezano ni za jednu od dogmi koje su se zakitile njegovim imenom: njemu nije potrebno ni uenje o linom Bogu, ni o grehu, ni o besmrtnosti, ni o iskupljenju, ni o veri; njemu nije potrebna apsolutno nikakva metafizika, a jo manje asketizam ili hrianske prirodne nauke. Hrianstvo je jedan sistem ivljenja, ne sistem vere. Ono nam govori kako da postupamo, a ne u ta da verujemo. Hrianin je onaj koji danas kae: Neu da sluim vojsku, nije mi stalo do sudova, neu da se koristim slubom policije, neu initi nita to bi naruilo mir u meni: i ako zbog toga moram patiti, nita nee tako dobro sauvati moj mir kao stradanje. 213 Za istoriju hrianstva. Stalna promena sredine: hrianska nauka na taj nain stalno menja svoje teite. Podravanje neznatnih i malih... Negovanje milosra... Tim hrianin postepeno usvaja sve to je prvobitno odbacivao (dok je u odbacivanju svega toga bio njegov smisao). Hrianin postaje graanin, vojnik, sudija, radnik, trgovac, naunik, teolog, svetenik, filozof, zemljodelac, umetnik, patriot, politiar, knez... on ulazi u sve profesije koje je ranije odbacivao (samoodbrana, suenje, kanjavanje, zakletva, razlikovanje izmeu naroda i naroda, potcenjivanje, srdba...). Ceo ivot hrianina je najzad ba onakav od kakvog je Hristos propovedao osloboenje... Crkva isto toliko pripada pobedi anti-hrianskoga duha koliko moderna drava i moderni nacionalizam... Crkva je varvarizovanje hrianstva. 214 Hrianstvom su zagospodarili: judejstvo (Pavle); platonizam (Avgustin); misterije (uenje o iskupljenju, simbol krsta); asketizam (neprijateljstvo prema prirodi, razumu, ulima Istok...). 215 Hrianstvo kao nedostatak prirodnosti kod morala stada: pod apsolutno pogrenim shvatanjem i samoobmanom. Demokratisanje je prirodniji oblik njegov, i manje laan. injenica: potiteni, nii, itave mase robova i polurobova hoe da dou do moi. Prvi stupanj: oni se oslobaaju oni se dree, isprva samo u mati; oni se uzajamno raspoznaju oni izbijaju na povrinu Drugi stupanj: oni stupaju u borbu, hoe priznanje, jednaka prava, pravdu. Trei stupanj: oni hoe privilegije (oni privlae na svoju stranu pretstavnike moi).

etvrti stupanj: oni hoe da sami imaju mo, i oni je imaju... U hrianstvu valja razlikovati tri elementa: a) svakojake potitene; b) prosene svake vrste; v) nezadovoljne i bolesne svake vrste. S prvim elementom hrianstvo se bori protiv politiki otmenih i njihova ideala; s drugim elementom protiv izuzetaka i privilegovanih (duhovno, fiziki) svake vrste; s treim elementom protiv prirodnog instinkta zdravih i srenih. Kada hrianstvo pobedi, onda drugi elemenat dolazi i prvi red; jer je tada zdrave i srene zadobilo za sebe (kao borce za svoju stvar), isto tako i mone ( kao zainteresovane za prevlast mase) i sada preko hrianstva dobija svoju najviu sankciju instinkt stada i prosena priroda koja je od vrednosti u svakom pogledu. Ova prosena priroda naposletku postaje do te mere samosvesna ( stie hrabrost za sebe ) da sebi priznaje mo i politiki... Demokratija je hrianstvo nainila prirodnim: neka vrsta vraanja prirodi, poto su ga mogla pobediti suprotna shvatanja vrednosti usled njegove krajnje protivprirodnosti. Rezultat: aristokratski ideal sada gubi svoj prirodni karakter (vii ovek, otmen, umetnik, strast, saznanje; romantizam kao kult izuzetaka, genija itd.). 216 Kad mogu i gospodari postati hriani. U prirodi je jedne zajednice (rase, roda, stada, plemena) da smatra uslove i tenje kojima ima zahvaliti za svoje odranje kao vrednosti po sebi; kao na primer: poslunost, uzajamnu pomo, potu, umerenost, saaljenje isto tako da istisne sve to tome stoji na putu. Tako isto u prirodi gospodara (bili to pojedinci ili klase) da titi i odlikuje vrline koje potinjene ine pokornima i odanima (stanja i strasti koje mogu biti savreno razliite od gospodarskih). Instinkt gomile i instinkt gospodara ponekad se slau u pohvali izvesnih osobina i stanja ali iz razliitih motiva: gomila to ini iz neposredne sebinosti, a gospodari iz posredne. Gospodarske rase potinjavale su se hrianstvu u sutini usled toga to su dolazile do uverenja da je hrianstvo religija stada, da ono ui poslunosti: jednom reju, da je lake upravljati hrianima, nego nehrianima. Sa slinim nagovetajem papa jo i danas preporuuje kineskom imperatoru hriansku propagandu. Valja tako isto dodati da zavodnika mo hrianskog ideala najjae dejstvuje na prirode koje vole opasnost, doivljaje i kontraste; koje vole sve to povlai rizik, ali to prua maksimum oseanja moi. Valja se setiti svete Tereze usred herojskih instinkata njene brae: hrianstvo se tu javlja kao rasipanje volje, jaine volje, kao donkihotstvo herojstva...

HRIANSKI IDEALI 217 Rat protiv hrianskog ideala, protiv uenja o blaenstvu i o spasenju kao cilju ivota, protiv suprematije budala, istih srcem, stradalnika i zlosrenika. Kada i gde li je to neki ovek od nekoga znaaja naliio tome hrianskom idealu? U najmanju ruku u oima kakve mora imati jedan psiholog i ispitiva utrobe! Treba prelistati sve Plutarhove junake. 218

Nae preimustvo: mi ivimo u veku poreenja; mi smo u stanju da proraunavamo kako ljudi nisu nikad raunali: mi smo uopte samosvest istorije. Mi uivamo na drugi nain i trpimo na drugi nain: na instinktivni posao je da poredimo bezbroj stvari. Mi sve razumemo; mi sve doivljujemo, u nama vie nema neprijateljskog oseanja. Ma kako se ravo mi sami pri svem tom proveli, naa iva i skoro nena radoznalost navaljuje na najopasnije predmete... Sve je dobro nama priinjava bol rei ne ma emu. Mi patimo kad osetimo da smo dovoljno ludi da se emu bilo odluno odupremo... Ustvari, mi naunici danas ispunjujemo Hristovu nauku u najveoj meri 219 Ironija prema onima koji veruju da e pobediti hrianstvo pomou modernih prirodnih nauka. Time se nipoto ne pobeuju hrianska shvatanja vrednosti. Hristos na krstu je jo uvek najuzvieniji simbol. 220 Dva velika nihilistika pokreta: a) budizam; b) hrianstvo. Ovo poslednje je tek sada dolo otprilike do jednog stanja kulture u kome moe ispuniti svoju prvobitnu namenu dostiglo svoj nivo u kome se moe pokazati isto. 221 Mi smo vaspostavili hrianski ideal: da mu se odredi vrednost. 1. Koje vrednosti on odrie? ta pretstavlja ideal koji mu je suprotan? Ponos, patos distancije, veliku odgovornost, razdraganost, divnu animalnost, ratnike i osvajake instinkte, oboenje strasti, osvete, lukavstva, srdbe, sladostraa, elje za doivljajima, saznanja; on odrie otmeni ideal: lepotu, mudrost, mo, divotu i opasnost tipa ovek, onoga koji postavlja ciljeve, buduega oveka ( ovde se hrianski duh pokazuje kao logina posledica judejstva ). 2. Moe li se ostvariti? Da, ipak je hrianski ideal klimatski uslovljen, slino indiskom idealu. I jednom i drugom nedostaje rad. On izdvaja iz naroda, drave, civilizovane zajednice, jurisdikcije; on odbacuje nastavu, znanje, negovanje dobrih manira, sticanje, trgovinu... on ostavlja sve to sainjava korist i vrednost oveka on ga izdvaja pomou idiosinkrazije oseanja. Nepolitian, antinacionalan, ni agresivan ni defanzivan jedino moguan u okviru strogo ureene drave i ureenog drutvenog ivota koji doputa tim svetim parazitima da napreduju na opti raun... 3. On je ostao samo volja za zadovoljstvom i nita drugo. Blaenstvo je neto to je samo sebi dokaz, emu ne treba nikakva opravdanja sve ostalo (u neku ruku: ivi i daj drugom da ivi) samo je sredstvo za taj cilj... Ali to pretstavlja nizak red misli: strah od bola, od prljanja, od kvarenja, dovoljan je razlog da se dignu ruke od svega... To je bedan nain miljenja... Znak malaksale rase... Ne treba se varati. (Budite kao deca Srodna priroda: Franja Asiski, nevrotik, epileptiar, vizionar, slino Isusu). 222 Vii ovek razlikuje se od niega svojom neustraljivou i gotovou da se ponese sa nedaom: kada evdemonistika merila ponu prevlaivati, onda je to znak dekadencije

(fizioloki zamor i slabljenje jaine volje). Hrianstvo sa svojim izgledima na blaenstvo tipian je nain shvatanja osirotelih i paenika. Puna snaga hoe da stvara, da strada, da propadne: biogotizam hrianskog spasenja njoj para ui i sveteno dranje izaziva dosadu. 223 Siromatvo, smernost i ednost opasni i klevetniki ideali, ali korisni lekovi, kao otrovi u izvesnim bolestima, na primer u doba rimskih cezara. Svi ideali su opasni: jer oni unizuju i igou stvarnost; svi otrovi, ali su neophodni kao privremeni lek. 224 Bog je stvorio oveka srena, bezbrina, bezgrena, nevina i besmrtna: na ivot je laan, otpadniki, grean, kazna... Stradanje, borba, rad i smrt istiu se kao prepreke i sumnje u ivot, kao neto neprirodno, neto to ne treba da traje, protiv ega su potrebni lekovi i od ega leka ima!... oveanstvo se od Adama nalazi u nenormalnom stanju: Bog je dao svoga sina za Adamov greh, da bi uinio kraj tome nenormalnom stanju; prirodno stanje ivota je prokletstvo; Hristos vraa normalno stanje onome ko u njega veruje: on ga ini srenim, bezbrinim i bezgrenim. Ali zemlja nije postala plodna bez rada; ene ne raaju decu bez bola; bolest nije iezla; u tom pogledu verni prolazi isto tako ravo kao i neverni. Ali da se samo ovek oslobodio smrti i greha tvrenja su koja se ne mogu proveriti, to je crkva utoliko vie istakla. On je slobodan od greha ne svojim trudom, ne svojom upornom borbom nego je iskupljen delom iskupljenja prema tome je savren, bezgrean kao u raju. Stvarni ivot nije nita drugo do iluzija (samoobmana, ludost). Sva borba i huka stvarnoga ivota, punog svetlosti i tame, rav je i laan ivot: cilje je osloboditi ga se. ovek bezgrean, bezbrian, besmrtan, srean ovo shvatanje najvie eljivosti mora se najpre podvri kritici. Zato su greh, rad, smrt, bol (i, s hrianskog stanovita, saznanje...) protivni najviim eljama?... pustim hrianskim pojmovima o blaenstvu, bezgrenosti, besmrtnosti. 225 Nedostaje ekscentrini pojam svetosti Bog i ovek nisu izdvojeni jedan od drugoga. Nema uda te oblasti uopte nema: jedina koja dolazi u obzir jeste duhovna (to jest simbolino-psiholoka). Kao dekadencija: duplikat epikurejstva... Raj, prema grkom pojmu, samo je Epikurov vrt. Takvom ivotu nedostaje zadatak: on nee nita; neka forma epikurejskih bogova; ne postoji nikakav razlog da se jo i ciljevi postavljaju da se deca raaju: sve je postignuto. 226 Oni su prezirali telo, oni ga nisu uzimali u obzir: jo vie, oni su postupali s njim kao s neprijateljem. NJihovo je ludilo bilo to su verovali da se lepa dua moe nositi u telu koje bi bilo leinska nakaza... I da bi to uinili pristupanim drugima, bilo im je nuno da pretstave pojam lepe due na drugi nain, da preobrnu prirodnu vrednost, dok se najzad ne oseti

jedno bledunjavo, boleljivo, idiotski egzaltirano bie kao savrenstvo, kao neto englisch, kao preobraaj: kao vii ovek. 227 Neznanje psiholokih predmeta hrianin nema nervnog sistema; preziranje i svojevoljno okretanje pogleda sa zahteva tela, sa svesti o telu; pretpostavka da je to u skladu s viom prirodom ovekovom da e to neophodno biti na dobro due; sistematsko svoenje svih funkcija tela na moralne vrednosti; i bolest se smatrala uslovljenom moralom, kao kazna ili kao iskuenje, ili kao stanje spasenja u kome ovek postaje savreniji negoli to bi mogao biti zdrav (Paskalova misao); u izvesnim prilikama, dragovoljno teranje u bolest samog sebe 228 ta upravo ima da znai ova borba hrianina protiv prirode? Razume se, nas nee obmanuti njegove rei i objanjenja! To je priroda protiv neega to je opet priroda. Kod mnogih to je strah; kod nekih je preziranje; kod nekih opet izvesna duhovnost, ljubav prema jednom idealu beskrvnom i bestrasnom: a kod najviih to je ljubav prema apstraktnoj prirodi i oni se trude da ive prema svome idealu. Razume se da smernost namesto samopouzdanja, brina obazrivost prema pohotama, osloboenje od obinih dunosti (to stvara vii pojamo rangu), potsticaj na stalnu borbu oko ogromnih pitanja, navika na izlive oseanja sve to doprinosi da se obrazuje jedan tip; u njemu prevlauje osetljivost jednog zakrljalog tela, ali se nervoza i njeno nadahnue tu tumae na drugi nain. Ukus ovoga tipa ljudi sklon je 1) suptilnosti, 2) arenilu, 3) krajnostima u oseanjima prirodne sklonosti nalaze zadovoljenja, ali se tumae na nov nain, na primer kao opravdanje pred bogom, iskupljenje blagodau, (svako neosporno oseanje zadovoljstva tumai se na slian nain!), ponos, strast itd. Opti problem: ta biva od oveka koji kalja i stvarno odrie i umanjuje sve to je prirodno? Ustvari hrianin pretstavlja primer preterane samodiscipline: da bi ukrotio svoje strasti, ini se da mu je potrebno da sebe uniti ili raspne. 229 ovek fizioloki sebe nije znao kroz itave milenije: on ne zna sebe ni danas jo. Znati, na primer, da ima nervni sistem ( ali ne duu ) jo uvek ostaje privilegija najupuenijih. Ali se ovek ne zadovoljava time da tu ne zna. On mora biti vrlo human, da bi mogao rei: ja to ne znam, da dopusti sebi neznanje. Ako pati ili je dobro raspoloen, on ne sumnja da moe nai uzrok, ako ga samo trai. I on ga trai... Uistinu, on uzrok ne moe nai, jer i ne sluti gde bi ga morao traiti... ta biva?... On uzima izvesnu posledicu svoga stanja za uzrok, na primer ako uspe neki posao koji je preduzeo u dobrom raspoloenju (istinski preduzeo, jer mu je dobro raspoloenje dalo hrabrosti za to): gle, posao je uzrok dobroga raspoloenja... Ustvari, uspeh je bio opet uslovljen onim istim to je uslovilo dobro raspoloenje srenom koordinacijom fiziolokih sila i sistema. On se osea ravo: i usled toga ne moe svriti s nekom brigom, skrupulom, samokritikom... Uistinu, ovek veruje da je njegovo stanje posledica njegove skrupule, njegovih grehova, njegove samokritike... Ali posle duboke iscrpelosti i nemoi nastaje stanje ozdravljenja... Kako je moguno da se oseam tako slobodan, tako srean? To je pravo udo; to je samo Bog mogao uiniti sa mnom. Zakljuak: On mi je oprostio grehe...

Iz toga sledi ovakva praksa: da bi se probudila oseanja greha i pripremio skrhan duh, mora se telo dovesti u bolesno i nervozno stanje. Metod je poznat. Razume se, niko ne sluti uzronu logiku injenice: muenje tela tumai se u religioznom smislu, ono se prikazuje kao cilj po sebi, dok je ono samo sredstvo da se omogui ono bolesno ravo varenje to se zove kajanje (ide fixe greha, hipnotisanje kokoi pomou linije greh). Zloupotreba tela priprema zemljite za niz oseanja grenosti, to jest za opte stanje stradanja, koje trai objanjenje... S druge strane, i metod spasenja postie se na isti nain: izaziva se svako stanje rasipanja oseanja pomou molitve, pokreta, dranja ili zakletve iznurenost nastaje, esto akutna, esto u epileptinom obliku. I iza stanja duboke sanjivosti privia se ozdravljenje ili religioznim jezikom reeno: spasenje. 230 Ranije su se stanja i posledice fizioloke iznurenosti smatrala za vanija od zdravih stanja i njihovih posledica, usled njihove iznenadnosti, strahovitosti, nejasnosti i tajanstvenosti. ovek se plaio sebe: pa je onda pretpostavio jedan vii svet. LJudi su pripisali poreklo ideje o dva sveta jednog s ove strane groba, a drugog s one snu i snovima, senkama noi i strahu od prirode: ali treba najpre rasmotriti simptome fizioloke iznurenosti. Stare religije imaju naroite metode kojima vebaju verne da dou do stanja iznurenosti, u kome moraju doiveti takve pojave... Verovalo se da se na taj nain ulazi u jedan vii poredak stvari gde sve prestaje biti poznato. Prividnost vie sile... 231 San kao posledica svake iznurenosti, iznurenost kao posledica svakog prekomernog nadraaja... Potreba za snom, oboenje i oboavanje pojma sna u svima pesimistikim religijama i filosofijama U ovom sluaju iznurenost je rasnog karaktera; san, psiholoki rasmatran, samo je simbol mnogo dublje i mnogo due nunosti mirovanja... Ustvari, smrt je ta koja ovde gospodari u zavodnikom obliju svoga brata, sna. 232 Celo hriansko vebanje u pokajanju i spasenju moe se smatrati kao proizvoljno izazvana folie circulaire: razume se, ona se moe izazvati samo u ve predodreenim licima, naklonjenim morbidnosti. 233 Protiv pokajanja i isto psiholokog postupanja njim. Kad ovek ne moe svriti s jednim doivljajem, onda je to ve znak dekadencije. Ovo otvaranje starih rana, valjanje u samopreziranju i potitenosti, jedna je bolest vie iz koje ne moe nikada doi spasenje due, nego samo jedan nov oblik bolesti... Ova stanja spasenja kod hriana jednostavno su mene jednog istog bolesnog stanja objanjenje epileptine krize pomou naroite formule, koju ne prua nauka ve religiozno ludilo. Kad je ovek bolestan, on je dobar na bolestan nain... Mi danas raunamo u histeriju i epilepsiju najvei deo psiholokog aparata kojim se hrianstvo slui.

Ceo proces duevnog leenja mora se vratiti na fizioloku osnovu: gria savesti kao takva prepreka je ozdravljenju mora se sve prevagnuti pomou novih dela, da bi se spasli bolesti samomuenja... Mora se isto psiholoka praksa crkve i sekta ozloglasiti kao opasna po zdravlje. Bolesnik se ne lei molitvom i izgonjenjem zlih duhova; stanja mira koja dolaze pod uticajem takvih sredstava daleko su od toga da pobuuju poverenje u psiholokom smislu... ovek je zdrav kad moe zbijati alu sa svojom ozbiljnou i sa arom kojim ga je bilo koja pojedinost naega ivota do te mere hipnotisala, kad mu je gria savesti to i kamenu ujed psa kad se stidi svoga pokajanja. Dosadanja isto psiholoka i religiozna praksa vodila je samo do promene simptoma: ona je smatrala jednoga oveka izleenim ako se klanja pred krstom i zarie da e ubudue biti dobar ovek... Ali zloinac koji se sa izvesnom turobnom ozbiljnou vrsto dri svoje sudbine i odbija da posle ina kleveta svoje delo ima vie duevnog zdravlja... Zloinci s kojima je Dostojevski iveo u tamnici bili su svi bez izuzetka neslomljene prirode nisu li oni sto puta vee vrednosti od slomljenog hrianina? (Preporuujem da se gria savesti lei Mielovim lekom). 234 Gria savesti: znak da karakter nije dorastao delu. Postoji gria savesti i zbog dobrih dela: kad su neobina te nisu u skladu sa starom sredinom. 235 Protiv kajanja. Ja ne volim ovu vrstu kukaviluka prema sopstvenom delu; ovek ne treba da ostavi sam sebe na cedilu pred navalom neoekivanog srama i nevolje. Tu je pre na mestu prekomerna gordost. Naposletku, emu sve ovo? Kajanjem se ne brie ono to je uinjeno; kaogod ni time to je oproteno ili ispatano. ovek mora biti teolog pa da veruje u mo koja brie grehe: mi imoralisti pretpostavljamo da u prestup ne verujemo. Mi drimo da su sva dela u korenu ista po vrednosti isto kao to dela koja su uperena protiv nas mogu jo uvek, s ekonomskog gledita, biti korisna i biti dela eljiva uopte. U pojedinanim sluajevima mi emo priznati da bismo izvesnog dela mogli biti poteeni da na nas okolnosti nisu uticale da ga uinimo. Ko od nas ne bi poinio svaki zloin, kad bi prilike bile pogodne?... Zato ovek ne sme nikad rei: To i to ne bih smeo initi, nego uvek samo: udnovato da to nisam uinio ve stotinu puta! Naposletku, vrlo mali broj postupaka je tipian i rezime jednog lica; a kako je vrlo malo linosti meu ljudima, retko se deava da pojedino delo karakterie jednog oveka. Postupci su proizvod prilika, povrni refleksi i odgovor na nadraaje, i to mnogo pre nego to se taknu dubine naega bia i ono ih uzme u obzir. Jedan nastup, jedan udarac, jedan ubod noem: ega tu ima od linosti! Delo vrlo esto povlai sobom neku vrstu zanemelosti i vezanosti: tako da se delatelj osea kao da je opinjen seanjem na nj i kao da mu je ono prosto neki pridodatak. Duevnom poremeaju, jednoj vrsti hipnotisanja, moramo se odupreti pre svega: jedno jedino delo, ma koje da je, u poreenju sa svim to ovek ini, ipak je ravno nuli i moe se iskljuiti iz rauna a da raun ne bude pogrean. Nepravian interes koji drutvo moe imati da ceo na ivot kontrolie samo u jednom pravcu, kao da mu je smisao u tome da istera jedno jedino delo, ne sme zaraziti delatelja: naalost, to se skoro stalno deava. Tome je razlog to svakom delu s neobinim posledicama sledi duevni poremeaj: svejedno da li su posledice dobre ili rave. Valja videti zaljubljenoga koji je dobio obeanje; pesnika kome publika pljeska: ukoliko se tie duevne bunovnosti, oni se ni po emu ne razlikuju od anarhiste kod koga policija iznenada vri pretres.

Ima dela koja su nas nedostojna: dela koja bi nas stavila u niu klasu ljudi, ako bi se smatrala tipinim. Ovde valja izbei samo pogreku da se smatraju kao tipina. Postoji druga vrsta dela kojih mi nismo dostojni; izuzeci koji se raaju iz obilja sree i zdravlja, najvii talasi nae proletnje klime, koje na najveu visinu gura bura ili sluaj: takvi postupci i dela isto tako nisu tipini. Umetnika ne treba nikada meriti merom njegovih dela. 236 A. Utoliko se danas hrianstvo jo ini potrebno, ukoliko je ovek jo divlji i fatalan... B. U drugom smislu ono ne samo da nije potrebno, nego je do krajnosti tetno, premda privlai i mami, jer odgovara morbidnom karakteru itavih slojeva i itavih tipova dananjega oveanstva... Oni idu za svojim sklonostima kad tee hrianstvu to su dekadenti svake vrste. Izmeu A i B mora se praviti jasna razlika. U sluaju A hrianstvo je lek, ili u krajnjem sluaju sredstvo za ukroavanje (pod izvesnim okolnostima ono slui da ljudi obole: a to je katkad korisno kao sredstvo da se svladaju divlje i sirove prirode). U sluaju B hrianstvo je samo simptom bolesti, ono poveava dekadenciju; ono se opire sistemu leenja koji snai, ono je ovde bolesniki instinkt protiv onoga to bi mu bilo spasonosno. 237 Na jednoj strani stranka ozbiljnih, dostojanstvenih, obazrivih: na drugoj divlja, neista, neodgovorna bestija: prosto pitanje kroenja ivotinja pri emu ukrotitelj mora biti surov, straan i ulevati strah svojim ivotinjama. Svi bitni zahtevi moraju se postaviti sa brutalnom jasnoom, to e rei u hiljadu puta preteranom obliku: A ispunjenje zahteva mora se postaviti to grublje, tako da ulije strahopotovanje, kao to je na primer u osloboenju od ula kod bramana. * Borba s oloem i marvom. Kad se dostigne izvesna mera ukroenosti i reda, onda se mora iskopati to dublji jaz izmeu oienih i preporoenih i ostalih... Ovaj jaz poveava kod viih kasta samouvaenje i veru u ono to pretstavljaju otuda andala. Preziranje i preterivanje u tome psiholoki je potpuno pravilno, to e rei: sto puta preterano da bi se uopte moglo osetiti. 238 Borba protiv brutalnih instinkata neto je drugo od borbe protiv bolesnih instinkata; ona moe biti i sredstvo za savlaivanje brutalnosti, za oboljenje brutalnih. Psihiko leenje u hrianstvu esto nije nita drugo do preobraanje marve u bolesnu, pa prema tome u pitomu ivotinju. Borba protiv sirovih i divljanih priroda mora se voditi oruima koja imaju dejstva: praznoverice kao sredstvo su nezamenljive i neophodne... 239

Nae doba je u izvesnom smislu zrelo (to e rei: dekadentsko) kao to je doba Bude bilo... Zbog toga je moguno hrianstvo bez hrianskih dogmi (najodvratnijih izdanaka antikog hibridizma). 240 Pod pretpostavkom da se hrianstvo ne bi moglo opovrgnuti, Paskal je mislio da je u najveem stepenu mudro biti hrianin obzirom na strahovitu mogunost da je ipak istinito. Kao znak koliko je hrianstvo izgubilo od svoje strahovitosti, danas nailazimo na drugi pokuaj njegova opravdanja, koji je u tome to, ak ako bi i bilo zabluda, ono ipak svojim sledbenicima prua tolike koristi i zadovoljstva celoga ivota: ini se, dakle, da bi ovu veru valjalo odrati ba zarad njenoga blagotvornog dejstva dakle, ne iz straha od jedne opasne mogunosti, nego pre iz straha od ivota koji je izgubio svoju dra. Ovaj hedonistiki obrt, koji nalazi dokaz u srei, simptom je opadanja: on zamenjuje dokaz po sili, po onome to je najstranije u hrianskoj ideji, po strahu. Sa ovakvim novim tumaenjem hrianstvo se stvarno blii iscrpelosti: ljudi se zadovoljavaju jednim opiumskim hrianstvom, jer nemaju snage za traenje, za borbu, za smelost, za samopouzdanje, niti je imaju za paskalizam, za ono njegovo sumorno preziranje sebe sama, za veru u ovekovu nedostojnost, za strah da mogu biti osueni. Ali onom hrianstvu koje u prvom redu ima da umiruje bolesne nerve nije uopte potrebno ono strahovito reenje s Bogom na krstu: zbog toga budizam polako osvaja zemljite u Evropi. 241 Humor evropske kulture: jedno se smatra istinom, a drugo se ini. Na primer, kakva je korist od sve vetine itanja i kritike, kada se kao i pre odrava crkveno tumaenje Biblije, kako katoliko tako i protestantsko! 242 Mi nismo dovoljno svesni u kakvom varvarstvu pojmova mi Evropljani jo ivimo. Kako se moglo verovati da spas due zavisi od jedne knjige!... A kau mi da se u to veruje jo i danas. ta pomae sve nauno vaspitanje, sva kritika i sva hermeneutika, kad naa tela nisu za veita vremena porumenela od stida zbog onakvoga tumaenja Biblije kakvo daje crkva? 243 Za razmiljanje: Do koje mere se jo uvek dri vera u boansko provienje, ta najfatalnija vrsta vere i za ruku i za razum; do koje mere hrianska hipoteza i tumaenje ivota ivi u formulama kao to su priroda, progres, usavravanje, darvinizam, pod praznovericom da postoji izvestan odnos izmeu sree i vrline, nesree i greha? Ona apsurdna vera u tok stvari, u ivot, u instinkt ivotni, ona potenjaka rezignacija koja potie od shvatanja da e sve ii dobro ako svaki ini svoju dunost sve to ima smisla samo pod pretpostavkom da neko vodi stvari sub specie boni. ak i fatalizam, taj na dananji oblik filosofske osetljivosti, posledica je vekovne vere u boje vostvo, nesvesna posledica: kao da to nije na posao kako idu stvari ( kao da bismo mogli pustiti da stvari idu svojim tokom: poto je pojedinac samo modus apsolutne stvarnosti ). 244

Vrhunac je psiholoke varljivosti ovekove to jedno bie zamilja kao poetak i kao neto apsolutno prema svome skuenom shvatanju onoga to upravo njemu izgleda dobro, mudro, mono, dragoceno i to pri tom i ne pomilja da postoji itav sistem uzroka, na osnovu koga postoji i ima vrednost svaka dobrota, svaka mudrost, svaka mo uopte. Ukratko reeno, elementi najskorijega i najuslovljenijega porekla kao da nisu postali, nego se postavljaju kao da su po sebi, pa ak kao da su i uzrok sviju stvari uopte... Ako poemo od iskustva, od svakoga sluaja kad se jedan ovek preko mere digao iznad proseno ljudskoga, onda vidimo da svaki vii stupanj moi nosi sa sobom slobodu od dobra i zla, kaogod i od lai i istine, i ono to dobrota hoe on ne moe uzeti u raun; isto tako vai i za svaki vii stepen mudrosti u njoj je dobrota ukinuta isto tako kao istinitost, pravednost, vrlina i druge popularne udi pri odreivanju vrednosti. Najzad i svaki vii stepen dobrote: nije li jasno da on pretpostavlja skoro duhovno slepilo i krutost, kaogod i nesposobnost za razlikovanje izmeu istine i lai, izmeu koristi i tete na velikoj daljini, a da i ne govorimo o tome da bi visok stepen moi mogao dovesti do najteih posledica u rukama najvee dobrote (iskorenjenje zla)? Valja upravo samo pogledati kakve tenje uliva Bog ljubavi svojim vernim: oni upropauju svet u korist dobrih ljudi. Na delu, ovaj isti Bog pokazao se u pogledu poretka u svetu kao Bog najvee kratkovidosti, avolstva i nemoi; iz toga se moe zakljuiti koliko vredi njegova zamisao. Po sebi znanje i mudrost nemaju nikakve vrednosti; kaogod ni dobrota: oni moraju uvek najpre imati cilj, koji im odreuje vrednost ili nevrednost moe se imati cilj za koji bi znanje bilo od velike tete (kao kad bi potpuna obmana pretstavljala uslov napredovanja ivota; isto tako kad bi dobrota mogla paralisati i obeshrabriti glavne izvore velikih strasti)... Za na ljudski ivot, ovakav kakav je, pokazalo se dosada da je sva istina, sva dobrota, sva svetost, sva boanstvenost u hrianskom smislu velika opasnost jo danas je oveanstvo u opasnosti da propadne zbog jednog ideala koji je neprijatelj ivota. 245 Neka svaki razmisli o teti koju trpe sve oveanske ustanove kad se uopte pretpostavi jedna boanska, nadzemaljska via sfera, koja tek sankcionie te ustanove. Navikavajui se da im tada vrednost vidimo u ovoj sankciji (na primer u braku), mi umanjujemo njihovo prirodno dostojanstvo, a u izvesnim okolnostima i odriemo ga... Priroda se nepovoljno sudi srazmerno prema potovanju koje se odaje protivprirodnosti u ideji Boga. Priroda tada postaje neto prezrivo, ravo... Kobnost verovanja u realnost najviih moralnih kvaliteta kao u Boga: time su se porekle sve stvarne vrednosti i sistematski shvatile kao bezvredica. Tako se protivprirodnost popela na presto. Sa neumoljivom logikom dolo se dotle da se negacija prirode stavlja kao apsolutan zahtev. 246 Usled toga to je hrianstvo izguralo u prvi red uenje o nesebinosti i ljubavi, ono nije bilo u stanju da uzdigne interese vrste iznad interesa pojedinca. NJegov uticaj, njegov fatalni uticaj ostaje upravo poveanje egoizma, individualnog egoizma do preko svake mere (do individualne besmrtnosti). Hrianstvo je pojedinca shvatilo tako vanim, tako apsolutnim, da se vie ne moe rtvovati: ali vrsta se odrava ljudskim rtvama... Pred Bogom su sve due jednake: ali, to je najopasnija od svih ocena vrednosti! Ako su pojedinci jednaki, onda se dovodi vrsta u pitanje i pomae praksa koja e naposletku upropastiti vrstu: hrianstvo je naelo suprotno selekciji. Ako degenerisani i bolesni (hrianin) treba da ima istu vrednost koju i zdravi (paganac) ili ak jo i veu, prema Paskalovom sudu o bolesti i zdravlju,onda

je prepreen prirodni tok razvitka i od neprirodnosti napravljen zakon... Ova opta oveanska ljubav na delu pretstavlja povlaivanje svih paenika, zlosrenika, degenerika: ona je snizila i oslabila odgovornost i visoku dunost rtvovanja ljudi. Prema hrianskoj shemi vrednosti jedino je jo ostalo samoportvovanje: ali ovaj ostatak ljudske rtve, koju je hrianstvo dopustilo pa i preporuilo, nema nikakva smisla sa stanovita odgoja cele vrste. Za blagostanje vrste sasvim je svejedno da li koji bilo pojedinac sebe prinosi na rtvu (bilo na monaki ili asketski nain, bilo pomou krstova, lomaa, giljotine, kao muenik zablude). Vrsti je nuno propadanje neuspelih, slabih, degenerika: a hrianstvo se ba njima obratilo kao sila odranja; ono je jo vie pojaalo ve i bez toga jaki instinkt slabih da sebe tede, da se odravaju i uzajamno pomau. ta je vrlina i oveanska ljubav u hrianstvu ako nije ova uzajamnost u odravanju, ova solidarnost slabih, ovo spreavanje odabiranja? ta je hrianski altruizam ako nije egoizam mase slabih, koji nazire da e se svaki pojedinac najdue odrati i sauvati ako se svi brinu jedan za drugoga?... Ako ovek ne osea takav duh kao neto do krajnosti nemoralno, kao zloin prema ivotu, onda i sam pripada bolesnoj gomili i nosi njene instinkte u sebi... Prava oveanska ljubav zahteva rtvovanje dobru vrste ona je surova, ona je puna samosavlaivanja, samodiscipline, jer su joj nune ljudske rtve. A hrianstvo sa svojim pseudohumanizmom hoe da zavede red da se niko ne rtvuje... 247 Nita ne bi bilo korisnije i ne bi zasluivalo vie da se pomae od sistematskog nihilizma dela. Prema onome kako ja razumem sve fenomene hrianstva i pesimizma, evo ta oni izraavaju: Mi smo sazreli za nebie, za nas je razumno ne postojati. Ovaj nagovetaj od strane razuma u ovom sluaju bio bi i glas prirodnog odabiranja. S druge strane, dvosmisleni karakter i kukaviko polutanstvo religije kao to je hrianstvo, ili, bolje, crkve, zasluuje najveu osudu: ona mesto da propoveda smrt i samounitenje, titi bolesne i nedonoad i bodri ih da se mnoe. Problem: kojim bi se sredstvima moglo doi do strogog oblika velikog zaraznog nihilizma, koji bi propovedao i upranjavao dobrovoljnu smrt s naunom savesnou (a ne slabo vegetiranje u varljivoj nadi na ivot posle smrti)? Hrianstvo se ne moe dovoljno osuditi to je tako veliki nihilistiki istilaki pokret, koji se verovatno pripremao, liilo vrednosti uenjem o besmrtnosti pojedinca i nadom na vaskrsenje: to jest uzdravanjem od nihilizma na delu, od samoubistva... Ono ga je zamenilo postepenim samoubistvom: postepeno sitnim, ali trajnim ivotom; postepeno sasvim obinim, buroaskim, osrednjim ivotom itd. 248 Hrianski nadri-moral. Saaljenje i preziranje smenjuju se brzo, i oni me katkad bune kao kakav grozan zloin. Tu je zabluda postala dunost, omaka je postala majstorija, ruilaki instinkt sistem iskupljenja; tu svaka operacija stvara ranu, znai otsecanje organa ija je energija uslov ozdravljenja. I u najboljem sluaju ne postie se izleenje, nego se jedan niz ravih simptoma zamenjuje drugim... I ova tetna besmislica, ovaj sistem beaenja i kopljenja ivota smatra se svetim i neprikosnovenim; biti u slubi toga sistema, biti orue ove vetine leenja, biti svetenik, znai izdvojiti se, uivati potovanje, biti svet i neprikosnoven. Samo boanstvo moe biti tvorac ove najvie vetine leenja: iskupljenje je jedino shvatljivo kao otkrovenje, kao akt milosti, kao nezaslueni dar koji se stvorenju ini. Prvi stav: duevno zdravlje smatra se kao bolest i izaziva nepoverenje... Drugi stav: uslovi snanog i naprednog ivota, snane elje i strasti, smatraju se kao

dokaz protiv snanog i obilnog ivota. Trei stav: sve od ega oveku preti opasnost i to njim moe ovladati i upropastiti ga, zlo je i tetno mora se iskoreniti iz njegove due. etvrti stav: ovek, nainjen bezopasan i za sebe i za druge, slab, slomljen u smirenosti i krotosti, svestan svoje slabosti, grenik to je idealan tip, koji se moe i izleiti sa neto duevne hirurgije... 249 Protiv ega ja diem svoj glas? Protiv toga to se kao neto visoko, pa ak i kao merilo ovekovo, uzimaju ove malene mirne prosenosti, ove ravnotee jedne due koja ne zna za velike nagone velikih sredita sila. Bekon Verulamski kae: Infimarum virtutum apud vulgus laus est, mediarum admiratio, supremarum sensus nullus. Ali hrianstvo, kao religija, pripada gomili; ono nema nikakva smisla za najvii rod vrline. 250 Pogledajmo ta ini pravi hrianin sa svim onim to mu njegov instinkt brani: on kalja i sumnjii lepotu, sjaj, bogatstvo, ponos, samouverenost, saznanje, mo jednom reju, celu kulturu: njegov cilj je da je lii iste savesti... 251 Hrianstvo su dosada napadali uvek pogreno i vie nego bojaljivo. Sve dok se hrianski moral ne smatra kao smrtni zloin protiv ivota, njegovim braniocima lako je da ga brane. Pitanje o samoj istini hrianstva bilo u pogledu na postojanje njegova Boga ili na istorinost njegova postanka, da ne govorimo ve o njegovoj astronomiji i prirodnim naukama sasvim je sporednog znaaja sve dok se ne dotakne pitanje vrednosti hrianskog morala. Vredi li ta hrianski moral, ili je on beaenje i sramota uprkos svoj svetosti zavodnikih vetina? Postoji skriveni izlaz od svake ruke za pitanje istine hrianstva; i najusrdniji sledbenici mogu se najzad posluiti logikom najusrdnijih nevernika, da steknu pravo za sebe da izvesne stvari smatraju nepobitnim to e rei van domaaja svakog pobijanja (danas se ovaj trik naziva Kantov kriticizam). 252 Hrianstvu ne bi trebalo nikada oprostiti to je upropastilo ljude kao to je bio Paskal. A kod hrianstva ba ovu njegovu volju da lomi najjae i najplemenitije due treba uzeti na nian. Ne bismo smeli ni za trenutak stati dok se iz korena ne iupa ideal oveanstva koji hrianstvo propoveda, kao i njegovi zahtevi koje stavlja oveku, i njegovo da i ne u odnosu prema oveku. Sve ostalo u njemu nas nita ne zanima; neka bi hrianski pojmovi bili i hiljadu puta apsurdniji, mi ne bismo prstom mrdnuli protiv njih. Ali se borimo protiv onoga ideala koji, hvala budi njegovoj morbidnoj lepoti i enskoj privlanosti, hvala budi njegovoj govornikoj i klevetnikoj vetini, mami sve kukaviluke i sujete premorenih dua a i najjai imaju asove zamora kao da je sve to nam se u takvim trenucima ini moda najkorisnije i dobrodolo: poverenje, jednostavnost, skromnost, strpljenje, ljubav prema sebi ravnima, predanost, uzdanje u Boga, neka vrsta povlaenja i abdikacije celoga svoga ja najkorisnije i dobrodolo u apsolutnom smislu; kao da sitno, malo, duevno nedonoe, prosean tip pun vrlina i domaa ivotinja, ne samo da ima preimustvo pred jaom,

neustraljivijom, ljuom, stroijom i rasipnijom vrstom ljudi, nego ustvari pretstavlja ideal oveka uopte, cilj, meru, najveu eljivost. Stvaranje ovakvoga ideala pretstavlja najstranije iskuenje koje je ikada stavljeno pred oveka; jer je s time zapretila nesrea jaim i srenijim izuzecima, u kojima je volja za mo i za napredovanje koraknula napred u odnosu prema itavoj vrsti. Svojim vrednostima taj ideal imao je da u korenu presee napredovanje ove vie vrste ljudi, koji su gotovi da prime ivot u opasnosti zarad svojih viih zahteva i zadataka (ekonomskim jezikom reeno, to je sluaj porasta trokova preduzea naporedo sa veom mogunou neuspeha). Protiv ega se mi borimo kod hrianstva? Protiv njegove namere da slomije jake, da skrha njihov duh, da iskoristi njihove trenutke slabosti i zamora, da okrene njihovu ponosnu sigurnost u brigu i nemir savesti; protiv njegove vetine da zatruje i zarazi otmene instinkte do te mere da se njihova snaga, njihova volja za mo, okrene unutra, protiv njih samih, te jaki propadnu od prekomernog samopreziranja i samomuenja: na onako strahotan nain kako je propao Paskal, koji je za to najbolji primer.

II KRITIKA MORALA POREKLO MORALNIH OCENA VREDNOSTI 253 Ovo je pokuaj da se o moralu misli bez stajanja pod uticajem njegove ari i ne bez izvesnog nepoverenja prema primamljivoj lepoti njegova dranja i izgleda. Svet kome se moemo diviti, koji je u skladu s naim religioznim nagonima koji sebe dokazuje bez prestanka u rukovoenju pojedincem i optim: to je hrianski pogled na svet, opti koren svima nama. Ali usled poveanja nae strogosti, nepoverenja i naeg naunog duha (takoe usled razvijenijeg instinkta za istinu, to je opet pod uticajem anti-hrianstva), ovo tumaenje se sve manje i manje moe za nas odrati. Najvetiji izlaz: Kantov kriticizam. Intelekt ne samo da odrie sebi pravo da na takav nain tumai stvari nego jo i da odbacuje tumaenje koje je jednom dano. LJudi se zadovoljavaju kad se od njih trai vie lakovernosti i vere, s odricanjem od svih prava na razum u pogledu dokaza njihovih verovanja, sa nepojmljivim i viim idealom (Bogom) kao popunom praznine. Hegelijanski izlaz pretstavlja nadovezivanje na Platona, to je romantizam i reakcija, i u isti mah simptom istoriskog smisla, jedne nove sile: duh je ideal koji se samootkriva i samorealizuje: mi verujemo da se u procesu, u postajanju, sve vei deo ovog ideala manifestuje dakle ideal se ostvaruje, vera se polae u budunost u kojoj i duh moe klanjati i sluiti prema svojim uzvienim potrebama. Jednom reju: 1. Bog je nama nepoznat i mi ga ne moemo dokazati (to je skriveni smisao celoga epistemolokoga pokreta); 2. Bog se moe dokazati, ali kao neto to evoluira, i mi smo deo toga, i to s naom udnjom za idealom; (to je skriveni smisao istoriskog pokreta). Valja primetiti da nikada kritika nije uperena protiv ideala, nego samo protiv problema koji daje povoda diskusiji oko ideala to jest, zato nije ideal jo ostvaren, ili zato se ne moe dokazati u malim stvarima kao u velikim. *

Vrlo je vana razlika: da li ovek dolazi do saznanja o ovom kritinom stanju usled neke strasti ili udnje u njemu, ili mu se ono javlja kao problem do koga je doao naporom svojih misaonih sila i izvesnom snagom istoriske imaginacije. Izvan filosofskih i religioznih stanovita nalazimo iste pojave: utilitarizam (socijalizam i demokratija) kritikuje poreklo moralnih ocena vrednosti, premda veruje u njih isto toliko koliko i hrianin. (NJegova naivnost! Kao da se moral moe odrati kad vie nema boanstva koje ga ozakonjuje! Vera u transcendentalno je apsolutno nuna da bi se odrala vera u moral.) Osnovni problem: otkuda ova svemo vere? Vere u moral? Tu veru odaje i to to se i osnovni ivotni uslovi krivo tumae u prilog morala: uprkos naem znanju o biljkama i ivotinjama. Samoodranje: to je darvinov pokuaj izmirenja altruistikih i egoistikih principa. 254 Ispitivanje porekla naih moralnih ocena vrednosti i tablica zakona nema apsolutno nikakve veze sa kritikom tih vrednosti, premda ljudi ostaju uporno na gleditu da ima; ove dve stvari su potpuno odelite, bez obzira na to to znanje o pudenda orgio o stidnom poreklu stvari smanjuje njenu vanost i utire put za kritian stav i kritian duh prema njoj zbog takvog njenog porekla. Kakva je stvarna vrednost naih ocena i tablica moralnih zakona? ta je rezultat njihove prevlasti? Za koga? U odnosu na ta? Odgovor: za ivot. Ali ta je ivot? Ovde je potreban nov i odreeniji pojam ivota. Moja formula za ovaj pojam glasi: ivot je volja za mo. Kakav je smisao samoga akta ocenjivanja vrednosti? Da li ono ukazuje na drugi, metafiziki svet (kao to je verovao Kant, koji je iveo u doba koje je prethodilo velikom istoriskom pokretu)? Jednom reju: koje je njegovo poreklo? Ili ono nije ljudskoga porekla? Odgovor: moralno ocenjivanje je vrsta objanjenja, ono sainjava metod tumaenja. Samo tumaenje je simptom odreenih fiziolokih prilika, kaogod i odreenog duhovnog nivoa gospodareih sudova. Ko to tumai? Nae strasti. 255 Sve vrline valja shvatiti kao fizioloka stanja: naroito glavne organske funkcije valja shvatiti nunim i dobrim. Sve vrline su ustvari sublimirane strasti i uzviena fizioloka stanja. Saaljenje i ovekoljublje mogu se posmatrati kao razvitak seksualnog nagona pravda kao razvitak strasti za osvetom vrlina kao ljubav prema otporu, volja za mo ast kao priznanje jednakosti i podjednako velike sile. 256 Pod moralom ja podrazumevam sistem ocena vrednosti koje dodiruju ivotne uslove jednoga bia. 257 Ranije se govorilo o svakom moralu: Poznaete ga po plodovima njegovim. Ja kaem o svakom moralu: To je plod po kome poznajem zemljite na kome je izrastao. 258

Ja sam pokuao da shvatim moralne sudove kao simptome i govor znakova u kojima se otkrivaju procesi fiziolokog napredovanja ili opadanja, kaogod i svest o uslovima odranja ili raenja. To je nain tumaenja ravan po vrednosti astrologiji, to su predrasude kojima instinkti doaptavaju (specifine rasama, zajednicama, raznim stupnjevima kao to su mladost ili venjenje itd.). Ako se ovo naelo primeni specijalno na moral hrianske Evrope, videe se da su nai moralni sudovi znaci propadanja, neverovanja u ivot, priprema za pesimizam. Moj glavni stav: ne postoje moralni fenomeni, nego samo moralna interpretacija ovih fenomena. Sama ova interpretacija poreklom je iz vanmoralne oblasti. Kakav je smisao u tome to smo ivotu pripisali protivrenost? To je od ogromne vanosti: iza sviju drugih ocena vrednosti stoje zapovedniki ove moralne ocene. Ako njih nestane, prema emu bismo onda merili? I onda kakvu bi vrednost imalo saznanje itd..?? 259 Jedno gledite: u svima odreivanjima vrednosti postoji odreen smer: odranje porodice, zajednice, rase, drave, crkve, vere, ili jedne kulture. Zahvaljujui injenici to ljudi zaboravljaju da svaka ocena vrednosti ima izvestan smer, jedno isto lice moe iveti u raju kontradiktornih ocena, pa prema tome i u raju kontradiktornih impulsa. To je izraz bolesti u oveku nasuprot zdravlju kod ivotinja, gde svi instinkti odgovaraju izvesnom, odreenom smeru. Ovaj stvor pun protivrenosti ima u svom biu, meutim, jedan velianstven metod saznanja: on osea za i protiv razloge, on se uzviava do pravde, to e rei do obavetenja o principima s onu stranu ocene dobra i zla. Najmudriji bi prema tome bio najbogatiji protivrenostima, on bi tako isto bio obdaren ulima dodira pomou kojih bi razumeo svakovrsne ljude, i sa svim tim on bi imao svoje velike trenutke, kad bi sve strune njegova bia treperile u skladu to se ak i nama deava, samo vrlo retko! To je neka vrsta planetarnog kretanja. 260 Hteti znai hteti neki cilj. Ali cilj kao ideja ukljuuje ocenu vrednosti. Odakle potiu ocene vrednosti? Je li permanentna norma prijatan-bolan osnovica ocene vrednosti? Ali u bezbroj sluajeva mi jednu stvar napravimo bolnom time to joj ubrizgavamo nau ocenu vrednosti. Opseg moralnih ocena vrednosti: one igraju ulogu u skoro svakom ulnom utisku. Za nas je svet obojen njima. Mi smo izmislili smer i vrednost sviju stvari; usled toga vladamo ogromnom latentnom snagom: ali izuavanje uporednih vrednosti ui nas da su se vrednosti koje su stvarno bile suprotne visoko cenile i da je postojalo mnogo tablica zakona (one stoga ne bi mogle vredeti apsolutno). Analiza pojedinanih tablica zakona otkrila je da su bile sklopljene (esto vrlo ravo) kao uslovi ivota za ograniene grupe ljudi, da bi obezbedile njihovo odranje. Ispitavi sadanjega oveka, nali smo u njemu veliki broj vrlo razliitih vrednosti koje vie nemaju nikakve stvaralake moi osnovno naelo: uslov ivota sada je potpuno odvojen od moralnih vrednosti. One su mnogo izlinije i ni izbliza onako mune. One su postale proizvoljna stvar. Haos. Ko stvara cilj koji stoji iznad oveanstva i iznad pojedinaca? Ranije je moral bio mera za samoodranje. Ali, sada niko ne eli da se to odri, nema nita vie da se odri. Tako se svodimo na opitan moral, gde svak mora odreivati sam sebi cilj.

261 ta je kriterium moralne delatnosti? 1) nekoristoljublje, 2) opta saglasnost. Ali to je moral budoara. Rase se moraju prouavati i posmatrati, i u svakom sluaju mora se otkriti kriterium, kaogod i ono to on izraava: verovanje da takvo naroito dranje ili ponaanje pripada glavnom uslovu naega ivota. Nemoralno znai ono to donosi propast. Meutim, sva drutva u kojima su naeni ovi principi doivela su svoju propast: neka od ovih naela upotrebljavana su opet i opet, jer su bila potrebna novostvorenim zajednicama; takav je sluaj, na primer, sa zapoveu: Ne ukradi. U vremena kad se od ljudi nije moglo oekivati da ispolje drutvene instinkte u znatnijoj meri (kao na primer u vreme Rimske Imperije) drutveni instinkt bio je upuen na ideju spasenja due: ili, filosofskim jezikom reeno, na najveu meru sree. Jer ak ni grki filosofi nisu vie oseali sa svojim gradom. 262 Potreba lanih vrednosti. Izvestan sud moe se odbaciti, kad se pokae da je bio uslovljen: ali time se ne potire potreba da se on zadri. Razlozi nisu u stanju da dublje iskorene lane vrednosti negoli to mogu promeniti astigmatizam u ovekovom oku. Mora se razumeti potreba njihova postojanja: one su proizvod uzroka koji nemaju nikakve veze s dovoljnim razlozima. 263 Videti i pokazati problem morala meni se ini da je nov zadatak i glavna stvar. Ja odriem da se to uradilo u dosadanjoj moralnoj filosofiji. 264 Kako je lano i varljivo bilo uvek oveanstvo u pitanju glavnih injenica svoga unutarnjega sveta! Ovde nemati oiju, ovde drati jezik za zube i otvoriti usta... 265 Izgleda da ne postoji nikakvo saznanje ili svest o mnogobrojnim revolucijama kroz koje su proli moralni sudovi i o broju sluajeva kad je zlo ozbiljno i iskreno prekrteno u dobro i obrnuto. Ja sam sa svoje strane ukazao na jednu takvu transformaciju reima moralnost naravi. ak i svest je promenila svoju oblast: ranije je postojala gria savesti kod stada. 266 A. Moral kao delo nemorala. 1. Da bi moralne vrednosti zagospodarile, moraju im pritei u pomo isto nemoralne sile i afekti. 2. Pojava moralnih vrednosti je delo nemoralnih strasti i obzira. B. Moral kao delo zablude. V. Moral postepeno u opreci sam sa sobom. Obraun. Istinitost, sumnja, , sud. Nemoralnost verovanja u moral. Stupnjevi: 1. Apsolutno carstvo morala: sve bioloke pojave mere se i sude prema njemu.

2. Pokuaj identifikovanja ivota i morala (simptom probuenog skepticizma: moral se vie ne sme oseati kao neto opreno ivotu); vie sredstava, ak i jedan transcendentalni put. 3. Suprotstavljanje ivota i morala: ivot sudi i osuuje moral. G. U kojoj je meri moral tetan po ivot: a) po uivanje ivota, zahvalnost za ivot itd. b) lepanje, oplemenjivanje ivota v) saznanje ivota g) po razvoj ivota, ukoliko je iao za tim da razdeli najvie pojave ivota. D. Druga strana rauna: korist morala po ivot. 1. Moral kao naelo odranja vee celine, kao ograniavanje pojedinih lanova: koristan za orue. 2. Moral kao naelo odranja u odnosu prema unutarnjem dovoenju oveka u opasnost zbog strasti: koristan za prosene. 3. Moral kao naelo odranja protiv unitilakog dejstva velike bede i nevolje: koristan za patnike. 4. Moral kao protivdejstvo protiv stranih eksplozija silnih: koristan za nie. 267 Vrlo je dobra stvar kad se ovek moe posluiti izrazima pravo, krivo u odreenom, uskom, buroaskom smislu, kao na primer u izreci: ini pravo pa se ne boj nikoga; to jest ini svoju dunost prema shemi ivota u ijim granicama postoji jedna zajednica. Ne nipodatavajmo dejstvo dve hiljade godina morala na na duh! 268 Dve vrste morala ne smeju se brkati: moral s kojim se brani od zaetka dekadencije instinkt koji je ostao zdrav, i moral pomou koga ta dekadencija sebe formulie, pravda i vodi nanie. Prva vrsta morala je stoika, kruta, tiranska (sam stoicizam je bio primer takvoga morala to lance nosi); druga vrsta je sentimentalna, puna tajni: ona ima ene i lepa oseanja na svojoj strani (prvobitno hrianstvo je bilo primer takvog morala). 269 Pokuau da celokupno moralisanje obuhvatim jednim pogledom, kao fenomen i kao zagonetku. Moralni fenomeni zanimali su me kao da su zagonetke. Danas u biti u mogunosti da odgovorim na pitanje: ta znai to da bi dobro moga blinjega za mene bilo od vee vrednosti negoli moje sopstveno? Otkuda to da moj blinji valja da ceni svoje dobro druke negoli to bih ga ja cenio to jest, zato bi ba moje dobro stajalo na prvom mestu u njegovoj misli? Kakav je smisao ovoga ti treba koje ak i filosofi smatraju kao da se nalazi van diskusije? Na izgled potpuno nenormalna ideja da ovek treba da ceni vie ono to ini za druge negoli ono to ini za sebe, i da i taj drugi treba da postupa isto tako (da se imaju smatrati dobrima samo ona dela koja se ine obzirom na blinjega i njegovo dobro) ima svoga razloga kao proizvod drutvenog instinkta, koji poiva na shvatanju da pojedinac malo znai, premda kolektivno pojedinci imaju vrlo veliku vanost. To, razume se, pretpostavlja da oni sainjavaju jednu zajednicu jedinstvenim oseanjem i jedinstvenom saveu. Stoga je to

vebanje u dranju oiju u izvesnom pravcu; to je volja za jednim gledanjem koje onemoguuje da sebe vidimo. Moja misao: nedostaju ciljevi, a to moraju biti pojedinci. Mi vidimo opti pravac: svaki se pojedinac rtvuje i slui kao orue. Neka svaki ide ulicom otvorenih oiju: nije li svak koga vidi rob? emu? ta je smer svega toga? 270 Kako je moguno da ovek moe sebe potovati jedino obzirom na moralne vrednosti, da podreuje i prezire sve u prilog dobra, zla, poboljanja, duhovnog spasenja itd.? Kao na primer Anri Amiel. Kakav je smisao moralne idiosinkrazije? Mislim i psiholoke i fizioloke, kakva je bila kod Paskala, na primer. U sluajevima gde postoje i druge velike osobine; pa ak i kod openhauera, koji je oevidno cenio ono to nije niti je mogao imati... Nije li ona proizvod isto mehanikog moralnog tumaenja stvarnih stanja bola i nezadovoljstva? Nije li ona osetljivost naroite vrste koja sluajno ne poima uzrok svojih mnogobrojnih oseanja bola, nego misli da ih objasni moralnim hipotezama? Na taj nain se sluajno oseanje snage i zadovoljstva uvek javlja pod vidom iste savesti oblivene svetlou blizosti boje i sveu o spasenju... Tako moralni idiosinkrazist ili je stekao svoju pravu vrednost pribliavanjem drutvenom uzoru vrloga oveka: on je poten, pravian srednje stanje dostojno visokog potovanja; u svakoj moi prosean, ali u svakom hotenju astan, savestan, vrst, uvaen, pouzdan; ili zamilja da je zadobio tu vrednost prosto zato to na drugi nain nije u mogunosti da razume sva svoja stanja on je sam sebi nepoznat; zbog toga sebe tumai na ovaj nain. Moral je jedina shema tumaenja pomou koje ovaj tip oveka moe sebe podneti: je li to neka vrsta gordosti?... 271 Prevaga moralnih vrednosti. Posledica te prevage: kvarenje psihologije itd., fatalnost koja je svuda s tim vezana. Kakav je smisao ove prevage? Na ta ona ukazuje? Na izvesnu veu hitnost da se rekne da ili ne odluno u ovim stvarima. Svakojaki imperativi upotrebljavani su da bi moralne vrednosti mogle izgledati kao da su utvrene za navek: one su vladale najdue vremena; skoro se ini kao da su instinktivne, kao zapovest iznutra. One su izraz drutvenih mera za odranje, po tome to ih ljudi oseaju kao da su van diskusije. Praksa: to e rei korist od saglasnosti u pogledu viih vrednosti, dostigla je u ovom pogledu do neke vrste sankcije. Mi vidimo da se ini sve moguno da se razmiljanje i kritika paraliu u ovoj oblasti: pogledajte samo Kantov stav! Da ne govorimo o onima koji misle da je nemoralno vriti istraivanja u ovim stvarima. 272 Moja namera je da pokaem apsolutnu homogenost sviju pojava i primenu moralnih razlikovanja kao stvar uslovljenu perspektivom; da pokaem da je sve to se hvali kao moralno u sutini jednako sa svim to je nemoralno i da je postalo moguno pomou nemoralnih sredstava za nemoralne svrhe, kao to je sluaj sa svakim moralnim razvitkom; i obrnuto, da je sve to je ozloglaeno kao nemoralno, s gledita ekonomije, vie i bitnije, i da razvitak jo veeg obilja ivota neophodno donosi sa sobom i napredak nemorala. Istina je stupanj do koga sebi doputamo da to shvatimo. 273

Ali, moemo biti bez brige: ustvari, potrebno je vrlo mnogo morala da bismo bili nemoralni na ovaj utananiji nain; ja u se posluiti jednim poreenjem: Fiziolog koji se interesuje jednom boleu, i bolesnik koji bi hteo da se od nje izlei, nemaju isti interes. Uzmimo da je ta bolest moral jer moral jeste bolest i da smo bolesnici mi Evropljani: koliko e tu biti muenja i tekoa kad smo mi Evropljani u isto vreme svoji sopstveni radoznali posmatrai i fiziolozi! Da li bismo u takvim prilikama ozbiljno eleli da se oslobodimo morala? Da li emo mi to hteti? Nezavisno od pitanja da li mi to moemo? Da li mi moemo biti izleeni.?

STADO

274 ija je volja za mo moral? Pokuaj da se moralne vrednosti postave za gospodare svih drugih vrednosti, tako da ne budu samo vo i sudija ivota, nego i saznanje, umetnost, politike i drutvene tenje, pretstavlja optu injenicu u istoriji Evrope od Sokrata. Poboljanje shvaeno kao jedina dunost, a sve ostalo upotrebljeno kao sredstvo za to (ili kao smetnja, brana, opasnost, pa joj se stoga mora pokazati i otpor i mora se unititi...). Slian pokret moe se primetiti u Indiji i Kini. Kakav je smisao ove volje za mo od strane moralnih vrednosti, te volje koja je igrala tako veliku ulogu u ogromnim revolucijama sveta? Odgovor: tri sile su skrivene iza nje: 1. instinkt stada protiv jakih i nezavisnih; 2. instinkt svih stradalnika i siroadi protiv srenih i 3. instinkt prosenih protiv izuzetaka. Ogromna dobit od ovoga pokreta, uprkos surovosti, lai, tesnogrudosti koja mu je bila od pomoi (jer je istorija borbe morala protiv osnovnih instinkata ivota ve po sebi najvei nemoral za koji je ikada znao svet...). 275 Najmanji broj uspeva da u onome u emu ivimo, na ta smo se svikli od davnina, vidi problem nae oko nije za to udeeno: to mi se naroito ini da je sluaj s naim moralom. Problem svaki ovek kao predmet za druge zasluuje najviu ast: za samog sebe ne! Problem ti treba: sklonost koja, slino polnom nagonu, nije u stanju da sebe sama objasni ne sme da se osudi zajedno sa nagonima; naprotiv, mora da im bude merilo i sudija! Problem jednakosti dok svi eznemo za odlikama: ovde upravo valja da ba sebi postavljamo zahteve kakve postavljamo drugima. To je tako neukusno i oevidno ludo: ali to se osea kao neto sveto i viega reda, opreka s razumom jedva se i primeuje. Samoportvovanje i samoodricanje smatraju se kao odlike, bezuslovna poslunost moralu i vera da smo svima ravni pred njim. Naputanje i odricanje od blagostanja i ivota kao odlika, potpuno odricanje od sopstvenog odreivanja vrednosti, i strog zahtev da svak uini to isto. Vrednost dela je odreena: svaki pojedinac pokorava se toj oceni. Mi vidimo: autoritet govori ko govori? Mora se ljudskom ponosu gledati kroz prste to je taj autoritet traio da bude to vii, da se to je moguno manje osea ponien pod njim. Stoga Bog govori! Bog je bio nuan, kao bezuslovni zakon iznad koga nema nita vie, kao kategoriki

imperator : ili, ukoliko su ljudi verovali u autoritet razuma, bila im je potrebna jedna metafizika jedinstva, koja je to inila loginim. Ako sada pretpostavimo da je svreno s verom u Boga, onda se iznova namee pitanje: ko govori? Moj odgovor, koji ne uzimam iz metafizike, nego iz ivotinjske fiziologije, glasi: govori instinkt stada. On eli da postane gospodar: otuda njegovo ti treba! On doputa pojedincu da postoji samo kao deo celine, na dobro celine, on mrzi one koji se izdvajaju od celine on upravlja mrnju sviju pojedinaca na njega. 276 Ceo evropski moral zasniva se na vrednostima koje su od koristi stadu: nevolja sviju viih i izuzetnih ljudi objanjava se time to sve ono to ih izdvaja od ostalih dopire do njihove svesti u obliku oseanja njihove malenosti i omalovaavanja. Snaga modernoga oveka uzrok je pesimistike turobnosti: prosean ovek, kaogod i masa, ne mui se mnogo pitanjima ili saveu on je veseo. (Meu turobnim jakim ljudima nalaze se Paskal i openhauer kao primer). to se jedna osobina ini opasnija po stado, to je stado ee osuuje. 277 Moral iskrenosti u stadu. Mora se lako poznati, tvoje unutarnje bie mora izraavati jasnim i stalnim znacima inae si opasan: i kad si zao, tvoja sposobnost da se prikrije najgore je neto za stado. Mi preziremo potajne i teko znane. Prema tome, ti mora smatrati samoga sebe znanim, ti ne sme biti sam sebi skriven, ti ne sme verovati u tvoje menjanje. Dakle: zahtevanje iskrenosti poiva na saznatljivosti i stalnosti linosti. Ustvari, o tome se brine vaspitanje da uputi svakog lana stada u odreenu veru o prirodi ovekovoj: ono najpre stvara tu veru, pa posle zahteva na osnovu toga iskrenost. 278 U okviru stada, svake zajednice, dakle meu ravnima, precenjivanje iskrenosti ima dobrog razloga. Ne dopustiti da te ko vara pa prema tome i sam ne varati, kao lini moral! Uzajamna obaveza meu ravnima! U odnosu prema svetu spolja, obazrivost i opasnost nalau da se uvamo prevare: za takav stav psiholoki je preduslov isto takvo dranje unutra. Nepoverenje kao izvor iskrenosti. 279 Kritika vrlin stada. Inercija se manifestuje: 1. u poverenju, jer nepoverenje iziskuje napetost, premiljanje i posmatranje; 2. u potovanju, gde je velika razlika u moi i gde je potinjenost nuna: tu se svaki trudi da voli i ceni, da bi nestalo straha, a razlika u moi tumai se kao razlika u vrednosti: na taj nain odnos prema monima vie ne buni; 3. u smislu za istinu. ta je istina? Istina je ono objanjenje stvari koje kod nas zahteva najmanji umni napor (osim toga laganje je vrlo zamorno); 4. u simpatiji. Nama je lake kad znamo da smo na ravnoj nozi sa svima: kad oseamo kako svi oseaju, i kad primamo veru koja je ve primljena; simpatija je neto pasivno prema aktivnosti, koja sebi prisvaja i stalno privodi u delo najlinija prava na ocenu vrednosti (inei to bez predaha); 5. u nepristrasnosti i hladnom rasuivanju: ljudi izbegavaju napor koji bi izazvali afekti i radije bi da su neutralni i objektivni; 6. u ispravnosti: ljudi radije vre ve postojei zakon negoli

to grade nov ili to zapovedaju sebi i drugima: strah od zapovedanja bolje je potiniti se negoli buniti se; 7. u toleranciji: strah od upotrebe prava ili od suenja. 280 Instinkt stada ceni sredinu i proseno kao neto najvie i najdragocenije: mesto na kome se nalazi veina; nain na koji se tu nalazi. Na taj nain on je protivnik svake hijerarhije i gleda na podizanje odozdo prema gore na isti nain kako gleda na sputanje s veine u manjinu. Stado osea izuzetak, kako ispod sebe tako nad sobom, kao neto upereno i opasno po sebe. U odnosu prema izuzecina mad njim, prema jaim, monijim, mudrijim, plodnijim, njegov strah je u tome da ih nagovori da postanu njegovi pastiri, uvari, straari da mu budu prve sluge: na taj nain ono je okrenulo opasnost u korist. U sredini nestaje straha: tu ovek nije sam ni s im; tu je malo mesta za nesporazum; tu postoji jednakost; tu pojedinac ne osea svoj ivot kao prekor, nego kao pravi ivot; tu vlada zadovoljstvo. Nepoverenje postoji samo prema izuzecima; biti izuzetan smatra se za prestup. 281 Kada, polazei od instinkta zajednice, pravimo propise i zabranjujemo izvesne postupke, ne zabranjujemo, kao to je razumno, izvesnu vrstu bia, niti izvestan duh, nego izvestan odreeni pravac i iskoriavanje ovoga bia i duha. Ali, tu dolazi ideolog vrline, moralist, i kae: Bog vidi srce! ta ima u tome to se uzdravate od izvesnih postupaka: vi time niste bolji! Odgovor: Gospodine dugouhi i Vrli, mi uopte neemo da budemo bolji, mi smo vrlo zadovoljni sobom, mi samo neemo da jedan drugom inimo zlo i zbog toga zabranjujemo izvesne postupke u odreenom smeru, to e rei obzirom na nas; meutim, mi te iste postupke cenimo vrlo visoko kada su upereni protiv neprijatelja nae zajednice, na primer protiv vas. Mi vaspitavamo svoju decu za to: mi ih disciplinujemo do krajnje ere. Kad bismo mi bili od onoga bogougodnoga radikalizma koji preporuuje vae sveto ludilo, kad bismo bili toliko utokljuni da sa tim postupcima osudimo njihov izvor, srce, duh, onda bi to znailo da osuujemo s tim i svoj ivot i s njim njegov najvii preduslov duh, srce, strast, koje potujemo iz sve due. Svojim propisima spreavamo da takvo raspoloenje izbije besciljno i sebi trai put mi smo promuurni kad sebi propisujemo takve zakone, a isto tako smo s tim i moralni... Ne nasluujete li makar izdaleka, koliko nas rtava to staje, koliko je za to potrebno discipline, samosavlaivanja, nemilosrdnosti prema sebi? Mi smo plahoviti u svojim poudama, ima trenutaka kad bismo se mogli prodirati... Ali duh zajednice postaje nam gospodar: primeujete li da je to gotovo definicija morala. 282 Slabost ivotinje iz stada raa sasvim slian moral kao i slabost dekadenta: oni se razumeju, oni se udruuju (velike dekadentne religije uvek raunaju na potporu stada). Po sebi, na ivotinji iz stada nema niega bolesnoga, ona je dragocena; ali nesposobna da sebe vodi, njoj je potreban pastir to shvataju svetenici... Drava nije dovoljno utanana ni poverljiva; njoj ne polazi za rukom da rukovodi saveu. Kako ivotinju iz stada svetenik napravi bolesnom? 283 Mrnja prema povlaenima duhom i telom: bunt runih, nakaznih dua protiv lepih, ponositih, radosnih. Orua za to: sumnjienje lepote, ponosa, radosti: zasluga ne postoji,

opasnost je ogromna: ovek mora strepiti i oseati se ravo, prirodnost je zlo; pravilno je opirati se prirodi. Isto tako razumu (protivprirodnost kao neto vie). Opet su svetenici ti koji iskoriuju ovo stanje i pridobijaju narod za sebe. Grenik kome se bog vie raduje negoli pravedniku. To je borba protiv paganstva (gria savesti kao sredstvo da se narui duevna harmonija). Mrnja prosenih prema izuzecima, stada prema nezavisnima (naravi shvaene upravo kao moral). Otpor prema egoizmu: samo ono vredi to je uinjeno za drugoga. Mi smo svi jednaki; bunt protiv vlastoljublja, protiv gospodarenja uopte; protiv privilegije; protiv sektaa, slobodoumnika, skeptika; protiv filosofije (kao neto to je protiv mehanikih i automatskih instinkata); kod samih filosofa: kategoriki imperativ, sutina moralnoga naela optega i univerzalnoga. 284 Hvaljena stanja i sklonosti: mirnoa, pravinost, umerenost, skromnost, strahopotovanje, uviavnost, hrabrost, istota, potanja, poverenje, ispravnost, pouzdanost, portvovanje, sauee, samarianstvo, savesnost, jednostavnost, blagost, pravednost, velikodunost, obzir, poslunost, nesebinost, nezavidljivost, dobroudnost, vrednoa. Moramo utvrditi do koje su mere takva svojstva uslovljena kao sredstvo jedne odreene volje i cilja (esto nekog zlog cilja); ili kao prirodna posledica kojeg gospodareeg afekta (na primer duhovnosti); ili izraz nunosti, to e rei: kao ivotni uslov (na primer graanin, rob, ena, itd). Ukratko reeno: nijedno se od njih ne smatra dobrim po sebi, nego prema zahtevima drutva, stada, kao sredstvo za njihove ciljeve, kao potreba za njihovo odranje i napredak, kao posledica isto tako pravog instinkta stada u pojedincu: sledstveno u slubi instinkata koji je bitno razliit od ovih stanja vrline. Jer je stado neprijatelj, samoivo i nemilosrdno prema svetu spolja, i puno vlastoljublja, nepoverenja itd. Kod pastira taj antagonizam izbija na povrinu: on mora imati svojstva koja su suprotna svojstvima stada. Smrtno neprijateljstvo stada protiv hijerarhije: njegov instinkt ide u prilog boraca za izjednaenje (Hristos). Protiv jakih pojedinaca (suverena) stado je neprijateljski raspoloeno, nepravino, neumereno, neskromno, drsko, bezobzirno, kukavino, laljivo, nemilosrdno, podmuklo, zavidljivo, osvetoljubivo. 285 Ja uim: stado se stara da sauva i odri jedan tip i brani na sve strane, kako od onih koji od njega otstupaju (zloinci itd.), tako i od onih koji se diu iznad njega. Stado tei postojanosti i odranju, u njemu nema niega stvaralakoga. Prijatna oseanja koja nam uliva dobar, dobronameran, pravedan ovek (nasuprot oseanju napetosti, straha, koje izaziva veliki, novi ovek), to su naa lina oseanja sigurnosti i jednakosti: ivotinja iz stada tu velia duh stada i onda se dobro osea. Ovaj sud koji izrie lagodnost krije se lepim reima tako nie moral. Ali, valja posmatrati mrnju stada prema iskrenima. 286 Ne varajmo se u pogledu samih nas! Kada neki ovek uje apat moralnog imperativa u svojoj dui, kao to altruizam eli da ga uje, on time pokazuje da pripada stadu. Kad je jedan ovek svestan suprotnih oseanja, to jest kad vidi opasnost i zlo svoje u nepristrasnim i nesebinim postupcima onda on ne pripada stadu.

287 Moja filosofija tei novom odreivanju ranga. Ona nije individualistiki moral. Duh stada neka gospodari u stadu, ali ne van njega: voima stada potrebna je sasvim razliita ocena vrednosti njihovih postupaka, kao to je potrebna i samostalnim ljudima, ili divljim zverima itd. OPTA MORALNA RASMATRANJA

288 Moral posmatran kao pokuaj da se vaspostavi ljudska gordost. Teorija o slobodnoj volji je antireligiozna. Ona bi htela da oveku podari pravo da sebe smatra uzrokom svojih najviih stanja i postupaka: to je jedan oblik porasta oseanja gordosti. ovek osea svoju mo, svoju sreu, kako to kau: mora biti bolje iza ovih stanja, inae ne pripadaju njemu. Vrlina je pokuaj da se pretpostavi neka vrsta volje, prole ili sadanje, kao nuan preduslov svakog uzvienog ili jakog oseanja sree: ako je volja za izvesnim postupcima po pravilu prisutna u svesti, oseanje moi moe se protumaiti kao njen proizvod. Ovo je isto psiholoko stanovite, koje se zasniva na pogrenoj pretpostavci da nita nama ne pripada to nismo svesno hteli. itavo uenje o odgovornosti oslanja se na ovu naivnu psihologiju po kojoj je volja jedini uzrok, i ovek mora biti svestan da je hteo, da bi mogao sam sebe smatrati uzrokom... Tada dolazi protivpokret pokret moralnih filosofa. Ti ljudi jo se mue pod obmanom da je ovek odgovoran samo za ono to je on hteo. Vrednost ovekova se na taj nain postavlja kao moralna vrednost: tako moral postaje prvi uzrok. Zato mora biti u oveku neka vrsta naela, slobodna volja kao prvi uzrok. Zadnja misao je uvek ova: ako ovek nije prvi uzrok preko svoje volje, on mora biti neodgovoran, zato ne potpada u tom sluaju pod vlast morala vrlina ili porok bili bi automatski i mehaniki. Jednom reju: da bi ovek mogao sebe potovati, mora biti sposoban da postane i zao. 289 Izvetaenost kao posledica morala slobodne volje. Korak napred u razvitku oseanja moi jeste shvatanje da je ovek sm uzrok svojih uzvienih stanja (svoga savrenstva) na osnovu ega se odmah izveo zakljuak da ih je on hteo... (Kritika: svako savreno delo vie je nesvesno, a ne upravo voljno; svest je izraz nednog nepotpunoga, esto bolesnoga stanja linosti. Lino savrenstvo shvaeno kao uslovljeno voljom, kao svesnost, kao razum s dialektikom, jeste karikatura i neka vrsta samoprotivrenosti... Stupanj svesnosti upravo onemoguuje savrenstvo... Jedna vrsta izvetaenosti.) 290 Moralna hipoteza, postavljena u nameri opravdanja Boga, glasi: zlo mora biti dobrovoljno (prosto zato da bi se moglo verovati u dobrovljnost dobrote); i jo: sve zlo i stradanje ima za cilj spasenje. Pojam krivice smatra se da je bez ikakve veze s krajnjim uzrokom ivota, i pojam kazne smatra se vaspitnim i blagotvornim inom, sledstveno kao akt koji potie od dobroga

Boga. Apsolutna prevlast moralnih ocena vrednosti nad svima ostalima: niko nije sumnjao u to da Bog ne moe biti zao i da ne moe nita uiniti zlo to jest, savrenstvo se shvatalo kao moralno savrenstvo. 291 Kako je pogrena pretpostavka da izvestan moralni postupak mora zavisiti od onoga to mu je prethodilo u svesti! A moral se merio u svetlosti ove pretpostavke, kaogod i zloinstvo... Vrednost jednoga dela mora se meriti prema plodovima, kau utilitaristi: ako se meri prema poreklu, onda to ukljuuje jednu nemogunost, naime poznanje njegova porekla. Ali, da li mu mi znamo plodove? Moda pet koraka napred. Ko moe rei ta sve jedno delo izaziva i stavlja u pokret? Kao potstrek? Kao varnica koja pali barutanu?... Utilitaristi nisu naivine... I naposletku, morali bismo najpre znati ta je korisno: i tu njihov pogled moe sagledati pet koraka ispred sebe... Oni nemaju nikakva pojma o velikoj ekonomiji, koja ne moe bez zla. Mi ne znamo ni poreklo posledice: da li u tom sluaju izvesno delo ima kakve vrednosti? Ostaje nam jo da rasmotrimo smo delo, stanje svesti koje ga prati, da ili ne koje sledi za njim: da li vrednost jednoga dela lei u subjektivnim stanjima koja ga prate? U tom sluaju vrednost muzike merila bi se prema uivanju ili neprijatnosti koju prua kompozitoru... Oevidno moraju ga pratiti oseanja vrednosti, oseanja prinude, moi ili nemoi na primer, sloboda ili lakoa. Ili druke reeno: moe li se vrednost jednog dela svesti na fizioloke vrednosti? Moe li ona biti izraz potpuno slobodnog ili skuenog ivota? Moe biti da se njegova bioloka vrednost izraava na taj nain... Ako se onda jedno delo ne moe suditi ni u svetlosti svoga porekla, ni prema posledicama, ni prema pojavama koje ga prate, onda je njegova vrednost x, nepoznata... 292 Odvojiti delo od oveka; upraviti mrnju ili preziranje protiv greha; verovati da ima dela koja su po sebi dobra ili rava, znai isto to i liiti moral njegova prirodnoga karaktera. Vaspostavljanje prirode: jedno delo je po sebi sasvim lieno vrednosti: celo pitanje, ko ga je uinio? Jedan isti zloin moe u jednom sluaju biti najvee preimustvo, a u drugom ig. Ustvari, sebinost sudija daje tumaenje jednom delu, odnosno delatelju, prema tome da li je njima korisno ili tetno (ili prema slinosti ili razliitosti njegovoj od njih). 293 Pojam rav postupak stvara nam tekoe. Ne moe se uopte nita osuditi od onoga to se deava: jer se ovek ne bi smeo odvaiti da to ukloni: jer je sve vezano sa svim, na takav nain da iskljuiti ma ta znai hteti iskljuiti sve. Jedan postupak za osudu znai: jedan svet za odbacivanje uopte... Pa ak i onda: u odbaenom svetu imalo bi i odbacivanje da bude za osudu... I posledica takvog stava koji sve odbacuje bilo bi odobravanje svega u praksi... Ako je postajanje jedan veliki beoug, onda je sve u njemu podjednake vrednosti, veito, nuno. U svakom povezivanju da i ne, voljenja i odbijanja, ljubavi i mrnje, izraava se samo perspektiva, interes odreenoga tipa ivota: po sebi, sve to postoji kae da.

294 Kritika subjektivnih oseanja vrednosti. Savest. Ranije su ljudi umovali: savest osuuje ovo delo, dakle: ono je za osudu. Ali, u samoj stvari, savest osuuje jedno delo jer je osuivano dugo vremena. Ona prosto ponavlja, ona ne stvara vrednosti. Ono to je najpre odvelo do osude izvesnih dela nije bilo savest nego saznanje (ili predrasuda) o posledicama izvesnog dela... Odobravanje savesti, oseanje lagodnosti, unutranjeg mira... pripada istom poretku emocije kome pripada i umetnikova radost u svome delu: ono ne dokazuje nita... Zadovoljstvo sobom ne ide jae u prilog onome to mu je povod negoli to otsustvo zadovoljstva moe ma ta bilo dokazati protiv vrednosti izvesne stvari koja ga ne prua. Mi smo odve neupueni da bismo mogli suditi o vrednosti svojih dela: nama tu nedostaje sposobnost da stvari posmatramo objektivno. ak i kad osuujemo izvestan postupak, mi to ne inimo kao sudije, nego kao stranka... Kada uzviena oseanja prate izvesno delo, ona ne dokazuju nita njemu u prilog: jedan umetnik moe dati sasvim beznaajno delo, mada je za vreme stvaranja bio u stanju najveeg patosa. Bilo bi pametnije gledati na ova oseanja kao na nepouzdanog vou: ona odvlae nae oi i nau energiju to dalje od kritike, obazrivosti i sumnjienja, te usled toga sami inimo glupost. Ustvari, ona nas ine glupim 295 Mi smo naslednici vivisekcije savesti i dvehiljadugodinjega raspinjanja; u tome lei moda na najdui napor u samousavravanju, moda nae majstorstvo i svakako naa suptilnost; mi smo zbratimili prirodne prohteve sa zlom saveu. Moda bi bio moguan jedan pokret u suprotnom pravcu: da se zbratime s neistom saveu neprirodni prohtevi, mislim tu na tenju za natprirodnim svetom, koji ide protiv ula, misli, prirode. Jednom reju, da se dosadanji ideali koji su svi skupa klevetali svet zbratime sa neistom saveu. 296 Veliki zloini u psihologiji: 1. to je svem bolu i nesrei dat laan karakter vezivanjem za nepravdu (prestup). Tako je bolu oduzeta njegova bezgrenost; 2. to su sva jaka oseanja zadovoljstva (razdraganost, pohota, likovanje, gordost, smelost, saznanje, sigurnost u sebe i srea sa sobom) igosana kao grena, zavodnika i kao sumnjiva; 3. to su sva oseanja slabosti, unutranji kukaviluk, otsustvo line hrabrosti, pokrivana najlepim reima, i to su se irila kao da su do najvee mere dostojna da se poele; 4.to se veliini u oveku dao smisao nesebinosti, portvovanja za neto drugo, za druge; to se ak i kod umetnika i naunika otklanjanje sopstvene individualnosti pretstavlja kao uzrok najveega saznanja i sposobnosti; 5. to se ljubav iskrivila toliko da znai predanost (i altruizam), dok je ona ustvari akt prisvajanja ili darivanja od obilja bogatstva jedne linosti. Samo celosni ljudi mogu voleti; nepristrasni, objektivni ljudi najgori su ljubavnici (pitajte o tome ene!). Ovo naelo vredi i za ljubav prema Bogu ili prema otadbini: ovek mora biti u stanju da se potpuno osloni na sama sebe (egoizam kao egotiziranje, pretvaranje u nae ja, a altruizam kao pretvaranje u druge). 6. ivot shvaen kao kazna (srea kao iskuenje): strasti shvaene kao delo avolovo; pouzdanje u sebe kao bezbonitvo. Cela ova psihologija je psihologija prepreka, neka vrsta zaziivanja iz straha: jednom e se masa (zlosrenici i proseni) njome braniti od jakih (i nititi ih u njihovu razvitku...); na

drugoj strani, sve instinkte s kojima ove klase najbolje napreduju one e znati kako da osvetaju i jedino njima pribave potovanje. Neka se poredi jevrejsko svetenstvo u tu svrhu. 297 Ostaci obezvreenja prirode zbog transcendentnosti morala: vrednost samopregora, kult altruizma; verovanje u nagradu u okviru igre posledica; verovanje u dobrotu, u samoga genija, kao da je i jedno i drugo posledica nesebinosti; neprekidnost crkvene sankcije graanskog ivota; potpuno hotimino pogreno shvatanje istorije (kao vaspitaice u moralu) ili pesimizam u stavu prema istoriji (to je isto toliko posledica obezvreenja prirode koliko je to pseudopravdanje, odbijanje da se vidi ono to vidi pesimist). 298 Moral radi morala to je vaan korak u procesu otpriroavanja morala: po sebi se on javlja kao zavrna vrednost. Na ovom stupnju religija se javlja presiena njime: kao to je, na primer, sluaj kod judaizma. On takoe prolazi kroz jednu fazu u kojoj odvaja sebe od religije i u kojoj mu nijedan Bog nije dovoljno moralan. Zato pretpostavlja bezlian ideal... Eto kako danas stoji stvar. Umetnost radi umetnosti to je isto tako opasno naelo; na taj nain stvari se lano protivstavljaju i na kraju dolazi se do klevetanja stvarnosti (idealizovanje u runom). Kad se izvestan ideal odvoji od stvarnosti, stvarnost se izgoni, siromai i kleveta. Lepota radi lepote, istina radi istine, dobro radi dobra: to su tri oblika zlih oiju za stvarnost. Umetnost, poznanje i moral su sredstva: mesto da se u njima vidi namera da se pomae napredovanju ivota, vezuju se s onim to je u opreci sa ivotom s Bogom i isto tako se smatraju kao otkrovenje jednoga viega sveta koji kroz njih ovda-onda probija... Lep i ruan, istinit i laan: to su razlikovanja i sukobi koji odaju uslove samoodranja i napretka ivota, ne iskljuivo ovekovog nego i sviju sigurnih i trajnih organizama koji zauzimaju odreen stav protiv svojih protivnika. Rat koji tako nastupa bitna je injenica: on je sredstvo za izdvajanje stvari i vodi jaoj osami... 299 Moralistiki naturalizam: svoenje na izgled nezavisnih i natprirodnih vrednosti na njihovu pravu prirodu to e rei na prirodni nemoral, prirodnu korisnost itd. Moda bih tendenciju svojih rasmatranja mogao nazvati moralistiki naturalizam: moj je zadatak da moralne vrednosti koje su prividno postale nezavisne i neprirodne vratim njihovoj pravoj prirodi to jest prirodnoj nemoralnosti. Nota bene. Poreenje sa jevrejskom svetou i njenom prirodnom osnovicom: isti je sluaj i sa moralnim zakonom koji je postao suveren, koji je odvojen od svoje prirode ( do suprotnosti s prirodom ). Faze kroz koje je prolo otpriroenje morala (takozvana idealizacija): kao put ka individualnoj srei, kao plod saznanja, kao kategoriki imperativ, kao put ka svetosti, kao odricanje volje za ivotom. (postepen porast neprijateljstva morala prema ivotu) 300

Uguena i odbaena jeres u moralu. Pojmovi: paganski, moral gospodara, virt. 301 Moj problem: kakvu je tetu oveanstvo pretrpelo do sada od morala i od svoje moralnosti? tetu po duh itd. 302 Neka se ljudske vrednosti jednom opet stave u oak na koji jedino imaju pravo kao vrednosti koje su za oak. Mnoge ivotinjske vrste ve su izumrle; kad bi i ovek izumro, ne bi ipak nita nedostajalo na zemlji. ovek treba da je dovoljno filosof da se divi ak i tome nita ( Nil admirari). 303 ovek je mala vrsta vrlo uzbudljivih ivotinja koja, na sreu, ima svoj kraj: i sav ivot na zemlji je stvar trenutka, sluajnost, izuzetak bez posledica, neto to je bez ikakve vanosti po optu prirodu zemlje. A zemlja je, kao svaka zvezda, zev izmeu dva nebia, dogaaj bez plana, bez razuma, volje, ili samosvesti najgora vrsta nunosti glupa nunost... Neto se u nama buni protiv ovog shvatanja; guja tatine apue naem srcu: Sve ovo mora biti lano, jer se nae bie buni... Ne bi li sve to moglo biti privid? A ovek, uprkos svemu, da se posluimo Kantovim reima KAKO VRLINA POSTAJE GOSPODAR

304 O idealu moralista. Na ovom mestu elimo govoriti o velikoj politici vrline. Mi to inimo zarad onih kojima mora biti stalo da naue, ne kako se postaje vrlim ovekom, nego kako se drugi stvaraju vrlim kako vrlina postaje gospodar. Ja ak nameravam dokazati da se vrlina mora izbegavati potpuno ako se eli vaspostaviti njena vlast; to jest, ovek se mora odrei svake nade da lino postane pun vrline. To je velika rtva: ali je takav cilj moda dovoljna naknada za takvu rtvu. I za vee rtve!... A neki veoma uveni moralisti podnosili su tolike rtve. Jer su oni ve prepoznali i naslutili istinu koja se u ovom delu ima da otkrije prvi put: da se vlada vrline moe postii iskljuivo upotrebom sredstava kojima se postie svaka druga vlast, u svakom sluaju ne pomou same vrline... Kao to rekoh, ovaj traktat govori o politici vrline: on odreuje ideal te politike; on ga opisuje kakav treba da bude, ako ita moe biti savreno na ovoj zemlji. Meutim, nema filosofa koji je u nedoumici ta pretstavlja tip savrenstva u politici; to je, razume se, makiavelizam... Ali, makiavelizam ist, bez primesa, sirov, zelen, u svoj svojoj snazi, sa svom svojom jainom i oporou, natoveanski je, boanski, transcendentalan, i ovek ga nikada ne moe ostvariti, on do njega samo moe dosezati u najboljem sluaju. ak i u ovoj uoj vrsti politike, u politici vrline, izgleda da se ideal jo nikada nije ostvario. I Platon je doao tek do ivice njegove. Ako ovek ima oi za skrivene stvari, moe otkriti ak i kod najnepristrasnijih i najsvesnijih moralista (a tako se uistinu zovu ovi politiari morala i osnivai svih novijih moralnih sila) tragove koji pokazuju da su i oni platili svoj danak ljudskoj slabosti. Oni su svi teili vrlini za svoj raun bar u trenucima svoje zamorenosti; a to je glavna i najkrupnija greka svakog moraliste ija je dunost da bude imoralist dela. Da se ne sme ba takvim pokazivati, to je druga stvar. Ili bolje, to nije druga stvar: sistematsko samoodricanje ove vrste

(ili moralno reeno: pretvaranje) pripada i sastavni je deo zakona moralista i njegovih najbitnijih dunosti: bez toga on ne moe nikada postii onu njemu svojstvenu savrenost. Sloboda od morala, pa ak i od istine, kada to nalae cilj koji naknauje svaku rtvu: da bi moral zagospodario to je taj zakon. Moralistima je potrebno da se ponaaju kao ljudi puni vrline; isto tako i kao ljudi od istine; njihova greka nastaje kad se podaju vrlini, kad izgube kontrolu nad njom, kad sami postanu moralni i istiniti. Jedan veliki moralist je, pored ostaloga, i veliki glumac: samo je opasnost po njega da njegova poza nesvesno ne postane njegova druga priroda, ba kao to je i njegov ideal u tome da na boanstven nain dri odvojeno svoje bie od svoje delatnosti: sve to ini mora biti uinjeno pod vidom dobra jednog uzvienog, dalekog, pretencioznog ideala! Boanskog ideala! I, ustvari, kau da se moralist u tome ugleda na model koji nije niko drugi do sam Bog... 305 Carstvo vrline ne zasniva se vrlinom; s vrlinom se ovek odrie moi, gubi volju za mo. 306 Pobeda jednog moralnog ideala zadobija se istim onakvim nemoralnim sredstvima kakvima se zadobija svaka pobeda: nasiljem, laju, klevetom, nepravdom. 307 Ko zna kako se stie svaka slava bie nepoverljiv i prema slavi koju vrlina uiva. 308 Moral je upravo isto toliko nemoralan koliko i sve drugo na zemlji; sam je moral oblik nemorala. Veliko osloboenje koje ovo shvatanje donosi. Protivrenost se otklanja iz stvari, spasava se jednoobraznost u svima pojavama. 309 Postoje ljudi koji trae gde ta ima nemoralno. Kada kau: to je nepravda, veruju da se to mora otkloniti i promeniti. Obrnuto, ja ne nalazim mira dok mi ne bude jasan nemoral izvesne stvari. Kada to pronaem, onda mi se povraa ravnotea. 310 A. Putevi koji vode ka moi: uvoenje jedne nove vrline pod starim imenom buenje interesovanja za nju (srea kao posledica vrline i obrnuto) njena vetina u klevetanju svega to joj se opire iskoriavanje pogodnih prilika i sluajeva u nameri da se velia i slavi stvaranje fanatika od njenih sledbenika pomou rtve i izdvajanja: simbolika velikih razmera. B. Dosegnuta mo: 1. prinudna sredstva vrline; 2. njena sredstva zavoenja na kriv put; 3. etikecija (dvorska svita) vrline. 311

Na koji nain izvesna vrlina dolazi do moi? Na potpuno isti nain na koji dolazi jedna politika stranka: klevetanjem, sumnjienjem, podrivanjem vrlina sumnjienjem, podrivanjem vrlina suprotnih tendencija koje su se zadesile na vlasti, prekrtavanjem svoga imena, sistematskim proganjanjem i preziranjem. Jednom reju: pomou nedvosmislenog nemorala. Kako se izvesna elja ponaa prema sebi samoj da bi postala vrlina? Ona to ini procesom prekrtavanja, naelnog odricanja svojih namera, vebom u nerazumevanju sebe same; savezom sa utvrenim i priznatim vrlinama; otvorenim neprijateljstvom prema svojim protivnicima. A, ako je moguno, mora se zadobiti i zatita sila koje osvetavaju; ljudi se moraju zaneti, opiti i odueviti; mora se upotrebiti idealistiko licemerstvo; mora se zadobiti stranka, koja ili s njom pobeuje ili propada... mora se postati nesvestan i naivan. 312 Svirepost se preobratila i uzdigla u tragino saaljenje, tako da se odrie kao takva. To se isto desilo sa ljubavlju meu polovima, koja je postala ljubav-strast; ropsko dranje duha javlja se kao hrianska poslunost; mizerija kao smernost; oboljenje nervus sympathicus-a, na primer, slavi se kao pesimizam, paskalizam ili karlajlizam itd. 313 Mi bismo poeli sumnjati u oveka, kad bismo uli kako su mu potrebni razlozi da bi bio pristojan: svakako bismo izbegavali njegovo drutvo. Reca jer kompromituje u izvesnim sluajevima; katkad je dovoljno samo jedno jer da oveka pobije. Ako bismo docnije uli kako je takav kandidat vrline smatrao nunim rave razloge da ostane dostojan ugleda, to nee biti povod da nae potovanje prema njemu poraste. Ali on ide dalje, on nam dolazi i kae nam u lice: Vi remetite moj moral svojim neverovanjem, gospodine nevernie; sve dok ne poverujete u moje rave razloge, to e rei u Boga, u nebesku kaznu, u slobodu volje, stvarate smetnje mojoj vrlini... Moral: nevernike valja ukloniti: oni ometaju moralizovanje masa. 314 Naa najsvetija ubeenja, ona koja su stalna u nama u pogledu najviih vrednosti, jesu sudovi naih miia. 315 Moral u oceni rasa i klasa. Usled toga to afekti i osnovni instinkti u svakoj rasi i svakoj klasi izraavaju sredstva pomou kojih se one odravaju (ili bar sredstva koja su ih osposobila da najdue ive), zahtevanje da budu vrle ustvari znai: da menjaju svoj karakter, svlae svoju kou i briu svoju prolost: to znai da imaju prestati da se razlikuju od drugih: to znai da imaju naliiti jedno na drugo po svojim potrebama i tenjama, ili, tanije, da moraju propadati. To pokazuje da je volja za izvesnim tipom morala prosto tiranija one vrste koja je skrojena tano prema tom tipu morala mimo ostalih vrsta: to znai proces unitenja ili opte nivelacije u prilog gospodaree vrste (bilo da se ona druga uini bezopasnom, bilo da se iskoristi). Ukidanje ropstva tobonji danak ljudskom dostojanstvu; uistini, unitenje jedne bitno razliite vrste ( podrivanje njenih vrednosti i njene sree ). Osobine koje sainjavaju jainu protivnike rase ili klase nazivaju se njenim najgorim i

najopakojim osobinama: jer nam time ona kodi (njene vrline se klevetaju i prekrtavaju). Mi protestujemo protiv oveka i naroda ako nam kode; ali s njihovoga gledita mi smo im po udi, jer se iz nas moe izvui korist. Propovedanje humanosti (koje sasvim naivno veruje da zna ta je oveansko?) jeste licemerstvo ispod koga jedna sasvim odreena vrsta ljudi gleda da doe do vlasti: ili tanije, jedna naroita vrsta instinkta instinkt stada. LJudska jednakost: eto ta je skriveno iza tendencije da se ljudi kao ljudi naine sve vie nalik jedni na druge. Zainteresovanost u odnosu na opti moral. (Velika vetina je pokazana u tome to su se velike strasti: pohlepljivost i vlastoljublje, postavile kao zatitnice vrline). Do koje mere svi poslovni ljudi i pohlepljivci na novac svi koji daju i uzimaju kredit smatraju za potrebno da nastojavaju na ujednaenju sviju karaktera i pojmova vrednosti: svetska trgovina i svakovrsna razmena prinuuje i kupuje sebi tako isto vrlinu. Tako isto drava i svaka vlast u odnosu prema inovnicima i vojnicima; tako isto postupa nauka da bi mogla raditi u sigurnosti i tedeti svoje sile. Tako isto svetenstvo. Tu se opti moral natura, jer je od koristi; da bi mu se obezbedila pobeda, vodi se rat i vri nasilje protiv nemorala po kom pravu? Ni po kom: nego po instinktu za samoodranjem. Iste klase slue se nemoralom, gde im to koristi. 316 Hipokritska boja kojom su obojene sve graanske institucije, kao da su izdanak morala na primer brak; rad; poziv; otadbina; porodica; poredak; pravo. Ali, kako su sve one skupa zasnovane na najprosenijem tipu oveka, u odbranu od izuzetaka i izuzetnih potreba, ne sme se ovek uditi kad u njima nae mnogo lai. 317 Vrlina se mora braniti od propovednika vrline: oni su njeni najvei neprijatelji. Jer oni propovedaju vrlinu kao ideal za sve; oni joj oduzimaju ar retkosti, jedinstvenosti, izuzetnosti i neprosenosti njenu aristokratsku ar. Tako se isto mora ustati protiv onih zatucanih idealista koji grozniavo kucaju sve lonce i zadovoljni su kad zvone kao da su prazni: kakva naivnost zahtevati velike i retke stvari, a kad ih nema, sa srdbom i preziranjem ljudi to konstatovati! Oigledno je, na primer, da jedan brak vredi onoliko koliko vrede oni koji u njega stupaju, to jest, da e, uopte uzeto, to biti neto bedno i nepristojno: nikakav svetenik ni gradonaelnik tu ne moe izmeniti stvari. Vrlina ima protiv sebe sve instinkte prosenih ljudi: ona nije probitana, nije promuurna i usamljuje; ona je srodna strasti i teko dostupna razumu; ona kvari karakter, glavu, ula ako se samo meri srednjom merom oveka; ona izaziva neprijateljstvo protiv poretka, protiv lai koja lei skrivena u svakoj ustanovi, poretku, stvarnosti ona je najei porok kada se posmatra u svetlosti njenoga tetnoga uticaja na druge. Ja poznajem vrlinu po tome to: 1. ona ne eli da se pozna; 2. ona ne pretpostavlja da svuda postoji vrlina, nego ba neto drugo; 3. ona ne trpi zbog otsustva vrline, nego to naprotiv posmatra kao odnos distance, na osnovu ega vrlina zasluuje potovanje; ona sebe ne saoptava; 4. ona ne pravi propagandu; 5. ona ne doputa nikome da se pravi sudijom, jer je ona uvek vrlina za sebe; 6. ona ini ba sve ono to je inae zabranjeno: vrlina, kako je ja shvatam, pretstavlja ba onaj vetitum, ono to je zabranjeno u zakonodavstvu stada; 7. ukratko reeno, ona je vrlina u smislu renesansa, slobodna od svega moralizatorskog... 318

Pre svega, vrla gospodo, vi nemate nikakva preimustva nad nama; mi bismo hteli da vas navedemo da uzmete skromnost malo vie k srcu: alostan lini interes i lukavost savetuju vam vau vrlinu. I kad biste imali vie snage i sranosti u telu, ne biste se srozali do takvog vrlog nitavila. Vi pravite od sebe ta moete: delom ta morate na to vas nagone vae okolnosti delom ta vam ini zadovoljstvo, delom opet ta vam se ini korisno. Ali, kad inite ono to odgovara samo vaim sklonostima, ili to od vas trai vaa nunost, ili to vam koristi, onda se ne smete time ni hvaliti, niti putati da vas drugi hvale!... ovek koji je pun samo vrline tip je sasvim male vrste: tu nita ne sme da nas vara! LJudi koji su uopte neto znaili nisu nikada bili na tako magarei nain puni vrline: u tome nije naao svoj raun bitni instinkt njihova kvantuma moi: dok se vama s vaim minimumom moi ini da nita nije mudrije od vrline. Ali, vi imate veinu sa sobom: i ukoliko nas tiraniete, boriemo se protiv vas... 319 ovek pun vrline i po tome je ve nia vrsta ljudi jer nije linost, nego dobija vrednost po tome to odgovara izvesnoj shemi oveka, koja je jednom zauvek odreena. On nema nikakve nezavisne vrednosti: on se moe porediti; on ima sebi ravne, on ne sme biti izuzetak... Ako rasmotrimo osobine dobroga oveka, po emu su nam one po udi? Po tome to nas ne teraju na rat, to ne izazivaju nepoverenje, opreznost, prikupljanje snage ni strogost: naa lenost, dobroudnost, lakomislenost dobro se pri tom provode. I ovo nae ugodno oseanje mi projiciramo u dobroga oveka i pripisujemo ga njemu kao osobinu, kao vrednost. 320 U izvesnim prilikama vrlina je naprosto astan oblik gluposti: ko bi se za to mogao ljutiti? I ta vrsta vrline postoji jo i danas. Jedna vrsta potene seljake prostote, koja je moguna u svima slojevima i koju ovek mora sretati s potovanjem i osmehom, jo i danas veruje da je sve u dobrim rukama, to e rei u bojoj ruci: i kada ona to tvrdi sa onako jednostavnom sigurnou sa kakvom bi tvrdila da je dvaput dva etiri, onda emo se mi ostali uvati da ne protivreimo. Rata alostiti ovu istu ludost? Rata je alostiti naim brigama o oveku, narodu, cilju, budunosti? I kad bismo to hteli, ne bismo mogli. U svima stvarima oni vide sliku svoje sopstvene dostojanstvene gluposti i dobrote (u njima jo ivi stari Bog deus myops!); mi vidimo neto drugo u stvarima: svoju zagonetnu prirodu, svoje protivrenosti, svoju dublju, bolniju, nepoverljiviju mudrost. 321 Kome je vrlina laka stvar, on joj se naposletku smeje. Ozbiljnost u vrlini ne moe se odrati: kad je ovek dostigne, iskae iz nje u ta? u avolstvo. Meutim, kako su postale otroumne sve nae rave sklonosti i tenje! Koliko ih nauno ljubopitstvo mui! Prave udice saznanja! 322 Vezati porok s neim izriito munim, tako da ovek najzad bei od poroka, da bi se oslobodio onoga to je s porokom vezano. To je uveni sluaj Tanhojzera. Tanhojzer, doveden Vagnerovom muzikom do kraja strpljenja, ne moe vie izdrati ni u drutvu gospoe Venus: najedanput vrlina dobija drai; jedna tirinka devojka dobija na ceni; i to je jo najgore, njemu se sviaju ak i rei i muzika Volframa od Eenbaha...

