Istina kod Fukoa

Fukoova analiza parezije

1 Uvod
Ovaj rad biće prvenstveno usredsređen na Fukoova predavanja na Kolež de Fransu iz 1983. i 1984. godine, naslovljena Vladanje sobom i drugima1 (januar – mart 1983) i Hrabrost istine (Vladanje sobom i drugima II)2 (februar – mart 1984), kao i na niz od šest predavanja koja je Fuko održao na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju (od oktobra do novembra 1983. godine) pod nazivom Diskurs i istina3. Sve tri serije predavanja u središtu imaju analizu parezije. Parezija (grč. παρρησία, doslovno „reći sve“) je način govora u kome govornik govori sve što misli, tačno onako kako misli, i to otvoreno, bez retoričkog ulepšavanja, i u kome je ono što on govori istina. Diskurs istine je govor koji pretenduje na istinitost, koji je prihvaćen kao istinit, odnosno čiju istinitost ima smisla osporavati ili se za nju zalagati. Stoga je parezija jedan oblik diskursa istine. Najpre će biti predstavljeno kakav je odnos između istine i parezije kao predmeta istraživanja, a zatim će biti eksplicirana veza između istraživanja parezije i pitanja subjekta.

1.1 Istina i parezija
Izlažući svoju polaznu tačku u predavanjima Diskurs i istina, Fuko objašnjava da je predmet njegovog interesovanja problem onog koji govori istinu ili govorenja istine kao aktivnosti, a ne problem istine. Nadalje, Fuko predočava da je, među mnogim načinima da se izvrši analiza uloge onog ko govori istinu, odabrao jedan određeni. Naime, bilo bi moguće tu analizu izvršiti tako što bi se upoređivao status koji onaj ko govori istinu ima u različitim društvima – na primer, u grčkom društvu, u hrišćanskim i nehrišćanskim društvima – a analiza bi mogla da prati uloge onih koji na različite načine govore istinu – kao što su prorok ili pesnik ili ekspert. Nasuprot takvom istraživanju, čije je pitanje „sociološko“, Fuko se opredeljuje za istraživanje čije pitanje glasi: kako je sve uloga onog ko govori istinu problematizovana u grčkoj filozofiji?

1 2

M. Foucault, Vladanje sobom i drugima, Antibarbarus, Zagreb, 2010. M. Foucault, The Government of Self and Others, Palgrave Macmillan, 2011. 3 M. Foucault, Discourse and Truth. Predavanjima se može http://foucault.info/documents/parrhesia.

pristupiti

na

internet

stranici

1

Fuko navodi da su različiti procesi problematizovanja bili predmet glavnine njegovog dotadašnjeg rada. Analizu problematizacija Fuko definiše kao „postavljanje pitanja kako i zašto su određene stvari (ponašanje, fenomeni, procesi) postali problem.“4 Tako se, na primer, može pitati „zašto su određene forme ponašanja karakterisane i klasifikovane kao 'ludilo' u određenom istorijskom trenutku, dok su druge slične forme bile potpuno zanemarivane; isto pitanje u vezi sa zločinom i delinkvencijom, isto pitanje za seksualnost.“5 Prema tome, proučavanje problematizacija je okvir u koji Fuko smešta svoja poznata istraživanja ludila, kaznenih institucija i prestupništva i seksualnosti. Proces problematizovanja u kome su u grčkoj filozofiji postavljena pitanja u vezi sa onim ko govori istinu, na koji Fuko usmerava svoju pažnju, ima sasvim određeno mesto u istoriji i razvoju filozofije – on počinje na prelazu između predsokratske filozofije i filozofije koja se pomalja sa figurom Sokrata i koja traje do danas (što znači da su pitanja koja su u antičkoj filozofiji postavljena u vezi sa aktivnošću govorenja istine delatna u filozofiji i danas). Fuko smatra da su iz ovog procesa kao njegovi aspekti proistekla dva glavna pitanja. Prvo pitanje on definiše kao pitanje kako „osigurati da je proces rezonovanja ispravan kada se određuje da li je neki iskaz istinit“6. Ovo pitanje označeno je kao analitika istine. Drugo pitanje glasi: „U čemu leži značaj koji, za pojedinca i za društvo, ima govorenje istine, znanje istine, postojanje ljudi koji govore istinu, kao i znanje da se oni prepoznaju“7. Nasuprot prvom pitanju, koje pripada analitici istine, drugo pitanje pripada kritičkoj tradiciji. Fuko zaključuje da je jedna od njegovih namera u predavanjima Diskurs i istina da konstruiše genealogiju kritičkog stava zapadne filozofije.8 Sintagma „analitika istine“ takođe se pojavljuje u predavanjima Vladanje sobom i drugima. Fuko je upotrebljava analizirajući Kantov tekst Odgovor na pitanje: šta je prosvećenost?, i pominje je kao jednu od „dve velike kritičke tradicije između kojih je podeljena zapadna filozofija“,9 koje je po Fukoovoj oceni utemeljio Kant.10 Prva od ove dve kritičke tradicije je analitika istine (prisutna u Kantovim Kritikama, naročito Kritici čistog uma), koja podrazumeva istraživanje uslova mogućnosti istinitog saznanja. Eksplicitno povezujući savremenu anglosaksonsku filozofiju sa ovom tradicijom, Fuko se svrstava u drugu kritičku tradiciju, koja postavlja pitanja „sadašnje stvarnosti, sadašnjeg polja naših iskustava, sadašnjeg polja mogućih iskustava“,11 i koju naziva „ontologijom sadašnjosti, sadašnje realnosti, ontologijom modernosti, ontologijom nas samih“.12 Za razliku od analitike istine o kojoj je prethodno bilo reči, ova analitika istine, koja nije suprostavljena kritičkoj tradiciji već joj pripada, ne kreće se „unutar“ istine već postavljajući

4 5

М. Foucault, Discourse and Truth, 6. predavanje (prevod L.L) Ibid, 6. predavanje. 6 Ibid. 6. predavanje. 7 Ibid. 6. predavanje. 8 Ibid. 6. predavanje. 9 M. Foucault, The Government of Self and Others, str. 20 (prevod L.L.) 10 Pomenuti Kantov tekst Fuko vidi kao prvo mesto na kome je postavlјeno pitanje „ontologije sadašnjosti“. Na drugom mestu Fuko to pitanje formuliše i ovako: „Šta je moja sadašnjost? Koje je njeno značenje? Šta ja radim kada govorim o toj sadašnjosti?“ Intervju „The Art of Telling the Truth“ u I. Kritzman, D. Lawrence (ur), Michel Foucault. Politics, Philosophy, Culture, Routledge, 1988, str. 88. 11 М. Foucault, The Government of Self and Others, str. 20. 12 Ibid, str. 21.

2

na početku predavanja Hrabrost istine Fuko predočava dva načina na koja je moguće postaviti pitanje odnosa između subjekta i istine: sa jedne strane. sastavljena od reči aletheia (istina) i sufiksa ourgos (grč. Philosophy. odnosno tri „ose“ interesovanja: ose istine. Vladanje sobom i drugima. str. aleturgijska analiza ispituje formu subjekta kada se on time što govori istinu konstituiše kao subjekt pred sobom i pred drugima. nepredvidljivim. Foucault. neizrecivim.15 kada napominje da se može „od osnove alethurges stvoriti fiktivna reč alethourgia. baš na pareziju? U više navrata Fuko o svom radu govori kao o organizovanom oko tri vrste problema. u opreci sa lažnim. odnosno da diskursu istine pristupi iz perspektive aleturgijske analize. napomena. citat koji sledi je iz predavanja održanog 23.. u Michel Foucault: Politics. str. rad. subjekta). i to onu stranu njenog problematizovanja koja je oslonjena na čin govorenja istine a ne na kriterijume istine (odnosno na kritičko. str.“16 Dakle.14 Reč „aleturgija“ Fuko pominje i nekoliko godina ranije. The Courage of the Truth. Ova pozicija nije bez izvesnih sličnosti sa pozicijom koja se zauzima pri sprovođenju epistemološke analize diskursa istine. 79.pitanje njenih uslova zauzima poziciju koja je spoljašnja u odnosu na nju.17 Osvrćući se na svoj prethodni rad. skrivenim. kroz koje prakse i tipove diskursa.2 Parezija: pitanje odnosa istine i subjekta Zašto je Fuko odabrao da proučava problematizovanje istine kako aktivnosti. Taj skup procedura mogli bismo nazvati 'aleturgijom'. i to usmeravajući se na formu subjekta konstituisanog kroz tu aktivnost umesto na formu diskursa istine (odnosno na aleturgijsku a ne na epistemološku analizu). 2-3. među mnogim ostalim činovima u kojima se govori istina. može se pitati na koji smo način. i reći da nema vršenja moći bez nečeg poput aleturgije. Ta analiza nije pristup za koji se Fuko opredeljuje. Vladanje sobom i drugima. kojima se objavljuje ono što je dato kao istinito. osom. aleturgija je proizvodnja istine. 2. odnosno njenu problematizaciju u grčkoj filozofiji. verbalnih ili ne. Culture. usredsređujući se. a ne analitičko pitanje). 17 Između ostalog. Fuko odlučuje da aleturgija bude okvir u kome proučava pojam i praksu parezije. a aleturgijska analiza posmatra diskurs istine kao „proizvođenje“ istine i ispituje formu subjekta koji se konstituiše time što svojim istinitim govorom učestvuje u nekom diskursu istine. nastojali da govorimo istinu o 13 14 М. kao što to nije bila ni analitika istine: on bira njenu alternativu. 'aleturgija' (očitovanje istine) kojom bi se mogao nazvati skup mogućih postupaka. u intervjuu “The Return to Morality”. Epistemološka analiza „ispituje specifične strukture onih diskursa koji se predstavljaju i prihvaćeni su kao istiniti“13. 15 Reč je o predavanjima Vladavina živim bićima na Kolež de Fransu iz 1979-80. 1. ose moći i ose postupanja individue (koja se za potrebe ovog rada koristi sinonimno sa problemom. januara. posao). str. Ibid. zaboravljenim. Ovu analizu Fuko pominje u predavanjima Hrabrost istine kao jedan od dva moguća pristupa ispitivanju diskursa istine. 3 . 243. Foucault. 16 M. str.11-12. „Aleturgija“ je Fukoova kovanica.

