Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013.

 

  Tihomir Domazet* 
 

  NOVI EKONOMSKI MODEL I NOVO  LIDERSTVO ZA NOVI RAZVOJ 
  Sažetak:  Ako  BDP  Hrvatske  u  2013.  godini  padne  za  1%,  koliko  prognozira  EK,  to  znači  da će  kumulativni  pad  u  razdoblju  2009. ‐  2013.  iznositi  11,4%,  a  BDP će  biti  realno  niži  od  ostvarenog  1989.  godine.  Još  važnije,  od  1987.  od prvog nastanka krize do 2013. BDP je realno pao 7,1%. Nezaposlenost je  najveći  ekonomski  i  društveni  problem,  kao  posljedica  krize,  od  kolovoza  2008. do kolovoza 2013. izgubljeno je oko 170 tisuća radnih mjesta.   Bruto  investicije,  koje  su  2008.  dosegle  30,4%  BDP‐a,  sada  su  na  razini  oko  17‐18%,  a  bruto  nacionalna  štednja,  koja  je  uvijek  bila  niža  od  investicija,  2008.  je  iznosila  svega  22,2%  BDP‐a,  te  je  sada  na  razini  14‐15%,  ne  mogu  osigurati ni rast ni zapošljavanje, osobito uz ovako visoke kamatne stope.   Nažalost,  postoji  realna  opasnost  da će  se  kontrakcija  nastaviti,  jer  posto‐ jeći ekonomski model ne može pružiti gospodarski oporavak i razvoj.   Za  oblikovanje  novog  modela  i  novog  razvoja  nužno  je  koristiti  znanstvenu  ekonomiku  evolucije,  političku  ekonomiju  i  filozofiju  kao  i  neke  druge  znanosti,  kao  što  je  sociologija.  Jednako  je  važno  da  se  model  kreira  multidisciplinarno.  S  obzirom  na  izneseno,  te  da  ni  u  EU  nije  riješena  kriza,  u  ovoj  se  studiji  pruža  potpuno  novi  pristup ‐  model ‐  sustav  za  oblikovanje  novog  ekonom‐ skog i društvenog razvoja Hrvatske, i to:  (i) novi ekonomski model na temelju novih odnosa IS ‐ LM,  (ii) demografski čimbenik ‐ populacijska politika, 

*

   Dr. sc. Tihomir Domazet, Hrvatski institut za financije i računovodstvo. 

54 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

  (iii) znanje,  koje  uključuje  inovacije,  edukaciju,  cjeloživotno  obrazovanje  i  uvježbavanje i  (iv) liderstvo.  Hrvatska,  kao  nova  članica  EU,  ubrzo  će  saznati  da  članstvo  kao  takvo  ne  donosi koristi u smislu ekonomskog rasta i zapošljavanja.   Važno je dodati da svjetske institucije (MMF) danas službeno priznaju da su  danas  sve  zemlje  i  globalno  gospodarstvo  u  ‐  tranziciji,  a  ne  samo  neke  zemlje, što je dodatna prilika za Hrvatsku, te je ova studija više od okvira.   Ključne  riječi:  ekonomska  kriza,  investicije ‐  štednja,  kriza  sustava,  novi  eko‐ nomski model, novi ekonomski sustav, populacijska politika, znanje, liderstvo.   

New Economic Model and New Leadership for a New  Development 
Abstract:  If  GDP  of  Croatia  in  the  year  2013  is  to  fell  by  1%,  as  it  is  forecasted  by  the  European  Commission,  it  means  that  the  cumulative  decline  of  GDP  of  the period of 2009 ‐ 2013 is going to be 11.4%, but real GDP will be lower than  it  was  in  the  year  1989.  More  significant,  from  the  first  occur  of  the  crisis  though  in  the  year  1987  to  2013,  GDP  declined  7.1%.  Unemployment  is  the  greatest  economic  and  social  problem,  as  a  consequence  of  the  crisis,  since  August 2008 to March 2013  about 170 thousand jobs have been lost.   Total  investment  (gross  capital  formation)  that  reached  30.4%  of  GDP  in  2008  currently  is  on  17‐18%  level,  but  gross  national  saving,  which  has  always been lower than the investment was only 22.2% of GDP in 2008, and  it  is  now  at  the  level  of  14‐15%,  which  cannot  provide  any  growth  or  employment, especially with such a high interest rate.  It is real danger, unfortunately, that the contraction of GDP would continue,  primarily  because  the  current  economic  model  couldn’t  provide  economy  recovery and development.  In  order  to  form  a  new  economic  model  and  new  development,  it  is  necessary  to  use  scientific  evolutionary  economic,  political  economy  and  philosophy  as  well  as  other  sciences,  such  as  sociology.  It  is  also  important  to that economic model to be prepared multidisciplinary.  

55 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

  Taking  into  account  the  above  brief  summary  and  the  fact  that  the  crisis  in  EU  has  not been solved,  this  study  provides  a  quite  new approach ‐  model ‐  system  for  creating  new  economic  and  social  development  of  Republic  Croatia as follows:  (i) New economic model based on new IS ‐ LM relations;  (ii) Demographic factor ‐ population policy,  (iii) Knowledge,  which  includes  innovation,  education,  long  life  learning  and training and  (iv) Leadership.  In  addition,  Croatia  as  a  new  EU  member,  would  very  soon  find  out  that  membership  as  such  does  not  bring  benefits  in  terms  of  economic  growth  and  employment.  It  is  important  to  note  that  world  institutions  (IMF)  today  officially  recognize  that  the  countries  worldwide  and  global  economy  are  ‐  in  transition.  That  is  a  new  challenge  and  opportunity  for  Croatia  and  accordingly, this study is more than just a  framework.   Key  words:  economic  crisis,  investment ‐  savings,  the  crisis  of  the  system,  a  new  economic  model,  a  new  economic  system,  population  policy,  know‐ ledge, leadership.   

1. Uvod 
Hrvatsko gospodarstvo je u dubokoj krizi, koja se nažalost dalje produbljuje. To  potkrepljuju  glavni  ekonomski  pokazatelji,  kao  što  su  bruto  domaći  proizvod,  zaposlenost, osobna potrošnja, državna potrošnja, izvoz, uvoz i drugi.   Bruto  investicije,  koje  su  2008.  dosegle  30,4%  BDP‐a,  sada  su  na  razini  oko  17‐18%,  a  bruto  nacionalna  štednja,  koja  je  uvijek  bila  niža  od  investicija,  2008.  je  iznosila  svega  22,2%  BDP‐a,  te  je  sada  na  razini  14‐15%,  ne  mogu  osigurati niti rast niti zapošljavanje, osobito uz ovako visoke kamatne stope.   Dok  se  iznose  namjere  ekonomske  politike  za  većim  investicijama  da  se  potakne  rast,  što  bi  trebalo  podrazumijevati  i  veću  nacionalnu  štednju,  neke  operativne  mjere  ističu  želje  za  privlačenje  (stranih)  investicija,  realna  kretanja su drukčija te je kao posljedica izostao ekonomski rast. 
56 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

