Godina XVII

Utorak, 29. listopada/oktobra 2013. godine

Broj/Број

84 

Година XVII
Уторак, 29. октобра 2013. годинe
ISSN 1512-7494 - hrvatski jezik
ISSN 1512-7508 srpski jezik
ISSN 1512-7486 - bosanski jezik

VIJEĆE MINISTARA
BOSNE I HERCEGOVINE
1102

Temeljem članka 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i
Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06,
76/07, 81/07, 94/07 i 24/08) i članka 2. stavak (1) Odluke o
usvajanju Osnova kvalifikacijskog okvira u Bosni i
Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", broj 31/11), Vijeće
ministara Bosne i Hercegovine, na 65. sjednici, održanoj 8.
listopada 2013. godine, donijelo je

ODLUKU

O IZMJENI I DOPUNI ODLUKE O IMENOVANJU
POVJERENSTVA ZA IZRADU KVALIFIKACIJSKOG
OKVIRA U BOSNI I HERCEGOVINI
Članak 1.
U Odluci o imenovanju Povjerenstva za izradu
kvalifikacijskog okvira u Bosni i Hercegovini ("Službeni
glasnik BiH", broj 9/13) u članku 2. stavak (1) točka b) mijenja
se i glasi: "b) Mira GRBIĆ, Ministarstvo prosvjete i kulture
Republike Srpske".
Članak 2.
U članku 9. u stavku (1) iza riječi "Članovi" dodaju se
riječi "i tajnik".
Članak 3.
Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u
"Službenom glasniku BiH".
Predsjedatelj
VM broj 223/13
Vijeća ministara BiH
8. listopada 2013. godine
Vjekoslav Bevanda, v. r.
Sarajevo

На основу члана 17. Закона о Савјету министара Босне
и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03,
81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08) и члана 2. став (1) Одлуке
о усвајању Основа квалификацијског оквира у Босни и
Херцеговини ("Службени гласник БиХ", број 31/11), Савјет
министара Босне и Херцеговине, на 65. сједници, одржаној
8. октобра 2013. године, донио је

ОДЛУКУ

О ИЗМЈЕНИ И ДОПУНИ ОДЛУКЕ О ИМЕНОВАЊУ
КОМИСИЈЕ ЗА ИЗРАДУ КВАЛИФИКАЦИЈСКОГ
ОКВИРА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ
Члан 1.
У Одлуци о именовању Комисије за израду
квалификацијског оквира у Босни и Херцеговини
("Службени гласник БиХ", број 9/13) у члану 2. став (1)
тачка б) мијења се и гласи: "б) Мира ГРБИЋ,
Министарство просвјете и културе Републике Српске".
Члан 2.
У члану 9. у ставу (1) иза ријечи "Чланови" додају се
ријечи "и секретар".
Члан 3.
Одлука ступа на снагу даном доношења и објављује се
у "Службеном гласнику БиХ".
СМ број 223/13
Предсједавајући
8. октобра 2013. године
Савјета министара БиХ
Сарајево
Вјекослав Беванда, с. р.
Na osnovu člana 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i
Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06,
76/07, 81/07, 94/07 i 24/08) i člana 2. stav (1) Odluke o
usvajanju Osnova kvalifikacijskog okvira u Bosni i

Broj 84 - Stranica 2

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", broj 31/11), Vijeće
ministara Bosne i Hercegovine, na 65. sjednici, održanoj 8.
oktobra 2013. godine, donijelo je

ODLUKU

O IZMJENI I DOPUNI ODLUKE O IMENOVANJU
KOMISIJE ZA IZRADU KVALIFIKACIJSKOG
OKVIRA U BOSNI I HERCEGOVINI
Član 1.
U Odluci o imenovanju Komisije za izradu
kvalifikacijskog okvira u Bosni i Hercegovini ("Službeni
glasnik BiH", broj 9/13) u članu 2. stav (1) tačka b) mijenja se i
glasi: "b) Mira GRBIĆ, Ministarstvo prosvjete i kulture
Republike Srpske".
Član 2.
U članu 9. u stavu (1) iza riječi "Članovi" dodaju se riječi
"i sekretar".
Član 3.
Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u
"Službenom glasniku BiH".
VM broj 223/13
Predsjedavajući
8. oktobra 2013. godine
Vijeća ministara BiH
Sarajevo
Vjekoslav Bevanda, s. r.

1103

Na temelju članka 17. Zakona o financiranju institucija
Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 61/04, 49/09,
42/12, 87/12 i 32/13), članka 13. stavak (2) Zakona o Proračunu
institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i
Hercegovine za 2013. godinu ("Službeni glasnik BiH", broj
100/12) i Odluke o prijenosu ovlasti predsjedatelju i
zamjenicima predsjedatelja Vijeća ministara Bosne i
Hercegovine za interventno korištenje proračunske pričuve
("Službeni glasnik BiH", broj 10/13), zamjenik predsjedatelja
Vijeća ministara Bosne i Hercegovine donio je

ODLUKU

O INTERVENTNOM KORIŠTENJU SREDSTAVA
TEKUĆE PRORAČUNSKE PRIČUVE
Članak 1.
(Predmet Odluke)
Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće
proračunske pričuve Proračuna institucija Bosne i Hercegovine
i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2013. godinu,
u iznosu od 500,00 KM Šurković Asimi iz Sarajeva, u svrhu
jednokratne financijske potpore za uzdržavanje obitelji.
Članak 2.
(Mjerodavnost za realiziranje)
Za realiziranje ove Odluke zaduženo je Ministarstvo
financija i trezora Bosne i Hercegovine sukladno Zakonu o
financiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti
na tekući račun Šurković Asime.
Članak 3.
(Stupanje na snagu)
Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje
se u "Službenom glasniku BiH".
Zamjenik predsjedatelja
Broj 01-50-2-35242/13
Vijeća ministara BiH
18. listopada 2013. godine
Dr. Zlatko Lagumdžija, v. r.
Sarajevo
На основу члана 17. Закона о финансирању
институција Босне и Херцеговине ("Службени гласник

Utorak, 29. 10. 2013.

БиХ", бр. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12 и 32/13), члана 13. став
(2) Закона о Буџету институција Босне и Херцеговине и
међународних обавеза Босне и Херцеговине за 2013.
годину ("Службени гласник БиХ", број 100/12) и Одлуке о
преносу овлаштења предсједавајућем и замјеницима
предсједавајућег Савјета министара Босне и Херцеговине
за интервентно кориштење буџетске резерве ("Службени
гласник БиХ", број 10/13), замјеник предсједавајућег
Савјета министара Босне и Херцеговине донио је

ОДЛУКУ

О ИНТЕРВЕНТНОМ КОРИШТЕЊУ СРЕДСТАВА
ТЕКУЋЕ БУЏЕТСКЕ РЕЗЕРВЕ
Члан 1.
(Предмет Одлуке)
Одобравају се средства за интервентно кориштење
текуће буџетске резерве Буџета институција Босне и
Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине
за 2013. годину, у износу од 500,00 КМ Шурковић Асими
из Сарајева, у сврху једнократне финансијске помоћи за
издржавање породице.
Члан 2.
(Надлежност за реализацију)
За реализацију ове Одлуке задужено је Министарство
финансија и трезора Босне и Херцеговине у складу са
Законом о финансирању институција Босне и Херцеговине,
а уплату ће извршити на текући рачун Шурковић Асиме.
Члан 3.
(Ступање на снагу)
Ова Одлука ступа на снагу даном доношења и
објављује се у "Службеном гласнику БиХ".
Број 01-50-2-35242/13
Замјеник предсједавајућег
18. октобра 2013. године
Савјета министара БиХ
Сарајево
Др Златко Лагумџија, с. р.
Na osnovu člana 17. Zakona o finansiranju institucija
Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 61/04, 49/09,
42/12, 87/12 i 32/13), člana 13. stav (2) Zakona o Budžetu
institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne
i Hercegovine za 2013. godinu ("Službeni glasnik BiH", broj
100/12) i Odluke o prenosu ovlaštenja predsjedavajućem i
zamjenicima predsjedavajućeg Vijeća ministara Bosne i
Hercegovine za interventno korištenje budžetske rezerve
("Službeni
glasnik
BiH",
broj
10/13),
zamjenik
predsjedavajućeg Vijeća ministara Bosne i Hercegovine donio
je

ODLUKU

O INTERVENTNOM KORIŠTENJU SREDSTAVA
TEKUĆE BUDŽETSKE REZERVE
Član 1.
(Predmet Odluke)
Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće
budžetske rezerve Budžeta institucija Bosne i Hercegovine i
međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2013. godinu, u
iznosu od 500,00 KM Šurković Asimi iz Sarajeva, u svrhu
jednokratne finansijske pomoći za izdržavanje porodice.
Član 2.
(Nadležnost za realizaciju)
Za realizaciju ove Odluke zaduženo je Ministarstvo
finansija i trezora Bosne i Hercegovine u skladu sa Zakonom o
finansiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti
na tekući račun Šurković Asime.

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Član 3.
(Stupanje na snagu)
Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje
se u "Službenom glasniku BiH".
Broj 01-50-2-35242/13
Zamjenik predsjedavajućeg
18. oktobra 2013. godine
Vijeća ministara BiH
Sarajevo
Dr. Zlatko Lagumdžija, s. r.

1104

Na temelju članka 17. Zakona o financiranju institucija
Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 61/04, 49/09,
42/12, 87/12 i 32/13), članka 13. stavak (2) Zakona o Proračunu
institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i
Hercegovine za 2013. godinu ("Službeni glasnik BiH", broj
100/12) i Odluke o prijenosu ovlasti predsjedatelju i
zamjenicima predsjedatelja Vijeća ministara Bosne i
Hercegovine za interventno korištenje proračunske pričuve
("Službeni glasnik BiH", broj 10/13), zamjenik predsjedatelja
Vijeća ministara Bosne i Hercegovine donio je

ODLUKU

O INTERVENTNOM KORIŠTENJU SREDSTAVA
TEKUĆE PRORAČUNSKE PRIČUVE
Članak 1.
(Predmet Odluke)
Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće
proračunske pričuve Proračuna institucija Bosne i Hercegovine
i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2013. godinu,
u iznosu od 500,00 KM Hrbinić Elvedini iz Sarajeva, u svrhu
jednokratne financijske potpore za uzdržavanje obitelji.
Članak 2.
(Mjerodavnost za realiziranje)
Za realiziranje ove Odluke zaduženo je Ministarstvo
financija i trezora Bosne i Hercegovine sukladno Zakonu o
financiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti
na tekući račun Hrbinić Elvedine.
Članak 3.
(Stupanje na snagu)
Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje
se u "Službenom glasniku BiH".
Zamjenik predsjedatelja
Broj 01-50-2-36208/13
Vijeća ministara BiH
18. listopada 2013. godine
Dr. Zlatko Lagumdžija, v. r.
Sarajevo
На основу члана 17. Закона о финансирању
институција Босне и Херцеговине ("Службени гласник
БиХ", бр. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12 и 32/13), члана 13. став
(2) Закона о Буџету институција Босне и Херцеговине и
међународних обавеза Босне и Херцеговине за 2013.
годину ("Службени гласник БиХ", број 100/12) и Одлуке о
преносу овлаштења предсједавајућем и замјеницима
предсједавајућег Савјета министара Босне и Херцеговине
за интервентно кориштење буџетске резерве ("Службени
гласник БиХ", број 10/13), замјеник предсједавајућег
Савјета министара Босне и Херцеговине донио је

ОДЛУКУ

О ИНТЕРВЕНТНОМ КОРИШТЕЊУ СРЕДСТАВА
ТЕКУЋЕ БУЏЕТСКЕ РЕЗЕРВЕ
Члан 1.
(Предмет Одлуке)
Одобравају се средства за интервентно кориштење
текуће буџетске резерве Буџета институција Босне и

Broj 84 - Stranica 3

Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине
за 2013. годину, у износу од 500,00 КМ Хрбинић Елведини
из Сарајева, у сврху једнократне финансијске помоћи за
издржавање породице.
Члан 2.
(Надлежност за реализацију)
За реализацију ове Одлуке задужено је Министарство
финансија и трезора Босне и Херцеговине у складу са
Законом о финансирању институција Босне и Херцеговине,
а уплату ће извршити на текући рачун Хрбинић Елведине.
Члан 3.
(Ступање на снагу)
Ова Одлука ступа на снагу даном доношења и
објављује се у "Службеном гласнику БиХ".
Број 01-50-2-36208/13
Замјеник предсједавајућег
18. октобра 2013. године
Савјета министара БиХ
Сарајево
Др Златко Лагумџија, с. р.
Na osnovu člana 17. Zakona o finansiranju institucija
Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 61/04, 49/09,
42/12, 87/12 i 32/13), člana 13. stav (2) Zakona o Budžetu
institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne
i Hercegovine za 2013. godinu ("Službeni glasnik BiH", broj
100/12) i Odluke o prenosu ovlaštenja predsjedavajućem i
zamjenicima predsjedavajućeg Vijeća ministara Bosne i
Hercegovine za interventno korištenje budžetske rezerve
("Službeni glasnik BiH", broj 10/13), zamjenik predsjedavajućeg Vijeća ministara Bosne i Hercegovine donio je

ODLUKU

O INTERVENTNOM KORIŠTENJU SREDSTAVA
TEKUĆE BUDŽETSKE REZERVE
Član 1.
(Predmet Odluke)
Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće
budžetske rezerve Budžeta institucija Bosne i Hercegovine i
međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2013. godinu, u
iznosu od 500,00 KM Hrbinić Elvedini iz Sarajeva, u svrhu
jednokratne finansijske pomoći za izdržavanje porodice.
Član 2.
(Nadležnost za realizaciju)
Za realizaciju ove Odluke zaduženo je Ministarstvo
finansija i trezora Bosne i Hercegovine u skladu sa Zakonom o
finansiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti
na tekući račun Hrbinić Elvedine.
Član 3.
(Stupanje na snagu)
Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje
se u "Službenom glasniku BiH".
Broj 01-50-2-36208/13
Zamjenik predsjedavajućeg
18. oktobra 2013. godine
Vijeća ministara BiH
Sarajevo
Dr. Zlatko Lagumdžija, s. r.

1105

Na temelju članka 80. Zakona o sprečavanju i suzbijanju
zlouporabe opojnih droga ("Službeni glasnik BiH", broj 8/06),
članka 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine
("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07,
94/07 i 24/08) i članka 4. Odluke o osnivanju Povjerenstva za
uništavanje opojnih droga ("Službeni glasnik BiH", broj 63/13),
Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 65. sjednici održanoj
08. listopada 2013. godine, donijelo je

Broj 84 - Stranica 4

SLUŽBENI GLASNIK BiH

RJEŠENJE

O IMENOVANJU ČLANOVA POVJERENSTVA ZA
UNIŠTAVANJE OPOJNIH DROGA
1. Za članove Povjerenstva za uništavanje opojnih droga (u
daljnjem tekstu: Povjerenstvo) imenuju se:
a) Srđan Radulj, Povjerenstvo za suzbijanje
zlouporabe opojnih droga Bosne i Hercegovine;
b) Ognjen Zekić, Ministarstvo sigurnosti Bosne i
Hercegovine;
c) Željko Bogut, Ministarstvo pravde Bosne i
Hercegovine;
d) Sreten Čečar, Ministarstvo financija i trezora Bosne
i Hercegovine;
e) Indira Šarkić, Agencija za lijekove i medicinska
sredstva Bosne i Hercegovine.
2. Za tajnika Povjerenstva imenuje se Jasmin Pljevljak,
stručni savjetnik u Odjelu za suzbijanje zlouporabe
opojnih droga Ministarstva sigurnosti Bosne i
Hercegovine.
3. Ovo Rješenje stupa na snagu danom donošenja i
objavljuje se u "Službenom glasniku BiH".
Predsjedatelj
VM broj 222/13
Vijeća ministara BiH
08. listopada 2013. godine
Vjekoslav Bevanda, v. r.
Sarajevo
На основу члана 80. Закона о спречавању и сузбијању
злоупотребе опојних дрога ("Службени гласник БиХ", број
8/06), члана 17. Закона о Савјету министара Босне и
Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03,
81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08) и члана 4. Одлуке о
оснивању Комисије за уништавање опојних дрога
("Службени гласник БиХ", број 63/13), Савјет министара
Босне и Херцеговине, на 65. сједници одржаној 08. октобра
2013. године, донио је

РЈЕШЕЊЕ

О ИМЕНОВАЊУ ЧЛАНОВА КОМИСИЈЕ ЗА
УНИШТАВАЊЕ ОПОЈНИХ ДРОГА
1. За чланове Комисије за уништавање опојних дрога (у
даљњем тексту: Комисија) именују се:
а) Срђан Радуљ, Комисија за сузбијање злоупотребе опојних дрога Босне и Херцеговине;
б) Огњен Зекић, Министарство безбједности Босне
и Херцеговине;
ц) Жељко Богут, Министарство правде Босне и
Херцеговине;
д) Сретен Чечар, Министарство финансија и
трезора Босне и Херцеговине;
е) Индира Шаркић, Агенција за лијекове и
медицинска средства Босне и Херцеговине.
2. За секретара Комисије именује се Јасмин Пљевљак,
стручни савјетник у Одјељењу за сузбијање злоупотребе опојних дрога Министарства безбједности
Босне и Херцеговине.
3. Ово Рјешење ступа на снагу даном доношења и
објављује се у "Службеном гласнику БиХ".
СМ број 222/13
Предсједавајући
08. октобра 2013. године
Савјета министара БиХ
Сарајево
Вјекослав Беванда, с. р.
Na osnovu člana 80. Zakona o sprečavanju i suzbijanju
zloupotrebe opojnih droga ("Službeni glasnik BiH", broj 8/06),
člana 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine

Utorak, 29. 10. 2013.

("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07,
94/07 i 24/08) i člana 4. Odluke o osnivanju Komisije za
uništavanje opojnih droga ("Službeni glasnik BiH", broj 63/13),
Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 65. sjednici održanoj
08. oktobra 2013. godine, donijelo je

RJEŠENJE

O IMENOVANJU ČLANOVA KOMISIJE ZA
UNIŠTAVANJE OPOJNIH DROGA
1. Za članove Komisije za uništavanje opojnih droga (u
daljnjem tekstu: Komisija) imenuju se:
a) Srđan Radulj, Komisija za suzbijanje zloupotrebe
opojnih droga Bosne i Hercegovine;
b) Ognjen Zekić, Ministarstvo sigurnosti Bosne i
Hercegovine;
c) Željko Bogut, Ministarstvo pravde Bosne i
Hercegovine;
d) Sreten Čečar, Ministarstvo finansija i trezora Bosne
i Hercegovine;
e) Indira Šarkić, Agencija za lijekove i medicinska
sredstva Bosne i Hercegovine.
2. Za sekretara Komisije imenuje se Jasmin Pljevljak, stručni
savjetnik u Odsjeku za suzbijanje zloupotrebe opojnih
droga Ministarstva sigurnosti Bosne i Hercegovine.
3. Ovo Rješenje stupa na snagu danom donošenja i
objavljuje se u "Službenom glasniku BiH".
VM broj 222/13
Predsjedavajući
8. oktobra 2013. godine
Vijeća ministara BiH
Sarajevo
Vjekoslav Bevanda, s. r.

1106

Na temelju članka 47. stavak 3., članka 48. stavak 3. i
članka 49. stavak 3. Zakona o fitofarmaceutskim sredstvima
Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 49/04) i
članka 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine
("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07,
94/07 i 24/08), na prijedlog Uprave Bosne i Hercegovine za
zaštitu zdravlja bilja, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na
64. sjednici, održanoj 18. rujna 2013. godine, donijelo je

PRAVILNIK

O UREĐAJIMA ZA APLIKACIJU
FITOFARMACEUTSKIH SREDSTAVA
DIO PRVI - OPĆE ODREDBE
Članak 1.
(Predmet propisa)
Ovaj Pravilnik propisuje uvjete u pogledu prostorija,
opreme i kadrova, koje moraju ispunjavati ovlaštene pravne ili
fizičke osobe za obavljanje redovnih pregleda uređaja za
aplikaciju fitofarmaceutskih sredstava (u daljnjem tekstu:
uređaji), sadržaj redovnih pregleda, način vođenja evidencije
uređaja, sadržaj, boja i oblik znaka o redovnom pregledu,
postupak određivanja troškova redovnih pregleda uređaja i
pojedine vrste uređaja za koje pregled nije obvezan.
Članak 2.
(Značenje izraza)
Izrazi upotrijebljeni u Zakonu o fitofarmaceutskim
sredstvima Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj
49/04), koriste se i u ovom Pravilniku, a izrazi upotrijebljeni u
ovom Pravilniku imaju sljedeće značenje:
a) "Korisnik" jest svakа pravnа i fizičkа osoba koja
koristi fitofarmaceutska sredstava (u daljnjem tekstu:
FFS) za obavljanje svoje djelatnosti, uključujući
operatere, tehničare, zaposlene i samozaposlene

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

osobe kako u poljoprivredi tako i u drugim
sektorima.
b) "Tretiranje" jest svaka aplikacija FFS na bilju,
biljnim proizvodima, na tlu i unošenjem u tlo ili
objektima radi zaštite bilja ili biljnih proizvoda od
štetnih organizama, radi uništavanja neželjenog bilja
i dijelova bilja, te zadržavanja ili sprječavanja
neželjenog rasta bilja, uključujući i aplikaciju na
nepoljoprivrednim površinama.
c) "Posjednik uređaja (držalac)" jest svaka osoba
koje posjeduje uređaje i koristi ih kako u
poljoprivredi tako i u drugim sektorima.
d) "Vršilac pregleda" je pravna ili fizička osoba koja
je ovlaštena za vršenje redovnih pregleda uređaja.
Članak 3.
(Redovni pregled uređaja)
(1) Korisnicima uređaja (u daljnjem tekstu: korisnici)
dozvoljena je uporaba samo uređaja koji su redovno
pregledani i imaju potvrdu o ispravnosti uređaja i znak o
redovnom pregledu.
(2) Uređaji moraju biti pregledani barem jednom najkasnije
do 31.12.2016. godine, a kasnije podliježu redovnom
pregledu najmanje jednom u periodu od tri godine.
(3) Pregledima se provjerava da li uređaji zadovoljavaju
zahtjeve navedene u članku 10. ovoga Pravilnika s ciljem
optimalno učinkovite primjene FFS.
Članak 4.
(Iznimke u primjeni)
(1) Iznimno od odredaba članka 3. ovoga Pravilnika, na
temelju procjene rizika za zdravlje ljudi i okoliša te
učestalosti uporabe, izuzimaju se od obveze redovnog
pregleda ručni, leđni i uređaji na kolicima na ručni i
električni pogon (u daljnjem tekstu: uređaji malog
kapaciteta).
(2) Za korisnike uređaja malog kapaciteta Uprava Bosne i
Hercegovine za zaštitu zdravlja bilja (u daljnjem tekstu:
Uprava) će u suradnji sa nadležnim organima entiteta i
Brčko distrikta Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu:
nadležni organi) pripremiti uputu koja će sadržati sve
potrebne informacije a osobito o potrebi redovne zamjene
dotrajalih dijelova, o posebnim rizicima povezanim s tim
uređajima, a profesionalni korisnici biti će obučeni za
pravilnu primjenu tih uređaja sukladno odredbama
Pravilnika o dužnostima korisnika fitofarmaceutskih
sredstava ("Službeni glasnik BiH", broj 101/12).
DIO DRUGI - UVJETI U POGLEDU PROSTORIJA,
OPREME I KADROVA ZA OBAVLJANJE REDOVNIH
PREGLEDA UREĐAJA
Članak 5.
(Vršenje pregleda)
(1) Redovne preglede uređaja obavlja vršilac pregleda, ako
ispunjava uvjete propisane člancima 6., 7. i 8. ovoga
Pravilnika.
(2) Vršilac pregleda ne može biti proizvođač, zastupnik,
uvoznik, prodavač ili serviser uređaja.
Članak 6.
(Kadrovi)
Vršilac pregleda mora imati u stalnom radnom odnosu sa
punim radnim vremenom zaposlena najmanje dva lica, od kojih
je jedno diplomirani inženjer poljoprivrede, smijer:
poljoprivredna mehanizacija, poljoprivredna tehnika, zaštita
bilja, ratarski, voćarsko-vinogradarski, drugi smjer biljne
proizvodnje, opći smjer ili diplomirani inženjer mašinstva, kao
odgovorna stručna osoba i druga osoba koja mora imati srednju

Broj 84 - Stranica 5

stručnu spremu poljoprivrednoga ili tehničkoga usmjerenja u
trajanju od četiri godine.
Članak 7.
(Prostorije)
(1) Prostorije za obavljanje redovnih pregleda moraju biti
zaštićene od utjecaja prekomjerne toplote, vlage, dima,
vibracija, buke itd., te se moraju redovno održavati. Radne
prostorije treba da su prostrane u toj mjeri da se omogući
izvođenje svih metoda redovnog pregleda i da se smanji
rizik od povreda ili opasnosti za osoblje, te da se omogući
slobodan i učinkovit rad osoblja. Tijekom redovnog
pregleda potrebno je osigurati adekvatnu ventilaciju, da
ispusni plinovi ne ugrožavaju zdravlje. Treba se osigurati
oprema, koja omogućuje prikupljanje i povratak tekućine
koja je istekla tijekom ispitivanja kao i odlaganje tih
ostataka tekućine.
(2) Pregled uređaja je moguć i na otvorenom prostoru kada je
potrebno sa tri strane osigurati zaštitu od vjetra. Visina
vjetrobrana mora biti najmanje 4 m od zadnjega dijela
uređaja koji se pregleda. Pregled na otvorenome mora se
provoditi na mjestima gdje ne postoji opasnost od
onečišćenja vodenih resursa i podzemnih voda, te
mjestima koja moraju biti zaštićena od nepovoljnih
vremenskih uvjeta. Vršilac pregleda prethodno treba
usuglasiti međusobne odnose sa posjednicima parcela
koje izravno graniče sa prostorom na kome će se obavljati
pregled.
(3) Vršilac pregleda mora sam odrediti boravak i kretanje
zaposlenih osoba, u prostorijama gdje se obavljaju
redovni pregledi uređaja.
(4) Sva oprema za obavljanje redovnih pregleda uređaja treba
da je dostupna na jednostavan način. U svim prostorijama
i prostoru za vršenje redovnog pregleda kao i kod opreme,
treba da se provode mjere koje osiguravaju red i čistoću.
Članak 8.
(Tehnička oprema, alati i pribor)
(1) Vršilac pregleda mora imati i koristiti sljedeću tehničku
opremu, alat i pribor za obavljanje redovnih pregleda:
a) uređaj za utvrđivanje poprečne distribucije tekućine
kod prskalica, tj. ispitni sto sa prijenosom podataka
na računalo ili ispitni sto s krovićima razmaka 100
mm i volumenom menzura do 1 litra s graničnim
oznakama u vrijednosti odstupanja +-10%;
b) ispitni uređaj za pojedinačno mjerenje protoka dizne
uređaja s prijenosom podataka na računalo;
c) ispitni uređaj za utvrđivanje ispravnosti manometara
s kontrolnim analognim manometrom promjera 160
mm klase točnosti 06 ili s digitalnim kontrolnim
manometrom promjera 160 mm i klasom točnosti
005 s uvjerenjem o kalibraciji od ovlaštene
institucije;
d) ispitni uređaj za mjerenje protoka pumpe s točnošću
obujamskog mjerenja do +-0,5%;
e) prihvatne posude za prikupljanje tekućine pri
mjerenjima;
f)
pumpa za vraćanje tekućine u prskalicu;
g) ispitni uređaj za mjerenje protoka dizni atomizera s
menzurama volumena 2 litra i s gravurom od 50 ml;
h) računalo sa pisačem;
i)
odgovarajuću softversku aplikaciju uz ispitne
uređaje koja omogućava prikaz i izradu rezultata
pregleda;
j)
razni električni nastavci;
k) kompresor za kontrolu tlaka u pumpama i
naduvavanje bazena;

Broj 84 - Stranica 6
l)
m)
n)

SLUŽBENI GLASNIK BiH

sat štoperica;
kalkulator;
mjerač broja obrtaja vratila priključnoga vratila
traktora s točnošću < +-2%;
o) mjerač brzine zraka;
p) pokretna meteorološka stanica za mjerenje osnovnih
agroklimatskih pokazatelja s prijenosom podataka na
računalo a osobito brzine vjetra u vrijeme redovnoga
pregleda uređaja;
r)
kutomjer za namještanje kuta nagiba dizne;
s) četkica za čišćenje dizni s nastavkom za namještanje
dizni;
t)
rampa za pristup vozila na testni sto;
u) transportno vozilo ili osobno vozilo s autoprikolicom radi mobilnosti zaposlenih lica.
(2) Vršilac pregleda mora svake tri godine o svom trošku
provesti kalibraciju opreme u akreditovanom i ovlaštenom
laboratoriju što dokazuje Potvrdom o kalibraciji.
Članak 9.
(Postupak ovlaštivanja vršilaca pregleda uređaja)
(1) Nadležni organi raspisuju Javni poziv za dostavljanje
ponuda za vršenje redovnih pregleda uređaja. Vršilac
pregleda se prijavljuje za vršenje redovnih pregleda, na
temelju Javnog poziva, pri čemu mora priložiti dokaze o
ispunjavanju uvjeta iz čl. 6., 7. i 8. ovoga Pravilnika.
(2) Stručna komisija, koju imenuju nadležni organi, utvrđuje
da li su ispunjeni uvjeti iz čl. 6., 7. i 8. ovoga Pravilnika.
(3) Stručna komisija iz stavka (2) ovoga članka sastavljena je
od predstavnika Uprave, nadležnih organa i od stručnjaka
iz oblasti poljoprivredne mehanizacije i zaštite bilja.
(4) Stručna komisija iz stavka (2) ovoga članka sastoji se od
četiri člana. Jedan član je iz Uprave i imenuje ga Uprava,
jedan član iz nadležnog organa a imenuje ga nadležni
organ, jedan stručnjak iz oblasti mehanizacija i jedan
stručnjak iz oblasti zaštite bilja, a imenuje ih nadležni
organ.
(5) Stručnjaci iz stavka (3) ovoga članka moraju imati
najmanje pet godina radnoga iskustva u struci i ne smiju
biti u sukobu interesa s podnosiocima zahtjeva.
(6) Nadležni organi, na prijedlog Stručne komisije Rješenjem
ovlašćuju vršioca redovnih pregleda uređaja na period od
pet godina.
(7) Na zahtjev vršioca pregleda, u slučaju da vršilac pregleda
prestane ispunjavati jedan ili više uvjeta iz čl. 6., 7. i 8.
ovoga Pravilnika, ili na prijedlog nadležnog organa koji je
proveo nadzor nad radom vršioca pregleda, nadležni
organi ukinut će Rješenje o ovlaštenju.
(8) Spisak ovlaštenih vršilaca pregleda vode nadležni organi
na svom administrativnom području.
(9) Uprava vodi Jedinstveni spisak vršilaca pregleda za Bosnu
i Hercegovinu.
(10) Vršilac pregleda je obvezan izvijestiti nadležne organe o
svim nastalim promjenama u pogledu ispunjavanja uvjeta
za dobijanje ovlaštenja za vršioca redovnih pregleda
uređaja.
DIO TREĆI - REDOVNI PREGLED
Članak 10.
(Sadržaj redovnoga pregleda)
(1) Pregled uređaja obuhvata sve aspekte važne za postizanje
visoke razine sigurnosti i zaštite zdravlja ljudi i okoliša.
Optimalno učinkovita primjena osigurava se pravilnim
radom uređaja i funkcioniranjem opreme.
(2) Uređaji moraju funkcionirati sigurno i moraju se propisno
primjenjivati za predviđene svrhe kako bi se osiguralo da
se FFS točno doziraju i distribuiraju. Uređaji moraju biti u

Utorak, 29. 10. 2013.

takvome stanju da se mogu lako i potpuno puniti i
prazniti, a da ne dolazi do curenja FFS. Čišćenje mora biti
lako i detaljno. Rad uređaja mora biti siguran, mora se
kontrolirati i moći odmah zaustaviti sa mjesta korisnika.
Ako su potrebna, podešavanja moraju biti jednostavna,
točna i ponovljiva.
(3) Kod pregleda uređaja provjerava se funkcionalnost
sljedećih dijelova:
a) Pogonski dijelovi
Mora se montirati zaštita pogonskoga vratila i zaštita
priključka energije koja moraju biti u besprijekornom stanju, a
zaštitne uređaje i bilo kakve pokretne ili rotirajuće pogonske
dijelove ne smije se ometati u radu, kako bi se osigurala zaštita
korisnika.
Kako bi uređaj osigurao potrebne parametre tretiranja,
prvi korak podrazumijeva mjerenje broja obrtaja pogonskoga
vratila na vučnoj pogonskoj jedinici - traktoru. Navedeno se
obavlja mjeračem broja obrtaja- tahometrom, (kontaktnim ili
bezkontaktnim).
Štitnik pogonskoga vratila koji je izvor snage uređaja
mora biti neoštećen i vezan za fiksni dio uređaja kako se ne bi
rotirao. Štitnik pogonskoga vratila i ostali pokretni i rotirajući
dijelovi za prijenos snage ne smiju biti ometani međusobno u
funkcioniranju.
b) Pumpa
Kapacitet pumpe mora se prilagoditi potrebama uređaja i
pumpa mora pravilno funkcionirati kako bi se osigurala stabilna
i pouzdana doza primjene. Pumpa mora biti nepropusna.
Kapacitet pumpe se treba mjeriti pri broju obrtaja
pogonskoga vratila koje preporuča proizvođač uređaja, a
uglavnom se preporuča 540 о/min. Za kontrolu rada pumpe
treba koristiti baždarena mjerila protoka. Mjerila protoka treba
da budu opremljena zagušivačem i mjernom jedinicom koja
omogućuje mjerenje protoka pri različitim tlakovima.
Radni tlakovi kod prskalice (uređaj u ratarstvu i
povrtarstvu) se kreću oko 5 bara te će i kontrola pumpe biti
obavljena pri istom. Odstupanje protoka izraziti u postocima, a
dozvoljeno odstupanje je 15 % od nominalnog protoka pumpe.
Kontrolu pumpe kod atomizera (uređaji u voćarstvu i
vinogradarstvu) treba obaviti na tlakovima 5, 10 i 15 bara i
odstupanje izraziti u postocima. Dozvoljeno odstupanje protoka
je 20 % od nominalnoga protoka pri tlaku 15 bara.
c) Mješač
Uređaj za miješanje mora osiguravati pravilan povratni
tok kako bi se postigla ravnomjerna koncentracija cjelokupne
količine otopine u spremniku.
Uređaj za miješanje mora osigurati dovoljnu količinu
protoka kako bi se postigla ravnomjerna koncentracija u
cjelokupne količine otopine u spremniku. Protok mješača se
utvrđuje pomoću mjerila protoka koji se postavlja na mješač ili
na mješač i povratni vod. Broj obrtaja priključnoga vratila mora
biti oko 540 o/min, protok na mješaču od 5 % do 10 % od
ukupne zapremine spremnika. Rezultati mjerenja se iskazuju u
l/min i postotno u odnosu na ukupan protok pumpe ili
zapreminu spremnika.
d) Spremnik
Spremnik otopine, uključujući i pokazatelj količine u
spremniku, uređaji za punjenje, sita i filteri, sistemi pražnjenja i
ispiranja, kao i uređaji za miješanje moraju funkcionirati na
takav način da smanjuju nenamjerno rasipanje, neravnomjernu
koncentraciju sredstva, izlaganje korisnika i zaostale količine
otopine u spremniku u najvećoj mogućoj mjeri.
e) Sistem za mjerenja, kontrolu i regulaciju
Svi uređaji za mjerenje, stavljanje u pogon i gašenje, te
regulaciju tlaka i/ili brzine protoka, moraju se pravilno
kalibrirati i moraju pravilno raditi i iz njih ne smije curiti

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

tekućina. Tijekom primjene mora biti omogućena laka kontrola
tlaka i funkcioniranja uređaja za podešavanje tlaka. Kako bi se
osigurala ravnomjerna stopa primjene, uređaji za regulaciju
tlaka moraju održavati stalni radni tlak kod stalnog broja
okretaja pumpe. Manotest podrazumijeva uporedno očitavanje
tlaka na manometru uređaja i baždarenom, repernom
manometru. Ispitivani manometar mora imati promjer najmanje
63 mm i jasno vidljivu skalu. Skala mora imati podjelu od 0,2
bara za manometre opsega mjerenja do 5 bara, odnosno podjelu
1 i 2 bara za manometre radnog opsega do 20 bara. Manometar
se smatra ispravnim ako mu je odstupanje izmjerenog tlaka, pri
radu sa tlakovima većim od 2 bara, u granicama od ±10 % u
odnosu na referentni manometar. Kada su u pitanju tlakovi do 2
bara dozvoljeno odstupanje iznosi 0,2 bara. Mjere se tri visine
tlaka (5, 10 i 15 bara) kada su u pitanju atomizeri, a kod
prskalica mjere se visine tlaka (3, 4 i 5 bara) i upoređuju sa
repernim manometrom. Kazaljka manometra ne smije pulsirati
pri radu uređaja.
f)
Cijevi i crijeva
Cijevi i crijeva moraju biti u ispravnome stanju kako bi se
izbjeglo ometanje protoka tekućina ili nenamjerno izlijevanje u
slučaju kvara. Ne smije doći do curenja iz cijevi ili crijeva kod
rada pri maksimalno izvodljivom tlaku.
g) Filtriranje
Kako bi se izbjegle turbulencije i heterogenost mlaza
filteri moraju biti u besprijekornome stanju i veličina oka na
filetru mora odgovarati veličini mlaznice montirane na
prskalicu. Ako je ugrađen, sistem za indikaciju zagušenja mora
pravilno funkcionirati.
h) Krilo prskalice
Krila prskalice moraju biti u dobrome stanju i stabilna u
svim pravcima. Sistemi za pričvrišćivanje i regulaciju, te
uređaji za zagušivanje neželjenih pokreta i kompenzaciju
nagnutosti moraju ispravno funkcionirati.
i)
Rasprskivači
Rasprskivači kao završni elementi aplikacije moraju
pravilno funkcionirati, a po prestanku tretiranja da nema
kapanja. Da bi se osigurala homogenost mlaza, protok na
diznama mora biti ujednačen i ne smije znatnije odstupati od
podataka u tablicama za protoke rasprskivača koje daje
proizvođač u ovisnosti od korištenoga tlaka.
j)
Distribucija
Poprečna i okomita (u slučaju primjene kod okomitih
zasada) distribucija FFS u ciljanom mjestu mora biti
ujednačena.
k) Ventilator (za opremu kojom se raspršuju pesticidi
zračnim strujanjem)
Ventilator mora biti u dobrome stanju, također mora
osigurati dodatnu dezintegraciju tekućina kao i transport
otopine do najviših dijelova biljaka.
Članak 11.
(Postupak redovnoga pregleda)
(1) Pregled uređaja mora biti izveden sukladno važećim
pravilima i tehničkom opremom propisanim ovim
Pravilnikom. Oprema za mjerenje mora biti odobrena,
pregledana i ovjerena sukladno tehničkim normativnim
propisima ili ispravno kalibrirana, ako nema tehničkih
normativnih propisa za tu vrstu opreme. Putem obavljanja
pregleda uređaja treba uzeti u obzir i uputu za uporabu
uređaja, izdanu od strane proizvođača uređaja.
(2) Posjednici uređaja moraju dovesti na pregled očišćene
uređaje s pripadajućom opremom. Vršilac pregleda može
da odbije pregled neočišćenog uređaja. Spremnik uređaja
mora biti napunjen čistom vodom najmanje do polovine
njegove zapremine. Korištenu vodu pri pregledu uređaja

(3)

(4)
(5)

(1)
(2)

(3)

(4)
(5)
(6)
(7)
(8)

Broj 84 - Stranica 7

potrebno je u najvećoj mjeri vratiti nazad u spremnik i
odvesti je s mjesta pregleda.
Redovan pregled uređaja ne smije se provoditi
istovremeno sa servisom i popravkom uređaja. Vršilac
pregleda u terminu redovnih pregleda uređaja ne smije
provoditi servis i popravak neispravnih uređaja.
Nakon pregleda vršilac pregleda izdaje Potvrdu o
redovnome pregledu uređaja na obrascu koji se nalazi u
Privitku I ovoga Pravilnika i njegov je sastavni dio.
Potvrda o redovnome pregledu iz stavka (4) ovoga članka
se izdaje u dva primjerka od kojih jedan zadržava vršilac
pregleda a drugi primjerak zadržava posjednik uređaja.
Članak 12.
(Znak o redovnome pregledu)
Na temelju pozitivnoga rezultata pregleda uređaja vršilac
pregleda dodjeljuje znak o izvršenome redovnome
pregledu.
Za dobivanje znaka o izvršenome redovnom pregledu,
uređaji moraju ispunjavati zahtjeve iz članka 8. ovoga
Pravilnika i biti sukladni standardima BAS EN 13790-1 ili
BAS EN 13790-2.
Znak o redovnome pregledu je sastavljen iz tri djela i žute
je boje i izrađuje se u obliku naljepnice. Ukupna
dimenzija znaka je 11 x 6 cm. Osnovni dio znaka ima
pravokutni oblik veličine 10 x 6 cm, sastoji se od teksta i
loga koji predstavlja stilizovani traktor sa prskalicom u
radu. Na gornjem, kraćem rubu znaka, otisnuto je 6 točki
sa godinama, na donjem kraćem rubu znaka 12 točaka sa
mjesecima, na lijevome bočnom duljem rubu znaka 16
točaka, a na desnome bočnom duljem rubu znaka 15
točaka, koje predstavljaju dane označene brojevima. U
gornjem dijelu znaka štampanim slovima ispisano je
"PREGLEDANO". U donjem dijelu znaka naveden je
broj znaka. Broj znaka sastoji se iz dva dijela. Prvi dio je
trocifren i predstavlja broj vršioca pregleda, a drugi dio je
šestocifren i predstavlja serijski broj znaka. Osnovni dio
znaka se lijepi na pregledani uređaj. Naljepnica sa znakom
je narezana po rubu radi sprječavanja skidanja sa uređaja
bez oštećenja. Štampa naljepnice znaka mora biti na
materijalu otpornome na habanje, te bojama otpornim na
tekućinu, svjetlost i ostale atmosferske utjecaje najmanje
za duljinu trajanja znaka od pet (5) godina. Ispod
osnovnoga dijela znaka, označeno perforacijom, nalaze se
dva pomoćna dijela znaka u obliku pravokutnika iste
veličine, u boji osnovnoga dijela znaka na kojima je
otisnut broj znaka u crnoj boji. Pomoćni dijelovi znaka
čine cjelinu sa osnovnim dijelom, visine 1 cm i duljine 3
cm. Ove se naljepnice lijepe na obje potvrde o pregledu.
Izgled znaka o redovnome pregledu naveden je u Privitku
II koji je sastavni dio ovoga Pravilnika.
Vršilac pregleda postavlja znak na uređaj, izravno nakon
obavljenoga redovnog pregleda uređaja.
Vršilac pregleda dobija znakove o redovnome pregledu od
nadležnih organa koji su ih ovlastili, a potvrdu o
obavljenom pregledu osigurava sam.
Znak o redovnome pregledu se stavlja na uređaj na način
koji osigurava da je znak vidljiv i čitljiv, te ne smije biti
oštećen, sakriven, dodatno prevučen ili prekriven.
Iznimno od odredbe stavka (1) ovoga članka, novi uređaju
kupljeni nakon stupanja na snagu ovoga Pravilnika
dobijaju znak o pregledu bez obavljenoga redovnog
pregleda ako su sukladni Zakonu o tehničkim zahtjevima
za proizvode i ocjenjivanje usuglašenosti ("Službeni
glasnik BiH", broj 45/04) i Naredbom o sigurnosti mašina
("Službeni glasnik BiH", broj 04/10)

Broj 84 - Stranica 8
(9)

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Posjednik novoga uređaja obvezan je, prije prve uporabe,
vršiocu pregleda dostaviti potvrdu (račun) o kupovini
novoga uređaja i dokumente sa tehničkim podacima na
temelju čega će dobiti znak o redovnome pregledu bez
obavljenoga pregleda.
(10) U slučaju oštećenja ili uništenja znaka o redovnome
pregledu posjednik uređaja je obvezan dovesti uređaj kod
vršioca pregleda i donijeti potvrdu o zadnjemu redovnom
pregledu. Na temelju te potvrde vršilac pregleda izdaje
novi znak o redovnome pregledu i povlači stari znak.
Članak 13.
(Vođenje evidencije)
(1) Evidenciju o rezultatima redovnih pregleda uređaja, čiji se
obrazac nalazi u Privitku III ovog Pravilnika i njegov je
sastavni dio, kao i evidenciju o izdanim znakovima o
redovnome pregledu vodi vršilac pregleda.
(2) Vršilac pregleda mora najkasnije do 31. ožujka tekuće
godine za prethodnu godinu dostaviti Upravi i nadležnim
organima godišnje izvješće o provođenju redovnih
pregleda za uređaje.

Utorak, 29. 10. 2013.

(3)

Uprava će uspostaviti centralnu evidenciju podataka iz
stavka (2) ovoga članka.
Članak 14.
(Troškovi)
(1) Troškove redovnoga pregleda snosi držalac uređaja.
(2) Visinu troškova iz stavka (1) ovoga članka propisuje
Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na prijedlog
Uprave.
DIO ČETVRTI - PRIJELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE
Članak 15.
(Stupanje na snagu)
Ovaj Pravilnik stupa na snagu osmoga dana od dana
objavljivanja u "Službenom glasniku BiH".
VM broj 220/13
18. rujna 2013. godine
Sarajevo

Predsjedatelj
Vijeća ministara BiH
Vjekoslav Bevanda, v. r.

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 84 - Stranica 9

 

Broj 84 - Stranica 10

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 29. 10. 2013.

 

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 84 - Stranica 11

 

Broj 84 - Stranica 12

SLUŽBENI GLASNIK BiH

На основу члана 47. став 3., члана 48. став 3. и члана
49. став 3. Закона о фитофармацеутским средствима Босне
и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 49/04) и
члана 17. Закона о Савјету министара Босне и Херцеговине
("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07,
81/07, 94/07 и 24/08), на приједлог Управе Босне и
Херцеговине за заштиту здравља биља, Савјет министара
Босне и Херцеговине, на 64. сједници, одржаној 18.
септембра 2013. године, донио је

ПРАВИЛНИК

О УРЕЂАЈИМА ЗА ПРИМЈЕНУ
ФИТОФАРМАЦЕУТСКИХ СРЕДСТАВА
ДИО ПРВИ - ОПШТЕ ОДРЕДБЕ
Члан 1.
(Предмет прописа)
Овај Правилник прописује услове у погледу
просторија, опреме и кадрова, које морају да испуњавају
овлашћена правна или физичка лица за обављање редовних
прегледа уређаја за примјену фитофармацеутских
средстава (у даљем тексту: уређаји), садржај редовних
прегледа, начин вођења евиденције уређаја, садржај, боја и
облик знака о редовном прегледу, процедура одређивања
трошкова редовних прегледа уређаја и поједине врсте
уређаја за које преглед није обавезан.
Члан 2.
(Значење израза)
Изрази употријебљени у Закону о фитофармацеутским средствима Босне и Херцеговине ("Службени гласник
БиХ", број 49/04), користе се и у овом Правилнику, а
изрази употријебљени у овом Правилнику имају сљедеће
значење:
а) "Корисник" је свако правно и физичко лице
које користи фитофармацеутска средства (у
даљем тексту: ФФС) за обављање своје
дјелатности, укључујући оператере, техничаре,
запослена и самозапослена лица како у
пољопривреди тако и у другим секторима.
б) "Третирање" је свака примјена ФФС на биљу,
биљним производима, на земљишту и уношењем
у земљиште или објектима ради заштите биља
или биљних производа од штетних организама,
ради уништавања нежељеног биља и дијелова
биља као и задржавања или спречавања
нежељеног раста биља, укључујући и примјену
на непољопривредним површинама.
ц) "Власник уређаја (држалац)" је свако лице које
посједује уређаје и користи их како у
пољопривреди тако и у другим секторима.
д) "Вршилац прегледа" је правно или физичко
лице које је овлашћено за вршење редовних
прегледа уређаја.
Члан 3.
(Редован преглед уређаја)
(1) Корисницима уређаја (у даљем тексту: корисници)
дозвољена је употреба само уређаја који су редовно
прегледани и имају потврду о исправности уређаја и
знак о редовном прегледу.
(2) Уређаји морају бити прегледани барем једном
најкасније до 31.12.2016. године, а касније подлијежу
редовном прегледу најмање једном у периоду од три
године.
(3) Прегледима уређаја се провјерава да ли исти
задовољавају захтјеве наведене у члану 10. овога

Utorak, 29. 10. 2013.

Правилника с циљем оптимално ефикасне примјене
ФФС.
Члан 4.
(Изузеци у примјени)
(1) Изузетно од одредби члана 3. овог Правилника, на
основу процјене ризика за здравље људи и животне
средине као и учесталости употребе, изузимају се од
обавезе редовног прегледа ручни, леђни и уређаји на
колицима на ручни и електрични погон (у даљем
тексту: уређаји малог капацитета).
(2) За кориснике уређаја малог капацитета, Управа Босне
и Херцеговине за заштиту здравља биља (у даљем
тексту: Управа) у сарадњи са надлежним органима
ентитета и Брчко дистрикта Босне и Херцеговине (у
даљем тексту: надлежни органи) ће припремити
упутство које ће садржавати све потребне
информације а посебно о потреби редовне замјене
дотрајалих дијелова, о посебним ризицима повезаним
с тим уређајима, а професионални корисници ће бити
обучени за правилну примјену тих уређаја у складу с
одредбама Правилника о дужностима корисника
фитофармацеутских средстава ("Службени гласник
БиХ", број 101/12).
ДИО ДРУГИ - УСЛОВИ У ПОГЛЕДУ ПРОСТОРИЈА,
ОПРЕМЕ И КАДРОВА ЗА ОБАВЉАЊЕ РЕДОВНИХ
ПРЕГЛЕДА УРЕЂАЈА
Члан 5.
(Вршење прегледа)
(1) Редовне прегледе уређаја обавља вршилац прегледа,
ако испуњава услове прописане у чл. 6,7. и 8. овог
Правилника.
(2) Вршилац прегледа не може бити произвођач,
заступник, увозник, продавач или сервисер уређаја.
Члан 6.
(Кадрови)
Вршилац прегледа мора имати у сталном радном
односу са пуним радним временом запослена најмање два
лица, од којих је једно дипломирани инжињер
пољопривреде смијер: пољопривредна механизација,
пољопривредна техника, заштита биља, ратарски,
воћарско-виноградарски, други смјер биљне производње,
општи смјер или дипломирани инжињер машинства, као
одговорно стручно лице и друго лице које мора имати
средњу стручну спрему пољопривредног или техничког
усмјерења у трајању од четири године.
Члан 7.
(Просторије)
(1) Просторије за обављање редовних прегледа морају
бити заштићене од утицаја прекомјерне топлоте,
влаге, дима, вибрација, буке итд., и морају се редовно
одржавати. Радне просторије треба да су простране у
тој мјери да се омогући извођење свих метода
редовног прегледа и да се смањи ризик од повреда
или опасности за особље, као и да се омогући
слободан и ефикасан рад особља. Током редовног
прегледа потребно је обезбиједити адекватну
вентилацију, да испусни гасови не угрожавају
здравље. Треба се обезбиједити опрема, која
омогућава прикупљање и повратак течности која је
истекла током испитивања као и одлагање тих
остатака течности.
(2) Преглед уређаја је могућ и на отвореном простору и
тада је потребно са три стране обезбиједити заштиту
од вјетра. Висина вјетробрана мора да буде најмање 4

Utorak, 29. 10. 2013.

(3)
(4)

(1)

SLUŽBENI GLASNIK BiH

м од задњег дијела уређаја који се прегледа. Преглед
на отвореном мора се проводити на мјестима гдје не
постоји опасност од онечишћења водених ресурса и
подземних вода, као и мјестима која морају бити
заштићена од неповољних временских услова.
Вршилац прегледа претходно треба да усклади
међусобне односе са власницима парцела које
непосредно граниче са простором на коме ће се
обављати преглед.
Вршилац прегледа мора сам да одреди боравак и
кретање запослених лица, у просторијама гдје се
обављају редовни прегледи уређаја.
Сва опрема за обављање редовних прегледа уређаја
треба да је доступна на једноставан начин. У свим
просторијама и простору за вршење редовног
прегледа као и код опреме, треба да се проводе мјере
које обезбјеђују ред и чистоћу.
Члан 8.
(Техничка опрема, алати и прибор)
Вршилац прегледа мора имати и користити сљедећу
техничку опрему, алат и прибор за обављање
редовних прегледа:
а) уређај за утврђивање попречне дистрибуције
течности код прскалица, тј. испитни сто са
преносом података на рачунар или испитни сто с
кровићима размака 100 mm и запремином
мензура до 1 литра са граничним ознакама у
вриједности одступања +-10%;
б) испитни уређај за појединачно мјерење протока
дизне уређаја с преносом података на рачунар;
ц) испитни уређај за утврђивање исправности манометара с контролним аналогним манометром
пречника 160 mm класе тачности 06 или с
дигиталним контролним манометром пречника
160 mm и класом тачности 005 с Увјерењем о
калибрацији од овлашћене институције;
д) испитни уређај за мјерење протока пумпе с
тачношћу запреминског мјерења до +-0,5%;
е) прихватне посуде за прикупљање течности при
мјерењима;
ф) пумпа за враћање течности у прскалицу;
г) испитни уређај за мјерење протока дизни
атомизера с мензурама запремине 2 литра и сa
гравуром од 50 ml;
х) рачунар са штампачем;
и) одговарајућу софтверску апликацију уз испитне
уређаје која омогућава приказ и израду резултата
прегледа;
ј)
разни електрични наставци;
к) компресор за контролу притиска у пумпама и
надувавање базена;
л) сат штоперица;
м) калкулатор;
н) мјерач броја обртаја вратила прикључног
вратила трактора с тачношћу < +-2%;
о) мјерач брзине ваздуха;
п) покретна метеоролошка станица за мјерење
основних агроклиматских показатеља с преносом
података на рачунар а посебно брзине вјетра у
вријеме редовног прегледа уређаја;
р) угломјер за намјештање угла нагиба дизне;
с) четкица за чишћење дизни с наставком за
намјештање дизни;
т) рампа за приступ возила на тестни сто;

у)

Broj 84 - Stranica 13

транспортно возило или лично возило сa
аутоприколицом ради мобилности запослених
лица.
(2) Вршилац прегледа мора сваке три године о свом
трошку провести калибрацију опреме у акредитованој
и овлашћеној лабораторији што доказује Потврдом о
калибрацији.
Члан 9.
(Поступак овлашћивања вршилаца прегледа уређаја)
(1) Надлежни органи расписују Jавни позив за
достављање понуда за вршење редовних прегледа
уређаја. Вршилац прегледа се пријављује за вршење
редовних прегледа, на основу Jавног позива, при чему
мора приложити доказе о испуњавању услова из чл. 6,
7. и 8. овог Правилника.
(2) Стручна комисија, коју именују надлежни органи,
утврђује да ли су испуњени услови из чл. 6, 7. и 8.
овог Правилника.
(3) Стручна комисија из става (2) овог члана састављена
је од представника Управе, надлежних органа и од
стручњака из области пољопривредне механизације и
заштите биља.
(4) Стручна комисија из става (2) овог члана састоји се од
четири члана. Један члан је из Управе и именује га
Управа, један члан из надлежног органа а именује га
надлежни орган, један стручњак из области
механизација и један стручњак из области заштите
биља, а именује их надлежни орган.
(5) Стручњаци из става (3) овог члана морају имати
најмање пет година радног искуства у струци и не
смију бити у сукобу интереса с подносиоцима
захтјева.
(6) Надлежни органи, на приједлог Стручне комисије
рјешењем овлашћују вршиоца редовних прегледа
уређаја на период од пет година.
(7) На захтјев вршиоца прегледа у случају да вршилац
прегледа престане да испуњава један или више услова
из чл. 6, 7. и 8. овог Правилника или на приједлог
надлежног органа који је провео надзор над радом
вршиоца прегледа, надлежни органи ће укинути
Рјешење о овлашћењу.
(8) Списак овлашћених вршилаца прегледа воде
надлежни органи на свом административном
подручју.
(9) Управа води Јединствени списак вршилаца прегледа
за Босну и Херцеговину.
(10) Вршилац прегледа је обавезан да обавијести надлежне
органе о свим насталим промјенама у погледу
испуњавања услова за добијање овлашћења за
вршиоца редовних прегледа уређаја.
ДИО ТРЕЋИ - РЕДОВАН ПРЕГЛЕД
Члан 10.
(Садржај редовног прегледа)
(1) Преглед уређаја обухвата све аспекте важне за
постизање високог нивоа безбједности и заштите
здравља људи и животне средине. Оптимално
ефикасна примјена обезбјеђује се правилним радом
уређаја и функционисањем опреме.
(2) Уређаји морају функционисати безбједно и морају се
прописно примјењивати за предвиђене сврхе како би
се обезбиједило да се ФФС тачно дозирају и
дистрибуирају. Уређаји морају бити у таквом стању да
се могу лако и потпуно пунити и празнити, а да не
долази до цурења ФФС. Чишћење мора бити лако и
детаљно. Рад уређаја мора бити безбједан, мора се

Broj 84 - Stranica 14

SLUŽBENI GLASNIK BiH

контролисати и бити омогућено заустављање са мјеста
корисника. Ако су потребна, подешавања морају бити
једноставна, тачна и поновљива.
(3) Код прегледа уређаја провјерава се функционалност
сљедећих дијелова:
а) Погонски дијелови
Мора се монтирати заштита погонског вратила и
заштита прикључка енергије који морају бити у
беспријекорном стању, а заштитни уређаји и било какви
покретни или ротирајући погонски дијелови не смију се
ометати у раду, како би се обезбиједила заштита
корисника.
Како би уређај обезбиједио потребне параметре
третирања први корак подразумјева мјерење броја обртаја
погонског вратила на вучној погонској јединици –
трактору. Наведено се обавља мјерачем броја обртаја –
тахометром, (контактним или безконтактним).
Браник погонског вратила, који је извор снаге уређаја,
мора бити неоштећен и везан за фиксни дио уређаја како се
не би ротирао. Браник погонског вратила и остали
покретни и ротирајући дијелови за пренос снаге не смију
бити ометани међусобно у функционисању.
б) Пумпа
Капацитет пумпе мора се прилагодити потребама
уређаја и пумпа мора правилно функционисати како би се
обезбиједила стабилна и поуздана доза примјене. Пумпа
мора бити непропусна.
Капацитет пумпе се треба мјерити при броју обртаја
погонског вратила које препоручује произвођач уређаја, а
углавном се препоручуј 540 о/мин. За контролу рада пумпе
треба користити баждарена мјерила протока. Мјерила
протока треба да буду опремљена пригушивачем и мјерном
јединицом која омогућава мјерење протока при различитим
притисцима.
Радни притисци прскалице (уређај у ратарству и
повртарству) се крећу око 5 бара па ће и контрола пумпе
бити обављена при истом. Одступање протока изразити у
процентима, а дозвољено одступање је 15% од номиналног
протока пумпе.
Контролу пумпе атомизера (уређаји у воћарству и
виноградарству) треба обавити на притисцима 5, 10 и 15
бара и одступање изразити у процентима. Дозвољено
одступање протока је 20% од номиналног протока при
притиску 15 бара.
ц) Мјешач
Уређај за мијешање мора обезбјеђивати правилан
повратани ток како би се постигла равномјерна
концентрација цјелокупне количине раствора у резервоару.
Уређај за мијешање мора обезбиједити довољну
количину протока како би се постигла равномјерна
концентрација цјелокупне количине раствора у резервоару.
Проток мјешача се утврђује помоћу мјерила протока који
се поставља на мјешач или на мјешач и повратни вод. Број
обртаја прикључног вратила мора бити око 540 о/мин,
проток на мјешачу од 5% до 10% од укупне запремине
резервоара. Резултати мјерења се исказују у l/мин и
процентуално у односу на укупан проток пумпе или
запремину резервоара.
д) Резервоар
Резервоар раствора, укључујући и показатељ
количине у резервоару, уређаји за пуњење, сита и филтери,
системи пражњења и испирања, као и уређаји за мијешање
морају функционисати на такав начин да смањују
ненамјерно расипање, неравномјерну концентрацију
средства, излагање корисника и заостале количине
раствора у резервоару у највећој могућој мјери.

Utorak, 29. 10. 2013.

е) Систем за мјерења, контролу и регулацију
Сви уређаји за мјерење, стављање у погон и гашење
као и регулацију притиска и/или брзине протока, морају се
правилно калибрирати и морају правилно радити и из њих
не смије истицати течност. Током примјене мора бити
омогућена лака контрола притиска и функционисања
уређаја за подешавање притиска. Како би се обезбиједила
равномјерна стопа примјене, уређаји за регулацију
притиска морају одржавати сталан радни притисак код
сталног броја окретаја пумпе. Манотест подразумијева
упоредно очитавање притиска на манометру уређаја и
баждареном, реперном манометру. Испитивани манометар
мора имати пречник најмање 63 mm и јасно видљиву скалу.
Скала мора имати подјелу од 0,2 бара за манометре обима
мјерења до 5 бара, односно подјелу 1 и 2 бара за манометре
радног обима до 20 бара. Исправним се сматра манометар
ако му је одступање измјереног притиска, при раду са
притисцима већим од 2 бара, у границама од ±10 % у
односу на референтни манометар. Када су у питању
притисци до 2 бара дозвољено одступање износи 0,2 бара.
Мјере се три висине притиска (5, 10 и 15 бара) када су у
питању атомизери, а код прскалица мјере се висине
притиска (3, 4 и 5 бара) и упоређују са реперним
манометром. Казаљка манометра не смије пулсирати при
раду уређаја.
ф) Цијеви и цријева
Цијеви и цријева морају бити у исправном стању како
би се избјегло ометање протока течности или ненамјерно
излијевање у случају квара. Не смије доћи до цурења из
цијеви или цријева код рада при максимално изводљивом
притиску.
г) Филтрирање
Како би се избјегле турбуленције и хетерогеност
млаза филтери морају бити у беспријекорном стању и
величина ока на филетру мора одговарати величини
млазнице монтиране на прскалицу. Ако је уграђен, систем
за индикацију пригушења мора правилно функционисати.
х) Крило прскалице
Крила прскалице морају бити у добром стању и
стабилна у свим правцима. Системи за причвришћивање и
регулацију, као и уређаји за пригушивање нежељених
покрета и компензацију нагнутости морају исправно
функционисати.
и) Распршивачи
Распршивачи као завршни елементи апликације
морају правилно функционисати, а по престанку третирања
да нема капања. Да би се обезбиједила хомогеност млаза,
проток на дизнама мора бити уједначен и не смије знатније
одступати од података у табелама за протоке распршивача
које даје произвођач у зависности од коришћеног притиска.
ј)
Дистрибуција
Попречна и вертикална (у случају примјене код
верткалних засада) дистрибуција ФФС у циљаном мјесту
мора бити уједначена.
к) Вентилатор (за опрему којом се распршују
пестициди ваздушним струјањем)
Вентилатор мора бити у добром стању, такође мора
обезбиједити додатну дезинтеграцију течности као и
транспорт раствора до највиших дијелова биљака.
Члан 11.
(Поступак редовног прегледа)
(1) Преглед уређаја мора бити изведен у складу с
важећим
правилима
и
техничком
опремом
прописаним овим Правилником. Опрема за мјерење
мора бити одобрена, прегледана и овјерена у складу с
техничким нормативним прописима или исправно

Utorak, 29. 10. 2013.

(2)

(3)

(4)
(5)

(1)
(2)

(3)

SLUŽBENI GLASNIK BiH

калибрирана, ако нема техничких нормативних
прописа за ту врсту опреме. Путем обављања прегледа
уређаја треба узети у обзир и упутства за употребу
уређаја, издата од стране произвођача уређаја.
Власници уређаја морају довести на преглед
очишћене уређаје с припадајућом опремом. Вршилац
прегледа може да одбије преглед неочишћеног
уређаја. Резервоар уређаја мора бити напуњен чистом
водом најмање до половине његове запремине.
Коришћену воду при прегледу уређаја потребно је у
највећој мјери вратити назад у резервоар и одвести је
с мјеста прегледа.
Редован преглед уређаја не смије се проводити
истовремено са сервисом и поправком уређаја.
Вршилац прегледа у термину редовних прегледа
уређаја не смије проводити сервис и поправак
неисправних уређаја.
Након прегледа вршилац прегледа издаје Потврду о
редовном прегледу уређаја на обрасцу који се налази
у Прилогу I овог Правилника и његов је саставни дио.
Потврда о редовном прегледу из става (4) овог члана
се издаје у два примјерка од којих један задржава
вршилац прегледа а други примјерак задржава
власник уређаја.
Члан 12.
(Знак о редовном прегледу)
На основу позитивног резултата прегледа уређаја
вршилац прегледа додјељује знак о извршеном
редовном прегледу.
За добијање знака о извршеном редовном прегледу,
уређаји морају испуњавати захтјеве из члана 8. овог
Правилника и бити у складу са стандардима BAS EN
13790-1 или BAS EN 13790-2.
Знак о редовном прегледу је састављен из три дијела и
жуте је боје и израђује се у облику наљепнице.
Укупна димензија знака је 11 x 6 cm. Основни дио
знака има правоугаони облик величине 10 x 6 cm,
састоји се од текста и лога који представља
стилизовани трактор са прскалицом у раду. На горњoj
краћoj ивици знака, одштампано је 6 тачки са
годинама, на доњој краћој ивици знака 12 тачака са
мјесецима, на лијевој бочној дужој ивици знака 16
тачака, а на десној бочној дужој ивици знака 15
тачака, које представљају дане означене бројевима. У
горњем дијелу знака штампаним словима исписано је
"ПРЕГЛЕДАНО". У доњем дијелу знака наведен је
број знака. Број знака састоји се из два дијела. Први
дио је троцифрен и представља број вршиоца
прегледа, а други дио је шестоцифрен и представља
серијски број знака. Основни дио знака се лијепи на
прегледани уређај. Наљепница са знаком је нарезана
по ободу ради спречавања скидања са уређаја без
оштећења. Штампа наљепнице знака мора бити на
материјалу отпорном на хабање, као и бојама
отпорним на течност, свјетлост и остале атмосферске
утицаје најмање за дужину трајања знака од пет (5)
година. Испод основног дијела знака, означено
перфорацијом, налазе се два помоћна дијела знака у
облику правоугаоника исте величине, у боји основног
дијела знака на којима је одштампан број знака у
црној боји. Помоћни дијелови знака чине цјелину са

Broj 84 - Stranica 15

основним дијелом, висине 1 cm и дужине 3 cm. Ове се
наљепнице лијепе на обје потврде о прегледу.
(4) Изглед знака о редовном прегледу наведен је у
Прилогу II који је саставни дио овог Правилника.
(5) Вршилац прегледа поставља знак на уређај,
непосредно након обављеног редовног прегледа
уређаја.
(6) Вршилац прегледа добија знакове о редовном
прегледу од надлежних органа који су их овластили, а
потврду о обављеном прегледу обезбјеђује сам.
(7) Знак о редовном прегледу се ставља на уређај на
начин који обезбјеђује да је знак видљив и читљив, не
смије бити оштећен, сакривен, додатно превучен или
прекривен.
(8) Изузетно од одредбе става (1) овог члана, нови
уређаји купљени након ступања на снагу овог
Правилника добијају знак о прегледу без обављеног
редовног прегледа ако су у складу са Законом о
техничким захтјевима за производе и оцјењивање
усклађености ("Службени гласник БиХ", број 45/04) и
Наредбом о безбједности машина ("Службени гласник
БиХ", број 04/10).
(9) Власник новог уређаја обавезан је, прије прве
употребе, вршиоцу прегледа доставити потврду
(рачун) о купљеном новом уређају и документе са
техничким подацима на основу чега ће добити знак о
редовном прегледу без обављеног прегледа.
(10) У случају оштећења или уништења знака о редовном
прегледу власник уређаја је обавезан да довезе уређај
код вршиоца прегледа и донесе потврду о посљедњем
редовном прегледу. На основу те потврде вршилац
прегледа издаје нови знак о редовном прегледу и
повлачи стари знак.
Члан 13.
(Вођење евиденције)
(1) Евиденцију о резултатима редовних прегледа уређаја,
чији се образац налази у Прилогу III овог Правилника
и његов је саставни дио, као и евиденцију о издатим
знаковима о редовном прегледу води вршилац
прегледа.
(2) Вршилац прегледа мора најкасније до 31. марта
текуће године за претходну годину доставити Управи
и надлежним органима годишњи извјештај о
провођењу редовних прегледа за уређаје.
(3) Управа ће успоставити централну евиденцију
података из става (2) овог члана.
Члан 14.
(Трошкови)
(1) Трошкове редовног прегледа сноси држалац уређаја.
(2) Висину трошкова из става (1) овог члана прописује
Савјет министара Босне и Херцеговине, на приједлог
Управе.
ДИО ЧЕТВРТИ - ПРЕЛАЗНЕ И ЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ
Члан 15.
(Ступање на снагу)
Овај Правилник ступа на снагу осмог дана од дана
објављивања у "Службеном гласнику БиХ".
Предсједавајући
СМ број 220/13
Савјета министара БиХ
18. септембра 2013. године
Вјекослав Беванда, с. р.
Сарајево

Broj 84 - Stranica 16

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 29. 10. 2013.

 

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 84 - Stranica 17

 

Broj 84 - Stranica 18

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 29. 10. 2013.

 

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Na osnovu člana 47. stav 3. člana 48. stav 3. i člana 49.
stav 3. Zakona o fitofarmaceutskim sredstvima Bosne i
Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 49/04) i člana 17.
Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni
glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i
24/08), na prijedlog Uprave Bosne i Hercegovine za zaštitu
zdravlja bilja, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 64.
sjednici, održanoj 18. septembra 2013. godine, donijelo je

PRAVILNIK

O UREĐAJIMA ZA APLIKACIJU
FITOFARMACEUTSKIH SREDSTAVA
DIO PRVI - OPĆE ODREDBE
Član 1.
(Predmet propisa)
Ovaj Pravilnik propisuje uslove u pogledu prostorija,
opreme i kadrova, koje moraju da ispunjavaju ovlaštene pravne
ili fizičke osobe za obavljanje redovnih pregleda uređaja za
aplikaciju fitofarmaceutskih sredstava (u daljnjem tekstu:
uređaji), sadržaj redovnih pregleda, način vođenja evidencije
uređaja, sadržaj, boja i oblik znaka o redovnom pregledu,
postupak određivanja troškova redovnih pregleda uređaja i
pojedine vrste uređaja za koje pregled nije obavezan.
Član 2.
(Značenje izraza)
Izrazi upotrijebljeni u Zakonu o fitofarmaceutskim
sredstvima Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj
49/04), koriste se i u ovom Pravilniku, a izrazi upotrijebljeni u
ovom Pravilniku imaju sljedeće značenje:
a) "Korisnik" je svaka pravna i fizička osoba koja
koristi fitofarmaceutska sredstava (u daljnjem tekstu:
FFS) za obavljanje svoje djelatnosti, uključujući
operatere, tehničare, zaposlene i samozaposlene
osobe kako u poljoprivredi tako i u drugim
sektorima.
b) "Tretiranje" je svaka aplikacija FFS na bilju,
biljnim proizvodima, na tlu i unošenjem u tlo ili
objektima radi zaštite bilja ili biljnih proizvoda od
štetnih organizama, radi uništavanja neželjenog bilja
i dijelova bilja, te zadržavanja ili sprječavanja
neželjenog rasta bilja, uključujući i aplikaciju na
nepoljoprivrednim površinama.
c) "Vlasnik uređaja (držalac)" je svaka osoba koje
posjeduje uređaje i koristi ih kako u poljoprivredi
tako i u drugim sektorima.
d) "Vršilac pregleda" je pravna ili fizička osoba koja
je ovlaštena za vršenje redovnih pregleda uređaja.
Član 3.
(Redovni pregled uređaja)
(1) Korisnicima uređaja (u daljnjem tekstu: korisnici)
dozvoljena je upotreba samo uređaja koji su redovno
pregledani i imaju potvrdu o ispravnosti uređaja i znak o
redovnom pregledu.
(2) Uređaji moraju biti pregledani barem jednom najkasnije
do 31.12.2016. godine, a kasnije podliježu redovnom
pregledu najmanje jednom u periodu od tri godine.
(3) Pregledima se provjerava da li uređaji zadovoljavaju
zahtjeve navedene u članu 10. ovoga Pravilnika s ciljem
optimalno efikasne primjene FFS.
Član 4.
(Izuzeci u primjeni)
(1) Izuzetno od odredbi člana 3. ovog Pravilnika, na osnovu
procjene rizika za zdravlje ljudi i životne sredine te
učestalosti upotrebe, izuzimaju se od obaveze redovnog

Broj 84 - Stranica 19

pregleda ručni, leđni i uređaji na kolicima na ručni i
električni pogon (u daljnjem tekstu: uređaji malog
kapaciteta).
(2) Za korisnike uređaja malog kapaciteta Uprava Bosne i
Hercegovine za zaštitu zdravlja bilja (u daljnjem tekstu:
Uprava) će u saradnji sa nadležnim organima entiteta i
Brčko distrikta Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu:
nadležni organi) pripremiti uputstvo koje će sadržati sve
potrebne informacije, a posebno o potrebi redovne
zamjene dotrajalih dijelova, o posebnim rizicima
povezanim s tim uređajima, a profesionalni korisnici će
biti obučeni za pravilnu primjenu tih uređaja u skladu s
odredbama
Pravilnika
o
dužnostima
korisnika
fitofarmaceutskih sredstava ("Službeni glasnik BiH", broj
101/12).
DIO DRUGI - USLOVI U POGLEDU PROSTORIJA,
OPREME I KADROVA ZA OBAVLJANJE REDOVNIH
PREGLEDA UREĐAJA
Član 5.
(Vršenje pregleda)
(1) Redovne preglede uređaja obavlja vršilac pregleda, ako
ispunjava uslove propisane u čl. 6.,7. i 8. ovog Pravilnika.
(2) Vršilac pregleda ne može biti proizvođač, zastupnik,
uvoznik, prodavač ili serviser uređaja.
Član 6.
(Kadrovi)
Vršilac pregleda mora imati u stalnom radnom odnosu sa
punim radnim vremenom zaposlene najmanje dvije osobe, od
kojih je jedno diplomirani inženjer poljoprivrede, smijer:
poljoprivredna mehanizacija, poljoprivredna tehnika, zaštita
bilja, ratarski, voćarsko-vinogradarski, drugi smjer biljne
proizvodnje, opći smjer ili diplomirani inženjer mašinstva, kao
odgovorna stručna osoba i druga osoba koje mora imati srednju
stručnu spremu poljoprivrednog ili tehničkog usmjerenja u
trajanju od četiri godine.
Član 7.
(Prostorije)
(1) Prostorije za obavljanje redovnih pregleda moraju biti
zaštićene od uticaja prekomjerne toplote, vlage, dima,
vibracija, buke itd., te se moraju redovno održavati. Radne
prostorije treba da su prostrane u toj mjeri da se omogući
izvođenje svih metoda redovnog pregleda i da se smanji
rizik od povreda ili opasnosti za osoblje, te da se omogući
slobodan i efikasan rad osoblja. Tokom redovnog
pregleda potrebno je osigurati adekvatnu ventilaciju, da
ispusni gasovi ne ugrožavaju zdravlje. Treba se osigurati
oprema, koja omogućuje prikupljanje i povratak tečnosti
koja je istekla tokom ispitivanja kao i odlaganje tih
ostataka tečnosti.
(2) Pregled uređaja je moguć i na otvorenom prostoru kada je
potrebno sa tri strane osigurati zaštitu od vjetra. Visina
vjetrobrana mora da bude najmanje 4 m od zadnjeg dijela
uređaja koji se pregleda. Pregled na otvorenom mora se
provoditi na mjestima gdje ne postoji opasnost od
onečišćenja vodenih resursa i podzemnih voda, te
mjestima koja moraju biti zaštićena od nepovoljnih
vremenskih uslova. Vršilac pregleda prethodno treba da
uskladi međusobne odnose sa vlasnicima parcela koje
neposredno graniče sa prostorom na kome će se obavljati
pregled.
(3) Vršilac pregleda mora sam da odredi boravak i kretanje
zaposlenih osoba, u prostorijama gdje se obavljaju
redovni pregledi uređaja.
(4) Sva oprema za obavljanje redovnih pregleda uređaja treba
da je dostupna na jednostavan način. U svim prostorijama

Broj 84 - Stranica 20

(1)

(2)

(1)

(2)
(3)
(4)

SLUŽBENI GLASNIK BiH

i prostoru za vršenje redovnog pregleda kao i kod opreme,
treba da se provode mjere koje osiguravaju red i čistoću.
Član 8.
(Tehnička oprema, alati i pribor)
Vršilac pregleda mora imati i koristiti sljedeću tehničku
opremu, alat i pribor za obavljanje redovnih pregleda:
a) uređaj za utvrđivanje poprečne distribucije tečnosti
kod prskalica, tj. ispitni sto sa prenosom podataka na
kompjuter ili ispitni sto s krovićima razmaka 100
mm i volumenom menzura do 1 litra s graničnim
oznakama u vrijednosti odstupanja +-10%;
b) ispitni uređaj za pojedinačno mjerenje protoka dizne
uređaja s prenosom podataka na kompjuter;
c) ispitni uređaj za utvrđivanje ispravnosti manometara
s kontrolnim analognim manometrom obima 160
mm klase tačnosti 06 ili s digitalnim kontrolnim
manometrom obima 160 mm i klasom tačnosti 005 s
uvjerenjem o kalibraciji od ovlaštene institucije;
d) ispitni uređaj za mjerenje protoka pumpe s tačnošću
zapreminskog mjerenja do +-0,5%;
e) prihvatne posude za prikupljanje tečnosti pri
mjerenjima;
f)
pumpa za vraćanje tečnosti u prskalicu;
g) ispitni uređaj za mjerenje protoka dizni atomizera s
menzurama volumena 2 litra i s gravurom od 50 ml;
h) kompjuter sa štampačem;
i)
odgovarajuću softversku aplikaciju uz ispitne
uređaje koja omogućava prikaz i izradu rezultata
pregleda;
j)
razni električni nastavci;
k) kompresor za kontrolu pritiska u pumpama i
naduvavanje bazena;
l)
sat štoperica;
m) kalkulator;
n) mjerač broja obrtaja vratila priključnog vratila
traktora s tačnošću < +-2%;
o) mjerač brzine zraka;
p) pokretna meteorološka stanica za mjerenje osnovnih
agroklimatskih pokazatelja s prenosom podataka na
kompjuter a posebno brzine vjetra u vrijeme
redovnog pregleda uređaja;
r)
uglomjer za namještanje ugla nagiba dizne;
s) četkica za čišćenje dizni s nastavkom za namještanje
dizni;
t)
rampa za pristup vozila na testni sto;
u) transportno
vozilo
ili
osobno
vozilo
s
autoprikolicom radi mobilnosti zaposlenih osoba.
Vršilac pregleda mora svake tri godine o svom trošku
provesti kalibraciju opreme u akreditovanoj i ovlaštenoj
laboratoriji što dokazuje Potvrdom o kalibraciji.
Član 9.
(Postupak ovlaštivanja vršilaca pregleda uređaja)
Nadležni organi raspisuju Javni poziv za dostavljanje
ponuda za vršenje redovnih pregleda uređaja. Vršilac
pregleda se prijavljuje za vršenje redovnih pregleda, na
osnovu Javnog poziva, pri čemu mora priložiti dokaze o
ispunjavanju uslova iz čl. 6., 7. i 8. ovog Pravilnika.
Stručna komisija, koju imenuju nadležni organi, utvrđuje
da li su ispunjeni uslovi iz čl. 6., 7. i 8. ovoga Pravilnika.
Stručna komisija iz stava (2) ovog člana sastavljena je od
predstavnika Uprave, nadležnih organa i od stručnjaka iz
oblasti poljoprivredne mehanizacije i zaštite bilja.
Stručna komisija iz stava (2) ovog člana sastoji se od
četiri člana. Jedan član je iz Uprave i imenuje ga Uprava,
jedan član iz nadležnog organa a imenuje ga nadležni

Utorak, 29. 10. 2013.

organ, jedan stručnjak iz oblasti mehanizacija i jedan
stručnjak iz oblasti zaštite bilja, a imenuje ih nadležni
organ.
(5) Stručnjaci iz stava (3) ovog člana moraju imati najmanje
pet godina radnog iskustva u struci i ne smiju biti u
sukobu interesa s podnosiocima zahtjeva.
(6) Nadležni organi, na prijedlog Stručne komisije Rješenjem
ovlašćuju vršioca redovnih pregleda uređaja na period od
pet godina.
(7) Na zahtjev vršioca pregleda, u slučaju da vršilac pregleda
prestane ispunjavati jedan ili više uslova iz čl. 6., 7. i 8.
ovoga Pravilnika, ili na prijedlog nadležnog organa koji je
proveo nadzor nad radom vršioca pregleda, nadležni
organi ukinut će Rješenje o ovlaštenju.
(8) Spisak ovlaštenih vršilaca pregleda vode nadležni organi
na svom administrativnom području.
(9) Uprava vodi Jedinstveni spisak vršilaca pregleda za Bosnu
i Hercegovinu.
(10) Vršilac pregleda je obvezan obavijestiti nadležne organe o
svim nastalim promjenama u pogledu ispunjavanja uslova
za dobijanje ovlaštenja za vršioca redovnih pregleda
uređaja.
DIO TREĆI - REDOVNI PREGLED
Član 10.
(Sadržaj redovnog pregleda)
(1) Pregled uređaja obuhvata sve aspekte važne za postizanje
visokog nivoa sigurnosti i zaštite zdravlja ljudi i životne
sredine. Optimalno efikasna primjena osigurava se
pravilnim radom uređaja i funkcioniranjem opreme.
(2) Uređaji moraju funkcionirati sigurno i moraju se propisno
primjenjivati za predviđene svrhe kako bi se osiguralo da
se FFS tačno doziraju i distribuiraju. Uređaji moraju biti u
takvom stanju da se mogu lako i potpuno puniti i prazniti,
a da ne dolazi do curenja FFS. Čišćenje mora biti lako i
detaljno. Rad uređaja mora biti siguran, mora se
kontrolirati i moći odmah zaustaviti sa mjesta korisnika.
Ako su potrebna, podešavanja moraju biti jednostavna,
tačna i ponovljiva.
(3) Kod pregleda uređaja provjerava se funkcionalnost
sljedećih dijelova:
a) Pogonski dijelovi
Mora se montirati zaštita pogonskog vratila i zaštita
priključka energije koje moraju biti u besprijekornom stanju a
zaštitne uređaje i bilo kakve pokretne ili rotirajuće pogonske
dijelove ne smiju se ometati u radu, kako bi se osigurala zaštita
korisnika.
Kako bi uređaj osigurao potrebne parametre tretiranja prvi
korak podrazumijeva mjerenje broja obrtaja pogonskog vratila
na vučnoj pogonskoj jedinici - traktoru. Navedeno se obavlja
mjeračem broja obrtaja - tahometrom, (kontaktnim ili
bezkontaktnim).
Štitnik pogonskog vratila koji je izvor snage uređaja mora
biti neoštećen i vezan za fiksni dio uređaja kako se ne bi
rotirao. Štitnik pogonskog vratila i ostali pokretni i rotirajući
dijelovi za prenos snage ne smiju biti ometani međusobno u
funkcioniranju.
b) Pumpa
Kapacitet pumpe mora se prilagoditi potrebama uređaja i
pumpa mora pravilno funkcionirati kako bi se osigurala stabilna
i pouzdana doza primjene. Pumpa mora biti nepropusna.
Kapacitet pumpe se treba mjeriti pri broju obrtaja
pogonskog vratila koje preporučuje proizvođač uređaja, a
uglavnom se preporučuje 540 o/min. Za kontrolu rada pumpe
treba koristiti baždarena mjerila protoka. Mjerila protoka treba

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

da budu opremljena prigušivačem i mjernom jedinicom koja
omogućava mjerenje protoka pri različitim pritiscima.
Radni pritisci kod prskalice (uređaj u ratarstvu i
povrtarstvu) se kreću oko 5 bara te će i kontrola pumpe biti
obavljena pri istom. Odstupanje protoka izraziti u postocima, a
dozvoljeno odstupanje je 15 % od nominalnog protoka pumpe.
Kontrolu pumpe kod atomizera (uređaji u voćarstvu i
vinogradarstvu) treba obaviti na pritiscima 5, 10 i 15 bara i
odstupanje izraziti u postocima. Dozvoljeno odstupanje protoka
je 20 % od nominalnog protoka pri pritisku 15 bara.
c) Mješač
Uređaj za miješanje mora osiguravati pravilan povratani
tok kako bi se postigla ravnomjerna koncentracija cjelokupne
količine rastvora u rezervoaru.
Uređaj za miješanje mora osigurati dovoljnu količinu
protoka kako bi se postigla ravnomjerna koncentracija u
cjelokupne količine rastvora u rezervoaru. Protok mješača se
utvrđuje pomoću mjerila protoka koji se postavlja na mješač ili
na mješač i povratni vod. Broj obrtaja priključnog vratila mora
biti oko 540 o/min, protok na mješaču od 5% do 10% od
ukupne zapremine rezervoara. Rezultati mjerenja se iskazuju u
l/min i postotno u odnosu na ukupan protok pumpe ili
zapreminu rezervoara.
d) Rezervoar
Rezervoar rastvora, uključujući i pokazatelj količine u
rezervoaru, uređaji za punjenje, sita i filteri, sistemi pražnjenja i
ispiranja, kao i uređaji za miješanje moraju funkcionirati na
takav način da smanjuju nenamjerno rasipanje, neravnomjernu
koncentraciju sredstva, izlaganje korisnika i zaostale količine
rastvora u rezervoaru u najvećoj mogućoj mjeri.
e) Sistem za mjerenja, kontrolu i regulaciju
Svi uređaji za mjerenje, stavljanje u pogon i gašenje, te
regulaciju pritiska i/ili brzine protoka, moraju se pravilno
kalibrirati i moraju pravilno raditi i iz njih ne smije curiti
tekućina. Tokom primjene mora biti omogućena laka kontrola
pritiska i funkcioniranja uređaja za podešavanje pritiska. Kako
bi se osigurala ravnomjerna stopa primjene, uređaji za
regulaciju pritiska moraju održavati stalan radni pritisak kod
stalnog broja okretaja pumpe. Manotest podrazumijeva
uporedno očitavanje pritiska na manometru uređaja i
baždarenom, repernom manometru. Ispitivani manometar mora
imati prečnik najmanje 63 mm i jasno vidljivu skalu. Skala
mora imati podjelu od 0,2 bara za manometre obima mjerenja
do 5 bara, odnosno podjelu 1 i 2 bara za manometre radnog
obima do 20 bara. Manometar se smatra ispravnim ako mu je
odstupanje izmjerenog pritiska, pri radu sa pritiscima većim od
2 bara, u granicama od ±10 % u odnosu na referentni
manometar. Kada su u pitanju pritisci do 2 bara dozvoljeno
odstupanje iznosi 0,2 bara. Mjere se tri visine pritiska (5, 10 i
15 bara) kada su u pitanju atomizeri, a kod prskalica mjere se
visine pritiska (3, 4 i 5 bara) i upoređuju sa repernim
manometrom. Kazaljka manometra ne smije pulsirati pri radu
uređaja.
f)
Cijevi i crijeva
Cijevi i crijeva moraju biti u ispravnom stanju kako bi se
izbjeglo ometanje protoka tečnosti ili nenamjerno izlijevanje u
slučaju kvara. Ne smije doći do curenja iz cijevi ili crijeva kod
rada pri maksimalno izvodljivom pritisku.
g) Filtriranje
Kako bi se izbjegle turbulencije i heterogenost mlaza
filteri moraju biti u besprijekornom stanju i veličina oka na
filetru mora odgovarati veličini mlaznice montirane na
prskalicu. Ako je ugrađen, sistem za indikaciju prigušenja mora
pravilno funkcionirati.

Broj 84 - Stranica 21

h) Krilo prskalice
Krila prskalice moraju biti u dobrom stanju i stabilna u
svim pravcima. Sistemi za pričvrišćivanje i regulaciju, te
uređaji za prigušivanje neželjenih pokreta i kompenzaciju
nagnutosti moraju ispravno funkcionirati.
i)
Raspršivači
Raspršivači kao završni elementi aplikacije moraju
pravilno funkcionirati, a po prestanku tretiranja da nema
kapanja. Da bi se osigurala homogenost mlaza, protok na
diznama mora biti ujednačen i ne smije znatnije odstupati od
podataka u tabelama za protoke raspršivača koje daje
proizvođač u ovisnosti od korištenog pritiska.
j)
Distribucija
Poprečna i vertikalna (u slučaju primjene kod vertkalnih
zasada) distribucija FFS u ciljanom mjestu mora biti
ujednačena.
k) Ventilator (za opremu kojom se raspršuju pesticidi
zračnim strujanjem)
Ventilator mora biti u dobrom stanju, također mora
osigurati dodatnu dezintegraciju tečnosti kao i transport
rastvora do najviših dijelova biljaka.
Član 11.
(Postupak redovnog pregleda)
(1) Pregled uređaja mora biti izveden u skladu s važećim
pravilima i tehničkom opremom propisanim ovim
Pravilnikom. Oprema za mjerenje mora biti odobrena,
pregledana i ovjerena u skladu s tehničkim normativnim
propisima ili ispravno kalibrirana, ako nema tehničkih
normativnih propisa za tu vrstu opreme. Putem obavljanja
pregleda uređaja treba uzeti u obzir i uputstva za upotrebu
uređaja, izdata od strane proizvođača uređaja.
(2) Vlasnici uređaja moraju dovesti na pregled očišćene
uređaje s pripadajućom opremom. Vršilac pregleda može
da odbije pregled neočišćenog uređaja. Rezervoar uređaja
mora biti napunjen čistom vodom najmanje do polovine
njegove zapremine. Korištenu vodu pri pregledu uređaja
potrebno je u najvećoj mjeri vratiti nazad u rezervoar i
odvesti je s mjesta pregleda.
(3) Redovan pregled uređaja ne smije se provoditi
istovremeno sa servisom i popravkom uređaja. Vršilac
pregleda u terminu redovnih pregleda uređaja ne smije
provoditi servis i popravak neispravnih uređaja.
(4) Nakon pregleda vršilac pregleda izdaje Potvrdu o
redovnom pregledu uređaja na obrascu koji se nalazi u
Prilogu I ovoga Pravilnika i njegov je sastavni dio.
(5) Potvrda o redovnom pregledu iz stava (4) ovog člana se
izdaje u dva primjerka od kojih jedan zadržava vršilac
pregleda a drugi primjerak zadržava vlasnik uređaja.
Član 12.
(Znak o redovnom pregledu)
(1) Na osnovu pozitivnog rezultata pregleda uređaja vršilac
pregleda dodjeljuje znak o izvršenom redovnom pregledu.
(2) Za dobijanje znaka o izvršenom redovnom pregledu,
uređaji moraju ispunjavati zahtjeve iz člana 8. ovog
Pravilnika i biti u skladu sa standardima BAS EN 13790-1
ili BAS EN 13790-2.
(3) Znak o redovnom pregledu je sastavljen iz tri djela i žute
je boje i izrađuje se u obliku naljepnice. Ukupna
dimenzija znaka je 11 x 6 cm. Osnovni dio znaka ima
pravougaoni oblik veličine 10 x 6 cm, sastoji se od teksta i
loga koji predstavlja stilizovani traktor sa prskalicom u
radu. Na gornjem, kraćem rubu znaka, otisnuto je 6 tački
sa godinama, na donjem kraćem rubu znaka 12 tačaka sa
mjesecima, na lijevom bočnom dužem rubu znaka 16
tačaka, a na desnom bočnom dužem rubu znaka 15 tačaka,

Broj 84 - Stranica 22

(4)
(5)
(6)
(7)
(8)

(9)

SLUŽBENI GLASNIK BiH

koje predstavljaju dane označene brojevima. U gornjem
dijelu znaka štampanim slovima ispisano je
"PREGLEDANO". U donjem dijelu znaka naveden je
broj znaka. Broj znaka sastoji se iz dva dijela. Prvi dio je
trocifren i predstavlja broj vršioca pregleda, a drugi dio je
šestocifren i predstavlja serijski broj znaka. Osnovni dio
znaka se lijepi na pregledani uređaj. Naljepnica sa znakom
je narezana po obodu radi sprječavanja skidanja sa uređaja
bez oštećenja. Štampa naljepnice znaka mora biti na
materijalu otpornom na habanje, te bojama otpornim na
tečnost, svjetlost i ostale atmosferske uticaje najmanje za
dužinu trajanja znaka od pet (5) godina. Ispod osnovnog
dijela znaka, označeno perforacijom, nalaze se dva
pomoćna dijela znaka u obliku pravougaonika iste
veličine, u boji osnovnog dijela znaka na kojima je otisnut
broj znaka u crnoj boji. Pomoćni dijelovi znaka čine
cjelinu sa osnovnim dijelom, visine 1 cm i dužine 3 cm.
Ove se naljepnice lijepe na obje potvrde o pregledu.
Izgled znaka o redovnom pregledu naveden je u Prilogu II
koji je sastavni dio ovog Pravilnika.
Vršilac pregleda postavlja znak na uređaj, neposredno
nakon obavljenog redovnog pregleda uređaja.
Vršilac pregleda dobija znakove o redovnom pregledu od
nadležnih organa koji su ih ovlastili, a potvrdu o
obavljenom pregledu osigurava sam.
Znak o redovnom pregledu se stavlja na uređaj na način
koji osigurava da je znak vidljiv i čitljiv, te ne smije biti
oštećen, sakriven, dodatno prevučen ili prekriven.
Izuzetno od odredbe stava (1) ovog člana, novi uređaju
kupljeni nakon stupanja na snagu ovog Pravilnika dobijaju
znak o pregledu bez obavljenog redovnog pregleda ako su
u skladu sa Zakonom o tehničkim zahtjevima za
proizvode i ocjenjivanje usklađenosti ("Službeni glasnik
BiH" broj 45/04) i Naredbom o sigurnosti mašina
("Službeni glasnik BiH" broj 04/10)
Vlasnik novog uređaja obvezan je, prije prve upotrebe,
vršiocu pregleda dostaviti potvrdu (račun) o kupljenom

Utorak, 29. 10. 2013.

novom uređaju i dokumente sa tehničkim podacima na
osnovu čega će dobiti znak o redovnom pregledu bez
obavljenog pregleda.
(10) U slučaju oštećenja ili uništenja znaka o redovnom
pregledu vlasnik uređaja je obvezan dovesti uređaj kod
vršioca pregleda i donijeti potvrdu o zadnjem redovnom
pregledu. Na osnovu te potvrde vršilac pregleda izdaje
novi znak o redovnom pregledu i povlači stari znak.
Član 13.
(Vođenje evidencije)
(1) Evidenciju o rezultatima redovnih pregleda uređaja, čiji se
obrazac nalazi u Prilogu III ovog Pravilnika i njegov je
sastavni dio, kao i evidenciju o izdatim znakovima o
redovnom pregledu vodi vršilac pregleda.
(2) Vršilac pregleda mora najkasnije do 31. marta tekuće
godine za prethodnu godinu dostaviti Upravi i nadležnim
organima godišnji izvještaj o provođenju redovnih
pregleda za uređaje.
(3) Uprava će uspostaviti centralnu evidenciju podataka iz
stava (2) ovog člana.
Član 14.
(Troškovi)
(1) Troškove redovnog pregleda snosi držalac uređaja.
(2) Visinu troškova iz stava (1) ovog člana propisuje Vijeće
ministara Bosne i Hercegovine, na prijedlog Uprave.
DIO ČETVRTI - PRELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE
Član 15.
(Stupanje na snagu)
Ovaj Pravilnik stupa na snagu osmog dana od dana
objavljivanja u "Službenom glasniku BiH".
VM broj 220/13
18. septembra 2013. godine
Sarajevo

Predsjedavajući
Vijeća ministara BiH
Vjekoslav Bevanda, s. r.

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 84 - Stranica 23

 

Broj 84 - Stranica 24

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 29. 10. 2013.