uvek neophodan odnos sa drugim. Prakse sopstva su prakse kojima se subjekt aktivno konstituiše. prakse zatvaranja koje su neophodne za uvođenje i integrisanje ludog subjekta u polje istine psihijatrije). kao aktivno delatni u proizvodnji subjekta. Gallimard. a ne kako to čini on sam. 83. a sam subjekt se pojavljivao kao pasivan u tom procesu. odnosno skup procedura koje dovode do određenog rezultata. 20 Ibid.20 Tako je. sa druge strane. Hermeneutika subjekta: predavanja na Kolež de Fransu 1981 -1982. str. U intervjuu „Etika brige o sebi kao praksa slobode“. kao vrlina i kao tehnika govorenja. 3. Svetovi. ekonomija. Igra podrazumeva proces koji je regulisan skupom pravila. može se postaviti pitanje načina. Inte rvju je vođen u januaru 1984. 1994. tekst br. U svakom od navedenih slučajeva. Seneka. poput praksi ispitivanja savesti (npr. Dits et Ecrits. 22 M. analiza načina na koji se subjekt uklapa u igre istine u njegovom prethodnom radu imala dva aspekta – jedan je bio usredsređen na teorijske i naučne igre istine. Pozni Fukoov rad nastoji da drugačije priđe problemu odnosa istine i subjekta. i tog drugog neizostavno karakteriše parezija. veku u hrišćanstvu (u kojoj vernik govori istinu o sebi svešteniku) ili sa situacijom u kojoj prestupnik priznaje krivicu pred sudskom ili izvršnom vlašću. zakon. i to ne samo u vezi sa istinom – on na više mesta govori i o igrama moći.21 U Hermeneutici subjekta Fuko se bavi praksama sopstva u antičkom svetu. kakve su nauke o kojima je maločas bilo reči.subjektu. disciplinska moć) pojavljivali kao „proizvođači“. Foucault. a u analizi parezije nastoji da identifikuje elemente i pravila parezijastičke igre. Fuko.18 Fuko ocenjuje da je. Parezija se kod Fukoa prvi put pojavljuje u Hermeneutici subjekta kao vrlina karaktera i tehnika govorenja kojom mora da raspolaže učitelj egzistencije. postavljao pitanje odnosa između istine i subjekta prvenstveno na prvi način – pitajući kako se o subjektu govori. biologija. analizirajući subjekta ludila. a koji se na osnovu tih pravila može proceniti kao pobednički ili gubitnički. Hermeneutika subjekta. kod stoika ili pitagorejaca). sa praksom ispovesti institucionalizovanom u 13. Pariz. a drugi na iznuđivačke prakse koje nisu diskurzivne ali igraju veoma važnu ulogu u ulasku subjekta u neko polje istine (na primer. str. Novi Sad. 2003.19 „Igra“ je termin koji Fuko često upotrebljava. negovanja korespondencije sa moralnom tematikom (npr. „L'éthique du souci de soi comme pratique de la liberté“. 356. Fuko ih smešta u širi okvir koji određuje načelo „brige o sebi“. kojima subjekt može i sklon je da govori istinu o sebi. u M. Dakle. 4 . Fuko. 21 M. U Hermeneutici subjekta Fuko zaključuje da je za brigu o sebi. tom 4. subjekta-prestupnika i subjekta naučnih disciplina. Foucault. 22 taj drugi označen je kao učitelj egzistencije. u praksama govorenja istine o sebi u antičkom svetu neizostavno učestvuje drugi. pa tako i za govorenje istine o sebi. Čin kojim subjekt govori istinu o sebi u direktnoj je vezi sa novovekovnom praksom psihijatrije (u kojoj ludi subjekt govori istinu o sebi psihijatru) ili modernom praksom psihoanalize (u kojoj pacijent govori istinu o sebi psihoanalitičaru). pitajući kako subjekt samog sebe uklapa u određene igre istine. Među njima su i prakse objedinjene imperativom „govori istinu o sebi“. Tako su se sistemi istinitosti (psihijatrija. prema Fukoovim rečima. lingvistika) i vidovi organizacije moći (psihijatrijska moć. odnosno vrsta diskursa istine. Marko Aurelije) i vođenja beleški o sebi. The Courage of the Truth. 18 19 М. Drugom prilikom Fuko ocenjuje da se oduvek bavio pitanjem kako se subjekt uklapa u različite igre istine.

Kao tiranin. Došavši na Siciliju. Platonov život je u Dionizijevim rukama dok god je na njegovom dvoru. Kada mu je Platon izložio svoje stanovište o vrlini i hrabrosti. 23 24 М. Prvi primer parezije nalazi se u Platonovom razgovoru sa Dionizijem Mlađim. koji mu služe kao osnova za određivanje njenih specifičnosti. Kao što je poznato i iz Platonovog Sedmog pisma. 5 . М. Discourse and Truth.istinit govor o sebi odvija se pred drugim. pojam parezije poreklom je vezan za domen politike. svog sagovornika. Dion je susreo Platona dok je ovaj boravio na Siciliji i postao njegov učenik. Foucault. jer je iz tog odgovora bilo jasno da tiranina. i da pravedni žive srećan. a nepravedni nesrećan život. Uprkos tome. on na zanimljiv način figuriše u domenu istine i u domenu konstituisanja subjekta. Nije verovatno da je Dionizije prijemčiv za kritike. Platon je svega toga svestan. Platon se sastao sa Dionizijem. str.1 Dva primera parezije Pristupajući analizi parezije.24 Dion je bio dvoranin i rođak sirakuškog tiranina Dionizija Mlađeg. o tome da nijedan tiranin nije hrabar. U značenju i razvoju pojma parezije prisutne su sve tri glavne ose za koje Fuko vezuje organizaciju svojih istraživanja. Nakon ovog razgovora. Parezija se u antičkim spisima prvi put pojavljuje u Euripidovim tragedijama. svime što je rekao. 50-53. Platon je odlučio da ode sa Sicilije. 2. Ono što suštinski obeležava tog drugog u starom veku jeste parezija. a naročito njegov odgovor da traži dobrog čoveka. parezija označava mogućnost obraćanja sugrađanima u eklesiji u kome se otvoreno iznosi sopstveno mišljenje o nekom pitanju. Pun srdžbe. Platon jasno stavio do znanja da dobrog čoveka još nije pronašao. Pored toga. Dionizije se razbesneo zbog ovih Platonovih reči i postavio mu je pitanje u vezi sa njegovim razlogom za dolazak na Siciliju. Dok razgovara sa Dionizijem. ne smatra dobrim čovekom.23 Kod Euripida. 2. odnosno moći. predavanje. Foucault. on može da radi šta god hoće. na šta mu je Platon odgovorio da traži dobrog čoveka. Nije uobičajeno da osoba sa neograničenom vlašću prima kritike. odrastajući na dvoru Dionizija Starijeg. Fuko koristi dva primera iz Plutarhovih Uporednih životopisa. Dionizije je odvratio da je. kao i u praksama u starom veku. Parezija karakteriše sve što Platon govori Dioniziju u ovom primeru. Vladanje sobom i drugima. Dion je pozvao Platona da ponovo dođe u Sirakuzu i bude učitelj novom tiraninu kada je Dionizije Mlađi nasledio Dionizija Starijeg. oca Dionizija Mlađeg. Dakle. Oba primera nalaze se u opisu Dionovog života. Ova forma parezije po pravilu podrazumeva određeni socijalni i politički status pojedinca. Kontekst ove situacije je sledeći: Dionizija karakteriše neograničena moć. Dionizije je potajno zamolio Platonovog saputnika da ga ubije na tom putovanju.

Drugi primer parezije nalazi se u razgovoru koji su vodili Dion i Dionizije nakon Platonovog odlaska. Uprkos tome. str. hrabrosti i sreći. Fuko upoređuje pareziju iz navedenih primera sa četiri druga načina iskazivanja istine: demonstracijom.25 Demonstracija je način iskazivanja koji istinu dokazuje. a kao i Platon. Kao što se vidi iz raznovrsnosti istina koje Platon i Dion iskazuju. i da se u njoj otvoreno govori ono što se misli. ali i da bi uporedio figuru parezijasta sa nekim od jasno definisanih figura u starom veku. 55-58. i da će ono biti uništeno zbog načina na koji Dionizije vlada. zaklјučujući da će Dionizije svoje naslednike uskratiti za ono što je Gelon njemu omogućio. zaključuje Fuko. U eristici. koji je vladao Sirakuzom pre nego što je Dionizijev otac. Platon i Dion govore o različitim i raznovrsnim stvarima. Sadržaj Dionovih reči drugačiji je od Platonovih. Parezija je određena karakteristika Platonovog i Dionovog govora u navedenim situacijama. već u načinu na koji istina u njoj biva iskazana. Vladanje sobom i drugima. vrhunac parezije u njegovom govoru – odgovor iz koga je jasno da ne misli da je Dionizije dobar čovek – nije iskazan na način demonstracije. a raspravlјanje i uveravanje bili bi na strani retorike. Retorika je način govorenja koji u istinu uverava. Foucault. govori mu da je kukavica i da nije dobar čovek. kada Dioniziju govori o njegovoj vladavini. zatim govori o sreći.Platon mu govori ono što misli. 2. 25 26 М. nije reč o tome da on zastupa neku racionalnost ili princip koji bi pri tome artikulisao i eksplicirao. Dionizije Stariji. postao tiranin. sučelјeni protivnici upuštaju se u borbu oko istine. Za razliku od ostalih dvorana. Već je rečeno da je parezija način govorenja istine. Na sličan način. on govori o različitim stvarima – o bivšem sirakuškom vladaru i o Dionizijevoj vladavini. retorika. između ostalog. koje je preduslov za njegovu tiraniju. retorikom. kao i parezijastičku veštinu sa nekim drugim veštinama. Kao osnovni okvir u koji bi se mogla staviti ova četiri načina govorenja istine koja Fuko bira možda bi mogla da služi opozicija dijalektike i retorike u Aristotelovoj Retorici – demonstracija i podučavanje bile bi načini govorenja istine svojstveni dijalektici. postoji upravo zahvalјujući Gelonovoj vladavini. podučavanje i eristika Kako bi lakše uočio karakteristike parezije. Diona nisu zabavlјale Dionizijeve dosetke. i. Kontekst drugog primera je takav da je Dion svestan posledica koje je Platonov govor proizveo Dion zna da je Dionizije naredio da ubiju Platona. suprotstavio mu se i rekao mu da poverenje u vladara.2 Parezija i demonstracija. Dion ne izlaže dokaz u svom govoru. Sadržaj Platonovih reči se menja – on počinje izlaganjem o hrabrosti. Pareziju ne treba tražiti u sadržaju iskaza. Dakle.26 Iako u prvom primeru parezije Platon koristi demonstraciju kada iznosi svoje učenje o vrlini. podučavanjem i eristikom. parezija nije govorenje neke određene istine. 6 . Dion mu otvoreno govori ono što misli o načinu na koji vlada i o posledicama njegove vladavine po Sirakuzu. Dionizije je jednom prilikom ismevao Gelona. i na koncu o razlogu svog dolaska na Siciliju.