  Javljaju  se  u  javnosti  ideje  ili  mjere,  osobito  putem  snažnih  medija,  za  smanjenjem  proračunskog  deficita  i  mjere  za  smanjenim  zaduživanjem.  Stječe  se  dojam  da  ne  postoji  jasna  dijagnoza  što  je  uzrok,  a  što  posljedica  krize.  Naime,  dosadašnje  analize  i  procjene  ukazuju  da  je  državni  dug,  a  slijedom  toga  i  proračunski  deficit  posljedica,  a  ne  uzrok  krize.  Zbog  nedovoljne  ponude  odnosno  smanjenja  proizvodnje  ne  mogu  se  financirati  državne  funkcije  iz  prihoda  od  poreza,  te  se  država  zadužuje,  što  za  posljedicu  ima  ‐  dug  i  proračunski  deficit.  Ekonomska  politika,  doduše  uz  pritisak  EU,  krizu  nastoji  riješiti  smanjenjem  deficita,  pa  proizlazi  da  su  pomiješani  uzrok  i  posljedica  krize,  jer  se  smanjenjem  deficita  ne  povećava  proizvodnja,  već  se  kriza  produbljuje.  Međutim,  ako  bi  se  i  povećao  deficit,  on  treba  biti  usmjeren,  na  primjer,  za  povećanje  potražnje  da  bi  se  povećala proizvodnja i zaposlenost.  Zahtjevi  ili  prijedlozi  za  strukturalnim  reformama,  koji  bi  trebali  rezultirati  većom proizvodnjom i većom zaposlenošću, umjesto programa s većom kon‐ kurentnošću i izvozom najčešće su završavali ‐ smanjenjem zaposlenosti.  S druge strane, "... krizno stanje nije samo posljedica svjetske globalne krize  nego  i  donedavno  službeno  prešućivanog,  pa  i  više  puta  demantiranog,  domaćeg  nesređenog  stanja  i  godinama  pogrešno  vođene  ekonomske  politike.  To  je  uzrokovalo  pad  i  proizvodnje  (BDP)  i  izvoza,  uz  rast  uvoza,  uz  davanje  prednosti  trgovini  i  drugim  uslužnim  djelatnostima.  Svjetska  kriza  samo je te domaće slabosti iznijela na vidjelo."1  Ova  studija  ima  za  cilj  ukazati  na  probleme  koji  se  gomilaju  oko  četvrt  stoljeća  te  ili  se  ne  rješavaju  ili  se  odgađaju  odgovarajuća  rješenja,  a  palijativnim  rješenjima  više  se  ne  može  održavati  gospodarstvo.  Ova  studija  ima  za  cilj  ukazati  na  način  zaustavljanja  negativnih  trendova  i  društvenih  procesa te započeti novi ciklus ekonomskog i društvenog razvoja.  Hrvatska,  kao  nova  članica  EU,  ubrzo  će  razumjeti  da  samo  članstvo  ne  donosi  koristi  u  smislu  ekonomskog  rasta  i  zapošljavanja,  jer  će  kriza  u  EU  trajati dulje nego se očekivalo. Stoga je potreban drugi, mnogo teži i složeniji  put  odnosno  oblikovanje  novog  ekonomskog  modela,  novog  (ekonomskog)  sustava uz suvremeno liderstvo, što je uvjet za razvoj i rješavanje krize. 
1

   Vladimir  Stipetić,  Hrvatsko  gospodarstvo,  Okruženje,  naslijeđe  i  prijetnje;  nade  i  mogućnosti,  HAZU, Zagreb, 2013, str. 7. 

57 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

 

2. Izvori ekonomske i društvene krize u Hrvatskoj 
Svi  ekonomski  pokazatelji  ukazuju  da  je  hrvatsko  gospodarstvo  u  krizi,  odnosno recesiji ili depresiji.  Bruto  domaći  proizvod,  BDP,  je  stalno  u  padu  od  2009.  godine,  a  ako  u  2013.  godini  realni  pad  BDP‐a  bude  1%,  koliko  prognozira  EK,  kumulativni  pad u razdoblju 2009. ‐ 2013. iznosit će 11,4%.   U  isto  vrijeme,  od  srpnja  2008.  do  lipnja  2013.  izgubljeno  je  170,7  tisuća  radnih  mjesta.  Ovako  nepovoljne  ekonomske  pokazatelje,  ako  se  izuzme  Grčka, nema niti jedna članica EU.    Tablica 1. Osnovni ekonomski pokazatelji Hrvatske u razdoblju 2007. ‐  2013. (%, postotak promjene u odnosu na prethodnu godinu) 
 

Pokazatelj  BDP  Osobna  potrošnja  Potrošnja  države  Investicije u  kapital  Izvoz roba i  usluga  Uvoz roba i  usluga  Broj zaposlenih  Izvor: HNB. 

2007.  5,1  6,3  5,5  7,1  3,7  6,1  2,7 

2008. 2,1 1,3 0,1 8,7 1,7 4,0 2,3

2009. ‐6,9 ‐7,6 0,4 ‐14,2 ‐16,2 ‐21,4 ‐2,1

2010. ‐2,3 ‐1,3 ‐2,1 ‐15,0 4,8 ‐2,8 ‐4,2

2011. 0,0 0,2 ‐0,6 ‐6,4 2,0 1,3 ‐1,1

2012.  2013.p  ‐2,0  ‐3,0  ‐0,8  ‐4,6  0,4  ‐2,1  ‐1,2  ‐1,0  ‐2,2  ‐1,2  0,7  0,3  ‐0,5  ‐1,6 

   

58 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

  Međutim,  dio  analitičara  opravdano  ukazuje  da  za  analizu  uzroka  domaće  krize  nije  dovoljno  analizirati  razdoblje  samog  nastanka  krize,  već  znatno  dulje, te se uzimaju podaci za razdoblje koje počinje 1990.   Nedavno izlaganje C. Legarde, čelnice MMF‐a, na jednom sveučilištu u SAD‐ u,  proteklo  je  posve  nazapaženo,  a  iznesene  ocjene  su  krucijalne.  Naime,  Legarde  je  iznijela  ocjenu  o  tranziciji,  odnosno  MMF  priznaje  da  su  danas  sve  zemlje  i  globalno  gospodarstvo  u ‐  tranziciji.2  To  je,  naravno,  ispravno  jer  su  gospodarstva  kontinuirano  u  određenim  promjenama  jer  je  eko‐ nomiji  imanentna  tranzicija,  osobito  danas,  no  valja  podsjetiti  da  su  krajem  1980‐ih  MMF  i  druge  svjetske  institucije  nametnule  pojam  tranzicija  samo  nekim  zemljama,  a  prvotni  je  razlog  ili  namjera  bila  da  se  taj  pojam  odnosi  na prijelaz s planskog upravljanja privredom na tržišno gospodarstvo, što se  za  Hrvatsku  i  zemlje  s  kojima  je  bila  povezana,  ne  bi  trebalo  odnositi,  iako  godinama nosi taj teret.  BDP  Hrvatske će  za  2013.  godinu,  prema  proračunima  Groningen  instituta,  biti  realno  niži  za  1,3%,  u  odnosu  na  1989.  mjeren  u  USD  Geary  Khamis  PPPs.  Budući  da  je  za  definiranje  uzroka  krize,  koja  je  nastala  2008.  godine,  a  koja  i  danas  traje,  potrebno  uzeti  dulje  vremensko  razdoblje,  a  u  razdoblju  1990.  ‐  2012.  dogodile  su  se  znatne  promjene,  sve  više  se  prihvaća sljedeća ocjena uzroka krize:  "1.  pogrešan  prijelaz  na  novi  društveno‐ekonomski  sustav  (tajkunska  privatizacija),   2.   neodgovarajuća ekonomska politika temeljena na neoliberalizmu,   3.   prelijevanje svjetske krize,   4.   korupcija i   5.   neuvažavanje znanja u ekonomskoj politici."3  Naravno  da  je  definiranje  uzorka  krize  conditio  sine  qua  non  bilo  kojim  daljnjim  aktivnostima,  međutim,  nije  dovoljno  stati  na  prethodno  dva  navedena pristupa.  
2

   Christine  Lagarde,  Glavna  direktorica  MMF‐a:  Managing  the  New  Transitions  in  the  Global  Economy, govor na George Washington University, Washington DC, 3. 10. 2013.  3    Dr.  Tihomir  Domazet,  Novi  model  za  razvoj  i  ekonomsku  politiku,  HDE,  Savjetovanje  HDE,  Opatija, 2011., Zbornik radova, str. 88. 

