You are on page 1of 7

UNIVERZITET U NISU FILOZOFSKI FAKULTET DEPARTMAN ZA FILOZOFIJU

SEMINARSKI RAD IZ PREDMETA UVOD U FILOZOFIJU I

GADAMEROVA FENOMENOLOSKA HERMENEUTIKA

Student: Filip Stojanovic

Mentor: mr. Goran Jakovljevic

Nis, Februar, 2010. godine

GADAMEROVA FENOMENOLOSKA HERMENEUTIKA


Gadamer pise o istoriji mogucih tumacenja i razumevanja tekstova i daje sistematsku strukturu u kojoj ostavlja mogucnost za ralicita tumacenja i razumevanja tekstova. Tekst koji tumacimo predstavlja izazov u kojem treba da nadjemo odredjeni smisao. Izazov u kome se nalazimo pri tumacenju nekog teksta ima vise puteva, i svaki je ispravan zavisno od toga kakav smisao teksta zelimo da otkrijemo. Naime tekst mozemo tumaciti i razumevati iz vise perspektiva, bila to vremenska, sopstvena ili perspektiva samog autora. Vremenska se, u stvari, odnosi na rastojanje izmedju tumaca i napisanog teksta, i odnosi se na vreme u kojem je tekst napisan, tj. na drustvene prilike u tom dobu. Ako je neki tekst napisan u doba prosvetiteljstva, tumac, ako zeli da dobije vremensku perspektivu teksta, mora se vratiti u doba u kome je napisan tekst. Naime, ne treba da se vracamo kroz vreme, vec se treba vratiti u drustvene prilike tog doba koje ce nam pruziti uvid zasto je neki autor imao odredjeno razmisljanje. Redak je slucaj da autor nije pod uticajem svog vremena, naime retko se moze naci klasicar u doba romantizma. Ako zelimo da razumemo zasto je neki buntovni pisac pisao odredjene spise protiv drzave, onako kako ih je pisao, moramo razumeti protiv kakve drzave u tom vremenu je on pisao. Sopstvena se stice pomocu vec postojecih sopstvenih predmnjenja i uporedjivanjem istih sa onima iz teksta radi razumevanja istog. Tumac, zeleci da stekne sopstvenu perspektivu, polazi od svojih vec postojecih predmnjenja i uporedjuje ih sa tekstom. Takodje moze da predstavlja i subjektivno sagledavanje teksta u vidu odredjenih emocija koje tekst moze da ostavi na pojedinca, a ipak ne mora imati nikakve veze sa pravim znacenjem tog teksta. To se moze predstaviti na primeru poezije nekog pesnika. Iako odredjena pesma nekog pesnika predstavlja odredjeni bunt protiv autoriteta neke drzave, ona moze imati i takav smisao da probudi neka osecanja u pojedincu koja ne moraju imati nikakve veze sa vremenskim smislom teksta. Naime, tekst moze imati beskonacno mnogo razumevanja. Svaki pojedinac moze dati odredjenom tekstu drugaciji smisao, ili razumevanje, pa cak i bolje od autorovog. O tome, sasvim i bez predrasuda i naivno void racuna jedan autor, kao sto je Kladenijus, koju razumevanje jos ne potiskuje u istorijsko kad kaze da autor ne treba da spozna zbiljski smisao svog teksta i da, stoga, interpret cesto moze da nadmasa svog autora1. Dakle, odredjeni tekst nekog autora cesto premasi svog autora i to samo zbog pojedinacnih tumacenja i njihovih daljih produktiviteta. Naravno, ako odredjeni tekst tumacimo tako da od njega ocekujemo istinu koju sam autor teksta pokusava da izlozi onda se postavljamo u perspektivu pod kojom je taj drugi stekao svoje mnjenje. A to ne znaci nista drugo do da pokusavamo da omogucimo vazenje stvarnog prava onoga sto drugi kaze. Mi cemo se cak, ako zelimo da razumijemo, truditi da osnazimo
1