str.29 Stoga parezijast nije erističar i parezija nije eristika. nasilјem). ali da ono. niti parezijasta sa onim ko poučava. str. ni kao uveravanje. 56. ni kao raspravlјanje. 7 . Fuko navodi da ni Platon ni Dion ne nastoje da govore postupno niti da olakšaju usvajanje onoga što govore.27 Retorika je veština sastavlјanja različitih elemenata govora i njihovog uređivanja u određenu formu kako bi se postigla uverlјivost govora. iako ima sličnosti sa svakim od tih načina. nije nužno njen cilј: iako Platon nastoji da uveri Dionizija svojim učenjem o vrlini. 58. Platonova konačna opaska. parezija je nužno povezana s istinom jer je u njoj neophodno da govornik govori ono za šta misli da je istina. za razliku od retorike. uprkos tome što imaju zajednički agonistički element (element borbe za premoć). između parezije i raspravljanja postoji razlika utoliko što. nije data u nastojanju da se Dionizije uveri u to. Ovi načini poslužiće da se ilustruje metodološki okvir za koji se Fuko opredelјuje. Foucault. Vladanje sobom i drugima. Ovo ispitivanje i njegovi zaklјučci biće prikazani u tekstu koji sledi. tok od jednostavnijeg ka složenijem. koji ima za cilј da učeniku olakša usvajanje istine. i da stoga pareziju nije moguće poistovetiti ni sa podučavanjem. Nasuprot tome. što više liči na aforizam nego na izlaganje). niti odgovara Dionu na iskaz da nije dobar vladar. Fuko objašnjava i da uveravanje može biti cilј parezije. dok za retoriku nije presudno da govornik sopstvene reči smatra istinitim. Fuko kao primer uzima okvir pragmatike diskursa i ispituje da li on omogućava proučavanje specifičnosti parezije. Konačno i najvažnije. dok Dion izgovara samo nekoliko rečenica. Fuko naglašava da.28 Raspravlјanje (eristika) podrazumeva situaciju u kojoj govor jednog sagovornika nastoji da prevagne nad govorom drugog. ni kao podučavanje. u pareziji nije retko da jedan sagovornik zaćuti: Dionizije ne odgovara na Platonov iskaz da nije dobar čovek (ne odgovara jezičkim već vanjezičkim sredstvom. odgovor iz koga sledi da Dionizije nije dobar čovek. Dakle. pareziju kao način govorenja istine nije moguće odrediti ni kao demonstraciju. str. kao što Dion nastoji da ga uveri svojom kritkom. 29 Ibid. Za podučavanje je karakteristična postupnost. parezijast nije onaj koji dokazuje. Zatim će biti izloženi načini govorenja istine koje Fuko pored parezije identifikuje kao značajne. forme govora u kojima je u navedenim primerima prisutna parezija među sobom imaju malo toga zajedničkog (izlažući o vrlini Platon drži dugačak monolog. 27 28 М.parezija se kao način iznošenja istine razlikuje od demonstracije. za razliku od raspravljanja. 57. iz čega proističe da retorika nema nužnu vezu s istinom. 3 Metodološka perspektiva analize parezije U nastojanju da odredi uži metodološki okvir koji bi bio najpodesniji za analizu parezije. Ibid. Navedene razlike pokazuju da pareziju nije moguće svesti na retoriku i da parezijast nije retoričar.

kao što je obavezivanje govornika (kao kada se kaže „Obećavam da ću to uraditi“).3. Fuko ocenjuje da je način na koji teorija govornih činova objašnjava različite vrste iskaza (performativ. koje čine da neki iskaz bude performativ. i značenje i vrednost perforamtiva zavise od konteksta. odnosno kada zauzme perspektivu teorije govornih činova i posmatra pareziju kao performativ. njegove posledice – nije unapred određen skupom pravila. već se kreće mimo njih.31 Dakle. iskaz (sadržaj iskazivanja) se tretira kao integralni deo čina kojim biva iskazan (čina govorenja). Fuko ispituje da li mu ta pozicija omogućuje da dođe do zaklјučaka o karakteristikama parezije. kao i posledice iskaza: da bi iskazom „Proglašavam vas mužem i ženom“ stanje stvari bilo promenjeno. iskaz je performativ ukoliko menja stanje stvari. Na primer. 62. značenje i vrednost performativa u teoriji govornih činova zavise od konteksta. Prvo. odnosno da se uzima samostalno. sam parezijastički iskaz – njegov sadržaj. Dakle. Iako su one bile izrečene u kodifikovanoj situaciji života na dvoru. Posledice performativa određuje kontekst. Fuko kao izvore navodi Ostina i Serla. Iskaz „Proglašavam sastanak otvorenim“ proizvodi novonastalo stanje otvorenosti sastanka zato što je u kontekstu u kome je taj iskaz izgovoren on prepoznat kao ono što otvara sastanak. odnosno polazeći od pretpostavke da je kontekst taj koji određuje vrednost i značenje diskursa. parezijastički iskaz ne sledi institucionalna pravila.1 Pragmatika i dramatika diskursa Pragmatika diskursa podrazumeva analizu govora (diskursa) s obzirom na njegove posledice po situaciju. М. str. Stoga će u teoriji govornih činova svaki iskaz biti govorni čin. 8 . „Krstim ovaj brod imenom Katarina“ ili „Proglašavam sastanak otvorenim“). Nasuprot tome. performativ se izriče u kodifikovanom kontekstu. Na primer. odnosno da bi on dvoje nevenčanih lјudi učinio supružnicima.30 U teoriji govornih činova. ili proglašavanje nekog novog stanja stvari (kao u iskazima „Proglašavam vas mužem i ženom“. kontekst izricanja parezijastičkog iskaza nije kodifikovan: ni Platonova ni Dionova kritika Dionizija nisu unapred bile određene pravilima. na primer) na liniji pragmatike diskursa. odnosno u kontekstu u kome vlada poznat skup (institucionalnih) pravila koja određuju sadržaj mogućeg iskaza. Na isti način. Kada pareziju stavi u okvir pragmatike diskursa. performativni iskaz „Proglašavam sastanak otvorenim“ nema istu vrednost i značenje kada se izrekne pred salom punom zaposlenih kao kada je izgovoren radi vežbe na kursu stranog jezika. Prema tome. Iskaz je performativ ukoliko se govorenjem. značenje i vrednost performativa „Proglašavam vas mužem i ženom“ i „Obećavam da ću to uraditi“ promenlјivi su i zavise od situacije u kojoj su iskazani. pred određenim lјudima. okolnosti pod kojima treba da se vrši iskazivanje. iskaz kojim se nešto opisuje je govorni čin opisivanja. Možda je 30 31 Kada govori o teoriji govornih činova. Pored posledica. u utvrđenoj situaciji. odnosno ima određene posledice. pored konstatovanja stanja stvari (npr. opisivanja) izvršava i neka radnja koja to stanje menja. i to iz tri razloga. činjenica da je iskazan. Foucault. potrebno je da ga izrekne unapred utvrđeno lice. iskaz kojim se nešto naređuje je čin naređivanja. The Government of Self and Others. Odgovor do koga dolazi je negativan. Iz tog razloga Fuko smešta teoriju govornih činova u opšti okvir pragmatike diskursa. umesto da se tretira nezavisno od čina govorenja.

64. subjekt se obavezuje da će izgovoriti istinu. 12 (prevod L. (. sa jedne strane. A to je bitno javno obilježje ovog potvrđivanja. parezijast kaže: „Ja sam onaj koji je rekao ovu istinu“34. iza svoje odluke da govori i što je spreman da podnese posledice koje te reči mogu imati po njega. potvrđujući vezu iskaza. izazova. Drugo. ne samo javno obilježje. Expression and Meaning: Studies in the Theory of Speech Acts. Ovaj svečani ritual istinitoga govorenja u kojem subjekt to što misli obvezuje u tome što kaže. ali je uvek prisutno. Serl definiše asertive na sledeći način: „Svrha članova klase asertiva je da govornika obavežu (u varirajućem stepenu) na to da je nešto slučaj. Doneta je odluka da se govori.“ J.L). Ovo dvostruko afirmisanje veze iskaza prisutno kod parezije Fuko naziva parezijastičkim paktom subjekta sa samim sobom. i.. Foucault. 34 Ibid. posledice tog gneva po njih bile su potpuno neizvesne. 9 . situaciji. kada se u obzir uzme samo taj. onome koji govori itd. to je ono što se očituje u tom prizoru. u izazovu tiraninu koji sa sobom nosi istina Platonovih reči. U ogledu „A Taxonomy of Illocutionary Acts“. 1979. i Dion i Platon imali su svest o tome da se parezijastičkim iskazom izlažu opasnosti i odluku da govore doneli su u situaciji u kojoj je bilo izvesno da će izazvati tiraninov gnev. Dakle. bila bi determinisana njihovom suprotnošću.32 Drugi nivo sastoji se u tome da govornik potvrdi vezu svog iskaza – njegovog sadržaja. koji je ustao ili koji izlaže svoj nauk: i zatim.) očitovala se ta pogodba (pakt. U Fukoovoj formulaciji. odnosno 32 Prema Serlovoj taksonomiji.ostvaruje u obliku nekog prizora u kojem imate: tiranina.. Na primer. 64. Parezija je bila izrečena u situaciji u kojoj je govorniku. govornik mora da potvrdi vezu svog iskaza.“ М. okolnosti da su ostali učesnici u tom prizoru tiranin i dvorani koji mu laskaju.. aut). za performativ nije presudno da govornik lično stoji iza sadržaja svog iskaza niti da veruje u njegovu istinitost. Searle. a sa druge. Na prvom nivou govornik potvrđuje vezu svog iskaza sa istinom. i time su prihvaćene i izvesnost opasnosti i neizvesnost njenih mogućih ishoda. kod parezijastičkog iskaza.. uokolo.. str. naprotiv. i to na dva nivoa. parezija ne razlikuje od performativa. u uši svih dvorjana govori istinu (. gdj e on istinu onoga što misli potvrđuje u iskazivanju toga što kaže. Stoga se. Ovaj pakt ima dva nivoa: s jedne strane. Vladanje sobom i drugima. jasno da se njome izlaže opasnosti. utoliko što otvoreno staje iza sadržaja svojih reči. U isti mah. str. čina iskazivanja i posledica iskaza – sa samim sobom. i naočigled svih dvorjana. izazov. Ono što Fuko naročito naglašava je nekodifikovanost parezije u pogledu njenih posledica. odnosno da govori ono za šta zaista i misli da je istina. prim.33 Tako u primeru Platonove parezije potvrđivanje leži u činjenici da Platon svoju vezu sa iskazom afirmiše javno. asertivi su grupa govornih činova sa kojom je moguće poistovetiti pareziju ako se uzme u obzir samo prvi nivo potvrđivanja veze iskaza.) ako pogledate elemente prizora koji tvori pareziju.) [kroz] nadmetanje. 33 „(. već činjenica da se ova parezija . veliki prizor čovjeka koji staje pred tiranina. Fuko navodi da na njega upućuju „svi elementi prizora koji tvori pareziju“. u kojoj mu je nejasno koji će oblik – uklјučujući smrt – posledice tog govora poprimiti.interesantno primetiti da to ne znači da parezija ide protiv institucionalnih pravila – da je tako.. činjenici da je Platonovo potvrđivanje veze sa govorom i veze govora sa istinom u izrazitom kontrastu sa govorom dvorana. na istinu iskazane propozicije. Kod parezije. Naime. Ovo potvrđivanje češće je implicitno nego eksplicitno. vidjet ćete da u svim tim elementima postoji nešto što upućuje na to potvrđivanje tvrdnje. u toj vrsti nadmetanja. koji se niti vezuju za svoj govor niti svoj govor vezuju za istinu. str. Govornikovo potvrđivanje veze njegovog iskaza sa istinom proističe i iz situacije iskazivanja. konačno. naspram njega čovjeka koji govori. iskaz „Proglašavam vas mužem i ženom“ ne gubi na snazi ukoliko je matičar koji ga je izgovorio skeptičan prema braku. govornik afirmiše vezu iskaza sa istinom i vezu iskaza sa sobom. Na tom nivou govornik parezijastičkog iskaza potvrđuje da je sadržaj ovog iskaza istina.što neće uvijek biti slučaj . prvi nivo govornikovog potvrđivanja veze iskaza. Cambridge University Press. postoje dvorjani čiji se stav mijenja ovisno o trenutku.