 

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Broj 84 - Stranica 25

 

Broj 84 - Stranica 26

SLUŽBENI GLASNIK BiH

MINISTARSTVO FINANCIJA I TREZORA
BOSNE I HERCEGOVINE
1107

Na temelju članka 61. stavak 2. Zakona o upravi
("Službeni glasnik BiH", broj 32/02 i 102/09), članka 30.
Zakona o administrativnim pristojbama ("Službeni glasnik
BiH", broj 16/02, 19/02, 43/04, 8/06, 76/06, 76/07 i 98/12) i
Odluke o izboru najpovoljnijih banaka i dodjeli ugovora
bankama za pružanje usluga za institucije Bosne i Hercegovine
putem Ministarstva financija i trezora Bosne i Hercegovine broj
08-02-1-4108-8/13 od 12.06.2013. godine, ministar financija i
trezora donosi

NAREDBU

O IZMJENAMA I DOPUNAMA NAREDBI O
UPLATNIM RAČUNIMA ZA ADMINISTRATIVNE
PRISTOJBE
I.
U Naredbi o dopuni Naredbe o izmjenama i dopunama
naredbi o uplatnim računima za administrativne pristojbe
("Službeni glasnik BiH", broj 20/10, 74/10, 82/10, 92/10,
108/10, 4/11, 71/11, 3/12, 19/12, 70/12 i 54/13) u poglavlju II
vrši se izmjena uplatnog računa za administrativne pristojbe
tako da umjesto:
JRT Trezor BiH - Depozitni račun, broj računa
3060310000938769 (Hypo Alpe Adria Bank d.d.
Mostar)
novi uplatni račun glasi:
JRT Trezor BiH - Depozitni račun, broj računa
5517902220404858 (Unicredit banka a.d. Banja
Luka).
II.
Ostali navedeni uplatni računi u poglavlju II ostaju
nepromijenjeni.
III.
Ova naredba stupa na snagu 8 (osam) dana od dana
objavljivanja a objavit će se u "Službenom glasniku BiH".
Broj 08-16-1-9197-1/13
Ministar
23. listopada 2013. godine
Dr. Nikola Špirić, v. r.
Sarajevo
На основу члана 61. став 2. Закона о управи
("Службени гласник БиХ", број 32/02 и 102/09), члана 30.
Закона о административним таксама ("Службени гласник
БиХ", број 16/02, 19/02, 43/04, 8/06, 76/06, 76/07 и 98/12) и
Одлуке о избору најповољнијих банака и додјели уговора
банкама за пружање услуга за институције Босне и
Херцеговине путем Министарства финансија и трезора
Босне и Херцеговине број 08-02-1-4108-8/13 од 12.06.2013.
године, министар финансија и трезора доноси

НАРЕДБУ

О ИЗМЈЕНАМА И ДОПУНАМА НАРЕДБИ О
УПЛАТНИМ РАЧУНИМА ЗА АДМИНИСТРАТИВНЕ
ТАКСЕ
I.
У Наредби о допуни Наредбе о измјенама и допунама
наредби о уплатним рачунима за административне таксе
("Службени гласник БиХ", број 20/10, 74/10, 82/10, 92/10,
108/10, 4/11, 71/11, 3/12, 19/12, 70/12 и 54/13) у поглављу II
врши се измјена уплатног рачуна за административне таксе
тако да умјесто:

Utorak, 29. 10. 2013.

ЈРТ Трезор БиХ - Депозитни рачун, број рачуна
3060310000938769 (Нуро Аlре Аdria Bank д.д.
Мостар)
нови уплатни рачун гласи:
ЈРТ Трезор БиХ - Депозитни рачун, број рачуна
5517902220404858 (Unicredit banka а.д. Бања
Лука).
II.
Остали наведени уплатни рачуни у поглављу II остају
непромијењени.
III.
Ова наредба ступа на снагу 8 (осам) дана од дана
објављивања а објавиће се у "Службеном гласнику БиХ".
Број 08-16-1-9197-1/13
23. октобра 2013. године
Министар
Сарајево
Др Никола Шпирић, с. р.
-

Na osnovu člana 61. stav 2. Zakona o upravi ("Službeni
glasnik BiH", broj 32/02 i 102/09), člana 30. Zakona o
administrativnim taksama ("Službeni glasnik BiH", broj 16/02,
19/02, 43/04, 8/06, 76/06, 76/07 i 98/12) i Odluke o izboru
najpovoljnijih banaka i dodjeli ugovora bankama za pružanje
usluga za institucije Bosne i Hercegovine putem Ministarstva
finansija i trezora Bosne i Hercegovine broj 08-02-1-4108-8/13
od 12.06.2013. godine, ministar finansija i trezora donosi

NAREDBU

O IZMJENAMA I DOPUNAMA NAREDBI O
UPLATNIM RAČUNIMA ZA ADMINISTRATIVNE
TAKSE
I.
U Naredbi o dopuni Naredbe o izmjenama i dopunama
naredbi o uplatnim računima za administrativne takse
("Službeni glasnik BiH", broj 20/10, 74/10, 82/10, 92/10,
108/10, 4/11, 71/11, 3/12, 19/12, 70/12 i 54/13) u poglavlju II
vrši se izmjena uplatnog računa za administrativne takse tako
da umjesto:
JRT Trezor BiH - Depozitni račun, broj računa
3060310000938769 (Hypo Alpe Adria Bank d.d.
Mostar)
novi uplatni račun glasi:
JRT Trezor BiH - Depozitni račun, broj računa
5517902220404858 (Unicredit banka a.d. Banja
Luka).
II.
Ostali navedeni uplatni računi u poglavlju II ostaju
nepromijenjeni.
III.
Ova naredba stupa na snagu 8 (osam) dana od dana
objavljivanja a objavit će se u "Službenom glasniku BiH".
Broj 08-16-1-9197-1/13
Ministar
23. oktobra 2013. godine
Dr. Nikola Špirić, s. r.
Sarajevo

MINISTARSTVO VANJSKIH POSLOVA
BOSNE I HERCEGOVINE
1108

Na temelju članka 16. Zakona o upravi ("Službeni glasnik
BiH", broj 32/02) i čl. 4.a Odluke o nerezidentnom
predstavljanju Bosne i Hercegovine Predsjedništva Bosne i
Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 82/05, 18/06 i 79/06),
ministar vanjskih poslova Bosne i Hercegovine donosi

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

ODLUKU

O IZMJENI ODLUKE O KONZULARNOM
POKRIVANJU
Članak 1.
U Odluci o konzularnom pokrivanju ("Službeni glasnik
BiH", broj 28/08) članak 3. briše se.
Članak 2.
Članak 4. postaje članak 3. mijenja se i glasi: "Konzularna
usluga može se obaviti i u drugom diplomatsko-konzularnom
predstavništvu, kada se za to ukaže potreba iz razloga hitnosti,
pogodnosti za stranke ili drugih opravdanih razloga".
Članak 3.
Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavit će
se u "Službenom glasniku BiH".
Broj 01-05-2-36862/13
Ministar
8. listopada 2013. godine
Dr. Zlatko Lagumdžija, v. r.
Sarajevo
На основу члана 16. Закона о управи ("Службени
гласник БиХ", број 32/02) и чл. 4.а Одлуке о нерезидентном
представљању Босне и Херцеговине Предсједништва Босне
и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 82/05, 18/06 и
79/06), министар иностраних послова Босне и Херцеговине
доноси

ОДЛУКУ

О ИЗМЈЕНИ ОДЛУКЕ О КОНЗУЛАРНОМ
ПОКРИВАЊУ
Члан 1.
У Одлуци о конзуларном покривању ("Службени
гласник БиХ", број 28/08) члан 3. брише се.
Члан 2.
Члан 4. постаје члан 3. мијења се и гласи: "Конзуларна
услуга може се обавити и у другом дипломатскоконзуларном представништву, када се за то укаже потреба
из разлога хитности, погодности за странке или других
оправданих разлога."
Члан 3.
Ова Одлука ступа на снагу даном доношења и објавит
ће се у "Службеном гласнику БиХ".
Број 01-05-2-36862/13
8. октобрa 2013. године
Министар
Сарајево
Др Златко Лагумџија, с. р.
Na osnovu člana 16. Zakona o upravi ("Službeni glasnik
BiH", broj 32/02) i čl. 4.a Odluke o nerezidentnom
predstavljanju Bosne i Hercegovine Predsjedništva Bosne i
Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 82/05, 18/06 i 79/06),
ministar vanjskih poslova Bosne i Hercegovine donosi

ODLUKU

O IZMJENI ODLUKE O KONZULARNOM
POKRIVANJU
Član 1.
U Odluci o konzularnom pokrivanju ("Službeni glasnik
BiH", broj 28/08) član 3. briše se.
Član 2.
Član 4. postaje član 3. mijenja se i glasi: "Konzularna
usluga može se obaviti i u drugom diplomatsko - konzularnom
predstavništvu, kada se za to ukaže potreba iz razloga hitnosti,
pogodnosti za stranke ili drugih opravdanih razloga".

Broj 84 - Stranica 27

Član 3.
Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavit će
se u "Službenom glasniku BiH".
Broj 01-05-2-36862/13
Ministar
8. oktobra 2013. godine
Dr. Zlatko Lagumdžija, s. r.
Sarajevo

DRŽAVNA REGULATORNA KOMISIJA ZA
ELEKTRIČNU ENERGIJU - DERK
1109

Na temelju članka 4.2 i 4.7. Zakona o prijenosu,
regulatoru i operatoru sustava električne energije u Bosni i
Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 7/02, 13/03, 76/09 i
1/11), članka 33. Poslovnika o radu Državne regulatorne
komisije za električnu energiju ("Službeni glasnik BiH", broj
2/05) i članka 57. stavak 1. točka a) Pravilnika o licencama
("Službeni glasnik BiH", broj 87/12), Državna regulatorna
komisija za električnu energiju, na sjednici održanoj 17.
listopada 2013. godine, donijela je

ODLUKU

O SUSPENZIJI KORIŠTENJA LICENCE ZA
DJELATNOST MEĐUNARODNE TRGOVINE
ELEKTRIČNOM ENERGIJOM
1. Korištenje privremene licence izdate "KTG Zenica" d.o.o.
Zenica za obavljanje djelatnosti međunarodne trgovine
električnom energijom, suspendira se, na zahtjev
korisnika licence, do 30. travnja 2014. godine.
2. Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i bit će
objavljena u "Službenom glasniku BiH" i službenim
glasilima entiteta.
Obrazloženje
"KTG Zenica" d.o.o. Zenica podnijelo je Državnoj
regulatornoj komisiji za električnu energiju (u daljem tekstu:
DERK) zahtjev broj 05-28-12-086-6/13 od 25. rujna 2013.
godine za suspenziju licence na razdoblje od 6 (šest) mjeseci,
odnosno do 1. travnja 2014. godine.
U međuvremenu, korisnik licence je proširio svoj zahtjev,
te aktom od 2. listopada 2013. godine zatražio suspenziju
licence na razdoblje od sedam mjeseci, odnosno do 30. travnja
2014. godine.
Podnositelju zahtjeva je odlukom DERK-a od 16. travnja
2012. godine pod brojem 05-28-12-33-20/12 izdata privremena
licenca za obavljanje djelatnosti međunarodne trgovine
električnom energijom na razdoblje od 1. svibnja 2012. godine
do 30. travnja 2014. godine.
Odlukom DERK-a broj 05-28-12-86-1/13 od 19. ožujka
2013. godine, na zahtjev korisnika licence, suspendirano je
korištenje licence na razdoblje od 1. travnja 2013. godine do
30. rujna 2013. godine.
Imajući u vidu da je novi zahtjev za suspenziju podnijet u
razdoblju važenja ranije odobrene suspenzije korištenja licence,
kao i nesporno pravo podnositelja zahtjeva kao vlasnika licence
da u smislu članka 57. Pravilnika o licencama zatraži
suspenziju iste na određeno razdoblje, uz priloženi dokaz o
prethodno izvršenoj uplati naknade za rješavanje zahtjeva za
suspenziju, odlučeno je kao u izreci ove odluke, te se suspenzija
korištenja privremene licence nastavlja do 30. travnja 2014.
godine.
Sloboda je izbora vlasnika licence da u skladu sa svojim
poslovnim interesima disponira pravom da određeno vrijeme
prestane obavljati djelatnost međunarodne trgovine električnom
energijom, da namjeru korištenja tog prava prijavi regulatoru i
da o tome pribavi regulatornim pravilima propisanu odluku.

Broj 84 - Stranica 28

SLUŽBENI GLASNIK BiH

DERK će, međutim, ovu činjenicu, kao i razloge za podnošenje
zahtjeva za suspenziju uzimati u obzir kod ocjene tehničkih,
ekonomskih i financijskih kapaciteta vlasnika licence i drugih
kriterija prilikom dodjele nove licence, te pratiti dalji pravni
status dozvole podnositelja zahtjeva koju mu je Regulatorna
komisija za energiju u Federaciji BiH izdala za obavljanje
djelatnosti opskrbe električnom energijom drugog reda na
teritoriju Bosne i Hercegovine.
U skladu sa člankom 9.2 Zakona o prijenosu, regulatoru i
operatoru sustava električne energije u Bosni i Hercegovini,
protiv ove odluke može se pokrenuti postupak pred Sudom
Bosne i Hercegovine podnošenjem tužbe u roku od 60 dana od
dana objave ove odluke.
Broj 05-28-12-086-12/13
17. listopada 2013. godine
Predsjedatelj Komisije
Tuzla
Mirsad Salkić, v. r.
На основу члана 4.2 и 4.7. Закона о преносу,
регулатору и оператору система електричне енергије у
Босни и Херцеговини ("Службени гласник БиХ", бр. 7/02,
13/03, 76/09 и 1/11), члана 33. Пословника о раду Државне
регулаторне комисије за електричну енергију ("Службени
гласник БиХ", број 2/05) и члана 57. став 1. тачка а)
Правилника о лиценцама ("Службени гласник БиХ", број
87/12), Државна регулаторна комисија за електричну
енергију, на сједници одржаној 17. октобра 2013. године,
донијела је

ОДЛУКУ

О СУСПЕНЗИЈИ КОРИШЋЕЊА ЛИЦЕНЦЕ ЗА
ДЈЕЛАТНОСТ МЕЂУНАРОДНЕ ТРГОВИНЕ
ЕЛЕКТРИЧНОМ ЕНЕРГИЈОМ
1. Коришћење привремене лиценце издате "КТГ Зеница"
д.о.о. Зеница за обављање дјелатности међународне
трговине електричном енергијом, суспендује се, на
захтјев корисника лиценце, до 30. априла2014. године.
2. Ова одлука ступа на снагу даном доношења и биће
објављена у "Службеном гласнику БиХ" и службеним
гласилима ентитета.
Образложење
"КТГ Зеница" д.о.о. Зеница поднијело је Државној
регулаторној комисији за електричну енергију (у даљем
тексту: ДЕРК) захтјев број 05-28-12-086-6/13 од 25.
септембра 2013. године за суспензију лиценце на период од
6 (шест) мјесеци, односно до 1. априла 2014. године.
У међувремену, корисник лиценце је проширио свој
захтјев, те актом од 2. октобра 2013. године затражио
суспензију лиценце на период од седам мјесеци, односно
до 30. априла 2014. године.
Подносиоцу захтјева је одпуком ДЕРК-а од 16. априла
2012. године под бројем 05-28-12-33-20/12 издата
привремена лиценца за обављање дјелатности међународне
трговине електричном енергијом на период од 1. маја 2012.
године до 30. априла 2014. године.
Одлуком ДЕРК-а број 05-28-12-86-1/13 од 19. марта
2013. године, на захтјев корисника лиценце, суспендовано
је коришћење лиценце на период од 1. априла 2013. године
до 30. септембра 2013. године.
Имајући у виду да је нови захтјев за суспензију
поднијет у периоду важења раније одобрене суспензије
коришћења лиценце, као и неспорно право подносиоца
захтјева као власника лиценце да у смислу члана 57.
Правилника о лиценцама затражи суспензију исте на
одређени период, уз приложени доказ о претходно

Utorak, 29. 10. 2013.

извршеној уплати накнаде за рјешавање захтјева за
суспензију, одлучено је као у диспозитиву ове одлуке, те се
суспензија коришћења привремене лиценце наставља до
30. априла 2014. године.
Слобода је избора власника лиценце да у складу са
својим пословним интересима диспонира правом да
одређено
вријеме
престане
обављати
дјелатност
међународне трговине електричном енергијом, да намјеру
коришћења тог права пријави регулатору и да о томе
прибави регулаторним правилима прописану одлуку. ДЕРК
ће, међутим, ову чињеницу, као и разлоге за подношење
захтјева за суспензију узимати у обзир код оцјене
техничких, економских и финансијских капацитета
власника лиценце и других критеријума приликом додјеле
нове лиценце, те пратити даљи правни статус дозволе
подносиоца захтјева коју му је Регулаторна комисија за
енергију у Федерацији БиХ издала за обављање
дјелатности снабдијевања електричном енергијом другог
реда на територији Босне и Херцеговине.
У складу са чланом 9.2 Закона о преносу, регулатору
и оператору система електричне енергије у Босни и
Херцеговини, против ове одлуке може се покренути
поступак пред Судом Босне и Херцеговине, подношењем
тужбе у року од 60 дана од дана објаве ове одлуке.
Број 05-28-12-086-12/13
Предсједавајући Комисије
17. октобра 2013. године
Мирсад Салкић, с. р.
Тузла
Na osnovu člana 4.2 i 4.7. Zakona o prijenosu, regulatoru
i operatoru sistema električne energije u Bosni i Hercegovini
("Službeni glasnik BiH", br. 7/02, 13/03, 76/09 i 1/11), člana
33. Poslovnika o radu Državne regulatorne komisije za
električnu energiju ("Službeni glasnik BiH", broj 2/05) i člana
57. stav 1. tačka a) Pravilnika o licencama ("Službeni glasnik
BiH", broj 87/12), Državna regulatorna komisija za električnu
energiju, na sjednici održanoj 17. oktobra 2013. godine,
donijela je

ODLUKU

O SUSPENZIJI KORIŠTENJA LICENCE ZA
DJELATNOST MEĐUNARODNE TRGOVINE
ELEKTRIČNOM ENERGIJOM
1. Korištenje privremene licence izdate "KTG Zenica" d.o.o.
Zenica za obavljanje djelatnosti međunarodne trgovine
električnom energijom, suspenduje se, na zahtjev
korisnika licence, do 30. aprila 2014. godine.
2. Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i bit će
objavljena u "Službenom glasniku BiH" i službenim
glasilima entiteta.
Obrazloženje
"KTG Zenica" d.o.o. Zenica podnijelo je Državnoj
regulatornoj komisiji za električnu energiju (u daljem tekstu:
DERK) zahtjev broj 05-28-12-086-6/13 od 25. septembra 2013.
godine za suspenziju licence na period od 6 (šest) mjeseci,
odnosno do 1. aprila 2014. godine.
U međuvremenu, korisnik licence je proširio svoj zahtjev,
te aktom od 2. oktobra 2013. godine zatražio suspenziju licence
na period od sedam mjeseci, odnosno do 30. aprila 2014.
godine.
Podnosiocu zahtjeva je odlukom DERK-a od 16. aprila
2012. godine pod brojem 05-28-12-33-20/12 izdata privremena
licenca za obavljanje djelatnosti međunarodne trgovine
električnom energijom na period od 1. maja 2012. godine do
30. aprila 2014. godine.

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Odlukom DERK-a broj 05-28-12-86-1/13 od 19. marta
2013. godine, na zahtjev korisnika licence, suspendovano je
korištenje licence na period od 1. aprila 2013. godine do 30.
septembra 2013. godine.
Imajući u vidu da je novi zahtjev za suspenziju podnijet u
periodu važenja ranije odobrene suspenzije korištenja licence,
kao i nesporno pravo podnosioca zahtjeva kao vlasnika licence
da u smislu člana 57. Pravilnika o licencama zatraži suspenziju
iste na određeni period, uz priloženi dokaz o prethodno
izvršenoj uplati naknade za rješavanje zahtjeva za suspenziju,
odlučeno je kao u dispozitivu ove odluke, te se suspenzija
korištenja privremene licence nastavlja do 30. aprila 2014.
godine.
Sloboda je izbora vlasnika licence da u skladu sa svojim
poslovnim interesima disponira pravom da određeno vrijeme
prestane obavljati djelatnost međunarodne trgovine električnom
energijom, da namjeru korištenja tog prava prijavi regulatoru i
da o tome pribavi regulatornim pravilima propisanu odluku.
DERK će, međutim, ovu činjenicu, kao i razloge za podnošenje
zahtjeva za suspenziju uzimati u obzir kod ocjene tehničkih,
ekonomskih i finansijskih kapaciteta vlasnika licence i drugih
kriterija prilikom dodjele nove licence, te pratiti dalji pravni
status dozvole podnosioca zahtjeva koju mu je Regulatorna
komisija za energiju u Federaciji BiH izdala za obavljanje
djelatnosti snabdijevanja električnom energijom drugog reda na
teritoriji Bosne i Hercegovine.
U skladu sa članom 9.2 Zakona o prijenosu, regulatoru i
operatoru sistema električne energije u Bosni i Hercegovini,
protiv ove odluke može se pokrenuti postupak pred Sudom
Bosne i Hercegovine podnošenjem tužbe u roku od 60 dana od
dana objave ove odluke.
Broj 05-28-12-086-12/13
17. oktobra 2013. godine
Predsjedavajući Komisije
Tuzla
Mirsad Salkić, s. r.

Broj 84 - Stranica 29

trgovine električnom energijom koja mu je izdata Odlukom
Državne regulatorne komisije za električnu energiju (u daljem
tekstu: DERK), broj 05-28-12-446-18/12 od 19. ožujka 2013.
godine, na period od 28. ožujka 2013. godine do 27. ožujka
2015. godine.
Vlasnik licence je aktom od 27. rujna 2013. godine,
zavedenim pod brojem 05-28-12-327/13 od 30. rujna 2013.
godine, prijavio DERK-u promjenu naziva i sjedišta društva, sa
traženjem da se ovi podaci izmijene u službenim evidencijama.
Prijava izmijenjenih podataka potkrijepljena je i
odgovarajućom dokumentacijom, te je uvidom u Rješenje o
registraciji Općinskog suda u Mostaru, broj Tt-O-736/13 od 24.
rujna 2013. godine, utvrđeno da su u sudski registar pomenutog
Suda upisani podaci o novom nazivu, skraćenom nazivu i
sjedištu društva.
Postupak registracije promijenjenih podataka o istom
subjektu u odgovarajućem registru vlasnika dozvole za
obavlјanje djelatnosti opskrbe električnom energijom-dozvole
II reda, u tijeku je i kod Regulatorne komisije za energiju u
Federaciji BiH.
Imajući u vidu da se, shodno Pravilniku o licencama,
promjenom licence ne smatra promjena naziva, sjedišta ili
adrese vlasnika licence, a uvažavajući činjenicu da promijenjeni
podaci nemaju utjecaj na pravni položaj vlasnika licence i
daljnje nesmetano korištenje licence od strane iste pravne
osobe, to je na temelju članka 55. stavak (7) Pravilnika o
licencama donijeta odluka kao u izreci.
U skladu sa člankom 9.2. Zakona o prijenosu, regulatoru i
operatoru sustava u Bosni i Hercegovini, protiv ove odluke
može se pokrenuti postupak pred Sudom Bosne i Hercegovine
podnošenjem tužbe u roku od 60 dana od dana objave ove
odluke.
Broj 05-28-12-327-2/13
17. listopada 2013. godine
Predsjedatelj Komisije
Tuzla
Mirsad Salkić, v. r.

1110

Na temelju članka 4.2. i 4.7. Zakona o prijenosu,
regulatoru i operatoru sustava električne energije u Bosni i
Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 7/02, 13/03, 76/09 i
1/11), članka 33. Poslovnika o radu Državne regulatorne
komisije za električnu energiju ("Službeni glasnik BiH", broj
2/05) i članka 55. stavak (7) Pravilnika o licencama ("Službeni
glasnik BiH", broj 87/12), Državna regulatorna komisija za
električnu energiju, na sjednici održanoj 17. listopada 2013.
godine, donijela je

ODLUKU

O NASTAVKU KORIŠTENJA LICENCE
1. Društvo Profectio energija, d.o.o. Široki Brijeg, sa
sjedištem u Širokom Brijegu, fra Didaka Buntića bb,
vlasnik privremene licence za obavljanje djelatnosti
međunarodne
trgovine
električnom
energijom,
registracijski broj 05-28-12-446-19/12 od 19. ožujka
2013. godine, nastavlja sa korištenjem ranije dodijeljene
licence pod nazivom: Proenergy, d.o.o. Mostar, sa
sjedištem u Mostaru, u ulici 11. lipnja 31A, uz
neizmijenjene uvjete licence.
2. Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i bit će
objavljena u "Službenom glasniku BiH" i službenim
glasilima entiteta.
Obrazloženje
Društvo Profectio energija, d.o.o. Široki Brijeg, sa
sjedištem u Širokom Brijegu, fra Didaka Buntića bb, vlasnik je
privremene licence za obavljanje djelatnosti međunarodne

Нa oснoву члaнa 4.2. и 4.7. Зaкoнa o прeнoсу,
рeгулaтoру и oпeрaтoру систeмa eлeктричнe eнeргиje у
Бoсни и Хeрцeгoвини ("Службeни глaсник БиХ", бр. 7/02,
13/03, 76/09 и 1/11), члaнa 33. Пoслoвникa o рaду Држaвнe
рeгулaтoрнe кoмисиje зa eлeктричну eнeргиjу ("Службeни
глaсник БиХ", брoj 2/05) и члaнa 55. стaв (7) Прaвилникa o
лицeнцaмa ("Службeни глaсник БиХ", брoj 87/12), Држaвнa
рeгулaтoрнa кoмисиja зa eлeктричну eнeргиjу, нa сjeдници
oдржaнoj 17. октобра 2013. гoдинe, дoниjeлa je

OДЛУКУ

О НАСТАВКУ КОРИШЋЕЊА ЛИЦЕНЦЕ
1. Друштвo Profectio energija, д.o.o. Ширoки Бриjeг, сa
сjeдиштeм у Ширoкoм Бриjeгу, фрa Дидaкa Бунтићa
бб, влaсник приврeмeнe лицeнцe зa oбaвљaњe
дjeлaтнoсти мeђунaрoднe тргoвинe eлeктричнoм
eнeргиjoм, рeгистaрски брoj 05-28-12-446-19/12 oд 19.
мaртa 2013. гoдинe, нaстaвљa сa кoришћeњeм рaниje
дoдиjeљeнe лицeнцe пoд нaзивoм: Proenergy, д.o.o.
Moстaр, сa сjeдиштeм у Moстaру, у улици 11. липњa
31A, уз нeизмиjeњeнe услoвe лицeнцe.
2. Oвa oдлукa ступa нa снaгу дaнoм дoнoшeњa и бићe
oбjaвљeнa у "Службeнoм глaснику БиХ" и службeним
глaсилимa eнтитeтa.
Oбрaзлoжeњe
Друштвo Profectio energija, д.o.o. Ширoки Бриjeг, сa
сjeдиштeм у Ширoкoм Бриjeгу, фрa Дидaкa Бунтићa бб,
влaсник je приврeмeнe лицeнцe зa oбaвљaњe дjeлaтнoсти

Broj 84 - Stranica 30

SLUŽBENI GLASNIK BiH

мeђунaрoднe тргoвинe eлeктричнoм eнeргиjoм кoja му je
издaтa Oдлукoм Држaвнe рeгулaтoрнe кoмисиje зa
eлeктричну eнeргиjу (у дaљeм тeксту: ДEРК), брoj 05-2812-446-18/12 oд 19. мaртa 2013. гoдинe, нa пeриoд oд 28.
мaртa 2013. гoдинe дo 27. мaртa 2015. гoдинe.
Влaсник лицeнцe je aктoм oд 27. сeптeмбрa 2013.
гoдинe, зaвeдeним пoд брojeм 05-28-12-327/13 од 30.
сeптeмбрa 2013. гoдинe, приjaвиo ДEРК-у прoмjeну нaзивa
и сjeдиштa друштвa, сa трaжeњeм дa сe oви пoдaци
измиjeнe у службeним eвидeнциjaмa.
Приjaвa измиjeњeних пoдaтaкa пoткриjeпљeнa je и
oдгoвaрajућoм дoкумeнтaциjoм, тe je увидoм у Рjeшeњe o
рeгистрaциjи Oпштинскoг судa у Moстaру, брoj Tт-O736/13 oд 24. сeптeмбрa 2013. гoдинe, утврђeнo дa су у
судски рeгистaр пoмeнутoг Судa уписaни пoдaци o нoвoм
нaзиву, скрaћeнoм нaзиву и сjeдишту друштвa.
Пoступaк рeгистрaциje прoмиjeњeних пoдaтaкa o
истoм субjeкту у oдгoвaрajућeм рeгистру влaсникa дoзвoлe
зa oбaвљaњe дjeлaтнoсти снaбдиjeвaњa eлeктричнoм
eнeргиjoм-дoзвoлe II рeдa, у тoку je и кoд Рeгулaтoрнe
кoмисиje зa eнeргиjу у Фeдeрaциjи БиХ.
Имajући у виду дa сe, схoднo Прaвилнику o
лицeнцaмa, прoмjeнoм лицeнцe нe смaтрa прoмjeнa нaзивa,
сjeдиштa или aдрeсe влaсникa лицeнцe, a увaжaвajући
чињeницу дa прoмиjeњeни пoдaци нeмajу утицaj нa прaвни
пoлoжaj влaсникa лицeнцe и дaљe нeсмeтaнo кoришћењe
лицeнцe oд стрaнe истoг прaвнoг лицa, тo je нa oснoву
члaнa 55. стaв (7) Прaвилникa o лицeнцaмa дoниjeтa oдлукa
кao у диспoзитиву.
У склaду сa члaнoм 9.2. Зaкoнa o прeнoсу, рeгулaтoру
и oпeрaтoру систeмa у Бoсни и Хeрцeгoвини, прoтив oвe
oдлукe мoжe сe пoкрeнути пoступaк прeд Судoм Бoснe и
Хeрцeгoвинe пoднoшeњeм тужбe у рoку oд 60 дaнa oд дaнa
објаве ове одлуке.
Број 05-28-12-327-2/13
17. октобра 2013. године
Предсједавајући Комисије
Тузла
Мирсад Салкић, с. р.
Na osnovu člana 4.2. i 4.7. Zakona o prijenosu, regulatoru
i operatoru sistema električne energije u Bosni i Hercegovini
("Službeni glasnik BiH", br. 7/02, 13/03, 76/09 i 1/11), člana
33. Poslovnika o radu Državne regulatorne komisije za
električnu energiju ("Službeni glasnik BiH", broj 2/05) i člana
55. stav (7) Pravilnika o licencama ("Službeni glasnik BiH",
broj 87/12), Državna regulatorna komisija za električnu
energiju, na sjednici održanoj 17. oktobra 2013. godine,
donijela je

ODLUKU

1.

2.

O NASTAVKU KORIŠTENJA LICENCE
Društvo Profectio energija, d.o.o. Široki Brijeg, sa
sjedištem u Širokom Brijegu, fra Didaka Buntića bb,
vlasnik privremene licence za obavljanje djelatnosti
međunarodne trgovine električnom energijom, registracijski broj 05-28-12-446-19/12 od 19. marta 2013. godine,
nastavlja sa korištenjem ranije dodijeljene licence pod
nazivom: Proenergy, d.o.o. Mostar, sa sjedištem u
Mostaru, u ulici 11. lipnja 31A, uz neizmijenjene uvjete
licence.
Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i bit će
objavljena u "Službenom glasniku BiH" i službenim
glasilima entiteta.

Utorak, 29. 10. 2013.

Obrazloženje
Društvo Profectio energija, d.o.o. Široki Brijeg, sa
sjedištem u Širokom Brijegu, fra Didaka Buntića bb, vlasnik je
privremene licence za obavljanje djelatnosti međunarodne
trgovine električnom energijom koja mu je izdata Odlukom
Državne regulatorne komisije za električnu energiju (u daljem
tekstu: DERK), broj 05-28-12-446-18/12 od 19. marta 2013.
godine, na period od 28. marta 2013. godine do 27. marta 2015.
godine.
Vlasnik licence je aktom od 27. septembra 2013. godine,
zavedenim pod brojem 05-28-12-327/13 od 30. septembra
2013. godine, prijavio DERK-u promjenu naziva i sjedišta
društva, sa traženjem da se ovi podaci izmijene u službenim
evidencijama.
Prijava izmijenjenih podataka potkrijepljena je i
odgovarajućom dokumentacijom, te je uvidom u Rješenje o
registraciji Općinskog suda u Mostaru, broj Tt-O-736/13 od 24.
septembra 2013. godine, utvrđeno da su u sudski registar
pomenutog Suda upisani podaci o novom nazivu, skraćenom
nazivu i sjedištu društva.
Postupak registracije promijenjenih podataka o istom
subjektu u odgovarajućem registru vlasnika dozvole za
obavlјanje djelatnosti snabdijevanja električnom energijomdozvole II reda, u toku je i kod Regulatorne komisije za
energiju u Federaciji BiH.
Imajući u vidu da se, shodno Pravilniku o licencama,
promjenom licence ne smatra promjena naziva, sjedišta ili
adrese vlasnika licence, a uvažavajući činjenicu da promijenjeni
podaci nemaju utjecaj na pravni položaj vlasnika licence i dalje
nesmetano korištenje licence od strane istog pravnog lica, to je
na osnovu člana 55. stav (7) Pravilnika o licencama donijeta
odluka kao u dispozitivu.
U skladu sa članom 9.2. Zakona o prijenosu, regulatoru i
operatoru sistema u Bosni i Hercegovini, protiv ove odluke
može se pokrenuti postupak pred Sudom Bosne i Hercegovine
podnošenjem tužbe u roku od 60 dana od dana objave ove
odluke.
Broj 05-28-12-327-2/13
17. oktobra 2013. godine
Predsjedavajući Komisije
Tuzla
Mirsad Salkić, s. r.

1111

Na temelju članka 4.10. Zakona o prijenosu, regulatoru i
operatoru sustava električne energije u Bosni i Hercegovini
("Službeni glasnik BiH", br. 7/02, 13/03, 76/09 i 1/11), na
sjednici Državne regulatorne komisije za električnu energiju,
održanoj 10. listopada 2013. godine, donosi se

ODLUKA

O IZMJENAMA I DOPUNAMA FINANCIJSKOG PLANA
ZA 2013. GODINU
I
Ovom odlukom usvajaju se izmjene i dopune Financijskog
plana Državne regulatorne komisije za električnu energiju za
2013. godinu.
Izmijenjeni i dopunjeni Financijski plan Državne
regulatorne komisije za električnu energiju za 2013. godinu dat je
u prilogu ove odluke i čini njen sastavni dio.
II
Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i bit će
objavljena u "Službenom glasniku BiH".

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Obrazloženje
Financijski plan Državne regulatorne komisije za električnu
energiju (DERK) za 2013. godinu je donesen 26. srpnja 2012.
godine i objavljen u "Službenom glasniku BiH", broj 61/12.
Analiza realizacije Financijskog plana za prethodnih devet
mjeseci ukazuje da će prihodi od regulatorne naknade, kao
primarni izvor financiranja DERK-a, biti ostvareni u većem
iznosu od planiranog, dok se očekuje podbačaj u realizaciji
pojedinih drugih kategorija plana.
Pomenuti višak prihoda DERK planira iskoristiti u tekućoj
godini za financiranje referentne konzultantske potpore u namjeri
DERK-a da kreira koncept i razvije potrebna pravila i procedure
od značaja za stabilnost i pouzdanost funkcioniranja elektroenergetskog sustava u BiH, kao i ispunjenje međunarodnih
obveza BiH u ovoj oblasti, prije svega prema Ugovoru o
uspostavi Energetske zajednice i Europskoj mreži operatora
prijenosnog sustava za električnu energiju, odnosno bloku
Slovenija-Hrvatska-Bosna i Hercegovina (SHB blok).
Imajući u vidu da se navedene aktivnosti mogu okončati
bez povećanja regulatorne naknade za 2013. godinu, odlučeno je
kao u izreci.
Broj 06-16-1-346/13
10. listopada 2013. godine
Predsjedatelj Komisije
Tuzla
Mirsad Salkić, v. r.
FINANCIJSKI PLAN
DRŽAVNE REGULATORNE KOMISIJE ZA
ELEKTRIČNU ENERGIJU ZA 2013. GODINU - IZMJENE
I DOPUNE
1. Financijski plan Državne regulatorne komisije za električnu
energiju za 2013. godinu sastoji se od:
R.
br.

Naziv

1

2

Izmjene i
dopune
Ukupno
Financijski
Financijsko Financijski Index
plan 2013.
g plana plan 2013. %
godine
2013.
godine
godine
3
4
5
5/3

I PRIHODI

2.116.000

58.000

2.174.000 103

II RASHODI

2.216.000

51.000

2.267.000 102

III UKUPNO (I-II)

(100.000)

7.000

(93.000) 93

100.000

17.500

117.500 118

0

24.500

VIŠAK PRIHODA PRETH.
IV
RAZDOBLJA
V SVE UKUPNO (III+IV)

24.500

0

2. Planovi prihoda i rashoda utvrđuju se kako slijedi:
a) Plan prihoda

R.
br

1
I

Naziv prihoda

2
PRIHODI OD VLASTITE
AKTIVNOSTI (1+2)

1 Prihodi od regulatorne naknade

Izmjene i
dopune
Ukupno
Financijski Financijs
Financijski Index
plan 2013.
kog
plan 2013. %
godine
plana
godine
2013.
godine
3
4
5
5/3
2.101.000

60.000

2.161.000 103

2.081.000

67.000

2.148.000 103

Prihodi od naknada za podnošenje
2
zahtjeva

20.000

-7.000

13.000 65

II OSTALI PRIHODI (3+4+5)

15.000

-2.000

13.000 87

1.000

-500

500 50

3 Prihodi od kamata

Broj 84 - Stranica 31

4 Prihodi od prodaje stalnih sredstava
5 Prihodi od ECS
III UKUPNO (I+II)

IV

VIŠAK PRIHODA PRETH.
RAZDOBLJA

V SVE UKUPNO (III+IV)

10.000

-1.000

9.000 90

4.000

-500

3.500 88

2.116.000

58.000

2.174.000 103

100.000

17.500

117.500 118

2.216.000

75.500

2.291.500 103

b) Plan rashoda
R.
br

Naziv rashoda

1

2

I Materijal i energija

Financijski Izmjene i dopune
plan 2013. Financijskog plana
godine
2013. godine
3

4

Ukupno
Financijski
plan 2013.
godine

Index
%

5

5/3

66.000

0

66.000 100

392.000

64.000

456.000 116

1.499.000

0

1.499.000 100

IV Amortizacija

77.000

-8.000

69.000 90

Kamate i premije
V
osiguranja

12.000

0

12.000 100

136.000

-5.000

131.000 96

1.000

0

1.000 100

33.000

0

33.000 100

2.216.000

51.000

2.267.000 102

II Usluge
III

Plaće i naknade
zaposlenih

VI Putni troškovi
Porezi i dopr. koji
VII ne zavise od
rezultata
VIII Ostali rashodi
UKUPNO
(I+...+VIII)

На основу члана 4.10. Закона о преносу, регулатору и
оператору система електричне енергије у Босни и
Херцеговини ("Службени гласник БиХ", бр. 7/02, 13/03,
76/09 и 1/11), на сједници Државне регулаторне комисије за
електричну енергију, одржаној 10. октобра 2013. године,
доноси се

ОДЛУКА

О ИЗМЈЕНАМА И ДОПУНАМА ФИНАНСИЈСКОГ
ПЛАНА ЗА 2013. ГОДИНУ
I
Овом одлуком усвајају се измјене и допуне
Финансијског плана Државне регулаторне комисије за
електричну енергију за 2013. годину.
Измијењени и допуњени Финансијски план Државне
регулаторне комисије за електричну енергију за 2013. годину
дат је у прилогу ове одлуке и чини њен саставни дио.
II
Ова одлука ступа на снагу даном доношења и биће
објављена у "Службеном гласнику БиХ".
Образложење
Финансијски план Државне регулаторне комисије за
електричну енергију (ДЕРК) за 2013. годину је донесен 26.
јула 2012. године и објављен у "Службеном гласнику БиХ",
број 61/12.
Анализа реализације Финансијског плана за
претходних девет мјесеци указује да ће приходи од
регулаторне накнаде, као примарни извор финансирања

Broj 84 - Stranica 32

SLUŽBENI GLASNIK BiH

ДЕРК-а, бити остварени у већем износу од планираног, док
се очекује подбачај у реализацији појединих других
категорија плана.
Поменути вишак прихода ДЕРК планира искористити у
текућој години за финансирање референтне консултантске
подршке у намјери ДЕРК-а да креира концепт и развије
потребна правила и процедуре од значаја за стабилност и
поузданост функционисања електроенергетског система у
БиХ, као и испуњавање међународних обавеза БиХ у овој
области, прије свега према Уговору о успостављању
Енергетске заједнице и Европској мрежи оператора
преносног система за електричну енергију, односно блоку
Словенија-Хрватска-Босна и Херцеговина (СХБ блок).
Имајући у виду да се наведене активности могу
окончати без повећања регулаторне накнаде за 2013. годину,
одлучено је као у диспозитиву.
Број: 06-16-1-346/13
10. октобра 2013. године
Предсједавајући Комисије
Тузла
Мирсад Салкић, с. р.

1.

ФИНАНСИЈСКИ ПЛАН
ДРЖАВНЕ РЕГУЛАТОРНЕ КОМИСИЈЕ ЗА
ЕЛЕКТРИЧНУ ЕНЕРГИЈУ ЗА 2013. ГОДИНУ ИЗМЈЕНЕ И ДОПУНЕ
Финансијски план Државне регулаторне комисије за
електричну енергију за 2013. годину састоји се од:

Р.
бр.

Назив

1

2

Измјене и
Укупно
допуне
ФинанФинанФинансијски
сијског
сијски
план 2013.
плана план 2013.
године
2013.
године
године
3
4
5

Индеx
%

2.116.000

58.000 2.174.000 103

II РАСХОДИ

2.216.000

51.000 2.267.000 102

III УКУПНО (I-II)

(100.000)

7.000

(93.000) 93

100.000

17.500

117.500 118

0

24.500

24.500 0

V СВЕ УКУПНО (III+IV)

2. Планови прихода и расхода утврђују се како слиједи:
а) План прихода

Р.
бр

1
I

Назив прихода

2
ПРИХОДИ ОД СОПСТВЕНЕ
АКТИВНОСТИ (1+2)

1 Приходи од регулаторне накнаде

Финансијски
план
2013.
године
3

Измјене и
допуне
Финансијског
плана
2013.
године
4

Укупно
ФинанИнсијски
деx
план
%
2013.
године
5

5/3

2.101.000

60.000 2.161.000 103

2.081.000

67.000 2.148.000 103

Приходи од накнада за подношење
2
захтјева

20.000

-7.000

13.000 65

II ОСТАЛИ ПРИХОДИ (3+4+5)

15.000

-2.000

13.000 87

1.000

-500

500 50

10.000

-1.000

9.000 90

4.000

-500

3.500 88

3 Приходи од камата
Приходи од продаје сталних
4
средстава
5 Приходи од ЕЦС

III УКУПНО (I+II)

IV

2.116.000

ВИШАК ПРИХОДА ПРЕТХ.
ПЕРИОДА

100.000

V СВЕ УКУПНО (III+IV)

2.216.000

58.000 2.174.000 103

17.500

117.500 118

75.500 2.291.500 103

б) План расхода
Р. бр

Назив расхода

Финансијски план
2013. године

1

2

3

I

Материјал и
енергија

Измјене и
Укупно
допуне
Финансиј- ИнФинансијски план деx %
ског плана
2013. године
2013. године
4
5
5/3

66.000

0

66.000 100

392.000

64.000

456.000 116

1.499.000

0

1.499.000 100

II

Услуге

III

Плате и накнаде
запослених

IV

Амортизација

77.000

-8.000

V

Камате и премије
осигурања

12.000

0

VI

Путни трошкови

136.000

-5.000

Порези и допр.
VII који не зависе од
резултата

1.000

0

1.000 100

33.000

0

33.000 100

2.216.000

51.000

2.267.000 102

VIII Остали расходи
УКУПНО
(I+...+VIII)

69.000

90

12.000 100
131.000

96

5/3

I ПРИХОДИ

ВИШАК ПРИХОДА ПРЕТХ.
IV
ПЕРИОДА

Utorak, 29. 10. 2013.

Na osnovu člana 4.10. Zakona o prijenosu, regulatoru i
operatoru sistema električne energije u Bosni i Hercegovini
("Službeni glasnik BiH", br. 7/02, 13/03, 76/09 i 1/11), na
sjednici Državne regulatorne komisije za električnu energiju,
održanoj 10. oktobra 2013. godine, donosi se

ODLUKA

O IZMJENAMA I DOPUNAMA FINANSIJSKOG PLANA
ZA 2013. GODINU
I
Ovom odlukom usvajaju se izmjene i dopune Finansijskog
plana Državne regulatorne komisije za električnu energiju za
2013. godinu.
Izmijenjeni i dopunjeni Finansijski plan Državne
regulatorne komisije za električnu energiju za 2013. godinu dat je
u prilogu ove odluke i čini njen sastavni dio.
II
Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i bit će
objavljena u "Službenom glasniku BiH".
Obrazloženje
Finansijski plan Državne regulatorne komisije za električnu
energiju (DERK) za 2013. godinu je donesen 26. jula 2012.
godine i objavljen u "Službenom glasniku BiH", broj 61/12.
Analiza realizacije Finansijskog plana za prethodnih devet
mjeseci ukazuje da će prihodi od regulatorne naknade, kao
primarni izvor finansiranja DERK-a, biti ostvareni u većem
iznosu od planiranog, dok se očekuje podbačaj u realizaciji
pojedinih drugih kategorija plana.
Pomenuti višak prihoda DERK planira iskoristiti u tekućoj
godini za finansiranje referentne konsultantske podrške u namjeri
DERK-a da kreira koncept i razvije potrebna pravila i procedure

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

od značaja za stabilnost i pouzdanost funkcioniranja
elektroenergetskog sistema u BiH, kao i ispunjenje
međunarodnih obaveza BiH u ovoj oblasti, prije svega prema
Ugovoru o uspostavi Energetske zajednice i Evropskoj mreži
operatora prijenosnog sistema za električnu energiju, odnosno
bloku Slovenija-Hrvatska-Bosna i Hercegovina (SHB blok).
Imajući u vidu da se navedene aktivnosti mogu okončati
bez povećanja regulatorne naknade za 2013. godinu, odlučeno je
kao u dispozitivu.
Broj 06-16-1-346/13
10. oktobra 2013. godine
Predsjedavajući Komisije
Tuzla
Mirsad Salkić, s. r.
FINANSIJSKI PLAN
DRŽAVNE REGULATORNE KOMISIJE ZA
ELEKTRIČNU ENERGIJU ZA 2013. GODINU - IZMJENE
I DOPUNE
1. Finansijski plan Državne regulatorne komisije za električnu
energiju za 2013. godinu sastoji se od:
R.
br.

Naziv

1

2

Izmjene i
Ukupno
Finansij- dopune
Finansij- Inski plan Finansijski plan dex
2013. skog plana
2013.
%
godine 2013. godin
godine
e
3
4
5
5/3

I PRIHODI

2.116.000

58.000 2.174.000 103

II RASHODI

2.216.000

51.000 2.267.000 102

III UKUPNO (I-II)

(100.000)

7.000

(93.000) 93

100.000

17.500

117.500 118

0

24.500

24.500 0

IV

VIŠAK PRIHODA PRETH.
PERIODA

V SVE UKUPNO (III+IV)

2. Planovi prihoda i rashoda utvrđuju se kako slijedi:
a) Plan prihoda
R.
br
1
I

Naziv prihoda

2
PRIHODI OD VLASTITE
AKTIVNOSTI (1+2)

1 Prihodi od regulatorne naknade

Izmjene i
Ukupno
Finansijs dopune
Finansijsk
ki plan Finansijsko
i plan
2013.
g plana
2013.
godine 2013. godin
godine
e
3
4
5

Index
%
5/3

2.101.000

60.000 2.161.000 103

2.081.000

67.000 2.148.000 103

20.000

-7.000

13.000 65

II OSTALI PRIHODI (3+4+5)

15.000

-2.000

13.000 87

1.000

-500

500 50

10.000

-1.000

9.000 90

4.000

-500

3.500 88

4 Prihodi od prodaje stalnih sredstava
5 Prihodi od ECS
III UKUPNO (I+II)

IV

VIŠAK PRIHODA PRETH.
PERIODA

V SVE UKUPNO (III+IV)

2.116.000

100.000
2.216.000

58.000 2.174.000 103

17.500

b) Plan rashoda
R.
br

Naziv rashoda

1

2

I Materijal i energija

Finansijski Izmjene i dopune
plan 2013. Finansijskog plana
godine
2013. godine
3

Ukupno
Finansijski
plan 2013.
godine

Index
%

5

5/3

4

66.000

0

66.000 100

392.000

64.000

456.000 116

1.499.000

0

1.499.000 100

IV Amortizacija

77.000

-8.000

69.000 90

Kamate i premije
V
osiguranja

12.000

0

12.000 100

136.000

-5.000

131.000 96

1.000

0

1.000 100

33.000

0

33.000 100

2.216.000

51.000

2.267.000 102

II Usluge
Plaće i naknade
III
zaposlenih

VI Putni troškovi
Porezi i dopr. koji
VII ne zavise od
rezultata
VIII Ostali rashodi
UKUPNO
(I+...+VIII)

AGENCIJA ZA STATISTIKU
BOSNE I HERCEGOVINE
1112

Na temelju članka 7. stavak 2. Zakona o plaćama i
naknadama u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni
glasnik BiH", broj 50/08) i članka 8. stavak 2. točka h)
Zakona o statistici Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik
BiH", broj 26/04 i 42/04), Agencija za statistiku Bosne i
Hercegovine objavljuje

PRIOPĆENJE

Prihodi od naknada za podnošenje
2
zahtjeva

3 Prihodi od kamata

Broj 84 - Stranica 33

117.500 118

75.500 2.291.500 103

O PROSJEČNOJ ISPLAĆENOJ MJESEČNOJ NETO
PLAĆI ZAPOSLENIH U BOSNI I HERCEGOVINI ZA
KOLOVOZ 2013. GODINE
1. Prosječna isplaćena mjesečna neto plaća po zaposlenom
ostvarena u Bosni i Hercegovini za kolovoz 2013.
godine iznosi 828 KM.
Broj 10-43-7-1-1708-2/13
22. listopada 2013. godine
Direktor
Sarajevo
Zdenko Milinović, v. r.
На основу члана 7. став 2. Закона о платама и
накнадама у институцијама Босне и Херцеговине
("Службени гласник БиХ", број 50/08) и члана 8. став 2.
тачка х) Закона о статистици Босне и Херцеговине
("Службени гласник БиХ", број 26/04 и 42/04), Агенција
за статистику Босне и Херцеговине објављује

САОПШТЕЊЕ

О ПРОСЈЕЧНОЈ ИСПЛАЋЕНОЈ МЈЕСЕЧНОЈ НЕТО
ПЛАТИ ЗАПОСЛЕНИХ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ
ЗА АВГУСТ 2013. ГОДИНЕ
1. Просјечна исплаћена мјесечна нето плата по
запосленом остварена у Босни и Херцеговини за
август 2013. године износи 828 КМ.
Број 10-43-7-1-1708-2/13
22. октобра 2013. године
Директор
Сарајево
Зденко Милиновић, с. р.

Broj 84 - Stranica 34

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 29. 10. 2013.

SAOPĆENJE

Na osnovu člana 7. stav 2. Zakona o plaćama i naknadama
u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH",
broj 50/08) i člana 8. stav 2. tačka h) Zakona o statistici Bosne i
Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 26/04 i 42/04),
Agencija za statistiku Bosne i Hercegovine objavljuje

SAOPĆENJE

O PROSJEČNOJ ISPLAĆENOJ MJESEČNOJ NETO
PLAĆI ZAPOSLENIH U BOSNI I HERCEGOVINI ZA
AUGUST 2013. GODINE
Prosječna isplaćena mjesečna neto plaća po zaposlenom
ostvarena u Bosni i Hercegovini za august 2013. godine iznosi
828 KM.
Broj 10-43-7-1-1708-2/13
22. oktobra 2013. godine
Sarajevo

Direktor
Zdenko Milinović, s. r.

1113

Na temelju članka 8. stavak 2. točka h) Zakona o statistici
Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 26/04 i
42/04), Agencija za statistiku Bosne i Hercegovine objavljuje

PRIOPĆENJE

1.

O PROSJEČNOJ MJESEČNOJ BRUTO PLAĆI
ZAPOSLENIH U BOSNI I HERCEGOVINI ZA
KOLOVOZ 2013. GODINE
Prosječna mjesečna bruto plaća po zaposlenom ostvarena
u Bosni i Hercegovini za kolovoz 2013. godine iznosi
1.293 KM.
Broj 10-43-7-1-1708-3/13
22. listopada 2013. godine
Sarajevo

Direktor
Zdenko Milinović, v. r.

На основу члана 8. став 2. тачка x) Закона о
статистици Босне и Херцеговине ("Службени гласник
БиХ", број 26/04 и 42/04), Агенција за статистику Босне и
Херцеговине објављује

САОПШТЕЊЕ

О ПРОСЈЕЧНОЈ МЈЕСЕЧНОЈ БРУТО ПЛАТИ
ЗАПОСЛЕНИХ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ ЗА
АВГУСТ 2013. ГОДИНЕ
1. Просјечна мјесечна бруто плата по запосленом
остварена у Босни и Херцеговини за август 2013.
године износи 1.293 КМ.
Број 10-43-7-1-1708-3/13
22. октобра 2013. године
Сарајево

Директор
Зденко Милиновић, с. р.

Na osnovu člana 8. stav 2. tačka h) Zakona o statistici
Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 26/04 i
42/04), Agencija za statistiku Bosne i Hercegovine objavljuje

O PROSJEČNOJ MJESEČNOJ BRUTO PLAĆI
ZAPOSLENIH U BOSNI I HERCEGOVINI ZA AUGUST
2013. GODINE
1. Prosječna mjesečna bruto plaća po zaposlenom ostvarena
u Bosni i Hercegovini za august 2013. godine iznosi 1.293
KM.
Broj 10-43-7-1-1708-3/13
22. oktobra 2013. godine
Direktor
Sarajevo
Zdenko Milinović, s. r.

USTAVNI SUD
BOSNE I HERCEGOVINE
1114

Ustavni sud Bosne i Hercegovine je u plenarnom sazivu, u
predmetu broj AP 983/10, rješavajući apelaciju Esada
Tahirovića i dr., na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i
Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2. i članka 61. st. 1. i
3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni
glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u
sastavu:
Valerija Galić, predsjednica
Miodrag Simović, dopredsjednik
Seada Palavrić, dopredsjednica
Mato Tadić, sudac
Constance Grewe, sutkinja
Mirsad Ćeman, sudac
Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja
Zlatko M. Knežević, sudac
na sjednici održanoj 27. rujna 2013. godine donio

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU

Odbija se kao neutemeljena apelacija Esada Tahirovića,
Rahime Hasanbegović i Nadire Čardžić, podnesena protiv
Rješenja Okružnog suda u Banjaluci broj 011-0-Gž-09-000409
od 15. veljače 2010. godine, Rješenja Osnovnog suda u
Banjaluci br. 071-0-I-08-005308 od 15. lipnja 2009 godine,
071-0-I-08-005308 od 20. kolovoza 2009. godine i 071-0-I-08005308 od 16. prosinca 2009. godine, te Presude Vrhovnog
suda Republike Srpske broj 71 0 P 031688 10 Rev od 22.
veljače 2012. godine i Presude Okružnog suda u Banjaluci broj
71 0 P 031688 10 Gž od 16. srpnja 2010. godine.
Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i
Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i
Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i
"Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".
OBRAZLOŽENJE
I. Uvod
1. Esad Tahirović i Rahima Hasanbegović iz Sarajeva, te
Nadira Čardžić iz Vinipega - Kanada (u daljnjem tekstu:
apelanti), koje zastupa Zoran Butorac, odvjetnik iz Banjaluke,
podnijeli su 19. ožujka 2010. godine apelaciju Ustavnom sudu
Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv
Rješenja Okružnog suda u Banjaluci (u daljnjem tekstu:
Okružni sud) broj 011-0-Gž-09-000409 od 15. veljače 2010.
godine, Rješenja Osnovnog suda u Banjaluci (u daljnjem
tekstu: Osnovni sud) broj 071-0-1-08-005308 od 15. lipnja i 20.
kolovoza 2009. godine i Rješenja o ispravci greške od 16.
prosinca 2009. godine. Ova apelacija je zavedena pod broj AP
983/10. Apelanti su, također, uz apelaciju podnijeli zahtjev za
donošenje privremene mjere kojom bi Ustavni sud naložio
Osnovnom sudu da ne poduzima bilo kakve radnje usmjerene
na deložaciju apelanata iz njihove imovine do donošenja
konačne odluke o apelaciji, a isti takav zahtjev su postavili i

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

podnescima od 22. i 26. travnja 2010. godine. Apelanti su
podnescima od 22. i 25. ožujka 2010. godine urgirali rješavanje
zahtjeva za donošenje privremene mjere, a nakon toga su
također dostavili više podnesaka u kojima su obavještavali
Ustavni sud o radnjama koje su poduzeli pred drugim
institucijama ili kojima su urgirali donošenje odluke o apelaciji.
2. Ustavni sud je, odlukama broj AP 983/10 od 14. i 28.
travnja 2010. godine, odbio zahtjeve apelanata za donošenje
privremene mjere.
3. Apelanti su, potom, 16. travnja 2012. godine podnijeli
Ustavnom sudu apelaciju protiv Presude Vrhovnog suda
Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 71 0 P
031688 10 Rev od 22. veljače 2012. godine i Presude Okružnog
suda broj 71 0 P 031688 10 Gž od 16. srpnja 2010. godine. Ova
apelacija je zavedena pod brojem AP 1382/12. Apelanti su, uz
apelaciju, zatražili i donošenje privremene mjere kojom bi
Ustavni sud naložio sudioniku u postupku, Bošku Džajiću (u
daljnjem tekstu: tuženi), da ne poduzima bilo kakve radnje na
temelju pravomoćne presude Okružnog suda usmjerene na
otuđenje nekretnina koje su bile predmetom spora u parničnom
postupku. Apelant je dopunio apelaciju 14. svibnja 2012.
godine, a potom je podneskom od 16. listopada 2012. godine
zatražio od Ustavnog suda da spoji apelacije broj AP 983/10 i
AP 1382/12 i donese jednu odluku, a istodobno je obavijestio
Ustavni sud kako odustaje od zahtjeva za privremenu mjeru, te
kako traži da se odluka donese po žurnoj proceduri.
4. S obzirom da se navedene apelacije odnose na istu
činjeničnu i pravnu osnovu, Ustavni sud je, sukladno članku 31.
stavak 1. Pravila Ustavnog suda, donio odluku o spajanju
apelacija broj AP 983/10 i AP 1382/12 u kojima će voditi jedan
postupak i donijeti jednu odluku pod brojem AP 983/10.
II. Postupak pred Ustavnim sudom
5. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda,
od Okružnog i Osnovnog suda, te od tuženog, zatraženo je 26.
ožujka 2010. godine da dostave odgovor na apelaciju broj AP
983/10. Potom je, 19. travnja 2012. godine, zatraženo od
Vrhovnog, Okružnog i Osnovnog suda, te od tuženog, da
dostave odgovor na apelaciju broj AP 1382/12.
6. U apelaciji broj AP 983/10 Okružni sud je dostavio
odgovor 17. svibnja, Osnovni sud 9. travnja, a tuženi 20.
travnja 2010. godine. U apelaciji broj AP 1382/12 Vrhovni sud
je dostavio odgovor 30. svibnja, Okružni sud 11. svibnja, a
tuženi 30. travnja i 7. svibnja 2012. godine.
7. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda,
svi odgovori na apelaciju su dostavljeni apelantu 7. veljače
2013. godine.
III. Činjenično stanje
8. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i
dokumenata podastrtih Ustavnom sudu mogu se sumirati na
sljedeći način.
Uvodne napomene
9. Presudom Osnovnog suda broj P-819/01 od 29. svibnja
2003. godine odbijen je kao neutemeljen tužbeni zahtjev
apelanata kojim su tražili da se utvrdi ništavost ugovora o
zamjeni nekretnina zaključen 1. rujna 1993. godine, po kojemu
su prvoapelant i njegova majka zamijenili svoje nekretnine u
Banjaluci, bliže označene u dispozitivu navedene presude (u
daljnjem tekstu: prijeporne nekretnine), za nekretnine tuženoga
u Republici Hrvatskoj (u daljnjem tekstu: zamjenske
nekretnine), te da se odredi brisanje prava vlasništva tuženoga
na prijepornim nekretninama, kao i da mu se naloži da te
nekretnine preda apelantima u posjed. Presudom Okružnog
suda broj Gž-127/04 od 12. listopada 2004. godine usvojen je
priziv apelanata i prvostupanjska presuda je preinačena tako da

Broj 84 - Stranica 35

je tužbeni zahtjev apelanata usvojen u cijelosti. Protiv ove
presude tuženi je izjavio reviziju Vrhovnom sudu.
10. Za vrijeme trajanja revizijskog postupka pred
Vrhovnim sudom Osnovni sud je, Rješenjem o izvršenju broj I3229/04 od 17. prosinca 2004. godine, odredio prinudno
izvršenje navedene pravomoćne presude Okružnog suda.
Rješenjem isti broj od 18. ožujka 2005. godine, Osnovni sud je
odbio prigovor tuženoga protiv rješenja o dozvoli izvršenja, pa
je tuženi protiv tog rješenja izjavio priziv Okružnom sudu.
Međutim, prije nego što je Okružni sud odlučio o prizivu,
rješenje o izvršenju je provedeno i apelanti su uvedeni u posjed
prijepornih nekretnina 22. prosinca 2005. godine.
11. Rješenjem Vrhovnog suda Republike Srpske (u
daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj Rev-392/07 od 26. siječnja
2007. godine uvažena je revizija tuženoga protiv presude na
temelju koje je dozvoljeno izvršenje (presude Okružnog suda
kojom je usvojen tužbeni zahtjev apelanata), ukinute su obje
nižestupanjske presude i predmet vraćen prvostupanjskom sudu
na ponovni postupak. S druge strane, u izvršnom postupku,
odlučujući o prizivu tuženoga protiv rješenja od 18. ožujka
2005. godine (o odbijanju prigovora tuženog protiv rješenja o
izvršenju), Okružni sud je Rješenjem broj 011-0-Gž-06-000266
od 26. prosinca 2007. godine uvažio priziv tuženoga, pa je
rješenje Osnovnog suda od 18. ožujka 2005. godine ukinuto i
predmet je vraćen na ponovni postupak. U ponovnom izvršnom
postupku Osnovni i Okružni sud su nekoliko puta donosili
rješenja čiji sadržaj nije odlučujući za odlučenje o konkretnoj
apelaciji, jer te odluke nisu predmetom ove apelacije.
12. Ono što je relevantno je da je Osnovni sud, Rješenjem
broj 071-0-I-08-005308 od 14. travnja 2008. godine, usvojio
prigovor tuženoga protiv rješenja o izvršenju od 17. prosinca
2004. godine, stavio to rješenje izvan snage, ukinuo sve
provedene radnje i izvršni postupak obustavio. Prijedlog
tuženoga za protuizvršenje, koji je u međuvremenu postavljen,
je odbijen. Okružni sud je potom, Rješenjem broj 011-0-Gž-08001283 od 28. siječnja 2009. godine, odbio priziv apelanata
protiv navedenoga rješenja i potvrdio to rješenje u dijelu u
kojemu je izvršenje obustavljeno i ukinute izvršne radnje.
Međutim, u dijelu u kojemu je prijedlog tuženoga za
protuizvršenje odbijen, prvostupanjsko rješenje je ukinuto i u
tome je dijelu predmet vraćen na ponovni postupak.
13. Protiv ovoga su rješenja apelanti podnijeli apelaciju
Ustavnom sudu. Odlukom o dopustivosti broj AP 929/09 od 8.
rujna 2009. godine Ustavni sud je odbacio kao preuranjenu
navedenu apelaciju zato što je utvrdio da je "postupak o
predmetu apelacije Rješenjem Vrhovnog suda broj Rev-392/07
od 26. siječnja 2007. godine, odnosno Rješenjem Okružnog
suda broj 011-0-Gž-08-001283 od 28. siječnja 2009. godine
vraćen prvostupanjskom sudu na ponovni postupak i da je
postupak pred Osnovnim sudom u tijeku".
Osporene odluke donesene u postupku protuizvršenja (AP
983/10)
14. U ponovnome izvršnom postupku u kojemu se
odlučivalo o zahtjevu tuženoga za protuizvršenje, Osnovni sud
je donio osporeno Rješenje broj 071-0-I-08-005308 od 15.
lipnja 2009. godine. Ovim je rješenjem Osnovni sud dozvolio
protuizvršenje u korist tuženoga i naložio je apelantima da
tuženome vrate u posjed prijeporne nekretnine. U obrazloženju
navedenoga rješenja Osnovni sud je naveo kako je neprijeporno
utvrđeno da je izvršna isprava, na temelju koje je bilo
dozvoljeno izvršenje, ukinuta odlukom Vrhovnog suda od 26.
siječnja 2007. godine. Također, neprijeporno je utvrđeno i da je
odluka Osnovnog suda od 14. travnja 2008. godine, u dijelu
kojim je odbijen zahtjev tuženoga za protuizvršenjem, također
ukinuta i da je u tome dijelu predmet vraćen na ponovno

Broj 84 - Stranica 36

SLUŽBENI GLASNIK BiH

odlučivanje. Ovo znači, kako je sud obrazložio, da je ukidanjem
presude na temelju koje je bilo dozvoljeno izvršenje otpala
osnova za dozvoljeno izvršenje. Stoga je, kako je dalje
obrazloženo, tuženi stekao pravo da mu se vrati ono što su
apelanti takvim izvršenjem dobili, budući da izvršna isprava
više "ne postoji ni po obimu ni po sadržaju". Također, Osnovni
sud je naveo kako je tuženi podnio prijedlog za protuizvršenje u
zakonskom roku od 30 dana, zbog čega je ocijenio
neutemeljenim navod apelanata da je prijedlog nepravodoban.
Također, Osnovni sud je ocijenio i da su neutemeljeni prizivni
navodi apelanata da se članak 54. Zakona o izvršnom postupku
(u daljnjem tekstu: ZIP) odnosi isključivo na novčana
potraživanja. Apelanti su protiv ovoga rješenja izjavili
prigovor.
15. Osporenim Rješenjem broj 071-0-I-08-005308 od 20.
kolovoza 2009. godine Osnovni sud je odbio prigovor apelanata
i u cijelosti je potvrdio rješenje od 15. lipnja 2009. godine. U
obrazloženju svoje odluke Osnovni sud je naveo da je u
prvostupanjskom rješenju decidirano obrazloženo da je
prijedlog za protuizvršenje podnesen pravodobno. Također,
Okružni sud je naveo da je neutemeljen prigovor apelanata u
odnosu na mogućnost restitucije samo u slučaju vraćanja novca.
Naime, sud je obrazložio da je protuizvršenje moguće i u
slučajevima kada je tražitelj izvršenja (u konkretnom slučaju –
apelanti) dobio izvršenjem individualno određenu pokretnu ili
nepokretnu stvar "ukoliko postoji stvarna i pravna mogućnost
njihovog vraćanja izvršeniku", kako to propisuje članak 57.
ZIP-a. Osnovni sud je također naveo da su neutemeljeni navodi
apelanata da tuženi nije vlasnik prijepornih nekretnina, zato što
u spisu postoji dokaz da je tuženi upisan u zemljišnim knjigama
kao vlasnik prijepornih nekretnina. Također, Osnovni sud je
naglasio kako dio prvostupanjskog rješenja kojim je dozvoljeno
protuizvršenje ima karakter izvršne isprave, budući da izvršni
sud, sukladno članku 55. stavak 3. ZIP-a, samo u zakonom
propisanim slučajevima donosi odluke koje imaju svojstvo
izvršne isprave.
16. Rješenjem Osnovnog suda isti broj od 16. prosinca
2009. godine ispravljeno je rješenje tog suda od 20. kolovoza
2009. godine, ali s obzirom da se radi o ispravkama tehničkih
grešaka, Ustavni sud ne smatra da je relevantno iznositi sadržaj
tog rješenja. Protiv rješenja Osnovnog suda o dozvoli
protuizvršenja u korist tuženoga, apelanti su izjavili priziv.
17. Osporenim Rješenjem Okružnog suda broj 011-0-Gž09-000409 od 15. veljače 2010. godine odbijen je priziv
apelanata, pa su rješenja od 20. kolovoza 2009. godine (kojima
je odbijen prigovor apelanata) i rješenja o ispravci od 16.
prosinca 2009. godine, potvrđena u cijelosti. U obrazloženju
ovoga rješenja je navedeno, između ostalog, da je neutemeljen
prizivni navod apelanata da tuženi kao tražitelj protuizvršenja
nije aktivno legitimiran da traži protuizvršenje. Naime, Okružni
sud je naveo da je neprijeporno utvrđeno da je tuženi upisan u
zemljišnim knjigama kao vlasnik predmetnih nekretnina sa 1/1.
Dalje, Okružni sud je naveo da je drugostupanjska presuda,
kojom je utvrđena apsolutna ništavost ugovora o zamjeni
prijepornih nekretnina, ukinuta u tome dijelu Rješenjem
Vrhovnog suda broj Rev-392/07 od 26. siječnja 2007. godine i
vraćena na ponovno odlučivanje. Dosljedno takvoj odluci,
ugovor o zamjeni prijepornih nekretnina je, kako je naveo sud,
na snazi dok se drugačije ne odluči. Činjenica da su apelanti
osporili ugovor o zamjeni prijepornih nekretnina, na temelju
kojega je tuženi upisan u zemljišnim knjigama, kako je dalje
naveo Okružni sud, nema učinka na konkretni slučaj "sve dok
se pravosnažnim odlukama ne utvrdi ništavost zaključenih
ugovora (jer su zaključeni ugovori i u Republici Hrvatskoj i
BiH), i dok se na osnovu takvih odluka ne ishodi promjena
stanja u zemljišnim knjigama".

Utorak, 29. 10. 2013.

18. Dalje, odbijen je i prizivni navod apelanata da je
Osnovni sud pogrešno tumačio odredbu članka 54. ZIP-a u
odnosu na pravodobnost zahtjeva za protuizvršenje. U svezi s
tim, Okružni sud je obrazložio da je člankom 54. stavak 3. ZIPa propisano da se prijedlog za protuizvršenje može podnijeti u
roku od 30 dana od dana kad je izvršenik saznao za razlog
protuizvršenja, a najkasnije u roku od jedne godine od dana
okončanja izvršnog postupka. Okružni sud je naveo da je
neprijeporno da je tuženi kao tražitelj protuizvršenja saznao za
razlog protuizvršenja onda kada mu je dostavljena revizijska
odluka Vrhovnog suda (12. ožujka 2007. godine), a da je
prijedlog za protuizvršenje podnio 10. travnja 2007. godine,
dakle prije isteka roka od 30 dana. Također je odbijen kao
neutemeljen i navod apelanata da je prijedlog za protuizvršenje
podnesen po proteku jednogodišnjeg roka iz članka 54. stavak
3. ZIP-a. Naime, Okružni sud je naveo da izvršni postupak nije
okončan, u smislu ZIP-a, onda kad su apelanti uvedeni u posjed
prijepornih nekretnina, već je okončan rješenjem Okružnog
suda od 28. siječnja 2009. godine o obustavi izvršnog postupka,
a da je zahtjev za protuizvršenje podnesen prije toga datuma.
19. Dalje, Okružni sud je naveo da tuženom kao tražitelju
protuizvršenja nije potrebna nikakva izvršna isprava na temelju
koje bi mogao tražiti protuizvršenje, zato što se protuizvršenje
može dozvoliti i onda kada je izvršna isprava, na temelju koje
je dozvoljeno izvršenje, ukinuta na temelju izvanrednog
pravnog lijeka, što je u konkretnom slučaju revizijska Odluka
Vrhovnog suda broj Rev-392/07 od 26. siječnja 2007. godine.
U tome smislu, kako je dalje obrazloženo, "ukidajuća odluka
suda nije obuhvaćena ni formalnom ni materijalnom
pravosnažnošću". Zato je, kako je dalje obrazloženo, odredbom
članka 54. stavak 1. ZIP-a, pored zakonom propisanog razloga
da je "izvršna isprava pravosnažno ukinuta", kao razlog za
protuizvršenje propisano i to da je izvršna isprava "preinačena,
poništena, stavljena van snage ili je na drugi način utvrđeno da
je bez dejstva". Okružni sud je naveo da u konkretnom slučaju
izvršna isprava više ne egzistira, tj. ne postoji ni po svome
opsegu ni po svome sadržaju u kojemu je postojala kada je
poslužila kao osnova za dozvolu izvršenja. Stoga je, kako je
zaključio sud, otpala i pravna osnova za izvršenje koje je na
temelju takve isprave određeno, a tuženi je stekao pravo da mu
se vrati ono što su apelanti takvim izvršenjem dobili.
Osporene odluke donesene u parničnom postupku (AP
1382/12)
20. U ponovnom parničnom postupku, koji je proveden
nakon što je Vrhovni sud Rješenjem broj Rev-392/07 od 26.
siječnja 2007. godine uvažio reviziju tuženoga i vratio predmet
na ponovno odlučenje, apelanti su uredili tužbeni zahtjev tako
što su pored zahtjeva za utvrđivanje apsolutne ništavosti
ugovora o zamjeni nekretnina zaključenog u Banjaluci,
istaknuli i zahtjev za utvrđenje ništavosti ugovora o zamjeni
zaključenog u Republici Hrvatskoj (oba ugovora se odnose na
iste nekretnine), te zahtjev za brisanje prava vlasništva u
zemljišnim knjigama na nekretninama u Banjaluci i Republici
Hrvatskoj, kao i da se "[apelantima] naloži da nekretnine u
Rijeci predaju u posjed [...] tuženom".
21. Nakon što je proveo ponovni postupak, Osnovni sud je
Presudom 71 0 P 031688 08 P od 7. prosinca 2009. godine u
cijelosti usvojio tužbeni zahtjev apelanata. U obrazloženju ove
odluke, Osnovni sud je naveo da je neprijeporno utvrđeno da su
prvoapelant Esad Tahirović i njegova majka Kumrija Tahirović
zaključili s tuženim prijeporni ugovor o zamjeni nekretnina 1.
rujna 1993. godine. Dalje je utvrđeno da je Kumrija Tahirović
umrla nakon izvršene zamjene, a da su iza nje kao nasljednici
proglašeni apelanti i da se oni vode kao vlasnici na zamjenskim
nekretninama u Republici Hrvatskoj.

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

22. Dalje, Osnovni sud je naveo kako je prvoapelant Esad
Tahirović pred sudom izjavio da je u Hrvatsku otišao "nakon
što je shvatio da mu je život, kao i njegova imovina ugroženi u
Banjaluci, odnosno da su u prostor dolazila uniformisana lica,
da je privođen od strane policije, da je vožen u kombiju po
gradu, da su ga iz svih tih okolnosti spašavali prijatelji i da je
usljed tih okolnosti zaključio ugovor sa tuženim". Dalje,
Osnovni sud je naveo da su druge dvije apelantice izjavile da je
"njihova majka preživljavala pritiske, da je bilo lupanje na
vrata, konstantnih telefonskih poziva, da su dolazila naoružana
lica da isele nju i njenu majku iz kuće". Također, apelanti su u
izjavama naveli "da nije bilo prinude od strane tuženog, a što i
sam tuženi navodi, i da je [prvoapelant Esad Tahirović] sam
našao tuženog radi razmjene nekretnina". Na temelju navedenih
iskaza, Osnovni sud je zaključio da su se apelanti "zbog svih
ovih okolnosti u kojima su se našli kao pripadnici manjinskog
naroda, odlučili na zaključenje predmetnih ugovora".
23. Osnovni sud se pozvao na odredbu članka II/5. Ustava
Bosne i Hercegovine, prema kojoj sve izbjegle i raseljene osobe
imaju pravo vratiti se u svoje domove, te imaju pravo da im se
vrati imovina koje su bili lišeni u vrijeme neprijateljstava.
Dalje, Osnovni sud je naveo kako je zaključio da volja
apelanata za zaključenje ugovora o zamjeni nije bila formirana
slobodno kako to propisuje članak 28. stavak 2. Zakona o
obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO), te da su
stoga, primjenom članka 103. ZOO, takvi ugovori ništavi.
Stoga je sud proglasio ništavim i ugovor koji je sklopljen u
Banjaluci i onaj u Republici Hrvatskoj, zato što je zaključio da
nijedan od tih ugovora nije zaključen slobodnom voljom
prvoapelanta i njegove pokojne majke. Što se tiče restitucije,
Osnovni sud je o tome odlučivao na temelju članka 104. ZOO,
koji propisuje posljedice ništavosti. Stoga je naložio apelantima
da vrate tuženome zamjenske nekretnine u Republici Hrvatskoj,
a budući da je utvrđeno kako se apelanti nalaze u posjedu tih
nekretnina, sud nije obvezao tuženoga da vrati apelantima
prijeporne nekretnine u Banjaluci.
24. Okružni sud je, osporenom Presudom broj 71 0 P
031688 10 Gž od 16. srpnja 2010. godine, uvažio priziv
tuženoga i preinačio prvostupanjsku presudu tako što je u
cijelosti odbio tužbeni zahtjev apelanata. U obrazloženju svoje
odluke Okružni sud je naveo, između ostalog, da su utemeljeni
prizivni navodi tuženoga da su ugovori o zamjeni nekretnina
zaključeni na dobrovoljan način i sukladno zakonu, te da je na
apelantima bio teret dokazivanja da nije postojala njihova
slobodna, suglasna i ozbiljna volja za zaključenje tih ugovora.
Naime, kako je naveo Okružni sud, tijekom postupka je
neprijeporno utvrđeno da "parnične stranke nisu međusobno
vršile nikakve pritiske ni prijetnje radi zaključenja spornih
ugovora". Okružni sud je naveo da ne postoji "'Odluka Visokog
predstavnika' koja ex lege stavlja van snage ugovore zaključene
u toku rata ili u vrijeme neposredne ratne opasnosti". Aneksom
7 Općeg okvirnog sporazuma za mir u BiH, kako je dalje
navedeno, osnovano je Povjerenstvo za imovinske zahtjeve
raseljenih osoba i izbjeglica (u daljnjem tekstu: Povjerenstvo)
koje je bilo ovlašteno odlučivati o pojedinačnim zahtjevima
kada imovina nije dobrovoljno predata ili prenijeta na neki
drugi način poslije 1. travnja 1992. godine, "sa opštim ciljem da
se omogući brzo vraćanje izbjeglica i raseljenih lica u predratne
domove".
25. Okružni sud je dalje istaknuo kako je utvrđivanje
valjanosti prijenosa imovine poslije navedenoga datuma dato u
nadležnost sudovima, što proizlazi iz odredbe članka 13.
Zakona o izvršenju odluka Povjerenstva, kojim je propisano da
će nadležni sud odlučiti o tome je li prijenos prava proveden
dobrovoljno i sukladno zakonu. Dalje, Okružni sud je naveo da
"opštepoznate okolnosti, da je sporni ugovor o razmjeni

Broj 84 - Stranica 37

nekretnina zaključen u vrijeme rata na prostorima bivše SRBiH,
te da [apelanti] pripadaju drugoj etničkoj zajednici u odnosu na
brojčano veće stanovništvo u njegovom mjestu življenja, ne
daje dovoljno osnova za zaključak o postojanju faktora koji bi
(u vrijeme zaključivanja ugovora) bitno ograničavali slobodu
odlučivanja i uslovili volju [apelanata]". To, kako je zaključio
Okružni sud, nije dovoljno da se ugovor smatra ništavim, već se
u svakom pojedinačnom slučaju mora utvrditi je li prijenos
prava na nekretninama izvršen na dobrovoljan način i sukladno
zakonu. Okružni sud je naveo da je Osnovni sud svoj zaključak
o ništavosti ugovora zasnovao isključivo na općepoznatim
okolnostima, odnosno tome da je ugovor zaključen u vrijeme
rata u Bosni i Hercegovini, te na iskazima apelanata "koji nisu
potkrijepljeni drugim dokazima, svjedocima ili materijalnim
dokazima, a kojima bi pouzdano dokazali da je volja
[apelanata] bila ograničena zbog posebnih konkretnih okolnosti
i pritisaka koji su vršeni na njih".
26. Okružni sud je naveo da je "prema članu 25. stav 2.
Zakona o prestanku primjene Zakona o korištenju napuštene
imovine" propisano da je u slučaju spora o pravnoj valjanosti
ugovora o prometu nepokretnosti, koji je zaključen u razdoblju
od 30. travnja 1991. godine do 19. prosinca 1998. godine, kada
se jedna od tih nepokretnosti nalazi na teritoriju neke od država
nastalih od bivše SFRJ, teret dokazivanja da ugovor nije
zaključen na dobrovoljan način i sukladno zakonu na strani
koja to tvrdi, a to su u konkretnom slučaju apelanti. Također,
Okružni sud je, u svezi s tim, ukazao i na odredbe članka 7.
stavak 1. i članka 123. Zakona o parničnom postupku (u
daljnjem tekstu: ZPP), prema kojima su stranke dužne iznijeti
sve činjenice na kojima temelje svoje zahtjeve, te da je svaka
stranka dužna dokazati činjenice na kojima temelji svoj tužbeni
zahtjev. Stoga su apelanti bili dužni dokazati da su ugovori
ništavi "zbog ograničene volje uslovljene objektivnim i
subjektivnim okolnostima koje su pratile njihovo zaključenje".
Okružni sud je naveo kako je tijekom postupka neprijeporno
utvrđeno da je prvoapelant od prosinca 1992. godine "bio van
teritorije zahvaćene ratnim dejstvima, jer se nalazio u Republici
Hrvatskoj, što znači da on, suprotno njegovoj tvrdnji, prilikom
zaključenja ugovora u Rijeci, a kasnije ugovora u Banja Luci
koji je u njegovo ime potpisala majka Kumrija u svoje ime i
kao njegov punomoćnik, nije trpio nelagodnosti svakodnevnog
življenja i strahovanja i svega što bi se moglo dogoditi, a što bi
moglo uticati na formiranje njegove volje". U Banjaluci je,
kako je dalje navedeno, ostala samo prvoapelantova majka, "pa
je takav pritisak i nesigurnost za lični život jedino mogla trpiti
majka". Okružni sud je također naveo da se iz iskaza
prvoapelanta koji je dao pred Osnovnim sudom također vidi da
su "majka Kumrija i njegova mlađa sestra Nadira, [...] vršile
pritisak na njega putem telefona da mijenja nekretnine, jer su
preživljavale pritiske i neugodnosti življenja u Banja Luci",
nakon čega je prvoapelant "preko poznanika stupio u kontakt sa
tuženim sa kojim je nakon što je vidio nekretnine u Rijeci
zaključio ugovor prvo u Rijeci, a zatim ugovor u Banja Luci".
27. Prema tome, kako je zaključio Okružni sud, nepobitna
je činjenica da je prvoapelant "znatno ranije prije razmjene
nekretnina otišao sa područja Banja Luke, pronašao tuženog,
vidio njegovu imovinu i tek tada donio odluku da izvrši
razmjenu svojih nekretnina, pa je prvo zaključen ugovor u
Republici Hrvatskoj, dana 30.08.1993. godine, a nakon toga
istog sadržaja i ugovor u Banja Luci 01.09.1993. godine",
nakon čega je izvršen i upis prava vlasništva i u Republici
Hrvatskoj i u Banjaluci. Prvoapelant je, kako je sud dalje
obrazložio, u vrijeme kad su ugovori zaključeni bio u Republici
Hrvatskoj skoro godinu dana, a tuženi je bio također u
Republici Hrvatskoj, a za stanje nekretnina u Banjaluci je
saznao od drugih osoba. Imajući u vidu sve navedeno, Okružni

Broj 84 - Stranica 38

SLUŽBENI GLASNIK BiH

sud je zaključio da su ugovori o zamjeni nekretnina zaključeni
dobrovoljno i bez pritisaka, te da apelanti nisu dokazali,
sukladno zakonu, da ti ugovori nisu izraz njihove slobodne
volje, zbog čega je zaključio da je Osnovni sud pogrešno
primijenio odredbu članka 103. ZOO u svezi s člankom 28.
stavak 2. tog zakona.
28. Osporenom Presudom broj 71 0 P 031688 10 Rev od
22. veljače 2012. godine, Vrhovni sud je odbio reviziju
apelanata protiv drugostupanjske presude. Vrhovni sud je
naglasio da je za zaključenje svakog ugovora osnovni uvjet da
su se ugovorne strane suglasile o bitnim sastojcima ugovora,
kako to propisuje članak 26. ZOO, te da izjava volje mora biti
učinjena slobodno i ozbiljno, sukladno članku 28. stavak 2.
ZOO. Odsustvo slobodno izražene volje jednog ili oba
ugovarača, kako je naveo Vrhovni sud, svaki ugovor čini
ništavim. U konkretnom slučaju, Vrhovni sud je naveo da je
prvostupanjski sud propustio cijeniti činjenicu da apelanti nisu
izveli niti jedan drugi dokaz kojim bi potkrijepili svoje tvrdnje
o okolnostima pod kojima su prijeporni ugovori zaključeni,
"kao i dati značaj činjenici da su svi pregovori o zaključenju
ugovora o razmjeni vođeni između [prvoapelanta] i tuženog u
Rijeci, u Republici Hrvatskoj, gdje je [prvoapelant] boravio
devet mjeseci prije zaključenja ugovora i gdje nedvojbeno na
njega nije vršen nikakav pritisak". Stoga je, kako je zaključio
Vrhovni sud, drugostupanjski sud pravilno zaključio da apelanti
nisu dokazali "postojanje direktnog pritiska na [prvoapelanta] i
njegovu majku za zaključenje predmetnih ugovora". Vrhovni
sud je ukazao da je na okolnost volje majke apelanata za
zaključenje prijepornih ugovora, odluka prvostupanjskog suda
bila utemeljena isključivo na iskazu apelanata pred sudom, iako
je nesumnjivo utvrđeno da se "njihovi iskazi temelje na
navodnim saznanjima o okolnostima za zaključenje ugovora do
kojih su [apelanti] došli na posredan način". Zbog toga je, kako
je zaključio Vrhovni sud, Okružni sud pravilno utvrdio da ovi
iskazi nemaju potrebnu vjerodostojnost i da nisu potkrijepljeni
drugim dokazima "i da nasuprot njima stoji iskaz tuženog koji
ima istu dokaznu snagu i iz kog proizlazi da na [prvoapelanta] i
njegovu majku nije vršen nikakav pritisak za zaključenje
predmetnih ugovora".
29. Vrhovni sud je također ponovio stavove Okružnog
suda o tome da rat i opće okolnosti u Bosni i Hercegovini u
vrijeme zaključenja prijepornih ugovora nije dovoljan razlog za
zaključak da nije postojala slobodno izražena volja za
zaključenje prijepornih ugovora. U tome smislu, Vrhovni sud je
ponovno ukazao na to da je prvoapelant odluku o zamjeni
nekretnina "prema utvrđenim činjenicama, donio u potpuno
bezbjednom okruženju grada Rijeke gdje nije bilo ratnih
dešavanja i gdje je [prvoapelant] mogao obaviti sve radnje
relevantne za zaključenje ugovora". Također, Vrhovni sud je
naveo da je majka apelanata "i pored neugodnosti i
uznemiravanja, te ratom izazvanih opštih problema koje su
imali svi građani Banja Luke", sve vrijeme bila u posjedu
prijepornih nekretnina sve do napuštanja Banje Luke i da je "na
miran način sporne nekretnine predala supruzi tuženog".
Imajući sve ovo u vidu, Vrhovni sud je potvrdio zaključak
Okružnog suda o tome da su prijeporni ugovori o zamjeni
zaključeni na zakonit i dobrovoljan način, odnosno "u skladu sa
relevantnim odredbama propisa o prometu nepokretnosti koji su
važili u vrijeme zaključenja ugovora kao i u skladu sa
odgovarajućim odredbama ZOO".

Utorak, 29. 10. 2013.

IV. Apelacija
a) Navodi iz apelacije
U odnosu na osporene odluke donesene u postupku
protuizvršenja (AP 983/10)
30. Apelanti smatraju da su osporenim rješenjima
Okružnog i Osnovnog suda (kojim je dozvoljeno protuizvršenje
u korist tuženog) povrijeđena njihova prava iz članka II/3.(e) i
(k) i članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno članka
6. stavak 1. i članka 14. Europske konvencije za zaštitu ljudskih
prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska
konvencija), te članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku
konvenciju. Obrazlažući ove navode, apelanti se pozivaju na
sadržaj apelacije u predmetu AP 929/09 koja je odbačena kao
preuranjena, kao i na zahtjev za izdavanje privremene mjere u
tome predmetu. U suštini, povredu ovih prava apelanti
obrazlažu tvrdnjom da je pogrešno primijenjeno materijalno
pravo, odnosno odredbe članka 54. ZIP-a. Naime, apelanti
ponavljaju tvrdnje koje su iznijeli u izvršnom postupku o tome
da iz odredaba st. 1. i 2. navedenoga članka proizlazi da se
obveza tražitelja izvršenja na vraćanje onog "što je izvršenjem
dobio" odnosi isključivo na novčana potraživanje i kamate, a ne
na nekretnine. Također, apelanti iznose iste argumente i u
odnosu na pitanje pravodobnosti prijedloga za protuizvršenje. U
svezi s tim, apelanti navode kako tuženi nije podnio prijedlog
za protuizvršenje u roku od godinu dana od okončanja izvršnog
postupka, budući da su apelanti ušli u posjed prijepornih
nekretnina 22. prosinca 2005. godine, a da je prijedlog za
protuizvršenje podnesen 10. travnja 2007. godine, te da je stoga
taj prijedlog sud trebao odbaciti u smislu članka 67. st. 1. i 2.
ZPP-a u svezi s člankom 54. stavak 3. ZIP-a. S obzirom da
sudovi nisu postupili na ovakav način, apelanti smatraju da su
redoviti sudovi postupili nezakonito.
U odnosu na osporene odluke donesene u parničnom
postupku (AP 1382/12)
31. U odnosu na parnični postupak apelanti smatraju da su
im prekršena prava iz čl. II/3.(e), (f) i (k) i II/5. Ustava Bosne i
Hercegovine, odnosno iz članka 6. stavak 1. i članka 8.
Europske konvencije, te članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku
konvenciju. U vrlo opširnoj apelaciji i dopuni apelacije apelanti
uglavnom iznose svoje viđenje stanja u Banjaluci u vrijeme
zaključenja prijepornih ugovora, te navode kako smatraju da su
osporene presude donesene pogrešnom primjenom materijalnog
prava. Osobito, apelanti ističu kako su sudovi pogrešno
zaključili da nije bilo mana volje prilikom zaključenja ugovora,
odnosno da prijeporni ugovori nisu zaključeni dobrovoljno, o
čemu su iznijeli uglavnom istu argumentaciju koju su iznijeli i
u postupku koji je rezultirao osporenim presudama. Apelanti se
također pozivaju, između ostalog, na praksu Ustavnog suda u
predmetu U 15/99 koji je, kako smatraju, bitan za rješavanje
konkretne apelacije, te ukazuju na to da je u toj odluci sud
"zauzeo pravno stajalište da su ugovori zaključeni u ratu
ništavi".
32. Apelanti također navode da su u postupku počinjene i
povrede parničnog postupka. U tom pravcu navode da su
"dvoje sudija učestvovali u donošenju presuda s pravnim
stavovima koji se međusobno isključuju". Naime, apelanti
navode da su dvoje sudaca, D.O. i B.T., prilikom donošenja
rješenja Vrhovnog suda od 26. siječnja 2007. godine smatrali
da je ugovor o zamjeni prijepornih nekretnina pravno ništav,
dok su drugi put, prilikom donošenja osporene presude
Vrhovnog suda od 22. veljače 2012. godine, zauzeli stav da je
taj ugovor pravno valjan. Kao argument, apelanti dalje detaljno
uspoređuju navedene dvije odluke Vrhovnog suda, te smatraju
kako dato obrazloženje, koje je u svezi s takvim istim navodima
koje su iznijeli u reviziji, nije zadovoljavajuće i kako je pravno

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

neutemeljeno. Kao zaključak u svezi s ovim, apelanti navode da
su navedeni suci "tako postupili pod pritiskom politike na što
ukazuju materijalni dokazi koji su bili dostupni [apelantima]".
Dalje, apelanti su vrlo opširno obrazložili zašto smatraju da je
"pravosudni sistem u BiH nefunkcionalan", te niz drugih tvrdnji
o navodnim političkim pritiscima na sudstvo, koje nisu
posebice argumentirane, pa ih Ustavni sud neće detaljno
interpretirati.
33. U spisu predmeta postoji i niz dopisa i opažanja
Helsinškog komiteta za ljudska prava u BiH, Ureda
ombudsmana BiH i Ministarstva pravde kojima su se apelanti
obraćali za zaštitu prava za koja smatraju da su im prekršena
osporenim odredbama. Budući da ti dopisi nisu relevantni za
odlučivanje o apelaciji, Ustavni sud smatra da nije potrebno
iznositi njihov sadržaj.
b) Odgovori na apelaciju
34. U odgovorima na obje apelacije, sudovi i sudionici u
postupku su osporili navode iz obje apelacije, te predložili da
sud obje apelacije odbije.
V. Relevantni propisi
35. U Zakonu i izvršnom postupku ("Službeni glasnik
RS" br. 59/03, 85/03, 64/05, 118/07, 29/10 i 57/12) relevantne
odredbe glase:
Razlozi za protuizvršenje
Član 54.
Nakon što je izvršenje već sprovedeno, izvršenik može u
istom izvršnom postupku zatražiti od suda da naloži tražitelju
izvršenja da mu vrati ono što je izvršenjem dobio:
1) ako je izvršna isprava pravomoćno ukinuta,
preinačena, poništena, stavljena van snage ili je na drugi način
utvrđeno da je bez dejstva,
2) ako je rješenje o izvršenju pravomoćno ukinuto ili
preinačeno,
3) ako je tokom izvršnog postupka namirio tražitelju
izvršenja potraživanje mimo suda tako da je tražitelj izvršenja
dvostruko namiren.
(2) Ako je tražitelj izvršenja izvršenjem naplatio određeni
novčani iznos, izvršenik u prijedlogu za protuizvršenje može
tražiti plaćanje zakonskih zateznih kamata od dana naplate tog
iznosa.
(3) Prijedlog za protuizvršenje iz stava 1. ovog članka
može se podnijeti u roku od 30 dana od dana kad je izvršenik
saznao za razlog za protuizvršenje, a najkasnije u roku od
jedne godine od dana okončanja izvršnog postupka.
(4) Izvršenik ne može prije isteka roka iz stava 3. ovog
članka svoje potraživanje ostvarivati u parničnom postupku.
Rješenje o protuizvršenju
Član 56.
(1) Na temelju pravomoćnog i izvršnog rješenja kojim je
tražitelju izvršenja naloženo da izvršeniku vrati ono što je
izvršenjem dobio, sud će, na prijedlog izvršenika, donijeti
rješenje o protuizvršenju.
(2) Protuizvršenje se sprovodi po odredbama ovog zakona
o izvršenju.
Obustava izvršenja
Član 63.
(1) Ako ovim zakonom nije drugačije određeno, izvršenje
će se obustaviti po službenoj dužnosti, ako je izvršna isprava
pravomoćno ukinuta, preinačena, poništena, stavljena van
snage ili je na drugi način određeno da je bez dejstva, odnosno
ako potvrda o izvršnosti bude pravomoćno ukinuta.
(2) Izvršenje će se obustaviti po službenoj dužnosti i kada,
sukladnoa odredbama koje uređuju obligacione odnose, treće
lice ispuni obvezu prema tražitelju izvršenja umjesto izvršenika.