H.G. Gadamer, Istina i metoda, Veselin Malesa, Sarajevo, 1978, str. 330.

njegove argumente.2 To je, naime, perspektiva samog autora. Radi dobijanja perspective samog autora, to jest razumevanja teksta onako kako ga je autor izlozio, treba dopustiti da autor iskaze svoju stvarnu istinu, naspram nasih predmnjenja. Moze se reci da pri razumevanju nekog teksta mi sedimo u nekoj pecini koja je sacinjena od sopstvenih predmnjenja i ubedjenja, a da je odredjeni tekst koji citamo svetlo koje bljesti ispred vrata pecine, ali ono nikako ne zeli da prodre dok mu se vrata ne otvore. Ali postoji novi problem koji se javlja kada vrata jednom budu otvorena. Taj problem se, naime, ogleda u tome kako tekst prodire do odredjenog tumaca, i kako tumac uspeva da se izbori sa tim tekstom, pojedinacno, a kasnije i u celini. Tumac koji se trudi da razume tekst, u procesu tumacenja nailazi na jedan element u tekstu koji se moze shvatiti jedino kroz znacenje drugih elemenata ili celokupnog teksta, dok razumevanje tih drugih elemenata podrazumeva razumevanje prvog elementa. Slicno tome mozemo smatradi da se proslost moze shvatiti samo u svetlu sadasnjosti, a da se sadasnjost moze shvatiti u vidu proslosti. Naime, ovde se govori o tome da se neki pojam, npr. pojam klasicnog moze shvatiti samo kroz istorijsku refleksiju, koju Gadamer odredjuje putem stapanja horizonata koji su sami za sebe bivstvujuci, a ipak se formiraju kroz vremensko odstojanje koje je ispunjeno predajom, pomocu koje mozemo stapati horizonte i doci do pravog znacenja pojma klasicnog. Pojam klasicnog je kroz razne epohe menjao svoje znacenje. Oznacavao je anticko doba, bio stilski pojam, koriscen kao deskriptivni pojam. Sustina je u tome da se vremena menjaju, i da svako vreme na svoj nacin razumeva odredjeni pojam. Gadamer ga definise kao bivstvo istorije. Naime, klasicno je ono sto je bezvremeno, sto sakuplja i cuva neprolazno. Klasicno je takodje i svojstveni odraz napretka drustvene svesti. Zato i jeste bit istorije. Drugacij primer je primer atoma. Naime stari su pod atomima smatrali ono sto je Demokrit definisao kao najmanje i nedeljive cestice od kojih je sazdan univerzum. Kasnije je taj pojam preuzet od strane fizicara koji su pojam atoma izmenili tako da je pojam atoma zadrzao karakteristike da je najmanja cestica, ali najmanja cestica hemijskog elementa koja otkriva najvaznije karakteristike tog elementa. Takodje je, za razliku od Demokritovog pojma atoma, deljiv na manje delove.

Problem predrasuda
Problem predrasuda koji se javlja u Gadamerovoj fenomenoloskoj hermeneutici, jeste osvrt na prosvetiteljstvo i njihov stav prema predrasudama. Gadamer kaze da Postoji, naime, odista predrasuda prosvetiteljstva, koja nosi i odredjuje njegovu bit. Ova osnovna predrasuda prosvetiteljstva je predrasuda protiv predrasuda uopste i time ukidanje moci predaje3. Razlog ovog stava prosvetiteljstva moze biti, naime, utemeljen kritikom idola koju, s osvrtom na cetvrtu vrstu idola, Bekon izlaze u Novom Organonu. Idoli pozorista (idoli theatri) su zablude koje nastaju zbog nekritickog odnosa prema tradicionalnim teorijama i metodama. Bekon zatrazuje stalno kritikovanje i ispitivanje valjanosti odredjenih predrasuda. Kao, na primer, kada je Aristotel po njegovom trecem
2