323 Zatitnici vrline. Gramzivost, vlastoljublje, lenost, prostota, strah: sve je to zainteresovano vrlinom: zbog toga ona stoji tako vrsto. 324 U vrlinu se vie ne veruje; njena privlana snaga je iezla; morao bi onda neko umeti da je ponovo iznese na trite u obliku neke neobine avanture i rasipnitva. Ona zahteva odve mnogo ekstravagancije i ogranienost od svojih sledbenika, tako da bi danas savest bila protiv nje. Svakako za ljude bez savesti i obzira u tome bi joj mogla ba biti njena nova dra: ona je sada ono to nije jo nikada bila porok. 325 Vrlina je jo uvek najskuplji porok: ona treba to i da ostane! 326 Vrline su isto toliko opasne koliko i poroci, ukoliko ih putamo da nad nama gospodare kao autoritet i zakon, a ne kao svojstva koja potiu iz nas samih, kao to je pravilno, kao naa najlinija orua odbrane i nude, kao upravo uslov naeg ivota i napretka, koji mi poznajemo i priznajemo nezavisno od toga da li i drugi s nama napreduju pod istim uslovima ili pod razliitim. Ovaj stav o opasnosti bezlino shvaene objektivne vrline vai i za skromnost: sa nje propadaju mnogi najodabraniji duhovi. Moral skromnosti je najgore raslabljavanje za one due kojima je jedino potrebno da blagovremeno ovrsnu. 327 Oblast morala se mora korak po korak suavati i ograniavati: moraju se imena instinkata koji su upravo tu u dejstvu izneti na svetlost da im se oda poast, poto su sve vreme leali skriveni pod hipokritskim imenima vrline; od stida pred svojim potenjem koje nam govori sve zapovednikijim glasom, moramo zaboraviti na stid koji bi hteo da porekne i objasni prirodne instinkte. Koliko ovek moe bez vrline merilo je njegove snage: mogla bi se zamisliti visina na kojoj bi se pojam vrline tako shvatio da zvui kao virt, vrlina u duhu renesansa, slobodna od moralne kiseline. Ali, u ovom asu kako smo daleko jo od toga ideala! Suavanje oblasti morala: to je znak njegova progresa. Svuda gde ovek nije bio u stanju da misli kauzalno mislio je moralno. 328 Naposletku, ta sam postigao? Nemojmo skrivati od oiju ovaj divan rezultat: ja sam dao vrlini novu dra ona dejstvuje kao neto zabranjeno. Protiv nje je nae najtananije potenje, ona je zasoljena cum grano salis naune grie savesti; ona je staromodna i antikvarna po zadahu, tako da najzad poinje privlaiti utanane duhove i buditi njihovu radoznalost; ukratko, ona dejstvuje kao porok. Tek poto smo otkrili da je sve la i privid, zadrali smo ponovo dozvolu za ovu najlepu la koja se zove vrlina. Ne postoji vie nikakva vlast koja bi nam je smela zabraniti: tek poto smo pokazali da je vrlina jedan oblik nemorala, mi smo je opravdali ona je uvrtena u red i izjednaena u pogledu njenih bitnih crta sa optom nemoralnou svega ivota u kojoj uestvuje kao vrsta prvoklasnoga luksuza, najnaduvenija, najgluplja i najrea forma poroka. Mi smo joj smakli masku i razderali veo, mi

smo je oslobodili nasrtljivosti maske, mi smo je liili glupave ukoenosti, tupog pogleda, krute lane kose, svetenikih miica. 329 Da li sam time naneo tetu vrlini?... Isto onoliko malo koliko i anarhisti vladarima: tek poto je izvren atentat na njih, sede opet vrsto na svome prestolu... Jer je tako uvek bilo i uvek e biti: jednoj stvari se ne moe uiniti vea usluga nego da se proganja i die hajka na nju... Ja sam to uinio. 5. Moralni ideal A. KRITKA IDEALA 330 Ovu kritiku poeti s tim to e se odbaciti re ideal; kritika eljivosti. 331 Vrlo mali broj ljudi meu nama je svestan ta u sebi sadri stav eljivosti, svako tako bi trebalo da je, ali nije, ili pak tako bi trebalo da je bilo: takvi sudovi sadre osudu itavog toka stvari. Jer u svetu nema niega izdvojenoga: najmanja stvar nosi celinu na svojim leima; na tvojoj maloj nepravdi poiva itava zgrada budunosti, celina se osuuje pri svakoj kritici i najmanjega dela. Pretpostavimo sada da se moralna norma, kako je sam Kant shvatio, nikada nije potpuno ispunila i da ostaje kao neka vrsta transcendentalnoga nad stvarnou, a da pri tom nikada u nju ne sie: onda bi moral sadrao u sebi sud o celini, koji bi ipak doputao pitanje: otkuda mu pravo na to put odavde? Put od stvarnosti? ak i veito nezadovoljstvo? Je li eljivost moda pokretaka sila sviju stvari? Je li ona ? Na koji nain deo dolazi do toga da se javlja kao sudija celine? I ako je, kao to neki tvrde, ova moralna osuda i nezadovoljstvo stvarnou neiskorenjivi instinkt, nije li moda moguno da ovaj instinkt pripada neiskorenjivim glupostima, pa ak i bezobzirnostima nae vrste? Ali, govorei to, mi inimo ba ono to osuujemo; gledite eljivosti, nepozvanoga suenja, sastavni je deo itavoga karaktera toka stvari kaogod i svaka nepravda i nesavrenstvo na pojam savrenstva nikako ne nalazi svoje puno zadovoljenje. Svaki nagon koji trai zadovoljenje izraava svoje nezadovoljstvo sa sadanjim stanjem stvari: kako? je li moda celina sastavljena samo od nezadovoljnih delova, koji svi skupa imaju razne elje u glavama? Je li tok stvari moda Bog? * Meni se ini da je od bitne vanosti da raskrstimo s pojmom celine, jedinstva i svake vrste sile ili apsolutnoga; jer se neemo moi da oslobodimo iskuenja da to ne nazovemo najviim biem i ne krstimo Bogom. Celina se mora rasparati; mi moramo zaboraviti na potovanje koje smo joj ukazivali; a ono to smo dali nepoznatom i celini, moramo da uzmemo natrag za najblie, nae. Onde gde Kant na primer kae: Dve su stvari veito dostojne potovanja (na kraju Kritike praktinog razuma) danas bismo mi radije rekli: Varenje je jo dostojnije potovanja. Pojam svega, celine, uvek e izazivati stare probleme kao to je: Kako je zlo moguno? itd. Zato sve, celina, ne postoji, niti postoji kakav veliki nervni centar, ni inventar, niti pak skladite sile.

332 ovek kakav treba da je: to nam zvui isto tako neukusno kao: drvo kakvo treba da je. 333 Etika: ili filosofija eljivosti. Trebalo bi da je druke, treba da bude druke: nezadovoljstvo se ini kao da je sr etike. ovek bi mogao da se spase toga stanja: prvo, birajui stanja u kojima je slobodan od tih oseanja; drugo, shvatajui njihovu drskost i glupost: jer eleti da neto druke bude negoli to je, znai eleti da sve druke bude znai odbacivati celinu. Ali sam ivot je jedna takva elja! Utvrditi ta postoji, kakvo je to to postoji, ini se bezmerno vie, ozbiljnije od svakoga tako bi trebalo da je, jer je ovo poslednje kao ljudska kritika i pretencioznost unapred osueno da bude smeno. Tu se izraava potreba koja eli da poredak u svetu bude u skladu s naim blagostanjem; i koja upuuje nau volju da doprinese to vie moe tome cilju. S druge strane, samo ova elja tako bi trebalo da je izazvala je drugu elju: da saznamo ta jeste? Saznanje o tome ta jeste ve je posledica pitanja kako? je li to moguno? zato ba tako? Nae uenje zbog nesklada izmeu naih elja i toka stvari u svetu dovelo nas je do poznanja toka stvari. Moda stvar stoji i druke: moda je ono tako bi trebalo da je samo naa elja da savladamo svet. 334 Danas, kad nam svako zahtevanje da ovek treba da je takav i takav izaziva malu ironiju na usnama, kad se vrsto drimo miljenja da ovek, uprkos svemu, postaje samo ono to jeste (uprkos svemu: to e rei vaspitanju, obuci, sredini, sluajevima i nesreama) u stvarima morala mi smo se nauili zaudo da izokrenemo odnos izmeu uzroka i posledice nita nas moda ne razlikuje dublje od starih sledbenika morala. Mi, na primer, ne kaemo vie: Porok je uzrok to jedan ovek propada i fizioloki; isto tako mi ne kaemo: ovek ne napreduje vrlinom, ona mu donosi dug ivot i sreu. Nae je miljenje pre da porok i vrlina nisu nikakvi uzroci, nego samo posledice. ovek biva pristojan ovek zato to jeste takav: to e rei jer je roen kao kapitalist s dobrim instinktima i uspenim odnosima... Ako ovek doe na svet kao siromah, od roditelja koji su u svemu samo troili, a nisu nita sticali, onda je on nepopravljiv, to e rei sposoban za tamnicu i ludnicu... Danas mi nismo vie u stanju da delimo moralnu degeneraciju od fizioloke: moralna degeneracija je prosto splet simptoma fizioloke; ovek je po nunosti rav, kao to je po nunosti bolestan... Rav: ova re na ovome mestu izraava izvesnu nemo, koja je fizioloki vezana s tipom degeneracije: na primer slabost volje, nesigurnost, pa ak i mnotvo linosti, nemanje moi za uzdravanje od reagiranja na nadraaj i za vladanje nad sobom, sputanost pred svakom vrstom sugestije neije tue volje. Porok nije nikakav uzrok; porok je posledica... Porok je prilino proizvoljni rezime izvesnih posledica fizioloke degeneracije. Jedan opti stav, ovek je rav, kao to to ui hrianstvo, bio bi opravdan, kad bi bilo opravdano smatrati tip degenerika normalnim tipom oveka. Ali to je moda preterano. Svakako, ovaj stav vai svuda gde je hrianstvo napredovalo i preovladalo; jer se time dokazuje postojanje bolesnog zemljita, oblasti za degeneraciju. 335

Nismo u stanju da dovoljno izrazimo potovanje prema oveku, kad ga vidimo kako se razume u vetini probijanja kroz ivot, u istrajnosti, iskoriavanju prilika, zbacivanju protivnika; ali ako ga gledamo u svetlosti njegovih elja, on je najapsurdnija ivotinja... To je isto kao kad bi mu bio potreban mane za kukaviluk, lenost, slabost, sladunjavost, pokornost, kao oporavilite od njegovih jakih i mukih vrlina: pogledajte ljudske elje, njihove ideale. Kad ovek ima elje, onda se odmara od onoga to je od najvee vrednosti u njemu, od svoga delanja: pomou nitavnog, apsurdnog, bezvrednosnog, detinjastog. Duhovno siromatvo i nedovitljivost ove dovitljive ivotinje pronalazakoga duha prosto je strahovito. Ideal je u neku ruku odmazda koju ovek plaa za ogromni izdatak koji mora da snosi u svima stvarima i neodlonim dunostima. Kad prestane stvarnost, onda dolazi san, zamor, slabost: ideal je upravo oblik sna, zamora, slabosti, nemoi... Najjae prirode postaju ravne najslabijim kad na njih naie ovo stanje: one oboavaju prestanak rada, borbe, strasti, napetosti, suprotnosti, ukratko stvarnosti... borbe za saznanjem, napora za saznanjem. Bezgrenost: tako se naziva idealno stanje zaglupljenosti; blaenstvo: idealno stanje lenosti; ljubav: idealno stanje ivotinje iz stada, koja vie nee da ima nikakvog neprijatelja. Na taj nain je uzdignuto do ideala sve ono to oveka unizuje i umanjuje. 336 udnja uveava ono to se eli imati; ona sama raste od neispunjenja najvee su one ideje koje je stvorila najea i najdua udnja. Ukoliko naa udnja za stvarima raste, utoliko postaje vea vrednost tih stvari: ako su moralne vrednosti postale najvie vrednosti, onda to znai da je moralni ideal bio najmanje ostvaren (i utoliko je on pretstavljao neto transcendentalno svemu stradanju, kao sredstvo blaenstva). oveanstvo je sa sve veim arom samo oblake grlilo: ono je najzad svoje oajanje, svoju nemo, nazvalo Bogom... 337 Kolika je naivnost sviju poslednjih eljivosti kad se ne zna ni ovekovo zato. 338 ta je laan novac morala? Moral pretenduje da neto zna, naime da zna ta je dobro i zlo. A to znai znati zato je ovek ovde na zemlji, kakav mu je cilj, kakvo odreenje. A to opet znai znati da ovek uistinu ima cilj i odreenje. 339 Da oveanstvo ima da rei neki opti zadatak, da ono kao celina ide nekom odreenom cilju, ovo nejasno i proizvoljno shvatanje jo je vrlo mlado. Moda emo ga se otresti pre negoli to postane ide fixe... oveanstvo, meutim, nije nikakva celina: ono je nerazdeljivo mnotvo ivotnih procesa koji se diu i padaju ono nema mladosti, niti ima zrelosti, niti najzad starosti. Nego su slojevi izmeani i nabacani preko reda, i kroz nekoliko tisua godina moe biti jo mlaih tipova oveka negoli to ih ima danas. S druge strane, dekadencija pripada svima periodima ljudske istorije: svuda ima otpadaka i raspadanja, i otklanjanje elemenata propadanja i neuspelih i suvinih tvorevina sainjava sutinu ivotnog procesa. * Pod vlau hrianske predrasude ovo pitanje nije se ni postavljalo: smisao ivota sastojao se u spasavanju individualne due; pitanje da li e oveanstvo trajati vie ili manje

nije se uzimalo u obzir. Najbolji hriani udeli su da kraj doe to pre; u pogledu potreba pojedinca nije postojala nikakva sumnja... Zadatak svakog pojedinca u sadanjosti bio je istovetan sa zadatkom ma koga oveka u budunosti: vrednost, smisao, opseg vrednosti bio je utvren, bezuslovan, veit, jedno s Bogom... to je otstupalo od ovog veitog tipa bilo je greno, avolje, osueno... Teite vrednosti za svaku duu lealo je u njoj samoj: spasenje ili prokletstvo! Spasenje veite due! Krajnji oblik afirmacije jastva. Za svaku duu postojalo je samo jedno savrenstvo; samo jedan ideal; samo jedan put spasenju... Krajnji oblik naela jednakih prava, u zajednici sa optikim uvelianjem sopstvene vanosti, doveden do besmislenosti... Nita drugo sem besmisleno vanih dua koje se vrte oko sebe sa neiskazanim strahom... * Niko ne veruje vie u ovo apsurdno vanianje: mi smo svoju mudrost prosejali kroz sito preziranja. Pa ipak stoji nepokolebljivo optika navika traenja vrednosti oveka u njegovom priblienju idealnom oveku: u osnovi, ovek se dri misli o afirmaciji jastva isto tako vrsto kao to se dri jednakosti prava pred idealom. Jednom reju: ljudi veruju da im je poznata najvia eljivost u pogledu idealnog oveka... Ovo verovanje je prosto rezultat ogromnog tetnog uticaja hrianskog ideala, to moe svako utvrditi za sebe ako briljivo ispituje idealan tip. Na prvom mestu, veruje se da se zna da je idealan tip neto to treba eleti; drugo, da se zna koji je to tip: tree, da je svako otstupanje od ovog idealnog tipa nazadnjaki pokret, da koi duh progresa, da je gubitak sile i moi u oveku... Sanjati o stanju u kome e ovaj savreni ovek biti u ogromnoj veini: preko toga nisu ili ni nai socijalisti ni gospoda utilitarci. Na taj nain izgleda da je u razvitak oveanstva uao izvestan cilj: u svakom sluaju, verovanje u izvesno pribliavanje idealu jeste jedini oblik u kome se danas zamilja izvestan cilj u istoriji oveanstva. Jednom reju: dolazak carstva Bojeg stavljen je u budunost, na zemlju, i dan mu je oveanski smisao ali je ovek ostao u osnovi vrsto pri veri u stari ideal... 340 Prikriveniji oblici kulta hrianskog moralnog ideala: Slabiki i maloduni pojam prirode, koji su izmislili fanatici prirode (po strani od svih instinkata za strano, neumitno i ciniko: kaogod i od njenih najlepih strana), pretstavlja neku vrstu pokuaja pronalaenja moralnih hrianskih elemenata ovenosti u njoj. Rusoov pojam prirode, kao da je priroda sloboda, dobrota, bezgrenost, potenje, pravinost, idila jo uvek je u osnovi samo kult hrianskog morala. Valjalo bi pokupiti mesta da se vidi emu su se upravo pesnici divili, recimo na visokim planinama. ta je Getea tu zanimalo zato se divio Spinozi. Potpuno neznanje razloga ovoga kulta... Slabiki i maloduni pojam oveka la Kont i Stjuart Mil, po mogustvu ak i predmet kulta... Sve je to samo kult hrianskog morala pod novim imenom... Slobodni mislioci, na primer Gijo. Slabiki i maloduan pojam umetnosti kao saaljenja prema svima stradalnicima, zlosrenicima (ak i u istoriji, na primer kod Tjeria): to je jo uvek samo kult hrianskog moralnog ideala. I ceo socijalistiki ideal nije nita drugo do tupoglavo pogreno shvatanje hrianskog moralnog ideala. 341

Poreklo ideala. Ispitivanje zemljita na kome uspeva. A. Polazei od estetskih stanja, u kojima svet izgleda puniji, obliji, savreniji: paganski ideal u kome afirmacija jastva preovlauje (ljudi daju od obilja). Najvii tip: klasini ideal kao izraz blagostanja sviju glavnih instinkata. U njemu opet nalazimo najvii stil: veliki stil. Izraz same volje za mo. Instinkt koji uliva najvie straha ima smelosti da sebe samog otkrije. B. Polazei od stanja u kojima svet izgleda prazniji, blei, mraviji, gde oduhotvorenje i neulnost imaju rang savrenstva, gde se najvie izbegava ono to je brutalno, ivotinjski-spontano ( ljudi odraunavaju, biraju ): mudrac, aneo, sveteniki = devianski = neznalaki, fizioloka karakteristika takvih idealista: anemini ideal. Pod izvesnim okolnostima ovaj ideal moe biti ideal priroda koje pretstavljaju paganizam (tako Gete vidi u Spinozi svoga svetitelja). V. Polazei od stanja u kojima oseamo da je svet suvie besmislen, zao, bedan, varljiv, da bismo mogli u njemu pomosliti ili poeleti kakav ideal (ovek tu odrie, unitava): prenoenje ideala u oblast jednoga protivprirodnog, protivstvarnog, protivlogikog sveta; duevno stanje oveka koji tako sudi (osirotelost sveta kao posledica stradanja: ovek samo prima, ne daje vie nita ): to je protivprirodni ideal. (Hrianski ideal je na sredini izmeu drugoga i treega i u njemu preovlauje as jedan, as drugi tip.) Tri ideala: A. Ili snaenje ivota (paganizam), ili B. osirotelost ivota (anemija), ili V. odricanje ivota (protivprirodnost). Bogotvorenje se osea: u najveem obilju, u najutananijem odabiranju u preziranju i unitenju ivota. 342 A. Dosledni tip. Ovde se shvata da se ni zlo ne sme mrziti, da mu se ne sme opirati, da se protiv njega ne sme ni borba voditi; da se ne samo prima stradanje koje takvo postupanje donosi sa sobom; da se ivi potpuno u pozitivnim oseanjima; da se staje na stranu protivnikovu reju i delom; da se prezasienjem mirnih, dobroudnih, pomirljivih, samarianskih i punih ljubavi stanja posni zemljite za druga stanja... da je stalna praksa potrebna. ta se time postie? Budistiki tip ili savrena krava. Ovo stanovite je moguno samo kad ne vlada moralni fanatizam to e rei kad se zlo ne mrzi zarad samog zla, nego samo zbog toga to otvara put stanjima koja nam nanose bol (nemir, rad, brigu, zaplet, zavisnost). To je budistiko stanovite: tu se ne mrzi greh, tu nema pojma greha. * B. Nedosledni tip. Vodi se rat protiv zla veruje se da rat radi dobra nema onih moralnih posledica koje obino povlai rat za sobom niti deluje na karakter (usled ega ga se ljudi gnuaju kao zla). U samoj stvari, jedan takav rat protiv zla kvari mnogo temeljnije negoli ma kakvo neprijateljstvo izmeu lica i lica; i obino nekakvo lice bar u mati zauzima mesto protivnika (avo, zli dusi itd.). Neprijateljsko posmatranje, ponaanje, uhoenje svega onoga to je u nama ravo, i to bi moglo poticati iz ravoga izvora, zavruje se najmunijim i najbrinijim stanjem: tako da sada zaelimo udo, nagradu, ekstazu, reenje zagonetke u drugom svetu... To je hrianski tip: ili savreni bojak. *

V. Stoiki tip. vrstina, samokontrola, nepokolebljivost, mir kao nesalomljivost dugotrajne volje duboka mirnoa, odbranbeni stav, tvrava, ratniko nepoverenje vrstina naela; jedinstvo volje i znanja; samopotovanje. Pustinjaki tip. Savreni rogonja. 343 Ideal koji eli da preovlada i da se afirmie tei da se osloni a) na patvoreno poreklo, b) na prividnu srodnost, sa ve postojeim monim idealima, v) na stravu od tajne, kao da kroz nju govori neka neosporna sila, g) na klevetanje protivnikih ideala, d) na laljivo uenje o koristi koju sa sobom donosi, na primer sreu, duevni mir ili ak pomo nekog silnog Boga itd. Za psihologiju idealista: Karlajl, iler, Mile. Ako bi se otkrila sva orua odbrane i zatite, pomou kojih se jedan ideal dri, da li bi time on bio opovrgnut? On je upotrebio sredstva pomou kojih ivi i napreduje sve ivo ona su sva nemoralna. Moje gledite: na sve sile i nagone koji su izvor ivota i napredovanja moral je bacio anatemu: moral kao instinkt odricanja ivota. Moral se mora unititi da bi se oslobodio ivot. 344 Ne znati sebe sama: to je mudrost idealista. Idealist je bie koje ima razloga da ostane u mraku u pogledu samoga sebe, i koje je dovoljno pametno da ostane u mraku i u pogledu ovih razloga. 345 Tendencija moralnog razvitka. Svako eli da ne zavlada nijedno drugo uenje i ocenjivanje vrednosti stvari osim onog pomou koga on sam prolazi dobro. Prema tome, od iskona je bila tendencija slabih i prosenih da oslabe jake i da ih svedu na nivo slabih: njihovo glavno orue u tome bilo je moralni sud. Dranje jakih prema slabima igosano je; via stanja jaega dobivaju pogrdne nadimke. Borba mnogih protiv retkih, obinih protiv izuzetaka, slabih protiv jakih: jedan od najfinijih prekida u ovoj borbi susree se u injenici da izuzeci, probirai, finiji duhovi pretstavljaju sebe kao slabe i odbacuju grublja orua moi. 346 1. Takozvani isti nagon za saznanjem sviju filosofa nalau im njihove moralne istine on je samo prividno nezavisan. 2. Moralne istine: tako treba postupati, prosta su stanja svesti jednog zamorenog instinkta: tako i tako se kod nas postupa. Ideal treba da pojaa i vaspostavi jedan instinkt; oveku laska biti posluan tamo gde je samo automat. 347 Moral kao sredstvo moralne kvarei. Priroda je dobra, jer je njen uzrok jedan mudar i dobar Bog. Na koga onda pada krivica za kvare oveka? Na vas tirane i zavodnike, na vladajue klase moraju se one unititi : to je Rusoova logika (uporedi Paskalovu logiku, koji reenje nalazi u prvorodnom grehu). Valja uporediti Luterovu logiku, koja je slina. U oba sluaja trai se izgovor da se uvede nezasitljiva e za osvetom kao moralna i religiozna dunost. Mrnja protiv vladajue klase tei da osveta sebe samu... (grenost Izrailja: osnovica za mo svetenika). Valja uporediti ovo s Pavlovom logikom, koja je slina. Ove reakcije uvek se pojavljuju

pod titom boje stvari, stvari prava, ovenosti itd. U sluaju s Hristom likovanje naroda javlja se kao uzrok njegove osude; to je bio od poetka antisveteniki pokret. I kod antisemita nailazimo uvek na isti trik: navaliti na protivnika moralnim osudama, a za sebe zadrati ulogu pravde koja kanjava. 348 Posledica borbe: Borac pokuava da svoga protivnika preobrati u neto sebi sasvim suprotno razume se u mati. On tei da u sebe veruje do te mere, da moe imati potrebne hrabrosti za dobru stvar (kao da je on sam ta dobra stvar); kao da se njegov protivnik bori protiv razuma, ukusa i vrline... Kao najjae odbranbeno i napadako orue njemu je potrebna vera u sama sebe, koju on, meutim, ume da krivo protumai kao veru u Boga: on nikada ne slika sebi dobiti i koristi od pobede, nego uvek pobedu zarad same pobede, kao boju pobedu . Svaka mala zajednica (pa ak i pojedinci) koja je upletena u borbu pokuava da sebe uveri: Na naoj strani su dobar ukus, dobar sud i vrlina... Borba tera ljude na preterano samouvaavanje. 349 Ma kako nastran ideal ovek imao (bilo kao hrianin, slobodan duh, imoralist, ili nemaki imperijalist), ne bi trebalo da zahteva da njegov ideal postane jedini ideal: jer se na taj nain idealu oduzima karakter privilegije, preimustva. Ideal treba imati radi toga da se ovek njime odlikuje od drugih, ne da se izjednai. Otkuda dolazi to da veina idealista odmah vre propagandu za svoj ideal, kao da ne bi imali nikakva prava na ideal, kad ga ne bi svi priznali? Tako postupaju, na primer, sve one odvane devojke koje uzimaju sebi slobodu da ue latinski i matematiku. to ih na to sili? Bojim se instinkt stada, i strah od njega: one se bore za emancipaciju ene jer pod formom velikodune delatnosti, pod zastavom za druge, one najbolje sprovode svoj sitni lini separatizam. Vetina idealista da se pokazuju samo kao pobornici i pretstavnici jednoga ideala: na taj nain oni se preobrauju u oima onih koji jo veruju u nesebinost i herojstvo. Meutim, pravo herojstvo ne sastoji se u tome da se ovek bori pod zastavom portvovanja, predanosti i nesebinosti, nego da se uopte ne bori... Takav sam; takav u biti: a vas neka avo nosi! 350 Svaki ideal pretpostavlja ljubav i mrnju, potovanje i preziranje. Ili je pozitivno oseanje ptvi potstrek ili negativno. Mrnja i preziranje prvi su potstrek, na primer, kod sviju ideala koji se osnivaju na osvetoljublju. B. KRITIKA DOBROGA OVEKA, SVECA ITD.

351 Dobar ovek. Ili: hemiplegija vrline. U svakog jakog i prirodnog oveka susreu se ljubav i mrnja, zahvalnost i osveta, dobrota i srdba, pozitivna i negativna delatnost. ovek je dobar po cenu da zna biti i zao: ovek je zao, jer inae ne bi umeo biti dobar. Otkuda potie morbidnost i ideoloka neprirodnost, koja odbacuje tu dvojnost koja ui da je jednostrana umenost neto vie? Otkuda hemiplegija vrline, izmiljanje dobroga oveka?... Zahtev se izgleda postavlja da ovek amputira instinkte, koji ga osposobljuju da bude

neprijatelj, da bude od tete, da se srdi, da trai osvetu... Ova neprirodnost odgovara dualistikom shvatanju da postoji neko potpuno dobro i neko potpuno zlo bie (Bog, duh, ovek), koje nosi u sebi u prvom sluaju sve pozitivne, u drugom sve negativne sile, smerove i stanja. Takva ocena stvari smatra sebe idealistikom; ona ne sumnja ni najmanje da je u ideji dobra nala ono to se najvie moe poeleti. Na svom vrhuncu ona zamilja stanje u kome je zlo potpuno iezlo, u kome su samo dobra bia ostala u istini. Ona stoga nikako ne smatra uzajamnu zavisnost dobra i zla za dokazanu; nego naprotiv tvrdi da zlo mora ieznuti, a ostati sme samo dobro; zlo ne bi trebalo uopte da postoji, samo dobro ima pravo na ivot. ta je ustvari razlog da se da se neto tako eli? U sva vremena, naroito u hrianska, mnogo je truda ulagano da se ovekove osobine prepolove i da se on svede na dobroga oveka : jo i danas meu ljudima koje je crkva deformisala i raslabila smatra se da se ovaj pojam o dobrom oveku poklapa sa ooveenjem uopte ili s bojom voljom ili spasenjem due. Tu se stavlja kao bitan uslov da ovek ne ini nita zlo, da ne nanosi tetu nikome ni u kakvim prilikama, niti da tako ta hoe. Da bi se to moglo postii, treba presei svaku mogunost neprijateljstva, potisnuti sve instinkte koji trae osvetu i vaspostaviti duevni mir kao hroninu bolest. Ovakav stav, za koji se vaspitava jedan odreen tip oveka, polazi od jedne apsurdne pretpostavke: gleda se na dobro i zlo kao na stvarnosti koje stoje u protivrenosti (ne kao na dopunske pojmove vrednosti, kao to je uistini sluaj). LJudima se savetuje da stanu na stranu dobra, i nastojava se na tome da se dobar ovek do kraja odree zla i da se protiv njega bori i na taj nain se ustvari odrie ivot, koji u svima svojim nagonima nosi pozitivno i negativno. Ali ljudi koji se dre ovog stava ne pojimaju to; naprotiv, oni sanjaju da e ih on odvesti u celost, jedinstvo i jainu ivota: on im se priinjava kao stanje blaenstva u kome e se sopstvena unutranja anarhija i nemir, kao posledica oprenih vrednosti nagona, privesti kraju. Moda nije dosada bilo opasnije ideologije, niti je bilo veega zla u oblasti psihologije, negoli to je ova volja za dobrom: na taj nain je odgajen najodvratniji tip oveka, neslobodan ovek, bojak; uilo se da ovek moe ii putem koji vodi Bogu samo kao bojak; da samo bojaki ivot pretstavlja ivot u Bogu. Pa ak i ovde ivot uva svoje pravo ivot koji ne zna kako da odvoji da od ne: koja je dobit objaviti iz sve snage da je rat zlo, da se ne sme nikome nanositi teta, da se ne sme negativno drati! ovek ipak vodi rat! On uopte ne moe druke! Dobar ovek, koji se odrekao zla, koga je, onoliko koliko je eleo, pogodila hemiplegija vrline, niukoliko ne prestaje voditi rat, imati neprijatelje, negirati reju, negirati delom. Hrianin na primer mrzi greh! a ta sve on na zemlji ne naziva grehom! Ba usled te njegove vere u moralnu oprenost dobra i zla, svet mu je postao prepun mrskosti i predmeta protiv kojih se mora veito ratovati. Dobar ovek vidi sebe okruena zlom i pod neprekidnom navalom zla, njegovo oko se izotrava, on pronalazi zlo u svakoj misli i elji. Zbog toga zavruje time, a to je opet sasvim logino, da prirodu smatra za zlo, oveka za iskvarena, i dobro dri za milost (to jest da je samome oveku za sebe nemoguno biti dobar). Jednom reju: on odrie ivot, on pojima kako dobro kao najvia vrednost osuuje ivot. Na taj nain bi se njegova ideologija dobra i zla imala smatrati opovrgnutom. Ali bolest se ne moe opovrgavati. Zbog toga on stvara ideju o drugom ivotu!... 352 U ideji moi, bilo u ideji moi jednoga boga ili jednoga oveka, uvek se podrazumeva sposobnost da se koristi i sposobnost da se kodi. Tako je kod Arapa: tako je kod Jevreja. Tako je kod sviju snano sazdanih rasa. Dualistiko odvajanje sposobnosti za jedno od sposobnost za drugo pretstavlja fatalan korak... Na taj nain moral postaje trova ivota...

353 Za kritiku dobroga oveka. Potenje, dostojanstvo, svest o dunosti, pravinost, ovenost, ispravnost, asnost, ista savest da li se zaista ovim zvunim reima odobravaju i sankcioniu izvesna svojstva zarad njih samih? Ili se ovde svojstva i stanja, koja su kao vrednost po sebi bezrazlina, posmatraju sa izvesnog gledita koje im daje vrednost? Da li vrednost ovih svojstava lei u njima samima, ili u koristi, dobiti koja od njih dolazi (ili koja se ini da dolazi, koja se oekuje da od njih doe)? Ja, prirodno, ovde ne mislim na suprotnost izmeu ego i alter u suenju: pitanje je u tome, jesu li to posledice, bilo po nosioca ovih svojstava, bilo po okolinu, drutvo, oveanstvo, zbog kojih bi ta svojstva morala imati vrednosti: ili ona imaju vrednost po sebi... Drugim reima: da li korist nagoni ljude da osuuju suprotna svojstva, da se bore protiv njih i da ih odriu ( nepouzdanje, la, nastranost, otsustvo samopouzdanja, neovenost )? Da li se osuuje sutina takvih svojstava ili samo posledice takvih svojstava? Drugim reima: da li bi se smatralo eljivim da ne postoje ljudi sa svojstvima ove druge vrste? U svakom sluaju to se veruje... Ali tu lei zabluda, kratkovidost, ogranienost tesnogrude sebinosti. Na drugi nain reeno: da li bi bilo eljivo da se stvore stanja u kojima bi sva korist bila na strani pravednih tako da bi se suprotne prirode i instinkti obeshrabrili i postepeno izumrli? U osnovi, ovo je pitanje ukusa i estetike: da li se eli da se odri najuglednija, to e rei najdosadnija vrsta oveka? Pravougli, vrli, dobronamerni, potenjaci, rogonje? Ako ovek zamisli ieznue ogromnog broja onih drugih: onda ni pravednik nema vie prava na postojanje: on vie nije potreban i ovde se vidi da je samo gruba korist mogla dii do asti jednu takvu nepodnoljivu vrlinu. Moglo bi se moda upravo poeleti ono to je na drugoj strani: da se stvore prilike u kojima bi se poten ovek sveo na skroman poloaj korisnog orua kao idealan lan stada, u najboljem sluaju pastir: ukratko reeno, prilike u kojima on vie ne bi imao da stoji u prvom redu: jer ovaj zahteva druge osobine. 354 Dobar ovek kao tiranin. oveanstvo je uvek ponavljalo istu pogreku: to je uvek pretvaralo sredstva u merilo ivota: mesto da trai merilo u najviem porastu ivota, u problemu napredovanja i iscrpljenja, ono je sredstva za jedan sasvim odreen ivot upotrebilo za iskljuenje svih ostalih oblika ivota, za kritiku i odabiranje. To jest, ovek najzad zaboravlja da su sredstva sredstva, i poinje ih voleti radi njih samih: ona mu sada ulaze u svest kao ciljevi, kao merila ciljeva... to jest, jedna izvesna vrsta ljudi smatra svoje ivotne uslove kao jedine zakonite uslove, kao istinu, dobro, savrenstvo: ona tiranie... Oblik je vere, instinkta, to izvesna vrsta ljudi ne opaa svoju uslovnost, to ne shvata svoju relativnost u odnosu prema drugim vrstama. U svakom sluaju, svaka vrsta ljudi (narod, rasa) izgleda da je svrila svoje im postane tolerantna, im doputa jednaka prava i ne eli vie da bude gospodar. 355 Svi su dobri ljudi slabi: oni su dobri, jer nisu dovoljno jaki da budu zli, rekao je latuki poglavica Komoro Bekeru. *

Za slaba srca nema nesree glasi jedna ruska poslovica. 356 Skroman, priljean, dobronameran, umeren: takav biste hteli da je ovek, dobar ovek? Ali takvog oveka mogu zamisliti samo kao idealnog roba, roba budunosti. 357 Metamorfoze ropstva; prikrivanje ropstva pod religiozno ruho; njegov preobraaj pomou morala. 358 Idealni rob (dobar ovek). Ko ne moe sebe postaviti kao cilj, niti moe uopte postavljati kakav cilj polazei od sebe, taj instinktivno ukazuje poast moralu odricanja od sebe, taj instinktivno ukazuje poast moralu odricanja od sebe sama. Na to ga navodi sve: njegova uviavnost, njegovo iskustvo, njegova sujeta. ak i vera je jedan oblik odricanja od sebe sama. * Atavizam: radosno oseanje to jednom ovek moe bezuslovno sluati. * Marljivost, skromnost, dobronamernost, umerenost nisu drugo do prepreke na putu suverenih oseanja, velikih stvaralakih moi, herojskoga smeranja, otmenoga ivota za sebe. * Ne radi se o tome da ovek prednjai (tu je ovek samo pastir u najboljem sluaju, tj. najvea nuda stada), nego se radi o sposobnosti ii sam za sebe, moi biti drugo. 359 Mora se sraunati ta se sve nagomilalo kao posledica najvieg moralnog idealizma: kako su se skoro sve druge vrednosti kristalisale oko njega. To dokazuje da se taj ideal eleo najdue i najjae da on nije dostignut: inae bi razoarao svakoga (to e rei, njega bi cenili umerenijom merom). Svetitelj kao najmonija vrsta oveka : ideal svetosti podigao je vrlo visoko vrednost moralnog savrenstva. ovek mora misliti da se celokupno saznanje trudilo da dokae kako je moralan ovek najmoniji, najboanstveniji. Prevlast ula i udnja sve je ulevalo strah: neprirodno se ljudima inilo natprirodno, transcendentalno... 360 Franja Asiski: zaljubljen, popularan, pesnik, bori se protiv odreivanja ranga meu duama, u prilog najniih. On odrie hijerarhiju dua pred Bogom su svi ravni. Narodni ideali: dobar ovek, nesebinjak, svetitelj, mudrac, pravednik. O Marko Aurelije!

361 Ja sam objavio rat aneminom hrianskom idealu (zajedno sa onim to mu stoji vrlo blizu), ne u nameri da ga unitim, nego da uinim kraj njegovoj tiraniji i nainim mesta za nove ideale, za snanije ideale... Opstanak hrianskog ideala treba eleti u najveoj meri: ve i radi ideala koji bi eleli da se s njim stave u isti red i moda iznad njega, koji moraju imati protivnike, jake protivnike, da bi sami postali jaki. Zbog toga je nama imoralistima potrebna mo morala: na nagon za samoodranjem nalae da nai protivnici sauvaju svoje sile on samo hoe da bude gospodar nad njima. V. O KLEVETANJU TAKOZVANIH RAVIH OSOBINA

362 Egoizam i njegov problem! Hrianska sumornost kod Larofukoa, koji ga je pronaao u svemu i verovao da je time umanjio vrednost stvari i vrlina! NJemu nasuprot ja sam pokuao da pre svega dokaem da niega drugoga ne moe ni biti sem egoizma da je u ljudi, kod kojih je ego postalo tanko i slabo, oslabila i snaga za veliku ljubav da su ljudi koji imaju najveu ljubav takvi pre svega zbog jaine njihovoga ego da je ljubav izraz egoizma itd. Pogrena ocena vrednosti svakako cilja na interes 1. onih, kojima se koristi, kojima se pomae, dakle na interes stada; 2. ona sadri pesimistiko nepoverenje prema osnovi ivota; 3. ona bi rado odbacila najdivnije i najsrenije sazdane ljude; strah; 4. ona bi pomogla pobeenima da nadjaaju pobednike; 5. ona sa sobom donosi optu neasnost, naroito kod ljudi od najvee vrednosti. 363 ovek je prosean egoist: i najumeniji smatra svoje navike vanijim od svoje dobiti. 364 Egoizam! Ali jo niko ne zapita: kakvo ego? ve nenamerno smatra svako ego ravnim svakom drugom. To su posledice robovske teorije o optem pravu glasa i jednakosti. 365 Ponaanje viega oveka posledica je neizrecivo sloenih motiva: rei kao to je saaljenje, na primer, ne odaju ba nita od njegove sloenosti. Najglavnija je stvar oseanje ko sam ja, ko je taj drugi u odnosu prema meni? Ocenjivanje vrednosti biva postojano aktivno. 366 Da se istorija sviju moralnih pojava moe uprostiti, do te mere kako je to verovao openhauer, naime: da se saaljenje pronalazi u osnovi sviju postojeih moralnih pobuda do te mere besmislice i naivnosti mogao je doi samo mislilac koji je lien sviju istoriskih instinkata i koji je na najudnovatiji nain izbegao da proe kroz strogu istorisku disciplinu, kroz koju su proli Nemci od Herdera do Hegela. 367

Moje shvatanje saaljenja. Za ovo oseanje ne mogu nai pravo ime: ja to oseanje imam kad vidim rasipanje dragocenih sposobnosti, kad na primer posmatram Lutera: kakva snaga i kakvi neukusni problemi (u vreme kad je smeli i vedri skepticizam jednog Montenja bio moguan ve u Francuskoj). Ili kada vidim nekoga gde, zahvaljujui uticaju sasvim besmislenih sluajnosti, zaostaje iza onoga to je mogao postati. Ili ak kada, s milju o sudbini oveanstva u duhu, posmatram sa strahom i prezirom dananju evropsku politiku, koja takoe pod svima pod svima okolnostima, snuje tkivo celokupne budunosti oveanstva. Da, ta bi sve moglo postati od oveka kad bi ! To je moje shvatanje saaljenja; premda nema jo nijednoga paenika s kojim ja saoseam na ovaj nain). 368 Saaljenje je rasipanje oseanja, parazit tetan po moralno zdravlje, stav: nemoguno je da je dunost poveavati zlo u svetu. Kad ovek ini dobro iz saaljenja, onda on ini dobro upravo sebi, a ne drugom. Saaljenje ne poiva na maksimama, nego na afektima; ono je patoloko. Tue stradanje nas zaraava, saaljenje je zaraza. 369 Nema uopte egoizma koji bi se zadrao u svojim granicama i koji se ne bi prebacio prema tome, uopte ne postoji onaj doputeni, moralno indiferentni egoizam o kome govorite. ovek podie svoje ja stalno na raun tuega ja; ivot uvek ivi na raun tuega ivota ko to ne shvata, taj nije sam jo napravio ni prvi korak ka potenju u obraunu sa sobom. 370 Subjekt je samo fikcija: ego o kome se govori, kada se kudi egoizam, uopte ne postoji. 371 Ja koje nije jedno s jedinstvenom upravnom silom naega bia! nije nita drugo do pojmovna sinteza prema tome, ne moe biti nikakvih postupaka iz egoizma. 372 Kako je svaki nagon bez inteligencije, korist ne moe za njega pretstavljati nikakvo gledite. Svaki nagon, dok je u dejstvu, rtvuje snagu i druge nagone: najzad ga zaustavljaju; inae bi sve upropastio rasipanjem. Prema tome: ono to je nesebino, samoportvovano i nepametno nije nita naroito opte je svima nagonima oni ne misle na korist celoga ego (jer oni uopte ne misle), oni rade protiv nae koristi, protiv ego: i esto za ego rade neduno u oba sluaja!

373 Poreklo moralnih vrednosti. Egoizam vredi onoliko koliko fizioloki vredi onaj koji ga ima. Svaki pojedinac pretstavlja celu liniju razvia (i nije, kao to to ui moral, samo neto to

poinje sa svojim roenjem). Ako on pretstavlja napredovanje linije, onda je njegova vrednost uistinu vrlo velika; i staranje o njegovu odranju i napredovanju sme biti vrlo veliko. (Staranje o budunosti, koju nam obeava njegova pojava, daje tome sreno sazdanom pojedincu pravo na egoizam.) Ako pretstavlja liniju opadanja, raspad ili hronino oboljenje, onda ima malo vrednosti: i najosnovnije potenje nalae da od srenih oduzima to manje mesta, snage i sunca. U tom sluaju dunost je drutva da otkloni egoizam (koji se katkad manifestuje na apsurdan, bolestan i buntovan nain): bilo da je u pitanju opadanje i iezavanje pojedinaca ili itavih klasa. Jedno uenje i religija ljubavi; guenje svoje linosti, strpljenja, uzajamnosti pomaganja, u rei i delu, mogu biti od najvee vrednosti u okviru takvih klasa, ak i u oima gospodara: jer to sputava oseanja rivalstva, srdbe, zavisti, koja su sasvim prirodna u zlosrenika. Takvo uenje ak pod idealom smernosti i pokornosti uzdie za njih do neeg boanskog robovanje, podjarmljenost, sirotovanje, bolovanje, prezrenost. Ovim se objanjava zato su gospodaree klase (ili rase) i pojedinci sviju vremena uvek podravali kult nesebinosti, evanelje unienih, Boga na krstu. Preovlaivanje altruistikog ocenjivanja vrednosti posledica je instinkta o tome da je izvestan ovek promaio... Na najniem stupnju ovakvoga gledita ocena vrednosti glasi: Ja ne vredim mnogo: a to je prosto fizioloka ocena; jo jasnije: to je oseanje nemoi, otsustvo velikih afirmativnih oseanja moi (u miiima, nervima, lezdama). Ovakvo ocenjivanje vrednosti prevodi sebe, prema stepenu kulture ovih klasa, u moralno ili religiozno naelo (prevlast religioznih i moralnih sudova uvek je znak nie kulture): ono pokuava da sebe opravda u oblastima otkuda, ukoliko je ono u pitanju, njemu dolazi pojam vredosti. Tumaenje pomou koga hrianski grenik pokuava da sebe shvati pretstavlja pokuaj da opravda otsustvo moi i samopouzdanja u sebe: on vie voli da se osea kao grenik negoli da se ravo osea bez razloga: kad nastane potreba takvih tumaenja, onda je to po sebi ve znak dekadencije. U nekim sluajevima zlosrenik ne trai razlog za svoje stanje u svome grehu (kao to to ini hrianin), nego u drutvu: kad socijalist, anarhist i nihilist oseaju svoj ivot kao neto zato neko mora biti kriv, oni su u tome vrlo bliski roaci hrianina, koji tako isto veruje da lake moe podneti svoju nevolju i svoj neuspeh kada nae nekoga koga bi za to mogao smatrati odgovornim. Instinkt osvete i osvetoljublja u oba sluaja ovde se javlja kao sredstvo da se ivot izdri, kao instinkt samoodranja: onako isto kao to se vie od svega ceni altruistika teorija i praksa. Mrnja prema egoizmu, bilo sopstvenom (kao to je to sluaj kod hrianina), bilo tuem (kao to je to sluaj kod socijalista), na taj nain se pokazuje kao ocena vrednosti do koje se dolazi pod dojmom osvete; a tako isto i kao akt mudrosti samoodranja lica koja stradaju, koja se manifestuje u obliku porasta njihovih oseanja uzajamnosti i solidarnosti... Naposletku, kao to sam ve naglasio, i izliv osvetoljublja u osudi, odbacivanju i kanjavanju egoizma (sopstvenoga ili tuega) jo uvek je instinkt za samoodranjem u zlosrenika. Jednom reju: kult altruizma je naroiti oblik egoizma, koji se po pravilu javlja pod izvesnim odreenim fiziolokim uslovima. Kada socijalist s plemenitom srdbom vapije za pravdom, pravom, jednakou, to samo pokazuje da ga titi njegova nedovoljna kultura, koja nije u stanju da shvati zato on pati: s druge stranee: s druge strane, on, sebi time ini zadovoljstvo; kad bi se bolje oseao, on bi dobro pazio da tako ne vapije: on bi onda nalazio svoje zadovoljstvo u neem drugom. To isto vai i za hrianina: on proklinje, osuuje, kleveta svet i ne pravi ni sa sobom izuzetak. Ali, to nije nikakav razlog da mi njegovu viku uzmemo ozbiljno. U oba sluaja mi se nalazimo meu bolesnicima, kojima ini dobro kad viu, i kojima je lake kada klevetaju. 374 Svako drutvo ima tendenciju da svoje protivnike naini karikaturama bar u svojoj mati isto tako da ih nagna na gladovanje. Takva karikatura je, na primer, na zloinac. Sred rimsko-aristokratskog reda vrednosti Jevrejin je postao karikatura. Meu umetnicima

potenjak i buroa; meu pobonima bezbonik; meu aristokratima plebejac. Meu imoralistima karikatura je moralist: Platon je kod mene, na primer, postao karikatura. 375 Svi nagoni i sile koje moral hvali, meni se ine kao da su u sutini jednaki sa onima koje on kleveta i odbacuje: na primer pravinost kao volja za mo, volja za istinom kao orue volje za mo. 376 Stvaranje unutranjeg ivota u ovkeku. Ovaj proces nastaje kada se, sa zavoenjem mira i drutva, snani nagoni spree da se izliju i tee da se odre unutra kao bezopasni, u vezi sa imaginacijom. Potreba za neprijateljstvom, svirepou, osvetom, nasiljem obre se unutra, uzmie; u ei za saznanjem lei gramljivost i otmica; u umetniku izbija na povrinu potisnuta mo pretvaranja i lai; nagoni se pretvaraju u demone, s kojima se vodi borba itd. 377 Lanost. Svaki suvereni instinkt slui se drugima kao svojim oruem, svitom, laskavcima: on nikada ne doputa da ga nazovu njegovim nunim imenom: i ne doputa nikakve izraze pohvale, ako se posredno ne odnose na njega. Oko svakoga suverenoga instinkta kristalie se sva hvala i pokuda uopte u strog poredak i etikeciju. To je jedan uzrok lai. Svaki instinkt koji tei za gospodarenjem, ali se nalazi pod jarmom, upotrebljuje sva lepa imena i priznate vrednosti, da potpomognu njegovu gordost i samouverenost i da ga ojaaju: tako da se on po pravilu usuuje da istupi pod imenom onog gospodara protiv koga se bori, koga bi hteo da se oslobodi (na primer, pod vlau hrianskih vrednosti telesne elje ili udnja za mo). To je drugi uzrok lai. U oba sluaja caruje savrena naivnost: la ne dolazi do svesti. Znak je skrhanoga instinkta kad ovek vidi odvojeno pokretaku silu i njen izraz (masku) to je znak unutranje protivrenosti, koji je mnogo manje pobedniki. Apsolutna nevinost u dranju, u rei, u afektu, ista savest u lai, sigurnost s kojom se hvata najveih i najepih rei i mesta sve je to potrebno za pobedu. U drugom sluaju: pri krajnjoj jasnosti pogleda, za pobedu je potreban genije glumca i ogromna disciplina u samosavlaivanju. Zbog toga su svetenici najvetini svesni licemeri; pa onda kneevi, koji izvesni svoj glumaki dar duguju svome poloaju i poreklu. Na tree mesto dolaze drutveni ljudi, diplomate. Na etvrto ene. Osnovna misao: la se ini tako duboka, tako svestrana, volja je do te mere upravljena protiv neposrednog samosaznanja i nazivanja po imenu, da vrlo mnogo verovatnoe postoji za sumnju: nisu li istina, volja za istinom, upravo neto drugo i samo koprena. (Potreba za verom najvea je brana istinitosti i iskrenosti). 378 Ne sme lagati: zahteva se istinitost. Ali priznavanje injenica (nedoputanje prevare u odnosu na sebe) bilo je najvee ba kod laova: oni su poznali isto tako i nestvarnost ove popularne istinitosti. Stalno se govori ili odve mnogo ili odve malo: traiti od oveka da se otkrije u svakoj rei koju kae, pretstavlja naivnost. ovek kae ta misli, on je iskren samo pod izvesnim uslovima: pod uslovom, naime, da bude shvaen (inter pares), i to da bude s dobrom voljom (jo jednom inter pares). ovek

se skriva pred stranim, i onaj koji hoe da neto postigne kae ono to bi hteo da se o njemu misli, a ne ono to sam misli (moan ovek je uvek laac). 379 Veliko nihilistiko patvorstvo skriveno veto zloupotrebom moralnih vrednosti: a) LJubav kao obezlienje; isto tako saaljenje. b) Samo obezlieni intelekt (filosof) poznaje istinu, pravu sutinu i bie stvari. v) Genije, veliki ljudi su veliki, jer ne trae sebe i svoje interese: ovekova vrednost je srazmerna njegovu samoodricanju. g) Umetnost kao delo istoga subjekta slobodnoga od volje; pogreno shvatanje objektivnosti. d) Srea kao cilj ivota; vrlina kao sredstvo za cilj ivota; vrlina kao sredstvo za cilj. Pesimistika osuda ivota kod openhauera moralna je. Prenaanje merila stada u metafiziku. Individua je bez smisla; prema tome, njeno poreklo mora se staviti u svet stvari po sebi a njen ivot mora imati znaenje zablude; roditelji samo kao sluajni uzroci. Sveti se to nauka nije shvatila individuu: ona je ceo dosadanji ivot u jednoj liniji a ne rezultat ivota. 380 1. Naelno falsifikovanje istorije; da bi pretstavljala dokaz za moralno ocenjivanje: a) propast jednog naroda i korupcija; b) napredak jednog naroda i vrlina; v) vrhunac jednog naroda (njegova kultura) kao posledica moralne visine. 2. Naelno falsifikovanje velikih ljudi, velikih tvoraca i velikih epoha: eli se da vera bude karakteristika velikih ljudi: meutim, bezbrinost, sumnja, nemoral, pravo da se ovek oslobodi jedne vere, pripada veliini (Cezar, Fridrih Veliki, Napoleon; ali i Homer, Aristofan, Leonardo, Gete). Glavna injenica, njihova sloboda volje, uvek se preutkuje. 381 Jedna velika la u istoriji: kao da je korupcija crkve bila uzrok reformacije! To je bio samo izgovor i samoobmana od strane njenih agitatora posredi su bile vrlo jake potrebe, iju je brutalnost trebalo neophodno prikriti duhovnim ruhom. 382 openhauer je visoku misaonost protumaio kao emancipaciju od volje; on nije hteo priznati slobodu od moralnih predrasuda, koja lei u emancipaciji velikog duha, za tipinu imoralnost genija; on je vetaki postavio ono to je jedino on potovao, moralnu vrednost osloboenja od svoga ja, kao uslov duhovne delatnosti, objektivnoga posmatranja. Istina, i u umetnosti, pokazuje se tek posle povlaenja volje... Kroz sve moralne idiosinkrazije ja gledam iz osnova razli itu ocenu vrednosti: takva apsurdna razlikovanja izmeu genija i sveta volje morala i imorala ja ne znam. Moralan ovek je nia ivotinjska vrsta od nemoralnog, i slabija; zaista on je moral po izvesnom uzoru, ali ne svoj sopstveni uzor; kopija, dobra kopija u najboljem sluaju ali mera njegove vrednosti lei izvan njega. Ja cenim oveka po kvantumu moi i punoi njegove volje: ne po slabljenju i umiranju njenu; ja smatram filosofiju koja ui odricanju volje za nauku pogubnu i

klevetniku... Ja cenim mo jedne volje po tome koliko moe izdrati otpora, bola, muenja, i sve to koliko ume da okrene sebi na dobro; zlo i bol ivota ja ivotu ne pripisujem u manu, nego se nadam da e postati jo vie zao i bolniji negoli to je dosad bio. Vrhunac duha po openhaueru jeste saznanje da nita nema smisla, ukratko: saznati ono to dobar ovek ve ini... On odrie da moe biti viih vrsta intelekta on smatra svoje gledite za non plus ultra. On misaonost stavlja daleko ispod dobrote; njena bi najvia vrednost (kao u umetnosti na primer) bila da savetuje usvajanje moralnih vrednosti i da ga priprema: to je apsolutno gospodstvo moralnih vrednosti. Pored openhauera hou sada Kanta da okarakteriem: u Kantu nije bilo nieg antikog; on je bio apsolutno antiistoriski duh (njegove rei o francuskoj revoluciji) i moralni fanatik (Geteove rei o radikalnom zlu u ljudskoj prirodi). Svetost se i kod njega nazire u zaleu... Potrebna mi je kritika svetitelja... Hegelova vrednost... Strast. epenaka filozofija Herberta Spensera: potpuno otsustvo ideala van ideala prosenog oveka. Instinktivno naelo sviju filosofa i istoriara i psihologa: sve to je od vrednosti u oveanstvu, umetnosti, istoriji, nauci, religiji, tehnici mora se dokazati da je moralne vrednosti i moralno uslovljeno, po cilju, sredstvima i rezultatu. Gledati na sve u svetlu ove najvie vrednosti: na primer, Rusoovo pitanje o civilizaciji postaje li ovek bolji usled civilizacije? smeno je pitanje, jer je ba suprotno tome oigledno, i upravo pretstavlja elemenat koji govori u prilog civilizacije. 383 Religiozni moral. Afekt, veliku poudu, strasti za moi, ljubavlju, osvetom, svojinom: moralisti bi hteli da ih ugase, iskorene, da oiste duu od njih. Logika: poude esto donose veliku nesreu; prema tome su zle i za osudu. ovek ih se mora osloboditi: inae ne moe biti dobar ovek... To je ista logika kao to je i ona: Ako te sablanjava tvoj ud, otseci ga. U tom naroitom sluaju, kao to je ona opasna pastirska nevinost, kad je osniva hrianstva preporuio svojim uenicima izvestan nain postupanja u sluaju polnog nadraaja, rezultat bi bio, naalost, ne samo gubitak izvesnoga organa, nego bi se ukopio karakter ovekov... To isto vredi i za ludilo moralista, koje zahteva iskorenjivanje strasti mesto njihovog ukroivanja. NJihov je zakljuak uvek isti: tek je ukopljenik dobar ovek. Mesto sluenja i ekonomisanja velikim izvorima snage, oni bujicama due koje su esto tako opasne, plahovite i bujne, ova najkratkovidija i najzlokobnija pamet, moralistika pamet, hoe da ih sasui. 384 Savlaivanje afekata? Ne, ako to treba da znai njihovo slabljenje i unitenje. Nego stavljanje u slubu: to moe da povue za sobom dugo tiranisanje afekata (ne najpre od strane pojedinca, nego od zajednice, rase itd.). Naposletku im se s poverenjem povraa sloboda: oni nas vole kao to nas vole dobre sluge, i idu dragovoljno tamo gde su nai najbolji interesi. 385 Netrpeljivost morala je izraz ovekove slabosti: on se boji svoga nemorala, on mora odbaciti svoje najjae nagone, jer jo ne za kako da se njima slui. Na taj nain ostaju najdue neobraena najplodnija polja na zemlji: nedostaje sila koja bi tu postala gospodar...

386 Ima sasvim naivnih naroda i ljudi, koji veruju da bi neprekidno lepo vreme bilo poeljno: oni jo danas veruju u moralnim stvarima da je jedino dobar ovek i nita drugo do dobar ovek neto to bi trebalo eleti, i da e krajnji cilj evolucije ovekove biti u tome da na zemlji ostanu samo dobri ljudi (i da u tome pravcu treba uputiti sve napore). To je neekonomina misao u najveoj meri i, kao to smo ve naglasili, to je vrhunac naivnosti, i nita drugo do izraz prijatnosti koju dobar ovek iri oko sebe (on ne budi strah, on doputa predah, on daje ono to se moe uzeti). ovek snanijeg stava eli ba obrnuto sve veu vlast zla, sve veu emancipaciju ovekovu od tekih i munih uz morala, porast snage, kako bi ovek mogao staviti u slubu najvee prirodne sile afekte. 387 itava misao o hijerarhiji strasti: kao da je pravilno i normalno da razum nama upravlja dok su strasti neto nemoralno, opasno, poluivotinjsko, a uz to jo, po svome cilju, nita drugo do udnja za uivanjem... Strast liena dostojanstva 1) kao da je ona pokretna sila samo na nepristojan nain, a ne po nunosti i uvek; 2) ukoliko ona cilja na neto to nema nikakve visoke vrednosti, na zadovoljstvo... Pogreno shvatanje strasti i razuma, kao da je razum bie za sebe, a ne daleko pre stanje odnosa razliitih strasti i udnji; i kao da svaka strast ne poseduje u sebi svoj deo razuma... 388 Kako je dolo do toga da su se, pod pritiskom asketskog morala odricanja od svoga ja, strasti kao to je ljubav, dobrota, saaljenje, pa i pravinost, velikodunost, heroizam, morale ravo da razumeju? Bogatstvo linosti, punoa njena, njena presipanja i dareljivost, njeno instinktivno oseanje zadovoljstva i pozitivan stav prema sebi, stvaraju velike rtve i veliku ljubav: ove strasti rastu iz jake i boanske individualnosti isto onako kao to iz nje potie elja da se bude gospodar, da ovek nadmai sebe, unutranje pouzdanje u svoje pravo na sve. Suprotni pogledi prema opte primljenim pojmovima, naprotiv su jedan jedini pogled; i ako ovek ne stoji vrsto na svojim nogama, onda on nema nita da daje, niti ruke da prua, niti nekome da slui kao zatita i oslonac... Kako je bilo moguno preobraziti ove instinkte do te mere, da ovek oseti kao vrednost ono to je upereno protiv njegovoga ja, kada svoje ja podreuje drugome ja? O, da psiholoke mizerije i lagarije, koja je dosad vodila prvu re u crkvi i filozofiji koju je crkva zarazila. Ako je ovek do dna grenik, on sebe samo moe mrziti. U sutini on ne bi smeo da posmatra ni druge ljude druke negoli sebe; ljubav prema ljudima zahtevala je opravdanje, koje je u tome to je Bog tako zapovedio. Iz ovoga sleduje da se svi prirodni instinkti ovekovi (kao to je ljubav i drugi) njemu javljaju kao nedoputeni po sebi i on dobija, na osnovu poslunosti prema Bogu, ponovo pravo na njih tek poto ih se odrekao... Paskal, taj vanredni logiar hrianstva, iao je tako daleko! Treba samo rasmotriti njegov odnos prema roenoj sestri. Ne nainiti od sebe predmet ljubavi njemu se inilo da je hrianski. 389

Rasmotrimo kako se skupo mora platiti takav moralni kanon (ideal). (NJegovi su neprijatelji ko? Egoisti.) Melanholina otroumnost samounienja u Evropi (Paskal, Larofuko) duevno slabljenje, obeshrabrenje, nagrizanje samoga sebe kod ivotinja koje nisu iz stada postojano isticanje prosenih osobina kao neega najdostojnijeg (smernost, svrstavanje, priroda kao orue) gria savesti upletena u sve to je originalno i suvereno: onda bol: a to e rei sumornost jae sazdanih! svest stada prenesena u filosofiju i religiju: isto tako i njegov nemir. Ostavimo na stranu psiholoku nemogunost isto nesebinog postupanja! 390 Moj je krajnji zakljuak: da realni ovek pretstavlja mnogo veu vrednost od eljivog oveka ma koga ideala koji je dosad postojao; da su sve eljivosti u pogledu na oveka bile apsurdna i opasna rasipanja pomou kojih je jedna jedina vrsta oveka htela da nametne oveanstvu svoje sopstvene uslove samoodranja i napretka kao zakon za sve; da je svaka eljivost ove vrste, ako je zagospodarila, umanjila vrednost ovekovu, njegovu snagu i njegovo pouzdanje u budunost; da se beda i intelektualna prosenost ovekova najbolje otkriva i danas kad izraava svoje elje; da je sposobnost ovekova da odreuje vrednosti odve slabo razvijena da bi bila pravina ne samo prema eljivim vrednostima nego i prema stvarnim vrednostima ovekovim; da je ideal dosad pretstavljao uistinu silu koja je zapravo klevetala oveka i svet, da je ideal bio otrovni dim nad stvarnou: on je zaveo oveka do najvee mere da ezne za nebiem... G. KRITIKA REI: POPRAVKA, USAVRAVANJE, UZDIZANJE

391 Merilo po kome e se odrediti vrednost moralnih ocena vrednosti. Previa se glavna injenica: protivrenost izmeu sve veeg moralizovanja i uzdizanja i snaenja tipa oveka. Homo natura. Volja za mo. 392 Moralne vrednosti kao prividne vrednosti u poreenju s fiziolokim. 393 Razmiljanje o najoptijem uvek je u zastoju: poslednje eljivosti o oveku na primer filosofi nisu nikada ustvari uzimali kao problem. Popravljanje oveka oni svi naivno postavljaju, kao da nam neka intuicija pomae da se podignemo iznad pitanja: zato ba popravljanje? Ukoliko je eljivo da ovek postane vrliji? ili pametniji? ili sreniji? Ako pretpostavimo da se jo uopte ne zna cilj ovekov, onda sve te takve elje nemaju nikakva smisla; i kada se jedno hoe ko zna? moda se ne sme drugo hteti? Da li je porast vrline u skladu s porastom pameti i razumevanja? Sumnjam; imau isuvie prilike da suprotno dokaem. Nije li vrlina kao cilj u strogom smislu dosad ustvari bila u protivrenosti sa sreom? Nije li joj s druge strane potrebna nesrea, nevolja i samozlostavljanje kao nuno

sredstvo? I kad bi cilj bio da se postigne najvie razumevanje, saznanje, ne bi li bilo potrebno s tim odrei se porasta sree i izabrati opasnost, pustolovinu, nepoverenje, sablazan kao put razumevanju?... A ako ovek hoe sreu, onda se mora moda pridruiti siromanima duhom. 394 Opta obmana i prevara u oblasti takozvane moralne popravke. Mi ne verujemo da ovek moe postati drugi, ako to ve nije; to e rei: ako ve nijm kao to se esto deava zbir lica, ili u najmanju ruku delova za lica. U tom sluaju postie se da u prvi plan doe druga uloga, da se stari ovek potisne... Izgled je promenjen, ali bie ne. to neko prestaje initi to je inio, to je prosto fatum brutum koji se moe protumaiti na najrazliitije naine. Ne postie se time uvek ak ni to da nestane navike za vrenje izvesnoga dela, ni da se izgube krajnji razlozi za nj. Onaj ko je zloinac po fatalnosti i sposobnosti, ne zaboravlja nita, nego ui jo vie: i dugotrajno uzdravanje dejstvuje kao neka vrsta okrepljujueg napitka za njegov talenat... Za drutvo je svakako jedino vano to neko ne ini vie izvesna dela: ono ga izvlai radi toga iz prilika u kojima on moe vriti izvesna dela: to je u svakom sluaju pametnije negoli da pokuava ono to je nemoguno: da slomije fatalnost koja ga je nainila onakvim kakav je. Crkva, koja nije nita drugo uinila doli to to je u tome zamenila antiku filosofiju i uzela je u naslee, polazei od drugog merila i hotei da spase duu i spasenje due, veruje u iskupilaku silu kazne i zatim u mo zaborava koja donosi oprotenje: i jedno i drugo je varka religioznih predrasuda kaznom se ne okajava nita, oprotajem se nita ne brie, to je uinjeno ne moe se rainiti. Time to neko neto prata, nije ni izdaleka dokazano, da to vie ne postoji... Jedno delo povlai posledice u oveku i van oveka bez obzira da li se smatra kanjenim, okajanim, oprotenim i zaboravljenim; bez obzira da li je crkva u meuvremenu njegovoga izvrioca proglasila svecem. Crkva veruje u stvari koje ne postoje, u due; ona veruje u uticaje koji ne postoje, u boanske uticaje; ona veruje u stanja koja ne postoje, u greh, u iskupljenje, u spasenje due: ona se svuda zadrava na povrini, na znacima, dranju, reima, kojima daje proizvoljno tumaenje. Ona ima do kraja smiljeni metod psiholokog patvorstva. 395 Bolest ini oveka boljim: ovo uveno tvrenje, koje se susree kroz sve vekove, u ustima mudraca kaogod u ustima i u gubici naroda, nateruje oveka na razmiljanje. U vezi sa pitanjem o tanosti ovoga tvrenja oveku bi se moglo dopustiti da zapita: ne postoji li moda uzrona veza izmeu morala i bolesti uopte? Posmatrana u celini, ne bi li se moda popravka oveka na primer neosporno ublaavanje, oblagoroavanje, ooveenje Evropljanina u poslednjih hiljadu godina mogla shvatiti kao posledica dugog, potajnog i paklenog stradanja, neuspeha, oskudevanja, krljanja? Je li bolest nainila Evropljanina boljim? Ili, drugim reima, nije li na moral, na neni evropski moral, koji bi se mogao porediti s kineskim moda izraz fiziolokog nazadovanja?... Ne bi se moglo odrei da, gde god nam istorija pokazuje oveka u naroitom sjaju i moi tipa, u isti mah nam ga pokazuje kao opasna, nagla, eruptivna po karakteru, kod koga se humanost ravo provodi; a moda i u sluajevima gde se to druke pretstavlja nedostaje samo hrabrosti i utananosti da se dovoljno duboko zagleda u psiholoke stvari i u njima otkrije glavna teza: ukoliko je jedan ovek zdraviji, bogatiji, plodniji, preduzimljiviji, utoliko biva nemoralniji. To je muna misao kojoj se niukom sluaju ne sme pustiti na volju. Ali, ako ovek potri s njom za trenutak napred, kako e zadivljeno gledati u budunost! ta bi se onda na zemlji skuplje platilo negoli to se plaa ono ba to se mi svim silama trudimo da omoguimo humanizovanje, poboljanje, sve vee civilizovanje oveka? Nita ne bi bilo skuplje od vrline: jer bi

pomou nje svet na kraju bio pretvoren u bolnicu: i krajnji zakljuak mudrosti bi bio da svak svakom mora biti bolniar. Tada bismo zacelo postigli onaj mnogoeljeni mir na zemlji! ali, kako bismo malo zadovoljstva nali u meusobnom druenju! Kako malo lepote, oholosti, odvanosti, opasnosti! Tako bi malo bilo dela zarad kojih bi se vredelo iveti na zemlji! I nikakvih radova vie! Ali, zar nisu svi veliki radovi i dela koji su ostali svei u ljudskom seanju i koji su izdrali zub vremena, bili velike nemoralnosti u najdubljem znaenju ove rei? 396 Svetenici a s njima polusvetenici, filosofi u sva vremena smatrali su jedno uenje istinitim ije je vaspitno dejstvo bilo blagotvorno, ili se inilo blagotvornim koje je popravljalo. Oni lie na nekog naivnog narodnog vraa i udotvorca, koji tvrdi da izvesni otrov nije otrov, zato to ga je oprobao kao lek... Po plodovima njihovim poznaete ih to e rei nae istine: tako sve do danas misle svetenici. Oni su dosta kobno utroili svoju otroumnost na to da dadu dokazu sile (ili po plodovima) prvo mesto, pa ak da on bude sudija svih drugih vrsta dokaza. to dobro ini, mora biti dobro; to je dobro, ne moe lagati tako oni zakljuuju neumoljivo : to donosi dobre plodove, mora ve samim tim biti istina: ne postoji nikakav kriterij istine... Ukoliko pak popravljanje vai kao dokaz, mora pogoravanje vaiti kao opovrgnue. Zabluda se dokazuje da je zabluda ispitivanjem ivota onih koji je pretstavljaju: jedan pogrean korak, jedan porok opovrgava!.. Ova najnepristojnija vrsta protivnitva, koja dolazi odozdo i slea, ova psea vrsta, isto tako nije izumrla: svetenici: ukoliko su psiholozi, nisu nikada pronali nita zabavnije nego da pijuniraju potajne poroke svojih protivnika oni dokazuju svoje hrianstvo time to trae prljavtinu sveta. Naroito meu velikanima sveta, meu genijima: valja se setiti kako je Gete bio napadan u NJemakoj u svakoj prilici (Kloptok i Herder prednjaili su tu dobrim primerom svaka ptica svome jatu). 397 ovek mora biti vrlo nemoralan, da delom naini ljude moralnim... Sredstva moralista najstrahovitija su od sviju sredstava kojih je ikada bilo; onaj ko nema hrabrosti za nemoral u delu, dobar je za sve drugo, samo nije za moralista. Moral je jedan zverinjak; on pretpostavlja da gvozdene poluge mogu biti korisnije od slobode, ak i za zver u kavezu; on isto tako pretpostavlja da ima ukrotitelja koji se ne boje strahovitih sredstava koji znaju rukovati usijanim gvoem. Ova strahovita fela, koja se uputa u borbu sa divljom zveri, naziva sebe svetenikom. * oveka, zatvorena u gvozden kavez zabluda, koji je postao karikatura od oveka, bolestan, kenjkav, zlovoljan prema samom sebi, pun mrnje prema ivotnim nagonima, pun nepoverenja prema svemu to je lepo i sreno u ivotu, teturava beda: ovo vetako, proizvoljno, zadocnelo nedonoe, koga su svetenici odgajili na svom zemljitu, grenika: kako emo uspeti da ovu pojavu opravdamo uprkos svemu? * Da bismo kako valja mislili o moralu, moramo staviti dva zooloka pojma na njegovo mesto: kroenje zveri i odgoj jedne odreene vrste. Svetenici su u sva vremena tvrdili da oni hoe da popravljaju... Ali mi se smejemo

kada ukrotitelj ivotinja hoe da govori o svojim popravljenim ivotinjama. Ukroavanje zveri u najviem broju sluajeva postie se oteivanjem zveri: i moralni ovek nije bolji ovek, nego samo slabiji. Ali je manje kodljiv... 398 Ja sam iz sve svoje snage hteo da razjasnim: a) da nema gorega brkanja od brkanja odgoja i kroenja: a to se radilo... Odgoj je, kako ga ja razumem, jedno ogromno sredstvo pribiranja snage oveanstva, tako da pokolenja mogu zidati na temelju rada svojih predaka ne samo spolja, nego i iznutra, izrastajui iz njih organski, u veu mo... b) da postoji neobino velika opasnost od verovanja da oveanstvo kao celina napreduje i postaje jae, dok pojedinci postaju slabiji, proseniji i ujednaeniji... oveanstvo je apstrakcija: cilj odgoja moe ak i u najpojedinanijim sluajevima biti jedino jai ovek (nedisciplinovan ovek je slab, nepostojan, rasipan). ZAVRNE NAPOMENE ZA KRITIKU MORALA 399 Tri stvari zahtevam od vas ma kako vam ravo zvuale u uima: da podvrgnete kritici ak i moralne ocene vrednosti. Da zaustavite svoj instinktivni moralni impuls, koji u ovom sluaju zahteva pokornost a ne kritiku, pitanjem: Zato pokornost? Da ovu elju za traenjem uzroka, za kritikom morala, smatrate za svoj sadanji moral, za najuzvieniju vrstu morala, koja vama i vaem vremenu ini ast. Da vae potenje, vaa volja da se ne obmanjujete, mora poloiti rauna o sebi: zato ne? Pred kojim forumom? 400 Tri tvrenja: Neotmeno pretstavlja neto vie (protest prostoga oveka); Protivprirodno pretstavlja neto vie (protest zlosrenika); Proseno pretstavlja neto vie (protest gomile, prosenih); U istoriji morala izraava se dakle volja za mo preko koje as robovi i potlaeni, as neuspeli i stradalnici od samih sebe, as proseni pokuavaju da nametnu ocene vrednosti koje su najpovoljnije po njih. Utoliko je moral kao pojava vredan najvee panje s gledita biologije. Moral je dosada napredovao na raun: gospodaree klase i njihovih specifinih instinkata, naprednih i lepih priroda, nezavisnih i privilegisanih u ma kome smislu. Moral je dakle reakcija protiv napora prirode, koja bi htela da omogui jedan vii tip oveka. Posledica toga je: nepoverenje prema ivotu uopte (ukoliko se tendencije njegove oseaju kao neto nemoralno) besmislenost, nedotupavost (ukoliko se najvie vrednosti oseaju kao da su suprotne najviim instinktima) degeneracija i samounitenje viih priroda, jer je u njima sukob svestan. 401 KOJE SU VREDNOSTI DOSAD PREOVLADJIVALE Moral kao najvia vrednost u svima fazama filosofije (ak i kod skeptika). Rezultat: ovaj svet ne vredi nita, mora postojati istinski svet.

ta ovde upravo odreuje najviu vrednost? ta je upravo moral? Instinkt dekadencije, iznureni i lieni naslea su ti koji se na ovaj nain svete i prave gospodarima. Istoriski dokaz: filosofi uvek dekadenti, uvek u slubi nihilistikih religija. Instinkt dekadencije koji se javlja kao volja za mo. Uvoenje njegovoga sistema orua: apsolutna nemoralnost orua. Opti pogled: dosadanje najvie vrednosti pretstavljaju specijalan sluaj volje za mo; a sam moral je specijalan sluaj nemorala. * ZATO SU PROTIVNIKE VREDNOSTI UVEK PODLEGALE 1. Kako je to upravo bilo moguno? Pitanje: zato je svuda podlegao ivot i sa njim svi koji su fizioloki uspeli? Zato nije bilo nikakve pozitivne filozofije i pozitivne religije? Istoriski znaci takvih pokreta: paganska religija. Dionis protiv Raspetoga. Renesans. Umetnost. 2. Jaki i slabi: zdravi i bolesni; izuzetak i pravilo. Nema nikakve sumnje ko je jai... Opti pogled na istoriju: je li ovek s tim izuzetak u istoriji ivota? Primedba na darvinizam. Orua slabih za odranje postali su instinkti, ovenost, ustanove... 3. Dokaz ovog gospodstva u naim politikim instinktima, u naim socijalnim ocenama vrednosti, u naim umetnostima, i u naoj nauci. * Instinkti dekadencije postali su gospodari nad instinktima procvata... Volja za nebiem postala je gospodar nad voljom za ivotom! Je li to istina? nema li moda vee garantije ivota, vrste, u ovoj pobedi slabih i prosenih? Nije li to moda samo sredstvo u optem toku ivota, usporavanje hoda, odbranbeno sredstvo protiv neega jo goreg? Ako pretpostavimo da jaki postanu gospodari u svemu, pa i u ocenama vrednosti: onda moemo izvui zakljuak kako bi oni mislili o bolesti, stradanju, rtvi! Posledica bi bila samopreziranje slabih; oni bi teili da ieznu i da ih nestane. A da li bi se to moda moglo poeleti? Da li bi nam bio po volji jedan svet kome bi nedostajale posledice slabih, njihova utananost, obazrivost, duh, gipkost?... * Mi smo videli dve volje za mo kako se bore (u ovom specijalnom sluaju mi smo imali kao naelo: da se sloimo sa onom koja je dosad podlegla, i da ne samo za pravo onoj koja je dosada pobeivala): mi smo pokazali da je istinski svet izlagani svet, a moral da je jednan oblik nemorala. Mi ne kaemo: jai nema prava. Mi smo shvatili ta je dosad odreivalo najviu vrednost i zato je to postalo gospodar nad protivnikim ocenama vrednosti: bilo je brojno jae. Oistimo sada protivnike ocene od zaraze i polutanstva, od degeneracije, kako su nam svima poznate. Vaspostavljanje prirode, slobodne od moralne kiseline. 402

Moral je korisna zabluda, ili jasnije reeno: jedna nuno smiljena la, s obzirom na njegove najvee i najslobodoumnije protagoniste. 403 ovek sme pred sobom istinu da prizna utoliko ukoliko se ve dovoljno uzdigao da mu vie nije potrebna prinudna disciplina moralne zablude. Kad ovek ivot sudi moralno, onda mu postaje odvratan. Ne bi trebalo izmiljati lana lica; na primer, ne bi trebalo govoriti priroda je surova. Kad ovek uvidi da ne postoji takva centralna kontrolna i odgovorna sila, onda mu biva lake! Razvoj oveanstva. A. ovek je pokuao da zadobije mo nad prirodom i uz to izvesnu mo nad sobom. (Moral je bio potreban da bi ovek mogao triumfovati u borbi protiv prirode i divlje zveri.) B. Kad je dostigao vlast nad prirodom, onda je moe iskoristiti za svoj dalji slobodan razvitak: volja za mo kao uzvienje i jaanje sebe samoga. 404 Moral kao iluzija vrste, da bi se pojedinac naveo da sebe rtvuje budunosti, prividno pripisujui pojedincu beskonanu vrednost: ovek sa takvom samosveu tiranie druge strane svoga bia, i dri ih u kripcu, i teko moe da bude zadovoljan sa samim sobom. Mi dugujemo najdublju zahvalnost moralu za ono to je dosad uinio: ali sada je to samo teret, koji bi mogao postati kob! Sam nas moral sili pod vidom potenja da negiramo moral. 405 U kojoj je meri samounitenje morala jo delo njegove sopstvene snage. Mi Evropljani imamo u sebi krv ljudi koji su umirali za svoju veru; mi smo moral shvatili strahovito i ozbiljno, i nema te stvari pod suncem koju mu nismo na ma koji nain rtvovali. S druge strane, naa duhovna utananost postignuta je u sutini pomou vivisekcije savesti. Mi jo ne znamo to kuda ka kome urimo, poto smo ve napustili tle naih predaka. Ali, na tom tlu mi smo stekli snagu koja nas sada goni iz naih kua u daljinu, u pustolovinu, snagu koja nas baca na puinu sred neoprobanih mogunosti i neotkrivenoga sveta mi nemamo ta vie da biramo, mi moramo biti osvajai, poto nemamo zemlje u kojoj bismo se oseali kao kod kue i u kojoj bismo se mogli odrati. Jedno prikriveno da goni nas tamo, i ono je jae od sviju naih ne. Ni naa snaga vie nas ne podnosi u staroj movari; mi se usuujemo da poemo u beli svet, mi se usuujemo na pregalatvo: svet je jo bogat i neispitan, i bolje je propasti negoli biti polutan, zatrovan. Naa sopstvena snaga goni nas na otvoreno more, tamo gde su dosad sva sunca zalazila: mi znamo za jednu novu zemlju... III KRITIKA FILOZOFIJE OPTA RASMATRANJA 406 Odbacimo od sebe izvesne praznoverice, koje su dosad vladale meu nama filosofima! 407

Filosofi imaju predrasude protiv izgleda stvari, promene, bola, smrti, telesnoga, ula, sudbine, sputanosti i besciljnosti. Oni na prvom mestu veruju: 1. u apsolutno saznanje, 2. u saznanje radi saznanja, 3. u povezanost sree i vrline, 4. da se ljudski postupci mogu poznati. NJih vode instinktivna shvatanja vrednosti, u kojima se ogledaju ranije kulture (opasnije). 408 ta je nedostajalo filosofima? 1. istoriski smisao, 2. poznavanje fiziologije, 3. cilj u budunosti. Kritikovati bez ikakve ironije i moralne osude. 409 Filosofi su imali: 1. od nezapamenih vremena udnu sposobnost za contradictio in adjecto; 2. oni su verovali bezuslovno pojmovima u istoj meri u kojoj nisu verovali ulima: njima kao da nikada nije padalo na um da su pojmovi i rei nae naslee iz vremena kad je u glavama jo sve bilo vrlo mutno i bez nekih prohteva. Filosofima poslednje pada na um: da ne smeju dopustiti da im se poklanjaju gotovi pojmovi, niti da ih samo iste i glaaju, nego da ih moraju najpre praviti, stvarati, iznositi ih i navoditi ljude da ih prime. Dosad su ljudi svoje pojmove primali uopte s poverenjem, kao da su im to darovi iz nekog arobnog sveta: meutim, oni su nasleeni od naih najdaljih predaka, od najglupljih kao i od najpametnijih u isti mah. Ovaj pijetet prema onome to se ve nalazi u nama pripada moda moralnom elementu saznanja. Naa je najprea potreba da budemo apsolutno skeptini prema svima tradicijom nasleenim pojmovima (kao to je to, moda, bio ve jednom jedan filosof Platon, razume se jer je on uio suprotno). 410 Duboko nepoverljiv prema dogmama teorije saznanja, ja sam voleo gledati as kroz jedan as kroz drugi prozor, uvajui se da nigde ne ostanem zauvek: smatrao sam ih za tetne i naposletku: je li verovatno da orue moe kritikovati svoju sopstvenu podesnost? Ja sam zapravo najpre primetio da nije bilo nijednog gnoseolokog skepticizma ili dogmatizma slobodnog od svake zadnje misli da on ima tek drugostepenu vrednost, im se otkrije ta je u sutini gonilo na ovakav stav. Osnovni pogled: i Kantov, i Hegelov, i openhauerov stav kako skeptikoepohistiki, tako isto i istoriski, i pesimistiki moralnog su porekla. Nisam naao nikoga ko bi se usudio podvrgnuti kritici morala oseanja vrednosti, i brzo sam okrenuo lea slabakim pokuajima da se izradi istorija razvia ovih oseanja (kako engleskih tako i nemakih darvinista). Kako se moe objasniti Spinozin stav, njegovo odricanje i odbacivanje moralnih ocena vrednosti? (On je bio posledica njegove teodiceje!). 411 Moral kao najvia procena. Na svet je ili delo i izraz (modus) boji: u tom sluaju mora biti savren u najveoj meri (Lajbnicov zakljuak...) a niko nije sumnjao da zna ta je zapravo savrenstvo i onda sve zlo moe biti samo prividno (Spinoza je radikalniji, on to kae i o zlu i o dobru), ili mora biti deo bojeg najvieg smera (u obliku posledice naroite blagonaklonosti Boga, koji doputa izbor izmeu dobra i zla: privilegija da se ne bude automat; sloboda po cenu da se ovek prevari i da uini pogrean izbor... na primer kod

Simplicija u komentaru na Epikteta). Ili je na svet nesavren, zlo i greh su stvarni, odreeni, apsolutno su sastavni deo bia sveta; u tom sluaju to ne moe biti istinski svet: pa je prema tome i saznanje samo put ka odricanju sveta, poto je svet zabluda, koja se kao takva moe poznati. Ovo je openhauerovo shvatanje na osnovu Kantovih pretpostavki. Paskal je jo oajniji: on je razumeo da u tom sluaju i znanje mora biti iskvareno i lano da je otkrovenje nuno, makar samo radi toga da ovek shvati da se svet ima odbaciti... 412 Usled navike da verujemo u bezuslovne autoritete mi smo stekli potrebu za bezuslovnim autoritetima: ona je tako jaka da se i u kritiko doba, kao to je Kantovo, pokazala da stoji iznad potrebe za kritikom, i, u izvesnom smislu, umela je da sebi podredi itav rad kritikog razuma i da ga iskoristi. Ta potreba pokazala je jo jednom svoju nadmonost u narednom pokolenju, koje je, usled svog istoriskog instinkta, bilo sklono da shvata svaki autoritet kao neto relativno, kad je sebi stavila u slubu i Hegelovu filosofiju razvia, istoriju pokrtenu u filosofiju, i pretstavila istoriju kao progresivno samootkrivenje i samoprevazilaenje moralnih ideja. Filosofija se nalazila pod vlau morala od vremena Platona. ak i kod njegovih prethodnika moralna tumaenja igraju odlunu ulogu (Anaksimander tvrdi da sve stvari propadaju za kaznu to se oslobaaju od istog bia; kod Heraklita zakonomernost fenomena je dokaz moralno-zakonskog karaktera bivanja uopte). 413 Progres filosofije dosad je najvie koen zbog moralnih zadnjih smerova. 414 U sva vremena lepa oseanja smatrana su za dokaze, grudi koje se nadimaju za mehove boanstva, ubeenje za kriterijum istine, potreba za protivnikom kao znak pitanja stavljen na mudrost: ova la i falsifikat provlai se kroz celu istoriju filosofije. Izuzev svega nekoliko skeptika dostojnih potovanja nigde se vie ne moe nai instinkt za intelektualno potenje. Najzad je Kant sasvim naivno pokuao da d nauni karakter ovom izopaavanju jednog mislioca pomou pojma praktian razum. On je izriito pronaao razum za sluajeve u kojima se ne moramo patiti oko razuma: naime, kad ima re potreba srca, moral, dunost. 415 Hegel: njegovu popularnu stranu pretstavlja uenje o ratu i velikim ljudima. Pravo je na strani pobednika: on pretstavlja napredak oveanstva. Pokuaj da se dokae gospodstvo morala pomou istorije. Kant: carstvo moralnih vrednosti odvojeno od nas, nevidljivo, realno. Hegel: razvie koje se moe dokazati, obelodanjenje carstva morala. Mi neemo sebe obmanuti ni na Kantov ni na Hegelov nain: mi vie ne verujemo u moral kao oni, pa nam zato nije ni potrebno zasnivati nikakve filosofije radi opravdanja morala. Ni kriticizam ni istoricizam nemaju za nas nikakve drai s te strane: a kakve onda imaju? 416

Znaaj nemake filosofije (Hegel): izmudrovati jedan panteizam, u kome zlo, zabluda i stradanje nisu dokazi protiv boanstva. Ovu grandioznu inicijativu zloupotrebile su postojee sile (drava i dr.) kao da se time sankcionie razumnost poretka koji vlada. openhauer se naprotiv javlja kao uporni ovek morala, koji, da bi svojim moralnim ocenama dao za pravo, najzad postaje negator sveta. Naposletku on postaje mistik. Ja sam i sm pokuao nai estetsko opravdanje: kako je rugoba sveta uopte moguna? Ja sam shvatio volju za lepotom, za ostajanjem u istim oblicima, kao privremeno orue samoodranja i ozdravljenja: meutim, e za stvaranjem kao i veiti nagon za ruenjem meni se inilo da su u sutini vezani s bolom. Runo je onaj oblik stvari koji one dobijaju kad ih posmatramo s voljom da unesemo neki smisao, neki nov smisao u ono to je postalo besmisleno: nagomilana snaga, koja prisiljava stvaraoca da dosadanje oseti kao neodrivo, neuspelo, dostojno odbacivanja, kao runo! 417 Moje prvo reenje problema: dioniziska mudrost. Radost zbog unitavanja najplemenitijeg i pri posmatranju njegovog postepenog propadanja: kao radost zbog idueg, budueg, koje likuje nad postojeim, ma kako dobro bilo. Dioniziski: privremeno identifikovanje s principom ivota (podrazumevajui tu i strasnost muenikovu). Moja novaenja. Dalje razvie pesimizma: pesimizam uma; moralna kritika, ieznue poslednje utehe. Saznanje kao znak propadanja: ono pomou iluzije obavija velom svaki snaan korak; kultura izdvaja, nepravina je i time jaka. 1. Moja borba protiv propadanja i sve veeg slabljenja linosti. Ja sam traio nov centar. 2. Saznanje o nemogunosti ove tenje. 3. Stoga sam poao dalje putem raspadanja i na njemu sam naao nove izvore snage za pojedince. Mi moramo biti ruioci! Ja sam uvideo da je raspadanje u kome pojedinana bia mogu dostii do izvesnoga savrenstva koje nije nikada pre bilo moguno slika i pojedinaan sluaj ivota uopte. Nasuprot oseanju optega raspadanja i nesavrenstva ja sam istavio veito vraanje. 418 LJudi trae sliku sveta u filosofiji u kojoj su najslobodniji; to e rei: koja daje slobodno polje delatnosti naem najjaem nagonu. Takav e sluaj biti sa mnom! 419 Nemaka filosofija kao celina Lajbnic, Kant, Hegel, openhauer, da pomenemo najvee pretstavlja najdosledniji oblik romantizma i enje za zaviajem koji je ikada postojao: udnju za najboljim od svega to je ikada bilo. ovek se vie nigde ne osea svoj, nego najzad udi natrag tamo gde bi se nekako mogao osetiti svoj, jer bi samo tamo mogao da bude svoj: a to je grki svet! Ali ba na toj strani svi mostovi su porueni izuzev duge od pojmova! A oni vode svuda, u sve domovine i zaviaje, u kojima je ikada bilo grkih dua! Zacelo: ovek mora biti vrlo majuan, lak, vrlo tanan, da bi mogao prei preko ovih mostova! Ali koliko sree lei i u ovoj elji za duhovnou, skoro za utvarama! Kako smo s tim daleko od pritiska i odboja, od mehanike trapavosti prirodnih nauka, od vaarske galame modernih ideja! ovek hoe natrag Grcima, preko crkvenih otaca, sa severa na jug, od formula u forme; u hrianstvu, izlasku iz antike, uiva se kao u pristupu u antiku, kao u delu samoga staroga sveta, kao u svetlucavom mozaiku starih pojmova i starih ocena vrednosti. Arabeske, svitci, rokoko sholastikih apstrakcija uvek su bolji, to jest finiji, tananiji, od

seljake i plebejske stvarnosti severne Evrope, jo uvek su protest vie duhovnosti protiv seljakog rata i plebejske bune, koji su zagospodarili duhovnim ukusom severne Evrope i kojima je bio vo Luter, veliki neduhovni ovek: u ovom smislu nemaka filosofija pripada protiv-reformaciji, pa bi se mogla ak smatrati da pripada renesansu ili bar volji za renesansom, volji za napredovanjem u otkriu klasike, u otkopavanju antike filosofije, u prvom redu one pre Sokrata tome najvie zatrpanom grkom hramu. Moda e se posle nekoliko stolea misliti da je odistinsko dostojanstvo nemake filosofije u tome to je korak po korak osvajala antiko zemljite i da svaka pretenzija na originalnost izgleda sitniarska i smena u poreenju s onom viom pretenzijom koju imaju Nemci: da su ponovo uspostavili vezu koja se inila raskinuta vezu s Grcima, najviim tipom oveka koji je dosad dostignut. Danas se ponovo pribliujemo svima onim osnovnim oblicima shvatanja sveta koje je grki duh otkrio u Anaksimanderu, Heraklitu, Parmenidu, Empedoklu, Demokritu, Anaksagori mi postajemo iz dana u dan grkiji; najpre, kao to je prirodno, u pojmovima i ocenama vrednosti, lebdei kao kakve helenizatorske utvare zasada, ali u nadi da emo jednom tamo biti i telom! Tu lei (i uvek je tu leala) moja nada u nemaki narod. 420 Ja neu nikoga zadobijati za filosofiju: potrebno je, a moda je i eljivo, da filosof bude retka biljka. Nita mi nije manje po udi od uenog velianja filosofije, kao to to ine Seneka i Ciceron. Filosofija ima malo zajednikog s vrlinom. Neka mi je doputeno da je i nauni tip oveka neto bitno razliito od filosofa. to ja elim jeste: da pravi pojam filosofa ne propadne potpuno u Nemakoj. Postoji u Nemakoj toliko mnogo polutana svake ruke, koji bi rado da skriju svoju nepodobnost pod tako plemenito ime. 421 Ja moram postaviti najtei ideal filosofa. Uenje to ne ini! Naunik je ovca u carstvu saznanja on istrauje jer mu je nareeno da to ini, i tako se inilo pre njega. 422 Praznoverica u pogledu filosofa: brkanje s naunicima. Kao da je vrednost u samim stvarima i kao da ih se samo treba vrsto drati! Do koje su mere u svojim istraivanjima pod uticajem ve postojeih vrednosti (njihova mrnja prema spoljanjem izgledu, telu itd.). openhauer u pogledu morala (preziranje utilitarizma). Naposletku brkanje ide tako daleko da se darvinizam tretira kao filosofija: i tako su danas naunici gospodari. ak i Francuzi kao to je Ten istrauju ili nameravaju istraivati, mada nemaju jo merilo vrednosti u rukama. Padanje niice pred faktima, jedna vrsta kulta. Ustvari, oni nite postojee ocene vrednosti. Objanjenje ovog nesporazuma. Zapovednik je retka pojava: on sam sebe pogreno tumai. ovek hoe poto poto da se odrekne autoriteta i da sve pripie okolnostima. U Nemakoj kritiareva ocena pripada istoriji probuenog ovetva. Lesing itd. (Napoleon o Geteu). U samoj stvari ovaj pokret je postao reakcionaran zahvaljujui nemakom romantizmu: i glasovitost nemake filosofije oslanja se na nj, kao da je romantizam otklonio opasnost od skepse, i mogao dokazati veru. Obe tendencije dostiu kulminaciju u Hegelu: u osnovi on je uoptio injenicu nemakog kriticizma i injenicu nemakog romantizma neka vrsta dijalektikog fatalizma, ali u slavu duha; u samoj stvari potinjuje se filosof stvarnosti. Kritiar utire put: nita vie. Sa openhauerom najavljuje se misija filosofa: ona je u tome da se odrede vrednosti: jo uvek pod vlau evdemonizma. Ideal pesimizma.