Broj 84 - Stranica 39

[...]
36. U Zakonu o obligacinim odnosima ("Službeni list
SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i "Službeni glasnik RS"
br. 17/93, 3/96, 39/03, 74/04) relevantne odredbe glase:
Član 26.
Ugovor je zaključen kada su se ugovorne strane saglasile
o bitnim sastojcima ugovora.
Član 28.
[...](2) Izjava volje mora da bude učinjena slobodno i
ozbiljno.
Član 103.
(1) Ugovor, koji je protivan prinudnim propisima, javnom
poretku ili dobrim običajima ništavan je ako cilj povrijeđenog
pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u
određenom slučaju ne propisuje što drugo [...]
Član 104.
1) U slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana
dužna je da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu
takvog ugovora, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog
što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća
naknada u novcu, prema cijenama u vrijeme donošenja sudske
odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje. [...]
37. U Zakonu o prestanku primjene Zakona o
korištenju napuštene imovine – prečišćeni tekst ("Službeni
glasnik RS" broj 16/10) relevantne odredbe glase:
Članak 4.
Odredbe ovog zakona se također primjenjuju na ugovore
o zamjeni stana, gdje je zamjena stana izvršena u razdoblju od
1. travnja 1992. do 19. prosinca 1998. godine u skladu sa
Zakonom o stambenim odnosima [...].
[...]
[...]U slučaju gdje se jedan od zamijenjenih stanova
nalazi na teritoriji neke od država nastalih od bivše SFRJ, teret
dokazivanja je na stranki koja tvrdi da zamjena nije izvršena na
dobrovoljan način i u skladu sa zakonom, u cilju uspostave
pravnog statusa prije izvršene zamjene.
38. U Zakonu o parničnom postupku ("Službeni glasnik
RS" br. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07 i 49/09) relevantne odredbe
glase:
Članak 7.
Stranke su dužne da iznesu sve činjenice na kojima
zasnivaju svoje zahtjeve id a izvode dokaze na kojima se
utvrđuju te činjenice. [...]
Članak 123.
(1) Svaka stranka dužna je dokazati činjenice na kojima
zasniva svoj zahtjev. [...]
VI. Dopustivost
39. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine
Ustavni sud, također, ima prizivnu nadležnost u pitanjima koja
su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora
zbog presude bilo kojega suda u Bosni i Hercegovini.
40. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv
presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi
učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se
podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj
apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom
lijeku kojega je koristio.
41. U konkretnom slučaju, predmet osporavanja
apelacijom broj AP 932/10 je Rješenje Okružnog suda broj
011-0-Gž-09-000409 od 15. veljače 2010. godine. Ovo rješenje
apelanti su primili 17. ožujka 2010. godine, a apelacija protiv
ove odluke je podnesena 19. ožujka 2010. godine, tj. u roku od

Broj 84 - Stranica 40

SLUŽBENI GLASNIK BiH

60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila
Ustavnog suda.
42. Dalje, predmet osporavanja apelacijom broj AP
1382/12 je Presuda Vrhovnog suda broj 71 0 P 031688 10 Rev
od 22. veljače 2012. godine. Ovu presudu apelanti su primili
17. ožujka 2012. godine, a apelacija protiv ove odluke je
podnesena 16. travnja 2012. godine, tj. u roku od 60 dana, kako
je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda.
43. Konačno, obje apelacije ispunjavaju i uvjete iz članka
16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očevidno (prima
facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog
kojega apelacija nije dopustiva.
44. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i
Hercegovine, te članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud je utvrdio kako apelacija ispunjava uvjete glede
dopustivosti.
VII. Meritum
45. Apelanti osporavaju navedene odluke iz izvršnog i iz
parničnog postupka, tvrdeći da im je njima prekršeno pravo na
pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine
i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, pravo na imovinu iz
članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1.
Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, kao pravo na dom iz
članka II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske
konvencije, pravo na nediskriminaciju iz članka 14. Europske
konvencije, te pravo iz članka II/5. Ustava Bosne i
Hercegovine, zato što smatraju da sudovi pogrešno primijenili
materijalno pravo.
a) Pravo na pravično suđenje u odnosu na izvršni postupak
(AP 983/10)
46. Članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine u
relevantnom dijelu glasi:
Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju
ljudska prava i temeljne slobode ovog članka, stavak 2., što
uključuje:
(e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i
krivičnim stvarima i druga prava vezana za krivične postupke.
47. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u
relevantnom dijelu glasi:
1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili
osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima
pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred
neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. […]
48. U odnosu na izvršni postupak, apelanti povredu prava
na pravično suđenje vide u, navodno, pogrešnoj primjeni
materijalnog prava, odnosno relevantnih odredaba ZIP-a. U
svezi s tim navodima, Ustavni sud ukazuje kako prema praksi
Europskog suda i Ustavnog suda zadaća ovih sudova nije
preispitivati zaključke redovitih sudova glede činjeničnog
stanja i primjene materijalnog prava (vidi Europski sud,
Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005.
godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije
mjerodavan supstituirati redovite sudove u procjeni činjenica i
dokaza, već je općenito zadaća redovitih sudova ocijeniti
činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Europski sud, Thomas
protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja 2005.
godine, aplikacija broj 19354/02). Zadaća Ustavnog suda je
ispitati je li eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja
ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup
sudu, pravo na učinkovit pravni lijek i dr.), te je li primjena
zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle,
u okviru prizivne nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivo
pitanjem eventualne povrede ustavnih prava ili prava iz
Europske konvencije u postupku pred redovitim sudovima, pa
će u konkretnom slučaju Ustavni sud ispitati je li postupak u

Utorak, 29. 10. 2013.

cjelini bio pravičan u smislu članka 6. stavak 1. Europske
konvencije (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 20/05 od 18.
svibnja 2005. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH"
broj 58/05).
49. U konkretnom slučaju, Ustavni suda opaža kako su
sudovi ispitali i raspravili prigovor apelanata o tome da je
zahtjev tuženoga za protuizvršenje bio nepravodoban, te da su
taj prigovor odbili uz obrazloženje koje se ne može smatrati
proizvoljnim i oprečnim standardima prava na pravično
suđenje. Osobito, Ustavni sud opaža da su sudovi jasno
obrazložili da se zahtjev za protuizvršenje može podnijeti u
roku od 30 dana od dana kad je izvršenik saznao za razlog
protuizvršenja, a najkasnije u roku od jedne godine od dana
okončanja izvršnog postupka. Budući da se u konkretnom
slučaju radi o dosljednoj primjeni odredbe članka 54. stavak 3.
ZIP-a, te da su sudovi o tome da je zahtjev za protuizvršenje
podnesen sukladno navedenoj odredbi dali veoma detaljna i
jasna obrazloženja, Ustavni sud smatra da su neutemeljeni
navodi apelanata da im je na ovaj način prekršeno pravo na
pravično suđenje.
50. Također, apelanti kršenje prava na pravično suđenje
vide i u načinu na koji su sudovi u izvršnom postupku
primijenili odredbu članka 54. st. 1. i 2. ZIP-a, zato što su
dozvolili protuizvršenje iako se, kako navode, ne radi o
novčanom potraživanju, već je predmet protuizvršenja povrat
nekretnine koju su apelanti dobili od tuženoga u izvršnom
postupku. Međutim, Ustavni sud opaža kako su i na ovo pitanje
sudovi u izvršnom postupku dali jasne i zadovoljavajuće
odgovore, te kako se ne može smatrati da je njihova odluka
proizvoljna. Osobito, Ustavni sud ukazuje da apelanti svoje
tvrdnje o kršenju prava na pravično suđenje temelje na
vlastitom pogrešnom tumačenju da je protuizvršenje moguće
samo u slučaju novčanih potraživanja. Naime, protuizvršenje je
pravni institut propisan ZIP-om koji omogućuje da se u istom
izvršnom postupku, nakon što je izvršenje provedeno, zatraži
od suda da naloži tražitelju izvršenja (u konkretnom slučaju –
apelantima) da vrati izvršeniku (u konkretnom slučaju –
tuženom) "ono što je izvršenjem dobio". Ustavni sud osobito
opaža kako u odredbi članka 54. stavak 1. nema ništa što bi se
moglo protumačiti kao ograničenje u odnosu na predmet
izvršenja, tako da je protuizvršenje moguće bez obzira na to što
je bilo predmet izvršenja, pokretne stvari, nekretnine ili
novčana potraživanja. Stavak 2. istog članka, na kojemu apelant
temelji svoju tvrdnju o proizvoljnosti u odlučivanju, tiče se
situacije kada je predmet izvršenja bilo novčano potraživanje,
te propisuje mogućnost traženja zakonskih zateznih kamata u
zahtjevu za protuizvršenje. U konkretnom slučaju ova odredba
nije relevantna, jer su predmet izvršenja bile nekretnine, niti se
ova odredba može tumačiti na način kako to apelanti čine.
Stoga Ustavni sud smatra da su ovi navodi apelanata
neutemeljeni i da nema ništa što ukazuje da su odluke sudova u
izvršnom postupku proizvoljne.
51. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da
apelanti nisu ponudili bilo kakve relevantne argumente koji bi
opravdali njihovu tvrdnju da je u konkretnom slučaju na bilo
koji način prekršeno njihovo pravo na pravično suđenje, već su
samo nezadovoljni ishodom konkretnog postupka. Stoga
Ustavni sud smatra da, u konkretnom slučaju, osporenim
odlukama sudova u izvršnom postupku nije prekršeno pravo na
pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine
i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.
b) Ostali navodi u odnosu na AP 983/10
52. U svezi s navodima o kršenju prava na imovinu i na
nediskriminaciju, Ustavni sud opaža kako apelanti svoje navode
o kršenju navedenih prava nisu posebice obrazlagali, već te

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

tvrdnje temelje na istim navodima koje su iznijeli u odnosu na
tvrdnje o kršenju prava na pravično suđenje. Uzimajući u obzir
zaključak Ustavnog suda u odnosu na pravo na pravično
suđenje, Ustavni sud smatra da nema potrebe posebice ispitivati
navode apelanata o kršenju prava na imovinu i prava na
nediskriminaciju, jer ništa ne ukazuje da u svezi s tim apelanti
imaju opravdan zahtjev.
c) Pravo na pravično suđenje u odnosu na parnični postupak
(AP 1382/12)
53. U odnosu na odluke sudova donesene u parničnom
postupku, apelanti povredu prava na pravično suđenje također
vide u pogrešnoj primjeni materijalnog prava.
54. U svezi s tim, Ustavni sud opaža kako apelanti u
suštini ne navode bilo kakve procesne propuste, niti tvrde da je
parnični postupak pred Okružnim i Vrhovnim sudom proveden
na njihovu štetu. Apelanti smatraju kako su Okružni i Vrhovni
sud donijeli proizvoljne odluke, a tu tvrdnju obrazlažu svojim
shvaćanjem relevantnih propisa koje su ovi sudovi primijenili.
U svezi s tim, Ustavni sud opaža kako je postupak u
konkretnom slučaju pokrenut po tužbi apelanata kojom su
tražili da se ponište ugovori o zamjeni nekretnina koje su
apelanti zaključili s tuženim u vrijeme trajanja rata u Bosni i
Hercegovini. Dalje, njihov tužbeni zahtjev su Okružni i
Vrhovni sud odbili obrazloživši da apelanti nisu dokazali da su
u vrijeme zaključenja ugovora kod apelanata postojale mane
volje koje bi mogle voditi ništavosti prijepornih ugovora, iako
je na apelantima bio teret dokazivanja. Ovakav stav su i
Okružni i Vrhovni sud detaljno i jasno obrazložili, pa kod
činjenice da apelanti i ne osporavaju da, osim izjava koje su oni
dali pred sudom, nisu predlagali izvođenje bilo kakvih drugih
dokaza kako bi potkrijepili svoje tvrdnje, Ustavni sud ne može
zaključiti da su presude Okružnog i Vrhovnog suda u svezi s
tim proizvoljne.
55. Osim toga, u svezi s navodima o tome kako su samе
ratne okolnosti dovoljne da bi se zaključilo da su svi ugovori o
zamjeni nekretnina ništavi, Ustavni sud također ukazuje kako je
u svojoj praksi koja se tiče ovoga pitanja već ukazao da, bez
utvrđenja individualnih okolnosti, postojanje samo općih ratnih
okolnosti nije dovoljno da bi se utvrdilo da je ugovor ništav
(vidjeti, između ostalih, Odluku o dopustivosti Ustavnog suda
broj AP 1463/08 od 13. svibnja 2010. godine, objavljena na
www.ustavnisud.ba). Također, situacija u predmetu broj U
15/99, na koji se apelant također poziva u apelaciji, potvrđuje
ovakav stav Ustavnog suda. Naime, u tome je predmetu
Ustavni sud ispitao sve okolnosti konkretnog slučaja, pa je uzeo
u obzir da je apelantica u tome predmetu iselila iz svoje kuće
nakon što su se, mimo njene volje, u kuću uselile izbjeglice i to
na temelju odluke nadležnog organa, kao i da se u tu kuću
"vratila da živi u njoj uprkos ugovoru o zamjeni koji je
zaključila" odmah nakon što su te izbjeglice njenu kuću
napustile. Ustavni sud je naveo da su se, "u takvim
okolnostima", ostvarili uvjeti za proglašenje ugovora o zamjeni
ništavim (vidjeti Ustavni sud, Odluka broj U 15/99 od 15.
prosinca 2000. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH"
broj 13/01), budući da je iz apelantičinog ponašanja bilo jasno
da nije željela zaključiti ugovor o zamjeni nekretnina. Međutim,
u konkretnom slučaju ne postoje takve ili slične okolnosti, kako
su to utvrdili sudovi na temelju dokaza koji su izvedeni u
prvostupanjskom postupku, o čemu su sudovi dali obrazloženja
koja se ne mogu smatrati proizvoljnim. Upravo oprečno,
apelanti nisu ničim dokazali, kako je to naglašeno u osporenim
odlukama, da je na njih vršen pritisak ili da su prijeporne
ugovore o zamjeni zaključili zbog neposrednih prijetnji, ušli su
u posjed zamjenskih nekretnina i na njima se upisali kao

Broj 84 - Stranica 41

vlasnici, što je, kako je rečeno, sasvim različita situacija od one
u predmetu U 15/99.
56. Dalje, apelanti smatraju da dvoje sudaca koji su, kako
navode "sudjelovali u donošenju presuda s pravnim stavovima
koji se međusobno isključuju", nisu bili nepristrani kako to
zahtijeva članak 6. stavak 1. Europske konvencije. U svezi s
tim navodima, Ustavni sud smatra da, na temelju utvrđenih
standarda Europskog i Ustavnog suda za ocjenu eventualne
pristranosti (vidi npr. Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i
meritumu broj AP 2473/06 od 17. ožujka 2009. godine, točka
44. sa daljnjim referencama), nema ništa što ukazuje da su ovi
navodi apelanata utemeljeni. Naime, apelanti svoje navode
temelje isključivo na tome da je dvoje sudaca koji su u pitanju
zauzelo jedan pravni stav prilikom donošenja rješenja
Vrhovnog suda od 26. siječnja 2007. godine, a sasvim drugačiji
pravni stav prilikom donošenja osporene presude Vrhovnog
suda od 22. veljače 2012. godine. Dakle, apelanti ne tvrde da
postoje neki objektivni razlozi zbog kojih bi se, eventualno,
moglo smatrati da su ovi suci bili pristrane, već postavljaju
pitanje subjektivne pristranosti. Međutim, Ustavni sud ukazuje
da se, sa subjektivnog aspekta, ne može postaviti pitanje
nepristranosti sudaca u konkretnom slučaju. Naime, ove tvrdnje
apelanti ne obrazlažu ničim drugim nego različitim pravnim
stavovima koje su, navodno, suci koje su u pitanju zauzimali
prilikom odlučivanja u revizijskom postupku. Ovo, međutim,
ne može voditi zaključku o njihovoj pristranosti, a subjektivna
pristranost se pretpostavlja dok apelanti oprečno ne dokažu
(idem.), što u konkretnom slučaju nisu učinili, jer samo pravna
stajališta članova sudskog vijeća s kojima se apelanti ne slažu
ne mogu biti razlogom da se smatra da su pristrani. Imajući u
vidu navedeno, Ustavni sud smatra da su apelantovi navodi o
pristranosti dvoje članova vijeća Vrhovnog suda neutemeljeni.
57. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud smatra kako
apelanti nisu ponudili bilo kakve relevantne argumente koji bi
opravdali njihovu tvrdnju da je u parničnom postupku koji je
rezultirao osporenim presudama na bilo koji način prekršeno
njihovo pravo na pravično suđenje, već su samo nezadovoljni
ishodom konkretnog postupka. Stoga Ustavni sud smatra kako
u konkretnom slučaju nema povrede prava na pravično suđenje
iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak
1. Europske konvencije.
b) Ostali navodi u odnosu na AP 1382/12
58. U svezi s navodima o kršenju prava na dom i imovinu,
te u odnosu na pravo na povratak izbjeglica i raseljenih osoba iz
članka II/5. Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud opaža
kako apelanti svoje navode o kršenju navedenih prava nisu
posebice obrazlagali, već te tvrdnje temelje na istim navodima
koje su iznijeli u odnosu na tvrdnje o kršenju prava na pravično
suđenje. Uzimajući u obzir zaključak Ustavnog suda u odnosu
na pravo na pravično suđenje, Ustavni sud smatra kako nema
potrebe posebice ispitivati apelantove navode o kršenju prava
na dom i imovinu i prava na povratak izbjeglica i raseljenih
osoba, jer ništa ne ukazuje da u svezi s tim apelanti imaju
opravdan zahtjev.
VIII. Zaključak
59. Ustavni sud zaključuje da ne postoji kršenje prava na
pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine
i članka 6. stavak 1. Europske konvencije u izvršnom ili
parničnom postupku zato što su ovi navodi apelanata utemeljeni
isključivo na njihovom nezadovoljstvu osporenim odlukama.
Naime, apelanti nisu dokazali da je protuizvršenje protiv njih
dozvoljeno na način koji bi se mogao ocijeniti proizvoljnim ili
da je na bilo koji način u izvršnom postupku prekršeno njihovo
pravo na pravično suđenje. Također, apelanti nisu dokazali da
je u parničnom postupku proizvoljno ocijenjeno da nema uvjeta

Broj 84 - Stranica 42

SLUŽBENI GLASNIK BiH

za proglašavanje prijepornih ugovora o zamjeni nekretnina
ništavim, zato što postojanje samo općih ratnih okolnosti, bez
utvrđenja individualnih okolnosti u svakom konkretnom
slučaju, nije dovoljno da bi se utvrdila ništavost ugovora o
zamjeni. Osim toga, navodi o pristranosti dvoje sudaca –
članova vijeća Vrhovnog suda, samo zbog njihovih pravnih
stavova i u nedostatku bilo kakvih relevantnih dokaza o
njihovoj subjektivnoj pristranosti, ne mogu dovesti do
zaključka o kršenju prava na pravično suđenje.
60. Na temelju članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.
61. U smislu članka 41. Pravila Ustavnog suda aneks ove
odluke čini izuzeto mišljenje sutkinje Margarite-Caca
Nikolovska, oprečno odluci.
62. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine,
odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.
Predsjednica
Ustavnog suda Bosne i Hercegovine
Valerija Galić, v. r.
Izuzeto mišljenje
Žao mi je što ne mogu podržati mišljenje većine sudaca u
ovome predmetu i zato izjavljujem svoje izuzeto mišljenje čiji
koncept iznosim.
Mislim kako je u ovome predmetu osnovno pitanje jesu li
ispoštovani kriteriji za pravo na pravično suđenje iz članka 6.
stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava u vezi s
konzistentnosti nacionalne sudske prakse i poštovanja načela
pravne sigurnosti, kao i s obvezom da obrazloženje odluke ima
razvidne i razumljive razloge, odnosno obvezom da
obrazloženje presude sadrži razloge o ocjeni suda u svezi s tim
je li neka činjenica "dokazana", što je bila nadležnost Ustavnog
suda BiH, koji bi pri tome podržao i svoju praksu (AP 179/10
od 18. 4. 2012).
Ja ću se zadržati samo na osporenim odlukama donesenim
u parničnom postupku zato što je izvršni postupak, koji je isto
predmetom apelacije, u tijesnoj vezi s parničnim. Ako u
parničnom postupku nisu poštovana navedena načela, onda je
to slučaj i u izvršnom postupku. U svakom slučaju smatram
kako treba ukinuti odluke u parničnom i izvršnom postupku i
tijekom ponovnoga suđenja ispoštovati principe pravičnoga
suđenja.
Konzistentnost sudske prakse je temelj kojim se osigurava
načelo pravičnog suđenja, a time se obezbjeđuje i pravna
sigurnost. S druge strane, promjena sudske prakse nije sama po
sebi apsolutno oprečna pravilima fer postupka. Razvoj pravne
situacije može dovesti do potrebe da se promijeni sudska
praksa, međutim te promjene primijenjene na datu situaciju
traže i prezentiranje argumenata za takvo postupanje. U presudi
Vrhovnog suda, kojom je izvršena konačna intervencija u pravo
na pravično suđenje, nema ni jedan argument ili obrazloženje
zbog čega je promijenjen stav da su relevantni samo izravni
pritisci na apelanta. U svim ranijim predmetima, kako kod
redovitih sudova tako i kod Ustavnog suda BiH, bila je
prihvaćena praksa da je, pored općih ratnih okolnosti, za
ništavost ugovora bilo potrebno utvrđivanje i individualnih
okolnosti u koje ulaze izravni i neizravni pritisci. U konkretnom
predmetu nije bilo ni osporeno da tuženi nije vršio pritisak na
tužitelja (apelanti) i zato su predloženi dokazi za neizravne
pritiske "ispitivanje stranaka." Pri postojanju ovakvih dokaza, a
saslušanje stranke je nesporno dokazno sredstvo, sudovi su
prihvatili da apelanti nisu ničim dokazali da je na njih vršen
pritisak… Po mome mišljenju, ovo je proizvoljan zaključak.
Apelanti su dostavili dokaz koji je izveden i trebalo je da sud taj
dokaz ocijeni, a ne samo konstatira kako ničim nije dokazano

Utorak, 29. 10. 2013.

da je na njih vršen pritisak. Spomenuti sudovi se nisu uopće
upustili u ispitivanje potrebnih okolnosti o svim mogućim
pritiscima, uključujući i neizravne, što je bila sudska praksa
prilikom formiranja volje za sklapanje predmetnog ugovora.
Znači, prihvaćeno je samo da tuženi nije vršio izravan pritisak.
Apelanti su tražili da se utvrdi postojanje neizravnih pritisaka
koji bi bili prezentirani u sudskom postupku. Samo Osnovni
sud je, imajući u vidu neizravne pritiske detaljno prezentirane u
dokumentima ovoga predmeta, prihvatio da volja apelanata da
zaključe ugovor o zamjeni nije bila formirana slobodno i dao je
dovoljno relevantno obrazloženje za svoj stav. Niti Okružni,
niti Vrhovni, niti Ustavni sud, po mome mišljenju, nisu dali
argumente za svoj stav da se ovako promijeni sudska praksa
(dovoljno nepostojanje izravnih pritisaka) čime su doveli u
pitanje pravnu sigurnost koja garantira izvjesnu sigurnost,
stabilnost i doprinos javnom povjerenju u sudstvu (Paduroru v.
Rum 63252/00-odluka ESLJP).
U datoj situaciji se radi o dubokoj i dugotrajnoj razlici u
sudskoj praksi, i nije se ispitivalo predviđa li nacionalno pravo
neki mehanizam za prevazilaženje ovakve razlike i, ako postoji,
kakav je efekt njegove primjene (Presuda ESLJP GC 13279/05
od 20. 10. 2011).
Nastala situacija je dovela dо posljedica koje se ne mogu
promijeniti niti remedirati. Smatram da je Ustavni sud BiH
imao obvezu ispitivati dublje je li načelo pravne sigurnosti u
smislu navedenoga, kao element pravičnog suđenja,
primijenjeno u datom predmetu.
Margarita Caca-Nikolovska
Уставни суд Босне и Херцеговине у пленарном
сазиву, у предмету број АП 983/10, рјешавајући апелацију
Есада Тахировића и др., на основу члана VI/3б) Устава
Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2 члана 61 ст.
1 и 3 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине
("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08
и 51/09), у саставу:
Валерија Галић, предсједница
Миодраг Симовић, потпредсједник
Сеада Палаврић, потпредсједница
Мато Тадић, судија
Constance Grewe, судија
Мирсад Ћеман, судија
Маргарита Цаца-Николовска, судија
Златко М. Кнежевић, судија
на сједници одржаној 27. септембра 2013. године
донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ

Одбија се као неоснована апелација Есада
Тахировића, Рахиме Хасанбеговић и Надире Чарџић,
поднесена против Рјешења Окружног суда у Бањој Луци
број 011-0-Гж-09-000409 од 15. фебруара 2010. године,
Рјешења Основног суда у Бањој Луци бр. 071-0-И-08005308 од 15. јуна 2009 године, 071-0-И-08-005308 од 20.
августа 2009. године и 071-0-И-08-005308 од 16. децембра
2009. године, те Пресуде Врховног суда Републике Српске
број 71 0 П 031688 10 Рев од 22. фебруара 2012. године и
Пресуде Окружног суда у Бањој Луци број 71 0 П 031688
10 Гж од 16. јула 2010. године.
Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и
Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и
Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и
"Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и
Херцеговине".

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
I. Увод
1. Есад Тахировић и Рахима Хасанбеговић из
Сарајева, те Надира Чарџић из Винипега - Канада (у
даљњем тексту: апеланти), које заступа Зоран Буторац,
адвокат из Бање Луке, поднијели су 19. марта 2010. године
апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем
тексту: Уставни суд) против Рјешења Окружног суда у
Бањој Луци (у даљњем тексту: Окружни суд) број 011-0Гж-09-000409 од 15. фебруара 2010. године, Рјешења
Основног суда у Бањој Луци (у даљњем тексту: Основни
суд) број 071-0-1-08-005308 од 15. јуна и 20. августа 2009.
године и Рјешења о исправци грешке од 16. децембра 2009.
године. Ова апелација заведена је под број АП 983/10.
Апеланти су, такође, уз апелацију поднијели захтјев да се
донесе привремена мјере којом би Уставни суд наложио
Основном суду да не предузима било какве радње
усмјерене на деложацију апеланата из њихове имовине до
доношења коначне одлуке о апелацији, а исти такав захтјев
су поставили и поднесцима од 22. и 26. априла 2010.
године. Апеланти су поднесцима од 22. и 25. марта 2010.
године ургирали да се ријеши захтјев за доношење
привремене мјере, а након тога су такође доставили више
поднесака у којима су обавјештавали Уставни суд о
радњама које су предузели пред другим институцијама или
којима су ургирали да се донесе одлука о апелацији.
2. Уставни суд је, одлукама број АП 983/10 од 14. и 28.
априла 2010. године, одбио захтјеве апеланата да донесе
привремену мјеру.
3. Апеланти су, затим, 16. априла 2012. године
поднијели Уставном суду апелацију против Пресуде
Врховног суда Републике Српске (у даљњем тексту:
Врховни суд) број 71 0 П 031688 10 Рев од 22. фебруара
2012. године и Пресуде Окружног суда број 71 0 П 031688
10 Гж од 16. јула 2010. године. Ова апелација је заведена
под бројем АП 1382/12. Апеланти су, уз апелацију,
затражили и да се донесе привремена мјера којом би
Уставни суд наложио учеснику у поступку, Бошку Џајићу
(у даљњем тексту: тужени), да не предузима било какве
радње на основу правоснажне пресуде Окружног суда
усмјерене на отуђење некретнина које су биле предмет
спора у парничном поступку. Апелант је допунио
апелацију 14. маја 2012. године, а затим је поднеском од 16.
октобра 2012. године затражио од Уставног суда да споји
апелације број АП 983/10 и АП 1382/12 и донесе једну
одлуку, а истовремено је обавијестио Уставни суд да
одустаје од захтјева за привремену мјеру, те да тражи да се
одлука донесе по хитној процедури.
4. С обзиром да се наведене апелације односе на исти
чињенични и правни основ, Уставни суд је, у складу с
чланом 31 став 1 Правила Уставног суда, донио одлуку да
споји апелације број АП 983/10 и АП 1382/12 у којима ће
водити један поступак и донијети једну одлуку под бројем
АП 983/10.
II. Поступак пред Уставним судом
5. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда,
од Окружног и Основног суда, те од туженог, затражено је
26. марта 2010. године да доставе одговор на апелацију
број АП 983/10. Затим је, 19. априла 2012. године,
затражено од Врховног, Окружног и Основног суда, те од
туженог, да доставе одговор на апелацију број АП 1382/12.
6. У апелацији број АП 983/10 Окружни суд је
доставио одговор 17. маја, Основни суд 9. априла, а тужени
20. априла 2010. године. У апелацији број АП 1382/12

Broj 84 - Stranica 43

Врховни суд је доставио одговор 30. маја, Окружни суд 11.
маја, а тужени 30. априла и 7. маја 2012. године.
7. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда,
сви одговори на апелацију достављени су апеланту 7.
фебруара 2013. године.
III. Чињенично стање
8. Чињенице предмета које произилазе из навода
апеланата и докумената који су предочени Уставном суду
могу да се сумирају на сљедећи начин.
Уводне напомене
9. Пресудом Основног суда број П-819/01 од 29. маја
2003. године одбијен је као неоснован тужбени захтјев
апеланата којим су тражили да се утврди ништавност
уговора о замјени некретнина закључен 1. септембра 1993.
године, по ком су првоапелант и његова мајка замијенили
своје некретнине у Бањој Луци, ближе означене у
диспозитиву наведене пресуде (у даљњем тексту: спорне
некретнине), за некретнине туженог у Републици Хрватској
(у даљњем тексту: замјенске некретнине), те да се одреди
брисање права власништва туженог на спорним
некретнинама, као и да му се наложи да те некретнине
преда апелантима у посјед. Пресудом Окружног суда број
Гж-127/04 од 12. октобра 2004. године усвојена је жалба
апеланата и првостепена пресуда је преиначена тако да је
тужбени захтјев апеланата усвојен у цијелости. Против ове
пресуде тужени је изјавио ревизију Врховном суду.
10. За вријеме трајања ревизионог поступка пред
Врховним судом Основни суд је, Рјешењем о извршењу
број И-3229/04 од 17. децембра 2004. године, одредио
принудно извршење наведене правоснажне пресуде
Окружног суда. Рјешењем исти број од 18. марта 2005.
године, Основни суд је одбио приговор туженог против
рјешења о дозволи извршења, па је тужени против тог
рјешења изјавио жалбу Окружном суду. Међутим, прије
него што је Окружни суд одлучио о жалби, рјешење о
извршењу је проведено и апеланти су уведени у посјед
спорних некретнина 22. децембра 2005. године.
11. Рјешењем Врховног суда Републике Српске (у
даљњем тексту: Врховни суд) број Рев-392/07 од 26.
јануара 2007. године уважена је ревизија туженог против
пресуде на основу које је дозвољено извршење (пресуде
Окружног суда којом је усвојен тужбени захтјев
апеланата), укинуте су обје нижестепене пресуде и предмет
враћен првостепеном суду на поновни поступак. С друге
стране, у извршном поступку, одлучујући о жалби туженог
против рјешења од 18. марта 2005. године (о одбијању
приговора туженог против рјешења о извршењу), Окружни
суд је Рјешењем број 011-0-Гж-06-000266 од 26. децембра
2007. године уважио жалбу туженог, па је рјешење
Основног суда од 18. марта 2005. године укинуто и
предмет је враћен на поновни поступак. У поновном
извршном поступку Основни и Окружни суд су неколико
пута доносили рјешења чији садржај није одлучујући за
одлучење о конкретној апелацији, јер те одлуке нису
предмет ове апелације.
12. Оно што је релевантно је да је Основни суд,
Рјешењем број 071-0-И-08-005308 од 14. априла 2008.
године, усвојио приговор туженог против рјешења о
извршењу од 17. децембра 2004. године, ставио то рјешење
ван снаге, укинуо све проведене радње и извршни поступак
обуставио. Приједлог туженог за противизвршење, који је у
међувремену постављен, одбијен је. Окружни суд је затим,
Рјешењем број 011-0-Гж-08-001283 од 28. јануара 2009.
године, одбио жалбу апеланата против наведеног рјешења
и потврдио то рјешење у дијелу у ком је извршење

Broj 84 - Stranica 44

SLUŽBENI GLASNIK BiH

обустављено и укинуте извршне радње. Међутим, у дијелу
у ком је приједлог туженог за противизвршење одбијен,
првостепено рјешење је укинуто и у том дијелу је предмет
враћен на поновни поступак.
13. Против овог рјешења апеланти су поднијели
апелацију Уставном суду. Одлуком о допустивости број АП
929/09 од 8. септембра 2009. године Уставни суд је одбацио
као преурањену наведену апелацију зато што је утврдио да
је "поступак о предмету апелације Рјешењем Врховног
суда број Рев-392/07 од 26. јануара 2007. године, односно
Рјешењем Окружног суда број 011-0-Гж-08-001283 од 28.
јануара 2009. године враћен првостепеном суду на поновни
поступак и да је поступак пред Основним судом у току".
Оспорене одлуке донесене у поступку противизвршења
(АП 983/10)
14. У поновном извршном поступку у ком се
одлучивало о захтјеву туженог за противизвршење,
Основни суд је донио оспорено Рјешење број 071-0-И-08005308 од 15. јуна 2009. године. Овим рјешењем Основни
суд је дозволио противизвршење у корист туженог и
наложио је апелантима да туженом врате у посјед спорне
некретнине. У образложењу наведеног рјешења Основни
суд је навео да је неспорно утврђено да је извршна исправа,
на основу које је било дозвољено извршење, укинута
одлуком Врховног суда од 26. јануара 2007. године. Такође,
неспорно је утврђено и да је одлука Основног суда од 14.
априла 2008. године, у дијелу којим је одбијен захтјев
туженог за противизвршење, такође укинута и да је у том
дијелу предмет враћен на поновно одлучивање. Ово значи,
како је суд образложио, да је укидањем пресуде на основу
које је било дозвољено извршење отпала основа за
дозвољено извршење. Стога је, како је даље образложено,
тужени стекао право да му се врати оно што су апеланти
таквим извршењем добили, будући да извршна исправа
више "не постоји ни по обиму ни по садржају". Такође,
Основни суд је навео да је тужени поднио приједлог за
противизвршење у законском року од 30 дана, због чега је
оцијенио да је неоснован навод апеланата да је приједлог
неблаговремен. Такође, Основни суд је оцијенио и да су
неосновани жалбени наводи апеланата да се члан 54 Закона
о извршном поступку (у даљњем тексту: ЗИП) односи
искључиво на новчана потраживања. Апеланти су против
овог рјешења изјавили приговор.
15. Оспореним Рјешењем број 071-0-И-08-005308 од
20. августа 2009. године Основни суд је одбио приговор
апеланата и у цијелости је потврдио рјешење од 15. јуна
2009. године. У образложењу своје одлуке Основни суд је
навео да је у првостепеном рјешењу децидирано
образложено да је приједлог за противизвршење поднесен
благовремено. Такође, Окружни суд је навео да је
неоснован приговор апеланата у односу на могућност
реституције само у случају враћања новца. Наиме, суд је
образложио да је противизвршење могуће и у случајевима
када је тражилац извршења (у конкретном случају –
апеланти) добио извршењем индивидуално одређену
покретну или непокретну ствар "уколико постоји стварна и
правна могућност њиховог враћања извршенику", како то
прописује члан 57 ЗИП-а. Основни суд је такође навео да
су неосновани наводи апеланата да тужени није власник
спорних некретнина, зато што у спису постоји доказ да је
тужени уписан у земљишним књигама као власник спорних
некретнина. Такође, Основни суд је нагласио да дио
првостепеног рјешења којим је дозвољено противизвршење
има карактер извршне исправе, будући да извршни суд, у
складу с чланом 55 став 3 ЗИП-а, само у законом

Utorak, 29. 10. 2013.

прописаним случајевима доноси одлуке које имају својство
извршне исправе.
16. Рјешењем Основног суда исти број од 16.
децембра 2009. године исправљено је рјешење тог суда од
20. августа 2009. године, али с обзиром да се ради о
исправкама техничких грешака, Уставни суд не сматра да
је релевантно да износи садржај тог рјешења. Против
рјешења Основног суда о дозволи противизвршења у
корист туженог, апеланти су изјавили жалбу.
17. Оспореним Рјешењем Окружног суда број 011-0Гж-09-000409 од 15. фебруара 2010. године одбијена је
жалба апеланата, па су рјешења од 20. августа 2009. године
(којим је одбијен приговор апеланата) и рјешења о
исправци од 16. децембра 2009. године, потврђена у
цијелости. У образложењу овог рјешења наведено је,
између осталог, да је неоснован жалбени навод апеланата
да тужени као тражилац противизвршења није активно
легитимисан да тражи противизвршење. Наиме, Окружни
суд је навео да је неспорно утврђено да је тужени уписан у
земљишним књигама као власник предметних некретнина
са 1/1. Даље, Окружни суд је навео да је другостепена
пресуда, којом је утврђена апсолутна ништавност уговора о
замјени спорних некретнина, укинута у том дијелу
Рјешењем Врховног суда број Рев-392/07 од 26. јануара
2007. године и враћена на поновно одлучивање. Досљедно
таквој одлуци, уговор о замјени спорних некретнина је,
како је навео суд, на снази док се другачије не одлучи.
Чињеница да су апеланти оспорили уговор о замјени
спорних некретнина, на основу ког је тужени уписан у
земљишним књигама, како је даље навео Окружни суд,
нема дејства на конкретни случај "све док се правоснажним
одлукама не утврди ништавност закључених уговора (јер
су закључени уговори и у Републици Хрватској и БиХ), и
док се на основу таквих одлука не исходи промјена стања у
земљишним књигама".
18. Даље, одбијен је и жалбени навод апеланата да је
Основни суд погрешно тумачио одредбу члана 54 ЗИП-а у
односу на благовременост захтјева за противизвршење. У
вези с тим, Окружни суд је образложио да је чланом 54
став 3 ЗИП-а прописано да приједлог за противизвршење
може да се поднесе у року од 30 дана од дана кад је
извршеник сазнао за разлог противизвршења, а најкасније у
року од једне године од дана окончања извршног поступка.
Окружни суд је навео да је неспорно да је тужени као
сазнао
за
разлог
тражилац
противизвршења
противизвршења онда кад му је достављена ревизиона
одлука Врховног суда (12. марта 2007. године), а да је
приједлог за противизвршење поднио 10. априла 2007.
године, дакле прије истека рока од 30 дана. Такође је
одбијен као неоснован и навод апеланата да је приједлог за
противизвршење поднесен по протеку једногодишњег рока
из члана 54. став 3 ЗИП-а. Наиме, Окружни суд је навео да
извршни поступак није окончан, у смислу ЗИП-а, онда кад
су апеланти уведени у посјед спорних некретнина, већ је
окончан рјешењем Окружног суда од 28. јануара 2009.
године о обустави извршног поступка, а да је захтјев за
противизвршење поднесен прије тог датума.
19. Даље, Окружни суд је навео да туженом као
тражиоцу противизвршења није потребна никаква извршна
исправа на основу које би могао да тражи противизвршење,
зато што противизвршење може да се дозволи и онда када
је извршна исправа, на основу које је дозвољено извршење,
укинута на основу ванредног правног лијека, што је у
конкретном случају ревизиона Одлука Врховног суда број
Рев-392/07 од 26. јануара 2007. године. У том смислу, како
је даље образложено, "укидајућа одлука суда није

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

обухваћена
ни
формалном
ни
материјалном
правоснажношћу". Зато је, како је даље образложено,
одредбом члана 54 став 1 ЗИП-а, поред законом
прописаног разлога да је "извршна исправа правоснажно
укинута", као разлог за противизвршење прописано и то да
је извршна исправа "преиначена, поништена, стављена ван
снаге или је на други начин утврђено да је без дејства".
Окружни суд је навео да у конкретном случају извршна
исправа више не егзистира, тј. не постоји ни по свом обиму
ни по свом садржају у ком је постојала кад је послужила
као основ за дозволу извршења. Стога је, како је закључио
суд, отпао и правни основ за извршење које је на основу
такве исправе одређено, а тужени је стекао право да му се
врати оно што су апеланти таквим извршењем добили.
Оспорене одлуке донесене у парничном поступку (АП
1382/12)
20. У поновном парничном поступку, који је проведен
након што је Врховни суд Рјешењем број Рев-392/07 од 26.
јануара 2007. године уважио ревизију туженог и вратио
предмет на поновно одлучење, апеланти су уредили
тужбени захтјев тако што су поред захтјева за утврђивање
апсолутне ништавности уговора о замјени некретнина
закљученог у Бањој Луци, истакли и захтјев за утврђење
ништавности уговора о замјени закљученог у Републици
Хрватској (оба уговора се односе на исте некретнине), те
захтјев да се брише право власништва у земљишним
књигама на некретнинама у Бањој Луци и Републици
Хрватској, као и да се "[апелантима] наложи да некретнине
у Ријеци предају у посјед [...] туженом".
21. Након што је провео поновни поступак, Основни
суд је Пресудом 71 0 П 031688 08 П од 7. децембра 2009.
године у цијелости усвојио тужбени захтјев апеланата. У
образложењу ове одлуке, Основни суд је навео да је
неспорно утврђено да су првоапелант Есад Тахировић и
његова мајка Кумрија Тахировић закључили с туженим
спорни уговор о замјени некретнина 1. септембра 1993.
године. Даље, утврђено је да је Кумрија Тахировић умрла
након извршене замјене, а да су иза ње као насљедници
проглашени апеланти и да се они воде као власници на
замјенским некретнинама у Републици Хрватској.
22. Даље, Основни суд је навео да је првоапелант Есад
Тахировић пред судом изјавио да је у Хрватску отишао
"након што је схватио да му је живот, као и његова
имовина угрожени у Бањалуци, односно да су у простор
долазила униформисана лица, да је привођен од стране
полиције, да је вожен у комбију по граду, да су га из свих
тих околности спашавали пријатељи и да је усљед тих
околности закључио уговор са туженим". Даље, Основни
суд је навео да су друге двије апеланткиње изјавиле да је
"њихова мајка преживљавала притиске, да је било лупање
на врата, константних телефонских позива, да су долазила
наоружана лица да иселе њу и њену мајку из куће". Такође,
апеланти су у изјавама навели "да није било принуде од
стране туженог, а што и сам тужени наводи, и да је
[првоапелант Есад Тахировић] сам нашао туженог ради
размјене некретнина". На основу наведених исказа,
Основни суд је закључио да су се апеланти "због свих ових
околности у којима су се нашли као припадници
мањинског народа, одлучили на закључење предметних
уговора".
23. Основни суд се позвао на одредбу члана II/5
Устава Босне и Херцеговине, сходно којој сва избјегла и
расељена лица имају право да се врате у своје домове, те
имају право да им се врати имовина које су били лишени у
вријеме непријатељстава. Даље, Основни суд је навео да је

Broj 84 - Stranica 45

закључио да воља апеланата да закључе уговор о замјени
није била формирана слободно како то прописује члан 28
став 2 Закона о облигационим односима (у даљњем тексту:
ЗОО), те да су стога, примјеном члана 103 ЗОО, такви
уговори ништавни. Стога је суд прогласио ништавним и
уговор који је склопљен у Бањој Луци и онај у Републици
Хрватској, зато што је закључио да ниједан од тих уговора
није закључен слободном вољом првоапеланта и његове
покојне мајке. Што се тиче реституције, Основни суд је о
томе одлучивао на основу члана 104 ЗОО, који прописује
посљедице ништавности. Стога је наложио апелантима да
врате туженом замјенске некретнине у Републици
Хрватској, а будући да је утврђено да се апеланти налазе у
посједу тих некретнина, суд није обавезао туженог да врати
апелантима спорне некретнине у Бањој Луци.
24. Окружни суд је, оспореном Пресудом број 71 0 П
031688 10 Гж од 16. јула 2010. године, уважио жалбу
туженог и преиначио првостепену пресуду тако што је у
цијелости одбио тужбени захтјев апеланата. У
образложењу своје одлуке Окружни суд је навео, између
осталог, да су основани жалбени наводи туженог да су
уговори о замјени некретнина закључени на добровољан
начин и у складу са законом, те да је на апелантима био
терет да докажу да није постојала њихова слободна,
сагласна и озбиљна воља да закључе те уговоре. Наиме,
како је навео Окружни суд, током поступка је неспорно
утврђено да "парничне странке нису међусобно вршиле
никакве притиске ни пријетње ради закључења спорних
уговора". Окружни суд је навео да не постоји "'Одлука
Високог представника' која ex lege ставља ван снаге
уговоре закључене у току рата или у вријеме непосредне
ратне опасности". Анексом 7 Општег оквирног споразума
за мир у БиХ, како је даље наведено, основана је Комисија
за имовинске захтјеве расељених лица и избјеглица (у
даљњем тексту: Комисија) која је била овлашћена да
одлучује о појединачним захтјевима када имовина није
добровољно предата или пренесена на неки други начин
послије 1. априла 1992. године, "са општим циљем да се
омогући брзо враћање избјеглица и расељених лица у
предратне домове".
25. Окружни суд је даље истакао да је утврђивање
ваљаности преноса имовине послије наведеног датума дато
у надлежност судовима, што произилази из одредбе члана
13 Закона о извршењу одлука Комисије, којим је прописано
да ће надлежни суд одлучити о томе да ли је пренос права
проведен добровољно и у складу са законом. Даље,
Окружни суд је навео да "општепознате околности, да је
спорни уговор о размјени некретнина закључен у вријеме
рата на просторима бивше СРБиХ, те да [апеланти]
припадају другој етничкој заједници у односу на бројчано
веће становништво у његовом мјесту живљења, не даје
довољно основа за закључак да постоји фактори који би (у
вријеме закључивања уговора) битно ограничавали
слободу одлучивања и условили вољу [апеланата]". То,
како је закључио Окружни суд, није довољно да се уговор
сматра ништавним, већ у сваком појединачном случају
мора да се утврди да ли је пренос права на некретнинама
извршен на добровољан начин и у складу са законом.
Окружни суд је навео да је Основни суд свој закључак о
ништавности
уговора
засновао
искључиво
на
општепознатим околностима, односно томе да је уговор
закључен у вријеме рата у Босни и Херцеговини, те на
исказима апеланата "који нису поткријепљени другим
доказима, свједоцима или материјалним доказима, а којима
би поуздано доказали да је воља [апеланата] била

Broj 84 - Stranica 46

SLUŽBENI GLASNIK BiH

ограничена због посебних конкретних околности и
притисака који су вршени на њих".
26. Окружни суд је навео да је "према члану 25 став 2
Закона о престанку примјене Закона о коришћењу
напуштене имовине" прописано да је у случају спора о
правној ваљаности уговора о промету непокретности, који
је закључен у периоду од 30. априла 1991. године до 19.
децембра 1998. године, када се једна од тих непокретности
налази на територији неке од држава насталих од бивше
СФРЈ, терет доказивања да уговор није закључен на
добровољан начин и у складу са законом на страни која то
тврди, а то су у конкретном случају апеланти. Такође,
Окружни суд је, у вези с тим, указао и на одредбе члана 7
став 1 и члана 123 Закона о парничном поступку (у даљњем
тексту: ЗПП), према којима су странке дужне да изнесу све
чињенице на којима заснивају своје захтјеве, те да је свака
странка дужна да докаже чињенице на којима заснива свој
тужбени захтјев. Стога су апеланти били дужни да докажу
да су уговори ништавни "због ограничене воље условљене
објективним и субјективним околностима које су пратиле
њихово закључење". Окружни суд је навео да је у току
поступка неспорно утврђено да је првоапелант од децембра
1992. године "био ван територије захваћене ратним
дејствима, јер се налазио у Републици Хрватској, што
значи да он, супротно његовој тврдњи, приликом
закључења уговора у Ријеци, а касније уговора у Бања
Луци који је у његово име потписала мајка Кумрија у своје
име и као његов пуномоћник, није трпио нелагодности
свакодневног живљења и страховања и свега што би се
могло догодити, а што би могло утицати на формирање
његове воље". У Бањој Луци је, како је даље наведено,
остала само првоапелантова мајка, "па је такав притисак и
несигурност за лични живот једино могла трпити мајка".
Окружни суд је такође навео да се из исказа првоапеланта
који је дао пред Основним судом такође види да су "мајка
Кумрија и његова млађа сестра Надира, [...] вршиле
притисак на њега путем телефона да мијења некретнине,
јер су преживљавале притиске и неугодности живљења у
Бања Луци", након чега је првоапелант "преко познаника
ступио у контакт са туженим са којим је након што је
видио некретнине у Ријеци закључио уговор прво у Ријеци,
а затим уговор у Бања Луци".
27. Сходно томе, како је закључио Окружни суд,
непобитна је чињеница да је првоапелант "знатно раније
прије размјене некретнина отишао са подручја Бања Луке,
пронашао туженог, видио његову имовину и тек тада донио
одлуку да изврши размјену својих некретнина, па је прво
закључен уговор у Републици Хрватској, дана 30.08.1993.
године, а након тога истог садржаја и уговор у Бања Луци
01.09.1993. године", након чега је извршен и упис права
власништва и у Републици Хрватској и у Бањој Луци.
Првоапелант је, како је суд даље образложио, у вријеме кад
су уговори закључени био у Републици Хрватској скоро
годину дана, а тужени је био такође у Републици
Хрватској, а за стање некретнина у Бањој Луци је сазнао од
других лица. Имајући у виду све наведено, Окружни суд је
закључио да су уговори о замјени некретнина закључени
добровољно и без притисака, те да апеланти нису доказали,
у складу са законом, да ти уговори нису израз њихове
слободне воље, због чега је закључио да је Основни суд
погрешно примијенио одредбу члана 103 ЗОО у вези с
чланом 28 став 2 тог закона.
28. Оспореном Пресудом број 71 0 П 031688 10 Рев од
22. фебруара 2012. године, Врховни суд је одбио ревизију
апеланата против другостепене пресуде. Врховни суд је
нагласио да је за закључење сваког уговора основни услов

Utorak, 29. 10. 2013.

да су се уговорне стране сагласиле о битним састојцима
уговора, како то прописује члан 26 ЗОО, те да изјава воље
мора да буде учињена слободно и озбиљно, у складу с
чланом 28 став 2 ЗОО. Одсуство слободно изражене воље
једног или оба уговарача, како је навео Врховни суд, сваки
уговор чини ништавним. У конкретном случају, Врховни
суд је навео да је првостепени суд пропустио да оцијени
чињеницу да апеланти нису извели нити један други доказ
којим би поткријепили своје тврдње о околностима под
којима су спорни уговори закључени, "као и дати значај
чињеници да су сви преговори о закључењу уговора о
размјени вођени између [првоапеланта] и туженог у Ријеци,
у Републици Хрватској, гдје је [првоапелант] боравио девет
мјесеци прије закључења уговора и гдје недвојбено на њега
није вршен никакав притисак". Стога је, како је закључио
Врховни суд, другостепени суд правилно закључио да
апеланти нису доказали "постојање директног притиска на
[првоапеланта] и његову мајку за закључење предметних
уговора". Врховни суд је указао да је на околност воље
мајке апеланата да закључи спорне уговоре, одлука
првостепеног суда била заснована искључиво на исказу
апеланата пред судом, иако је несумњиво утврђено да се
"њихови искази темеље на наводним сазнањима о
околностима за закључење уговора до којих су [апеланти]
дошли на посредан начин". Због тога је, како је закључио
Врховни суд, Окружни суд правилно утврдио да ови искази
немају потребну вјеродостојност и да нису поткријепљени
другим доказима "и да насупрот њима стоји исказ туженог
који има исту доказну снагу и из ког произилази да на
[првоапеланта] и његову мајку није вршен никакав
притисак за закључење предметних уговора".
29. Врховни суд је такође поновио ставове Окружног
суда о томе да рат и опште околности у Босни и
Херцеговини у вријеме закључења спорних уговора није
довољан разлог за закључак да није постојала слободно
изражена воља да се закључе спорни уговори. У том
смислу, Врховни суд је поново указао на то да је
првоапелант одлуку о замјени некретнина "према
утврђеним чињеницама, донио у потпуно безбједном
окружењу града Ријеке гдје није било ратних дешавања и
гдје је [првоапелант] могао да обави све радње релевантне
за закључење уговора". Такође, Врховни суд је навео да је
мајка апеланата "и поред неугодности и узнемиравања, те
ратом изазваних општих проблема које су имали сви
грађани Бања Луке", све вријеме била у посједу спорних
некретнина све до напуштања Бање Луке и да је "на миран
начин спорне некретнине предала супрузи туженог".
Имајући све ово у виду, Врховни суд је потврдио закључак
Окружног суда о томе да су спорни уговори о замјени
закључени на законит и добровољан начин, односно "у
складу са релевантним одредбама прописа о промету
непокретности који су важили у вријеме закључења
уговора као и у складу са одговарајућим одредбама ЗОО".
IV. Апелација
а) Наводи из апелације
У односу на оспорене одлуке донесене у поступку
противизвршења (АП 983/10)
30. Апеланти сматрају да су оспореним рјешењима
Окружног и Основног суда (којим је дозвољено
противизвршење у корист туженог) повријеђена њихова
права из члана II/3е) и к) и члана II/4 Устава Босне и
Херцеговине, односно члана 6 став 1 и члана 14 Европске
конвенције за заштиту људских права и основних слобода
(у даљњем тексту: Европска конвенција), те члана 1
Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Образлажући

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

ове наводе, апеланти се позивају на садржај апелације у
предмету АП 929/09 која је одбачена као преурањена, као и
на захтјев за издавање привремене мјере у том предмету. У
суштини, повреду ових права апеланти образлажу тврдњом
да је погрешно примијењено материјално право, односно
одредбе члана 54 ЗИП-а. Наиме, апеланти понављају
тврдње које су изнијели у извршном поступку о томе да из
одредаба ст. 1 и 2 наведеног члана произилази да се обвеза
тражиоца извршења на враћање оног "што је извршењем
добио" односи искључиво на новчана потраживање и
камате, а не на некретнине. Такође, апеланти износе исте
аргументе и у односу на питање благовремености
приједлога за противизвршење. У вези с тим, апеланти
наводе да тужени није поднио приједлог за
противизвршење у року од годину дана од окончања
извршног поступка, будући да су апеланти ушли у посјед
спорних некретнина 22. децембра 2005. године, а да је
приједлог за противизвршење поднесен 10. априла 2007.
године, те да је стога тај приједлог суд требао одбацити у
смислу члана 67 ст. 1 и 2 ЗПП-а у вези с чланом 54 став 3
ЗИП-а. С обзиром да судови нису поступили на овакав
начин, апеланти сматрају да су редовни судови поступили
незаконито.
У односу на оспорене одлуке донесене у парничном
поступку (АП 1382/12)
31. У односу на парнични поступак апеланти сматрају
да су им прекршена права из чл. II/3е), ф) и к) и II/5 Устава
Босне и Херцеговине, односно из члана 6 став 1 и члана 8
Европске конвенције, те члана 1 Протокола број 1 уз
Европску конвенцију. У врло опширној апелацији и допуни
апелације апеланти углавном износе своје виђење стања у
Бањој Луци у вријеме закључења спорних уговора, те
наводе да сматрају да су оспорене пресуде донесене
погрешном примјеном материјалног права. Нарочито,
апеланти истичу да су судови погрешно закључили да није
било мана воље приликом закључења уговора, односно да
спорни уговори нису закључени добровољно, о чему су
изнијели углавном исту аргументацију коју су изнијели и у
поступку који је резултирао оспореним пресудама.
Апеланти се такође позивају, између осталог, на праксу
Уставног суда у предмету У 15/99 који је, како сматрају,
битан за рјешавање конкретне апелације, те указују на то
да је у тој одлуци суд "заузео правно становиште да су
уговори закључени у рату ништави".
32. Апеланти такође наводе да су у поступку
почињене и повреде парничног поступка. У том правцу
наводе да су "двоје судија учествовали у доношењу
пресуда с правним ставовима који се међусобно
искључују". Наиме, апеланти наводе да су двоје судија,
Д.О. и Б.Т., приликом доношења рјешења Врховног суда од
26. јануара 2007. године сматрали да је уговор о замјени
спорних некретнина правно ништаван, док су други пут,
приликом доношења оспорене пресуде Врховног суда од
22. фебруара 2012. године, заузели став да је тај уговор
правно ваљан. Као аргуменат, апеланти даље детаљно
упоређују наведене двије одлуке Врховног суда, те
сматрају да дато образложење, које је у вези с таквим
истим наводима које су изнијели у ревизији, није
задовољавајуће и да је правно неосновано. Као закључак у
вези с овим, апеланти наводе да су наведене судије "тако
поступили под притиском политике на што указују
материјални докази који су били доступни [апелантима]".
Даље, апеланти су врло опширно образложили зашто
сматрају да је "правосудни систем у БиХ нефункционалан",
те низ других тврдњи о наводним политичким притисцима

Broj 84 - Stranica 47

на судство, које нису посебно аргументоване, па их
Уставни суд неће детаљно интерпретирати.
33. У спису предмета постоји и низ дописа и запажања
Хелсиншког комитета за људска права у БиХ, Канцеларије
омбудсмена БиХ и Министарства правде којима су се
апеланти обраћали за заштиту права за која сматрају да су
им прекршена оспореним одредбама. Будући да ти дописи
нису релевантни за одлучивање о апелацији, Уставни суд
сматра да није потребно да износе њихов садржај.
б) Одговори на апелацију
34. У одговорима на обје апелације, судови и
учесници у поступку су оспорили наводе из обје апелације,
те предложили да суд обје апелације одбије.
V. Релевантни прописи
35. У Закону и извршном поступку ("Службени
гласник РС" бр. 59/03, 85/03, 64/05, 118/07, 29/10 и 57/12)
релевантне одредбе гласе:
Разлози за противизвршење
Члан 54.
Након што је извршење већ спроведено, извршеник
може у истом извршном поступку затражити од суда да
наложи тражиоцу извршења да му врати оно што је
извршењем добио:
1) ако је извршна исправа правоснажно укинута,
преиначена, поништена, стављена ван снаге или је на
други начин утврђено да је без дејства,
2) ако је рјешење о извршењу правоснажно укинуто
или преиначено,
3) ако је током извршног поступка намирио
тражиоцу извршења потраживање мимо суда тако да је
тражилац извршења двоструко намирен.
(2) Ако је тражилац извршења извршењем наплатио
одређени новчани износ, извршеник у приједлогу за
противизвршење може тражити плаћање законских
затезних камата од дана наплате тог износа.
(3) Приједлог за противизвршење из става 1. овог
члана може се поднијети у року од 30 дана од дана кад је
извршеник сазнао за разлог за противизвршење, а
најкасније у року од једне године од дана окончања
извршног поступка.
(4) Извршеник не може прије истека рока из става 3.
овог члана своје потраживање остваривати у парничном
поступку.
Рјешење о противизвршењу
Члан 56.
(1) На основу правоснажног и извршног рјешења
којим је тражиоцу извршења наложено да извршенику
врати оно што је извршењем добио, суд ће, на приједлог
извршеника, донијети рјешење о противизвршењу.
(2) Противизвршење се спроводи по одредбама овог
закона о извршењу.
Обустава извршења
Члан 63.
(1) Ако овим законом није другачије одређено,
извршење ће се обуставити по службеној дужности, ако
је извршна исправа правоснажно укинута, преиначена,
поништена, стављена ван снаге или је на други начин
одређено да је без дејства, односно ако потврда о
извршности буде правоснажно укинута.
(2) Извршење ће се обуставити по службеној
дужности и када, у складу са одредбама које уређују
облигационе односе, треће лице испуни обвезу према
тражиоцу извршења умјесто извршеника.
[...]

Broj 84 - Stranica 48

SLUŽBENI GLASNIK BiH

36. У Закону о облигациним односима ("Службени
лист СФРЈ" бр. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 и "Службени
гласник РС" бр. 17/93, 3/96, 39/03, 74/04) релевантне
одредбе гласе:
Члан 26.
Уговор је закључен када су се уговорне стране
сагласиле о битним састојцима уговора.
Члан 28.
[...](2) Изјава воље мора да буде учињена слободно и
озбиљно.
Члан 103.
(1) Уговор, који је противан принудним прописима,
јавном поретку или добрим обичајима ништаван је ако циљ
повријеђеног правила не упућује на неку другу санкцију или
ако закон у одређеном случају не прoписује што друго. [...]
Члан 104.
1) У случају ништавости уговора свака уговорна
страна дужна је да врати другој све оно што је примила
по основу таквог уговора, а ако то није могуће, или ако се
природа оног што је испуњено противи враћању, има се
дати одговарајућа накнада у новцу, према цијенама у
вријеме доношења судске одлуке, уколико закон што друго
не одређује. [...]
37. У Закону о престанку примјене Закона о
коришћењу напуштене имовине – пречишћени текст
("Службени гласник РС" број 16/10) релевантне одредбе
гласе:
Члан 4.
Одредбе овог закона се такођер примјењују на
уговоре о замјени стана, гдје је замјена стана извршена у
периоду од 1. априла 1992. до 19. децембра 1998. године у
складу са Законом о стамбеним односима [...].
[...]
[...]У случају гдје се један од замијењених станова
налази на територији неке од држава насталих од бивше
СФРЈ, терет доказивања је на странки која тврди да
замјена није извршена на добровољан начин и у складу са
законом, у циљу успоставе правног статуса прије
извршене замјене.
38. У Закону о парничном поступку ("Службени
гласник РС" бр. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07 и 49/09),
релевантне одредбе гласе:
Члан 7.
Странке су дужне да изнесу све чињенице на којима
заснивају своје захтјеве ид а изводе доказе на којима се
утврђују те чињенице. [...]
Члан 123.
(1) Свака странка дужна је доказати чињенице на
којима заснива свој захтјев. [...]
VI. Допустивост
39. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и
Херцеговине Уставни суд, такође, има апелациону
надлежност у питањима која су садржана у овом уставу
када она постану предмет спора због пресуде било ког суда
у Босни и Херцеговини.
40. У складу с чланом 16 став 1 Правила Уставног
суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су
против пресуде, односно одлуке која се њоме побија,
исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући
сходно закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана
када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем
дјелотворном правном лијеку који је користио.

Utorak, 29. 10. 2013.

41. У конкретном случају, предмет оспоравања
апелацијом број АП 932/10 је Рјешење Окружног суда број
011-0-Гж-09-000409 од 15. фебруара 2010. године. Ово
рјешење апеланти су примили 17. марта 2010. године, а
апелација против ове одлуке поднесена је 19. марта 2010.
године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 16
став 1 Правила Уставног суда.
42. Даље, предмет оспоравања апелацијом број АП
1382/12 је Пресуда Врховног суда број 71 0 П 031688 10
Рев од 22. фебруара 2012. године. Ову пресуду апеланти су
примили 17. марта 2012. године, а апелација против ове
одлуке је поднесена 16. априла 2012. године, тј. у року од
60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила
Уставног суда.
43. На крају, обје апелације испуњавају и услове из
члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није
очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки
други формални разлог због ког апелација није допустива.
44. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне
и Херцеговине, те члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног
суда, Уставни суд је утврдио да апелација испуњава услове
у погледу допустивости.
VII. Меритум
45. Апеланти оспоравају наведене одлуке из извршног
и из парничног поступка, тврдећи да им је њима прекршено
право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и
Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, право
на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и
члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, као
право на дом из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и
члана 8 Европске конвенције, право на недискриминацију
из члана 14 Европске конвенције, те право из члана II/5
Устава Босне и Херцеговине, зато што сматрају да судови
погрешно примијенили материјално право.
а) Право на правично суђење у односу на извршни
поступак (АП 983/10)
46. Члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине у
релевантном дијелу гласи:
Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају
људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а
она обухватају:
е) Право на правично саслушање у грађанским и
кривичним стварима и друга права у вези са кривичним
поступком.
47. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном
дијелу гласи:
1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза
или основаности било какве кривичне оптужбе против
њега, свако има право на правично суђење и јавну расправу
у разумном року пред независним и непристрасним,
законом установљеним судом. […]
48. У односу на извршни поступак, апеланти повреду
права на правично суђење виде у, наводно, погрешној
примјени материјалног права, односно релевантних
одредаба ЗИП-а. У вези с тим наводима, Уставни суд
указује да сходно пракси Европског суда и Уставног суда
задатак ових судова није да преиспитују закључке
редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене
материјалног права (види Европски суд, Pronina против
Русије, одлука о допустивости од 30. јуна 2005. године,
апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није
надлежан да супституише редовне судове у процјени
чињеница и доказа, већ је генерално задатак редовних
судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види
Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства,

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

пресуда од 10. маја 2005. године, апликација број
19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли је
евентуално дошло до повреде или занемаривања уставних
права (право на правично суђење, право на приступ суду,
право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је
примјена закона била, евентуално, произвољна или
у
оквиру
апелационе
дискриминаторска.
Дакле,
надлежности Уставни суд се бави искључиво питањем
евентуалне повреде уставних права или права из Европске
конвенције у поступку пред редовним судовима, па ће у
конкретном случају Уставни суд испитати да ли је
поступак у цјелини био правичан у смислу члана 6 став 1
Европске конвенције (види Уставни суд, Одлука број АП
20/05 од 18. маја 2005. године, објављена у "Службеном
гласнику БиХ" број 58/05).
49. У конкретном случају, Уставни суда запажа да су
судови испитали и расправили приговор апеланата о томе
да је захтјев туженог за противизвршење био
неблаговремен, те да су тај приговор одбили уз
образложење које не може да се сматра произвољним и
супротним стандардима права на правично суђење.
Нарочито, Уставни суд запажа да су судови јасно
образложили да захтјев за противизвршење може да се
поднесе у року од 30 дана од дана кад је извршеник сазнао
за разлог противизвршења, а најкасније у року од једне
године од дана окончања извршног поступка. Будући да се
у конкретном случају ради о досљедној примјени одредбе
члана 54 став 3 ЗИП-а, те да су судови о томе да је захтјев
за противизвршење поднесен у складу с наведеном
одредбом дали веома детаљна и јасна образложења,
Уставни суд сматра да су неосновани наводи апеланата да
им је на овај начин прекршено право на правично суђење.
50. Такође, апеланти кршење права на правично
суђење виде и у начину на који су судови у извршном
поступку примијенили одредбу члана 54 ст. 1 и 2 ЗИП-а,
зато што су дозволили противизвршење иако се, како
наводе, не ради о новчаном потраживању, већ је предмет
противизвршења повраћај некретнине коју су апеланти
добили од туженог у извршном поступку. Међутим,
Уставни суд запажа да су и на ово питање судови у
извршном поступку дали јасне и задовољавајуће одговоре,
те да не може да се сматра да је њихова одлука
произвољна. Нарочито, Уставни суд указује да апеланти
своје тврдње о кршењу права на правично суђење заснивају
на властитом погрешном тумачењу да је противизвршење
могуће само у случају новчаних потраживања. Наиме,
противизвршење је правни институт прописан ЗИП-ом који
омогућава да се у истом извршном поступку, након што је
извршење проведено, затражи од суда да наложи тражиоцу
извршења (у конкретном случају – апелантима) да врати
извршенику (у конкретном случају – туженом) "оно што је
извршењем добио". Уставни суд нарочито запажа да у
одредби члана 54 став 1 нема ништа што би могло да се
протумачи као ограничење у односу на предмет извршења,
тако да је противизвршење могуће без обзира на то шта је
било предмет извршења, покретне ствари, некретнине или
новчана потраживања. Став 2 истог члана, на ком апелант
заснива своју тврдњу о произвољности у одлучивању, тиче
се ситуације када је предмет извршења било новчано
потраживање, те прописује могућност тражења законских
затезних камата у захтјеву за противизвршење. У
конкретном случају ова одредба није релевантна, јер су
предмет извршења биле некретнине, нити ова одредба
може да се тумачи на начин како то апеланти чине. Стога
Уставни суд сматра да су ови наводи апеланата неосновани

Broj 84 - Stranica 49

и да нема ништа што указује да су одлуке судова у
извршном поступку произвољне.
51. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да
апеланти нису понудили било какве релевантне аргументе
који би оправдали њихову тврдњу да је у конкретном
случају на било који начин прекршено њихово право на
правично суђење, већ су само незадовољни исходом
конкретног поступка. Стога Уставни суд сматра да, у
конкретном случају, оспореним одлукама судова у
извршном поступку није прекршено право на правично
суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана
6 став 1 Европске конвенције.
б) Остали наводи у односу на АП 983/10
52. У вези с наводима о кршењу права на имовину и
на недискриминацију, Уставни суд запажа да апеланти
своје наводе о кршењу наведених права нису посебно
образлагали, већ те тврдње заснивају на истим наводима
које су изнијели у односу на тврдње о кршењу права на
правично суђење. Узимајући у обзир закључак Уставног
суда у односу на право на правично суђење, Уставни суд
сматра да нема потребе да се посебно испитују наводи
апеланата о кршењу права на имовину и права на
недискриминацију, јер ништа не указује да у вези с тим
апеланти имају оправдан захтјев.
ц) Право на правично суђење у односу на парнични
поступак (АП 1382/12)
53. У односу на одлуке судова донесене у парничном
поступку, апеланти повреду права на правично суђење
такође виде у погрешној примјени материјалног права.
54. У вези с тим, Уставни суд запажа да апеланти у
суштини не наводе било какве процесне пропусте, нити
тврде да је парнични поступак пред Окружним и Врховним
судом проведен на њихову штету. Апеланти сматрају да су
Окружни и Врховни суд донијели произвољне одлуке, а ту
тврдњу образлажу својим схватањем релевантних прописа
које су ови судови примијенили. У вези с тим, Уставни суд
запажа да је поступак у конкретном случају покренут по
тужби апеланата којом су тражили да се пониште уговори о
замјени некретнина које су апеланти закључили с туженим
у вријеме трајања рата у Босни и Херцеговини. Даље,
њихов тужбени захтјев су Окружни и Врховни суд одбили
образложивши да апеланти нису доказали да су у вријеме
закључења уговора код апеланата постојале мане воље које
би могле да воде ништавности спорних уговора, иако је на
апелантима био терет доказивања. Овакав став су и
Окружни и Врховни суд детаљно и јасно образложили, па
код чињенице да апеланти и не оспоравају да, осим изјава
које су они дали пред судом, нису предлагали извођење
било каквих других доказа како би поткријепили своје
тврдње, Уставни суд не може да закључи да су пресуде
Окружног и Врховног суда у вези с тим произвољне.
55. Осим тога, у вези с наводима о томе да су саме
ратне околности довољне да би се закључило да су сви
уговори о замјени некретнина ништавни, Уставни суд
такође указује да је у својој пракси која се тиче овог
питања већ указао да, без утврђења индивидуалних
околности, постојање само општих ратних околности није
довољно да би се утврдило да је уговор ништаван (види,
између осталих, Одлуку о допустивости Уставног суда број
АП 1463/08 од 13. маја 2010. године, објављена на
www.ustavnisud.ba). Такође, ситуација у предмету број У
15/99, на који се апелант такође позива у апелацији,
потврђује овакав став Уставног суда. Наиме, у том
предмету Уставни суд је испитао све околности конкретног
случаја, па је узео у обзир да је апеланткиња у том

Broj 84 - Stranica 50

SLUŽBENI GLASNIK BiH

предмету иселила из своје куће након што су се, мимо њене
воље, у кућу уселиле избјеглице и то на основу одлуке
надлежног органа, као и да се у ту кућу "вратила да живи у
њој упркос уговору о замјени који је закључила" одмах
након што су те избјеглице њену кућу напустиле. Уставни
суд је навео да су се, "у таквим околностима", остварили
услови за проглашење уговора о замјени ништавним (види
Уставни суд, Одлука број У 15/99 од 15. децембра 2000.
године, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број
13/01), будући да је из апеланткињиног понашања било
јасно да није жељела да закључи уговор о замјени
некретнина. Међутим, у конкретном случају не постоје
такве или сличне околности, како су то утврдили судови на
основу доказа који су изведени у првостепеном поступку, о
чему су судови дали образложења која не могу да се
сматрају произвољним. Управо супротно, апеланти нису
ничим доказали, како је то наглашено у оспореним
одлукама, да је на њих вршен притисак или да су спорне
уговоре о замјени закључили због непосредних пријетњи,
ушли су у посјед замјенских некретнина и на њима се
уписали као власници, што је, како је речено, сасвим
различита ситуација од оне у предмету У 15/99.
56. Даље, апеланти сматрају да двоје судија који су,
како наводе "учествовали у доношењу пресуда с правним
ставовима који се међусобно искључују", нису били
непристрасни како то захтијева члан 6 став 1 Европске
конвенције. У вези с тим наводима, Уставни суд сматра да,
на основу утврђених стандарда Европског и Уставног суда
за оцјену евентуалне пристрасности (види нпр. Уставни
суд, Одлука о допустивости и меритуму број АП 2473/06 од
17. марта 2009. године, тачка 44 са даљњим референцама),
нема ништа што указује да су ови наводи апеланата
основани. Наиме, апеланти своје наводе заснивају
искључиво на томе да је двоје судија који су у питању
заузело један правни став приликом доношења рјешења
Врховног суда од 26. јануара 2007. године, а сасвим
другачији правни став приликом доношења оспорене
пресуде Врховног суда од 22. фебруара 2012. године.
Дакле, апеланти не тврде да постоје неки објективни
разлози због којих би, евентуално, могло да се сматра да су
ове судије биле пристрасне, већ постављају питање
субјективне пристрасности. Међутим, Уставни суд указује
да, са субјективног аспекта, не може да се постави питање
непристрасности судија у конкретном случају. Наиме, ове
тврдње апеланти не образлажу ничим другим него
различитим правним ставовима које су, наводно, судије
које су у питању заузимале приликом одлучивања у
ревизионом поступку. Ово, међутим, не може да води
закључку о њиховој пристрасности, а субјективна
пристрасност се претпоставља док апеланти супротно не
докажу (идем.), што у конкретном случају нису учинили,
јер само правна становишта чланова судског вијећа с
којима се апеланти не слажу не могу да буду разлог да се
сматра да су пристрасни. Имајући у виду наведено,
Уставни суд сматра да су апелантови наводи о
пристрасности двоје чланова вијећа Врховног суда
неосновани.
57. С обзиром на све наведено, Уставни суд сматра да
апеланти нису понудили било какве релевантне аргументе
који би оправдали њихову тврдњу да је у парничном
поступку који је резултирао оспореним пресудама на било
који начин прекршено њихово право на правично суђење,
већ су само незадовољни исходом конкретног поступка.
Стога Уставни суд сматра да у конкретном случају нема
повреде права на правично суђење из члана II/3е) Устава
Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

Utorak, 29. 10. 2013.

б) Остали наводи у односу на АП 1382/12
58. У вези с наводима о кршењу права на дом и
имовину, те у односу на право на повратак избјеглица и
расељених лица из члана II/5 Устава Босне и Херцеговине,
Уставни суд запажа да апеланти своје наводе о кршењу
наведених права нису посебно образлагали, већ те тврдње
заснивају на истим наводима које су изнијели у односу на
тврдње о кршењу права на правично суђење. Узимајући у
обзир закључак Уставног суда у односу на право на
правично суђење, Уставни суд сматра да нема потребе да
се посебно испитују апелантови наводи о кршењу права на
дом и имовину и права на повратак избјеглица и расељених
лица, јер ништа не указује да у вези с тим апеланти имају
оправдан захтјев.
VIII. Закључак
59. Уставни суд закључује да не постоји кршење
права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и
Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у
извршном или парничном поступку зато што су ови наводи
апеланата
засновани
искључиво
на
њиховом
незадовољству оспореним одлукама. Наиме, апеланти нису
доказали да је противизвршење против њих дозвољено на
начин који би могао да се оцијени произвољним или да је
на било који начин у извршном поступку прекршено
њихово право на правично суђење. Такође, апеланти нису
доказали да је у парничном поступку произвољно
оцијењено да нема услова за проглашавање спорних
уговора о замјени некретнина ништавним, зато што
постојање само општих ратних околности, без утврђења
индивидуалних околности у сваком конкретном случају,
није довољно да би се утврдила ништавност уговора о
замјени. Осим тога, наводи о пристрасности двоје судија –
чланова вијећа Врховног суда, само због њихових правних
ставова и у недостатку било каквих релевантних доказа о
њиховој субјективној пристрасности, не могу да доведу до
закључка о кршењу права на правично суђење.
60. На основу члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног
суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.
61. У смислу члана 41 Правила Уставног суда анекс
ове одлуке чини издвојено мишљење судије Маргарите
Цаца-Николовска, супротно одлуци.
62. Сходно члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине,
одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.
Предсједница
Уставног суда Босне и Херцеговине
Валерија Галић, с. р.
Издвојено мишљење
Жао ми је што не могу да подржим мишљење већине
судија у овом предмету и зато изјављујем своје издвојено
мишљење чији концепт износим.
Мислим да је у овом предмету основно питање да ли
су испоштовани критеријуми за право на правично суђење
из члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских
права у вези с конзистентности националне судске праксе и
поштовања принципа правне сигурности, као и с обавезом
да образложење одлуке има јасне и разумљиве разлоге,
односно обавезом да образложење пресуде садржи разлоге
о оцјени суда у вези с тим да ли је нека чињеница
"доказана", што је била надлежност Уставног суда БиХ,
који би при томе подржао и своју праксу (АП 179/10 од 18.
4. 2012).
Ја ћу се задржати само на оспореним одлукама
донесеним у парничном поступку зато што је извршни

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

поступак, који је исто предмет апелације, у тијесној вези с
парничним. Ако у парничном поступку нису поштовани
наведени принципи, онда је то случај и у извршном
поступку. У сваком случају сматрам да треба да се укину
одлуке у парничном и извршном поступку и да се током
поновног суђења испоштују принципи правичног суђења.
Конзистентност судске праксе је основ за
обезбјеђивање принципа правичног суђења, а тиме се
обезбјеђује и правна сигурност. С друге стране, промјена
судске праксе није сама по себи апсолутно супротна
правилима фер поступка. Развој правне ситуације може да
доведе до потребе да се промијени судска пракса, међутим
те промјене примијењене на дату ситуацију траже и
презентовање аргумената за такво поступање. У пресуди
Врховног суда, којом је извршена крајња интервенција у
право на правично суђење, нема ни један аргуменат или
образложење због чега је промијењен став да су релевантни
само директни притисци на апеланта у датом случају
тужитељи за ништавног уговора за размјену. У свим
ранијим предметима, како код редовних судова тако и код
Уставног суда БиХ, била је прихваћена пракса да је, поред
општих ратних околности, за ништавност уговора било
потребно да се утврде и индивидуалне околности у које
улазе директни и индиректни притисци. У конкретном
предмету није било ни оспорено да тужени није вршио
притисак на тужиоца (апеланти) и зато су предложени
докази за индиректне притиске "испитивање странака."
При постојању оваквих доказа, а саслушање странке је
неспорно доказно средство, судови су прихватили да
апеланти нису ничим доказали да је на њих вршен
притисак… По мом мишљењу, ово је произвољан
закључак. Апеланти су доставили доказ који је изведен и
требало је да суд тај доказ оцијени, а не само констатује да
ничим није доказано да је на њих вршен притисак.
Споменути судови се нису уопште упустили у испитивање
потребних околности о свим могућим притисцима,
укључујући и индиректне, што је била судска пракса
приликом формирања воље за склапање предметног
уговора. Значи, прихваћено је само да тужени није вршио
директан притисак. Апеланти су тражили да се утврди да
постоје индиректни притисци који би били презентовани у
судском поступку. Само Основни суд је, имајући у виду
индиректне притиске детаљно презентоване у документима
овог предмета, прихватио да воља апеланата да закључе
уговор о замјени није била формирана слободно и дао је
довољно релевантно образложење за свој став. Нити
Окружни, нити Врховни, нити Уставни суд, по мом
мишљењу, нису дали аргументе за свој став да се овако
промијени судска пракса (довољно да не постоје директни
притисци) чиме су довели у питање правну сигурност која
гарантује извјесну сигурност, стабилност и допринос
јавном повјерењу у судство (Paduroru v. Rum 63252/00одлука ЕСЉП).
У датој ситуацији ради се о дубокој и дуготрајној
разлици у судској пракси, и није се испитивало да ли
национално право предвиђа неки механизам за
превазилажење овакве разлике и, ако постоји, какав је
ефекат његове примјене (Пресуда ЕСЉП ГЦ 13279/05 од
20. 10. 2011).
Настала ситуација је довела до посљедица које не
могу да се промијене нити ремедирају. Сматрам да је
Уставни суд БиХ имао обавезу да испитује дубље да ли је
принцип правне сигурности у смислу наведеног, као
елеменат правичног суђења, примијењен у датом предмету.
Маргарита Цаца-Николовска

Broj 84 - Stranica 51

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u
predmetu broj AP 983/10, rješavajući apelaciju Esada
Tahirovića i dr., na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i
Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2. i člana 61. st. 1. i 3.
Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik
Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:
Valerija Galić, predsjednica
Miodrag Simović, potpredsjednik
Seada Palavrić, potpredsjednica
Mato Tadić, sudija
Constance Grewe, sutkinja
Mirsad Ćeman, sudija
Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja
Zlatko M. Knežević, sudija
na sjednici održanoj 27. septembra 2013. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU

Odbija se kao neosnovana apelacija Esada Tahirovića,
Rahime Hasanbegović i Nadire Čardžić, podnesena protiv
Rješenja Okružnog suda u Banjoj Luci broj 011-0-Gž-09000409 od 15. februara 2010. godine, Rješenja Osnovnog suda
u Banjoj Luci br. 071-0-I-08-005308 od 15. juna 2009 godine,
071-0-I-08-005308 od 20. augusta 2009. godine i 071-0-I-08005308 od 16. decembra 2009. godine, te Presude Vrhovnog
suda Republike Srpske broj 71 0 P 031688 10 Rev od 22.
februara 2012. godine i Presude Okružnog suda u Banjoj Luci
broj 71 0 P 031688 10 Gž od 16. jula 2010. godine.
Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i
Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i
Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i
"Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".
OBRAZLOŽENJE
I. Uvod
1. Esad Tahirović i Rahima Hasanbegović iz Sarajeva, te
Nadira Čardžić iz Vinipega - Kanada (u daljnjem tekstu:
apelanti), koje zastupa Zoran Butorac, advokat iz Banje Luke,
podnijeli su 19. marta 2010. godine apelaciju Ustavnom sudu
Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv
Rješenja Okružnog suda u Banjoj Luci (u daljnjem tekstu:
Okružni sud) broj 011-0-Gž-09-000409 od 15. februara 2010.
godine, Rješenja Osnovnog suda u Banjoj Luci (u daljnjem
tekstu: Osnovni sud) broj 071-0-1-08-005308 od 15. juna i 20.
augusta 2009. godine i Rješenja o ispravci greške od 16.
decembra 2009. godine. Ova apelacija je zavedena pod broj AP
983/10. Apelanti su, također, uz apelaciju podnijeli zahtjev za
donošenje privremene mjere kojom bi Ustavni sud naložio
Osnovnom sudu da ne preduzima bilo kakve radnje usmjerene
na deložaciju apelanata iz njihove imovine do donošenja
konačne odluke o apelaciji, a isti takav zahtjev su postavili i
podnescima od 22. i 26. aprila 2010. godine. Apelanti su
podnescima od 22. i 25. marta 2010. godine urgirali rješavanje
zahtjeva za donošenje privremene mjere, a nakon toga su
također dostavili više podnesaka u kojima su obavještavali
Ustavni sud o radnjama koje su preduzeli pred drugim
institucijama ili kojima su urgirali donošenje odluke o apelaciji.
2. Ustavni sud je, odlukama broj AP 983/10 od 14. i 28.
aprila 2010. godine, odbio zahtjeve apelanata za donošenje
privremene mjere.
3. Apelanti su, zatim, 16. aprila 2012. godine podnijeli
Ustavnom sudu apelaciju protiv Presude Vrhovnog suda
Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 71 0 P
031688 10 Rev od 22. februara 2012. godine i Presude
Okružnog suda broj 71 0 P 031688 10 Gž od 16. jula 2010.
godine. Ova apelacija je zavedena pod brojem AP 1382/12.
Apelanti su, uz apelaciju, zatražili i donošenje privremene

Broj 84 - Stranica 52

SLUŽBENI GLASNIK BiH

mjere kojom bi Ustavni sud naložio učesniku u postupku,
Bošku Džajiću (u daljnjem tekstu: tuženi), da ne preduzima bilo
kakve radnje na osnovu pravosnažne presude Okružnog suda
usmjerene na otuđenje nekretnina koje su bile predmetom spora
u parničnom postupku. Apelant je dopunio apelaciju 14. maja
2012. godine, a zatim je podneskom od 16. oktobra 2012.
godine zatražio od Ustavnog suda da spoji apelacije broj AP
983/10 i AP 1382/12 i donese jednu odluku, a istovremeno je
obavijestio Ustavni sud da odustaje od zahtjeva za privremenu
mjeru, te da traži da se odluka donese po hitnoj proceduri.
4. S obzirom da se navedene apelacije odnose na istu
činjeničnu i pravnu osnovu, Ustavni sud je, u skladu s članom
31. stav 1. Pravila Ustavnog suda, donio odluku o spajanju
apelacija broj AP 983/10 i AP 1382/12 u kojima će voditi jedan
postupak i donijeti jednu odluku pod brojem AP 983/10.
II. Postupak pred Ustavnim sudom
5. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda,
od Okružnog i Osnovnog suda, te od tuženog, zatraženo je 26.
marta 2010. godine da dostave odgovor na apelaciju broj AP
983/10. Zatim je, 19. aprila 2012. godine, zatraženo od
Vrhovnog, Okružnog i Osnovnog suda, te od tuženog, da
dostave odgovor na apelaciju broj AP 1382/12.
6. U apelaciji broj AP 983/10 Okružni sud je dostavio
odgovor 17. maja, Osnovni sud 9. aprila, a tuženi 20. aprila
2010. godine. U apelaciji broj AP 1382/12 Vrhovni sud je
dostavio odgovor 30. maja, Okružni sud 11. maja, a tuženi 30.
aprila i 7. maja 2012. godine.
7. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, svi
odgovori na apelaciju dostavljeni su apelantu 7. februara 2013.
godine.
III. Činjenično stanje
8. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i
dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na
sljedeći način.
Uvodne napomene
9. Presudom Osnovnog suda broj P-819/01 od 29. maja
2003. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtjev
apelanata kojim su tražili da se utvrdi ništavost ugovora o
zamjeni nekretnina zaključen 1. septembra 1993. godine, po
kojem su prvoapelant i njegova majka zamijenili svoje
nekretnine u Banjoj Luci, bliže označene u dispozitivu
navedene presude (u daljnjem tekstu: sporne nekretnine), za
nekretnine tuženog u Republici Hrvatskoj (u daljnjem tekstu:
zamjenske nekretnine), te da se odredi brisanje prava vlasništva
tuženog na spornim nekretninama, kao i da mu se naloži da te
nekretnine preda apelantima u posjed. Presudom Okružnog
suda broj Gž-127/04 od 12. oktobra 2004. godine usvojena je
žalba apelanata i prvostepena presuda je preinačena tako da je
tužbeni zahtjev apelanata usvojen u cijelosti. Protiv ove presude
tuženi je izjavio reviziju Vrhovnom sudu.
10. Za vrijeme trajanja revizijskog postupka pred
Vrhovnim sudom Osnovni sud je, Rješenjem o izvršenju broj I3229/04 od 17. decembra 2004. godine, odredio prinudno
izvršenje navedene pravosnažne presude Okružnog suda.
Rješenjem isti broj od 18. marta 2005. godine, Osnovni sud je
odbio prigovor tuženog protiv rješenja o dozvoli izvršenja, pa je
tuženi protiv tog rješenja izjavio žalbu Okružnom sudu.
Međutim, prije nego što je Okružni sud odlučio o žalbi, rješenje
o izvršenju je provedeno i apelanti su uvedeni u posjed spornih
nekretnina 22. decembra 2005. godine.
11. Rješenjem Vrhovnog suda Republike Srpske (u
daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj Rev-392/07 od 26. januara
2007. godine uvažena je revizija tuženog protiv presude na
osnovu koje je dozvoljeno izvršenje (presude Okružnog suda

Utorak, 29. 10. 2013.

kojom je usvojen tužbeni zahtjev apelanata), ukinute su obje
nižestepene presude i predmet vraćen prvostepenom sudu na
ponovni postupak. S druge strane, u izvršnom postupku,
odlučujući o žalbi tuženog protiv rješenja od 18. marta 2005.
godine (o odbijanju prigovora tuženog protiv rješenja o
izvršenju), Okružni sud je Rješenjem broj 011-0-Gž-06-000266
od 26. decembra 2007. godine uvažio žalbu tuženog, pa je
rješenje Osnovnog suda od 18. marta 2005. godine ukinuto i
predmet je vraćen na ponovni postupak. U ponovnom izvršnom
postupku Osnovni i Okružni sud su nekoliko puta donosili
rješenja čiji sadržaj nije odlučujući za odlučenje o konkretnoj
apelaciji, jer te odluke nisu predmet ove apelacije.
12. Ono što je relevantno je da je Osnovni sud, Rješenjem
broj 071-0-I-08-005308 od 14. aprila 2008. godine, usvojio
prigovor tuženog protiv rješenja o izvršenju od 17. decembra
2004. godine, stavio to rješenje van snage, ukinuo sve
provedene radnje i izvršni postupak obustavio. Prijedlog
tuženog za protivizvršenje, koji je u međuvremenu postavljen,
odbijen je. Okružni sud je zatim, Rješenjem broj 011-0-Gž-08001283 od 28. januara 2009. godine, odbio žalbu apelanata
protiv navedenog rješenja i potvrdio to rješenje u dijelu u kojem
je izvršenje obustavljeno i ukinute izvršne radnje. Međutim, u
dijelu u kojem je prijedlog tuženog za protivizvršenje odbijen,
prvostepeno rješenje je ukinuto i u tom dijelu je predmet vraćen
na ponovni postupak.
13. Protiv ovog rješenja apelanti su podnijeli apelaciju
Ustavnom sudu. Odlukom o dopustivosti broj AP 929/09 od 8.
septembra 2009. godine Ustavni sud je odbacio kao
preuranjenu navedenu apelaciju zato što je utvrdio da je
"postupak o predmetu apelacije Rješenjem Vrhovnog suda broj
Rev-392/07 od 26. januara 2007. godine, odnosno Rješenjem
Okružnog suda broj 011-0-Gž-08-001283 od 28. januara 2009.
godine vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i da je
postupak pred Osnovnim sudom u toku".
Osporene odluke donesene u postupku protivizvršenja (AP
983/10)
14. U ponovnom izvršnom postupku u kojem se
odlučivalo o zahtjevu tuženog za protivizvršenje, Osnovni sud
je donio osporeno Rješenje broj 071-0-I-08-005308 od 15. juna
2009. godine. Ovim rješenjem Osnovni sud je dozvolio
protivizvršenje u korist tuženog i naložio je apelantima da
tuženom vrate u posjed sporne nekretnine. U obrazloženju
navedenog rješenja Osnovni sud je naveo da je nesporno
utvrđeno da je izvršna isprava, na osnovu koje je bilo
dozvoljeno izvršenje, ukinuta odlukom Vrhovnog suda od 26.
januara 2007. godine. Također, nesporno je utvrđeno i da je
odluka Osnovnog suda od 14. aprila 2008. godine, u dijelu
kojim je odbijen zahtjev tuženog za protivizvršenje, također
ukinuta i da je u tom dijelu predmet vraćen na ponovno
odlučivanje. Ovo znači, kako je sud obrazložio, da je ukidanjem
presude na osnovu koje je bilo dozvoljeno izvršenje otpala
osnova za dozvoljeno izvršenje. Stoga je, kako je dalje
obrazloženo, tuženi stekao pravo da mu se vrati ono što su
apelanti takvim izvršenjem dobili, budući da izvršna isprava
više "ne postoji ni po obimu ni po sadržaju". Također, Osnovni
sud je naveo da je tuženi podnio prijedlog za protivizvršenje u
zakonskom roku od 30 dana, zbog čega je ocijenio
neosnovanim navod apelanata da je prijedlog neblagovremen.
Također, Osnovni sud je ocijenio i da su neosnovani žalbeni
navodi apelanata da se član 54. Zakona o izvršnom postupku (u
daljnjem tekstu: ZIP) odnosi isključivo na novčana
potraživanja. Apelanti su protiv ovog rješenja izjavili prigovor.
15. Osporenim Rješenjem broj 071-0-I-08-005308 od 20.
augusta 2009. godine Osnovni sud je odbio prigovor apelanata i
u cijelosti je potvrdio rješenje od 15. juna 2009. godine. U

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

obrazloženju svoje odluke Osnovni sud je naveo da je u
prvostepenom rješenju decidirano obrazloženo da je prijedlog
za protivizvršenje podnesen blagovremeno. Također, Okružni
sud je naveo da je neosnovan prigovor apelanata u odnosu na
mogućnost restitucije samo u slučaju vraćanja novca. Naime,
sud je obrazložio da je protivizvršenje moguće i u slučajevima
kada je tražilac izvršenja (u konkretnom slučaju – apelanti)
dobio izvršenjem individualno određenu pokretnu ili
nepokretnu stvar "ukoliko postoji stvarna i pravna mogućnost
njihovog vraćanja izvršeniku", kako to propisuje član 57. ZIP-a.
Osnovni sud je također naveo da su neosnovani navodi
apelanata da tuženi nije vlasnik spornih nekretnina, zato što u
spisu postoji dokaz da je tuženi upisan u zemljišnim knjigama
kao vlasnik spornih nekretnina. Također, Osnovni sud je
naglasio da dio prvostepenog rješenja kojim je dozvoljeno
protivizvršenje ima karakter izvršne isprave, budući da izvršni
sud, u skladu s članom 55. stav 3. ZIP-a, samo u zakonom
propisanim slučajevima donosi odluke koje imaju svojstvo
izvršne isprave.
16. Rješenjem Osnovnog suda isti broj od 16. decembra
2009. godine ispravljeno je rješenje tog suda od 20. augusta
2009. godine, ali s obzirom da se radi o ispravkama tehničkih
grešaka, Ustavni sud ne smatra da je relevantno iznositi sadržaj
tog rješenja. Protiv rješenja Osnovnog suda o dozvoli
protivizvršenja u korist tuženog, apelanti su izjavili žalbu.
17. Osporenim Rješenjem Okružnog suda broj 011-0-Gž09-000409 od 15. februara 2010. godine odbijena je žalba
apelanata, pa su rješenja od 20. augusta 2009. godine (kojim je
odbijen prigovor apelanata) i rješenja o ispravci od 16.
decembra 2009. godine, potvrđena u cijelosti. U obrazloženju
ovog rješenja je navedeno, između ostalog, da je neosnovan
žalbeni navod apelanata da tuženi kao tražilac protivizvršenja
nije aktivno legitimiran da traži protivizvršenje. Naime,
Okružni sud je naveo da je nesporno utvrđeno da je tuženi
upisan u zemljišnim knjigama kao vlasnik predmetnih
nekretnina sa 1/1. Dalje, Okružni sud je naveo da je
drugostepena presuda, kojom je utvrđena apsolutna ništavost
ugovora o zamjeni spornih nekretnina, ukinuta u tom dijelu
Rješenjem Vrhovnog suda broj Rev-392/07 od 26. januara
2007. godine i vraćena na ponovno odlučivanje. Dosljedno
takvoj odluci, ugovor o zamjeni spornih nekretnina je, kako je
naveo sud, na snazi dok se drugačije ne odluči. Činjenica da su
apelanti osporili ugovor o zamjeni spornih nekretnina, na
osnovu kojeg je tuženi upisan u zemljišnim knjigama, kako je
dalje naveo Okružni sud, nema dejstva na konkretni slučaj "sve
dok se pravosnažnim odlukama ne utvrdi ništavost zaključenih
ugovora (jer su zaključeni ugovori i u Republici Hrvatskoj i
BiH), i dok se na osnovu takvih odluka ne ishodi promjena
stanja u zemljišnim knjigama".
18. Dalje, odbijen je i žalbeni navod apelanata da je
Osnovni sud pogrešno tumačio odredbu člana 54. ZIP-a u
odnosu na blagovremenost zahtjeva za protivizvršenje. U vezi s
tim, Okružni sud je obrazložio da je članom 54. stav 3. ZIP-a
propisano da se prijedlog za protivizvršenje može podnijeti u
roku od 30 dana od dana kad je izvršenik saznao za razlog
protivizvršenja, a najkasnije u roku od jedne godine od dana
okončanja izvršnog postupka. Okružni sud je naveo da je
nesporno da je tuženi kao tražilac protivizvršenja saznao za
razlog protivizvršenja onda kad mu je dostavljena revizijska
odluka Vrhovnog suda (12. marta 2007. godine), a da je
prijedlog za protivizvršenje podnio 10. aprila 2007. godine,
dakle prije isteka roka od 30 dana. Također je odbijen kao
neosnovan i navod apelanata da je prijedlog za protivizvršenje
podnesen po proteku jednogodišnjeg roka iz člana 54. stav 3.
ZIP-a. Naime, Okružni sud je naveo da izvršni postupak nije
okončan, u smislu ZIP-a, onda kad su apelanti uvedeni u posjed

Broj 84 - Stranica 53

spornih nekretnina, već je okončan rješenjem Okružnog suda
od 28. januara 2009. godine o obustavi izvršnog postupka, a da
je zahtjev za protivizvršenje podnesen prije tog datuma.
19. Dalje, Okružni sud je naveo da tuženom kao tražiocu
protivizvršenja nije potrebna nikakva izvršna isprava na osnovu
koje bi mogao tražiti protivizvršenje, zato što se protivizvršenje
može dozvoliti i onda kada je izvršna isprava, na osnovu koje je
dozvoljeno izvršenje, ukinuta na osnovu vanrednog pravnog
lijeka, što je u konkretnom slučaju revizijska Odluka Vrhovnog
suda broj Rev-392/07 od 26. januara 2007. godine. U tom
smislu, kako je dalje obrazloženo, "ukidajuća odluka suda nije
obuhvaćena ni formalnom ni materijalnom pravosnažnošću".
Zato je, kako je dalje obrazloženo, odredbom člana 54. stav 1.
ZIP-a, pored zakonom propisanog razloga da je "izvršna
isprava pravosnažno ukinuta", kao razlog za protivizvršenje
propisano i to da je izvršna isprava "preinačena, poništena,
stavljena van snage ili je na drugi način utvrđeno da je bez
dejstva". Okružni sud je naveo da u konkretnom slučaju izvršna
isprava više ne egzistira, tj. ne postoji ni po svom obimu ni po
svom sadržaju u kojem je postojala kad je poslužila kao osnova
za dozvolu izvršenja. Stoga je, kako je zaključio sud, otpala i
pravna osnova za izvršenje koje je na osnovu takve isprave
određeno, a tuženi je stekao pravo da mu se vrati ono što su
apelanti takvim izvršenjem dobili.
Osporene odluke donesene u parničnom postupku (AP
1382/12)
20. U ponovnom parničnom postupku, koji je proveden
nakon što je Vrhovni sud Rješenjem broj Rev-392/07 od 26.
januara 2007. godine uvažio reviziju tuženog i vratio predmet
na ponovno odlučenje, apelanti su uredili tužbeni zahtjev tako
što su pored zahtjeva za utvrđivanje apsolutne ništavosti
ugovora o zamjeni nekretnina zaključenog u Banjoj Luci,
istakli i zahtjev za utvrđenje ništavosti ugovora o zamjeni
zaključenog u Republici Hrvatskoj (oba ugovora se odnose na
iste nekretnine), te zahtjev za brisanje prava vlasništva u
zemljišnim knjigama na nekretninama u Banjoj Luci i
Republici Hrvatskoj, kao i da se "[apelantima] naloži da
nekretnine u Rijeci predaju u posjed [...] tuženom".
21. Nakon što je proveo ponovni postupak, Osnovni sud je
Presudom 71 0 P 031688 08 P od 7. decembra 2009. godine u
cijelosti usvojio tužbeni zahtjev apelanata. U obrazloženju ove
odluke, Osnovni sud je naveo da je nesporno utvrđeno da su
prvoapelant Esad Tahirović i njegova majka Kumrija Tahirović
zaključili s tuženim sporni ugovor o zamjeni nekretnina 1.
septembra 1993. godine. Dalje, utvrđeno je da je Kumrija
Tahirović umrla nakon izvršene zamjene, a da su iza nje kao
nasljednici proglašeni apelanti i da se oni vode kao vlasnici na
zamjenskim nekretninama u Republici Hrvatskoj.
22. Dalje, Osnovni sud je naveo da je prvoapelant Esad
Tahirović pred sudom izjavio da je u Hrvatsku otišao "nakon
što je shvatio da mu je život, kao i njegova imovina ugroženi u
Banjaluci, odnosno da su u prostor dolazila uniformisana lica,
da je privođen od strane policije, da je vožen u kombiju po
gradu, da su ga iz svih tih okolnosti spašavali prijatelji i da je
usljed tih okolnosti zaključio ugovor sa tuženim". Dalje,
Osnovni sud je naveo da su druge dvije apelantice izjavile da je
"njihova majka preživljavala pritiske, da je bilo lupanje na
vrata, konstantnih telefonskih poziva, da su dolazila naoružana
lica da isele nju i njenu majku iz kuće". Također, apelanti su u
izjavama naveli "da nije bilo prinude od strane tuženog, a što i
sam tuženi navodi, i da je [prvoapelant Esad Tahirović] sam
našao tuženog radi razmjene nekretnina". Na osnovu navedenih
iskaza, Osnovni sud je zaključio da su se apelanti "zbog svih
ovih okolnosti u kojima su se našli kao pripadnici manjinskog
naroda, odlučili na zaključenje predmetnih ugovora".