59 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

  Naime,  ekonomski  odnosno  znanstveno  je  ispravno  definirati  uzroke  krize  uzimajući  u  obzir  razdoblje  kada  su  nastala  negativna  ekonomska  kretanja,  dakle kada je počeo padati realni BDP.   Prema  raspoloživim  statističkim  podacima  kao  i  određenim  izračunima,  BDP  je  imao  stalni  rast  do  sredine  1980‐ih.  Od  1987.  godine  BDP  je  počeo  padati,  te  poslije  određenog  rasta  u  drugoj  polovini  1990‐ih  i  poslije  2000.  godine,  proizlazi  da  2013.  godine  BDP  je  realno  niži  od  1986.  godine  za  7,1%.  Dakle,  u  razdoblju  od  27  godina  nije  došlo  do  ekonomskog  razvoja  te  valja  naglasiti  da  nikada  se  nije  dogodilo  u  minulih  oko  200  godina  gospodarske  povijesti  Hrvatske  da  u četvrt  stoljeća  nije  bilo  rasta,  odnosno  razvoja.  O  tome  pregledno  ukazuje  sljedeći  grafikon  o  kretanju  BDP‐a  u  proteklom razdoblju od 27 godina.    Grafikon 1. Kretanje BDP‐a Hrvatske u razdoblju 1987. ‐ 2013. godine 
10 5 Godišnja stopa rasta u % 0 1986 1987 1988 1989 1990 1991 1992 1993 1994 1995 1996 1997 1998 1999 2000 2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009 2010 2011 2012 2013p -5 -10 -15 -20 -25 Stopa rasta Indeks 60,0 50,0 120,0 110,0 100,0 90,0 80,0 70,0 Indeks (1986=100)

 

Izvor: DZS i vlastiti izračuni.   

Dok  je  u  razdoblju  od  1987.  do  2012.  godine  došlo  do  realnog  pada  hrvat‐ skoga  BDP‐a,  druga  gospodarstva,  osobito  s  kojima  Hrvatska  ima  najveću  robnu  razmjenu,  ostvarila  su  u  istom  razdoblju  rast,  kao  na  primjer:  Italija  134,4  (indeks  2012./1986.),  Njemačka  156,2,  Austrija  179,5,  Francuska  158,0,  SAD  192,4,  Turska  293,1  itd.  To  ujedno  znači  da  je  u  istom  razdoblju  došlo  do  velikog  zaostajanja  nivoa  razvijenosti  Hrvatske  u  odnosu  na  navedene i druge zemlje koje su se  razvijale. Na primjer, odnos razvijenosti 

60 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

  Hrvatske  i  Austrije,  mjeren  BDP‐om  po  stanovniku  u  USD  u  PPP,  1986.  je  iznosio  54,5,  a  2012.  godine  32,0,  dok  je  navedeni  indeks  razvijenosti  u  odnosu na SAD 1986. iznosio 38,7, a 2012. godine 24,5.  Navedena  kretanja  stoga  zavređuju  najveću  pažnju  i  duboku  ekonomsku  analizu.  Jer,  kao  što  je  prethodno  navedeno,  bez  ispravne  ocjene,  odnosno  dijagnoze ekonomske krize i depresije ne mogu se niti donositi prave mjere  oporavka te ekonomskog i društvenog razvoja.  Kao  posljedica  ekonomskih  odnosa  i  nerješavanja  ekonomske  krize  ocje‐ njuje  se  da  je  hrvatsko  društvo  u  krizi,  koja  se  potom  reflektira  u  svim  segmentima  društva  i  na  svim  područjima  društvenog  života.  Zakazale  su,  ocjenjuje  se,  ponajprije  institucije  koje  su  odgovorne  za  osiguranje  i  primjenu vladavine prava (rules of law), budući da nisu osigurale djelovanje  kao  što  traži  sustav.  Ekonomski  i  pravni  sustav  nije  djelotvoran,  što  je  posljedica  neodgovornosti,  nesposobnosti,  te  osobito  nedovoljnog  znanja  i  korupcije  koji  su  bitni  uzroci  krize.  Nedjelotvornost  i  nesposobnost  institucija  ujedno  dovode  u  pitanje  temeljne  vrijednosti  ustavnog  poretka  države  navedene  u  Ustavu  Republike  Hrvatske  odnosno  dovode  u  pitanje  zaštitu i ostvarenje ljudskih prava i sloboda.  O  nedjelotvornosti,  neodgovornosti  i  nesposobnosti  sustava  najbolje  uka‐ zuje  područje  zaposlenosti  odnosno  nezaposlenosti.  Zaposlenost  je  gotovo  najniža u odnosu na sve članice EU.   Razmatrajući  nezaposlenost  prema  dobnoj  strukturi  ukazuje  se  da  je  ona  u  Hrvatskoj, u 2012. godini, za mlađe od 25 godina starosti iznosila 43%, a od  članica EU višu stopu ima samo Grčka i Španjolska. Premda nema službenih  podataka, može se pretpostaviti da je nezaposlenost mladih još viša u onim  našim regijama i sredinama gdje je niža ekonomska aktivnost.  Takva razina nezaposlenosti je suprotna Ustavom proklamiranom načelu da:  "Svatko ima pravo na rad i slobodu rada.   Svatko slobodno bira poziv i zaposlenje i svakomu je pod jednakim uvjetima  dostupno svako radno mjesto i dužnost."4 

4

   Ustav Republike Hrvatske, članak 54. 

61 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

  Nezaposlenost,  koja  je  ujedno  najveći  ekonomski,  društveni  i  politički  problem,  ukazuje  da  institucije,  ekonomska  politika  te  sustav  ne  funkcio‐ niraju odnosno ne rješavaju i/ili generiraju krizu.  U  skladu  s  prethodno  navedenim  ocjenama  i  podacima  proizlazi  da  se  o  jednom  važnom  pitanju,  kao  što  je  uzrok  krize,  mogu  donijeti  različiti  zaključci. Naime, jedna vrsta ocjene o uzrocima krize će biti ako se analizira  razdoblje  same  krize,  dakle  2009. ‐  2013.  godina,  druga  vrsta  ocjene  ako  se  razmatra  razdoblje  1990. ‐  2013.  kada  su  nastale  najveće  promjene  i  treća  vrsta  ocjene,  ako  se  analizira  cjelokupno  razdoblje,  od  sredine  1980‐ih  godina, kada je počeo ekonomski pad do danas realni BDP je niži nego prije  tog početka, te kriza traje i nema naznaka njenog prestanka.   Također  valja  napomenuti  da  je  treći  pristup  znanstveno  utemeljen,  a  osim  toga izlazak iz krize treba se smatrati kada gospodarstvo ponovno ostvaruje  trend  rasta  koji  je  imao  prije  početka  krize,  iako  se  ukazuje  da  je  za  ocjenu  izlaska  iz  krize  dovoljno  ostvariti  rast  BDP‐a  dva  uzastopna  tromjesečja,  no  to je vezano za teoriju poslovnih ciklusa.   

