You are on page 1of 7

Mitropolit dr Amfilohije Radovi

O TAJNI KRSTA HRISTOVOG


Na samom poetku ovog naeg zajednikog susreta neophodno je da zablagodarimo najpre Bogu na njegovom daru, kao i ocu Danilu, igumanu ovog manastira sa sestrama, to su nam omoguili da se ovde sastanemo. Zaista, za nas je velika radost zajedniki boravak u ovoj svetinji. Sam naziv manastira - Remeta, izgleda da je grkog porekla i da dolazi od rei "erimitirion", to znai: mesto pustinjeiteljstva, pustinjeiteljnica, ili prosto - pustinja. Ovde u ovoj pustinji ve nekoliko vekova ive i podvizavaju se due eljne i edne ivog Boga, Boje svetosti, svetlosti i pravde. Ovakva mesta su po svojoj prirodi mesta podviga i podvinikog svedoenja. A mesta svedoenja su istovremeno i mesta muenitva (u drevnom Oteniku stoji zabeleeno da su za mesto gde su se podvizavala dva brata, drugi posle njihovog upokojenja govorili: "Doite da vidite mesto muenitva dva brata". Tako je i Manastir Remeta bio i ostao mesto svedoenja i mesto muenitva, prvenst veno "muenitva saveu", ali se deavalo u njegovoj istoriji - naroito u toku ovog drugog svetskog poklanja - i mesto muenitva krvlju. Ne samo to Manastir po svojoj prirodi poiva na Raspeu Hristovom i to slui Raspeu, nego je i sam uestvovao svo jom potonjom nedavnom sudbinom u Hristovom raspeu i raspeu svih nevino gonjenih Hrista radi i Njegove pravde radi. U toku II Svetskog rata Manastir je strahovito nastradao, zajedno sa svojim iteljima i pravoslavnim iteljima iz njegove okoline. Tragovi njegovog stradanja vide se i dan danas, a do pre neku godinu bili su jo uoljiviji. Do skora je i sam hram bio u ruevinama, jo pre neku godinu sluili smo u poruenom i razorenom hramu. Ali, evo, Bojim blagoslovom i trudom oca Danila i ove dve smerne s estre, pomognutih od bogomoljnih dua iz blie i dalje okoline, manastir je ponovo obnovljen. Blagodarei tome ovoliki broj nas ovde skupljenih uiva njegovo gostoprimstvo. Jo jednom bih podvukao i istakao to uee manastira u Raspeu, u tajni Krsta Hristovog, kako manastira kao graevine tako i manastira kao mesta boravka i obitavanja onih koji su se podvizavali u njemu. Krst je simvol naeg hrianskog ivljenja. Zato se on nalazi na vrhu svakog hrama i u njegovoj unutranjosti, zato je i hrianski iv ot bez njega nezamisliv. Nije li i dananji dan, dan poetka Gospojinskog posta, posveen asnom Krstu? S obzirom na to, to je i post po svojoj prirodi i naznaenju jedno specifino doivljavanje tajne Krsta, smatrao sam da bi bilo dobro da na poetku ovog naeg bratskog Sabora u Manastiru Remeti porazgovaramo ba o toj velikoj tajni. Poeu od odeljka iz prve poslanice Korinanima, koji smo danas proitali na Liturgiji. Taj odeljak upravo govori o Tajni Krsta, odnosno o asnom Krstu, koji je po reima Apo stola Pavla "ludost onima koji propadaju a nama koji se spasavamo sila Boja". Evo kako glasi taj odeljak: "Rije o krstu je ludost onima koji propadaju, a sila Boja nama koji se spasavamo. Jer je napisano: Pogubiu mudrost mudrih, i razum razumnih odbaciu. Gdje je mudrac? Gdje knjievnik? Gdje prepira ovoga vijeka? Zar ne pretvori Bog mudrost ovoga svijeta u ludost? Poto, dakle, u premudrosti Boijoj, svijet mudrou ne pozna Boga, izvoli se Bogu da ludou propovijedi spase one koji vjeruju. Jer i Jevreji itu znake, i Jelini trae mudrost. A mi propovijedamo Hrista raspetoga, Jevrejima sablazan a Jelinima ludost. Onima pak pozvanima, i Jevrejima i Jelinima, Hrista Boiju silu i Boiju premudrost". (l Kor. 1, 18 -24) U emu se sastoji ta "ludost" Krsta o kojoj govori Apostol? Apostol Pavle i na drugim mestima u svojim poslanicama tovori o "ludosti" Krsta, a i o sebi, kao ludom u oima sveta, upravo stoga to slui Krstu, odnosno onome koji je na njemu razapet - Hristu. Krst je pre svega ludost kao orue kojim su ljudi kanjavani po rimskom zakonu: na njemu su razapinjani najvei zloinci. I eto, upravo to najsramnije orue, preko Hristovog raspea na njemu, pretvoreno je u najsvetiji znak, pretvorilo se u silu i znamenje oveka i sveta. Iza njegovog vidljivog znaka i u njemu zapretena je od ljudskih oiju skrivena tajna svetosti i svetlosti, preobraaja i osveenja celokupne tvorevine.