pakt proističe iz situacije u kojoj sagovornik daje parezijastu dozvolu ili saglasnost da kaže istinu. čime sagovornik preuzima obavezu da ne kazni parezijasta za to što je rekao istinu. 10 . od kojih se jedna tiče veze sa istinom a druga veze sa sagovornikom. parezijastički pakt može da označi i obavezu sagovornika parezijaste. ni sadržaj. Pakt parezijasta sa sobom i njegov pakt sa sagovornikom razlikuju se utoliko što su u paktu sa sobom pomenute mogućnosti kompatibilne. p arezijastički pakt može da se interpretira na sledeći način. Nasuprot tome. dok se u paktu sa sagovornikom one međusobno isklјučuju. i to je druga razlika u odnosu na performativ. U parezijastičkom paktu govornika sa sobom. odnosno da se subjekt birajući kreće unutar sfere istine. da pred onim ko sklapa pakt stoje dve mogućnosti.“38 Razlike između parezije i performativa pokazuju da pragmatika diskursa nije odgovarajući okvir za ispitivanje parezije. 37 М. i drugo. One takođe omogućavaju da se jasnije vide neka temelјna svojstva parezije i da se na osnovu tih svojstava odredi vrsta metodološke perspektive koja je potrebna za efikasnu analizu parezije. u performativu je neophodno da govornik ima određeni status: iskaz „Proglašavam sastanak otvorenim“ mora da izgovori predsedavajući da bi sastanak njime zaista i bio otvoren. 12-13. str. Subjekt slobodno bira da govori istinu čime se izlaže opasnosti. u njemu nalazimo njegovu hrabrost.vezuje se za istinu (prvi nivo). 65. čina i posledica svog iskaza. kod parezije subjekt tu da ustvrdi da su sadržaj. prvo. govornik se obavezuje da će afirmisati vezu sa istinom u onim situacijama u kojima time dovodi u opasnost svoju vezu sa sagovornikom. parezija se odigrava bez obzira na status i funkciju govornika i mimo njega: na primer. Foucault. da izbor u paktu pada na mogućnost koja se tiče istine. Uslov za pareziju je sloboda parezijaste da govori i da sklopi parezijastički pakt sa samim sobom. str. iskaz „Proglašavam vas mužem i ženom“ mora da izgovori ovlašćeni matičar da bi dvoje nevenčanih lјudi zaista postali supružnici. ma koliko ga ona rasrdila ili ma koje bile njene posledice.35 U tom slučaju. 13). Pored toga što označava obavezu koja proističe iz odnosa subjekta sa samim sobom. što upućuje na to da je u pitanju teren etike. Prema tome. Prva razlika parezije i performativa pokazala je da pareziju karakteriše nekodifikovanost. ni posledice iskazivanja kod parezije nisu kodifikovani. sagovornik se obavezuje da će afirmisati vezu sa istinom umesto da razori svoju vezu sa parezijastom. dok izlaže opasnosti svoju vezu sa sagovornikom. kod parezijastičkog iskaza odluka da se govori nije spolјa uslovlјena. str. obavezuje da će stati iza sadržaja. U Hrabrosti istine. čin i posledice iskazivanja njegovi. ni čin. 38 Ibid. u skladu sa tim statusom bi bilo i da ne odgovori na Dionizijevo pitanje o tome zašto je došao na Siciliju. Utoliko je. Vladanje sobom i drugima. a sa druge. nasuprot performativnom iskazu koji je definisan „određenom igrom u kojoj status onog koji govori i situacija u kojoj se nalazi tačno određuju šta se može i šta se ne može reći“37. str. str. 65. odnosno vezuje se za čin u kome je iskazao istinu (drugi nivo). Treće. koji se sklapa u situaciji u kojoj istina dovodi u opasnost vezu između njih. kao i da nastoji da izbegne da uvredi ili rasrdi tiranina koji mu je domaćin. iz čega proističe rizik prisutan u pareziji ( The Courage of the Truth. Kada se ovo ima u vidu. ako je Platon na Dionizijevom dvoru bio u svojstvu učitelјa-gosta. 151. kao i izvesnost da govornik njome 35 36 Vidi „parezijastička nagodba“. The Courage of the Truth. Fuko govori o tome da u pareziji govornik afirmiše svoju vezu sa iskazom i vezu iskaza sa istinom. Stoga je treća od karakteristika koje Fuko izdvaja kao one koje pareziju razlikuju od performativa da se „u srcu parezije ne nalazi društveni. institucionalni status subjekta.36 Kao što smo videli u prvoj razlici između parezije i performativa. paktu sa sobom i paktu sa sagovornikom zajedničko je. Kako Fuko kaže. Vladanje sobom i drugima. i to naročito u pogledu njenih posledica. U parezijastičkom paktu između parezijaste i njegovog sagovornika.

Međutim. koji se odnosi na verovanje ili mišlјenje koje ima govornik. Naime. on ujedno potvrđuje da ga izgovoreni iskaz određuje pred sobom na isti način na koji ga određuje pred drugima.rizikuje. Pragmatika ih smešta u kontekst u kome se subjekt nalazi. u kome on „tokom govorenja samog sebe postavlјa kao vlastitog partnera“39 u vezivanju za svoj iskaz i pristajanju na njegove posledice (koje je uvek prisutno. Ono po čemu se one razlikuju je mesto tih pravila. str. u potpunosti izostavlјajući subjekta iz polјa obuhvaćenog analizom. dramatika ne uzima u obzir posledice koje situacija ima po čin govorenja. činjenica da subjekt menja svoj način bivstvovanja iskazujući istinu. bilo eksplicitno bilo implicitno). Ibid. parezija je govor koji proizvodi posledice po govornika. Foucault. „Drama“ izvorno znači radnja. 42 U predavanjima Discourse and Truth Fuko eksplicira vezu između onoga što je u ovom tekstu nazvano „perspektivom trećeg lica“ i „perspektivom prvog lica“. 1. str. govornik potvrđuje da on pred sobom jeste upravo isti onaj 39 40 Ibid. Iz treće razlike videlo se da je to vezivanje subjekta za samog sebe u govorenju istine slobodno i hrabro. odnosno kako on svojim govorom utiče na svoj način bivstvovanja. dramatika je u skladu sa aleturgijskom analizom kao širim okvirom istraživanja. Kao okvir u kome namerava da analizira pareziju Fuko iznosi dramatiku diskursa. Činjenice koje odlikuju pareziju Fuko naziva „ogledalskom projekcijom“ onih koje su odlikovale performativ. dramatika uzima u obzir posledice. 68. iako je sadržaj tog rizika neizvestan – drugim rečima. str. Dramatika diskursa pita koje su posledice govora po način bivstvovanja samog subjekta. Specifična 'aktivnost govora' parezijastičkog iskazivanja tako uzima sledeću formu: 'Ja sam taj koji misli to i to'“. 66. na koju je usmerena dramatika diskursa. 41 Ibid. parezija podrazumeva pristanak na neodređenu opasnost. i da je neprobojno zatvorena u sferi govornika i njegovog unutrašnjeg iskustva. već one koje čin govorenja istine ima na samog govornika i na njegov način bivstvovanja. Zajednička osobina pragmatike i dramatike diskursa je da izgovoreni iskaz posmatraju kao određen vandiskurzivnim pravilima. Discourse and Truth. Druga razlika istakla je parezijastički pakt govornika. „'Dramatika' diskursa je analiza tih činjenica diskursa koja pokazuje kako sam događaj iskazivanja može uticati na biće iskazatelјa“41. 67. predavanje (prevod L. Dramatika diskursa uvek postavlјa pitanje prirode pakta subjekta sa samim sobom i u analizi uzima u obzir čin u kome govornik afirmiše svoju vezu sa iskazivanjem istine koje je upravo učinio. Može se učiniti da je na isti način i dramatika ograničena na „perspektivu prvog lica“. posledica je veze sa istinom koju je subjekt uspostavio u paktu sa samim sobom. ali za razliku od nje. to nije slučaj. koja pita kako govor konstituiše subjekta.42 Drugim rečima.40 Umesto da u pareziji bude reč o govoru koji je određen posledicama koje „trpi“ od situacije u kojoj je izgovoren. i to na sledeći način: „Ako napravimo razliku između govornog subjekta (subjekta iskazivanja) i gramatičkog subjekta iskazanog. dok ih dramatika smešta u sferu koja je dostupna subjektu. Poput pragmatike diskursa. jer može da objasni samo one aspekte govornog čina koji su govorniku dostupni u jednakoj meri kao njegovim posmatračima.L) 11 . M. U pareziji govornik naglašava činjenicu da je on i subjekt iskazivanja i subjekt enunciandum-a – da je upravo on subjekt mišlјenja o kome govori. Zbog toga što uzima u obzir način bivstvovanja govornika. mogli bismo reći da postoji i subjekt enunciandum-a. Stoga se može reći da je pragmatika diskursa ograničena na „perspektivu trećeg lica“. kao što je slučaj sa performativom. U činu kojim govornik potvrđuje: „Ja sam taj koji je rekao istinu“.