2.1. Nastanak svjetske krize ‐ Velike recesije 
Objašnjenje  uzroka  i  izvorno  vrijeme nastanka  svjetske  krize,  koja  se  naziva  Velika  recesija,  također  zahtijeva  znanstveni  i  analitički  pristup  jer  se  kao  uzrok,  odnosno  početak  nastanka  svjetske  krize  najčešće  navodi  kriza  hipotekarnih  kredita  u  SAD‐u  2007.  i  potom  bankrot  banke  Lehman  brothers 15. IX. 2008. godine, što je prejednostavno objašnjenje.   Ocjenjuje  se  da  je  izvorište  ove  krize  kolaps  Breton  Woods  sustava  na  početku  1970‐ih.  Naime,  svjetski  ekonomski  sustav  odnosno  svjetski  ekonomski  poredak  obično  se  naziva  ‐  Bretton  Woods  sustav  (mjesto  u  SAD‐u  gdje  je  dogovaran  1944.),  prema  kojem  se  svaka  zemlje  obvezuje  da  usvoji  monetarnu  politiku  da  održava  tečaj  svoje  valute  u  okviru  fiksne  vrijednosti ‐  plus  minus  jedan  posto ‐  mjereno  u  zlatu  i  sposobnost  MMF‐a  da  privremeno  premosti  neravnotežu  plaćanja.  Izvorno,  Bretton  Woods  je  imao  za  cilj  pospješivanje  međunarodne  robne  razmjene  i  uravnoteženje  bilance  plaćanja.  Tom  je  cilju  bilo  podređeno  i  financijsko  tržište,  odnosno  tržište kapitala. Glavni kreator sustava Bretton  Woods bio je John Maynard  Keynes,  koji  je čak  predlagao  uvođenje  svjetske  valute ‐  bancor.  Međutim, 
62 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

  zbog  financijskih  ograničenja,  inflacije,  krize  i  neefikasne  alokacije  kapitala  taj  je  sustav  1971.  godine  došao  u  krizu.  Kolaps  je  zapravo  nastao  jednostranom odlukom SAD‐a da napusti konvertibilnost dolara u zlato, što  je  izazvalo  ogroman  financijski  stres  u  svjetskom  gospodarstvu,  a  dolar  je  time postao svjetska rezervna valuta.   Kolapsu  sustava  Bretton  Woodsa  prethodila  je  inflacija  zbog  rata  u  Vijetnamu  početkom  1970‐ih,  kada  je  SAD  prvi  put  u  20.  stoljeću  imao  trgovinski  deficit.  Ključna  je  bila  1970.  godina  kada  je  promjenjivost  dolara  u  zlato  smanjena  s  prijašnjih  55%  na  svega  22%,  a  to  je  prema  stajalištima  neoklasičnih  ekonomista  predstavljao  prag  kada  su  posjednici  dolara  izgubili  vjeru  u  sposobnost  SAD‐a  da  smanji  proračunski  i  trgovinski  deficit.  Posljedica  toga  je  bilo  sve  više  tiskanje  dolara  (1971.)  radi  podmirenja  državnih izdataka za vojsku i socijalne programe. Nixon, predsjednik SAD‐a,  je  15.  kolovoza  1971.  donio  odluku  o  90‐dnevnoj  kontroli  plaća  i  cijena,  zatim  10%  dodatno  opterećenje  na  uvoz  i,  što  je  najvažnije,  napuštanje  direktne  konvertibilnosti  dolara  u  zlato  (osim  na  otvorenom  tržištu).  Ova  je  operacija nazvana ‐ Nixonov šok.   Bretton  Woods  II,  kako  se  popularno  naziva,  je  sustav  gdje  više  nema  konvertibilnosti  dolara  u  zlato,  već  tečaj  fluktuira,  odnosno  pliva,  a  dolar  je  svjetska  rezervna  valuta.  Od  1976.  godine  sve  su  glavne  valute  fluktuirale,  odnosno  tečaj  nije  više  bio  glavna  metoda  kojom  su  države  upravljale  svojom  monetarnom  politikom.  Trgovanje  valutama  s  fluktuirajućim  tečajem  na  deviznom  tržištu  je  ključni  dio  sustava  Bretton  Woods  II,  koji  je  nastao poslije 1971.5  Jedan  od  najutjecajnijih  ekonomista,  nobelovac  Paul  Krugman,  u  vezi  s  fetišizacijom  tržišta  sjetio  se  riječi  J.  M.  Keynesa  da  "kada  razvoj  kapitala  neke  zemlje  postaje  proizvod  aktivnosti  kasina,  stvari  će  vjerojatno  loše  završiti."  Krugman  je  ukazao  na  pogrešna  razmišljanja  1970‐ih.  Međutim,  1970‐ih ili u  to vrijeme za financijska tržišta se smatralo da su dominirala, a  Voltaire's  Dr.  Pangloss  je  tvrdio  da  živimo  u  najbolje  vrijeme  ikada.  Rasprava  o  iracionalnosti  investitora,  o  mjehurima,  o  destruktivnoj  speku‐ laciji  je  doista  nestala  iz  akademskog  diskursa.  Područje  koje  je  dominiralo 
5

   Dr.  Tihomir  Domazet,  Kriza,  ekonomska  politika  i  izlazna  strategija,  Zbornik  radova,  Kriza  i  okviri  ekonomske  politike,  Razred  za  društvene  znanosti  HAZU  i  Hrvatski  institut  za  financije  i  računovodstvo, Zagreb, 2009., str. 43.‐44.   

63 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

  bila  je  "hipoteza  o  efikasnom  tržištu",  koje  je  promulgirao  Eugen  Fama  sa  Sveučilišta  u  Čikagu,  koji  tvrdi  da  cijene  imovine  na  financijskim  tržištima  precizno,  samo  po  sebi  daju  javno  raspoložive  informacije  (na  primjer,  cijena  dionice  neke  kompanije  uvijek  točno  odražava  vrijednost  kompanije  s  obzirom  na  informacije  raspoložive  o  zaradama  kompanije,  njenim  poslovnim  planovima  itd.).  Nadalje,  1980‐ih  financijski  ekonomisti,  prije  svih  Michael  Jensen  s  Poslovne  škole  Harvard  tvrdio  je  da  budući  da  financijska tržišta uvijek imaju pravu cijenu, najbolja stvar koju može učiniti  čelnik  kompanije,  ne  samo  za  kompaniju  već  i  za  gospodarstvo,  je  maksi‐ mirati  svoje  cijene  dionica.  Drugim  riječima,  financijski  su  ekonomisti  vjerovali  da  mi  trebamo  staviti  razvoj  kapitala  nacije  u  ruke  onoga  što  je  Keynes nazvao "kasino".6  Nobelovac  Joseph  Stiglitz  o  uzrocima  Velike  recesije  ukazuje  da  je  u  SAD  potrebno poći od FED‐a (Središnja banka SAD‐a), "... zbog usmjerenosti ove  skupine  na  središnje  banke  i  njihove  politike.  Neki  kritičari7  u  središte  krize  stavljaju  labavu  monetarnu  politiku  FED‐a.  Želim  ukazati  da  je  to  pitanje  ipak  daleko  složenije.  Popis  onih  koji  su  dio  onoga  što  je  pridonijelo  krizi  (i  politike  koje  su  pridonijele  krizi)  je  dugačak:  globalna  neravnoteža,  rejting  agencije,  investicijske  banke,  izvorni  nosioci  hipotekarnih  zajmova,  hipotekarni zajmovi, brokeri, CRA, Fannie Mae, inozemni kupci vrijednosnih  papira,  ekonomisti,  moralni  hazard  stvoren  od  ranijeg  upumpavanja  novca  u  banke,  deregulacija,  stečajna  reforma,  promjena  poreznih  zakona  koji  su  poticali zaduživanje, neprimjereno spašavanje."8  S  obzirom  na  to  da  Velika  recesija  nije  jednako  utjecala  na  sve,  na  primjer,  na  gospodarstva  Dalekog  istoka  u  odnosu  na  ekonomije  zapadne  hemisfere,  te  da  kriza  u  EU  i  Zapadnom  Balkanu  još  traje,  navedene  ocjene  o  uzrocima  i  vremenu  nastanka  ove  krize  jesu  ispravne,  a  ujedno  postoje 

6 7

   Paul Krugman, How did economists get it so wrong?, The New York Times, 6. rujna 2009.     Joseph  Stiglitz,  prema:  The  issue  of  the  appropriate  measurement  of  GDP  has  been  recently  explored  by  an  international  Commission  on  the  Measurement  of  Economic  Performance  and  Social  Progress  (see  http://www.stiglitz‐senfitoussi.  fr/en/index.htm).  It  is  clear  that  the  distortions  to  the  economy  associated  with  the  bubble  meant  that  during  the  years  prior  to  the  crisis, the GDP numbers provided an inaccurate picture of the economy’s performance.  8    Joseph  Stiglitz,  Interpreting  the  causes  of  the  Great  recession  of  2008,  predavanje‐govor  na  konferenciji BIS‐a (Bank of International Settlement), lipanj, 2009. 