Po uenju Svetih Otaca ta tajna Krsta prisutna je u svetu i oveku i pre Hristovog dolaska u svet kroz ovaploenje, bolje reeno, ona je pripremana boanskim Promislom, kao to je pripremano i samo ovaploenje Boga Logosa. Od pradrevnih vremena, kae Sv. Grigorije Palama, predukazan je Krst Hristov i predstavljen u vidu praslika i obraza. Kad ne bi bilo njegove sile, ne bi se niko mogao pomiriti sa Bogom. Jedino silom Krsta moe biti ukinut i uniten greh, koji je ovekovim padom zatrovao njegovu prirodu. Hriani veruju u onoga koji je razapeo greh - na Krstu. Silom prisutne tajne Krsta postali su "prijatelji Boji" i oni koji su iveli pre Hristovog ooveenja: patrijarsi, proroci i pravednici. I kao to se tajna bezakonja i antihrista tvori "meu nama" (2 Sol. 2, 7), pre njegovog dolaska u svet, tako je i sila Krsta Hristovog, i pre nego to se on javio, prisutna u svetu, zadravajui i paraliui svojim dejstvom i prisustvom tajnu bezakonja i demonskog zla. Ta sila je bila delatna meu Praocima od kojih Sv. Grigorije Palama na prvom mestu istie patrijarha Avraama. No ak i pre njega, u Prvoj Bojoj zapovesti Adamu o nejeden ju sa drveta poznanja dobra i zla nazire se i javlja ista ta tajna. Zapovest je bila priziv Adamu na "raspee volje", odnosno na slobodno usvojenje boanskog poretka stvari i svog sopstvenog venog naznaenja, ostvarivanog kroz sve prisnije zajednitvo i optenje sa Bogom. Kada se pak Bog obraa Avraamu reima: "Izidi iz zemlje tvoje i od roda tvoga, i idi u zemlju, koju u ti pokazati" (Post. 12, 1), On ga priziva da se "razapne svetu" (sr. Gal. 6, 14) kroz poslunost Bogu i njegovoj volji; priziva ga da umre za zemaljsko otaastvo i svet radi "Zemlje obeane". Upravo u tim reima isti Svetitelj nazire preducrtanu tajnu Krsta, kao to mu se ista ta tajna, na drugi, jo dublji nain, otkriva u reima Bojim upuenim proroku Mojsiju na Sinaju, posle njegovog bekstva iz Egipta: "Izuj obuu sa nogu svojih" (Izl. 3, 5). Ovde se, po njegovim reima, otkriva druga strana tajne Krsta, prirodno istiui iz prve. Za Mojsija nije bilo dovoljno to to je napustio zemlju faraonovu i to se odrekao naziva "sina keri faraonove", oslobodivi se od mraka ropstva; od njega Bog trai da se odrekne i od "konih haljina" u koje je greh obukao ovekovu prirodu, tj. zahteva da on ne ivi vie po telu i grehu, nego da umrtvi u sebi bogoprotivno mudrovanje ploti, koje se protivi zakonu duha i porobljuje zakonom tela. Sila Krsta se Mojsijevim odricanjem i "raspinjanjem ploti sa strastima i pohotama" (sr. Gal. 5, 24) pretvara u silu bogovienja. Preko nje Mojsije postaje dostojan da stupi na "svetu zemlju", tj. da doivi tajnu budue zemlje, kroz "Kupinu nesagorivu"; osveene dolaskom Boga Logosa u svet, i njegovim Raspeem i Vaskrsenjem. Kada pak posle Hristovog ovaploenja, raspea i vaskrsenja, Apostol Pavle kae: "Meni se svet razape, i ja svetu" (Gal. 6, 14), on time pokazuje da je Hristov Krst postao unutarnja