423 Teorija i praksa. Ovo je razlikovanje fatalno: kao da postoji neki naroiti nagon za saznanjem, koji slepo juria na istinu, bez obzira na pitanje koristi i tete: i onda, od njega odvojen, ceo svet praktinih interesa... Nasuprot tome, ja se trudim pokazati koji instinkti dejstvuju iza svih tih istih teoretiara i kako oni svi skupa pod vlau svojih instinkata fatalistiki navaljuju na neto to je za njih istina, za njih i samo za njih. Borba sistema, skupa sa borbom gnoseolokih skrupula, jeste borba sasvim odreenih instinkata (oblik vitalnosti, propadanja, klasa, rasa itd.). Takozvana e za saznanjem moe se svesti na nagon za prisvajanjem i osvajanjem: u skladu sa ovim nagonom razvila su se ula, pamenje, instinkti itd. Najbre moguno smanjivanje pojava, ekonomija, gomilanje steenoga bogatstva u saznanju (to jest prisvojenoga i pod ruku stavljenoga dela sveta)... Moral je zbog toga udnovata nauka, jer je do krajnje mere praktian: tako da se isto nauni stav, nauna savesnost, naputaju odmah, im moral zatrai odgovor. Moral kae: meni su potrebni neki odgovori, razlozi, dokazi; savesnost moe doi docnije, ili i ne doi. Kako valja postupati? Ako promislimo da je re o jednom suvereno razvijenom tipu, koji je kroz bezbroj tisua godina bio predmet naroitog postupka, te je sve u njemu postalo instinkt, celishodnost, automatizam, fatalnost, onda se hitnost ovog moralnog pitanja oveku ini ak smenom. Kako valja postupati? Moral je uvek bio nesporazum: ustvari jedna vrsta, koja je u svom telu nosila nunost da postupa na izvestan nain, htela je da se opravda time to je htela nainiti od svoje norme opti zakon... Kako valja postupati? nije uzrok, nego posledica. Moral sledi, ideal dolazi na kraju. S druge strane, pojava moralne savesnosti (drugim reima reeno: svest o vrednostima prema kojima se postupa) odaje izvesno bolesno stanje; jaka vremena i narodi ne premiljaju o svom pravu, o naelima svoje delatnosti, o instinktu i razumu. Osveavanje je znak da moral u pravom smislu, to e rei sigurnost instinkata u delanju, ide doavola... Moralisti su znak oteenja, osiromaenja, dezorganizacije u svakoj prilici kad se stvara neki novi svet svesti. Duboko instinktivni ljudi klone se logiziranja dunosti: meu njima nailazimo na pironistike protivnike dijalektike i poznatljivosti uopte... Jednim jer negira se vrlina... Teza: pojava moralista pada u vremena kada se s moralom dolo do kraja. Teza: moralist rui moralne instinkte, ma koliko on verovao da je njihov vaspostavlja. Teza: moralista ne kreu stvarno napred moralni instinkti, nego instinkt dekadencije prevedeni u formule morala ( on osea porast nesigurnosti u instinktima kao kvare). Teza: instinkti dekadencije, koji bi preko moralista hteli postati gospodari instinktivnog morala jaih rasa i vremena, jesu: 1. instinkti slabih i zlosrenika; 2. instinkti izuzetaka, pustinjaka, izmuenih; nedonoadi u velikom i malom; 3. instinkti paenika kojima je potrebno neko plemenito objanjenje njihovoga stanja, te zbog toga smeju biti to manje fiziolozi. 424 Licemerstvo naunoga duha. ovek ne bi trebalo da paradira s naunim duhom kad jo nije dolo vreme da bude nauan; ali i pravi istraiva mora se okaniti tatine, da paradira s jednom vrstom metoda kojoj ustvari jo nije dolo vreme. Tako isto ne bi smeo stvari i misli, do kojih je doao na drugi nain, falsifikovati pomou jednog lanog rasporeda i udeavanja dedukcije i dijalektike. Na taj nain Kant falsifikuje u svome moralu svoju

unutranju sklonost prema psihologiji; etika Herberta Spensera pretstavlja noviji sluaj iste stvari. ovek ne bi trebalo ni da prikrije ni da lano pretstavi injenicu kako su mu dole misli. Najdublje i najneiscrpnije knjige imae svakako uvek neto od aforistikoga i neoekivanoga duha Paskalovih Misli. Pogonske sile i ocene vrednosti dugo su leale ispod povrine; ono to izbija napolje jesu posledice. Ja se uvam od svakojakog licemerstva lanog naunog duha: 1. u pogledu izlaganja, ako to ne odgovara genezi misli; 2. u pogledu zahteva prema metodima koji moda nisu uopte moguni u izvesno odreeno vreme nauke; 3. u pogledu zahteva prema objektivnosti, hladnoj bezlinosti, gde, kao to je sluaj kod svih ocena vrednosti, opisujemo sebe i svoje unutranje doivljaje sa dve rei. Ima smenih oblika sujete, kao to je u Sent-Beva. On se celog ivota jedio to je ovde onde pokazivao izvesnu toplinu i strast bilo za bilo protiv, i ne znam ta bi dao da je pomou lai mogao to da otkloni iz svoga ivota. 425 Objektivnost u filosofa: moralna ravnodunost prema sebi, slepilo prema dobrim i ravim posledicama: neobazrivost u sluenju opasnim sredstvima; perverznost i sloenost karaktera smatrana i iskoriena kao preimustvo. Moja duboka ravnodunost prema sebi samom: ja neu nikakve dobiti od svog saznanja, a ne beim ni od tete koju ono sa sobom donosi. Tu ubrajam i ono to bi se moglo nazvati kvarenjem karaktera; ova misao ne dolazi u obzir: ja se sluim svojim karakterom, ali niti mislim da ga razumem, niti da ga menjam lini proraun vrline nije mi ni za trenutak pao na um. Meni se ini da ovek zatvara vrata saznanju im se interesuje za svoj sopstveni sluaj ili ak i za spas svoje due!... ovek ne treba da precenjuje vanost svoga morala i ne bi trebalo da sebi oduzme skromno pravo na ono to je moralu suprotno... Ovde se, moda, pretpostavlja neka vrsta bogatog naslea morala: ovek oseada se mnogo od toga moe potroiti i baciti kroz prozor, a da zbog toga ne osiromai. Ne oseati nikad iskuenje da se divimo lepim duama; znati uvek da smo nad njima. udovita vrline presretati s unutranjim prezirom; dniaiser la vertu kao potajno zadovoljstvo. Okretati se oko sebe; nemati nikakve elje da postanemo bolji ili uopte samo druki. Odve zainteresovani da bismo propustili da putamo pipke ili mree svakoga morala prema stvarima. 426 O psihologiji psihologa. Psiholozi, kakvi su moguni tek od devetnaestoga veka: ne vie hamali, koji vide pred sobom na tri etiri koraka i skoro su zadovoljni da po sebi riju. Mi psiholozi budunosti imamo malo dobre volje za samoposmatranje: mi smatramo skoro znakom degeneracije kad neko orue pokuava da pozna samoga sebe: mi smo orue saznanja i mi bismo rado hteli da imamo svu jednostavnost i tanost jednog orua; prema tome, mi ne smemo sebe analizirati ni poznati. Prvi znak instinkta za samoodravanje kod velikog psihologa: on sebe nikad ne trai. On nema oiju, ni interesa, ni radoznalosti za sebe... Veliki egoizam nae gospodaree volje nalae nam da naprosto zatvorimo oi pred sobom da se moramo pokazati bezlini, nepristrasni, objektivni! O, do koje smo samo mere mi neto suprotno od toga! Samo zbog toga to smo do preteranosti psiholozi. Mi nismo Paskali, nas naroito ne zanima spasenje due, sopstvena srea, sopstvena vrlina. Mi nemamo ni vremena ni radoznalosti dovoljno da se na takav nain vrtimo sami oko sebe. Ako dublje zagledamo, onda stvar stoji ak i druke: mi smo nepoverljivi prema ljudima koji meditiraju gledajui u svoj pupak, jer smatramo samoposmatranje vrstom

degeneracije psiholokog genija., kao znak pitanja nad instinktom psihologa: kao to je degenerisano slikarsko oko, koje rukovodi volja da vidi radi samoga vienja. ZA KRITIKU GRKE FILOZOFIJE

427 Pojava grkih filosofa od vremena Sokrata simptom je dekadencije; antihelenski instinkti preovlauju... Sofist je sasvim helenski kaogod to su i Anaksagora, Demokrit i veliki jonski filosofi; ali samo kao prelazan oblik. Polis grad gubi svoju veru u jedinstvenost svoje kulture i u svoje pravo da gospodari svakim drugim gradom... Vri se razmena kultura, to jest bogova i pritom se gubi vera u iskljuive prerogative domoroca boga. Meaju se dobro i zlo razliitih porekla: granice koje dele dobro od zla postepeno iezavaju... To je sofist... Filosof je naprotiv reakcija: on hoe staru vrlinu. On vidi razloge propadanja u propadanju institucija, on hoe stare institucije; on vidi propadanje u propadanju autoriteta: on trai nove autoritete (putovanje na stranu, u tue knjievnosti, u egzotine religije...); on bi hteo da osnuje idealan grad, poto se preiveo pojam grada (otprilike kao to su se Jevreji vrsto drali kao narod poto su pali u ropstvo). NJega zanimaju svi tirani: njegova elja je da vaspostavi stare vrline pomou force majeure. Postepeno se sve uistini helensko ini odgovornim za propadanje (i Platon je isto tako nezahvalan Periklu, Homeru, tragediji, retorici, kao to su proroci Davidu i Saulu). Propast Grke uzima se kao zamerka osnovnim naelima helenske kulture: to je osnovna zabluda filosofa. Zakljuak: grki svet propada. Uzrok: Homer, mit, antiki moral itd. Antihelensko razvie filosofskih ocena vrednosti: egipatski uticaj (ivot posle smrti kao sud...); semitski uticaj (dostojanstvo mudraca, eik); pitagorejci, podzemne religije, utanje, sredstva za zastraivanje pomou zagrobnog sveta, matematika: religiozno ocenjivanje vrednosti, kao neka vrsta odnosa sa svemirom; sveteniki, asketski, transcendentni uticaj; dijalektika moje je miljenje da ak i Platon pokazuje u svojim pojmovima sitniarstvo koje je pedantsko i odbija. Propadanje dobrog duhovnog ukusa: vie se skoro ne osea rugoba i tlapnja direktne dijalektike svake vrste. Obe dekadentske tendencije i krajnosti idu paralelno: a) bogata dekadencija, ljupkovragolasta, nakinurena i ljubiteljka umetnosti i b) morbidna dekadencija religioznomoralnoga patosa, stoika otvrdlost, platonska mrnja prema ulima, pripremanje zemljita za hrianstvo. 428 Do koje je mere psihologe iskvarila moralna idiosinkrazija: nijedan stari filosof nije imao hrabrosti da se zalae za teoriju o neslobodnoj volji (to e rei za teoriju koja odrie moral); niko nije imao hrabrosti da tipino svojstvo zadovoljstva, svake vrste zadovoljstva (sreu) definie kao oseanje moi: jer je uivanje u moi smatrano nemoralnim; niko nije imao smelosti da vrlinu shvati kao posledicu nemorala (volje za mo) u slubi vrste (ili rase ili grada), jer se volja za mo smatrala nemoralom. U celom razvitku morala nema nijedne istine: svi su pojmovni elementi, s kojima se manipulie, fikcije; sve su psiholoke injenice, do kojih se dri, patvorene; svi su oblici logike, uvueni u ovo carstvo lai, sofizmi. Ono to odlikuje moralne filosofe jeste potpuno otsustvo svake istote, svake samodiscipline intelekta: oni dre lepa oseanja za dokaze: svoja nadimana prsa oni smatraju mehovima boanstva... Moralna filosofija je najmuniji

period u istoriji duha. Prvi veliki primer: u ime morala i pod njegovom zatitom uinjeno je veliko zlo, ustvari dekadencija u svakom pogledu. Ne moe se dovoljno podvui da veliki grki filosofi pretstavljaju dekadenciju svake grke vrline i ine je zaraznom... Ova vrlina, koja je nainjena potpuno apstraktnom, bila je najvea sablazan oveku da naini apstraktnim samog sebe: to e rei da sebe odvoji od sveta. Trenutak je vrlo znaajan: sofisti se dotiu prve kritike morala, stiu prvi uvid u moral: oni svrstavaju veinu (lokalnu uslovnost) moralnih ocena vrednosti; oni stavljaju do znanja da se svaki moral da opravdati dijalektiki: to e rei, oni naziru kako po nunosti mora biti sofistiko svako obrazloenje jednoga morala stav koji su posle dokazali u velikom stilu antiki filosofi od Platona pa dalje (do Kanta); oni ustanovljuju prvu istinu, da ne postoji moral po sebi, dobro po sebi, da je to obmana ako se govori o nekoj istini u tom smislu. Gde je u to vreme bilo intelektualno potenje? Grka kultura sofista izrasla je iz svih grkih instinkata; ona pripada kulturi Periklova doba, onako nuno kao to joj Platon ne pripada: ona ima svoje prethodnike u Heraklitu, u Demokritu, u naunim tipovima stare filosofije; ona ima svoj izraz, na primer, u visokoj kulturi Tukididovoj. I ona je, najzad, imala pravo: svaki korak napred u gnoseolokom i moralistikom saznanju vaspostavio je sofiste... Na dananji nain miljenja u velikoj je meri heraklitski, demokritski i protagorski... Bilo bi dovoljno rei da je protagorski: jer je Protagora sintetizovao u sebi Heraklita i Demoktira. (Platon: jedan veliki Kaljostro valja pomisliti kako je Epikur sudio o njemu; kako je sudio o njemu Timon, Pironov prijatelj. Je li Platonova estitost izvan sumnje moda? Ali mi znamo u najmanju ruku da je on uio kao apsolutnoj istini neto to nije ak smatrao uslovno ni za sebe istinom: naime posebnom postojanju i pojedinanoj besmrtnosti du). 429 Sofisti nisu nita drugo nego realisti: oni sve vrednosti i obiaje koji su postali opti podiu na stepen vrednosti... Oni imaju smelosti koju imaju svi jaki duhovi, da znaju svoj nemoral... Da li se moda ne veruje da su svim onim malim grkim nezavisnim gradovima, koji bi rado jedan drugog prodrali od gneva i surevnjivosti, rukovodili principi humanosti i potenja? Zamera li se, moda, Tukididu za rei koje stavlja u usta atinskim poslanicima pri pregovaranju s Melianima oko propasti ili pokorenja? Samo bi pravi licemeri mogli govoriti o vrlini usred takve strane napetosti ili pustinjaci, ljudi to stoje po strani, izgnanici, begunci iz stvarnosti... sve sami ljudi koji su odricali stvari da bi samo mogli iveti. Sofisti su bili Grci: kad su Platon i Sokrat stali na stranu vrline i pravednosti, oni su bili Jevreji ili ne znam ta. Grot je imao ravu taktiku branei sofiste: on je hteo da ih uzdigne na stepen ljudi od asti i zastave morala ali je njihova ast bila u tome to nisu hteli nikakvu podvalu pod vidom velikih rei i vrlina... 430 Velika razumnost svakog moralnog vaspitanja bila je uvek u tome to se njime teilo da se dostigne sigurnost jednoga instinkta: tako da ni dobra namera ni dobra sredstva kao takva nisu najpre imala da kao takva uu u svest. Kao to vojnik veba, tako bi trebalo da se ovek naui da postupa. U samoj stvari, ova nesvesnost pripada svakom savrenstvu: ak i matematiar pravi svoje kombinacije nesvesno... ta onda znai reakcija Sokratova, koji je preporuivao dijalektiku kao put u vrlinu i

veselio se kad se moral nije mogao logiki opravdati? Ali i to pokazuje preimustvo morala bez nesvesnosti on ne vredi nita! Kad se dokaznost postavlja kao prvi uslov line valjanosti u vrlini, onda to ustvari znai raspad antikih instinkata. Svi ti ljudi od velikih vrlina i velika priala jesu i sami tipovi raspada. U praksi to znai da su moralni sudovi otrgnuti od uslova pod kojima su rasli i pod kojima jedino imaju nekog smisla, da su iupani iz svoga grkoga i grko-politikoga tla, i da su postali neprirodni pod platom sublimiranja. Veliki pojmovi dobar, pravedan, odvajaju se od pogodaba pod kojima postoje, i kao slobodne ideje postaju predmet dijalektike. Iza njih se trai izvesna istina; one se smatraju kao sutastva ili kao simboli za sutastva: izmilja se jedan svet, u kome su one kod svoje kue, iz koga proistiu... Ukratko reeno: skandal dostie vrhunac ve kod Platona... Pa je onda postalo potrebno da se izmisli i apstraktno savren ovek: dobar, pravedan, mudar, dijalektiar jednom reju, strailo antikog filosofa: biljka bez korena; ovetvo bez ikakvih odreenih kontrolnih instinkata; vrlina koja sebe pravda razlozima. Savreno apsurdni individuum po sebi! Krajnja izvetaenost... Ukratko reeno: gubljenje prirodnog karaktera kod moralnih vrednosti imalo je za posledicu stvaranje jednog degenerisanog tipa oveka dobroga, srenoga, mudroga oveka. Sokrat pretstavlja momenat najdublje perverzije u istoriji vrednosti. 431 Sokrat. Ova promena ukusa u prilog dijalektike veliki je znak pitanja. ta se upravo desilo? Sokrat, ovek prosta porekla, koji je sproveo tu promenu, na taj nain likovao je nad jednim otmenijim ukusom, nad ukusom otmenih; s dijalektikom pobedila je gomila. Pre Sokrata svako dobro drutvo odbacivalo je dijalektiki nain miljenja; verovalo se da dijalektika kompromituje; omladini su injene da je se uva. emu ovo izlaganje uzroka? emu upravo dokazivati? Protiv drugih mogao se upotrebiti autoritet. Zapovedalo se: to je bilo dovoljno. Meu svojima, inter pares, tu je tradicija, isto tako i autoritet: i, na kraju, ljudi su se razumevali! Za dijalektiku nije bilo mesta. A i imali su nepoverenja prema tako otvorenom izlaganju svojih dokaza. Sve potene stvari ne nose svoje razloge tako na dlanu. Ima neega nepristojnoga u pokazivanju svih pet prstiju u isti mah. Ono to se moe dokazati male je vrednosti. Da dijalektika pobuuje nepoverenje, da ona malo ubeuje, to uostalom zna instinkt govornika sviju stranaka. Nita se lake ne izbrie od utiska jednog dijalektiara. Dijalektika moe biti samo poslednje orue. ovek mora biti u nevolji; mora na silu doi do svojih prava: inae se ne slui dijalektikom. Zbog toga su Jevreji bili dijalektiari, bio je to lisac Rajneke, bio je to Sokrat. Ona je nepotedno orue u ruci. NJom se moe tiranisati. ovek njom kompromituje pobeujui. On ostavlja svome protivniku da dokae da nije idiot. Ovaj besni i bespomoan je, dok dijalektiar ostaje hladna, pobedonosna razumnost koja paralie inteligenciju svoga protivnika. Ironija dijalektiara je jedan oblik osvete gomile: svirepost potitenih lei u hladnim ubodima silogizma... Kod Platona, kao oveka prekomerne ulnosti i mate, ar pojma je bila tako velika da je nehotimino potovao i oboavao pojam kao neki idealni oblik. Dijalektika opijenost: kao svest da ovek pomou nje gospodari sobom kao orue volje za mo. 432 Problem Sokrata. Dve antiteze: tragini i sokratski duh mereni prema zakonu ivota. Do koje je mere sokratski duh dekadentska pojava: a u kojoj se meri opet veliko zdravlje i snaga pokazuju u itavom dranju, u dijalektici i sposobnosti, u strogosti oveka

naunika (zdravlje plebejca; njegovu pakost, otroumlje, espirit frondeur, canaille au fond, dri u rukama njegova promuurnost; ceo tip je ruan). Porunjavanje: samoismevanje, dijalektika suhost, promuurnost kao tiranin protiv tiranina (instinkt). Kod Sokrata je sve preterano, ekscentrino, karikatura; on je komedija sa instinktima jednog Voltera u svome telu. On pronalazi novu vrstu borbe; on je prvi uitelj maevanja u otmenim atinskim krugovima; on se zalae samo za okretnost najvieg stepena: on to naziva vrlinom ( on je smatra za sredstvo spasenja: nije do njega stalo hoe li biti mudar, nego je to bilo po neophodnosti ); drati sebe u rukama tako da se ovek bori s razlozima a ne sa strastima ( Spinozina taktika obelodanjavanje pogreaka afekata); otkriti kako se svak uhvati kad ga ponese strast, otkriti kako afekat nelogino postupa; samoismevanje se upranjava da bi se u korenu podgrizlo oseanje srdbe. Moja je elja da pojmim od kojih deliminih i idiosinkratinih stanja potie problem Sokrata: njegovo izjednaenje razuma, vrline i sree. Ovim apsurdnim uenjem o njihovoj istovetnosti on je uspeo da oara svet: antika filosofija nije se mogla nikada njega osloboditi... Apsolutno otsustvo objektivnog interesa: mrnja prema nauci: idiosinkrazija, to smatranje sebe kao svoj problem. Akustine halucinacije kod Sokrata: morbidna crta. Kad je duh bogat i nezavisan, on se najvie protivi da se bavi moralom. Otkuda to da je Sokrat moralni manijak? U vreme bede praktina filosofija odmah istupa napred. Moral i religija priznaci su bede kada zauzimaju prvo mesto u interesovanju. 433 Inteligencija, jasnoa, tvrdoa i loginost kao orua protiv divljine instinkata. Oni moraju biti opasni i pretiti propau, inae ne bi sluilo niemu da razvijamo inteligenciju do ovoga stupnja tiranije. Da bi se od inteligencije nainio tiranin, morali bi se instinkti najpre pokazati kao tirani. To je problem. On je bio sasvim umestan u ono vreme. Razum je postao ravan vrlini, a vrlina ravna srei. Reenje: Grki filosofi stoje na istoj osnovnoj injenici svoga unutranjega iskustva kaogod i Sokrat: pet koraka daleko od ekscesa, od anarhije, od raspusnitva sve sami dekadenti. Oni gledaju u njega kao u lekara: logika kao volja za mo, kao vlast nad samim sobom, kao volja za sreom. Divljanost i anarhija instinkata kod Sokrata je simptom dekadencije, kao to je to i hipertrofija logike i jasnost umovanja. Oboje je abnormalno i ide jedno s drugim. Kritika. Dekadencija se pokazuje u brizi oko sree (to jest spasenja due, to jest oseanja opasnosti svoga stanja). NJeno fanatino interesovanje za sreu otkriva patoloko stanje potsvesnoga ja: to je ivotno interesovanje. Ili propasti ili biti razuman bila je alternativa pred kojom su svi stajali. Moralizam grke filosofije pokazuje da su se oseali u opasnosti. 434 Zato je sve ispalo kao glumljenje. Rudimentarna psihologija, koja je raunala samo svesne momente ovekove (kao uzroke), koja je svesnost smatrala kao atribut due, koja je volju (to e rei nameru) traila iza svakoga delanja: ona je imala samo potrebu da na prvo pitanje: ta hoe ovek? odgovori: sreu (nije se smelo rei mo, jer bi to bilo nemoralno); prema tome, u svima ovekovim postupcima postoji namera da se pomou njih dospe do sree. Drugo pitanje: kad ovek stvarno ne dospe do sree, otkuda to dolazi? Od pogrene upotrebe sredstava. Koje je nepogreno sredstvo da se doe do sree? Odgovor: vrlina? Zato vrlina? Jer je ona najvia razumnost, a razumnost onemoguuje pogreke pri biranju sredstava: kao razum vrlina je put ka srei. Dijalektika je stalni zanat vrline, jer ona otklanja

svaki poremeaj intelekta i sve afekte. Ustvari, ovek ne trai sreu. Zadovoljstvo je oseanje moi: ako iskljuimo afekte, onda iskljuujemo stanja koja u najveoj meri daju oseanje moi, to e rei zadovoljstvo. Najvia razumnost je jedno hladno, jasno stanje, koje je daleko od toga da prui ono oseanje sree koju sa sobom donosi opijenost svake vrste... Antiki filosofi borili su se protiv svega to opija to remeti apsolutnu hladnou i ravnodunost svesnosti... Oni su, na osnovu svoje pogrene pretpostavke, bili dosledni u verovanju da je svest visoko, najvie stanje, preduslov za savrenstvo dok istina lei ba u suprotnom. Ne postoji savrenstvo u bilo kakvom delanju ukoliko se ono hoe, ukoliko je ono svesno. Antiki filosofi bili su najvei smetenjaci u praksi, jer su sebe osudili teoretski na smetenjatvo... U praksi sve je ispalo kao neko glumljenje: i onaj ko je prozreo stvar, kao Piron na primer, prosuivao je kao i svaki drugi, to e rei: da mali ljudi daleko prevazilaze filosofe u dobroti i potenju. Sve dublje prirode Starog doba oseale su odvratnost prema filosofima vrline: u njima su gledali glumce i svaalice. (Tako su o Platonu sudili Epikur i Piron.) Rezultat: U praktinom ivotu, u strpljenju, dobroti i uzajamnom pomaganju mali ljudi stoje iznad njih: to je otprilike miljenje koje su Dostojevski i Tolstoj imali o svojim muicima: oni su vei filosofi u praksi, oni su sraniji u obraunavanju sa onim to ivot namee... 435 Za kritiku filosofa. Filosof i moralist obmanjuju sami sebe kad misle da se spasavaju dekadencije time to se bore protiv nje. To je izvan njihove volje: i ma kako teko oni to priznavali, docnije se pokazuje da su oni bili najjai pobornici dekadencije. Uzmimo filosofe Grke, Platona na primer. On je odvojio instinkte od grada (polis), od utakmice, od vojnike sposobnosti, od umetnosti i lepote, od misterij, od vere u tradiciju i u pretke... On je bio zavodnik aristokrat: njega samog zaveo je gejak Sokrat... On je odbacivao sve uslove otmenog Grka staroga kova; uneo je dijalektiku u svakidanji ivot, pravio zavere sa tiranima, vodio politiku budunosti i bio primer najpotpunijeg osloboenja instinkta od tradicije. On je dubok, strastan, u svemu to je antihelensko... Ovi veliki filosofi pretstavljaju sve tipine oblike dekadencije redom: moralnoreligioznu idiosinkraziju, anarhizam, nihilizam (), cinizam, otupelost, hedonizam, reakcionizam. Pitanje sree, vrline, spasenja due, izraz je fizioloke protivrenosti u ovim dekadentnim prirodama: njihovi instinkti nemaju teine, smera. 436 U kojoj se meri dijalektika i vera u razum oslanjaju na moralne predrasude? Kod Platona mi kao negdanji stanovnici inteligibilnog sveta dobra jo imamo u rukama jedan legat iz onog doba: boanska dijalektika, potiui iz dobra, vodi svakom dobru ( dakle kao da vodi natrag ). ak je i Dekart imao pojam o tome da u hriansko-moralnom nainu miljenja, koje veruje u jednoga dobroga Boga kao tvorca stvari, tek istinitost boja slui kao garantija sudova naih ula. Izvan ove religiozne sankcije i jemstva naih ula i razuma otkuda bismo crpili pravo na poverenje prema ivotu? Da je misao mera stvarnosti da ono to ne moe biti predmet misli ne postoji jeste jedno nezgrapno non plus ultra moralistikog slepog poverenja (u bitni princip istine u osnovi stvari), to je po sebi luda pretpostavka koju nae iskustvo demantuje na svakom koraku. Mi ne moemo apsolutno nita misliti, ukoliko ono jest...

437 Pravi filosofi Grke jesu oni pre Sokrata (sa Sokratom neto se menja). To su sve otmene linosti koje se dre odvojeno od naroda i obiaja, koje su mnogo putovale, linosti ozbiljne do suhosti, mirna pogleda, koje nisu strane dravnim poslovima i diplomatiji. One su anticipirale sve velike ideje mudraca o stvarima: one su ih same sebi pretstavljale, one su nainile sisteme od sebe. Nita ne daje vii pojam o grkom duhu negoli ovo naglo obilje tipova, negoli ova nehotimina potpunost u izlaganju svih velikih mogunosti filosofskoga ideala. Vidim samo jo jednu originalnu pojavu meu onima koji su posle doli: jednog zakasnelog ali neminovno poslednjeg nihilista Pirona. NJegov instinkt vodio ga je protiv gospodareih uticaja njegova doba: Sokratovaca, Platona, Heraklitova umetnikog optimizma. (Piron se naslanja na Demokrita preko Protagore...) * Mudar umor: Piron. iveti smerno meu smernima. Bez gordosti. iveti prosto; potovati i verovati u to svaki veruje. Biti na oprezu od nauke i duha, i od svega to nadima oveka... Biti prosto trpeljiv do krajnosti, bezbrian i blag; ili, bolje jo, . Budist za Grku, koji je odrastao sred graje kola; odve kasno roen; umoran; protest zamorenoga protiv revnosti dijalektiara; neverovanje zamorenoga oveka u vanost svih stvari. On je video Aleksandra. On je video indiske askete. Tako pozne cvetove i prefinjene duhove mami pa ak i zavodi sve to je nisko, bedno i idiotsko. To ih opija: to utie da otpoinu (Paskal). S druge strane, meajui se s gomilom i sa svakim, oni oseaju malo toplote. Ovim zamorenim ljudima treba toplote... Svladati protivrenost; raistiti s utakmicom; nemati volje za odlikovanje: odricati grke instinkte (Piron je iveo zajedno sa svojom sestrom koja je bila babica). Preruiti mudrost tako da vie ne odlikuje; ogrnuti je platom bede i nematine; vriti najnie funkcije: ii na trg i prodavati prasad... sladost; jasnoa, ravnodunost; bez vrlina kojima je potrebna poza: izjednaiti sebe i u vrlini: to je krajnji stupanj pobede nad samim sobom, krajnja ravnodunost. Piron i Epikur: dve vrste grke dekadencije: oni su srodni po mrnji prema dijalektici i svima teatralnim vrlinama, to se onda sve skupa nazivalo filosofijom; Piron i Epikur namerno su malo cenili ono to su voleli; oni su mu davali obina pa ak i prezriva imena, i oni su pretstavljali stanje u kome ovek nije ni bolestan, ni zdrav, ni iv, ni mrtav... Epikur je bio naivniji, idiliniji, zahvalniji: Piron iskusniji, vie je putovao, vie nihilist... NJegov ivot bio je protest protiv velikog uenja o identinosti (srea = vrlina = saznanje). Pravi ivot ne unapreuje nauka: mudrost ne ini mudrim... Pravi ivot ne eli sreu, ne obraa panju na nju... 438 Borba protiv stare vere, kako ju je vodio Epikur, bila je, u strogom smislu rei, borba protiv hrianstva pre Hrista borba protiv staroga sveta koji je ve bio postao sumoran, moralizovan, prokisao od oseanja greha, star i bolestan. Nije moralna iskvarenost staroga veka bila preduslov koji je omoguio hrianstvu da nad njim zagospodari, nego ba njegovo moralizovanje. Moralni fanatizam (jednom reju: Platon) razruio je paganstvo, izmenio njegove vrednosti i dao njegovoj bezgrenosti da pije otrov. Mi bismo morali naposletku shvatiti da je ono to je tu bilo razrueno bilo neto vie od onoga to je zagospodarilo! Hrianstvo, izraslo iz psiholoke kvarei, uhvatilo je korena samo na trulom zemljitu.

439 Uenost: kao dresura ili kao instinkt. Kod grkih filosofa ja vidim opadanje instinkata: inae ne bi mogli napraviti tako krupnu greku da svesna stanja smatraju za neto od vee vrednosti. Intenzitet svesti stoji u obrnutoj srazmeri prema lakoi i brzini modanih prenoenja. Grka filosofija drala se suprotnog gledita o instinktu, to je uvek znak oslabelih instinkata. Mi stoga moramo traiti savren ivot tamo gde je najmanje svestan (to jest, gde je najmanje svestan svoje logike, svojih razloga, svojih sredstava, svojih namera i svoje koristi). Vraanje injenicama zdravog razuma, obinih ljudi i malih ljudi svake vrste. Potenje i inteligencija nakupljeni kroz generacije, koje nisu nikad svesne svojih principa, i koje se, ta vie, donekle plae principa. Nije razumno traiti vrlinu koja rezonuje... Takva elja kompromituje filosofa. 440 Kad je vebanjem itavih generacija moral to e rei: utananost, obazrivost, hrabrost i pravinost naslagan, celokupna snaga ove nagomilane vrline zrai ak i u oblast gde je potenje najrea stvar, u oblast duha. U svakom osveenju dolazi do izraza nelagodnost organizma; neto novo mora se nai, organizam nije zadovoljan, on je na muci, u napetosti, odve nadraen a to sve ba i jeste osveenje... Genije lei u instinktu; dobrota tako isto. ovek dela savreno samo kad dela instinktivno. ak i s moralnog stanovita miljenje koje je samosvesno pretstavlja jednostavno samo pokuaj, i u najveem broju sluajeva je protivnost moralu; nauno potenje rtvuje se uvek kad mislilac pone rezonovati: neka se pokua sledee: neka se najvei mudrac stavi na zlatne terazije pa neka pria o moralu... Moe se dokazati da svako razmiljanje, koje svesno protie, pretstavlja i mnogo nii stepen morala negoli to je misao koju vode instinkti. 441 Borba protiv Sokrata, Platona i cele Sokratove kole potie od dubokog instinkta, da ovek ne postaje boljim kad mu se pokae da se vrlina moe dokazati i da joj treba razloga... Naposletku, nitavna je injenica da je borbeni instinkt prinudio sve ove roene dijalektiare da svoju linu sposobnost veliaju kao najviu osobinu i da svaku drugu formu dobrote pretstave kao neto uslovljeno njome. Antinauni duh itave te filosofije: ona hoe da do kraja bude u pravu. 442 udnovato. Od najranijih vremena grka filosofija vodi borbu protiv nauke pomou teorije saznanja, naroito skepse: a u koju svrhu? Uvek u prilog morala... (Mrnja protiv fiziara i lekara). Sokrat, Aristip, megarska kola, cinici, Epikur, Piron opti napad na saznanje za raun morala... (Mrnja i prema dijalektici). Ostaje jedan problem: oni se pribliuju sofistici, da bi se oslobodili nauke. S druge strane, fiziari su svi potinjeni do te mere da meu svoje prve principe ubrajaju teoriju istine i stvarnoga bia: na primer, atom, etiri elementa (odnosni poloaj bia, da bi se objasnilo mnotvo i transformacije ). Propoveda se preziranje objektivnosti u interesima: vraanje praktinom interesu i linoj koristi svega saznanja... Borba protiv nauke uperena je protiv: 1. njenoga patosa (objektivnosti); 2. njenih orua (tj. njene korisnosti); 3. njenih rezultata (kao detinjarije).

To je ona ista borba koju je docnije preuzela crkva u ime pobonosti: crkva je nasledila ceo antiki ubojni arsenal. Teorija saznanja tu igra istu ulogu koju je igrala kod Kanta, kod Indijaca... LJudi nee da se time uznemiruju, da se oko toga pate, nego trae slobodne ruke za svoj put. Od ega se oni upravo brane? Od obaveza, od zakonitosti, od nunosti da se ide ruku pod ruku: mislim da se to naziva sloboda... U tome se izraava dekadencija: instinkt solidarnosti toliko je degenerisan da se solidarnost osea kao tiranija: oni nee nikakav autoritet, nikakvu solidarnost, nikakvo svrstavanje u red i idenje beskrajno laganim korakom. Oni mrze postepenost, tempo nauke, oni mrze ravnodunost naunika prema uspehu i dugom dahu. 443 U sutini, moral je neprijatelj nauke: jo Sokrat je to bio i to zato to nauka smatra vanima stvari koje nemaju nikakve veze sa dobrim i zlim, pa prema tome umanjuje vanost oseanja za dobro i zlo. Moral meutim hoe da mu ceo ovek slui sa svom svojom snagom: moral smatra rasipanjem svoje snage kod nekoga ko nije dovoljno bogat za rasipanje, kad se ovek brine ozbiljno za cvee i zvezde. Zato je nauni duh opao vrlo brzo u Grkoj kad je Sokrat uvukao u nj bolest moralisanja; intelektualna visina do koje su se ispeli jedan Demokrit, jedan Hipokrat, jedan Tukidid, nije se mogla dostii po drugi put. 444 Problem filosofa i naunika. Uticaj doba starosti; navike koje stvaraju depresiju (sobni rad slian Kantovom; prekomeran rad; nedovoljna ishrana mozga; itanje). Jo vanije: da li nije moda ve znak dekadencije kad miljenje ide za uoptavanjima; objektivnost kao razlaganje volje ( ostati to je moguno nepristrasniji...). To pretpostavlja ogromnu ravnodunost prema jakim nagonima: neku vrstu izdvajanja, izuzimanja, otpora prema normalnim nagonima. Tip: naputanje zaviaja; u sve dalje krugove; sve vei egzotizam; zanemelost starih imperativa ; ak i stalno pitanje kuda? (srea) znak je oslobaanja od postojeih oblika organizacije, kidanja. Problem: da li nije naunik jo vie simptom dekadencije negoli filosof: u celosti naunik nije odvojen od svega, samo jedan deo njega posveen je apsolutno saznanju, izveban za naroito gledite i stav; i njemu su pritom potrebne sve vrline jedne jake rase i zdravlja, velika strogost, mukost, mudrost. On je pre simptom velike mnogoobraznosti kulture negoli njenog zamora. Dekadent-naunik je rav naunik. Meutim, dekadent-filosof dosad se bar uvek smatrao kao tipian filosof. 445 Meu filosofima nita nije ree od intelektualnog potenja: moe biti da oni tvrde ba suprotno, moe biti da ak i veruju u to. Ali sav njihov rad, sve njihovo delanje ima za posledicu da oni priznaju samo izvesne, poneke, istine; oni znaju ta moraju dokazati; i po tome to su jednoduni u pitanju tih istina, oni se uzajamno prepoznaju kao filosofi. Postoje, na primer, moralne istine. Ali vera u moral nije jo nikakav dokaz morala: Ima sluajeva a takav je sluaj s filosofima kad je takva vera prosto neto nemoralno. 446

ta je onda nazadnjako kod filosofa? to ui da su njegove osobine nune i jedine za dostizanje najviega dobra (na primer dijalektika, kao to je kod Platona). to on hoe da se sve vrste ljudi postupno uspnu do njega kao najviega tipa. to potcenjuje ono to se inae ceni to kopa jaz izmeu najviih svetenikih i svetovnih vrednosti. to on zna ta je istina, ta je Bog, ta je cilj, ta je put... Tipini filosof je tu apsolutni dogmatiar; kad osea potrebu za sumnjom, to je zbog toga da bi mogao govoriti dogmatski o svojoj glavnoj stvari. 447 Kad se filosof nae prema svojim rivalima, na primer prema nauci, on postaje skeptik; on sebi onda prisvaja jedan oblik saznanja koji inae osporava nauniku; on ide ruku pod ruku sa svetenikom, da ga ne bi osumnjiili zbog ateizma i materijalizma; on smatra napad na sebe kao napad na moral, religiju, vrlinu i poredak on zna kako e stvoriti rav glas svojim protivnicima nazivajui ih zavodnicima i ruiocima: tu koraa on ruku pod ruku s vlau. Filosof u borbi s drugim filosofima: on se trudi da ih nagna da se pokau kao anarhisti, nevernici, protivnici vlasti. Jednom reju, kad se on bori, bori se ba kao svetenik i kao svetenstvo. ISTINA I ZABLUDA FILOZOFA

448 Kant je definisao filosofiju kao nauku o granicama razuma! 449 Po Aristotelu filosofija je umetnost otkrivanja istine. S druge strane epikurejci, koji su se koristili Aristotelovom sensualistikom teorijom saznanja, odvraali su ironino i negativno od traenja istine; filosofija kao umetnost ivota. 450 Tri velike naivnosti: Saznanje kao sredstvo da se doe do sree (kao da...); kao sredstvo da se doe do vrline (kao da...); kao sredstvo da se doe do odricanja ivota ukoliko je ono sredstvo da se doe do razoarenja (kao da...). 451 Da ima istine kojoj bi se moglo pribliiti 452 Zabluda i neznanje su kobni. Tvrenje da je istina tu i da ima kraja neznanju i zabludi, jedna je od najveih sablazni sveta. Ako pretpostavimo da se u to veruje, onda se time paralie volja za ispitivanjem, istraivanjem, obazrivou, kuanjem: ona se moe smatrati ak i zloinakom, to e rei sumnjom u istinu... Istina je prema tome kobnija od zablude i neznanja, jer ona podriva sile s kojima se postie prosveenost i saznanje.

Strast za lenou sada staje na stranu istine. (Razmiljanje je muka, beda!). Tako isto red, pravilo, radost u posedovanju, gordost na svoju mudrost ukratko reeno, tatina: ugodnije je sluati negoli ispitivati; oveku vie laska misliti: Ja imam istinu, negoli videti oko sebe samo mrak... Pre svega to umiruje, uliva poverenje, olakava ivot popravlja karakter, ukoliko smanjuje nepoverenje. Duevni mir, mirna savest: sve su to izmiljotine koje su mogune pod pretpostavkom da je istina tu, gotova stvar. Po plodovima njihovim poznaete ih... Istina je istina jer ljude ini boljim... Proces se nastavlja: sve dobro, sve uspeno ima se staviti na raun istine. To je dokaz pomou sile: srea, zadovoljstvo, blagostanje zajednice kaogod pojedinca, otsad e se smatrati kao posledica vere u moral... I obrnuto: rav uspeh treba pripisati otsustvu vere . 453 Uzroci zablude lee isto toliko u dobroj volji ovekovoj koliko u zloj : u hiljadu sluajeva krije on stvarnost od sebe i patvori je, da ne bi patio zbog svoje dobre ili zle volje. Bog na primer kao upravlja ljudske sudbine: ili tumaenje ovekove malene sudbine: kao da je sve udeeno i smiljeno zarad spasenja due ovo otsustvo smisla za filologiju, koje jedan tananiji um mora smatrati neistotom i patvorstvom, obino se ini pod nadahnuem dobre volje. Dobra volja, plemenita oseanja, uzviena stanja po svojim sredstvima isto su toliko obmana i la koliko i takozvane egoistine strasti: ljubav, mrnja, osveta, koje moral odbacuje. oveanstvo je najskuplje platilo svoje zablude: i, uopte uzev, najvie su mu tete nanele zablude dobre volje. Iluzija, koja ini srenim, mnogo je kobnija od iluzije koja ima neposredne rave posledice: ova poslednja otri, ini oveka nepoverljivim, isti razum ona prva ga uspavljuje... Lepa oseanja, uzviene emocije pripadaju, u fiziolokom smislu, narkotinim sredstvima: zloupotreba ovih sredstava ima sasvim iste posledice kaogod i zloupotreba nekog drugog opijuma slabost nerava... 454 Zabluda je najskupoceniji luksuz koji ovek moe sebi dopustiti; i kad je zabluda ak fizioloke prirode, onda je opasna po ivot. ta je oveanstvo dosad najvie platilo, ta ga je najskuplje stalo? Svoje istine: jer su sve one bile zablude u fiziologiji... 455 Psiholoke zbrke: elja za verom brka se sa voljom za istinom (na primer kod Karlajla). Ali i elja za neverovanjem brkala se s voljom za istinom ( potreba za osloboenjem od izvesnog verovanja iz stotinu razloga: da bi se imalo pravo protiv izvesnih vernika). ta nadahnjuje skeptike? Mrnja protiv dogmatiara ili potreba za predahom, zamor, kao to je kod Pirona. Dobiti koje su se oekivale od istine bile su dobiti koje su poticale iz vere u nju: jer bi istina po sebi mogla biti potpuno muna, tetna i kobna. I protiv istine se tako isto vodila borba kad je pobeda nad njom obeavala koristi na primer osloboenje od vladajuih sila. Metod istine ne zasniva se na motivima istnitosti, nego na motivima moi, na elji da se bude superiorniji. Kako se dokazuje istina? Pomou oseanja poveane moi pomou korisnosti pomou neophodnosti ukratko reeno, pomou dobiti od nje (to jest, to su pretpostavke kakva bi istina morala biti, da bismo je mi priznali). Ali to je predrasuda: to je znak da se tu

uopte i ne radi o istini... ta znai, na primer, volja za istinom kod brae Gonkur? i kod naturalista? Kritika objektivnosti. Zato saznavati: zato ne radije varati se?... Uvek se ustvari elela vera, ne istina... Vera se stvara pomou sredstava koja su sasvim suprotna metodi istraivanja: ona ta vie iskljuuje ovo poslednje 456 Izvestan stepen vere dovoljan nam je danas kao prigovor protiv onoga to se veruje jo vie kao znak pitanja nad duhovnim zdravljem vernika. 457 Muenici. Da bi se mogli boriti protiv svega to se zasniva na strahopotovanju, protivnici moraju biti do izvesne mere smeli, bezobzirni, pa ak i bez skrupula... Ako se uzme u obzir da je oveanstvo hiljadama godina osvetavalo samo zablude kao istine, da je i svaku kritiku njihovu igosalo kao znak zlonamernosti, onda se sa aljenjem mora priznati da je potreban bio dobar broj imoralista, da dadu inicijativu za napad, hou rei za razum. to su se ti imoralisti uvek pretstavljali kao muenici za istinu, treba im to oprostiti: istina je, meutim, da njih u negiranju nije rukovodio nagon za istinom, ve analiza, zloinaka sumnja, elja za pustolovinama. U drugom sluaju njih teraju u oblast problema line srdbe oni se bore protiv problema, da bi bili do kraja u pravu protiv lic. Pre svega, pak, to je osveta koja je postala nauno korisna osveta potitenih, takvih koje je gospodarea istina gurnula u stranu i pritisla... Istinu, to e rei naunu metodiku, prihvatili su i pomagali oni koji su u njoj nali orue borbe orue unitenja... Da bi kao protivnici bili cenjeni, oni su uz to morali da se poslue jednim aparatom slinim aparatu onih koje su napadali: oni su pojam istine istavili isto onako bezuslovno kao i njihovi protivnici oni su postali fanatici u najmanju ruku po dranju, jer se nikakvo drugo dranje nije uzimalo ozbiljno. Ostalo ve uinilo je gonjenje, strast, nesigurnost progonjenog mrnja je rasla, a naposletku pretpostavka je slabila, da bi se ostalo na naunom polju. Oni su, naposletku, svi skupa hteli da budu u pravu na onako isti apsurdan nain kao i njihovi protivnici... Re ubeenje, vera, ponoenje muenitvom sve je to vrlo nepogodno za saznanje. Protivnici istine najzad su usvojili ceo subjektivni nain odluivanja o istini, to e rei dranjem, rtvama, herojskim odlukama to e rei produili su carstvo antinaunih metoda. Kao muenici oni su kompromitovali svoje sopstveno delo. 458 Opasno razlikovanje izmeu teoretskog i praktinog, na primer kod Kanta, pa i kod starih: oni se ponaaju kao da im je ista duhovnost postavila probleme saznanja i metafizike; oni se ponaaju kao da se o praksi ima dati sud prema sopstvenom merilu, ma kakav bio odgovor teorije. Protiv prve tendencije uperena je moja psihologija filosofa: njezin najudaljeniji raun i njena duhovnost jo su uvek samo najblei otisak jedne fizioloke injenice; u njoj nema ni traga dobrovoljnosti, sve je instinkt, sve je unapred upueno odreenim putem... Protiv druge tendencije pitam ja da li znamo za koji drugi metod dobroga delanja, osim uvek dobroga miljenja; ovo poslednje jeste delatnost, a prvo pretpostavlja razmiljanje.

Imamo li kakvih moi da sudimo o vrednosti jednoga naina ivljenja drugaije negoli to sudimo o vrednosti jedne teorije: pomou indukcije, putem poreenja?... Naivni ljudi veruju da smo mi bolji u tome, da mi znamo ta je dobro filosofi to ponavljaju. Mi izvodimo zakljuak da je jedna vera tu prisutna, nita vie... ovek mora raditi; prema tome potrebni su mu propisi govorili su i stari skeptici. Hitnost jedne odluke kao dokaz da se ta bilo tu smatra istinitim!... ovek ne sme raditi govorila su njihova doslednija braa, budisti, i smislili pravilo o osloboenju od akcije... Metnuti sebe u red, iveti kao to ivi obian ovek, smatrati pravim i dobrim ono to on smatra dobrim i pravim: to je potinjavanje instinktu stada. ovek mora svoju hrabrost i svoju strogost terati dotle da takvi potinjavanje oseti kao sramotu. ovek ne treba da ivi prema dvostrukom merilu!... On ne sme deliti teoriju od prakse!... 459 Da nita nije istina od svega to se dosad dralo za istinito. Sve to se ranije preziralo kao bezbono, zabranjeno, dostojno prezrenja, kobno sve to cvee danas cveta na divnoj stazi istine. Ceo taj stari moral nas se nita vie ne tie: on ne sadri nijedan pojam koji bi jo zasluivao nae potovanje. Mi smo to preiveli mi nismo vie dovoljno ni grubi ni naivni da se moemo na takav nain lagati. Utivije reeno: mi smo odve vrli za to... I, ako je istina u starom smislu samo zato bila istina to je stari moral govorio njoj da: onda iz toga sleduje da nam nije vie potrebna nijedna stara istina... Na kriterij istine nije nikako moralnost: mi izvesno tvrenje negiramo time to dokazujemo da ono zavisi od morala, da je nadahnuto plemenitim oseanjima. 460 Sve te vrednosti su empiriske i uslovljene. Onaj ko veruje u njih, ko ih potuje, ne priznaje ba to u njima. Svi filosofi veruju u njih, i jedan od oblika toga potovanja pretstavlja napor da se od njih naine istine a priori. Potovanje kao izvor varljivosti... Potovanje je probni kamen intelektualnog potenja: ali u celoj istoriji filosofije nema nikakvog intelektualnog potenja nego ljubavi prema dobru... Potpuno otsustvo metoda u ispitivanju ovih vrednosti; drugo: otsustvo sklonosti da se ove vrednosti ispitaju, da se smatraju uslovljenima. Svi su se antinauni instinkti okupili oko moralnih vrednosti, da bi otuda iskljuili nauku... ZAVRNE NAPOMENE ZA KRITIKU FILOSOFIJE

461 Zato su filosofi klevetnici. Zlobna i slepa mrnja filosofa protiv ula koliko ima plebejskoga i malograanskoga u svoj toj mrnji! Narod uvek smatra izvesnu zloupotrebu, ije rave posledice osea, dokazom protiv onoga to je zloupotrebljeno: svi buntovniki pokreti protiv nael, bilo to u politici ili u poljoprivredi, zaklanjajui se iza kakve zadnje misli, pravdaju se time da su zloupotrebe neophodne naelima i da lee u samoj prirodi njihovoj. alosna je to istorija: ovek trai naelo na osnovu koga bi mogao prezirati oveka on izmilja jedan svet, da bi ovaj svet mogao oklevetati i uprljati: ustvari, on se svaki put

maa za nita i od toga nita pravi Boga, istinu, a u svakom sluaju sudiju i osuivaa ovoga ivota... Ako bismo eleli dokaz, koliko duboko i temeljno specifino varvarske potrebe ovekove trae zadovoljenja ak u njegovom ukroavanju i njegovoj civilizaciji, onda nam valja posmatrati osnovne motive celikupnoga razvitka filosofije: neka vrsta osvete na stvarnosti, podmukloga ruenja vrednosti u kojima ovek ivi, jedna nemirna dua, koja ukroavanje osea kao muenje, i koja sladostrasno uiva u kidanju svih veza koje je s njim vezuju. Istorija filosofije je potajan bes protiv preduslova ivota, protiv oseanja ivotnih vrednosti, protiv pristrasnosti u korist ivota. Filosofi nikada nisu oklevali da prihvate jedan svet, pod uslovom da on protivrei ovom svetu, da prua orue pomou koga se ovaj svet moe ruiti. Dosad je to bilo velika kola klevetanja: ona je sebe tako dobro nametnula da je i naa nauka, koja sebe izdaje za branioca ivota, prihvatila glavni stav klevete i smatra ovaj svet prividnim, ovaj uzroni lanac prosto fenomenalnim. Ko tu upravo mrzi?... Bojim se da je to jo uvek Kirka filozofa, taj moral koji im je uinio tu pakost da za sva vremena filosofi moraju biti klevetnici... Oni su verovali u moralne istine, oni su u njima nalazili najvie vrednosti ta im je onda drugo ostajalo do da negiraju ivot utoliko vie ukoliko su ga vie poznavali?... Jer je ovaj ivot nemoralan... I ovaj ivot poiva na nemoralnim osnovama: i sav moral odrie ivot. Otklonimo istinski svet: da bismo to mogli, moramo ukloniti najvie dosadanje vrednosti, moral... Dovoljno je pokazati da je i sam moral nemoralan u onom smislu u kome se nemoralno dosad osuivalo. Ako je na taj nain slomljena tiranija dosadanjih vrednosti, ako smo uklonili istinski svet, onda e jedan novi red vrednosti morati doi sam od sebe. Prividni i izmiljeni svet to je protivrenost. Izmiljeni svet nazivao se dosad istinskim svetom, istinom, Bogom. To mi imamo da odbacimo. Logika moga shvatanja: 1. Moral kao najvia vrednost (gospodar nad svima fazama filosofije, ak i nad skepticima). Rezultat: ovaj svet ne vredi nita, to nije istinski svet. 2. ta tu odreuje najviu vrednost? ta je upravo moral? Instinkt dekadencije; na taj nain svete se iznureni i olo. Istoriski dokaz: filosofi su uvek dekadenti... u slubi nihilistikih religija. 3. Instinkt dekadencije, koji se pojavljuje kao volja za mo. Dokaz: apsolutna nemoralnost sredstava u celoj istoriji morala. Opti stav: dosadanje najvie vrednosti pretstavljaju specijalan sluaj volje za mo; sam moral je specijalan sluaj nemoralnosti. 462 Principijelne novine: Mesto moralnih vrednosti sve same naturalistike vrednosti. Opriroenje morala. Mesto sociologije uenje o stvaranju gospodara. Mesto drutva kulturni kompleks, kao moj glavni interes (kako u celosti tako i u delovima). Mesto teorije saznanja uenje o vrednosti afekata u perspektivi (uz to ide hijerarhija afekata: preobraenje afekata: njihov vii red, njihova duhovnost). Mesto metafizike i religije uenje o venom vraanju (kao orue odgoja i odabiranja). 463

Moji prethodnici: openhauer: ukoliko sam produbio pesimizam i uinio ga sebi potpuno jasnim pomou iznalaenja njemu suprotne krajnosti. Zatim: idealni umetnici, narataj koji se javlja u doba napoleonovskih pokreta. Zatim: Evropljani na viem stepenu obrazovanosti, prethodnici velike politike. Zatim: Grci i njihovo postanje. 464 Pomenuo sam one koji su mi bili nesvesni saradnici i prethodnici. Gde bih pak smeo, s izvesnom nadom koja je svojstvena meni kao filosofu, ili s obzirom na moje potrebe, traiti nove filosofe? Samo tamo gde preovlauje otmeni nain miljenja, koji veruje u robovanje i hijerarhiju kao preduslov svake vie kulture; gde preovlauje stvaralaki duh koji svetu ne stavlja u izgled sreu u miru, subotu svih subota, ve koji ak i u miru ceni sredstvo za nove ratove; duh koji propisuje zakone budunosti i koji postupa strogo i tiranski prema sebi i svemu postojeem zarad budunosti; jedan smeo i nemoralan duh, koji bi eleo razviti i dobre i rave osobine ovekove do krajnje mere, jer veruje u svoju mo da ih postavi na pravo mesto na mesto gde bi bili jedno drugom potrebni. Ali kakve izglede ima onaj ko danas trai filosofe da e ih i nai? Nije li verovatno da e uzalud lutati i danju i nou i s najboljim Diogenovim fenjerom u ruci? Ovaj vek nosi protivrene instinkte: on na prvom mestu i pre svega trai udobnost; na drugom, on trai reklamu, zaglunu viku glumakih glasova, onaj veliki bubanj koji odgovara njegovom vaarskom ukusu; na treem on trai da se svaki povali u prah u najdubljoj pokornosti pred najveom od svih lai ta la se zove ljudska jednakost i da se odaje pota vrlinama koje ljude ine jednakima i ravnopravnima. Ali je na taj nain savreno onemoguena pojava filosofa, onako kako ga ja shvatam premda se sasvim iskreno moe verovati da su postojee tendencije povoljne za to. Ustvari, ceo svet danas oplakuje kako su se filosofi muili u najranija vremena kad su bili pritenjeni izmeu straha od lomae, grene savesti i pretenciozne mudrosti crkvenih otaca: ali je istina da su ti i takvi uslovi bili kudikamo povoljniji za obrazovanje snanog, irokog, utananog i smelog duha negoli to su prilike koje danas vladaju. Danas druga vrsta duha, duh demagoga, glumca, moda i duh naunika podoban duhu mrava i dabra, nalazi za sebe povoljne uslove da se razvija. Ali utoliko gore stoji stvar za umetnika vie vrste: jer ne propadaju li skoro svi usled otsustva discipline duha? NJih vie ne tiranie neka spoljanja sila njih ne tiraniu vie apsolutne tablice vrednosti crkve ili kneevskog dvora: zbog toga se oni i ne ue vie da odgajaju svoga unutranjega tiranina, svoju volju! A to je tano za umetnike, jo je u veoj i kobnijoj meri tano za filosofe. Gde su onda danas slobodni duhovi? Neka mi se danas pokae jedan slobodan duh! 465 Pod slobodom duha ja podrazumevam neto sasvim odreeno: stanje u kome je ovek za sto kopalja iznad filosofa i drugih apostola istine po svojoj strogosti prema samom sebi, po svojoj istoti i smelosti, po svojoj bezuslovnoj volji da kae ne tamo gde je ne opasno. Ja smatram dosadanje filosofe kao slobodoumnjake dostojne prezrenja, koji se kriju pod kapuljaom ene istine.

Knjiga trea

NAELO NOVOG ODREIVANJA VREDNOSTI I VOLJA ZA MO KAO SAZNANJE

METOD IZUAVANJA

466 Specifina crta naeg devetnaestoga veka nije pobeda nauke, nego pobeda naunoga metoda nad naukom. 467 Istoriju naunoga metoda Ogist Kont je smatrao skoro kao filosofiju. 468 Veliki metodolozi: Aristotel, Bekon, Dekart, Ogist Kont. 469 Najdragocenije saznanje stie se najkasnije: ali se najvanije saznanje sastoji u metodima. Svi metodi, sve hipoteze nae dananje nauke stoleima su bile izloene najveem prezrenju: zbog njih su izbacivali ljude iz drutva asnih ljudi takve su smatrali neprijateljima bojim, preziraima najviega ideala, ljudima u kojima je neista sila. Mi smo imali sav patos oveanstva protiv sebe naa ideja o tome ta treba da bude istina, ta treba da bude sluba istini, naa objektivnost, na metod, na miran, obazriv, nepoverljiv nain postupanja, sve je to bilo potpuno prezreno... U osnovi oveanstvo je najdue bilo ometeno estetskim ukusom: ono je verovalo u ivopisni uticaj istine, od naunika se elelo da jako utie na matu. Po tome se ini kao da se postiglo neto suprotno, kao da je napravljen skok: ustvari disciplina pomou moralnih hiperbola postepeno je utrla put za onaj blai oblik patosa koji se otelovio u naunom karakteru... Savesnost u malim stvarima, samokontrola religioznoga oveka bila je pripremna kola za nauni karakter: u prvom redu stav duha koji ozbiljno uzima probleme, bez obzira na to ta od toga lino dobija... POLAZNA TAKA TEORIJE SAZNANJA 470 Duboko otsustvo sklonosti da se zastane jednom za svagda kod ma kojega optega pogleda na svet. ar suprotnoga naina miljenja: nedoputanje da se ispusti iz ruku uzbuenje koje lei u zagonetnom. 471

Hipoteza, po kojoj se u osnovi stvari zbiva sve na tako moralan nain da ljudski razum mora imati pravo, prostoduna je lakovernost i posledica vere u boansku istinitost gde se na Boga gleda kao na tvorca sviju stvari. Ovi pojmovi su naslee iz ranijeg ivota u drugom svetu. 472 Otpor protiv takozvanih fakata svesti. Posmatranje je hiljadu puta tee, zabluda je moe biti uslov posmatranja uopte. 473 Intelekt ne moe kritikovati sebe sama, prosto zato to se ne moe porediti ni sa kakvom drugom vrstom intelekta, a isto tako i to bi njegova sposobnost saznanja ispoljila sebe samo u prisustvu prave stvarnosti: to e rei, zato to, da bismo mogli kritikovati intelekt, mi bismo morali biti via bia sa apsolutnim saznanjem. Time bi se pretpostavilo postojanje neega, stvari po sebi, nezavisno od svake vrste posmatranja u perspektivi i ulno-umne percepcije. Ali psiholoko poreklo verovanja u stvari zabranjuje nam da govorimo o stvarima po sebi. 474 Ideja da postoji izmeu subjekta i objekta neka vrsta adekvatnog odnosa; da je objekt neto to bi, gledano iznutra, bilo subjekt, dobronamerna je izmiljotina kojoj je, po mome miljenju prolo vreme. Mera onoga ega smo uopte svesni potpuno zavisi od grube koristi koju imamo od svesti: kako bi nam ovo gledanje pod uglom svesti u ma kojoj meri moglo dozvoliti da o subjektu i objektu dajemo sudove kojim bi se dodirivala stvarnost! 475 Kritika nove filosofije: pogrena polazna taka, kao da postoje neke injenice svesti i kao da nema nikakvoga fenomenalizma u samoposmatranju. 476 Svest do koje je mere ideja o pretstavi, predstava o volji ili ideja o oseanju (koje je poznato jedino nama) potpuno povrna. Na unutranji svet je isto tako pojava! 477 Ja sam uveren vrsto u fenomenalan karakter unutranjega sveta: sve to dopre do nae svesti potpuno je doterano, uproeno, shematizovano, protumaeno stvarni proces unutranjeg opaaja, kauzalno jedinstvo izmeu misli, oseanja, elja, izmeu subjekta i objekta, apsolutno je skriveno od nas i moda je isto imaginarno. Ovaj prividni unutranji svet rasmatra se sa potpuno istim formama i procedurama kaogod i spoljanji svet. Mi nigde ne nailazimo na injenice: zadovoljstvo i bol su pozniji intelektualni fenomeni i dedukcije... Kauzalitet nam izmie iz ruku; pretpostaviti da izmeu misli postoji neposredna, uzrona sveza, kako to logika ini, to je posledica najgrubljega i najnespretnijeg naina posmatranja. Izmeu dveju misli igraju svoju igru jo svi moguni afekti: ali je kretanje odve brzo, zato ih ne zapaamo, zato ih odriemo...

Miljenje, kako ga epistemolozi shvataju, nikako se ne javlja na taj nain: to je jedna isto proizvoljna fikcija, do koje se dolazi na taj nain to se izdvojio jedan element iz procesa i otklonili svi ostali, jedno vetako podeavanje u cilju postizanja razumljivosti... Duh, neto to misli: katkad ak i duh apsolutan, ist ovaj pojam je druga posledica izvedena iz pogrenoga samoposmatranja koje veruje u miljenje. Ovde je najpre zamiljen izvestan akt koji se uopte ne deava, miljenje, pa je onda zamiljen subjekt kao podloga iz koje potie svaki akt toga miljenja i nita drugo: to jest, izmiljeni su i inilac i delo. 478 Fenomenalizam ne treba traiti na pogrenom mestu: nita nije toliko fenomenalno, ili, tanije reeno, nita nije toliko varka koliko taj unutranji svet, koji opaamo uvenim unutranjim ulom. Nae verovanje da je volja uzrok bilo je tako veliko da smo prema svome linom iskustvu uopte projicirali uzrok u sva zbivanja (to jest, postavljen je izvestan motiv kao uzrok sviju zbivanja). Mi verujemo da su misli, kako slede jedna za drugom u naem umu, povezane nekom vrstom uzrone veze: logiar naroito, koji ustvari govori o masi afekata koji nisu nijedanput bili opaeni u stvarnosti, navikao se na predrasudu da su misli uzrok misli. Mi verujemo ak i nai filosofi to jo veruju da su zadovoljstvo i bol uzroci reakcij, da je prava svrha zadovoljstva i bola da budu povod reakcijama. Kroz hiljade godina zadovoljstvo i izbegavanje bola smatrani su za motive svakog postupka. Nakon izvesnog razmiljanja, mi smo meutim prinueni priznati da bi se sve desilo potpuno na isti nain, prema sasvim istom spletu uzroka i posledica, da ovih stanja zadovoljstva i bola uopte nije ni bilo: i mi se prosto varamo kad verujemo da oni uistinu prouzrokuju ma ta: to su popratne pojave, i imaju smer sasvim razliit od izazivanja reakcija: to su upravo posledice u krilu procesa reakcije koja se deava. Ukratko reeno: sve to postane svesno zavrna je pojava, zakljuak i nije uzrok niega; sav tok pojava u svesti potpuno je atomistian. A mi smo pokuali da shvatimo vaseljenu sa obrnutog stanovita kao da nita drugo ne deluje i nije stvarno sem miljenja, oseanja, hotenja!... 479 Fenomenalizam unutranjeg sveta. Hronoloko obrtanje, tako da uzrok dolazi u svest docnije od posledice. Mi smo uili da se bol projicira na jedno mesto na telu, a da mu tu nije sedite mi smo uili da je ulni opaaj, koji se naivno smatra uslovljen spoljanjim svetom, pre uslovljen unutranjim svetom: da specifina akcija spoljanjeg sveta uvek protie nesvesno... Deo spoljanjeg sveta, koga postajemo svesni, raa se posle dejstva koje spolja vri na nas, naknadno se projicira kao njegov uzrok... U fenomenalizmu unutranjeg sveta mi izvremo hronologiju uzroka i posledice. Osnovna je injenica unutranjeg iskustva da se uzrok zamisli tek poto je sledila posledica... Isto to vai i za tok misli: mi traimo osnov za izvesnu misao pre negoli to smo je svesni: i onda se najpre javlja u svesti razlog pa zatim njegova posledica... Celo nae sanjanje je tumaenje zbira oseanja na osnovu moguih uzroka: i to tako da izvesnog stanja bivamo svesni tek kada se u svesti nalazi uzroni lanac koji je toga radi izmiljen. Celo unutranje iskustvo poiva na tome to se za izvestan nadraaj nervnih centara trai i zamilja izvestan uzrok i to najpre naeni uzrok dolazi u svest: ovaj uzrok apsolutno nije adekvatan stvarnom uzroku to je pipanje na osnovu ranijih unutranjih

iskustava, to jest pamenja. Pamenje meutim sadri i naviku na stara tumaenja, to jest na pogrenu uzronost tako da unutranje iskustvo mora nositi u sebi i posledice sviju preanjih kauzalnih fikcija. Na spoljni svet, kako ga svaki as projiciramo, nerazdvojno je vezan za staru zabludu o uzroku: mi ga tumaimo po staroj shemi stvari itd. Unutranje iskustvo dolazi u nau svest tek kad je nalo jezik koji pojedinac razume to jest, to je prevod jednoga stanja na njemu poznatija stanja : razumeti, to znai prosto naivno: neto novo moi izraziti jezikom neega staroga, poznatoga. Na primer: oseam se ravo takav sud pretpostavlja veliku i poznu neutralnost posmatraevu: naivan ovek uvek kae: to i to ini te se oseam ravo njemu je njegovo ravo stanje jasno tek onda kad je video razlog to se ravo osea... Ja to zovem nedostatkom filologije; itati jedan tekst kao tekst, a pritom ne meati tumaenje u itanje, jeste najnoviji oblik unutranjeg iskustva moda jedva moguan... 480 Ne postoji ni duh, ni razum, ni miljenje, ni svest, ni dua, ni volja, ni istina: sve su to neupotrebljive fikcije. Nije re o subjektu i objektu, nego o jednoj odreenoj ivotinjskoj vrsti koja napreduje samo pri izvesnoj relativnoj tanosti, u prvom redu pri pravilnosti svojih opaaja (tako da moe kapitalizirati iskustvo)... Saznanje radi kao orue moi. Otuda je jasno da ono raste pri svakom porastu moi... Smisao saznanja: i ovde se, kao i kod pojma dobar ili lep, ideja mora uzeti strogo antropocentriki i bioloki. Da bi se jedna odreena vrsta odrala i rasla u moi, mora svojom koncepcijom stvarnosti da obuhvati toliko mnogo stvari o kojima se moe dati rauna i koje ostaju istovetne, da se na tome moe izgraditi shema njenog odnosa prema stvarnosti. Korist za samoodranje a ne neka apstraktna teoretska potreba za istinom stoji kao motiv iza razvitka organ saznanja... oni se tako razvijaju da je njihova aktivnost dovoljna za nae samoodranje. Drugim reima: mera volje za saznanjem zavisi od mere porasta volje za mo u vrste: jedna vrsta zahvata toliko stvarnosti da bi zagospodarila njom, da bi je stavila u slubu. VERA U JA SUBJEKT

481 Protiv pozitivizma, koji zastaje kod fenomena da postoje samo injenice, hteo bih rei: ne, ba injenice ne postoje, nego samo tumaenja injenica. Mi ne moemo utvrditi nijedan fakt po sebi: moda je besmislica hteti tako to. Sve je subjektivno, kaete vi: ali i to je ve tumaenje. Subjekt nije nita dano, nego neto matom nadometnuto, iza fakta potureno. Je li najzad nuno staviti tumaenje iza tumaenja? I to je ve fantazija, hipoteza. Ukoliko re saznanje uopte ima smisla, svet je dostupan saznanju: ali se on moe tumaiti druke, svet nema nikakva odreena smisla iza sebe, nego bezbroj smislova. To je perspektivizam. Nae potrebe tumae nam svet; nai nagoni i njihovo za i protiv. Svaki nagon je neka vrsta vlastoljublja, svaki ima svoju taku gledita, koju eli nametnuti svima ostalim nagonima kao zakon. 482

Tamo gde nae neznanje uistinu poinje, kod take odakle dalje ne moemo videti, mi stavljamo jednu re, na primer re ja, re initi, re trpeti ovi pojmovi mogu biti granina linija naeg saznanja, ali oni nisu nikakve istine. 483 Ja se stavlja zahvaljujui miljenju, ali sve dosad svi su verovali, kao to veruje prost narod, da postoji neto neposredno izvesno u pojmu ja mislim, i da je po analogiji s naim razumevanjem sviju drugih uzronih reakcija ovo ja dani uzrok miljenja. Ma koliko da smo navikli na ovu fikciju i ma koliko da nam je neophodna postala, samo to ne dokazuje nita protiv imaginarne prirode njena porekla; jedno verovanje moe ipak biti lano, iako je uslov ivota. 484 Misli se: sledstveno postoji mislilac: na to se svodi Dekartova argumentacija. Ali to znai pretpostaviti da je naa vera u ideju supstancije a priori istinita: da, kada mislimo, mora biti neega to misli, prosto je formulisanje nae gramatike navike, koja stavlja delatelja iza dela. Ukratko reeno, ovde je skoro nainjen jedan logiko-metafiziki postulat a nije samo utvrena izvesna injenica... Putem kojim je iao Dekart ne dolazi se do neke apsolutne izvesnosti, nego samo do fakata jedne vrlo jake vere. Ako se stav svede na: misli se, dakle postoji misao, dobija se prosta tautologija: i ba ono to je u pitanju, realnost miljenja, time se i ne dotie to znai da se u ovakvom obliku ne moe porei prividnost miljenja. A Dekart je meutim hteo da misao ima ne samo prividnu stvarnost, nego apsolutnu stvarnost. 485 Pojam supstancije je posledica pojma subjekta: a ne obrnuto! Ako se odreknemo due, subjekta, onda uopte nedostaje razloga za supstanciju. Onda dobijamo stepene bia, a gubi se samo bie. Kritika stvarnosti: emu vodi vie ili manje stvarnosti, gradacija bia u koju verujemo? Na stepen oseanja ivota i moi (logika i jedinstvo doivljaja) daje nam meru bia, stvarnosti, neprividnosti. Subjekt: to je terminologija nae vere u izvesno jedinstvo izmeu sviju razli itih momenata najviega oseanja stvarnosti: mi razumemo tu veru kao posledicu jednoga uzroka mi toliko verujemo u svoju veru da nje radi zamiljamo istinu, stvarnost, supstancijalnost. Subjekt je fikcija, kao da su mnoga istovetna stanja uticaj izvesnog supstrata na nas: ali mi smo najpre stvorili istovetnost tih stanja; izjednaenje i podeavanje tih stanja je injenica a ne istovetnost njihova ( koja se pre mora odrei ). 486 Moralo bi se znati ta je bie, da bi se moglo odluiti da li je ovo ili ono realno (na primer injenice svesti); tako isto ta je izvesnost, ta je saznanje i tome slino. Ali kako to ne znamo, kritika moi saznanja je besmislena: kako orue moe kritikovati sebe samo, kad jedino sebe moe upotrebiti za kritiku? Ono ne moe sebe ni definisati! 487

Nije li potrebno da svaka filosofija naposletku otkrije osnovne principe na kojima poivaju procesi miljenja to e rei, nau veru u ja kao u supstanciju, kao jedinu stvarnost na osnovu koje smo jedino u stanju da stvarima pripiemo realnost? Najstariji realizam na kraju izlazi na videlo: istovremeno s priznanjem injenice od strane ovekove da cela njegova religiozna istorija nije nita drugo do istorija praznoverica o dui. Tu lei brana; smo nae miljenje ukljuuje tu veru (s njenim razlikovanjem supstancije, akcidencije, dela, inioca itd.); napustiti tu veru znailo bi: prestati biti u stanju misliti. Ali da izvesno verovanje, ma kako bilo korisno po odranje vrste, nema niega zajednikog sa istinom, moe se videti na primer po tome to mi moramo verovati u vreme, prostor i kretanje, a pritom se ne oseamo prinueni da ih smatramo za apsolutne stvarnosti. 488 Psiholoko poreklo nae vere u razum. Ideje: stvarnost, bie, potiu od naeg oseanja subjekta. Subjekt: mi smo ga tako protumaili da ja moe vaiti kao supstancija, kao uzrok sve akcije, kao delatelj. Metafiziko-logiki postulati, vera u supstanciju, akcident, atribut itd., dobijaju svoju ubedljivost od nae navike da sva svoja dela smatramo kao posledicu svoje volje: tako da se ja, kao supstancija, ne izgubi u mnotvu promena... Ali volja ne postoji. Mi nemamo nikakvih kategorija koje bi nam dopustile da odvojimo svet kao stvar po sebi od sveta pojava. Sve kategorije naega razuma ulnog su porekla: to su dedukcije iz empirikog sveta. Dua, ja istorija ovih pojava pokazuje da je i ovde najstarije razlikovanje (dah, ivot)... Ako ne postoji nita materijalno, onda ne postoji nita ni nematerijalno. Taj pojam onda ne znai vie nita. Nema subjekata-atoma. Obim jednog subjekta poveava se ili smanjuje bez prestanka, centar sistema se neprekidno pomera; na sluaj da sistem ne bude vie u stanju da organizuje prisvojenu masu, deli se na dvoje. S druge strane, on je u stanju da slabiji subjekt preobrazi u svoj organ, ne nitei ga pritom, i da do izvesne mere obrazuje novu celinu s njim. Ne supstancija, nego pre neto to tei za sve veom snagom; i to tek posredno eli da se odri (eli da prevazie sebe). 489 Sve to dolazi u svest kao jedinstvo ve je veoma sloeno: mi uvek tu dobijamo samo privid jedinstva. Telo je bogatija, shvatljivija, opipljivija pojava: njega treba metodiki isticati na prvo mesto, a pritom nita ne odreivati o njegovom krajnjem znaenju. 490 Hipoteza o jednom jedinom subjektu moda nije potrebna; isto tako se moda sme dopustiti da pretpostavimo mnotvo subjekata, ije uzajamno dejstvo i borba lee u osnovi nae misli i nae svesti uopte? Neka vrsta aristokratije elija na kojima poiva vlast? Razume se, jedna aristokratija ravnih meu sobom, koji su naviknuti da zajedniki vladaju, i znaju kako se zapoveda? Moje hipoteze: subjekt kao mnotvo. Bol je projiciran, intelektualan i u zavisnosti od suda tetan. Dejstvo je uvek nesvesno: deducirani i zamiljeni uzrok je projiciran, on sledi iz

dogaaja. Zadovoljstvo je vrsta bola. Jedina sila koja postoji istovetna je po prirodi sa silom volje: zapovedanje drugim subjektima, koji se potom menjaju. Neprekidna prolaznost i nepostojanost subjekta. Smrtna dua. Broj kao oblik perspektive. 491 Vera u telo je neto osnovnije od vere u duu: vera u duu ponikla je iz nenaunog posmatranja agonija tela (neto to ga naputa. Vera u istinitost snova ). 492 Telo i fiziologija kao polazna taka: zato? Mi dobijamo tanu sliku o vrsti jedinstva naega subjekta, to e rei kao upravljaa na elu jedne zajednice (ne kao du ili ivotnih sila), tako isto o zavisnosti ovih upravljaa od njihovih podanika i uslova za hijerarhiju i podelu rada koji omoguuju pojedinca i celinu. Isto tako dobijamo jasnu pretstavu o tome kako ive celine neprestano nastaju i nestaju, i kako subjektu ne pripada venost; tako isto shvatamo da je borba sastavni deo ivota i da se ispoljava u sluanju i zapovedanju i da ivotu pripada pokretno odreivanje granica moi. Relativno neznanje, u kome se odrava upravlja u pogledu pojedinih funkcija i poremeaja u zajednici, spada u uslove pod kojima je upravljanje moguno. Ukratko reeno, mi dobijamo ocenu i za neznanje, za posmatranje na veliko i uopte za uproavanje i patvorenje, za perspektivu. Ali je najvanija stvar: to mi razumemo da su upravlja i njegovi podanici iste vrste, svi oni oseaju, hoe, misle i to svuda gde u telu vidimo ili slutimo kretanje mi zakljuujemo da mu pripada subjektivan nevidljiv ivot. Kretanje je simbolika za oko; ono nagoveuje da se neto osealo, htelo, mislilo. Za direktno ispitivanje subjekta o subjektu i za svako samoogledanje duha opasnost lei u tome to za njegovu delatnost moe biti vano i korisno da sebe krivo tumai. Zato mi pitamo telo i odbacujemo svedoanstvo izotrenih ula: ili pak pokuavamo saznati da li mogu doi u vezu s nama sami podanici. BIOLOGIJA NAGONA ZA SAZNANJEM PERSPEKTIVIZAM

493 Istina je vrsta zablude bez koje ne bi mogla iveti jedna odreena vrsta ivih bia. Vanost po ivot ima odlunu re. 494 Neverovatno je da nae saznanje treba da se prua dalje negoli to je taman dovoljno za odranje ivota. Morfologija nam pokazuje kako se ula i nervi, kaogod i mozak, razvijaju srazmerno prema tekoi u ishrani. 495 Kad se odbaci moralnost formule: Ne sme lagati, onda se smisao za istinu mora legitimisati pred nekim drugim forumom: kao sredstvo samoodranja ovekova, kao volja za

mo. Tako isto naa ljubav za lepo: to je isto tako stvaralaka volja. Oba smisla nalaze se jedan uz drugi; smisao za stvarnost je sredstvo da se dobije mo u ruke, da bi se stvarima davalo oblije po naoj volji. Radost u stvaranju i preobliavanju stvari je iskonska radost. Mi moemo pojmiti samo onaj svet koji smo mi sami stvorili. 496 O mnogovrsnosti saznanja. Otkrivanje odnosa saznanja (ili odnosa vrste) prema mnogim drugim stvarima kako bi to moglo biti saznanje drugoga! Nain poznanja i saznavanja pripada po sebi uslovima ivota: pritom je zakljuak, kako ne moe postojati nikakva druga vrsta intelekta (za nas same) sem one koja slui naem samoodranju, veoma prenagljen: ovaj na stvarni ivotni uslov moda je samo sluajan i moe biti da ni u kom sluaju nije nuan. Nae orue saznanja nije podeeno za saznanje. 497 Apriorne istine u koje se najvie veruje za mene su prosto pretpostavke koje su primljene do daljega ispitivanja; na primer, zakon kauzaliteta je tako dobro usaena navika verovanja, da bi na rod mogao propasti kad ne bi u njega verovao. Ali, jesu li to zbog toga istine? Kakav zakljuak! Kao da bi se istina mogla dokazati time to se ovek odrava u ivotu! 498 Do koje je mere na intelekt posledica ivotnih uslova : mi ga ne bismo imali, kad nam ne bi bio neophodan, i ne bismo ga imali takvog kakav je, kad nam takav ne bi bio neophodan, ak i kad bismo mogli iveti i na drugi nain. 499 Miljenje je u prvobitnom stanju (pre-organskom) stvaranje oblika, kao to je to sluaj s kristalom. U naem miljenju bitno je sreivanje novog materijala u stare sheme (=Prokrustova postelja), izjednaavanje novoga sa starim. 500 ulni opaaji projicirani napolje: unutranji i spoljanji da li tu zapoveda telo? Ista sila koja izjednauje i svrstava, koja gospodari u idioplazmi, gospodari i pri utelovljenju spoljanjeg sveta: nai ulni opaaji su rezultat toga prispodobljavanja i izjednaavanja u pogledu na celu prolost u nama; oni ne slede odmah iza utiska. 501 Sve miljenje, suenje, opaanje kao poreenje, ima za preduslov izvesno izjednaenje, a pre toga jo i vrenje jednaenja. Vrenje jednaenja je isto to i utelovljenje prisvojene materije u amebi. Seanje je pozna pojava ukoliko je ovde nagon za izjednaenjem gotovo savladan: razlika se uva. Seanje kao klasifikovanje i sreivanje u kartoteku: ko je tu aktivan?

502 U odnosu na pamenje moramo se oduiti od mnogo ega: tu se sreemo s najveim iskuenjem da pretpostavimo postojanje due, koja van vremena ponovo proizvodi i prepoznaje itd. Ali doivljaj ivi u pamenju; ja nemam nita s tim kad on dolazi, moja volja je tu neaktivna, kao to je pri dolaenju svake misli. Neto se zbiva ega postajem svestan: sad dolazi neto slino ko ga je zvao? Ko ga je probudio? 503 Ceo aparat saznanja je aparat za apstrakciju i uproavanje on nije podeen prema saznanju, nego prema savlaivanju stvari: cilj i sredstvo daleko su od sutine koliko i pojmovi. Pomou cilja i sredstva mi gospodarimo procesom (pronalazimo proces koji se moe shvatiti), dok pomou pojmova postajemo gospodari stvari koje sainjavaju proces. 504 Svest poinje sasvim spolja, kao koordinacija i saznavanje utisaka i na poetku ona je najdalje od biolokog centra individue; ali to je proces koji se produbljuje, koji postaje sve vie unutranji, i stalno se pribliuje tom centru. 505 Nai opaaji kako ih mi razumemo: to je zbir sviju onih opaaja ije je dopiranje do nae svesti bilo korisno i bitno po nas i po sve organske procese pre nas: dakle ne sviju opaaja uopte (na primer ne elektrinih); to jest: mi imamo ula samo za izvesne opaaje za one do kojih nam mora biti stalo obzirom na nae samoodranje. Svest je samo dotle tu dokle je ona od koristi. Nema nikakve sumnje da su svi nai ulni opaaji skroz proeti sudovima o vrednosti (koristan tetan dakle prijatan ili neprijatan). Svaka pojedina boja, pored toga to je boja, izraava izvesnu vrednost za nas (premda mi to retko priznajemo, ili to inimo tek ako je iskljuivo i dugo vremena uticala na nas, kao to je sluaj sa zatvorenicima u tamnici ili ludacima). Isto tako insekti reagiraju razliito na razliite boje: jedni vole jednu, drugi drugu, kao to je sluaj kod mrava, na primer. 506 Najpre slike mora se objasniti kako postaju slike u duhu. Onda rei, primenjene na slike. Najzad pojmovi, koji su moguni tek poto postoje rei kao skup vie slika u jednu celinu koja nije za oko nego za uho (re). Malo emocije, koju izaziva re pri posmatranju slinih slika za koje postoji jedna re to neto malo emocije je opta injenica, osnova pojma. Da se slabi oseaji smatraju za sline , za iste, osnovna je injenica. Otuda poinje brkanje dvaju vrlo bliskih oseaja pri utvrivanju ovih oseaja; ali ko to ini? Vera je prvi korak u svakom ulnom utisku: neka vrsta primanja stvari je prva umna delatnost. Dranje stvari za istinitu na poetku! Treba dakle objasniti: kako je dolo do toga da se izvesna stvar smatra istinitom! Kakva senzacija lei iza tvrdnje da je neto istinito? 507 Ocena verujem da je to i to tako kao sutina istine. U ocenama vrednosti dolaze do izraza uslovi samoodranja i napredovanja. Svi nai organi i ula saznanja razvili su se jedino obzirom na uslove odranja i napredovanja. Pouzdanje u razum i njegove kategorije,

pouzdanje u dijalektiku, kaogod i u logike ocene vrednosti, dokazuje samo da je oveka iskustvo nauilo koristi koju ivot ima od njih: ne njihovoj istini. Preduslov sviju ivih bia i njihova ivota jeste da mora biti mnotvo ver; da se izriu sudovi; da ne postoji sumnja u pogledu na bitne vrednosti. Dakle, da se neto mora smatrati istinitim, to je potrebno ali ne, da neto jeste istinito. Istinski i prividni svet ovaj kontrast ja sam izveo iz odnosa meu vrednostima. Mi smo svoje uslove odranja projicirali kao predikate bia uopte. Kako u svojoj veri moramo biti stalni, da bismo napredovali, mi smo iz toga napravili da istinski svet nije ni svet promena ni svet postajanja, nego svet bia. POREKLO RAZUMA I LOGIKE

508 Prvobitno je postojao haos meu pretstavama. One koje su se povezale jedna s drugom zadrale su se, dok ih je najvei broj propao i jo propada. 509 Carstvo elja iz koga je logika izrasla: instinkt stada u zaleu. Pretpostavka o istovetnim sluajevima pretpostavlja istovetnu duu. U cilju sporazumevanja i vlasti. 510 Za poreklo logike. Osnovna sklonost da se stvari izjednae i da se vide kao jednake stavlja se u pokret i kontrolie pomou koristi i tete, pomou uspeha: ona se prilagoava na takav nain da se zadovolji u blaem obliku, a da se pritom ne negira ivot niti da se dovede u opasnost. Celom ovom procesu potpuno odgovara onaj spoljanji mehaniki proces (koji je njegov simbol) po kome plazma ono to uzme u sebe izjednai i podeava prema svojim oblicima i zahtevima. 511 Jednakost i slinost. 1. Grublji organ vidi mnogu prividnu jednakost; 2. Duh hoe jednakost, tj. da izvestan ulni utisak podvede pod postojee vrste: isto tako kao to telo asimiluje neorgansku materiju. Za razumevanje logike: Volja za jednakou je volja za mo vera da je neto tako i tako (to ini sutinu suda) jeste posledica jedne volje koja hoe da bude po mogunosti to vie jednakosti. 512 Logika je vezana za uslov: pod pretpostavkom da postoje identini sluajevi. Ustvari, da bi se moglo logiki misliti i zakljuivati, ovaj uslov se mora najpre zamisliti kao da je ispunjen. To e rei: volja za logikom istinom moe se ispuniti tek poto se falsifikuju sve pojave. Otuda potie da tu vlada instinkt, koji je sposoban da se slui sa oba sredstva: najpre da izvri falsifikovanje, pa onda da sprovodi svoje gledite: logika ne potie iz volje za istinom. 513

Pronalazaka sila, koja je izmislila kategorije, radila je u slubi potrebe, naime potrebe za sigurnou, brom razumljivou na osnovu znakova, zvukova i skraenica: nije re o metafizikim istinama kod supstancije, subjekta, objekta, bia, bivanja. Moni su od imena stvari nainili zakon, a meu monima su najvei vetaci za apstrakcije oni koji su stvorili kategorije. 514 Jedan moral, jedan nain ivota koji je okuan dugim iskustvom i ispitivanjem, dolazi najzad u svest kao zakon, kao gospodar... Zajedno s njim uvlai se u ivot itava grupa srodnih vrednosti i stanja: ona postaje dostojanstvena, besprekorna, sveta, istinita; sastavni je deo evolucije morala da se zaboravi na njegovo poreklo... To je znak da je postao gospodar. Sasvim isto to moglo se desiti s kategorijama razuma: i one bi se mogle, posle mnogoga pipanja i pokuaja, sauvati svojom relativnom korisnou... Nastao je bio momenat kad su one uzete skupa, kad su ule u svest kao celina kad se nalagala vera u njih, to e rei kad su one dejstvovale zapovedniki... Od toga trenutka one su se smatrale apriornim, izvan iskustva, neophodnim. Pa ipak moda ne izraavaju nita drugo do odreenu celishodnost rase i vrste njihova korisnost je jednostavno njihova istina . 515 Ne saznavati nego shematizovati nametnuti haosu onoliko pravilnosti i oblika koliko je to dovoljno za nae praktine potrebe. Pri formiranju razuma, logike, kategorije potreba je bila merodavna: ne potreba za saznanjem, nego za pribiranjem, shematizovanjem, u cilju razumevanja, prorauna... (Doterivanje, dovoenje do slinoga, jednakoga proces kroz koji prolazi svaki ulni utisak pretstavlja proces razvitka razuma.) Tu nije dejstvovala neka ideja koja je prethodno postojala: nego korisnost koja nas ui da samo kada vidimo stvari priblino ujednaene moemo raunati s njima i rukovati... Finalnost u razumu je posledica a ne uzrok: ivot opada kod svake druge vrste razuma, za koju uvek moe biti povoda on postaje odve nepregledan odve nejednak. Kategorije su istine samo u smislu da za nas uslovljavaju ivot: kao to je Euklidov prostor takva uslovljavajua istina. (Meu nama reeno: poto niko nee tvrditi da su ljudi apsolutno neophodni, razum kaogod i Euklidov prostor prosto su idiosinkrazija odreenih ivotinjskih vrsta, i to jedna pored mnogih drugih...) Subjektivna prinuda koja nas spreava da ovde protivreimo biolokog je karaktera; instinkt korisnosti, koji nas navodi da zakljuujemo kako zakljuujemo, nama je u krvi, mi smo skoro on sam... Ali kakva naivnost lei u pokuaju da se iz te injenice izvue dokaz da time vladamo izvesnom istinom po sebi. Nemogunost protivrenosti dokazuje izvesnu nesposobnost, a ne i istinu. 516 Mi nismo u mogunosti da jedno isto i potvrujemo i odriemo: to je princip subjektivnog iskustva u kome se ne izraava nikakva nunost, nego samo nemogunost. Ako je, po Aristotelu, naelo protivrenosti najizvesnije od sviju naela, ako je to poslednje i osnovno na koje se svodi svako dokazivanje; ako naelo svih drugih aksioma lei u njemu: onda utoliko stroije moramo ga analizirati da bi se moglo otkriti koje mu pretpostavke lee u osnovi. S njime se ili tvrdi neto o stvarnosti i biu, kao da su bili poznati u nekoj drugoj oblasti to e rei, kao da im se ne mogu pripisati suprotni atributi: ili taj princip znai: da mu se suprotni atributi ne smeju pripisati. U tom sluaju logika bi bila

imperativ, koji nije upravljen na saznanje istine, nego na doterivanje i utvrivanje jednoga sveta koji mora nama izgledati istinit. Ukratko reeno, pitanje je sporno: jesu li logike aksiome adekvatne stvarnosti, ili su one merila i sredstva pomou kojih mi tek stvaramo stvarnost, ili pojam stvarnost? Da bismo ono prvo mogli tvrditi, morali bismo, kao to smo ve rekli, prethodno znati bie; to jednostavno nije sluaj. Ovaj stav ne sadri dakle nikakav kriterij istine, nego imperativ o tom ta se ima smatrati istinitim. Ako uzmemo da ne postoji jedno takvo A koje je identino sa samim sobom, kako to pretpostavlja svaki logiki (i matematiki) stav, i da je A po sebi prividno, logika bi u tom sluaju imala kao svoju podlogu jedan isto prividan svet. Ustvari, mi verujemo u taj stav pod utiskom beskrajne empirije, koja se ini da ga neprekidno potvruje. Stvar to je pravi supstrat od A; naa vera u stvari je prvi uslov nae vere u logiku. A u logici je, kao atom, naknadna konstrukcija stvari... Ne razumevajui to, i pravei od logike kriterij istinskoga bia, mi smo ve na putu da sve one hipoteze: supstanciju, atribut, objekt, subjekt, akciju itd. smatramo kao realnost: to e rei da stvorimo ideju jednog metafizikog sveta, to jest jednog istinskog sveta (to je, meutim, opet prividan svet...). Najprvobitnija akta miljenja, tvrenje i odricanje, dranje za istinito i dranje za neistinito, ukoliko pretpostavljaju ne samo jednu naviku nego i pravo uopte drati ili ne drati izvesnu stvar za istinitu, ve se nalaze pod vlau vere da za nas postoji saznanje, da sud moe odista pogoditi istinu: ukratko, logika ne sumnja da moe govoriti o samoj istini (to e rei, da se ne mogu istini pripisati suprotni atributi). U ovom verovanju vlada sensualistika i gruba predrasuda da nam opaaji saoptavaju istine o stvarima, da ja ne mogu u isti mah rei o jednoj istoj stvari: to je i tvrdo i meko. (Instinktivni dokaz: Ne mogu imati u isti mah dva suprotna oseaja, sasvim je grub i laan.) Zabrana svake protivrenosti u pojmovima posledica je verovanja da mi moemo stvarati pojmove, da pojam ne samo oznaava sutinu izvesne stvari, nego da je izraava... U samoj stvari, logika (kaogod i geometrija i aritmetika) vredi samo za fiktivna sutastva koja smo mi stvorili. Logika pretstavlja pokuaj s nae strane da shvatimo stvarni svet prema jednoj shemi bia koju smo mi sastavili: ili tanije, to je na pokuaj da ga omoguimo za formulisanje i proraun... 517 Da bismo mogli misliti i stvarati zakljuke, potrebno je da pretpostavimo bie: logika ima formule samo za stvari koje su konstantne. Zbog toga ova pretpostavka niukoliko ne dokazuje stvarnost bia: bie pripada naoj optici. Ja kao bie ( na koje ne utie ni bivanje ni razvitak). Fiktivni svet subjekta, supstancije, razuma itd. potreban je : u nama ivi sila koja ureuje, uprouje, falsifikuje, vetaki razdvaja. Istina je volja da se postane gospodar nad mnotvom ulnih nadraaja: pojave se reaju prema odreenim kategorijama. Na taj nain mi polazimo od vere u objektivnu prirodu stvari (mi posmatramo pojave kao neto realno). Priroda sveta u procesu postajanja ne moe se formulisati: ona je lana i protivrei samoj sebi. Saznanje i postajanje uzajamno se iskljuuju. Prema tome, saznanje mora biti neto drugo: njemu mora prethoditi volja da se stvari uine dostupnim saznanju, neka vrsta bivanja mora stvoriti iluziju bia. 518 Ako je nae ja za nas jedino bie, prema kome mi pravimo i razumemo sve bie: vrlo dobro. Onda je veoma umesno sumnjati, da li tu nije posredi jedna iluzija u perspektivi prividno jedinstvo u koje se sve stapa kao u liniji na horizontu. Ako nam telo slui kao vo i

merilo, sve se pokazuje kao ogromna mnogovrsnost; kao metod doputeno je da se radi boljeg prouavanja posluimo bogatijom pojavom kao voom u razumevanju kakve jednostavnije pojave. Naposletku: ako pretpostavimo da je sve bivanje, onda je saznanje moguno jedino na osnovu vere u bie. 519 Ako postoji samo jedno bie, ja i ako su sva ostala bia nainjena po ugledu na nj ako najzad vera u ja stoji i pada s verom u logiku, to jest u metafiziku istinu kategorija razuma: ako se s druge strane ja pokazuje kao neto to postaje: onda 520 Postojani prelazi ne doputaju nam da govorimo o individui itd.; broj bia se stalno menja. Mi ne bismo znali nita o vremenu niti ta o kretanju, kad ne bismo verovali, otprilike, da vidimo pored stvari u pokretu i stvari u stanju mirovanja. Tako isto malo bismo znali o uzroku i posledici, i bez pogrene ideje o praznom prostoru ne bismo nikada doli do ideje o prostoru. Princip identiteta zasniva se na izgledu da postoje sline stvari. Svet koji se nalazi u procesu postajanja ne moe se u strogom smislu pojmiti ni saznati; neto to se zove saznanje postoji samo ukoliko intelekt koji razume i saznaje nalazi pred sobom gotov jedan ve stvoren grub svet, sagraen od samih privida, ali permanentan; samo ukoliko je ova vrsta prividne realnosti sauvala ivot samo do te mere je saznanje moguno: to e rei, kao merenje ranijih i poznijih zabluda jedne prema drugoj. 521 O logikoj prividnosti. Pojmovi individue i vrste podjednako su lani i prosto prividni. Vrsta samo izraava injenicu da se mnotvo slinih bia pojavljuje u isto vreme i da je brzina njihovog daljeg napredovanja i transformisanja usporena za due vremena: tako da se stvarne male promene i porast ne uzimaju mnogo u obzir (jedan stupanj razvitka u kome razvijanje nije primetno, tako da se ini da je dostignuta izvesna ravnotea, i postaje moguna pogrena pretstava da je postignut izvestan cilj i da je razvitak imao neki cilj...). Oblik se smatra neim trajnim i stoga od vee vrednosti; ali oblik smo mi jednostavno izmislili; i ma koliko puta isti oblik bio dostignut, to ne znai da je to uistinu isti oblik jer se uvek javlja neto novo i samo mi, koji poredimo, raunamo to novo sa starim, ukoliko lii na staro, pridajui im jedinstvo oblika. Kao da se imao postii izvestan tip koji je u planu i prirodi procesa. Oblik, vrsta, zakon, ideja, cilj ista pogreka pravi se kod sviju ovih pojmova, to se jednoj fikciji pripisuje lana stvarnost: kao da zbivanje nosi neki zakon u sebi vetako razlikovanje pravi se u zbivanju izmeu onoga to dejstvuje i onoga prema emu se upravlja akcija (ali oba ova pojma unesena su samo iz obzira prema naoj metafiziko-logikoj dogmatici: to nisu injenice). Mi ne smemo nau nudu za stvaranjem pojmova, rodova, forma, ciljeva, zakona (svet identinih sluajeva) shvatiti kao da smo u poloaju da konstruiemo istinski svet pomou njih; nego kao nunost da podesimo svet tako da u njemu na ivot bude moguan: mi time stvaramo svet koji moemo opredeliti za sebe, prouiti, uprostiti, pojmiti itd. Istu tu nunost sreemo i u funkcijama ula, koje pomae razum putem uproavanja, isticanja i udeavanja, na emu poiva celokupno prepoznavanje i sposobnost da sebe drugima inimo razumljivim. Nae potrebe nainile su naa ula tako preciznim da se isti svet pojava uvek ponovo javlja, usled ega je stekao izgled stvarnosti. Naa subjektivna nunost da verujemo u logiku samo izraava da mi, dugo pre nego to

nam je logika ula u svest, nismo nita drugo radili nego unosili njene postulate u zbivanje: sada je nalazimo u zbivanju mi vie ne moemo druke i rado bi da verujemo da ova nuda krije u sebi neto od istine. Mi smo ti koji smo stvorili stvar, istu stvar, subjekt, atribut, akciju, objekt, supstanciju, oblik, poto smo otili do krajnje granice sa izjednaavanjem i uproavanjem stvari. Svet nam se ini logian, jer smo ga mi najpre logicizirali. 522 Osnovno reenje. Mi verujemo u razum: to je meutim filozofija bezbojnih pojmova. Jezik je izgraen na najnaivnijim predrasudama. Sada mi nailazimo na nesklade i probleme u stvarima, jer mislimo samo jezikom mi tako isto verujemo u venu istinu razuma (na primer subjekt, atribut itd.). Mi prestajemo misliti kad to ne elimo initi pod kontrolom jezika; mi jedino moemo jo toliko da sumnjamo da li je ovde granica uistinu granica. Racionalno miljenje je proces tumaenja prema izvesnoj shemi, koju ne moemo odbaciti. SVEST 523 Nita nije pogrenije nego od psihikih i fizikih pojava praviti dva lica, dve manifestacije jedne iste supstancije. Time se nita ne objanjava: pojam supstancije potpuno je neupotrebljiv kao sredstvo za objanjenje. Svest je drugostepenog znaaja, skoro bezlina, suvina, moda odreena da iezne i napravi mesto jednom savrenom automatizmu. Kad posmatramo samo unutranje pojave, mi smo onda nalik na gluvoneme, koji po kretanju usana razumeju rei, premda ih ne uju. Mi iz pojava unutranjeg ivota izvodimo zakljuak da postoje nevidljive i druge pojave, koje bismo mi opazili, kad bismo imali organe za to, i koje zovemo nervna struja. Za ovaj unutranji svet nama nedostaju svi finiji organi, tako da hiljadostruku sloenost oseamo kao jedinstvo i izmiljamo izvestan uzroni proces tamo gde nam je nevidljiv svaki osnov kretanja i promene jer logini tok misli i oseanja nije nita drugo nego njihova vidljivost za svest. Da taj red ima neke veze s kakvim uzronim lancem, potpuno je neverovatno: svest nam nikad ne saoptava neki primer uzroka i posledice. 524 Uloga svesti. Od bitnog je znaaja da se ne pravi pogreka u pogledu uloge koju svest ima: ona se razvila u odnosu prema spoljanjem svetu. S druge strane, upravljanje, to jest briga i kontrola u pogledu skladnog funkcionisanja telesnih organa, ne ulazi u nau svest; kaogod to ne ulazi ni pribiraka delatnost naega duha; da postoji neka via kontrolna sila koja dejstvuje u ovim stvarima u to ne moe biti sumnje: neka vrsta upravnog odbora, u kome razni glavni nagoni diu svoj glas i pokazuju svoju mo. Zadovoljstvo i bol nagovetaji su koji nam dolaze s te strane: tako isto akt volje: ideje tako isto. Ukratko reeno: Ono to postaje svesno stoji u kauzalnim odnosima, koji su potpuno skriveni od nas tok misli, oseanja, ideja u svesti ne govori nita o tome da je ovaj red kauzalne prirode: ali je na izgled tako u najveoj meri. Na toj prividnosti mi smo zasnovali itavo nae shvatanje duha, razuma, logike itd. ( svega toga nema: to su fiktivne sinteze i jedinstva), pa to opet projicirali u stvari i iza njih!