64 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

  zahtjevi već dulje vrijeme za promjenom tzv. svjetske financijske infrastruk‐ ture, jer je prepreka daljnjem globalnom razvoju.   

3. Uzroci  gospodarskog  zaostajanja  te  nastanak  ekonomske  i  društvene krize u Hrvatskoj 
Za  cjelovito  analiziranje  ekonomske  krize  od  njenog  nastanka,  dakle  od  1980‐ih  (1987.  godine  nakon  dugo  godina  dolazi  do  realnog  pada  BDP‐a  i  koji  traje  i  daljnjih  šest  godina),  ocjenjuje  se,  potrebno  je  znalački  koristiti  ekonomiku  evolucije,  političku  ekonomiju  i  filozofiju  kao  i  neke  druge  znanosti, kao što je sociologija.  Prvi  i  najvažniji  uvjet  za  razumijevanje  gospodarskog  zaostajanja  te  osobito  nastanka  krize  je  da  se  društveno  i  ekonomsko  stanje  i  promjene  mogu  shvatiti jedino ako se razumiju proizvodne snage i način proizvodnje koji im  odgovara.   Početak  krize  sredinom  1980‐ih  podudara,  u  tadašnjim  uvjetima,  sa  sve  većom  povezanošću  sa  svijetom,  to  su  ujedno  počeci  globalizacije,  no  mehanizmi i institucije nisu mogli ili znali odgovoriti na te izazove, odnosno  bio  je  pristup  da  "...kad  god  tržište  zapne,  a  organi  ekonomske  politike  ne  znaju što da rade, odnosno ne poznaju mehanizam tržišta, instrumente itd.,  onda  se  vraćaju  na  najprimitivnije  instrumente,  a  to  je  zamrzavanje  cijena,  kočenje  uvoza  direktno  i  indirektno,  jednom  riječju  administrativno  vođe‐ nje privredom."9   Ne  samo  da  su  izostale  odgovarajuće  mjere  u  novim,  u  tada  suvremenim  uvjetima,  već  je  nastala  ekonomska  te  potom  društvena  i  politička  kriza,  a  ključni  dio,  rast  i  razvoj  gospodarstva  nije  se  dogodio.  Već  je  tada  dana  dijagnoza da "...ako je brz privredni razvoj objektivno moguć, a očigledno je  i  da  je  i  poželjan,  ne  treba  li  usporavanje  tražiti  u  djelovanju  nekog  faktora  izvan  privrede?  Taj  faktor  zaista  postoji:  to  je  politički  sustav.  Jedva  da  može  biti  sporno  da  je  politički  sustav  glavna  kočnica  privrednog  i  društve‐ nog razvoja.  

9

   Branko  Horvat,  Jugoslavensko  društvo  u  krizi,  kritički  ogledi  i  prijedlozi  reformi,  Globus,  Zagreb,  1984., str. 15. 

65 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

  Time  je  dijagnoza  postavljena.  Ako  je  poznata  dijagnoza  upadanja  u  krizu,  onda mora postojati i terapija izlaska iz nje."10  Nakon  duboke  ekonomske,  društvene  i  političke  krize,  te  osobito  namet‐ nutog  rata  i  agresije  na  Hrvatsku,  odnosno  nakon  sedam  godina  uzastop‐ nog  pada  BDP‐a,  uslijedio  je  rast  BDP‐a  u  sljedećih  pet  godina,  nakon  promjene  političkog  i  ekonomskog  sustava.  Međutim,  ponovno  dolazi  do  pada  BDP‐a  (bankarska  kriza,  1999.)  te  potom  devet  godina  rasta  BDP‐a  i  ponovno pad BDP‐a koji traje pet godina, odnosno traje i danas.   Najvažnije  je  zaključiti  da  glavni  uzroci  krize,  koja  je  nastala  prije  više  od  četvrt  stoljeća,  nisu  otklonjeni,  odnosno  BDP  je  danas,  2013.  godine  realno  niži  nego  prije  27  godina,  no  još  je  teža  spoznaja  da  je  razina  razvijenosti  u  odnosu  na  države  kojima  se  Hrvatska  obično  uspoređuje  sada  niža  nego  prije  nastanka  krize,  jer  su  te  države,  odnosno  njihova  gospodarstva  ostvarile  ekonomski  rast  i  razvoj.  Istodobno,  treba  ukazati  da  ovakva  eko‐ nomska kretanja, odnosno pad i rast BDP‐a nije posljedica poslovnih ciklusa  jer  je  BDP  sada  niži  nego  prije  nastanka  krize,  te  se  zaključuje  da  se  ne  otklanjaju  glavni  uzroci  krize  ili  recesije,  a  politike  ne  daju  rezultate  u  ekonomskom rastu, razvoju i zapošljavanju.   Sve  veći  broj  analitičara  i  institucija  procjenjuje  da  i  2014.  godine  neće  biti  ekonomskog  rasta,  što  znači  da  su  ekonomska  politika  i  sustav  prepreka  razvoju.  Sve  veća  izloženost  domaćega  gospodarstva,  odnosno  konkretnih  proiz‐ voda  i  usluga  inozemnoj  konkurenciji  zahtijevala  je  sve  veća  ekonomska  znanja  i  umješnost,  a  i  domaći  uvjeti  su  inicirali  konkurentnost  i  proizvod‐ nost.  Konkurentska  sposobnost  mora  nastati  iz  pravilnog  razumijevanja  konkurentnosti  i  njenih  pravila  te  ih  primjenjivati  u  praksi.  "U  bilo  kojoj  industriji,  bez  obzira  na  to  je  li  domaća  ili  međunarodna  te  nudi  li  proizvod  ili uslugu, pravila natjecanja utjelovljena su u pet kompetitivnih sila:  (i) ulazak novih sudionika;  (ii) prijetnja supstitutivnih proizvoda ili usluga;  (iii) pregovaračka moć kupca; 
10

   Branko  Horvat,  Jugoslavensko  društvo  u  krizi,  kritički  ogledi  i  prijedlozi  reformi,  Globus,  Zagreb,  1984., str. 9. 

