You are on page 1of 257

!

Prevladavanje prolosti

Br. 3 Todor Kulji: PREVLADAVANJE PROLOSTI uzroci i pravci promene slike istorije krajem XX veka

Predgovor
Najbri i najsigurniji nain da naete sadanjost u prolosti jeste da je stavite ispred prolosti. S. Cohen

IZDAVA: Helsinki odbor za ljudska prava u Srbiji ZA IZDAVAA: Sonja Biserko


*** UREIVAKI KOLEGIJUM: Latinka Perovi Sonja Biserko Seka Stanojlovi PRELOM: Neboja Tasi KORICE: Ivan Hraovec TAMPA: "Zagorac", Beograd 2002. TIRA: 400

ISBN - 86-7208-066-1 Zahvaljujemo se Vladi Sjedinjenih Amerikih Drava na pomoi za objavljivanje ove knjige

U ovoj knjizi re je o kljunoj idejnoj strani procesa koji je u njenom podnaslovu. Dramatina zbivanja krajem XX veka praena su snanim promenama u misli o drutvu. Promene su tekle kroz burna sukobljavanje razliitih miljenja koja su se zgunjavala u irim idejnopolitikim strujama. Osnova novih sukoba neodvojiva je od izmenjenog vidjenja prolosti. Istoriji se otvoreno priznaje mo da snai ili slabi politiku legitimnost svuda u Evropi. Nacijama i etnikim grupama je neophodna zajednika prolost. Bez nje bi bilo nemogue stvoriti drutveni identitet i solidarnost. Zajednika prolost stvara kontinuitet i zajednitvo u iskustvu nunih za integraciju grupe. Zajednika prolost grupe se iskazuje u prii koja stvara episteminu osnovu postojanja grupe. Ispriano kolektivno seanje iskazuje istoriju prolosti grupe. Verovanja u kolektivno seanje tvore priu, stvaraju oseaj kontinuiteta sa prolou, objanjavaju sadanjost i slue kao osnova za planiranje budunosti. Kolektivno seanje nije nuno istinito vidjenje prolosti, ve vie funkcionalno, tendenciozno i selektivno vidjenje prolosti kojepomae odranje i funkcionisanje grupe. Kolektivno seanje je deo samopoimanja i identiteta lanova grupe. Ono je jedinstveno, distinktivno i ekskluzivno (D. Bar-Tal). Erik Hobzbaum je pokazao da su tradicije kao vaan drutvenointegrativni segment pamenja izmiljane. A politike tradicije su dosledno izmiljene radi uih polit. ciljeva. Tradicije, ceremonijali i jubileji treba da obezbede kontinuitet sa prolou. Ona je idejna osnova mobilizacije lanova grupe. Vera u kolektivno seanje moe pravdati nasilnu aktivnost grupe i unitenje drugih, sugerirajui viziju ekskluzivnosti i nadmoi. Nakon krupnih prekretnica istorija se preocenjuje i menja na svim planovima: od pojedinanog do organizovanog seanja u nauci i ideologiji. U ovoj knjizi promenjena vidjenja prolosti bie praena u glavnim medjunarodnim naunopolitikim raspravama krajem XX veka, ali i istorijskim sadrajima slubenih ideologija glavnih evropskih zemalja. Poseban deo posveen je idejnim promenama u Jugoslaviji. Uporedno razmatranje trebalo bi da olaka razlikovanje globalnih i lokalnih idejnopolitikih promena. Snana izmena epohalne svesti nametnula je debatama nekoliko osnovnih tema. U svetlu krupnih promena trebalo je izmeniti sliku

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

istorije ne samo u zemljama biveg socijalizma nego i ire. Izmena vidjenja socijalizma uticala je na promenu odnosa prema faizmu, a to je opet trailo izmenu mnogih slubenih mitova o antifaizmu na kojima je poivala integracija evropskih reima posle Drugog svetskog rata. Trebalo je iznova dati bilans minulog stolea, novo vidjenje rtava, delata i normalnosti. Masovni zloini su istorijske take ija je obrada proeta sa najvie strasti, pa se lako politizuju. to je vie isticana rtva vlastite grupe to je zloin nad njom shvatan kao neuporediv i sui generis. Monopol na patnju bio je vana oseajna osnova antikomunistikih ideologija poslesocijalistikih elita. Debate nisu vodjene toliko oko interesne osnove faizma i socijalizma (kao ranije) ve oko njihovih rtava. Na izmenjenom bilansu rtava i na isticanju njihove neuporedivosti nosioci nove epohalne svesti grade vlastitu legitimnost i novo shvatanje normalnosti. Nova epohalna svest je protivrena. S jedne strane upadljiva je selektivnost seanja, ostraena prerada prolosti i idejna konverzija. S druge strane stoji hladna i trezvena raunica multinacionalnog kapitala, kao glavnog nosioca globalizacije i nove epohalne svesti, koja sa razliitim uspehom nadzire i usmerava instrumentalizovanje prolosti. Normalizovani liberalizam poiva na isticanju rtava svih totalitarnih reima, dok konzervativci, neutralizujui faizam, vie insistiraju na rtvama socijalizma. U ovu osnovnu polarizaciju ukljuuju se druge mone grupe koje pretenduju na relativno nezavisno polaganje prava na monopol na rtvu (Jevreji) to se uvek ne podudara sa osnovnom antitotalitarnom i antikomunistikom usmerenou liberalne normalnosti. Kao zbirna i sve manje odredjena oznaka konkretnih zloina, ali i kao opti simbol stradanja razliitih grupa, uvrstio se pojam holokaust. Savremena rastegljiva Holokaust ideologija je sloena, a njena upotreba protivrena i zamrena. Ova ideologija je vana idejna poluga globalizacije. Drugim reima, savremeno bavljenje holokaustom manje je rezultat iskrenog seanja na 6 miliona ubijenih Jevreja, a vie potreba savremenih monih zapadnih sila da prikladnom formulom demoniziraju protivnike. Holokaust ne pravda samo savremenu izraelsku borbu protiv Arapa, nego i savremeni zapadni imperijalizam. Holokaust je sredstvo za diskreditovanje znatno irih snaga od faizma. Preko iroko shvaenog i rastegljivog negativnog pojma holokaust pravdaju se interesi razliitih grupa, a svako polaganje monopola na rtvu vlastite grupe stvara osobenu iskrivljenu svest. Holokaust i faizam jesu moda najupadljivije, ali ne i jedine opte teme glavnih naunopolitikih debata s kraja XX veka. U njih su ukljuena i ostala vana zbivanja iz druge polovine XX veka: pobune unutar sovjetskog lagera od 1948. do 1989, slom lagera i socijalizma 1989. i rat u Jugoslaviji. Suoavanje sa ovim zbivanjima oblikovalo je, ali i menjalo opredeljenje intelektualaca. U apologiji i kritici oivljenog nacionalizma ponovo je suoena antitotalitarna i antifaistika perspektiva. Izmedju antifaistike kritike nacionalizma i kapitalizma i antitotalitarne kritike socijalizma postoji ne samo niz manje ili vie znaajnih razlika, nego i otra naelna suprotnost. Bilo bi pogreno ovu suprotnost svoditi na idejnopolitiku sukobljenost, a previdjati temeljne pojmovne, teorijske i metodske razlike. U knjizi e biti pokazana jo uvek aktivna dubina ovih razlika. Neki

osnovni idejnopolitiki obrasci (antifaizam, antikomunizam, antitotalitarizam, antiantikomunizam) aktivni su i u latentnom, tj. katkad i neshvaenom smislu, jer su se odvojili od izvornog idejnoistorijskog sklopa. Tako je npr. podtekst debate oko rata u Jugoslaviji 1990-ih u Nemakoj bilo pitanje nacionalnog identiteta nove ujedinjene drave, u Francuskoj je preko kritike realsocijalizma ruen autoritet KPF, anti-antikomunizam nekih liberalnih struja u SR Nemakoj vaan je sastojak njihove kritike savremenog desnog ekstremizma, teorijski sporovi oko holokaust industrije kriju dublje napetosti oko ne malog obeteenjenja Nemake i vajcarske Jevrejima i sl. Dakle, teorijska kritika nuno je upuena na diferenciranu ideoloko-kritiku analizu jer se ispod slinih usmerenja kriju razliiti interesi. Sukobljenost gledita u raspravama donekle redukuje sloenost i haotinost savremenog idejnog stanja jer nuno polarizuje struje i otkriva njihovu katkad skrivenu srodnost ili napetost. Zato su u sreditu ove knjige rasprave. Stupanj i kultura neslaganja najjasnije pokazuju arolikost idejnog spektra: kada se argumenti izotravaju ili dovode do apsurda potpunije se ispoljavaju perspektive razliitih strana koje bi bez sukoba katkad ostale nedomiljene. Nakon nestanka hladnog rata idejnopolitiki sklop postao je sloeniji jer nije vie ideoloki bipolaran poto su u igri mnogi ranije potisnuti interesi: dravni, nacionalni, regionalni. Naunopolitike rasprave tekle su u sredstvima masovnog optenja, a svaka strana bila je zainteresovana za irenje vlastitih nazora, to je olakalo pristup gradji preko Interneta. Prouavane rasprave nisu vodjene samo u nanim asopisima nego dobrim delom u nedeljnoj i dnevnoj tampi. Pored naunika uestvovali su i novinari. To je svakako pokazatelj demokratizacije i odbacivanja krutog akademizma. Medutim, neretko su pri tome sloeni istorijski procesi, zbog preglednosti i iskljuivosti tumaenja, sabijani u monokauzalna tumaenja, a ton debatama su vie nametali zakoni medijske javnosti, nego traganje za diferenciranom istinom. U ovako skraenom ideoloko-kritikom pristupu gnoseoloki zadaci bili su podredjeni traganju za politikom ulogom objanjenja. Objanjenja iznoena u medijskim raspravama, po prirodi stvari, optereena su skandalizacijom, trivijalizacijom i banalizacijom. Uprkos tome, sloenost analizi ovih sadraja nametala je okolnost da se ni medijske rasprave ne mogu celovitije pratiti bez razumevanja idejnih tradicija konkretnih zemalja koje su duboko ukorenjene u njihovom istorijatu i razliitom gledanju na perspektivu ujedinjenja Evrope. Trebalo je uvek imati na umu krupne razlike izmedju antifaistike i antitotalitarne tradicije u Nemakoj, Francuskoj i SAD. Premda je nestanak hladnog rata oslabio ove idejne strukture na Zapadu, ipak ih nije doveo do raspada kao to je bio sluaj sa uruavanjem leviarske tradicije u eruptivnoj konverziji intelektualaca u bivem evropskom socijalizmu. Konverzija je, dodue, zahvatila i Zapad, ali u drugaijem vidu od istonoevropskog. U Francuskoj su najglasniji antitotalitarni intelektulaci upravo bivi maoisti, a renegatsvo i konverzija konstitutivni su segment kulture francuskih intelektualaca koja namee ton savremenim raspravama. U Nemakoj je leviarski politiko-intelektualni blok homogeniji i postojaniji, pa je izdrao idejni udar nakon sloma realsocijalizma. Na Balkanu su gradjanski rat i nacionalizam doveli konverziju do

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

ekstrema. Ovde je prerada komunistike prolosti u vlastitim biografijama najvie uticala na misao o drutvu i politiko samopoimanje novih antitotalitarnih intelektualaca. Stari misaoni obrasci naputani su, a novi nekritiki prihvatani iz razliitih razloga. U treem delu knjige skrenuta je panja na razliitu postojanost angamana stvaralake inteligencije u Jugoslaviji i obrasce pravdanja konverzije. Cilj je bio da se drutvena odredjenost misli o politici pokae ukazivanjem na interesnu osnovu prerade linog iskustva kod stvaralake drutvenonaune inteligencije. To se pouzdanije moe pokazati na uporednom nego na monografskom planu. Osim pomenutog osvrta na konkretne rasprave, ovo istraivanje ima i nekoliko optih ciljeva: predstaviti kljune sadraje nove epohalne svesti onako kako se iskazuju u novom vidjenju prolosti, razdvojiti ideoloke od naunih i sredinje od prateih sadraja u nepreglednoj "graji" i rastumaiti glavne iskljuivosti novom interesnom polarizacijom. Klasini ideoloko-kritiki pristup sociologije saznanja nastao u preglednom hladnoratovskom bipolarnom svetu trebalo je modifikovati, dopunjavati i prilagodjavati "novoj nepreglednosti" kraja XX veka. Objanjenje izmenjene drutvene stvarnosti trailo je nove odgovarajue naune teorijske i metodske postupke. U spletu novih teorija i metoda trebalo je odabrati one koji su najprimereniji zadatku istraivanja. Trebalo je razdvojiti ideoloke od naunih sadraja na temelju kriterija promiljenog prosvetiteljskog racionalistikog nasledja izbegavajui naglu konverziju i tvrdokorni dogmatizam. Drugim reima trebalo je izbei iskljuivost bilo kog pristupa, ali i eklektiki relativizam koji bi istraivanje liio profila. Zato je valjalo odabrati najinkluzivniji pristup, odnosno onaj koji dozvoljava dopunu i ugradnju metodskih naela iz drugih pristupa, a da ne predje u eklektiku. U ovom radu sociolokosaznajno nasledje marksizma nije odbaeno kao smetnja tom sloenom zadatku ve naprotiv kao korisna osnova za integraciju ostalih metodskih i teorijskih postavki. Interesna pozadina poslehladnoratovskih idejnih sukobljavanja i razliiti stupnji ideolokog iskrivljavanja naune i druge svesti mogu se objanjavati samo razudjenom milju koja u svom okviru raspolae sredstvima za ispitivanje te veze, a koja je i otvorena za ukljuivanje raznovrsnih sadraja drugih pristupa. Osnovna vizija novog epohalnog stanja i kljuni elementi pristupa izneti su u prvom delu knjige. Najvie prostora (drugi deo knjige) posveeno je medjunarodnim debatama s kraja "veka ideologija" jer su u njima ponajvie izdiferencirana razliita gledita. Na njihovom sadraju pokazano je izmenjeno vidjenje istorije u svetu. Naime, nije nepoznato da se stavovi dogmatizuju do iskljuivosti najee u sueljavanju sa drugaijim miljenjem. Nekada bi bez polemika konformisti ostali manje rigidni, a neka gledita nedoreena. Ve samo isticanje prioritetnih sadraja iz pomenutih rasprava moe donekle olakati razumevanje istraivakog pristupa ovoga rada. Nije teko uoiti da je pristup ovog istraivanja gradjen pod pretenim uticajem predstavnika drutvene (a ne dogadjajne niti politike) istorije: E. Hobsbauma, M. Levina, I. Volerstina, J. Koke, itd. Manje ili vie posredno pristup je povezan sa opredeljenjem. Verovatno je u treem delu knjige o Jugoslaviji opredeljenje pisca najvidljivije u kritikom odnosu prema masovnoj

konverziji intelektualaca. Kod prikaza sukobljenosti dananjeg razliitog srpskog i hrvatskog istorijskog seanja, uticaj prisutne perspektive rtve kod obeju strana u saznajnosociolokom pogledu uoen je kao glavni podstrek iskrivljene vizije, jer je ostavio malo prostora za istraivanje senki istorije vlastite nacije. Drugim reima, kritika raznovrsnih pristrasnosti koje izviru iz velianja vlastite nacije ovde se shvata kao nuni uslov objektivnog poimanja sloenog procesa prevladavanja prolosti krajem XX veka. Kao ne manje vana komponenta za stvaranje vieslojnog i dijalektikog kriterija u oceni istorijske funkcionalnosti reima i ideologija istaknuta je kritika jednostrane demonizacije socijalizma. Govorei modernijim argonom predmet ove knjige je promena identiteta koji su sadrani u viziji prolosti nakon sloma evropskog socijalizma. Kritiki osvrt na ovo sloeno stanje, koje je jo u previranju, ne pretenduje na apsolutnu nepristrasnost slobodnolebdeeg intelektualca niti je relativistiki skeptian. Pristup je opredeljen. Opredeljenje pisca su u teorijskom pogledu oblikovala dosadanja vlastita sociolokoistorijska istraivanja, a u idejnopolitikom pogledu vreme u kom je sazrevalo. Bilo je to doba podela sveta izmedju kapitalizma i socijalizma s jedne i faizma i antifaizma s druge strane. Moe se uiniti da na stranicama ove knjige moralizam pomenute druge podele nije prevladan. Taj utisak nije prividan. Antifaizam, a ne antitotalitarizam, ovde je shvaen kao teorijski postulat i moralnopolitika vertikala XX veka. Faizam je esktremni nacionalizam, a dosledno rastumaeni antifaizam najpouzdanija je osnova kritike raznovrsnih oblika nacionalistike uskogrudosti. Dok etnokratski liberalizam i "demokratski nacionalizam" poivaju na kritici rastegljivog totalitarizma, internacionalistika vizija drutva lienog antagonistikih imovinskih razlika uoava faizam i njegovu etnokratsku osnovu kao glavnu opasnost. Teorijski osmiljeni antifaizam pretpostavlja kritiku drutvenoekonomskih izvora nacionalizma, dok antitotalitarizam ovu kritiku zamagljava i preusmerava. Zato treba "militantnim prosveivanjem" spreavati zaborav faizma, odnosno razvijati strategije protiv razaranja seanja na sistem zla (Adorno). Premda je ova knjiga pisana na razmedji vekova i nakon jasnog kraja jedne epohe, verovatno je prepoznatljivo opredeljenje pisca, formirano u tradiciji antifaizma XX veka. Sa stanovita istraivake distance, re je o perspektivi pisca umeanog u istoriju XX veka bar u meri u kojoj je to bio neposredni akademski posmatra optereen predubedjenjima idejnog i vrednosnog opredeljenja kojeg se nije mogao lako liiti. Uprkos samokritikom trudu, ak ni svest o snazi predubedjenja nije imuna od pristrasnosti koje ono krije. Ovaj rizik prisutan je kod svake analize tekuih idejnih sukoba. Ipak, sa stanovita nune redukcije sloenosti, bez minimuma opredeljenja ne bi se mogao uneti red u nepregledni haos oseajnih debata oko socijalizma i faizma krajem XX veka koje su zgusnuti izraz dubokih idejnih tradicija minulog stolea, ali i raznovrsnih grupnih interesa savremenog doba. U Zrenjaninu, septembra 2001.

10

Todor Kulji

I DEO PROMENA EPOHALNE SVESTI KRAJEM XX VEKA

1. Istorija, seanje, identitet, ideologija


Krajem XX veka duboko se izmenilo gledanje drava, etnikih i socijalnih grupa na vlastitu prolost. Nestanak hladnog rata snano je ubrzao ovaj proces. Promene su razliite: odbacuju se ranije slubene verzije istorije, rehabilituju se preutane strane istorije, oivljava kult "korena", menja se kultura seanja, prevladavanje prolosti iznova se pravno regulie itd. Francuski istoriar P. Nora smatra da je dolo do "ubrzavanja istorije", jer kontinuirane i trajne pojave vie to nisu, ve su na delu promene koje teku sve bre. To je snano uticalo na seanje. Idejni preokret razbio je jedinstvo istorijskog vremena, tj. vezu koja je spajala sadanjost sa prolou i budunou. Ovo jedinstvo poivalo je na ubedjenju da drutvo, nacija ili grupa stvaraju budunost tako to odredjuju ta treba zadrati iz prolosti to bi dalo smisao sadanjosti. To je bio ujedinjujui elemenat. Dananja neizvesnost oko budunosti takodje namee sadanjici odredjenu vrstu obaveze da se sea. Trijumfalistiki je obznanjen slom istorije koja nam je bila bliska, a koja je optereivala sadanjicu sa imperativom "obaveznog seanja". Ubrzavanje promena izazvalo je dramatino pomeranje celokupne prolosti na distancu, kao da smo od nje odseeni, stvarajui utisak "sveta koji smo izgubili". Sadanjost je postala sumnjiva zbog naglo iskonstruisane vlastite istorijske svesti, koja poiva na novim seanjima. Pored ubrzanja na delu je i "demokratizacija istorije" (Nora 1999). Krupne idejne promene pokrenute su sloenim tektonskim drutvenopolitikim i ideolokim preokretima krajem XX veka. Ova knjiga bavi se samo delom idejnih promena koje se tiu izmenjenog vidjenja istorije. Vana poluga "ubrzanja i demokratizacije istorije" je savremena politika sa prolou koja se koleba izmedju hladnog i vrueg seanja. Ideologiji je uvek korisnije ovo drugo jer uspenije mobilie oseanja. Izgleda da su ovo imali na umu istoriari A. Bezankon (Besancon) i . Majer (Maier), kada su sa aljenjem konstatovali, da je seanje na nacizam vrelo, zbog prisustva brojnih fotografija zloina, a uspomene na komunizam hladne upravo zbog odsustva fotografskog materijala o gulagu. Nestanak stabilnih hladnoratovskih podela podstakao je svuda na Zapadu "konjukturu seanja i pamenja". "Ekonomiju novog pamenja" karakterie ubrzano jaanje politike, turistike i komercijalne upotrebe prolosti. Politika podjednako uspeno koristi sjaj i bedu istorije. Struni istoriari gube monopol nad tumaenjem prolosti, jer uvek kada se pamenje

12

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

13

koristi za "pozivanje na vlastita prava" pretee uticaj ljubitelja istorije. U drutvenointegrativnoj misli rad na seanju katkad se naziva dunou seanja. Zbog oseanja koja budi prolost, prosveena politika sa prolou zalae se za "dehisterizaciju seanja", tj. ne toliko za izmirenje koliko za miroljubivu koegzistenciju neusaglaenih gledanja. Re je o svetovnom i istovremeno religijskom momentu u dananjem predavanju istoriji koji se na paradoksalan nain dopunjavaju i iskljuuju. U ovoj knjizi prikaz odnosa kulture seanja i politike odnosi se na poslehladnoratovske svetovne institucionalizovane forme seanja u Evropi. To nije samo spomenika kultura, ve i oblici ideologizovane istoriografije. Politizacija javnog istorijskog seanja svedoi o povezanosti tumaenja prolosti, poimanja sadanjice i vizije budunosti. Osnovni pojam "prevladavanje prolosti" odavno se odvojio od svog izvornog znaenja. Od oznake za obeleavanje moralnog odnosa prema nacistikoj prolosti u SR Nemakoj, postao je iroki rodni pojam, koji je danas stekao vrsto mesto u politikim i naunim analizama odnosa prema prolosti nakon nestanka hladnog rata u mnogim zemljama, a naroito tamo gde je istorija postala sredinji deo nacionalnog identiteta. Ve sam pojam "prevladavanje prolosti" sugerira da prolost nije prola. Re je o odbacivanju celokupne prolosti ili njenog dela, ali i o odgovornosti za prolo. U uem smislu isti pojam se koristi za oznaku idejnog prelaza iz socijalizma u kapitalizam. Politika sa istorijom (Geschichtspolitik) je dodatna kategorija analize koja istrauje" sporove oko istorije kao politike injenice, i u vezi s tim posebnu panju obraa na interese politikih aktera". Dakle, politika sa istorijom uvek je prisutna u pluralistikom drutvu, jer politike elite na razliit istorijski nain utemeljuju vlastiti identitet. Prevladavanje prolosti, promena identiteta i prerada istorije sindromski su povezane teme koje obeleavaju zaokret u misli o drutvu nakon sloma evropskog socijalizma. Nije re samo o promeni drutvenoekonomskog sistema niti o uruavanju ideologije ili epohalne svesti nego i o promeni vidjenja sutine vlastitog bia kod irokih drutvenih grupa. Moda bi se ovaj krupni istorijski proces krajem XX veka i mogao nazvati revolucijom, da nije podstakao povratak nizu prevazidjenih iracionalnih identiteta, a zatim neizvesnost, haos i neprogresivne drutvene sukobe. Slom evropskog socijalizma izazvao je haos u medjunarodnim odnosima, koji su gotovo pola stolea bili stabilni, a jo vie u misli o drutvu koja je bila vezana za ovu podelu. Uruavanje jedne epohalne svesti razotkrilo je unutranju nesigurnost slike prolosti i svega to je na njoj poivalo, od linog identiteta do partijskih ideologija. U ovoj knjizi bie praena samo jedna strana idejne krize krajem XX veka i to pre svega u Evropi, iako svet ve dugo nije evrocentrian. Da bi se osmislile promene treba izmeniti i videnje prolosti. Istorija je predmet istoriografije, a ova potonja, zbog nune drutvenointegrativne funkcije, manje ili vie je politizovana disciplina. Istorija jeste ono to se zbilo. Ali, jeste i ono to je trebalo da se desi. Istorija je vidjenje dogadjanja kako istoriara tako i njihovih itaoca. Ona je i ogledalo budunosti. Istorija stvara samopotovanje, uvruje identitet i potrebna je svakom narodu da se homogenizuje i ostavi utisak na druge. Zato istorija obnavlja legende i mitove. to su krupniji drutveni preokreti, to je akutnija drutvenointegrativna uloga

istoriografije. to je akutnija ugroenost nacije ili drave, to je jednostraniji i selektivniji odbir prolosti, i manji su izgledi da se celovitije ukljue zbivanja i procesi koji bi doveli u nedoumicu pozitivnu sliku prolosti ili podstakli sumnju u ispravnost identiteta koji poiva na prolosti. Zato i nema razvijene drutvenointegrativne misli bez istorijskog utemeljenja. Istoriografija najpre prikazuje postojei reim kao istinski nastavak najdubljih istinskih nacionalnih i socijalnih tenji, a zatim, to je ne manje vano, osigurava identitet odgovarajui na pitanje od kuda smo doli i kuda idemo. to je eksplozivniji idejni vakuum nakon uruavanja kljunih drutvenointegrativnih vrednosti prethodnog reima, to raste potreba za prevrednovanjem istorije i utemeljenjem novih vrednosti u prolosti. Na krupnim prekretnicama istorija je i neophodan mehanizam redukcije sloenosti i putokaz u haosu nepredvidljivih i nerazumljivih deavanja. Ovu redukcionistiko-saznajnu ulogu treba razdvajati od ideoloke, tj. od nastojanja da se novom vizijom istorije interesi vladajue grupe prikau kao opti interesi. Odmah treba rei da nije svaka grana istoriografije podjednako podlona ideologizaciji. Bavljenje uim segmentima prolosti, tzv. specijalnim istorijama prua pouzdanije znanje nego to to ini opta nacionalna istorija koja je vie zaokupljena identitetom. Nakon svake revolucije ponovo se pie istorija, uvek u ime objektivnosti. Istoriar Kalisten, koji je pratio Aleksandra Velikog u osvajanjima, rekao je da Aleksandar nije postao uven zbog svojih dela, ve zato to je Kalisten o njima pisao. Bez istorijskog utemeljenja svaka politika bi se svela na prozirni karijerizam vladajuih. Kao to je istoriografija selektivna pria o prolosti, tako je i utopija selektivna vizija budunosti. Svakoj revoluciji potrebna je vlastita istorija, ali i utopija kao selektivna vizija budunosti. Seanje je selektivno vidjenje prolosti. Za istoriju se pretpostavlja da stvara znanje, dok seanje uliva znaaj (identitet). Svaka istorija koja pretenduje na naunost kritina je prema seanjima koja shvata kao lina vidjenja. Istorija je bila oblast kolektivnog, a seanje pojedinanog, istorija je bila jedna, a seanja uvek ima vie. Identitet je od pojedinanog postao kolektivni, od subjektivnog objektivni. Identitet je kao i seanje obaveza (Nora 1999). Predodredjen sam da postanem ono to jesam. Isticanje identiteta moe imati pozitivnu i oslobodilaku snagu, ali postoji i tiranija seanja naroito kada jaa njena etnika dimenzija. Ljude nita toliko ne razdvaja kao identitet, pa stvaranje novih identiteta slui homogenizovanju irih grupa na istorijskim prekretnicama. Kolektivni identitet je osnova samopotovanja, ali i okvir zatite interesa. Ranije klasna, a danas preteno nacionalna svest, poimana je kao pogodan okvir zatite interesa. Obnova nacionalnog identiteta naroito je dramatina kod poslesocijalistikih reima. U ovoj obnovi ak i samo priseanje na univerzalne ideologije nuno izaziva reakcionarne odgovore u obliku demonizacije internacionalizma kao mondijalizma, a ranijeg nadnacionalnog socijalistikog identiteta kao totalitarnog. Identitet uspostavlja veze, ali je i naelo izdvajanja. U etniki izmeanim sredinama separacija vodi ienju prostora. Naroito je "duboka Evropa" sanduk napetih i promenljivih identiteta (Boyadijev). Najstariji kontinent dubok je, jer sadri niz identiteta koji se preklapaju kod razliitih naroda. Formiranje identiteta je dinamian, ali i manipulativan proces. Nezamisliv je bez oslonca na prolost.

14

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

15

Identitet je povezan sa seanjem na poreklo. Ukoliko je seanje povezano sa grupom, oblau, nacijom ili nekom irom strukturom, nuno je politiko. Politiarima je vrlo vaan smisleni kontekst sadanjosti, ali i prolosti, tj. relativno koherentno povezivanje prolosti i sadanjice. U svakoj celovitijoj ideologiji prisutan je odgovor na pitanje kako sadanjost nastaje iz prolosti, koje su pokretake snage, a koje smetnje, ko su rtve, a ko delati. to se slika odgovorne prolosti smislenije povezuje sa tekoama sadanjice i to se snanije podudara sa nadama ireg kruga ugroenih, to istoriografija postaje vanija u svaranju saglasnosti. Seanje na prolost treba da stvori oseaj kontinuiteta i da bude pokreta razvoja. Sadanjost je smetena na kraju kolektivnog puta kao smisleno, nuno i nezamenljivo stanje. Idejni pokreta promena jeste poimanje sadanjosti kao neadekvatnog izraza herojske mitoloke prolosti. Cilj je obnova ideala koji su izgubljeni u nesavrenoj sadanjici. Dakle organizovano seanje je stalno ponovno tumaenje sadanjosti u terminima prolosti da bi se odluilo o budunosti. Na Balkanu je Evropa najdublja (Kluitenberg 1999), pa su i sukobi oko identiteta i seanja najdramatiniji: sporovi oko istorije, teritorije, jezikog i verskog identiteta imaju tradicionalno nasilan karakter i povezani su sa najkonfliktnijim poglavljima istorije Evrope. U epohi globalizacije ovi sukobi jo su akutniji. Rairenost pojma identitet u strunim raspravama smanjila je njegovu pojmovnu jasnou i izraajnu otrinu. Identitet iskazuje najvie rodni, dravni i nacionalni sadraj. U raspravama oko identiteta nema mestu pojmu klasa. Obino se zaboravlja da identitet nije monolitni nepromenljivi entitet nego preteno ideoloka tvorevina. Identitet je "plastina re" (U. Porksen), ekspanzivno se iri u razne discipline, a zaudjujue je sadrinski siromana. Jezik identiteta je sadrinski prazan, pa se otuda nairoko koristi jer je u stanju da prikriva realne sadraje. Identitet i nacionalni identitet su kljune rei argona nove epohalne svesti. Pojam kapitalizam krajem XX veka lien ozbiljne realne suprotnosti kao da gubi smisao: gotovo da je iezlo seanje na poniene i ugnjetene koji su se bunili protiv eksploatacije. Novo drutvo nema konzistentnu ideologiju. Klasina kritika ideologije danas se suoava sa tekoama, da pored racionalne rekonstrukcije ideologije kao "nuno lane svesti", razume i iracionalne uzroke formiranja ideologije. Nacija, a ne klasa, sve vie daje sloenom promenljivom odnosu jedinke i drutva konkretno zvuno ime, kojim svaki lan drutva postaje ispravni pripadnik nadindividualne celine. Nacija unosi red u drutvenu stvarnost. Realni raspad starih klasnih struktura stvara difuzni strah od drutvene izolacije. Preokret 1989/90. nuno je otvorio pitanje prevrednovanja rtvi i delata u istoriji kratkog XX veka. Nakon nestanka hladnog rata pitanje "Ko smo mi"? preplie se sa pitanjem krivice, a novi identitet sa novim rtvama. Oba pitanja povezana su sa poreklom. U argonu jedinstva to se naziva "nacionalni identitet" (Claussen 2000). Karijera rei identitet je kao i rei "etnicitet" i "holokaust" poela u drugoj polovini 1970-ih. U SAD od 1960-ih poinje obnova traganja za korenima kod akademskih srednjih slojeva kao reakcija na propale drutvene promene iza kojih stoji ifra "1968". to se drutvo manje shvata kategorijama klasne analize, to se ono vie pretvara u svet konkurentskih srednjih slojeva, ija se samosvest o vlastitoj posebnosti oslanja na poreklo. Poreklo

postaje sadrinska kategorija u argonu novog nacionalnog jedinstva. Neodredjeni izrazi poput identiteta sa uvrenjem novog argona epohalne svesti stiu autoritet. Iz najpre teko razumljive rei nastaju u praksi optenja ifre, ije korienje pokazuje pripadnost. To je novi argon jedinstva (Claussen) opteprihvaen od kraja XX veka. Bilo bi pogreno misliti da je ovaj argon potpuno iracionalan. Uprkos svemu, ne treba zaboraviti da je opaanje razliitog ekonomskog interesa vana osnova prihvatanja odredjenog oblika kolektivnog identiteta. Ali, ovu spontanost izbora naruava kod drutava u krizi manipulacija vladajuih snaga, a u ratu presija nacionalistikog patriotizma. Kod tzv. drutava u tranziciji nesigurni su ekonomski interesi u budunosti, pa je veza izmedju ekonomske ugroenosti i tipa identiteta kolebljiva. Osim toga, identitet politikih elita i identitet biraa nije isti. Kod pomenutih reima vana osnova identiteta je podela na levicu i desnicu. Levica asocira na vezu sa ranijim socijalistikim reimom, dok desnica znai vezu sa ranijom opozicijom Uzimajui u obzir izneta upozorenja, u ovoj knjizi prilazi se identitetu kao preteno interesno uslovljenoj i ideoloki uoblienoj, a ne kao vanvremenoj imanentnoj vrednosti. U tehnikom smislu identitet ine "vrednosti, kategorije, simboli, oznake i pogledi na svet koje ljudi stvaraju da bi osmislili svoje mesto u svetu", i odgovorili na pitanje "Ko sam ja/smo mi" preko linog i grupnog identiteta (Breslauer 1996). Ljudi nisu rodjeni sa sveu o identitetu ve ga stiu socijalizacijom. U sadrinskom pogledu identiteti mogu biti rodni, nacionalni, regionalni, rasni, etniki i jeziki, verski, klasni, profesionalni, ideoloko-politiki, politiko-organizacioni, generacijski i sl. Danas prevladavaju etniki, verski i rodni, a potisnut je klasni identitet. Kolektivni identiteti su okviri sa kojima se pojedinci poistoveuju u osnovi radi zatite interesa. Na ovaj motiv nadovezuje se tradicionalna i afektivna vezanost. Pojedinac i grupa mogu posedovati i vie neprotivrenih identiteta. Identitet se moe menjati u celini (naputati jedan, a prihvatati drugi manje ili vie opreni) ili se samo menjati prioritet izmedju vie identiteta. Sa izmenom epohalne svesti na delu su obe vrste promena. Izraavanje identiteta uvek je drutvenopolitiki uslovljeno: moe porasti svest o identitetu, ovaj se moe redefinisati, a moe se priznati i konflikt medju identitetima. Javne organizacije mogu buditi ili spreavati nastajanje svesti o novom identitetu ili o konfliktima izmedju vie identiteta. Kod drutava u razvoju odredjena evolucija identiteta je normalna. Pojedinac ne mora biti svestan spoljanjeg pritiska kod promene identiteta, pa ak ne mora biti svestan ni da je izmenio identitet. Pojava mnotva razliitih seanja kod razliitih grupa svedoi o njihovoj potragi za identitetom. Eksploziju seanja manjina pokrenula su tri talasa dekolonizacije: globalna dekolonizacija kolonijalno zavisnih drutava, zatim dekolonizacija socijalnih, verskih polnih i manjinskih grupa na Zapadu, koje afirmiu vlastito seanje zbog tenje za priznanjem, i najposle slom totalitarnih reima XX veka, tj. ideoloka dekolonizacija i pojava naroda sa dugom tradicijom seanja (Rusija, Balkan, Afrika) (Nora 1999). Sa raspadom evropskog socijalizma dolo je do snane krize identiteta, jer je integracija socijalizma odve poivala na nekoliko kljunih drutvenointegrativnih vrednosti koji su diktirale ili potiskivale ostale: klasna pripadnost je dugo potiskivala nacionalnu i versku. U

16

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

17

periodu ubrzane socijalistike modernizacije i poveane drutvene pokretljivosti bili su funkcionalni nadnacionalni i netradicionalni internacionalistiki identiteti. Ove vrednosti noene su imperativima leviarske epohalne svesti, nametane na preteno autoritaran nain, ali i spontano prihvatane. to je drutvo postajalo sloenije, iziskivalo je vie identiteta, tj. obrazaca samopoimanja i zatite vlastititih interesa. Regulacija beskonfliktnog sapostojanje grupa sa razliitim identitetom sloen je postupak, a u poslesocijalistikim vienacionalnim sredinama jo uvek je optereena stereotipima i politikom kulturom koji jaaju iracionalna sukobljavanja. Iz reenog je vidljivo da se ovde identitet ne shvata u duhu postmoderne, tj. poricanja uzronosti i pokuaja spasavanja posebnog. Isticanje identiteta kod postmoderne zamagljava unutranje drutvenoekonomske protivrenosti sistema i olakava projektovanje mrnje na drugog koji raspolae slabijim identitetom. Ovaj postupak olakava legalizaciju nacionalizma. Izmena epohalne svesti nosila je izmenu i jezikog izraavanja. Javnost permanentno rui tabue, a novo se probija skandalizacijom (Claussen 2000). Nastaju novi frontovi koji staru borbu izmedju levice i desnice, zamenjuju novom izmedju patriota i mondijalista ili jo gipkijim verzijama pro i contra. Suoeni su novi krivci i nove rtve, a nacionalni identitet ih razdvaja. Javnost rasprava izobliava drutvenu stvarnost u prividnu borbu promenljivih miljenja. Na sliku sadanjosti sve vie utie vidjenje prolosti. Umesto da se krivci (u sluaju faizma) javno osudjuju, stupa se na legitimacijski teren krivaca i trai im se utemeljenje u prolosti. U novom argonu jedinstva, u kom su svest i oseanja stopljeni u fiktivni kolektivni identitet, pojedincu je oduzeta ansa da stvori vlastitu svest. Pojedinac se bez ostatka podvodi pod kolektiv porekla. Svakodnevni etnocentrizam potrvrdjuje se raspravom o identitetu. Sa prodorom liberalne epohalne svesti normalizovana je drutvenoekonomska nejednakost, a time i napetost izmedju identiteta. Nacionalna solidarnost istisla je klasnu, relativizam zamenio ideju napretka, a ideju pravde potiskuje konkurencija. U ovom radu ne deli se skepsa postmoderne, tj. miljenje da se ispod haotine povrine zbivanja ne mogu uoiti strukture obuhvatljive pojmovima. Jo manje se fragmentarno i razliito poima kao istinski nosilac znaenja, pa se zato ne odustaje od prioriteta objanjenja nad razumevanjem. Dakle, svako istraivanje identiteta ne pretpostavlja usredsredjivanje na diskontinuitet niti porie uzronoposledine veze. Poslesocijalistika realnost nije liena struktura i ne ine je samo pojedinci koji tragaju za smislom i identitetom. Struktura je kapitalistika, a nova liberalna i konzervativna misao o drutvu pravda zaokret ka kapitalizmu. Drugim reima, pojam identiteta ne moe zameniti pojam klase, ali moe jasnije naznaiti vrednosnu i socijalnopsiholoku stranu izmenjene epohalne svesti, naroito tamo gde je klasnu polarizaciju potisnula nacionalna. Po sebi se razume da su stvaranje, nametanje i hijerarhizacija identiteta tesno povezani sa ideologijom. Identitet jeste proces stvaranja smisla na osnovi kulturnih svojstava, koja se istiu nad drugim izvorima smisla. Dakle, konstrukcija kolektivnog identiteta nije interesno neutralna. Simboliki sadraj identiteta odredjuje subjekt koji ga konstruiie i cilj zbog ega se konstruie. M. Kastels (Castells) govori o "identitetu koji

slui legitimisanju reima", a koji uvode vladajue grupe radi uvrsenja moi. Na slian nain je i M. Veber ukazivao na politiki karakter nacije, kada je pisao o moi na temelju prestia. Kod poslesocijalistikog nacionalizma najjasnije se podudaraju ideologija i identitet, jer nacija zadovoljava potrebu za "okvirnim znaajem", apstraktna je, ali i dovoljno konkretna ponuda okvira za zadovoljavanje svog interesa. Mitovima i simbolima kultivira se svest o zajednikoj prolosti pa se na nazadan nain prevazilazi depersonalizacija. U isto vreme grupa sa drugaijim nacionalnim identitetom lako se prepoznaje kao glavna smetnja vlastitim interesima. Odavno je uoeno da tek konstrukcija drugoga ini iskustvenim vlastiti identitet i da se politiko ne da zamisliti bez javnog neprijatelja. Zato je i pitanje identiteta uvek pitanje politike sa identitetima, tj. nametanja vrednosti od strane monih grupa. Identitet kao samopoimanje okvira vlastite pripadnosti naroito je u krizi ugroen, pa je, kao i ideologija, nezamisliv bez drugog, koji se shvata u manje ili vie antagonistikom duhu. Drugog treba potisnuti, iseliti ili unititi. Vladajui krugovi nameu (re) konstrukciju nacionalnog identiteta, sredstva masovnog optenja oblikuju politiku kulturu u pravcu pravdanja jedinstva, a sugeriranje unutranjeg neprijatelja slui kao kontrastna pozadina definisanja politikog kolektiva i vlastitih pogleda. Prioritet klasnog je dugo zbliavao nacije, sve dok normalizacija liberalizma nije restaurisala nacionalnu solidarnost. Naputanje prioritetnog klasnog identiteta krajem XX veka unelo je u misao o drutvu niz novih pojmova i termina. Oni ne svedoe samo o pomeranju teita u kritici ideologije, nego i ignorisanju kritike ideologije kao osnovne kategorije sociologije saznanja koja je bila u sreditu minule epohalne svesti. Neutralizacija klasinog ideolokokritikog pristupa vidljiva je u tome to se sve manje govori o ideologiji, a sve vie o strategijama seanja razliitih aktera, kulturi seanja, evoluciji politikih mitova, stereotipa i sl. Neto je odredjeniji pojam "istorijska politika" (Geschichtspolitik) koji koristi E. Volfrum (Wolfrum). To je proces formiranja kolektivnog seanja, tj. socijalna konstrukcija slika prolosti i politika konkurencija njihovih razliitih verzija. Umesto kritike ideologije, koja istrauje nametanje lane svesti, cilj "istorijske politike" je uoavanje politikih procesa formiranja miljenja i uzajamno proimanje planske istorijske politike i njihovog prihvatanja od grupa i slojeva. U istoriografiju sve vie prodiru pojmovi "seanje" i "istorijska kultura". Seanje je potisnulo tradicionalne kategorije kao mo, interes i ideologija. Pri tome se retko povlai razlika izmedju istorije i seanja. Sve dok je istorija uvek bila monopol monih, seanje je bilo privilegija popularnih oblika protesta siromanih i potlaenih. Seanje je bilo istorija onih koji nisu imali pravo na istoriju. ak i kada istina nije bila na strani seanja, ono je stvaralo lojalnost. Seanje je oblik pravde (P. Nora). Sukob ideologizovanih istoriografija danas se relativizuje tvrdnjama da je na tritu "nova ekonomija" kulture seanja. Mehanizmi i uslovi u kojima staro preivljava kao i oblici u kojima nove generacije stvaraju viziju prolosti ine "novu ekonomiju" Clios (Wolfrum). Normalizacija kapitalizma podstakla je slabljenje klasnih odrednica i jaanje kulturnih. Sa uruavanjem kljunih integrativnih vrednosti socijalizma u Evropi dolo je do ekplozivnog irenja potisnutih vrednosti to se ogleda u nagloj izmeni identiteta. A to je

18

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

19

kriza bila akutnija (gradjanski rat, osiromaenje), to je dramatiniji bio sukob izmedju starih i novih identiteta. Nisu bili sukobljeni samo interesi razliitih grupa nego i obrasci njihovog ostvarenja unutar istih grupa. Re je o konfliktnom zaokretu od glorifikacije starih vrednosti (identiteta, linosti i ustanova koje su ga simbolizovale) ka demonizaciji istih. Snane amplitude primale su karakter neobuzdane konverzije. Socijalizam je davao preimustvo svetovnim, klasnim i internacionalistikim vrednostima. Nakon njegovog sloma dolo je, naroito u vienacionalnim dravama, do sukoba izmedju starih, najee latentnih, i novih identiteta. Proces je stvarao konfuziju, dezorijentaciju, emotivne krize i strah. Prevladavan je iskljuivim davanjem prioriteta restaurativnom nacionalnom identitetu. Pravac promena odredjivala je vlast uz podrku inteligencije, kod koje takodje nisu izostali unutranji sukobi ove vrste. Pri tome, vano je istai da je politika identiteta povezana sa konkurentskom martirologijom. Oseajnost poistoveivanja sa kolektivnim entitetom izrazitija je to se ovaj vie shvati kao rtva. A moja nacija je nadmonija nad drugom, izmedju ostalog i stoga to je vie i due patila od drugih. Psiholozi smatraju da su mnogi etnonacionalni kolektivi, naroito na Balkanu, neuspeno obradili ranije traume, odnosno bili nesposobni da oale gubitke koji su izazvali traumu, tj. da se sa njima saive i na njih prilagode (Kecmanovi 2001). Dugotrajna zaokupljenost zajednice oseanjem rtve i ponienja jeste neprimerena obrada traume, koja utie na formiranje postojanih iskrivljenih obrazaca ponaanja i miljenja i u vidjenju prolosti. Ova zaokupljenost je, medjutim, vrlo unosna, jer u politikom pogledu pravda razliita obeanja za uspenom naknadom oteenih (oko ega se nadmeu politiki akteri), a u nauci o drutvu, stvarajui privid brige oko ugnjetenih, prua etiki smisao novom "radikalnom" angamanu. I nauka i politika koja je zaokupljena iskljuivo vlastitim nacionalnim rtvama, a ne i rtvama za koje je vlastita nacija odgovorna, pripremaju naknadu u obliku revanistikih obeanja, to stvara nove oblike medjunacionalnih sukobljavanja. Selektivna slika prolosti vana je osnova pravdanja ovih napora. Dodue, i izuzetna sloenost evropske istorije olakava njena raznorodna selektivna tumaenja. Globalni, dravni i nacionalni segmenti evropske prolosti zamreni su kao tektonski slojevi i kreu se i deluju brim ili laganijim ritmom. To se ne ispoljava samo u obnovi starih arita sukoba i stvaranju novih nego i u manje ili vie dramatinoj izmeni i preradi prolosti. Danas Evropa, koja se ujedinjuje, stvara vlastitu istorijsku sliku iz zajednikih jezgara nacionalnih prolosti, a u krajnjoj liniji iz spleta zbivanja koji obuhvata Drugi svetski rat. Ovaj sklop zbivanja ima ulogu osnovnog dogadjaja. Neposustali znaaj svetskog rata za evropsko seanje manje je zagonetan nego to na prvi pogled izgleda. U krajnjoj liniji osnovni podstrek ujedinjenju Evrope je iskustvo kontinentalne katastrofe nacionalizma i rata. Planovi ujedinjenja Evrope nastali su odmah nakon sloma faizma. U okviru napora za trajno reavanje nemakog militarizma bilo je vie alternativa: unititi i izdvojiti Prusku kao izvor militarizma, deindustrijalizovati celu Nemaku i pretvoriti je u polje krompira, obnoviti multietniku Austro-Ugarsku i sl. Saveznici nisu prihvatili namere Francuza da se demontira potencijalni rival Nemaka. Sovjetima nije odgovaralo iezavanje nemako-francuske suprotnosti, a hladni rat izmenio je i erilove prvobitne

namere. Sa naglim irenjem socijalizma krajem 1940-ih porastao je znaaj snane Nemake kao oslonca gvozdene zavese. Ostalo je, dakle, drugo reenje: to vre vezati Nemaku za evropske strukture, da se sprei opasnost posebnog nemakog puta i francuskoj industriji elika obezbedi ivotno vaan rurski ugalj. U isto vreme SAD i Zapadna Evropa titili su SR Nemaku od socijalizma. Hladni rat je, dakle, stvorio Evropsku Uniju, ali je izvorna potreba oslabila 1989. Naime, nestanak sovjetske pretnje oslabio je jedinstvo Zapada koje je poivalo na zajednikom neprijatelju. Nosioci nove integracije sada su interesi multinacionalnog kapitala i globalizacija. Ipak skeptiniji istoriari kao T. Dad upozoravaju da nacionalna drava nije prevazidjena, da je ujedinjena Evropa iluzija, ili u najmanju ruku da je budunost Evrope u diktatu Nemake ili je nee biti. Ove opasnosti su izgleda i drugi svesni, pa otuda u sreditu zapadnoevropskog istorijskog seanja ne slabi faizam kao trajno upozorenje, ali ne samo na neuporedivo istorijsko zlo. Naime, vie nije svetski rat u celini predmet selektivnog seanja i opomene, nego jedan njegov univerzalniji simbol. To je holokaust kao simbol neuporedivog zloina, ali i potencijalne nemake pretnje i hegemonije, koji se, uz to, opet moe rastegljivo koristiti za osudu svakog izabranog nasilja. Holokaust je postao viefunkcionalan. Neodredjeni simbol holokaust u misli o drutvu sputava razlikovanje analitike kategorije "genocida" i normativne kategorije "zla". Otud i njegova laka politizacija. Naravno da cilj seanja na faizam i holokaust nije samo irenje vizije antigenocidnog drutva, nego i nain obeteenja konkretnih rtava (Jevreja, ratnih zarobljenika i grupa koje su pogodjene savremenim nasiljem koje se naziva holokaustom). Iza razlika u seanju kriju se razliita gledanja na obeteenje rtava, pa debate nisu samo akademske. irenje Evropske Unije na Istok nosi sa sobom i kulturu seanja na faizam koja pretpostavlja odredjenu saglasnost u njegovom spreavanju. Seanja na faizam razliita su i zavise od iskustva pojedinih zemalja, ali i potreba vladajuih snaga da ideoloki iskoriste antifaizam. Posebno je pitanje kako je u kolektivnoj svesti sauvano iskustvo na stradanje uticalo na "odbir i negovanje traume", koja je opet nametala oblik njene prerade (prevladavanje, potiskivanje, revanizam)? Organizovanom negovanju traume i spreavanju konanog oaljivanja stradanja vlastite nacije daleko vie pogoduju mitovi od kritike istorije. Prerada prolosti i izmena identiteta ovde se shvata kao proces izmene vrednosnog jezgra epohalne svesti koji tee u napetosti izmedju globalizacije i fragmentizacije. Osnovni podstrekai ovog protivrenog i ne uvek kontrolisanog procesa jesu, posredno ili neposredno izraeni, interesi najmonijih drutvenih grupa multinacionalnog kapitala. U sklopu nameravanih i nenameravanih posledica globalizacije oblikuje se nova svest o interesima uih ili irih drutvenih grupa i drava. Misao o drutvu, kao i uvek, razapeta je izmedju traganja za objektivnim saznanjem i osmiljavanjem ovih interesa, pa je u razliitoj meri ideoloki optereena. Treba napomenuti da se objanjenje tekue promene identiteta ne moe celovito izvesti klasinim ideolokokritikim pristupom koji je bio primereniji dobu u kom je klasna svest

20

Todor Kulji

bila izraenija. Kao to se strast ne moe do kraja svesti na interes, tako se ni identitet ne moe do kraja objasniti vezom sa ideologijom. Mnotvo sloenih posrednih neideolokih inilaca (od epohalnih do konkretnih kriznih) uslovili su zaokret od klasnog ka nacionalnom i od laikog ka verskom samopoimanju grupa i pojedinaca krajem XX veka. Nezadrivost globalizacije do te mere je podstakla sukobe sa iracionalnim posledicama fragmentizacije (konfesionalizam i nacionalizam), da jo uvek nije jasno da li u burnim procesima preteu napredni ili nazadni rezultati. Literatura:
Breslauer, George (1996): Identities in Transition; an Introduction, u Victoria E. Bonnell, ed, Identities in Transition After the Collapse of Communism, Center for Slavic and East European Studies, Berkeley. Claussen, Detlef (2000): Jargon der Einheit ber die Kategorie der Ethnizitt, Forum fr Politik, konomie, Kultur. Dezember 2000 (18. Jg., Heft 12). Kluitenberg, Eric (1999): The Politics of Cultural Memoryfrom, http://www.t0.or.at/micz/threadder/messages/151.htm Nora, Pierre (1999): Memory and collective identity, www.celat.ulaval.co/franco/ CAPE2/nora.htm

2. Opti uslovi globalne prerade prolosti: "revolucija 1989", slom hladnog rata i globalizacija
Suoavanje sa prolou deo je ireg procesa idejnopolitikih promena koje se obeleavaju irokim i vieslojnim pojmom "prevladavanje prolosti" (Vergangenheitsbewltigung, mastering the past). Ovaj neogermanizam uveo je H. Hajmpel (Heimpel) neposredno posle sloma faizma. Najpre je korien za obeleavanje politikog i pedagokog odnosa prema nacizmu, kasnije se moe sresti kod istraivanja kolaboracije sa faizmom u drugim evropskim zemljama, a od 1990-ih oznaava odnos prema socijalistikoj prolosti. Prevladavanje prolosti ima pravnu (kanjavanje ili amnestiranje), pedagoko-moralnu (osuda bespravlja, diskreditovanje minulih elita, izmena stavova stanovnitva) i politiku funkciju (vraanje poverenja u sudstvo i poredak i spreavanje povratka starih elita). Osim toga, kod ovog sloenog procesa treba sa stanovita sadraja promena razdvojiti: 1. institucionalnu; 2. idejnu (nove vrednosti i novi odnos prema seanju); 3. subjektivnu stranu. Sve tri komponente jesu pod posrednim ili neposrednim uticajem politike. Predmet ove knjige je idejna strana prevladavanja prolosti, koja se opet ne moe do kraja izolovati od ostalih. Premda je svaka istorija naizgled osobena i neuporediva, na kraju XX veka javlja se u prevladavanju prolosti niz tema i sadraja koji nisu samo lokalne prirode: otpor nacizmu i kolaboracija sa njim, izravnavanje starih rauna u ime pravde, stvaranje integrativnih mitova radi ponovnog uvrenja nacionalnog identiteta i izmirenja pocepanog drutva nakon sloma hladnog rata i socijalizma. To su, zapaa T. Dad, univerzalni problemi koji nenamerno i postupno ujednaavaju pisanje evropske istorije. Nakon krupnih promena svaki novi reim nastoji da uvrsti legitimnost kritikom prolosti i razdvajanjem ranije vlasti od njenih pristalica: kanjavanje i stigmatizovanje odgovornih, rehabilitacija rtava, nacionalno pomirenje, amnestija i integracija. U sklopu optih drutvenointegrativnih aktivnosti, menjanje istorijskog seanja ima neobino vanu ulogu. Tako nova vlast obznanjuje nedela prethodne, da bi stekla javnu podrku za postupak protiv odgovornih i otklonila pretnju od solidarnosti unutar policije, vojske i uprave protiv nove vlasti. Slinu ulogu ima i amnestija koja uva jo neuvreni poredak od rasula, jer naglo kanjavanje moe provocirati restaurativni pu. Prevladavanje prolosti imalo je raznovrsne oblike: od likvidacije elnika starih elita medjunarodnim (Nirnberg, Hag) ili nacionalnim sudovima, preko redovnih krivinih procesa do optih amnestija (Urugvaj ili Argentina posle vojnih diktatura). U ehoslovakoj su 1990-ih doneti tzv. Lustracioni zakoni, kojima je bivim funkcionerima zabranjeno zaposedanje odredjenih slubi, a u SR Nemakoj posle 1989. usledila je sistematska istka dravnih slubi i poseban postupak protiv pripadnika Dravne bezbednosti DDR-a. Tipologija socijalnih i moralnih dimenzija prevladavanja prolosti nuna je za razumevanje konkretnih tokova u pojedinim dravama. Kod bivih socijalistikih reima berlinski politikolog Petra Bok (Bock) razlikuje: 1. kolonizatorski obrazac prevladavanja prolosti

22

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

23

(pripajanje DDR-a); 2. nacionalnooslobodilaki (Balkan, naroito Hrvatska); 3. evolutivni (ostale zemlje). Proces je bio najsporiji u Slovakoj i SR Jugoslaviji, u Hrvatskoj najvie proet nacionalizmom, najsistematiniji u SR Nemakoj, ponajvie antisovjetski i revanistiki u baltikim republikama, i sl. Poseban problem je prevladavanje prolosti u vajcarskoj i Austriji. Tu je saradnja sa nacizmom bila dugo potisnuta iz istorijske svesti. Kod pomenutih drava epohalni obrt 1989-90. ispoljavao se u procesima sa razliitim udelom krivine i moralne krivice. Razliit je bio otpor levice i razliita srazmera antitotalitarne i antifaistike svesti, to je procesu opet davalo karakteristinu ideoloku boju. Nije svuda bio isti ni odnos praktine i idejne strane prerade prolosti, negde su povezane a negde ne, to je zavisilo od politike vladajuih snaga, nagomilanog revanizma, rairenosti iskupljivakog nacionalizma koji je ublaavao grehe prolosti (u ratu na Balkanu naroito), brzine revizionistikog zaokreta stvaralake inteligencije, oblika otpora leviarske inteligencije i sl. Na globalnom planu prevladavanje prolosti vana je idejna strana globalizacije, tj. pokazatelj dugog tegobnog i protivrenog procesa preispitivanja nacionalne prolosti i stvaranja novog identiteta kao vane komponente razvoja. Nije re o akademskoj niti pasivnoj rekonstrukciji prolosti ve aktivnom stvaranju idejne osnove novog linog i grupnog identiteta. Ovaj proces ukorenjen je u psihologiji krize, mentalitetu i politikoj kulturi. Nije teko uoiti da je sa nestankom hladnog rata u globalnom procesu prevladavanja prolosti stvoren prostor za idejni haos koji pojaava upadljiva relativizacija i instrumenalizacija istorije. SSSR se raspao pa je otpao glavni motiv i obrazac dosadanjeg pisanja istorije u dimenzijama podele kontinenta i napetosti ideologija. Globalnu napetost izmedju kapitalizma i socijalizma zamenio je niz manjih napetosti (nacionalnih, verskih, regionalnih). Novi sukobi traili su oslonac unovom pisanju istorije kao vanom idejnom faktoru novog pravca razvoja. Prevladavanje prolosti jeste u slubi pravdanja globalizacije, ali i otpora njoj. Dad je upozorio da je jedna od najveih poratnih i danas najsnanijih iluzija upravo ona da je Evropa zauvek napustila doba sukoba, genocida (slina iluzija je bila rairena i nakon oba svetska rata). Ovu iluziju treba opovrgnuti sistematskim prikazom razliitih oblika instrumentalnog prevladavanja prolosti, zloupotrebe istorije, u kojima se na prerueni nain iskazuju pravdanja istki, genocida, etnikih sukoba i ideologija netolerancija i mrnji. irom Evrope tee proces rastakanja obrazaca hladnoratovske istoriografije, u kojem naporedo sa skidanjem sloja legende sa istorije nastaju nove iskljuivosti. Ove procese u raznim zemljama treba povezivati, jer se u njima na slian nain iskazuju ideologizacije interesa novih vladajuih grupa. Evropa je odve zaokupljena privrednom saradnjom, integracijom i ekonomskom krizom, pa su novi mitovi koji se stvaraju o nepodnoljivoj blioj prolosti u senci. Utisak je da je njihova uloga u razvoju potcenjena. Sloenost pojma iz naslova knjige moe biti jasnija ukoliko se zauzme dovoljno odredjen stav i razjasni osnovni smisao drutvenog preokreta 1989. koji se esto naziva revolucijom. Za mnoge su zbivanja u Istonoj Evropi bila "serije revolucija" koje su samo razliito nazivane: "samokontrolisana revolucija" u Poljskoj, "mirna revolucija" u

Madjarskoj, "narodna revolucija" u DDR-u, "pliana revolucija" u ekoj, "antikomunistika revolucija" u Rumuniji, "revolucija demokratskih nacionalista" u Jugoslaviji itd. Pomeranje znaenja i obima pojma revolucija nuno je i u nauci, uprkos tome to je u publicistici rastegljivo do unedogled. U politici se neretko iza radikalnih rei krije umerenija linija. Tako su se i iza retorike radikalnog antikomunizma krili postupni preobraaji: najsporiji u politikoj kulturi, ak involutivni. U Istonoj Evropi "revolucija 1989." znaila je oslobadjanje od lagera, u nekim bivim jugoslovenskim republikama ne od lagera nego od Beograda. Zbog nedoumica koje uvek unose krupne rei na poetku treba razmotriti mogunost upotrebe pojma revolucija u objanjenju zaokreta koji je poeo 1989. U izvornom etimolokom smislu rei re-volutio znae (povratak) poretku. U ovom smislu pojam se koristio gotovo sve do Francuske revolucije. Kasnije mu se smisao menja oznaavajui duboke promene. U raznim zemljama i danas se razlikuje znaenje ovog pojma. Francusko poimanje revolucije ima naglaenu antimonarhijsku, antiklerikalnu i socijalnu notu. Revolucija ima crte gradjanskog rata izmedju bogatih i siromanih. Ponajvie pod uticajem ovog dogadjaja i Marks je uobliio vlastito vidjenje revolucije. U britanskoj misli revolucija nije radikalni preobraaj niti se toliko odnosi na gradjanski rat izmedju 1640-60, ve na "slavnu revoluciju", tj. kompromis iz 1688. Dakle, ovde se slavi evolutivna politika smena vlasti. Kao treu uticajnu verziju treba navesti ameriko poimanje revolucije u kom je karakteristino odsustvo socijalnog pitanja. Revolucija je antikolonijalni in sticanja nezavisnosti od engleske krune i oznaava uspeno osnivanje samostalne republike (Bluhm 1998). Lipset i Rokan su uoili etiri osnovne linije sukoba u zapadnim drustvima, koje su se formirale u toku etiri velike moderne revolucije: 1. sukob crkve i drave posle verskih raskola (sekularizacija istekla iz reformacije); 2. sukob centarperiferija istekao iz nacionalnih revolucija (formiranje nacionalnih drava nakon raspada vienacionalnih imperija); 3. sukob selo-grad (nastao posle industrijske revolucije); 4. sukob kapital-rad (nakon Oktobarske revolucije). Razliiti spojevi pomenutih linija sukoba su kod evropskih drava stvorili raznolike partijske sisteme, a shema levo-desno pomae da se u ovom mnotvu uoe pravilnosti. Pored realnih promena treba voditi rauna o lakoj ideologizaciji revolucija. Naime, pored uzimanja u obzir razliitog poimanja pojma revolucije, treba imati na umu da se revolucije kao odluujui dogadjaji tokom istorije lako mitiziraju, tj. prelaze u prie koje imaju razliitu funkciju. Revolucija moe biti shvaena pozitivno ili negativno: moe kao u Francuskoj biti sredinji sadraj gradjanskog politikog identiteta, ali i jezgro klasnog ili nacionalnog suvereniteta. Po pravilu u toku mitiziranja revolucije prelaze u istorijsku neminovnost i postepeno se shvataju kao nuni sudbinski preokreti. Zato se kod novih prerada prolosti najpre menja ocena revolucije starog poretka i uvodi novo tumaenje. Novo poimanje revolucije vano je jer nova ideologizacija stvara iluziju o novom poetku. Da bi se izbegla relativizacija revolucije treba razlikovati vie slojeva strukturne promene i kritiki razmotriti samorazumevanja aktera ovih promena. Mesto 1989. godine treba paljivo odrediti uzimajui u obzir dosadanje glavne priznate revolucije, ali i njihova

24

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

25

razliita tumaenja. Nee se pogreiti ako se podje od Marksa koji je u nizu radova izneo vieslojno shvatanje revolucije. Marks nije revoluciju svodio na drutvenoekonomsku, nitina politiku nego na sveobuhvatnu vrednosnu, i kulturnu promenu (Markovi 1972, str. 190-223; Djuri 1979, str. 20-55). Revolucija nije samo kidanje starih svojinskih odnosa nego i nasledjenih ideja, tj. prevazilaenje sutinske unutranje granice jedne drutvene formacije. Kada se revolucija shvati kao vieslojna drutvena promena i kada se uporede posledice pojedinih njenih promena, lake je doi do sloene ocene njene funkcionalnosti. Gotovo da nije potrebno dodavati da se nagle i skokovite promene, ukoliko nisu dalekosene, celovite i relativno dovrene, ne mogu nazvati revolucijom. Nije teko uoiti da posledice tzv. tranzicije nameu rezerve u pogledu ocene 1989. kao revolucije. Obnova nacionalizma, gradjanski ratovi u Jugoslaviji i delovima Rusije, zatim opadanje ekonomskog rasta i pojaane socijalne razlike u Istonoj Evropi vie ukazuju na nazadovanje nego na napredak. Nije uverljiva ni ocena da je na delu "evolutivna revolucija". Vreme e pokazati snagu promena iz 1989, premda ve danas njihov globalni i nepovratni karakter svedoi da su odista krupne. Globalizacija pokazuje da deavanja nakon 1989, naizgled haotina i spontana, ipak nisu niz izolovanih prevrata ve duboko povezani procesi koje usmerava u krajnjoj liniji multinacionalni krupni kapital. Uzrok svake revolucije su organizovano usmeravane potrebe monih drutvenih snaga kojima ne odgovaraju postojei odnosi. Krajem XX veka to su potrebe reorganizovanog krupnog kapitala, koje su se u jednoj od kriza socijalizma podudarile sa nezadovoljstvom irih grupa i sukobom unutar njihovih elita. G. Gras je 1990. zapazio: "U Lajpcigu i Pragu nije pobedio narod, nego kapitalizam". U sociolokom smislu revolucionarna promena ima tri sloja: drutveni, politiki i kulturni. Svaki za sebe uzet jeste sloen. Radi jasnijeg uoavanja dubine i sveobuhvatnosti promena 1989. godinu treba porediti sa prekretnikim godinama kao to su 1789. i 1917. U drutvenom pogledu 1789. i 1917. bile su "ljudski protest protiv neljudskog ivota", pokret masa u tradiciji feudalnih seljakih ustanaka uperen protiv izrabljivanja seljatva od strane vladajuih feudalnih zemljoposednika i dvorskih kamarila, a u Rusiji dodatno zaotren protestom protiv rata. Bio je to zahtev za socijalnom jednakou, sukob obespravljenih proizvodjaa i posednika. U prirodnopravnom pogledu radilo se o otimanju otetog i tenji za jednakou, a brutalnost je revolucijama u dobroj meri nametala i politika kultura prethodnog reima. Nepotpuna modernizacija i snana vertikalna drutvena pokretljivost verovatno su najvanije tekovine socijalistikih revolucija. U poredjenju sa njima 1989. i ukidanje socijalizma jesu korak nazad, ka divljem kapitalizmu i nesputanoj konkurenciji privatnih posednika, rastu socijalnih nejednakosti i konfliktnosti koja istie iz privatizacije. Za razliku od zapadne Evrope, u zemljama biveg socijalizma nema socijalne drave koja bi ublaavala bedu i siromatvo irokih slojeva pa je socijalno nazadovanje i ubrzano raslojavanje upadljivo. U politikom pogledu 1789. je nakon autoritarne faze donela podelu vlasti i buroasku pravnu dravu, slom dvorske politike i stalekog konstitucionalizma. Oktobarska revolucija 1917. takodje je ukinula dvorsku politiku i samodravlje, ali je ustoliila nepodeljenu vlast koja u najveem delu

socijalistikih reima u dravnopravnom pogledu nije bila krupniji pomak u odnosu na ukinute reime (izuzimajui uvodjenje neposredne demokratije i samoupravljanja na niim nivoima teritorijalnih i radnih organizacija u pojedinim socijalistikim reimimima). Staljinizam je medjutim bio politika regresija procesa poetog 1917, u kome je komunistika kadrovska uprava liena kritike i konkurencije dugo spreavala usavravanje mnogih drutvenih delatnosti. Godina 1989. obeleila je povratak viepartijskoj demokratiji pa je, uprkos otvaranju niza neprogresivnih sukoba, pre svega nacionalnih, napredak u proceduralnoj strani demokratije i u demonopolizacije politike kulture. Nove elite dole su do vlasti na slobodnim izborima, na manje ili vie manipulativan nain, istiui dugo potisnuti nacionalizam. U kulturno-idejnom pogledu bilans pomenutih prekretnikih godina takodje je protivrean. Godina 1789. je detronizovala religiju uvela laicizaciju i ustoliila razum kao vrhovni arbitar u zapadnoj Evropi, ali je utrla i put ka nacionalnoj dravi i nacionalizmu. Sline mere sprovedene u 1917. u Rusiji, a 1945-49. u Istonoj Evropi i Kini sa zakanjenjem. U doslovnom smislu rei u XX veku socijalistike revolucije bile su nasilna nadoknada zaostalog razvoja. Ustolienjem socijalistikog internacionalizma sprovodjena je autoritarna kosmopolitizacija odozgo koja je guila nacionalizam, ali i pripremala njegovu eksploziju nakon vlastitog uruavanja. Pored toga revolucionarna laicizacija otvarala je prostor harizmatizaciji svetovnih oblika vlasti. U kulturno-idejnom pogledu 1989. nijebila manje protivrena. Ruei razliite oblike monizama i autoritarnosti, nepripremljena obnova liberalizma (iako nijedna revolucija nije postupna) otvorila je prostor nekanjenom ovinizmu, gradjanskim ratovima u Istonoj Evropii reklerikalizaciji. Najvidljivija patologija pobede viepartijskog modela su parlamentarna korupcija, nekanjeni nacionalizam i rast bede i kriminala. Svaka revolucija ima dakle svoju konstruktivnu i destruktivnu stranu, koja zavisi od dubine i pravca nameravanih promena, a zatim i srazmere izmedju njene kritike utopije i prazne iluzije. Veza izmedju ideje i prakse svake revolucije viestruko je posredovana lokalnom tradicijom i karakterom krize i treba je u svakoj konkretnoj situaciji paljivo ralanjavati i tumaiti. Teror revolucionara 1791-94, komunistike istke unutar i izvan partije, logorisanje i progoni neistomiljenika u nizu socijalistikih reima izvirali su iz politike kulture, zatim revolucionarne pretenzije ka radikalnoj promeni, ali i iz otpora promenama i nepovoljnih uslova u ostvarenja zamiljenih ciljeva. Autoritarnost nije jedina cena poslerevolucionarnog razvoja, ve su to i brojne rtve, lutanja i niz neprogresivnih sukoba. Zbivanja 1990-ih takodje svedoe da je plaena krupna cena ukidanju jednopartijskog socijalizma. Nakon nenasilnog zaokreta usledilo je osiromaenje, gradjanski ratovi, rast nejednakosti. Naroito destruktivne i iracionalne posledice poslesocijalistikog zaokreta su se iskazale u vienacionalnim evropskim dravama. Sa ne manje hilijazma 1989. nagovestila je otrenjenje od zabluda komunizma, spasenje u povratku kapitalizmu, iskupljenje u antitotalitarizmu konvertita i definitivan obraun sa iluzijama prolosti. Antitotalitarna utopija konanog nacionalnog oslobodjenja nakon 1989. suoena je sa realnou etnikog ienja i masovnog ubijanja. Antikomunistiki

26

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

27

nacionalizam znaio je povratak prekomunistikim obrascima koji su u XXI veku nazadni. Velike revolucije poput 1789. i 1917. nosile su nove ideje, tvrdio je F. Fire dodajui da 1989. nije donela nove ideje ve se vratila starima. Zbog toga je ovaj francuski istoriar osporavao revolucionarni karakter 1989. godini (Ash 2000). Posmatrano u celini, nijedna od pomenutih prekretnikih godina nije uskladjeni rezultat pomenuta tri segmenta promena. Pre e biti da su revolucije bile manje ili vie protivrean spoj ne uvek homogenih sastavnica. Kada se celovito razmotre posledice revolucionarnih preokreta neskladnost bilansa jo je upadljivija. Naravno da nije dovoljno samo verbalno konstatovati protivrenosti razliitog stupnja, niti srazmeru izmedju konstruktivnog i destruktivnog uinka revolucija, ve treba uvek uoavati u kom obliku se novo epohalno krilo u starim prevazidjenim obrascima: koliko su protivrenosti feudalizma zaslune za provalu gradjanskih revolucija, koliko je neprevazidjeno nasledje kapitalizma u izrabljivanim nerazvijenim zemljama odgovorno za potonju konfliktnost socijalizma, a koliko je sam socijalizam kriv za konfliktnost razvoja posle 1989. Pri svemu tome treba razdvajati sistemsku odgovornost starih reima od nepredvidljivih politikih promaaja i zabluda uticajnih novih elita. Katkad je kontinuitet pojedinih dimenzija razvoja snaniji od diskontinuiteta, a revolucija samo floskula i simbolina oznaka novog nultog asa. Kao i svako zanosno oekivanje spasenja, harizma trenutka 1989. nije mogla biti trajna. Razoarenja su bila pripremljena ve u neumerenim nadanjima. Tako je 1989. i 1991. malo ko u Istonoj Evropi sumnjao u ispravnost puta u kapitalizam. Niko nije eleo da uje retke glasove koji su protestvovali. Nakon deset godina sve je manje ljudi koji veruju u kapitalizam, tvrdi ruski sociolog B. Kagarlicki. Neoliberalni ideolozi obeavaju Istoku ukljuenje u Zapad, ali je za deset godina Istona Evropa doivela propadanje. Ukljuenje u NATO nije Turke, Madjare ili Poljake uinilo bogatijim. Izjalovile su se nade o poboljanju poloaja nakon ukljuenja u Evropu. Istona Evropapostala je nova periferija kapitalistike svetske privrede optereena dugovima, zavisnou od stranih trita i tehnologije. Slom realnog socijalizma otvorio je pravac razvoja Istone Evrope ka periferiji kapitalistikog svetskog sistema. Masovne nade pokazale su se kao iluzije: 1989. narod je hteo slobodu i pristup potroakom drutvu Zapada. Oboje je dobio, ali po koju cenu? Kriza privrede, pad standarda, nezaposlenost, rast nejednakosti, otean pristup obrazovanju i zdravstvu jesu cene promene. Potroaki raj pokazao se kao klub izabranih. "Kriminalna optuba", "demokratskog kapitalistikog eksperimenta" postaje jo tea ako se osvrnemo na posledice posle sloma socijalizma: milioni mrtvih u Rusiji od kada je Rusija poela da sledi preporuke svetske banke o liberalizaciji. Dakle i za ovo stanje vai "ne moete praviti omlet bez slomljenih jaja", kako bi Staljin rekao (Chomsky 1999). Etnokratski liberalizam je u Istonoj Evropi zamaglio obnovu bede. Da bi podstakao narod na nove rtve neoliberalizam se sluio nacionalizmom, a slavljenje nacionalne prolosti preusmeravalo je socijalno nezadovoljstvo u nacionalnu mrnju. Povratak prolosti je ideologija koja obezbedjuje obnovu struktura periferijskog kapitalizma (Kagarlitzki 2000) koji jo uvek nije u stanju da modernizuje Istonu Evropu.

Dakle, preokret iz 1989. jeste krupna promena, ali jo uvek samo u politikom smislu, dok je u socijalnoj i kulturnoj dimenziji bar za sada ovaj zaokre tpovratak unazad. Dubina zaokreta ogleda se, dodue, u tome to je slom jednopartijskog politikog obrasca nepovratan proces. Nove drutvene protivrenosti i globalizacija svetske ekonomije trae ujednaavanje politikih sistema, pa je u tom sklopu zalaganje za novi "prosveeni monizam" prazna nostalgija. Prelaz od polarnog ka unipolarnom svetskom poretku okonan je poetkom 1990-ih. Ukoliko se razvoj bude kretao ka multipolarnom svetu, bie i idejni sukobi druge prirode. Polarizaciju izmedju levice i desnice potiskuje nova suprotnost izmedju konzervativnog i modernog, pa se moraju razvijati novi pojmovi i teorijske postavke u prouavanju politike. Medjutim, novi pluralizam u zemljama tranzicije trai uravnoteenije prevladavanje prolosti, tj. vieslojniji nauni pristup, lien jednostrane prerade, demonizacije prolosti i euforine najave kraja istorije u liberalizmu. Ova knjiga zalae se za oprez ove vrste. Njen predmet su pre svega promene istorijske slike nakon 1989, a koje su se najjasnije ispoljile u glavnim idejnim sukobima s kraja XX veka. Idejni sukobi su neravnomerno, ali neizbeno zahvatili ne samo sve bive evropske socijalistike reime ve i one u Zapadnoj Evropi koji su osetili potres nakon nestanka hladnog rata. Premda su promene u osnovi neizvesne i dvosmislene, kao to je i naslov ove knjige, njihov pravac ovde se pokuava donekle rekonstruisati na osnovu izmenjenog vidjenja prolosti. Sloene i haotine promene posle 1989. ne mogu se prouavati teorijom u ijem je sreditu idealnotipski pojam. Pojam iz naslova ove knjige vieslojan je. U kritiko prosvetiteljskom smislu prevladavanje prolosti oznaava proces oslobadjanja od prolosti kao ideologije i mitologije, otvoreno suoavanje sa onim to se uistinu zbilo, bez potiskivanja i manipulacije i spremnost drutva da se pita o stramputicama istorije, krivici i odgovornosti, bez ako ili ali. Medjutim, isti proces ima i konzervativnu stranu. Na kritiko suoavanje utiu mnogi interesi, pa se ovo daleko ee odvija na ideologizovan nain po obrascu iskrivljene svesti. Akteri nisu uvek svesni iskrivljenosti vlastite svesti. Ovde je sredinje pitanje koji su konkretni interesi i praktini podsticaji prerade istorije i kakve sukobe ova prerada izaziva. Koliko je poetni teorijski obuhvat procesa sloen, vidi se ve po tome to je pojam u osnovi dvosmislen. Ali, dvosmislenost nije jedina tekoa s kojom se mora raunati u daljem razmatranju. Nita manje tekoa nije izazivao ni provizorni pokuaj poredjenja razliitih idejnih tradicija i stereotipa koji su se iskazivali kod raznih ue dravnih prevladavanja prolosti. Sa sociolokosaznajnog stanovita svako prevladavanje prolosti donekle nuno ukljuuje i njenu preradu koja zasluuje sloen ideolokokritiki osvrt. Treba odgovoriti na pitanje koji interesi lee u pojedinim oblicima prevladavanja prolosti i u kojoj meri su ih svesni sami akteri? Rasprave o prolosti mogu menjati kolektivni identitet, ustanove i politiku. Odavno je uoen znaaj istorije za politiku, pa je usavravano ne samo traganje za istorijom nego i nain iskrivljavanja istorije. Prolost je sadraj koji, kada se propusti kroz psiholoke i organizacione mehanizme, utie na ponaanje. Otuda je borba oko vidjenja prolosti u stvari borba oko sadanjice.

28

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

29

Tok, sadraj i oblike ovog procesa, kao i mehanizme za stvaranje identiteta i stabilizaciju regulativnih funkcija, treba prouavati u to je mogue irem uporednom okviru. Prerada istorije iziskuje nove subjekte identifikacije i nove javne neprijatelje, pa treba porediti nove delate i rtve kod preradjene prolosti u razliitim sredinama. Samo na taj nain moe se uoiti sredite i periferijska popularizacija ovog procesa. Verovatno su najvee podudarnosti prisutne kod politizacije prevladavanja prolosti. Naime, svuda je tumaenje prolosti okvir pravdanja tekue politike i sredstvo rastereenja grupa koje imaju monopol nad tumaenjem istorije. Blie istraivanje moglo bi da pokae koji su slojevi tumaenja i koji sadraji najpodloniji politiko manipulativnom korienju savremene istorije (istorije partija, biografije vodja, nacionalni stereotipi i sl.). Javno izneti sadraji moraju se uvek povezivati sa njihovim odjekom, tj. mobilizacijskim potencijalom koji opet zavisi od oseajnog potencijala i uspenog saobraavanja propagande konkretnim predrasudama i stereotipima sredine. Uspeno prikazivanje sebe ili vlastite grupe kao rtve obezbedjuje legitimnost u preradi prolosti. to su kriza i ugroenost akutniji to raste nekritinost prema procesu pretvaranja "rtve u delata", a prihvatanje novog oslobodioca, koga legitmie status predjanje rtve (zatvorenika, prognanika ili disidenta), samorazumljivo je ne samo kod javnog mnjenja, nego naalost i u nauci. to je dublja kriza, vee su anse prihvatanja radikalne prerade prolosti, dok stabilnije stanje umanjuje hilijastiko prihvatanje "senzacionalnih otkria". Novom vidjenju prolosti treba prii kritiki, tj. objanjenjem logike organizovanog zaborava i selektivnog pamenja, mitologizacije prolosti i harizmatizacije rtve. Po sebi se razume da je u tom pogledu ideoloki najosetljiviji odnos prema najblioj socijalistikoj prolosti Evrope, a potom i prema faizmu. S tim u vezi je i problem kako se savremena prerada prolosti odnosi prema kolektivnom samopoimanju presocijalistikog doba (afirmativno, mitski ili se distancira)? Na koji nain se u presocijalistikom dobu trai uporite savremenih ideologija i po kojem kriteriju se razlikuju "delati od rtava", tj. linosti od kojih poinje "autentini razvoj" od krivaca koji su ga ometali? Gotovo da nije potrebno posebno pokazivati zbog ega je u Istonoj Evropi prevladavanje prolosti dramatinije nego na Zapadu. Pad socijalizma uslovio je dugu ekonomsku i politiku krizu, nagle promene identiteta i pranje od prolosti. Ima miljenja da je sve to rezultat neizvesnosti oko korienja nove slobode. U fireovskom duhu A. Mihnik tvrdi da je svaka demokratija, koja izrasta iz mraka diktature, slina njoj, jer nosi stigmu starog reima. U ovoj opaski tano je to da se politika kultura sporo menja, ali je pogreno sve ili glavne tegobe tranzicije pripisivati socijalistikom nasledju. Time se rastereuju savremene elite i normalizuje antisocijalizam kao kljuni kanal kojim se preusmerava nezadovoljstvo na prolost i prua pokrie za organizovano selektivno seanje. Svako nasledje optereuje, ali prevaljivanje glavnih savremenih problema na socijalizam pripada vie ideolokom nego racionalnom suoavanju sa prolou. Novu kulturu seanja optereuje tradicionalna politika kultura, donekle i nasledje socijalizma, ali joj glavni ton ipak daje savremena kriza. Teko je npr. socijalizam proglasiti odgovornim za masovnu pojavu novog tipa intelektualca-konvertita koji osmiljava nove

promene, i koji je potisnuo kritikog intelektualca disidenta. Opet slobodnije reeno, dolo je do opteg pretvaranja svih u rtve, dok su delati iezli. U horu verbalne demonizacije socijalizma svi su optuitelji, nema odgovornih. Intelektualci sa endemski nepostojanim opredeljenjem daju ton optem haotinom zaokretu lienom diferenciranog i vieslojnog suoavanja sa socijalistikom prolou. Utisak je da manipulativni antitotalitarizam saima najraznorodnije neprijatelje i omoguava normalizaciju nacionalista kao "demokratskih nacionalista". Tako se danas u Jugoslaviji u preradjenoj istoriji za krizu proglaava odgovornim celokupni period od 1945. do 1989. ili do 2000. godine (kada toboe poinje novo doba) ime se unapred rastereuje postojea vlast. Iskonstruisana vizija nesree povezuje lanove kolektiva, a postaje i vaan deo identiteta grupa, partija i pojedinaca. Ni svest naunika nije otporna prema ovom obrascu identiteta. Ovde e biti prikazani razliiti oblici idejnog prevladavanja prolosti u glavnim idejnim sreditima koji su se ispoljavali u glavnim naunim i medijskim debatama oko faizma i socijalizma. Literatura:
Ash, T. G, (moderation) 2000: Was bleibt von 1989? Eine Debatte zwischen Vclav Havel, Viktor Klima, Adam Michnik und Viktor Orban, Transit 2000. Bluhm, Harald (1998): Revolution eine Begriffs und Ideengeschichtliche Skizze, Berliner Debatte Initial Zeitschrift fr sozialwissenschaftlichen Diskurs 1998, H. 5. uri, Mihailo (1979): Utopija izmene sveta, Beograd, IDN. Chomsky, Noam (1999): Millennial Visions and Selective Vision, Part One, ZNET Magazin 10. 1. 1999. Kagarlitzki, Boris (2000) Die neue Peripherie Reformen in Osteuropa (prevod s ruskog), Berliner-Debatte 11 (2000) 2. Kecmanovi, Duan (2001): Traumatizovano drutvo, Politika 30. 6. 2001. Markovi, Mihailo (1972): Preispitivanja, Beograd, SKZ.

Prevladavanje prolosti

31

3. inioci promene epohalne svesti


Epohalna svest je preovladjujua idejnopolitika i moralnopolitika svest omedjenog ireg vremenskog razdoblja o pravcu poeljnog razvoja drutva i glavnim neeljenim smetnjama tom razvoju. Formira se unutar glavnih ideologija svog doba, a oblikuju je kljuni drutveni sukobi koji se otvoreno ili indirektno prelamaju kroz glavna politika zbivanja. Duh epohe je vieslojno i uvek protivreno stanje relativno postojane idejne saglasnosti koju nameu vodee politike snage, manje ili vie nezavisna inteligencija i u razliitoj meri izmanipulisano ili spontano razbudjeno javno mnjenje najrazvijenijih zemalja sveta. Svi sadraji epohalne svesti ne prevladavaju snagom saznajnih razloga. Epohalna svest iri se ako se uspeno ukoreni u drutvenu svest odredjenih klasa i slojeva i ukljui u razne drutvene delatnosti (Mili 1986, 646). Vladajue klase nadziru posredno i neposredno irenje drutvenointegrativnih sadraja i njhovo ukorenivanje u svest inteligencije, a uproavanjem i u svest ostalih grupa. Stupanj uticaja drutvenointegrativne misli ne zavisi od njene naune zasnovanosti, ve poiva na drutvenoekonomskim odnosima i raznovrsnim klasno slojnim savezima koji se prepliu sa razliitim poimanjem zatite interesa odredjenih etnikih grupa. Razvoj epohalne svesti nepredvidljiv je, kao to su to i tokovi drutvenih sukoba koji se nekontrolisano i nenadano javljaju i primaju neplanirani obim. Nove drutvene snage u novim uslovima sa novim iskustvima i tenjama podstiu razvoj novih drutvenointegrativnih ideja koje se ne mogu u celini svesti na manipulaciju vladajuih snaga. Determinizam izmene epohalne svesti je zamren, ali su neki uzroci vidljivi. Oblici irenja duha epohe, trajnost nametanih ili spontano prihvaenih vrednosti i uspeh u demonizaciji neeljenih snaga, zavise od odnosa globalnopolitikih snaga, ali i tehnolokog stupnja sredstava masovnog optenja: radio, TV, raunari, Internet. Zbog tehniko-tehnoloke nadmoi razvijene zemlje uvek su kadre da mameu vlastite vizije manje razvijenima i ubedljivije pravdaju svoju politiku kao normalnu i demokratsku. Vrednosti Francuske revolucije i razliiti oblici njihovog ostvarivanja (nasilni i nenasilni, rtve) dali su osnovni sadraj duhu epohe u poslednja dva stolea. Od tada u duhu epohe prevladavaju klasni ili nacionalni interesi, raznorodno obrazloeni modeli demokratije (neposredne ili posredne), ljudska prava, jednakost (dodue razliito shvaena) i sloboda. Kao negativni misaoni obrasci, koji su katkad uticajniji od nikada do kraja jasnih poeljnih vizija, bili su aktuelni: antiimperijalizam, antikapitalizam, antikomunizam, antifaizam i antitotalitarizam. Ni negativne odrednice duha epohe nisu bile jednoznano definisane ve uvek u skladu sa konkretnom situacijom, interesima i regionalnom tradicijom. Uticaj irih ili uih predrasuda, stereotipa i kolektivnopsiholokih raspoloenja, zatim propagande i manipulacije jeste takodje vaan kod razumevanja pojedinih ekstremnih verzija konkretnog duha epohe. U svakom dobu postoji preovladjujui duh epohe ili najmanje dva rivalska duha epohe koja se hrane uzajamnim osporavanjem i sugeriranjem opasnosti od drugog. U XX veku antikapitalizam i

antikomunizam su kljuni, a antifaizam i antitotalitarizam izvedeni obrasci duha epohe. Njihovo sueljavanje odredilo je promene medjunarodnih odnosa.

3. 1. Interesna osnova
Smena vekova 1900. godine je u metropolama kapitalizma obeleena prelazom ka imperijalizmu, koji je na kraju relativno dugog mira u Evropi nagovetavao Pax Britannica. Na kraju XX veka stoji Pax Americana, ne manje proet hegemonizmom i imperijalizmom. Jedan od glavnih ishoda XX veka je opadanje znaaja Evrope u privrednom i politikom pogledu koja je dugo bila nesporni centar svetske istorije, pa ima miljenja da je to "ameriki vek". Izmedju doba britanske i SAD nadmoi stajala je epoha svetskih ratova, socijalizma i faizma. Prelaz iz 19. u XX vek karakterie napetost pretkapitalistikih i industrijskih kapitalistikih struktura i naina ivota i jaanje klasne borbe. Ako se traga za glavnim formacijama protivrenosti i sukoba koje su uslovile eksploziju nasilja u XX veku otvaraju se zamreni spletovi interesa i protivrenosti. Uprkos sloenosti ove kljune formacije se mogu prepoznati pre svega kod unutranje razvojne dinamike "kapitalistikog svetskog sistema" odnosno u imperijalizmu koji je zahvatio nacionalni i medjunarodni poredak. To su: 1. sukobi izmedju najmonijih kapitalistikih drava koji su izazvali dva svetska rata, iz ijeg rasula je izila Oktobarska revolucija; 2. drutvene i politike klasne napetosti u razvijenom kapitalizmu; 3. napetost izmedju metropola i kolonija, odnosno polukolonijalne periferije; 4. hladnoratovski sukobi-napetosti izmedju socijalistikog i kapitalistikog vojnopolitikog lagera. U drugoj polovini XX veka hladnoratovska konstelacija sukoba je "naddeterminisala" ostale medjunarodne formacije sukoba i uticala na unutranje uslove razvoja drava. Ne bi trebalo potceniti znaaj protivrenosti isteklih iz unutranjeg razvoja realsocijalizma i odnosa izmedju socijalistikih zemalja (kinesko-sovjetski sukob i sovjetske intervencije u lageru). Ali ove protivrenosti ne relativiu nadmo onih spletova protivrenosti i konstelacija sukoba koje su povezane sa razvojem "kapitalistikog svetskog sistema" (Deppe, 1997, S. 117). Premda je evropski XX vek na svom kraju ugradio u pobedniki kapitalizam socijalne mere i pobedu nad faizmom kao tekovine jednopartijskog socijalizma i Crvene armije (koji nije tabula rasa kako kae Furet), nadvladali su determinizam i snaga dugih istorijskih procesa. Zbog njih XX vek postaje sve dui, produava se i vraa se u maticu dugih procesa, koje je izmenio manje nego to se ranije inilo (Kocka). Stabilni reimi podeljene vlasti na evropskom kontinentu uvrstili su se tek nakon 1945. Krajem XX veka slabe vrednosti drutvene solidarnosti i gubi se kontrola nad dinamikom akumulacije oslobodjene kapitalistike ekonomije. Modernizacija u metropolama kapitalizma (SAD, Zap. Evropa, Japan) nije noena samo novim tehnologijama nego i iezavanjem socijalnopolitikog zatitnog talasa koji je tokom kratkog XX veka (1914-1990) postojao kao rezultat klasnih borbi, kriza kapitalizma i realnog socijalizma koji je sputavao "divlji" kapitalizam (Depe, Hobsbaum). Na periferiji kapitalizma gomilaju se protivrenosti kao izvori nasilja, dok optimisti govore o razvoju

32

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

33

tehnologije, globalizaciji, slabljenju granica i prelazu u epohu neograniene ekonomije. Na drugoj strani pesimisti dre da se sa nestankom evropskog socijalizma pojaavaju i ubrzavaju kapitalizmu svojstvene tendencije ka socijalnoj i ekolokoj katastrofi. Optimizam levice s poetka veka zamenio je Fin de Siecle pesimizam. Habermas govori o "epohi nepreglednosti", nesigurnosti i krize u kojoj je nakon kratkog perioda opala "euforije pobednika", J. Rozenau (Rosenau) o "epohi turbulencija" u kojoj se svetska privreda u jezgru trijade SADJapanZapadna Evropa sve vie ekonomski integrie, a politiki dezintegrie. Re je o sloenom procesu koji strukturno blokira promiljanje alternativa vladajuoj liberalnoj viziji drutva. Epohalnu svest treba poimati dijalektiki. Jo je Nie zapazio da je svaka istina paradoksalna, kod Hegela je to jedinstvo suprotnosti, kod Marksa dijalektika istorije (upadljiva u elokventnoj oceni uloge buroazije u Manifestu KP), kod Mertona razlika latentne i manifestne funkcije. U sociolokom smislu to znai da svaka ocena sloenosti epohe ili krupnih prekretnikih zbivanja mora biti vieslojna tj. poivati na paljivom ralanjavanju razliitih segmenata, ali i uoavanju kljune dinamine funkcije i njenom izdvajanju od manje ili vie sporednih uloga i dejstava. Ne manje je vano naelo da je istina celina, tj. ne mehaniki skup razliitih aspekata sloenih zbivanja niti struktura saznajnoteorijski podjednako znaajnih aspekata ve poiva na razdvajanju dubinskih od povrinskih deterministikih sklopova i njihovom poredjenju u razliitim prostornim i vremenskim celinama.

3. 2. Globalizacija
Premda je ekspanzija multinacionalnog kapitala poluga globalizacije, ova se ne moe skratiti samo na privrednu i trinu stranu. Neprivredne posledice su elektronsko povezivanje sveta, kao i izmena politike i pravnog poretka. Bra razmena poruka neosporno iri demokratiju, jer nema cenzure na Internetu. Slabi znaaj dravnih granica i prostorne udaljenosti u optenju. Ali, globalizacija nije kvalitativna novina: nova je samo irina, dubina i brzina proimanja uticaja (Hffe, 2001). Ubrzano se globalizuje kultura, nauka i politika, a u svim oblastima na delu je naddravno proimanje i konkurencija. Drava slabi, ali niz drugih ustanova preuzima funkciju drave. Neoliberalizam preputa reavanje mnogih globalnih zadataka tritu. Rastu nezaposlenost i socijalne razlike, kolonijalizam i imperijalizam. Sve gua povezanost drutava informatikom revolucijom i tritem globalizuje kapitalizam i siromatvo. Svetski poredak sve vie poiva na pravu najae super-sile, jer slabi medjunarodno pravo koje je poivalo na multipolarnom svetu. Stvaranje naddravnih jedinstava i ujednaavanje pravnog poretka pod patronaom super sile trai naroitu preradu prolosti po antitotalitarnom ablonu. Pojaani ovinizam javlja se kao reakcija na nivelisanje globalizacije. Naporedo jaanje nacionalizma, ovinizma i novog faizma spreava da se globalizacija tenje povee sa internacionalizacijom i kosmopolitizacijom. Obnovljeni nacionalizam i religija nisu samo otpor nivelaciji globalizacije nego i reakcija na prosvetiteljstvo koje je socijalizam autoritarno nametao.

Globalizam oznaava situaciju u kojoj je svetsko trite potisnulo i zamenilo politiku, tj. re je o neoliberalnoj ideologiji svetskog trita (U. Beck). Medjutim, kapitalom noena globalizacija nije homogenizacija globusa, ve obnova nove medjunarodne hijerarhije. Posledice su pojaana polarizacija drutva (brazilizacija), hiperakumulacija i obnavljanje tejlorizma, povratak ciklinih kriza na makroekonomskom nivou i medjunarodna nesigurnost koju stvara ideologija slobodne trgovine (A. Lipietz). Globalizacija oivljava stare i stvara nove izmeane socijalne identitete: ne vie u klasnom obliku ve u razliitim oblicima kombinovanja novih identiteta. U politici se javlja klijentelizam, lobizam, personalizam i populizam, nacionalizam se javlja kod levice, a kod konzervativaca odbrana socijalne drave, jaaju socijalne napetosti, ali ne i klasna svest, slabi aktuelnost klasine podele na levicu i desnicu. Neoliberalizam poiva na goloj materijalnosti drutvenih odnosa i postaje vrsto jezgro svakodnevne reprodukcije postfordistikog pojedinca (Krebs 1999). Levica se koleba izmedju precenjivanja neoliberalizma time to mu pridaje sudbinski karakter, na jednoj strani, i njegovog potcenjivanja kada ga smatra iracionalnim, na drugoj strani. Sa okonanjem hladnog rata, medjunarodne ustanove, koje su stvarane jo od 1945, poinju da se razvijaju kao instrumenti globalnog poretka. Slom SSSR-a ubrzao je globalizaciju koja je svakako podstakla demokratizaciju, zbliavanje naroda i plodnu razmenu iskustava. Medjutim stvorila je i globalne krize na svim nivoima, koje se reavaju iz novog globalnog centra: 1. drutvenoekonomskekrize kapitalizma koje pogadjaju daleko ira podruja nego ranije; 2. razvojni problemi ekolokog zagadjenja planete; 3. politike posledice globalne krize. Poremeeni su medjunarodni odnosi, nestabilnije su dravne strukture i javljaju se novi oblici rata na gradjanskom i medjudravnom nivou (Wallerstein, Giddens, Shaw). Sve vie sociolokih analiza nacionalnog drutva oslanja se na pojmove i teorije koji prevazilaze nacionalni okvir (industrijalizacija, modernizacija, svetski kapitalizam). Makroteorije, korisne kod razumevanja globalnih tokova, medjutim, nekritiki se prenose na nie nivoe, pa se previdja da se globalno drutvo ne moe pojmiti jednostavnim funkcionalizmom. Upadljivo je razliito uspeno pomeranje teorijskog i analitikog nivoa sa nacionalnog na globalni nivo i ekspanzija globalistike terminologije. Britanski sociolog Martin o sva objanjenja promena s kraja XX veka deli u tri grupe rasprava: a) oko postmoderne; b) oko kraja hladnog rata; i c) oko globalizacije (Shaw 2000). Moglo bi se rei da ova tri idejna bloka snano utiu na promenu naunog segmenta epohalne svesti. Transformacija, tranzicija i proces su sredinje kategorije kojima pomenute struje objanjavaju epohalni zaokret. Na nove opte svetopogledne elemente utie: 1. postmodernistika verzija nihilizma, koja se zalae za "oslobadjanje od iluzije progresa", sugerirajui neizvesnost promena; 2. razliito obrazloeno gledanje o sutinski novom poslehladnoratovskom svetu, kao konanoj kruni promena u medjunarodnoj politici; 3. trea vizija promena koju izraavaju ne manje raznolike teorije o globalizaciji, tj. o slabljenju klasinog dravnog suvereniteta i veze izmedju drave i nacije, to stvara novu neizvesnost. Nastanak, irenje i jaanje ovih pogleda su viestruko drutvenopolitiki

34

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

35

uslovljeni. Postmodernistike i globalizacijske vizije promene javljaju se jo 1970-ih u periodu detanta, a od drugog hladnog rata s poetka 1980-ih jaa postmoderna, najpre u estetici i umetnosti a potom u raspravama o politici i drutvu. Teza o globalizaciji postaje dominantna sredinom 1990-ih kada slabe barijere izmedju drava (Shaw 2000). Vaan je idejni i politiki uticaj ovih irokih rasprava na promene kasnog XX veka. Postmoderna namee (pa ih ak i slavi) tri vizije promena: neizvesnost, relativizam i fragmentaciju. Rasprava u ijem je sreditu teza o kraju hladnog rata kao kljunom dogadjaju bila je predodredjena vojnim i politikim promenama i izraavala liberalni optimizam: od promocije "novog svetskog poretka" kod D. Bua do Fukujaminog kraja istorije. Ekspanzija globalizacijskog vidjenja promena stie nakon fascinacije irenjem trita. Neoliberalna globalizacija obeleena je krajem XX veka ponovnim uspostavljanjem nadmoi SAD koja je 1960-ih bila dovedena u pitanje zbog privredne krize, Vijetnamskog rata i uspona Zap. Evrope i Japana. Pretpostavka internacionalizacije kapitala, koja je osnova globalizacije, jeste nadmoni poloaj SAD kao garanta slobodnog toka kapitala i roba, tj. njihove pravne i institucionalne regulacije. Posle sloma SSSR-a i "Vestfalskog sistema XX veka" svet se raspao na s jedne strane kapitalistiku trijadu, tj. grupu konkurentskih snanih drava koje saradjuju, i ekonomski i politiki periferijske slabedrave na drugoj strani. Nakon nestanka "Drugog" iezao je i Trei svet, a preostali su centar i pocepana i geografski nehomogena periferija. Ideoloku napetost zamenila je "borba kultura", i "islamska pretnja", a ekonomski sukobi su preformulisani u religijskosvetopogledne. Neoliberalizam je postao ideoloki vladajua misao u jezgru epohalne svesti, ali nije i politika. Vlast se ne osigurava samo oslanjanjem na ekonomsku i vojnu silu nego i na saglasnost. Saglasnosti danas nema jer podvlaenima nije obezbedjena sigurnost. Saglasnost moe obezbediti samo onaj politiki vrh koji povezuje glavne drutvene grupe i snage, prua materijalne ustupke podvlaenima i obeava zajedniku perspektivu. Novi svetski poredak to ne ini (Hirsch). SAD ne nude socijalnu integraciju, one vladaju ekonomskim i vojnim sredstvima. Posledica toga je sloena dezorganizacija sveta, rast neravnomernosti i nejednakosti, periferijalizacija regiona i gradjanski ratovi. Vana posledica je novi talas rasizma, nacionalizma i fundamentalizma. Novi svetski poredak je pre "svetski neporedak" koji permanentno jaa (Hirsch). Nova haotina konfliktnost ublaava se snanim medijskim i ideolokim demonizacijama u ijem jezgru je prerada istorije. Velike promene krajem XX veka sigurno su odvele odredjenom "slabljenju govora levice". Raspad evropskog realsocijalizma ubrzao je oprotaj od renika koji je politiku definisao pojmovina klasne teorije i drutvene promene merio kriterijima napretka. Mnogima socijalizam nije vie istorijski projekt ve, u najboljem sluaju defanzivni reformistiki program za civilizovanje neobuzdane ekonomije i sredstvo za osiguranje od rizika trita. A. Gidens (Giddens) pie da je jednakost relativni pojam ije blie odredjenje treba prepustiti oksfordskim filozofima morala. Raspad istonog bloka predstavljen je kao pobeda misli koja je od kraja 1960-ih bila vie protivideologija zapada nego nauna vizija. Kraj hladnog rata predstavio se pojmovima hladnog rata (Editorial Prokla 1999). Teorije o

totalitarizmu slave se kao poslednja re o komunizmu. Zaokret epohalne svesti postao je vidljiv sa prodorom neoliberalizma krajem 1970. u SAD i V. Britaniji. Regan je Karteru prebacivao da se zalae za planiranje i konfiskaciju sovjetskog tipa, a M. Taer dobila je prve izbore obeanjem da e V. Britaniju osloboditi socijalizma. Pobeda neoliberalizma bila je tesno vezana sa oivljavanjem teorija o totalitarizmu kao spoljnopolitike doktrine Zapada. Idealizovano funkcionisanje trita javlja se kao moralna norma koja nejednake ivotne anse pojedinaca pravda "meritokratski", tj. prema "zaradama". Raspad realnog socijalizma je vie od hladnog rata izazvao kod levice krizu i revizionizam, koji na Istoku nije video nita drugo nego ogoljeno zlo. Premda prozirno naivno, verovanje da e poraz socijalizma nuno odvesti stabilnom trinom liberalizmu i civilnom drutvu, nije jo revidirano, uprkos rtvama poslesocijalistikih eksperimenata sa tritem. Neoliberalna misao ne samo to je istisnula utopiju iz epohalne svesti, ve je utopiju optuila za istinski izvor totalitarizma. Kraj XX veka u idejnom pogledu obeleio je novu epohu, koja preko antitotalitarne svesti (i medijske sinteze Auvica i Gulaga) pokuava za sva nasilja nai zajedniki antiliberalni imenitelj i uzrok. U bilansu 20. stolea stoji da je vie nego ikada ranije u njemu nasilno ubijenih ljudi. Bilans nije skromniji ni kada se poredi sa nekim ranijim mranim stoleima: XIV vek kuge, pogroma nad Jevrejima i klonua zbog najezde Mongola (koja je opet podstakla prekomorsku ekspanziju Evrope na zapad), ili XVII vek religijskog fanatizma, masovnog ubijanja zbog jeresi i dugih ratova (koji je pripremio najpre klasini, a potom prosveeni apsolutizam i laicizaciju). XX vek nadmaio je bilans smrti ranijih vekova, a Auvic, Gulag i Hiroima oznaavaju mesta u kojima je simbolino koncentrisan neshvatljivi politiki potencijal nasilja i razaranja (Reemtsma). Bila je to cena obuhvatnih i dubokih procesa demokratizacije, emancipacije i razbijanja tradicionalnih drutvenih odnosa, u emu je ovo stolee takodje prednjailo nad ranijim. Raskorak izmedju snanih promena i cene iskazane u pomenutom bilansu nasilne smrti i njihovim dvadesetovekovnim simbolima, uslovio je snane amplitude epohalne svesti u kojima su se preplitala realna predvidjanja, razoarenja i utopijske nade. Koje su glavne osobine nove epohalne svesti?

3. 3. Slabljenje utopije
Svaku epohalnu misao koja je duboko vezana za potrebe irokih drutvenih grupa prate neobuzdane nade i razoarenja, utopije i renegatstvo. Jo od pojave hrianstva masovna nasilja i stradanja bila su realna izvorita utopijskog kod nove vizije drutva. Udeo utopije u duhu epohe poslednja dva stolea bio je razliit. Utopije kao preteno oseajni stavovi prema budunosti, u koju se prenose elje i stremljenja, ali bez teorijske razrade zamisli i istorijskog konkretizovanja puteva i sredstava njenog ostvarivanja (Mili 1986, str. 533), snane su u trenucima revolucionarnog ara, hilijazma i naraslih masovnih nada u mogunost ostvarenja pravednijeg drutva koje se javljaju posle masovnih stradanja, ratova i nezadovoljstva, a opadaju u stanjima apatije,

36

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

37

razoarenja i uruavanja irih vizija poeljnog drutva. "Utopije liberalizma" istroile su se u Prvom svetskom ratu, velikoj svetskoj krizi 1929, faizmu i konano u Drugom svetskom ratu. "Socijalistike utopije" dobile su u zamahu nakon Oktobarske revolucije i Drugog svetskog rata i bile snaan podsticaj razvoja pre svega Treeg sveta. Krajem 1950-ih godina Sartr je pisao da "marksizam ostaje filozofija naeg vremena: ne da se prevazii jer prilike koje su ga stvorile jo nisu prevazidjene" (Sartr 1970, str. 31). Ne manje je u to bio uveren dvadesetak godina kasnije nemarksistiki filozof Mihailo Djuri: "Ne samo zbog toga to je Marksova misao o revoluciji odavno ve postala materijalna snaga, tako da nadmono vlada naim vremenom, ve jo vie zato to ta misao nemilosrdno otkriva totalnu ugroenost ivota u savremenim uslovima, to upeatljivo izraava protivene tendencije prelaznog perioda ka novom razdoblju sveta, potreba za njenim upoznavanjem i plodotvornim tumaenjem namee se tako rei kao najprea dananja 'potreba filozofije'" (Djuri 1979, str. 15). Koliko je Marksov aktivizam (kom je bila mrska besplodna spekulacija) bio vana komponenta irenja njegove misli i poluga ostvarenja socijalnih tenji, toliko su drutveni uslovi koji su aktivirali renegatstvo bilo faktor erozije marksizma kao epohalne svesti. Neoliberalizam je krajem XX veka potisnuo ulogu drutvenih utopija razvijajui monu ekonomsku teoriju neogranienog irenja trzine privrede koju titi pravna drava. Snanu ideologiju neoliberalizma podravaju politiari, novinari i naunici. Teologija matematike postaje univerzalna vera, novo ekumensko jevandjelje (Bourdie) sa nekoliko arobnih rei kao sto su globalizacija, trite, pravna drava i ljudska prava. Neoliberalizam je nain funkcionisanja sistema kapitalizma, naroito finansijskog kapitala koji vie nije podvrgnut ogranienjima drave niti pravnoj regulativi. Nema drugog zakona osim zakona maksimalnog profita. Neoliberalizam je oznaka novog odnosa ekonomije i politike u dobu globalizacije. Opta nadmo neoliberalne teologije ima za posledicu jaanje konzervativnih ideologija koje postaju privlane kao zatitnici nacije i garant njenogoslobodjenja. U pozadini tekuih demonizacija socijalizma (koje podjednako raspiruju liberali i konzervativci) je rat protiv socijalnih tekovina XX veka, protiv civilizacije povezane sa socijalnom dravom. Nedostatak utopije ogleda se u trijumfu bankarskog neoliberalnog miljenja, ija alternativa sve vie postaje konzervativno nacionalistiko odbacivanje globalizacije. S jedne strane novac i profit postaju mera svih stvari, a s druge se nacionalni identitet uvruje kao lano pribeite od neoliberalne globalizacije. U zemljama biveg socijalizma leviarski otpor neoliberalnoj Evropi bankara, njenoj nacionalistikoj alternativi, i njihovom hibridnom spoju u obliku etnokratskog liberalizma je ponajmanje upadljiv. ak je i ideja regulacije postala utopija. Slabost levice poiva na odsustvu protivtee ekonomskim silama i politici koja je u slubi tih sila. Nema pokreta koji bi odgovorio nadama i nezadovoljstvu mladih jer je ovo uspeno skrenuto na kolosek antikomunizma.

3. 4. Renegatstvo: masovnost i normalizacija


U nauci i politici renegati nisu nikada bili uticajniji nego danas, ali je s druge strane u otporu njima u javnoj raspravi i kritiki pojam "renegat" stekao vanu ulogu (Lau 1999). Renegatstvo, otpadnitvo li konvertitstvo prisutno je kod razliitih verzija dutvenointegrativne misli (promena vere, nacije, ideologije, partije i sl.). Da li pojmovi renegat, disident, konvertit ili jeretik mogu uneti red u neprozirni idejni haos koji je unela izmena epohalne svesti? Ova politiko-teoloka terminologija e verovatno izgubiti aktuelnost kada nestanu politike strasti XX veka. Renegatstvo je u izvornom smislu znailo otpadnitvo od vere. Progonom ili smru u feudalizmu kanjavani su svetovni konvertiti koji su naputali vazalni odnos ili duhovni koji su dovodili u pitanje verske dogme. U kapitalizmu pojedinac je pravno slobodan, a sistem slobodne konkurencije (prodaja radne snage) traio je permanentno quasi renegatstvo. Socijalizam, pak, ija je stabilnost poivala na idejnoj monolitnosti, bio je naroito osetljiv na renegatstvo. Sociolokom razumevanju ove pojave moe pomoi Zimlovo razmatranje vernosti kao drutvene forme i odnosa (Simmel 1908, S. 438-447). Vernost stabilizuje napetost izmedju unutranje nestabilnosti pojedinca i podrutvljavanja, unosi red u kontinuirani tok duevnog i olakava unutranje prihvatanje nadindividualnih formi ponaanja. Bez vernosti drutvo ne bi moglo opstati. Vernost moe poivati na vlastitom interesu, sugestiji, prinudi i idealizmu, mehanikom obiaju i oseaju dunosti ili ljubavi. Ziml je uoio da je renegatstvo pojava na kojoj se moe posmatrati vernost novoj politikoj, religijskoj ili nekoj drugoj partiji. Vernost je duevno istrajavanje koje opstaje u jednom prihvaenom obrascu ak i nakon iezavanja poriva koji ga je doveo do tog obrasca. Ziml govori o vernosti kao isto duhovnoj postojanosti, a ne o vernosti nametnutoj spoljnim ponaanjem. Vrlo je vana socioloka injenica da brojni odnosi u svojoj strukturi ostaju postojani ak i kada nestane izvorni oseaj ili praktina pobuda njihovog nastanka. Pravilo da je lake razbiti nego izgraditi ne vai za sve medjuljudske odnose. Ziml je kod renegata uoio osobeno psiholoko zaotravanje u odnosu prema novoj vernosti ili novoj partiji, koje nadilazi vernost minulom opredeljenju po svesti i odlunosti. U Turskoj su u XVI i XVII veku najvie dravne poloaje drali janiari, tj. rodjeni hriani, dobrovoljno ili nasilno islamizirani. Bili su najverniji. Naroita vernost renegata poiva na tome "to okolnosti pod kojima je on uao u nove odnose kod njega traju due i postojanije, nego da jesa njima takorei naivno i bez lomovasrastavao" (Simmel 1908). Za renegata nita se ne razume samo po sebi. Utoliko je on otelovljenje odrastanja. Ukoliko je kod vernosti prisutna ravnodunost prema eventualnom iezavanju izvornih motiva, to je ova energinija i sigurnija, a ukoliko su, pak, trajniji izvorni motivi, prisutna su kolebanja koja se prevladavaju iskljuivostima. Ovo zadnje je sluaj kod renegata. Njemu nema povratka, pa mu je minulo opredeljenje koje je bespovratno napustio, uvek kontrastna pozadina kod ocene novih odnosa. Renegat uvek iznova ulazi u nove odnose. Vernost renegata razvija se do isljuivosti jer sadri u sebi ono to vernost kao vernost iskljuuje: svesno dalje prisustvo vezivnih motiva koje se trajnije stapa sa formalnom snagom novih

38

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

39

odnosa nego u sluajevima kada oprena prolost i njeno potikivanje spontano nestaju iz svesti (Simmel 1908). Kako je Luka zapazio renegat je "transcedentni beskunik" i iz tog teko podnoljivog stanja tei stvaranju duhovnog krova. On je, kao i izdajnik, sklon novoj vernosti. Slino Zimlu i Lukau, i Manhajm je nepoverenjem okoline objanjavao fanatizam radikalnih intelektualaca: "U njemu se dokumentuje izvesna duhovna kompenzacija za nedostatak drutveno-vitalne povezanosti, kao i neophodnost da se preodoli sopstveno i tudje nepoverenje" (Manhajm 1968, str. 129). U kojoj meri se iskljuivosti savremenih intelektualaca-renegata mogu objanjavati podozrivou novog okruenja iskazanom u upozorenju "jednom komunista uvek komunista"? Premda je ova bojazan jo uvek aktivna, izgleda da je njen udeo manji nego na ranijim kritikim takama masovnog konvertiranja. Na razmedji epoha i smena epohalne svesti sreu se svuda intelektualci sa rascepljenim politikim biografijama. Radikalni obrt gotovo je normalizovan. Lomovi se vie ak i ne kriju sa stidom. Otvoreno se priznaje (bio sam maoista, sada verujem u civilno drutvo, nekada sam na pravnu dravu gledao kao na buroasku ideologiju, a danas se zalaem za ustavni patriotizam i ljudska prava u Kini, nekada sam branio interes klase, danas mi je nacionalni vaan) i sl. Kao da kod angaovane francuske inteligencije konvertitstvo ponajmanje nosi odium izdaje. Kod balkanskih marksista konvertiranje je posredovano razbudjenim nacionalizmom, kod nemakih novim ujedinjenjem, a svuda je slom realnog socijalizma ubrzao ove procese. Zaokreti uglednih intelektualaca (Fire, Nolte, jugoslovenski praksisovci i istoriari itd.) liavali su dileme epigone. Agresija NATO pakta na Jugoslaviju 1999. samo je brutalno razotkrila spremnost na zaokret kada su zapadnoevopski ugledni intelektualci sa radikalnom leviarskom prolou postali antikomunisti i najodluniji zagovornici NATO napada na Jugoslaviju 1999: H. M. Encensberger (Enzensberger), Gliksman (Glucksmann), B. H. Levi (Levy), D. Kon-Bendit (Kohn-Bendith). Poslednji "Crveni Deni" je traio ak upotrebu kopnenih trupa. Dok je u hladnom ratu NATO za njih bio neprijatelj br. 1 svetskog mira, sada je instrument za sprovodjenje univerzalizma ljudskih prava. U Nemakoj Encensberger je renegatstvo uinio salonskim intelektualnim inom ukazujui na paradokse koji se javljaju kada se svet svrstava na vernike i izdajnike: "to je vlastiti identitet porozniji, krtiji, to je preniji zahtev za jednoznanou. to je servilnija zavisnost od mode, to je glasniji zov za temeljnim ubedjenjima. to je krua postojanost, to jaa bojazan da se ne prestane biti 'integralan'. to je ia kaa, to su vri principi, to je bespomonije koprcanje to je jaa sklonost ka doslednosti" (Cit. prema Lau 1999). Relativizacija opredeljenja sasvim je normalizovana. Encensbeger je jo 1991. napustio antiamerikanizam i pozdravio bombardovanje Iraka. Dok je zbog rata u Vijetnamu SAD optuivao kao naciste, sada je poredio Sadama i Hitlera. Bivi ezdesetosmai J. Fier (Fischer) i D. Kon-Bendit su "svee preobraeni intervencionisti". Smena epohalne svesti je doba masovnog konvertiranja. Razliite generacije se preobraaju: u SR Nemakoj Flakhelfers i ezdesetosmai, u Francuskoj stari marksisti i potonji anarhisti, u Jugoslaviji ortodoksni samoupravljai i praksisovci, itd. Ono to je nekada bila izdaja vrstih naela danas je samorazumljivo naputanje dogmi i uslov samouvaavanja i intelektualnog

potenja. Kao da stupanj konvertiranja odredjuje presti salonskih intelektualaca. Diferenciranje leviarskih renegata upadljivo je i stoga to ih vie ne moe ujediniti ni novi zajedniki neprijatelj. Konvertiranje razliitog stupnja i motiva danas je mehanizam diferenciranja renegata. Zbog pluralizma razliitih pobuda kod konvertiranja namee se pitanje da li se stvaralaka inteligencija moe deliti na renegate i vernike? Krajem 1990-ih stvara se "nova nepreglednost" o kojoj je pisao Habermas. Masovno idejnopolitiko konvertitstvo je nalije XX veka, "veka ideologija". Uslovno govorei, to je ar prihvatanja marksizma bio oseajniji, to je potonji renegatski bes bio iskljuiviji. Naroito je karikaturalan preobraaj novih renegata iz marksista internacionalista u narodnjake nacionaliste, a u obrtu marksista u faistoidne oviniste ideoloka postojanost XX veka do ekstrema je relativizovana.

3. 5. Promena vrednosti epohalne svesti


Nema mnogo vrednosti niti ideolokih obrazaca iz kojih se sastoji duh epohe poslednja dva stolea: to su osnovne vrednosti Francuske revolucije (sloboda, jednakost, demokratija, klasni i nacionalni interes), a osnovne idejnopolitiki obrasci u kojima su na razliite naine kombinovane ove vrednosti su gradjansko drutvo, socijalizam, nacionalna zajednicai njihove antiteze: antikapitalizam, antikomunizam, antifaizam i antitotalitarizam. Epohalna klasna svest doivela je krupne izmene poetkom 1990-ih usled: 1. nestanka organizovanog ideoloko-dravnog otpora antisocijalistikim idejama nakon ukidanja jednopartijskih socijalistikih reima u Evropi; 2. razliitih ograniavanja irenja ovih ideja (zabrana, kritika, demonizacija). Uruavanje epohalne svesti jo uvek tee neravnomerno i ispoljava se u razliitim oblicima u Francuskoj, SR Nemakoj i angloamerikoj sredini. Trijumfalistiki liberalizam, antikomunizam i antitotalitarizam s kraja XX veka ne mogu se razumeti bez poimanja tokova antikapitalizma i antifaizma tokom celog stolea. Duh vremena, premda promenljiv, je istorijski utemeljen, a katkad se svodi samo na novi nain obrazloenja ranijih glavnih negativnih vizija (antitotalitarizam s kraja veka je prilagodjeni antitotalitarizam izmedju dva svetska rata, a antifaizam s kraja 1960-ih u SR Nemakoj je na novi nain obrazloeni antifaizam iz 1920-ih i antinacizam iz 1930-ih godina). Kod raspoznavanja i ocene epohalne svesti treba voditi rauna o promenama ciljeva, sredstava, ali i uslova politike aktivnosti. Oko najoptijih ciljeva dugo ve nema mnogo sporova. To su prosvetiteljska naela o demokratskom ueu to ireg kruga ljudi u odluivanju radi ostvarenja slobode i jednakosti uz korienje to manje nasilja. Sporovi se javljaju kada treba operacionalizovati najoptije vrednosti, tj. sredinju vrednost jednakost: da li je shvatiti u drutvenoekonomskom ili samo pravnom smislu? Jo su vea neslaganja oko institucionalnog regulisanja uea u odluivanju, oblika podele vlasti i stupnja nezavisnosti pojedinih subjekata. Tu se pokazuje da je razlika izmedju republike i monarhije manje vana od razlike izmedju jednopartijskih i viepartijskih reima. Najvei su sporovi oko pitanja moe li privremeno vlast biti nepodeljena i u kojoj meri treba voditi

40

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

41

rauna o politikoj kulturi i tradiciji: da li je viepartijski reim uvek funkcionalan ili katkada treba voditi rauna o neprogresivnim sukobima koje u nerazvijenim sredinama lake suzbija autoritarna vlast (vaspitna diktatura u smislu Franca Nojmana). Misao o politici treba da vodi rauna o normativnim kriterijima demokratije kao podeljene vlasti, ali i o ceni njenog ostvarenja. Evolucija misli o drutvu tesno je vezana za promene epohalne svesti. Dananje dileme ueg naunog segmenta epohalne svesti podstaknute su razoarenjem u velike teorije (Marx, Veber, Luman), apstraktnou i suvoom struktura i zapostavljanjem individualnih sudbina i njihovih obrada. H. U. Veler dodaje da, osim toga, postoje osobene generacijske veze sa novim stanovitima i naroita uslovljenost tih veza generacijskim sklopom: npr. dananje slabljenje optimistike vere u napredak (za razliku od rane prosvetiteljske ili komunistike) i duboka sumnja u projekat svetske modernizacije (Wehler 1996). Sa ovom sumnjom skopan je i novi odnos prema kontigentnosti iskustva (zbivanju van pravila). Posle sloma socijalizma ponaanje se manje tumai strukturnim uslovima, vie se smatra da je preteno motivisano odredjenim vrednostima. Drugim reima, ne priznaju se kao privilegovane pokretake snage drutvenoekonomske strukture, niti klasni i slojni interesi, ve preteno vrednosti i promene mentaliteta. Bez ovoga i osobenih religijskih i kulturnih vrednostine mogu se razumeti sukobi u etniki izmeanim drutvima. Za vreme hladnog rata mnogi intelektualci su smatrali da se demokratija i kapitalizam iskljuuju, a antikomunizam disidenata (koji je sezao do Marksa) provocirao je i na zapadu refleksni anti-antikomunizam. Nakon nestanka hladnog rata normalizovan je liberalizam ak i u svojoj etnokratskoj verziji. Ipak je antifaizam kao zatitni talas dugo remetio ovu normalizaciju. Prodor viepartijske demokratije, ljudskih prava i civilnog drutva tesno je vezan sa slabljenjem antifaizma i jaanjem antitotalitarizma. U sreditu svake epohalne svesti su rtve za ije se oslobodjenje nosioci svesti zalau ili ije uspomene slave kao okosnicu vlastite institucionalne ili idejne homogenizacije. U Evropi 1960-ih marksizam je dominirao u svesti inteligencije kapitalistikih zemalja sa vlastitim vidjenjem podjarmljenih grupa. Bile su to eksploatisane klase, rasne i manjinske grupe: radnika klasa, podjarmljeni Trei svet, obojeni i skupne rtve faizma. Ve u narednoj deceniji rtve se menjaju: u SR Nemakoj Jevreji potiskuju radniki pokret, a u Francuskoj rtve se centriraju oko disidenata unutar realnog socijalizma. Sa normalizacijom etnokratskog liberalizma rtve postaju nacije. rtve kao oseajno jezgro epohalne svesti uvek su grupne, a ne pojedinane. Nasilna organizovana uklanjanja irih grupa treba objanjavati drugaijom motivacijom od individualnog neideolokog nasilja, jer je drugaije oseanje odgovornosti i realna odgovornost. Najee ideologija pravda masovno uklanjanje odredjenih grupa. Globalni istorijsko-pravni determinizam podizanja optubi i utvrdjivanja krivice kod zloina poinjenih iz ideolokih motiva takodje je drugaiji od apolitinog krivinog procesa, jer je utvrdjivanje motivacije i pobuda ubijanja u sloenijem odnosu prema injeninom stanju nego to je to kod individualnih delikata: drugaija je priroda razlike izmedju prava i neprava, poinioca i rtve, nune odbrane i njenog prekoraenja. Kodeks za procenu ideoloki motivisanog ubijanja nije egzaktni

krivini zakon nego sloena idejno-ideoloka epohalna svest proeta raznorodnim lokalnim nacionalnim ili grupnim tvdokornim stereotipima o autentinom interesu u ime koga se vlastita grupa oslobadja nepravde neprijateljske grupe. Zloini postaju nekanjiivi. Poto se svest o javnom neprijatelju nacije, klase, demokratije stalno menja tokom desetlea i vekova, to dolazi do izmene globalne epohalne idejno-ideoloke svesti, sukoba njenih uih segmenata, a u nauci do sporova istoriara i nasilnih idejnih istki. Na svakoj krupnoj istorijskoj prekretnici iznova se sudi krupnim istorijskim akterima i njhovim sledbenicima a tek vreme stvara hladnije kriterije za ocenu istorijske funkcije sukoba i neto pouzdanije kriterije za razlikovanje namernih i nenamernih zloina, golog nasilja od patriotskog herojstva, nune odbrane od odmazde i terora. Nagle smene epohalne svesti (kao krajem XX veka) podstiu relativistika tumaenja (postmoderna) koja se opiru postojanijim kriterijima (kao ideolokim) i sumnjaju u mogunost egzaktnograzdvajanja dobra i zlapolitici. Retke vizionarske istorijske procene izdiu se iznad strasti doba nastojei da na osnovi odavno priznatih univerzalnih vrednosti odmereno sagledaju ulogu krupnih idejnih procesa. Po pravilu su ovakva gledanja na udaru kao anahrona, jer se ne uklapaju u ostraene jednostrane euforije ili demonizacije kojih nije liena nijedna epohalna svest. Od sloma "realno postojeeg socijalizma" i univerzalnog trijumfa koji je doneo kapitalizam, mnogi bivi kritiki intelektualci su postali konformisti, pa trijumfuje "realno postojei oportunizam". Slom socijalizma nije samo u istonoj Evropi doneo moralne lomove nego je snano izmenio i zapadnu kulturu, jer je oslabila vera da se postojee moe iz temelja menjati. Tamo gde nema vere da se postojee moe izmeniti neim sutinski drugaijim, verovatno nije mogua ni stvarna moralnost, a preostaje samo sauestvovanje (G. Vinnai)

3. 6. Krize levice
Mora se uvaiti okolnost da se u kratkom vremenu, iznenada, izmenio karakter glavnih rasprava o drutvu jer se neobino brzo uruila dominacija leviarske epohalne svesti. Dolo je ne samo do promena paradigmi, nego i do promene pojma levice. Ove promene ubrzane su: slabljenjem antikolonijalizma i antiimperijalizma (to je oslabilo indirektno pravdanje socijalizma), rastom uticaja ljudskih prava i jaanjem ugleda disidenata kao "virusa" realnog socijalizma. Otpor prema SAD npr. dugo je bio vana osnova aktuelnosti marksizma u Zapadnoj Evropi koja je slabila sa ujedinjavanjem zapadne Evrope ve od 1980-ih godina. Opet su zbivanja u Evropi bila presudna. Razvoj evropske levice u XX veku proao je kroz etiri velika zaokreta od kojih neki imaju karakter revizionizma, a neki konverzije. Prvi zaokret je podstakao Prvi svetski rat obelodanjujui slom revolucionarnosti i pacifizma klasinog radnikog pokreta ve jula i avgusta 1914. Na jednoj strani je revizionistika socijaldemokratija poela braniti kapitalizam, a na drugoj je promenjeno shvatanje svetske revolucije u naelo "socijalizam u jednoj zemlji". Sa revolucionarnom trijadom "realni socijalizam nacionalni oslobodilaki pokreti radniki pokret u razvijenom kapitalizmu" razvijala se nova

42

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

43

globalna strategija transformacije kod koje se revolucionarne, na Moskvu oslonjene partije, pretvaraju u reformistike, ali i dalje prosovjetske. Levica je izmedju svetskih ratova bila pocepana na reformistiku socijaldemokratiju i prosovjetske komunistike partije okupljene oko Kominterne. Drugi krupni zaokret povezan je sa poukom koju je levica izvukla iz iskustva faizma i Drugog svetskog rata u toku hladnog rata. Prihvatanje lagerske teorije o ogranienom suverenitetu praeno je jugoslovenskim i kineskim virusom, a zapadnoevropska nekomunistika levica tragala je za nesovjetskim uzorom (Kneffel 2000). Trei zaokret levice verovatno je najvie povezan sa izmenom generacija. Nosila ga je 1968. godina. Tako 1968-i nisu iskusili rat, jer su odrasli u fordizmu (uspenom kapitalizmu) uz antistaljinizam, uticaj Markuzea i kritike teorije koji im je razbio iluzije o realsocijalizmu. Mladi su uvek vani posrednici vrednosti epohalne svesti. U Evropi i SAD levica je od polovine 1960-ih do polovine 1970-ih nudila alternativne obrasce ivljenja u kolektivu. Levica je na Zapadu bila za mlade normalnost, ivot u kolektivu bio je pokuaj "vodjenja pravog ivota u pogrenom svetu", subkulturni obrazac nasuprot otudjenom hedonistikom kapitalizmu. Kapitalistika "celina bila je neistinita", a stvarnost nije imala anse protiv kritike ideologije. arobne rei bile su: teorija i praksa, represivni sistem, protivrenost, mase, baza, borba, pokret, identitet, otudjenje i potlaenost. Oslobadjanje seksualnosti i ena, teklo je uz muziku grupe Rolling Stones, a Darendorf je 2001. rekao: 1968. je bila razumljivi revolt u datoj situaciji. Na Zapadu je revolucionarni karakter 1968. ostao neshvaen, a u realnom socijalizmu bio je marginalan. Samo je u Jugoslaviji deo 1968-a ostao kadrovska osnova disidenata i potonjih politikih partija. Na Zapadu se vrh ove generacije amerikanizovao i podrao imperijalizam (Encensberger je pozdravio ameriki napad na Irak 1991, a Habemas i Kon Bendit napad NATO na Jugoslaviju 1999). Konverzija 1968-a iz antikapitalistikog u proliberalni politiki-korektni neoimperijalizam jo je u toku. Svaka zemlja imala je vlastite zamrene tokove zaokreta: u Nemakoj posle rata reintegracija starih nacista, konverzija generaltabaca u generalne direktore, a potom levih 1968-a u nacionalne 1989-e. U Jugoslaviji samoupravljai su preko noi postali ovinisti i liberali, a u Rusiji komunisti postalislavenofili i sl. Poslednji zaokret levice tee od sloma evropskog realsocijalizma koji je za njen najvei deo (pozitivno ili negativno) imao sredinju ulogu. Sve dok je postojao lager, uticaj svetskog imperijalizma nije bio globalan, a bilo je mogunosti i za niz zemalja u Treem svetu da nadju vlastiti put (Kneffel, 2000). Slom evropskog socijalizma nagnao je Trei svet da se uklopi u "novi svetski poredak". Simbol novog stanja su izvetaji o ljudskim pravima u svetu koje svake godine izdaje amerika vlada, a koji lie na izvetaj o zatiti ivotinja koje daje posednik ivinarske farme. Slom evropskog realsocijalizma oduzeo je gotovo svim tradicionalnim komunistikim partijama identitet. Komunisti se ubrzano uklapaju u novi sistem i menjaju identitet. Pomenuti leviarski zaokreti razliitog stupnja bili su simptomi krize levice, ali kao i svaka kriza, prilika za stvaralaku preradu vlastitih slepih mrlja.