Obino se svest smatra za opti nervni centar i kao najvii forum; meutim, ona je samo sredstvo za saoptavanje: ona se razvila u optenju i obzirom na interese optenja... Pod optenjem ovde se podrazumevaju i utisci iz spoljanjeg sveta i potrebne reakcije s nae strane; kaogod i na uticaj na spoljanji svet. To nije rukovodna sila nego njeno orue. 525 Moje naelo, saeto u formulu koja mirie na starinu, na hrianstvo, sholastiku i drugi mous: u pojmu Bog je duh odrie se Bog kao savrenstvo... 526 Gde god postoji izvesno jedinstvo u grupisanju stvari, duh se uvek smatrao uzrokom te koordinacije: nedostaje svaki razlog za to. Zato mora ideja jednog sloenog fakta biti jedan od uslova toga fakta? Ili zato mora jednom sloenom faktu prethoditi pretstava kao njegov uzrok? Moramo se uvati da celishodnost ne objasnimo pomou duha: nema apsolutno nikakva razloga pripisati duhu sposobnost za organizovanje i sistematizaciju. Nervni sistem ima mnogo iru oblast: svet svesti je njemu pridodat. U optem procesu prilagoavanja i sistematizacije svest ne igra nikakvu ulogu. 527 Fiziolozi kao i filosofi veruju da svest raste u vrednosti prema tome kako raste u jasnosti: najjasnija svest i najloginija i najhladnija misao idu u prvi red. Meutim ta odreuje ovu vrednost? U pogledu dejstvovanja volje najpovrnija, najuproenija misao je najkorisnija ona bi stoga mogla itd. (jer joj preostaje malo motiva). Preciznost u delatnosti stoji u opreci sa dalekovidom predostronou koja esto nesigurno prosuuje: predostronost vode dublji instinkti. 528 Glavna zabluda psihologa: Oni smatraju nejasnu predstavu za niu vrstu predstave u poreenju s jasnom: ali ono to se udaljuje iz nae svesti, pa stoga postaje nejasno, moe ipak biti po sebi savreno jasno. injenica da izvesna stvar postaje nejasna pitanje je perspektive svesti. 529 Ogromne pogreke: 1. Besmisleno precenjivanje svesti, uzdignute na stepen jedinstva, sutine: duha, due, neega to osea, misli, hoe ; 2. Duh kao uzrok, naroito svuda gde se javlja celishodnost, sistem, koordinacija; 3. Svest kao najvii dostian oblik, kao najvia vrsta bia, kao Bog; 4. Volja unesena svuda gde postoji posledica; 5. Istinski svet kao duhovni svet, dostupan preko fakata svesti; 6. Saznanje apsolutno kao sposobnost svesti, gde god saznanja uopte ima. Posledice: Svaki napredak lei u napredovanju ka svesnosti, svaki nazadak znai vraanje u nesvesnost; ( nesvesnost se smatra kao spadanje na strasti i ula kao poivotinjenost...).

Preko dijalektike pribliujemo se stvarnosti, istinskom biu; od njega se udaljujemo instinktima, ulima, mehanizmom... Preobratiti oveka u duh, znailo bi nainiti ga Bogom: duhom, voljom, dobrom jedno; Sve dobro mora poticati iz duha, mora biti fakt svesti; Svaki korak napred u poboljanju stvari moe biti samo napredak u svesnosti. SUD ISTINIT - LAAN

530 Teoloka predrasuda kod Kanta, njegov nesvesni dogmatizam, njegova moralna perspektiva koja njim gospodari, upravlja, zapoveda. Prva la: kako je sama injenica saznanja moguna? Je li saznanje uopte injenica? ta je saznanje? Ako ne znamo ta je saznanje, nemoguno nam je odgovoriti na pitanje ima li saznanja. Vrlo lepo! Ali ako ve ne znam ima li saznanja, i da li ga uopte moe biti, onda logino ne bih nikako mogao postaviti pitanje ta je saznanje. Kant veruje u injenicu saznanja: naivnost je ono to on zahteva; saznanje saznanja! Saznanje je sud! Ali sud je verovanje da je neto tako i tako! A ne saznanje! Sve saznanje sastoji se od sintetikih sudova koji imaju karakter univerzalne vanosti (stvar stoji tako u svakom sluaju i ne druke), karakter nunosti (suprotno tvrenje ne moe nikad biti sluaj). Legitimnost vere u saznanje uvek se pretpostavlja: kao to se pretpostavlja legitimnost oseanja koje savest diktuje. Ovde je glavna predrasuda moralna ontologija. Prema tome, zakljuak je ovaj: 1. ima tvrenja koja smatramo za optevaea i nuna; 2. karakter univerzalne vanosti i nunosti ne moe poticati iz iskustva; 3. prema tome mora se on zasnivati bez iskustva, na neemu drugom, i imati neki drugi izvor saznanja! (Kant zakljuuje: 1. postoje tvrenja koja vae samo pod izvesnim uslovom; 2. taj je uslov da ne potiu iz iskustva, nego iz istog razuma). Prema tome: pitanje je, na emu se zasniva naa vera u istinu takvih tvrenja? Ne, ta je uzrok nae vere! Ali poreklo jedne vere, jednog snanog ubeenja, psiholoki je problem: i neko vrlo ogranieno i uzano iskustvo esto donosi takvu veru! Ona ve pretpostavlja da ne postoje samo data a posteriori ve data a priori, pre iskustva. Nunost i univerzalna vanost ne mogu se nikako dati iskustvom: iz toga je onda jasno da su nam dati uopte bez iskustva? Ne postoje pojedinani sudovi! Jedan jedini sud nije nikad istinit, nikada saznanje; tek u vezi sa mnogim sudovima i u odnosu s njima stie on svoja graanska prava. Po emu se razlikuje istinita vera od lane? ta je saznanje? On to zna, to je boanstveno! Nunost i univerzalna vanost ne mogu se nikad nai u iskustvu! Onda su one, znai, nezavisne od iskustva, pre svakoga iskustva! Ono saznanje koje dolazi a priori, nezavisno dakle od svakog iskustva iz samog razuma, isto saznanje! Osnovni stavovi logike, naelo identiteta i protivrenosti, ista su saznanja, jer prethode svakom iskustvu. Ali to uopte i nisu saznanja, nego lanovi vere koji imaju regulativan karakter. Da bi se utvrdila apriornost (ista razumnost) matematikih sudova, mora se prostor

shvatiti kao forma istog razuma. Hjum je rekao: Ne postoje sintetiki sudovi a priori. Kant kae: ipak! Postoje matematiki! A ako dakle postoje takvi sudovi, moda postoji i metafizika, saznanje stvari pomou istog razuma! Matematika je moguna pod uslovima pod kojima metafizika nije nikada moguna. Svako ljudsko saznanje je ili iskustvo ili matematika. Jedan sud je sintetiki: to jest, on vezuje razliite pretstave. On je a priori: to e rei, ono povezivanje je opta i nuna istina koja nikada ne moe biti data kroz ulne opaaje, ve jedino kroz ist razum. Ako postoje sintetiki sudovi a priori, onda razum mora biti u stanju da povezuje: povezivanje je forma. Razum mora imati mo davanja forme. 531 Izricanje suda naa je najstarija vera, to je naa najvea navika da neto smatramo istinitim ili lanim, da neto potvrujemo ili odriemo, ubeenje da je neto tako a ne druke, vera da tu doista saznajemo ta se u svima sudovima veruje da je istina? ta su atributi? Promene na sebi nismo shvatili kao promene, nego kao stvari po sebi, koje su nam strane i koje samo opaamo: i mi ih nismo uzeli kao zbivanje nego kao bie, kao svojstvo i uz to izmislili jedno bie kome one pripadaju, tj. mi smo posledicu shvatili kao uzronik i uzronik kao bie. Ali ak i ovako shvaena, posledica je neto proizvoljno, jer u pogledu promena, koje se deavaju u nama i za koje smo tvrdo uvereni da im mi sami nismo uzrok, mi izvodimo zakljuak da moraju biti posledice: prema zakljuku: Svaka promena mora imati svoj uzrok; ali ovaj zakljuak je ve mitologija: on odvaja uzronik od uzrokovanja. Kad kaem seva munja, onda jednom uzimam munju za radnju, a drugi put za subjekt: tako se zbivanju pridodaje bie, koje nije jedno sa zbivanjem, nego ostaje kakvo je, jeste a ne postaje. Nainiti od zbivanja dejstvovanje, i od posledice bie: to je dvoguba zabluda, ili tumaenje za koje smo mi krivi. 532 Sud to je vera: To i to je tako. U sudu dakle lei priznanje da smo naili na istovetan sluaj: on pretpostavlja dakle poreenje, uz pomo pamenja. Sud ne stvara ideju da se ini kako tu postoji istovetan sluaj. On pre veruje da opaa tako neto; on dejstvuje pod pretpostavkom da istovetni sluajevi zaista postoje. Ali kako se zove ona mnogo starija funkcija, koja je morala biti u dejstvu mnogo pre, koja izjednauje i istovetuje nejednake sluajeve? Kako se zove ona druga, koja na osnovu ove prve itd. Ono to izaziva istovetne oseaje istovetno je: ali kako se zove ono to izjednauje oseaje, to ih smatra jednakim? Ne bi moglo biti nikakvih sudova kad se u oseajima ne bi vrio proces izjednaenja: pamenje je moguno samo sa stalnim naglaavanjem ve doivljenoga i nauenoga. Pre negoli to se izrie sud, mora se izvesti proces asimilacije: dakle i ovde se najpre deava izvestan intelektualni proces, koji ne ulazi u svest na nain na koji ulazi bol kao posledica neke rane. Verovatno svima organskim funkcijama odgovaraju izvesne unutranje pojave, to e rei asimilacija, odbacivanje, raenje itd. Bitno je poi od tela i upotrebiti ga kao putokaz. Ono je mnogo bogatija pojava i doputa tanije posmatranje. Vera u telo ima mnogo vie osnova negoli vera u duh. Ma kako se vrsto verovalo u izvesnu stvar: vera nije kriterij istine. Ali ta je istina? Moda je to neka vrsta vere, koja je postala uslov ivota? Onda bi zacelo jaina mogla bit takav kriterij, na primer u pogledu kauzaliteta.

533 Logina tanost, prozirnost kao kriterij istine (omne illud verum est, quod clare et distincte percipitur Dekart): na taj nain se mehanika hipoteza o svetu eli i postaje verovatna. Ali to je gruba zbrka: kao to je simplex sigillum veri. Otkuda se zna da prava priroda stvari stoji u takvom odnosu prema naem intelektu? Da li nije druke? Ne deava li se da hipotezu, koja daje intelektu najjae oseanje moi i sigurnosti, intelekt pretpostavlja, ceni, pa sledstveno oznaava kao istinitu? Intelekt odreuje svoju najslobodniju i najjau osobinu i sposobnost kao kriterij najvee vrednosti, sledstveno istine... Istina: s gledita oseanja: ono to najvie pobuuje oseanje (ja); s gledita miljenja : ono to daje miljenju najvee oseanje snage; s gledita pipanja, vida, sluha ono to omoguuje najvei otpor. Prema tome, najvii stepeni aktivnosti bude veru u objekt, u pogledu njegove istinitosti, to e rei stvarnosti. Oseanje snage, borbe, otpora uverava nas da postoji neto emu se pokazuje otpor. 534 Kriterij istine lei u poveanju oseanja moi. 535 Istina: po mome shvatanju, ona ne znai neophodno neto suprotno zabludi, nego u bitnim sluajevima samo uzajamni odnos raznih zabluda: tako jedna zabluda moe biti starija, dublja od ostalih, pa ak moda neiskorenjiva, bez koje organska bia kao to smo mi ne bi mogla iveti; dok nas druge zablude kao ivotni uslov ne tiraniu do te mere, nego se u poreenju s takvim tiranima mogu tavie otstraniti i odbaciti. Zato bi jedna pretpostavka koja se ne moe odbaciti morala zbog toga biti ve i istinita? Ovaj stav moe ljutiti logiare koji svoje granice smatraju granicama stvari: ali ja sam ve davno objavio rat ovome optimizmu logiara. 536 Sve to je jednostavno, prosto je imaginarno, nije istina. A ono to je stvarno, to je istina niti je jedno, niti se pak moe svesti na jedno. 537 ta je istina? Inercija: hipoteza koja izaziva umirenje: najmanje troenje duevne snage itd. 538 Prvi stav. Laki nain miljenja pobeuje tei; kao dogma: simplex sigillum veri. Dico: da jasnost neto dokazuje za istinu, prava je detinjarija. Drugi stav. Uenje o biu, o stvari, o sasvim utvrenim celinama sto puta je lake od uenja o bivanju, o evoluciji... Trei stav. Logika je imala za smer da olaka misli: kao sredstvo izraavanja ne kao istina... Docnije je dejstvovala kao istina...

539 Parmenid je rekao: O onome to ne postoji ne moe se misliti; mi se nalazimo na suprotnoj krajnosti i kaemo: Ono to se moe misliti mora svakako biti fikcija. 540 Postoje razne vrste oiju. ak i sfinks ima oi prema tome, ima raznih vrsta istine: prema tome, ne postoji istina. 541
NATPISI NAD JEDNOM MODERNOM LUDNICOM

Nunosti za misao jesu moralne nunosti. Herbert Spenser Krajnja proba istinitosti jednoga stava jeste nepojmljivost njegova odricanja. Herbert Spenser 542 Kad bi karakter ivota bio laan a to bi bilo moguno ta bi onda bilo istina, sva naa istina?... Jedno bestidno patvorenje lai? Jedan vii stupanj lai?... 543 U jednom svetu koji je u sutini laan istinitost bi bila neprirodna sklonost: ona bi jedino imala smisla kao sredstvo da se dostigne vei stepen lanosti. Da bi se mogao izmisliti svet istine i bia, morao bi se najpre stvoriti neko ko je istinit (pod pretpostavkom da on veruje u svoju istinitost). Prost, proziran, bez kontradikcije sa samim sobom, trajan, uvek sebi ravan, bez greaka, naglih promena, prikrivenosti, oblika: tako ovek poima svet bia kao Boga po svojoj slici. Da bi istinitost bila moguna, mora cela sfera u kojoj se ovek kree biti vrlo uredna, mala i ugledna: dobit mora u svakom pogledu biti na strani onoga ko je veran istini. La, trikovi, pretvaranje moraju izazivati uenje... 544 Pretvaranje raste prema rastu hijerarhije meu biima. U neorganskom svetu ini se da njega nema tu je sila protiv sile u sirovom stanju u organskom svetu poinje lukavstvo; biljke su ve u tome majstori. Najvei ljudi, kao to je Cezar, Napoleon (Standalove rei o njemu). Tako isto vie rase (Talijani), Grci (Odisej); hiljadostruko pretvaranje i lukavstvo pripada sutini napredovanja ovekova... Problem glumca. Moj dioniziski ideal... Optika sviju organskih funkcija, sviju najjaih ivotnih instinkata: sila koja hoe zabludu u svem ivotu; zabluda kao pretpostavka i same misli. Pre negoli to je dola misao, mata je radila; zamiljanje istovetnih sluajeva, privida istovetnosti, prvobitnije je od saznanja istovetnosti.

PROTIV KAUZALITETA

545 Ja verujem u apsolutni prostor kao osnovicu sile: ona ograniava i uobliava. Vreme veito. Ali prostor i vreme kao stvari po sebi ne postoje. Promene su samo pojave (ili ulni procesi za nas); kad mi stavimo izmeu njih jo tako pravilno vraanje, mi time ne dokazujemo nita drugo sem injenice da se uvek tako deavalo. Oseanje da je post hoc ustvari propter hoc, moe se lako objasniti kao nesporazum; ono je pojmljivo. Ali pojave ne mogu biti uzroci! 546 Tumaenje jedne pojave ili kao delanja ili kao trpljenja (prema emu je svako delanje trpljenje) znai: svaka promena, svako menjanje, pretpostavlja uzronika i nekoga ko se menja. 547 Psiholoka istorija pojma subjekta. Telo, stvar, celina koju oko stvara, pobuuje misao da razlikuje delo od delatelja; delatelj, uzrok dela, poto se shvatao u sve utananijem obliku, najzad je ostavio za sobom subjekt. 548 Naa je rava navika da izvestan mnemotian znak, formulu za skraivanje, smatramo kao bie, i na kraju kao uzrok, na primer da za munju kaemo: ona seva. Ili ak reca ja. Jedna vrsta perspektive u gledanju koja se postavlja kao uzrok gledanja: tom vetinom pronaao se subjekt, ja! 549 Subjekt, objekt, atribut ova izdvajanja su izvrena i sada slue kao sheme da se njima obuhvate sve prividne injenice. Pogreno je prvobitno zapaanje na osnovu koga ja verujem kako sam to ja koji neto inim, neto trpim, neto imam, koji imam neku osobinu. 550 U svakom sudu lei potpuna, duboka, vera u subjekt i atribut, ili u uzrok i posledicu (u obliku tvrdnje da je svaka posledica akcija i da svaka akcija pretpostavlja delatelja); i ova poslednja vera samo je pojedinaan sluaj one prve, tako da kao osnovno verovanje ostaje vera: postoje subjekti, i sve to se dogaa vezano je za neki subjekt kao atribut. Ja opaam neto i pokuavam nai razlog tome: to e prvobitno rei: ja traim neki smer iza toga i, nada sve, ja traim onoga ko smera, traim subjekt, delatelja: sve zbivanje je delanje ranije se smer video iza svega zbivanja, to nam je najstarija navika. Ima li i ivotinja tu naviku? Kao ivo bie nije li i ona prinuena da prema sebi tumai stvari? Pitanje zato? uvek je pitanje o causa finalis i cilju. Mi nemamo ula za causa efficiens; Hjum ima tu pravo: navika (ali ne samo navika pojedinaca) doputa nam da

oekujemo da izvestan proces, koji smo esto posmatrali, sledi za drugim: nita drugo! Naa neobino tvrda vera u kauzalitet nama ne dolazi od navike posmatranja toka procesa, nego od naih nesposobnosti da izvesnu pojavu protumaimo druke negoli kao proizvod izvesnog smera. To je vera u iva i misaona bia kao jedini uzronik u volju, smer to je vera da je sve zbivanje neije delo, da svako delo pretpostavlja delatelja, to je vera u subjekt. Nije li ta vera u pojam subjekta i atributa velika glupost? Pitanje: je li smer uzrok izvesne pojave? Ili je to iluzija? Nije li sama pojava smer? 551 Kritika pojma uzroka. Mi nemamo apsolutno nikakva iskustva o uzroku; psiholoki posmatrano, mi smo izveli ceo taj pojam iz subjektivnog uverenja da smo mi uzrok, to e rei: da se ruka kree... Ali to je zabluda. Mi razlikujemo nas, delatelje, od dela, i svuda upotrebljujemo ovu shemu mi se staramo da pronaemo uzronika svake pojave. ta smo uinili? Mi smo pogreno shvatili oseanje snage, napona, otpora, ustvari oseanje miia, koje je samo poetak dela, i uzeli ga za uzrok, ili razumeli kao uzrok volju da inimo to i to, jer delo sledi iz toga. Uzrok ne postoji: u pojedinim sluajevima, gde se inilo da nam je uzrok dat i gde smo ga mi projicirali iz sebe da bismo razumeli pojave, mi smo dokazali da je to iluzija. Nae razumevanje izvesne pojave sastojalo se u tome to smo pronali subjekt, koji bi bio odgovoran to se neto desilo i kako se desilo. U naem pojmu uzroka mi smo obuhvatili nae oseanje volje, nae oseanje slobode, nae oseanje odgovornosti i nae smeranje izvesnog dela: causa efficiens i causa finalis su u osnovi isto. Mi smo mislili, da je izvesna posledica objanjena kad moemo ukazati na izvesno stanje kome je ona inherentna. U samoj svari mi pronalazimo sve uzroke prema shemi posledice: ona nam je poznata... Naprotiv, mi nismo u stanju da reknemo kako e bilo koja stvar dejstvovati. Stvar, subjekt, volja, smer sve je to inherentno pojmu uzroka. Mi traimo stvari, da bismo objasnili zato se neto promenilo. ak je i atom takva jedna izmiljena stvar i prasubjekt... Naposletku, mi shvatamo da stvari pa prema tome i atomi nita ne prouzrokuju: jer ih uopte nema da je pojam uzroka potpuno neupotrebljiv. Iz izvesnog nunog sledovanja stanj ne sledi njihov uzroni odnos ( to e rei da se njihova aktivna mo prenese od 1 na 2, na 3, na 4, na 5). Nema ni uzrok ni posledic. Jezino mi ne znamo kako da se toga otresemo. Ali to nita ne znai. Ako u misli odvojim mii od njegovih posledica, onda sam ga negirao... Ukratko reeno: jedna pojava niti je posledica dejstva, niti je dejstvujua. Uzrok je sposobnost za dejstvo, koja se izmilja uz pojave... Tumaenje kauzaliteta je jedna varka. Jedna stvar je zbir njenih dejstava, sintetiki povezanih pomou jednog pojma, slika. Ustvari, nauka je liila pojam kauzaliteta njegove sadrine i zadrala ga kao alegorinu formulu, kod koje je u osnovi svejedno na kojoj je strani uzrok ili posledica. Tvrdi se da u dva sloena stanja (konstelacije sile) kvanta energije ostaju ista. Racionalnost izvesne pojave ne sastoji se u ispunjavanju izvesnog pravila, ili u pokoravanju izvesnoj nunosti, ili u naem projiciranju zakona kauzaliteta u svaku pojavu: ona lei u ponavljanju istovetnih sluajeva. Ne postoji ulo i smisao za kauzalitet, kao to Kant misli. Mi smo iznenaeni, uznemireni, hoemo neto to nam je poznato, na ta se moemo osloniti... im nam se u novom pokae neto staro, mi se odmah umirimo. Takozvani instinkt kauzaliteta nije nita drugo nego strah od neobinog i pokuaj da se u njemu otkrije neto poznato to je traenje poznatoga, a ne traenje uzroka.

552 Za borbu protiv determinizma i teleologije. Iz injenice da se neto dogaa pravilno, i da se moe predvideti, ne sledi da se dogaa po nunosti. Ako se izvestan kvantum sile odreuje i ponaa u svakom odreenom sluaju na jedan jedini nain, to ne dokazuje da nema slobodne volje. Mehanika nunost nije nikakav fakt: mi smo je uneli u pojave. Mi smo podobnost pojava da uu u formule protumaili kao posledicu nunosti koja caruje nad pojavama. Ali iz toga to ja inim neto odreeno ne sledi nikako da to prinudno inim. Prinuda se nikako ne moe dokazati u stvarima: pravilo samo dokazuje da jedna i ista pojava nije i neka druga. Usled toga to smo zamislili da u stvarima postoje subjekti, inioci, uinilo nam se da su sve pojave posledica prinudnog dejstva na subjekt ijeg dejstva? opet dejstva izvesnog inioca. Pojam uzroka i posledice opasan je sve dokle ljudi veruju u neto to prouzrokuje i u neto to se prouzrokuje. a) Nunost nije nikakav fakt, nego tumaenje. * b) Ako smo razumeli da subjekt nije nita to dejstvuje, nego samo fikcija, onda mnogo ta sledi iz toga. Mi smo po ugledu na subjekt izmislili stvarnost i uneli je u zbrku od opaaja. Ako prestanemo verovati u dejstvujui subjekt, gubi se onda i vera u dejstvujue stvari, u uzajamno dejstvo, u uzrok i posledicu izmeu onih pojava koje nazivamo stvarima. U tom sluaju nestaje i sveta dejstvujuih atoma: jer se pretpostavka o postojanju atoma nainila u uverenju da su subjekti potrebni. Naposletku nestaje i stvar po sebi: jer je to u osnovi koncepcija jednog subjekta po sebi. Ali mi shvatamo da je subjekt fikcija. Antiteza stvari po sebi i pojave ne moe se odrati; ali s tim iezava i pojam pojave. * v) Ako napustimo ideju dejstvujueg subjekta, mi naputamo i ideju objekta kao predmeta dejstva. Trajanje, jednakost sa samim sobom, bie, sve to nije inherentno ni onome to se zove subjekt, ni onome to se zove objekt: to su sloene pojave, u poreenju s drugim pojavama na izgled trajne one se razlikuju, na primer, po tempu zbivanja (mirovanje kretanje, vrst labav: to su sve suprotnosti koje ne postoje po sebi i s kojima se samo izraavaju razlike u stepenu, koje s izvesnog ogranienog gledita mogu izgledati antiteze. Antiteze ne postoje: pojam antiteze mi smo pozajmili iz logike i odatle pogreno preneli na stvari). * g) Ako napustimo pojam subjekta i objekta, onda moramo isto tako napustiti pojam supstancije pa sledstveno i njenih razliitih modifikacija, na primer materiju, duh i druga hipotetina bia, venost i nepromenljivost materije itd. Mi se oslobaamo materijalnosti. * S moralnog gledita, svet je laan. Ali ukoliko je i moral sastavni deo ovoga sveta, laan je i moral.

Volja za istinom je proces uvrivanja stvari, poistinjavanja stvari, davanja trajnosti, otklanjanja ispred oiju onoga lanog karaktera stvari, preobraanja u bie. Istina nije neto to bi tu bilo i to bi se imalo otkriti, nego neto to bi se imalo stvoriti i to daje svoje ime jednom procesu, ili bolje jednoj volji za savlaivanjem, koja po sebi nema kraja: unoenje istine kao beskonanog procesa, aktivnog odreivanja ne proces dolaenja do svesti o neemu to bi po sebi bilo odreeno ili fiksirano. To je naziv za volju za mo. ivot se zasniva na pretpostavci vere u trajno i pravilno vraanje stvari; to je ivot moniji, utoliko mora biti obimniji lako odgonetljivi svet koji je u isti mah nainjen biem. Logiciziranje, racionaliziranje, sistematizacija, kao pomona sredstva ivota. ovek projicira svoj nagon za istinom, svoj cilj, do izvesne mere izvan sebe kao svet bia, kao metafiziki svet, kao stvar po sebi, kao ve dati svet. NJegove potrebe kao tvorca ine te izmilja svet u kome radi, on ga anticipira; ta anticipacija (vera u istinu) je njegov oslonac. * Sve zbivanje, sve kretanje, sve postajanje kao utvrivanje odnosa stepena i snage, kao borba... * im uobrazimo da je neko odgovoran to smo mi tako i tako itd. (Bog, priroda), dakle njemu pripiemo svoj ivot, svoju sreu i svoju bedu kao smer, naruavamo bezgrenost bivanja. Mi onda imamo nekoga ko eli da neto postigne pomou nas i s nama. * Blagostanje pojedinca je isto tako imaginarno kao to je blagostanje vrste: prvo se ne rtvuje poslednjem: posmatrana izdaleka, vrsta je isto tako neto fluidno kao i pojedinac. Odranje vrste je samo posledica napredovanja vrste, to jest prevazilaenja vrste na putu za jednu jau vrstu. * Teze. Da je prividna celishodnost (celishodnost koja daleko prevazilazi svu ljudsku umetnost) prosto posledica volje za mo, koja se manifestuje u svima pojavama da jaanje povlai za sobom organizovanje koje moe liiti na pokuaj da se sredstva saobraze cilju : da prividni ciljevi nisu namerni, ali im neka via sila nadjaa niu, koja sada dejstvuje kao funkcija one jae, stvara se hijerarhija u organizaciji koja mora navesti na misao da izmeu sredstva i cilja ima izvestan red. Protiv prividne nunosti: Ona je samo izraz za injenicu da jedna sila nije u isti mah i neto drugo. Protiv prividne celishodnosti: Ona je samo izraz za red izmeu sfera moi i njihovih uzajamnih odnosa.

STVAR PO SEBI I POJAVA

553

Gruba mrlja na Kantovu kriticizmu postala je naposletku primetna i za neuke oi: Kant nije vie imao nikakva prava na razlikovanje izmeu pojave i stvari po sebi on je sam sebi oduzeo pravo da i dalje pravi razliku na ovaj stari uobiajeni nain, poto je odbacio kao nedoputenu stvar da se na osnovu pojave izvodi zakljuak o uzroku pojave u skladu sa svojim shvatanjem ideje kauzaliteta i njene vrednosti u okviru pojave: ovo shvatanje ve unapred predoava ono razlikovanje, kao da stvar po sebi nije dobivena zakljuivanjem, nego je stvarno data. 554

Jasno je da niti stvari po sebi, niti pojave, ne mogu stajati jedna prema drugoj u odnosu uzroka i posledice: iz toga sledi da se pojam uzrok i posledica ne moe primeniti u filosofiji koja veruje u stvari po sebi i pojave. Kantove pogreke... Ustvari, psiholoki posmatrano, pojam uzroka i posledice potie iz shvatanja koje veruje da svud i uvek volja dejstvuje na volju koje veruje samo u iva bia, i u osnovi samo u due (ne u stvari). U okviru mehanistikog shvatanja sveta (a ono je logika i njena primena na prostor i vreme) taj pojam svodi se na matematiku formulu s kojom se, kao to se to uvek mora podvui, nikada nita nije razumelo, nego se samo neto oznailo i preinailo. 555 Od sviju bajki najvea je bajka o saznanju. Ljudi ele da znaju sastav stvari po sebi; ali gle: stvari po sebi ne postoje! ak ako i pretpostavimo da postoji neto po sebi. neto apsolutno, ono se ba zbog toga ne bi moglo saznati. Neto apsolutno ne moe se saznati: inae ne bi bilo apsolutno! Saznavati znai dolaziti u odnos s neim ; takav saznatelj hteo bi da mu predmet saznanja ne znai nita, i da to isto uopte ne znai nikome nita: usled ega nastaje protivrenost u prvom redu, izmeu ove volje za saznanjem i ove elje da predmet saznanja ne znai nita (emu onda tu saznanje?); i drugo, to neto to nije nikome nita ak i ne postoji, i zato se ne moe saznati. Saznati znai: dolaziti u uslovnost prema neem, oseati se neim uslovljen i sobom neto uslovljavati u svakom sluaju, dakle, to je proces fiksiranja, karakterisanja, svesnosti o uslovima (ne proces ispitivanja bia, stvari, po sebi. 556 Stvar po sebi je isto tako apsurdna kao i smisao po sebi, znaenje po sebi. Ne postoji injenica po sebi nego se uvek mora najpre dati smisao da bi injenica mogla postojati. Odgovor na pitanje ta je to ? jeste proces odreivanja smisla s drugog gledita. Esencija, sutina, ima karakter perspektive i pretpostavlja mnotvo. U osnovi, pitanje je uvek: ta je to meni (nama, svemu to ivi itd.)? Jedna stvar bi bila definisana, kad bi joj sva bia postavila svoje pitanje ta je to ? i odgovorila na njega. Ako bi nedostajalo samo jedno bie sa svojim sopstvenim odnosima i perspektivama u pogledu sviju stvari, onda bi ta stvar jo uvek ostala nedefinisana. Ukratko: sutina jedne stvari je isto tako samo jedno miljenje o toj stvari. Ili bolje reeno: njena vanost je upravo sud o njenom postojanju, jedino ime se utvruje da jeste. Ne sme se pitati: Ko onda tumai? jer postoji samo tumaenje, kao oblik volje za

mo (ali ne kao bie, nego kao proces, kao bivanje), kao afekt. Poreklo svih stvari je potpuno delo onoga ko ih pretstavlja, misli, hoe, osea. Sam pojam stvari kaogod i sva svojstva. I sam subjekt je neto tako napravljeno, stvar kao i sve druge stvari: uproavanje u cilju opredeljenja sile koja odreuje, iznalazi, misli, kao takve, za razliku od svakog pojedinanog odreivanja, iznalaenja, miljenja. To znai jedno svojstvo okarakterisano kao neto razliito od svega pojedinanog: u osnovi, to znai delanje u odnosu na sve delanje koje tek ima doi shvaeno kao celina. (Delanje i verovatnoa slinog delanja.) 557 Svojstva jedne stvari su uticaji njeni na druge stvari; Ako se zamisli da drugih stvari nema, onda ni izvesna stvar nema nikakvih svojstava; To znai: ne postoji nijedna stvar bez drugih stvari; To znai: ne postoji stvar po sebi. 558 Stvar po sebi je besmislica. Kad otstranim sve odnose, sva svojstva, sva dejstva jedne stvari, ne ostaje sama stvar: jer smo tek mi izmislili stvarnost, iz logikih potreba, dakle u cilju definicije i razumevanja (da sjedinimo mnotvo odnosa, svojstava i akcija). 559 Stvari koje poseduju prirodu po sebi to je dogmatska pretstava, s kojom se apsolutno mora raskinuti. 560 Da stvari imaju prirodu po sebi, sasvim nezavisno od tumaenja i subjektivnosti, potpuno je proizvoljna hipoteza: to bi znailo da tumaenje i stanje subjektivnosti nije bitno, da je jedna stvar van sviju svojih odnosa jo uvek stvar. Obrnuto; prividno objektivni karakter stvari: nije li to moda naprosto razlika u stepenu u samom subjektivnom ? da nam se moda ono to se lagano menja ne uini objektivno kao neto trajno, bie, stvar po sebi nije li to objektivno samo pogrean nain shvatanja stvari i kontrast u samom subjektivnom ? 561 A ako je sve jedinstvo samo kao organizacija jedinstvo? Ali stvar, u koju mi verujemo, izmiljena je samo kao podloga razliitim atributima. Ako stvar dejstvuje, onda to znai: mi smatramo sve ostale osobine, koje su jo tu na raspoloenju i trenutno latentne, kao uzrok to se sad javlja jedna jedina osobina: to e rei mi smatramo zbir njenih osobina x kao uzrok osobine x to je svakako sasvim besmisleno i glupo. Sve jedinstvo postoji samo u smislu organizacije i zajednikog dejstva: na isti nain na koji je jedna ljudska zajednica jedinstvo: to e rei kao suprotnost atomistikoj anarhiji, jedno politiko telo koje jedno znai, ali nije jedno. 562

U razvitku misli morao je nastupiti momenat kad je ovek postao svestan da su ono to je smatrao svojstvima stvari oseaji subjekta koji osea: s tim su svojstva prestala da pripadaju stvari. Ostala je stvar po sebi. Razlikovanje izmeu stvari po sebi i stvari za nas zasniva se na starijem, naivnom opaaju koji je stvari pridavao energiju: ali analiza je pokazala da je naa mata pripisala stvarima i silu kaogod i supstanciju. Stvar utie na subjekt ? Koren ideje supstancije nalazi se u jeziku, ne u biu van nas! Stvar po sebi nije nikakav problem! Bie se mora misliti kao oseaj, koji se ne zasniva ni na emu bezoseajnom. U kretanju oseaj ne dobija nikakvu novu sadrinu. Bie ne moe biti sadrina kretanja: dakle forma bia. N. Z. Objanjenje zbivanja moe se pokuati: pomou pretstave o slikama zbivanja koje mu prethode (ciljevi); drugo: pomou pretstave o pojavama koje mu slede (matematikofiziko objanjenje). Ova dva objanjenja ne smeju se meati. Dakle: fiziko objanjenje, koje je simbolizacija sveta pomou oseaja i misli, ne moe deducirati oseaj i misao niti uticati da se oseaj i misao pojave: fizika mora radije, dosledno sebi, da konstruie i oseajni svet bez oseaja i cilja sve do najviega oveka. A teleoloko objanjenje je samo istorija ciljeva koja nije nikada fizika! 563 Nae saznanje svodi se na utvrivanje kvantiteta; ali nita nas ne moe spreiti da razlike u kvantitetu ne oseamo kao razlike u kvalitetu. Kvalitet je prosto relativna istina za nas; nita to je po sebi. Naa ula imaju izvestan odreen kvantum kao sredite u kome ona funkcioniu, to jest; mi oseamo veliinu i malenost u odnosu prema uslovima svoga ivota. Kad bismo svoja ula desetostruko izotrili ili otupeli, onda bismo propali; to jest, mi oseamo i odnose veliina kao kvalitete obzirom na omoguavanje naega ivota. 564 Ali, ne bi li svi kvantiteti mogli da budu znaci kvaliteta ? Veoj moi odgovara druga svest, oseanje, elja, drugi perspektivni pogled; i porast je elja da se bude neto vie; iz izvesnog kvaliteta potie elja za veim kvantumom; u jednom isto kvantitativnom svetu, sve bi bilo mrtvo, ukoeno, nepokretno. Svoenje svih kvaliteta na kvantitete besmislica je: ustvari, pokazuje se da oni postoje jedno pored drugoga, jedna analogija. 565 Kvaliteti su nae nesavladljive granice; nita nas ne moe spreiti da ne oseamo proste kvantitativne razlike kao neto to je iz osnova razliito od kvantiteta, to e rei kao kvalitete, koji se vie ne mogu svesti na kvantitete. Ali sve, u odnosu na to re saznanje ima smisla da se primeni, odnosi se na svet merenja, raunanja, brojanja, na kvantitet: dok obrnuto svi nai oseaji vrednosti (to jest ba nai oseaji) pripadaju ba svetu kvaliteta, to jest onim istinama koje pripadaju jedino nama i naem shvatanju istine, koje se apsolutno ne mogu saznati. Jasno je da svako od nas razliito bie osea druge kvalitete i prema tome ivi u svetu koji se razlikuje od naega. Kvaliteti su nama ljudima svojstvene idiosinkrazije: traiti da ta naa ljudska tumaenja i vrednosti postanu opte vrednosti, pa moda da budu i sastavni deo prirode, spada u nasledno ludilo ljudske gordosti. 566

Ma kako se dosad shvatao pravi svet, uvek je to bio samo prividni svet. 567 Prividni svet, to jest svet posmatran u svetlosti vrednosti; ureen, odabran prema vrednostima to e rei u ovom sluaju s gledita koristi, s gledita samoodranja, a obzirom na porast moi jedne odreene ivotinjske fele. Perspektiva, dakle, daje karakter prividnosti. Kao da bi jedan svet mogao preostati, kad bi nestalo perspektive! Na taj nain nestalo bi i relativiteta! Svaki centar energije ima svoju perspektivu za ceo ostali svet to jest, svoje sasvim odreeno merilo vrednosti, svoj nain dejstva, svoj nain otpora. Prividni svet svodi se dakle na naroitu vrstu akcije na svet polazei od jednog centra. Ali ne postoji nikakva druga vrsta akcije: svet je samo re za ukupnu igru ovih akcija. Stvarnost se sastoji tano u specijalnoj akciji i reakciji svakog pojedinca na celinu... Ne ostaje ni truni od kakvog prava da ovde govorimo o prividnosti. Specifini nain reagiranja jeste jedini nain reagiranja: mi ne znamo koliko ih i kakvih ih sve ima. Ali ne postoji nikakvo drugo, nikakvo istinsko, nikakvo esencijalno bie koje bi izraavalo jedan svet bez akcije i reakcije... Antiteza prividnog sveta i pravog sveta svodi se na antitezu: svet i nita. 568 Kritika pojma pravi i prividni svet. Od ova dva prvi je prosta fikcija, sastavljena od samih imaginarnih stvari. I prividnost pripada stvarnosti: ona je jedan oblik njenoga bia; to jest, u svetu gde nema bia mora se izvestan merljiv svet istovetnih sluajeva najpre stvoriti pomou privida: tempo u kome je zapaanje i poreenje moguno, i tako dalje. Prividnost je podeen i uproen svet, na kome su saraivali nai praktini instinkti: za nas je on potpuno istinit: jer mi ivimo u njemu, mi moemo u njemu iveti to je dokaz njegove istine za nas... Svet, izvan injenice da u njemu moramo iveti svet koji nismo sveli na svoje bie, logiku i svoje psiholoke predrasude ne postoji kao svet po sebi; to je u sutini svet odnosa: pod izvesnim okolnostima on ima drugi izgled sa svake druge take: on navaljuje na svaku taku i opire mu se svaka taka i ovi kolektivni odnosi su u svakom sluaju van sklada. Mera moi odreuje koje bie poseduje drugu meru moi: u kom obliku, sa kakvom silom, nunou, ono dejstvuje ili daje otpor. Na sopstveni sluaj dosta je zanimljiv: mi smo stvorili jedno shvatanje, da bismo mogli iveti u svetu, da bismo taman toliko opaali koliko je potrebno da izdrimo ivot.. 569 Optiku nae psihologije odreuju injenice: 1. Saoptavanje je potrebno, za saoptavanje neto mora biti postojano, uproeno, to se moe precizirati (nada sve u takozvanom istovetnom sluaju). Ali da bi se moglo saoptiti, mora se osetiti kao neto podeeno, kao prepoznatljivo. Materijal ula to ga um podeava svodi se na grube opte crte, ini slinim drugim stvarima, i pridruuje njemu slinim. Tako se nejasnoa i haos ulnih utisaka u isti mah logiciziraju; 2. Svet pojava, fenomena, to je podeeni svet, koji mi oseamo kao realan.

Realnost lei u stalnom vraanju istih, poznatih, srodnih stvari, u njihovu logiciziranom obliku, u veri da mi tu moemo raunati i ocenjivati; 3. Suprotnost ovom fenomenalnom svetu nije istinski svet nego bezoblini svet haosa opaaja koji se ne da formulisati dakle jedna druga vrsta fenomenalnog sveta, koji je nama nesaznatljiv ; 4. Na pitanje kako mogu postojati stvari po sebi, potpuno nezavisno od materijala naih ula i aktivnosti naega uma, mora se odgovoriti drugim pitanjem: otkuda bismo mogli znati da postoje stvari uopte ? Tek mi smo stvorili stvarnost. Pitanje je da li ne postoje jo mnogi naini stvaranja takvog prividnog sveta i nije li to stvaranje, logiciziranje, doterivanje, patvorenje, najbolje zagarantovana stvarnost: ukratko reeno, nije li ono to odreuje stvari jedino realno: i nije li i dejstvo spoljanjega sveta na nas samo posledica takvih subjekata hotenja... Druga bia dejstvuju na nas; na podeeni prividni svet je podeavanje i savlaivanje njihovih dejstava: neka vrsta odbranbene mere. Jedino se subjekt moe dokazati: hipoteza, da postoje samo subjekti da je objekt nain dejstva subjekta na subjekt... modus subjekta.

METAFIZIKA POTREBA

570 Ako je ovek filosof kakvi su filosofi uvek bili, onda nema oiju za ono to je bilo, i ono to postaje: on vidi samo bie. Ali kako bie ne postoji, filosofima je preostala samo matarija kao njihov svet. 571 Tvrditi da uopte postoje stvari o kojima ba nita ne znamo, prosto zato jer nam je od koristi to o njima nita ne moemo znati, bila je naivnost od strane Kanta, posledica naknadnog dejstva izvesnih potreba, naroito moralno-metafizikih. 572 Umetnik ne moe izdrati nikakvu stvarnost; on se sklanja od nje i okree: njegovo je ozbiljno miljenje da je vrednost jedne stvari u onom ostatku to je nalik na senku, koji dobijamo iz boje, oblika, zvuka, misli; on veruje da ukoliko je utananija, tananija, vazduastija jedna stvar, jedan ovek, utoliko im je vea vrednost; to su manje realni, to vie vrede. To je platonizam: ali Platon je imao jo jednu smelost vie u obrtanju: on je merio stepen stvarnosti prema stepenu vrednosti i rekao: ukoliko vie ideje, utoliko vie bia. On je obrnuo pojam stvarnosti a rekao: To to vi smatrate stvarnou zabluda je, i to se vie pribliujemo ideji, to smo blii istini. Da li se to razume? To je bilo najvee prekrtavanje; a poto ga je hrianstvo prihvatilo, to ne vidimo ono ime zadivljuje. Platon je, kao umetnik, u osnovi privid pretpostavio biu. Dakle la i fikciju istini, nerealno konkretnom! Ali on je toliko bio ubeen u vrednost privida da mu je pripisao atribute bia, uzronosti i dobrote, istine, jednom reju: pripisao mu sve ono emu se pridaje vrednost.

Sam pojam vrednosti shvaen kao uzrok: prvo gledite. Ideal zamiljen sa svima atributima koji ine ast drugo gledite. 573 Ideja istinskog sveta ili Boga kao apsolutno neulnog, duhovnog, dobrog, pretstavlja nunu meru u srazmeri prema svemoi koju jo imaju suprotni instinkti... Umerenost i dostignuta humanost pokazuju se ba u oplemenjivanju bogova: Grci najjaeg doba, koji se niega kod sebe nisu plaili, nego su se radovali sebi, pribliili su sve svoje bogove svima svojim afektima. Zato je oduhotvorenje ideje Boga vrlo daleko od toga da znai napredak: to ovek svim srcem osea kod Getea kako se tu iilenje Boga u vrlinu i duh osea kao nii stupanj... 574 Besmislenost svake metafizike kao izvoenja uslovnog iz bezuslovnog. Prirodi miljenja pripada svojstvo da nadovee bezuslovno na uslovno, da ga izmisli: kao to je nadovezalo i izmislilo ja, da bi obuhvatilo mnotvo svojih procesa; ono meri svet prema merilima koja je prosto samo odredilo : prema svojim osnovnim fikcijama: bezuslovnom, cilju i sredstvu, stvari, supstanciji, prema logikim zakonima, brojevima i oblicima. Ne bi bilo niega to bi se moglo nazvati saznanjem, kad miljenje ne bi prethodno na taj nain preobrazilo svet u stvari, u neto ravno njemu samom. Tek preko miljenja ima neistine. Ne moe se utvrditi poreklo miljenja, kaogod ni oseaja: ali to jo nije nikakav dokaz da je ono neto primarno i da je bie po sebi, nego samo pokazuje da mi ne moemo dalje iza njih, jer nemamo nita drugo sem oseaja i miljenja. 575 Saznanje znai ukazivanje na neto to je bilo: po svojoj sutini to je regressus in infinitum. Ono to zastaje (pred takozvanim causa prima, pred bezuslovnim itd.) jeste lenost, zamorenost. 576 Za psihologiju metafizike. Uticaj straha. Ono ega se ovek najvie bojao, to je bilo uzrok najveega stradanja (vlastoljublje, pohota itd.), prema tome se ponaao s najveim neprijateljstvom i iskljuioga iz istinskog sveta. Tako su ljudi zbrisali afekte korak po korak Boga stavili kao protivnost zlu, to e rei: stvarnost preneliu negaciju elja i strasti (to jest upravo u nita). Isto tako su namrzli iracionalno, proizvoljno, sluajno (kao uzrok bezbroja fizikih stradanja). Usled toga su porekli ovaj elemenat u biu po sebi i shvatili ga kao apsolutnu razumnost i celishodnost. Isto tako su se bojali menjanja i prolaznosti: u tome se obelodanjuje potitena dua, puna nepoverenja i ravoga iskustva (sluaj sa Spinozom: potpuno suprotna vrsta oveka u tom menjanju nalazila bi drai). Bia puna ivotne energije i razdragana smatrala bi ba afekte, iracionalno i menjanje dobrim u evdemonistikom smislu, skupa sa njihovim posledicama: opasnou, kontrastom, propadanjem itd.

577 Protiv vrednosti veito istovetnoga (vidi Spinozinu naivnost, Dekartovu isto tako) vrednost najkraega i najprolaznijega, zavodniki zlatni blesak na trbuhu zmije vita 578 Moralne vrednosti u samoj teoriji saznanja: Vera u razum zato ne nepoverenje? Istinski svet mora biti dobar svet zato? Privid, promena, protivrenost, borba smatraju se nemoralnim: udnja za svetom u kome svega toga nema; Transcendentalni svet izmiljen da bi se tako nalo mesto za moralnu slobodu (kod Kanta); Dijalektika kao put vrlini (kod Platona i Sokrata, oevidno zbog toga to se sofistika smatrala kao put u nemoral); Vreme i prostor su idealni: prema tome, postoji jedinstvo u sutini stvari; prema tome, nema greha, nema zla; nema nesavrenosti opravdanje Boga. Epikur je odrekao mogunost saznanja: da bi moralnim (to e rei hedonistikim) vrednostima sauvao najvie mesto. Isto to ini Avgustin, docnije Paskal (iskvareni razum), u prilog hrianskih vrednosti; Preziranje svega promenljivog od strane Dekarta; tako isto i od strane Spinoze. 579 Za psihologiju metafizike. Ovaj svet je prividan: prema tome, postoji istinski svet; ovaj svet je uslovljen prema tome, postoji bezuslovni svet; ovaj svet je protivrean: prema tome, postoji jedan svet slobodan od protivrenosti; ovaj svet postaje; prema tome, postoji svet bia; to su sve pogreni zakljuci (slepo poverenje u razum: ako postoji A, onda mora postojati i njegov suprotni pojam B). Na ove zakljuke navodi oveka stradanje: u sutini, to su elje da postoji takav svet; tako isto se izraava tu mrnja protiv jednoga sveta koji stvara stradanje, na taj nain to se zamilja jedan drugi svet, od vie vrednosti: srdba metafiziara protiv stvarnosti ovde je stvaralaka. Druga serija pitanja: emu slui stradanje ?... I tu se izvodi zakljuak o odnosu istinskog sveta prema naem prividnom, promenljivom, stradalnikom, protivrenom svetu: 1. stradanje kao posledica zablude: kako je zabluda moguna? 2. stradanje kao posledica greha: kako je greh moguan ? ( sve sama iskustva iz oblasti prirode ili drutva, uoptena i projicirana u svet po sebi). Ali ako je uslovni svet prvobitno uslovljen bezuslovnim, onda s njim mora biti uslovljena i sloboda zablude i greha: i opet se ovek pita: ega radi?... Svet privida, postajanja, protivrenosti, stradanja delo je, dakle, neije volje; ega radi ? Greka ovih zakljuaka: stvorena su dva suprotna pojma: poto jednom od njih odgovara jedna stvarnost, mora isto tako i drugom odgovarati druga jedna stvarnost. Otkuda bi se inae dobio njemu suprotni pojam ? Razum je dakle izbor otkrivenja o biu po sebi. Ali poreklo ovih suprotnosti ne mora neoihodno biti neki natprirodni izvor razuma: dovoljno je suprotstaviti pravu genezu pojmova: ona potie iz praktine oblasti, iz oblasti korisnosti, i otuda ba potie njena jaka vera. (ovek je osuen na propast ako mu zakljuci nisu u skladu s ovim razumom: ali time nije dokazano ono to razum tvrdi.) Prekomerno bavljenje metafiziara stradanjem sasvim je naivno. Veno blaenstvo:

psiholoka besmislica. Hrabriji i stvaralaki ljudi nikada ne smatraju zadovoljstvo i bol kao poslednja pitalja vrednosti to su sekundarne pojave: mora se hteti obadvoje, ako se hoe neto postii. Znak je zamorenosti i bolesti kod metafiziara i religioznih duhova to su im problemi zadovoljstva i bola problemi prvoga reda. ak i moral za njih ima toliku vanost samo stoga to se smatra bitnim uslovom za otklanjanje stradanja. Isto tako stoji i sa prekomernim bavljenjem prividom i zabludom: uzrok stradanja, praznoverica da je srea vezana sa istinom (zbrka: srea u izvesnosti, u veri). 580 U kojoj su meri pojedini epistemoloki stavovi (materijalizam, sensualizam, idealizam) posledica ocena vrednosti: da izvor najviih oseanja zadovoljstva (oseanja vrednosti) bude odluujui i u problemu realiteta! Koliina pozitivnog znanja potpuno je sporedna, ili bez posledica: svedok razvitak Indije. Budistiko odricanje stvarnosti uopte (privid = stradanje) potpuno je dosledno: nedokaznost, nepristupanost, otsustvo kategorija ne samo za svet po sebi, nego uvianje da se dolo do itavog ovog pojma pogrenim procedurama. Apsolutna stvarnost, bie po sebi, jeste protivrenost. U svetu postajanja stvarnost je uvek samo proenje radi praktinih ciljeva, ili je razlika u tempu bivanja, ili je obmana usled nerazvijenih organa. Logiko odricanje sveta i nihilizovanje potie otuda to moramo suprotstaviti bie nebiu i to se odrie pojam postajanja (neto postaje). 581 Bie i postajanje. Razum razvijen na sensualistikoj osnovi, na predrasudama ula, to jest verovanjem u istinu sudova ula. Bie kao uoptavanje pojma ivota (disati), biti s duom, hteti, dejstvovati, postajati. Suprotnost tome: biti bez ive due, ne postajati, ne hteti. Prema tome: biu se ne suprotstavlja nebie, privid, niti pak mrtvo (jer mrtvo moe biti samo neto to moe biti i ivo). Dua, ja, postavlja se kao primarna injenica: i unosi se svuda gde ima postajanja. 582 Bie. O njemu nemamo nikakve druge pretstave sem iveti. Kako onda moe neto mrtvo biti ? 583 A S uenjem gledam kako se danas nauka miri sa sudobinom da se bavi samo svetom prividne stvarnosti: za istinski svet ma kakav on bio mi svakako nemamo nikakva orua saznanja. Na ovom mestu smemo ve zapitati: koje je orue saznanja odredilo ovu suprotnost?... injenica da se svet koji je pristupaan naim organima smatra zavisnim od tih organa, i da mi taj svet smatramo za subjektivno uslovljen, nije jo nikakav dokaz da je stvarno

moguan jedan objektivan svet. Ko nas prisiljava na miljenje da je subjektivnost realna, esencijalna? Po sebi, apsolutno, jeste besmislen pojam: priroda po sebi je besmislica: pojam bia, stvari, uvek je samo relativan... Nevolja je to se sa starom antitezom prividan i istinit rasprostranila odgovarajua ocena vrednosti: male vrednosti i apsolutne vrednosti. Svet prividne stvarnosti mi ne smatramo kao svet od vrednosti; privid nam je sud protiv najvie vrednosti. Samo istinski svet moe imati vrednosti po sebi... Predrasuda nad predrasudama! Na prvom mestu, sasvim je moguno da je prava priroda stvari do te mere tetna po ivot, da je prividna stvarnost potrebna da bi se moglo iveti... Takav je sluaj u mnogim prilikama: na primer u braku. Na empiriski svet bio bi tako uslovljen ak i u granicama saznanja instinktima samoodranja: mi smatramo za istinito, od vrednosti, za dobro, ono to godi samoodranju vrste... a) Mi nemamo nikakvih kategorija po kojima bismo smeli razlikovati pravi od prividnog sveta. (Moe biti da postoji neki isto prividan svet, ali samo ne na prividni svet). b) Ako bismo i primili pravi svet, moda bi ipak on imao manje vrednosti za nas: jer je upravo moguno da koliina iluzije bude od veega znaaja po nas usled vrednosti za samoodranje. (Osim ako prividnost ne bi bila dovoljan razlog za nas da neto odbacimo?) v) Da postoji korelat izmeu stepena vrednosti i stepena stvarnosti (tako da bi najvie vrednosti imale i najvie stvarnosti), to je metafiziki postulat koji polazi od hipoteze da mi znamo hijerarhiju vrednosti: naime da je ta hijerarhija moralne prirode... Samo pod tom pretpostavkom istina je nuna za definiciju sviju najviih vrednosti. B Od kardinalne je vanosti da se raisti s istinskim svetom. To je najvee sumnjalo i umanjiva vrednosti sveta koji mi pretstavljamo: to je bio dosada na najopasniji atentat protiv ivota. Rat protiv sviju hipoteza po kojima se zamilja jedan istinski svet. Meu te hipoteze dolazi i to da su moralne vrednosti najvie. Preimustvo moralnih ocena vrednosti opovrglo bi se ako bi se moglo dokazati da su one posledica nemoralnih ocena: da je to jedan specijalan sluaj pravog nemorala: one bi same sebe time svele na privid, i kao privid ne bi imale vie nikakva prava da osuuju prividnost. V Ovde bi se imala onda da ispita psiholoki volja za istinom: to nije nikakva moralna sila, nego jedan oblik volje za mo. To bi se moglo time dokazati to se ona slui svim moguim nemoralnim sredstvima; u prvom redu onim metafiziarskim . Danas se nalazimo pred ispitivanjem tvrenja, da su moralne vrednosti najvie. Metod izuavanja dostie se tek kad se svladaju sve moralne predrasude: on bi pretstavljao pobedu nad moralom... 584 Zabluda filosofije poiva na tome to su, mesto da se u logici i u kategorijama razuma priznaju sredstva za podeavanje sveta u korisne ciljeve (dakle, principijelno, za korisno falsifikovanje), one bile smatrane kao kriterij istine odnosno stvarnosti... Kriterij istine

bila je ustvari jednostavno bioloka korist od jednog takvog sistema naelnoga falsifikovanja: i poto jedna ivotinjska vrsta ne zna ni za ta vanije od svoga samoodranja, to se ovde ustvari smelo govoriti o istini. Naivnost je nastala tek onda kad se antropocentrina idiosinkrazija uzela za meru stvari, kao pravilo po kome se odreivalo realno i nerealno: ukratko, kada se uslovno nainilo apsolutnim. I gle, odjedanput se svet raspao na realan i na prividan: i ba onaj svet koji je razum pronaao za oveka, da u njemu ivi i da uredi ivot, bio je za njega diskreditovan. Mesto da se formama sluimo jednostavno kao oruem da se svet uini opipljivim, merljivim, uplela se ludost filosofa koja je nala da je u ovim kategorijama dat pojam onog sveta kome ovaj svet u kome ivimo ne odgovara... Sredstva su tu pogreno shvaena kao merila vrednosti i upotrebljena da se osudi prvobitan smer ... A taj smer je bio da obmanemo sebe na koristan nain: sredstva za to bila su pronalazak formula i znakova, pomou kojih se zapleteno mnotvo stvari svelo na celishodnu i pogodnu shemu. Ali avaj! Tu su upleli sad u igru jednu moralnu kategoriju: nijedno bie nee sebe obmanjivati, nijedno bie ne sme obmanjivati prema tome, postoji samo volja za istinom. ta je istina ? Naelo protivrenosti pruilo je shemu: istinski svet, do koga se trai put, ne moe biti u protivrenosti sa samim sobom, ne moe se menjati, ne moe postajati, nema ni poetka ni kraja. To je najvea zabluda koja je ikada poinjena, ona uistini kobna zabluda na zemlji: verovalo se da se u formama razuma naao kriterij istine dok je ustvari njihov smer da ovek postane gospodar nad stvarnou, da bi na mudar nain pogreno shvatio stvarnost... I gle: svet je postao laan ba zbog onih osobina koje sainjavaju njegovu stvarnost: zbog promene, postajanja, mnotva, suprotnosti, protivrenosti, rata. I tu je sada bila sva kob: 1. Kako se ovek oslobaa lanog i jednostavno prividnog sveta? (to je bio stvarni, jedini svet); 2. Kako sm ovek postaje to je vie moguno antiteza prividne stvarnosti? (Pojam savrenog bia kao neega suprotnog svakom realnom biu, tanije: kao protivrenost ivotu....) itav pravac vrednosti vodio je na klevetanje ivota; ljudi su napravili zbrku izmeu idealnog dogmatizma i saznanja uopte: tako da je protivnika stranka poela sada odbacivati i nauku sa uasom. '. Tako je put ka nauci bio dvostruko zakren: najpre verom u istinski svet, pa onda protivnicima te vere. Prirodna nauka, psihologija, bila je 1. osuena u svojim predmetima; 2. piena svoje istote srca... U realnom svetu, gde je apsolutno sve povezano i uslovljeno, osuditi i zamisliti da ne postoji ma ta znai osuditi sve i zamisliti da ne postoji. Izraz to nije smelo biti, to ne bi trebalo biti, komedija je... Kad ovek izmilja posledice, upropastie izvor ivota, ako bi hteo zamisliti da ne postoji sve to je u kom bilo smislu tetno i razorno. Fiziologija to dokazuje mnogo bolje. Mi vidimo kako moral: a) truje celo shvatanje sveta; b) preseca put ka saznanju, ka nauci; v) slabi i potkopava sve stvarne instinkte (uei da je njihov koren nemoralan). Mi gledamo pred sobom jedno strahovito orue dekadencije na poslu, koje se dri pomou najsvetijih imena i stavova. 585 Ogromno samoosveenje: osvestiti se ne kao pojedinac ve kao oveanstvo. Razmiljajmo, mislimo unatrag: hajdemo uzanim i irokim drumovima!

A ovek trai istinu ; jedan svet koji sebi ne protivrei, ne vara, koji se ne menja, jedan istinski svet jedan svet u kome se ne strada: protivrenost, varka, menjanje uzroci su stradanja! On ne sumnja da postoji svet kakav treba da je on bi rado da nae put do njega. (Indiska kritika: ak je i ja prividno, nerealno. Otkuda tu oveku pojam realnosti ? Zato ba ovek izvodi poreklo stradanja iz promene, varke, protivrenosti? Zato ne svoju sreu?.. Preziranje, mrnja prema svemu to prolazi, to se menja: otkuda ovakvo ocenjivanje postojanosti ? Oigledno je ovde volja za istinom naprosto udnja za nepromenljivim svetom. ula varaju, razum ispravlja pogreke: prema tome, zakljuuje se, razum je put ka postojanom; najnematerijalnije ideje moraju biti najblie istinskom svetu. Od ula dolazi najvei broj nesrea to su laovi, varalice, ruioci. Srea moe leati jedino u biu: promena i srea iskljuuju se uzajamno. Najuzvienija je elja prema tome da ovek postane jedno s biem. To je formula za put ka najvioj srei. Ukratko reeno: svet kakav bi trebalo da je, postoji: ovaj svet, u kome ivimo, zabluda je ovaj na svet ne bi trebalo da postoji. Vera u bie pokazuje se samo kao posledica: pravi primum mobile je neverovanje u postajanje, nepoverenje prema postajanju, potcenjivanje svega postajanja. Koji tip oveka tako misli ? Neproduktivni, stradalniki tip, tip umoran od ivota. Ako bismo zamislili suprotni tip oveka, onda bi to bio ovek kome ne bi bila potrebna vera u bie; ta vie, on bi bie prezirao, kao neto mrtvo, dosadno, ravnoduno... Vera da zaista postoji svet kakav bi trebalo da je to je vera neproduktivnih, koji nee da stvore jedan svet kakav treba da je. Oni smatraju da on ve postoji, oni trae sredstva i puteve da do njega dopru. Volja za istinom kao nemo volje za stvaranjem.

Saznati da je neto tako i tako: Raditi da neto postane tako i tako:

Antagonizam u

stupnju sila

raznih priroda Fikcija o jednom svetu koji odgovara naim eljama; psiholoke vetine i tumaenja, da bi se sve to uvaavamo i oseamo kao prijatno povezalo s ovim istinskim svetom. Volja za istinom na ovom stupnju je u sutini vetina tumaenja: uz nju jo uvek ide sila tumaenja. Ova ista ljudska vrsta, samo jo za jedan stepen siromanija, bez snage da dalje tumai, da stvara fikcije, sainjava nihiliste. Nihilist je ovek koji o svetu kakav postoji kae da ne treba da postoji, a o svetu kakav bi trebalo da bude kae da ne postoji. Prema tome ivot (raditi, stradati, hteti, oseati) nema nikakvog smisla: patos uzaludnosti nihilistiki je patos i uz to jo, kao patos, jedna nedoslednost nihilista. Ko ne moe staviti svoju volju u stvari, ovek bez volje i snage, pridaje im bar jo neki smisao, to jest on veruje da se u njima ve nalazi neka volja. Jaina volje meri se po tome koliko ovek moe izdrati bez smisla stvari, koliko moe izdrati u jednom svetu bez smisla: jer on sam organizuje jedan mali deo toga sveta. Filosofsko objektivno posmatranje moe, prema tome, biti znak siromatva volje i

snage. Jer snaga organizuje njoj blie i najblie: saznatelji, koji samo hoe da utvrde ta jeste, jesuti koji ne mogu nita postaviti kako treba da je. Umetnici pretstavljaju prelaznu vrstu: oni bar postavljaju simbol onoga to treba da je oni su produktivni ukoliko stvarno menjaju i preobrauju; oni nisu kao saznatelji, koji sve ostavljaju kako je. Veza izmeu filosofa i pesimistikih religija: ista ljudska vrsta ( oni pripisuju najvii stepen realnosti stvarima koje su najvie vrednosti ). Veza izmeu filosofa i moralnih ljudi i njihovih merila vrednosti ( moralno tumaenje svega kao smisao sveta: posle propasti religioznog smisla). Pobeda filosofa unitenjem sveta sainjenog od bia; nihilizam kao prelazni period: pre negoli to se nae dovoljna snaga da se preokrenu vrednosti i da se svet postajanja, prividni svet, obogotvori kao jedini i da se primi. B Nihilizam kao normalna pojava moe biti simptom: porasta snage ili porasta slabosti: Delimino zato to je snaga za stvaranje i hotenje toliko porasla da joj vie nisu potrebna ova opta tumaenja i unoenja smisla (blii zadaci, drava itd.); Delimino zato to poputa stvaralaka snaga da se stvori smisao i to preovladava razoarenje. Nesposobnost za veru u neki smisao, neverovanje. ta znai nauka u odnosu prema obema ovim mogunostima? 1. kao znak snage i vladanja sobom, kao sposobnost da se ivi bez spasonosnih, utenih, iluzornih svetova; 2. kao sila to podriva, secira, razoarava i slabi. V Vera u istinu, potreba da se ovek osloni na neto u to veruje da je istinito, psiholoka redukcija nezavisno od svih dosadanjih oseanja vrednosti. Strah, lenost. Isto tako je i neverovanje redukcija. Ukoliko ono stie novu vrednost, ako uopte nema istinskog sveta ( na taj nain se ponovo oslobaaju oseanja vrednosti koja su se dotle rasipala na svet bia.) 586 ISTINSKI I PRIVIDNI SVET

A Pogreni pojmovi koji istiu iz ovog pojma trostruki su: a) nepoznati svet: Mi smo avanturisti, radoznali poznato ini se da nas zamara ( opasnost od vog pojma lei u tome to nam potura misao da nam je ovaj svet poznat...); b) drugi svet gde stvari druke stoje: Neto u nama pravi poreenje, nae spokojno potinjenje, nae utanje gubi tu svoju vrednost moda e sve izii .na dobro, mi se nismo uzalud nadali.... Svet gde stvari druke stoje, gde smo mi sami ko zna ? druki... v) istinski svet: To je najneobiniji udar i nasrtaj na nas koji smo ikada doiveli; mnogo to-ta utisnuto je u re istinit, i nehotice mi to dajemo istinskom svetu na poklon: istinski svet mora biti i veran istini, svet koji nas ne vara, niti nas pravi ludima: verovati u njega znai skoro biti prinuen verovati ( iz konvencionalnosti, kao to je to obiaj meu biima dostojnim poverenja).

* Pojam nepoznati svet potura nam misao da nam je ovaj svet poznat (dosadan ); Pojam drugi svet potura nam misao da bi svet mogao biti drukiji otklanja nunost i sudbinu ( uzaludno je potiniti mu se, prilagoditi se). Pojam istinski svet potura nam misao da je ovaj na svet neistinski, laljiv, nepoten, da nije pravi, niti bitan pa prema tome da nije ni podeen da nam bude od koristi ( nije za preporuku da se ovek njemu prilagodi; bolje je odupreti mu se). * Mi se, dakle, povlaimo iz ovog sveta na tri naina: a) svojom radoznalou kao da se interesantniji njegov deo nalazi negde drugde; b) svojim potinjavanjem kao da nije potrebno da se potinjavamo kao da ovaj svet nije nikakva poslednja nunost; v) svojom simpatijom i potovanjem kao da ih ovaj svet ne zasluuje, kao da je nizak i neastan prema nama... Jednom reju: mi se bunimo na tri naina: mi smo nainili od x svoju kritiku poznatog sveta. B Prvi korak ka urazumljenju: pojmiti do koje smo mere zavedeni jer bi moglo biti sasvim suprotno: a) nepoznati svet mogao bi biti tako sklopljen da nam da volju za ovaj svet kao za jednu moda glupu i niu formu ivota; b) drugi svet, vrlo daleko od toga da uzima u obzir nae elje koje ovde nisu nikad zadovoljene, mogao bi biti deo onih stvari koje nam ovaj svet omoguuje: poznati ovaj svet, moglo bi da bude sredstvo za nae zadovoljenje; v) istinski svet: ali ko nam ba to veli da prividni svet mora vredeti manje od istinskog sveta? Ne protivreili na instinkt ovom miljenju ? Nije li ovek veito zauzet stvaranjem jednog fiktivnog sveta, jer bi hteo imati jedan bolji svet od stvarnosti ? Pre svega: otkuda mi znamo da na svet nije istinski ? ... Jer je moguno da je drugi svet prividan (ustvari, Grci su, na primer, zamislili carstvo seni; prividan ivot, pored pravog ivota ). I iajzad: ta nam daje pravo da postavljamo kao neke stupnjeve stvarnosti ? To je neto drugo negoli to je jedan nepoznat svet to je ve elja da se neto zna o nepoznatom. Drugi, nepoznati svet lepo! Ali rei istinski svet znai znati neto o njemu to je suprotno pretpostavci jednoga x- sveta... Jednom reju: svet x moe u svakom pogledu biti dosadniji, neoveniji i nedostojniji negoli to je ovaj svet. Bilo bi sasvim neto drugo kad bi se tvrdilo da postoji x-svetova, to jest svaki moguni svet pored ovoga naega. Ali to se nije nikad tvrdilo.... V Problem: zato je pretstava o drugom svetu uvek ispadala na tetu to jest kao kritika ovoga sveta na ta to ukazuje? Naime: jedan narod koji je ponosit na sebe, iji je ivot u napredovanju, uvek misli da je drukiji nain ivota neto nie, manje vredno od njegovog; on smatra tu, nepoznat svet za svoga neprijatelja, za svoju suprotnost: on ne osea radoznalost, nego se pre tui

nepoznatoga... Jedan narod nee niada dopustiti da je neki drugi narod istinski narod... Simptomatina je sama injenica da je takvo razlikovanje moguno, da se ovaj svet smatra prividnim, a onaj drugi istinskim. Kolevke pretstave o drugom svetu: filosof koji izmilja jedan racionalan svet, u kome su razum i logike funkcije adekvatne: tu je koren istinskog sveta; religiozni ovek, koji izmilja jedan boanski svet: tu je koren otpriroenoga, protivprirodnoga sveta; moralni ovek, koji zamilja jedan slobodan svet: tu je koren dobrog, savrenog, pravednog i svetog sveta. Zajedniki faktor svima njima: psiholoka omaka, fizioloka zbrka. Koji atributi karakteriu drugi svet onako kako se on stvarno javlja u istoriji? Peati filosofske, religiozne i moralne predrasude. Drugi svet, kakav se javlja u svetlosti ovih injenica, sinonim je ne-bia, ne-ivota, volje za ne-ivotom... Opti pogled: instinkt zamorenosti ivotom, a ne instinkt ivota, stvorio je drugi svet. Posledica: filosofija, religija i moral simptomi su dekadencije. BIOLOKA VREDNOST SAZNANjA

587 Moglo bi se uiniti kao da sam izbegao pitanje izvesnosti. Obrnuto je tano: ali, postavljajui pitanje kriterija izvesnosti, ja sam eleo saznati prema kojim se merilima dosada uopte merilo i pokazati da je pitanje o izvesnosti podreeno pitanje, pitanje drugog reda. 588 Pitanje vrednosti je fundamentalnije od pitanja izvesnosti: izvesnost dobija potrebnu ozbiljnost tek pod uslovom da je pitanje vrednosti reeno. Bie i privid, psiholoki posmatrani, ne pruaju nikakvo bie po sebi, nikakav kriterij za stvarnost, nego samo za stepene prividnosti, merene prema jaini simpatije koju imamo za izvestan privid. Ne vodi se borba za opstanak izmeu pretstava i opaaja nego oko nadmonosti pobeena ideja ne unitava se nego se samo gura u pozadinu ili potinjava. U oblasti duha ne postoji unitenje... 589

Cilj i sredstvo Uzrok i posledica Subjekt i objekt Delanje i trpljenje Stvar po sebi i pojava

kao tumaenja (ne kao injenica) i u kojoj meri moda nuna tumaenja? (kao mera za odranje) sve u smislu jedne volje za mo.

590

Nae vrednosti su tumaenja unesena u stvari. Postoji li onda neki smisao u apsolutnom? Nije li smisao, po neophodnosti, relativni smisao i perepektiva ? Svaki smisao je volja za mo (svi relativni smisli mogu se svesti na nju). 591 elja za utvrenim injenicama teorija saznanja: koliko je u tome mnogo pesimizma! 592 Antagonizam izmeu istinskog sveta, kako ga pesimizam slika, i jednog sveta u kome se moe iveti: u tu svrhu se moraju ispitati prava istine. Potrebno je izmeriti na ivotu smisao sviju tih idealnih nagona da bismo pojmili prirodu toga antagonizma: borba bolesnog, oajnikog ivota, koji vapije za drugim svetom, sa zdravijim, glupljim, varljivijim, bogatijim, celostnijim ivotom. Dakle nije istina u borbi sa ivotom, nego jedna vrsta ivota u borbi s drugom vrstom. Ali ona prva htela bi da bude via vrsta. Ovde je potrebno izneti dokaze da je hijerarhija potrebna da. je hajerarhija vrsta ivota prvi problem. 593 Veru: to je tako i tako promeniti u volju tako i tako mora biti. NAUKA

594 Nauka je dosad bila sredstvo za otklanjanje potpune zbrke stvari pomou hipoteza koje sve objanjavaju dakle iz odvratnosti intelekta prema haosu. Ova ista odvratnost obuzima me kad posmatram samog sebe: ja bih eleo da sebi pretstavim i svoj unutranji svet pomou jedne sheme i tako da savladam intelektualnu zbrku. Moral je bio takvo uproenje: on je uio da je ovek znan, poznat. Sada, poto smo unitili moral, mi smo sami sebi opet postali potpuno nejasni. Znam da o sebi nita ne znam. Fizika se pokazuje kao blagodat za duevno raspoloenje: nauka (kao put do saznanja) dobija novu dra poto je moral odbaen i poto jedino tu nalazimo doslednost, mi moramo udesiti svo) ivot tako da je, sauvamo za sebe. To nas dovodi do neke vrste praktinog razmiljanja o uslovima naeg ivota kao organa saznanja. 595 Nae pretpostavke: nema Boga, nema cilja: sila je krajna. Mi emo se dobro uvati da za nie od nas ne smiljamo pravac miljenja koji je njima potreban i da im ga ne propisujemo. 596

Nije moralno vaspitanje oveanstva potrebno nego popravilite za naune zablude, jer nam istina bljutavi ivot i ini da ga ne marimo ako se ve ovek nije bespovratno navezao na svoj put i ne snosi posledice svoga asnoga gledita s traginim ponosom. 597 Polazna taka naunog rada: vera u povezanost i kontinuitet naunog rada, tako da pojedinac sme raditi na svakom mestu, ma kako ono bilo malo, uveren da ne radi uzalud. Postoji jedna velika smetnja: uzalud raditi, uzalud se boriti. * Vremena nagomilavanja, kad se stie snaga i mo kojima e se budunost posluiti: nauka kao sredokraa gde prosena, mnogostranija, sloenija bia dolaze do izraaja i .nalaze zadovoljenja: svi oni kojima se akcija ne preporuuje. 598 Filosof obnavlja svoju snagu na drugi nain i drugim sredstvima: on je obnavlja, na primer, nihilizmom. Vera da ne postoji istina, nihilistika vera, veliki je odmor za oveka koji kao ratnik saznanja besprekidno ratuje s itavom najezdom runih istina. Jer je istina runa. 599 Besmislenost zbivanja: takvo verovanje je posledica shvatanja da su sva dosadanja tumaenja sveta lana, to je uoptavanje obeshrabrenosti i slabosti, ali ne neophodna vera. Otsustvo skromnosti kod oveka tamo gde on ne nalazi smisla, odrie da ga ima! 600 Beskonana mogunost razliitih tumaenja sveta: svako tumaenje je simptom napredovanja ili opadanja. Jedinstvo (monizam) je potreba za inercijom; mnotvo tumaenja je znak snage. ovek ne bi trebalo da liava svet njegove zagonetne i obespokojavajue prirode. 601 Protiv elje za prmirljivou i miroljubljem. Tu spada i svaki pokuaj od strane monizma. 602 Ovaj svet perspektive, ovaj svet za oko, dodir i uho, vrlo je laan, kad se poredi i sa jednim mnogo osetljivijim ulnim aparatom. Ali njegova razumljivost, jasnost, praktinost, njegova lepota poinju se gubiti, ako istanamo svoja ula: isto onako kao to se gubi lepota kad razmiljamo o dogaajima istorije; postavljanje cilja ve je iluzija. Dosta nam je to da nam se svet ini od vee vrednosti, odreeniji, lepi, znaajniji, to se povrnije i ovlanije shvati. to se dublje u njega prodre pogledom, to se vie gubi naa ocena njegove vrednosti i beznaajnost se pribliuje! Mi smo stvorili svet, koji ima vrednost! Priznajui to, mi time priznajemo da je potovanje istine posledica jedne iluzije i da je mnogo potrebnije ceniti

formativnu, uproujuu, stvaralaku silu koja idealizuje. Sve je lano! Sve je doputeno! Tek: usled izvesne tuposti pogleda i elje za jednostavnou pojavljuje se lepo, vrednost: po sebi, to je neto ne znam sam ta. 603 Mi znamo da se ruenjem jedne iluzije jo ne dobija istina, nego samo jo jedan komad neznanja, proirenje naeg faznog prostora, porast nae pustinje 604 ta saznanje jedino moe biti? Tumaenje, unoenje smisla ne objanjenje (u veini sluajeva jedno novo tumaenje nekog starog tumaenja koje je postalo nerazumljivo i skoro sada samo jedan simbol). Ne postoje utvrena fakta, sve je u toku, nedokuno, naa miljenja su jo najduega vea. 605 Utvrivanje istine i neistine, utvrivanje fakata uopte, bitno je razliito od tvorake postavke, izgradnje, uobliavanja, savlaivanja, hotenja, koji lee u sutini filosofije. Dati smisao stvarima to je dunost koja uvek preostaje, pod uslovom da u njima ne lei jo nikakav smisao. To isto vai za tonove, kaogod i za sudbine naroda: oni se mogu tumaiti na najrazliitije naine i mogu se upuivati na razliite pravce u razliite svrhe. Jo je vii stupanj postaviti cilj, pa fakta podeavati prema njemu: dakle tumaenje dela, a ne prosto preinaavanje pojmova. 606 Na kraju krajeva, ovek ne nalazi u stvarima nita drugom onoga to je u njih stavio: to ponovno nalaenje zove se nauka, a stavljanje umetnost, religija, ljubav, ponos. I u jednom i u drugom, ak i da su deja igra, ovek treba da pokae smelosti i slobodno da ide napred, u prvom sluaju da ponovo nae, u drugom da unese smisao u stvari to je na posao. 607 Nauka: njene dve strane: u pogledu na pojedinca; u pogledu na kulturne komplekse (nivo kulture); Suprotne ocene vrednosti obzirom na jednu i na drugu stranu. 608 Razvitak nauke dovodi sve vie do toga da preobrati poznato u nepoznato: njen je cilj, meutim, ba suprotan tome, jer ona polazi od instinkta da nepoznato svede na poznato. Jednom reju, nauka priprema suvereno neznanje, oseanje da saznavanje uopte ne postoji, da je neka vrsta naduvenosti sanjati o tome; jo vie, da mi nismo sauvali ni najmanjeg pojma koji bi nam dopustio da saznavanje smatramo makar samo kao jednu mogunost da je saznavanje protivrena ideja. Mi prevodimo jedan iskonski mit i sujetu

ljudsku u tvrda fakta: mi moemo dopustiti saznavanje po sebi kao pojam isto onako malo kao to moemo dopustiti stvar po sebi. Krivopue broja i logike, krivopue zakona. Mudrost kao pokuaj da se prevaziu ocene date s izvesnog gledita (to jest volja za mo): to je naelo neprijatelj ivotu i razorno, simptom slabljenja moi prilagoavanja, kao to je sluaj kod Indijanaca itd. 609 Nije dovoljno da vidi u kakvom neznanju ivi ovek i ivotinja: mora imati jo i volju za neznanjem i nauiti se na to. Tebi je neophodno da pojmi da je bez ovoga neznanja nemoguan i sam ivot; da je ono uslov pod kojim se sve ivo jedino odrava i napreduje: jedan veliki, tvrdi bedem neznanja mora stajati oko tebe. 610 Nauka preobraenje prirode u pojmove u cilju ovlaivanja prirodom pripada rubrici sredstva. Ali cilj i volja ovekova moraju napredovati podjednako, upravljeni prema celini. 611 Misao je najjaa i neprekidno vrena funkcija na svima stupnjevima ivota ona je i u svakom opaaju i prividnom trpljenju. Oevidno ona postaje time najmonija i najpretencioznija od sviju funkcija i vremenom tiranie sve ostale sile. Na kraju ona postaje strast po sebi, apsolutna. 612 Povratiti subjektu saznanja pravo na veliki afekt, poto su uguivanje sebe i kult objektivnosti stvorili i ovde lanu hijerarhiju. Zabluda je dostigla svoj vrhunac kad je openhauer uio: upravo u osloboenju od strasti, od volje, lei jedini put ka istini, ka saznanju; intelekt osloboen volje ne moe nita drugo nego da vidi pravu prirodu stvari. Ista zabluda u umetnosti: kao da sve postane lepo, im se posmatra bez uea volje. 613 Utakmica afekata i nadmonost jednog afekta nad intelektom. 614 Humanizovati svet, to e rei oseati se u njemu sve vie kao gospodar. 615 Kod jedne vie vrste bia saznanje e dobiti i nove oblike, koji sada jo nisu potrebni. 616 Da vrednost sveta lei u naim tumaenjima ( da su moda moguna negde jo neka druga tumaenja, sem isto oveanskih ), da su dosadanja tumaenja ocene vrednosti sa

izvesnih gledita, pomou kojih se drimo u ivotu, to jest u volji za mo, za porastom moi; da svako uzdizanje oveka povlai sa sobom savlaivanje uih tumaenja, da svako postignuto jaanje i proirenje moi otvara nove perspektive; i zove na veru u nove horizonte to se provlai kroz moje spise. Svet s kojim neto imamo laan je, nije nikakav fakt, nego roman i uoptavanje na osnovu malog broja opaanja on je u toku, kao neto to postaje, kao la koja se uvek pomera, koja nikad ne dolazi blie istini: jer istina ne postoji. 617 Rekapitulacija: Postajanju dati peat bia to je najvii stupanj volje za mo. Dvostruki falsifikat, od strane ula i od strane duha, u nameri da se odri svet bia, mirovanja, ravnotee itd. Da se sve vraa, to je najvee priblienje sveta postajanja svetu bia: vrhunac rasmatranja. Od vrednosti koje su pripisane biu potie osuda i nezadovoljstvo postajanjem: poto je taj svet bia najpre izmiljen. Metamorfoze bia (telo, Bog, ideje, prirodni zakoni, formule itd.). Bie kao privid; izokretanje vrednosti: privid je dodeljivao vrednosti Saznanje po sebi nemoguno je u postajanju: kako je dakle saznanje moguno ? Kao zabluda o samom sebi, kao volja za mo, kao volja za opsenom. Postajanje kao pronalaenje, hotenje, samoodricanje, samosavlaivanje: ne postoji subjekt, nego tvorako delovanje i postavka stvari, nema uzroka ni posledica. Umetnost kao volja za savlaivanjem postajanja, kao ovekoveenje, ali kratkovido, prema perspektivi; ponavljanje tendencija celine u malom u isti mah. Ono to ceo ivot pokazuje valja posmatrati kao skraenu formulu celokupne tendencije ivota: otuda nove definicije pojma ivota kao volje za mo. Mesto uzroka i posledice uzajamna borba faktora postajanja, to esto dovodi do apsorbovanja protivnika; ne postoji stalan broj predmeta postajanja. Neupotrebljivost starih ideala pri tumaenju celokupnoga zbivanja, poto se jednom uvidelo njihovo ivotinjsko poreklo i korist; oni su, uz to, svi neprijatelji ivota. Neupotrebljivost mehanikih teorija one daju utisak besmislenosti. Sav idealizam dosadanjeg oveanstva nalazi se na putu da pree u nihilizam u veru u apsolutnu bezvredicu, to e rei u besmislenost. Unitenje ideala, nova pustinja; nove umetnosti koje e nam pomoi da mi, amfibije, to izdrimo. Osnovni uslov: hrabrost, strpljenje, ni vraanje niti mnogo ara za idenjem napred (NZ. Zaratustra, koji se stalno drao podrugljivo prema svim ranijim vrednostima, usled obilja snage u sebi.)

II VOLJA ZA MO U PRIRODI MEHANIKO TUMAENjE SVETA

618

Od sviju tumaenja sveta koja su dosada okuana, mehaniko izgleda da danas stoji pobedonosno u prvom redu. Oevidno ono ima istu savest na svojoj strani; jer nijedna nauka ne veruje u svoj progres i uspeh, ako do njega ne dolazi pomou mehanike procedure. Svaki zna tu proceduru: razum i smer ostavljaju se po strani to je moguno vie; pokazuje se da sve moe postati iz svega ako se da dovoljno vremena za to, i niko se ne trudi da sakrije svoje pakosno zadovoljstvo, kada se prividan smer u sudbini jedne biljke ili jednoga umanceta u jajetu objasni na osnovu pritiska i odboja: jednom reju, ljudi se od srca raduju da odadu potovanje naelu najvee gluposti, ako mi se dopusti da uinim aljivu napomenu u jednoj tako ozbiljnoj prilici. Meutim, meu najodabranijim duhovima, koji se nalaze u ovom pokretu, opaa se izvesna slutnja, izvesna brinost, kao da teorija ima prodor, koji pre ili posle moe postati njihov poslednji; mislim na onu vrstu prodora koji znai kraj svih balona napunjenih slinim teorijama. Pritisak i odboj ne mogu se sami objasniti, mi se ne moemo osloboditi od actio in distans: ljudi su izgubili veru u samu mogunost objanjenja i dodaju kisela lica da je moguan opis a ne objanjenje, da e dinamiko tumaenje sveta, sa njegovim odricanjem praznog prostora, sa konglomeratom atoma, kroz kratko vreme pobediti fiziare: pri em se oigledno dinamici pridaje jo jedan unutranji kvalitet. 619 Pobedonosni pojam sile, s kojim su nai fiziari stvorili Boga i svet, treba da se dopuni: njemu se mora pripisati unutranja volja, koju ja nazivam voljom za mo to e rei nenasitom udnjom za ispoljavanjem moi; ili za primenom, upotrebom moi, kao tvorakog nagona itd. Fiziari se ne mogu osloboditi dejstva na daljinu u svojim principima, kaogod ni odbojne sile (ili privlane). Tu nita ne pomae: svi pokreti, sve pojave, svi zakoni moraju se shvatiti samo kao simptomi jednog unutranjeg zbivanja i mi se moramo posluiti analogijom oveka u tu svrhu. Kod ivotinje moguno je objasniti sve instinkte iz volje za mo; isto tako sve funkcije organskoga ivota iz toga jedinoga, izvora. 620 Je li iko ikada konstatovao silu ? Ne, nego dejstva prevedena na jedan sasvim stran jezik. Pravilnost u sledovanju toliko nam je postala obina da nas udnovatost njena ne udi. 621 Sila koju nismo u stanju zamisliti prazna je re i ne sme imati nikakvih graanskih prava u nauci: kao i takozvana isto mehanika sila privlaenja i odbijanja, koja bi htela da nam da neku pretstavu o svetu, i nita drugo! 622 Odboj i pritisak neto su neverovatno pozno, izvedeno i neprvobitno. Oni ve pretpostavljaju neto to dri stvari zajedno i to moe pritisnuti i odbiti. Ali ime to oni dre zajedno ? 623 Nema niega nepromenljivoga u hemiji: to je samo prividnost, prosta kolska predrasuda. Mi smo nepromenljivost uvukli iz metafizike, gospodo fiziari. Sasvim je naivno

posmatrano spolja, tvrditi da su grafit, dijamant i ugalj istovetni. Zato ? Prosto zato to se na terazijama ne moe utvrditi gubitak supstancije. Lepo, oni bar imaju tu neto zajedniko; ali rad molekula u procesu menjanja, koji mi ne moemo ni videti ni izmeriti, ba i stvara od jedne iste materije neto drugo sa specifino drugim svojstvima. 624 Protiv fizikog atoma. Da bismo mogli razumeti svet, moramo biti u mogunosti da ga merimo: da bismo ga mogli meriti, moramo imati stalne uzroke; kako u stvarnosti nemamo takvih stalnih uzroka, mi onda izmiljamo neke atome. To je poreklo atomske teorije. Mogunost merenja sveta, izraavanja sviju pojava u formulama je li to odista razumevanje ? ta bismo od muzike razumeli, kad bismo sve to se u njoj moe meriti i skratiti u formule izmerili ? Tako su ljudi stalne uzroke, stvari, supstancije, neto bezuslovno dakle, izmislili a ta se time postiglo? 625 Mehaniki pojam kretanja ve je prevod originalnog procesa na jezik oka i dodira. Pojam atoma, razlikovanje izmeu sedita pokretne sile i nje same, jeste jezik simbola, poreklom iz naeg logiko-psihikog sveta. Ne stoji nama na volju da menjamo svoja sredstva izraavanja: moguno je razumeti do koje su mere to samo oznake. Besmisleno je zahtevati adekvatna sredstva za izraavanje: u sutini jednoga jezika, jednoga sredstva za izraavanje, lei da izraava prosto odnos... Pojam istine je besmislen. itava oblast istine lai odnosi se samo na odnose izmeu bia, ne na bie po sebi. Bie po sebi ne postoji (odnosi tek sainjavaju bie ), kao to ni saznanje po sebi ne moe postojati. 626 Oseaj sile ne moe poticati od kretanja: oseaj ne moe uopte poticati od kretanja. ak i za to govori samo prividno iskustvo: u jednojsupstanciji (mozgu) oseaj se raa prenoenjem kretanja (nadraajem). Zar se raa ? Da li se time dokazuje da oseaj tamo nije uopte postojao? Tako da bi se njegova pojava morala shvatiti kao tvoraki akt nastaloga kretanja ? Bezoseajno stanje ove supstancije samo je hipoteza. Ne iskustvo. Oseaj je, dakle, svojstvo supstancije: postoje supstancije koje oseaju. Da li nam izvesne supstancije pokazuju da one ne oseaju? Ne, mi samo ne doznajemo imaju li kakve oseaje. Nemoguno je traiti poreklo oseaja u supstanciji koja ne osea. O kakva prenagljenost! 627 Privlaenje i odbijanje u isto mehanikom smislu potpuna je fikcija: re. Mi ne moemo zamisliti privlaenje bez smera. Volju da ovladamo jednom stvari ili da se borimo protiv nje ili da je potiskujemo to razumemo; to bi bilo tumaenje koje bi nam moglo biti potrebno. Ukratko: Psiholoka nunost verovanja u kauzalitet potie iz nemogunosti da se zamisli zbivanje bez smera: ali, razume se, sve to ne govori jo nita o istini ili neistini (o opravdanosti takvog verovanja). Vera u uzroke pada s verom u 'geHt] (protiv Spinoze i njegovoga kauzalizma.)