H.G. Gadamer, Istina i metoda, Veselin Malesa, Sarajevo, 1978, str. 325. drugise odnosi na autrora teksta koji se tumaci. 3 H.G. Gadamer, Istina i metoda, Veselin Malesa, Sarajevo, 1978, str. 303.

zakonu fizike (zakonu gravitacije) tvrdio da od dva predmeta razlicite tezine, koja su bacena sa iste visine, tezi predmet mora da padne pre lakseg, zato sto teza tela imaju vecu zelju ka prirodnom polozaju, tj. ka zemlji. On je, naime, time tvrdio da teza tela brze padaju na zamlju, to jest, brze budu privucena ka zemlji od laksih. Ovaj Aristotelov zakon pobio je Galilej cuvenim eksperimentom koji je izvrsio bacivsio dve olovne kugle razlicite tezine sa krivog tornja. Te kugle su pale na zemlju u isto vreme i time pobile Aristotelove tvrdnje da tela koja su teza bivaju brze privucena ka zemlji. Osvrnuli smo se na ovaj dogadjaj jer je Aristotel preko 1500 godina bio autoritet koga niko nije mogao da ospori, naime, pri ikakvoj raspravi dovoljno je bilo samo reci magister dixit (ucitelj je rekao) i rasprava je bila gotova. To je predrasuda autoriteta o kojoj Gadamer pise u svojoj Istini i metodi. Ali ta predrasuda koja je toliko godina ostala neosporena pokazala se produktivnom. Galilej je poceo da proverava Aristotelove zakone i zahvaljujuci bas zakonu gravitacije, koga je pobio, dosao je do pravog razumevanja samih stvari koje su posredi. Na isti nacin se moze reci da je predrasuda prosvetiteljstva protiv predrasuda bila produktivna time sto je moderno prosvetiteljstvo postalo istorijsko istrazivanje. Ona predaju takodje cini predmetom kritike, kao sto to prirodna nauka cini sa svedocanstvima culnih dozivljaja.4 Postoji i drugi vid produktivnosti predrasude. Predrasuda za koju se smatralo da nije valjana preko hiljadu godina, sutra dan se moze pokazati validnom. Takav je slucaj sa Demokritovom teorijom atoma koju je srednji vek odbacivao kao nesto neistinito. Kasnije se teorija o atomima pokazala validnom.

Odnos prosvetiteljstva i romantizma


Odnos prosvetiteljstva i romantizma se moze prikazati i kao odnos deteta koje se razvilo u coveka. Problem se javlja u tome sto odrastao covek ne zeli da prizna svoje decije stavove, i drugacije se odnosi prema svetu cineci i sebe jednom vrstom autoriteta u odnosu na svoje predjasnje stavove. Romanticno je oduvek bilo ono koje je tezilo umetnosti i misticnom, dok je prosvetiteljstvo oduvek pridavalo veci znacaj naukama i onom realnom. Romanticari su trazili izvor nadahnuca u onom starom i pridavali mu veliki znacaj. Dok je prosvetiteljstvo drzalo do pretpostavke o napredujucem >>uklanjanju zacaranosti<< sveta.5 Ta zacaranost se odnosi na dogmatsku sliku koju je pruzao romantizam, a koju je crpeo iz mitosa. Gadamer to naziva mitsko kolektivnom svescu. Ali i prosvetiteljstvo imalo svoju dogmu, a to je apsolutno znanje.