Zadatak nove kritike ideologije je da razotkrije radikalne trine fraze novog konzervatizma kao politiku socijalnog cinizma. To znai prevazilaenje prkosne poze fundamentalistike kritike kapitalizma iz XX veka sa stanovita planske ekonomije i radikalnog razotudjenja i formulisanje nacrta realistinog reformisanja kapitalizma pomou nekapitalistikih vizija drutva. Kako nakon zastarelog "fordistikog marksizma" uvesti "poslefordistiku" obnovljenu kritiku drutva (Haug) i dovesti je ponovo na visinu svog predmeta, a pri tome ne odbaciti sva dosegnuta kritika saznanja o kapitalizmu? Tu se kao skraena pokazuje ona kritika kapitalizma koja se iscrpljuje u optuivanju trita zbog krize socijalne integracije. Danas je iznova aktuelna Gramijeva integralna drutvena "transformacija". Neoliberalni trini fundamentalizam je oblik demokratskog analfabetizma. Celovitoj demokratiji su podjednako potrebni materijalna sigurnost, socijalna prava i podeljena vlast. U sklopu Gramijevog upozorenja naroito je aktuelna kritika nacionalizma kao strategije novih nacionalnih elita u sprovodjenju nove autoritarne hegemonije etnokratskog liberalizma. Neutralisanje nacionalizma od strane globalizacije je povrno, jer ova suzbija samo nacionalistiko-separatistike smetnje kretanju kapitala, ali ne i njegove dublje etnokratske pretpostavke. Brutalni tejlorizam i periferni fordizam su u saglasnosti sa obnovljenim nacionalizmom potisli problem drutvenoekonomske jednakosti iz politikih rasprava, pa je zadatak levice da stvori mogunosti za da se zahtevi za jednakou ponovo vrate u sredite socijalnih pokreta i politike. Otre konverzije i unutranji lomovi levice pratili su eroziju epohalne svesti, saobraavanja prilikama i uvrenje reaktivnog dogmatizma. Premda je tok svetski, evropska matica bila je presudna. Krize levice jo uvek se po inerciji shvataju kao totalni porazi, a zaboravlja se da su se u krizama levice ogledale krize desnice: slom pacifizma kod radnikog pokreta 1914. podudario se sa potpunom nesposobnou imperijalizma da obezbedi vlastiti mirni racionalni put razvoja. Nastup faizma jo vie je obelodanio krizu kapitalizma u svetskim ratovima. Slom socijalistikog svetskog sistema samo je na prvi pogled konana pobeda svetskog imperijalizma i globalizacije. Da bi se ovaj privid razbio treba sa vie stanovita ocenjivati marksizam.

3. 7. Imanentni i transeuntni pristup marksizmu


Odnos marksizma kao epohalne svesti i marksizma van svoje epohe sloen je i zamren problem sociologije saznanja. Pitanje je da li se sutina marksizma danas jasnije vidi nego ranije, odnosno da li se uvek "smisao socijalnih injenica moe sagledati tek izvan njihovog neposrednog konteksta" (Savi 2000)? Ukoliko se da potvrdan odgovor, pravda se nemogunost nauke da predvidja drutvena zbivanja. Da li je za razumevanje marksizma bila nuna "hladovina distance" ili se drutvena funkcija svake epohalne svesti celovitije sagledava tek sintezom razliitih perspektiva? Pre e biti ovo drugo. Naime, smisao i funkcija evropskog marksizma moe se pouzdanije oceniti samo ako se ima na umu: 1. marksizam kao meavina konkretne kritike kapitalizma i utopije do 1918; 2. marksizam kao dravna stvarnost 1918-89; 3. marksizam nakon uruavanja evropskog

44

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

45

socijalizma krajem XX veka. Treba porediti razliitu delotvornost marksizma kao kritike kapitalizma pre 1918. i nakon 1991. sa njegovim realnim uinkom u sklopu kratkog XX veka. Insistiranje na presudnom znaaju pogleda na marksizam nakon 1989. je fragment, kao to je nepotpun pogled na Vizantiju samo nakon 1453. bez uzimanja u obzir npr. samopoimanja vizantijskog vasilevsa i njegovih podvlaenih ili realne uloge ove drave i kulture za vreme njenog milenijumskog postojanja. Ima dodue istine u tvrdnji da dominacija jedne svesti u odredjenom kontekstu moe prikrivati sloenost tog sklopa (Savi 2000), ali ga moe i jasnije razotkrivati, jer samo u aktuelnom sklopu jesu prepoznatljivi realni, a ne samo naknadni otpori toj svesti. Drugaiji je smisao kritike boljevizma od strane Kauckog 1919/20, Fridrihove kritike totalitarizma i Hajekove kritike planske ekonomije1950-ih od npr. kritike R. Bara 1970-ih ili Fireove osude socijalizma kao totalitarne iluzije i utopije 1990-tih zato to je bio drugaiji vidik i odnos idejno-ideolokih snaga na koje se kritika direktno ili indirektno oslanjala i o kojima je vodila rauna. Dakle, naknadnu vankontekstualnu perspektivu treba dopunjavati kontekstualnom, a samorazumevanje epohalne svesti "naknadnom pameu". Uz to kada je o marksizmu re uvek treba imati na umu i njegovu "predepohalnu" svest, tj. XIX vek i kritiku brutalnog izrabljivanja u najrazvijenijim evropskim zemljama. Pomenute tri perspektive u saznajnom pogledu su nerazdvojive. Drugim reima, potrebno je razdvojiti slojeve vremena (Koselleck) prisutne kod svake istorije, koji su u razliitoj meri obuhvatljivi i koji imaju razliite klasno-slojne oslonce. Slubena verzija svake istoriografije uvek je proeta selektivnim seanjem i organizovanim zaboravom. Ona se oblikuje u medjudelovanju: 1. doivljaja sauesnika zbivanja; 2. seanja koje se odrava kod vie generacija; 3. dugoronih procesa izmena iskustva unutar kojih se formiraju nove strukture. Istoriar svake znaajnije misli, a pogotovo epohalne svesti, mora voditi rauna o pomenutim slojevima vremena ije objanjenje upuuje na razliite metode (objanjenja, razumevanja, i sl). Osim toga, u svakom vremenskom sloju prisutna je iskrivljena svest ili karakteristina osmatranica u smislu saznajne perspektive ne toliko zavisne od linosti istraivaa, koliko od strukture pristupa. Uz sve to treba voditi rauna o ideolokoj, nacionalnoj ili profesionalnoj jednaini istraivaa. Odmereni pristup marksizmu kao epohalnoj svesti trebao bi da, vodei rauna o pomenutim perspektivama, izdvoji prioritetne. Marksizam je bio vaan u fazi nastanka kao teorijski otpor zamagljavanju i preutkivanju protivrenosti kapitalizma XIX veka, uvlastitom "XX veku socijalizma" znaajan je bio kao snana modernizacijska idejna poluga nerazvijenih, zatim kao sredstvo pritiska na razvijeni kapitalizam da uvede socijalnu dravu da ne bi sam doiveo revoluciju, ali i kao ideoloko orudje masovnog terora i pravdanja vlasti partijske birokratije. U XXI veku evropski marksizam "vraa se u opoziciju" i pokuava da obnovi kritiku ulogu. Kapitalizam nije konano stanje, pa ovaj oprez treba ugraditi u svako istraivanje koje se danas na bilo koji nain bavi marksizmom kao kritikom kapitalizma. Bilans marksizma teko je dati ako se ne uzmu u obzir sve njegove istorijske strane.

U svim fazama razvoja marksizma angaovana humanistika inteligencija uestvovala je u njegovoj sudbini i nosila ga svojim nadama, strastima, razoarenjima i konverzijama. Od ara prihvatanja marksizma zavisila je iskljuivost njegovog poricanja. Duh vremena obuhvata mnotvo manje ili vie osmiljenih vizija razvoja, a dominiraju one koje iskazuju najsnanije drutvene protivrenosti, bude najvie nada u njihovo prevazilaenje i okupljaju najvie pristalica. Osobenost svake epohe zavisi od naina povezivanja politikih i ekonomskih interesa njenih vladajuih snaga. Istraivanja kritika marksizma ve u polazitu pretpostavljaju poredjenje razliitih sklopova odredjene svesti koju oliava opredeljenje intelektualaca. Tu ne bi trebalo da bude velike dileme izmedju kontekstualnog i vankontekstualnog tumaenja, jer se smisao izvornog opredeljenja ne moe rekonstruisati bez svog konteksta, a takodje ni smisao zaokreta bez protivrenosti vlastitog vremena. to opredeljenje vie sadri elemente neposrednog angamana, to je znaaj konteksta vaniji, a ovaj znaaj opada to je misao bila vie akademska tj. na distanci od tekue politike. Imanentni i transeuntni pristup nuno se dopunjavaju kod istraivanja konverzije. Da li je slom socijalizma pokazao nemo i izlinost imanentnog pristupa (sa stanovita duha vremena), tj. da li neslueno masovno konvertitstvo pokazuje nadmo transeuntne ex post facto kritike? Svakako da, ali samo privremeno, jer svaka transeuntna kritika istovremeno je i imanentna poto deluje unutar strukturnog sklopa svog vremena. Transeuntna ex post facto tumaenja sloma socijalizma, im postanu ortodoksija prelaze u imanentna, jer odgovaraju odredjenim sklopovima moi i svesti, a ve u periodu dominacije naredne epohalne svesti slom socijalizma verovatno e biti tumaen u drugaijem svetlu. Nova tumaenja bie transeuntna sve dok ne postanu ortodoksna, a potom e lagano prelaziti u sferu imanentnosti, tj. sklopa trenutno vaeih idejno-ideolokih naela. U epistemolokom pogledu, smenjivost istorijskih svesti namee potrebu za spektrom perspektiva, ije verzije opet ne treba tumaiti relativistiki. Postoje manje ili vie iskrivljene vizije celine u zavisnosti od stupnja ravnodunosti prema njenoj osnovnoj protivrenosti, ali i odve hladan odnos prema nekoj pojavi moe stvarati slepilo prema nekom njenom vanom segmentu, koji inae bolje uoavaju i rekonstruiu oni koji ele da ga osavremene ili rehabilituju (rehabilitacija tiranija u XVI veku, Volterova pohvala despotije u klasinom i prosveenom apsolutizmu ili Marksovo vraanje rimskom pojmu diktature). Sve to je u jednoj epohi bilo neizreeno ne znai da je bilo i preutano, tj. ne znai da je bilo i vidljivo. Dominantni obrazac ne treba uvek posmatrati kao nasilje nad ostalim perspektivama, ve kao horizont ogranien svojim dobom. Kada bi se na ravni smene epohalne svesti u toku XX veka dananja konverzija od marksizma ka liberalizmu i konzervatizmu poredila sa ostalim konverzijama (od liberalizma ka konzervatizmu i obrnuto, od faizma ka konzervatizmu i liberalizmu i obnuto) verovatno bi ova dananja ispala najdublja. Da li je dubinu zaokreta od marksizma uslovio stupanj strasti i nada koje su ugradjivane u spasenja koje je trebao da donese? Godine 1945. desila se najdublja konverzija od konzervatizma, bar u evropskim okvirima (koji je doiveo poraz zbog veze sa faizmom). Liberalizam je takodje u nekoliko

46

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

47

navrata doivljavao krize koje je prevladavao skretanjem u reformizam (1918, 1945, 1968). Ne treba zaboraviti da se leviarska epohalna svest obnavljala i zbog potrebe stalnog ukazivanja na odstupanje socijalistike prakse od izvora. Kada je u Evropi nestalo realsocijalizma iscrpla se i mogunost ove vrste obnove marksizma. Ostala je "stvarnost bez ideala", liena radikalnijeg socijalnog angamana u normalizovanom liberalizmu. Da li e otpori globalizaciji izmeniti ovo stanje?

3. 8. Slubena i lina seanja (na socijalizam)


Sa stanovita angamana svaka prolost je mrea aktivnog sauestvovanja, bestrasnog konformizma i kritikog protivljenja. Ovi stavovi menjaju se, proimaju (kritiari prelaze u komformiste i obnuto) i otimaju krutim podelama na javne prijatelje i neprijatelje. Osim toga, postoji kontinuitet u mnogim segmentima izmedju reima pre 1989. i posle ove prelomne godine. Veina nije svesna ovog kontinuiteta pa prihvata ideologiju nultog asa: "konani raskid sa totalitarizmom", "definitivni slom komunizma", "nova epoha demokratije" i sl. Prelazi nisu tako odseni jer mnogi ostaci staroga jo uvek su prisutni. Svaka ideoloka prerada prolosti uvek je tumaenje koje redukuje i osiromauje realne ivotne istorije. Opis idejnih posledica preokreta ne moe se svesti na ideolokokritiko praenje raspada slubenog samorazumevanja politikog sistema (Bialas 1998, S. 260). Globalne istorijske kategorije iskazane u formulama nultog asa, kao ni rezultati istorijskog istraivanja prolosti, ne mogu se mehaniki prenositi na biografska seanja i ivotni tok konkretnih pojedinaca. Ne mogu se svi segmenti razvoja drutva u socijalizmu objasniti optim bezlinim pojmovima kao to su totalitarizam, nasilje, manipulacija, indoktrinacija i sl. Zato je potrebno povezivanje biografskog seanja i sistemske istorije. Klasinu istoriografiju drave treba dopunjavati istorijom svakodnevnog ivota drutva. Kao to ne treba zaboraviti da svakodnevnica nije uvek bila pod diktatom politike, tako ni s druge strane ne treba odve polarizovati "male biografije" i "veliku istoriju". Sistemska istorija nije skup biografija niti su biografije istorije sistema u malom. Pojedinci nisu zgusnute sistemske koordinate, niti tipina biografija sistema. Sistemi nemaju biografiju (Bialas 1998, S. 29), ali ima egzemplarnih biografija koje odraavaju protivrenosti drutva. Medjutim, odve potresno proivljene protivrenosti drutva (nacionalni ili partijski poraz) mogu pojedinca doslovno pocepati. Seanja na diktaturu ne ukazuju uvek na sistemska svojstva diktatura, koja imaju nadindividualnu kolektivnu dimenziju i zakonitosti. Osim toga, pojedinci se u seanjima trude da ouvaju doslednost vlastite biografije. Poto ima vie sistema, seanja postaju problem. Pojedinac se ne prisea sistema kao sistema, ve poznatog neproblematinog konteksta i kontinuiteta vlastitog ivota. ivot u diktaturi manje je sloen nego u viepartijskom sistemu. To vai i za perspektivu seanja. Biografsko seanje i istorijska rekonstrukcija jednog politikog sistema mogu stvarati potpuno oprene slike istog sistema (Bialas 1998, S. 29). Nespojivost razliitih slika ne treba glaati u jednoznanu viziju, ve ih treba tumaiti naporedo u plodnoj i provokativnoj sueljenosti. Pri tome treba se uvati

relativistikog izjednaavanja razliitih vizija prolosti, jer uvek postoje prodornija i povrnija objanjenja, koja se naroito kod naunih teorija mogu razlikovati po vrednosti. Suoavanje razliitih perspektiva olakava ouvanje vieslojnog pristupa sloenosti drutvenih sistema i prevazilaenje klasinih redukcionistikih ocena sistema na osnovu organizacije dravne vlasti. Razumeti drutvo znai ukljuiti spektar biografskih seanja u kojima se prelamaju mnoge nedravne i apolitine strane svakodnevnice, a ije zakonitosti neretko odredjuju globalnu dravnu politiku. Osim toga, uvek treba imati na umu generacije, kao svojevrsne zajednice iskustva i seanja, koje, na osnovu svog poloaja u istorijskom toku, stvaraju horizontalni identitet izvan svih oblika vertikalne solidarnosti (H. Bude). Podudarno iskustvo i seanje pripadnika iste generacije stvara osobenu "konstrukciju stvarnosti" i daje boju epohalnoj svesti. Lina seanja odudaraju od pojmova i rezultata sociolokoistorijskih analiza. Redukcije sloenosti socijalistike prolosti po obrascima levo-desno, zapad-istok, delatrtva, kadrovi-disidenti ne mogu npr. objasniti tkivo svakodnevnice socijalizma. Ovaj redukcionizam danas je nadmoan, pa se stie utisak kao da je uskraeno istorijsko seanje onima koji u socijalizmu sebe ne nalaze ni u jednoj od pomenutih kategorija. Oni u preradi line patnje nisu mogli doprineti fenomenologiji politikog kriminala i nasilja "totalitarnog socijalizma". Do novog identiteta mogli su doi jedino ukoliko su uspeno uspeli da se predstave kao rtve. Dok seanja apolitine veine svedoe o nedramatinoj normalnosti socijalistike svakodnevnice, ona se iz antitotalitarne perspektive tumae kao smiljena nostalgina neutralizacija kriminalne strane socijalizma. Ove oblike iskrivljavanja treba imati uvek na umu jer je ocena socijalizma pouzdanija ukoliko je liena martirolokog samorazumevanja analitiara koji se osea kao njegova rtva. Literatura:
Bialas, Wolfgang (1998): Historische Erinnerung und gesellschaftlicher Umbruch. Die DDR im Diktaturenvergleich, Berliner Debatte Initial 9 (1998) No. 6. Deppe, Frank (1997): Fin de Siecle Am bergang ins 21. Jahrhundert, Kln, Papyrossa. uri, Mihailo (1979): Utopija izmene sveta, IDN, Beograd. Editorial Prokla (1999): Totalitarismus und Liberalismus, Prokla, 115. 29. Jhrg, No. 2. Hffe, Otfried (2001): Demokratische Perspektiven der Globalisierung, Die Neue Gesellschaft Frankfurter Hefte 6. Kneffel, Charly (2000): Die groen Brche des 20. Jahrhunderts, Kalaschnikow Das Politmagazin, Ausgabe 14, 1/2000. Krebs Hans-Peter (1999): Das dreifache Elend des Neoliberalismus, Kalaschnikow Das Politmagazin Ausgabe 12, Heft 1. Lau, Jrg (1999): Die Verrter sind unter uns, Die Zeit Nr. 17/1999. Manhajm, Karl (1968): Ideologija i utopija (prevod sa nemakog), Beograd, Nolit (1. Aufl. 1929). Mili, Vojin (1986): Sociologija saznanja, Sarajevo, V. Maslea.

48

Todor Kulji

Sartr, an-Pol (1970): Egzistencijalizam i marksizam (prevod sa francuskog), Beograd, Nolit (1. Edit. 1960). Savi, Mile (2000): Praxis-filozofija izvan svoje epohe, Filozofija i drutvo XVI (2000). Simmel, Georg (1908): Die Selbsterhaltung der sozialen Gruppe, 7. Teil, Exkurs ber Treue u, G. Simmel: Soziologie Untersuchungen ber die Formen der Vergesellschaftung. Duncker & Humblot Verlag, Berlin 1908. Wehler, Hans-Ulrich (1996): Von der Herrschaft zum Habitus, Die Zeit 1996 Nr. 44.

II DEO PREVLADAVANJE PROLOSTI: nauna i ideolokastrana

1. Prevladavanje prolosti: naunopolitika strana*


Kada je u aprilu 1986. istoriar iz Erlangena M. tirmer upozorio sunarodnike da u "zemlji bez istorije budunost osvaja onaj ko ispunjava seanja, stvara pojmove i tumai prolost" (Strmer 1987, S. 36), ta opaska ostala je zabeleena kao moto debate Historikerstreit koja je u SR Nemakoj planula nekoliko meseci kasnije. Bila je to parafraza opaske britanskog pisca Erika Artura Blera (E. A. Blair) poznatijeg kao D. Orvel (Orwell): "Ko kontrolie prolost, kontrolie budunost, a ko kontrolie sadanjost kontrolie prolost". Orvel je u manipulativnom korienju znanja o prolosti video vano obeleje totalitarne vlasti. Kod duboke prerade istorije irom Evrope u poslednjem desetleu XX veka dramatino se potvrdila pregnantnost pomenutog iskaza. Brutalno je obelodanjena okolnost da se onaj ko kontrolie prolost, u stvari, stara o budunosti i da je svaka organizovana prerada istorije pokuaj pravdanja neeg savremenog. Neretko se umesto razrade reenja za savremene probleme odgovor trai u prolosti (idealizacija ili demonizacija ranijih stanja i likova). Na krupnim drutvenim prekretnicama prerada prolosti izvor je legitimnosti novih drutvenih snaga. U ovom poglavlju trebalo bi skrenuti panju na optu drutvenu uslovljenost prerade istorije (nove krize, ugroenosti, izmenjeni medjunarodni odnosi), njenu idejnu osnovu (nove generacijske vrednosti, smena epohalne svesti i opti zaokret udesno) i kolebljivu saznajnu vrednost. Poto se kod izmena istorijske slike ne mogu potpuno razdvojiti nauni, politiki i individualnopsiholoki motivi i tokovi treba ih ukratko prikazati u njihovom zamrenom medjudejstvu. Uporedni prikaz toka prerade prolosti u nekoliko evropskih zemalja bi trebao da pokae znaaj lokalnih tradicija i konkretnih protivrenosti kod prerade istorije krajem XX veka.

1. 1. Drutvenointegrativna uloga istorije


Slika istorije nije privilegovana oblast istoriara, ve sastavni deo samopoimanja grupa i nacije kojim osiguravaju identitet. Istorija, slika istorije i nacionalni identitet se proimaju. Vizija prolosti je u jezgru dutvenointegrativnog znanja koje osmiljava
*

Objavljeno u Godinjak za drutvenu istoriju, g. VII (2000), sv. 2-3, str. 251-281.

50

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

51

razliite interese, stvara kolektivni identitet, titi od spoljnog sveta, posreduje oseaj solidarnosti medju pripadnicima drutva, pomae da se sloena okolina struktuira i uini preglednom posredstvom manje ili vie iskljuivih stereotipa o sebi i strancima i slike o javnom prijatelju i neprijatelju. Ukratko, socijalne organizacije i ideologije manje ili vie institucionalizovanim seanjem zadovoljavaju ue ili ire materijalne, oseajne i saznajne potrebe. Slike istorije neophodne su kod snalaenja u sloenoj nepreglednosti. Nain na koji se zadovoljavaju te potrebe istorijski je promenljiv i u razliitoj meri ideologizovan. Zanimanja za istoriju nisu samo kritiko prosvetiteljske prirode, ve se ona shvata kao okosnica linog i grupnog identiteta, idejno sredstvo saglasnosti i jedinstva nacije ili ak kao sredstvo nalaenja smisla. Razumljivo je da slike istorije imaju snaniju drutvenointegrativnu ulogu, onoliko koliko istorijsko iskustvo uspenije saimaju i zgunjavaju iprilagodjavaju irimslojevima. Slike istorije su elastine jer uvek iznova uskladjuju prolost sa aktuelnim drutvenim i politikim potrebama. U meri u kojoj su u svaku viziju budunosti ugradjene nade i elje, i onoliko koliko se one povezuju sa tumaenjem prolosti da bi se istakla njihova trajnost ("istorija nam daje za pravo"), snanija je oseajna komponenta kod prerade prolosti. Najee se izmena istorijske slike vri nasilno (dekretima nakon osvajanja vlasti), a dubina zaokreta ne moe se naslutiti (Erdheim 1999). Otuda stalno proimanje nada, iskustava i prilagodjavanja u kome se uzajamno koriguju razliiti interesi preko oblika istorijske svesti koja im odgovara. Vizija nacionalne istorije viestruko je posredovana smenom razliitih monopola na njeno tumaenje. U kriznim situacijama konkurentske ideologije i obrasci tumaenja mogu preradom istorije da iskoriste zajedniko iskustvo u prevladavanju kriznih situacija. Kolektivna saglasnost pripadnika nacije ne moe se uvek uspeno odozgo dekretirati, najbolje je ako prodire odozdo. "Jedinstvo u miljenju i oseanju" rizino je, pa treba odustati od potrage za jedinstvenim i veno vaeim odgovorom na pitanje o nacionalnom identitetu. Krupna je razlika izmedju nacionalnog identiteta koji se izvodi iz slavljene prolosti i onoga koji poiva na kritikoj istoriji. To je razlika izmedju nediferenciranog i apologetskog s jedne, i vieslojnog, otvorenog i samokritinog odnosa s druge strane. Slavljenje je okrenuto prolosti, a samokritinost budunosti. U prvom sluaju re je o slepom u drugom o kritikom patriotizmu. Prvi oblik identiteta vidi u okretanju senkama nacionalne prolosti izdaju, za drugi je to nuno kritiko preispitivanje koje uva potonje generacije od trauma seanja. Pomenute alternative bitno odredjuju politiku kulturu jednog drutva, njegovo samopoimanje i viziju neprijatelja, sposobnost i spremnost na racionalnu raspravu lienu "patriotskih" tabu-tema. Drava ne moe propisivati sliku istorije, ve samo stvarati institucionalne okvire u kojima bi mogla biti vodjena otvorena rasprava oko prolosti. U politiku negovanja istorijske kulture spadaju svi institucionalni i simbolini protokolarni oblici negovanja kolektivnih uspomena, od spomenika do nacionalnih praznika. Time se bavi istorijska politika (Geschichtpolitik), tj. javno pozivanje na prolost koje utie na sadanjicu tako to je "legitimie, mobilie, politizuje, skandalizuje i optuuje" (Mertes 1999). Slike istorije su spojevi amnezije i hiperamnezije (Besancon), kola praznina i paljivo nanetih mrlja. Neretko celina slike ne

odraava prolost nego aktualno politiko-moralno stanovite nacije koja prihvata tu sliku. Kada neki zasebni deo istorije postane naroito znaajan za savremenu politiku, razliite pozicije pretvaraju se u dogme, a rasprave degeneriu u iskljuive polemike, pa nestaje razlika u znaaju izmedju profesionalaca i istoriara ljubitelja. Zbog toga je sovjetologija kod hladnoratovskih naunika bila tendenciozna, deo Historikerstreit vie pripada ideologiji nego nauci, a nacionalno-oseajna istoriografija na Balkanu danas je nihilistiki izraz pomenutih politizovanih strasti. Prerada istorije je u jezgru idejnog prevladavanja prolosti. Angaovana stvaralaka inteligencija preko sredstava masovnog optenja, koja u razliitoj meri kontroliu politike snage, menja istorijske sadraje i namee obrasce kolektivnog pamenja i kulture seanja. Re je o sloenom procesu istorijsko-ideolokog pravdanja novih poredaka i konstrukcije kolektivnog identiteta. Rasprave o prolosti mogu menjati kolektivni identitet, ustanove i politiku. Odavno je uoen znaaj istorije za politiku, pa je usavravano ne samo traganje za istorijskom istinom nego i mehanizmi iskrivljavanja istorije. Prolost je spoljanji stimulans koji, kada se propusti kroz psiholoke i organizacione mehanizme, utie na ponaanje. Borba oko vidjenja prolosti jeste borba oko sadanjice. Ubedjivaka snagu slubene i opozicione verzije prolosti manje zavisi od dokazanih injenica, a vie od kriznih potreba javnosti. Uticajnost vizije prolosti zavisi od vie faktora: vernosti prikazivanja zbivanja, ali i podudaranja sa interesima, vrednostima i simbolima irih slojeva. Treba razlikovati iznete sadraje prolosti od naina njihovog izlaganja, tj. narativne strukture. Ona moe biti blia mitu (u trenucima duboke krize), ili opisu prolosti na dogadjajnom (u publicistici) ili procesnom nivou (u nauci). Svako povezivanje zbivanja u kontinuitet menja izlovane dogadjaje u epizode celine. Pri tome se neretko dramatizuje izbor pojedinca kao kritina veza izmedju epizoda (vodee linosti su spone lanca izolovanih tokova kao moni spasioci ili kao upropaivai). Dakle, ne samo od iznetih sadraja, nego i od naina izlaganja prolosti zavisi njen drutvenointegrativni uinak. Politiari gotovo uvek, a i mnogi istoriari, svesno pribegavaju prii kao sredstvu za organizovanje i stvaranje smisla vremenskog iskustva (ekstremna verzija su teorije zavere). Povezano pripovedanje lake se prihvata od rastrzanog diskontinuiteta zbivanja. Premda najvei broj istoriara i politikologa prihvata postojanje objektivne prolosti koja se uistinu zbila, gotovo niko ne spori da prie mogu organizovati istu prolost na razliite naine. Falsifikovanje istorije je i u politici rizino. Zato i prerada prolosti mora u odredjenoj meri voditi rauna o injenicama. Osim toga, svaka ubedljiva pria mora ukljuivati irok retoriki apel, tj. nastojati da se prilagodi, a ne da negira, prihvaena gledanja na glavne take nacionalne istorije. Kod politikih debata oko prevladavanja prolosti treba uvek imati na umu konkretne motive, interese i odnos snaga. Najpre treba razlikovati seanje, mit i prolost. Seanje nije fotografska reprodukcija minulih deavanja ve uvek iskrivljava prolost i i snabdeva je novim znaenjima. Seanja su dinamina, a ne statina, a onaj koji se sea uvek se menja pod uticajem okoline. To vai kako za kolektivno i individualno seanje, tako i za identitet koji se takodje stalno reorganizuje (Sundhaussen 1998). Kolektivno

52

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

53

seanje jo je izrazitija konstrukcija. esto nema niega zajednikog sa istorijom u Rankeovom znaenju ("ono to se stvarno zbilo"). Kolektivno seanje je pria prenoena generacijama i proeta mitovima. Preradjena seanja svedoka vremena mogu uticati na istorijsku svest preko porodice. Medjugranska radna grupa hanoverskog Instituta za psihologiju je, istraujui generacijsko tradicionalizovanje i preradu prolosti, pokazala snagu porodinom tradicijom posredovane slike nacizma (Montau, Plass, Wenzer 1997). Kombinacijom hermeneutikog postupka i analize sadraja, uz primenu dijaloke hermeneutike (rekonstrukcija doivljaja u razgovoru sa svedokom vremena), pokazano je kako se doivljaji prihvataju i tradicionalizuju u dijalogu svedoka vremena i generacijeunuka. U empirijskom istraivanju 1995. (intervjui i organizovane diskusije sa uzorkom ispitanika rodjenim izmedju 1910. i 1930.), ispitivano je na koji nain lini doivljaj nacizma i preradjeno seanje njegovih savremenika u porodinom krugu prenose viziju nacizma na decu i unuke. Vlastitim motivima preradjeno seanje na nacizam svedok prenosi na naredne generacije i oblikuje njihovu sliku istorije. Ovako stvorena sloena veza doivljaja, seanja i prenoenja svakodnevnog iskustva utie i na vladajuu istorijsku svest. Premda se slike seanja odnose samo na pojedinane trenutke prolosti, one uvruju snana oseanja i znaenja koja povezuju onoga koji se sea sa prolou. Takva ivopisna priseanja su oslonci i kristalizacione take ivotnih pripovedanja o prolosti. One uobliavaju oseanja, poglede i tumaenja koje iznose svedoci vremena, kako treba gledati na prolost (npr. na porodinim sveanostima kad se prepriavaju doivljaji iz rata). S tim dogadjajem povezane scene i predmeti (npr. slike, ordenje, sauvana aa) imaju u seanju visoku dokaznu vrednost i oseajno vezuju za prolost (Montau, Plass, Wenzer 1997). To mogu biti oslonci i delovi vlastitog identiteta koji obliku istorijsku svest naslednika (uee pretka na partijskom kongresu ili na olimpijskim igrama, partijske i vojnike uniforme i sl.), ali i na sliku prolosti kod vie porodinih generacija. U kriznim trenucima, kada se rui slubena vizija istorije, seanja ove vrste mogu biti neobino snana, i ne treba ih meati s empirijskom istorijom svakodnevnice. Naprotiv, ona su zbog velikog oseajnog potencijala blia mitu. Mitskom miljenju svojstvena je ideja sudbine. Tu nema razlikovanja prolog, sadanjeg i budueg, a sve ono to je bitno jeste trajna sadanjost. Mit povezuje ono to ratio razdvaja. U mitu se razlike potiru (Sundhaussen 1998). Seanja i mitovi su materijal iz kojeg se stvaraju oseanja nacije. Evropski mitovi esto preuzimaju biblijsku soterioloku strukturu: ivot, smrt, rtva, izdaja, poraz, spasenje, misija, nebesko carstvo, sudbinska zajednica. Prolost nije nikada istorija iako moe biti delom istorijska. Istorija je intelektualni proces, gde vae jasna pravila definisanja, analize, strogosti dokazivanja i proverljivosti. To je razlikuje od mitova i slika prolosti koji se ne mogu proveravati niti odbacivati. Mitovi se otimaju racionalnoj raspravi, u njih se moe samo verovati ili neverovati. Nita nije tako instrumentalnio korieno kao vizija prolosti. Istorija se pribliava istini, ne dosee je, ali istina joj je norma. Medjutim, istorija nije ni goli subjektivizam. U poredjenju sa prirodnonaunom, istorijska injenica jeste konstrukcija, ali je to stvarnost minulog

ljudskog iskustva. Istorijska rekonstrukcija je oblik posredovanja uz pomo koga se moe neto saznati o prolosti. Rezultati istorijskih istraivanja ne mogu se reprodukovati niti eksperimentalno proveriti. Premda je istorijska injenica rekonstruisana, ne javlja se ex nihilo, pa se ne moe tvrditi da je neutemeljena u stvarnosti. Istorijska nauka je primena racionalne procedure kod traenja istine. Istorija nije isto to i pamenje, premda se ovi izrazi esto koriste kao sinonimi: pamenje ine ive uspomene koje se obnavljaju, zaboravljaju i kojima se manipulie. Istorija je uvek hipotetina i nepotpuna, ali racionalna rekonstrukcija onog to vie ne postoji. Pamenje se grupie oko svetih mesta, preteno je noeno iracionalnim i oseajnim motivima, pa je tu seanje apsolutno. Ovo su potvrdili i hanoverski psiholozi u pomenutom istraivanju (Montau, Plass, Wenzer 1997). Naime, kod odnosa prema minulim zbivanjima sapostoje dve vrste istorijske svesti povezane sa razliitim potrebama za istorizacijom, a koje nisu podjednako otvorene prema misaonoj obradi. Na jednom saznajnom nivou istorijske svesti nacizam se u SR Nemakoj poistoveuje u politiki eksteritorijalnom maniru sa ratnim porazom i holokaustom. To je otprilike vidjenje koje odgovara slubenoj oceni faizma kao dobu patnji i zloina. Tu je Hitlerov reim shvaen kao otudjena strana i kao vlast klike koja je nasiljem i prinudom 1933. osvojila vlast, i na isti nain 1945. bila uklonjena. Nasuprot ovom kognitivnom pristupu faizmu, ali i unutar njega opstaju snana emotivna seanja u koja su ukljuena iskustva koja kao pozitivni elementi podseaju na vlastiti ivotni svet, pa se unutar porodice prepriavaju i tradicionalizuju (fotografije, uspomene). Sa biografskog stanovita u kognitivni obrazac o prolaznom karakteru nacizma, ukljuena su porodina iskustva koja podseaju na pozitivne elemente ivotnog iskustva koja se prepriavaju i postaju trajna tradicija (npr. pojedina podseanja na Hitler Jugend kao na lepu mladost, na rat kao na linu i kolektivnu dramu). Svedoci vremena poimaju nacistiko doba kao prijatno i uspeno, dodue sa nesrenom ratnom fazom, i prenose naslednicima afirmativni stav prema nacizmu proet poslunou i divljenjem (Montau, Plass, Wenzer 1997). Zakljuak je da ova iskustva svedoka vremena preko komunikativnih procesa tradicionalizacije utiu na poratne generacije i snano oblikuju njihovo vidjenje prolosti i sliku sadanjeg drutva. Istorija dakle i porodinom, a ne samo politikom preradom, moe biti podredjena selektivnom pamenju. Politika prerada prolosti ima svoje zakonitosti nametanja. Kod organizovanog seanja, kao oblika usmeravane drutvene prakse, odnos prema istoriji nije uvek isti. Raznovrsna je funkcija organizovanog i institucionalizovanog seanja, premda je ono uvek selektivno i skopano sa odnosima moi (Steinbach 1999). Mogu prevladavati umne prosvetiteljske namere (pokazivanjem mana prolosti uticati na promenu mentaliteta stanovnitva, rehabilitovati rtve, a krivce moralno i krivino goniti), ali i razliito motivisane potrebe da se raskrsti sa oborenim reimima. Selektivno i kanalisano seanje moe biti vano idejno orudje u izmeni politike konstelacije, kod diskreditovanja protivnika ili u stvaranju pozicije za budue sukobe. Selektivnost seanja zavisi uvek od odnosa snaga i povratno utie na drutvenopolitike promene. U centru su subjekti (tvorci javnog mnjenja) koji se seaju (od stvaralake inteligencije do novinara), njihovi motivi,

54

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

55

interesi i saznajne perspektive, zatim predmeti seanja i preutkivanja i napokon nain tj. kultura seanja (na koji nain se seanje na prolost povezuje sa konkretnim i trajnim predrasudama kod osude minulog neeljenog stanja: osvetnika ili kompromisna kultura, samopoimanje subjekata kao rtava koje trae naknadu ili kao suodgovornih aktera u minulom reimu "svi smo krivci" Havel, i sl.). Kod niza primera "teko optereenog seanja" (Wirth) istorija se teko probija, jer oseanja vezana za minula zbivanja ne slabe. Veno prisutna prolost (Viijevska vlada, Kosovski poraz, nacizam) ne bledi jer je skopana sa pravdanjem raznovrsnih aktuelnih interesa. Obnova seanja moe biti vrlo burna i konfliktna (Balkan 1990-ih primer je ivog brisanja razlike izmedju mita i istorije). Nije lako nai prikladnu ars memorativa, tj. vetinu seanja da se budunost oslobodi od tereta prolosti, a da se istovremeno prolost ne zaboravi. To je problem istoriografske kulture u ijem sreditu ne treba da bude budjenje eksplozivnih, revanistikih strasti nego njihovo stiavanje. U idejnoj neutralizaciji razornih, najee ovinistikih strasti, vano je suoavanje sa iracionalnostima identiteta kojeg istoriografija osmiljava. Krajem XX veka Evropa je ponovo suoena sa idejnom restauracijom presocijalistikih identiteta. Nije to prosvetiteljski odnos koji ui iz iracionalnosti prolosti, nego pre pragmatina fikcija rastegnute sadanjice, koja iz prolosti izvodi kriterije identiteta, uglavnom mitske i rtvene. Kultura seanja optereena je iracionalizmom i indeterminizmom. Kada se istorija pojmi kao virtualna konstrukcija i kao teatar iluzija u duhu postmoderne, tada se preobraava i sadanjica u status irrealis. Kod postmoderne prolost je u osnovi relativistika konstrukcija. Zbog spektra selektivnih vidjenja prolosti, sadanjost postaje nestabilna, pa stalno iskrsavaju novi scenariji budunosti koji, naroito u drutvima potreenim krizom, podstiu kolebanja izmedju nada i strahova. to je relativizam u odnosu prema prolosti snaniji, to raste mogunost zloupotrebe istorije. Razumljiva je potreba za pamenjem kao delom identiteta, ali ono mora biti praeno, naroito u vienacionalnim sredinama, razumevanjem i harmonijom, ali i kritinou prema instrumentalizovanom kolektivnom pamenju da se sprei njegova upotreba kao legende. Kod sloenih drutava pamenje je uvek pluralistiko: etno-lingvistike, klasne, profesionalne ili verske grupe neguju vlastito selektivno pamenje. U SAD je lake nego u Evropi bilo potisnuti obrazac "lonca za topljenje" obrascem "meane salate", tj. bekonfliktnog suivota jednih pored drugih. Evropska istorija daleko tee se oslobadja istoriografije tzv. "istorijskih "naroda. Istorija SAD dugo je bila, i jo uvek je preteno "istorija belaca" u kojoj podredjenu ulogu imaju domoroci crvenokoci i crni robovi. Teko se probija pluralna istorija sa vie identiteta od lokalnog do univerzalnog. Kao to geografija koristi rang razliitih skala uih i irih regiona, tako i istorija treba da nas ui da koristimo niz razliitih identiteta. Konstituisanje istorije i identiteta ne treba da tee u protivljenju drugim identitetima, ve u sapostojanju i dopuni sa njima. Samo tako moe se stvoriti osnova neselektivnog seanja koju e razliiti identiteti uvaavati kao egzaktnu bazu racionalnih saznanja o prolosti. Nauka ne sme biti fascinirana dubinom promena procesa javnog seanja koja su promenila tradicionalnu sliku istorije i kolektivno pamenje. Ona se mora jasno odrediti

prema razliitim oblicima prevladavanja prolosti iji je spektar irok: obuhvata kritiko distanciranje od vrednosti minulog stanja, diferenciran i vieslojan odnos prema prolosti, demistifikovanje legendi, razliitu spremnost na moralno-politiku osudu pojedinaca i ustanova biveg reima, njihovo sistematsko procenjivanje u preradjenoj istoriji ili preutkivanje, stigmatizovanje elnika minulog sistema kao javnog neprijatelja, a najdubljih idejnih pretea reima (npr. klasika marksizma) kao utopijskih i idejno fatalnih, slavljenje i preuznoenje perioda koji je prethodio neeljenom (prekomunistikih sistema i harizmatizacija rtava socijalizma) u obliku novih legendi i rtava i sl. Uvek treba imati na umu da raskid sa prolou zavisi od smera, dubine i naina drutvenih promena, karaktera krize i politike kulture. Vladari se smenjuju ili kanjavaju, progone ili samo stigmatizuju, rtve obeteuju i rehabilituju. Treba shvatiti da to je reim svoje protivnike vie snabdevao stradalnikom harizmom, to je osveta samorazumljivija i ea. Ranije rtve polau legitimno pravo na raznovrsne naknade, disidenti i raznovrsni prvoborci istiu vlastite biografije, a oportunisti i konformisti se iznova prilagodjavaju. Na slian nain se i prolost, koju je socijalizam izbrisao, revanistiki vraa u obliku demonizovanja socijalizma.

1. 2. Istorijska svest i lini i grupni identitet


Preradi istorije ne pristupa se samo nakon prekretnikih politikih prevrata ve i u toku vladavine odredjene grupe. Nakon svakog nacionalnogdravnog neuspeha (izgubljeni rat, ekonomski krah) postavlja se pitanje o odgovornosti, krivcima i rtvama. Po pravilu, umesto priznavanje krivice sledi preutkivanje i prebacivanje vlastite (line, grupne) odgovornosti i preoblikovanje sebe u rtvu. Ovaj proces praen je razliitim oblicima iskrivljavanja i optereivanja svesti. "Teret prolosti" su ona parcijalna istorijska ili pseudoistorijska poslanstva (poruke) koje se prenose posredstvom mitova o prolosti i koja svojim sudbinskim venim naelima blokiraju emancipaciju drutva od kriterija prolosti (Sundhaussen 1998). Prihvata se samo ono to se uklapa u sliku drutva o samom sebi. Imaginarne i moralne "istine" eliminiu istine iz sveta realnosti. "Sudbinska pitanja" nacije povezana su uvek sa alternativama sve ili nita, i ne mogu se reavati kompromisom niti pregovorima. Zaokret u Evropi 1989/90. nije samo otvorio novu budunost nego je traio i novo vidjenje prolosti. Tome su manje doprineli novi dostupni izvori ili oslobodjenje od ideolokog pritiska. Javnoj preradi prolosti vie su pruili ljubitelji istorije nego profesionalni istoriari odgovarajui na potrebu mnogih za novim identitetom. Osim toga, kod linog doivljaja uvodjenje nove slike istorije moe biti bolno, jer istorija nije samo gola konstrukcija koju strunjaci u knjigama i udbenicima izlau ve i deo biografije, a time i samopoimanja pojedinca. Izmena istorije see u u duboke slojeve pojedinca. Neki pojedinci shvataju izmenu slike istorije kao linu ugroenost, tj. kao dovodjenje u pitanje vlastite biografije na kojoj poiva identitet, dok drugi istu izmenu shvataju kao samopotvrdjivanje. Kod nacionalista je identitet borbeni pojam. U najogoljenijem obliku to je pokazao nemaki faizam. Identitet je shvaen kao istoa od

56

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

57

natruha druge krvi: pojam Judenrein (ist od jevrejstva), npr. svedoi da se ne radi o pranju vodom. Pojam istoe kao uslov identiteta je u sivoj zoni izmedju politike, mita i religije. Kao akademska verzija rei "istoa" nastaje pojam "identitet" (J. Ebach). Kod konzervativaca istorija je nezamisliva bez identiteta koji je manje ili vie iskljuivo shvaen kao "jedinstvo i istota". Bez drugoga nema identiteta, a dosledna posledica ovog poimanja jeste iskljuenje drugoga. Iskljuenje neidentinog pri tome se shvata kao akt ienja, higijene. U nacizmu su gasne komore poimane kao tuevi, prostor za ienje, kod etnikog nacionalizma na delu je ienje nacionalnog prostora od drugih nacija i sl. Ranije su nacionalistiki istoriari istili prolost od jevrejskog i masonskog uticaja, a danas treba ukloniti mondijalizam da bi se stvorio istinski nacionalni identitet. Uvek je za identitet vana prolost. Borba oko prave slike istorije uvek prodire u subjektivno i u toj situaciji realni argumenti teko se odvajaju od linih tenji za racionalizacijom. to je spoj linog i grupnog identiteta oseajniji, to je prerada prolosti radikalnija. Mnogi ljudi su nakon sloma realsocijalizma imali potrebu da vlastitu ivotnu istoriju prevrednuju u svetlu iskustva obrta. I poslesocijalistiki reimi su traili novo istorijsko utemeljenje. Neretko su novi identiteti stvarani samo oivljavanjem starih prekomunistikih. Upadljiva je rairenost "samomitskog" preoblikovanja vlastite drave, nacije ili line biografije u "rtvu komunizma" i s tim povezano heroiziranje otpora minulom reimu. Osveta svake rtve je legalna, a njen identitet ne poiva na toleranciji. Obino je perspektiva rtve praena nekom od teorija o zaveri koje takodje prodiru u istoriografiju. Teorije o zaveri su udobna redukcija sloenosti, koja zamenjuje mukotrpnu i diferenciranu analizu protivrene stvarnosti. One pruaju svetu smisao, svemu daju znaaj i nalaze glavnog krivca. Teorije o zaveri (kao ekstremno selektivno vidjenje istorije) uticajnije su to se ljudi oseaju bespomonijim prema politici. Promena slike istorije moe biti uslovljena i laganom izmenom politike kulture, to je vidljivo kod specifinih generacijskih reakcija na neke kljune dogadjaje (u Nemakoj na faizam, u Francuskoj na komunistiku partiju). Pojam politike generacije sugerie da neke promene mogu nositi samo mladi sa novim iskustvom. Politike ustanove se relativno brzo menjaju, politika kultura lagano. Vrednosti se ne menjaju preko noi, esto se sporo prilagodjavaju novom sistemu, a nove generacije su agensi breg prihvatanja. Na generacijske razlike u politikim uverenjima utiu s jedne strane posledice starenja (rezultat su individualnog ivotnog ciklusa, stariji su rigidniji i konzervativniji), a s druge i sazrevanje same generacije. Nove politike generacije nastaju posle dramatinih politikih zbivanja, kriza, ratova, sloma politikog ili ideolokog sistema ili zbog novog sistema obrazovanja. Na masovne promene politikih stavova, koje sobom nosi i radikalno izmenjenu viziju prolosti, utiu i mediji. Oni ne odredjuju ta primaoci obavetenja misle, nego o emu razmiljaju. Mediji su takodje uticali na ocenu Hitlerovog reima kod Nemaca posle rata. Skrenuta je panja na zloine, ovi su postali okosnica linog vidjenja faizma, dok su druga pitanja potisnuta. Sud o faizmu postupno se formirao vie na osnovi obelodanjivanja faistikih zloina nego na temelju vlastitog subjektivnog seanja, tj. linih doivljaja 1933-45.

Na slian nain proces ukidanja tabua i starih istorijskih legendi kod poslesocijalistikih reima prati upadljiv tok stvaranja novih istorijskih mitova iako u razliitim oblicima i intenzitetu. Prolost postaje teret kada je: (a) u nereivom konfliktu sa realnou i zahtevima savremenosti (trajni sukobi izmedju nacionalnih "istorijskih prava" koji su Evropu vodili u ratove, Balkan naroito); (b) kada miljenje, oseanja i identitet jednog drutva u toj meri zaokupi prolost da racionalne i konstruktivne alternative vie nisu mogue. Vlastita "istorijska prava" tee nasilnom uspostavljanju prolosti, a kada se neprijatelj poziva na "istorijska prava" ista se osudjuju kao anahrona (Sundhaussen 1998). Najei izraz optereenja ove vrste jeste naelo "Moja nacija je uvek u pravu". "Istorijsko pravo", "moralno pravo", "pravo naroda na samoporedeljenje" koriste se oportuno. Istini za volju kod oslobodilakih ustanaka ili otpora okupatoru pozivanje na prolost, istorijske rtve, mitove o izdaji i oseanjima optereena "sudbinska pitanja", mogu biti pogodna sredstva i progresivne mobilizacije. Konzervativnu i destruktivnu ulogu mitovi primaju kod ovinistikih pokreta. Svaka mobilizacija slui se prilagodljivim stereotipima, predrasudama, rairenim kolektivnim seanjima. Ve poznati sadraji se biraju, struktuiraju, aktualizuju i fokusiraju. Sloeni svet na taj nain postaje jasan i pregledan, razvrstan na dobro i zlo. Istorijski mitovi i iz prolosti izvuene pouke postaju smernice budunosti. Kritiki raskid sa prolou ne znai zaborav nego naputanje prolosti kao ideologije i mita. Ponajmanje to znai prestajanje sa istraivanjem tamnih senki nacionalne prolosti (kako trae nacionalni konzervativci). Uvid u medjunarodno stanje revizije istorije olakava jasnije sagledavanje konkretnijih esto trivijalnih uzroka ovog idejnog previranja.

1. 3. Ocene XX veka u svetlu privida radikalnih promena i nultog asa


Zbivanja iz 1989. nisu iznenadila samo one istoriare koji su zanemarivali snagu dugih podzemnih procesa i odve otro razdvajali epohe (pre i posle 1945), ve i opreznije analitiare. Iluzija "novih pobednika iz 1989" ne manje je rairena od propalih nada "poraenih". Kod oba lagera 1945. bili su prisutni imperativi istorije pobednika. Posle 1989. dovedeni su u sumnju i pojmovi otpor i kolaboracija, a Fire i Bezankon, sa tezom o "iznudjenom komunistikom antifaizmu", ovu relativizaciju doveli su do apsurda (Fire 1996; Besancon 1998). Brojna nova istraivanja pokreu pitanje naina na koji su seanja na rat instrumentalizovana u hladnom ratu kako kod socijalistikih tako i kod kapitalistikih posleratnih reima. Uprkos ideolokim lagerskim razlikama, ipak su mnogi problemi kod obeju strana postavljani na slian nain: otpor i kolaboracija, izgladjivanje starih rauna u ime pravde, nedoslednost politikih istki, stvaranje integrativnih mitova radi ponovnog uvrenja dravnog i nacionalnog identiteta i izmirenja podeljenog drutva. To nisu bili lokalni, ve univerzalni problemi koji ine vaan sastavni segment velikog evropskog ratnog i poratnog potresa i trauma. Drugi problem je hladjenje i ponovno jaanje nacionalnih i politikih identiteta. Izmedju 1949. i 1989. Istona Evropa bila je homogenizovana izmedju ostalog i vizijom

58

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

59

bratske saradnje osvedoenom u hrabrom otporu faizmu i zajednikim uspesima socijalizma. U Zapadnoj Evropi takodje je teklo uspeno prevazilaenje prolosti: nestanak nemako-francuskog tradicionalnog neprijateljstva, slabljenje ekstremizma, rata i gradjanskog rata. Medjutim oba bloka posle 1989. suoena su sa raspadom integrativnih celina: na jednoj strani raspad SSSR-a, Jugoslavije i ehoslovake, a sa druge izazov autoritetu nacionalne drave u Belgiji, Italiji, paniji i V. Britaniji. E. Hobsbaum, T. Dad i J. Koka slau se da je snane dezintegrativne podzemne procese pokrivala unutarlagerska integracija i napetost izmedju blokova 1949-1989 (Hobsbawn, Judt 1998, Kocka 1996). Istoriari koji piu o kratkom XX veku uoavaju kontinuirani proces od Prvog svetskog rata, sloma velikih imperija i raspada evropskog sistema nacionalnih drava iz XIX veka sve do 1989. Trajnost tokova pokazuje vanost uoavanja dubokih sklopova i dugih procesa i odnosa prema njima u misli u drutvu u ijem sreditu je prevrednovanje istorije (Braudel). Slabost evropske dogadjajne istoriografije i ideologizovane misli o politici bila je u preteranom nastojanju za razdvajanjem sadanjosti od prolosti (kao da je 1945. bila nulti as i kao da minulo nije vie znaajno za ono to e se desiti). Danas se vidi koliko je ova teza bila pogrena i udobna, premda i funkcionalna za obnovu i integraciju celog kontinenta. Danas je jasnije da period pre 1945. nije bio tabula rasa. ak i "rupa u seanju" u kojoj je trebalo da ieznu kolektivna znanja o zloinima iz prolosti ima vlastitu dugu istoriju (Judt 2000). Lokalni sukobi, koje esto podvodimo pod pojmove "otpor" i "kolaboracija", odraavaju i osvedoavaju trajnije politike, ideoloke, religijske i etnike napetosti iji su izvori delom u politici medjuratnog perioda, delom u nainu stvaranja drava posle Drugog svetskog rata, delom u manjim ratovima koji su prethodili Prvom svetskom ratu. U sluaju Italije i Belgije izvori su jo stariji, u nepotpunim poluzavrenim dravnim tvorevinama koje su stvorene u ranom XIX veku. Ameriki istoriar T. Dad smatra da je evropska istoriografija u celini bila pod uticajem gledanja da je 1945. krupan rez i prekretnica od koje poinje potpuno nova epoha. Svi su nastojali da podvuku crtu ispod prolosti. Psiholoki i politiki poeljna spona izmedju novog poetka istorije i kolektivne amnezije ispoljavala se sve do 1980-ih u istoriografiji ne samo SR Nemake, ve i drugih zemalja u oba lagera. Malo je bilo sintetikih istorija Istoka i Zapada koje bi razmatrale uzajamno uslovljavanje i medjuzavisnost procesa na obema stranama. Prevladavale su uzajamne mahom optuujue istoriografije. Na slian nain ova iluzija obnavlja se 1989. iri se novo miljenje da je sva dosadanja istorija prevazidjena i bezuticajna i da je poelo novo doba sa vlastitim zakonima (Judt 2000). Posledica prilino rairene iluzija o novom nultom-asu je bilo masovno traganje za novim grupnim i linim identitetom (od komunista ka nacionalistima, sa levice na desnicu). Lokalne protivrenosti davale su ovom preobraaju razliitu brzinu i dramatinost. Burna zbivanja u poslednjem desetleu XX veka su za samo deset godina izmenila pogled na XX vek. Vizija stolea nije statina kao ni obeleavanje njegovih godina-medjaa. Tako se polovinom XX veka (kada su okonani neki krupni procesi), poetak stolea poeo datirati 1914. ili 1917. (Oktobar i ulazak SAD u svetsku politiku), a 1945. shvatana je kao prelomna godina koja je uticala na novu periodizaciju stolea.

Poetkom 1990-ih irilo se miljenje da je prelomna godina stolea upravo 1989. godina. Kod nekih ova godina nije samo epohalni prelom i kraj stolea nego i kraj ere (Larsen) ili ak istorije (Fukujama). Nove prekretnice daju XX veku novi profil. Govori se o "kratkom XX veku", ije se jedinstvo prepoznaje u u nadnacionalnom fundamentalnom sukobu vrednosti i ideologija, pokreta i sila: na jednoj strani pobedniki liberalizam, na drugoj totalitarizam. Sukob tri glavne ideologije veka sve do 1945, potom bipolarnost hladnog rata i na kraju slom realnog socijalizma uslovili su razliite periodizacije stolea i faza u njemu kod najznaajnijih savremenih istoriara: Noltea, Firea i Hobsbauma. Razliite periodizacije stolea nametali su drugaije tumaenje odnosa kljunih ideologija: Nolte izdvaja epohu "novog tridesetogodinjeg rata 1917-45", polazei od duboke medjuuslovljenosti komunizma i faizma, Auvica i gulaga, Hobsbaum govori o "kratkom XX veku" 1914-89. kom je socijalizam dao peat (autoritarnom modernizacijom i antifaistikim uinkom), kod Firea su takodje isto razdoblje i socijalizam odredili stolee, ali kao epohu lai, utopije, totalitarizma i iluzije. Uprkos metodskim razlikama, Nolteu i Fireu zajedniko je pretvaranje antikomunizma u istorijsku paradigmu, klju tumaenja XX veka. Da je Oktobarska revolucijaprva faza modermog totalitarizma, slau se konzervativci i liberali, ali je obrazloenje drugaije: Nolte pokuava da pokae da je Auvic kopija gulaga, Fire krivi egalitarnu utopiju za izvor totalitarizma, a Kurtoa smatra da je klasni genocid bio pogubniji od rasnog. Ne bez razloga pomenutu obnovu teorija o totalitarizmu na kraju XX veka V. Viperman nazvao je "nekrofilnim antikomunizmom". Danas je slika stolea u svetlu novih iskustava iz poslednjih desetak godina neto drugaija. U Istonoj Evropi oivljava nacionalizam, pa u sredite istorijske slike prodiru procesi pre 1917, koji su za vreme hladnog ratabili prigueni ili relativisani. Sa padom gvozdene zavese otvaranje prema Istoku potiskuje stare geografske obrasce, pa oivljava faciniranost istonoevropskim i evroazijskim prostorom ega nije bilo u hladnom ratu. Iznova jaa istorijska snaga dugih procesa koje odredjuju etnike pripadnosti i sukobi. Sa stanovita tzv. Istonog pitanja evropska istorija na koncu XX veka javlja se u novom svetlu optereena neprevladanim kontinuitetom raspada nadnacionalnih carstava, osmanskog i austro-ugarskog (jedan sloeni problem i proces koji tee od napetosti izmedju velikih sila u Krimskom ratu, Berlinskog kongresa, preko Sarajeva 1914. sve do gradjanskog rata na Kosovu i "humanitarne" NATO intervencije u kom se prepliu nacionalni sukobi i sukobi velikih sila). Ponovo je u sreditu panje duga prisutnost otkrivenog nacionalnog identiteta s kraja XVIII veka, nacionalnih uspomena i pobeda nacionalnih drava (Kocka 1996). Ali sada ovaj identitet ograniavaju i daju mu anahroni ton ekonomska globalizacija i interkultulturna dinamika. Zbog snage dugih istorijskih procesa XX vek postaje sve dui. Ponovo se u Evropi krvlju i gvodjem stvaraju nacionalne drave i nastavlja se proces tamo gde je stao 1918. Na drugom kraju Evrope nadnacionalne tvorevine stvaraju se na temeljima uvrenih nacionalnih drava. Koka upozorava da je "kratki XX vek" presekao i preskoio ovaj kontinuitet. I u ekonomiji su oivljeni dugi procesi ije je lokalno ograniavanje poelo u XVIII. i XIX veku, a koje je presekao XX vek: to su zakoni irenja i univerzalizacije kapitalizma. Slom evropskog

60

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

61

realnog socijalizma kao alternative kapitalistikoj modernizaciji izmenio je aktuelnost socijalnog "organizovanog" kapitalizma koji obuzdava zakone divljeg trita. To nije sruilo samo komunistiku utopiju nego i cilj koji je od Hilferdinga inio jezgro i socijaldemokratske utopije. Obistinila su se zapaanja Marksa i Engelsa iz Manifesta KP 1847. o ekumenskom i revolucionarnom razvoju kapitalizma koji nemilosrdno rui tradiciju. Premda je evropski XX vek na svom kraju ugradio u pobedniki kapitalizam socijalne mere i pobedu nad faizmom kao tekovine Crvene armije i jednopartijskog socijalizma (koji nije tabula rasa kako kae Fire), obnova medjunacionalnih sukoba je Evropu vratilau maticu dugih procesa. Da li je ove duboke i duge procese "kratki" XX vek izmenio manje nego to se ranije inilo, pokazae ishod ujedinjavanje Evrope i logika multinacionalnog kapitala izvan kontinenta. Zato e se tek za nekoliko decenija moi pouzdanije rei da li je XX vek bio krai ili dui od svog hronolokog raspona.

1. 4. Revizionizam i normativizam kod prevladavanja prolosti


Na utvrdjivanje graninika istorijskih epoha ak i u nauci utiu konkretne ivotne okolnosti koje zbivanjima daju diskontinuirani patetino-dramatini ton ili smisao zakonitog kontinuiteta. Odavno je poznato da to je kriza drutva izrazitija (ratovi, genocid, glad, nezaposlenost), to je vizija potpuno novog poetka masovno prihvatljivija a raskid sa prolou radikalniji. Savremenom poimanju novog istorijskog poetka namee ton novi antikomunistiki konformizam, kao kljuni idejnopolitiki segment izmenjene epohalne svesti. Danas se npr. svi novi antikomunisti slau oko toga da opisu prolosti najbolje odgovara tragini ton. Izmena identiteta iziskuje kao osnovu nepopustljivo uverenje da socijalistika prolost zasluuje samo zgraavanje. To je poslekomunistika normalnost u kojoj se nekonformistike vieslojne ocene socijalizma odbacuju kao anahrone. Trebalo je preiveti, tvrde dananji antikomunisti, pa otuda nedostatak otpora. Na delu je radikalni diskontinuitet normalnosti: minulo utanje u socijalizmu radi preivljavanja kao normalno ponaanje s jedne i dananja glasna i iskljuiva demonizacija totalitarizma i prikazivanje sebe kao rtve s druge strane. U etikom pogledu teko je taj diskontinuitet i paradoks objasniti. Ali sa politikog stanovita glavni problem je kako skinuti sa sebe odgovornost za ponaanje, ili bar za utanje u minulom reimu (Barbu 2000, 22). Zato je konvertitstvo najee nepriznato prenaglaeno pokajanje. U sociolokom pogledu taj krizni mentalitet vano je istai kao uzrok irenja iskrivljenog prevladavanja prolosti koje u poetku moe biti nametano odozgo, ali ga tek kriza omasovljava. Naime u krizama konformisti zarazno prihvataju radikalni raskid sa prolou, jer u strahu od egzistencijalne ugroenosti preko demonizacije prolosti trae novu viziju izbavljenja. Drutveni podsticaji prerade prolosti kod zemalja u tranziciji bili su naroito dramatini. Realnom drutvenom ugroenou moe se objanjavati zarazno irenje revizionistikog prevladavanja prolosti. R. Darendorf je uoio tri dimenzije prisustva prolosti u poslesocijalizmu: otudjenje, utopiju i dogmatizam (Cit. prema Melich 1997). Otudjenje se ogleda u poricanju ranijeg komunistikog statusa, ali se utopija premeta na

novu viziju poeljnog drutva. Jaa dogmatska vera u novu utopiju harmoninu zajednicu privatnih posednika. Pojedinci zahvaeni krizom i dezorijentisani odbijaju stari autoritet, ali ne znaju koji deo njegovog nasledja hoe da zadre. Odnos prema prolosti je protivrean: anarhinu sklonost za ukidanjem starog prati istovremeno traenje dravne zatite i sigurnosti, tj. dela nasledja iz socijalizma. Postojanje protivrenosti izmedju odbacivanja socijalistike prolosti i daljeg traenja paternalistike zatite i sigurnosti od drave potvrdili su rezultati empirijskih istraivanja u mnogim istonoevropskim zemljama (Melich 1997). Mnogi se u naelu slau sa trinom privredom i privatizacijom, ali se ne mire sa tim to su neki bogatiji. Na delu su tzv. "zamka iluzije" i nerealna oekivanja. Posle sloma realnog socijalizma, mnogi njegovi protivnici uverili su se da sloboda ne znai automatski i sreu. Etiki vakuum istekao je iz sloma moralne saglasnosti unutar ranijih slojeva i socijalne sigurnosti. To je zateklo mnoge nespremnim i kod suoavanja sa prolou. Izlaz je traen u manipulisanju istorijom. Dezintegracija stare vlasti i centara autoriteta, nedostatak vreg autoriteta, izmene drutvene strukture, stvorili su nove situacije u kojima su se mnogi nali dezorijentisani kako u pogledu budunosti tako i u odnosu prema prolosti (Melich 1997). U doslovnom smislu egzistencijalna pometenost, u kojoj je nova sloboda iziskivala pojaani pritisak odgovornosti, preuzimanja rizika i neizvesnosti u budunosti, traila je uzroke krize u izmenjenom gledanju na prolost. Stvarao se mentalitet sklon prihvataju radikalno preradjene istorije. Cinizam, nesigurnost i fatalizam, frustracije i stres traili su odgovarajue psihike, mentalne, politike i socijalne kanale izraavanja. Vana osnova novog identiteta i objanjenja krize istovremeno bilo je svaljivanje tereta na prolost. to je kriza bila ea (od nezaposlenosti do rata), ugroenima je bila potrebna radikalnija prerada prolosti. Po pravilu rehabilitacija antiheroja (ustaa, etnika, belogardejaca) bila je socijalnopsiholoka osnova prihvatanja revizionistikog tumaenja optereene prolosti. Nova istorijska slika centrira se oko rtava socijalizma (od faistikih kvislinga do liberala). Na slian nain, kao to je utvrdjen rast alkoholizma kod poslesocijalistikih reima, ne bi bilo teko pokazati i socijalnopsiholoku korelaciju izmedju frustriranosti i prihvatanja radikalne revizije prolosti. Neto drugaiji izraz krize je priguenija nostalgija za nestalom socijalnom sigurnou u obliku grevite odbrane starih komunistikih idola. Prerada istorije i njeno prihvatanje ne daju se razumeti bez ove krize. Kontinuitet apatije, nepoverenja i cinizma prema politiarima i politici uopte: sindrom "mi-oni", rast netolerantnosti (novo otudjenje, ksenofobija, rast kriminala), zatim slabljenje dravne konrole, dezintegracija vlasti, etnika mrnja, narasle drutvene nejednakosti i napetosti sve to kombinovano sa oseanjem nesigurnosti stvara oseaj ugroenosti od druge etnike grupe. U Jugoslaviji su nacionalne elite koristile nezadovoljstvo i ohrabrivale ovinizam svaljujui krivicu na spoljnjeg neprijatelja i minuli reim. Radikalna prerada istorije bila je vaan manipulativni odgovor na krizu. Krizom podstaknuto masovno odricanje od ranijeg opredeljenja (kao osnove linog identiteta) psiholozi tumae time da je teko u istorijskom seanju suoiti se sa samim sobom. Kod potiskivanja istorije ne poriu se minula nemila zbivanja niti

62

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

63

verodostojnost dogadjanja, ve vlastiti angaman, emotivne veze i nade. Tako su npr. scenariji suoavanja Nemaca sa prolou 1945. i 1989. slini uprkos razliitim iskustvima. Medjutim, ni na Istoku 1989. niti na Zapadu 1945. nije se zbilo suoavanje Nemaca sa samim sobom i afektivno shvaenom vlastitom ulogom. Institucionalni okvir suoavanja sa prolou najee se pokazivao kao okvir pravdanja i izbegavanja unutranjeg suoavanja sa samim sobom, kao sa Nemcem (svaljivanje krivice na sistem i ustanove). Bukuretanski politikolog A. Barbi je isti mehanizam uoio kod Rumuna. Za istone Nemce je njihov angaman u iezloj DDR postao nestvaran, kao i i za mnoge bive komuniste koji su brisali prolost. Kada prerada prolosti zahvati misao o drutvu govori se o revizionizmu u nauci. Njegova normativna komponenta najee se krije ili preruava, pa se zaokret u tumaenju objanjava unutarnaunim razlozima. U ue naunom pogledu normativizam u suoavanju sa prolou ispoljava se i u izboru izvora, tj. u njihovoj podeli na znaajne i beznaajne. Moe se izraavati u golom unitavanju nepoeljnih izvora po jednu vlast ili neposrednom uticaju arhivara koji uva dokumenta, zatim izdavau tampane gradje, istoriarevom izboru gradje, isticanjem samo jedne strane pojave (politike, ekonomske ili socijalne) na raun celine i sl. Mo istoriara, koji na osnovu izbora dokumenata prua jednu sliku istorije, je vea to je ui krug strunjaka koji se bave istim problemom i koji mogu o tome objaviti bar drugaiji izbor gradje. Dalje na istoriara svesno ili nesvesno utie i javno mnjenje, tj. tumaenja koje ono tolerie, a koja ne (a posredno i duh epohe). Sama javnost, naroito ukoliko je proeta burnim oseanjima osvete ili straha, odbacuje stanovita koja ne tolerie na taj nain to piscu uskrauje pristup javnim medijima. Ove kolektivne granice tolerancije tokom vremena se menjaju. Pored moralnih granica tolerancije postoje i ekonomska ogranienja: bez neophodnog finansiranja ne moe se istraivati. Rasprava moe biti omedjena na strune asopise ili na iru javnost, a normativni ton prima kada optuuje, izrie moralnu osudu, trai krivca ili naknadu za rtvu. Tu se jasno pokazuje da se u javnoj raspravi kod drutva zahvaenog krizom retko trai istina. Vie je re o tome da li je javnost spremna da prihvati ponudjenu verziju prolosti kao osnovu grupnog identiteta. Normativna komponenta uvek je pratila uverenje da istorijski procesi imaju kontinuitet i doslednost i da je mogue objektivno nauno razumevanje tih procesa (naela moderne istorije od XVIII veka). Istoriografija nije nikada bila fotografska rekonstrukcija prolosti. Ameriki istoriar D. Ajders skrenuo je panju na vezu normativizma sa istoricistikim, drutveno-naunim i kulturalistikim pristupom u istoriografiji (Iggers 1999). Prvi pristup prevladavao je od poetka XIX do sredine XX veka (Ranke). Istoriari su u pisanje istorije unosili vrednosti ustanova i klasa kojime su pripadali: nemaki istoriari pravdaju Bizmarkovu politiku, ameriki istoriari rasnu diskriminaciju, a vidljiva su razliita romantiarska pravdanja ratova u nacionalnim istoriografijama. Kod ovoga pristupa drava se shvata kao kljuni pokreta istorijskih procesa i to ne samo kao ovaploenje moi nego i moralne ideje koja je nadmona nad pojedincima. Antiprosvetiteljska vizija poglavarske drave normalizovala je svako dravno

nasilje i rat. Druga teza istoricizma o neponovljivosti i jedinstvenosti zbivanja i presudnoj ulozi elnih pojedinaca neopravdano je umanjivala znaaj interesa irih grupa ipristup drutvene istorije. Ve krajem XIX veka, uz taj, jo dugo uticajni istoricistiki obrazac, javlja se i drutvenonauni pristup u istoriografiji. Kritikuje se pripovedaki neanalitiki ton istoricista i njihovo suavanje istorije na privilegovane elite ime se zapostavlja ire drutvo. Poinje analiza drutvenih struktura i procesa (francuski analisti Pirenne, Febvre, Braudel, strukturalisti Lamprecht i Plehanov). Krajem XX veka oba pristupa osporavaju filozofi i kulturni kritiari gradei novi postmoderni obrazac u ijem je jezgru epistemoloki relativizam (istorija je ista konstrukcija bez smisla, objektivnosti i zakona, a sve "velike prie" su totalitarne Lyotard, Baudrillard). Ajders uoava da je krucijalni test postmodernistike vizije istorije holokaust. Ukoliko se dri naela da je istorija samo zbir tekstova, konstrukcija bez veze sa realnou postmoderna teorija ne moe odgovoriti onima koji poriu holokaust. Ukoliko, pak, priznaju postojanje holokausta moraju pristati na istraivanje uzroka i ireg drutvenog sklopa. Postmodernistiki filosofi Derida i Liotar nisu se usudili da negiraju holokaust i da ga proglase za konstrukciju pobednika. Naporedo sa postmodernom razvija se istorija svakodnevnice (istorija "odozdo") koja obnavlja pripovedaki ton (skup mnogih malih pria lienih dominantne prie) kao reakcija na prenaglaena objanjenja istorijskog razvoja "odozgo", tj. politikim iniocima. Kultura je danas obuhvatnija i ira dimenzija nego to je bila ranije premda je uvek povezana sa moi. U misli o drutvu jaa uverenje da se drutvo ne moe pojmiti bez kulture, niti obratno. Sveprisutnost kulturnih uticaja i sila mora se ugraditi u novo poimanje problema i metodsku stranu objanjenja. Nije re o primatu jedne strane, ve o svladavanja brojnih zadataka koji iziskuju objanjenje uzajamnih proimanja segmenata drutva, pa treba razumeti ne toliko delovanje privrednih cinilaca koliko duboko ukorenjeni pravni, politiki i psihiki institucionalni sklop sa vlastitim razvojnim ritmom i vlastitom uticajnom snagom mentaliteta. Stvaraju se osnove za istoriju svakodnevnice i rodnu istoriju, iri se polje istraivanja, a istorijsko saznanje postaje tee. Decentrirano pisanje istorije, u kojem glavnu ulogu imaju iskustva i obrasci ponaanja, iziskuje sloeniju medjugransku metodologiju od tradicionalne istoriografije ili politikologije koja se bavi gotovo iskljuivo ustanovama i monim pojedincima. To ak ide do ekstremne relativistike postmodernistike teze da ne samo to je teko razumeti protivrenosti stvarnosti, ve se porie da uopte ima stvarnosti (postoji toboe samo iskonstruisana stvarnost). Ova vrsta unutarnaunog otpora nastala je kao reakcija na zasienost i jednostranost tradicionalnih objanjenja koja vie ne odgovaraju novim istraivakim prioritetima naunog segmenta nove epohalne svesti. Slina situacija bila je 1930-ih kada se javila Frankfurtska kritika teorija kao reakcija na ekonomizam tradicionalnog i sovjetskog marksizma. Ona nije prouavala samo ekonomske odnose nego celinu drutva. Na slian nain je svakodnevnica kod jedne struje savremene istorije suprotstavljena klasinoj politikoj istoriji. U sredite je postavljeno sve ono to pripada ivotu malih ljudi: posao, dokolica, navike, jelo, ljubav, vaspitanje dece, kako se bore i prilagodjavaju. Pri tome nema vertikalne hijerarhizacije izmedju ekonomske baze i

64

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

65

ideoloke nadgradnje niti horizontalnog sueljavanja sfere politike i privatnosti. Svakodnevni ivot je spoj materijalnih oblika proizvodnje, kulturne prerade i politikog ponaanja (E. Thompson). To nije beg od sloenih struktura makroistorije niti njihovo potcenjivanje, ve "istorija odozdo", koja se odvija u mikro svetu i koja pretpostavlja mikroskopski rad na povezivanju detalja (npr. delova prepiske). Mikro svet govori o makro svetu, a detalji su zavisni od velike politike. Ali, taj determinizam nije jednosmernapredodredjenost detalja celinom ve medjuuticaj osobenih segmenata stvarnosti (Hannes, Volker 1985). Ova struja najvie je rairena u V. Britaniji i SAD, a samo delom i u Francuskoj i Nemakoj (oko J. Koke i L. Nithamera). U angloamerikim krugovima postala je ak pomodna reakcija na kontinentalnoevropski strukturalizam i istoricizam. Uperena je protiv politike i socijalne istorije i prenaglaavanja politike i ekonomije. Socijalnokritiku notu vue delom iz marksizma, engleskog radikalizma i drugih pravaca koji se bave obespravljenima. Istorija svakodnevnice ne bavi se plemstvom i buroazijom nego svetom radnika i niih slojeva. Izvire iz razliitih struja koje su se bavile otudjenjem pojedinca i njihovom ugroenou od velikih birokratskih organizacija. Ali kod ove struje upadljiv je i neoistoricizam, tj. otpor otrim sistemskim pojmovima: Goldhagen je makro teoriji o faizmu suprotstavio "gusti opis" faistikih zloina. Slabost detaljisanja kod opisa konkretnih situacija slina je iscrpnim opisima ivota junaka u istoricizmu. Neretko se preteruje sa autonomijom svakodnevnice, a dosada svakodnevne egzistencije se esto poetizira: kao to je ranije omiljena figura L. Rankea bio uspeni dravnik, tako je svakodnevni vejk heroj studija nove svakodnevne istorije. Ova neoromantika i pseudorealizam verovatno su prolazne pomodne pojave. Bez sistematskih pojmova i teorije istorija svakodnevnice je skraena istorija (Hannes, Volker 1985). Svakodnevnica se mora shvatiti kao integralni sastavni deo globalno drutvenih struktura moi, to je uoeno u dijalektici opteg i konkretnog kod Sartra i Kosika. Marksizam je imao zanimljiv u osnovi inkluzivan odnos prema pomenutim pristupima, tj. mogao ih je ugraditi u vlastitu viziju istorije, a da ne negira svoju osnovnu usmerenost. Tradicionalni marksizam bio je sklon strukturama i procesima, a od Lukaa i kritike teorije levica se okree dijalektiki shvaenom empirizmu. Tako je marksizam bio uticajan u Evropi 1960-ih i 1970-ih, kada je i zanimanje za sociologiju bilo veliko, a ve 1980-ih slabi uticaj marksizma izmedju ostalog i stoga to je istorija postupno potiskivala sociologiju (jer svako nacionalno budjenje trai istorijsko utemeljenje). Ipak je uticaj marksizma na istoriografiju, zapaa Ajders, bio impozantan. Marksizam shvaen kao teorija modernizacije, za razliku od nemarksistikih analiza (npr. Rostow), nije istraivao samo procese industrijalizacije i tehnike racionalizacije, nego i unutranje socijalne, politike i kulturne suprotnosti koje su usidrene u svojinskim odnosima. Osim toga, marksistike ideje suna razliite naine uticale i na mnoge savremene nemarksistike istoriare (npr. na H. Rozenberga i H. Velera) kod istraivanja "istorije odozdo", politike svesti niih klasa, uzajamne povezanosti ekonomskog razvoja, politike svesti i uporednog prouavanja zakasnele modernizacije.

Kod marksistike sociologije i socijalne istorije nikada nije u sreditu bila prolost shvaena kao sredstvo jaanja jedinstva nacije, niti je istorija bila obrazac jaanja iracionalnih kolektivnih identiteta ili negovanje seanja koje iziskuje nacionalni identitet. Svaka epohalna svest vezana je za jaanje ili slabljenje pojedinih drutvenonaunih disciplina. Konkretnijom analizom moe se utvrditi koliki udeo u tim promenama ima teorijski i metodski revizionizam, a koliko su ove rezultat razumljivog pomeranja akcenta u istraivanju drutvenog determinizma u zavisnosti od preovladjujucih dinamikih sila epohe? Sve do 1960-ih bile su snane ideje politike istorije, niko nije verovao u slom idejne istorije, a bila je zapostavljena analiza drutva i privrede. Danas skoro da je obrnuto. Niko ozbiljan ne sumnja da se politiki sistemi ne mogu valjano objanjavati bez ekonomske i socijalne dimenzije. Sa slabljenjem marksizma porasla je kritinost i prema strukturnoj istoriji. Goldhagen debata 1996/97. je samo razotkrila zasienost strukturnom istorijom i pokuaj nove generacije da pokae da se ljudsko delanje ne moe objanjavati samo interesima, nego i vizijama sveta i kulturim tradicijama, percepcijama i tumaenjima tzv. stvarnosti, mentalitetom kao i ivotnim svetom. Samokritini predstavnik strukturne istorije Hans Ulrih Veler primeuje: "Premda smo dugo uili od Maksa Vebera, ipak smo bili fascinirani analitiki jasno izdvojenim drutvenoekonomskim problemima i politiki vladajuim interesima" (Wehler 1996). Pri tome dodaje da vlastitu poziciju treba uvek preispitivati po uzoru na Vebera koji je predlagao: u metodskim i teorijskim pitanjima uvek razvijati ekstremnu poziciju, argumente to je mogue otrije idealnotipski zaotravati, a nae vrednosne ideje (tj. interese koji nam usmeravaju snove) otvoreno izloiti i onda na dobar luteranski nain rei "ovde sam, ne mogu nita drugo nego da vam se predstavim". Ovakvom otvorenou razliite struje strukturne istorije krajem veka treba da vie integriu kulturnu istoriju u vlastiti pristup, ne zaboravljajui da i u modernom trinom drutvu ostaje drutvena hijerarhija sila poretka sui generis, ije se tvrde strukture teko menjaju. Sa slabljenjem marksizma i sociologije jaale su konzervativno naune struje i znaaj istorije. Konzervativci su uvek tragali za "prolou koja prua saglasnost" i istorijom kao sredstvom jaanja nacionalnog ili konfesionalnog identiteta, a negovanja selektivnih seanja koja je traio konkretni identitet su primala raznovrsne oblike: negiranje, neutralizovanje, relativisanje ili potiskivanje tamnih senki prolosti. Berlinski istoriar Jirgen Koka upozorio je da strategije potiskivanja prolosti uvek imaju dalekosenu moralno-politiku cenu i da mogu stvoriti samo kratkoronu idejnu saglasnost (Kocka 1987, S. 132-33), jer gomilaju napetosti koje se vremenom moraju eksplozivno razreiti (npr. bunt 1968. protiv potiskivanja faistike prolosti ili 1990-ih formirani eksplozivni idejni vakuum nakon nestanka komunistikih partija). Kod pomenutih glavnih pristupa prerada i revizija istorije bila je modifikovana osobenim teorijskim i metodskim crtama, kako u saznajnom tako i ideolokom obliku. U razliitim fazama svog razvoja pomenuti pristupi bili su povezani sa drutvenointegrativnom upotrebom. Savremeni revizionizam nemogue je pouzdanije razjasniti ukoliko se nemaju na umu glavni teorijski pristupi prolosti.

66

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

67

Teine teme nisu naravno bile istovetne u svim zemljama. Sporovi oko prirode Francuske revolucije odraavaju pravac razvoja istoriografije od 1970-ih u Francuskoj, a nemaki Historikerstreit izmenu odnosa prema faizmu od 1980-ih. U obema zemljama do tada je bila uticajna marksistika istoriografija koja je isticala ulogu masa u Francuskoj revoluciji i klasno-ekonomski inilac kod objanjenja faizma. U Francuskoj Fire menja pravac, odbacuje klasno ekonomski pristup i istie ulogu politikihi ideolokih inilaca, a u SR Nemakoj Nolte poinje debatu oko veze boljevizma i faizma. Premda je Nolte blii istoricizmu, a Fire analistima oba zaokreta bila su izrazito antimarksistika. Uprkos tome u poslednjih 20 godina vidljiv je snaan uspon socijalne i kulturne istorije. Socijalna istorija prokrila je put kulturnoj (istorijska demografija, obrasci ivota malih zajednica i njihov mentalitet), a bilo je i zajednikog nastojanja drutvenih nauka i kulturne istorije da neutralizuju ulogu politike (kod Firea spoj politike i kulturne istorije). Iako su glavni pristupi u istoriografiji bili povezani sa vrednostima, ipak u normativizmu ne treba traiti njihovu imanentnu slabost. Istorija je uvek bila povezana sa vrednostima, istoriari ne treba da poriu ideoloku i vrednosnu opredeljenje ve da se suoe sa iskrivljavanjima koja ova nose. I ovde je kritika normativizma vlastitog pristupa retka. Od karaktera teorijskog pristupa prolosti zavisi i njegova normativna komponenta. Normativizam kod istoricistikog isticanja neuporedivosti zbivanja ili kod precenjivanja uloge pojedinaca je drugaiji od iskljuivosti kod strukturalistikog apsolutizovanja znaaja grupnog interesa ili od relativistike postmodernistike istorije svakodnevice. Istraivaki prioriteti unose preko epohalne svesti normativnu komponentu razliite snage i trajnosti, a drugaiji su teorijski izrazi i idejnopolitike intrumentalizacije: relativizacije, apsolutizacije, trivijalizacije i dogmatizacije nekog vanog istorijskog procesa ili dogadjaja. Osim toga, nisu sva vrednosno opredeljena stanovita podjednako pogrena i iskljuiva. Postoje opteprihvaeni standardi racionalnog znanja i kriteriji kritike metode kojima se pristrasnosti mogu oceniti. Kritiki istoriari treba da skidaju slojeve legendi koje stvaraju sva tri pomenuta pristupa. Ovaj zadatak nije nimalo lak jer je istorija idejna forma u kojoj kultura polae raun o svojoj prolosti (J. Huizinga). Sa izmenom stvarnosti menja se i istorijska svest, a izmenjena stvarnost trai prilagodjavanje slike o prolosti novom fondu znanja. Deskriptivna neanalitina istorija bez zanimanja za sadanjost nuno je antikvarna i neteorijska. Istorija je prisutna i aktivna, ali najgori dokaz za tezu o ivoj istoriji je to to se ljudi u ime istorijski obrazloenih pretenzija ubijaju. Nije pravo pitanje da li uimo iz istorije, nego kako se baviti istorijom da bi se iz nje moglo uiti (K. Brunner). Predmet istorije nije samo zbivanje, nego ono to nam je od prolih zbivanja dostupno, tj. izvori. Kod korienja istorije retko se radi o tome da se prole pojave direktno prenose u sadanjost, a ee o tome da paljivo rastumaenom istorijom, preispitujemo sadanja stanja. esto uoavamo kako se obeanja vladajuih razlikuju od njihovih dela. Na osnovu toga emo i dananje ideologije kritiki prihvatati. Dakle, iz istorije ne dobijamo recepte, ve postavljanje pitanja, tj. problematizacije uz iju pomo pojave sa kojima se suoavamo posmatramo diferenciranije. Emancipatorski odnos prema istoriji poiva na

naznaivanju alternativa, a ne upornom dokazivanju da se desilo ono to se moralo zbiti. U doslovnom smislu rei to bi bio smisao idejnog prevladavanja prolosti.

1. 5. Pojmovna strana prevladavanja prolosti


U nauci odnos prema prolosti ne odredjuje samo teorijska usmerenost (vizija drutvenog determinizma i istraivakih prioriteta) nego i izbor sredinji hpojmova. Dok berlinski politikolog Gunar Tajsen koristi pojmove "prevladavanje prolosti" i "prerada prolosti" kao sinonime (Theissen 1996), bohumski istoriar Norbert Fraj izbegava prvi pojam (smatrajui da je popularnost ovog eufemizma sve raireniji pritisak "da se u SR Nemakoj konano podvue crta ispod prolosti"), pa koristi sintagmu politika sa prolou (Vergangenheitspolitik) koja obuhvata preradu, potiskivanje i preutkivanje prolosti. Ovim pojmom Fraj oznaava glavni tok unutarpolitikog razvoja SR Nemake u prvoj polovini 1950-ih, koji je teio ukidanju kanjavanja i integraciji bivih nacista i osudjenih, a tek uzgred tabuiziranju nacistikih organizacija i ideologija (Frei 2000). Od toga nisu imale korist rtve nacizma ve bivi nacisti i njihovi saputnici. Oni koji su bili oteeni u prvom talasu saveznike denacifkacije ubrzo su obuhvaeni "sveobuhvatnim pardoniranjem". Manesterski istoriar N. Beron takodje zapaa da su neprevodiva nemaka re Vergangenheitsbewltigung, jednako kao i engleska kovanice overcoming of the past ili mastery of the past neprikladne iroke formulacije koje obeleavaju pobedu ili svladavanje pretnje koju predstavlja prolost. Termini su viesmisleni jer oznaavaju vie procesa: s jedne strane sudsku, birokratsku ili politiku intervenciju, a s druge je to proces subjektivnog priznavanja, analogno terapeutskom prevladavanju linih trauma. Sve to kao rezultat javnih rasprava o istoriji. Nezavisno od semantike ambivalentnosti pojma Vergangenheitsbewltigung, koji se rairio u nemakom Historikerstreit 1986/87, debate oko njega su profesionalne istoriare uvele u politiku (Baron 2000). Ovaj pojam je pre svega nemaki, mada je bilo i u drugim zemljama prerade prolosti i stvaranja novog identiteta na temelju novih vrednosti koje je nosila izmenjena epohalna svest. Istorija je primala sredinju ulogu kao sredstvo resocijalizacije, a time i vitalne komponente demokratizacije. Prevladavanje prolosti je post hoc analitika konstrukcija, vie nego termin koji opisuje stanje. G. Jasper, istoriar iz Erlangena, razlikuje nekoliko stupnjeva prevladavanja prolosti u SR Nemakoj: retribucija, dezorijentacija, anomija, administrativne istke, rehabilitacije rtava, preimenovanje gradova i ulica, sudjenje bivim liderima i slubenicima bezbednosti. Vie se radi o usmeravanoj nego spontanoj izmeni ponaanja kao odgovoru na promene razvoja. U razliitim situacijama i na razliitim stupnjevima razvoja procesi kulturnog prilagodjavanja iziskivali su nekada seanja, a nekada zaborav, a od karaktera drutvenih sukoba zavisila je politika kultura koja je pomenutim procesima davala nasilnu ili kompromisnu boju. U uem smislu izraz "prevladavanje prolosti" postao je zbirna oznaka aktivnosti sa kojom se poslefaistiki i poslesocijalistiki reimi suoavaju sa diktaturama i zloinima sistema koji su im

68

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

69

prethodili". Kod nemakog suoavanja sa faistikom prolou P. Dudek razlikuje etiri podruja: a) krivinopravnu dimenziju, b) finansijske mere odtete, c) politike i ustavnopravne mere i d) psiholoko-pedagoke oblike prerade prolosti. Naredni dopunski pojam "neprevladana prolost" takodje se javio jo krajem 1940-ih, a njegov smisao i znaaj neobino burno i jasno ispoljen je 1968. u sukobu generacija. USR Nemakoj leviarski studenti postavili su pitanje personalnog i institucionalnog kontinuiteta faizma i poratne vladajue elite, provocirajui moralno suoavanje Nemaca sa faistikom prolou, a u Francuskoj nekoliko godina kasnije desniari su problematizovali antifaizam francuskih komunista. Kritika struja iz 1968. i danas u Nemakoj plodno utie na idejnopolitike debate i ima katalizatorski efekat, ali je vremenom ne samo pojam prevladavanje prolosti "izvetrio" (Fraj), ve je i iz ove kritike izvedena tenja za politikim promenama postala manje ubedljiva usled prirodne smene generacija krajem 1970-ih. Od TV serije "Holocaust" u Nemakoj pod kraj 1970-ih prelazi se u treu fazu koju obeleava termin "odravanje prolosti" (Vergangenheitsbewahrung) (A. Assmann) u ijem sreditu je pitanje koja seanja na faizam uvati. Historikerstreit je bio izraz istih dilema, a sa univerzalizacijom seanja na holokaust (medijskim isticanjem unitenja Jevreja kao neuporedivog zloina) nastupila je faza skraivanja istorije "Treeg Rajha". Pomenuti pojmovi raznovrsnog obima i sadraja nisu se probijali samo nauno teorijskim uobliavanjem. Kod kulturnog prilagodjavanja koje tee preko izmene istorijske svesti treba razlikovati istorijsku nauku, istorijsku kulturu i tradiciju seanja, premda su ova tri nivoa rasprave tesno povezana (sva tri nivoa su se najjasnije ispoljila u medjunarodnoj Goldhagen-debati 1996/98). 1. Rezultati akademske istorijske nauke samo u izuzetnim sluajevima privlae vannaunu publiku jer ih treba prevesti. Tek kada se prevedu javnosti moe se govoriti o istorijskoj kulturi. 2. Profesionalni istoriari su samo deo onih koji uestvuju u raspravi o prolosti. Neretko se njihov struni autoritet ignorie. U krizama su uticajniji ljubitelji istorije. Kada se oni umeaju u istoriografiju stvara se posebna medijska istorijska kultura. 3. Seanje koje se prenosi tradicijom je preteno usmeno, prenosi se porodicom, krugom prijatelja i sl. Jo je iva potreba za stvaranjem smisla posredstvom istorijskog pripovedanja. Pitanje je koje prie i koji izvori u javnoj istorijskoj kulturi imaju nadmo? Istoriografija moe oblikovati mit koji stvara identitet, ali moe biti i neprijatna uznemirujua, argumentovana i pouzdana nauka. Treba pomenuti jo neke pojmove koji se od skora javljaju. Tako "istorijska politika" istrauje "sporove oko istorije kao politikog dogadjaja u demokratiji sa posebnim teitem na motivima politikih aktera". A "kultura seanja" je pojam nastao u suoavanju Nemaca sa holokaustomi sadri sledee dimenzije: socijalnopsiholoku (koja se pita o oseajnom i egzistencijalnom znaaju istorijskih zbivanja), politiko-pravnu i politiko-kulturnu. Pored toga, kod kulture seanja u sreditu je i nauno-dokumentarno, estetsko-ekspresivno i ritualno suoavanje sa prolou: kulturoloko istraivanje odnosa prema prolosti preko spomenika i naina prerade prolosti, oblici mitologizacije, ritualizacije i sakralizacije (koji npr. kod Auvica seu do religijskog seanja i mitske martirologije) itd.

Kritiko suoavanje sa prolou podrazumeva prevrednovanje razliitih oblika druvene svesti, pre svega njenog najracionalnijeg segmenta nauke. Naune prerade istorije prisutnije su kod zemalja koje su imale burni i diskontinuirani razvoj. Pri tome je upadljiva slinost obrazaca kod razliitih zemalja. Ono to je u Francuskoj nazvano "Viijevski sindrom" (H. Rousso), tj. nain na koji se seanje na marala Petena porie, iskrivljava, potiskuje, prihvata ili zloupotrebljava moe se objasniti samo ako se posmatra iz perspektive ireg ili ueg napetog sklopa istorijata politikih i socijalnih sukoba ove zemlje. Medjutim, vie drava ima svoj Viijevski sindrom. To su sve one koje potiskuju u zaborav vlastitu slubenu saradnju sa nacistikim okupatorom. Istorija je uvar nacionalnog seanja koje daje koheziju naciji (strukturnu istoriju tee je uklopiti u nacionalni ablon istoriografije jer istoriju poima ire i sloenije). Viijevski sindrom istorije i seanja u Francuskoj dugo je bio postojan 1944-1970. Bila je vrsta saglasnost oko potiskivanja tamnih godina Viija koja je poivala na isticanju pokreta otpora Golista i komunista ime je poraena Francuska uvedena u red antifaistikih nacija. panski istoriari se takodje razilaze kod ocene nasilja u gradjanskom ratu: frankistiki pobednici su tvrdili da je nasilja bilo samo kod republikanaca, kompromisniji su zagovarali pristup "pola-pola", a trea struja (koju su antikomunisti ironino nazivali "romantinom") tvrdila je da je terora bilo neuporedivo vie kod nacionalista nego nego kod komunista. Sline prirode su sporovi u savremenoj Madjarskoj oko zbivanja iz 1956. Ovde su istoriari podeljeni u nekoliko tabora, vie na politikoj nego na profesionalnoj osnovi, a javnom mnjenju je teko da se snadje u haosu tumaenja. Trajnost ovom sueljavanju daju ideologije razliitih partija u ijem jezgru su prisutne razliito obojene ocene istorije. Kod pomenutih primera "teko optereenog seanja" istorija se tee probija jer oseanja vezana za zbivanja ne slabe. Veno prisutna prolost (npr. oko Viija) ne bledi, jer je skopana sa istorijskim utemeljenjem aktuelnih partijskih interesa. Obnova seanja verovatno je bila najdramatinija kod nacionalistikih istoriografija vienacionalne Jugoslavije. Od kulture seanja uvek zavisi kakvu e ulogu ono primiti. Seanje ne mora imati samo konzervativno-revanistiku nego i prosvetiteljsku ulogu. Koka govori o produktivnoj snazi seanja, ali ne u konzervativnom smislu rehabilitovanja tradicije ve izvlaenja istorijske pouke. Istorijsko seanje pomoglo je da se druga polovina veka jasno razlikuje od prve. Premda je teret prolosti, za Nemce istorijsko seanje moe biti produktivno. Sam oprez da se moe ponovo skliznuti u varvarstvo moe delovati mobilizatorski, a takvo seanje moe biti temelj demokratskog identiteta (Kocka 1996). Prosveeno seanje (aufklrende Erinnerung), koje nije isto to i istorijsko znanje, razlikuje se od obinih projekcija i mitova o kojima se ne da raspravljati. Sporovi oko "ive istorije" neshvatljivi su bez uoavanja njenih podzemnih tokova, koji su slini kod istorija Austrije, Grke, Belgije i Madjarske. Uvek su pitanja ista: ta je bilo pre 1939, ta izmedju 1939-45. i kako se danas ta seanja oivljavaju ili potiskuju (Wirth 1999). Povratni uticaj samih seanja (istoriografije, stereotipa, predrasuda) na zbivanja u pojedinim razdobljima dugog procesa bio je raznolik (debate istoriara, unutardrutvene napetosti, gradjanski rat). Objanjenja uzroka i posledica

70

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

71

sukoba oko prolosti pouzdanija su ukoliko se i ovi idejni procesi prouavaju na uporednom planu. Istoriografija mora biti kadra da uoi provincijalizam i nedovoljnost monografskog pristupa i bude svesna uzajamne ignorancije nacionalnih istoriografija. Upravo je ova ignorancija spreila stvaranje za budunost nunog pluralististikog poimanja istorije i istorijske svesti i gledanja da je evropska prolost nedeljiva (medjuzavisna) i zajednika (Wirth 1999). Istorija je prepuna sivih zona, a ne samo upadljivih dogadjaja (Lewin), pa treba razumno odrediti srazmeru izmedju vanosti jednih i drugih (periodi neupadljivog mira su vani koliko i ratovi). Kod uporednog osvrta na sukobe oko prolosti (obrasci, trajnost, kultura seanja) u razliitim sredinama najpouniji su oni koji su primili teorijski najrazvijeniji oblik. Verovatno su u nemakim diskusijama posle 1945. pomenuta preispitivanja (grupna i lina) izraena u najrazudjenijem vidu (moralnom, teorijskom i idejno politikom) pa mogu biti korisna u prepoznavanju i tumaenju slinih procesa u drugim sredinama. Zato to je najrazudjenije, nemako suoavanje sa faizmom viestruko je pouno. Ovde bi trebalo prikazati neke kararakteristine segmente nemakog suoavanja sa vlastitom prolou (faistikom i socijalistikom), pre svega sadraj najotvorenijeg spora istoriara 1986/87. tzv. Historikerstreit, a zatim i sline idejne sukobe u jo nekoliko zemalja 1990-ih godina (vajcarska, Austrija Rusija, Japan). Smena epohalne svesti na kraju XX veka podstakla je slina nastojanja za preradom (rastereenjem ili demonizovanjem) prolosti u razliitim sredinama, ali ovi procesi bili su u razliitoj meri idejnopolitiki dramatini i teorijski pouni. Retke su bile sredine gde su prevladavanje prolosti i sukobi seanja zaotreni do nelagode ili stida zbog odgovornosti vlastite nacije u masovnim zloinima. Stvaralaka inteligencija daleko ee je nametala prevladavanje prolosti po revanistikom obrascu prkosnog ponosa. U Jugoslaviji jo uvek je teko oekivati organizovano idejno podsticanje promiljanja grupnog stida zbog neposustalosti i rairenosti uverenja da je u minulom gradjanskom ratu upravo moja nacija bila u pravu. Nije mala odgovornost stvaralake inteligencije to to je svuda u bivim jugoslovenskim republikama umesto oseaja nelagodnosti i stida zbog podsticanja gradjanskog rata ustolien neprevladani "patriotizam" i kvaziistoriografski osmiljeni revanizam kao nepresuni balkanski konfliktni potencijal. Misao o drutvu mora razvijati kulturu saoseanja i sa rtvama drugih nacija i kulturu distanciranja od poinilaca uprkos porodinim i nacionalnim vezama. Inae i naa e, kao i istorija seanja SR Nemake, biti ne samo istorija drutva optereenog strahom od stida nego i istorija ponovljenog iskljuenja nepotovanih rtava. Literatura:
Barbu, Daniel (2000): Der postkommunistische Antikommunismus (prevod sa rumunskog), Halbjahresschrift fr sdosteuropaische Geschichte, Literatur und Politik, H. 1. Baron, Nick (2000): History, Politics and Political Culture: Thoughts on the Role of Historiography in Contemporary Russia, Cromohs, 5.

Besancon, Alaine (1998): Forgotten Communism, Commentary (New York), Vol 105, january 1998 (prevod sa francuskog). Bialas, Wolfgang (1998): Historische Erinnerungen und gesellschaftlicher Umbruch. Die DDR im Diktaturvergleich, Berliner Debatte, 9. Jhrg. No. 6. Brunner, Karl: Vom Nutzen der Historie. http//www. univie. ac. /iff. gesorg/ifftexte/band6htm Fire, F. (1996): Prolost jedne iluzije komunizam u dvadesetom veku (prevod sa francuskog), Paiadeia, Beograd (1. Edit. 1995). Frei, Norbert (2000): Vergangenheitspolitik Die Produktivitt der Verdrngung? Rubin 1/2000. Heer, Hannes/Ulrich, Volker (1985): Die "neue Geschichtsbewegung" in der Bundesrepublik Antriebskrfte, Selbstverstndnis, Perspektiven; in: Heer, Hannes; Ullrich, Volker (Hg.), Geschichte entdecken Erfahrungen und Projekte der neuen Geschichtsbewegung; Reinbek 1985; S. 9 36. Hobsbawn, Eric (1994): Doba ekstema (prevod P. Markovica s engleskog) u rukopisu Judt, Tony (1998): Europas Nachkriegsgeschichte neu denken, Transit 15/1998 (Wien). Kocka, Jrgen (1987): Hitler sollte nicht durch Stalin und Pol Pot verdrngt werden, u "Historikerstreit" Die Dokumentation der Kontroverse um die Einzigartigkeit der nationalsozialistischen Judenvernichtung, Mnchen, Piper. Kocka, J. (1996): Vor dem Jahrtausendwechsel: Was nehmen wir mit in die Zukunft? Deutschland Archiv H. 6. Erdheim, Mario (1999): Schwierigkeiten mit der Geschichte Zur Debatte um die Schatten des Zweiten Weltkriegs Neue Zricher Zeitung, 17. 12. 1999. Frey, Hugo (2000): Historical Memory and the Boundaries of European Integration http:/www.surrey.ac.uk/LIS/MNP/may2000/Frey.html Iggers, Georg. G. (1999): Historiography in the 20th century-The misuse of history Symposium on "Facing misuses of history" Oslo (Norway), 28-30 June 1999 http://culture coc.fr./hist20/eng/Rapports/Erraportssymposiumnorvege.htm Melich, Jiri S. (1997)"The Post-Communist Mind" http: //ecolu-info. unige. ch/archives/cerro97 Mertes, Michael (1999): Die Gegenwart der Vergangenheit Zur auenpolitischen Relevanz von Geschichtsbildern http://www.dg.ap.org/p/ip/p0009/mertes-p. html Montau, Robert/ Pla, Christine/Welzer, Harald (1997): "Da hat einer den andern mitgezogen!" Zum Geschichtsbewutsein vom Nationalsozialismus http://www.unics.unihannover.de/agis/info4geschichte.htm Steinbach, Peter (1999): Neuorientierung im Transformationsproze durch Wertewandel: Vergangenheitsbewltigung, Verhaltensprgung, Zukunftsorientierung durch Massenmedien; http://www2.hu-brlin.de/gesint/sfb/a5.htm Strmer, Michael (1987): Geschichte in geschichtslosem Land, u "Historikerstreit". Sundhaussen, Holm (1998): Die Last der Vergangenheit: berlegungen zu Nation und Geschichte, http://www.avh.org.yu/sundhaussen.htm Theissen, Gunnar Jeremias (1996): Vergangenheitsbewltigung in Sdafrika: Die sdafrikanische Wahrheits und Vershnungskommission, Diplomarbeit, Freie Universitt

72

Todor Kulji

Berlin Fachbereich Politische Wissenschaft Oktober 1996 http: //userpage zedat. fu-berlin. de//theissen/diplom/kap. 8-htm Wippermann, Wolfgang (1997): Wessen Schuld Vom Historikerstreit zur GoldhagenKontroverse, Berlin, Elefanten Press. Wirth, Laurent (1999): General report, Symposium on "Facing misuses of history", Oslo (Norw ay), 28-30 June 1999; http://culture.coc.fr./hist20/eng/Rapports/Erraportssy mposiumnorvege.htm

2. Prevladavanje prolosti: ideoloka strana


Istorijsko seanje je vana komponenta razvojnih promena, a kolektivno seanje jeste konstitutivni sadraj politike kulture. Nakon nestanka hladnog rata instrumentalizacija istorije je u razliitoj meri prisutna jer nije uvek, ni u svim zemljama, ocenjivana kao podjednako funkcionalna: u Rusiji je ostala u senci brzih promena, krize i haosa, u gradjanskom ratu u Jugoslaviji imala je neobino aktivnu ulogu, a kod ostalih zemalja bila je prisutna u meri u kojoj je ocenjeno da moe koristiti pravdanju ciljeva vladajuih snaga. Nain i stupanj prerade istorije su dinamini sastojak politike kulture, tj. njenog prilagodjavanja novim pravcima razvoja. Pravdanje poslehladnoratovskih promena ovde e biti praeno samo na planu korienja istorije: razlike u samopoimanja starih i novih politikih elita, izmenjene drutvenointegrativne vrednosti, rast uloge nacionalnog identiteta i traganje za novim ideolokim okvirima. Termin seanje ili istorijsko seanje oznaava nain tumaenja i prihvatanja prolosti, tj. kako drutvene i politike grupe selektivno vide vana zbivanja iz prolosti, trudei se da preko tako istorijski utemeljenog identiteta zatite interese. Po svemu sudei, to je imao na umu ameriki istoriar T. Dad kada je 1997. u knjizi "Velika iluzija" izneo pesimistiko gledanje da je poratna evropska integracija pretrpela neuspeh jer ju je ugroavala blia istorijska prolost. tavie, seanja na faizam i rat, po njemu, jo uvek spreavaju kolektivnu elju za ujedinjenjem. Ima i drugih miljenja, pa ak i sumnji u to da zajedniki zapadnoevropski identitet mora pre svega poivati na usaglaenom istorijskom seanju (Frey, 2000)? Ako je potpuno usaglaavanje seanja i nemogue, revanistika prerada istorije svakako je vana smetnja globalizaciji i ujedinjenju. Novi oblici rasprava o seanju javljaju se na Zapadu posle 1960-ih u talasu dekolonizacije, pojave novih drutvenih pokreta i njihovog traganja za alternativnom izmenjenom istorijom. Globalizaciju holokaust debata 1990-ih aktuelizovali su etniki sukobi na Balkanu i u Ruandi. Ubedljivost pravdanja "humanitarne intervencije" NATO-a na Kosovu zavisila je od seanja na holokaust. Snimci zbegova i masovnog ubijanja koji su obili svet, oiveli su seanje na neintervencije SAD u Evropi 1940, i neuspeh intervencije u Bosni 1992. To je pojaalo ulogu kulture seanja krajem XX veka i korienje holokausta kao univerzalnog sinonima istorijske traume. Holokaust je postao signatura XX veka i neuspeha prosvetiteljskog projekta da se ivi u miru sa razlikama. Sredinja uloga faistikog rasizma u transnacionalnim raspravama o organizovanom nasilju pretvorila je holokaust iz konkretnog dodadjaja u metaforu traumatine istorije i seanja. Danas nova kultura seanja saima seanje, zabavu i traumu (Huyssen 2000). Trino instrumentalizovanje seanja nije prisutno samo u zapadnoj industriju kulture, nego jo vie kod poslesocijalistikih reima. Posle sloma evropskog jednopartijskog socijalizma seanje je postalo kulturna opsesija monumentalnih razmera irom sveta, a stupanj njegove politizacije bio je raznolik (od faizacije do traganja za kulturnim identitetom). Uspon fragmentarne politike seanja specifinih socijalnih i etnikih grupa

74

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

75

otvorio je pitanje da li su danas oblici kolektivnog saglasnog seanja uopte mogui, a ako nisu, koji je oblik drutvene i kulturne kohezije mogu bez njih? Liberalnije struje tvrde da smo optereeni eksplozijom i tritem seanja, dok konzervativci i nacionalisti opominju da smo u opasnosti i pod pretnjom zaborava. To je napetost izmedju ideologija kod kojih je prolost u razliitoj meri upotrebljiva. Ameriki germanista Andreas Hajsen zapaa da je na delu pokuaj prevladavanja straha i opasnosti od zaborava uz pomo strategija javnog i privatnog priseanja. Okretanje ka seanju je pokuaj svladavanja nestabilnosti i sloenosti okruenja. Zato je instrumentalizacija seanja, premda globalna, jo uvek nacionalna, a ne poslenacionalna. Nacionalnu stranu seanja u hladnom ratu potiskivao je antifaizam. Premda oslabljena, zajednika antifaistika usmerenost jo uvek je vana osnova dananjeg evropskog identiteta. Ali posle 1989. slom hladnoratovske istorije, naroito u Jugoistonoj Evropi relativisao je antifaizam, podstiui ovinizam i vraanje nacionalnoj prolosti. Ilo se ak dotle da su u ime patriotizma iznova vrednovani faizam i kvislinzi (debate oko Antoaneskua, Hortija, Nedia, Vlasova, Pavelia i njihove rehabilitacije). Naporedo sa konzervativnom revizijom seanja tee i pokuaj ujednaavanja vidjenja istorije posredstvom novih zajednikih jezgara koje namee Evropska Unija preko razliitih nevladinih organizacija i medjunarodnih univerziteta, donacija, stipendija i sl. Tako je stvorena protivrena situacija u kojoj rehabilitacija lokalnih faizama tee naporedo sa guenjem nacionalizma odozgo i zatitom manjina. Drugim reima fragmentizacija istorijskog seanja prati globalizaciju. Globalizacija nije skup nenameravanih drutvenih promena ve je u njoj vidljivo svesno usmeravanje. Dodue, nema jednog jasno prepoznatljivog subjekta promena, kao npr. revolucionarne partije, ve deluju brojni akteri, a njihovi svesni medjuodnosi stvaraju novu strukturu drutva i miljenja. Novi sklopovi trae izmenu istorijskog seanja. Novi odnos prema prolosti vaan je za subjekte globalizacije jer treba da olaka njen tok. Svaka ideologija trai vlastite take oslonca u prolosti koje proglaava za autentini poetak, a nova idejna uporita preuznose se u osmiljavanja novih vizija razvoja. Slubena prerada prolosti na planu unutranje i spoljne politike imala je vanu, a katkad i aktivnu samostalnu ulogu u drugoj polovini XX veka. U Evropi, pogotovo, neprekinuta aktuelnost faizma pokazuje koliko je odnos prema njemu, trajno i neraskidivo utkan u pravdanje interesa i identitet irih grupa. Seanje na faizam uvrivalo je i integrisalo reime na istoku i zapadu Evrope. Antifaizam je jaao i nacionalnu solidarnost jer su u njemu uestvovali pripadnici raznih klasa. Ali, faizam i Drugi svetski rat su evropska drutva i delili, jer je sa ratom protiv faizma tekla i borba izmedju razliitih ideologija. Svaka drava je 1945. nastojala da se svrsta na stranu pobednika. Trebalo je ograditi se od faizma bez obzira da li mu je pruan otpor, ili se prema njemu bilo ravnoduno ili se, pak, saradjivalo sa okupatorom. Zato su pojedinci u svim zemljama gradili racionalizaciju vlastitog ponaanja. A drave su to inile na planu spoljne i unutranje politike. Trebalo je ouvati presti u svetu i obezbediti unutranju sigurnost. Tako nastaju ideoloki obrasci objanjenja pokriveni formulama: oslobadjanje

od faizma, novi poetak, nulti as i sl. Odmah posle poraza faizma zapadni liberalizam i sovjetski marksizam slagali su se u poricanju nacionalizma. Na jednoj strani bila je klasna solidarnost, a na drugoj liberalni individualizam koji je u obliku ustavnog patriotizma bio antiteza nacionalizmu. to je hladni rat vie jaao, to se antifaizam istoka i zapada Evrope poeo sve vie razlikovati. Izmenjena vizija aktuelnog neprijatelja menjala je i vidjenje prolosti. Antifaizam na Istoku sve vie je isticao antikapitalizam, a antitotalitarizam na Zapadu, na slian nain, podvlaio je antikomunizam. Dakle, faistika prolost podjednako je pravdala antikapitalizam i antikomunizam (Larsen 1998, p. 1786-1787). Dugo je antifaizam bio aktivno idejno jezgro pravdanja politike levice, bar u meri u kojoj je to bio antitotalitarizam kod desnice. Faizam je bio alternativa liberalnoj demokratiji, pa je defaizacija znaila uvrenje liberalizma. Osuda faistikog terora snaila je poverenje u liberalnu demokratiju. Medjutim, ambiciozno zamiljeni proces defaizacije usled napetosti hladnog rata oslabljen je. Zbog obnovljenog antikomunizma Zapad je, umesto planiranog slabljenja Nemake, poeo da ulae u njenu obnovu. Antifaizam je u realsocijalizmu bio postojan, dok je u razvijenom kapitalizmu slabio u meri kojoj je defaizacija bila smetnja antikomunizmu. Ovde nee u celini biti praen proces defaizacije ve je predmet ovog uporednog osvrta samo izmena odnosa prema faizmu nakon 1989. Najiscrpnija uporedna studija o toku defaizacije posle 1945. je dvotomni zbornik "Moderna Evropa posle faizma 1943-1980" (Larsen, 1998). Izmenu odnosa prema faizmu u poslednjem talasu prevladavanja prolosti treba prouavati kao deo ireg procesa promene generacijske i epohalne svesti u kojem je faizam imao vanu ulogu u samorazumevanja drutvenih grupa i pojedinaca (kao mehanizam rastereenja i pranja prolosti). Prevladavanje prolosti ne podrazumeva samo kritiku slubenih mitova nego i linih iluzija kojih nisu lieni ni naunici. Drutveni uslovi u kojima mit lake prelazi u iluziju, kao i oni koji ubrzavaju oslobadjanje od nametanih i spontanih privida ne mogu se otkriti monografskim analizama. Oni mogu biti jasniji samo ukoliko se na irem uporednom planu suoe iskustva glavnih evropskih zemalja u kojima su se preplitali globalni uslovi sa lokalnim protivrenostima. Dugo je antikomunizam pruao kapitalizmu vanu osnovu legitimnosti, jer sve dok je SSSR postojao kao olienje totalitarizma, Zapad je mogao u poredjenju s njim i izgledati pozitivno. Kraj hladnog rata stvorio je, medjutim, velike probleme evropskim elitama. Zbog nestanka sovjetske pretnje, aktivirani su skriveni i potiskivani problemi. Nacionalizam i regionalizam su sa nestankom hladnog rata svuda oiveli, ali je eksplozivnost prostora bila razliita. Iezavanje realne komunistike opasnosti donelo je Zapadu nove probleme. Bilo je dodue i podruja kao u Irskoj gde antikomunizam nije ni ranije skrivao nacionalne napetosti, ali u paniji, Italiji i Belgiji kraj hladnog rata snano se osetio kroz porast nacionalnog separatizma. U SR Nemakoj jo je perestrojka 1985. podstakla uspon nacionalizma i problematizovanje antifaizma. Liene sovjetskog "totalitarizma" zapadne "demokratije" ne izgledaju vie tako demokratske. Izbori u Zapadnoj Evropi nisu vie zaokupljeni "crvenom opasnou", ve preispitivanjem stabilnosti sistema. U Italiji su hrianski demokrati, koji su najvie isticali katoliku

76

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

77

antikomunistiku misiju, izgubili raison detre i oslabili. Slabljenjem komunista italijanski demohriani postali su prozirniji i otkrili svoju bit visoko korumptivnu mainu patronae koja je vladala kupujui glasove i plaei protivnike komunizmom. ak je aktiviran i problem socijalne kohezije, pa su elite zabrinute nedostatkom velikog principa ili velikih ideja koje mogu "galvanizovati" drutvo. Kriza identiteta u celoj Evropi mnogo je ozbiljnija od problema nedostatka velikih ideja. Potresi su bili najsnaniji u bivim socijalistikim reimima gde je komunistika ideologija monopolisala glavne integrativne funkcije i najvei deo identiteta, vie nego to je to bio sluaj sa antikomunizmom na Zapadu. Hazardna politika novih elita lako je aktivirala eksplozivni vakuum integracije nakon sloma socijalizma. Osim toga, Istok je nakon nestanka hladnog rata morao da stvara nove integrativne ustanove i ideologije, Zapad ne. Slinih problema bilo je, dodue, i na Zapadu. Sa slomom SSSR-a nastupila je kriza antikomunistikog identiteta, pa su ojaali separatizam i regionalizam. Bilo bi pogreno "novu nepreglednost" svesti na golu posledicu odsustva javnog neprijatelja koji obezbedjuje unutranju koheziju. Ne manje bi bilo jednostrano savremeno previranje objanjavati spontanom provalom prolosti. Situacija je mnogo sloenija, jer se u njoj proimaju stare tradicije sa novim protivrenostima. Njihov izraz je nova epohalna svest, koja postupno ujednaava drutvenointegrativne sadraje koji osiguravaju savremeni identitet na Zapadu i na Istoku. Ali, postoje i znaajne razlike u akcentovanju nove epohalne svesti: na Istoku potraga za identitetom bivih komunista odvija se manipulativno, po obrascu nekrofilnog konvertitskog antikomunistikog nacionalizma (komunisti su za sve krivi), dok je na Zapadu iezavanje komunistike opasnosti olakalo pravdanje novog regionalizma. Kod svih pomenutih obrazaca mit o rtvi prilino je trivijalan mehanizam rastereenja. R. Bart (Barth) je u mitovima video depolitizovane" iskaze u smislu pria koje oduzimaju injenicama njihove istorijske tj. "stvorene" osobine. Mitovi konstatuju injenice, ali ih ne objanjavaju pa ih poimaju kao prirodne datosti. U tom smislu izraavaju pojmovi "mit o otporu" i "mit o rtvi" kritiku slubenih istorijskih rasprava o faizmu, ratu i kvislinkim reimimima u Austriji i Francuskoj. Slina je uloga mita o rtvi u Japanu. R. irar (Girard) razvoj moderne svodi na razvoj kulta rtve, tj. pojaanog potiskivanja nasilja i kolektivnog ubijanja. rtve mogu biti realne (u faizmu i staljinizmu) i umiljene. U poslesocijalistikim reimima mit o rtvi masovno je rairen kod bivih komunista: ne realno stradanje, nego preradjena prolost konvertita po novim antitotalitarnim kriterijima, pretvara pojedinca u rtvu. U oba sluaja izdvajaju se dve vrste glavnih uloga: delati i rtve, pri emu dananji delati postaju sutranje rtve. U prvom sluaju rtve su liene svakog prava, u drugom su samoproklamovane rtve vii red gradjana za koji ih kvalifikuje drutveno priznata patnja. Dok su u logorima staljinizma i nacizma rtve postajale anonimne, tj. broj, pa im je oduzeta mogunost da budu muenici, identitet poslekomunistike rtve jeste manje ili vie preuzneeno muenitvo konvertita. Najnovije rtve ne spadaju ni u klasine rtve izmirenja, tj. obredne rtve koje su u magijskom ritualu odobrovoljavale bogove i stvarale mir. Dananje "rtve" socijalizma

ne samo to trae obeteenje, odmazdu i naknadu, ve na statusu rtve grade novi vlastiti identitet. Danas rtva ima sloenu funkciju: ona je tehnika redukcije sloenosti i stabilizovanja kulturnog poretka, slui zadovoljenju masovnih tenji za retributivnom pravdom, koristi odravanju nunih politikih strasti mrnje i predstavlja oseajno jezgro podele na prijatelja i neprijatelja. Tehnika sticanja statusa rtve raznolika je, jer zavisi od sloenih spletova zbivanja u prolosti u kojima se nalazi razliito uporite za stvaranje mita i osmiljavanje jedinstva politike zajednice. Svodei sloenu stvarnost na jednostavne obrasce tumaenja (izdaja, otpor, rtva) politiki mitovi imaju: (1) optu drutvenointegrativnu; (2) uu politiku funkciju; (3) funkciju identiteta, odnosno stvaranja samosvesti odredjenih grupa; i (4) saznajnu ulogu redukcije sloenosti. Da bi se odravali istorijski mitovi moraju se bar malo podudarati sa opaanjem zbivanja lanova drutva. To nisu potpuno neistinite ili izmiljene vizije prolosti ve kanonizovana tumaenja prolosti koja, mnogim lanovima drutva omoguuju da nadju sebe u njima i time vlastitoj pojedinanoj prolosti uliju smisao. Negovanje seanja na rtve i samo obeteenje rtvi uvruju integraciju drutva, ali ne i naunu distancu. Instrumentalizacija prolosti je i sredstvo zasnivanja tradicije i stvaranja novih kontinuiteta i diskontinuiteta. Ovom cilju slui uproeno istorijsko pripovedanje sa rastegljivim terminima kao to su: kolaboracija, otpor, rtva, izdaja i sl. Politiki mitovi uproavaju sloenost zbivanja i daju im jednostavnost sutine. Organizuju svet bez protivrenosti. U vakuumu nakon nestanka hladnog rata raste aktuelnost prihvatanja anahronih mitskih obrazaca nacionalnog identiteta. Nestankom jednopartijskog socijalizma iezao je na Zapadu stari javni neprijatelj kao osnova borbenog identiteta. Oslobodjen je prostor za ispitivanje saradnje sa faizmom koji je do tada potiskivan radi homogenizovanja antikomunistike saglasnosti. Neslavna saradnja sa faizmom pretila je da poremeti spoljnopolitiki ugled zemlje i njenu unutranju integraciju. Zato se pristupa "glaanju prolosti". Da se ne bi podleglo pogrenim vizijama, treba razviti odgovarajuu sliku istorije. U drutvenointegrativnom pogledu opta vizija prolosti, najee iskazana u obliku mita o rtvi, vana je koliko i injenice koje je potkrepljuju. Da irom Evrope poetkom 1990-ih nije dolo do duboke revizije poimanja glavne epohalne rtve, zaokret epohalne svesti svakako bi bio manje upadljiv. Grubo reeno potinjenu radniku klasu zamenile su rtve-nacije, a rtve faizma potisnute su socijalistikim rtvama. Bilo je to oseajno jezgro zaokreta od antifaizma ka antitotalitarizmu. Revizija rtvi poela je jo u sporu Historikerstreit sa provokativnim pokuajem Noltea i Hilgrubera da rasterete Nemce od krivice za faizam i rat i tezom da je Auvic posledica gulaga, a Nemci rtve nacizma, tj. prirodne odbrane od boljevizma. U Goldhagen debati, probijaju se Jevreji kao rtve, u raspravi oko Crne knjige komunizma konvertiti istiu rtve komunistikog terora, koje potiskuju rtve faizma. Premda globalne prirode, tok revizije rtve ispoljavao se manje ili vie dramatino: u Jugoslaviji je jo od kraja 1980-ih svakoj naciji njena inteligencija sugerirala status rtve, a u gradjanskom ratu ova "teorija" uspeno je koriena za pravdanje etnikog ienja. Kako je "teorija o rtvi" koriena na spoljnopolitikom planu najbolje pokazuju poratne politike Austrije i Japana.