66 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

  (iv) pregovaračka moć dobavljača i   (v) rivalitet među postojećim konkurentima.  Kolektivna  snaga  ovih  pet  konkurentskih  sila  određuje  sposobnost  tvrtki  unutar  industrije  da  u  prosjeku  zarade  prihod  od  investicija  koji  je  viši  od  troškova  kapitala.  Snaga  pet  sila  različita  je  od  industrije  do  industrije  i  mijenja se kako se industrija razvija. Posljedica je toga da nisu sve industrije  jednake sa stajališta naslijeđene profitabilnosti."11  Domaće  tvrtke  teško  su  izlazile  na  kraj  s  inozemnom  konkurencijom,  što  je  uz  tehnološko  zaostajanje  imalo  za  posljedicu  uvoz  i  ukupno  slabljenje  gospodarstva.  Jedan  dio  poduzeća  koji  je  slijedio  konkurentske  trendove  koji  su  bili  prisutni  na  svjetskom  tržištu  osigurao  je  razvoj  svoje  tvrtke  ili  i  industrije kojoj su pripadali.  Umjesto  rasprave  je  li  svjetska  kriza  glavni  izvor  krize  u  Hrvatskoj,  odnosno  koliki  ona  ima  utjecaj  na  domaću  krizu,  u  nastavku  se  daju  neke  zajedničke  karakteristike krize.  Uočljivo  je  da  realni  sektor  ne  ostvaruje  profite  koje  je  ostvarivao  ranije  ili  nacionalna  štednja  je  sada  na  nižoj  razini  nego  ranije.  Andrew  Kliman  sa  sveučilišta  Pace  (SAD),  zaključuje,  na  temelju  službenih  podataka  SAD‐a,  da  "...posljednja  krize  i  kriza  koja  je  počela  2008.  nije  nastala  zbog  "financijalizacije"  i  stvaranja  velikog  duga,  koje  je  većinom  objašnjavano  kao  uzrok  usporavanja  rasta  i  izostanka  plaćanja,  već  u  činjenici  da  stopa  profita  iz  1970.‐ih  nije  više  nikada  dostignuta.  Osim  toga,  podaci  pokazuju  da  je  udjel  radnika  u  nacionalnom  dohotku  stabilan,  a  stopa  akumulacije  je  pala  zbog  pada  profitne  stope,  a  ne  zbog  povećanog  portfeljnog  investiranja na račun proizvodnog investiranja. Stoga, pad profitne stope je  ključni indirektni uzrok usporavanja rasta, gomilanja duga i krize."12  Neki analitičari i teoretičari smatraju da je uzrok krize tzv. financijalizacija13.  Međutim, Radhika Desai (Sveučilište Manitoba, Kanada) analizirao je krizu s 
11

   Michael  E.  Porter,  Konkurentska  prednost,  postizanje  i  održavanje  vrhunskog  poslovanja,  Masmedia, str. 23.  12    Responses  to  capitalist  crisis:  Neoliberalism,  Keynesianism,  and  beyond  –  A  review  of  the  Sixth  Forum of the World Association for Political Economy, Ding Xiaoqin.  13    Gerald  A.  Epstein  financijalizaciju  je  definirao  kao:  "povećanje  uloge  financijskih  motiva,  financijskih  tržišta,  financijskih  suradnika  i  financijskih  institucija  u  djelovanju  domaćih  i  međunarodnih  ekonomija".  Smatra  se  da  je  proces  financijalizacije  započeo  kasnih  70‐ih  ili  ranih 

67 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

  aspekta  teorije  vrijednosti.  Fokusirajući  se  na  raspravu  o  "financijalizaciji",  koja  se  ujedno  koristi  za  razlikovanje  između  proizvodnog  i  neproizvodnog  kapitala  (Marx),  koji  uključuje  i  financijski  kapital,  pruža  koherentni  okvir  za  analiziranje  ovih  kretanja  i  otklanja  pogrešnu  polarizaciju  između  pada  profitne  stope  i  financijalizacije  kao  čimbenike  ove  krize.  U  smislu  teorije  vrijednosti,  financijalizacija  je  povlačenje  iz  sfere  proizvodnje  u  sferu  cirkuliranja,  što  je  uzrokovano  padom  profitne  stope.  Financijska  imovina,  prema  ovoj  teoriji,  ne  stvara  dodanu  vrijednost  i  služi  jedino  da  se  izjednači  opća  profitna  stopa.  Ovo  produbljuje  i  pogoršava  tendenciju  dugoročnog  pada  profitne  stope.  Financijalizacija  je  stoga  aspekt,  a  ne  posebni  oblik,  ove  dugoročne  povijesne  tendencije,  a  ne  neovisni  fenomen  koji  je  suprotan  tome.14  Jedna  od  najčešćih  teza  nastanka  krize  je  prekomjerno  investiranje.  David  Kotz ukazuje da "... kriza realnog sektora, koja je počela 2008. nije primarno  rezultat  bankovnog  kolapsa.  Krize  realnog  i  financijskog  sektora  proizlaze  iz  istog  uzroka,  koji  se  nalaze  u  cijelom  sklopu  obilježja  neoliberalnog  kapitalizma.  Da  se  istraži  je  li  prekomjerno  investiranje  doista  uzrok  krize  realnog  sektora,  kreirana  empirijska  analiza  u  vezi  s  nastankom  krize  realnog  sektora  ukazuje  da  je  prekomjerno  investiranje  krizna  tendencija  koja  proizvodi  sadašnju  krizu  realnog  sektora  te  da  gospodarstvo  SAD‐a  sada  prolazi  širu  strukturalnu  krizu.  Ako  je  neoliberalni  kapitalizam  došao  do  kraja  svoje  sposobnosti  da  promiče  stvaranje  profita  i  ekonomsku  ekspanziju,  onda  možemo  očekivati  dugotrajnu  krizu,  budući  da će  glavno  restrukturiranje,  koje  bi  se  trebalo  provesti,  vjerojatno  zahtijevati  10  ‐  15  godina, ako je povijest bilo kakav vodič."15  Poseban  problem  za  suvremeni  sustav  razvijenog  Zapada  je  preferiranje  pojedinih sektora ili njihova zaštita, kao što je bankovni sustav u SAD i EU te  neke  industrije,  na  primjer,  autoindustrija  u  SAD‐u.  Christopher  Gunn  (Sveučilište Hobart and William Smith Colleges, SAD) ukazuje da stvarnost u 
80‐ih,  postupno  prebacujući  gravitaciju  ekonomske  aktivnosti  s  proizvodnje  na  financije.  Prema  Epsteinu,  financijalizacija  čini  financijska  tržišta  sklona  špekulacijama,  dovodi  do  fenomena  zaslijepljene skupine ili čoporskog ponašanja na tržištu i nestabilnosti.  14    Responses  to  capitalist  crisis:  Neoliberalism,  Keynesianism,  and  beyond  –  A  review  of  the  Sixth  Forum of the World Association for Political Economy, Ding Xiaoqin.  15    Responses  to  capitalist  crisis:  Neoliberalism,  Keynesianism,  and  beyond  –  A  review  of  the  Sixth  Forum of the World Association for Political Economy, Ding Xiaoqin. 

68 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

  kojoj  neka  tvrtka  ne  može  propasti  (prevelika  da  bi  propala,  too  big  to  fail),  označava  značajan  neuspjeh  neoklasične  ekonomike.  Ako  ekonomska  profesija  zagovara  pristup  izvan  neoklasične  paradigme,  ne  treba  biti  slijep  i  razumjeti da neregulirani ekonomski sustav Zapada može dovesti do kolapsa  velike kompanije koje mogu destabilizirati cijele sektore gospodarstva.16  Valja  dodati  da  su  Martin  Wolfson i  Gerald  Epstein  nedavno,  2013.  godine,  izdali  Priručnik  o  političkoj  ekonomiji  financijskih  kriza,  koji  opisuje  teorijske,  institucionalne  i  povijesne  čimbenike  koji  mogu  pomoći  razumijevanju  sila  koje  stvaraju  financijske  krize,  s  naglaskom  na  krizu  koje  je počela 2008. te prednosti i nedostatke pojedine teorijske škole i politike.  "Velika  financijska  kriza  koja  je  započela  2007.  ‐  2008.  podsjeća  nas  na  devastirajuću  snagu  da  su  financijske  nestabilnosti  i  krize  endemi  gospodarskih  sustava  (Zapada)  koji  nemaju  snažnu  i  dinamičnu  financijsku  regulaciju  koja  mijenja  i  drži  moćne  sile  zaduživanja  i  kredita  unutar  održivih  okvira.  Ekonomisti  od  Marxa  do  Keynesa  te  od  Minskog  do  Kindlebergera  shvatili  su  ovu  duboko  važnu činjenicu,  da  je  ova  ekonomika  ili  ekonomska  škola  potpuno  pogrešna,  međutim  ona  je  još  uvijek  domi‐ nantna,  mainstream  ekonomika,  odnosno  to  je  pristup  "racionalnog  očekivanja",  "učinkovitog  tržišta"  i  "laissez  faire"  koji  promiče  raširenu  financijsku liberalizaciju i dalje dominira ekonomskom profesijom."17  Naravno da je potrebno dati objašnjenje, odnosno odgovor na pitanje zašto  je  nužno  analizirati  originalne  uzroke  krize  iz  1980‐ih,  a  ne  od  nastanka  (2008.) ili od početka 1990‐ih kada su nastupile i neke druge promjene.  Prije svega valja znati da je ekonomika znanost kontinuiteta te da ekonomi‐ ja ne nastaje ili nestaje političkim, društvenim ili ekonomskim promjenama,  odnosno gospodarstvo nije nastalo 1990. godine niti 1945. itd.   Međutim, činjenica  je  da  je  izvorno  kriza  nastala  1980‐ih  kao  rezultat  slje‐ dećih čimbenika:  (i) gospodarstvo  i  ukupno  društvo  je  dinamično,  podložno  promjenama,  koje  nije  statično,  no  u  toj  fazi  društvenog  razvoja  izostale  su  promjene, 