Predaja
Predaja ili tradicija predstavlja predavanje normi i obicaja pismeno i usmeno. Stav prosvetiteljstva prema predaji je pre svega kritican i ispitivacki. Kako i sam Gadamer kaze opsta je tendencija prosvetiteljstva da ospori svaki autoritet i da sve odlucuje pred sudijskim stolom uma i ne predaja, vec um
4 5

H.G. Gadamer, Istina i metoda, Veslelin Malesa, Sarajevo, 1978, str. 305. H.G. Gadamer, Istina i metoda, Veslelin Malesa, Sarajevo, 1978, str. 306

predstavlja poslednji izvor sveg autoriteta.6 Dakle svaka predaja po pravilima prosvetiteljstva prolazi kroz rigorozna ispitivanja uma. Dok kod romantizma imamo prizanavanje predaje i onog mitskog. Romanticari su uvek pokusavali da uspostave ono sto je misticno i cudno. Zato im je i ideja hriscanstva, koja je izrazavala i pruzala neku misticnost bila istinitija.

Duhovne i prirodne nauke


Osnovna razlika izmedju duhovnih i prirodnih nauka jeste da prirodne nauke imaju svoj cilj koji treba spoznati, dok duhovne nauke ne mogu imati svoj cilj. Naime, istorija ne moze da da daje odgovore, vec samo da upisuje cinjenice. Cudno bi bilo govoriti o teleologiji istorije. Dok matematika ima cilj da pojmi fizicku realnost kroz idealnu imaginarnost. Dakle, prostor i vreme pokusava da sazna pomocu stvari koje ne postoje u njemu, cistom apstrakcijom.

Naivitet istorijskog objektivizma


U procesu tumacenja nekog teksta nasa predubedjenja mogu naici na suprotne, ili drugacije stavove. Da bi smo se izborili s takvom poteskocom mi treba da pomocu nase predrasude pokusamo da ponistimo drugu predrasudu koja se nalazi u tekstu. U slucaju pukog prihvatanja ponudjenog stava bez, kako Gadamer pise, izigravanja sopstvene predrasude, mi dopustamo da autoritet prodre u nasu svest i bez ikakvog otpora tu i ostane. Kakav bi samo bio jedan covek koji bi posle svake procitane knjige uzimao stavove iz te knjige a prethodne ponistavao kao ne vazece. To je naivitet istorijskog objektivizma.

Delatnopovesna svest (svest hermeneuticke situacije)


Delatnopovesna svest je, prije svega, svest o hermeneutickoj situaciji.7 Ne postoji ni jedan povjesni bitak koji bi mogao da bude svestan hermeneuticke situacije. Situacija, u kojoj se nalazimo, deluje kao nepogresivi algoritam za razumevanje sve predaje koja nam se pokazuje. Iako mi kroz nju razumevamo predaju nikad ne moze biti u potpunosti sprovedena. Mi se nalazimo u njoj i kroz nju delujemo, ali iskoristi je i razumeti u potpunosti jeste biti nepogresiv. Ona je kao duh koji, jednom uhvacen, biva sposoban da izvrsi refleksiju nad svim stvarima u istoriji. A biti sposoban za to znaci razumeti i samog sebe, kao i smisao samog sebe i svih ostalih stvari. Biti u mogucnosti da kontrolisemo tu situaciju, znaci biti u mogucnosti da dobijemo predmetno znanje koje uvek podrazumeva kontrolu.

H.G. Gadamer, Istina i metoda, Veslelin Malesa, Sarajevo, 1978, str. 305. H.G. Gadamer, Istina i metoda, Veslelin Malesa, Sarajevo, 1978, str. 335.

Stapanje horizonata
Pojam vremenskog odstojanja time sto sadrzi tradiciju, sadrzi i predrasude i omogucava nam da razlucimo legitimne presude koje mozemo razumeti samo sa istorijskom svescu. Moramo biti svesni vlastitih predrasuda da bismo bolje razumeli druge, a to u smislu da i drugi imaju predrasude. A to vodi stapanju horizonata. A stapanje horizonata nije nista drugo do dolazenje do istog smisla izmedju tumaca i autora. Horizont predstavlja sirinu tumaca koji se nalazi u situaciji pri tumacenju nekog teksta. Naime sam horizont je kako Gadamer kaze vazan pri izgradnji hermeneuticke situacije.