pokretaka sila njegovog celokupnog miljenja, oseanja i delanja, otkrivajui, istovremeno i pravi smisao ovih navedenih i drugih nenavedenih starozavetnih predukazanja Krsta Hristova. Odriui se "raspea" svoje volje u licu praroditelja Adama i Eve i pogazivi Zapovest ovek se ustvari odrekao tog i takvog krstonosnog i krstolikog odnosa prema svetu i prema Bogu. Pogazivi zapovest Boju, ovek se odrekao svoje prave i istinske slobode i od tog krstonosnog i krstolikog odnosa prema Bogu i prema svetu, bez koga on nikad ne moe postati savreno bie niti ostvariti svoje istinsko naznaenje. Zato se i pravi odnos prema Bogu, sebi samom i svetu moe uspostaviti jedino preko povratka zapovesti, odnosno preko prihvatanja zaboravl jene tajne Krsta. Ispunivi zapovest Mojsije se na Sinaju vraa toj tajni, zato ga Bog i izabira izmeu naroda, kao spremnog da sledi glas njegov. Mojsijev etrdesetodnevni post je svedoanstvo te njegove spremnosti na samoodricanje i uzdranje i sluenje Bogu. Zato ga Bog udostojava velike asti: primanja zapovesti Bojih i bogovienja. Mojsije je video neto od tajne Boje i uo rei Boje, saznavi ime Boje. Na pitanje: kako Ti je ime? uo je odgovor: "Ja sam onaj koji jeste", Jahve. To to je video i uo, on saoptava i prenosi na Izabrani narod, kao Otkrovenje i kao Zakon Boji. Primljeni od Boga Zakon postaje posrednik izmeu Boga i naroda. Mudrost koju Mojsije na taj nain saoptava i prenosi na narod, nije mudrost koju je Mojsije nauio na faraonovo m dvoru od egipatskih mudraca, iako je on i tu mudrost posedovao; to je mudrost koja mu je otkrivena

i podarena i kojoj se on pribliio svojim oienjem, postom i raspeem. Podarena mu je onog momenta kada je on svim biem zavapio za njom, oslobodivi se od okovanosti stvarima ovog sveta, skinuvi "obuu" sa nogu svojih. Zadobio je onda kada je rtvovao njoj sebe samoga, kada se odrekao sebe i znanja ovog sveta, tj. kada je svoju prolaznu mudrost prineo na dar boanskoj Mudrosti. Tada mu se Bog otkrio, prosvetio ga i uinio jednim od svojih najveih izabranika i proroka, koji je video ne samo ono to se zbivalo u njemu samom, u vremenima pre njega i u njegovom vremenu, nego je predvideo i ono to e se dogoditi u budunosti i posle njega: dolazak Proroka ravnog njemu i veeg od njega Mesije, a onda i ostale dogaaje koji se imaju da dogode. To je Mojsije uspeo upravo time to je doiveo tajnu Krsta jo pre pojave Krsta Hristova postavi i sam, kao linost, praslika Hristova. Ono to je bilo dato u prvoj Zapovesti, to se delimino otkrilo Avraamu, ocu vernih, i Bogovidcu Mojsiju, to se javlja i objavljuje u svoj svojoj punoi u linosti Bogooveka Hrista i u tajni njegovog Krsta. Hristova linost jeste Novi Zavet: linost "Hrista raspetoga" koji je "Jevrejima sablazan a Jelinima ludost". Vaskrsli Hristos, On kao savreni Bog i savreni ovek, kao ovaploeni Bog i proslavljeni venom slavom ovek, nezamisliv je i neodvojiv od tajne Krsta. Krst je