78

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

79

Preoblikovanje sebe ili vlastite grupe u rtvu bio je opti socijalpsiholoki osmiljavani i medijski reirani okvir, iji su oseajni potencijal razliite politike snage na razliit nain akcentovale i prilagodjavale svojim interesima, secesionistikim ili centralistikim, konzervativno nacionalistikim ili liberalno antikomunistikim.

2. 1. Austrija: slom mita o rtvi


Austrijsku kulturu seanja karakterie temeljna dvoznanost prema blioj prolosti, jer je decenijama politiku strukturu i politiku kulturu Druge republike bitno odredjivala "dvostruka funkcionalnost teze o rtvi" (Opfersthese). Druga republika se 1945, za razliku od "nesrene Prve republike", poimala kao suprotnost Treem Rajhu, pozivajui se pre svega na kolektivni status rtve. U Austriji se mogu razlikovati tri faze prevladavanja prolosti: 1. antifaistiki period 1945/46; 2. reintegracija nacista i nadmo ratne generacije od 1949. sve do debate oko Valdhajma 1986; 3. pojaano kritiko suoavanje sa nacistikim periodom od 1986. Potiskivanje, prekrajanje, laganje, zavodjenje, iskljuenje rtava i zatita delata sve to je do sluaja Valdhajm bio austrijski obrazac prevladavanja prolosti (Neugebauer 1998). Klagenfurtski pedagog P. Gtetner jasno je uoio glavne drutvene i individualno psiholoke mehanizmi zaborava nacizma u Austriji, zatim jaz izmedju generacija nastao zbog prerade prolosti i solidarnost onih koji nastoje da lau, iskrive ili potisnu nacizam iz vlastite prolosti. Jo uvek je ivo i realno masovno tle koje lako prima revizionistiko tumaenje istorije, a kritiki pristup denuncira kao la komunista. Ve 1945. poela je borba protiv nelagodnih seanja. Prolost je prevladavana po obrascu: Nirnberg je reio problem, osudjeni su jedini krivci, mi nismo znali za zloine, preterani su brojevi ubijenih Jevreja, u drugim totalitarnim reimima bilo je takodje logora, reju treba okonati rasprave. Nemce je povezivala opta solidarnost izuzimanja iznacizma. U Austriji tekao je proces utanja na isti naina kao u SR Nemakoj, a antifaizam je shvatan kao "leva strategija pranja mozga" ili "teror vrline". Ovo utanje o zloinima razlog je dananjeg irokog nerazumevanja sudbine manjina i stranaca (ali i Hajdera). Nerazumevanja manjina se iskazuje u prkosnom pitanju: "Zato da se stavljamo u poloaj manjina, kada istoriju pie veina. U Austriji i Karantaniji istorija se od 1920. tumai kao odbranbena borba i mit pogranine zemlje. etiri centralne dogme jo uvek su snane: 1. mit o "graninoj zemlji" bedemu, koja je jo uvek ugroeni prostor; 2. pretnja stie od slovenskog juga; 3. kulturno nadmoniji narodi stiu sa severa; 4. narodi i "rase" ne smeju se meati. Kod prerade istorije Karantanije i njenih dogmi prepoznaje se kulturtregerski tenor otpora junjacima, a agresivni ratovi uvek se tumae kao odbranbeni (Gstettner 1996). S druge strane dravi je bio potreban dokaz o antifaistikom otporu pa je irena dogma da je Austrija 1938. bila prva rtva Hitlerove agresije. Seanja poivaju na uspomenama. U psihologiji postoje tzv. krive zaborava, utvrdjeni su inioci koji iskrivljavaju seanje. Oteavajui inioc je trauma, cerebralna povreda ili psihiki doivljaj, koji vodi smrti ili trajnom oteenju. Trauma je u psiholokom

smislu neizleivo iskustvo i otporna je prema vremenu. Ko je bio muen, ostaje muen. Seanje na traumu je traumatino. Najudobnija istina i mehanizam potiskivanja i iskrivljavanja seanja je: nisam video zloine niti ita o tome uo, niti sam bio tamo. Manji je deo poinilaca koji svesno lau, prevladavaju oni koji su se zauvek odvojili od seanja i prilagodili udobnoj stvarnosti. Prolost ih je optereivala, na njeno mesto je trebalo staviti neto drugo, manje bolno. Postupno je iezavala razlika izmedju istine i lai (Gstettner 1996). Pojedinac poinje potpuno ubedjeno da veruje u vlastitu verziju istorije, koju je esto prepriavao, a pri tome nesaglasne detalje glaao i preradjivao. Tihi prelaz iz lai u saoobmanu je koristan. to se due "tihi prelaz iz lai u samoobmanu" praktikuje i od drutva tolerie i nagradjuje, to bre poinju zloinci da se oseaju kao rtve koje raunaju na razumevanje i sauee. To je sluaj u Karantaniji (Gstettner 1996). Preobraaj zloinaca u rtve tamo je postao ritual sveanosti na kojima uestvuju najvii politiari. Ratna generacija je, ponavlja se, podnela u ratu i posle njega strpljivo patnje. rtva i patnje su iroke kategorije kojima se zamagljava svako konkretnije pitanje o krivici i zloinu u faizmu. Magla je udobnija od jasnog svetla. U stvarnosti, medjutim, austrijsko drutvo u toku rata bilo je podeljeno na prilagodljivu veinu i naciste na jednoj, i manjinu boraca otpora i prognanih na drugoj strani. Ova konfliktna situacija nije ni posle rata raiena, ve je ostala ambivalentna. Denacifikacija u Austriji nije bila nacionalna potreba ve imperativ okupacijskih sila. Za razliku od Italije i Francuske, u Austriji nije bilo snanijeg antifaistikog pokreta otpora. Savezniki zahtev za denacifikacijom, koji posle izbijanja hladnog rata dobija drugaiji smisao, zatim proces obeteenje rtava nacizma, ali iizborni motivi novih politikih partija su inioci koji su uticali na austrijsko suoavanje sa faistikom prolou. Mit o antifaistikom duhu i druge legende ugradjeni su u temelje Druge republike (Bailer 1999). Jedna od legendi bila je i kovanica "Nulti as" koja je trebalo da obelei tobonji novi poetak 1945. Ovu legendu opovrgla su istraivanja o kontinuitetu elita izmedju faizma i Druge republike (privredni, politiki, antisemitski kontinuitet). Druga republika je poivala na novoj koaliciji bivih prognanih konzervativaca, socijaldemokrata i komunista (svi su se poimali kao rtve). Socijaldemokrati su zakonski priznati kao rtve ve 1945, a Sinti i Romi tek 1988. Teorija o dravi Austriji kao rtvi, koju je najpre diktirala potreba spoljne politike zemlje radi ubrzanog ponovnog sticanja ugleda, vrlo brzo se osamostalila i uvrstila i u unutranjoj politici. Uslov je bio eksternalizacije krivice (projektovanje krivice ka vani). Celokupna krivica Austrijanaca pomerena je na Nemce, tj. na nacistiki vrh. Pobijeni Jevreji nisu se uklapali u viziju Austrije kao nedune rtve nacistike agresije, jer su bili rtve austrijskih delata. A preivele jevrejske rtve remetile su slubenu i neformalnu austrijsku saglasnost iz 1945. Profiteri iz pljaki Jevreja strepeli su od oduzimanja plena. U osnovi slogana "Mi smo svi rtve", tj. nema prioriteta kod rtava, bila je jednostrana "teorija" koja je s jedne strane isticala da su Austrijanci silom mobilisani u Vermaht, a s druge je bila uperena protiv obeteenja Jevreja i prognanih. Nova vlast morala je voditi rauna o "malim nacistima" zato to su ovi bili brojni potencijalni birai. Nacizam je prikazivan kao anonimna mo, "prirodna katastrofa" koja se

80

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

81

obruila na Austriju. Zloine su toboe inili samo vodei nacisti, dok ostali brojni austrijski nacisti nisu imali nita sa tim. Oni su nacistikoj partiji prilazili ne iz ubedjenja nego iz koristi. Trebalo je stotine hiljada iz rata izalih vojnika to bre integrisati u Austriju. Bio je to slubeno neuravnoteen odnos prema bivim vojnicima Vermahta koje republika nije krivila za rat, s jedne strane, i rtvama nacizma u ijem su tlaenju i ubijanju sami Austrijanci uestvovali, s druge strane. Tako su npr. udovice palih u ratu sticale penziju bez obzira na radnu sposobnost, dok su udovice ubijenih to pravo dobijale jedino ukoliko se nisu mogle same izdravati (Bailer 1999). Blagonaklonost prema bivim faistikim borcima olakavala je okolnost to su sve partije bile svesne da je re o ustupku stotinama hiljada potencijalnih biraa. ak su i bivi pripadnici SS trupa (kao tobonji deo Vermahta) relativno brzo, ve 1949, zakonski ukljueni u program opskrbe ratnih rtava. Bio je to smiljeni selektivni, sueni antifaistiki duh Druge republike koji je vodio brigu o tzv. "malom oveku". U ranom poratnom periodu masovno su brisani bivi nacisti iz ranijih partijskih spiskova. Na "male naciste" gledano je kao na bespomone zavedene ljude, koje treba razumeti, a ne kanjavati. Slubenom amnestijom 1956. svi okrivljeni zbog nacistike aktivnosti oslobodjeni su odgovornosti, jer su "spali okovi saveznika." Premda politiki oportuno, prikazivanje Austrije kao prve rtve nacizma bilo je viestruko funkcionalno. U spoljnopolitikom pogledu bila je to brana protiv zahteva za reparacijama i osnova zahteva za ponovnim pribavljanjem medjunarodnog uglednog statusa. U unutranjoj politici teza o rtvi koriena je za drutvenu i politiku integraciju brojnih bivih austrijskih nacista i za prevazilaenje sukoba oba vojnopolitika bloka. Oko 1950. razbila se povrna antifaistika saglasnost Druge republike zbog izbijanja hladnog rata. Poelo je dizanje spomenika palim vojnicima za domovinu u Drugom svetskom ratu, a oivljavaju rei "zaviaj i otadbina" kojima je naglaavan kontinuitet Habzburke monarhije, velikonemakog Rajha i nove austrijske republike. Premda se nova spomenika kultura kosila sa tezom o rtvi, odgovarala je politikoj svakodnevnici velikog dela politiara i stanovnitva (Liebhart 1999). Bivi nacisti vrlo brzo su stekli vie javnih simpatija od rtava nacizma. Mnogi nacisti tretirani su kao rtve (Bailer-Galanda 1998, p. 420), i kao takvi prihvatani, to je dizalo ugled obnovljenom neofaizmu, a obaralo znaaj denacifikacije. Jaspers je 1945. pisao da je svaki Nemac trpeo i upoznao patnju, ali nije svejedno da li je to bila patnja zbog gubitka na frontu, u konc-logoru, stradanje rtve Gestapoa ili onih koji su se iako u strahu okoristili od reima. Gubici nisu bili isti u pomenutim sluajevima. Svako je sklon da tumai gubitke i patnju iz perspektive rtve, ali ono to pogodjene razdvaja je za ta su uloene rtve: neko je bio dobrovoljac, a neko progonjen. Lako je pojmljivo da su svi nastojali da se prikau kao nedune rtve. Iako je u Moskovskoj deklaraciji saveznika od 1. 11. 1943. bilo zapisano da je Austrija, kao prva rtva Hitlerove agresije, odgovorna i za rat (Btz 1998, p. 358), posle rata je prevladala samo prva ocena (Pelinka 2000). Saveznika ocena pretpostavljala je da je Austrija kao zemlja bila neduna, ali ne i Austrijanci. Ova protivrena ocena bila je osnova uzdravanja od denacifikacije i vrlo emotivnih reakcija Austrijanaca kada bi neko pominjao

domau nacistiku prolost. Preutkivano je da je udeo Austrijanaca koji su podrali nacizam odgovarao udelu Nemaca u nacizmu. U Austriji je 1943. bilo 693.000 registrovanih nacista, tj oko 10% stanovnitva (Btz 1998, p. 349), a samo je 42.000 posle rata "tereeno" zbog krivice (Stiefel 1998, p. 401). Ovi podaci pokazuju zato je denacifikacija bila teak zadatak. U NSDAP, SS, SD i Gestapou bili su brojni Austrijanci, a bilo ih je i na listi ratnih zloinaca. Premda u Austriji 1945. nije bilo okupacijske vlade kao u Nemakoj, ve slobodnih izbora, ipak je Austrija bila 1945. poraena zemlja, a saveznici su u njoj ostali 10 godina. Kada su saveznici napustili Austriju, svi optueni su amnestirani (Stiefel 1998, p. 403). Posle toga prolost je trebalo prevladati preradom. Austriji je bila potrebna "ivotna la", koja je poivala na tabu temi: izbegavalo se pitanje o krivici u ubijanju Jevreja i Cigana, ometenih u razvoju, politikih protivnika i homoseksualaca. utanjeje stabilizovalo Austriju. Patriotizam alla Dolfuss bio je austrijski identitet proet potovanjem palih vojnika "vernih domovini". Ovaj "dvostruki govor" bio je osnova mita o rtvi. Krajem 1960. poinje bunt nove generacije protiv roditeljske i dedine verzije istorije, a tek je debata oko ratne prolosti predsednikog kandidata K. Valdhajma sredinom 1980-tih pokazala dvoznanost nepotpunog suoavanja slubene Austrije sa tradicijom seanja koja se ticala veze sa nacizmom. Ova zbivanja postupno su dovela u pitanje slubenu tezu o Austriji kao rtvi. Jedan dogadjaj iz 1986. relativno kasno je u Austriji obelodanio injenicu da prolost nije samo prolost, ve da odredjuje i aktualnu politiku. Otvoreno je pitanje da li je istorija samo jedno od moguih tumaenja prolosti? Kada se Valdhajm kandidovao za predsednika Austrije, zbog njegove nacistike prolosti reagovali su Jevreji i inostranstvo, dok su se Austrijanci osetili provociranim. Slino je bilo i 2000. godine kada je Izrael zapretio prekidom diplomatskih odnosa ukoliko Hajder bude izabran. 2,5 miliona Austrijanaca izabralo je 1986. Valdhajma za predsednika iz prkosa, etrnaest godina kasnije Hajdera takodje. Kada je otkriveno da je Valdhajm, kao oficir Vermahta, uestvovao u ienju stanovnitva za vreme rata u Jugoslaviji, medijska propaganda bila je povod da jedno do tada uvreeno tumaenje istorije (o Austriji kao rtvi nacizma) bude potisnuto drugim (Austrija je sukrivac zajedno sa Nemakom). Iako je selektivni odnos prema prolosti u Austriji posle 1945. bio politiki razumljiv, bio je tek kratkorono funkcionalan po austrijsku demokratiju i integraciju. Dugorono, pak, politiki organizovani zaborav danas je balast dravi jer optereuje njenu budunosti (Pelinka 2000). Bailer i Pelinka s razlogom upozoravaju da je mnogo preradjene i preutane prolosti prisutno u austrijskoj sadanjosti. Tek 1995. osnovan je Nacionalni fond za obeteenje prognanih iz Austrije 1938. Apsurdno je da je za to bilo potrebno vie od pola veka. Medjutim uspeh pronacistikog kandidata Hajdera na izborima 2000. pokazuje da ni amnezija poratnog doba niti Valdhajmafera 1986. ipak ne optereuju Austrijance. Uprkos aferi, Valdhajm je izabran i bio predsednik Austrije sve do 1992, a Hajderov uspeh na izborima bio je poslednja posledica nepotpunog austrijskog suoavanja sa vlastitom nacistikom prolou i snanog autoritarnog nasledja. Da li je Druga republika mogla opstati samo na temelju potiskivanja kako onih koji su 1945. doiveli kao poraz, tako i onih koji su je

82

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

83

doiveli kao oslobodjenje? Hladni rat je vaan uzrok izostanka denacifikacije u Austriji i Nemakoj, ali i masovna besavesnost austrijskog stanovnitva. Kako drugaije tumaiti to da na spomenicima iz poratnog doba nema ubijenih u KZ logorima. Za razliku od socijalizma, na Zapadu je uvek sapostojalo vie razliitih obrazaca politikog seanja. U Austriji posle afere Valdhajm "tezu o rtvi" privremeno je zamenila "teza o delatima", a posle toga su govor Vranickog o "suodgovornosti" i pritisak zahteva za odtetom uslovili dugaiji prilaz prolosti. Bolje je govoriti o deliminim promenama seanja, prilagodljivim modifikacijama, drugaijem akcentiranju i postupnim promenama nego o njegovom naglom zaokretu. Uvek je prisutno vie slubenih politikih obrazaca koji se koriste po potrebi: samoviktimizacija, suodgovornost, Austrija je bila okupirana i sl. Hajder je bio prototip predstavnika druge generacije koja je rehabilitovala "ratnu generaciju" i pruala otpor zahtevima za obeteenjem. Tenja da se podvue crta i suoavanje sa istorijskom krivicom svede na materijalno obeteenje kriju u sebi opasnost da se primaoci obeteenja prikau kao objekti sporazuma oko numerike veliine. To je nain kvantifikovanja i dehumanizacije bivih rtava. Posledice oportunistike politike vodeih krugova austrijske Druge republike oko nepotpune denacifikacije i danas su primetne. Ispoljavaju se u obliku protivrenosti izmedju patetine osude nacizma i prihvatanja pojedinanih nacista kao "malih nacista", u toleranciji prema pronacistikim apologetskim bulevarskim medijima, politiarima i prema desnom ekstremizmu, u izbegavanju isplate obeteenja nacistikim rtvama, iji zahtevi izazivaju antisemitske reflekse, u ignorisanju zahteva za progonom nacistikih zloinaca, zatim u nedovoljnoj spremnost za javno distanciranje od nacizma (preko spomenika) i skoranjem nastojanju da se izloba o zloinima Vermahta brzo ukloni i predstavi kao propaganda. "Antifaistiki duh" je austrijski mit, kao to je to i kolektivno skidanje krivice sa Austrije preko mita o rtvi ili preko legende o "nultom asu" (Bailer 1999). Opaanje prolosti zgunjava se uvek u onome to se od pre nekoliko godina naziva political correctness. Prolost uvek opaamo iz odredjenog ugla koji nije sluajno odabran. To je uzrok otpora evropeizaciji, koja znai da vie nema nacionalnih monopola u opaanju istorije, niti "vlastite" istorije koju bi pisali samo "pravi" Austrijanci. Slubena austrijska istoriografija jo jedan je dokaz da istorija nije samo rekonstrukcija prolosti, nego i politiki stvaralac identiteta.

2. 2. Japan: izmeu atomske rtve i zloina u Aziji


Od poetka 1980. odnos prema nemakom modelu prevladavanja prolosti postao je vana strana japanskih debata o ratnoj krivici. Slubena komemoracija pedesete godinjice kraja rata pokrenula je i pitanje naknade tete rtvama rata. Levica je bila za prihvatanje nemakog modela, dok su nacionalisti odbijali poredjenje japanske istorije sa "apsolutnim zlom" nacizma. Ovaj otpor sputavao je suoavanje sa senkama istorije. Trei pristup se zalae za saradnju Japana sa napadnutim azijskim narodima, i protivi se evrocentrizmu i nacionalizmu.

Japansko suoavanje sa vlastitom militaristikom prolou je samo po upadljivosti motiva rtve slino austrijskom, dok je u sadrinskom pogledu blie nemakom obrascu. Ipak, dok je za Nemce poraz nacizma bio nelagoda, iako je znaio oslobadjanje od Hitlerovog terora, Japanci su poraz oseali kao sramotu. Oseali su stid i krivicu prema svom caru a posle bombardovanja Hiroime irilo se oseanje rtve. Kritiko suoavanje sa prolou u Japanu takodje je kasnilo. Nova prekretnica bila je smrt cara Hirohita januara 1989. Iste godine kada je u Berlinu pao Zid, u Japanu je poela "nova era" i kritiki odnos prema prolosti (Mishima 1995). Dok je jedna idejnopolitika struja traila kritiko suoavanje sa krivicom za Drugi svetski rat (slino levoliberalnom bloku u Nemakoj), druga je pravdala prolost po obrascu rtve. Slino nemakom arijevskom rasizmu, i Japanci veruju da su boanski predodredjeni i da imaju vodeu ulogu u Aziji. Ali, u Japanu ima i pojava slinih Nolteu, Habermasu, Valzeru i Grasu. Prisutne su i sline antizapadne struje. Japanska politika, privredna i deo kulturne elite jedinstvenije se od nemakih elita protive Zapadu, da bi toboe zatitile naciju od pretnji Zapada, a u stvari odbranile svoje interese. Ta struktura ne menja se ve 130 godina: Zapad treba oponaati, stii i prestii (Mishima 1995). Japan se otvorio prema svetu na vrhuncu evropskog kolonijalizma krajem XIX veka. Japanci su se oseali kao polukolonijalizovani narod. Podjarmljeni i oni koji se tako oseaju imaju mnogo bolje pamenje od kolonijalnih osvajaa, ali isti oseaj Japanci su zaboravili u odnosu prema rtvama vlastitog kolonijalizma. Trauma o "ugroenosti od Zapada" postepeno je prerastala u agresivnu spoljnu politiku i tenju za hegemonijom u istonoj Aziji. Kulturna elita bila je razapeta izmedju oseanja nie vrednosti prema Zapadu i vere u nadmo vlastitog stila ivota to je vodilo isticanju izuzetnosti vlastite kulture i tradicije (Mishima 1995). Tenja za prevazilaenjem Zapada na temelju vlastite kulturne nadmoi bila je izvor etnocentrizma japanskih elita. To je bila osnova jaanja "javnog seanja" pre Drugog svetskog rata: mit o 2600-godinjem kontinuitetu carske kue, heroizacija politiara i generala iz Mejdi doba, parareligijsko slavljenje palih vojnika, a sve to praeno iskrivljavanjem istorije. Posle 1945. nastupilo je selektivno seanje: rat je tumaen kao nuna reakcija na privredni pritisak Zapada i kao legitimna borba protiv hegemonije Zapada. Jedino je levica posmatrala narod kao rtvu ne tudje nego vlastite ratoborne vojske i kapitala. Glavno pitanje kod japanskog prevladavanja prolosti nije krivica za rat nego obnovljena stara trauma "crnih brodova", simbola prodora Evrope i SAD u Japan (Hijiya-Kirschnereit 1998, 344). U kolektivnoj traumi i svesti o nepovratnom upadu Zapada smeteno je pitanje o ratnoj krivici Japana. Rat se vidi kao odbrana od SAD, a ne kao vlastita agresija. Tragedija Hiroime i Nagasakija bila je alibi da posle rata budu zajedno heroizirane nedune rtve atomske bombe i poginuli u osvajakom ratu. Poistoveivanje sa atomskim rtvama praeno je ignorisanjem rtava vlastitog terora. Hiroima je besprimeran zloin koliko i Auvic, i to je razlog to je Japancima mnogo tee nego Nemcima da se kritiki suoe sa smislom vlastite agresije. U Japanu se Hiroima slubeno poredi samo sa Auvicom, ali ne i sa Nankingom (gde je decembra 1937.

84

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

85

japanska vojska u toku nekoliko sedmica masakrirala i ubila oko 300.000 Kineza) (Mishima 1995). Ima miljenja da je razlika izmedju nemakog i japanskog prevladavanja prolosti u tome to se Nemci oseaju odgovornim, dok Japanci oseaju samo stid (Buruma 1995). Japanski konzervativci i danas govore da je masakr u Nankingu krajem 1937. preuveliano kinesko otkrie. Za 6 nedelja u Nankingu ubijeno je 300.000 Kineza i silovano 20.000 ena. Japanci misle da su cifre preterane (Hippin 1997). Japanski masakr u Nankingu pravda se oslobodilakim ratom protiv "belih gospodara", odgovorni su toboe kineski nacionalisti i komunisti koji su se pridruili obruu protiv Japana nametnutom od SAD, V. Britanije i Holandije. Japanski patrioti govore o "nankinkoj lai". Medjutim, ministri koji su to pominjali morali su podneti ostavke, jer su ovakve izjave imale negativne spoljnopolitike posledice: azijske zemlje nee verovati Japanu da moe suvereno da odluuje o ratu i miru. Od 1945. Japan se usredsredio na ekonomski oporavak, dok su se, slino stanju u Nemakoj, SAD starale o njegovoj bezbednosti. Ipak je SR Nemaka, zbog integrisanja u Zapadnu Evropu, prinudjena da manje krije tamne mrlje prolosti i da otrije osudjuje vlastiti desni ekstremizam. R. Benedikt svojevremeno je razlikovala japansku "kulturu stida", od zapadne "kulture krivice". U hrianskoj kulturi krivica se priznaje jer je bog sveznajui, pa otkriva skrivene grehe. Kod Kine i Japana ima vie bogova, pa se stid priznaje samo kada se gresi dokau. Drugim reima kod ovih kultura gresi nisu religijski nego drutveni pojam. Da li se religijskim nasledjem moe objanjavati drugaija ocena uzroka rata u Nemakoj i Japanu? Nemaki oseaj krivice usredsredjen je na holokaust, a ne na Kaventri ili na Staljingrad. Auvic je bio centralni argument G. Grasa protiv ujedinjenja Nemake. Premda su Japanci u Aziji krivi za smrt miliona ljudi, Jamato ideologija bila je daleko od nacistikog rasizma. Osim toga, premda su Japanci oboavali cara, mo Hirohita bila je ograniena. Bilo je, dodue, misionarskog samopoimanja Japanaca kao bojeg naroda i u carevo ime ubijani su nii narodi Azije. Ali, sve to ipak se razlikovalo od dravne politike unitavanja. Makartur je Hirohita 1945. izuzeo iz odgovornosti, dok o amnestiranju Hitlera niko nije razmiljao. Japanci se ne seaju holokausta nego rata, otprilike kao to se Evropljani seaju Prvog svetskog rata (Buruma 1995). Hiroima je zasenila zloine japanskog militarizma. Osim toga, mnogi jo uvek dre da je japanska agresija bila antikolonijalni rat za oslobodenje Azije. Prevladavanje prolosti karakterie razilaenje oko naziva rata: "Kai mi kako se zvao rat pa u ti rei kojeg si duha dete"? I ovde se razlikuje japanska levica od desnice. Japanska levica upozorava da je osvajaki rat poeo jo 1931. sa upadom u Manduriju i podsea da je re o petnaestogodinjem, a neetvorogodinjem ratu. Desnica, pak, dri da je upad u Manduriju bio preventivna odbrana od Kine i SSSR-a, a sam rat u jugoistonoj Aziji navodno bio je oslobodilaki azijski rat. Dok leviarski japanski istoriari piu o masakru u Nankingu, desnica to porie. Levica govori i kapitulaciji, desnica o kraju rata. Levica i desnica se jedino slau u tome da je Hiroima bila najstranije hladnokrvno ubistvo u toku rata. Dok levica dri da je pacifizam jedini odgovor na Nanking i Hiroimu, desnica tei da se odvoji od patronae SAD, jer je ova zemlja okupirala identitet "duh i duu Japana".

Upadljivo su slini pokuaji normalizacije prolosti izmedju nemakih i japanskih konzervativaca u poricanju i relativisanju Nankinga i Auvica. Nije re o sluajnoj i dalekoj slinosti ve o dubokoj unutranjoj podudarnosti konzervativnog miljenja. Ipak, japanski pisci u normalizaciji prolosti odbijaju poredjenja vlastite prakse sa nacistikom. Japanci rado istiu razliku izmedju nemakih "zloina protiv ovenosti" i japanskih "ratnih zloina" (Sato 1999). Tvrde da postoje i druge vane razlike. Dok je nacizam napao okolne suverene drave, Japan je hteo da osvoji kolonije, koje su tek kasnije stekle nezavisnost. Dok je Auvic za Nemce jo uvek simbol neuporedivog nemakog zloina, Hiroima je za Japan naprotiv simbol rata koji je oformio svest o Japanu kao rtvi. U Japanu rat se posmatra iz perspektive 15. 8. 1945, a iza toga oseanja rtve postaje manje znaajno pitanje zato je rat izbio (Sato 1999). Japan jeste kao i Nemaka poeo rat kao agresor, ali na etiri glavna japanska ostrva nije bilo borbi. Doivljaj rata su ovde kao i u Britaniji bila samo bombardovanja. Osim toga u Japanu posle rata niko nije dovodio u pitanje cara, kao u Nemakoj Hitlera. Japanci su bili navikli na pobede u ratu, pa je poraz bio ok toliko veliki da nisu oseali krivicu zbog agresije. Raspravljali su o posledicama poraza, prvi put suoeni sa okupacijom ostrva od Amerikanaca, a ne od Azijata. Utisak je bio da su poraeni od SAD, a ne od suseda. A poto je u hladnom ratu Japan postao saveznik SAD, irila se iluzija da su posledice rata brzo otklonjene. O samoj kolektivnoj krivici u Japanu diskutovalo se posle 1945, ali drugaije nego u Evropi i SAD. Posle Goldhagen debate Japanci su bili uvereni da Nemci odbijaju kolektivnu krivicu, ali preuzimaju odgovornost za ono to se zbilo. Tome nasuprot, Japanci su oseali krivici zbog poraza samo pred svojim carem, a ne pred protivnicima ili rtvama svoje agresije, tvrdi tokijski istoriar Sato. Zato nije bilo oseanja odgovornosti za agresiju. Posle smrti Hitlera u Nemakoj je uveden novi reim, dok je Hirohito preiveo poraz i nije sudjen kao zloinac. Nije bilo promena na japanskom prestolu, premda se promenila uloga cara. Ipak, mnogi Japanci misle da je posle 15. avgusta u Japanu nastao novi svet. Ono to je za Nemce bio Holokaust, za Japan je bio rat. I nemaki i japanski politiari su za osudu rata i njegovih posledica dobili Nobelovu nagradu za mir: E. Sato i V. Brant. Ima slinosti i izmedju sudjenja u Nirnbergu i Tokiju. U Tokiju nije bilo presuda zbog zloina protiv ovenosti, a od 28 glavnooptuenih samo je estoro osudjeno na smrt, ostali su 1958. amnestirani (Sato 1999). R. Hes je bio u zatvoru pandau sve do 1987, posle ega je sve okonano bez pompe. U Tokiju na mestu zatvora Sugano stoji spomen-ploasa natpisom "tragedija rata", to u stvari znai "tragedija poraza". I negovanje uspomena na prolost je razliito. U Nemakoj su na prvom mestu svedoenja rtava, a do iskaza poinilaca je teko dospeti. U Japanu, medjutim, lake je doi do seanja poinilaca, jer bivi vojnici rado govore o svojim "herojskim" delima. Iz reenog se namee pitanje da li je nemaki obrazac prevladavanja prolosti pogodan za Japan? Na prvi pogled jeste. I japanski konzervativci, slino nemakim, misle da e Japan reiti sve probleme ukoliko se Japanci vrate nacionalnom oseanju poput kamikaza-pilota. Premda je mnogim japanskim intelektualcima zanimljiv nemaki obrazac

86

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

87

"prevladavanja prolosti", ipak Japanci nisu uspeli da prolost prevladaju kao Nemci (Minoguchi 1999). Nemaki obrazac nije bilo lako oponaati jer nema pritiska domaeg i stranog javnog mnjenja niti insistiranja da su japanski zloini neuporedivi kao to je Auvic. Dodue neprevladana prolost i u Japanu ogleda se u prisustvu i uticaju "mrkih Japanaca", "poricatelja Nankinga" i u preutkivanju zloina u Kini. Ali, nema ni traga tome da bi japanski politiari rekli da je 15. 8. 1945. dan oslobodjenja, kao to se u Nemakoj govori za 9. maj 1945. Dok je u kolektivno seanje Nemaca neizbrisivo utisnut holokaust, Japanci se jo nisu ni suoili sa tim da su izgubili rat. U Nemakoj ima pozivanja na pojedinanu krivicu i odgovornost to je u Japanu nepoznato. Takodje, kod Japanaca nema striktnog odvajanja "istog" rata i faistikih zloina (to je u Nemakoj tek izloba zloina Vermahta 1997. osporila). U Nemakoj se dugo govorilo o hrabrim vojnicima na frontu koji nisu bili umeani u nacistike zloine iza fronta. Ovo "isto" razdvajanje bilo je aktuelno u vremenu kada je SR Nemaka bila lan borbenog atlantskog antikomunistikog bedema. Oba postupka sluila su tome da se odgovornost i krivica za prolost ogranie na pojedince, da bi se spreilo da se krivica za prolost prevali na naciju. Ovoga, medjutim, nije bilo u Japanu, jer je totalni rat (shvaen u celini kao nacionalni interes) bio pojam na koji se japansko prevladavanje prolosti usredsredilo (Minoguchi 1999). U Nemakoj je prevladavanje prolosti elastino, prilagodjava se novim generacijama i krupnim spoljnopolitikim promenama posle 1990. Ljudska prava imaju sve veu ulogu. Minogui zakljuuje da je odnos Nemaca prema prolosti kulturno uslovljen i istorijski sazreo princip koji ne treba meati sa "serenadom skidanja mrkog", koju Japanci jednostavno ele da odsviraju. Pokazujui razliku izmedju prevladavanje prolosti u Nemakoj i Japanu, Buruma je jo kritiniji prema Azijatima (Krebs 1996). U obema zemljama je, tvrdi on, samorefleksija priguena manijakalnim nagonom za ponovnom izgradnjom i privrednim uspesima. Japanci prenaglaavaju vlastite rtve (pored "normalnih" i atomske), dok u pogledu vlastitih zloina vlada opti zaborav. To je relativno nespecifino. U Nemakoj, medjutim, postoji permanentno seanje i podseanje na nacistike zloine, jer je to preduslov integracije u normalni Zapad. To ne znai da nema Nemaca koji ne bi zaboravljali, niti da nema Japanaca kadrih za seanje. Ali, poratni uslovi koji bi podsticali organizovano kritiko suoavanje sa zloinakom prolou bili su u Evropi drugaiji. Ipak, obrasci prevladavanja prolosti ne mogu se odseno razdvojiti. Nemcima je kolektivna krivica nametnuta spolja, dok u Japanu nije pojedinac optuivan, ve je odgovornost svaljivana na grupu. Izgleda da je u osudi nacizma bila presudna vea aktivnost Jevreja, ali je i pritisak levice bio snaniji. U Japanu je nacionalizam oiveo ve 1960-ih, u Nemakoj tek 1980-ih. Novi nemaki desni ekstremizam uperen je protiv manjina i gastarbajtera, za razliku od japanskog ovinizma koji nije imao neprijatelje te vrste. Antiamerikanizam je bio snaniji u Japanu zbog Hiroime. Zbog korejskog rata (i oka Kineske revolucije) u Japanu su obustavljene istke i ublaena kolektivna krivica. Iz istih razloga je u Zapadnoj Evropi obustavljena denacifikacija kada je izbio hladni rat. Ne manje je vano to da su i Japan i Nemaka postali ameriki partner u borbi protiv

komunizma. Zato Buruma i tvrdi da su Korejanci i Kinezi spasli Japan od istki. Japanska levica je, dodue, podseala na rtve japanskog imperijalizma, ali i na Hiroimu. Nemaka levica je znatno vie upozoravala na rtve Hitlerove agresije nego na stradanja Nemaca od saveznikog bombardovanja. Pokolj u Nankingu krajem 1937. samo se donekle moe porediti s Auvicem, a Nanking-kompleks sa Auvic-kompleksom jo manje, jer, smatraju Japanci, unitavanje ljudi u prvom sluaju bilo je plansko, a ne rezultat stihije vojne soldateske. Buruma, medutim, smatra da su samooptube u Aziji mnogo munije i neiskrenije nego u Nemakoj, zato to se rasprave o japanskom ratu vode uglavnom van univerziteta, preteno u krugovima ljubitelja istorije i novinara. Burumino objanjenje izgleda nepotpuno. Prevladavanje prolosti bi ipak trebalo tumaiti razliitom spremnou domae inteligencije da pritisak ili potrebu za ukljuenjem u okruenje pripreme samokritikom. Ovaj pritisak i domaa spremnost bili su bitno drugaiji i zbog sutinski razliite potrebe ukljuenja Nemake u Evropu i Japana u Aziju. Premda je manje radikalno prevladavanje prolosti nego u Nemakoj, ni u Japanu ovaj odnos nije bio statian. Neposredno nakon rata Japanci su odgovornost za zbivanja iz 1930-ih prebacivali na militarizam. Jaao je pacifizam, a Hiroima je, pored Auvica, bila simbol ratnog apsurda. Dugo nije razlikovan rat od kolonijalnog rasizma. Snanija promena nastupa tek 1980-ih godina (Murakami 1998). Raste pritisak na pacifiste, a u slubenoj nastavi japanski napad na Aziju je neutralizovan. Pod Nakasoneom (1982-87) kulminirala je nacionalistika revizija istorije. On je 1985. odao slubenu poast grobovima etrnaestorice ministara i generala koji su u Tokiju osudjeni kao ratni zloinci i smaknuti. U isto vreme u Nemakoj zbio se slian ceremonijalBitburg, koji je, za razliku od Japana, izazvao snano suoavanje Nemaca sa prolou u Historikerstreit. Kada je Hirohito umro 1987. medjunarodna tampa je o njemu kritiki pisala, i bilo je jasno da u svetu Drugi svetski rat nije zaboravljen. Ujedinjenje Nemake takodje je pokazalo da su Nemci stekli poverenje suseda, dok su Japanci uvereni da su jo uvek omrznuti u Kini, Koreji, Filipinima ili na Tajlandu. Koliko su Japanci nekritiki prema vlastitoj agresiji govori i injenica da je najvie debata u japanskom prevladavanju prolosti izazvala prinudna prostitucija u japanskoj Armiji (Murakami 1998). Znalo se da su za vreme rata pri jedinicama postojali bordeli, ali je preutkivano da su tamo bile strankinje pod prinudom. Japanska vlada priznala je odgovornost i to je bio veliki politiki zaokret. Ubrzo su zvanino priznati masakr u Nankingu 1937. (ali je broj ubijenih umanjen na 40.000) i korienje biohemijskog oruja u ratu u Indokini. Prevladavanje prolosti postupno je postajalo nunost novih generacija. Poela je saradnja sa korejskim i kineskim istoriarima, to je izazvalo reakciju kod nacionalista. Kao i svuda i u Japanu konzervativci ponavljaju da su ugoeni ugled i ponos nacije koje treba negovati i tititi od pacifista.

88

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

89

2. 3. Francuska i Italija: ruenje mita o antifaistikom otporu


Gotovo da i nije potrebno posebno pominjati da su u Evropi vie nego u drugim delovima sveta ugled drava i unutranja homogenost dugo poivali na opteprihvaenom antifaizmu. Isticanje i velianje domaeg antifaistikog otpora u Italiji i Francuskoj prelazilo je u funkcionalni mit o Resistenza odnosno resistance. Otpor faizmu bio je istorijsko moralna osnova italijanske Prve i francuske Pete republike. Velianje otpora faizmu omoguilo je uItaliji saradnju komunista i hrianskih demokrata, a u Francuskoj komunista i golista. Razlika je u tome to u Francuskoj prevladavanje ratne i kvislike prolosti nije bilo nametnuto saveznikom okupacijom kao u Nemakoj, Italiji i Austriji, ve unutranjim snagama. U Italiji ve krajem 1940-ih komunistika partija postala je ozbiljna pretnja kapitalizmu pa je, uz podrku SAD, jo tada trebalo umanjiti znaaj komunistikog antifaizma. Sukob komunista i hrianskih demokrata izmedju 1948. i 1989. dominirao je italijanskom scenom, a strah od komunizma bio je prisutan sve do pada Zida. U toj napetosti antifaistiki moralni kapital suoenih snaga imao je krupnu ulogu. U italijanskom faizmu nije bilo rasizma niti antisemitizma (do1938), a i Musolini je relativno rano (1943) poraen, pa faizam nije bio za Italijane moralna trauma kao nacizam za Nemce. Za Francuze, pak, poraz 1940. i etiri godine okupacije bili su najtraumatinija epizoda u savremenoj nacionalnoj istoriji. Petenov Viijevski reim skoro 30 godina nakon oslobodjenja osudjivan je kao nefrancuska pojava, tj. od Nemaca ubaena epizoda. Svesno se previdjalo da je Vii bio i posledica duge francuske konzervativne tradicije kontrarevolucije, poricanja politikog pluralizma, rasne netolerantnosti i ovinizma. Ni 1945. ova tradicija nije prekinuta: istke 1945-47, jaanje nacionalizma i metropolskog rasizma, rast antifeminizma itd. (Alexander 1999). U poslednja dva stolea kontinuitet francuske istorije bio je jo snaniji u spoljnoj politici. Ogleda se u borbi Francuza i Anglosaksonaca oko jezike, kulturne, trgovinske i vojne premoi. Ne treba zaboraviti da je Francuska 1939. kontrolisala 60 miliona nemetropolskog stanovnitva. To je stvorilo trajne mentalne strukture francuskog poslekolonijalnog rasizma. Imperijalizam nije samo kolonijalna policija, uprava i vojska. To su i dominantne kulturne vrednosti: jezik, misionarski shvaeno republikanstvo, paternalizam i kulturtregerski rasizam. Tzv. Viijevski sindrom posle rata prevladavan je upravo kolonijalnim sindromom (Alexander 1999). Francusko suoavanje sa "crnim godinama" i traumom etvorogodinje nemake okupacije (koja obuhvata vojni i politiki slom 1940, aktivnost kvislinkog viijevskog reima, deportaciju 76.000 francuskih Jevreja i gradjanski rat od leta 1944.) pariski istoriar Anri Ruso nazvao je Viijevskim sindromom. Re je o skupu heteregonih simptoma i politikih, drutvenih i kulturnih manifestacija koje svedoe o postojanju traume okupacijom i unutranjim podelama. Ruso dri da je uzrok ovih sukoba i trauma kod mnogih Francuza bio upravo njihov nerazreeni odnos prema vlastitoj istoriji.

U francuskim debatama oko les annes noires britanski istoriar Mek Nil uoio je etiri faze (Mc Neill 1999). Prvu, izmedju 1945-1953, nazvao je neokonano tugovanje. U ovom periodu skrivenog gradjanskog rata, a da bi se umanjila sramota poraza 1940, nastavlja se tugovanje za milion i po palih Francuza u Prvom Svetskom ratu na polju asti. Rat protiv nacizma bio je drugaiji. Odneo je 600.000 rtava, a Viijevski reim kriv je i za deportaciju 76.000 Jevreja od kojih se samo 3% vratilo. Sudjenja kolaboracionistima i kapitalistima i obeleavanje rtava nacizma pratila je napetost izmedju nastojanja za slavljenjem otpora i tenje da se zaboravi sramota zbog saradnje. Drugi period izmedju 1954-1971. je doba potisnutog seanja. To je vreme golistike Pete republike zapoeto amnestijama 1951-53, koje su trebale da oznae raskid sa prolou i novi poetak. Uz ekonomski prosperitet i harizmu De Gola stvaran je mit o okupaciji Francuske, tzv. golistiki mit. Osnovna poruka glasila je da je kolaboracija bila minimalna, marginalna i za Francuze netipina. Kljuno je bilo snano nacionalno jedinstvo, u osnovi patriotsko, a francuske interese najdoslednije je titio Francuski pokret otpora ija je personifikacija De Gol. U uvenom govoru u oslobodjenom Parizu 25. 8. 1944. De Gol je istakao da su Pariz oslobodile ujedinjene francuske snage. Golistiki mit je minimizirao aktivnu ulogu Viija (kolaboracije) i podrku Viiju od francuskog naroda. Stvoren je novi predmet seanja: otpor golista i komunista. Tako je francuska politika od 1945. do kraja 1960. bila proeta seanjem na okupaciju. Nije to bila Evropa bez prolosti. Naprotiv, pozivanje na resistance bila je osnova golistikog protivljenja vojnoj integraciji sa SR Nemakom, to su traile SAD. Negovanje seanja na herojski pokret otpora dugo je bilo pokrie otporu ujedinjenju Evrope, tj. istorijska osnova zalaganja za ogranienu golistiku evropsku integraciju i ouvanje francuske nezavisnosti sve do poetka 1990-ih, kada Francuska ulazi u NATO. Bila je to istorijski utemeljena robusna odbrana suvereniteta (Frey 2000). Antifaistiki otpor u Francuskoj bio je zgodno upozorenje: kao to zemlja nije poklekla pred nacizmom, tako Francuska nee biti ni pod kontrolom Vaingtona, Brisela niti Moskve. U skladu sa jaanjem jevrejskog pritiska u svetu pojaano zanimanje za holokaust moe se uoiti od 1970-ih i u Francuskoj, a s tim oivljava i interesovanje za okupaciju (Wegan). Posle smrti De Gola (1971) poinje da slabi mit o otporu koji je diskreditovao Vii reim i uvrstio uproenu sliku prijatelj-neprijatelj: izdajnici nasuprot veini koja je pruala ako ne aktivan ono pasivan otpor. Viijevski reim sveden je u golistikom mitu na dogadjaj neukorenjen u francuskoj istoriji: nekolicini izdajnika svi Francuzi pruali su hrabri otpor. Trei period izmedju 1972. i 1980. Mek Neil naziva "razbijeno ogledalo". Vraa se potisnuta sramota, Francuska se deli, a rui se golistiki mit o otporu. Od 1980. traje faza opsesije, jer se od Miterana potiskivanje crnih godina pretvara u opsednutost njima. Iskrsavaju nova otkria o okupaciji i ire se u javnosti, organizuju se sudjenja K. Barbiju 1987, P. Tuvijeu 1994. i M. Paponu 1997-98. Osuda Papona, generalnog sekretara prefekture Bordoa zbog saradnje u progonu Jevreja, i zabrana Le Penu da dve godine ne moe uestvovati na izborima aprila 1998. bili su znaajni za francusko prevladavanje prolosti (Bremer 1998). Poput afere Valdhajm i uklanjanja Hajdera u Austriji, i ova zbivanja u Francuskoj pokazala su

90

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

91

usmerenost zemlje ka Evropskoj uniji. Osudom izdajnika krajem 1940-ih Francuzi su bezuspeno pokuali da zauvek ree moralni problem kolaboracije. Peten nije osudjen zbog Jevreja, nego zbog izdaje. Dugo godina nakon toga utalo se o tome da bez francuske policije Himler ne bi mogao da ini zloine u Francuskoj. Iako su se krile slike logora koje su uvali francuski andarmi, istina se nije mogla potisnuti, a Vii-sindrom (oklevanje da se pogleda istini u lice) jo je aktivan. Miteran je u duhu golistike tradicije poricao vezu republike sa Viijem, a tek je irak 1995. priznao da je zloine pomagala i francuska drava. Sa osudom Papona Francuska je donekle oslobodila pogled u budunost. Druga neeljena strana ovih zbivanja bila je okolnost da demitologizacija pokreta otpora nije znaila samo detronizaciju komunistikog antifaizma nego i naruavanje patriotskog oseanja Francuza. F. Fire imao je kljunu ulogu u tome, a podrali su ga pre svega konzervativni desniari. Benoa je osporavao antifaizam zato to je doprineo tome "da u sveoptem optuivanju za faizam Hitler preuzme djavola u svetu bez boga" (Benoist 1997). Prihvatajui slogan o opsesivnom antifaizmu u Francuskoj, kao "bolesnoj upotrebi istorije koja se ispoljava i u nazivanju Le Pena faistom", Benoa je otkrio prave motive desniarskog anti-antifaizma. Na slian, ali manje dramatian nain, u Italiji je u istom periodu demitologizacija antifaizma olakala rehabilitaciju Musolinija. Australijski istoriar R. Bosvort (Bosworth) tvrdi da su revizionistiki zaokret i ruenje tobonjeg mita o Resistenza bitno doprineli normalizaciji Musolinija i usponu desnog ekstremizma u Italiji. Tzv "kulturalistiki obrt" jeste u biti kulturni relativizam i postmodernistiko poricanje apsolutnih vrednosti. Bosvort optuuje postmodernu za plitak nadetiki argon, a "anti-antifaiste" oko de Feliea za revizionistiki zaokret prema faizmu krajem XX veka. Renco de Felie je prevrednovao Resistenza, istiui fundamentalnu razliku izmedju faizma i nacizma i uklapajui Musolinijevu "revolucionarnu ideologiju", slino Fireu, u dugu liniju jakobinstva. Osnaena Feliijevim imenom italijanska prerada prolosti stekla je vaan nauni dignitet u periodu kada je S. Berluskoni 1994. prvi put posle rata u desniarsku vladu uveo faiste. Revizija odnosa prema faizmu tekla je i izvan italijanske istoriografije. Ameriki sociolog Berezin, pratei odjek italijanskih filmova o faizmu tokom 1990-tih, zakljuio je da je normalizacija faizma u Italiji poela jo 1980-ih i to u masovnoj kulturi. TV serije su revidirale sliku o Resistenza kao gradjanskom ratu. Italijanska dravna televizija 1986. snimila je evropsku koprodukciju Duce et Claretta. Preko romantine slike Musolinijevih ljubavi, sugerirana je slike Italije kao potroakog raja izmedju 1919. i 1939. Levica je odmah reagovala tvrdei da je film rehabilitacija Duea i republike Salo. Uprkos neskrivanoj romantizaciji Musolinija i demitologizaciji antifaizma, nacionalistika snaga revizionizma u Italiji bila je slabija nego u SR Nemakoj i Francuskoj (Berezin, 1996). Kod poslednjih dveju drava predmet seanja je vie fiksiran na holokaust i kolaboraciju i tie se nacionalnog identiteta i istorije. U Italiji, pak, debate oko seanja na faizam nisu nikada dosegle nivo debata oko nacionalnog identiteta i istorije. Neposredno nakon rata centralno pitanje rasprave bilo je, da li je Resistenza bio

period gradjanskog rata izmedju faista i komunista ili je to bilo doba oruane borbe koja je objedinjavala sve Italijane u borbi protiv nacizma. Hrianski demokrati govorili su o gradjanskom ratu, nastojei da odgovornost za rtve iz tih sukoba pripiu komunistima. Italijanska desnica 1994. takodje ponavlja ovaj "argument", pravdajui svoju ulogu u vladi. Italijansko suoavanje sa prolou osobeno je po tome to u dravi sa relativno slabo izraenim nacionalnim identitetom i mnotvom partija seanje postaje sredstvo konstituisanja politikih snaga. Berezin zapaa da politiko seanje stvaraju partije, a ne drava. Od 1980. istorija faizma u Italiji iz politike prelazi u trinu sferu masovnih medija i javne kulture (Berezin 1996). Od tada i drave i partije gube kontrolu nad prolou, a faizam kao ideologija sve vie se tumai u moralno neutralnom svetlu. Kao da je ponaanje vodeih istoriara trajnije uticalo na inteligenciju od partijskih gledanja. Revizionizam de Feliea u Italijiu velikoj meri se podudario sa Fireovim pokuajem da detronizuje komunistiki antifaizam u Francuskoj. Oba istoriara su bivi komunisti, pa renegatski ar objanjava neke vane iskljuivosti. Ipak Fire nije pokuavao da rastereti francusku ekstremnu desnicu, kao to je to de Felie pokuao da uini sa Musolinijem. Renco de Felice kao najugledniji neutralizator italijanskog faizma u svojoj vietomnoj biografiji Musolinija je, zajedno sa svojom vrednosno neutralnom kolom, poetkom 1990-ih revidirao sliku italijanskog faizma u ijem je sreditu napad na tzv. "mit o otporu". Resistenza (otpor) je retka imenica koja se u italijanskom jeziku pie velikim slovom i na koju su se pozivali komunisti i demohriani. Ova saglasnost oko Resistenza se, kao i mnoge druge koalicije, raspala nakon 1989. Krug istoriara okupljenih oko Feliea (koji je umro 1996) optuio je Resistenza kao mit. Ovaj mit je, tvrde, prikrivao injenicu da je samo mali broj Italijana pruao otpor faizmu, dok je veina bila pasivni sauesnik. Felieov drugi prigovor bio je jo ei. Zato to su borci otpora svojim atentatima na naciste izazivali odmazde prema civilima kao i zbog ubilakih sukoba u vlastitim redovima oni nisu u moralnom pogledu bili nita bolji od svojih protivnika. Faizam je izjednaen sa antifaizmom. Da li je Resistenza bila samo ljubomorno negovana italijanska poratna bajka kako tvrde revizionisti? Izloba "Partigiani" koja je ila po SR Nemakoj 2000. godine demantuje to. Resistenza je bila znaajan akt civilnog otpora jer se oko 300.000 aktivnih partizana posle pada Musolinija suprotstavljalo novoj Badoljovoj vladi i Nemcima (Historikerstreit auf Italienisch 2000). Slabljenje kritinosti prema faizmu danas u Italiji je u slubi antislovenskog nacionalizma, a slubeno podseanje na zloine komunista posle rata je na liniji konanog ruenja italijanske levice. U Francuskoj je sumnja u antifaistiki otpor takodje u slubi protivljenja komunistima, ali i desnoekstremistikog otpora imigrantima. Prevladavanja polarizacije izmedju kolaboracije i resistance kod obeju zemalja treba da ojaa novi nacionalnopatriotski front. U tom pogledu debata oko Viijevskog sindroma u Francuskoj slina je sporu Historikerstreit u Nemakoj i romantizovanju Musolinija u Italiji. Posmatrano s druge strane, razlike izmedju Francuske i Austrije nalik su razlikama izmedju Japana i SR Nemake. Francuska jeste bila poraena, ali se ipak uz savezniku

92

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

93

pomovlastitim snagama oslobodila i posle rata mogla pozvati na heroje otpora. U Austriji nije bilo pokreta otpora, a Austrijanci su bili redovan kadar Wermacht-a. Zato je Austrija i bila liena integrativnih antifaistikih sadraja. Njena prerada istorije slinija je vajcarskoj verziji. vajcarska se posle rata predstavljala kao visoko ugroena rtva koja se od nacizma titila hrabrom spremnou za otpor svoje vojske u alpskom redutu. Uistinu odravala se zahvaljujui finansijskoj i industrijskoj podrci Hitleru. Svaka od zemalja je koristila razliite mogunosti da pribavi status rtve. Medjutim, uprkos razliitom iskustvu postoje mnoge slinosti u kulturi seanja (Wegen). Tako npr. Austrija i Francuska sjedinjuju seanja na oba svetska rata, pa je u francuskim spomenicima brisana razlika izmedju okupacije i Viija. U Austriji spomenici takodje briu razlike izmedju palih u oba svetska rata. "Bele fleke" u spomenikoj kulturi Francuske i Austrije svedoe o nepotpunom i iskrivljenom prevladavanju neslavne prolosti. Sa slabljenjem i nestankom hladnog rata i uruavanjem evropskog realsocijalizma otpao je glavni motiv i obrazac dosadanjeg pisanja istorije geografski polarizovan ideolokom podelom kontinenta. Zato se nenadano pojavio zadatak novog pisanja i promiljanja istorije lienog ideolokog predubedjenja obeju strana, ali i starih identiteta. Novi uslovi su, medjutim, podstakli i nesluene zaokrete u vidjenju prolosti i iskljuivosti njene prerade. Nove istoriografske iskljuivosti su pobudile sumnje u mogunost stvaranja beskonfliktne i ujedinjene Evrope. Da li je ujedinjenje iluzija, koju najbolje opovrgava sistematski prikaz razliitih oblika instrumentalnog prevladavanja prolosti u kojima se na prerueni nain iskazuju pravdanja istki, genocida, etnikih sukoba i ideologija netolerancija i mrnji? Teko je dati izriit odgovor, ali je injenica da gotovo svaka zemlja ima svoj Vii-sindrom, Opfersthese i mit o Resistenza, tj. stereotipe koji mutatis mutandis deluju u podzemnim tokovima istorije etniki izmeane Evrope. Svuda se postavljaju slina pitanja: ta se zbilo pre 1939, ta izmedju 1939. i 1945, i kako je seanje na ova zbivanja kasnije prilagodjavano ili potiskivano? Ovi procesi u razliitim zemljama povezani su, pa ih treba tumaiti u globalnom sklopu. Evropa je danas odve zaokupljena privrednom saradnjom i integracijom, pa se potcenjuju novi mitovi kojima se prikriva nepodnoljiva blia prolosti.

2. 4. vajcarska: slom mita o neutralnosti


Do koje mere je hladni rat osiguravao udobno i beskonfliktno tumaenje nacionalne prolosti, a njegovo iezavanje izazvalo krupne idejne potrese, moda najbolje pokazuje vajcarsko iskustvo. Samo naizgled su prolost i identitet stanovnika male alpske drave stajali izvan ideolokih sukoba koji su optereivali njene mone susede. vajcarci su dugo poznavali sporove oko istorije samo iz inostranih iskustava. Javnu svest u ovoj zemlji vie je oblikovalo utanje nego sukobi miljenja. Nije samo politika, nego je i istoriografija uobliavala utanje, potiskivanje i zaborav, negujui mitski odnos prema prolosti i spreavajui njeno problematizovanje. Na neki nain utanje je deo politike kulture vajcarske.

Manje burni sporovi Helveana oko prolosti vodjeni su, dodue, jo 1960-ih oko trivijalnih pitanja prisutnih u svim evropskim zemljama: ko je saradjivao sa saveznicima, a ko sa osovinom, ko se prilagodjavao, a ko pruao otpor? Kada je poelo otvaranje arhiva poela je i podela na prilagodljive i patriote, a test moralnog ponaanja bila je aktivnost vajcaraca posle pada Francuske. Naime, leta 1940. situacija je bila tragina, jer se sa spasavanjem domovine moralo poeti ne samo verbalno "con gloria" nego i praktino "con ignominia", tj. sa nitkovlukom (Kunz 1999). Za moralnu osudu bili su samo oni koji su izdavali zemlju jednoj od zaraenih strana. Godine 1940. za Helveane poela je faza nitkovluka, jer je otvoren prostor potonjim moralnim osudama i javnim skandalizacijama ponaanja vajcarske u ratu. Da li je, naime, patriotski motivisani nitkovluk skandal ili legitimna strategija samoodranja, bilo je pitanje kojeje delilo uesnike debata oko Nedia, Antoaneskua, Petena i Hortija. Na slian nain i vajcarske rasprave oko prolosti 1970-ih kretale su se izmedju politikih polarizacija i akademske skolastike. Bilo je fragmentarnih polemika oko povezanosti vajcarske industrije i osovine, i rasprava oko pomoi izbeglicama. Ali ozbiljnije rasprave oko prevladavanja prolosti po nemakom obrascu traenja krivice poele su tek krajem 1980-ih. Dok je desetak godina ranije oivljavanje hladnog rata ilo na ruku prihvatanju izolacionistike slike vajcarske, dotle je iezavanje hladnog rata podstaklo osvetljavanje zona politikog zaborava nacije i javnog preispitivanja moralne krivice. Spoljni uslovi izmenili su vajcarske moralne i politike kriterije kod procene vlastite istorije. vajcarski Historikerstreit osoben je po tome to su mu podsticaji bili prilino bizarni. Poelo je sa sporom oko nacistikog zlata deponovanog u vajcarskim bankama, potom se prelo na debatu oko izbeglica, a tek na kraju otvorena su apstraktnija pitanja oko etike neutralnosti male zemlje. U hladnom ratu ugled vajcarske bio je bezbedan, a mitologija prolosti drave neokrnjena. vajcarska je vaila kao zemlja pribeite koja je sreom i hrabrou izbegla rat. To je bila rado prihvatana slika prolosti, ne samo otuda to je bila politiki oportuna i finansijski pogodna, nego i zato to se podudarala sa kompleksom male zemlje, tj. nastojanjem da sebe definie u ogledalu velikih (poredjenjem sa velikima). Zemlja je bila zaneta ugledom i privrednim uspesima, a hladni rat iao je na ruku ovoj selektivnoj kulturi zapaanja. Hladni rat, sovjetska pretnja i amerika zatita uvrivali su kolektivni gubitak seanja. Decenijama su vajcarci bili zatoeni u kavezu selektivnog posmatranja vlastite prolosti. Kritike opaske bile su stvar pojedinaca, a esto su optuivane kao ekstremistike. Optube rtava holokausta otvoreno su ignorisane. Manihejska logika hladnog rata nije pogodovala sloenijim rasudjivanjima niti prefinjenim moralnim oseanjima. Ali prosveivanje nije izostalo. Potisnuta krivica postepeno je bivala sve glasnija u krugovima inteligencije. Kada su neke stvari otkrivene progovorila je logika ekstrema. Na mesto ranijih idealizacija stupile su demonizacije. Odjednom je vajcarska ispala zemlja gotovana, utajivaa i trgovaca koja se hladnokrvno obogatila na nesrei drugih. Savest vajcarske probudjena je i mahom primila histerine oblike (Breitenstein 1997).

94

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

95

Sistematska debata poela je 1995. oko zlata koje su opljakali nacisti, oko dravne neutralnosti i postupka prema internircima. Krajem rata vajcarska je bila u spoljnopolitikom pogledu izolovana, a ugled njene neutralnosti bio je 1944/45. na najniem nivou. Saveznici su u neutralnoj maloj dravi gledali parazita koji je profitirao od rata i nije pomogao u borbi protiv faizma. U svetlu opteprihvaenog pravednog karaktera antifaistikog rata, neutralnost je svuda bila prokazana. Osim toga odve upadljiv bio je kontrast izmedju netaknute vajcarske i ratom razorene Evrope. Nasuprot spoljnoj podozrivosti, sam rat je iznutra integrisao vajcarce i potvrdio ispravnost dravne politike kod njenih gradjana. vajcarska nije pozvana na osnivaku sednicu UN juna 1945, a 1948. postala je samo posmatra. ak ni to nije mnogo uticalo na poloaj vajcarske, jer je hladni rat blokirao rad UN. Forsirana je "ideologizacija neutralnosti" i pootreni kurs neutralnosti. Ali, to nije bila dosledna neutralnost, jer je vajcarska morala initi ustupke Zapadu u blokadi Istoka. Vana provokacija za polemike oko prolosti i oivljavanje seanja bila je indolentnost vajcarskih banaka prema jevrejskim zahtevima. Debata je postupno prela uduboku krizu jer je vajcarska bila suoena sa problemom vlastite verodostojnosti i identiteta (Wenger, Fanzun 1998). To je moglo uticati vrlo negativno na njenu spoljnopolitiku aktivnosti i trgovinu. Osim toga kriza identiteta blokira zemlju iznutra i deli je. Jo 1945. neutralnost je stekla prizvuk anahronizma, ali je hladni rat privremeno potisnuo pitanje ko se i kako ponaao u ratu. Medjtim, kraj hladnog rata i izmena poloaja zemlje ponovo su otvorili bolno pitanje, i to je bio jedan uzrok krize identiteta. Neutralnost kao strategija preivljavanja iznova je 1989. dovedena u pitanje. Osim toga u zajednikoj evropskoj spoljnoj politici (Maastricht) neutralnost gubi smisao. vajcarska vie nije bila u blizini potencijalnih frontova ve u sredini Evropske Unije. Oslabile su razlike izmedju unutranje i spoljne politike, vojnih i civilnih aspekata sukoba, globalizacije i regionalizacije, a pretnje bezbednosti dolaze od droge, migracija i terorizma. Sa promenjenim granicama klasine nacionalne drave sve upadljivija je bivala napetost izmedju mitoloki proklamovane politike neutralnosti i pragmatine volje za ukljuenjem u mreu medjunarodnih nadnacionalnih ustanova. Stoleima je raison d etre vajcarske leao u protivljenju evropskom razvoju. Mala drava u srcu Evrope bila je antimonarhijska, antihegemona, antiimperijalistika, anticentralistika, po jeziku antinacionalistika. Premda se u hladnom ratu prikazivala u antitotalitarnom svetlu, bila je antiteza okolini. Iako je iz svetskog rata izila bez trauma, usledila je neoekivana izolacija posle 1945. Izolaciju je presekao dugi hladni rat, a mit o vlastitoj prolosti ozbiljnije je naet tek 1989. Ponovo se neutralnost "kao vena garantija nedunosti" preobratila postupno u oima sveta u argument optube protiv drave koja se obogatila na tudj raun. Na neki nain, kao i u Austriji, rasprave oko prolosti je i vajcarskoj nametnulo okruenje, a ne unutranji raskol. Osim toga, napad na mentalni Reduit nacionalnog identiteta potekao je iz politikih okolnosti (slom medjunarodnog poloaja i kriza unutarpolitike legitimacije 1989.), a ne iz akademske istoriografije.

Intenzivne debate oko uloge vajcarske u Drugom svetskom ratu bile su od 1989. veliki medijskopolitiki dogadjaj. Polemika je poela oko pitanja da li je izbegavanje rata bila zasluga Helveana ili srean i sluajan rezultat strategije prilagodjavanja i otpora? Kritiari tradicionalne slike istorije istiu antiherojsku stranu politike (Natyonales Forschungsprogramm 1999). vajcarska se, tvde kritiari, pre svega prilagodjavala a tek potom bila spremna na otpor, koji bi u vojnom pogledu bio simbolian. Druga strana tradicionalisti, podsea da je izbegavanje rata bila posledica sloene strategije strukturnog prilagodjavanja i ideolokog otpora, koja je nagnala naciste da im napad na vajcarsku ne bude privlaan. Ovo tumaenje obezbedjivalo je jedinstvo i identitet nacije, popularisanje vajcarske spremnosti za otpor i viziju nesavladive alpske republike. U sporu je poljuljano uverenje o tzv "sreno izbegnutom ratu" kao posledici vojne spremnosti u okviru oruane neutralnosti dugo prisutno jezgro vajcarskog heroiziranja vlastite istorije. Debate o vajcarskom identitetu izmenile su sliku domae istorije. Kritiko prevladavanje prolosti nije ojaalo nego polarizovalo poimanje nacionalne istorija kao temelja vajcarskog identiteta. Uz to, narasla su neslaganja i o buduem razvoju. Erozija zamisli o oruanoj neutralnosti vajcarske zamenjena je novom vizijom neutralnosti, koja zemlju upuuje vie na prevenciju, saradnju i integraciju. Ima miljenja da je tek izmedju 1990. i 1995. dolo do otkrivanja Ervope i uravnoteavanja helveanske slike istorije. Detronizaciju politikih junaka vajcarskog otpora pratila je destigmatizacija nacionalnih izdajnika, sa obrazloenjem da su tzv. prilagodljivi bili rtve nacionalne teorije o "rtvenim jarcima", iako se njihove politike ideje nisu razlikovale od onih kod heroja (Natyonales Forschungsprogramm 1999). Teorija o "rtvenim jarcima" imala je pre svega funkciju rastereenja i redukovanja sloenosti u cilju politiko-moralnog homogenizovanja ponaanje cele nacije. Tradicionalni anti-heroji bili su mnogo dublje upleteni u tragiku protivrene strategije prilagodjavanja i preivljavanja nego to je prikazano u ortodoksnom vidjenju istorije. Heroji su detronizovani 1990-te. Samo delom bio je to spor starih i mladih istoriara. Novi moralni uzor postali su odjednom radnici koji su se mirno angaovali u humanitarnim akcijama zbrinjavanja Jevreja (Ibid.,). Dolo je do prevrednovanja poeljnih likova iz istorije. Postupno se probijalo uverenje da je vajcarska politika prema izbeglicama bila antisemitska. Nakon nestanka blokova i reaktuelizacije holokausta Auvic je postao obrazac kolektivnog seanja, a u vajcarskoj se irilo miljenje da su uticajni politiari bili upoznati sa ubijanjem Jevreja. Sa etikim zaotravanjem pitanja o suodgovornosti oko jevrejskih rtava postavljalo se sve ee pitanje nije li put nekih rtava Auvica poeo jo u vajcarskoj. Vrhunac samokritikog prevladavanja prolosti bilo je slubeno izvinjenje saveznog predsednika K. Viligera 8. 5. 1995. i aljenje zbog vraanja Jevreja sa vajcarske granice u sigurnu smrt. Rasprave su razotkrile novu sliku vajcarske, koja nije prola kao moralna pobednica bez borbe u ratu, ve se tiho izvukla (Ibid.,). Ono to je poelo sa uspenim slavljenjem prolosti u unutranjoj politici, zavrilo se sa neizvesnou oko nove usmerenosti spoljne politike. Na mesto stare neutralne drave valjalo je stvoriti novu sliku vajcarske kao dela Evropske Unije. To nije samo iziskivalo izmenu istorijske svesti ve je stvoren i strah od spoljnopolitikog i

96

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

97

bezbednosnopolitikog anlusa u novu Evropu. Na delu je zaokret od vojne neutralnosti i makijavelistikog patriotizma ka patriotizmu spojivim sa evropskim vrednostima. Sukob izmedju ciljeva spoljnopolitike participacije i unutarpolitike integracije traio je i preradu slike svetskog rata i uloge vajcarske u njemu. Naredni udar na vajcarski patriotizam bila je slubena amerika optuba oko "Holokaust novca" polovinom 1990-ih. Debata je vrlo brzo primila formu skandala. Za vreme rata blokirani jevrejski rauni u vajcarskim bankama podstakli su debatu oko finansijske uloge vajcarske u ratu. Postalo je oevidno da se odsustvo senzibiliteta i panje za istoriju Drugog svetskog rata moe izraziti konkretnim finansijskim kategorijama. Pljaka jevrejskog zlata bila je skandalizacija vajcarskog Historikerstreit. Nova optuba je vajcarsko prevladavanje prolosti uvela u fazu pravnog regulisanja i obeteenja holokaust rtava. Proces je primio ukus trgovine sa opratajnicama grehova. Jevrejska potraivanja razbila su nade da e nova istorijska slika prolosti vajcarske biti podstaknuta iskljuivo potrebom za "istorijskom istinom" (Natyionales Forschungsprogramm 1999). U sreditu vajcarskih rasprava oko prolosti bila su tri problema: 1. podrka vajcarske silama osovine u ratu; 2. neprihvatanje jevrejskih izbeglica, kao najtraginiji segment domae politike "brod je pun", tj. zatvaranje granica i isporuka izbeglica; 3. pljaka jevrejskog zlata. Ozbiljnije javne rasprave oko ovih pitanja poele su tek 1989. Obelodanjeno je npr. da je za Nemaku tokom rata u vajcarskoj radilo 80% industrije preciznih instrumenata, 75% elektroindustrije i 60% industrije naoruanja (Lang 1998). vajcarska industrija je u ratu na Istonom frontu imala nezamenljivu ulogu: proizvodila je specijalne delove za avione, upaljae za tenkovske granate i optike komponente za naoruanje. A kada je 1943. saveznika avijacija poela sa sistematskim unitavanjem nemakih fabrika, vajcarski industrijski potencijal je dobio dodatni znaaj. Koliko je samo antifaista bilo rtva vajcarske preciznosti? Za osovinu jo vanije bilo je vajcarsko zlato. Naime, da bi obezbedili za rat vane sirovine (panski mangan, turski hrom, portugalski volfram, vedski elik) nacisti su ih morali kupovati konvertibilnim devizama. vajcarska je rado prihvatala opljakano zlato, za razliku od vedske i Portugala. Osim toga, zlatne transakcije sa vajcarskom bile su nacistima vane u kupovini agenata i finansiranju obavetajnih slubi i prekomorskih operacija. Da li su nacisti mogli voditi toliko dugo rat, koji je ubio oko 60 miliona ljudi, bez vajcarskog zlata? A koliko je vajcarska nacionalna banka bila lojalna nacizmu najbolje pokazuje podatak da je jo 5. aprila 1945. preuzela od Rajhsbanke zlato "garantujui nastavak odredjenih isplata". Rauna se da je dobit koju je nemaka trgovina naoruanjem izvukla iz transakcija sa zlatom i kreditima iznosila tri milijarde vajcarskih franaka (Lang 1998). Za to vreme bila je to neuvena suma. Dok je Nju Jork bio finansijski centar saveznika, Bern je bio to isto za osovinu. Sve to je inila slubeno neutralna drava. vajcarski moto je bio: "est dana smo radili za Hitlera, sedmi za saveznike". Ova tana izreka mora se ipak korigovati: veliki deo krupnog kapitala sve do staljingradskog obrta, januara 1943. molio se za pobedu

Osovine. Lang izriito tvrdi da je vajcarska bila saveznica nacistikog varvarstva i izdajnik antifaizma, a zato za to nije odgovarala, zasluan je hladni rat. Debata oko uloge vajcarske u ratu pobudila je duboke sumnje u neutralnu finansijsku ulogu i humanitarni znaaj vajcarske. Da li je vajcarska bila vaan oslonac Hitlera i koje su bile realne mogunosti male drave u vremenu ekspanzije nacizma? Kritiki istoriari insistirali su da je re sauestvovanju u zloinima, a oprezniji su se pitali da li se Treem Rajhu tada mogao pruiti otpor? Otvoreno je pitanje da li je realpolitika malih drava na velikim istorijskim prekretnicama nemoralna? Snana i iroka kritika uloge vajcarske u ratu razbila je nacionalnu mitologiju idealnu sliku male drave koja je bila izvan svetskih sukoba i koja se starala o dobrobiti svojih gradjana. vajcarska nije bila navikla na kritiku koja je ponavljala da su mir i obilje kupljeni moralnom ravnodunou. Da li je bilo pogreno voditi realnu spoljnu politiku koja nije robovala moralnim vrednostima? Ili se razliiti odgovori na gornje pitanje mogu objasniti razlikom izmedju realpolitikog i idealistikog vidjenje spoljne politike (Widmer 1998)? Prvo vidjenje, naime, uzima svet takvim kakav je, a drugo onakvim kakav treba da bude. To je razlika izmedju Tukidida i Platona. Svaka spoljna politika trai svoj put izmedju pomenuta dva pola. Realpolitiari vie vode rauna o bezbednosti drave, dok idealpolitiari dre da su ljudska prava iznad bezbednosne strane. Naela UN su programi idealne politike koju naruavaju velike sile. Sa nestankom hladnog rata klatno se pomera ka idealnoj politici: bezbednost je osigurana, sada su na redu ljudska prava. vajcarska nije bila jedina zemlja koja je vodila neherojsku neutralnu politiku. Male zemlje bile su daleko vie upuene na ovaj kurs, dok je prostor za izbor izmedju naela i pragmatizma bio rezervisan uglavnom za velike i samostalne drave. Karl mit je pretio neutralnima, ali i ameriki podsekretar Stuart Ejzenstat. Koliko je bio u pravu Tomas Deferson kada je opominjao da postoji samo jedan moral: isti za dravu i pojedince? U kom stupnju je ovo visoko naelo u praksi ostvarljivo, odnosno koja mu je cena? U diplomatiji malih zemalja treba daleko vie umea i snalaljivosti nego kod velikih da ih politika, koja uvek goni u kompromis, ne uini ravnodunim prema naelima. Realpolitiar se sa tim lake miri, dok idealpolitiar, stremi iznad "morale provisoire". Premda je ovaj drugi moralno nadmoniji, po pravilu je manje uspean od prvog. Da li je vajcarska dospela na optueniku klupu zbog toga to se sa nestankom hladnog rata politika pomerila ka idealpolitiarima, kao to tvrdi njen diplomata Widmer? Ova ocena bi se moda i mogla prihvatiti, ali samo ukoliko se previdi materijalna pozadina vajcarskih debata oko prolosti. Widmerova odbrana vajcarske politike, kao nune realpolitike svake male zemlje, postaje neuverljiva ako se imaju na umu interesi njenih vladajuih krugova, tj. velike finansijske dobiti koje su ovi izvukli iz rata. Da nije izbila na videlo pljaka rtva nacizma moda bi vajcarska i mogla da opravda vlastitu realpolitiku sa tezom o uzaludnou otpora Treem rajhu. Medjutim, ovde nije re samo o akademskoj i medijskoj debati oko mogunosti ili nemogunosti otpora faizmu, ve o mnogo sloenijim stvarima. Nisu prozvani samo politiari nego i vani sektori industrijskog i finansijskog kapitala. Naglo je porastao znaaj

98

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

99

istoriara, jer dovedena je u sumnju slika humanitarne vajcarske sa velikom reputacijom Crvenog krsta i marketinkom oznakom "Made in Switzerland", koja je bila garancija kvaliteta i vajcarske poslovnosti. Osim toga uznemirena je vajcarska javnost. Zlato je bilo samo manji deo onoga to je oteto Jevrejima. Danas se istrauje sve vie drava povezanih sa nacistikom privredom: panija, Portugal, vedska, Turska. Nemaka dravna dokumenta uglavnom su istraena, ali ne i ona od privatnih firmi (Feldman 1999). Danas u vajcarskoj niz banaka i koncerna otvaraju istoriarima arhive i plaaju istoriare da istrae ulogu firme za vreme rata. Zato? Mnoge nemake firme optuene su od Amerikanaca da nisu namirile bive jevrejske klijente i da su bile upletene u nacistiku pljaku. Optuene firme bile su prinudjene da plaaju skupe advokate i finansijske inspektore da bi se odbranile od optubi. Bile su suoene sa politikim i moralnim problemima od kojih je zavisio ugled firme (Feldman 1999). Bilo je straha od amerikog bojkota nemakih firmi, gubljenja ugleda i demoralizacije slubenika. Ne manje se strahovalo od senzacionalistikih medija i izvetaja koji bi naneli tetu. Odjednom je porasla praktina uloga istoriara kao savetnika. Kapitalisti i bankari nisu bili kadri da se brane od optubi, pa su unajmili istoriare koji su trebali da egzaktno pokau neupletenost firmi u ratno profiterstvo. Mediji su pretili senzacijama i irili tezu da je vajcarska odgovorna za produenje rata zbog privredne saradnje sa nacizmom, dok su istoriari sa druge strane tvrdili da vajcarska ne treba da se stidi svoje neutralnosti jer je to bio uslov obimne humanitarne pomoi rtvama NS (Fleury 1998). Prevladavanje prolosti u vajcarskoj nije se ticalo samo nacionalnog identiteta, ve i ugroenih profita. Trebalo je preraditi prolost, zbog dalje nesmetane oplodnje kapitala. ak su i ugledni i skupi advokati postali nepouzdana alternativa istoriarima. Na drugoj strani unajmljeni istoriari kritikovani su od kolega i tampe da peru prolosti i pomau kapital. Istoriari su pozvani da presude u sporu izmedju rtava nacistike pljake i privatnih firmi. Danas u vajcarskoj upravo istoriari pruaju materijal advokatima (o tome ta se zbilo), na osnovu ega e biti odredjena odteta. Time se firme nadaju da e podvui crtu ispod prolosti, prevladati prolost sa kojom e moi da se suoe sa javnou. Kapitalistika preduzea podseaju na enu koja je dala oglas: "Ne bih se udala za oveka sa neprevladanom prolou" (Feldmann 1999). Profit zavisi od nalaza istoriara da li je saradnja firme sa Geringom poivala na oduevljenju, dobrovoljnosti ili nudi. Bez pritiska SAD ne bi bilo dananjih zahteva za obeteenjem rtava holokausta u vajcarskoj. Koliko je bilo teko integrisati protivrene vizije ive prolosti koja ne eli da prodje, pokazalo je u najogoljenijem obliku vajcarsko prevladavanje prolosti u kom su mone interese ugrozile upravo istorijske debate. Ne manje dramatina bila su otkria odnosa vajcarske prema izbeglicama ispred nacizma. Od 1939. do 1950. vajcarska je prihvatila oko 300.000 izbeglica, ali mnogi vajcarci nisu bili za to. Oko 30.000 izbeglica slubeno je odbijeno, a mnogi se nisu zbog toga usudili da u ovoj zemlji potrae spas (Kunz 1999). Zato nije primljeno vie izbeglica? Ima miljenja da su vajcarci titili trite rada i odbijali "biu strane elemente". Zato su od 1938. traili vize od Jevreja, a od 1939. od svake izbeglice. U leto 1942.

zatvorena je granica, ali je nakon protesta ponovo otvorena. Danas vajcarsku kritikuju da je kriva za smrt mnogih neprihvaenih izbeglica. Senzacionalne injenice o zapletenosti vajcarske u saradnju sa Treim Rajhom bile su naravno poznate odgovornim strukturama. To za njih nisu bile senzacije, o emu svedoe razni oblici prerade prolosti. Uprkos tome, politika klasa osea se i ponaa nadmeno i prezire istoriju. O tome govori skoranje svedoenje vajcarskog nacionalnog savetnika C. Blochera (Blocher 1997). Po njemu vajcarci nisu bili nacistiki saveznici, ve su bili spremni 1938. da brane zemlju. Hitler je, navodno, napadao i pretio vajcarskoj, a Staljin takodje. U zemlji je bilo oko 300.000 izbeglica, a posle pada Francuske jednostavno se moralo saradjivati sa Treim Rajhom. Sa kim drugim, pita Bloher? Time smo, kae, narod uvali od gladi. Ouvana je neutralnost, a ta bi bilo da smo opkoljeni od Nemake prili saveznicima? ta bi bilo sa narodom, izbeglicama, Jevrejima? Dodue, priznaje Bloher, morali smo i da zatvaramo granicu. Ali zar nisu emberlen, SAD i Staljin takodje poputali Nemcima, pa to nije umanjilo njhov antifaizam. Deo vajcarskog krupnog kapitala jeste traio ukljuenje u Novu Evropu Treeg Rajha, ali je slinih zahteva bilo i kod sindikata. vajcarska je primila najvie Jevreja, pa zato branioci asne vajcarske prolosti tvrde da su sadanju raspravu potakli vajcarski moralisti i strane jevrejske organizacije (Blocher 1997). Navedena prerada prolosti je obrazac prepoznatljiv kod raznih verzija pravdanja kvislinke politike. Ako je pitanje izbeglica bilo najskandaloznija epizoda, najrealniji sadraj vajcarskog Historikerstreit bilo je pitanje zlata. Posle rata saveznici su uspeli da delimino naplate od vajcarske svoja potraivanja, ali je ostalo sporno privatno, naroito jevrejsko zlato. Ostalo je i belgijskog i holandskog zlata, pa se postavilo pitanje koliko su vajcarske banke bile sauesnice u faistikoj pljaki zlata. SAD su procenile da je Trei Rajh opljakao zlato u vrednosti oko 579 miliona dolara, skoro tri puta vie od ukupnih nemakihzlatnih rezervi uoi rata. Od te sume 75% nemakog zlata ukradeno je, a dobar deo je deponovan u vajcarskoj i naknadno prodavan treim zemljama (Maissen 1996). SAD su gledale na vajcarsku posle rata kao na ratnog profitera, ak su pretile i sankcijama, ali je Bern imao podrku Londona. U vajcarskoj nije bilo svesti o krivici, vladalo je legalistiko stanovite, a u javnosti se govorilo o diktatu Vaingtona. Medjunarodnopravna osnova saveznikih potraivanja bila je tanka, legalitet je bio na strani vajcarske, ali su Jevreji bili aktivni. Debata je primila neoekivanu estinu i dubinu, a sa tzv. izvetajem S. Ajzentata (Eizenstat) 1995, predstavnika Klintonove vlade, prerasla je u vajcarskoameriki sukob. estina sukoba moe se pojmiti u sklopu neizbenog procesa nalaenja novog poloaja neutralnih zemalja posle kraja hladnog rata. U Ajzentat-izvetaju izneta je optuba da je vajcarska indirektno produila rat, ali se ona branila da je saveznicima bila viestruko korisna kao poslednja slobodna drava u nemakom susedstvu. Ovu neutralnost je kao korisnu ocenio i sam eril, tvrde vajcarci, ali ne SAD i SSSR. Iza osude lane vajcarske neutralnosti u izvetaju visokog amerikog funkcionere Stjuarta Ajzentata skrivalo se pitanje vajcarske nadoknade i povraaja faistikog zaplenjenog

100

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

101

blaga (Buetler 1997). Od oko dananjih 5,6 milijardi dolara opljakanog zlata, oko dve treine prolo je kroz vajcarsku nacionalnu banku, stoji u pomenutom izvetaju uz opasku, da kojim sluajem vajcarska nije kupila to zlato, rat bi se pre zavrio. Drugi deo faistikog zlata Jevreji su sami pre i za vreme rata deponovali u vajcarske banke. Posle rata rtve holokausta nisu ga mogle podii. Zato su tek 1992. pod pritiskom jevrejskih organizacija vajcarske banke otvorile informativnu slubu za raiavanje ovih pitanja. Iste godine objavljeno je da je suma na 775 rauna pod tajnom iznosila oko 32 miliona dolara (Kunz 1999). vajcarske banke su 1996. optuene da su svesno prihvatale opljakani plen. Zato je vajcarsko udruenje banaka bilo prinudjeno da stavi van snage klauzuru o tajnosti uloga za 5 godina. Medjutim, rtve holokausta i dalje su traile povraaj novca, pa su poetkom 1997. pod pretnjom vie zemalja da e bojkotovati vajcarske banke, tri vajcarske banke osnovale humanitarni fond za rtve. Nekoliko meseci kasnije objavljena je lista sa 5.000 rauna (oko 45 miliona dolara) i omogueno je rodjacima holokaust-rtava da dodju do novca. Medjutim, stvari su postale sloenije kada je otkrivena i zapletenost drugih sila. Obelodanjeni su poslovi vodjeni u trouglu SAD-Trei Rajh-vajcarska u kojima su SAD isporuivale Hitleru naftu, a plaanje obavljano preko vajcarskih banaka. Poslovna dokumenta nemakih banaka zaplenila je Crvena armija pa se oekuje otvaranje ruskih arhiva. U Londonu je decembra 1997. odrana konferencija o nacistikom zlatu, na kojoj je vajcarska bila u sreditu. Poto je jedina u ratu raspolagala konvertibilnom valutom, vajcarska je imala veliku ulogu u nemakoj ratnoj privredi. Novi arhivski materijal pokazuje da je Hitlerov reim godinama bio bankrot i da je ivotno neophodne sirovine plaao zlatom: s jedne strane ukradenim monetarnim zlatom iz zaposednutih zemalja, a s druge tzv. nemonetarnim zlatom, opljakanim od Jevreja i drugih rtava. ak i zubima ubijenih Jevreja (Feldmann 1999). Jevrejske organizacije su insistirale na pitanju da li su saveznici posle rata znali o zlatu rtava, cenei da vajcarska duguje Jevrejima 2-3 milijarde dolara (Mller 1997). Pomenute okolnosti prelamale su se kroz vajcarsko prevladavanje prolosti nameui ovom procesu vrlo konkretne zahteve za obeteenjem, daleko iznad optih moralnih. Rasprava oko uloge vajcarske u ratu i potreba da trai svoju normalnost pred evropskom integracijom i globalizacijom, naputajui tradicionalnu neutralnost to su bili okviri u kojima je iskazana spremnost za suoavanjem sa prolou. Identitet nacije razbudio se pod uticajem imperativa moralnog i materijalnog obeteenja zbog preutane prolosti.

2. 5. Rusija: slom imperijalnog identiteta


Na istoku Evrope sadraj preutane prolosti je bio druge prirode. Sedamdeset godina stari sovjetski identitet naglo se raspao i zamenjen je potpuno drugaijim. Ranije negativne odrednice (liberalni, hrianski i sl) postale su pozitivne, a neprikosnoveni komunistiki atribut postao je sinonim nepoeljnog. Kao to se slubena odrednica "sovjetski narod" raspala na Litvance, Ukrajince, Ruse i druge, tako je i pozitivno shvaeni

internacionalistiki komunistiki identitet zamenjen "demokratskim" i nacionalnim. U krajnjoj liniji novi identitet konstruisan je "negativno", aktuelni sadraj mu je bio isti antikomunizam (Urban 1994). Vizija demokratskog slobodnog trita i pojedinca gradi se na kritici komunistike planske privrede, kolektivizma i politikog monizma. Nove odrednice politikog identiteta su atributi hrianski, socijalni, liberalno-demokratski i sl. Rusija je bila jedina poslekomunistika nacija koja nije mogla prebaciti krivicu za socijalistiku prolostna drugu naciju (Urban 1994). Zato je krivica prebaena na unutranjeg javnog neprijatelja: demokrati su se podelili u dve grupe, a obe se medjusobno optuuju da su komunisti. Pozitivna odrednica identiteta prela je u negativnu. Osim antikomunizma, razbudjen je nacionalizam u obliku novog nacionalnog mita koji Zapad vidi kao javnog neprijatelja. Ono to su nekada bili komunistika partija i radnika klasa sada su vojska i crkva, ustanove koje su u javnosti ocenjene kao oslonac novog nacionalnog mita. Postoji i spona vojske i crkve, vojska titi crkvu, a pravoslavni svetenici pruaju versko patriotsku indoktrinaciju tom savezu. Na patriotsko nacionalistiku kartu igra i KP Rusije naroito od sukoba sa eenima. Snana promena politikog i linog identiteta jeste rezultat prevladavanje prolosti koji je poeo u Sovjetskom Savezu jo za vreme perestrojke. Bio je to proces sa dalekosenim posledicama po integraciju i ostalih evropskih socijalistikih drava. U njemu su se proimale smiljene i nekontrolisane posledice nagle i snane erozije drutvenointegrativnih istorijskih sadraja. U jezgru integracije KP SSSR-a i vienacionalne drave bila je istorija proleterske revolucije i partije. Dok je Staljinov autoritet jo ranije bio poljuljan, harizma Lenjina dugo je bila neprikosnovena. Ni Gorbaov u poetku nije pomiljao da ugrozi Lenjinov kult. Ponavljao je da je i Lenjin koristio re glasnost i da perestrojka izvire iz Lenjinovih "besmrtnih ideja". Ali, poto vrh nije mogao kontrolisati reforme, to je sa oslobadjanjem medija 1987. nepovratno otvorena brea erozije kulta Lenjina. Zbivanja su kumulativno radikalizovala ovaj proces. Kada se novembra 1987. Gorbaov javno izjasnio za ponovnu procenu istorije, prvi na udaru nije bio Lenjin, nego Brenjev zbog korupcije, neefikasnosti i "ere stagnacije". Ve januara 1988. ime Brenjeva brisano je sa mnogih geografskih lokacija. Kako je i planirano, kritika Brenjeva privremeno je ojaala autoritet Lenjina, pa su se javljali glasovi da je Brenjev kao i Staljin odstupio od Lenjinove doktrine. Februara 1988. rehabilitovani su Buharin i 19 starih boljevika, a NEP je istaknuta kao istorijska prethodnica perestrojke. Kao i u Hruovljevom referatu, opet su na udaru bili Staljinovi zloini. U toku 1988. i poetkom 1989. u sreditu medija bili su zloini Staljina kao odstupanje od lenjinizma. Po svemu sudei objavljivanje Solenjicinovog romana "Arhipelag Gulag" u asopisu "Novi Mir" 1989. otvorilo je seriju napada i na Lenjina. Po prvi put neko je nekanjeno Lenjina ocenio kao Staljinovog oca, a logika krize traila je jo radikalniju osudu prolosti. Istovremeno poinje objavljivanje dokumenata Lenjinovih proglasa izgradjanskog rata, poziva na odmazdu i sl. Dezintegracija Lenjinovog kulta ubrzavala je proces slabljenja centralnog autoriteta drave i partije i najavu secesije republika. Erozija Lenjinove harizme slabila je legitimnost partije i drave i poverenje u sposobnost Gorbaova da rei krizu.

102

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

103

Sumnje u sredinje ideoloko-integrativne vrednosti i njihovu personifikaciju nekontrolisano i stihijno povlae za sobom eroziju i ostalih idejnih sadraja, manje ili vie povezanih sa njima (slabljenje autoriteta federacije, radnike klase, internacionalizma). Komunistiki aparatici dobro su znali da virus sumnje treba u zametku uguiti. U zamahu perestrojka to je bilo nemogue. Vie od 50 godina slogan je bio "Kada kaemo Lenjin, mislimo partija, kada kaemo partija, mislimo Lenjin". Sumnje u Lenjina budile su sumnju u partiju i obrnuto. U svim socijalistikim reimima integracija je odve poivala na jednoj ustanovi i njenom autentinom utemeljivau. Sa slabljenjem stoernih autoriteta nuno su se uruavale i ostale vrednosti skopane sa njima. Kult Lenjina naet je 1989, a gotovo istovremeno i harizme vodja u ostalim socijalistikim zemljama. Virus dezintegracije sinhrono je napao integraciju socijalizma, a nesmetano se poeo iriti kada je bilo oigledno da Sovjeti nee intervenisati u Rumuniji decembra 1989. Obaranje kulta Lenjina bio je poetak duboke promene istorijske slike drave. Spomenici i seanja na Lenjina rueni su kao domine: u prolee 1991. menja se ime Lenjingrada, a avgusta 1991. neuspeli pu protiv Gorbaova ubrzao je njegov padi razbijanje SSSR-a decembra iste godine. Avgusta 1991. sruena je gigantska statua Lenjina u centru Kijeva, a juna 1992. slian spomenik Lenjinu preko noi nestao je u Takentu. Oktobra 1994. uklonjena je bista Lenjina iz Kremlja simbol nestanka socijalizma. Centralni Lenjinov muzej oktobra 1993. postupno je izmeten, a poetkom 1994. i definitivno zatvoren, uprkos protestima da se uklanja muzej oveka koji je osnovao dravu (Smith 1998). Javnost je bila odve zaokupljena krizom svakodnevnice pa ovaj potez nije izazvao reakcije. Antilenjinski krstai uporno su traili i zatvaranje Lenjinovog mauzoleja sa njegovim posmrtnim ostacima. Oktobra 1993. uklonjena je poasna garda u mauzoleju koja se smenjivala danju i nou, ali su komunisti masovnim demonstracijama spreili uklanjanje tela. Lenjinovo telo ostalo je na Crvenom trgu, iako su antilenjinisti nastavili ruenje njegove legende. Tako je moskovski institut za mozak izvestio da novim istraivanjima nije potvrdjeno da je Lenjin bio mentalni supermen. Poeli su se izdavati alarmantni medicinski izvetaji da se balzamovano telo Iljia raspada i degenerie zbog erozije hemijskih procesa (glicerin, parafin i karotin ne deluju), osporavaju se tvrdnje da balzamovanje moe biti trajno, pa je otuda nemoralno telo dalje uvati. Ipak mauzolej jo nije uklonjen. Lenjina su i dalje slavili komunisti i stariji, ali nije bilo mladih, pa je kult propao u uionici. Ipak uprkos detronizaciji kulta T. Smit tvrdi da se ne moe rei da je Lenjin u dananjoj Rusiji nepopularan. Tome ima vie razloga. Jedan je jo prisutna nostalgija za stabilnou i sigurnou SSSR-a. Ipak nostalgija nije isto to i oboavanje. Ostaci Lenjinovog kulta prisutni su i danas. Lenjinov mauzolej ne simbolizuje vie venost i besmrtnost, ve je relikt prolih vremena nalik egipatskim piramidama i atinskom Akropolju simbol nada i ambicija jedne epohe, ali i idejno uporite nekih savremenih interesa. Poslesovjetska ruska prerada prolosti tee u osobenoj idejnoj klimi proetoj haotinim idejnim i politikim strujama i najraznovrsnijim kombinacijama levog i desnog. Ona se razlikuje od poetnog Gorbaovljevog ritma u prevladavanju prolosti koje je bilo

upadljivo instrumentalno, kontrolisano i cenzurisano, ali gde je kumulativna radikalizacija istorijske svesti pokrenuta odozgo. Ve deceniju dugo rusko traganje za posleimperijalnim identitetom je neizvesno i jo otvoreno prevladavanje prolosti (Baron 2000). Poraz u eeniji, koji je doao posle poraza u Avganistanu, mnoge Ruse je oslobodio iluzije o specijalnim odnosima sa Istokom. Rusija menja svoj identitet od "civilizacije" ka etniki shvaenoj naciji (Prizel 1999). Posleimperijalno prilagodjavanje vodee nacije traumatinije je i sloenije nego kod "potlaenih" naroda (Austrijanci su imali slabiji etniki oseaj od Madjara, Turci od ostalih naroda Otomanske imperije, Srbi manji od Hrvata, a Rusi nii od naroda sa Kavkaza). Obino secesionisti koriste u homogenizaciji nacionalni ekskluzivizam, dok hegemoni vodei narodi koriste neutralniju imperijalnu ideologiju. Kod Rusa i Austrijanca oigledna je bila tesna veza izmedju nacije i imperije, a Srbi su vie od drugih jugoslovenskih naroda bili zainteresovani za Jugoslaviju. Treba pomenuti jo jednu razliku. Dok je Britanija imala imperiju, Rusija je bila imperija (Prizel 1999). Zato je prva lake podnela raspad imperije. Danas je ruski politiki nacionalizam u embrionalnom stupnju, i kao svi mladi nacionalizmi brzo se menja. Nestabilni nacionalni identitet vaan je inilac ekstremnih politikih kolebanja u zemlji. Prajzel smatra da je ruska nacija kasnila u stvaranju jasnog etnikog identiteta jer je bila odve optereena imperijalnim pretenzijama. Daleko pre nego to je Rusija uspela da razvije svoje nacionalne ustanove, ove ustanove bile su upletene u imperijalne ustanove, bez jasno razgranienih ruskih interesa. Ruski lideri, podjednako caristiki i sovjetski, izvodili su svoju legitimnost iz mesijanskih univerzalistikih ideologija (Prizel 1999). Zbog univerzalne pretenzije kasnilo je stvaranje ekskluzivnog ruskog identiteta. Od Petra do Katarine niko nije mislio na Rusiju nego na rusku imperiju. Ni carski ni sovjetski reim nije koristio nacionalizam da stvori jaz izmedju drave i drutva. Ni slom SSSR-a nije pomogao izdvajanju jasnijeg ruskog identiteta, pa slom SSSR-a nije bio rodjenje Rusije. Da su istorijska tumaenja mnogo direktnije bila upletena u politiku bilo je vidljivije u baltikim republikama, gde je istoriografija preispitivala legalnost Staljinovog ukljuenja u SSSR ovih republika. U Austro-Ugarskoj, SSSR-u i Jugoslaviji secesionisti su bili ei nacionalisti od pripadnika pijemontskih vodeih nacija. Osim toga, Prajzel i Beron se slau da u poslesovjetskoj Rusiji istorijske rasprave nisu mobilisale javno mnjenje zbog mnogo vanijih politikih i ekonomskih problema. Ipak je i ovde kljuna komponenta kulturnog prilagodjavanja razvoju bila obnova nacionalnog identiteta. Nova istorijska svest u Rusiji prilagodjava se sloenim tokovima poslesovjetskog razvoja: stvaranje nove drave sa jo nejasnim granicama, mnogo Rusa izvan Rusije, regionalne razlike i pritisak za autonomijom, nesrazmera izmedju evroazijske geografske realnosti i kulturnog samopoimanja, delegitimizacija starih struktura miljenja i vlasti, ali i preivljavanje starih elita, korupcija, kriza, kriminal. Haotina realnost praena je ne manjim haosom u idejnoj sferi. Snane strukturne promene u Rusiji traile su novu istorijsku svest koja je preradjivana u haosu najrazliitijih idejnih i politikih kombinacija: nacionalistiki komunizam, pravoslavni misionarski misticizam i sinkretizam, ruski i panslovenski nacionalizam, liberalni faizam, snani obnoviteljski desniarski pokreti itd. arolike kombinacije nacionalistikih, liberalnih

104

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

105

i komunistikih struja ispunile su prostor (metafiziki vakuum) nakon uruavanja sovjetske komunistike ideologije. Smrt jednog velikog totalitarizma podstakla je radjanje niza malih (Epstein). Klima metafizikog i politikog radikalizma u drutvu optereenom permanentnom desetogodinjom krizom i korupcijom odredjivala je haotinu preradu prolosti. Obnovljene metafizike i eshatoloke spekulacije pravdaju novi socijalni poredak. Od 1989. javljaju se radikalne revizionistike verzije indeterminizma u istoriji, umesto kontinuiteta, koje se protive s jedne strane vidjenju SSSR-a kao upada u organski razvoj Rusije, ali i oprenim gledanjima na SSSR kao na period stabilnosti, saglasnosti, progresa i materijalne sigurnosti. Retorika istorije, moni motor promena kod Gorbaova, postala je manje vana i manje dramatina u Jeljcinovoj Rusiji zbog vie okolnosti. Nema oseanja nacionalne krivice kod ruskog pereosmyshlenie proshlogo kao u nemakom ili austrijskom Vergangenheitsbewltigung koje bi emotivno pokrenulo javno mnjenje. Ipak neke debate svedoe o izmeni politikog identiteta i kulture u sklopu irih razvojnih promena. Pozapadnjaenje politike i gubitak teritorija zaokupljali su kljune sadraje sovjetskoruskog identiteta i ruske ekskluzivnosti. Pojedine ue debate, kao ona oko Vlasova, ticale su se rehabilitacije belogardejskog antikomunizma. Preoblikovanje ruskog nacionalnog identiteta neto snanije bilo je povezano sa debatama oko Staljina i sa pitanjima kao to su kontinuitet izmedju Rusije i SSSR-a i da li je bilo alternative Staljinu. Po prirodi stvari, ovi sporovi, ak i kada su prelazili u akademske rasprave oko istorijske nunosti, bili su ideoloki optereeni (Baron 2000). Za razliku od postojanog odnosa prema Lenjinu, svaka izmena sovjetskog kursa traila je novo vidjenje uloge Staljina. Reimi Hruova, Brenjeva i Gorbaova nisu se na isti nain odnosili prema Staljinu, a istorijsko seanje trebalo je jo vie revidirati u Jeljcinovom reimu. Jo u perestrojki debate oko Staljina nagovestile su promenu dravnopartijskog identiteta. Od odgovora na pitanje da li je staljinizam deformacija ili sutina Oktobra, zavisilo je da li e uspeti "ienje i obnova" komunizma (DAgostino 1995). Kada je jedan od najuticajnijih Staljinovih biografa I. Dojer krajem 1940-ih napustio trockistiku tezu o "izdanoj revoluciji", njegova gledanja bila su ironino kritikovana kao dokazivanje istorijske nunosti Staljina. Dojer je uticao na ne manje poznatog amerikog istoriara Kera (Carr), kod koga se moni Gruzijac takodje javlja kao nuno olienje sovjetske realpolitike pod imperativima industrijalizacije. Gorbaov je 1987. otvorio pitanje Staljina, da bi pruio otpor protivnicima iz Politbiroa. Ipak, u referatu povodom 70. godinjice revolucije 1987. ocenio je "da je vodee partijsko jezgro, na elu sa Staljinom, branilo lenjinizam u ideolokoj borbi". U isto vreme istoriar Volkonogov (oslanjajui se na podrku S. Kohena) rehabilituje Buharina, a Staljina i Trockog proglaava za ultralevu devijaciju (DAgostino 1995). Ve 1988-89. harvardski istoriar R. Konkvest sa tezom o "Staljinu kao ruitelju nacije" postaje najvei autoritet za sovjetske publiciste, a objavljuju se i dokumenta o zloinu u Katinu. Krajem 1980-ih javnost se deli izmedju Konkvesta i Kohenove odbrane Buharina. Rehabilitacija Buharina imala je sloenu funkciju: pored pravdanja uvodjenja trita, pretpostavljala je i odbacivanje

Trockog, "apostola ratnog komunizma", koji se protivio NEP-u i time pripremio Staljinovu kolektivizaciju 1928-30. Ali, osuda Trockog ticala se i sloenog odnosa Rusa i Jevreja. Idejni sporovi oko istorije potkopavali su autoritet partije. Uprkos vidljivom toku idejne erozije ipak je avgust 1991. bio ok. Reformistiki savetnici perestrojke, koji su se opirali konzervativnoj struji u KP SSSR-u, bili su poraeni, kao i Gorbaov koga potiskuje njegov spasilac Jeljcin. Reformisti su se alili: "Reakcionari su bili u pravu, slom staljinizma i raspad imperijalnog sistema pokopali su i na socijalizam". Sa zabranom KP SSSR-a 1991. unitena je harizma Lenjina i lenjinistike partije i razbijena vera ne samo u sovjetski nego i evropski socijalizam. Drugi pravac preispitivanju uloge Staljina dala je knjiga "Ledolomac" koju je objavio sovjetski emigrant i bivi oficir Crvene armije Viktor Suvorov. Tu je izneto novo vidjenje Staljinovih ratnih ciljeva. Knjiga se pojavila 1989. u V. Britaniji i SAD, gde je slabije zapaena, ali je u Nemakoj izazvala ivo interesovanje (Raack, 1996). Izgledalo je da je knjiga potvrdila Hitlerov refren da je nemaki napad na Sovjetski Savez bio nuan, kao odbrana od sovjetskog napada. Stvoren je utisak o preventivnom karakteru Hitlerove agresije, jer su se u leto 1941. toboe sukobila dva agresora, to je ak i Nolte prihvatio u formulisanju svoje teze o "evropskom gradjanskom ratu izmedju 1917. i 1945". Otvoreno je pitanje da li je Staljin doista planirao rat? Suvorov je pokuao da pokae da Staljin nije eleo mir nego da je kupovao vreme za napad, a u Hitleru je gledao ledolomca koji mu kri put na Zapad. Suvorov je pisao da je Staljin nameravao da napadne u leto 1941. Pakt Molotov-Ribentrop nije dakle bio defanzivni, ve deo razradjenog plana sovjetskog prodora na Zapad, ka osvajanju Evrope. Na Suvorovljeve lanke iz 1980-ih reagovao je izraelski vojni istoriar G. Gorodetski (Gorodetsky), a spor oko preventivnog rata vodjen je i u Historikerstreit 1986/87 (Gillessen 1987; Pietrow, 1987). Neubedljiva je teza Suvorova o Staljinovom planu napada na Nemaku, koja je 1941. bila na vrhuncu moi, premda je verovatna Staljinova raunica da treba podsticati medjusobno iscrpljivanje zapadnih sila, i prognoza da e rat biti neizbean 1942. U prilog Suvorovu navodjeno je da je Hitler lako probio sredinji beloruski front leta 1941. upravo stoga to se sovjetska vojska spremala za napad, a ne za odbranu. Neki istoriari spremanjem sovjeta za ofanzivu objanjavaju nagle nemake pobede 1941. (Raack 1996). Vojska je, naime, bila iznenadjena nemakim napadom, jer je navodno oekivala komandu za vlastiti napad. estinu debate oko preventivnog rata nisu podstakle Suvorovljeve vojnostrateke ve politike pekulacije. U prvi plan izbio je Staljinov politiki plan prodora na zapad, a tek potom vojni. Suvorovljev hipotetiki scenario sovjetske okupacije Evrope i Staljinovog terora podgrejao je stare antikomunistike stereotipe neutralizujui karakter faistikog imperijalizma (Icebreaker 1995). Cilj komunizma bio je navodno ovladavanje svetom. Crvena armija 1941. prodire iz Nemake i Francuske ka Italiji i paniji, svuda se iri teror NKVD-a, logori i milionska hapenja, svuda vladaju kriminalci i Jevreji bio je to sadraj none more koju je oiveo Suvorov prikazujui toboe planiranu operaciju "Oluja", koja je trebala da pone 6. jula 1941. snanim napadom Crvene armije na Nemaku i

106

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

107

ostatak Evrope. Bio je to, toboe, dugo pripremani napad na "imperijalistike sile" koji je Hitler preduhitrio. Revizionistiki istoriari jedva su doekali da ponove da je Hitler preventivnim udarom dve nedelje ranije pre sovjetskog u stvari spreio Staljina da boljevizira svet. Dakle, Hitler je uistinu spasao svet. Suvorovljeva knjiga doivela je 87 izdanja na 18 jezika (Icebreaker 1995). Revizionisti su je zduno prihvatili smatrajui da su u njoj dokazane pripreme za invaziju i sovjetizaciju Evrope. Nemaka je kao ledolomac trebala samo da razori evropski poredak, a da krajnji ishod bude sovjetizacija itave Evrope. A ak i da je Hitler poeo Barbarosu nekoliko nedelja docnije, Crvena armija bi, navodno, znatno ranije dosegla Berlin i ugrozila Evropu. Nepouzdanost ovih istorijskih pekulacija, opovrgavaju razlona upozorenja da bi se, ak i u sluaju pretpostavljenog sovjetskog napada, Zapadna Evropa i SAD brzo ujedinile u antiboljevizmu. Prevod Suvorovljeve knjige u Nemakoj dobrodoao je konzervativcima da otvore raspravu o tome da li je Hitler ili neko drugi poeo rat na Istoku, a rusko izdanje 1992. pokrenulo je debatu domaih istoriara o Staljinu. Rusi su isticali defanzivnu prirodu sovjetskog ratnog plana, pozivajui se na davno dokazane Hitlerove planove osvajanja Istoka. Ali, pokrenuto pitanje, da li je Staljin bio branilac Zapada ili je planirao njegovo porobljavanje, otvorilo je problem ruskog imperijalizma i zadiralo u pitanje ruskog identiteta. Poetkom 1990-ih rasprava o Staljinovim ratnim ciljevima otvorila je tzv. ruski Historikerstreit. Dok je u Nemakoj Suvorov oiveo stare stereotipe o azijatskoj Rusiji, u Rusiji je njegov revizionizam posluio belogardejskoj demonizaciji sveukupne sovjetske spoljne politike, kojoj je navodno uvek bio cilj samo nasilno irenje svetske revolucije. Opovrgavajui ovaj smiljeni senzacionalizam, Gabriel Gorodetski je 1999. objavio knjigu "Velika zabluda" pokazujui na novom arhivskom materijalu da su vladajui krugovi V. Britanije bili u zabludi, pokazujui malo interesovanja za SSSR, jer su verovali da je Staljin veran Hitlerov saveznik. S druge strane, Staljin je takodje bio u zabludi u pogledu vremena Hitlerovog napada (Mawdsley 2000). Gorodetski je odbacio senzacionalistiki Icebreaker argument tvrdei da Staljin nije imao poverenja u sovjetsku armiju jer su njegovi odnosi sa vojskom bili "hazardni". Uprkos upozorenjima o predstojeem nemakom napadu izgleda da je Staljin donekle verovao nemakom ambasadoru u Moskvi grofu ulenbergu koji je inae polagao velike nade u kontinentalni blok i izgleda time najvie zaveo Staljina. Re je o Ribentropovoj ideji kontinentalnog bloka evroazijskih velikih drava "od Madrida do Jokohame" uperenog protiv anglosaksonskih okeanskih sila. Ona je pala u vodu kada su Nemci u jesen 1940. ocenili: ukoliko se u toku 1941. ratom ne rei Istono pitanje, ve se ostane na srednjoevropskoj poziciji izvojevanoj 1940, koja je za strategiju kontinentalnog rata bila prostorno isuvie uska i ekonomski neautarhina, to e jednog dana odvesti kapitulaciji pred okeanskim silama. Pre debate Historikerstreit vodei nemaki istoriari sloili su se da je upravo ova raunica, a ne preventivni udar, bila glavni uzrok munjevitog rata na istoku (Kulji 1987, str. 156-188). Od kraja 1980-ih revizionisti pokuavaju da sliku istorije prerade rastereujui Hitlera od odgovornosti za rat. Teza o preventivnom Hitlerovom napadu je vojnooperativni deo revizije slike o faizmu. Opovrgavajui je, Gorodetski je video Staljina

kao realpolitiara koji je vodio spoljnu politiku, koja nije bila optereena ideologijom. Seanja na intervenciju 1918-21, na Antikominterna pakt i na poputanje zapada Hitleru oko Sara, Sudeta i Austrije gonili su sovjetski vrh na oprez i realpolitiku. S druge strane, postavlja se pitanje da li je neko ko je sprovodio paranoidne istke tokom 1930-ih mogao voditi na medjunarodnom planu realpolitiku. Moda i jeste, upravo iz preteranog straha za bezbednost. Dokle mogu voditi leerne, skoro neobavezne hipoteze, svedoe i miljenja da je Staljin ak prieljkivao Hitlerov napad da bi se sauvao od optube za planirani ideoloki prodor na zapad (E. Topitsch). U prilog ovoj tvrdnji navodi se jedna njegova izjava iz novembra 1940. kada su ga upozoravali na mogui nemaki napad: "Zato ih se plaiti. Neka pokuaju" (Raack 1999). Ne bi trebalo da bude mnogo zagonetno povremeno oivljavanje teza o kljunom uticaju komunistike ideologijena tok svetskog rata, jer se one zbog snage antikomunistikih stereotipa lako instrumentalizuju. Sporovi oko uloge Staljina u ratu upravo se vode oko toga da li je Staljin podjednako sumnjao u V. Britaniju i Hitlera zbog vlastite ideoloke zaslepljenosti ili je, njoj uprkos, vodio realpolitiku? Da li je pakt sa Hitlerom 1939. koristio SSSR-u da skoro dve godine ostane izvan rata, ili ga je izolovao od Zapada i prinudio da se sam bori tokom cele 1941? Debate oko ovih pitanja nisu akademske jer, kako je Hilgruber uoio, u prelomnom periodu izmedju 22. juna i 6. decembra 1941. odluivano je o sudbini sveta. Treba izbegavati inerciju imanentnog objanjenja sloenog ratnog spleta. Tok Drugog svetskog rata nije bio rezultat sovjetske ideoloke ekspazije, niti se moe svesti na nastojanja razliitih sila da kapitalizam ovlada svetom. Ideoloki interesi proimali su se sa velikodravnim, a sukobe su otvarale i usmeravale serije pogrenih opaanja namera protivnika i sumnji u saveznike. to je problem vaniji, to se lake ire pekulacije u javnosti. Revizionistika "velika otkria" radi lakeg irenja sklona su uproavanju, dok svako ukazivanje na sloenost situacije spreava senzacionalizam. Senzacije se ne mogu iriti bez uproavanja koja lako prelaze u stereotip. Na Zapadu svako istorijsko objanjenje stie prohodnost ukoliko je veto kombinovano sa tezom o imanentno ekspanzivnom karakteru socijalizma. Daleko tee je prihvatiti gledanje da su komunisti mogli voditi i realpolitiku. Cilj nepouzdanih revizionistikih pekulacija bio je podsticanje sumnji u iroku saglasnost postignutu u obimnoj i raznolikoj literaturi o faizmu oko Hitlerovih planova o zauzimanju ivotnog prostora na Istoku koji su doneti jo 1933. Kao i mnoge druge teze, koje su dugo tretirane kao ekstremistike, i teza o preventivnom Hitlerovom udaru nakon hladnog rata postala je salonska. Bio je to deo mehanizma potiskivanja i normalizovanja faizma koji se poeo protiviti tenjama za nezaboravljanjem i ne-potiskivanjem faizma i dokazanim injenicama da napad na SSSR nije preventivni rat, nego dugo planirani i u praksi sprovedeni totalni agresivni unitavajui rat. Ove teze bi ostale usamljene da nije bilo interesa kojima je odgovaralo njihovo irenje. Naredna tema ruskog prevladavanja prolosti takodje se ticala faizma. U sreditu je bio Andrej A. Vlasov, sovjetski general koji je 1942, kao zarobljenik, priao Hitleru, pozivao ruski narod u borbu protiv boljevizma, a posle rata streljan kao izdajnik.

108

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

109

Jo je debata oko Staljina u perestrojki otvorila mnoge vane probleme ruske i sovjetske istorije koji su u periodu vlasti KP SSSR-a bili potisnuti: uloga zapadnjaka i slavenofila u Staljinovoj spoljnoj politici, a naroito istke posle Drugog svetskog rata (osudu partijskih istki izmedju dva svetska rata pokrenuo je jo Hruov). U sredite rasprava posle 1990te dospele su istke antikomunista, pre svega sluaj Vlasova i tzv. Ruske oslobodilake armije. Da li je Vlasov bio obian kvisling koji je priao Hitleru, ili borac protiv staljinizma? Rehabilitaciju Vlasova podravale su stare emigrantske ruske organizacije (Barygin, Kolpakidi 1998, p. 892) i novi antikomunisti. Radilo se takodje o oko 150.000 vlasovaca koji su posle rata osudjeni zbog kolaboracije, i o 37 sovjetskih generala koji su se vratili iz nemakog zarobljenitva, od kojih je samo 26 rehabilitovano (Ibid, 899). U oporuci pre streljanja Vlasov je objanjavao da je zbog antiboljevizma priao Hitleru, jer se boljevici nisu borili za Rusiju. Dugo je izgledalo da je krivica Vlasova bila nedvosmislena. Dodue jo 1959. u jednom ruskom asopisu pojavio se lanak koji je pokrenuo pitanje da li je Vlasov bio obini izdajnik, ili pre politiki protivnik sovjetskog reima. Izvan SSSR-a bilo je pokuaja rehabilitacije Vlasova i njegovog pokreta, a slino je pisao i Solenjicin u romanu "Arhipelag gulag". Tek kada je antikomunizam legalizovan, a rtve socijalizma aktuelizovane, ova debata zahvatila je i rusku istoriografiju koja je 1990-ih pokuala da preispita gledanja na Vlasova kao izdajnika i neprijatelja. Pluralistike vizije ruske prolosti otvorile su i pitanje rehabilitovanja Vlasovljevog antiboljevizma. Nacionalistiki antiboljevizam preimenovao je Vlasova u novu rtvu boljevizma (slino pokuajima rehabilitacije ostalih kvislinga irom Evrope), iako nova gradja o ovom pitanju nije mogla bitno da izmeni sliku istorije. Revizija prolosti i nova organizacija seanja u Istonoj Evropi po mnogo emu razlikuju se od slinog procesa koji je u zapadnoj Evropi pokrenut hladnim ratom. Socijalnopsiholoka klima masovne ugroenosti i neizvesnosti takodje je vrlo osobena, to se posredno iskazuje u spremnosti za prihvatanjem iskljuivih verzija revizionizma kod elita i masa o emu istoriari briljivo vode rauna. Lako je pojmljivo zato se u skoro svim poslesocijalistikim reimima nacionalni identitet isti od komunizma. Ova dva sadraja preko noi postala su nespojiva. Krajnja odgovornost za nedela komunista projektuju se na druge nacije: u baltikim republikama, Poljskoj i Ukrajini na Ruse, u Hrvatskoj na Srbe, u Srbiji na Hrvate i Tita, itd. Vlastita nacija, kao rtva komunizma, rastereuje se od odgovornosti. U Rusiji je situacija bila neto drugaija, jer Rusi nisu mogli uverljivo da projektuju krivicu na manje nacije. Ovde je stvorena manihejska logika nesposobnog nacionalizma (Urban 1994). Dinamiki proces stvaranja novog identiteta i u Rusiji tekao je u klimi polarizacije politike zajednice oko nacionalnog pitanja. Prevladavanje prolosti odvijalo se u sklopu budjenja raznovrsnih verzija ruskog narodnjatva i patriotskih nacionalista koji tee da oiste rusku ideju od korumptivnih zapadnih primesa, odbijajui demokratiju u ime mistine ruske vlasti i naroda. Traganje za identitetom razapeto je izmedju dve nove alternative: radikalna reforma ili vraanje ruskoj ideji. Zapadnjaki i narodnjaki obrasci prevladavanja socijalistike prolosti pokrivaju raznorodne interese u drutvu zahvaenom previranjem i krizom. Rivalske ideje

nacionalnog identiteta jo nisu odbacile imperijalne pretenzije, a protivrene idejne tvorevine i praktine koalicije svedoe o traganju za vrim idejnim uporitem. Ruski komunisti odbacili su internacionalizam poistoveujui ga sa negativno shvaenim kosmopolitizmom. Dilema je bila da li zadrati obrazac imperijalne drave i prilagoditi ga ovim uslovima, ili prei narodnjakom nacionalizmu sa zahtevom za ruskom Rusijom? To su dva razliita vidjenja nacionalnog identiteta, koja prevladavaju nakon sloma SSSR-a. Rusku levicu i desnicu povezuje otpor SAD i globalizaciji, mondijalizmu i kosmopolitizmu. Slubena verzija nove Rusije donekle je umerenija i otvorenija ka Zapadu. Brojne tekoe razvoja spreavaju uvrenje u Rusiji koherentne i saglasne politike kulture i sazrevanja istoriografije. Gubljenje statusa super-sile i starog imperijalnog identiteta daju poseban ton burnim procesima definisanja posleimperijalnog identiteta nove Rusije (Baron 2000). Bilo bi pogreno misliti da je haotina politika seanja, u kojoj je teko razdvojiti levicu od desnice, prisutna samo u Rusiji. Savez nove desnice i komunista vidljiv je i u drugim evropskim zemljama: zaokret ruskih komunista ka nacionalizmu, koalicija italijanske levice i desnice u Kalabriji, levih sindikata i flamanskih nacionalista u Belgiji, savez ekstremne levice i desnice u Danskoj protiv Maastrichta, koalicija levice i ektremne desnice u Srbiji, i globalna podudarnost ekstremne desnice i levice prema NATO agresiji na Jugoslaviju (Cremet 1999). Unapred nije dovoljno jasno da li je to novi savez podredjenih, privremeni pragmatizam ili nova epohalna antiliberalna spona? Teko je takodje verovati da otpor globalizaciji moe trajnije ujediniti antikapitalizam s leva i zdesna? Kada ruski komunisti pravdaju "socijalistiki patriotizam" kritikom teorijski sumnjivog razlikovanja kosmopolitizma i internacionalizma prolosti, da li to znai da u eri globalizacije postaju saglasni pojmovi internacionalno i kapitalistiko? Izmedju dva svetska rata situacija je bila potpuno obrnuta, kapitalizam i faizam nastupali su pod zastavom nacionalizma. Da li na drugoj strani nacionalni identitet vie nije nespojiv sa levicom, zato to su danas SAD, vodea kapitalistika svetska sila, obrazac neeljene globalizacije, mondijalizma i liberalizma? Utoliko nije nimalo udno to je akumulacija paradoksa dala specifian peat socijalnopsiholokom i politikom prevladavanju prolosti u jugoistonoj Evropi. U tom smislu i drutveni uslovi stvaranja i irenja nove slike o istoriji i oblici prerade prolosti ovde su dramatiniji i nepregledniji nego na Zapadu. Iz mnotva paradoksa padaju u oi: 1. paradoks drave koja nije kadra da upravlja sloenim procesom preobraaja premdase proglaava zasvemoguu; 2. paradoks elita novi reformisti izrastaju iz starog komunistikog kadra i sada su preobraeni komunisti, ali u sklopu neprevladane politike kulture; 3. paradoks "divljeg" kapitalizma lienog socijalnog staranja u kom su se oekivanja od privatizacije izjalovila, pa su sve ei zahtevi za "kapitalizmom sa ljudskim licem"; 4. paradoks demokratije koja je, uprkos pluralizmu, nestabilna u drutvu sa imovinskim razlikama i krizom; 5. paradoks vremena, jer, uprkos oekivanju spasenja, postaje sasvim izvesno da predstoji dug put do stabilnijih odnosa (Melich 1997). Rusija jo nije stvorila saglasnost oko prolosti, to stvara i nesigurnost u pogledu vizije budunosti. Za mnoge Ruse slom SSSR-a je povratak prepetrovskom periodu, poraz i

110

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

111

gubitak ruskih zemalja. Savremena Rusija nema jasnu viziju prolosti, u javnom mnjenju prevladava spoj nostalgije i paranoje od Zapada i njegovih agenata koji su odgovorni za izdaju i etno-genocid. Neki govore o "Vajmarskoj Rusiji", ali ovde je nacionalna mobilizacija onemoguena atomizacijom i borbom za preivljavanje. Zapadu ne preti opasnost od ruske agresije nego od ruske dezintegracije: nekontrolisane provale stanovnitva na zapadi izvoza nuklearne tehnologije. I u ruskom sluaju neke osobenosti prevladavanja prolosti mogu biti jasnije ukoliko se uporede sa nemakim obrascem. Dubljih podudarnosti naravno da nema, jer je rusko suoavanje sa staljinizmom drugaije od nemakog odnosa prema faizmu. Staljinizam nije prevladan intervenciom spolja ve unutranjim snagama, kontrola lagera ne moe se porediti sa faistikom okupacijom, nema oseaja kolektivne krivice kod Rusa i razliito se gleda na odnos izmedju delata i rtvi u vlastitim istorijama. Medjutim, i rusko pereosmislenie proslogo, kao i svuda, optereeno je sukobom generacija i novom epohalnom politikom kulturom. Kod ruskih konzervativaca obnavlja se pitanje o ruskom posebnom razvoju, analogno nemakoj odbrani Sonderwegfrage. Slino toku Historikerstreit i u Rusiji je Sonderwegfrage bilo u sreditu rasprava. Opao je znaaj teorija o konvergenciji sistema (koju su branili optimistiki zapadni liberali), a slom SSSRa rehabilitovao je tezu o ruskom sui generis razvoju. Teze o neravnomernosti razvoja potiskuju marksistiku istorijsku shemu, oivljava spor izmedju zapadnjaka i slavenofila iz sredine XIX veka i dolazi do preformulacija ruskog identiteta u haosu razliitih politikih interesa proetih obnovljenim konzervatizmom i nacionalizmom (Baron 2000; Cremet 1999; Prizel 1999). O reviziji istorije svedoe i rasprave oko pitanja u kom je stupnju istorija teleoloka ili indeterministika, zatim da li je Oktobar bio narodna revolucija ili pu, da li je staljinizam prirodni nastavak lenjinizma, da li je Lenjin zaetnik terora i kakvo je mesto staljinizma u dugoj liniji ruskih autokratskih reima. U poslesovjetskoj Rusiji nema kontrole nad istorijom, a samo delom su otvoreni centralni arhivi (arhiv KGB i predsedniki arhiv). U Nemakoj holokaust jo uvek zauzima sredinje mesto, visoko osetljivo na politizaciju i izmeandrirano u teorijskom i idejnopolitikom pogledu. Tome nasuprot u Rusiji ima malo teorijskih novina u pristupu Gulagu (Baron 2000). Zato? Kljuna komponenta ruskog kulturnog prilagodjavanja novom drutvenopolitikom razvoju je obnova nacionalnog identiteta. U tom procesu seanja gulag nije rtveno mesto koje bi moglo homogenizovati naciju, ve pre podeliti, jer su u njemu delati bili pripadnici vlastite nacije. Uz to, ni izdaleka kritika gulaga nije spoljnopolitiki imperativ kao to je kritika holokausta. Historikerstreit je pomogao nemakoj istoriografiji da jasnije istakne politike implikacije stanovita naunika, a istoriari nisu mogli izbei moralni okvir faizma. Revizionizam u ruskoj istoriografiji nije privukao panju javnosti kao nemake debate (Baron 2000). Politika ruskih vladajuih krugova manje je osetljiva na kolebanja isorijske svesti jer je drutvu u krizi vanije preivljavanje od identiteta.