628 Iluzija je pretpostaviti da je neto poznato kad smo nali matematiku formulu za ono to se desilo: ono je samo okarakterisano, opisano: nita vie. 629 Ako izvesnu pojavu koja se ponavlja stavim u formulu, ja sam sebi skraivanjem olakao trud oko karakterizacije cele pojave. Ali nisam time utvrdio nikakav zakon, nego samo postavio pitanje: otkuda potie da se tu neto ponavlja; da formula odgovara kompleksu stvarno nepoznatih sila i njenih izraaja, to je pretpostavka: mitologija je misliti da se te sile vladaju po nekom zakonu, te da usled te njihove poslunosti mi uvek imamo istu pojavu. 630 Ja se uvam da ne govorim o hemiskim zakonima: to mirie na moral. Tu je, meutim, mnogo vie pitanje apsolutnog utvrivanja odnosa snaga: jae postaje gospodar slabijeg, ukoliko slabije nije u stanju da sauva svoju meru nezavisnosti tu nema nikakve milosti, niti potede, a jo manje potovanja zakona. 631 Nepromenljivo sledovanje izvesnih pojava jedne za drugom nije dokaz nikakvoga zakona nego odnosa moi izmeu dveju ili vie sila Rei: Ali ba taj odnos ostaje isti ne znai nita drugo do: Jedna ista sila ne moe biti i jedna druga sila. Tu nije re o sledovanju nego o uzajamnosti dejstva, o procesu u kome se pojedini momenti koji slede jedan za drugim ne uslovljuju kao uzroci i posledice... Odvajanje dela od delatelja pojave od uzroka koji pojavu izaziva; procesa od neega to nije proces, nego je neto postojano, supstancija, stvar, telo, dua itd. pokuaj da se zbivanje shvati kao neka vrsta pomeranja i menjanja mesta od strane bia postojanoga: ta stara mitologija utvrdila je verovanje u uzrok i posledicu, poto je ovo jednom ve nalo i dobilo stalnu formu u funkcijama govora i gramatik. 632 Pravilnost u sledovanju samo je metafora, ne fakt, kao da se ovde radi o sledovanju pravilu. To isto vai i za zakonomernost. Mi nalazimo izvesnu formulu da njome izrazimo izvesno stalno ponavljanje ali to ne pokazuje da smo otkrili kakav zakon a jo manje silu koja bi bila uzrok ponavljanja posledica. Da se neto uvek deava tako i tako, ovde se tumai kao da neko bie tako i tako postupa usled poslunosti prema izvesnom zakonu ili zakonodavcu: dok bi, kad ne bi bilo zakona bilo slobodno i moglo druke da postupa. Ali ba ta nemogunost da druke bude mogla bi poticati od samoga bia, koje ne bi tako dejstvovalo iz obzira prema izvesnom zakonu, nego po svojoj prirodi. To bi jednostavno znailo: da neto ne moe biti i neto drugo, ne moe initi najpre ovo, pa onda ono, nije ni slobodno ni neslobodno nego ba takvo i takvo. Pogreka lei u zamiljanju subjekta u stvarima. 633

Pogreno je govoriti o dvama stanjima koja slede jedno za drugim, od kojih je jedno uzrok, a drugo posledica. Prvo stanje nema nita da uzrokuje, a drugo nije nita prouzrokovalo. U pitanju je borba dvaju elemenata neravne moi: postie se nov raspored sila, prema meri moi svakoga od njih. Drugo stanje je neto u osnovi razliito od prvog (ono nije njegova posledica): bitno je to to inioci, koji se nalaze u borbi, izlaze iz nje s razliitim koliinama moi. 634 Kritika mehanizma. Otklonimo dva popularna pojma, nunost i zakon: prvi unosi lanu prinudu, a drugi lanu slobodu u svet. Stvari se ne ponaaju zakonomerno, niti po nekom pravilu: stvari ne postoje ( to je naa fikcija) one se ne nalaze ni pod pritiskom nunosti. Tu ne postoji poslunost: jer to je neto takvo kakvo je, toliko jako ili toliko slabo, nije posledica pokornosti, niti pravila, niti prinude... Stepen otpornosti i stepen nadmonosti: oko toga se sve okree u svetu zbivanja: ako zarad svojih potreba u proraunu znamo kako da to izrazimo u formulama i zakonima, utoliko bolje po nas... Ali mi nismo uneli u svet nikakvu moralnost time to smo svet zamislili poslunim. Zakon ne postoji: svaka mo izvlai svoje krajnje posledice svakog trenutka. Stvari su dostupne proceni zato to ne postoji nikakva mogunost da budu druke negoli to su. Koliinu moi odmerava dejstvo to ga mo vri i otpornost koju mo pokazuje. Adiafore neutralnog stanja tu nema. To je u sutini volja za nasiljem i volja za odbranom od nasilja. Ne samoodranje: svaki atom utie na sve bie ako ovek misli da nema toga zraenja volje za mo, onda nema ni atoma. Zbog toga ja to nazivam kvantumom volje za mo: time se izraava karakter koji se ne moe misleno otkloniti iz mehanikog poretka, a da se sam taj poredak na isti nain ne zamisli da ne postoji. Pojam kretanja pretstavlja prevod ovog sveta posledice u vidljivi svet svet za oko. Ovde se uvek podrazumeva da neto biva pokrenuto tim se uvek misli na izvesnu stvar koja dejstvuje, pa bilo to u fikciji konglomerata atoma ili u njegovoj apstrakciji, dinamikom atomu to e rei da se mi jo nismo otresli navike u koju su nas odvukli jezik i ula. Subjekt, objekt, delatelj uz delo, delo i ono to ga ini odvojeni: ne smemo zaboraviti da su sve to samo oznake i nita stvarno. Mehanika kao uenje o kretanju ve je prevoenje fenomena na jezik ljudskih ula. 635 Nama su jedinstva potrebna da bismo mogli raunati: iz toga se ne moe pretpostaviti da ona stvarno postoje. Mi smo pozajmili pojam jedinstva od naeg pojma ja toga naeg najstarijeg lana vere. Kad ne bismo sebe smatrali jedinstvom, ne bismo nikada stvorili pojam stvari. Sada, to jest neto prilino kasno, mi smo se dovoljno uverili da nae shvatanje pojma ja ne obezbeuje niim stvarno jedinstvo. Da bismo teoretski odrali mehaniki svet, mi se moramo uvek ograivati da to inimo sa dve fikcije: s pojmom kretanja koji smo uzeli od jezika naih ula) i s pojmom atoma (= jedinstva, koje potie iz naeg psihikog iskustva): taj svet se zasniva na predrasudi ula i na psiholokoj predrasudi. Mehanika formulie tok pojava, i to oznakama, pomou ulnih i psiholokih sredstava izraavanja (da je svaka posledica kretanje da, gde ima kretanja, tu neto biva pokrenuto): ona ne dodiruje uzronu silu. Mehaniki svet zamiljen je onako kako ga samo oko i dodir mogu pretstaviti (kao kretanje) tako da se moe Proraunati da su uzrona jedinstva izmiljene stvari

(atomi), iji je uticaj stalan ( prenoenje lanog pojma subjekta na pojam atoma). Meanje pojma broja, pojma stvari (ideje subjekta), pojma delatnosti (odvajanja uzronika od posledica), pojma kretanja (oka i dodira), sve su to fenomenalne stvari: nae oko i naa psihologija jo su uvek u tome svemu. Ako otklonimo ove pridodatke, onda nam ne preostaju stvari, nego dinamika kvanta u odnosu napona prema svima ostalim dinamikim kvantima: ija je sutina u njihovom odnosu prema svima drugim kvantima, u njihovom dejstvu na njih. Volja za mo nije bie, nije postajanje, nego, patos to je elementarna injenica, iz koje tek potie postajanje, dejstvo... 636 Fiziari veruju u istinski svet na svoj nain: u jednu utvrenu sistematizaciju atoma u nunom kretanju, jednaku za sva bia tako da se za njih prividni svet svodi na onu stranu optega i opte nunoga bia koja je pristupana svakom biu prema njegovoj vrsti (pristupana a uz to i prilagoena nainjena subjektivnom). Ali tu oni padaju u zabludu. Do atoma, koji oni postavljaju, oni dolaze po logici te perspektive svesti zbog ega je i on sam subjektivna fikcija. Ova slika sveta koju oni zamiljaju ni po emu se u sutini ne razlikuje od subjektivne slike sveta: ona je sklopljena jedino sa proirenim ulima, ali je potpuno delo naih ula... I naposletku oni su propustili neto u konstelaciji, ne znajui to: ba taj nuni perspektivizam pomou koga svaki centar sile ne samo ovek konstruie ceo svet prema sebi, to e rei meri ga prema svojoj sili, osea i stvara... Oni su zaboravili da kod istinskog bia raunaju i sa ovom silom koja odreuje perspektive kolskim jezikom reeno: subjekt. Oni misle da je subjekt evoluirao, pridoao; ali je on potreban ak i hemiaru: to je specifinost koja prema prilikama odreuje akciju i reakciju. Perspektivizam je samo sloen oblik. specifinosti. Moje je miljenje da svako specifino telo tei da zagospodari itavim prostorom i rasprostre svoju silu ( svoju volju za mo: ) i da sve potisne to se opire njegovu rasprostiranju. Ali u tome ono se sudara stalno sa slinim tenjama drugih tela i zavruje time to se usklauje (ujedinjuje se) s onima koja su mu dovoljno srodna: tako se onda zajedno bore za mo. I proces se nastavlja... 637 ak i u neorganskom svetu jedan atom sile interesuje se samo svojom okolinom: sile se izjednauju u daljini. Tu lei sr perspektivizma i objanjenje zato je jedno ivo bie potpuno egoistino. 638 Ako dopustimo da svetu stoji na raspoloenju izvestan kvantum sile, onda je jasno da svako pomeranje moi na ma kome mestu dejstvuje na ceo sistem prema tome, pored kauzaliteta u sukcesivnosti postojala bi zavisnost u poloaju stvari jedne pored druge i jedne s drugom. 639 Jedini nain da se odri smisao za pojam Boga bio bi; da se Bog ne shvati kao pokretaka sila nego kao maksimalno stanje, kao epoha : kao taka u razvitku volje za mo: iz koje bi se isto tako objasnio potonji razvitak kao i prethodni, ono to je pre nje bilo. S mehanikog stanovita, energija optega postajanja ostaje stalna; s ekonomskog stanovita, ona se penje do vrha i ponovo opada u veitom krunom kretanju. Ova volja za

mo izraava se u tumaenju, u vrsti utroka sile: pretvaranje energije u ivot i ivota u najviu potenciju otsada se javlja kao cilj. Isti kvantum energije ima razliito znaenje na raznim stupnjevima razvia. Ono to sainjava raenje u ivotu jeste sve vea i sraunatija ekonomija, koja postie sve vie sa to manje sile ... Ideal je naelo najmanjega utroka ... Da svet ne tei za nekim stanjem mirovanja, jedino je to je dokazano. Prema tome, njegov vrhunac ne sme se tako zamisliti da pretstavlja stanje ravnotee... Apsolutna nunost da se iste pojave deavaju u jednom svetskom procesu, kao i u svima ostalima, nije veni determinizam nad zbivanjem, nego prosto izraz da nemoguno nije moguno: da odreena sila ne moe biti neto drugo do ba ta odreena sila; da se ona ne pokazuje na izvesnom kvantumu sile otpora druke negoli to odgovara njenoj jaini; zbivanje i zbivanje po nunosti znai tautologiju. 2. Volja za mo kao ivot ORGANSKI PROCES

640 ovek zamilja da prisustvuje raanju organizama:ta se tu moe opaziti pomou oiju i dodirom? Koliko se od toga moe izraziti brojevima? Koja se pravila pokazuju u kretanjima? Znai: ovek bi hteo da sve zbivanje tako uredi kao da je ono zbivanje za oko i za ulo dodira, to e rei kao kretanje: on e otkriti formule kojima e uprostiti ogromnu masu ovih iskustava. Svoenje svega zbivanja na nivo oveka od ula i matematiara. Re je o pravljenju inventara ljudskog iskustva: pod pretpostavkom da su ovek ili bolje ljudsko oko i umne sposobnosti bili veiti svedoci sviju stvari. 641 Mi zovemo ivotom mnotvo sila koje su spojene zajednikim procesom ishrane. Ovome procesu ishrane pripada sve takozvano oseanje, pretstavljanje, miljenje kao sredstva koja ga omoguuju; to e rei: 1. otpor prema svima drugim silama; 2. podeavanje njihovo prema obliku i ritmu; 3. ocenjivanje u pogledu asimilacije i sekrecije. 642 Spona izmeu organskoga i neorganskoga sveta mora leati u odbojnoj sili koju ima svaki atom energije. ivot bi se mogao definisati kao trajna forma procesa uspostavljanja sile, u kome razliite bojne sile nejednako napreduju. Do koje mere ima otpornosti i u poslunosti? Individualna mo time se niukoliko ne gubi. Tako isto ima u zapovedanju priznanja da apsolutna mo protivnikova nije pobeena, apsorbovana, rasturena. Poslunost i zapovedanje jesu oblici ratne igre. 643

Volja za mo tumai ( pri obrazovanju jednog organa radi se o jednom tumaenju): ona razgraniava, odreuje stepene, razlike u moi. Same razlike u moi ne bi se kao takve jo mogle opaziti: mora tu postojati neto to hoe da raste, koje svako drugo neto to hoe da raste tumai prema toj njegovoj vrednosti. U tome su oni jednaki. Uistini, tumaenje je samo sredstvo da se neim ovlada. (Neprekidno tumaenje je pretpostavka organskog procesa.) 644 Vea sloenost, otre razlike, koegzistencija razvijenih organa i funkcija uz iezavanje prelaznih organa ako je to savrenstvo, onda se u organskom procesu otkriva volja za mo, pomou koje gospodarske, stvaralake, zapovednike sile sve vie ire oblast svoje moi i sve vie uprouju stvari u njoj: imperativ raste. Duh je samo sredstvo i orue u slubi viega ivota, uzdizanja ivota: a to se tie dobra, kako ga je Platon (a za tim i hrianstvo) shvatio, ini mi se da je ono princip opasan po ivot, princip koji ga kleveta i odrie. 645 Naslee kao neto sasvim neobjanjeno ne moe se upotrebiti kao objanjenje, nego samo kao naznaenje, odreenje jednog problema. To isto vai i za mo prilagoavanja. Ustvari, morfoloko izlaganje injenica, ak i pod pretpostavkom da je potpuno, ne objanjava nita, nego samo opisuje jednu ogromnu injenicu. Kako se izvestan organ moe upotrebiti za koju bilo svrhu, to nije objanjeno. To se isto tako malo objanjava pomou causae finales kaogod i pomou causae efficientes. Pojam uzroka samo je sredstvo za izraavanje, nita vie; sredstvo za obeleavanje. 646 Postoje analogije: na primer, naem pamenju analogija je ono drugo pamenje koje se opaa u nasleu, razvitku i oblicima. Naem pronalazatvu i eksperimentisanju analogija je pronalazaka mo u upotrebi orua za nove svrhe itd. Ono to mi nazivamo svojom sveu potpuno je neduno u pogledu sviju bitnih procesa naega odranja i naega porasta; nema nijedne glave toliko vete da napravi neto vie od maine a ovu nadmaa daleko svaki organski proces. 647 Protiv darvinizma. Korist od jednog organa ne objanjava njegovo poreklo, naprotiv! Najvei deo vremena, potrebnog da se obrazuje izvesna osobina, ona ne pomae odranju individue i ne koristi joj, a najmanje u borbi sa spoljanjim prilikama i neprijateljima. ta je naposletku korisno? Mora se pitati: Korisno emu? Na primer:ono to bi koristilo trajanju individue moglo bi biti nepovoljno po njenu jainu i lepotu; ono to odrava individuu moglo bi je isto tako ukoiti i zadrati u razvitku. S druge strane mogao bi izvestan nedostatak, izvesna degeneracija biti od najvee dobiti ukoliko bi dejstvovala kao potsticaj na druge organe. Na isti nain mogla bi nedaa da bude ivotni uslov, ukoliko bi svodila individuu na meru koja je dri i ne doputa joj da rasipa snagu. Sama individua je borba delova (oko hrane,

prostora itd.): njen razvitak je vezan za pobedu, nadmonost pojedinih delova, zakrljalost i razvijanje u organe drugih. Uticaj okoline kod Darvina besmisleno je preteran; u ivotnom procesu bitan je faktor ba ona ogromna tvoraka sila koja stvara oblike iznutra, koja okolinu jednostavno iskoriuje, eksploatie. Te nove forme izgraene iznutra nisu stvorene obzirom na neki cilj; ali u borbi izmeu delova jedna nova forma ne ostaje dugo bez odnosa prema nekoj deliminoj koristi, i onda se prema upotrebi sve vie usavrava. 648 Korisnost u pogledu ubrzanja koraka razvitka drukija je brsta korisnosti od one koja se odnosi na najveu mogunu stabilnost i trajnost jednog razvijenog bia. 649 Koristan u smislu darvinistike biologije znai: ono to pomae izvesnom biu u njegovoj borbi s drugima. Ali po mome miljenju stvarni napredak pretstavljaju oseanja preobilja, oseanja porasta snage, sasvim nezavisno od koristi u borbi; iz ovih oseanja nie tek volja za borbom. 650 Fiziolozi treba dobro da razmisle pre negoli to stave instinkt za samoodranjem kao osnovni instinkt organskog bia. ivo bie nada sve trai da d oduku svojoj snazi: odranje je samo jedna od posledica toga izliva. Valja se paziti suvinih teleolokih naela! A ceo pojam nagona za odranjem od te je vrste. 651 Primarna i osnovna aktivnost jedne protoplazme ne moe se pripisati volji za samoodranjem, jer ona uzima u sebe toliko materije da to nema nikakve srazmere sa njenom potrebom za samoodranjem: i to je glavno, ona se time ne dri nego se raspada... Instinkt koji tu gospodari imao bi da objasni ba to otsustvo volje za samoodranjem: glad je ve tumaenje koje se zasniva na posmatranju nesrazmerno sloenih organizama ( glad je specijalan i pozniji oblik instinkta, izraz podele rada, u slubi vieg instinkta, koji gospodari nad tom podelom). 652 Nemoguno je glad smatrati kao primum mobile, kao to se takvim ne moe smatrati ni samoodranje. Glad shvaena kao posledica slabe ishrane znai: glad kao posledica jedne volje za mo koja vie ne moe da gospodari. Ne radi se ni u kom sluaju o naknadi izvesnog gubitka tek docnije, usled podele rada, kad je volja za mo pronala sasvim druge puteve da sebe zadovolji, potreba organizma za asimilacijom svela se na glad, na potrebu za nadoknaivanjem izgubljenoga. 653 Potsmeh lanom altruizmu biologa: mnoenje kod ameba javlja se kao zbacivanje tereta, kao ista dobit. To je izbacivanje nepotrebne materije.

654 Podela protoplazme na dvoje nastaje kad joj nedostaje vie moi da savlada prisvojenu materiju: raanje je posledica nemoi. Kad mujaci trae enke od gladi i utonu u njima, raanje je posledica gladi. 655 Slabije nagoni na jae potreba za ishranom; ono eli da mu se poturi i, ako je moguno, da se sjedini s njim. Jai se naprotiv brani, on nee da na taj nain propadne, nego se tavie u raenju cepa na dvoje i na vie. to je vea tenja za jedinstvom, mora utoliko biti vie slabosti; ukoliko je vie tenje za raznolikou, razlikom, unutranjim raspadom, utoliko je vie sile tu prisutno. Nagon da se emu priljubimo i nagon da neto odgurnemo to je beoug u organskom kao i u neorganskom svetu. Celokupno razlikovanje samo je predrasuda. Volja za mo u svakoj kombinaciji sile, koja se brani od jaega i nasre nemilosrdno na slabije, tanije je shvatanje. NZ. Procesi kao bia. 656 Volja za mo moe se pokazati samo na otporu; ona dakle trai ono to joj se opire to je prvobitna tendencija protoplazme, kada prua pseudopodije i njima pipa oko sebe. Prisvajanje i asimilacija je pre svega posledica elje za savlaivanjem, formiranjem, dodavanjem i preradom, dok naposletku savladani objekt ne padne potpuno pod vlast jaega i ne povea njegovu mo. Ako ovaj proces asimilacije ne uspe, onda se organizam deli i dvojstvo se javlja kao posledica volje za mo: da se ne bi upustilo ono to se zadobilo, volja za mo istupa u dve volje odelito (ne gubei pritom potpuno vezu izmeu dveju volja u izvesnim prilikama). Glad je samo ui oblik prilagoavanja, poto je osnovni instinkt za mo dobio duhovniji oblik. 657 ta je pasivan ? Biti spreen u kretanju napred; dakle delo otpornosti i reakcije. ta je aktivan ? Posezanje za mo. Hranjenje je derivativ; prvobitno je: hteti sve u sebe apsorbovati. Raanje je derivativ; prvobitno: gde izvesna volja nije u stanju da organizuje sve to je unela u sebe, javlja se sila suprotne volje, koja preuzima da izvri cepanje i stvaranje novog centra organizacije, nakon borbe s prvobitnom voljom. Zadovoljstvo kao oseanje moi (kojim se pretpostavlja postojanje bola). 658 1. Organske funkcije svedene na osnovnu volju, volju za mo i iz nje izdvojene. 2. Volja za mo specijalizira se kao volja za ishranom, za svojinom, za oruima, za slugama (poslunou) i gospodarima: telo kao primer. Jaa volja upravlja slabijom. Nema druge vrste kauzaliteta sem kauzaliteta koji vodi od jedne volje do druge. To se ne moe objasniti mehaniki. 3. Miljenje, oseanje, hotenje u svemu ivom. ta je zadovoljstvo drugo do li draenje oseanja moi preprekom (ono se drai jo jae ritmikim preprekama i otporima) tako da

nabuja usled njih. Prema tome, svako zadovoljstvo nosi u sebi bol. Ako bi zadovoljstvo imalo da bude vrlo veliko, onda bi i bol morao biti dug i zatezanje luka vrlo veliko. 4. Duhovne funkcije. Volja za uobliavanjem, saobraanjem itd. OVEK 659 Telo kao klju. Ako pretpostavimo da je dua bila privlana i tajanstvena misao, od koje su se filosofi s pravom, protiv volje, odvojili moe biti da je ono ime su se otada nauili da je zamenjuju jo privlanije, jo tajanstvenije. Ljudsko telo, u kome cela najdalja i najblia prolost celokupnog organskog ivota oivljava jo jednom i postaje telesna, kroz koje, iz koga i preko koga ini se da struji jedna ogromna neujna reka: telo je udnovatija misao od stare due. U sva vremena bolje se verovalo u nae telo, kao nau najprisniju svojinu, nae najizvesnije bie, jednom reju kao nae ja, negoli u duh (ili duu, ili subjekt, kako danas kolski jezik kae mesto due). Nikome nikada nije na um palo da svoj stomak shvati kao tu, moda i boanski: ali za sklonost i ukus ovekov da svoje misli shvati kao ulivene, svoje ocene vrednosti kao nadahnute Bogom, svoje instinkte kao delatnost na pomolu bilo je dokaza u svima vremenima oveanstva. Jo i danas, naroito meu umetnicima, moe se u velikoj meri primetiti neka vrsta divljenja i poniznog oklevanja u odluivanju, kad im se postavi pitanje, kako su izveli svoj najbolji pokuaj i iz koga im je sveta dola stvaralaka misao: kad pitate na ovaj nain, njih obuzima neto nalik na nedunost i deji stid, oni se jedva usuuju rei: Toje dolo od mene, moja ruka je kocku bacila. Obrnuto, ak i oni filosofi i religiozni duhovi koji su u svojoj logici i pobonosti imali najimperativniji razlog da svoje telo smatraju obmanom (i to obmanom savladanom i likvidiranom) nisu mogli porei glupu injenicu da je telo jo uvek tu: o tome postoje najneoekivaniji dokazi, delom kod Pavla, delom u filosofiji Vedanta. Ali, ta najzad znai jaina vere? Jaka vera moe jo uvek biti vrlo glupa vera! O tome bi se moglo razmiljati: I naposletku, ako je vera u telo samo posledica jednog zakljuka: ako pretpostavimo da je zakljuak pogrean, kao to tvrde idealisti, ne postavlja li se pitanje verodostojnosti samoga duha, to je na takav nain povod pogrenih zakljuaka? Ako pretpostavimo da su mnotvo, i prostor i vreme i kretanje (i sve to bi moglo biti osnov verovanja u telo) zablude koliko bi nepoverenja to izazvalo prema duhu koji nas je naveo na takve pretpostavke ? Neka je dosta to je vera u telo bar zasada jo uvek jaa od vere u duh; i ko bi nju hteo da potkopa, potkopava s tim potpuno i veru u autoritet duha! 660

TELO KAO SLIKA DRAVE Aristokratija u telu, veina gospodara (borba elija i tkiva). Robovanje i podela rada: vii tip je moguan samo ako se nii tip svede na jednu funkciju. Zadovoljstvo i bol nisu suprotnosti. Oseanje moi. Hranjenje je samo posledica nenasite ei za prisvajanjem, volje za mo. Raanje je raspad koji nastupa usled nemoi vladajuih elija da organizuju materijal koji su unele u sebe.

Stvaralaka sila trai stalno novu materiju (jo vie snagu) da ima na raspolaganju. Majstorsko delo izgradnje organizma iz jajeta. Mehaniko shvatanje: ono priznaje samo koliine: ali sila se krije u kvalitetu. Mehanika moe jedino opisati procese, ali ne objasniti. Cilj. Inteligencija biljaka kao polazna taka. Pojam usavravanja: ne samo vea sloenost, nego vea i mo ( ne mora biti samo vea masa ). Zakljuak o razvitku oveanstva. Usavravanje se sastoji u stvaranju monih individua kojima velike mase slue kao orue (i to najinteligentnije i najpokretljivije orue). 661 Zato je sva aktivnost, ak i aktivnost jednog ula, vezana za zadovoljstvo ? Da li zato to je pre toga postojala brana, pritisak ? Ili pre zato to je sva akcija savlaivanje, gospodarenje, i to daje poveanje oseanja moi ? Uivanje u miljenju. Najzad, nije to samo oseanje moi, nego i uivanje u stvaranju i u stvorenom: jer nam sva delatnost dolazi u svest kao svest o izvesnom delu. 662 Stvaranje je odabiranje i dovravanje odabranoga. (To je bitno kod svakog akta volje.) 663 Sve zbivanje po smeru moe se svesti na smer poveanja moi.

664 Kad neto inimo, onda se pojavljuje oseanje snage, esto i pre samog dela, pri pomisli na ono to imamo da uinimo (kao, na primer, kad ugledamo neprijatelja, ili prepreku kojoj verujemo da smo dorasli): to oseanje je uvek propratno. Mi instinktivno mislimo da je ovo oseanje snage uzrok postupka, da je ono sila. Naa vera u kauzalitet je vera u silu i njeno dejstvo; to je prevod naega doivljaja: pritom identifikujemo samu silu sa oseanjem sile. Ali sila nigde ne pokree stvari; sila koju smo osetili ne stavlja miie u pokret. O takvom procesu mi nemamo nikakva pojma, niti iskustva. Isto tako malo znamo nunost izvesnoga kretanja kao to malo znamo silu kao pokretaa. Sila treba da bude prinudno sredstvo! Sve to znamo jeste da jedna stvar sledi za drugom; mi ne znamo nita bilo o prinudi bilo o proizvoljnosti zbog kojih jedna sledi. za drugom. Kauzalitet je izmiljen na taj nain to je prinuda nakalemljena toku procesa. Izvesno razumevanje javlja se usled toga, to e rei: mi smo proces podesili prema sebi, nainili ga poznatim: a to poznato je i poznati fakt ljudske prinude koji poznajemo po navici i koji je vezan s oseanjem snage. 665 Nameravam da ispruim ruku; ako pretpostavimo da znam isto toliko malo fiziologiju ljudskoga tela i mehanike zakone njegova kretanja koliko ovek iz naroda, ta bi moglo biti neodreenije, blee, neizvesnije od ove moje namere u poreenju s onim to iz nje sledi? A ako pretpostavimo da sam jedan od najotroumnijih mehaniara i da sam naroito dobro upuen u formule koje u ovom sluaju dolaze u primenu, neu stoga biti u stanju da svoju

ruku ispruim ni za dlaku bolje ili gore. Nae znanje i nae delanje u ovom sluaju lee potpuno odvojeno jedno od drugoga: kao da su dve razliite oblasti. S druge strane: Napoleon sprovodi plan jednog ratnog pohoda ta to znai? Tu je poznato sve to pripada sprovoenju plana, jer se sve mora zapovediti; ali i ovde se pretpostavljaju potinjeni koji primenjuju i prilagouju opti plan potrebama trenutka, stepenu sile itd. 666 Od pamtiveka mi smo pripisivali vrednost jednog postupka, karaktera, ivota nameri, cilju, zbog koga se neto uini, postupi, ivi; ova iskonska idiosinkrazija ukusa dobija naposletku opasan oblik pod pretpostavkom da otsustvo smera i cilja u prirodnim pojavama sve vie izbija u svesti. S tim se ini da se priprema opte obescenjenje: Nita nema smisla ova melanholina reenica znai: Sav smisao lei u nameri, i ako namere uopte nema, onda nema uopte ni smisla. Prema toj oceni, ljudi su bili prinueni da prenesu vrednost ivota u ivot posle smrti, ili u progresivan razvitak ideja ili oveanstva ili naroda ili iznad oveka; ali se na ovaj nain dolo do beskonanog progresiranja cilja: stoga je najzad bilo nuno da ovek sebi nae izvesno mesto u svetskom procesu (s nesrenom perspektivom da taj proces moda vodi u nita). Obzirom na to, cilj se mora podvri otrijoj kritici: mora se uvideti da cilj nikada ne moe biti uzrok jednog postupka; da su cilj i sredstvo tumaenja, pomou kojih se izvesne take jednog zbivanja podvlae i odabiraju, na raun drugih, i to najmnogobrojnijih; da, kad god se neto ini u izvesnom cilju, deava se neto drugo to je u osnovi razliito; da u pogledu delanja prema cilju stoji isto onako kao to stoji sa takozvanom celishodnou toplote koju isputa sunce: najvei deo njen je baen; jedan njen deo, koji je jedva vredan panje, ima cilj, ima smisao; da je cilj sa njegovim sredstvima do krajnosti neodreena skica, koja kao propis, kao volja, moe i nareivati, ali pretpostavlja sistem poslunih i izvebanih orua, koja na mesto neodreenoga stavljaju sasvim utvrene veliine (to e rei, mi zamiljamo sistem umenijih ali ogranienijih intelekata koji postavljaju cilj i sredstva, kako bismo bili u stanju da pripiemo svome jedino poznatom cilju ulogu uzroka jednog postupka, na to mi zapravo nemamo nikakva prava: to bi znailo isto to i reiti izvestan problem na taj nain to bi se reenje prenelo u jedan svet koji nije pristupaan naem posmatranju. Najzad: zato ne bi cilj mogao prosto biti propratna pojava u nizu promena meu silama koje izazivaju celishodnu akciju bleda slika unapred ocrtana u svesti, koja nam slui kao orijentacija u onome to se zbiva, kao simptom samog zbivanja, ne kao njegov uzrok? Ali na taj naic mi podvrgavamo kritici samu volju: zar nije obmana smatrati uzrokom ono to dolazi u svest kao akt volje? Zar nisu sve pojave u svesti samo krajnje pojave poslednji beouzi jednoga lanca, koji se meutim prividno uslovljuju uzajamno u njihovom toku u okviru plana svesti? To bi mogla biti iluzija. 667 Nauka ne pita ta nas nagoni na hotenje: ona pre odrie da hotenja ima, i misli da se neto sasvim drugo deava jednom reju, da je vera u volju i cilj iluzija. Ona ne pita za pobude postupka, kao da su nam se nalazile u svesti pre samog postupka: ona najpre deli postupak na mehaniku grupu pojava i ispituje predistoriju ovoga mehanikog kretanja ali ne u oseanju, opaaju, miljenju. S te strane ona nikada ne moe primiti objanjenje: opaaj je upravo njen materijal, koji treba objasniti. Njen problem je upravo: objasniti svet ne uzimajui opaaje za uzrok; jer bi to znailo: smatrati opaaje uzrokom opaaja. Time se njen zadatak nikako ne reava.

Prema tome: ili ne postoji volja, kao to pretpostavlja nauka ili postoji slobodna volja. Ova poslednja pretpostavka preovlauje, mi se toga ne moemo osloboditi, ak kad bi nauna hipoteza bila i dokazana. Opte verovanje u uzrok i posledicu zasniva se na pretpostavci da je slobodna volja uzrok svake posledice: tek tako dolazimo do oseanja kauzaliteta. A tu spada i oseanje da svaki uzrok nije posledica, nego uvek najpre uzrok ako je volja uzrok. Akti nae volje nisu nuni to lei u ideji volje. Nuno dolazi posledica posle uzroka tako mi oseamo. Hipoteza je to da je i nae hotenje u svakom sluaju moranje.

668 Hteti ne znai eleti, teiti, udeti; od toga se ono razlikuje afektom zapovedanja. Ne postoji prosto hotenje nego samo hotenje neega: cilj se tu ne sme odvojiti od stanja kao to to ine gnoseolozi. Hotenja, kako ga oni shvataju, ima isto toliko malo koliko i miljenja: to je ista fikcija. Od hotenja je nerazdvojno da se neto zapoveda (time se, razume se, ne kae da se volja izvruje). Ono stanje opte napetosti pomou koga jedna sila trai izliva nije nikakvo hotenje. 669 Bol i zadovoljstvo najgluplji su nain izraavanja suda; time se, prirodno, ne tvrdi da i sudovi koji se na taj nain izriu moraju biti glupi. Otklanjanje svakog obrazloenja i logike, jedno da ili ne u svoenju na strasnu elju za posedovanjem ili odbacivanjem, imperativno skraivanje, ija je korisnost neosporna: to je bol i zadovoljstvo. Njihovo poreklo je u centralnoj oblasti intelekta; njihov preduslov je beskrajno ubrzan proces opaanja, ureivanja, koordinacije, prorauna, zakljuivanja: zadovoljstvo i bol su uvek zavrne pojave, nikada uzroci. to se tie pitanja ta izaziva zadovoljstvo i bol, odgovor zavisi od stepena moi; ono to se pred malom moi moe uiniti opasnim i izazvati potrebu za hitnom odbranom moe imati za posledicu oseanje zadovoljstva pred sveu o veoj moi, i biti strastan nadraaj. Sva oseanja zadovoljstva i bola pretpostavljaju ve merenje prema optoj korisnosti i optoj tetnosti; dakle jednu oblast u kojoj se deava hotenje izvesnog cilja (stanja) i izbor sredstava za taj cilj. Zadovoljstvo i bol nisu nikada prvobitne injenice. Oseanja zadovoljstva i bola jesu reakcije volje (afekti) u kojima intelektualni centar utvruje vrednost izvesnih nastalih promena u optoj vrednosti, a isto tako i kao uvod u protivakcije. 670 Vera u afekte. Afekti su proizvod intelekta, izmiljanje uzroka koji ne postoje. Sva opta telesna oseanja koja ne razumemo tumae se na intelektualan nain, to jest trai se razlog to se ovako ili onako oseamo meu linostima, doivljajima itd. Dakle neto tetno, opasno, strano stavlja se kao da je uzrok naeg neraspoloenja; ustvari, ono se trai u neraspoloenju, da bi se nae stanje moglo misliti. Velika navala krvi u mozak sa oseanjem guenja tumai se kao srdba: lica i stvari koja izazivaju nau srdbu spadaju u red sredstava za olakanje naeg fiziolokog stanja. Naknadno, posle duge navike, izvesni procesi i opta oseanja bivaju povezani tako pravilno da pojava izvesnih procesa izaziva ono

opte oseanje i naroito donosi sa sobom onu navalu krvi, izbacivanje semena: dakle blizinom. Tada mi kaemo da je afekt izazvan. U zadovoljstvu i bolu ve se nalaze sudovi: nadraaji se razlikuju prema tome da li se njima poveava ili umanjuje oseanje moi. Vera u hotenje. Verovati da je misao uzrok jednog mehanikog pokreta, znai verovati u udo. Doslednost nauke zahteva da, poto smo nainili svet pretstavljivim u slikama, nainimo pretstavljivim isto tako afekte, elju, volju itd., to e rei da ih odreemo i ponaamo se prema njima kao prema zabludama intelekta.

671 Neslobodna ili slobodna volja? Volja ne postoji: to je samo uproen pojam od strane razuma, kao i materija. Svi postupci moraju se najpre pripremiti, omoguiti mehaniki pre negoli to se mogu hteti. Ili: cilj ulazi u mozak u veini sluajeva tek onda kad je pripremljeno sve to je potrebno da se on izvede. Cilj je unutranji nadraaj nita vie. 672 Najblia predistorija jednog postupka odnosi se na taj postupak: ali dublje unazad lei predistorija koja obuhvata ire polje: pojedinaan postupak je samo sastavni deo jedne mnogo obimnije poznije injenice. Krai i dui. procesi nisu odeljeni. 673 Teorija sluaja. Dua je bie koje odabira i sebe hrani, koje je stalno do krajnosti pametno i stvaralako (ova stvaralaka sila obino se previa i smatra da je prosto pasivna). Ja sam poznao aktivnu stvaralaku silu u sluajnosti: sam sluaj je samo sukob stvaralakih impulsa. 674 U ogromnom mnotvu pojava koje se deavaju u organskom biu, deo koga bivamo svesni jeste jednostavno sredstvo: i deli vrline, nesebinosti i slinih fikcija sve ostale pojave zbivanja nazivaju na potpuno odluan nain laju. Uiniemo dobro, ako budemo izuavali svoj organizam u njegovoj potpunoj nemoralnosti ... ivotinjske funkcije su naelno bezbroj puta vanije negoli sva lepa stanja due i visine svesti: ova stanja su suviak ukoliko nisu potrebna kao orua u slubi onih ivotinjskih funkcija. Ceo svesni ivot, duh i dua, skupa sa srcem, skupa sa dobrotom, sa vrlinom: u ijoj se slubi nalaze ? U slubi to vee usavrenosti sredstava (sredstava za ishranu i napredak) glavnih ivotinjskih funkcija: iznad svega u slubi napretka ivota. Neuporedivo je mnogo vanije ono to se zove telo, meso: ostalo je malen pridodatak. Zadatak je u tome da se ceo lanac ivota i dalje plete, i to tako da postaje sve jai. Ali gledajte kako srce, dua, vrlina, duh kuju zaveru da izvrnu ovaj prvobitni zadatak: kao da su oni cilj!... Degeneracija ivota omoguuje se u sutini time to je svest neobino sposobna da grei: nju instinkti najmanje uvaju, zbog toga ona pravi najvee i najozbiljnije pogreke. Moe li biti preteranije sujete od te da se vrednost ivota meri prema prijatnim i

neprijatnim oseanjima ove svesti ? Ona je bez sumnje samo sredstvo: a prijatna i neprijatna oseanja takoe su nesumnjivo samo sredstva! Prema emu se objektivno meri vrednost? Samo prema koliini poveane i organizovane moi. 675 Vrednost sviju, ocena vrednosti. Moj je zahtev da se delatelj spoji opet sa svojim delom, poto je iz njega pojamno izdvojen, te je delo tako ostalo prazno; da se pojam neto initi, kao ideja cilja, smera, namere, vaspostavi u delu, poto je iz njega vetaki odvojena i na taj nain delo ostalo prazno. Svi smerovi, ciljevi smislovi samo su naini izraavanja i metamorfoze jedne volje inherentne svemu zbivanju: volje za mo. Imati namere, ciljeve, smerove, hotenje uopte isto je to i hteti biti jai, hteti rasti i hteti uz to i sredstva za to. Najoptiji i najosnovniji instinkt u svemu delanju i hotenju zbog toga je ostao najnepoznatiji i najskriveniji, jer u praksi mi uvek sluamo njegove zapovesti, prosto zato to smo mi ta zapovest... Sve ocene vrednosti samo su posledice i ue perspektive u slubi te jedne jedine volje: ocenjivanje vrednosti po sebi je samo ta volja za mo. Kritika bia s gledita ma koje od ovih vrednosti neto je besmisleno i nesporazum. Ako pretpostavimo ak da se time poinje proces propadanja, onda je i taj proces jo u slubi te volje... Oceniti samo bie! Alisamo ocenjivanje je jo to bie! I kad kaemo ne, mi jo uvek inimo ono to jesmo. Mora se uvideti besmislenost ove poze suenja ivota, pa zatim pokuati da se jo pronaeta se upravo tu deava. To je simptomatino. 676 O POREKLU NAIH OCENA VREDNOSTI Mi moemo ralaniti svoje telo u prostoru i na taj nain dobiti o njemu istu pretstavu kao o zvezdanom sistemu, i razlika izmeu organskog i neorganskog vie ne pada u oi. Ranije su objanjavali kretanja zvezda kao dejstvo bia koja imaju svestan cilj: to danas vie nije potrebno, pa ak i u pogledu telesnog kretanja i promena njegovih davno se vie ne veruje da se ono moe objasniti pomou svesti koja sebi postavlja cilj. Najvei broj pokreta nema uopte nikakve veze sa sveu: niti pak sa opaajem. Opaaji i misli su neto beskrajno maleno i retko u poreenju sa beskrajnim pojavama koje se deavaju svakog asa. S druge strane, mi opaamo da celishodnost vlada i u najmanjim pojavama, za koju nije doraslo ni nae najbolje znanje: izvesna predohrana, odabiranje, koordinacija, ispravljanje itd. Jednom reju, mi nailazimo na aktivnost koja bi se morala pripisati jednom nesravnjeno viem i obimnijem umu negoli to je onaj koga smo mi svesni. Mi se uimo da manje mislimo o svemu svesnom: mi se odvikavamo da sebe inimo odgovornim za sebe same, poto smo mi kao svesna bia koja postavljaju ciljeve najmanji deo svoga bia. Od bezbrojnih uticaja koji se vre svakog trenutka, kao to je na primer vazduh, elektricitet, mi skoro nita ne opaamo: moglo bi biti dosta sila koje, premda ih mi ne opaamo, neprekidno dejstvuju na nas. Zadovoljstvo i bol su sasvim retke i oskudne pojave u poreenju sa bezbrojnim nadraajima koje izaziva jedna elija ili jedan organ na nekoj drugoj eliji i drugom organu. To je faza skromnosti svesti. Najzad mi shvatamo da je svesno ja samo orue u slubi onog vieg, kontrolnog uma: i tu se moemo zapitati, ne slui li moda sve svesno hotenje, svi

svesni ciljevi, sve ocene vrednosti, samo kao sredstva pomou kojih se postie neto bitno razliito od onoga to svest vidi. Mi mislimo: radi se o naem zadovoljstvu i bolu ali bi zadovoljstvo i bol mogli biti sredstva, pomou kojih bismo neto imali da postignemo to lei izvan nae svesti. Valja pokazati kako je vrlo povrno sve to je svesno: kako se delo i slika o delu razlikuju, kako se malo zna o tome ta prethodi jednom delu: kako su fantastina naa oseanja slobode volje, uzroka i posledice kako su misli i slike, kako su rei samo znaci za misli: nedokuljivost svakog postupka: povrnost svake pohvale i pokude: kako je u sutini na svesni ivot matarija i izmiljotina: kako u svima svojim reima govorimo o izmiljenom (afekti isto tako) i kako kontinuitet oveanstva poiva na prenosu i produetku ovih matarija: dok u osnovi stvarni kontinuitet (raanjem) ide svojim nepoznatim putem. Da li ova vera u opte matarije doista menja ljude ? Ili je itav ovaj sistem ideja i ocena vrednosti samo izraz nepoznatih promena? Postoje li tu ciljevi, volja, misli, vrednosti uistini ? Je li moda ceo svestan ivot samo privid, slika u ogledalu? Pa i kad se ini da ocena vrednosti odreuje jednoga oveka, deava se u osnovi neto sasvim drugo! Ukratko ako uspemo da objasnimo celishodnost u radu prirode, ne pretpostavljajui pritom da postoji neko ja, koje odreuje cilj: nee li moda i odreivanje ciljeva s nae strane, naa volja itd., biti samo simboliki jezik za neto bitno razliito, to e rei: za neto nehotee i nesvesno? Samo najtananija prividnost one prirodne celishodnosti organskoga, ali nita razliito od nje? Ukratko reeno: u itavom razviu duha radi se moda o telu: to je opipljiva istorija obrazovanja jednog vieg tela. Organsko se penje jo na vie stupnjeve. Naa udnja za saznanjem prirode jeste sredstvo pomou koga e se telo usavriti. Ili jo bolje: stotine hiljada opita vre se da bi se izmenila ishrana, stanbene i ivotne prilike tela: svest i ocene vrednosti u njemu, sve vrste zadovoljstva i i bola znaci su ovih promena i opita. Na kraju, ne radi se uopte o oveku: njega valja prevazii. 677 DO KOJE SU MERE TUMAENjA SVETA SIMPTOMI JEDNOG SUVERENOG NAGONA Umetniki pogled na svet: posaditi se pred ivotom. Ali tu nedostaje analiza estetske intuicije, svoenje njeno na svirepost, oseanje sigurnosti, sudaki i nepristrasni stav. Mora se uzeti sam umetnik; i njegova psihologija (kritika nagona za igrom kao izliva snage, uivanje u promeni, u ulaenju sopstvene due u strane stvari, apsolutni egoizam umetnika itd.). Koje nagone on sublimira. Nauni pogled na svet: kritika psiholoke potrebe za naukom, tenja za shvatljivou: volja da se stvari uine shvatljivim, praktinim, korisnim, upotrebljivim : do koje mere je to antiestetsko. Vrednost ima samo ono to se moe brojati i raunati. Ukoliko tu hoe da prevagne prosean tip oveka. Strana stvar, ako bi se ak i istorijom htelo ovladati na ovaj nain carstvo nadmonijega, sudije. Koje nagone on sublimira! Religiozni pogled na svet: kritika religioznog oveka. Nije potrebno uzeti moralnog oveka kao tip, nego oveka jakih egzaltacija i duboke potitenosti, koji one prve tumai sa zahvalnou ili podozrenjem, ne traei im poreklo usebi ( kaogod ni poslednje ). U sutini, ovek koji se osea neslobodan, koji sublimira svoja stanja i svoje instinkte potinjenosti. Moralni pogled na svet. Oseanja socijalne hijerarhije prenose se na vaseljenu: nepokretnost, zakon, ureenje i izjednaenje trae se i u najviim sferama, jer se cene najvie trae se iznad svega, ili iza svega. ta je tu opte: suvereni nagoni hoe da se smatraju najviim vrednostima. uoite, pa ak i stvaralakim i vladajuim silama. Razume se da se ovi nagoni ili suprotstavljaju ili

uzajamno potinjavaju (zdruuju sintetiki, ili smenjuju na vlasti). No njihov duboki antagoiizam tako je velik da se tamo gde oni svi trae zadovoljenja stvara ovek duboke prosenosti. 678 Da li ne treba traiti i poreklo naih prividnih saznanja samo u ranijim ocenama vrednosti, koje su tako duboko usaene da sainjavaju osnovicu naega bia ? Tako da se upravo samo novije potrebe uputaju u borbu sa rezultatom najstarijih potreba ? Svet se tako i tako vidi, osea, tumai, da se organski ivot odrava pomou takvog naina tumaenja. ovek nije samo individua, nego je produetak opteg organskog ivota u jednoj odreenoj liniji. Time to ovek postoji dokazuje se da postoji i traje jedna vrsta tumaenja (premda se uvek dograuje), da se sistem tumaenja nije promenio. Prilagoavanje. Nae nezadovoljstvo, na ideal itd., moe verovatno biti posledica ovog utelovljenog tumaenja, ovog naeg naroitog gledita: moe biti da usled toga najzad propadne organski ivot kao to podela rada u organizmu moe u isti mah doneti sa sobom (krljavljenje i slabljenje delova, pa najzad i smrt celine. Propast organskog ivota, i njegovih najviih oblika, mora se vriti po istom principu po kome i propast jedinke.

679 Sa stanovita teorije porekla individualizacija pokazuje stalno cepanje jednoga na dvoje i tako isto stalno iezavanje individua u korist nekoliko individua, koje nastavljaju razvitak: prevelika masa uvek izumire (telo). Osnovna pojava: bezbroj individua rtvuje se radi malog broja: da bi ih omoguile. ovek ne sme da se obmanjuje: isti je sluaj s narodima i rasama: oni sainjavaju telo za raanje pojedinih individua od vrednosti, koje nastavljaju veliki proces. 680 Ja sam protivnik teorije da jedinka vodi rauna o interesima vrste idi potomstva, na tetu line dobiti; sve je to samo prividno. Ogromna vanost koju jedinka pripisuje seksualnom instinktu nije posledica njegove vanosti po vrstu; ve je raanje pravo delo jedinke i njen najvii interes, i, prema tome, najvii izraz njene moi (razume se, posmatran ne sa gledita svesti, nego iz centra itave individualizacije). 681 Osnovne zablude dosadanjih biologa: nije re o vrsti, nego o stvaranju jaih jedinki. (Mnoina je samo sredstvo.) ivot nije prilagoavanje unutranjih uslova spoljanjim, nego volja za mo, koja iznutra asimiluje i potinjava sebi sve veu koliinu spoljanjeg materijala. Ti biolozi produuju moralnu ocenu stvari (objektivno viu vrednost altruizma, neprijateljstvo prema vlastoljublju, prema ratu, prema svemu to nije korisno, prema rangu i staleu). 682

U prirodnim naukama s moralnim obescenjenjem naeg ja ide u korak precenjivanje vrste. Meutim, vrsta je isto tako fiktivna kao to je i nae ja: napravljena je pogrena razlika. Ja je sto puta neto vie od jednostavnog jedinstva u lancu beoug; ono je sam taj lanac, i to potpun; a vrsta je prosto apstrakcija sainjena od mnotva ovih lanaca i njihove delimine slinosti. Da se jedinka rtvuje vrsti, kao to se to esto tvrdi, nije nikakva injenica, nego pre samo primer pogrenog tumaenja. 683 Formula za praznovericu, o progresu od jednog uvenog fiziologa modanih funkcija: L' animal ne fait jamais de progres comme espece. L' hommeseul fait de progres comme espece. He: 684 Anti-Darvin. Pripitomljavanje oveka.: koja mu definitivna vrednost moe biti? Ili, da li pripitomljavanje ima uopte definitivne vrednosti? Ima razloga da se ovo poslednje odrie. Darvinova kola ini dodue velike napore da nas uveri u protivno: ona bi htela dokazati da dejstvo pripitomljavanja moe biti duboko, pa ak i fundamentalno. Zasada se mi vrsto drimo staroga: dosad nije dokazano nita drugo do li sasvim povran uticaj putem pripitomljavanja ili pak degeneracija. A sve to umakne ispod ljudske ruke i discipline vraa se skoro odmah u svoje prirodno stanje. Tip ostaje stalan: ovek ne moe denaturer la nature. Rauna se s borbom za ivot, sa smru slabijih i sa nadivljavanjem najsnanijih i najdarovitijih; zbog toga se zamilja da bia neprekidno napreduju u usavravanju. Mi smo se naprotiv uverili da u borbi za ivot sluaj slui slabima isto tako dobro kao i jakima: da lukavstvo esto uspeno dopunjuje snagu; da plodnost jedne vrste stoji u znaajnom odnosu prema njenim izgledima na unitenje.... Tako isto se prirodnom odabiranju pripisuju polagane i beskonane metamorfoze: veruje se da se svako preimustvo nasleuje i da u potonjim pokolenjima dolazi do sve jaega izraaja (dok je naslee tako udljivo...); posmatra se sreno prilagoavanje izvesnih bia njihovim naroitim ivotnim uslovima i objanjava se da se to postiglo uticajem sredine... Meutim, nigde se ne mogu nai sluajevi nesvesnog odabiranja (ba nigde). Najrazliitije jedinke se ujelinjuju, najvee krajnosti meaju se u masi... Sve se utrkuje da odri svoj tip; stvorenja koja imaju spoljanje znake te znake koji ih tite od izvesnih opasnosti ne gube kada dou u prilike da ive van opasnosti... Kada ive u mestima gde ih njihova odea vie ne uva, ona se niukoliko ne prilagouju svojoj sredini. Odabiranje najlepeg toliko je preterano da prevazilazi instinkt za lepim u naoj sopstvenoj rasi. Ustvari, najlepe se pari sa najniim, najvee s najmanjim. Skoro uvek (vidimo mujaka i enku gde iskoriuju prvi sluajan susret i ne pokazuju nikakav smisao za odabiranje. Modifikacija usled klime i ishrane: ali uistini potpuno beznaajna. Prelazne forme ne postoje. Tvrdi se da se iva bia sve vie razvijaju. Ali za to nedostaje svaki osnov. Svaki tip ima svoju granicu: izvan nje nema razvitka. Do te granice vlada apsolutna zakonomernost. *

Moj opti pogled. Prvi stav: ovek kao vrsta ne napreduje. Vii tipovi se zaista dostiu, ali se ne odravaju Nivo vrste se ne die. Drugi stav: ovek kao vrsta ne pretstavlja nikakav napredak u poreenju s ma kojom ivotinjom. ivotinjski i biljni svet ne razvija se od niega ka viem... Nego sve u isti mah, i jedno preko drugoga, i jedno kroz drugo, i jedno protiv drugoga. Bogatije i sloenije forme jer re vii tip ne znai nita drugo lake propadaju: samo najnie forme zadravaju neku prividnu neprolaznost. Vie forme ree se dostiu i s mukom se odravaju: najnie se neverovatno mnoe. I u oveanstvu najlake propadaju vii tipovi, sreni sluajevi razvitka, u promenljivim povoljnim i nepovoljnim prilikama. Oni su izloeni dekadenciji svake vrste: oni su krajnost i ve samim tim skoro dekadenti... Kratak vek lepote, genija, cezara, stvar je svoje vrste: tako neto ne nasleuje se. Tip se nasleuje: tip nije nita ekstremno, nije srean sluaj... To ne lei ni u kakvoj naroitoj kobi i zloj volji prirode, nego prosto u pojmu vieg tipa: vii tip pretstavlja neuporedivo veu sloenost vei broj koordiniranih elemenata: zbog toga i raspad njihov izgleda neuporedivo verovatniji. Genij je najuzvienija maina na svetu pa prema tome i najkrtija. Trei stav: pripitomljavanje (kultura) oveka ne ide duboko... Gde silazi duboko, odmah se pokazuje kao degeneracija (tip: hrianin). Divlji ovek (ili, moralnim jezikom reeno; zao ovek) pretstavlja vraanje prirodi i, u izvesnom smislu, ozdravljenje, leenje od kulture. 685 Anti-Darvin. Pri rasmatranju velikih sudbina ovekovih mene najvie iznenauje to mi pred oi uvek izlazi taman suprotno onome to Darvin sa svojom kolom vidi ili hoe da vidi: odabiranje u prilog jaih, bolje sazdanih, napredak vrste. Meutim, ba suprotno tome bode oveku oi: brisanje srenih sluajeva, nekorisnost savrenijih tipova, neizbena vlast prosenih tipova, pa ak i tipova koji su ispod prosenih. Ako uzmemo da nam se nije dao razlog zato bi ovek inio izuzetak meu ivim biima, ja naginjem verovanju da se Darvinova kola svuda varala. Ona volja za mo u kojoj opaam osnovni razlog i karakter sviju promena objanjava nam zato odabiranje u korist izuzetaka i srenih sluajeva ne postoji: najjai i najsreniji su slabi kad protiv sebe imaju organizovane instinkte stada, strah slabih i njihovu brojnu nadmonost. Moj opti pogled na svet vrednosti pokazuje da, u najviim vrednostima koje danas vladaju sudbinom ovekovom, nadmonost nemaju sreni sluajevi i odabrani tipovi; nego pre tipovi dekadencije moda nema niega zanimljivijeg u svetu od ovog neeljenog prizora. Ma kako to udno zvualo: jaki se moraju uvek podravati protiv slabih; sreni protiv zlosrenih; zdravi protiv bolesnih i nasledno optereenih. Ako se prema stvarnosti formulie moral, onda taj moral glasi: proseni vie vrede od izuzetaka; dekadentni vie od prosenih; volja za nebiem preovlauje nad voljom za ivot i opti cilj je sada, reeno hrianskim, budistikim, openhauerovskim jezikom: Bolje je ne biti, negoli biti. Ja se bunim protiv formulisanja stvarnosti u moral: zbog toga mrzim hrianstvo smrtnom mrnjom, to je stvorilo uzviene rei i stavove, da bi pokrilo jednu stranu stvarnost pokrivalom pravde, vrline, boanstvenosti... Ja vidim sve filosofe, ja vidim nauku na kolenima pred stvarnou koja je neto obrnuto od borbe za ivot, kako je Darvinova kola shvata ja svuda vidim, kud god se okrenem, da preovlauju i preostaju oni koji bacaju sumnju na ivot i na vrednost ivota. Pogreka Darvinove kole meni je postala problem: kako ovek moe biti slep, da ba ovde pogreno vidi? Da vrste pretstavljaju napredak, to je najbesmislenije tvrenje na svetu: dosada su one pretstavljale jedan nivo. Da su se vii organizmi razvili iz niih, nije dosada dokazano

nijednim sluajem. Ja vidim da su nii u nadmonosti brojem, lukavstvom, prepredenou, ali ne vidim kako bi neka sluajna promena bila dobit, bar ne to za dugo vreme: jer bi opet ona bila no razlog da se objasni zeto je jedna sluajna promena postala tako jaka. Svirepost prirode, o kojoj se toliko pria, ja nalazim na drugoj strani: ona je svirepa prema svojoj srenoj deci, ona tedi i titi i voli samo krotke. Ukratko reeno: porast moi jedne vrste moda manje obezbeuje preovlaivanje njene srene i jake dece negoli preovlaivanje prosenih i niih tipova... Ovi poslednji imaju veliku plodnost, dug vek; sa prvima raste opasnost, rasipanje je vee, brojno opadanje je bre. 686 ovek kakav je dosada bio, to je upravo embrio oveka budunosti sve stvaralake sile koje na njega ciljaju nalaze se ve u njemu: i poto su one ogromne, ukoliko sadanja jedinka nosi u sebi vie obeanja za budunost, utoliko vie strada. Ovo je najdublje shvatanje stradanja: stvaralake sile se sukobljavaju. Osama jedinke ne sme da nas vara uistini neto struji kroz sve jedinke. to se osea usamljena, to je najjaa aoka u procesu postavljanja najviih ciljeva: njeno traenje sopstvene sree je sredstvo, koje opet dri zajedno stvaralake sile i umerava ih, da ne bi razorile jedna drugu. 687 Prekomerna duhovna snaga koja postavlja sama sebi nove ciljeve; ona nije tu samo zarad toga da vodi i zapoveda niem svetu, ili u cilju odranja organizma, jedinke. Mi smo vie negoli jedinka: mi smo itav lanac, sa zadacima svih budunosti toga lanca.

TEORIJA VOLjE ZA MO I VREDNOSTI

688 Pojam jedinstva u psihologiji. Mi smo se navikli da smatramo razvitak velikog broja oblika saglasnim sa jedinstvenim poreklom. Moja teorija bi bila: da je volja za mo prvobitni afektni oblik, da su svi drugi afekti razni oblici volje za mo; da se dobija znaajno osvetljenje i objanjenje, kad se na mesto individualne sree (kojoj navodno tei sve ivo) stavi mo: Ono tei za moi, za veom moi; zadovoljstvo je samo simptom oseanja dostignute moi, svest o razlici ( ivot ne tei za zadovoljstvom; nego se zadovoljstvo javlja kad ivot postigne ono za im tei: zadovoljstvo prati, zadovoljstvo ne pokree); da je sva pokretna sila volja za mo, da van nje nema nikakve fizike, dinamike ili psihike sile. U naoj nauci, gde se pojam uzroka i posledice svodi s gordou na odnos ravnotee, kojim se eli pokazati da postoji ista koliina sile i na jednoj i na drugoj strani.. nedostaje pokretaka sila: mi posmatramo samo rezultate, mi ih uzimamo kao ravne u odnosu na sadrinu i silu... Stvar je samo iskustva da promena ne prestaje: po sebi, mi nemamo ni najmanje

razloga pretpostaviti da posle jedne promene mora slediti druga. Naprotiv: jedno dostignuto stanje inilo bi se prinueno da samo sebe odri, kad u sebi ne bi imalo moi da se ba ne htedne odrati... Spinozin stav o samoodranju morao bi upravo zaustaviti promenu. Ba se na svemu ivom moe najjasnije pokazati da ivot ini sve ne da se odri, nego da postane neto vie.... 689 Volja za mo i kauzalitet. Sa psiholokog gledita pojam uzroka je nae oseanje moi o takozvanom hotenju a na pojam posledice praznoverica o tome da je ovo oseanje moi ba sama ta mo koja pokree... Izvesno stanje koje prati jednu pojavu, i koje je ve posledica te pojave, projicira se kao njen dovoljan razlog; odnos napetosti naega oseanja moi (zadovoljstvo kao oseanje moi), savladanoga otpora jesu li to iluzije? Ako prenesemo pojam uzroka ponovo u oblast koja nam je jedino poznata i odakle smo ga uzeli: ne moemo sebi pretstaviti nikakvu promenu u kojoj ne bi bilo volje za mo. Mi ne znamo kako da objasnimo izvesnu promenu, ako pritom jedna mo ne zakorai u drugu. Mehanika nam pokazuje jedino posledice, i to samo u slici (kretanje je govor u slikama). Sama gravitacija nema mehaniki uzrok, poto je ona osnov za mehanike posledice. Volja za akumulacijom sile jeste specifina pojava ivota, ishrane, raanja, naslea drutva, drave, morala, autoriteta. Ne bi li trebalo pretpostaviti da je ista ta sila osnovni uzrok i u hemiji ? i u kosmikom poretku stvari ? Ne prosto odranje energije: nego maksimum ekonomije u potronji: tako da je volja svakog centra sile da postane jaa, jedina stvarnost ne samoodranje, nego volja za prisvajanjem, gospodarenjem, poveanjem, jaanjem. to je nauka moguna, je li to dokaz naela kauzaliteta? Od istih uzroka iste posledice. Jedan stalan zakon stvari. Nepromenljiv poredak? Zato to se neto moe proraunati, je li to dokaz da je ve nuno? Kad neto biva tako a ne druke, onda se u tome ne ispoljava nikakav princip, ni zakon, ni red, nego tu dejstvuju kvanta sile, ija je sutina u tome da svoju mo ispoljavaju na svima drugim kvantima sile. Moemo li zamisliti tenju za moi bez oseaja zadovoljstva i bola, to e rei bez oseanja porasta ili opadanja moi? Je li mehanizam samo govor simbola za svet unutranjih injenica u kome se bore i pobeuju kvanta volje? Sve hipoteze mehanizma: materija, atom, teina, pritisak, odbojnost nisu injenice po sebi, nego tumaenja do kojih se dolo pomou psihikih fikcija. ivot kao nama najpoznatiji oblik bia specifino je volja za nagomilavanjem sile: svi procesi ivota imaju tu svoju pokretnu polugu; nita ne tei samoodranju, nego sabiranju i nagomilavanju. ivot kao pojedinaan sluaj (hipoteza koja se moe primeniti i na sav ivot) tei za maksimumom oseanja moi; u sutini ivot je tenja za poveanjem mo i; tenja nije nita drugo do li tenja za moi; ta volja ostaje neto najosnovnije i najbitnije. (Mehanika je samo semiotika posledica.) 690 Ono to je uzrok razvitka uopte ne moe se nai opet na putu istraivanja o razvitku; njega ne treba smatrati ni za neto to postaje, a jo manje za neto to je postalo... Volja za mo ne moe biti neto dovreno, postalo.

691 Kako se celokupni organski proces odnosi prema ostaloj prirodi? Tu se otkriva njegova prvobitna volja. 692 Je li volja za mo jedna vrsta volje ili je istovetna s pojmom volje? Znai li ona isto to i eleti? ili zapovedati? Je li to ona volja o kojoj openhauer misli da je sutina stvari? Moj stav glasi; da je volja dosadanje psihologije jedno neopravdano uoptavanje, da takve volje uopte nema, da se, mesto da se ona shvati kao razvitak jedne odreene volje umnogo oblika, karakter volje prosto zbrisao time to se iz nje izdvojio njen sadraj i cilj: to je sluaj u najveoj meri kod openhauera: ono to on voljom zove, to je samo prazna re. Jo manje se tu radi o volji za ivotom: jer je ivot prosto pojedinanost volje za mo; potpuno je proizvoljno tvrditi da sve tei za tim da pree u ovaj oblik volje za mo. 693 Ako je najbitnija sutina bia volja za mo, i ako je zadovoljstvo svaki porast moi, a bol svako oseanje nemoi otpora, nemoi da se bude gospodar: ne bismo li onda mogli pretpostaviti da su zadovoljstvo i bol glavne injenice ? Je li volja moguna bez ovih dveju oscilacija da i ne? Ali ko osea zadovoljstvo?.. Ali ko hoe mo?.. Besmisleno pitanje, ako je sama sutina volja za mo, pa prema tome i oseanje zadovoljstva i bola! Ipak: potrebne su suprotnosti, otpori, pa zato, relativno, i jedinstva koja zakorauju jedno u drugo. 694 Srazmerno prema otporu koji jedna sila trai da njim ovlada, mora rasti i mera neuspeha i fatalnosti time izazvane: i ukoliko se svaka sila moe ispoljiti samo na onome to joj se opire, u svakoj akciji nuno se nalazi u sastavu jedan elemenat bola. Ali ovaj bol dejstvuje kao potsticaj ivota i jaa volju za mo! 695 Ako se zadovoljstvo i bol odnose na oseanje moi, onda bi ivot morao pretstavljati porast moi tako da bi razlika u veliini dola u svest... Ako se odrava stalno jedan nivo moi, onda bi se zadovoljstvo moralo meriti prema snienju nivoa, prema stanjima bola ne prema stanjima zadovoljstva... Volja za neim veim lei u sutini zadovoljstva: da mo raste, da razlika doe u svest. Od izvesne take, u dekadenciji, obrnuta razlika dolazi: u svest, opadanje: seanje na ranije snane trenutke potiskuje sadanja oseanja zadovoljstva poreenje sada slabi zadovoljstvo. 696 Nije zadovoljenje volje uzrok zadovoljstva (protiv ove vrlo povrne teorije boriu se naroito to je besmisleno psiholoko patvorenje najbliih stvari), nego je uzrok zadovoljstva to volja hoe napred i uvek postaje gospodar nad onim to joj stoji na putu.

Oseanje zadovoljstva lei upravo u nezadovoljenosti volje, u tome to ona, ako nema protivnika i otpora, nije jo doboljno sita. Srean ovek: ideal stada. 697 Normalna nezadovoljenost naih instinkata, na primer gladi, polnog nagona, nagona za kretanjem, ne sadri u sebi jo nita to izaziva potitenost, nego pre potstie oseanje ivota, kao to ga svaki ritam malih, bolnih nadraaja jaa, ma ta nam tu pesimisti govorili. Ova nezadovoljenost, mesto da nam ivot ini gorim, pretstavlja veliki potstrek ivotu. (Moda bi se zadovoljstvo moglo uopte nazvati ritmom malih bolnih nadraaja). 698 Kant kae: Sledee redove grofa Veria (Sull' indole del piacere e del dolore; 1781) ja potpisujem sa apsolutnom sigurnou: Il solo principio motore dell' uomo e il dolore. Il dolore precede ogni piacere. Il piacere non e un essere positivo. 699 Bol je neto drugo od zadovoljstva hou rei, to nije neto suprotno zadovoljstvu. Kad se sutina zadovoljstva sreno nazove oseanjem vika moi (to e rei, oseanjem razlike koje pretpostavlja poreenje), onda se time jo ne definie sutina bola. Lane suprotnosti, u koje veruju ljudi pa prema tome i jezik, uvek su bile opasne zamke za hod istine. Postoje ta vie sluajevi gde su poneka zadovoljstva uslovljena izvesnom ritmikom dostavom malih, bolnih nadraaja: time se dolazi do brzog porasta oseanja moi i oseanja zadovoljstva. Takav je sluaj kod golicanja, i kod polnog golicanja koje prati koitus: tu nalazimo bol kao sastavni deo zadovoljstva. ini se da mala prepreka, koja se svlada i za kojom odmah sleduje druga prepreka, koja se opet savlauje da ova igra izmeu otpora i pobede najjae pobuuje ono oseanje obilne, suvine moi, to i ini sutinu zadovoljstva. Obrnuto, poveanje oseanja bola putem malih, u bol upletenih, prijatnih nadraaja ne postoji: zadovoljstvo i bol nisu nikako suprotnosti. Bol je intelektualni proces, u kome se nesumnjivo otkriva izvestan sud sud tetan, u kome se trajno iskustvo nakupilo. Nema bola po sebi. Ne boli nas rana; kroz izraavanje onog dubokog potresa koji se naziva bolom govori iskustvo o ravim posledicama koje rana moe imati po ceo organizam (kod tetnih uticaja koji su bili nepoznati ranijem oveanstvu, na primer kod novih kombinacija otrovnih hemikalija, nema ak nikakvog obavetenja o bolu i mi smo izgubljeni.) Bol se naroito odlikuje uvek dugim potresom, drhtavicom koja nastaje u ganglijama nervnog sistema usled strahotnog potresa: ovek zapravo ne pati od uzroka bola (od ma kakve povrede na primer), nego od dueg poremeaja svoje ravnotee koja nastaje usled potresa. Bol je bolest modanih centara zadovoljstvo nije nikakva bolest. Izgleda, dodue, da je bol uzrok refleksnih pokreta, a za to govori i filosofska predrasuda; ali u potpuno neoekivanim sluajevima, ako paljivo posmatramo, refleksni pokret dolazi pre negoli oseaj bola. Zlo bih se proveo, kad bih se sapleo pa morao ekati da taj fakt zazvoni na zvonu moje svesti, pa da se tek onda otuda javi ta treba da inim. Naprotiv, ja vrlo jasno opaam da prvo doe refleksni pokret sa strane moje noge, da predupredi pad, pa tek onda, posle izvesnog merljivog vremena, sasvim naglo osetim priliv bola u prednjem delu glave. Dakle, na bol se ne reagira. Bol se naknadno projicira u povreeno mesto: ali sutina ovog lokalnog bola ipak nije izraz neke vrste lokalne povrede: nego je prosto lokalni znak ija je snaga i karakter u skladu sa povredom o kojoj su

nervni centri izveteni. injenica da usled toga potresa snaga miia organizma primetno opada ne dokazuje ni najmanje da sutinu bola treba traiti u opadanju oseanja moi. Jo jednom: mi ne reagiramo na bol: bol nije uzrok naih postupaka: bol je jedna reakcija, a refleksni pokret je druga i ranija reakcija i obe se javljaju s raznih polaznih taaka. 700 Intelektualni karakter bola: on po sebi ne oznaava trenutno nanesenu povredu, nego njen znaaj za jedinku kao celinu. Da li postoji bol u kome ne pati jedinka nego vrsta ?

701 Suma bola nadmauje sumu radosti: prema tome, nebie sveta je bolje od njegova bia. Svet je neto za to bi, s gledita razuma, bolje bilo da ne postoji, jer prouzrokuje vie bola negoli radosti subjektu oseanja ovo besmisleno brbljanje krsti sebe danas pesimizmom! Radost i bol su nuz-pojave, ne uzroci; to su drugostepeni sudovi o vrednosti, koji se izvode iz izvesne glavne vrednosti oni su istovetni s oseanjem koristan, tetan, pa prema tome apsolutno prolazni i relativni. Jer u pogledu korisnosti i tetnosti ovek moe uvek da upita jo na stotinu raznih naina: emu. Ja prezirem ovaj pesimizam oseajnosti: on je ve znak duboke bede ivota. 702 ovek ne trai zadovoljstvo i ne bei od bola: jasno je kakvim uvenim predrasudama ja tu protivreim. Zadovoljstvo i bol su samo posledice, propratne pojave ono to ovek hoe, ono to hoe svaki i najmanji deo jednog ivog organizma, to je vie moi. Tenja za moi donosi i zadovoljstvo i bol; usled te volje organizam trai otpor, treba neto to se protivstavlja... Bol, kao prepreka njegovoj volji za mo, normalna je dakle injenica, normalni sastavni deo svake organske pojave; ovek tu prepreku ne izbegava, nego mu je tavie stalno potrebna: svaka pobeda, svako oseanje zadovoljstva, svaka pojava pretpostavlja neku savladanu prepreku. Uzmimo najprostiji sluaj, primitivnu ishranu: protoplazma prua svoje pseudopodije da trai neto to joj se opire ne zbog gladi, nego zbog volje za mo. Potom ona pokuava da savlada, prisvoji, utelovi to to je traila: ono to se naziva ishrana prosto je propratna pojava, korisna primena one prvobitne volje da se postane jai. Bol, prema tome, tako malo ima kao nunu posledicu smanjenje nae volje za mo da on, u prosenim sluajevima, dejstvuje na to oseanje moi kao nadraaj prepreka je potsticaj ove volje za mo. 703 Bol smo pobrkali s jednom vrstom njegovom, sa iznurenou: iznurenost pretstavlja duboko smanjenje i opadanje volje za mo, primetan gubitak snage. To e rei: postoji a) bol kao nadraaj za porast moi, i b) bol nakon utroka moi; u prvom sluaju bol je potstrek, u drugom posledica prekomernog nadraaja... Nesposobnost za otpor svojstvena je drugoj vrsti bola: izazivanje onoga to ukazuje otpor svojstveno je prvoj... Jedino zadovoljstvo koje se jo

osea u stanju iscrpenosti jeste san; radost u drugom sluaju znai pobedu.... Velika zabuna psihologa sastojala se u tome to nisu u dovoljnoj meri odvajali ove dve vrste zadovoljstva, uspavljivanje i pobedu. Iznureni ljudi hoe mir, odmor udova, spokojstvo, tiinu to je srea nihilistikih religija i filosofija; bogati i puni ivota hoe pobedu, pobeene protivnike, izlivanje oseanja moi na jo vee polje negoli dosadanje to je. Sve zdrave funkcije organizma imaju tu potrebu i ceo organizam je kompleks sistema koji se bore za porast oseanja moi... 704 Otkuda dolazi da su osnovni lanovi vere u psihologiji bez razlike izvrtanja i falsifikati najgore vrste? ovek tei srei, na primer koliko je od toga tano? Da bi se razumelo ta je ivot, koju vrstu tenje i napona sadri ivot, ova formula mora vredeti isto tavo za drvo i biljku, kao i za ivotinju. emu tei biljka? Ali ovde smo ve izmislili jedno lano jedinstvo, koje ne postoji: fakt beskrajno raznolikog raenja, sa sopstvenim i polusopstvenim inicijativama, mi prikrivamo i odriemo kad istavljamo nezgrapno jedinstvo kao biljku. Sasvim je oevidno da se poslednje najmanje jedinke ne mogu uzeti u smislu metafizikih jedinki i atoma; da se njihova sfera moi stalno pomera: ali da li svaka od njih tei srei kad se na taj nain menja? Sve to irenje, asimilacija, raenje, meutim, pretstavlja borbu protiv otpora; kretanje je neto to je bitno vezano sa stanjima bola: pokretna sila mora neto druto hteti kad tako stalno hoe i trai bol. O ta se bori drvee praume? O sreu? O mo!... ovek, koji je postao gospodar nad silama prirode, gospodar svoje divljine i neukroenih oseanja (strasti su nauile da se pokoravaju i da budu korisne) ovek, u poreenju sa pred-ovekom, pretstavlja ogroman kvantum moi ne veu sreu! Kako se moe tvrditi da je ovek teio za sreom?... 705 Ali, kad to kaem, vidim iznad sebe kako se pod zvezdama presijava ogromno klupe zablude, koja je dosada pretstavljalo najvee nadahnue oveanstva: Sva srea dolazi od vrline, sve vrline od slobodne volje. Obrnimo vrednosti: svaka sposobnost posledica je srene organizacije, svaka sloboda posledica je sposobnosti ( sloboda se ovde shvata kao lakoa u samoupuivanju. Svaki me umetnik razume). 706 Vrednost ivota. ivot je pojedinaan sluaj; mora se opravdati itava egzistencija, ne samo ivot pravdajui princip mora biti takav da se njime objanjava ivot. ivot je samo sredstvo za neto: to je izraz za forme porasta moi. 707 Svesni svet ne moe vaiti kao iolazna taka vrednosti: nunost objektivnog odreivanja vrednosti. U poreenju s ogromnim i sloenim oprenim procesima, koje pretstavlja celokupni ivot svakog organizma, njegov svesni svet oseanja, namera, ocena vrednosti pretstavlja mali iseak. Mi nemamo nikakva prava da taj deli svesti postavimo kao cilj i razlog ivota kao opte pojave. Oevidno je da je svest samo jo jedno sredstvo vie za razvitak i proirenje moi ivota. Stoga je naivno staviti zadovoljstvo, ili duhovnost, ili moral, ili ma koju pojedinu

oblast svesti kao najveu vrednost: pa moda i svet opravdati pomou njih. To je moja glavna zamerka svima filosofskim i moralnim kosmologijama i teodicejama, svima pitanjima i najviim vrednostima u dosadanjoj filosofiji i filosofiji religije. Izvesno sredstvo pogreno se shvatilo kao cilj: s druge strane, ivot i porast njegove moi uieni su do sredstava. Ako bismo hteli postaviti dovoljno dalek cilj ivotu, on se ne bi smeo poklopiti ni sa jednom kategorijom svesnog ivota; on bi pre morao svaku takvu kategoriju oglasiti za svoje sredstvo ... Odricanje ivota kao cilj ivota, cilj razvitka! ivot kao velika glupost! Takvo ludako tumaenje rezultag je merenja ivota faktorima svesti (zadovoljstvo i bol, dobro i zlo). Tu se sredstva upotrebljuju protiv cilja nesveta. apsurdna, u prvom redu neprijatna sredstva : kako moe vredeti cilj koji se slui takvim sredstvima! Ali je pogreka u tome to umesto da traimo cilj koji e objasniti nunost takvih sredstava mi smo otpoetka postavili cilj koji ustvari iskljuuje takva sredstva: to e rei, mi smo svoje elje u pogledu na izvesna sredstva (na primer; prijatna, razumna, vrla) nainili pravilom, prema kome tek odreujemo koji bismo opti cilj eleli... Osnovna greka je u tome to mesto da smo svest smatrali oruem i pojedinou celokupnog ivota mi smo nainili od nje merilo ivota i najviu vrednost: to je pogrena perspektiva a parte ad totum, i zbog toga svi filosofi danas instinktivno idu za tim da zamisle optu svest, svestan zajedniki ivot i zajedniko hotenje, sa svim to se zbiva, kao duh, boga. Ali im se mora rei da ba na taj nain ivot postaje udovite: da bi bog i opti nervni centar neminovno bili neto zbog ega bi se ba ivot morao osuditi... Nae je najvee olakanje ba u tome to smo eliminisali optu svest koja odreuje ciljeve i sredstva... Na taj nain oslobodili smo se moranja da budemo pesimisti... Na najvei prekor ivotu bilo je postojanje Boga... 708 O vrednosti postajanja. Kad bi kretanje sveta imalo neki krajnji cilj, onda bi se taj cilj ve dostigao. Jedini osnovni fakt je, meutim, da svet nema vrajnjeg cilja: i svakoj filosofiji i naunoj hipotezi (na primer mehanizmu) kojoj je taj cilj nuan protivrei ovaj osnovni fakt. Ja traim jedno pojimanje sveta koje bi odalo pravdu toj injenici. Postajanje se mora objasniti a da se pritom ne pribegava takvim krajnjim smerovima: postajanje se mora pokazati opravdano u svakom trenutku (ili biti nemerljive vrednosti, to izlazi na isto); ne sme se ni u kom sluaju pravdati sadanjost zbog budunosti, ili prolost zarad sadanjosti. Nunost ne u obliku jedne nadmone gospodaree opte sile, ili jednog prvog pokretaa; jo manje kao neophodni uslov nekog rezultata od vrednosti. Zato je potrebno odrei optu svest postajanja, jednog Boga, da se zbivanje ne podvede pod neko bie koje osea i zna kao i mi, pa ipa nee nita: Bog je nekoristan, kad on nee neto; a s druge strane postavlja se time kao neko sabiranje bola i neloginosti, kojim bi se unizila opta vrednost postajanja: na sreu, nedostaje upravo takva jedna sabirna mo ( Bog koji strada i sve nadgleda, jedan opti nervni centar i sveduh bio bi najvea osuda bia). Jo tanije reeno: ne sme se dopustiti uopte nikakvo bie jer onda postajanje gubi svoju vrednost i pokazuje se upravo besmisleno i izlino. Prema tome, valja pitati: kako je mogla ponii iluzija bia (zato se morala pojaviti); Isto tako: kako su izgubile vrednost sve ocene koje poivaju na hipotezi da postoji bie. Ali na taj nain saznajemo da je ova hipoteza bia izvor sviju klevetanja sveta ( bolji svet, istinski svet, drugi svet, stvar po sebi). 1. Postajanje ne gredi nekom krajnjem cilju, ne zavrava se biem.

2. Postajanje nije nikakvo prividno stanje, moe biti da je svet bia privid. 3. Postajanje je iste vrednosti usvakom trenutku: suma njegove vrednosti ostaje ravna sebi samoj: drugim reima: ono nema uopte nikakve vrednosti, jer nedostaje merilo prema kome bi se ona mogla meriti i prema kome bi re vrednost imala smisla. Opta vrednost sveta nemerljiva je, prema tome filosofski pesimizam spada meu komine stvari.

709 Da ne nainimo od svojih eljivosti sudije bia! Isto tako i da ne stavimo krajnje oblike razvia (na primer duh) kao sutinu iza razvia! 710 Nae saznanje postalo je nauno do te mere da moe primeniti meru i broj. Vredelo bi moda pokuati da li se nauni poredak vrednosti ne bi mogao naprosto izgraditi prema izvesnoj skali brojeva i mera sile... Sve ostale vrednosti su predrasude, naivnosti, nesporazumi. One se svuda mogu svesti na skalu brojeva i mera sile. Penjanje po ovoj skali pretstavlja porast vrednosti, padanje znai opadanje vrednosti. Ali ovde prividnost i predrasuda govore protivno (moralne vrednosti su samo prividne u poreenju s fiziolokim). 711 Zato se ne moe dopustiti gledite vrednosti : jer u procesu celine rad oveanstva ne dolazi u obzir, poto ne postoji opti proces (kao sistem); jer ne postoji celina; jer se celokupno ocenjivanje ljudskog ivota i ljudskih ciljeva ne moe izvriti obzirom na neto to uopte ne postoji; jer su nunost, uzronost i celishodnost nuni prividi; jer nije cilj poveanje svesti, nego porast moi: u taj porast ulazi i korist od svesti; to isto vai za zadovoljstvo i bol; jer se sredstva ne mogu uzeti za najviu meru vrednosti (dakle, ne mogu se takim smatrati stanja svesti kao to su zadovoljstvo i bol; poto je i sama svest sredstvo ); jer svet nije nikakav organizam, nego haos: jer je razvitak duhovnosti samo sredstvo za relativnu trajnost organizacije; jer nikakva eljivost nema smisla u odnosu na opti karakter bia. 712 Bog kao momenat kulminacije: ivot je veito oboenje i obezboenje. Ali u tome ne postoji nikakav vrhunac vrednosti, nego samo vrhunac moi. Apsolutno iskljuenje mehznizma i materije; obadvoje je samo izraz niih stupnjeva, najobezduhovljeniji oblik afekta (volje za mo). Silaenje sa vrhunca u postajanju (najvie oduhotvorenosti moi na najropskijem zemljitu) pretstaviti kao posledicu ove najvie sile koja, okreui se protiv sebe, poto nema vie ta da organizuje, troi svoju silu na to da dezorganizuje... a) sve vea pobeda drutava i njihovo podjarmljivanje manjem ali jaem broju; b) sve vea pobeda nad povlaenim i jaim, pa s tim i dolaenje na vlast demokratije, i najzad anarhija elemenaga.

713 Vrednost je najvei kvantum moi koji ovek moe asimilirati ovek: ne oveanstvo. oveanstvo je mnogo vie sredstvo negoli to je cilj. U pitanju je tip: oveanstvo je naprosto probni materijal, ogromna prevaga neuspelih: polje ruevina. 714 Rei koje se odnose na vrednost, to su zastave pobodene na mestu gde je pronaeno neko novo blaenstvo neko novo oseanje. 715 Gledite vrednosti je gledite uslova za odranje i napredak u odnosu na sloene tvorevine ivota relativne trajnosti u okviru evolucije. Ne postoje trajne osnovne jedinice, atomi, monade: i tu smo tek mi uneli bie (iz praktinih, utilitarnih pobuda). formiranje vlasti; sfera nad kojom se gospodari stalno se iri; ili se periodino iri i suava prema povoljnim i nepovoljnim prilikama (ishrana). Vrednost je u sutini gledite s koga se meri porast ili opadanje ovih gospodarskih centara (koji su mnotva u svakom sluaju; ali jedinstvo se ne moe uopte nai u prirodi postajanja). Izraajna sredstva koja nam jezik prua neupotrebljiva su da se njima izrazi postajanje: potreba jednog grubljeg sveta postojanosti, sveta stvari itd. sastavni je deo nae neminovne potrebe za odranjem. O atomima i monadama smemo govoriti u relativnom smislu: sigurno je da je najmanji svet najduega veka ... Volja ne postoji: postoje punktacije volje, koje stalno poveavaju ili gube svoju mo. III VOLJA ZA MO KAO DRUTVO I POJEDINAC DRUTVO I DRAVA 716 Nae je osnovno naelo da se samo pojedinci oseaju odgovorni. Zajednice su izmiljene da ine ono to pojedinci nemaju smelosti da uine. Zbog toga su sve zajednice, drutva, beskrajno otvorenije i pounije u pogledu prirode ovekove negoli to je pojedinac, koji je odve slab da bi imao smelosti da zadovolji svoje elje... Ceo altruizam je mudrost privatnog oveka: drutva nisu altruistina jedno prema drugom... Zapovest o ljubavi prema blinjem nije se jo nikad proirila da obuhvati suseda. Pre je tu tano ono to Manu veli: Sve drave s kojima se graniimo i njihove saveznike moramo smatrati za svoje neprijatelje. Iz istog razloga moramo opet smatrati sve njihove susede za svoje prijatelje. Prouavanje drutva je od tako neocenjive koristi jer je ovek kao drutvo mnogo naivniji negoli kao jedinica. Drutvo nikad nije smatralo vrlinu za neto drugo do li za sredstvo snage, moi, reda. Kako to prosto i dostojanstveno kae Manu: Brlina se teko moe osloniti samo na sopstvenu snagu. U osnovi samo strah od kazne dri ljude u granicama i omoguuje svakome da na miru uiva svoje imanje.

717 Drava ili organizovani nemoral iznutra: kao policija, kazneni zakon, klase, trgovina, porodica; spolja: kao volja za mo, volja za ratom, zavojevanjem, osvetom. Kako se dolazi do toga da drava ini mnotvo stvari koje pojedinac nikada ne bi pristao da ini ? Podelom odgovornosti, nareivanja, zapovedanja i izvrivanja. Uvoenjem vrlina poslunosti, dunosti, ljubavi prema otadbini i svome vladaru. Podravanjem ponosa, strogosti, jaine, mrnje, osvete jednom reju podravanjem sviju tipinih crta koje su potpuno tuv tipu iz gomile. 718 Vi svi nemate smelosti da ubijete jednog oveka, ak ni da ga iibate, niti pak da... ali ogromna dravna maina potinjava sebi pojedinca, tako da on otklanja odgovornost za ono to ini (poslunost, lojalnost itd). Sve to jedan ovek ini u spubi drave protivi se njegovoj prirodi. Tako isto sve to naui obzirom na buduu slubu u dravi protivi se njegovo) prirodi. To se postie podelom rada (tako da niko vie ne snosi celu odgovornost): zakonodavac i onaj koji zakon izvruje; uitelj discipline i oni koji su pod disciplinom postali tvrdi i strogi. 719 Podela rada meu afektima u drutvu: tako da pojedinci i klase kultiviu jednu nepotpunu, ali zato korisniju vrstu due. Koliko su kod svakog tipa u drutvu pojedini afekti skoro zakrljali (da bi potstakli jai razvitak nekog drugog afekta). Opravdanje morala: ekonomsko (cilj je najvee moguno iskorienje individualne snage a protiv rasipanja od strane svega to je iznimno); vstetsko (obrazovanje utvrenijih tipova i zadovoljstvo svojim tipom); politiko (kao vetina da se izdre otre zategnutosti raznih stupnjeva moi); fizioloko (kao imaginarna prevaga pri ocenjivanju u prilog prosenih i zlosrenih zarad odranja slabih). 720 Najstrahotnija i najbitnija elja ovekova, njegov nagon za mo taj nagon nazivaju slobodom mora se najdue drati sputana. Zbog toga je etika dosad, sa svojim nesvesnim instinktima vaspitanja i odgoja, teila za tim da elju za mo sputa; ona kleveta tiransku individuu i istie instinkt za mo kod stada, veliajui socijalno staranje i patriotizam.

721 Nesposobnost za mo: njeno licemerstvo i lukavstvo: kao poslunost (podreenje, ponos dunosti, moral...); kao odanost, ljubav (idealizovanje, oboenje zapovednika kao naknada i posredno samovelianje); kao fatalizam, rezignacija; kao objektivnost; kao samotiranisanje (stoicizam, askeza, samoodricanje, osveenje); kao kritika, pesimizam, bunt, mrcvarenje; kao lepa dua, vrlina, samooboenje, nepristrasnost, sloboda od sveta, itd. ( svest o nesposobnosti za mo preruava se u preziranje). Svuda se izraava potreba da se ipak

ispolji ma kakva mo, ili da se sebi povremeno stvori neki privid moi kao opijenost. Ljudi koji hoe mo zarad koristi u srei to je mo obezbeuje: politike stranke. Drugi ljudi koji hoe mo, ak i po cenu vidnih teta i rtava na raun sree i blagostanja: ambiciozni. Drugi ljudi koji hoe mo, prosto da ne bi pala drugima u ruke, od kojih ne bi hteli da su zavisni. 722 Kritika pravinosti i jednakosti pred zakonom: ta se tim zapravo otklanja? Napetost, neprijateljstvo, mrnja. Ali je zabluda ako se misli da se na taj nain poveava srea: Korzikanci na primer uivaju vie sree negoli kontinentalci. 723 Uzajamnost, odnosno pritajeno raunanje na nagradu: to je jedan od najprimamljivijih oblika obezvreenja oveka. To povlai sa sobom onu jednakost koja jaz to deli ljude smatra nemoralnim...

724 Ono to se naziva korisnim zavisi potpuno od cilja koji se eli postii od toga emu slui; a smer, cilj, potpuno zavisi opet od stepena moi. Zato utilitarizam nije nikakva osnova, nego uenje o posledicama koje ne moe ni u kom sluaju biti obavezno za sve. 725 Nekada se drava smatrala teoretski kao utilitaristika ustanova: sada je tako u praksi. Vreme kraljeva je prolo, jer ih narodi vie nisu dostojni: oni vie nee da u kralju gledaju prasliku svoga ideala, nego samo sredstvo svoje koristi. To je cela istina! 726 Ja sam pokuao da shvatim apsolutnu razumnost drutvenog suenja i ocenjivanja vrednosti (razume se, bez namere da otuda izvuem moralne zakljuke). Da shvatim stepen psiholoke lai i neprozirnosti koji se zahteva da se osvetaju afekti koji su bitni za odranje i irenje moi (da se za njih stvori ista savest). Da shvatim stepen gluposti koji se zahteva da bi opti propisi i vrednosti ostali moguni (raunajui tu vaspitanje, nadzor nad vaspitnim radom, dresuru). Da shvatim stepen ispitivanja, nepoverenja i netrpeljivosti koji se zahteva da bi se sa izuzecima postupalo kao sa zloincima, i da bi se tlaili i da bi se njima samima ulila rava savest, te da u dui pate zbog svoje izuzetnosti.

727 Moral u sutini kao tit kao sredstvo za odbranu; i utoliko je znak nedovoljno razvijenog oveka (u oklopu, stoika). Potpuno razvijen ovek pre svega snabdeven je orujem. Orua rata pretvorena u orua mira (mesto kraljuti i kore izraslo je perje i kosa). 728

Pod samim pojmom ivog organizma podrazumeva se da mora rasti da mora poveavati svoju mo, pa prema tome apsorbovati u sebe strane sile. Kroz zamagljenost koju je prouzrokovala moralna narkoza, govori se o pravu jedinke na samoodbranu; u istom smislu moglo bi se govoriti o njenom pravu na napad: jer su obadvoje drugo jo vie negoli prvo nunost svakog ivog organizma: napadni i odbranbeni egoizam nisu stvar izbora ni slobodne volje, nego fatalnost samog ivota. U tom pogledu svejedno je da li se ima u vidu jedinka, ili ivo telo, ili napredno drutvo. Pravo na kaznu (ili drutvena samoodbrana) nazvano je tako u osnovi zloupotrebom rei pravo: do prava se dolazi ugovorima meutim samoodbrana i samozatita ne poivaju na osnovi nekog ugovora. Bar sa isto toliko opravdanja mogao bi jedan narod svoju potrebu za osvajanjem, svoju udnju za mo, bilo to pomou oruja ili putem trgovine, saobraaja i kolonizacije, nazvati svojim pravom kao pravo porasta otprilike. Drutvo koje potpuno i po instinktu odbaci rat i zavojevanje nalazi se u propadanju: ono je zrelo za demokratiju i vladu duandija. U veini sluajeva, osiguranja mira su prosto narkotina sredstva. 729 Odravanje vojnike drave pretstavlja poslednje sredstvo da se sauva velika tradicija, u pogledu na najvii tip oveka, na tip jakog oveka. I sva shvatanja koja ovekoveuju neprijateljstvo i razliku u rangu drava (kao na primer nacionalizam, zatitne carine) smeju se posle toga initi osvetana.