Broj 84 - Stranica 54

SLUŽBENI GLASNIK BiH

23. Osnovni sud se pozvao na odredbu člana II/5. Ustava
Bosne i Hercegovine, prema kojoj sva izbjegla i raseljena lica
imaju pravo da se vrate u svoje domove, te imaju pravo da im
se vrati imovina koje su bili lišeni u vrijeme neprijateljstava.
Dalje, Osnovni sud je naveo da je zaključio da volja apelanata
za zaključenje ugovora o zamjeni nije bila formirana slobodno
kako to propisuje član 28. stav 2. Zakona o obligacionim
odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO), te da su stoga, primjenom
člana 103. ZOO, takvi ugovori ništavi. Stoga je sud proglasio
ništavim i ugovor koji je sklopljen u Banjoj Luci i onaj u
Republici Hrvatskoj, zato što je zaključio da nijedan od tih
ugovora nije zaključen slobodnom voljom prvoapelanta i
njegove pokojne majke. Što se tiče restitucije, Osnovni sud je o
tome odlučivao na osnovu člana 104. ZOO, koji propisuje
posljedice ništavosti. Stoga je naložio apelantima da vrate
tuženom zamjenske nekretnine u Republici Hrvatskoj, a budući
da je utvrđeno da se apelanti nalaze u posjedu tih nekretnina,
sud nije obаvezao tuženog da vrati apelantima sporne
nekretnine u Banjoj Luci.
24. Okružni sud je, osporenom Presudom broj 71 0 P
031688 10 Gž od 16. jula 2010. godine, uvažio žalbu tuženog i
preinačio prvostepenu presudu tako što je u cijelosti odbio
tužbeni zahtjev apelanata. U obrazloženju svoje odluke Okružni
sud je naveo, između ostalog, da su osnovani žalbeni navodi
tuženog da su ugovori o zamjeni nekretnina zaključeni na
dobrovoljan način i u skladu sa zakonom, te da je na apelantima
bio teret dokazivanja da nije postojala njihova slobodna,
saglasna i ozbiljna volja za zaključenje tih ugovora. Naime,
kako je naveo Okružni sud, tokom postupka je nesporno
utvrđeno da "parnične stranke nisu međusobno vršile nikakve
pritiske ni prijetnje radi zaključenja spornih ugovora". Okružni
sud je naveo da ne postoji "'Odluka Visokog predstavnika' koja
ex lege stavlja van snage ugovore zaključene u toku rata ili u
vrijeme neposredne ratne opasnosti". Aneksom 7 Općeg
okvirnog sporazuma za mir u BiH, kako je dalje navedeno,
osnovana je Komisija za imovinske zahtjeve raseljenih lica i
izbjeglica (u daljnjem tekstu: Komisija) koja je bila ovlaštena
da odlučuje o pojedinačnim zahtjevima kada imovina nije
dobrovoljno predata ili prenijeta na neki drugi način poslije 1.
aprila 1992. godine, "sa opštim ciljem da se omogući brzo
vraćanje izbjeglica i raseljenih lica u predratne domove".
25. Okružni sud je dalje istakao da je utvrđivanje
valjanosti prenosa imovine poslije navedenog datuma dato u
nadležnost sudovima, što proizlazi iz odredbe člana 13. Zakona
o izvršenju odluka Komisije, kojim je propisano da će nadležni
sud odlučiti o tome da li je prenos prava proveden dobrovoljno
i u skladu sa zakonom. Dalje, Okružni sud je naveo da
"opštepoznate okolnosti, da je sporni ugovor o razmjeni
nekretnina zaključen u vrijeme rata na prostorima bivše SRBiH,
te da [apelanti] pripadaju drugoj etničkoj zajednici u odnosu na
brojčano veće stanovništvo u njegovom mjestu življenja, ne
daje dovoljno osnova za zaključak o postojanju faktora koji bi
(u vrijeme zaključivanja ugovora) bitno ograničavali slobodu
odlučivanja i uslovili volju [apelanata]". To, kako je zaključio
Okružni sud, nije dovoljno da se ugovor smatra ništavim, već se
u svakom pojedinačnom slučaju mora utvrditi da li je prenos
prava na nekretninama izvršen na dobrovoljan način i u skladu
sa zakonom. Okružni sud je naveo da je Osnovni sud svoj
zaključak o ništavosti ugovora zasnovao isključivo na
općepoznatim okolnostima, odnosno tome da je ugovor
zaključen u vrijeme rata u Bosni i Hercegovini, te na iskazima
apelanata "koji nisu potkrijepljeni drugim dokazima,
svjedocima ili materijalnim dokazima, a kojima bi pouzdano
dokazali da je volja [apelanata] bila ograničena zbog posebnih
konkretnih okolnosti i pritisaka koji su vršeni na njih".

Utorak, 29. 10. 2013.

26. Okružni sud je naveo da je "prema članu 25. stav 2.
Zakona o prestanku primjene Zakona o korištenju napuštene
imovine" propisano da je u slučaju spora o pravnoj valjanosti
ugovora o prometu nepokretnosti, koji je zaključen u periodu
od 30. aprila 1991. godine do 19. decembra 1998. godine, kada
se jedna od tih nepokretnosti nalazi na teritoriji neke od država
nastalih od bivše SFRJ, teret dokazivanja da ugovor nije
zaključen na dobrovoljan način i u skladu sa zakonom na strani
koja to tvrdi, a to su u konkretnom slučaju apelanti. Također,
Okružni sud je, u vezi s tim, ukazao i na odredbe člana 7. stav
1. i člana 123. Zakona o parničnom postupku (u daljnjem
tekstu: ZPP), prema kojima su stranke dužne iznijeti sve
činjenice na kojima zasnivaju svoje zahtjeve, te da je svaka
stranka dužna dokazati činjenice na kojima zasniva svoj tužbeni
zahtjev. Stoga su apelanti bili dužni dokazati da su ugovori
ništavi "zbog ograničene volje uslovljene objektivnim i
subjektivnim okolnostima koje su pratile njihovo zaključenje".
Okružni sud je naveo da je u toku postupka nesporno utvrđeno
da je prvoapelant od decembra 1992. godine "bio van teritorije
zahvaćene ratnim dejstvima, jer se nalazio u Republici
Hrvatskoj, što znači da on, suprotno njegovoj tvrdnji, prilikom
zaključenja ugovora u Rijeci, a kasnije ugovora u Banja Luci
koji je u njegovo ime potpisala majka Kumrija u svoje ime i
kao njegov punomoćnik, nije trpio nelagodnosti svakodnevnog
življenja i strahovanja i svega što bi se moglo dogoditi, a što bi
moglo uticati na formiranje njegove volje". U Banjoj Luci je,
kako je dalje navedeno, ostala samo prvoapelantova majka, "pa
je takav pritisak i nesigurnost za lični život jedino mogla trpiti
majka". Okružni sud je također naveo da se iz iskaza
prvoapelanta koji je dao pred Osnovnim sudom također vidi da
su "majka Kumrija i njegova mlađa sestra Nadira, [...] vršile
pritisak na njega putem telefona da mijenja nekretnine, jer su
preživljavale pritiske i neugodnosti življenja u Banja Luci",
nakon čega je prvoapelant "preko poznanika stupio u kontakt sa
tuženim sa kojim je nakon što je vidio nekretnine u Rijeci
zaključio ugovor prvo u Rijeci, a zatim ugovor u Banja Luci".
27. Prema tome, kako je zaključio Okružni sud, nepobitna
je činjenica da je prvoapelant "znatno ranije prije razmjene
nekretnina otišao sa područja Banja Luke, pronašao tuženog,
vidio njegovu imovinu i tek tada donio odluku da izvrši
razmjenu svojih nekretnina, pa je prvo zaključen ugovor u
Republici Hrvatskoj, dana 30.08.1993. godine, a nakon toga
istog sadržaja i ugovor u Banja Luci 01.09.1993. godine",
nakon čega je izvršen i upis prava vlasništva i u Republici
Hrvatskoj i u Banjoj Luci. Prvoapelant je, kako je sud dalje
obrazložio, u vrijeme kad su ugovori zaključeni bio u Republici
Hrvatskoj skoro godinu dana, a tuženi je bio također u
Republici Hrvatskoj, a za stanje nekretnina u Banjoj Luci je
saznao od drugih lica. Imajući u vidu sve navedeno, Okružni
sud je zaključio da su ugovori o zamjeni nekretnina zaključeni
dobrovoljno i bez pritisaka, te da apelanti nisu dokazali, u
skladu sa zakonom, da ti ugovori nisu izraz njihove slobodne
volje, zbog čega je zaključio da je Osnovni sud pogrešno
primijenio odredbu člana 103. ZOO u vezi s članom 28. stav 2.
tog zakona.
28. Osporenom Presudom broj 71 0 P 031688 10 Rev od
22. februara 2012. godine, Vrhovni sud je odbio reviziju
apelanata protiv drugostepene presude. Vrhovni sud je naglasio
da je za zaključenje svakog ugovora osnovni uvjet da su se
ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora, kako to
propisuje član 26. ZOO, te da izjava volje mora biti učinjena
slobodno i ozbiljno, u skladu s članom 28. stav 2. ZOO.
Odsustvo slobodno izražene volje jednog ili oba ugovarača,
kako je naveo Vrhovni sud, svaki ugovor čini ništavim. U
konkretnom slučaju, Vrhovni sud je naveo da je prvostepeni
sud propustio cijeniti činjenicu da apelanti nisu izveli niti jedan

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

drugi dokaz kojim bi potkrijepili svoje tvrdnje o okolnostima
pod kojima su sporni ugovori zaključeni, "kao i dati značaj
činjenici da su svi pregovori o zaključenju ugovora o razmjeni
vođeni između [prvoapelanta] i tuženog u Rijeci, u Republici
Hrvatskoj, gdje je [prvoapelant] boravio devet mjeseci prije
zaključenja ugovora i gdje nedvojbeno na njega nije vršen
nikakav pritisak". Stoga je, kako je zaključio Vrhovni sud,
drugostepeni sud pravilno zaključio da apelanti nisu dokazali
"postojanje direktnog pritiska na [prvoapelanta] i njegovu
majku za zaključenje predmetnih ugovora". Vrhovni sud je
ukazao da je na okolnost volje majke apelanata za zaključenje
spornih ugovora, odluka prvostepenog suda bila zasnovana
isključivo na iskazu apelanata pred sudom, iako je nesumnjivo
utvrđeno da se "njihovi iskazi temelje na navodnim saznanjima
o okolnostima za zaključenje ugovora do kojih su [apelanti]
došli na posredan način". Zbog toga je, kako je zaključio
Vrhovni sud, Okružni sud pravilno utvrdio da ovi iskazi nemaju
potrebnu vjerodostojnost i da nisu potkrijepljeni drugim
dokazima "i da nasuprot njima stoji iskaz tuženog koji ima istu
dokaznu snagu i iz kog proizlazi da na [prvoapelanta] i njegovu
majku nije vršen nikakav pritisak za zaključenje predmetnih
ugovora".
29. Vrhovni sud je također ponovio stavove Okružnog
suda o tome da rat i opće okolnosti u Bosni i Hercegovini u
vrijeme zaključenja spornih ugovora nije dovoljan razlog za
zaključak da nije postojala slobodno izražena volja za
zaključenje spornih ugovora. U tom smislu, Vrhovni sud je
ponovo ukazao na to da je prvoapelant odluku o zamjeni
nekretnina "prema utvrđenim činjenicama, donio u potpuno
bezbjednom okruženju grada Rijeke gdje nije bilo ratnih
dešavanja i gdje je [prvoapelant] mogao obaviti sve radnje
relevantne za zaključenje ugovora". Također, Vrhovni sud je
naveo da je majka apelanata "i pored neugodnosti i
uznemiravanja, te ratom izazvanih opštih problema koje su
imali svi građani Banja Luke", sve vrijeme bila u posjedu
spornih nekretnina sve do napuštanja Banje Luke i da je "na
miran način sporne nekretnine predala supruzi tuženog".
Imajući sve ovo u vidu, Vrhovni sud je potvrdio zaključak
Okružnog suda o tome da su sporni ugovori o zamjeni
zaključeni na zakonit i dobrovoljan način, odnosno "u skladu sa
relevantnim odredbama propisa o prometu nepokretnosti koji su
važili u vrijeme zaključenja ugovora kao i u skladu sa
odgovarajućim odredbama ZOO".
IV. Apelacija
a) Navodi iz apelacije
U odnosu na osporene odluke donesene u postupku
protivizvršenja (AP 983/10)
30. Apelanti smatraju da su osporenim rješenjima
Okružnog i Osnovnog suda (kojim je dozvoljeno
protivizvršenje u korist tuženog) povrijeđena njihova prava iz
člana II/3.e) i k) i člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine,
odnosno člana 6. stav 1. i člana 14. Evropske konvencije za
zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu:
Evropska konvencija), te člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku
konvenciju. Obrazlažući ove navode, apelanti se pozivaju na
sadržaj apelacije u predmetu AP 929/09 koja je odbačena kao
preuranjena, kao i na zahtjev za izdavanje privremene mjere u
tom predmetu. U suštini, povredu ovih prava apelanti obrazlažu
tvrdnjom da je pogrešno primijenjeno materijalno pravo,
odnosno odredbe člana 54. ZIP-a. Naime, apelanti ponavljaju
tvrdnje koje su iznijeli u izvršnom postupku o tome da iz
odredaba st. 1. i 2. navedenog člana proizlazi da se obveza
tražioca izvršenja na vraćanje onog "što je izvršenjem dobio"
odnosi isključivo na novčana potraživanje i kamate, a ne na
nekretnine. Također, apelanti iznose iste argumente i u odnosu

Broj 84 - Stranica 55

na pitanje blagovremenosti prijedloga za protivizvršenje. U vezi
s tim, apelanti navode da tuženi nije podnio prijedlog za
protivizvršenje u roku od godinu dana od okončanja izvršnog
postupka, budući da su apelanti ušli u posjed spornih nekretnina
22. decembra 2005. godine, a da je prijedlog za protivizvršenje
podnesen 10. aprila 2007. godine, te da je stoga taj prijedlog
sud trebao odbaciti u smislu člana 67. st. 1. i 2. ZPP-a u vezi s
članom 54. stav 3. ZIP-a. S obzirom da sudovi nisu postupili na
ovakav način, apelanti smatraju da su redovni sudovi postupili
nezakonito.
U odnosu na osporene odluke donesene u parničnom
postupku (AP 1382/12)
31. U odnosu na parnični postupak apelanti smatraju da su
im prekršena prava iz čl. II/3.e), f) i k) i II/5. Ustava Bosne i
Hercegovine, odnosno iz člana 6. stav 1. i člana 8. Evropske
konvencije, te člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku
konvenciju. U vrlo opširnoj apelaciji i dopuni apelacije apelanti
uglavnom iznose svoje viđenje stanja u Banjoj Luci u vrijeme
zaključenja spornih ugovora, te navode da smatraju da su
osporene presude donesene pogrešnom primjenom materijalnog
prava. Naročito, apelanti ističu da su sudovi pogrešno zaključili
da nije bilo mana volje prilikom zaključenja ugovora, odnosno
da sporni ugovori nisu zaključeni dobrovoljno, o čemu su
iznijeli uglavnom istu argumentaciju koju su iznijeli i u
postupku koji je rezultirao osporenim presudama. Apelanti se
također pozivaju, između ostalog, na praksu Ustavnog suda u
predmetu U 15/99 koji je, kako smatraju, bitan za rješavanje
konkretne apelacije, te ukazuju na to da je u toj odluci sud
"zauzeo pravno stanovište da su ugovori zaključeni u ratu
ništavi".
32. Apelanti također navode da su u postupku počinjene i
povrede parničnog postupka. U tom pravcu navode da su
"dvoje sudija učestvovali u donošenju presuda s pravnim
stavovima koji se međusobno isključuju". Naime, apelanti
navode da su dvoje sudija, D.O. i B.T., prilikom donošenja
rješenja Vrhovnog suda od 26. januara 2007. godine smatrali da
je ugovor o zamjeni spornih nekretnina pravno ništav, dok su
drugi put, prilikom donošenja osporene presude Vrhovnog suda
od 22. februara 2012. godine, zauzeli stav da je taj ugovor
pravno valjan. Kao argument, apelanti dalje detaljno upoređuju
navedene dvije odluke Vrhovnog suda, te smatraju da dato
obrazloženje, koje je u vezi s takvim istim navodima koje su
iznijeli u reviziji, nije zadovoljavajuće i da je pravno
neutemeljeno. Kao zaključak u vezi sa ovim, apelanti navode
da su navedene sudije "tako postupili pod pritiskom politike na
što ukazuju materijalni dokazi koji su bili dostupni
[apelantima]". Dalje, apelanti su vrlo opširno obrazložili zašto
smatraju da je "pravosudni sistem u BiH nefunkcionalan", te
niz drugih tvrdnji o navodnim političkim pritiscima na sudstvo,
koje nisu posebno argumentirane, pa ih Ustavni sud neće
detaljno interpretirati.
33. U spisu predmeta postoji i niz dopisa i zapažanja
Helsinškog komiteta za ljudska prava u BiH, Ureda
ombudsmena BiH i Ministarstva pravde kojima su se apelanti
obraćali za zaštitu prava za koja smatraju da su im prekršena
osporenim odredbama. Budući da ti dopisi nisu relevantni za
odlučivanje o apelaciji, Ustavni sud smatra da nije potrebno
iznositi njihov sadržaj.
b) Odgovori na apelaciju
34. U odgovorima na obje apelacije, sudovi i učesnici u
postupku su osporili navode iz obje apelacije, te predložili da
sud obje apelacije odbije.

Broj 84 - Stranica 56

SLUŽBENI GLASNIK BiH

V. Relevantni propisi
35. U Zakonu i izvršnom postupku ("Službeni glasnik
RS" br. 59/03, 85/03, 64/05, 118/07, 29/10 i 57/12) relevantne
odredbe glase:
Razlozi za protivizvršenje
Član 54.
Nakon što je izvršenje već sprovedeno, izvršenik može u
istom izvršnom postupku zatražiti od suda da naloži tražiocu
izvršenja da mu vrati ono što je izvršenjem dobio:
1) ako je izvršna isprava pravosnažno ukinuta,
preinačena, poništena, stavljena van snage ili je na drugi način
utvrđeno da je bez dejstva,
2) ako je rješenje o izvršenju pravosnažno ukinuto ili
preinačeno,
3) ako je tokom izvršnog postupka namirio tražiocu
izvršenja potraživanje mimo suda tako da je tražilac izvršenja
dvostruko namiren.
(2) Ako je tražilac izvršenja izvršenjem naplatio određeni
novčani iznos, izvršenik u prijedlogu za protivizvršenje može
tražiti plaćanje zakonskih zateznih kamata od dana naplate tog
iznosa.
(3) Prijedlog za protivizvršenje iz stava 1. ovog člana
može se podnijeti u roku od 30 dana od dana kad je izvršenik
saznao za razlog za protivizvršenje, a najkasnije u roku od
jedne godine od dana okončanja izvršnog postupka.
(4) Izvršenik ne može prije isteka roka iz stava 3. ovog
člana svoje potraživanje ostvarivati u parničnom postupku.
Rješenje o protivizvršenju
Član 56.
(1) Na osnovu pravosnažnog i izvršnog rješenja kojim je
tražiocu izvršenja naloženo da izvršeniku vrati ono što je
izvršenjem dobio, sud će, na prijedlog izvršenika, donijeti
rješenje o protivizvršenju.
(2) Protivizvršenje se sprovodi po odredbama ovog
zakona o izvršenju.
Obustava izvršenja
Član 63.
(1) Ako ovim zakonom nije drugačije određeno, izvršenje
će se obustaviti po službenoj dužnosti, ako je izvršna isprava
pravosnažno ukinuta, preinačena, poništena, stavljena van
snage ili je na drugi način određeno da je bez dejstva, odnosno
ako potvrda o izvršnosti bude pravosnažno ukinuta.
(2) Izvršenje će se obustaviti po službenoj dužnosti i kada,
u skladu sa odredbama koje uređuju obligacione odnose, treće
lice ispuni obvezu prema tražiocu izvršenja umjesto izvršenika.
[...]
36. U Zakonu o obligacinim odnosima ("Službeni list
SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i "Službeni glasnik RS"
br. 17/93, 3/96, 39/03, 74/04) relevantne odredbe glase:
Član 26.
Ugovor je zaključen kada su se ugovorne strane saglasile
o bitnim sastojcima ugovora.
Član 28.
[...](2) Izjava volje mora da bude učinjena slobodno i
ozbiljno.
Član 103.
(1) Ugovor, koji je protivan prinudnim propisima, javnom
poretku ili dobrim običajima ništavan je ako cilj povrijeđenog
pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u
određenom slučaju ne propisuje što drugo [...]
Član 104.
1) U slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana
dužna je da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu
takvog ugovora, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog

Utorak, 29. 10. 2013.

što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća
naknada u novcu, prema cijenama u vrijeme donošenja sudske
odluke, uikoliko zakon što drugo ne određuje. [...]
37. U Zakonu o prestanku primjene Zakona o
korištenju napuštene imovine – prečišćeni tekst ("Službeni
glasnik RS" broj 16/10) relevantne odredbe glase:
Član 4.
Odredbe ovog zakona se također primjenjuju na ugovore
o zamjeni stana, gdje je zamjena stana izvršena u periodu od 1.
aprila 1992. do 19. decembra 1998. godine u skladu sa
Zakonom o stambenim odnosima [...].
[...]
[...]U slučaju gdje se jedan od zamijenjenih stanova
nalazi na teritoriji neke od država nastalih od bivše SFRJ, teret
dokazivanja je na stranki koja tvrdi da zamjena nije izvršena na
dobrovoljan način i u skladu sa zakonom, u cilju uspostave
pravnog statusa prije izvršene zamjene.
38. U Zakonu o parničnom postupku ("Službeni glasnik
RS" br. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07 i 49/09), relevantne odredbe
glase:
Član 7.
Stranke su dužne da iznesu sve činjenice na kojima
zasnivaju svoje zahtjeve id a izvode dokaze na kojima se
utvrđuju te činjenice. [...]
Član 123.
(1) Svaka stranka dužna je dokazati činjenice na kojima
zasniva svoj zahtjev. [...]
VI. Dopustivost
39. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i
Hercegovine Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u
pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu
predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i
Hercegovini.
40. U skladu s članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv
presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi
djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se
podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije
primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku
kojeg je koristio.
41. U konkretnom slučaju, predmet osporavanja
apelacijom broj AP 932/10 je Rješenje Okružnog suda broj
011-0-Gž-09-000409 od 15. februara 2010. godine. Ovo
rješenje apelanti su primili 17. marta 2010. godine, a apelacija
protiv ove odluke je podnesena 19. marta 2010. godine, tj. u
roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila
Ustavnog suda.
42. Dalje, predmet osporavanja apelacijom broj AP
1382/12 je Presuda Vrhovnog suda broj 71 0 P 031688 10 Rev
od 22. februara 2012. godine. Ovu presudu apelanti su primili
17. marta 2012. godine, a apelacija protiv ove odluke je
podnesena 16. aprila 2012. godine, tj. u roku od 60 dana, kako
je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda.
43. Konačno, obje apelacije ispunjavaju i uvjete iz člana
16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima
facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog
kojeg apelacija nije dopustiva.
44. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i
Hercegovine, te člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete u pogledu
dopustivosti.
VII. Meritum
45. Apelanti osporavaju navedene odluke iz izvršnog i iz
parničnog postupka, tvrdeći da im je njima prekršeno pravo na

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i
člana 6. stav 1. Evropske konvencije, pravo na imovinu iz člana
II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1
uz Evropsku konvenciju, kao pravo na dom iz člana II/3.f)
Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije,
pravo na nediskriminaciju iz člana 14. Evropske konvencije, te
pravo iz člana II/5. Ustava Bosne i Hercegovine, zato što
smatraju da sudovi pogrešno primijenili materijalno pravo.
a) Pravo na pravično suđenje u odnosu na izvršni postupak
(AP 983/10)
46. Član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine u
relevantnom dijelu glasi:
Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska
prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje:
e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim
stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom.
47. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom
dijelu glasi:
1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili
osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega svako ima
pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku
pred nezavisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom.
[…]
48. U odnosu na izvršni postupak, apelanti povredu prava
na pravično suđenje vide u, navodno, pogrešnoj primjeni
materijalnog prava, odnosno relevantnih odredaba ZIP-a. U
vezi s tim navodima, Ustavni sud ukazuje da prema praksi
Evropskog suda i Ustavnog suda zadatak ovih sudova nije da
preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog
stanja i primjene materijalnog prava (vidi Evropski sud,
Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna 2005.
godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije
nadležan da supstituira redovne sudove u procjeni činjenica i
dokaza, već je općenito zadatak redovnih sudova da ocijene
činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Evropski sud, Thomas
protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005.
godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da
ispita da li je eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja
ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup
sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je
primjena
zakona
bila,
eventualno,
proizvoljna
ili
diskriminacijska. Dakle, u okviru apelacione nadležnosti
Ustavni sud se bavi isključivo pitanjem eventualne povrede
ustavnih prava ili prava iz Evropske konvencije u postupku
pred redovnim sudovima, pa će u konkretnom slučaju Ustavni
sud ispitati da li je postupak u cjelini bio pravičan u smislu
člana 6. stav 1. Evropske konvencije (vidi Ustavni sud, Odluka
broj AP 20/05 od 18. maja 2005. godine, objavljena u
"Službenom glasniku BiH" broj 58/05).
49. U konkretnom slučaju, Ustavni suda zapaža da su
sudovi ispitali i raspravili prigovor apelanata o tome da je
zahtjev tuženog za protivizvršenje bio neblagovremen, te da su
taj prigovor odbili uz obrazloženje koje se ne može smatrati
proizvoljnim i suprotnim standardima prava na pravično
suđenje. Naročito, Ustavni sud zapaža da su sudovi jasno
obrazložili da se zahtjev za protivizvršenje može podnijeti u
roku od 30 dana od dana kad je izvršenik saznao za razlog
protivizvršenja, a najkasnije u roku od jedne godine od dana
okončanja izvršnog postupka. Budući da se u konkretnom
slučaju radi o dosljednoj primjeni odredbe člana 54. stav 3.
ZIP-a, te da su sudovi o tome da je zahtjev za protivizvršenje
podnesen u skladu s navedenom odredbom dali veoma detaljna
i jasna obrazloženja, Ustavni sud smatra da su neosnovani
navodi apelanata da im je na ovaj način prekršeno pravo na
pravično suđenje.

Broj 84 - Stranica 57

50. Također, apelanti kršenje prava na pravično suđenje
vide i u načinu na koji su sudovi u izvršnom postupku
primijenili odredbu člana 54. st. 1. i 2. ZIP-a, zato što su
dozvolili protivizvršenje iako se, kako navode, ne radi o
novčanom potraživanju, već je predmet protivizvršenja povrat
nekretnine koju su apelanti dobili od tuženog u izvršnom
postupku. Međutim, Ustavni sud zapaža da su i na ovo pitanje
sudovi u izvršnom postupku dali jasne i zadovoljavajuće
odgovore, te da se ne može smatrati da je njihova odluka
proizvoljna. Naročito, Ustavni sud ukazuje da apelanti svoje
tvrdnje o kršenju prava na pravično suđenje zasnivaju na
vlastitom pogrešnom tumačenju da je protivizvršenje moguće
samo u slučaju novčanih potraživanja. Naime, protivizvršenje
je pravni institut propisan ZIP-om koji omogućava da se u
istom izvršnom postupku, nakon što je izvršenje provedeno,
zatraži od suda da naloži tražiocu izvršenja (u konkretnom
slučaju – apelantima) da vrati izvršeniku (u konkretnom slučaju
– tuženom) "ono što je izvršenjem dobio". Ustavni sud naročito
zapaža da u odredbi člana 54. stav 1. nema ništa što bi se moglo
protumačiti kao ograničenje u odnosu na predmet izvršenja,
tako da je protivizvršenje moguće bez obzira na to šta je bilo
predmet izvršenja, pokretne stvari, nekretnine ili novčana
potraživanja. Stav 2. istog člana, na kojem apelant temelji svoju
tvrdnju o proizvoljnosti u odlučivanju, tiče se situacije kada je
predmet izvršenja bilo novčano potraživanje, te propisuje
mogućnost traženja zakonskih zateznih kamata u zahtjevu za
protivizvršenje. U konkretnom slučaju ova odredba nije
relevantna, jer su predmet izvršenja bile nekretnine, niti se ova
odredba može tumačiti na način kako to apelanti čine. Stoga
Ustavni sud smatra da su ovi navodi apelanata neosnovani i da
nema ništa što ukazuje da su odluke sudova u izvršnom
postupku proizvoljne.
51. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da
apelanti nisu ponudili bilo kakve relevantne argumente koji bi
opravdali njihovu tvrdnju da je u konkretnom slučaju na bilo
koji način prekršeno njihovo pravo na pravično suđenje, već su
samo nezadovoljni ishodom konkretnog postupka. Stoga
Ustavni sud smatra da, u konkretnom slučaju, osporenim
odlukama sudova u izvršnom postupku nije prekršeno pravo na
pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i
člana 6. stav 1. Evropske konvencije.
b) Ostali navodi u odnosu na AP 983/10
52. U vezi s navodima o kršenju prava na imovinu i na
nediskriminaciju, Ustavni sud zapaža da apelanti svoje navode
o kršenju navedenih prava nisu posebno obrazlagali, već te
tvrdnje zasnivaju na istim navodima koje su iznijeli u odnosu
na tvrdnje o kršenju prava na pravično suđenje. Uzimajući u
obzir zaključak Ustavnog suda u odnosu na pravo na pravično
suđenje, Ustavni sud smatra da nema potrebe posebno ispitivati
navode apelanata o kršenju prava na imovinu i prava na
nediskriminaciju, jer ništa ne ukazuje da u vezi s tim apelanti
imaju opravdan zahtjev.
c) Pravo na pravično suđenje u odnosu na parnični postupak
(AP 1382/12)
53. U odnosu na odluke sudova donesene u parničnom
postupku, apelanti povredu prava na pravično suđenje također
vide u pogrešnoj primjeni materijalnog prava.
54. U vezi s tim, Ustavni sud zapaža da apelanti u suštini
ne navode bilo kakve procesne propuste, niti tvrde da je
parnični postupak pred Okružnim i Vrhovnim sudom proveden
na njihovu štetu. Apelanti smatraju da su Okružni i Vrhovni sud
donijeli proizvoljne odluke, a tu tvrdnju obrazlažu svojim
shvatanjem relevantnih propisa koje su ovi sudovi primijenili.
U vezi s tim, Ustavni sud zapaža da je postupak u konkretnom
slučaju pokrenut po tužbi apelanata kojom su tražili da se

Broj 84 - Stranica 58

SLUŽBENI GLASNIK BiH

ponište ugovori o zamjeni nekretnina koje su apelanti zaključili
s tuženim u vrijeme trajanja rata u Bosni i Hercegovini. Dalje,
njihov tužbeni zahtjev su Okružni i Vrhovni sud odbili
obrazloživši da apelanti nisu dokazali da su u vrijeme
zaključenja ugovora kod apelanata postojale mane volje koje bi
mogle voditi ništavosti spornih ugovora, iako je na apelantima
bio teret dokazivanja. Ovakav stav su i Okružni i Vrhovni sud
detaljno i jasno obrazložili, pa kod činjenice da apelanti i ne
osporavaju da, osim izjava koje su oni dali pred sudom, nisu
predlagali izvođenje bilo kakvih drugih dokaza kako bi
potkrijepili svoje tvrdnje, Ustavni sud ne može zaključiti da su
presude Okružnog i Vrhovnog suda u vezi s tim proizvoljne.
55. Osim toga, u vezi s navodima o tome da su samе ratne
okolnosti dovoljne da bi se zaključilo da su svi ugovori o
zamjeni nekretnina ništavi, Ustavni sud također ukazuje da je u
svojoj praksi koja se tiče ovog pitanja već ukazao da, bez
utvrđenja individualnih okolnosti, postojanje samo općih ratnih
okolnosti nije dovoljno da bi se utvrdilo da je ugovor ništav
(vidjeti, između ostalih, Odluku o dopustivosti Ustavnog suda
broj AP 1463/08 od 13. maja 2010. godine, objavljena na
www.ustavnisud.ba). Također, situacija u predmetu broj U
15/99, na koji se apelant također poziva u apelaciji, potvrđuje
ovakav stav Ustavnog suda. Naime, u tom predmetu Ustavni
sud je ispitao sve okolnosti konkretnog slučaja, pa je uzeo u
obzir da je apelantica u tom predmetu iselila iz svoje kuće
nakon što su se, mimo njene volje, u kuću uselile izbjeglice i to
na osnovu odluke nadležnog organa, kao i da se u tu kuću
"vratila da živi u njoj uprkos ugovoru o zamjeni koji je
zaključila" odmah nakon što su te izbjeglice njenu kuću
napustile. Ustavni sud je naveo da su se, "u takvim
okolnostima", ostvarili uvjeti za proglašenje ugovora o zamjeni
ništavim (vidjeti Ustavni sud, Odluka broj U 15/99 od 15.
decembra 2000. godine, objavljena u "Službenom glasniku
BiH" broj 13/01), budući da je iz apelantičinog ponašanja bilo
jasno da nije željela zaključiti ugovor o zamjeni nekretnina.
Međutim, u konkretnom slučaju ne postoje takve ili slične
okolnosti, kako su to utvrdili sudovi na osnovu dokaza koji su
izvedeni u prvostepenom postupku, o čemu su sudovi dali
obrazloženja koja se ne mogu smatrati proizvoljnim. Upravo
suprotno, apelanti nisu ničim dokazali, kako je to naglašeno u
osporenim odlukama, da je na njih vršen pritisak ili da su
sporne ugovore o zamjeni zaključili zbog neposrednih prijetnji,
ušli su u posjed zamjenskih nekretnina i na njima se upisali kao
vlasnici, što je, kako je rečeno, sasvim različita situacija od one
u predmetu U 15/99.
56. Dalje, apelanti smatraju da dvoje sudija koji su, kako
navode "učestvovali u donošenju presuda s pravnim stavovima
koji se međusobno isključuju", nisu bili nepristrani kako to
zahtijeva član 6. stav 1. Evropske konvencije. U vezi s tim
navodima, Ustavni sud smatra da, na osnovu utvrđenih
standarda Evropskog i Ustavnog suda za ocjenu eventualne
pristranosti (vidi npr. Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i
meritumu broj AP 2473/06 od 17. marta 2009. godine, tačka 44.
sa daljnjim referencama), nema ništa što ukazuje da su ovi
navodi apelanata osnovani. Naime, apelanti svoje navode
zasnivaju isključivo na tome da je dvoje sudija koji su u pitanju
zauzelo jedan pravni stav prilikom donošenja rješenja
Vrhovnog suda od 26. januara 2007. godine, a sasvim drugačiji
pravni stav prilikom donošenja osporene presude Vrhovnog
suda od 22. februara 2012. godine. Dakle, apelanti ne tvrde da
postoje neki objektivni razlozi zbog kojih bi se, eventualno,
moglo smatrati da su ove sudije bile pristrane, već postavljaju
pitanje subjektivne pristranosti. Međutim, Ustavni sud ukazuje
da se, sa subjektivnog aspekta, ne može postaviti pitanje
nepristranosti sudija u konkretnom slučaju. Naime, ove tvrdnje
apelanti ne obrazlažu ničim drugim nego različitim pravnim

Utorak, 29. 10. 2013.

stavovima koje su, navodno, sudije koje su u pitanju zauzimale
prilikom odlučivanja u revizijskom postupku. Ovo, međutim,
ne može voditi zaključku o njihovoj pristranosti, a subjektivna
pristranost se pretpostavlja dok apelanti suprotno ne dokažu
(idem.), što u konkretnom slučaju nisu učinili, jer samo pravna
stanovišta članova sudskog vijeća s kojima se apelanti ne slažu
ne mogu biti razlogom da se smatra da su pristrani. Imajući u
vidu navedeno, Ustavni sud smatra da su apelantovi navodi o
pristranosti dvoje članova vijeća Vrhovnog suda neosnovani.
57. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud smatra da
apelanti nisu ponudili bilo kakve relevantne argumente koji bi
opravdali njihovu tvrdnju da je u parničnom postupku koji je
rezultirao osporenim presudama na bilo koji način prekršeno
njihovo pravo na pravično suđenje, već su samo nezadovoljni
ishodom konkretnog postupka. Stoga Ustavni sud smatra da u
konkretnom slučaju nema povrede prava na pravično suđenje iz
člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1.
Evropske konvencije.
b) Ostali navodi u odnosu na AP 1382/12
58. U vezi s navodima o kršenju prava na dom i imovinu,
te u odnosu na pravo na povratak izbjeglica i raseljenih lica iz
člana II/5. Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud zapaža da
apelanti svoje navode o kršenju navedenih prava nisu posebno
obrazlagali, već te tvrdnje zasnivaju na istim navodima koje su
iznijeli u odnosu na tvrdnje o kršenju prava na pravično
suđenje. Uzimajući u obzir zaključak Ustavnog suda u odnosu
na pravo na pravično suđenje, Ustavni sud smatra da nema
potrebe posebno ispitivati apelantove navode o kršenju prava na
dom i imovinu i prava na povratak izbjeglica i raseljenih lica,
jer ništa ne ukazuje da u vezi s tim apelanti imaju opravdan
zahtjev.
VIII. Zaključak
59. Ustavni sud zaključuje da ne postoji kršenje prava na
pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i
člana 6. stav 1. Evropske konvencije u izvršnom ili parničnom
postupku zato što su ovi navodi apelanata zasnovani isključivo
na njihovom nezadovoljstvu osporenim odlukama. Naime,
apelanti nisu dokazali da je protivizvršenje protiv njih
dozvoljeno na način koji bi se mogao ocijeniti proizvoljnim ili
da je na bilo koji način u izvršnom postupku prekršeno njihovo
pravo na pravično suđenje. Također, apelanti nisu dokazali da
je u parničnom postupku proizvoljno ocijenjeno da nema uvjeta
za proglašavanje spornih ugovora o zamjeni nekretnina
ništavim, zato što postojanje samo općih ratnih okolnosti, bez
utvrđenja individualnih okolnosti u svakom konkretnom
slučaju, nije dovoljno da bi se utvrdila ništavost ugovora o
zamjeni. Osim toga, navodi o pristranosti dvoje sudija –
članova vijeća Vrhovnog suda, samo zbog njihovih pravnih
stavova i u nedostatku bilo kakvih relevantnih dokaza o
njihovoj subjektivnoj pristranosti, ne mogu dovesti do
zaključka o kršenju prava na pravično suđenje.
60. Na osnovu člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.
61. U smislu člana 41. Pravila Ustavnog suda aneks ove
odluke čini izdvojeno mišljenje sutkinje Margarite CacaNikolovska, suprotno odluci.
62. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine,
odluke Ustavnog suda su konačne i obаvezujuće.
Predsjednica
Ustavnog suda Bosne i Hercegovine
Valerija Galić, s. r.

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Izdvojeno mišljenje
Žao mi je što ne mogu podržati mišljenje većine sudija u
ovom predmetu i zato izjavljujem svoje izdvojeno mišljenje čiji
koncept iznosim.
Mislim da je u ovom predmetu osnovno pitanje jesu li
ispoštovani kriteriji za pravo na pravično suđenje iz člana 6.
stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava u vezi s
konzistentnosti nacionalne sudske prakse i poštovanja principa
pravne sigurnosti, kao i s obavezom da obrazloženje odluke ima
jasne i razumljive razloge, odnosno obavezom da obrazloženje
presude sadrži razloge o ocjeni suda u vezi s tim je li neka
činjenica "dokazana", što je bila nadležnost Ustavnog suda
BiH, koji bi pri tome podržao i svoju praksu (AP 179/10 od 18.
4. 2012).
Ja ću se zadržati samo na osporenim odlukama donesenim
u parničnom postupku zato što je izvršni postupak, koji je isto
predmet apelacije, u tijesnoj vezi s parničnim. Ako u parničnom
postupku nisu poštovani navedeni principi, onda je to slučaj i u
izvršnom postupku. U svakom slučaju smatram da treba ukinuti
odluke u parničnom i izvršnom postupku i tokom ponovnog
suđenja ispoštovati principe pravičnog suđenja.
Konzistentnost sudske prakse je osnov za obezbjeđivanje
principa pravičnog suđenja, a time se obezbjeđuje i pravna
sigurnost. S druge strane, promjena sudske prakse nije sama po
sebi apsolutno suprotna pravilima fer postupka. Razvoj pravne
situacije može dovesti do potrebe da se promijeni sudska
praksa, međutim te promjene primijenjene na datu situaciju
traže i prezentiranje argumenata za takvo postupanje. U presudi
Vrhovnog suda, kojom je izvršena krajnja intervencija u pravo
na pravično suđenje, nema ni jedan argument ili obrazloženje
zbog čega je promijenjen stav da su relevantni samo direktni
pritisci na apelanta. U svim ranijim predmetima, kako kod
redovnih sudova tako i kod Ustavnog suda BiH, bila je
prihvaćena praksa da je, pored općih ratnih okolnosti, za
ništavost ugovora bilo potrebno utvrđivanje i individualnih
okolnosti u koje ulaze direktni i indirektni pritisci. U
konkretnom predmetu nije bilo ni osporeno da tuženi nije vršio
pritisak na tužitelja (apelanti) i zato su predloženi dokazi za
indirektne pritiske "ispitivanje stranaka." Pri postojanju ovakvih
dokaza, a saslušanje stranke je nesporno dokazno sredstvo,
sudovi su prihvatili da apelanti nisu ničim dokazali da je na njih
vršen pritisak… Po mom mišljenju, ovo je proizvoljan
zaključak. Apelanti su dostavili dokaz koji je izveden i trebalo
je da sud taj dokaz ocijeni, a ne samo konstatira kako ničim nije
dokazano da je na njih vršen pritisak. Spomenuti sudovi se nisu
uopće upustili u ispitivanje potrebnih okolnosti o svim
mogućim pritiscima, uključujući i indirektne, što je bila sudska
praksa prilikom formiranja volje za sklapanje predmetnog
ugovora. Znači, prihvaćeno je samo da tuženi nije vršio
direktan pritisak. Apelanti su tražili da se utvrdi postojanje
indirektnih pritisaka koji bi bili prezentirani u sudskom
postupku. Samo Osnovni sud je, imajući u vidu indirektne
pritiske detaljno prezentirane u dokumentima ovog predmeta,
prihvatio da volja apelanata da zaključe ugovor o zamjeni nije
bila formirana slobodno i dao je dovoljno relevantno
obrazloženje za svoj stav. Niti Okružni, niti Vrhovni, niti
Ustavni sud, po mom mišljenju, nisu dali argumente za svoj
stav da se ovako promijeni sudska praksa (dovoljno
nepostojanje direktnih pritisaka) čime su doveli u pitanje
pravnu sigurnost koja garantira izvjesnu sigurnost, stabilnost i
doprinos javnom povjerenju u sudstvо (Paduroru v. Rum
63252/00-odluka ESLJP).
U datoj situaciji radi se o dubokoj i dugotrajnoj razlici u
sudskoj praksi, i nije se ispitivalo predviđa li nacionalno pravo
neki mehanizam za prevazilaženje ovakve razlike i, ako postoji,

Broj 84 - Stranica 59

kakav je efekt njegove primjene (Presuda ESLJP GC 13279/05
od 20. 10. 2011).
Nastala situacija je dovela dо posljedica koje se ne mogu
promijeniti niti remedirati. Smatram da je Ustavni sud BiH
imao obavezu da ispituje dublje da li je princip pravne
sigurnosti u smislu navedenog, kao element pravičnog suđenja,
primijenjen u datom predmetu.
Margarita Caca-Nikolovska

1115

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u
predmetu broj AP 1761/10, rješavajući apelaciju Vlade
Republike Srpske i PD "Napredak" a.d. Pelagićevo, na
temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59.
stavak 2. alineja 2, članka 61. st. 1. i 2. i članka 64. stavak 1.
Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik
Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:
Valerija Galić, predsjednica
Miodrag Simović, dopredsjednik
Seada Palavrić, dopredsjednica
Mato Tadić, sudac
Constance Grewe, sutkinja
Mirsad Ćeman, sudac
Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja
Zlatko M. Knežević, sudac
na sjednici održanoj 27. rujna 2013. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU

Usvaja se apelacija Vlade Republike Srpske i PD
"Napredak" a.d. Pelagićevo.
Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz članka
II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1.
Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih
sloboda.
Ukida se Presuda Okružnog suda u Banjaluci broj 11 0 U
001765 09 U od 19. veljače 2010. godine.
Predmet se vraća Okružnom sudu u Banjaluci, koji je
dužan u roku od tri mjeseca donijeti novu odluku sukladno
članku II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članku 6. stavak 1.
Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih
sloboda.
Nalaže se Okružnom sudu u Banjaluci da, sukladno
članku 74. stavak 5. Pravila Ustavnog suda, u roku od tri
mjeseca od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud
Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja
ove odluke.
Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i
Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i
Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u
"Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".
OBRAZLOŽENJE
I. Uvod
1. Vlada Republike Srpske (u daljnjem tekstu:
prvoapelantica), koju zastupa Pravobraniteljstvo Republike
Srpske, podnijela je 12. svibnja 2010. godine apelaciju
Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu:
Ustavni sud) protiv Presude Okružnog suda u Banjaluci (u
daljnjem tekstu: Okružni sud) broj 11 0 U 001765 09 U od 19.
veljače 2010. godine.
2. PD "Napredak" a.d. Pelagićevo (u daljnjem tekstu:
drugoapelant) iz Pelagićeva, koga zastupa Goran Blagojević,
odvjetnik iz Šamca, podnijelo je 15. svibnja 2010. godine
apelaciju Ustavnom sudu protiv Presude Okružnog suda broj 11
0 U 001765 09 U od 19. veljače 2010. godine.

Broj 84 - Stranica 60

SLUŽBENI GLASNIK BiH

3. Iako Ustavni sud od apelanata ne traži da iscrpe
izvanredni pravni lijek-zahtjev za izvanredno preispitivanje
sudske odluke, Ustavni sud zapaža da su Ministarstvo
poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srpske (u
daljnjem tekstu: Ministarstvo), kao prvoapelantičino tijelo, i
drugoapelant protiv presude Okružnog suda podnijeli zahtjev za
izvanredno preispitivanje sudske odluke. Vrhovni sud
Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) je Presudom
broj 11 0 U 001765 10 Uvp od 22. lipnja 2011. godine zahtjev
Ministarstva odbacio kao izjavljen od neovlaštene osobe, a
zahtjev drugoapelanta je odbijen kao neutemeljen. Stoga će
Ustavni sud prilikom razmatranja predmetnih apelacija uzeti u
obzir i presudu Vrhovnog suda.
II. Postupak pred Ustavnim sudom
4. Obzirom na to da se predmetne apelacije tiču iste
činjenične i pravne osnove, Ustavni sud je, sukladno članku 31.
stavak 1. Pravila Ustavnog suda, donio odluku o spajanju
predmeta br. AP 1761/10 i AP 1906/10 u kojima će voditi jedan
postupak i donijeti jednu odluku pod brojem AP 1761/10.
5. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda,
od Okružnog suda, Povjerenstva za koncesije Republike Srpske
(u daljnjem tekstu: Povjerenstvo za koncesije), DOO "Braća
Pavlović" iz Obudovca (u daljnjem tekstu: tužitelj) zatraženo je
15. srpnja 2010. godine i 28. listopada 2011. godine da dostave
odgovore na apelacije.
6. Okružni sud, Povjerenstvo za koncesije i tužitelj
dostavili su odgovore na apelacije 29. srpnja i 8. rujna 2010.
godine, 8. i 15. studenog i 12. prosinca 2011. godine.
7. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda,
odgovori Okružnog suda, Povjerenstva za koncesije i tužitelja
dostavljeni su opunomoćenicima apelanata 27. listopada 2011.
godine i 6. ožujka 2013. godine.
III. Činjenično stanje
8. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i
dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na
sljedeći način:
9. Odlukom Povjerenstva za koncesije broj 01-561/06 od
21. rujna 2006. godine dana je ovlast Ministarstvu za pregovore
sa drugoapelantom, kao ponuđačem, za dodjelu koncesije na
temelju samoinicijativne ponude za korištenje poljoprivrednog
zemljišta u vlasništvu Republike Srpske, površine 990 ha, u
općini Pelagićevo. Ministarstvo je obvezano da u roku koji ne
može biti dulji od 30 dana od dana primitka predmetne odluke
sa drugoapelantom kao ponuđačem definira osnovne elemente
ugovora o koncesiji sukladno članku 28. Zakona o koncesijama.
10. Na prijedlog Povjerenstva za koncesije prvoapelantica
je Odlukom broj 04/1-012-2371/06 od 16. studenog 2006.
godine tužitelju dodijelila koncesiju za korištenje
poljoprivrednog zemljišta u vlasništvu Republike Srpske u
općinama Šamac i Pelagićevo, površine 311,7663 ha, radi
ostvarivanja prava obavljanja biljne i stočarske prozvodnje.
11. Prvoapelantica je putem Ministarstva 4. prosinca i 27.
veljače 2006. godine sa tužiteljem zaključila ugovor o koncesiji
kojim su ugovorne strane regulirale prava i obveze između
prvoapelantice kao nositeljice prava vlasništva na
poljoprivrednom zemljištu u vlasništvu Republike Srpske i
tužitelja radi ostvarivanja prava obavljanja biljne i stočarske
proizvodnje korištenjem prirodnog bogatstva-poljoprivrednog
zemljišta za organiziranu proizvodnju žitarica (kukuruz, soja,
pšenica) za uzgoj stoke.
12. Odlukom prvoapelantice broj 04/1-012-2-1252/09 od
2. srpnja 2009. godine poništena je Odluka o dodjeli tužitelju
koncesije za korištenje poljoprivrednog zemljišta u vlasništvu
Republike Srpske broj 04/1-012-2371/06 od 16. studenog 2006.
godine. Navedenom odlukom poništene su sve pravne

Utorak, 29. 10. 2013.

posljedice koje je proizvela odluka od 16. studenog 2006.
godine.
13. Tužitelj je protiv prvoapelantice, a zbog poništenja
Odluke broj 04/1-012-2-1252/09 od 2. srpnja 2009. godine,
podnio tužbu koju je Okružni sud Presudom broj 11 0 U
001765 09 U od 19. veljače 2010. godine uvažio i navedenu
odluku poništio. Zahtjev tužitelja za odgađanje izvršenja
osporenog akta je odbačen.
14. Iz obrazloženja presude proizlazi da je drugoapelant
sudjelovao u predmetnom postupku kao zainteresirana osoba. U
tom statusu drugoapelant je dostavio odgovor na tužbu u kojem
je naveo da je prvoapelantica svoju odluku donijela u postupku
vršenja nadzora u kojem je utvrdila da su u postupku dodjele
koncesije učinjene nepravilnosti iz čega proizlazi da su
ispunjeni uvjeti propisani odredbom članka 248. stavak 1. toč.
2, 3. i 5. Zakona o opštem upravnom postupku (u daljnjem
tekstu: ZOUP).
15. Okružni sud, razmatrajući predmetnu tužbu, naveo je
da je osporeni akt donesen na temelju odredbe članka 6. Zakona
o koncesijama ("Službeni glasnik RS" br. 25/02 i 91/06),
odredbe članka 43. stavak 3. Zakona o Vladi RS ("Službeni
glasnik RS" broj 118/08) i odredbe članka 248. stavak 1.
ZOUP-a ("Službeni glasnik RS" broj 13/02).
16. Tumačeći navedene zakonske odredbe, Okružni sud je
ocijenio da one ne predstavljaju osnovu za donošenje
osporenog akta. Prema mišljenju Okružnog suda, odredba
članka 43. stavak 3. Zakona o Vladi RS je odredba
procesnopravnog, a ne materijalnopravnog karaktera, koja
uređuje pitanja u kojima Vlada odlučuje u formi odluke, pa nije
mogla poslužiti kao zakonska osnova za donošenje osporenog
akta. Konstatirano je da prvoapelantica nije nadležna
poništavati pojedinačne akte budući da to ne proizlazi ni iz
jedne odredbe Zakona o koncesijama, pa ni iz odredbe članka 6.
Zakona o koncesijama na koju se prvoapelantica pozvala u
osporenoj odluci. Navedeno, prema mišljenju Okružnog suda,
upućuje na zaključak da je osporeni akt donesen uz povredu
spomenutih zakonskih odredaba.
17. U odnosu na odredbu članka 248. stavak 1. ZOUP-a,
Okružni sud je naveo da su njome propisani uvjeti koji moraju
biti ispunjeni da bi se rješenje koje je konačno u upravnom
postupku moglo poništiti po pravu nadzora. Prema navedenoj
odredbi, do poništavanja i ukidanja konačnog rješenja po pravu
nadzora od tijela višeg stupnja, odnosno tijela koje vrši nadzor,
može doći, u pravilu, samo zbog težih povreda zakonitosti, a
ovisno o tomu propisani su i kriteriji kada će se takvo rješenje
poništiti ili ukinuti po pravu nadzora. Istaknuto je da iz
obrazloženja osporene odluke proizlazi da je donesena na
temelju zahtjeva zainteresirane osobe-drugoapelanta, a kojim je
zatraženo poništenje odluke o dodjeli koncesije tužitelju od 16.
studenog 2006. godine zbog toga što prilikom donošenja odluke
nije uvažena lista prioriteta iz dokumenata o politici dodjele,
kao i da za drugoapelanta nije ispoštovana okvirna površina od
990 hektara. Dalje, kao razlozi za poništenje navedene odluke
se navodi da je u postupku dodjele koncesije postupano
suprotno odredbi članka 27. Zakona o koncesijama u svezi sa
sudjelovanjem dvaju ili više ponuđača u kojem nije raspisan
javni natječaj, da je koncesionar potpisao koncesioni ugovor sa
resornim ministarstvom po proteku zakonskog roka zbog čega
je izgubio sva prava na dodijeljenu koncesiju, kao i da
koncesionar ne posjeduje nekretnine koje su bile predmetom
koncesije, tj. da nije ispoštovana procedura predviđena
Zakonom o koncesijama.
18. Okružni sud je naveo da povreda materijalnog zakona,
tj. povreda odredbe članka 27. Zakona o koncesijama učinjena
u postupku donošenja odluke o koncesiji, kako navodi
prvoapelantica, nije propisana kao uvjet za poništenje rješenja u

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

postupku nadzora (članak 248. stavak 1. ZOUP-a), već je
predviđena kao uvjet za ukidanje rješenja (članak 248. stavak 2.
ZOUP-a), što ukazuje da se prvoapelantica pozvala na pogrešnu
odredbu. Zatim, Okružni sud je naveo da povreda materijalnog
propisa mora biti očigledna i na štetu stranke ili javnog interesa,
a ukoliko u postupku sudjeluju dvije ili više stranaka sa
suprotnim interesima, rješenje se može ukinuti samo po
pristanku zainteresiranih stranaka, i to u roku koji je propisan
odredbom članka 249. stavak 3. ZOUP-a, tj. u roku od jedne
godine od dana kada je rješenje postalo konačno u upravnom
postupku.
19. Istaknuto je da prvoapelantica povredu materijalnog
prava nalazi u nepoštivanju odredbe članka 27. Zakona o
koncesijama u svezi sa sudjelovanjem dvaju ili više ponuđača,
gdje nije raspisan javni natječaj. Prema mišljenju Okružnog
suda, nejasno je kako je prvoapelantica utvrdila da u postupku
dodjele koncesije nije raspisan javni natječaj i da je postupano
suprotno odredbi članka 27. Zakona o koncesijama. Osim
navedenog, imajući u vidu ponašanje tužitelja i podnošenje
tužbe, očigledno je da za donošenje rješenja ne postoji pristanak
zainteresiranih strana, a sam rok za donošenje rješenja se
pokazuje upitnim zbog toga što u spisu predmeta nema
podataka je li i kada odluka o dodjeli koncesije tužitelju
dostavljena strankama.
20. Okružni sud je naveo da, budući da je prvoapelantica,
odnosno Ministarstvo na temelju ovlasti prvoapelantice sa
tužiteljem zaključilo ugovor o koncesiji, prema ocjeni suda,
predmetni spor između ugovornih strana može se okončati kod
redovitog suda podnošenjem tužbe za raskid zaključenog
ugovora o koncesiji, koji postupak je već i pokrenut, pa
egzistiranje odluke o dodjeli koncesije i ne utječe na rješavanje
tog spora.
21. Na temelju Rješenja prvoapelantice broj 04/1-012-2473/11 od 17. ožujka 2011. godine drugoapelant je 6. travnja
2011. godine sa Ministarstvom, kao nadležnim tijelom
prvoapelantice, zaključio ugovor o koncesiji. Predmet ugovora
je davanje koncesije na poljoprivrednom zemljištu u vlasništvu
Republike Srpske na području općine Pelagićevo radi
ostvarivanja prava obavljanja ratarske proizvodnje korištenjem
prirodnog bogatstva-poljoprivrednog zemljišta za organiziranu
proizvodnju kukuruza, pšenice, zobi i travno-djetelinske
smjese.
22. Ministarstvo i drugoapelant su protiv presude
Okružnog suda od 19. veljače 2010. godine podnijeli zahtjev za
izvanredno preispitivanje. Vrhovni sud je Presudom broj 11 0 U
001765 10 Uvp od 22. lipnja 2011. godine zahtjev Ministarstva
odbacio kao izjavljen od neovlaštene osobe. Zahtjev
drugoapelanta je odbijen kao neutemeljen.
23. U obrazloženju presude Vrhovnog suda se navodi da
zahtjev za izvanredno preispitivanje odluke Okružnog suda
može podnijeti osoba koja u postupku upravnog spora ima
status stranke, tj. tužitelj, tuženi ili zainteresirana osoba.
Istaknuto je da je Ministarstvo tijelo koje provodi radnje u
postupku dodjele koncesije, ali u konkretnoj upravnoj stvari
nije donijelo odluku o koncesiji. Prema tomu, prema mišljenju
Vrhovnog suda, Ministarstvo u predmetnoj pravnoj stvari nema
status stranke, pa nema pravo podnijeti zahtjev za izvanredno
preispitivanje. Stoga je Vrhovni sud odbacio zahtjev
Ministarstva kao izjavljen od neovlaštene osobe.
24. Vrhovni sud je naveo da iz podataka u spisu proizlazi
da je osporeni akt donesen po zahtjevu zainteresirane osobe za
poništenje odluke prvoapelantice o dodjeli koncesije tužitelju
za korištenje poljoprivrednog zemljišta, a zbog toga što u
postupku donošenja te odluke nije postupljeno suglasno odredbi
članka 27. Zakona o koncesijama.

Broj 84 - Stranica 61

25. Prema mišljenju Vrhovnog suda, stajalište Okružnog
suda da prvoapelantica nije nadležna po pravu nadzora
poništavati odluke koje je sama donijela je ispravno. Vrhovni
sud je ukazao da je odredbom članka 249. stavak 1. ZOUP-a
propisano da po pravu nadzora rješenje o poništenju ili
ukidanju donosi drugostupanjsko tijelo, ili ako takvog tijela
nema, tijelo koje je zakonom ovlašteno vršiti nadzor nad radom
tijela donositelja rješenja koje se ukida ili poništava po pravu
nadzora. Konstatirano je da prvoapelantica nije sama sebi
drugostupanjsko tijelo koji vrši nadzor nad svojim radom pa
nije mogla donijeti osporeni akt.
26. Vrhovni sud je naveo da je Okružni sud pravilno
zaključio da u situaciji kada postoje dvije ili više
samoinicijativne ponude za dodjelu koncesije, propust da se
raspiše natječaj za prikupljanje samoinicijativnih ponuda
predstavlja povredu zakona. Istaknuto je da razlozi zbog kojih
je donesen osporeni akt: postupanje suprotno odredbi članka
27. Zakona o koncesiji, potpisivanje ugovora o koncesiji
protekom roka od 30 dana određenog odlukom o koncesiji, te
da se koncesionar ne nalazi u posjedu koncesione imovine ni u
kojem slučaju se ne mogu smatrati razlozima propisanim
odredbama članka 248. stavak 1. toč. 2, 3. i 5. ZOUP-a za
poništenje po pravu nadzora. Prema ocjeni Vrhovnog suda,
stajalište Okružnog suda da povreda odredbe članka 27. Zakona
o koncesijama predstavlja razlog propisan odredbom članka
248. stavak 2. ZOUP-a za ukidanje je pravilan, a ne za
poništenje rješenja po pravu nadzora.
27. Dalje je Vrhovni sud istaknuo da je neutemeljen i
navod o tomu da je rješenjem Povjerenstva za koncesije od 21.
rujna 2009. godine upravna stvar dugačije riješena, te da je,
stoga, ostvaren razlog za poništenje rješenja po pravu nadzora
prema odredbi članka 248. stavak 1. točka 2. ZOUP-a.
Istaknuto je da je navedenim rješenjem Povjerenstva za
koncesije dana ovlast Ministarstvu da pregovara sa
drugoapelantom o zaključenju ugovora o koncesiji.
Konstatirano je da, u smislu navedene odredbe ZOUP-a,
upravna stvar bi u istom predmetu bila prethodno pravomoćno
drugačije riješena da je koncesija dana nekom drugom
ponuđaču, a ne tužitelju, što ovdje nije slučaj.
28. Također, prema mišljenju Vrhovnog suda, shvaćanje
Okružnog suda o djejstvu parničnog postupka radi raskida
ugovora je pravilno. Pri tomu je Vrhovni sud napomenuo da iz
sadržaja priloga uz tužbu, i to ugovora o koncesiji zaključenog
4. prosinca 2009. godine između tužitelja i Ministarstva, na
čijem čelu je bio prethodni ministar, proizlazi da je taj ugovor
zaključen u roku od 30 dana za zaključenje. Budući da nema
podataka da je taj ugovor na bilo koji način stavljen izvan
snage, koncesionar ne može snositi štetne posljedice zbog toga
što je Ministarstvo kasnije inzistiralo na zaključenju novog
ugovora sa istim tekstom. Prema tomu, prigovori drugoapelanta
u ovom dijelu su ocijenjeni kao neutemeljeni.
IV. Apelacija
a) Navodi iz apelacije
29. Apelanti smatraju da je osporenom odlukom
povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava
Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije
za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu:
Europska konvencija) i pravo na imovinu iz članka II/3.(k)
Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz
Europsku konvenciju. Ukazuju na proizvoljnu primjenu
materijalnog prava. Prema mišljenju apelanata, Okružni sud
nije dao valjane razloge za poništenje odluke prvoapelantice.
Smatraju da nije postupljeno prema Zakonu o koncesijama, jer
je bilo više ponuđača, kao i da je prekršen rok za potpisivanje
ugovora. Stoga je potpisivanjem ugovora protivno članku 5.

Broj 84 - Stranica 62

SLUŽBENI GLASNIK BiH

odluke došlo do povrede materijalnog prava o čemu Okružni
sud nije vodio računa. Prvoapelantica je navela da je po pravu
nadzora, po zahtjevu drugoapelanta, "na što po zakonu ima
ovlast", otkrila da se pri dodjeli koncesije tužitelju nije
dosljedno ispitao Zakon o koncesiji", budući da je na temelju
čl. 17. i 27. stavak 2. Zakona o koncesijama Povjerenstvo za
koncesije donijelo odluku od 21. rujna 2006. godine; da je tom
odlukom Ministarstvo bilo ovlašteno pregovarati sa
drugoapelantom kao ponuđačem za dodjelu koncesije na
temelju samoinicijativne ponude za korištenje poljoprivrednog
zemljišta u vlasništvu RS, površine 990 ha, u općini Pelagićevo,
te da je navedenom odlukom Ministarstvo obvezano definirati
elemente ugovora o koncesiji sa drugoapelantom kao
ponuđačem sukladno članku 29. Zakona o koncesijama.
Istaknuto je da navedeni prijedlog prvoapelantica nije imala u
vidu prilikom donošenja Odluke o koncesiji tužitelju od 16.
studenog 2006. godine. Osim navedenog, prema mišljenju
prvoapelantice, Ministarstvo je sa tužiteljem potpisalo ugovor
nakon isteka roka od 30 dana, što je u suprotnosti sa odlukom
prvoapelantice. Drugoapelant smatra da je predmetno zemljište
njegova imovina, jer je koristi više od pedeset godina, i da bez
obzira na to što nije vlasnik navedenog zemljišta, on je njegov
faktički posjednik i korisnik.
b) Odgovori na apelacije
30. U svom odgovoru na apelacije Okružni sud je naveo
da nije došlo do povrede ustavnih prava apelanata.
31. U svom odgovoru na apelacije Povjerenstvo za
koncesije je, između ostalog, navelo da je navedeno
povjerenstvo svojom odlukom od 21. rujna 2006. godine dalo
suglasnost na procijenjeni javni interes, ali je obvezalo resorno
ministarstvo da u tijeku pregovora sa ponuđačem jasno i
precizno definira predmet koncesije (poljoprivredno zemljište)
kako se parcele ne bi preklapale, da vodi računa o kvaliteti i
kvantitetu dodijeljenih parcela ponuđačima, da se pregovori
odvijaju u okviru predložene površine za dodjelu, te da se oko
25 % poljoprivrednog zemljišta, sukladno zaključku
prvoapelantice od 25. svibnja 2006. godine, izdvoji za potrebe
zakupa, odnosno za fizičke osobe koje, prema Zakonu o
koncesijama, ne mogu biti koncesionari. Istaknuto je da
predstavnici Povjerenstva za koncesije nisu bili nazočni
pregovorima sa ponuđačima koje su obavili predstavnici
Ministarstva. Navedeno je da je odluka prvoapelantice od 22.
ožujka 2007. godine donesena jer Ministarstvo nije ispoštovalo
odluku Povjerenstva za koncesije od 21. rujna 2006. godine,
kao ni zaključak prvoapelantice od 25. svibnja 2006. godine
kojim je naložila da se na području svake općine prilikom
dodjele koncesije za korištenje poljoprivrednog zemljišta u
vlasništvu Republike Srpske mora osigurati okvirno do 1/3
zemljišta koje bi bilo predmetom dodjele putem zakupa
fizičkim osobama koje, prema Zakonu o koncesijama, ne mogu
biti koncesionari. Dalje, Ministarstvo nije ispoštovalo ni
okvirnu površinu od 990 ha za drugoapelanta kao ponuđača za
koje je prethodno procijenjeno da postoji javni interes
rješenjem od 25. kolovoza 2006. godine.
32. Povjerenstvo za koncesije je istaknulo da je prethodni
postupak prikupljanja dokumentacije za dodjelu koncesije po
osnovi samoinicijativne ponude vodilo nadležno ministarstvo,
te da samim tim Povjerenstvo nije moglo znati da sporno
poljoprivredno zemljište obuhvaća i zemljište iz Pelagićeva, čiji
je stvarno-pravni posjednik drugoapelant. Prema mišljenju
Povjerenstva, drugoapelant je poljoprivredno dobro od općeg
interesa za Republiku Srpsku.
33. U svom odgovoru na apelacije tužitelj je naveo da u
konkretnom slučaju nije došlo do povrede ustavnih prava
apelanata.

Utorak, 29. 10. 2013.

V. Relevantni propisi
34. Zakon o koncesijama ("Službeni glasnik Republike
Srpske" br. 25/02 i 91/06), koji je važio u vrijeme donošenja
sporne odluke od prvoapelantice, u relevantnom dijelu, glasi:
Član 1.
Ovim zakonom uređuju se predmet, način i uslovi pod
kojim se mogu dodjeljivati koncesije u Republici Srpskoj,
nadležnost za dodjelu koncesija, osnivanje Komisije za
koncesije Republike Srpske, postupak javnog poziva, sadržaj
ugovora o koncesiji, prestanak ugovora o koncesiji, prava i
obaveze koncesionara, rješavanje sporova i druga pitanja od
značaja za dodjelu koncesija na teritoriji Republike Srpske.
Ovim zakonom utvrđuju se uslovi pod kojim se domaćim i
stranim pravnim licima mogu dodjeljivati koncesije za
obezbjeđivanje infrastrukture i usluga te eksploatacija
prirodnih resursa, finansiranje, projektovanje, izgradnju,
obnovu, održavanje i/ili rukovođenje radom te istraživanje
infrastrukture i svih za nju vezanih objekata i uređaja u
oblastima koje su u ustavnoj nadležnosti Republike Srpske.
Član 2.
Koncesija je u smislu ovog zakona, pravo obavljanja
privrednih djelatnosti korištenjem prirodnih bogatstava,
dobara u opštoj upotrebi i obavljanja djelatnosti od opšteg
interesa određenih ovim zakonom.
Ni jedna koncesija, uređena posebnim zakonima, ne može
se dodjeljivati na način koji nije u skladu sa ovim zakonom.
Član 5.
Pojmovi koji se koriste u ovom zakonu imaju slijedeće
značenje:
"Koncedent" – je Republika Srpska, odnosno Vlada
Republike Srpske ili po ovlašćenju Vlade Republike Srpske,
resorno ministarstvo ili drugi ovlašćeni organi.
"Koncesija" – je pravo koje koncedent ustupa
koncesionaru na određeno vrijeme i pod određenim uslovima u
svrhu obavljanja privrednih djelatnosti korišćenjem prirodnih
bogatstava, dobara u opštoj upotrebi i obavljanju djelatnosti od
opšteg interesa.
3) "Koncesionar" - pravno lice osnovano u skladu sa
zakonima Republike Srpske u vlasništvu domaćeg i/ili stranog
pravnog lica, kome se dodjeljuje koncesija i koje izvršava
ugovor o koncesiji u skladu sa ovim zakonom.
Član 6. stav 6.
Nadležnost za dodjelu koncesija i zaključenje ugovora o
koncesiji
Odluku o dodjeli koncesija donosi Vlada Republike
Srpske, na osnovu koje Vlada odnosno, po ovlaštenju Vlade
nadležno ministarstvo, i/ili organ lokalne uprave, i/ili javno
preduzeće koje vrši upravljanje predmetom koncesije zaključuje
ugovor o koncesiji.
Član 7. stav 1.
Osnivanje i opšte funkcije Komisije
(1) Ovim zakonom osniva se Komisija za koncesije
Republike Srpske (u daljem tekstu: Komisija), kao stalno,
nezavisno regulativno pravno lice konstituisano radi obavljanja
funkcija za dodjelu koncesija, čije su nadležnosti i obaveze
utvrđene ovim zakonom.
Član 22.
(2) Nadzor nad sprovođenjem ovog zakona vrši nadležno
ministarstvo, svako u okviru svoje nadležnosti.
Član 27.
(1) Samoinicijativnu ponudu je obavezno podnijeti pravno
lice koje je izvršilo svojinsku transformaciju a čija je osnovna
djelatnost direktno vezana za predmet koncesije.

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

(2) Ponuda se sastoji od zahtjeva za dodjelu koncesije i
revidirane
studije,
odnosno
predstudije
ekonomske
opravdanosti.
(3) Samoinicijativnu ponudu može podnijeti i svako drugo
pravno lice koje, uz zahtjev za dodjelu koncesije, podnosi
revidiranu
studiju,
odnosno
predstudiju
ekonomske
opravdanosti.
(4) Resorna ministarstva mogu, po ovlašćenju Vlade
Republike Srpske, raspisati javni poziv na iskazivanje interesa
za samoinicijativnu ponudu. Javni oglas se objavljuje u
"Službenom glasniku Republike Srpske" i najmanje jednom
dnevnom listu, a javnost se naknadno obavještava o
podnesenim samoinicijativnim ponudama, prispjelim nakon
javnog oglasa. Nakon prikupljanja samoinicijativnih ponuda
resorna Ministarstva utvrđuju kriterijume za dodjelu i
procjenjuju postojanje javnog interesa za predmetnu koncesiju,
pri čemu se uzima u obzir naročito:
a) da projekat koji je predmet predložene koncesije može
biti ostvaren samo u slučaju ako se koristi proces,
projektovanje, metodologija ili koncept inžinjeringa na koje
ponuđač polaže isključiva prava;
b) hitnost pružanja usluga ili postojanje infrastrukture za
javnu upotrebu.
(5) Samoinicijativne ponude iz prethodnog stava ovog
člana imaju prednost u dodjeli koncesije, ukoliko se podnese
više samoinicijativnih ponuda za isti predmet koncesije.
(6) Ukoliko postoje dva ili više iskazana interesa za
samoinicijativnu ponudu, raspisuje se javni poziv shodno čl. 23,
24, 25. i 26. ovog zakona.
(7) Ministarstvo podnosi zahtjev Komisiji za dobijanje
saglasnosti za pregovore sa ponuđačem, ukoliko ocjeni da
postoji javni interes za koncesiju.
(8) Komisija, u što kraćem roku, donosi odluku o
saglasnosti iz prethodnog stava ovog člana.
(9) U saglasnosti koju Komisija daje može biti navedeno
pravo Komisije da vrši praćenje procesa ili izvrši pregled
dokumentacije.
(10) Koncedent ne može zaključiti Ugovor o koncesiji na
osnovu samoinicijativne ponude ako ne dobije saglasnost
Komisije za koncesije, i u tom slučaju koncesija se dodjeljuje u
skladu sa postupkom propisanim ovim zakonom.
Član 28.
Sadržaj ugovora o koncesiji
(5) Ugovor o koncesiji ne može se prenijeti na drugog
koncesionara bez prethodne saglasnosti Komisije. U slučaju da
koncesionar nije ispunio preuzetu obavezu prema
međunarodnoj finansijskoj instituciji čiji je član Bosna i
Hercegovina, ugovor o koncesiji može se prenijeti na odnosnu
instituciju bez saglasnosti Komisije. Ugovor o koncesiji se može
prenijeti samo ukoliko su ispunjeni uslovi iz ugovora koji se
odnose na investiranje.
Član 29.
Prestanak ugovora o koncesiji
Ugovor o koncesiji prestaje:
1. istekom ugovorenog roka sukladno ovim zakonom;
2. otvaranjem stečajnog postupka nad koncesionarom;
3. prestankom postojanja predmeta koncesije i
4. raskidom ugovora o koncesiji.
Član 30.
Raskid ugovora o koncesiji
Ugovor o koncesiji može se raskinuti:
1. ako je koncesionar nesolventan duže od šest mjeseci ili
ako je u stečaju,
2. ako koncesionar ili koncedent ne ispunjavaju ugovorne
obaveze,

Broj 84 - Stranica 63

Zakon o opštem upravnom postupku ("Službeni glasnik
Republike Srpske" br. 13/02, 87/07 i 50/10) u relevantnom
dijelu glasi:
Važenje zakona
Član 1.
Po ovom zakonu dužni su da postupaju republički organi
uprave, kad u upravnim stvarima, neposredno primenjujući
propise, rešavaju o pravima, obavezama ili pravnim interesima
pojedinca, pravnog lica ili druge stranke, kao i kad obavljaju
druge poslove utvrđene ovim zakonom.
Po ovom zakonu dužni su da postupaju i organi grada i
opštine kad na osnovu zakona obavljaju poslove državne
uprave, kao i privredno društvo, ustanove i druge organizacije,
kad u vršenju javnih ovlašćenja, koja su im poverena zakonom
rešavaju, odnosno kad obavljaju druge poslove iz stava 1. ovog
člana.
Poseban postupak
Član 2.
Pojedina pitanja postupka zbog specifične prirode
upravnih stvari u određenim upravnim oblastima mogu se
posebnim zakonom urediti drukčije nego što su uređena ovim
zakonom, ako je to neophodno.
Supsidijarna primena zakona
Član 3.
U upravnim oblastima za koje je zakonom propisan
poseban postupak postupa se po odredbama tog zakona i te
odredbe moraju biti u saglasnosti s osnovnim načelima
utvrđenim ovim zakonom.
Po odredbama ovog zakona postupa se u svim onim
pitanjima koja nisu uređena posebnim zakonom.
Upotreba izraza "organ"
Član 4.
Pod organom koji vodi postupak, odnosno rešava u
upravnim stvarima podrazumeva se: organ uprave, drugi
državni organ, upravna organizacija, kao i preduzeće, ustanova
i druga organizacija kojima je zakonom povereno vršenje
javnih ovlašćenja (u daljem tekstu: organ).
Poništavanje i ukidanje po pravu nadzora
Član 248.
Rešenje koje je konačno u upravnom postupku organ će
poništiti po pravu nadzora:
1) ako je rešenje doneo stvarno nenadležni organ, a nije
reč o slučaju predviđenom u članu 252. tačka 1. ovog zakona;
2) ako je u istoj stvari ranije doneseno pravosnažno
rešenje kojim je ta upravna stvar drukčije rešena;
3) ako je rešenje doneo jedan organ bez saglasnosti,
potvrde, odobrenja ili mišljenja drugog organa, a ovo je
potrebno po zakonu ili drugom propisu;
4) ako je rešenje doneo mesno nenadležni organ;
5) ako je rešenje doneseno kao posledica prinudne,
iznude, ucene, pritiska ili druge nedozvoljene radnje.
Rešenje koje je konačno u upravnom postupku može se
ukinuti po pravu nadzora ako je njime očigledno povređen
materijalni zakon. U upravnim stvarima u kojima učestvuju dve
ili više stranaka sa suprotnim interesima rešenje se može
ukinuti samo po pristanku zainteresovanih stranaka.
Član 249.
(1) Rešenje može poništiti ili ukinuti po pravu nadzora
drugostepeni organ. Ako nema drugostepenog organa, rešenje
može poništiti ili ukinuti organ koji je zakonom ovlašćen da vrši
nadzor nad radom organa koji je doneo rešenje.
(2) Organ donosi rešenje o poništenju rešenja po
službenoj dužnosti, po zahtevu stranke ili javnog tužioca, a

Broj 84 - Stranica 64

SLUŽBENI GLASNIK BiH

rešenje o ukidanju po služenoj dužnosti ili po zahtevu jvnog
tužioca.
(3) Rešenje se može poništiti na osnovu člana 248. stav 1.
tač. 1., 2. i 3. ovog zakona u roku od pet godina, a na osnovu
tačke 4. stav 1. tog člana u roku od jedne godine od dana kad je
rešenje postalo konačno u upravnom postupku. Rešenje se može
ukinuti na osnovu stava 2. člana 248. ovog zakona u roku od
jedne godine od dana kad je rešenje postalo konačno u
upravnom postupku.
(4) Rešenje se može poništiti na osnovu člana 248. stav 1.
tačka 5. ovog zakona bez obzira na rokove utvrđene u stavu 3.
ovog člana.
(5) Protiv rešenja donesenog na osnovu člana 248. ovog
zakona nije dopuštena žalba, već se protiv njega može
pokrenuti upravni spor.
7. Pravne posledice poništavanja i ukidanja
Član 254.
(1) Poništavanjem rešenja i oglašavanjem ništavim
poništavaju se pravne posledice koje je takvo rešenje proizvelo.
(2) Ukidanjem rešenja ne poništavaju se pravne posledice
koje je rešenje već proizvelo, ali se onemogućava dalje
proizvođenje posledica tog rešenja.
(3) Organ koji sazna za rešenje kojim je povređen zakon a
povreda može biti razlog za ponavljanje postupka, odnosno za
poništavanje, ukidanje ili menjanje rešenja, dužan je bez
odlaganja o tome obavestiti organ nadležan za pokretanje
postupka i donošenje rešenja.
Zakon o Vladi Republike Srpske ("Službeni glasnik
Republike Srpske" broj 118/08) u relevantnom dijelu glasi:
Član 1.
(1) Izvršnu vlast u Republici Srpskoj, u skladu sa
Ustavom, vrši Vlada Republike Srpske (u daljem tekstu: Vlada).
(2) Vlada je samostalna u okviru svojih nadležnosti i za
svoj rad je odgovorna Narodnoj skupštini Republike Srpske (u
daljem tekstu: Narodna skupština).
(3) Sjedište Vlade je u Banjaluci.
Član 2.
U vršenju vlasti, iz člana 1. ovog zakona, Vlada provodi
politiku, izvršava zakone i druge propise Narodne skupštine i
odgovorna je za stanje u Republici (u daljem tekstu: Republika)
u svim oblastima iz svoje nadležnosti.
Član 3.
(1) Vlada zastupa Republiku kao pravno lice, stara se o
zaštiti javnog interesa i u tom smislu vrši prava i dužnosti koje
Republika ima kao osnivač javnih službi, drugih organa i
organizacija, ako drugim zakonom nije drukčije određeno.
(2) Imovinu Republike koristi, njome upravlja i raspolaže
Vlada, ako drugim zakonom nije drukčije određeno.
Član 43. st. 1. i 3.
(1) O pitanjima iz svoje nadležnosti Vlada donosi: uredbe,
odluke, smjernice, instrukcije, rješenja, zaključke i druge akte,
u skladu sa zakonom.
(3) Odlukom se propisuju mjere Vlade, osnivaju javne
službe i druge organizacije, daje saglasnost ili potvrđuju opšti
akti organa ili organizacija, ako je takva saglasnost ili potvrda
predviđena zakonom, obustavljaju od izvršenja akti
ministarstava, organa jedinica lokalne samouprave, preduzeća
i drugih organa i organizacija koje vrše javna ovlaštenja i
uređuju druga pitanja od značaja za obavljanje poslova Vlade.
Zakon o poljoprivrednom zemljištu ("Službeni glasnik
RS" br. 93/06, 86/07, 14/10 i 5/12) u relevantnom dijelu glasi:

Utorak, 29. 10. 2013.

3. Koncesija za korišćenje poljoprivrednog zemljišta u
svojini Republike
Osnovne odredbe
Član 71.
(1) Koncesija za korišćenje poljoprivrednog zemljišta u
svojini Republike može se dati domaćem i stranom pravnom
licu na period do 30 godina, u svrhu:
a) biljne i stočarske proizvodnje i
b) za dugogodišnje zasade.
(2) Dodjela poljoprivrednog zemljišta na korišćenje po
osnovu koncesije, vrši se u skladu sa Zakonom o koncesijama
Republike Srpske i Pravilima Komisije za koncesije.
(3) Vlada Republike Srpske, posredstvom koncesije,
donosi Odluku o dodjeli poljoprivrednog zemljišta pravnom
licu na korišćenje.
VI. Dopustivost
35. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i
Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost
u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu
predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i
Hercegovini.
36. U odnosu na apelanticu Vladu RS, Ustavni sud
podsjeća na svoje stajalište da državna tijela i javna vlast kao
sudionici sudskih postupaka ne uživaju prava iz Europske
konvencije, ali da uživaju garancije prava na pravičan postupak
i prava na imovinu iz članka II/3.(e) i (k) Ustava Bosne i
Hercegovine (vidi, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i
meritumu broj AP 39/03 od 27. veljače 2004. godine,
objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 19/04, dostupna
na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba). Imajući u
vidu navedeno, Ustavni sud će ispitati navode prvoapelantice u
odnosu na ustavno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e)
Ustava Bosne i Hercegovine.
37. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv
presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi
učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se
podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj
apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom
lijeku kojeg je koristio.
38. U konkretnom slučaju predmet osporavanja
apelacijom je Presuda Okružnog suda u Banjaluci broj 11 0 U
001765 09 U od 19. veljače 2010. godine. Potom, osporenu
presudu prvoapelantica je primila 9. travnja 2010. godine, a
drugoapelant 21. travnja 2010. godine, a apelacije su podnesene
12. i 15. svibnja 2010. godine, dakle, u roku od 60 dana, kako
je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda.
Konačno, apelacije ispunjavaju i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4.
Pravila Ustavnog suda, jer nisu očigledno (prima facie)
neutemeljene, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojih
apelacija nije dopustiva.
39. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i
Hercegovine, članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete
u pogledu dopustivosti.
VII. Meritum
40. Apelanti ukazuju da je osporenom presudom
Okružnog suda povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz
članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6.
Europske konvencije i pravo na imovinu iz članka II/3.(k)
Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz
Europsku konvenciju.
Pravo na pravično suđenje

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom
dijelu glasi:
Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju
ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka stavak 2, što
uključuje:
e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim
stvarima i druga prava vezana za krivične postupke.
Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom
dijelu glasi:
1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili
osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima
pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred
neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom.
41. Apelanti, u biti, smatraju da nisu imali pravično
suđenje zbog toga što je Okružni sud proizvoljno primijenio
materijalno pravo.
42. Ustavni sud naglašava svoje stajalište da nije,
općenito, nadležan vršiti provjeru utvrđenih činjenica i načina
na koji su redoviti sudovi protumačili pozitivnopravne propise
osim ukoliko odluke tih sudova krše ustavna prava. To će biti
slučaj kada odluka redovitog suda krši ustavna prava, tj.
ukoliko je redoviti sud pogrešno protumačio ili primijenio neko
ustavno pravo, ili je zanemario to pravo, ako je primjena
zakona bila proizvoljna ili diskriminacijska, ukoliko je došlo do
povrede procesnih prava (pravično suđenje, pristup sudu,
učinkoviti pravni lijekovi i u drugim slučajevima), ili ukoliko
utvrđeno činjenično stanje ukazuje na povredu Ustava Bosne i
Hercegovine (vidi, Ustavni sud, odluke broj U 39/01 od 5.
travnja 2002. godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne
i Hercegovine" broj 25/02, i broj U 29/02 od 27. lipnja 2003.
godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i
Hercegovine" broj 31/03).
43. Dalje, Ustavni sud naglašava da je zadatak ovog suda
štititi ustavni poredak uspostavljen Ustavom Bosne i
Hercegovine, kao i nadležnosti i ovlasti koji iz njega proizlaze
u odnosu na institucije Bosne i Hercegovine i entitete. Također,
Ustavni sud ima zadatak brinuti se o zaštiti općih dobara na
području cijele Bosne i Hercegovine. Međutim, ocjena
primjene zakonskih modaliteta u pogledu raspolaganja općim
dobrima je nadležnost redovitih sudova. Kao što je već naglasio
u prethodnoj točki ove odluke, Ustavni sud nije nadležan vršiti
provjeru načina na koji su redoviti sudovi protumačili
pozitivnopravne propise osim ukoliko odluke tih sudova krše
ustavna prava. Stoga će Ustavni sud, imajući u vidu svoju
nadležnost, kao i navode apelanata, u narednim točkama ove
odluke ocijeniti je li u konkretnom slučaju osporenom
presudom Okružnog suda došlo do kršenja ustavnog prava
apelanata na pravično suđenje.
44. Ustavni sud je ustanovio da je predmetni postupak bio
pokrenut tužbom tužitelja protiv prvoapelantice radi donošenja
odluke prvoapelantice od 2. srpnja 2009. godine kojom je
poništena odluka o dodjeli koncesije za korištenje
poljoprivrednog zemljišta u vlasništvu Republike Srpske
tužitelju. Rješavajući tako postavljen tužbeni zahtjev, Okružni
sud je ustanovio da je osporena odluka prvoapelantice donesena
na temelju odredbe članka 6. Zakona o koncesijama, odredbe
članka 43. stavak 3. Zakona o Vladi RS i odredbe članka 248.
stavak 1. ZOUP-a. Prema mišljenju Okružnog suda, navedene
zakonske odredbe nisu mogle biti osnova za donošenje odluke
prvoapelantice od 2. srpnja 2009. godine. Naime, Okružni sud
je naveo da je odredba članka 43. stavak 3. Zakona o Vladi
odredba procesnopravnog karaktera koja uređuje pitanja u
kojima vlada odlučuje u formi odluke, te, stoga, nije mogla biti
zakonska osnova za donošenje osporenog akta. Također,
nadležnost prvoapelantice da poništava pojedinačna akta ne
proizlazi ni iz odredbe članka 6. Zakona o koncesijama. Dalje,

Broj 84 - Stranica 65

prema mišljenju Okružnog suda, povreda materijalnog zakona,
odnosno članka 27. Zakona o koncesijama, u postupku
donošenja odluke o dodjeli koncesije ne može biti uvjet za
poništenje rješenja u postupku nadzora (članak 248. stavak 1),
već je predviđena kao uvjet za ukidanje rješenja (članak 248.
stavak 2. ZOUP-a), a što ukazuje da se prvoapelantica pozvala i
u tom dijelu na pogrešnu odredbu ZOUP-a. Navedeno pravno
stajalište Okružnog suda potvrdio je i Vrhovni sud rješavajući o
zahtjevu drugoapelanta za izvanredno preispitivanje presude
Okružnog suda. Međutim, pored navedenog, Vrhovni sud je
dodao da je odredbom članka 249. stavak 1. ZOUP-a propisano
da po pravu nadzora rješenje donosi drugostupanjsko tijelo, ili
ako takvog tijela nema, tijelo koje je zakonom ovlašteno vršiti
nadzor nad radom tijela donositelja rješenja. Prema tomu,
prema mišljenju Vrhovnog suda, prvoapelantica nije sama sebi
drugostupanjsko tijelo, niti tijelo koje vrši nadzor nad svojim
radom, te stoga nije mogla donijeti osporeni akt.
45. Razmatrajući navode apelanata, Ustavni sud je
ustanovio da je odredbom članka 3. Zakona o Vladi RS
propisano da prvoapelantica zastupa Republiku Srspku kao
pravnu osobu, kao i da se stara o zaštiti javnog interesa i u tom
smislu vrši prava i dužnosti koje ima Republika Srpska. Dalje,
u stavku 2. članka 3. navedenog zakona je propisano da
imovinu Republike Srpske koristi, njome upravlja i raspolaže
prvoapelantica. Također, odredbom članka 43. stavak 1.
Zakona o Vladi RS je propisano da o pitanjima iz svoje
nadležnosti prvoapelantica, između ostalog, donosi odluke.
Stavkom 3. članka 43. navedenog zakona je propisano da
prvoapelantica odlukom, između ostalog, uređuje druga pitanja
značajna za obavljanje poslova prvoapelantice.
46. Dalje, Ustavni sud konstatira da, prema odredbi članka
2. Zakona o koncesijama, koji je lex specialis za ovu oblast,
koncesija je pravo obavljanja gospodarskih djelatnosti
korištenjem prirodnih bogatstava, dobara u općoj upotrebi i
obavljanja djelatnosti od općeg interesa. Odredbom članka 6.
Zakona o koncesijama ("Službeni glasnik RS" br. 25/02 i
91/06), koja je bila važeća u vrijeme kada je prvoapelantica
donijela sporni akt, propisano je da odluku o dodjeli koncesija
donosi Vlada RS.
47. Iz navedenih odredaba, prema mišljenju Ustavnog
suda, proizlazi da prvoapelantica, tj. Vlada Republike Srpske,
upravlja i rasplaže imovinom Republike Srpske u interesu
Republike Srpske, dakle, u javnom interesu, te da svojim
odlukama uređuje pitanja koja su značajna za obavljanje
poslova prvoapelantice. S tim u svezi, Ustavni sud zapaža da je
upravo postupak dodjele koncesije za korištenje prirodnih
bogatstava i dobara u općoj upotrebi pitanje značajno za
obavljanje poslova prvoapelantice u kojem prvoapelantica ima
ovlast da donosi svoje odluke. Dakle, iz navedenih zakonskih
odredaba nesporno proizlazi da prvoapelantica ima pravo i
obvezu starati se o zaštiti javnog interesa Republike Srpske u
pogledu dodjele koncesije za korištenje poljoprivrednog
zemljišta u vlasništvu Republike Srpske. Kao što je Ustavni sud
već primijetio, nesporno je da dodjela koncesije predstavlja
javni interes kako za prvoapelanticu, tako i za Republiku
Srpsku, čije interese prvoapelantica predstavlja i štiti.
Navedeno potvrđuje i odredba članka 71. Zakona o
poljoprivrednom zemljištu iz koje, također, proizlazi nadležnost
prvoapelantice da putem koncesije vrši dodjelu poljoprivrednog
zemljišta pravnoj osobi na korištenje.
48. Pri tomu Ustavni sud zapaža da je upravo
prvoapelantica donošenjem odluke od 2. srpnja 2009. godine
poduzela aktivnosti radi otklanjanja neregularnosti u pogledu
dodjele koncesije tužitelju odlukom od 16. studenog 2006.
godine. U svom odgovoru na apelacije i Povjerenstvo za
koncesije, koje je utemeljeno Zakonom o koncesijama kao

Broj 84 - Stranica 66

SLUŽBENI GLASNIK BiH

stalna neovisna regulativna pravna osoba konstituirano radi
obavljanja funkcija za dodjelu koncesija, ukazuje na navedene
neregularnosti.
49. Ustavni sud konstatira da prava i obveze koje
prvoapelantica ima u predmetnoj oblasti, ujedno, znače i
odgovornost prvoapelantice da navedenu oblast regulira na
način koji će biti u javnom interesu Republike Srpske. Stoga je,
prema mišljenju Ustavnog suda, prvoapelantica, kao zaštitnica
interesa Republike Srpske u ovoj specifičnoj oblasti, imala
ovlast da, u smislu odredaba članka 6. Zakona o koncesijama i
članka 3. stavak 2. i članka 43. stavak 3. Zakona o Vladi RS,
donese odluku o poništenju odluke o dodjeli koncesije.
Navedene zakonske odredbe su bile dovoljna pravna osnova
prvoapelantici da donese spomenutu odluku i bez primjene
odredbe članka 248. stavak 1. toč. 2, 3. i 5. ZOUP-a. Dakle,
prvoapelantica je pravnu osnovu za donošenje odluke o
poništenju odluke o dodjeli koncesijе imala u spomenutim
odredbama Zakona o koncesiji i Zakonu o Vladi RS. Stoga, u
konkretnom slučaju nije (ni) bilo potrebno da prvoapelantica
primjenjuje citirane odredbe ZOUP-a prilikom donošenja
sporne odluke. Uzimajući u obzir navedeno, u konkretnom
slučaju nema mjesta ni za primjenu odredbe članka 249. stavak
1. ZOUP-a prema kojoj bi prvoapelantica morala imati
drugostupanjsko tijelo, odnosno tijelo koje vrši nadzor nad
njezinim radom, a koje bi, u smislu spomenute odredbe, bilo
nadležno donijeti rješenje po pravu nadzora. Ustavni sud
ponavlja da u ovoj specifičnoj oblasti, kakva je dodjela
koncesija, prvoapelantica nepobitno ima pravo i obvezu
odlučivati kome će dati na upotrebu neko opće dobro, kao i da,
kada ustanovi bilo kakvu neregularnost u pogledu dodjele
koncesije, ima pravnu osnovu u Zakonu o koncesijama i
Zakonu o Vladi RS tu svoju odluku korigirati.
50. Ustavni sud konstatira da se predmetni postupak
odnosio na poništenje odluke prvoapelantice o dodjeli koncesije
tužitelju, a da je postupak raskida ugovora o koncesiji između
tužitelja i prvoapelantice u tijeku, što proizlazi iz presuda
redovitih sudova. Pored navedenog, Ustavni sud napominje da
neće davati bilo kakvo mišljenje o eventualnim postupcima za
naknadu štete između prvoapelantice i tužitelja, budući da će
navedeni postupci biti predmetom odluke redovitih sudova.
51. Stoga, imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud
smatra da obrazloženje presude Okružnog suda ukazuje na
proizvoljno tumačenje odredaba članka 6. Zakona o
koncesijama i članka 3. stavak 2. i članka 43. stavak 3. Zakona
o Vladi RS, odnosno proizvoljnost u primjeni materijalnog
prava a što nije sukladno standardima i zahtjevima pravičnog
suđenja iz članka 6. stavak 1. Europske konvencije. Stoga,
Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju došlo do kršenja
prava apelanata na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava
Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.
Ostali navodi
52. Ustavni sud smatra da, obzirom na zaključke u svezi
sa člankom II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6.
stavak 1. Europske konvencije, nije potrebno posebice
razmatrati navode o povredi prava na imovinu iz članka II/3.(k)
Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz
Europsku konvenciju, budući da se, u biti, navodi o kršenju
prava na imovinu zasnivaju na navodima o kršenju prava na
pravično suđenje o kojima je Ustavni sud već iznio svoje
stajalište u prethodnim točkama ove odluke.
VIII. Zaključak
53. Ustavni sud zaključuje da postoji kršenje prava na
pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine
i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, budući da iz
obrazloženja osporene presude proizlazi da je Okružni sud

Utorak, 29. 10. 2013.

proizvoljno primijenio odredbe članka 6. Zakona o koncesijama
("Službeni glasnik RS" br. 25/02 i 91/06) i članka 3. stavak 2. i
članka 43. stavak 3. Zakona o Vladi RS.
54. Na temelju članka 61. st. 1. i 2. i članka 64. stavak 1.
Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu
ove odluke.
55. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine,
odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.
Predsjednica
Ustavnog suda Bosne i Hercegovine
Valerija Galić, v. r.
Уставни суд Босне и Херцеговине у пленарном
сазиву, у предмету број АП 1761/10, рјешавајући апелацију
Владе Републике Српске и ПД "Напредак" а.д.
Пелагићево, на основу члана VI/3б) Устава Босне и
Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2, члана 61 ст. 1 и 2 и
члана 64 став 1 Правила Уставног суда Босне и
Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине"
бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу:
Валерија Галић, предсједница
Миодраг Симовић, потпредсједник
Сеада Палаврић, потпредсједница
Мато Тадић, судија
Constance Grewe, судија
Мирсад Ћеман, судија
Маргарита Цаца-Николовска, судија
Златко М. Кнежевић, судија
на сједници одржаној 27. септембра 2013. године
донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ

Усваја се апелација Владе Републике Српске и ПД
"Напредак" а.д. Пелагићево.
Утврђује се повреда права на правично суђење из
члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1
Европске конвенције за заштиту људских права и основних
слобода.
Укида се Пресуда Окружног суда у Бањој Луци број
11 0 У 001765 09 У од 19. фебруара 2010. године.
Предмет се враћа Окружном суду у Бањој Луци, који
је дужан да у року од три мјесеца донесе нову одлуку у
складу са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и
чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских
права и основних слобода.
Налаже се Окружном суду у Бањој Луци да, у складу
са чланом 74 став 5 Правила Уставног суда, у року од три
мјесеца од дана достављања ове одлуке обавијести Уставни
суд Босне и Херцеговине о предузетим мјерама с циљем
извршења ове одлуке.
Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и
Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и
Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и
у "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и
Херцеговине".
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
I. Увод
1. Влада Републике Српске (у даљњем тексту:
првоапеланткиња), коју заступа Правобранилаштво
Републике Српске, поднијела је 12. маја 2010. године
апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем
тексту: Уставни суд) против Пресуде Окружног суда у
Бањој Луци (у даљњем тексту: Окружни суд) број 11 0 У
001765 09 У од 19. фебруара 2010. године.