* * * Slino istoriarima, i politiari se slue seanjima. Oni nameu viziju svoje spoljne politike ne samo u obliku apela za shvatanjem nacionalnog interesa, nego i u obliku politikih saoptenja koja iskazuju odredjene vizije istorijske pravde ili nepravde. To nigde nije tako upadljivo kao u srednjoj Evropi, etniki izmeanom prostoru, u kojem su ratovi, revolucije i promene dravnih granica uvek bili povezani sa istorijski obrazloenim pravima. Javne debate oko istorije, rasprave oko odgovarajuih oblika seanja i otuda izvedeno politiko delanje i manifestacije treba pre svega posmatrati kao procese konkurentskog tumaenja prolog sa stanovita politikih odnosa moi. Kolektivna uspomena je politika pojava. Pamtiti jednu stvar znai potisnuti ili zaboraviti drugu. Ipak, zaborav nije neutralan. Selektivno pamenje je okvir stvaranja identiteta. Mi smo ono na ta se oslanjamo. U istoriji nije uvek traen oslonac u istim zbivanjima. Seanje je izgubilo svoju neodoljivu realnost, prestalo je da bude veza sa zamiljenim svetom, a postalo sredstvo za reavanje aktuelnih problema. Zaborav nije samo prirodni i politiki organizovani nego i kulturni proces. Razvijena civilizacija ne razvija samo tehnike seanja, ve i zaborava da bi pruila anse novim generacijama da stvore nove oblike miljenja i ivljenja. Iako svaki zaborav pretpostavlja novi poetak, a razaranje i smrt prolosti treba da obezbede novu budunost, ne treba zaboraviti da svaku novu "reorganizaciju vremena" u krajnjoj liniji oblikuju interesi najmonijih drutvenih grupa. Istoriari ih u tome vie pomau nego to im se protive. Istorijsko seanje jeste vana komponenta razvoja, ali ne u svom nepristrasnom ve u interesno selektivnom obliku. Literatura:
Alexander, Martin S. (1999): French History Since Napoleon, Arnold, London. Bailer, Brigitte (1999): Der "antifaschistische Geist" der Nachkriegszeit, Referat anlsslich eines Symposiums zur politischen Kultur in sterreich 1945. bis zur Gegenwart, 9. 11. Dezember 1999, Universitt Paris. http//www.doew.at/thema/atifageist/antifageist.html Bailer-Galanda, Brigitte (1998): Old and new right? Juridical denazification and right-wing extremism in Austria since 1945, u S. U. Larsen (ed.), Modern Europe after Fascism19431980s, New York, Boulder. Barygin, I. N., Kolpakidi, A. I. (1998): The Russian liberation movement in the context of modern ideological and political opposition within the USSR and modern Russia, u S. U. Larsen (ed.), Modern Europe after Fascism 1943-1980s. Baron, Nick (2000): History, Politics and Political Culture: Thoughts on the Role of Historiography in Contemporary Russia, Cromohs, 5. Benoist, Alaine de (1997): Frankreich: Die Vichy-Vergangenheit ist allgegenwrtig Bse Banalisierung, Junge Freiheit 18. 4. 1997. Berezin, Mabel (1996): Italian fascism as Popular culture: Combat Film as Political Memory. group/ccsa/berez.htm

112

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

113

Blocher, Christoph (1997): Die Schweiz und der Zweite Weltkrieg eine Klarstellung, Neue Zricher Zeitung 3. 3. 1997. Breitenstein, Andreas (1997): Am Ende der Projektionen, Die Schweiz, von innen betrachtet eine Umfrage, Neue Zrcher Zeitung 6. /7. September 1997. Btz, Gerhard (1998): Janus-headed Austria. Transition from Nazism as restoration, continuity and learning process, u S. U. Larsen (ed.), Modern Europe after Fascism. Bremer, Hans-Hagen (1998): Historische Urteile, Frankfurter Rundschau vom 03. 04. 1998. Buruma, Ian (1995): Schuld in Ost und West, Wissenschaft und Frieden 2-1995. Btler, Hugo (1997): Schweizer Vergangenheit auf dem Prfstand, Neue Zricher Zeitung, 13. Oktober 1997. Cremet, Jean (1999): Fr eine Allianz der "Roten" und der "Weien". Zwischen Metapolitik und Geopolitik: Die Durchdringung Osteuropas durch die "Neue" Rechte. http:/home.tonline.de/home/DISS.DUISBURG/vpraxen.htm D'Agostino, Anthony (1995): "Stalin Old and New", The Russian Review, vol. 54, No. 3. Feldman, Gerald (1999); Unternehmensgeschichte des Dritten Reichs und Verantwortung der Historiker: Raubgold und Versicherungen, Arisierung und Zwangsarbeit, Bonn, FES Library, 1999 (elektronsko izdanje). Fleury, Antoine (1998): Zweiter Weltkrieg, Historiker und Perspektive der Solidaritt, Neue Zricher Zeitung 29. 1. 1998. Gillessen, Gunther (1987): Der Krieg der Diktatoren. Wollte Stalin im Sommer 1941. das Deutsche reich angreifen? U R. Khnl (hrsg.), Streit ums Geschichtbild Die "HistorikerDebatte" Darstellung, Dokumentation, Kritik, Kln, Pahl Rugenstein. Frey, Hugo (2000): Historical Memory and the Boundaries of European Integration; http:/www.surrey.ac.uk/LIS/MNP/may2000/Frey.html. Gstettner, Peter (1996): Vernichtungskrieg Abwehrkampf gegen die Erinnerung, Zoom, No. 6. Hijiya-Kirschnereit, Irmela (1998): "Kriegsschuld, Nachkriegsschuld". Vergangenheitbewltigung in Japan, Leviathan Sonderheft 18/1998. Hippin, Andreas (1997): Keine Entschuldigung fr das Massaker von Nanjing bei Japans Historikerstreit Ist die Rechte auf dem Vormarsch? Junge Welt 13. 12. 1997. Historikerstreit auf italienisch (2000): TAZ 14. 11. 2000. Huyssen, Andreas (2000): Present Pasts: Media, Politics, Amnesia Public Culture 12. 1 2000. Icebreaker (1995): National Vanguard Magazine, No 115 (November-December 1995). Judt, Tony (1998): Europas Nachkriegsgeschichte neu denken, Transit 15/1998. Krebs, Gerhard (1996): Ian Buruma, Erbschaft der Schuld. Vergangenheitsbewltigung in Deutschland und Japan, Mnchen 1994., NOAG 153, Rezension 4. Kulji, Todor (1987): Faizam sociolokoistorijska studija, Beograd, Nolit. Kunz, Matthias (1999): Zweite Weltkrieg Zur Resonanz und Dynamik eines Geschichtsbildes anhand einer Analyse politischer Leitmedien zwischen 1970. und 1996, Synthesis 42.

Lang, Josef (1998): Arbeiten fr Hitler Mittel zur Vergangenheitsbewltigung, GSOAInitiative 1998/Nr. 5. Larsen, S. U. (1998): Overcoming the past when shaping the future, u S. U. Larsen (ed.), Modern Europe after Fascism 1943-1980s, Boulder, New York. Liebhart, Karin (1999): Erinnerungsdiskurse und deren Manifestationen (1); http//gfpa.uibk.ac/akt/inf/art/6205.htm Maissen, Thomas (1996): Die Nationalbank im Gegenwind Die Lieferungen von deutschem Raubgold in die Schweiz, Neue Zricher Zeitung 16. 9. 1996. Mawdsley, Evan (2000): Grand Delusion: Stalin and the German Invasion of Russia (book review) Europe-Asia Studies, May 2000. McNeill, Tony (1999): The "Vichy Syndrome"; http://www.sunderland.ac.uk/os0tmc/ occupied/syndrome.htm Melich Jiri S. (1997): The Post-Communist Mind; http: //ecolu-info.unige. ch/archives/cerro97 Minoguchi, Tan (1999): Entbrunungs-Serenade Ein deutsches Modell fr die Vergangenheitsbewltigung in Japan, Sddeutsche Zeitung 12. Juli 1999. Mishima, Kenichi (1995): Fehlende Vergangenheitsbewltigung" in Japan, Wissenschaft und Frieden 2. Mller, F. (1997): Differenzierter Ruf nach Fairness fr die Schweiz-Gesprch mit dem Historiker Harold James in London, Neue Zricher Zeitung 4. Dezember 1997. Murakami, Kimiko (1998): Bleibt Deutschland weiterhin Japans Modell? Zur Vergangenheitsbewltigung in Japan auf dem Hintergrund der deutsch-japanischen Beziehungen www.presse.uni-augsburg.de/unipress/up199801/artikel/-22.html Natyionales Forchungsprogramm (1999): Die Schweiz und der Zweite Weltkrieg. Zur Resonanz und Dynamik eines Geschichtsbildes anhand einer Analyse politischer Leitmedien zwischen 1970 und 1996, Synthesis 42 (Bern). Neugebauer, Wolfgang (1998): Zum Umgang mit der NS-Euthanasie in Wien nach 1945 (Referat anllich eines wissenschaftlichen Symposions "Zur Geschichte der NS-Euthanasie in Wien", Wien 1998). http//:www.jugendstittheater.co.at/vortrag.29.1.98.htm Pelinka, Anton (2000): Keine Zukunft ohne Geschichte ber sterreichs gegenwrtigen Umgang mit der Vergangenheit, Wiener Journal, September 2000. Pietrow, Bianka (1987): Offensive Militarkonzeption, u R. Khnl, Streit ums Geschichtsbild. Prizel, Ilya (1999): Nationalism in Post-Communist Russia: from resignation to anger. http://www.sais-jhu.edu/depts/res/pdfs/prizel.pdf Raack, R. C. (1996): "Stalin's Role in the Coming of World War II", World Affairs, Vol. 158, no. 4. Raack, Richard (1999): The Cold War Revisionists Kayoed., World Affairs, Fall, 1. Sato, Takeo (1999): Auschwitz und Hiroshima, Zeitschrift fr Kulturaustausch 4/1999. Smith, Trevor, J. (1998): The collapse of the Lenin personality cult in Soviet Russia, 19851995, The Historian, Winter 1998. Stiefel, Dieter (1998): Has the course of denazification been determined by "economic necessities"? u S. U. Larsen (ed.) Modern Europe after Fascism.

114

Todor Kulji

Urban, Michael (1994): The Politics of Identity in Russia's Postcommunist Transition: The Nation against Itself, Slavic review Vol. 53 (1994), No. 3. Wegan, Katharina: "Resistancemythos Opfersmythos" Ein Vergleich der franzsischen und sterreichischen Erinnerungspolitik und ihrer Geschichtsnarrative nach 1945. im Spiegel der Denkmler. http://www.kultur.at/dis/set01/dis027d.htm Wenger, Andreas, Fanzun, Jon (1998): Schweiz in der Krise Krisenfall Schweiz. In: Bulletin zur schweizerischen Sicherheitspolitik 1997/98. Forschungsstelle fr Sicherheitspolitik und Konfliktanalyse. Zrich, Februar 1998. Widmer, Paul (1998): Ist Realpolitik unmoralisch? Zur Kritik aus dem In- und Ausland an der Schweizer Aussenpolitik im Zweiten Weltkrieg, Neue Zricher Zeitung 18/19 April 1998.

III DEO TEORIJE O FAIZMU NAKON NESTANKA HLADNOG RATA*

1. O faizmu, desnom ekstremizmu i teorijama o faizmu krajem XX veka


U ovom odeljku trebalo bi prikazati neke karakteristine ideoloke sadraje i organizacione oblike savremenog faizma i desnog ekstremizma. Bie izneta i ocena nekih uticajnijih savremenih teorijskih pristupa faizmu koji su u vezi sa karakteristinim savremenim obrascima normalizacije faizma u nemakoj i jugoslovenskoj revizionistikoj istoriografiji i misli o drutvu. Treba skrenuti panju na dodirne i razlazne strane idejne i praktine strane desnog ekstremizma u Zapadnoj Evropi i Jugoslaviji. Premda novine na novoj desnici nisu ideoloke, ve preteno taktike ipak nova ekstremna desnica nije samo prolazna nasilna ovinistika reakcija dezorijentisanih masa niti gola makijavelistika politika vladajuih snaga. Ona ima drutveno-ekonomsku, ideolokovrednosnu i idejno-epohalnu dimenziju jer se javlja na raskru promena epohalne svesti i razmedji dva stolea. Osvrt na uslovljenost savremenog stanja teorija o faizmu istorijatom ovih diskusija prilino je sloen zadatak i zahteva diferenciran teorijski i ideoloko-kritiki pristup. U svakoj teoriji o faizmuprelama se: (l) epohalna svest doba u kom je teorija nastala (period izmeu dva svetska rata, hladnoratovsko doba i najnoviji period nestanka evropskih jednopartijskih reima i bipolarne podele sveta); (2) manje ili vie postojana idejnopolitika opredeljenost pisca; i (3) aktuelno stanje faizma ili desnog ekstremizma koje se kao inilac okruenja nastoji ukljuiti u objanjenje. Razlike izmedju teorija o faizmu seu do potpune oprenosti i kod ozbiljnijih pisaca, to moe podstai relativistike sumnje da definisanje faizma moe samo da nagovesti poziciju analitiara, a ne i objektivnije saznanje o predmetu istraivanja. Epistemoloki status teorija o faizmu u ue pojmovnom pogledu jo vie su ugrozili sporovi izmedju krajnje nominalistikog definisanja faizma (kao osobenosti jedne zemlje ili jednog ueg perioda) i generikog pojma koji pod faizmom podrazumeva niz srodnih ekstremno desnih pokreta i reima u celini XX veka. Slina je situacija i kod teorija o desnom ekstremizmu. Na nasledju teorija
* Glavni deo ovog priloga napisan je aprila 1998. kao predgovor zborniku "Teorije o faizmu" koji je najavljen na potkorici biblioteke "Societas" Zavoda za izdavanje udbenika u Beogradu. Odlukom glavnog urednika Zavoda u jesen 1998. obustavljena je tampa pripremljenog zbornika prevoda zbog sadraja predgovora. Prilog je naknadno objavljen u asopisu "Sociologija", Vol XLI (1999), No. 4.

116

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

117

o totalitarizmu razvija se pojam desni ekstremizam kao skupna oznaka za sve pokrete ija je aktivnost uperena protiv ustavne drave. Kod pojma desni populizam naglasak se pomera sa drave na narod podloan manipulaciji, a pojmom desni radikalizam sugerira se tobonja srodnost revolucionarna levice i reakcionarne desnice. U prostorno-geografskom pogledu SR Nemaka je sredina u kojoj je suoavanje sa faizmom posleDrugog svetskog rata dobilo teorijski najrazvijeniji i najraznovrsniji izraz. Nemake diskusije o faizmu odreivale su tok slinih rasprava u drugim naunim sreditima, a opti razvoj misli o drutvu i politici je teorije o faizmu obogaivao novim pristupima. U istorijsko-naunom pogledu savremeno stanje teorija o faizmu jo uvek je pod uticajem dva sloena idejna bloka klasinih teorija o faizmu: (l) teorija o drutvenom izvoritu faizma unutar zakona kapitalistikog razvoja, i (2) teorija o totalitarizmu koje na razliit nain obrazlau srodnost i vezu jednopartijskih socijalistikih i faistikih reima. Nadmo i stupanj politizacije navedenih glavnih struja menjala se tokom poslednje polovine stolea. Tokom 1950-ih godina bile su suverene hladnoratovske idealno-tipske teorije o totalitarizmu, od polovine 1960-ih njih potiskuju velike marksistike diskusije o faizmu i odnosu ekonomije i politike, od sredine 1970-ih godina postaje zapaenija tzv. "oralna istorija" ili istorija svakodnevnice faizma, a u Nemakoj sve otvorenije se govori o kolektivnom utanju generacije Hitlerovih sauesnika. Nakon nestanka hladnog rata rue se mnogi antifaistiki slubeni mitovi i postaje prozirnija kolaboracija sa faizmom mnogih evropskih reima. Naporedo s tim oivljava istoricizam kod tumaenja faizma i postavlja se pitanje odgovornosti obinog oveka za faistike zloine. Sa nestankom jednopartijskog evropskog socijalizma javljaju se verzije trijumfalistikih imanentnih teorije o totalitarizmu, ali u isto vreme zbog pojave lokalnih ekstremno desnih struja oivljava diskusija o faizmu. Unutar ovako grubo predstavljenog razvoja teorija o faizmu nastao je niz zanimljivih istraivakih rezultata i pokuaja novih teorijskih objanjenja. U ovom odeljku bi trebalo samo se osvrnuti na nove teorije o faizmu i uz to skrenuti panju na oblike oivljavanja ekstremne desnice u Evropi to je i podstaklo nove teorijske pokuaje. Pri tome bi trebalo skrenuti panjuna stanje u Jugoslaviji.

1. 1. Borbena demokratija i normalizacija faizma


Horkhajmerove (Horkheimer) rei s kraja 1930-ih godina "Ko nee da govori o kapitalizmu trebalo bi da uti i o faizmu" bile su najava i ostale moto snane struje istraivanja ekonomskih izvora faizma koja je prevazilazila krug marksistikih naunika. Nolteova (Nolte), pak, parafraza ovih rei skoro pola stolea kasnije "Ko eli da govori o faizmu ne sme da uti o boljevizmu" saeto ukazuje na dominantnu promenu usmerenosti istraivanja u sklopu novih teorija o faizmu. Bilo bi pogreno misliti da je ovaj zaokret rezultat samo unutarnaunog sazrevanja, a jo manje da je definitivno uvreni pristup. Obnova teorija o totalitarizmu 1990-ih godina je preteni opti idejnopolitiki okvir objanjenja faizma osnaen trijumfalistikim uverenjem o definitivnom porazu socijalizma. Teorije o totalitarizmu odavno su u Zapadnoj Evropi i

SAD, a naroito u SR Nemakoj, postale sastavni deo politike socijalizacije, gde slubena ustavnopravna doktrina polazi od polarnih suprotnosti demokratije i totalitarizma (Grebing 1971, Habermas 1987, S. 118, Jaschke 1991). Odnos prema levom i desnom ekstremizmu u SR Nemakoj od kraja Drugog svetskog rata je nepromenjen. Drava na levicu reaguje daleko odlunije i doslednije nego na desnicu. Levi ekstremizam bezrezervno se etiketira kao terorizam i ideoloki i ustavnopravno osudjuje, dok se desni ekstremizam preteno moralizatorski osudjuje po obrascu holokausta. Desniarski ekstremizam individualizuje se i svodi na pojedinane akte, dok se protiv levice primenjuju sistematske zakonske mere poput zabrane prava na zaposlenje (Berufsverbot) (Jaschke 1991, S. 59). Frankfurtski istraivai politike socijalizacije Hans-Gerd Jake i Peter Dudek (Dudek) prilino su ubedljivo pokazali da se iza savremenog nemakog parlamentarizma krije zamisao i praksa borbene demokratije koja stoji u tradiciji doktrine o totalitarizmu: demokratija je ugroena s leva i zdesna i brani se svodjenjem razliitih protivnika na isti imenitelj. Politika kultura borbene demokratije u SR Nemakoj snano je oblikovala nauni pristup faizmu. Jake je diferencirano pokazao na koji nain apstraktna negacija "totalitarizma", zamisao "slobodnog demokratskog poretka" i "borbene demokratije" pruaju ustavu i dravi SR Nemake ideoloku legitimnost, jer ova, naime, per legem trajno proklamuje gradjanska prava i slobode, ali ih istovremeno i ograniava novom verzijom teze da nema slobode za neprijatelje gradjanske demokratije. Militantno vrednosno opredeljenje za slobodni demokratski poredak je neka vrsta super legalnosti koja opstaje iznad osnovnog zakona i prua dravnim slubama gotovo nekontrolisano orudje za iskljuenje opozicionog miljenja (Jaschke 1991, S. 71). Martin Grajfenhagen (Greiffenhagen) je u vrednosno odreenom ustavnom poretku i naelima borbene demokratije uoio duboko istorijski utemeljeni deficit politike kulture SR Nemake. Borbena demokratija poiva na razvijenim i definisanim vizijama javnog neprijatelja, a u tom sklopu teorije o totalitarizmu imaju direktivnu ulogu: neprijatelji su svi pokreti u tradiciji boljevizma i nacizma, a instanci "unutranje sigurnosti" sistematski neguju slubenu viziju neprijatelja drave. Ko je u SR Nemakoj obeleen kao politiki ekstremist, iskljuen je iz javne rasprave i podvrgnut razliitim sankcijama (Jaschke 1991, S. 109). Ova idejnopolitika klima, proeta lokalnim iskljuivostima, posle 1990. rairila se po Evropi i u trijumfalistikom antisocijalizmu stvarala nove stereotipe koji su spreavali razlikovanje "crvenog od mrkog totalitarizma". Opta borbena liberalna potkultura prodirala je i u nauku o politici, a u etniziranoj klimi gradjanskog rata na Balkanu ispoljavala se u izopaenom militantnom suoavanju slepih ovinistikih "patriota" s jedne i "izdajnika" (mondijalista i mirovnjaka) s druge strane. Vanu podrku pomenutoj antitotalitarnoj doktrini i politikoj kulturi ve dugo pruaju raznovrsne eklektike teorije o totalitarizmu prisutne u misli o politici. U ovim teorijama polazi se od sutinske srodnosti ili istovetnosti radikalne levice i desnice i njihovog shvatanja demokratije to se osmiljava razliito obrazloenim dugim istorijskim procesima (od Rusoa i Francuske revolucije, preko boljevizma do Hitlera ili samo od Marksa pa do Gulaga i Auvica). Kritiki prigovori pokazali su neistorinost i formalizam pomenutih gledita, koja manje ili vie iskljuivo

118

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

119

apsolutizuju liberalnu elitistiku viepartijsku demokratiju (u ijoj je osnovi ekonomska mo razliitih struja kapitala), naime ne razlikuju egalitarnu neposrednodemokratsku leviarsku viziju demokratije (ravnopravno uee u obavljanju zajednikih poslova) od plebiscitarne, narodnjake "demokratije" koja poiva na homogenosti, tj. na etnikoj i krvnoj istovrsnosti sunarodnika i voe. U vie navrata pokazana je razlika izmeu etnikog shvatanja nacije kao zajednice po poreklu (svojstvenog desnici) i politikog shvatanja nacije kao gradjana (svojstvenog levici). Formalno i neistorino poistoveivanje levice i desnice ne uoava kljune razlike izmedju prosvetiteljskih i antiprosvetiteljskih potencijala ovih kategorija. Leviarska vizija neposredne direktne demokratije ne mora da znai podudaranje vladajuih i podvlaenih (kao to je krvna istorodnost sunarodnika kod faistike homogenizacije), ve racionalno sauestvovanje (Grebing). Levica posmatra rat kao besmisao koja se protivi humanizmu. Za nju su sinonimi rata osvajanje, podjarmljivanje i nadmo. Za ekstremnu desnicu rat je uzviena vrednost, kolektivna snaga nacije, mistini socijaldarvinizam i istinski ispunjeni ivot. Kod levice revolucija je socijalna, a kod desnice prostorna. U ideolokom pogledu komunistiki pokret nije nikada u istoriji raspolagao monopolom na marksizam ve je vladao pluralizam marksizama (Terray 1997). Hitler je imao cinian i pragmatian odnos prema ideolokom uenju izuzev prema nekoliko trajnih opsesija: antikomunizam, antisemitizam i opsednutost ratom. U odnosu prema socijalnom pitanju bio je oportunist, jer nacistika ideologija nije imala filozofsku osnovu niti politiku teoriju. Marksizam i boljevizam bili su teorijski znatno sadrajniji. Nije bilo teko uoiti da su teorije o totalitarizmu odmah posle 1945. imale aktivnu politiku ulogu u rastereenju, samoopravdanju i rehabilitovanju buroaske demokratije od faistikog iskustva. Trebalo je istovremeno osloboditi se faistike prolostii odbraniti od socijalizma koji je 1945. bio na vrhuncu medjunarodnog ugleda. Na postojano grubo i neistorino izjednaavanje levice i desnice u udbenicima i nastavi nisu uticale rasprave o naunoj vrednosti teorija o totalitarizmu jer je uvrenje "antitotalitarnog" pogleda na svet imalo sloenu ustavno-bezbednosnu ulogu: (l) uvrenje graanske demokratije kao jedine alternative nacizmu i boljevizmu i njeno izuzimanje iz kritike; (2) izdvajanje nekonformistikog miljenja time to e se etiketirati kao totalitarno i ekstremistiko; (3) poistoveivanje levih i desnih oblika protesta i njihovo dnevno politiko demoniziranje (izjednaavanje levih Zelenih i desnih Republikanaca u SR Nemakoj). Istorijska odgovornost Nemake za faizam relativie se skretanjem panje na totalitarni boljevizam, a dihotomna struktura miljenja u dimenzijama prijateljneprijatelj jaa autoritarni potencijal borbene demokratije. Ujedinjenje Nemake 1990. jo vie je uvrstilo ovaj politiko-didaktiki kanon, koji se u misli o drutvu ogledao u potiskivanju drutvenonaune perspektive ustavnopravnim pogledom. Ustavnopravna vizija je u osnovi post festum perspektiva koja ne polazi od analize drutvenopolitike stvarnosti ve od osude predoenih sluajeva prema utvrdjenim kriterijima. Zato Jake zapaa da ovaj pristup nije odreen opisom i analizom nego samo klasifikacijom i

razvrstavanjem, jer individualizuje sloene uzrone spletove i zapostavlja sklopove drutvene uslovljenosti. Prebacivanje odgovornosti za faizamu SR Nemakoj teklo je lake na politikom nego na porodinom planu. Rasprave u nemakoj psihijatriji 1980-ih godina pokazuju da je suoavanje sa prolou prevazilazilo istoriografske i ideoloke sporove i zadiralo u pitanje morala i kolektivnog identiteta Nemaca (Heimannsberg, Schmidt 1992). Osvrt na ovu raspravu moe da doara iru drutvenu klimu u kojoj se govori o faizmu, a sa druge strane da pokae jedan vaan individualnopsiholoki segment nepotpune defaizacije. Nemci su se posle rata branili od prolosti kolektivnim utanjem, a upadljiva je okolnost da je u Nemakoj posle 1945. bilo malo samoubica ili psihikih lomova, pa ak ni unutranjih moralnih sukoba ve samo uporne pravne odbrane. Vinovnici zloina su vlastitu aktivnost stavljali van svakog moralnog dijaloga jer je nacistika ideologija tvrdila da maloumni, Jevreji, Romi i narodi nie rase kvare nemaku krv. Osim pranja mozga ideologijom, sauestvovanje u ubijanju pravdano je kao obavljanje dunosti koja se nije mogla odbiti. Brojni uesnici u zloinima izgradili su psihiki zid izmeu vlastite moralnosti i dnevne zloinake aktivnosti (Dan Bar-On 1992, S. 287). U optem sklopu depersonalizacije oveka i obeoveenja morala (dunost iznad svega) iezla je suprotnost izmeu bezdunog zloina i moralnosti zloinaca i njihove ljubavi prema vlastitoj porodici, pa je integritet linosti u poslednjim godinama rata odravan samo uz pomo paradoksalnog morala ili teorije o nunoj odbrani. Hipostaziranjem dunosti odgovornost se prebacivala na naredbodavca to je u tradiciji nemake garnizonske drave bilo razumljivo. Jo je Gertruda tajn (Stein) uoila da je od svega najvanije Nemce nauiti da budu neposluni, a er Luka (Lukacs) je pisao o pruskoj "ponosnoj poslunosti" i nedostatku spremnosti da se prihvati lina odgovornost na osnovu nezavisnog moralnog rasuivanja. Posleratno kolektivno utanje Nemaca bilo je svedoanstvo da je kod najveeg broja zloinaca moralno rasudjivanje poremeeno. Problem se javio kada su se mlade generacije ve od kraja 1960-ih poele raspitivati o ratnoj prolosti roditelja, da bi se izbegla dublja traumatizacija zbog utanja: "Gde si bio od 1933. do 1945, ta si tada radio, ta si znao, a ta nisi znao?" Antiautoritarni leviarski pokret 1968. podstakao je liberalizaciju obrazovanja i pokrenuo pitanje nacistike prolosti roditelja. Zvanina ideologija nije ila na ruku najpre redjim, a zatim sve uestalijim psihijatrijskim zalaganjima da se prestane sa harmoninim zamagljavanjem prolosti i poravnavanjem razlika, ve da se otvori dijalog sa njima, tj. sa prolou Auvica. Reim je podravao manipulativno oslobadjanje od bolne istine: zloini se ne poriu, ali se svaljuju na SS trupe, totalitarni reim i Hitlera, a potiskuje se kolektivna odgovornost nacije. Nacizam se izdvaja kao period diskontinuiteta u nemakoj istoriji izmedju 1933. i 1945, izoluje se kao vanredna situacija, dublji kontinuitet se porie, a veza sa "normalnim stanjem" se zamagljava (Heimannsberg 1992). Sledei korak je relativizacija nacizma uz pomo teorija o totalitarizmu, koje niveliu razlike u zloinima preusmeravajui suoavanje sa vlastitom krivicom u antikomunizam. Mrane take (konc logori) potiskuju se izvan

120

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

121

graanske normalnosti, a istorijsko znanje fragmentarizuje po obrascu "nacizam to je istorija drugih". (U Hrvatskoj se danas ustakim zloincima ne sudi za genocid, ve samo za ratni zloin protiv civilnog stanovnitva). Otvaranje problema kolektivne krivicei odgovornosti u Nemakoj tee sporo i neravnomerno. Vredno je panje zalaganje jedne struje u nemakoj psihijatriji za psihoterapeutsko suoavanje sa istorijom u kolektivnoj aktivnosti seanja. Rasprava o nacizmu suoava se sa individualnim seanjima i iskustvom rtava, traumatizacije zbog kolektivnog utanja nastoje se prevazii suoavanjem potomaka sa zloinima predaka, a psihoterapija pomae kod ublaavanja napetosti. U tom procesu vano je prepoznavanje i priznavanje injenica, suoavanje sa istinom, emotivno sauestvovanje i reakcija, a prevladavanje emotivnog i moralnog konflikta olakava integracija saznanja, znaenja i razliitih emotivnih reakcija (Heimansberg 1992, S. 23). Bilo bi pogreno misliti da pomenuto suoavanje sa faizmom obavezuje samo Nemce i da prikazani psihoterapeutski pristup ima samo lokalni znaaj. Ne manje je i u Jugoslaviji nuno racionalno i trezveno suoavanje sa ovinistikom i faistikom praksom u minulom graanskom ratu. Antiovinistika socijalizacija koja podrazumeva suoavanje rtava i zloinaca, ali i otvaranje odgovornosti politikog vrha i inteligencije za snaenje ovinizma i genocida, nuan je put reintegracije drutva i ublaavanja raznovrsnih napetosti. Svako potiskivanje prolosti i prebacivanje odgovornosti za rat na strane sile ili vene istorijske neprijatelje nacije je zamagljivanje realnosti koje moe najvie da teti buduim generacijama jer e dobijati krive odgovore na pitanja o odgovornosti predaka za iracionalne genocidne zloine. Faizam prisutan u poslednjem jugoslovenskom graanskom ratu e u linom pogledu biti traumatski potencijal za generaciju koja e se u sklopu nune saradnje sa okruenjem pitati o ratnoj prolosti najbliih, a u grupnom pogledu e biti latentni rezervoar raznovrsnih ideologizacija, netrpeljivosti i ovinizma. Otvoreno i trezveno suoavanje sa genocidnim iskustvom umesto zatakavanja i kolektivnog utanja uslov je nepotisnutog odnosa kako prema linoj porodinoj prolosti tako i kolektivnim izlivima iracionalnosti, ali je i pitanje racionalnog utvrivanja odgovornosti i krivice. Slino Nirnbergu i Hag je samo polovino reenje. Sve dok se ne istrae mehanizmi ovinizacije odozgo i latentne spremnost za prihvatanje odozdo, minuli faizam e izgledati kao eksces koji treba potisnuti iz kolektivnog seanja. Prikazane polemike o ivoj aktuelnosti faizma ne zasluuju panju samo kao idejni sporovi unutar zemalja optereenih faistikom praksom, ve su deo optije promene u odnosu prema faizmu irom Evrope. Tako u Italiji sve do polovine 1960-ih godina nije bilo upadljive podele na leve i desne teorije o faizmu, jer su od komunista pa do hrianskih demokrata svi bili na poziciji resistenza, tj. antifaizma. Razilaenja poinju od kraja 1960-ih sa radovima Renca de Feliea (Felice) i polemikama oko "konformistikog antifaizma" koji je obuhvatao niz tumaenja od personaliziranja faizma preko Musolinija do teze da je faizam izum antifaista (Uesseler 1994). U Francuskoj kao reakcija na jun 1968. dolazi do svojevrsne intelektualizacije i modernizacije

ekstremne desnice u radovima A. de Benoa (Benoist) i ostalih pripadnika nove desnice. Zalaganje za kulturnu revoluciju zdesna i aristokratski moral, zatim antikomunizam, antiamerikanizami vizija bele Evrope kao obnovljenog Franakog carstva bili su svojevrsna neutralizacija faizma, a neretko i njegova apologija (Pfahl-Traughber 1994). U neto drugaijem obliku i u Jugoslaviji, zahvaenoj graanskim ratom 1990-ih, odnos prema faistikoj prolosti se kristalisao oko pitanja da li je istorija prosveivanje ili oslonac nacionalnom identitetu (J. Koka). Revizionizam ili snano konvertitstvo noeno razbuenim nacionalnim romantizmom je u jugoslovenskoj misli o drutvu, a naroito u istoriografiji, zahvatio i odnos prema faizmu. U Hrvatskoj je slubeni revizionizam radikalno izmenio odnos prema ustakom faizmu neutralizujui ustaki genocid, a u srpskoj istoriografiji tee paralelni proces revidiranja odnosa prema domaim kvislinzima i etnitvu (premda konzervativno-monarhistiki etniki pokret D. Mihajlovia nije bio faistiki). U Hrvatskoj je 1990-ih pokuano da se Jasenovac pretvori u spomen svim palima za Hrvatsku (jednako nedunim civilima i njihovim ubicama). Slino Frankovoj politici i bitburkoj ceremoniji hrvatska normalizacija faizma je nazvana "miksanjem kostiju". Ustae su postale "oslobodilaka vojska", a partizani "zloinci" i krivci za "hrvatski krini put". Umesto Jasenovca svetilite je postao Blajburg (mesto razbijanja kvislinke vojske 1945). Ponet burnim ideolokim promenama, bez odmerenosti i uoavanja dublje, ne uvek neprotivrene funkcije politikih pokreta, niz domaih istoriara uinio je snaan konvertitski obrt iz jednog apologetskog stava (bezostatna apologija komunistike politike) u drugi (demonizacija komunista i rehabilitacija ovinistikih i faistikih "patriotskih" snaga). Podrobnijim uporednim istraivanjem mogao bi se pokazati visoki stupanj podudarnosti ovog procesa u Srbiji i Hrvatskoj 1990-ih godina: iroki luk zaokreta od bezrezervnog leviarskog antifaizma ka normalizovanju i velianju ovinistikih i faistikih pokreta iz Drugog svetskog rata. U zanosu slepog patriotizma navedeni zaokreti bili su sasvim prirodni, teorijski antifaizam spleo se sa imperativima tekue politike, a kriterij naune objektivnosti sa "patriotskim" politikantstvom. Zaokret udesno jugoslovenske misli o drutvu praen je kritikom leviarskog antifaizma kao "fatalne internacionalistike zablude" ili "nepatriotske izdajnike aktivnosti". Tenja za prevrednovanjem komunistike istoriografije jo uvek se odvija u obliku raznorodnih iskljuivosti. Revizionizam je lako prelazio u spontano konvertitstvo, a u odnosu prema faizmu mogue je pratiti dramatine obrte pojedinaca, naunih jedinica i irih struja. U Hrvatskoj utemeljenje nove dravne nezavisnosti iziskivalo je izmenu odnosa prema ustakom faizmu, a slina potrebau Republici Srpskoj nametala je revidiranje odnosa prema etnitvu. U istoriografiji novo vienje istorije arhivski je kieno "krupnim otkriima", a u sociologiji i misli o politici prihvatanjem pomodnih antileviarskih teorijskih konstrukcija okruenja. Za razliku od SR Nemake u dravama bive Jugoslavije idejni otpor levice bio je paralisan agresivnim konformistikim "patriotizmom". U graanskom ratu svaki oblik internacionalizma ili kritikog patriotizma bilo je lako prokazati kao izdaju, a ugroenoj naciji je svaki saveznik dobrodoao, pa i faistiki. Idejni most zaokreta udesno izraen u pitanju "Da li su Nemci krivi za sve?", odgovara nacionalno romantiarskom revizionizmu

122

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

123

najnovije srpske istoriografije ispoljenom jo u zahtevu tzv. Memoranduma da se sa srpskog nacionalizma skine hipoteka, a Tumanovo neutralizovanje ustakih zloina je ogoljenija verzija Nolteovog relativisanja Auvica. Slubeno izmirenje rtava i zloinaca u Bitburgu vie je nalik nacionalnom pomirenju u Hrvatskoj nego u Srbiji. Cilj prvog ceremonijala je ameriko-nemako zbliavanje, tenja SR Nemake da postane ravnopravni lan NATO pakta i zajedniki blok protiv levogi desnog ekstremizma, dok je u hrvatskom sluaju raskid sa prolou trebalo da ojaa nacionalnu svest, dravnu nezavisnost i izvlaenje iz pogubnog jugoslovenskog zagrljaja. U Jugoslaviji je izostao snaniji otpor levice novom talasu revizionistikog antifaizma, a otpor ovinizmu je, dodue, stizao iz dela preobraenih liberalnih antikomunistikih krugova koji su, prihvatajui doktrinu o totalitarizmu, usvajali i nediferenciran odnos prema vlastitoj prolosti. Otuda, uprkos otporu ovinizmu, neistorinost ove idejnopolitike struje koja se trudila da se antikomunistikim tenorom prilagodi svesti medjunarodnog okruenja. Kao da danas na Balkanu sa uobiajenim zakanjenjem vai ono to je R. Kinl konstatovao za stanje politike svesti u SR Nemakoj krajem 1960-ih godina: naime, izjednaavanje levog i desnog kao podjednako antidemokratskog prua mogunost za sporazum izmeu onih koji su oduvek bili protiv desnice, a sada su i protiv levice, i onih koji su uvek bili protiv levice, a sada, spremni da budu i protiv desnice ele da steknu moralni kapital koji im omoguuje istupanje protiv levice. Unutarnacionalno izmirenje poput bitburke ceremonije (kada su Regan i Kol 1985. posetili grob SS-ovaca u Bitburgu) ne odvija se u racionalnim nego u mitskim okvirima politizacije grobova i rtvi. U poslednjem graanskom ratu na Balkanu prodor etnikog poimanja nacije (kao prirodne zajednice po poreklu, krvi i tlu) umesto komunistikog, u osnovi politikog shvatanja nacije, zbliio je suprotstavljene pristalice ranijih ideolokih protivnika (partizana i ustaa i partizana i etnika). Spona je bio mit o obespravljenom narodu zavedenom internacionalizmom (iji je oseajni izraz sintagma o "ostacima zaklanog naroda"). U Nemakoj je bitburki in trebao da obelei kraj sa prolou i obavezu odbrane demokratije od obe verzije totalitarizma. U Jugoslaviji 1990ih godina unutarnacionalna izmirenja teku u mitiziranom sklopu graanskog rata i epskooslobodilakog folklora (grobovi kao granice drava, u borbi osvedoena veza porekla, krvi i tla, konfesionalna mistika, gusle i zastave, zakletve ratnih dragovoljaca, samorazumljiva genocidna odmazda i sl.), a ovinistika misao o drutvu i publicistika su pravdali sva sredstva u homogenizovanju etniki shvaenog nacionalnog bloka. Normalizacija faizma u Nemakoj tekla je drugaije. Bitburg je trebalo ritualno da potvrdi da je nacizam konano prevazien kao delo jednog oveka, da su SAD sa Nemaca skinule odgovornost, i da je samo preostala zajednika borba protiv totalitarizma. Genocidni faizamu Jugoslaviji (srpski, hrvatski i muslimanski) direktno je na frontu prevodjen u patriotizam, a razbuena nacionalna romantika je uinak njihovih pretea (Pavelia i nekih genocidnih etnikih grupa) isticala kao vane trenutke nacionalne istorije. Ostala je borba protiv ostataka levog internacionalizma i "plaenikog mondijalizma", a crveni totalitarizam gori je od mrkog. Na idejnom planu nova srpska

desnica oslobadja ljotievce faistike hipoteke, prevodi ideologiju srpskog faizma u tobonju organsku misao i time neutralizuje i normalizuje faizam (Suboti 1999, str. 20). Nemaki konzervativci su 1980-ih godina pisali da kada mine mrka opasnost nastupa crvena, pa moramo biti budni, a tada nas seanja na faistiki rat pribliavaju intelektualnom luksuzu naivnih moralista (Jaschke 1991, S. 294). U Jugoslaviji koja se raspadala u graanskom ratusve zaraene strane gotovo su podjednako estoko osporavale komunistiki internacionalizam ne kao naivnu zabludu ve kao otvoreno nepatriotsko izdajstvo i pogubno jugoslovenstvo. Profaistiki asopis "Nae ideje" prebacuje ak i svom pretei D. Ljotiu jugoslovenstvo kao veliku greku (Nae ideje, 1994, br. 2). Da ovaj revizionizam nije zahvatio i dublje slojeve misli o drutvu, a ne samo ideoloke sadraje, moglo bi se moda pomisliti da je prolazna ratna propaganda. Normalizacija faizma, premda razliito ispoljavana (u ratu ili miru, direktno ili posredno), svuda se izraavala u revizionistikom naporu za unutarnacionalnim izmirenjem spajajui militantne liberalne, konzervativne i profaistike antikomuniste. Ni u prepisci sa Fireom Nolte ne krije svoju podrku radikalnoj revizionistikoj tezi da nacizam nije bio deformisana kopija boljevizma, ve je samo vodio bitku za opstanak Nemake koja je svetskom politikom naterana u defanzivu (Furet-Nolte, Vreme 11. 4. 1998. str. 60). Nolteova teza o nacizmu kao preventivnom antiboljevizmu i posledici "azijatskog uinka", Le Penova (Le Pen) izjava 1987. da je unitavanje Jevreja bio samo detalj u istoriji Drugog svetskog rata, Hilgruberova teza da je progon Nemaca sa Istoka 1945. podjednako znaajan kao i unitenje Jevreja, Tumanova tvdnja da je NDH bila vaan stupanj u dravotvornom razvoju hrvatskog naroda i umanjivanje rtava u Jasenovcu, ukljuivanje Milana Nedia u 100 najznaajnijih Srba, prikazivanje D. Ljotia ka zaetnika organske, a ne faistike misli u nas itd, razliiti su oblici normalizovanja faizma. Bavarski konzervativni politiar Franc Jozef traus (Strauss) je novembra 1986. na vrhuncu Historikerstreit opominjao da svae oko prolosti sputavaju nemaki narod, a u Jugoslaviji jo pre graanskog rata su idejna sukobljavanja ove vrste uoena kao smetnja homogenizaciji nacionalnog bloka. Dakle, ispada da je nepotrebna i tetna racionalna rasprava o tome ko je bio uz faizam, a ko protiv. Imperativ nacionalnog jedinstva svuda je bio brana racionalnom antifaizmu. Tek bi celovitija uporedna analiza toka normalizacije faizma u ostalim istonoevropskim zemljama pokazala stupanj iracionalizovanja ovog procesa graanskim ratom u Jugoslaviji. U drutvima optereenim krizom i bolnim istorijskim seanjem istorijsko znanjene prihvata se u stanju emocionalne stabilnosti i tolerancije, ve se i izvan kruga emotivno nezrelih osoba javlja nesvesna kolektivna tenja za objektom poistoveenja koji prua snagu i sigurnost (mona drava, velika celina nacije, stilizovana slika istorije). Tek sa prevladavanjem krize moe se oekivati otvorenije suoavanje sa faistikom genocidnom prolou. U klimi romantiarski razbudjenog nacionalizma to je teko oekivati.

124

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

125

1. 2. Savremeni desni ekstremizam uporedni osvrt


Kako razlikovati novi faizam od njegove klasine razvijene verzije? Faizam je nastao kao politiko-polemiki i kao teorijski pojam i ovo dvojstvo je i danas prisutno kod teorija o faizmu. Sam termin, koji je prvi koristio Musolini, sadrinski je prazan i neodreen: fascio je savez, udruga, a faisti su saveznici. Pojam faizam ostao je jedna od kljunih rei XX veka, imao je vlastitu istoriju i uticao je na istoriju. Otuda je istorija teorija o faizmu u stvari istorija razliitih oblika antifaizma. S obzirom na raznovrsnost faistikih reima i pokreta danas prevladava miljenje da nema jedinstvene teorije o nastanku faizma i da istraivanje mora biti u metodskom pogledu pluralistiko i uporedno (Wippermann 1983, S. 20). Premda je opti pojam faizam nuan, ipak bi morao biti i diferenciran. To je antisocijalistika, antiliberalna, antimodernaovinistika ideologija sa razliitim udelom antisemitskih i romantiarskih sadraja i osobenom militantnom politikom kulturom. Faistike partije javljaju se unutar kapitalizma i tzv drutava u tranziciji i oslanjaju na odredjene slojeve ovog drutva, anikada unutar razvijenog socijalizma. Za razliku od prouavanja klasinog faizma koje je, uprkos neslaganjima, ipak dostiglo zavidnu fazu sinteze, bilansa i uporedivosti, kod istraivanja savremenog desniarskog ekstremizma i faizma vlada potpuna nepreglednost i haotinost u pogledu terminologije, pojmova i predmetnog razgranienja (Stss 1994, S. 24). Koristi se vie pojmova: desni ekstremizam, desni radikalizam, desni populizam, neofaizam, neonacizamitd. Nova idejnopolitika polarizacija traila je izmenu pojmovnog i teorijskog aparata kod prouavanja ekstremne desnice (antitotalitarizami antipopulizam npr. potiskuju klasini antifaizam). U isto vreme trebalo je iznova razgraniiti srodne pojmove kao to su ovinizam, rasizam, ksenofobija, etnocentrizam i sl. Iz mnotva novih pojmova faizam se mogao izdvojiti samo ukoliko se poznavala istorija teorija o faizmu. Savremeni moderni ideoloki argon (sveopte pozivanje na pravnu dravu, podelu vlasti i demokratiju) neretko uspeno zamagljava dublje ciljeve politikih pokreta i oteava prepoznavanje osnovnog usmerenja. Desni ekstremizam takoe se uspeno prilagodjava tekuoj politikoj retorici i ispoljava na razliite esto prikrivene naine, a gotovo po pravilu odrie svaku vezu sa nepopularnim faizmom. Ideoloka retorika nove ekstremne desnice je modernizovana i danas je obuzdavaju tendencije globalizacije noene interesima multinacionalnog kapitala, za razliku od stanja izmeu dva svetska rata kada se desni ekstremizam podudarao sa monim imperijalistikim reakcijama nacionalno homogenog krupnog kapitala. Sociologija bi trebalo da razvije teorijski i pojmovni aparat za sve oblike ispoljavanja desnog ekstremizma: institucionalno-politikog segmenta, teorijskih i idejnih desniarskih struja razliitog ranga i za objanjenje obrazaca svakodnevnog rasizma subkulture naroito kod omladine. Pomenuti segmentiu razliitoj meri oslanjaju se na naslee klasinog faizma jer se desnica (kao i levica) menja u idejnom, organizacionom, stratekom i taktikom pogledu. Trebalo bi uoiti take kontinuiteta i diskontinuiteta izmeu starog faizma i nove ekstremne desnice, drutvena

izvorita i obrasce manipulacije, iracionalnu i planski doziranu faizaciju kod raznorodnih savremenih pokreta i reima. Globalizacija politike i "kosmopolitizam" savremenog multinacionalnog kapitala raaju nove oblike reakcije faistikog tipa koji se prilagoavaju okruenju, ali katkad otvoreno svojataju tradiciju i faistike uzore. Danas npr. u Evropskoj uniji ima oko 15 miliona stranaca pa je ona zbog gipkije integracije upuena na graansko, a ne etniko shvatanje nacije. Jus sanguinis (krvno pravo) na kom je poivala tradicionalna konzervativna zamisao naroda i nacije postalo je anahrono. Uprkos tomeu velikom delu Evrope nakon iezavanja komunistikog internacionalizma dolo je do nagle etnizacije politike to je olakalo ispoljavanje "ludistikih sadraja" u subkulturi ugroenih mrnje prema strancima i manjinama da bi se prevazila otuenost svakodnevnice. Ako su klasine teorije o faizmu bile vie upuene na razumevanje institucionalne strane faizma (sistem, partija, ideologija), nove bi vie trebalo da se pozabave neinstitucionalizovanim otporima i difuznim neideologizovanim pokretima lica zahvaenih krizom. Najposle, koliko je savremeni desni ekstremizam rezultat postmoderne, a koliko ostatak klasinog faizma? Danas se ekstremna desnica moe prouavati na vie nivoa: (1) Ekstremno desne partije koje se u periodima akutnih sukoba otvoreno faizuju; (2) teorijski centar i idejna sredita desnice, tj. intelektualci razliitog formata i ustanove koje osmiljavaju rasizam, ovinizam i faizam; (3) omladinska faistika potkultura politizirani ultrai bez ideolokog nivoa, agresivni difuzni rasisti (navijai, skinsi) koji ispoljavaju protestnu mrnju protiv svega to je etniki drugaije. U emu je razlika izmeu klasinog faizma i savremene evropske ekstremne desnice? Faizam je autoritarni nacionalizam koji sadri rasizam, antisemitizam, antikomunizam, brani korporativno-staleku viziju sitnoburoaskog kapitalizma, a u organizacionom pogledu raspolae militaristikom partijom sa oruanim partijskim trupama i harizmatskim voom. Prepoznatljiv je i po snanom ovinistikom romantiarskom velianju vlastite toboe ugroene nacije uz estoku kritiku kosmopolitskih struja koje iznutra razaraju zajednicu krvi i tla. Savremena evropska ekstremna desnica osporava kosmopolitizam i dekadenciju moderne, protivi se meanju naroda i rasa (bastardiziranju) jer to ugroava nacionalni i evropski identitet, vraa se mitu i predprosvetiteljskoj tradiciji, protivi se materijalizmu atlantsko amerikog zapada i istie borbeni panevropski hriansko-zapadnjaki pogled na svet. Etniziranje politike ogleda se u zagovaranju prava naroda protiv "ideologije o ljudskim pravima", a podvlaenjem kulturnih razlika meu narodima ublaava se stari rasizam (Hafeneger 1994, S. 220-225). Ovi opti idejni obrasci dopunjavaju se lokalnim sadrajima i predrasudama. Nova srpska desnica razapeta je izmedju mistinog klerikalnog slavenofilstva, klasinih mislioca ekstremne desnice i faistikih vodja kao to su E. Jinger (Jnger), Dj. Evola (Evola), M. van den Bruk (Bruck), K. Kodreanus (Codreanus), K. Haushofer (Haushoffer) itd. (Nae ideje 1994, br. 2). asopis "Srpske organske studije" neutralizuje domau faistiku prethodnicu (D. Ljotia, M. Vasiljevia, S, Krakova) parafrazirajui je u optem antiprosvetiteljskom sklopu: "Na temeljni sistem vrednosti proistie iz boanstvene triajde bogkraljdomain. Zato je liberalno-individualistiki princip u obezduhovljenom XX veku,

126

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

127

kao posledica tri najvee aveti evropske civilizacije: Darvina, Niea i Marksa izrodio demokratiju kao vladavinu manjine nad veinom, kapitalizam, materijalizam, boljevizam i bezbonitvo, ije pogubne posledice osea srpski narod na pragu treeg milenijuma" (Srpske organske studije, 1999. Uvodnik). Zapadnoevropska krajnja desnica brani evropsku kulturu od imigranata i amerikanizacije i razapeta je izmedju euronacionalizma, kritike mondijalizma i regionalnog ovinizma. U bivim socijalistikim reimima antikomunizam ima daleko znaajniju ulogu, a konkretne nacionalne netrpeljivosti (srpsko antihrvatsvo, hrvatsko antisrpstvo, opte antijugoslovenstvo i sl.) lako se faizuju u genocidnom ratu. Ni kontinuitet izmeu klasinog i novog faizma nije u svim zemljama iste prirode. U SR Nemakoj postoji kontinuitet profaistikih sklonosti kod elita, zatim kadrovski kontinuitet bivih nacista i potonjih neofaistikih aktivista. Osim toga 1945. godina nije bila "nulti as". Nemaka politika kultura jo uvek je optereena istorijom, autoritarnom militaristikom, rasistikom i antisemitskom tradicijom, nepotpunom denacifikacijom i neurotinim antikomunizmom (Stss, 1994, S. 48). Balkanska istorija jo vie je optereena dugim procesima meunacionalnih napetosti (za ije presecanje i hlaenje je poluvekovni period socijalizma bio kratak), a koji se lako oviniziraju i faiziraju. Oslobodilaka politika kultura sa figurama rtava, neprijatelja i spasitelja takoe je snana spona izmeu prolosti i savremenosti, ne manje podlona faizaciji. Kontinuiet izmeu razvijenog i novog faizma moe biti jasniji ukoliko se uoe i razdvoje glavne faze razvoja evropskog faizma posle 1945. Odmah nakon 1945. javlja se tzv. "oponaajui faizam" koji u potpunosti sledi poraeni faizam u ratu. U drugoj fazifaistike partije prilagoavaju se pravilima buroaskog parlamentarizma. To je "prilagoeni faizam" 1960-ih i 1970-ih godina koji postie odreene izborne uspehe, okree se omladinskoj subkulturi nasilja, organizuje mreu evropskog desnog terorizma i u odreenim podrujima idejno se osmiljava ("nova desnica"). U treoj fazi od 1980-ih godina dolazi do osamostaljivanja desnog ekstremizma, tzv. "populistikog faizma" koji se uspenije povezuje sa razliitim irim pokretima nezadovoljnih grupa (Gress 1994, S. 187-189). Naglo oivljavanje faizma u bivim socijalistikim reimima posle 1990. moglo bi se svrstati u etvrtu fazu "poslesocijalistikog faizma" kada u vakuumu vrednosti, ekonomskoj krizi, nacionalnim sukobima i ratu snano izbija zapreteni ovinistiki potencijala lien sistemske kontrole. Nova evropska desnica posle 1989. u Zapadnoj Evropi naputa antikomunizam kao sredinji ideoloki protivstav i zalae se za "belu Evropu" nacionalnih drava, protiv obojenih i amerikanizacije drave (protiv melting pot i multikulturnog drutva), vraa se tradiciji i izvoritima "bele Evrope". Francuska "nova desnica" oko publiciste Alena de Benoa najvie je pokuavala da ova gledita idejno osmisli. Proglaavajui staru desnicu mrtvom, ali zaslunom i uoavajui uzroke njenog kraha u nedovoljnoj idejno-ideolokoj osmiljenosti, obnoviteljski francuski filozofi pokuali su da joj udahnu novi ivot. I dalje su zadrane, ali modifikovane idejne postavke klasinog faizma: borba protiv "egalitarnih" ideologija (liberalizma, marksizma, a delom i hrianstva), poricanje individualistike prirodnopravne osnove ljudskih prava jer razbijaju zajednicu, odbrana prava kultura i

naroda na samoodreenje i zalaganje za organsku zajednicu. Donekle grub, ali u osnovi pouzdan kriterij za ocenu reakcionarnosti struja unutar nove desnice je udaljenost take u prolosti na koju se premeta poeljna vizija drutva i oveka i ije stanje se idealizuje. Tako npr. u uvodniku "Srpskih organskih studija" stoji: "Smatramo da je sazrelo vreme za okupljanje inteligencije i svih ostalih stalea na organskim i nacionalno-patriotskim osnovama koje u prvi plan istiu interes nae nacije i drave, pravoslavlja i svetosavlja, kao i principe hrianskog kolektivizma, solidarizma, domainstva, stareinstva i pravoslavnog morala i etike" (Srpske organske studije 1999). Najee je u pozadini biologistika vizija drutva, a kulturne norme nisu shvaene kao rezultat istorijskih procesa ve kao izdanak nepromenljive prirode. Uz to ide i zagovaranje vlasti elite koja se ne pravda izbornim postupkom ili ciljnoracionalnim karakterom nego aristokratskim moralom (Pfahl-Traughber 1994, S. l66). Izbor idejnih pretea "kulturne revolucije zdesna" je ne manje indikativan od pomenutih sadraja: Ernst Jinger, Meler van den Bruk, Karl mit (Schmitt), Osvald pengler (Spengler), ulio Evola, Vilfredo Pareto (Pareto), or Sorel (Sorel), Konrad Lorenc (Lorenz) itd. U Istonoj i Junoj Evropi faistike i ekstremne desne struje i u ovom pogledu su provincijalnije, zaokupljene brigom o istoti vlastitog etnikog prostora. Unutranje diferenciranje desnice moe se izvesti na osnovu obrasca nejednakosti koje brane pojedine struje i stupnja prihvatanja nasilja (Heitmeyer 1993, S. 13-15) Desnica brani ideologiju nejednakosti na dva osnovna naina: a) podvajanjem drutvenih grupa (samoprecenjivanje vlastite nacije, rasistiko podvajanje, eugeniko razdvajanje vrednog i bezvrednog ivota, socijaldarvinistiko isticanje prava jaega, normativno totalitarno potcenjivanje "drugih", isticanje homogenosti i kulturnih razlika); b) zahtevima za razgranienjem u socijalnom, ekonomskom, kulturnom, pravnom i politikom pogledu. Nasilje se uglavnom prihvata, ali u razliitom stupnju: postoji uverenje o stalnoj neophodnosti sile, tolerie se privatno ili represivno dravno nasilje, postoji vlastita spremnost na nasilje i nasilje se redovno koristi. Ekstremna desnica uopte shvata nasilje kao normalan nain regulisanja sukoba: odbacuje se racionalna rasprava, istie se svakodnevna borba za opstanak, poriu se demokratski obrasci i istie autoritarni i militaristiki stil. Hajtmejer tvrdi da se o desnom ekstremizmu moe govoriti kada postoji ideologija nejednakosti i razliit stupanj prihvatanja nasilja. Razliite kombinacije pomenutih dimenzija pomau da se unutar desnog ekstremizma diferenciraju podgrupe (novokonzervativci, desni cezaristiki pokreti, rasisti i faisti) (Heitmeyer 1993, S. 14-15). Prouavajui omladinski desni ekstremizam bilefeldski pedagog Vilhelm Hajtmejeru svom poznatom longitudinalnom istraivanju politike socijalizacije omladine u Nemakoj od 1985. do 1990. kao glavni razlog rasta ove pojave uoio je krizu kapitalistikih vrednosti i krizu oseanja identiteta kod mladih, koje odsustvo oslonca goni desnici jer im ova nudi oigledna i jednostavna reenja (nonkonformizam, poricanje slubenih normi i sklonost militarizmu). Kada nestane sigurnosti i nastupi kriza poverenja u politiki sistem i njegove vrednosti, preostaje samo mogunost da se bude Nemac, pa

128

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

129

rastu izgledi za prihvatanje nasilja kao izlaza iz stanja nesigurnosti. Faizam postaje manje upadljiv u optem okviru dnevnog liberalnog argona proetog trijumfalistikim antikomunizmom. Tu se nova desnica diferencira prema stupnju ovinistike ekskluzivnosti, udela arhainog konfesionalizma i vrstorukake agresivnosti. Uporedna istraivanja savremenog desnog ekstremizma u Evropi potvrdila su ove naelne Hajtmejerove pretpostavke. Razlike postoje u stupnju oseanja ugroenosti, objekata agresije, kanala manipulisanja i kontrole desnog nezadovoljstva. Desni ekstremizam je "uzrono uslovljeni haos", tj. strukturna, ali ne uvek predvidljiva reakcija sistema kom je zajedniki obrazac nezadovoljstvo razoarenje agresija: u Nemakoj se hrani strahom od ugroenosti imunih (ovinizam obilja), uticaja stranaca (Fremde raus), na Balkanu manipulativno odravanim strahom za opstanak u ratnom etnikom ienju, u Francuskoj strahom od imigranata, globalizacije i Nemake, u Italiji strahom razvijenog severa od eksploatacije juga i sl. Svuda se stvara autoritarna predispozija kao meavina oseanja ugroenosti, zova za vrstom rukom i ovinistike agresivnosti. Nije zadatak ovoga priloga da prui iscrpnu sliku savremenih faistikih i ultradesnih pokreta, ve da skrene panju na neke sline strukturne izvore i ciljeve. Pri tome bi trebalo voditi rauna o razliitom uticaju faistike prolosti i raznolikim drutvenim protivrenostima unutar pojedinih evropskih zemalja koje oblikuju ispoljavanje i prihvatanje desnog ekstremizma. Savremena evropska radikalna desnica ne deluje vie u tradicionalnim oblicima hijerarhijske partije sa harizmatskim voom i paramilitaristikim jurinim trupama, ve opstaje kao decentralizovana mrea razliito institucionalizovanog ekstremno desnog raspoloenja, koje se samo u naroitim uslovima vre ideoloki i politiki organizuje. U Evropi ultradesni potencijal je u razliitom stupnju eksplozivan, a na Balkanu je difuzno rasut, pa mu je eksplozivnost manje upadljiva zbog razbudjenog nacionalnog romantizma. to je nacionalni interes upadljiviji prioritet, a nacionalne napetosti ee, to je kritinost prema faizmu nia. Ultradesniarski mentalitet razliito se ispoljava kod ulinih skinsa, militantnih stranakih aktivista, studenata i razliitih grupa stvaralake inteligencije sve do akademija nauka. Bilo bi preterano rei da je i u Jugoslaviji "drava na desno oko slepa", ve je, po svemu sudei, na delu manipulativno podsticanje desniarskog raspoloenja, otvorena saradnja sa ekstremnom desnicom i njeno dranje pod kontrolom (vladajua partija ekstremnu desnicu hapsi, tolerie, manipulativno koristi protiv ostalih politikih stranaka, a u nudi ulazi u koaliciju sa njom). Slino je i u drugim dravama gde vladajue grupe doziraju stupanj ovinizacije u skladu sa svojim interesima (u Nemakoj prevladava defanzivni kulturni nacionalizam, na Balkanu se toleriu otvoreni etniki progoni i genocidi). Nova ultradesna evropska internacionala, irinovski (Rusija), Slota (Slovaka), Vadim (Rumunija), eelj (Jugoslavija), api/Tuman (Hrvatska), Jelini (Slovenija), Hajder (Austrija), Le Pen (Francuska) uprkos idejnoj srodnosti u organizacionom pogledu je manje homogena od svoje prethodnice izmeu dva svetska rata, Kodreanus (Rumunija), Salai (Maarska), Ljoti (Jugoslavija), Paveli (Hrvatska), Moras (Francuska), Mosli (V. Britanija) itd.

Ima miljenja da je ekspanzija desnog ekstremizma u Zapadnoj Evropi ograniena jer ne odgovara ciljevima multinacionalnog kapitala i globalizacije. Rauna se da je u 12 drava Evropske zajednice poetkom 1990-ih godina "ekstremno desniarski potencijal obuhvatao od dvadesetine do najvie sedmine stanovnitva" (Gress 1994, S. 191). U paniji ekstremna desnica je podeljena i stagnira, u Portugaliji je marginalizovana, u Grkoj skoro da je nema, a slino je i sa V. Britanijom. Ostaju nemaki Republikanci, Le Penova stranka i italijanska Liga Severa. Da li to, meutim, znai da je izmena politike kulture u Zapadnoj Evropi donela ne samo "mirnu" revoluciju (jaanje socijalne drave i liberalnih vrednosti naporedo), nego i "mirnu kontrarevoluciju" (konzervativni otpor promenama) (Gress 1994, S. 206). Ako se ova tvrdnja delom moe prihvatiti (jer je multinacionalni krupni kapital vie zainteresovan za globalizaciju nego za ovinizam), ostaju Istona i Juna Evropa gde su na delu jo uvek suprotni procesi: secesionizam, tranziciju i novi divlji manesterski kapitalizam prate pojaani socijalni i meunacionalni sukobi, a u "ratu svih protiv svih" jaa privlanost vrstorukake ekstremne desnice. Pored razlika u unutranjim prilikama postoje vane razlike i u spoljnom okruenju kod zapadnoevropske i istonoevropske ekstremne desnice. U Zapadnoj Evropi pod uticajem odozgo dozirane globalizacije jaaju meudravne veze i slabi znaaj nacionalnog i teritorijalnog suvereniteta. Na Balkanu je ovinizam 1990-ih stizao preteno odozgo, jer ne slabi romantiarski nacionalizam i klasino shvatanje suvereniteta. Globalizacija nije nametnuta odozgo, pa je i prostor za ekspanziju desnog ekstremizma iri. Dakle, kod poreenja savremenog faizma i desnog ekstremizma treba voditi rauna o razliitim usmerenostima vladajuih grupa, mentalitetu, politikoj kulturi i snazi kontrolnih instanci koje obuzdavaju iracionalne proteste (u ratu ih npr. nema). Tako je u SR Nemakoj neskrivena bojazan da e oivljavanje mrnje prema strancima smanjiti ugled zemlje i stranih ulaganja (Jaschke 1994, S. 311), dok ovog opreza uglavnom nema na Balkanu. Izgleda da ekstremna desnica svuda strepi od globalizacije. Ispod modernizovane faistike retorike kriju se prepoznatljivi ciljevi slini klasinom faizmu. Novine na desnici nisu ideoloke ni idejne ve preteno taktike, jer se dublje reakcionarne namere saobraavaju duhu vremena i kostimiraju pomodnim liberalnim frazama. U SR Nemakoj lirer (Schlierer) i enhuber (Schnhuber), slino Le Penu i Megreu kritikuju sve to je levo, ali se taktiko retoriki pomeraju ka slubenom jeziku, modernizujui desni ekstremizam (Lenk 1997, Loch 1994). U Italiji MSI (italijanski socijalni pokret) kritikuje naela Francuske revolucije (egalitarizam, materijalizam, komunizam, internacionalizam, cionizam i ameriki imperijalizam), zalaui se za snanu dravu protiv multikulturnog drutva i meanja sa strane (Uesseler 1994). Austrijski neonacista Jerg Hajder (Haider), kao i Le Pen, snano se protivi multikulturnoj Evropi. Hajder se okree protiv slovenake manjine, a Le Pen protiv afrikanaca. Osnova uspeha Le Pena bio je strah Francuza od evropske integracije i imigranata, lirer u Nemakoj obnavlja tezu o Mastrihtu kao "Versaju bez rata", preteem multikulturalizmu koji ugroava Nemce i ponovnom zaposedanju Nemake od Jevreja, srpski radikali govore o izdajnikim

130

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

131

mondijalistima i stranim plaenicima, hrvatski ultradesniari o opasnim jugonostalgiarima. Okupljanju pristalica doprinose dobro reirani skandali u medijima kao npr. izjave Le Pena "ja verujem u nejednakost rasa" ili izjava Hajdera o "konclogorima kao obinim kanjenikim logorima" (Lenk 1997). Na Balkanu slini skandali i vrstorukaka obeanja privlae ugroene grupe, a prelazi izmeu sklonostika desniarskoj potkulturi nasilja i organizovanog desnog ekstremizma su kolebljivi i fluidni. Le Pen je zauzeo prostor "protestne narodne partije" koji su u Francuskoj dugo drali komunisti a srpski radikali u Jugoslaviji deo privlanog, ranije zabranjenog, ovinistikog programa. Radikalne beskompromisne proklamacije odgovaraju zovu za vrstom rukom koji kod ugroenih podgreva stalno prisutne eshatoloke nade u konano spasenje. Ekstremni zahtevi trae kao olienje vou koji se ne da umeriti u obeanjima i politikom stilu (nasilju). Konvencionalni voa ne moe odravati u mobilnom stanju lanstvo ni simpatizere, pa je okantna brutalnost sraunata taktika faistikih i desno ekstremnih voa. Srodnost savremenog faizma i desnog ekstremizma jo je upadljivija ako se pokau take u blioj i daljoj nacionalnoj prolosti na koje se pokreti pozivaju i koje svojataju. Le Pen poinje sa Bulaneom (Boulange) i Faistikom ligom, oslanja se na viijevsku prolost i posleratni puadizam. Srpska radikalna stranka (SRS izrasla je iz srpskog etnikog pokreta i oslanja se na apisovske ambicije (sve srpske zemlje), deo hrvatskih trupa od 1991. do 1995. borio se pod ustakim simbolima, MSI u Italiji se poziva na Musolinija, a nemaki Republikanci oprezno nagovetavaju vezu sa nacistima. Premda je re o oportunistikim pokretima bez doslednije i osmiljenije ideologije, koji poivaju na brutalnom pragmatizmu korienja nezadovoljstva, ipak se mogu nazreti neke srodne dublje idejnoistorijske podudarnosti. Le Pen se poziva na katoliko rojalistiku desnicu iz 1792, estoko negira prosvetiteljstvo, pozitivno ocenjuje Francusku akciju . Morasa i ideologiju treeg puta (Loch 1994, S. 240-241). Srpske "Nae ideje" u mistinom pravoslavnom tonu "revoluconarnog nacionalizma" istiu arhetip heroja, monaha i domaina, a iz tradicije takodje svojataju ideologije Treeg puta (ni komunizam ni kapitalizam). Visoko vrednuju znaaj ranog italijanskog faizma, panskog falangizma, Kodreanusove Gvozdene garde, ruske evroazijske kole, Hitlerovog nacionalsocijalizma, K. mita, A. de Benoa itd (Nae ideje 1994, br. 2). Drugo daleko pragmatinije krilo srpske ekstremne desnice je lieno vreg istorijsko-ideolokog utemeljenja i mistinog pravoslavlja. To je SRS koja se dodue takodje deklarie kao religiozna pravoslavna stranka, demonizira mondijalizam, internacionalizam i komunizam i zagovara etniki istu dravu. Ali na ideolokom planuSRS izgleda da za sada nema dubljih pretenzija niti vrih veza sa konzervativnom svetosavskom desnicom, jer je partija pragmatinog ovinizma koja u nastupu voe i pristalica demonstrira ogoljenu vrstorukaku politiku kulturu nasilja. Odnos ultradesne inteligencije i brutalnih ekstremnih faistikih partija nije bez nesporazuma, nerazumevanja i uzajamnog prezira. Kao to Le Pen nije u tenjoj vezi sa A. Benoa, tako ni SRS nije u otvorenom savezu sa ultradesnom srpskom inteligencijom. Kao da u nastupima dva krila ekstremne desnice ima preutne podele

rada: neki intelektualci ne ele da se vezuju za subkulturu nasilja, ali ekstremistima pruaju iru podrku idejno osmiljavajui ovinizam i odmazdu. U ratom zahvaenoj Hrvatskoj ova veza je bila ponajmanje skrivena. Hrvatski pravai i vladajua stranka HDZ deklariu se kao borbene katolike stranke, negiraju prosvetiteljsko internacionalistike ideje i slave romantino narodnjatvo. U ratu mistika krvi je jo vie iracionalizovana. U Italiji MSI otvoreno se poziva na parolu jedan narod, jedna nacija, jedna drava i brani zamisao zatvorenog drutva nasuprot otvorenim evropskim demokratijama. Bori se protiv internacionalizma i pokazuje simpatije za islamski fundamentalizam i Palestince koji se bore protiv cionizma i meunarodnog finansijskog kapitala (Uesseler 1994, S. 257). Le Pen je ak novembra 1990. posetio Sadama Huseina u Bagdadu. Na parlamentarnim izborima 1992. MSI na elu sa Musolinijevom unukom Aleksandrom osvaja 5,4% glasova, a Le Pen marta 1993 12,4% (3,2 miliona glasova), a na predsednikim izborima 1995. 15% glasova (oko 4,5 miliona biraa). SRS u Srbiji 1997. je druga partija po snazi, a njen predsedniki kandidat krajem iste godine dobija podrku polovine izalih na izbore. U Belgiji Flamanski blok novembra 1991. dobija 8% glasova, u vajcarskoj Auto partija 1991. 5,1% glasova, Republikanci u Zapadnom Berlinu 1992. 9,9% glasova, a krajem 1993. nemake slubene procene navode da u ovoj zemlji deluje 6.200 militantnih i 42.100 organizovanih ekstremnih desniara (Kowalsky, Schrder 1994, S. 403-407, Delattre 1997, S. 116). Teko je verovati da je milionsko birako telo dalo svoje glasove ekstremnoj desnici iz "postmaterijalistikog protesta" ili "gubitka orijentacije u stanju anomije". Ubedljivija su objanjenja da je glas dat za konkretni program borbe protiv stranaca u ksenofobinoj nesigurnostii patolokom prilagoavanju novom evropskom ujedinjenju.

1. 3. Drutveno izvorite desnog ekstremizma i teorijska objanjenja


Razliku izmeu razvijenog, zatim novog faizma i desnog ekstremizma trebalo bi ukratko dopuniti osvrtom na drutvenu osnovu ovih pokreta. Kada se desni ekstremizam svede na upadljivu subkulturu nasilja i moralnu osudu ostaje se na njegovim spoljnim crtama, a zapostavlja se unutranja strana realni desniarski potencijal drutvene strukture. Izmeu dva svetska rata faizam je u razvijenim evropskim zemljama privlaio mahom srednje slojeve podjednako ugroene krupnim kapitalom i organizovanim radnikim pokretom. Drutveno-ekonomska osnova skretanja u rasizam bila je objektivno iluzorna i politiki bezizgledna alternativa "ni kapitalizam ni socijalizam". U starosnom pogledu klasini faistiki pokreti bili su aroliki bez dominacije mladih jer je komunistika levica bila takoe privlana za mlade. Od sredine 1940-ih godina do danas u Evropi je ekstremna desnica menjala svoj nastup i oslonac, da bi krajem 1990-ih istupila javno kao novi protestni pokret koji je do tada vaio kao antikvarni ostatak zloinakih sistema. Upadljivi zaokret omladine ka desnici (liene konkurentskog komunistikog radikalizma)

132

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

133

nagnao je mnoge istraivae da novi faistiki i desniarski ekstremizam ocene kao generacijski problem drutva na raskru. Da bi se jasnije uoila struktura omladinskog desniarskog nezadovoljstva trebalo bi u grubim crtama osvrnuti se na razdoblje koje mu je prethodilo. Ovlani uporedni sumarni osvrt na stanje u SR Nemakoj i Jugoslaviji bi mogao da upadljivije istakne znaaj nekih generacijskih vrednosti koje su izvirale iz razliitih ciljeva socijalizma i kapitalizma. Raireno je shvatanje da je desni ekstremizam privlaan razoaranoj omladini bez utopije kadau krizi i vrednosnom vakuumu postaju privlane iracionalne negativne utopije (nacija, rasa) jaajui vrstorukaki mentalitet podlonosti autoritarnim voama. Od stabilnosti drutva i kljunih vrednosti koje namee ideologija zavisi opredeljenje omladine u optimistiko-konstruktivnom ili pesimistiko-destruktivnom pravcu. Nemaku omladinu iz 1950-ih godina Helmut elski (Schelsky) je nazvao skeptinom generacijom koja je zbog faistiskog oka i potiskivane prolosti bila vezana pre svega za privatnost (porodicu i profesiju). U socijalistikim zemljama ponetim arom antifaistikih ratnih uspeha i izgradnje novog drutva stasavala je u ovom periodu izrazito optimistika "o ruk" generacija noena snanim leviarskim kolektivistikimi internacionalistikim vrednostima. Prema jednom istraivanju iz 1970. lanovi SKJ 1960ih godina bili su vrednosno relativno homogeni: preteno optimistiki, aktivni i skloni modernizmu i decentralizaciji, a SKJ je isticao integraciju, internacionalizaciju, modernizaciju i sekularizaciju (Panti 1997, str. 116). U Nemakoj ve od polovine 1960ih godina situacija se menja. Pod uticajem levice budi se nemaka studentska omladina, ezdesetosmai trae radikalnu izmenu sveta, dolaze u sukob sa roditeljima zbog njihove faistike prolosti izbacujui radikalne antigerontokratske parole kao "drutvo odraslih je koruptivno" i "ne veruj nikome preko tridesete". Slino raspoloenje javlja se u Jugoslaviji pod uticajem evropskih zbivanja i prve ozbiljnije ekonomske krize. Bunt protiv odraslih najpre je iskazivan preko rok-muzike i podkulture tinejdera, a zatim se postupno politizuje zahvatajui dodue samo deo studentske omladine zbog budnog nadzora reima. U ovom periodu disidentske grupe su jo uvek izolovane i nepovezane, a glavne vrednosne usmerenosti mladih u Jugoslaviji bile su nereligioznost, humanizam, otvorenost prema svetu, orijentacija na drutveno vlasnitvo, modernizam, kolektivizam, samoupravljanje i prometejski aktivizam (Panti 1997, str. 115). Od polovine 1970-ih godina nemaku omladinu naputa ar za obuhvatnijom izmenom drutva. U Jugoslaviji ovo stanje se drugaije ispoljavalo. Zbog rasta krize hladi se kolektivistiki ar samoupravljanja i bledi harizma partije i voe. Liena globalnih ideala, omladina u Nemakoj je prihvatala male projekte alternativne kulture. Antinuklearni protest i jaanje ekolokih pokreta pratilo je povlaenje u male zajednice. Istovremeno unutar rok kulture jaa nasilje skinsa kao odgovor na ezdesetosmae, pa poinje "modernizacija" omladinskog desnog ekstremizma (Klnne 1994). Ima ak miljenja da je antiautoritarni studentski pokret iz 1968. u Nemakoj odgovoran za slabljenje drutveno obaveznih normi. Hlaenje leviarskih ideala neto kasnije je zahvatilo Jugoslaviju i otvorilo vrata nacionalizmu, a kriza je olakavala irenje graanskih vrednosti. Retradicionalizacija je

potkopavala samoupravnu orijentaciju koja je od gotovo dvotreinskog udela 1979. spala samo na jednu treinu kod generacije mladih krajem 1980-ih. Po istraivanju iz 1992. kod jugoslovenske omladine raste religioznost, opada usmerenost ka modernizmu, jaa ksenofobija, autoritarnost i retradicionalizacija (Panti 1997, str. 121). Haos prekretnike situacije (u Nemakoj ruenje Berlinskog zida, u Jugoslaviji iezavanje SKJ), slabljenje nadzornih instanci i odbacivanje dotadanjih normi bile su povoljne okolnosti za oivljavanje omladinskog desnog ekstremizma. Naglu ekspanziju desnice u Jugoslaviji ubrzalo je iezavanje minulog obrasca integracije koja je preteno poivala na monopolskoj partiji, a potonji graanski rat joj je nametnuo eksplozivna faistika obeleja. ovinizam doziran odozgo stvorio je idejni i institucionalni haos ojaan razbuenom tradicijom, dok su u Zapadnoj Evropi novom talasu ovinizma odolevale stabilne integrativne ustanove i ideologije noene zajednikim interesom kontinentalnog multinacionalnog kapitala nove Evropske unije, najpre zamiljene po teritorijalnom obrascu Regnum Francorum iz IX veka. U Nemakoj 1980-ih godina poelo je da slabi poverenje u velike partije, to je s jedne strane podstaklo povlaenju u privatnost, a s druge ojaalo spremnost za prihvatanje jasnih i jednostavnih reenja radikalnih partija. Historikerstreit je jasno obeleio ova zbivanja ohrabrena optim zaokretom udesno zapadnog kapitalizma. Za razliku od situacije u drugoj polovine 1960-ih godina, kada su protesti protiv Vijetnamskog rata i burna 1968. podstakli liberalizaciju studenata i omladine, ve poetkom 1980-ih, sa dolaskom na vlast R. Regana (Reagan) i M. Taer (Tutscher), jaa desni ekstremizam. Kapitalizam je svladao krizu s kraja 60-ih i krenuo u ekspanziju pripremajui evropsko ujedinjenje. Na Balkanu su bili na delu procesi suprotni evropskoj integraciji jer su vladajue snage imale drugaiji odnos prema opasnosti faizma koji je u ratnom rasulu korien za etniko ienje i dravno osamostaljenje (Hrvatska i BiH). Evropskoj ksenofobiji i ovinizmu na Balkanu je bio ekvivalent genocid. Glavni izvori ksenofobije nemake omladine su bili nezaposlenost i mrnja naroito prema obojenim strancima. Procenjuje se da je polovinom 1990-ih u Nemakoj tvrdo jezgro militantnih neofaista brojalo oko 7.600 lica, lanova ekstremnih desniarskih partija bilo je oko 50.000, a broj simpatizera i biraa bio je daleko vei (Kowalsky, Schrder 1994, S. 404). Relativno vrst potencijal desnoekstremistikih biraa kretao se izmeu 5 i 10% (Rippl, Seipel, Lederer 1995, S. 104), u bivem DDR-u je oko 42% mladih prihvatilo parolu "Nemaka Nemcima, stranci van", a oko 30% misli da strance treba nasilno izbaciti. Vilhelm Hajtmejer je upozorio da nije na delu gubitak i kriza vrednosti samo kod mladih, ve i kod nastavnika koji su u velikom broju ksenofobini. Psihoanalitiari dodaju da je zov za voom posledica nedostatka autoriteta oca. Mladi koje niko ne eli, a koji strahuju od gubitka radnog mesta i sigurnosti nalaze u desniarskoj potkulturi nasilja (akcija, doivljaj, avantura) zamenu za nedostajueg oca i racionalni autoritet. Psihoanalitiari tvrde da su ekstremne desniarske druine huligana-vrnjaka zamena za odsustvo zaviaja, da oboavanje sile prikriva bespomonost i strahove, a da su disciplina i poredak prepreka unutranjem haosu i nesigurnosti. Raste ravnodunost

134

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

135

prema moralnim normama, nasilje postaje zamena za delanja a snani muki uzori postaju privlani (u Nemakoj obnovljeno divljenje Hitleru, na konfliktnom Balkanuidoli su autoritarne nacionalne vodje). Sve do poetka 1980-ih u Nemakoj je vladao obrazovni optimizam, tj. uverenje da e se antidemokratsko miljenje suzbiti suoavanjem sa nacionalsocijalistikim iskustvom. Premda obavezna, nastava o Treem Rajhu bila je esto neefikasna (Dudek 1994, S. 290). Didaktika strategija imuniziranja protiv desnog ekstremizma nije bila uspena jer se suoila sa oekivanjima mladih koje nije mogla ispuniti. Nemaki istraivai su jo 1980-ih godina zakljuili da je klasini "antifaistiki rad sa mladima" neuspean, jer su posete konc-logorima prestale da menjaju ubedjenja mladih. Antifaizam nije bio znaajan pojam u iskustvenom svetu mladih, niti znaajna vrednost, pa je u obrazovnoteorijskom pogledu postao problematian. U politikoj kulturi "borbene demokratije" nadmono je dominirao antitotalitarizam s vrha nametan obrascima stigmatizovanja, skandalizovanja i ritualizovanja "neprijatelja ustava" (Jaschke 1991, S. 95). Stigmatizovanje znai izdvajanje, etiketiranje i kriminalizovanje neeljenog ponaanja. Ovaj Gofmanov (Goffmann) termin oznaava pridavanje negativnih obeleja drugoj grupi radi jasnijeg razlikovanja od vlastite. Skandalizovanje je nastojanje da se u javnosti manipulativno izazove moralni revolt i zgraanje skretanjem panje na neprihvatljivo delo. Diskredituje se pojedinac ili grupa zbog naruavanja osnovnih normi (npr. upozorenje da leviarski intelektualci podravaju terorizam). Ritualizovanje je medijsko ponavljanje koje propagandi daje predvidljivost. Dudek navodi da je za dobar deo dananje nemake omladine faistika prolost pre svega prolost jer ne izaziva emocije, otpor ni strahove. Neto vie osetljivosti pokazuju ugroene manjine. Deo omladine je ravnoduan, a frustrirane strukture odbacuju i ignoriu moralistiki antifaizam i pedagoki patos senzacionalistikih zloina, pa u vakuumu vrednosti posle ujedinjenja Nemake mladi trae upravo one vrednosti koje zgraavaju tradicionalnu okolinu. Odozgo dozirana ovinistika retorika u Jugoslaviji ve krajem 1980-ih godina ojaala je ove sklonosti omladine, a vrednosni vakuum i ekonomska kriza u etniziranoj atmosferi graanskog rata su faizam u potpunosti normalizovali. Sve do kraja 1960-ih u Nemakoj je desni ekstremizam obeleavan Auvicom to je pogaalo neuralginu taku desnice. U Jugoslaviji je i nacionalizam dugo bio kanjiv, ali je zabrana izgleda pojaala njegovu potonju eksploziju 1990-ih godina. Ukidanje jednopartijskih reima povealo je obim politikih prava, ali i gubitak socijalne sigurnosti. Institucionalne promene nije pratilo sazrevanje politike kulture, jer se prvi proces meri godinama, a drugi decenijama i vekovima. U vakuumu nakon iezavanja monopolske komunistike ideologije omladinu zahvaenu krizom i bezperspektivnou privukao je do jue zabranjeni zavodljivi mit nacije. Odozgo nametani nacionalni identitet i utapanje u novi kolektiv bio je nazadni i provincijalni put linoj sigurnosti. Etnocentrizam uvruje identitet i olakava izdvajanje od drugih etnikih grupa, a mrnja prema drugoj naciji i strancima javlja se kao prenaglaeni oblik kolektivnog identiteta. Sa etnocentrizmom tesno je povezan slepi patriotizam koji podrava i destruktivne postupke pripadnika svoje nacije, dok je

konstruktivni patriota kritiki lojalan vlastitoj naciji i protivi se njenim destruktivnim nastojanjima (Hermann, Schmidt 1995, S. 294). Habermas je pisao o ustavnom patriotizmu, tj. odbrani dravno zatienih univerzalnih ljudskih prava. Patriota je, naime, privren domovini, ali lien rigidnog konformizma i ksenofobije, dok slepi patriotizam karakterie totalni konformizam prema vlastitoj naciji ("moja domovina je uvek u pravu"), a iskljuivosti se kreu do militantnog etnocentrizma i faizma. Ova druga verzija patriotizma u dravnim okvirima odgovara altruizmu unutar srodnikih malih grupa (Flohr 1994, S. 197). Faistiki nacionalizam poiva na prenaglaenom biolokom shvatanju nacije. Vera u zajedniko poreklo u kriznim situacijama se odozgo dozira zbog homogenizacije i preko mistike krvi i tla prerasta u oseajnu politizaciju, borbenu agresivnost i slepi patriotizam. Po pravilu ova ksenofobija praena je mitom o obespravljenom narodu koji je zaveden internacionalizmom. Nadlini simboli i kolektivi neretko se oznaavaju srodnikim imenima (otadbina, sinovi, braa, majica-Rusija, ujka-Sam i sl.), pa se altruizam preusmerava sa srodnika na iroke grupe. Altruistiko ponaanje prema roacima iri se i na naciju u kojoj je zajedniko poreklo vie fikcija nego realnost (pogotovo u Evropi optereenoj ratovima, seobama, osvajanjima i asimilacijama), pa je ova vrsta patriotizma znak izmanipulisanog altruizma (Flohr 1994, S. 232-233). Ipak nije svaka javna politizacija istaknutog zajednikog porekla nacijei mitiziranih srodnikih krvnih veza unutar cele nacije faistike prirode, ve samo ona koja poiva na slepom izmanipulisanom patriotizmu, ovinizmu, genocidu i ostalim klasinim faistikim obelejima. Kod omladinskog desnog ekstremizma bivih jugoslovenskih republika moe se razabrati nekoliko struja: (1) neinstitucionalizovane skin i rok grupe koje javno demonstriraju brutalnu potkulturu rasistikog nasilja; (2) aktivisti i lanovi ultradesnih stranaka; (3) akademski ekstremni desni krugovi stvaralake, studentske i ostale inteligencije. Ove grupe na razliit nain su povezane, ali i sukobljene, a u partijskom ivotu i minulom ratu politiki i vojno institucionalizovane. Izmeani su tradicionalisti i "modernizovani" ekstremni desniari, verski fundamentalisti i nedoktrinarni ovinisti, kriminalci i ratni dobrovoljci "patriote". Kraj rata 1995. je i ove struje vratio strukturama izvan kojih su ostali skinsi i kriminalci. Novija empirijska istraivanja klasno-slojne osnove ekstremne desnice u Nemakoj i Jugoslaviji svedoe o nekim pravilnostima opredeljivanja. Za ekstremnu desnicu su krajem 1960-ih godina glasali preteno stariji (Khnl, Rilling, Sager 1969, S. 237-238), dok 1990-ih godina glasaju mladi (Winkler 1994, S. 78). U ranoj fazi ekstremnu desnicu podravaju mukarci, a im se partija uvrsti pridruuju se ene (Winkler 1994, S. 78). U SR Jugoslaviji kod SRS bilo je dosta dezorijentisane omladine, ali je prosena starost pristalica bila 42 godine. Ova partija je utemeljena u donjoj srednjoj klasi, a u strukturi pristalica najbrojniji su oni sa zavrenom radnikom i srednjim kolama (Mihajlovi 1996, str. 83). Pristalice SRS masovno su hiperpatriotski, ksenofobino i radikalno usmerene, sa fanatinim interesovanjem za politiku (Panti 1997, str. 139). I Gres je naao da nemakoj ekstremnoj desnici prilaze nie obrazovani sa rigidnijom

136

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

137

strukturom miljenja (Gress 1994, S. 79). Prema jednom ranijem istraivanju biraa SRS iz ratnog perioda, ova grupa obuhvata sve statusne kategorije podjednako (jer je nacionalistika i vrstorukaka dimenzija nadmona nad socijalnom). Ovo se objanjava ratnom situacijom i tzv. "hiperpatriotizmom" koji se ne da razdvojiti od ksenofobije i ovinizma (Brankovi 1994, str. 49). U ratu je socijalni karakter ekstremne desnice nespecifian i podjednako prisutan kod svih struktura (tzv. partija buba-vaba, ima je svuda). Slini rezultati dobijeni su u istraivanju birakog tela Le Penove stranke (Gress 1994, S. 202, Loch 1994, S. 23O). U redovima nemakih republikanaca 1989. i glasakom telu iste stranke bilo je prilino policijskih slubenika (Jaschke 1991, S. 81). Bilo bi zanimljivo i kod nas istraiti birake sklonosti policije i vojske ka ekstremnoj desnici. U kriznom i konfliktnom procesu smene generacija izmanipulisanu omladinu (od ratnih romantiara do kriminalaca) povezuje potraga za identitetom. U vrednosnom pogledu omladinski ovinizam je antigerontokratska reakcija na komunistiki internacionalizam, a novi ratnici reaguju na generaciju bratstva i jedinstva svojih roditelja i nastavnika. U situaciji kada je deo bive drave zahvaen graanskim ratom rasla je nesigurnost i strah, podlonost manipulaciji i retradicionalizaciji. Iracionalne kampanje sa podelom na patriote i izdajnike irile su bes, mrnju, inat i anksioznost to je snano ojaalo ekstremno desniarsku orijentaciju birakog tela u Jugoslaviji. U Nemakoj desniari su reakcija na ekoloki pacifizam, a u bivem DDR-u, slino Jugoslaviji, prisutan je otpor protiv leviarskih roditelja. Ipak bi bilo pogreno ovinistiko desniarsko shvatanje patriotizma tumaiti preteno vakuumom vrednosti posle uruavanja socijalizma, a zapostaviti buenje dugih procesa meunacionalnih napetosti na Balkanu koje su domae elite hazardnom politikom aktivirale. Uopte bi u teorijama o faizmu trebalo paljivo ispitati vrednost sve uestalijih kulturalistikih objanjenja nastanka savremenog desnog ekstremizma. Kulturalistike teorije o faizmu oivljavaju u poslednja dva desetlea u skladu sa prilino rairenim zaokretom misli o drutvu od prouavanja uticaja ekonomskih inilaca ka isticanju kulturnih i vrednosnih inilaca. Drutvenoekonomskim prouavanjima autoritarizma i faizma isteklim iz Frankfurtske kritike teorije i ostalih struja marksizma protive se razliite kulturalistike sinkretike verzije funkcionalizma, biheviorizma i teorija o devijaciji. Ulumanovski osavremenjenoj Mertonovoj teoriji anomije nalaze se uporita empirijskih istraivanja desnog ekstremizma i odbacivanja znaaja ekonomskih inilaca. Ovde bi trebalo pokazati dva srodna karakteristina tumaenja ove vrste (Stss 1995, Gtz 1997), ali i suprotne nalaze dobijene u drugaije usmerenim istraivanjima. Gec je pokuao na tragu Dirkemove i Mertonove teorije o ekstremizmu kao aberatnom ponaanju, isteklom iz anominog stanja dezorijentisanosti usled ruenja kljunih vrednosti, da ispita prirodu desnog ekstremizma u zapadnom i istonom delu Berlina. Pri tome je koristio Lumanovu dopunu pomenute funkcionalistike teze. Re je o naporu pojedinca da na autoritaran nain savlada drutvenu sloenost. tesu je, pak, dopuna teorije o devijaciji i anomiji bila Fromova teorija o otuenju liena ekonomske dimenzije. Oba istraivaa tvrde da su inioci digitalnog doba koji jaaju drutvenu nesigurnost iri od gole ekonomske

ugroenosti (Stss 1995, 103) i da je kulturna i psiholoka ugroenost vanija od ekonomske (Gtz 1997, S. 393). Anomino stanje je naroito ispoljeno u bivem DDR-u, gde su na delu krupne promene vrednosti: individualizacija, tercijalizacija, tehnoloka modernizacija, supranacionalna integracija i sl. Kidaju se stare drutvene veze i rue stare vrednosne usmerenosti, a iri strah i nesigurnost. Gube se nacionalne granice, jaaju nadnacionalne spone i migracije. Novi etnocentrizam uperen je protiv globalizacije (Stss 1995, S. l03) i u osnovi je averzija na sloenost refleksivne moderne (Gtz 1997, S. 395). U teorijskom okviru tes istie anomiju, otuenje, dezorijentaciju, autoritarizam, dogmatski nacionalizam, etnocentrizam i ovinizam obilja, a Gec izriito tvrdi da je tenja za stabilnim kognitivnim sistemom orijentacije presudna kod desnih ekstremista, a ne "tvrde" ekonomske kategorije (Gtz 1997, S. 406). Materijalna ugroenost nije presudna, slojna osnova desnog ekstremizma je difuzna, kljuna je tenja za situacijom bez dilema kao odbrana od refleksivne moderne, a desni ekstremizam se moe objasniti kao psiholoko odbacivanje moderne (Gtz, 1997, S. 407). Novi desni ekstremizam je reakcija na marginalizaciju, individualizaciju i izolaciju podstaknutu protivrenim tokom modernizacije i s druge strane na emancipatorske tenje i pokrete radnika, ena i mirovnjaka. Dakle, uperen je protiv poslematerijalistikih, demokratsko-emancipatorskih, i nadnacionalnih multikulturnih procesa modernizacije, a njegove pristalice nisu gubitnici ili rtve ve protivnici tog razvoja (Stss 1995, S. 127). Desni ekstremizam je nekonzistentni, viedimenzionalni obrazac desniarskih stavova razliite prirode formiran u zavisnosti od istorije, politike kulture i okruenja. Uperen je pre svega protiv liberalizma i socijalistike tradicije, a u sreditu mu je narodnjaki etnocentrini nacionalizam kom su podreene sve druge vrednosti. Vodee naelo desnog ekstremizma je hijerarhijski struktuirana narodnjaka zajednica iji je izraz mona autoritarna drava sa ekspanzivnim i revizionistikim spoljnopolitikim ciljevima (Stss 1995, S. 105-106). Kod Geca i tesa u sreditu istraivanja savremenog desnog ekstremizma nije politika organizacija niti difuzna drutvena osnova nego ekstremistiki stavovi kao izraz novog oblika otuenosti. Ovim psihokulturnim antiekonomskim tezama moe se uputiti vie prigovora. Najoptije govorei kada se u kulturalistikim pristupima iskljuivo izdvaja ili prenaglaava dezorijentisanost ili gubitak oslonih vrednosti, kao kljuni inilac nove faizacije, onda se po pravilu krivica svaljuje na levicu u SR Nemakoj, na antiautoritarni pokret iz 1968. ili bivi reim DDR-a, a u istonoevropskim reimima na autoritarni socijalizam jer je nakon iezavanja ideoloko-idejnog monopola iza sebe ostavio eksplozivni vrednosni vakuum. Ovim pristupom potcenjuju se protivrenosti novih prelaznih stanja kao izvori drutvenoekonomske ugroenosti i ekstremnog desnog protesta, ime se skida odgovornost sa nove politike manesterskog kapitalizma tzv. drutava u tranziciji. Univerzalnije vaenje pomenutih kulturalistikih pristupa osporavaju empirijska istraivanja koja su dola do drugaijih zakljuaka. Ledererova i Kinderfater izriito vezuju rast omladinske autoritarnostiu Nemakoj 1980-ih godina za pogorano privredno stanje, nezaposlenost i otpor strancima (Lederer, Kindervater 1995, S. 188), slini su zakljuci i Berga (Berg) u istraivanju desnog ekstremizma u Istonoj Nemakoj posle ujedinjenja

138

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

139

(Berg 1994, S. 122), a Herman i mid su nali da je delovanje autoritarizma na etnocentrizam skoro devet puta snanije od uticaja anomije na etnocentrizam kod odbacivanja stranaca u istonoj i zapadnoj Nemakoj (Hermann, Schmidt 1995, S. 316317). Kod poreenja rezultata razliitih istraivanja namee se vie pitanja: da li je re o nuno protivrenim i razliitim nalazima istraivanja razliitog obuhvata i razliitih teorijskih pretpostavki ili kulturalistikom pravdanju i idejnom neutralizovanju novog istononemakog kapitalizma prebacivanjem odgovornosti za faizam sa ubrzane privatizacije na psihokulturne inioce? Dodue, provera pomenutih teza bi bila zanimljiva i u naim prostorima podrobnijim ispitivanjem materijalnog poloaja voe, kadra, partijskog lanstva i biraa ultradesnih partija. Da li je, naime, re o ugroenima i rtvama tranzicije ili o vrstorukaima koji se iz preteno pragmatinih razloga protive levici i kosmopolitizaciji? Utisak je da na izborima u bivim jugoslovenskim republikama, a sadanjim dravama, ekstremna desnica stie glasove rtava i profitera modernizacije i tranzicije, osujeenih i i privilegovanih, pa se stvara paradoksalna koalicija ugroenih i profitera koji podjednako trae vrsti autoritet i poredak. Manipulativno odravani zagrieni ovinizam i slepi patriotizam su podjednako ispoljeno pokrie autoritarnih zahteva i rtava i profitera. * * * U optim crtama prikazani su novi sadraji ideologije i organizacije savremenog faizma i desnog ekstremizma i izneta ocena nekih uticajnijih oblika njegovog prouavanja. Skrenuta je panja na dodirne i razlazne take ovog stanja u Zapadnoj Evropi i Jugoslaviji. Uoeno je da novine na desnici nisu ideoloke ni idejne ve preteno politiko-taktike, tj. ogledaju se u saobraavanju klasinih ultradesnih pogleda duhu vremena (tj. aktuelnoj prevazi liberalnoburoaskih sadraja u izmenjenoj epohalnoj svesti), i prilagoavanju s jedne strane politikoj kulturi dominantnih svetskih sila, a s druge instrumentalno-pragmatinom oivljavanju krajnje konzervativnih segmenata lokalne tradicije. Dakle nova ekstremna desnica u Evropi nije samo prolazna brutalna ovinistika erupcija dezorijentisanih masa, niti ne mnogo trajniji izraz makijavelistike manipulativne politike vladajuih snaga. Ona ima dutvenoekonomsku, ideolokovrednosnu, politiko manipulativnu, ali i idejno-epohalnu dimenziju jer se javlja na raskru promena epohalne svesti nakon nestanka hladnog rata i u sklopu snane izmene vizije prolosti. Defanziva leviarske svesti u Evropi nakon iezavanja jednopartijskog socijalizma (koji je u svom dravnom i blokovskom obliku bio vaan idejni i politiki oslonaci razliitim verzijama neboljevike levice) podstakla je ekspanziju desnice. Ovim procesima nametala je boju lokalna tradicija, politika kultura, vodee elite i linosti, ali i okruenje. Ekstremna desnica obraa se razliitim slojevima mlae i srednje generacije nudei novi alternativni obrazac vezivanja za konzervativne vrednosti u krizi. U Zapadnoj Evropi jasnije se oformila ve poetkom 1970-ih godina kao reakcija na leviarske pokrete ovoga perioda, a u Jugoslaviji kao eksplozivna reakcija na nesigurnost

nastalu rasulom socijalistikog reima. Prva je u prilinoj meri sistemski kanalisana, institucionalno omeena i s vrha nadzirana, druga se daleko vie difuzno razliva u oviniziranom javnom mnjenju, graanskom ratu i etnikom revanizmu. "Niska, ali solidna" brana irenju ultradesnice u Zapadnoj Evropi je interes multinacionalnog kapitala koji podstie globalizaciju, dok se na Balkanu ekstremisti lake povezuju sa vladajuim grupama u klimi razbuene dravotvorne nacionalne romantike. U obe situacije uspon ekstremne desnice rezultat je razliitih drutvenoekonomskih i politikih sklopova, ali i nekih optekontinentalnih ije se dejstvo prelamalo kroz samo naizgled autohtone lokalne prilike i line subjekte. Optim iniocima npr. moe se objanjavati zato se novo nezadovoljstvo, kriza i nesigurnost nisu ispoljili u demokratsko leviarskom obliku, a konkretnije prilike pomau da se uoe stupnji iracionalnog ispoljavanja ultradesnog ponaanja. Evropska Unija danas ne moe trpeti narasli desni ekstremizam, jer slubena institucionalizovana netrpeljivost prema strancima dovodi u pitanje njeno postojanje. Spreavanje Hajdera da preuzme vlast u Austriji je jasan primer. Uopteno govorei u istonoevropskim zemljama odnos prema faizmu kolebao se unutar ire amplitude, iz ekstrema u ekstrem, nego u Zapadnoj Evropi gde je u antitotalitarizmu saeti antifaizam i antikomunizam trpeo manje izmene. U Jugoslaviji je naroito upadljiv zaokret od slubenog komunistikog antifaizma (u kom je dominirao svearski boraki integrativni antifaizam nad istraivanjem dubljeg etnikog faistikog potencijala) ka slepom "patriotskom" faizmu i antikomunizmu 1990-ih godina (u kom su minuli kvislinzi zauzeli mesto dotadanjih partizanskih patriota). Konvertitstvo u nauci o faizmu je pratilo zaokrete dnevne politike. Na ue teorijskom planu zaokret od radikalnog antifaizma ka iskljuivom antitotalitarizmu nije manje upadljiv. Celovitije uporedno istraivanje stanja u ostalim istonoevropskim zemljama bi pruilo sliku krupnih promena u misli o politici i drutvu 1990-ih godina sa vie nijansi i jasnije razdvojilo opte od konkretnijih uzroka u ovim procesima. Ispod vidljivog pojmovnog i terminolokog obrta (od antifaizma ka antikomunizmu i antitotalitarizmu) kriju se dublje i sloenije teorijske promene (od izmene poeljne vizije drutva do drugaijeg shvatanja drutvenog determinizma). Promene u epohalnoj svesti izmenile su "odnos snaga" unutar teorija o faizmu. Originalnijih teorijskih pristupa faizmu na nivou globalnih sinteza nema, a spor izmeu klasinih teorija o faizmu i teorija o totalitarizmu je i dalje aktuelan, ali je sada levica u defanzivi. Neto su zanimljivije razrade globalnih pristupa kod empirijskih istraivanja ekstremne desnice: operacionalizacija socijalnopsiholokih teorija o drutvenoj anomiji sa prevagom kulturalistikog nad drutvenoekonomskim poimanjem determinizma, zatim prouavanja omladinske potkulture nasilja i promena u porodinom ivotu i kulturi vrnjaka. Lien radikalne kritike kapitalizma, savremeni teorijski antifaizam prua samo odgovor na pitanje da li je desniarski ekstremizam i faizam manje ili vie "normalna patologija" drutva u tranziciji. Nauna tumaenja mogu uticati na reakciju razliitih drutvenih sistema na faizam i desni ekstremizam. Pored prosvetiteljske antifaistike strategije Dudek pominje strategiju kriminaliziranja i strategiju patologiziranja faizma.

140

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

141

Prva pretpostavlja otvoreno suoavanje sa faistikom prolou, bez prikrivanja i zamagljavanja grupne krivice u procesu socijalizacije, druga se ograniava na kaznenu politiku (ekstremisti se hapse samo kada neposredno ugroavaju poredak), a trea skree panju sa dubljih sistemskih izvorita faizma na periferne "patoloke" segmente drutva koji odudaraju od temeljnih ciljeva sistema. Razliiti istraivaki prioriteti upuuju na razliite mere u borbi protiv savremenog faizma. Teorije o faizmu s razlogom i danas ukazuju na dugu tradiciju ekstremne desnice i na razliitu interesnu osnovu saveza ili nerazumevanja ekonomskih elita kapitalizma i faistikih pokreta. Levica govori o "prilagoenom faizmu" ili neofaizmu i razliitim oblicima kontinuiteta klasinog faizma i savremenog desnog ekstremizma. Za predstavnike teorija o totalitarizmu, pak, glavna linija razgranienja nije izmeu faizma i antifaizma nego izmedju "slobodne demokratije i totalitarizma", a u antifaistikoj formuli prepoznaju komunistiku strategiju koja je krajem 1960-ih uspela da stekne podrku mladih (Dudek 1994, S. 282-283). Borbeni antitotalitarizam zalae se za krivinopravni postupak protiv totalitarnih pokreta koji se neretko sistematinije i doslednije primenjuje protiv levice (jer leviarski internacionalizam shvata jo uvek kao opasnu polugu meunarodnog komunizma ili kao otvoreno izdajniko ponaanje u etniziranom Balkanu). U etniziranom miljenju i od faizma ima gorih stvari, to su kosmopolitizam, internacionalizam i mondijalizam, a normalizacija ekstremne desnice neosetno prerasta u slepi konformizam, koji nije kadar da razlikuje patriotizam od zloina. Kritiki patrioti su kod malih naroda izloeni stigmi izdajnika vie nego kod velikih naroda, jer se optuba protiv njih pravda opasnou egzistencijalne ugroenosti celine narodnog bia. Tek kada se kod manjih naroda pojavi kritinost prema sebi i kada se oni osmele da o sebi kritiki sude u duhu nekonformistikog patriotizma mogu ovi narodi biti duhovno vei nego kada se na to rei fiziki veliki narod. Pedagoki uinak prosvetiteljskog racionalnog antifaizma moe biti uspean tek kada se u drutvu stvore iri uslovi za slabljenje i diferenciranje slepog nacionalistikog patriotizma. Oekivati da se to samo od sebe spontano razjasni pod imperativima globalizacije transnacionalnih zahteva meunarodnog svetskog poretka i interesa multinacionalnog kapitala ili pak tehnoloke globalizacije interneta (koja e razminirati provincijalnu samodovoljnost i romantiku), znai odlaganje neumitnog suoavanja sa faistikim potencijalom hazardnog i zavodljivog nacionalistikog "patriotizma". Koliko god bila udaljena od dnevne politike, odgovornost nauke o faizmu u ovim procesima ne moe biti puka akademska. Literatura:
Berg, Heinz Lynen von (1994); Rechtextremismus in Ostdeutschland seit der Wende, u Kowalsky, Schrder, hrsg., Rechtsextremismus. Brankovi, Srbobran (1994): Klasna pripadnost i politiko opredeljenje, Gledita, g. XXXV, br. 1-6. Delattre, Lucas (1997): Arbeiterfhrer Le Pen, Die Neue Gesellschaft 44. Jhrg, H. 2.

Dan Bar-On (1992): Die Tter des Holocaust und ihre Kinder eine paradoxe Moralitt, u Heimannsberg, Schmidt (hrsg.) 1992. Dudek, Peter (1994): Die Auseinandersetzungen mit Nationalsozialismus und Rechtexttremismus nach 1945, u Kowalsky, Schrder, hrsg. Rechtextremismus. Flohr Anne Katrin (1994): Fremdenfeindlichkeit Biosoziale Grundlagen von Ethnozentrismus, Opladen, Westdeutscher Verlag. Furet, F., Nolte E. (1998), Tiranije XX veka prepiska (prevod sa francuskog) l. edit. 1997., Vreme (Beograd) iz marta i aprila 1998. Goati, Vladimir, red. (1997): Partijski mozaik Srbije 1990-96, Beograd, Beogradski krug. Gtz, Norbert (1997): Moderniesirungsverlierer oder Gegner der reflexiven Moderne?Rechsextreme Einstellungen in Berlin, Zeitschrift fr Soziologie, Jhrg. 26. H. 6. Grebing, Helga (1973): Linksradikalismus gleich Rechtsradikalismus eine falsche Gleichung, Stuttgart, Kohlhammer (1. Aufl. 1971). Gress, Franz (1994): Rechzextremismus in Europa, u Kowalsky, Schrder, hrsg. Rechtextremismus. Hafeneger, Benno (1994): Rechtextreme Europabilder, u Kowalsky, Schrder, Rechtextremismus. Heimannsberg, Barbara, Schmidt, Christoph J. hrsg. (1992): Das kollektive Schweigen nationalsozialistische Vergangenheit und gebrochene Identitt in der Psychotherapie, Kln, (1. Auflage 1988). Heimannsberg, Barbara (1992): Kollektive Erinnerungsarbeit und nationale Identitt, u Heimannsberg, Schmidt, hrsg. Das kollektive Schweigen. Heitmeyer, Wilhelm u. a. (1993): Die Bielefelder Rechtsextremismus Studie Erste Langzeituntersuchung zur politischen Sozialisation mnnlicher Jugendlicher, Weinheim, Juventa. Herrmann, A, Schmidt, P. (1995): Autoritarismus, Anomie und Ethnozentrismus, u Lederer, Schmidt, hrsg. Autoritarismus und Gesellschaft. Jaschke, Hans-Gerd (1991): Streitbare Demokratie und innere Sicherheit Grundlagen, Praxis und Kritik, Opladen, Westdeutscher Verlag. Jaschke, H. (1994): Staatliche Institutionen und Rechtsextremismus, u Kowalsky/Schrder, Rechtsextremismus. Kowalsky, Wolfgang/Schrder, Wolfgang, hrsg. (1994);Rechtsextremismus Einfhrung und Forschungsbilanz, Opladen, Westdeutscher Verlag. Klnne, Arno (1994): Jugend und Rechtsextremismus, u Kowalsky/Schreder, Rechtsextremismus. Khnl, Reinhard, Rilling, Rainer, Sager, Christine (1969): Die NPD. Struktur, Ideologie und Funktion einer neofaschistischen Partei, Frankfurt/M., Suhrkamp. Khnl, R. (hrsg.) Streit ums Geschichtsbild Die "Historiker-Debatte", Darstellung, Dokumentation, Kritik, Pahl-Rugenstein, Kln 1987. Kulji, T. (1990): Fenomenoloko-istoricistika teorija o faizmu Ernsta Noltea, pogovor knjizi E. Nolte, Faizam u svojoj epohi (prevod s nemakog), Beograd, Prosveta. Lederer, G., Kindervater, A. (1995): Internationale Vergleiche, u Lederer/Schmidt, hrsg. Autoritarismus und Gesellschaft.

142

Todor Kulji

Lederer, Gerda/Schmidt, Peter, hrsg. (1995): Autoritarismus und Gesellschaft Trendanalysen und vergleichende Jugenduntersuchungen 1945-1993, Opladen, LeskeBudrich. Lenk, Kurt (1997): Auf ewig geteilt? Die deutsche Rechte im Vergleich, Die Neue Gesellschaft, 44. Jhrg. H. 2. Loch, Dietmar (1994): Rechtsextremismus in Frankreich: Der "Front national", u Kowalsky/Schrder, hrsg. Rechtsextremismus. Mihajlovi, Sreko (1996): Stranaki identitet i izborne orijentacije, Gledita, g. XXXVII, br. 1-2. Nae ideje (1994), god. II br. 2. Panti, Dragomir (1994): Vrednosne orijentacije biraa u Srbiji, Gledita, g. XXXV, br. 1-6. Panti, D. (1997): Vrednosti biraa u Srbiji, u V. Goati (red.), Partijski mozaik Srbije 199096. Pfahl-Traughber, Armin (1994): Brcken zwischen Rechtsextremismus und Konservativismus, u Kowalsky/Schrder, hrsg. Rechtsextremismus. Rippl, C, Seipel und Lederer, G. / (1995): Wandel des Autoritarismus bei Jugendlichen in Westdeutschland: 1945-1991, u Lederer, Schmidt, hrsg. Autoritarismus und Gesellschaft. Suboti, Dragan (1999), Organska misao Srba u 19. i XX veku, u Srpske organske studije asopis za organsku filozofiju i domainski sistem, br. 1/1999. Stss, Richard (1994): Forshungs und Erklarungsanstze Ein berblick, u Kowalsky/Schreder, hrsg. Rechtextremismus. Stss, R. (1995): Bestimmungsfaktoren des Rechtsextremismus, u Klingemann, H. D., Erbring, L., Diedrich, N. hrsg. Zwischen Wende und Wiedervereinigung Analysen zur politischen Kultur in West und Ost-Berlin 1990, Opladen, Westdeutscher Verlag. Terray, Emmanuel (1997), Die Vergangenheit einer Illusion und die Zukunft einer Hoffnung F. Furets Buch ber die kommunistische Idee im 20. Jahrhundert, Sinn und Form, 49 Jhrg. H. 2. Uesseler, Rolf (1994): Rechtsextremismus in Italien, u Kowalsky/Schrder, hrsg. Rechtsextremismus. Winkler, Jrgen R. (1994): Die Whlerschaft der rechtsextremen Parteien in der Bundesrepublik Deutschland 1949 bis 1993, u Kowalsky/Schroeder, hrsg. Rechtsextremismus. Wippermann, Wolfgang (1983): Europischer Faschismus im Vergleich 1922 1982, Frankfurt/M. 1983.

2. HISTORIKERSTREIT 1986/87: mesto debate unutar nemakih rasprava o faizmu


2. 1. Evolucija odnosa prema faizmu u SR Nemakoj
Nemake posleratne rasprave verovatno su ponajvie iznijansirale sve segmente neutralizovanja, ali i kritike faizma. Kod nemakog odnosa prema faizmu najjasnije se uoavaju uticaji idejnih i idejnopolitikih promena epohalne svesti. U ovoj zemlji 1945. se daleko dramatinije nego 1918. postavilo pitanje o moralnom krahu drutva i besmislu vlastite istorije. Uprkos tome, neposredno poratno vreme ne karakterie razmiljanje o krivici i uzrocima krivice, ve predaja sudbini i linom bolu. Zemlja je bila rtva reima i rata. Usredsredjivanje na vlastitu nesreu, smrt blinjih, gubitak svojine, beskunitvo, bedu, ratno zarobljenitvo i borbu za fiziko preivljavanje pruali su malo prostora za razmiljanje o prolosti. Veina je sebe shvatala ne kao Hitlerovog sauesnika, nego kao rtvu. Osude Treeg Rajha u prvom poratnom periodu bile su jednoznano negativne iako spektar korienih negativnih stereotipa nije bio irok: bio je to "zloinaki reim koji je doneo rat". "Nehrianska dvanaestogodinja tiranija i estogodinji rat" bila je formula za pokrivanje prolosti krajem 1940-ih u Nemakoj (Eike 1997). Osobenost nacistikih namera nije samo u inu genocida nego i jeziku zloinaca i nainu na koji su sebe poimali i kasnije pravdali (S. Friedlander). Tumaenja uzroka nacizma bila su razliita. Manjkala su racionalna. Na univerzitetima prevladavale su iracionalistike metafore: "demonija", "mrea u koju smo bili uvueni", "prirodna katastrofa", a iracionalni fatalizam primetan je u estom korienju pojma "tragedija". Jedna grupa objanjenja isticala je poseban nemaki put i nemaki mentalitet, a zatim strah od slobode. Jaspers i Adenauer podjednako su videli uzroke nacizma u pruskom duhu i militarizmu, a Dj. Luka u nemakom iracionalizmu. Alfred Veber je uzrok nemakog pogrenog razvoja traio ak u Tridesetogodinjem ratu. Prihvatana je linija kontinuiteta Luter-Fridrih Veliki Bizmark Vilhelm II Hitler. Po drugom, vie kulturolokom tumaenju, Trei Rajh posledica je podjednako kolektivizma i individualizma. U oba sluaja toboe je odgovorno prosvetiteljstvo i Francuska revolucija. Tako su propovedale obe crkve i pisali konzervativci. Krivi su jakobinci i individualistiki liberalizam. Kod ovih tumaenja iezava nemaki karakter nacizma, a faizam se tumai kao rezultat globalnoevropskog razvoja. Ni kod marksistikog tumaenja u prvom planu nije bio nacionalni karakter faizma, ve kritika opteg imperijalizma, iji je eksponent bio Hitler. Medjutim, skretanje panje na odgovornost nemakog krupnog kapitala, birokratije i vojske za svetski rat bila je ipak vana kritika nacionalne elite. Kod etvrtog objanjenja neutralizacija nacionalne odgovornosti vri se preko zbivanja iz novije istorije: za Trei Rajh krivi su Versaj i politika pobednika iz Prvog svetskog rata. U tvrdnji da "Hitlera nisu na vreme zaustavili" odgovornost se prebacuje na Zapad ili na Staljina. Inostranstvo je

144

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

145

indirektno krivo i za krizu uvezenog parlamentarizma kao i masovnu inflaciju koja je rodila Hitlera. Rastereenja vlastite prolosti oslobadjala su put novom poimanju linog i nacionalnog identiteta Nemaca kao rtava nacizma. Kolektivna krivica takodje je odbacivana. Retki, kao K. Jaspers, diferencirali su krivicu: 1. kriminalna krivica zbog individualno poinjenih zloina; 2. politika krivica gradjana drave koja je naredjivala i vrila zloine; 3. moralna krivica istekla iz postupaka ili doputanja postupaka pojedinaca, tj. nepruanje otpora; 4. metafizika krivica oveka kao oveka, koji je kao bie odgovoran za nepravdu. Razliite su ustanove za utvrdjivanje ovih krivica. Metafizika krivica postoji samo kod vernika, a instanca za utvrdjivanje te krivice je sami bog. Za kriminalnu odgovornost postoje sudovi, a za moralnu krivicu savest i razumevanje u dijalogu sa blinjim. Moralna krivica je lina i samo onaj kome sam uinio naao moe da mi oprosti. Politika krivica postoji kod pojedinca koji je odluivao i prihvatao za to odgovornost. K. umaher je govorio o krivici zbog utanja. Nije bilo samokritike kod crkvi, univerziteta niti kod partija. Katolika crkva pravdala je konkordat Hitlerovim lanim obeanjima koje je zavelo i mnoge vernike. O holokaustu nije se govorilo, ve uopteno o rasizmu. Jedinstvenost nemakih zloina relativisana je ukazivanjem na saveznika bombardovanja i progone Nemaca 1944/45. Uz to je dodavano da su se saveznici sluili istim metodama kao i nacisti, a sve u ime prava i humanosti. U raspravama brzo se prelazilo sa vlastite krivice na krivicu pobednika, pa su tako nemaki zloini umanjivani i relativisani. Zloine je prekrivala jo vea nepravda, beda Nemaca, progoni. Bilo je ak poredjenja sudbine Nemaca i Jevreja, kao vrhunac cinine relativizacija nacizma (Eike 1997). Mnogi nacistiki dunosnici govorili su da su prili Hitleru zbog antikomunizma, pa su nakon povrne denacifikacije preuzimani u slube nove demokratije. Slono ogradjivanje od nacizma olakavao je pojam totalitarizam stvarajui antitotalitarnu saglasnost. Martin Broat je uoio da je pojam totalitarne vlasti, zahvaljujui snanoj izdignutosti iznad sloene stvarnosti svakodnevnice, bio idealni zajedniki imenitelj u distanciranju od nacizma oko kog su se utoliko lake mogle sloiti vrlo razliite snage i partijski lageri posle 1945 u Nemakoj ukoliko su vie teili da zaborave i iskljue vlastite konkretne veze sa nacizmom (Broszat 1997). Pojam totalitarizam, koji nikoga od sauesnika nije teretio, jer su svi od hrianskih demokrata, liberala, socijal demokrata do nemakih nacionalista bili antitotalitarno usmereni, otklanjao je mogunost spora, ak i kod konkretizacije oprenih istorijskih seanja, obezbedjujui toleranciju u denacifikaciji poznatih nacista. Kada su Amerikanci pomilovali i pustili Alfreda Krupa fon Bolen i Halbaha 1951. javnost je to odmah shvatila kao greku u sudjenju. Amnestija i integracija bili su kljuni pojmovi politike sa prolou 1950-ih. Konzervativci su traili ukidanje denacifikacije. Kod naroda je bilo raireno gledanje na prolost po obrascu "podvlaenje crte" (Schlussstrich). Ponovno postavljanje "potisnutih slubenika" i bivih profesionalnih vojnika u javne slube SR Nemake zakonom iz 1951. bio je vaan korak "prevladavanja nacizma". Tada su oslobadjani i ratni zloinci. I crkve su se zalagale za ukidanje tobonjih "presuda pobednikog sudstva". Istovremeno javlja se ne manje agresivno i otvoreno

instrumentalizovanje tzv. prigovora o kolektivnoj odgovornosti. U praksi od kolektivne odgovornosti Nemaca nije bilo nita jer je denacifikacija bila birokratski postupak ispitivanja mase pojedinanih sluajeva. Nemci su, medjutim, agitatorski koristili tezu o kolektivnoj krivici koja je posluila pravdanju politike sa prolou daleko irem krugu od onih koji su od nje profitirali (Frei 2000). Odravanje ove teze kod Nemaca bio je izraz potrebe za za solidarnou narodne zajednice (nacionalizma), a njeno povremeno ritualno odbacivanje dugo je bio sadraj govora zapadnonemakih politiara. Kao to je odbacivana teza o kolektivnoj krivici tako su konzervativci osudjivali savezniko sudstvo iz kasnih 1940-ih. Bili su to toboe dokazi greaka i nepravde to je jaalo rastereujui utisak o Nemcima kao rtvama. Gledati na sebe kao na rtvu u trenucima kada su drugi bili realne rtve, preimenovanje sauestvovanja u ubijanju u rtvovanje, nije samo cinizam nego i perfidna perverzija nacistike ideologije koja stvara unitavajui prividrtvovanja za zajednicu (Klein 1999). Razlikovanje krivice od stida vano je kod razlikovanja aktivnih poinilaca i pasivnih sauesnika i u razumevanju njihovog psihikog ustrojstva nakon rata. Narod, rat i vodja su 1945. diskreditovani kao ideali i povezani sa obelodanjenim neuvenim zloinima. Zloinci su potiskivali iz seanja nedela, a sauesnici, manje optereeni krivicom a vie ruenjem ideala, reagovali su stidom. Na delu je bila prerada traume preko obrade prolosti. Ipak, veina Nemaca bila je pasivna. Dovoljno je bilo podvui crtu ispod prolosti i seanje je brisano. ak je i Adornov moto" da se posle Auvica ne moe pisati poezija", koji je doprineo preobraaju pasivne utnje u moralni govor, posluio tomeda je "nezamislivo i nepojmljivo" postalo opravdanje toga da se Nemci sa grozotama nisu suoavali ve ih u sebe potiskivali. Sledea faza usledila je nakon uspona nemake privrede 1960-ih godina. Stvara se novi oseaj nadmoi Nemake, osuda faizma tumai se kao pravda pobednika, trai se povraaj istonih oblasti i govori o vlastitim rtvama, a ne o nacistikim (Klein 1999). Tome je doprinela i hladna suzdranost generacije poinilaca od priznavanja prolosti to je provociralo bunt 1968. godine koja je obeleila novi odnos prema stidu i odgovornosti. Sve do 1960-ih faistika prolost je potiskivana. Potom je dola faza kritike nedostalog suoavanja. U medjuvremenu irila se dilema, da li je moda potiskivanje bilo korisno? Istoriar H. Lube posumnjao je 1983. u radikalno prevladavanje prolosti, tvrdei da je "komunikativno preutkivanje prolosti" 1950-ih bilo neobino funkcionalno, jer je podstaklo nuni preobraaj sunarodnika "Treeg rajha" u nemake gradjane. Danas teza o "produktivnom potiskivanju" stie sve vie pristalica (Frei 2000). Pojam "neprevladana prolost" nastao je poetkom 1960-ih i korien je oko 20 godina. Pojam se odravao uz pomo beskrajnog niza skandala to se vidi u novinskim feljtonima gde je politika seanja optuivana kao nepatriotska. Paralelno s tim otkriva se "korist zaborava". Poetkom 1980. bila je rairena saglasnost da je nacistika prolost sve do 1960-ih potiskivana. To je zaotreno do teze o "drugoj krivici", ali o samom potiskivanju nije bilo istraivanja. Sredinom 1990-ih ovu tezu spore konzervativci, tvrdei da se o "neprevladanoj prolosti" ne moe govoriti, jer je to reavano jo u doba Adenauera. Tome nasuprot Norbert Fraj

146

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

147

govori o "politici sa prolou" (Vergangenheitspolitik). Normativno razgraniavanje nove nemake vladajue klase od nacizma bio je cilj ranog prevladavanja nacizma, tj. okonavanja posledica politikih istki koje su saveznici izmedju 1945-1949. obavili. Ve od 1954. usledio je talas pomilovanja. Kada se 1979. javila TV serija "Holokaust", period prevladavanja prolosti uveliko je minuo, a sa njim i politike pretenzije promena. Bila je to taka gde se najjasnije mogla opaziti negativna "produktivnost" potiskivanja: jer faktiko obustavljanje kanjavanja nacistikih zloinaca obnovilo je moralno stanje rasula, zbog svesnog odustajanja od nastojanja da se uspostavi pravda (Frei 2000). Mnogi su zapaali da odustajanje od kanjavanja pacifikuje i stabilizuje drutvo. Medjutim, to nije mislila nemaka omladina stasala 1960-ih, za koju je protivljenje faizmu bilo istinski problem generacije. Premda je bilo masovno, protivljenje vlastitim roditeljima pogreno je smatrati kljunim motivom kod obrta odnosa prema faizmu. Sukob generacija nije bio najvaniji podsticaj antifaizma 1960-tih (Lefevre, Strecker 1999). Pobuna protiv starije generacije, koja je nametala uzore i tumaila ta je politika, bila je vana, ali ne i presudna. Mladima je dugo prenoen udobni kontinuitet miljenja koji nije provocirao: "To sa Jevrejima bila je greka, otilo se predaleko, ali sve drugo bilo je u redu. Ono sa komunistima pogotovo, a na Istok se moralo ii. Greka je Zapada, govorili su stariji, to se nije udruio sa Hitlerom protiv Rusije. Ali, izvukli smo pouku: sada se borimo protiv diktatura, tj. komunista. Time dokazujemo da smo iz faizma izvukli pouku. Protiv komunista borimo se kao protiv faista". Bio je to udobni kontinuitet teorija o totalitarizmu, zapaa V. Lefevr. Antifaizam je trebalo shvatati kao ouvanje ustanova demokratske politike, a naknadni nemaki antifaizam je bio Reeducation program zapadnih saveznika. Bila je to povrna formalno demokratska (proceduralna) kritika faizma koja je pevladavala do sredine 1960-ih. Promene je doneo rat u Vijetnamu. Bio je to dogadjaj koji je obeleio centar suoavanja sa drutvenopolitikom realnou koji nije bio vezan samo za Nemaku nego za celi zapadni svet. Kritika Vijetnamskog rata bila je proboj koji je potresao formalno demokratsko poimanje demokratije izriito tvrde Lefevr i teker. Faisti su ubijali narod, a u Vijetnamu takodje ubijaju narod. Civilno stanovnitvo sistematski se unitava napalmom. To nije bio rat nego ubijanje naroda. Mislili smo da su faisti to inili zbog odsustva demokratskih ustanova. A ta sada ine SAD, koje imaju nedirnute ustavom previdjene demokratske ustanove? Dakle i u formalnodemokratskom svetu mogu je zloin, kao to je ubijanje naroda. Zakljuak je bio: ne zavisi sve od politikih ustanova. Zloinaka politika spojiva je i sa demokratskim ustanovama. To je bila prekretnika taka za mnoge studente koja je uzdrmala formalnodemokratsko poimanje politike o kojem su uili 1950-ih godina i glavni razlog reaktualizacije marksistikih teorija o faizmu iz prolosti u ijem je sreditu odnos faizma i kapitalizma (Nolte 1987a, S. 19). U Zapadnoj Evropi, a naroito u SR Nemakoj slabi uticaj teorija o totalitarizmu, a raste ugled Frankfurtske kritike teorije. Za omladinu faizam vie nije bio nesrean sluaj istorije, delo demona niti oblik totalitarizma. Postao je struktura. Horkhajmerova

poentirana misao "Ko ne eli da govori o kapitalizmu treba da uti i o faizmu" bila je u parolu saeta usmerenost novih teorija o faizmu. Jednostavnije reeno, za nemaku kritiku inteligenciju ponovno nadovezivanje na marksistike teorije o faizmu znailo je da su demokratske i diktatorske forme politike samo funkcionalne alternative. Kljuna je vlast kapitala nad najamnim radom. U skladu s tim menja se i vidjenje faistike pretnje. Posleratna demokratija vie nije ugroena prolou, minulim faizmom, tj. njegovim personalnim i ideolokim ostacima, ve vlastitom aktuelnom kapitalistikom osnovom. Vladajui e lako rtvovati demokratsku formu u trenucima ugroenosti jer im je demokratija samo luksuz. Demokratija nije bila ugroena od faizma ve od drutvene osnove faizma kapitalizma. Iste 1968. godine na vlast dolazi V. Brant koji obeava vie demokratije, pa od tada protivljenje faizmu postaje stvar strunjaka, a ne vie javne refleksije zakljuuje Lefevr. Ve 1970-ih frontovi su ideoloki uvreni, izdvajaju se teroristi od reformista uz vidljivo povlaenje u privatnost. Poricanje drave, autoriteta, represivnih struktura kapitalizma, eksploatacije Treeg sveta i prirode je 1968. istinski demokratizovalo SR Nemaku od adenauerovskog konzervatizma. U koli je dolo do otrog suoavanja sa nacizmom. ok terapija sa filmovima iz konclogora u koli je esto blokirala preradu prolosti. Fasbinderov film "Holokaust" cepao je porodice, a izraz "faistiki" postao je uzreica koja se svakome mogla priiti. Ipak, dublje suoavanje sa prolou izostalo je, jer institucionalni posrednici u koli i na univerzitetu nisu dozvoljavali intenzivnije sauestvovanje sa bolom rtava. Nije bilo komunikacije izmedju generacija izmedju ostalog i zbog oseaja stida na obema stranama: na jednoj strani utanje, na drugoj agresija. Otri stav ezdesetosmaa prema generaciji svojih roditelja nagnao je generaciju poinilaca u blokadu, a same ezdesetosmae u sve odluniji protest i kritiku nacionalizma vlastite nacije. Brant je klekao u Varavi tek posle 1968. Bio je to prekid utanja holokaust-generacije to je omoguilo deliminu promenu odnosa prema faizmu. O snazi ovog stava govori i to da u ovom periodu disidenti nisu bili zanimljivi. Sve dok je bilo solidarnosti sa zbivanjima 1968. i reformskim komunistima, u SR Nemakoj je (za razliku od Pariza) bilo skepse prema disidentskim gradjanskim nekomunistikim pokretima u Istonoj Evropi (Ackermann, S. 143.). "Socijalizam sa ljudskim likom" potiskivao je Mihnikove i Havelove gradjanske disidentske napore i ismevao ih kao "moralni voluntarizam". Za mnoge zapadnoevropske politiare disidentska kritika lagera bila je utopija, a realnost je bila saradnja sa lagerom. Masovni sindikalni pokret protesta u Poljskoj za mnoge je bio iznenadjenje, a seanje na Prag i Varavu spreavalo je realnije prognoze upravo zbog fatalistikog realizma. Epohalna svest bila je na strani levice. ak i 1981. levoliberalni krugovi u SR Nemakoj bili su uzdrani prema "Poljskom letu", delom i zbog papine podrke, pa je "Solidarnost" esto nazivana "petom kolonom pape". U celini uzev SR Nemaka relativno kasno poela se suoavati sa prolou. Sve do kraja 1950-ih prevladavali su pokuaji rastereenja praeni masovnom integracijom bivih nacistikih funkcionera. Javne debate poele su sa kanjavanjem nacistikih zloinaca tek krajem 1950-ih: sudjenje Ajhmanu 1961. i Auvic-proces 1963.