730 Da bi neto moglo trajati to je due negoli pojedinac, da bi dakle jedno delo trajalo koje je pojedinac moda stvorio: moraju se pojedincu nametnuti sva moguna ogranienja i jednostranosti. Ali kako? Ljubav, potovanje, zahvalnost prema linosti koja je stvorila delo znae za nas olakicu: ili misao da su se nai preci za to borili: ili da e moji potomci biti bezbedni ako podravam to delo (na primer ????). Moral je bitno sredstvo da se neto uini trajnim preko pojedinca ili jo pre porobljavanjem pojedinca. Razume se da perspektiva odozdo prema gore daje sasvim drugi izraz negoli to ga daje perspektiva odozgo prema dole. Kako se odrava. izvestan, kompleks moi? Na taj nain to mu se rtvuju mnoga pokolenja. 731 Kontinuum: Brak, svojina, jezik, tradicija, rasa, porodica, narod, drava kontinuumi su vieg i nieg reda. Ekonomski njih opravdava viak koristi od neprekidnog rada i mnogostruke proizvodnje, prema teti od veih trokova razmene delova i trokova oko njihova odravanja. (Umnoavaju se radni delovi pa ipak mnogi ostaju nezaposleni. Otuda je cena proizvodnje vea a trokovi odranja ne ba neznatni.) Dobit je u tome to se izbegava prekid i tedi na gubitku koji bi otuda nastao. Nita nije skuplje od poetka. to je vii ivotni nivo, to su vei trokovi odranja i proizvodnje (hrana i mnoenje); utoliko je vea opasnost i verovatnoa da se surva u propast sa dostignutog vrhunca. 732 U buroaskom braku, razume se u najboljem smislu rei brak, ne radi se ni najmanje o ljubavi, kaogod to se tu ne radi o novcu na ljubavi ne moe se sagraditi nikakva institucija nego o drutvenom doputenju, koje se daje dvama licima zarad uzajamnog zadovoljenja polnih potreba, ali pod takvim uslovima, kao to se po sebi razume, koji vode

brigu o interesu drutva. Oigledno je da e preduslov takvog ugovora biti izvesno uzajamno dopadanje i vrlo mnogo dobre volje volje za strpljenjem, slaganjem, brigom jednoga za drugo; ali za taj odnos ne treba zloupotrebiti re ljubav! Za dvoje zaljubljenih u punom i pravom smislu rei polno zadovoljenje nije nita bitno i zapravo je samo simbol: za jednu stranu simbol bezuslovnog potinjenja, za drugu simbol pristanka na to, znak sticanja svojine. Kod braka u plemiskom, staroplemiskom smislu rei radilo se o odgoju jedne rase (Ima li jo danas plemstva? To je pitanje) to e rei o odranju jednog odreenog, utvrenog tipa gospodara: tome gleditu se rtvuju mu i ena. Razume se da tu ljubav nije pretstavljala prvi zahtev, naprotiv! Nije pretstavljala ak ni onu meru dobre volje jednoga prema drugom koja uslovljuje dobar graanski brak. Odluivao je u prvom redu interes jedne rase, a preko njega interes klase. Nas toplokrvne ivotinje sa golicavim srcem, nas moderne, podila bi jeza od hladnoe, strogosti i raunske jasnoe jednog takvog otmenog pojma o braku kakav je vladao u svakoj zdravoj aristokratiji, kako u Atini tako isto jo i u Evropi osamnaestoga veka! Upravo stoga je ljubav kao strast u velikom smislu rei izmiljena za aristokratski svet i u njemu: tamo gde je stega i uzdravanje bilo najvee.. 733 Za budunost braka: Jae poresko optereenje (na naslee), dui rok u kadru za momke izvesnog odreenog doba i koji dorastaju (u zajednici). Svakojake privilegije za oeve koji imaju puno sinova: prema prilikama, dati im pravo na vei broj glasova. Lekarsko uverenje kao preduslov braka, koje bi potpisale optinske vlasti: u tom uverenju morali bi odgovoriti na izvesna pitanja kako lekari tako i zarunici (porodina istorija); Kao protivmera prostituciji (ili kao njena sublimacija): da se ozakone brakovi na rok (s rokom od izvesnog broja meseci ili godina), s potrebnim obezbeenjem dece; Za svaki brak da odgovara i da ga sankcionie odreeni broj pouzdanih ljudi jedne optine: kao stvar zajednice. 734 I jedna zapovest ovekoljublja. Ima sluajeva gde bi dete bilo zloin: kod hroninih bolesnika i neurastenika u treem stepenu. ta da se tu ini? Potstai takve ljude na ednost, recimo muzikom iz Parsifala, na svaki nain moe se bar pokuati: sam Parsifal, taj tipini idiot, imao je odve razloga da ne ostavlja potomstva. Zlo je samo u tome to je upravo najredovitija posledica opte iscrpenosti izvesna nesposobnost vladanja sobom ( ne reagirati na nadraaje, ni na najmanje polne nadraaje). Mi bismo se prevarili u raunu ako bismo, recimo, Leopardija smatrali ednim. Svetenik, moralist, igraju tu jednu izgubljenu igru; bolje bi bilo poslati po lek. Naposletku, drutvo tu ima da ispuni jednu dunost: ono ima malo takvih hitnih i bitnih dunosti kao to je ta. Drutvo kao veliki poverenik ivota odgovorno je pred ivotom za svaki promaeni ivot ono ima to i da ispata: prema tome ono je duno da ga sprei. U mnogobrojnim sluajevima drutvo treba da sprei raanje: u tu svrhu ono sme da pripremi i primeni, bez obzira na poreklo, rang i duh, i najotrija prinudna sredstva, lienja slobode, pa ak i kastraciju u izvesnim sluajevima. Bibliska zapovest Ne ubij naivnost je u poreenju sa ivotnom zapovesti degenericima: Ne mnoite se!... Sam ivot ne priznaje nikakvu solidarnost, nikakva jednaka prava izmeu zdravih i bolesnih delova jednog organizma: bolesno se mora otsei ili e ceo organizam propasti. Saaljenje prema degenericima, jednaka prava i za promaene ivote to bi bio najdublji nemoral, to bi znailo smatrati moralom sutinu neprirodnosti!

735 Postoje neno i bolesno nastrojene prirode, takozvani idealisti, koji ne mogu dalje doterati od sirovog, nezrelog zloina: to je veliko opravdanje njihovog malenog aneminog ivota, naknada za dugotrajni kukavkluk i laljivost nakon toga oni propadaju zbog toga.

736 U naem civilizovanom svetu mi znamo skoro jedino tip zakrljalog zloinca, koga je pritisnulo prokletstvo i preziranje drutva, koji sumnja u samog sebe, a esto umanjuje i kleveta svoje delo dakle neuspeli tip zloinca; i mi se opiremo misli da su svi veliki ljudi bili zloinci (samo u velikom stilu a ne u bednom), da zloin ide uz veliinu ( to je u svakom sluaju svedoanstvo svih ispitivaa ljudske prirode koji su prodrli u najvee dubine velikih dua). Sloboda od predaka, savesti i dunosti to je opasnost koja preti svakom velikom oveku. Ali on je i hoe: on hoe veliki cilj, pa zato i sredstva za nj. 737 Vremena kad se ovekom upravlja nagradom i kaznom imaju u vidu jednu niu, jo primitivnu, vrstu oveka: prema njemu se postupa kao prema deci... U naoj poznoj kulturi opta degeneracija i fatalnost oduzimaju nagradi i kazni svaki smisao... Ovo stvarno odreivanje ponaanja na osnovu izgleda na kaznu i nagradu pretpostavlja mlade, jake, silne rase. U starim rasama za impulse se ima tako malo otpora da sama pretstava nema nikakva dejstva; tu ne postoji sposobnost za otpor prema nadraaju, nego postoji oseanje da mu se mora sledovati: ova krajnja nadraljivost dekadenata ini sve takve sisteme kazne i popravke potpuno besmislenim. * Ideja popravke pretpostavlja normalnog i jakog oveka, iji se postupci na neki nain moraju izravnati da ne bi bio izgubljen za zajednicu i da joj ne bi postao neprijatelj.

738 Uticaj zabrane. Svaka vlast koja zabranjuje, koja zna kako da pobudi strah kod onih kojima zabranjuje, stvara grenu savest (to e rei, elju za neim sa sveu o opasnosti kojoj nas izlae zadovoljenje te elje i primorava nas da se skrivamo, traimo zaobilazne puteve i budemo obazrivi). Svaka zabrana pogorava karakter onih koji joj se dragovoljno ne pokoravaju, nego to ine po prinudi. 739 Nagrada i kazna: Oboje ivi zajedno, oboje propada zajedno. Danas niko nee nagradu, niti hoe da prizna koga ko kanjava... Ratno stanje je obnovljeno: mi hoemo neto, imamo protivnike u tome, mi to postiemo moe biti najrazumnije ako se sporazumemo ako nainimo ugovor. Moderno drutvo, u kome, je svaki pojedinac nainio ugovor za sebe: prestupnik je naruilac ugovora... To bi bio jasan pojam. Ali onda se u okviru jednog drutvenog reda ne bi mogli trpeti anarhisti i naelni protivnici... 740

Zloin spada u kategoriju pobune protiv drutvenog poretka. Pobunjenik se ne kanjava: njega uguuju. Jedan buntovnik moe biti bedno i jadno stvorenje: ali pobuna sama po sebi ni po emu nije za preziranje i u odnosu na nau vrstu drutva buntovnitvo po sebi ne uniava jo vrednost ovekovu. Ima sluajeva kad bi se takvom buntovniku zato i trebalo diviti to je svestan da u naem drutvu ima neega protiv ega treba ustati: kada nas budi iz dremea. Time to zloinac ini neto pojedinano pojedincu, ne porie se da je celo njegovo bie u ratu sa celim poretkom: njegovo delo je prosto simptom. Pojam kazne valja svesti na pojam uguivanja jedne pobune, mere bezbednosti protiv pobeenih (puna ili polutamnica). Ali se kroz kaznu ne sme izraziti preziranje: zloinac je u svakom sluaju ovek koji rizikuje svoj ivot, svoju ast, svoju slobodu odvaan ovek. Niti treba kaznu smatrati kao ispatanje; ili kao odmazdu, kao da postoji neka vrsta odnosa razmene izmeu zloina i kazne kazna ne oiuje, jer zloin ne prlja. Zloincu ne treba uskratiti mogunost da vaspostavi mir s drutvom: pod uslovom da ne pripada rasi zloinaca. U tom sluaju valja se boriti protiv njega jo pre negoli to uini neko neprijateljstvo (prva operacija im doe pod ruke: ukopiti ga). Ne treba zloincu staviti na teret njegove rave manire niti nii stupanj njegove inteligencije. Nita nije obinije nego da on sam sebe pogreno shvata (specijalno njegov pobunjeni instinkt srdba deklasiranoga esto ne dopre do svesti usled slabe lektire), te da pod uticajem straha ili neuspeha kleveta svoje delo i beasti: sasvim nezavisno od sluajeva gde, psiholoki govorei, zloinac poputa nekom neshvatljivom nagonu i svome delu pripisuje laan motiv vezujui ga za neki sporedan postupak (na primer pljakanje, dok mu je ustvari bilo do krvi). Valja se uvati da se vrednost jednoga oveka ne meri prema jednom jedinom delu. Na to je Napoleon skrenuo panju. Dela koja su pokoina sasvim su beznaajna. Kad nekome od nas na savesti ne lei nikakav zloin, na primer nikakvo ubistvo, otkuda to ? Otuda to nam se nije dala koja povoljna prilika. A da smo izvrili zloin, ta bi to znailo za nau vrednost? Ustvari, nas bi prezirali, kad nam ne bi priznavali snagu da ubijemo oveka u izvesnim prilikama. Skoro u svima zloinima ispoljuju se istovremeno izvesne osobine bez kojih jedan ovek ne sme da bude. S pravom je Dostojevski rekao za one robijae po sibirskim tamnicama da je to najjae i najbolje to ima ruski narod. Kada je kod nas zloinac ravo hranjena i zakrljala biljka, onda je to osuda naih drutvenih odnosa; u doba renesansa zloinac je cvetao i stekao svoju vrstu vrline vrlinu u stilu renesansa, razume se, virt?, vrlinu slobodnu od moralne kiseline. Samo one ljude moemo uzdii prema kojima ne postupamo s preziranjem; moralni prezir je vea uvreda i ponienje negoli ma kakav zloin. 741 Sramotnost je ula prvo u kaznu kad su neke kazne bile izreene nad prezrenim ljudima (kao to su robovi na primer). Prezreni ljudi bili su najee kanjavani, pa je kazna najzad postala neto sramotno.

742 U starom kaznenom pravu vladao je jedan religiozan pojam: naime da kazna ima silu odmazde. Kazna oiuje: u modernom svetu ona prlja. Kazna je obraun: kad se jednom platilo, onda je ovek slobodan od dela za koje je toliko hteo da strada. Ako se veruje u ovu mo kazne, onda ovek posle tog plaanja za prestup osea olakanje i predah koji nije mnogo daleko od oporavljenja i novoga zdravlja. ovek se ne samo izmirio s drutvom, nego

je postao dostojan potovanja u sopstvenim oima ist ... Danas kazna izoluje jo vie negoli zloin: kob iza prestupa tako je postala strana da je poloaj prestupnika beznadean. Posle kazne ovek postaje neprijatelj drutva. Otsada ono stie jo jednog neprijatelja. Jus talionis moe poticati od duha odmazde (to e rei od neke vrste umeravanja instinkta za osvetom), ali po knjizi zakona Manu, na primer, potrebno je radi ispatanja da se plati ravnom merom, da bi ovek ponovo postao slobodan u religioznom smislu. 743 Moj prilino radikalan znak pitanja nad svima novijim kaznenim zakonodavstvima je ovaj: ako kazna treba da bude srazmerna veliini zloina jer to bi svi u dui hteli! onda treba kaznu odmeriti srazmerno osetljivosti prema bolu kod svakoga zloinca: to znai da ne bi smele postojati unapred odreene kazne za izvestan zloin, niti pak kazneni zakonik. Ali kako ne bi bilo lako odrediti stepen osetljivosti svakog pojedinog zloinca za zadovoljstvo i bol, ne bismo li se u praksi morali odrei kazne? Kakva rtva! Zar ne ? Prema tome... 744 I filosofija prava! To je nauka koja kao i sve moralne nauke jo nije ni u povoju! Jo uvek se ne zna, na primer, ak ni meu pravnicima koji sebe smatraju slobodnim, najstariji i najvaniji smisao kazne. Sve dok pravna nauka ne bude zidala na novoj osnovi, na istoriji i uporednoj antropologiji, ona se nee osloboditi besplodne borbe oko apstrakcij koje su iz osnova pogrene, a koje se danas smatraju za filosofiju prava i nemaju nieg zajednikog sa savremenim ovekom. Dananji ovek takvo je zamreno tkanje, ak i u pogledu njegovih pravnih ocena vrednosti, da doputa najrazliitija tumaenja.

745 Jedan stari Kinez je rekao kako je uo da carstva grade mnogobrojne zakone kad stoje pred propau. 746 openhauer eli da se svi nitkovi kope, a guske zatvaraju u manastir: s koga gledita bi to bilo eljivo? Vucibatina ima to preimustvo nad mnogim ljudima to nije prosean; a glupak ima to preimustvo nad nama to ne pati kad vidi prosenost. Bilo bi eljivije da provalija bude vea, to e rei da nitkovluk i glupost rastu. Na taj nain ljudska priroda bi postala ira... Ali najzad upravo je to i neophodno; to se deava i ne eka da li ga mi elimo ili ne. Glupost i nitkovluk rastu: to je sastavni deo progresa. 747 Danas je drutvo puno obzira, takta i potede, dobroudnoga potovanja tuih prava ak i tuih zahteva; jo u veoj meri praktikuje se izvesno instinktivno dobroudno ocenjivanje ljudske vrednosti uopte, koje se prepoznaje u svakovrsnom poverenju i kreditu; potovanje oveka i to nipoto samo oveka punog vrline moda je elemenat koji nas najae odvaja od hrianskih ocena vrednosti. Mi imamo pozamanu koliinu ironije kad sluamo propovedanje morala; ko moral propoveda poniava se u naim oima i postaje smean. Ovo moralistiko slobodoumlje spada u najbolje znake naeg vremena. Ako naemo sluajeve gde toga nikako nema, onda nam to izgleda kao bolest (sluaj Karlajla u Engleskoj, sluaj Ibsena u Norvekoj, sluaj openhauerovog pesimizma u celoj Evropi). Ako ita miri

oveka s naim vremenom, to je velika koliina nemorala koju ono sebi doputa, ne mislei gore o sebi zbog toga. Naprotiv! ta onda sainjava prevagu kulture nad nekulturom? Renesansa na primer nad srednjim vekom ? Uvek samo jedno: velika koliina dozvoljenog nemorala. Otuda nuno sledi da svi vrhovi ljudskog razvitka moraju pretstavljati za oko moralnog fanatika non plus ultra pokvarenosti ( valja se setiti Savonarolina suda o Florenciji, Platonova suda o Atini u doba Perikla, Luterova suda o Rimu, Rusoova suda o Volterovu drutvu, nemakoga suda protiv Getea.) 748 Dajte malo ista vazduha! Ovo apsurdno stanje Evrope ne sme due trajati! Postoji li bilo kakva misao iza ovog tupoglavog nacionalizma? Kakvu vrednost danas moe da ima podravanje ovako grubog samopouzdanja kad sve ukazuje na vee i optije interese? I to u trenutku kad duhovna zavisnost i izlaenje iz nacionalnih granica bivaju oigledni i kad smisao i stvarna vrednost dananje kulture lee u uzajamnom pretapanju i oploenju!... I novo carstvo zasniva se na najizanalijim i najdiskreditovanijim idejama: na jednakosti i optem pravu glasa. Valja samo pomisliti na svu tu borbu o prvenstvo usred jednog stanja koje nita ne valja; na ovu kulturu velikih gradova, novina, grozniavosti i besciljnosti ! Ekonomsko jedinstvo Evrope dolazi po nunosti a isto tako, kao reakcija, stranka mira... Jedna stranka mira, bez sentimentalnosti, koja zabranjuje sebi i svojoj deci da ratuju; koja zabranjuje ii na sud; koja proklinje borbu, odupiranje, progon: jedna stranka potlaenih, bar za izvesno vreme, a ubrzo velika stranka. Protivnik svake osvete i zlopamenja. Jedna stranka rata isto tako temeljita i dobro disciplinovana, upuena suprotnim pravcem.
Pisac podrazumeva novo nemako carstvo. (Prim. prev.)

749

Evropski vladari valjalo bi da razmisle, da li se mogu liiti nae potpore. Mi imoralisti danas smo jedina mo kojoj nisu potrebni saveznici da bismo pobedili: zato smo najjai meu jakima. Nama uopte nije potrebna la; koja bi se sila inae mogla nje liiti? Jedno veliko iskuenje bori se za nas, najjae moda koje postoji: iskuenje istine... Istine? Ko mi stavlja tu re u usta ? Ali ja je vadim: ali ja odbijam tu gordu re; ne, nama nije ni ona potrebna, mi bismo doli i bez istine do moi i do pobede. ar koja se bori za nas, Venerino oko koje pogaa i oslepljuje i nae protivnike, to je magija krajnosti, iskuenje i mamac koji ima svaka krajnost: mi imoralisti mi smo najvea krajnost. 750 Trule vladajue klase stvorile su rav glas gospodarima. Drava kao administracija pravde neto je kukaviko, jer nedostaje velikog oveka, prema kome bi se odreivala mera. Naposletku nesigurnost postaje tako velika da ljudi padaju niice pred svakom silnom voljom koja zapoveda. 751

Volja za mo toliko je omrznuta u doba demokratije da je cela psihologija takvih vremena, ini mi se, uperena na uniavanje i klevetanje te volje. Tvrdi se da su Napoleon, i Cezar, i Aleksandar tip velikih astoljubaca! Kao da ba oni nisu bili veliki prezirai poasti! I Helvecije se trudi da nam pokae kako ovek tei da doe do moi zarad uivanja koje moni imaju: on u toj tenji bidi volju za uivanjem; dakle hedonizam! 752 Prema tome kako jedan narod osea: da li pravo, kontrolu, dar vostva itd. ima mali broj ili to imaju mnogi postoji oligarhiska ili demokratska uprava. Monarhija pretstavlja veru u jednog oveka u svemu viega voa, spasitelja, poluboga. Aristokratija pretstavlja veru u odabranu manjinu i viu kastu. Demokratija pretstavlja neverovanje u velike ljude i odabrano drutvo: Svi su ravni meu sobom. U sutini mi smo svi skupa sebina marva i gomila. 753 Ja sam protivan: 1. socijalizmu, jer naivno sanja o dobroti, lepoti, istini i jednakim pravima ( ak i anarhisti idu za istim idealom, ali na brutalniji nain); 2. parlamentarizmu i moi tampe, jer su to sredstva pomou kojih ovek iz gomile postaje gospodar. 754 Naoruanje naroda znai na kraju naoruanje gomile.

755

Meni su socijalisti smeni zbog njihovog apsurdnog optimizma u pogledu dobrog oveka, koji samo eka iza dbuna kad e se likvidirati postojei poredak i otvoriti put za sve prirodne nagone. I njihovi protivnici su tako isto smeni, jer ne vide nasilje u zakonu, strogost i egoizam svake vlasti. Osnovno je oseanje svakog starog zakonodavstva: Ja i meni slini vladaemo i iveti: ko se degenerie, bie izagnan ili uniten. Ljudi mnogo jae mrze ideju o viem soju ljudi negoli monarhiju. Antiaristokratizam se slui mrnjom prema monarhiji kao maskom. 756 Kakve su izdajice sve stranke! One iznose na videlo neto o svojim voama to su sami voi moda drali pod kljuem s velikom vetinom. 757 Moderni socijalizam hteo bi da stvori svetovnu paralelu jezuitizmu: svaki ovek kao apsolutno orue. Ali smer, cilj, dosada nije jo utvren. 758 Ropstvo u dananjici: varvarstvo! Gde su danas gospodari za koje robovi rade? ovek ne sme oekivati da istovremeno postoje uvek obe kaste koje se dopunjuju.

Korist i uivanje su robovske teorije ivota: blagoslov rada je apoteoza samih robova. Nesposobnost za slobodno vreme i razonodu.

759 Ne postoji pravo na ivot, niti pravo na rad, niti pravo na sreu: s ovekom nije drukiji sluaj negoli to je s najniim crvom. 760 O masama moramo misliti isto onako bezobzirno kao to misli priroda: one odravaju vrstu. 761 Na nude mase valja da gledamo s ironinim saueem one hoe neto to mi moemo ah! 762 Evropska demokratija je samo u najmanjoj meri osloboenje sputanih snaga. Ona je u prvom redu putanje na slobodu lenosti, umora, slabosti. 763 Iz budunosti radnika. Radnici treba da se ponaaju kao vojnici. Oni primaju nagrade, dohodak, ali ne naknade. Ne postoji nikakav odnos izmeu rada i plate. Nego treba pojedinca prema njegovoj vrsti tako namestiti da od sebe d najvie to je njemu moguno. 764 Radnici treba jednom da ive kao to sada ive graani; ali iznad njih, odlikujui se jednostavnou potreba, valja da ivi via kasta: to e rei, siromanije i jednostavnije, ali da ima mo u rukama. Za niu vrstu ljudi vredi obrnuto: kod njih se radi o tome da se u njih usade vrline. Apsolutne zapovesti; strahovito despotstvo; otrzanje od lakoga ivota. Ostali smeju sluati: a i njihova sujeta nalae da ne izgledaju zavisni od velikih ljudi nego od naela. 765

ISKUPLjENjE OD SVIH GREHOVA Govori se o dubokoj nepravdi drutvenog ugovora: kao da je to samo po sebi neka nepravda to se jedai rodio pod povoljnijim prilikama, a drugi pod nepovoljnijim, ili to se jedan rodio sa ovim a drugi sa onim osobinama. Od strane najiskrenijih meu ovim protivnicima drutva kae se ovako: Sa svima svojim ravim, bolesnim, zloinakim osobinama, koje priznajemo, mi smo samo neizbena posledica vekovnog pritiska koji su jaki vrili na slabe; oni optuuju vladajue klase to su onakvi kakvi su. Oni prete, srde se, proklinju; od ogorenosti postaju vrli oni nee da su ravi ljudi i olo zabadava. Ovo dranje, koje je proli vek pronaao, nazivaju i pesimizmom, koliko sam uo, i to pesimizmom ogorenosti. Ovde se pravi pokuaj da se istoriji sudi, da se ona lii svoje fatalnosti i da se iza nje pronae odgovornost i u njoj krivci. Jer o tome se radi: potrebni su krivci. Zlosrenici, dekadenti od svake ruke, bune se protiv sebe i trae rtve, da ne bi na sebe

same izlili svoju e za unitenjem ( to bi moda po sebi bilo sasvim razumno). Zarad toga njima je potrebno da bar na izgled imaju pravo, to jest potrebna im je teorija po kojoj krivicu za svoju egzistenciju, za svoju prirodu takvu kakva je, mogu svaliti na nekoga ni kriva ni duna. Taj neko moe biti Bog u Rusiji ima takvih ateista iz elje za osvetom ili drutveni poredak, ili vaspitanje i nastava, ili Jevreji, ili otmeni, ili uopte sreno sazdani ljudi svake vrste. 3loin je ako se ovek rodi pod povoljnim prilikama: jer time liava naslea druge, gura ih u stranu, osuuje ih na porok, pa ak i na rad... Kako mogu ja da budem kriv za svoju bedu! Ali neko za to mora biti odgovoran, inae se ne bi moglo izdrati!... Jednom reju, pesimizam ogorenosti pronalazi odgovornosti, da bi izazvao kod sebe prijatno oseanje osvetu... Slaa je od meda kae za nju jo stari Homer. * Da se takva teorija nije razumela bolje, to jest da nije naila na vie preziranja, to treba pripisati primesi hrianstva koju svi nosimo u krvi: ono ini te smo tolerantni prema stvarima im izdaleka zamiriu na hrianstvo... Socijalisti apeluju na hrianske instinkte, to je vrlo lukavo od njih... Od hrianstva mi smo se navikli na ideju due, besmrtne due, na monadu-duu, kojoj je obitavalite zapravo negde drugde, i koja je sasvim sluajno pala na zemlju, u ove ili one prilike, postala telo: pa ipak time nije taknuto njeno bie, niti je postala uslovljena Drutveni, rodbinski, istoriski odnosi za nju su samo sluajevi, nezgode moda: u svakom sluaju ona nije njihovo delo. Pomou ove ideje pojedinac je nainjen neim transcendentnim; zahvaljujui tome, on sebi moe pripisati do smenosti veliku vanost. Ustvari, hrianstvo je tek navelo pojedinca da uzme stav sudije svega i svakoga, i od megalomanije mal te ne napravilo dunost: ono je potinilo veitim pravima sve to je privremeno i uslovljeno. Kakva drava! Kakvo drutvo! Kakvi istoriski zakoni! Kakva fiziologija! Tu nam govori neto to stoji iza postajanja, neto to je nepromenljivo u celoj istoriji, neto besmrtno, neto boansko: dua! Jo jedan hrianski pojam, ne manje ludaki, upleo se jo dublje u tkivo dananjice: pojam o jednakosti dua pred Bogom. U njemu se nalazi prototip sviju teorija o jednakosti: oveanstvo su prvo nauili da ovo uenje o jednakosti promuca religiozno, pa su posle od toga napravili moral; nikakvo udo to je ovek najzad poeo da to uzima ozbiljno i da ga razumeva na praktian nain to e rei politiki, demokratski, socijalistiki, ogorenopesimistiki. * Svuda gde se traila odgovornost, nju je traio instinkt osvete. Ovaj instinkt osvete postao je kroz tisue godina do te mere gospodar nad ovekom, da je udario svoj ig na itavu metafiziku, (psihologiju, ideju istorije, a u prvom redu na moral. ovek je uneo ovaj bacil osvete u sve stvari dokle god je dopro u njih. Njome je zarazio i samog Boga, i uopte unitio nevinost ivota: na taj nain, naime, to je svako stanje stvari tumaio kao akt volje, kao nameru; to je svuda traio odgovornost. Celo uenje o volji, tom najkobnijem falsifikatu u dosadanjoj psihologiji, u sutini je izmiljeno u cilju kazne. Drutvena korist od kazne osigurala je ovom pojmu njegovo dostojanstvo, mo, istinu. Tvorce ove psihologije psihologije volje treba traiti u klasama koje su drale u rukama kazneno pravo, u prvom redu meu svetenicima koji su stajali na elu najstarijih zajednica: oni su hteli stvoriti sebi pravo da trae osvetu oni su hteli dati Bogu prao na osvetu. Zarad toga je ovek oglaen za slobodnog; zarad toga se svaki postupak imao smatrati voljnim, zarad toga se moralo misliti da je poreklo svakog postupka u svesti. Ali takvim stavovima stara psihologija se

opovrgava. Danas, kad se ini da je Evropa pola suprotnim pravcem; kad bi mi halkionci svom snagom hteli da iz sveta prognamo, izluimo, iskorenimo pojam zloina i kazne: kad su najozbiljniji nai napori upereni na oienje psihologije, morala, istorije, prirode, drutvenih ustanova i sankcija pa ak i samog Boga od ove prljavtine: u kome moramo gledati svoje najprirodnije protivnike ? Ba u apostolima osvete i osvetoljublja, u pesimistima iz ogorenosti, po preimustvu, koji su nainili svojom misijom da svoj kal osvetaju pod imenom ogorenosti... Mi drugi, koji elimo da ivotu povratimo njegovu bezgrenost, hteli bismo da smo misionari istije misli: da niko oveku nije dao njegove osobine, ni Bog, ni drutvo, ni roditelji, ni preci, niti on sam da niko nije kriv zbog njega... Ne postoji bie koje bi moglo biti odgovorno to neko uopte postoji, to je neko takav i takav, to je neko roen pod takvim okolnostima i u takvoj sredini. I velika je srea to takvog bia nema... Mi nismo rezultat veitog smera, neke volje ili elje: s nama se ne ini pokuaj da se dostigne neki ideal savrenstva ili ideal vrline ili ideal sree i mi smo tako isto malo rezultat neke boje pogreke, pred kojom bi se i sam Bog morao zabrinuti (a s tom milju, kao to je poznato, poinje Stari zavet). Ne postoji mesto, ni smer, ni smisao kome bismo mogli pripisati svoje bie i svoju prirodu. Na prvom mestu: niko to ne bi mogao biti: ne moe se cela vaseljena suditi, meriti, porediti, ili ak poricati! A zato ne? Sa pet razloga, koji su dostupni i prosenoj pameti: na primer zato to ne postoji nita van celine... I jo jednom da kaemo, to je velika srea, i u tome lei bezgrenost sve egzistencije. POJEDINAC 766 Osnovna pogreka: smatrati da je stado cilj a ne pojedinac! Stado je sredstvo, i nita vie! Ali danas se pokuava da se ono shvati kao pojedinac i da mu se prida vii rang negoli pojedincu. Grdno veliki nesporazum! Tako isto se pokuava da se sve to oveka ini bliskim i srodnim stadu, kao to su oseanja simpatije, oznai kao vanija strana naeg bia.

767 Pojedinac je neto sasvim novo i tvorac novoga, neto apsolutno, kome su sva dela njegova sopstvena. Vrednost svojih postupaka pojedinac trai u samom sebi: jer mora dati sasvim individualan smisao i tradicionalnim reima. ak i kad ne stvara formule, bar je njegovo tumaenje formula lino: i kao tuma on je jo uvek tvorac. 768 Ja tlai i ubija: ono dejstvuje kao organska elija: ono pljaka i vri nasilje. Ono hoe da se regenerie to je trudnoa. Ono bi htelo da rodi svoga boga i da vidi celo oveanstvo pred njegovim nogama. 769 Svaki ivi organizam zahvata oko sebe onoliko koliko mu to njegova snaga doputa, i pokorava sve to je slabije od njega: na taj nain on uiva u sopstvenom ivotu. Sve vee humanizovanje ove tendencije pokazuje se u tome to sve jasnije oseamo koliko je teko stvarno drugoga asimilovati: koliko mu veliku tetu nanosi naa mo nad njim, ali isto tako i kako ga njegova volja jo vie otuuje od nas pa prema tome smanjuje mogunost njegove

savladljivosti. 770 Merilo je slobode, kako za pojedinca tako i za drutva, koliko se otpora mora stalno svladavati da bi se ostalo gore: podrazumevajui pod slobodom pozitivnu mo, volju, za mo. Najvii oblik individualne slobode, suverenosti, prema tome, ne bi verovatno porastao ni pet koraka daleko od svoje suprotnosti, tamo gde opasnost od ropstva visi nad ivotom kao Damoklov ma. Rasmotrimo istoriju s ovog gledita: vremena kad je individua dostizala do savrene zrelosti, to e rei do slobode, kad se postizao klasian tip suverenoga oveka: o ne, to nisu nikad bila humana vremena. Ne sme biti nikakva biranja: ili ovek mora da je na vrhu ili na dnu, kao crv, prezren, smrvljen, zgaen. ovek mora imati tirane protiv sebe da bi bio tiranin, to e rei slobodan. Nije malo preimustvo imati stotinu Damoklovih maeva nad glavom: na taj nain ovek ui da igra, na taj nain dolazi do slobode kretanja. 771 ovek je vie nego ma koja druga ivotinja prvobitno altruist. otuda njegov polagan razvitak (dete) i visoka razvijenost, otuda tako isto i neobini egoizam najnovije vrste. Divlje zveri su mnogo individualnije. 772 Kritika sebinosti. Nehotina naivnost Larofukoa, koji veruje da govori neto smelo, slobodno i paradoksalno u ono doba bila je istina u psiholokim stvarima neto to je zadivljavalo ljude na primer: Les grandes ames ne sont pas celles qui ont moins de passions et plus de vertus que les ames communes, mais seulement celles qui ont de plus grands desseins Zacelo: Don Stjuart Mil (koji anfora naziva otmenijim i filosofskijim Larofukoom osamnaestoga veka) vidi u njemu samo vrlo otroumnog posmatraa svega onoga u ljudskim grudima to potie od naviknute sebinosti, i dodaje: Jedan otmen duh nesposoban je da nametne sebi potrebu stalnog posmatranja niskosti i prostatva,pa makar to bilo sa ciljem da pokae nad kakvim ubitanim uticajima moe likovati uzvien duh i otmen karakter.
Nisu velike due one koje imaju manje strasti a vie vrlina negoli to imaju obine due, nego samo one koje imaju vee ciljeve.

773

MORFOLOGIJA SAMOPOUZDANjA Prvo gledite: u kojoj su meri oseanja simpatije i solidarnosti nia, pripremna stanja u vreme kad lino samopouzdanje, inicijativa u odreivanju vrednosti jo nikako nije moguna u pojedincu. Drugo gledite: u kojoj meri vrhunac kolektivnog samopouzdanja, ponos na plemensku izdvojenost, oseanje nejednakosti i izvesna odvratnost prema posrednitvu, jednakosti i

pomirenju znai kolu za individualno samopouzdanje: naime, ukoliko to prinuava pojedinca da pretstavlja ponos zajednice: on mora govoriti i ponaati se s krajnjim samopotovanjem, poto pretstavlja zajednicu. Tako isto: kad se pojedinac osea oruem i glasom bojim. Tree gledite: ukoliko ovi oblici zatajivanja sebe stvarno pridaju linosti ogromnu vanost: utoliko se sile vie njima slue: religiozna stidljivost prema sebi samom kao stanje proroka i pesnika. etvrto gledite: ukoliko odgovornost za celinu vaspitava pojedinca u predvianju i daje mu strogu i stranu ruku, hladnou i pribranost, dostojanstvo u dranju i postupcima, koje sebi ne bi dopustio ako bi tako inio u svoje ime. Jednom reju: kolektivna gordost je velika pripremna kola za linu suverenost. Otmen stale je onaj u kome se ove osobine nasleuju. 774

Prikriveni oblici volje za mo: 1. elja za slobodom, nezavisnou, tako isto za ravnoteom, mirom, koordinacijom. Takoe i pustinjak, sloboda duha. U najniem obliku: volja da se uopte postoji, instinkt samoodranja. 2. Svrstavanje, da bi se zadovoljila volja za mo cele zajednice: potiniti se, nainiti sebe neophodnim, i korisnim onome koji ima silu; ljubav, kao potajni put u srce monijega da bi se zagospodarilo njime. 3. Oseanje dunosti, savest, imaginarna uteha da ovek pripada viem redu negoli to su oni koji stvarno dre vlast; priznavanje hijerarhije, koja doputa izricanje suda i nad monijima; samoosuda; iznalaenje novih tablica vrednosti (Jevreji: klasian primer). 775 Pohvala, zahvalnost kao volja za mo. Pohvala i zahvalnost za etvu, dobro vreme, pobedu, svadbu, mir: svim sveanostima, praznicima, potreban je subjekt na koji e se izliti oseanje. ovek bi hteo da sve to se nekome dobro dogaa, da mu je to neko uinio: ovek hoe inioca. Tako je isto i sa umetnikim delom: ovek se ne zadovoljava njime: on hvali umetnika. ta je dakle pohvala? Jedna vrsta naknade za primljena dobroinstva, vraanje, izraz nae moi jer hvalitelj potvruje, odobrava, ceni, sudi: on sebi doputa pravo da moe odovraati, da moe dodeljivati ast. Povieno oseanje sree i ivota isto tako je povieno oseanje moi: sa njega ovek hvali (sa njega on izmilja i trai inioca, subjekt ). Zahvalnost kao dobra osveta: ona se najvie potstie i praktikuje tamo gde treba da se odre jednakost i ponos u isti mah, gde se osveta najbolje upranjuje. 776 O MAKIAVELIZMU MOI Volja za mo javlja se: a) meu potitenima i robljem svake vrste kao volja za slobodom: samo osloboenje javlja se kao cilj (na moralno-religioznom jeziku to znai: ovek odgovara samo svojoj savesti; evanelska sloboda itd.);

b) kod jedne jae vrste koja raste u moi kao volja za nadmonou: ako u tome ne uspe, onda se svodi na volju za pravdom*, to jest za jednakim pravima sa vladajuom klasom; v) meu najjaim, najbogatijim, najnezavisnijim, najsmelijim kao ljubav prema oveanstvu, prema narodu, prema evanelju, istini, Bogu; kao saaljenje; samoportvovanje itd.; kao savlaivanje, otimanje, stavljanje u slubu sebi, ili instinktivno raunanje sebe kao sastavnog dela velikoga kvantuma moi, kome ovek pokuava da dade pravac: heroj, prorok, cezar, spasitelj, pastir; ( tu dolazi i polna ljubav: ona bi htela savlaivanje i posedovanje, a javlja se kao samoodricanje. U osnovi to je samo ljubav prema svome alatu, prema svome konju uverenje da nam stvari pripadaju, jer smo u stanju da se njima sluimo). Sloboda, pravda i ljubav !!!

777 Ljubav. Pogledajte: ta ljubav to sauee ena ima li ega sebinijega?... I kada rtvuju sebe, svoju ast, svoje ime, kome se rtvuju? oveku? Ili zar ne pre nekoj neobuzdanoj elji? Te elje su ba sasvim sebine: makar bile korisne po drugoga i izazivale zahvalnost.. Do koje mere moe takva prekomernost jedne ocene osvetati sve ostalo!! 778 ula, strasti. Kada strah od ula, pouda, strasti, doe tako daleko te nam savetuje da ih se klonimo, to je ve simptom slabosti: krajnja sredstva uvek karakteriu nenormalna stanja. Ono to ovde nedostaje, ili tanije to je u opadanju, to je snaga da se ovek odupre jednom impulsu: kad ovek ima instinkt da mora poputati, to jest da mora reagirati, onda ini dobro ako izbegava prilike za to (iskuenja). Nadraaj ula samo je utoliko iskuenje ukoliko se radi o biu iji se sistem lako pokree i podlee uticaju: u suprotnom sluaju, kod velike glomaznosti i tvrdoe sistema, potrebni su jaki nadraaji da pokrenu funkcije. Raspusnitvu mi zameramo samo kod onoga ko nema nikakvog prava na nj; i skoro sve strasti su stekle rav glas zbog onih koji nisu dovoljno jaki da ih upotrebe na svoju korist. Mora biti jasno da se protiv strasti moe prigovoriti ono isto to i protiv bolesti: pa ipak mi ne bismo smeli da se liimo bolesti, a jo manje strasti. Nama je potrebno anormalno, mi ivotu zadajemo ogroman potres kroz ove velike bolesti. U pojedinosti valja razlikovati: 1. Glavnu strast, koja ak donosi sa sobom i najvii oblik zdravlja uopte: tu se najbolje postie koordiniranje unutranjeg sistema i njegovog rada u jednom smeru ali to je skoro definicija zdravlja! 2. Sukob strasti, dvojstvo, trojstvo, mnotvo dua u istim grudima: to je vrlo nezdravo; znak unutranje propasti i raspada, gde se otkriva i poveava unutranji rascep i anarhija : osim ako jedna strast najzad ne postane gospodar. Povraanje zdravlja. 3. Naporednost strasti, bez sukoba i uzajamnog podupiranja:esto je periodina i onda, im se vaspostavi red, i zdrava. Tu spadaju najinteresantniji ljudi, kameleoni; oni nisu u sukobu sa sobom, oni su sreni i sigurni, ali se ne razvijaju njihova stanja lee jedno pored drugoga. Oni se menjaju,ali ne postaju. 779

Na optiku ocenjivanja zloinca utie da li mu je cilj bio veliki ili mali. Kvantitet u cilju hotenja odluuje i kod inioca, da li pritom osea potovanje prema sebi, ili se osea maloduan i jadan Pored toga, i stupanj duhovnosti u sredstvima moe uticati na optiku ocenjivanja. Kako se izdvaja filosofski novator, kua i silnik od razbojnika, varvarina i avanturista! Privid nekoristoljubivosti. Najzad otmeni maniri, dranje, sranost, samopouzdanje kako oni menjaju vrednost onoga to se na ovaj nain postie! * Za optiku ocenjivanja vrednosti: Uticaj kvantiteta cilja (veliki, mali). Uticaj duhovnosti u sredstvima. Uticaj manira u delatnosti. Utica uspeha ili neuspeha. Uticaj suprotnih sila i njihove vrednosti. Uticaj zabranjenog i doputenog. 780 Majstorije pomou kojih postupci, mere, afekti bivaju moguni, koji s gledita pojedinca ne bi bili vie u redu niti ukusni: umetnost, koja nas uvodi u takve strane svetove, ini da su nam po ukusu; istoriar im daje opravdanje i razlog; putovanja; egzotika; psihologija; krivini zakon; ludnica; zloinac; sociologija; bezlinost (tako da kao orua kolektivnog bia mi sebi doputamo te afekte i postupke sud, porota, graanin, vojnik, ministar, vladar, drutvo, kritiar ) stvara kod nas oseanje kao do neto rtvujemo. 781 Zanetost samim sobom i svojim venim spasenjem nije izraz bogate i samopouzdane prirode: jer takva priroda alje do avola svoje blaenstvo nju ne zanima nimalo srea u ma kom obliku, ona je snaga, delo, elja ona se namee stvarima, ona ak ini i nasilje nad njima. Hrianstvo je romantina hipohondrija ljudi koji ne stoje na sigurnim nogama. Gde god hedonistiki pogledi dolaze na prvo mesto, ovek moe uvek zakljuiti da tamo postoji stradanje i promaenost ivota. 782 Porast autonomije pojedinca: o tome govore pariski filosofi, kao to je Fuje: oni bi dobro uradili ako bi se malo zabavili sa race moutonnire kojoj i sami pripadaju! Otvorite oi, gospodo sociolozi budunosti! Pojedinac je ojaao pod sasvim suprotnim okolnostima: a vi opisujete najvee raslabljenje i krljavljenje ovekovo: vi to i hoete i sluite se itavom mainerijom za lai koja pripada starom idealu, vi ste takvi da oseate svoje plebejske potrebe kao da su doista ideal! To je potpuno otsustvo psiholokog potenja! 783

Dve crte koje karakteriu modernog Evropljanina a koje su na izgled protivrene: individualizam i traenje jednakih prava: to najzad poinjem shvatati. Naime, pojedinac je neobino osetljivo i sujetno bie: svesno svoje velike osetljivosti prema bolu, ono trai da mu svaki drugi bude ravan, da bude samo meu ravnima. Time je okarakterisana jedna drutvena rasa u kojoj su talenti i sile priblino podjednako raspodeljeni. Za gordost koja eli samou i malo potovalaca nema se tamo razumevanja; potpuno velike uspehe postiemo samo preko mase ta vie, mi jedva shvatamo jo da je uspeh u oima mase ustvari mali uspeh: jer pulchrum est paucorum hominum. Nijedan moral ne zna nita o hijerarhiji meu ljudima; niti pravnici znaju to o komunalnoj savesti. Individualistiko naelo odbacuje sasvim velike ljude i trai, meu manje-vie ravnima, vrlo veto oko i vrlo brzo otkrivanje talenta; i kako svaki ima neto talenta u tako poznim i civilizovanim kulturama pa dakle moe oekivati da mu se oda priznanje danas se vie istiu male zasluge negoli ikada pre: to daje naem vremenu izgled neograniene pravinosti. Njegova nepravinost ne sastoji se u bezgraninoj mrnji protiv tirana i demagoga, ak ni u umetnosti, nego protiv otmenih ljudi koji preziru pohvale mnogih. Traenje jednakih prava (na primer, pravo da budemo sudije svega) jeste antiaristokratsko. Tako isto je ovom vremenu nepoznato iezavanje pojedinca, njegovo utapanje u veliki tip, elja da se ne bude linost: u emu se ranije sastojala revnost i odlika mnogih uzvienih ljudi (meu kojima su bili najvei pesnici): ili elja da se bude grad, kao u Grkoj; ili elja jezuitizma, ili pruskog oficirskog kora i inovnitva; ili uenitva i produenja tradicija velikih majstora: za to su potrebne nesocijalne prilike i otsustvo sitne sujete. 784 Individualizam je skromna i jo nesvesna forma volje za mo; tu se pojedincu ona ini dovoljna da se oslobodi prevlasti drutva (bilo drave, bilo crkve). On se ne protivstavlja kao linost, nego kao pojedinac; on zastupa sve pojedince protiv celine. To e rei: on se instinktivno stavlja na ravnu nogu sa svakim drugim pojedincem; kad se on za neto bori, on se ne bori kao linost, nego kao pretstavnik pojedinaca protiv celine. Socijalizam je jednostavno agitaciono sredstvo individualizma: on shvata, da bi se neto postiglo, ljudi se moraju organizovati za zajedniku akciju, u mo. Ali ono to on hoe nije drutvo kao cilj pojedinca, nego drutvo kao sredstvo da se omogue mnogi pojedinci: to je instinkt socijalista, premda se oni u tome esto varaju ( nezavisno od toga, meutim, oni su prinueni da varaju druge u velikoj meri, da bi ,uspeli). Altruistika moralna propoved u slubi individualnog egoizma; jedna od najrasprostranjenijih lai devetnavetoga veka. Anarhizam je opet prosto agitaciono sredstvo socijalizma; pomou anarhizma socijalizam izaziva strah, strahom on poinje da fascinira i terorie: nada sve on privlai sebi hrabre i neustraive, ak i u oblasti duha. Uprkos svega toga: individualizam pretstavlja najskromniji stupanj volje za mo. * Kad ovek doe do izvesne nezavisnosti, onda uvek tei za jo veom: nastaje izdvajanje prema stepenu snage: pojedinac ne smatra sebe vie prosto ravnim drugima, nego stvarno trai sebi ravne on odvaja druge od sebe. Za individualizmom dolazi razvitak organa i udova: srodne tendencije se udruuju i aktivno manifestuju kao mo: izmeu ovih centara moi izbija trenje, rat, izvianje obostranih snaga, sporazum; ureenje uzajamnosti. Na kraju: svrstavanje. Rekapitulacija:

1. Pojedinci se oslobaaju; 2. Oni vode borbu i dolaze do sporazuma u pogledu jednakosti prava ( pravda kao cilj ); 3. Kad se to postiglo, onda se javljaju stvarne razlike u stepenu moi u sve veoj meri (jer uopte vlada mir i bezbrojni mali centri sile poinju stvarati razlike koje pre nisu bile ni primetne). Sada pojedinci obrazuju grupe: te grupe tee za privilegijama i prevagom. Borba poinje iznova, u blaem obliku. Ljudi trae slobodu dok nemaju jo moi. Kad zadobiju mo, onda tee za nadmonou; ako ne dou do nje (to su nedorasli za nju), onda trae pravdu, to e rei jednakost u moi. 785 Ispravljanje pojma egoizam. Kada ovek pojmi kolika je zabluda individua, i da svako pojedinano bie pretstavlja ceo proces u pravoj liniji (ne prosto kao naslee, nego njega samog ), onda pojedinano bie dobija neobino veliku vanost. Instinkt je tu sasvim u pravu. Gde on izda gde individua trai svoju vrednost tek u slubi drugima, moemo biti sigurni da imamo pred sobom iznurenost i degeneraciju. Altruistiki stav, kao neto fundamentalno i bez licemerstva, jeste instinkt koji stvara bar neke druge vrednosti za sebe, u slubi drugih egoizama. U najveem broju sluajeva on je samo prividan: to je obilazan put za odranje sopstvenog oseanja za ivot i za vrednost. 786 ISTORIJA MORALIZOVANjA I DEMORALIZOVANjA Prvi stav: Ne postoje uopte moralni postupci: oni su potpuno imaginarni. Ne samo da se oni ne mogu dokazati (to su na primer priznali i Kant i hrianstvo) nego su uopte nemoguni. Putem psiholokog nesporazuma izmislila se antiteza nagonskim silama i poverovalo se da se pronala neka druga vrsta takvih sila; zamislio se jedan primum mobile koji uopte ne postoji. Prema oceni, koja je uopte i dala povoda antitezi moralnoga i nemoralnoga, moramo rei: postoje jedino nemoralni smerovi i postupci. Drugi stav: itavo ovo razlikovanje moralnoga i nemoralnoga potie otuda to su kako moralni tako i nemoralni postupci dela slobodne spontanosti ukratko reeno to takva spontanost postoji, ili drugim reima: to se moralni sud uopte odnosi samo na jednu vrstu smerova i postupaka, na slobodne. Ali itava ta vrsta smerova i postupaka isto je imaginarna: svet na koji se jedino moe primeniti moralno merilo uopte ne postoji: ne postoje ni moralni ni nemoralni postupci. * Psiholoka zabluda, iz koje je ponikla antiteza moralnog i nemoralnog: nesebian, neegoist, samopregoran sve nerealno, fantastino. Pogreni dogmatizam u pogledu pojma ja : ono se shvata atomistiki, i pogreno suprotstavlja pojmu ne-ja; ono je isto tako izdvojeno iz postajanja kao da je neko bie. Pogreno supstancionalisanje pojma ja: ono je postalo lan vere pod pritiskom religioznomoralne discipline (u verovanju u individualnu besmrtnost). Prema ovom vetakom osloboenju naeg ja i izjavi da ono spada u oblast transcendentalnoga dolo se do antiteze vrednosti, koja se uinila neospornom: do antiteze pojedinanog ja i bezmernog ne-ja. Uinilo se oividno da vrednost pojedinanog ja moe leati samo u tome da bude u odnosu

sa bezmernim ne-ja, to jest da mu se podredi i njega radi da postoji. To su diktovali instinkti stada: nita se vie ne protivi tim instinktima od suverenosti pojedinca. A ako pak pretpostavimo da je ja neto transcendentalno, onda njegova vrednost mora leati u samoodricanju. Otuda: 1. lana emancipacija individue, kao atoma; 2. ocena stada, koje se zgraa na tenju jedinke da ostane atom, i na to gleda neprijateljski; 3. kao posledica: pobeda nad individuom izmenom njenoga cilja; 4. sada se uinilo da postoje postupci koji su samopregorni: oko njih se-izmislila itava sfera antiteza; 5. pitalo se: u kojim se postupcima ovek afirmie najvie? Na njih se (na polnost, gramzivost, vlastoljublje svirepost itd.) sruila anatema, mrnja, preziranje: ljudi su verovali da postoje nesebini nagoni i odbacili sve sebine su traili nesebine; 6. posledica toga: ta se uinilo? Vaena je anatema na najjae, najprirodnije, jo vie, na jedine stvarne nagone da bi se jedan postupak otsada mogao pohvaliti, moralo se porei da u njemu ima takvih nagona: strahovit psiholoki falsifikat. I svako zadovoljstvo sobom moglo je da se otsad postigne tek ako bi se ovek preinaio pomou pogrenog tumaenja i podeavanja sub specie boni. Obrnuto: ona vrsta ljudi koja je svoju dobit imala od toga to je liavala oveka njegova zadovoljstva sobom (pretstavnici instinkta stada, na primer svetenici i filosofi), bila je utanana i psiholoki dovoljno otroumna da pokae kako ipak svuda vlada sebinost. Hrianski zakljuak: Sve je greh; pa i nae vrline. ovek je neto to je potpuno za odbacivanje. Nesebian postupak nije moguan. Nasledni greh. Ukratko: poto je ovek protivstavio svoj instinkt jednom isto imaginarnom svetu dobra, zavrio je samoprezirom, zbog nesposobnosti da ini dela koja su dobra. NZ. Time hrianstvo pretstavlja napredak u psiholokoj izotrenosti pogleda: Larofuko i Paskal. Ono je shvatilo da postoji bitna jednakost ljudskih dela i da su jednaka po vrednosti u bitnosti ( sva su nemoralna). * Sada su se ozbiljno dali na posao da stvore ljude u kojima e samoljublje biti ubijeno: svetenike, svetitelje. I kada se sumnjalo da li se uopte moe postati savren, nije se sumnjalo u to da se zna ta je savreno. Psihologija svetitelja, svetenika, dobrog oveka morala je prirodno ispasti ista fantazija. Stvarni motivi postupaka oglaeni su za rave: da bi se uopte jo mogla initi dela, morala su se propisati takva dela koja uopte nisu moguna, morala su se opisati kao da su moguna i osvetati u isti mah. Sa istom lanou sa kojom se pre klevetalo, sad se idealizovalo i potovalo. Besnilo protiv instinkata ivota smatralo se svetim i dostojnim potovanja. Apsolutna ednost, apsolutna poslunost, apsolutno siromatvo: sveteniki ideal. Milostinja, sauee, portvovanje, odricanje lepote, razuma, ulnosti, mrgodan pogled na sve jake osobine koje ovek ima: svetovni ideal. * Ide se dalje; i oklevetani instinkti trae svoje pravo (na primer Luterova reformacija: najgrublji oblik moralne lanosti kao sloboda evanelja) oni se prekrtavaju svetim imenima; oklevetani instinkti nastoje da pokau kako su nuni, da bi vrli instinkti uopte bili

moguni; mora se vivre pour vivre pour autrui1: egoizam kao sredstvo za cilj; ide se dalje, trai se pravo na ivot kako za egoistine tako i za altruistine pobude: jednaka prava za jedne kao i za druge (sa gledita korisnosti); ide se dalje, trai se via korisnost u pretpostavljanju egoistinog gledita altruistikom: vea korisnost u smislu sree najveega broja ili progresa oveanstva itd. Dakle: egoizam dobija prevagu u pravima ali pod platom krajnje altruistikog gledita (opta korist oveanstva); pokuava se pomirenje prirodnosti s altruistikim nainom delatnosti, trai se altruizam u samom osnovu ivota; trai se sa podjednako osnovanosti u sutini ivota i prirode i egoizam i altruizam; sanja se o ieznuu suprotnosti negde u budunosti, gde e neprekidnim prilagoavanjem egoizam biti isto to i altruizam; najzad, shvata se da su aptruistini postupci samo jedna: vrsta egoistinih i da je stepen voljenja i troenja sebe dokaz stepena individualne moi i linosti. Ukratko reeno, ukoliko oveka inimo gorim, utoliko ga inimo boljim jedno ne ide bez drugoga... S tim se die zavesa nad stranim patvorstvom psihologije dosadanjega oveka. * Rezultati: postoje samo nemoralne namere i postupci takozvani moralni postupci i namere moraju se otkriti kao nemoralni. Izvoenje svih afekata iz jedne jedine volje zamo: oni su ravni po sutini. Pojam ivota: u prividnoj suprotnosti (izmeu dobra i zla) ispoljavaju se stupnjevi moi instinkata, privremena hijerarhija kojom se izvesni instinkti obuzdavaju ili se stavljaju u slubu. Opravdanje morala: ekonomsko itd. 1 iveti, da bi se ivelo za druge. * Protiv drugog stava. Determinizam: pokuaj da se moralne vrednosti spasu na taj nain to se prenose u nepoznato. Determinizam je samo nain da nae ocene vrednosti neprimetno ieznu, poto im nema mesta vie u svetu shvaenom mehanistiki. Zbog toga se determinizam mora napasti i sruiti, kao to se mora osporiti nae pravo na razlikovanje izmeu sveta po sebi i fenomenalnog sveta. 787 Apsolutno je nuno da se sasvim oslobodimo ciljeva: inae ne bismo smeli pokuavati da se rtvujemo i slobodno ivimo. Tek bezgrenost postajanja daje nam najveu hrabrost i najveu slobodu! 788 Vratiti zlom oveku istu, savest je li to bio moj nehotian napor? I to ba zlom oveku, ukoliko se pokazao kao jak ovek? (Ovde treba navesti miljenje Dostojevskoga o zloincima u tamnicama). 789

Naa nova sloboda. Koliko ovek slobodnije die kad oseti, kao to to oseamo mi osloboeni duhovi, da nije upregnut u sistem ciljeva! Tako isto i pri pomisli da pojmovi nagrade i kazne ne istiu iz sutine ivota. Tako isto da dobra i zla dela nisu takva po sebi, nego samo sa gledita tendencija za odranjem kod izvesnih ljudskih zajednica. Tako isto da naa shvatanja radosti i bola nemaju nikakvo kosmiko znaenje, da ne govorimo ve o metafizikom ( ona vrsta pesimizma koji je vezan za ime Eduarda Hartmana, koji je sebi stavio u zadatak da radost i bol dovede u ravnoteu, zatvarajui sebe dobrovoljno u tamnicu i granice prekopernikanske misli, bio bi ne samo neto nazadno nego i degenerino, kad ne bi bio samo rava ala jednog Berlinca). 790 Ako je ovek naisto sa ciljem i smislom svoga ivota, onda je pitanje o tome kako iveti sporedno. Ve je znak neverovanja u cilj i smisao, znak oskudice volje, kada vrednost zadovoljstva i bola stupa u prvi red i hedonistiko-pesimistika uenja nalaze pristalice; i odricanje, rezignacija, vrlina, objektivnost mogu u najmanju ruku ve biti znak da se poinje oseati nedostatak glavnoga. 791 Dosad nemaka kultura nije postojala. Ovo tvrenje ne moe se pobiti prigovorom da je u Nemakoj bilo velikih pustinjaka ( kao to je Gete na primer): Jer su oni imali svoju sopstvenu kulturu. Ali ba oko njih, kao oko silnih, prkosnih, usamljenih stena, leao je ostali nemaki duh kao njihova antiteza, to e rei, kao mekana, movarna, klizava zemlja, na kojoj je svaki korak inostranstva pravio otiske i stvarao oblike: nemaka kultura bila je bez karaktera, skoro bezgranine podatljivosti. 792 Nemaka, premda bogata okretnim i dobro obavetenim naunicima, prilino dugo vremena trpi toliku oskudicu u velikim duama, snanim duhovima, da se ini kao da jezaboravila ta je velika dua, ta je to snaan duh: i danas se skoro mirne savesti i bezono izlau proseni i uz to ljudi promaenih ivota na tritu i veliaju sebe kao velike ljude i reformatore; kao to na primer to ini Eugen Diring, koji je vrlo inteligentan i dobro obaveten naunik, ali skoro kod svake rei pokazuje svoju siunu duu koju razapinje tesnogruda zavist: tako isto da ga ne pokree nikakav snaan, bujan, dobronameran i bogat duh, sujeta. Ali se mnogo manje moe oprostiti u ovo doba filosofu to je astoljubiv, negoli u ma koje drugo doba: kada je masa gospodar i kada masa deli poasti! 793 Moja budunost: strogo politehniko obrazovanje. Vojna obaveza: tako da proseno svaki ovek iz viih redova bude oficir, ma ta drugo bio sem toga. IV VOLJA ZA MO KAO UMETNOST VOLjA ZA MO KAO UMETNOST

794 Naa religija, moral i filosofija jesu oblici dekadencije oveka. Reakcija: umetnost. 795 Umetnik-filosof. Vii pojam umetnosti. Da li se ovek moe toliko udaljiti od drugih ljudi da ih moe izgraivati? (Prethodne vebe: 1. samotvorac, pustinjak; 2. dosadanji umetnik, kao usavrilac u malom, u jednoj vrsti materije.) 796 Umetniko delo, ono koje se javlja bez umetnika, na primer kao telo, kao organizacija (pruski oficirski kor, jezuitski, red). U kojoj je meri umetnik samo prethodni stupanj. Svet kao autohtono umetniko delo. 797 Fenomen umetnik je najprovidniji; odatle ovek moe posmatrati osnovne instinkte moi, prirode itd.! Tako isto i religije i morala! Igra, nekorisnost kao ideal oveka obilne snage, kao neto detinje. Detinjastost Boga, . 798 Apolonski dioniziski. Postoje dva stanja u kojima je umetnost javlja u oveku kao prirodna sila i raspolae njime, hteo on to ili ne hteo: kao prinuda na viziju i kao prinuda na orgiazam. Oba stanja mogu se nai i u obinom ivotu, ali u slabijem obliku: u snu i u pijanstvu. Ali ista suprotnost postoji i izmeu sna i opijenosti: oba oslobaaju u nama umetnike sile, samo na razliit nain: san oslobaa sile vienja, asocijacije, mate; pijanstvo oslobaa sile belikih stavova, strasti, pesme, igre. 799 Seksualnost i pohota pripadaju dioniziskom zanosu; ali njih ima i u apolonskom. Postoji jo razlika u tempu izmeu ovih dvaju stanja... Krajnji mir kod izvesnih oseaja opijenosti (ili, tanije reeno, usporavanje oseanja vremena i prostora) rado se ogleda u viziji najmirnijih stavova i stanja due. Klasini stil pretstavlja u sutini ovaj mir, uproenost, zbijenost i koncentraciju najvie oseanje moi skoncentrisano je u klasinom tipu. Teko reagiranje: velika svest: otsustvo svakog oseanja borbe. 800 Oseanje opijenosti u srazmeri je prema suviku: snage ustvari: ono je najjae u vreme parenja: novi organi, nove sposobnosti, nove boje, novi oblici; prolepavanje je posledica porasta snage. Prolepavanje kao izraz pobedonosne volje, poveane koordiniranosti, harmonije sviju jakih udnja, nepogrene perpendikularne osovljenosti. Logika i geometriska uproenost je posledica porasta snage: obrnuto, opaanje takve

uproenosti poveava opet oseanje moi... Vrhunac razvitka: veliki stil. Runoa znai dekadenciju izvesnog tipa, protivrenost i nedovoljnu koordiniranost intimnih elja u psiholokom smislu znai opadanje orgaanizatorske sile, volje. Stanje radosti, koje se naziva opijenost, jeste upravo veliko oseanje moi... Opaanje vremena i prostora menja se; nepregledne daljine postaju pregledne: tek sad kao da postaju dostupne opaanju; obuhvatanje pogledom velikih masa i prostora; utananost organa za opaanje najmanjega i najneprimetnijega; proricanje, mo razumevanja prema najmanjem nagovetaju, na najmanji mig: inteligentna ulnost; jaina kao oseanje vlasti u miiima, kao gipkost i uivanje u kretanju, kao igra, kao lakoa i brzina; jaina kao uivanje u dokazu jaine, kao junaenje, avantura, neustraivost, ravnodunost prema ivotu i smrti... Svi ovi povieni momenti ivota potstiu se uzajamno; svet slik i pretstav jednoga dovoljan je kao sugestija drugome : na taj nain su najzad srasla stanja za koja bi moda postojao razlog da ostanu daleko jedno od drugoga. Na primer: religiozna opijenost i polni nadraaj ( dva duboka oseanja, uvek udno koordinirana. ta se svia svima pobonim enama, starim i mladim? Odgovor: svetac lepih nogu, jo mlad, jo idiot...). Surovost u tragediji i saaljenje ( tako isto normalno koordinirani). Prolee, igra, muzika; sve je to utakmica polova kao i ona faustovska beskrajna enja srca. Umetnici, kada uopte neto vrede, snani su ljudi (i telesno), snane ivotinje, ulni; bez izvesne prekomerne zagrejanosti seksualnog sistema ne moe se zamisliti nijedan Rafael... Stvaranje muzike je tako isto neka vrsta raanja dece ednost je prosto ekonomija jednog umetnika i u svakom sluaju i kod umetnika plodnosti nestaje kada nestane polne moi. Umetnici ne smeju da vide stvari kakve su, nego potpunije, jednostavnije, jae. Zato im je svojstvena neka vrsta mladosti i prolea, neka vrsta stalne opijenosti u ivotu. 801 Stanja u kojima preobraavamo stvari i inimo ih punijim i Poetiziramo ih, dok ne postanu ogledalo nae sopstvene punoe i radosti ivota: polni nagon; pijanstvo; jelo; prolee; pobeda nad neprijateljem, preziranje; junaenje; svirepost; religiozna ekstaza. Ali tri elementa prednjae: polni nagon, opijenost, svirepost oni pripadaju najstarijim prazninim radostima ovekovim i preovlauju u umetnicima poetnicima. Obrnuto;ako naiemo na stvari koje ve pokazuju to preobraenje i punou, onda animalni ivot odgovara na to nadraajem onih sfera iz kojih potiu sva ta stanja radosti: a slivanje ovih vrlo delikatnih niansa animalnog oseanja rijatnosti i elja ini estetsko stanje. Ono se javlja samo od priroda koje su uopte sposobne za izdanu i bujnu telesnu snagu; ta snaga je uvek prvi pokreta. Trezven ovek, umoran, iznuren, iscrpljen (na primer naunik) nije u stanju nita da primi od umetnosti, jer on ne nosi u sebi prvobitnu silu umetniku, tiraniju bogatstva: ko ne moe nita da daje, ne moe nita ni da primi. Savrenstvo: u tim stanjima (naroito u polnoj ljubavi) otkriva se naivno ono to najdublji instinkt smatra za vie, vrednije, eljivije: napredovanje svoga tipa; tako isto otkriva se stanje za kojim on tei. Savrenstvo: to je neobino rasprostiranje njegovog oseanja moi, bogatstvo, nuno prelivanje preko svih brana. 802 Umetnost nas potsea na stanje animalne ivotnosti: ona je presipanje i izliv bujne telesnosti u svet slika i elja;sa druge strane nadraavanje fizikih funkcija pomou slika i elja pojaanog ivota; poveanje, oseanja ivota, njegov potsticaj. U kojoj meri i runo moe imati tu mo? Ukoliko runo neto govori o pobednikoj energiji umetnika, koji je postao gospodar nad tim runim i stranim; ili ukoliko rugoba

polako pobuuje u nama elju za svirepou (pod izvesnim okolnostima i elju da sami sebi priinimo bol, nasilje nad samim sobom; a s tim oseanje moi nad nama). 803 Lepota je stoga za umetnika neto izvan svake hijerarhije, jer su u lepoti suprotnosti savladane, to je najvii znak moi nad suprotnostima; i to je postignuto bez napetosti: to nikakva sila nije vie potrebna, to sve sledi i slua tako lako i to ini s najveom ljupkou: to uveseljava umetnikovu volju za mo. 804 Bioloka vrednost lepog i runog. Ono to instinktivno oseamo da nam je protivno estetski, prema najduem iskustvu dokazano je da je opasno po oveka, tetno i da zasluuje nepoverenje: nenadni glas estetskog instinkta (u gaenju, na primer) sadri sud. Utoliko lepota lei u optoj kategoriji biolokih vrednosti korisnoga, blagotvornoga, i svega onoga to pomae napredak ivota: tako da u nama itav roj nadraaja, koji nas jo izdaleka potseaju i vezuju za korisne stvari i stanja, pobuuje oseanje lepoga, to e rei: poveanja oseanja moi (dakle ne samo za stvari nego i za opaaje vezane s njima ili za njihove simbole). Na ovaj nain saznaje se za lepo i runo da su uslovljeni najbitnijim vrednostima naeg odranja. Nezavisno od toga besmisleno je pretpostaviti lepo i runo. Lepo postoji isto toliko malo koliko i dobro, istinito. U pojedinanim sluajevima posredi su uslovi odranja izvesne vrste oveka: tako e ovek iz gomile imati sasvim druke oseanje vrednosti lepoga negoli to ga ima izuzetan ovek i natovek. Vrednost lepog (i dobrog, i istinitog) potie iz optike stvari koje lee u prvom planu: ona uzima u obzir samo neposredne posledice. Svi instinktivni sudovi su kratkovidi u odnosu na splet posledica: oni samo savetuju ta se najpre ima uiniti. Razum je bitno aparat za koenje koji spreava neposrednu reakciju na instinktivne sudove: on zadrava, rasmatra, prati lanac posledica dalje i due. Sudovi o lepom i runom kratkovidi su ( razumje uvek protiv njih ): ali su oni ubedljivi u najveoj meri: oni apeluju na nae instinkte onde gde se oni najbre odluuju i kau svoje da i ne, pre negoli to razum doe do rei. Najobinija tvrenja o lepoti pobuuju jedno drugo uzajamno; kad je estetski nagon jednom u pokretu, onda se oko jedino lepog kristalie itav roj drugih i inorodnih savrenstava. Nemoguno je ostati objektivan, to e rei ostaviti po strani silu to tumai, nadovezuje, popunjava i poetizuje (ona je sama splet tvrenja o lepoti). Vienje lepe ene... Dakle: 1. sud o lepoti je kratkovid, on vidi samo neposredne posledice; 2. taj sud obavija predmet koji ga pobuuje arolijom koju uslovljava asocijacija razliitih sudova o lepoti ali koja je potpuno strana samoj sutini onoga predmeta. Oseati da je neto lepo znai: oseati da je neophodno lano (zbog ega je, uzgred budi reeno, brak iz ljubavi najbesmisleniji brak s drutvenog gledita). 805 O genezi umetnosti. Ono stvaranje savrenoga i vienje savrenoga koje je svojstveno modanom sistemu pretovarenom seksualnom energijom (vee u drutvu s ljubljenom, koja preobraava najmanje sitnice, ivot kao niz uzvienih stvari, nesrea nesrene ljubavi vie vredi negoli ma ta drugo); s druge strane, sve to je savreno i lepo utie kao nesvesno seanje na stanje zaljubljenosti i njemu svojstveno gdedite svako

savrenstvo, i itava lepota stvari, ponovo oivljuje ljubavno blaenstvo blizinom (fizioloki: tvoraki instinkt umetnikov i raspodela semena u krvi). elja za umetnou i lepotom posredna je elja za uivanjem polnog nagona, koju on saoptava mozgu. Svet koji je postao savren pomou ljubavi. 806 ulnost u raznoj odei: 1. kao idealizam (Platon) svojstven omladini, stvara neku vrstu konkavnog ogledala u kome je lik ljubljene inkrustacija, uvelianost, preobraaj, gde beskonanost lei oko svake stvari : 2. u religiji ljubavi: naoit mlad ovek, lepa ena, u izvesnom smislu boanski, zarunik, zarunica due : 3. u umetnosti, kao ukrasna sila: kao to ovek vidi enu i daje joj na dar sve to moe poveati njenu ar, tako umetnikova senzualnost ukraava predmet svaim to on ceni i potuje, i na taj nain ga usavrava (idealizuje). ena, svesna ta ovek osea prema njoj, ide u susret njegovom nastojanju da je idealizuje na taj nain to se kiti, lepo ide i igra, izraava nene misli: ona tako isto upranjava skromnost, stidljivost, uzdranost, rezervisanost instinktivno oseajui da sve to uveava ovekovu idealizatorsku mo. ( U neobinoj utananosti enskih instinkata stidljivost se ni u kom sluaju ne sme smatrati svesnom hipokrizijom: ona nagaa da ba naivna prava stidljivost najvie mami oveka i nagoni na precenjivanje. Zato je ena naivna usled utananosti svojih instinkata koji joj preporuuju korisnost njene bezazlenosti. Hotimino zatvaranje oiju nad samim sobom... Gde god pretvaranje ima jai uticaj kad je nesvesno, ono i postaje nesvesno. 807 ta sve moe uiniti opijenost koja se zove ljubav i koja je jo i neto drugo pored ljubavi! Ipak u toj stvari svaki ima svoje iskustvo. Miina snaga devojke rase kad joj mukarac prie: postoje instrumenti kojima se to moe izmeriti. U sluajevima jo vee blizine polova, kao to je na primer u igri i drugim zabavama koje: povlae drutveni sastanci, ova snaga poraste do te mere da omoguuje prave podvige snage: na kraju vie ovek ne veruje ni svojim oima ni svome satu! Ovde u svakom sluaju moramo raunati s injenicom da ve sama igra, slino svakom vrlo brzom kretanju, povlai za sobom neku vrstu opijenosti celog nervnog i miinog sistema i krvnih sudova. U ovom sluaju moramo raunati sa kombinovanim uticajem dvogube opijenosti. I kako je to i mudro biti ponekad malo zanesen... Postoje stvarnosti koje se ovek nikad ne usuuje sebi da prizna; zato smo ene i zato imamo svakojake enske stidljivosti ... Ova mlada stvorenja, koja tamo igraju, oevidno se nalaze izvan svake stvarnosti: ona igraju samo sa opipljivim idealima; ona ak: vide, to je neto vie, kako ideali sede oko njih: majke!... Prilika da navedemo Fausta... Ta lepa stvorenja izgledaju neuporedivo lepe kada malo izgube glavu; i kako to ona dobro znaju! ak postaju i ljupka, jer to znaju. Naposletku njihova odea ih oduevljava; to je njihovo tree malo pijanstvo: one veruju u svoga krojaa, kao to veruju u svoga Boga: i ko bi im razorio tu veru! Ta vera ih ini blaenim! A divljenje samom sebi je zdravo! Ono uva oveka ak i od nazeba. Je li ikada nazebla neka lepa ena koja se znala dobro oblaiti? Nikada. Pretpostavljam ak i sluaj kad je jedva imala to na sebi. 808 eli li se najudnovatiji dokaz dokle ide preobraajna snaga opijenosti? Ljubav je taj dokaz; ono to se ljubavlju zove na svima jezicima i zanemelostima sveta. Opijenost dejstvuje tu na stvarnost na takav nain da se u svesti zaljubljenika uzrok: njegove ljubavi

potpuno gubi i kao da se neto drugo nalazi na njegovom mestu treperenje i prelivanje sviju arobnih ogledala Kirkinih. Tu ne postoji nikakva razlika izmeu oveka i ivotinje; a jo manje duh, dobrota, potenje ine razliku. Ako je ovek prefinjen, onda je zaluen na prefinjen nain; ako je grub, onda je zaluen na grub nain: ali ljubav, ak i ljubav prema Bogu, sveta ljubav iskupljenih dua, ostaje u korenu jedno: to je groznica koja ima razloga da se preobrazi, opijenost koja dobro ini to lae o sebi... I u svakom sluaju ovek dobro lae o sebi i pred sobom kad je zaljubljen: on se sam sebi ini preobraen, jai, bogatiji, savreniji, on jeste savreniji... Umetnost nalazimo tu kao organsku funkciju, mi je nalazimo u najanelskijem instinktu ljubavi: mi je nalazimo kao najvei potsticaj ivota tako je umetnost uzvieno celishodna, ak i time to lae... Ali mi bismo pogreili, ako bismo se zaustavili kod njene snage za laju: ona ini vie negoli to je prosto zamiljanje: ona pomera ak i vrednosti. I ne samo to pomera oseanje vrednosti: zaljubljenik stvarno vredi vie; on je jai. Kod ivotinja ovo stanje izaziva nova orua, pigmente, boje i oblike: u prvom redu nove pokrete, nove ritmove, nove ljubavne poklike i mamke. Kod oveka nije druke. Njegov celokupii inventar je bogatiji negoli to je bio ikada, moniji, potpuniji negoli to je kod nezaljubljenika. Zaljubljenik je rasipnik: za to je on dovoljno bogat. On ima smelosti, postaje pustolov, postaje ak i magarac po velikodunosti i bezazlenosti; on opet veruje u Boga, veruje u vrlinu, jer veruje u ljubav: i, s druge strane, tome idiotu sree rastu krila i nove sposobnosti. pa mu se ak otvaraju vrata za umetnost. Ako iz lirike tonova i rei izostavimo sugestiju ove groznice utrobe: ta ostaje od lirike i muzike? Moda l'art pour l'art: virtuozno kreketanje smrznutih aba koje umiru od oajanja u svojoj movari ... Sve ostalo stvorila je ljubav. 809 Svaka umetnost utie kao sugestija na miie i ula, koji su prvobitno bili aktivni u naivnom umetnikom oveku: ona uvek govori samo umetnicima, ona govori umetnikoj utananosti tela. Pojam laik je pogrean naziv. Gluv ovek nije od one vrste koja ima dobar sluh. Svaka umetnost dejstvuje kao okrepljenje: ona poveava snagu, pali zadovoljstvo (to jest oseanje snage), ona izaziva sve finije uspomene na pijanstvo postoji naroito pamenje koje provejava u takvim stanjima tu se povraa jedan dalek i kratkotrajan svet opaaja. Runo, to e rei protivreno umetnosti, ono to umetnost iskljuuje, njena negacija: kad god se propadanje, beda ivota, nemo, raspad, jo izdaleka nagoveste, estetski ovek reagira negativno. Rugoba titi oveka: ona je izraz depresije. Ona oduzima snagu, osiromaava, pritiskuje... Runo izaziva runo: ovek moe na svom zdravlju okuati, kako nezdravo stanje poveava sposobnost njegove fantazije da zamilja rune stvari.Tada ovek vri drukiji izbor stvari, interesa, pitanja. I logika nam pokazuje stanje koje je blisko rugobi: teinu, tupost. U prisustvu rugobe nedostaje ravnotee u mehanikom smislu: rugoba hramlje, tetura se, ona je antiteza boanskoj lakoi igraevoj. Estetsko stanje pretstavlja preobilje sredstava saoptavanja kaogod i krajnju osetljivost za nadraaje i znake. To je vrhunac pristupanosti i optenja izmeu ivih bia to je izvor jezik. Tu jezici imaju svoju kolevku: glasovi kaogod i pokreti i pogledi. Potpunija pojava je uvek poetak: nae sposobnosti su suptilizirane iz potpunijih sposobnosti. Ali ak i danas sluamo mii ima, ak i itamo miiima. Svaka zrela umetnost ima za osnov bezbroj konvencija: ukoliko se izraava govorom. Konvencija je uslov velike umetnosti, ne njena prepreka... Svako podizanje ivota poviava mo saoptavanja, kaogod i mo razumevanja kod oveka. Uivljavanje u druge due nije prvobitno nita moralno, nego fizioloka nadraljivost sugestije: simpatija ili ono to se

zove altruizam prosto je proizvod psihomotornog odnosa koji se rauna u duhovnost (psihomotorna indukcija, kae arl Fere). Ljudi nikada ne saoptavaju misli; oni saoptavaju pokrete, mimiku, koju mi posle prenosimo na misao. 810 U poreenju s muzikom optenje putem rei je bestidno; re umanjuje i zaglupljuje; re obezliava; re ini obinim neobino. 811 Umetnika uslovljuju izuzetna stanja: to su stanja koja su intimno srodna bolesnim pojavama i s njima srasla: tako da se ini nemoguno biti umetnik a ne biti bolestan. Fizioloka stanja, koja se u umetniku uobliavaju u linosti, i koja se do izvesne mere mogu pripisati svakom oveku: 1. pijanstvo:oseanje uveane moi; unutranja potreba da stvari budu odblesak nae punoe i savrenstva. 2. krajnja izotrenost izvesnih ula: tako da razumeju sasvim razliit govor znakova i da ih stvaraju ona izotrenost koja se javlja u nekim nervnim obolenjima ; krajnja pokretljivost od koje se stvara krajnja saoptljivost; elja za govorom u ime svega to je sposobno da d znaka od sebe ; potreba da se oslobodimo samih sebe pomou pokreta i dranja; sposobnost da govorimo o sebi na stotinu raznih jezika to je ustvari eksplozivno stanje. ovek mora najpre ovo stanje misliti kao pritisak i prinudu pomou koje se miiima i svako vrsnim pokretima ovek oslobaa od prekomernosti unutranje napetosti: pa onda kao nehotiminu koordinaciju ovih pokreta sa unutranjim procesima (slikama, mislima, eljama) kao neku vrstu automatizma itavog miinog sistema pod pritiskom jakih nadraaja koji dejstvuju iznutra; nesposobnost za spreavanje reakcije; aparat za otpor tako isto van dejstva. Svaki unutranji pokret (oseanje, misao, afekt) prate promene u krvnim sudovima, pa sledstveno i promene boje, temperature, sekrecije. Sugestivna mo muzike, njena suggestion mentale; 3. potreba za ugledanjem: krajnja razdraljivost, usled koje se izvestan primer prenosi kao zaraza izvesno stanje nagaa se ve i pretstavlja prema znacima... Izvesna slika, koja se u dui pomalja, dejstvuje ve na kretanje udova tu se dogaa izvesno uzdravanje volje... (openhauer!!!) Neka vrsta slepila i gluvila prema spoljanjem svetu svet doputenih nadraaja strogo je ogranien. To razlikuje umetnika od laika (koji je prijemiv za umetnost): laik dostie vrhunac uzbuenja pri primanju utisaka; umetnik pri davanju tako da je antagonizam izmeu ova dva dara ne samo prirodan nego i eljiv. Svako od ova dva stanja ima suprotnu optiku zahtevati od umetnika da deli optiku publike (kritiara) znai zahtevati da smanji svoju tvoraku snagu... Tu je isti sluaj kao i kod razlike polova: ne treba traiti od umetnika koji daje da bude ena da prima. Naa estetika bila je dosad enska estetika, ukoliko su samo oni koji su prijemivi za umetnost formulisali svoje gledite o tome ta je lepo. U celoj dosadanjoj filosofiji otsustvuje umetnik... To je, kao to je gore nagoveteno, nuna omaka: jer umetnik koji bi poeo sebe pojimati poeo bi time pogreno da razumeva sebe on nema da gleda unazad, on uopte nema ta da gleda, on ima da daje. Umetniku slui na ast da bude nesposoban za kritiku inae je polutan: i moderan. 812

Ja ovde iznosim seriju psiholokih stanja kao znakova punijeg i obilnijeg ivota, koja smo danas uobiajili smatrati bolesnim. Ali sada smo se oduili da o zdravom i bolesnom govorimo kao o suprotnostima: u pitanju je stepen tim povodom ja tvrdim da ono to danas ljudi zovu zdravim pretstavlja nii nivo onoga to bi bilo zdravo pod povoljnijim prilikama da smo mi relativno bolesni... Umetnik pripada jo jaoj rasi. Ono to bi kod nas bilo tetno, bolesno, kod njega je prirodno. Ali nam se primeuje da upravo osiromaenje maine daje neobinu .mo razumevanja svakojake sugestije: potvrda su tome nae histerine ene. Obilatost sokova i snage moe isto tako nositi sa sobom simptome delimine zavisnosti, halucinacije ula, utananosti sugestije, kaogod i siromatvo ivotnih sila nadraaj je uslovljen na drugi nain, posledica je ista... Na prvom mestu nije isto krajnje dejstvo; krajnji zamor svih morbidnih priroda, koji nastaje posle njihovih nervnih nastranosti, nema nieg zajednikog sa stanjima jednog umetnika: on ne mora ispatati za svoje najbolje trenutke... On je za to dovoljno bogat: on moe rasipati a da ne osiromai. Kao to se danas genij smatra vrstom neuroze, tako bismo mogli moda smatrati i umetnikovu sugestivnu silu, a nai su umetnici, u samoj stvari, i odve nalik na histerine ene!!! Ali to govori protiv dananjice, a ne protiv umetnika. Neumetnika stanja: objektivnost, ogledanje, uzdravanje volje... (skandalozno pogreno shvatanje openhauerovo, koji je smatrao umetnost mostom za negaciju ivota)... Neumetnika stanja: stanja osirotelih, onih koji se povlae, pobledelih, pod ijim pogledom ivot pati: hrianin. 813 Moderni umetnik, koji po svojoj fiziologiji stoji blisko histeriji, pripada i po karakteru ovoj vrsti bolesti. Histerik je laan on lae zato to uiva u lai, on je dostojan divljenja u svakoj vetini pretvaranja pa makar ga njegova bolesna sujeta i prevarila. Ova sujeta je kao neprekidna groznica, kojoj su potrebne opojne droge, i koja ne zastaje ni pred kakvom samoobmanom ni komedijom, samo ako ova obeava makar i trenutno zadovoljenje. (Nesposobnost za ponos i potreba za stalnom osvetom zbog duboko usaenog preziranja prema sebi to je gotovo definicija sujete ove vrste.) Besmislena razdraljivost njegovog sistema, koja pravi krize od svakog doivljaja i uvlai dramski elemenat u najbeznaajnije sluajeve u ivotu, ini ga potpuno neuraunljivim: to vie nije nikakva linost, nego u najboljem sluaju sastajalite linosti, od kojih se as jedna as druga natura sa bestidnim pouzdanjem. Zbog toga je ba on velik kao glumac: svi ovi jadnici bez volje, koje lekari prouavaju izbliza, zadivljuju virtuoznou svoje mimike, preobraaja, pojavljivanja u skoro svakom mogunom obliju. 814 Umetnici nisu ljudi velikih strasti, ma ta oni priali sebi i nama o tome. I to iz dva razloga: njima nedostaje stid pred njima samima (oni sebe posmatraju ivei; oni sebe vrebaju, odve su ljubopitljivi) i tako isto stid od velike strasgi (koju oni eksploatiu kao umetnici). Drugo, njihov vampir, njihov talenat, ne doputa im uopte takvo troenje energije kakvo strast namee. ovek s darom je rtva svoga dara: on ivi pod vampirizmom svoga talenta. ovek se ne oslobaa svoje strasti time to je izlae, nego se oslobaa kad je izlae. (Gete druke ui; ali ini se da je tu hteo sam sebe pogreno da razume iz delikatnosti). 815

O razumnom ivotu. Relativna ednost, temeljita i mudra obazrivost u odnosu prema erotici ak i u pomislima moe se smatrati razumnim nainom ivota ak i za bogato sazdane i potpune prirode. To naroito vai za umetnike i spada u njihova najbolja pravila ivotne mudrosti. Potpuno pouzdani glasovi ve su se uli tome u prilog: pominjem Stendala, Teofila Gotjea, pa i Flobera. Umetnik je moe biti po svojoj prirodi nuno ulan ovek, uopte uzbudljiv, u svakom smislu pristupaan, i ve izdaleka otvoren za nadraaj, za sugestiju nadraaja. Uprkos tome on je, proseno uzev, pod vlau svoga zadatka, svoje volje za majstorstvom, stvarno umeren, a esto ak i edan ovek. To od njega zahteva njegov glavni instinkt: on mu ne doputa da se nasumce rasipa. Jedna i ista sila trai se u umetnikoj zamisli i u polnom aktu: postoji samo jedna jedina vrsta sile. Za umetnika je izdajstvo da u tome podlegne i istroi se: on time odaje nedostatak instinkta, volje uopte, to moe biti znak dekadencije u svakom sluaju to umanjuje do nedogledne mere njegovu umetnost. 816 U poreenju sa umetnikom, pojava tipa naunika pretstavlja ustvari znak izvesnog suavanja i padanja ivotnog nivoa ( ali tako isto i znak jaanja, strogosti, tvrdosti i snage volje). Do koje mere bi laljivost, ravnodunost prema istini i koristi, mogla biti znak mladosti, detinjarije kod umetnika?... Njihov uobiajeni nain, njihova nerazumnost, njihovo nepoznavanje samih sebe, njihova ravnodunost prema veitim vrednostima, njihova ozbiljnost u igri njihovo otsustvo dostojanstva; klovn i bog jedan pored drugoga; svetac i olo... Podraavanje kao zapovedniki instinkt. Ne pripadaju li umetnici napredovanja i umetnici propadanja svima fazama?... Da! 817 Da li bi koji beoug u itavom lancu umetnosti i nauke nedostajao kad ene, eninog dela, ne bi bilo u njemu? Priznajmo izuzetak on potvruje pravilo da je ena sposobna za savrenstvo u svemu to ne sainjava jedno delo, u pismima, u memoarima, ak u najfinijem runom radu, jednom reju u svemu to nije zanat, i to zbog toga to se u tim stvarima ona ispunjuje, to u njima ona slua svoj jedini umetniki nagon u sebi nagon za dopadanjem... Ali kakve veze ima ena sa strasnom ravnodunou pravog umetnika, koji pridaje vie vanosti jednom zvuku, jednom dahu, jednoj sitnici, negoli to pridaje sebi koji se sa svih svojih pet prstiju trudi da zahvati ono to je u njemu najskrivenije i najtajanstvenije; koji ne pridaje nikakve vrednosti niemu to ne moe postati oblik ( to se daje, to se otkriva ) ? Umetnost, kako je umetnik upranjava ne razumete li zar ta je to: atentat na svaki stid?... Tek u devetnaestom veku ena se usudila da sebe uputi u pravcu knjievnosti ( vers la canaille plumire crivassire, po reima starog Miraboa): ona postaje pisac, slikar i gubi svoj instinkt. ega radi to? ako smemo pitati. 818 ovek je umetnik samo utoliko ukoliko sve to neumetnici zovu oblikom osea kao sadraj, kao samu stvar. S takvim shvatanjem ovek pripada posuvraenom svetu: jer otsada mu je sadraj neto isto formalno pa i njegov sopstveni ivot. 819

Smisao i uivanje u niansama (to je karakteristino za modernizam), u onome to nije opte, ide protiv instinkta, koji nalazi svoje zadovoljstvo i snagu u shvatanju tipinoga: slino grkom ukusu najboljeg vremena. U tome je izvesno savlaivanje punoe ivota; mera gospodari, mir jake due lei mu u osnovi, ona se lagano kree i osea izvesnu odvratnost prema prekomernoj vitalnosti. Opte pravilo, zakon, potuje se i istie: izuzetak se naprotiv stavlja ustranu, nianse se briu. Sve to je vrsto, mono, solidno, to je ivot, koji poiva na irokoj i snanoj osnovi i uva sopstvenu snagu to se svia: to e rei, to odgovara onome to o sebi mislimo. 820 Uglavnom ja umetnicima dajem vie za pravo nego svima dosadanjim filosofima: umetnici nisu izgubili iz vida veliki kolosek kojim ivot tee, oni su voleli stvari ovoga sveta oni su voleli ula. Tenja za duhovnou: meni se to ini nesporazum ili bolest ili lek, gde ta bolest nije prosto licemerstvo i samoobmana. Ja elim sebi i svima onima koji ive bez briga jedne puritanske savesti i koji smeju iveti sve veu i veu duhovnost i mnogostrukost ula; zaista, mi smo radi da ulima budemo zahvalni za njihovu suptilnost, punou i snagu, i mi im za uzvrat nudimo najbolje to imamo od duha. ta se nas tiu svetenike i metafizike anateme protiv ula? Nama to vie nije nuno: znak je dobre sazdanosti kad se ovek, kao Gete, pripija, sa sve veom radou i srdanou, za blaga ovoga sveta: na taj nain on se vrsto dri velikog shvatanja da ovek postaje preobrazitelj ivota, kad se naui da sebe preobrazi. 821 Pesimizam u umetnosti? Umetnik se postepeno navikava da zarad njih samih voli sredstva pomou kojih dolazi do ekstaze: krajnju delikatnost i divotu boja, jasne linije, nianse u tonu: jasnost u onome u emu pri normalnim prilikama nema razlike. Sve jasne stvari, sve nianse, ukoliko potseaju na krajnje uspone snage, koje stvara opijenost, izazivaju putem asocijacije to oseanje opijenosti: uticaj umetnikih dela izaziva stanje podesno za stvaranje umetnikog dela, stanje opijenosti. Bitna crta umetnosti je njena mo usavravanja ivota, njeno stvaranje savrenstva i punoe; umetnost je bitno afirmacija, blagosiljanje, oboenje ivota. ta znai pesimistika umetnost? Nije li to protivrenost ? Da. openhauer grei kad izvesna umetnika dela stavlja u slubu pesimizma. Tragedija ne ui rezignaciji ... Slikati strane i problematine stvari ve je po sebi znak instinkta moi i velianstvenosti u umetniku: on ih se ne plai... Pesimistika umetnost ne postoji... Umetnost je pozitivna. Jov je pozitivan... Ali Zola? Ali braa Gonkur ? Stvari koje nam oni pokazuju rune su: ali razlog to njih pokazuju lei u njihovom uivanju u runom... Nita tu ne pomae! Ako druke tvrdite, vi prosto sebe obmanjujete. Kako Dostojevski dejstvuje oslobodilaki! 822 Kada moji itaoci budu dovoljno posveeni da i u dobrom; vide samo oblik iscrpenosti u velikoj drami ivota: onda e priznati doslednost hrianstva, koje je dobrog oveka shvatilo kao runog. Tu je ono bilo u pravu. Nije dostojno jednog filosofa tvrditi da su dobro i lepo jedno isto; a ako bi dodao i istinito, trebalo bi ga iibati. Istina je runa. Mi imamo umetnost, da ne bismo propali zbog istine.

823 Moralizovanje umetnosti. Umetnost kao sloboda od moralne tesnogrudosti, ogranienosti vidika, ili kao potsmeh nad njima. Begstvo u prirodu, gde se njena lepota udruuje sa strahotom. Pojam velikog oveka. Lomne, nekorisne, luksuzne due, koje raalosti i arlijanje vetra, lepe due. Ovetale ideale probuditi u njihovoj nepotednoj krutosti i brutalnosti, kao najdivnija udovita, to oni i jesu. Pravo uivanje u psiholokom saznanju da svi umetnici moralisti postaju lani i glumci ne znajui to. La umetnosti njen nemoral mora se izneti na videlo. Glavne idealizatorske sile (ulnost, pijanstvo, preterana animalnost) moraju se izneti na videlo. 824 Moderna patvorstva u umetnosti: shvaena kao nuna, to e rei u skladu sa bitnom potrebom moderne due. Popunjuju se praznine u darovitosti, jo vie u vaspitanju, tradiciji i obuci. Prvo: trai se manje umetnika publika, koja je bezgranina u svojoj ljubavi ( i odmah pada na kolena pred linou). Tome pomae praznoverica naeg veka, praznoverica o geniju. Drugo: razjaruju se mrani instinkti nezadovoljnika, sujetnih, samoobmanjivaa jednog demokratskog veka; vanost stavova. Tree: tehnika jedne umetnosti prenosi se na drugu, mea se smer umetnosti sa saznanjem ili crkvom ili interesom rase (nacionalizam) ili sa filosofijom ovek udara u sva zvona u jedan mah i izaziva tamnu slutnju da je on Bog. etvrto: laska se eni, stradalniku, buntovniku, daje se i u umetnosti prevaga narkotinim i opojnim sredstvima. Golica se mata obrazovanih, italaca poezije i starih istorija. 825 Podela na publiku i na izabrane: kod prve mora umetnik danas biti arlatan, kod druge on hoe da bude samo virtuoz i nita vie! Geniji, svojstveni naem veku, prevazili su ovu razliku i bili veliki i za jedne i za druge; veliko arlatanstvo Viktora Iga i Riharda Vagnera bilo je zdrueno s tako mnogo prave virtuoznosti, da su zadovoljili ak i umetniki najutananije. Otuda dolazi nedostatak veliine: oni imaju promenljiv nain gledanja, as misle na najsirovije potrebe, as na potrebe najutananijih. 826 Lano pojaavanje: 1. u romantizmu: ono postojano espressivo nije nikakav znak jaine nego oseanja nedostatka; 2. ivopisna muzika, takozvana dramska, laka je pre svega (kao to je to brutalna kolportaa i suprotstavljanje fakata i crta u naturalistikom romanu); 3. strast je stvar nerava i umornih dua; kaogod to je i uivanje u planinama, pustinjama, burama, orgijama i gadostima u tlomaznosti i masivnosti (na primer kod istoriara); stvarno postoji kult prekomernih oseanja (otkuda dolazi to da jaka vremena imaju obrnute potrebe u umetnosti potrebu za prevazilaenjem strasti?).

4. Isticanje uzbudljivog materijala (erotinog, socijali stikog ili patolokog): sve je to znak za koga se danas radi za premorene i rasejane ili raslabljene. Da bi se uopte tu moglo dejstvovati, mora se tiranisati. 827 Moderna umetnost kao umetnost tiranisanja. Gruba i jako naglaena logika u ocrtavanju; motiv uproen do formule: formula tiranie. U okviru linij divlje haotino mnotvo, ogromna masa, od koje se pamet muti; brutalnost boja, materije, elja. Primeri: Zola, Vagner; u duhovnijem stepenu Ten. Dakle logika, masa i brutalnost. 828 U pogledu slikar: tous ces modernes sont des potes qui ont voulu tre peintres. L' un a cherch des drames dans l' histoire, l' autre des scnes de moeurs, celui-ci traduit des religions, celui-l une philosophie. Ovaj podraava Rafaelu, onaj starim talijanskim majstorima; pejzaisti se slue drveem i oblacima da prave ode i elegije. Niko nije prosto slikar; svi su arheolozi, psiholozi, reiseri ma kojeg dogaaja ili teorije. Oni uivaju u naoj erudiciji, u naoj filosofiji. Oni su, kaogod to smo i mi, puni i prepuni optih ideja. Oni ne vole jedan oblik radi onoga to je on, nego radi onoga to on izraava. Oni su sinovi jedne uene, izmuene i misaone generacije hiljadu milja daleko od starih majstora, koji nisu nita itali i samo su mislili kako e svojim oima prirediti gozbu. Svi ti moderni slikari su pesnici koji su hteli biti slikari. Jedan je traio drame u istoriji, drugi scene o naravima, ovaj je prevodio religije, onaj filosofiju. 829 U osnovi je i Vagnerova muzika jo uvek literatura, isto kao to je to i ceo francuski romantizam: ar egzotike (tuih, dalekih vremena, obiaja, strasti) nad osetljivim dokonjacima. Ushienje pri ulaenju u ogromnu daleku preistorisku zemlju u koju nas knjige vode, usled ega je ceo horizont naslikan novim bojama i mogunostima... Slutnja o jo daljim i neispitanim svetovima, preziranje bulevara... Jer je nacionalizam, ne treba se varati, samo jedan oblik egzotike... Romantiari muziari pripovedaju ta su od njih nainile egzotine knjige: ljudi bi rado hteli da imaju egzotine doivljaje, strasti po florentinskom i venecijanskom ukusu: naposletku zadovoljavaju se time to ih trae u slici... Bitna je stvar vrsta nove elje, volje za podraavanjem, za preinaavanjem, za pretvaranjem, preruavanjem due... Romantina umetnost je samo izlaz za nudu iz promaene stvarnosti. Pokuaj da se uradi neto novo; revolucija, Napoleon. Napoleon je strast due za novim mogunostima proirenje oblasti due. Zamorenost volje; utoliko vee rasipanje u elji da ovek neto novo osea, pretstavlja, sanja to je posledica preteranosti doivljaja: nezasitljiva glad za neobuzdanim oseanjima... Strane knjievnosti pruile su najjae zaine. 830 Vinkelmanovi i Geteovi Grci, orijentalci Viktora Iga linosti iz Ede Riharda Vagnera, Englezi trinaestog veka Valtera Skota neko e kad tad otkriti celu komediju. Sve je to bilo preko svake mere istoriski lano ali moderno.