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

2. ПД "Напредак" а.д. Пелагићево (у даљњем тексту:
другоапелант) из Пелагићева, кога заступа Горан
Благојевић, адвокат из Шамца, поднијело је 15. маја 2010.
године апелацију Уставном суду против Пресуде Окружног
суда број 11 0 У 001765 09 У од 19. фебруара 2010. године.
3. Иако Уставни суд од апеланата не тражи да исцрпе
ванредни правни лијек-захтјев за ванредно преиспитивање
судске одлуке, Уставни суд запажа да су Министарство
пољопривреде, шумарства и водопривреде Републике
Српске (у даљњем тексту: Министарство), као
првоапеланткињин орган, и другоапелант против пресуде
Окружног суда поднијели захтјев за ванредно
преиспитивање судске одлуке. Врховни суд Републике
Српске (у даљњем тексту: Врховни суд) је Пресудом број
11 0 У 001765 10 Увп од 22. јуна 2011. године захтјев
Министарства одбацио као изјављен од неовлашћеног
лица, а захтјев другоапеланта је одбијен као неоснован.
Стога ће Уставни суд приликом разматрања предметних
апелација узети у обзир и пресуду Врховног суда.
II. Поступак пред Уставним судом
4. С обзиром на то да се предметне апелације тичу
истог чињеничног и правног основа, Уставни суд је, у
складу са чланом 31 став 1 Правила Уставног суда, донио
одлуку о спајању предмета бр. АП 1761/10 и АП 1906/10 у
којима ће водити један поступак и донијети једну одлуку
под бројем АП 1761/10.
5. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда,
од Окружног суда, Комисије за концесије Републике
Српске (у даљњем тексту: Комисија за концесије), ДОО
"Браћа Павловић" из Обудовца (у даљњем тексту: тужилац)
затражено је 15. јула 2010. године и 28. октобра 2011.
године да доставе одговоре на апелације.
6. Окружни суд, Комисија за концесије и тужилац
доставили су одговоре на апелације 29. јула и 8. септембра
2010. године, 8. и 15. новембра и 12. децембра 2011.
године.
7. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда,
одговори Окружног суда, Комисије за концесије и тужиоца
достављени су пуномоћницима апеланата 27. октобра 2011.
године и 6. марта 2013. године.
III. Чињенично стање
8. Чињенице предмета које произилазе из навода
апеланата и докумената предочених Уставном суду могу да
се сумирају на сљедећи начин:
9. Одлуком Комисије за концесије број 01-561/06 од
21. септембра 2006. године дато је овлашћење
Министарству за преговоре са другоапелантом, као
понуђачем,
за
додјелу
концесије
на
основу
самоиницијативне понуде за коришћење пољопривредног
земљишта у својини Републике Српске, површине 990
хектара, у општини Пелагићево. Министарство је
обавезано да у року који не може бити дужи од 30 дана од
дана пријема предметне одлуке са другоапелантом као
понуђачем дефинише основне елементе уговора о
концесији у складу са чланом 28 Закона о концесијама.
10.
На
предлог
Комисије
за
концесије
првоапеланткиња је Одлуком број 04/1-012-2371/06 од 16.
новембра 2006. године тужиоцу додијелила концесију за
коришћење пољопривредног земљишта у својини
Републике Српске у општинама Шамац и Пелагићево,
површине 311,7663 хектара, ради остваривања права
обављања биљне и сточарске прозводње.
11. Првоапеланткиња је путем Министарства 4.
децембра и 27. фебруара 2006. године са тужиоцем
закључила уговор о концесији којим су уговорне стране

Broj 84 - Stranica 67

регулисале права и обавезе између првоапеланткиње као
носиоца права својине на пољопривредном земљишту у
својини Републике Српске и тужиоца ради остваривања
права обављања биљне и сточарске производње
коришћењем
природног
богатства-пољопривредног
земљишта за организовану производњу житарица (кукуруз,
соја, пшеница) за узгој стоке.
12. Одлуком првоапеланткиње број 04/1-012-21252/09 од 2. јула 2009. године поништена је Одлука о
додјели тужиоцу концесије за коришћење пољопривредног
земљишта у својини Републике Српске број 04/1-0122371/06 од 16. новембра 2006. године. Наведеном одлуком
поништене су све правне посљедице које је произвела
одлука од 16. новембра 2006. године.
13. Тужилац је против првоапеланткиње, а због
поништења Одлуке број 04/1-012-2-1252/09 од 2. јула 2009.
године, поднио тужбу коју је Окружни суд Пресудом број
11 0 У 001765 09 У од 19. фебруара 2010. године уважио и
наведену одлуку поништио. Захтјев тужиоца за одглагање
извршења оспореног акта је одбачен.
14. Из образложења пресуде произилази да је
другоапелант учествовао у предметном поступку као
заинтересовано лице. У том статусу другоапелант је
доставио одговор на тужбу у којем је навео да је
првоапеланткиња своју одлуку донијела у поступку
вршења надзора у којем је утврдила да су у поступку
додјеле концесије учињене неправилности из чега
произилази да су испуњени услови прописани одредбом
члана 248 став 1 тач. 2, 3 и 5 Закона о општем управном
поступку (у даљњем тексту: ЗОУП).
15. Окружни суд, разматрајући предметну тужбу,
навео је да је оспорени акт донесен на основу одредбе
члана 6 Закона о концесијама ("Службени гласник РС" бр.
25/02 и 91/06), одредбе члана 43 став 3 Закона о Влади РС
("Службени гласник РС" број 118/08) и одредбе члана 248
став 1 ЗОУП-а ("Службени гласник РС" број 13/02).
16. Тумачећи наведене законске одредбе, Окружни
суд је оцијенио да оне не представљају основ за доношење
оспореног акта. Према мишљењу Окружног суда, одредба
члана 43 став 3 Закона о Влади РС је одредба
процесноправног, а не материјалноправног карактера, која
уређује питања у којима Влада одлучује у форми одлуке, па
није могла да послужи као законски основ за доношење
оспореног акта. Констатовано је да првоапеланткиња није
надлежна да поништава појединачне акте будући да то не
произилази ни из једне одредбе Закона о концесијама, па
ни из одредбе члана 6 Закона о концесијама на коју се
првоапеланткиња позвала у оспореној одлуци. Наведено,
према мишљењу Окружног суда, упућује на закључак да је
оспорени акт донесен уз повреду поменутих законских
одредаба.
17. У односу на одредбу члана 248 став 1 ЗОУП-а,
Окружни суд је навео да су њоме прописани услови који
морају бити испуњени да би рјешење које је коначно у
управном поступку могло да се поништи по праву надзора.
Према наведеној одредби, до поништавања и укидања
коначног рјешења по праву надзора од органа вишег
степена, односно органа који врши надзор, може доћи, у
правилу, само због тежих повреда законитости, а зависно
од тога прописани су и критеријуми када ће се такво
рјешење поништити или укинути по праву надзора.
Истакнуто је да из образложења оспорене одлуке
произилази да је донесена на основу захтјева
заинтересованог лица-другоапеланта, а којим је затражено
поништење одлуке о додјели концесије тужиоцу од 16.
новембра 2006. године због тога што приликом доношења

Broj 84 - Stranica 68

SLUŽBENI GLASNIK BiH

одлуке није уважена листа приоритета из докумената о
политици додјеле, као и да за другоапеланта није
испоштована оквирна површина од 990 хектара. Даље, као
разлози за поништење наведене одлуке се наводи да је у
поступку додјеле концесије поступано супротно одредби
члана 27 Закона о концесијама у вези са учешћем двају или
више понуђача у којем није расписан јавни конкурс, да је
концесионар потписао концесиони уговор са ресорним
министарством по протеку законског рока због чега је
изгубио сва права на додијељену концесију, као и да
концесионар не посједује непокретности које су биле
предмет концесије, тј. да није испоштована процедура
предвиђена Законом о концесијама.
18. Окружни суд је навео да повреда материјалног
закона, тј. повреда одредбе члана 27 Закона о концесијама
учињена у поступку доношења одлуке о концесији, како
наводи првоапеланткиња, није прописана као услов за
поништење рјешења у поступку надзора (члан 248 став 1
ЗОУП-а), већ је предвиђена као услов за укидање рјешења
(члан 248 став 2 ЗОУП-а), што указује да се
првоапеланткиња позвала на погрешну одредбу. Затим,
Окружни суд је навео да повреда материјалног прописа
мора бити очигледна и на штету странке или јавног
интереса, а уколико у поступку учествују двије или више
странака са супротним интересима, рјешење може да се
укине само по пристанку заинтересованих странака, и то у
року који је прописан одредбом члана 249 став 3 ЗОУП-а,
тј. у року од једне године од дана када је рјешење постало
коначно у управном поступку.
19. Истакнуто је да првоапеланткиња повреду
материјалног права налази у непоштивању одредбе члана
27 Закона о концесијама у вези са учешћем двају или више
понуђача, гдје није расписан јавни конкурс. Према
мишљењу Окружног суда, нејасно је како је
првоапеланткиња утврдила да у поступку додјеле
концесије није расписан јавни конкурс и да је поступано
супротно одредби члана 27 Закона о концесијама. Осим
наведеног, имајући у виду понашање тужиоца и
подношење тужбе, очигледно је да за доношење рјешења
не постоји пристанак заинтересованих страна, а сам рок за
доношење рјешења се показује као упитан због тога што у
спису предмета нема података да ли је и када одлука о
додјели концесије тужиоцу достављена странкама.
20. Окружни суд је навео да, будући да је
првоапеланткиња, односно Министарство на основу
овлашћења првоапеланткиње са тужиоцем закључило
уговор о концесији, према оцјени суда, предметни спор
између уговорних страна може да се оконча код редовног
суда подношењем тужбе за раскид закљученог уговора о
концесији, који поступак је већ и покренут, па егзистирање
одлуке о додјели концесије и не утиче на рјешавање тог
спора.
21. На основу Рјешења првоапеланткиње број 04/1012-2-473/11 од 17. марта 2011. године другоапелант је 6.
априла 2011. године са Министарством, као надлежним
органом првоапеланткиње, закључио уговор о концесији.
Предмет уговора је давање концесије на пољопривредном
земљишту у својини Републике Српске на подручју
општине Пелагићево ради остваривања права обављања
ратарске производње коришћењем природног богатствапољопривредног земљишта за организовану производњу
кукуруза, пшенице, зоби и травно-дјетелинске смјесе.
22. Министарство и другоапелант су против пресуде
Окружног суда од 19. фебруара 2010. године поднијели
захтјев за ванредно преиспитивање. Врховни суд је
Пресудом број 11 0 У 001765 10 Увп од 22. јуна 2011.

Utorak, 29. 10. 2013.

године захтјев Министарства одбацио као изјављен од
неовлашћеног лица. Захтјев другоапеланта је одбијен као
неоснован.
23. У образложењу пресуде Врховног суда се наводи
да захтјев за ванредно преиспитивање одлуке Окружног
суда може да поднесе лице које у поступку управног спора
има статус странке, тј. тужилац, тужени или
заинтересовано лице. Истакнуто је да је Министарство
орган који спроводи радње у поступку додјеле концесије,
али у конкретној управној ствари није донијело одлуку о
концесији. Према томе, према мишљењу Врховног суда,
Министарство у предметној правној ствари нема статус
странке, па нема право да поднесе захтјев за ванредно
преиспитивање. Стога је Врховни суд одбацио захтјев
Министарства као изјављен од неовлашћеног лица.
24. Врховни суд је навео да из података у спису
произилази да је оспорени акт донесен по захтјеву
заинтересованог
лица
за
поништење
одлуке
првоапеланткиње о додјели концесије тужиоцу за
коришћење пољопривредног земљишта, а због тога што у
поступку доношења те одлуке није поступљено сагласно
одредби члана 27 Закона о концесијама.
25. Према мишљењу Врховног суда, становиште
Окружног суда да првоапеланткиња није надлежна да по
праву надзора поништава одлуке које је сама донијела је
исправно. Врховни суд је указао да је одредбом члана 249
став 1 ЗОУП-а прописано да по праву надзора рјешење о
поништењу или укидању доноси другостепени орган, или
ако таквог органа нема, орган који је законом овлашћен да
врши надзор над радом органа доносиоца рјешења које се
укида или поништава по праву надзора. Констатовано је да
првоапеланткиња није сама себи другостепени орган који
врши надзор над својим радом па није могла да донесе
оспорени акт.
26. Врховни суд је навео да је Окружни суд правилно
закључио да у ситуацији када постоје двије или више
самоиницијативне понуде за додјелу концесије, пропуст да
се распише конкурс за прикупљање самоиницијативних
понуда представља повреду закона. Истакнуто је да
разлози због којих је донесен оспорени акт: поступање
супротно одредби члана 27 Закона о концесији,
потписивање уговора о концесији протеком рока од 30 дана
одређеног одлуком о концесији, те да се концесионар не
налази у посједу концесионе имовине ни у ком случају не
могу да се сматрају разлозима прописаним одредбама
члана 248 став 1 тач. 2, 3 и 5 ЗОУП-а за поништење по
праву надзора. Према оцјени Врховног суда, становиште
Окружног суда да повреда одредбе члана 27 Закона о
концесијама представља разлог прописан одредбом члана
248 став 2 ЗОУП-а за укидање је правилно, а не за
поништење рјешења по праву надзора.
27. Даље је Врховни суд истакао да је неоснован и
навод о томе да је рјешењем Комисије за концесије од 21.
септембра 2009. године управна ствар дугачије ријешена,
те да је, стога, остварен разлог за поништење рјешења по
праву надзора према одредби члана 248 став 1 тачка 2
ЗОУП-а. Истакнуто је да је наведеним рјешењем Комисије
за концесије дато овлашћење Министарству да преговара
са другоапелантом о закључењу уговора о концесији.
Констатовано је да, у смислу наведене одредбе ЗОУП-а,
управна ствар би у истом предмету била претходно
правоснажно другачије ријешена да је концесија дата
неком другом понуђачу, а не тужиоцу, што овдје није
случај.
28. Такође, према мишљењу Врховног суда, схватање
Окружног суда о дејству парничног поступка ради раскида

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

уговора је правилно. При томе је Врховни суд напоменуо
да из садржине прилога уз тужбу, и то уговора о концесији
закљученог 4. децембра 2009. године између тужиоца и
Министарства, на чијем челу је био претходни министар,
произилази да је тај уговор закључен у року од 30 дана за
закључење. Будући да нема података да је тај уговор на
било који начин стављен ван снаге, концесионар не може
да сноси штетне посљедице због тога што је Министарство
касније инсистирало на закључењу новог уговора са истим
текстом. Према томе, приговори другоапеланта у овом
дијелу су оцијењени као неосновани.
IV. Апелација
а) Наводи из апелације
29. Апеланти сматрају да је оспореном одлуком
повријеђено право на правично суђење из члана II/3е)
Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске
конвенције за заштиту људских права и основних слобода
(у даљњем тексту: Европска конвенција) и право на
имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и
члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Указују
на произвољну примјену материјалног права. Према
мишљењу апеланата, Окружни суд није дао ваљане разлоге
за поништење одлуке првоапеланткиње. Сматрају да није
поступљено према Закону о концесијама, јер је било више
понуђача, као и да је прекршен рок за потписивање
уговора. Стога је потписивањем уговора противно члану 5
одлуке дошло до повреде материјалног права о чему
Окружни суд није водио рачуна. Првоапеланткиња је
навела да је по праву надзора, по захтјеву другоапеланта,
"на што по закону има овлашћење", открила да се при
додјели концесије тужиоцу није досљедно испитао Закон о
концесији", будући да је на основу чл. 17 и 27 став 2 Закона
о концесијама Комисија за концесије донијела одлуку од
21. септембра 2006. године; да је том одлуком
Министарство било овлашћено да преговара са
другоапелантом као понуђачем за додјелу концесије на
основу
самоиницијативне
понуде
за
коришћење
пољопривредног земљишта у својини РС, површине 990
хектара, у општини Пелагићево, те да је наведеном
одлуком Министарство обавезано да дефинише елементе
уговора о концесији са другоапелантом као понуђачем у
складу са чланом 29 Закона о концесијама. Истакнуто је да
наведени предлог првоапеланткиња није имала у виду
приликом доношења Одлуке о концесији тужиоцу од 16.
новембра 2006. године. Осим наведеног, према мишљењу
првоапеланткиње, Министарство је са тужиоцем потписало
уговор након истека рока од 30 дана, што је у супротности
са одлуком првоапеланткиње. Другоапелант сматра да је
предметно земљиште његова имовина, јер је користи више
од педесет година, и да без обзира на то што није власник
наведеног земљишта, он је његов фактички посједник и
корисник.
b) Одговори на апелације
30. У свом одговору на апелације Окружни суд је
навео да није дошло до повреде уставних права апеланата.
31. У свом одговору на апелације Комисија за
концесије је, између осталог, навела да је наведена
комисија својом одлуком од 21. септембра 2006. године
дала сагласност на процијењени јавни интерес, али је
обавезала ресорно министарство да у току преговора са
понуђачем јасно и прецизно дефинише предмет концесије
(пољопривредно земљиште) како се парцеле не би
преклапале, да води рачуна о квалитету и квантитету
додијељених парцела понуђачима, да се преговори одвијају
у оквиру предложене површине за додјелу, те да се око 25

Broj 84 - Stranica 69

% пољопривредног земљишта, у складу са закључком
првоапеланткиње од 25. маја 2006. године, издвоји за
потребе закупа, односно за физичка лица која, према
Закону о концесијама, не могу бити концесионари.
Истакнуто је да представници Комисије за концесије нису
присуствовали преговорима са понуђачима које су обавили
представници Министарства. Наведено је да је одлука
првоапеланткиње од 22. марта 2007. године донесена јер
Министарство није испоштовало одлуку Комисије за
концесије од 21. септембра 2006. године, као ни закључак
првоапеланткиње од 25. маја 2006. године којим је
наложила да се на подручју сваке општине приликом
додјеле концесије за коришћење пољопривредног
земљишта у својини Републике Српске мора да обезбиједи
оквирно до 1/3 земљишта које би било предмет додјеле
путем закупа физичким лицима која, према Закону о
концесијама, не могу бити концесионари. Даље,
Министарство није испоштовало ни оквирну површину од
990 хектара за другоапеланта као понуђача за које је
претходно процијењено да постоји јавни интерес рјешењем
од 25. августа 2006. године.
32. Комисија за концесије је истакла да је претходни
поступак прикупљања документације за додјелу концесије
по основу самоиницијативне понуде водило надлежно
министарство, те да самим тим Комисија није могла да зна
да спорно пољопривредно земљиште обухвата и земљиште
из Пелагићева, чији је стварно-правни посједник
другоапелант. Према мишљењу Комисије, другоапелант је
пољопривредно добро од општег интереса за Републику
Српску.
33. У свом одговору на апелације тужилац је навео да
у конкретном случају није дошло до повреде уставних
права апеланата.
V. Релевантни прописи
34. Закон о концесијама ("Службени гласник
Републике Српске" бр. 25/02 и 91/06), који је важио у
вријеме доношења спорне одлуке од првоапелантице, у
релевантном дијелу, гласи:
Члан 1.
Овим законом уређују се предмет, начин и услови под
којим се могу додјељивати концесије у Републици Српској,
надлежност за додјелу концесија, оснивање Комисије за
концесије Републике Српске, поступак јавног позива,
садржај уговора о концесији, престанак уговора о
концесији, права и обавезе концесионара, рјешавање
спорова и друга питања од значаја за додјелу концесија на
територији Републике Српске.
Овим законом утврђују се услови под којим се
домаћим и страним правним лицима могу додјељивати
концесије за обезбјеђивање инфраструктуре и услуга те
експлоатација
природних
ресурса,
финансирање,
пројектовање, изградњу, обнову, одржавање и/или
руковођење радом те истраживање инфраструктуре и
свих за њу везаних објеката и уређаја у областима које су у
уставној надлежности Републике Српске.
Члан 2.
Концесија је у смислу овог закона, право обављања
привредних
дјелатности
кориштењем
природних
богатстава, добара у општој употреби и обављања
дјелатности од општег интереса одређених овим законом.
Ни једна концесија, уређена посебним законима, не
може се додјељивати на начин који није у складу са овим
законом.

Broj 84 - Stranica 70

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Члан 5.
Појмови који се користе у овом закону имају слиједеће
значење:
"Концедент" – је Република Српска, односно Влада
Републике Српске или по овлашћењу Владе Републике
Српске, ресорно министарство или други овлашћени
органи.
"Концесија" – је право које концедент уступа
концесионару на одређено вријеме и под одређеним
условима у сврху обављања привредних дјелатности
коришћењем природних богатстава, добара у општој
употреби и обављању дјелатности од општег интереса.
3)"Концесионар" - правно лице основано у складу са
законима Републике Српске у власништву домаћег и/или
страног правног лица, коме се додјељује концесија и које
извршава уговор о концесији у складу са овим законом.
Члан 6. став 6.
Надлежност за додјелу концесија и закључење уговора о
концесији
Одлуку о додјели концесија доноси Влада Републике
Српске, на основу које Влада односно, по овлаштењу Владе
надлежно министарство, и/или орган локалне управе, и/или
јавно предузеће које врши управљање предметом концесије
закључује уговор о концесији.
Члан 7. став 1.
Оснивање и опште функције комисије
(1) Овим законом оснива се Комисија за концесије
Републике Српске (у даљем тексту: Комисија), као стално,
независно регулативно правно лице конституисано ради
обављања функција за додјелу концесија, чије су
надлежности и обавезе утврђене овим законом.
Члан 22.
(2) Надзор над спровођењем овог закона врши
надлежно министарство, свако у оквиру своје
надлежности.
Члан 27.
(1)Самоиницијативну понуду је обавезно поднијети
правно лице које је извршило својинску трансформацију а
чија је основна дјелатност директно везана за предмет
концесије.
(2) Понуда се састоји од захтјева за додјелу концесије
и ревидиране студије, односно предстудије економске
оправданости.
(3) Самоиницијативну понуду може поднијети и
свако друго правно лице које, уз захтјев за додјелу
концесије,
подноси
ревидирану
студију,
односно
предстудију економске оправданости.
(4) Ресорна министарства могу, по овлашћењу Владе
Републике Српске, расписати јавни позив на исказивање
интереса за самоиницијативну понуду. Јавни оглас се
објављује у "Службеном гласнику Републике Српске" и
најмање једном дневном листу, а јавност се накнадно
обавјештава о поднесеним самоиницијативним понудама,
приспјелим након јавног огласа. Након прикупљања
самоиницијативних понуда ресорна Министарства
утврђују критеријуме за додјелу и процјењују постојање
јавног интереса за предметну концесију, при чему се узима
у обзир нарочито:
а) да пројекат који је предмет предложене концесије
може бити остварен само у случају ако се користи
процес, пројектовање, методологија или концепт
инжињеринга на које понуђач полаже искључива права;
б) хитност пружања услуга или постојање
инфраструктуре за јавну употребу.

Utorak, 29. 10. 2013.

(5) Самоиницијативне понуде из претходног става
овог члана имају предност у додјели концесије, уколико се
поднесе више самоиницијативних понуда за исти предмет
концесије.
(6) Уколико постоје два или више исказана интереса
за самоиницијативну понуду, расписује се јавни позив
сходно чл. 23, 24, 25. и 26. овог закона.
(7) Министарство подноси захтјев Комисији за
добијање сагласности за преговоре са понуђачем, уколико
оцјени да постоји јавни интерес за концесију.
(8) Комисија, у што краћем року, доноси одлуку о
сагласности из претходног става овог члана.
(9) У сагласности коју Комисија даје може бити
наведено право Комисије да врши праћење процеса или
изврши преглед документације.
(10) Концедент не може закључити Уговор о
концесији на основу самоиницијативне понуде ако не добије
сагласност Комисије за концесије, и у том случају
концесија се додјељује у складу са поступком прописаним
овим законом.
Члан 28.
Садржај уговора о концесији
(5) Уговор о концесији не може се пренијети на
другог концесионара без претходне сагласности Комисије.
У случају да концесионар није испунио преузету обавезу
према међународној финансијској институцији чији је члан
Босна и Херцеговина, уговор о концесији може се
пренијети на односну институцију без сагласности
Комисије. Уговор о концесији се може пренијети само
уколико су испуњени услови из уговора који се односе на
инвестирање.
Члан 29.
Престанак уговора о концесији
Уговор о концесији престаје:
1. истеком уговореног рока у складу са овим законом;
2. отварањем стечајног поступка над концесионаром;
3. престанком постојања предмета концесије и
4. раскидом уговора о концесији.
Члан 30.
Раскид уговора о концесији
Уговор о концесији може се раскинути:
1. ако је концесионар несолвентан дуже од шест
мјесеци или ако је у стечају,
2. ако концесионар или концедент не испуњавају
уговорне обавезе,
Закон о општем управном поступку ("Службени
гласник Републике Српске" бр. 13/02, 87/07 и 50/10) у
релевантном дијелу гласи:
Важење закона
Члан 1.
По овом закону дужни су да поступају републички
органи управе, кад у управним стварима, непосредно
примењујући прописе, решавају о правима, обавезама или
правним интересима појединца, правног лица или друге
странке, као и кад обављају друге послове утврђене овим
законом.
По овом закону дужни су да поступају и органи града
и општине кад на основу закона обављају послове државне
управе, као и привредно друштво, установе и друге
организације, кад у вршењу јавних овлашћења, која су им
поверена законом решавају, односно кад обављају друге
послове из става 1. овог члана.

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Посебан поступак
Члан 2.
Поједина питања поступка због специфичне природе
управних ствари у одређеним управним областима могу се
посебним законом уредити друкчије него што су уређена
овим законом, ако је то неопходно.
Супсидијарна примена закона
Члан 3.
У управним областима за које је законом прописан
посебан поступак поступа се по одредбама тог закона и
те одредбе морају бити у сагласности с основним
начелима утврђеним овим законом.
По одредбама овог закона поступа се у свим оним
питањима која нису уређена посебним законом.
Употреба израза "орган"
Члан 4.
Под органом који води поступак, односно решава у
управним стварима подразумева се: орган управе, други
државни орган, управна организација, као и предузеће,
установа и друга организација којима је законом поверено
вршење јавних овлашћења (у даљем тексту: орган).
Поништавање и укидање по праву надзора
Члан 248.
Решење које је коначно у управном поступку орган ће
поништити по праву надзора:
1) ако је решење донео стварно ненадлежни орган, а
није реч о случају предвиђеном у члану 252. тачка 1. овог
закона;
2) ако је у истој ствари раније донесено правоснажно
решење којим је та управна ствар друкчије решена;
3) ако је решење донео један орган без сагласности,
потврде, одобрења или мишљења другог органа, а ово је
потребно по закону или другом пропису;
4) ако је решење донео месно ненадлежни орган;
5) ако је решење донесено као последица принудне,
изнуде, уцене, притиска или друге недозвољене радње.
Решење које је коначно у управном поступку може се
укинути по праву надзора ако је њиме очигледно повређен
материјални закон. У управним стварима у којима
учествују две или више странака са супротним
интересима решење се може укинути само по пристанку
заинтересованих странака.
Члан 249.
(1) Решење може поништити или укинути по праву
надзора другостепени орган. Ако нема другостепеног
органа, решење може поништити или укинути орган који
је законом овлашћен да врши надзор над радом органа који
је донео решење.
(2) Орган доноси решење о поништењу решења по
службеној дужности, по захтеву странке или јавног
тужиоца, а решење о укидању по служеној дужности или
по захтеву јвног тужиоца.
(3) Решење се може поништити на основу члана 248.
став 1. тач. 1., 2. и 3. овог закона у року од пет година, а
на основу тачке 4. став 1. тог члана у року од једне године
од дана кад је решење постало коначно у управном
поступку. Решење се може укинути на основу става 2.
члана 248. овог закона у року од једне године од дана кад је
решење постало коначно у управном поступку.
(4) Решење се може поништити на основу члана 248.
став 1. тачка 5. овог закона без обзира на рокове утврђене
у ставу 3. овог члана.
(5) Против решења донесеног на основу члана 248.
овог закона није допуштена жалба, већ се против њега
може покренути управни спор.

Broj 84 - Stranica 71

7. Правне последице поништавања и укидања
Члан 254.
(1) Поништавањем решења и оглашавањем
ништавим поништавају се правне последице које је такво
решење произвело.
(2) Укидањем решења не поништавају се правне
последице које је решење већ произвело, али се онемогућава
даље произвођење последица тог решења.
(3) Орган који сазна за решење којим је повређен
закон а повреда може бити разлог за понављање поступка,
односно за поништавање, укидање или мењање решења,
дужан је без одлагања о томе обавестити орган
надлежан за покретање поступка и доношење решења.
Закон о Влади Републике Српске ("Службени
гласник Републике Српске" број 118/08) у релевантном
дијелу гласи:
Члан 1.
(1) Извршну власт у Републици Српској, у складу са
Уставом, врши Влада Републике Српске (у даљем тексту:
Влада).
(2) Влада је самостална у оквиру својих надлежности
и за свој рад је одговорна Народној скупштини Републике
Српске (у даљем тексту: Народна скупштина).
(3) Сједиште Владе је у Бањој Луци.
Члан 2.
У вршењу власти, из члана 1. овог закона, Влада
проводи политику, извршава законе и друге прописе
Народне скупштине и одговорна је за стање у Републици (у
даљем тексту: Република) у свим областима из своје
надлежности.
Члан 3.
(1) Влада заступа Републику као правно лице, стара
се о заштити јавног интереса и у том смислу врши права
и дужности које Република има као оснивач јавних
служби, других органа и организација, ако другим законом
није друкчије одређено.
(2) Имовину Републике користи, њоме управља и
располаже Влада, ако другим законом није друкчије
одређено.
Члан 43. ст. 1. и 3.
(1) О питањима из своје надлежности Влада доноси:
уредбе, одлуке, смјернице, инструкције, рјешења, закључке
и друге акте, у складу са законом.
(3) Одлуком се прописују мјере Владе, оснивају јавне
службе и друге организације, даје сагласност или
потврђују општи акти органа или организација, ако је
таква сагласност или потврда предвиђена законом,
обустављају од извршења акти министарстава, органа
јединица локалне самоуправе, предузећа и других органа и
организација које врше јавна овлаштења и уређују друга
питања од значаја за обављање послова Владе.
Закон о пољопривредном земљишту ("Службени
гласник РС" бр. 93/06, 86/07, 14/10 и 5/12) у релевантном
дијелу гласи:
3. Концесија за коришћење пољопривредног земљишта
у својини Републике
Основне одредбе
Члан 71.
(1) Концесија за коришћење пољопривредног
земљишта у својини Републике може се дати домаћем и
страном правном лицу на период до 30 година, у сврху:
а) биљне и сточарске производње и
б) за дугогодишње засаде.

Broj 84 - Stranica 72

SLUŽBENI GLASNIK BiH

(2) Додјела пољопривредног земљишта на коришћење
по основу концесије, врши се у складу са Законом о
концесијама Републике Српске и Правилима Комисије за
концесије.
(3) Влада Републике Српске, посредством концесије,
доноси Одлуку о додјели пољопривредног земљишта
правном лицу на коришћење.
VI. Допустивост
35. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и
Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону
надлежност у питањима која су садржана у овом уставу
када она постану предмет спора због пресуде било којег
суда у Босни и Херцеговини.
36. У односу на апеланткињу Владу РС, Уставни суд
подсјећа на своје становиште да државни органи и јавна
власт као учесници судских поступака не уживају права из
Европске конвенције, али да уживају гаранције права на
правичан поступак и права на имовину из члана II/3е) и к)
Устава Босне и Херцеговине (види, Уставни суд, Одлука о
допустивости и меритуму број АП 39/03 од 27. фебруара
2004. године, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број
19/04, доступна на wеb-страници Уставног суда
www.ustavnisud.ba). Имајући у виду наведено, Уставни суд
ће испитати наводе првоапеланткиње у односу на уставно
право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и
Херцеговине.
37. У складу са чланом 16 став 1 Правила Уставног
суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су
против пресуде, односно одлуке која се њоме побија,
исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према
закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је
подносилац апелације примио одлуку о посљедњем
дјелотворном правном лијеку којег је користио.
38. У конкретном случају предмет оспоравања
апелацијом је Пресуда Окружног суда у Бањој Луци број 11
0 У 001765 09 У од 19. фебруара 2010. године. Затим,
оспорену пресуду првоапеланткиња је примила 9. априла
2010. године, а другоапелант 21. априла 2010. године, а
апелације су поднесене 12. и 15. маја 2010. године, дакле, у
року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1
Правила Уставног суда. Коначно, апелације испуњавају и
услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер
нису очигледно (prima facie) неосноване, нити постоји неки
други формални разлог због којих апелација није
допустива.
39. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне
и Херцеговине, члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда,
Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава
услове у погледу допустивости.
VII. Меритум
40. Апеланти указују да је оспореном пресудом
Окружног суда повријеђено право на правично суђење из
члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6
Европске конвенције и право на имовину из члана II/3к)
Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз
Европску конвенцију.
Право на правично суђење
Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном
дијелу гласи:
Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају
људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а
она обухватају:
е) Право на правичан поступак у грађанским и
кривичним стварима и друга права у вези са кривичним
поступком.

Utorak, 29. 10. 2013.

Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном
дијелу гласи:
1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза
или основаности било какве кривичне оптужбе против
њега, свако има право на правичну и јавну расправу у
разумном року пред независним и непристрасним, законом
установљеним судом.
41. Апеланти, у суштини, сматрају да нису имали
правично суђење због тога што је Окружни суд
произвољно примијенио материјално право.
42. Уставни суд наглашава своје становиште да није,
уопштено, надлежан да врши провјеру утврђених
чињеница и начина на који су редовни судови протумачили
позитивноправне прописе осим уколико одлуке тих судова
крше уставна права. То ће бити случај када одлука
редовног суда крши уставна права, тј. уколико је редовни
суд погрешно протумачио или примијенио неко уставно
право, или је занемарио то право, ако је примјена закона
била произвољна или дискриминациона, уколико је дошло
до повреде процесних права (правично суђење, приступ
суду, дјелотворни правни лијекови и у другим
случајевима), или уколико утврђено чињенично стање
указује на повреду Устава Босне и Херцеговине (види,
Уставни суд, одлуке број У 39/01 од 5. априла 2002. године,
објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине"
број 25/02, и број У 29/02 од 27. јуна 2003. године,
објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине"
број 31/03).
43. Даље, Уставни суд наглашава да је задатак овог
суда да штити уставни поредак успостављен Уставом
Босне и Херцеговине, као и надлежности и овлашћења која
из њега произилазе у односу на институције Босне и
Херцеговине и ентитете. Такође, Уставни суд има задатак
да се брине о заштити општих добара на подручју цијеле
Босне и Херцеговине. Међутим, оцјена примјене законских
модалитета у погледу располагања општим добрима је
надлежност редовних судова. Као што је већ нагласио у
претходној тачки ове одлуке, Уставни суд није надлежан да
врши провјеру начина на који су редовни судови
протумачили позитивноправне прописе осим уколико
одлуке тих судова крше уставна права. Стога ће Уставни
суд, имајући у виду своју надлежност, као и наводе
апеланата, у наредним тачкама ове одлуке оцијенити да ли
је у конкретном случају оспореном пресудом Окружног
суда дошло до кршења уставног права апеланата на
правично суђење.
44. Уставни суд је установио да је предметни
поступак био покренут тужбом тужиоца против
првоапеланткиње ради доношења одлуке првоапеланткиње
од 2. јула 2009. године којом је поништена одлука о
додјели концесије за коришћење пољопривредног
земљишта у својини Републике Српске тужиоцу.
Рјешавајући тако постављен тужбени захтјев, Окружни суд
је установио да је оспорена одлука првоапеланткиње
донесена на основу одредбе члана 6 Закона о концесијама,
одредбе члана 43 став 3 Закона о Влади РС и одредбе члана
248 став 1 ЗОУП-а. Према мишљењу Окружног суда,
наведене законске одредбе нису могле бити основ за
доношење одлуке првоапеланткиње од 2. јула 2009. године.
Наиме, Окружни суд је навео да је одредба члана 43 став 3
Закона о Влади одредба процесноправног карактера која
уређује питања у којима влада одлучује у форми одлуке, те,
стога, није могла бити законски основ за доношење
оспореног акта. Такође, надлежност првоапеланткиње да
поништава појединачна акта не произилази ни из одредбе
члана 6 Закона о концесијама. Даље, према мишљењу

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Окружног суда, повреда материјалног закона, односно
члана 27 Закона о концесијама, у поступку доношења
одлуке о додјели концесије не може бити услов за
поништење рјешења у поступку надзора (члан 248 став 1),
већ је предвиђена као услов за укидање рјешења (члан 248
став 2 ЗОУП-а), а што указује да се првоапеланткиња
позвала и у том дијелу на погрешну одредбу ЗОУП-а.
Наведено правно становиште Окружног суда потврдио је и
Врховни суд рјешавајући о захтјеву другоапеланта за
ванредно преиспитивање пресуде Окружног суда.
Међутим, поред наведеног, Врховни суд је додао да је
одредбом члана 249 став 1 ЗОУП-а прописано да по праву
надзора рјешење доноси другостепени орган, или ако
таквог органа нема, орган који је законом овлашћен да
врши надзор над радом органа доносиоца рјешења. Према
томе, према мишљењу Врховног суда, првоапеланткиња
није сама себи другостепени орган, нити орган који врши
надзор над својим радом, те стога није могла да донесе
оспорени акт.
45. Разматрајући наводе апеланата, Уставни суд је
установио да је одредбом члана 3 Закона о Влади РС
прописано да првоапеланткиња заступа Републику Срспку
као правно лице, као и да се стара о заштити јавног
интереса и у том смислу врши права и дужности које има
Република Српска. Даље, у ставу 2 члана 3 наведеног
закона је прописано да имовину Републике Српске
користи, њоме управља и располаже првоапеланткиња.
Такође, одредбом члана 43 став 1 Закона о Влади РС је
прописано да о питањима из своје надлежности
првоапеланткиња, између осталог, доноси одлуке. Ставом 3
члана 43 наведеног закона је прописано да
првоапеланткиња одлуком, између осталог, уређује друга
питања значајна за обављање послова првоапеланткиње.
46. Даље, Уставни суд констатује да, према одредби
члана 2 Закона о концесијама, који је lex specialis за ову
област, концесија је право обављања привредних
дјелатности коришћењем природних богатстава, добара у
општој употреби и обављања дјелатности од општег
интереса. Одредбом члана 6 Закона о концесијама
("Службени гласник РС" бр. 25/02 и 91/06), која је била
важећа у вријеме када је првоапеланткиња донијела спорни
акт, прописано је да одлуку о додјели концесија доноси
Влада РС.
47. Из наведених одредаба, према мишљењу Уставног
суда, произилази да првоапеланткиња, тј. Влада Републике
Српске, управља и расплаже имовином Републике Српске у
интересу Републике Српске, дакле, у јавном интересу, те да
својим одлукама уређује питања која су значајна за
обављање послова првоапеланткиње. С тим у вези, Уставни
суд запажа да је управо поступак додјеле концесије за
коришћење природних богатстава и добара у општој
употреби питање значајно за обављање послова
првоапеланткиње у којем првоапеланткиња има овлашћење
да доноси своје одлуке. Дакле, из наведених законских
одредаба неспорно произилази да првоапеланткиња има
право и обавезу да се стара о заштити јавног интереса
Републике Српске у погледу додјеле концесије за
коришћење пољопривредног земљишта у својини
Републике Српске. Као што је Уставни суд већ примијетио,
неспорно је да додјела концесије представља јавни интерес
како за првоапеланткињу, тако и за Републику Српску, чије
интересе првоапеланткиња представља и штити. Наведено
потврђује и одредба члана 71 Закона о пољопривредном
земљишту из које, такође, произилази надлежност
првоапеланткиње да путем концесије врши додјелу
пољопривредног земљишта правном лицу на коришћење.

Broj 84 - Stranica 73

48. При томе Уставни суд запажа да је управо
првоапеланткиња доношењем одлуке од 2. јула 2009.
године
предузела
активности
ради
отклањања
нерегуларности у погледу додјеле концесије тужиоцу
одлуком од 16. новембра 2006. године. У свом одговору на
апелације и Комисија за концесије, која је основана
Законом о концесијама као стално независно регулативно
правно лице конституисано ради обављања функција за
додјелу концесија, указује на наведене нерегуларности.
49. Уставни суд констатује да права и обавезе које
првоапеланткиња има у предметној области, уједно, значе
и одговорност првоапеланткиње да наведену област
регулише на начин који ће бити у јавном интересу
Републике Српске. Стога је, према мишљењу Уставног
суда, првоапеланткиња, као заштитница интереса
Републике Српске у овој специфичној области, имала
овлашћење да, у смислу одредаба члана 6 Закона о
концесијама и члана 3 став 2 и члана 43 став 3 Закона о
Влади РС, донесе одлуку о поништењу одлуке о додјели
концесије. Наведене законске одредбе су биле довољан
правни основ првоапеланткињи да донесе поменуту одлуку
и без примјене одредбе члана 248 став 1 тач. 2, 3 и 5 ЗОУПа. Дакле, првоапеланткиња је правни основ за доношење
одлуке о поништењу одлуке о додјели концесије имала у
поменутим одредбама Закона о концесији и Закону о Влади
РС. Стога, у конкретном случају није (ни) било потребно да
првоапеланткиња примјењује цитиране одредбе ЗОУП-а
приликом доношења спорне одлуке. Узимајући у обзир
наведено, у конкретном случају нема мјеста ни за примјену
одредбе члана 249 став 1 ЗОУП-а према којој би
првоапеланткиња морала да има другостепени орган,
односно орган који врши надзор над њеним радом, а који
би, у смислу поменуте одредбе, био надлежан да донесе
рјешење по праву надзора. Уставни суд понавља да у овој
специфичној области, каква је додјела концесија,
првоапеланткиња неспорно има право и обавезу да
одлучује коме ће дати на употребу неко опште добро, као и
да, када установи било какву нерегуларност у погледу
додјеле концесије, има правни основ у Закону о
концесијама и Закону о Влади РС да ту своју одлуку
коригује.
50. Уставни суд констатује да се предметни поступак
односио на поништење одлуке првоапеланткиње о додјели
концесије тужиоцу, а да је поступак раскида уговора о
концесији између тужиоца и првоапеланткиње у току, што
произилази из пресуда редовних судова. Поред наведеног,
Уставни суд напомиње да неће давати било какво
мишљење о евентуалним поступцима за накнаду штете
између првоапеланткиње и тужиоца, будући да ће наведени
поступци бити предмет одлуке редовних судова.
51. Стога, имајући у виду све наведено, Уставни суд
сматра да образложење пресуде Окружног суда указује на
произвољно тумачење одредаба члана 6 Закона о
концесијама и члана 3 став 2 и члана 43 став 3 Закона о
Влади РС, односно произвољност у примјени материјалног
права а што није у складу са стандардима и захтјевима
правичног суђења из члана 6 став 1 Европске конвенције.
Стога, Уставни суд сматра да је у конкретном случају
дошло до кршења права апеланата на правично суђење из
члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1
Европске конвенције.
Остали наводи
52. Уставни суд сматра да, с обзиром на закључке у
вези са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6
став 1 Европске конвенције, није потребно посебно

Broj 84 - Stranica 74

SLUŽBENI GLASNIK BiH

разматрати наводе о повреди права на имовину из члана
II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола
број 1 уз Европску конвенцију, будући да се, у суштини,
наводи о кршењу права на имовину заснивају на наводима
о кршењу права на правично суђење о којима је Уставни
суд већ изнио своје становиште у претходним тачкама ове
одлуке.
VIII. Закључак
53. Уставни суд закључује да постоји кршење права
на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и
Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, будући
да из образложења оспорене пресуде произилази да је
Окружни суд произвољно примијенио одредбе члана 6
Закона о концесијама ("Службени гласник РС" бр. 25/02 и
91/06) и члана 3 став 2 и члана 43 став 3 Закона о Влади РС.
54. На основу члана 61 ст. 1 и 2 и члана 64 став 1
Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у
диспозитиву ове одлуке.
55. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине,
одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.
Предсједница
Уставног суда Босне и Херцеговине
Валерија Галић, с. р.
Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u
predmetu broj AP 1761/10, rješavajući apelaciju Vlade
Republike Srpske i PD "Napredak" a.d. Pelagićevo, na
osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59.
stav 2. alineja 2, člana 61. st. 1. i 2. i člana 64. stav 1. Pravila
Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i
Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:
Valerija Galić, predsjednica
Miodrag Simović, potpredsjednik
Seada Palavrić, potpredsjednica
Mato Tadić, sudija
Constance Grewe, sutkinja
Mirsad Ćeman, sudija
Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja
Zlatko M. Knežević, sudija
na sjednici održanoj 27. septembra 2013. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU

Usvaja se apelacija Vlade Republike Srpske i PD
"Napredak" a.d. Pelagićevo.
Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz člana
II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske
konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Ukida se Presuda Okružnog suda u Banjoj Luci broj 11 0
U 001765 09 U od 19. februara 2010. godine.
Predmet se vraća Okružnom sudu u Banjoj Luci, koji je
dužan da u roku od tri mjeseca donese novu odluku u skladu sa
članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1.
Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih
sloboda.
Nalaže se Okružnom sudu u Banjoj Luci da, u skladu sa
članom 74. stav 5. Pravila Ustavnog suda, u roku od tri mjeseca
od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i
Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove
odluke.
Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i
Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i
Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u
"Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".

Utorak, 29. 10. 2013.

OBRAZLOŽENJE
I. Uvod
1. Vlada Republike Srpske (u daljnjem tekstu:
prvoapelantica), koju zastupa Pravobranilaštvo Republike
Srpske, podnijela je 12. maja 2010. godine apelaciju Ustavnom
sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud)
protiv Presude Okružnog suda u Banjoj Luci (u daljnjem tekstu:
Okružni sud) broj 11 0 U 001765 09 U od 19. februara 2010.
godine.
2. PD "Napredak" a.d. Pelagićevo (u daljnjem tekstu:
drugoapelant) iz Pelagićeva, koga zastupa Goran Blagojević,
advokat iz Šamca, podnijelo je 15. maja 2010. godine apelaciju
Ustavnom sudu protiv Presude Okružnog suda broj 11 0 U
001765 09 U od 19. februara 2010. godine.
3. Iako Ustavni sud od apelanata ne traži da iscrpe
vanredni pravni lijek-zahtjev za vanredno preispitivanje sudske
odluke, Ustavni sud zapaža da su Ministarstvo poljoprivrede,
šumarstva i vodoprivrede Republike Srpske (u daljnjem tekstu:
Ministarstvo), kao prvoapelanticin organ, i drugoapelant protiv
presude Okružnog suda podnijeli zahtjev za vanredno
preispitivanje sudske odluke. Vrhovni sud Republike Srpske (u
daljnjem tekstu: Vrhovni sud) je Presudom broj 11 0 U 001765
10 Uvp od 22. juna 2011. godine zahtjev Ministarstva odbacio
kao izjavljen od neovlaštenog lica, a zahtjev drugoapelanta je
odbijen kao neosnovan. Stoga će Ustavni sud prilikom
razmatranja predmetnih apelacija uzeti u obzir i presudu
Vrhovnog suda.
II. Postupak pred Ustavnim sudom
4. S obzirom na to da se predmetne apelacije tiču istog
činjeničnog i pravnog osnova, Ustavni sud je, u skladu sa
članom 31. stav 1. Pravila Ustavnog suda, donio odluku o
spajanju predmeta br. AP 1761/10 i AP 1906/10 u kojima će
voditi jedan postupak i donijeti jednu odluku pod brojem AP
1761/10.
5. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda,
od Okružnog suda, Komisije za koncesije Republike Srpske (u
daljnjem tekstu: Komisija za koncesije), DOO "Braća Pavlović"
iz Obudovca (u daljnjem tekstu: tužilac) zatraženo je 15. jula
2010. godine i 28. oktobra 2011. godine da dostave odgovore
na apelacije.
6. Okružni sud, Komisija za koncesije i tužilac dostavili
su odgovore na apelacije 29. jula i 8. septembra 2010. godine,
8. i 15. novembra i 12. decembra 2011. godine.
7. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda,
odgovori Okružnog suda, Komisije za koncesije i tužioca
dostavljeni su opunomoćenicima apelanata 27. oktobra 2011.
godine i 6. marta 2013. godine.
III. Činjenično stanje
8. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i
dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na
sljedeći način:
9. Odlukom Komisije za koncesije broj 01-561/06 od 21.
septembra 2006. godine dato je ovlaštenje Ministarstvu za
pregovore sa drugoapelantom, kao ponuđačem, za dodjelu
koncesije na osnovu samoinicijativne ponude za korištenje
poljoprivrednog zemljišta u vlasništvu Republike Srpske,
površine 990 ha, u općini Pelagićevo. Ministarstvo je
obavezano da u roku koji ne može biti duži od 30 dana od dana
prijema predmetne odluke sa drugoapelantom kao ponuđačem
definira osnovne elemente ugovora o koncesiji u skladu sa
članom 28. Zakona o koncesijama.
10. Na prijedlog Komisije za koncesije prvoapelantica je
Odlukom broj 04/1-012-2371/06 od 16. novembra 2006. godine
tužiocu dodijelila koncesiju za korištenje poljoprivrednog

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

zemljišta u vlasništvu Republike Srpske u općinama Šamac i
Pelagićevo, površine 311,7663 ha, radi ostvarivanja prava
obavljanja biljne i stočarske prozvodnje.
11. Prvoapelantica je putem Ministarstva 4. decembra i
27. februara 2006. godine sa tužiocem zaključila ugovor o
koncesiji kojim su ugovorne strane regulirale prava i obaveze
između prvoapelantice kao nosioca prava vlasništva na
poljoprivrednom zemljištu u vlasništvu Republike Srpske i
tužioca radi ostvarivanja prava obavljanja biljne i stočarske
proizvodnje korišćenjem prirodnog bogatstva-poljoprivrednog
zemljišta za organiziranu proizvodnju žitarica (kukuruz, soja,
pšenica) za uzgoj stoke.
12. Odlukom prvoapelantice broj 04/1-012-2-1252/09 od
2. jula 2009. godine poništena je Odluka o dodjeli tužiocu
koncesije za korištenje poljoprivrednog zemljišta u vlasništvu
Republike Srpske broj 04/1-012-2371/06 od 16. novembra
2006. godine. Navedenom odlukom poništene su sve pravne
posljedice koje je proizvela odluka od 16. novembra 2006.
godine.
13. Tužilac je protiv prvoapelantice, a zbog poništenja
Odluke broj 04/1-012-2-1252/09 od 2. jula 2009. godine,
podnio tužbu koju je Okružni sud Presudom broj 11 0 U
001765 09 U od 19. februara 2010. godine uvažio i navedenu
odluku poništio. Zahtjev tužioca za odgađanje izvršenja
osporenog akta je odbačen.
14. Iz obrazloženja presude proizlazi da je drugoapelant
učestvovao u predmetnom postupku kao zainteresirano lice. U
tom statusu drugoapelant je dostavio odgovor na tužbu u kojem
je naveo da je prvoapelantica svoju odluku donijela u postupku
vršenja nadzora u kojem je utvrdila da su u postupku dodjele
koncesije učinjene nepravilnosti iz čega proizlazi da su
ispunjeni uvjeti propisani odredbom člana 248. stav 1. tač. 2, 3.
i 5. Zakona o opštem upravnom postupku (u daljnjem tekstu:
ZOUP).
15. Okružni sud, razmatrajući predmetnu tužbu, naveo je
da je osporeni akt donesen na osnovu odredbe člana 6. Zakona
o koncesijama ("Službeni glasnik RS" br. 25/02 i 91/06),
odredbe člana 43. stav 3. Zakona o Vladi RS ("Službeni glasnik
RS" broj 118/08) i odredbe člana 248. stav 1. ZOUP-a
("Službeni glasnik RS" broj 13/02).
16. Tumačeći navedene zakonske odredbe, Okružni sud je
ocijenio da one ne predstavljaju osnov za donošenje osporenog
akta. Prema mišljenju Okružnog suda, odredba člana 43. stav 3.
Zakona o Vladi RS je odredba procesnopravnog, a ne
materijalnopravnog karaktera, koja uređuje pitanja u kojima
Vlada odlučuje u formi odluke, pa nije mogla poslužiti kao
zakonski osnov za donošenje osporenog akta. Konstatirano je
da prvoapelantica nije nadležna da poništava pojedinačne akte
budući da to ne proizlazi ni iz jedne odredbe Zakona o
koncesijama, pa ni iz odredbe člana 6. Zakona o koncesijama
na koju se prvoapelantica pozvala u osporenoj odluci.
Navedeno, prema mišljenju Okružnog suda, upućuje na
zaključak da je osporeni akt donesen uz povredu spomenutih
zakonskih odredaba.
17. U odnosu na odredbu člana 248. stav 1. ZOUP-a,
Okružni sud je naveo da su njome propisani uvjeti koji moraju
biti ispunjeni da bi se rješenje koje je konačno u upravnom
postupku moglo poništiti po pravu nadzora. Prema navedenoj
odredbi, do poništavanja i ukidanja konačnog rješenja po pravu
nadzora od organa višeg stepena, odnosno organa koji vrši
nadzor, može doći, u pravilu, samo zbog težih povreda
zakonitosti, a zavisno od toga propisani su i kriteriji kada će se
takvo rješenje poništiti ili ukinuti po pravu nadzora. Istaknuto je
da iz obrazloženja osporene odluke proizlazi da je donesena na
osnovu zahtjeva zainteresiranog lica-drugoapelanta, a kojim je
zatraženo poništenje odluke o dodjeli koncesije tužiocu od 16.

Broj 84 - Stranica 75

novembra 2006. godine zbog toga što prilikom donošenja
odluke nije uvažena lista prioriteta iz dokumenata o politici
dodjele, kao i da za drugoapelanta nije ispoštovana okvirna
površina od 990 hektara. Dalje, kao razlozi za poništenje
navedene odluke se navodi da je u postupku dodjele koncesije
postupano suprotno odredbi člana 27. Zakona o koncesijama u
vezi sa učešćem dvaju ili više ponuđača u kojem nije raspisan
javni konkurs, da je koncesionar potpisao koncesioni ugovor sa
resornim ministarstvom po proteku zakonskog roka zbog čega
je izgubio sva prava na dodijeljenu koncesiju, kao i da
koncesionar ne posjeduje nekretnine koje su bile predmet
koncesije, tj. da nije ispoštovana procedura predviđena
Zakonom o koncesijama.
18. Okružni sud je naveo da povreda materijalnog zakona,
tj. povreda odredbe člana 27. Zakona o koncesijama učinjena u
postupku donošenja odluke o koncesiji, kako navodi
prvoapelantica, nije propisana kao uvjet za poništenje rješenja u
postupku nadzora (član 248. stav 1. ZOUP-a), već je
predviđena kao uvjet za ukidanje rješenja (član 248. stav 2.
ZOUP-a), što ukazuje da se prvoapelantica pozvala na pogrešnu
odredbu. Zatim, Okružni sud je naveo da povreda materijalnog
propisa mora biti očigledna i na štetu stranke ili javnog interesa,
a ukoliko u postupku učestvuju dvije ili više stranaka sa
suprotnim interesima, rješenje se može ukinuti samo po
pristanku zainteresiranih stranaka, i to u roku koji je propisan
odredbom člana 249. stav 3. ZOUP-a, tj. u roku od jedne
godine od dana kada je rješenje postalo konačno u upravnom
postupku.
19. Istaknuto je da prvoapelantica povredu materijalnog
prava nalazi u nepoštivanju odredbe člana 27. Zakona o
koncesijama u vezi sa učešćem dvaju ili više ponuđača, gdje
nije raspisan javni konkurs. Prema mišljenju Okružnog suda,
nejasno je kako je prvoapelantica utvrdila da u postupku
dodjele koncesije nije raspisan javni konkurs i da je postupano
suprotno odredbi člana 27. Zakona o koncesijama. Osim
navedenog, imajući u vidu ponašanje tužioca i podnošenje
tužbe, očigledno je da za donošenje rješenja ne postoji pristanak
zainteresiranih strana, a sam rok za donošenje rješenja se
pokazuje kao upitan zbog toga što u spisu predmeta nema
podataka da li je i kada odluka o dodjeli koncesije tužiocu
dostavljena strankama.
20. Okružni sud je naveo da, budući da je prvoapelantica,
odnosno Ministarstvo na osnovu ovlaštenja prvoapelantice sa
tužiocem zaključilo ugovor o koncesiji, prema ocjeni suda,
predmetni spor između ugovornih strana može se okončati kod
redovnog suda podnošenjem tužbe za raskid zaključenog
ugovora o koncesiji, koji postupak je već i pokrenut, pa
egzistiranje odluke o dodjeli koncesije i ne utječe na rješavanje
tog spora.
21. Na osnovu Rješenja prvoapelantice broj 04/1-012-2473/11 od 17. marta 2011. godine drugoapelant je 6. aprila
2011. godine sa Ministarstvom, kao nadležnim organom
prvoapelantice, zaključio ugovor o koncesiji. Predmet ugovora
je davanje koncesije na poljoprivrednom zemljištu u vlasništvu
Republike Srpske na području općine Pelagićevo radi
ostvarivanja prava obavljanja ratarske proizvodnje korištenjem
prirodnog bogatstva-poljoprivrednog zemljišta za organiziranu
proizvodnju kukuruza, pšenice, zobi i travno-djetelinske
smjese.
22. Ministarstvo i drugoapelant su protiv presude
Okružnog suda od 19. februara 2010. godine podnijeli zahtjev
za vanredno preispitivanje. Vrhovni sud je Presudom broj 11 0
U 001765 10 Uvp od 22. juna 2011. godine zahtjev
Ministarstva odbacio kao izjavljen od neovlaštenog lica.
Zahtjev drugoapelanta je odbijen kao neosnovan.

Broj 84 - Stranica 76

SLUŽBENI GLASNIK BiH

23. U obrazloženju presude Vrhovnog suda se navodi da
zahtjev za vanredno preispitivanje odluke Okružnog suda može
podnijeti lice koje u postupku upravnog spora ima status
stranke, tj. tužilac, tuženi ili zainteresirano lice. Istaknuto je da
je Ministarstvo organ koji provodi radnje u postupku dodjele
koncesije, ali u konkretnoj upravnoj stvari nije donijelo odluku
o koncesiji. Prema tome, prema mišljenju Vrhovnog suda,
Ministarstvo u predmetnoj pravnoj stvari nema status stranke,
pa nema pravo da podnese zahtjev za vanredno preispitivanje.
Stoga je Vrhovni sud odbacio zahtjev Ministarstva kao izjavljen
od neovlaštenog lica.
24. Vrhovni sud je naveo da iz podataka u spisu proizlazi
da je osporeni akt donesen po zahtjevu zainteresiranog lica za
poništenje odluke prvoapelantice o dodjeli koncesije tužiocu za
korištenje poljoprivrednog zemljišta, a zbog toga što u
postupku donošenja te odluke nije postupljeno saglasno odredbi
člana 27. Zakona o koncesijama.
25. Prema mišljenju Vrhovnog suda, stanovište Okružnog
suda da prvoapelantica nije nadležna da po pravu nadzora
poništava odluke koje je sama donijela je ispravno. Vrhovni sud
je ukazao da je odredbom člana 249. stav 1. ZOUP-a propisano
da po pravu nadzora rješenje o poništenju ili ukidanju donosi
drugostepeni organ, ili ako takvog organa nema, organ koji je
zakonom ovlašten da vrši nadzor nad radom organa donosioca
rješenja koje se ukida ili poništava po pravu nadzora.
Konstatirano je da prvoapelantica nije sama sebi drugostepeni
organ koji vrši nadzor nad svojim radom pa nije mogla donijeti
osporeni akt.
26. Vrhovni sud je naveo da je Okružni sud pravilno
zaključio da u situaciji kada postoje dvije ili više
samoinicijativne ponude za dodjelu koncesije, propust da se
raspiše konkurs za prikupljanje samoinicijativnih ponuda
predstavlja povredu zakona. Istaknuto je da razlozi zbog kojih
je donesen osporeni akt: postupanje suprotno odredbi člana 27.
Zakona o koncesiji, potpisivanje ugovora o koncesiji protekom
roka od 30 dana određenog odlukom o koncesiji, te da se
koncesionar ne nalazi u posjedu koncesione imovine ni u kom
slučaju se ne mogu smatrati razlozima propisanim odredbama
člana 248. stav 1. tač. 2, 3. i 5. ZOUP-a za poništenje po pravu
nadzora. Prema ocjeni Vrhovnog suda, stav Okružnog suda da
povreda odredbe člana 27. Zakona o koncesijama predstavlja
razlog propisan odredbom člana 248. stav 2. ZOUP-a za
ukidanje je pravilan, a ne za poništenje rješenja po pravu
nadzora.
27. Dalje je Vrhovni sud istakao da je neosnovan i navod
o tome da je rješenjem Komisije za koncesije od 21. septembra
2009. godine upravna stvar dugačije riješena, te da je, stoga,
ostvaren razlog za poništenje rješenja po pravu nadzora prema
odredbi člana 248. stav 1. tačka 2. ZOUP-a. Istaknuto je da je
navedenim rješenjem Komisije za koncesije dato ovlaštenje
Ministarstvu da pregovara sa drugoapelantom o zaključenju
ugovora o koncesiji. Konstatirano je da, u smislu navedene
odredbe ZOUP-a, upravna stvar bi u istom predmetu bila
prethodno pravosnažno drugačije riješena da je koncesija data
nekom drugom ponuđaču, a ne tužiocu, što ovdje nije slučaj.
28. Također, prema mišljenju Vrhovnog suda, shvatanje
Okružnog suda o djejstvu parničnog postupka radi raskida
ugovora je pravilno. Pri tome je Vrhovni sud napomenuo da iz
sadržaja priloga uz tužbu, i to ugovora o koncesiji zaključenog
4. decembra 2009. godine između tužioca i Ministarstva, na
čijem čelu je bio prethodni ministar, proizlazi da je taj ugovor
zaključen u roku od 30 dana za zaključenje. Budući da nema
podataka da je taj ugovor na bilo koji način stavljen van snage,
koncesionar ne može snositi štetne posljedice zbog toga što je
Ministarstvo kasnije insistiralo na zaključenju novog ugovora

Utorak, 29. 10. 2013.

sa istim tekstom. Prema tome, prigovori drugoapelanta u ovom
dijelu su ocijenjeni kao neosnovani.
IV. Apelacija
a) Navodi iz apelacije
29. Apelanti smatraju da je osporenom odlukom
povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava
Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za
zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu:
Evropska konvencija) i pravo na imovinu iz člana II/3.k)
Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz
Evropsku konvenciju. Ukazuju na proizvoljnu primjenu
materijalnog prava. Prema mišljenju apelanata, Okružni sud
nije dao valjane razloge za poništenje odluke prvoapelantice.
Smatraju da nije postupljeno prema Zakonu o koncesijama, jer
je bilo više ponuđača, kao i da je prekršen rok za potpisivanje
ugovora. Stoga je potpisivanjem ugovora protivno članu 5.
odluke došlo do povrede materijalnog prava o čemu Okružni
sud nije vodio računa. Prvoapelantica je navela da je po pravu
nadzora, po zahtjevu drugoapelanta, "na što po zakonu ima
ovlaštenje", otkrila da se pri dodjeli koncesije tužiocu nije
dosljedno ispitao Zakon o koncesiji", budući da je na osnovu čl.
17. i 27. stav 2. Zakona o koncesijama Komisija za koncesije
donijela odluku od 21. septembra 2006. godine; da je tom
odlukom Ministarstvo bilo ovlašteno da pregovara sa
drugoapelantom kao ponuđačem za dodjelu koncesije na
osnovu samoinicijativne ponude za korištenje poljoprivrednog
zemljišta u vlasništvu RS, površine 990 ha, u općini Pelagićevo,
te da je navedenom odlukom Ministarstvo obavezano da
definira elemente ugovora o koncesiji sa drugoapelantom kao
ponuđačem u skladu sa članom 29. Zakona o koncesijama.
Istaknuto je da navedeni prijedlog prvoapelantica nije imala u
vidu prilikom donošenja Odluke o koncesiji tužiocu od 16.
novembra 2006. godine. Osim navedenog, prema mišljenju
prvoapelantice, Ministarstvo je sa tužiocem potpisalo ugovor
nakon isteka roka od 30 dana, što je u suprotnosti sa odlukom
prvoapelantice. Drugoapelant smatra da je predmetno zemljište
njegova imovina, jer je koristi više od pedeset godina, i da bez
obzira na to što nije vlasnik navedenog zemljišta, on je njegov
faktički posjednik i korisnik.
b) Odgovori na apelacije
30. U svom odgovoru na apelacije Okružni sud je naveo
da nije došlo do povrede ustavnih prava apelanata.
31. U svom odgovoru na apelacije Komisija za koncesije
je, između ostalog, navela da je navedena komisija svojom
odlukom od 21. septembra 2006. godine dala saglasnost na
procijenjeni javni interes, ali je obavezala resorno ministarstvo
da u toku pregovora sa ponuđačem jasno i precizno definira
predmet koncesije (poljoprivredno zemljište) kako se parcele ne
bi preklapale, da vodi računa o kvalitetu i kvantitetu
dodijeljenih parcela ponuđačima, da se pregovori odvijaju u
okviru predložene površine za dodjelu, te da se oko 25 %
poljoprivrednog zemljišta, u skladu sa zaključkom
prvoapelantice od 25. maja 2006. godine, izdvoji za potrebe
zakupa, odnosno za fizička lica koja, prema Zakonu o
koncesijama, ne mogu biti koncesionari. Istaknuto je da
predstavnici Komisije za koncesije nisu prisustvovali
pregovorima sa ponuđačima koje su obavili predstavnici
Ministarstva. Navedeno je da je odluka prvoapelantice od 22.
marta 2007. godine donesena jer Ministarstvo nije ispoštovalo
odluku Komisije za koncesije od 21. septembra 2006. godine,
kao ni zaključak prvoapelantice od 25. maja 2006. godine
kojim je naložila da se na području svake općine prilikom
dodjele koncesije za korištenje poljoprivrednog zemljišta u
vlasništvu Republike Srpske mora osigurati okvirno do 1/3
zemljišta koje bi bilo predmet dodjele putem zakupa fizičkim

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

licima koja, prema Zakonu o koncesijama, ne mogu biti
koncesionari. Dalje, Ministarstvo nije ispoštovalo ni okvirnu
površinu od 990 ha za drugoapelanta kao ponuđača za koje je
prethodno procijenjeno da postoji javni interes rješenjem od 25.
augusta 2006. godine.
32. Komisija za koncesije je istakla da je prethodni
postupak prikupljanja dokumentacije za dodjelu koncesije po
osnovu samoinicijativne ponude vodilo nadležno ministarstvo,
te da samim tim Komisija nije mogla znati da sporno
poljoprivredno zemljište obuhvata i zemljište iz Pelagićeva, čiji
je stvarno-pravni posjednik drugoapelant. Prema mišljenju
Komisije, drugoapelant je poljoprivredno dobro od općeg
interesa za Republiku Srpsku.
33. U svom odgovoru na apelacije tužilac je naveo da u
konkretnom slučaju nije došlo do povrede ustavnih prava
apelanata.
V. Relevantni propisi
34. Zakon o koncesijama ("Službeni glasnik Republike
Srpske" br. 25/02 i 91/06), koji je važio u vrijeme donošenja
sporne odluke od prvoapelantice, u relevantnom dijelu, glasi:
Član 1.
Ovim zakonom uređuju se predmet, način i uslovi pod
kojim se mogu dodjeljivati koncesije u Republici Srpskoj,
nadležnost za dodjelu koncesija, osnivanje Komisije za
koncesije Republike Srpske, postupak javnog poziva, sadržaj
ugovora o koncesiji, prestanak ugovora o koncesiji, prava i
obaveze koncesionara, rješavanje sporova i druga pitanja od
značaja za dodjelu koncesija na teritoriji Republike Srpske.
Ovim zakonom utvrđuju se uslovi pod kojim se domaćim i
stranim pravnim licima mogu dodjeljivati koncesije za
obezbjeđivanje infrastrukture i usluga te eksploatacija
prirodnih resursa, finansiranje, projektovanje, izgradnju,
obnovu, održavanje i/ili rukovođenje radom te istraživanje
infrastrukture i svih za nju vezanih objekata i uređaja u
oblastima koje su u ustavnoj nadležnosti Republike Srpske.
Član 2.
Koncesija je u smislu ovog zakona, pravo obavljanja
privrednih djelatnosti korištenjem prirodnih bogatstava,
dobara u opštoj upotrebi i obavljanja djelatnosti od opšteg
interesa određenih ovim zakonom.
Ni jedna koncesija, uređena posebnim zakonima, ne može
se dodjeljivati na način koji nije u skladu sa ovim zakonom.
Član 5.
Pojmovi koji se koriste u ovom zakonu imaju slijedeće
značenje:
"Koncedent" – je Republika Srpska, odnosno Vlada
Republike Srpske ili po ovlašćenju Vlade Republike Srpske,
resorno ministarstvo ili drugi ovlašćeni organi.
"Koncesija" – je pravo koje koncedent ustupa
koncesionaru na određeno vrijeme i pod određenim uslovima u
svrhu obavljanja privrednih djelatnosti korišćenjem prirodnih
bogatstava, dobara u opštoj upotrebi i obavljanju djelatnosti od
opšteg interesa.
3)"Koncesionar" - pravno lice osnovano u skladu sa
zakonima Republike Srpske u vlasništvu domaćeg i/ili stranog
pravnog lica, kome se dodjeljuje koncesija i koje izvršava
ugovor o koncesiji u skladu sa ovim zakonom.
Član 6. stav 6.
Nadležnost za dodjelu koncesija i zaključenje ugovora o
koncesiji
Odluku o dodjeli koncesija donosi Vlada Republike
Srpske, na osnovu koje Vlada odnosno, po ovlaštenju Vlade
nadležno ministarstvo, i/ili organ lokalne uprave, i/ili javno

Broj 84 - Stranica 77

preduzeće koje vrši upravljanje predmetom koncesije zaključuje
ugovor o koncesiji.
Član 7. stav 1.
Osnivanje i opšte funkcije komisije
(1) Ovim zakonom osniva se Komisija za koncesije
Republike Srpske (u daljem tekstu: Komisija), kao stalno,
nezavisno regulativno pravno lice konstituisano radi obavljanja
funkcija za dodjelu koncesija, čije su nadležnosti i obaveze
utvrđene ovim zakonom.
Član 22.
(2) Nadzor nad sprovođenjem ovog zakona vrši nadležno
ministarstvo, svako u okviru svoje nadležnosti.
Član 27.
(1)Samoinicijativnu ponudu je obavezno podnijeti pravno
lice koje je izvršilo svojinsku transformaciju a čija je osnovna
djelatnost direktno vezana za predmet koncesije.
(2) Ponuda se sastoji od zahtjeva za dodjelu koncesije i
revidirane
studije,
odnosno
predstudije
ekonomske
opravdanosti.
(3) Samoinicijativnu ponudu može podnijeti i svako drugo
pravno lice koje, uz zahtjev za dodjelu koncesije, podnosi
revidiranu
studiju,
odnosno
predstudiju
ekonomske
opravdanosti.
(4) Resorna ministarstva mogu, po ovlašćenju Vlade
Republike Srpske, raspisati javni poziv na iskazivanje interesa
za samoinicijativnu ponudu. Javni oglas se objavljuje u
"Službenom glasniku Republike Srpske" i najmanje jednom
dnevnom listu, a javnost se naknadno obavještava o
podnesenim samoinicijativnim ponudama, prispjelim nakon
javnog oglasa. Nakon prikupljanja samoinicijativnih ponuda
resorna Ministarstva utvrđuju kriterijume za dodjelu i
procjenjuju postojanje javnog interesa za predmetnu koncesiju,
pri čemu se uzima u obzir naročito:
a) da projekat koji je predmet predložene koncesije može
biti ostvaren samo u slučaju ako se koristi proces,
projektovanje, metodologija ili koncept inžinjeringa na koje
ponuđač polaže isključiva prava;
b) hitnost pružanja usluga ili postojanje infrastrukture za
javnu upotrebu.
(5) Samoinicijativne ponude iz prethodnog stava ovog
člana imaju prednost u dodjeli koncesije, ukoliko se podnese
više samoinicijativnih ponuda za isti predmet koncesije.
(6) Ukoliko postoje dva ili više iskazana interesa za
samoinicijativnu ponudu, raspisuje se javni poziv shodno čl. 23,
24, 25. i 26. ovog zakona.
(7) Ministarstvo podnosi zahtjev Komisiji za dobijanje
saglasnosti za pregovore sa ponuđačem, ukoliko ocjeni da
postoji javni interes za koncesiju.
(8) Komisija, u što kraćem roku, donosi odluku o
saglasnosti iz prethodnog stava ovog člana.
(9) U saglasnosti koju Komisija daje može biti navedeno
pravo Komisije da vrši praćenje procesa ili izvrši pregled
dokumentacije.
(10) Koncedent ne može zaključiti Ugovor o koncesiji na
osnovu samoinicijativne ponude ako ne dobije saglasnost
Komisije za koncesije, i u tom slučaju koncesija se dodjeljuje u
skladu sa postupkom propisanim ovim zakonom.
Član 28.
Sadržaj ugovora o koncesiji
(5) Ugovor o koncesiji ne može se prenijeti na drugog
koncesionara bez prethodne saglasnosti Komisije. U slučaju da
koncesionar nije ispunio preuzetu obavezu prema
međunarodnoj finansijskoj instituciji čiji je član Bosna i
Hercegovina, ugovor o koncesiji može se prenijeti na odnosnu
instituciju bez saglasnosti Komisije. Ugovor o koncesiji se može

Broj 84 - Stranica 78

SLUŽBENI GLASNIK BiH

prenijeti samo ukoliko su ispunjeni uslovi iz ugovora koji se
odnose na investiranje.
Član 29.
Prestanak ugovora o koncesiji
Ugovor o koncesiji prestaje:
1. istekom ugovorenog roka u skladu sa ovim zakonom;
2. otvaranjem stečajnog postupka nad koncesionarom;
3. prestankom postojanja predmeta koncesije i
4. raskidom ugovora o koncesiji.
Član 30.
Raskid ugovora o koncesiji
Ugovor o koncesiji može se raskinuti:
1. ako je koncesionar nesolventan duže od šest mjeseci ili
ako je u stečaju,
2. ako koncesionar ili koncedent ne ispunjavaju ugovorne
obaveze,
Zakon o opštem upravnom postupku ("Službeni glasnik
Republike Srpske" br. 13/02, 87/07 i 50/10) u relevantnom
dijelu glasi:
Važenje zakona
Član 1.
Po ovom zakonu dužni su da postupaju republički organi
uprave, kad u upravnim stvarima, neposredno primenjujući
propise, rešavaju o pravima, obavezama ili pravnim interesima
pojedinca, pravnog lica ili druge stranke, kao i kad obavljaju
druge poslove utvrđene ovim zakonom.
Po ovom zakonu dužni su da postupaju i organi grada i
opštine kad na osnovu zakona obavljaju poslove državne
uprave, kao i privredno društvo, ustanove i druge organizacije,
kad u vršenju javnih ovlašćenja, koja su im poverena zakonom
rešavaju, odnosno kad obavljaju druge poslove iz stava 1. ovog
člana.
Poseban postupak
Član 2.
Pojedina pitanja postupka zbog specifične prirode
upravnih stvari u određenim upravnim oblastima mogu se
posebnim zakonom urediti drukčije nego što su uređena ovim
zakonom, ako je to neophodno.
Supsidijarna primena zakona
Član 3.
U upravnim oblastima za koje je zakonom propisan
poseban postupak postupa se po odredbama tog zakona i te
odredbe moraju biti u saglasnosti s osnovnim načelima
utvrđenim ovim zakonom.
Po odredbama ovog zakona postupa se u svim onim
pitanjima koja nisu uređena posebnim zakonom.
Upotreba izraza "organ"
Član 4.
Pod organom koji vodi postupak, odnosno rešava u
upravnim stvarima podrazumeva se: organ uprave, drugi
državni organ, upravna organizacija, kao i preduzeće, ustanova
i druga organizacija kojima je zakonom povereno vršenje
javnih ovlašćenja (u daljem tekstu: organ).
Poništavanje i ukidanje po pravu nadzora
Član 248.
Rešenje koje je konačno u upravnom postupku organ će
poništiti po pravu nadzora:
1) ako je rešenje doneo stvarno nenadležni organ, a nije
reč o slučaju predviđenom u članu 252. tačka 1. ovog zakona;
2) ako je u istoj stvari ranije doneseno pravosnažno
rešenje kojim je ta upravna stvar drukčije rešena;
3) ako je rešenje doneo jedan organ bez saglasnosti,
potvrde, odobrenja ili mišljenja drugog organa, a ovo je
potrebno po zakonu ili drugom propisu;

Utorak, 29. 10. 2013.

4) ako je rešenje doneo mesno nenadležni organ;
5) ako je rešenje doneseno kao posledica prinudne,
iznude, ucene, pritiska ili druge nedozvoljene radnje.
Rešenje koje je konačno u upravnom postupku može se
ukinuti po pravu nadzora ako je njime očigledno povređen
materijalni zakon. U upravnim stvarima u kojima učestvuju dve
ili više stranaka sa suprotnim interesima rešenje se može
ukinuti samo po pristanku zainteresovanih stranaka.
Član 249.
(1) Rešenje može poništiti ili ukinuti po pravu nadzora
drugostepeni organ. Ako nema drugostepenog organa, rešenje
može poništiti ili ukinuti organ koji je zakonom ovlašćen da vrši
nadzor nad radom organa koji je doneo rešenje.
(2) Organ donosi rešenje o poništenju rešenja po
službenoj dužnosti, po zahtevu stranke ili javnog tužioca, a
rešenje o ukidanju po služenoj dužnosti ili po zahtevu jvnog
tužioca.
(3) Rešenje se može poništiti na osnovu člana 248. stav 1.
tač. 1., 2. i 3. ovog zakona u roku od pet godina, a na osnovu
tačke 4. stav 1. tog člana u roku od jedne godine od dana kad je
rešenje postalo konačno u upravnom postupku. Rešenje se može
ukinuti na osnovu stava 2. člana 248. ovog zakona u roku od
jedne godine od dana kad je rešenje postalo konačno u
upravnom postupku.
(4) Rešenje se može poništiti na osnovu člana 248. stav 1.
tačka 5. ovog zakona bez obzira na rokove utvrđene u stavu 3.
ovog člana.
(5) Protiv rešenja donesenog na osnovu člana 248. ovog
zakona nije dopuštena žalba, već se protiv njega može
pokrenuti upravni spor.
7. Pravne posledice poništavanja i ukidanja
Član 254.
(1) Poništavanjem rešenja i oglašavanjem ništavim
poništavaju se pravne posledice koje je takvo rešenje proizvelo.
(2) Ukidanjem rešenja ne poništavaju se pravne posledice
koje je rešenje već proizvelo, ali se onemogućava dalje
proizvođenje posledica tog rešenja.
(3) Organ koji sazna za rešenje kojim je povređen zakon a
povreda može biti razlog za ponavljanje postupka, odnosno za
poništavanje, ukidanje ili menjanje rešenja, dužan je bez
odlaganja o tome obavestiti organ nadležan za pokretanje
postupka i donošenje rešenja.
Zakon o Vladi Republike Srpske ("Službeni glasnik
Republike Srpske" broj 118/08) u relevantnom dijelu glasi:
Član 1.
(1) Izvršnu vlast u Republici Srpskoj, u skladu sa
Ustavom, vrši Vlada Republike Srpske (u daljem tekstu: Vlada).
(2) Vlada je samostalna u okviru svojih nadležnosti i za
svoj rad je odgovorna Narodnoj skupštini Republike Srpske (u
daljem tekstu: Narodna skupština).
(3) Sjedište Vlade je u Banjoj Luci.
Član 2.
U vršenju vlasti, iz člana 1. ovog zakona, Vlada provodi
politiku, izvršava zakone i druge propise Narodne skupštine i
odgovorna je za stanje u Republici (u daljem tekstu: Republika)
u svim oblastima iz svoje nadležnosti.
Član 3.
(1) Vlada zastupa Republiku kao pravno lice, stara se o
zaštiti javnog interesa i u tom smislu vrši prava i dužnosti koje
Republika ima kao osnivač javnih službi, drugih organa i
organizacija, ako drugim zakonom nije drukčije određeno.
(2) Imovinu Republike koristi, njome upravlja i raspolaže
Vlada, ako drugim zakonom nije drukčije određeno.

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Član 43. st. 1. i 3.
(1) O pitanjima iz svoje nadležnosti Vlada donosi: uredbe,
odluke, smjernice, instrukcije, rješenja, zaključke i druge akte,
u skladu sa zakonom.
(3) Odlukom se propisuju mjere Vlade, osnivaju javne
službe i druge organizacije, daje saglasnost ili potvrđuju opšti
akti organa ili organizacija, ako je takva saglasnost ili potvrda
predviđena zakonom, obustavljaju od izvršenja akti
ministarstava, organa jedinica lokalne samouprave, preduzeća
i drugih organa i organizacija koje vrše javna ovlaštenja i
uređuju druga pitanja od značaja za obavljanje poslova Vlade.
Zakon o poljoprivrednom zemljištu ("Službeni glasnik
RS" br. 93/06, 86/07, 14/10 i 5/12) u relevantnom dijelu glasi:
3. Koncesija za korišćenje poljoprivrednog zemljišta u
svojini Republike
Osnovne odredbe
Član 71.
(1) Koncesija za korišćenje poljoprivrednog zemljišta u
svojini Republike može se dati domaćem i stranom pravnom
licu na period do 30 godina, u svrhu:
a) biljne i stočarske proizvodnje i
b) za dugogodišnje zasade.
(2) Dodjela poljoprivrednog zemljišta na korišćenje po
osnovu koncesije, vrši se u skladu sa Zakonom o koncesijama
Republike Srpske i Pravilima Komisije za koncesije.
(3) Vlada Republike Srpske, posredstvom koncesije,
donosi Odluku o dodjeli poljoprivrednog zemljišta pravnom
licu na korišćenje.
VI. Dopustivost
35. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i
Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost
u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu
predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i
Hercegovini.
36. U odnosu na apelanticu Vladu RS, Ustavni sud
podsjeća na svoj stav da državni organi i javna vlast kao
učesnici sudskih postupaka ne uživaju prava iz Evropske
konvencije, ali da uživaju garancije prava na pravičan postupak
i prava na imovinu iz člana II/3.e) i k) Ustava Bosne i
Hercegovine (vidi, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i
meritumu broj AP 39/03 od 27. februara 2004. godine,
objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 19/04, dostupna
na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba). Imajući u
vidu navedeno, Ustavni sud će ispitati navode prvoapelantice u
odnosu na ustavno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e)
Ustava Bosne i Hercegovine.
37. U skladu sa članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv
presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi
djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se
podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije
primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku
kojeg je koristio.
38. U konkretnom slučaju predmet osporavanja
apelacijom je Presuda Okružnog suda u Banjoj Luci broj 11 0
U 001765 09 U od 19. februara 2010. godine. Zatim, osporenu
presudu prvoapelantica je primila 9. aprila 2010. godine, a
drugoapelant 21. aprila 2010. godine, a apelacije su podnesene
12. i 15. maja 2010. godine, dakle, u roku od 60 dana, kako je
propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno,
apelacije ispunjavaju i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila
Ustavnog suda, jer nisu očigledno (prima facie) neosnovane,
niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojih apelacija nije
dopustiva.

Broj 84 - Stranica 79

39. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i
Hercegovine, člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete
u pogledu dopustivosti.
VII. Meritum
40. Apelanti ukazuju da je osporenom presudom
Okružnog suda povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana
II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske
konvencije i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i
Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku
konvenciju.
Pravo na pravično suđenje
Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom
dijelu glasi:
Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska
prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje:
e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim
stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom.
Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu
glasi:
1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili
osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima
pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku
pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim
sudom.
41. Apelanti, u suštini, smatraju da nisu imali pravično
suđenje zbog toga što je Okružni sud proizvoljno primijenio
materijalno pravo.
42. Ustavni sud naglašava svoj stav da nije, općenito,
nadležan vršiti provjeru utvrđenih činjenica i načina na koji su
redovni sudovi protumačili pozitivnopravne propise osim
ukoliko odluke tih sudova krše ustavna prava. To će biti slučaj
kada odluka redovnog suda krši ustavna prava, tj. ukoliko je
redovni sud pogrešno protumačio ili primijenio neko ustavno
pravo, ili je zanemario to pravo, ako je primjena zakona bila
proizvoljna ili diskriminacijska, ukoliko je došlo do povrede
procesnih prava (pravično suđenje, pristup sudu, djelotvorni
pravni lijekovi i u drugim slučajevima), ili ukoliko utvrđeno
činjenično stanje ukazuje na povredu Ustava Bosne i
Hercegovine (vidi, Ustavni sud, odluke broj U 39/01 od 5.
aprila 2002. godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i
Hercegovine" broj 25/02, i broj U 29/02 od 27. juna 2003.
godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i
Hercegovine" broj 31/03).
43. Dalje, Ustavni sud naglašava da je zadatak ovog suda
da štiti ustavni poredak uspostavljen Ustavom Bosne i
Hercegovine, kao i nadležnosti i ovlaštenja koja iz njega
proizlaze u odnosu na institucije Bosne i Hercegovine i entitete.
Također, Ustavni sud ima zadatak da se brine o zaštiti općih
dobara na području cijele Bosne i Hercegovine. Međutim,
ocjena primjene zakonskih modaliteta u pogledu raspolaganja
općim dobrima je nadležnost redovnih sudova. Kao što je već
naglasio u prethodnoj tački ove odluke, Ustavni sud nije
nadležan vršiti provjeru načina na koji su redovni sudovi
protumačili pozitivnopravne propise osim ukoliko odluke tih
sudova krše ustavna prava. Stoga će Ustavni sud, imajući u
vidu svoju nadležnost, kao i navode apelanata, u narednim
tačkama ove odluke ocijeniti da li je u konkretnom slučaju
osporenom presudom Okružnog suda došlo do kršenja ustavnog
prava apelanata na pravično suđenje.
44. Ustavni sud je ustanovio da je predmetni postupak bio
pokrenut tužbom tužioca protiv prvoapelantice radi donošenja
odluke prvoapelantice od 2. jula 2009. godine kojom je
poništena odluka o dodjeli koncesije za korištenje
poljoprivrednog zemljišta u vlasništvu Republike Srpske

Broj 84 - Stranica 80

SLUŽBENI GLASNIK BiH

tužiocu. Rješavajući tako postavljen tužbeni zahtjev, Okružni
sud je ustanovio da je osporena odluka prvoapelantice donesena
na osnovu odredbe člana 6. Zakona o koncesijama, odredbe
člana 43. stav 3. Zakona o Vladi RS i odredbe člana 248. stav 1.
ZOUP-a. Prema mišljenju Okružnog suda, navedene zakonske
odredbe nisu mogle biti osnov za donošenje odluke
prvoapelantice od 2. jula 2009. godine. Naime, Okružni sud je
naveo da je odredba člana 43. stav 3. Zakona o Vladi odredba
procesnopravnog karaktera koja uređuje pitanja u kojima vlada
odlučuje u formi odluke, te, stoga, nije mogla biti zakonski
osnov za donošenje osporenog akta. Također, nadležnost
prvoapelantice da poništava pojedinačna akta ne proizlazi ni iz
odredbe člana 6. Zakona o koncesijama. Dalje, prema mišljenju
Okružnog suda, povreda materijalnog zakona, odnosno člana
27. Zakona o koncesijama, u postupku donošenja odluke o
dodjeli koncesije ne može biti uvjet za poništenje rješenja u
postupku nadzora (član 248. stav 1), već je predviđena kao
uvjet za ukidanje rješenja (član 248. stav 2. ZOUP-a), a što
ukazuje da se prvoapelantica pozvala i u tom dijelu na pogrešnu
odredbu ZOUP-a. Navedeni pravni stav Okružnog suda
potvrdio je i Vrhovni sud rješavajući o zahtjevu drugoapelanta
za vanredno preispitivanje presude Okružnog suda. Međutim,
pored navedenog, Vrhovni sud je dodao da je odredbom člana
249. stav 1. ZOUP-a propisano da po pravu nadzora rješenje
donosi drugostepeni organ, ili ako takvog organa nema, organ
koji je zakonom ovlašten da vrši nadzor nad radom organa
donosioca rješenja. Prema tome, prema mišljenju Vrhovnog
suda, prvoapelantica nije sama sebi drugostepeni organ, niti
organ koji vrši nadzor nad svojim radom, te stoga nije mogla
donijeti osporeni akt.
45. Razmatrajući navode apelanata, Ustavni sud je
ustanovio da je odredbom člana 3. Zakona o Vladi RS
propisano da prvoapelantica zastupa Republiku Srspku kao
pravno lice, kao i da se stara o zaštiti javnog interesa i u tom
smislu vrši prava i dužnosti koje ima Republika Srpska. Dalje,
u stavu 2. člana 3. navedenog zakona je propisano da imovinu
Republike Srpske koristi, njome upravlja i raspolaže
prvoapelantica. Također, odredbom člana 43. stav 1. Zakona o
Vladi RS je propisano da o pitanjima iz svoje nadležnosti
prvoapelantica, između ostalog, donosi odluke. Stavom 3. člana
43. navedenog zakona je propisano da prvoapelantica odlukom,
između ostalog, uređuje druga pitanja značajna za obavljanje
poslova prvoapelantice.
46. Dalje, Ustavni sud konstatira da, prema odredbi člana
2. Zakona o koncesijama, koji je lex specialis za ovu oblast,
koncesija je pravo obavljanja privrednih djelatnosti korištenjem
prirodnih bogatstava, dobara u općoj upotrebi i obavljanja
djelatnosti od općeg interesa. Odredbom člana 6. Zakona o
koncesijama ("Službeni glasnik RS" br. 25/02 i 91/06), koja je
bila važeća u vrijeme kada je prvoapelantica donijela sporni
akt, propisano je da odluku o dodjeli koncesija donosi Vlada
RS.
47. Iz navedenih odredaba, prema mišljenju Ustavnog
suda, proizlazi da prvoapelantica, tj. Vlada Republike Srpske,
upravlja i rasplaže imovinom Republike Srpske u interesu
Republike Srpske, dakle, u javnom interesu, te da svojim
odlukama uređuje pitanja koja su značajna za obavljanje
poslova prvoapelantice. S tim u vezi, Ustavni sud zapaža da je
upravo postupak dodjele koncesije za korištenje prirodnih
bogatstava i dobara u općoj upotrebi pitanje značajno za
obavljanje poslova prvoapelantice u kojem prvoapelantica ima
ovlaštenje da donosi svoje odluke. Dakle, iz navedenih
zakonskih odredaba nesporno proizlazi da prvoapelantica ima
pravo i obavezu da se stara o zaštiti javnog interesa Republike
Srpske u pogledu dodjele koncesije za korištenje
poljoprivrednog zemljišta u vlasništvu Republike Srpske. Kao

Utorak, 29. 10. 2013.

što je Ustavni sud već primijetio, nesporno je da dodjela
koncesije predstavlja javni interes kako za prvoapelanticu, tako
i za Republiku Srpsku, čije interese prvoapelantica predstavlja i
štiti. Navedeno potvrđuje i odredba člana 71. Zakona o
poljoprivrednom zemljištu iz koje, također, proizlazi nadležnost
prvoapelantice da putem koncesije vrši dodjelu poljoprivrednog
zemljišta pravnom licu na korišćenje.
48. Pri tome Ustavni sud zapaža da je upravo
prvoapelantica donošenjem odluke od 2. jula 2009. godine
preduzela aktivnosti radi otklanjanja neregularnosti u pogledu
dodjele koncesije tužiocu odlukom od 16. novembra 2006.
godine. U svom odgovoru na apelacije i Komisija za koncesije,
koja je osnovana Zakonom o koncesijama kao stalno nezavisno
regulativno pravno lice konstituirano radi obavljanja funkcija
za dodjelu koncesija, ukazuje na navedene neregularnosti.
49. Ustavni sud konstatira da prava i obaveze koje
prvoapelantica ima u predmetnoj oblasti, ujedno, znače i
odgovornost prvoapelantice da navedenu oblast regulira na
način koji će biti u javnom interesu Republike Srpske. Stoga je,
prema mišljenju Ustavnog suda, prvoapelantica, kao zaštitnica
interesa Republike Srpske u ovoj specifičnoj oblasti, imala
ovlaštenje da, u smislu odredaba člana 6. Zakona o koncesijama
i člana 3. stav 2. i člana 43. stav 3. Zakona o Vladi RS, donese
odluku o poništenju odluke o dodjeli koncesije. Navedene
zakonske odredbe su bile dovoljan pravni osnov prvoapelantici
da donese spomenutu odluku i bez primjene odredbe člana 248.
stav 1. tač. 2, 3. i 5. ZOUP-a. Dakle, prvoapelantica je pravni
osnov za donošenje odluke o poništenju odluke o dodjeli
koncesijе imala u spomenutim odredbama Zakona o koncesiji i
Zakonu o Vladi RS. Stoga, u konkretnom slučaju nije (ni) bilo
potrebno da prvoapelantica primjenjuje citirane odredbe ZOUPa prilikom donošenja sporne odluke. Uzimajući u obzir
navedeno, u konkretnom slučaju nema mjesta ni za primjenu
odredbe člana 249. stav 1. ZOUP-a prema kojoj bi
prvoapelantica morala imati drugostepeni organ, odnosno organ
koji vrši nadzor nad njenim radom, a koji bi, u smislu
spomenute odredbe, bio nadležan da donese rješenje po pravu
nadzora. Ustavni sud ponavlja da u ovoj specifičnoj oblasti,
kakva je dodjela koncesija, prvoapelantica nesporno ima pravo
i obavezu da odlučuje kome će dati na upotrebu neko opće
dobro, kao i da, kada ustanovi bilo kakvu neregularnost u
pogledu dodjele koncesije, ima pravni osnov u Zakonu o
koncesijama i Zakonu o Vladi RS da tu svoju odluku korigira.
50. Ustavni sud konstatira da se predmetni postupak
odnosio na poništenje odluke prvoapelantice o dodjeli koncesije
tužiocu, a da je postupak raskida ugovora o koncesiji između
tužioca i prvoapelantice u toku, što proizlazi iz presuda
redovnih sudova. Pored navedenog, Ustavni sud napominje da
neće davati bilo kakvo mišljenje o eventualnim postupcima za
naknadu štete između prvoapelantice i tužioca, budući da će
navedeni postupci biti predmet odluke redovnih sudova.
51. Stoga, imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud
smatra da obrazloženje presude Okružnog suda ukazuje na
proizvoljno tumačenje odredaba člana 6. Zakona o koncesijama
i člana 3. stav 2. i člana 43. stav 3. Zakona o Vladi RS, odnosno
proizvoljnost u primjeni materijalnog prava a što nije u skladu
sa standardima i zahtjevima pravičnog suđenja iz člana 6. stav
1. Evropske konvencije. Stoga, Ustavni sud smatra da je u
konkretnom slučaju došlo do kršenja prava apelanata na
pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i
člana 6. stav 1. Evropske konvencije.
Ostali navodi
52. Ustavni sud smatra da, s obzirom na zaključke u vezi
sa članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1.
Evropske konvencije, nije potrebno posebno razmatrati navode

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

o povredi prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i
Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku
konvenciju, budući da se, u suštini, navodi o kršenju prava na
imovinu zasnivaju na navodima o kršenju prava na pravično
suđenje o kojima je Ustavni sud već iznio svoj stav u
prethodnim tačkama ove odluke.
VIII. Zaključak
53. Ustavni sud zaključuje da postoji kršenje prava na
pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i
člana 6. stav 1. Evropske konvencije, budući da iz obrazloženja
osporene presude proizlazi da je Okružni sud proizvoljno
primijenio odredbe člana 6. Zakona o koncesijama ("Službeni
glasnik RS" br. 25/02 i 91/06) i člana 3. stav 2. i člana 43. stav
3. Zakona o Vladi RS.
54. Na osnovu člana 61. st. 1. i 2. i člana 64. stav 1.
Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu
ove odluke.
55. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine,
odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće.
Predsjednica
Ustavnog suda Bosne i Hercegovine
Valerija Galić, s. r.