put kojim Hristos ulazi u maticu ivota, silazei do granica ne bitija, svojom smru i silaskom u neviboni Ad, ali blagodarei upravo tome to ga je On poneo, ispunjen boanskom silom, Krst postaje i udesno sredstvo vaskrsavanja i vaskrsenja; vaskrsenja ne samo Njegovog, nego i svih smrtnika i svega smrtnoga, svih onih koji hode njime kao Putem i koji hode njegovim putem. Zato to je udesni Spasitelj svu svoju spasonosnu i ivotvornu silu sabrao u Krstu, i svu linost svoju uneo u njega, Krst je postao: znak Sina ovejeg (Mt. 24, 30; sr. Otkr. 1, 7). U njemu kao takvom, po reima Sv. Grigorija Palame, pokazan je sav domostroj spasenja, tako da je to reima crkvenog pesnika, tajna raspea postala, kao i tajna samog Hrista - nedokuiva; "nepostiimoje raspjatija tainstvo". Kao nedokuiva i nadumna tajna, za razum koji povrinski posmatra i povrno rasuuje, koji gleda na formu a ne na silu, Krst je - ludost. Takav je on bio i ostao za Jeline i za sve njihove duhovne potomke. Za one pak od sinova ljudskih koji magijski pristupaju ivotu i koji itu uda, kao Jevreji, Krst je - sablazan. Za one koji magijski i samo ljudskom pameu misle, on je slabost, nerazumna logika, poziv na neprirodan ivot. Meutim, "ono to je ludo pred svetom, ono izabra Bog da posrami mudre; i to je slabo pred svetom, ono izabra Bog da posrami jako". (l Kor. 1, 27) ta je to to Krstu daje silu? U emu se sastoji ta njegova "nedokuiva tajna"? Naveemo samo neka od njegovih svojstava koja nemo pretvaraju u nepobedivu Hristovu silu i mo. Na prvom mestu, saglasno Matejevom Evanelju a i celom No vom Zavetu, tajna Krsta se sastoji u Tajni samoodricanja. Evo ta kae sam Gospod: "Ko ne uzme krst svoj i ne poe za mnom, nije mene dostojan. Koji nae duu svoju izgubie je, a ko izgubi duu svoju mene radi nai e je" (Mt. 10, 38). Zaista, sulud poziv za mudrovanje i logiku ovog sveta! Poneti Hristov krst znai izgubiti sebe samog, negirati sebe samog. Obini razum obeava punou ivota kroz ouvanje onoga to ovek ima i kroz zadobijanje predmeta i vrednosti iz sveta oko njega. Hristos obeava punou ivota "due" kroz gubljenje ivota "due". Punoa i savrenstvo se postiu na jedan, na prvi pogled, potpuno apsurdan nain: kroz odricanje od svega onoga to ovek jeste i to ovek ima. Taj apsurdni nain, meutim, ima svoju duboku logiku i jo dublju istinu: njime se postie najdublja mogua sloboda u odnosu na sebe i svet oko sebe, kao i u odnosu na samoga Boga. Prema sopstvenom biu i svetu, primljenim kao nunost, neminovno datim, a ne slobodno izabranim, ovek, kroz gubljenje "due" i kroz odricanje od sveta, uspostavlja odnos slobode, oslobaajui se nunosti - slobodom, i susreui se u dubinama sebe i sveta sa sveosloboavajuom boanskom stvaralakom slobodom. Gubei sebe i svet, on ustvari, zadobija pravog sebe i pravi svet, punog sebe i puni svet. Otkrivena, kroz odricanje, istina sebe samog i istina sveta, postaje, neoekivano, izvor istinske slobode.