831 O karakteristici nacionalnog genija obzirom na strano i pozajmljeno: engleski genij pogrubljuje i uprouje sve to primi u sebe; francuski genij utana, uprosti, logicizira, dotera; nemaki genij pobrka, splete, posreduje, moralizuje; talijanski genij nainio je najslobodniju i najtananiju upotrebu od pozajmica, i sto puta vie uneo u pozajmicu negoli to je iz nje izvukao: to je najbogatiji genij, koji je najvie imao da podari. 832 Jevreji su se dotakli genija u oblasti umetnosti sa Hajnrihom Hajneom i Ofenbahom, tim vrlo duhovitim i razdraganim satirom, koji se kao muziar drao velike tradicije i za onoga koji ima i neto drugo osim uiju bio pravo iskupljenje od sentimentalnih i u osnovi dekadentnih muziara nemakog romantizma. 833 Ofenbah: francuska muzika s volterovskim duhom, slobodna, razuzdana, sa malo sardonikim osmehom,ali vedra, puna duha do banalnosti ( on ne nameta ) i bez gracioznosti bolesne ili plavo-beke ulnosti. 834 Ako pod genijem jednoga umetnika razumemo najviu slobodu u granicama zakona, boansku lakou, okretnost i brzinu u savlaivanju najveih tekoa, onda Ofenbah ima vie prava da se nazove genij negoli Vagner. Vagner je teak, glomazan: nita njemu nije tako strano kao oni trenuci bezbrinog savrenstva koje onaj klovn Ofenbah postie pet-est puta u svakoj svojoj bufoneriji. Ali moda treba pod genijem razumeti neto drugo. 835 Uz poglavlje o muzici. Nemaka i francuska i talijanska muzika. (Naa politiki najgora vremena najplodnija. Sloveni?) Kulturno-istoriski balet: dobio je prevagu nad operom. Pozorina muzika n muziarska muzika. Pogreka je misliti da je ono to je Vagner stvorio neki oblik: to je bezoblije. Mogunost dramske konstrukcije ima se jo iznai. Ritam. Izraz po svaku cenu. U ast Karmene. U ast Hajnriha ica (i Udruenja List ) Bludnika instrumentacija. U ast Mendelsona: jedan elemenat Getea nalazimo u njemu i nigde vie! (Isto tako je drugi elemenat Getea doao do rascveta u Rahili; trei u Hajnrihu Hajneu) 836 Opisna muzika; prepustiti stvarnosti da ona deluje... Sve ove vrste umetnosti su lake, podraljivije: njih se hvataju malo-obdareni. Uticanjena instinkte; sugestivna umetnost. 837

O naoj modernoj muzici. Krljavljenje melodije, kaogod i krljavljenje ideje, dijalektike, slobode najduhovnijeg kretanja nespretnost i guenje, koje se razvija u nove smele pothvate, pa ak i u principe; na kraju ovek ima samo principe svoga dara, otsustva svoga dara. Dramska muzika je besmislica. To je prosto rava muzika... Oseanje, strast kao surogati kad ovek vie ne zna kako e dostii do uzvienoga duha i sree u njemu (kakvu je imao Volter, na primer). Tehniki izraeno: oseanje, strast su laki to pretpostavlja mnogo siromanije umetnike. Okretanje ka drami otkriva da se jedan umetnik osea mnogo vie majstorom s prividnim oruima, negoli s pravim. Mi imamo dramsko slikarstvo, dramsku liriku itd. 838 U muzici nama nedostaje estetika, koja bi muziarima propisala zakone i stvorila savest; nama nedostaje ba usled toga prava borba oko principa jer se kao muziari smejemo Herbartovoj kolebljivosti u ovoj oblasti isto kao i openhauerovoj. Ustvari otuda nastaje velika tekoa: mi vie ne znamo na emu da zasnujemo svoje pojmove o uzornom, o majstorstvu, o savrenstvu. Sa instinktima stare ljubavi i divljenja mi pipamo po svetu vrednosti, mi skoro verujemo da je dobro ono to se nama svidi... Moje nepoverenje se budi kad ujem kako se na sve strane Betoven sasvim bezazleno naziva klasikom: ja bih sasvim vrsto stao na gledite da se u drugim umetnostima pod klasikom razume tip koji je taman suprotan Betovenu. Ali kad se ak i potpuno oigledno raspadanje stila kod Vagnera, njegov takozvani dramski stil, ui i potuje kao napredak, kao majstorstvo, kao uzor, onda moje nestrpljenje dolazi do vrhunca. Dramski stil u muzici, kako ga Vagner razume, znai odricanje od stila uopte, pod pretpostavkom da je neto drugo; to e rei drama, sto puta vanije od muzike. Vagner moe slikati, on se slui muzikom, ne za muziku, on pojaava poze, on je pesnik; najzad, on je, slino svima pozorinim umetnicima, dejstvovao na lepa oseanja, grudi to se nadimaju i sa svim tim zadobio za sebe ene, pa i edne obrazovanja. Ali, zar je enama i ednim obrazovanja stalo do muzike! Sve to nema nikakve savesti za umetnost; sve to ne pati kada se sve to je prva i neophodna vrlina jedne umetnosti zarad drugostepenih smerova gazi nogama i prezire (kao slukinja drame). ta vredi sve proirenje sredstava izraaja, kada je ono to se izraava, sama umetnost, izgubilo ak i svoj zakon. ivopisni sjaj i snagu tona, simbolizam zvuka, ritma, boje, tonova, harmonije i disharmonije, sugestivni znaaj muzike, itavu ulnost muzike koja je preko Vagnera zagospodarila to je sve Vagner poznao u muzici, izvukao i razvio. Viktor Igo uinio je neto slino s jezikom: ali ve danas se ljudi pitaju u Francuskoj, u sluaju Viktora Iga, nije li to iskvarilo jezik... nisu li porastom ulnosti u jeziku razum, duh, duboka zakonitost u jeziku bili ugueni? Nije li znak dekadencije to su u Francuskoj pesnici postali vajari, a u Nemakoj muziari glumci i kulturna mazala? 839 Danas postoji i muziarski pesimizam, ak i meu nemuziarima. Ko nije sam doiveo i ko sam nije proklinjao nesrenog mladia koji svoj klavir mui do oajanja, i koji svojeruno rije mulj najturobnijih i najmutnijih harmonija! Na taj nain on se priznaje za pesimista... Ali da li se time priznaje i da je muzikalan ? Sa svoje strane ne bih se mogao skloniti da u to verujem. istokrvni vagnerijanac je nemuzikalan; on se potinjava elementarnim silama muzike, otprilike kao to se ena potinjava volji svoga hipnotizera a da bi to mogao, ne sme postati nepoverljiv nikakvom strogom saveu u stvarima muzike i muziara. Rekoh otprilike kao: ali moda se tu radi o neemu viem od slinosti. Valja rasmotriti orua

kojima se Vagner naroito slui da izazove utisak (koja je dobrim delom morao najpre on izmisliti): ona do neverovatnosti nalie sredstvima kojima jedan hipnotizer pokazuje svoju mo (izbor pokreta, tonske boje njegovog orkestra; odvratno izbegavanje logike, reda i ispravnosti u ritmu; prikradanje, milovanje, tajanstvenost, histerinost njegove beskrajne melodije). A je li stanje u koje sluaoca, i jo pre sluateljku, prenosi uvertira u Loengrinu, na primer, u sutini razliito od somnambulistike ekstaze ? uo sam jednom jednu Talijanku gde kae posle izvoenja ove uvertire, oiju blaenih kako to samo vagnerijanke znaju: Come si dorme con questa musica! 840 Religija u muzici. Koliko je jo mnogo nepriznatog pa ak i nerazumevanog zadovoljenja svih religioznih potreba u Vagnerovoj muzici! Koliko molitve, vrline, patosa, devianstva, iskupljenja kroz nju jo govori!... O, koliko koristi izvlai taj lukavi svetac, koji nas vraa i mami natrag u sve to se nekada verovalo, iz toga to se muzika moe osloboditi rei i pojmova!... Naa intelektualna savest ne mora se stideti ona ostaje po strani kada koji stari instinkt drhtavih usana pije iz zabranjenoga pehara... To je mudro, zdravo i ak i dobar znak, ukoliko odaje stid prema zadovoljenju religioznog instinkta... Lukavo hrianstvo: tip muzike Vagnera poslednjeg doba. 841 Ja razlikujem hrabrost pred ljudima, hrabrost pred stvarima i hrabrost pred hartijom. Ovu poslednju vrstu hrabrosti imao je, na primer, David traus. Ja jo razlikujem hrabrost pred svedocima i hrabrost bez svedoka. Hrabrost jednoga hrianina, jednoga oveka koji veruje u Boga, ne moe uopte nikada biti hrabrost bez svedoka i ve samo to njoj umanjuje vrednost. Najzad ja razlikujem hrabrost iz temperamenta i hrabrost iz straha od straha: sluaj ove poslednje vrste hrabrosti jeste moralna hrabrost. Tu jo spada i hrabrost iz oajanja. Vagner je imao tu hrabrost. Njegov poloaj u pogledu muzike bio je u osnovi oajniki. Njemu su nedostajale one dve stvari koje ine dobra muziara: priroda i kultura, poziv za muziku i disciplina i obuka u muzici. On je imao hrabrosti: iz tog nedostatka on je nainio princip on je izmislio za sebe jednu vrstu muzike. Dramska muzika, kako ju je on izmislio, jeste muzika koju je on mogao komponovati njena ogranienja su Vagnerove granice. I njega su ravo razumeli! Da li su ga ravo razumeli?... Sa pet estina modernih muziara sluaj je isti. Vagner je njihov spasilac: pet estina je uostalom najmanji broj. U svakom sluaju gde se priroda pokazala neumitno i gde je s druge strane kultura ostala sluaj, pokuaj, diletantstvo, umetnik se instinktivno ta kaem? oduevljeno obraa Vagneru: kao to pesnik kae: Pola ga je izvukao, pola je utonuo. Rei iz Geteove pesme Ribar. 842 Muzika i veliki stil. Veliina jednoga umetnika ne ceni se prema lepim oseanjima koja pobuuje: u to mogu verovati devojke. Nego prema stepenu priblienja velikom stilu, prema sposobnosti njegovoj za veliki stil. Ovaj stil ima kao zajedniku crtu sa velikom strau to prezire dopadanje, to zaboravlja da zadobije, to zapoveda; to hoe... Postati gospodar nad haosom u sebi; nagnati svoj haos da primi oblik: logian, jednostavan,

nedvosmislen, postati matematika, zakon to je velika ambicija na ovom mestu. Pomou nje ovek odbija od sebe: nita ne izaziva ljubav prema takvim silovitim ljudima oko njih ini se da lei pustinja. utanje, strah kao od velikog oskrvnjenja... Sve umetnosti znaju takve stvaraoce velikog stila: zato ih nema u muzici? Nikada jo nijedan muziar nije izgradio neto kao onaj arhitekta koji je podigao Palaco Piti... Tu je jedan problem. Da li moda muzika ne pripada kulturi u kojoj je carstvu silovitih ljudi svake vrste doao kraj? Da li i pojam velikoga stila ne protivrei dui muzike eni u naoj muzici ?... Ja ovim dotiem jedno kardinalno pitanje: u ta spada cela naa muzika? Vremena klasinoga ukusa ne znaju nita to bi se s njom moglo porediti: ona se rascvetala kad je svet renesansa dostigao svoj suton, kad je sloboda ostavila i ljude i njihove naravi: nije li njena karakteristika da. bude protiv-renesans? Je li ona sestra baroka iji je u svakom sluaju sabremenik ? Nije li muzika, moderna muzika, ve dekadencija?... Ja sam jo pre ukazao prstom na oko pitanje: nije li naa muzika protiv-renesans u umetnosti? Nije li bliska roaka baroka? Nije li se razvila nasuprot svakom klasinom ukusu, tako da je u njoj zabranjena svaka tenja za klasicizmom po sakoj prirodi stvari? Na ovo pitanje vrednosti od prvoklasne vanosti odgovor ne bi smeo biti neodreen, ako bi se pravilno ocenila injenica da je muzika dostigla svoj vrhunac u romantizmu jo jednom kao reakcija protiv klasicizma. Mocart, nena i zaljubljena dua, ali sav od osamnaestoga veka ak i kad je ozbiljan... Betoven prvi veliki romantiar, u francuskom smislu, kao to je Vagner bio poslednji veliki romantiar... obojica instinktivni protivnici klasinog ukusa, strogoga stila da ne govorimo ve o velikom stilu.

843 Romantizam: dvosmisleno pitanje, kao sve moderno. Estetska stanja dvojaka. Obilati i dareljivi kao suprotnost traiteljima i eljnima. 844 Romantiar je umetnik koga njegovo nezadovoljstvo sobom ini tvorcem koji gleda na drugu stranu od sebe i od svoga sveta, i unazad. 845 Je li umetnost posledica nezadovoljstva stvarnou? Ili izraz zahvalnosti za doivljenu sreu? U prvom sluaju ona je romantizam, u drugom oreol i ditiramb (jednom reju: umetnost apoteoza): i Rafael tu spada, izuzev onu njegovu hipokriziju to je hteo oboiti privid hrianskog shvatanja sveta. On je bio zahvalan za ivot tamo gde nije bio specijalno hrianski. Moralno tumaenje sveta ini svet nepodnoljivim. Hrianstvo je bilo pokuaj da se svet pobedi pomou morala, to jest da se negira. Na delu takav atentat ludosti ludakoga uzdizanja oveka nad svetom moe se zavriti jedino utuenou, krljavljenjem, obescenjenjem oveka: najproseniji i najmanje tetan tip oveka, ovek iz gomile, jedino je time dobio i, ako hoete, naao u tome svoj raun. Homer kao umetnik apoteoze ; Rubens tako isto. U muzici ga jo nije bilo. Idealizacija velikog prestupnika (smisao za njegovu veliinu) jeste grka: omalovaavanje, klevetanje, preziranje grenika je jevrejsko-hriansko,

846 ta je romantizam? U pogledu na sve estetske vrednosti ja se sada sluim ovom osnovnom razlikom: u svakom pojedinanom sluaju ja se pitam: Je li glad ili obilje tu bilo tvorac? Na prvi pogled moglo bi se drukije razlikovanje initi pogodnije ono je mnogo oevidnije naime razlikovanje po tome, da li je uzrok stvaranja udnja za nepromenljivou, ovekoveenjem, biem ili udnja za ruenjem, promenom, postajanjem. Ali se obe ove vrste udnje, kad se blie posmatraju, pokazuju dvosmislene, i stvarno se mogu protumaiti u svetlosti sheme za koju drim da sam bio u pravu to sam je istakao napred. elja za ruenjem, promenom, postajanjem moe biti izraz obilate snage pune obeanja za budunost (kao to je poznato, moj izraz za to je dioniziski), ali tako isto i mrnja ljudi zle sree, oskudnih, promaenih moe biti ta koja rui, i mora ruiti, jer ih buni i drai sve to je trajno i postojanost; pa i samo bie. Ovekoveenje, s druge strane, moe poticati iz zahvalnosti i ljubavi: umetnost ovakvoga porekla uvek je umetnost apoteoze, ditiramb moda kod Rubensa, blaena kod Hafiza, vedra i graciozna kod Getea, ozaravajui homerovski sve stvari ali moe poticati tako isto i iz tiranske volje velikoga paenika, koji bi hteo od najindividualnijeg, najpojedinanijeg, najueg, od sopstvene idiosinkrazije svoje patnje da naini obavezan zakon i prinudu, i koji se na taj nain sveti svima stvarima to im udara, namee, utiskuje ig svojih muka. Takav je romantini pesimizam u najpotpunijem obliku: pa bio to openhauerov voluntarizam, ili Vagnerova muzika. 847 Da li antiteza klasinog i romantinog ne prikriva drugu antitezu, aktivnog i reaktivnog? 848 Da bi ovek bio klasian, mora imati sve jake i na izgled protivrene darove i strasti: ali tako da svi idu u korak, kao jedan jaram; da dolaze u dobri as kako bi doveli do vrhunca izvesnu vrstu knjievnosti ili umetnosti ili politike (ne poto se ve stiglo na vrhunac...): on mora biti ogledalo celokupnoga stanja (bilo jednoga naroda, ili jedne kulture) i izraavati njegovu najdublju i najintimniju prirodu, u trenutku kad je jo stabilna i stoji na svojim nogama i nije prebojena podraavanjem sa strane (ili jo zavisna...); ne reaktivan nego odluan i napredan duh, koji je afirmativan u svima prilikama, ak i u svojoj mrnji. Ne pripada li tome najvia lina vrednost?... Moe biti treba rasmotriti da li moralne predrasude ovde ne igraju svoju igru, i da li velika moralna visina nije moda po sebi antiteza klasinom duhu?... Da li moralna udovita nisu po nunosti romantiari, u rei i delu?... Takva prevaga jedne vrline nad drugom (kao to je sluaj kod moralnog udovita) stoji u najveoj oprenosti sa klasinom moi u ravnotei: ako bi neko stajao na takvoj moralnoj visini pa ipak bio klasian, mi bismo morali otuda izvesti da stoji i na istoj visini nemorala: moda je to bio sluaj sa ekspirom (razume se, ako je to doista bio lord Bekon). 849 O budunosti. Protiv romantizma velike strasti. Valja razumeti kako svakom klasinom ukusu pripada izvesna koliina hladnoe, jasnosti i tvrdoe; logika iznad svega, srea u duhovnom ivotu, tri jedinstva, usredsreenost, mrnja prema oseajnosti,

duevnosti, espirit, mrnja prema mnogovrsnom, nesigurnom, kolebljivom, nebuloznom, kaogod i prema svemu kratkom, igliastom, lepukastom, dobroudnom. Ne treba se igrati umetnikim formulama: treba ivot preraditi, tako da on sebe posle sm formulie. Prava je to komedija, kojoj smo se tek sada poeli smejati, jer smo je tek sada videli: to savremenici Herdera, Vinkelmana, Getea i Hegela pripisuju sebi u zaslugu ponovno otkrie klasinog ideala... i ekspira u isti mah ! I ti isti ljudi su kratkim putem odbacili francusku klasinu kolu, kao da se ono to je bitno nije moglo nauiti i na svoj kao i na onoj strani!... Ali ljudi su hteli prirodu, prirodnost. O, da gluposti ! Verovalo se da je klasicizam neka vrsta prirodnosti! Bez predrasude i poputanja moramo rasmotriti na kakvom zemljitu moe rasti klasini ukus. Ovravanje, uproenje, jaanje, pogoravanje karaktera ovekova nerazdvojno je od klasinog ideala. Logiko i psiholoko uproavanje. Preziranje detalja, sloenosti, neizvesnosti. Romantiari u Nemakoj ne ustaju protiv klasicizma, nego protiv razuma, prosveenosti, ukusa, osamnaestoga veka. Senzibilitet romantiko-vagnerijanske muzike: antiteza klasinom senzibilitetu. Volja za jedinstvom (jer jedinstvo tiranie: sluaoce, gledaoce), ali nesposobnost za tiranisanjem sebe samoga u glavnoj stvari: u odnosu prema samom delu (prema izostavljanju, skraivanju, objanjavanju, uproavanju). Savlaivanje pomou masa (Vagner, Viktor Igo, Zola, Ten). 850 Nihilizam umetnik. Priroda je surova u svojoj vedrini; cinina u svojim osvitima. Mi mrzimo emocije. Mi beimo tamo gde priroda pokree naa ula i nau matu; gde nemamo ta voleti, gde nas nita ne potsea na moralne prividnosti i delikatnosti ove severnjake prirode; to isto vai za umetnost. Mi vie volimo ono to nas vie ne potsea na dobro i zlo. Naa moralna osetljivost i boleivost kao da se oslobaa u stranoj i srenoj prirodi, u fatalizmu ula i sila. ivot bez dobrote. Blagodet se sastoji u kontemplaciji prirodine ravnodunosti prema dobru i zlu. U istoriji nema pravde, niti u prirodi ima dobrote: zbog toga pesimist, ako je umetnik, uzima iz istorije one teme u kojima se sa velianstvenom naivnou pokazuje otsustvo pravde, gde ba savrenstvo dolazi do izraza a tako isto u prirodi on bira ono u emu se njen zao i ravnoduan karakter ne krije licemerno, gde se savreno otkriva takav njen karakter... Umetnik nihilist pokazuje se u tome to hoe i vie voli cininu istoriju, cininu prirodu. 851 ta je tragino? Ja sam vie puta ukazao na vrlo pogreno shvatanje Aristotelovo koji je strah i saaljenje, ta dva oseanja to izazivaju potitenost, smatrao kao tragina oseanja. Da je Aristotel bio u pravu, tragedija bi bila umetnost opasna po ivot: onda bi morali ljudi da se uvaju tragedije kao neega uopte tetnoga i sumnjivoga. Umetnost, koja je inae veliki potsticaj ivota, zanos ivotom, volja za ivotom, ovde bi postala orue dekadencije i, kao slukinja pesimizma, uopte tetna po zdravlje ( jer pretpostaviti, kao to to Aristotel ini, da se ljudi oiuju od ovih oseanja pobuivanjem tih oseanja u njima, prosto je neistina). Ako pretpostavimo neto to obino pobuuje strah i saaljenje remeti, slabi, obeshrabljuje: kao i to da je openhauer bio u pravu kad je tvrdio da tragedija ui rezignaciji (to jest blagom odricanju od sree, nade, volje za ivotom), onda bi se time pretpostavila umetnost u kojoj se odrie sama umetnost. Tragedija bi onda znaila proces raspadanja: instinkt ivota unitio bi sebe u instinktu umetnosti. Hrianstvo, nihilizam,

tragina umetnost, fizioloka dekadencija: to bi se dralo zajedno, to bi dolazilo do prevage u isti mah, i uzajamno bi se pomagalo gore-dole... Tragedija bi, prema tome, bila simptom propadanja. Ova teorija moe se opovrgnuti na najhladnokrvniji nain: naime time to bi se lomou dinamometra izmerio uticaj jedne tragine emocije. I kao rezultat dobio bi se fakt, koji bi konano mogla pogreno da shvati samo beskrajna laljivost jednoga sistematiara: da je tragedija sredstvo za okrepljenje. Kad openhauer odbija da to razume, kad smatra optu potitenost kao tragino stanje, kada on Grcima ( koji njemu u inat nisu bili rezignirani...) skree panju da se nisu nali na vrhuncu pogleda na svet: onda je to pristrasnost, logika sistema, laan novac sistematiarev: jedan od onih ravih falsifikata koji su openhaueru iskvarili celu psihologiju, korak po korak (: njemu koji je genija, umetnost, moral, pagansku religiju, lepotu, saznanje i skoro sve shvatio proizvoljno i na silu pogreno). 852 Tragini umetnik. Pitanje je snage (jednoga naroda ili pojedinca) da li i gde primenjuje sud o lepom. Oseanje obilja, nagomilane snage (koje doputa da se veselo i smelo susree mnogo ta pred im slabi drhti) oseanje moi izraava sud o lepoti stvari i stanja koje instinkt nemoi smatra samo dostojnim mrnje i runim. Atmosfera koja nam omoguava da procenimo da li je ono to sukobljujemo opasnost, problem, sablazan, ta atmosfera odreuje i nae estetsko da (To je lepo ustvari je afirmacija). Otuda sledi da je, uopte govorei, sklonost ka sumnjivim i stranim stvarima simptom snage: meutim ukus za lepukasto, kitnjasto, karakterie slabe, delikatne. Uivanje u tragediji karakteristino je za jaka vremena i karaktere: njihov non plus ultra je moda Boanstvena komedija. Herojski duhovi sebi kau da u traginoj svireposti: oni su dovoljno vrsti da stradanje osete kao zadovoljstvo. S druge strane, ako pretpostavimo da slabii ele uivanje u umetnosti koja nije stvorena za njih, ta e uiniti da tragediju podese prema svome ukusu ? Oni e joj nametnuti svoja sopstvena oseanja vrednosti: na primer triumf moralnog poretka u svetu, ili uenje o besmislenosti ivota, ili potsticaj na rezignaciju ( ili tako isto polumedicinske, polumoralne izlive oseanja u duhu Aristotela). Najzad: umetnost strahotnoga, ukoliko uzbuuje nerve, mogu slabi i iznureni smatrati kao sredstvo okrepljenja: to je danas na primer razlog za divljenjg Vagnerovoj muzici. Mera do koje ovek sme priznati stvarima njihovu strahovitost i dvosmislenost, i da li su mu uopte na kraju potrebna reenja jeste znak oseanja zadovoljstva i moi. Ova vrsta umetnikog pesimizma je taman neto obrnuto od onog religiozno-moralnog pesimizma koji pati od ovekove pokvarenosti i zagonetke ivota: on trai reenje ili bar nadu na reenje. Oni koji pate, oajavaju i nemaju vere u sebe bolesnici drugim reima u sva vremena su traili zanosne vizije, da bi izdrali ivot (pojam blaenstva postao je na taj nain). Slian sluaj: umetnici dekadenti, koji se u osnovi odnose nihilistiki prema ivotu, trae pribeite u lepoti oblika u odabranim stvarima, gde je priroda savrena, u kojima je ravnoduno velika i lepa... ( Ljubav prema lepom moe prema tome biti neto sasvim razliito od sposobnosti da se vidi ili stvori lepo: ona moe upravo da bude izraz nemoi za to.) Silni umetnici, oni koji stvaraju harmoniju od svakog nesklada, jesu oni koji svoju sopstvenu mo; i unutranji sklad prenose na sve stvari: u simbolici svakog umetnikog dela oni izraavaju svoje najdublje iskustvo njihovo stvaranje je zahvalnost za njihov ivot. Dubina traginoga umetnika lei u tome to njegov estetski instinkt obuhvata pogledom dalje posledice, to se ne zadrava kratkovido na najbliem, to se potvrdno odnosi

prema itavoj ekonomiji sveta u velikim linijama, koja opravdava strahotu, zlo, dvosmislenost i vie nego opravdava.

853 UMETNOST U ROENjU TRAGEDIJE I Koncepcija dela, na koju se nailazi u pozadini ove knjige, neobino je sumorna i neprijatna: meu svima dosad poznatim vrstama pesimizma ini se da nijedan nije dostigao do te mere zlosti. Antiteza pravog i prividnog sveta potpuno otsustvuje ovde: postoji samo jedan svet, a taj je laan, svirep, protivrean, sablanjiv, bez smisla... Jedan tako sklopljen svet jeste pravi svet. Nama je nuna la, da bismo pobedili ovu stvarnost, ovu istinu, to e rei, da bismo mogli iveti... Da je la nuna da bismo mogli iveti, to je sastavni deo ove strahovite i dvosmislene prirode ivota. Metafizika, moral, religija, nauka u ovoj knjizi se rasmatraju samo kao razne forme lai: pomou njih mi stiemo veru u ivot. ivot treba da ulije poverenje: zadatak tako postavljen ogroman je. Da bi ga mogao reiti, ovek mora biti laljivac po prirodi, on mora biti umetnik vienegoli sve ostalo. I on to zaista i jeste: metafizika, religija, moral, nauka sve su to izdanci njegove volje za umetnou, za laju, za begstvom ispred istine, za odricanjem istine. Ova sposobnost, ova umetnika sposobnost ovekova po preimustvu kojom on savlauje stvarnost pomou lai njemu je zajednika sa svim to postoji. On sam je dakako deo stvarnosti, istine, prirode: kako ne bi bio onda i deli genija lai. Da se priroda ivota pogreno pojmi to je najdublji i najvii potajni smer iza svega to se zove vrlina, nauka, pobonost, umetnost. Mnogo ta nikad ne videti, mnogo ta krivo videti, na mnogo ta baciti samo pogled: o kako je pametan ovek u stanjima u kojima je najdalje od pomisli da sebe smatra pametnim! Ljubav, oduevljenje, Bog to su sve suptilni oblici samoobmane, sve mamci ivota i vere u ivot! U trenucima kad je ovek bivao obmanut, kad je sebe magario, kad je poverovao u ivot: o kako su mu se nadimale grudi! Kako je bio ushien! Kako se osetio silnim ! I koliko je bilo umetnike ekstaze u oseanju moi!... ovek je opet postao gospodar materije gospodar istine!... I kad god se ovek raduje, on to ini uvek na isti nain: on se raduje kao umetnik, on uiva u sebi kao u moi, on uiva u lai kao u svojoj moi... II Umetnost i samo umetnost. Ona je veliko sredstvo ivota, velika zavodnica ivota, veliki potstrek ivota. Umetnost kao jedino nadmono protivdejstvo protiv svake volje za odricanjem ivota; kao neto antihriansko, antibudistiko, antinihilistiko par excellence. Umetnost kao iskupljenje saznatelja traginog saznatelja koji vidi stranu i dvosmislenu prirodu ivota, i hoe da je vidi. Umetnost kao iskupljenje delatelja tragino ratnikoga, oveka, heroja, koji ne samo vidi stranu i dvosmislenu prirodu ivota, nego je doivljuje, hoe da je doivi. Umetnost kao iskupljenje patnika kao put u duevna stanja u kojima se stradanje hoe, preobraava, bogotvori gde je stradanje oblik velike ekstaze.

III Vidi se da se u ovoj knjizi pesimizam, ili bolje rei nihilizam, smatra istinom. Ali se istina ne smatra kao najvie merilo vrednosti, a jo manje kao najvia mo. Volja za prividnou, za iluzijom, za obmanom, za postajanjem i promenom (za objektivnom obmanom) smatra se ovde dubljom, temeljitijom, metafizinijom negoli volja za istinom, za stvarnou, za prividom: to je prosto jedan oblik volje za iluzijom Tako isto se zadovoljstvo smatra prvobitnijim od bola: a bol za neto uslovljeno, kao posledica volje za zadovoljstvom (volja za postajanjem, raenjem, uobliavanjem, to e rei za stvaranjem: a u stvaranje je uraunato i ruenje). Najvie stanje afirmacije ivota zamilja se kao neto iz ega se najvei bol ne moe iskljuiti: to je tragino-dionizisko stanje. IV Na taj nain ova knjiga je ak i antipesimistika: to jest u tom smislu da neemu ui to je jae od pesimizma, to je boanstvenije od istine: umetnost. Niko, rekao bih, ne bi bio spremniji za radikalno odricanje ivota, za stvarno odricanje delom jo vie negoli za odricanje reima, negoli pisac ove knjige. Samo to on zna on je to doiveo, on je moda samo to i doiveo da umetnost vredi vie od istine. Jo u predgovoru, u kome se Rihard Vagner poziva kao na razgovor, nalazi se ovo ispovedanje vere, ovo evanelje umetnika: Umetnost kao pravi zadatak ivota, umetnost kao metafizika delatnost ivota...
Knjiga etvrta

ODGOJ I ODABIRANJE

I HIJERARHIJA UENJE O HIJERARHIJI

854 Ja sam prinuen da vaspostavim hijerarhiju u ovo doba opteg prava glasa, u koje je svakom doputeno da sudi o svakome i o svaemu. 855 Rang odreuju i odravaju jedino koliine moi: i nita drugo. 856 Volja za mo. Kakvi bi morali biti ljudi koji bi na sebe uzeli ovo preocenjivanje vrednosti. Hijerarhija kao rang moi: rat i opasnost su uslov da izvestan rang sauva svoje uslove. Velianstven primer: ovek u prirodi najslabije i najpametnije bie postaje gospodar i potinjava sebi gluplje sile.

857 Ja razlikujem dva tipa: jedan koji pretstavlja napredak ivota i drugi koji pretstavlja propadanje, raspad, slabost. Treba li verovati da se izmeu ova dva tipa pitanje ranga uopte postavlja?... 858 Rang odreuje veliina moi koju ima; ostalo je kukaviluk. 859 Korist koju ovek ima stojei po strani od svoga vremena. Po strani od obadva pokreta, individualistikog i kolektivistikog morala jer ni onaj prvi ne zna za hijerarhiju i hteo bi jednome dati slobodu koju i svima. Moje misli ne okreu se oko stepena slobode koji treba dopustiti jednom ili drugom ili svima, nego oko stepena moi koji jedan ili drugi treba da ispolje na drugima ili svima, ili ukoliko izvesno rtvovanje slobode, ili ak porobljavanje, prua osnovu za stvaranje jednog vieg tipa. Prosto reeno: kako bismo mogli rtvovati razvitak oveanstva zarad toga da bismo omoguili pojavu jedne vie vrste negoli to je ovek? 860 O rangu. Strana posledica jednakosti na kraju svaki veruje da ima pravo na svaki problem. Tu je propala svaka hijerarhija. 861 Potrebno je da vii ljudi objave rat masi. U svima pravcima prosene glave su se udruile da bi zagospodarile! Sve to meka, slabi, to pridaje vanost narodu ili enstvenosti, dejstvuje u prilog opteg prava glasa, to e rei u prilog vlasti nieg oveka. Ali mi emo vriti represalije i ceo ovaj evropski poredak (koji je u Evropi poeo od hrianstva) izneti na videlo i pred sud. 862 Potrebno je jedno uenje koje bi bilo dovoljno jako da dejstvuje disciplinarno: da jaa jake, paralie i kri umorne od sveta. Unitenje rasa koje su u opadanju i propadanju. Propadanje Evrope. Unitenje ropskih ocena vrednosti. Gospodarenje zemljom kao sredstvo za stvaranje vieg tipa. Unitenje licemerja to se moral zove. (Hrianstvo kao histerina vrsta potenja u ovom pogledu: Avgustin, Banjan.) Unitenje opteg prava glasa: to e rei sistema pomou koga se najnii nameu viima kao zakon. unitenje prosenosti i njenog znaenja. (Jednostrani, pojedinci narodi; teiti za punoom prirode sparivanjem suprotnosti: meanje rasa u tu svrhu.) Nova vrsta hrabrosti nema apriornih istina (njih su traili oni koji su navikli na verovanje!), nego slobodno potinjavanje glavnoj misli, koja ima svoje vreme; na primer vreme kao osobina prostora itd.

JAKI I SLABI 863 Pojam jak i slab ovek svodi se na to da se u prvom sluaju nasledilo mnogo snage ovek je tu ceo zbir; u drugome sluaju naslee je jo malo ( nedovoljno naslee pocepkanost naslea). Slabost moe biti poetna pojava: jo malo; ili krajnja pojava: ne vie. Polazna taka je onde gde je velika snaga, gde se snaga ispoljava. Masa kao zbir slabih reagira polako; brani se protiv mnogo ega za to se osea odve slaba, od ega ne moe imati nikakve koristi; ona ne stvara, ne koraa napred. Ovo je protiv teorije koja odrie jaku individuu i misli da to masa ini. Razlika je slina onoj izmeu odelitih pokolenja: etiri pet pokolenja mogu stajati izmeu pokretaa i mase tu je razlika hronoloka. Vrednosti slabih stoje na prvom mestu, jer su ih jaki prihvatili da pomou njih vode. 864 Zato slabi pobeuju. Uopte uzevi: slabi i bolesni imaju vie saoseanja, humaniji su: slabi i bolesni imaju vie duha, promenljiviji su, mnogostraniji, zanimljiviji pakosnnji; samo su bolesni pronali pakost. (Vrlo je esta rana zrelost kod rahitinih, skrofuloznih, tuberkuloznih.) Espirit: svojina starih rasa: jevreja, Francuza, Kineza. (Antisemiti ne mogu oprostiti Jevrejima to imaju duha i para. Antisemiti to je naziv za zlosrenike, siroad ivota.). Bolesni i slabi uvek su opinjavali: oni su interesantniji od zdravih: ludak i svetac dve najinteresantnije vrste ljudi... u bliskom srodstvu stoji genij. Veliki pustolovi i zloinci i svi ljudi, naroito oni najzdraviji, bili su bolesni u izvesno doba svoga ivota: velike duevne pokrete, strast za mo, ljubav, osvetu prate duboki poremeaji. to se dekadencije tie, svaki ovek koji ne umre prerano pokazuje je skoro u svakom smislu: on dakle poznaje i instinkte koji joj pripadaju, iz iskustva: kroz polovinu svoga ivota skoro svaki ovek je dekadent. Najzad: ena! Jedna polovina oveanstva je slaba, tipino bolesna, promenljiva, nestalna eni je potrebna snaga da se za nju priljubi, i religija slabosti, koja slabost, ljubav, smernost velia kao neto boansko; ili bolje, ona slabi jakoga ona gospodari, kad uspe da svlada jakoga. ena je uvek bila u zaveri s tipovima dekadencije, svetenicima, protiv silnih, jakih, mukaraca. ena stavlja na stranu decu za kult pieteta, simpatije, ljubavi: mati pretstavlja altruizam na ubedljiv nain. Najzad: porast civilizacije, koji donosi sa sobom istovremeno nuan porast bolesnih elemenata, neurotino-psihijatrikih i kriminalistikih. Javlja se jedna prelazna vrsta, artist, koga od zloinstva na delu odvaja slaba volja i strah od drutva: mada jo ne gotov za ludnicu, ali sa pipcima koji radoznalo pipaju po obema oblastima: ova specifino kulturna biljka, moderni artist, slikar muziar, ponajpre romansijer, koji svoje naroito stanje naziva sasvim nepogodnom rei naturalizam... Ludaci, prestupnici i naturalisti su u porastu, to je znak porasta kulture i njene urbe napred to e rei njen izmet, njeni otpaci, ubre dobijaju u vanosti nazadak ide u korak. Najzad, socijalna zbrka, koja je posledica revolucije, vaspostavljanja jednakosti, zablude o jednakosti ljudi. Pritom se meaju u krv sviju slojeva nosioci instinkata propadanja (osvetoljublja, nezadovoljstva, ruilakog nagona, anarhizma, nihilizma), podrazumevajui pod tim i robovske instinkte kukaviluka, prepredenosti, propalitva kod slojeva koji su dugo drani pod petom: posle dve, tri generacije rasa se ne moe vie poznati

 sve je postalo gomila. Otuda potie opti instinkt protiv odabiranja, protiv svake privilegije, koji dejstvuje s takvom moi i sigurnou, vrstinom, svirepou, da mu se brzo odista moraju pokoriti ak i privilegisani: svi koji jo ele da zadre mo laskaju gomili, rade sa njom, i moraju je imati na svojoj strani a geniji ponajpre: oni postaju vesnici oseanja kojima se mase oduevljavaju ton saaljenja, ak i strahopotovanja prema svemu to pati, to je nisko, prezreno, to je ivelo gonjeno, die se iznad ostalih tonova (tip: Viktor Igo i Rihard Vagner). Pobeda gomile znai jo jedanput pobedu starih vrednosti. Pri tako krajnjem pokretu u pogledu na tempo i na sredstva kakva pretstavlja naa civilizacija, teite ljudi se pomera: onih ljudi ija je vrednost najvea, i koji na sebi imaju zadatak da nadoknade itavu veliku opasnost jednog takvog bolesnog pokreta; oni postaju oklevala po preimustvu; spori su u primanju, teko naputaju, relativno su postojani usred ovog ogromnog menjanja i meanja elemenata. U takvim okolnostima na prosene se prenosi teite; protiv vlasti gomile i nastranih (to je u veini povezano) konsoliduje se mediokritet kao poverenik i nosilac budunosti. Otuda se stvara nov protivnik izuzetnih ljudi ili pak novo iskuenje. Ako se ne prilagode masi i ne pevaju pesme koje bi se dopale instinktima najniih, njima e biti potrebno da budu proseni i pristojni. Oni znaju: da je zlatna i prosenost jedino ona gospodari novcem i zlatom ( svim to se sija...). I jo jednom stara vrlina i uopte ceo preiveli svet ideala stiu sebi darovite zastupnike.. Rezultat: mediokritet stie duh, duhovitost, genij on po staje zabavan, dovodi u iskuenje. * Rezultat. Visoka kultura moe poivati samo na irokoj osnovi, na jakoj i zdravoj konsolidovanoj prosenosti. U njenoj slubi i uz njenu pomo radi nauka pa ak i umetnost. Nauka sebi ne bi mogla nita bolje da poeli: ona takva pripada oveku srednje vrste njoj nema mesta meu izuzecima ona nema u svojim instinktima nita aristokratsko a jo manje anarhistiko. Mo srednje klase odrava se pomou trgovine, naroito pomou novarstva: instinkt velikih finansijera protivi se svakoj krajnosti zbog toga su Jevreji unaoj uznemirenoj i nesigurnoj Evropi najvea konzervativna sila. NJima nisu potrebne ni revolucije, ni socijalizam, ni militarizam: a kad im je potrebno i kad hoe da imaju mo, i nad revolucionarnom strankom, onda je to samo posledica napred reenoga, a ne u protivrenosti s tim. NJima je potrebno pokatkad da pobude strah protiv drugih ekstremnih pravaca na taj nain to im pokazuju ta sve imaju u ruci. Ali je njihov instinkt nepomueno konzervativan i prosean. Oni znaju kako da postanu moni gde god ima moi: ali iskoriavanje njihove moi uvek ide u jednom pravcu. Utiv izraz za prosean jeste, kao to je poznato, re liberalan. * Osveenje. Besmislica je pretpostaviti da je cela ova pobeda vrednosti antibioloka: mi moramo gledati da je objasnimo kao posledicu izvesnog interesa ivota za odranjem tipa oveka, ak i pomou metoda prevage slabih i zlosrenika : ako bi druke bilo, ne bi li ovek prestao ve da postoji? Problem... Napredak jaeg tipa koban po odranje vrste? Zato? Istorisko iskustvo pokazuje: jake rase desetkuju se uzajamno: ratom, udnjom za vlau, pustolovstvom; jakim strastima: rasipanjem (snaga se vie ne skuplja, nastaju duevni poremeaji usled prekomerne napetosti); njihovo postojanje staje skupo one se neprekidno taru jedna o drugu ; nastupaju periodi duboke labavosti i polusna; za sva velika vremena mora se platiti... Jaki su slabiji nakon toga, s manje volje, apsurdniji, negoli to su proseno slabi.

To su rasipnike rase. Trajanje po sebi nema ba nikakve vrednosti: mogli bismo moda pretpostaviti krai ivot vrste, ali bogatiji po vrednosti. Ostalo bi da se dokae da se i tako postie bogatiji rezultat po vrednosti negoli u sluaju kraeg ivota; to e rei da ovek, kao zbir moi, dosee do mnogo vieg stupnja vlasti nad stvarima pod postojeim uslovima... Mi se nalazimo pred problemom ekonomije... 865 Orijentacija koja sebe zove idealizam i koja ne doputa prosenosti da bude prosena, ni eni da bude ena! Ne treba stvari initi jednoobraznim! Moramo biti naisto koliko skupo staje vaspostavljanje jedne vrline: i da vrlina nije nita to bi proseno bilo eljivo,nego je plemenita ludost, lep izuzetak, koja nam daje pravo da se oseamo kao ljudi jake volje... 866 Potrebno je pokazati da je sa sve ekonominijim troenjem oveka i oveanstva i sa sve tenje spletenom mainerijom interesa i dostignua vezan jedan protivpokret. Ovaj protivpokret ja nazivam izdvajanjem jednog luksuznog suvika oveanstva: u njemu treba da izbije na povrinu jaa vrsta, vii tip, za koji vae drugi uslovi postanka i odranja negoli to vae za prosenoga oveka. Moj pojam, moj simbol za ovaj tip je, kao to je poznato, re natovek. Na onom prvom putu, koji se sada moe potpuno jasno videti, poniklo je prilagoavanje, ravnanje, vanost sitnica, skromnost u instinktima, zadovoljstvo u omalovaavanju oveka neka vrsta stagnacije nivoa ovekova. Ako neizbeno pretstoji kontrola celokupne ekonomije na zemlji, onda moe oveanstvo nai svoj najbolji smisao kao mainerija u slubi te ekonomije: kao ogroman mehanizam u kome se nalazi bezbroj manjih sve bolje podeenih tokova; kao sve vea suvinost svih gospodareih i zapovednikih elemenata; kao celina od ogromne snage, iji pojedini faktori pretstavljaju minimalne sile: i minimalne vrednosti. Nasuprot ovom umanjavanju i prilagoavanju oveka jednoj naroitoj korisnosti, potreban je protivpokret stvaranje sintetikog oveka koji sobom oliava i opravdava ivot; za koga je mehaniziranje oveanstva prvi uslov ivota, kao osnovica na kojoj on moe pronai za sebe svoj vii oblik ivota. NJemu je potrebno neprijateljstvo gomile, izjednaenih, oseanje otstojanja izmeu sebe i njih; on stoji na njima, on ivi od njih. Ovaj vii oblik aristokratije je njen budui oblik. S moralnog gledita, kolektivni mehanizam pretstavlja solidarnost sviju tokova, maksimum eksploatacije oveka: ali on pretpostavlja one za koje takvo eksploatisanje ima smisla. Bez toga bi to bilo opte obezvreenje, padanje vrednosti ljudske vrste nazadna pojava najveeg stila. Jasno je da se ja borim protiv ekonomskog optimizma: kao da opte blagostanje svakoga mora po nunosti ii u korak s porastom rtava sviju. A meni se ini da je obrnuto ba sluaj: rtve sviju sabiraju se ujedan opti gubitak: ovek postaje beznaajniji: tako da ovek vie ne zna emu je uopte sluio ovaj ogromni proces. emu? Jedno novo emu to je upravo danas potrebno oveanstvu. 867 Svest o porastu kolektivne moi: treba izraunati ukoliko je propast pojedinaca, stalea, epoha i naroda uraunata u ovaj porast.

Pomeranje teita jedne kulture. Cena svakog velikog porasta: ko je plaa! U kojoj meri. ona sada mora biti ogromna. 868 Opti izgled budueg Evropljanina: on kao najinteligentnija pripitomljena ivotinja, vrlo marljiv, u osnovi vrlo skroman, do preteranosti radoznao, mnogostran, razneen, slabe volje, kosmopolitski haos od afekata i inteligencije. Kako bi se iz njega mogla odgojiti jedna jaa rasa? Rasa klasinog ukusa? Klasini ukus: to je volja za jednostavnou, potenciranjem, vidljivom sreom, strahotom, smelost za psiholokom nagotom( jednostavnost je posledica volje za jaanjem: vidljivost sree i nagote posledica je volje za strahotom...). Da bi se ovek probio kroz taj haos do ovog stanja, potrebna je prinuda: ovek mora birati ili da ide u propast ili da se probije. Gospodarska rasa moe se obrazovati samo iz stranih i nasilnikih poetaka. Problem: gde su varvari dvadesetoga veka? Oigledno je da e se oni pokazati i uvrstiti tek posle ogromnih socijalistikih kriza. NJih e sainjavati elementi koji su sposobni za najveu krutost prema sebi, i koji mogu garantovati najduu volju. 869 Najsilnije i najopasnije strasti ovekove, usled kojih on najlake ide u propast, tako su temeljito proskribovane da su i najmoniji ljudi postali zbog toga nemoguni, ili sebe moraju smatrati zlim, tetnim i nedoputenim. Ovaj gubitak je velik, ali je dosada bio neophodan: sada, meutim, kada je odgajena itava masa suprotnih sila pomou povremenoga podjarmljivanja tih strasti (strasti za vlastoljubljem, uivanja u promenama i obmani), one se opet mogu putati na slobodu: one vie nee biti onako divlje. Mi sebi doputamo pitomi barbarizam: treba pogledati nae umetnike i dravnike. 870 Koren svega zla: to je pobedio robovski moral smernosti, istote, nesebinosti, apsolutne poslunosti gospodarske prirode su time osuene na: 1. licemerstvo; 2. griu savesti a tvorake prirode osetile su se kao buntovnici protiv Boga, nesigurne i sputane veitim vrednostima. Varvari su pokazali da sposobnost za uvanje mere nije njima bila svojstvena: oni su se plaili i klevetali prirodne nagone i strasti: tako isto su se plaili cezara i stalea kao gospodara. S druge strane pojavila se sumnja da je svaka umerenost slabost, ili starenje i zamor (tako Larofuko sumnja da je vrlina lepa re kod ljudi kojima porok vie ne prua nikakvo zadovoljstvo). uvanje mere pretstavljalo se kao stvar vrstine, samodiscipline, asketizma, kao borba s avolom itd. Prirodno uivanje estetskih priroda u meri, uivanje u lepoti mere previalo se i odricalo, jer se hteo antievdemonistiki moral. Vera u zadovoljstvo to ga daje uvanje mere dosada je nedostajala to zadovoljstvo jahaa na besnom konju! Umerenost slabih priroda brkala se sa uzdravanjem jakih! Ukratko reeno: najbolje stvari su oglaene poronim, jer su slabii ili neumerene svinje bacili na njih runu svetlost i najbolji ljudi ostali su skriveni i esto su sebe pogreno shvatili. 871

Poroni i neobuzdani: njihov muan i sumoran uticaj na vrednost strasti. Strahovito varvarstvo naravi glavni je razlog to su u srednjem veku ljudi bili prisiljeni na pravi savez vrline pored tako isto jezivih preterivanja u pogledu stvari koje pretstavljaju vrednost ovekovu. Borbenoj civilizaciji (ukroavanju) potrebna su svakojaka orua i muenje da bi se mogla odrati protiv strahote i zverskih priroda. U ovoj stvari pometnja je sasvim prirodna, premda ima najtee posledice: ono to ljudi od moi i volje mogu zahtevati od sebe daje im merilo i za ono to bi smeli sebi dopustiti. Takve prirode su protivnost poronim i neobuzdanim prirodama, premda oni pod izvesnim okolnostima mogu uiniti stvari zbog kojih bi niu vrstu oveka optuili za porok i neumerenost. Tu pojam Svi su ljudi jednaki pred Bogom nanosi neobino mnogo tete. Postupci i gledita koji po sebi pripadaju prerogativama jakih bili su zabranjeni kao da bi po sebi bili nedostojni oveka. Sve tendencije jakih ljudi bile su izvikane na taj nain to su se odbranbena sredstva najslabijih (ak i najslabijih prema sebi) postavljala kao merila vrednosti. Pometnja je otila tako daleko da ba velike virtuoze ivota (ija samokontrola sainjava najotriju protivnost poronima i neobuzdanima) igou najpogrdnijim imenima. Jo i danas ljudi veruju da im je dunost napadati Cezara Bordiju, to je prosto smeno. Crkva je nemake careve anatemisala zbog njihovih poroka: kao da jedan kaluer ili svetenik ima prava rei ijednu re o tome ta jedan Fridrih Drugi sme sebi dopustiti. Jedan Don uan alje se u pakao: to je vrlo naivno. Je li ko primetio da na nebu nema nijednog interesantnog oveka?... To je samo mig enama gde e najbolje nai svoj spas. Ako ovek samo malo dosledno misli i ima uz to duboko razumevanje za to ta je veliki ovek, ne moe imati nikakve sumnje da crkva alje u pakao sve velike ljude ona se bori protiv svake veliine oveka. 872 Prava koja jedan ovek sebi prisvaja srazmerna su dunostima koje uzima na sebe i zadacima za koje se osea dorastao. Veina ljudi nema prava na ivot, nego su nesrea za vie ljude. 873 Pogreno shvatanje egoizma: od strane niih priroda koje nita ne znaju o uivanju u osvajanju i o nezasitljivosti velike ljubavi, kaogod i o preobilnom oseanju sile, usled ega ovek eli potiniti sebi stvari, prinuditi ih k sebi i staviti ih na svoje srce nagon umetnika za svojim materijalom. esto se deava da aktivan duh samo trai sebi polje delatnosti. U obinom egoizmu hoe da se odri ba ne-ego, duboko prosean stvor, ovek iz gomile i kada to primete ree, suptilnije i manje prosene prirode onda ih to buni. Jer oni prosuuju: Mi smo plemenitiji. Mnogo je vanije da se mi odrimo negoli ta stoka! 874 Degeneracija gospodara i gospodareih stalea nainila je najvei dar-mar u istoriji. Bez rimskih cezara i rimskog drutva bezumlje hrianstva ne bi pobedilo. Kada niu vrstu ljudi spopadne sumnja da li postoje vii ljudi, onda je opasnost velika. Onda se na kraju dolazi do otkria da i meu niima, potitenima, siromanima duhom postoje vrline i da su ljudi jednaki pred Bogom: to je vrhunac budalatine na zemlji. Jer na kraju vii ljudi mere sebe same merilima vrline robova pronalaze da su gordi itd., i da

sve njihove vie osobine zasluuju osudu. Kad su Neron i Karakala sedeli na prestolu, onda se pojavio paradoks: Najnii ovek vie vredi negoli onaj to je na prestolu. I prokrila je sebi put slika boja koja najdalje stoji od lika najmonijega Bog na krstu. 875 Vii ovek i ovek iz stada. Kad nedostaje velikih ljudi, onda od velikih ljudi iz prolosti prave polubogove ili bogove: pojava religije pokazuje da ovek nema vie zadovoljstva u oveku ( niti u eni kao Hamlet). Ili: mnogi ljudi skupe se u gomilu kao parlamenat u elji da dejstvuju isto tako tiranski. Tiranisanje je svojstvo velikih ljudi: oni prave niu vrstu ljudi glupom. 876 Bakl prua najbolji primer do koje mere jedan plebejski agitator meu masom nije u stanju doi do jasnog shvatanja pojma o vioj prirodi. Miljenje protiv koga se Bakl onako strasno bori da su veliki ljudi, pojedinci, kneevi, dravnici, geniji, vojskovoe pokretai i uzroci sviju velikih pokreta on je instinktivno pogreno shvatio, kao da to znai da sve to je bitno i od vrednosti kod viih ljudi lei u sposobnosti da pokreu masu: jednom rei, u njihovom dejstvu... Ali via priroda velikog oveka lei u tome to je on razliit, nedostupan, na otstojanju od drugih ne u nekim dejstvima i posledicama: pa makar on uzdrmao zemljinu kuglu. 877 Revolucija je omoguila Napoleona: to je njeno opravdanje. Po tu cenu mogao bi se poeleti anarhistini slom cele nae civilizacije. Napoleon je omoguio nacionalizam: to je njegovo izvinjenje. Vrednost jednog oveka (nezavisno, razume se, od morala i nemorala: jer se ovim pojmovima vrednost ovekova i ne dotie) ne lei u koristi od njega, jer bi ona postojala i kad ne bi bilo nikoga kome bi on koristio. I zato ne bi ba ovek koji je vrio najgori moguni uticaj mogao biti vrhunac itavog ljudskog roda: tako visok i prevashodan da bi sve pred njim otilo u sunovrat iz zavisti. 878 Ceniti vrednost jednog oveka po tome koliko ljudima koristi, ta ih staje, ili koliko im teti: to znai isto toliko kao ceniti jedno umetniko delo po uticaju koji ono vri. Ali se tim vrednost jednog oveka u poreenju s drugim ljudima uopte ne dodiruje. Moralna ocena vrednosti, ukoliko je socijalna, meri oveka u svemu po posledicama. Ali ta e se s ovekom koji ima svoj ukus na jeziku, koga okruava i skriva njegova samoa koji je nedostupan, neprocenljiv, pravi ovek, dakle ovek jedne vie, u svakom sluaju jedne druge vrste: kako ete oceniti njega, poto ga ne moete znati, niti ga moete s ime porediti ? Moralno ocenjivanje bilo je uzrok najvee tuposti suenja: tu se vrednost jednoga oveka po sebi potcenjuje, skoro previa, gotovo odrie. Ostatak naivne teleologije: vrednost oveka samo obzirom na druge ljude. 879

Prekomerna zauzetost moralnim shvatanjima stavlja jedan duh na nizak nivo: to pokazuje da mu nedostaje instinkt za naroita prava, za izuzetno, za oseanje slobode kod stvaralakih priroda, dece boje (ili avolove ). I bez obzira da li on propoveda postojei moral ili kritikuje postojei moral s gledita svoga ideala: on pripada stadu pa makar kao njegova najvea nunost, njegov pastir. 880 Zamena morala voljom za nae ciljeve, pa prema tome i za sredstva za njih. 881 O odreivanju ranga ta je proseno kod tipinog oveka? to ne razume da je i nalije stvari neophodno; to se bori protiv ravih stanja, kao da se moemo njih otresti; to nee da uzme jedno s drugim; to bi eleo rado da zbrie tipini karakter jedne stvari, jednoga stanja, jednoga vremena, jedne linosti, cenei i prihvatajui samo jedan deo njenih svojstava i odbacujui druge. eljivost prosenog oveka jeste ono protiv ega se mi ostali borimo: on shvata svoj ideal kao neto to ne sme imati u sebi vie nita to je tetno, zlo, opasno, sumnjivo, razorno. Nae je shvatanje obrnuto: da sa svakim porastom oveka mora rasti i njegovo nalije, da bi najvii ovek, ako se takav pojam doputa, bio onaj koji najjae pretstavlja antagonistiku, prirodu ivota, kao slavu ivota i njegovo jedino opravdanje... Obini ljudi smeju pretstavljati samo jedan sasvim mali kut ovog prirodnog karaktera: oni propadaju im poraste mnogostrukost elemenata i napetost suprotnosti: to e rei, im poraste preduslov za veliinu oveka. Da ovek mora postati bolji i gori, to je moja formula za ovu neizbenost. Veina pretstavlja samo delove i pojedinosti oveka tek kad se svi ukupno uzmu, ispada itav ovek. itava vremena, itavi narodi imaju u ovom smislu neto fragmentarno; moda je u prirodi ekonomije ljudskoga razvitka da se ovek delimi no razvija. Zbog toga se nikako ne sme zaboraviti da se uprkos tome radi o ostvarenju sintetikog oveka: da su nia vrsta ljudi, ogromna veina, samo predigre i vebanja, iz kojih se ovde onde pojavi ceo ovek, ovek miljokaz koji pokazuje dokle je dosada doprlo oveanstvo. oveanstvo ne napreduje u pravoj liniji; esto se gubi tip koji je jednom ve dostignut ( mi nismo, na primer, jo dostigli do oveka iz doba renesansa pored svih trovekovnih napora, dok meutim ovek iz doba renesansa zaostaje za antikim ovekom). 882 LJudi priznaju nadmonost antikog oveka i oveka renesansa ali bi hteli da taj tip stvore bez uzroka i uslova koji su do njega doveli. 883 ienje ukusa moe biti jedino posledica jaanja tipa. Nae dananje drutvo pretstavlja samo obrazovanje; ali u njemu nedostaje obrazovanog oveka. Nedostaje velikog sintetikog oveka, u kome su razli ite sile bezobzirno upregnute u slubu jednom cilju. Ovo to danas imamo, to je mnogostruki ovek, vrlo interesantan haos, interesantniji od ma koga koji je dosad bio: ali ne haos pre stvaranja sveta nego posle njega: Gete kao najlepi izraz ovoga tipa ( savreno neolimpiski).

884 Hendel, Lajbnic, Gete, Bizmark karakteristini su za jak nemaki tip. Oni su iveli spokojno izmeu suprotnosti, puni one gipke snage koja se uva od ubeenja i doktrina, sluei se pritom jednim kao oruem protiv drugoga i zadravajui slobodu za sebe. 885 Toliko sam pojmio: kad bi se pojava velikih i retkih ljudi stavila u zavisnost od pristanka velikoga broja (podrazumevajui da ta veina zna kakve osovine sainjavaju veliinu, kaogod i po koju cenu se svaka veliina razvija) onda ne bi nikada vilo nijednog znaajnog oveka! injenica da tok stvari ide svojim putem nezavisno od pristanka veine razlog je to se na zemlji desilo nekoliko zadivljujuih stvari. 886 Hijerarhija ljudskih vrednosti: a) Ne treba ceniti oveka po pojedinim delima. Pokoini postupci. Nita nije ree od linog postupka. Jedan stale, rang, rasa, okolina, sluaj sve to dolazi pre do izraza u jednom delu ili inu negoli jedna linost. b) Za mnoge ljude ne treba uopte pretpostaviti da su linosti. Uz to ima ljudi koji su nekoliko linosti, a veina uopte nije nikakva linost. Svuda gde preovlauju prosene osobine, koje obezbeuju odravanje jednog tipa, linost je rasipanje, luksuz, i ne bi imalo nikakva smisla udeti za linou. To su stubovi, organi za transmisiju. v) Linost je relativno usamljena pojava; obzirom na daleko vei znaaj produetka rase i prosenosti, linost se moe smatrati i za neto protivno prirodi. Da bi se omoguila jedna linost, mora se povremeno izdvojiti, mora biti prinuena da ivi potpuno naoruana, neto nalik na ograivanje zidom, mora imati veu snagu iskljuenja sveta; a u prvom redu mnogo manju osetljivost negoli to je ima prosean ovek, ija je ovenost zarazna. Prvo pitanje u pogledu hijerarhije: koliko je neko usamljen ili koliko je ovek gomile. (U poslednjem sluaju, njegova vrednost sastoji se u onim osobinama koje osiguravaju ivot njegovog stada, njegovog tipa; u prvom sluaju ona je u onome to ga izdie, izdvaja, brani i daje mu mogunost da bude usamljen.) Zakljuak: ne treba ceniti usamljen tip s gledita gomile niti pak oveka iz gomile s gledita usamljenog tipa oveka. Posmatrani odozgo, obadva tipa su nuni: isto tako je nuan njihov antagonizam i nita nije gore od elje da se ova dva tipa razbiju u neki trei (vrlina kao hermafroditizam). To je isto tako malo eljivo koliko priblienje i izjednaenje polova. Ono to je tipino sve vie se mora razvijati i jaz mora bivati sve dublji. Pojam degeneracije u oba sluaja: kad se stado pribliuje osobinama usamljenih duhova, a usamljeni duhovi osobinama stada jednom reju, kad se pribliuju jedno drugom. Ovaj pojam degeneracije je van oblasti moralnog prosuivanja. 887 Gde treba traiti jae prirode. Propadanje i degeneracija usamljenih vrsta je mnogo vea i stranija; protiv njih su instinkti stada, tradicija vrednosti; od poetka njihova orua odbrane, njihovi instinkti odbrane nisu dovoljno jaki ni pouzdani srea im mora biti mnogo naklonjena da bi napredovali. ( oni najbolje napreduju u najniim i najnaputenijim

slojevima drutva; ako traite linost, nai ete je tamo mnogo sigurnije negoli u srednjim klasama!). Kad se borba klas i stale, kojom se ide za jednakim pravima, koliko toliko svri, poee borba protiv usamljene linosti. (U izvesnom smislu takva linost se moe najlake i odrati u demokratskom drutvu: onda kad vie nisu potrebna grublja sredstva za odbranu i kad ve postoji izvesna navika na red, potenje, pravdu, poverenje prema prosenim uslovima.) Najjai se moraju najvre vezati, najpaljivije motriti, bacati u lance i nadziravati: to zahteva instinkt stada. Za njih je reim samodiscipline, asketske usamljenosti ili dunosti u zamornom radu, u kome ovek vie nema posla sa sobom i sopstvenom duom. 888 Ja pokuavam da dam ekonomsko opravdanje vrline. Zadatak je nainiti oveka to korisnijim i pribliiti ga to vie nepogrenoj maini: zarad toga on mora viti snabdeven mainskim vrlinama (on se mora nauiti da ceni najvie ona stanja u kojima radi korisno kao maina: radi toga je potrebno da mu druga stanja budu to manje u volji, i da mu se ine to opasnija i to vrednija preziranja). Tu je prvi kamen spoticanja: dosada, monotonija, koju sa sobom povlai svaka mehanika delatnost. Da se navikne ovek da to podnosi, i ne samo da podnosi, nego jo da vidi dosadu okruenu nekom viom ari: to je dosad bio zadatak sviju viih kola. Nauiti neto do ega nam ni najmanje nije stalo; i ba u tome, u toj objektivnoj delatnosti, nalaziti svoju dunost i nauiti se da cenimo odvojeno zadovoljstvo i dunost to je dragoceni zadatak i delo viih kola. Zvog toga je dosad filolog bio vaspita per se: jer njegova delatnost slui kao uzor monotonije koja ide do velianstvenosti; pod njegovom zastavom omladina se ui bubati: prvi uslov za potpunu sposobnost vrenja mehanikih dunosti u budunosti (kao dravni inovnici, supruzi, kancelarisko roblje, itaoci novina i vojnici). Takav ivot moda zahteva filosofsko opravdanje i velianje jo vie nego ma koji drugi: prijatna oseanja mora neki nepogreni forum proglasiti za oseanja nie vrste; dunost kao takva, moda ak i patos strahopotovanja u odnosu na sve to je neprijatno mora se zahtevati imperativno kao neto to lei iznad svake koristi, prijatnosti i celishodnosti. Mehaniki oblik ivota kao najvii, najdostojniji oblik, koji se sam sebi klanja (tip: Kant kao fanatik formalnog pojma dunosti). 889 Ekonomska ocena dosadanjih ideala to e rei izbor odreenih afekata i stanja, odabranih i odgajenih na raun drugih. Zakonodavac (ili drutveni instinkt) odabira izvestan broj stanja i afekata ija aktivnost garantuje pravilan rad (mehanizam delovanj kao posledica redovnih potreba tih afekata i stanja). Ako pretpostavimo da ova stanja i afekti sadre sastojke koji subolni, onda se mora pronai nain da se to bolno otkloni pomou izvesnog shvatanja vrednosti; da se bol oseti kao vrednost, dakle kao neto to prua zadovoljstvo u viem smislu. Formulom kazano: Kako neto neprijatno postaje prijatno? Na primer, kad nae pokoravanje zakonu, naa poslunost doe do priznanja zahvaljujui snazi, moi i samosavlaivanju. To isto vai za na smisao za zajednicu, za nau ljubav prema blinjem, za patriotizam, ovenost, na altruizam, heroizam. Da se neprijatne stvari rado ine to je cilj ideala: 890

Omalovaenje oveka moralo je dugo vremena biti jedini cilj: jer se najpre mora udariti iroka osnova, da bi na njoj mogla stajati jaa vrsta oveka. (Ukoliko je dosad svaka jaa vrsta oveka stajala na nivou nie vrste...) 891 Besmislena je i dostojna prezrenja ona vrsta idealizma koja nee prosenost prosenosti i, mesto da likuje zbog neije izuzetnosti, srdi se na kukaviluk, la, siunost i bedu. To sve ne treba eleti da je druke! I treba jaz praviti dubljim ! Treba prinuditi vii tip oveka da se izdvoji rtvom koju je u stanju podneti za svoj ivot. Osnovno gledite: Treba proirivati otstojanja, ali ne stvarati nikakve suprotnosti. Otstranjivati srednje klase i smanjivati njihov uticaj to su glavna sredstva da se otstojanja odre. 892 Kako bi se prosenima smela omrznuti njihova prosenost ! Kao to se vidi, ja inim ba obrnuto: ja uim da svaki korak dalje od prosenosti vodi u nemoral. 893 Mrnja protiv prosenosti nije dostojna jednoga filosofa: ona skoro dovodi u pitanje njegovo pravo na filosofiju. Ba zato to je on izuzetak, mora uzeti pravilo u zatitu, mora uliti veru u sebe svemu to je proseno. 894 Protiv ega se ja borim: da izuzeci vode rat protiv pravila mesto da pojme da je postojanje pravila uslov za vrednost izuzetka. Na primer: ene mesto da smatraju svoju nenormalnu e za znanjem kao odliku, elele bi da poremete ceo poloaj ene uopte. 895 Poveanje snage uprkos privremenom propadanju pojedinca: mora se stvoriti nov nivo; metod pribiranja sila, da bi se odrala mala dela, nasuprot neekonominom rasipanju; razorna priroda mora se jednom svesti na orue ove ekonomije budunosti; odranje slabih, jer se mora izvriti ogromna koliina malih radova; odranje jednog shvatanja koje ini ivot jo mogunim za slabe i za patnike; usaditi solidarnost kao instinkt namesto instinkta straha i ropske pokornosti; borba protiv sluaja, ak i protiv sluajnosti velikog oveka. 896 Borba protiv velikih ljudi, opravdana iz ekonomskih razloga. Veliki ljudi su opasni, oni su sluajnost, bura, izuzeci, dovoljno jaki da dovedu u pitanje stvari koje su polako zidane i izgraivane. Eksploziv ne samo da mora eksplodirati bez tete, nego se eksplozija mora spreiti gde god je to moguno: to je prvobitni instinkt svakog civilizovanog drutva. 897

Ko razmilja o tome na koji nain se ovek moe uzdii do najvee slave i moi, taj e najpre shvatiti da se mora staviti izvan morala; jer je moral u svojoj sutini bio upuen na suprotnu stranu da zaustavi i uniti onaj slavni razvitak gde god ga je bilo u dejstvu. Jer takav razvitak troi toliko veliki broj ljudi u svojoj slubi, da je protivpokret sasvim prirodan: slabijim, nenijim, osrednjim ivotima potrebno je da ustanu protiv te slave ivota i snage, i zarad toga im je potrebna nova ocena sopstvene vrednosti, pomou koje e osuditi ivot i po mogunosti unititi ga u ovoj najvioj meri njegove punoe. Moralu je stoga svojstveno neprijateljstvo prema ivotu ukoliko tei da pobedi tipove ivota. 898 Jaki ljudi budunosti. to su delom nevolja delom sluaj doprineli ovde onde da se stvore uslovi za kultivisanje jedne jae vrste: to smo mi sada u stanju shvatiti i svesno hteti: mi moemo stvoriti uslove pod kojima je moguno takvo uzvienje. Dosad je vaspitanje vodilo rauna o koristi drutva: ne o nekoj mogunoj koristi u vudunosti, nego o koristi postojeeg drutva. LJudi su hteli orua za nj. Ako bi bilo vee bogatstvo sil, onda bi se jedan deo njihov mogao izdvojiti u svrhe iji cilj ne bi bila korist drutva, nego neka budua korist. to vie ljudi budu shvatali do koje se mere postojei oblik drutva nalazi u fazi jaih promena, tako da pre ili posle nee biti u stanju da postoji sebe radi, nego samo jo kao sredstvo u rukama jedne jae rase: to e se vie takav zadatak nametati. Sve vee omalovaenje oveka jeste ba ona pokretna sila koja nas nagoni da mislimo na odgoj jedne jae rase: koja bi bila jaka ba tamo gde bi zakrljala vrsta bila slaba i slabila sve vie (volja, odgovornost, sigurnost u sebe, mo odreivanja sopstvenih ciljeva). Sredstva bi bila ona kojima ui istorija: izolacija putem interes samoodranja suprotnih onima koji su danas opti; obuka u obrnutim ocenama vrednosti; otstojanje kao patos; sloboda savesti u onome to je danas najvie prezreno i zabranjeno. Nivelacija evropskog oveka je veliki proces koji ne treba zaustaviti: njega bi trebalo jo ubrzati. Time se namee potreba za kopanjem jaza, distancijom, hijerarhijom: ne potreba da se taj proces uspori. Ovoj nivelisanoj vrsti potrebno je opravdanje im se do nje doe: to opravdanje nalazi se u tome to ona slui vioj i suverenoj vrsti koja se oslanja na nju i koja se tek na njoj moe podii do svoga zadatka. Ne samo gospodarska rasa iji bi se zadatak iscrpao u upravljanju: nego rasa sa svojom sopstvenom sferom ivota, s obiljem snage za lepotu, hrabrost, kulturu i manire i u najduhovnijem; jedna pozitivna rasa, koja sebi moe dopustiti svaki veliki luksuz dovoljno jaka da se lii potrebe za tiranijom moralnih imperativa, dovoljno bogata da joj ne budu potrebne ekonomija i pedanterija, iznad dobra i zla; zimska bata za retke i neobine biljke. 899 Nai psiholozi, iji se pogled nehotice zaustavlja samo na simptomima dekadencije, navode nas da sve ee budemo nepoverljivi prema duhu. LJudi vide samo uvek mlake, bolesne, raslabljene pojave duha: ali sada dolaze novi varvari: cinici kuai osvajai ujedinjenje duhovne nadmonosti sa zdravljem i obiljem snage.

900 Ja ukazujem na neto novo: sigurno da za takvu demokratsku zajednicu postoji opasnost od varvara; ali njih trae samo na dnu. Meutim postoji i jedna druga vrsta varvara, koji dolaze odozgo: neka vrsta osvajaa i gospodara: oni trae materijal koji bi mogli uobliavati. Prometej je bio varvarin te vrste. 901 Osnovno gledite: zadatak vie ljudske vrste ne sme se traiti u voenju nie vrste (kao to to ini Kont, na primer ), nego u nioj vrsti treba gledati osnovicu na kojoj via vrsta ivi za svoj sopstveni zadatak na kojoj jedino ona moe stajati. Uslovi pod kojima jedna jaka i otmena vrsta sebe odrava (u pogledu duhovne discipline) suprotni su uslovima pod kojima postoje industriske mase, bakali kao to je Spenser. Ono to stoji na raspoloenju samo najjaim i najstranijim prirodama da im omogui ivot razonoda, doivljaji, neverovanje, pa i samo rasipanje neizbeno bi upropastilo prosene prirode, kad bi im stajalo na raspoloenju to i biva kad se to desi... Za prosene prirode je marljivost, urednost, umerenost, vrsto ubeenje na mestu jednom reju vrline stada: pod njihovim uticajem proseni ljudi postaju savreni. 902 O tipu gospodara. Pastir nasuprot gospodaru (prvi je sredstvo za odranje stada; drugi je cilj zbog koga stado postoji). 903 Privremeno preovlaivanje drutvenih ocena vrednosti razumljivo je i korisno: radi se o izgradnji osnovice na kojoj bi se najzad mogla podii jedna jaa vrsta. Merilo snage: moi iveti pod obrnutim ocenama vrednosti i veito ih ponovo hteti. Drava i drutvo kao osnovica: ekonomsko gledite, vaspitanje kao odabiranje. 904 Svest koja nedostaje slobodnim duhovima : ista disciplina koja jo vie snai jake prirode i osposobljuje ih za velike pothvate krha i krljavi prosene: sumnja iroko srce opit nezavisnost. 905 eki. Kakvi moraju biti ljudi koji su sposobni za obrnuta shvatanja vrednosti? LJudi koji imaju sva svojstva moderne due, ali su dovoljno jaki da ih pretvore u pravo zdravlje ? U svoje sredstvo za svoj zadatak. 906 Jak ovek, snanih instinkata u jakom zdravlju, svaruje svoja dela isto onako kao to svaruje svoju hranu; on vari i teku hranu: ali uglavnom njega vodi nepomuen i jak instinkt,

koji ga spreava da uini ma ta to je protivno njegovoj prirodi, isto tako kao to ne jede nita to mu nije po volji. 907 Kad vismo samo mogli predvideti najpovoljnije uslove pod kojima se pojavljuju bia od najvee vrednosti! avolski je to odve komplikovano, i vrlo velika je verovatnoa neuspeha: zato nas nita i ne vue da za tim teimo! Sumnja. Naprotiv: smelost, razumevanje, vrstina, nezavisnost, oseanje odgovornosti mi moemo poveati; mi moemo pojaati osetljivost vage i ekati da nam dou u pomo pogodne prilike. 908 Pre negoli to smemo misliti na delanje, treba svriti ogroman posao. Ali uglavnom pametno iskoriavanje postojeih prilika naa je najbolja i najpodesnija delatnost. Pravo stvaranje uslova, kakve sluaj stvara, pretpostavlja ljude od gvoa, kakvih jo nije bilo. Na prvo mesto dolazi sprovoenje linog ideala i njegovo ostvarenje. Ko je pojmio prirodu ovekovu i poreklo najvieg tipa oveka, stresa se pred ovekom i bei od svake akcije: to je posledica nasleenih ocena vrednosti! Moja je uteha to je priroda ovekova zla: to zajemava snagu! 909 Tipini oblici samorazvia. Ili: osam glavnih pitanja. 1. elimo li da smo sloeniji ili jednostavniji ? 2. elimo li biti sreniji ili ravnoduniji prema srei i nesrei? 3. elimo li biti zadovoljniji sobom ili pretenciozniji i neumitniji? 4. elimo li postati meki, popustljiviji, oveniji, ili neoveniji ? 5. elimo li biti mudriji ili bezobzirniji? 6. elimo li postii izvestan cilj ili izbei svaki cilj (kao to to ini filosof, na primer, koji u svakom cilju nasluuje granicu, kut, tamnicu, glupost)? 7. elimo li da nas vie potuju ili da nas se vie boje ? Ili da nas vie preziru ? 8. elimo li postati tiranin, ili zavodnik, ili pastir, ili ovca? 910 Tip mojih uenika. LJudima do kojih mi je neto stalo elim patnju, oajanje, bolest, nipodatavanje elim da im ne ostane nepoznato duboko samopreziranje, muenje nepoverenja prema sebi, jad pobeenoga: ja nemam nikakva saaljenja prema njima, jer im elim ono to danas jedino dokazuje da li jedan ovek ima vrednosti ili nema istrajnost. 911 Srea i samozadovoljstvo lazarona ili blaenstvo lepih dua ili suiava ljubav puritanskih pijetista ne dokazuju nita u pogledu hijerarhije meu ljudima. Kao veliki vaspita, ovek bi trebalo takav rod blaenih ljudi biem da nagna u nesreu. Odmah se pojavljuje opasnost od umanjenja vrednosti, od poinka: protiv spinozistikog ili epikurejskog shvatanja sree i protiv svakog predaha u kontemplaciji. Ali kad je vrlina sredstvo za takvu sreu, onda ovek mora postati gospodar a nad vrlinom.

912 Nikako ne vidim kako to ovek moe nadoknaditi, ako je propustio da na vreme pohaa koju dobru kolu. Takav ovek ne zna sebe, on ide kroz ivot nenauen kako da ide; slab mii pokazuje se na svakom koraku. Katkad je ivot tako milostiv da prui priliku oveku da nadoknadi tu strogu kolu: moe biti pomou dugotrajne bolesti, koja zahteva najvei napor volje i samodovoljnost; ili pomou naglo nastale bede, koja preti istovremeno njegovoj eni i detetu, i koja ga moe prinuditi na aktivnost koja bi povratila energiju damarima koji su popustili i povratila bodrost volji za ivotom. Najeljivija je stvar u svakom sluaju stroga disciplina u pravi as pod svim okolnostima, to e rei u doba jo kad smo ponosni to se od nas mnogo zahteva. Jer to razlikuje strogu kolu kao dobru kolu od svake druge: to se u njoj mnogo zahteva; to se strogo zahteva, to se ono to je dobro i izvrsno ak zahteva kao neto normalno; to je pohvala retka, to je popustljivost nepoznata; to je prekor otar, stvaran, vez obzira na dar i poreklo. Takva kola potrebna je u svakom pogledu: to vai kako za najtelesnije tako i za najduhovnije stvari: bilo bi fatalno ako bi se tu dvojilo. Ista disciplina ini dobrim i vojnika i naunika; i kad se izbliza zagleda, onda se vidi da nema pravoga naunika koji ne nosi u sebi instinkte pravoga vojnika. Moi zapovedati i moi sluati ponosito; stajati u frontu, ali biti uvek spreman i za komandovanje; vie voleti opasnost od udobnosti; ne meriti bakalskim terazijama ta je doputeno, a ta nije doputeno; biti vei neprijatelj sitniarstvu, prepredenosti, parazitstvu negoli zlu. emu se ovek ui u strogoj koli? Sluanju i zapovedanju. 913 Odricati zaslugu: ali initi ono to stoji iznad svake pohvale, i iznad svakog razumevanja. 914 Nov oblik morala: zavetovanje u pogledu onoga to ovek eli da ini ili da ne uini; sasvim odreeno odricanje od mnogo ega. Proveriti da li je ovek zreo za to. 915 Ja u i asketizam ponovo nainiti prirodnim: na mesto odricanja ja bih postavio snaenje kao cilj; gimnastiku volje; uzdravanje i povremeni post svake vrste, ak i u stvarima duha: kazuistiku delanja obzirom na nae miljenje, koje izvire iz naih sila; pokuaj s avanturama i hotiminim opasnostima. (Veere kod Manji-a: svi duhovni gurmani s pokvarenim stomacima.) Probe bi trebalo izmisliti i za jainu u dranju date rei kod oveka. 916 ta se iskvarilo zloupotrebom koju je crkva pravila: 1. asketizam: ljudi muno da jo imaju smelosti da iznesu na videlo korist i neophodnost asketizma u slubi vaspitanja volje. Na apsurdni vaspitaki kadar, pred ijim oima lebdi kao ideal koristan dravni sluga, veruje da je svrio svoj zadatak sa kolovanjem, sa dresurom mozga; i ne sluti da je neto drugo potrebno pre svega vaspitanje snage volje; sve se podvrgava ispitu, samo ne glavno: da li ovek moe hteti, da li sme obeati: mladi okonava svoju obuku vez ijednog pitanja, vez radoznalosti za ovo pitanje koje je od najvee vrednosti za njegovu prirodu;

2. post: u svakom smislu i kao sredstvo da ovek sauva sposobnost za utanano uivanje u svima dobrim stvarima (na primer, da neko vreme ne ita, da vie ne slua muziku, da vie ne bude ljubazan: treba imati posne dane i za svoje vrline); 3. manastir: privremeno osamljivanje sa strogim odbijanjem svega iz svoje blizine, na primer pisama; vrsta dubokog samoosveivanja i samonalaenja, koje se nee sklanjati od iskuenja, nego od dunosti: izlaenje iz vrzinog kola sredine; odvajanje od tiranije nadraaja i spoljanjih uticaja, koji nas osuuju da svoju snagu troimo na reakcije, i ne doputaju nam da se naa snaga nagomila u dovoljnoj meri za spontanu delatnost (neka ovek zagleda izbliza nae naunike: oni misle samo reaktivno, to jest: oni moraju najpre itati, da bi mogli misliti); 4. praznici: ovek mora biti vrlo sirov da ne bi osetio prisustvo hriana i hrianskih vrednosti kao pritisak, pod kojim svako praznino raspoloenje odlazi do avola. Pod praznikom razumemo: oholost, razdraganost, razuzdanost; preziranje svakojake ozbiljnosti i filistarstva; boansko primanje sebe sama kao posledice animalne punoe i savrenstva a to su sve stanja koja jedan hrianin ne moe poteno primiti. Praznik je neznabotvo par excellence. 5. smelost za sopstvenu prirodu: oblaenje u moral. Da oveku postane nepotrebna svaka moralna formula da bi neku svoju strast mogao prihvatiti: to je merilo kojim se ocenjuje dokle izvestan ovek moe rei da svojoj prirodi koliko mnogo ili koliko malo mora pribegavati moralu. 6. smrt. Glupa fizioloka injenica mora se obratiti u moralnu nunost. iveti tako da u pravi as ovek ima i svoju volju za smru. 917 Oseati se jai ili druke reeno: radovati se uvek pretpostavlja poreenje (ali ne neophodno s drugima, nego sa samim sobom, usred raenja, a da ovek ne bude svestan koliko to ini). Vetako jaanje: bilo pomou droga, ili pomou uzbudljivih zabluda (halucinacija): Na primer: oseanje sigurnosti, kakvo ima hrianin; on se osea jak zato to sme da ima poverenja, strpljenja, pouzdanja, rezignacije: ovo vetako jaanje njemu dolazi od iluzije da ga Bog uva; Na primer: oseanje nadmonosti: kao kad kalifi marokanskom pokazuju samo globuse na kojima njegove tri ujedinjene kraljevine zauzimaju etiri petine povrine. Na primer: oseanje jedinstvenosti: kao kad Evropljanin uobrazi da se kultura razvija samo u Evropi, i kada sebe smatra nekom vrstom skraenog kosmikog procesa: ili kad hrianin tako postavi stvari da se ceo ivot okree oko spasenja ovekova. Pitanje je u tome gde ovek osea pritisak, prinudu: prema tome stvara se i razlika u oseanju jaine. Filosof se, na primer, osea usred najveih akrobacija od apstrakcija kao kad riba ulazi u vodu: meutim boje i zvuci ga tite; da ne govorimo ve o maglovitim eljama o tome to drugi nazivaju idealom. 918 Neki otresit deko gledao bi vas podrugljivo kad biste ga zapitali: Hoe li da postane estit? Ali e otvoriti oi, ako viste ga zapitali: Hoe li da postane jai negoli to su tvoji drugovi? Kako se postaje jai ? Polako se odluivati; a vrsto se drati onoga na ta smo se odluili. Sve ostalo dolazi po sebi. Nagli i promenljivi: i jedni i drugi vrste slabih. Ne smemo sebe brkati s njima; oseati

otstojanje za vremena. uvati se dobroudnih! Dodir s njima uspavljuje. Svaki dodir je dobar kod koga su nam potrebna ona odbranbena sredstva i orua koja nosimo u instinktima. ovek treba da upotrebi svu svoju umenost na to da stavi na probu snagu svoje volje... Tu treba ono to odlikuje jedne od drugih, ne u znanju, otroumnosti, duhovitosti. ovek se mora za vremena nauiti da zapoveda kaogod i da slua. Mora se uiti skromnosti, taktu u skromnosti: to e rei: razlikovati, potovati ono u emu se pokazuje skromnost; tako isto mora potovati ono emu poklanja poverenje. * Zbog ega se ovek najvie kaje? Zbog toga to je bio skroman; to nije obraao nikakve panje na svoje najbitnije potrebe; to je sebe ravo razumeo; to je sebe potcenio; to je izgubio osetljivost i sluh za svoje instinkte; ovo otsustvo potovanja, obzira prema samom sebi, sveti se gubicima svake vrste: gubitkom zdravlja, prijateljstva, sree, ponosa, vedrine, slobode, vrstine, odvanosti. ovek nikada posle nee sebi oprostiti ovaj nedostatak u pravom egoizmu: on e ga smatrati kao zamerku, kao povod za sumnju u pravo ja. 919 Ja bih eleo da ovek pone tim to bi ukazivao potovanje samom sebi: sve ostalo dolazi po sebi. Razume se, ovek prestaje tim biti za druge: jer je to poslednje to e drugi oprostiti. Kako ? ovek koji potuje samog sebe ? To je neto drugo od slepog nagona ljubavi prema sebi: nita nije obinije u ljubavi polova, kaogod i u dvojstvu koje se ja zove, nego preziranje onoga to se voli: fatalizam u ljubavi. 920 Hou ovo ili ono; eleo bih da ovo ili ono bude tako; znam da je ovo ili ono tako stepeni moi: ovek volje, ovek elje, ovek vere. 921 Sredstva pomou kojih se odrava jaa vrsta: Dopustiti sebi pravo na izuzetne postupke; kao probu samosavlaivanja i slovode. Nai se u stanjima koja ne doputaju da se ne bude varvarin. Pomou askeze svake vrste stei nadmonost i sigurnost u pogledu jaine svoje volje. Ne biti pristupaan; utanje; opreznost prema ljupkosti. Nauiti se sluati na takav nain da to postane proba za samoodravanje. Kazuistika dovedena do vrhunca u pitanju asti. Nikada ne tvrditi: to je dobro za Janka, dobro je i za Marka nego obrnuto. Nagrada, vraanje duga, kao privilegija, kao odlika. Ne eleti tue vrline. 922 Kako ovek mora postupati s primitivnim narodima i zato varvarska sredstva nisu nita proizvoljno, moe se opipljivo videti na delu, kada se ovek sa evropskom razneenou nae prinuen da se odri kao gospodar nad divljacima u Kongu ili drugde.

923 Ratoborni i miroljubivi. Jesi li ti ovek koji ima ratnike instinkte u krvi? Ako jesi, onda se mora postaviti jo jedno pitanje: jesi li ti po instinktu ratnik zavojeva ili branilac? Ostatak oveanstva, svi oni koji nemaju ratnike instinkte, hoe mir, hoe slogu, hoe slobodu, hoe jednaka prava : to su samo imena i stupnjevi za istu stvar. Takvi ljudi ele da idu tamo gde im nije nuno da se brane, oni su nezadovoljni sobom kad su prinueni da dadu otpor: oni bi da stvore prilike u kojima rat vie nije nuan. U najgorem sluaju oni e se pokoriti, sluati, stati u red: sve je to ipak bolje negoli ratovati tako na primer savetuje hrianina njegov instinkt. Kod roenih ratnika ima neega nalik na naoruanost u karakteru, u izboru stanja, priliva, u izgradnji svake osobine: orue se najbolje obrazuje u prvom tipu, odbrana u drugom. Kakva su sredstva i vrline potrebne nenaoruanima i nezatienima, da bi se odrali pa ak i pobedili. 924 ta e postati od oveka koji nema vie razloga ni da se brani, ni da napada? ta ostaje od njegovih afekata, kada izgubi one koji su mu bili orue i zatita? 925 Napomena na jednu englesku glupost. to nee da ljudi tebi ine, ne ini ni ti njima. To vai kao mudrost; to vai kao pamet; to vai kao osnov morala kao zlatna izreka. Don Stjuart Mil u to veruje (a koji Englez to ne veruje?)... Ali ova izreka ne moe izdrati nikakvu kritiku. Raunica: Ne ini nita to ne bi hteo da se tebi ini zabranjuje postupke zbog njihovih tetnih posledica: potajna je misao da se izvestan postupak uvek nadoknauje. A ta bi sada bilo kad bi neko s Makiavelijevim Vladaocem u ruci iziao i rekao: Mi moramo initi ba ono to e nam omoguiti da preteknemo druge i to liava druge moi da to isto uine nama? S druge strane: setimo se Korzikanca, kome ast nalae osvetu. Ni on ne eli da ga prosvira tane; ali izgled na tane, verovatnoa da ga dobije, ne zadrava ga od toga da osveti svoju ast... I zar nismo u svima pristojnim postupcima ba namerno ravnoduni prema onome to bi nas zvog njih snalo? Izbegavati izvestan postupak koji bi imao tetne posledice po nas to bi znailo zabraniti uopte svaki pristojan postupak. Nezavisno od toga ova izreka je vana, jer odaje izvestan tip oveka: u njoj se formulie instinkt stada mi smo ravni, mi sebe smatramo ravnim: kako ja tebi, tako ti meni. Ovde se stvarno veruje u ekvivalentnost postupaka, koja u svima stvarnim odnosima nikada ne postoji. Ne moe se uzvratiti za svaki postupak: izmeu stvarnih individua ne postoje podjednaki postupci, pa prema tome ne moe ni biti naknade... Kada ja neto inim, od mene je uopte vrlo daleko pomisao da ikoji ovek moe uiniti isto: to je moje... Niko mi ne moe nadoknaditi, nego mi se samo moe u najboljem sluaju neto drugo uiniti. 926 Protiv Dona Stjuarta Mila. Mene uasava njegovo prostatvo kad kae: to je pravo Janku, pravo je i Marku; to ne eli da tebi ine ljudi, ne ini ni ti njima: time se sav ljudski odnos zasniva na uzajamnim uslugama, tako da se svaki postupak javlja kao neka vrsta plaanja za neto to je nama uinjeno. Pretpostavka je tu neotmena u najgorem smislu: tu se pretpostavlja ekvivalentnost vrednosti postupaka mojih i tvojih; tu se prosto svodi na niticu najlinija vrednost jednoga postupka (ono to se niim ne moe naknaditi ni platiti ).

Uzajamnost je veliko prostatvo; ba to to niko drugi ne bi mogao i ne bi smeo initi ono to ja inim; to ne postoji nikakvo izravnanje (osim u sasvim odabranom krugu gde je ovek uistinu meu sebi ravnima); to u dubljem smislu ovek nikad ne uzvraa, jer je on neto jednokratno i ini samo neto jednokratno to osnovno ubeenje sadri u sebi razlog aristokratske odvojenosti od mase, jer masa veruje u jednakost, pa prema tome i u izravnanje i uzajamnost. 927 Tesnogrudost i lokalnost moralne ocene vrednosti i njenih pojmova o korisnom i tetnom ima svoj dovoljan razlog; to je nuno stanovite drutva koje je u stanju da sagleda samo blie i najblie posledice. Dravi i politiaru, potrebna su ve izvesna nadmoralna shvatanja: jer i drava i politiar moraju raunati s mnogo veim spletom posledica. Tako isto bila bi moguna jedna svetska ekonomska politika koja bi na stvari gledala s tako daleke perspektive da bi za trenutak svi pojedinani zahtevi morali izgledati nepravini i proizvoljni. 928 Ii za svojim oseanjem? Povesti se za velikodunim oseanjem i tako dovesti svoj ivot u opasnost, pod uticajem jednoga trenutka: to malo vredi i ni najmanje nije neto naroito. U sposobnosti za to svi su ravni a u odlunosti za to prestupnik, bandit i Korzikanac izvesno pretiu potenog oveka. Vii je stepen: savladati ovaj impuls kod sebe i ne initi herojska dela po impulsu nego hladno, razumno, slobodno od burnih priliva oseanja uivanja u tome... To isto vredi i za saaljenje: ono se obino mora najpre prosejati kroz razum; bez toga ono postaje isto onako opasno kao i svaki afekt. Slepo poputanje pred jednom strau, pa bila to velikodunost, saaljenje ili neprijateljstvo, uzrok je najveih zala. Veliina karaktera ne sastoji se u tome to ovek nema tih strasti naprotiv, treba da ih ima u stranoj meri: ali samo da ih vodi na uzdi... i to bez uivanja u tom zauzdavanju, nego prosto zato... 929 Dati svoj ivot za jednu stvar to ini veliki efekat. Ali ovek; daje svoj ivot za mnogo stvari: strasti sve zajedno i posebice trae svoje zadovoljenje. Da li je ovek posvetio svoj ivot saaljenju ili srdbi ili osveti, to ne menja stvar s gledita vrednosti. Koliko je njih rtvovalo svoj ivot zvog lepih ena i to je jo gore, i svoje zdravlje! Kad ovek ima temperamenta, instinktivno bira opasne stvari: na primer pustolovinu spekulacije, ako je filosof; ili nemoral, ako je ovek od vrline. Jedna vrsta ljudi nee nita da rizikuje, a druga hoe. Da li mi drugi preziremo ivot? Naprotiv, mi instinktivno traimo pojaan ivot, ivot u opasnosti... S tim, jo jednom da kaemo, ne elimo biti vrliji od drugih. Paskal, na primer, nije hteo nita da rizikuje i ostao je hrianin: to je moe biti bilo vrlina. ovek uvek neto rtvuje. 930

Koliko dobiti ovek rtvuje, kako je malo sebian! Svi njegovi afekti i strasti trae svoje pravo a kako je strast daleko od mudre koristi koja se sastoji u sebinosti! ovek ne trai svoju sreu; ovek mora biti Englez pa da bi mogao poverovati da ovek uvek trai svoju dobit. Nae udnje hoe da se istroe na stvarima u dugim strastima njihova nagomilana energija trai prepreke. 931 Svi su afekti uopte korisni: jedni neposredno, drugi posredno; u pogledu korisnosti apsolutno je nemoguno utvrditi stupanj vrednosti kao to se svakako sile prirode sve bez razlike mogu smatrati dobrima, to jest korisnima, s ekonomskog gledita, bez obzira na to koliko su izvor strahota i kobne bespovratnosti. Najvie to se moe rei jeste da su najjai afekti od najvee vrednosti: poto ne postoje jai izvori snage. 932 Dobronamerna, milostiva, dobroduna raspoloenja duha nisu dola do priznanja usled koristi koja se od njih ima, nego usled toga to su to stanja bogatih dua, koje su u stanju darivati i ija vrednost lei u obilju oseanja ivota. Pogledajte u oi dobrotvoru! U njima je izraeno neto to je taman suprotno samoodricanju, mrnji na sebe, paskalizmu. 933 Ukratko: mi traimo vlast nad strastima, ne njihovo slabljenje ili istrebljenje! to je vea gospodarea snaga volje, utoliko se vea sloboda sme dati strastima. Veliki ovek velik je po slobodi koju doputa svojim eljama i po jo veoj moi koja zna kako da upregne ta divna udovita u svoju slubu. Dobar ovek je na svakom stupnju civilizacije bezopasan i koristan ovek u isti mah: neka vrsta sredine; u optoj svesti on je izraz onoga ega se nemamo rata plaiti, ali koji se zbog toga ne sme prezirati. Vaspitanje: u sutini sredstvo da se izuzetak upropasti za raun pravila. Obrazovanje: u sutini sredstvo da se ukus uputi protiv izuzetka u prilog prosenih. Tek kada kultura raspolae obiljem sila, moe postati zimska bata za luksuznu kulturu izuzetka, opita, opasnosti, nianse: tome tei svaka aristokratska kultura. 934 Sve sama pitanja sile: do koje mere ovek moe ostvarivati svoju nameru protiv drutvenih uslova odranja i protiv predrasuda drutva? Do koje mere moe ovek pustiti na volju svojim stranim osobinama, od kojih veina ljudi propada? Do koje mere moe ii unato istini i stati na stranu njenih najsumnjivijih strana? Do koje mere moe ovek ustati protiv stradanja, preziranja samoga sebe, saaljenja, bolesti, poroka, s pitanjem da li moe njima zagospodariti? ( to nas ne ubija, to nas snai...) Najzad: do koje mere sme ovek dati za pravo pravilu, onom to je opte, maleno, dobro, ispravno, proseno, a da se time ne vulgarizira?... Najvea proba karaktera: ne dopustiti da te dobro navede u propast. Dobro kao luksuz, kao utananost, kao porok.