148

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

149

Javnost se zgraavala nad pojedinanim grozotama zloina, to je takodje rastereivalo strukture. Svaka naredna faza debate bila je reakcija na propuste prethodne. Posle faze krivinih procesa usledila je konjuktura "teorija o faizmu" kod kojih su bili u sreditu ne pojedini zloini nego sistemski drutvenoekonomski uslovi. Slika rtava i poinilaca uvek je iznova ispravljana i dopunjavana. Tokom 1950-ih bio je to uski krug zloinaca oko Hitlera i sadistike logorske uprave, 1960-ih to su ve "ubice za pisaim stolom" i drutvene elite. Menjaju se i rtve. Prvih 20 godina posle rata nije bilo rei o Ciganima, homoseksualcima, asocijalnim niti o ratnim zarobljenicima. Spisak rtava postupno je iren. Grupe koje je nacizam apstraktno imenovao postupno su konkretizovane. Prevrat je bio film "Holokaust" 1978/79. (progon Jevreja na primeru jedne porodice), kada su rtve ponovo dobile konkretna lica (Eckel 1998). Neto kasnije u Kolovoj eri dobar deo ezdesetosmaa konvertirao je, pa je usledio zaokret ka nacionalizmu. U Kolovoj eri (slino Adenauerovoj) nacija se pokuala osloboditi stida pozivanjem na "milost kasnog rodjenja". To je pokazala simbolika Bitburga 1985. Bio je to uzaludan pokuaj koji je izazvao novo potiskivanje, a prave konflikte seanja ostavio nerazreene. U toj klimi izbio je Historikerstreit.

2. 2. Historikerstreit: tok
U javnosti SR Nemake tokom1986. i 1987. obnovljena je rasprava oko faizma koja se po intenzitetu moe porediti sa slinim debatama koje su vodjene krajem 1960-ih, a koje je svojevremeno radikalizovao leviarski evropski studentski bunt. Spor je nazvan Historikerstreit (svadja istoriara), iako u njemu nisu uestvovali samo istoriari niti su otkrivene nove istorijske injenice. Konzervativci ovaj izraz stavljaju pod navodnike. U sreditu debate nije bilo toliko "traganje za izgubljenom istorijom" (Strmer) ve lagani proces "raslojavanja istorijsko-politikog miljenja", "kriza legitimnosti politikog sistema SR Nemake" (H. Mommsen) i rasprava o pravcu njenog budueg razvoja (U. HorsterPhilipps). Kod obnovljenih rasprava oko faizma spor nije bio izmedju levice i desnice kao ranije, tj. kritiara i branioca kapitalizma, niti izmedju istoricista i strukturalista koji su se sporili oko uloge Hitlera. Gledita se nisu razilazila ni oko autentinosti zbivanja, ve oko naina njihovog tumaenja. Sukob je tekao izmedju konzervativaca koji su se trudili da postupno rasterete nemaki nacionalizam od hipoteke nacizma i socijalliberala koji su preko Auvica podvlaili neophodnost borbe protiv desnog ekstremizma kao preduslova ujedinjavanja Evrope. Marksisti se u sukob ukljuuju neto kasnije. Evropska integracija traila je smirivanje nacionalnih strasti, a nemaki konzervativci normalizaciju nacionalizma. U idejnopolitikom pogledu na jednoj strani bili su konzervativni nacionalisti, koji su se trudili da se oslobode stigme i tereta faistike prolosti jaanjem nacionalnog identiteta i slabljenjem oseanja krivice, a na drugoj najvei deo socijalliberala i levice, koji su se opirali zaboravu Auvica teei uvrenju nadnacionalnog identiteta i ustavnog patriotizma. Homogenost blokova donekle je naruavala razliita teorijska usmerenost uesnika to je omoguilo da se u

visokopolitizovanoj debati razaberu i neki zanimljivi teorijski sadraji. Ovde bi trebalo pokazati kakav je bio odnos uesnika Historikerstreit prema istoriji, nacionalnom identitetu i politici. Sadraj Historikerstreit ine sporovi oko tri glavna problema: (1) da li je Auvic zloin sui generis ili se moe porediti sa drugim, pre svega gulagom; (2) da li je Hitlerov rat protiv SSSR-a bio preventivna odbrana ili agresivni rasistiki pohod; (3) da li je otpor nemake vojske Crvenoj armiji u Nemakoj 1944/45 bio patriotska odbrana ili je titio zloine u konclogorima. Poetna neslaganja su se u teorijskom i idejnopolitikom pogledu tokom rasprave razgranala i razvila u suoavanje razliitih pozicija, a odjek rasprave uinio je jo sloenijom njenu funkciju. U teorijskom pogledu u sreditu je bio problem teorija o totalitarizmu (stupanj uporedivosti socijalistikog i faistikog terora i izvornog i reaktivnog nasilja), a u idejnopolitikom pitanje da li na "dvanaest mrkih godina nemake istorije" jo uvek treba gledati kao izvor krivice i stida ili podvui crtu ispod prolosti? Povod sukoba bila su nastojanja berlinskog istoriara E. Noltea da se izmeni slika o nacizmu i razbije legenda o njemu koju je, navodno, stvorila kako "optuujua" tako i "literatura izvinjenja" u ijem je sreditu uglavnom antinemaka i antikapitalistika marksistika literatura (Nolte, 1987a, S. 13-35.). Jo poetkom 1980ih Nolte se usprotivio neposustaloj "demonizaciji" Treeg Rajha u kojoj je video istorijsku legendu, (Nolte 1987 a, S. 34) opominjui da je potrebna stalna revizija istorije. Iste teze zaotrio je u lanku "Prolost koja nee da prodje" objavljenom u Frankfurter allgemeine Zeitung 6. 6. 1986, to je odmah izazvao burne reakcije (Nolte, 1987 b, S. 39-48). Koje tvrdnje su isprovocirale sukob? Nolte se pobunio protiv oklonosti da je nacistika prolost sve ivlja i snanija, ali ne kao uzor nego kao zastraujua slika. Po njemu, tvrdnja o "krivici Nemaca" nalik je nacistikoj tezi o krivici Jevreja. Bitburku ceremoniju (kada je maja 1985. R. Regan odao poast ubijenim SS-ovcima i njihovim rtvama) Nolte je poredio sa slubenim posetama Arlingtonskom groblju u SAD, dodajui da je nacizam jedinstven samo po tehnici ubjanja gasom. Pri tome je sugerirao nekoliko tvrdnji u obliku retorskih pitanja "Nije li Arhipelag gulag izvorniji od Auvica", a boljeviko "klasno ubijanje" logiki i klasni prius nacistikog "rasnog ubijanja", i nije li Hitler sproveo "azijatski" in moda samo zato to su se on i njemu slini oseali kao potencijalne ili stvarne rtve "azijatskog" ina (Nolte, 1987 b, S. 45)? Time je prihvaena i formulisana kljuna konzervativno revizionistika teza o Hitlerovom"preventivnom ratu" od strane uglednog istoriara. Nolte koristi pojam "klasni genocid" govorei uz to i o progonu nemakog stanovnitva sa Istoka kao "ubijanju naroda". Ovde nije sporno samo izjednaavanje faistikog planskog iskorenjivanja celih grupa ljudi sa prinudnim raseljavanjem nemakog stanovnitva od strane Crvene Armije 1944/45, ve i poistoveivanje izvornog i reaktivnog nasilja. Problem je bio u tome to je Nolte nastojao da faistiki rat i Auvic objasni kao preventivni rat i genocid reima kom je toboe pretilo unitenje. Ispalo je da je Auvic preventivni genocid, jer je Nemaka bila ugroena. U stvari trebalo je Nemaku prevesti na stranu rtve. To je smisao Nolteove teze o "evropskom gradjanskom ratu" koji je, toboe, izbio zbog ugroenosti s Istoka. Sline teze je iste godine izneo istoriar A.

150

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

151

Hilgruber traei reviziju nekih kljunih pojmova (Hillgruber, 1987 b, 19-27). Pojam oslobodjenje je navodno neprikladan za opis sudbine nemake nacije 1945, pa Hilgruber pie o zimskoj katastrofi Vermahta i sovjetskom varvarskom ratu bez navodnika, dok "oslobodjenje" istone Evrope od Crvene armije stavlja pod navodnike (Ibid, S. 23) i govori o tragediji nemakog istoka 1944/45 i masovnom izgonu Nemaca iz etvrtine Rajha (Ibid, S. 25). Hilgruber je ustoliio novi mit o Istonom frontu, a Nolte je vremenski sled Gulaga i Auvica pretvorio u uzroni. Da ove radikalne revizionistike teze nisu izneli vrlo ugledni nemaki istoriari verovatno na njih ne bi bilo reakcija. Odgovorio je najpre frankfurtski filozof J. Habermas u lanku sa ne manje karakteristinim naslovom "Jedan oblik tetnog raiavanja" 6. avgusta 1986 takodje u FAZ (Habermas 1987a, S. 62-77) i sa ne manje provokativnim protivargumentima. On je zapazio da Nolte namerno konstruie dugi istorijski lanac zloina od Babefa, preko Staljina do Hitlera u kom iezava upadljivost nacistikih zloina (Ibid., S. 69). Svodjenjem jedinstvenosti unitenja Jevreja na "tehnike procese gasa" i tezom da je gulag izvorniji od Auvica, Nolte kae da faistiki zloini nisu neuporedivi i da su "u najmanju ruku razumljivi kao odgovor na boljeviku pretnju unitenja" (Ibid., S. 71). Auvic je degradiran na tehniki izum i odgovor na "azijatsku pretnju" koja je jo uvek pred naim vratima (Ibid., S. 71). Nolte obnavlja kalifornijsku viziju sveta u kojem su sve make sive, a Marks, Moras, Engels i Hitler srodne su figure (Ibid., S. 70). U ovom Nolteovom naporu Viperman je uoio optiju nesposobnost teorija o totalitarizmu da objasne osobenost holokausta (Wippermann 1997, S. 21). U Historikerstreit iskristalisalo se gledite da osobenost nacistikih zloina lei u birokratskoj opsednutosti usavravanjem ubijanja, to je prevazilo snagu svega to je ovek mogao zamisliti, pa e zbog toga istraivai faizma dugo pamtiti strukturu spora i obrasce suoavanja Noltea i Habermasa. Habermas je uverljivo razloio unutranju strukturu Nolteove kvalifikacije nacizma kao "azijatskog ina". "Tu se povezuje renik gospodarske rase sa renikom veeraja i stapa u u viestruku uvredu". Narodnjaki stereotip "azijatsko delo" (koju su obilno koristili i aristokratski pruski oficiri Vermahta kod pravdanja Drang nach Osten) znai sledee: to to su azijati poinili zloine te vrste jeste strano, ali ne udi, jer su oni takvi. Ali to to su to i Nemci uradili, je strano, ali je nenemako. Nacistiki zloini su ekscesi, ne potiu iz nemake due, ve iz nieg azijatskog oveka koji je proradio u Nemcu. Time se nemaka dua spaava, a NATO opravdava kao Kulturschutzbund (zatitni kulturni savez), upozoravao je Habermas. Kada Nemac bez ustruavanja govori o Hitlerovom "azijatskom delu" to je alarmantno kao i kada se "razbijanje nemakog rajha" protivstavlja "kraju" evropskog jevrejstva (Trcke 1998). Habermas je Hilgrubera optuio da isticanjem patriotizma Istone Hitlerove armije 1944/45. ne tumai zbivanja kao kritiki istoriar, ve iz perspektive hrabrog vojnika, razoaranog stanovnitva i visokih funkcionera NSDAP. Hilgruber izbegava da istakne vezu "sloma na istoku" i unitenja Jevreja, premda ne spori da je, grevito se opirui Crvenoj Armiji, Wehrmacht branio i holokaust. Osim toga, Hilgruber neopravdano odbacuje tezu da je progon Nemaca sa Istoka bio odgovor na faistiki osvajaki rat i konc-logore. Re je o politikom korienju prolosti:

revizionistika istorija je u slubi nacionalnoistorijskog uvrenja konvencionalnog identiteta preko istorijske slike koja ujedinjava, dok njeni kritiari oslobadjaju refleksivno seanje i otvaraju prostor za autonomno ophodjenje sa ambivalentnim nasledjem (Habermas 1987a, S. 73). Nije li preterivanje poimati istorijsku svest kao zamenu za religiju i obnavljati stari san istorizma? Habermas se zaloio za naputanje naivnog poistoveivanja mladih sa poreklom i za kritiko suoavanje sa istorijom. Ne treba po svaku cenu slaviti kontinuitete ve nacionalni ponos i kolektivni oseaj vrednosti propustiti kroz filter univerzalnih vrednosnih usmerenja. Osnova za stvaranje poslekonvencionalnog identiteta je ustavni patriotizam, jedini patriotizam koji nas ne udaljava od Zapada. A to se naalost, kod nemake kulturne nacije moe graditi samo posle i preko Auvica kao stalne opomene (Ibid., S. 75). Sutina Habermasove kritike konzervativaca je opomena da se Nemci ne smeju vratiti konvencionalnom obliku nacionalnog identiteta, i da onaj ko floskulom o "opsednutosti krivicom" hoe da nas natera da crvenimo razbija jedinu osnovu naeg povezivanja sa Zapadom. Posle Habermasovog odgovora otvorena je iroka i burna debata u nemakoj javnosti jer je mnogo ira sumnja u tradicionalni nacionalni identitet prevazila ui problem rasprave oko faistike prolosti. Tadanji suizdava FAZ J. Fest i istoriar iz Erlangena M. tirmer prvi su ustali u odbranu Noltea od kritike s leva, pridruili su im se bonski i kelnski istoriari Hildebrand i Hillgruber, pa je nastala lagerska borba: na jednoj strani FAZna drugoj Die Zeit, Frankfurter Rundschau i Sddeutsche Zeitung. ak je i R. Augtajn urednik nedeljnika Der Spiegel podrao kritiare Noltea. U debati su sueljene tri idejnopolitike grupacije: konzervativni nacionalisti, liberalni i socijalliberalni blok i nekoliko struja levice. Nacionalisti su zapoeli debatu, ali su na kraju ostali u manjini. Sve strane bile su politizovane, kako drutveno-kritika tako i nacionalno-identitetska. to je debata odmicala bivalo je jasnije da se u sporu manje radi o prolosti, a vie o sadanjosti i budunosti politikog samopoimanja SR Nemake. Kako to obino biva kod sporova koji se granie sa svadjom, u pravu je svaka strana sve dok napada, a prestaje da bude u pravu im bude napadnuta. Zato su se svi trudili da kau poslednju re, pa su neki segmenti debate postali besplodni i beskrajni. Dolo je do instrumentalizacija Auvica, "male kulturne revolucije zdesna" i "pojmovnopolitike borbe za kulturnu hegemoniju". "Nacionalnoapologetski revizionizam" podudario se sa "svesnom neokonzervativnom politikom moi" (Wehler), jer je trebalo stvoriti novi nacionalni nemaki identitet i nemaku prolost rasteretiti od faistikih zloina. Ve novembra 1986. berlinski "Die Welt" belei da je bitka zapala u kaljugu jer scenom dominiraju uvrede, optube i podmetanja (Gossweiler 1987, S. 295). Reakcije na Habermasa potvrdjuju ovu ocenu. Hildebrand je Habermasovu reakciju nazvao "smuenim napitkom politike i nauke" (Hildebrand 1987. S. 84), M. tirmer ga je optuio za falsifikovanje, saaljevajui oveka koji je nekada imao ta da kae (Strmer 1987, S. 99), Hilgruber je Habermasu prigovorio na "nedostatku elementarnog potenja kod citiranja" i njegovu reakciju nazvao skandaloznom (Hilgruber 1987a, S. 232), Fest je Habermasova upozorenja shvatio kao najobiniju teoriju zavere (Fest 1987, S. 110), i sl. Uzgred reeno, ova teorija je u obliku antikomunistike

152

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

153

ksenofobije bila prisutnija kod Habermasovih kritiara, koji su ili sumnjali da se iza njegovog "postkonvencionalnog identiteta" krije "neuhvatljivi socijalizam" (Hildebrand 1987, S. 91) ili tvrdili izriito da je po sredi "socijalistika nostalgija" (Strmer 1987, S. 98). Spor je obelodanio odavno prisutnu polarizaciju, ali je dolo i do diferenciranja i grananja svadje i deliminog pregrupisavanja idejnopolitikih blokova oko pitanja besprimernosti nemake krivice. Nolte je u drugom prilogu oktobra 1986. (Nolte 1987c, S. 223-232) pokuao da pokae da su stvari postavljene naglavce, da je pogreno shvaen i nepravedno i zlonameno optuen. Prilog je zavrio u arogantno "pomirljivom" tonu: Habermas moe kod pomenutih stvari "da doda neto vano", ali mora pre toga da naui "ak i tada da slua kada osea da su povredjene njegove predrasude" (Nolte 1987c, 231). Ve nakon nedelju dana usledio je Habermasov odgovor u kom su precizirani ranije izneti argumenti i dodano da se ne radi o istorijskim detaljima ve o tome da politiari koriste gledita istoriara revizionista, dakle "o javnoj upotrebi istorije" (Habermas 1987 b, 243-256). Centralno pitanje jeste na koji nain je nacizam u javnoj svesti preradjen i duboko ukorenjen u traumatskoj prolosti koja ne eli da mine, jer je duboko utkana u svakodnevni ivot? ta je znaio scenario u Bitburgu, gde je Kol odveo Regana, pita Habermas? Atmosfera vojnikog groblja trebala je da razbudi nacionalni oseaj, a time i "istorijsku svest". Prepodnevna poseta zvanica groblju logoraa i popodnevni obilazak groblja SS-ovaca podrazumevaju negiranje jedinstvenosti nacistikih zloina, a stisak ruku generalima-veteranima u prisustvu amerikog predsednika bio je potvrda da smo u borbi protiv boljevizma uvek stajali na pravoj strani (Habermas 1987 b, S. 245). Habermas je podsetio da Jaspersovo razlikovanje line krivice poinilaca i kolektivne odgovornosti onih koji su to doputali nije aktuelno za generaciju kasnije rodjenih koji se ne mogu teretiti zbog krivice predaka. ivot Nemaca nije sluajno ve nuno povezan sa Auvicom (u porodinom i tradicionalnom pogledu). Spor je u tome kako se poneti prema tradiciji? Nakon Auvica nacionalna samosvest moe se crpsti samo iz boljeg dela tradicije, a ne relativizacijom nacizma. Habermas opominje da je na delu borba za ponovno prihvatanje optereene tradicije i pita mogu li se nastaviti tradicije nemake kulture, a da se ne preuzme odgovornost za ivot u kom je Auvic bio mogu? To je teret izmirenja koji optereuje nove generacije (Ibid., S. 251). Ne radi se o sporu Popera i Adorna, niti o neslaganju oko vrednosne neutralnosti ve o javnoj upotebi istorije. Istorijskim poistoveivanjima po obrascu teorija o totalitarizmu relativiu se, zamagljuju i neopravdano prebijaju rauni i pravi poravnanje koje skida odgovornost i rastereuje, "da bi smo sebe izuzeli iz odgovornosti za rizinu zajednicu Nemaca" (Ibid., S. 252). Habermas se slae da je unitenje kulaka bio varvarski proces, ali u irokoj javnosti prihvaena izravnavanja koja iznose Nolte i Fest nisu u slubi prosveivanja. Ona se tiu politikog morala zajednice koju nisu stvorili Nemci, ve je ustoliena saveznikim oslobodjenjem bez vlastitog doprinosa u duhu zapadnog poimanja slobode, odgovornosti i samoodredjenja (Ibid., S. 254-255). Habermasov antifaizam je nacionalistima delovao mazohistiki. J. Ros se zapitao da li je nemako samooptuivanje vlastite nacionalne biografije nalik oveku koji vie ne moe da se gleda u ogledalu jer porie deo svog

ivota. Odnos prema Hitleru, koliko god malo znaio za budunost, ostaje konstitutivni deo nemakog identiteta, stalno prisutna senka. Ono to su u pogledu identiteta za antike gradove bili njihovi mitovi o nastanku, za Nemaku je optereujui faizam. Historikerstreit je u polemikom obliku iznudio saglasnost da se moraju nai obrasci u kojima e se izraavati stalna prisutnost prolosti. Podravajui Habermasa, berlinski istoriar Vinkler je dodao da je u Bitburgu Drugi svetski rat rukovanjem Kola i Regana sa veteranima pretvoren u evropski normalni rat ime je SR Nemaka ponovo stekla pravo na nacionalni ponos (Winkler 1987, S. 256), a onaj ko koristi Staljina i Pola Pota da bi Hitlera "relativisao" ne bavi se istorijskom naukom nego istorijskom politikom (Winkler 1987, S. 262). Ovo gledite podrao je i H. Momzen uz opasku da je Reganovom posetom Bitburgu trebalo stvoriti utisak o konanom izmirenju Amerikanaca i Nemaca i zameniti ideju o krstakom amerikom ratu protiv Hitlera zamilju o krstakom ratu protiv komunistike prevlasti (H. Mommsen 1987a, S. 163). Bilo je i pokuaja smirivanja sukoba naunika. Tadanji predsednik Nemakog istorijskog drutva K. Majer pokuao je da smiri spor priznajui da problem neuporedivosti nemakih zloina nije sporan, ali ni toliko vaan (C. Meier 1987 b, S. 267) i apelujui za traenjem odredjene mere saglasnosti kod tumaenja istorije. Konzervativci su brzo uoili tetu od irenja rasprave i produbljivanja raskola (mladoj generaciji ne treba nametati oseanja krivice i kajanja), pa je ak ikardinal Hefner (Hoeffner) na zajednikoj misi obeju nemakih crkava u kelnskoj katedrali traio da se "rasprava okona" (Khnl, 1987, S. 221). Medjutim ovi apeli su spor jo vie podstakli. Otvoreno je pitanje da li je i kakva je vrsta sagasnosti oko prolosti neophodna? U odbranu Noltea ustao je K. Hildebrand tvrdei da je revizionizam stalna potreba nauke, protivei se tezi o kvalitativnoj nadmoi nemakih zloina nad zloinima drugih i zapitao Habermasa da li se iza njegovog "poslekonvencionalnog identiteta" moda ne krije "skriveni socijalizam" (Hildebrand 1987, S. 91)? Tome nasuprot Hans Momzen je tvrdio da su konzevativci do stereotipa doveli optubu o gubitku "istorijskog identiteta", a Historikerstreit samo je obelodanio skrivenu krizu legitimiteta politikog sistema SR Nemake (H. Mommsen 1987a, S. 156). Momzen je pregledno ralanio sloenu ulogu nemakog konzervatizma u sukobu istoriara. Posle rata nije moglo biti potiskivanja istorijskih seanja jer su svima bili vidljivi tragovi katastrofe. Nije bilo ni izgleda za obnovu nemakog konzervatizma kao nakon Prvog svetskog rata jer se nisu mogli braniti nacionalni interesi u senci NATO pakta. Vazalnim prihvatanjem teorija o totalitarizmu nemaki konzervativci spreili su izgradnju vlastite idejne platforme, ali su teorije o totalitarizmu ipak posluile kao oslonac izuzimanja nacizma iz kontinuiteta nemake istorije, to je jo F. Majneke postulirao tezom o "nemakoj katastrofi" (H. Mommsen 1987a, S. 159). Sve do kraja 1960-ih za Nemaku ponetu privrednim usponom pitanje istorijske legitimnosti nije bilo u prvom planu. Tek je suoavanje sa kritikom levicom obnovilo konzervativni nacionalizam, a Kolovoj politici "zaokreta", tj. aktivnog ukljuivanja u osovinu Regan Taer bili su potrebni revizionizam i rastereivanje prolosti (H. Mommsen 1987, S. 162).

154

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

155

Rasprave nakon Bitburga pokazale su da slika o faizmu kod Nemaca nije stabilna. Teorije o totalitarizmu su i dalje korisne u skidanju odgovornosti sa konzervativnih elita zbog podrke nacizmu dok je za uobliavanje konzervativnih gledanja od kljunog znaaja bilo paualno kvalifikovanje DDR-a kao totalitarne drave. Premda je pretenzija ka ponovnom ujedinjenju jaala, slabila je nacionalna solidarmost sa DDR-om jer je nacionalno dravna tradicija carstva izgubila psiholoku vezivnu snagu (Bizmark je prestao da bude simbol ujedinjenja). Momzenova zapaanja iz 1987. pokazala su se kao tana, jer je novi nacionalizam ujedinjene Nemake 1990-ih bio vie noen obnovom desniarskog ekstremizma i rastereenjem Treeg Rajha nego prizivanjem Bizmarka. Ni Nolte nije potisnuo nacizam iz kontinuiteta nemake istorije kao klasini konzervativci Majnekeove kole, ve ga je relativisao tako to ga je uklopio u iru istorijsku celinu. "Kada on (Nolte) uz to shvata genocid kao golu psiholoku protivreakciju na azijatski in Lenjinovog protivljenja belom teroru i svrstava ga u tradiciju 'tiranije kolektivistikog miljenja na koju treba odgovoriti odlunim skretanjem panje na sva pravila slobodnog poretka, on se kree u prostoru u kom izgledaju opravdanim sve aktivnosti uperene protiv boljevizma, a iezava svaka konkretna politika odgovornost za sklonosti uslovljene osobenou epohe" (Mommsen 1987, S. 166). tutgartski istoriar E. Jekel zaotrio je slinu tezu do zakljuka da je Nolte naseo Hitlerovoj tezi o preventivnoj odbrani (Jckel 1987, S. 121-122). Naime Nolteova teza o "kauzalnom nexusu" izmedju gulaga i Auvica nije novina. Hitler je uvek verovao da sovjetskom Rusijom vladaju Jevreji koji nigde nisu "element organizacije nego ferment dekompozicije". Da je SSSR din na staklenim nogama iznutra razoren jevrejstvom, bio je Hitler ubedjen i 1941. kada je poslao vojsku u Rusiju bez zimske opreme. Osim toga bio je vet kod mobilisanja buroazije za svoje ciljeve uz pomo antiboljevizma. U javnosti je esto govorio o azijatskim hordama koje ugroavaju Evropu i lano predstavljao osvajanje Istoka kao preventivni rat. Ne treba meati taktike Hitlerove istupe sa njegovim stvarnim uverenjem, a Nolte je to upravo uinio i tu je, smatra Jekel, izvor njegove teze o nexusu. Nolteova teza o nacizmu kao preventivnom unitavanju potpuno iskrivljava sliku istorije. Komunizam je bio odista pretnja nacizmu, ali ne oruana pretnja, nego pretea antinacionalna snaga iji je oslonac proletarijat. Uzor nacizmu nije bio boljevizam ve kolonijalni ratovi XIX veka, tj iskustvo evropskog imperijalizma: osvajanje "ivotnog prostora", tj. zaplena bogatstva osvojenih prostora, potinjavanje autohtonog stanovnitva u robovskom statusu i iskorenjivanje "niih rasa". Bili su to unitavajui krstaki pohodi vodjeni fanatinim uverenjem u "civilizacijsku misiju". "Unitavajte ih kao divlje ivotinje" bila je parola kojom su Evropljani u Africi XIX veka skupljali iskustvo, pre nego to su ga nacisti preuzeli u osvajanju Istoka. Hitler je planirao slovenski svet da pretvori u "drugu Indiju", a Istok je u nemakom faizmu geopolitiki poiman kao Afrika ili Divlji Zapad. Zato laboratoriju nacistikih zloina ne treba traiti u boljevikoj Rusiji ve kod liberalnog Zapada (Traverso 2000). Nova antikomunistika paradigma ovu istorijsku genealogiju potpuno ignorie. Nolteova pozicija moe se bolje razumeti ako se ima na umu da postoji vie verzija antiboljevizma. Po biologistikoj faistikoj verziji, "Rusi pripadaju nioj slovenskoj rasi", a boljevizam je

samo duhovni izraz te "nie vrednosti". Druge prirode je liberalni antiboljevizam, sa tezom o "slobodi protiv jednakosti". Izmedju ovih verzija stoji konzervativno-teistiki i aristokratskokulturtregerski antiboljevizam koji se protivi socijalizmu zbog teistikih ili "civilizacijskih" razloga. Nolte je blii ovoj drugoj verziji. Od njegove teze o Hitleru kao braniocu Zapada u "svetskom gradjanskom ratu" ubedljivija je Dinerova postavka. Naime zapadno-sovjetska antifaistika alijansa nije ostvarena pre svega zbog taktikih ili politikih razloga i nije bila sluajna. Nastala je zbog temeljne nesaglasnosti biolokog i liberalnog antiboljevizma koja je poivala na vezi zajednikih istorijskih vrednosti iji je izvor drutveno tumaenje istorije i prosvetiteljstvo (D. Diner). U Historikerstreit osporeni su i drugi neosnovani konzervativni sadraji revizionistikog miljenja: izjednaavanje holokausta sa ostalim oblicima progona, sumnja u celishodnost atentata na Hitlera jula 1944. zbog prodora Crvene armije (pa ovaj in ispada nepatriotski), pomeranje nemake odgovornosti za rat i Auvic na britansku politiku poputanja ili pretnju SSSR-a, tvrdnja da je Vajmar propao zbog Versajskog diktata i da su ga toboe sruili komunisti u sprezi sa nacizmom itd. U svom drugom prilogu bohumski istoriar H. Momzen osporio je pomenute teze. Kada je u pitanju poistoveivanje razliitih reima, s razlogom je upozorio da u metodskom pogledu nema neuporedivosti: moe se porediti nacizam sa faizmom, faizam sa komunizmom, antisemitizam sa ubijanjem sovjetskih zarobljenika, progon Jevreja sa progonom kulaka i sl. Ali svako poredjenje pravda se vlastitom saznajnoteorijskom plodnou (Mommsen, 1987b S. 178.). Ve sam izbor poredbenih entiteta utie na mogui odgovor, tj. na to da li se mogu izvui ispravni ili pogreni zakljuci i koji je stupanj srodnosti mogu. Tako npr. poredjenja sa staljinizmom ne mogu pomoi kod objanjenja antisemitizma, a teza o uzronoj vezi Gulaga i Auvica ne samo to je metodski neodriva nego je u premisama i zakljuku apsurdna (Mommsen 1987b, S. 182). Jo 1918. nemaki konzervativci su izjednaavali antiboljevizam i antisemitizam i ovo uvreeno miljenje (ne samo nacistiko) pomoglo je lakem prihvatanju nacistikog rasizma. Vrh Vermahta (koji su inili stari pruski oficiri) sam je formulisao "zloinake naredbe". Dakle, Hitleru nisu bili potrebni Staljinovi zloini za stereotip o svetskoj zaveri Jevreja, nego "uzrona veza" ukazuje na suodgovornost vojnog vrha i birokratske elite. Isto tako, uprkos nekim spoljnim slinostima unutranja neogranienost nacistike politike liena kompromisa (mobilizacija i teror) nije tipina za komunistike sisteme koliko god ovi bivali povremeno tiranski (Mommsen 1987 b, S. 185). Teoriju o totalitarizmu su u Historikerstreit preteno osporavali nemarksisti. Udeo marksista vidljiviji je u spektru kritike Andreasa Hilgrubera, ija su gledita bila druga vana taka spora u Historikerstreit (Hillgruber 1987 b, S. 19-27). U skladu sa zaokretom ka nacionalizmu, Hilgruber 1986. nije (kao u svojim ranijim knjigama) vie pisao o vojnom porazu faizma nego "zimskoj katastrofi 1944/45". Crvena armija nije oslobodila nemaku naciju 1945. nego je okupirala nemake teritorije, a Hitlerova Istona armija i mornarica nisu bili orudja rasistikog programa ve su titili nemako stanovnitvo od nasilja Crvene armije i stoleima stari prostor naseljen Nemcima. Na povlaenje

156

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

157

Nemaca sa Istoka 1945. Hilgruber ne gleda pre svega kao na posledicu Hitlerove agresije, ve kao na masovni izgon Nemaca iz etvrtine Rajha iz 1937 godine. Dakle 1945. nije pre svega poraen imperijalistiki faizam ve je vanije to to je te godine radikalno sruena nemaka dravna kua (Hillgruber, 1987 b). Sporei Hilguberovo izvrtanje perspektive istoriar iz Dizeldorfa Wolfgang Momsen je upozorio da se hegemonizam uvek plaa i da je Hitlerov poraz bio u interesu ne samo njegovih ratnih protivnika nego i samih Nemaca. Hegemonu ulogu, koju su Nemci imali u srednjevekovnoj Evropi u okviru Svetog rimskog carstva nemake nacije, platili su zakasnelim osnivanjem nacionalne drave i time to je treina Nemaca ostala izvan okvira Bizmarkovog carstva. V. Momzen se ak pita nije li, posmatrano iz due vremenske perspektive, normalnoj Evropi vie odgovaralo postojanje nekoliko nemakih drava nego osnivanje Bizmarkovog Rajha (W. Mommsen 1987). Time se ovaj istoriar otro distancirao od nemakih nacionalista kod kojih je zov za nacionalnim identitetom postajao sve glasniji. Harmonizacija istorijske slike ugroava slobodu, a od prolosti nas ne mogu osloboditi ni poricanje ni zaborav. Hanoverski politikolog J. Perels optuio je Hilgrubera da je nastojao da prevrednuje otpor faizmu i rehabilituje kao odgovorno ponaanje otpor drave i vojske Crvenoj armiji 1944/45. (Perels 1987, S. 367-373). U Hilgruberovoj tvrdnji da je Crvena armija oslobodila logorae, ali ne i nemaki narod, Perels je uoio hazardnu relativizaciju otpora faizmu i neodriv pokuaj prikazivanja "sudbine nemake nacije kao celine", njenim izdvajanjem od sudbine rtava nacistikog reima. Zar nije u logorima bilo i Nemaca? Pedagog iz Hajdelberga M. Brumlik je u pomenutom Hilgruberovom izvrtanju perspektive i pokuaju uravnoteavanja s jedne strane masovnog logorskog unitavanja i s druge "herojskog otpora" na Istonom frontu prepoznao Himlerov program iz poslednjih ratnih meseci (separatni mir na zapadunastavak borbi i ubijanja na istoku) (Brumlik 1987, S. 55). Hilgruberovo predstavljanje sovjetskih saveznika kao nemakih okupatora trebalo je da zamagli injenicu da je faistika vojska obezbedjivala nesmetano ubijanje u konclgorima sve do konanog sloma reima. Auvic je bio manje zlo da bi se spreilo vee-sovjetski masakr. Znai li ovo, pita se Brumlik, da miljenje Hajnriha Himlera treba da postane novi dravni mit SR Nemake? Ustajui u odbranu Noltea i Hilgrubera erlangenski istoriar H. Meler uzvratio je da iznete teke optube mogu imati fatalne posledice na politiku kulturu Nemake. Meler je dobro uoio da su promene u oceni nacizma seizmograf nemake politike kulture, ali njegov pokuaj razdvajanja izvornog od reaktivnog nasilja je neubedljiv. Branei Hilgrubera uoio je da nemaki zloini u Rusiji ne pravdaju ruske zloine 1945 (Mller 1987, S. 326). U isto etikom pogledu ovu Melerovu tvrdnju teko je opovrgnuti, ali u istorijsko-sociolokom pogledu samo su naivni mogli pretpostaviti da e antifaistika osveta protiv civilnog nemakog stanovnitva izostati. Hitler nije bio naivan, pa je 1944. izdata naredba da se sa vojskom povlai i nemako stanovnitvo ispred Crvene armije. Izvlaei stanovnitvo trebalo je protivniku oteati aktivnosti, ne ostavljati mu radnu snagu ve uniten ispranjen prostor. U Hitlerov generalni plan spadala je i deportacija nemakog stanovnitva iz istonh podruja ka unutranjosti Nemake. Trebalo je

Vermahtu osloboditi borbeni prostor, a nemakim oficirima i vojnicima pruiti garantije da su im porodice u bezbednosti i da dalje mogu da se sa istim arom bore (Ptzold 1987, S. 172). Tamo gde je evakuacija izostala (Istona Pruska, Jugoslavija) Nemce je stizala osveta. Antifaistiko nasilje 1944 (Nemmerdorf, Knianin), katkad vrlo surovo, bilo je u osnovi reaktivno. Revizionisti ne prihvataju rado tezu o reaktivnom nasilju jer svaka nacionalistika istoriografija nastoji da manje ili vie posmatra razvoj vlastite nacije iz perspektive rtve polaui moralnopolitiko pravo na raznovrsne naknade (teritorijalne, materijalne, moralne). U Historikerstreit obnovljena je ova revizionistika perspektiva ne samo kod Nolteove istorijsko-politike konstrukcije o uzronom odnosu Gulaga i Auvica nego i u sporu oko prirode progona Nemaca iz Istone i Jugoistone Evrope 1944/45. Savremene nemako-eke polemike o izgonu sudetskih Nemaca 1944/45. pokazuju razliku istorijskog seanja i krutost perspektive rtve kod obeju strana to ostavlja malo prostora za istraivanje uloge poinilaca. Nemaki nacionalisti izbegavaju da priznaju da je nemaki imperijalizam u oba svetska rata najodgovorniji to je etniku arolikost Istone i Jugoistone Evrope u XX veku smenila nacionalna homogenizacija ovih prostora kao rezultat kolonizacija nakon oba svetska rata. Posmatran iz perspektive ire celine, izgon Nemaca izgleda drugaije od slike koju nude revizionisti. S prolea 1943. kada su saveznici poeli da razmiljaju o kraju rata Ruzvelt je govorio da Nemce treba raseliti iz Istone Pruske na isti nain kako su Grci iseljeni iz Turske 1922. I eril se sloio da pomeranje Poljske na Zapad pretpostavlja izgon Nemaca ime e prestati "beskonane neprijatnosti" i biti konano uniteno prusko jezgro nemakog militarizma. U danima sloma faizma nestala je svaka granica izmedju planirane evakuacije Nemaca u maticu, bekstva, osvetnikog progona i iseljavanja. Izmedju 1939. i 1943. u periodu vojnih uspeha Hitlera nasilno je pomereno oko 15 miliona ljudi, a od 1944-48 posle sloma faizma jo jednom je prinudjeno na raseljavanje oko 31 milion ljudi (Schlgel 1989). itav kontinent bio je preplavljen novim tipom oveka izbeglicom, prognanim i deportovanim. U celini ovoga haosa progon Nemaca skoro da je bio nuna posledica nemakih zloina. Vie od polovine od oko 10 miliona Nemaca sa istoka povlailo se uz Wehrmacht 1944. ispred Crvene armije (oko 6,5 miliona Nemaca bei u maticu). Beali su i drugi narodi, a unutar SSSR-asu i silom preseljavani zbog saradnje sa nemakim okupatorom. Nacionalna homogenizacija izmeane Evrope poela je jo sa raspadom vienacionalnih carstava Austougarske i Turske. Iz mnogonacionalnih tvorevina nastajale su homogenije drave, proces se nastavio nakon Drugog svetskog rata, a krajem veka produio u homogenizovanju etniki izmeanog Balkana. Nemaki imperijalizam nije bio jedini, ali je svakako bio najodgovorniji i najvaniji podstreka ovih procesa u kom nisu samo Nemci masovno progonjeni. Homogenizacija raseljene Evrope oslabila je neke ranije medjuetnike sukobe, ali je radjala nove, i etnikom uniformnou uslovljavala viestruku pvovincijalizaciju. Rasejani nemaki narod nakon sloma faizma povlaio se u maticu, a sudbine progonjenih bile su razliite (najgore su proli sudetski i istonopruski Nemci i banatske vabe). Osim banatskih vaba (koji nisu na vreme

158

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

159

evakuisani zbog nesporazuma Himlera i SS komande za Jugoistok septembra 1944), glavnina Nemaca povukla se sa Vermahtom, Madjarska je prognala samo one Nemce koji nisu bili madjarizirani, a Rumunija je odustala od planskog izgona erdeljskih i banatskih vaba aljui samo jedan deo u SSSR na prinudni rad. Istorija ovih progona ne moe se izolovati iz celine kraih i duih procesa XX veka, niti posmatrati samo iz perspektive rtve kao to ine revizionisti. Kod Hilgrubera nema slike ove ire celine. Kelnski istoriar skoro da ponavlja stavove nacistike propagande da su nemaka vojska i nacisti branili nemake ene i majkeprikazujui u gotovo istom propagandnom tonu Crvenu armiju kao osvetniku hordu. Lako je pojmljivo zato su se Nemci bojali Rusa vie nego Francuza, a ovih vie nego Amerikanaca. Nemakim gradjanima, a naroito vojnicima, bilo je poznato ta je Wehrmacht u SSSR-u radio, pa je glas "Rusi dolaze" bio "signal jeze na itavom Istoku". Nije bilo sumnje da e osveta biti nemilosrdna (Ptzold 1987, S. 173). Hilgruberova teza da borbe na Istonom frontu 1944/45 ne pripadaju Hitlerovom ratu ve ratu za opti nemaki interes bila je na liniji govora kancelara Kola iz 1986. prepunog hvale nemakih heroja iz 1945. Obnovljenoj nacionalnoj svesti trebala je izmenjena slika rata, prikrivanje njegovih stvarnih uzroka i prikazivanje antifaizma kao "osvete azijatskih hordi". Hanoverski sociolog D. Klausen je u Hilgruberovom revizionizmu video nastavak teorije o Nemakoj kao rtvi koju je jo Hitler razvijao piui o pretnji nemakoj naciji sa Istoka. Ravnodunost Nemaca prema rtvama faizma prelazila je u samosaaljenje. Kod Hilgubera je na delu pogreno nacionalno poistoveenje: istinske rtve su zapravo milioni izbeglica ispred Sovjeta, a ne ira grupa "neispravnih Nemaca" kao to su crveni, Jevreji, Romi i homoseksualci (Claussen 1987, S. 188-190). Kritikom Hilgrubera u Historikerstreit rasprava je vraena na stari problem slepog patriotizma koji samo u vlastitoj naciji gleda rtvu, a samosaaljenjem manje ili vie uspeno rastereuje nacionalnu prolost od nedela. Da Hilgruber i Nolte nisu bili usamljeni u reviziji istorije svedoe pokuaji odbrane, relativisanja i neutralizovanja njihovih gledita. Meler je neuspeno pokuao da odbrani Noltea od stigme revizionizma tvrdnjom da je upravo H. Momzen revizionista sa svojim tezama o Hitleru kao "slabom dktatoru" (ime mu je relativisao poloaj u nacistikom sistemu), haosu, odsustvu plana i anarhiji nadlenosti u Treem Rajhu (ime je planirane zloine svodio na situacijom uslovljena nedela i improvizaciju). Meler dodaje da su poricanjem vizije nacizma kao planski usmerene totalitarne diktature Momzen i Broat mnogo vei revizionisti od Noltea i Hilgrubera. Slian prigovor Momzenu je uputio i Hildebrand, ali u cininijem sklopu. Protivei se, naime, u duhu teorija o totalitarizmu tezi da su nemaki zloini neuporedivi, Hildebrand se zapitao da li su moda zbog vieg civilizacijskog nivoa Nemake njeni zloini neuporedivi npr. sa "staljinistikim unitavajuim ratom izmedju 1939/41 i 1945" ili sa "savremenim kambodanskim komunizmom kamenog doba" (Hildebrand 1987, S. 289). Hildebrandovo i Melerovo etiketiranje kritiara teorija o totalitarizmu kao revizionista bio je protivudar razbudjenih konzervativno-nacionalistikih istoriara u Historikerstreit, koji je berlinski istoriar (inae

bivi Nolteov sledbenik) V. Viperman oznaio kao trivijalizaciju uz pomo poredjenja (Wippermann, 1997, S. 10). Kada se desniarske tiranije rastereuju ili posmatraju kao sitnice, a leviarske demoniziraju onda desni radikali i konzervativci postaju salonski uticajni (F. Pflueger). Sam Hilgruber arogantno je nazvao Habermasa laikom za istoriju i "filozofom koji je diletant u istoriji" (Hillgruber 1987c, S. 345), zato to razvija jednodimenzionalnu optuujuu sliku nacizma i Nemaca u Treem Rajhu i zalae se za pluralizam, ali samo unutar "levog" spektra. Hilgruber smatra da ni pojam revizionizam ne treba koristiti kao etiketu, nego u smislu koji je ve Nolte pomenuo, da je naime revizija norma svake nauke. Vrednosno neutralizovanje pojma revizije takodje govori o razliitom moralnom akcentovanju nekih kljunih pojmova u Historikerstreit.

2. 3. Tekovine i granice Historikerstreita


Prikazana debata nije bila obini idejnopolitiki sukob naunika, podstaknut manje ili vie sluajnom provokacijom koja se potom razvila u burnu raspravu noenu linim, nacionalnim i ideolokim strastima. Spor nije obeleio novu fazu teorija o faizmu jer novina nije bilo: prevladala su miljenja koja su sutinu nemakog faizma videla u rasizmu i antisemitizmu, a ne spoju interesa dela krupnog kapitala i nacistikog vrha kako su tvrdili marksisti ili u strukturi politikog reima kao kod teorija o totalitarizmu. Iako u raspravi oko faizma, staljinizma i totalitarizma nisu izneti novi argumenti, krupan je znaaj ovoga spora u idejnopolitikom smislu. Dogadjaj je oznaio i nagovestio kraj hladnoratovskog poratnog doba, "eksplozivno pucanje ledenog brega", i pokuaj izmene istorijskog seanja kao osnove nove nemake politike i nacionalne svesti. Ovaj idejni sukob bolje e se razumeti ako se u kontinuitetu poredi sa dvema krupnim naunim provokacijama pre i posle njega: tzv. Fier-sporom s poetka 1960-ih i Goldhagendebatom s kraja 1990-ih godina (Kulji, 1999). Knjiga Frica Fiera "Savez elita" objavljena je 1961. uhladnoratovskom vremenu podizanja Berlinskog zida (Fier 1983). Njena osnovna teza je da se nemaka zloinaka politika ne moe ograniiti na 12 mrkih godina izmedju 1933-45, ve da je po sredi dublji kontinuitet nemakog imperijalizma u oba svetska rata. Za Fiera oba svetska rata su u stvari jedan nemaki rat, a granicu epohe ine godine izmedju 1914-45. Za Noltea, pak, celina je "epoha evropskog gradjanskog rata 1917-1945", a kontinuitet nije imperijalizam nego socijalizmom podstaknuta nacistika reakcija. S druge strane, po nastojanju da faizam ne omedji na 12 godina, Fier je srodan Goldhagenu, premda im je pristup potpuno razliit: na jednoj strani drutvenoekonomski determinizam dugih procesa, na drugoj istoricistiki kontinuitet nemakog mentaliteta. Odjek Fierove knjige moe se objasniti nadmonou leviarske epohalne svesti, dok je Goldhagen privukao panju kada je postmoderna poela da rehabilituje istoriju svakodnevnice. Historikerstreit je na sredini izmedju ova dva provokativna pristupa faizmu. Podstaknut erozijom marksizma nagovestio je potonju istorijalizaciju faizma (njegovo izolovanje iz kontinuiteta). Najupadljivija taka spora je nain smetanja Auvica u nemaku istoriju iz kog su istekle pomenute razliite

160

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

161

periodizacije epohe, tj. radikalne kritike i neutralizacije faizma, odnosno opreno podvlaenje nultog asa. U metodskom pogledu vana razlika istekla je iz razliite srazmere korienja sinhronog i dijahronog uporednog pristupa kod objanjenja faizma. Sinhrona poredjenja vremenski bliskih zbivanja prevladavaju kod teorija o totalitarizmu i u njihovom sreditu najee su politike ustanove (dve verzije jednopartijskog terora). Dijahrona poredjenje pojava i procesa u irem vremenskom rasponu (dve verzije nemakog imperijalizma) rairenija su kod raznorodnih drutvenoekonomskih objanjenja faizma, iji je uticajni primer bila Fierova knjiga. Medjutim, pogreno je verovati da se ove dve perspektive kod objanjenja faistike prolosti a priori iskljuuju (Madsen 2000) samo zato to se u idejnopolitikim sukobima dovode do apsurda. Nadmonija je ona perspektiva koja moe lake da u vlastiti pristup ugradi prednosti druge, a da pri tome ne narui osnovnu usmerenost. Konzervativci preteno prihvataju sinhronu perspektivu teorija o totalitarizmu, a poriu dijahronu. To je vidljivo kod Noltea i Hilgrubera. Tezom o "odbrambenom ratu Vermahta 1944/45" Hilgruber skree panju sa unutranjih na spoljne inioce faizma (to je horizontalno poredjenje), a Nolte to takodje ini preko gledita o "iznudjenom" i "preventivnom" ratu. Istini za volju u svojim ranijim radovima Nolte je pomno ralanjavao unutranji idejni kontinuitet konzervatizma i faizma, ali za razliku od Fiera nije pridavao panju drutvenoekonomskom. U Historikerstreit, medjutim, polemiki je akcentovao sinhrono poredjenje Gulaga i Auvica. Postoji i trei oblik sinhronog poredjenja, tzv. Sonderweg obrazac (koji istiui naroiti nemaki put razvoja poredi devijantnu nacistiku prolost sa istorijama zapadnih zemalja). Ali Hilgruber i Nolte ne pripadaju ovoj struji, jer porede nemaki faizam sa nezapadnim dravama koje nisu potencijalni saveznici SR Nemake. Dakle, razliita, manje ili vie iskljuiva, uporedna perspektiva povezana je ne samo sa razliitim istraivakim prioritetima (politika versus ekonomija) nego je i olakavala izvodjenje unapred zadatih zakljuaka. Prevladavanju pomenutih jednostranosti, ije je iskljuivosti Historikerstreit jasno pokazao, pomae odmerena sinteza obeju vrsta poredjenja koja se metodski ne iskljuuju. Istorijski oblici terora mogu se porediti, ali nijansirano i vieslojno. Jednostrano poredjenje ili paualno poistoveivanje ima za posledicu pogreno sagledavanje uzroka, a zatim trivijalizaciju i relativizaciju konkretnih oblika. Nije teko bilo uoiti da je relativizacija Auvica jo u Historikerstreit bila preduslov ubrzane renacionalizacije nemake svesti i budue nemake politike. Relativisanje nacizma nije se uvek sastojalo u negiranju holokausta ve u podeli sutine faistikog reima na dve polovine koje je povezao tzv. svetski gradjanski rat podstaknut, po Nolteu, Oktobarskom revolucijom. Na jednoj strani toboe je holokaust kao prenaglaena iracionalna reakcija na azijatski komunizam, a na drugoj komunistika opasnost od koje je nacizam titio Zapad. Nolte je svojim zamanim naunim autoritetom najvie doprineo normalizaciji ovog tumaenja. Svadja istoriara pokazala je latentnu snagu nemakog nacionalistikog konzervatizma s jedne i neposustalog antifaizma s druge strane. Teorijska polarizacija je manje upadljiva od idejnopolitike, ali je vidljiva: s jedne strane pristalice teorija o totalitarizmu koje istiu

iskljuivi primat politike, a s druge zagovornici privredne i socijalne istorije. Bilo je i primera nepodudaranja teorijskog pristupa sa pomenutom polarizacijom kao i isticanja vanosti politike kulture kao relativno zasebnog pristupa. U polemikama se uvek ispoljava i nauna kultura, a u misli o drutvu o njoj govori i stupanj spremnosti da se vlastita gledita dovedu u sumnju. Misao o prolosti moe se izdii iznad imperativa trenutka samo ukoliko je kadra da prizna neprijatno i suoi se sa senkama vlastite, a ne samo tudje prolosti. Veliina Tukidida, Polibija i Tacita je u tome to su sa punim uvaavanjem priznali injenice na temelju kojih su propali njihov stale, narod i svet. Bilo je to nepristrasno uvaavanje injenica koje nije prestajalo sa pitanjima sve dok one nisu razjanjene (Meier, 1987a, S. 208). Historikerstreit je pokazao na koji nain strasti utiu na dijalog: preko selektivnog izbora injenica, podmetanja, pripisivanja politikih namera oponentu i sl. Mnoge iskljuivosti istekle su iz okolnosti da je politizacija naruila jedno vano naelo dijaloga koje je Gadamer uoio kod Hajdegerovog tumaenja Platona: "Da bi ste nadmudrili protivnika morate ga ojaati". Kod obeju strana konstruktivno sueljavanje strukturno razliitih pristupa i osnovnih teza esto je zamenjivano debatama oko manje vanih detalja i nesmotrenih formulacija to se zavravalo kvalifikacijama. Uprkos estini izreenih ocena ideoloko-kritika stana Historikerstreit znaajna je u dvostrukom smislu. S jedne strane samo se kroz polemiku moe iznijansirati skala srodnih, ali ne i istovetnih gledita, koja indirektno svedoi o polarizaciji idejnih snaga konkretnog istorijskog trenutka. S druge strane, prilino postojana idejnopolitika polarizacija iz Historikerstreit vana je osnova za razumevanje sueljavanja kod potonjih medjunarodnih naunopolitikih rasprava kao to su Goldhagen-debata 1996/97. i rasprava oko Crne knjige komunizma 1997/98. Historikerstreit treba u dijahronom smislu tumaiti kao jednu fazu unutar poslefaistikog nemakog prevladavanja prolosti: (1) period izmedju 1945. i 1949. bio je u znaku bombardovanja, progona Nemaca sa istoka i "okupacije oslobodioca"; (2) od poetka 1950-ih do sredine 1960-ih osnivanje i izgradnja SR Nemake prerasta u privredno udo praeno potiskivanjem prolosti kao prihvatljivim drutvenim, politikim i kulturnim obrascem; (3) od polovine 1960-ih do polovine 1980-ih tee snana kritika neprevladane i potisnute prolosti kojoj je dala peat leviarska kritika kapitalizma; (4) od polovine 1980-ih javlja se vie uzastopnih pokuaja normalizacije nacionalizma i relativizacije faizma koji postaju uticajniji nakon 1989. i ponovnog ujedinjenja. Unutar ove grube i iroke periodizacije idejnim sukobljavanjima davala su boju pratea politika zbivanja: kritika "banalnosti zla" iz ranih 1960-ih pratila je sudjenje Ajhmanu, leviarski antifaizam i kritika hladnoratovskih teorija o totalitarizmu od kraja 1960-ih sazrevali su u studentskom pokretu, antiautoritarizmu i buntu protiv oeva. Drugu polovinu 1970-ih obeleili su oruani prepadi ekstremne levice s jeseni 1977. (RAF) i film "Holocaust" 1978. Obrt strujanja simbolino je nagovestio Bitburg 1985, gde je Reganre kao da su borci u nemakim uniformama rtve kao i oni u konclogorima. Posledica je bio Historikerstreit, koji je pokazao nadmo levoliberalnog otpora relativizaciji nacizma. Samo nekoliko godina kasnije usledilo je ujedinjenje Nemake, obnova teorija o totalitarizmu i

162

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

163

kraj levoliberalne saglasnosti. Goldhagen-debata bila je istoricistika reakcija na normalizaciju nemakog nacionalizma, a debata oko "Crne knjige komunizma" ohrabrila je poraene desniarske nacionaliste. Bilo je slinih debata i u drugim sredinama, ali nije sluajno to su se gledita o faizmu najvie diferencirala u zemlji gde je seanje najbolnije. Bilo bi pogreno konvencionalno zakljuiti da je znaaj prikazanog spora u suoavanju razliitih perspektiva i pristupa faizmu. Misao o drutvu nije goli pluralizam perspektiva ve je u saznajnom pogledu na temelju jasnih kriterija nauni spektar hijerarhizovan: ima prodornijih i povrnijih pristupa, objektivnijih i pristrasnijih, uih i irih, onih od kojih zavisi samokritino ili rastereujue samopoimanje naunika. Visoka osetljivost rasprava oko faizma i nacionalizma podelila je njene uesnike na one koji smatraju da istorija treba da uznemiruje vlastiti nacionalni identitet i druge koji dre da treba da ga stabilizuje. Ovi motivi svuda su prisutni i upravo to debati Historikerstreit daje univerzalni smisao. Nemaka debata pouna je kao razvijeni obrazac sukoba izmedju konzervativnih nacionalista i kritiara nacionalizma svuda u Evropi. U toku i po okonanju spora prevladavao je utisak da su "pobedili" socijaliberali i kritiari nacionalizma koje je podrala i levica. Debata, iji je odjek bio nesrazmeran njenom naunom znaaju, pokazala je da je prevladalo miljenje o besprimernosti faistikih zloina. Ostala je u manjini desnica koja je nastojala da ove zloine svrsta u normalnost zbivanja "doba tirana" (Hildebrand), podvue crtu ispod prolosti i "konano se okrene budunosti". Ovaj utisak, medjutim, bio je kratkotrajan. Ve 1988. W. Benc posumnjao je u "pobedu" opominjujui da je Historikerstreit samo zakasneli dokaz da je saglasnost demokrata iezla odmah posle poraza Hitlera. A posle Bitburga postalo je sasvim jasno da nema saglasnosti oko neuporedivosti faistikog genocida i zajednike i trajne odgovornosti, pa ak ni minimalnog slaganja oko toga da treba osporavati rastereenja nacizma (W. Benz). Frankfurtski sociolog Jake izriito je jo 1991. tvrdio da je Historikerstreit u stvari pokazao budjenje konzervativne istorijske politike ija su osnova teorije o totalitarizmu. etrdeset godina nakon sloma Hitlera u raspravu je prodrla nova vizija politikog morala i obnovljena stara vizija neprijatelja sa istoka. Zato su ocene o "pobedi kritikog uma nad revizionizmom" prebrze i neosnovane (Jaschke 1991, S. 296297). Ocene Benca i Jakea potvrdio je opti zaokret epohalne svesti udesno i jaanje paualnog antitotalitarizma kod naunih rasprava irom Evrope 1990-ih godina. Jedna od posledica ovog idejnog obrta je pribliavanje levice socijaliberalnom bloku u otporu konzervativcima. Ovaj kurs nagovestio je Historikerstreit, u kom je levica priznala liberalnom i socijalnoliberalnom bloku zaslugu to su upozorili napotrebu okretanja Nemake ka zapadnim prosvetiteljskim vrednostima, a ne ka poimanju nacionalnog interesa u tradiciji konzervativnog narodnjatva. Habermas je s razlogom povukao razliku izmedju "politike kulture Zapada" s jedne i NATO filozofije i "kalifornijske vizije sveta" s druge strane. U tezi o ustavnom patriotizmu Habermas je nastojao da istakne liberalne, demokratske, humanistike i gradjansko-revolucionarne tradicije Zapada, a ne imperijalizam, kolonijalizam, Hiroimu i Vijetnam. Priznajui Habermasu

krupnu ulogu u Historikerstreit, marburki politikolog R. Kinl je primetio da je njegovo okretanje Zapadu ipak nepotpuno jer se nije pozabavio pitanjem da li su nedela Zapada sluajni ekscesi ili rezultat svojinskog poretka iz kog su istekli nemaki imperijalizam i faizam u oba svetska rata (Khnl 1987, S. 274-75)? Snana kritika Noltea bar privremeno je blokirala obnovu teorija o totalitarizmu, a kritika Hilgrubera i "teorije o Nemcima kao rtvi" pokazala je snagu unutarnemakog otpora vlastitom revanizmu. Liberalni kritiari snano su istakli nemaku krivicu za rat protivei se njenoj relativizaciji i neutralizaciji to je moralni stav koji zasluuje apsolutno potovanje. Medjutim u ovom idejnom sporu govori se o krivici Nemaca kao celine i polazi se od zajednikih interesa i jedinstva u miljenju i delanju svih Nemaca to se pribliavalo tezi o kolektivnoj krivici. Liberalna kritika faistikog rasizma nije u sporu Historikerstreit razdvojila glavne krivce od izvrioca i zavedenih, izostalo je precizno imenovanje najodgovornijih ekonomskih i politikih grupa. Levica nije prihvatila gledanje na Nemce kao na rtvu, ali ni tezu o kolektivnoj krivici Nemaca. To, medjutim, nije inila zbog namere da srui autoriteta nacije, kako su to isticali desniari, nego zbog toga to nije istaknut znaaj domae antifaistike tradicije. Teorijska antifaistika tradicija nemake levice u Historikerstreit nedovoljno je istaknuta izmedju ostalog i zbog okolnosti da levica u Nemakoj nema pristupa vodeim glasilima u kojima se odvijaju debate. Koliko god bile upadljive, protivrenosti unutar i izmedju polarizovanih struja ne mogu se odseno razdvojiti na teorijske i idejnopolitike. Lajpciki filozof Tirke, blizak kritikoj teoriji, uoio je u Historikerstreit antinomiju kao posebnu vrstu protivrenosti u koju se zaplie i dosledno miljenje (logiciziranjem), a ne samo ono lieno smisla (Trcke 1987). Prva antinomija sadrana je u poredjenju zloina. Hilgruber nabraja tudje zloine i time obezvredjuje nemaku krivicu: Drezden protiv Auvica, nemake izbeglice sa Istoka protiv Jevreja, Staljin protiv Hitlera. Poredjenje je u ovom sluaju znailo relativisanje i ublaavanje nemakih zloina, to je Viperman nazvao trivijalizacijom putem poredjenja. Ima dosta opravdanog u zajednikom prigovoru levice i liberala upuenih desnici, da novi trend konanog "istoriziranja" nacizma, tj. njegovog svrstavanja u svetskoistorijski sklop, manje podrazumeva odmereno poimanje istorije nemakih nedela, a vie otresanje od traumatske prolosti i podvlaenje crte ispod nje. Medjutim, pita se Tirke, nije li i tvrdnja o neuporedivosti nemakih zloina takodje rezultat poredjenja. Naime, samo ukoliko se na drugom mestu ne nadje isto, naziva se nemaka praksa neuporedivom. Dakle i Habermas i ostali kritiari istoriziranja poredili su kao i Nolte i Hilgruber. Istoriziranje jeste opravdano, ali ne po svaku cenu. Staljinistiki teror jeste izvorniji od nacistikog, ali samo u hronolokom, a ne kauzalnom smislu. ak i onda kada se razlika izmedju nacistikog i staljinistikog terora ne moe svesti samo na tehniku gasa, ve postoji, kako je Jekel uoio, u "nainu kako je drava sa autoritetom odgovornog vrha odluila i obznanila da treba jednu odredjenu grupu ljudi bezostatno likvidirati, pa onda ovu odluku svim moguim dravnim sredstvima sprovela u delo" (Jckel 1987, S. 118). Tirke zapaa da i onda ova razlika ostaje sluajna. Utoliko, smatra on, Nolte i Fest imaju pravo. Ali slabost njihove tvrdnje je u tome to rastereuju faizam skretanjem panje da ni drugi nisu bili

164

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

165

andjeli. Time je pokrenut istinski nemaki mehanizam izvinjenja rasprostranjen kako kod demokrata tako i ekstremne desnice i to je Habermas s razlogom nazvao nazvao tetnim obrascem raiavanja, a Viperman trivijalizacijom pomou poredjenja. Naredna antinomija debate Historikerstreit prisutna je i kod struje koja je insistirala na neuporedivosti faistikih zloina i podvlaila da poredjenje sa drugim relativie prva. Medjutim, da li se time ne ograniava sloboda istorijske nauke u poredjenju razliitih pojava? Moe li uopte biti poredjenja bez relativisanja? Jedno reenje su izneli berlinski istoriari Winkler (Winkler 1987, S. 256-264) i Koka (Kocka 1987, S. 132-143) predlaui da se nacizam meri kriterijima zapadnih normi, jer Nemci stoje upravo u toj tradiciji, a koje nije bilo u Rusiji ni u Kambodi. Sa tog stanovita nacistiki planski zloini su bez sumnje najvei zloin XX veka, pa ak i svetske istorije. Ali zar to nije takodje dvostruki standard? Mogu li se Nemci meriti zapadnim, a Rusi i Kambodanci azijatskim kriterijima? Nije li i tu prisutno rastereivanje zloina u Aziji? Tirke smatra da je Fest u pravu kada je primetio da predlog da se svaki narod meri prema svojim kulturnim vrednostima znai nastavljanje faistikog razlikovanja, primitivnijih i viih naroda (Fest 1987, S. 104-105). Koka je odbacio ovaj Festov prigovor ponavljajui da Nemaka treba da se poredi sa Zapadom, a otuda isteklu specifinost ne treba potiskivati poredjenjem sa Idi Aminom i Polom Potom. Koka ne deli ni Festovu bojazan da je ova perspektiva nalik kulturtregerskoj ideji o gospodarskom narodu nego dri da poiva na civilizacijskoistorijskom znanju o povezanosti ekonomskog stupnja razvoja i mogunostima drutvenopolitikih organizacija kao i evropskoj politikoj tradiciji prosvetiteljstva, ljudskih prava i ustavne drave. Ali, dodaje Koka, razlika izmedju ubijanja Jevreja i unitenja kulaka je kvalitativne prirode. U prvom sluaju radi se o globalnoevropskom antisemitizmu, u drugom o unutarsovjetskom sukobu. To je razlika izmedju birokratizovanog bestrasnog, do savrenstva dovedenog sistematskog masovnog ubijanja u industrijalizovanoj i visokoorganizovanoj Hitlerovoj dravi s jedne, i brutalne meavine ekscesa gradjanskog rata, masovnih likvidacija, robovskog rada i gladi u zaostaloj Staljinovoj dravi s druge strane (Kocka 1987, S. 134). Kokin oprez prema prebrzom poistoveivanju treba razumeti i kao konkretizaciju naela istorije svakodnevnice da treba pisati istorije, a ne istoriju. Neslaganja u pogledu mogunosti poredjenja izmedju Koke i Tirkea ipak nisu sutinske prirode iako oni ne pripadaju istoj koli. Vraajui se klasicima kritike teorije Tirke je uoio da se ova antinomija moe razreiti samo ako se razliiti zloini objanjavaju vlastitim uzrocima. Skrenuo je panju na nedovoljno shvaeno Horkhajmerovo upozorenje "Ko ne eli da govori o kapitalizmu treba da uti o faizmu" koje ukazuje na snanu ekonomsku uslovljenost faistikih zloina. Povezujui ponaanje dravnog aparata i partijske birokratije sa tenjom za profitom monih koncerna, Horkhajmer je uveo metodu odgovornog poredjenja: sutinu autoritarne drave i njen identitet izvodio je iz imanentnih tendencija kapitalizma, a da pri tome nije negirao razliite oblike u kojima se moe kapitalizam ispoljavati (liberalizam i faizam). Ovi su sluajni, ali nikako i sporedni, jer je od pobede jednog ili drugog oblika zavisio ivot ili smrt. Poto se nije moglo predvideti koji e oblik nadvladati, sutina nije do kraja odredila ispoljavanje

sluaja. Ni Tirke ne misli da su sluajni oblici manje vani od sutine. Horkhajmer je upozoravao da je i boljevizam rezultat autoritarnog kapitalizma, jednako kao i njegova opozicija koja ostaje u koloseku istih odnosa koje eli da izmeni, jer ih vlastitim etatizmom pojaava. Upravo je Horkhajmer pokazao kako se razlikovanjem sutine i sluaja moe izai iz gore pomenutih antinomija, a da se ne zapadne u uzajamno obraunavanje bilansa rtava. Traenju slinosti ili razlika izmedju pojava treba prii proveravanjem da li su ove ispravno izvedene. Dakle ispravno izvodjenje, a ne istoriziranje. Faizam je Damoklov ma svake kapitalistike krize i ekspanzije, a staljinizam svake nepodeljene komunistike vlasti i proleterske revolucije. Uprkos organizacionim slinostima tu lei strukturna razlika (Hoffman, 1970). Levici nije bilo teko da zapazi da su glavni polemiki tabori suoeni u Historikerstreit utali o kapitalizmu. Od konzervativaca to se nije moglo oekivati, a Habermas je utao jer su svi bili saglasni da o kapitalizmu treba utati, zato to se treba o neem drugom sloiti: o novom nemakom identitetu, ustavnom patriotizmu, okretanju Zapadu. Obe strane su narueni nemaki identitet nastojale da na svoj nain obnove: konzervativci ponovnim ustolienjem nacionalnog, a socijaliberali i liberali novim ustavnim patriotizmom (kome nisu neophodni vrsti etniki sadraji). Markuzeov uenik D. Klausen ocenio je Habermasov "ustavni patriotizam" ak kao bespomonu kritiku i kunu zabavu desnice (Claussen 1998). Habermas napada Noltea i Hilgrubera kao da se kod njih radi o reviziji jednog opte prihvaenog ubedjenja. To je privid koji je Nolte iskoristio da bi se predstavio kao ruilac tabua i progonjeni. Bila bi to srena zemlja ukoliko bi bilo tano ono to Nolte tvrdi da je, naime, Habermas formulisao vladajue miljenje. Svaki lanak Habermas zavrava ponudom "ustavnog patriotizma", to je za Noltea i ostale permanentna zabava. Posleratne saglasnosti naalost nije bilo, a tzv. prevladavanje prolosti bila je predstava koju su, dodaje Klausen, Habermas i neki mladji shvatili ozbiljno. Uprkos razlikama kod ocene debate Historikerstreit Kinl, Klausen i Tirke slau se da ni Habermasova odbrana moderne nije liena protivrenosti. U temelju predstave bio je, tvrdi Klausen, drutveni i lini kontinuitet nemakog kapitalizma koji je odgovarao podzemnim oseanjima i svesti a koji su konzervativci hteli da iskoriste. Habermas uvek nudi Nolteu diskusiju, ali Habermasov ideoloki umereni metadon, tj. program ustavnog patriotizma ne moe zameniti realnu drogu nacionalizma. A teze o "postkonvencionalnom identitetu" isuvie su napadane da bi mogle da uine privlanim taj metadon, oporo zakljuuje Klausen. Krajem 1980-ih u Nemakoj obnovljena rasprava oko faizma izotrila je dilemu izmedju vernosti nacionalnom interesu ili demokratski donetom ustavu. Zbog izraenog oseajnog poistoveivanja sa pomenutim antitezama i visokog stupnja politizacije debate neki pisci su pisali o Hysterikerstreit (I. Geiss). Frojd je uoio da se bez identifikacije ne moe odrastati, ali odrastanje se meri i nadrastanjem poistoveivanja. Uravnoteavanje, diferenciranje i raspravljanje su naini sticanja identiteta ija je uloga da uskladi protivreni svet kod subjekta, ili kako je rekao Adorno da ga "represivno izmiri". Pretpostavka postojanja identiteta je kraj prinude za identitetom. Da li je tome blie poistoveenje sa nacijom ili demokratskim ustavom, pita se kritika teorija? Nije re samo

166

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

167

o tome koji objekat tolerie vie sumnji (nacija ili ustav) i oko ega je rasprava manjeharizmatska i oseajna? Ako se pitanje tako postavi, onda sve govori u prilog ustavnom patriotizmu. Medjutim levica je i kod odbrane ustavnog patriotizma videla neprevladane antinomije kapitalizma. Poistoveivanje sa ustavom je poistoveivanje sa antagonizmom, pa je pitanje nije li i ova vrsta patriotizma samo liberalno izdanje "NATO filozofije" (isto ono to je Habermas prebacivao tirmeru). Premda je ukazivao na drugu stranu tradicije iz koje treba crpsti osnovu identiteta, Habermas se na nju nije osvrnuo. To je tradicija kritike teorije koju je nekada sledio, a zbog ijeg zanemarivanja se zapleo u pomenutu antinomiju. Antinomije debate Historikerstreit svedoe da kritinost prema raznovrsnim oblicima dravne represije ne raste kada se ove poistovete, ve kada se diferencirano razmotre njihove razliite funkcije i uzroci. Literatura:
Ackermann Ulrike (1999): Antitotalitre Traditionen im Kulturvergleich Ein deutschfranzsischer Intellektuellenstreit, Dissertation zur Erlangung des Doktorgrades (Dr. rer. soc.) des Fachbereichs Gesellschaftswissenschaftender Justus Liebig-Universitt Giessen, Frankfurt/M. (elektronsko izdanje) URL: bibd. uni-giessen. de/gdoc/1999/unid990050a. htm Broszat, Martin Nach Hitler, Schwierige Umgang mit Hitler-Ist das Dritte Reich Insel der Geschichte? http://www.comlink.de/cl-hh/m.blumentritt/agr81.htm Brumlik, Michael (1987): Neuer Staatsmythos Ostfront, u R. Khnl. hrsg. Streit ums Geschichtsbild. Claussen, Detlef (1987): ber" nationale Identitt", ber Indifferenz der Gefhle. u R. Khnl, hrsg. Streit ums Geschichsbild. Claussen, D. (1998) Verfassungspatriotismus, hilflose Kritik und Heimspiel fr die Rechten aus:, Vergangenheit mit Zukunft. ber die Entstehung einer neuen deutschen Ideologie in: Die neue deutsche Ideologie Einsprche gegen die Entsorgung der Vergangenheit hrg. von W. Eschenhagen, http://www.comlink. de/cl-hh/m.blumentritt /agr81.htm Eckel, Jan (1998): Geschichte der NS-Debatten von den 50er Jahren bis heute-Weil nichts ganz vergeht, Badische Zeitung (Freiburg) 18. Dezember 1998. Eike, Wolgast (1997): Vergangenheitsbewltigung in der unmittelbaren Nachkriegszeit, Ruperto Carola 3/1997 (Heidelberg). Fest, Joachim (1987): Die geschuldete Erinnerung, u "Historikerstreit". Fier, Fric (1983), Savez elita (prevod sa nemakog), Beograd, Nolit (1. Aufl. 1961) Frei, Norbert (2000): Vergangenheitspolitik Die Produktivitt der Verdrngung? Rubin 1/2000. Gossweiler, Kurt (1987): Nur eine Historikerdebatte? u R. Khnl, hrsg. Streit ums Geschichtsbild. Habermas, Jrgen (1987a): Eine Art Schadensabwicklung, u "Historikerstreit". Habermas, J. (1987 b): Vom ffentlichen Gebrauch der Historie, u "Historikerstreit." Heer, Hannes/Ulrich, Volker (1985) Die 'neue Geschichtsbewegung' in der Bundesrepublik. Antriebskrfte, Selbstverstndnis, Perspektiven; in: Heer, Hannes; Ullrich,

Volker (Hg.), Geschichte entdecken. Erfahrungen und Projekte der neuen Geschichtsbewegung; Reinbek 1985; S. 9 36. Hillgruber, Andreas (1987a), Fr die Forschung gibt es keine Frageverbot, u "Historikerstreit". Hillgruber, A (1987 b): Zweierlei Untergang Die Zerschlagung des deutschen Reiches und das Ende des europischen Judentums, u R. Khnl, hrsg. Streit ums Geschichtsbild. Hillgruber, A (1987 c): Jrgen Habermas, Karl-Heinz Janssen und die Aufklrung Anno 1986, u "Historikerstreit". Historikerstreit" (1987) Die Dokumentation der Kontroverse um die Einzigartigkeit der nationalsozialistischenJudenvernichtung, Mnchen, Piper. Hofmann, Werner (1970): Stalinismus und Antikommunismus Zur Sozioloie des OstWest-Conflikts, Frankfurt/M., Suhrkamp. Jckel, Eberhard (1987): Die elende Praxis der Untersteller, u "Historikerstreit". Jaschke, Hans-Gerd (1991): Streitbare Demokratie und innere Sicherheit Grundlagen, Praxis und Kritik, Westdeutscher Verlag, Opladen Klein, Georg (1999): 50 Jahre Schamgesellschaft? berlegungen zur Erinnerungsgeschichte der Bundesrepublik. Eine Ansicht aus der dritten Generation (Textfassung vom 28. 2. 1999) u Was Bleibt von der Vergangenheit? Die junge Generation im Dialog ber den Holocaust, Links Verl, Berlin 1999. Kocka, Jrgen (1987): Hitler sollte nicht durch Stalin und Pol Pot verdrngt werden, u "Historikerstreit". Khnl, Reinhard, hrsg. (1987), Streit ums Geschichtsbild Die" Historiker-Debatte" Dastellung, Dokumentation, Kritik, Koln, Pahl-Rugenstein. Khnl, R. (1987): Ein Kampf um das Geschichtsbild, u R. Khnl, ed. Streit ums Geschichtsbild. Kulji, Todor (1999): Goldhagen-debata, Jugoslovenski istorijski asopis, 1-2. Lefevre, Wolfgang, Strecker Reinhard (1998): Die Bedeutung der Faschismusdiskussion in den 60er Jahren, http://www.partisan.net/archive/1968/29710/htm Madsen, Jacob Westergaard (2000): The Vividness of the Past: A Retrospect on the West German Historikerstreit in the mid-1980s., Journal of Contemporary History. Issue 1, September 2000. Meier, Christian (1987a): Erffnungsrede zur 36. Versammlung deutscher Historiker in Trier, 8. 10. 1986. u "Historikerstreit". Meier, C. (1987 b): Kein Schlusswort, u "Historikerstreit". Mller, Horst (1987): Es kann nicht sein, was nicht sein darf, u "Historikerstreit". Mommsen, Hans (1987 a): Suche nach der" verlorenen Geschichte, u" Historikerstreit". Mommsen, H. (1987 b): Neues Geschichtsbewusstsein und Relativierung des Nationalsozialismus, u "Historikerstreit". Mommsen, Wolfgang J. (1987): Weder Leugnen noch Vergessen befreit von der Vergangennheit, u "Historikerstreit". Nolte, Ernst (1987 a): Zwischen Geschichtslegende und Revisionismus? u "Historikerstreit". Nolte, E. (1987 b): Vergangenheit, die nicht vergehen will, u "Historikerstreit".

168

Todor Kulji

Nolte, E. (1987 c): Die Sache auf den Kopf gestellt, u "Historikerstreit". Ptzold, Kurt (1987): Vom Verlorenem, Gewonnenem und Erstrebtem oder: Wohin der "neue Revisionismus" steuert, u R. Khnl, Streit ums Geschichtsbild. Perels, Joachim (1987): Wer sich verweigerte, liess das eigene Land im Stich, u "Historikerstreit". Schlgel, Karl (1999): Die ethnische Suberung ist eine Ausgeburt des 20. Jahrhunderts. Eine Bilanz der Vertreibungen in Europa, Die Zeit 18/1999. Strmer, Michael (1987): Leserbrief an die "Frankfurter Allgemeine Zeitung" 16. 8. 1986. u "Historikerstreit". Traverso, Enzo (2000): Der neue Antikommunismus Zu Noltes, Furets und Courtois' Interpretation des 20. Jahrhunderts (prevod sa francuskog). Jungle World Banner 26. Juli 2000. Trcke, Christoph (1987): Gewalt und Tabu. Philosophische Grenzgnge, Darber Schweigen sie alle Tabu und Antinomie in der neuen Debatte ber das Dritte Reich, http://www.comlink.de/cl-hh/m.blumentritt.htm Winkler, Heinrich, August (1987): Auf ewig Hitlers Schatten? u "Historikerstreit". Wippermann, Wolfgang (1997): Wessen Schuld? Vom Historikerstreit zur GoldhagenKontroverse, Berlin, Elefanten Press.

3. Goldhagen debata: o kolektivnoj i linoj krivici*


Rasprava o knjizi Danijela Goldhagena "Hitlerovi dobrovoljni delati" (Goldhagen, 1998) nije obeleila novu, a jo manje prelomnu fazu u razvoju teorija o faizmu, ali se po obimu odjeka bez okolienja moe obeleiti kao najkrupnija naunopolitika provokacija 1990-ih u SR Nemakoj, pa i ire. U razvoju teorija o faizmu bilo je znaajnijih, prekretnikih irokih sinteza (Neumann 1966; Nolte 1965) ili plodnih sporova irokih naunih struja, ali snanijeg provokativnog odjeka jedne knjige od ove sigurno nije bilo. Premda razlozi ovog odjeka nisu iskljuivo, pa ni preteno naune prirode diskusija e svakako ostati zabeleena kao snaan podsticaj diferenciranja, izotravanja i suoavanja razliitih teorijskih prilaza faizmu u prvoj deceniji nakon iezavanja blokovske podele sveta. U ovom radu bi trebalo prikazati: 1. sadraj Goldhagenove knjige i karakter pristupa; 2. tok nemakih i amerikih rasprava; 3. bilans debate i njeno mesto u istorijatu teorija o faizmu.

3. 1. Goldhagenova istoricistiko-nominalistika rasprava


U opsenoj studiji Danijel Goldhagen (nauni saradnik Centra za evropske studije harvardskog univerziteta) kombinovao je teorijsko istraivanje antisemitizma sa istraivanjem arhivske gradje u SR Nemakoj o poloaju Jevreja logoraa. Trudio se da empirijski potkrepi kljunu hipotezu da je istrebljivaki antisemitizam deo kolektivnog nemakog mentaliteta, zatim da najmanje 500.000 poinilaca u Nemakoj za vreme nacizma nije moralo biti prinudjeno na ubijanje jer je antisemitizam u Nemakoj bio duboko usadjen pre 1933. Nacistiki antisemitizam nailazio je na masovnu podrku stanovnitva, bio je to neuporedivi kolektivni antisemitizam. Jevreji su gore proli pod faizmom od svih drugih naroda, njihov prinudni rad bio je iracionalan, a antisemitska uverenja Nemaca bila su glavni uzrok holokausta (Goldhagen 1998, str. 15) U Nemakoj davno pre dolaska nacista na vlast razvila se opaka i violetna "istrebljivaka" varijanta antisemitizma koja se zalagala za uklanjanje jevrejskog uticaja, ali i Jevreja iz nemakog drutva (Ibid., str. 29). Zloinac je svako ko je radio u ustanovi koja je bila deo sistema brutalne smrtonosne dominacije, jer je znao da svojim delanjem podrava ustanove za ubijanje. Broj zloinaca u holokaustu premaa 100.000, a broj onih koji su inili teke zloine mogao bi dosegnuti milione (Ibid., str. 178) Svaki Nemac bio je istraitelj, sudija i delat, a niko posle zloina nije patio od veih emotivnih tekoa. Nemci su hrlili da gledaju napade na Jevreje i njihove kue, ba kao to su nekada gledaoci jatimice hrlili na srednjovekovna pogubljenja ili kao to deca hrle u cirkus (Ibid., str. 178). Goldhagen ne govori o nacistikim zloincima, nego o Nemcimazloincima, to je kritika protumaila kao uvodjenje teze o kolektivnoj krivici Nemaca. Postupak prema Jevrejima nije mogao
*

Ovaj odeljak objavljen je u Jugoslovenskom istorijskom asopisu 1999 (god. XXXII), br. 1-2.

170

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

171

biti moralan u ma kojem tradicionalnom smislu. To opovrgava tvrdnje da su poinioci morali izvravati naredjenje ili da nisu mogli da ocene moralnost i zakonitost naredjenja. Velika veina Nemaca se saglasila sa radikalnim istrebljenjem Jevreja i dala mu svoj doprinos. Nemaka politika kultura je u pogledu Jevreja evoluirala do te take da su obini Nemci, proseni, u ogromnom broju postali Hitlerovi dobrovoljni delati, dok je veina njihovih ostalih sunarodnika bila spremna da to bude (Ibid., 471). Nemci su prema Jevrejima postupali bitno drugaije nego prema drugim pokorenim narodima, na delu je bio demonoloki antisemitizam rasnog tipa, ubice su bili obini Nemci, a ne najfanatinije Hitlerove pristalice (Ibid., str. 48). Ove teze opirno su potkrepljene opisom unitenja Jevreja na temelju vlastitih arhivskih istraivanja i sekundarne literature.

Dalje, Goldhagen odbija zamisao totalitarne diktature jer sam polazi od velike slobode pojedinca i kae da je i posle 1933. u Nemakoj moglo biti protesta i kritike. Osim toga, po njemu je nacizam bio "mirna revolucija" koju su Nemci mirno trpeli i bili s njom saglasni. To neutralizuje tezu o teroristikom karakteru Hitlerovog reima.

3. 3. Glavni prigovori
Debata oko Goldhagena poela je im se knjiga pojavila u SAD marta 1996. Ve aprila 1996. odran je medjunarodni simpozijum o Goldhagenovoj knjizi u Vaingtonu u organizaciji Istraivakog instituta za holokaust i vaingtonskog Memorijalnog muzeja Holokaust u prisustvu pisca, vie stranih naunika i nekoliko stotina posetilaca. Iznete su pohvale, ali i brojne kritike primedbe, a istoriar K. Brauning (Browning), ija je knjiga bila uzor Goldhagenovom istraivanju, optuio je njujorskog sociologa za jednodimenzionalni pristup. Po svemu sudei, Goldhagen je prerastao u prvu pop-star zvezdu istraivanja holokausta zahvaljujuci Internetu, ali i burnoj reakcijuu SR Nemakoj. Bila je to prava medjunarodna medijska naunopolitika rasprava sa vie faza. Prvu je otvorio hamburki nedeljnik Die Zeit u aprilu 1996, najavljujui novi Historikerstreit. U istom periodu New York Times je u toku jedne sedmice objavio osam tekstova o Goldhagenu (Mitchell 1996). Pratei odjeke ove prve faze na Internetu ameriki istoriar E (Ash) iz Ajove je zapazio da su, premda je u Nemakoj suoavanje sa Goldhagenovim tezama bilo bolnije, ipak s obe strane okeana odmah izneti slini prigovori. Dolo je do neverovatno brzog suoavanja miljenja na Internetu gde su i neobaveteni laici dobili re (lieni dociranja strunjaka), a izgleda bili i uticajniji od strunjaka. Atmosfera je bila nalik onoj iz vaingtonske diskusije gde je temeljita struna kritika Goldhagena doekana sa ledenim utanjem, a ostraeni odgovori pisca pozdravljani aplauzom (Ibid.,). Drugu fazu obeleila je pojava nemakog prevoda avgusta 1996. Ve septembra Goldhagen stie u Nemaku, a marta 1997. dobija u Frankfurtu nagradu za demokratiju. Septembra 1996. socijaldemokratska fondacija "Friedrich Ebert" organizuje veliku raspravu o Goldhagenovoj knjizi u Bonu kojoj prisustvuje preko 600 posetilaca i koja je ubrzo objavljena na Internetu (Dowe, hrsg. 1996). Goldhagen, medjutim, nije bio prisutan to je organizator objasnio time da kada se knjiga pojavi ona vie u pravom smislu ne pripada piscu nego javnosti. Trea faza poinje s prolea iste godine s burnim polemikama koje je otvorila Finkeltajnova kritika Goldhagena u nedeljniku Der Spiegel i prevod njegovog teksta iz londonske New Left Review u Frankfurter Rundschau. U istom periodu javlja se opsena kritika Betine Birn u The Historical Journal Univerziteta u Kembridu i brojni najraznovrsniji prikazi. Nemaki naunici polemisali su u tampi. Hamburki Die Zeit objavio je najvie priloga nemarksistikih pisaca, a marksisti su najvie objavljivali u berlinskim nedeljnicima Jungle World i Bahamas. Ovaj materijal moe se uglavnom nai na internetu. Narednu fazu obeleili su zbornici radova o Goldhagenu koji poinju da izlaze od jeseni 1997.

3. 2. Predmet i metod
Istrauje se ponaanje aktera, politika kultura nacizma, istorija, struktura nacistikog sistema na vie nivoa i relativno koherentno. Sve to uz etnografski model opsenog prikaza detalja po obrascu "zgusnutog opisa" amerikog etnologa K. Girca (Geertz). U knjizi su opirno prikazane grozote ubijanja. Bila je to najpre metodska provokacija jer je do sada u istoriografiji masakr bio potisnut u pozadinu. S druge strane, Goldhagen je time nastojao da opovrgne mit o birokratskom i industrijskom unitavanju Jevreja u ijem je sreditu aseptini ubica za pisaim stolom tipa Ajhmana ili hladni vratar ispred gasne komore. Pitanje je koliko je pisac uspeo u povezivanju detalja. Iscrpni prikaz grozota uneo je dosta problema u samo izlaganje. Teoriju usmerava i nad njom je nadmona pria o zlu drugoga, idealna meavina upeatljivog pripovedakog momenta i snano razbudjenog moralnog zgraavanja. Prikazi uasa ponavljaju se vie u cilju moraliziranja nego argumentovanja. Analiza poiva na fenomenolokom "mikroskopskom" istraivanju sluajeva (pojedinanih policijskih bataljona, logora i mareva smrti) i protivi se preteranom uoptavanju. Fenomenalistiko nominalistiko shvatanje determinizma okrenuto je ka prouavanju mentaliteta, a ne interesima u drutvenoj strukturi. Pisac polazi od politike kulture, tj. "spoznajnog modela nacistikog antisemitizma" i istrauje motivaciju pojedinaca, a ne interese irih drutvenih grupa. Otuda u knjizi rezolutno pobijanje marksistikog objanjenja faizma i tvrdnja da je svest odredjivala bie, a ne obrnuto (Ibid., 472). Analiza ponaanja klju je za ispitivanje motivacije. Ponaanje poinilaca razlikuje se s obzirom na to da li je bilo dobrovoljno ili pod prinudom, a postoje i razlike u brutalnosti. Iz analize su iskljueni odnosi moi, drutvenoekonomski uslovi i funkcionalnost ideologije. U prvom planu su vrednosti i politika kultura. Nemci kao kolektiv pojmljeni su kao "drugo drutvo". Kljuna je teza da su nacionalni identitet i volja za unitenjem Jevreja uzrono povezani. Poinioci su bili to to su bili, zato to su bili Nemci. Objanjenje bi se moglo uproeno svesti na jednainu Nemac = politika kultura Nemake = politika nemake drave = genocid. Ove kategorije nisu dovoljno diferencirane premda se pisac ogradjuje od teze o nepromenljivom nacionalnom karakteru. Ipak on ponavlja da je re o politikoj kulturi razliitoj od Zapada.

172

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

173

Pratei tok dvogodinje debate M. najder je saeo glavne teorijske prigovore upuene Goldhagenovoj knjizi (Schneider 1998): 1. Goldhagen iz "normalnosti ubica" izvlai zakljuak o "spremnosti na ubijanje normalnih Nemaca". Pitanje, je moe li se tako zakljuivati o celom kolektivu polazei od jednog uzorka pojedinaca; 2. Sa ne manje smelosti pisac iz ponaanja ubica izvodi njihove motive (jer su jednostavno svi bili antisemiti). U slinom istraivanju Brauninga izneta su sasvim drugaija objanjenja zloina. Naime, kod ubijanja Jevreja Brauning istie pritisak ue grupe (bataljona) i elju da se ne bude "slabiji od drugih", vie naglaava znaaj autoriteta i prilagodjavanja, a takodje i karijerizam (ostati i posle rata u policiji). Brauning antisemitizmu pridaje znatno manji znaaj. Za Goldhagena, pak, karijerizam je nevaan (jer je veina ve imala civilnu karijeru). Grupna prinuda imala je mali znaaj, jer oni koji su odbijali naredjenja nisu trpeli sankcije. Osim toga naredba se mogla i kritikovati. Zato Goldhagen istie dobrovoljnost ubijanja. Njegov opis poinioca kao "sasvim obinog Nemca" neprecizan je da bi bio saznajno znaajan; 3. On smelo govori o krivici ravnodunih, premda je tano da je samo mali broj znao sve o "konanom reenju", iako dodue samo vrlo mali broj nije znao nita; 4. Goldhagen je potcenio pritisak reima na ubice i spremnost Nemaca na polunost uopte i sveo antisemitizam na dobrovoljnost. Pri tome je ignorisao istraivanja koja su pokazala da je podrka antisemitskoj politici nacizma bila klasno i interesno uslovljena. Da je to prihvatio, pisac bi negirao osnovnu svoju tezu o vanmaterijalnom iracionalnom istrebljivakom nemakom antisemitizmu. Uopte je vidljiva sklonost da se nacizam gotovo preteno redukuje na antisemitizam (Khnl/Erlinghagen 1997); 5. Smelim zakljucima nedostaje uporedna perspektiva i poredjenje nemakog antisemitizma sa ostalim verzijama. Za ovako odlune zakljuke trebalo je vie opreza i dokumentacije iz slinih istraivanja gde je ispitivana spremnost na ubijanje Jevreja kod Hrvata, Ukrajinaca, Letonaca i Litvanaca; 6. Najposle, zato su ukljueni samo Jevreji, a ne Sinti, Romi i ometeni u razvoju ili ratni zarobljenici Rusi i Poljaci (uopte nedostaje celovita analiza nacistike ideologije i irih izvora rasizma). Goldhagen se samo uzgred osvre na genocid nad Sinti i Romima (oko pola miliona ubijenih), tvrdi da nije bilo plana o sistematskom unitenju ovih grupa. Pri tome ignorie Himlerov nagovetaj "konanog reenja ciganskog pitanja" iz decembra 1938. Zbog zapostavljanja ostalih genocida u nacizmu, Viperman je ocenio da Goldhagena treba dodue braniti od desnice, ali kritikovati s leva (Wippermann 1997 c). U knjizi se raspoznaje pravolinijski istorijski determinizam: od antisemitizma XIX veka do istrebljivakog nacistikog antisemitizma. Prisutne su dodue povremene konvencionalne ograde koje su daleko od diferenciranog pristupa koji uoava niz posrednih inilaca kao to su: posledice Prvog svetskog rata, revanizam, ekonomska kriza Vajmarske republike, povezivanje Jevreja sa komunistima itd; 8. Kritiare je naroito iritirala okolnost da je knjiga proeta stalnim suoavanjem "sveta zapadne demokratije, prosveenosti i Nemaca" (Schneider 1998). Odmah pada u oi da je kod Goldhagena drugaija osnovna polarizacija nego u teorijama o totalitarizmu, pa se zato njegova knjiga ne moe, uprkos ignorisanju marksistikih tumaenja faizma, svrstati u pomenutu struju. tavie, pitanje je da li je istoricistikim isticanjem neuporedivosti nacizma uzdrman

danas ve "nekrofilni" antikomunizam teorija o totalitarizmu, iji je medijski znamen poistoveivanje Gulaga i Auvica. Goldhagen izriito tvrdi da surovost straara u gulazima "nije ni izbliza bila kao ona koju su Nemci ispoljavali prema Jevrejima" (Goldhagen 1998, str. 607). Teza o istrebljivakom antisemitizmu svojstvenom samo Nemcima je modifikovano miljenje zapadnih saveznika iz 1945. (koje Staljin nije prihvatio) o kolektivnoj krivici svih Nemaca za faizam i rat. Posledica je dijabolizacija Nemaca, etniziranje debate o nacizmu (Wehler) i "remitizacija holokausta". Naime, ako su svi Nemci ili velika veina bili antisemiti, onda su to nuno i danas, a sudbina Nemaca je sizifovska, nepopravljiva (J. Nolte). Neki konzervativni kritiari otili su predaleko tvrdei da su "Goldhagenove spekulacije o ubilakoj nemakoj dui rasistike". Hamburki nedeljnik Die Zeit objavio je niz napisa poznatih nemakih istoriara o Goldhagenu. Dok je konzervativni istoriar E. Jekel knjigu ocenio kao pad na istraivaki nivo iz pedesetih godina i svrstao je u najprimitivnije stereotipe (Jckel 1996), bilefeldski istoriari H. U. Veler i I. Gilher-Holti izneli su drugaije miljenje. Veler javni efekat Goldhagen-rasprave poredi sa "ubodom aoke u meso" (Wehler 1996) istiui da je empirijski deo istraivanja vana novina u nauci, ali da su pieva objanjenja nesvesno spala na etnizaciju rasprave o faizmu (suoavanje "izabranog" i "odbaenog" naroda) i "odvela teorijskom i metodskom bankrotstvu" istraivakog poduhvata. GilherHolti je u Goldhagenovom istraivanju svakodnevnice i mentalne predispozicije zloinaca uoila metodski izazov. Retki su istoriari mentaliteta koji pokuavaju da obrasce kolektivnog miljenja i opaanja objanjavaju konkretnim ponaanjem pojedinaca i grupa. Hans Momzen i frajburki istoriar U. Herbert sporili su kljunu Goldhagenovu tezu da je antisemitizam bio dugoroni vekovni plan Nemaca (Mommsen 1996 a; Mommsen 1996 b). Oba istoriara dre da je motivacija antisemita bila mnogo sloenija i da je bilo razliitih verzija antisemitizma od kojih se mnoge mogu objasniti racionalistiki. Po Herbertu, vezu izmedju ideolokog poziva i neposrednog uea u genocidu nisu inili fanatini antisemiti iz SA odreda ili iz NSDAP, niti oni okupljeni oko antisemitskih agitatora, ve tek stasala mlada elita kojoj je posle 1933. pruena ansa da svoju politiku utopiju pretvori u praksu. Bili su to pruski studenti koji su Jevreje oseali kao konkurente i jo pre 1933. Zalagali se da se Jevreji kao stranci istisnu redovnim dravnim merama. A iz redova apsolvenata prava regrutovale su se vodee grupe u policiji i slubi bezbednosti i upravo one su poele sa getoizacijom Jevreja. Momzen je ubedjen da su i u ratu procesi uklanjanja Jevreja bili sloeni, esto bez plana, pa zato treba oprezno zakljuivati. Sve do pada Francuske reim nije imao razradjenu dugoronu strategiju, a osporeno je i gledite da je sistematsko unitenje Jevreja pocelo 31. 7. 1941. kada je Gering dao nalog Hajdrihu da pone sa "konanim reenjem jevrejskog pitanja". Premda je kasnog leta 1941. poelo sistematsko unitavanje Jevreja u Poljskoj i Sovjetskom Savezu, u vrhu su postojali i naporedni planovi o rezervatu Jevreja na Madagaskaru. Tek marta 1942. doneta je definitivna odluka o masovnom unitenju, a prekretnica je bila "Akcija Rajnhard", prelaz na postepenu likvidaciju Jevreja u Poljskoj. Dakle, antisemitizam je bio nuan, ali ne i dovoljan uslov za holokaust. Oba istoriara slau se da su najvei masakri bili u

174

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

175

Sovjetskom Savezu. Za razliku od drugih likvidacija, o ovom masovnom ubijanju se javno i hvalisavo govorilo kao o razumljivom rasnom isenju: samo nekoliko dana nakon masakra kod Babi Jara u blizini Kijeva o tome se prialo u kantinama nemakih oficira u Parizu. Branei se, Goldhagen je uzvraao da bez Hitlera i nacizma ne bilo holokausta (Goldhagen 1996 a; Goldhagen 1996 c). Izriito je sporio da je pisao o kolektivnoj krivici ili nepromenljivom nemakom karakteru, ve o promenljivoj politikoj kulturi. (Uzgred reeno ovo pozivanje na Habermasa nije mnogo ubedljivo). U pogledu prigovora da mu je tumaenje monokauzalno i deterministiko, on misli da je neshvaen. Pored radikalne negacije bilo je i neodmerenih pohvala pisaca koji su u Goldhagenu videli vaan oslonac otpora raznim verzijama strukturalnog tumaenja faizma. Krupna teorijska pohvala Goldhagenu stigla je od damtatskog sociologa Helmuta Damera koji je zapazio da je nacistiki odeljak istorije odve ozbiljan s obzirom na broj rtava da bi se prepustio samo istoriarima (Dahmen 1998). Pruajui otpor strukturnim tumaenjima istorije, Goldhagen je obrnuo perspektivu i ponovo ustoliio pojedinca kao zloinca i rtvu. Time je, navodno, ozbiljno poljuljao objektivistiko-fatalistiku istoriografiju i pokazao njenu nesposobnost da odgonetne motive zloinaca i rtava, pa se zato okrenuo samopoimanju aktera, njihovim iskazima, opravdanjima, ali i njihovoj bezoseajnosti. Zato je Damer uveren da se posle Goldhagena istorija holokausta mora iznova pisati. U nastavku e biti pokazano kako je na ove ocene reagovala kritika teorija. Damer je metodski uinak Goldhagena svakako precenio, a jo manje stoji opaska da je njegovu knjigu bilo teko podneti jer je pokazala bespomonost "velikih objanjenja". Damer je uveren da su kod istraivanja Treeg Rajha i holokausta nemaki istoriari racionalizovali svoju disciplinu: najpre sebe, a zatim i predmet istraivanja. Pri tome su se uspeno oslobodili oseanja i morala, depersonalizovali dogadjaje, a izlaganja deliteralizovali (liili pripovedanja). Po njemu, Goldhagen je sruio sva tri tabua, napustio perspektivu neutralnog posmatraa i postao angaovani sauesnik i kritiar. Ovoj oceni samo naizgled je slina tvrdnja hanoverskog sociologa Klausena da se fenomen Goldhagen u SR Nemakoj moe samo socijalnopsiholoki objasniti (Claussen 1996). Naime, Goldhagen je uobliio nelagodnost koju je svako oseao ko je neto znao o nemakoj prolosti i o nekanjivosti zloina. Imenovao je i krivce, ali je zapao u nacionalnokulturnu formulu. Pisao je naizgled jasno, ali uproeno, banalno. Banalna saznanja uzbudila su javnost, pa se postavilo pitanje da li je Nemaka uopte normalna lanica zajednice drava. U Izraelu, pak, nije bilo mnogo uzbudjenja, jer se Goldhagenova knjiga podudarila sa ortodoksnim izraelskim laikim gledanjem na holokaust. Jedan red kritiara (Wippermann, Wehler, Herbert), uprkos krupnim primedbama, nije sporio osnovnu opravdanost poduhvata: razlono isticanje mikro plana pojedinca nasuprot globalistikim objasnjenjima nacizma, postavljanje pravih i vanih pitanja, premda su odgovori nedovoljni i mahom jednodimenzionalni. Knjiga je uopte izazov za istoriju i sociologiju mentaliteta. Ovaj hladni sud ne bi trebalo da ugrozi vidljiva

arogancija pisca, kako u knjizi prema dotadanjim istraivanjima, tako i u odbacivanju kritike. U celini uzev, samo je manjina pomenutih kritiara ocenila knjigu kao u osnovi pozitivnu. Drugi deo bio je sklon oceni da je knjiga "neophodna provokacija, u detalju pogrena, ali politiki korisna" (Khnl), a najvei deo strune kritike nije joj dao za pravo u Nemakoj (Schneider 1998).

3. 4. Neprozirnost idejnopolitike debate


Pre podrobnijeg razmatranja glavnih primedaba knjizi, treba se ukratko zadrati na njenom odjeku koji je viestruko zanimljiv i karakteristian. Ve je reeno da se povodom ove knjige, naroito u SR Nemakoj, konstituisala nova idejnopolitika polarizacija teorija o faizmu. U odnosu levice, centra i desnice prema nacistikoj prolosti dolo je do novog pregrupisavanja struja koje se nije podudaralo sa polarizacijom iz debate Historikerstreit. Usledilo je novo izotravanje teorijske argumentacije sve tri struje i novo "uznemiravanje" globalnog procesa normalizacije nemake istorije, tj. ometanje ravnopravnog ukljuivanja u Evropsku Uniju ujedinjene Nemake liene balasta prolosti. Vaan podsticaj idejnopolitikog pregrupisavanja bilo je dodeljivanje nagrade za demokratiju Goldhagenu s prolea 1997. od asopisa Bltter fr die deutsche und internationale Politik. U obrazloenju (laudatio), koje je tom prilikom izneo J. Habermas (Habermas 1997) jasno je istaknuta pozitivna uznemirujua uloga Goldhagena u procesu spreavanja normalizacije nacizma u ujedinjenoj Nemakoj. Ne ulazei u pitanje strune kritike knjige, Habermas je bez okolienja izneo njen ogromni idejnopolitiki znaaj, a ove ocene, uprkos rezervama prema Goldhagenovom pristupu, prihvatio je i najvei deo intelektulane levice u SR Nemakoj. Berlinski istoriar Viperman je takodje debatu o Goldhagenu postavio u tvrdu liniju Historikerstreit, jer odista od ovog sukoba nije bilo sline guve. Habermas je u obrazloenju pomenuo da Kuratorium asopisa koji je dao nagradu nee ulaziti u naune rasprave, ve ugradjuje njen uinak u podsticanje novih rasprava. Goldhagenovo usredsredjivanje na motivaciju i odgovornost pojedinca moralo je uzdrmati nemako drutvo u kom je deo generacije-poinilaca jo u ivotu, a o individualnoj odgovornosti jo se nije raspravljalo. Istorija je ponovo postala neobino aktivna i iva provokacija. Goldhagen je, po Habermasu, zasluan pre svega stoga jer je izotrio osetljivost za pozadinu i granice nemake normalizacije. Prigovarano mu je da je estetikom grozote podsticao emotivne reakcije, opscenim opisima zamraivao rasudjivanje, a sloena zbivanja sveo na uproenu sliku. Od nastanka SR Nemake postoji suprotnost izmedju onih koji civilizacijski slom radije objanjavaju kao prirodni splet zbivanja, i onih koji ga pripisuju odgovornosti pojedinaca i to ne samo Hitlera i njegove klike. Habermas je uveren da je Goldhagen podstakao istinsku javnu upotrebu istorije. Osim toga ako se pretpostavi veza izmedju generacija u oblicima miljenja, oseanja i izraavanja Goldhagen jeste potresao tradiciju. Njegova studija iziskuje kritiki odnos prema vlastitom nasledju i upravo to zabrinjava konzervativce. Oni dre da samo neupitna tradicija i

176

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

177

snane vrednosti ine narod sposobnim za budunost, a sumnje u svetlu prolost su izdajnika moraliziranja. Kod Goldhagena je re o legitimnoj javnoj upotrebi istorije. Zato je Habermas uveren da samo naunici koji istrajavaju na razlici izmedju perspektive posmatraa i one uesnika mogu biti eksperti (a tu viziju ne moe pruiti savez istorizma i nacionalizma). Pokrenuto je pitanje da li se uzroci linog delanja mogu svesti na okolnosti. Istorijska znanja mogu se koristiti u pravosudju (kanjavanja), ali i u moralnim sporovima izmedju oeva i sinova. Ne radi se pre svega o krivici ili oprostu poiniocima, nego o kritikom samouveravanju novostasalih. To je javni interes novih generacija, a bolna otkria o ponaanju predaka su, kae Habermas, privatna stvar. Nove generacije se kao gradjani zanimaju za najtamnije poglavlje vlastite nacionalne istorije zbog odnosa prema rtvama i njihovim potomcima i pitaju ta je od porazne tradicije zloina jo ivo, a ta treba izmeniti. Pri tome ne pokazuju na druge. Trae jasnu svest o tradiciji koja je u odredjenom trenutku stvorila sudbonosni motivacioni sklop, a koja je jo iva i iziskuje reviziju. Specijalisti mogu osporavati obilje detalja kod Goldhagena, ali moraju ozbiljno uzimati glavnu tezu. Poinilac je "sasvim obian Nemac". To nije gola optuba i ig da je re o narodu ubica ili potencijalnih ubica nego ukazivanje na duboku ukorenjenost i rairenost antisemitizma kod Nemaca toga doba. A to, ta pripisati linostima, a ta prilikama, gde je granica izmedju slobode i prinude, krivice i oprotaja, sve to zavisi od naeg pristupa tumaenju zbivanja. Hermeneutika spremnost da se prizna pravi obim odgovornosti zavisi od naeg poimanja slobode, odnosno na koji nain sebe shvatamo (Ibid.,). U filozofskom pogledu Goldhagenovo istraivanje inspirisano je idejom: zlo nije gola agresija ve ona agresija koju poinilac smatra opravdanom. Zlo je izopaeno dobro. Onaj, ko iz ubedjenja ini ono to je po moralnim kriterijima zloin, mora imati snanu normativnu osnovu da bi to opravdao i drugima i sebi. Kod nacista to je bila predstava o Jevrejima. Branei Goldhagena od prigovora da je istakao nepromenljivost nemakog karaktera, Habermas je izriit u oceni da se on ne bavi univerzalnim antropolokim konstantama kojima su svi ljudi podloni, ve specifinim nasledjem i mentalitetom, nainom miljenja i opaanja u odredjenom kulturnom sklopu. To su, pak, inioci koji se mogu svesno menjati i to upravo politikim prosveivanjem. Njujorski naunik ne pripada struji antropolokog pesimizma niti fatalistikog istoricizma, njegov je pravi doprinos to nam je skrenuo panju na onaj drugi pogled na prolost. Da su svi delili Habermasovo miljenje polemike ne bi bilo. Odnos nemake strune javnosti prema faizmu nije nikada bio ni priblino ujednaen. Zato su mediji, poueni iskustvom iz Historikerstreit, oekivali novo estoko suoavanje naunika. Aprila 1996. jo pre pojave nemakog prevoda hamburki nedeljnik Die Zeit otvorio je debatu nadajui se novom Historikerstreitu, ali je ovaj izostao. Der Spiegel je Goldhagena nazvao "Holokaust ideologom" otvarajui svoje stranice njegovim kritiarima. Postupno je stvaran nemaki blok protiv Goldhagena. Neki su ak konstatovali da je Goldhagenu u Nemakoj organizovan proces, da je ameriki Jevrejin optuen zato to je oskrnavio sve Nemce i podstakao otvoreni antisemitizam. Septembra 1996 u podeljenu, ali i na odbranu od optubi spremnu Nemaku stigao je Danijel Goldhagen. Kritika socijalnoliberalna

inteligencija na elu sa Habermasom odmah ga je pozdravila, a s njom i najvei deo levice, dok je ostalima, a najvie konzervativnim intelektualcima, Goldhagen poremetio velikonemaku normalizaciju koja je nastojala da se lii hipoteke prolosti. Poueni iskustvom iz Historikerstreit, konzervativci oko Noltea nisu bili u prvoj liniji otpora, ve su tu ulogu preuzeli nacionalni liberali. O tome svedoi histerina reakcija medija u kojoj je Pankov uoio fantom kolektivne krivice (Pankow 1996). Krivica se ne priznaje, ali odgovornost da, a sve u duhu izjave nemakog ministra Kinkela maja 1996. u SAD pred amerikim Jevrejima: "Krivica je uvek lina, nikada kolektivna i nije nasledna". Ali, kako zapaa Pankov, ovaj govornik nije pri tome pomenuo linu odgovornost za rat u Jugoslaviji. Izgledalo je da e biti otvorena nova faza spora Historikerstreit. Medjutim, debata se pretvorila u medijski narodni bes protiv senki prolosti i neprekinutu latentnost teze o "kolektivnoj krivici". Teza o kolektivnoj krivici bila je idejnopolitiki i teorijski najtei prigovor Goldhagenu koji je pretio da predstavi njegovu knjigu kao golu paualnu demonizaciju Nemaca. Habermas je bio svestan teine ovog prigovora, pa je ovo tumaenje Goldhagena izriito odbacio (Habermas 1997), a sam pisac bio je primoran da se od nje izriito ogradi. Morao je da ponovi da je pojam "kolektivna krivica" neodriv, da ga on sam ne koristi i da nema veze sa njegovom knjigom (Goldhagen 1996 c). Ove ograde u javnosti nisu mnogo pomogle. Teza o kolektivnoj krivici je Goldhagenu i dalje pripisivana, ali istovremeno u javnosti i odbacivana sa obrazloenjem da je izmiljena da bi se spreio ili naruio razvoj nacionalne samosvesti Nemaca posle 1945. Zato bi svi Nemci bili odgovorni zbog zloina nacistikog vrha? Nemci su se branili tvrdnjom da Goldhagen ne razlikuje vlast i gradjane. Njegova teza o kolektivnoj odgovornosti plasirana je s ciljem da bude stalno upozorenje koje kao senka prati nemake aktivnosti u svetu i stalna senka nemake politike. U tome se slau inae raznorodni protivnici teze o kolektivnoj krivici. Kritika je s pravom ukazala na prebrzo Goldhagenovo uoptavanje ali se nije pozabavila motivima estokog progona teze o kolektivnoj krivici. Pankov primeuje da je vaan razlog ovog otpora oslobadjanje ravnodunih od krivice. Drugu nameru opovrgavanja ove teze definisao je G. Anders jo 1980-ih. Naime, jo u Historikerstreit slina teza lansirana je zato da bi je Nemci odbacili; "Ja se borim protiv neega, dakle to postoji". Opovrgavanje teze slui ne samo da bi se preiveli prokazali kao "nepomirljivi" i "osvetoljubivi", ve dugorono i kao laovi, ime bi se nemaka prolost konano rasteretila. ak i da nije bilo ovih optubi, kae Anders, "trebalo ih je izmisliti da bi se opovrgle. ak i da nije bilo Jevreja ovi bi bili stvoreni da bi mogli biti prognani i likvidirani" (Pankow 1996). Goldhagena svakako nisu pronali. Kljuna teza iz njegove knjige nije nikada ranije u Nemakoj lansirana. Ali njegov zakljuak, da je narodnjaki antisemitizam Nemaca od poetka bio istrebljivaki, trebalo je izgnati zajedno sa tezom o kolektivnoj krivici. Goldhagen je proglaen zastupnikom teze o kolektivnoj krivici Nemaca, a Nemci su u ovom procesu proglaeni rtvama. Dok je 1986. Historikerstreit potresao i podelio nemaku nauku i javnost, 1996 stvoren je gotovo monolitan jedinstven front protiv neprijatelja koji je stigao izvana. Na elu fronta bili su liberali iju je zamisao o kontinuitetu

178

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

179

nemakog civilnog drutva Goldhagen poremetio. Habermas je podelu strunjaka prema Goldhagenu objanjavao kao podelu izmedju onih koji slom civilizacije radije tumae kao prirodni gotovo nuni dogadjaj, koji se ne da objasniti okolnostima, i onih koji pozivaju aktere na odgovornost i to ne samo Hitlera i njegovu kliku. Goldhagen je holokaust repersonalizovao i to ne imenujui manjinu nego centar nemakog drutva. Uz to, ugrozio je i leviarski mit o antifaistikom proletarijatu, a u potpunosti ignorisao marksistika objanjenja faizma. Ipak njegova knjiga ne moe se uklopiti ni u antikomunistiku struju teorija o totalitarizmu. Otuda podeljenost levice prema Goldhagenu i nejedinstvena leviarska odbrana Goldhagena od desnice. Marburki politikolog RajnhardKinl je antisemitizam odredio kao podredjeni segment faistike ideologije, a pojam unitenja rezervisao je za drugu grupu: trebalo je pre svega unititi levicu, za koju su gradjeni konclogori i pripremiti se za osvajaki rat. Jo tridesetih godina nemaki komunisti su poricali primarni rasistiki karakter Treeg Rajha tvrdei da nije antisemitizam nego su profit i Kadavergehorsam (slepa poslunost) bili programi poluga ekspanzije kapitala i faistikog terora. Kapital, birokratija i najvei deo faistike partije su odgovorni za rat. Na tom savezu poivala je i mainerijaunutranjeg terora, a ne na dobrovoljnosti obinog Nemca. U novoj epohalnoj situaciji krajem XX veka ovo gledite iznova je oivljeno u raspravi oko Goldhagena, ali mu je uticaj opao ne zbog umanjene teorijske prodornosti ve zbog sloma evropskog socijalizma. Izmena epohalne svesti traila je i novo tumaenje faizma. U novoj raspravi oko faizma koju je provocirao Goldhagen estinu sukobu nisu davali klasni nego nacionalni motivi. Poremeena je zahuktala nemaka normalizacija faizma zaeta otvoreno jo u Historikerstreit. Polemika i oseanjima optereena debata oko Goldhagena u Nemakoj bila je, sjedne strane, uslovljena prirodom nemakih zloina, a, s druge, pievom arogancijom i odbijanjem, u poetku gotovo svih prigovora. najderov prikaz debate odmeren je i diferenciran (Schneider 1998). Dva su talasa debate u Nemakoj: od aprila 1996. do juna 1996, i od jeseni 1996 (pojava knjige u Nemakoj i Goldhagenova turneja po Nemakoj). U poetku kritika je bila spontana i haotina, da bi se ve 1997. jasnije ocrtale "linije fronta". Goldhagen je postao simbol "nemakog samooptuivanja" i "prevladaoca prolosti" s druge strane bili su svi koji su nastojali da stave taku na prolost i definitivno skinu krivicu sa Nemaca. Raspravu je zaotrio i arogantan ton Goldhagena prema dotadanjim istraivanjima faizma i antisemitizma, a naroito njegova uoptavanja i paualne ocene, kao i okvir tumaenja: teza da je "istrebljivaki antisemitizam" jo od XIX. v. nacionalni projekat Nemaca, gotovo urodjen drutvu i pojedincima, zatim uproena i jednosmerna argumentacija i olaka upotreba pojmova. Konzervativci su tvrdili da je cilj Goldhagena da mit o rtvama nemake sudbinske zajednice projektuje u budunost. Time Jevreji obnavljaju optube, a to je preventivni rat protiv Nemaca. Drugaije je bilo sa pievim javnim nastupima u Nemakoj. Sticao je podrku, a to su ga vie napadali rasla mu je popularnost. Bio je u detaljima osporen, ali javno prihvaen "armantni osvetnik", kako ga je nazivao deo tampe. Sa ustrajavanjem na

vanosti odgovornosti pojedinanih ubica, a ne bezlinih sistemskih inilaca (klasa, elita, birokratije) Goldhagen je vie privlaio u javnim nastupima publiku nego npr. Momzen ili Koka koji su se pitali o sloenim strukturama i sistemskim uslovima. U javnosti je prihvaen zbog snanog moralizma. Javnost nije zanimao metod, ve se samo pitala o kolektivnoj krivici, provokativnoj tezi. Za razliku od obilja literature o nacizmu koja je zapostavljala, potcenjivala ili "objektivistiki" tumaila subjektivnu stranu poinjenih zloina (naredba, strah od kazne, konformistiki pritisak), Goldhagenu je polo za rukom da oivi zanimanje za obinog Nemca kao ubedjenog aktera faistikih zloina. Naravno da akademsko pomeranje istraivakih prioriteta na pojedinca nije uzbudilo javno mnjenje ve obimni arhivski materijal o grozotama ubijanja Jevreja. Opirnim i iscrpnim opisom grozota zloina koji su gotovo sustigli efekat kamere Goldhagen je uspeno podstakao moralno zgraanje mladih i sugestivno ih uputio na poistoveenje sa rtvama. Jevreji su monopolisali prostor aljenja, u njemu nije ostalo mesta za brojne druge antifaiste i narode. Na delu je bilo drugaije poistoveenje od onoga iz 1970-ih kada su uzor antifaista bili borci, partizani, e Gevara. Ve u narednoj deceniji, kako je primetio Kinl, nastupila je rezignacija borci vie nisu uzori, divljenje je prelo na rtve. U toj klimi Goldhagen je postao privlaan. Veliko zanimanje javnosti u Nemakoj za Goldhagena svedoi o rairenoj potrebi ponovnog suoavanja sa masovnim zloinima iz prolosti: jasna je tenja za "normalizacijom" savremene nemake politike, zatim nastojanje da se preispita odbojni odnos prema strancima i, konano, Nemaka uvede u red zemalja koje vode miroljubivu politiku. Za debatu, u kojoj e se konano raistiti stvari i skinuti hipoteka sa Nemake, bili su zainteresovani i konzervativni nacionalisti koji su shvatili da je uslov "normalne" politike mone sile oslobadjanje od svih balasta nemake prolosti. Medjutim, javna podrka Goldhagenu pokazala je manjkavosti i slab uticaj istoriografije: traganje za sistemskim i strukturnim uzrocima i apstraktne teorijske formule ne mogu zadovoljiti potrebu javnosti za imenovanjem ubica i osvetljavanjem njihovih motiva. Uzgred reeno, zasienosti ove vrste nema kod jugoslovenske istoriografije koja jo nije dosegla nivo odbojnosti prema strukturnim apstraktnim tumaenjima (jer ih gotovo i nema), ve je uglavnom na "bezbednom" dogadjajnom nivou i javnost uspeno uzbudjuje selektivnim arhivskim egzaktnim dokazima o genocidu drugih nacija. Popularnost istoriografije dobrim delom poivana neteorijskom pripovedanju i ivom nainu izlaganja koje trai imenovanje aktera. Javnost trai imena, a ne strukture. Osim toga, trebalo bi ispitati da li se razlika suda strune kritike i javnog prihvatanja aktuelnog istoriografskog dela podudara sa generacijskim razlikama (stariji su skeptini, a mladi spremni na radikalno preispitivanje prolosti). iroke drutvene, a naroito politiki oblikovane potrebe trae "selektivnu istinu" pa je povrna publicistika u kriznim periodima uglednija i uticajnija od vieslojnih naunih radova. Goldhagen svako nije dokaz za ovu tvrdnju, jer je njegov medijski proboj poivao na drugim osobenim nemakim okolnostima. Polemika oko njegove knjige primer je kako se rasprava moe preusmeriti na obrascetumaenja zloina, a ne na samo varvarstvo itavog postupka.

180

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

181

Klausen je na zaotren nain skrenuo panju namedijsku latentnu propagandnu funkciju rasprava oko prolosti, koje su, umesto da podele nemaku naciju, na paradoksalan nain je homogenizovale (Claussen 1992). Auvic se, naime, u SR Nemakoj instrumentalizuje da bi se obnovio oseaj nacionalnog "mi". To je proces koji tee od Fasbinderove TV serije o holokaustu, preko Bitburga, Historikerstreit, Goldhagendebate do rasprave o Holokaust muzeju. Od kada su mediji holokaust uinili potronom robom, u Nemakoj je na delu nacionalizovanje holokausta. Naizgled, beskonane rasprave od Historikerstreit do debate oko Goldhagena skopane su sa mukotrpnim uvebavanjem novog nacionalnog oseanja. Nacionalni identitet trai se u prolosti po poznatoj formuli prevladavanja prolosti. Da nije bilo Jevreja, novo nemako "mi" bi ostalo neodredjeno. Jevreji se instrumentalizuju da bi se "nejevrejskim Nemcima" pruio "oseaj mi". Dakle, Nemaka se etnizira. Rasprave su uticale na to da u brdima leeva Nemci ne vide rtve nego pre svega "nau sramotu" (Ibid.,).