Otkrivena istina oslobaa i postaje izvor slobode zato to se u njoj sadri i smisao svega postojeeg, kao i ostvarenja tog smisla i cilja - kroz taj i takav slobodni stvaralaki podvig ovekov. Tako, ono to na prvi pogled lii na negaciju oveka i sveta, postaje i pokazuje se najdublja mogua afirmacija, potvrda oveka i sveta. U tome se na prvom mestu i sastoji "ludost" Krsta ali i njegova nedokuiva Tajna. Hristos: njegova linost, njegovo bogooveansko delo i njegov primer, postao je jednom za svagda - Put toj tajni, bolje reeno, sama ta tajna. U svom samoodricanju Hristos je bio posluan Bogu Ocu - do smrti, i to smrti na krstu (Filip. 2, 6) . Njegovo posluanje i njegovo odricanje bilo je bezgranino. On je nosio svoj krst, odriui se sebe do poslednjeg atoma svoga bia: predao je sebe da bude razapet, ubijen, pogreben, spustio se u samounitenju do nevibonog ada. I time, namesto da isezne, ispunio sobom sve i sva, postao Punoa i ivot svega. Onaj koji je Hristov i koji eli da bude njegov, prizvan je da ide za njim i njegovim putem, to znai: prizvan je da se odrekne sebe i da uzme krst svoj, da bi Ga sledio; pozvan je da izgubi sebe da bi zadobio sebe. Gubei sebe, takav ponovo zadobija sve ono to je izgubio, dobijajui i mnogo vie od toga. Onaj pak koji trai duu svoju tamo gde je nema, tj. koji trai vrednosti tamo gde ih nema, on lanim vrednostima obmanjuje i sebe i druge, pa namesto da nae sebe, on gubi i sebe i druge. Takav po narodnoj pesmi gubi obadva carstva, i zemaljsko i nebesko. Ako veno ne trai, nee ga ni stei; traei duu, smisao ivota, u onome to je prolazno, upravo zato to je po samoj prirodi prolazno - gubi ga, pre ili kasnije, gubei zajedno sa njim i duu svoju. Onaj, meutim, koji "gubi" duu svojuGospoda radi, on prolazno obesmruje venim i neprolaznim, postajui jedno sa Onim, koji je po samoj prirodi vean i neprolazan. Jer, dua se ne moe ispuniti zadobijanjem sveta zato to je ona savrenija i beskonanija od sveta; svet joj ne moe dati vie nego to ima, a on ima manje nego li sama dua. Zato i kae Gospod: "Koja je korist oveku da ceo svet zadobije a dui svojoj naudi, ili ta e dati ovek u zamenu za duu svoju" (Mt. 10, 26). Dua je nezamenljiva i nenadoknadiva, bilo im u svetu ili bilo kim, sem - Bogom. Kada se daje ona treba da se dade samo za neto to je dragocenije od nje. Od svih bia znanih i neznanih, vidljivih i nevidljivih, jedino je Bog od nje dragoceniji. Zato se ona samo Bogom moe zameniti i za Boga dati, Gospoda radi izgubiti, da bi u njemu nala sebe i svoju punou i savrenstvo. To "gubljenje" i jeste Krst i noenje Krsta, i preko njega pronalaenje sebe. Svet i ovek postaju nitavni i bezvredni kada izgube oseanje Bojeg prisustva i njegovog stvaralakog dejstva, kada se ogranie na sebe same, kada se otue od svog korena i od svog venog smisla, od svoje prvobitne i konane istine. Krst nije nita drugo nego povratak i opitno doivljavanje tog prisustva Bojeg kroz krstoliki odnos prema svetu, kroz uspostavljanje pravilnog odnosa prema svetu i pravilnu upotrebu sveta i bogomdanih ovekovih sila. Horizontalom i vertikalom Krsta ponovo se sjedinjuje ono to je bilo razdvojeno: Bog i ovek, Bog i tvorevina. Zato se Krst i naziva "drvo ivota" kojim je Car vekova ostvario