zbog toga što pragmatika ne može da registruje razliku između aktivnosti koja proističe iz osobina konteksta (u ovom slučaju. ali je vrsta te veze u njima različita. str. kao u kiničkoj pareziji. 45 Ibid. odnosa moći) i aktivnosti koja proističe iz pakta govornika sa samim sobom. 68. i koje. The Courage of the Truth.43 Fukoova analiza dramatike ostalih oblika diskursa istine omogućava da se jasnije vidi šta podrazumeva dramatika kao metodološko polazište. Foucault. U tom slučaju. može se činiti da bi takve primere parezijastičkog govora u potpunosti bilo moguće „zahvatiti“ s obzirom na njegove posledice po odnose moći (smanjivanje moći jednih i povećavanje moći drugih). М. pod razmeštenim i različitim vidovima i formama. Fuko bira oblike diskursa istine koji su odigrali značajnu ulogu u razvoju načina na koje je istina kazivana u zapadnoj civilizaciji. Nadalјe. str. pragmatika ne može da registruje razliku između diskursa istine koji proističe iz pakta sa sobom u kome se subjekt vezao za istinu i diskursa istine koji proističe iz pakta sa sobom u kome se subjekt uopšte nije vezao za istinu već za promenu odnosa moći. dramatika uzima u obzir i onaj aspekt diskursa u kome sam govornik. pareziju bi ipak bilo moguće analizirati s obzirom na kontekst. već za promenu odnosa moći. Foucault. ona izmiče pragmatici. kako će otvoreno suočavanje sa moći većom od sopstvene biti prisutno kao aspekt parezijastičke aktivnosti u svim fazama njenog razvoja. kao i njihova analiza.L). eksplicira i odnos između perspektive trećeg i perspektive prvog lica. Dakle. 43 44 М. Kako on kaže. 12 . i to iz dva razloga. U sva četiri modaliteta govornik se vezuje za istinu. Međutim. biće njen dominantan aspekt. Fuko kaže da je parezija samo jedan od oblika istinitog diskursa koje je moguće uočiti s obzirom na njegovu dramatiku. dok dramatika može da napravi ovu razliku. čak i u periodima u kojima je protivlјenje moći obeležavalo parezijastičku aktivnost. uklјučujući i ovo naše. zato što može da se zamisli situacija u kojoj govornik pravi pakt sa sobom i njime se uopšte ne vezuje za istinu. Drugo. u pitanju su oblici na koje „nailazimo u starom veku. ukratko biti navedeni u sledećem odelјku.“44 Fuko navodi da je četiri osnovna modaliteta govorenja istine identifikovao „na osnovu jasnih shvatanja koja nam je stari vek ostavio u vezi sa tim“45. bez sumnje pronalazimo i u drugim društvima.subjekt koji je obuhvaćen njegovim iskazom koji je dostupan perspektivi trećeg lica. Vladanje sobom i drugima. 15. Stoga će ovi oblici. eksplicirajući svoju vezu sa diskursom. Prvo. str 14-15 (prev. odnosno koristeći pragmatiku diskursa. L. a u nekima. Naime.

mudrac. a figura parezijaste odgovara figuri filozofa.47 Figura tehničara odgovara figuri naučnika iz Vladanja sobom i drugima. str. Četvrto. predmet govora proroka (budućnost) je nužno i. str. vrača. U isto vreme. mudrac mu otkriva istinu o svetu. da se meša. on i jeste mudrac i može da govori mudrački zahvalјujući tome što je „bivanje mudrim njegov lični način bivstvovanja“. ali što oni ne vide. Fuko navodi četiri figure čiji istinit diskurs ima različitu dramatiku . Foucault. iz čega proističu četiri razlike u odnosu na parezijasta. parezijasta i tehničar. da interveniše. 17. Prorok govori istinu u vezi sa budućnošću i njegova uloga je posrednička. figure koje on analizira u predavanjima Hrabrost istine su prorok. a parezijastu utoliko što je istina koju govori vezana za sadašnjost a ne za budućnost. 15. The Courage of the Truth. za razliku od parezijasta.46 Sa druge strane. Treće. 19. Foucault.48 prorok govori o onome što je nužno nedostupno i skriveno. 51 Ibid. parezijast govori jasno i nedvosmisleno. 68. Vladanje sobom i drugima. on ne posreduje.figure proroka. samo mudraštvo u sebi nema ništa što bi podrazumevalo okrenutost mudraca ka tome da istinu saopštava drugima. Posredovanje je u određenoj meri prisutno u govoru mudraca (jer je njegova uloga katkad uloga posrednika u odnosu na tradiciju ili je posledica božanskog nadahnuća). a odlučuje da govori ukoliko ga situacija privoli na to.2 Različiti modaliteti veridikcije: proročki. s obzirom na to da je u njima poklonjena veća pažnja analizi modaliteta veridikcije. Međutim. Štaviše. jer on uvek govori u svoje ime. kako Fuko kaže „ontološki“ skriven od lјudi. Ovde će biti prikazani zaklјučci iz predavanja Hrabrost istine. već je njihova forma opšta: dok parezijast sagovorniku otkriva šta je on sam. mudrac ovu istinu ne izgovara u vidu naloga ili saveta koji su po formi vezani za određenu situaciju. 15-30. tehnički i parezijastički način govorenja istine Za oblike istinitog diskursa koji se svojom dramatikom razlikuju od parezije Fuko upotreblјava i izraz modaliteti veridikcije. str. Naime. 15. odnosno onaj koji podučava. 13 .3. Prva razlika leži u samoj okolnosti da prorok govori o budućnosti.50 Međutim. Drugo. on govori ono što jeste dostupno onima kojima se obraća s obzirom na njihovu „ontološku strukturu“ i što je vezano za njih same. Modaliteti veridikcije su različiti načini na koje se može govoriti istina.51 Fuko navodi da je mudraštvo bilo značajna forma veridikcije za filozofiju u starom veku i kao 46 47 М. Veridikcija podrazumeva govorenje istine. on govori u svoje ime. Nasuprot tome. konačno. mudrački. str. prorok ne govori u svoje ime. М. prorok kazuje istinu na dvosmislen ili zagonetan način. str. 49 Ibid. odnosno aktivnost koja odgovara diskursu istine. mudrac je u ovom pogledu bliži parezijastu nego proroku. U Vladanju sobom i drugima. dok parezijast ima dužnost da govori istinu u odgovarajućoj situaciji. 48 Ibid. parezijast govori o sadašnjosti i o tome šta njegov sagovornik stvarno jeste. upućeni pojedincima i odnose se na njihove postupke ili osobine. Nadalјe.49 Mudrac ima zajedničke tačke i sa prorokom i sa parezijastom. mudrac je blizak proroku utoliko što su njegove reči neretko nejasne. mudrac se razlikuje od parezijaste utoliko što je njegov govor pre izuzetak nego pravilo – mudrac ćuti. 50 Ibid. str. filozofa i naučnika.

tehničar je uspostavlјa i osnažuje (kao vezu između učitelјa i učenika).karakterističan opis mudraca navodi opis Heraklita koji daje Diogen Laertije. Politics. Kritzman (ur). Culture. Za razliku od istorije ideja. tehničar se ne izlaže opasnosti i nije mu potrebna hrabrost da bi podučavao. i za izgovoreni sadržaj. za razliku od istorije reprezentacija. koja prati nastanak i razvoj pojmova i njihovo mesto u mreži pojmova. Ova dužnost da govori istinu čini ga sličnim parezijastu. naučnog znanja. 14 . dok parezijast narušava svoju vezu sa slušaocem kada govori istinu. „Problematizacija nije reprezentacija objekta koji već postoji. ni kreacija u diskursu objekta koji ne postoji. u sva tri opisana modaliteta veridikcije subjekt se vezuje za istinu: i prorok. koju je i sam naučio. odnosno kada dođe do teškoća u vezi sa tim 52 Intervju „The Concern for Truth“. str. Nasuprot tome. itd.).“52 Fuko objašnjava da ponašanje ili postupanje ulaze u polјe misli nakon što usled određenih faktora prestanu da budu samorazumlјivi i postanu strani. a u tehničkom načinu nema opasnosti kojoj govornik izlaže vezu sa sagovornikom u korist svoje veze sa istinom. Figura „tehničara“ podrazumeva onog ko poseduje određenu veštinu (techne) i ko može i druge da poduči toj veštini. i mudrac i tehničar vezuju se za istinu u svom govoru. Kao i u pareziji. Istorija misli razlikuje se od istorije ideja. kao i od istorije reprezentacija. Evo i kako: dok se u pareziji subjekt vezuje i za govorni čin. koja je usmerena na formu subjekta koji se konstituiše u diskursu istine.1 Proučavanje problematizacija: istorija misli Fuko kaže da ga istraživanje problematizacija svrstava među istoričare misli. Michel Foucault. 4. za razliku od parezijasta. 257. Budući da tehničar ima veštinu zahvalјujući tome što ga je neko drugi prethodno podučio. u proroštvu se subjekt ne vezuje za izgovoreni sadržaj. istorija misli ne posmatra proizvode mišlјenja kao nešto nezavisno od stvari. Ističući razlike između mudraštva i parezije. Međutim. 4 Problemska perspektiva analize parezije Već je naznačeno da širu problemsku (filozofsku) perspektivu u Fukoovoj analizi parezije sačinjavaju istraživanje problematizacije istine kao aktivnosti u grčkoj filozofiji i aleturgijska analiza. Routledge. političke analize. Nadalјe. Philosophy. 1990. u L. Fuko pominje Sokrata kao primer parezijaste. način na koji oni to čine razlikuje se od načina na koji se za istinu vezuje parezijast. ona ih ne posmatra kao nešto što je svodlјivo na stvari. To je celokupnost diskurzivnih i vandiskurzivnih praksi koja uvodi nešto u igru istine i neistine i konstituiše ga kao objekt mišlјenja (bilo u formi moralne refleksije. u mudraštvu se ne vezuje za govorni čin. on ima dužnost da govori istinu koja je u skladu sa tom veštinom. a zatim će biti reči o slobodi i praksama slobode kod Fukoa. U ovom odelјku najpre će biti izložene pretpostavke koje stoje iza Fukoovog postavlјanja pitanja problematizacija. i za posledice govora.