3. 5. Pojmovna evolucija i teorijski pravci rasprave


O teorijskoj prodornosti Goldhagenovih kritiara ne svedoe radikalna osporavanja najee najveeg dela njegove analize u idejnopolitiki pregrejanoj klimi SR Nemake. Premda je teko ovu raspravu razumeti bez sociolokosaznajne analize u ijem je sreditu otkrivanje stupnja iskrivljenosti saznanja usled svesnog ili nesvesnog pravdanja uih ili irih drutvenih interesa, ipak bi imanentni teorijski pristup mogao da jasnije izdvoji njene saznajne domaaje. Osim toga, premda ne u potpunosti, ve sada je mogue skrenuti panju i na neke uticaje ove debate na razvoj misli o faizmu. Iz mnotva kritikih prikaza Goldhagenove studije koji su rasuti po naunoj periodici, ali i uglednim dnevnim i nedeljnim listovima na Zapadu trebalo bi izdvojiti najee navodjene prigovore, na koje je i pisac odgovarao. Gotovo da nije potrebno posebno navoditi da je odnos prema Goldhagenu zavisio od shvatanja drutvenog karaktera faistikog reima (klasni, rasni ili antisemitski), uloge koncentracionih logora u njemu (eksploatacija logoraa ili iracionalno ubijanje), i tumaenja ideoloke funkcije antisemitizma u faistikoj ideologiji (instrumentalna uloga ili samosvrha). Evolucija pojmovnog aparata za istraivanje genocida takodje nije beznaajna. Antisemitizam je stari termin za oznaavanje borbe protiv semita, jeziki i antropoloki srodnih naroda, a od XIX veka antisemit oznaava samo protivnika Jevreja. "Genocid" ili "ubistvo naroda" su termini koji nastaju krajem 2. svetskog rata za oznaavanje rasnoideolokih zloina. Holocaust ili "rtva sveopteg poara" jeste jevrejski pojam za Auvic koji se prvi put javlja 1958, dok je pogrom (unitenje) ruski pojam, a Shoah, "prirodna katastrofa", takodje jevrejski izraz za obeleavanje genocida nad vlastitim narodom. U publicistici, a esto i nauci sama terminologija pokazuje karakter pristupa. Dok je u hladnoratovskom periodu blokovske podele sveta unitenje Jevreja bilo potisnuto u drugi plan, na raun teorija o faizmu, koje su istraivale drutvenoekonomsku

sponu kapitalizma i faizma s jedne, i teorija o totalitarizmu, koje su tragale za organizacionim srodnostima faizma i socijalizma s druge strane, ve od 1980-ih godina poinje sistematinije istraivanje genocida nad Jevrejima. Za vreme hladnog rata u Nemakoj je pitanje nacionalne krivice tretirano kao deo smiljene saveznike osvete, a Jevreji nisu izdvajani iz zbirne sume rtava. Sa iezavanjem hladnog rata u Nemakoj jaa nacionalizam, iji je prvi teorijski izraz Historikerstreit, koji rui tabue i trai reviziju. U ovaj revizionistiki tok, ali s drugim namerama, uklopio se Goldhagen. Nemaka je 1989. dospela u sredite svetske politike. Ujedinjenje je iznenadilo i mnoge Nemce pa se postupno irilo uverenje da su Nemci amnestirani jer je ukinuta kazna za poinjene zloine podeljena drava. Goldhagen je vratio Nemce u realnost i podsetio ih na staru krivicu u novoj klimi razbudjenog nemakog nacionalizma. Uobliio je nelagodnost koju je oseao svaki Nemac koji je neto znao o prolosti. Imenovao je jasno krivce (Claussen 1996). Termin holokaust, kao opti simbol jevrejskog stradanja, potiskuje konkretni termin Auvic. Ni u DDR-u nije bilo sistematskog istraivanja antisemitizma zbog sovjetskog anticionizma. Prilino problematini i neodredjeni pojmovi Holocaust i Shoah postaju pomodne oznake logorskog unitavanja ljudi koje istiu naroito istrebljivaki karakter zloina nad Jevrejima. Od Auvica nastao je holokaust, a snobovi koriste re oah da bi istakli dobro poznavanje Jevreja. Klausen uoava da je holokaust postala kratka forma bez znaenja, dok je Auvic bio neto sasvim konkretno. Holokaust je simbol lien konkretnog dogadjaja i neposredno definisanog smisla. S obzirom na to da je ubistvo Jevreja bilo teko jasno razgraniiti iz opteg sklopa faistikog rasizma, moda bi otuda bilo korisnije koristiti pojam "ubistvo naroda" ili genocid, a prethodne termine koristiti u navodnicima (Khnl/Erlinghagen 1994). Prikazujui savremenu instrumentalizaciju antisemitizma na tradiciji Horkhajmerove kritike instrumentalnog uma u kapitalizmu Klausen je pokazao zasto je danas "holokaust" zamenio Auvic u svetu sredstava masovnog optenja (film i TV) i na koji nain je to zamaglilo uvid u drutvenu funkciju antisemitizma. U preobraaju Auvica u holokaust ogleda se pomeranje teita istraivanja faizma sa kritike kapitalizma unutar kritike teorije na kritiku mentaliteta unutar obnovljenog istorizma i poslehladnoratovskog trijumfalnog antimarksizma. Dakle, nije re o pukoj ili pomodnoj terminolokoj inovaciji, ve o strukturnoj izmeni teorija o faizmu. Holokaust se kao termin uvruje 1970-ih godina u istoimenoj TV seriji, a 1990ih godina holokaust konano potiskuje Auvic. Prodor ovog pojma obeleio je isticanje jevrejskih rtava nad ostalima. U isto vreme javlja se i pojam shoah kao nacionalni jevrejski izraz za sveukupni istrebljivaki proces masovnog unitenja evropskih Jevreja. Ovaj termin trebalo je da poslui posvetovljavanju nada u izbavljenje izraelske nacije u modernom svetu. Jevrejski nacionalni pokret je u Izraelu jo jednom sekularizovao jevrejsku istoriju time sto je holokaust pretvorio u shoah, koji je "ex negativo" dobio nacionalni prizvuk (istovremeno seanje i izbavljenje). U celini uzev, ovi novi termini su na mesto dotadanjeg neisticanja faistikog antisemitizma postavili samo privid svestrane rasprave i obavetenosti o zloinima nad Jevrejima. U stvarnosti, zamaglili su uvid u

182

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

183

realne izvore antisemitizma medijski instrumentalizujui zloine nad Jevrejima (Claussen 1994). Danas je holokaust vie argument nego seanje. Kada je Habermas podrao NATO napad na Srbiju uinio je to eksplicitnom analogijom sa Hitlerovim unitenjem Jevreja (Habermas 1999, str. 68). Holokaust je postao metafora, moralna lekcija, praktino upozorenje, opomena. Argument holokaust postao je aprioran, ne treba iznositi premise jer je ve razumljiv i familijaran (Judt 1999). U SAD to nije bilo tako sve do sredine 1960-ih. Kako je holokaust stekao centralno mesto u SAD javnom ivotu? Posle rata glavne rtve su bile one koje su jo patile pod Staljinom. Jevreji ne. Hitler nije bio zaboravljen, ali njegove rtve nisu bile agenda SAD politike i kulture. Holokaust je bio striktno jevrejsko seanje i uglavnom privatno. Poetkom 1960-ih sa sudjenjem Ajhmanu, zatim euforijom oko izraelskog uspeha 1967. u ratu, kod amerikih Jevreja tokom ratova sa Arapima Izrael postaje ivo podseanje na jevrejsko preivljavanje. Da bi pomogli Izrael ameriki Jevreji uspeno transformiu holokaust u gradjansku temu vanu za nejevreje koliko i za Jevreje. Tokom sledee dve decenije slede filmovi, muzeji i uvodjenje holokausta u kolske programe. Ameriki Jevreji u strahu od ubrzane asimilacije nalaze u holokaustu sredstvo otpora asimilaciji u obliku neprijatelja sveta oienog od Jevreja (Judenrein Welt). Holokaust je korien kao sredstvo ouvanja identiteta amerikih Jevreja. Ako je holokaust jedinstven i Jevreji moraju biti jedinstveni (Novick). To se podudarilo sa jaanjem amerike opsesije sa "politikom identiteta" i konkurentskim rtvovanjem. Premda nisu u SAD diskrimisani, Jevreji ipak imaju holokaust. Javlja se holokaust ki do mere da svaki grad u SAD eli da ima spomenik mrtvim evropskim Jevrejima. Holokaust postaje banalnost, gubei vezu sa izvornim smislom. Holokaust se dobro uklopio u zakone industrije zabave. Filmovi i TV serije izmenili su vidjenje Auvica i oteali poimanje drutvene funkcije antisemitizma (sa fabulama Happy End i manipulisanjem grozotama). U SAD, SR Nemackoj i Izraelu novi pristup antisemitizmu izraavao je razliite pokuaje nove integracije istorijskih zbivanja u sadanjost i njihovu ideoloku zloupotrebu. U sva tri drutva na razliit nain tekao je proces zaborava Auvica. U SAD su grozote holokausta snaile svetovne nade u izbavljenje uz pomo patriotskog American Dream (ameriki san), a filmovi i serije o progonima Jevreja konkurisali su slinim pokuajima afrikih crnaca. U Nemakoj je oivljavanje holokausta bilo prepreka domaoj normalizaciji faizma i povlaenju crte ispod prolosti, pa je sputavalo novu misiju ujedinjene Nemake u svetu. U Izraelu holokaust je jaao misionarsku svest u otporu Jevreja stalnoj zaveri protiv njih. Jo pre pojave Goldhagenove knjige Klausen je pokazao kako se zloini koji slue kao opomena, danas masovno instrumentalizuju u industriji zabave. Medijski uspeh Goldhagena u Nemakoj nekoliko godina kasnije to je samo potvrdio. Popularnog pisca nije lako kritikovati u situaciji kada i nauka mora voditi rauna o medijskom efektu. Najuticajniji akademski kritiar Goldhagena u Nemakoj verovatno je bohumski istoriar Hans Momzen. On pripada piscima koji antisemitizam objanjavaju materijalnim interesima, a ne iracionalnim pobudama. Momzen je moda najsistematinije

sporio sredinju Goldhagenovu pravolinijsku tezu o istrebljivakom karakteru nemakog antisemitizma (Mommsen 1996 a; Mommsen 1996 b). Pokuao je da pokae da je razvoj antisemitizma u Nemakoj sloen i neravnomeran i da njegova istrebljivaka verzija nije bila dominantna. Pri tome je upadljiv njegov napor da rastereti nacionalnu prefaisticku prolost, tj da diferenciranim sagledavanjem nemake tradicije, ovu otrije odvoji od potonjeg razvoja faizma. Upozorio je da najpre treba razlikovati antisemitske struje u Nemakoj i Evropi. Do 1930-ih prevladavao je religijski, hrianski antisemitizam koji nije bio istrebljivaki. Druga verzija bila je tzv. disimilatorski antisemitizam prisutan u nemakom carstvu koji se zalagao za izolaciju Jevreja, a kome je bio blizak Bizmark. Fihteovska tenja za asimilacijom Jevreja u Nemakoj takodje je osobena. Ali put ka nacistikom antisemitizmu nije vodio iz ovih struja nego od narodnjakih antisemita: Vagner, emberlen, Fri. To je pre sporedna nego glavna antisemitska struja nemake tradicije pokuao je Momzen da otkloni optube. Osim toga, kao i kod drugih ideologija, i kod antisemitizma treba razlikovati ideologe od operativaca: Gebels i trajher nisu isto to Himler, Hajdrih i Ajhman (operativa ima svoju zahuktalu logiku). ak ni Hitler od septembra 1930. do jula 1932. nije koristio ekstremni antisemitizam da ne bi odbio deo biraa. Dalje, teko je celom narodu pripisati antisemitizam. Od sveukupnog lanstva Hitlerove partije i stanovnitva samo su 15-20% bili ekstremni antisemiti, ali treba objasniti kako je ta manjina nametnula miljenje veini. Kljuni razlog je, po Momzenu, taj to su progoni Jevreja bili vano sredstvo da se razbije dravni aparat i poredak antijevrejskim vanrednim zakonima. Istrebljivaki antisemitizam veina nemakog stanovnitva nije prihvatala. ak je i Himler strahovao da e se i u najuem partijskom krugu kolege oslobaati krivice za unitavanje Jevreja pred Zapadom i da e samo on na kraju biti odgovoran. U svemu tome bila je krupna uloga Hitlera, upozorava Momzen. Vano je shvatiti, ponavlja Momzen, da holokaust nije bio dugorono planirana akcija. ak je i Himler u svom spisu "Postupak sa stranim narodima na Istoku" iz maja 1940. formalno iskljuio istrebljenje. Tek krajem leta 1941. poinje sistematsko unitenje Jevreja kao rezultat sadejstva lokalnih aparata SS, Glavne centrale za bezbednost Rajha i Dravnog komesara za uvrenje nemakog narodnog bia (Himlera). Jo 1942. nacisti su se kolebali izmeu ideje o reenju jevrejskog pitanja preko rezervata (Madagaskar-plan) i potpunog istrebljenja. Tek kada je propao plan preseljavanja stanovnitva na istoku (od Rige do Krima), poelo je sistematsko unitenje Jevreja. Momzen pripada "strukturalistima", koji, medjutim, osporavaju dugorono planiranje holokausta drei da se vie radilo o "savrenoj improvizaciji" nego o planu, koja je u sistemu "anarhije nadlenosti" odvela "kumulativnoj radikalizaciji" i zahuktavanju genocida vlastitom dinamikom. Ne manje odluno Momzen osporava i Goldhagenovo objanjenje nemake mrnje i sadizma prema Jevrejima. Po njemu, za nemaki antisemitizam nije tipian sadizam ve hladna birokratska logika koja ljude tretira samo kao brojeve, a ne kao pojedince. Bilo je to vie hladno ubijanje nego sadizam. Kod svih birokrata svest o krivici potisnuta je imperativom nareenja (odgovoran je nalogodavac). Vie je re o

184

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

185

navikavanju na moralnu ravnodunost nego o antisemitskoj agitaciji (koja je bila rairena kod nemakih gornjih klasa i pre nacizma). Funkcionalistiko objanjenje faistikog terora Hansa Momzena u kljunim postavkama razlikuje se od "voajeristikog bavljenja zloinom i zgraavanja nad tehnologijom nasilja", kako je ovaj istoriar ironino nazvao Goldhagenov pristup. U diskusiji koja je usledila nakon Momzenovog izlaganja na skupu fondacije "Fridrih Ebert" bilo je prigovora da je precenjen udeo birokratije u zloinima i haos nacistikog sistema. U javnosti je Momzenova kritika Goldhagena shvaena kao odbrana nacionalnog interesa, a bilo je ak ekstremnih gledita da je u Momzenovoj porodici bilo antisemitizma, jer je otac Hansa Momzena pisao protiv Jevreja i bio pripadnik Jurinih odreda. (Kohler 1996). Dok je dobar deo Goldhagen-debate u Nemakoj otvorio stare sporove oko sutine faizma i tekao mimo Goldhagenovih gledita, u SAD se kritika vie doticala samog pisca i njegovih motiva. Po svemu sudei, ameriki kritiari (Birn 1997; Finkelstein 1997) podstakli su Goldhagena na temeljniji odgovor od nemakih (Goldhagen 1997). Treba saeto prikazati tok ove diskusije. Kanadska istoriarka Birn nastojala je da pokae da je Goldhagen sistematski iskrivljavao izvornu grau, a njujorki politikolog Finkeltajn potrudio se da dokae da je njegov sunarodnik Jevrejin to inio i sa sekundarnom literaturom. Deo literature o holokaustu nastao je u sklopu cionistike paradigme koja nacistiki genocid poima kao vrhunac milenijumske mrnje prema Jevrejima. To je po Finkeltajnu apologetska dimenzija cionistikih rasprava, a Goldhagenova knjiga spada u kategoriju ove literature. Opti utisak Birnove je da je Goldhagen izvore koristio selektivno, pristrasno i nereprezentativno. To vai kako za arhivsku gradju tako i za sekundarnu literaturu. Knjiga se temelji uglavnom na sekundarnoj literaturi izuzev dela Nirnberskih arhivskih dokumenata, dela Saveznog nemakog arhiva i Ludvigsburkog arhiva o suenju ratnim zloinima. Osim toga, piev pristup odve je mehaniki i ne odgovara sloenom istraivakom poduhvatu, kao to je ispitivanje motivacije ubica. Birn je dovela u sumnju kljunu Goldhagenovu evidenciju, tvrdei da je on selektivno tumaio izvetaj iz arhiva o aktivnosti 65. policijskog bataljona. Po njoj, ta gradja ne svedoi da je ubijanje Jevreja bilo prioritetno, ve se ravnopravno pominju Rusi, Poljaci, Jugosloveni i Jevreji. Pisac iz arhivske gradje izvlai jednodimenzionalnu sliku i onda kada opisuje aktivnost 309. policijskog bataljona u Bjalistoku juna 1941. Na iskrivljen nain tumai i ulogu redovne policije. Tu Birnova takodje daje primere selektivnog korienja arhivske gradje. Uopte, Goldhagen ublaava represiju nad Slovenima, naroito nad Rusima. Tako je, npr. u marevima smrti, prema drugim podacima, bila samo treina Jevreja. Dakle ova mera koriena je i protiv nejevrejskih naroda. Takodje se mogu nai brojni podaci o destruktivnom ponaanju Vermahta i SS trupa i prema nemakom stanovnitvu, tzv. defetistima. Pored toga to selektivno tumai izvore, Goldhagen odve malo koristi ve postojea istraivanja. Da je koristio vie izvora, slika bi bila sloenija. Tako uopte nema poredjenja nemakih i nenemakih zloinaca. U okupiranim zemljama udeo kvislinga bio je veliki (npr. bilo bi zanimljivo poreenje sa francuskom, hrvatskom i maarskom

policijom). Veliki broj logora u SSSR-u funkcionisao je bez nemakog personala uz minimalni nemaki nadzor. Naravno, to ne skida odgovornost sa Nemaca jer je njihova ratna ekspanzija bila krajnji uzrok zloina, ali je ova okolnost vana za razumevanje motiva pojedinaca i uzroka zloina. Kritika Birnove je zanimljiva, jer se u istoriografiji retko moe sresti kontrola korienja arhivskih izvora. Obino se tu nekritiki veruje istraivaevom izboru i tumaenju gradje. Birn dodaje da je Goldhagen selektivno koristio i sekundarnu literaturu (naroito u uvodu). Nemaku istoriju tumai kao beskonanu borbu Jevreja i Nemaca, a nacistika faza po njemu je ispunjenje svrhe nemake istorije. Verbalizam i ponavljanje su stilska odlika knjige. Pisac ne poredi ispitivane policijske bataljone sa drugim jedinicama pa slobodno zakljuuje da je sastav prouavanog bataljona odgovarao strukturi nemakog drutva. Odve lako uoptava. iroko pripovedanje, "kliniki pristup", kako ga Goldhagen zove, zatim opirno prikazivanje grozota sve to ide na utrb teorije. Goldhagen mea zadatke naunika i svedoka (o poslednjem ima opirnog materijala u memoarima rtava). Njujorski sociolog N. Finkeltajn razlikuje dve vrste radova o holokaustu: istraivake radove koji su istorini i multikauzalni (uvazavaju sloenu uzronost), i holokaust literaturu, neistorinu i monokauzalnu (Finkelstein 1997). Finkeltajnovoj kritici daje teinu okolnost to je i sam Jevrejin, koji je otvoreno skrenuo panju na apologetsku dimenziju cionistike rasprave, a to je ona koja posmatra nacistiki genocid kao vrhunac hiljadugodinjeg progona Jevreja. Pri tome se u kritici cionizma poziva na jevrejskog naunika D. Bankira. Dok je Birn proveravala Goldhagena na arhivskoj gradji, Finkeltajn je nastojao da ga opovrgne navodei drugaije nalaze iz sekundarne literature (Kater, Kershaw, Reichmann Bankier, Gordon, Pulzer etc). Po Goldhagenu, Hitlerov reim imao je podreenu ulogu u istrebljivanju Jevreja, jer je od ranije postojao istrebljivaki antisemitizam. On porie da su Jevreji u bilo kom obliku odgovorni za antisemitizam, antisemitizam je "nezavisan od jevrejske prirode i aktivnosti". Finkeltajn upravo to spori. Tvrdi da nemaki antisemitizam nije bio dovoljan uslov za nacisticki genocid nad Jevrejima. Istrebljivaki antisemitizam slui Goldhagenu kao deux ex machina i opasno ga pribliava tezi da je skoro svaki Nemac latentni Hitler. Finkeltajn ak sumnja da je holokaust dogadjaj sui generis, neuporediv, jedinstven. Tvrdi da je slinih stvari bilo i na amerikom jugu. Dalje (slino Nortu i Doveu), tvrdi da poetkom tridesetih godina antisemitizam nije zahvatio radniku klasu (Goldhagen pak izriito tvrdi da nije zahvatio samo ui krug njenog vodjstva i inteligencije). Tu Finkeltajn navodi Palcera (Pulzer) i Volkova (Volkov) koji su pokazali da antisemitizam nije bio duboko ukorenjen i rairen u Nemakoj jer je razvijeni radniki pokret bio protiv antisemitizma. tavie, po jednom cionistikom dokumentu "jevrejska samokritinost rairena medju nemakom cionistikom inteligencijom bila je vrlo slina nemakom antisemitizmu". Sporna je i tvrdnja da je Hitler uvek otvoreno ispoljavao antisemitizam Po J. Kershavu (Kershaw), antisemitizam nije nikada zauzimao centralno mesto u Hitlerovim govorima. Zato Finkeltajn ocenjuje kao monokauzalnu kljunu Goldhagenovu tvrdnju da faistiki reim nije izmenio odnos

186

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

187

Nemaca prema Jevrejima. Goldhagen potcenjuje strah od represije faistikog reima kod obinih gradjana, pa zato moe da tvrdi da je utanje Nemaca znailo podrku genocidu. Finkeltajn, pak, navodi da postoji u literaturi dosta dokaza da se veina Nemaca nije slagala sa faistikim antisemitizmom i da su odbijali da se pridrue pogromima nad Jevrejima (Bankier). Spontani nemaki antisemitski ispadi su, tavie, bili retki, i bilo je manje podrke naroda rasistikom antisemitizmu nego na amerikom jugu. Stoga je ironina tvrdnja Goldhagena "da Nemce ne treba karikirati ". A ubedljiv protivargument Goldhagenovoj homogenizaciji nemakih delata je arolikost nemakih rtava koju je sam naveo. Goldhagen se u odgovoru ograniio na opovrgavanje Birnove ocene njegove knjige izbegavajui raspravu o arhivskom materijalu (Goldhagen 1997). Trudio se da pokae da je Birn izvrnula sadraj i poruke knjige. To treba pokazati itaocima jasno, a poto arhivski materijal nije dostupan itaocima rasprava oko njega ne moe ubediti citaoce. Odbio je da ulazi u raspravu oko arhivskih izvora tvrdei da je Birnova sebe i svoj prilog sama diskreditovala. Manir Betine Birn je sudski, ona nastupa kao tuilac, a neki njeni prigovori (da je holokaust satanizovan, da su stvarni dogadjaji vrlo relativisani, jezik maliciozan i prepun opisa grozota, pri emu su Nemci prikazani na nediferenciran rasistiki nain) krajnje su retorini. Dokumenta koja navodi Birn su nereprezentativna, to su falsifikati bez dokaza, kao na primer, ocena da je Goldhagen tvrdio da su nacisti "ostvarili teleologiju nemake istorije". Tu je Goldhagenu najbolji arbitar Habermas i njegova izriita ocena da je u knjizi re o politikoj kulturu, tj. onome to se moe menjati (a ne o biologiji). Dalje, namera mu nije bila transistorijska, kako tvrdi Birn, da govori o nepromenljivoj brutalnoj prirodi Nemaca. Smatra da je to prigovor koji ga tereti za rasizam i odbacuje ga. Uopte tvrdi da su prigovori o njegovim neosnovanim uoptavanjima u stvari fikcije same Birn. Porie da je koristio samo 200 izvetaja tvrdei da je pregledao vie hiljada, navodei da cilj njegovog istraivanja nije bila "drutvena pozadina" ustanova koje je prouavao nego njihova ideoloka srodnost sa reimom ustanova. Tvrdnju Birnove da je on samo pretendovao na empirijski rad, ali da je u tome promaio, Goldhagen naziva retorikim trikom. Misli da je u njegovoj knjizi u dovoljnoj meri istaknuta i brutalnost prema nejevrejskim zatvorenicima. Ni ova polemika nije liena Goldhagenove arogannosti. Odbacio je sve prigovore, a kritiare omalovaio: Finkeltajna je nazvao "neofitom", a Birn je po njemu antisemita. Premda prilino izdiferencirana nauna strana rasprave oko Goldhagena nije na konstruktivan nain suoila razliite pristupe, niti je argumentacija sueljena na dovoljno hladan nain, a jo manje se moe rei da je istina nepobitno osvetljena. Izneti su otri agumenti koji su na ne manje rezolutan nain poricani. Kada je o naunoj strani rasprave re ostaje utisak o nepomirljivoj suprotnosti izmedju pristupa, a ne o njihovom konstruktivom dopunjavanju. Kritiku Finkeltajna i Birnove trebalo bi po sutini i namerama odvajati od estokog negiranja Goldhagenove studije od strane konzervativnih antisemita, "Holokaust-revizionista" okupljenih oko kalifornijskog asopisa Journal of Historical

review. Ova medjunarodna revizionistika antisemitska struja trudi se da prikaze Auvic kao veliku la u slubi cionistikog mita. U osvrtu na Goldhagenovu knjigu stoji da je re o zloj knjizi punoj mrnje prema Nemcima (Weber 1996). Najpre, tvrdi se da je apsurdna "porodina cifra" o 6 miliona ubijenih Jevreja. Zatim knjiga je prepuna arogantnih etnocentrinih komentara o jedinstvenom i neuporedivom zloinu nad Jevrejima. Jer Staljin je, kae arls Veber, ubio vie Ukrajinaca 1932-33, nego Hitler Jevreja 1942-45. Sporni su u knjizi navedeni dokumenti, izvori i fotografije. Vojnici Vermahta bili su, navodno, disciplinovani, SS-ovci su u Auvicu kanjavani zbog "emotivnog zadovoljavanja" a Himler je govorio o znaaju jevrejskog rada u logorima. Dalje, Jevreji su imali predominantnu ulogu u ranom sovjetskom reimu i sovjetskoj upravi u baltikim republikama 1940-41. Otuda osvetniki antisemitizam baltikih naroda. Jevreji su pruali otpor nemakim vlastima, bili su partizani, to je uzrok odmazde. Goldhagen ignorie Lojhterov (Leuchter) izvetaj koji porie holokaust. Antisemitske mere preduzimane su u ratu kada su i sami Nemci bili podvrgnuti genocidu, okolnost koju mnogi ignoriu. Npr. u Poljskoj, je ubijeno 58.000 nemakih civila septembra 1939, a ameriki Jevreji pozivali su na sterilizaciju Nemaca 1941. Morgenthau-plan (Ruzvelteril) iz septembra 1944. je predvidjao deindustrijalizaciju Nemacke, a bombardovanje Drezdena bilo je genocidno. U tim uslovima teko je bilo oekivati simpatiju prema Jevrejima. Osim toga nemaka internacija Jevreja donekle je slina amerikoj internaciji Japanaca. Ovim tvrdnjama Veber pokuava da neutralizuje tezu o neuporedivosti holokausta. On dalje opominje da se nemaki antisemitizam mnogo ne razlikuje od francuskog i amerikog. U Vajmarskoj republici Jevreji su bili natproseno zastupljeni u trgovini i bankarstvu, kao i u sovjetskom i madjarskom reimu. Trei Rajh je do 1938. bio relativno blag prema Jevrejima (dakle antisemitizam nije duboko ukorenjen). Goldhagen u stvari iri mrnju izmedju Jevreja i nejevreja u duhu stare hebrejske tradicije i rei proroka Isaije o dizanju brata protiv brata, zavrava svoj osvrt ameriki revizionist arls Veber. Tome nasuprot, ameriki istoriar Dad podvukao je znaaj holokausta kao moralne opomene uprkos tome to se moe razgovarati o njegovoj jedinstvenosti (Judt 1999). Holokaust jeste bio jedinstveni oblik industrijskog rasnog ubijanja. Ali moralna nenormalnost holokausta nije posledica njegove jedinstvenosti. Jedinstvenost je kod ovog sluaja opisna kategorija. Ako, naime, istaknemo neuporedivost holokausta, onda to mora biti rezultat naroitih karakteristika uoenih na osnovu sasvim razliitih kriterija. Kojih? injenica je da je sve to uinjeno Jevrejima? Ali, to za mnoge ljude nije dovoljan argument. Osim toga, Auvic nam nije neophodan za izvlaenje naroite pouke. ak ni cionizmu nije bio neophodan holokaust da bi se opravdao. Holokaust nije bio ni "univerzalno" iskustvo. To je bio zloin odredjene grupe ljudi nad drugom u odredjenom vremenu i prostoru. To je jevrejsko seanje, a moda i nemako. Dad smatra da holokaust ima status ikone jer obeleava kraj uasnog veka i neto za ega nemamo izraz u modernom reniku. To je ideja zla. Ali, holokaust je oznaka i mnogo ega drugog. Najpre strane istorije koju ne moemo zaboraviti, a poto je i simbol apsolutnog zla ima i specijalnu vrednost u svetu noenom morem etike i ideoloke neizvesnosti. E. Vizel

188

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

189

kae da se holokaust ne moe nikako posredovati (TV serijom). Samo oni koji su bili tamo znaju ta je to, drugi nee nikada znati. Ipak Dad smatra da sveprisutnost holokausta nije ni tako loa. U meri u kojoj opsednutost iskorenjivanjem evropskih Jevreja doprinosi popravljanju moralnih kriterija izbora, treba podsticati javno interesovanje za holokaust. Nisam siguran da je to dobro za Jevreje, upozorava Dad, ali za SAD apsolutno jeste. Debata oko Goldhagena u pravom smislu postala je interkontinentalna kada su se u Nemakoj pojavile reakcije na kritiku Birnove i Finkeltajna. Kauc je optuio Birnovu da je pod uticajem nemakih, ukrajinskih i baltikih antisemitskih emigrantskih organizacija u SAD i Kanadi (Kautz 1998), a Kincel je Finkeltajna svrstao u predstavnike teze o svetskoj jevrejskoj zaveri (Kntzel 1998 b). Kao da su Nemci jedva ekali anticionistiku kritiku Goldhagena, pa je nedeljnik Der Spiegel od Finkeltajna (Jevrejina) nainio anti-Goldhagen zvezdu. Ovo je primer u kojoj meri je jedna nauna studija polarizovala frontove. Polarizacija se ne moe svesti na suprotnost levice i desnice, ve je sloena i izukrtana: revizionisti protiv cionista, nacionalisti protiv anacionalnih, konzervativci protiv socijaliberala itd. Nemaki naunici nisu izbegavali da u javnoj polemici prihvate rizik politike kvalifikacije, a ideoloko-kritiki pristup katkad je nadmaio teorijsku polemiku unutar Goldhagen debate. U svakom sluaju, obe strane su neodvojive i bilo bi iluzorno oekivati istu idejno neopredeljenu debatu oko pitanja koje duboko zadire u nemaku istoriju i savremenu politiku. Poznati kanadski revizionist Ernst Cundel (Zundel) pozdravio je Finkeltajna i Birnovu kao "intelektualno hrabre naunike", a u Nemakoj su Momzen, Herbert i neki leviari podrali Finkeltajna. Tako je debata oko Finkeltajna otkrila podvojenost i unutar jevrejskog odnosa prema "holokaustu". Kada je Viperman ustao u odbranu Goldhagena situacija je postala jos zamrenija. (Wippermann 1998 b) Dok je Kincel ocenio Finkeltajna kao advokata Palestinaca. Momzen ga je svrstao u "najznaajnije kritiare cionizma", a, sumirajui sloenu debatu, Viperman je zakljuio da je kritika Goldhagena postala opscena.

3. 6. Goldhagen i levica
Nemogue je u celini, a i nepotrebno, tragati za motivima svih uesnika u zamrenoj debati oko Goldhagena. Pokazana je njena sloenost, haotinost i nepreglednost koja je dobrim delom rezultat nestanka bipolarne ideoloke podele u svetu krajem XX veka. Kod teorija o faizmu sve do nestanka hladnog rata bilo je vie reda. Teorije o faizmu iz 1990-ih godina dobar su pokazatelj idejnopolitikog kolebanja, revizionizma, pregrupisavanja, ali i pojave novih ideoloko-teorijskih iskljuivosti. Sve do nestanka hladnog rata antikomunizam je unosio red u gradjansku misao o drutvu, a sa nestankom socijalistikih evropskih reima minulu homogenizaciju oko kritike totalitarizma zamenilo je idejnopolitiko rasulo i pojaana teorijska eklektika i nedoslednost. Pored dnevne tampe, u hamburkim nedeljnicima Die Zeit i Der Spiegel i berlinskim nedeljnicima Jungle World, Bahamas i asopisima Kalaschnikow Archiv i Glasnost tekle su polemike oko Goldhagena i antisemitizma u savremenoj Nemakoj, a naroito bivem

DDR-u. Rasprave su obelodanile teorijsku arolikost razliitih frakcija savremene levice u SR Nemakoj. Najoptije govorei poto je Goldhagen ignorisao marksistika objanjenja antisemitizma levica ga u teorijskom pogledu nije mogla prihvatiti, ali ga je podrala u idejnopolitikoj debati. U debatama oko Goldhagena izdiferencirala su se u polemikama dva stanovita: prvo marksistiko tumaenje antisemitizma koje istie njegov instrumentalni karakter i drutvenoekonomske izvore, a ne poima ga kao samosvrhu, i druga u osnovi istoricistika teza da je holokaust rezultat naroitog nemakog razvoja, kako tvrdi i Goldhagen. Goldhagenove teze bile su provokacija za levicu da zauzme jasniji stav oko novih rasprava o faizmu, jer je njujorki sociolog razdvojio istoriju nemakog mentaliteta od osobenosti kapitalizma unutar kog se razvio, dok univerzalizam kritike teorije ne daje za pravo tezi o jedinstvenosti nacistikih zloina niti posebnom nemakom putu razvoja. Kritika teorija je istoriji mentaliteta suprotstavila dijalektiku prosvetiteljstva u kojoj tehnika racionalnost i drutveno porobljavanje nisu nespojivi. Antisemitizam je racionalno sredstvo vlasti, a ne rezultat mrnje. Adorno, Horkhajmer i Luka su tvrdili da totalitarni antisemitizam nije nemaka nacionalna osobenost nego rezultat razvoja kapitalizma u Nemakoj. Medjutim, ni leviarska kritika Goldhagena nije bila jedinstvena. S jedne strane su pisci, koji se u uem smislu ne mogu tretirati kao nastavljai kritike teorije (Pecold, Rot, Kinl, Kraus, Nort i drugi), koji dre da se antisemitizam ne moe istraivati izvan celine faistikog rasizma i krize kapitalizma (ovoj struji je blizak i Viperman). S druge strane su srodni, ali ipak drugaiji predstavnici kritike teorije (Postone, Krug, Nahtman) koji antisemitizam tumae univerzalnim zakonima postvarenja kapitalistikih odnosa. Premda srodne, primedbe Goldhagenu upuene od levice razlikuju se od jedne do druge struje. Pecold zamera Goldhagenu da svodi ideologiju nemakog faizma na antisemitizam i da redukuje faistiku dravu na poduhvat ubijanja Jevreja. Time je itav program faistikih vlastodraca ostao izvan vidokruga, a Kopolev je lakonski zapazio: "Izgleda da Goldhagen stvarno veruje da je smisao i cilj Hitlerovog rata bio globalni holokaust, tj. unistenje svih Jevreja. Zamenio je cilj i sredstva". Reju nemaka istorija i rat su skraeni i svedeni na antisemitizam (Ptzold 1997). Izvor zloina je, medjutim, dublji i sloeniji. U Goldhagenovom istraivanju logora nema uzroka niti interesa. Pisac je, dodue, skrenuo panju na vaan plan pojedinca, ali je zamaglio optu temu. Zloini se ne mogu odvajati od ciljeva drave, a to je bila vizija krajnje i trajne pobede nemakog kapitalizma, tj. kapitalistika Evropa pod kukastim krstom. Tu treba traiti uzroke ubijanja Jevreja u ratu. Ali to se ne moe pokazati na nominalistiki nain. To je slepa mrlja Goldhagena. On odbacuje racionalna tumaenja zloina (prinuda nad ubicama, slepa poslunost, birokratska kratkovidost i bezdunost) jer po njemu sva ta tumaenja neutralizuju zloine i oslobadjaju zloince. Mandel je uoio da je veina zloinaca delala iz poslunosti, rutine i raunice, a vie leviarskih pisaca je istaklo da je kod unitenja Jevreja bila odluujua politiko-demografska raunica. Ideologija nemakog faizma bila je relativno otvorena i mogla se prilagodjavati klasnopolitikim zahtevima. Tako je npr. Rot primetio da je u pozadini unitenja Jevreja bilo "nadoknadjivanje posledica krize, kao,

190

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

191

npr., u stambenom pitanju". Skoro svi delovi "arijevskog" stanovnitva profitirali su od "ariziranja", bojkota ili zaplene jevrejskih preduzea, otputanja inovnika, tzv. "oslobadjanja" stambenog prostora ili nadeksploatacije Jevreja u logorima. Pecold je promenu faistikog plana (od finansijski unosnog progona u kom su se Jevreji od smrti spasavali plaanjem otkupa do unitenja Jevreja) objanjavao velikim siromatvom poljskih Jevreja. Dakle antisemitizam nije bio iracionalna samosvrha vec vieslojna raunica vladajuih snaga i sredstvo svesne manipulacije. Druga struja levice, bliska frankfurtskoj koli, takodje je na tragu kritike kapitalizma, ali je vie filozofskoistorijskiobjanjavala antisemitizam kao izraz instrumentalne racionalnosti Moderne. Ovi pristupi se nisu iskljuivali ve konstruktivno dopunjavali. Goldhagenovu sredinju, dodue tendencioznu i paualnu tezu (Nemci su bili pristalice istrebljivakog antisemitizma) njegovi kritiari su iskoristili ne samo da pisca diskredituju nego i skrenu raspravu sa prave sutine spora. Spor nije u tome da li je istrebljivaki faistiki antisemitizam stvar biologije ili politike kulture Nemaca nego koji su materijalni uzroci (iri sistemski zakoni kapitalizma i ui interesi konkretnih klasa i grupa) samo u Nemakoj stvorili tu vrstu odnosa prema Jevrejima. Goldhagen se iskljuivo vezao za antisemitizam i utoliko mu je pristup jednodimenzionalan i nedovoljan da bi valjano obuhvatio subjektivnu logiku faistickog varvarstva, njenu vieslojnu dinamiku i strukturnu sloenost (Krauss 1996). Zbog toga je najpre prevideo istrebljivaki karakter faistikog antimarksizma, a potom precenio istrebljivaki antisemitizam. Naime, istrebljivaki antisemitizam nije bio odluujua premisa i motiv genocida ve je to sloenija vizija narodnjake zajednice izabrane rase kojoj pripada budunost. Ova "intrinsina motivacija", tj ubedjenost nacista, nije poivala na jednodimenzionalnoj antisemitskoj mrnji nego na kompleksu profaistickih stavova: dogme o izabranosti bioloki shvaenog gospodarskog naroda i rase, granitna vrsti-na vojnika, etika dunosti u ijem je sreditu ponosna i slepa poslunost, antikomunizam, antisemitizam i antiliberalizam. Najdublja interesna osnova bio je savez faistike partije i delova buroazije u cilju guenja radnikog pokreta i nastavljanja imperijalistike ratne ekspanzije. U ovom sklopu i delovi drugih klasa i slojeva videli su ansu uspona. Mogunost uspona u vladajuu rasu mnogima je izgledala kao reenje ivotnih protivrenosti i motivacija za okrutno uklanjanje neprijatelja. Tek je "ienje" nemakog naroda od marksizma, uklanjanje KPD i SPD otvorilo put irenju faistike ideologije. Marksisti ne spore da je Jevrejin kao viefunkcionalni neprijatelj imao sredinju ulogu u nacistikoj ideologiji, ali se ne moe izolovati od svog "sijamskog blizanca" marksizma i ire osnove narodnjake ideologije o gospodarskoj rasi. Svest o pripadnosti gospodarskoj rasi koja je u biolokom pogledu nadmona nad ostalima (i tu Kraus za razliku od Momzena dri da je Goldhagen u pravu) stvorila je dobrovoljne ubice, a to nije uinio konformizam grupe ili strah od sankcija. Otuda pokretaki momenat nije bio apstraktno izolovani antisemitizam, ve poistoveenje sa gospodarskom rasom u ratnoj sudbinskoj zajednici. Dakle, isticanjem "line ubedjenosti" kao sredinjeg momenta kod Hitlerovih dobrovoljnih delata, Goldhagen je pogodio sutinu subjektivne logike faistickog varvarstva. Ali poto je sutinu ovog

ubedjenja redukovao na istrebljivaki antisemitizam, uprostio je sloenost motivacije nacistikih delata i ak ju je zamaglio. Objavljena su izvorna operativna nacistika dokumenta (poznati Kommisairbefehl iz juna 1941. i druga) gde su dati podaci o streljanju komunista u Rusiji, a ne samo Jevreja i o centralnom znaaju antikomunizma za nacistiku ideologiju (Khnl 1980, S. 351 et passim). Istoni front je za Trei Rajh bio najvanija i sudbinska bitka. Sredinom 1943. tamo je bilo koncentrisano preko 13,5 miliona ljudi (Vermaht, ostale borbene trupe i pomono osoblje), a unutar granica SSSR-a od 22. juna 1941. ivelo je oko 5,1 miliona Jevreja. Od toga broja rauna se da je na teritoriji koju je Vermaht titio bilo izmedju 2,75 i 2,9 miliona Jevreja (Meyer 1997, S. 15152). Istrebljenje je poelo tek nakon pobeda u osvajakom ratu, a vojni uspesi su bili conditio sine qua non holokausta. Ubijanje Jevreja bilo je mogue samo dok je vojska drala front. Uopte je postojala iroka saglasnost izmedju vojnog i dravnog vrha u Treem Rajhu koja je poivala na vrstim sponama i zajednikim interesima: revanizam, militarizacija, rat, osvajanje (pre svega na istoku), antiboljevizam i antisemitizam. Vermaht je tesno saradjivao sa SS trupama, a komandanti Hitlerovih armija, pruski plemii, u svojim naredbama su ponavljali da je najvaniji cilj borbe protiv jevrejskoboljevickog sistema zatiranje njihovog azijatskog uticaja na Evropu. Zato borac na Istoku nije tradicionalni ratnik nego osvetnik rase protiv jevrejskih niih bia (Ibid., S. 155). Vermaht je bio najodgovorniji za ubistvo ratnih zarobljenika. Od oko 5,7 miliona sovjetskih zarobljenika ubijeno je oko 3,3 miliona. To nisu bili samo Jevreji. Na osnovu direktiva odmah su ubijani "profesionalni revolucionari, politiki komesari, funkcioneri, intelektualci, buntovnici i fanatini komunisti" (Ibid., S. 165) Ni u praksi se antisemitizam nije mogao izdvojiti iz opteg nerazdvojivog ideolokog sklopa rasizma i antikomunizma. Naredni vaan leviarski prigovor Goldhagenu je da je potcenio otpor antisemitizmu kod nemakog radnikog pokreta. U tome je levica jedinstvena, od socijaldemokrata do trockista (Dowe 1996, Khnl/Erlinghagen 1997, North, 1998). Dejvid Nort sa Miigenskog univerziteta smatra da je sporan Goldhagenov sredinji pojam iz naslova, "obian Nemac". To je vrlo iroka kategorija, ne vidi se ta ga ini obinim. ta je osobenost "obinog Nemca" sa stanovita drutvene strukture (da li su to preteno seljaci, industrijski radnici ili srednja klasa)? Pojam "obian Nemac" kod Goldhagena ne odraava unutranje granice i sukobe nemakog drutva 1933. To nije nauno istraivanje nemakog drutva, ve idealni portret homogenog drutva koji se nekritiki oslanja na nacistiki mit o jedinstvenom krvlju i rasom definisanom nemakom narodu. Pisac nacistikoj viziji venog nepromenljivog Jevrejina suprotstavlja ne manje nepromenljivog Nemca. Vizija nepromenljivog Nemca je, bar do 1945, poivala na potcenjivanju leviarskog otpora antisemitizmu u nemakoj istoriji. Goldhagen komunistiki pokret Nemake ne pominje, a socijaldemokratski samo uzgred (North 1998). Premda estoki kritiar nacistikog rasizma i nemake povike na Goldhagena, berlinski istoriar Viperman takodje dri da je sporna pieva teza da je u nemakoj istoriji duboko ukorenjena tradicija istrebljivakog antisemitizma. (Wippermann 1997 c).

192

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

193

Viperman sumnja da se samo antisemitizam moe odseno analitiki apstrahovati i razdvojiti od ostalih faistikih sadraja. Nemaki faisti nisu bili samo antisemiti, nego su podjednako gajili predrasude prema Slovenima, Sinti i Romima i uopte neevropskim narodima. Antisemitizam je odve istrgnut iz opteg sklopa rasizma. Meutim, za razliku od ostalih leviarskih struja, koje istiu klasni karakter faizma, Viperman (blizak socijaldemokratiji) tvrdi da je na delu bila pre svega rasistika drava koja je istila sva strana tela (planirano je da se posle uklanjanja Jevreja ukloni 20-30 miliona Slovena). Goldhagen obilazi ove injenice i time relativie i negira druge oblike genocida. Ne posveuje panju eutanaziji, pominje je samo da bi pokazao da je bila manje grozna od antisemitizma. Prema Poljacima ima cinian stav, tvrdei da su Nemci bili blai prema Poljacima, iako su Sloveni u stvarnosti bili proglaeni podjednako niim biima u rasnom pogledu. Goldhagen polazi od pogrene teze da se nacizam rukovodio pre svega antisemitizmom, ime potiskuje u drugi plan faistiki rasizam. Viperman postavlja direktno pitanje zato se ne pie o faistikom unitenju Roma? Dakle, Nemci nisu bili samo dobrovoljni izvrioci Hitlerovog antisemitizma, nego njegovog globalnog rasistikog programa. Zbog ovog selektivnog pristupa Goldhagen nije dovoljno radikalan. Antisemitizam moe biti prolost, ali rasizam ne. Danas svaki peti Nemac mrzi Jevreje, a dve treine preziru Sinti i Rome (Wippermann 1997 c). Goldhagen nije bio samo povod da levica iznese svoje gledanje na antisemitizam, ve je provocirao i nove reakcije na marksizam. Polemika Vipermana i Rota nije jedini primer. Pre nego se pokau jo neki otpori, treba ukratko pomenuti gledita savremene kritike teorije koja su se javila kao reakcija na Goldhagen-debatu. Jo je u kljunim pojmovima predstavnika frankfurtske kritike teorije 1940-ih godina uoen sklop rada i nasilja, materijalnog sveta i kulture kao glavni uzrok koji je doveo do Auvica sa osnovnom porukom da Auvic traje i nakon preobraaja konclogora u spomen obeleje. Auvic je simbol represije kapitalizma unutar kog je nastao i antisemitizam. Tome nasuprot, sredstva masovnog optenja izmenila su gledanje na Auvic i oteala poimanje drutvene funkcije antisemitizma. Auvic se preobratio u potroaku robu zvanu holokaust (Claussen 1994). Nije, dakle, slabljenje seanja potisnulo Auvic u maglu prolosti ve industrijskokulturni vetaki proizvod nazvan holokaust, koji je zamaglio vezu Auvica i kapitalizma. Postone je skrenuo panju na vanu stranu antisemitizma koju Goldhagen nije uoio, niti je mogao uoiti u sklopu vlastitih istraivakih prioriteta i ignorantskog odnosa prema drutvenoekonomskim izvorima antisemitizma (Postone 1983). Osobenost nemakog faizma nije obim ubijanja Jevreja nego kvalitativna crta unitavanja, ali ne u Goldhagenovom smislu. Antisemitizam se, naime, razlikuje od drugih oblika rasizama. Mo Jevreja poimana je kao nevidljiva, tajna, mrana medjunarodna zavera, a plutokratski kapitalizam i boljeviki socijalizam prikazivani su kao marionete svetskog jevrejstva. Jo je Horkhajmer uoio da su Jevreji u istoriji poistoveivani sa novcem. Postone je uveren da se nacistiki antisemitizam moe razumeti uz pomo Marksove teorije o fetikom karakteru robe. Roba je drutveni odnos, a novac se javlja kao jedino mesto vrednosti i otudjeni oblik robe. Faistiki antisemitizam

bio je, u stvari, antikapitalizam koji je poivao na jednostranom i apstraktnom napadu na novani i finansijski kapital. Suprotnost izmedju materijalnog konkretnog (neposrednog rada) i apstraktnog (novca) preobraavala se postupno u rasistiku suprotnost izmedju arijevca i Jevrejina. Frankfurtska kritika teorija stalno je isticala da moderni antisemitizam poiva na biologizaciji kapitalizma, koji se poima u apstraktnom obliku kao medjunarodno jevrejstvo. Jevreji nisu postoveivani samo sa novcem i lihvarskim bankarstvom nego uopte sa kapitalizmom. Postali su olienje beskrajno mone industrijske vlasti kapitalizma. Antikapitalizam je uspeno preusmeren u antisemitizam. Bioloko tumaenje apstraktne strane kapitalizma se nije sluajno zaustavilo na Jevrejima: Jevreji su brzo prodirali u vrh gradjanskog drutva, a uz to bili su neukorenjeni, internacionalni i apstraktni, otuda dugo odravanje antisemitske tradicije u Evropi. Postone je uveren da je i moderni antisemitizam naroito opasni oblik postvarenja (fetia). Prua celoviti pogled na svet, naizgled ubedljivo razjanjava razliite oblike antikapitalistikog nezadovoljstva i zgodno ih politiki izraava. To je skraeni antikapitalizam ispunjen mrnjom protiv apstraktnog izvora svih zala u obliju Jevrejina. Logori su bili arijevska "negacija kapitalizma", mesto unitenja Jevreja olienja apstraktnog. Jevreji su pretvarani u apstraktne brojke, a potom u dim, ali su ipak poslednji ostaci konkretne predmetne "upotrebne" vrednosti koricene: odea, zlato, kosa, sapun. Dakle, Auvic, a ne 1933. bili su istinska "nemaka revolucija", tj. stvarni privid ukidanja postojee drutvene formacije. Ovaj in je trebalo da spasi svet od tiranije apstraktnog, ali su time nacisti sami sebe iskljuili iz oveanstva. Na tragu Postonea i kritike teorije, Fogt i Benl jasno su definisali vlastito vidjenje izvora antisemitizma u direktnom protivstavu prema Goldhagenu (Vogt/Benl 1996). Antisemitizam je za Goldhagena "kognitivni obrazac", kulturni aksiom u kom se gledita i vrednosti zgunjavaju u stabilnu strukturu. On ostaje na vrednosnom nivou ne uzima u obzir dublje drutveno-ekonomske sklopove kapitalizma pa itav jevrejski rad u lageru podvrgava "kognitivnom okviru". Nije odgovorio na pitanje zato se pozitivni pojam stvaralakog rada suprotstavlja negativnom pojmu pekulanta "Jevrejina"? To se moe objasniti samo logikom oplodnje kapitala. Antisemitski pojam parazitskog rada nije proistekao iz poimanja Jevrejina kao bia drugaijeg biolokog sklopa, ve je naroiti oblik eksploatatorskog rada u kapitalizmu. Rasizam dolazi tek naknadno i javlja se kao nadogradnja ideolokog srednjovekovnog hrianskog antisemitizma. Bez protivrenosti kapitalizma ne moe se pojmiti ni novo iracionalizovanje antisemitizma u XIX i XX veku. Mrnja protiv eksploatatorskog kapitala kod razliitih podvlaenih slojeva preusmerava se u mrnju protiv jedne njegove najvidljivije struje (berzanske, finansijske) gde su Jevreji bili natproseno zastupljeni. Jevreji postaju personifikacija eksploatatorske oplodnje kapitala, mrnja se sa strukture sistema sistematski pomera na njegove nacionalne predstavnike. To je logika sistematskog pomeranja (Postone). U kapitalizmu fetiki karakter robe najistije se ispoljava u novcu, uvodi se razlika izmedju korisnog proizvodjackog i rdjavog pekulativnog kapitala, to je u svojoj knjizi o antisemitizmu jasno pokazao Masing (Massing 1959). Dakle, moderni antisemitizam posledica je

194

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

195

miljenja koje je formirala roba, protest protiv finansijsko berzanske strane kapitalizma i obrazac pomeranja mrnje sa izvora nejednakosti (kapitalizma) na Jevreje. Jevreji se poistoveuju sa parazitskim kapitalom (spekulativnim). Zato to je zaobiao ovaj sklop, za Goldhagena (u drutvenoekonomskom pogledu) antisemitizam je u osnovi skoro isti od Srednjeg veka do danas. Kod faistike drave iezava javna protivrenost izmedju kapitala i rada. Potraga za identitetom postaje "egzistencijalna obmana" pa antisemitski otpor prelazi u unitenje naroda. Dakle, antisemitizam nije gola struktura predrasuda niti "mentalitet" ve je rezultat razvoja kapitalizma, a u Nemakoj oblikovan je naroitim okolnostima posle Prvog svetskog rata. Goldhagen to ne uvidja jer u analizi ne prelazi nivo pojedinca. Ali zato se samo u Nemakoj javio istrebljivaki antisemitizam, a ne i u drugim kapitalistikim zemljama? Na ovo pitanje i levica je pokuala da odgovori vlastitim vidjenjem "posebnog nemakog puta razvoja" u nizu razliitih strukturnoistorijskih tumaenja od K. Marksa, preko Dj. Lukaa do J. Koke. Trebalo je pokazati vezu izmedju razliitih antizapadnih izvora u nemakoj istoriji; s jedne strane, bizmarkizma i vilhelmizma, a, s druge faizma i istrebljivakog antisemitizma. Jo je Marks za Nemce govorio da su uestvovali u restauracijama modernih naroda ali ne i u njihovim revolucijama, i da su bili u drutvu slobode, ali samo u trenucima njenog pogreba. U kritici Hegelove filozofije prava, Marks je predvidjao da e se "Nemci jednog jutra nai na evropskom dnu, a da nikada nisu bili na stupnju evropske emancipacije". Nemaka je kasnila u razvoju, a moderni antisemitizam nastao je na prelazu ka razvijenom kapitalizmu. Vladajua klasa bi antisemitizam manipulativno aktivirala kada bi u periodima akutnih kriza kapitalizma trebalo stvoriti svest o nadklasnoj dravi (ono to je Marks nazvao bonapartizmom). Tada bi Jevreji bili napadani kao alter ego egoistinog kapitalizma i snaga koja stremi njegovom ruenju, a buroazija se predstavljala kao patriotska i klasno neutralna sila koja titi podvlaene (Elsaser 1998). Nemaka je bila liena liberalnog nasledja koje je u drugim kapitalistikim dravama bilo brana nadklasnom Levijatanu (autoritarnim reenjima). Osim toga pruski militarizam i zakasnelo ujedinjenje traili su kolonije, "poredak velikog prostora". Bio je to glavni strukturni sklop koji je u Nemakoj stvorio istrebljivaki antisemitizam i okolnost zbog koje je zakasnela nemaka nacija postala avangarda rasizma i opteg varvarstva. I na Zapadu je, dodue, bilo rizinih kriznih stanja kada su vladajue grupe u ime klasnih interesa mogle aktivirati antisemitizam. Medjutim, ovde je otpor pruskom i nemakom imperijalizmu u oba svetska rata preveo antifaizam iz neobavezne propagande u vaan potonji segment kolektivne svesti koji je uz oivljavanje teorija o totalitarizmu iznova urvstio liberalno nasledje. Antitotalitarizam je manipulativna zamena antisemitizma. Goldhagenova knjiga je otkrila nepodudarna gledanja na antisemitizam kod razliitih frakcija savremene nemake levice, ali i reakcije na njih. Na pomenuta gledista kritike teorije najpre je reagovao M. Kincel koji je debatu iskoristio za globalnu kritiku nemake levice koja je, po njemu, odgovorna i za poricanje holokausta (Kntzel 1997). U pozadini Kincelove podrke Goldhagenu je otpor levici. Jer, po njemu, uprkos podacima o

hapenju, ubijanju i progonu komunista i socijaldemokratau Treem Rajhu, i levica je bila zapletena u biografije zloinaca. S jedne strane, preci mnogih savremenih nemakih leviara bili su Nemci ubice. Osim toga (a to je izgleda glavni razlog Kincelove reakcije), levica je dugo neopravdano skretala diskusiju o faizmu na problem kapitalizma i time takodje prikrivala vlastiti udeo u nacistickim zloinima. Po njemu, upravo stoga levica nije prihvatila Goldhagena. Dakle i levica je odgovorna za poricanje holokausta jer ga je svesno potiskivala u stranu. Kincel komunistima prebacuje da su holokaust uzimali samo kao fusnotu, a Jevreje i komuniste tretirali kao istovetne rtve zapostavljajui okolnost da je postojala masa dobrovoljnih izvrilaca zloina (Kntzel 1998 a). U tom smislu komunisti su antigoldhagenovci jer su zloine posmatrali "funkcionalno" samo kao izraz klasnih interesa. Ovde se pokuava pokazati da je leviarsko tumaenje faizma kao oblika kapitalizma svojevrsna relativizacija holokausta, tj. udaljavanje od isticanja jedinstvenosti holokausta kao osobenog civilizacijskog pada neuporedivog sa drugim zloinima. Kincel misli da je radikalnija kritika faizma, koja istie neuporedivost holokausta, od one koja ukazuje na interesnu strukturu faistickog klasnog saveza. Ova teza je sporna. Kritika faizma je dublja to je preciznija i to jasnije ukazuje na materijalne interese drutvenih slojeva, a ne na iracionalnost (nesvodivost na interes) faistikih zloina. Ukazivanje na kapitalistiku osnovu faizma nije nikakva relativizacija, ve radikalizacija kritike jer se uoavaju mone grupe koje su od faizma profitirale. A analiza faizma, liena ukazivanja na realne interese klasa i grupa koje su ga podupirale, povrna je koliko god upeatljivo pokazivala neuporedivost i jedinstvenost faistikih zloina. Ovaj prigovor vai i za Vipermana. Nakon iezavanja socijalistikih jednopartijskih evropskih reima uticajni marksistiki teorijski antifaizam (analiza interesne osnove vladajueg faistikog klasnog saveza) naao se u defanzivi. Potisnuo ga je antifaizam koji istoricistiki istie neuporedivost i jedinstvenost holokausta i etniki genocid jednog naroda bez razmatranja njegove klasne osnove. Istoricistika neuporedivost faizma u novoj epohalnoj idejnopolitikoj situaciji potisnula je strukturalnu uporedivost faizma i kapitalizma. Po Goldhagenu i drugima, za zloine je odgovorna masa, donji deo tela kako kau konzervativci, a ne gornji deo imune klase i dravni aparat koji je bio kljuna poluga Hitlerovog preuzimanja (a ne osvajanja) vlasti. Zaboravlja se da sa rastom moi raste i odgovornost. Sa tog stanovita je pitanje o odgovornosti obinog Nemca deplasirano. Pored izvrtanja odgovornosti Kincelovo tumaenje je primer i instrumentalizacije Goldhagena u svrhu kritike odnosa nemake levice prema faizmu. Na ove revizionistike i druge Kincelove tvrdnje (npr. da je nemaka radnika klasa spala na vaan oslonac nacizma) i na optije Kincelovo zalaganje da se razbije "mit o antihitlerovskom nemakom narodu" bilo je vie reakcija (Krug 1998; Vogt 1997; Nachtmann 1998). Nasuprot Kincelu, Uli Krug istie odgovornost kapitalizma, tj. posednika konstantnog kapitala, za holokaust. U logici ekspanzije ovog kapitala je u prvoj polovini XX veka bio holokaust i antisemitizam U polemici Kincel Krug ogledaju se ne samo razliiti teorijski pristupi faizmu i antisemitizmu nego i aktuelna idejnopolitika sukobljavanja u Nemakoj, koja su nezamisliva bez sporenja oko odnosa prema

196

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

197

faistikoj prolosti. Kritika faizma na razliite naine se instrumentalizuje. M. Kincel, koji je uredio knjigu "Holokaust i nemaka levica", tvrdi da da je za veinu nemake levice Goldhagen u stvari Pandorina kutija koju je bolje drati zatvorenom. Ovaj bivi komunista u svom prilogu "Holokaust i nemaka levica" bez argumentacije tvrdi da je nemaka radnika klasa krajem rata spala na vaan oslonac nacizma. Goldhagenova knjiga naruila je predstavu o zlim nacistima i dobrim Nemcima. Zbog spone sa nacizmom trebalo je obinog Nemca preutati. Levica takodje brani pretke od prolosti, a marksistika dihotomija o vladajuim zloincima na jednoj, i podvlaenom narodu na drugoj strani, sluila je kao alibi za preutkivanje "obinog Nemca", zakljuuje Kincel. Nije ubedljiv Kincelov prigovor da je marksizam ignorisao antisemitizam obinog Nemca jer o tome postoje radovi frankfurtske kritike teorije (Adorno 1973; Loewenstein 1968; Massing 1959). Uopte je neubedljivo pravdanje Goldhagena tvrdnjom o tobonjem apologetskom ignorisanju antisemitizma kod levice. Na Kincelovu kritiku tumaenja antisemitizma od strane kritike teorije odgovorio je Nahtman suoavajui dva razliita vidjenja drutvenog determinizma kod objanjenja faizma i antisemitizma. Najoptije govorei savremeni predstavnici kritike teorije i dalje dre da je analiza protivrenosti nemakog kapitalizma znaajnija i pouzdanija od istorije mentaliteta u tumaenju faizma. Kincel tvrdi da je Goldhagen opovrgao oslobadjajuu nemaku bajku da se ubijalo zbog naredjenja koje se moralo izvravatii slae se sa njim da su Nemci dobrovoljno ubijali. (Nachtmann 1998) Goldhagen je za Kincela otkrovenje. Osporavajui pristup kritike teorije, Kincel odbija svako dalje teoretiziranje i kaze: "Pokuaj izvodjenja ubistva jednog jedinog jevrejskog deteta iz robnog oblika je istovremeno cinian i dostojan prezira." Uz to, dodaje, da oni koji se uzdravaju od opirnog opisa grozota jesu bezdune tehnokrate uma, a kada je u pitanju Auvic, svaki oblik drutvene teorije je apologetski. Po Kincelu, istrajavanje na "determinizmu", "objektivnosti", "shematskom ekonomizmu" znai skidanje odgovornosti sa neposrednih zloinaca. Tome nasuprot Kincel i Goldhagen nude drugi obrazac objanjenja zloina: uenje o slobodi volje, ija je teza da su Nemci ubijali Jevreje jer su naprosto eleli da ih ubijaju. Pravi krivci su empirijski subjekti (kao u sudskom procesu), a atribut "hladnokrvni" treba jo vie da istakne kriminalni karakter i energiju ina. U duhu rane gradjanske teorije subjekta pretpostavlja se da je pojedinac jedini gospodar svoje sudbine, svako je kova svoje sree i treba da odgovara za svoja dela. Istrebljivaki antisemitizam je sveden na golu volju za unitenjem. U kategoriji "unitavajue volje" u jedno su stopljeni pojedinac, ideologija i drutvo. Kincel i ostali govore o "specifinom nemakom mentalitetu" istiui istoriju mentaliteta umesto kritike kapitalizma. Po njima, nemaka istorija je bezizlazni kontinuum loeg. U sredite analize postavljeni su sadistiki Nemci da bi se moglo pisati o bezizlaznom kontinuumu unitavajue volje, a ontologija zla naporima za objanjenje zla pripisuje gorku aromu uzaludnosti. Pitanje je, medjutim, da li je veina zloinaca bila sadistika i krvoedna. Da je to istina, ne bi se moglo sistematski sprovesti plansko unitenje Jevreja. Nahtman s razlogom zapaa da se plansko i birokratsko, s jedne, i ostraeno lino ubijanje, s druge

strane, na dugi rok iskljuuju, a ne dopunjavaju. Kincel i Goldhagen su do opscenosti doveli psihologiziranje masovnog ubijanja. Nemci jesu dobrovoljno ubijali, ali je pojedinac sa vlastitom voljom i sveu produkt drutva. Kolektivno poinjeno masovno ubistvo ne moe se tretirati individualnim kategorijama krivinog prava, jer to znai poricati kolektivni, tj. drutveni karakter varvarstva sistema. Medjutim, ni ovaj ideoloko-kritiki pristup ne negira odgovornost i krivicu u celini. Re je o odgovornosti svakog pojedinca kroz ije se postupke reprodukuje drutvena stvarnost, koja se moe promeniti. Reju, Nemce treba pozvati na odgovornost zato to su faizmu bili do kraja verni umesto da ga nasilno obore. Zato kod objanjenja Auvica ne pomau logiki racionalni kriteriji kao kada se logiki nuno Auvic pravolinijski izvodi iz zakona nemake istorije. Ova vrsta "kritike vrednosti" u stvari pravda milione zloinaca koje je sudbina "mentaliteta" svladala. Nahtman misli da je Postone ubedljiviji: antisemitizam izvire iz fetikih odnosa kapitalizma, ali ne nuno. Istrebljivaki antisemitizam nije nuno nemaka osobenost. Holokaust je faza u razvoju nemakog kapitala, ali posredno, a ne neizbeno u smislu linearne nunosti. Raspravljajui o nesposobnosti da se "svetovno iezavanje civilizacije izrazi na pojmovnom nivou", Uli Krug je Goldhagen debatu ocenila kao pokuaj da se, u novoj epohalnoj situaciji krajem XX veka otvori optije pitanje u kojoj meri je politika kultura ideoloki odraz ekonomsko-politike realnosti. Da li je Goldhagen uopte bio kadar da poljulja gledite o primatu ekonomije nad politikom? Premda Kincel nije bez razloga zapazio (Kntzel 1997) da smo ranije bili skloni izjednaavanju faizma i kapitalizma i potcenjivanju antisemitizma, stoji i opaska Krugove (Krug 1998) da danas to isto inimo, ali sa obrnutim predznakom: kapitalizam je naime potisnut, a faizam se poistoveuje sa antisemitizmom. Otuda raste bojazan da e veza izmedju vrednosnih i misaonih formi kod Kincela, Dinera i drugih ostati vena zagonetka. Nacizam nije pokazao nikakav "slom civilizacije" nego svetovno "iezavanje civilizacije". Otuda i zaotrena ocena Krugove da je nacizam u najdubljem strukturnom pogledu u stvari razvoj varvarskih mogunosti kapitala. Pitanje je moe li se Auvic objanjavati samo ili preteno vrednosnim iniocima i na taj nain, a ne drugi, iracionalno racionalizovati ili se s druge strane moe bezostatno svesti na materijalne pobude (kao npr. kada je Kaucki objanjavao reformaciju kolebanjem cene pamuka). Goldhagen se izriito zalae za primat politike nad ekonomijom. Koliko god Auvic bio rezultat neuporedive nemake rasne drave, sa ne manje razloga se "civilizacija" moe zamisliti bez globalnog prevazilaenja onoga toka bez kog Auvic ne bi bio mogu. Kapitalizmu nije bio neophodan nikakav spoljni misteriozni dodatak da bi se preobratio u besmisleno unitavanje. Istovetnost samodranjai unitenja stvaraju "procesnu protivrenost" vlastitom dinamikom. Uli Krug izriito tvrdi da tzv. nemaki posebni put nije nikakvo odstupanje od kapitalistike normalnosti ve njegova krajnja konsekvenca. Ali i dodaje da bi trebalo istraiti okolnosti koje su u drugim autoritarnim dravama spreile ubilaku dijalektiku konstantnog (a ne varijabilnog) kapitala da zavri s Auvicom. S druge strane, pozitivistika svest uporno

198

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

199

ustrajava u pokuaju da ius sanguinis istakne kao direktnu suprotnost ius solli, a istrebljivaki antisemitizam kao raskid sa sa zahtevima "normalnog kapitalizma". Novac i kapital su sami po sebi u velikoj meri antisemitski jer stvaraju u naroitim okolnostima viziju antibia. Najvea je slabost Goldhagena to nema ni nagovetaja ovakvog pristupa. Na Kincelov poziv da treba preispitati tumaenje holokausta koje daje kritika teorija regovao je i Fogt (Vogt 1997) izriitom tvrdnjom da holokaust nije nemaka osobenost i da je analiza antisemitizma kod kritike teorije nadmona nad Goldhagenovom tezom. tavie, ova dva obrasca objanjenja ne mogu se ak ni porediti. Goldhagen se bavi samo jednom stranom objanjenja (motivacijom zloinaca), dok kritika teorija nastoji da razjasni drutvenoteorijski znaaj Auvica. Utisak je da je levica precenila teorijski znaaj Goldhagena. Goldhagenu nije bila namera da poljulja kljune teze kritike teorije jer za to nije imao snage. Vanije je pomenuti da se pristup, iji je predstavnik Goldhagen, i pristup kritike teorije razilaze u etiri kljuna stava: kod unitenja Jevreja kritika teorija prepoznaje "dijalektiku prosvetiteljstva", dok Goldhagen to tumai osobenostima nemakog razvoja. Za kritiku teoriju unitenje Jevreja jeste u poslednjoj instanci ekonomske prirode, dok je za Goldhagena to pitanje mentaliteta. Dalje, za kritiku teoriju ravnodunost prema rtvama je glavni aspekt antisemitizma, za Goldhagena, pak, to je mrnja. Kritika teorija logore posmatra kao industriju smrti, dok Goldhagen istie znaaj konkretnog ubijanja, grozota i motivacije pojedinca. Fogtu oigledno nije bilo teko da zakljui da je, u celini uzev, kritika teorija nadmona nad istoricizmom, izuzev ako se ne eli unitenje Jevreja shvatiti kao antisemitski pogrom koji se od drugih razlikuje samo po obimu. Neoboriva teza da je Holokaust preobraaj instrumentalnog uma u bezumlje u krilu kapitalizma, danas izgleda manje ubedljiva samo zbog snanog zaokreta epohalne svesti, a ne zbog njene teorijske ogranienosti. Adorno i Horkhajmer su tvrdili da je antisemitizam pobuna protiv "sfere cirkulacije" sa kojom su poistoveeni Jevreji, a koja je odgovorna za ekonomsko propadanje nacije. Dakle, moderni antisemitizam je rezultat raspada gradjanskog subjektiviteta, a ne anahroni relikt tradicije. Zbog toga se ne moe tumaiti kao nacionalna osobenost. Kada je, medjutim, u pitanju analiza konkretne tehnike unitenja, tu Goldhagenove analize mogu biti zanimljive. Goldhagenovo insistiranje na zloinima pojedinaca ne dovodi u pitanje kritiku teoriju, jer se ova ne moe svesti na radikalni strukturalizam. Ona je otvorena prema mogunostima ukljuivanja drugih postavki, pa otuda i Goldhagenova analiza moe biti dopuna kritikoteorijske analize antisemitizma. Obrnuti postupak je nemogu zbog suenosti goldhagenovog pristupa. Holokaust jeste nemaki projekat, ali Adorno i Horkhajmer nemaku istoriju nisu izuzimali iz gradjanskog drutva, ve je tumaili kao njegov odstupajui uzor. Najslabiju taku Goldhagenove teorije otkrile su leviarske kritike, uprkos tome to je zbog vansaznajnih inilaca opao uticaj marksistike misli o faizmu krajem XX veka.

3. 7. Znaaj debate za nauku i politiku kulturu


Izgleda da je najder u pravu kada je znaaj Goldhagen-debate video u tome to su stara pitanja postavljena na novi nain (Schneider 1998). Svako doba formira vlastita pitanja i daje svoje odgovore. U prvom mahu struna javnost estoko je napala Goldhagena, ali je kasnije pokazala spremnost da se sa tezama diferencirano suoi, a i Goldhagen je dao nekoliko pomirljivijih intervjua. Uvaeno je da su u knjizi: a) motivi ubica neobino iscrpno pokazani; b) dobro uoena uloga policijskih bataljona, mareva smrti i logora; c) s razlogom skrenuta panja na dobrovoljnu stranu ubijanja. Vie kritiara je istaklo da je potrebno ire uporedno istraivanje genocida da bi se osvetlili uslovi pod kojima masovno ubijanje postaje mogue, a genocid nekanjiv. Tada bi bilo jasnije u kojoj meri su tu znaajni: 1. ideologija; 2. istorijsko seanje; 3. politika kultura; 3. konkretne okolnosti u kojima obini ljudi postaju ubice. Zbog idejnopolitike strane rasprave vie kritiara reagovalo je preotro, a Goldhagenova teza da su Nemci bili dobrovoljne ubice nije toliko iskljuiva jer je on sam odbacio tezu o kolektivnoj krivici. Jednim delom spor se moe objasniti razlikama u perspektivi koja je uslovljena prirodom disciplinarnog pristupa. Goldhagen je sociolog, a veina kriticara istoriari. Tako Momzen veberovski gleda na istrebljenje Jevreja sa stanovita celine procesa, pa se stvara utisak o birokratskoj efikasnosti, hladnom planiranju i sistemskom unitenju, Viperman, kao istoriar, posmatra sistemski aspekt faistikog rasizma u irem prostornom i vremenskom pogledu, a Kinl, kao politikolog, istie strukturu vladajueg saveza i vezu ekonomije i politike. Goldhagen, pak, gleda iste stvari preteno socijalnopsiholoki sa stanovita tehnologije zloina i individualne motivacija poinioca pa su u prvom planu lina oseanja, mrnja, osveta, sadizam i sl. Navedenoj razlici perspektiva odgovaraju razliiti pojmovi za objanjenje zloina i u razliitom stupnju odgovorne drutvene snage: kod Momzena to su planeri i birokrate, kod Vipermana nacistika partija, kod Kinla vrhovi krupnog kapitala, vojske i faistike partije, kod Goldhagena pojedinane ubice. Goldhagenov pristup je u najveoj meri nominalistiki, sa svim prednostima i manama. Ako se prihvati gledite o razliitosti perspektiva kao izvoru razilaenja, onda se moe uoiti da su sa stanovita polarizovanih strana u Historikerstreit, Goldhagen i veina njegovih kritiara u stvari na istoj strani. Veina uspon nacizma i antisemitizma izvodi iz kontinuiteta nemake istorije, a ne tretira kao istorijsku sluajnost. Zato je prevladalo zalaganje da se ispod prolosti ne moe podvui crta, tj. da se ne mogu zaboraviti zloini, ve da treba da ostanu stalna opomena i korektiv sazrevanja nemake politike kulture. U tom pogledu veina se protivi istoricistikoj tezi o neponovljivosti i jedinstvenosti faizma (za razliku od konzervativno-istoricistike struje koja se zalae ili za reviziju tj. normalizaciju prolosti ili za prestanak bavljenja istorijom koja samo optereuje budunost). Ova potonja struja jo se u Historikerstreit jasno grupisala oko Noltea, a ima snano uporite i u amerikom mahom antisemitskom revizionizmu. Ipak ostale su upeatljive razlike izmedju Goldhagena i kritiara, koje se ne mogu svesti samo na pieve paualne sudove, neodmerena uoptavanja, linu aroganciju, monokauzalno

200

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

201

objanjenja ili redukcionizam. Goldhagenov istoricizam i nominalizam kosi se (tj. teko je spojiv) sa strukturnim (Momzen), socijalnoistorijskim (Veler) i marksistikim (Kinl) tumaenjima nacizma. Poslednja tri pristupa mogu se uzajamno dopunjavati i to je njihova prednost nad Goldhagenom iji je postupak neinkluzivan. Na drugoj strani, istrajavanje na neuporedivosti holokausta sa drugim oblicima sistematskog terora otro odvaja Goldhagena i od teorija o totalitarizmu. Okolnosti to ga je levica idejnopolitiki podrala ne bi trebala da zamagli krupne teorijske razlike izmedju Goldhagena i levice. ak ni Habermasova i Vipermanova podrka nije bila dublje teorijske nego moralnopolitike prirode. Kada se stiala graja oko Goldhagena, jer su je zasenile debate oko Walzerovog govora i Finkeltajnove knjige, lake se moglo uoiti da se deo kritike razlikuje od Goldhagena po istraivakim prioritetima i uglu gledanja, drugi deo po kljunom poimanju drutvenog determinizma i ocenama glavnih uzroka nastanka faizma, a trei deo u idejnopolitikom pogledu. Ako se imaju na umu iroke pretenzije Goldhagena, pomenuti kontrast jo je upadljiviji. Goldhagenova knjiga bila je u politikom i moralnom pogledu zapaena ne zahvaljujui radikalnoj kritici sistema u kom su nastali faisticki zloini, ve sposobnou da ivu sliku grozota smesti u pristupaan i razumljiv teorijski okvir i time potisne suvoparnu istoriografiju. Verovatno ovakav nominalistiki socijalnopsiholoki pristup pisca nije bio provokativan za akademsku nemaku istoriografiju istoricistikog ili strukturalistikog usmerenja. U Nemakoj protiv Goldhagena nisu istupili radikalni revizionisti (koji su branili tezu o Auvicu kao lai i zalagali se za normalizaciju prolosti), ve oni koji su svoj nauni rad shvatali kao prilog politikom obrazovanju (angaovani). Ostaje utisak da nemaka akademska nauka nije bila spremna za medijski nastup, niti na uproavanje svojih rezultata, pa se, kako zapaa najder, u javnosti dobro pomuila sa Goldhagenom. Goldhagenova knjiga primer je amerike naune kulture (koja je privlanija za medije) dok je nemaka suvoparnija. Razliitim teorijskim primedbama upuenim Goldhagenu odgovara i razliita ocena idejnopolitikog uinka debate. Habermas je ubedjen da je knjiga delovala kao katalizator koji je ujedinjenu Nemaku suoio iznova sa najvanijim segmentom njenog istorijskog samopoimanja pa je otuda vana karika istorijskog procesa uenja i sazrevanja u pravcu tolerancije. Slina je ocena Kinla i Erlinghagena da masovno solidarisanje sa jevrejskim rtvama predstavlja politiki i moralni potencijal koji uliva nadu. Goldhagendebata pokazala je da mnogi dre da se zloini nemakog faizma ne mogu relativisati niti zamagljavati pozivom na nacionalna oseanja u ime "normalizacije" koja trai prestanak bavljenja prolou koja optereuje. Drugaija je Klausenova donekle zaotrena ocena latentne funkcije Goldhagen debate (Claussen 1997). Po njemu, u ovoj raspravi nije re o idejnoj doslednosti argumentacije niti o spoznaji stvarnog deavanja u prolosti, ve su aktivirana grupna oseanja. Jer o knjizi je u Nemakoj poela rasprava dok jo nije bila ni prevedena, kada je Die Zeit 12. 4. 1996. na naslovnoj strani nepogreivo pogodio sigurni tenor "Mi" oseanja. Debatom, u stvari treba pokazati (nasuprot optubama sveta) da je Nemaka

zasluila svoje "ponovno ujedinjenje". U sreditu debate, upozorio je Klausen, nije suoavanje sa masovnim ubijanjem Jevreja, ve je u igri bio oseaj vlastite vrednosti u novoj Nemakoj. Nije bila nuna knjiga, ve jedan Goldhagen oko kog se nee suoiti duhovi nego oseanja. Ako pisac govori o nemakoj istrebljivakoj politikoj kulturi treba pokazati da Nemci danas ive u drugom svetu koji je raskrstio sa faistikom prolou. Prosean Nemac kae: smeno je poricati svaku odgovornost, ali danas elimo da budemo isti. Ovo priznanje faistikih zloina, koje je Goldhagen provocirao, ne bez ponosa, naziva se "politikom kulturom". Medjutim, ovoj konfesiji, dodaje Klausen, potrebni su i svedoci, Jevreji. Oni su danas u Nemakoj neobino vani, a sam predsednik Nemacke jevrejske zajednice je postao najvia i poslednja moralna instanca. Reju, diskusija oko prolosti postaje prazna rutina, ali sa dubljim izvannaunim smislom. "Mi" retorika oslobadja bespomonog pojedinca drutvene krivice i oprata mu u novoj kolektivnoj solidarnosti. Premda ne manje otar kritiar manipulativne strane naunopolitikih rasprava u Nemakoj, Viperman se nije sloio sa "markuzeovskim" leviarskim tonovima Klausena. On je uoio da se Goldhagen uspeno oteo novom nacionalistikom i antitotalitarnom konsenzusu Nemaca i uvrstio uverenje o epohalnom znaaju Holokausta (u smislu opomene protiv svakog rasizma) i njegovoj neuporedivosti koja se ne moe relativisati poredjenjem sa zloinima drugih, kao kod teorija o totalitarizmu. Upravo je to bila najvea tekovina Historikerstreit i ispod nje se ne moe ii. Ne treba naruavati mukotrpno uspostavljenu saglasnost iz Historikerstreit izjednaavanjem nemakog rasistikog ubijanja i komunistikog "klasnog genocida" (Wippermann 1998 a). Viperman smatra da se Goldhagen uspeno odupro rairenoj trivijalizaciji nacistikih zloina putem njihovog poredjenja sa drugim reimima, pre svega sa DDR-om. On se upadljivo razlikuje od mnogih "plavookih nemakih istoriara" koji se trude da relativiu zloine Treeg Rajha ukazivanjem na neke njegove toboe "dobre strane". Branei ga od raznovrsnih profesionalnih i hobby istoriara, Viperman je sa aljenjem konstatovao da je Goldhagen dobio samo jednu publicistiku bitku, ali ne i istoriografski rat (Wippermann 1997 b). Zahvaljujui izmedju ostalog i njegovoj knjizi, otvorenije se govori o dilemama nove radikalne denacifikacije 1990-ih (posle amnestije i amnezije 1950 i 1960-ih godina). Ranije je roditeljska prolost bila blokada bavljenju istorijom. Za treu generaciju (za unuke) to je neto lake. Goldhagen je provokativno preneo odgovornost za zloine sa strukturnih grupa na pojedinca. Zato nova ujedinjena Nemaka mora priznati sve zloine faizma. Ali, odgovaraju konzervativci, to e pokolebati novog nemakog vojnika. Zato oprezno. Goldhagenova knjiga "neoprezno uznemirava" svakog vojnika i upozorava na opasnost odnormalizacije svakog patriotskog genocida. To je njena univerzalna poruka. Uprkos otporu pievim tezama, Goldhagen-debata je pokazatelj vitalnosti politike kulture Nemake, jer je iskazano snano zanimanje za zloinaku faistiku praksu i spremnost da se ne povue crta ispod prolosti. Teko je verovati da ona u tom pogledu moe biti uticajna opomena balkanskoj politikoj kulturi i ovinistikom genocidu malih balkanskih naroda, a jo manje da bi ih mogla dovesti do svesti o negativnoj utopiji furor

202

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

203

balcanicus. To e biti mogue tek kada pone sistematina i organizovana nauna kritika pogubnog "patriotskog" ovinizma vlastite, a ne tudje nacije. Jugoslovenska nauka ne bi trebala da eka da to drugi prvi ponu. Literatura:
Adorno, Theodor, u. a: (1973): u. a., Studien zum autoritren Charakter, Suhrkamp Verlag, Frankfurt/M. 1973. Birn, Bettina, Ruth (in collaboration with Dr Volker Riess) (1997): Revising the Holocaust The Historical Journal, Cambridge University Press, 40, 1. Claussen, Detlef (1992): Neue deutsche Vershnung, Freitag die Ost und West Wochenzeitung (Berlin) 1992/Nr. 2. Claussen D. (1994): Grenzen der Aufklrung die gesellschaftliche Genese des modernen Antisemitismus, Fischer, Frankfurt/Main 1994, S. 7-20. Claussen, D. (1996): Viel Lrm um Goldhagen, Perspektiven (Frankfurt/M.), Nr. 29. Claussen, D. (1997): Daniel Goldhagen in den Medien-die vorlufige Bilanz auf neue entfachten Debatte, Weltwoche (Zurich) 11. 9. 1997. Dahmer, Helmut (1998): Das Elend der Goldhagen-Kritik Die Holocaust-Forschung mu weg vom Strukturalismus und braucht eine"Wendung zum Subjekt" (Horkheimer), Jungle World 1998, Nr. 21. Dowe, D. hrsg. (1996): Die Deutschen ein Volk von Ttern Zur historisch-politischen Debatte um das Buch von D. Goldhagen" Hitlers willige Vollstrecker: ganz gewhnliche Deutschland der Holocaust", FES, Bonn 1996. (Elektronsko izdanje) Dowe, D. (1996): Vorbemerkungen des Herausgebers, u D. Dowe (hrsg.) Die Deutschenein Volk von Ttern; Elsaser, Jurgen (1998): Deutschland als Avantgarde-Historische Genese und aktuelle Renaissance des deutschen Sonderwegs, Jungle World 1998, Nr. 8. Finkelstein, Norman, G. (1997): Daniel Jonah Goldhagen's 'Crazy' Thesis: A Critique of Hitlers willing Executioners, New Left Review (London), July/Avg. Goldhagen, Daniel, J. (1996 a): Das Versagen der Kritiker, Die Zeit 1996, Nr. 2. D. J. Goldhagen antwortet in der Zeit seinen Kritikern (1996 b), Die Zeit 1996, Nr. 25. Goldhagen, D. J. (1996 c): Daniel J. Goldhagen antwortet seiner Kritikern, Die Zeit 1996, Nr. 32. Goldhagen, D. J. (1997): The Fictions of Ruth Bettina Birn, German Politics and Society (Berkeley) 1997 (15), Nr. 3. Goldhagen, D. (1998): Hitlerovi dobrovoljni delati obini Nemci i Holokaust (prevod s engleskog), Radio B 92, Beograd (1. Edit. 1996). Habermas, Jrgen (1997): Warum ein "Demokratiepreis" fr Daniel J. Goldhagen? Eine Laudatio. Bltter fr deutsche und internationale Politik 1997, Nr. 4 Habermas, J. (1999): Bestijalnost i humanost (prevod s nemakog), Nova srpska politika misao, 2. Jckel, E. (1996): Einfach ein schlechtes Buch, Die Zeit, 1996, Nr. 21.

Judt, Tony (1999): The Morbid Truth, The New republic 19. 7. 1999. Kautz, Fred (1998): Die Alptrume von Frau Birn, Jungle World 1998, Nr. 21. Kohler, Otto (1996): Unter Deutschen, Konkret (Hamburg), 1996, Nr. 1. Krauss, Hartmut (1996): Daniel J. Goldhagens eindimensionale Sicht auf "Hitlers willige Vollstrecker" Eine subjektwissenschaftliche Kritik von links, Glasnost-Informations und Dokumentationssystem Berlin, Nr. 11. Krug, Uli (1998): Ewiges Rtsel Auschwitz ber die Unfhigkeit den sekularen Zivilisationsschwund auf den Begriff zu bringen, Bahamas 1998, Nr. 25. Khnl, R, hrsg. (1980): Der deutsche Faschismus in Quellen und Dokumenten (5. Auflage), Pahl Rugenstein, Kln 1980. (1. Aufl. 1975). Khnl, R. / Erlinghagen/R. (1997): "Holocaust" Forschung in Deutschland Von 1945 bis zur Goldhagen-Debatte, u Johannes Klotz/Ulrich Schneider (hrsg.), Die Selbstbewusste Nation und ihr Geschichtsbild Geschichtslegenden der Neuen RechtenFaschismus/Holocaust/Wehrmacht, Papyrossa Verlag, Kln 1997. Kntzel, Matthias (1997): Holocaust und die deutsche Linke, Jungle World 1997, Nr. 45. Kntzel, M. (1998 a): Zur Entlastungsfunktion des "Schwarzbuchs" im neuen deutschen Diskurs, Jungle World 1998, Nr. 36. Kntzel, Matthias (1998 b): Finkelsteins Freunde, Jungle World 1998, Nr. 21. Loewenstein, Rudolph (1968): Psychoanalyse des Antisemitismus, Suhrkamp, Frankfurt/M. 1968. Massing, Paul, W. (1959): Vorgeschichte des politischen Antisemitismus, EVA, Frankfurt/M. 1959. Meyer, Gert (1997): Wehrmacht und Holocaust, u J. Klotz/U. Schneider, Die selbstbewusste Nation und ihr Geschichtsbild. Mitchell G. Ash, Mitchell, G. (1996): Die Debatte ber Goldhagen im Internet, Tageszeitung (Berlin), nr. 497516. 7. 1996. Mommsen, Hans (1996 a): Antwort auf Daniel J. Goldhagen Der Antisemitismus war eine notwendige, aber keineswegs hinreichende Bedingung fr Holocaust, Die Zeit 1996, Nr. 36. Mommsen, H. (1996 b) Die Deutschen und der Holocaust, i Diskussion des Vortrages von H. Mommsen, sve u D. Dowe (hrsg.), Die Deutschen ein Volk von Ttern. Nachtmann, Clemens (1998): Gehorsam ohne Befehl Bomben legen aus Erfahrung Bahamas 1998, Nr. 27. Neumann, Franz, L. (1966): Behemoth The Structure and Practice of National Socialism 1933-1944, Harper Row, New York (1. Edit. 1944). Nolte, Ernst (1965): Der Faschismus in seiner Epoche, Die action francaise, der italienische Faschismus, der Nationalsozialismus, Piper, Mnchen (1. Aufl. 1963). North, David (1998): Antisemitismus, Faschismus und Holocaust "Hitlers willige Vollstrecker" von D. Goldhagen-eine Buchkritik, Arbeiterpresse-Verlag, Essen 1998. Pankow, Horst (1996): Phantom Kollektivschuld, Bahamas (Berlin) 1996, Nr. 20. Ptzold, Kurt (1997): Der geschichtliche Ort des "Holocaust", Kalaschnikov Archiv (Berlin) 1997, Nr. 1.

204

Todor Kulji

Postone, Moishe (1983): Antisemitizam i nacionalsocijalizam (prevod s nemakog), Marksizam u svetu, g. IX (1983) br. 3. (1. izd. 1981). Schneider, Michael (1998): Die "Goldhagen-Debatte": ein Historikerstreit in der Mediengesellschaft, Friedrich Ebert Stiftung, Bonn, 1998. (Elektronsko izdanje) Vogt, S. /Benl, A. (1996): "No Germans, no Holocaust" Zur Kritik von D. J. Goldhagen: Hitlers Willing Executioners, Bahamas 1996, Nr. 2. Vogt, Stefan (1997): Kein deutscher Sonderfall Die Antisemitismusanalyse der Kritischen Theorie ist Goldhagens Ansatz berlegen, Jungle World 1997, Nr. 37. Weber, Charles (1996): Goldhagens Evil Indictment of Germans, The Journal of Historical Review, vol 16, No. 2. Wippermann, W. (1997 a): Goldhagen, an die Tafel! Wie deutsche Historiker den Wissenschaftler D. Goldhagen demontieren, Jungle World 1997, Nr. 48. Wippermann, W. (1997 b): "Judischer Scharfrichter"? Goldhagen und die "selbstbewusste Nation", u W. Wippermann, Wessen Schuld Vom Historikerstreit zur GoldhagenKontroverse, Elefanten Press, Berlin 1997. Wippermann, Wolfgang (1997 c): Goldhagen ist nicht radikal genug Man mu ihn gegen rechts verteidigen, aber von links angreifen! Kalaschnikow Archiv (Berlin), 1997, Nr. 1. Wehler, Hans-Ulrich (1996): Goldhagen Debatte: Wie ein Stachel im Fleisch, Die Zeit 1996, Nr. 22. Wippermann, W. (1998 a): Der nekrophile Antikommunismus der" aufgeklrten Linken" und die Schwarzbuchdiskussion, Kalaschnikow Archiv 1998, Nr. 2. Wippermann, W. (1998 b): Die Goldhagen Kritik wird obszn: der Fall Finkelstein, Jungle World (Berlin) 1998, Nr. 21. Wippermann, W. / Roth, K. (1998): Ist Dimitroff gegessen? War der Nationalsozialismus ein Klassen oder Rassenstaat?Eine Kontroverse zwischen W. Wippermann und K. H. Roth, Jungle World 1998/Nr. 4.

4. VALZER DEBATA: faizam kao moralna toljaga


Nestanak hladnog rata znaio je iezavanje i stabilne polarizacije idejnih sukoba. Usled nestanka zajednikog neprijatelja socijalizma poinju se ubrzano razlikovati interesi SAD od EU, a unutar Evrope jaa nacionalna polarizacija. Globalizacija nastoji da unese reda u zamrenost nove interesne podele. Izgleda da je uspenija na ekonomskom i vojnom nego na istorijsko-ideolokom planu. Globalizacija lake usaglaava ekonomske i vojne razlike nego istorijsko seanje. Ovo ne bi bilo toliko vano da seanje nema aktivnu ulogu. Na primeru odnosa prema faizmu treba pokazati kako kritike sa razliitih polazita mogu biti ak podudarne, premda sutinski razliite. U sreditu je holokaust kao simbol faistikih zloina, koji, medjutim, prima ire znaenje i zbog oseajne komponente lako se politizuje. Tri su najvanija obrasca instrumentalizacije holokausta: 1. isticanje holokausta kao trajnog dela identiteta nemakog narodau cilju opomene na opasnost novog faizma i desnog ekstremizma; 2. potiskivanje holokausta kao "moralne toljage", koje remeti normalizaciju nemake drave i spreava obnovu skrene nacionalne svesti; 3. prenaglaavanje holokausta kao neuporedivog zloina i simbola trajnog monopola na rtvu, zbog jevrejskih pretenzije na obeteenje i u cilju pravdanja ekspanzije Izraela i SAD (holokaust industrija). Ova tri tumaenja holokausta kao simbola zloina faizma iskazuju polarizaciju i usmerenost glavnih struje teorija o faizmu nakon nestanka hladnog rata. Ona se podudaraju sa interesima raznorodnih idejnopolitikih snaga. Za razliku od hladnoratovske polarizacije izmedju teorija o faizmu i teorija o totalitarizmu, sada je teorijska i idejnopolitika zamrenost kod tumaenja i ideolokog korienja faizma izrazitija. Zbog prolaznog podudaranja ineresa dolazi do slinog gledanja na holokaust kod najrazliitijih idejnopolitikih struja. Kako se razliiti interesi mnogu prelamati u slinim pogledima na neke krupne istorijske take govori npr. srodno gledanje na holokaust kod dela evropske levice, levih liberala u SADi nemakih konzervativaca? Vidljivo je odsustvo jasne polarizacije u misli o faizmu zbog slabljenja kritike kapitalizma i pojave novih protivrenosti (izmedju SAD i SR Nemake, porasta i normalizacije nacionalizma koji slabi kritinost prema faizmu, sukoba Jevreja i evropskih banaka od kojih trae obeteenje, sukoba cionista i anticionista i sl). Novi problem poslehladnoratovske kritike ideologije je u tome to razliiti interesi stvaraju sline otpore, koji se prelamaju u slinom odnosu prema faizmu. Zato u svakom konkretnom sluaju treba paljivo istraiti da li prevladava trajnija podudarnost interesa, dublja idejnoistorijska srodnost, ili samo prolazna saglasnost koju namee postojanje zajednikog neprijatelja.

206

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

207

4. 1. "Manifest Berlinske republike" ili lina tenja za normalizacijom?


Nakon ponovnog ujedinjenja Nemake, a naroito nakon pomeranja prestonice u Berlin, promenio se odnos prema faizmu. Seanje na faizam Berlinske republike razlikuje se od seanja Bonske republike. Takav se bar utisak stie. Da li je ve samo ponovno ujedinjenje shvaeno kao oprotaj za faizam i koji oblik seanja na holokaust treba da imaju budue generacije? Osim toga, snana promena medija nametala je novu kulturu dijaloga. Svedoci faistikog doba su izumirali, rodjeni posle nacizma nemaju direktnog seanja, pa su ih na zloine mogli samo indirektno podseati mediji. Glavno pitanje za docnije rodjene nije bilo ono o direktnoj krivici za faizam, ve ono o indirektnom seanju i nezaboravu. U svakom drutvu postoje faze blokiranja i faze erupcije seanja, ali ne kao sluajni ciklusi, ve kao traganje za razliitim oblicima identiteta koji trae uporita u razliitim istorijskim sadrajima. Proces seanja nije kontinuiran, diskontinuitete unose interesi uticajnih drutvenih grupa. Da li se seanja samo instrumentalizuju ili imaju i vlastite zakonitosti? Postoje i privatna seanja, ali javna seanja uvek imaju odredjenu funkciju. Onaj ko se sea uvek moe na razliite naine biti shvaen, dakle prigovor o instrumentalizaciji seanja donekle je trivijalan. Prolost koje se seamo uvek slui pravdanju ili kritici sadanjice (Assmann 1998). Sve nemake rasprave o faizmu, od Fier do Valzerdebate, uticale su na stvaranje novog mentaliteta, ali i iskazivale promenu epohalne svesti i raspoloenje intelektualne i politike elite. Danas je u sreditu ekonomski najmonije evropske nacije pitanje da li njeni sadanji itelji treba da preuzmu krivicu predaka za faizam i u kojoj meri su zatonici te hipoteke? Moe li samokritino seanje na Auvic biti trajni deo politike samosvesti, tj. da li prihvatiti odgovornost predaka kao uznemirujuu injenicu ili kao elemenat slomljenog nacionalnog identiteta? Osim lokalnog znaaja, svako nemako suoavanje sa faizmom iznova je isticalo i univerzalnije poruke, pa zato ove rasprave mogu pomoi i drugim narodima da se jasnije odrede prema senkama vlastite prolosti. To vai i za najnoviju debatu oko Holokaust muzeja ija se izgradnja planira u Berlinu. Spomenik je zamiljen kao monumentalni simbolini znamen nemakog priznanja vlastitih zloina i preduslov ukljuenja Berlinske republike u "normalni Zapad". Medjutim u javnoj raspravi javile su se i bojazni da se ne pretera sa kajanjem i priznanjem. Ovu bojazan neobino jasno je ispoljio knjievnik Martina Valzer u govoru kada je primao nagradu nemakih knjiara u jesen 1998. Da strah nije bio lini, nego znatno iri pokazale su podrke koje su stigle Valzeru posle govora. Tako je Institut za retoriku u Tibingenu proglasio Valzerov govor "Besedom 1998 godine", a socijaldemokratska uprava grada Hale u jesen 2000. predloila je Valzera za nagradu "Neustraiva re". Rasprava pokrenuta u javnosti vodjena je istovremeno oko Valzerovog govora i predloga za izgradnju monumentalnog spomenika rtvama holokausta u centru Berlina. Juna 1999. nemaki parlament odluio je da se ubijenim Jevrejima digne spomenik u poetnoj vrednosti od 20 miliona maraka. Izgradnja treba da pone polovinom 2001. Za razliku od Historikerstreit i Goldhagen-

debate, u Valzer-debati podsticaji nisu krenuli iz nauke, ve iz politike: kakav spomenik dii rtvama faizma i da li je nemaka sramota neuporediva. to je jaao nemaki nacionalizam, to je rasla sumnja u tvrdnju da je faizam neuporedivo zlo, a posle sloma realsocijalizma bilo je sve vie odrenih odgovora? Ovaj problem "istoriziranja" je unutar iznova ujedinjene Nemake primio dugaiji ton. Slom evropskog socijalizma otvorio je perspektivu za novo poredjenje totalitarnih sistema. Demonizacija DDR-a relativizovala je faizam. Uz novi nemaki nacionalizam, ohrabren ujedinjenjem, to je odvelo izvesnoj oputenosti u odnosu prema Hitlerovom reimu. Implozija DDR-a jaala je utisak o stabilnoj i demokratskoj Berlinskoj republici, u ega se pre desetak godina sumnjalo. Premda u novom svetlu ujedinjenja, shvaenog kao oprotaj za prolost, odnos prema faizmu i dalje je ostao konstitutivni element nemakog odnosa prema istoriji, jer je pokazivao odnos Nemaca prema Evropi. Valzer debata je primer ivog suoavanja nove Berlinske republike sa istorijom i svedoi o tome da se i nakon 60 godina od kraja rata "prevladavanje prolosti" u Nemakoj ne iscrpljuje u rutinskim sveanim govorima i banalnom pogledu napred. ta je podstaklo novu debatu oko prolosti, kada je ve izgledalo da su glavna pitanja faizma dovoljno razmotrena? Nemaki knjievnik Martin Valzer (r. 1927) je, slino Nolteu, menjao shvatanja postupno sa sazrevanjem nacionalne svesti. Poetkom 1960-ih podravao je socijaldemokratsku kampanju protiv trausovog programa naoruavanja, od polovine 1960-ih pribliava se hrianskim demokratama, ali uestvuje i u kampanji protiv rata u Vijetnamu. Nacionalni oseaj mu se javlja poetkom 1970-ih, da bi ubrzo poeo da rehabilituje pojam nemakog naroda i govori da je nacizam plod Versajskog diktata i da Nemaka nije bila kriva za Prvi svetski rat. U isto vreme kod nacizma suoava zavedeni "narod" i stvarne poinioce i ali se zbog nejedinstva i podele nemakog naroda kao nacionalne katastrofe (Krzywdinski 1999). Dobra prilika da Valzerova gledita steknu javnu teinu bio je prijem nagrade za mir nemakih knjiara 1998. Tada je Valzer izmedju ostalog rekao: "Svako poznaje istorijski teret Nemaca, neprolaznu sramotu. Ali, postoji i rutina samookrivljavanja. Neto se u meni buni protiv svakodnevnog podseanja na zloine, trajnog priseanja na nau sramotu. Na delu je instrumentalizacija nae sramote. Podelu Nemake poprilino intelektualaca pravdalo je Auvicom. Iz nemako-jevrejskog odnosa gradi se sudbinska katastrofa. Ritualizacija Auvica je moralna toljaga. Nije li Holokaust spomenik u centru Berlina u stvari monumentalizacija nae sramote" (Walser 1998)? Ove rei bile su uperene protiv Habermasa i Grasa (mada ih Valzer nije imenovao). On je upozorio da "moralnom toljagom" prete "misleni vojnici" sa "moralnim pitoljima". Zato on lino ne eli vie da se optereuje sa nemakom prolou, a eli i svoje zemljake da zatiti od "rutine okrivljavanja". Seanja na nacizam nazvao je sramotom, koju treba privatizovati i pretvoriti u stvar line savesti. Savest je bolje suoiti sa krivicom nego sa sramotom koja se mora potisnuti (Walser 1998). "Raduje me kada mogu da konstatujem da esto nije pravi motiv uspomena to da ne smemo zaboraviti, ve instrumentalizacija nae sramote u tekue svrhe. Auvic je postao pretea rutina i moralna toljaga. Koje sve optube mora ovek da podnese kada kae, Nemci su sada

208

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

209

normalan narod, obino drutvo?" (Walser 1998). Da li je Valzerov izriiti zahtev za normalizacijom bio dovoljno opravdanje da njegovi kritiari zakljue da se radi o "Manifestu nove Berlinske republike"? Ono to je sasvim sigurno jeste da je Valzerov odgovor protivnicima normalizacije nemake prolosti bio provokativan. Izneta je sasvim otvorena opomena da Nemaka treba da prestane da bude rtva Auvica. Premda nedoreeno, ispalo je da su opet krivci Jevreji, narod koji je i ranije okrivljavan za boljevizam. Nemaka tenja za normalizovanjem vlastite nacije i rastereenjem od prolosti imala je nekoliko faza: poetkom 1980-ih nemaka desnica trudila se da porekne Auvic, sredinom 1980-ih da umanji njegov znaaj, a nakon ponovnog ujedinjenja stiu novi podsticaji normalizacije nemakog nacionalizma, ali i otpori (Goldhagen debata 1996, debata oko Crne knjige 1998 i Valzer debata 1998). To su naunopolitiki dogadjaji koji izraavaju kolebanja izmedju isticanja neuporedivosti nacizma i njegove relativizacije preko izjednaavanja rtava faizma sa rtvama drugih ideologija i reima. Istini za volju, Valzer ne porie niti relativie Auvic. On nemaka nedela pokuava da nivelie. Naime prikazujui Nemce kao rtve tereta prolosti, skoro da ih izjednaava sa rtvama faizma. Neki kritiari su to shvatili kao poruku: "Vi jeste patili u Auvicu, a mi patimo sada, zato smo kvit". Govor je izazvao reakciju i podelu domaeg javnog mnjenja. Na jednoj strani bili su I. Bubis (Bubis) predsednik Nemake jevrejske zajednice i delovi nemake levice, ana drugoj, R. Augtajn (Augstein), urednik nedeljnika der Spiegel, K Donani (Dohnany) i, i ekstremna desnica. Veliki deo nemakog drutva traio je zaborav. Ima miljenja da je to prvi antisemitski spor Berlinske republike (H. Funke). Njegova osobenost je u tome to je Valzer govorio o Auvicu kroz kategorije morala: seanje, opomena, stid, sramota i savest. Posle njegovog govora usledila je "oluja". Najpre je reagovao Bubis nazvavi Valzera duhovnom palikuom. Valzer je odrao govor 13. 10. 1998, a Bubis mu je odgovorio govorom u berlinskoj sinagogi 10. 11. 98. povodom 60-godinjice novembarskog pogroma. U Valzerovim reima da je Holokaust spomenik u Berlinu monumentalizacija sramote, negativni nacionalizam i banalnost dobra, Bubis je prepoznao pokuaj podvlaenja crte ispod nemake istorije, i prebacio Valzeru da je latentni antisemit. Ako se u holokaustu gleda instrumentalizacija nemake sramote, onda se ovaj banalizira (Bubis 1998). Bubis je zapazio da su ovi tonovi do sada dolazili od ekstremne desnice, a kada to kae neko od duhovne elite, onda to ima drugu teinu (Bubis 1998). Iz Auvica se mora uiti moral, a katkad moral treba koristiti i kao toljagu, jer ga mnogi inae moda ne ele da naue. Holokaust spomenik nije monumentalizacija sramote, jer je sama sramota bila monumentalna i nee biti monumentalizovana tek ovim spomenikom. Intelektualni nacionalizam nije lien prizemnog antisemitizma, a nije normalnost potiskivati seanja i iveti sa novim desnim ekstremizmom i rasizmom. Onaj ko zaboravlja rtve oaha po drugi put ih ubija, zakljuio je Bubis. Klaus fon Donani, takodje Jevrejin, branei Valzera, upitao je "da li su se i nemaki Jevreji mogli ponaati hrabrije od ostalih, kada su 1933, uklanjani i logorisani samo ometeni u razvoju, homoseksualci ili Romi. Svako treba sebi samom na to pitanje

poteno da odgovori" (Dohnany 1998). Donani je neuspeno pokuao da smiri duhove: "Valzerov govor bio je jadikovanje jednog lino nedunog Nemca koji se naao u istorijskoj situaciji da se stidi zbog zloina prethodnih generacija koje nije poinio, ali za koje se mora oseati odgovornim. To je razumljivo ak nuno jadikovanje jednog saveu optereenog nejevrejskog Nemca nad tekom sudbinom, da se danas bude takav Nemac. Valzer je imao pravo, Bubis ga nije razumeo" (Dohnany 1998). Zato Valzer nije duhovni palikua ve saveu optereeni Nemac. Bubis je pitanje Donanija o Jevrejima nazvao "zlehudim podmetanjem", a Donani je uzvratio: "Svi smo ranjivi". I R. Augtajn otvoreno je podsetio da "Holokaust spomenik podsea na nau stalnu sramotu. Drugim nacijama takvo ophodjenje sa prolou je strano. Niko se ne usudjuje da centar Berlina oslobodi te monstruoznosti" (Augstein 1998). Valzera je odmah podrala i nacionalistika desnica. Svaki konzervativac sloie se da nema nita gore nego kada jedan narod gradi svoj identitet na oseaju krivice. Zbog toga, tvrde oni, mnogi mladi Nemci bee od svog identiteta u kosmopolitizam ili u identitet-surogat kao Evropljani. Zato to stvarni delati nisu nikada prihvatili odgovornost, ova se pokuava preneti na naredne generacije. To je bila velika greka tzv. "histerije prerade" smatraju dananji nemaki konzervativci. Desniarski berlinski nedeljnik "Mlada sloboda" ocenio je da je Valzerov govor izazov za miljenje i pretpostavka otvorenog i stvaralakog odnosa sa nemakom duhovnom tradicijom. Mi jo nismo normalan narod, a razaranje nacionalne svesti Nemaca je u zamahu. Valzer je kritikovao krute sadraje i forme kolektivnog miljenja i seanja i time pruio odluujui doprinos okonavanju oteivanja identiteta nemake nacije preko nacizma u idejnom teroru (Olles 1998). Valzer je hteo da savesti prui novi jezik seanja. On ne trai podvlaenje crte ve novo kultiviranje u sagledavanju Auvica, a Bubis je nateran da bude moralni inkvizitor (Mller, Baal 1998). Da je samo desnica podrala Valzera, debata bi bila gotovo ritualna. Medjutim snaan talas otpora Valzeru pogodio je i spoljnopolitike pretenzije novog socijaldemokratskog reima za vodeom ulogom u Evropi, koja se ne moe voditi sa Auvicom kao mazohistikim znamenom. Otuda i znatno ira podrka Valzeru izvan konzervativnog jezgra. Zbog sloenosti problema, a i otud to oivljavanje Auvica nije vie samo stvar spora levice i desnice nego i sveukupnog nemakog identiteta, Broder je oporo zakljuio da Nemci nee Jevrejima nikada oprostiti holokaust. Bez Bubisove reakcije Valzerov govor bi bio banalnost. Da li se Jevreji moraju oseati odgovornim, kako ree Donani (socijaldemokrat iz dobre kue)? Dilema je optije prirode: mora li crnac ije je roditelje linovala bela svetina da se pita da li bi priao Ku-kluks-klanu da je rodjen kao belac (Broder 1998)? Bilo je jo otrijih prigovora Valzerovom sredinjem stavu da se "savest ne moe delegirati". Ne vri li Valzer u stvari na agresivan i samoironian nain samokritiku, jer ne eli vlastitu savest da uini javnom stvari (Podak 1998)? Berlinska republika poinje sa izmirenjem sa zloincima, ali i sa disciplinovanjem rtava, jo odsenije zakljuio je komentator hamburkog asopisa Konkret. Nemaka se sa nestankom DDR-a otarasila komunistikih boraca iz pokreta otpora, a ostali progonjeni od nacizma pripadaju raunici alla Dohnanyi. Postalo je sasvim oevidno da je izmirenje

210

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

211

intelektualaca sa moi ujedinjene Nemake nerazdvojivo od Auvica. Valzer je bio sasvim jasan: "Ja ne moram vie podnositi nepodnoljivo. Ne mogu uestvovati u diskvalifikovanju potiskivanja" (Walser 1998). Habermas je dosledno reagovao reima da onaj ko Auvic dri za "nau sramotu" jeste zainteresovan za sliku koji drugi o nama imaju, a ne za sliku koju su gradjani Nemake izgradili o sebi u odnosu na slom civilizacije, da bi sami sebi u oi pogledali i uzajamno se uvaavali. Sa spomenikom ubijenim Jevrejima pokuavamo da rasistimo sa samim sobom. Holokaust spomenik nije monumentalizacija nemake sramote nego izraz civilnog potovanja potomaka rtava" (Habermas 1999). Levica je jo otrije uoila da se u Valzerovim reima manje nego u Bitburgu ili u sporu Historikertstreit radi o obinom podvlaenju crte. Sada, naime, mlade Nemce treba prinuditi na kontinuitet poricanja (onoga tipa kako se prosean Nemac danas pita): ako sam se kao mladi i prijavio dobrovoljno u Wehrmacht ne znam kakve veze imam sa "naom sramotom". Mladima ne treba dozvoliti da se sa nemakim zloinima susreu u nacionalnim kategorijama "sramote" ili "krivice". Prilikom izlobe o Wehrmacht zloinima 1997. u Minhenu nacisti su, protestvujui protiv izlobe, na demonstracijama nosili parolu" Nai oevi nisu bili ubice". Danas 55% Nemaca ne eli vie nita da zna o zloinima nacista (Kunstreich 1999), a ima dosta istoriara koji se bore protiv onih koji su protiv podvlaenja crte. Samopoimanje kao rtve je nacionalna spona koja povezuje Nemce: zbog toga Valzer, Augtajn i Nolte ne prestaju da na svoj nain instrumentalizuju Auvic.

4. 2. Osnovne teme i optiji znaaj debate:


Da je Valzer debata samo nemaka stvar zasluivala bi manje panje, jer verovatno nee biti konana faza debata oko faizma. Ona se, medjutim, tie svih masovnih zloina koji se potiskuju i pokazuje optije desniarske obrasce neutralizacije senki nacionalne prolosti. Berlinski politikolozi Jeker i Kornberger su istraujui podtekstualno jezgro (ideoloke implikacije) Valzerovog govora, zakljuili da su se problemi Valzer debate kretali oko nekoliko glavnih tema: 1. nacionalnog samopomirenja; 2. nemakog mita o rtvi; 3. strukturnog antisemitizma; 4. netrpeljivosti prema intelektualcima (Jacker, Kornberger 1999). to se tie nacionalnog samopomirenja, odluujue je da li kasnije rodjeni preuzimaju uznemirujuu politiku odgovornost kao elemenat slomljenog nacionalnog identiteta (Habermas, 1999). Valzer odbacuje ovo pitanje, odgovara odreno, trudi se da podvue crtu ispod prolosti i izmiri nacionalno shvaeni kolektiv, a time i odbaci moralnu odgovornost. To je smisao njegovog pominjanja "normalnog naroda" ime se relativie osobenost holokausta kao istorijske injenice. Valzer suprotstavlja etici, moralu i odgovornosti premoderni, mistini romantiarski pojam savesti: "Svako je sam sa svojom saveu. Nita savesti nije toliko strano kao simbolika" (Walser 1998). Gotovo da ne treba pominjati da se svaki konzervatizam u javnom seanju trudi da vlastitu naciju rastereti od neslavne prolosti. Ipak postoji vie verzija ovog nastojanja.

U iznova ujedinjenoj Nemakoj na talasu revizionizma pojavio se "nacionalizam koji normalizuje" sa sledeim tezama: 1945. nije odluujui datum za Nemaku, a patriotizam treba jaati popularizacijom tradicionalnih vrednosti i nacionalnih simbola. Uz to porie se liberalizam, potroako drutvo, multikulturalizam, EURO i integracija u Evropsku Uniju. Dodue, postoji i umerenija struja koja govori da treba razvijati i politiku kulturu seanja, ali i dalje opominje da valja voditi "nacionalnu interesnu politiku" kao i svaka "normalna nacionalna drava". Zato su u Nemakoj pomenuti pojmovi, izuzev kod konzervativaca, sporni, kad ve nisu u drugim dravama? Da li je to zbog holokaust kompleksa ili faistike prolosti, pitaju se ne samo konzervativni nego i liberalni nacionalisti? Oni tvrde da se bez razloga svaki govor o samosvesnoj naciji kvalifikuje kao "nova desnica", navodno samo stoga to je nacizam diskreditovao ove pojmove. Ima i upozorenja da klima optereena moralnim oseanjem krivice kod dela Nemaca bespotrebno optereuje domau spoljnu politiku. Npr. danas se nemaka politika uzdrava od kritike Izraela zbog progona Palestinaca, samo zato to je jo uvek optereena holokaustom. Izgleda da je jo uvek glavni protivstav ovim strujama Habermasovo gledanje izneto jo u Historikerstreit, koje neki nazivaju strogom zabranom normalizacije. Naime stepen zaokupljenosti Auvicom, po njemu, jeste pokazatelj politike civilizovanosti republike, a integracija drutva po obrascu nacionalne drave XIX veka postala je protivrena i anahrona. Nasuprot univerzalnom ustavnom patriotizmu stoji sudbinska zajednica nacije, koja je agresivna prema drugima i partikularna. U sloenom drutvu univerzalistiki republikanizam preuzima energiju integracije. Novo podrutvljavanje trai novu kulturnu integraciju. U konfliktnim drutvima republikanske slobode funkcionalnije su od partikularnih identiteta. U tom sklopu Habermas govori o "poslenacionalnoj konstelaciji", a civilizacijsko istorijska shema koju uoava u prelazu Bonske u Berlinsku republiku je multikulturno drutvo. To je politika kontrola privredno trine regulacije i iskljuive ekonomske globalizacije. Berlinska republika moe da ograniava autonomiju trita ili u duhu nacionalnog etatizma ili participativnog republikanizma. U Valzer debati obnovljen je otpor ustavnom patriotizmu preteno na moralnom planu. Moralna strana faizma tie se identiteta, dakle stvar je svih pripadnika nacije, a ne samo najodgovornijih grupa. Valzer se iznova usprotivio javnom seanju, jer "normalna nacija" treba da sledi svoje interese nesputana javnou. Vie analitiara je odmah Valzerov nastup povezalo sa izmenjenom ulogom seanjau slubenom tzv. "skraenom antifaizmu" Berlinske republike (Jaecker, Kornberger 1999; Wiegel 2000) Marburki politikolog G. Vigel uoio je da danas seanje na nacistiku prolost nije vie u slubi ogranienje nemake politike moi. Naprotiv u bombardovanju Jugoslavije seanja na Auvic zloupotrebljena su u pravdanju agresivnog rata. A u Valzer debati nagovetena je samosvest evropske hegemone sile koja tei da se oslobodi prolosti, i koja hoe da istakne svoju ekonomsku snagu ponovo politiki, a ako je potrebno i vojno (Wiegel 2000). Militarizacija nemake spoljne politike vana je strana nove normalnosti kojoj pripada i jasni nacionalistiki kontekst Valzerove poruke (Jaecker, Kornberger 1999). Cilj je ponovno uvrenje nacionalnog identiteta oslobodjenog tereta prolosti. Valzer

212

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

213

popularie raspravu koja se forsira od ponovnog ujedinjenja, a u ijem sreditu je "samosvesna nacija" liena nacistike prolost. Seanja treba da minu, Nemaka ponovo treba da postane normalna, a vie niko ne sme da potee moralnu toljagu u obliku podseanja na krivicu.

4. 3. Mit o Nemakoj kao rtvi


Nije bilo teko uoiti da Valzer pretvara holokaust iz zloina i krivice u "teret" i "sramotu". "Svako zna na istorijski teret, neprolaznu sramotu, i nema dana da nas na to ne podseaju" (Walser 1998). Time se Nemci iz zloinaca preobraaju u rtve: "Oni koji brane takve stavove ele da nam nanesu bol tvrdei da smo to zasluili. Moda ele i sebe da povrede. Ali i nas. Sve. Uz jednu ogradu: sve Nemce. Jasno je da se ni u jednom drugom jeziku u poslednjoj etvrtini XX veka ne govori tako o jednom narodu, stanovnitvu i drutvu. To je doputeno rei samo za Nemce. I za Austrijance" (Walser 1998). U ovim reima krije se projektivna halucinacija Nemaca kao "veite zajednice rtava", koja se moe povezati sa govorom o "Versajskom diktatu" i Hitlerovom propagandistikom najavom Drugog svetskog rata: "Napadnuti smo i od jutros uzvraamo paljbu". Jeker i Kornberger idu ak do opomene da Valzer dosledno ukljuuje u nemaki nacionalni kolektiv progonjenih i Austriju, to svedoi o obnovi aneksione politike ili o nagovetaju buduih ekspanzivnih tenji. Ni Habermasu nije promaklo da je Valzerov govori u tradiciji kulta rtve i dobrovoljnog sacrificium za vie ciljeve kolektiva. "Ne moe se vlastitoj sramoti dizati spomenik" ponovili su Valzer i Augtajn miljenje mnogih. Habermas je upozorio da takvo razmiljanje stoji u tradiciji kulta rtve. Naime, samo se aktivnoj rtvi za naciju moe dizati obeleje. Ako, pak, potomci delata danas diu spomenik monstuoznom inu, tj. rtvama strancima, to je ve druga perspektiva Ovaj spomenik nee skretati panju posetioca na vlastite mrtve, to nije spomenik poput onog u Vaingtonu koji je dignut Amerikancima palim u Vijetnamu. To je spomenik koji Nemci diu rtvama vlastitog terora koje su sami izopili kao neprijatelje i nia bia. To je ve samokritino prekoraivanje granice. Holokaust trai od Nemaca osobitu moralnu odgovornost koja je nespojiva sa konvencionalnim oblicima nacionalnog kulta mrtvih (Habermas 1999). To nije izraz "negativnog nacionalizma", kako mnogi misle. Nacije u poslenacionalnoj konstelaciju svuda u svetu rue mitove o vlastitoj svetloj prolosti bez senki: oivljavaju domai zloini i kolaboracija. Jo pre Valzerovog govora nemaka javnost podelila se oko pitanja da li dizati spomenik svim rtvama faizma, ili samo Jevrejima? Habermas je, priznajui da razdvajanje rtava i njihovo hijerahiziranje nije moralno opravdano, ipak dodao da isticanje Jevreja ne mora neutralizovati ravnopravno potovanje svih rtava. Zalaui se za izgradnju nemakog Holokaust muzeja, Viperman je skrenuo panju da najvie rtava holokausta nije ubijeno u konclogorima nego u "irokim prostranstvima Istoka". O tome policijski bataljoni, SS ni vojska nisu ostavljali tragova, jer su spaljivali rtve. Otud se

spomenicima ne mogu pojmiti dimenzije holokausta. Spomeniko beleenje zloina selektivno je i odgovara selektivnom nemakom vidjenju faistike teroristike drave koja je prostirala od Severnog pola do Sicilije, od severne Afrike do Kavkaza. Svuda je bilo zloina (Wippermann 1998). Razmere rasistikog rata na Istoku nisu jo sasvim jasne i otuda to su u tome uestvovali nai oevi i dedovi u notorno "istom Vermahtu". Osim toga razliiti dihotomni naini gledanja na Zapadu kao "progon i otpor" ili "demokratija i totalitarizam" spreavaju da se jasnije uoe geografske i vremenske dimenzije faistike rasistike drave. I zbog toga je potrebno centralno obeleje zloina upravo u Berlinu. Poput svih konzervativaca koji strahuju od ugroavanja autoriteta nacije, i nemaki su odmah poeli ukazivati na opasnost od monumentalizacije nacionalne sramote. U terminologiji politike psihologije Valzerov otpor ("neto se u meni buni...") je "neposredovana odbranbena agresija" (H. Funke). Donani koji je branio Valzera pripada istom lancu mita o Nemakoj kao rtvi, kada govori o karikaturama Nemaca u engleskoj bulevarskoj tampi ili o srpskom priseanju na nacizam povodom uea Nemaca u kosovskom sukobu. To je "nemaki mit o rtvi", koji je daleko iznad "vapskog prkosa" (Harpprecht 1998). Raspoznavanje "mita o rtvi", kao skrivene strukture ili otvorene retorike, vaan je uslov kritike svakog nacionalizma. Svaki mit ili stereotip o vlastitoj rtvi pretenduje na isticanje delata. Neprijatelji svakog nacionalizma nije toliko nacionalizam drugog naroda, koliko "subverzivne" internacionalistike ili kosmopolitske sile u svojoj sredini, a neretko i svetom rasuti Jevreji. U Valzer debati takodje je uoljiv i strukturni antisemitizam. U Nemakoj 15% odraslih ima antisemitsku viziju sveta, daljih 30% ima antisemitske predrasude i latentni su antisemiti, a posle Valzerovog govora antisemitizam je porastao na 17 skrnavljenja grobova Jevreja nedeljno (Brym 1999). U toku debate postala je jasna veza izmedju rairenog antisemitizma i preteeg obeteenja: 39% Nemaca veruje da Jevreji koriste holokaust za svoje ciljeve, do 50% je ubedjeno da Jevreji pokuavajuda izvuku materijalne dobiti iz nacistike prolosti koju Nemci treba da plate, a 63% Nemaca veruje da treba podvui crtu ispod rasprava o progonu Jevreja (Rensmann 2001). Ovo raspoloenje javnog mnjenja povezano je sa slomljenim nacionalnim ponosom i strukturama resantimana to pokree agresivne odbranbene reakcije i antisemitizam. Takvoj duhovnoj klimi pripadaju i Valzerove rei: "Kada primetim da se u meni neto protiv toga buni, pokuavam da insistiranje na naoj sramoti objasnim nekim motivima, i skoro da sam radostan kada poverujem da sam otkrio, da motiv nije preteno to da ne smemo zaboraviti, ve se radi o instrumentalizaciji nae sramote zarad aktuelnih ciljeva" (Walser 1998). Time se oivljava klasini repertoar antisemitskih predrasuda. Levica je optuila Valzera da se, zato to se protivi dizanju spomenika ubijenim Jevrejima u Berlinu, trudi da uini dozirani antisemitizam ponovo salonskim. U centru svake antisemitske paranoje je mitologija nacionalne rtve. Oni koji su bili uzronici patnje i poinioci zloina i njihovi pravni naslednici, iezavaju iza optube protiv jevrejskih posrednika i rtvi. To je vana strana stereotipnog i iskrivljenog odjeka debate u javnosti i njenog simbolikog poretka. Die Zeit

214

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

215

je ak kancelara redera optuio da prikazuje nemaku industriju kao nedunog progonjenog subjekta. Aktuelnost odteta je svakako dala poseban ton Valzer debati. Nije po sredi bila globalna kritika nemakog krupnog kapitala, niti ponovno oivljavanje nacionalne sramote, niti upiranje prstom na obinog Nemca kao dobrovoljnog ubicu. Javna rasprava oko materijalnog obeteenja prinudnih radnika za vreme rata obeleila je novu fazu politike rasprave oko seanja na faizam. Re je o obeteenju ne samo Jevreja, nego svih prinudnih radnika za vreme nacizma. Vigel je podsetio da Valzerov govor pada u trenutku pojaanih zahteva za odtetom nemakih robovskih radnika od nemakog kapitalizma (Wiegel 2000). Nemaki kapital je pod pritiskom najkonkretnijih zahteva za obeteenjem, a rasprava o holokaustu stekla je materijalnu komponentu (jau nego u vremenu najeih rasprava o odnosu krupnog kapitala i nacizma). To je praktini smisao Valzerovog upozorenja "o instrumentalizaciji nae sramote radi aktuelnih ciljeva", "preteoj rutini" zbog ega moramo okonati sa "moralnom toljagom nacistike prolosti". Rensman je skrenuo panju na sekundarni antisemitizam kao odbranu od seanja: danas Jevreji u drutvenoj podsvesti predstavljaju seanje na potisnuto delo holokaust kao posledicu Valzer debate. (Rensmann 2001). U Nemakoj se na Jevreje preusmerava neeljena istorija zloina, koja se od 1945. tendenciozno menja u jevrejsku istoriju koju treba odvojiti od nemake kolektivne prolosti. Jevreji vae za spoljanju instancu savesti, lano otelovljenje prigovora o krivici koje ne samo to ugoava kolektivni narcizam i nacionalni ponos ve trai i konkretnu odtetu (Rensmann 2001). To je novi antisemitski stereotip kao izraz nesvesne tenje za "spasenjem" nacije od istorijske krivice i odgovornosti. Raireno uverenje da Jevreji preko holokausta materijalno eksploatiu Nemce jeste osnova sekundarnog antisemitizma. Iz materijalnih, a ne moralnih razloga nemaki kapital nije zainteresovan za suoavanje sa vlastitom prolou: firma BASF ne eli da se zna da je bila lan IG koncerna koji su saveznici ukinuli posle rata kao zloinaku kompaniju, u kojoj su radnici za vreme rata iveli proseno 3 meseca. Krupni kapital jo uvek se sa aljenjem sea rentabilne 1944. godine u kojoj je raspolagao treinom bespravne prinudne radne snage i stvarao ogromne profite. Krajem XX veka kapitalisti su ugroeni zahtevima za naknadu koji postavljaju bivi zarobljenici. Zato kapitalu odgovara Valzerov govor. Nije bez razloga berlinski Junge Welt ak opomenuo da Valzera nije trebalo kritikovati jer on nije odgovoran za holokaust, ve je to kapital. Uz sve reeno, nemakom kapitalu godi oivljeni antisemitizam da bi potisnuo "perfidnu SAD mafiju" (Brym 1999). Dok SAD zadravaju vojnu nadmo, napreduje nemaki kapital koji je etiri puta moniji od francuskog. Nemaka se odvaja i konkurie SAD, a u slubi ove politike jeste i antisemitizam. Na drugoj strani savremena nemaka levica je najei kritiar nastojanja da Nemaka postane svetska sila. Antisemitizam je funkcionalan u potiskivanju SAD, jer se svuda jevrejstvo nekritiki izjednaava sa SAD. Valzer je aktivirao antisemitizam, a postoji opasnost da dozirani antisemitizam aktivira neonacizam. Iako je Valzer hteo da dozirani antisemitizam ponovo uini salonskim,

latentna funkcija njegovog nastupa je sloenija (Brym 1999). Berlinskoj republici je rastereena prolost neophodnija nego ikada ranije. Valzer je protagonist nove politike sa prolou, u kojoj Nemci ele ponovo da budu gospodari u kui vlastite istorije. Der Spiegel je patron Valzera (Claussen 1999). Gledita Valzera i Donanija ne moraju biti antisemitska, oni se igraju sa antisemitizmom, to je jo opasnije. Oni su uesnici stare nemake dravne predstave koja se zove "prevladavanje prolosti", a Valzer je lo glumac (Claussen 1999). Antisemitizam se raspiruje zbog snaenja nacionalne homogenosti koju iznutra razbijaju anacionalni elementi. Ve 20 godina Auvic se u Nemakoj instrumentalizuje, da bi se obnovio oseaj nacionalnog "mi" ponavlja Klausen. Pokuava se nemogue na osnovu nemake prolosti dokazati demokratsku besprekornost sadanjice. Kod Valzera ne radi se o nacizmu nego o narcizmu. Sve je to "mi" retorika, a prazni renik "nacionalnog identiteta" budi potrebu za sadrajem koji u besciljnom drutvu stie samo iz prolosti. Novo nemako "mi" ostalo bi neodredjeno bez Jevreja. Klausen je uveren da Goldhagen debata i Valzer debata pripadaju istoj restaurativnoj igri. U nju spada i pritisak ka pomirenju. Nemaka se etnizira: Valzerov nastup je u slubi uvrenja prinudne kohezije u etniki kolektiv kao oblik samopoimanja bez alternative. U trenutku kada Nemakoj treba novo samopoimanje uvruje se obrazac porekla, u kom se raspravlja o faizmu kao sramoti, a ne kao varvastvu. Ovaj obrazac neutralizacije nezamisliv je bez mehanizma polarizacije na delate i rtve koji je prisutan kod svakog nacionalistikog antisemitizma. Da bi se jasnije prepoznao, treba razlikovati industriju uspomena od istorijske nauke (Walther 1998). Industrija uspomena uproava istoriju na tribunal sa dva aktera, rtvama i delatima, dobrima i loima. Treba razlikovati bavljenje sa prolou u ritualima uspomena (industrija uspomena) od naunog bavljenja prolou. Ova "juridizacija istorije" sa svojom dvopolnom logikom kriv/nevin daleko je od realne istorije, jer brka istorijsko istraivanje sa ponaanjem advokata, svedoka i sudija prema optuenima, advokatima i vetacima. Krivini proces apstrahuje sloenost ivota, zainteresovan je samo za kanjavanje krivca i naknadu rtvi (Walther 1998). Jednoznana podela na delate i rtve nemogua je u istoriji i savremenosti. Novi stereotip promenio je uloge: drutvo delata zamilja da je rtva, a rtva se javlja kao delat. Iz ovog osnovnog sklopa istiu ostali "poremeaji opaanja": otpor prema patnji rtava zamenjuje snani odbrambeni afekt protiv seanja i protiv rtava. Valzerov latentni antisemitski nastup bio je novi javni izraz unutranje veze odbranbene agresije i posle-holokaust antisemitizma (Rensmann 2001). Zahtevi za obeteenjem stvorili su sekundarni anisemitizam, a rtve, njihovi advokati i udruenja poimaju se kao remetioci mira koji ometaju razvoj privrede i hoe da osramote Nemaku. Nemaka vlada brani kapital i ograniava nadlenost amerikih sudova. Advokati rtava tretiraju se kao "svetski policajci", pa se ak stvara stereotip o imperijalnoj moi koja se nadvila nad Nemakom. rtvama se sada pripisuje beskrupulozna odbrana vlastitih materijalnih interesa i agresivnost. Skree se panja sa vlastitog istorijskog moralnog kraha, a nacionalni identitet konstruie se opet kao zajednica rtava i rehabilituje. Zbog toga treba moralno diskreditovati one koji su olienje najopasnijeg u prolosti. Selektivna

216

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

217

istorija je tu od velike pomoi. Industrija uspomena prevodi istoriju u pozorite (H. Russo). Uz pomo bliskosti, analogija i oseanja gledaocu se stalno sugerira vizija istorije sa politiko moralnim standardizovanim situacijama, "ljudi kao to smo ja i ti", ime se zbivanja pojednostavljuju i iskrivljavaju. Iz istorije se ne moe nita nauiti osim uvida "da se ljudi i drutvo mogu menjati, bre ili sporije" (H. Russo), a industrija uspomena upravo to previdja kada istoriju moralizira, juridifikuje i teatralizira. Moe li ijedno drutvo izii iz "senki istorije"? Ne postaju li "senke" istorije sve due? I Valter smatra da je Valzer dao suvie uproen odgovor, a plus toga zapleo se u tronu ideju o "normalnom narodu".