spasenje i koji, poboden u srce zemlje, "osveuje krajeve sveta". Krst svojom silom osveuje, kao "podnoje nogu Gospodnjih", tj. kao mesto gde se ovek dotie i dodiruje samog Boga. Svojim sjajem on otkriva svetlost Vaskrsenja, svojom energijom oslobaa tvorevinu od trulei, jer je njegova energija, energija samoga Boga, sjedinjena sa najdubljom moguom ljudskom energijom - u linosti Bogooveka, kroz tajnu njegovog Raspea. Otuda s pravom peva crkveni pesnik: "Preko Krsta, zasjae nam svi darovi". Kao takav asni Krst je, po istom pesniku "slepih voa, bolesnih lekar, vaskrsenje svih pomrlih, u trule palih uzdigdue; kroz njega je razreena trulenost, a netrulenost procvetala, a mi smrtnici - oboeni, avo pak potpuno poraen". Za one koji propadaju, to jest koji pristaju na iseznue i nitavilo, izgubivi veru u ovekovu bogolikost i besmrtnost, Krst je zaista ludost. Za one pak koji se spasavaju otkrivan jem ivog i ivonosnog Hristovog lika u dubinama oveka i sveta, Krst postaje i ostaje - sila Boja. Njime Bog mudrost ovoga sveta pretvara u ludost, otkrivajui lanost te mudrosti, kao i beslovesnost "razumnosti razumnih".

Kada "razum razumnih" i "mudrost" mudraca i knjievnika ovoga sveta izgube oseanje i saznanje svoga izvorita i kada prestanu da budu svedoci premudrosti Boje, to je oevidan znak pomraenosti tog i takvog razuma i obezumljenosti te i takve mudrosti. Mudrost ovog sveta i "razumnost razumnih" stvoreni su da budu svedoci Boije premudrosti. Prestanu li to da budu, pretvaju se u ludost i svedoke nerazumlja i nitavila svega postojeeg, tj. u svedoke smrtnosti i prolaznosti svega. Ali, bezgraninog li Bojeg ovekoljublja! - poto ovek nije hteo da svojom razumnou i mudrou sledi Boju premudrost, Bog sledi ovekovu ludost: prihvata Svoj dolazak u svet, raspee, smrt, silazak do nevibonog ada, i time do krajnjih granica obezbienosti bitija, ispunjujui time nebo, zemlju i preispodnjuju Sobom i svojom boanskom obnoviteljskom i vaskrsiteljskom silom i energijom. To Boja milost i neizmerna ljubav goni oveka, po reima bogovidca Davida, u sve dane njegovog ivota i kroz sva njegova vremena. Sutina hrianske propovedi je upravo taj i takav Bog: Hristos raspeti, Jevrejima sablazan, a Jelinima ludost, a pozvanima Boija sila i Boija premudrost! A ko su "pozvani"? Oni koji idu Hristovim putem, sledei verno ludost njegovog Krsta, koji uzimaju krst svoj i idu za njim. Ovde se zaista susreemo sa jednim ludim i suludim odnosom ovekovim prema svetu i prema sebi. Za oveka koji je ulno bie, bie celosno baeno u ovaj svet i od njega izatkano, taj priziv na odricanje od sebe i od sveta ravan je unitenju sebe. ta znai to odricanje od onoga to jesam ili to mislim da jesam, od sveta i svega onoga na emu ovek zasniva svoje bie i svoj ivot? Kako e ovek opstati ako se svega toga odrekne, na emu e stajati, od ega e iveti? ivee od neizrecive Ljubavi koja se otkriva u Krstu i koja zrai sa Krsta. Od Boga otkrivenog na krstu kao ljubav i ovekoljublje, i oveka preko noenja Krsta preobraenog u samortvenu ljubav. Iz reenoga je oevidno da je tajna Krsta ustvari "tajna najdublje mogue samortvene ljubavi". Krst je sinonim sa tajnom Ljubavi. Samo najdublja i najnesebinija ljubav u stanju je da se odrekne sebe