1116

Ustavni sud Bosne i Hercegovine je u Vijeću od pet
sudaca, u predmetu broj AP 3339/10, rješavajući apelaciju
M.R. na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine,
članka 16. stavak 4. točka 14, članka 59. stavak 2. alineja 1. i
članka 61. st. 1, 2. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i
Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br.
60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:
Valerija Galić, predsjednica
Miodrag Simović, dopredsjednik
Seada Palavrić, dopredsjednica
Mato Tadić, sudac
Mirsad Ćeman, sudac
na sjednici održanoj 17. rujna 2013. godine donio

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU

Djelomično se usvaja apelacija M.R..
Utvrđuje se povreda prava na slobodu i sigurnost osobe iz
članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 1.
točka c. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i
temeljnih sloboda, u odnosu na razloge za određivanje i
produljenje pritvora iz članka 197. stavak 1. točka a) Zakona o
krivičnom postupku Republike Srpske, određenog Rješenjem
Vrhovnog suda Republike Srpske broj 118 0 K 000571 10 Kž
od 20. srpnja 2010. godine i Rješenjem Vrhovnog suda
Republike Srpske broj 118 0 Kv 10 000 008 od 22. lipnja 2010.
godine.
Odbija se kao neutemeljena apelacija M.R., podnesena
protiv Rješenja Vrhovnog suda Republike Srpske broj 118 0 Kž
000571 10 Kž od 20. srpnja 2010. godine i Rješenja Vrhovnog
suda Republike Srpske broj 118 0 Kv 10 000 008 od 22. lipnja
2010. godine, u odnosu na ostale aspekte prava na slobodu i
sigurnost osobe iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i
članka 5. stavak 1. točka c., kao i članka 5. st. 3. i 4. Europske
konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.
Odbacuje se kao nedopuštena apelacija M.R., podnesena
protiv Rješenja Vrhovnog suda Republike Srpske broj 118 0 Kž
000571 10 Kž od 20. srpnja 2010. godine i Rješenja Vrhovnog
suda Republike Srpske broj 118 0 Kv 10 000 008 od 22. lipnja
2010. godine, u odnosu na pravo na pravično suđenje iz članka
II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske

Broj 84 - Stranica 81

konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda zato što
je preuranjena.
Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i
Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i
Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i
"Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".
OBRAZLOŽENJE
I. Uvod
1. M. R. (u daljnjem tekstu: apelant) iz Banjaluke kojega
zastupa Željko Šurlan, odvjetnik iz Banjaluke, podnio je 4.
kolovoza 2010. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u
daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Rješenja
Vrhovnog suda Republike Srpske, Posebno vijeće za
organizirani i najteže oblike gospodarskog kriminala (u
daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 118 0 K 000571 10 Kž od
20. srpnja 2010. godine i Rješenja Vrhovnog suda broj 118 0
Kv 10 000 008 od 22. lipnja 2010. godine.
II. Postupak pred Ustavnim sudom
2. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda,
od Vrhovnog suda i Okružnog tužiteljstva Banjaluka, Posebno
tužiteljstvo za suzbijanje organiziranog i najtežih oblika
gospodarskog kriminala - Specijalno tužiteljstvo (u daljnjem
tekstu: Specijalno tužiteljstvo) zatraženo je 6. travnja 2012.
godine da dostave odgovor na apelaciju.
3. Vrhovni sud je odgovor na apelaciju dostavio 12.
travnja 2012. godine, a Specijalno tužiteljstvo 24. travnja 2012.
godine.
4. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda,
odgovori Vrhovnog suda i Specijalnog tužiteljstva dostavljeni
su apelantu 12. svibnja 2012. godine.
III. Činjenično stanje
5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih
navoda i dokumenata podastrtih Ustavnom sudu mogu se
sumirati na sljedeći način.
6. Vrhovni sud je Rješenjem broj 118-0-Kv-10-000 008
od 22. lipnja 2010. godine apelantu i ostalim osumnjičenim
produljio pritvor određen Rješenjem Okružnog suda u
Banjaluci, Posebno odjeljenje za organizirani i najteže oblike
gospodarskog kriminala (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj
011-0-Kpp-10-000 032-p od 23. ožujka 2010. godine, a
produljen Rješenjem istog suda broj 011-0-Kv-09-000 012-p od
22. travnja 2010. godine za još jedan mjesec, tako da po ovom
rješenju pritvor u odnosu na sve osumnjičene može trajati
najdulje do 23. srpnja 2010. godine.
7. Iz obrazloženja rješenja proizlazi kako je Specijalno
tužiteljstvo podnijelo prijedlog za produljenje pritvora svim
osumnjičenim iz razloga utvrđenih člankom 197. stavak 1. toč.
b) i g) Zakona o krivičnom postupku Republike Srpske –
prečišćeni tekst (u daljnjem tekstu: ZKP RS), a apelantu i iz
razloga utvrđenih i po točki a) citirane zakonske odredbe.
Potom, ukazano je da je postojanje utemeljene sumnje da su
osumnjičeni počinili kaznena djela koja im se stavljaju na teret
već utvrđena rješenjima kojima je određen i produljivan pritvor,
te da nakon donošenja posljednjeg rješenja o produljenju
pritvora razlozi na kojima se temelji zaključak o postojanju
utemeljene sumnje nisu prestali postojati, niti su dovedeni u
pitanje dokazima koji su nakon toga prikupljeni. Na temelju
prikupljenih dokaza, a kako je to utvrđeno i u ranijim
rješenjima, zaključeno je da postoji utemeljena sumnja da su
apelant i ostali osumnjičeni počinili kaznena djela koja im se
stavljaju na teret u vremenskom razdoblju od 1. travnja 2009.
godine do 13. kolovoza 2009. godine, kao pripadnici
zločinačkog udruženja organiziranog radi vršenja kaznenih
djela zlouporabom službenog položaja ili ovlasti, te kaznenog

Broj 84 - Stranica 82

SLUŽBENI GLASNIK BiH

djela manipulacije cijenama i širenja lažnih informacija, na
štetu poduzeća "Medicinska elektronika" AD Banjaluka i
Republike Srpske. Potom, ukazano je kako postoji utemeljena
sumnja da su apelant i ostali osumnjičeni izvršili manipulaciju
cijenama na tržištu papira od vrijednosti, te utjecali na
smanjenje cijena dionica poduzeća "Medicinska elektronika"
AD Banjaluka, a u namjeri da nezakonito pribave 34,95%
dionica navedenoga poduzeća iz Portfelja dioničarskog fonda i
Fonda za restituciju RS, kojima je upravljala IRB RS.
Spomenuta djela su počinjena u namjeri pribavljanja imovinske
koristi članovima udruženja, pa je tako apelantu omogućeno
pribavljanje imovinske koristi u iznosu od najmanje
1.303.984,51 KM. S tim u svezi je ukazano kako su u
obrazloženju Rješenja Okružnog suda broj 011-0-Kv-09-000
012-p od 22. travnja 2010. godine analizirani dokazi iz kojih
proizlazi utemeljena sumnja, te što iz tih dokaza upućuje na
zaključak kako postoji utemeljena sumnje u odnosu na svakog
od osumnjičenih, kao i da naknadno pribavljenim dokazima
postojanje utemeljene sumnje nije kompromitirano.
8. Potom, zaključeno je da u odnosu na apelanta postoje
razlozi za određivanje pritvora iz razloga utvrđenih u članku
197. stavak 1. točka a) ZKP RS zbog toga što apelant ima
dvojno državljanstvo i nekretnine u drugoj državi, a što upućuje
na zaključak da postoji opasnost od bijega. Potom, zaključeno
je da i dalje stoje tvrdnje da su radnja izvršenja kaznenih djela
koja se stavljaju na teret apelantu i radnje izvršenja koje se
stavljaju na teret osumnjičenim članovima IRB RS u uskoj vezi,
pa da bi apelant boravkom na slobodi mogao ometati kazneni
postupak uticanjem na osumnjičene članove uprave IRB RS.
Na temelju navedenoga je zaključeno da za apelanta i dalje
postoje pritvorski razlozi iz članka 197. stavak 1. točka b) ZKP
RS. Glede postojanja pritvorskih razloga iz članka 197. stavak
1. točka g) ZKP RS ukazano je da način izvršenja ovog
kaznenog djela ukazuje na visok stupanj društvene opasnosti
djela i izvršitelja što, po ocijeni suda, ujedno čini i izvanredne
okolnosti koje bi u slučaju puštanja na slobodu apelanta i
ostalih osumnjičenih za rezultat imale stvarnu prijetnju
narušavanju javnog mira. U svezi s tim je ukazano da je
izvršenje ovoga djela već rezultiralo narušavanjem javnog reda
i mira uz intervenciju policije, proisteklih javnim okupljanjem i
protestom djelatnika "Medicinske elektronike" i "Centra za
medicinska istraživanja i razvoj zdravstvene zaštite". Sukladno
navedenome, zaključeno je da su se stekli razlozi za produljenje
pritvora i u smislu članka 197. stavak 1. točka g) ZKP RS, te s
obzirom da se radi o kaznenim djelima za koja se može izreći
kazna zatvora preko deset godina, ostvaren je i objektivni uvjet
za primjenu navedenog pritvorskog osnova.
9. Vrhovni sud je, imajući u vidu složenost postupka
istrage, opsežnost dokaznog materijala koji je nužno pribaviti u
daljnjem tijeku istrage, kao i težinu kaznenih djela za koja se
istraga vodi, zaključio kako su se stekli važni razlozi u smislu
članka 200. stavak 3. ZKP RS za produljenje pritvora.
10. Najzad, ukazano je da se pri određivanju trajanja
mjere pritvora Vrhovni sud rukovodio člankom 196. stavak 4.
ZKP RS prema kojemu trajanje pritvora mora biti svedeno na
najkraće nužno vrijeme.
11. Vrhovni sud je Rješenjem broj 118 0 K 000571 10 Kž
od 20. srpnja 2010. godine odbio kao neutemeljene prizive
apelanta i ostalih osumnjičenih, izjavljene protiv Rješenja ovog
suda broj 118 0 Kv 10 000 008 od 22. lipnja 2010. godine.
12. U obrazloženju rješenja je ukazano kako, po ocijeni
ovog suda, pobijano rješenje sadrži potpune, razvidne, određene
i dovoljno razumljive razloge o svim odlučnim činjenicama
koje su pravilno i potpuno utvrđene, a koji opravdavaju stav
suda da se pritvor produlji iz navedenih razloga. Potom,
ukazano je kako je osporenim rješenjem ispitano i utvrđeno da i

Utorak, 29. 10. 2013.

dalje postoji utemeljena sumnja, te da su s tim u svezi dati
razlozi i obrazloženja na način i u opsegu koje u svemu
prihvaća i ovaj sud. U svezi s postojanjem pritvorskih razloga
iz članka 197. stavak 1. toč. b) ZKP RS, pravilnim je ocijenjen
zaključak kako i dalje postoji opravdana bojazan da će apelant i
ostali osumnjičeni ometati tijek istrage uticanjem na svjedoke i
ostale suučesnike. U svezi s tim ukazano je, u odnosu na
svakoga od osumnjičenih, na njihove funkcije i ostvareni
utjecaj, potom na ranije kontakte koje su neki od njih ostvarili s
osobama na koje je proširena istraga, te uske veze radnji
izvršenja apelanta s radnjama izvršenja za koje se terete
osumnjičeni članovi IRB. U svezi s postojanjem pritvorskog
razloga iz članka 197. stavak 1. točka g) ZKP RS, ukazano je
da se u svim prizivima zanemaruju okolnosti pod kojima je
kazneno djelo učinjeno i njegova težina, a čemu je pravilno dat
karakter izvanrednih. Po ocijeni Vrhovnog suda, utemeljeno su
dovedeni u vezu ranija okupljanja i protesti s kaznenim djelom
osumnjičenih, a donošenje privremenih mjera i otvaranje
stečajnih postupka na koje je u svim prizivima ukazivano samo
govore u prilog o težini posljedica i postojanju opasnosti za
narušavanje javnog reda. Pravilnim je ocijenjen i zaključak
kako apelantovo dvojno državljanstvo i nekretnine u vlasništvu
na teritoriju druge države ukazuju na postojanje opasnosti od
bijega, pa je opravdano da u odnosu na njega pritvor bude
produljen iz razloga utvrđenih člankom 197. stavak 1. točka a)
ZKP RS. Po ocijeni Vrhovnog suda, ovakav zaključak se ne
dovodi u pitanje apelantovim navodima da je vlasnik tvrtke u
Banjaluci u kojoj rade i njegovi sinovi, kao i da mu je supruga
stalno uposlena u Banjaluci, a koji nisu pokrijepljeni ni
obrazloženjem na koji način bi mogli biti od utjecaja na
zaključak suda o postojanju opasnosti od bijega. Najzad,
Vrhovni sud se u cjelini suglasio s razlozima i obrazloženjima
iz osporenog rješenja o postojanju osobito važnih razloga,
ocijenivši prizivne navode apelanta i ostalih osumnjičenih
hipotetičkim i lišenim prihvatljivih razloga kojim se osporavaju
zaključci suda.
IV. Apelacija
a) Navodi iz apelacije
13. Apelant smatra da mu je osporenim rješenjima
povrijeđeno pravo na osobnu slobodu i sigurnost iz članka
II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. st. 1. točka c., te
st. 3. i 4. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i
temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija),
pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i
Hercegovine i članka 6. st. 1, 2. i 3. točka a. Europske
konvencije, te pravo na efektivni pravni lijek iz članka 13.
Europske konvencije.
14. Apelant smatra da mu je povrijeđeno pravo na slobodu
i sigurnost osobe jer, po njegovom mišljenju, nije dokazano
postojanje utemeljene sumnje da je počinio kaznena djela koja
mu se stavljaju na teret, a što je opći uvjet za određivanje
pritvora, kao i da ne postoje posebni razlozi za određivanje
pritvora utvrđeni člankom 197. stavak 1. toč. a), b) i g) ZKP
RS.
15. U prilog tvrdnje kako ne postoji utemeljena sumnja
kao opći uvjet za određivanje pritvora, apelant je istaknuo da iz
činjeničnih navoda iz prijedloga za određivanje pritvora
proizlazi da nema "bića krivičnog djela iz člana 383a. stav 2.
KZ RS, a u vezi s krivičnim djelom zloupotrebe položaja ili
ovlaštenja u podstrekavanju i pomaganju iz člana 347. stav 4, a
u vezi sa stavom 3. KZ RS" koje mu se stavlja na teret pošto
"nema protivpravnosti jer su sve odluke kako IRB, tako i
Komisije za hartije od vrijednosti zakonite". U svezi s tim
apelant ukazuje kako je procjenu vrijednosti dionica izvršilo
zakonito i javno mjerodavno tijelo, da je vrijednost dionica bila

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

"0", a što dokazuje Izvještaj objavljen na web-stranici IRB-a, te
da je ova vrijednost korigirana na 0,054 KM nakon ostvarenog
trgovanja dionicama. Potom, u svezi s kaznenim djelom
manipulacije cijenama i širenja lažnih informacija iz članka
292. stavak 2. a u svezi sa stavkom 1. toč. a) i b) Zakona o
tržištu papirima od vrijednosti, apelant ističe da se ne može
primijeniti kazneno djelo organiziranog kriminala iz članka
383a. KZ RS. Po apelantovom mišljenju, kazneno djelo
manipulacije cijenama i širenje lažnih informacija nije
propisano KZ RS, a kazneno djelo organiziranog kriminala se
može odnositi samo na kaznena djela propisana KZ RS, na
temelju čega zaključuje da nema kaznenog djela organiziranog
kriminala, zbog čega nema ni osnova za određivanje pritvora.
Na istim razlozima apelant temelji i tvrdnju da zbog toga nisu
bili stvarno mjerodavni postupati Vrhovni sud i Specijalno
tužiteljstvo. U svezi s osporavanjem postojanja utemeljene
sumnje apelant još tvrdi da se sud nije izjasnio o njegovim
prigovorima da su dokazi nezakonito pribavljeni jer su
pribavljeni dopisom, kao i da mu dokazi nisu podastrti.
16. Apelant smatra da ne postoje razlozi za određivanje
pritvora iz razloga utvrđenih člankom 197. stavak 1. točka a)
ZKP RS. Po njegovom mišljenju, dvojno državljanstvo i
vlasništvo na nekretninama u Srbiji ne mogu biti osnove koje
ukazuju na mogućnost bijega. Po njegovom mišljenju, opasnost
od bijega može biti samo u konkretnom ponašanju
osumnjičenog koje bi ukazivale na namjeru da će pobjeći, a da
su u njegovom slučaju takvi dokazi izostali. Također, apelant
ukazuje kako sudovi nisu cijenili mogućnost izricanja neke od
blažih mjera propisanih zakonom kojom bi se mogla postići ista
svrha.
17. Apelant smatra kako ne postoje ni pritvorski razlozi iz
članka 197. stavak 1. točka b) ZKP RS. U svezi s tim ukazuje
kako nije poduzeo niti jednu radnju iz koje bi se moglo
zaključiti da je pokušao uticati na osumnjičene članove uprave
IRB, koji su pri tome već i saslušani u svojstvu osumnjičenih, a
po njegovom mišljenju samo bi takva radnja mogla dokazati da
će ometati istragu utjecajem na suučesnike. Apelant je s tim u
svezi ukazao i na Odluku Ustavnog suda u predmetu broj AP
6/08.
18. Potom, apelant smatra kako ne postoje razlozi za
određivanje pritvora iz članka 197. stavak 1. točka g) ZKP RS.
U svezi s tim apelant ističe kako je od četiri kumulativno
postavljena uvjeta za određivanje i produljenje pritvora po ovoj
osnovi sud utvrdio postojanje samo jedne, tj. da je djelo
posebice teško s obzirom na način izvršenja ili posljedice
kaznenog djela, a nije utvrdio postojanje osnovnoga uvjeta a to
je, po apelantovome mišljenju, izvanredno stanje. Po
njegovome mišljenju, sud je neutemeljeno protest građana (koji
ni po vremenu održavanja, ni po razlozima organiziranja, ni po
sudionicima nema nikakve veze s predmetnim kaznenim
djelima) označio kao izvanredne okolnosti i na taj način, u
stvari, odlučio pod pritiskom, odnosno pogrešno procijenio
težinu kaznenog djela i okolnosti pod kojima je učinjeno
kvalificirao kao izvanredne. Navodi da su protesti "u
neposrednoj vezi sa krivičnim djelom osumnjičenih" po
apelantovome mišljenju vrijeđaju presumpciju nevinosti, jer iz
ove formulacije proizlazi kao da je kazneno djelo i utvrđeno
sudskom presudom. Najzad, a pošto je sud utvrdio postojanje
izvanrednih okolnosti, po apelantovome mišljenju je bio dužan
obavijestiti mjerodavno tijelo i otkloniti ih, što nije učinio.
19. Apelant smatra kako ničim nije utvrđeno postojanje
osobito važnih razloga u smislu članka 200. stavak 3. ZKP RS,
odnosno kako to ne mogu biti razlozi propisani člankom 197.
ZKP RS.
20. Također, apelant smatra da je prekršen članak 196.
stavak 4. ZKP RS jer tužitelj u roku od mjesec dana, koliko je

Broj 84 - Stranica 83

bilo određeno rješenjem o određivanju pritvora, nije
obezbijedio dokaze u roku koji mu je bio određen. Potom,
apelant smatra kako je Vrhovni sud po njegovome prizivu
rješenje donio nakon proteka roka, odnosno da je o prizivu bio
dužan odlučiti u roku od 48 sati. Sukladno navedenome, apelant
smatra kako mu je povrijeđeno i pravo na suđenje u razumnom
roku.
21. Apelant tvrdi kako se niti jedna odluka nije bavila
nezakonitim lišavanjem slobode, ističući da ga nije lišio
slobode policijski organ, niti mu je upućen poziv.
22. Potom, apelant smatra da mu je povrijeđen članak 6.
Europske konvencije. U prilog ovih tvrdnji je istaknuo kako je
o svim prizivima odlučeno jednim rješenjem, i ako rokovi ne
teku od istog vremena, sud je obvezan za svakog osumnjičenog
pojedinačno navesti razloge za lišavanje slobode. Također,
apelant ističe kako sud nije cijenio činjenicu da su se od
momenta određivanja pritvora do donošenja odluke po prizivu
promijenile okolnosti i da je G.B. zaključio sporazum o
priznanju krivnje, a njemu je pritvor određen upravo zbog
podstrekavanja i pomaganja ovoj osobi da izvrši kazneno djelo
zlouporabe službenog položaja.
23. Najzad, apelant tvrdi da mu je povrijeđeno pravo na
efektivni pravni lijek iz članka 13. Europske konvencije. Po
njegovim tvrdnjama, sud se nije izjasnio o navodima priziva
kako ne postoje razlozi za produljenje pritvora, tj. da je pritvor i
određen iz razloga koji nisu bili sadržani u prijedlogu
tužiteljstva, te na temelju nezakonito pribavljenih dokaza, kao i
da je jednim rješenjem odlučeno o svim prizivima iako su
prizivi bili različiti, kao i razlozi za određivanje pritvora.
b) Odgovor na apelaciju
24. Vrhovni sud je u odgovoru na navode iz apelacije
istaknuo kako apelantovi prigovori nemaju osnovu u stanju
spisa, a nisu učinjeni ni propusti u postupku odlučivanja po
prizivu. Također je ukazano kako je ovaj sud savjesno, u mjeri
u kojoj mu to nalaže ZKP, cijenio sve prizivne navode i o njima
dao sasvim jasne, neproturječne i iscrpne odgovore.
25. Specijalno tužiteljstvo je u odgovoru na apelaciju
najprije istaknulo da je 23. srpnja 2010. godine protiv apelanta i
ostalih osumnjičenih podignuta optužnica koja je i potvrđena, a
u kojoj nije stavljen prijedlog za produljenje pritvora, pa su
apelant i ostali optuženi pušteni na slobodu. Potom, ukazano je
da je Okružni sud 11. listopada 2011. godine donio presudu
kojom su apelant i još dvojica optuženih oslobođeni optužbi, a
na koju je ovo tužiteljstvo izjavilo priziv. Dalje je ukazano kako
je apelant lišen slobode na način i u postupku propisanom
zakonom, te kako mu nije bilo onemogućeno preispitivanje
odluka o lišavanju slobode pred nadležnim sudom. U svezi s
tvrdnjama kako ne postoje posebni pritvorski razlozi, ukazano
je da je Vrhovni sud svoju ocjenu temeljio na sveobuhvatnoj
analizi dokaza na kojima se temeljio prijedlog za produljenje
pritvora, da prilikom donošenja rješenja o produljenju pritvora i
odlučivanja po prizivu nisu učinjene povrede postupka. Potom,
ukazano je kako je ovo tužiteljstvo s revnošću provodilo
istražne radnje, u prilog čemu govori ogromna prikupljena
dokumentacija i broj osoba koje su saslušane (samo u optužnici
je predloženo saslušavanje 32 svjedoka, te predloženo
provođenje 200 materijalnih dokaza). Najzad, ukazano je da
tužiteljstvo nije tražilo produljenje pritvora prilikom podizanja
optužnice jer je smatralo kako više ne postoje pritvorski razlozi
pa su apelant i ostali pušteni na slobodu, što govori u prilog da
je u konkretnom slučaju trajanje pritvora bilo ograničeno na
najkraće nužno vrijeme.
V. Relevantni propisi
1. Zakon o krivičnom postupku ("Službeni glasnik RS"
broj 100/09 – prečišćeni tekst) u relevantnom dijelu glasi:

Broj 84 - Stranica 84

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Članak 196.
Opće odredbe
(1) Pritvor se može odrediti ili produljiti samo pod
uvjetima propisanim u ovome zakonu i samo ako se ista svrha
ne može ostvariti drugom mjerom.
(2) Pritvor određuje ili produžuje rješenjem sud na
prijedlog tužitelja, a nakon što sud prethodno sasluša
osumnjičenika, odnosno optuženika na okolnosti razloga zbog
kojih se pritvor predlaže, osim u slučaju iz članka 197. stavak
1. točka a).
(3) Tužitelj je dužan podnijeti obrazložen prijedlog za
produljenje pritvora sudu najkasnije pet dana prije isteka roka
iz rješenja o pritvoru. Sud odmah dostavlja prijedlog
osumnjičeniku, odnosno optuženiku i njegovom branitelju.
(4) Trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće nužno
vrijeme. Ako se optuženik nalazi u pritvoru, dužnost je svih
organa koji sudjeluju u krivičnom postupku i organa koji im
pružaju pravnu pomoć da postupaju sa posebnom žurnošću.
(5) U tijeku cijelog postupka pritvor će se ukinuti čim
prestanu razlozi na temelju kojih je određen, a pritvorenik će se
odmah pustiti na slobodu.
(6) Po prijedlogu optuženika ili branitelja za ukidanje
pritvora koji je utemeljen na novim činjenicama sud će održati
ročište, odnosno sjednicu vijeća o čemu će obavijestiti stranke i
branitelja. Nedolazak stranaka i branitelja koji su uredno
obaviješteni ne sprječava održavanje ročišta, odnosno sjednice
vijeća.
(7) Protiv rješenja o odbijanju prijedloga za ukidanje
pritvora priziv je dozvoljena.
(8) Ako prijedlog nije utemeljen na novim činjenicama
koje su od značaja za ukidanje pritvora, sud ne će donijeti
posebno rješenje.
Članak 197.
Razlozi za pritvor
(1) Ako postoji utemeljena dvojba da je određena osoba
učinila krivično djelo, pritvor se protiv te osobe može odrediti:
a) ako se krije ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju
na opasnost od bjekstva,
b) ako postoji utemeljena bojazan da će uništiti, sakriti,
izmijeniti ili falsificirati dokaze ili tragove važne za krivični
postupak ili ako naročite okolnosti ukazuju da će ometati
krivični postupak utjecajem na svjedoke, susudionike ili
prikrivače,
v) ako naročite okolnosti opravdavaju bojazan da će
ponoviti krivično djelo ili da će dovršiti pokušano krivično
djelo ili da će učiniti krivično djelo kojim prijeti, a za ta
krivična djela može se izreći kazna zatvora tri godine ili teža
kazna,
g) u izvanrednim okolnostima ako je riječ o krivičnom
djelu za koje se može izreći kazna zatvora od deset godina ili
teža kazna, a koje je posebno teško obzirom na način izvršenja
ili posljedice krivičnog djela ako bi puštanje na slobodu
rezultiralo stvarnom prijetnjom narušavanja javnog reda.
(2) U slučaju iz točke b) stavak 1. ovoga članka, pritvor će
se ukinuti čim se osiguraju dokazi zbog kojih je pritvor
određen.
Članak 200.
Trajanje pritvora u istrazi
(1) Prije donošenja rješenja o određivanju pritvora sudac
za prethodni postupak će preispitati utemeljenost zahtjeva za
određivanje pritvora. Po rješenju suca za prethodni postupak
pritvor može trajati najdulje mjesec dana od dana lišenja
slobode. Poslije toga roka osumnjičenik se može zadržati u
pritvoru samo na temelju rješenja o produljenju pritvora.

Utorak, 29. 10. 2013.

(2) Pritvor se po odluci vijeća (članak 24. stavak 5.), na
obrazložen prijedlog tužitelja, može produljiti najviše za dva
mjeseca. Protiv rješenja vijeća dozvoljen je priziv, koji ne
zadržava izvršenje.
(3) Ako se postupak vodi za krivično djelo za koje se može
izreći kazna zatvora 10 godina ili teža kazna i ako postoje
naročito važni razlozi, pritvor se može, odlukom Vrhovnog suda
Republike Srpske, produljiti, na obrazloženi prijedlog tužitelja,
za najviše još tri mjeseca. Protiv ovoga rješenja dopušten je
priziv, koji ne zadržava izvršenje rješenja. O prizivu odlučuje
vijeće Vrhovnog suda u drugom sastavu.
VI. Dopustivost
26. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine
Ustavni sud, također, ima prizivnu nadležnost u pitanjima koja
su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora
zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.
27. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv
presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi
učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se
podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj
apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom
lijeku kojega je koristio.
28. Sukladno članku 16. stavak 4. točka 14. Pravila
Ustavnog suda, apelacija će se odbaciti kao nedopuštena
ukoliko je preuranjena.
Dopustivost u odnosu na članak II/3.(e) Ustava Bosne i
Hercegovine i članak 6. Europske konvencije
29. Apelant smatra kako mu je osporenim Rješenjem
Vrhovnog suda broj 118 0 K 000 571 10 Kž od 20. srpnja 2010.
godine povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e)
Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije.
30. Ustavni sud podsjeća da se garancije prava na
pravično suđenje iz članka 6. Europske konvencije odnose na
kazneni postupak u cijelosti, te da se odgovor na pitanje je li
neka od ovih garancija prekršena ne može dati dok postupak
traje, jer eventualni proceduralni propusti i nedostaci koji se
pojave u jednoj fazi postupka mogu biti ispravljeni u nekoj od
narednih faza istog tog postupka. Slijedom toga nije moguće, u
načelu, utvrditi je li kazneni postupak bio pravičan dok se
postupak pravomoćno ne okonča (vidi Europski sud, Barbera,
Meeseque i Jabardo protiv Španjolske, presuda od 6. prosinca
1988. godine, serija A, broj 146, stavak 68; Ustavni sud,
Odluka broj U 63/01 od 27. lipnja 2003. godine, točka 18,
objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj
38/03).
31. U konkretnom slučaju Ustavni sud ukazuje na to da
osporeno rješenje o određivanju pritvora ne predstavlja odluku
koja je rezultat cjelokupnog kaznenog postupka protiv apelanta,
odnosno da ne predstavlja "utvrđivanje utemeljenosti kaznene
optužbe" u smislu članka 6. stavak 1. Europske konvencije.
Stoga, Ustavni sud zaključuje da je apelacija u odnosu na
navode o kršenju prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e)
Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije
preuranjena.
32. Imajući u vidu odredbu članka 16. stavak 4. točka 14.
Pravila Ustavnog suda, prema kojoj će se apelacija odbaciti kao
nedopuštena ukoliko je preuranjena, Ustavni sud je odlučio kao
u dispozitivu ove odluke.
Dopustivost u odnosu na članak II/3.(d) Ustava Bosne i
Hercegovine, te čl. 5. i 13. Europske konvencije
33. U konkretnom slučaju predmet osporavanja
apelacijom je Rješenje Vrhovnog suda broj 118 0 K 000 571 10
Kž od 20. srpnja 2010. godine protiv kojeg nema drugih

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom,
osporeno rješenje je donijeto 20. srpnja 2010. godine, a
apelacija je podnesena 3. kolovoza 2010. godine, tj. u roku od
60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila
Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka
16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očevidno (prima
facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog
kojega apelacija nije dopustiva.
34. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i
Hercegovine, te članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud je utvrdio da apelacija u ovome dijelu ispunjava
uvjete glede dopustivosti.
VII. Meritum
35. Apelant osporava rješenja Vrhovnog suda tvrdeći da
su mu tim rješenjima povrijeđena prava iz članka II/3.(d)
Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 1. točka c. i st. 3.
i 4. Europske konvencije.
Pravo na slobodu i sigurnost ličnosti
36. Članak II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine u
relevantnom dijelu glasi:
Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju
ljudska prava i temeljne slobode ovog članka, stavak 2., što
uključuje:
(…)
(d) Pravo na slobodu i sigurnost osobe.
Članak 5. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi:
1. Svako ima pravo na slobodu i sigurnost ličnosti. Niko
ne smije biti lišen slobode izuzev u niže navedenim slučajevima
i sukladno zakonom propisanim postupkom:
c. zakonitog hapšenja ili lišenjа slobode glede privođenja
nadležnoj sudbenoj vlasti, kada postoji opravdana sumnja da je
ta osoba izvršila kazneno djelo ili kada postoje valjani razlozi
da se ta osoba spriječi da izvrši kazneno djelo ili da, nakon
izvršenja kaznenog djela, pobjegne;
3. Svako tko je uhapšen ili lišen slobode prema
odredbama stava 1(c) ovog članka mora odmah biti izveden
pred suca ili drugu službenu osobu zakonom ovlaštenu da vrši
sudbenu vlast i mora imati pravo na suđenje u razumnom roku
ili na puštanje na slobodu do suđenja. Puštanje se na slobodu
može uvjetovati garancijama o pojavljivanju na suđenju.
4. Svako kome je uskraćena sloboda hapšenjem ili
lišavanjem slobode ima pravo uložiti žalbu sudu kako bi sud, u
kratkom roku, razmotrio zakonitost lišavanja slobode i ukoliko
ono nije bilo zakonito naložio oslobađanje.
37. Ustavni sud podsjeća kako osoba, da bi bila izvedena
pred nadležni sud zbog utemeljene sumnje da je počinila
kazneno djelo, sukladno članku 5. stavak 1. točka c. Europske
konvencije, može biti pritvorena samo u okviru kaznenog
postupka (vidi Europski sud, Jėčius v. Litvanija, aplikacija broj
34578/97, stavak 50, ECHR 2000-IX). Utemeljena sumnja da je
počinjeno kazneno djelo pretpostavlja postojanje činjenica i
informacija koje bi zadovoljile objektivnog promatrača da je
osoba koja je u pitanju moglo počiniti kazneno djelo. Dalje,
postojanje utemeljene sumnje zahtijeva da činjenice na kojima
se temelji mogu potpadati pod neki dio kriminalnog ponašanja
propisanog kaznenim zakonom. Pri tome, u trenutku
određivanja pritvora ne mora biti sa sigurnošću utvrđeno da je
kazneno djelo doista i počinjeno, te ne mora biti utvrđena
njegova priroda. Najzad, prema članku 5. stavak 1. Europske
konvencije, zakonitost pritvora se ocjenjuje na temelju
domaćega zakona, odnosno mora imati pravnu osnovu u
domaćem zakonu, s tim da lišavanje slobode mora biti sukladno
svrsi članka 5, tj. osoba koja je u pitanju mora biti zaštićena od
proizvoljnosti.

Broj 84 - Stranica 85

38. Dalje, Ustavni sud ukazuje kako odredbe članka 5.
stavak 3. Europske konvencije zahtijevaju da je osoba lišena
slobode sukladno članku 5. stavak 1.c. Europske konvencije, tj.
da je lišavanje "zakonito" u smislu navedenoga članka i
obuhvaća podjednako i proceduralnu i materijalnu zaštitu
takvih osoba. Europski sud je zaključio kako poštivanje članka
5. stavak 3. Europske konvencije zahtijeva da sudska vlast
preispita sva pitanja u svezi s pritvorom, te da odluku o pritvoru
donese pozivajući se na objektivne kriterije predviđene
zakonom. Pri tome je postojanje utemeljene sumnje da je osoba
lišena slobode počinila kazneno djelo za koje se tereti conditio
sine qua non za određivanje ili produljenje pritvora, ali to
nakon određenog vremena nije dovoljno, već se mora
procijeniti postoje li za pritvor relevantni i dovoljni razlozi (vidi
Europski sud, Trzaska protiv Poljske, presuda od 11. srpnja
2000. godine, aplikacija broj 25792/94, stavak 63).
39. Apelantovi navodi o povredi prava na slobodu i
sigurnost osobe se u suštini svode na tvrdnje da ne postoji
utemeljena sumnja kako je učinio kaznena djela za koja se
tereti; da pobijana rješenja ne daju razloge iz kojih se može
zaključiti kako postoje okolnosti koje ukazuju na mogućnost
njegovoga bijega, da bi, ukoliko se nađe na slobodi, ometao
istragu utjecanjem na svjedoke, da ne postoji pritvorska osnova
zbog tzv. izvanrednih okolnosti nastalih kao posljedica
navodnog izvršenja predmetnog kaznenog djela, kao ni da nije
utvrđeno da postoje osobito važni razlozi u smislu članka 200.
ZKP RS. Apelant smatra kako mu je zbog neefikasne provedbe
istrage Specijalnog tužiteljstva, te nedonošenja rješenja po
njegovome prizivu u roku od 48 sati, uskraćeno pravo na
suđenje bez odlaganja i u razumnom roku. Najzad, apelant
smatra da se Vrhovni sud u povodu njegovoga priziva nije
izjasnio o nepostojanju razloga za produljenje pritvora, te da
nije mogao jednim rješenjem odlučiti protiv više priziva jer su
prizivi bili različiti kao i razlozi za određivanje pritvora.
40. U konkretnom slučaju Ustavni sud najprije primjećuje
kako je osporenim rješenjima apelantu pritvor produljen zbog
postojanja utemeljene sumnje da su počinjena kaznena djela
propisana KZ RS, koji je bio na snazi u vrijeme izvršenja
navedenih djela, te da je pritvor određen na temelju odluke
nadležnoga suda a po obrazloženom prijedlogu Specijalnog
tužiteljstva iz razloga utvrđenih relevantnim odredbama ZKP
RS na način i u postupku propisanom zakonom.
41. Potom, iz obrazloženja osporenih rješenja proizlazi da
je postojanje utemeljene sumnje utemeljeno na dokazima
prikupljenim tijekom istrage, da nakon donošenja posljednjega
rješenja o produljenju pritvora razlozi na kojima se temelji
zaključak o postojanju utemeljene sumnje nisu prestali
postojati, niti su dovedeni u pitanje dokazima koji su nakon
toga prikupljeni. S tim u svezi je ukazano i na iscrpno
obrazloženje razloga i dokaza kojima je postojanje utemeljene
sumnje utvrđeno u rješenju o određivanju, odnosno produljenju
pritvora. Prema navedenome, Ustavni sud ne smatra da je
obrazloženje redovitih sudova u tome pogledu proizvoljno, te
da bi se moglo dovesti u pitanje poštivanje standarda iz članka
5. Europske konvencije.
42. Apelant smatra kako mu pritvor nije mogao biti
produljen zbog postojanja opasnosti od bijega samo zbog
činjenice da ima dvojno državljanstvo i da je vlasnik nekretnina
koje se nalaze na teritoriju druge države.
43. Ustavni sud podsjeća kako je u Odluci o dopustivosti i
meritumu broj AP 1150/10 od 14. rujna 2010. godine (dostupna
na web-stranici Ustavnog suda, www.ustavnisud.ba) razmatrao
apelaciju istog apelanta kojom je osporavao rješenje o
određivanju i rješenje o produljenju pritvora, koji je produljen
rješenjima koja su predmet osporavanja i u ovoj odluci. Ustavni
sud je u navedenoj odluci djelomično usvojio apelaciju

Broj 84 - Stranica 86

SLUŽBENI GLASNIK BiH

utvrdivši da je povrijeđeno apelantovo pravo na slobodu i
sigurnost osobe iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i
članka 5. stavak 1. točka c. Europske konvencije u odnosu na
razloge za određivanje i produljenje pritvora, iz članka 197.
stavak 1. točka a) ZKP RS. U citiranoj odluci je zaključeno
kako je određivanje i produljivanje pritvora samo zbog
činjenice da apelant posjeduje dvojno državljanstvo i
nekretnine u Republici Srbiji bilo proizvoljno glede postojanja
opravdanih i valjanih razloga s obzirom da redoviti sudovi nisu
dali bilo kakvo obrazloženje da postoji vjerojatnost da apelant
ima namjeru bježati, odnosno izbjegavati eventualno suđenje u
BiH (vidi, naprijed citirano, točka 61).
44. U osporenim rješenjima koja su predmet razmatranja u
ovoj odluci apelantu je pritvor zbog opasnosti od bijega
produljen zbog činjenice da posjeduje dvojno državljanstvo i
imovinu u drugoj državi, a bez bilo kakvog obrazloženja i
dokaza da postoji vjerojatnost da apelant ima namjeru bježati.
45. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud se u cjelini
poziva na razloge i obrazloženja iz svoje naprijed citirane
odluke u odnosu na produljenje pritvora apelantu na temelju
razloga iz članka 197. stavak 1. točka a) ZKP RS.
46. Ustavni sud zaključuje da je u konkretnom slučaju
došlo do povrede apelantovoga prava na slobodu i sigurnost
osobe iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5.
stavak 1. točka c. Europske konvencije u odnosu na razloge za
određivanje pritvora, koji su osporenim rješenjima određeni na
temelju članka 197. stavak 1. točka a) ZKP RS-a (opasnost od
bijega).
47. Apelant smatra da su u osporenim rješenjima izostali
razlozi i obrazloženja na temelju kojih je utvrđeno kako je
postojala opasnost da će, u slučaju puštanja na slobodu, utjecati
na ostale osumnjičene članove uprave IRB.
48. Iz obrazloženja osporenih rješenja proizlazi kako je
postojanje pritvorskog razloga iz članka 197. stavak 1. točka b)
ZKP RS temeljeno na pojedinačno pobrojanim funkcijama koje
je obavljao svaki od osumnjičenih, te na utjecaju na svjedoke
koji je apelant već ostvario, kao i na uskoj vezi između
apelantovih radnji izvršenja s radnjama izvršenja za koje se
terete osumnjičeni članovi IRB. S tim u svezi Ustavni sud
podsjeća da je u Odluci o dopustivosti i meritumu broj AP
1150/10, a u povodu apelantovog osporavanja postojanja ovog
pritvorskog razloga, pored ostalog, ukazano da "iz iskaza
osumnjičenog V.M., da ga je apelant već kontaktirao, da mu je
uručio poklon i obećao radno mjesto u svom preduzeću kada
ovaj to poželi". Ovo utvrđenje redovitih sudova iz rješenja o
određivanju i prethodnog rješenja o produljenju pritvora apelant
ni u prethodnom postupku pred Ustavnim sudom nije doveo u
pitanje, a to nije učinjeno ni konkretnom apelacijom. S obzirom
da je apelantu rješenjima osporenom predmetnom apelacijom
pritvor još jednom produljen u istom postupku, te da je izričito
ukazano da se ona temelje i na već prikupljenim dokazima,
jednom nesporno utvrđeni pokušaj utjecaja na svjedoke izravno
poduzetom radnjom predstavlja dovoljno osnova za vjerovanje
kako bi apelant isto mogao pokušati i u odnosu na ostale
osumnjičene, druge svjedoke, te na osobe na koje je istraga
proširena a na koje je upravo i ukazano u osporenim rješenjima.
49. Ustavni sud smatra kako su apelantovi navodi da ne
postoje razlozi za određivanje pritvora zbog toga što postoji
bojazan da bi puštanjem na slobodu mogao ostvariti utjecaj na
ostale osumnjičene neutemeljeni.
50. Potom, apelant tvrdi kako su redoviti sudovi prirodu i
težinu kaznenog djela, te održane proteste pogrešno kvalificirali
kao izvanredne okolnosti u smislu pritvorskog razloga iz članka
197. stavak 1. točka g) ZKP RS. Međutim, imajući u vidu
obrazloženja i razloge iz osporenih rješenja, Ustavni sud nije
mogao zaključiti da su proizvoljna, te da su u vrijeme

Utorak, 29. 10. 2013.

produljenja pritvora doista i egzistirale izvanredne okolnosti
koje su kaznena djela koja se apelantu i ostalim osumnjičenim
stavljaju na teret činile posebice teškim, pa da bi njihovo
puštanje na slobodu rezultiralo stvarnom prijetnjom
narušavanja javnog reda. S tim u svezi je ukazano, pored
ostaloga, na javna okupljanja i organizirane proteste djelatnika
koji su se već dogodili, te da donošenje privremenih mjera i
otvaranje stečajnog postupka govore o težini posljedica radnji
za koje se sumnjiče apelant i ostali osumnjičeni i postоjanju
opasnosti od narušavanja javnog reda.
51. Stoga, Ustavni sud smatra da je određivanje
apelantovog pritvora, na temelju postojanja posebnih razloga iz
članka 197. stavak 1. toč. b) i g) ZKP RS, sukladno ostalim
aspektima prava na slobodu i sigurnost osobe iz članka II/3.(d)
Ustava Bosne i Hercegovine odnosno članka 5. stavak 1. točka
c. Europske konvencije.
52. Apelant tvrdi da mu je zbog neefikasne provedbe
istrage tužiteljstva i propusta Vrhovnog suda da odluči po
njegovome prizivu u roku od 48 sati povrijeđeno pravo na
suđenje u razumnom roku.
53. Ustavni sud podsjeća da članak 5. stavak 3. Europske
konvencije sadrži dva prava prema kojima osoba lišena slobode
mora odmah biti izvedena pred suca ili drugu službenu osobu
zakonom ovlaštenu da vrši sudsku vlast kao i da mora imati
pravo na suđenje u razumnom roku ili na puštanje na slobodu
do suđenja. Iz dokumenata podastrtih Ustavnom sudu proizlazi
da je u osporenom rješenju apelantu i ostalim osumnjičenim
pritvor po prijedlogu Specijalnog tužiteljstva produljen za jedan
mjesec, a ne do tri mjeseca koliko pritvor može maksimalno
trajati prema članku 200. stavak 3. ZKP RS. Iz navedenoga
proizlazi da je Vrhovni sud cijenio okolnosti konkretnog slučaja
i zaključio da je jedan mjesec dovoljan Specijalnom tužiteljstvu
za prikupljanje dokaza, odnosno saslušanje svjedoka na koje je
u prijedlogu ukazalo. Da je ova procjena bila točna potvrđuje i
navod iz odgovora na apelaciju u kojemu je Specijalno
tužiteljstvo ukazalo kako je protiv apelanta i ostalih
osumnjičenih podignuta i potvrđena optužnica 23. srpnja 2010.
godine, a do kad je pritvor po osporenim rješenjima i mogao
trajati, kao i da nije traženo produljenje pritvora, pa su apelant i
ostali osumnjičeni odmah pušteni na slobodu. Prema
navedenome, neutemeljen je apelantov navod koji se tiče
neefikasnosti tužiteljstva a što je, po njegovom mišljenju,
uvjetovalo i trajanje postupka.
54. Ustavni sud ukazuje da prema praksi Europskog suda
članak 5. stavak 4. Europske konvencije ne garantira pravo na
sudsku kontrolu zakonitosti svih aspekata ili detalja lišavanja
slobode, ali da pruža krucijalne garancije protiv proizvoljnosti u
odlučivanju o lišavanju slobode. Obveza iz članka 5. stavak 4.
Europske konvencije primjenjuje se neovisno o tome po
kojemu je osnovu osoba lišena slobode i garantira osobi lišenoj
slobode da mora imati pristup sudu da bi mogao ispitati
zakonitost kako inicijalnog lišavanja slobode, tako i produljenja
trajanja te mjere. Prema praksi Europskog suda, ključni
elementi obveze iz članka 5. stavak 4. Europske konvencije su
da nadzor mora vršiti sud, da je provedena usmena rasprava uz
pravnu pomoć u postupku u kojemu sudjeluju obje strane, da se
razmatra zakonitost pritvora u najširem smislu i da se takvo
preispitivanje desi što je moguće prije.
55. Ustavni sud smatra kako su u konkretnom slučaju
ispoštovane sve garancije članka 5. stavak 4. Apelant je imao
pravo izjaviti priziv protiv rješenja o produljenju pritvora,
priziv je razmatralo nadležno vijeća Vrhovnog suda koje je o
njoj pravodobno i odlučilo. Potom, Vrhovni sud je imao u vidu
složenost postupka istrage, opsežnost dokaznog materijala koji
je nužno pribaviti u njenom daljnjem tijeku, težinu kaznenih
djela za koja se istraga vodi, a na temelju čega je zaključio i da

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

su se stekli osobito važni razlozi u smislu članka 200. stavak 3.
ZKP RS, kada je o produljenju pritvora upravo nadležan
odlučivati Vrhovni sud. Prema navedenome, neutemeljeni su i
apelantovi navodi da o produljenju pritvora nije odlučivao
nadležan sud. Dalje, pri donošenju rješenja o produljenju
pritvora apelant je bio saslušan a imao je i stručnu pomoć
branitelja. Najzad, apelant ničim nije potkrijepio navod da je
lišavanje slobode bilo nezakonito, niti se iz dokumenata
podastrtih Ustavnom sudu može zaključiti da je ovo isticao u
postupku produljenja pritvora a da je Vrhovni sud propustio o
tome odlučiti.
56. Stoga Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju
nije došlo do povrede apelantovoga prava na slobodu i
sigurnost osobe iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine,
odnosno članka 5. st. 3. i 4. Europske konvencije.
Ostali navodi
57. U svezi s apelantovim navodima o kršenju prava na
učinkovit pravni lijek iz članka 13. Europske konvencije
Ustavni sud je mišljenja da ne treba ulaziti u ispitivanje takvih
navoda, s obzirom da je apelant povredu prava na učinkovit
pravni lijek temeljio na neuvažavanju njegovoga priziva na
rješenje o određivanju pritvora, koji je podnio na temelju članka
5. stavak 4. Europske konvencije, a Ustavni sud je u ranijem
dijelu odluke već obrazložio zašto smatra da nije došlo do
povrede apelantovoga prava iz članka 5. stavak 4. Europske
konvencije.
VIII. Zaključak
58. Ustavni sud zaključuje kako postoji kršenje
apelantovoga prava na slobodu i sigurnost osobe iz članka
II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 1. točka
c. Europske konvencije, jer je produljivanje pritvora samo zbog
činjenice da posjeduje dvojno državljanstvo i nekretnine u
Republici Srbiji bilo proizvoljno glede postojanja opravdanih i
valjanih razloga iz članka 197. stavak 1. točka a), pošto redoviti
sudovi nisu dali bilo kakvo obrazloženje da postoji vjerojatnost
da apelant ima namjeru bježati, odnosno da izbjegava
eventualno suđenje u Bosni i Hercegovini.
59. Ustavni sud zaključuje kako ne postoji kršenje prava
na slobodu i sigurnost osobe u odnosu na ostale aspekte iz
članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 1.
točka c. Europske konvencije, kada je produljenje pritvora
utemeljeno na zakonom propisanim razlozima, glede čijeg
postojanja ponuđeni razlozi i obrazloženja ne ostavljaju utisak
proizvoljnosti.
60. Ustavni sud zaključuje kako ne postoji povreda članka
II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. st. 3. i 4.
Europske konvencije kada je odluku o produljenju pritvora
donio zakonom ustanovljeni nadležni sud, na način i u postupku
propisanom zakonom, preispitujući postojanje općih i posebnih
uvjeta za produljenje pritvora, a u tom postupku apelantu nije
bila uskraćena mogućnost da se pred sudom, uz stručnu pomoć
branitelja, izjasni o prijedlogu, te da odluku o produljenju
pritvora također preispita sud.
61. Na temelju članka 16. stavak 4. točka 14. i članka 61.
st. 1, 2. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u
dispozitivu odluke.
62. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine,
odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.
Predsjednica
Ustavnog suda Bosne i Hercegovine
Valerija Galić, v. r.
Уставни суд Босне и Херцеговине у Вијећу од пет
судија, у предмету број АП 3339/10, рјешавајући апелацију

Broj 84 - Stranica 87

М.Р. на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине,
члана 16 став 4 тачка 14, члана 59 став 2 алинеја 1 и члана
61 ст. 1, 2 и 3 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине
("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08
и 51/09), у саставу:
Валерија Галић, предсједница
Миодраг Симовић, потпредсједник
Сеада Палаврић, потпредсједница
Мато Тадић, судија
Мирсад Ћеман, судија
на сједници одржаној 17. септембра 2013. године
донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ

Дјелимично се усваја апелација М.Р..
Утврђује се повреда права на слободу и сигурност
личности из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и
члана 5 став 1 тачка ц. Европске конвенције за заштиту
људских права и основних слобода, у односу на разлоге за
одређивање и продужење притвора из члана 197 став 1
тачка а) Закона о кривичном поступку Републике Српске,
одређеног Рјешењем Врховног суда Републике Српске број
118 0 К 000571 10 Кж од 20. јула 2010. године и Рјешењем
Врховног суда Републике Српске број 118 0 Кв 10 000 008
од 22. јуна 2010. године.
Одбија се као неоснована апелација М.Р., поднесена
против Рјешења Врховног суда Републике Српске број 118
0 Кж 000571 10 Кж од 20. јула 2010. године и Рјешења
Врховног суда Републике Српске број 118 0 Кв 10 000 008
од 22. јуна 2010. године, у односу на остале аспекте права
на слободу и сигурност личности из члана II/3д) Устава
Босне и Херцеговине и члана 5 став 1 тачка ц., као и члана
5 ст. 3 и 4 Европске конвенције за заштиту људских права и
основних слобода.
Одбацује се као недопуштена апелација М.Р.,
поднесена против Рјешења Врховног суда Републике
Српске број 118 0 Кж 000571 10 Кж од 20. јула 2010.
године и Рјешења Врховног суда Републике Српске број
118 0 Кв 10 000 008 од 22. јуна 2010. године, у односу на
право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и
Херцеговине и члана 6 Европске конвенције за заштиту
људских права и основних слобода зато што је преурањена.
Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и
Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и
Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и
"Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и
Херцеговине".
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
I. Увод
1. М. Р. (у даљњем тексту: апелант) из Бање Луке ког
заступа Жељко Шурлан, адвокат из Бање Луке, поднио је 4.
августа 2010. године Уставном суду Босне и Херцеговине
(у даљњем тексту: Уставни суд) апелацију против Рјешења
Врховног суда Републике Српске, Посебно вијеће за
организовани и најтеже облике привредног криминала (у
даљњем тексту: Врховни суд) број 118 0 К 000571 10 Кж од
20. јула 2010. године и Рјешења Врховног суда број 118 0
Кв 10 000 008 од 22. јуна 2010. године.
II. Поступак пред Уставним судом
2. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда,
од Врховног суда и Окружног тужилаштва Бања Лука,
Посебно тужилаштво за сузбијање организованог и
најтежих облика привредног криминала - Специјално
тужилаштво (у даљњем тексту: Специјално тужилаштво)

Broj 84 - Stranica 88

SLUŽBENI GLASNIK BiH

затражено је 6. априла 2012. године да доставе одговор на
апелацију.
3. Врховни суд је одговор на апелацију доставио 12.
априла 2012. године, а Специјално тужилаштво 24. априла
2012. године.
4. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда,
одговори Врховног суда и Специјалног тужилаштва
достављени су апеланту 12. маја 2012. године.
III. Чињенично стање
5. Чињенице предмета које произилазе из апелантових
навода и докумената који су предочени Уставном суду
могу да се сумирају на сљедећи начин.
6. Врховни суд је Рјешењем број 118-0-Кв-10-000 008
од 22. јуна 2010. године апеланту и осталим осумњиченим
продужио притвор одређен Рјешењем Окружног суда у
Бањој Луци, Посебно одјељење за организовани и најтеже
облике привредног криминала (у даљњем тексту: Окружни
суд) број 011-0-Кпп-10-000 032-п од 23. марта 2010. године,
а продужен Рјешењем истог суда број 011-0-Кв-09-000 012п од 22. априла 2010. године за још један мјесец, тако да по
овом рјешењу притвор у односу на све осумњичене може
да траје најдуже до 23. јула 2010. године.
7. Из образложења рјешења произилази да је
Специјално тужилаштво поднијело приједлог да се
продужи притвор свим осумњиченим из разлога утврђених
чланом 197 став 1 тач. б) и г) Закона о кривичном поступку
Републике Српске – пречишћени текст (у даљњем тексту:
ЗКП РС), а апеланту и из разлога утврђених и по тачки а)
цитиране законске одредбе. Затим, указано је да је
постојање основане сумње да су осумњичени починили
кривична дјела која им се стављају на терет већ утврђена
рјешењима којим је одређен и продужаван притвор, те да
након доношења посљедњег рјешења о продужењу
притвора разлози на којим се заснива закључак о постојању
основане сумње нису престали да постоје, нити су
доведени у питање доказима који су након тога
прикупљени. На основу прикупљених доказа, а како је то
утврђено и у ранијим рјешењима, закључено је да постоји
основана сумња да су апелант и остали осумњичени
починили кривична дјела која им се стављају на терет у
временском периоду од 1. априла 2009. године до 13.
августа 2009. године, као припадници злочиначког
удружења организованог ради вршења кривичних дјела
злоупотребом службеног положаја или овлашћења, те
кривичног дјела манипулације цијенама и ширења лажних
информација,
на
штету
предузећа
"Медицинска
електроника" АД Бања Лука и Републике Српске. Затим,
указано је да постоји основана сумња да су апелант и
остали осумњичени извршили манипулацију цијенама на
тржишту хартија од вриједности, те утицали на смањење
цијена акција предузећа "Медицинска електроника" АД
Бања Лука, а у намјери да незаконито прибаве 34,95%
акција наведеног предузећа из Портфеља акционог фонда и
Фонда за реституцију РС, којим је управљала ИРБ РС.
Споменута дјела су почињена у намјери да чланови
удружења прибаве имовинску корист, па је тако апеланту
омогућено да прибави имовинску корист у износу од
најмање 1.303.984,51 КМ. С тим у вези је указано да су у
образложењу Рјешења Окружног суда број 011-0-Кв-09-000
012-п од 22. априла 2010. године анализирани докази из
којих произилази основана сумња, те шта из тих доказа
упућује на закључак да постоји основана сумње у односу
на сваког од осумњичених, као и да накнадно прибављеним
доказима постојање основане сумње није компромитовано.

Utorak, 29. 10. 2013.

8. Затим, закључено је да у односу на апеланта постоје
разлози за одређивање притвора из разлога који су
утврђени у члану 197 став 1 тачка а) ЗКП РС због тога што
апелант има двојно држављанство и некретнине у другој
држави, а што упућује на закључак да постоји опасност од
бјекства. Затим, закључено је да и даље стоје тврдње да су
радња извршења кривичних дјела која се стављају на терет
апеланту и радње извршења које се стављају на терет
осумњиченим члановима ИРБ РС у уској вези, па да би
апелант боравком на слободи могао да омета кривични
поступак утицањем на осумњичене чланове управе ИРБ
РС. На основу наведеног закључено је да за апеланта и
даље постоје притворски разлози из члана 197 став 1 тачка
б) ЗКП РС. У погледу постојања притворских разлога из
члана 197 став 1 тачка г) ЗКП РС указано је да начин
извршења овог кривичног дјела указује на висок степен
друштвене опасности дјела и извршиоца а што, по оцијени
суда, уједно чини и ванредне околности које би у случају
пуштања на слободу апеланта и осталих осумњичених за
резултат имале стварну пријетњу нарушавању јавног мира.
У вези с тим је указано да је извршење овог дјела већ
резултирало нарушавањем јавног реда и мира уз
интервенцију полиције, проистеклих јавним окупљањем и
протестом радника "Медицинске електронике" и "Центра
за медицинска истраживања и развој здравствене заштите".
У складу с наведеним, закључено је да су се стекли разлози
за продужење притвора и у смислу члана 197 став 1 тачка
г) ЗКП РС, те с обзиром да се ради о кривичним дјелима за
која може да се изрекне казна затвора преко десет година,
остварен је и објективни услов за примјену наведеног
притворског основа.
9. Врховни суд је, имајући у виду сложеност поступка
истраге, обимност доказног материјала који је нужно
прибавити у даљњем току истраге, као и тежину кривичних
дјела за која се истрага води, закључио да су се стекли
важни разлози у смислу члана 200 став 3 ЗКП РС за
продужење притвора.
10. Најзад, указано је да се при одређивању трајања
мјере притвора Врховни суд руководио чланом 196 став 4
ЗКП РС према ком трајање притвора мора да буде сведено
на најкраће нужно вријеме.
11. Врховни суд је Рјешењем број 118 0 К 000571 10
Кж од 20. јула 2010. године одбио као неосноване жалбе
апеланта и осталих осумњичених, изјављене против
Рјешења овог суда број 118 0 Кв 10 000 008 од 22. јуна
2010. године.
12. У образложењу рјешења указано је да, по оцијени
овог суда, побијано рјешење садржи потпуне, јасне,
одређене и довољно разумљиве разлоге о свим одлучним
чињеницама које су правилно и потпуно утврђене, а који
оправдавају став суда да се притвор продужи из наведених
разлога. Затим, указано је да је оспореним рјешењем
испитано и утврђено да и даље постоји основана сумња, те
да су с тим у вези дати разлози и образложења на начин и у
обиму које у свему прихвата и овај суд. У вези с
постојањем притворских разлога из члана 197 став 1 тач. б)
ЗКП РС, као правилан је оцијењен закључак да и даље
постоји оправдана бојазан да ће апелант и остали
осумњичени ометати ток истраге утицањем на свједоке и
остале саучеснике. У вези с тим указано је, у односу на
сваког од осумњичених, на њихове функције и остварени
утицај, затим на раније контакте које су неки од њих
остварили с лицима на која је проширена истрага, те уске
везе радњи извршења апеланта с радњама извршења за које
се терете осумњичени чланови ИРБ. У вези с постојањем
притворског разлога из члана 197 став 1 тачка г) ЗКП РС,

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

указано је да се у свим жалбама занемарују околности под
којима је кривично дјело учињено и његова тежина, а чему
је правилно дат карактер ванредних. По оцијени Врховног
суда, основано су доведени у везу ранија окупљања и
протести с кривичним дјелом осумњичених, а доношење
привремених мјера и отварање стечајних поступка на које
је у свим жалбама указивано само говоре у прилог о
тежини посљедица и постојању опасности за нарушавање
јавног реда. Као правилан је оцијењен и закључак да
апелантово двојно држављанство и некретнине у
власништву на територији друге државе указују да постоји
опасност од бјекства, па да је оправдано да у односу на
њега притвор буде продужен из разлога утврђених чланом
197 став 1 тачка а) ЗКП РС. По оцијени Врховног суда,
овакав закључак не доводи се у питање апелантовим
наводима да је власник фирме у Бањој Луци у којој раде и
његови синови, као и да му је супруга стално запослена у
Бањој Луци, а који нису покријепљени ни образложењем на
који начин би могли бити од утицаја на закључак суда о
постојању опасности од бјекства. Најзад, Врховни суд се у
цјелини сагласио с разлозима и образложењима из
оспореног рјешења да постоје нарочито важни разлози,
оцијењујући да су жалбени наводи апеланта и осталих
осумњичених хипотетички и лишени прихватљивих
разлога којим се оспоравају закључци суда.
IV. Апелација
а) Наводи из апелације
13. Апелант сматра да му је оспореним рјешењима
повријеђено право на личну слободу и безбједност из члана
II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 ст. 1 тачка ц.,
те ст. 3 и 4 Европске конвенције за заштиту људских права
и основних слобода (у даљњем тексту: Европска
конвенција), право на правично суђење из члана II/3е)
Устава Босне и Херцеговине и члана 6 ст. 1, 2 и 3 тачка а.
Европске конвенције, те право на ефективни правни лијек
из члана 13 Европске конвенције.
14. Апелант сматра да му је повријеђено право на
слободу и безбједност личности јер, по његовом мишљењу,
није доказано да постоји основана сумња да је починио
кривична дјела која му се стављају на терет, а што је општи
услов за одређивање притвора, као и да не постоје посебни
разлози за одређивање притвора утврђени чланом 197 став
1 тач. а), б) и г) ЗКП РС.
15. У прилог тврдње да не постоји основана сумња
као општи услов за одређивање притвора, апелант је
истакао да из чињеничних навода из приједлога за
одређивање притвора произилази да нема "бића кривичног
дјела из члана 383а. став 2 КЗ РС, а у вези с кривичним
дјелом злоупотребе положаја или овлашћења у
подстрекивању и помагању из члана 347 став 4, а у вези са
ставом 3 КЗ РС" које му се ставља на терет пошто "нема
противправности јер су све одлуке како ИРБ, тако и
Комисије за хартије од вриједности законите". У вези с тим
апелант указује да је процјену вриједности акција извршио
законито и јавно надлежни орган, да је вриједност акција
била "0", а што доказује Извјештај објављен на вебстраници ИРБ-а, те да је ова вриједност коригована на
0,054 КМ након оствареног трговања акцијама. Затим, у
вези с кривичним дјелом манипулације цијенама и ширења
лажних информација из члана 292 став 2 а у вези са ставом
1 тач. а) и б) Закона о тржишту хартијама од вриједности,
апелант истиче да не може да се примијени кривично дјело
организованог криминала из члана 383а. КЗ РС. По
апелантовом мишљењу, кривично дјело манипулације
цијенама и ширење лажних информација није прописано

Broj 84 - Stranica 89

КЗ РС, а кривично дјело организованог криминала може да
се односи само на кривична дјела прописана КЗ РС, на
основу чега закључује да нема кривичног дјела
организованог криминала, због чега нема ни основа за
одређивање притвора. На истим разлозима апелант заснива
и тврдњу да због тога нису били стварно надлежни да
поступају Врховни суд и Специјално тужилаштво. У вези с
оспоравањем постојања основане сумње апелант још тврди
да се суд није изјаснио о његовим приговорима да су
докази незаконито прибављени јер су прибављени
дописом, као и да му докази нису предочени.
16. Апелант сматра да не постоје разлози за
одређивање притвора из разлога утврђених чланом 197 став
1 тачка а) ЗКП РС. По његовом мишљењу, двојно
држављанство и власништво на некретнинама у Србији не
могу да буду основи који указују на могућност бјекства. По
његовом мишљењу, опасност од бјекства може да буде
само у конкретном понашању осумњиченог које би
указивале на намјеру да ће побјећи, а да су у његовом
случају такви докази изостали. Такође, апелант указује да
судови нису цијенили могућност да се изрекне нека од
блажих мјера које су прописане законом а којом би могла
да се постигне иста сврха.
17. Апелант сматра да не постоје ни притворски
разлози из члана 197 став 1 тачка б) ЗКП РС. У вези с тим
указује да није предузео нити једну радњу из које би могло
да се закључи да је покушао да утиче на осумњичене
чланове управе ИРБ, који су при том већ и саслушани у
својству осумњичених, а по његовом мишљењу само би
таква радња могла да докаже да ће ометати истрагу
утицајем на саучеснике. Апелант је с тим у вези указао и на
Одлуку Уставног суда у предмету број АП 6/08.
18. Затим, апелант сматра да не постоје разлози за
одређивање притвора из члана 197 став 1 тачка г) ЗКП РС.
У вези с тим апелант истиче да је од четири кумулативно
постављена услова за одређивање и продужење притвора
по овом основу суд утврдио да постоји само један, тј. да је
дјело посебно тешко с обзиром на начин извршења или
посљедице кривичног дјела, а није утврдио да постоји
основни услов а то је, по апелантовом мишљењу, ванредно
стање. По његовом мишљењу, суд је неосновано протест
грађана (који ни по времену одржавања, ни по разлозима
организовања, ни по учесницима нема никакве везе с
предметним кривичним дјелима) означио као ванредне
околности и на тај начин, у ствари, одлучио под
притиском, односно погрешно процијенио тежину
кривичног дјела и околности под којим је учињено
квалификовао као ванредне. Наводи да су протести "у
непосредној вези са кривичним дјелом осумњичених" по
апелантовом мишљењу вријеђају пресумпцију невиности,
јер из ове формулације произилази као да је кривично дјело
и утврђено судском пресудом. Најзад, а пошто је суд
утврдио да постоје ванредне околности, по апелантовом
мишљењу био је дужан да обавијести надлежни орган да их
и отклони, што није учинио.
19. Апелант сматра да ничим није утврђено да постоје
нарочито важни разлози у смислу члана 200 став 3 ЗКП РС,
односно да то не могу да буду разлози који су прописани
чланом 197 ЗКП РС.
20. Такође, апелант сматра да је прекршен члан 196
став 4 ЗКП РС јер тужилац у року од мјесец дана, колико је
било одређено рјешењем о одређивању притвора, није
обезбиједио доказе у року који му је био одређен. Затим,
апелант сматра да је Врховни суд по његовој жалби
рјешење донио након протека рока, односно да је о жалби
био дужан да одлучи у року од 48 часова. У складу с

Broj 84 - Stranica 90

SLUŽBENI GLASNIK BiH

наведеним, апелант сматра да му је повријеђено и право на
суђење у разумном року.
21. Апелант тврди да се нити једна одлука није бавила
незаконитим лишавањем слободе, истичући да га није
лишио слободе полицијски орган, нити му је упућен позив.
22. Затим, апелант сматра да му је повријеђен члан 6
Европске конвенције. У прилог ових тврдњи је истакао да
је о свим жалбама одлучено једним рјешењем, и ако рокови
не теку од истог времена, суд је обавезан да за сваког
осумњиченог појединачно наведе разлоге за лишавање
слободе. Такође, апелант истиче да суд није цијенио
чињеницу да су се од момента одређивања притвора до
доношења одлуке по жалби промијениле околности и да је
Г.Б. закључио споразум о признању кривице, а њему је
притвор одређен управо због подстрекивања и помагања
овом лицу да изврши кривично дјело злоупотребе
службеног положаја.
23. Најзад, апелант тврди да му је повријеђено право
на ефективни правни лијек из члана 13 Европске
конвенције. По његовим тврдњама, суд се није изјаснио о
наводима жалбе да не постоје разлози да се продужи
притвор, тј. да је притвор и одређен из разлога који нису
били садржани у приједлогу тужилаштва, те на основу
незаконито прибављених доказа, као и да је једним
рјешењем одлучено о свим жалбама иако су жалбе биле
различите, као и разлози за одређивање притвора.
б) Одговор на апелацију
24. Врховни суд је у одговору на наводе из апелације
истакао да апелантови приговори немају основ у стању
списа, а да нису учињени ни пропусти у поступку
одлучивања по жалби. Такође, указано је да је овај суд
савјесно, у мјери у којој му то налаже ЗКП, цијенио све
жалбене наводе и о њима дао сасвим јасне, непротиврјечне
и исцрпне одговоре.
25. Специјално тужилаштво је у одговору на
апелацију најприје истакло да је 23. јула 2010. године
против апеланта и осталих осумњичених подигнута
оптужница која је и потврђена, а у којој није стављен
приједлог за продужење притвора, па су апелант и остали
оптужени пуштени на слободу. Затим, указано је да је
Окружни суд 11. октобра 2011. године донио пресуду којом
су апелант и још двојица оптужених ослобођени оптужби, а
на коју је ово тужилаштво изјавило жалбу. Даље, указано је
да је апелант лишен слободе на начин и у поступку
прописаном законом, те да му није било онемогућено да
преиспитује одлуку о лишавању слободе пред надлежним
судом. У вези с тврдњама да не постоје посебни
притворски разлози, указано је да је Врховни суд своју
оцјену заснивао на свеобухватној анализи доказа на којима
се заснивао приједлог да се продужи притвор, да приликом
доношења рјешења о продужењу притвора и одлучивања
по жалби нису учињене повреде поступка. Затим, указано
је да је ово тужилаштво с ревношћу проводило истражне
радње, у прилог чему говори огромна прикупљена
документација и број лица који су саслушани (само у
оптужници је предложено саслушавање 32 свједока, те
предложено провођење 200 материјалних доказа). Најзад,
указано је да тужилаштво није тражило да се продужи
притвор приликом подизања оптужнице јер је сматрало да
више не постоје притворски разлози па су апелант и
остали пуштени на слободу, што говори у прилог да је у
конкретном случају трајање притвора било ограничено на
најкраће нужно вријеме.

Utorak, 29. 10. 2013.

V. Релевантни прописи
1. Закон о кривичном поступку ("Службени гласник
РС" број 100/09 – пречишћени текст) у релевантном дијелу
гласи:
Члан 196.
Опште одредбе
(1) Притвор се може одредити или продужити само
под условима прописаним у овом закону и само ако се иста
сврха не може остварити другом мјером.
(2) Притвор одређује или продужује рјешењем суд на
приједлог тужиоца, а након што суд претходно саслуша
осумњиченог, односно оптуженог на околности разлога
због којих се притвор предлаже, осим у случају из члана
197. став 1. тачка а).
(3) Тужилац је дужан да поднесе образложен
приједлог за продужење притвора суду најкасније пет
дана прије истека рока из рјешења о притвору. Суд одмах
доставља приједлог осумњиченом, односно оптуженом и
његовом браниоцу.
(4) Трајање притвора мора бити сведено на најкраће
нужно вријеме. Ако се оптужени налази у притвору,
дужност је свих органа који учествују у кривичном
поступку и органа који им пружају правну помоћ да
поступају са посебном хитношћу.
(5) У току цијелог поступка притвор ће се укинути
чим престану разлози на основу којих је одређен, а
притвореник ће се одмах пустити на слободу.
(6) По приједлогу оптуженог или браниоца за укидање
притвора који је заснован на новим чињеницама суд ће
одржати рочиште, односно сједницу вијећа о чему ће
обавијестити странке и браниоца. Недолазак странака и
браниоца који су уредно обавијештени не спречава
одржавање рочишта, односно сједнице вијећа.
(7) Против рјешења о одбијању приједлога за укидање
притвора жалба је дозвољена.
(8) Ако приједлог није заснован на новим чињеницама
које су од значаја за укидање притвора, суд неће донијети
посебно рјешење.
Члан 197.
Разлози за притвор
(1) Ако постоји основана сумња да је одређено лице
учинило кривично дјело, притвор се против тог лица може
одредити:
а) ако се крије или ако постоје друге околности које
указују на опасност од бјекства,
б) ако постоји основана бојазан да ће уништити,
сакрити, измијенити или фалсификовати доказе или
трагове важне за кривични поступак или ако нарочите
околности указују да ће ометати кривични поступак
утицајем на свједоке, саучеснике или прикриваче,
в) ако нарочите околности оправдавају бојазан да ће
поновити кривично дјело или да ће довршити покушано
кривично дјело или да ће учинити кривично дјело којим
пријети, а за та кривична дјела може се изрећи казна
затвора три године или тежа казна,
г) у ванредним околностима ако је ријеч о кривичном
дјелу за које се може изрећи казна затвора од десет
година или тежа казна, а које је посебно тешко с обзиром
на начин извршења или посљедице кривичног дјела ако би
пуштање на слободу резултирало стварном пријетњом
нарушавања јавног реда.
(2) У случају из тачке б) став 1. овог члана, притвор
ће се укинути чим се обезбиједе докази због којих је
притвор одређен.

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Члан 200.
Трајање притвора у истрази
(1) Прије доношења рјешења о одређивању притвора
судија за претходни поступак ће преиспитати основаност
захтјева за одређивање притвора. По рјешењу судије за
претходни поступак притвор може трајати најдуже
мјесец дана од дана лишења слободе. Послије тог рока
осумњичени се може задржати у притвору само на основу
рјешења о продужењу притвора.
(2) Притвор се по одлуци вијећа (члан 24. став 5.), на
образложен приједлог тужиоца, може продужити
највише за два мјесеца. Против рјешења вијећа дозвољена
је жалба, која не задржава извршење.
(3) Ако се поступак води за кривично дјело за које се
може изрећи казна затвора 10 година или тежа казна и
ако постоје нарочито важни разлози, притвор се може,
одлуком Врховног суда Републике Српске, продужити, на
образложени приједлог тужиоца, за највише још три
мјесеца. Против овог рјешења допуштена је жалба, која
не задржава извршење рјешења. О жалби одлучује вијеће
Врховног суда у другом саставу.
VI. Допустивост
26. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и
Херцеговине Уставни суд, такође, има апелациону
надлежност у питањима која су садржана у овом уставу
када она постану предмет спора због пресуде било ког суда
у Босни и Херцеговини.
27. У складу с чланом 16 став 1 Правила Уставног
суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су
против пресуде, односно одлуке која се њоме побија,
исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према
закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је
подносилац апелације примио одлуку о посљедњем
дјелотворном правном лијеку који је користио.
28. У складу с чланом 16 став 4 тачка 14 Правила
Уставног суда, апелација ће се одбацити као недопуштена
уколико је преурањена.
Допустивост у односу на члан II/3е) Устава Босне и
Херцеговине и члан 6 Европске конвенције
29. Апелант сматра да му је оспореним Рјешењем
Врховног суда број 118 0 К 000 571 10 Кж од 20. јула 2010.
године повријеђено право на правично суђење из члана
II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске
конвенције.
30. Уставни суд подсјећа да се гаранције права на
правично суђење из члана 6 Европске конвенције односе на
кривични поступак у цијелости, те да одговор на питање да
ли је нека од ових гаранција прекршена не може да се да
док поступак траје, јер евентуални процедурални пропусти
и недостаци који се појаве у једној фази поступка могу да
буду исправљени у некој од наредних фаза истог тог
поступка. Слиједом тога није могуће, у принципу, да се
утврди да ли је кривични поступак био правичан док се
поступак правоснажно не оконча (види Европски суд,
Barbera, Meeseque и Jabardo против Шпаније, пресуда од
6. децембра 1988. године, серија А, број 146, став 68;
Уставни суд, Одлука број У 63/01 од 27. јуна 2003. године,
тачка 18, објављена у "Службеном гласнику Босне и
Херцеговине" број 38/03).
31. У конкретном случају Уставни суд указује на то да
оспорено рјешење о одређивању притвора не представља
одлуку која је резултат цјелокупног кривичног поступка
против апеланта, односно да не представља "утврђивање
основаности кривичне оптужбе" у смислу члана 6 став 1
Европске конвенције. Стога, Уставни суд закључује да је

Broj 84 - Stranica 91

апелација у односу на наводе о кршењу права на правично
суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана
6 Европске конвенције преурањена.
32. Имајући у виду одредбу члана 16 став 4 тачка 14
Правила Уставног суда, према којој ће се апелација
одбацити као недопуштена уколико је преурањена,
Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.
Допустивост у односу на члан II/3д) Устава Босне и
Херцеговине, те чл. 5 и 13 Европске конвенције
33. У конкретном случају предмет оспоравања
апелацијом је Рјешење Врховног суда број 118 0 К 000 571
10 Кж од 20. јула 2010. године против ког нема других
дјелотворних правних лијекова могућих сходно закону.
Затим, оспорено рјешење је донесено 20. јула 2010. године,
а апелација је поднесена 3. августа 2010. године, тј. у року
од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила
Уставног суда. На крају, апелација испуњава и услове из
члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није
очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки
други формални разлог због ког апелација није допустива.
34. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне
и Херцеговине, те члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног
суда, Уставни суд је утврдио да апелација у овом дијелу
испуњава услове у погледу допустивости.
VII. Меритум
35. Апелант оспорава рјешења Врховног суда тврдећи
да су му тим рјешењима повријеђена права из члана II/3д)
Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 1 тачка ц. и ст.
3 и 4 Европске конвенције.
Право на слободу и безбједност личности
36. Члан II/3д) Устава Босне и Херцеговине у
релевантном дијелу гласи:
Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају
људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а
она обухватају:
д) Право на личну слободу и безбједност.
Члан 5 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:
1. Свако има право на слободу и сигурност личности.
Нико не смије бити лишен слободе изузев у ниже
наведеним случајевима и у складу са законом прописаним
поступком:
ц. законитог хапшења или лишења слободе ради
привођења надлежној судској власти, када постоји
оправдана сумња да је та особа извршила кривично дјело
или када постоје ваљани разлози да се та особа спријечи
да изврши кривично дјело или да, након извршења
кривичног дјела, побјегне;
3. Свако ко је ухапшен или лишен слободе према
одредбама става 1(ц) овог члана мора одмах бити изведен
пред судију или друго службено лице законом овлашћено да
врши судску власт и мора имати право на суђење у
разумном року или на пуштање на слободу до суђења.
Пуштање на слободу може се условити гаранцијама о
појављивању на суђењу.
4. Свако коме је ускраћена слобода хапшењем или
лишавањем слободе има право уложити жалбу суду како
би суд, у кратком року, размотрио законитост лишавања
слободе и уколико оно није било законито наложио
ослобађање.
37. Уставни суд подсјећа да лице, да би било изведено
пред надлежни суд због основане сумње да је починило
кривично дјело, у складу с чланом 5 став 1 тачка ц.
Европске конвенције, може да буде притворено само у
оквиру кривичног поступка (види Европски суд, Jėčius в.

Broj 84 - Stranica 92

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Литванија, апликација број 34578/97, став 50, ECHR 2000IX). Основана сумња да је почињено кривично дјело
претпоставља постојање чињеница и информација које би
задовољиле објективног посматрача да је лице које је у
питању могло да почини кривично дјело. Даље, постојање
основане сумње захтијева да чињенице на којим се заснива
могу да потпадају под неки дио криминалног понашања
прописаног кривичним законом. При томе, у тренутку
одређивања притвора не мора да буде са сигурношћу
утврђено да је кривично дјело заиста и почињено, те не
мора да буде утврђена његова природа. Најзад, сходно
члану 5 став 1 Европске конвенције, законитост притвора
оцјењује се на основу домаћег закона, односно мора да има
правни основ у домаћем закону с тим да лишавање слободе
мора да буде у складу са сврхом члана 5, тј. лице које је у
питању мора да буде заштићено од произвољности.
38. Даље, Уставни суд указује да одредбе члана 5 став
3 Европске конвенције захтијевају да је лице лишено
слободе у складу с чланом 5 став 1ц. Европске конвенције,
тј. да је лишавање "законито" у смислу наведеног члана и
да обухвата подједнако и процедуралну и материјалну
заштиту таквих лица. Европски суд је закључио да
поштовање члана 5 став 3 Европске конвенције захтијева
да судска власт преиспита сва питања у вези с притвором,
те да одлуку о притвору донесе позивајући се на објективне
критеријуме предвиђене законом. При томе је постојање
основане сумње да је лице лишено слободе починило
кривично дјело за које се терети conditio sine qua non за
одређивање или продужење притвора, али то након
одређеног времена није довољно, већ мора да се процијени
да ли за притвор постоје релевантни и довољни разлози
(види Европски суд, Trzaska против Пољске, пресуда од 11.
јула 2000. године, апликација број 25792/94, став 63).
39. Апелантови наводи о повреди права на слободу и
безбједност личности у суштини се своде на тврдње да не
постоји основана сумња да је учинио кривична дјела за која
се терети; да побијана рјешења не дају разлоге из којих
може да се закључи да постоје околности које указују на
могућност његовог бјекства, да би, уколико се нађе на
слободи, ометао истрагу утицањем на свједоке, да не
постоји притворски основ због тзв. ванредних околности
које су настале као посљедица наводног извршења
предметног кривичног дјела, као ни да није утврђено да
постоје нарочито важни разлози у смислу члана 200 ЗКП
РС. Апелант сматра да му је због неефикасног провођења
истраге Специјалног тужилаштва, те недоношења рјешења
по његовој жалби у року од 48 часова, ускраћено право на
суђење без одлагања и у разумном року. Најзад, апелант
сматра да се Врховни суд у поводу његове жалбе није
изјаснио о непостојању разлога за продужење притвора, те
да није могао једним рјешењем да одлучи против више
жалби јер су жалбе биле различите као и разлози за
одређивање притвора.
40. У конкретном случају Уставни суд најприје
примјећује да је оспореним рјешењима апеланту притвор
продужен због постојања основане сумње да су почињена
кривична дјела прописана КЗ РС, који је био на снази у
вријеме извршења наведених дјела, те да је притвор
одређен на основу одлуке надлежног суда а по
образложеном приједлогу Специјалног тужилаштва из
разлога утврђених релевантним одредбама ЗКП РС на
начин и у поступку прописаном законом.
41. Затим, из образложења оспорених рјешења
произилази да је постојање основане сумње засновано на
доказима који су прикупљени у току истраге, да након
доношења посљедњег рјешења о продужењу притвора

Utorak, 29. 10. 2013.