16

   Responses  to  capitalist  crisis:  Neoliberalism,  Keynesianism,  and  beyond  –  A  review  of  the  Sixth  Forum of the World Association for Political Economy, Ding Xiaoqin.  17    Martin Wolfson i Gerald Epstein, The Handbook of the Political Economy of Financial Crises. 

69 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

  što se može podvesti pod ocjenu da su izostale prilagodbe koje zahtijeva  ekonomika evolucije,  (ii) odnosi  u  proizvodnji  i  ukupni  ekonomski  odnosi  stalno  su  pod  utje‐ cajem  promjena,  no  one  se  nisu  provodile  ili  se  nisu  odvijale  odgova‐ rajuće  te  se  tako  sve  više  stvarao  nesklad  između  proizvodnih  snaga  i  proizvodnih odnosa,  (iii) tehnološke  promjene  su  bitan čimbenik  ekonomskog  razvoja,  no  očito  je  one  nisu  ovdje  dospjele  ili  nisu  dospjele  u  dovoljnoj  mjeri  da  utječu  na razvoj, te je izostao potreban tehnološki čimbenik razvoja,  (iv) informatička  revolucija,  nesporno,  utjecala  je  na  nove  odnose  u  proiz‐ vodnji,  no  taj  je čimbenik,  u  smislu  kreiranja  novih  odnosa,  izostao  kao  mogući čimbenik razvoja i novih odnosa,  (v) premda  se  tehnološki  faktor  rasta  kao  i  informatičku  revoluciju  može  podvesti  pod  kategoriju  ‐  znanje,  znanje  koje  uključuje  inovacije,  edukaciju,  cjeloživotno  učenje,  znanje  u  gospodarstvu  ‐  knowledge  based  economy,  ovaj  je čimbenik  razvoja  izostao  i  nije  bio  faktor  rasta,  tako  da  nije  mogla  doći  do  izražaja  teza  da  je  znanje  važnije  od  vlasništva.  S  obzirom  na  navedeno  da  se  odnosi  nisu  unaprjeđivali  i  razvijali  u  smislu  zahtjeva  ekonomike  evolucije,  političke  ekonomije,  tehnoloških  promjena  i  zahtjeva  znanja,  razvoj  je  izostao,  a  demografski  faktor,  kao  bitan čimbenik  razvoja, također je imao negativan utjecaj.  Nije  krucijalno  da  razvijanje  ideja  početno  bude  kod  vodećeg  establiš‐ menta,  međutim,  oni  moraju  biti  u  stanju  privući  pažnju  utjecajnih  poje‐ dinaca  na  one  institucije  da  bi  se  njihove  ideje  publicirale  u  mjestima  gdje  će  dobiti  pažnju,  a  da  će  istraživanje  biti  financirano.  To  omogućuje  studentima  i  zagovarateljima  tih  ideja  da  se  zaposle  u  tim  institucijama  i  stoga  da  ugrade  sebe  u  mainstream  odnosne  discipline, čak  i  kada  izvorni  nosioci tih ideja ostaju izvan mainstream elite.18     
18

   David  Colander,  Ric  Holt,  Barkley  Rosser:  The  Changing  Face  of  Mainstream  Economics,  November 2003, Middlebury College Economics Discussion Paper No. 03‐27. 

70 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

 

4. Lutanje između austerity i stimulus ‐ samo odlaže rješavanje  krize 
Od  početka  Velike  recesije  u  teorijskom  i  praktičnom  smislu  gotovo  sve  su  se mjere za rješavanje ove krize kretale u okviru drastičnog smanjenja javne  potrošnje (engl. austerity) do mjera poticaja (engl. stimulus).  U  2009.  godini  mnoge  države,  u  strahu  od  mogućeg  kolapsa,  donijele  su  mjere za smanjenje poreza i posebne potrošnje uz očekivanja da će se time  potaknuti rast. Ocjenjuje se da je poticaj iznosio oko 2% BDP‐a prosječno G‐ 20, odnosno ukupan poticaj tih 19 država iznosio je oko 1000 milijardi USD.  U  SAD‐u,  gdje  je  počela  kriza,  donesen  je  poseban  zakon  (Zakon  o  obnovi  i  reinvestiranju,  Recovery  and  Reinvestment  Act) čiji  je  financijski  efekt  831  mil. USD ili gotovo 6% BDP‐a.  U  tim  uvjetima  Keynes  i  njegova  škola  dobivaju  sve  više  pristaša,  jer  smatraju  da  ne  treba  štedjeti  nego  investirati,  jer  ako  se  ne  investira,  tada  resursi,  pa  i  zaposlenost  stagniraju  ili  padaju.  Poduzeća  i  stanovništvo  možda  previše  štede  zbog  financijske  neizvjesnosti  ili  zato  što  brzo  žele  smanjiti zaduženost, mjerenu odnosom duga i imovine.  U  normalnim  bi  uvjetima  središnje  banke  potaknule  rast  putem  kamatnih  stopa  tako  da  destimuliraju  štednju  i  potiču  zaduživanje.  Unatoč  takvim  i  sličnim mjerama od početka 2009. većina središnjih banaka su smanjile svoje  glavne  kamatne  stope  gotovo  na  nulu,  ali  očekivani  rezultat,  odnosno  očekivani  ekonomski  rast  je  izostao.  Neki  analitičari  ocjenjuju  da  prezadu‐ ženost možda sprječava ljude od novog zaduživanja koliko su željeli neovisno  o visini kamatne stope. Kejnesijanci ukazuju da bi vlade trebale učiniti više za  poduzeća  u  poteškoćama  kao  i  za  kućanstva  da  im  se  omogući  veće  zaduživanje  i  veću  potrošnju  (i/ili  smanjenjem  poreza),  tako  da  se  omogući  aktivno  djelovanje  nacionalne  štednje.  Istodobno,  Keinesijanska  škola  ukazuje  da  kada  je  gospodarstvo  u  stagnaciji,  mirovanju,  fiskalni  poticaji  mogu  biti  osobito  efikasni  zahvaljujući  multiplikativnom  efektu.  Primjerice,  ulaganje u infrastrukturu angažira druge industrije, osobito građevinarstvo te  dolazi  do  izražaja  multiplikator,  gdje  poticaj  u  iznosu  100  može  donijeti  multiplikativni  efekt  200  i  više.  Time  se,  naravno,  povećava  dohodak  stanovništva koji će putem potrošnje također poticati rast. 