) je da. 56 Intervju „The Concern for Truth“. Philosophy. Politics. može se postaviti pitanje da li na čvorovima (grananjima) linija razvoja koje ona razotkriva uočavamo upravo problematizacije. Culture . rasvetlјavanje problematizacija omogućuje uvid u ograničenja sopstvene pozicije da se stvari dovode u pitanje. stvari ne određuju jednoznačno misao. 117-119. predavanje. Teškoća postaje problematizacija tek onda kada misao formuliše problem.53 Odnos između problematizacije kao proizvoda misli sa jedne strane i stvari sa druge strane je sledeći: između njih postoji relacija. Sličan odnos postoji između elemenata same problematizacije: iz formulacije problema. iznova i iznova preispituje ono što se postulira kao samoočigledno. da remeti mentalne navike lјudi. Fuko naglašava da faktori koji do toga dovode sami nisu dovolјni da nešto postane predmet misli. 2000. 54 Važna napomena u vezi sa odnosom problema i rešenja kao elemenata unutar problematizacije je da formulacija problema određuje sferu mogućih rešenja. način na koji oni postupaju i misle o stvarima. str. Foucault. and Problematizations” u P. odnosno pitanja koje je sadržaj neke problematizacije.“56 53 Intervju „Polemics. kao što nema nužnih pitanja. kroz analize koje izvodi u svom polјu. 265. 6. Fuko naglašava da je. U isto vreme. Penguin Books.. čak i onda kada svi izvori iz neke epohe daju isti odgovor na pitanje koje je zaokuplјalo njenu misao. ali je naknadno moguće razumeti zašto je neki odgovor dat na neko pitanje. i odgovora koji su davani na to pitanje ne postoji takva relacija da je odgovore moguće izvesti iz pitanja. predavanje. Essential Works of Foucault: Ethics. str. Fuko navodi da je ponovno problematizovanje ispunjavanje specifične funkcije intelektualca: „Zadatak intelektualca (. da preispituje pravila i institucije. moguće je naknadno razumeti zašto je neka konstelacija stvari problematizovana na određeni način. Rabinow (ur). (prevod L. utoliko što je problem uvek formulisan u odnosu na stvari. odnosno kada odgovor postoji kao anoniman. 55 Ibid. ali ta relacija nije takva da stvari jednoznačno određuju problematizaciju. Problematizacija ne može da se izvede iz određene konstelacije stvari u smislu da se iz stvari može unapred zaklјučiti na nju. Politics. 54 M. odnosno pitanje u vezi sa njom.L) 15 ..55 Budući da pitanja koja su formulisana u problematizacijama oblikuju sferu mogućih odgovora. u Michel Foucault. u pitanju odgovor pojedinačnih lјudi: nema nužnih odgovora. Discourse and Truth. 6. Uz ogradu da se genealogija bavi širim polјem fenomena od onog kome pripadaju problematizacije.ponašanjem ili postupanjem. da razbija ono što je poznato i prihvaćeno.

ali nema izglede da promeni karakter te relacije. zatim će biti izložen odnos moći i slobode. Dits et Ecrits 4. 58 Ibid.57 Da bi se moglo prići ovom problemu potrebno je prvo odgovoriti na dva pitanja: šta je ono što Fuko podrazumeva pod slobodom i šta su prakse slobode. pitanju odnosa istine i slobode. veku. Nasuprot odnosima moći. U takvom stanju subjekt ima na raspolaganju različite postupke ili sheme postupanja kojima bi uticao na relaciju u kojoj se njime dominira. u najvećem broju slučajeva to čini da bi označio odnose moći. U apsolutnoj dominaciji blokirani su svi načini da se subjekt manifestuje kao bilo šta osim kao stvar. koji su nestabilni. a koje su povezane sa pitanjem slobode. Kao što je već rečeno. zainteresovanosti da se vrši moć. Kao primer ovakvog stanja dominacije Fuko navodi status žene u braku u 18. kao o uvek prisutnoj i nužnoj. u stanju dominacije koja nije apsolutna. u kome subjekt nema mogućnost ni za kakvu akciju u pogledu te dominacije. Dakle.“58 Za odnose moći karakteristično je da njihovi učesnici imaju mogućnost da preduzimaju strategije kojima mogu da ih promene. 16 . stanja dominacije su fiksirana i imobilisana. a potom će biti govora o Fukoovom shvatanju moći tako što će biti eksplicirano šta podrazumevaju termini strategije i odnosi moći. mobilni i reverzibilni. Kritkikujući habermasovski ideal potpuno transparentne komunikacije. Fuko govori o težnji. kojima je mogla da smanji neuravnoteženost prisutnu u ovoj relaciji. Stanje u kome sloboda ne postoji je stanje potpune. uz oslanjanje na Fukoov intervju „Etika brige o sebi kao praksa slobode“. sloboda postoji ali je izrazito skučena.4. odnosno da preokrene dominaciju. u situaciji u kojoj su socijalna ili ekonomska prava žene bila zanemarlјiva u odnosu na prava njenog muža žena je imala mogućnost da preduzme niz akcija u drugim domenima. Foucault. Nakon toga biće reči o praksama slobode. Naime. Nadalјe. „L'éthique du souci de soi comme pratique de la liberté“.2 Istina kao praksa slobode U narednom odelјku detalјnije će biti analizirano pitanje odnosa istine i slobode. govoriće se o drugom pitanju. apsolutne dominacije. u stvari reč o dominaciji. Odnosi moći podrazumevaju strateške igre čiji su učesnici slobodni i u kojima „jedni pokušavaju da odrede kako postupaju drugi. Na kraju ovog odelјka biće izložene neke tačke ranog razvoja parezije kako ga Fuko navodi u Vladanju sobom i drugima. kada se radi o vršenju moći kao podjarmlјivanju i poroblјavanju. U sklopu obrađivanja prvog pitanja najpre će biti reči o Fukoovom opisu stanja u kome uopšte nema slobode i stanja u kome je ona veoma sužena. pa ni mogućnost da ubije sebe ili onog koji dominira. odnosno „ideju da bi moglo biti 57 Intervju „Etika brige o sebi kao praksa slobode”. itd). Odnosi moći prisutni su u svim odnosima između lјudi (uklјučujući verbalnu komunikaciju. stanje dominacije nije apsolutno ukoliko onaj nad kojim se dominacija vrši ima mogućnost da se ubije ili bude nasilan prema onom ko dominira. ali nije imala na raspolaganju nijednu radnju kojom je mogla da dovede do prekidanja dominacije. na šta drugi odgovaraju pokušavajući da im to ne dopuste ili da zauzvrat odrede postupanje prvih. odnosno da se ulazi u igru određivanja ponašanja drugih. i 19. utoliko što ima te mogućnosti. Naposletku. dominirani ima prostor da vrši moć nad onim ko dominira. institucionalne odnose. a da je. u М. Fuko naglašava da kada koristi reč „moć“. za sada se može zaklјučiti da sloboda podrazumeva mogućnost da subjekt svojim radnjama promeni odnos moći.

koje onda treba kontrolisati praksama slobode. i ocenjujući tu ideju kao utopističku.takvog stanja komunikacije da igre istine u njemu cirkulišu bez prepreka. Foucault. u takvim situacijama radi se o pukom nasilјu. već na postizanju stanja u kome je igranje ovih igara praćeno minimalnom dominacijom. str. O odnosu moći i slobode Fuko kaže: „Odbijam da odgovorim na pitanje koje mi se ponekad postavlјa.65 odnosno načina na koji je obavezivanje „na istinu (obavezati se reći istinu. Fuko primećuje da se nakon oslobođenja nužno postavlјa pitanje na koji način će stečena sloboda biti praktikovana. drugo. U stanju apsolutne dominacije. Stoga se postavlјa pitanje „veze koja se uspostavlјa između slobode i istine“.“60 U zapadnoj civilizaciji igre moći obeležene su otvorenošću. primer seksualnosti. u kome nema slobode. odnosno. 65 Ibid. a to je: 'Ako je moć svuda. mera u kojoj se proizvode nove igre je veoma velika. uopšte nema vršenja moći. Uzimajući drugi primer. 63 Ibid. ne mislim da može biti društva bez odnosa moći. 61 Ibid (prevod L. str. utoliko što novonastalu situaciju karakteriše prekid u odnosu na igre i strategije koje su obeležavale stanje dominacije. Umesto o moći. da kontrolišu postupanje drugih. a ne unapred određen – institucionalno ili nekako drugačije – govor istine. Vladanje sobom i drugima.64 Naime. U odgovoru na ovo pitanje kao korisna ilustracija može da posluži njegovo stanovište koje se tiče mogućnosti da sloboda bude shvaćena kao oslobađanje od dominacije. onda nema slobode. Koristeći primer prevrata protiv autoritarnih režima. 64 М. 62 Ibid. veoma su izraženi potreba i sklonost da se određuje ponašanje drugih.“61 Drugo pitanje koje se postavlјa je zašto Fuko slobodi pristupa koristeći okvir praksi slobode. što znači da nisu unapred potpuno definisane.62 Naime. Fuko kaže da to pitanje proističe iz činjenice da je parezija slobodan. Fuko naglašava da uopšte ne smatra da treba raditi na suzbijanju produkcije. 66. veoma je visok stepen potražnje za novim igrama moći. ali ne i dovolјan uslov za praktikovanje. potražnje ili opšte prisutnosti igara moći. Ibid. 66. 59 60 Ibid. 17 . ono je nužan. Fuko kaže da „oslobođenje otvara polјe za nove odnose moći. slobode. ako pod njima podrazumevamo strategije kojima pojedinci pokušavaju da vode.' Moj odgovor je: odnosi moći prožimaju čitavo polјe društva upravo zato što svuda ima slobode.“63 Stoga Fuko tvrdi da pitanje slobode prevazilazi perspektivu oslobađanja od dominacije. Oslobađanje od dominacije moglo bi da se posmatra kao podskup praksi slobode.L). Fuko ga naziva „pitanjem na osnovu koga treba razvijati svaku analizu parezije“. odnosno ostvarivanje. Što se tiče pitanja odnosa istine i slobode. Fuko primećuje da je njoj prisutno „neuviđanje da odnosi moći nisu nešto što je loše samo po sebi niti nešto čega bi trebalo da se oslobodimo. Sloboda je preduslov za vršenje moći. ograničenja i iznuđujućih posledica“59. otvara se pitanje čime će one biti zamenjene i da li će ih uopšte zameniti neke drugačije igre. To ima dve posledice: prvo. izlažući razlike između parezije i performativa pre nego što će uvesti dramatiku diskursa kao metodološki okvir za analizu parezije.