разлози на којим се заснива закључак да постоји основана
сумња нису престали да постоје, нити су доведени у
питање доказима који су након тога прикупљени. С тим у
вези указано је и на исцрпно образложење разлога и доказа
којим је постојање основане сумње утврђено у рјешењу о
одређивању, односно продужењу притвора. Према
наведеном, Уставни суд не сматра да је образложење
редовних судова у том погледу произвољно, те да би могло
да се доведе у питање поштовање стандарда из члана 5
Европске конвенције.
42. Апелант сматра да притвор није могао да му буде
продужен због постојања опасности од бјекства само због
чињенице да има двојно држављанство и да је власник
некретнина које се налазе на територији друге државе.
43. Уставни суд подсјећа да је у Одлуци о
допустивости и меритуму број АП 1150/10 од 14. септембра
2010. године (доступна на веб-страници Уставног суда,
www.ustavnisud.ba) разматрао апелацију истог апеланта
којом је оспоравао рјешење о одређивању и рјешење о
продужењу притвора, који је продужен рјешењима која су
предмет оспоравања и у овој одлуци. Уставни суд је у
наведеној одлуци дјелимично усвојио апелацију утврдивши
да је повријеђено апелантово право на слободу и
безбједност личности из члана II/3д) Устава Босне и
Херцеговине и члана 5 став 1 тачка ц. Европске конвенције
у односу на разлоге за одређивање и продужење притвора,
из члана 197 став 1 тачка а) ЗКП РС. У цитираној одлуци је
закључено да је одређивање и продужавање притвора само
због чињенице да апелант посједује двојно држављанство и
некретнине у Републици Србији било произвољно у
погледу постојања оправданих и ваљаних разлога с
обзиром да редовни судови нису дали било какво
образложење да постоји вјероватноћа да апелант има
намјеру да бјежи, односно да избјегава евентуално суђење
у БиХ (види, напријед цитирано, тачка 61).
44. У оспореним рјешењима која су предмет
разматрања у овој одлуци апеланту је притвор због
опасности од бјекства продужен због чињенице да
посједује двојно држављанство и имовину у другој држави,
а без било каквог образложења и доказа да постоји
вјероватноћа да апелант има намјеру да бјежи.
45. Имајући у виду наведено, Уставни суд се у
цјелини позива на разлоге и образложења из своје напријед
цитиране одлуке у односу на продужење притвора
апеланту на основу разлога из члана 197 став 1 тачка а)
ЗКП РС.
46. Уставни суд закључује да је у конкретном случају
дошло до повреде апелантовог права на слободу и
безбједност личности из члана II/3д) Устава Босне и
Херцеговине и члана 5 став 1 тачка ц. Европске конвенције
у односу на разлоге за одређивање притвора, који су
оспореним рјешењима одређени на основу члана 197 став 1
тачка а) ЗКП РС-а (опасност од бјекства).
47. Апелант сматра да су у оспореним рјешењима
изостали разлози и образложења на основу којих је
утврђено да је постојала опасност да ће, у случају пуштања
на слободу, утицати на остале осумњичене чланове управе
ИРБ.
48. Из образложења оспорених рјешења произилази да
је постојање притворског разлога из члана 197 став 1 тачка
б) ЗКП РС засновано на појединачно побројаним
функцијама које је обављао сваки од осумњичених, те на
утицају на свједоке који је апелант већ остварио, као и на
уској вези између апелантових радњи извршења с радњама
извршења за које се терете осумњичени чланови ИРБ. С
тим у вези Уставни суд подсјећа да је у Одлуци о

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

допустивости и меритуму број АП 1150/10, а у поводу
апелантовог оспоравања постојања овог притворског
разлога, поред осталог, указано да "из исказа осумњиченог
В.М., да га је апелант већ контактирао, да му је уручио
поклон и обећао радно мјесто у свом предузећу када овај то
пожели". Ово утврђење редовних судова из рјешења о
одређивању и претходног рјешења о продужењу притвора
апелант ни у претходном поступку пред Уставним судом
није довео у питање, а то није учињено ни конкретном
апелацијом. С обзиром да је апеланту рјешењима
оспореном предметном апелацијом притвор још једном
продужен у истом поступку, те да је изричито указано да се
она заснивају и на већ прикупљеним доказима, једном
неспорно утврђени покушај утицаја на свједоке директно
предузетом радњом представља довољно основа за
вјеровање да би апелант исто могао да покуша и у односу
на остале осумњичене, друге свједоке, те на лица на која је
истрага проширена а на које је управо и указано у
оспореним рјешењима.
49. Уставни суд сматра да су апелантови наводи да не
постоје разлози за одређивање притвора због тога што
постоји бојазан да би пуштањем на слободу могао да
оствари утицај на остале осумњичене неосновани.
50. Затим, апелант тврди да су редовни судови
природу и тежину кривичног дјела, те одржане протесте
погрешно квалификовали као ванредне околности у смислу
притворског разлога из члана 197 став 1 тачка г) ЗКП РС.
Међутим, имајући у виду образложења и разлоге из
оспорених рјешења, Уставни суд није могао да закључи да
су произвољна, те да су у вријеме продужења притвора
заиста и егзистирале ванредне околности које су кривична
дјела која се апеланту и осталим осумњиченим стављају на
терет чиниле посебно тешким, па да би њихово пуштање на
слободу резултирало стварном пријетњом нарушавања
јавног реда. С тим у вези указано је, поред осталог, на јавна
окупљања и организоване протесте радника који су се већ
догодили, те да доношење привремених мјера и отварање
стечајног поступка говоре о тежини посљедица радњи за
које се сумњиче апелант и остали осумњичени и постојању
опасности од нарушавања јавног реда.
51. Стога, Уставни суд сматра да је одређивање
апелантовог притвора, на основу постојања посебних
разлога из члана 197 став 1 тач. б) и г) ЗКП РС, у складу с
осталим аспектима права на слободу и безбједност
личности из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине
односно члана 5 став 1 тачка ц. Европске конвенције.
52. Апелант тврди да му је због неефикасног
спровођења истраге тужилаштва и пропуста Врховног суда
да одлучи по његовој жалби у року од 48 часова
повријеђено право на суђење у разумном року.
53. Уставни суд подсјећа да члан 5 став 3 Европске
конвенције садржи два права према којима лице лишено
слободе мора одмах бити изведено пред судију или друго
службено лице законом овлашћено да врши судску власт
као и да мора имати право на суђење у разумном року или
на пуштање на слободу до суђења. Из докумената који су
предочени Уставном суду произилази да је у оспореном
рјешењу апеланту и осталим осумњиченим притвор по
приједлогу Специјалног тужилаштва продужен за један
мјесец, а не до три мјесеца колико притвор може
максимално да траје према члану 200 став 3 ЗКП РС. Из
наведеног произилази да је Врховни суд цијенио околности
конкретног случаја и да је закључио да је један мјесец
довољан Специјалном тужилаштву да прикупи доказе,
односно саслуша свједоке на које је у приједлогу указало.
Да је ова процјена била тачна потврђује и навод из

Broj 84 - Stranica 93

одговора на апелацију у ком је Специјално тужилаштво
указало да је против апеланта и осталих осумњичених
подигнута и потврђена оптужница 23. јула 2010. године, а
до кад је притвор по оспореним рјешењима и могао да
траје, као и да није тражено продужење притвора, па су
апелант и остали осумњичени одмах пуштени на слободу.
Према наведеном, неоснован је апелантов навод који се
тиче неефикасности тужилаштва а што је, по његовом
мишљењу, условило и трајање поступка.
54. Уставни суд указује да према пракси Европског
суда члан 5 став 4 Европске конвенције не гарантује право
на судску контролу законитости свих аспеката или детаља
лишавања слободе, али да пружа круцијалне гаранције
против произвољности у одлучивању о лишавању слободе.
Обавеза из члана 5 став 4 Европске конвенције примјењује
се независно од тога по ком је основу лице лишено слободе
и гарантује лицу лишеном слободе да мора да има приступ
суду да би могао да испита законитост како иницијалног
лишавања слободе, тако и продужења трајања те мјере.
Сходно пракси Европског суда, кључни елементи обавезе
из члана 5 став 4 Европске конвенције су да надзор мора да
врши суд, да је проведена усмена расправа уз правну помоћ
у поступку у ком учествују обје стране, да се разматра
законитост притвора у најширем смислу и да се такво
преиспитивање деси што је могуће прије.
55. Уставни суд сматра да су у конкретном случају
испоштоване све гаранције члана 5 став 4. Апелант је имао
право да изјави жалбу против рјешења о продужењу
притвора, жалбу је разматрало надлежно вијећа Врховног
суда које је о њој благовремено и одлучило. Затим,
Врховни суд је имао у виду сложеност поступка истраге,
обимност доказног материјала који је нужно прибавити у
њеном даљњем току, тежину кривичних дјела за која се
истрага води, а на основу чега је закључио и да су се стекли
нарочито важни разлози у смислу члана 200 став 3 ЗКП РС,
када је о продужењу притвора управо надлежан да одлучује
Врховни суд. Сходно наведеном, неосновани су и
апелантови наводи да о продужењу притвора није
одлучивао надлежан суд. Даље, при доношењу рјешења о
продужењу притвора апелант је био саслушан а имао је и
стручну помоћ браниоца. Најзад, апелант ничим није
поткријепио навод да је лишавање слободе било
незаконито, нити из докумената који су предочени
Уставном суду може да се закључи да је ово истицао у
поступку продужења притвора а да је Врховни суд
пропустио да о томе одлучи.
56. Стога Уставни суд сматра да у конкретном случају
није дошло до повреде апелантовог права на слободу и
безбједност личности из члана II/3д) Устава Босне и
Херцеговине, односно члана 5 ст. 3 и 4 Европске
конвенције.
Остали наводи
57. У вези с апелантовим наводима о кршењу права на
дјелотворан правни лијек из члана 13 Европске конвенције
Уставни суд је мишљења да не треба улазити у испитивање
таквих навода, с обзиром да је апелант повреду права на
дјелотворан правни лијек заснивао на неуважавању његове
жалбе на рјешење о одређивању притвора, коју је поднио
на основу члана 5 став 4 Европске конвенције, а Уставни
суд је у ранијем дијелу одлуке већ образложио зашто
сматра да није дошло до повреде апелантовог права из
члана 5 став 4 Европске конвенције.
VIII. Закључак
58. Уставни суд закључује да постоји кршење
апелантовог права на слободу и безбједност личности из

Broj 84 - Stranica 94

SLUŽBENI GLASNIK BiH

члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 1
тачка ц. Европске конвенције, јер је продужавање притвора
само због чињенице да посједује двојно држављанство и
некретнине у Републици Србији било произвољно у
погледу постојања оправданих и ваљаних разлога из члана
197 став 1 тачка а), пошто редовни судови нису дали било
какво образложење да постоји вјероватноћа да апелант има
намјеру да бјежи, односно да избјегава евентуално суђење
у Босни и Херцеговини.
59. Уставни суд закључује да не постоји кршење
права на слободу и безбједност личности у односу на
остале аспекте из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине
и члана 5 став 1 тачка ц. Европске конвенције, када је
продужење притвора засновано на законом прописаним
разлозима, у погледу чијег постојања понуђени разлози и
образложења не остављају утисак произвољности.
60. Уставни суд закључује да не постоји повреда
члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 ст. 3 и 4
Европске конвенције када је одлуку о продужењу притвора
донио законом установљени надлежни суд, на начин и у
поступку прописаном законом, преиспитујући постојање
општих и посебних услова за продужење притвора, а у том
поступку апеланту није била ускраћена могућност да се
пред судом, уз стручну помоћ браниоца, изјасни о
приједлогу, те да одлуку о продужењу притвора такође
преиспита суд.
61. На основу члана 16 став 4 тачка 14 и члана 61 ст.
1, 2 и 3 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као
у диспозитиву одлуке.
62. Сходно члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине,
одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.
Предсједница
Уставног суда Босне и Херцеговине
Валерија Галић, с. р.
Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudija, u
predmetu broj AP 3339/10, rješavajući apelaciju M.R. na
osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 16.
stav 4. tačka 14, člana 59. stav 2. alineja 1. i člana 61. st. 1, 2. i
3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni
glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u
sastavu:
Valerija Galić, predsjednica
Miodrag Simović, potpredsjednik
Seada Palavrić, potpredsjednica
Mato Tadić, sudija
Mirsad Ćeman, sudija
na sjednici održanoj 17. septembra 2013. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU

Djelimično se usvaja apelacija M.R..
Utvrđuje se povreda prava na slobodu i sigurnost ličnosti
iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 1.
tačka c. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i
osnovnih sloboda, u odnosu na razloge za određivanje i
produženje pritvora iz člana 197. stav 1. tačka a) Zakona o
krivičnom postupku Republike Srpske, određenog Rješenjem
Vrhovnog suda Republike Srpske broj 118 0 K 000571 10 Kž
od 20. jula 2010. godine i Rješenjem Vrhovnog suda Republike
Srpske broj 118 0 Kv 10 000 008 od 22. juna 2010. godine.
Odbija se kao neosnovana apelacija M.R., podnesena
protiv Rješenja Vrhovnog suda Republike Srpske broj 118 0 Kž
000571 10 Kž od 20. jula 2010. godine i Rješenja Vrhovnog
suda Republike Srpske broj 118 0 Kv 10 000 008 od 22. juna
2010. godine, u odnosu na ostale aspekte prava na slobodu i

Utorak, 29. 10. 2013.

sigurnost ličnosti iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i
člana 5. stav 1. tačka c., kao i člana 5. st. 3. i 4. Evropske
konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Odbacuje se kao nedopuštena apelacija M.R., podnesena
protiv Rješenja Vrhovnog suda Republike Srpske broj 118 0 Kž
000571 10 Kž od 20. jula 2010. godine i Rješenja Vrhovnog
suda Republike Srpske broj 118 0 Kv 10 000 008 od 22. juna
2010. godine, u odnosu na pravo na pravično suđenje iz člana
II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske
konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda zato što
je preuranjena.
Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i
Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i
Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i
"Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".
OBRAZLOŽENJE
I. Uvod
1. M. R. (u daljnjem tekstu: apelant) iz Banje Luke kojeg
zastupa Željko Šurlan, advokat iz Banje Luke, podnio je 4.
augusta 2010. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u
daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Rješenja
Vrhovnog suda Republike Srpske, Posebno vijeće za
organizirani i najteže oblike privrednog kriminala (u daljnjem
tekstu: Vrhovni sud) broj 118 0 K 000571 10 Kž od 20. jula
2010. godine i Rješenja Vrhovnog suda broj 118 0 Kv 10 000
008 od 22. juna 2010. godine.
II. Postupak pred Ustavnim sudom
2. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda,
od Vrhovnog suda i Okružnog tužilaštva Banja Luka, Posebno
tužilaštvo za suzbijanje organiziranog i najtežih oblika
privrednog kriminala - Specijalno tužilaštvo (u daljnjem tekstu:
Specijalno tužilaštvo) zatraženo je 6. aprila 2012. godine da
dostave odgovor na apelaciju.
3. Vrhovni sud je odgovor na apelaciju dostavio 12. aprila
2012. godine, a Specijalno tužilaštvo 24. aprila 2012. godine.
4. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda,
odgovori Vrhovnog suda i Specijalnog tužilaštva dostavljeni su
apelantu 12. maja 2012. godine.
III. Činjenično stanje
5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih
navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se
sumirati na sljedeći način.
6. Vrhovni sud je Rješenjem broj 118-0-Kv-10-000 008
od 22. juna 2010. godine apelantu i ostalim osumnjičenim
produžio pritvor određen Rješenjem Okružnog suda u Banjoj
Luci, Posebno odjeljenje za organizirani i najteže oblike
privrednog kriminala (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj 0110-Kpp-10-000 032-p od 23. marta 2010. godine, a produžen
Rješenjem istog suda broj 011-0-Kv-09-000 012-p od 22. aprila
2010. godine za još jedan mjesec, tako da po ovom rješenju
pritvor u odnosu na sve osumnjičene može trajati najduže do
23. jula 2010. godine.
7. Iz obrazloženja rješenja proizlazi da je Specijalno
tužilaštvo podnijelo prijedlog za produženje pritvora svim
osumnjičenim iz razloga utvrđenih članom 197. stav 1. tač. b) i
g) Zakona o krivičnom postupku Republike Srpske – prečišćeni
tekst (u daljnjem tekstu: ZKP RS), a apelantu i iz razloga
utvrđenih i po tački a) citirane zakonske odredbe. Zatim,
ukazano je da je postojanje osnovane sumnje da su osumnjičeni
počinili krivična djela koja im se stavljaju na teret već utvrđena
rješenjima kojim je određen i produžavan pritvor, te da nakon
donošenja posljednjeg rješenja o produženju pritvora razlozi na
kojim se zasniva zaključak o postojanju osnovane sumnje nisu
prestali da postoje, niti su dovedeni u pitanje dokazima koji su

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

nakon toga prikupljeni. Na temelju prikupljenih dokaza, a kako
je to utvrđeno i u ranijim rješenjima, zaključeno je da postoji
osnovana sumnja da su apelant i ostali osumnjičeni počinili
krivična djela koja im se stavljaju na teret u vremenskom
periodu od 1. aprila 2009. godine do 13. augusta 2009. godine,
kao pripadnici zločinačkog udruženja organiziranog radi
vršenja krivičnih djela zloupotrebom službenog položaja ili
ovlaštenja, te krivičnog djela manipulacije cijenama i širenja
lažnih informacija, na štetu preduzeća "Medicinska elektronika"
AD Banjaluka i Republike Srpske. Zatim, ukazano je da postoji
osnovana sumnja da su apelant i ostali osumnjičeni izvršili
manipulaciju cijenama na tržištu papira od vrijednosti, te uticali
na smanjenje cijena akcija preduzeća "Medicinska elektronika"
AD Banja Luka, a u namjeri da nezakonito pribave 34,95%
akcija navedenog preduzeća iz Portfelja akcionog fonda i Fonda
za restituciju RS, kojim je upravljala IRB RS. Spomenuta djela
su počinjena u namjeri pribavljanja imovinske koristi
članovima udruženja, pa je tako apelantu omogućeno
pribavljanje imovinske koristi u iznosu od najmanje
1.303.984,51 KM. S tim u vezi je ukazano da su u obrazloženju
Rješenja Okružnog suda broj 011-0-Kv-09-000 012-p od 22.
aprila 2010. godine analizirani dokazi iz kojih proizlazi
osnovana sumnja, te šta iz tih dokaza upućuje na zaključak da
postoji osnovana sumnje u odnosu na svakog od osumnjičenih,
kao i da naknadno pribavljenim dokazima postojanje osnovane
sumnje nije kompromitirano.
8. Zatim, zaključeno je da u odnosu na apelanta postoje
razlozi za određivanje pritvora iz razloga utvrđenih u članu 197.
stav 1. tačka a) ZKP RS zbog toga što apelant ima dvojno
državljanstvo i nekretnine u drugoj državi, a što upućuje na
zaključak da postoji opasnost od bjekstva. Zatim, zaključeno je
da i dalje stoje tvrdnje da su radnja izvršenja krivičnih djela
koja se stavljaju na teret apelantu i radnje izvršenja koje se
stavljaju na teret osumnjičenim članovima IRB RS u uskoj vezi,
pa da bi apelant boravkom na slobodi mogao ometati krivični
postupak uticanjem na osumnjičene članove uprave IRB RS.
Na temelju navedenog je zaključeno da za apelanta i dalje
postoje pritvorski razlozi iz člana 197. stav 1. tačka b) ZKP RS.
U pogledu postojanja pritvorskih razloga iz člana 197. stav 1.
tačka g) ZKP RS ukazano je da način izvršenja ovog krivičnog
djela ukazuje na visok stepen društvene opasnosti djela i
izvršioca a što, po ocijeni suda, ujedno čini i vanredne okolnosti
koje bi u slučaju puštanja na slobodu apelanta i ostalih
osumnjičenih za rezultat imale stvarnu prijetnju narušavanju
javnog mira. U vezi s tim je ukazano da je izvršenje ovog djela
već rezultiralo narušavanjem javnog reda i mira uz intervenciju
policije, proisteklih javnim okupljanjem i protestom radnika
"Medicinske elektronike" i "Centra za medicinska istraživanja i
razvoj zdravstvene zaštite". U skladu s navedenim, zaključeno
je da su se stekli razlozi za produženje pritvora i u smislu člana
197. stav 1. tačka g) ZKP RS, te s obzirom da se radi o
krivičnim djelima za koja se može izreći kazna zatvora preko
deset godina, ostvaren je i objektivni uvjet za primjenu
navedenog pritvorskog osnova.
9. Vrhovni sud je, imajući u vidu složenost postupka
istrage, obimnost dokaznog materijala koji je nužno pribaviti u
daljnjem toku istrage, kao i težinu krivičnih djela za koja se
istraga vodi, zaključio da su se stekli važni razlozi u smislu
člana 200. stav 3. ZKP RS za produženje pritvora.
10. Najzad, ukazano je da se pri određivanju trajanja
mjere pritvora Vrhovni sud rukovodio članom 196. stav 4. ZKP
RS prema kojem trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće
nužno vrijeme.
11. Vrhovni sud je Rješenjem broj 118 0 K 000571 10 Kž
od 20. jula 2010. godine odbio kao neosnovane žalbe apelanta i

Broj 84 - Stranica 95

ostalih osumnjičenih, izjavljene protiv Rješenja ovog suda broj
118 0 Kv 10 000 008 od 22. juna 2010. godine.
12. U obrazloženju rješenja je ukazano da, po ocijeni ovog
suda, pobijano rješenje sadrži potpune, jasne, određene i
dovoljno razumljive razloge o svim odlučnim činjenicama koje
su pravilno i potpuno utvrđene, a koji opravdavaju stav suda da
se pritvor produži iz navedenih razloga. Zatim, ukazano je da je
osporenim rješenjem ispitano i utvrđeno da i dalje postoji
osnovana sumnja, te da su s tim u vezi dati razlozi i
obrazloženja na način i u obimu koje u svemu prihvata i ovaj
sud. U vezi s postojanjem pritvorskih razloga iz člana 197. stav
1. tač. b) ZKP RS, pravilnim je ocijenjen zaključak da i dalje
postoji opravdana bojazan da će apelant i ostali osumnjičeni
ometati tok istrage uticanjem na svjedoke i ostale saučesnike. U
vezi s tim ukazano je, u odnosu na svakog od osumnjičenih, na
njihove funkcije i ostvareni uticaj, zatim na ranije kontakte koje
su neki od njih ostvarili s licima na koja je proširena istraga, te
uske veze radnji izvršenja apelanta s radnjama izvršenja za koje
se terete osumnjičeni članovi IRB. U vezi s postojanjem
pritvorskog razloga iz člana 197. stav 1. tačka g) ZKP RS,
ukazano je da se u svim žalbama zanemaruju okolnosti pod
kojima je krivično djelo učinjeno i njegova težina, a čemu je
pravilno dat karakter vanrednih. Po ocijeni Vrhovnog suda,
osnovano su dovedeni u vezu ranija okupljanja i protesti sa
krivičnim djelom osumnjičenih, a donošenje privremenih mjera
i otvaranje stečajnih postupka na koje je u svim žalbama
ukazivano samo govore u prilog o težini posljedica i postojanju
opasnosti za narušavanje javnog reda. Pravilnim je ocijenjen i
zaključak da apelantovo dvojno državljanstvo i nekretnine u
vlasništvu na teritoriji druge države ukazuju na postojanje
opasnosti od bjekstva, pa da je opravdano da u odnosu na njega
pritvor bude produžen iz razloga utvrđenih članom 197. stav 1.
tačka a) ZKP RS. Po ocijeni Vrhovnog suda, ovakav zaključak
se ne dovodi u pitanje apelantovim navodima da je vlasnik
firme u Banjoj Luci u kojoj rade i njegovi sinovi, kao i da mu je
supruga stalno zaposlena u Banjoj Luci, a koji nisu
pokrijepljeni ni obrazloženjem na koji način bi mogli biti od
uticaja na zaključak suda o postojanju opasnosti od bjekstva.
Najzad, Vrhovni sud se u cjelini saglasio s razlozima i
obrazloženjima iz osporenog rješenja o postojanju naročito
važnih razloga, ocijenivši žalbene navode apelanta i ostalih
osumnjičenih hipotetičkim i lišenim prihvatljivih razloga kojim
se osporavaju zaključci suda.
IV. Apelacija
a) Navodi iz apelacije
13. Apelant smatra da mu je osporenim rješenjima
povrijeđeno pravo na ličnu slobodu i sigurnost iz člana II/3.d)
Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. st. 1. tačka c., te st. 3. i
4. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih
sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), pravo na
pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i
člana 6. st. 1, 2. i 3. tačka a. Evropske konvencije, te pravo na
efektivni pravni lijek iz člana 13. Evropske konvencije.
14. Apelant smatra da mu je povrijeđeno pravo na slobodu
i sigurnost ličnosti jer, po njegovom mišljenju, nije dokazano
postojanje osnovane sumnje da je počinio krivična djela koja
mu se stavljaju na teret, a što je opći uvjet za određivanje
pritvora, kao i da ne postoje posebni razlozi za određivanje
pritvora utvrđeni članom 197. stav 1. tač. a), b) i g) ZKP RS.
15. U prilog tvrdnje da ne postoji osnovana sumnja kao
opći uvjet za određivanje pritvora, apelant je istakao da iz
činjeničnih navoda iz prijedloga za određivanje pritvora
proizlazi da nema "bića krivičnog djela iz člana 383a. stav 2.
KZ RS, a u vezi s krivičnim djelom zloupotrebe položaja ili
ovlaštenja u podstrekavanju i pomaganju iz člana 347. stav 4, a

Broj 84 - Stranica 96

SLUŽBENI GLASNIK BiH

u vezi sa stavom 3. KZ RS" koje mu se stavlja na teret pošto
"nema protivpravnosti jer su sve odluke kako IRB, tako i
Komisije za hartije od vrijednosti zakonite". U vezi s tim
apelant ukazuje da je procjenu vrijednosti akcija izvršio
zakonito i javno nadležni organ, da je vrijednost akcija bila "0",
a što dokazuje Izvještaj objavljen na web-stranici IRB-a, te da
je ova vrijednost korigirana na 0,054 KM nakon ostvarenog
trgovanja akcijama. Zatim, u vezi s krivičnim djelom
manipulacije cijenama i širenja lažnih informacija iz člana 292.
stav 2. a u vezi sa stavom 1. tač. a) i b) Zakona o tržištu
hartijama od vrijednosti, apelant ističe da se ne može primijeniti
krivično djelo organiziranog kriminala iz člana 383a. KZ RS.
Po apelantovom mišljenju, krivično djelo manipulacije
cijenama i širenje lažnih informacija nije propisano KZ RS, a
krivično djelo organiziranog kriminala može se odnositi samo
na krivična djela propisana KZ RS, na temelju čega zaključuje
da nema krivičnog djela organiziranog kriminala, zbog čega
nema ni osnova za određivanje pritvora. Na istim razlozima
apelant temelji i tvrdnju da zbog toga nisu bili stvarno nadležni
da postupaju Vrhovni sud i Specijalno tužilaštvo. U vezi s
osporavanjem postojanja osnovane sumnje apelant još tvrdi da
se sud nije izjasnio o njegovim prigovorima da su dokazi
nezakonito pribavljeni jer su pribavljeni dopisom, kao i da mu
dokazi nisu predočeni.
16. Apelant smatra da ne postoje razlozi za određivanje
pritvora iz razloga utvrđenih članom 197. stav 1. tačka a) ZKP
RS. Po njegovom mišljenju, dvojno državljanstvo i vlasništvo
na nekretninama u Srbiji ne mogu biti osnovi koji ukazuju na
mogućnost bjekstva. Po njegovom mišljenju, opasnost od
bjekstva može biti samo u konkretnom ponašanju
osumnjičenog koje bi ukazivale na namjeru da će pobjeći, a da
su u njegovom slučaju takvi dokazi izostali. Također, apelant
ukazuje da sudovi nisu cijenili mogućnost izricanja neke od
blažih mjera propisanih zakonom kojom bi se mogla postići ista
svrha.
17. Apelant smatra da ne postoje ni pritvorski razlozi iz
člana 197. stav 1. tačka b) ZKP RS. U vezi s tim ukazuje da
nije preduzeo niti jednu radnju iz koje bi se moglo zaključiti da
je pokušao uticati na osumnjičene članove uprave IRB, koji su
pri tom već i saslušani u svojstvu osumnjičenih, a po njegovom
mišljenju samo bi takva radnja mogla dokazati da će ometati
istragu uticajem na saučesnike. Apelant je s tim u vezi ukazao i
na Odluku Ustavnog suda u predmetu broj AP 6/08.
18. Zatim, apelant smatra da ne postoje razlozi za
određivanje pritvora iz člana 197. stav 1. tačka g) ZKP RS. U
vezi s tim apelant ističe da je od četiri kumulativno postavljena
uvjeta za određivanje i produženje pritvora po ovom osnovu
sud utvrdio postojanje samo jednog, tj. da je djelo posebno
teško s obzirom na način izvršenja ili posljedice krivičnog
djela, a nije utvrdio postojanje osnovnog uvjeta a to je, po
apelantovom mišljenju, vanredno stanje. Po njegovom
mišljenju, sud je neosnovano protest građana (koji ni po
vremenu održavanja, ni po razlozima organiziranja, ni po
učesnicima nema nikakve veze sa predmetnim krivičnim
djelima) označio kao vanredne okolnosti i na taj način, u stvari,
odlučio pod pritiskom, odnosno pogrešno procijenio težinu
krivičnog djela i okolnosti pod kojim je učinjeno kvalificirao
kao vanredne. Navodi da su protesti "u neposrednoj vezi sa
krivičnim djelom osumnjičenih" po apelantovom mišljenju
vrijeđaju presumpciju nevinosti, jer iz ove formulacije proizlazi
kao da je krivično djelo i utvrđeno sudskom presudom. Najzad,
a pošto je sud utvrdio postojanje vanrednih okolnosti, po
apelantovom mišljenju bio je dužan da obavijesti nadležni
organ da ih i otkloni, što nije učinio.
19. Apelant smatra da ničim nije utvrđeno postojanje
naročito važnih razloga u smislu člana 200. stav 3. ZKP RS,

Utorak, 29. 10. 2013.

odnosno da to ne mogu biti razlozi propisani članom 197. ZKP
RS.
20. Također, apelant smatra da je prekršen član 196. stav
4. ZKP RS jer tužilac u roku od mjesec dana, koliko je bilo
određeno rješenjem o određivanju pritvora, nije obezbijedio
dokaze u roku koji mu je bio određen. Zatim, apelant smatra da
je Vrhovni sud po njegovoj žalbi rješenje donio nakon proteka
roka, odnosno da je o žalbi bio dužan da odluči u roku od 48
sati. U skladu s navedenim, apelant smatra da mu je
povrijeđeno i pravo na suđenje u razumnom roku.
21. Apelant tvrdi da se niti jedna odluka nije bavila
nezakonitim lišavanjem slobode, ističući da ga nije lišio
slobode policijski organ, niti mu je upućen poziv.
22. Zatim, apelant smatra da mu je povrijeđen član 6.
Evropske konvencije. U prilog ovih tvrdnji je istakao da je o
svim žalbama odlučeno jednim rješenjem, i ako rokovi ne teku
od istog vremena, sud je obavezan da za svakog osumnjičenog
pojedinačno navede razloge za lišavanje slobode. Također,
apelant ističe da sud nije cijenio činjenicu da su se od momenta
određivanja pritvora do donošenja odluke po žalbi promijenile
okolnosti i da je G.B. zaključio sporazum o priznanju krivice, a
njemu je pritvor određen upravo zbog podstrekavanja i
pomaganja ovom licu da izvrši krivično djelo zloupotrebe
službenog položaja.
23. Najzad, apelant tvrdi da mu je povrijeđeno pravo na
efektivni pravni lijek iz člana 13. Evropske konvencije. Po
njegovim tvrdnjama, sud se nije izjasnio o navodima žalbe da
ne postoje razlozi za produženje pritvora, tj. da je pritvor i
određen iz razloga koji nisu bili sadržani u prijedlogu
tužilaštva, te na temelju nezakonito pribavljenih dokaza, kao i
da je jednim rješenjem odlučeno o svim žalbama iako su žalbe
bile različite, kao i razlozi za određivanje pritvora.
b) Odgovor na apelaciju
24. Vrhovni sud je u odgovoru na navode iz apelacije
istakao da apelantovi prigovori nemaju osnov u stanju spisa, a
da nisu učinjeni ni propusti u postupku odlučivanja po žalbi.
Također, ukazano je da je ovaj sud savjesno, u mjeri u kojoj mu
to nalaže ZKP, cijenio sve žalbene navode i o njima dao sasvim
jasne, neprotivrječne i iscrpne odgovore.
25. Specijalno tužilaštvo je u odgovoru na apelaciju
najprije istaklo da je 23. jula 2010. godine protiv apelanta i
ostalih osumnjičenih podignuta optužnica koja je i potvrđena, a
u kojoj nije stavljen prijedlog za produženje pritvora, pa su
apelant i ostali optuženi pušteni na slobodu. Zatim, ukazano je
da je Okružni sud 11. oktobra 2011. godine donio presudu
kojom su apelant i još dvojica optuženih oslobođeni optužbi, a
na koju je ovo tužilaštvo izjavilo žalbu. Dalje, ukazano je da je
apelant lišen slobode na način i u postupku propisanom
zakonom, te da mu nije bilo onemogućeno preispitivanje
odluka o lišavanju slobode pred nadležnim sudom. U vezi s
tvrdnjama da ne postoje posebni pritvorski razlozi, ukazano je
da je Vrhovni sud svoju ocjenu temeljio na sveobuhvatnoj
analizi dokaza na kojima se zasnivao prijedlog za produženje
pritvora, da prilikom donošenja rješenja o produženju pritvora i
odlučivanja po žalbi nisu učinjene povrede postupka. Zatim,
ukazano je da je ovo tužilaštvo s revnošću provodilo istražne
radnje, u prilog čemu govori ogromna prikupljena
dokumentacija i broj lica koji su saslušani (samo u optužnici je
predloženo saslušavanje 32 svjedoka, te predloženo provođenje
200 materijalnih dokaza). Najzad, ukazano je da tužilaštvo nije
tražilo produženje pritvora prilikom podizanja optužnice jer je
smatralo da više ne postoje pritvorski razlozi pa su apelant i
ostali pušteni na slobodu, što govori u prilog da je u
konkretnom slučaju trajanje pritvora bilo ograničeno na
najkraće nužno vrijeme.

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

V. Relevantni propisi
1. Zakon o krivičnom postupku ("Službeni glasnik RS"
broj 100/09 – prečišćeni tekst) u relevantnom dijelu glasi:
Član 196.
Opšte odredbe
(1) Pritvor se može odrediti ili produžiti samo pod
uvjetima propisanim u ovom zakonu i samo ako se ista svrha ne
može ostvariti drugom mjerom.
(2) Pritvor određuje ili produžuje rješenjem sud na
prijedlog tužioca, a nakon što sud prethodno sasluša
osumnjičenog, odnosno optuženog, na okolnosti razloga zbog
kojih se pritvor predlaže, osim u slučaju iz člana 197. stav 1.
tačka a).
(3) Tužilac je dužan da podnese obrazložen prijedlog za
produženje pritvora sudu najkasnije pet dana prije isteka roka
iz rješenja o pritvoru. Sud odmah dostavlja prijedlog
osumnjičenom, odnosno optuženom i njegovom braniocu.
(4) Trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće nužno
vrijeme. Ako se optuženi nalazi u pritvoru, dužnost je svih
organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im
pružaju pravnu pomoć da postupaju sa posebnom hitnošću.
(5) U toku cijelog postupka pritvor ce se ukinuti čim
prestanu razlozi na osnovu kojih je određen, a pritvorenik će se
odmah pustiti na slobodu.
(6) Po prijedlogu optuženog ili branioca za ukidanje
pritvora koji je zasnovan na novim činjenicama sud ce održati
ročište, odnosno sjednicu vijeća o kome ce obavijestiti stranke i
branioca. Nedolazak stranaka i branioca koji su uredno
obaviješteni ne sprečava održavanje ročišta, odnosno sjednice
vijeća.
(7) Protiv rješenja o odbijanju prijedloga za ukidanje
pritvora žalba je dozvoljena.
(8) Ako prijedlog nije zasnovan na novim činjenicama
koje su od značaja za ukidanje pritvora, sud neće donijeti
posebno rješenje.
Član 197.
Razlozi za pritvor
(1) Ako postoji osnovana sumnja da je određeno lice
učinilo krivično djelo, pritvor se protiv tog lica može odrediti:
a) ako se krije ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju
na opasnost od bjekstva,
b) ako postoji osnovana bojazan da će uništiti, sakriti,
izmijeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove važne za krivični
postupak ili ako naročite okolnosti ukazuju da će ometati
krivični postupak uticajem na svjedoke, saučesnike ili
prikrivače,
g) u vanrednim okolnostima, ako je riječ o krivičnom
djelu za koje se može izreći kazna zatvora od deset godina ili
teža kazna, a koje je posebno teško s obzirom na način
izvršenja ili posljedice krivičnog djela, ako bi puštanje na
slobodu rezultiralo stvarnom prijetnjom narušavanja javnog
reda.
(2) U slučaju iz tačke b) stav 1. ovog člana, pritvor ce se
ukinuti čim se obezbijede dokazi zbog kojih je pritvor određen.
Član 200.
Trajanje pritvora u istrazi
(1) Prije donošenja rješenja o određivanju pritvora sudija
za prethodni postupak će preispitati osnovanost zahtjeva za
određivanje pritvora. Po rješenju sudije za prethodni postupak,
pritvor može trajati najduže mjesec dana od dana lišenja
slobode. Poslije tog roka osumnjičeni se može zadržati u
pritvoru samo na osnovu rješenja o produženju pritvora.
(2) Pritvor se po odluci vijeća (član 24. stav 5), na
obrazložen prijedlog tužioca, može produžiti najviše za dva

Broj 84 - Stranica 97

mjeseca. Protiv rješenja vijeća dozvoljena je žalba koja ne
zadržava izvršenje.
(3) Ako se postupak vodi za krivično djelo za koje se može
izreci kazna zatvora 10 godina ili teža kazna i ako postoje
naročito važni razlozi, pritvor se može, odlukom Vrhovnog suda
Republike Srpske, produžiti, na obrazloženi prijedlog tužioca,
za najviše još tri mjeseca. Protiv ovog rješenja dopuštena je
žalba koja ne zadržava izvršenje rješenja. O žalbi odlučuje
vijeće Vrhovnog suda u drugom sastavu.
VI. Dopustivost
26. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i
Hercegovine Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u
pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu
predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i
Hercegovini.
27. U skladu s članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv
presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi
djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se
podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije
primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku
kojeg je koristio.
28. U skladu s članom 16. stav 4. tаčka 14. Pravila
Ustavnog suda, apelacija će se odbaciti kao nedopuštena
ukoliko je preuranjena.
Dopustivost u odnosu na član II/3.e) Ustava Bosne i
Hercegovine i član 6. Evropske konvencije
29. Apelant smatra da mu je osporenim Rješenjem
Vrhovnog suda broj 118 0 K 000 571 10 Kž od 20. jula 2010.
godine povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e)
Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije.
30. Ustavni sud podsjeća da se garancije prava na
pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije odnose na
krivični postupak u cijelosti, te da se odgovor na pitanje da li je
neka od ovih garancija prekršena ne može dati dok postupak
traje, jer eventualni proceduralni propusti i nedostaci koji se
pojave u jednoj fazi postupka mogu biti ispravljeni u nekoj od
narednih faza istog tog postupka. Slijedom toga nije moguće, u
principu, utvrditi da li je krivični postupak bio pravičan dok se
postupak pravosnažno ne okonča (vidi Evropski sud, Barbera,
Meeseque i Jabardo protiv Španije, presuda od 6. decembra
1988. godine, serija A, broj 146, stav 68; Ustavni sud, Odluka
broj U 63/01 od 27. juna 2003. godine, tačka 18, objavljena u
"Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 38/03).
31. U konkretnom slučaju Ustavni sud ukazuje na to da
osporeno rješenje o određivanju pritvora ne predstavlja odluku
koja je rezultat cjelokupnog krivičnog postupka protiv apelanta,
odnosno da ne predstavlja "utvrđivanje osnovanosti krivične
optužbe" u smislu člana 6. stav 1. Evropske konvencije. Stoga,
Ustavni sud zaključuje da je apelacija u odnosu na navode o
kršenju prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne
i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije preuranjena.
32. Imajući u vidu odredbu člana 16. stav 4. tačka 14.
Pravila Ustavnog suda, prema kojoj će se apelacija odbaciti kao
nedopuštena ukoliko je preuranjena, Ustavni sud je odlučio kao
u dispozitivu ove odluke.
Dopustivost u odnosu na član II/3.d) Ustava Bosne i
Hercegovine, te čl. 5. i 13. Evropske konvencije
33. U konkretnom slučaju predmet osporavanja
apelacijom je Rješenje Vrhovnog suda broj 118 0 K 000 571 10
Kž od 20. jula 2010. godine protiv kojeg nema drugih
djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim,
osporeno rješenje je donijeto 20. jula 2010. godine, a apelacija
je podnesena 3. augusta 2010. godine, tj. u roku od 60 dana,

Broj 84 - Stranica 98

SLUŽBENI GLASNIK BiH

kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda.
Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4.
Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie)
neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg
apelacija nije dopustiva.
34. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i
Hercegovine, te člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud je utvrdio da apelacija u ovom dijelu ispunjava
uvjete u pogledu dopustivosti.
VII. Meritum
35. Apelant osporava rješenja Vrhovnog suda tvrdeći da
su mu tim rješenjima povrijeđena prava iz člana II/3.d) Ustava
Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 1. tačka c. i st. 3. i 4.
Evropske konvencije.
Pravo na slobodu i sigurnost ličnosti
36. Član II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine u
relevantnom dijelu glasi:
Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska
prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje:
(…)
d) Pravo na ličnu slobodu i sigurnost.
Član 5. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi:
1. Svako ima pravo na slobodu i sigurnost ličnosti. Niko
ne smije biti lišen slobode izuzev u niže navedenim slučajevima
i u skladu sa zakonom propisanim postupkom:
c. zakonitog hapšenja ili lišenjа slobode radi privođenja
nadležnoj sudskoj vlasti, kada postoji opravdana sumnja da je
ta osoba izvršila krivično djelo ili kada postoje valjani razlozi
da se ta osoba spriječi da izvrši krivično djelo ili da, nakon
izvršenja krivičnog djela, pobjegne;
3. Svako ko je uhapšen ili lišen slobode prema odredbama
stava 1(c) ovog člana mora odmah biti izveden pred sudiju ili
drugo službeno lice zakonom ovlašteno da vrši sudsku vlast i
mora imati pravo na suđenje u razumnom roku ili na puštanje
na slobodu do suđenja. Puštanje na slobodu može se uvjetovati
garancijama o pojavljivanju na suđenju.
4. Svako kome je uskraćena sloboda hapšenjem ili
lišavanjem slobode ima pravo uložiti žalbu sudu kako bi sud, u
kratkom roku, razmotrio zakonitost lišavanja slobode i ukoliko
ono nije bilo zakonito naložio oslobađanje.
37. Ustavni sud podsjeća da lice, da bi bilo izvedeno pred
nadležni sud zbog osnovane sumnje da je počinilo krivično
djelo, u skladu s članom 5. stav 1. tačka c. Evropske
konvencije, može biti pritvoreno samo u okviru krivičnog
postupka (vidi Evropski sud, Jėčius v. Litvanija, aplikacija broj
34578/97, stav 50, ECHR 2000-IX). Osnovana sumnja da je
počinjeno krivično djelo pretpostavlja postojanje činjenica i
informacija koje bi zadovoljile objektivnog posmatrača da je
lice koje je u pitanju moglo počiniti krivično djelo. Dalje,
postojanje osnovane sumnje zahtijeva da činjenice na kojim se
zasniva mogu potpadati pod neki dio kriminalnog ponašanja
propisanog krivičnim zakonom. Pri tome, u trenutku
određivanja pritvora ne mora biti sa sigurnošću utvrđeno da je
krivično djelo zaista i počinjeno, te ne mora biti utvrđena
njegova priroda. Najzad, prema članu 5. stav 1. Evropske
konvencije, zakonitost pritvora ocjenjuje se na osnovu domaćeg
zakona, odnosno mora imati pravni osnov u domaćem zakonu s
tim da lišavanje slobode mora biti u skladu sa svrhom člana 5,
tj. lice koje je u pitanju mora biti zaštićeno od proizvoljnosti.
38. Dalje, Ustavni sud ukazuje da odredbe člana 5. stav 3.
Evropske konvencije zahtijevaju da je lice lišeno slobode u
skladu s članom 5. stav 1.c. Evropske konvencije, tj. da je
lišavanje "zakonito" u smislu navedenog člana i da obuhvata
podjednako i proceduralnu i materijalnu zaštitu takvih lica.
Evropski sud je zaključio da poštivanje člana 5. stav 3.

Utorak, 29. 10. 2013.

Evropske konvencije zahtijeva da sudska vlast preispita sva
pitanja u vezi s pritvorom, te da odluku o pritvoru donese
pozivajući se na objektivne kriterije predviđene zakonom. Pri
tome je postojanje osnovane sumnje da je lice lišeno slobode
počinilo krivično djelo za koje se tereti conditio sine qua non za
određivanje ili produženje pritvora, ali to nakon određenog
vremena nije dovoljno, već se mora procijeniti da li za pritvor
postoje relevantni i dovoljni razlozi (vidi Evropski sud, Trzaska
protiv Poljske, presuda od 11. jula 2000. godine, aplikacija broj
25792/94, stav 63).
39. Apelantovi navodi o povredi prava na slobodu i
sigurnost ličnosti u suštini se svode na tvrdnje da ne postoji
osnovana sumnja da je učinio krivična djela za koja se tereti; da
pobijana rješenja ne daju razloge iz kojih se može zaključiti da
postoje okolnosti koje ukazuju na mogućnost njegovog bijega,
da bi, ukoliko se nađe na slobodi, ometao istragu uticanjem na
svjedoke, da ne postoji pritvorski osnov zbog tzv. vanrednih
okolnosti nastalih kao posljedica navodnog izvršenja
predmetnog krivičnog djela, kao ni da nije utvrđeno da postoje
naročito važni razlozi u smislu člana 200. ZKP RS. Apelant
smatra da mu je zbog neefikasnog provođenja istrage
Specijalnog tužilaštva, te nedonošenja rješenja po njegovoj
žalbi u roku od 48 sati, uskraćeno pravo na suđenje bez
odlaganja i u razumnom roku. Najzad, apelant smatra da se
Vrhovni sud u povodu njegove žalbe nije izjasnio o
nepostojanju razloga za produženje pritvora, te da nije mogao
jednim rješenjem odlučiti protiv više žalbi jer su žalbe bile
različite kao i razlozi za određivanje pritvora.
40. U konkretnom slučaju Ustavni sud najprije primjećuje
da je osporenim rješenjima apelantu pritvor produžen zbog
postojanja osnovane sumnje da su počinjena krivična djela
propisana KZ RS, koji je bio na snazi u vrijeme izvršenja
navedenih djela, te da je pritvor određen na temelju odluke
nadležnog suda a po obrazloženom prijedlogu Specijalnog
tužilaštva iz razloga utvrđenih relevantnim odredbama ZKP RS
na način i u postupku propisanom zakonom.
41. Zatim, iz obrazloženja osporenih rješenja proizlazi da
je postojanje osnovane sumnje utemeljeno na dokazima
prikupljenim u toku istrage, da nakon donošenja posljednjeg
rješenja o produženju pritvora razlozi na kojim se zasniva
zaključak o postojanju osnovane sumnje nisu prestali da
postoje, niti su dovedeni u pitanje dokazima koji su nakon toga
prikupljeni. S tim u vezi ukazano je i na iscrpno obrazloženje
razloga i dokaza kojim je postojanje osnovane sumnje utvrđeno
u rješenju o određivanju, odnosno produženju pritvora. Prema
navedenom, Ustavni sud ne smatra da je obrazloženje redovnih
sudova u tom pogledu proizvoljno, te da bi se moglo dovesti u
pitanje poštivanje standarda iz člana 5. Evropske konvencije.
42. Apelant smatra da mu pritvor nije mogao biti
produžen zbog postojanja opasnosti od bjekstva samo zbog
činjenice da ima dvojno državljanstvo i da je vlasnik nekretnina
koje se nalaze na teritoriji druge države.
43. Ustavni sud podsjeća da je u Odluci o dopustivosti i
meritumu broj AP 1150/10 od 14. septembra 2010. godine
(dostupna na web-stranici Ustavnog suda, www.ustavnisud.ba)
razmatrao apelaciju istog apelanta kojom je osporavao rješenje
o određivanju i rješenje o produženju pritvora, koji je produžen
rješenjima koja su predmet osporavanja i u ovoj odluci. Ustavni
sud je u navedenoj odluci djelimično usvojio apelaciju utvrdivši
da je povrijeđeno apelantovo pravo na slobodu i sigurnost
ličnosti iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5.
stav 1. tačka c. Evropske konvencije u odnosu na razloge za
određivanje i produženje pritvora, iz člana 197. stav 1. tačka a)
ZKP RS. U citiranoj odluci je zaključeno da je određivanje i
produžavanje pritvora samo zbog činjenice da apelant posjeduje
dvojno državljanstvo i nekretnine u Republici Srbiji bilo

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

proizvoljno u pogledu postojanja opravdanih i valjanih razloga
s obzirom da redovni sudovi nisu dali bilo kakvo obrazloženje
da postoji vjerovatnoća da apelant ima namjeru da bježi,
odnosno da izbjegava eventualno suđenje u BiH (vidi, naprijed
citirano, tačka 61).
44. U osporenim rješenjima koja su predmet razmatranja u
ovoj odluci apelantu je pritvor zbog opasnosti od bjekstva
produžen zbog činjenice da posjeduje dvojno državljanstvo i
imovinu u drugoj državi, a bez bilo kakvog obrazloženja i
dokaza da postoji vjerovatnoća da apelant ima namjeru da bježi.
45. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud se u cjelini
poziva na razloge i obrazloženja iz svoje naprijed citirane
odluke u odnosu na produženje pritvora apelantu na temelju
razloga iz člana 197. stav 1. tačka a) ZKP RS.
46. Ustavni sud zaključuje da je u konkretnom slučaju
došlo do povrede apelantovog prava na slobodu i sigurnost
ličnosti iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5.
stav 1. tačka c. Evropske konvencije u odnosu na razloge za
određivanje pritvora, koji su osporenim rješenjima određeni na
osnovu člana 197. stav 1. tačka a) ZKP RS-a (opasnost od
bjekstva).
47. Apelant smatra da su u osporenim rješenjima izostali
razlozi i obrazloženja na temelju kojih je utvrđeno da je
postojala opasnost da će, u slučaju puštanja na slobodu, uticati
na ostale osumnjičene članove uprave IRB.
48. Iz obrazloženja osporenih rješenja proizlazi da je
postojanje pritvorskog razloga iz člana 197. stav 1. tačka b)
ZKP RS temeljeno na pojedinačno pobrojanim funkcijama koje
je obavljao svaki od osumnjičenih, te na uticaju na svjedoke
koji je apelant već ostvario, kao i na uskoj vezi između
apelantovih radnji izvršenja s radnjama izvršenja za koje se
terete osumnjičeni članovi IRB. S tim u vezi Ustavni sud
podsjeća da je u Odluci o dopustivosti i meritumu broj AP
1150/10, a u povodu apelantovog osporavanja postojanja ovog
pritvorskog razloga, pored ostalog, ukazano da "iz iskaza
osumnjičenog V.M., da ga je apelant već kontaktirao, da mu je
uručio poklon i obećao radno mjesto u svom preduzeću kada
ovaj to poželi". Ovo utvrđenje redovnih sudova iz rješenja o
određivanju i prethodnog rješenja o produženju pritvora apelant
ni u prethodnom postupku pred Ustavnim sudom nije doveo u
pitanje, a to nije učinjeno ni konkretnom apelacijom. S obzirom
da je apelantu rješenjima osporenom predmetnom apelacijom
pritvor još jednom produžen u istom postupku, te da je izričito
ukazano da se ona temelje i na već prikupljenim dokazima,
jednom nesporno utvrđeni pokušaj uticaja na svjedoke direktno
preduzetom radnjom predstavlja dovoljno osnova za vjerovanje
da bi apelant isto mogao pokušati i u odnosu na ostale
osumnjičene, druge svjedoke, te na lica na koja je istraga
proširena a na koje je upravo i ukazano u osporenim rješenjima.
49. Ustavni sud smatra da su apelantovi navodi da ne
postoje razlozi za određivanje pritvora zbog toga što postoji
bojazan da bi puštanjem na slobodu mogao ostvariti uticaj na
ostale osumnjičene neosnovani.
50. Zatim, apelant tvrdi da su redovni sudovi prirodu i
težinu krivičnog djela, te održane proteste pogrešno kvalificirali
kao vanredne okolnosti u smislu pritvorskog razloga iz člana
197. stav 1. tačka g) ZKP RS. Međutim, imajući u vidu
obrazloženja i razloge iz osporenih rješenja, Ustavni sud nije
mogao zaključiti da su proizvoljna, te da su u vrijeme
produženja pritvora zaista i egzistirale vanredne okolnosti koje
su krivična djela koja se apelantu i ostalim osumnjičenim
stavljaju na teret činile posebno teškim, pa da bi njihovo
puštanje na slobodu rezultiralo stvarnom prijetnjom
narušavanja javnog reda. S tim u vezi ukazano je, pored
ostalog, na javna okupljanja i organizirane proteste radnika koji
su se već dogodili, te da donošenje privremenih mjera i

Broj 84 - Stranica 99

otvaranje stečajnog postupka govore o težini posljedica radnji
za koje se sumnjiče apelant i ostali osumnjičeni i postоjanju
opasnosti od narušavanja javnog reda.
51. Stoga, Ustavni sud smatra da je određivanje
apelantovog pritvora, na osnovu postojanja posebnih razloga iz
člana 197. stav 1. tač. b) i g) ZKP RS, u skladu s ostalim
aspektima prava na slobodu i sigurnost ličnosti iz člana II/3.d)
Ustava Bosne i Hercegovine odnosno člana 5. stav 1. tačka c.
Evropske konvencije.
52. Apelant tvrdi da mu je zbog neefikasnog provođenja
istrage tužilaštva i propusta Vrhovnog suda da odluči po
njegovoj žalbi u roku od 48 sati povrijeđeno pravo na suđenje u
razumnom roku.
53. Ustavni sud podsjeća da član 5. stav 3. Evropske
konvencije sadrži dva prava prema kojima lice lišeno slobode
mora odmah biti izvedeno pred sudiju ili drugo službeno lice
zakonom ovlašteno da vrši sudsku vlast kao i da mora imati
pravo na suđenje u razumnom roku ili na puštanje na slobodu
do suđenja. Iz dokumenata predočenih Ustavnom sudu
proizlazi da je u osporenom rješenju apelantu i ostalim
osumnjičenim pritvor po prijedlogu Specijalnog tužilaštva
produžen za jedan mjesec, a ne do tri mjeseca koliko pritvor
može maksimalno trajati prema članu 200. stav 3. ZKP RS. Iz
navedenog proizlazi da je Vrhovni sud cijenio okolnosti
konkretnog slučaja i da je zaključio da je jedan mjesec dovoljan
Specijalnom tužilaštvu da prikupi dokaze, odnosno sasluša
svjedoke na koje je u prijedlogu ukazalo. Da je ova procjena
bila tačna potvrđuje i navod iz odgovora na apelaciju u kojem
je Specijalno tužilaštvo ukazalo da je protiv apelanta i ostalih
osumnjičenih podignuta i potvrđena optužnica 23. jula 2010.
godine, a do kad je pritvor po osporenim rješenjima i mogao da
traje, kao i da nije traženo produženje pritvora, pa su apelant i
ostali osumnjičeni odmah pušteni na slobodu. Prema
navedenom, neosnovan je apelantov navod koji se tiče
neefikasnosti tužilaštva a što je, po njegovom mišljenju,
uvjetovalo i trajanje postupka.
54. Ustavni sud ukazuje da prema praksi Evropskog suda
član 5. stav 4. Evropske konvencije ne garantuje pravo na
sudsku kontrolu zakonitosti svih aspekata ili detalja lišavanja
slobode, ali da pruža krucijalne garancije protiv proizvoljnosti u
odlučivanju o lišavanju slobode. Obaveza iz člana 5. stav 4.
Evropske konvencije primjenjuje se neovisno o tome po kojem
je osnovu lice lišeno slobode i garantuje licu lišenom slobode
da mora imati pristup sudu da bi mogao ispitati zakonitost kako
inicijalnog lišavanja slobode, tako i produženja trajanja te
mjere. Prema praksi Evropskog suda, ključni elementi obaveze
iz člana 5. stav 4. Evropske konvencije su da nadzor mora vršiti
sud, da je provedena usmena rasprava uz pravnu pomoć u
postupku u kojem učestvuju obje strane, da se razmatra
zakonitost pritvora u najširem smislu i da se takvo
preispitivanje desi što je moguće prije.
55. Ustavni sud smatra da su u konkretnom slučaju
ispoštovane sve garancije člana 5. stav 4. Apelant je imao pravo
da izjavi žalbu protiv rješenja o produženju pritvora, žalbu je
razmatralo nadležno vijeća Vrhovnog suda koje je o njoj
blagovremeno i odlučilo. Zatim, Vrhovni sud je imao u vidu
složenost postupka istrage, obimnost dokaznog materijala koji
je nužno pribaviti u njenom daljnjem toku, težinu krivičnih
djela za koja se istraga vodi, a na temelju čega je zaključio i da
su se stekli naročito važni razlozi u smislu člana 200. stav 3.
ZKP RS, kada je o produženju pritvora upravo nadležan
odlučivati Vrhovni sud. Prema navedenom, neosnovani su i
apelantovi navodi da o produženju pritvora nije odlučivao
nadležan sud. Dalje, pri donošenju rješenja o produženju
pritvora apelant je bio saslušan a imao je i stručnu pomoć
branioca. Najzad, apelant ničim nije potkrijepio navod da je

Broj 84 - Stranica 100

SLUŽBENI GLASNIK BiH

lišavanje slobode bilo nezakonito, niti se iz dokumenata
predočenih Ustavnom sudu može zaključiti da je ovo isticao u
postupku produženja pritvora a da je Vrhovni sud propustio da
o tome odluči.
56. Stoga Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju
nije došlo do povrede apelantovog prava na slobodu i sigurnost
ličnosti iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno
člana 5. st. 3. i 4. Evropske konvencije.
Ostali navodi
57. U vezi s apelantovim navodima o kršenju prava na
djelotvoran pravni lijek iz člana 13. Evropske konvencije
Ustavni sud je mišljenja da ne treba ulaziti u ispitivanje takvih
navoda, s obzirom da je apelant povredu prava na djelotvoran
pravni lijek zasnivao na neuvažavanju njegove žalbe na rješenje
o određivanju pritvora, koju je podnio na osnovu člana 5. stav
4. Evropske konvencije, a Ustavni sud je u ranijem dijelu
odluke već obrazložio zašto smatra da nije došlo do povrede
apelantovog prava iz člana 5. stav 4. Evropske konvencije.
VIII. Zaključak
58. Ustavni sud zaključuje da postoji kršenje apelantovog
prava na slobodu i sigurnost ličnosti iz člana II/3.d) Ustava
Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 1. tačka c. Evropske
konvencije, jer je produžavanje pritvora samo zbog činjenice da
posjeduje dvojno državljanstvo i nekretnine u Republici Srbiji
bilo proizvoljno u pogledu postojanja opravdanih i valjanih
razloga iz člana 197. stav 1. tačka a), pošto redovni sudovi nisu
dali bilo kakvo obrazloženje da postoji vjerovatnoća da apelant
ima namjeru da bježi, odnosno da izbjegava eventualno suđenje
u Bosni i Hercegovini.
59. Ustavni sud zaključuje da ne postoji kršenje prava na
slobodu i sigurnost ličnosti u odnosu na ostale aspekte iz člana
II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 1. tačka c.
Evropske konvencije, kada je produženje pritvora zasnovano na
zakonom propisanim razlozima, u pogledu čijeg postojanja
ponuđeni razlozi i obrazloženja ne ostavljaju utisak
proizvoljnosti.
60. Ustavni sud zaključuje da ne postoji povreda člana
II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. st. 3. i 4.
Evropske konvencije kada je odluku o produženju pritvora
donio zakonom ustanovljeni nadležni sud, na način i u postupku
propisanom zakonom, preispitujući postojanje općih i posebnih
uvjeta za produženje pritvora, a u tom postupku apelantu nije
bila uskraćena mogućnost da se pred sudom, uz stručnu pomoć
branioca, izjasni o prijedlogu, te da odluku o produženju
pritvora također preispita sud.
61. Na osnovu člana 16. stav 4. tačka 14. i člana 61. st. 1,
2. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u
dispozitivu odluke.
62. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine,
odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće.
Predsjednica
Ustavnog suda Bosne i Hercegovine
Valerija Galić, s. r.

1117

Ustavni sud Bosne i Hercegovine je u Vijeću od pet
sudaca, u predmetu broj AP 4460/10, rješavajući apelaciju
"MC-Cvijić" d.o.o. Laktaši, na temelju članka VI/3.(b)
Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2. i
članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i
Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br.
60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:
Valerija Galić, predsjednica
Miodrag Simović, dopredsjednik

Utorak, 29. 10. 2013.

Seada Palavrić, dopredsjednica
Mato Tadić, sudac
Zlatko M. Knežević, sudac
na sjednici održanoj 17. rujna 2013. godine donio

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU

Odbija se kao neutemeljena apelacija "MC-Cvijić" d.o.o.
Laktaši, podnesena protiv Rješenja Vrhovnog suda Republike
Srpske broj 57 0 Ps 018754 10 Rev od 21. rujna 2010. godine i
Presude Višeg privrednog suda u Banjaluci broj 57 0 Ps 018754
10 Pž od 11. lipnja 2010. godine.
Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i
Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i
Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i
"Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".
OBRAZLOŽENJE
I. Uvod
1. "MC-Cvijić" d.o.o. Laktaši (u daljnjem tekstu: apelant),
kojega zastupa Milorad Đukić, odvjetnik iz Banjaluke, podnio
je 14. listopada 2010. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i
Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja
Vrhovnog suda Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni
sud) broj 57 0 Ps 018754 10 Rev od 21. rujna 2010. godine i
Presude Višeg privrednog suda u Banjaluci (u daljnjem tekstu:
Viši privredni sud) broj 57 0 Ps 018754 10 Pž od 11. lipnja
2010. godine.
2. Odlukom Ustavnog suda broj AP 3494/10 od 13.
listopada 2010. godine (dostupna na web- stranici Ustavnog
suda www.ustavnisud.ba) odbačena je kao preuranjena
apelantova apelacija podnesena protiv Presude Višeg
privrednog suda broj 57 0 Ps 018754 10 Pž od 11. lipnja 2010.
godine. U obrazloženju odluke Ustavni sud je naveo da je
apelacija preuranjena jer je podnesena prije nego što je
donesena odluka Vrhovnog suda o izjavljenoj reviziji, te da
nakon njenog donošenja, neovisno o vrsti te odluke, apelant
ima mogućnost ponovno podnijeti apelaciju u kojoj je, u smislu
članka 19. stavak 3. Pravila Ustavnog suda, dužan na
propisanom obrascu apelacije pod točkom 8.(a) ostale odluke
navesti i ovu odluku Ustavnog suda.
II. Postupak pred Ustavnim sudom
3. Na temelju članka 22. stavak 1. Pravila Ustavnog suda,
od Vrhovnog suda, Višeg privrednog suda, Osnovnog suda u
Banjaluci (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) i "Nove banke" a.d.
Banjaluka (u daljnjem tekstu: tužena), zatraženo je 16. siječnja
2013. godine da dostave odgovor na apelaciju.
4. Viši privredni sud je odgovor na apelaciju dostavio
Ustavnom sudu 4. veljače 2013. godine, a Vrhovni sud 13.
ožujka 2013. godine. Osnovni sud i tužena nisu dostavili svoje
odgovore na apelaciju.
5. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda,
odgovori Višeg privrednog suda i Vrhovnog suda na apelaciju
su dostavljeni apelantu 28. veljače i 3. aprila 2013. godine.
III. Činjenično stanje
6. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih
navoda i dokumenata podastrtih Ustavnom sudu mogu se
sumirati na sljedeći način.
7. Presudom Osnovnog suda 71 0 Ps 018754 08 Ps od 12.
studenoga 2009. godine tužena je obvezana apelantu na ime
glavnoga duga isplatiti iznos od 18.691,86 KM sa zakonskom
zateznom kamatom od 12. studenoga 2009. godine i iznos od
57.403,09 na ime zateznih kamata, kao i naknaditi mu troškove
postupka u iznosu od 27.814,25 KM. Presudom je odbijen kao
neutemeljen dio apelantovog tužbenog zahtjeva za isplatu
zakonske zatezne kamate od 12. studenoga 2009. godine pa do
isplate na iznos od 57.403,09 KM.

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

8. U obrazloženju je Osnovni sud naveo kako je, nakon
provedenog dokaznog postupka, utvrdio da je među parničnim
strankama zaključen ugovor o kreditu 17. lipnja 1996. godine;
da je predmetni ugovor osiguran hipotekom na stanu koji se
nalazi u Banjaluci, te zalogom, kamiona vlasništvo apelanta; da
je zbog neizvršenja obveze isplate kredita pokrenut ovršni
postupak prodajom apelantovih založenih nekretnina kao
dužnika; da je radi namirenja kredita tužena prodala na javnoj
prodaji teretno vozilo,,MAN", koji je bio predmet zaloga 29.
ožujka 1997. godine za iznos od 6.042,38 DM; da o javnoj
prodaji apelant nije obaviješten; da je tržišna vrijednost
kamiona na dan prodaje iznosila 24.724,24 DM; da je ovršni
postupak okončan tako što je tužena kao tražitelj ovrhe
obavijestila sud kako povlači prijedlog za ovrhu zbog toga što
je apelant kao dužnik u cijelosti izmirio obveze po kreditu od
17. lipnja 1996. godine; da je sravnjenje obveza i isplata kredita
povodom kojega je vođen i ovršni postupak izvršeno 17. lipnja
1999. godine. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja sud je
utvrdio kako prodaja kamiona nije izvršena sukladno odredbi
članka 981. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list
SFRJ" br. 29/78, 39/85 i 57/89, te "Službeni glasnik Republike
Srpske" br. 17/93, 3/96, 39/03 i 74/05, u daljnjem tekstu: ZOO),
te je slijedom navedenog, a sukladno odredbi članka 154.
stavak 1. navedenog Zakona, tužena kriva za štetu koju apelant
trpi, pa je odluku o visini štete sud utemeljio na nalazu i
mišljenju vještaka financijske i strojarske struke, tako da je
utvrđena tržišna vrijednost teretnog vozila na dan prodaje, a
navedeni iznos je konvertiran u tada čvrstu valutu DM, kao i
dinarski iznos za koji je vozilo prodano, na koji način je
utvrđena visina štete. Od toga dana sud je dosudio apelantu i
kamatu suglasno odredbi članka 277. ZOO-a.
9. Presudom Višeg privrednog suda broj 57 0 Ps 018754
10 Pž od 11. lipnja 2010. godine (stavak I) djelomično je
uvažen priziv tužene i prvostupanjska presuda Osnovnog suda
od 12. studenoga 2009. godine preinačena glede odluke o
kamati, tako što se odbija apelantov zahtjev za isplatu kamate
na iznos glavnog duga od 18.691,86 KM od 12. studenoga
2009. godine do isplate, te tako što se dosuđeni iznos na ime
zakonske zatezne kamate od 54.403,09 snižava na iznos od
18.691,86 KM, a preko dosuđenog iznosa zahtjev za isplatu
zakonskih zateznih kamata se odbija kao neutemeljen. Stavkom
II presude je priziv tužene u preostalom dijelu odbijen kao
neutemeljen i potvrđena prvostupanjska presuda glede odluke o
glavnom zahtjevu kojim je tužena obvezana na isplatu iznosa
od 18.691,86 KM. Stavkom III presude je preinačena i odluka o
troškovima postupka tako što se dosuđeni iznos od 27.814,25
KM snižava na iznos od 19.763,00 KM, a preko zahtjev odbija.
Stavkom IV presude je odbijen kao neutemeljen i apelantov
zahtjev za naknadu troškova sastava odgovora na priziv.
10. U obrazloženju drugostupanjske presude je, između
ostalog, navedeno da je prvostupanjski sud pravilno utvrdio da
je apelant pretrpio štetu krivnjom tužene, zbog čega je valjalo
odbiti priziv tužene i prvostupanjsku presudu u dijelu kojim je
tužena obvezana na naknadu štete u visini od 18.691,86 KM, te
potvrditi prvostupanjsku presudu na temelju odredbe članka
226. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS" br.
58/03, 86/03, 74/05, 63/07; u daljnjem tekstu: ZPP). Međutim,
kada je u pitanju odluka prvostupanjskog suda glede dosuđenih
kamata, drugostupanjski sud je istaknuo da je priziv tužene
utemeljen. U tome je smislu drugostupanjski sud konstatirao da
je odredbom članka 277. ZOO-a propisano da je dužnik koji
kasni s ispunjenjem svoje obveze dužan platiti i kamatu od dana
padanja u kašnjenje do dana izvršenja obveze. S tim u svezi je
navedeno kako je u vrijeme donošenja pobijane prvostupanjske
presude na snazi bio Zakon o visini stope zatezne kamate
("Službeni glasnik RS" broj 19/01), kao i Zakon o dopuni

Broj 84 - Stranica 101

Zakona o visini stope zatezne kamate ("Službeni glasnik RS"
broj 52/06), kojim je propisano na koji način se vrši obračun
kamate zbog kašnjenja u izvršenju novčane obveze, ukoliko je
ta obveza glasila na nekadašnje sredstvo plaćanja tj. dinare.
Odredbom članka 4a) navedenoga Zakona je propisano na koji
način se vrši konverzija novčane obveze kao i obračun kamate,
a odredbom članka 4b) istog Zakona je propisano da iznos
obračunate zatezne kamate ne može biti veći od glavnog duga.
Po ocjeni drugostupanjskog suda, odluka o kamati je donesena
uz pogrešnu primjenu materijalnog prava zbog toga što je,
sukladno materijalnom propisu koji je bio na snazi na dan
donošenja prvostupanjske presude, propisano da kamata
prestaje teći kada dostigne visinu glavnog duga. Kako je
prvostupanjski sud dosudio dospjelu zakonsku zateznu kamatu
koja je mnogo veća od dosuđenog iznosa na ime glavnog duga,
te pored navedenog dosudio i zakonsku zateznu kamatu na
glavni dug, po ocjeni Okružnog suda, a pazeći na pravilnu
primjenu materijalnog prava, odluku o kamati je valjalo
preinačiti te odlučiti kao u stavku I izreke drugostupanjske
presude na temelju odredbe članka 229. točka 4. ZPP-a. Odluka
o troškovima postupka je donesena na temelju odredbe članka
235. točka 2. ZPP-a u svezi s odredbom članka 397. istog
Zakona.
11. Rješenjem Vrhovnog suda broj 57 0 Ps 018754 10
Rev od 21. rujna 2010. godine (koje je dostavljeno apelantu 13.
listopada 2010. godine) odbačena je kao nedozvoljena
apelantova revizija izjavljena protiv drugostupanjske presude
Višeg privrednog suda od 11. lipnja 2010. godine. U
obrazloženju je navedeno da se revizijom pobija odluka
drugostupanjskog suda u dijelu kojim je odlučeno o zakonskoj
zateznoj kamati i troškovima parničnog postupka, pa kako se
radi o sporednim potraživanjima odlučeno je kao u dispozitivu
revizijske odluke primjenom odredbe članka 247. ZPP-a, a u
svezi s odredbom članka 316. st. 2. i 3. togа Zakona.
IV. Apelacija
a) Navodi iz apelacije
12. Apelant je naveo (u apelaciji AP 3494/10) da mu je
osporenom odlukom Višeg privrednog suda broj 57 0 Ps
018754 10 Pž od 11. lipnja 2010. godine povrijeđeno pravo na
pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine
i članka 6. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i
temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija),
pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine
i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Apelant
je, također, naveo i povredu prava na nediskriminaciju iz članka
II/4. Europske konvencije i povredu prava iz članka 2. stavak 3.
točka c. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim
pravima. Naime, apelant je istaknuo kako je stav Višeg
privrednog suda iz osporene odluke, kojom je preinačena
prvostupanjska odluka Osnovnog suda o kamati, pogrešan i
protivan odredbi članka 277. ZOO-a, te je ograničavanje
zakonske zatezne kamate u konkretnom slučaju protivno
Ustavu i Europskoj konvenciji. U prilog svojoj argumentaciji,
apelant se pozvao i na Odluku Ustavnog sudu broj U 50/01 od
30. siječnja 2004. godine. S tim u svezi, apelant je konstatirao
da je Viši privredni sud pogrešno tumačio odredbe Zakona o
visini stope zatezne kamate, ističući da država nije mogla
ograničiti pravo povjeritelja na plaćanje kamate do stupanja na
snagu izmjena navedenoga Zakona. Na taj način, apelant smatra
da je Viši privredni sud retroaktivno primijenio dopunu Zakona
o visini stope zakonske kamate. Slijedom navedenoga, apelant
je tražio od Ustavnog suda da ukine kao nezakonitu odluku
Višeg privrednog suda u dijelu odbijenog zahtjeva za kamate i
troškove, kao i da utvrdi kako je Zakon o dopuni Zakona o
visini stope zatezne kamate (čl. 4a. i 4b.) protivan navedenim

Broj 84 - Stranica 102

SLUŽBENI GLASNIK BiH

odredbama Ustava, Europske konvencije i Međunarodnog
pakta o građanskim i političkim pravima. Osporivši odluku
Vrhovnog suda od 21. rujna 2010. godine (apelacija AP
4460/10), apelant je istaknuo kako je pogrešan i nezakonit stav
revizijskog suda da kamate spadaju u sporedno potraživanje, te
da je utemeljena revizija koju je izjavio protiv drugostupanjske
odluke Višeg privrednog suda od 11. lipnja 2010. godine.
b) Odgovor na apelaciju
13. Viši privredni sud je u svome odgovoru na apelaciju
naveo da je, odlučujući o kamati u konkretnom slučaju,
primijenio relevantne odredbe ZOO-a i Zakona o visini stope
zatezne kamate te donio odluku o čemu je dato obrazloženje u
odluci (presuda od 11. lipnja 2010. godine) kako to nalaže
odredba članka 190. ZPP-a. Slijedom navedenoga, istaknuto je
da je apelacija neutemeljena te predloženo da se kao takva
odbije.
14. U odgovoru Vrhovnog suda je navedeno da apelant
neutemeljeno ističe kako nije bilo mjesta odbacivanju njegove
revizije. S tim u svezi je revizijski sud istaknuo kako je kamata
sporedno potraživanje protiv kojega nije dopuštena revizija
prema odredbama članka 316. st. 2. i 3. ZPP-a.
V. Relevantni propisi
15. Zakon o obligacionim odnosima ("Službeni list
SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89, te "Službeni glasnik
Republike Srpske" br. 17/93, 3/96, 39/03 i 74/04) u
relevantnom dijelu glasi:
Član 277.
Dužnik koji zakasni s ispunjenjem novčane obaveze
duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj
posebnim zakonom.
Ako je stopa ugovorene kamate viša od stope zatezne
kamate, ona teče i poslije dužnikova zakašnjenja.
16. U Zakonu o visini stope zatezne kamate ("Službeni
glasnik RS" broj 19/01) relevantne odredbe glase:
Član 1.
Ovim zakonom utvrđuje se visina stopa zatezne kamate u
Republici Srpskoj u slučaju kada dužnik zakasni sa ispunjenjem
novčane obaveze u domaćoj ili stranoj valuti.[...]
Član 3.
Dužnik koji zakasni sa ispunjenjem novčane obaveze
duguje, pored glavnice i zateznu kamatu na iznos duga do dana
isplate po kamatnoj stopi utvrđenoj ovim zakonom.
Stopa zatezne kamate sastoji se od:
1) stope rasta cijena na malo za period za koji se računa
zatezna kamata i
2) fiksne stope od 0,05 odsto dnevno.
Član 4.
Obračun zatezne kamate vrši se tako da se fiksna stopa od
0,05 odsto dnevno množi sa brojem dana zakašnjenja i tako
utvrđena stopa množi sa iznosom glavnog duga uvećanog za
kamatu po stopi rasta cijena na malo iz prethodnog člana. [...]
17. U Zakonu o dopuni Zakona o visini stope zatezne
kamate ("Službeni glasnik RS" broj 52/06) relevantne odredbe
glase:
Član 1.
U Zakonu o visini stope zatezne kamate ("Službeni glasnik
RS", broj 19/01) poslije člana 4 dodaje se član 4a i 4b koji
glase:
Član 4a.
Na novčane obaveze iskazane u dinarima ne obračunava
se kamata, već se dug konvertuje u DEM, odnosno KM po
najnovijem kursu po kojem su komercijalne banke otkupljivale
tu valutu u mjestu ispunjenja obaveze na dan dospjelosti i na

Utorak, 29. 10. 2013.

tako konvertovan iznos obračunava se zatezna kamata po
kamatnoj stopi koja se plaća na neoročene štedne uloge (štedne
uloge po viđenju) u DEM i to do dana ispunjenja glavnog duga,
a najdalje do 18. maja 2001. godine, od kojeg dana se kamata
obračunava prema odredbama člana 3. osnovnog zakona.
Član 4b.
Iznos obračunate zatezne kamate ne može biti veći od
glavnog duga.
VI. Dopustivost
18. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine
Ustavni sud, također, ima prizivnu nadležnost u pitanjima koja
su sadržana u ovome ustavu kada ona postanu predmetom spora
zbog presude bilo kojega suda u Bosni i Hercegovini.
19. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv
presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi
učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se
podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj
apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom
lijeku kojega je koristio.
20. Ustavni sud opaža kako apelant osporava rješenje
Vrhovnog suda od 21. rujna 2010. godine i presudu Višeg
privrednog suda od 11. lipnja 2010. godine. S tim u svezi,
Ustavni sud smatra kako je revizija u konkretnom slučaju bila
neefektivan pravni lijek, s obzirom da je odbačena kao
nedopuštena, pa je slijedom navedenoga konačna odluka u
ovome predmetu, u smislu ranije iznesenoga stava, presuda
Višeg privrednog suda kojom je meritorno odlučeno o
apelantovom tužbenom zahtjevu.
21. Dakle, u konkretnom slučaju, predmet osporavanja
apelacijom je presuda Višeg privrednog suda od 11. lipnja
2010. godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih
lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporenu presudu
Višeg privrednog suda apelant je primio 28. lipnja 2010.
godine, a predmetna apelacija je podnesena 14. listopada 2010.
godine, odnosno nakon proteka 60 dana kako je to propisano
člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Međutim, s
obzirom na stav Ustavnog suda iz Odluke AP 3494/10 (da
apelant nakon donošenja odluke o reviziji, neovisno o vrsti
odluke, ima mogućnost ponovno podnijeti apelaciju), apelacija
je u konkretnom slučaju podnesena u roku. Konačno, apelacija
ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda,
jer nije očevidno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki
drugi formalni razlog zbog kojega apelacija nije dopustiva.
22. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i
Hercegovine, te članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud je utvrdio kako apelacija ispunjava uvjete glede
dopustivosti.
VII. Meritum
23. Apelant pobija navedenu presudu Višeg privrednog
suda, ističući prije svega da mu je povrijeđeno pravo na
pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine
i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, te pravo na imovinu
iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1.
Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Navodi o povredi
ovih prava u osnovi se svode na pogrešnu primjenu
materijalnog prava, odnosno Zakona o visini stope zatezne
kamate i Zakona o dopuni Zakona o visini stope zatezne
kamate.
24. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u
relevantnom dijelu glasi:
Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju
ljudska prava i temeljne slobode ovog članka, stavak 2., što
uključuje:

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

(e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i
krivičnim stvarima i druga prava vezana za krivične postupke.
25. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u
relevantnom dijelu glasi:
Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili
utemeljenosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega svako
ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom
roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim
sudom.
26. Članak II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine glasi:
Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju
ljudska prava i temeljne slobode ovog članka, stavak 2., što
uključuje:
(k) Pravo na imovinu.
27. Članak 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju
glasi:
Svaka fizička ili pravna osoba ima pravo na neometano
uživanje svoje imovine. Nitko ne može biti lišen svoje imovine,
osim u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i
općim načelima međunarodnog prava.
Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utječu
na pravo države da primjenjuje takve zakone koje smatra
potrebnim da bi nadzirala korištenje imovine sukladno općim
interesima ili da bi osigurala naplatu poreza ili drugih
doprinosa ili kazni.
28. S tim u svezi, Ustavni sud podsjeća kako prema praksi
Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski
sud) i Ustavnog suda, zadaća ovih sudova nije preispitivati
zaključke redovitih sudova glede činjeničnog stanja i primjene
materijalnog prava (vidi Europski sud, Pronina protiv Rusije,
odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005. godine, aplikacija broj
65167/01). Naime, Ustavni sud nije mjerodavan supstituirati
redovite sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito
zadaća redovitih sudova ocijeniti činjenice i dokaze koje su
izveli (vidi Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog
Kraljevstva, presuda od 10. svibnja 2005. godine, aplikacija
broj 19354/02). Zadaća Ustavnog suda je ispitati je li
eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava
(pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na
učinkovit pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila,
eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska.
29. U svezi s navodima predmetne apelacije, koji se tiču
načina na koji je Viši privredni sud primijenio materijalno
pravo glede utvrđenja visine i načina obračuna kamate u
konkretnom slučaju, Ustavni sud podsjeća da je identično
pravno pitanje raspravio u svojoj Odluci broj AP 401/08 (vidi
Ustavni sud, odluka o dopustivosti i meritumu od 15. lipnja
2010. godine, st. 46 i 47, dostupna na www.ustavnisud.ba) u
kojoj je zauzeo stav da je [...] Okružni sud, preinačujući
prvostupanjsku presudu u dijelu odluke o zateznoj kamati,
postupao sukladno članku 221. Zakona o parničnom postupku
kojim je propisana obveza drugostupanjskoga suda da po
službenoj dužnosti pazi na primjenu materijalnoga prava.
Dalje, iz obrazloženja pobijane presude ne može se zaključiti
da je Okružni sud izašao izvan okvira zakonskoga ovlaštenja da
primjenjuje materijalno pravo prema vlastitoj ocijeni, a s
obzirom na utvrđeno činjenično stanje. Naime, Okružni sud je
potvrdio prvostupanjsku presudu glede odluke o glavnoj stvari,
ocjenjujući da je prvostupanjski sud pravilno utvrdio činjenično
stanje, ali da je prvostupanjski sud pogrešno primijenio
materijalno pravo. Pri tome, iz podastrtoga se ne može
zaključiti da je primjenom zakonskog propisa koji je bio na
snazi u vrijeme donošenja pobijane presude (Zakon o visini
stope zatezne kamate i Zakon o dopuni zakona o visini zatezne
kamate) Okružni sud postupao proizvoljno ili na način kojim se
vrijeđaju apelantova ustavna prava. Prema mišljenju Ustavnog

Broj 84 - Stranica 103

suda, doista bi bilo van njegove nadležnosti da u konkretnom
slučaju odlučuje odnosno utvrđuje metodu obračuna zatezne
kamate na iznos glavnog duga koji je dosuđen apelantu,
odnosno da odlučuje o tome na temelju kojih propisa o zateznoj
kamati treba, u ovome slučaju, izvršiti obračun te kamate na
dosuđeni iznos glavnog duga. Stoga, Ustavni sud smatra da u
konkretnom slučaju nije bilo arbitrarne primjene propisa o
zateznoj kamati, te da nije došlo do povrede prava na pravično
suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka
6. stavak 1. Europske konvencije.
30. U odnosu na navode apelacije koji se tiču povrede
prava na imovinu, Ustavni sud je u navedenoj Odluci AP
401/08 (st. 55. i 56) istaknuo da [...]Prema mišljenju Ustavnog
suda, s aspekta poštivanja ljudskih prava, bitno je da se odluka
temelji na važećim propisima čija primjena nije bila
proizvoljna ili diskriminacijska, dok se eventualne promjene
propisa i posljedice koje one uzrokuju ne mogu vezati za obvezu
suda da u svakom predmetu donese odluku u razumnom roku.
Ustavni sud smatra da nema dvojbe da Zakon o visini stope
zatezne kamate ima legitimni cilj, jer ovaj zakon kao lex
specialis regulira važno pitanje (sankciju za slučaj kašnjenja u
izvršavanju novčanih obveza). Osim toga, Ustavni sud je
mišljenja da u konkretnom slučaju na apelanta nije stavljen ni
"pretjeran teret", odnosno da nije narušeno načelo
"proporcionalnosti" jer apelant, primjenom relevantnih propisa
o zateznoj kamati, nije lišen zatezne kamate, a činjenica da je
nije ostvario u očekivanom iznosu ne može pokrenuti pitanje
kršenja navedenoga načela. Imajući u vidu navedeno, Ustavni
sud smatra da nije došlo do kršenja prava na imovinu iz članka
II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj
1 uz Europsku konvenciju.
31. S obzirom da se stavovi navedeni u Odluci broj AP
401/08 u potpunosti mogu primijeniti na konkretan slučaj,
Ustavni sud u ovoj odluci neće posebice razmatrati apelantove
navode, nego se poziva na obrazloženje i razloge date u
citiranoj odluci, imajući u vidu da se oni odnose i na ovu
odluku. Prema navedenome, Ustavni sud zaključuje da u
konkretnom slučaju nije došlo do povrede prava na pravično
suđenje i imovinu iz čl. II/3.(e) i k), kao i članka 6. Europske
konvencije i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku
konvenciju.
Ostali navodi
32. U obrazlaganju razloga zašto smatra da mu je
presudom Višeg privrednog suda povrijeđeno pravo na
pravičan postupak, apelant se pozvao na Odluku Ustavnog suda
broj U 50/01 od 30. siječnja 2004. godine, zbog čega će biti
nužno iznijeti izreku i suštinu navedene odluke, radi usporedbe
odgovara li pravni slučaj, odnosno pravna situacija iz te odluke,
predmetnoj apelaciji i može li se to odlučenje primijeniti na
konkretni predmet ove apelacije. Naime, u Odluci Ustavnog
suda U 50/01 od 30. siječnja 2004. godine, u postupku koji je
pokrenut po zahtjevu Kantonalnog suda u Širokom Brijegu, je
utvrđeno da članak 37. Zakona o izmjenama i dopunama
Zakona o osiguranju imovine i osoba FBiH nije u suglasnosti s
člankom II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 1.
Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju za zaštitu ljudskih
prava i temeljnih sloboda. Članak 37. Zakona o osiguranju
imovine i osoba FBiH glasi: Na iznos naknade štete (glavnica),
određene izvršnim ispravama (sudske presude i sudska
poravnanja) i vansudska poravnanja iz osiguranja, ne
obračunavaju se kamate za čitav period rata odnosno
neposredne ratne opasnosti u Bosni i Hercegovini. Ustavni sud
smatra da se izreka i obrazloženje Odluke U 51/01 ne može
dovesti u vezu s apelantovim navodima koji smatra da je Viši
privredni sud u konkretnom slučaju nepravilno odredio kamatu.

Broj 84 - Stranica 104

SLUŽBENI GLASNIK BiH

33. Također, Ustavni sud smatra neutemeljenim
apelantovo pozivanje na povredu prava na zabranu
diskriminacije, s obzirom da svoje navode nije potkrijepio bilo
kakvim dokazima da je u odnosu na njega došlo do "različitog
tretmana" u "podudarnim situacijama", te stoga, a imajući u
vidu zaključak glede prava na pravično suđenje i imovinu,
Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju nije bilo povrede
članka 14. u svezi s člankom 6. Europske konvencije i člankom
1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, kao ni povrede
članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine.
34. Konačno, konkretnom apelacijom apelant traži da se
utvrdi kako Zakon o dopuni Zakona o visini stope zatezne
kamate (čl. 4a. i 4b.) nije sukladan članku II/3.(e) i (k) Ustava
Bosne i Hercegovine, članku 6. Europske konvencije i članku 1.
Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, kao ni članku 2.
stavak 3. točka c. Međunarodnog pakta o političkim i
građanskim pravima. S tim u svezi, Ustavni sud opaža kako
apelant nije osoba koja, sukladno članku VI/3.(a) Ustava Bosne
i Hercegovine, može pokrenuti pitanje je li "neki član Ustava ili
zakona entiteta u suglasnosti s ovim Ustavom" (vidi Ustavni
sud, Odluka o dopustivosti i meritumu AP 1385/09 od 10.
listopada 2012. godine, stavak 51, dostupna na
www.ustavnisud.ba).
VIII. Zaključak
35. Ustavni sud zaključuje kako ne postoji kršenje prava
na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i
Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, te prava
na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i
članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, kao ni
prava na zabranu diskriminacije iz članka 14. Europske
konvencije, kada je Viši privredni sud dao jasne razloge i
obrazloženje za svoju odluku, a iz predočenog se ne može
zaključiti da je pri tome postupao arbitrarno i diskriminacijski,
na način kojim se vrijeđaju apelantova prava.
36. Na temelju članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.
37. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine,
odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.
Predsjednica
Ustavnog suda Bosne i Hercegovine
Valerija Galić, v. r.
Уставни суд Босне и Херцеговине у Вијећу од пет
судија, у предмету број АП 4460/10, рјешавајући апелацију
"МЦ-Цвијић" д.о.о. Лакташи, на основу члана VI/3б)
Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2 и
члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда Босне и
Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине"
бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу:
Валерија Галић, предсједница
Миодраг Симовић, потпредсједник
Сеада Палаврић, потпредсједница
Мато Тадић, судија
Златко М. Кнежевић, судија
на сједници одржаној 17. септембра 2013. године
донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТIVОСТI I МЕРИТУМУ

Одбија се као неоснована апелација "МЦ-Цвијић"
д.о.о. Лакташи, поднесена против Рјешења Врховног суда
Републике Српске број 57 0 Пс 018754 10 Рев од 21.
септембра 2010. године и Пресуде Вишег привредног суда
у Бањој Луци број 57 0 Пс 018754 10 Пж од 11. јуна 2010.
године.

Utorak, 29. 10. 2013.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и
Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и
Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и
"Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и
Херцеговине".
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
I. Увод
1. "МЦ-Цвијић" д.о.о. Лакташи (у даљњем тексту:
апелант), ког заступа Милорад Ђукић, адвокат из Бање
Луке, поднио је 14. октобра 2010. године апелацију
Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту:
Уставни суд) против Рјешења Врховног суда Републике
Српске (у даљњем тексту: Врховни суд) број 57 0 Пс
018754 10 Рев од 21. септембра 2010. године и Пресуде
Вишег привредног суда у Бањој Луци (у даљњем тексту:
Виши привредни суд) број 57 0 Пс 018754 10 Пж од 11.
јуна 2010. године.
2. Одлуком Уставног суда број АП 3494/10 од 13.
октобра 2010. године (доступна на веб-страници Уставног
суда www.ustavnisud.ba) одбачена је као преурањена
апелантова апелација поднесена против Пресуде Вишег
привредног суда број 57 0 Пс 018754 10 Пж од 11. јуна
2010. године. У образложењу одлуке Уставни суд је навео
да је апелација преурањена јер је поднесена прије него што
је донесена одлука Врховног суда о изјављеној ревизији, те
да након њеног доношења, независно од врсте те одлуке,
апелант има могућност да поново поднесе апелацију у којој
је, у смислу члана 19 став 3 Правила Уставног суда, дужан
на прописаном обрасцу апелације под тачком 8а) остале
одлуке навести и ову одлуку Уставног суда.
II. Поступак пред Уставним судом
3. На основу члана 22 став 1 Правила Уставног суда,
од Врховног суда, Вишег привредног суда, Основног суда у
Бањој Луци (у даљњем тексту: Основни суд) и "Нове
банке" а.д. Бања Лука (у даљњем тексту: тужена),
затражено је 16. јануара 2013. године да доставе одговор на
апелацију.
4. Виши привредни суд је одговор на апелацију
доставио Уставном суду 4. фебруара 2013. године, а
Врховни суд 13. марта 2013. године. Основни суд и тужена
нису доставили своје одговоре на апелацију.
5. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда,
одговори Вишег привредног суда и Врховног суда на
апелацију достављени су апеланту 28. фебруара и 3. априла
2013. године.
III. Чињенично стање
6. Чињенице предмета које произилазе из апелантових
навода и докумената који су предочени Уставном суду
могу да се сумирају на сљедећи начин.
7. Пресудом Основног суда 71 0 Пс 018754 08 Пс од
12. новембра 2009. године тужена је обавезана да апеланту
на име главног дуга исплати износ од 18.691,86 КМ са
законском затезном каматом од 12. новембра 2009. године
и износ од 57.403,09 на име затезних камата, као и да му
накнади трошкове поступка у износу од 27.814,25 КМ.
Пресудом је одбијен као неоснован дио апелантовог
тужбеног захтјева за исплату законске затезне камате од 12.
новембра 2009. године па до исплате на износ од 57.403,09
КМ.
8. У образложењу је Основни суд навео да је, након
проведеног доказног поступка, утврдио да је међу
парничним странкама закључен уговор о кредиту 17. јуна
1996. године; да је предметни уговор обезбијеђен
хипотеком на стану који се налази у Бањој Луци, те

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

залогом, камиона власништво апеланта; да је због
неизвршења обавезе исплате кредита покренут извршни
поступак продајом апелантових заложених некретнина као
дужника; да је ради намирења кредита тужена продала на
јавној продаји теретно возило,,МАН", који је био предмет
залога 29. марта 1997. године за износ од 6.042,38 ДМ; да о
јавној продаји апелант није обавијештен; да је тржишна
вриједност камиона на дан продаје износила 24.724,24 ДМ;
да је извршни поступак окончан тако што је тужена као
тражилац извршења обавијестила суд да повлачи приједлог
за извршење због тога што је апелант као дужник у
цијелости измирио обавезе по кредиту од 17. јуна 1996.
године; да је сравњење обавеза и исплата кредита поводом
ког је вођен и извршни поступак извршено 17. јуна 1999.
године. Код овако утврђеног чињеничног стања суд је
утврдио да продаја камиона није извршена у складу с
одредбом члана 981 Закона о облигационим односима
("Службени лист СФРЈ" бр. 29/78, 39/85 и 57/89, те
"Службени гласник Републике Српске" бр. 17/93, 3/96,
39/03 и 74/05, у даљњем тексту: ЗОО), те је слиједом
наведеног, а у складу с одредбом члана 154 став 1
наведеног Закона, тужена крива за штету коју апелант
трпи, па је одлуку о висини штете суд засновао на налазу и
мишљењу вјештака финансијске и машинске струке, тако
да је утврђена тржишна вриједност теретног возила на дан
продаје, а наведени износ је конвертован у тада чврсту
валуту ДМ, као и динарски износ за који је возило продато,
на који начин је утврђена висина штете. Од тог дана суд је
досудио апеланту и камату сагласно одредби члана 277
ЗОО-а.
9. Пресудом Вишег привредног суда број 57 0 Пс
018754 10 Пж од 11. јуна 2010. године (став И) дјелимично
је уважена жалба тужене и првостепена пресуда Основног
суда од 12. новембра 2009. године преиначена у погледу
одлуке о каматама, тако што се одбија апелантов захтјев за
исплату камата на износ главног дуга од 18.691,86 КМ од
12. новембра 2009. године до исплате, те тако што се
досуђени износ на име законске затезне камата од 54.403,09
снижава на износ од 18.691,86 КМ, а преко досуђеног
износа захтјев за исплату законских затезних камата се
одбија као неоснован. Ставом II пресуде жалба тужене је у
преосталом дијелу одбијена као неоснована и потврђена
првостепена пресуда у погледу одлуке о главном захтјеву
којим је тужена обавезана на исплату износа од 18.691,86
КМ. Ставом III пресуде је преиначена и одлука о
трошковима поступка тако што се досуђени износ од
27.814,25 КМ снижава на износ од 19.763,00 КМ, а преко
захтјев одбија. Ставом IV пресуде одбијен је као неоснован
и апелантов захтјев за накнаду трошкова састава одговора
на жалбу.
10. У образложењу другостепене пресуде је, између
осталог, наведено да је првостепени суд правилно утврдио
да је апелант претрпио штету кривицом тужене, због чега је
ваљало одбити жалбу тужене и првостепену пресуду у
дијелу којим је тужена обавезана на накнаду штете у
висини од 18.691,86 КМ, те потврдити првостепену
пресуду на основу одредбе члана 226 Закона о парничном
поступку ("Службени гласник РС" бр. 58/03, 86/03, 74/05,
63/07; у даљњем тексту: ЗПП). Међутим, када је у питању
одлука првостепеног суда у погледу досуђених камата,
другостепени суд је истакао да је жалба тужене основана. У
том смислу је другостепени суд констатовао да је одредбом
члана 277 ЗОО-а прописано да је дужник који касни с
испуњењем своје обавезе дужан да плати и камате од дана
падања у доцњу до дана извршења обавезе. С тим у вези је
наведено да је у вријеме доношења побијане првостепене

Broj 84 - Stranica 105

пресуде на снази био Закон о висини стопе затезне камате
("Службени гласник РС" број 19/01), као и Закон о допуни
Закона о висини стопе затезне камате ("Службени гласник
РС" број 52/06), којим је прописано на који начин се врши
обрачун камате због доцње у извршењу новчане обавезе,
уколико је та обавеза гласила на некадашње средство
плаћања тј. динаре. Одредбом члана 4а) наведеног закона је
прописано на који начин се врши конверзија новчане
обавезе као и обрачун камате, а одредбом члана 4б) истог
закона прописано је да износ обрачунате затезне камате не
може да буде већи од главног дуга. По оцјени
другостепеног суда, одлука о каматама је донесена уз
погрешну примјену материјалног права због тога што је, у
складу с материјалним прописом који је био на снази на
дан доношења првостепене пресуде, прописано да камата
престаје да тече када достигне висину главног дуга. Како је
првостепени суд досудио доспјеле законске затезне камате
које су много веће од досуђеног износа на име главног
дуга, те поред наведеног досудио и законске затезне камате
на главни дуг, по оцјени Окружног суда, а пазећи на
правилну примјену материјалног права, одлуку о каматама
је ваљало преиначити те одлучити као у ставу I изреке
другостепене пресуде на основу одредбе члана 229 тачка 4
ЗПП-а. Одлука о трошковима поступка донесена је на
основу одредбе члана 235 тачка 2 ЗПП-а у вези с одредбом
члана 397 истог закона.
11. Рјешењем Врховног суда број 57 0 Пс 018754 10
Рев од 21. септембра 2010. године (које је достављено
апеланту 13. октобра 2010. године) одбачена је као
недозвољена апелантова ревизија изјављена против
другостепене пресуде Вишег привредног суда од 11. јуна
2010. године. У образложењу је наведено да се ревизијом
побија одлука другостепеног суда у дијелу којим је
одлучено о законским затезним каматама и трошковима
парничног поступка, па како се ради о споредним
потраживањима одлучено је као у диспозитиву ревизионе
одлуке примјеном одредбе члана 247 ЗПП-а, а у вези с
одредбом члана 316 ст. 2 и 3 тог закона.
IV. Апелација
а) Наводи из апелације
12. Апелант је навео (у апелацији АП 3494/10) да му је
оспореном одлуком Вишег привредног суда број 57 0 Пс
018754 10 Пж од 11. јуна 2010. године повријеђено право
на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и
Херцеговине и члана 6 Европске конвенције за заштиту
људских права и основних слобода (у даљњем тексту:
Европска конвенција), право на имовину из члана II/3к)
Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз
Европску конвенцију. Апелант је, такође, навео и повреду
права на недискриминацију из члана II/4 Европске
конвенције и повреду права из члана 2 став 3 тачка ц.
Међународног пакта о грађанским и политичким правима.
Наиме, апелант је истакао да је став Вишег привредног
суда из оспорене одлуке, којом је преиначена првостепена
одлука Основног суда о каматама, погрешан и противан
одредби члана 277 ЗОО-а, те да је ограничавање законских
затезних камата у конкретном случају противно Уставу и
Европској конвенцији. У прилог својој аргументацији,
апелант се позвао и на Одлуку Уставног суду број У 50/01
од 30. јануара 2004. године. С тим у вези, апелант је
констатовао да је Виши привредни суд погрешно тумачио
одредбе Закона о висини стопе затезних камата, истичући
да држава није могла да ограничи право повјериоца на
плаћање камата до ступања на снагу измјена наведеног
закона. На тај начин, апелант сматра да је Виши привредни

Broj 84 - Stranica 106

SLUŽBENI GLASNIK BiH

суд ретроактивно примијенио допуну Закона о висини
стопе законске камате. Слиједом наведеног, апелант је
тражио од Уставног суда да укине као незакониту одлуку
Вишег привредног суда у дијелу одбијеног захтјева за
камате и трошкове, као и да утврди да је Закон о допуни
Закона о висини стопе затезне камате (чл. 4а. и 4б.)
противан наведеним одредбама Устава, Европске
конвенције и Међународног пакта о грађанским и
политичким правима. Оспоравајући одлуку Врховног суда
од 21. септембра 2010. године (апелација АП 4460/10),
апелант је истакао да је погрешан и незаконит став
ревизионог суда да камате спадају у споредно
потраживање, те да је основана ревизија коју је изјавио
против другостепене одлуке Вишег привредног суда од 11.
јуна 2010. године.
б) Одговор на апелацију
13. Виши привредни суд је у свом одговору на
апелацију навео да је, одлучујући о каматама у конкретном
случају, примијенио релевантне одредбе ЗОО-а и Закона о
висини стопе затезних камата те донио одлуку о чему је
дато образложење у одлуци (пресуда од 11. јуна 2010.
године) како то налаже одредба члана 190 ЗПП-а. Слиједом
наведеног, истакнуто је да је апелација неоснована те
предложено да се као таква одбије.
14. У одговору Врховног суда је наведено да апелант
неосновано истиче да није било мјеста одбацивању његове
ревизије. С тим у вези ревизиони суд је истакао да је
камата споредно потраживање против којег није дозвољена
ревизија према одредбама члана 316 ст. 2 и 3 ЗПП-а.
V. Релевантни прописи
15. Закон о облигационим односима ("Службени
лист СФРЈ" бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89, те "Службени
гласник Републике Српске" бр. 17/93, 3/96, 39/03 и 74/04) у
релевантном дијелу гласи:
Члан 277.
Дужник који закасни с испуњењем новчане обавезе
дугује, поред главнице, и затезну камату по стопи
утврђеној посебним законом.
Ако је стопа уговорене камате виша од стопе
затезне камате, она тече и послије дужникова
закашњења.
16. У Закону о висини стопе затезне камате
("Службени гласник РС" број 19/01) релевантне одредбе
гласе:
Члан 1.
Овим законом утврђује се висина стопа затезне
камате у Републици Српској у случају када дужник закасни
са испуњењем новчане обавезе у домаћој или страној
валути.[...]
Члан 3.
Дужник који закасни са испуњењем новчане обавезе
дугује, поред главнице и затезну камату на износ дуга до
дана исплате по каматној стопи утврђеној овим законом.
Стопа затезне камате састоји се од:
1) стопе раста цијена на мало за период за који се
рачуна затезна камата и
2) фиксне стопе од 0,05 одсто дневно.
Члан 4.
Обрачун затезне камате врши се тако да се фиксна
стопа од 0,05 одсто дневно множи са бројем дана
закашњења и тако утврђена стопа множи са износом
главног дуга увећаног за камату по стопи раста цијена на
мало из претходног члана. [...]

Utorak, 29. 10. 2013.

17. У Закону о допуни Закона о висини стопе
затезне камате ("Службени гласник РС" број 52/06)
релевантне одредбе гласе:
Члан 1.
У Закону о висини стопе затезне камате ("Службени
гласник РС", број 19/01) послије члана 4 додаје се члан 4а и
4б који гласе:
Члан 4а.
На новчане обавезе исказане у динарима не
обрачунава се камата, већ се дуг конвертује у ДЕМ,
односно КМ по најновијем курсу по којем су комерцијалне
банке откупљивале ту валуту у мјесту испуњења обавезе
на дан доспјелости и на тако конвертован износ
обрачунава се затезна камата по каматној стопи која се
плаћа на неорочене штедне улоге (штедне улоге по виђењу)
у ДЕМ и то до дана испуњења главног дуга, а најдаље до
18. маја 2001. године, од којег дана се камата обрачунава
према одредбама члана 3. основног закона.
Члан 4б.
Износ обрачунате затезне камате не може бити
већи од главног дуга.
VI. Допустивост
18. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и
Херцеговине Уставни суд, такође, има апелациону
надлежност у питањима која су садржана у овом уставу
када она постану предмет спора због пресуде било ког суда
у Босни и Херцеговини.
19. У складу с чланом 16 став 1 Правила Уставног
суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су
против пресуде, односно одлуке која се њоме побија,
исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући
сходно закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана
када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем
дјелотворном правном лијеку који је користио.
20. Уставни суд запажа да апелант оспорава рјешење
Врховног суда од 21. септембра 2010. године и пресуду
Вишег привредног суда од 11. јуна 2010. године. С тим у
вези, Уставни суд сматра да је ревизија у конкретном
случају била неефективан правни лијек, с обзиром да је
одбачена као недопуштена, па је слиједом наведеног
коначна одлука у овом предмету, у смислу раније
изнесеног става, пресуда Вишег привредног суда којом је
мериторно одлучено о апелантовом тужбеном захтјеву.
21. Дакле, у конкретном случају, предмет оспоравања
апелацијом је пресуда Вишег привредног суда од 11. јуна
2010. године против које нема других дјелотворних
правних лијекова могућих сходно закону. Затим, оспорену
пресуду Вишег привредног суда апелант је примио 28. јуна
2010. године, а предметна апелација је поднесена 14.
октобра 2010. године, односно након протека 60 дана како
је то прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда.
Међутим, с обзиром на став Уставног суда из Одлуке АП
3494/10 (да апелант након доношења одлуке о ревизији,
независно од врсте одлуке, има могућност да поново
поднесе апелацију), апелација је у конкретном случају
поднесена у року. На крају, апелација испуњава и услове из
члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није
очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки
други формални разлог због ког апелација није допустива.
22. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне
и Херцеговине, те члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног
суда, Уставни суд је утврдио да апелација испуњава услове
у погледу допустивости.

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

VII. Меритум
23. Апелант побија наведену пресуду Вишег
привредног суда, истичући прије свега да му је повријеђено
право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и
Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, те
право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и
Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску
конвенцију. Наводи о повреди ових права у основи се своде
на погрешну примјену материјалног права, односно Закона
о висини стопе затезне камате и Закона о допуни Закона о
висини стопе затезне камате.
24. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у
релевантном дијелу гласи:
Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају
људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а
она обухватају:
е) Право на правично саслушање у грађанским и
кривичним стварима и друга права у вези са кривичним
поступком.
25. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном
дијелу гласи:
Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или
основаности било какве кривичне оптужбе против њега
свако има право на правично суђење и јавну расправу у
разумном року пред независним и непристрасним, законом
установљеним судом.
26. Члан II/3к) Устава Босне и Херцеговине гласи:
Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају
људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а
она обухватају:
к) Право на имовину.
27. Члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију
гласи:
Свако физичко или правно лице има право на
неометано уживање своје имовине. Нико не може бити
лишен своје имовине осим у јавном интересу и под
условима предвиђеним законом и општим начелима
међународног права.
Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не
утичу на право државе да примјењује такве законе које
сматра потребним да би надзирала коришћење имовине у
складу с општим интересом или да би обезбиједила
наплату пореза или других доприноса или казни.
28. С тим у вези, Уставни суд подсјећа да сходно
пракси Европског суда за људска права (у даљњем тексту:
Европски суд) и Уставног суда, задатак ових судова није да
преиспитују закључке редовних судова у погледу
чињеничног стања и примјене материјалног права (види
Европски суд, Pronina против Русије, одлука о
допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број
65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да
супституише редовне судове у процјени чињеница и
доказа, већ је генерално задатак редовних судова да
оцијене чињенице и доказе које су извели (види Европски
суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од
10. маја 2005. године, апликација број 19354/02). Задатак
Уставног суда је да испита да ли је евентуално дошло до
повреде или занемаривања уставних права (право на
правично суђење, право на приступ суду, право на
дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона
била, евентуално, произвољна или дискриминаторска.
29. У вези с наводима предметне апелације, који се
тичу начина на који је Виши привредни суд примијенио
материјално право у погледу утврђења висине и начина
обрачуна камате у конкретном случају, Уставни суд
подсјећа да је идентично правно питање расправио у својој

Broj 84 - Stranica 107

Одлуци број АП 401/08 (види Уставни суд, одлука о
допустивости и меритуму од 15. јуна 2010. године, ст. 46 и
47, доступна на www.ustavnisud.ba) у којој је заузео став да
је [...]Окружни суд, преиначујући првостепену пресуду у
дијелу одлуке о затезној камати, поступао у складу с
чланом 221 Закона о парничном поступку којим је
прописана обавеза другостепеног суда да по службеној
дужности пази на примјену материјалног права. Даље, из
образложења оспорене пресуде не може да се закључи да
је Окружни суд изашао ван оквира законског овлашћења да
примјењује материјално право према сопственој оцијени, а
с обзиром на утврђено чињенично стање. Наиме, Окружни
суд је потврдио првостепену пресуду у погледу одлуке о
главној ствари, оцјењујући да је првостепени суд правилно
утврдио чињенично стање, али да је првостепени суд
погрешно примијенио материјално право. При том, из
предоченог не може да се закључи да је примјеном
законског прописа који је био на снази у вријеме доношења
оспорене пресуде (Закон о висини стопе затезне камате и
Закон о допуни закона о висини затезне камате) Окружни
суд поступао произвољно или на начин којим се вријеђају
апелантова уставна права. Сходно мишљењу Уставног
суда, заиста би било ван његове надлежности да у
конкретном случају одлучује односно утврђује методу
обрачуна затезне камате на износ главног дуга који је
досуђен апеланту, односно да одлучује о томе на основу
којих прописа о затезној камати треба, у овом случају, да
изврши обрачун те камате на досуђени износ главног дуга.
Стога, Уставни суд сматра да у конкретном случају није
било арбитрарне примјене прописа о затезној камати, те
да није дошло до повреде права на правично суђење из
члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1
Европске конвенције.
30. У односу на наводе апелације који се тичу повреде
права на имовину, Уставни суд је у наведеној Одлуци АП
401/08 (ст. 55 и 56) истакао да [...] Сходно мишљењу
Уставног суда, с аспекта поштовања људских права,
битно је да се одлука заснива на важећим прописима чија
примјена није била произвољна или дискриминаторска, док
евентуалне промјене прописа и посљедице које оне узрокују
не могу да се вежу за обавезу суда да у сваком предмету
донесе одлуку у разумном року. Уставни суд сматра да
нема сумње да Закон о висини стопе затезне камате има
легитимни циљ, јер овај закон као lex specialis регулише
важно питање (санкцију за случај кашњења у извршавању
новчаних обавеза). Сем тога, Уставни суд је мишљења да у
конкретном случају на апеланта није стављен ни
"претјеран терет", односно да није нарушен принцип
"пропорционалности" јер апелант, примјеном релевантних
прописа о затезној камати, није лишен затезне камате, а
чињеница да је није остварио у очекиваном износу не може
да покрене питање кршења наведеног принципа. Имајући у
виду наведено, Уставни суд сматра да није дошло до
кршења права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и
Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску
конвенцију.
31. С обзиром да ставови наведени у Одлуци број АП
401/08 у потпуности могу да се примијене на конкретан
случај, Уставни суд у овој одлуци неће посебно разматрати
апелантове наводе, него се позива на образложење и
разлоге дате у цитираној одлуци, имајући у виду да се они
односе и на ову одлуку. Сходно наведеном, Уставни суд
закључује да у конкретном случају није дошло до повреде
права на правично суђење и имовину из чл. II/3е) и к), као и
члана 6 Европске конвенције и члана 1 Протокола број 1 уз
Европску конвенцију.