OTMEN OVEK

935 Tip: prava dobrota, otmenost, veliina due koja potie od bogatstva: ona ne daje da bi primala ona sebe nee uzviavati time to e biti dobra; rasipanje kao tip prave dobrote: bogatstvo same linosti kao preduslov. 936 Aristokratizam. Ideali stada sada na vrhuncu kao najvia mera vrednosti drutva: pokuaj da im se da kosmika, pa ak i metafizika vrednost. Protiv tih ja branim aristokratizam. Jedno drutvo koje bi htelo da sauva obzir i delikatnost u odnosu prema slobodi mora sebe oseati kao izuzetak i protiv sebe imati jednu mo od koje se izdvaja, koju gleda s visoka i neprijateljski. to se vie odriem prava i sebe izjednaujem s drugima, to vie padam pod vlast najprosenijih i najzad najveega broja. Prvi uslov koji jedno aristokratsko drutvo ima u sebi, da bi odralo meu svojim lanovima visok stupanj slobode, jeste ona krajnja napetost koja potie od prisustva suprotnih nagona kod ovih lanova: od njihove volje za vlau.... Kad idete za tim da zbriete sve jake suprotnosti i razlike u rangu, onda tim briete i jaku ljubav, uzvieni stav duha i oseanje svoje sopstvene linosti. * Za stvarnu drutvenu psihologiju slobode i jednakosti. ta tu opada? Volja za linom odgovornou, znak opadanja autonomije; sposobnost za napad i odbranu, ak i u stvarima duha: zapovednika mo; smisao za strahopotovanje, potinjavanje, podreivanje, sposobnost za utanje; velika strast, veliki zadatak, tragedija, vedrina. 937 Ogisten Tjeri itao je 1814 ta je rekao Monlozije u cvom delu De la monarchie franaise odgovorio je uzvikom srditosti i zaseo za svoje delo. Ovaj emigrant je rekao: Race d' affranchis, race d' esclaves arrach de nos mains, peuple tributaire, peuple nouveau, licence vous fut octroye d' etre libres, et non pas nous d' etre nobles; pour nous tout est de droit, pour vous tout est de grce, nous ne sommes point de votre communaut: nous sommes un tout par nous-memes. 938 Kako aristokratski svet sve vie sebe sama ia i slabi! Svojim otmenim instinktima on odbacuje svoje privilegije i po svojoj utananoj kultivisanosti interesuje se za narod, za slabe, siromane, poeziju malih itd. 939 Postoji jedna otmena i opasna vrsta bezbrinosti, koja doputa duboke zakljuke i razumevanje: to je bezbrinost samopouzdane i prebogate due koja se nikada ne pati oko prijatelja, ali koja zna samo za gostoprimstvo, samo gostoprimstvo upranjava i samo to zna upranjavati srce i dom otvoreni svakom ko hoe da ue, pa bili to prosjaci, kljasti ili

kraljevi. To je prava drutvenost: ko nju ima, ima stotinu prijatelja, ali verovatno nijednog prijatelja. 940 Uenje: primenjuje se na ljude sa preobilnom snagom ne na prosene; i samo su stupnjevi visine: vie od njih stoji zlatna priroda. Moral dunosti bezuslovne poslunosti kod stoika, u hrianskim i arapskim monakim redovima, u Kantovoj filozofiji (svejedno je da li se poslunost duguje stareini ili pojmu). Vie od ti treba stoji ja hou (heroji); vie od ja hou stoji ja jesam (grki bogovi). Varvarski bogovi ne izraavaju nikakvo zadovoljstvo u meri oni nisu ni jednostavni, ni laki, ni umereni. 941 Smisao naih vrtova i dvoraca (prema tome i smisao svih naih udnji za bogatstvom) jeste: da sklonimo ispred oiju nered i prostatvo, i da sagradimo dom za otmenost due. Veina ljudi bez sumnje veruju da e postati vie prirode, ako oni lepi, mirni predmeti budu uticali na njih: otuda potie juri na Italiju i putovanja itd., sve itanje i pohaanje pozorita. LJudi hoe da budu formirani to je smisao njihovog kulturnog rada! Ali jaki, silni hoe samo da formiraju i nita strano nee vie da imaju oko sebe! Zbog toga idu ljudi i u prirodu, ne da se u njoj nau, nego da se u njoj izgube i zaborave. elja je svih slabih i nezadovoljnih samim sobom da pobegnu od sebe. 942 Postoji samo plemstvo po roenju, po krvi. (Nije ovde re o reci od i o almanahu Gota: parenteza za magarce.) Gde ljudi govore o aristokratima duha, tu ima uopte razloga da se neto sakrije to je, kao to je poznato, lozinka meu ambicioznim Jevrejima. Ali samo duh ne oplemenjava; naprotiv, potrebno je najpre neto da oplemeni duh. ta je potrebno? Krv. 943 ta je otmeno? Briljivost u spoljanjim stvarima, ukoliko ona ograuje, dri na razdaljini, titi od brkanja. Frivolan izgled u rei, odelu, dranju, pomou ega se stoika vrstina i vlast nad sobom titi od svake bezobzirne radoznalosti. Lagan hod i lagan pogled. Ne postoji odve mnogo stvari od vrednosti: a one dolaze i htele bi od sebe onome koji je od vrednosti. Mi se teko divimo. Podnoenje siromatine i oskudice, ak i bolesti. Izbegavanje malih asti i nepoverenje prema svakome ko je lak na hvaljenju: jer i hvalilac veruje da razume ta hvali: ali razumeti Balzak, koji je tipian ovek od ambicije, to je osporio comprendre c' est galer. Naa sumnja u pristrasnost srca ide vrlo duboko: samoa nije stvar izbora, nego nude. Ubeenje da ovek ima dunosti samo prema sebi ravnima, a prema drugima da se ponaa kako smatra da je najbolje; da se pravda moe oekivati samo meu ravnima

(naalost, na to e se jo dugo ekati). Ironija prema obdarenima, vera u plemstvo po roenju i u oblasti morala. Uvek se oseati kao onaj koji deli poasti: meutim, ne bi se esto naao onaj koji bi mu smeo ukazivati poast. Uvek preruen: to vii ovek, to mu je sve vie potreban inkognito. Ako ima Boga, on bi se, iz proste pristojnosti, smeo da pokazuje samo kao ovek u svetu. Mi smo sposobni za dokolicu, za bezuslovno uverenje da zanat dodue ne postiuje u svakom smislu, ali sigurno obesplemenjuje. Mi nismo za marljivost u graanskom smislu, ma koliko je cenili i uvaavali, ili kao to su oni umetnici kao kokoi veita kokotala koji kakou i nose jaja i opet kakou. Mi titimo umetnike i pesnike i svakoga ko je u emi bilo majstor: ali kao stvorenja vieg reda negoli to su oni koji samo mogu neto, negoli to su samo produktivni ljudi: s njima mi sebe ne brkamo. Uivanje u formama; uzimanje u zatitu svega to je formalno; uverenje da je ljubaznost jedna od najveih vrlina; nepoverenje prema svakoj vrsti putanja sebi na volju, raunajui tu i slobodu tampe i misli, jer pod takvim okolnostima duh postaje povran i grub i bez kontrole. Zadovoljstvo je enama, kao moda u manjoj, ali delikatnijoj i lakoj vrsti bia. Kakva srea sresti stvorenja kojima se u glavi vrti samo igra i ludost i kinurenje! One su uvek bile zanos svih vrlo intenzivnih i dubokih mukih dua, iji je ivot optereen velikim odgovornostima. Zadovoljstvo u vladarima i svetenicima, jer oni uopte podraavaju veru u razliitost ljudskih vrednosti, ba i pri oceni prolosti , u najmanju ruku simboliki, ak i stvarno. Mi smo sposobni za utanje: ali o tome ni rei pred sluaocima. Mi podnosimo dugotrajna neprijateljstva: nedostaje laka pomirljivost. Mi preziremo demagogiju, prosveenost, duevnost, lebejsku intimnost. Mi skupljamo dragocenosti, mi imamo potrebe velike i probirake due, mi nita neemo prosto. Mi hoemo svoje knjige, svoje predele. Mi se bunimo protiv zlih i dobrih iskustava i ne uoptavamo tamo brzo. Pojedinaan sluaj: kako ga podrugljivo gledamo kad ima tako rav ukus da se ponaa kao pravilo! Mi volimo naivno i naivne, ali kao posmatrai i via bia; za nas je Faust isto tako naivan kao njegova Grethen. Mi dobre cenimo malo, kao ljude stada: mi znamo kako se esto dragocena zlatna kap dobrote sakrila pod najgorom, najgrom i najtvrom spoljanjou, koja vredi vie od sve dobrote sladunjavih dua. Mi ne smatramo da oveka naeg tipa demantuju njegovi poroci ili njegova ludost. Mi znamo da nas je teko poznati i da imamo sve razloge da sebi damo prednost. 944 ta je otmeno? Da je ovek prinuen da stalno igra izvesnu ulogu. Da trai poloaje u kojima je prinuen stalno da zauzima dranje. Da preputa sreu velikom broju: sreu kao duevni mir, vrlinu, udobnost, malograanstvo englesko-anelsko la Spenser. Da instinktivno trai za sebe teke odgovornosti. Da zna sebi svuda stvarati neprijatelje, a u najgorem sluaju i od samog sebe. Da protivrei stalno velikom broju ne reima ve delom. 945

Vrlina (na primer kao istinitost) kao na otmeni i opasni luksuz: mi ne smemo odbiti tetu koju ona sa sobom donosi. 946 Ne hteti pohvalu: initi ono to nam koristi, ili to nam priinjava zadovoljstvo, ili to moramo. 947 ta je ednost kod oveka? Da mu je ukus u stvarima pola ostao otmen; da u ljubavi ne podnosi ni brutalnost, ni morbidnost, ni lukavstvo. 948 Pojam asti: poiva na veri u dobro drutvo, na riterskim vrlinama, na obavezi da ovek stalno igra ulogu. U sutini: da ovek ne pridaje odve vanosti svome ivotu, da se bezuslovno dri najdostojanstvenijih manira prema svima s kojima dolazi u dodir (bar ukoliko ne pripadaju nama); da ne bude ni poverljiv, ni dobroudan, ni veseo, ni skroman, izuzev meu sebi ravnima: da stalno igra ulogu. 949 Kad ovek stavlja na kocku svoj ivot, svoje zdravlje, svoju ast, onda je to posledica velike smelosti i obilate i rasipnike volje: on to ne ini iz ljubavi prema ljudima, nego to svaka velika opasnost izaziva nau radoznalost da izmerimo nau snagu i nau smelost. 950 Orlovi se ustremljuju pravo na plen. Otmenost due najbolje se prepoznaje na velianstvenoj i ponositoj ludosti s kojom vri napade pravo na cilj. 951 Rat protiv mekuakog shvatanja otmenosti! Izvesna koliina brutalnosti ne moe se vie dopustiti: kaogod ni bliskost zloinu. Ni samozadovoljstvu tu nema mesta: ovek sebe mora posmatrati avanturistiki, eksperimentisati sa sobom i dovoditi sebe u opasnost i bez ikakva preklapanja o lepim duama. Ja bih hteo nainiti mesta jednom sranijem idealu. 952 Raj je pod senkom maeva to je tako isto simbol i proba pomou koje se otmene i ratnike due odaju i prepoznaju. 953 Dva puta. Javlja se izvestan momenat kad ovek ima na raspolaganju suviak snage: nauka je stavila sebi u zadatak da sprovede ovo robovanje prirode. Tada ovek dobija slobodno vreme da sebe razvije u neto novo, vie. Nova

aristokratija. Tada se mnoge vrline, koje su sada uslovi ivota, javljaju kao preivele. Osobine koje vie nisu potrebne, pa se stoga gube. Nama vrline nisu vie potrebne: prema tome, mi ih gubimo ( kako moral samo jedno je na potrebu, moral spasenja due, tako i moral besmrtnosti: to su bila sredstva da se ovek osposobi za ogromnu tiraniju nad samim sobom, pomou afekta velikog straha...). Razliite vrste nevolje, koje su posluile kao disciplina da se ovek formira : nevolja ui oveka da radi, da misli, da obuzdava sebe. * Fizioloko ienje i jaanje. Novoj aristokratiji potrebna je antiteza protiv koje se bori: ona se mora nalaziti pod strahovitim pritiskom u pogledu svog odranja. Dve budunosti oveanstva: 1. posledice mediokritetiziranja; 2. svesno otstranjivanje i formiranje sebe. Uenje koje jaz stvara: ono odrava najviu i najniu vrstu (ono niti srednje vrste). Dosadanji aristokrati, duhovni i svetovni, ne dokazuju nita protiv potrebe jedne nove aristokratije.

GOSPODARI ZEMLJE 954 Jedno pitanje stalno nam se namee, jedno moda avolsko i zlo pitanje: apnimo ga onda na uho onima koji imaju prava na takva sumnjiva pitanja, najjaim duama dananjice, koje same sebe najbolje dre u rukama: nije li ve vreme, sada kada se tip domae ivotinje sve vie i vie iri u Evropi, pokuati sa temeljitim vetakim i svesnim odgajanjem suprotnog tipa i njegovih vrlina? I ne bi li i demokratski pokret prvi put naao neku vrstu cilja, spasa i opravdanja, kad bi se pojavio neko ko bi se njime posluio tako da se najzad, pored njegovog novog i uzvienog oblika ropstva ( jer to mora evropska demokratija na kraju biti) stvori ona via vrsta gospodstvenih i cezarskih duhova koja bi stajala na demokratiji, oslanjala se na nju i uzdizala se preko nje? Do novih dosad nemoguih, do svojih vizija? Do svojih zadataka? 955 Posmatranje dananjeg Evropljanina uliva mi mnogo nade: izgrauje se tu jedna smela gospodarska rasa na osnovici jedne krajnje inteligentne mase. Oigledno je da pokreti za prosveivanje masa nisu vie jedini koji stoje u prvom redu. 956 Isti uslovi koji sile razvitak tipa domae ivotinje, sile tako isto razvitak voa. 957 Veliko pitanje i zadatak blii se s oklevanjem, strano kao sudbina, ali neizbeno: kako treba vladati zemljom kao celinom? I u kom smislu treba ovek kao celina ne samo kao narod, kao rasa da se obrazuje i odgaja? Zakonodavni morali su glavno sredstvo pomou koga se od oveanstva moe izgraditi

neto to bi bilo po udi stvaralakoj i dubokoj volji: pod uslovom da takva umetnika volja najviega reda ima snage u rukama i moe nametnuti svoju stvaralaku volju dugim periodima vremena, u obliku zakonodavstva, religija i morala. Takve ljude velikoga stvaranja, prave velike ljude, kako ih ja shvatam, traie danas uzalud i verovatno jo za dugo: njih nema; dok najzad, posle mnogih razoarenja, ljudi ponu razumevati zato ih nema i da danas njihovoj pojavi i razvitku u Evropi ne stoji na putu nita neprijateljskije do li ono to se u njoj moralom zove: kao da drugih morala nema niti ih sme biti: i to onaj moral stada koji se iz sve snage trudi da na zemlji ostvari sreu zelenih livada, to e rei sigurnost, bezopasnost, lagodnost, lakou ivota, i najzad, ako sve bude u redu, on gaji nadu na osloboenje od svakojakih pastira i voa. Dva uenja koja on najvie propoveda jesu: jednaka prava i simpatija prema svemu to pati ak i stradanje se smatra za neto ega se apsolutno moramo osloboditi. to takve ideje mogu jo uvek biti moderne, to daje ravu sliku modernizma. Ali ko bi duboko razmislio o tome kako i gde je dosad biljka koja se zove ovek najbolje rasla, bio bi prinuen poverovati da je to bio sluaj pod suprotnim okolnostima: da u tu svrhu opasnost njegovog poloaja mora ogromno porasti, da se njegova iznalazaka i prikrivalaka mo mora boriti da se probije pod dugim pritiskom i prinudom, a njegova ivotna volja da se uzdigne do bezuslovne volje za mo i nadmonost, i da je potrebna opasnost, tvrdoa, nasilje, opasnost na ulici kao i u srcu, nejednakost, skrivenost, stoicizam, kuaka vetina, svakovrsne avolije, jednom reju suprotnost svim udnjama stada, da bi se stvorio vii tip oveka. Takav moral sa suprotnim smerovima, koji bi hteo oveka da odgaji za visinu mesto za udobnost i prosenost moral koji ima za cilj da odgaji kastu gospodara buduih gospodara zemlje mora, da bi se mogao nauiti, sebe uvesti nadovezujui se na postojei moralni zakon i pod njegovim reima i formama. Ali kako se zarad toga moraju iznai mnoge prelazne i varljive mere, i kako vek jednog oveka ne znai nita pri sprovoenju tako dugotrajnih zadataka i ciljeva, mora se najpre odgajiti novi soj ljudi u kome bi se kroz mnoga pokoljenja osigurala ista volja i isti instinkti jedna nova vrsta gospodara i kasta to treba da bude isto tako jasno kao to su neto odve dugi i ne lako iskazani zakljuci iz ove misli. Na cilj je da pripremimo preokret vrednosti za jedan odreeni jak soj ljudi od najvieg duha i volje, i toga radi polako i paljivo da oslobodimo u njima itavu masu sputanih i ocrnjenih instinkata: ko o tome razmilja na je, pripada nama, slobodnim duhovima svakako onoj vrsti slobodnih duhova koja je razliita od dosadanjih: jer su dosadanji slobodni duhovi eleli neto skoro obrnuto. Toj vrsti pripadaju, kako mi se ini, u prvom redu evropski pesimisti, pesnici i mislioci jednog buntovnog idealizma, ukoliko ih njihovo nezadovoljstvo s vaskolikim ivotom, logiki u najmanju ruku, prinuuje i na nezadovoljstvo sa dananjim ovekom; tako isto izvesni nezasitljivo ambiciozni umetnici, koji se bezobzirno i bezuslovno bore za naroita prava viih ljudi i protiv mase, i koji pomou zavodnikih sredstava umetnosti savladuju sve instinkte stada i obzire stada kod izuzetnijih duhova; tree, najzad, tu spadaju svi oni kritiari i istoriari koji e smelo nastaviti sreno zapoeto otkrie starog sveta to je delo novog Kolumba, nemakog duha ( jer stojimo jo na poetku ovoga zavojevanja). Jer je u starom svetu ustvari vladao jedan drugi gospodstveniji moral negoli to je dananji; i antiki ovek, pod vaspitakom zastavom svog morala, bio je jai i dublji ovek negoli to je dananji ovek dosad to je jedino bio srean sluaj. Ali iskuenje koje je od starine do dananjeg dana uvek dejstvovalo na takve sluajeve, to jest na jake i pregalake due, i danas je jo najutananija i najefikasnija antidemokratska i antihrianska sila: kao to je ve bila u doba renesansa. 958 Ja piem za rod ljudi koji jo ne postoji: za gospodare zemlje. Religije su opasne kao uteha, zaklon: ovek veruje da sada sme otpoinuti.

U platonovom Teagesu stoji napisano: svaki bi od nas hteo da bude gospodar nad svima ljudima ako je moguno, a najradije Bog. Ovaj stav mora se ponovo uvesti. Englezi, Amerikanci i Rusi 959 Praumska vegetacija ovek pojavljuje se svuda gde se najdue vodila borba o mo. Veliki ljudi. Praumske zveri Rimljani. 960 Otsada e biti takvih povoljnih preduslova za obimnije vladavinske formacije kakvih jo nije bilo. I to jo nije najvanija stvar. Omogueno je stvaranje meunarodnih polnih zajednica koje sebi stavljaju u zadatak da odgaje rasu gospodara, budue gospodare zemlje novu, ogromnu aristokratiju zasnovanu na najstroijoj samodisciplini, kojom ce volja filosofa-silnika i umetnika-tirana vladati kroz tisue godina: jednu viu vrstu ljudi koji e se, zahvaljujui prevazi svoga hotenja, znanja, bogatstva i uticaja, posluiti demokratskom Evropom kao najzgodnijim i najlakim oruem da dobiju u ruke sudbinu zemlje, da bi na oveku radili kao umetnici. Dosta je, ide vreme kad e se iznova uiti ta je politika.

VELIKI OVEK

961 Ja pazim da uoim na kojim se takama istorije pojavljuju veliki ljudi. Vanost dugotrajnih despotskih morala: oni zateu luk, ako ga ne slomiju. 962 Veliki ovek ovek koga je priroda izgradila i pronala u velikom stilu ta je to? Prvo: on ima u svom celokupnom radu iroku loginost, koja je zbog te irine teko pregledna, pa stoga moe odvesti na pogrean put sposobnost da svoju volju rasprostre preko velikih povrina svoga ivota i pezre i odbaci sve male stvari, makar meu njima bile najlepe, najboanstvenije stvari na svetu. Drugo: on je hladniji, stroiji, bezobzirniji i bez straha pred javnim mnenjem: njemu nedostaju vrline koje idu zajedno s potovanjem i uvaavanjem, uopte sve ono to pripada vrlinama stada. Ako ne moe voditi, onda ide sm; moe se desiti da usput guna na tota to bi sreo. Tree: on ne trai boleiva srca, nego sluge, orua; u odnosu s ljudima on uvek gleda da neto stvori od njih. On zna da je nedostupan: njemu je otuno kad biva poverljiv; i obino nije takav i kad misli da jest. Kad ne razgovara sa sobom, nosi masku. On radije lae negoli to e govoriti istinu: to staje vie duha i volje. U njegovom srcu vlada takva samoa do koje ne moe dopreti ni pohvala ni pokuda: on je svoj sopstveni sudija, nad kojim nema apelacije. 963

Veliki ovek je po nunosti skeptik (ime se ne tvrdi da bi takav morao izgledati), pod uslovom da to sainjava veliinu: hteti neto veliko i sredstva za to. Sloboda od svake vrste ubeenja pripada jaini njegove volje. Tako je to prema onom prosveenom despotizmu koji upranjava svaka velika strast. Takva strast uzima intelekt sebi u slubu; ona ima smelosti da se poslui i profanim sredstvima; ona dejstvuje bezobzirno; ona doputa sebi ubeenja, ona se njima slui, ali im se ne potinjava. Potreba za verom, za ma im bezuslovnim u pozitivnom i negativnom dokaz je slabosti; svaka slabost je slabost volje. ovek od vere, vernik, po nunosti je mali soj oveka. Otuda sledi da je sloboda duha, to jest neverovanje kao instinkt, preduslov veliine. 964 Veliki ovek osea svoju mo nad jednim narodom i privremenu harmoniju s jednim narodom ili jednim mileniumom: ovo uveliavanje samooseanja kao causa i voluntas pogreno se shvatilo kao altruizam: to ga nagoni da nae sredstva za optenje: svi veliki ljudi veti su u iznalaenju takvih sredstava. Oni hoe da stvore velike zajednice prema svome obliju, oni hoe da mnogovrsnosti i nesreenosti dadu formu, njih drai da gledaju haos. Pogreno shvatanje ljubavi. Postoji ropska ljubav, koja se pokorava i daje sebe: koja idealie i obmanjuje sebe; postoji boanska ljubav, koja prezire i voli i prerauje i uzdie predmet svoje ljubavi. Zadobiti onu ogromnu energiju veliine da bi se, pomou discipline kao i unitenjem milion neuspelih, mogao izgraditi budui ovek a da se ne propadne od stradanja koje se stvara na taj nain i kome ravna jo nikad nije bilo! 965 Revolucija, pometnja i nedaa itavih naroda od manje je vanosti po mome miljenju nego nedaa velikih pojedinaca u njihovom razvitku. ovek se ne sme varati: mnoge nedae svih tih malih ljudi ne sainjavaju nikakav zbir sem u oseanju monih ljudi. Misliti na sebe u trenucima velike opasnosti: izvlaiti korist za sebe iz tete mnogih: to moe biti znak velikog karaktera kod oveka koji se veoma mnogo izdvaja, koji je gospodar svojih oseanja saaljenja i pravde. 966 Nasuprot ivotinji, ovek je u sebi razbio bezbroj oprenih instinkata i impulsa: pomou njihove sinteze on je gospodar zemlje. Morali su izraz lokalno ogranienih hijerarhija u tom mnogostrukom svetu nagona: tako da sa njihovih protivrenosti ovek ne propada. Dakle jedan nagon kao gospodar tako oslabi i utana nagon koji mu je suprotan da postane impuls koji potie glavni nagon na dejstvo. Najvei ovek bio bi najbogatiji nagonima, i to u srazmerno najveoj jaini koju jo moe podneti. Ustvari: gde se biljka ovek pokazuje jaka, nalazimo snane instinkte uperene jedne protiv drugih (na primer kod ekspira), ali ukroene. 967 Nismo li u pravu da ubrojimo sve velike ljude u zle? To se ne moe tako jasno pokazati u pojedinanim sluajevima. esto puta oni su se tako veto pretvarali da su na sebe uzimali masku i spoljanji oblik velikih vrlina. esto su ozbiljno cenili vrline sa strasnom strogou prema sebi, ali iz svireposti takve stvari varaju kada se gledaju iz daljine. Neki su pogreno

shvatili sami sebe; ne retko, opet, veliki zadaci izazivaju velike osobine, na primer pravinost. Bitno je: najvei ljudi imaju moda i velike vrline, ali onda ba i antiteze tih vrlina. Ja verujem da u prisustvu ovih protivnosti i iz oseanja tih protivnosti nie upravo veliki ovek, jako zategnuti veliki luk. 968 U velikom oveku nalazimo specifine osobine ivota u najveoj meri: nepravdu, la, eksploataciju. Ali ukoliko je njihovo dejstvo bilo ogromno, njihova prava priroda je potpuno pogreno shvaena i tumaena kao dobrota. Tip takvog tumaa je Karlajl. 969 Uopte, svaka stvar vredi onoliko koliko je za nju plaeno. Ovo, razume se, ne vai u sluaju izdvojenih pojedinaca; velike sposobnosti pojedinaca stoje izvan svake srazmere s onim to je za njih uinio, podneo i pretrpeo on sam. Ali ako se ispita njegovo rodoslovlje, onda e se nai istorija neobinog nagomilavanja i kapitalizovanja energije, pomou svakojakih uzdravanja, borbe, rada, odlunosti. Zato to veliki ovek toliko staje, a ne zato to stoji kao udo, kao dar neba i sluaja, postao je on velik: naslee je pogrean pojam. Za ono to jedan ovek jeste njegovi preci platili su cenu. 970 Opasnost od skromnosti. Prilagoditi se odve rano zadacima, drutvima, svakodnevnom poretku i radu, u koji nas sluaj stavlja, u vreme kada ni naa snaga ni na cilj jo nisu izbili u naoj svesti kao zakon; prerana sigurnost savesti, ivost i druevnost koje ovek stie usled ove prerane skromnosti, a koja se naem oseanju prikazuje kao osloboenje od unutranjeg i spoljanjeg nemira, sve to razmekava i srozava oveka na opasan nain; nauiti se potovanju stvari koje nama ravni potuju, kao da u sebi nemamo nikakvih merila ni prava da odreujemo vrednosti, starati se da cenimo stvari kako ih drugi cene protiv unutranjeg glasa naeg ukusa, koji je i jedna savest, postaje strano utanano sputavanje: a ako se na kraju ne desi nikakva eksplozija, koja bi raznela sve veze ljubavi i morala u jedan mah, onda takav duh zakrlja, svene, efeminira se, neutralie se. Obrnuto je ve prilino ravo, ali ipak bolje: to e rei, trpeti od svoje okoline, od njenih hvala isto kao od njenih pokuda; biti ranjen pritom i krvariti, ali to ne pokazati; i nehotice biti nepoverljiv i braniti se od njihove ljubavi; nauiti se utanju i to moda skrivati govorei napraviti sebi kute i nedokuna mesta osame za trenutke predaha, suza i uzviene utehe dok ovek najzad ne bude dovoljno jak da ree: ta ja imam s vama? i ne ide svojim putem. 971 LJudi koji su sudbine, koji nosei sebe nose sudbine, cele rase herojskih bremenosaca: o kako bi rado odahnuli jednom od samih sebe! Kako oni eznu za jakim srcima i pleima, da se za koji as makar oslobode svoga tereta! I kako uzaludno oni samo eznu!... Oni ekaju; oni posmatraju sve to protie pored njih: niko im ne prilazi ni sa hiljaditim delom njihovih muka i strasti, niko ne sluti koliko oni ekaju ... Najzad... najzad ue se oni svojoj prvoj ivotnoj mudrosti da vie ne ekaju: pa odmah zatim i svooj drugoj: da budu ljubazni, da budu skromni, da otsada svakoga podnose jednom reju, jo malo vie da snose negoli to su snosili dosad.

NAJVII OVEK KAO ZAKONODAVAC BUDUNOSTI 972 Zakonodavac budunosti. Poto sam dugo uzalud pokuavao da za pojam filosofa veem izvesno odreeno znaenje jer sam naao mnoge protivrene oznake uvideo sam najzad da postoje dve razliite vrste filosofa: 1. Filosofi koji ele da utvrde kakvu bilo veliku injenicu o vrednostima (logiku ili moralnu); 2. Filosofi koji su zakonodavci takvih vrednosti. Prvi se trude da savladaju postojei ili proli svet, na taj nain to mnogostruke pojave obuhvataju i skrauju znacima: njima je stalo do toga da dosadanje pojave uine preglednim, shvatljivim, pojmljivim i upotrebljivim oni slue zadatku ovekovu da svu prolost iskoristi za svoju budunost. Drugi su pak zapovednici; oni kau: Tako mora biti! Samo oni odreuju kuda i emu, korist i kakvu korist ljudi od ega imaju; oni gospodare pripremnim radom naunikim, i sve znanje njima je samo sredstvo za stvaranje. Oba druga vrsta filosofa retko dolazi; i ustvari njihov poloaj i opasnost ogromni su. Koliko puta su oni sebi namerno vezali oi, da ne bi samo videli mali prostor koji ih razdvaja od ambisa i propasti: na primer Platon, kad je sebe uverio da dobro kako ga je on hteo nije Platonovo dobro, nego dobro po sebi, veito blago koje je neki ovek po imenu Platon naao na svom putu! U mnogo grubljem obliku vlada ova ista volja za slepilom kod tvoraca religija: njihovo ti mora ne sme zvuati u njihovim uima nikako kao ja hou samo kao zapovest boju oni izvruju svoj zadatak njihovi zakoni vrednosti su snoljivo breme samo kao otkrivenje, pod kojim se njihova svest ne rui. im su se ona dva sredstva utehe, Platonovo i Muhamedovo, otpala, te nijedan mislilac ne moe vie olakati svoju savest hipotezama o Bogu ili veitim vrednostima, raste pravo zakonodavca novih vrednosti na nove i dosada nepoznate strahote. Sad e oni izabranici, koji poinju nazirati takvu dunost, pokuati ne bi li mogli izbei tu svoju novu dunost jo dok je vremena kao svoju najveu opasnost pomou nekog skoka u stranu: na primer na taj nain to pokuavaju uveriti sebe da je njihov zdatak ve reen, ili da je nereiv, ili da njihova plea ne mogu podneti toliko breme, ili da su ve pretovareni drugim, bliim zadacima, ili ak da je ovaj novi dalji zadatak iskuenje i mamac, odvoenje od svih dunosti, bolest, neka vrsta ludila. Nekima ustvari polazi za rukom da to izbegnu: kroz itavu istoriju nailazimo na tragove takvih begunaca i njihove grene savesti. Meutim, u veini sluajeva takvim sudbonosnim ljudima dolazi as osloboenja, as jesenje zrelosti, kada moraju initi ono to nisu nekada hteli: i delo koga su se ranije najvie bojali, pada im lako i netraeno s drveta, kao delo bez proizvoljnosti, skoro kao poklon. 973 oveanski vidik. Na filosofe se moe gledati kao na ljude koji su inili najvee napore da ispitaju dokle se moe ovek uspeti naroito Platon: dokle dopire njegova snaga. Ali oni to ine kao pojedinci: moe biti da je instinkt cezar i svih osnivaa drave itd. bio vei, jer su oni mislili o tome dokle se ovek moe dognati u razvitku i pod povoljnim uslovima. Ali oni nisu dovoljno shvatili ta su upravo povoljni uslovi. Veliko pitanje: gde je dosad biljka ovek najlepe rasla. Za to je potrebno uporedno izuavanje istorije. 974

Jedan fakt, jedno delo govori novim jezikom svakom vremenu i svakoj novoj vrsti oveka. Istorija uvek saoptava nove istine. 975 Ostati objektivan, strog, vrst, uporan u sprovoenju jedne misli polazi jo najbolje umetnicima za rukom; ali kad su nekome za to jo potrebni ljudi (kao uitelji, dravnici itd.), onda se brzo gubi mir i hladnoa i vrstina. Kod priroda kao to su Cezar i Napoleon mi smo u stanju da naslutimo neto od nezainteresovanog rada na njihovom mermeru, pa ma koliko ljudi se imalo pri tom rtvovati. Na tom putu lei budunost najveih ljudi: snositi najveu odgovornost i ne sruiti se pod njom Dosad su skoro uvek bile potrebne iluzije nadahnua da ovek ne izgubi ak i veru u svoje pravo i ruku. 976 Zato filosof retko uspeva. Meu uslovima koji filosofa omoguuju nalaze se izvesne osobine koje obino upropauju oveka: 1. on mora imati bezbroj osobina, mora biti neka vrsta skraenice oveka, svih njegovih viih i niih elja: opasnost od suprotnosti i odvratnosti prema sebi; 2. on mora biti radoznao u vrlo razliitim pravcima: opasnost od rasparavanja; 3. on mora biti poten i pravian u najviem smislu, ali i dubok u ljubavi i mrnji (i u nepravinosti); 4. on ne sme biti samo posmatra, nego i zakonodavac: sudija i sueni (ukoliko je skraenica sveta); 5. do krajnosti mnogostran, pa ipak vrst i tvrd. Suptilan. 977 Istinski kraljevski poziv filosofa (po reima Anglosaksonca Alkuina): prava corrigere et recta corroborare et sancta sublimare. 978 Novi filozof moe se pojaviti samo u vezi s kojom gospodareom kastom, kao njeno najvie oduhotvorenje. Velika politika, vladanje zemljom na domaku; potpuno otsustvo naela za to potrebnih. 979 Osnovna misao: nove vrednosti moraju se najpre stvoriti toga neemo biti poteeni! Filosof nam mora biti zakonodavac. Nove vrste. (Kako su bile dosad odgajane najvie vrste [na primer Grci]: ovu sluajnost hteti svesno.) 980 Ako se o filosofu misli kao o velikom vaspitau, koji je dovoljno moan da sebi privue duge nizove pokolenja na svoju samotnu visinu: onda mu se moraju priznati i strahovita preimustva velikog vaspitaa. Jedan vaspita nikada ne govori ta misli: nego uvek samo ono to misli o jednoj stvari obzirom na korist onoga koga vaspitava. U ovom pretvaranju on sebe ne sme odati; s njegovim uiteljstvom ide i vera u njegovo potenje. On mora biti sposoban da

se poslui svakim sredstvom za odgoj i disciplinu; neke prirode on gura napred samo ibom preziranja, a neke opet, koje su lenje i trome, neodlune, mekuaste, sujetne, moe biti preteranom hvalom. Takav vaspita nalazi se iznad dobra i zla; ali to ne sme niko znati. 981 Mi ne smemo popravljati ljude, niti im govoriti o kakvom moralu, kao da je dat bilo kakav moral po sebi ili neki idealan tip oveka: nego moramo stvarati okolnosti pod kojima su jai ljudi potrebni: ovima bi s njihove strane bio potreban jedan moral koji krepi (ili bolje reeno: izvesna telesno-duhovna disciplina), i oni e ga prema tome i imati! Mi se ne smemo povesti za plavim oima i nadimanjem grudi; veliina due nema nita romantino u sebi. I naalost ba nita milokrvno! 982 Od ratova se moramo nauiti: 1. da smrt pribliimo interesima za koje se borimo to nas ini dostojanstvenim; 2. moramo se nauiti da mnogo rtvujemo i da svoju stvar dovoljno ozbiljno uzimamo da ne tedimo ljude; 3. moramo se nauiti strogoj disciplini i svome pravu na nasilje i lukavost u ratu. 983 Vaspitanje kojim se gaje gospodarske vrline koje postaju gospodari nad gospodarskom dobrom voljom i saaljenjem: velike disciplinske vrline (Oprosti neprijateljima svojim... prema njima je igraka), strast stvaraoca moraju se izneti na visinu ne sme se vie klesati mermer! Izuzetan i jak poloaj ovih bia (u poreenju s poloajem dosadanjih vladara): rimski cezar s duom Hristovom. 984 Duevna veliina ne sme se odvojiti od duhovne veliine. Jer ona obuhvata nezavisnost: ali se bez duhovne veliine duevna ne sme dopustiti, ona donosi nesreu, ak i svojom eljom za dobroinstvom i vrenjem pravde. Mali duhovi moraju sluati dakle ne mogu imati veliine. 985 Vii filosof, koji okruen samoom, ne zato to eli biti sm, nego zato to jeste neto, to ne nalazi sebi ravna: koliko je opasnosti i novih muka namenjeno njemu ba danas kad smo izgubili veru u hijerarhiju i prema tome vie ne znamo kako valja potovati i razumeti tu samou! Nekada je mudrac skoro postajao svetac u savesti gomile stojei po strani na takav nain danas pustinjak kao da je opkoljen oblakom mutne sumnje i podozrenja. I ne samo od strane zavidljivaca i bednika: u svakoj dobronamernosti koju iskusi mora osetiti pogreno razumevanje, zanemarivanje i povrnost; on zna sve podmuklosti onog kratkovidog saaljenja koje smo sebe osea dobrim i svetim kada pokuava da ga spase od njega samog pomou ugodnijih poloaja i pristojnijeg i pouzdanijeg drutva da, on e se morati da divi nesvesnom ruilakom nagonu s kojim su se dali na posao protiv njega svi proseni duhovi, verujui vrsto da imaju prava na to! Za ljude takve neshvatljive samoe potrebno je da se i spolja dobro odvoje od ostaloga sveta: to je njihova mudrost. ak lukavstvo i preruavanje su potrebni, da se takav ovek odri, da se odri na povrini, usred svih vrtloga naega vremena

koji ga vuku nanie. On mora ispatati kao svoj sopstveni greh svaki pokuaj da uredi svoj ivot u dananjici i sa dananjicom, svako priblienje ljudima i ciljevima dananjice: i on se moe diviti skrivenoj mudrosti svoje prirode, koja ga pri svakom takvom pokuaju odmah vue natrag sebi putem bolesti i nesrenih sluajeva. 986 Maledetto colui che contrista un spirito immortal! (Manzoni, Conte di Carmagnola, II in) ( Proklet bio svak ko oalosti besmrtan duh!) 987 Najtei i najvii oblik oveka dostie se najree: tako istorija filosofije pokazuje masu neuspelih, nesrenih sluajeva i do krajnosti lagano napredovanje; nailaze itava tisulea i uguuju to je bilo dostignuto; zbog toga se uvek gubi kontinuitet. Zbog toga je istorija najvieg oveka, mudraca jeziva istorija. Najvie je oteeno seanje na velike ljude, jer su ih poluuspeli i neuspeli ravo shvatili i pobedili uspesima. Kad god se gde pokae posledica, skuplja se masa svetine; sluati ta kau mali i siromani duhom strano para ui oveku koji sa stravom u srcu zna da sudbina oveanstva zavisi od uspeha njegovog najvieg tipa. Ja sam od detinjstva svoga razmiljao o uslovima postojanja mudraca, i neu sakriti svoje radosno uverenje da je on u Evropi opet postao moguan moda samo na kratko vreme. 988 Ali mi novi filosofi ne poinjemo samo izlaganjem stvarnog ureenja ranga i razlike u vrednostima meu ljudima, nego mi hoemo ba neto suprotno od izjednaenja i slinosti: mi uimo udaljavanju u svakom smislu, mi kopamo jazove kakvih do sada jo nije bilo, mi hoemo da ovek bude vie zao negoli to je ikada bio. Zasada mi sami ivimo skriveno i tui jedan drugome. Iz mnogih razloga nama e biti nuno da budemo pustinjaci, pa i da maske nosimo mi emo stoga biti od slabe koristi u traenju nama ravnih. Mi emo iveti sami i verovatno znati muke najveih samoa. Ako bismo se sluajno sukobili na putu, kladio bih se da se neemo prepoznati ili da emo se uzajamno obmanuti. 989 Les philosophers ne sont pas faits pour s' aimer. Les aigles ne volent point en compagnie. Il faut laisser cela aux perdrix aux, tourneaux... Planer au-dessus et avoir des griffes, voil le lot des grands gnies. 990 Zaboravih rei da su takvi filozofi vedri i da oni rado sede u bezdanu savreno vedrog neba: njima su potrebna druga sredstva za odranje u ivotu negoli ostalim ljudima; jer oni pate na drugi nain (naime isto tako sa dubine svoga preziranja prema ljudima kao i sa ljubavi prema ljudima). Najmukotrpnija ivotinja pronala je smeh. 991

O pogrenom shvatanju veselosti. Povremeno osloboenje od dugotrajne napetosti; razdraganost, saturnalije jednog duha koji se posveuje i priprema na duge i strahotne odluke. Luda u obliku nauke. 992 Nova hijerarhija meu duhovima: tragine prirode nisu vie na prvom mestu. 993 Meni je uteha kad znam da iznad dima i kala ljudske niskosti postoji vie, vedrije oveanstvo, koje je brojno vrlo maleno ( jer sve to je izuzetno, po svojoj sutini je retko): ovek mu pripada ne stoga to je obdareniji ili estitiji ili herojskiji ili sa vie ljubavi negoli to su ljubavi dole, ve zato to je hladniji, vedriji, dalekovidniji, samotniji, jer snosi i najvie voli samou, zahteva je kao sreu, privilegiju, pa ak i kao uslov ivota, jer ivi meu oblacima i munjama kao meu sebi ravnima, a tako isto meu sunanim zracima, kapljama rose, pahuljicama snega i meu svim to po nunosti dolazi sa visine i to se, kad se pokree, veito kree samo u pravcu odozgo dole. udnje za visinom nisu nae udnje. Heroji, muenici, geniji i entuzijasti nisu nam dovoljno tihi, strpljivi, utanani, hladni, polagani. 994 Apsolutno uverenje: da su oseanja vrednosti razliita gore i dole; da bezbrojna iskustva nedostaju onima dole, da je nuno da oni to su dole pogreno razumeju one to su gore. 995 Kako dolaze ljudi do velike snage i do velikog zadatka? Sve vrline i sposobnosti tela i due stekle su se mukom i polako, dugim naporom, samokontrolom, ogranienjem na malo, putem istrajnog, upornog ponavljanja istih radnja, istih samoodricanja: ali postoje ljudi koji su naslednici i gospodari ovog lagano steenog mnogostrukog bogatstva u vrlinama i podobnostima jer usled srenih i razumnih brakova i srenih sluajeva steene i nagomilane sile mnogih pokolenja nisu bile proerdane i raskomadane, nego su bile zdruene vrstim obruem i voljom. Na kraju se javlja ovek, kolos od snage, koji ezne za ogromnim zadacima. Jer naa snaga nama gospodari: i alosna duhovna igra od ciljeva i smerova i povoda nalazi se samo na povrini ma koliko slabe oi videle u njima glavnu stvar. 996 Uzvien ovek ima najviu vrednost, ak i kad je sasvim delikatan i slab, jer je u njemu odgajeno i zajedno sauvano obilje vrlo tekih i retkih stvari kroz mnoga pokoljenja. 997 Ja uim: da postoje vii i nii ljudi, i da jedan jedini ovek moe pod izvesnim okolnostima iskupiti ivot itavih tisuljea to e rei: jedan potpuniji, bogatiji, vei, celostniji ovek u poreenju s bezbrojem nepotpunih, deliminih ljudi. 998

S onu stranu gospodara, i slobodni od svih veza, ive najvii ljudi: a gospodari su im orue. 999 Hijerarhija. Onaj ko odreuje vrednosti i upravlja voljom tisua godina, time to vodi najvie prirode, jeste najvii ovek. 1000 Verujem da sam naslutio neke stvari iz due najvieg oveka; moe biti, svako ko tu neto nasluti ide u propast: ali ko je video najvieg oveka mora pomoi da se on omogui. Osnovna misao: mi moramo nainiti budunost merilom svih svojih ocena vrednosti i ne smemo traiti za sobom zakone svog vladanja. 1001 Nije cilj oveanstvo, nego natovek! 1002 Come l' uomo s'eterna... Inferno, XV, 85 (Kako se ovek vekovei... Dante, Pakao, XV, 85.)

II DIONIS

DIONIS

1003 LJubimcu prirode, koji blai moje srce, istesanom od jednog komada drveta, koje je tvrdo, blago i mirisno onome kome se ak i nos raduje posveujem ovu knjigu. On uiva u onome to mu godi; njegovo zadovoljstvo u neemu prestaje kad prekorai granice onoga to mu ne godi; on nazire lekove od deliminih ozleda; njemu su bolesti veliki posticaji njegova ivota; on zna kako da iskoristi svoje rave sluajeve; on se elii od nesrenih sluajeva koji mu prete unitenjem; on iz svega to vidi, uje, instinktivno sabira sve to ide u prilog glavnoga u njemu on se upravlja prema izvesnom naelu odabiranja on odbacuje mnogo ta; on reagira lagano, kako su ga nauili dugotrajan obzir i svestan ponos on ispituje nadraaj: otkuda dolazi, kuda hoe, on se ne potinjava; on je uvek u svome drutvu, bile to knjige, ljudi ili priroda; on odaje potu odabirajui, doputajui, ukazujui poverenje. 1004

Treba da dostignemo takvu orlovsku visinu u posmatranju da moemo razumeti kako se biva kako bi trebalo da biva uistinu: kako je svako nesavrenstvo i bol zbog njega sastavni deo najvie eljivosti. 1005 Oko 1876 godine pretrpeo sam strah da se ne kompromituje sve to sam dotle eleo, kad sam pojmio ta je ustvari Vagner hteo: a ja sam bio vrlo privezan za njega svima vezama dubokog jedinstva potreba, zahvalnou, nezamenljivou i savrenom pustotom koju sam video oko sebe. U to doba otprilike ja sam sebe smatrao bespovratno zapletenim u svoju filologiju i nauni rad u jednu sluajnost i utoite moga ivota : vie nisam znao kako da se iskobeljam, i bio sam umoran, iscrpen i doao do kraja. U to doba otprilike ja sam pojmio da je moj instinkt teio neemu to je bilo taman suprotno openhauerovom instinktu: teio je opravdanju ivota, ak i onome to je bilo najstranije, najdvosmislenije i najlanije u njemu: za tu svrhu ja sam imao u rukama formulu dioniziski. openhauerovo tumaenje stvari po sebi kao volje pretstavlja vaan korak ka shvatanju da je priroda stvari po sebi po nunosti dobra, blaena, istinita i jedinstvena: ali on nije znao kako da oboi ovu volju: on je lebdeo u moralno-hrianskom idealu. openhauer je stajao jo toliko pod vlau hrianskih vrednosti da mu je stvar po sebi postala runa, glupa, do krajnosti nitavna, kad mu je Prestala biti Bog. On nije shvatio da postoji bezbroj drugih mogunosti bia, pa ak i mogunosti postojanja Boga. 1006 Dosad su moralne vrednosti bile najvie vrednosti: hoe li u to ko posumnjati?... Ako ih maknemo s tog mesta, onda emo izmeniti sve vrednosti: time se obara naelo njihove dosadanje hijerarhije. 1007 Obrnuti vrednosti ta bi to bilo? U tome moraju uzeti uea svi spontani pokreti; svi novi, budui i jai pokreti: samo to oni stoje jo pod lanim imenima i ocenama i nisu jo postali samosvesni. Smela svesnost i primanje onoga to je dostignuto osloboenje od banalnosti starih ocena vrednosti, koje nas obezvreuju u onome to je bilo najbolje i najjae u naem dostignuu. 1008 Izlino je svako uenje za koje ve nije pripremljeno sve u pogledu nagomilanih sila i eksplozivnog materijala. Preocenjivanje vrednosti samo e se onda postii ako postoji napetost novih potreba i novih potrebnika koje tite stare vrednosti, premda toga nisu svesni. 1009 Gledita za moje vrednosti: da li neko neto ini od obilja ili elje?... da li je posmatra, ili dri plug, ili gleda u stranu, sklanja se u stranu?... da li sa nagomilane energije, spontano, ili samo reagira na nadraaj? da li je jednostavan zbog malenog broja elemenata, ili kao

apsolutni gospodar mnogih elemenata, tako da se njima slui kad su mu potrebni ?... je li on problemili reenje?... je li savren zbog malenosti zadatka ili je nesavren zbog neobinosti cilja ? je li pravi ovek ili je samo glumac; je li kao glumac pravi ili je podraavalac, je li tuma ili predmet tumaenja? je li linost ili prosto zborno mesto linosti... je li bolestan od bolesti, ili od velikog zdravlja ? da li vodi kao pastir ili kao izuzetak (trei rod: kao begunac)? da li mu je nuno dostojanstvo ili bufonerija? da li trai prepreke ili se uklanja ispred njih? da li je nesavren od premladosti ili od prestarosti? da li po prirodi govori da ili ne ili je areni paunov rep? da li je dovoljno ponosit, da se ne stidi ni svoje sujete? je li jo podloan grii savesti ( ova vrsta biva retka: ranije je savest grizla odve mnogo: a sada, ini se, kao da nema vie zuba za to)? je li ovek jo sposoban za dunost? (postoje ljudi koji bi se liili ostatka svojih ivotnih radosti, ako bi se liili dunosti naroito enskobanje, roene pokorne sluge.) 1010 Ako pretpostavimo da je nae uobiajeno shvatanje sveta nesporazum: da li bi se mogla zamisliti savrenost u kojoj bi i takvi nesporazumi imali svoje mesto? Pojam jedne nove savrenosti: ono to ne odgovara naoj logici, naem lepom, naem dobru, naoj istini, moglo bi biti savreno u jednom viem smislu negoli to je i na ideal. 1011 Na veliki udeo: ne smemo bogotvoriti nepoznato; mi upravo poinjemo pomalo saznavati. Lani i uzaludni napori. Na novi svet: mi moramo utvrditi do koje smo mere tvorci svojih oseanja vrednosti dakle do koje mere mi moemo davati smisao istoriji. Ta vera u istinu u nama dostie svoj krajnji zakljuak vi znate kako on glasi : ako uopte ima ega emu se treba klanjati i moliti, onda se moramo klanjati prividu; boanska je la a ne istina. 1012 Onaj ko gura napred razumnost, nagoni u isti mah i njoj suprotne sile misticizam i svakojaku ludost da pokau novu snagu. U svakom pokretu moramo razlikovati 1. delimian zamor od prethodnoga pokreta (zasienost, pakost slabosti prema njemu, bolest); 2. delimino ponovo razbuenu, nagomilanu snagu koja je dugo tinjala, radosna, razdragana i silovita: zdravlje. 1013 Zdravlje i bolest: budimo obazrivi! Mera ostaje rascvet tela, ivahnost, smelost i bodrost duha ali, prirodno, i koliina bolesti koju ono moe primiti na sebe i savladati pretvoriti je u zdravlje. Ono od ega e delikatniji ljudi propasti slui kao potsticaj velikom zdravlju. 1014 Samo je stvar snage: imati sve bolesne crte ovoga veka, ali uravnoteiti ih pomou obilate, plastine i okrepljujue sile. Snaan ovek.

1015 O jaini XIX veka. Mi smo srednjovekovniji od osamnaestoga veka; ne prosto radoznaliji ili osetljiviji za sve to je strano i retko. Mi smo se pobunili protiv revolucije... Mi smo se oslobodili straha od razuma, te aveti osamnaestoga veka: mi se usuujemo opet da budemo apsurdni, detinjasti, lirski jednom reju: mi smo muziari. Mi se isto tako malo bojimo smenoga kao to se malo bojimo apsurdnoga. avolu ide u prilog boja tolerantnost: jo bolje, on ima interesa u tome kao ravo shvatani i klevetani od iskona mi spasavamo ast avolovu. Mi vie ne odvajamo veliko od stranoga. Mi mirimo dobre stvari, u njihovoj sloenosti, s najgorim: mi smo prevazili negdanju besmislenu eljivost (koja je htela napredak dobra bez napretka zla ). Popustio je kukaviluk prema idealu renesansa mi se usuujemo teiti ak za moralom renesansa. Netrpeljivost prema svetenicima i crkvi doekala je kraj u isto vreme; nemoralno je verovati u Boga ali ba to smatramo najboljim oblikom opravdanja te vere. Mi smo svemu tome dali pravo kod sebe. Mi se ne plaimo nalija dobrih stvari ( mi ga traimo: mi smo za to dovoljno hrabri i radoznali), na primer nalija antike, morala, razuma, dobroga ukusa ( mi sraunavamo gubitke, koje imamo sa svima takvim dragocenostima: mi skoro padamo u bedu sa takvim blagom ). Isto tako mi ne skrivamo od sebe nalije ravih stvari. 1016 ta nam ini ast. Ako nam ita ini ast, onda je to ovo: mi smo ozbiljnost preneli na drugu stranu: mi smatramo vanim sve stvari koje su bile prezrene kao niske u svima vremenima i ostavljene kao nevane lepim oseanjima dajemo naprotiv malu cenu. Postoji li opasnija zabluda od preziranja tela? Kao da se tim ne osuuje itava duhovnost na bolesno stanje, na magle idealizma! Ne moe se odrati nita od svega to su hriani i idealisti izmislili: mi smo radikalniji. Mi smo otkrili da je najmanji svet svuda odluujui. Kamene uline ploe, ist vazduh u sobi, hrana shvaena prema vrednosti; mi ozbiljno gledamo na sve ivotne potrebe i preziremo svako lepoduje kao neku vrstu ovlanosti i frivolnosti. Ono to se dosad najvie preziralo mi guramo u prvi red. 1017 Mesto Rusoova prirodnog oveka devetnaesti vek je otkrio istinitiju sliku oveka on je za to imao hrabrosti... Uopte uzev, time je hrianski pojam oveka delimino vaspostavljen. Ali mi nismo imali hrabrosti da ba toga oveka po sebi primimo, i da u njemu vidimo zalogu budunosti ovekove. Isto tako mi se nismo usudili da u porastu ovekove strahovitosti gledamo propratnu pojavu svakog porasta kulture; u tome smo mi jo pod uticajem hrianskog ideala i stajemo na njegovu stranu protiv paganizma, a tako isto i protiv renesansnog shvatanja virt. Ali na taj nain mi nemamo klju za kulturu: i na delu mi jo uvek ostajemo pri patvorstvu istorije u prilog dobrog oveka (kao da samo on pretstavlja napredak oveka) i pri socijalistikom idealu (to jest na ostacima hrianstva i Rusoa u svetu koji nije vie hrianski). Borba protiv osamnaestog veka: Napoleon i Gete kao najvea pobeda nad tim vekom. I openhauer se bori protiv njega; ali nehotino on se vraa u sedamnaesti vek on je moderni Paskal, s Paskalovim shvatanjem vrednosti bez hrianstva. openhauer nije bio

dovoljno jak za jedno novo da. Napoleon; mi shvatamo kako je neophodno tu spojen vii ovek sa stranim. Mukost je rehabilitovana; a eni plaen duni danak u preziranju i strahu. Totalitet zdravlje i najvia aktivnost; prava linija, veliki stil u delanju nanovo pronaen; najjai instinkt, instinkt samoga ivota, udnja za prevlau, naao potvrdu. 1018 (Revue des deux mondes od 15 februara 1887. Ten o Napoleonu:) Naglo se pokazuje glavna osobina: umetnik, latentan u politiaru, izlazi iz svoje kanije; on stvara u idealu i u nemogunom. Njega prepoznaju kao ono to on jeste: posmrtni brat Dantea i Mikelandela: i uistinu, u pogledu odreenih kontura njegove vizije, intenzivnosti, koherentnosti i unutranje doslednosti njegovog sna, dubine njegove meditacije, natoveanske veliine njegove zamisli, on se meri s njima i njima je ravan: njegov genij ima istu staturu i istu strukturu; on je jedan od tri suverena duha talijanskog renesansa. Nola bene Dante, Mikelandelo, Napoleon. 1019 O pesimizmu jaine. U unutranjem domainstvu due primitivnog oveka preovlauje strah od zla. ta je zlo? Tri stvari: sluaj, neizvesnost, nenadnost. Kako se primitivni ovek bori protiv zla? On ga zamilja kao razum, kao mo, kao linost. Na taj nain on dobija mogunost da s njim sklapa neku vrstu sporazuma i uopte da na zlo dejstvuje unapred da ga preduhitri. Drugo sredstvo je u tome da tvrdi kako je njegova zla priroda i tetnost jednostavno prividna: posledice sluaja, neizvesnosti, nenadnosti tumae se kao dobronamerne i razumne. Tree sredstvo: zlo se u prvom redu tumai kao zaslueno: zlo se opravdava kao kazna. Ukratko: ovek mu se potinjava : celo moralno-religiozno tumaenje samo je jedan oblik potinjavanja zlu. Vera da u zlu postoji neki dobar smisao znai odricanje od borbe protiv njega. Cela istorija kulture pretstavlja umanjavanje tog straha od sluaja, od neizvesnosti, od nenadnosti. Kultura upravo znai nauiti se proraunavanju, nauiti se otkrivanju uzroka, preduhitravanju, verovanju u nunost. S napretkom kulture ovek se osposobio da se oslobodi toga primitivnog oblika potinjavanja zlu (koji se zove religija ili moral), toga opravdanja zla. Sada on vodi rat protiv zla on ga se oslobaa. Da, moguno je stanje oseanja sigurnosti, vere u zakon i proraun, u kome svest gleda na te stvari s dosadom u kome je radovanje sluaju, neizvesnosti i nenadnosti ustvari potstrek. Zastanimo za trenutak kod ovog simptoma najvie kulture ja ga nazivam pesimizmom jaine. Sada oveku nije vie nuno opravdanje zla, on se ba pravdanja uasava. On uiva u zlu istom, sirovom; on smatra besmisleno zlo najinteresantnijim. Ako mu je pre bio nuan Bog, njega sada ushiuje nered sveta bez Boga, svet sluaja, ijoj sutini pripada uas, dvosmislica i zavodnitvo. U takvom stanju ba je dobru nuno opravdanje, to jest ono mora imati zlu i opasnu podlogu, ili sadrati u sebi veliku koliinu gluposti: u tom sluaju ono se jo svia. Animalnost vie ne pobuuje stravu; duhovita i srena razdraganost u prilog ivotinje u oveku pretstavlja u takva vremena najpobedonosniji oblik duhovnosti. ovek je otsada dovoljno jak da se sme stideti vere u Boga: on sada sme iznova da igra ulogu avolova advokata. Ako se na delu zalae za odravanje vrline, to ini iz razloga koji u vrlini prepoznaju utananog, lukavstvo, pohlepnost, oblik udnje za mo. I ovaj pesimizam jaine zavrava se teodicejom, to jest apsolutnom afirmacijom sveta

 ali iz razloga sa kojih se svet nekada odbacivao : i na taj nain shvatanjem ovoga sveta kao najvieg mogunog i stvarno dostignutog ideala.

1020 GLAVNE VRSTE PESIMIZMA Pesimizam osetljivosti (preterana nadraljivost uz prevagu oseanja bola); Pesimizam neslobodne volje (drugim reima: nedostatak sil koje bi se opirale nadraajima); Pesimizam sumnje (klonjenje od svega utvrenogam od svakoga hvatanja i dodira). Psiholoka stanja koja prate ovaj pesimizam mogu se posmatrati u ludnici, premda u neto preteranom obliku. Tako isto i nihilizam (oseanje nitavnosti koje sve proima). Ali gde spada Paskalov moralni pesimizam? Metafiziki pesimizam filosofije Vedanta? Socijalni pesimizam anarhista (ili eliev)? Pesimizam sauea (kao to je pesimizam Lava Tolstoja, Alfreda de Vinjia)? Nisu li sve to pojave propadanja i obolenja?... Preterano pridavanje vanosti moralnim vrednostima ili fikcijama o drugom svetu ili socijalnim nedaama ili stradanju uopte: svaka takva preteranost jednog ueg gledita po sebi je ve znak obolenja. Tako isto prevaga negativnog nad pozitivnim! Ono to se ovde ne sme brkati: zadovoljstvo u tome da se kae ne i ini ne kad je ono posledica ogromne snage i napona pozitivnog stava koji je svojstven svima bogatim i monim ljudima i vremenima. I luksuz u isti mah; isto tako i oblik hrabrosti koja sebe protivstavlja stranom; simpatija za uasno i dvosmisleno, jer je ovek sam, izmeu ostaloga, straan i dvosmislen: dionizijski duh u volji, duhu, ukusu.

1021 MOJIH PET NE 1. Moja borba protiv oseanja greha i meanja pojma kazne u fiziki i metafiziki svet, kaogod i u psihologiju i tumaenje istorije. Svest o tome da su sve dosadanje filosofije i ocene vrednosti bile moralizovane. 2. Moje prepoznavanje i izvlaenje tradicionalnog ideala, hrianskoga, ak i tamo gde je likvidirano s dogmatskom formom hrianstva. Opasnost od hrianskog ideala lei u njegovim oseanjima vrdnosti, u onome to moe biti i bez idejnog izraza: moja borba protiv latentnog hrianstva (na primer u muzici, u socijalizmu). 3. Moja. borba protiv Rusoova osamnaestog veka, protiv njegove prirode, njegovih dobrih ljudi, njegove vere u prevlast oseanja protiv mekanja, slabljenja i moralizovanja oveka: jedan ideal koji se rodio iz mrnje protiv aristokratske Kulture i koji na delu znai carstvo neobuzdanih oseanja uvreene sujete, kao ratna zastava (moral oseanja greha u hrianina, moral uvreene sujete jeste stav gomile). 4. Moja borba protiv romantizma, u kome se susreu hrianski ideali i Rusoovi, ali koji u isti mah ezne za starim vremenom sveteniko-aristokratske kulture, za virt, za jakim ovekom neto do krajnosti hibridno; jedna lana

i vetaka vrsta jaeg oveanstva, koje uopte ceni krajnja stanja i u njima gleda simptom snage (kult stradanja; podraavanje najizrazitijih oblika, furore espressivo, koje potie ne od obilja, nego od oskudice). (U Evropi devetnaestog veka roena je iz obilja i relativnog blagostanja vesela muzika itd; meu pesnicima, na primer, tifter i Gotfrid Keler znaci su vee jaine i unutranjega zdravlja negoli... Velika tehnika i pronalazaki duh, prirodne nauke, istorija: to su relativni proizvodi snage, samopouzdanja devetnaestoga veka.) 5. Moja borba protiv prevlasti instinkata stada, nakon to se nauka udruila s njima; protiv duboke mrnje koja se pokazuje prema svakoj hijerarhiji i otstojanju. 1022 Od pritiska obilja, od napona sila koje u nama neprekidno rastu a ne mogu sebi nai oduke, stvara se stanje nalik na stanje pred buru: naa priroda se zamrauje. I to je pesimizam... Uenje koje ini kraj takvom stanju na taj; nain to ma ta zapoveda: preocenjivanje vrednosti pomou kojih nagomilane sile nalaze put i pravac, tako da eksplodiraju u munjama i delima ne mora ni najmanje biti neko uenje o srei: oslobaajui sile koje su do bola bile pretrpane i priguene, ono donosi sreu. 1023 Zadovoljstvo se javlja tamo gde se javlja oseanje moi. Srea je gospodarenje svesti o moi i pobedi. Napredak: snaenje tipa, sposobnost za veliku volju: sve ostalo je nesporazum i opasnost. 1024 Vreme kada stara maskarada i moralno kinurenje strasti izazivaju odvratnost: gola priroda; kad se koliine moi jednostavno smatraju kao presudne (kao injenice koje odreuju rang); kad se veliki stil ponovo javlja, kao posledica velike strasti. 1025 Zadatak kulture zahteva da uzmemo u slubu sve to je strano, jedno po jedno, postupno, pravei opite; ali dok kultura ne postane za to dovoljno jaka, ona se mora boriti protiv strahota, umeravati ih, prikrivati, pa ak i anatemisati. Gde god jedna kultura ukazuje na zlo, time daje izraza svome strahu, dakle svojoj slabosti. Teza: sve to je dobro, to je negdanje zlo stavljeno u slubu. Merilo: to su strahotnije i vee strasti koje sebi moe dopustiti jedno doba, jedan narod, pojedinac, jer ih moe upotrebiti kao sredstvo, to se vie die njegova kultura : to je proseniji, slabiji, pokorniji i kukaviniji jedan ovek, to e vei broj stvari smatrati za zlo: njegovo carstvo zla je najvee. Najnii ovek videe svuda carstvo zla (to jest onoga to je njemu zabranjeno i neprijateljsko). 1026 Ne dolazi srea za vrlinom nego tek moan ovek svoje stanje sree naziva vrlinom.

Zla dela pripadaju monima i vrlima: rava, niska podjarmljenima. Najmoniji ovek, stvaralac, imao bi biti najgori ukoliko namee svoj ideal svima ljudima protiv sviju njihovih ideala i prerauje ih prema svojoj slici. Zlo se ovde zove: tvrdo, bolno, prinudno. Ljudi kao to je Napoleon moraju se stalno iznova pojavljivati i utvrivati veru u suverenost pojedinca: sam Napoleon bio je iskvaren sredstvima kojima se morao posluiti i izgubio je otmenost karaktera. Da se imao probiti meu ljudima druge vrste, mogao bi upotrebiti druga sredstva: i onda ne bi bilo nuno da jedan cezar mora postati rav. 1027 ovek je udovite i nadivotinja; vii ovek je neovek i natovek: tako to ide zajedno. Koliko ovek raste u veliini i visini, toliko raste i u dubini i strahoti: ne treba hteti jedno bez drugoga ili bolje: to se temeljnije jedno hoe, to se temeljnije postie ba drugo. 1028 Strahota ide uz veliinu: neka se u tome ne varamo. 1029 Ja sam izloio saznanje tako stranim stvarima da tu nije moguno nikakvo epikurejsko zadovoljstvo. Jedino je dionizisko uivanje dovoljno za to : ja sam prvi otkrio tragiku. Grci su je, zahvaljujui svojoj moralnoj povrnosti, pogreno razumeli. Ni rezignacija nije uenje tragedije, nego pogreno shvatanje tragedije! enja za nebiem jeste odricanje tragine mudrosti, njena antiteza. 1030 Bogata i mona dua ne samo to savladava bolne, pa ak i strane gubitke, liavanja, pljake, uvrede: ona izlazi iz takvog pakla s veim bogatstvom i moi: i, to je bitno, sa poveanim blaenstvom ljubavi. Ja verujem da e onaj ko je naslutio nego o najosnovnijim uslovima svakog porasta ljubavi razumeti Dantea, kad je napisao na vratima pakla: I mene je stvorila veita ljubav. 1031 Moj ponos, moje muenje i moja srea: to sam optrao ceo krug moderne due i sedeo u svakom kutu njenom. Istinski prevazii pesimizam ; i, kao posledicu toga, stei geteovski pogled pun ljubavi i dobre volje. 1032 Nije nikako najanije pitanje u tome da li smo sobom zadovoljni, nego da li smo uopte ma ime zadovoljni. Ako se pretpostavi da kaemo da jednom jedinom trenutku, onda smo time rekli da ne samo sebi, nego celom iootu. Jer nita ne stoji za sebe, ni u nama nigi u stvarima: i kada naa dua zatreperi i zabruji kao struna od sree samo jedan jedini put, bile su potrebne itave venosti da to omogue i cela venost bila je u tome jednom jedinom trenutku naega da opravdana, iskupljena, potvrena i odobrena.

1033 Pozitivni afekti: ponos, radost, zdravlje, ljubav meu polovima, neprijateljstvo i rat, potovanje, lepo dranje, maniri, jaka volja, visoka duhovna disciplina, volja za mo, zahvalnost prema zemlji i ivotu sve to je bogato, to bi htelo darivati i to obasipa ivot darovima, zlati ga, ovekoveuje i bogotvori itava sila ozarenih vrlina, sve ono to prima ivot i potvruje ga reju i delom. 1034 Mi malobrojni ili mnogobrojni koji se usuujemo iveti u jednom svetu osloboenom od morala, mi paganci po veri: mi smo verovatno i prvi koji su pojmili ta je to paganska vera: morati sebi pretstaviti via bia negoli to je ovek, ali iznad dobra i zla; morati svako vie stanje bia ceniti i kao nemoralno stanje bia. Mi verujemo u Olimp, ne u Raspetoga. 1035 Noviji ovek upotrebio je svoju idealizatorsku mo u odnosu prema jednom Bogu veinom moralizujui ga sve vie i vie ta to znai? Nita dobro, opadanje ovekove snage. Ustvari, moguno bi bilo ba obrnuto: i za to postoje znaci. Bog zamiljen kao osloboelje od morala, bog koji u sebi nosi itavu punou ivotnih suprotnosti i koji ih iskupljuje i opravdava u boanskom muenju: Bog kao neto transcendentalno, iznad jednog orsokakog morala dobra i zla. 1036 Na osnovu nama poznatog sveta ne moe se dokazati postojanje humanitarnog Boga: toliko ste prinueni i nagnani danas da zakljuite. Ali kakav zakljuak izvlaite iz toga? On se nama ne moe dokazati: skepticizam saznanja. Vi se svi bojite zakljuka: Na osnovu nama poznatog sveta mogao bi se dokazati sasvim drugi bog, koji u najmanju ruku nije humanitaran i naprosto se vrsto drite vaeg boga i izmiljate za njega jedan svet koji nama nije poznat. 1037 Otklonimo najvie dobro iz pojma o Bogu: ono je nedostojno jednoga Boga. Otklonimo isto tako najviu mudrost: to je tatina filosofa, koji su krivi za besmisleno shvatanje Boga kao udovita mudrosti: oni su eleli da im to vie bude nalik. Ne! Bog najvia mo to je dovoljno ! Iz nje sve sledi, iz nje sledi svet! 1038 I koliko je jo novih bogova moguno! Meni samom, u kome je religiozni, to e rei bogotvoraki instinkt po katkad dejstvovao u nevreme: kako mi se razliito otkrivalo boanstvo svaki put!... Toliko je mnogo neobinih stvari prolo pokraj mene u onim vanvremenskim trenucima koji padaju u ivot kao s neba, kada ovek apsolutno vie ne zna koliko je ve star ili koliko e jo mlad biti... Ja ne bih sumnjao da postoji mnogo vrsta bogova... Ima takvih koji se ne mogu zamisliti bez izvesne halkionske mirnoe i lakoumlja...

Lake noge pripadaju moe biti pojmu Bog... Je li potrebno dokazivati da se jedan bog najradije dri izvan svega filistarskog i racionalnog? Tako isto i, meu nama reeno, iznad dobra i zla? Njegov pogled je slobodan kako bi to rekao Gete. I da se za ovu priliku pozovemo na autoritet Zaratustre, koji se ne moe preceni: Zaratustra ide tako daleko da za sebe svedoi: Ja bih verovao samo u Boga koji bi znao igrati... Jo jednom reeno: koliko je jo novih bogova moguno! Razume se, Zaratustra je prosto stari bezbonik: on ne veruje ni u stare ni u nove bogove. Zaratustra kae da bi verovao ; ali Zaratustra nee da veruje... Treba ga pravilno razumeti. Tip Boga prema tipu tvorakih duhova, velikih ljudi 1039 I koliko je novih ideala u osnovi jo moguno! Evo ovde jednog malog ideala, koji mi doe svakih pet nedelja u ludoj i usamljenoj etnji, u azurnom trenutku bezumne sree. Provesti svoj ivot izmeu delikatnih i apsurdnih stvari; tu stvarnosgi; pola umetnik, pola ptica i metafiziar: bez da i ne za stvarnost, izuzev to je ovek; prima s vremena na vreme, po uzoru na dobroga igraa, vrhovima svojih prstiju; uvek golican nekim sunanim zrakom sree; razveseljen i ohrabren ak i tugom jer tuga uva srenoga; kaei neku malu lakrdiju i najsvetijim stvarima: to je, kao to se po sebi razume, ideal jednoga tekoga, kvintal tekoga duha, duha teine. 1040 Iz ratnike kole due. (Posveeno hrabrima, vedrima, uzdrljivcima.) Ne bih eleo potceniti milokrvne vrline; ali veliina due nije u skladu s njima. ak i u umetnosti veliki stil iskljuuje dopadljivost. U vremenima bolne napregnutosti i osetljivosti bira rat on vra i jaa miie. * Ljudi duboko ranjeni imaju olimpiski smeh; ovek ima samo ono to mu je nuno. * Ve deset godina to traje: nikakav glas vie ne dopire do mene zemlja bez kie. ovek mora imati mnogo ovenosti u sebi da se ne sasui na sui. 1041 Moj novi put u afirmaciju. Filosofija, kako sam je ja dosada shvatao i doiveo, jeste dobrovoljno ispitivanje odvratnih i zloglasnih strana ivota. Iz dugog iskustva, koje sam stekao lutajui ledom i pustinjom, nauio sam se da druke gledam na sve dosadanje filosofiranje: skrivena istorija filosofije, psihologija njenih velikih imena izbila je na videlo za mene. Koliko istine podnosi, na koliko se istine usuuje jedan duh? to je za mene bilo pravo merilo. Zabluda je kukaviluk... svako dostignue saznanja dolazi od hrabrosti, od vrstine prema sebi, od istoe prema sebi... Ovakva eksperimentalna filosofija, kojom ja ivim, predvia i mogunost naelnog nihilizma; time se, meutim, nije reklo da e ona ostati na negaciji, na ne, na volji za negacnjom. Ona bi radije htela dopreti do suprotnoga, do dioniziske afirmacije sveta onakvog kakav je, bez oduzimanja, bez izuzimanja i izbiranja ona hoe

veito kruenje: iste stvari, istu logiku i neloginost spletenos stvari. Najvie stanje do koga moe dopreti jedan filosof: odnositi se dioniziski prema ivotu moja formula za to glasi: amor fati. Zarad toga mi moramo shvatiti ne samo da su nune one strane ivota koje su dosada odricane, nego i da su eljive: i to ne samo eljive u odnosu prema dosad primljenim stranama ivota (neto u obliku njihovih dopuna ili preduslova), nego i kao eljive njih samih radi, kao monije, stranije, istinskije strane ivota, u kojima se njegova volja jasnije izraava.Tako isto ovde bismo imali da ocenimo i onu stranu ivota koja je dosad jedina bila primljena; da razumemo otkuda potie ovo shvatanje vrednosti i kako malo ono ima veze sa dioniziskim merilom vrednosti ivota: ja sam izvukao i pojmio ta tu upravo prima ivot, govori da (s jedne strane instinkt patnika, s druge instinkt gomile, s tree instinkt veine protiv izuzetaka ). Tim sam naslutio do koje bi mere jedan jai soj oveka neophodno morao zamisliti u drugom pravcu uzvienje i dizanje ovekovo: via bia, iznad dobra i zla, iznad onih vrednosti koje na sebi nepobitno nose peat svoga porekla iz oblasti stradanja, stada i najveega broja traio sam podatke o formiranju ovih obrnutih ideala u istoriji (pojmovi paganski, klasian, otmen, bili su ponovo otkriveni i izneseni na videlo). 1042 Dokazati koliko je grka religija bila via od judejskohrianske. Ova poslednja je pobedila, jer je grka religija bila degenerisana (opala). 1043 Ne treba se uditi to je par hiljada godina potrebno da bi se vaspostavila veza dve hiljade godina ne znae mnogo! 1044 Moraju postojati takvi ljudi koji osvetavaju sve funkcije, ne samo jelo i pie: i ne samo u seanju na njih, ili u jedinstvu s njima, nego uvek iznova i na nov nain treba da se ovaj svet preobrazi. 1045 Najduhovniji ljudi oseaju ar i dra ulnih stvari na nain koji drugi ljudi oni sa srcem od mesa ne mogu ni zamisliti niti se usuuju zamisliti: oni su senzualisti s najboljom verom, jer oni priznaju ulima bitniju vrednost negoli onome estome situ, onoj spravi za tananje i mlevenje, ili zvalo se kako mu drago ono to se na narodnom jeziku duh zove. Sila i mo ula to je neto najbitnije u celostnom i sreno sazdanom oveku: divna zver mora najpre postojati inae, ta vredi sve to humanizovanje! 1046 1. Mi hoemo da se drimo svojih ula i vere u njih i da dovedemo do kraja misao o njima! Neprijateljstvo prema ulima u dosadanjoj filosofiji kao najvea ovekova besmislica. 2. Postojei svet, na kome je sagraeno sve ivo i zemaljsko, te izgleda ovakav kakav je (trajan i laganih pokreta), mi bismo hteli dalje izgraivati ne da ga kritiki odbacimo kao

neto lano! 3. Nae ocene vrednosti zidaju taj svet; one naglauju i podvlae. Kakvog znaenja ima kad itave religije kau: Sve je ravo i lano i zlo! Ova osuda celoga procesa moe biti samo sud promaenih! 4. Dodue, promaeni bi mogli biti najvei stradalnici i najutananiji ? Zadovoljni bi mogli malo vredeti ? 5. Mora se razumeti bitni umetniki fenomen koji se zove ivot, neimarski duh koji zida pod najnepovoljnijim okolnostima: na najlaganiji moguni nain... Dokaz za sve njegove kombinacije mora se najpre iznova dati: on se odrava. 1047 Seksualnost, vlastoljublje, uivanje u prividnosti i obmani, velika radosna zahvalnost na ivotu i njegovim tipinim stanjima to je bitno u paganskoj religiji i na svojoj strani ima istu savest. Protivprirodnost (jo u grkoj starini) bori se protiv paganizma, u obliku morala i dijalektike. 1048 Jedno antimetafiziko gledanje na svet da, ali umetniko. 1049 Apolonova obmana: veitost lepe forme; aristokratski propis: Tako e uvek biti! Dionis: ulnost i svirepost. Prolaznost bi se mogla protumaiti kao uivanje poroajne i razarake sile, kao postojano stvaranje. 1050 Re dioniziski izraava: prinuavanje na jedinstvo, uzletanje iznad linosti, svakidanjice, drutva, stvarnosti, iznad bezdana prolaznosti: strasno, bolno prelivanje u mranija, bogatija i gipkija stanja; ushieno primanje celokupnog ivota, kao neega to je podjednako u svima promenama, podjednako mono, podjednako blaeno; veliku panteistiku simpatiju s radou i bolom, koja prima i koja osvetava i najstranije i najsumnjivije osobine ivota; veitu volju za raanjem, za plodnou, za vraanjem; oseanje jedinstva izmeu nunosti stvaranja i unitavanja. Re apolonski izraava: prinuavanje na potpunu izdvojenost, na tipinog pojedinca, na sve to uprouje, izdvaja, to ini jakim, odreenim, nedvosmislenim, tipinim : slobodu pod zakonom. S antagonizmom ove dve prirodno-umetnike sile nuno je vezan tako isto i dalji razvitak umetnosti, kao to je dalji razoitak oveanstva vezan za antagonizam polova. Obilje moi i umerenost, najvii oblik samoafirmacije u hladnoj, otmenoj, uzdranoj lepoti: apolonizam helenske volje. Ovaj antagonizam dioniziskog i apolonskog duha u grkoj dui jeste jedna od velikih zagonetaka koje su me privukle grkom duhu. U osnovi ja sam se samo starao da naslutim zato je grki apolonizam morao izrasti ba na dioniziskom tlu: dioniziskom Grku bilo je nuno da postane apolonski: to e rei, da svoju volju za titanskim, sloenim, neizvesnim, stranim slomije na volji za merom, jednostavnou, za podreivanjem pravilu i pojmu. U njegovoj osnovi lei neto nemerljivo, divlje, azijatsko. Hrabrost jednoga Grka lei u borbi s

njegovim azijatstvom: lepota mu nije poklonjena, kao to nije ni logika, ni prirodnost naravi on ju je oteo, hteo, izvojevao ona je njegova pobeda. 1051 Do najviih i najuzvienijih ljudskih radosti, u kojima ivot slavi sopstveno preobraenje, dolaze samo najvei izuzeci i najsreniji sluajevi: pa i oni samo ako su oni sami i njihovi preci iveli ivotom koji je bio priprema za ovaj cilj, a ne prosto znanje o ovom cilju. Onda ive jedno pored drugog u potpunoj slozi u oveku preobilje mnogostrukih sila i najvetija mo jedne slobodne volje i gospodarske vlasti: duh je onda tako isto kod svoje kue u ulima kao to su ula kod kue u duhu; i sve to se u ovom drugom odigrava izaziva neobino utananu sreu i igru u onom prvom. I obrnuto. Valja se setiti toga obrnutoga kod Hafisa; ak i Gete, premda u mnogo manjoj meri, daje nam da naslutimo neto o tom procesu. Verovatno je da u tako savrenim i sreno sazdanim ljudima najulnije funkcije najzad preobraava simbolini zanos najvie duhovnosti; oni oseaju u sebi neku vrstu oboenja tela i najdalje su od asketske filosofije stava: Bog je duh: ime se dokazuje da je asket neuspeli ovek, koji naziva dobrim i Bogom samo ono to je apsolutno, to sudi i osuuje. Sa visine radosti u kojoj se ovek osea potpuno kao oboena forma i samoopravdanje prirode, pa sve do radosti zdravih seljaka i zdravih poluljudskih ivotinja: celu ovu dugu, ogromnu skalu svetlosti i boja sree nazvao je Grk, ne bez blagodarne strave oveka koji je posveen u tajnu, ne bez mnogo obzira i pobonog utanja imenom bogova: Dionis. ta onda znaju svi noviji ljudi, deca jednog raskomadanog, mnogostrukog, bolesnog, udnovatog doba, o obimu grke sree, ta bi i mogli znati o tome ! Otkuda bi robovi modernih ideja i prisvojili sebi pravo na dioniziske svetkovine! Kada su grko telo i grka dua bili u cvetu, i ne u neku ruku u stanjima morbidne egzaltacije i ludila, pojavio se onaj tajanstveni simbol dosad najvie afirmacije sveta i preobraaja ivota. U njemu je dato merilo, prema kome se sve to je otada poraslo pokazalo kao odve kratko, bedno, uzano: neka bismo izgovorili re Dionis pred najboljim novijim imenima i stvarima, na primer pred Geteom, pred Betovenom, ili pred ekspirom, ili pred Rafaelom: i odmah emo osetiti da su osuene nae najbolje stvari i trenuci. Dionis je sudija. Da li me pravilno shvatate ? Nema nikakve sumnje da su Grci gledali da pomou svojih dioniziskih doivljaja objasne poslednje misterije o sudbini due i svega to su znali o odgoju i oienju oveka, a iznad svega o apsolutnoj hijerarhiji i nejednakosti vrednosti izmeu oveka i oveka: tu je za sve to je antiko velika dubina, veliko utanje mi ne znamo Grke sve dok je taj skriveni podzemni prilaz njima zatrpan. Indiskretne naunike oi nee nikada nita primetiti u ovim stvarima, ma koliko se jo mnogo naune energije utroilo u slubi ovog iskopavanja ak i plemenita revnost takvih prijatelja antike kao to su Gete i Vinkelman ima u sebi ba ovde u ovoj stvari neto nedoputeno i skoro neskromno. ekati i spremati se; ekati na izbijanje novih izvora; u samoi pripremati se na strana lica i glasove; od pijane praine i galame ovoga veka sve vie prati svoju duu; sve hriansko pobediti nathrianskim i ne samo otresti ga od sebe jer je hriansko uenje antiteza dioniziskom: opet otkriti jug u sebi i vedro, svetlo, tajanstveno juno nebo opet rairiti iznad sebe; juno zdravlje i skrivenu silu due ponovo osvojiti za sebe; postati korak po korak obimniji, nadnacionalniji, evropskiji, nadevropskiji, istonjakiji, i najzad helenskiji jer je helenizam bio prvo veliko povezivanje i sinteza svega istonjakog i ba zbog toga poetak evropske due, otkrie naeg novog sveta: ko ivi pod takvim imperativima, ko zna s ime se jednoga dana moe sresti? Moda ba s jednim novim danom! 1052

Dva tipa: Dionis i Raspeti. Utvrditi: da li je tipini religiozni ovek dekadentna pojava (veliki novatori su bolesni i epileptiari svi bez razlike), ali da li mi tu ne isputamo iz vida jedan tip religioznog oveka, paganski? Nije li paganski kult jedan oblik zahvaljivanja i afirmacije ivota? Ne bi li njegov najvii pretstavnik morao biti apologija i oboenje ivota? Tip dobro sazdanoga i ushieno-preobilnoga duha! Tip duha koji u sebe prima protivrenosti i dvosmislice ivota i iskupljuje ih! Na ovom mestu ja stavljam Dionisa helenskog: religioznu afirmaciju ivota, celoga ivota, neodreenoga i neprepolovljenoga (tipino je da u ovom kultu polni akt pobuuje dubinu, strahopotovanje i tajnu). Dionis protiv Raspetoga: tu imate suprotnost. Tu ne postoji razlika u pogledu muenitva nego samo ono ima drugi smisao. Sam ivot, njegova veita plodnost i vraanje uslovljuju muku, razaranje i volju za unitenjem. U drugom sluaju stradanje Raspetoga kao nevinog smatra se kao prekor ivotu, kao formula osude ivota. Nasluuje se: u pitanju je smisao stradanja: da li je taj smisao hrianski, ili je tragini smisao. U prvom sluaju stradanje je put u sveti ivot: u drugom sluaju ivot se smatra dovoljno svetim da opravda ogromnu koliinu stradanja. Tragini ovek prima i najtee stradanje: on je dovoljno za to jak, bogat i bogotvoran; hrianski ovek negira i najsreniji udes na zemlji: on je dovoljno slab, bedan, siroe, da od ivota pati u svakom obliku. Bog na krstu je anatema ivota, putokaz ka osloboenju od ivota; raskomadani Dionis je obeanje ivota: on se veito ponovo raa i povraa iz unitenja. III VEITO VRAANJE

VEITO VRAANJE

1053 Moja filosofija donosi pobedonosnu misao, sa koje moraju najzad propasti svi ostali sistemi misli. To je velika disciplinska misao: rase koje nju ne mogu podneti osuene su na propast; one koje je oseaju kao najveu blagodat predodreene su da budu gospodari. 1054 Najvea borba: za nju je potrebno novo orue. eki: stvoriti stranu odluku, dovesti Evropu pred logiki zakljuak, da li njena volja za propau hoe. Spreavanje mediokritetiziranja. Radije propast! 1055 Jedan pesimistiki sistem misli i uenja, ekstatian nihilizam, moe pod izvesnim uslovima biti neophodan za jednog filozofa: kao moan pritisak i eki kojim razbija i sklanja s puta degenerisane i izumirue rase, da bi prokrio put novom poretku ivota ili da onome to je degenerisano i to e umreti ulije elju za krajem. 1056

Ja u uiti misli koja mnogima daje pravo da raiste sa svojim ivotom velikoj disciplinskoj misli. 1057 Veito vraanje. Jedno prorotvo. 1. Izlaganje uenja i njegovih teoretskih osnova i zakljuaka 2. Dokaz uenja. 3. Verovatne posledice od toga to e se u to uenje poverovati (ono dovodi sve do preloma). a) sredstva da se ono podnese; b) sredstva da se ono otstrani. 4. Njegovo mesto u istoriji, kao sredite. Vreme najvee opasnosti. Osnivanje jedne oligarhije iznad narod i njihovih interesa: vaspitavanje za sveoveansku politiku. Pandan jezuitizmu. 1058 Dva najvea filosofska gledita (oba nemakog porekla): a) ideja postojanja, razvitka. b) ideja vrednosti ivota (ali se bedna forma nemakog pesimizma mora najpre savladati!) Oba ova uenja ja sam doveo u sklad, na konaan nain. Sve postaje i veito opet se vraa, nemoguno je tome umai Ako bismo mogli proceniti vrednost, ta iz toga sledi? Misao o vraanju kao princip odabiranja u slubi snage (i varvarstva!). Zrelost oveanstva za ovu misao. 1059 1. Misao o veitom vraanju: njene osnovne pretpostavke, koje bi morale biti tane, ako je ona tana. ta iz nje sledi 2. To je najtea misao: njeno verovatno dejstvo, ako se ne predupredi, to jest ako se ne izvri preocenjivanje svih vrednosti. 3. Sredstva da se ta misao izdri: preocenjivanje svih vrednosti. Ne vie uivanje u izvesnosti, nego u neizvesnosti: ne vie uzrok i posledica, nego neprekidno stvaralatvo; ne vie volja za odranjem, nego volja za mo; ne vie bojaljiva napomena: Sve je samo subjektivno, nego: To je i nae delo budimo ponosni njime! 1060 Da bismo podneli misao o vraanju, potrebno je: sloboda od morala; nova sredstva protiv injenice bola (bol posmatran kao orue, kao otac zadovoljstva; ne postoji nikakva sabirna svest o bolu); uivanje u svakovrsnoj neizvesnosti i eksperimentisanju kao protivtea krajnjem fatalizmu; otstranjivanje pojma nunosti; otstranjivanje volje; otstranjivanje saznanja po sebi. Najvee uzdizanje ovekove svesti o snazi, kao ono to stvara natoveka.

1061 Dva krajnja miljenja mehanistiko i platonsko mire se u veitom vraanju: oba kao ideali. 1062 Kad bi svet imao cilj, on bi bio dostignut. Kad bi za svet postojalo neko nepredvieno krajnje stanje, ono bi se isto tako dostiglo. Kad bi svet uopte bio sposoban za kakav zastoj i mirovanje, za bie, kad bi makar na trenutak u svem svom postojanju imao tu sposobnost za bie, onda bi bilo odavno svreno s njegovim postojanjem, a tim i sa miljenjem i sa duhom uopte. injenica duha kao postajanja dokazuje da svet nema nikakvog cilja, niti zavrnoga stanja, i da je nesposoban za bie. Ali je stara navika: da se pri svima pojavama misli na ciljeve i da se povodom sveta misli na Boga tvorca i upravljaa, toliko jaka da mislilac ima muke da ne misli kako je i sama besciljnost sveta namerna. Ova ideja, da svet namerno izbegava cilj, pa ak i zna vetaka sredstva da izbegne kruenje, mora pasti na um svima onima oima koji bi svetu rado hteli propisati mo veite novine, to jest jednu krajnju, odreenu, nepromenjivo podjednako veliku silu kao to je svet , udesan dar beskonanog obnavljanja njegovih oblika i poloaja. Premda svet nije vie Bog, mora ipak biti sposoban za boansku stvaralaku silu i njene beskonane preobraaje; on sebi mora namerno zabraniti da se povrati u neki svoj stari oblik; on ne samo da mora imati nameru, nego i sredstva, da izbegne svako ponavljanje; svaki trenutak svog ivota svet mora kontrolisati svaki svoj pokret u nameri da izbegne ciljeve, krajnja stanja, ponavljanja i sve drugo to bi moglo biti posledica ttakvog jednog neoprostivog i ludog naina miljenja i elj. Sve to je jo uvek stari religiozni nain miljenja i elj, koji uprkos svemu udi za verovanjem da je svet na neki nain ravan starom ljubljenom, beskonanom, beskrajnostvaralakom Bogu da ipak na neki nain stari Bog jo ivi to izraava ona udnja Spinozina u reima deus sive natura (on je ustvari osetio natura sive deus). Koji je dakle to stav i vera u kojoj je najbolje izraena presudna prekretnica, dananja prevaga naunoga duha nad religioznim bogotvorakim duhom? Ne znai li to: svet kao sila ne sme se misliti kao bezgranian, jer se ne moe tako misliti mi zabranjujemo sebi pojam bezgranine sile, jer to protivrei pojmu sile. Prema tome svetu nedostaje mo veite novine. 1063 Zakon o odranju energije namee veito vraanje. 1064 to se stanje ravnotee nikada nije dostiglo, dokaz je da je nemoguno. Ali u neogranienom prostoru ono bi se moralo dostii, tako isto u loptastom prostoru. Oblik prostora mora biti uzrok veitog kretanja i naposletku svekolikog nesavrenstva, Da su sila i mirovanje i nepromenjivost protivreni. Mera sile (kao veliine) utvrena je, samo je njena sutina tena. Vanvremensko mora se odbaciti. U jednom odreenom momentu sile dati su apsolutni uslovi nove podele svih njenih sila: ona ne moe ostati nepokretna. Promena lei u njenoj sutini, pa prema tome i vreme: na taj nain smo se jo jedanput teoriski utvruje nunost promene.

1065 Marko Aurelije imao je stalno na umu prolaznost svih stvari, da im ne bi pridavao odve mnogo vanosti i da bi ostao miran meu njima. Meni se naprotiv ini sve odve vanim da bi smelo biti prolazno: ja traim veitost za sve: sme li se najskupocenije ulje i vino sipati u more? Moja je uteha da je sve to je bilo veito: more e to opet izbaciti. 1066 Novo shvatanje sveta. Svet postoji: on nije nita to postaje, nita to prolazi. Ili bolje: on postaje, on prolazi, ali nije nikada poeo postajati i nikada nije prestao prolaziti on se odrava u oba stanja... On ivi od sebe sama: njegov izmet je njegova hrana. Hipoteza o stvaranju sveta ne treba da nas se tie ni za trenutak. Pojam stvarati danas je potpuno neodreen i neostvarljiv; to je danas jo samo re, koja je ostala iz vremena praznoverja; jednom reju ne objanjava nita. Poslednji pokuaj da se zamisli svet koji poinje uinjen je u vie mahova nedavno uz pripomo logikog rezonovanja veinom, kao to se moe slutiti, sa izvesnim zadnjim teolokim smerom. U poslednje vreme uinjeno je nekoliko pokuaja da se dokae kako ideja: Svet ima beskonanu prolost (regressus in infinitum) nosi u sebi protivrenost: nju su dodue pronali po cenu brkanja glave s repom. Nita me ne moe zadrati, kad od ovoga trenutka vremena raunam unazad, da ne kaem: Neu tako nikada doi do kraja: kao to mogu od istog trenutka raunati unapred do u beskonanost. Tek kad bih hteo napraviti pogreku uvau se da to ne uinim da ovaj taan pojam o regressus in infinimum pomirim s jednim potpuno neostvarljivim pojmom progresa dosada konaan, tek kad budem pravac (napred ili nazad) posmatrao kao neto logiki podjednako, ja u u tom trenutku drati glavu mislei da drim rep: ali to emo prepustiti vama, gospodine Dirine!... Ja sam nailazio na ovu misao kod drugih mislilaca pre mene: u svakoj prilici nju su odreivali drugi zadnji motivi (veinom tehnoloki, u prilog creator spiritus). Kad bi se svet u ma kom smislu mogao ukoiti, sasuiti, izumreti, postati nita, ili kad bi mogao dostii izvesno stanje ravnotee, ili kad bi uopte imao kakav bilo cilj, koji bi u sebi sadravao trajanje, nepromenljivost, svrenost(jednom reju, metafiziki reeno: kad bi postajanje moglo prei u bie ili u nita), onda bi se to stanje moralo ve dostii. Ali ono se nije dostiglo: iz ega sledi... To je naa jedina izvesnost, koju drimo u rukama da nam poslui kao korektiv protiv velikog broja po sebi moguih hipoteza u svetu. Ako, na primer, mehanizam ne moe dosledno da izbegne zakljuak o krajnjem stanju, koje je za nj izveo Viljem Tomson, onda se time mehanizam opovrgava. Ako se svet moe misliti kao odreena koliina energije i kao odreen broj centara energije a svaki drugi pojam ostaje neodreen i sledstveno neupotrebljiv onda otuda sledi da svet ima da proe kroz odreen broj kombinacija u velikoj kocki svoje egzistencije. U beskrajnom vremenu dostigla bi se ma kad svaka moguna kombinacija; jo vie: ona bi se dostigla bezbroj puta. I kako bi se izmeu svake kombinacije i njenog najblieg povratka morale nainiti sve uopte jo mogue kombinacije i kako svaka od tih kombinacija uslovljava celu seriju kombinacija u istom redu, time bi se dokazalo kruno kretanje apsolutno istovetnih serija: svet kao kruzno kretanje koje se ve bezbrojno esto ponovilo i koje igra svoju igru u beskonanost. Ova koncepcija nije prosto mehanistika: jer kad bi to bila, ona ne bi uslovljavala beskonano vraanje istovetnih sluajeva, nego jedno krajnje stanje. Poto ga svet nije dostigao, to nam mehanizam mora vaiti kao nesavrena i povremena hipoteza.

1067 A znate li vi ta je meni svet? Da li da vam ga pokaem u svome ogledalu? Ovaj svet je jedna ogromna energija, bez poetka, bez kraja, kao bronza vrsta koliina energije koja ne biva ni manja ni vea, koja se ne troi, nego se samo menja, kao celina nepromenjivo velika, gazdinstvo bez izdataka i gubitaka, ali isto tako bez prirataja, bez prihoda, okrueno niim kao svojom granicom; ovaj svet nije neto to nestaje ili to se rasipa, niti neto beskonano rasprostrto, nego se kao odreena energija nalazi u odreenom prostoru, i to ne u kakvom prostoru koji bi negde bio prazan , nego svuda kao energija, kao igra sil i talas sil, u isti mah jedno i mnogo, energija koja se ovde gomila, onde se smanjuje, okean sil koje u sebi besne i huje, menjajui se veito, i vraajui se veito kroz bezbroj godina vraanja, s plimom i osekom svojih oblika, stvarajui najsloenije od najprostijega, a od najmirnijega, najkruega, najhladnijega stvarajui najplemenitije, najdivljije , sebi samom najprotivrenije, da se opet onda vrati sa sloenosti u prosto, iz igre protivrenosti u uivanje u skladu, afirmiui se u ovoj homogenosti svojih puteva i godina, blagosiljajui sebe sama kao ono to se veito mora vraati, kao postajanje koje ne zna za zasienost, za gaenje, za zamor : ovaj moj dioniziski svet veitog samostvaranja, veitog samorazaranja, ovaj tajanstveni svet dvostruke poude, ovaj moj svet iznad dobra i zla , bez cilja, sem ako u srei kruga ne lei cilj, bez volje, sem ako prsten nema dobru volju prema samom sebi hoete li ime za ovaj svet? Reenje svih vaih zagonetaka? Svetlost i za vas koji ste najskriveniji, najjai, najneustraiviji, najtamniji? Ovaj svet je volja za mo i nita drugo ! I vi sami ste ta volja za mo i nita drugo!