4. 4. Antiintelektualizam
Za istinskog intelektualca nema apsolutne vrednosti koja je izvan kritike, pa to nije ni nacionalni interes, kom ne treba rtvovati univerzalna prosvetiteljska naela. Konzervativci se tome protive, otud kod njih antiintelektualizam. Kada govori o intelektualcima kao "vojnicima miljenja" i "borcima savesti" koji se slue "moralnim pitoljima", Valzer sebe samog predstavlja kao rtvu onih intelektualaca koji instrumentalizuju sramotu nemake istorije. Zato je i optuio neke intelektualce da su podelu Nemake pravdali Auvicom. Ova kritika intelektualaca prisutna je u pruskoj tradiciji i u duhu je nacistikog povezivanja intelektualnosti i jevrejstva sa kolektivistiko nacionalistikim implikacijama (Funke). Kloc i Vigel su kod Valzera prepoznali spoj antiintelektualizma i antisemitizma zato to Jevreji i intelektualci prebacuju Nemcima krivicu, pa se time izmetaju izvan nacionalnog kolektiva, koji je Valzer definisao kao zajednicu osramoenih. Koliko je ovo povezano sa novim terminom "Berlinska republika", koja treba da vodi novu aktivnu spoljnu politiku i "novom samosveu odrasle nacije", kako se izrazio kancelar reder? Po svemu sudei danas rastereenju nemake prolosti od faizma ne tee samo konzervativci. Smisao Bubisove metafore o "duhovnoj paljevini" je upozorenje da je Valzer pruio podrku staroj i novoj desnici. ta znai Valzerovo pozivanje na savest pojedinca i apel za okonavanjem javnog suoavanja sa holokaustom? On je time predstavio ne samo svoja nacionalna oseanja nego se pokazao i kao znamen protivintelektualnog (Brumlik 1999). Dok su se klasini intelektualci, od Zole do Sartra, nadali da e javnom reju uticati na politiare, Valzer je rekao: "Ja zatvaram zla na ije ukidanje ne mogu da utiem". U ovoj reenici razotkrio je svoj antiintelektualizam. Valzer je tip novog intelektualca Berlinske republike koji se javlja u sklopu iezavanja klasinih leviarskih intelektualaca i rasprave o pravednosti. Kao da se naputa i klasina uloga intelektualca koji pomae oslobodjenju saznanjem. Novi neoliberalni duh vremena doneo je krah politike kulture leviarskih intelektualaca. Govor nagradjenog G. Grasa iz 1997. bio je oprotajni govor leviarskih intelektualaca Bonske republike. Valzerov govor 1998. bio je nastup novog tipa intelektualca budue Berlinske republike (Brumlik 1999). Gras i Valzer izraavaju promenu, oni su simptomi uzroka. Gras se zalagao za azil, to je danas potisnuto, i stideo se u ime Nemake. Stid je moralni oseaj par excellence. Stid zbog nacistike prolosti

bio je jedan od motora 1968. A tamo gde srena svest stupa na mesto moralnog i javnog oseanja stida, zatvara se prostor svake politike i svet postaje jednodimenzionalan. Ovaj stid Valzer je pokuao da svede na utanje. Njegov govor stoji na poetku Berlinske republike, a u vreme pregovora oko koalicije 1998. instrumentalizovan je (Brumlik 1999). Govor o instrumentalizaciji postaje takodje instrumentalan ukoliko se ne poloi raun o predmetu instrumentalizacije. ta ako smo to stvarno zasluili, uprkos tome to smo nauili da skreemo pogled? Moe li i skretanje pogleda da postane ideologija? Treba da uznemirava okolnost kada izbegavanje neprijatnog stie status vrste ideologije. Kada monstruozno postane nepodnoljivo, pa se preko nepodnoljivog vie ne moe jednostavno prei, tada se treba upitati ne postaje li ono subjektivno prijatno oseanje u odredjenim istorijskim prilikama opsceno, ukoliko poiva na tome to racionalizovano ophodjenje sa objektivnom istinom ovu detronizuje u la (Zuckermann 1998). Tano je da se prolo uvek koristi u pravdanju sadanjeg. Ali postoji velika razlika izmedju toga da li je podseanje na rtve minulog nasilja u slubi izbegavanja buduih, ili u cilju pravdanja savremenih rtava. Najispravnije je seanje na rtve onda kada ono znai protivljenje odnosima koji su doveli do rtava. Skretanje pogleda i potiskivanje to ne omoguavaju. Objektivna snaga kod svih velikih sila podudara se sa vidjenjem vlastite krivice i sramote. to je drava jaa, to ideoloki uspenije potiskuje senke. Medjutim, to ne svedoi o njenoj unutranjoj snazi, koju, naprotiv, ubedljivije pokazuje spremnost njene inteligencije da prizna i suoi se sa vlastitom sramotom. U tome je razlika izmedju Valzera i Habermasa. Kod manjih naroda unutranji otpor konzervativnoj ideologiji apsolutnog prioriteta nacionalnog ima jo vii moralni znaaj.

4. 5. Faizam, moral i obrasci normalizacije


Svaka rasprava oko prikrivanja zloina vlastitog kolektiva ima vaan moralni znaaj. Osobenost i znaaj Valzer-debate lee u tome to je u njoj suoen univerzalnii partikularni moral (Gross, Konitzer 1999), razdvojena kultura stida od kulture krivice (Assmann) i time sukobljena dva oprena vidjenja nemake normalnosti (Schmierer). Pomenuti problemi tesno su povezani i imaju dalekosean univerzalni znaaj, pa je otuda Valzer debata vie od novog lokalnog nemakog idejnopolitikog spora. Za balkansku kulturu seanja poruke ove rasprave jo su aktuelnije. Moralno tumaenje nacistikih zloina staro je koliko i sami zloini. ak su se i zloinci potrudili da izgrade moralnu racionalizaciju vlastitog ina (vrenje dunosti), pa se najvei deo nije ni oseao zloincima. Veto su se uklopili u posleratni nemaki poredak, pa je pitanje da li je posle holokausta uopte nastao vii oblik morala? Dogadjaji ne menjaju moralne norme, ali je holokaust stvorio radikalni oblik partikularne etike: na delu je bilo brutalno rasistiko diskriminisanje "zajednici stranih elemenata". Mehanizmi i pojmovi ove agresivne partikularne etike nisu nestali ni nakon sloma nacizma. Moralna problematika je trajni sadraj nemakih rasprava o faizmu od Nirnberkog procesa do Holokaust spomenika, kod kojih se mogu uoiti tri nivoa: 1. injenina rekonstrukcija

218

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

219

zbivanja; 2. debate oko vrste njihove moralne osude (da li su zloini sui generis ili su uporedivi); 3. sukobi oko obrazaca seanja i obeleavanja spomenika (Gross, Konitzer 1999). Ovi nivoi ne mogu se odseno razdvajati, a istoriografija se moe podeliti na perspektivu rtve i onu poinioca. Jedna strana drugoj osporava ne samo objektivnost, nego i sposobnost valjane moralne procene iste istorijske situacije. Faizam je naroita vrsta partikularnog moralnog sistema u ijem je sreditu kao najvie naelo podela oveanstva na rase. Moralni sistem uvek je dublje usidren u subjektivnom ponaanju nego to su to dnevnopolitiki stavovi. Zato neretko i preivljava politike potrese, pa npr. u Nemakoj 1945-a u tom pogledu nije bila nulti as. Uprkos postojanosti, faistiki moral posle 1945. tee se mogao ostvariti. Najpre je pritisak spolja spreio otvoreno ispoljavanje starog partikularnog sistema, a zatim je preuzet moral pobednika, ali samo za spoljanju javnu upotrebu. Sistem partikularnog morala postupno se deformisao (generacijske vrednosti su ga postupno nagrizale), ali nije u celini nestao. Ve to da su se mladi Nemci stideli zbog neega to nisu poinili, pokazuje drugaije vrednovanje onoga to nekada nije bio zloin (Gross, Konitzer 1999) Medjutim, sam stid svedoi da se i oni na osoben nain oseaju pripadnicima zajednice u kojoj je zloin poinjen. Od moralnih oseanja ostao je ipak samo stid, a ne i bunt, pizma ili zlopamenje. Nemaka omladina jeste prihvatila vrednosti i osude onih koji su branili univerzalistiki moral, ali ne i njihov nain moralne osude. Kod mladih Nemaca Auvic je ostao zloin uglavnom zato to je to sramota. Tome nasuprot, brzo se irila moralna kritika tzv. prigovora o kolektivnoj krivici. I sa stanovita univerzalistikog moralnog sistema Goldhagenov prigovor o kolektivnoj krivici besmislen je, jer vezuje krivicu za odredjene urodjene crte i time razdvaja grupe ljudi. Otpor toboe uvek prisutnom prigovoru o kolektivnoj krivici u poratnom dobu znaio je vie stvari: za jedne je ovaj otpor bio polemiko oruje jer je moralno izjednaavao nacizam i saveznike. Naime, ako su saveznici uinili Nemce kolektivno odgovornim onda su oni isti kao i nacisti. Optubom je stvorena nova narodna zajednica koja je obuhvatala sve toboe okrivljene Nemce i bila nastavak stare zajednice. S druge strane, ako nije bilo kolektivne krivice, onda je greka to to se o holokaustu vie pria u Nemakoj nego npr. u Kini. Niko ne sme zbog pripadnosti odredjenoj grupi ili zbog porekla biti odgovorniji od drugih. Ipak, psiholoki nalazi potvrdjuju da se traume zbog holokausta oseaju kod dece rtava u drugoj i treoj generaciji. Deca zloinaca bila su zaokupljena specifinim potiskivanjem jo neiezlog antisemitizma koji se povezivao sa nepreradjenom krivicom. Optiji znaaj Valzer debata je u tome to su u njoj suoena dva tipa morala i normalnosti koji se oslanjaju na razliite obrasce pamenja. Po prvom shvatanju normalnost je uspostava Berlinske republike, za razliku od Bonske, kao nenormalnog "provizorijuma". Dakle, normalnost je ponovna uspostava suvereniteta nad itavom Nemakom, a protiv pobednika iz Drugog svetskog rata. Normalnost je propagandni borbeni pojam koji obeleava stvaranje budue Nemake kojoj su dravni rezon i norme Bonske republike postale preuske. U tom smislu Berlinska republika jeste istinski

nastavak dravne tradicije iz 1871. Drugo kritiko poimanje normalnosti ne ispoljava se u kritici tobonjeg nedostatka suverenosti u Bonskom provizorijumu, nego se uobliava u odnosu na faizam. Ovde suverenost nije u sreditu (kao naizgled normalno naelo) ve uklanjanje politikih odnosa koji su Nemaku nakon faizma sveli samo na zloinima optereenog spoljnog posmatraa u Evropi. Pitanje nemake normalnosti postavlja se kao pitanje nemake histerije, a prema kriteriju evropske normalnosti. Ovde je u sreditu pitanje koje su to bile strane patolokog razvoja u kom sloboda i nacija nisu mogle biti skladno razvijane? U seriji histerija pruska, vilhelmovska i hitlerovska ine organsko jedinstvo. Ovi obrasci normalnosti prevladavaju u trima fazama nemake istorije seanja (A. Assmann). Prva, od 1945-1957. stoji u znaku "komunikativnog preutkivanja" i masivne odbrane od seanja. To je period amnestije bivih nacista i njihovog integrisanja u posleratno drutvo. Druga faza tee od 1958. do 1984. to je kritika prevladavanja prolosti: sudjenje Ajhmanuu Jerusalimu, Auvic-proces u Frankfurtu i bunt iz 1968. Trea faza od 1985. stoji u znaku "seanja". Jedna struja politike seanja je u tradiciji Kolovog prevladavanja prolosti i Bitburga, a druga u znaku "uvanja prolosti kao opomene" i R. Vajczekera. Od sredine 1980-ih povod seanja postaje iskljuivo skandal (u smislu budjenja javnog besa i panje): poev od Historikerstreit, preko Goldhagen debate, izlobe o zloinima Vermahta, Valzerdebate sve do Finkelsteinove knjige "Holokaust Industrija". Kod eruptivne i nekontrolisane provale seanja otvara se pitanje psiholoke strane prerade prolosti. Koliko je oseaj stida uticao na seanje generacije poinilaca i naredne generacije? Oseaj stida tee je preraditi od oseaja krivice. Posle rata stid je preradjivan novim pregalatvom, uklanjanjem ratnih ruevina i preusmeravanjem panje na novi totalitarizam. Svako dete ima dugu fazu snane identifikacije sa roditeljima, a kasnije to prelazi u lokalpatriotizam i nacionalni ponos. Kod nemake omladine sve to se preplitalo sa oseajem krivice i stida zbog faizma. Nesvesni stid i strah od stida su kategorije koje su koristili 1968-i u snanom buntu protiv roditeljske generacije koja je bila aktivna u faizmu. Poznato je da se oseaj stida moe preobraziti u agresiju. Stid je oseaj straha i bola, a Valzer, premda raspravu oko ubijanja Jevreja dodue poima kao debatu o nemakoj krivici, pod taj in podmee stid i njegovu produktivnu snagu. Stid se za razliku od krivice ne moe individualizovati. Jer, kod stida se ne radi o moralnom pripisivanju zloinakog ponaanja, nego o svesti da se pripada jednoj istorijskoj i politikoj zajednici ija se krivica ne moe izbrisati, ali se aktivnim delanjem moe razjasniti. Valzer to ne shvata i protivi se Holokaust spomeniku zato to ovaj toboe istie sramotu. On to zove "teologijom solidarnosti u seanju". To nije samo tenja mnogih konzervativaca za sreom koju ne optereuje seanje, ve i gubitak prolosti koji treba da sprei renesansu leviarskih intelektualaca (Brumlik 1999). S tim u vezi je karakteristian i Valzerov samo naizgled apolitini stav da je istinsko seanje mogue samo kao privatno. Tu iskrsava stara dilema oko seanja i zaborava, optuivanja i potiskivanja. Sve to vrti se oko teko podnoljive istine da postoji vrsta spona izmedju spoljanjeg ponaanja i unutranjeg zaborava (Assheuer 1998). Javna optuba uslonjava zaborav, ali spomenici

220

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

221

nedunima iskupljuju kulturu. Spomenici prevladavaju normalno potiskivanje i rastereuju savest. Krajem XX veka koalicija normalizatora slavi oprost od "nemake politike sa prolou". Ali odricanje od javnog seanja je moralni promaaj (Assheuer 1998). Nije sluajno to zahtev za privatnim seanjem ide pod ruku sa opsesivnom eljom za normalnou. Sramota je re koja povezuje obe tenje. Sramota ne prilii ni pojedincu ni narodu. Valzer govori uvek o sramoti, a ne o stidu. Stid izraava odnos prema samom sebi, pojedinac se moe stideti i kolektiva u kom je rodjen, a da ne osea krivicu. Krivica je pojedinana, a stid se moe deliti. Za razliku od sramote, stid oslobadja moralno suverenu svest koja ne podlee prinudi zaborava niti seanja. S tim u vezi je i pitanje moe li se pozitivnim nacionalizmom nazivati slavljenje prolosti vlastite nacije, a negativnim nacionalizmom pominjanje nedela vlastitog naroda? Negativni nacionalizam sree se prilino retko, pa ima miljenja da je to je specifina nemaka situacija seanja (Assmann 1998). Negativni nacionalizam obino se poima kao izdajniko seanje koje potkopava vlastiti identitet. Nemaka situacija seanja specifina je u meri u kojoj je i zloin bio izuzetan. Kritiari Holokaust spomenika opominju da ubijanje Jevreja ne treba ugradjivati u "Osnivaki mit Berlinske republike". Druga struja, pak, trai da to jasnije kaemo "mi nismo normalni i diemo ovaj spomenik", to emo bre izii na kraj sa normalizacijom. Ako, pak, ovaj korak preskoimo i proglasimo sebe, uprkos svemu, za normalne tada iz ovih besplodnih debata dobijamo jo vie udaraca (Assmann 1998). Tek kada se otvori Pandorina kutija vidi se da normalizacija ima vrlo sloenu politiku stranu. Sloeni zadatak normalizacije nacije, ija je prolost obeleena neuporedivim zloinima, je na razmedji izmedju etike i ideologije. Ne mora se biti germanofob da bi se zapitali ima li uopte neega normalnog u tome to je nacija koja je toliko zla poinila tako brzo ponovo ojaala. Ovo udjenje, naroito nakon ponovnog ujedinjenja, sree se sa taktikom normalizatorske svesti: sada smo "normalan narod", "obino drutvo", pozitivna nacionalna svest opet je pred nama, vie nismo mimo drugih. ta u stvari znai biti "normalan narod" u svetu u kom je "normalno" argument onih koji nastoje da ouvaju svoju vlast nad potinjenima i potlaenima? Ispada da je "nomalno" vie od neutralnog opisa redovnog stanja, to je ideoloki postulat koji vie skriva nego to objanjava (Zuckermann 1998). Normalnost je u dugo stigmatizovanoj Nemakoj postala opsesivna ideologija. Njen zatonik je i Valzer kada "prolosti koja ne eli da prodje" suprotstavlja "skretanje pogleda sa nae sramote", to je takodje ideoloki stav. Valzer poima nemaku prolost samo kao sramotu, ne pokazuje snagu moralnog suvereniteta koji poiva na priznanju, pa mu zato berlinski Holokaust spomenik izgleda kao Alpski san, koji blokira povratak nemakoj normalnosti. Zato treba osloboditi "budunost od prolosti", "samosvesnu normalnost" od "nemake kulture okrivljavanja", "nacionalni identitet" od "politiziranja prolosti", neupitnu tradiciju od diskurzivnog seanja. Za nemake intelektualce koji nakon 1989. podstiu "kulturno pomeranje osovine", Nie je junak, jer apeluje na oslobodilaku energiju velikog zaborava, tj. oslobadjanja budunosti od prigovora prolosti. Napokon je stigla normalnost, a sada neke usijane glave poput Habemasa i Grasa opominju "da se bez seanja na Auvic ne moe formulisati nikakva

politika, pa ni etika uopte". Postaje sve jasnije da se normalnost ne moe oktroisati, nego samo omoguiti. Konzervativci trae samopomirenje isticanjem kontinuiteta nemake kulture, koji isti od negativnih seanja i "moralnih toljaga" i istie neprekinutu normalnost "kulturne nacije" neoptereene suvinim seanjima. Antinacionalisti s druge strane upozoravaju da se normalnost ne stvara iznudjenim samopomirenjem ve analitikim neinstrumentalnim ophodjenjem sa prolou. Normalnost nije normalizacija. Dok se normalizacija moe podsticati, normalnost se moe samo omoguavati (Assheuer 1998). Normalnost ima vlastiti smisao: ona je neto neupitno i otima se politikim potrebama. Normalnost nestaje u trenutku kada je politiari ovekoveavaju ili kada je sebi samima pripisuju kao svojstvo. Da ima normalnosti, ne bi bilo potrebe niti pokuaja da se dozvoli iezavanje prolosti pred novim. Normalizacija je simptom prelaznog drutva, koje se osigurava da je potpuno normalno, iz razloga terapeutskog samosmirivanja. "Nijedan drugi narod u svetu ne naziva sebe normalnim, i to je ve pouzdan dokaz da Nemci nisu normalni" (P. Bahner). Ispada da je preka, forsirana normalizacija najsigurnije sredstvo da se sprei normalnost. Liberalno drutvo uznemireno je oseanjem da samo ne moe stvoriti moralnu osnovu vlastite normalnosti, pa se koleba oko Valzerovog zalaganja da ponovo ujedinjena drava konano podvue crtu ispod javnog spomenika holokaustu, ne iz nacionalnih nego iz moralnih razloga. Zbog rairenosti ovog nastojanja frankfurtski pedagog M. Brumlik i berlinski politikolog H. Funke su Valzer debatu nazvali "odbrambena agresija". Kao upadljivu crtu Valzera, Funke je uoio nedostajuu spremnost za izmenom perspektive. To je karakteristino (odbrambeno) ponaanje veine drutva u suoavanju sa preivelima faistikog terora. To ponaanje ponavlja se i 50 godina kasnije. Na delu je "kolektivno narcistika rekonstrukcija nacionalnog mi": poinioci i njihovi potomci pretvaraju se u prognane, dok se stvarno prognani, predstavljaju kao ogoreni progonitelji koji spreavaju nacionalno izmirenje. Premda je u toku debate porasla distanca javnosti prema Valzeru kao linosti, duh i jezik pisca u javnoj raspravi su "normalizovani" (Rensmann). Oivljen je antisemitizam kod mladih. Zato je Valzer Bubis debata primer "normalizovanja odbrane seanja" koja je primetna od ujedinjenja (Kirsch 2000). To je "dijalektika ideologije podvlaenja crte: sva nastojanja za okonavanjem suoavanja sa nacistikom prolou jo vie su je aktuelizovala, a ne oslabila". Valzer nije porekao tezu o kolektivnoj krivici ve je izmenio u tezu o kolektivnom optuivanju (Brumlik, Funke). Ta teza je naopaka, jer se moe usmeriti protiv tobonjih optuitelja (intelektualaca, medija, Jevreja). Valzer je kritikovan i zato to je savest shvatao kao neto odvojeno od javnog priznanja ili osude. Na slian nain je i Hajdeger odvajao savest od konvencija, a poslednjima je suprotstavljao "samopouzdanje opredeljivanja", koje je nazivao "odlunou". I Hegel je razdvajao moralni imperativ od naroite istorijske situacije i vezivao moral za udoredje. A norme kojima se savest rukovodi potpuno je ispustio iz vida. Dakle, nije glavno pitanje koje delanje se vri, ve da li je odluka samostalno doneta. I Valzer kae da oni koji optuuju za zloine grupe ljudi nemaju stvarnih motiva za to. Ali motiv ipak postoji, tuioci se na taj nain izvinjavaju, izdvajaju iz reda optuenih, i bar u

222

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

223

trenutku izgledaju da su blii rtvama nego zloincima. Ko je zloinac, pri tome se utvrdjuje nezavisno od realne pojedinane krivice i iskljuivo na osnovu pripadnosti posebnoj zajednici. Ukazivanje na sramotu zamenjuje ukazivanje na krivicu. Stid nije ni krivica ni zloin. Stid je senka baena i na nedune. I silovane ene su osramoene premda nisu krive. Na paradoksalan nain Valzer, medjutim, pokuava da monopolie oseanje stida ishvati ga kao pravo na seanje samo Nemaca, a ne i ostalih gradjana. Ovo donekle podsea na nacistiki pojam rasne sramote: po nacistima rasni stid je kada se pripadnik vie rase orodi sa pripadnikom nie, pa se krv mea. Postojali su "Nirnberki zakoni o zatiti nemake krvi i nemake asti". Tamo gde stid "svedoi o zloinima", to ne govori na isti nain o zloinu kao to govori oseaj krivice. Ovo otud to ve samo seanje na zloin stvara naroitu zajednicu delata. Zloin je stid samo za one koji naizgled spadaju u unapred odredjenu zajednicu. Tamo gde se o holokaustu govori kao o sramoti svih Nemaca, vie nijedan Jevrej ne sme biti Nemac (Gross, Konitzer 1999). Dok su se nacisti trudili da stvore jedinstvo nacije preko krvne istovrsnosti, Valzer dri da se osudama stvara zajednica postidjenih, obeleenih stidom, po logici "i ti si to inio". Seanje na zloin tako postaje osnova mita posebne zajednice obeleenih, koja trai poreklo u zloinu bez obzira da li ga pozdravlja ili osudjuje: "Ono to smo uradili u Auvicu, uinili smo kao nacija, i ve zbog toga nacija mora postojati kao nacija" objanjava Valzer u razgovoru sa Bubisom i time iskljuuje Bubisa iz jedinstva nacije (Gross, Konitzer 1999). U Valzerovoj opomeni "Nama treba drugaiji jezik seanja" izdvaja se iz grupe optuenih grupa koja ne prihvata odgovornost za kolektiv. Ona sa Valzerom pokuava Auvic da uini instrumentom vlastitog rastereenja i da izadje iz optuenog kolektiva. Ovi nemaki intelektualci ne posmatraju holokaust kao vlastitu sramotu, a njihov oblik seanja neiskren je, poput rei H. Kola koji je zahvalio "milosti kasnog rodjenja" to u tome nije uestvovao. Valzer govori i o instrumentalizaciji Auvica u cilju zastraivanja. Ne instrumentalizuje se moralni oseaj nego sam dogadjaj. Neiskreno je, po njemu, svako seanje u kom motiv nije sam dogadjaj. Konzervativci strepe da Auvic ne ostane simbol nacije i tee da ga svedu na pojedinaan dodadjaj, a ne na opti "slom civilizacije" za ta se zalae antinacionalistika levica i centar. Odnos prema holokaustu je vorna taka unutar nemake politike borbe. Dok se na desnici javljaju relativisti, a na levici kritiari Holokaust industrije i oni koji ukazuju na vezu kapitala i logora, nemaki centar zalae se za ouvanje holokausta iz drugih razloga. Sa Zakonom o obeteenju bivih prinudnih radnika, tj. sumom oko 10 milijardi DM, Nemaka je prihvatila odgovornost za vlastitu prolost. To bi trebalo da bude akt izmirenja sa snanim moralnim impetusom. Poto svedoci nacizma izumiru, zadatak je nove generacije da se usprotivi podvlaenju crte. Jo uvek prisutni rasizam i desni ekstremizam u toj meri jaa da ni trea generacija ne podvlai crtu ispod prolosti ve otvara novo poglavlje u seanju. Ali, to nije toliko istorijska rekonstrukcija prolog koliko moralna opomena za budunost. Zato danas centar shvata rad na seanju kao deo borbe protiv rasizma koji je smetnja multinacionalnom kapitalu i globalizaciji. Istu aktivnost levica

i dalje poima kao borbu protiv kapitala. Levicu i centar uprkos razliitim ciljevima povezuje zajedniki neprijatelj. Neopozivo ukljuivanje holokausta kao integralnog sastavnog dela nemake istorije u nemaki identitet treba da sprei razvoj desnog ekstremizma, ali i da bude oruje protiv nastojanja konzervativaca da se podvue crta. Vreme e pokazati koliko dugo e ova usmerenost povezivati razliite antinacionalistike protivnike konzervatizma. Literatura:
Assheuer, Thomas (1998): Ein normaler Staat? Die Zeit, 1998/47. Assmannn (1998): Niemand lebt im Augenblick Ein Gesprch mit den Kulturwissenschaftlern Aleida und Jan Assmann ber deutsche Geschichte, deutsches Gedenken und den Streit um Martin Walser, Die Zeit 1998/50. Augstein, Rudolf (1998): "Wir sind alle verletzbar", Der Spiegel Nr. 49, 1998. Broder, Henryk (1998): Halbzeit im Irrenhaus, Der Tagesspiegel 24. 11. 1998. Brumlik, Micha (1999): Abschied vom Gerechtigkeitsdiskurs? Die Rolle der Intellektuellen in der "Berliner Republik", www.hgdoe.de/pol/gerecht.htm Brym Max (1999): Walser-Bubis-Debatte Braucht das Monopolkapital wieder den Antisemitismus? Vorabdruck aus "Was tun", Flugschrift der Kommunistischen Plattform der PDS Mnchen 1/ 1999. Bubis, Ignatz (1998): Unterschwellig antisemitisch Auszge aus Rede zum 60. Jahrestag der Pogromnacht, Ignatz Bubis antwortet Martin Walser, Sddeutsche Zeitung 10. 11. 1998. Claussen, Detlev (1999): Neue deutsche Vershnung Was vom Walser-Streit bleibtMehr als ein bitterer Nachgeschmack, Freitag: Die Ost-West-Wochenzeitung 02. 08. Januar 1999. Dohnanyi, Klaus von (1998): Eine Friedensrede Martin Walsers notwendige Klage, Frankfurter Allgemeine Zeitung, 14. November 1998, Nr. 265. Gross, Raphael/Konitzer, Werner (1999): Geschichte und Ethik Zum Fortwirken der nationalsozialistischen Moral, Mittelweg 36, 4/ 1999. Habermas, Jrgen (1999): Der Zeigefinger. Die Deutschen und ihr Denkmal, Die Zeit 1999/14. Harpprecht, Klaus (1998): Wen meint Martin Walser? Die Zeit Nr. 43/1998. Jaecker, T. / Kornberger F. (1999): Beobachtungen zur 'Walser-Debatte' Ein rechtsextremer Diskurs im Ost-West-Vergleich, Hausarbeit zum Hauptseminar "Rechtsextremismus in den neuen Bundeslndern" Freie Universitt Berlin, Otto-Suhr-Institut fr Politische Wissenschaft, SS 1999. http://userpage.fu-berlin.de/jaecker/walser.htm. Kirsch, Jan-Holger (2000): Sammelrezension 'Martin Walser', H-Soz-u-Kult 2000. Krzywdzinski, Martin (1999): Martin Walser ein Literat auf dem rechten Wege, Ein politisches Portrt, Agent provocateur 7/1999. Kunstreich, Tjark (1999): Subjekt, Opfer, Prdikat. Martin Walser und die Grammatik der Berliner Republik, Konkret 1/1999.

224

Todor Kulji

Mller, Baal (1998): Walser/Bubis-Kontroverse: Anmerkungen zu einem Dialog Gewissen braucht Sprache, Junge Freiheit 18. 12. 1998. Olles, Werner (1998): Geschichtspolitik Die Walser/Bubis-Kontroverse nimmt schrfere Formen an Eine deutsche Debatte, Junge Freiheit v. 4. 12. 1998. Podak, Klaus (1998): Wir sind alle verletzbar, Sddeutsche Zeitung vom 18. 11. 1998. Rensmann, Lars (2001): Die Erlsung der Nation I, Jungle World Banner Nr. 08/200114. Februar 2001. Schmierer, Josha (1999): Von Hysterie und Normalitt Zu Klimafragen der Bundesrepublik, Kommune 1999/1. Walser, Martin (1998): Dank Erfahrungen beim Verfassen einer Sonntagsrede, Sddeutsche Zeitung 14. 10. 1998. Walther, Rudolf (1998): Wie sich erinnern? Sddeutsche Zeitung 30. 11. 1998. Wiegel, Gerd (2000): Verkrzter Antifaschismus Politik mit der NS-Vergangenheit in der DDR und der BRD, AK analyse & kritik, Zeitung fr linke Debatte und Praxis, Nr. 436, 16. 03. 2000. Wippermann, Wolfgang (1998): In welcher Gedenksttte wird an die Wehrmacht erinnert? Jungle World 1998/35. Zuckermann, Moshe (1998): Von Erinnerungsnot und Ideologie Warum Martin Walsers Rede keine geistige Brandstiftung ist, sondern nur Ausdruck des Zeitgeistes, Der Tagespiegel 28. 11. 1998.

5. Finkeltajn debata: Holokaust industrija banalizacija i skandalizacija prerade prolosti


Jo u Goldhagen-debati 1996/97. deo rasprave vodjen je oko obrazaca politizacije holokausta. Bilo je vidljivo pomeranje interesa istoriara sa holokausta kao dogadjaja na njegovu obradu. U raspravama su uestvovali potomci rtava ali i poinilaca, u Evropi i van nje. Sa izumiranjem neposrednih svedoka faistikog terora nuno se prelo sa "prerade prolosti" na "preradu prerade" i analizu politizacije istorije. Pod odrednicom "holokaust" razvio se medjunarodniteorijski i ideoloki okvir za istraivanje i instrumentalizaciju genocida nad Jevrejima, koji se podjednako koristi u SR Nemakoj, SAD i Izraelu. Polemike izmedju naunika u sredstvima javnog optenja viestruko slue industriji javnog mnjenja: interes za skandalizacijom potiskuje traganje za istinitim saznanjem, naroito kod tema vezanih za masovna stradanja koja se lako politizuju otvarajui pitanja raznovrsnih naknada rtvama. Mediji trae zaotravanje gledita, a ne vieslojnu analizu, pa su javne rasprave naunika ugroene gotovo nunom skandalizacijom i banalizacijom. Finkeltajn-debata 2000/2001. primer je medijskog zaotravanja ideologizacije istorije. I Knjiga njujorkog politikologa Normana Finkeltajna "Holokaust industrija" pojavila se u Londonu polovinom 2000 (Finkelstein 2000). Ovim terminom pisac ne oznaava genocid nad Jevrejima nego, po analogiji sa Adornovim pojmom "kulturna industrija", ideoloko-organizacioni konglomerat jevrejskih udruenja i lobista u SAD koji seanja na nacistiki zloin i jevrejsku patnju svojataju kao kulturni kapital da bi ga zloupotrebili u vlastite finansijske i politike ciljeve. Preoblikovano kao istorijski neuporediv dogadjaj, istrgnuto iz istorije i sakralizovano, istorijsko masovno ubijanje pod imenom "holokaust" postalo je moralno sredstvo pritiska korumptivne ameriko-jevrejske elite u cilju: (1) podrke cionistikoj politici; (2) imuniziranja izraelskog imperijalizma protiv medjunarodne kritike; (3) naplate preterane odtete rtvama nacizma od vajcarskih banaka i nemakih kapitalista (Finkelstein 2000). Holokaust, shvaen kao istorijski transcedentna jevrejska rtvena zajednica, postao je unosna osnova biznisa i civilna religija istovremeno. Nasuprot rairenoj kategoriji "seanja", Finkeltajn u analizi koristi potisnute "robusne" kategorije (mo, interes, ideologija) razbijajui tekui posleideoloki argon. Odmah nakon objavljivanja u Londonu jula 2000. knjiga je dospela u sredite debata u Evropi i SAD. Ocena da je holokaust u osnovi ideoloko oruje, bila je poznata jo pre Goldhagen debate u kojoj je Finkeltajn uputio ovaj prigovor svom jevrejskom sunarodniku. Ni prigovor da je rtva postala imuna na kritiku, ali da nije izbegla moralnu korupciju, nije bio nov. Kritikujui ameriku jevrejsku elitu da je posle rata "zaboravila"

226

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

227

nacizam i holokaust, jer je podrala ameriku spoljnu politiku, u kojoj je SR Nemaka postala glavni poratni SAD saveznik protiv SSSR-a, Finkeltajn je podsetio na slino politiko preusmeravanje antifaizma u antitotalitarizam. Pored ove globalne strateke raunice, Jevreji se nisu protivili amerikoj spoljnoj politici i zato to su strepeli od vlastite izolacije od strane nejevrejske veine unutar SAD. Sve se promenilo juna 1967. Tek posle izraelske agresije holokaust postaje kljuna dogma amerikih Jevreja (Finkelstein 2000). Opet je posredi bila podrka amerikoj spoljnoj politici, ali sada zbog njene pomoi Izraelu. Za razliku od Ajzenhauera koji je 1950-ih favorizovao Arape, strepei da ih ne okrene protiv SAD, juna 1967. SAD i ameriki Jevreji otvoreno se okreu Izraelu. Finkeltajn ide ak dotle da tvrdi da abnormalnost nacistikog holokausta ne izvire iz samih zbivanja ve iz eksplozivne industrije koja je oko njega stvorena. Izrael je postao surogat SAD na Srednjem istoku, a holokaust je otkriven kao moralno pravdanje tog saveza. Izrael je postao brani amerikih vrednosti, a posle poraza SAD u Vijetnamu, postao je daleko uspeniji u tome i od same Amerike. Ova gledita su u tradiciji domae levoliberalne kritike amerikog imperijalizma od Rajta Milsa do Noama omskog. Finkeltajn se u ovom lancu kritiara izdvaja samo po tome to je istakao vanu ulogu Jevreja i holokausta u amerikoj ideologiji. Neposredan povod nastanka i vaan oslonac Finkeltajnove knjige bila je knjiga ikakog istoriara P. Novika o holokaustu u SAD koja se pojavila pre nekoliko godina (Novick 1999). Finkeltajn je napisao recenziju Novikove knjige, koju je kasnije proirio u vlastitu knjigu. Uprkos slinosti pristupa, ameriki kritiari otro su razdvojili Novika i Finkeltajna, prvoga podrali, drugoga uglavnom porekli. Novikovo objanjenje naina kako je holokaust prerastao u ameriko seanje slino je Finkeltajnovom, ali je umerenije. Holokaust je bio retrospektivna konstrukcija koja viestruko odgovara Amerikancima. Tokom Drugog svetskog ratau SAD su jevrejske rtve potcenjivane jer nisu bile ekvivalentne "seanju na Perl Harbur", a nacisti su bili neprijatelji "svih slobodnih ljudi", a ne samo Jevreja. U direktivama Pentagona iz 1944. ukazano je da e uticaj propagande SAD biti vei, ako se ne istiu jevrejske rtve. Novik je pokazao minimalizaciju jevrejskih rtva u SAD tokom rata, od ratne propagande do Holivuda (Novick 1999). Novik i Finkeltajn slau se da je do obrta dolo krajem 1960-ih. Ali zato je preokret bio eksplozivan? Naime, zato je uzalud u Vaingtonu traiti muzej crnih robova dok se muzeji o jevrejskim rtvama nalaze svuda u SAD, a u Vaingtonu ak najvei na svetu? Novik je poao od toga da je glavni uslov da jedan istorijski dogadjaj predje u kolektivno seanje, taj da ga kolektiv prihvati kao osnovu identiteta. To mogu biti podjednako herojski i tragini dogadjaji. U SAD je holokaust postao negativni dogadjaj koji stvara identitet, po obrascu: "Nama se to ne moe desiti, zato to smo mi bolji". Ovaj ideoloki obrazac podudario se poetkom 1970-ih sa inicijativom jevrejskih udruenja (2% Amerikanaca su Jevreji) da radi jaanja unutarjevrejskog identiteta u SAD pokrenu holokaust-ideologiju. U funkcionalistikom tonu Novik zapaa da je za Amerikance holokaust bio simbol apsolutnog zla i ogledalo njihovog straha od haosa i gubitka vrednosti (Bach 2001). Zato to se u dnevnopolitikim sukobima mogao dobro

instrumentalizovati, ovaj simbol se nairoko koristio: protivnici progona useljenika tvrde da je legalizovani progon ustvari "ameriki holokaust", zatitnici ivotinja tvrde da su masovne ivotinjske farme "Buhenvald za ivotinje", a feministkinje dodaju da je tek patrijarhat omoguio holokaust. Raspravlja se sa holokaustom, a ne o njemu. Kod mnogih nacija kolektivno seanje pruilo je okvir za politike polarizacije i sukobe (slinu ulogu je u Francuskoj imala 1789. godina iz koje su istekla osnovna ideoloka sukobljavanja, faizam u Nemakoj i Italiji, komunizam u Istonoj Evropi i sl.). U SAD, medjutim, kae Novik, nije bilo ovakvih seanja kao osnove politikog podvajanja. Zato je i prihvaen holokaust, iako su seanja na njega banalna, apolitina i daleko od realnih linija sukoba u amerikom drutvu. Finkeltajnovo tumaenje je otrije i konkretnije. On je odmah prigovorio Noviku da se ustezao od imenovanja materijalnih interesa zbog kojih je unitenje evropskih Jevreja preraslo u naroitu ameriku opsesiju i, za razliku od njega, otvoreno imenovao nosioce "Holokaust industrije". To su glavne jevrejske organizacije u svetu koje eksploatiu jevrejsku patnju. Premda donekle kruto obrazloena, tvrdnja da je "holokaust" politiko ideoloka konstrukcija novijeg datuma, da bi se zloin nad Jevrejima iskoristio kao osnova da se Jevrejima obezbedi monopol na rtvu, nije u celini neosnovana. Ova ideologija sistematski je stvarana tek posle juna 1967. kada se vojno nadmoni Izrael pokazao kao korisni saveznik SAD u hladnom ratu. Pre toga, tvrdi Finkeltajn, niko nije govorio o holokaustu, ve o zbirnim zloinima nacista i o Auvicu. Traverzo, medjutim, primeuje da Finkeltajn nije uoio sve razloge utanja o holokaustu u svojoj hermeneutici politike. utanje o holokaustu 1940-ih i 1950-ih bilo je rezultat elje Jevreja da se ponovo integriu u vlastite nacionalne zajednice, da budu priznati kao gradjani i ne budu vie diskriminisani, a ne da kao rtve trae saaljenje. Holokaust je istisnuo Jevreje iz Evrope, a SAD i Izrael su postale dom veine Jevreja. Drava Izrael je nastojala da se prikae kao ponovno rodjenje jevrejskog naroda i u svetu rairi sliku vojne snage i nacionalnog ponosa, a ne viziju zajednice rtava (Traverso 2000). Situacija se menja sa savezom SAD i Izraela krajem 1960-ih kada holokaust poinje svoju karijeru kao ameriki kulturni dogadjaj. Vie je re o svesno izabranoj kolektivnoj uspomeni, nego o provali potisnutog seanja, koja se konstruie kao ideoloka tvorevina i slui istorijskim materijalom u cilju stvaranja kolektivnog identiteta. Istorija svuda prelazi u mit kada se realna zbivanja istru iz istorije, izoluju i proglaavaju neuporedivim, ime stiu nadistorijski sakralni status. Da nadistorijski mitovi raspolau dubljim oseajnim potencijalom od vieslojne istoriografije ne treba posebno dokazivati. II Lako je pojmljivo zato od izraelske ofanzive 1967. holokaust postaje koristan mit u pravdanju politike. Pojaana sakralizacija holokausta povezana je i sa promenama u Izraelu gde su cionistiku (povratniku) generaciju smenili tradicionalisti koji su insistirali na negovanju seanja na genocid. Na ovaj fundamentalizam javile su se reakcije u obliku

228

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

229

banalizacije genocida nad Jevrejima ili u obliku poricanja holokausta kao besprimernog zla. Najiskljuivija poricanja zloina protiv humanosti nazivaju se negacionizam. To nije ponovno tumaenje (bona fides revizija) nego poricanje ve utvrdjenih poznatih injenica. Danas seanje na holokaust slui pravdanju jevrejske politike i aneksiji zaposednutih podruja. Po antisemitskim negacionistima rtve su ustvari agresori-Nemci, a rat je poeo 1939. zato to su Jevreji kontrolisali finansije u Engleskoj i Francuskoj i zato to je cionistiki vodja Vajcman rekao da e u sluaju rata svi Jevreji biti na strani Engleske (Elst 1992). Holokaust je bio sledei element u jevrejskoj zaveri protiv Nemake, tvrde negacionisti. Radovi negacionista nisu uticajni jer su u najveem delu pamfleti sumnjive naune vrednosti. Osporavani su, a u Francuskoj i Nemakoj ak izabranjeni. Mnogi istoriari bojkotuju negacioniste i njihov glavni argument da nema dokaza o holokaustu. Premda su nacisti unitavali sistematski dokaze o ubijanju, a holokaust pripadao tajnim operacijama, pa nigde u nacistikoj dokumentaciji nema govora o gasnim komorama, ipak je bilo brojnih svedoenja i dokaza. Negacionisti osporavaju Nirnberki proces kao sudjenje na osnovi retroaktivnog prava stvorenog ad hoc. Osim toga sudije u Nirnbergu su, kau negacionisti, bile takodje ubice u ratu (Elst, 1992). Antisemitskim negacionistima ide na ruku okolnost da je holokaust odista odve eksploatisan. To misle i razliiti propalestinski krugovi, od islamskih do leviarskih. Prenaglaene su jevrejske rtve na raun drugih (Cigana, Rusa, Poljaka i Ukrajinaca), a pomereno je u stranu bombardovanje Drezdena i Hiroime i ubijanje Nemaca u logorima. Posle sloma socijalizma isticanje holokausta jo je upadljivije, jer je oslabila antikapitalistika kritika faizma. Sakralizacija holokausta kao osnove izraelskog novog mita tekla je naporedo sa pokuajima borbe protiv Izraela preko negiranja holokausta. Neki poljski pisci krajem 1980-ih sumnjali su u broj rtava Auvica, tvrdei da ih nije bilo vie od 1,5 miliona, od ega su manje od milion bili Jevreji. Jevreji tvrde da je bilo 2 miliona. Danas se relativno pouzdane procene kreu oko 5,3 mil. ukupnih jevrejskih rtva od nacizma. Osim konzervativaca i neke struje levice protivile su se prenaglaavanju antisemitizma kod faizma. Tako su neki trockisti 1950-ih tvrdili da je isticanje Auvica oruje britanskog i SAD imperijalizma i manevar da se ovaj izdvoji od svog brata blizanca faizma. P. Rassinier, preiveli iz logora tvrdio je da u Buhenvaldu Jevreji nisu ubijani gasom, pa je zato bio idealni svedok za negacioniste. Razumljiva je aktivnost arapskog antisemitizma. Islamski negacionisti poriu holokaust, otvoreno priznajui da je veliki jerusalimski muftija paktirao sa Hitlerom, a bosanski muslimani sa ustaama. Arapi veliaju Hitlera i smatraju autentinim Protokole sionskih mudraca. Zapadnim negacionistima na konferenciji 1992. u vedskoj pridruuje se libanski Hezbulah, palestinski Hamas i dve iranske islamske organizacije. Saudi Arabija je glavni sponzor negacionistikih aktivnosti na Zapadu (Elst 1992). Finkeltajnove teze samo su na prvi pogled bliske negacionistima i antisemitskim holokaust revizionistima. Kada se paljivije razmotri, iza otrog i cininog jezika njegove knjige ne stoji rastereenje holokausta, ve napor da se zloin razdvoji od

njegove politike zloupotrebe. Holokaust je prodan, a ne istraen, zapazio je rabin A. Volf. U knjizi su polemiki radikalizovani glavni problemi to je podstaklo oseajnu polarizaciju debate. Za razliku odnegacionistikih struja, Finkeltajn je daleko od poricanja genocida nad Jevrejima, iako tvrdi da je stvarne dogadjaje zamaglila holokaust ideologija. Pojam koji, po njemu, odgovara realnosti jeste "masovno nacistiko unitenje Jevreja" dok je holokaust ideoloka predstava (Finkelstein 2000). Sakralizacija holokausta poinje sa stvaranjem fetiizovane jedinstvenosti holokausta kao "neukusne svetovne verzije izabranosti" i liturgizacijom seanja. Kao primer svojevrsne mistifikacije on navodi rei E. Vizela da je holokaust tajna koja nikada nee biti shvaena. To je simbolizacija genocida nad Jevrejima kao kvazireligijskog nepojmljivog dogadjaja. Jevrejska stradanja prela su u kierajsko tumaenje zbivanja, a redukcija holokausta na konjukturne trajne debate u amerikim i nemakim feljtonima je evidentna. Osim toga koncentracija na holokaust odvraa panju od amerikog genocida nad Indijancima. Finkeltajn ide ak dotle da izraava nepoverenje u jevrejske zahteve za obeteenjem 1990-ih, svodei ih na udnu meavinu moralizma i komercijalizacije. Bilo bi pogreno misliti da je ovo ukazivanje na manipulaciju holokaustom teorijski ili istorijski originalno. Ako se ne raunaju ekstremni desniarski antisemitski intelektualci (goli propagandisti i falsifikatori istorije), pre Finkeltajna na to su skrenuli panju orh, Hilberg i Novik. Finkeltajn je ovu tezu samo u ideoloko-kritikom pogledu zaotrio. Ideologija kao lana svest u Marksovom smislu, jeste slepa prema sebi samoj, jer zavarava sebe i druge o interesima i posmatra kao istinito samo ono to njoj koristi. U ideologiji se vera javlja kao znanje. Ideologija govori o istini i lai, a misli na dobro i zlo kao i religija, i zato ideologija svoje protivnike ne samo intelektualno nego i moralno osporava. U tom smislu se gledanje da je holokaust neuporediv dogadjaj moe oznaiti kao ideologija, slau se Novik i Finkeltajn. Osim njih Aksel mit i Detlef Klausen takodje su pokazali ideoloku upotrebu pojma holokaust (Schmitt 2001, Claussen 1994). arobna re holokaust potisla je Auvic i Bergen-Belsen nudei emotivno pribeite od besmislenosti intelektualnih seanja. Zamena Auvica sa holokaustom vie je od ekstremne komercijalizacije seanja samih rtava i njihovog estetskog uobliavanja. U prvi mah moe izgledati da se radi samo o izmeni simbola stradanja (holokaust umesto Auvica) ili o razliitom stupnju pojmovne apstrakcije (holokaust kao zbirni pojam svih oblika logorskog unitavanja ljudi). Zaokret je, medjutim, znatno dublji jer se tema sve vie udaljava od realnih istorijskih deavanja, a jedna od posledica je formalizam tumaenja. Naime, ukoliko se holokaust postulira kao neobjanjiv fenomen ne moe se istraiti drutvena struktura apsolutnog terora, tj. konkretna funkcija i struktura logora. Treba razlikovati logore koji su sluili iskljuivo likvidaciji (Treblinka, Sobibor, AuvicBirkenau itd) od onih u kojima je smrt dola nakon intenzivnog terora (Dahau, Buhenwald, Majdanek, Auvic). Bilo je logora u kojima su bili smeteni kapitalistiki pogoni koji su eksploatisali besplatnu radnu snagu proizvodei delove za naoruanje. Osim toga logori se razlikuju po sastavu zatvorenika: politiki zatvorenici, strani radnici, ratni zarobljenici, Jehovini svedoci, Romi itd. Svaki logor je gradjen za posebne ciljeve sa razliitim

230

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

231

upravama. Organizacija logora nije bila ista ve je zavisila od namene. Treba razlikovati logore za likvidaciju od onih gde se ubijalo radom, gladju i nasiljem. Npr. u radnim logorima mnogi su preiveli, najvie ubijenih bilo je medju Jevrejima, a najmanje medju kriminalcima i nemakim zavorenicima. Zbirni pojam holokaust zamagljava pomenute razlike i spreava uoavanje njihove konkretnije funkcije. Na slian nain je i zbirni pojam totalitarizam spreavao istoricistiko tumaenje holokausta kao neuporedivog zloina. Odmah posle 1945. nije se moglo probiti shvatanje o sredinjoj ulozi holokausta u faistikom nasilju. Teorije o totalitarizmu proklamovale su da se 1945. uistinu nita nije promenilo, jer se treba i dalje boriti protiv istog neprijatelja totalitarizma. Poto su faizam i socijalizam izjednaeni, po toj logici ispali su istovetni holokaust i progoni s druge strane gvozdene zavese. Tragati za razlikama medju komunistikim i faistikim logorima znailo je propagirati komunizam, tim pre jer su i komunisti koristili holokaust u svojim teorijama o faizmu kao argument protiv kapitalizma. Osim toga amerikim Jevrejima nije iao na ruku antisemitski stereotip da su svi Jevreji toboe komunisti (jer su anacionalni, a i Marks je bio Jevrejin). Na taj nain teorije o totalitarizmu bile su snana brana isticanju neuporedivosti holokausta. Ni objavljivanje poznatog dnevnika Ane Frank nije mnogo izmenilo ovaj stereotip, jer je ova knjiga uzeta za univerzalni simbol deje, a ne jevrejske patnje. Dnevnik Ane Frank pomogao je integraciju Jevreja u ameriko drutvo pobednika koje je uvek potovalo utljive, stoike heroje. tavie izmedju 1946. i 1948. jevrejske organizacije u SAD odbile su dizanje u Nju Jorku spomenika ubijenim evropskim Jevrejima, jer su procenile da bi taj spomenik mogao uticati na Amerikance da na Jevreje gledaju iskljuivo kao na rtve, to bi opet "podsealo na slabost i bespomonost jevrejskog naroda" i ne bi bio u interesu jevrejstva (Klein 2001). Tek mnogo godina kasnije ova procena je izmenjena pa je izgradjen Holokaust muzej u Vaingtonu. Novik i Finkeltajn se slau da se kljuna promena zbila izmedju dve izraelske agresije 1967. i 1973. Dodue i sudjenje Ajhmanu 1961. bilo je vano, ali je u SAD i ono objanjavano u sklopu teorija o totalitarizmu. Od kraja 1960-ih holokaust se projektuje na sukob izmedju Izraela i Palestinaca. Poto Izrael vodi rat da sprei ponovni holokaust, u oima mnogih Jevreja holokaust je postao moralni kapital za odbranu Izraela i deo jevrejskog identiteta. U SAD je, naime, bila u toku sekularizacija i raspad jevrejske zajednice. Ameriki Jevreji postajali su Amerikanci, i bilo je pitanje da li su jo uopte bili Jevreji? Bilo je sve oiglednije da Jevreji moraju svoj identitet da osiguraju na nov, ne vie religijski nain, da bi izbegli asimilaciju. Jevrejin je onaj ko se bori protiv svog nestajanja, a holokaust je postao idealna odbrana identiteta. Vakuum koji je ostavila sekularizacija sada je ispunilo seanje na holokaust. Osim toga, 1960-ih ratom u Vijetnamu, ubistvom Kenedija i M. L. Kinga i studentskim nemirima, uzdrman je ameriki identitet koji je povezivao mnoge Amerikance. Jevreji, crnci, ene i Hispanoamerikanci poeli su se oseati kao zasebne rtve i bile su ponosne, kada su taj status povezivale sa oseanjem moralne nadmoi koju je obezbedjivala drutveno priznata patnja. U ovom periodu su se i

mnogi ameriki Jevreji poeli da oseaju kao zasebna rtvena grupa, a ne kao deo zbirnih rtava totalitarizma. Stvari bi bile jednostavnije da su samo Jevreji instrumentalizovali holokaust. Artefakt holokaust omoguio je trivijalizaciju ljudske katastrofe, jer je uveo iluziju svestrane komunikativnosti i time omoguio resakralizaciju i renacionalizaciju kulture (Schmitt 2001). Nakon nestanka hladnog rata mnoge nacije daleko neobaveznije proglaavaju vlastita stratita neuporedivim katastrofama koristei jedinstveni simbol holokaust. Auvic, Blajburg, Jasenovac, Katin, Srebrenica postaju verzije istog roda holokausta. Teko je prigovoriti tome to uz atribut holokaust svaki konkretni masovni zloin stie medjunarodni znaaj i podstie moralno zgraavanje i otpor. Ali kada stradanje vlastitog naroda postane pravdanje osvete ili providnih nastojanja da se obezbedi politika dobit vladajuih elita onda Finkeltajnova upozorenja postaju aktuelnija. Holokaust kao konkretni zloin i njegovo isticanje u slubi opte moralne opomene treba razlikovati od holokaust ideologije. Sve je vidljivije u kojoj meri su kolektivne uspomene konstrukcija mnotva sloenih rasprava u medijima. Opsesivna koncentracija na nepojmljivo i neiskazivo s jedne, i sve snanija ideologizacija i instrumentalizacija seanja s druge strane, doveli su holokaust u politiki, istorijski i estetski sukob izmedju izvornog simbola i arolikog i izvedenog obeleja (Schmitt 2001). Feljtonistiko postvarenje i kieraj uticali su na otudjenje holokausta od izvornog smisla. Proimanje prolosti sa kulturindustrijskom preradom osnova je oah biznisa. Ovaj paradoks Klausen je definisao reima: "Dilema izgleda nereiva. Bez kulturnoindustrijskog posredovanja preiveli i rodjeni posle toga ne bi se seali Auvica. Ali posletotalitarno drutvo stvara oblik seanja u kom ono to se odista zbilo u Auvicu iezava iza kulturnog artefakta Holokaust" (Claussen 1994). Na slian nain i A. mit zakljuuje da Finkeltajnovu kritiku treba shvati kao reakciju na sve nepodnoljiviju dekonstekstualizacija Holokausta, amerikanizaciju i prelazak seanja u ki. Ipak pisac je precenio uticaj amerikih Jevreja na ameriku politiku, a potcenio optu "viktimizaciju" politike kulture, tj. depolitizaciju sukoba preko isticanja sebe kao rtve (Goschler). Druga strana ovih rasprava je iracionalnija. Politizacija rtvi nije nigde liena strasti. Transatlantska kultura rtve u SAD takodje je lako prela u opsesiju rtvama. Svojevremeno se Frojd zapitao mogu li kulture biti neurotine. Oigledno da mogu. Finkeltajn je to pokazao, ali je i njegova prenaglaena reakcija svedoanstvo da je i sam deo iste kulture. III Izmedju Finkeltajnovog zaotrenog polemikog tona i ne manje ostraenih osporavanja njegovih tvrdnji stoji jedan red odmerenijih ocena holokaust ideologije. Izraelski istoriar Bauer uoio je da preterano insistiranje na tezi da je holokaust instrumentalizovan moe neosetno prei u teoriju o zaveri. S druge strane, i pojmovi koji obeleavaju jevrejske uspomene na stradanja jesu esto krajnje problematini (Bauer,

232

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

233

2001). Bolje je govoriti o jevrejskim identitetima nego o jevrejskom identitetu. Pitanje je ak da li postoji jedan jevrejski narod kao empirijski entitet? Najkarakteristiniji sadraj koji ga povezuje na paradoksalan nain je njegovo temeljno nejedinstvo u odnosu na istu prolost, a pre svega u odnosu na tradiciju. Ipak ima i neeg to povezuje suprotstavljene jevrejske grupe, pre svega s obzirom na paradoksalno nejedinstvo u odnosu na kolektivne uspomene. To je holokaust kao duboka socijalna trauma. Medjutim, oblik u kom se ta trauma ispoljava razliit je. Ultraortodoksni i ortodoksni Jevreji prebacuju drugima da su zaboravili holokaust jer ne potuju rituale i verska pravila. Zato su, kau, i izazvali boji gnev. U SAD ima vie razliitih jevrejskih ideologija pa se opasnost rasula jevrejske zajednice pokuava prevladati koncentrisanjem na tragediju Drugog svetskog rata. Uspomene se vetaki podstiu pre svega zbog integracije Jevreja u SAD, smatra Bauer, slino Noviku. Tragedija je u drugom planu, glavni cilj je politiko irenje vlasti. Izraelsko drutvo traumatizovano je holokaustom i i to ga je odvelo pogrenoj istorijskoj svesti. Svaka frustrirana javnost uje ono to eli da uje. Istorijska svest je sveukupnost svih vidjenja istorije prisutnih u jednom drutvu u kojojse proimaju realna saznanja, postojei stavovi i vrednosti. Pogrena istorijska svest iskrivljava realna saznanja da bi posluila trenutnim potrebama. Javlja se ki i dnevnopolitiko pravdanje politike holokaustom. U SAD ima malo Jevreja (6 miliona od ukupno 120 miliona stanovnika SAD) i podeljeni su. Ne istiu samo oni holokaust ve i Amerikanci jer je to ekstremni sluaj zla koji se deava svuda u svetu. Jevrejsko seanje na holokaust jeste traumatino, ali kada se trauma ne razrei skree se u liturgiju ili klie, ili u oba pravca. Kada se kae "ne smemo zaboraviti" trauma se pomera ispod sloja svesti. Mnogi Jevreji rado bi zaboravili grozote, jer to seanje optereuje. Medjutim, holokaust je odavno prerastao u univerzalni simbol, pa ga nejevrejski svet nee zaboraviti ak iako to Jevreji uine. Pod nacistima Jevreji nisu mogli izmai holokaustu. Danas, smatra Bauer, ne mogu izmai seanju, osudjeni su na seanje. Finkeltajn pripada onoj jevrejskoj struji koja se boji da neobuzdana eksploatacija holokausta ne podstakne novi antisemitizam. Zato oni upozoravaju: "Stanite u ime holokausta". Kako ni sami Jevreji nisu bili jedinstveni u gledanju na holokaust i Finkeltajna, to se jo manje moglo oekivati od idejnopolitikih struja. Tako ni levica nije bila homogena u oceni njegove knjige. Naroito je sloen i osetljiv odnos nemakog drutva (lienog Jevreja) na antisemitizam. O tome s jedne strane svedoi leviarska kritika antisemitizma, a s druge gotovo slepa solidarnost delova levice sa Palestincima, "jevrejskim Jevrejima", to opet indirektno normalizuje nemaku nacionalni oseaj. Prisutna je i zelena kritika cionizma. Berlinski publicista obert ocenio je da se sa tezom o holokaust industriji levi anticionista Finkeltajn (i omski kao kritiar SAD imperijalizma i Izraela kao eksponenta) iskazao kao specijalist za skraenu kritiku kapitalizma (Schobert 2001) ocenjujui Izrael kao amerikog nosaa aviona na putu ka nafti. Svojim anticionizmomon se izriito svrstao na stranu rtava. Sam omski, za koga ironino kau da je "uvek stajao na ispravnoj antiimperijalistikoj strani", podrao je Finkeltajna nekoliko godina ranije. Njemu nasuprot nemaki istoriari Momzen i Jekel su u "Holokaust

industriji" videli pre svega ameriku stvar, dodajui da ima i boljih radova o amerikanizaciji holokausta. Ipak nije ostalo nezapaeno da Finkeltajn ne spada u istoricistiku Goldhagen-struju, koja objanjava neuporedivost zloina nad Jevrejima trajnim prisustvom mrnje prema ovom narodu, ve je blii tzv. univerzalistikoj struji koja ubijanje Jevreja posmatra u optem uzronom sklopu faistikog rasizma. Dok je Goldhagen ignorisao materijalne pobude kod ubijanja Jevreja, Finkeltajnu su one vrlo vane kod objanjenja Holokaust industrije. Deo levoliberalnih uesnika Historikerstreit spora morao je 2000/2001. da odbaci Finkeltajna zato to je ovaj u idejnopolitikom pogledu osnaio nemake relativiste koji su rastereivali nacizam. Najotriji je bio Viperman koji je Finkeltajna nazvao "korisnim idiotom" za nemake i druge antisemite, jer je kritikujui jevrejske zahteve za odtetom "prihvatio stereotip o osvetoljubivom i gramzivom Jevrejinu" (Wippermann 2001). Umerenija je Herbertova diferencirana ocena da je knjiga korisna u ukazivanju na dekontekstualizaciju, liturgizaciju holokausta i njegovo prelaenje u kieraj, ali da je s druge strane teza o zavisnosti holokaust rasprava od SAD i izraelske politike uska i donekle srodna teorijama o zaveri (Herbert 2000). Ne udi to su Nemci "Holokaust industriju" cenili pre svega s obzirom na njen idejnopolitiki uinak u domaim raspravama oko faizma. Kao pogrene pokazale su se prognoze s poetka 1990-ih da e DDR totalitarizam potisnuti nacizam. Ovo se nije desilo ak i uprkos fizikom nestanku nacista i njihovih rtava. Pojam holokaust obnavlja se kao moralni standard kojim se meri ponaanje ranijih generacija pre svega po stupnju "sauestvovanja". Goldhagen debata bila je u Nemakoj pokazatelj pomeranja svesti od sveobuhvatnog potiskivanja ka otvorenom samooptuivanju. Rasprava oko Finkeltajnove knjige bila je smirenija, pa je ak delovala uteno na javnost. Za razliku od Goldhagena, koga je listom osudila, desnica je odmah ocenila da Finkeltajnovu knjigu treba prevesti (Denes 2000) i da Finkeltajn nudi prosveenu kritiku drutva (Warachowski 2001). HamburkiDie Zeitogradio se od knjige upozorenjem da je knjiga pisana za amerike itaoce, jer u SR Nemakoj i nije bilo holokaust industrije (Rrup 2000). Za razliku od SAD, u Nemakoj je prisutna diferenciranija slika seanja koja odrava budnom svest o nacistikim zloinima bez jednostranog fiksiranja na jevrejske rtve. Komentator nedeljnika Der Spiegel je bio jo kritiniji konstatujui da je u Goldhagen i Finkeltajn debati obrazac isti, samo su uloge zamenjene. Sam Finkeltajn izjavljuje da Nemaka ima pravo da se brani od holokausta, a da SAD nemaju pravo da je poduavaju, jer su Amerikanci na moralnom nivou Himlerovog govora u Pozeneru. Ukazujui na dvoznaan odnos Nemaca prema faizmu, komentarori iz Der Spiegel geteovski ironino su dodali da jo uvek dve due ive u nemakim grudima: jedna opominje "Mi smo najgori, holokaust treba da nas popravi", a druga uzvraa "Dosta je, ni drugi nisu bili bolji". Finkeltajn je iznova ojaao drugi glas (Broder, Wiegrefe 2001). U knjizi se mogu uoiti dva sloja: opravdani ideoloko-kritiki i bizarni, komercijalni. Komentatori novina Der Spiegel, tvrdei da su Finkeltajnove optube na raun vajcarskih banaka bizarne, pokuavaju na ne manje bizaran nain da skrenu panju na izvor pievog ostraenog polemikog tona. Po njima, izvor pievog besa navodno je u tome to njegova majka nije

234

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

235

uspela da zadovolji kriterije za naknadu kao jevrejska rtva (suvie velika primanja ili manje od 6 meseci provedeno u logoru) i to je decenijama dugo vodila spor sa nemakim jevrejskim udruenjem oko priznavanja statusa rtve. Zbog toga Finkeltajn paualno ocenjuje i nezakonito prisvajanje jevrejskih nekretnina iz biveg DDR-a od strane jevrejskog udruenja, tvrdei da je re o prisvajanju reprivatizovane svojine Jevreja. Uz malo kritinosti u ovim stavovima novinara nedeljnika der Spiegel lako je otkriti plitku ideologizaciju. U Nemakoj je Finkeltajn pogodio glas domaeg javnog mnjenja tvrdnjom da su jevrejski zahtevi za odtetom preterani. Jevrejski krunski svedok je delu javnog mnjenja dobrodoao. Na slian nain je i Goldhagen sa par bizarnih teza stekao veliki ugled. Najpre su kod Goldhagena Nemci bili na udaru (obini Nemac je dobrovoljni ubica), da bi kod Finkeltajna to bili Jevreji (jevrejska udruenja eksploatiu jevrejsku patnju). Kod Goldhagena je pitanje bilo mogu li Jevreji oprostiti Nemcima, kod Finkeltajna se, pak, Nemci pitaju mogu li oprostiti Jevrejima (Broder, Wiegrefe 2001). Rasprave o faizma krajem XX veka liene su imperativa antikomunizma i antikapitalizma, pa bizarnost u njih prodire lake nego ranije i postaje vanija u spoju ostraene politike, komercijalizacije i korupcije. Socijaliberali su u Nemakoj piscu ak osporavali i moralni integritet zato to je naruio antifaistiku saglasnost oko neuporedivosti holokausta. Ipak pored talasa osporavanja treba izdvojiti i neka drugaija gledanja (Burger 2001; Pirker 2001; Traverso 2000). Pirker je u Finkeltajnu video levog radikala i anticionistu, a njegove kritiare ocenio kao uvare korektnog javnog mnjenja. Pirker otvoreno polemiki tvrdi da je Finkeltajn doveo u pitanje moral neoliberalizma, iji je vaan sadraj u nemakoj holokaust-religija. Ova, naime, poiva na antitezi izmedju nacizma (a ne faizma) i civilnog drutva, tj. kapitalizma. Auvic je preko holokausta izuzet iz istorijskog sklopa kapitalizma zato to je shvaen kao veno i nadistorijsko zlo, pa se otima istorijskoj analizi, a pre svega kritici kapitalizma. Sline prigovore nekoliko godina ranije levica je uputila Goldhagenu koji ih je arogantno ignorisao. Podravajui Finkeltajna, Pirker obnavlja sline primedbe dodajui: "Ako je jevrejska martirologija zbilja besprimerna, onda otpada poredjenje sa Hiroimom, jer to znai vraanje Auvica u istorijski sklop, to opet svedoi o tome da se genocidne reakcije poput faizma mogu javiti i u neoliberalnom obliku". Jevreji su se teko odricali gledita o neuporedivosti holokausta, pa je E. Vizel svojevremeno javno prekorio . Peresa, kada je ovaj jednom pomenuo da u XX veku postoje dva holokausta: Auvic i Hiroima. Medjutim teoriju o neuporedivosti antisemitskog genocida ne brani samo Vizel, ve iz drugih motiva J. Habermas, V. Viperman i J. Kershev (Kershaw), iako njihova gledita ne spadaju u holokaust ideologiju. Sam Finkeltajn ocenjuje tezu o jedinstvenosti holokausta kao besmislenu, jer je svaki istorijski dodadjaj u neku ruku jedinstven. Kako sam kae, da je pisao knjigu u antikapitalistikom tonu, a ne jezikom prihvatljivim kod nemarksistike publike, izbegao bi, dodue, prigovor da je na strani konzervativnog antisemitskog otpora holokaust ideologiji, ali u tom sluaju broj italaca knjige ne bi prevaziao krug njegovih poznanika. Svesno se prilagodio argonu javnosti uz rizik da mu se pripie i poneka drugaija namera. Javnost

danas prihvata kritiku zloupotreba i korupcije, ali ne i kritiku njenih kapitalistikih izvora kao ranije. Jedno poglavlje Finkeltajnove knjige koje nosi naslov "Dvostruko naplaeno, duplo inkasirano", pozdravili su protivnici naplate odtete Jevrejima. Da li je Finkeltajn prevideo okolnost da su jevrejski zahtevi za oteenjem imali ulogu "ledolomca" u slinim zahtevima ostalih rtava (Goschler 2000), pa je, kritikujui ih, pravdao kapital koji je profitirao od zloina? Jo je izraelski ministar A. Eban svojevremeno rekao "da nema biznisa kao to je oah biznis". Holokaust industrija je verzija istog pojma. Verovatno je stoga konzervativni Frankfurter Allgemeine Zeitung konstatovao da je Finkeltajn "otvorio jedan prozor", a u SR Nemakoj obnovljena je napetost izmedju konzevativnih nacionalista s jedne, i liberala okrenutih ka globalizaciji i kritici desnice preko holokausta, s druge strane (Pirker 2001). Teko je verovati da je Finkeltajnova anticionistika kritika amerikog imperijalizam mogla biti blagonaklono shvaena u SR Nemakoj koja svoj put ka ujedinjenoj Evropi gradi na kritici vlastitog faizma i njegovih rtava Jevreja. Pariski politikolog E. Traverzo je u trockistikom asopisu "Avanti" knjigu ocenio kao otru, pomalo satirinu, polemiku i ubedljivi kritiku, ali ne i dovoljno opreznu u oceni svih strana osetljive problematike. Rizikovao je mnoge nesporazume. Izloio se riziku da mu knjiga bude pogreno shvaena i odbaena kao anticionistika broura, to bi bilo nepravedno (Traverso 2000). Odgovarajui kritiarima Finkeltajn je pomenuo da nije sporno kada se holokaust pojavio u amerikom ivotu, nego zato? Strah od demonizacije Izraela posle juna 1967. podstakao je val jevrejskih seanja na holokaust. Sve do junskog trijumfalnog rata 1967. Izrael je oteavao integraciju amerikih Jevreja jer je pruao institucionalni oslonac optubi o podeljenoj lojalnosti Jevreja izmedju SAD i Izraela. Od tada u SAD vai geslo da Jevreji brane zapadnu civilizaciju od "zaostalih arapskih hordi", pa ih treba podrati. Tek tada su, slau se Novik i Finkeltajn, ameriki Jevreji otkrili Izrael, tj. onda kada i amerika spoljna politika. Septembra 1968. Kongresna biblioteka u Vaingtonu otvorila je novu kataloku kategoriju "Holokaust jevrejski 1939-45" za materijal koji je ranije bio kategorisan u rubrici "Svetski rat 1939-45". Finkeltajn ide korak dalje upozoravajui da ako SAD napuste Izrael, napustie ga i ameriki Jevreji. Ne manje zbunjenosti bilo je oko toga kako jedan leviar moe braniti vajcarske banke. Finkeltajn je odgovarao da titi integritet istorijske istine i svetinju jevrejskog stradanja, a da optuuje korupciju istorije i seanja u Holokaust industriji u slubi reketa. Izriito je odbacio prigovore da njegova knjiga iri antisemitizam, tvrdei da to radi Holokaust industrija. Npr. advokati rtava holokausta u vajcarskoj naplauju 600 dolara po asu, a svetski jevrejski kongres saoptio je da se planira skupljanje 9 biliona dolara od odtete rtava, koji e toboe "pripasti jevrejskom narodu kao celini" (Finkelstein 2000 a). Zato je eksploatacija jevrejskog stradanja i nazvana oah biznis. Ocena politike uloge knjige bila je manje homogena od osporavanja Finkeltajnove kritike komercijalizma. Nemake i amerike perspektive bile su drugaije. To to nemaka levoliberalna kritika holokausta nije spojiva sa kritikom holokaust ideologije u SAD, pokazuje kako isti dogadjaj moe u razliitim sredinama biti na razliite naine politiziran i instrumentalizovan. U SAD je holokaust lako postao zbirna patetina

236

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

237

oznaka za sve vee masakre u svetu (slino pojmu totalitarizam), otuda to su Jevreji uspeno asimilovani u ameriku kulturu, sekularizovani i, to je opet paradoksalno, zato to nije bilo javnog antisemitizma koji bi spoljnim pritiskom stabilizovao jevrejski kolektivni identitet. Zato je tek od od kraja 1960-ih dolo do zaokreta ka agresivnoj "kulturi rtve", koja istie moralnopolitiki status jedne grupe preko njenog ideolokog statusa rtve. Termin je vrlo brzo postao sinonim svakog organizovanog ubijanja, nova stigma. Bilo je ak i "katoliciziranja" holokausta. Suoiti se sa holokaustom za Amerikance jeste sve drugo samo ne nelagoda i ne staje ih nita "osim par jeftinih suza". Osim toga holokaust jaa svest da mi Amerikanci takve zloine nismo mogli ni zamisliti, akamoli poiniti. M. Nimoler (Niemoller) je rekao: "Kada su nacisti odveli komuniste utao sam jer nisam bio komunista. Kada su odveli socijaldemokrate, utao sam, jer nisam bio socijaldemokrata. Kada su sindikalce odveli, utao sam, jer nisam bio sindikalac. Kada su Jevreje odveli utao sam jer nisam bio Jevrej. Kada su mene odveli vie nije bilo nikoga da protestvuje". Holokaust muzej u Vaingtonu citira ovu izreku i opominje posetioce izostavljajui iz nje deo o komunistima. Pominjanje komunista kao rtava ugrozilo bi antitotalitarnu svest. U amerikoj viziji holokausta nema mesta za Hitlerov antikomunizam. Prikriven je i neveseli detalj da su najpre sistematski ubijani ometeni u razvoju, a da je "Zakon o spreavanju nasledno bolesnog potomstva" nacizam preuzeo upravo iz SAD (Klein 2001). Dakle, kada se ima na umu viestruka funkcija holokausta u SAD, ne udi to je Finkeltajn upravo u svojoj zemlji naiao na ee reakcije nego u SR Nemakoj. New York Times je knjigu uporedio sa "Protokolima sionskih mudraca" kao oblikom iracionalne i podmukle teorije zavere, a pisca nazvao arogantnim i glupim (Bartov 2000). Ocena u listu Washington Post jo je iskljuivija, moda otuda to je Finkeltajn ovo glasilo otvoreno imenovao kao deo jevrejske elite koja je profitirala od holokausta. Stenfordski istoriar Cipersten se udi to je knjiga ozbiljno prihvaena u V. Britaniji tvrdei da je "Holokaust industrija" noena irim resantimanom od samog cionizma. To je nemilosrdni slepi klasni resantiman noen porodinim besom i licemernom indignacijom (Zippenstein 2000). Britanske ocene su drugaije. Londonski "Economist" (5. 8. 2000) ocenio je da je Finkeltajnov osnovni argument, da su seanja na holokaust iskvarena, ozbiljan i da ga treba uvaiti. Jo izriitiji u pohvali bio je britanski istoriar V. Rubintajn. Po njemu je problem sa seanjem na holokaust i sa metaforom koju iskazuje ova re u tome to je to odve snana, sve ira crna rupa seanja u svesti sa vie uloga. Za milione je to moda jedini savremeni religijski dogadjaj, a za stotine hiljada Jevreja to je osnova identiteta. Osim toga holokaust je jezgro mnogih savremenih oblika politike korektnosti, automatski moralni autoritet koji koriste i arlatani. Veliki znaaj Finkeltajna je u tome to je sruio tabue i razotkrio arlatane (Rubinstein 2000). S tim u vezi u debati pokrenuto je i pitanje da li se Jevrejima isplatila holokaust ideologija? Da li su, naime, Jevreji, uprkos svim politikim prednostima, ipak platili visoku cenu za svoj identitet rtve. Knjievnik L. Vizeltir (Wieseltier) kae: "U samom seanju na tlaenje i dalje ivi tlaenje. Oiljak preuzima uinak rane. Bespravlje je kadro da se premesti dugo poto je prestalo da bude realno. Posthumna pobeda tlaitelja nastupa kada bol postane tradicija". Obino se za

posthumnu pobedu Hitlera kao primer uzima zaborav holokausta. Novik to ne porie, ali dodaje da bi jo vea posthumna Hitlerova pobeda bila ako preutno prihvatimo njegovu definiciju nas samih kao prezrenih spoljnih posmatraa, a upravo se to deava kada od holokausta stvaramo smisleno jevrejsko iskustvo. Dakle holokaust ideologija spasava stereotip o Jevrejima kao izabranom bojem narodu na taj nain to mu sadraj izvre: tamo gde je ranije ljubav boja isticala Jevreje, sada je stupila mrnja ljudi. Zato su neki Jevreji i pozivali sunarodnike da zaborave holokaust koji stalno sugerira nadmo smrti nad ivotom (Klein 2001). Naravno da malo ko moe valjano sporiti injenicu da je ubijanje Jevreja bilo masovno, ali se moe sumnjati u znaaj koji se tom dogadjaju pridaje u odnosu na druge, ne samo zbog raznovrsnih ideologizacija. Seanje na holokaust odve je skupo nasledje, koje se mora bezuslovno odravati, iz razliitih, ak i oprenih razloga kod cionista, antifaista ili ideologa amerike spoljne politike. Ideologizacija holokausta je sloena i treba je tumaiti konkretno istorijskim motivima. Moda bi ideoloka upotreba holokausta bila manja da je prihvaeno odmerenije miljenje da holokaust nije neuporediv otud to je vei zloin od ostalih, nego samo zato to se razlikuje od drugih. Jedinstvenost holokausta je u do sada nepoznatoj kombinaciji telesnog iskoriavanja, anonimnog ponienja, masovnog industrijskog ubijanja i korienja smrtnih ostataka. Medjutim, Novik se usprotivio i ovom umerenijem gleditu: da li iko misli da pretenzija na neuporedivost znai neto drugo osim pretenzije na izdizanje iznad drugih? I za jevrejskog teologa I. orha pretenzija ka neuporedivosti holokausta je takodje neukusna svetovna forma mesijanstva. Finkeltajn je slinu sumnju izrazio reima: "Holokaust je neto posebno, zato to su i Jevreji neto posebno". Svojevrsna sakralizacija holokausta je Holokaust muzej u Vaingtonu, neka vrsta "jevrejske katedrale", koji ovekoveava jevrejsko stradanje kao "Via Dolorosa i krini put jevrejskog naroda". Ima ak i miljenja da holokaust ideologija produbljava granicu izmedju Jevreja i hriana. Drugi pak tvrde da je razumljivo zato je holokaust u zapadnom svetu postao beskonkurentski simbol apsolutnog zla. Re je o delatima i rtvama koji pripadaju samom zapadu. U holokaustu u stvari svekoliki Zapad gleda prestravljeno u vlastito lice (Klein 2001). Ova opaska nije neumesna, jer su dosadanji kolonijalni zloini nad vanevropskim narodima ili faistiki zloini u Rusiji i Istonoj Evropi izmakli sakralizaciji na Zapadu, pa su izgledali daleko normalnije: kao preterivanje civilizatora ili kao "isti" ratni zloini. Zato kritiku eksploatacije jevrejske patnje u radovima Novika, Finkeltajna i omskog treba shvatiti i kao kritiku potiskivanja vlastitih zloina na Zapadu. Ova opaska izgleda jo uverljivija ako se ima na umu realna struktura nacistikog genocida. Sloveni su u apsolutnim razmerama najvie stradali, a Romi u proporcionalnim. Tano je da Slovena nema 1942. u planovima za konano reenje, ali su ovi planovi odloeni dok se rei pitanje manjih grupa: Jevreja i Cigana. U nacistikim logorima umrlo je izmedju 500 i 750.000 Cigana. A vie od milion Cigana stradalo je kada se uraunaju racije, odmazde i akcije faistikih kvislinga. Nacisti obino nisu brojali mrtve Cigane. Propocionalni gubitak Cigana u Holokaustu bio je vei nego gubitak Jevreja (Churchil 1997). Planirano je da Sloveni na Istoku budu robovska radna snaga za gradnju arijevskog "ivotnog standarda".

238

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

239

Na Istoku Himler je planirao da slovensko stanovnitvo svede na 30 miliona. Ubijeno je 3,5 miliona sovjetskih vojnih zarobljenika, a jo oko 3 miliona umrlo je u logorima. Kada se dodaju rtve ostalih slovenskih naroda onda su izmedju 19,7 i 23,9 miliona mrtvih ukupni slovenski gubici. U ukupnom skoru nacistikog genocida oko 6 miliona su Jevreji, vie od milion su Romi, a ostatak najvie ine Sloveni. To je realni sadraj holokausta (Churchil 1997). Treba se protiviti naporima da se genocid instrumentalizuje i ubijanje vlastitog naroda prikae kao neuporedivo najtraginije jer se time stvara atmosfera zaborava rtava drugih naroda. Finkeltajnu i Noviku nije bilo toliko vano to to u metafizikom pogledu tradicija holokausta optereuje Jevreje, zato to su u univerzalizaciji holokausta gledali ponajvie SAD ideologiju. U SR Nemakoj Finkeltajnova knjiga doekana je sa rezervom, jer je kod levih liberala protumaena kao neutralizacija nacizma. IV Razilaenja u oceni Finkeltajnoveknjige mogu se samo delom objanjavati okolnostima da je u SAD i Evropi sklop debate oko holokausta razliit. Dok je u SAD kritika holokaust industrije i cionizma u tradiciji levoliberalne kritike amerikog imperijalizma, u Nemakoj je mogla imati i drugi smisao, tj. posluiti i kao instrument konzervativnog otpora liberalnom protivljenju potiskivanja faizma. Da li je za oprena miljenja odgovoran i pisac, samo zato to je okvir njegovog objanjenja instrumentalizacije holokausta suen i amerikocentrian, pa u Nemakoj, osetljivoj na prolost, izvorni smisao knjige nije ni mogao biti pravilno shvaen? Teko je verovati da bi opreznija ili drugaije akcentovana kritika holokaust industrije izbegla pokazani razliit odjek, to je etiri godina ranije potvrdila i Goldhagen debata. Habent sua fata libelli. Stvari postaju neto sloenije kada se ima na umu da su idejnopolitiki bliske struje u SAD i Evropi razliito reagovale na Finkeltajnovo tumaenje. Ustajui protiv esencijalistike struje E. Vizela, koja u holokaustu vidi neponovljiv zloin, Finkeltajn je problematizovao i razliite verzije radikalnog levoliberalnog antifaizma od Habermasa do Vipermana, one grupacije koja je 1996/97. zduno podrala Goldhagena. Njujorki sociolog nije se pre svega rukovodio oprezom od rastereenja faizma, iako mu se bilo kakva konzervativna sklonost teko moe pripisati. Deo spora moe se objasniti metodskim razlikama. Finkeltajnova kritika ideologije daleko je od istoricizma, on je kao i Novik kontekstualist, jer pokuava seanje na holokaust da prati u sklopu instrumentalizacije uspomena. Esencijalistiki (istoricistiki) i kontekstualistiki (ideolokokritiki) obrazac karakteriu razliiti pristupi i ocene funkcije seanja, pa je razlaz istraivakih prioriteta i rezultata donekle nuan. Manje su razumljive politike diskvalifikacije pisca. Finkeltajn s razlogom pokazuje da i seanje ima istoriju, a javne uspomene promenljivu politiku funkciju. Po tome se i razlikuje Finkeltajn-debata od Historikerstreit i Goldhagen-debate, gde je takodje u sreditu holokaust. Kod Noltea se radilo o relativizaciji uzronosti pri poredjenju gulaga i Auvica, a kod Goldhagena o

mentalitetu i politikoj kulturi obinih Nemaca. Finkeltajn se, medjutim, ne bavi zloinima nego njihovom instrumentalizacijom. Za Finkeltajna holokaust industrija nije kompleks fabrikog ubijanja, niti oznaka rasistikih ratnih ciljeva nemakog faizma, ve strategija bogaenja uticajnih jevrejskih udruenja. Nolte je bio nameran da rastereti nacionalnu prolost, Goldhagen, njemu nasuprot, da proiri krivicu sa nacizma na iri krug obinih Nemaca, a Finkeltajn je eleo neto sasvim tree: pre svega da optui one koji se bogate manipulacijom holokausta. Nova sintagma Holokaust industrija prerasla je u kljunu stigmu 2001. godine, na slian nain kao to je to bilo rastereenje Auvica gulagom u Historikerstreit, skandalozna cifra komunistikih rtava u Crnoj knjizi komunizma 1997/98, ili vidjenje obinog Nemca kao dobrovoljnog ubice u Goldhagen debati 1996/97. U svim sluajevima osnaeno je pravo rtava na dalje razliite vrste naknade, pa su se debata ne samo brzo politizovala, nego i lako primale formu medijske skandalizacije. Arbitraa uglednih naunika vie je delila javno mnjenje, nego to je smirivala strasti. Budjenje strasti kod javnog mnjenja olakano je time to u sreditu rasprave oko Holokaust industrije nisu bila apstraktna naela nego sasvim konkretno pitanje odtete rtava, ali i njene zloupotrebe. Odnos prema obeteenju Jevreja zavisio je od politikih okolnosti. SR Nemaka je 1950-ih bila zahvalna Jevrejima i Izraelu to su primali pomo. Tada je isplata odtete bila sredstvo postupnog medjunarodnog priznanja SR Nemake i vraanja u medjunarodnu zajednicu. Finkeltajnova knjiga, iako joj to nije bila namera, osnaila je "argumente" onih koji nisu izvukli pouku iz ranih 1950-ih. Tada su mnogi Nemci odvajali "isti" rat, koji je toboe vodio Wehrmacht, od ratnih zloina ue grupe nacista i ubilakih akcija pojedinih trupa, umiranje sovjetskih zarobljenika u logorima objanjavali "tekim uslovima" iza nemako-ruskog fronta, poredili genocid nad Jevrejima i drugima sa "teroristikim" napadima saveznika na Hamburg i Drezden, i sl. ak i struje koje ni danas ne prihvataju stvarnost sistematskog faistikog genocida rado koriste strane termine kao holokaust i oah. Pomenute konzervativne struje su opti ton "Holokaust industrije" doekale sa odobravanjem ne pitajui se o usmerenosti pieve kritike. Finkeltajn jeste zasmetao onima koji su traili odtetu od nemakog drutva, ali i irim krugovima koji su se iz drugih razloga protivili potiskivanju nacizma. Za razliku od SAD, u Nemakoj je Finkeltajn debata pogodila ivotni nerv poratnog drutva, a naroito nastojanje one struje koja preko isticanja neuporedivosti holokausta skree panju na opasnost desnog ekstremizma. To je unutranji paradoks ove debate, u kojoj je leviara podrala radikalna desnica. Nijedna debata do sada nije se ticala instrumentalizacije genocida nad Jevrejima, ve se samo bavila karakterom odnosa prema tom genocidu. Finkeltajn je upravo to promenio. Ima miljenja da Nemci ak rado prihvataju zahteve za odtetom jer ih to rehabilituje od neega to se ne moe rehabilitovati. Zato to je skrenuo panju na zloupotrebu rehabilitacije te vrste u Nemakoj i njenu normalizaciju u svetu, naiao je na snaan otpor. Otpor jevrejskih udruenja moe se objasniti ekonomskim i nacionalnim razlozima, dok je nemaki levoliberalni blok u Finkeltajnu video remetioca

240

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

241

antifaizma. tajnbah je ak zakljuio da je u Nemakoj napad na jevrejske organizacije antiprosvetiteljski pamflet, to je tipino preterivanje u otporu "Holokaust industriji". Postoji tesna veza izmedju materijalnih interesa, odbrane od seanja i delom medjugeneracijskog zaplitanja u mentalitet drutva poinilaca i poistoveivanja sa njim, "na strani okrivljenih" (Rensmann 2001) Nije samo re o interesima kapitala i nacionalizmu, ve i o psiholokoj odbrani od rairenog saznanja da je gotovo itava nacija uestvovala u zloinima. Napor da se realnost zloina progna iz seanja i obznani istorijska normalnost podudara se sa nastojanjem da se rtve optue za novo uznemiravanje. Jevreji su personifikovani uzrok "trajne prezentacije nae sramote". Debata oko obeteenja prima antisemitske tonove: "danas se seamo i prebrojavamo samo zbog Jevreja i amerike Istone obale". Napad na Jevreje je kolektivno samorastereenje. Zato se i Finkeltajnova optuba "organizovanog amerikog jevrejstva" i njihove eksploatacije Nemake uklopila u u strukturu antisemitske debate o obeteenju, uprkos tome to je pisac Jevrejin i leviar. Ovde nisu vana brojna upozorenja na moguu konzervativnu ulogu Finkeltajna kao toboe neutralnog "jevrejskog krunskog svedoka", ve novi ideoloko-kritiki ton rasprave. Ne prevladavaju vie sukobi oko kritike ili pravdanja kapitalizma u tumaenju faizma, ve se debata pomera na pitanje normalizacije nemakog nacionalizma i Berlinske republike. Kritiari upozoravaju da je faizam opomena obnovi nemakog desnog ekstremizma i ujedinjenju Evrope. Odgovornost kapitala ne samo da nije u prvom planu, ve se protivljenje normalizaciji faizma shvata kao osiguravanje mirnog kapitalistikog ujedinjavanja Evrope. Odgovorniji su intelektualci nego kapital, jer je ovaj u multinacionalnom obliku zaboravio faistiku prolost i okrenuo se protiv desniarskog ovinizma koji ugroava globalizaciju. To je razlog zbog ega nemaki liberali i centar nisu mogli da prihvate Finkeltajna. Dakle, ne zbog njegove kritike amerikog imperijalizma ve zbog problematizovanja neuporedivosti holokausta, kao osnovnog uslova nemakog prihvatanja u Evropi. Ukazivanje na gole materijalne interese rtava i prokazivanje njihovih branilaca, koji eksploatiu njihovu patnju, opravdava odbranu. Jevreji se pretvaraju u venog progonitelja. Stereotipi debata o obeteenju koncentriu se na Jevreje. Oni koji predstavljaju Auvic prikazuju se kao privilegovana rtvena grupa, pa im se u skladu sa antisemitskim obrascem, pripisuje da sami eksploatiu holokaust. Uprkos slinom politikom efektu postoji vana razlika izmedju Finkeltajna i Valzera. Debata oko "Holokaust industrije" sloenija je, jer amerika levica i levoliberalni kritiari SAD imperijalizma nisu mogli prihvatiti Izrael kao najaktivnijeg SAD saveznika i nosaa aviona na Bliskom i Srednjem istoku. Zato su delovi levice doli u protivrenu situaciju da im se pripisuje antisemitizam jer su mimo namerena liniji podrke nemakim interesima u odbrani od zahteva za obeteenjem. Kod nemake levice prisutan je antiimperijalizam usmeren protiv Izraela koji iz ideolokih razloga oteava sporazum sa jevrejskim delom faistikih rtava. S druge strane, na desnici decenijama opstaju relativisti koji se bore protiv priznavanja nemake odgovornosti, skreui panju na vlastite patnje, pre svega nemakih prognanika. Nemaki konzervativci pozdravili su leviara Finkeltajna po logici neprijatelj moga neprijatelja je

moj prijatelj. Zato leviarsku kritiku holokaust industrije treba razdvajati od konzervativne tenje za rastereenjem nacistike prolosti, ali i razumeti taktiko podudaranje interesa obe struje. Rasprava o knjizi "Holokaust industrija" dala je poslehladnoratovskim debatama o faizmu novu ideoloko-kritiku dimenziju. Pokazano je da je nala snane, ali razliite interesne i idejnopolitike oslonce u SAD i Evropi. Osim toga u knjizi je pokazana instrumentalizacija patnje u masovnim medijima. Ukazivanje na drutvenu, pa ak i politiku uslovljenost kolektivnih seanja jo nita ne govori o stupnju njihove istinitosti, niti o praktino-moralnom znaaju. To nije ni bio zadatak knjige s obzirom na ve podrobno istraeni antisemitski genocid. Vanije je bilo skrenuti panju na to, da ukoliko neki dogadjaj (kao to je instrumentalizacija holokausta) sa zakanjenjem stekne mesto u javnosti to ne govori o njegovom manjem znaaju, ve o uslovima koji su spreavali njegovu aktuelizaciju. Moe se dodati da, i obrnuto, kolektivna seanja koja kratkotrajno i estoko deluju s razlogom dugorono gube na znaaju. Komercijalizacija jevrejske patnje nije mogla prodreti u centar javnog mnjenja u periodu hladnog rata, niti je holokaust mogao postati kljuni negativni simbol sve dok nije naao snane interese kojima je odgovarala njegova sakralizacija i liturgizacija. Dakle, nije zaborav problem holokaust-svesti krajem XX veka, ve njegova sveprisutnost, instrumentalizacija i prenaglaavanje holokaust simbolike u okvirima vrlo raznorodnih idejnopolitikih rasprava. Sakralizacija holokausta neretko je praena skandalizacijom uzaotrenim idejnopolitikim sukobima. Na to se nadovezivala banalizacija koju su nametale svadje oko odtete. Nekontrolisana manipulacija seanjima i oseanjima nije u skladu sa kontinuiranim naunim istraivanjima tamo gde se otvara pitanje rtvi i nadoknade patnje. Politizovani ljubitelji istorije u javnosti stiu primat nad strunim istoriarima. O osetljivosti javnosti govori i okolnost da su uglavnom samo kritiari ubedljivi, a to su ei utoliko vie. Finkeltajn je reagovao na injenicu da u medijskom pogledu traumatino i zabavno seanje mogu ii zajedno i zaokupljati isti javni prostor, a da pri tome ne moraju biti tretirani kao opreni medijski doivljaji. Holokaust kao univerzalni simbol masovnog stradanja lako je spojiv sa tritem prolosti koja nije postojala. Hajsen i Klausen skrenuli su panju na to da prolost, nalik nestvarnoj iluziji, istovremeno zabavlja, politizira i traumatizira, a Finkeltajn je pokazao kako se moe uspeno i komercijalizovati. Literatura:
Bach, Ingo (2001): P. Novick, Wie der Holocaust zur amerikanischen Erinnerung gemacht wurde, Tageszeitung 9. 02. 2001. Bartov, Omer (2000): A Tale of Two Holocausts, New York Times, August 6, 2000. Bauer, Yehuda (2001): Der Holocaust und seine angebliche Instrumentalisierung (prevod s engleskog), Frankfurter Rundschau 07. 04. 2001.

242

Todor Kulji

Broder, H., Wiegrefe, K. (2001): Deutschland im Holo-Wahn, Der Spiegel, 12. Februar 2001. Burger, Rudolf (2001): Vom Gebrauch der Geschichte; ber Verdrngung und kollektives Gedchtnis, Lewiathan, 29. Jhrg, H. 1. Claussen, Detlef (1994): Grenzen der Aufklrung die gesellschaftliche Genese des modernen Antisemitismus, Fischer, Frankfurt/Main 1994, S. 7-20. Churchil, Ward (1997): Assaults on Truth and Memory, Part II, Z magazine, february 1997. Denes, Ivan (2000): Der Milliardenpoker Norman Finkelsteins Buch "The Holocaust Industry" sorgt fr heftige Kontroversen, Junge Freiheit31-32/00 28. Juli 2000. Elst, Koenrad (1992): Negationism in India; http://www.voi.org/books/negaind/ch1.htm Finkelstein, Norman, G. (2000): The Holocaust Industry Reflections on the Exploitations of Jewish Suffering; http://globalfire.tv/nj/literatur/finkelstein/holoindus_htm. Finkelstein, N. G. (2000 a): Conjuring Conspiracies or Breaking Taboos? A reply to my critics in Germany First published in the Sddeutsche Zeitung, September 9, 2000. Goschler, Constantin (2000): N. Finkelstein, The Holocaust Industry, H-Soz-u-Kult Oktobar 2000. Herbert, Ulrich (2000): Vorschnelle Begeisterung Ein kritikwrdiges Buch, eine ntzliche Provokation ber die Thesen Norman Finkelsteins, Freitag, 18. August 2000. Novick, Peter (1999): The Holocaust in American Life, Boston, Houghton Mifflin Co. Chapter one. http: //www.nytimes.com/books/first/n/novick-holocaust.html Pirker, Werner (2001): Die verlogene Moral des Neoliberalismus Finkelsteins Die Holocaust-Industrie" polarisiert und lst auch Beifall von der falschen Seite aus. Junge Welt vom 27. 02. 2001. Rensmann, Lars (2001): Die Erlsung der Nation II, Jungle World vom 21. 02. 2001 Rubinstein, William (2000): A Flawed Expos The Holocaust Industry: Reflections on the Exploitation of Jewish Suffering, First Things 108 (December 2000). Rrup, Reinhard (2000): Ideologisierter Holocaust? Was Norman Finkelsteins Vorwurf fr die deutschen Gedenksttten bedeutet, Die Zeit 34/2000. Schmitt, Axel (2001): Die Inflationierung und Verkitschung des Holocaust. Norman Finkelstein, Peter Novick und die konjunkturellen Debatten ber den Massenmord an den europischen Juden in Deutschland, Literaturkritik. de, Nr. 3 (3. Jg.). Schobert, Alfred (2001): Autoritt fr Antiautoritre, Jungle World, Nr. 08. Steinbach, Peter (2001): Holocaust-Kontroverse Vorwrts in die fnfziger Jahre, Tagesspiegel 10. 02. 2001. Traverso, Enzo (2000): Finkelsteins Kritik an der Holocaust-Industrie, Avanti, Oktober 2000 (prevod sa italijanskog). Warachowski, Axel (2001): Der Finkelstein des Anstosses, Junge Freiheit 23. Mrz 2001. Wippermann, Wolfgang (2001): Ein ntzlicher Idiot, Antifa April 2001. Zipperstein, Steven (2000): Profits and Loss, Washington Post September 24, 2000.

IV DEO SLOM SOCIJALIZMA I PREVLADAVANJE PROLOSTI

Odnos prema socijalizmu u toku XX veka nije bio statian, nego su se sa promenama epohalne svesti menjala njegova pravdanja i kritike. Svako ue vremensko razdoblje imalo je neku vrstu vlastite kritike ortodoksije: socijalizam je vidjen kao despotizam, birokratski kolektivizam, totalitarizam, autoritarno industrijsko drutvo, crveni holokaust i sl. Jedva da uopte treba posebno naglaavati da je od shvatanja integracije realsocijalizma zavisilo i tumaenje njegovog sloma: prioritetno isticanje razliitih drutvenointegrativnih vrednosti (jednakost, racionalizam, autoritarni nadzor) odredjivalo je shvatanje njihovog prihvatanja (dobrovoljno ili prinudno) i poimanje prirode saglasnosti (racionalna, iracionalno-utopijska). Kod imanentnih tumaenja jezgra integracije socijalizma (utopija, teror, propaganda), pitanje zato se evropski socijalizam raspao, zamenjeno je pitanjem kako je uopte mogao tako dugo opstati? U najneposrednijoj vezi sa kritikom socijalizma, ako ve ne i u samom njenom okviru, je tumaenje sloma njegove evropske verzije. Shvatanje integrativnih inilaca i prirode rasula povezana su gotovo kao u sindromu. Smena epohalne svesti odredjivala je neravnomernu evoluciju shvatanja kljunih elemenata integracije socijalizma i snane zaokrete u oceni njihove istorijske funkcionalnosti (od razvojne diktature do iracionalnog totalitarizma). U svakom razdoblju prisutna je manje ili vie iskrivljena svest o tome ne samo zbog (1) nune pristrasnosti saznajne ue ili ire perspektive subjekata, nego i (2) uticaja novih generacijskih vrednosti i u njima prisutnog nunog kritikog istorijskog preispitivanja prolog, ali i zbog (3) karakteristinih iskljuivosti kojese u teorijskim i idejnopolitikim sukobljavanjima nuno javljaju kao reakcija na minula ili oprena gledanja. Celina idejnog odnosa prema socijalizmu bie vidljivija ukoliko se pokae nekoliko savremenih obrazaca objanjenja privlanosti sloma realsocijalizma koja iskazuju gledanja irih teorijskih i idejnopolitikih struja. Stepen i vrsta neslaganja oko prirode kljunih promena krajem XX veka, desetak godina nakon sloma evropskog realsocijalizma, takodje su vani pokazatelji jedne faze epohalne svesti. Slom SSSR-a doprineo je uvrenju nove epohalne svesti koja oblikuje nove vizije razvoja i iznova odredjuje mesto socijalizma u njemu. Prodor perspektive globalnog drutva ponajvie je uticao na promenu gledanja na socijalizam i na irenje postmodernistikih i globalizacijskih vizija promena. Globalizacijsko vidjenja promena posledica je fascinacije irenjem trita multinacionalnog kapitala. Raznorodni pristupi oblikovani pod uticajem nihilizma postmoderne, globalizacije i konanog kraja hladnog rata razliito poimaju tok zbivanja, istiui preteno pozitivne strane procesa i potrebu celovitog tumaenja promena u planetarnim razmenama. Kod postmoderne promene su shvaene kao transformacija,

244

Todor Kulji

podstaknuta zastarelou oblika kulturnog, drutvenog i politikog ivota. Promene nisu noene jedinstvenim procesom ve je to preteno difuzno, usitnjeno rastvaranje vrstih odnosa, ustanova i tradicija. Za sledbenike teorije o kraju hladnog rata na delu je, pak, tranzicija (prelaz), ili niz tranzicija, od istorije do post-istorije, od nacionalne drave do novih medjunarodnih ustanova, od komunizma do trinog drutva. Za teoretiare globalizacije dananje promene izraz su jednog snanog procesa u kom trini sistem osvaja novi dutveni prostor, slabe teritorijalne granice i potiru se kulturne, politike i tehnike osobenosti izolovanih svetova koji su koili komunikaciju. Osim toga razliita su i vidjenja jezgra drutva: kod postmoderne sredinje su kulturne promene, nadmone nad politikim i drutvenim, a kulturna promena javlja se kao relativno difuzna transformacija. Za poslehladnoratovsko miljenje kljune su vojne i politike promene nad drutvenim i ekonomskim, i vrsto uverenje da je tranzicija definitivna. Pomenuta gledanja, smetena u jezgru nove epohalne svesti, oblikovala su nova manje ili vie eklektika vidjenja prirode socijalizma i uzroka njegovog sloma. Uprkos novom okviru u njima se prepoznaju neskriveni, prerueni ili modifikovani sadraji ranijih ortodoksija. Kod razumevanja ovog kontinuiteta treba imati na umu i otpor naporima da se promeni idejni okvir koji je dugo sluio u organizaciji nauke u hladnom ratu. Dananji otpor promeni pristupa nije samo interesno uslovljen, nego je povezan sa razumljivom potrebom zapadnih sovjetologa za identitetom koji poiva na doslednosti i kontinuitetu. Drugi obrazac radikalnog diskontinuiteta prisutniji je u Istonoj Evropi, gde generacije naunika konvertiraju, i po obrascu prenaglaenog pokajanja, pogled na socijalizam saobraavaju antikomunizmu tekue epohalne svesti. Dakle, ako je kraj hladnog rata neznatno uticao na matematiare, u misli o drutvu nametala se potreba za preispitivanjem obrazaca. Prvi uslov uspenog preispitivanja jeste sagledavanje do kog su stupnja vansaznajne hladnoratovske pretpostavke jo uvek prisutne u modelima i teorijama. Nakon toga bi suoavanjem razliitih pristupa trebalo utvrditi vrednost razliitih objanjenja.

1. Privlanost socijalizma: iluzija utopije ili realnost kapitalizma


Ako se izuzme jedan red krutih teorija o totalitarizmu, koje tvrde da se socijalizam odravao gotovo iskljuivo terorom, onda se teorije, koje doputaju postojanje manje ili vee saglasnosti, vrlo uopteno mogu podeliti na: 1. one koje privlanost socijalizma objanjavaju snagom prazne iluzije, tj. komunistike utopije; i 2. koje upozoravaju na realnu tenju za pravednim drutvom i ukidanjem bede pre svega u nerazvijenim zemljama. Unutar svake struje postoje brojne verzije, ali i eklektike kombinacije razliitih struja. U metodskom pogledu tumaenja socijalizma bi se mogla podeliti na idiografska i nomotetska (Baron 2000). U prva spadaju teorije o totalitarizmu sa izrazitim prioritetom politikih nad ostalim iniocima. One istiu nasilje kao klju objanjenja, a njihove demonizacije linosti, ideologije ili teleologije nacionalne kulture ili karaktera zavravaju se u moraliziranju. U pogledu izvora oslanjaju se preteno na ideoloke tekstove, govore vodja ili seanja izbeglica, to ve pokazuje vrstu objanjenja. Druga nomotetska struja, pak, traga za nevoluntaristikim nivoom objanjenja i za kanalima uticanja drutva na politiku, izbegava individualne izvore ograniavajui evidenciju na dokumentarni materijal. Ova struja otvorena je ka ukljuivanju optijih modernizacijskih kriterija i pokazatelja razvoja, a ne samo politiko pravnih. U irokoj nemarksistikoj struji istraivaa socijalizma politike strasti, moralni instinkt i profesionalni sukobi uticali su na stvaranje u razliitoj meri apriornih teorijskih okvira i konstrukcija. Svaka teorija imala je vlastite, po pravilu selektivne izvore, koji su snaili, a ne relativisali njenu pojmovnu i teorijsku krutost. Zbog toga je, slau se analitiari sovjetologije, nastao spektar oprenih pristupa koji su stvarali jednodimenzionalne i krive slike staljinistike vlasti bilo kao "jednosmerne politike", "revolucije odozgo" ili kao sukoba izmedju centra i periferije (Baron 2000, Beyme 1998b, Mller 1998). U SAD je sukob izmedju obnovljenih teorija o totalitarizmu (Pipes, Malia) i socijalnoistorijski usmerenih sovjetologa (Cohen, Getty, Lewin), a u Evropi izmedju fireovskog postmodernistikog konzervativnog antitotalitarizma (Furet, Besancon, Ackermann, Jesse) i levoliberalnog bloka (Jaschke, Wippermann, Beyme) pokazao skalu razliitih ocena funkcije realnog socijalizma u celini minulog stolea. Stare idejne tradicije prilagodjavaju se izmenjenoj stvarnosti, a u pogledu kadrovskog kontinuiteta blok doslednih buroaskih konzervativaca i liberala znaajno je ojaan strujom novopridolih konvertita bivih marksista. Teorije o totalitarizmu poriu aktivnu i povratnu ulogu drutva posmatrajui ga manje ili vie kao pasivni objekat drave. Mladji sovjetolozi mahom neoptereeni iskustvom hladnog rata skloniji su sloenijim modelima tumaenja integracije i razvoja socijalizma. Nehomogena marksistika tumaenja (Wallerstein, Hobsbawn, Deppe) blia su socijalnoistorijskim naporima trudei se da na preteno makroistorijskom nivou odre idejni kontinuitet. U celini uzev, kako Beron zapaa, u sovjetologiji jo uvek postoji snana medjuzavisnost izmedju metodologije, politikih

246

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

247

uverenja i obrazaca objanjenja. Za konstruktivnu naunu dopunu nije dovoljno samo golo prisustvo razliitih pristupa, ve vie odbir onih koji su otvoreni ka ugradnji plodnih elemenata iz drugaijih, pa ak i oprenih usmerenja. Koliko je to sloen zadatak vidi se ve po tome to se u misli o socijalizmu jo uvek nisu javile dovoljno inkluzivne integrativne teorije. Tome ima vie unutar i vannaunih razloga. Posle sloma evropskog jednopartijskog socijalizma otpor antitotalitarnoj saglasnosti nije iezao, to konzervativci preteno tumae snagom manipulativnog antifaizma koji i dalje sputava kritiku socijalizma. Stvara se nova vrsta ortodoksijeu ijem je jezgru vrlo aktivna misao F. Firea, iji je uticaj brzo preao granice Francuske. U sreditu novog antikomunistikog stereotipa je gledite o komunizmu kao fatalnoj totalitarnoj usreiteljskoj strasti i iluziji koja se odravala terorom i manipulacijom. Oivljeni hladnoratovski stereotip, proet novom zaraznom kombinacijom nihilizma postmoderne i liberalnog trijumfalizma, iznosi jednostrano i iskrivljeno objanjenje trajnosti epohalne leviarske svesti u XX veku. U sveoptoj normalizaciji kapitalizma, kao "istinske" osnove demokratije, nije vie ak ni potrebno da se zamagljava najdublje realno izvorite minule leviarske epohalne svesti, ve se ono sve vie otvoreno ignorie. Nasuprot ovoj pomodnosti, treba odmah rei da je osnovno izvorite levice bila surova stvarnost kapitalizma irom sveta, brutalne posledice eksploatacije i imperijalizma. Oslobodilaki antikolonijalni pokreti irom sveta, stiui podrku i dela neleviarske inteligencije su, pre nego dostignua realsocijalizma, u ovom periodu slabili ugled kapitalizma uopte. Pogreno je i povrno glavni izvor ugleda levice traiti u manipulativnom antifaizmu, kako tvrdi F. Fire. Ljudska prava dugo nisu u svetu mogla konkurisati interesu radnika klase i ugnjetenih od eksploatacije u metropolama i Treem svetu. To je bila okosnica duha epohe u ijem sklopu je i autoritarni socijalizam izgledao drugaije nego danas. irenju marksizma svakako su pogodovali i neki njegovi utopijski sadraji vezani za viziju beskonfliktnog dutva. Prirodno je da su u haosu, ratu i bedi aktuelnija uenja o konanom spasenju i oslobodjenju, od onih koja tee usavravanju postojeeg. Otre protivrenosti kapitalizma, svetski ratovi i podredjeni poloaj nerazvijenih delova sveta pogodovali su u ovim delovima sveta prihvatanju obeavajue marksistike vizije klasnog oslobodjenja, vie nego u metropolama kapitalizma. Dakle realni drutveni sukobi su neposredno ili posredno uticali na irenje revolucionarne epohalne svesti. Antikolonijalizam je objektivno, a ne na manipulativan nain, zasenjivao ugroena ljudska prava u realnom socijalizmu, jer je neskriveno kolonijalno izrabljivanje pokazivalo neljudsku stranu kapitalizma. To ne bi bilo teko pokazati analizom misli o drutvu ovoga doba, od nauke do publicistike. Svakako da je bilo i drugih uih smetnji kritici realsocijalizma. U Francuskoj i Italiji dugi snaan uticaj evrokomunizma, a u SR Nemakoj marksistika idejna tradicija, osnaena naroito od 1960-ih novim antifaizmom, pruali su uspean otpor konzervativnoj i liberalnoj zbirnoj antitotalitarnoj kritici nacizma i socijalizma. Zbog neposustalog antifaizma i kritike amerikog imperijalizma ak se i deo levoliberalne inteligencije opirao stereotipnom antikomunizmu. Antifaizam je teko prelazio u antitotalitarizam sa aljenjem konstatuju Citelman (Zitelmann 2000) i Akerman

(Ackermann 1999, S. 140.). Citelman se ak ali da i danas u SR Nemakoj antikomunizam ima rdjav prizvuk, i da, za razliku od antifaizma, nije demokratska vrlina, jer je neopravdano povezivan sa netolerancijom, duhovnom ogranienou i sklonou ka predrasudama. Konzervativci su ubedjeni da je izvor anti-antikomunizma u Nemakoj upravo 1968. godina kada je slomljena antitotalitarna saglasnost (Zitelman 2000). Sve rukavce fireovske istoriografske kole povezuje ortodoksno gledite da su nacistika i komunistika zlodela podjednako kriminalna, ali da su prva poznatija od drugih zbog uspenije komunistike manipulacije. Antifaizam je u tom sklopu imao, toboe, kljunu ulogu. Francuski istoriar sovjetolog A. Bezankon je jo pre pojave Crne knjige komunizma (Courtois, 1998) u pristupnoj besedi povodom izbora u Francusku akademiju nauka decembra 1996. govorio o nacistikom i komunistikom totalitarizmu i usprotivio se preutkivanju i ignorisanju komunistikih zloina. Objanjavajui sa aljenjem zato su nacistika zlodela poznatija od komunistikih, Bezankon je branio fireovsko ortodoksno tumaenje u ijem je sreditu teza o manipulaciji (Besancon 1998). Razlog je u tome to je Zapad prihvatio sovjetsku "Vulgatu" o vrlom socijalizmu i grenom kapitalizma. Zato? Vie zemalja iskusilo je nacistiku okupaciju, saveznika vojska je videla konc logore, a gasne komore otkrivene su kao novi jedinstveni sistem ubijanja. Tome nasuprot Gulag i kineski Laogai jo uvek su zagonetni i poznati samo posredno, u pisanim izvorima bez fotografija. Zahvaljujui pritisku jevrejskog lobija holokaust je snano istaknut kao neuporedivi democid i postao deo kolektivne samosvesti. Dalje, vojni savez zapada i SSSR-a protiv faizma oslabio je osetljivost Zapada na opasnost od komunizma i ruio imunost intelektualnog sistema prema komunizmu. Vojni uspesi SSSR-a to su jo vie pojaali. Zapadna Evropa nije direktno iskusila Crvenu armiju, ali jeste Vermaht. Crvena armija je vidjena kao oslobodilaka, a Sovjeti su bili u Nirnbergu sudije. Sve je to stvorilo nedosledan stav prema komunizmu na Zapadu, neuravnoteenu osudu i selektivno pamenje (Besancon 1998). Bezankon je pozdravio Crnu knjigu komunizma ali je u duhu postmoderne kritikovao i Zapad poriui teorijsku valjanost podele na levicu i desnicu. Po njemu, Zapad je sam odgovoran to je ova podela bila kljuna. Naime, punih 70 godina zapadne demokratije nisu pozivale komunizam da poloi raun, ve su prihvatale sovjetsku Vulgatu, tj. podelu na socijalistiku levicu i kapitalistiku desnicu. Osim toga zapadni naunici su podlegli tumaenju lenjinizma kao metereoloke nepogode, tj. nesrenog odstupanja od inae valjanih izvora. Bezankonova gledita deli veliki deo preobraene francuske konzervativno-liberalne inteligencije (bivi komunisti ili maoisti), koje je konverzija Firea i Bezankona liila moralnih dilema u pravdanju vlastitog zaokreta. Tako je A. Gliksman uoio da glavni problem nije otkrivanje rtava komunizma ve odgovor zato su demokrate tako dugo nasedale komunistikoj propagandi. Nije problem u uporedivosti zloina ve u tome to ih dugo nismo priznavali. Za razliku od poznatog nacizma, kapacitet lai prava je svojevrsnost komunizma. Slino je govorio i politikolog J. F. Revel: nacisti nisu nikada krili svoje namere, dok su komunisti obmanjivali svojim idealima, a jo su crnji zloini uz koje ide la. B. H. Levi je podvlaio ulogu mita o ubijanju Jevreja koji je zamagljavao zloine komunizma, a psihoanalitiarka S. Korf-Sos

248

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

249

(Korff Sauusse) je isti mit uoila u oceni francuskih komunista o staljinizmu kao monstruoznosti. Gulag je na taj izmeten izvan ljudske odgovornosti i shvaen kao neeljeno izobliavanje komunizma. Time je onemogueno racionalno objanjenje smatra Korfova (Cit. prema Ackermann 1999, S. 173-174.). U itavom stoleu Zapad je bio zaokupljen nalaenjem apsolutnog zla unutar samog Zapada. To je danas Juna Afrika i aparthejd, jue je to bio Vijetnam, a uvek opstaje nacizam kao "okamenjena referentna taka za merenje ostalih verzija zla". Sve to je prikrivalo zlodela komunizma poruuje bivi komunista, a danas estoki antikomunista Alen Bezankon. Ameriki konzervativni sovjetolog Malia je otiao ak dotle da je optuio sovjetologe da su doprineli produavanju sovjetske vlasti jer nisu bili kadri da se suoe sa celinom sovjetskog komunizma. Koristili su eufemizme kao autoritarizam, pluralizam ili razvojna diktatura za sovjetski sistem, ime su ili na ruku sovjetskom vrhu i ak mu pruali opravdanje. Pozivajui se na Solenjicina, Malia je optuio naunike da su se "slagali sa laju", kada su Hruovljev i Brenjevljev period nazivali "demokratizacijom odozgo" (Cit. prema Lovell, 1996/97). Konzervativci su optuivali revizioniste da su isticanjem klasnih suprotnosti kao izvora Oktobarske revolucije krili injenicu da je na delu bio minorni dravni udar nastao u "nesrei" Prvog svetskog rata. Gotovo da i nije potrebno dodati da su ovako kategorini sudovi rezultat vanteorijskih uticaja idejnopolitikog opredeljenja koje je aktivno uticalo i na poimanje sloma SSSR-a. Koliko su ova objanjenja sve drugo samo ne razlona i istorina, najbolje se moe videti ukoliko se suoe sa sloenijim rivalskim verzijama. U okruju normalizovanog antikomunizma privlae panju vieslojnija tumaenja, naravno ne samo zbog svog nonkonformizma. Sa vie realizma, nijansi i dijalektike od fireovske struje, ameriki istoriar M. Levin (Lewin 1997) i Britanac E. Hobsbaum (E. Hobsbawm 1994. vid. uvodni odeljak "XX vek iz ptije perspektive" u knjizi "Doba ekstrema") objanjavaju privlanost i ugled SSSR-a u oima sveta, ne svodei ga na goli manipulativni privid. Rusija pod carevima nije raspolagala sa dovoljno dobara da bi trajno i sveobuhvatno ispunjavala svoju imperijalnu ulogu. Nije ak mogla braniti ni vlastitu teritoriju. U Prvom svetskom ratu vojska nije imala dovoljno naoruanja i hrane. SSSR, pak, u rekordnom vremenu bio je kadar da se naorua za vodjenje odbranbenog rata. Ali brzo se zapetljao u sloenu svetsku ulogu. Premda su mu nedostajali tehnologija i ekonomska sredstva, ipak je SSSR bio dovoljno snaan da iznese glavni teret svetskog kopnenog rata protiv faizma i izgradi nadmoniju oruanu tehnologiju od napadaa. Bez ovog uinka svetska istorija izgledala bi sasvim drugaije, izriito tvrde Hobsbaum i Levin. U uvodu knjige "Doba ekstrema" britanski istoriar bezrezervno je prihvatio miljenje Isaka Dojera da je pobeda nad Hitlerovom Nemakom u sutini dobijena kopnenim ratom, a jedino ju je mogla dobiti Crvena Armija. Pobeda SSSR-a nad Hitlerom bila je dostignue reima uvedenog Oktobarskom revolucijom, to se moe dokazati poredjenjem ruske caristike ekonomije tokom Prvog i sovjetske ekonomije u Drugom svetskom ratu. Hobsbaum se tu poziva na rezultate istraivanja istoriara Getrela (Gatrell) i Herisona (Harrisson). Dok fireovska kola privlanost socijalizma tumai kombinacijom zavodljivosti idiline utopije, koja se pokazala kao zloinaka iluzija, s jedne, i snanog

manipulativnog antifaizma s druge strane, Hobsbaum konkretnijim razlozima objanjava popularnost Oktobarske revolucije: 1. realnim boljevikim uspehom u ouvanju multietnike terirorije caristike Rusije ime su boljevici privukli oficire-patriote kimu Crvene Armije i nove drave i; 2. podelom spahijske zemlje seljacima. Pariski publicist B. mid zapitao se nisu li glad i socijalna beda u predrevolucionarnim nerazvijenim zemljama, Rusiji i Kini, bili osnova i uzrok pristupanja miliona komunizmu. Masovni katkad i prinudni rad i teror bili su tokom nekoliko desetlea zgusnuti pandan istorijskom razvoju bogatih metropolskih zemalja kapitalizma koje su se izgradjivale na stoleima "isprivredjivanoj" osnovi kolonijalnih osvajanja, trgovine robljem i potonjoj nejednakoj razmeni (Schmid 1997). Ali zato je SSSR dugo fascinirao svet? I ovde je odgovor sloeniji od fireovskog. Levin ovu okolnost naziva "uzajamnom igrom slika u ogledalu". Jaanje Zapada 1921-29. stvaralo je sliku SSSR-a koji se oporavlja od gradjanskog rata i zaostaje. A posle velike krize Zapada i sloma berze 1929. u SSSR-u poeo je polet prvog petogodinjeg plana. Kolebanje ekonomskih ciklusa krize i uspona oba sistema objanjava promene u uzajamnom opaanju rivala. Slike su se uzajamno uslovljavale i uvek odraavale odredjene strane stvarnosti, dok su druge strane iskrivljavane. To je bila "istorijski neizbena uzajamna igra odraza u ogledalu" (Lewin 1997). Kriza koja je potresala Zapad 1929-36. u periodu ubrzane industrijalizacije SSSR-a doprinela je tome da se prelazilo preko Staljinovih istki, a svaka promena situacije (npr. kada je SSSR bio prinudjen da od Zapada kupuje ito) uslovljavala je obrtanje optike. Naizmenino su dostignua jedne strane idealizovana, a uspesi druge potcenjivani. Kako drugaije objasniti umpeterovu pohvalu sovjetske privrede iz 1942. (umpeter 1960, 273-288). Osim toga mnogima na Zapadu bio je privlaan "interni sovjetski internacionalizam" koji je u odredjenom smislu bio autentian i realan. U teritoriji nasledjenoj od carstva razliiti etniki delovi vie nisu bili kolonije. Premda autoritaran, internacionalizam je dizao ugled SSSR-u. U dobu normalizovanog rasizma i kolonijalizma drava sa realnim internacionalizmom privlaila je panju ak i kada je to njenom propagandom preuveliavano. Homo sovieticus se oseao kao Rus, Ukrajinac ili Uzbek uvek u nadnacionalnom sklopu. U sovjetskoj armiji bilo je vie nacija, naroda i rasa, ali je to bila sovjetska, a ne ruska armija, kae Levin. Rusifikacija je bila prisutna, ali je sapostojala sa sovjetizacijom sve do sloma SSSR-a. "Sovjetski ovek" je ostao aktivni znamen "internacionalne" drave. Za razliku od levoliberalnog Moe Levina konzervativni harvardovac R. Pajps (Pipes) iskljuivo porie postojanje bilo kakvog oseanja pripadnosti sovjetskoj nacijiu SSSR-u, kruto i izriito tvrdei (slino K. Fridrihu i F. Fireu) da je utopijska priroda sovjetskog reima (tj. nemogui ideal) bila uzrok svih uzroka i nasilja korienog za njeno ostvarenje. Utopija je odredjivala ta ljudi treba da ele, a nije se bavila onim ta oni uistinu ele. Zato uvek padaju reimi koji poivaju na utopijama, zavrava Pajps u imanentnom tonu svoje objanjenje sloma realsocijalizma (Pipes 2000). Berklijski politikolog K. Dovit upozorava da upravo zbog imanentnosti pristupa M. Malia i R. Pajps nisu mogli da odgovore kako je uopte mogao "reim zla" da stekne masovnu podrku, pobedi faizam i obnovi SSSR 1945? Premda je u jednom periodu bio

250

Todor Kulji

totalitaran, a uvek diktatorski, to nije spreilo sovjetski reim da bude socijalno "upamen" (Jowitt 1997). Levin takodje vieslojnije prilazi ovom problemu navodei, slino Fireu, kao vaan izvor privlanosti SSSR-a u svetu njegovu pobedu nad faizmom koja je Staljinove zloine potisnula u pozadinu, posle ega je doao Sputnjik-ok, kao simbol nadmoi planske privrede komunistikih reima. Uspesi u naoruanju i svemiru bili su dokaz da je sistem kadar da po naredbi usredsredi sve napore na prioritetne ciljeve. Ali Levin ne shvata slabosti socijalizma u fireovskom imanentno-postmodernistikom duhu. Po njemu sovjetska privreda nije bila planska, jer se pokazalo na kraju da je na delu bilo haotino vodjenje privrede, improvizacija prioritetima. Politika prioriteta stalno je stvarala nove neuravnoteenosti koje su blokirale ostale sektore, tako da je SSSR poetkom 1970-ih bio pravi sistem neravnotee, zapaa Levin. On slino Eriku Hobsbaumu i A. Getiju (Getty, 2000) istie znaajan modernizacijski uinak socijalizma, dok fireovska kola nihilistiki ignorie ove okolnosti u tumaenju privlanosti socijalizma. Rusija je ula u XX vek da bi nasledjene probleme iz XIX veka reila metodama XVIII veka. Od Petra Velikog bila je vodjena zapadnim idejama proputenim kroz humusni sloj ruske istorije. "Zakasnela modernizacija" jo za vreme careva karakterisala je odnos izmedju drave i drutva i bila na kraju odgovorna za slom. Rusija je 1917. bila drava sa sveobuhvatnim ambicijama koju je usmeravao hibridni i nerazvijeni socijalni sklop. Levin ne zaboravlja da je sovjetskom reimu uspelo da izvede zemlju iz krize, izgradi industriju, okona rat, ovlada velikom teritorijom i obezbedi stanovnitvu kolovanje. Sve je to bio napredak u odnosu na carsku Rusiju. Drutvena integracija realnog socijalizma poivala je na "implicitnoj socijalnoj saglasnosti", iji je kontinuitet uoen ak i uporednim istraivanjima Rusije, Poljske i Ukrajine poetkom 1990-ih godina. Nee biti da se spremnost radnika u socijalizmu na politiko prilagodjavanje odravala samo prinudom, ve je poivala i na stabilnosti zapoljavanja i obezbedjenom, premda relativno niskom ivotnom standardu (Mller 1998, S. 77). Ne manje izriito Hobsbaum tvrdi da je glavni i najtrajniji uinak reima inspirisanih Oktobrom bilo snano ubrzanje modernizacije zaostalih agrarnih zemalja. O svesti epohe govori i to, podsea Hobsbaum, to je 1960-ih britanski premijer u razgovoru sa jednim amerikim predsednikom video SSSR kao dravu ija e "privreda, koja se uzdie, uskoro nadmaiti kapitalizam u trci oko materijalnog bogatstva" (Hobsbawn 1994). Da vera u trajnost evropskog realsocijalizma nije bila samo sektaka komunistika iluzija, ve deo optije snane leviarske epohalne svesti, pokazuje slino priznanje, koje se, dodue, u obliku strepnje irilo i u buroaskoj svesti.