čini se da u grčkoj koncepciji parezije ne postoji problem pristupa istini jer je posedovanje istine garantovano posedovanjem određenih moralnih kvaliteta: ako neko ima određene moralne kvalitete. kako možemo znati da li određeni pojedinac govori istinu. postavlјamo u stvari dva pitanja: prvo. Demokratska parezija upućuje na slobodu onog ko govori iz dva razloga. koji ocenjuje kao dobro poznat. Foucault. drugo.) Međutim. utoliko što podrazumeva mogućnost da govornik uđe u polјe donošenja političkih odluka iskazivanjem istine (umesto da mu tu mogućnost uskraćuje autokratsko ili tiransko ustrojstvo političke zajednice). skeptičko pitanje je tipično moderno pitanje koje je po mom mišlјenju Grcima bilo strano. predavanje (prev.67 Oprečnost između ova dva pitanja naglašava prelaz do koga je došlo u Fukoovom radu – sa usredsređenosti na teorijske igre istine i na vandiskurzivne iznuđujuće procedure koje uvode subjekta u polјe istine. kako navodni parezijast može biti siguran da je ono što on veruje zaista i istina. 18 . Fuko odbacuje ovakvu koncepciju slobode i bira da umesto toga slobodu koncipira kao praksu. Prvo. L. Fuko dolazi do negativnog odgovora: parezija kao sloboda govorenja istine u Atini nije bila samo status. str. i obrnuto (. sadržajem onoga što kažemo i činjenicom da to kažemo) doista ostvarivanje i najviše ostvarivanje slobode?“66 Fuko ističe da je to pitanje oprečno u odnosu na drugi problem. Prvo pitanje – pitanje prepoznavanja parezijasta – bilo je veoma važno pitanje u grčko -rimskom društvu. Drugo. str. kao i da odluče kako će shodno tome glasati.. podrazumeva praksu da građani otvoreno iznose svoje mišlјenje (odnosno istinu68) o važnim pitanjima obraćajući se sugrađanima u eklesiji. moguće svesti na pravo onih koji imaju status građana polisa ili to nije moguće. Pitanje da li je sloboda status jasno će se videti u njegovoj analizi demokratske parezije. 66. demokratska parezija podrazumeva i slobodu onih kojima se govornik obraća. Pored toga. jer oni imaju mogućnost da procene da li su uvereni govornikovim rečima. Demokratska parezija.) Kada postavimo pitanje kako možemo znati da li neko govori istinu. Ova razlika uopšte ne igra značajnu ulogu u starom veku i stoga uopšte nije delatna kada je reč o pareziji: „Trebalo bi da napomenem da do sada nisam naišao ni na jedan tekst nastao u starovekovnoj grčkoj kulturi u kome bi parezijast imao ikakve sumnje u to da je istina u njegovom posedu. specifičnost novovekovnog načina mišlјenja o odnosu između subjekta i istine. shvaćenu kao slobodu da se govorenjem istine istupa u domenu politike. a sa druge slobodu njegovih slušalaca u eklesiji. onda je to dokaz da on ima pristup istini. istoimeni protagonista drame podrazumeva da 66 67 Ibid. I zaista.. Naime. na usredsređenost na način na koji subjekt sam ulazi u ovo polјe. Kada se u koncepciji slobode presudan naglasak stavlјa na oslobođenje. odluka govornika da istupi nije definisana institucionalnim pravilima i utoliko nije determinisana. u tome leži razlika između kartezijanskog problema i parezijastičkog stava. jasne i razgovetne evidencije. sloboda se suštinski poima kao stanje i shvata se s obzirom na stanja – stanja dominiranosti i oslobođenosti. 1. Prvo.. a to je problem načina na koji istina sprečava i ograničava ostvarivanje slobode. Dekart nije siguran da je su njego va verovanja zaista i istinita. Ibid. što se vidi na dva mesta u drami. karakteristika atinske demokratije.“ M.obavezati se istinom. Discourse and Truth.L). drugo. (. Jer pre nego što dođe do nesumnjive. Nasuprot tome. Fukou će biti veoma važno da ispita da li je demokratsku pareziju. po Fukoovom mišlјenju. U jednom od prvih tekstova u kojima se pojavlјuje reč „parezija“ – Euripidovoj drami Ijon – parezija figurira u određenoj meri nezavisno od statusa građanina.. 68 Pravlјenje razlike između onoga što subjekt misli da je istina i onoga što stvarno jeste istina je. 66. Demokratska parezija je povezana sa slobodom u dve tačke: ona sa jedne strane podrazumeva slobodu onog koji govori.

peče veća vlast. u funkciji bogatstva. Zagreb. Fuko pronalazi potvrdu zaklјučka da parezija nije bila status i u Polibijevim Istorijama72 u kojima Polibije. u tekstu dati u opoziciji prema „mudrima i valјanima“. vršenja vlasti. Foucault. Kritikujući prevod. 1990. str. jer će u toj problematizaciji kao ulog biti prisutna potreba da se odredi kriterijum koji bi omogućio da se među građanima koji de jure imaju potpuno jednaku moć izdvoje oni koji će moći da koriste pareziju. drugi. opisujući karakteristike atinskog režima. pučani). A tko je čovjek valјan i zna mudar bit. kao onima koji ćute u političkom smislu. kad stranac zapadne. 98. odnosno diskursa kojim se upravlјa drugima na osnovu pretenzije da je on diskurs 69 „U narod. zatim o građanima koji su „mudri i valјani“ ali ćute u političkom smislu i ne bave se državnim poslovima. pa bio on po zakonu i građanin. i bave se gradom. 70 „Za prvim mjestom sagnem li u gradu ja. ovu rečenicu Fuko sa grčkog prevodi kao „Neću imati pareziju“. Foucault. 143-144. Ova činjenica (da se parezija i izegorija ne poklapaju) biće naročito uočlјiva tokom problematizacije parezije u Atini. većma glas će naroda za mene marit [glasaće za njega u skupštini]. e pa time ne koriste pareziju. Fuko naglašava poslednju rečenicu jer se u njoj u originalnom tekstu pojavlјuje reč „parezija“. odnosno toga da li neki pojedinac de facto vrši moć u političkoj zajednici. čistu krv. već u funkciji problema dunamis (snage. niži na me će zamrzit mržnjom . oni koji se stvarno bave gradom. No ako do časti prvaka. navodi izegoriju (kao slobodu govora koja proističe iz statusa građanina) nezavisno od parezije.71 Pitanje dinasteje (dunasteia. glava se u gradu popnem. Vladanje sobom i drugima. Jon.. odnosno vršenja moći de jure. iz čega bi proisticalo da je pripadanje grupi koja može da koristi govor u političkom smislu u stvari moguće poistovetiti s određenim statusom. Fuko ocenjuje da ova podela na tri grupe građana nije napravlјena na osnovu porekla ili bogatstva. e pa to su oni koji su moćni. nemoćni.70 Tu se politički govor pojavlјuje kao vezan isklјučivo za prvu grupu građana koji ili upravlјaju gradom ili učestvuju u nadmetanju za upravlјanje njime. 99.mu status građanina nije dovolјan da bi mogao da koristi pareziju. mirovat kad u gradu ne znam nemirnom. str. Fuko naglašava da je parezija vezana za pitanje dinasteje a ne za pitanje politeje i da stoga ne može da se posmatra samo kao pravo ili kao status. Drugi su sophoi (mudri). takmacima ti on je dušman najlјući. cit. smjeh ću. ali koji se zapravo njima ne bave. 72 Ibid.ustav i struktura političke zajednice) je pitanje organizacije vršenja moći uz pomoć zakonskog okvira. U vezi sa ovim delom teksta Fuko takođe ima napomenu u pogledu prevoda. što se tiče onih koji se ne bave poslovima države. razmatrajući mogućnost učestvovanja u vlasti u Atini. стр. 71 „Volja da ima pareziju u toj je tiradi bila povezana s jednom vrlo zanimljivom klasifikacijom građana. nemoćni. kao oni koji govore u političkom smislu. 137. 31. I on je razlikovao tri kategorije građana: prvi su adunatoi (oni koji nemaju moć. oni koji ne obnašaju vlast i koji su. od dunamis) je pitanje de facto vršenja moći. Oče.. taj šuti i za [državnim] poslima ne jagmi se. op. Fuko navodi da je cilј predavanja Vladanje sobom i drugima iscrtavanje genealogije političkog diskursa. u većini. str. pa htjednem biti nešto.boli. nasuprot tome. dakle. 33. Vladanje sobom i drugima. M. i ruglo. Jasno je da se parezija odnosi na treću kateogriju budući da s jedne strane oni koji su nesposobni. ko robu su mu usta. koji se koriste i logosom i polisom. Foucault. moći. I oni šute. vršenja moći). tekst vrlo jasno kaže da oni šute. on podvlači da se iz prevoda ne vidi da su u originalnom tekstu „prvaci“ označeni kao oni koji se služe i logosom i polisom i da su oni. str. Naime.) Zborit ne smije. Parezija se dakle odnosi na one koji se bave gradom. 'vako bivat zna: tko gradom ravna i u časti svojoj sja. Vladanje sobom i drugima. Prvi su. izvršavanja vlasti). ne trebaju uzimati riječ. 142. luda biti njima ja. i zatim treći.“ Euripid. već da je napravlјena na osnovu dunamis (snage. M.“ Euripid. (. str.“ M. oni koji su dovoljno bogati i dovoljno dobrog porijekla da bi se bavili poslovima. I potom ostali. pitanje politeje (politeia . 145. u Grčke tragedije. postavljenom ne kao u jednom drugom Euripidovu komadu.69 Nadalјe. i naposletku o onima koji su „niži“. 19 . on govori o tri grupe građana – „prvacima“.