samog radi nekog drugog. Sa otsjajima te ljubavi susreemo se ovde na zemlji u materinskoj ljubavi, ljubavi brata prema bratu, prijatelja prema prijatelju, onog koji voli prema ljubljenom licu. Ovi primeri iz naeg svakidanjeg ivota samo su slike i kvasac za tu najdublju krstoliku ljubav na koju je ovek prizvan. Krst je i strpljivo noenje raznih tegoba i bolesti koje nas snalaze u ivotu. Kroz njegovo prihvatanje, sa verom i nadom, sva stradanja i nevolje koje snalaze oveka, dobijaju osmiljenje i dublje znaenje, slino znaenju koje ima oganj za zlato koje se u njemu oiuje i pretapa. Samo veliki i sveti cilj i vera u njega u stanju je da osmisli jovovska ovekova stradanja i iskuenja na zemlji, a ljubav prema tom cilju da mu dade snage da ih pretrpi i izdri, pretvarajui ih u vrlinu Krsta - udesnu preobraavajuu i preporoditeljsku mo. to je ta ljubav dublja, to je ovek izdrljiviji u podnoenju iskuenja, to je vie izdrljiv, to postaje eliniji i utvreniji u dobru i blii svom eljenom cilju. Vrlina Krsta se pretvara u oslobaajuu silu nas samih; ona izgoni iz oveka strah od privida i rasplamsava u njemu blagodatnu smelost i nepobedivu hrabrost. Ljubav koja se daruje oveku i koja mu se otkriva preko tajne Krsta i njegovog noenja, kroz idenje za Gospodom i gubljenje due svoje njega radi i njegovog Imena radi, ima za pravilo i osnovni zakon: rtvovanje sebe drugima a ne rtvovanje drugih sebi i svojim interesima. Zato se i naziva samortvenom a uz to i sastradalnom ljubavlju. To je ljubav koja se rasinja poput peninog zrna i "umire" da bi urodila kao i ono posle svog umiranja - stostrukim plodom. Kao to sunce nesebino razdaje svima stvorenjima svoju svetlost i toplotu, postajui svojim umanjivanjem izvor ivota za sva bia, tako se i ta krstolika ljubav pokazuje i otkriva kao unutarnja svetlost, snaga, ivot i toplina svega postojeeg. ta dobija sunce za to to daje svetlost i ivot zemlji i oveku? t a bi radio ovek i zemlja bez vode? Voda je osnovni elemenat naeg sastava i naeg ivljenja, ona nam se neprestano daruje, navodnjava zemlju, pretvara u paru i rosu nebesku, bez nje nema ivota. Dobija li togod za uzvrat za to nesebino davanje i darivan je? Davanje i darivanje, takorei nesebino njeno "raspinjanje" za sve i sva, to je nain postojanja vode

kao prirodnog elementa. Niti ta trai niti ta dobija, a sve daje i poklanja. Nije li i u njoj, na prvi pogled beslovesnoj, zapretana tajna krstolike ljubavi? Kao i u svemu drugome to je u nama i oko nas i to spada u dela ruku Bojih? Zaista, ono to vai za sunce i sunane zrake, to vai za vodu koju pijemo, vai i za hleb koji jedemo, za travu koju gledamo, za bilje kojim se hrane zemaljska bia, za svako ivo bie pojedinano i njihovo rtveno prinoenje jednog drugome. Tako nam se, gledana vidovitim okom vere, celokupna tvorevina i sva bia u njoj, otkrivaju kao neki udesni dar nesebine Ljubavi. Neko nas je obdario ne samo ivotom nego i velianstvenim svetom u kome se raamo i ivimo, kao i svim biima i tvarima sa kojima smo jedno po prirodi, po uzajamnom optenju u vremenu i prostoru, i po zajednikom venom naznaenju. Sve to postoji dar je Ljubavi. Na svemu opet to postoji i u svemu to bituje kao da je zapretana i prisutna, kao peat, ista ta tajna nesebinog