Broj 84 - Stranica 108

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Остали наводи
32. У образлагању разлога зашто сматра да му је
пресудом Вишег привредног суда повријеђено право на
правичан поступак, апелант се позвао на Одлуку Уставног
суда број У 50/01 од 30. јануара 2004. године, због чега ће
бити неопходно да се изнесе изрека и суштина наведене
одлуке, ради поређења да ли правни случај, односно правна
ситуација из те одлуке, одговара предметној апелацији и да
ли то одлучење може да се примијени на конкретни
предмет ове апелације. Наиме, у Одлуци Уставног суда У
50/01 од 30. јануара 2004. године, у поступку који је
покренут по захтјеву Кантоналног суда у Широком
Бријегу, утврђено је да члан 37 Закона о измјенама и
допунама Закона о осигурању имовине и лица ФБиХ није у
сагласности с чланом II/3к) Устава Босне и Херцеговине и
чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију за
заштиту људских права и основних слобода. Члан 37
Закона о осигурању имовине и лица ФБиХ гласи: На износ
накнаде штете (главница), одређене извршним исправама
(судске пресуде и судска поравнања) и вансудска
поравнања из осигурања, не обрачунавају се камате за
читав период рата односно непосредне ратне опасности у
Босни и Херцеговини. Уставни суд сматра да изрека и
образложење Одлуке У 51/01 не може да се доведе у везу с
наводима апеланта који сматра да је Виши привредни суд у
конкретном случају неправилно одредио камате.
33. Такође, Уставни суд сматра неоснованим
апелантово позивање на повреду права на забрану
дискриминације, с обзиром да своје наводе није
поткријепио било каквим доказима да је у односу на њега
дошло до "различитог третмана" у "подударним
ситуацијама", те стога, а имајући у виду закључак у
погледу права на правично суђење и имовину, Уставни суд
сматра да у конкретном случају није било повреде члана 14
у вези с чланом 6 Европске конвенције и чланом 1
Протокола број 1 уз Европску конвенцију, као ни повреде
члана II/4 Устава Босне и Херцеговине.
34. На крају, конкретном апелацијом апелант тражи да
се утврди да Закон о допуни Закона о висини стопе затезне
камате (чл. 4а. и 4б.) није у складу с чланом II/3е) и к)
Устава Босне и Херцеговине, чланом 6 Европске
конвенције и чланом 1 Протокола број 1 уз Европску
конвенцију, као ни чланом 2 став 3 тачка ц. Међународног
пакта о политичким и грађанским правима. С тим у вези,
Уставни суд запажа да апелант није лице које, у складу с
чланом VI/3а) Устава Босне и Херцеговине, може да
покрене питање да ли је "неки члан Устава или закона
ентитета у сагласности с овим уставом" (види Уставни суд,
Одлука о допустивости и меритуму АП 1385/09 од 10.
октобра 2012. године, став 51, доступна на
www.ustavnisud.ba).
VIII. Закључак
35. Уставни суд закључује да не постоји кршење
права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и
Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, те
права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и
Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску
конвенцију, као ни права на забрану дискриминације из
члана 14 Европске конвенције, када је Виши привредни суд
дао јасне разлоге и образложење за своју одлуку, а из
предоченог не може да се закључи да је при том поступао
арбитрарно и дискриминаторски, на начин којим се
вријеђају апелантова права.
36. На основу члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног
суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

Utorak, 29. 10. 2013.

37. Сходно члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине,
одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.
Предсједница
Уставног суда Босне и Херцеговине
Валерија Галић, с. р.
Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudija, u
predmetu broj AP 4460/10, rješavajući apelaciju "MC-Cvijić"
d.o.o. Laktaši, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i
Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2. i člana 61. st. 1. i 3.
Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik
Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:
Valerija Galić, predsjednica
Miodrag Simović, potpredsjednik
Seada Palavrić, potpredsjednica
Mato Tadić, sudija
Zlatko M. Knežević, sudija
na sjednici održanoj 17. septembra 2013. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU

Odbija se kao neosnovana apelacija "MC-Cvijić" d.o.o.
Laktaši, podnesena protiv Rješenja Vrhovnog suda Republike
Srpske broj 57 0 Ps 018754 10 Rev od 21. septembra 2010.
godine i Presude Višeg privrednog suda u Banjoj Luci broj 57 0
Ps 018754 10 Pž od 11. juna 2010. godine.
Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i
Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i
Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i
"Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".
OBRAZLOŽENJE
I. Uvod
1. "MC-Cvijić" d.o.o. Laktaši (u daljnjem tekstu: apelant),
kojeg zastupa Milorad Đukić, advokat iz Banje Luke, podnio je
14. oktobra 2010. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i
Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja
Vrhovnog suda Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni
sud) broj 57 0 Ps 018754 10 Rev od 21. septembra 2010.
godine i Presude Višeg privrednog suda u Banjoj Luci (u
daljnjem tekstu: Viši privredni sud) broj 57 0 Ps 018754 10 Pž
od 11. juna 2010. godine.
2. Odlukom Ustavnog suda broj AP 3494/10 od 13.
oktobra 2010. godine (dostupna na web- stranici Ustavnog suda
www.ustavnisud.ba) odbačena je kao preuranjena apelantova
apelacija podnesena protiv Presude Višeg privrednog suda broj
57 0 Ps 018754 10 Pž od 11. juna 2010. godine. U obrazloženju
odluke Ustavni sud je naveo da je apelacija preuranjena jer je
podnesena prije nego što je donesena odluka Vrhovnog suda o
izjavljenoj reviziji, te da nakon njenog donošenja, nezavisno od
vrste te odluke, apelant ima mogućnost da ponovo podnese
apelaciju u kojoj je, u smislu člana 19. stav 3. Pravila Ustavnog
suda, dužan na propisanom obrascu apelacije pod tačkom 8.a)
ostale odluke navesti i ovu odluku Ustavnog suda.
II. Postupak pred Ustavnim sudom
3. Na osnovu člana 22. stav 1. Pravila Ustavnog suda, od
Vrhovnog suda, Višeg privrednog suda, Osnovnog suda u
Banjoj Luci (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) i "Nove banke"
a.d. Banja Luka (u daljnjem tekstu: tužena), zatraženo je 16.
januara 2013. godine da dostave odgovor na apelaciju.
4. Viši privredni sud je odgovor na apelaciju dostavio
Ustavnom sudu 4. februara 2013. godine, a Vrhovni sud 13.
marta 2013. godine. Osnovni sud i tužena nisu dostavili svoje
odgovore na apelaciju.

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

5. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda,
odgovori Višeg privrednog suda i Vrhovnog suda na apelaciju
dostavljeni su apelantu 28. februara i 3. aprila 2013. godine.
III. Činjenično stanje
6. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih
navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se
sumirati na sljedeći način.
7. Presudom Osnovnog suda 71 0 Ps 018754 08 Ps od 12.
novembra 2009. godine tužena je obavezana da apelantu na ime
glavnog duga isplati iznos od 18.691,86 KM sa zakonskom
zateznom kamatom od 12. novembra 2009. godine i iznos od
57.403,09 na ime zateznih kamata, kao i da mu naknadi
troškove postupka u iznosu od 27.814,25 KM. Presudom je
odbijen kao neosnovan dio apelantovog tužbenog zahtjeva za
isplatu zakonske zatezne kamate od 12. novembra 2009. godine
pa do isplate na iznos od 57.403,09 KM.
8. U obrazloženju je Osnovni sud naveo da je, nakon
provedenog dokaznog postupka, utvrdio da je među parničnim
strankama zaključen ugovor o kreditu 17. juna 1996. godine; da
je predmetni ugovor obezbijeđen hipotekom na stanu koji se
nalazi u Banjoj Luci, te zalogom, kamiona vlasništvo apelanta;
da je zbog neizvršenja obaveze isplate kredita pokrenut izvršni
postupak prodajom apelantovih založenih nekretnina kao
dužnika; da je radi namirenja kredita tužena prodala na javnoj
prodaji teretno vozilo,,MAN", koji je bio predmet zaloga 29.
marta 1997. godine za iznos od 6.042,38 DM; da o javnoj
prodaji apelant nije obaviješten; da je tržišna vrijednost
kamiona na dan prodaje iznosila 24.724,24 DM; da je izvršni
postupak okončan tako što je tužena kao tražilac izvršenja
obavijestila sud da povlači prijedlog za izvršenje zbog toga što
je apelant kao dužnik u cijelosti izmirio obaveze po kreditu od
17. juna 1996. godine; da je sravnjenje obaveza i isplata kredita
povodom kojeg je vođen i izvršni postupak izvršeno 17. juna
1999. godine. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja sud je
utvrdio da prodaja kamiona nije izvršena u skladu s odredbom
člana 981. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list
SFRJ" br. 29/78, 39/85 i 57/89, te "Službeni glasnik Republike
Srpske" br. 17/93, 3/96, 39/03 i 74/05, u daljnjem tekstu: ZOO),
te je slijedom navedenog, a u skladu sa odredbom člana 154.
stav 1. navedenog Zakona, tužena kriva za štetu koju apelant
trpi, pa je odluku o visini štete sud utemeljio na nalazu i
mišljenju vještaka finansijske i mašinske struke, tako da je
utvrđena tržišna vrijednost teretnog vozila na dan prodaje, a
navedeni iznos je konvertiran u tada čvrstu valutu DM, kao i
dinarski iznos za koji je vozilo prodato, na koji način je
utvrđena visina štete. Od tog dana sud je dosudio apelantu i
kamatu saglasno odredbi člana 277. ZOO-a.
9. Presudom Višeg privrednog suda broj 57 0 Ps 018754
10 Pž od 11. juna 2010. godine (stav I) djelimično je uvažena
žalba tužene i prvostepena presuda Osnovnog suda od 12.
novembra 2009. godine preinačena u pogledu odluke o kamati,
tako što se odbija apelantov zahtjev za isplatu kamate na iznos
glavnog duga od 18.691,86 KM od 12. novembra 2009. godine
do isplate, te tako što se dosuđeni iznos na ime zakonske
zatezne kamate od 54.403,09 snižava na iznos od 18.691,86
KM, a preko dosuđenog iznosa zahtjev za isplatu zakonskih
zateznih kamata se odbija kao neosnovan. Stavom II presude je
žalba tužene u preostalom dijelu odbijena kao neosnovana i
potvrđena prvostepena presuda u pogledu odluke o glavnom
zahtjevu kojim je tužena obavezana na isplatu iznosa od
18.691,86 KM. Stavom III presude je preinačena i odluka o
troškovima postupka tako što se dosuđeni iznos od 27.814,25
KM snižava na iznos od 19.763,00 KM, a preko zahtjev odbija.
Stavom IV presude je odbijen kao neosnovan i apelantov
zahtjev za naknadu troškova sastava odgovora na žalbu.

Broj 84 - Stranica 109

10. U obrazloženju drugostepene presude je, između
ostalog, navedeno da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da je
apelant pretrpio štetu krivicom tužene, zbog čega je valjalo
odbiti žalbu tužene i prvostepenu presudu u dijelu kojim je
tužena obavezana na naknadu štete u visini od 18.691,86 KM,
te potvrditi prvostepenu presudu na temelju odredbe člana 226.
Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS" br.
58/03, 86/03, 74/05, 63/07; u daljnjem tekstu: ZPP). Međutim,
kada je u pitanju odluka prvostepenog suda u pogledu
dosuđenih kamata, drugostepeni sud je istakao da je žalba
tužene osnovana. U tom smislu je drugostepeni sud konstatirao
da je odredbom člana 277. ZOO-a propisano da je dužnik koji
kasni s ispunjenjem svoje obaveze dužan platiti i kamatu od
dana padanja u docnju do dana izvršenja obaveze. S tim u vezi
je navedeno da je u vrijeme donošenja pobijane prvostepene
presude na snazi bio Zakon o visini stope zatezne kamate
("Službeni glasnik RS" broj 19/01), kao i Zakon o dopuni
Zakona o visini stope zatezne kamate ("Službeni glasnik RS"
broj 52/06), kojim je propisano na koji način se vrši obračun
kamate zbog docnje u izvršenju novčane obaveze, ukoliko je ta
obaveza glasila na nekadašnje sredstvo plaćanja tj. dinare.
Odredbom člana 4a) navedenog Zakona je propisano na koji
način se vrši konverzija novčane obaveze kao i obračun kamate,
a odredbom člana 4b) istog Zakona je propisano da iznos
obračunate zatezne kamate ne može biti veći od glavnog duga.
Po ocjeni drugostepenog suda, odluka o kamati je donesena uz
pogrešnu primjenu materijalnog prava zbog toga što je, u
skladu s materijalnim propisom koji je bio na snazi na dan
donošenja prvostepene presude, propisano da kamata prestaje
da teče kada dostigne visinu glavnog duga. Kako je prvostepeni
sud dosudio dospjelu zakonsku zateznu kamatu koja je mnogo
veća od dosuđenog iznosa na ime glavnog duga, te pored
navedenog dosudio i zakonsku zateznu kamatu na glavni dug,
po ocjeni Okružnog suda, a pazeći na pravilnu primjenu
materijalnog prava, odluku o kamati je valjalo preinačiti te
odlučiti kao u stavu I izreke drugostepene presude na osnovu
odredbe člana 229. tačka 4. ZPP-a. Odluka o troškovima
postupka je donesena na osnovu odredbe člana 235. tačka 2.
ZPP-a u vezi s odredbom člana 397. istog Zakona.
11. Rješenjem Vrhovnog suda broj 57 0 Ps 018754 10
Rev od 21. septembra 2010. godine (koje je dostavljeno
apelantu 13. oktobra 2010. godine) odbačena je kao
nedozvoljena apelantova revizija izjavljena protiv drugostepene
presude Višeg privrednog suda od 11. juna 2010. godine. U
obrazloženju je navedeno da se revizijom pobija odluka
drugostepenog suda u dijelu kojim je odlučeno o zakonskoj
zateznoj kamati i troškovima parničnog postupka, pa kako se
radi o sporednim potraživanjima odlučeno je kao u dispozitivu
revizione odluke primjenom odredbe člana 247. ZPP-a, a u vezi
sa odredbom člana 316. st. 2. i 3. tog Zakona.
IV. Apelacija
a) Navodi iz apelacije
12. Apelant je naveo (u apelaciji AP 3494/10) da mu je
osporenom odlukom Višeg privrednog suda broj 57 0 Ps
018754 10 Pž od 11. juna 2010. godine povrijeđeno pravo na
pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i
člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i
osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija),
pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i
člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Apelant je,
također, naveo i povredu prava na nediskriminaciju iz člana
II/4. Evropske konvencije i povredu prava iz člana 2. stav 3.
tačka c. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim
pravima. Naime, apelant je istakao da je stav Višeg privrednog
suda iz osporene odluke, kojom je preinačena prvostepena

Broj 84 - Stranica 110

SLUŽBENI GLASNIK BiH

odluka Osnovnog suda o kamati, pogrešan i protivan odredbi
člana 277. ZOO-a, te da je ograničavanje zakonske zatezne
kamate u konkretnom slučaju protivno Ustavu i Evropskoj
konvenciji. U prilog svojoj argumentaciji, apelant se pozvao i
na Odluku Ustavnog sudu broj U 50/01 od 30. januara 2004.
godine. S tim u vezi, apelant je konstatirao da je Viši privredni
sud pogrešno tumačio odredbe Zakona o visini stope zatezne
kamate, ističući da država nije mogla da ograniči pravo
povjerioca na plaćanje kamate do stupanja na snagu izmjena
navedenog Zakona. Na taj način, apelant smatra da je Viši
privredni sud retroaktivno primijenio dopunu Zakona o visini
stope zakonske kamate. Slijedom navedenog, apelant je tražio
od Ustavnog suda da ukine kao nezakonitu odluku Višeg
privrednog suda u dijelu odbijenog zahtjeva za kamate i
troškove, kao i da utvrdi da je Zakon o dopuni Zakona o visini
stope zatezne kamate (čl. 4a. i 4b.) protivan navedenim
odredbama Ustava, Evropske konvencije i Međunarodnog
pakta o građanskim i političkim pravima. Osporivši odluku
Vrhovnog suda od 21. septembra 2010. godine (apelacija AP
4460/10), apelant je istakao da je pogrešan i nezakonit stav
revizionog suda da kamate spadaju u sporedno potraživanje, te
da je osnovana revizija koju je izjavio protiv drugostepene
odluke Višeg privrednog suda od 11. juna 2010. godine.
b) Odgovor na apelaciju
13. Viši privredni sud je u svom odgovoru na apelaciju
naveo da je, odlučujući o kamati u konkretnom slučaju,
primijenio relevantne odredbe ZOO-a i Zakona o visini stope
zatezne kamate te donio odluku o čemu je dato obrazloženje u
odluci (presuda od 11. juna 2010. godine) kako to nalaže
odredba člana 190. ZPP-a. Slijedom navedenog, istaknuto je da
je apelacija neosnovana te predloženo da se kao takva odbije.
14. U odgovoru Vrhovnog suda je navedeno da apelant
neosnovano ističe da nije bilo mjesta odbacivanju njegove
revizije. S tim u vezi je revizioni sud istakao da je kamata
sporedno potraživanje protiv kojeg nije dozvoljena revizija
prema odredbama člana 316. st. 2. i 3. ZPP-a.
V. Relevantni propisi
15. Zakon o obligacionim odnosima ("Službeni list
SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89, te "Službeni glasnik
Republike Srpske" br. 17/93, 3/96, 39/03 i 74/04) u
relevantnom dijelu glasi:
Član 277.
Dužnik koji zakasni s ispunjenjem novčane obaveze
duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj
posebnim zakonom.
Ako je stopa ugovorene kamate viša od stope zatezne
kamate, ona teče i poslije dužnikova zakašnjenja.
16. U Zakonu o visini stope zatezne kamate ("Službeni
glasnik RS" broj 19/01) relevantne odredbe glase:
Član 1.
Ovim zakonom utvrđuje se visina stopa zatezne kamate u
Republici Srpskoj u slučaju kada dužnik zakasni sa ispunjenjem
novčane obaveze u domaćoj ili stranoj valuti.[...]
Član 3.
Dužnik koji zakasni sa ispunjenjem novčane obaveze
duguje, pored glavnice i zateznu kamatu na iznos duga do dana
isplate po kamatnoj stopi utvrđenoj ovim zakonom.
Stopa zatezne kamate sastoji se od:
1) stope rasta cijena na malo za period za koji se računa
zatezna kamata i
2) fiksne stope od 0,05 odsto dnevno.
Član 4.
Obračun zatezne kamate vrši se tako da se fiksna stopa od
0,05 odsto dnevno množi sa brojem dana zakašnjenja i tako

Utorak, 29. 10. 2013.

utvrđena stopa množi sa iznosom glavnog duga uvećanog za
kamatu po stopi rasta cijenа na malo iz prethodnog člana. [...]
17. U Zakonu o dopuni Zakona o visini stope zatezne
kamate ("Službeni glasnik RS" broj 52/06) relevantne odredbe
glase:
Član 1.
U Zakonu o visini stope zatezne kamate ("Službeni glasnik
RS", broj 19/01) poslije člana 4 dodaje se član 4a i 4b koji
glase:
Član 4a.
Na novčane obaveze iskazane u dinarima ne obračunava
se kamata, već se dug konvertuje u DEM, odnosno KM po
najnovijem kursu po kojem su komercijalne banke otkupljivale
tu valutu u mjestu ispunjenja obaveze na dan dospjelosti i na
tako konvertovan iznos obračunava se zatezna kamata po
kamatnoj stopi koja se plaća na neoročene štedne uloge (štedne
uloge po viđenju) u DEM i to do dana ispunjenja glavnog duga,
a najdalje do 18. maja 2001. godine, od kojeg dana se kamata
obračunava prema odredbama člana 3. osnovnog zakona.
Član 4b.
Iznos obračunate zatezne kamate ne može biti veći od
glavnog duga.
VI. Dopustivost
18. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i
Hercegovine Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u
pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu
predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i
Hercegovini.
19. U skladu s članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv
presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi
djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se
podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije
primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku
kojeg je koristio.
20. Ustavni sud zapaža da apelant osporava rješenje
Vrhovnog suda od 21. septembra 2010. godine i presudu Višeg
privrednog suda od 11. juna 2010. godine. S tim u vezi, Ustavni
sud smatra da je revizija u konkretnom slučaju bila neefektivan
pravni lijek, s obzirom da je odbačena kao nedopuštena, pa je
slijedom navedenog konačna odluka u ovom predmetu, u
smislu ranije iznesenog stava, presuda Višeg privrednog suda
kojom je meritorno odlučeno o apelantovom tužbenom
zahtjevu.
21. Dakle, u konkretnom slučaju, predmet osporavanja
apelacijom je presuda Višeg privrednog suda od 11. juna 2010.
godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova
mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu Višeg
privrednog suda apelant je primio 28. juna 2010. godine, a
predmetna apelacija je podnesena 14. oktobra 2010. godine,
odnosno nakon proteka 60 dana kako je to propisano članom
16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Međutim, s obzirom na stav
Ustavnog suda iz Odluke AP 3494/10 (da apelant nakon
donošenja odluke o reviziji, nezavisno od vrste odluke, ima
mogućnost da ponovo podnese apelaciju), apelacija je u
konkretnom slučaju podnesena u roku. Konačno, apelacija
ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda,
jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki
drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.
22. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i
Hercegovine, te člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete u pogledu
dopustivosti.

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

VII. Meritum
23. Apelant pobija navedenu presudu Višeg privrednog
suda, ističući prije svega da mu je povrijeđeno pravo na
pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i
člana 6. stav 1. Evropske konvencije, te pravo na imovinu iz
člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola
broj 1 uz Evropsku konvenciju. Navodi o povredi ovih prava u
osnovi se svode na pogrešnu primjenu materijalnog prava,
odnosno Zakona o visini stope zatezne kamate i Zakona o
dopuni Zakona o visini stope zatezne kamate.
24. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom
dijelu glasi:
Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska
prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje:
e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim
stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom.
25. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom
dijelu glasi:
Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili
osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega svako ima
pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku
pred nezavisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom.
26. Član II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine glasi:
Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska
prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje:
k) Pravo na imovinu.
27. Član 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju
glasi:
Svako fizičko ili pravno lice ima pravo mirno na
neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje
imovine, osim u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim
zakonom i općim načelima međunarodnog prava.
Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na
pravo države da primjenjuje takve zakone koje smatra
potrebnim da bi nadzirala korištenje imovine u skladu s općim
interesima ili da bi osigurala naplatu poreza ili drugih
doprinosa ili kazni.
28. S tim u vezi, Ustavni sud podsjeća da prema praksi
Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski
sud) i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju
zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i
primjene materijalnog prava (vidi Evropski sud, Pronina protiv
Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna 2005. godine,
aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan da
supstituira redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je
općenito zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze
koje su izveli (vidi Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog
Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005. godine, aplikacija broj
19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je
eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava
(pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na
djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila,
eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska.
29. U vezi s navodima predmetne apelacije, koji se tiču
načina na koji je Viši privredni sud primijenio materijalno
pravo u pogledu utvrđenja visine i načina obračuna kamate u
konkretnom slučaju, Ustavni sud podsjeća da je identično
pravno pitanje raspravio u svojoj Odluci broj AP 401/08 (vidi
Ustavni sud, odluka o dopustivosti i meritumu od 15. juna
2010. godine, st. 46 i 47, dostupna na www.ustavnisud.ba) u
kojoj je zauzeo stav da je [...] Okružni sud, preinačujući
prvostepenu presudu u dijelu odluke o zateznoj kamati,
postupao u skladu s članom 221. Zakona o parničnom postupku
kojim je propisana obaveza drugostepenog suda da po
službenoj dužnosti pazi na primjenu materijalnog prava. Dalje,
iz obrazloženja osporene presude ne može se zaključiti da je

Broj 84 - Stranica 111

Okružni sud izašao van okvira zakonskog ovlaštenja da
primjenjuje materijalno pravo prema vlastitoj ocijeni, a s
obzirom na utvrđeno činjenično stanje. Naime, Okružni sud je
potvrdio prvostepenu presudu u pogledu odluke o glavnoj
stvari, ocjenjujući da je prvostepeni sud pravilno utvrdio
činjenično stanje, ali da je prvostepeni sud pogrešno primijenio
materijalno pravo. Pri tom, iz predočenog se ne može zaključiti
da je primjenom zakonskog propisa koji je bio na snazi u
vrijeme donošenja osporene presude (Zakon o visini stope
zatezne kamate i Zakon o dopuni zakona o visini zatezne
kamate) Okružni sud postupao proizvoljno ili na način kojim se
vrijeđaju apelantova ustavna prava. Prema mišljenju Ustavnog
suda, zaista bi bilo van njegove nadležnosti da u konkretnom
slučaju odlučuje odnosno utvrđuje metodu obračuna zatezne
kamate na iznos glavnog duga koji je dosuđen apelantu,
odnosno da odlučuje o tome na osnovu kojih propisa o zateznoj
kamati treba, u ovom slučaju, izvršiti obračun te kamate na
dosuđeni iznos glavnog duga. Stoga, Ustavni sud smatra da u
konkretnom slučaju nije bilo arbitrarne primjene propisa o
zateznoj kamati, te da nije došlo do povrede prava na pravično
suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6.
stav 1. Evropske konvencije.
30. U odnosu na navode apelacije koji se tiču povrede
prava na imovinu, Ustavni sud je u navedenoj Odluci AP
401/08 (st. 55 i 56) istakao da [...] Prema mišljenju Ustavnog
suda, s aspekta poštivanja ljudskih prava, bitno je da se odluka
zasniva na važećim propisima čija primjena nije bila
proizvoljna ili diskriminacijska, dok se eventualne promjene
propisa i posljedice koje one uzrokuju ne mogu vezati za
obavezu suda da u svakom predmetu donese odluku u
razumnom roku. Ustavni sud smatra da nema sumnje da Zakon
o visini stope zatezne kamate ima legitimni cilj, jer ovaj zakon
kao lex specialis reguliše važno pitanje (sankciju za slučaj
kašnjenja u izvršavanju novčanih obaveza). Osim toga, Ustavni
sud je mišljenja da u konkretnom slučaju na apelanta nije
stavljen ni "pretjeran teret", odnosno da nije narušeno načelo
"proporcionalnosti" jer apelant, primjenom relevantnih propisa
o zateznoj kamati, nije lišen zatezne kamate, a činjenica da je
nije ostvario u očekivanom iznosu ne može pokrenuti pitanje
kršenja navedenog principa. Imajući u vidu navedeno, Ustavni
sud smatra da nije došlo do kršenja prava na imovinu iz člana
II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1
uz Evropsku konvenciju.
31. S obzirom da se stavovi navedeni u Odluci broj AP
401/08 u potpunosti mogu primijeniti na konkretan slučaj,
Ustavni sud u ovoj odluci neće posebno razmatrati apelantove
navode, nego se poziva na obrazloženje i razloge date u
citiranoj odluci, imajući u vidu da se oni odnose i na ovu
odluku. Prema navedenom, Ustavni sud zaključuje da u
konkretnom slučaju nije došlo do povrede prava na pravično
suđenje i imovinu iz čl. II/3.e) i k), kao i člana 6. Evropske
konvencije i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.
Ostali navodi
32. U obrazlaganju razloga zašto smatra da mu je
presudom Višeg privrednog suda povrijeđeno pravo na
pravičan postupak, apelant se pozvao na Odluku Ustavnog suda
broj U 50/01 od 30. januara 2004. godine, zbog čega će biti
neophodno da se iznese izreka i suština navedene odluke, radi
poređenja da li pravni slučaj, odnosno pravna situacija iz te
odluke, odgovara predmetnoj apelaciji i može li se to odlučenje
primijeniti na konkretni predmet ove apelacije. Naime, u Odluci
Ustavnog suda U 50/01 od 30. januara 2004. godine, u
postupku koji je pokrenut po zahtjevu Kantonalnog suda u
Širokom Brijegu, je utvrđeno da član 37. Zakona o izmjenama i
dopunama Zakona o osiguranju imovine i lica FBiH nije u

Broj 84 - Stranica 112

SLUŽBENI GLASNIK BiH

saglasnosti s članom II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i
članom 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu
ljudskih prava i osnovnih sloboda. Član 37. Zakona o
osiguranju imovine i lica FBiH glasi: Na iznos naknade štete
(glavnica), određene izvršnim ispravama (sudske presude i
sudska poravnanja) i vansudska poravnanja iz osiguranja, ne
obračunavaju se kamate za čitav period rata odnosno
neposredne ratne opasnosti u Bosni i Hercegovini. Ustavni sud
smatra da se izreka i obrazloženje Odluke U 51/01 ne može
dovesti u vezu s navodima apelanta koji smatra da je Viši
privredni sud u konkretnom slučaju nepravilno odredio kamatu.
33. Također, Ustavni sud smatra neosnovanim apelantovo
pozivanje na povredu prava na zabranu diskriminacije, s
obzirom da svoje navode nije potkrijepio bilo kakvim dokazima
da je u odnosu na njega došlo do "različitog tretmana" u
"podudarnim situacijama", te stoga, a imajući u vidu zaključak
u pogledu prava na pravično suđenje i imovinu, Ustavni sud
smatra da u konkretnom slučaju nije bilo povrede člana 14. u
vezi s članom 6. Evropske konvencije i članom 1. Protokola
broj 1 uz Evropsku konvenciju, kao ni povrede člana II/4.
Ustava Bosne i Hercegovine.
34. Konačno, konkretnom apelacijom apelant traži da se
utvrdi da Zakon o dopuni Zakona o visini stope zatezne kamate
(čl. 4a. i 4b.) nije u skladu s članom II/3.e) i k) Ustava Bosne i
Hercegovine, članom 6. Evropske konvencije i članom 1.
Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, kao ni članom 2. stav
3. tačka c. Međunarodnog pakta o političkim i građanskim
pravima. S tim u vezi, Ustavni sud zapaža da apelant nije lice
koje, u skladu s članom VI/3.a) Ustava Bosne i Hercegovine,
može pokrenuti pitanje je li "neki član Ustava ili zakona entiteta
u saglasnosti s ovim Ustavom" (vidi Ustavni sud, Odluka o
dopustivosti i meritumu AP 1385/09 od 10. oktobra 2012.
godine, stav 51, dostupna na www.ustavnisud.ba).
VIII. Zaključak
35. Ustavni sud zaključuje da ne postoji kršenje prava na
pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i
člana 6. stav 1. Evropske konvencije, te prava na imovinu iz
člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola
broj 1 uz Evropsku konvenciju, kao ni prava na zabranu
diskriminacije iz člana 14. Evropske konvencije, kada je Viši
privredni sud dao jasne razloge i obrazloženje za svoju odluku,
a iz predočenog se ne može zaključiti da je pri tom postupao
arbitrarno i diskriminacijski, na način kojim se vrijeđaju
apelantova prava.
36. Na osnovu člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.
37. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine,
odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće.
Predsjednica
Ustavnog suda Bosne i Hercegovine
Valerija Galić, s. r.

1118

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudaca,
u predmetu broj AP 1684/13, rješavajući apelaciju Aziza
Turudije i Vlatke Šafaržik, na temelju članka VI/3.(b) Ustava
Bosne i Hercegovine, članka 16. stavak 3, članka 59. stavak 2.
alineja 2, članka 61. st. 1. i 2. i članka 64. stavak 1. Pravila
Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i
Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:
Valerija Galić, predsjednica
Miodrag Simović, dopredsjednik
Seada Palavrić, dopredsjednica
Mato Tadić, sudac
Zlatko M. Knežević, sudac

Utorak, 29. 10. 2013.

na sjednici održanoj 17. rujna 2013. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU

Usvaja se apelacija Aziza Turudije i Vlatke Šafaržik.
Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz članka
II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1.
Europske konvenciju za zaštitu ljudskih prava i temeljnih
sloboda u odnosu na pravo na pristup sudu.
Nalaže se Općinskom sudu u Sarajevu da Azizu Turudiji
i Vlatki Šafaržik omogući pravo na pristup sudu kao segmentu
prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i
Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za
zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda sukladno ovoj odluci
u slučaju da odluče ponovno podnijeti tužbe.
Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i
Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i
Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u
"Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".
OBRAZLOŽENJE
I. Uvod
1. Aziz Turudija (u daljnjem tekstu: apelant) iz Sarajeva, a
kojeg zastupa Nedim Begović, odvjetnik iz Visokog, podnio je
22. travnja 2013. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i
Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv obavijesti
Općinskog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Općinski sud)
broj 17/8-1-13 od 27. ožujka 2013. godine uz vraćanje tužbe
zbog toga što nije plaćena pristojba. Apelant je zatražio da se
donese privremena mjera kojom će se Općinskom sudu naložiti
da odmah "zavede tužbu koju je predao u pošti u Istočnom
Sarajevu 31. decembra 2012. godine u protokol u kojem se
zavode tužbe" i da kao dan primitka tužbe navede nadnevak
predaje tužbe na poštu u Istočnom Sarajevu, tj. 31. prosinac
2012. godine. Apelacija je registrirana pod brojem AP 1684/13.
2. Vlatka Šafaržik (u daljnjem tekstu: apelantica) iz
Zenice, a koju zastupa Nedim Begović, odvjetnik iz Visokog,
podnijela je 13. svibnja 2013. godine apelaciju Ustavnom sudu
Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv
obavijesti Općinskog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu:
Općinski sud) broj 46/12-2-13 od 10. travnja 2013. godine uz
vraćanje tužbe zbog toga što nije plaćena pristojba. Apelantica
je zatražila donošenje privremene mjere kojom će se
Općinskom sudu naložiti da odmah "zavede tužbu protiv
označenih tuženih u protokol u kom se zavode tužbe" i da kao
dan primitka tužbe navede nadnevak predaje tužbe na poštu u
Sarajevu, tj. 8. veljače 2013. godine. Apelacija je registrirana
pod brojem AP 2030/13.
II. Postupak pred Ustavnim sudom
3. Odlukom o privremenoj mjeri broj 1684/13 od 12.
lipnja 2013. godine odbijen je kao neutemeljen apelantov
zahtjev za donošenje privremene mjere.
4. Odlukom o privremenoj mjeri broj AP 2030/13 od 12.
lipnja 2013. godine odbijen je kao neutemeljen apelantičin
zahtjev za donošenje privremene mjere.
5. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda,
od Općinskog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Općinski
sud) zatraženo je 19. lipnja 2013. godine da dostavi odgovor na
apelacije.
6. Općinski sud je odgovore dostavio 3. srpnja 2013.
godine.
7. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda,
odgovori na apelaciju dostavljeni su apelantima 11. srpnja
2013. godine.
8. Obzirom na to da se apelacije registrirane pod brojem
AP 1684/13 i AP 2030/13 tiču iste činjenične i pravne osnove,
Ustavni sud je, sukladno članku 31. stavak 1. Pravila Ustavnog

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

suda, odlučio voditi jedan postupak i donijeti jednu odluku pod
brojem AP 1684/13.
9. Ustavni sud je u Malom vijeću 12. lipnja 2013. godine,
na temelju članka 24. stavak 4. Pravila Ustavnog suda, donio
odluku da se povodom ovih predmeta žurno postupa.
III. Činjenično stanje
Činjenice u predmetu broj AP 1684/13
10. Apelant je putem pošte uputio tužbu Općinskom sudu
protiv označenog tuženog radi isplate osigurane sume zbog
nezgode koja se dogodila 31. srpnja 2009. godine. Općinski sud
je, nakon što je zaprimio tužbu, apelantu uputio poziv da u roku
od osam dana uplati sudbenu pristojbu na tužbu uz upozorenje
da će tužba biti vraćena i da će se smatrati da nije ni podnesena
ako ne uplati sudbenu pristojbu. U ostavljenom roku apelant
nije uplatio sudbenu pristojbu.
11. Općinski sud je putem obavijesti broj 17/8-1-13 od 27.
ožujka 2013. godine apelantu vratio tužbu zbog neplaćanja
sudbene pristojbe. U obavijesti je navedeno da se tužba
zaprimljena 8. siječnja 2013. godine vraća apelantu, sukladno
članku 4. stavak 1. Zakona o sudskim taksama ("Službeni
glasnik Kantona Sarajevo" broj 21/09), jer nije postupio po
pozivu za plaćanje sudbene pristojbe, te da će se smatrati da
tužba nije ni podnesena.
Činjenice u predmetu broj AP 2030/13
12. Apelantica je putem pošte uputila tužbu Općinskom
sudu protiv označenih tuženih radi naknade štete koju je
pretrpjela na svojem vozilu uslijed prometne nezgode koja se
dogodila 7. travnja 2011. godine. Općinski sud je, nakon što je
zaprimio tužbu, apelantici uputio poziv da u roku od osam dana
uplati sudbenu pristojbu na tužbu uz upozorenje da će tužba biti
vraćena i da će se smatrati da nije ni podnesena ako se ne uplati
sudbena pristojba. U ostavljenom roku apelantica nije uplatila
sudbenu pristojbu.
13. Općinski sud je putem obavijesti broj 46/12-2-13 od
10. travnja 2013. godine apelantici vratio tužbu zbog neplaćanja
sudbene pristojbe. U obavijesti je navedeno da se tužba
zaprimljena 12. veljače 2013. godine vraća apelantici, sukladno
članku 4. stavak 1. Zakona o sudskim taksama ("Službeni
glasnik Kantona Sarajevo" broj 21/09), jer nije postupila po
pozivu za plaćanje sudbene pristojbe, te da će se smatrati da
tužba nije ni podnesena.
IV. Apelacija
a) Navodi iz apelacije
14. Apelant smatra da mu je povrijeđeno pravo na
pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine
i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih
prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska
konvencija) i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne
i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku
konvenciju. Apelant ukazuje da je Ustavni sud u Odluci o
dopustivosti i meritumu broj U 8/12 od 23. rujna 2012. godine
utvrdio da članak 4. Zakona o sudskim taksama nije sukladan
članku II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članku 6. stavak 1.
Europske konvencije. Dalje, apelant smatra da primjena članka
4. Zakona o sudskim taksama predstavlja kršenje njegovog
prava na pristup sudu. Apelant je još naveo da je tužbu predao
putem pošte u Istočnom Sarajevu 31. prosinca 2012. godine, da
o tome posjeduje ovjerenu potvrdu o primitku pošiljke, da je to
bio posljednji dan za predaju tužbe prije nastupanja roka
zastarjelosti, te, najzad, da je Općinski sud tužbu zaprimio ali je
kao nadnevak primitka označio 8. siječanj 2013. godine.
15. Apelantica smatra da joj je povrijeđeno pravo na
pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine
i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih
prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska

Broj 84 - Stranica 113

konvencija) i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne
i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku
konvenciju. Apelantica ukazuje da je Ustavni sud u Odluci o
dopustivosti i meritumu broj U 8/12 od 23. rujna 2012. godine
utvrdio da članak 4. Zakona o sudskim taksama nije sukladan
članku II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članku 6. stavak 1.
Europske konvencije. Dalje, apelantica smatra da primjena
članka 4. Zakona o sudskim taksama predstavlja kršenje
njezinog prava na pristup sudu.
b) Odgovor na apelaciju
16. Općinski sud je u odgovoru na apelacije ukazao da je
Odlukom Ustavnog suda, koja je objavljena u "Službenom
glasniku BiH" broj 10/13 od 11. veljače 2013. godine,
Skupštini Kantona Sarajevo naloženo da najkasnije u roku od
šest mjeseci od objave ove odluke u službenom glasilu usuglasi
odredbe članka 4. Zakona o sudskim taksama Kantona Sarajevo
sa člankom II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 6.
stavak 1. Europske konvencije. Dalje, ukazano je da Skupština
Kantona još nije postupila po navedenoj odluci Ustavnog suda,
pa da je "uprava Općinskog suda 2. srpnja 2013. godine dala
uputu prijemnom uredu prema kojem neplaćena sudbena
pristojba ne može biti razlogom da se odbije primitak podneska,
što znači da se neposredno primjenjuje navedena odluka
Ustavnog suda".
V. Relevantni propisi
17. Zakon o parničnom postupku ("Službene novine
FBiH" br. 53/03, 73/05, 19/06) u relevantnom dijelu glasi:
Član 53.
(1) Parnični postupak se pokreće tužbom. [...]
Član 384.
Svaka stranka prethodno sama snosi troškove koje je
prouzrokovala svojim radnjama.
18. Zakon o sudskim taksama Kantona Sarajevo
("Službene novine Kantona Sarajevo" br. 21/09, 29/09 i 14/11)
u relevantnom dijelu glasi:
Član 4.
(Uzajamnost plaćanja takse i preduzimanja radnji u postupku)
(1) Sud neće preduzimati nikakve radnje ako takseni
obveznik nije platio taksu propisanu ovim zakonom. U slučaju
podnošenja podneska bez dokaza o plaćenoj taksi, sud će
pozvati stranku, odnosno njenog punomoćnika, da uplati taksu
u roku od 8 dana, uz upozorenje da će joj podnesak biti vraćen.
Ako stranka ne ispoštuje određeni rok, sud će podnesak vratiti
uz obavijest da je vraćen zbog neplaćanja sudske takse i
smatrat će se kao da nije bio podnesen.
VI. Dopustivost
19. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i
Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost
u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu
predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i
Hercegovini.
20. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv
presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi
učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se
podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj
apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom
lijeku kojeg je koristio.
21. Sukladno članku 16. stavak 3. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud može iznimno razmatrati apelaciju i kada nema
odluke nadležnog suda ukoliko apelacija ukazuje na ozbiljna
kršenja prava i temeljnih sloboda koje štiti Ustav Bosne i

Broj 84 - Stranica 114

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Hercegovine ili međunarodni instrumenti za zaštitu ljudskih
prava koji se primjenjuju u Bosni i Hercegovini.
22. U konkretnom slučaju apelant i apelantica su podnijeli
apelaciju protiv obavijesti Općinskog suda broj 17/8-1-13 od
27. ožujka 2013. godine i broj 46/12-2-13 od 10. travnja 2013.
godine, tvrdeći da im je vraćanjem tužbi zbog neplaćenih
pristojbi u ostavljenom roku uz konstataciju da će se smatrati da
nisu ni podnesene povrijeđeno pravo na pristup sudu kao
segment prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava
Bosne i Hercegovine i članak 6. stavak 1. Europske konvencije.
Iz predočenih obavijesti Općinskog suda proizlazi da su tužbe
vraćene apelantima i da se smatra da nisu ni podnesene
sukladno članku 4. stavak 1. Zakona o sudskim taksama.
Ustavni sud podsjeća da je u Odluci o dopustivosti i meritumu
broj U 8/12 od 23. studenog 2012. godine (objavljena u
"Službenom glasniku BiH" broj 10/13 od 11. veljače 2013.
godine) utvrdio da članak 4. Zakona o sudskim taksama
Kantona Sarajevo ("Službene novine Kantona Sarajevo" br.
21/09, 29/09 i 14/11) nije sukladan članku II/3.(e) Ustava
Bosne i Hercegovine i članku 6. stavak 1. Europske konvencije.
Obzirom na to da predmetne apelacije ukazuju na ozbiljna
kršenja prava iz Ustava Bosne i Hercegovine i Europske
konvencije, te imajući u vidu citiranu Odluku broj U 8/12,
predmetne apelacije su dopustive u smislu članka 16. stavak 3.
Pravila Ustavnog suda.
23. Konačno, apelacija u ovom dijelu ispunjava i uvjete iz
članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno
(prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni
razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.
24. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i
Hercegovine, članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete
u pogledu dopustivosti.
VII. Meritum
25. Apelanti smatraju da im je, zbog vraćanja tužbi zato
što nisu platili sudbene pristojbe, povrijeđeno pravo na pristup
sudu kao segment prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e)
Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske
konvencije.
Pravo na pravično suđenje
26. Članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine u
relevantnom dijelu glasi:
Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju
ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka stavak 2, što
uključuje:
(...)
e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim
stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke.
27. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u
relevantnom dijelu glasi:
1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili
osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima
pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred
neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom.(...)
28. Ustavni sud primjećuje da su apelantu i apelantici
tužbe vraćene sukladno članku 4. stavak 1. Zakona o sudskim
taksama, jer nisu postupili po pozivu da plate sudbene pristojbe
uz napomenu da će se smatrati da tužbe nisu ni podnesene.
Apelanti smatraju da im je zbog toga povrijeđeno pravo na
pristup sudu kao segment prava na pravično suđenje.
29. Ustavni sud podsjeća da je u Odluci o dopustivosti i
meritumu broj U 8/12 utvrdio da članak 4. Zakona o sudskim
taksama Kantona Sarajevo ("Službene novine Kantona
Sarajevo" br. 21/09, 29/09 i 14/11) nije sukladan članku II/3.(e)
Ustava Bosne i Hercegovine i članku 6. stavak 1. Europske

Utorak, 29. 10. 2013.

konvencije. Naime, Ustavni sud je zaključio da
onemogućavanje da se vodi postupak ako na podnesak,
uključujući i tužbu, nije unaprijed plaćena sudbena pristojba ne
predstavlja sredstvo koje je razumno proporcionalno ostvarenju
legitimnog cilja – naplate sudbenih pristojbi kao javnih prihoda,
jer se na taj način potpuno ograničava pravo na pristup sudu,
odnosno mogućnost da se vodi sudbeni postupak, čime za
stranku u postupku mogu nastati neotklonjive štetne posljedice,
što je suprotno samoj biti prava na pravično suđenje iz članka 6.
stavak 1. Europske konvencije.
30. Obzirom na to da su apelantu i apelantici tužbe
vraćene i da se ima smatrati da nisu ni podnesene, a kako je
navedeno u predočenim obavijestima, sukladno članku 4.
stavak 1. Zakona o sudskim taksama, Ustavni sud smatra da je
apelantu i apelantici povrijeđeno pravo na pristup sudu kao
segment prava na pravično suđenje pošto ustanovljeno
ograničenje, koje se ogleda u plaćanju sudbene pristojbe kao
uvjeta da se po tužbi postupi, ne predstavlja sredstvo koje je
proporcionalno legitimnom cilju - naplati sudbenih pristojbi
kao javnih prihoda, jer narušava samu bit prava na pristup sudu.
31. Ustavni sud zaključuje da je u okolnostima
konkretnog slučaja apelantu i apelantici povrijeđeno pravo na
pristup sudu kao segment prava na pravično suđenje iz članka
II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1.
Europske konvencije.
32. Sukladno navedenom, Ustavni sud je naložio
Općinskom sudu da apelantu i apelantici omogući pristup sudu
suglasno ovoj odluci u slučaju da odluče ponovno podnijeti
tužbe.
Ostali navodi
33. Obzirom na zaključak o povredi prava na pravično
suđenje, Ustavni sud smatra da nema potrebe posebno ispitivati
i navode apelanata u odnosu na pravo na imovinu iz članka
II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1
uz Europsku konvenciju.
VIII. Zaključak
34. Ustavni sud zaključuje da postoji povreda prava na
pristup sudu kao segmenta prava na pravično suđenje iz članka
II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1.
Europske konvencije kada zakonom ustanovljeno ograničenje,
koje se ogleda u plaćanju sudbene pristojbe kao uvjeta da se po
tužbi postupi, ne predstavlja sredstvo koje je proporcionalno
legitimnom cilju – naplati sudbenih pristojbi kao javnih
prihoda, jer narušava samu bit prava na pristup sudu.
35. Na temelju članka 16. stavak 3, članka 61. st. 1. i 2. i
članka 64. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je
odlučio kao u dispozitivu ove odluke.
36. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine,
odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.
Predsjednica
Ustavnog suda Bosne i Hercegovine
Valerija Galić, v. r.
Уставни суд Босне и Херцеговине у Вијећу од пет
судија, у предмету број АП 1684/13, рјешавајући апелацију
Азиза Турудије и Влатке Шафаржик, на основу члана
VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 16 став 3, члана
59 став 2 алинеја 2, члана 61 ст. 1 и 2 и члана 64 став 1
Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени
гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у
саставу:
Валерија Галић, предсједница
Миодраг Симовић, потпредсједник
Сеада Палаврић, потпредсједница

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Мато Тадић, судија
Златко М. Кнежевић, судија
на сједници одржаној 17. септембра 2013. године
донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ

Усваја се апелација Азиза Турудије и Влатке
Шафаржик.
Утврђује се повреда права на правично суђење из
члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1
Европске конвенцију за заштиту људских права и основних
слобода у односу на право на приступ суду.
Налаже се Општинском суду у Сарајеву да Азизу
Турудији и Влатки Шафаржик омогући право на приступ
суду као сегменту права на правично суђење из члана II/3е)
Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске
конвенције за заштиту људских права и основних слобода у
складу са овом одлуком у случају да одлуче да поново
поднесу тужбе.
Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и
Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и
Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и
у "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и
Херцеговине".
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
I. Увод
1. Азиз Турудија (у даљњем тексту: апелант) из
Сарајева, а ког заступа Недим Беговић, адвокат из Високог,
поднио је 22. априла 2013. године апелацију Уставном суду
Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд)
против обаввјештења Општинског суда у Сарајеву (у
даљњем тексту: Општински суд) број 17/8-1-13 од 27.
марта 2013. године уз враћање тужбе због тога што није
плаћена такса. Апелант је затражио да се донесе
привремена мјера којом ће се Општинском суду наложити
да одмах "заведе тужбу коју је предао у пошти у Источном
Сарајеву 31. децембра 2012. године у протокол у ком се
заводе тужбе" и да као дан пријема тужбе наведе датум
предаје тужбе на пошту у Источном Сарајеву, тј. 31.
децембар 2012. године. Апелација је регистрована под
бројем АП 1684/13.
2. Влатка Шафаржик (у даљњем тексту: апеланткиња)
из Зенице, а коју заступа Недим Беговић, адвокат из
Високог, поднијела је 13. маја 2013. године апелацију
Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту:
Уставни суд) против обавјештења Општинског суда у
Сарајеву (у даљњем тексту: Општински суд) број 46/12-213 од 10. априла 2013. године уз враћање тужбе због тога
што није плаћена такса. Апеланткиња је затражила
доношење привремене мјере којом ће се Општинском суду
наложити да одмах "заведе тужбу против означених
тужених у протокол у ком се заводе тужбе" и да као дан
пријема тужбе наведе датум предаје тужбе на пошту у
Сарајеву, тј. 8. фебруар 2013. године. Апелација је
регистрована под бројем АП 2030/13.
II. Поступак пред Уставним судом
3. Одлуком о привременој мјери број 1684/13 од 12.
јуна 2013. године одбијен је као неоснован апелантов
захтјев за доношење привремене мјере.
4. Одлуком о привременој мјери број АП 2030/13 од
12. јуна 2013. године одбијен је као неоснован
апеланткињин захтјев за доношење привремене мјере.
5. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда,
од Општинског суда у Сарајеву (у даљњем тексту:

Broj 84 - Stranica 115

Општински суд) затражено је 19. јуна 2013. године да
достави одговор на апелације.
6. Општински суд је одговоре доставио 3. јула 2013.
године.
7. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда,
одговори на апелацију достављени су апелантима 11. јула
2013. године.
8. С обзиром на то да се апелације регистроване под
бројем АП 1684/13 и АП 2030/13 тичу истог чињеничног и
правног основа, Уставни суд је, у складу са чланом 31 став
1 Правила Уставног суда, одлучио да води један поступак и
донесе једну одлуку под бројем АП 1684/13.
9. Уставни суд је у Малом вијећу 12. јуна 2013.
године, на основу члана 24 став 4 Правила Уставног суда,
донио одлуку да се поводом ових предмета хитно поступа.
III. Чињенично стање
Чињенице у предмету број АП 1684/13
10. Апелант је путем поште упутио тужбу
Општинском суду против означеног туженог ради исплате
осигуране суме због несреће која се догодила 31. јула 2009.
године. Општински суд је, након што је запримио тужбу,
апеланту упутио позив да у року од осам дана уплати
судску таксу на тужбу уз упозорење да ће тужба бити
враћена и да ће се сматрати да није ни поднесена ако не
уплати судску таксу. У остављеном року апелант није
уплатио судску таксу.
11. Општински суд је путем обавјештења број 17/8-113 од 27. марта 2013. године апеланту вратио тужбу због
неплаћања судске таксе. У обавјештењу је наведено да се
тужба запримљена 8. јануара 2013. године враћа апеланту,
у складу са чланом 4 став 1 Закона о судским таксама
("Службени гласник Кантона Сарајево" број 21/09), јер није
поступио по позиву за плаћање судске таксе, те да ће се
сматрати да тужба није ни поднесена.
Чињенице у предмету број АП 2030/13
12. Апеланткиња је путем поште упутила тужбу
Општинском суду против означених тужених ради накнаде
штете коју је претрпјела на свом возилу услијед
саобраћајне несреће која се догодила 7. априла 2011.
године. Општински суд је, након што је запримио тужбу,
апеланткињи упутио позив да у року од осам дана уплати
судску таксу на тужбу уз упозорење да ће тужба бити
враћена и да ће се сматрати да није ни поднесена ако се не
уплати судска такса. У остављеном року апеланткиња није
уплатила судску таксу.
13. Општински суд је путем обавјештења број 46/12-213 од 10. априла 2013. године апеланткињи вратио тужбу
због неплаћања судске таксе. У обавјештењу је наведено да
се тужба запримљена 12. фебруара 2013. године враћа
апеланткињи, у складу са чланом 4 став 1 Закона о судским
таксама ("Службени гласник Кантона Сарајево" број 21/09),
јер није поступила по позиву за плаћање судске таксе, те да
ће се сматрати да тужба није ни поднесена.
IV. Апелација
а) Наводи из апелације
14. Апелант сматра да му је повријеђено право на
правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и
Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за
заштиту људских права и основних слобода (у даљњем
тексту: Европска конвенција) и право на имовину из члана
II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола
број 1 уз Европску конвенцију. Апелант указује да је
Уставни суд у Одлуци о допустивости и меритуму број У
8/12 од 23. септембра 2012. године утврдио да члан 4
Закона о судским таксама није у складу са чланом II/3е)

Broj 84 - Stranica 116

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске
конвенције. Даље, апелант сматра да примјена члана 4
Закона о судским таксама представља кршење његовог
права на приступ суду. Апелант је још навео да је тужбу
предао путем поште у Источном Сарајеву 31. децембра
2012. године, да о томе посједује овјерену потврду о
пријему пошиљке, да је то био посљедњи дан за предају
тужбе прије наступања рока застарјелости, те, најзад, да је
Општински суд тужбу запримио али је као датум пријема
означио 8. јануар 2013. године.
15. Апеланткиња сматра да јој је повријеђено право на
правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и
Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за
заштиту људских права и основних слобода (у даљњем
тексту: Европска конвенција) и право на имовину из члана
II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола
број 1 уз Европску конвенцију. Апеланткиња указује да је
Уставни суд у Одлуци о допустивости и меритуму број У
8/12 од 23. септембра 2012. године утврдио да члан 4
Закона о судским таксама није у складу са чланом II/3е)
Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске
конвенције. Даље, апеланткиња сматра да примјена члана 4
Закона о судским таксама представља кршење њеног права
на приступ суду.
b) Одговор на апелацију
16. Општински суд је у одговору на апелације указао
да је Одлуком Уставног суда, која је објављена у
"Службеном гласнику БиХ" број 10/13 од 11. фебруара
2013. године, Скупштини Кантона Сарајево наложено да
најкасније у року од шест мјесеци од објављивања ове
одлуке у службеном гласилу усагласи одредбе члана 4
Закона о судским таксама Кантона Сарајево са чланом
II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1
Европске конвенције. Даље, указано је да Скупштина
Кантона још није поступила по наведеној одлуци Уставног
суда, па да је "управа Општинског суда 2. јула 2013. године
дала упутство пријемној канцеларији према ком неплаћена
судска такса не може бити разлог да се одбије пријем
поднеска, што значи да се непосредно примјењује наведена
одлука Уставног суда".
V. Релевантни прописи
17. Закон о парничном поступку ("Службене новине
ФБиХ" бр. 53/03, 73/05, 19/06) у релевантном дијелу гласи:
Члан 53.
(1) Парнични поступак се покреће тужбом. [...]
Члан 384.
Свака странка претходно сама сноси трошкове које
је проузроковала својим радњама.
18. Закон о судским таксама Кантона Сарајево
("Службене новине Кантона Сарајево" бр. 21/09, 29/09 и
14/11) у релевантном дијелу гласи:
Члан 4.
(Узајамност плаћања таксе и предузимања радњи у
поступку)
(1) Суд неће предузимати никакве радње ако таксени
обвезник није платио таксу прописану овим законом. У
случају подношења поднеска без доказа о плаћеној такси,
суд ће позвати странку, односно њеног пуномоћника, да
уплати таксу у року од 8 дана, уз упозорење да ће јој
поднесак бити враћен. Ако странка не испоштује одређени
рок, суд ће поднесак вратити уз обавијест да је враћен
због неплаћања судске таксе и сматрат ће се као да није
био поднесен.

Utorak, 29. 10. 2013.

VI. Допустивост
19. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и
Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону
надлежност у питањима која су садржана у овом уставу
када она постану предмет спора због пресуде било којег
суда у Босни и Херцеговини.
20. У складу са чланом 16 став 1 Правила Уставног
суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су
против пресуде, односно одлуке која се њоме побија,
исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према
закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је
подносилац апелације примио одлуку о посљедњем
дјелотворном правном лијеку којег је користио.
21. У складу са чланом 16 став 3 Правила Уставног
суда, Уставни суд може изузетно да разматра апелацију и
када нема одлуке надлежног суда уколико апелација
указује на озбиљна кршења права и основних слобода које
штити Устав Босне и Херцеговине или међународни
инструменти за заштиту људских права који се примјењују
у Босни и Херцеговини.
22. У конкретном случају апелант и апеланткиња су
поднијели апелацију против обавјештења Општинског суда
број 17/8-1-13 од 27. марта 2013. године и број 46/12-2-13
од 10. априла 2013. године, тврдећи да им је враћањем
тужби због неплаћених такси у остављеном року уз
констатацију да ће се сматрати да нису ни поднесене
повријеђено право на приступ суду као сегмент права на
правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и
Херцеговине и члан 6 став 1 Европске конвенције. Из
предочених обавјештења Општинског суда произилази да
су тужбе враћене апелантима и да се сматра да нису ни
поднесене у складу са чланом 4 став 1 Закона о судским
таксама. Уставни суд подсјећа да је у Одлуци о
допустивости и меритуму број У 8/12 од 23. новембра 2012.
године (објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 10/13
од 11. фебруара 2013. године) утврдио да члан 4 Закона о
судским таксама Кантона Сарајево ("Службене новине
Кантона Сарајево" бр. 21/09, 29/09 и 14/11) није у складу са
чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став
1 Европске конвенције. С обзиром на то да предметне
апелације указују на озбиљна кршења права из Устава
Босне и Херцеговине и Европске конвенције, те имајући у
виду цитирану Одлуку број У 8/12, предметне апелације су
допустиве у смислу члана 16 став 3 Правила Уставног суда.
23. Коначно, апелација у овом дијелу испуњава и
услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није
очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки
други формални разлог због којег апелација није
допустива.
24. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне
и Херцеговине, члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда,
Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава
услове у погледу допустивости.
VII. Меритум
25. Апеланти сматрају да им је, због враћања тужби
зато што нису платили судске таксе, повријеђено право на
приступ суду као сегмент права на правично суђење из
члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1
Европске конвенције.
Право на правично суђење
26. Члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине у
релевантном дијелу гласи:

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају
људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а
она обухватају:
(...)
е) Право на правичан поступак у грађанским и
кривичним стварима и друга права у вези са кривичним
поступком.
27. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном
дијелу гласи:
1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза
или основаности било какве кривичне оптужбе против
њега, свако има право на правичну и јавну расправу у
разумном року пред независним и непристрасним, законом
установљеним судом.(...)
28. Уставни суд примјећује да су апеланту и
апеланткињи тужбе враћене у складу са чланом 4 став 1
Закона о судским таксама, јер нису поступили по позиву да
плате судске таксе уз напомену да ће се сматрати да тужбе
нису ни поднесене. Апеланти сматрају да им је због тога
повријеђено право на приступ суду као сегмент права на
правично суђење.
29. Уставни суд подсјећа да је у Одлуци о
допустивости и меритуму број У 8/12 утврдио да члан 4
Закона о судским таксама Кантона Сарајево ("Службене
новине Кантона Сарајево" бр. 21/09, 29/09 и 14/11) није у
складу са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и
чланом 6 став 1 Европске конвенције. Наиме, Уставни суд
је закључио да онемогућавање да се води поступак ако на
поднесак, укључујући и тужбу, није унапријед плаћена
судска такса не представља средство које је разумно
пропорционално остварењу легитимног циља – наплате
судских такси као јавних прихода, јер се на тај начин
потпуно ограничава право на приступ суду, односно
могућност да се води судски поступак, чиме за странку у
поступку могу да настану неотклоњиве штетне посљедице,
што је супротно самој суштини права на правично суђење
из члана 6 став 1 Европске конвенције.
30. С обзиром на то да су апеланту и апеланткињи
тужбе враћене и да се има сматрати да нису ни поднесене, а
како је наведено у предоченим обавјештењима, у складу са
чланом 4 став 1 Закона о судским таксама, Уставни суд
сматра да је апеланту и апеланткињи повријеђено право на
приступ суду као сегмент права на правично суђење пошто
установљено ограничење, које се огледа у плаћању судске
таксе као услова да се по тужби поступи, не представља
средство које је пропорционално легитимном циљу наплати судских такси као јавних прихода, јер нарушава
саму суштину права на приступ суду.
31. Уставни суд закључује да је у околностима
конкретног случаја апеланту и апеланткињи повријеђено
право на приступ суду као сегмент права на правично
суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана
6 став 1 Европске конвенције.
32. Сходно наведеном, Уставни суд је наложио
Општинском суду да апеланту и апеланткињи омогући
приступ суду у складу са овом одлуком у случају да одлуче
да поново поднесу тужбе.
Остали наводи
33. С обзиром на закључак о повреди права на
правично суђење, Уставни суд сматра да нема потребе да
посебно испитује и наводе апеланата у односу на право на
имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и
члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

Broj 84 - Stranica 117

VIII. Закључак
34. Уставни суд закључује да постоји повреда права
на приступ суду као сегмента права на правично суђење из
члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1
Европске
конвенције
када
законом установљено
ограничење, које се огледа у плаћању судске таксе као
услова да се по тужби поступи, не представља средство
које је пропорционално легитимном циљу – наплати
судских такси као јавних прихода, јер нарушава саму
суштину права на приступ суду.
35. На основу члана 16 став 3, члана 61 ст. 1 и 2 и
члана 64 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд је
одлучио као у диспозитиву ове одлуке.
36. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине,
одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.
Предсједница
Уставног суда Босне и Херцеговине
Валерија Галић, с. р.
Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudija, u
predmetu broj AP 1684/13, rješavajući apelaciju Aziza
Turudije i Vlatke Šafaržik, na osnovu člana VI/3.b) Ustava
Bosne i Hercegovine, člana 16. stav 3, člana 59. stav 2. alineja
2, člana 61. st. 1. i 2. i člana 64. stav 1. Pravila Ustavnog suda
Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine"
br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:
Valerija Galić, predsjednica
Miodrag Simović, potpredsjednik
Seada Palavrić, potpredsjednica
Mato Tadić, sudija
Zlatko M. Knežević, sudija
na sjednici održanoj 17. septembra 2013. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU

Usvaja se apelacija Aziza Turudije i Vlatke Šafaržik.
Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz člana
II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske
konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u
odnosu na pravo na pristup sudu.
Nalaže se Općinskom sudu u Sarajevu da Azizu Turudiji
i Vlatki Šafaržik omogući pravo na pristup sudu kao segmentu
prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i
Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu
ljudskih prava i osnovnih sloboda u skladu sa ovom odlukom u
slučaju da odluče da ponovo podnesu tužbe.
Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i
Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i
Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u
"Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".
OBRAZLOŽENJE
I. Uvod
1. Aziz Turudija (u daljnjem tekstu: apelant) iz Sarajeva, a
kog zastupa Nedim Begović, advokat iz Visokog, podnio je 22.
aprila 2013. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i
Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv obavijesti
Općinskog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Općinski sud)
broj 17/8-1-13 od 27. marta 2013. godine uz vraćanje tužbe
zbog toga što nije plaćena taksa. Apelant je zatražio da se
donese privremena mjera kojom će se Općinskom sudu naložiti
da odmah "zavede tužbu koju je predao u pošti u Istočnom
Sarajevu 31. decembra 2012. godine u protokol u kom se
zavode tužbe" i da kao dan prijema tužbe navede datum predaje
tužbe na poštu u Istočnom Sarajevu, tj. 31. decembar 2012.
godine. Apelacija je registrirana pod brojem AP 1684/13.

Broj 84 - Stranica 118

SLUŽBENI GLASNIK BiH

2. Vlatka Šafaržik (u daljnjem tekstu: apelantica) iz
Zenice, a koju zastupa Nedim Begović, advokat iz Visokog,
podnijela je 13. maja 2013. godine apelaciju Ustavnom sudu
Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv
obavijesti Općinskog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu:
Općinski sud) broj 46/12-2-13 od 10. aprila 2013. godine uz
vraćanje tužbe zbog toga što nije plaćena taksa. Apelantica je
zatražila donošenje privremene mjere kojom će se Općinskom
sudu naložiti da odmah "zavede tužbu protiv označenih tuženih
u protokol u kom se zavode tužbe" i da kao dan prijema tužbe
navede datum predaje tužbe na poštu u Sarajevu, tj. 8. februar
2013. godine. Apelacija je registrirana pod brojem AP 2030/13.
II. Postupak pred Ustavnim sudom
3. Odlukom o privremenoj mjeri broj 1684/13 od 12. juna
2013. godine odbijen je kao neosnovan apelantov zahtjev za
donošenje privremene mjere.
4. Odlukom o privremenoj mjeri broj AP 2030/13 od 12.
juna 2013. godine odbijen je kao neosnovan apelanticin zahtjev
za donošenje privremene mjere.
5. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda,
od Općinskog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Općinski
sud) zatraženo je 19. juna 2013. godine da dostavi odgovor na
apelacije.
6. Općinski sud je odgovore dostavio 3. jula 2013. godine.
7. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda,
odgovori na apelaciju dostavljeni su apelantima 11. jula 2013.
godine.
8. S obzirom na to da se apelacije registrirane pod brojem
AP 1684/13 i AP 2030/13 tiču iste činjenične i pravne osnove,
Ustavni sud je, u skladu sa članom 31. stav 1. Pravila Ustavnog
suda, odlučio da vodi jedan postupak i donese jednu odluku pod
brojem AP 1684/13.
9. Ustavni sud je u Malom vijeću 12. juna 2013. godine,
na osnovu člana 24. stav 4. Pravila Ustavnog suda, donio
odluku da se povodom ovih predmeta hitno postupa.
III. Činjenično stanje
Činjenice u predmetu broj AP 1684/13
10. Apelant je putem pošte uputio tužbu Općinskom sudu
protiv označenog tuženog radi isplate osigurane sume zbog
nezgode koja se dogodila 31. jula 2009. godine. Općinski sud
je, nakon što je zaprimio tužbu, apelantu uputio poziv da u roku
od osam dana uplati sudsku taksu na tužbu uz upozorenje da će
tužba biti vraćena i da će se smatrati da nije ni podnesena ako
ne uplati sudsku taksu. U ostavljenom roku apelant nije uplatio
sudsku taksu.
11. Općinski sud je putem obavijesti broj 17/8-1-13 od 27.
marta 2013. godine apelantu vratio tužbu zbog neplaćanja
sudske takse. U obavijesti je navedeno da se tužba zaprimljena
8. januara 2013. godine vraća apelantu, u skladu sa članom 4.
stav 1. Zakona o sudskim taksama ("Službeni glasnik Kantona
Sarajevo" broj 21/09), jer nije postupio po pozivu za plaćanje
sudske takse, te da će se smatrati da tužba nije ni podnesena.
Činjenice u predmetu broj AP 2030/13
12. Apelantica je putem pošte uputila tužbu Općinskom
sudu protiv označenih tuženih radi naknade štete koju je
pretrpjela na svom vozilu uslijed saobraćajne nesreće koja se
dogodila 7. aprila 2011. godine. Općinski sud je, nakon što je
zaprimio tužbu, apelantici uputio poziv da u roku od osam dana
uplati sudsku taksu na tužbu uz upozorenje da će tužba biti
vraćena i da će se smatrati da nije ni podnesena ako se ne uplati
sudska taksa. U ostavljenom roku apelantica nije uplatila
sudsku taksu.
13. Općinski sud je putem obavijesti broj 46/12-2-13 od
10. aprila 2013. godine apelantici vratio tužbu zbog neplaćanja
sudske takse. U obavijesti je navedeno da se tužba zaprimljena

Utorak, 29. 10. 2013.

12. februara 2013. godine vraća apelantici, u skladu sa članom
4. stav 1. Zakona o sudskim taksama ("Službeni glasnik
Kantona Sarajevo" broj 21/09), jer nije postupila po pozivu za
plaćanje sudske takse, te da će se smatrati da tužba nije ni
podnesena.
IV. Apelacija
a) Navodi iz apelacije
14. Apelant smatra da mu je povrijeđeno pravo na
pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i
člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i
osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija) i
pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i
člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Apelant
ukazuje da je Ustavni sud u Odluci o dopustivosti i meritumu
broj U 8/12 od 23. septembra 2012. godine utvrdio da član 4.
Zakona o sudskim taksama nije u skladu sa članom II/3.e)
Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske
konvencije. Dalje, apelant smatra da primjena člana 4. Zakona
o sudskim taksama predstavlja kršenje njegovog prava na
pristup sudu. Apelant je još naveo da je tužbu predao putem
pošte u Istočnom Sarajevu 31. decembra 2012. godine, da o
tome posjeduje ovjerenu potvrdu o prijemu pošiljke, da je to
bio posljednji dan za predaju tužbe prije nastupanja roka
zastarjelosti, te, najzad, da je Općinski sud tužbu zaprimio ali je
kao datum prijema označio 8. januar 2013. godine.
15. Apelantica smatra da joj je povrijeđeno pravo na
pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i
člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i
osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija) i
pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i
člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Apelantica
ukazuje da je Ustavni sud u Odluci o dopustivosti i meritumu
broj U 8/12 od 23. septembra 2012. godine utvrdio da član 4.
Zakona o sudskim taksama nije u skladu sa članom II/3.e)
Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske
konvencije. Dalje, apelantica smatra da primjena člana 4.
Zakona o sudskim taksama predstavlja kršenje njenog prava na
pristup sudu.
b) Odgovor na apelaciju
16. Općinski sud je u odgovoru na apelacije ukazao da je
Odlukom Ustavnog suda, koja je objavljena u "Službenom
glasniku BiH" broj 10/13 od 11. februara 2013. godine,
Skupštini Kantona Sarajevo naloženo da najkasnije u roku od
šest mjeseci od objave ove odluke u službenom glasilu usaglasi
odredbe člana 4. Zakona o sudskim taksama Kantona Sarajevo
sa članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav
1. Evropske konvencije. Dalje, ukazano je da Skupština
Kantona još nije postupila po navedenoj odluci Ustavnog suda,
pa da je "uprava Općinskog suda 2. jula 2013. godine dala
uputstvo prijemnoj kancelariji prema kom neplaćena sudska
taksa ne može biti razlog da se odbije prijem podneska, što
znači da se neposredno primjenjuje navedena odluka Ustavnog
suda".
V. Relevantni propisi
17. Zakon o parničnom postupku ("Službene novine
FBiH" br. 53/03, 73/05, 19/06) u relevantnom dijelu glasi:
Član 53.
(1) Parnični postupak se pokreće tužbom. [...]
Član 384.
Svaka stranka prethodno sama snosi troškove koje je
prouzrokovala svojim radnjama.
18. Zakon o sudskim taksama Kantona Sarajevo
("Službene novine Kantona Sarajevo" br. 21/09, 29/09 i 14/11)
u relevantnom dijelu glasi:

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Član 4.
(Uzajamnost plaćanja takse i preduzimanja radnji u postupku)
(1) Sud neće preduzimati nikakve radnje ako takseni
obveznik nije platio taksu propisanu ovim zakonom. U slučaju
podnošenja podneska bez dokaza o plaćenoj taksi, sud će
pozvati stranku, odnosno njenog punomoćnika, da uplati taksu
u roku od 8 dana, uz upozorenje da će joj podnesak biti vraćen.
Ako stranka ne ispoštuje određeni rok, sud će podnesak vratiti
uz obavijest da je vraćen zbog neplaćanja sudske takse i
smatrat će se kao da nije bio podnesen.
VI. Dopustivost
19. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i
Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost
u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu
predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i
Hercegovini.
20. U skladu sa članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv
presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi
djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se
podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije
primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku
kojeg je koristio.
21. U skladu sa članom 16. stav 3. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud može izuzetno razmatrati apelaciju i kada nema
odluke nadležnog suda ukoliko apelacija ukazuje na ozbiljna
kršenja prava i osnovnih sloboda koje štiti Ustav Bosne i
Hercegovine ili međunarodni instrumenti za zaštitu ljudskih
prava koji se primjenjuju u Bosni i Hercegovini.
22. U konkretnom slučaju apelant i apelantica su podnijeli
apelaciju protiv obavijesti Općinskog suda broj 17/8-1-13 od
27. marta 2013. godine i broj 46/12-2-13 od 10. aprila 2013.
godine, tvrdeći da im je vraćanjem tužbi zbog neplaćenih taksi
u ostavljenom roku uz konstataciju da će se smatrati da nisu ni
podnesene povrijeđeno pravo na pristup sudu kao segment
prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i
Hercegovine i član 6. stav 1. Evropske konvencije. Iz
predočenih obavijesti Općinskog suda proizlazi da su tužbe
vraćene apelantima i da se smatra da nisu ni podnesene u
skladu sa članom 4. stav 1. Zakona o sudskim taksama. Ustavni
sud podsjeća da je u Odluci o dopustivosti i meritumu broj U
8/12 od 23. novembra 2012. godine (objavljena u "Službenom
glasniku BiH" broj 10/13 od 11. februara 2013. godine) utvrdio
da član 4. Zakona o sudskim taksama Kantona Sarajevo
("Službene novine Kantona Sarajevo" br. 21/09, 29/09 i 14/11)
nije u skladu sa članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i
članom 6. stav 1. Evropske konvencije. S obzirom na to da
predmetne apelacije ukazuju na ozbiljna kršenja prava iz
Ustava Bosne i Hercegovine i Evropske konvencije, te imajući
u vidu citiranu Odluku broj U 8/12, predmetne apelacije su
dopustive u smislu člana 16. stav 3. Pravila Ustavnog suda.
23. Konačno, apelacija u ovom dijelu ispunjava i uvjete iz
člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno
(prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni
razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.
24. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i
Hercegovine, člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete
u pogledu dopustivosti.
VII. Meritum
25. Apelanti smatraju da im je, zbog vraćanja tužbi zato
što nisu platili sudske takse, povrijeđeno pravo na pristup sudu
kao segment prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava
Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

Broj 84 - Stranica 119

Pravo na pravično suđenje
26. Član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine u
relevantnom dijelu glasi:
Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska
prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje:
(...)
e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim
stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom.
27. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom
dijelu glasi:
1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili
osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima
pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku
pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim
sudom.(...)
28. Ustavni sud primjećuje da su apelantu i apelantici
tužbe vraćene u skladu sa članom 4. stav 1. Zakona o sudskim
taksama, jer nisu postupili po pozivu da plate sudske takse uz
napomenu da će se smatrati da tužbe nisu ni podnesene.
Apelanti smatraju da im je zbog toga povrijeđeno pravo na
pristup sudu kao segment prava na pravično suđenje.
29. Ustavni sud podsjeća da je u Odluci o dopustivosti i
meritumu broj U 8/12 utvrdio da član 4. Zakona o sudskim
taksama Kantona Sarajevo ("Službene novine Kantona
Sarajevo" br. 21/09, 29/09 i 14/11) nije u skladu sa članom
II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1.
Evropske konvencije. Naime, Ustavni sud je zaključio da
onemogućavanje da se vodi postupak ako na podnesak,
uključujući i tužbu, nije unaprijed plaćena sudska taksa ne
predstavlja sredstvo koje je razumno proporcionalno ostvarenju
legitimnog cilja – naplate sudskih taksi kao javnih prihoda, jer
se na taj način potpuno ograničava pravo na pristup sudu,
odnosno mogućnost da se vodi sudski postupak, čime za
stranku u postupku mogu nastati neotklonjive štetne posljedice,
što je suprotno samoj suštini prava na pravično suđenje iz člana
6. stav 1. Evropske konvencije.
30. S obzirom na to da su apelantu i apelantici tužbe
vraćene i da se ima smatrati da nisu ni podnesene, a kako je
navedeno u predočenim obavijestima, u skladu sa članom 4.
stav 1. Zakona o sudskim taksama, Ustavni sud smatra da je
apelantu i apelantici povrijeđeno pravo na pristup sudu kao
segment prava na pravično suđenje pošto ustanovljeno
ograničenje, koje se ogleda u plaćanju sudske takse kao uvjeta
da se po tužbi postupi, ne predstavlja sredstvo koje je
proporcionalno legitimnom cilju - naplati sudskih taksi kao
javnih prihoda, jer narušava samu suštinu prava na pristup
sudu.
31. Ustavni sud zaključuje da je u okolnostima
konkretnog slučaja apelantu i apelantici povrijeđeno pravo na
pristup sudu kao segment prava na pravično suđenje iz člana
II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske
konvencije.
32. Shodno navedenom, Ustavni sud je naložio
Općinskom sudu da apelantu i apelantici omogući pristup sudu
u skladu sa ovom odlukom u slučaju da odluče da ponovo
podnesu tužbe.
Ostali navodi
33. S obzirom na zaključak o povredi prava na pravično
suđenje, Ustavni sud smatra da nema potrebe da posebno
ispituje i navode apelanata u odnosu na pravo na imovinu iz
člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola
broj 1 uz Evropsku konvenciju.

Broj 84 - Stranica 120

SLUŽBENI GLASNIK BiH

VIII. Zaključak
34. Ustavni sud zaključuje da postoji povreda prava na
pristup sudu kao segmenta prava na pravično suđenje iz člana
II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske
konvencije kada zakonom ustanovljeno ograničenje, koje se
ogleda u plaćanju sudske takse kao uvjeta da se po tužbi
postupi, ne predstavlja sredstvo koje je proporcionalno
legitimnom cilju – naplati sudskih taksi kao javnih prihoda, jer
narušava samu suštinu prava na pristup sudu.
35. Na osnovu člana 16. stav 3, člana 61. st. 1. i 2. i člana
64. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u
dispozitivu ove odluke.
36. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine,
odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće.
Predsjednica
Ustavnog suda Bosne i Hercegovine
Valerija Galić, s. r.

1119

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u
sastavu: predsjednica Valerija Galić, dopredsjednici Miodrag
Simović, Constance Grewe i Seada Palavrić, suci Mato Tadić,
Mirsad Ćeman, Margarita Caca-Nikolovska i Zlatko M.
Knežević, na sjednici održanoj 27. rujna 2013. godine, u
predmetu broj U 7/13, rješavajući zahtjev Milorada Živkovića,
drugog zamjenika predsjedatelja Zastupničkog doma
Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, na temelju
članka VI/3.(a) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 17. stavak
1. točka 1. i članka 59. stavak 2. alineja 1. Pravila Ustavnog
suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i
Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI

Odbacuje se kao nedopušten zahtjev Milorada
Živkovića, drugog zamjenika predsjedatelja Zastupničkog
doma Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, za
ocjenu ustavnosti članka 2. Pravila Ustavnog suda Bosne i
Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br.
60/05, 64/08 i 51/09) zbog nenadležnosti Ustavnog suda Bosne
i Hercegovine za odlučivanje.
Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i
Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i
Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u
"Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".
OBRAZLOŽENJE
1. Milorad Živković, drugi zamjenik predsjedatelja
Zastupničkog doma Parlamentarne skupštine Bosne i
Hercegovine (u daljnjem tekstu: podnositelj zahtjeva), podnio
je 1. travnja 2013. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine
(u daljnjem tekstu: Ustavni sud) zahtjev za ocjenu ustavnosti
članka 2. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine
("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i
51/09, u daljnjem tekstu: Pravila Ustavnog suda).
2. Podnositelj zahtjeva smatra da je osporeni članak
Pravila Ustavnog suda protivan članku VI/1.(d) Ustava Bosne i
Hercegovine, kojim je propisano da Parlamentarna skupština
Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: PSBiH) može
zakonom predvidjeti drugačiji način izbora trojice sudaca koje
bira predsjednik Europskog suda za ljudska prava. Obzirom na
tu ustavnu odredbu, podnositelj zahtjeva smatra da se
osporenom odredbom Pravila Ustavnog suda onemogućava
PSBiH da "reguliše drugačiji način izbora trojice sudija".
3. Dalje, podnositelj zahtjeva smatra da je "nelogično" da
je Pravilima Ustavnog suda "zabranjeno da nijedan organ ne
može donositi zakone koji se tiču rada Ustavnog suda, a

Utorak, 29. 10. 2013.

[PSBiH] donosi svake godine Zakon o budžetu institucija BiH i
međunarodnih obaveza BiH, kojim su, između ostalog,
dodjeljivana i sredstva Ustavnom sudu BiH", pa se pita je li
donošenje tih zakona bilo u suprotnosti sa Pravilima Ustavnog
suda. Podnositelj zahtjeva, također, navodi da je člankom 3.
Pravila Ustavnog suda regulirano da Ustavni sud "samostalno
raspoređuje odobrena sredstva iz budžeta institucija Bosne i
Hercegovine, u skladu sa svojim godišnjim budžetom i
Zakonom o izvršenju budžeta". U svezi s tim, podnositelj
zahtjeva postavlja pitanje može li se "donositi i primjenjivati
zakon koji je donijela [PSBiH] ako nijedan organ ne može
donositi zakone koji se tiču rada Ustavnog suda".
4. Podnositelj zahtjeva navodi da ne dovodi u pitanje da
Ustavni sud, na način propisan Ustavom Bosne i Hercegovine,
donosi svoja pravila o radu, ali smatra da je "nedopustivo da se
Pravilima kao nižim pravnim aktom derogira najviši pravni akt
– Ustav, posebno u kontekstu jer je uloga Ustavnog suda da
'podržava ovaj Ustav'". Također, podnositelj zahtjeva navodi da
je Ustavom Bosne i Hercegovine propisan način
amandmanskog djelovanja u odnosu na taj ustav, te da PSBiH
može, u proceduri propisanoj Ustavom, donositi zakone iz
svoje nadležnosti "i samim tim i promijeniti Ustav i ulogu
Ustavnog suda". Stoga, kako dalje navodi podnositelj zahtjeva,
ako PSBiH može mijenjati Ustav Bosne i Hercegovine,
postavlja se pitanje "kako joj se Pravilima Ustavnog suda može
zabraniti donošenje zakona koji se tiču Ustavnog suda, i to na
jasno definisan način dat samim Ustavom". U svezi s tim,
podnositelj zahtjeva, također, navodi da je Ministarstvo pravde
Bosne i Hercegovine u mišljenju broj 08-02-4-11914/09 od 23.
listopada 2009. godine navelo da bi se, prema odredbi članka
VI/1.(d) Ustava Bosne i Hercegovine, "zakonom na drugačiji
način moglo urediti pitanje koje se odnosi na izbor trojice
sudija koje bira predsjednik Evropskog suda za ljudska prava".
5. Pri ispitivanju dopustivosti zahtjeva Ustavni sud je
pošao od odredaba članka VI/3.(a) Ustava Bosne i Hercegovine
i članka 17. stavak 1. točka 1. Pravila Ustavnog suda.
Članak VI/2.(b) Ustava Bosne i Hercegovine glasi:
Sud će donijeti svoja pravila o radu većinom glasova
svojih članova. Sud će voditi javne rasprave, a svoje odluke će
obrazlagati i objavljivati.
Članak VI/3.(a) Ustava Bosne i Hercegovine glasi:
Ustavni sud ima isključivu nadležnost odlučivanja o svim
sporovima koji proisteknu iz ovog Ustava između entiteta, ili
između Bosne i Hercegovine i jednog ili oba entiteta, te između
institucija Bosne i Hercegovine, uključujući, ali se ne
ograničavajući na to:
- Je li odluka nekog entiteta da uspostavi posebne
paralelne odnose sa susjednom državom sukladna ovom
Ustavu, uključujući i odredbe koje se tiču suvereniteta i
teritorijalnog integriteta Bosne i Hercegovine.
- Je li neka odredba ustava ili zakona jednog entiteta
sukladna ovom Ustavu.
Spor može pokrenuti član Predsjedništva, predsjedavajući
Vijeća ministara, predsjedavajući, ili dopredsjedavajući jednog
od domova Parlamentarne skupštine; jedna četvrtina
članova/delegata jednog od domova Parlamentarne skupštine,
ili jedna četvrtina jednog od domova zakonodavnog tijela
jednog entiteta.
Članak 17. stavak 1. točka 1. Pravila Ustavnog suda glasi:
Zahtjev nije dopustiv ako postoji neki od sljedećih
slučajeva:
1. Ustavni sud nije mjerodavan za odlučivanje;
6. Zahtjev za ocjenu ustavnosti Pravila Ustavnog suda
podnio je drugi zamjenik predsjedatelja Zastupničkog doma
Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, što znači da je

Utorak, 29. 10. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

zahtjev podnio ovlašteni subjekt u smislu članka VI/3.(a)
Ustava Bosne i Hercegovine.
7. Sljedeće pitanje na koje Ustavni sud mora odgovoriti
pri ocjeni dopustivosti predmetnog zahtjeva jeste je li Ustavni
sud nadležan ispitivati ustavnost Pravila Ustavnog suda BiH,
odnosno radi li se o "sporu" u svezi sa nekim "zakonom" u
smislu članka VI/3.(a) Ustava Bosne i Hercegovine. U svezi sa
postojanjem "spora", Ustavni sud u svojoj jurisprudenciji
ukazao je na to da, uzimajući u obzir samo jezično značenje
prve rečenice članka VI/3.(a) Ustava Bosne i Hercegovine,
jasno proizlazi da je postojanje "spora" uvjet dopustivosti za
ove vrste postupaka. Međutim, "spor" ne može proizlaziti iz
redovitih pozitivnopravnih propisa, već se mora ticati
određenog pitanja koje je regulirano samim Ustavom BiH (vidi,
Ustavni sud, Odluka o dopustivosti broj U 12/08 od 30. siječnja
2009. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj
62/09, točka 7).
8. Dalje, u svezi sa pitanjem odnosi li se konkretni zahtjev
na "zakon" u smislu članka VI/3.(a) Ustava Bosne i
Hercegovine, najprije treba razmotriti pitanje pravne naravi
Pravila Ustavnog suda. U svezi s tim, Ustavni sud ukazuje na
svoja ranija stajališta da Ustav BiH dodjeljuje Ustavnom sudu
opći zadatak "podržavanja Ustava" (članak VI/3) i široke
nadležnosti kontrole ustavnosti. Ti zadaci, koji se vrše i u
odnosu na druga ustavna tijela, a osobito zakonodavca, i koji se
reflektiraju u konačnim i obvezujućim odlukama za sva javna
tijela, jasno impliciraju garancije čvrste neovisnosti i
autonomije Ustavnog suda (vidi, mutatis mutandis, Ustavni sud,
Odluka o dopustivosti i meritumu broj U 6/06 od 29. ožujka
2008. godine, točka 29, objavljena u "Službenom glasniku BiH"
broj 40/08). U svezi s tim, Ustavni sud ponovno podsjeća da je
odredbom članka VI/2.(b) Ustava BiH utvrđeno da će Ustavni
sud, većinom glasova svojih članova, donijeti vlastita pravila o
radu (rules of court). Ovakvo ustavno rješenje ukazuje na
namjeru ustavotvorca da osigura neovisnost Ustavnog suda i
onemogući bilo kakvo miješanje u način vršenja nadležnosti
koje su mu dodijeljene Ustavom Bosne i Hercegovine. Ovo,
također, ukazuje i na naročit položaj koji Ustavni sud ima
prema Ustavu Bosne i Hercegovine (idem., točka 24). U istoj
odluci Ustavni sud je naglasio i da "[u] nedostatku ustavnih
zakona, Ustavni sud mora biti u stanju potpuno neovisno
odlučivati o vlastitoj organizaciji i funkcioniranju" (idem.,
točka 30).
9. Dakle, nadležnost Ustavnog suda da samostalno
regulira "pravila suda" proistječe izravno iz Ustava Bosne i
Hercegovine s jasnim ciljem očuvanja autonomije i neovisnosti
Ustavnog suda u punoj mjeri. Upravo zbog toga, Pravila
Ustavnog suda i imaju specifičnu ustavnu poziciju i posebnu
ustavnu narav. To, također, znači da ne postoji bilo kakav način
da takvu nadležnost može vršiti bilo koja druga institucija,
uključujući i Parlamentarnu skupštinu BiH, jer tako nešto Ustav
Bosne i Hercegovine ne propisuje. Na taj način Ustavom Bosne
i Hercegovine uspostavlja se i jasna razlika između pozicije
Ustavnog suda, koji svoje nadležnosti crpi izravno iz Ustava
Bosne i Hercegovine, i redovitih sudova u odnosu na koje
zakonodavna vlast na odgovarajućim razinama ima nadležnost
donositi odgovarajuće zakone kako one koje reguliraju
organizaciju i rad tih sudova, tako i procesne zakone prema
kojima ti sudovi postupaju. Ovakva razlika je, između ostalog,
rezultat toga što je zadatak Ustavnog suda, kako je rečeno, da
podržava Ustav Bosne i Hercegovine putem vršenja nadležnosti
koje su upravo Ustavom Bosne i Hercegovine dane isključivo
Ustavnom sudu.
10. Naravno, Ustavni sud ukazuje da je Ustavom Bosne i
Hercegovine propisana nadležnost Parlamentarne skupštine da
zakonom može drugačije urediti "način izbora trojice sudija

Broj 84 - Stranica 121

koje bira predsjednik Evropskog suda za ljudska prava", kako
to propisuje članak VI/1.(d) Ustava Bosne i Hercegovine.
Međutim, iz teksta navedenog člana jasno proizlazi da
nadležnost da donese takav zakon omogućava Parlamentarnoj
skupštini BiH da drugačije regulira isključivo način izbora
sudaca Ustavnog suda, i to ograničeno – samo u odnosu na
trojicu sudaca koje bira predsjednik Europskog suda za ljudska
prava. Međutim, to se nikako ne može tumačiti šire, kako to
čini podnositelj zahtjeva, zato što se tom odredbom ni na koji
način ne dovodi u pitanje isključiva nadležnost Ustavnog suda
iz članka VI/2.(b) da potpuno samostalno propiše "pravila
suda".
11. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da
Pravila Ustavnog suda, koja su propisana Ustavom Bosne i
Hercegovine kao akt čije je donošenje u isključivoj nadležnosti
Ustavnog suda, imaju specifičnu ustavnu narav koja je rezultat
potrebe i namjere da se u punoj mjeri očuvaju i zaštite
autonomija i neovisnost Ustavnog suda. Obzirom na takvu
ustavnu narav ovog akta, te na činjenicu da taj akt svoje
izvorište ima izravno u Ustavu Bosne i Hercegovine, Ustavni
sud smatra da se "pravila suda" mogu smatrati sui generis
"zakonom" u smislu članka VI/3.(a) Ustava Bosne i
Hercegovine. Međutim, obzirom na jasno propisanu isključivu
nadležnost Ustavnog suda da donese "pravila suda", Ustavni
sud smatra da u odnosu na to pitanje ne može doći do bilo
kakvog "spora" između dvaju entiteta, ili između Bosne i
Hercegovine i jednog ili oba entiteta, te između institucija
Bosne i Hercegovine, čiju bi ustavnost Ustavni sud bio
nadležan ocjenjivati u smislu članka VI/3.(a) Ustava Bosne
Hercegovine.
12. Imajući u vidu odredbe članka 17. stavak 1. točka 1.
Pravila Ustavnog suda, prema kojima će se zahtjev odbaciti kao
nedopušten ukoliko se utvrdi da Ustavni sud nije nadležan za
odlučivanje, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove
odluke.
13. Sukladno članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine,
odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.
Predsjednica
Ustavnog suda Bosne i Hercegovine
Valerija Galić, v. r.
Уставни суд Босне и Херцеговине у пленарном
сазиву, у саставу: предсједница Валерија Галић,
потпредсједници Миодраг Симовић, Constance Grewe и
Сеада Палаврић, судије Мато Тадић, Мирсад Ћеман,
Маргарита Цаца-Николовска и Златко М. Кнежевић, на
сједници одржаној 27. септембра 2013. године, у предмету
број У 7/13, рјешавајући захтјев Милорада Живковића,
другог замјеника предсједавајућег Представничког
дома Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине,
на основу члана VI/3а) Устава Босне и Херцеговине, члана
17 став 1 тачка 1 и члана 59 став 2 алинеја 1 Правила
Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник
Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ

Одбацује се као недопуштен захтјев Милорада
Живковића,
другог
замјеника
предсједавајућег
Представничког дома Парламентарне скупштине Босне
и Херцеговине, за оцјену уставности члана 2 Правила
Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник
Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09) због
ненадлежности Уставног суда Босне и Херцеговине за
одлучивање.

Broj 84 - Stranica 122

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и
Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и
Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и
у "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и
Херцеговине".
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
1. Милорад Живковић, други замјеник предсједавајућег
Представничког дома Парламентарне скупштине Босне и
Херцеговине (у даљњем тексту: подносилац захтјева),
поднио је 1. априла 2013. године Уставном суду Босне и
Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) захтјев за
оцјену уставности члана 2 Правила Уставног суда Босне и
Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр.
60/05, 64/08 и 51/09, у даљњем тексту: Правила Уставног
суда).
2. Подносилац захтјева сматра да је оспорени члан
Правила Уставног суда супротан члану VI/1д) Устава
Босне и Херцеговине, којим је прописано да
Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине (у даљњем
тексту: ПСБиХ) може законом да предвиди другачији
начин избора тројице судија које бира предсједник
Европског суда за људска права. С обзиром на ту уставну
одредбу, подносилац захтјева сматра да се оспореном
одредбом Правила Уставног суда онемогућава ПСБиХ да
"регулише другачији начин избора тројице судија".
3. Даље, подносилац захтјева сматра да је "нелогично"
да је Правилима Уставног суда "забрањено да ниједан
орган не може да доноси законе који се тичу рада Уставног
суда, а [ПСБиХ] доноси сваке године Закон о буџету
институција БиХ и међународних обавеза БиХ, којим су,
између осталог, додјељивана и средства Уставном суду
БиХ", па се пита да ли је доношење тих закона било у
супротности са Правилима Уставног суда. Подносилац
захтјева, такође, наводи да је чланом 3 Правила Уставног
суда регулисано да Уставни суд "самостално распоређује
одобрена средства из буџета институција Босне и
Херцеговине, у складу са својим годишњим буџетом и
Законом о извршењу буџета". У вези с тим, подносилац
захтјева поставља питање да ли се може "доносити и
примјењивати закон који је донијела [ПСБиХ] ако ниједан
орган не може да доноси законе који се тичу рада Уставног
суда".
4. Подносилац захтјева наводи да не доводи у питање
да Уставни суд, на начин прописан Уставом Босне и
Херцеговине, доноси своја правила о раду, али сматра да је
"недопустиво да се Правилима као нижим правним актом
дерогира највиши правни акт – Устав, посебно у контексту
јер је улога Уставног су