74 opozicije utoliko što parezijastički govor filozofiji služi da političkoj moći otvoreno i uprkos riziku kaže istinu u odnosu na nju. organizacija. Vladanje sobom i drugima. vidite da se pojavljuje još jedna tema koja se također. naprotiv. problem idealne države. u kojoj je parezija kritikovana.. Filozofija je suprotna retorici jer je vezana za istinu. a ne za uspešno uveravanje sagovornika. 75 „Može [se] reći da vidimo praksu parezije. str. filozofija se odredila kroz kritiku i negaciju retorike. politeja države koja bi bila takva da se indeksacija tog režima s istinom može osloboditi uvijek opasne igre parezije? (. tema uže filozofske prakse. ne kaže istinito za političko djelovanje. 68. koji žele ili sebe drže sposobnim govoriti? Ili. Nadalјe. Kao parezijastička praksa. iako su dvije stvari jedna s drugom izravno povezane. Foucault.) To je. Prilikom ovog prelaza. treće. on kaže istinito u odnosu na političko djelovanje. vidite da se pojavljuje problem odgoja duša i vođenja duša što je u politici nužno. kako treba odgojiti vladarevu dušu da bi ona mogla biti prijemčiva za istinit govor koji će mu morati neprestano držati tijekom obnašanja njegove vlasti? Isto pitanje je i vezano uz demokraciju: kako odgojiti one među građanima koji će morati preuzeti odgovornost da govore i vode druge? Ovo je dakle pitanje pedagogije. prvo. 259. etičku pareziju.75 73 74 М. filozofija je postala parezijastička parksa. Ovim prelazom filozofija postaje parezijastička praksa. ugrubo. zatim problematizaciju demokratske parezije u doba krize atinske demokratije. prije savjetovanja.“ М. Drugo. analizirajući najpre njen prvi oblik (demokratsku pareziju). On ne kaže istinito političkog djelovanja. pitanje suprotstavlјenosti demokratije i autokratije. Fuko smatra da se čitava antička politička filozofija može posmatrati kao organizovana po linijama pitanja koja su se postavila u vezi sa praksom parezije. pitanje se postavlja jasno kada je riječ o vladaru: kako se mora djelovati na dušu vlad ara. kako ju se treba savjetovati? Ali. nadovezuje na ovu: što je vrednije? Vrijedi li više. Prva faza razvoja parezije unutar filozofije je sokratska parezija. to jest moć.. bile one demokratske ili ne). Pa tako mislim da ovdje možemo vidjeti kako se oblikuje ono što bi se moglo nazvati četirima velikim problemima antičke političke misli. postoji li neki režim. kako se problematizira. a to su pitanje idealnog uređenja političke zajednice (idealne politeje). Fuko ocenjuje da je filozofija u nužnom odnosu prema politici. Taj odnos je odnos spolјašnjosti i opozicije: spolјašnjosti utoliko što filozofija ne uzima u nadležnost da propisuje politici šta treba da preduzima i kakve odluke treba da donosi. U ovom prelazu parezija izlazi iz domena politike i ulazi u domen filozofije. Prvo. što ćemo naći već formulirane kod Platona. Vladanje sobom i drugima. jer ona testira svoju realnost hrabro govoreći istinu u odnosu na politiku. ne mora projicirati neko političko djelovanje. 20 . da bi život države bio usklađen s istinom kako valja. Razlika između presokratske filozofije i filozofije posle Sokrata je u tome što ova druga koristi pareziju kao glavni modalitet veridikcije. drugo. Naravno. Parezija je nastala u političkom polјu. u demokraciji dati riječ svima onima koji mogu. da se podvostručuje u jedan problem za koji bi se moglo reći da je usko politički i problem psihogogičke tehnike. str. vrijedi li više imati p ovjerenja u mudrost vladara kojeg bi prosvjetljivao dobar savjetnik? Treće. „Ili još: filozofski diskurz u svojoj istini. unutar igre koju nužno igra u politici da bi u njoj našao svoju istinu. te naposljetku da postaje predmet. što je slučaj sa retorikom. u klasičnoj političkoj misli. Sa krizom i opadanjem atinske demokratije i sa pojavom ličnosti Sokrata ona je prestala da bude modalitet veridikcije karakterističan za politiku i ušla je u domen filozofije. a potom prelaz sa demokratske na autokratsku. u odnosu na vršenje politike. postaje općenit pojam u svim političkim režimima (u svim politejama. Foucault. u odnosu na političku osobu.istine. mislim.73 U Vladanju sobom i drugima. pitanje obrazovanja duše vladara i pitanje znanja koje omogućuje pristup pareziji. Fuko hronološki prati razvoj parezije. filozofija je počela da se određuje kroz odnos prema dvema drugim disciplinama: politici i retorici.

parezija izlazi iz domena filozofije i ulazi u domen hrišćanstva. kiničke parezije u hrišćansku biće i neki elementi Platonove filozofije. Međutim. Parezija se vraća u filozofiju tek kada Dekart utemelјi subjekta kao saznajnog subjekta. ali kakvo je također i ostvarivanje. 21 . Fuko će proučavati naredni stadijum razvoja parezije u okviru filozofije. cijelim poljem političke misli. veku.Na predavanjima Hrabrost istine koje drži naredne godine. kao što su bile politika u zlatno doba Atine ili filozofija nešto kasnije. Nakon širenja hrišćanstva u 3. str. U kiničkoj pareziji biće transformisani određeni elementi Platonove filozofije. čime su filozofiji vraćene ingerencije nad istinom koje je do tada držala institucija crkve. a to je kinička parezija. I konačno. Foucault.. Vladanje sobom i drugima. kakva je teorija ili kakva je praksa. i 4. kakva je mathesis i kakva je askesis koje će omogućiti da se izgovara parezija? Je li to retorika ili filozofija? A ovo pitanje retorika/filozofija prolazit će. mislim.) Tko je sposoban biti tvorac parezije? Kakvo je znanje.. ili kakva je tekhne. odnosno delatnost u kojoj bi se ona uglavnom odvijala. Fuko posmatra nastanak i dalјi razvoj moderne filozofije kao izraz vraćanja parezijastičkog modaliteta veridikcije u filozofiju. četvrti veliki problem je ovaj: (. u savremenom svetu ne postoji privilegovani „kanal“ za praksu parezije.“ М. Oslonac za transformaciju filozofske. kakva je spoznaja. 176-178.

Činjenice da je u prošlosti parezija praktikovana unutar politike.5 Umesto zaklјučka U ovom radu nastojala sam da pokažem kako su analize koje je Mišel Fuko preduzimao posle 1980. Fuko je pokazao da su parezija i politika razdvojene otkako je demokratska parezija transformisana u sokratsku (filozofsku). koji je politički. odnosno forme koju je vladanje drugima poprimilo u novom veku. kao i specifičnost metoda koji smatra podesnim za analizu parezije u odnosu na druge metode analize diskursa. u budućem radu naročito je potrebno precizno identifikovanje mesta dodirivanja između vladanja subjekta sobom. Naznačeni su i istorijski oblici parezije kroz stari vek koje je Fuko identifikovao kao značajne. Prikazano je kako je u sklopu genealogije diskursa vladanja drugima (političkog diskursa) Fuko pokazao specifičnost parezije u odnosu na druge načine govorenja istine. i upravlјaštva. Nadalјe. koje je etičko pitanje. 22 . kao i da naknadno razdvajanje parezije i politike proističe iz konkretnog (i stoga kontingentnog) istorijskog procesa. susreću u pareziji. odnosno njegove etika. sokratska i kinička parezija. bile usredsređene na istraživanje istine kao proizvoda opredelјene aktivnosti subjekta. U radu je istaknuta okolnost da se pitanje vladanja sobom. a to su demokratska. sugerišu mogućnost da se parezija i politika ponovo susretnu i upućuju na značaj istraživanja u kome bi bili formulisani neki od uslova tog susretanja. koja podrazumeva praksu otvorenog i hrabrog govorenja istine. i problem vladanja drugima.

Davidson. Cambridge University press. tom 4. 1986. 1990. Istorija seksualnosti 2. Discourse and Truth. Culture. br. Essential Works of Foucault: Power. D. 1988. tom 12. „Introduction“. M. 2000. Foucault. 2000. u Philosophy & Social Criticism. u Kritzman. u Faubion. Canguilem. Fuko. M. u Hoy. D. Gallimard. Prosveta. Foucault. Foucault. “Truth and Juridical Forms”. Philosophy. „Archaeology. I. The Cambridge Companion to Foucault. M. Foucault. D. Palgrave Macmillan. (ur). Plato. predgovor u G. M. 1988. The New Press. Genealogy. The New Press. Svetovi. „The Concern for Truth“. M. (ur). Fuko. Staranje o sebi. Dits et Ecrits. Retorika. 23 . Antibarbarus. L. u Grčke tragedije II. M. Vladanje sobom i drugima. 1994. Politics. the History of Ethics. 1991. The Normal and The Pathological. M. Ethics“. u Gutting. (ur). 1988. Routledge. Istorija seksualnosti 3. 2011. Foucault. Basil Blackwell. Flynn. 213 (jul 1987). Foucault. Prosveta. Foucault: A Critical Reader. 2000. Zone Books. G.Korišćena literatura Aristotel. 2003. u Faubion. http://foucault. J. „Ethics as Ascetics: Foucault. „Foucault as Parrhesiast: His Last Course and the College de France (1984)“. Foucault. Korišćenje ljubavnih uživanja. Mladinska knjiga. M. Foucault. A. Davidson. M. M. Essential Works of Foucault: Power. (ur). 2010. T. Michel Foucault. I. 2005.C (ur). and Ancient Thought“. The Government of Self and Others. „Omnes et Singulatim: Toward a Critique of Political Reason“. Euripid. D. J. Fuko.info/documents/parrhesia. A. Jon. M. Hermeneutika subjekta: predavanja na Kolež de Fransu 1981-1982.

1979.Hadot. 2006. (maj 1984). Cambridge University Press. 2000. Taylor. C. G. „Foucault on Freedom and Truth“. McGushin. tom 12. „A taxonomy of illocutionary acts“. 2. Ch. University of Chicago. J. „Forms of Life and Forms of Discourse in Ancient Philosophy“. br. u Expression and Meaning: Studies in the Theory of Speech Acts. Foucault and His Interlocutors. 1997. Dion. Rabinow. 24 . E. P. Searle. Dereta. Essential Works of Foucault: Ethics. Searle and Foucault on Truth. 2007. R. u Davidson. Prado. Plutarh. Brut. (ur). Penguin Books. 2002. Foucault’s Askesis: An Introduction to the Philosophical Life. A (ur). u Political Theory. F. P. Northwestern University Press. Cambridge University Press.

Related Interests