2. Objanjenja sloma socijalizma


Samo sa stanovita klasine teorije distance moe se shvatiti zato SSSR jo nije stekao istoriara koji bi razjasnio njegov slom u meri u kojoj su to uinili E. Gibon i M. Rostovcev sa antikim Rimom, ili G. Ostrogorski sa Vizantijom. Ipak, prolo je dovoljno vremena bar za razdvajanje pouzdanih hipoteza od nagadjanja o slomu SSSR-a. Postoje injenice i neslaganja, a znanje je jo uvek daleko od npr. iroke saglasnosti oko uzroka sloma Britanske imperije ili uzroka uspona i sloma faizma. Da se neslaganja javljaju samo kada se javi pitanje odgovornosti pojedinaca (Lenjina, Staljina, Gorbaova, Regana i sl), ocena sposobnosti misli u drutvu da na temelju razliitih pristupa dospe do pribline saglasnosti bila bi neuporedivo povoljnija nego to to pokazuje prilina haotinost ex post facto sovjetologije. Da li su i u kojoj meri aktuelna neslaganja nastavak jo od ranije prisutne naune nemoi da predvidi mirno uruavanje socijalizma? Naime, pre 1989, izuzev maglovitih nagovetaja, naunici nisu predvidjali slom socijalizma. Sovjetski disident A. Amalrik predvidjao je kraj sovjetske imperije, ali u eventualnom rusko-kineskom ratu, a lucidni istoriar I. Dojer nije ni slutio restauraciju kapitalizma u Rusiji optimistiki verujui u uspeh destaljinizacije. Premda je o krizi socijalizma bilo raznovrsnih objanjenja i pre 1989, ipak pre toga niko ozbiljan nije predvidjao mogunost sloma (Beyme 1998, b S. 28). Ima miljenja da je ameriki sociolog R. Kolins (Collins) tano predskazao sovjetski slom, desetak godina ranije, optim veberijanskim ukazivanjem na opasnost zbog preteranog irenja imperije. Pre e biti da je "smrtonosna" okolnost bila kombinacija statine birokratske centralistike ekonomije okruene kapitalistikom svetskom ekonomijom. Tek u sloenoj podudarnosti ovih okolnosti mogla je perestrojka da ubrza slom, ali pre kao detonator nenameravanog rasula nego kao katalizator eljenih promena. Iskljuivosti u tumaenju sloma SSSR-a bile su vrlo otre. Dok se jedna struja sovjetologa unutar sebe sporila oko toga kako se SSSR tako brzo raspao, druga (pobornici imanentnog tumaenja) je tvrdila da je pravo pitanje zapravo, kako je reim tako dugo trajao. Za razliku od ranijih imperija SSSR se nije raspao nakon rata. Uzroci u istoriji mogu delovati naglo i naizgled sluajno ili postupno i kumulativno. Kod sloma SSSR-a jedni su isticali sluajnost, a drugi sistemske (spoljne i unutranje) razloge. Vieslojna tumaenja upozoravala su na sticaj mree uzroka i njihovog naroitog uzajamnog delovanja. Gotovo da i nije bilo sporova oko uzroka mogueg sovjetskog sloma pre 1989, jer je malo ko to slutio. Da li se sa stanovita futurologije moe rei da je Zapad 1989. doao u poloaj u kom je Istok bio 1973. kada se u socijalizmu mislilo da e zbog naftne krize, zahvaljujui sigurnoj ruskoj nafti, nadvladati socijalizam? Tada je potcenjena regenerativna sposobnost "na smrt osudjenog kapitalizma" i slabost vlastite privrede. Da li, medjutim, od 1989. na slian nain i Zapad previdja vlastite krize? Zato je dugo precenjivana stabilnost i mogunost reformisanja realnog socijalizma? Odgovori se kreu od najednostavnijeg, da drutvene nauke ne mogu nikada predvideti makro-

252

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

253

procese, kao to to mogu prirodnjaci, preko teze da je ne mali broj istraivaa naseo samopredstavljanju socijalizma, pa sve do lane ex post facto svesti teorija o totalitarizmu nakon sloma, da su toboe njeni zastupnici "uvek bili svesni nunosti sloma". Bajme bez okolienja tvrdi da su se svi varali, pre svega u pogledu sposobnosti regeneracije socijalizma. Slom realnog socijalizma bio je crni petak drutvenih nauka (Bajme), jer nauka nije mogla dati egzaktnu prognozu sloma. Prva nesposobnost povukla je za sobom i drugu, jer niko nije slutio nakon poraza socijalizma provalu nacionalizma, balkanizaciju i rat. Pritisak izbeglica sa istoka i statusni strah "tvrdjave zapadne Evrope" nisu bili nauno pripremljeni. Nije bilo ak ni vrednosnih usmerenja za struktuiranje haotinih promena. Zato se svako razmatranje uzroka sloma mora pozabaviti sa teorijskim pretpostavkama koje su spreile predvidjanje razvoja. Osim toga, mora se razdvojiti odgovor na pitanje "zato je propao realsocijalizam", od pitanja "zato se to zbilo u jesen 1989". Lake je objasniti zato je komunizam morao pasti, nego koji su realni uzroci sloma (Przeworski). Iz 1989. nauka bi trebala da izvue pouke u pogledu razumevanja diskontinuiteta i preloma, jer teorija ne slui samo razumevanju odranja sistema nego i njihovog kraha. Teorije drutvenih promena moraju bar potencijalno vaiti za sva drutva ili e postati samo varijante trijumfalizma ili gole ad hoc konstrukcije. Pokuavajui da odgonetne zato je sovjetologija bila neuspena u prognozi, politikolog sa Berklija Ken Dovit osvrnuo se najpre na vlastite naune iluzije. Uoavao je, kae, kao i mnogi, slabljenje, a ne modernizaciju SSSR-a, slutei ak i 1980. budunost SSSR-u slinu sudbini Otomanskog carstva, tj. kao neku vrstu kolebanja izmedju propadanja i periodinih centralistikih napora obnove. Tako je dodue i bilo izmedju 1980. i 1986. Medjutim, razvoj od tada opovrgava heuristiku valjanost i ovog objanjenja. Nisam predvideo stabilan ritam propadanja, niti brzi i potpuni slom SSSR-a, priznaje Dovit (Jowitt 1997). Zato? Zbog snage zapadne dogme o statinoj prirodi sovjetskog reima niko nije ni slutio da bi radikalne reforme mogao pokrenuti vrh? Niko nije predvidjao ranjivost sistema unutranjim drutvenim snagama, jer do Gorbaova to nije bilo dozvoljeno. Bilo je dodue nagovetaja o slomu socijalizma, ali ne u smislu operacionalne drutvenonaune teorije, ve samo u obliku metateorije i to kod teorije sistema 1980-ih kada je ve bilo vidljivo irenje kapitalizma kao svetskog sistema (Beyme 1998 a). Ova naglaena apstraktna prognoza nagovetavala je samo nunu evoluciju ka sistemu bez alternative, ali bez pouzdanije vizije sloma. Samo su istoriari mogli ex post facto egzaktnije analizirati sklopove i aktere pod ijim delovanjem je dolo do rasula. Ipak, ve od 1989. prognoze ishoda zbivanja u SSSR-u bivaju neto pouzdanije. Strah Zapada od anarhije na Istoku krajem 1980-ih nametao je potrebu pouzdanijih prognoza. Ova bojazan diktirala je i strategiju zapreavanja od opasnosti iz Istone Evrope. Ameriki vojni analitiar Korkoren 1990. s razlogom se vie pribojavao konzervativne unutarsovjetske reakcije na Gorbaova i obnove lagera, nego raspada SSSR-a (Corcoran 1990). Dakle vojni udar iz avgusta 1991. nije bio toliko nepredvidljiv kao potonji procesi naglog rasula. Ponajmanje je bila verovatna zabrana KP SSSR-a.

Neki zapadni analitiari ak su strepeli od toga da li e SR Nemaka stajati po strani ukoliko pone sovjetski masakr u DDR-u? Mogu li dogadjaji izmai kontroli? Nova pretnja sa Istoka javljala se u obliku straha od konvulzivne provale dezintegrisanog sistema. To su bile tekue bojazni koje su remetile pouzdanost prognoza toka zbivanja 1990. godine. Analitiari su opominjali da je mogu i razoarani povratak unazad, to bi bilo vrlo konfliktno, jer bi nuno i Zapad bio uvuen u sukobe. Posledice su nepredvidljive, moda i posezanje za nuklearnim orujem. Korkoren je upozoravao da bi i Hitler 1945, da je mogao, unitio Moskvu, Pariz i London. Radost zbog uruavanja lagera na Zapadu mutila je strepnja od sovjetske agresije. Zato je glavni problem Zapada izmedju 1989. i 1992. bio kako stabilizovati Istonu Evropu, tako da rastue frustracije i razoarenja ne odvedu povratku ranijem stanju i pokuaju sovjetske obnove lagera? Ujedinjenje Nemake 1990. bio je prioritet (kao preventiva protiv obnove lagera), a SSSR-u je trebalo pomoi da izbegne ekonomski slom koji bi destabilizovao ceo svet i presekao proces demokratizacije. Na Zapadu je zakljueno da su vanije vojne promene u Istonoj Evropi nego u SSSR-u, jer se Zapad ne moe braniti bez podrke Istone Evrope. Najvaniji zadatak bio je ekonomska stabilizacija Istone Evrope da ova ne bi skrenula u anarhiju, to bi opet Sovjeti mogli shvatiti kao pretnju (Corcoran 1990). Strah od obnove lagera gonio je Zapad da spasava Istonu Evropu od anarhije, a ova apokaliptina bojazan spreavala je mogunost predvidjanja mirne implozije SSSR-a. Premda su ve zbivanja 1989/90. prilino smanjila verovatnou tradicionalne opasnosti sa Istoka, jo uvek je ostajala mogunost reaktivnog udara. Neuspeli vojni pu avgusta 1991. pokazao je da ove bojazni nisu bile neosnovane. Zbog poodmaklog procesa uzajamnog smanjenja naoruanja u Evropi ocenjeno je da se eventualna reakcija na Istoku ne moe spreiti na vojni nain ve ekonomskim ulaganjem u bive socijalistike reime. Premda su jo tokom 1989. neki nepovratni procesi postali vidljivi, ipak je slom evropskog realsocijalizma iznenadio misao o drutvu. Usledio je niz naknadnih objanjenja. Jedna njihova verzija su teorije o globalizaciji, apsolutizaciji trita, multikulturalizmu i jedinstvenom svetskom kapitalizmu. "Upad" globalnog oblikovao je najvei deo ex post facto objanjenja sloma. Panja se sa klasnih suprotnosti pomera na nacionalne sukobe. Uzdrmana je vera u sposobnost drutvenih nauka da predvidjaju, a aktuelni prognozeri polaze sve vie od svetskih modela globalnog drutva. Savremene bezsubjektne teorije sistema potiskuju ranije teorije sa jasnim subjektima promena jer su akteri sloma i uruavanja socijalizma bili nevidljivi. Slom snanih aparata moi pred nestruktuiranim mirnim gradjanskim pokretima na ulicama pokazao je nemo teorija o revoluciji sa jasnim akterima promena (Beyme 1998 b). Nepredvidljivost razvoja nije se zaustavila na 1989. godini, pa se i predvidjanja tempa zaokreta iz 1989. desetak godina kasnije upadljivo razlikuje od nadanja. Na poetku procesa nove elite sanjale su o apolitinom gradjanskom drutvu, a podvlaeni o idealnoj sintezi kapitalizma i socijalizma. Rezultat je bio nenameravano prilagodjavanje brutalnim imperativima kapitalizma lienog socijalne drave, to veina nije elela. Izmedju ostalog i zato se u oceni 1989. godine operacionalizacije bezsubjektnih teorija sistema kolebaju izmedju teza

254

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

255

o nunom samoukidanju totalitarizma s jedne, i pojmova i renika teorija o haosu i katastrofi s druge strane. Slom socijalizma izgleda kao klasini sluaj primene teorije o haosu, jer je naizgled neznatni povod, mala rupa u Madjarskoj, sruila gvozdenu zavesu. Objanjenja razliitog obima kretala su se izmedju sociolokih makroteorija i povrnih istorijskih opisa ponaanja aktera. Izmedju ova dva pola bila je politikologija sa objanjenjima srednjeg obima i procenama posledica kljunih politikih odluka. Ovde bi trebalo prikazati nekoliko tumaenja sloma SSSR-a "razliitog obima". Celovitog objanjenja ovog sloma nema bez vizije osnovnih pokretaa kljunih procesa unutar ue ili ire celine istorijskog toka. Istoriari se ne razlikuju samo u poimanju kljunih deterministikih sklopova ve i u shvatanju njihove trajnosti, tj. duine procesa koje ovi oblikuju. Od irine zahvata zavisi preciznost uoavanja prekretnikih zbivanja i godina. Najoptije govorei, objanjenja sloma istonoevropskog socijalizma i raspada SSSR-a mogu se podeliti u tri grupe, zavisno od optosti uzroka koje istiu: 1. makroteorije koje pokazuju naruavanje najdubljih istorijskih procesa globalizacije i univerzalizacije kapitalizma (makroistorijska dinamika, spora evolucija unutar svetskog drutva); 2. teorije srednjeg obima i ukazivanja na podudaranje unutranjih i spoljnih strukturnih inioca sloma (organizacije privrednog i politikog sistema socijalizma, odnos drave i drutva i pritisak okruenja, naroito od polovine 1980-tih kada sovjetski vrh na "zvezdani rat" odgovara perestrojkom); 3. ua objanjenja sloma ulogom konkretnih linosti i zbivanja (reformistikog vrha i Gorbaova ili neuspelog vojnog pua 1991). Objanjenja se razlikuju i po tome da li u njima prevladava svetskoistorijski, svetskosistemski, konkretnoistorijski ili unutarsistemski teorijski okvir od ega opet zavisi prepoznavanje subjekta promena i isticanje stupnja spontanosti manje ili vie bezsubjektnog nunog toka. Okvir, pristup i metode analize zavisili su od vidjenja prioritetne komponente sloma: slom SSSR-a kao super-sile, raspad lagera, rasulo sovjetske federacije, nestanak evropskog realsocijalizma ili globalne komunistike ideologije. Svaki obrazac objanjenja ima svoju iskljuiviju i odmereniju verziju, koja opet moe biti u razliitoj meri dodatno ideologizovana.

2. 1. Strukturne makroteorije o kapitalizmu kao svetskom sistemu


Kod prve grupe objanjenja najuticajnije teorije nastale su na nasledju Fernana Brodela koje su modifikovali ameriki sociolog Imanuel Volerstin (Wallerstein 1999, Wallerstein 2000) i holandski istoriar A. Frank (1992). Oba pisca smatraju da uzroke sloma treba traiti u stvarnosti jedinstvene svetske ekonomije vie nego u unutarsovjetskim prilikama. Treba poeti sa tim da je Rusija istorijski zaostajala u startu unutar svetske ekonomije. Uzrok sloma daleko vie su istorijske i ekonomske razlike i doskoranji razliit poloaj dva dela Evrope u svetskoj ekonomiji, nego priroda ideolokog planskog socijalizma (Frank 1992). Brodelijanci su prilino uspeno korigovali neka ortodoksna unutarsistemska tumaenja sloma. Teorijom da je svetska ekonomska kriza uzrok sloma socijalistike ekonomije, a ne njen komandni karakter, poljuljali su ortodoksiju

Feher Heler kole, ali i ne manje kruta objanjenja sloma ideolokim razlozima rairena u teorijama o totalitarizmu. Vrednost makroistorijskih tumaenja lei u pokazivanju snage ekonomskih procesa. Sa stanovita dugih procesa istorija se moe pisati kao istorija uspona i pada imperija, pa se uspon novih sila podudara sa razvojem novih tehnologija koje koriste sile u usponu. Ova tehnoloka prednost prelazi u trgovaku nadmo koja obezbedjuje sredinju poziciju u svetskom finansijskom sistemu. Volerstin zapaa da hegemona pozicija pojedine imperije slabi kada se pojave nove generacije tehnologije koje stvaraju novi centar. Situacija iz 1970-ih i 1980-ih potvrdjuje ovaj obrazac. SAD su obezbedile nadmo u kapitalistikom svetskom sistemu izmedju dva svetska rata u dvema vodeim industrijskim granama, automobilskoj i petrohemijskoj, a poetkom 1980ih i u vojnoj. Premda prilino sloni u poimanju osnovnog ekonomskog toka, brodelijanci se razilaze u oceni budunosti matinog procesa. Za razliku od veine analitiara koji govore o slomu SSSR-a i pobedi SAD i trinog kapitalizma, Volerstin u zbivanjima s kraja XX veka vidi kraj ne samo poluvekovne SAD hegemonije nego i krah liberalizma kao dominantne geokulture. Po njemu, slom marksistike ideologije nije trijumf liberalizma, ve njegova konana propast. U poslednja dva stolea liberalizam je bio nadmoan nad socijalizmom i konzervatizmom jer je bio dravna doktrina, dok su ostale dve ideologije bile doktrine velikih drutava. Liberalizam je bio sredite kom su se pribliavale obe ideologije. Postupno se irio, jer su nastajali konzervativni liberali i socijalistiki liberali. Ovo meanje traje od 1920-ih godina kada sve tri ideologije postaju nerazdvojne. O tome svedoe i slini pogledi Lenjina i Vilsona. Dezintegracija savremenog svetskog sistema poela je sa kratkotrajnom svetskom revolucijom protiv liberalizma godine 1968. To je bio poetak odbijanja kulturne prevlasti liberalizma koja je trajala od 1848. Period 1968-89. jeste raspad onoga to je ostalo od liberalne saglasnosti. Sama 1968. godina poetak je svetskog nezadovoljstva sa liberalizmom, a izraz ovog nezadovoljstva bio je slom komunizma. Po Volerstinu 1989. jeste prekretnica ne zbog trijumfa amerike moi, ve zato to je sovjetski slom znaio gubitak krucijalnog elementa hegemonije amerikog sistema, tj. njegove sposobnosti da kontrolie periferiju (Wallerstein 1999). Prekretnica nije bila 1989. nego 1968. godina sa revolucijama koje su obeleile protivljenje amerikoj hegemoniji, ali i sovjetskom slaganju sa tom hegemonijom, i koje su razbile iluzije o staroj levici (komunistima, socijaldemokratima i nacionalno oslobodilakim pokretima). Pojava "Solidarnosti" i zbivanja u Poljskoj 1981. bili su poetak ruenja lagera, kao i intervencija u Avganistanu gde su Sovjeti ponovili ameriku greku iz Vijetnama. Razvoj svetskog kapitalizma e delegitimisati dravu, pa e biti sve tee obezbediti sigurnost unutar i van sistema. Bez drave e se liberalizam raspasti. Volerstinova dijalektika vizija razvoja ima znatnu iskustvenu teinu i domaaj jer utvrdjuje neto to se dogodilo sa stanovita jo uvek delatnih istih procesa globalizacije. Ipak se ocena njegove prognoze donekle menja im se otkrije da ona potcenjuje snagu nacionalizma i s njim skopane tenje za dravnim suverenitetom.

256

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

257

Frank blie od Volerstina odredjuje globalizacijske posrednike sovjetskog sloma podvlaei naroito znaaj medjunarodnog monetarnog fonda za promene u realsocijalizmu (kod "Solidarnosti", komunista posle Jaruzelskog i kod madjarskih komunista). Premda neto vie izolovan, SSSR je takodje bio integrisan u svetsku ekonomiju. Glavni razlog njegovog sloma nije bila domaa ekonomija, izriit je Frank, sporei gledanja koja potcenjuju spoljni faktor. Po pravilu, oni koji istiu Avganistan i konkurenciju u tehnologiji kao uzrok sloma, zapostavljaju globalni inioc svetskog trita. Kriza u Istonoj Evropi uticala je na ekonomiju SSSR-a jednako kao i opadanje cena zlata, nafte i gasa posle 1981. Koliki je tu udeo imala ekonomska strana trke u naoruanju? Poveani vojni izdaci podudarili su se sa periodom krize sovjetske spoljne trgovine i imali porazan uticaj na sovjetsku ekonomiju (primer podudaranja dva inioca). "Drugi hladni rat" i trku u naoruanju poeo je Karter sredinom 1979, pre sovjetskog upada u Avganistan, odlukom da sinhrono povea izdvajanje za NATO na 3% godinje, instalira Pering II i krstaree rakete u Zapadnoj Evropi i da zaigra na "kinesku kartu" protiv SSSR-a. Sovjeti su intervenisali u Avganistanu sa raunicom da ne mogu da izgube detant, poto ga je Karter ve napustio. Pogreili su, jer je ameriki odgovor bio snaniji nego to su oekivali (Frank 1992). Ali dublji razlog ovih zbivanja je poetak ekonomske recesije, a u svakoj recesiji amerika drava, pre i posle Kartera, pojaavala je vojni angaman ili kretala u ekspanziju (npr. Buova agresija protiv Paname i Iraka). Frank prilino uverljivo pokazuje da je Regan samo ideoloki radikalizovao ovaj kurs, nazvavi odmah SSSR "carstvom zla" i poinjui "rat zvezda", sa krajnjim ciljem da obori SSSR na kolena. Ali, pre toga ustoliio je "reganomiku", izmenio monetarnu i poresku politiku, uveo "vojni kejnzijanizam" i nametnuo rast trokova naoruanja. Sve ovo opteretilo je i delove Zapadne Evrope, Japana i Istone Azije koji su bili zavisni od amerikog trita i istovremeno podstaklo depresijuu Latinskoj Americi, Africi, Istonoj Evropii SSSR-u. Sovjetski Savez nije imao na koga da se osloni i spasi od bankrotstva, za razliku od SAD koje su imale ogroman priliv kapitala sa Zapada iz Japana i Latinske Amerike. SAD su uspele da namire vlastiti budetski deficit nastao usled trokova "zvezdanog rata", SSSR ne. Dakle svetsko trite je itekako uticalo na slom SSSR-a, a kljuni uzrok sloma nije bio ideoloki, ve su to bili narasli trokovi dodatnog naoruavanja kao odgovor na rat zvezda (Frank 1992). Frank bez uzdravanja tvrdi da je ovaj pritisak podstakao uvodjenje trita u Istonu Evropu, a rezultat je bio ekonomski slom i inflacija. U tome je bila vana dolarizacija trgovine od 1989. izmedju istonoevropskih zemalja i slom istonoevropskog trita 1991. kada drastino opada proizvodnja i zaposlenost. U isto vreme dolarizacija je pojaala zavisnost istono evropske ekonomije od Zapada. Sledilo je postupno jaanje zavisnosti od medjunarodnih ekonomskih ustanova, Svetske banke i MMF-a. Istona ekonomija prestaje da bude komandna, to postaje zapadna. Dakle slom su diktirali spoljni, a ne unutar sistemski inioci, ekonomija, a ne ideologija, izriit je Frank. To je determinizam procesa koji je Drugi svet postupno pretvorio u Trei svet.

Premda podudarna, makroteorijska objanjenja Volerstina i Franka razlikuju se u prognozama krajnjeg ishoda sloma SSSR-a. Prvi je, sledei umpeterovu ideju da kapitalizam nee propasti zbog svog neuspeha nego zbog uspeha, konstatovao da su prerastanje kapitalizma u svetski sistem i maksimiranje akumulacije kapitala stvorili strukturne granice ubrzanoj akumulaciji. Zakljuio je da e fluktuacije kapitalizma biti sve haotinije i neizvesnije, jer e opadati stepen kolektivne i individualne sigurnosti ime e dravne strukture sve vie gubiti legitimaciju (Wallerstein 1999). Frankova prognoza nije toliko fatalna po kapitalizam. Po njemu, posledica sloma SSSR-a na dugi rok je to to ukljuivanje Istone Evrope i delova SSSR-a u evropsku ekonomsku zonu mogu pomoi Zapadnoj Evropi da izbegne oluju svetske ekonomske krize jaanjem konkurentskih sposobnosti protiv Japana i Istone Azije i amerikog regiona (Frank 1992). Kod oba pomenuta makroistorijska objanjenja sloma re je samo o nastavku stoleima dugog procesa zavisnosti Istoka od Zapada. Slabost analize je u tome to je evrosocijalizam u potpunosti istorijsko-ekonomski utopljen u zakone kapitalizma kao svetskog sistema. Socijalizam je shvaen kao privremena slabost gvozdenog zakona razvoja kapitalizma, a sredinji vekovima dugi proces (ekonomska kolonizacija Istone Evrope od svojih zapadnih suseda) shvaen je kao sudbina kojoj je bilo teko odupreti se. Ovako kategorian sud Frank je mogao da iznese samo zato to je socijalizam stavio pod navodnike. Slom ideologija ili sukob civilizacija vie su posledica nego uzrok tog dugog procesa. To je sled "gvozdenog determinizma" i zakljuak koji se nuno nametnuo iz zavodljive apsolutizacije globalnih inilaca, koja, kao i u Hantingtona, sugerira sudbinski defetizam i kod pomenutih brodelijanskih makroteorija. Ne manje izriito sudbina realsocijalizma uklopljena je u globalni tok kapitalizma i kod drugih makroistorijskih objanjenja koja se dodue uzdravaju od dalekosenih prognoza. Evropski realsocijalizam propao je zbog delovanja opteg toka globalizacije i stvaranja medjunarodnog drutva, tvrdi norveki sociolog Simensen (Simensen 1999), ili zato to je naruio dugi proces unutranjeg povezivanja kapitalizma kao svetskog sistema kako podvlai frankfurtski publicista J. mirer (Schmierer 1997). Britanski sociolog Martin o shvata "istonoevropske revolucije" krajem XX veka kao otvoreni prelaz ka globalnom medjudravnom svetu i kao deo serije dalekosenih revolucija u celini odnosa izmedju dravnih ustanova i trine ekonomije u svetu (Shaw 2000). U tom smislu medjunarodni talas nacionalnih revolucija je deo dubokih transformacija dravnih oblika i odnosa u razvoju svetskog kapitalistikog drutva (Shaw 2000). Simensen se oslanja na Volerstina, mirer se poziva na Brodela, dok o shvata proces promena u sintezi Gidensa i Volerstina, ali se uz to poziva i na Marksa i Hobsbauma. On smatra da, iako je na delu fundamentalna izmena dravnih oblika i odnosa izmedju drava, globalizaciju ipak ini konfuzna meavina nacionalnih i internacionalnih procesa. Premda pomenuti pisci podseaju da su se obistinila zapaanja Marksa i Engelsa iz Manifesta 1847. o ekumenskom i revolucionarnom razvoju kapitalizma koji rui nemilosrdno tradiciju, svi se ogradjuju od Fukujamine eshatologije.

258

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

259

Nema sumnje da novu epohalnu svest odredjuje globalizacija kod koje je manje vano globalno irenje kapitalizma nakon sloma evropskog realnog socijalizma, a vie "njegova unutranja povezanost kao svetskog sistema". Vani uzroci raspada SSSR-a sigurno lee u protivljenju globalizaciji, ali je pitanje da li su uvek delovali direktno. Treba uvesti opti inilac globalizacije i nastanka medjunarodnog drutva zato to medjunarodni odnosi, modernizacija, ni difuzija nisu dovoljni da objasne 1989. godinu, kada nastaje snani simultani proces ukidanja socijalizma u razliitim delovima svetskog drutva. Dakle, ne strogo podvajanje spoljnih i unutranjih inilaca ve njihovo modifikovano medjudejstvo unutar velikih sistema, globalnog drutva: multinacionalni kapital, privatne organizacije, medjunarodni mediji i ustanove (Simensen 1999, p. 15). Nova informativna tehnologija i neobino snaan rast i pokretljivost kapitala jo od 1970-ih ire kosmopolitsku globalnu kulturu, a od 1989. jaa privlanost zapadnog drutva kao kulturni model irokih slojeva. Materijalni standard kao kriterij samorealizacije, zapadna kultura mladih, rok, oblaenje itd. prenosili su agresivnu poruku linih sloboda i oponiranja socijalistikim normama. Uz sve to veliki kulturni aspekt medijske revolucije bilo je i irenje engleskog jezika kao obrasca globalne kulturne i homogenizacije. Iako se globalni sklop sve vie istie u objanjenju sloma evropskog realsocijalizma (Simensen 1999, p. 17), sama globalizacija razliito se shvata. Hobsbaum je istakao "rast urbanizacije u svetu", kao deo univerzalne modernizacije u kojoj srednje klase u svim delovima sveta imaju sline interese, a visoko obrazovanje stie univerzalni znaaj. Volerstin je uoio slian uzrok u "stegnutoj srednjoj klasi" i zasienosti koja je podstakla pobunu studenata i inteligencije. Kod pristalica postmoderne, modernizacija je shvaena kao pria, tj. konstrukcija koju treba "dekonstruisati", pa je sa tog stanovita i strukturno objanjenje 1989. u stvari konstrukcija. Simensen slom evropskog socijalizma naziva "treim talasom demokratizacije" (prva dva su bila 1789. i 1848.) iji su agensi srednje klase, studenti, gradsko stanovnitvo, Amnesty Inernational, medunarodni monetarni fond i Svetska banka. Osim toga mediji su ubrzali slom autoritarnih reima sa difuzijom informacija u sklopu novog "svetskog" i "medjunarodnog drutva". Dakle, deterministiki globalni sklop sloma socijalizma u prostornom i vremenskom pogledu razliito je shvatan. Geografski najiri i vremenski najdui okvir iznele su teorije o kapitalizmu kao svetskom sistemu (Wallerstein, Frank, Amin). Osnovna premisa ovih teorija je da je svetska ekonomija izgradjena na prostornoj hijerarhizaciji. Prostorno irenje kapitalizma je neravnomerno, to je jo Marks uoio u analizi "prvobitne akumulacije". Po Volerstinu i Franku SSSR i lager nisu bili mnogo vie od semiperifernog dela globalnog svetskog kapitalistikog sistema, ali je lager ipak kontrolisao semiperiferne i periferne zone. Tamo gde je svetski kapitalizam okvir objanjenja drugaiji su i unutranji razlozi sloma, nego kod struje koja posmatra svet sa stanovita ne jednog nego tri sistema koji se razlikuju u civilizacijsko-religijskom (Hantington) ili drutvenoekonomskom pogledu (marksisti). Gotovo da i nije potrebno pominjati da vizija celine procesa odredjuje vidjenje uzroka rasula. Posredni inioci koji se uvode u analizu u razliitoj meri su teorijski plodni.

mirer je, tumaei slom evropskog socijalizma, odbacio kao poetni okvir Hobsbaumovo razlikovanje "kratkog XX veka" i dugog XIX veka (jer, po njemu, poiva na ideolokopolitikim graninicima) i opredelio se za jo iri vremenski raspon Brodelovo objanjenje razvoja kapitalizma od XV veka. Novu epohu jeste dodue nagovestio slom sovjetskog bloka, dogadjaj prvog reda sa jo uvek nesagledivim posledicama, jer je omoguio globalnu prisutnost kapitalizma, ali godine izmedju 1989. i 1991. nisu prekretnike, jer su samo otvorile novi prostor za proces koji je ve dugo tekao (Schmierer 1997). SSSR se raspao jer se protivio jednom vanom segmentu ove globalizacije, irenju kapitalizma kroz mreu gradova, a ne putem imperija. Ovo objanjenje sledi teoriju amerikog sociologa Kejz-Dana (Chase-Dunn), koji je na tragu Brodela i Volerstina pisao da imperijalizam i kapitalistika svetska ekonomija postoje najmanje od "dugog XVI veka" (1450-1640), istiui dugoronu tendenciju globalizacije gradskih sistema kao deo opte internacionalizacije kapitala. Vraajui se duboko u istoriju mirer podsea kako je jo Brodel pokazao protivreno, ali neumitno premetanje centara kapitalistike svetske privrede. U prvoj fazi centre su inili gradovi: Venecija, Antverpen, eneva, Amsterdam i na kraju London. Naporedo su tekle revolucije: tehnoloke, politike, finansijske i industrijske. Engleska je prva ustrojila snane unutranje transportne veze sa Londonom kao motorom unutranje i spoljne trgovne. Time se rano oslobodila unutranjih carina i prva povezala dve vitalne funkcije ekspanzije kapitalizma: dravno-imperijalnu mo i gradske-ekonomske centre u kojima su se stekla robna i novana strujanja. Tome nasuprot kolonijalizam Portugala i panije nije tekao kroz vlastite gradove. Jo vie su stvaranje mree gradova unutar kontinentalnog kapitalizma presecali brojni ratovi, a posebno Prvi svetski rat. Kasnije ovaj proces naruavaju SSSR i nacizam tenjom za obnovom imperija. Hitler je upadom u ehoslovaku jo pre operacije Anschluss reklamirao imperijalno Habzburko nasledje pod narodnjakim predznakom. Iz perspektive dugog procesa ekspanzije kapitalizma, period nakon Prvog svetskog rata bio je faza imperijalnih restauracija, a period nakon Drugog svetskog rata umereno-restaurativni. U pogledu izmene politikog svetskog poretka mirer poratnu dutvenoekonomsku suprotnost kapitalizma i socijalizma ne smatra najvanijom zato to imperijalno naelo shvata prilino iroko i formalno. Sa ustolienjem lagera oivljen je evropski-imperijalni princip u delu sveta, a unutar lagera je ugueno povezivanje mree gradova, jer je proizvodnja organizovana na planskom dravnom nivou. Tako mirer brodelijanskom logikom dospeva do protivrenog zakljuka da je u sovjetskom lageru apsolutizovana dravno-imperijalna strana kapitalistika svetske privrede. Upravo je ta apsolutizacija izazivala cepanje komunistikog svetskog lagera, i to uvek onda kada je Moskva guila reformistike komunistike partije koje su teile samostalnosti (KP Kine i KPJ). mirer je ubedjen da su imperijalno podravljenje i nacionalna nezavisnost bile glavne konfliktne linije unutar lagera na kojim se konano raspao SSSR i lager (Schmierer 1997). Moskva je dodue bila snani centar, ali ne sa obelejima ranijih metropola kapitalistike svetske privrede. U tom pogledu ovaj raspad

260

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

261

moe se direktno porediti sa raspadom Habzburkog i Osmanskog carstva, a indirektno i sa raspadom evropskih kolonijalnih imperija, koje se nakon 1945. vie nisu mogle odrati. Sasvim je sigurno da se bez optih vizija istorijskog razvoja ne moe celovito objanjavati slom socijalizma. Medjutim, globalna makroistorijska objanjenja uvek su hazardna, otud to se mogu razliito akcentovati, a i zato zato to su bez teorija srednjeg obima nuno apstraktna. Pomenuto brodelijansko poredjenje raspada imperija zbog presecanja jednog vanog segmenta kapitalistike globalizacije moe biti korisno, ali ostaje apstraktno, ukoliko se ne dopuni uporednim praenjem procesa srednjeg obima (ekonomski i vojni pritisak kapitalizma na socijalizam i pokuaji izolacije tokom XX veka) i kraeg ritma (uloga komunistikih vodja reformista kao virusa i katalizatora u eroziji socijalizma (Tito 1948, Deng 1980, Gorbaov 1985) kao i nepredvidjivih provokativnih zbivanja (ernobil 1986, vojni pu avgusta 1991). Osim toga, jaa ili slabija politika kultura otpora u pojedinim istonoevropskim zemljama i razliita snaga nezavisne inteligencije u SSSR-u, Poljskoj i ehoslovakoj bili su vaan katalizator rasula lagera. Ne manje teorijske slabosti vizije svetskog kapitalistikog sistema kao okvira objanjenja sloma realsocijalizma proizlaze iz njegove apsolutizacije. Nova idejnopolitiki arolika ortodoksija o univerzalnosti kapitalizma (od Fukujame do Volerstina) neopravdano potiskuje druge istraivake perspektive. Ne treba zaboraviti da se svet XX veka moe posmatrati i drugaije, sa stanovita ne jednog nego tri sistema: zapadna ekonomija i dva relativno autarhina socijalistika sistema. Iz ove perspektive inioci sloma javljaju se u drugom svetlu. Konkurencije izmedju sistema i unutarsistemske napetosti tada su druge prirode. Najea naunopolitika perspektiva u XX veku bila je bipolarna, i njene teorijske tekovine ne treba potcenjivati. To su objanjenja izvedena iz poredjenja racionalnosti ekonomije kapitalizma i socijalizma uz uvaavanje neravnomernog razvoja kod ovih razlika. Tu nije re o unutarsistemskim protivrenostima jedinstvenog svetskog kapitalizma (kao kod Franka i Volerstina), nego o medjusistemskim. Vieslojno objanjenje epohalnih promena nemogue je bez odmerene sinteze razliitih globalnih perspektiva. Pomenute slabosti opte teorije o kapitalizmu kao svetskom sistemu uoene su u raspravi vodjenoj 1995. preko Interneta u Elektronskom asopisu za sociologiju (The Electronic Journal of Sociology 1995). Ruski sociolog iz Novosibirska N. Rozov sporio je valjanost teorije o svetskom sistemu u objanjenju sloma SSSR-a nazivajui je beskorisnom dogmom. Njegovoj kritici pridruio se i ameriki sociolog iz Vajominga Kvi Jang Kim (Quee-Young Kim), tvrdei da je perspektiva teorije o svetskom sistemu ideografska, istoriografska i post ad hoc, i da nije nita predvidela. ta uopte moe da uini teorija o svetskom sistemu kada su u predvidjanju zakazale drutvene nauke? Kakve proverljive nomotetske teorije moe da prui teorija o svetskom sistemu? Rasprava o uzrocima sloma komunizma otvorena je oktobra 1995. kada je Rozov upozorio ostale uesnike rasprave da se sva racionalna endogena objanjenja sloma unutranjim uzrocima kose sa sredinjim gleditem pristupa o svetskom sistemu (od Volerstina do Franka), po kom SSSR i njegovi sateliti nisu nita vie od

semiperiferijskog dela kapitalistikog sistema. Njima nasuprot Rozov tvrdi da je unutranji mehanizam sistema takodje celina. Po njemu postoji ne jedan nego tri sistema: SSSR, Kina i svetski kapitalizam. Osim toga, pita Rozov, da li je valjano Volerstinovo gledanje da je centar uvek vrio pritisak na periferiju, ili je bolje govoriti o medjusistemskom uticaju? Prvi pritisak sigurno nije bio stalan, ani medjuuticaj nije bio uvek prisutan. Uprkos pritisku kapitalizma u Sovjetskom Savezu je tekla industrijalizacija, a ak ni Hitlerov napad nije uzrokovao slom SSSR-a, ve naprotiv njegovu pojaanu integraciju, irenje komunizma na Istonu Evropu i posleratni realni masovni polet. Ova zbivanja nije kadra da objasni dogma o globalnosti svetske ekonomije. Osim toga, pitanje je da li je svetska ekonomija uistinu i danas prisutna. Ako je Kina u nju ukljuena, Rusija jo nije, upozorava Rozov. Ustajui u odbranu Volerstina istoriar iz Baltimora K. Kejz-Dan (Chris Chase-Dunn) primetio je da je uproavanje deliti inioce promena na unutranje i spoljne, jer je SSSR bio semiperiferna drava koja je i sama kontrolisala vlastitu semiperiferiju i periferijske zone. Po njemu, sovjetsko iskustvo sa faizmom ne dovodi u sumnju teoriju o svetskom sistemu, jer je sam Volerstin doputao mogunost da neke semiperiferne drave napreduju delimino naputajui ukljuenost u svetski ekonomski razvoj i koristei razvijenu tehnologiju i vojnu organizaciju. Ova odbrana Volerstina nalik je kontraargumentu tipa: izuzetak potvrdjuje pravilo. Baltimorski sociolog misli da SSSR nikada nije uspeo da izbegne svetsku kapitalistiku ekonomiju, uspevajui samo delom da sauva ekonomski razvoj od delovanja svetskog trita, ali ne mnogo uspenije od ostalih periferijskih drava. Osim pomenutih rezervi, najoptiju perspektivu teorije o svetskom sistemu i njenog poimanja glavnog ekonomskog toka trebalo bi dopunjavati makroistorijskim poredjenjima razliitih dravnopravnih tradicija unutar kojih je istorijski posmatrano ovaj tok vrlo neravnomerno podstican ili guen: tradicija zapadnoevropskog (lenskog) i istonoevropskog i azijskog (prebendalnog) feudalizma, snage hijerokratije u Zapadnoj Evropi i cezaropapizma u istonoj Evropi (protivrenosti iz kojih je na Zapadu istekla buroaske pravna drva, a na Istoku otsustvo uenja o prirodnom pravu), zatim razliiti obrasci harizmatizacija vladara i sl. Makroistorijska verzija objanjenja sloma SSSR-a njegovim imperijalnim presecanjem gradskih mrea robnih i novanih tokova (tog nezadrivog trenda), koliko god istorijski zavodljiva, nepotpuna je i apstraktna. Ovaj proces prekinut je znatno ranije mongolskom vlau u Rusiji koja se odrala do kraja XV veka i turskom pretnjom Evropi sve do kraja XVII veka. To su bili kljuni razlozi zbog kojih se zapadnoevropske drave okreu prekomorskim osvajanjima i irenju kapitalizma na Zapad. Mongolska i turska pretnja su dalekoseno odredile smer univerzalizacije ali i periferijalizacije kapitalizma. To su pokazali na irem istorijskom materijalu O. Hince i R. Bendiks (Kulji 1994, 195-200). Osim toga, kod mirera je primetna normalizacija osnovnog toka univerzalizacije kapitalizma, dok Volerstin i Martin imaju vie rezervi prema njegovom konanom ishodu. Kada se neki proces proglasi neizbenim, nuno se normalizuje, jer prepreke njemu ispadaju efemerne i uzaludne. Ako je univerzalizacija kapitalizma neizbena i normalna najdublja matica istorijskog toka, zato bi to manje bile i

262

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

263

njegove iracionalnosti (svetski ratovi, kolonijalizam, rasizam, faizam) koje istiu iz sutine univerzalizacije. To je jasno uoio jo britanski liberal Don Hobson na ijem nasledju je nastala Lenjinova teorija o imperijalizmu. Osim toga, socijalizam nije prekinuo samo globalizaciju nego je obuzdao i imperijalizam. Da li je naruavanje kontinuiteta imperijalizma nasilje nad istorijom, tj da li je socijalizam istorijska devijacija, a ekspanzija kapitalizma normalnost? Osim toga, i globalizacija je protivrean proces jer je prati fragmentizacija i jaanje religije. Pored razliitog vremenskog obuhvata makroistorijska objanjenja sloma SSSRa razliito shvataju i odnos izmedju tehnolokog, ekonomskog, politikog i kulturnog inioca, a razlike se ne mogu svesti na polarizaciju ekonomskih i neekonomskih inioca jer su sloenije. Zbog uticaja marksizma kod Hobsbauma i Volerstina dominira ekonomski inioc, ali ima i drugaijih kombinacija prioriteta: ekonomsko-tehnoloki, tehnolokokulturni, ekonomsko-politiki i sl. S druge strane, antiglobalisti istiu znaaj unutarsistemskog determinizma. Kod makroteorija tee je utvrditi da li ekonomske i kulturne promene utiu na politike u smislu odnosa uzroka i posledice? Zatim, da li su ove promene potpuno nezavisne ili su sami inioci kombinacije razliitih sadraja i motiva? Da li su najposle globalno i nacionalnodravno potpuno opreni okviri promena? Na poslednje pitanje lake bi se odgovorilo da poimanje globalnog nije esto neodredjeno i mutno. Brodelijanci su ga dodue najuspenije sveli na ekonomsku osnovu. Medjutim, i u teoriji svetskog sistema, sa razlikovanjem periferije i centra, funkcionalno je prenaglaen kapitalistiki sistem kao odluujua snaga svetskog drutva koja ne odredjuje samo teritorijalnu podelu rada nego i dravni sistem, pa ak i kulturne forme. Zato o opreznije upozorava da treba nai novu viziju promena koja sugerie iroki, inkluzivni, ali i neravnomeran tok razvoja. On predlae pojam globalna revolucija (Shaw 2000). To su izmenjeni odnosi izmedju kulture, ekonomije, drutva i drave koji lee u temelju savremenih fundamentalnih promena. Globalno jeste kvalitet skriven u rasprostiranju drutvenih (a ne dravnih) odnosa irom sveta. Re je o nadravnim odnosima koji transformiu odnos vrema i prostora (Giddens), skrauju prostor i ubrzavaju protok informacija. Dakle, na delu je suprateritorijalna dimenzija drutvenih odnosa koji su u osnovi posledice tehnikih promena u mehanizmu drutvenog ivota. Drutvo se na kraju krajeva ne globalizuje zato to ljudska bia misle i delaju globalno, nego se zbog sledjenja drugih ciljeva (profita, moi, komunikacije) razvijaju veze irom sveta. Globalizacija se moe shvatiti delom i kao neka vrsta nenameravane posledice i spontanog toka. Drutveni odnosi postaju globalni kada su u znaajnoj meri sistematski obaveteni i proeti sveu o jedinstvenom okviru ljudskog drutva irom sveta. Ova svest naravno nije nova, ali je razlika izmedju preglobalnog i globalnog, kae o, u tome to je sada ova svest predominantna nad drugim oblicima svesti. Premda formalizovana, ova odredba globalizacije ostavlja vie prostora za ukljuivanje razliitih uticaja neekonomskih procesa. Svest o vanosti globalnog nije nikada kao od nestanka hladnog rata postala dominantna nauna paradigma u objanjenju socijalizma. Trajnost i plodnost ovog

teorijskog pristupa zavisie od njegovog inkluzivnog kapaciteta, tj. od toga u kojoj meri je manje ili vie sudbinski shvaena globalizacija otvorena za ukljuivanje drugih vanih inilaca epohalne promene kao to su sukob generacija ili nova politika kultura? Najposle da li se rezolutno i definitivno moe govoriti o globalizaciji i univerzalizaciji kapitalizma bez uvaavanja realnosti istonoazijskog socijalizma? Zato je opravdanije rei da je nuni uslov sovjetskog sloma bio sudar centralizovane sovjetske ekonomije (koja je bila primorana da se otvara prema svetu) sa kapitalistikom svetskom ekonomijom u zamahu globalizacije, a da je sve to posredovano dovoljnim uslovom koji se stekao u trenutku dolaska na elo SSSR-asnane reformistike struje sa Gorbaovim. U svakom sluaju budunost vanevropskog socijalizma bie najbolja provera teorija o globalizaciji i svetskom sistemu.

2. 2. Strukturne teorije srednjeg obima: spoljni i unutranji uzroci sloma socijalizma


Najoptije govorei teorije srednjeg obima polaze od prioriteta razliitih vremenski uih, spoljnih i unutranjih inilaca: ekonomski, politiki, vojni i nacionalni uzroci raspada SSSR-a i lagera. Naravno, da ni sva objanjenja iz ove grupe nemaju pretenziju relativno opte i celovite teorije. Najrasprostranjenija su objanjenja o iznudjenom slomu pod uticajem rata zvezda, a zatim ona o slomu iznutra, usled ekonomskih tekoa i poraznog delovanja Glasnosti. Ima i psiholokih tumaenja da je iezavanje straha bilo presudno u padu reima (Shane), kada su disidenti koji su se vratili iz logora poeli da priaju, i kada su dozvoljena dela Pasternaka i Solenjicina i napadi na Lenjina. Kako je to sve teklo nekanjeno, zahuktavala se erozija idejne integracije. Otkrivanje masovnih zloina i Staljinove kalkulacije u paktu sa Hitlerom, naroito u baltikim zemljama, bili su snana poluga secesije. Najsloenije je pitanje odnosa spoljnih i unutranjih inioca sloma. Da li je spoljni pritisak samo aktivirao unutranje slabosti, ili je delovao toliko snano da je, pokazujui nemo sovjetskog vojnoindustrijskog kompleksa, izazvao krupne vojne, unutranje i spoljnopolitike promene? Da li je perestrojka 1985. bila poetni, a neuspeli vojni pu avgusta 1991. katalizator konanog raspada? U ortodoksno tumaenje spoljnog podsticaja sovjetskih reformi i perestrojke ubacuju se i teorije o usponu srednje klase koja je traila reforme i modernizaciju. Postoje i objanjenja raspada difuzijom, tj. zaraznim irenjem uticaja iz jedne sredine u drugu. Ima miljenja da se po ulozi spoljnih inilaca 1989. ne razlikuje mnogo od 1789, 1848, 1917-18 ili 1968 godine. Ipak, 1989. godine televizija je bila kvalitativno novi elemenat difuzije. U Kamerunu su lokalnu policiju nazvali Securitatea, a u Togou su prozvali trg na kom su se okupljali demonstranti Tienanmen. Po svemu sudei, ipak spoljni inioci i difuzija nisu bili dovoljni, ve pre vaan ubrzavajui inilac koji je mogao delovati tek kada se pojavio sovjetski vrh spreman da prihvati rizik izmene ortodoksne sovjetske politike. Dakle, u ovom radu se ne polazi od hijerarhizacije inioca sloma, ve od njihovog razornog podudaranja u vrlo osobenim prilikama. A od

264

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

265

opstanka kineskog socijalizma e zavisiti odgovor da li je restauracija kapitalizma u SSSR-u bila nunost ili rezultat spleta nepovoljnih okolnosti. 2. 2. 1. UNUTARSISTEMSKI INIOCI RASPADA Unutranji inioci raspada zgusnuti su u ekonomskoj i politikoj organizaciji realnog socijalizma koja se nije prilagodjavala unutranjoj diferencijaciji dutva i promenama okruenja. Vaan deo ove organizacije je mehanizam za regulisanje medjunacionalnih odnosa. Anahroni obrazac odnosa partije i drave vremenom bivao je sve uoljiviji jer je poivao na kanonskom prioritetu komesarskog nad birokratskim naelom. Vana institucionalna osnova ovog prioriteta bila je poluvojna organizacija partije koja se formirala iz: (1) imperativa klasne borbe; (2) optih civilizacijskih i ilegalnih uslova delovanja koji su dugo optereivali politiku kulturu komunista; (3) potvrdjivanja partije kao komandne strukture u ratu. Premda je socijalizam za razliku od faizma bio u osnovi protiv rata, vojna disciplina je, partijski shvaena, nebirokratski uticala na organizaciju ostalih delova drutva. Povezivala je dva oprena momenta: hijerarhiju i naelo jednakosti, tj. solidarnost i jednakost s jedne i partijsku disciplinu kao izvitopereni nebirokratski oblik vojne discipline s druge strane (Kulji 1989). Integracija drutva poivala je gotovo iskljuivo na ideologiji partije, pa je erozijom ideologije stvoren eksplozivni idejni vakuum, a ruenjem partije dolo je do uruavanja hijerarhijske kime celog sistema. Ogromni birokratski aparat nije pratio snane tehnoloke promene i sloenost drutva. Mada je partija sve kontrolisala, sistem se sve vie depolitizovao i postao potpuno nesposoban da stvori kompetentnu politiku elitu i razvojne strategije promene. To su strukturni uzroci njegovog "iznenadnog" sloma (Lewin 1998). Sistematski je izgradjivan sektor naoruanja uz velika odricanja od standarda. Neelastinost planske privrede, uz odve malo prostora za ad hoc odluivanje, pojaavana je krutim direktivama centra. Slabosti planske privrede bile su jae to je industrijalizacija vie napredovala i privredna struktura postajala sloenija, a usled nedostatka konkurencije unutar sistema slabila je konkurentnost na svetskom tritu. Reforme su propadale zbog snanih planskih instanci (npr. kreditni sistem je bio potpuno nerazvijen). Sloenu unutranju uzronost sloma SSSR-a ini splet nunih, ali izolovano uzetih nedovoljnih kriznih tokova. Sociolog iz Jene Klaus Miler dodaje da je u dinamici, koja je nastala iz medjudejstva pogrenih odluka iz prolosti, promenljivih politikih koalicija i nenameravanih posledica Gorbaovljeve liberalizacije, bilo i dosta sluajnosti (Mller 1998, S. 67-68). Razvoj SSSR-a nije sledio logiku evolucije niti fatalnu teleologiju nunog sloma. Miler s razlogom istie da je uzrok pogrenih prognoza ishoda ovog procesa bilo nepredvidljivo ponaanjeunutar vodeeg kartela sovjetske vlasti. Zbog izrazite hijerarhijske strukture odluivanja obuhvatne reforme mogle su stizati samo s vrha, a iza ritualno isticanog jedinstva partije krila se anarhija. Zbog nedostatka jasno definisanih pravila i konstitucionalno uredjene procedure odluivanja svako ozbiljnije neslaganje u vrhu moralo je odvesti neproraunljivim borbama oko vlasti to karakterie

poslesovjetsku politiku i danas. Dakle, za razliku od prognoza teorija o totalitarizmu, kriza sovjetskog sistema istekla je iz politikih ustanova koje vie nisu bile kadre da stvore vodju koji bi mogao sprovesti nune reforme protiv otpora birokratije (Mller 1998, S. 69). Strukturni uzroci sloma socijalizma ne mogu se imanentno svoditi na bespravno revolucionarno nasilje, niti na teroristiku utopiju, ve su korisnija tumaenja koja protivrenosti objanjavaju uslovima nastanka kasarnskog ili primitivnog komunizmu kako ga je zvao Marks. Drugim reima na delu je bila protivrenost izmedju drutva sa visokim idealima, i nedovoljnih materijalnih pretpostavki za ostvarenje tih ideala. Otuda razvoj koji se pribliava nekim od ideala (uklanjanja gladi, rata, obrazovanje za sve, nacionalna jednakost), ali uz cenu odricanja od drugih ideala (demokratskih i linih sloboda). Ovaj globalni bilans po pravilu se potcenjuje zbog rasprostranjenog inertnog nastojanja da se panja obraa samo na dramatine periode sovjetske istorije koji su isticani kao jedini vredni istraivanja (npr. fasciniranost masovnim terorom, revolucijom ili ratom). Pod uticajem ove sklonosti stvorena je jednostrana slika koja zamagljava sloeni istorijski mehanizam. Faze brutalnog organizovanog terora ne treba za zamagle uvid u neravnomerni tok razvoja SSSR-a. Razliite faze, izmene kursa i duboke promene ovog toka, ak trae da se ne govori o jednom nego o vie sovjetskih reima. I izvan sfere politike temeljni istorijski procesi imali su vie znaaja od pojedinanih injenica ili ponaanja autoritarnog dravnog poglavara. To vai za svako drutvo, a naroito za rusko. Pariski filozof D. Bensejd (Bensaid, 1999) istie niz manje vidljivih strukturnih posledica dugog procesa osobene birokratizacije, koji je tekao od poetka revolucije i bio prisutan u dubokim izmenama drutva. Carizam i etiri godine svetskog rata, kada je vie od 15 miliona Rusa mobilisano, mnogo vie su predodredili budunost SSSR-a nego doktrinarne greke vrha revolucionarnog vostva, koliko god ove ozbiljne bile. Pri tome se pariski filozof poziva na M. Levina, koji je opisao ogroman rast dravne birokratije u SSSR-u zmedju 1928. i 1939. godine: skok slubenika od 1,45 do. 7,5 miliona, i rast belih ovratnika-radnika sa 3,9 miliona na 13,8 miliona. Dakle, "birokratija" nije tako mutan termin. Pod Staljinom 1930-ih SSSR je duboko transformisan, ali tajna promene nije bila line prirode, kao Napoleonova energija koja je fascinirala atobrijana. Na delu su bile strukturne izmene: ubrzana industrijalizacija (osnova potonje vojne pobede nad faizmom), praena snanom urbanizacijom i rastom faraonske birokratije. Izmedju 1926. i 1939. gradsko stanovnitvo je poraslo za 30 miliona (sa 18% na 33% cele populacije), otprilike kao izmedju 1897. i 1926. (Bensaid 1999). Posledica je bila masovna ruralizacija gradova, slabljenje radne discipline, rast birokratskog konformizma i korupcije. Bila je to donekle nuna cena razvoja iju je konfliktnost vrh reavao brutalnim terorom. Bensejd tvrdi da se sloeni determinizam terora ne moe svesti na puki totalitarizam vrha, ve na nedoraslost vrha sloenim problemima. Jo manje se moe govoriti o direktnom kontinuitetu Oktobra i Gulaga. Re je o posrednom delovanju sloenih unutranjih i spoljanjih uzronih spletova. Za teror su najodgovorniji najmoniji koji su sloene strukturne probleme reavali nasiljem. Oktobar ne, jer je revolucija 1917. istekla iz

266

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

267

neposobnosti liberala i reformista da ree dravnu krizu slae se Bensejd sa Hobsbaumom i Levinom. Druga struja marksista uoila je neto krae, ali prostorno ire uzrone procese sloma. Terborn i Depe podvukli su postfordistike drutvenoekonomske procese i jaanje medjunarodnog "kazino kapitalizma" od 1970-ih (Deppe 1997), a Volerstin je u predavanju u Beu kao prekretnicu sloma uoio 1968. godinu (Wallerstein). tavie Volerstin pozdravlja 1989. kao nastavak 1968. Po njemu, obe godine jesu revolucionarne jer ne obeleavaju trijumf liberalizma ve otpor klasama koje odravaju kapitalistiku svetsku ekonomiju (Wallerstein 2000, str. 32). Promene kapitalistikog okruenja svakako su aktivirale neke unutarsistemske inioce stagnacije socijalizma, sloili se ili ne sa Volerstinovim prelomnim godinama. Premda je 1970-ih SSSR uvrstio medjunarodni poloaj, u sovjetskoj ekonomiji dolo je do stagnacije i blokirane modernizacije zbog zaostajanja u mikroelektronskoj industriji. Terborn smatra da je realsocijalizam propao jer nije imao odgovora na probleme prelaza u posleindustrijsku epohu (Cit. prema Deppe, 159). Ovo gledite slino je pomenutom Levinovom. Razlika je u tome to Levin smatra da je ova nesposobnost prilagodjavanja promenama poela znatno ranije, jo sredinom 1930-ih sa snanom urbanizacijom i industrijalizacijom SSSR-a, dok Depe i Terborn kritiku taku vezuju za pomenuto tehnoloko zaostajanje 1970-ih. I Hobsbaum zapaa da je nesposobnost sistema da se menja rezultirala u odredjenom smislu iz brzine sa kojom su se odvijale krupne istorijske promene. Na kraju se pokazalo da dravna sposobnost usmeravanja nije bila dovoljna da vodi urbano drutvo u visokokodinaminom medjunarodnom okruenju (nije se radilo samo o tome da se dostigne Zapad). Stvorena je meavina autoritarizma (koji uvek ide sa uvodjenjem moderne industrije) i stare ruske tradicije dravnog apsolutizma. Prva rtva ovog sistema je bila socijalistika i emancipatorska vera koja je od poetka nosila revolucionarne promene. A dinamika, koja je u poetku karakterisala novi sistem, bila je druga rtva. Osim razliito uoene kritine take sloma Levin drugaije vidi i srazmeru njegovih spoljnih i unutranjih inilaca (Lewin 1998). Ovaj ameriki istoriar jedan je od najznaajnjih predstavnika socijalne istorije koja naglaava ire drutvene uzroke razvoja, a odbacuje skraena i uska tumaenja politikim iniocima. Od kraja 1960-ih stagnaciju SSSR-a uslovljava ogromni birokratski aparat, najvei ikad vidjen u svetu, narastao u procesu industrijalizacije. Od 1935. do 1970. tee snana urbanizacija i birokratizacija, drutvo je bilo blokirano birokratijom, a birokratija je bila suoena sa drutvom koje se snano menjalo. U ovom razdoblju promene su tekle vrlo brzo. itave zajednice, milioni ljudi, dobrovoljno ili pod prinudom, napustili su sela i male gradove i preli u velike gradove. Birokratski aparat i drutvo u celini zatekli su se na istom blokiranom stupnju razvoja. Drutvo je blokirano birokratijom, a birokratija suoena sa dutvom koje se menjalo. Levin podvlai jaz izmedju s jedne strane drutvenokulturnih promena i imperativa naune i tehnoloke evolucije, to je zahtevalo prilagodjavanje unutranje sloenosti medjunarodnom razvoju, i birokratskog aparata s druge strane, koji je to

sputavao. Kada je krajem 1960. Kosigin najavio reforme itav aparat vlasti je stao. Premda je partija vladala, sistem je bio u velikoj meri depolitizovan i to je vanije nesposoban da stvori kompetentne vodje ili razvojne strategije promene. To je, po Levinu, objanjenje zato se sistem tako lako uruio. Iznenadna dezintegracija partije nije usledila zbog oekivane emancipacije, ve zato to je zakazala drava, koja nije bila regulativna nego parazitska. U situaciji nesrazmere izmedju veliine nacionalne teritorije i slabosti administrativne kontrole, dolazi do hipertrofija centra kao odgovora na centrifugalne sile. Naredna verzija teorija o unutarsistemskom slomu podvlai da je SSSR sruen nacionalizmom, a ne liberalnim disidentima i pokretima (Motyl 2000). Slino gledanje, da je slom SSSR-a "u velikoj meri" izazvan nacionalizmom iznosi V. Vujai, s tim to dodaje da se "dugoroni uzroci dezintegracije mogu pripisati nehotinom dejstvu komunistike politike prema nacionalnostima koja je doprinela procesu izgradnje nacija, naroito medju perifernim nacijama koje su do tada imale slabo ili nepotpuno razvijenu nacionalnu svest" (Vujai 1996, str. 366). Ova teza srodna je imanentnim objanjenjima jer podrazumeva relativno spontani tok procesa u kome je sistem sam sebi, podstiui nacionalnu svest perifernih nacija, pripremio slom. Motil dobro uoava da su liberalizam i nacionalizam bliski i spojivi, i ne previdja injenicu da nacionalizam parazitira na svim ideologijama jer nije razvijen pogled na svet, ve vie idealan program. Dok je nerazvijeni nacionalizam spojiv sa drugim ideologijama, moe se desiti da potpuno razvijeni nacionalizam bude ekvivalent za politiku filozofiju ili ideologiju i zato nespojiv sa njima. Pitanje je koliko su baltike republike, noene nacionalnim tenjama, bile uopte liberalne? Poljski ukrajinski i baltiki pokreti za nezavisnou imali su ogromnu masovnu podrku i neke liberalne programe. Ipak su nacionalni, a ne liberalni pokreti potkopali sovjetski imperijalni totalitarizam (Motyl 2000). Disidenti jesu, dodue, od ranije pruali otpor snanim totalitarnim dravama 1960-ih i 1970-ih godina, dok su se nacionalni pokreti javili tek u sutonu komunistikih reima. Ali disidenti nisu mogli da neutralizuju nacionalne pokrete ak ni kasnih 1980-ih, kada su glasnost i perestrojka dozvolili masovnu mobilizaciju, zato to su se zalagali za liberalnodemokratsku opoziciju a ne za nacionalni front. Nacionalni pokreti su nadjaali demokratske jer su prvi poivali na naciji, a drugi na pojedincu. Motil izriito tvdi da disidenti nisu znali kako totalitarizam zameniti demokratijom. Uopte je liberalizam malo znao o tome kako pruiti otpor, kako mobilisati ikako osvojiti dravnu vlast. tavie liberalni pojedinci su kao "slobodni-jahai" slabili jedinstvo pokreta. Slino miljenje o uticaju sovjetskih liberalnih disidenata iznosi Ari Braun, ali ga drugaije tumai. Pre 1988. disidenti u SSSR-unisu bili uticajni u javnosti, pa je ak i Saharov, koji je umro decembra 1989, za ivota, po popularnosti bio daleko iza Gorbaova (Brown 1996). Izuzimajui Saharova i Solenjicina, ak 71% sovjetske javnosti 1991. nije znao za druge disidente, to izmedju ostalog, zapaa Braun, svedoi i o profesionalno uradjenom poslu KGB-a u spreavanju aktivnosti disidenatai njihovog popularisanja kao moguih stoera otpora (Brown 1996). Medjutim, za razliku od blokiranih i neoperativnih disidenata, nacionalisti su dobro znali kako treba pruati otpor koristei naciju kao nezavisan prostor izuzet od totalitarne i imperijalne kontrole. Raspaljujui nacionalna

268

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

269

oseanja i budei lojalnost naciji, nacionalisti su stvarali alternativno drutvo (Motyl 2000). Motil otvoreno prigovara istonoevropskim liberalima to nisu prilazili masovnom nacionalizmu i to su "kruto rtvovali realnu slobodu na oltaru tvrdih neelastinih liberalnih principa", ime su pretvorili liberalizam u politiki beznaajnu filozofiju i potcenili politike projekte kao nacionalizam. Motilovom objanjenju sovjetskog sloma moe se uputiti nekoliko prigovora. Premda malo ko sumnja da je nacionalno pitanje bilo vaan inilac, teko je pokazati da je bilo i presudni. U istoriji SSSR-a bilo je mnogo vie socijalnih sukoba (seljakih i radnikih buna) i politikih (unutarpartijskih) nego medjunacionalnih. Mnoge nacije tek sa ulaskom u sovjetsku federaciju stekle su nacionalni identitet pa su, kako je Levin uoio, sovjetsku dravu u znatnoj meri oseale kao svoju. Da je SSSR bio etniki homogen kao Kina verovatno se ne bi raspao, ali to ne znai da su nacionalni pokreti bili kljune poluge drutvenoekonomskih i politikih promena. Ratlend procenjuje da su od 140 miliona neruskog stanovnitva (48% od ukupnog sovjetskog) masovna etnika kretanja, naroito na Baltiku, Kavkazu i Ukrajini, zahvatila moda svega 10% sovjetske populacije. Ovi konflikti moda su se mogli regulisati onako kao to je inila Indija u Kamiru, Turska sa Kurdima ili Britanci u Severnoj Irskoj. Etnika kretanja u SSSR-u nisu imala vanu ulogu zato to su mogla da pokrenu mase, ve otuda to su stvorila strukture moi za nezadovoljne elite (Rutland 1998). Jeljcina supodrale sve ostale republike u razbijanju savezne drave tek posle pua avgusta 1991. Dakle, pitanje je da li se u vremenskom pogledu i po stvarnom uinku etniki inioci uopte mogu izjednaiti sa ekonomskim i vojnim, akamoli isticati kao odluujue poluge sloma? Osim toga, Motilova neskrivena kritika liberalnih disidenata, zato to nisu sagledali srodnost liberalizma i nacionalizma i zato to se nisu zajedno sa nacionalistima borili protiv socijalizma, svojevrsna je normalizacija destruktivnog poslesocijalistikog nacionalizma i konkretizacija ogoljenog stava da su u borbi protiv socijalizma sva sredstva legitimna. Navijaka kritika ove vrste ne moe biti osnova odmerene analize sloenih procesa. Oktroisano rasputanje sovjetske federacije bilo je posledica procene centra da u novoj ekonomskoj i vojnopolitikoj situaciji nee moi da kontrolie periferiju. Kriza na horizontalnom planu, tj. sukob izmedju centralne vlasti i 15 republika, bila je posledica krize na vertikalnom planu, one unutar KP SSSR-a, tj. sukoba konzervativaca i liberala i samog toka perestrojke, a nije obrnuto, perestrojka bila posledica pritiska republika. U ekonomskom pogledu slom je usledio iz prebrze decentralizacije liene trinog sistema koji bi zamenio plan. Dolo je do ekonomskog vakuuma. Istovremeno je glasnost stvorila politiki vakuum, jer je iezao javni neprijatelj-kapitalizam, bez koga su sovjetski gradjani odbijali da se odriu (nije vie bilo opravdanja za niski standard i diktaturu). Javni neprijatelj-kapitalizam dugo je homogenizovao ne samo partiju nego i federaciju. Mir kao prioriretni cilj traio je rekonstrukciju ideologije, jer dravu vie nije trebalo drati u pripravnom ratnom stanju. Drastina redukcija vojske potkopala je vaan oslonac KP SSSR-a. Integracija SSSR-azavisila je od spoljnog neprijatelja i od odravanja lagerske napetosti, a oslabila je kada i vizija o preteoj opasnosti izvana. Zapadnoevropske zemlje

takodje su osetile potres zbog nestanka globalnog javnog neprijatelja-komunizma, ali posledica nije bio secesionizam nego jaanja separatizma (Barth 2001). U svakom sluaju slom SSSR-a doneo je novu politiku geografiju koja podsea na stanje pre 1. sv. rata, a o emu je Zapad sanjao u hladnom ratu sa meavinom habzurke nostalgije i poslekomunistike utopije. Danas je to realnost od baltikih drava do Slovenije. Ako se izuzme snaga EU i rascepkani Balkan Evropa je krajem XX veka postala nalik onoj iz 1914. I sa stanovita etnikog identiteta godina 1989. bila je povratak prolosti, a ne rodjenje novog poretka. Ima miljenja da su procesu dezintegracije, koji je okonan tek 1980-ih, doprineli Titov i Staljinov trijumf 1945. Naime, dominantna pozicija ruskog elementa u SSSR-u i jedinstvo drave bili bi mnogo bolje osigurani bez pripajanja zapadne Ukrajine i ponovnog ukljuenja baltikih drava u SSSR. Postoji slino miljenje da bi Srbija bila jaa da nije stvorena Jugoslavija. U oba sluaja stvaranja vienacionalnih drava na delu je bila obnova stare habzburke geografske i politike strukture, ime je menjana etnokulturna ravnotea starih drava. Nisu samo jugoslovenski i eki komunisti, nego i njihovi sovjetski drugovi podelili sudbinu Habzburga. Nije li Gorbaov, a ne Tito, bio "poslednji Habzburg" (R. Szporluk). Ove hipotetike rekonstrukcije zanemaruju snagu internacionalistikih ideologija s poetka veka (komunizma i jugoslovenstva), i ne manju mo pobednikih sila 1918. koje su stvarale vienacionalne drave kao vlastiti sanitarni kordon protiv omraene Austro-Ugarske i preteeg boljevizma. 2. 2. 2. SPOLJNI INIOCI SLOMA Marksistiki naunici takodje misle da se pad berlinskog zida i implozija SSSR-a (simboli "kraja socijalizma") ne mogu svesti na spoljne procese, ali ni na iskljuivo unutranje. Depe i Terborn dre da su inioci sloma u krajnjoj liniji bile burne promene naina proizvodnje za koje je Marks predvidjao da e biti nuni grobari kapitalizma. Etatistiko birokratski produkcioni odnosi jesu postali smetnja daljem razvoju proizvodnih snaga, tehnologije, nauke, i "ljudskih resursa", ali je to postalo presudno tek u sklopu izmenjenih odnosa svetskog kapitalizma. Uspon ekonomskog neoliberalizma obeleen pobedom M. Taer (1978) i Regana (1980) podstakao je globalizaciju, slabljenje nacionalnih drava, ali i eroziju socijalizma. Na delu je bio prelaz fordizma u postfordizam koji karakterie deindustrijalizacija, nadmo transnacionalnog finansijskog kapitala ("kazino kapitalizam"), opadanje industrijskog radnitva i slabljenje centralnih sindikata (Deppe, S. 160-161). Delovi radnikog pokreta podravaju konzervativni blok ovinista obilja u metropolama kapitala. Postfordistika modernizacija izmenila je globalni odnos snaga izmedju klasa, a u sreditu novog bloka moi bili su transnacionalni koncerni i finansijski i pekulativni kapital pokretljiv irom sveta. Transformacija "kejnzijanske drave obilja" u "nacionalnu konkurentsku dravu" tekla je na vie nivoa: u procesu proizvodnje, kod reorganizacije klasnih odnosa, na nivou nacionalnih drava i evropske integracije i medjunarodne politike (kraj konkurencije sistema, trijadizacija), a naravno i u kulturi svakodnevnice i glavama ljudi (Deppe, 1997, S. 162). U metropolama kapitala krajem XX

270

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

271

veka nije vie bilo klasinog radnikog pokreta, a socijaldemokratske partije jo ranije su se oslobodile "stigme" proleterske klasne partije. Ove drutvenoekonomske promene praene su sloenim idejno-ideolokim izmenama epohalne svesti. Jo krajem 1970-ih slabost SAD prestala je da bude vana osnova isticanja bar moralne nadmoi SSSR-a Naime, socijalizam je tada, sa nestankom evopskih autoritarnih kapitalistikih reima u Grkoj, paniji i Portugaliji i sa okonanjem rata u Vijetnamu, izgubio snane protivargumente. Sa povlaenjem SAD iz Vijetnama 1975. oslabili su antikolonijalni, a sa silaskom sa vlasti vojne hunte u Grkoj (1974), Franka i Salazara (1975) i antidemokratski prigovori evopskom kapitalizmu. U istom periodu nacionalno oslobodilaki pokreti (lieni stoernog vijetnamskog antiamerikanizma) slabili su kao potencijalni aktivni virus ruenja kapitalizma u Treem svetu. Ratovi u Vijetnamu i otpor Irana oslabili su SAD, mada sami po sebi nisu izmenili globalnu ravnoteu supersila. Ipak, ak ni novi talas revolucija izmeu 1974. i 1979. godine, nije pomogao SSSR-u. Izgledalo je da bi trea runda revolucija u kratkom XX veku (Hobsbaum) odista mogla da pomeri ravnoteu supersila na tetu SAD, poto je veliki broj reima u Africi, Aziji, pa ak i na samom tlu Amerike bio privuen na sovjetsku stranu. to je jo konkretnije, ove zemlje pruale su SSSR-u vojne, posebno pomorske baze, izvan njegove matice koja nije imala izlaz na topla mora. Hobsbaum misli da je Drugi hladni rat nastao upravo zato to se ovaj trei talas svetske revolucije poklopio sa trenutkom javnog amerikog neuspeha i poraza. Ali ga je isto tako izvesnim uinila u osnovi sluajno podudaranje oba faktora sa optimizmom i samozadovoljstvom Brenjevljevog Sovjetskog Saveza 1970-ih, iji je izraz bila i vojna intervencija SSSR-a u Avganistanu 1979. Ova faza konflikta voena je kombinacijom lokalnih ratova u Treem svetu, u kojima su se indirektno borile SAD, ali sada izbegavajui vijetnamsku greku, tj. ne angaujui sopstvene trupe. Pomenuta zbivanja pripremila su "drugi hladni rat" koji je bio kljuni spoljni inilac sloma evropskog realsocijalizma. U sklopu nove zategnutosti odnosa harvardski sovjetolog R. Pajps (koji je 1981/82. bio direktor Odseka za Istonu Evropu i SSSR u Savetu nacionalne bezbednosti), istie vanost amerikog ekonomskog pritiska na SSSR i veliku ulogu R. Regana. Ameriki predsednik nagovarao je Evropljane da odbiju ponudu Moskve da im proda gas, a CIA je pritiskala Saudi Arabiju da povea proizvodnju petroleja, to je drastino snizilo cenu nafte. Rusija je dosta zavisila od izvoza nafte, pa je ova situacija jo vie gonila SSSR u reformu. Slinu ulogu imao je i Reganov program savremenog naoruanja (Pipes 1996). Kada su februara 1989. poslednji sovjetski vojnici napustili Avganistan (zbog stabilizovanja odnosa sa SAD), a nekoliko meseci kasnije SSSR zvanino otkazao podrku komunistikim partijama lagera, ova zbivanja obeleila su kraj "drugog hladnog rata." Sa stanovita obima i dubine promena naizgled kao da nema mnogo preterivanja u poredjenju 1989. sa 1789. i 1848. godinom. Raspad SSSR-a i istonoevropskog socijalizma (koji je konano nestao 2000. sa padom Miloevia) i kraj hladnog rata uveli su novu eru medjunarodnih odnosa. Viepartijski sistemi od 1990-ih ubrzano su uvodjeni i u Africi i Latinskoj Americi. Hantington je pisao o "Treem talasu

demokratizacije u modernoj eri": prvi su predstavljale revolucije u SAD poetkom XIX veka i trajao je sve do kraja Prvog svetskog rata, a drugi je stigao 1945, kada je nakon poraza faizma poela dekolonizacija u Treem svetu. Trei talas poeo je u paniji i Portugalu 1975/76, a kulminirao nakon 1989. Samo u poslednjoj fazi udeo viepartijskih reima skoio je sa 44% na 72%. (Simensen 1999). Uprkos irini promena, one nisu kao ranije revolucije donele nove ideje, ve obnavljale stare (liberalne), pa ak i restaurisale neke prevazidjene klerikalne nazore. Globalnim iniocima sloma evropskog realsocijalizma Volerstin je u predavanju u Beu 2000. godine dodao jo jedan. Po njemu, slom komunizma bio je vrhunac rastueg procesa razbijanja iluzija i razoarenja u sve tri verzije stare levice: komunistikih partija, socijaldemokratije i nacionalnih oslobodilakih pokreta koji je dramatino nagoveten svetskom revolucijom 1968. (Wallerstein 2000). Razoarenje je bilo posledica ne tako paradoksalnih politikih uspeha pomenutih pokreta u svetu. Komunisti na vlasti nisu bili sposobni da ispune istorijska obeanja da e izgraditi novo demokratsko drutvo jednakosti. Na poetku XXI veka sasvim je iezla centristika saglasnost liberalnih ideologija XIX veka levog i desnog centra. Volerstin je uveren da je prekretnica bila 1968, kada je nastupila i fundamentalna promena, koja je 1989. samo burno obelodanjena. Tada smo stupili smo u dugi period haotine izmene svetskog sistem, iji ishod je neizvestan. Neizvesnost ishoda povezana je sa nemogunou jasnog razdvajanja pojedinanih inilaca promena i predvidjanja razvoja svakog ponaosob, npr. vojnih i ekonomskih inilaca. Neizvesnost najee diktira rezultat podudaranja razliitih inilaca. Vaan globalni inioc sovjetskog sloma bio je vojne prirode, koji se, dodue, teko moe razdvojiti od ekonomskog. U kojoj meri sovjetski slom potvrdjuje teoriju o svetskom sistemu, naime, to da je istorija hegemonih sila bila pre svega serija revolucija u "proizvodnji", ije se sredite geografski pomera: centar merkantilne revolucije bio je u Holandiji, industrijske u Britaniji, a druge industrijske masovne proizvodnje u SAD (Bosswel 1995). Vodee svetske sile do sada su bile drave nastale nakon globalnog rata sa izrazitom vojnom nadmoi, raspolaui sa preko 50% sveukupne sile na moru. Snana mornarica objanjava izvor ekonomske hegemonije. U svetskoj ekonomskoj teoriji uspon i pad drava rezultat je neravnomernog ekonomskog razvoja, a jedino Habzburka imperija nije bila ekonomski inovativna. Medjutim, da li uvek vojna dominacija prelazi u ekonomsku hegemoniju? Portugalija u XVI veku i Bitanija u XVIII. veku imale su nadmonu mornaricu, ali ipak nisu gospodarile itavim svetskim sistemom. Nije prevlast svih imperija poivala na ekonomiji. Nadmo Habzburga i Rimokatolike crkve poivala je na imperijalnoj prinudi i kulturnoj nadmoi, a ne na ekonomiji (Bosswel 1995). Teorijski obrazac razdvaja istorijske procese na nune i dovoljne, a istorijsko objanjenje uspona svake hegemone sile ukljuuje mnotvo sadraja iz posebih istorija, sluajnih dogadjaja i sporednih zbivanja. Konkretna zbivanja jesu vana za potpunije razumevanje uzronih procesa i njihovo razdvajanje, ali nedostatak analitike strogosti olakava rasplinjavanje u istorijsku priu pa spreava ak i

272

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

273

hipotetiku sintezu. Zato treba kombinovati analitiki i pripovedaki pristup i neto opirnije prikazati ulogu vojnog inioca. 2. 2. 3. VOJNI INIOCI I "ZVEZDANI RAT" Od spoljnih inilaca srednjeg obima verovatno su najvaniji vojni. Zbog trke u naoruanju vojna industrija svuda je imala prioritet. Opte mesto veine analiza je da je sovjetska vojna industrija bila poraena u poslednoj fazi hladnog rata, tzv. "zvezdanom ratu". Ekonomija nije bila kadra da stvori novu generaciju oruja, traio se kompromis za ograniavanje naoruanja ili za eventualno povlaenje iz Istone Evrope, a lager se vie nije mogao drati. Reju, "zvezdani rat" podstakao je reforme u SSSR-u. Pitanje je da li su Gorbaov i njegovi oponenti konzervativci mogli priznati vojni kolaps, a da se SSSR ne razbije (Schlappentogh 1997, Rutland 1998, Corcoran 1990)? Iskljuivi Z. Beinski tvrdi da u Rusiji nije bila na delu organska negacija komunizma, ve slom neefikasne totalitarne drave u konkurenciji sa SAD. Ova konkurencija, a ne demokratski pokret, uslovila je sovjetski slom (Brzezinski 2000). Simensen je oprezniji kada iznosi ocenu da je Gorbaov izgubio trku ne sa SAD nego sa optom globalizacijom. Kako su tekli ovi procesi? U periodu Brenjeva porasla je sovjetska vojna ekspanzija, jer je ameriki vojni vrh bio optereen poslevijetnamskim sindromom. Poetkom 1980-ih nova sovjetska mornarica operisala je u globalnim okvirima. Avganistan je bio izraz dinamike vojne ofanzive, a Sovjeti su pomagali Etiopiju, Angolu, Vijetnam i Nikaragvu. Status super sile bio je jednodimenzionalan, jer sveopte vojno prisustvo u svetu nije pratilo odgovarajue ekonomsko prisustvo. Ipak su prioritet vojne industrije u SSSR-u sa najboljim kadrovima i razvoj vojne tehnologije omoguavali cenralizovanoj ekonomiji da uspeno konkurie u trci oko naoruanja u svetu. Vremenom je konkurenciju bilo sve tee odravati, a od kasnih 1970-ih uoljivo je jasno zaostajanje naroito u elektronski raunarima. U isto vreme na svetskom tritu opala je cena nafte, a SSSR je, snabdevajui lager jeftinom naftom, istovremeno morao da kupuje itarice. Sredinom 1980-ih amerike navodjene senzorske rakete Pershing II obelodanile su zaostajanje sovjetske tehnologije. Amerika nadmo pokazana je u Libanu gde su Izraelci elektronskim novim orujem svladali sirijsku vazdunu odbranu naoruanu sovjetskim odbranbenim sistemima i oborili vie od 80 sirijskih migova bez gubitaka. U toj situaciji Regan otvara program Strateke defanzivne inicijative SDI (tzv "zvezdani rat") na bazi visoke tehnologije, koji je pretio da neutralie sovjetski paritet u nuklearnom naoruanju. Trebalo je nastaviti trku u naoruanju, ali industrijska osnova SSSR-a nije bila kadra da podri visoku tehnologiju vojnog sektora. im je poljuljan status vojne super sile, poeo je da opada znaaj vojne pretnje u sovjetskoj spoljnoj politici. U regionalnim sukobima uloga sovjetske vojske jo uvek je bila velika, ali su SAD sada mogle neutralisati sovjetsku pretnju u udaljenim podrujima koja su strepela od sovjeta (na Dalekom istoku oivljava ekonomija, a Evropa se bre okree integraciji) (Corcoran 1990).

Vojno zaostajanje pokrenulo je druge erozivne procese: opadanje prestia SSSR-a u svetu i unutar zemlje. U Evropi se osealo ignorisanje sovjetske moi. Vojni neuspesi u Avganistanu razotkrili su slabosti vojno-ekonomskog sektora: visoki trokovi intervencije, zaotravanje odnosa sa Zapadom i slabljenje sovjetskog uticaja na Bliskom Istoku. Od sredine 1980-ih pobunjenici u Avganistanu dobijaju modernije naoruanje. Runi protivavionski Stingeri menjaju karakter rata jer poveavaju sovjetske visoke trokove rata zbog vlastitih oborenih aviona. Neuspesi u Avganistanu bili su jedan od razloga to sovjeti nisu intervenisali u Poljskoj 1980/81. Avganistan je jasno pokazao da je lake poeti nego okonati rat. Politbiro je poeo da sumnja u uspeh eventualne invazije na Poljsku, a sve se manje razmiljalo o sloenom napadu na Zapadnu Evropu. Tekoe u Avganistanu nisu ostale nezapaene. U SSSR-u nevojni personal poeo se autoritativno meati u vojne poslove, a unutranje posledice nepopularnog rata bivale su vidljivije. Slubeno pravdanje rata gubilo je uverljivost kada su poeli stizati kovezi sa mrtvim vojnicima, a hiljade veterana vraalo se sa priama o neuspenom ratu (slino vijetnamskim veteranima u SAD). Ako ekonomske posledice rata i nisu bile javno poznate, ljudski gubici jesu. Opadala je javna podrka vojsci, pa je bilo i otpora mobilizaciji 1990. prilikom rata u Azerbejdanu. Polovinom 1980-ih situacija se vie nije mogla ignorisati. Uspon ekonomije bio je nuan kako za standard tako i za odranje vojne ravnotee. Sovjetska spoljna politika poinje da istie mir kao cilj jer su SSSR-u bili potrebni ito, tehnologija i krediti. Od polovine 1980-ih perestrojka osigurava kontrolu politiara nad armijom, to se zavrilo povlaenjem iz Avganistana, smanjenjem vojnog budeta, isticanjem odbranbenog karaktera vojne doktrine i temeljnom izmenom istonoevropskih politikih i vojnih ustanova. Gorbaov je postupno smenio gotovo itav vojni vrh, a vojska je ponovo podvrgnuta kontroli partije. Vojni balast ekonomije je, tvrdi ameriki vojni analitiar Karkoren, bio osnovni pokreta perestrojke. Gorbaov sve vie naglaava vojno prilagodjavanje, a ne ekpanziju, kao obrazacreavanja vojne napetosti sa Zapadom, a u toku 1989. dramatino opada sovjetska kontrola istone Evrope. Sklapaju se sporazumi o povlaenju sovjetske vojske iz istone Evrope, a Gorbaovljeva vlada istie izbegavanje nepotrebnih vojnih trokova. Promene u Istonoj Evropi naglo i nenadano smanjile su pretnju Zapadnoj Evropi od lagera, a smanjena je i mogunost izbijanja rata i potencijalnog nuklearnog udara. SSSR se povukao iz Avganistana, Vijetnam iz Kambode, Kubanci iz Angole, a Mengistu se suoio sa pobunjenicima. Sovjeti su i dalje pomagali Kastra i gerilu u Salvadoru i pruali podrku Nikaragvi sve do izbora na kojima su poraeni sandinisti. Sovjetske akcije u Karibima bile su poslednji trzaji sovjetske podrke Treem svetu. Smanjenje vojnog budeta bio je ekonomski imperativ, a ne Gorbaovljev izbor. To to je SSSR lako preao razoruanju, vaingtonski istoriar Zubok objanjava ne toliko pritiskom, niti pre svega ekonomskom nudom, ve i drugaijom sovjetskom nuklearnom kulturom. U SAD su "nuklearnu kulturu" razvijali hladnoratovski "nuklearni svetenici" (R. Pipes, M. Malia) i imali veliki uticaj. Atomsko oruje je, govorili su Reganovi savetnici,

274

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

275

najbolja zatita. "Nuklearne ideologije" bilo je dodue i u sovjetskom vojnom vrhu, ali nije bila toliko duboko ukorenjena kao u SAD (Zubok 2000). Sovjeti su gledali na domai nuklearni program kao na herojsko dostignue vlastite nauke, industrije i naroda i bili ubedjeni da po svaku cenu treba odravati nuklearnu ravnoteu sa SAD zbog spreavanja agresije iz juna 1941. Ve poetkom 1980. sovjetski vrh je ponavljao da nema pobede u nuklearnom ratu. Oslabio je pritisak vojske na Politbiro koji je kontrolisao armiju, ali je pretnja od amerike nadmoi u kosmosu mogla da ugrozi strateku ravnoteu. Gorbaov je bio svestan da je stalna trka u naoruanju nespojiva sa ozbiljnim reformama. Ali to se nije podudaralo sa agresivnim Reganovim kursom. Sve do kraja 1985. Gorbaov je bio zaokupljen pregovorima o razoruanju. Tek posle samita u enevi sa Reganom novembra 1985. i obeanja Amerikanaca da do nuklearnog rata ne sme doi, Gorbaov se okree novoj viziji bezbednosti koja je odgovarala reformistikom kursu. Nuklearno razoruavanje bilo je ugaoni temelj ove doktrine (Zubok 2000). Premda je je KP SSSR-a prihvatila plan o potpunom nuklearnom razoruanju do 2000-te, jo uvek se nije mogla ignorisati pretnja "zvezdanog rata". Uprkos ubedljive snage vojnog inioca sloma, sovjetolozi se ne slau oko njegovog znaaja. A. Braun je jedan od redjih koji dri da je, izuzimajui sloene napore ka ograniavanju naoruavanja, "zvezdani rat" imao malog uticaja na sovjetsku politiku. Po njemu, "sovjetski vrh u celini nije verovao da e SAD ostvariti Reganov san o stvaranju potpunog odbranbenog tita". Gorbaov je lino upozoravao Regana u enevi 1985. da SSSR na pretnju uvek ima odgovor, a i deset godina kasnije ponavljao je da Sovjeti nisu tada blefirali (Uhler 1997). Braun ne istie vojni inioc, za razliku od onih sovjetologa koji njime istiu kljunu ulogu spoljnog, pre svega SAD faktora u slomu SSSR-a. Njima nasuprot, Braun misli da je Gorbaov-faktor bio odluujui, a od njegovih mera presudno je bilo potkopavanje partijskog demokratskog centralizam i sistema nomenklature (Brown, 1996). Uticaj vojnog inioca moe biti jasniji ako se pomene jo jedan vaan dogadjaj. Dok je SDI kolebala Gorbaova izmedju nuklearne ortodoksije i vlastitog abolicionistikog instinkta, ernobilska havarija aprila 1986. pomogla mu je da se odlui. Po svemu sudei upravo je ovaj dogadjaj ubrzao izmenu sovjetskog vojnog mentaliteta. Preseljavanje stanovnita i mobilizacija podsetili su mnogena veliki otadbinski rat. Poruka ernobila bila je antiratna. Gorbaov je iskoristio ernobil da potkopa snanu osnovu nuklearne ortodoksije, herojsku i romantiarsku zamisao o sovjetskoj nuklearnoj moi. Katastrofa je nagnala sovjetski vrh da gleda na nuklearno razoruavanje kao na moralni imperativ nezavisan od politike raunice. ef sovjetske diplomatije evarnadze priznao je: "Tragedija nam je otvorila oi". Medijima je dozvoljeno da vode debatu o nuklearnoj opasnosti, ojaala su antinuklearna oseanja u SSSR-u i nadanja da e to podstai slian talas i na Zapadu. Zubok je uveren da je upravo to bilo "novo miljenje". U njemu je svakako bilo i politike raunice. Sovjetski vrh je pretpostavljao da e vojno poputanje dii ugled SSSR-a u svetu i pomoi svladavanje unutranje krize. tokholmskim sporazumom Sovjeti prvi put u istoriji dozvoljavaju strane inspekcije

konvencionalnog naoruanja, ali Pering rakete iz zapadne Evrope i dalje su direktno ugroavale Kremlj. Sovjetski vrh je bio svestan da bi nova trka u naoruanju bila neizdriv teret za privredu. Politbiro je podravao kurs razoruanja, a Gorbaov je sticao popularnost u svetskom javnom mnjenju, naroito kod mirovnih pokreta. U isto vreme Gorbaov je ponavljao da nee dirati domau vojnu odbranu i da vodi rauna o odbrani od SDI. Podravali su ga Gromiko i tvrdolinijai, a rastao mu je ugled kao mirotvorca. Medutim neeljena latentna posledica "novog miljenja" bila je slabljenje ideologije, jer se pacifizam kosio sa ortodoksnim komunistikim stavom da je klasna borba protiv kapitalizma iznad "svih ljudskih interesa". Protivrenost je bila krupna, jer su nova vojna doktrina i sporazum sa SAD traili radikalnu izmenu ideologije. U SSSR-u je ostalo dosta pobornika hladnoratovskog miljenja da je vojna sila jedini jezik koji imperijalizam razume. Prekretnika zbivanja brzo su se smenjivala. Odmah posle susreta Gorbaova i Regana u Rejkjaviku 1986. partijski vrh otvara vrata disidentima. Saharov se vraa iz Gorkog. Ve od kraja 1986. "proces razoruavanja", u poetku zamiljen da "stvori spoljne uslove" perestrojki, zahvata i ideologiju. Zapad je hrabrio promene, ali nije poputao. Kada je aprila 1987, za vreme susreta sa amerikim dravnim sekretarom D. ulcom, Gorbaov prihvatio da likvidira ne samo rakete SS-20 u Evropi i Aziji nego i nove SS-23, SAD nisu reagovale. Vojni vrh SSSR-a ponovo je poeo da napada evarnadzea. Gorbaov je nastavio sa poputanjem, pa nakon mirnog putanja DDR-a 1990. dobija Nobelovu nagradu za mir. Uprkos svemu, rast ugleda generalnog sekretara KP SSSR-a nije uspeo da sprei zabranu partije i rasulo drave.

2. 3. Uloga sovjetskog politikog vrha


Odmerenost i razlonost u tumaenju sloma SSSR-a neretko je zavisila od oseajne i ideoloke distance prema pitanju da li je SSSR bio valjana drava ili ne. Hladan pristup kosi se sa postmodernom istoriografijom i relativizacijom i oslanja na veberijansko naelo da naunik ne treba da posmatra predmet nezavisno od linih vrednosti, ali da treba u to veoj meri da neutralizuje vlastite vrednosti. Tome nasuprot, npr. konzervativna sovjetoloka kola jo uvek posmatra SSSR kao "abnormalno totalitarno drutvo": SSSR je bio opasno kriminalno drutvo koje je stvorila banda avanturista ravnodunih prema ideologiji (Pipes), a ideologija mu je bila fanatina utopijska konstrukcija (Malia). Druga, odmerenija tzv. "revizionistika" sovjetoloka struja u SAD (P. Getty, G. Rittersporn, V. Dunham) jo za vreme postojanja SSSR-a isticala je skriveni pluralizam reima i grupne sukobe odbacujui ocenu o totalitarnom karakteru reima (Baron 2000). Prva struja preteno imanentno tumai slom socijalizma njegovom iracionalnou, druga istie zamrenu podudarnost vie okolnosti. Osnovna vizija SSSR-a uticala je i na prognoze razvoja. Kada je oktobra 1980. Gorbaov postao lan Politbiroa mnogi politiki posmatrai i sovjetolozi ignorisali su ovaj dogadjaj, izuzev amerikog revizioniste Derija Hafa (Hougha) i oksfordskog istoriara Ari Brauna. Pratei generacijske promene u sovjetskom vrhu Haf je jo 1980. uoio Gorbaova kao mogueg

276

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

277

naslednika Brenjeva. Neto ranije 1978. Z. Mlinar, Gorbaovljev eki kolega, upozorio je A. Brauna da Gorbaov nije verbalni nego istinski reformista, o emu je oksfordski istoriar govorio studentima na Jelu oktobra 1980. Za razliku od sovjetologa-revizionista, veina tvrdih hladnoratovskih sovjetologa poricala je mogunost ozbiljnih reformi u "carstvu zla". To pregledno pokazuje V. Uler navodei gledita sledbenika teorija o totalitarizmu (M. Fainsod, R. Conquest, A. Ulam i R. Pipes) (Uhler 1997). Braun i Haf bili su usamljeni, upozoravajui na pojavu radikalnog reformiste u Politbirou jo 1980, upravo stoga to nisu polazili od statine vizije socijalizma. U ne manje rizinu zamku jednostranog objanjena sloma SSSR-a vodio je i drugi takodje udobni obrazac tumaenja, tj. verovanje da vodje (dobre ili zle, razborite ili nesposobne) odredjuju tok istorije. U sovjetologiji sporovi ove vrste jo se vode oko uloge Gorbaova i Jeljcina. Oksforski istoriar A. Braun dri da ne samo to je odluujui bio uticaj Gorbaova, nego ak kae da se zbivanja ne mogu razumeti ako se neproui miljenje Gorbaova i njegova evolucija. Ovom gleditu bliski su iameriki revizionisti koji, za razliku od konzervativaca, tvrde da se SSSR nije raspao zbog niskog standarda, masovnog odbacivanja vrednosti socijalizma, vojne pretnje, sloma vojne industrije, disidenata, etnikih sukoba niti zbog uloge CIA. Uzrok je, po njima, Gorbaevljev neuspeli pokuaj reforme ekonomije preduzet zbog odranja geopolitike ravnotee. Naglo uvodjenje nezavisnih ekonomskih subjekata bilo je vrlo rizino: ekonomska decentralizacija potkopala je partijski aparat, kimu celog sistema. Hantington podsea da se Gorbaov nije drao one lekcije iz ruske istorije da je centralizacija moi preduslov za reformu drutva i ekonomije (Hantington 1998, str. 157). U rizine reforme ulo se zbog poboljanja geopolitikog poloaja i vojne moi (Schlapentokh 1997). Perestrojka je u ekonomskom pogledu znaila zatvaranje mnogih pogona, nedostatak instrumenata za ublaavanje nezaposlenosti i snanu inflaciju. A, njena idejna strana, tzv. "glasnost", razbila je staru idejnu integraciju i sliku istorije i ubedjenje o nunosti socijalizma. Postepeno je jaalo dozvoljeno nezadovoljstvo politikim vrhom, a Gorbaov je blokirao odgovore na pitanja koje je sam postavljao. Sve to praeno je republikim i nacionalnim secesionizmom u vrlo nepovoljnom sklopu novog vojnotehnolokog pritiska Zapada. Slino imanentnim tumaenjima, i sociologistika objanjenja precenjuju spontanost i nunost sloma, i ne smatraju presudnom politiku vrha. Ima npr. miljenja da je mobilizacija masa bila kljuni inilac sloma. Medjutim, mobilizacija je bila ograniena na Moskvu i neke vee gradove i kratko je trajala. Nije bilo plebiscitarnog pritiska niti organizacija tipa "Solidarnosti". Odsustvo prevratnikih organizacija objanjava implozivni tok raspada drave. Perestrojka i demokratizacija tiho su ideoloki potkopali SSSR tako da su ve 1989. ili 1990. demokratske manjine mogle pobediti na eventualnim izborima i izabrati reformistu Jeljcina. Mladi su masovno prihvatali perestrojku, a stariji su bili nostalgiari za prolou. Sa stanovita dugih procesa ostaje otvoreno pitanje da li je ideoloka erozija poela 1948, 1953, 1968, ili 1979. i kakav je bio kumulativni efekat pobuna u lageru, od Tita 1948. do Valense 1981. Na ovo pitanje moe se dati samo

hipotetian odgovor i to poredei sline istorijske procese idejne erozije. to je kontekst poredjenja sliniji to su i zakljuci pouzdaniji. Sa stanovita ocene uloge politikog vrha kod objanjenja se uoavaju dva osnovna pristupa: (1) imanentni sa tezom o neizbenom slomu koji vrh nije mogao da sprei, i (2) istorijski, sa gledanjem o presudnom uticaju naroite kombinacije vie tokova (kumulativni uinak, pogrena politika ili sluajno podudaranje dezintergrativnih procesa). Prvi tzv. "pristup fatalne greke" (Malia-Pipes) polazi od toga da je SSSR od nastanka bio osudjen na slom. Drugi "Gorbaov-faktor pristup" istie da je Gorbaev bio istinski reformista pokuavajui da objasni i to zato se perestrojka otela kontroli (Brown, Jowitt). Harvardski istoriar R. Pajps tvrdi da se u krajnjoj liniji SSSR raspao zbog inherentne slabosti, nestabilnosti i fatalne osetljivosti na ok (spoljni i unutranji), koji bi otporniji reimi inae izdrali. Poraz u Avganistanu, ernobil i Gorbaov su tek sluajni inioci (Pipes 2000). U ovoj shemi sluajni inioci oigledno su apriorististiki potcenjeni. Ubedljiviji su analitiari koji upozoravajuda je poraz u Avganistanu posredno potkopao javnu podrku sovjetskoj agresivnoj spoljnoj politici spreavajui Moskvu da skri "kontrarevoluciju" u Poljskoj. Na slian nain i ernobil je dodatno ojaao zaokret ka antinuklearnoj politici. Posrednog tumaenja kod imanentnog pristupa, po pravilu, nema. Tako Pajps, slino Beinskom, samouvereno tvrdi da su Avganistan i ernobil "incidentni uzroci" koji su mogli delovati samo na tronom politikom telu koje se ne moe porediti sa SAD koje su izdrale Vijetnam. Jo manje je ubedljiva Pajpsova tvrdnja da je trei primer "incidentnog uzroka" Gorbaov, bio slabi politiar koji nije bio sposoban da se odlui izmedju progresa i stabilnosti (Pipes 2000). Pajpsu nasuprot, Ken Dovit naziva Gorbaova sovjetskim Ataturkom, dodajui, da je kojim sluajem Andropov poiveo moda bi SSSR jo uvek bio u korumptivnom otomanskom obliju i ne bi doiveo svog reformatora. Slina je i Braunova ocena, da je zasluga Gorbaova to to su se tako krupne promene zbile mirno, sa tako malo nasilja. Bez Gorbaova bi to teklo svakako mnogo krvavije i sporije (Brown 1996). Za razliku od ostalih sovjetologa Ari Braun istie odluujuu ulogu unutranjeg linog faktora Gorbaov, i to u povlaenju iz Avganistana i Istone Evrope, u okonanju hladnog rata i uvodjenju perestrojke i glasnosti. Naziva ga "jednim od najveih ruskih reformista". Ocena uloge Gorbaova povezana je i sa odredjenjem kljune take promene. Dok Braun tvrdi da je ve u leto 1989, jo pre dolaska Jeljcina, sistem prestao da bude komunistiki, s druge strane M. Malia u imanentnom duhu pie da su i "veliki potresi 1989-91" pokazali "da je komunizam nepopravljiv" (Uhler 1997). Ali zato je dolo do sloma? Zato SSSR 1945. iscrpljen ratom, sa vie od 25 miliona mrtvih i razorenom kolhoznom privredom, suoen sa kapitalizmom pod atomskim naoruanjem tada nije slomljen, i zato Staljin onda nije razmiljao o Buharinu niti ponovo itao Berntajna? Neuverljiv je Fireov odgovor, da je SSSR opstao zahvaljujui manipulativnom antifaizmu. S druge strane zato se Gorbaov 1985. kada je imao monu vojnu silu, lager i ekonomiju poduhvatio reformi? Dakle, determinizam trajanja SSSR-a krio je i neki drugi vaan oslonac osim ekonomske uspenosti (epohalna svest, sovjetski patriotizam, ar utopije

278

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

279

itd.). U tumaenju sloma nije korisna ni hipoteza (M. Rush) da su reforme potekle iz samog vrha vlasti ali da nisu imale sree. Dovit je blizak Bajmeovom kritikom miljenju da je sovjetski slom bio istinsko iznenadjenje, ali i da je isuvie amerikih sovjetologa radilo na tome da jo vie uvea ovo iznenadjenje. Odgovor zato je reim bio potpune nesposoban da zadri bar minimum lojalnosti za opstanak mora biti iznad hipotetikog. Odmereno sagledavanje uloge Gorbaova ne sme potceniti kumulativni uinak dugog laganog procesa posvakodnevljavanja harizme ime se moe donekle objasniti samo naizgled naglo rasulo KP SSSR-a. Poluharizmatski odnos podvlaenih prema vodji i partiji bio je vaan drutvenointegrativni segment socijalizma koji se ne moe svesti na totalitarnu prinudu. Lojalnost reimu i ideologiji poivala je na osvedoenom oslobodilakom uinku partije i na u istoriji najveoj vertikalnoj pokretljivosti, a od vansistemskih inilaca na snazi epohalne leviarske svesti XX veka, ija je prirodnopravna legitimnost poivala na protivljenju ratu i kolonijalizmu. Premda se jaanje i slabljenje leviarske epohalne svesti ne moe svesti na kolebanje ugleda SSSRa-a, zbivanja u ovoj zemlji bila su od kljunog znaaja za snagu levice u svetu. Od stabilnosti autoritarnog SSSR-a zavisila je i uticajnost demokratske levice. Veberijanski reeno vitalnost reima realnog socijalizma zavisila je od naroitog odnosa izmedju "svetog" i "profanog", harizmatskih sadraja i dnevnog uinka ideologije. Hruov je zapoeo, a Brenjev je imao odluujuu ulogu u razbijanju napetosti i regulisanju drugaijeg odnosa izmedju ovih komponenti. Tenja za viim standardom je s vremenom potiskivala svetost revolucije. Jo je Hruovljevo pomeranje klasne borbe na drugo mesto bio poetak ideolokog naruavanja neprikosnovenosti politike iji je integritet poivao na redovnim propagandnim parolama da je drutvena realnost manje stvarna od partijski disciplinovane sugerisane realnosti. Ali tek je Brenjev pomirio harizmu ideologije sa idejom realno postojeeg socijalizma i dozvolio mirenje posebnih privatnih interesa lanova partije sa optim partijskim transcedentnim interesima (Jowitt 1997). Dakle, perestrojka je dobrim delom kumulativni rezultat dugog procesa posvakodnevljavanja harizme komunistike partije i njene ideologije (zasienost ideologijom kod strunjaka i novih generacija). To je bila nevidljiva osnova sloma socijalizma i poodmakla realnost sa kojom se suoio Gorbaov. U svetlu ovako vidjenog procesa uloga Gorbaova izgleda manje prekretnika. Ipak su ocene njegove linosti razliite. Jo za vreme perestrojke sovjetolozi su ga razliito ocenjivali. Institucionalisti i personalisti su mu davali velike anse, dok su strukturalisti (koji su tumaili razvojne mogunosti ne toliko aktivnostima uticajnih pojedinaca koliko drutvenim i privrednim strukturnim uslovima zemlje) bili pesimisti (Beyme 1998, b S. 29). M. Ra (Rush) je Gorbaova video kao socijaldemokratsko ostrvo unutar KP SSSR-a i mudrog kada je bilo potrebno prikriti vlastita istinska ubedjenja i karakter, R. Pajps naprotiv kao "tipinog produkta sovjetske nomenklature". A. Braun (Brown) posmatra Gorbaova kao evolucionistu, a ne kao revolucionara, tj. kao pragmatiara, a ne kao ideologa i politiara, "zato to je spojio temperament reformiste sa velikom sposobnou za uenje i kompromis". Dovit dri da je Pajpsova ocena

Gorbaova, kao tipinog aparatika, besmislena, uprkos tome to je on kao takav bio priznat u vrhu. Bio je aparatik jedino po tome to je raspolagao harizmom slube (kao neprikosnoveni gensek). Gorbaov nije bio boraki kadar kao ukov, niti ideolog kao Lenjin i Suslov, a nije bio ni tehnokrata kao Brenjev. Uostalom u Brenjevljevom vremenu sjajni teoretiar nikada ne bi mogao da prodre u vrh partije, pa to nije bio ni kanal uspona Gorbaeva. Dodue to nije bio ni Staljin u periodu kada su ideolozi imali daleko veu ulogu. Nije nebitno to ni Gorbaov, kaoni Staljin u poetku nisu vidjeni kao pretnja partiji. Obojica su u poetku bili "tipini produkti", ali su pokrenuli iznenadjujue pravce otvorivi puteve daleke od zacrtanih. Prvi je unitio stare boljevika, a drugi svekoliku tradiciju boljevizma. I po stilu rukovodjenja Gorbaov se razlikovao od svojih prethodnika, jer se elastinije prilagodjavao duhu vremena. Impulsivni Hruov bio je nepredvidljiv i stalna pretnja sigurnosti vrhu partije i drave. Oktobra 1964. uklonila ga je koalicija koju je inio gotovo itav Politbiro. Brenjev je daleko vie od Hruova vladao osiguravajui saglasnost vrha. Postepeno je irio vlast dovodei svoje ljude, ali nikada nije menjao osnovne norme sovjetskog sistema. Ni Andropov nije bio reformator, jer je strepeo od politikog pluralizma. Sve do kraja 1986. na Zapadu se mislilo da e Gorbaov samo izmeniti stil rukovodjenja i da je i on samo jedan od tehnokrata. Niko nije oekivao dalekosene promene u sovjetskoj ekonomiji niti u spoljnoj politici (Brown, 1996). Gorbaov se ponaao u SSSR-u kao zapadni politiar, vie od bilo kog od svojih prethodnika, pokuavajui da relativizuje partijski aparat u odnosu na dravni, slubu genseka u odnosu na predsednika, Rusiju u odnosu na druge republike, SSSR u odnosu na Evropu. Ali ove akcije su relativizovale njegovu vlast. Zato Dovit i zakljuuje da Gorbaov nije bio genije, niti pragmatini uenik, ve protivreni spoj utopiste i politiki briljantnog taktiara. O ulozi sovjetskog vrha u slomu sistema izneta su razliita miljenja i unutar struje odmerenijih sovjetologa (Rutland, Smith, Brown, Hough, Jowitt). Kakve su bile vodje Gorbaov i Jeljcin? Prvi je bio ubedjeni reformista i protivnik partijskih konzervativaca. Bez Gorbaova promene bi bile sporije i nasilnije. Raspustio je lager da bi dobio ekonomsku pomo od Zapada za svoje reforme. Kljuni inilac promena u Istonoj Evropi bila je odluka Gorbaova da napusti politiku sovjetskih vojnih intervencija (Rutland 1998). Perestrojka je bila "revolucija odozgo" koju je sproveo reformista Gorbaov, a ne nomenklatura. Koristio je mo genseka plus stranu pomo da bi se suprotstavio nomenklaturi. Skoro 70% lanova CK bilo je protiv njega, pa ga Braun naziva kamikaza-politiarem koji je iskoristio mo genseka da potkopa sistem koji ga je stvorio. Gorbaov nije hteo da ugrozi Lenjinov kult. Ponavljao je da je i Lenjin koristio re glasnost i da perestrojka izvire iz Lenjinovih "besmrtnih ideja". Ali Gorbaov nije mogao kontrolisati reforme. Sa oslobadjanjem medija 1987. nepovratno je otvorena brea erozije kulta Lenjina. Zbivanja su kumulativno radikalizovala ovaj proces. Erozija Lenjinovog kulta tekla je naporedo sa slabljenjem centralnog autoriteta drave i partije i najavom secesije republika. Sumnje u Lenjina slabile su legitimnost partije i drave, ali i poverenje u sposobnost Gorbaova da rei krizu. Ponaanje Gorbaova takodje je remetilo

280

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

281

tradicionalne obrasce kultizacije vlasti. Poto je Gorbaov odbio velianje svoje linosti nije imao nita od nedodirljivosti prethodnika (Smith 1998). SSSR je u svom razvoju menjao vodje, ali integracija socijalistikog sistema liena slubene harizme partije i ideologije bila je nemogua. Gorbaovljev novi stil rukovodjenja nije mogao nadoknaditi eroziju ideologije. Kada je postalo oigledno da njegova politika ne uspeva kako je zamiljao, Gorbaov nije mogao prebacivati krivicu na saradnike i podredjene, kao to su to inili prethodni manje ili vie harizmatski partijski lideri, ve je ova direktno padala na njega (sultana je od odgovornosti titio veliki vezir koji je u sluaju neuspenih ratova padao, komununistike vodje bi, menjajui kurs, rtvovali preteno efove policije ili visoke partijske saradnike, a Gorbaov, lien nedodirljive harizme, direktno je bio na udaru). Poetkom 1990. poinju otvorene kritike Gorbaova i partije koja se osipala, novembra 1990. javno uee u paradi i proslavi Oktobra nije bilo obavezno, a ve 1. maja 1990. bilo je antikomunistikih demonstracija koje su traile ruenje kulta Lenjina. Zato je ve s prolea 1990. Gorbaov morao priznati "da je krajnje vreme da se prestane sa apsurdnom idolatrijom Lenjina". Bilo je to naputanje sedam decenija obavezne dogme i samo slubena potvrda onoga to se ve desilo. Kult Lenjina je oboren, a ruenjem autoriteta vodje, virus raskola oslabio je kljune integrativne sadraje socijalizma. U Jugoslaviji su posledice kastriranja Titove harizme bile jo eksplozivnije. Za razliku od drugih reima nepodeljene vlasti, jednopartijski socijalizam brzo se uruio ne toliko zbog obaranja harizme vodje, koliko zbog ruenja autoriteta partije koja je obezbedjivala kontinuitet ideologije. Rasprostranjeno uverenje o nepromenljivosti socijalizma poivalo je upravo na iskljuivanju mogunosti ruenja komunistike ideologije. Ima istine u tvrdnji da je nesposobnost predvidjanja sovjetskog sloma poivala na tome to niko nije predvidjao reformatora tipa Gorbaova, a to nije pokuavala niti mogla da predvidi ak nijedna teorija. Formalno se dozvoljavala mogunost promena, ali je samo prorok mogao da predvidi Gorbaova, izriit je Dovit. On ak sumnja da je i sam Gorbaov mogao da predvidi svoju evoluciju iz boljevika u menjevika (Jowitt 1997). Inertna zakljuivanja na osnovu pravila ranijeg toka razvoja SSSR-a nisu doputala iznenadjenja, a teorije o totalitarizmu sa krutim politikim determinizmom oblikovale su fatalistiku naunu kulturu sovjetologa. Jedino to se danas moe neto pouzdanije utvrditi jeste ono za ega je Gorbaov odgovoran i kakvi su mu bili motivi. Nesporno je da je hteo da izmeni herojsku, korumptivnu, monolitnu, ritualistiku komunistiku partiju sa ekskluzivnom vlau. U tom sklopu "zvezdani rat" ubrzao je prelaz sovjetske elite ka reformi koja je zavrena slomom SSSR-a. Ako je SDI bila ubrzavalac, "Solidarnost" u Poljskoj bila je "preduzima razgradnje socijalizma". Naime, ve je poraz poljskih komunista nagovestio da poljska sadanjost moe biti prethodnica sovjetske budunosti. U naporu da to sprei Gorbaov je iskopao svoj grob, tvrdi Dovit. Da je Gorbaov bio najvanija figura promena jednoglasno su se sloili ameriki sovjetolozi, generali diplomate i kongresmeni u raspravi vodjenoj decembra 1999 u Njujorku na Bruklinkom Nacionalnom forumu. Jeljcin je sruio iluziju da se reforme mogu sprovesti kroz KP, a najvei doprinos Gorbaova je bio mirno

putanje Istone Evrope i Avganistana iako ni sam nije shvatao krajnji rezultat reformi (Brookings national Issues Forum 1999). Sam Gorbaov gledao je na sebe kao na proizvod, ali i kao na protivnika nomenklature. Okruenje mu je bilo drugaije od Jeljcinovog. Pripadao je generaciji poslestaljinskih vodja, dok se Jeljcin kretao u politikom prostoru koji je stvorio Gorbaov. Gorbaova je izabrao partijski vrh, a podrali KGB i armija sve zato da bi poeo rizine ekonomske reforme i uspostavio vojnu ravnoteu sa SAD (Schlapentogh 1997). U prvim dvema godinama svoje vlasti Gorbaov je bio "prosveeni boljevik" iz Politbiroa. Poto napori za reformisanje ekonomije nisu uspeli, on 1987. poinje sa radikalnom politikom jaanja nezavisnosti ekonomskih subjekata: smanjuje kontrolu drave i partije, jaa nezavisnost proizvodnih jedinica, liberalizuje politiku cena i slabi dravni monopol na spoljnu trgovinu. Godine 1990. uloga partije i drave osetno je oslabila, a dravnu ekonomsku mainu nije zamenio novi ekonomski mehanizam regulisanja trita, konkurencije i slobodnih cena. Usledili su ekonomski haos, hiperinflacija, korupcija, kriminal. Zato B. Kagarlitski tvrdi da slom SSSR-a nije bio revolucija koja je sluila irokim masama. Dravno partijska elita se naporedo sa reformama Gorbaova odluila za trini kapitalizam. Bio je to oportunistiki odgovor elite na izmenjene uslove. Kljuni period bio je izmedju 1989. i 1991, kada su regionalne elite napustile Gorbaova i prile Jeljcinu. Kapitalistiku eru otvorilo je odbijanje republika da plaaju savezne poreze januara 1992. Usledila je nagla i korumptivna privatizacija koja se otela dravnoj kontroli i prela u ruke menaderske klase. Postojala je "prokapitalistika koalicija", iako se ne moe govoriti da je restauracija kapitalizma bila relativno spontana i oekivana. Uvodjenje kapitalizma 1992. bio je verovatno vie incident nego namera (Cit. prema Rutland 1998). Nije bilo koherentne elite koja bi koila taj proces. Deri Haf misli da je na delu bila revolucija srednjeg sloja, koja je teila tritu. Za razliku od "gorbocentrine" teze Ari Brauna, Haf istie ulogu Jeljcina i borbe unutar elite (Cit. prema Rutland 1998). Jeljcinova ok-terapija januara 1992. kompletirala je Gorbaovljeve reforme. Ovaj drugi uzalud se nadao se da e reformski komunisti pobediti na izborima u Istonoj Evropi. Haf pokazuje haos, konfuziju, neizvesnost i otvoreni proces koji se mogao i drugaije okonati. Od 1990. Gorbaov postaje umoran i depresivan, a Jeljcinu je politiki instinkt pomogao da prigrabi vlast. Za Brauna Gorbaovljeva politika bila je trijumf u toku koje je veliki reformator oslobodio Rusiju od njene istorijske opsesije, za Hafa, pak, bila je to tragedija drave. Podeljenost amerikih naunika nije iezla ni nakon pada Gorbaova. Prikazujui novu knjigu S. Koena (Cohen) ameriki sovjetolog R. Kaplan skrenuo je panju na to da razlike izmedju revizionista i teorija o totalitarizmu nisu iezle ni 1992. nakon sloma SSSR-a. tavie, zaotrene su u objanjenju poslesovjetskog haosa. Koen kritikuje ameriku podrku Jeljcinu i demonizaciju Primakova, drei da je Jeljcin odgovoran za poslesovjetski slom ruske privrede i politike. ak i pre ruskog finansijskog sloma avgusta 1998, u kom su zapadni ulagai izgubili 10 biliona dolara, ruska proizvodnja iznosila je polovinu od one iz ranih 1990-ih (Kaplan 2000). Koen napada Pajpsa i Beinskog zbog nekritikog poslehladnoratovski trijumfalizma, tj, njihovih tvrdnji

282

Todor Kulji

Prevladavanje prolosti

283

da su jo 1980-ih toboe znali da SSSR-u nema spasa. Njima nasuprot Koen je uvideo 1990-ih da e i kapitalistika ok terapija u Rusiji doiveti slom. Teorije o totalitarizmu su tokom 1990-ih uporno osmiljavale ameriki poslesovjetski stereotip o pouzdanom demokrati Jeljcinu i loem neokomunisti Primakovu. Revizionisti, pak, tvrde da je upravo Jeljcin 1991. razbio SSSR i stvorio birokratski vakuum: 1992-93. usledila je hiperinflacija i ekonomska ok terapija, zatim rat u eeniji, 1998. devalvacija rublje i bankrot, a 1999. designacija Putina, KGB kadra. Dok bivi hladnoratovci hvale Jeljcina, revizionisti su u njemu videli neocaristikog vladara koji je razorio proces demokratizacije, istiui Primakova koji je bio oprezniji prema radikalnim reformama. Malia, pak, nasuprot Koenu, ponavlja u imanentnom duhu da je sadanji haos posledica teke sovjetske prolosti, a ne greaka u poslednjoj deceniji (Kaplan 2000). Ovom gledanju bliski su pisci koji umesto Gorbaova istiu Jeljcin-faktor. Upravo je Jeljcin skresao vojni budet, vojsku i vojnoindustrijski kompleks, smanjio nuklearni vojni arsenal i to je najvanije, odustao od sovjetskh imperijalnih pretenzija. Sve to nije mogao da uradi dok nije zabranio KP SSSRa to Gorbaov nije nameravao. Konzervativni sovjetolozi idu ak dotle da porede Jeljcina sa Linkolnom i De Golom koji su bili kadri da u krizi sauvaju naciju. Nije Gorbaov, nego Jeljcin decentralizovao Rusiju i stvorio novu rusku politiku, a da pri tome iz anarhije nije iziao novi tiran (Aron 1999) Kada je oktobra 1991. dobio od kongresa narodnih deputata Rusije podrku za plan privatizacije, rekao je da je prolo vreme "sitnih koraka", da samoduboke reforme mogu da spasu Rusiju od dezintegracije, ljude od siromatva, a dravu od sloma. Krajem decembra 1991. u TV govoru naciji Jeljcin ekonomsku revoluciju naziva "dekomunizacijom Rusije", ponavljajui da nije poraena Rusija nego komunizam, i da nema vie gvozdene zavese. Ali, koliko je ovaj istorijski izbor stajao Rusiju ivota, s razlogom se pitaju revizionistiki sovjetolozi koji su korigovali euforine ocene Jeljcina i njegovo izdizanje iznad Gorbaova katastrofalnim podacima o rtvama poslesocijalistike bede u Rusiji 1990-ih (Getty 2000). Ovde se ponovo otvara staro pitanje o ceni drutvenih promena. Moe li se, naime, cena naglog preobraaja SSSR-a pravdati u burkhartovskom i hegelovskom tonu, tj. priznanjem da istorijska veliina nije moralni atribut niti privatna vrlina, da veliki ovek ne mora biti u moralnom pogledu uzoran, niti oseajan niti imati umetnikih i naunih sklonosti. Da li on mora pre svega biti biti sposoban za dugi korak, dui od onog koji obian ovek preduzima u zadovoljavanju vlastitih interesa? Ili je ubedljivije pravdanje Jeljcinovog antikomunizma ne manje ortodoksno gledanje da sloboda nije demokratija, ve samo njen nuan uslov, i da istorijske linostioslobodioci nisu demokrate. Jeljcin je poslao 1994. vojsku u eeniju, parlament pretvorio u farsu, oslanjao se na korumptivnu vlast koja se splela sa novim ekonomskim magnatima tipa B. Berezovskog. Premda nije bio demokrata, Jeljcin je bio "prijatelj" demokratije, tvrdi Aron, na onaj isti nain na koji je slavni robovlasnik T. Jefferson, koji je proklamovao da se svi ljudi radjaju jednaki, bio "prijatelj" jednakosti. Premda je Jeljcinova politika bila autoritarna i korumptivna, upravo je on stvorio uslove za modernu kapitalistiku demokratiju: slobodni izbori, opozicija, demilitarizacija drave i drutva, decentralizacija drave, privatizacija ekonomije, sloboda

tampe, nezavisno sudstvo. Jeljcin je Rusiju oslobodio etiri stolea dugog imperijalizma, militarizma, krutog centralizma prekidanog fazama strane anarhije (Aron 1999). U ovoj apologiji Jeljcina prepoznatljiva je logika autoritarne modernizacije, ali sa obrnutim predznakom. Naime, ako su autoritarne mere u slubi uvodjenja kapitalizma, samim tim su demokratske. Da cilj opravdava sredstva, bio je stereotipni prigovor, ranije upuivan komunistima. Sada je, medjutim, u pozitivnom smislu ugradjen u apologiju kapitalizma. Idejnopolitike iskljuivosti u odnosu prema socijalizmu nisu u sovjetologiji oslabile ni nakon nestanka SSSR-a ve se tvrdokorno odravaju i kod vidjenja uloge kljunih linosti poslesovjetske Rusije.

2. 4. Slom razvijenog socijalizma i iluzije o prognostikim sposobnostima misli o drutvu


Kraj hladnog rata, najznaajniji dogadjaj u drugoj polovini veka, iznenadio je zapadnu nauku o medjunarodnim odno