darivanja, odnosno tajna Krsta kao samortvene ljubavi. To pak to je prisutno u tvorevini kao kvasac, stremljenje i predukazanje, otkriva se u oveku kao zenici vasione kao njegovo osnovno prizvanje. ovek kao najsavrenije bie meu stvorenjima prizvan je da tu tajnu doivi i pronae u sebi, da je razotkrije do vrhunca, da njome obdari druga bia, i da preko nje kao preko ivog ogledala, otkrije njen i svoj i svih bia izvor: venu boanoku nesebinu Ljubav. A sve to opet postie se jedino preko Krsta odnosno krstolikog odnosa sa Bogom, tvorevinom i slovesnim biima. Krsno odricanje i rtvovanje je zadobijanje onoga to je na prvi pogled izgubljeno, ali i zadobijanje neega beskrajno punijeg i savrenije od toga, neega radi ega je ovek ustvari i stvoren i radi ega postoji. Veiti obraz, uzor i primer ovog krstonosnog dviga i podviga bio je i ostao sam Hristos. U njemu se otkriva i nestvarna boanska i oveanska, tvarna, nesebina Ljubav kao jedno i jedinstveno bogooveno stanje Sina Bojeg i Sina ovejeg. Po preizobilju svoje samortvene ljubavi On je, po reima Apostola, "ispraznio sebe (eauton ekenosen) oblije sluge primivi, postavi istovjetan ljudima" (Fil. 2, 7). To to j e postao kao jedan od nas, znak je Hristove neizmerne ljubavi i boanskog snishoenja. Ceo njegov bogooveanski podvig, od roenja do smrti i silaska u ad, podvig je samoodricanja, samortvene ljubavi. Zato ga je Otac proslavio slavom koju je u njemu imao od iskoni, i podario mu Ime koje je iznad svakog imena. Time se proslavio Bog u oveku i ovek u Bogu, i tvorevina ostvarila svoj cilj i smisao. Sve zapovesti Boje i ceo Boanski domostroj imaju upravo za cilj to proslavljanje Boga u oveku i oveka u Bogu, zajedno sa celokupnom tvorevinom. To je i smisao ljudskog ivota, to smisao svakog ljudskog dela, svakog postupka, bilo da se radi o delima pojedinaca, bilo da se radi o delatnosti ljudske zajednice. To je i smisao ovog naeg Gospojinokog posta koji smo zapoeli, kao i svega to se zbivalo i to e se zbivati u ljudskoj istoriji. To je i konaan smisao samog nastanka, bitovanja i postojanja ovog sveta i celokupne tvorevine, kako u vremenu tako i u venosti. I tako, odgonetanje tajne sveta i oveka, nemogue je bez odgonetke Tajne Krsta. Kroz Krst se odgoneta i tajna samog Boga. Jer, Krst je upisan u bie kao takvo, on je najdublja potka bia; on je upisan u tajnu Bojeg odnosa prema svetu, krstolik je i ovekov odnos prema Bogu i prema tvorevini. Zato s pravom peva crkveni pesnik i mi sa njim na dan Vozdvienja asnog Krsta: "Krst se danas uzdie, i svet osveuje; jer ti, Hriste, Ocu saprestolni, i Duhu Svetome, na njemu ruke ispruivi, svet ceo si privukao, radi poznanja Tebe. One koji se u Tebe uzdaju, udostoj boanske slave" (Minej, 14 septembar, svjetilen). Tome dodaje pesnik i poziv, kojim emo i mi zavriti nae izlaganje: "Doite narodi, divno udo da gledamo, sili Krsta da se poklonimo. Jer drvo u Raju smru prolista, a ovo ivotom procveta, imajui prikovanog bezgrenog Gospoda. Od njega svi narodi besmrtnost anjui kliemo: Slava Tebi koji si Krstom smrt ukinuo, i nas oslobodio". Predavanje odrano na Saboru pravoslavne omladine u Manastiru Remeti poetkom Gospojinskog posta 1984.

Teoloki pogledi, Beograd, 1984, godina XVI, broj 3-4