71 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

  Osim  fiskalnih  poticaja  većina  država  je  imala  i  dodatne  troškove.  Kao  posljedica navedenih i drugih mjera država snažno je porastao državni dug.  Državni  dug  EU‐27,  kao  odnos  duga  i  BDP‐a,  povećan  je  od  59,0%  koliko  je  iznosio  2007.  godine,  na  85,2%  2012.  godine  (EU‐17  iznosio  je  90,6%).  Od  2007.  do  2010.  državni  dug  najbogatijih  zemalja  povećan  je  prosječno  od  74% na 101%.  Takva su kretanja i kod najrazvijenijih država svijeta, što pokazuje i Grafikon 2.    Grafikon 2. Državni dug izabranih zemalja 2006. ‐ 2013.19 
 

    Poticaji  nisu  bili  glavni  razlog  povećanja  državnog  duga.  Najveće  optere‐ ćenje  javnim  financijama  nastalo  je  iz  smanjenih  poreznih  prihoda,  što  je  posljedica  smanjenih  profita  realnog  sektora  i  visoke  nezaposlenosti.  Upumpavanje  novca  samo  je  dodatno  povećalo  fiskalne  probleme,  kao  što  su "automatski stabilizatori" poput naknada za nezaposlene koji automatski 
19

   The Economist, 28. rujna 2013., u tekstu: Stimulus v austerity. 

72 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

  podižu potrošnju i povećavaju potražnju u uvjetima recesije. "Međunarodni  monetarni  fond  (MMF)  procjenjuje  da  gotovo  60%  porasta  državnog  duga  od 2008. proizlazi iz urušavanja prihoda, što je više od dva puta od ukupnih  troškova poticaja i upumpavanja novca."20  Budući  da  je  rast  dijelom  ostvaren  2010.  godine,  neki  su  lideri  tvrdili  da  je  došlo  vrijeme  za  smanjenje  javne  potrošnje.  Drugi,  koji  su  sumnjali  u  oporavak, bili su protiv mjera štednje ‐ austerity. Međutim, nije bilo dileme  da će  na  kraju  biti  potrebna  "fiskalna  konsolidacija",  ali  nije  bilo  dogovora  kada s tim mjerama treba početi.  Postoje neke procjene da su države u svoje banke upumpale (engl. bail‐out)  oko 16.000 milijardi USD.  Velika  Britanija  se  brzo  prilagodila  novim  uvjetima  i  racionalnostima,  te  je  mjere  poticaja  završila  2010.  godine,  a  potom  uvela  nove  rezove.  Od  2010.  do  2011.  "strukturalni"  proračunski  deficit  Velike  Britanije  (tj.  prilagođen  uzimajući  u  obzir  cikličke  troškove,  kao  što  su  automatski  stabilizatori)  smanjen  je  za  dva  postotna  poena,  s  mogućnošću  daljnjeg  pada  u  2012.  i  2013.  S  druge  strane  nekoliko  država  u  ovoj  regiji,  odnosno  SEE,  moralo  je  posegnuti  za  još  dubljim  rezovima,  a  objašnjenje  je  bilo  zato  što  se  kriza  proširila.  No,  SAD  su  zadržale  razinu  potrošnje,  dodajući  nove  porezne  olakšice  za  prethodni  poticaj,  a  kao  rezultat  tih  mjera  strukturalni  deficit  je  smanjen sporije. Navedeno se može lako uočiti na Grafikonu 3.                 

20

   The Economist, 28. rujna 2013., u tekstu: Stimulus v austerity. 

73 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

  Grafikon 3. Proračunski saldo izabranih zemalja 2006. ‐ 2013.21 
 

    Rasprava  o  rješavanju  krize  i  osiguranju  ekonomskog  rasta  svela  se  gotovo  samo  na  dvije  veoma  važne  neizvjesnosti.  Prva  se  odnosi  na  visinu  multipli‐ katora,  jer  skeptici  smatraju  da će  biti  nizak  odnosno  da  niti  poticaj  (stimulus)  niti  drastično  smanjenje  državnih  rashoda  (austerity)  neće  dovesti  do  povećanja proizvodnje niti do povećanja zaposlenosti. Naime, oni smatraju da  poticaji jednostavno apsorbiraju resurse koje bi inače koristio realni sektor.   S  druge  strane,  oni  koji  podržavaju  korištenje  poticaja,  Kejnezijanci,  imaju  najveći  argument  da  u  uvjetima  visoke  nezaposlenosti  i  male  privatne  potražnje  za  kreditima,  postoji  mali  rizik  da  će  država  istisnuti  (crowding  out)  privatne  aktivnosti.  Doista,  u  "recesijskoj  bilanci",  gdje  je  prezaduženo  kućanstvo  kojima  su  nametnuli  pad  cijena  imovine  da  bi  brzo  isplatiti  kredite,  povećanje  dohotka  iz  fiskalnih  poticaja  trebalo  bi  ubrzati  financij‐ sko usklađivanje, a time i generirati brži oporavak.  Drugo  je  pitanje,  također  važno,  kolika  je  (relativna)  visina  duga  koja  neće  negativno djelovati na gospodarstvo. 
21

   The Economist, 28. rujna 2013., u tekstu: Stimulus v austerity. 

74 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

  U odnosu na prethodno pitanje, najcitiraniji su u današnjim uvjetima Carmen  Reinhart i Kenneth Rogoff sa Sveučilišta Harvard, koji su objavili toliko citirani  rad kojim tvrde da je bitno  usporavanje stope  gospodarskog  rasta kada javni  dug  prema  BDP‐u  prijeđe  90%.  Potom  su  mnogi  tvrdili  na  sličan  način,  da  postoji  negativan  odnos  između  rasta  i  zaduženosti,  ali  ne  postoji  suglasnost  koja  je  gornja  granica  zaduženosti,  mjereno  odnosom  duga  i  BDP‐a.  Tako  su  Alberto  Alesina  (Sveučilište  Harvard)  i  Silvia  Ardagna  (Goldman  Sachs),  ustvrdili  da  je  fiskalno  ispravno ‐  osobito  u  obliku  smanjenja  potrošnje,  a  ne  povećanja poreza ‐ da bi se mogao potaknuti rast.  Kejnezijanci smatraju upitnim zaključke Carmen Reinhart i Kenneth Rogoffa  da  ništa  kao  sporiji  rast  ne  može  uzrokovati  visoki  dug,  a  ne  da  je  to  samo  simptom.  Oni  također  smatraju  da  je  "ekspanzivan  austerity"  Alesine  obična  mašta,  tzv.  pipe  dream.  Zaduživanje  je  u  prošlosti  nastalo  u  različitim uvjetima. Može li zaduživanje države gutati oskudne kredite, usto  podići  kamatne  stope  za  privatni  sektor,  a  zatim  s  nižim  deficitom  smanjiti  stope  i  potaknuti  investicijski  bum.  No,  teško  da  se  navedeno  može  postići,  jer  u  većini  bogatih  zemalja  kamatne  stope  već  su  bile  niske,  odnosno  problem je bila prekomjerna (nacionalna) štednja.  Pored  navedenog,  Kejnezijanci  ukazuju  da  su  multiplikatori  mnogo  viši  u  vrijeme  krize  nego  u  normalnim  uvjetima.  Istraživanja  koja  su  proveli  Lawrence  Christiano,  Martin  Eichenbaum  i  Sergio  Rebelo  (Northwestern  University)  ukazuju  da  kada  su  kamatne  stope  blizu  nule,  multiplikator  može  biti  veći  do  dva,  budući  da  ljudi  imaju  veću  inicijativu  nego  obično  za  potrošnju,  a  ne  za  štednju.  I  drugi  su  ustvrdili  da  financijska  kriza  podiže  multiplikator.  Larry  Summers,  donedavni  savjetnik  Obame  i  Brad  Delong  (Sveučilište  Berkeley,  SAD)  tvrde  da,  s  obzirom  na  trošak  prolongirane  nezaposlenosti, poticanje tijekom duge recesije može se samo isplatiti.22  U  prethodnom  su  tekstu  dani  sažeti  pristupi  rješavanja  ove  krize  putem  oprečnih  politika  odnosno  smanjivanjem  javnih  izdataka  nasuprot  poticajima.  Valja  dodati  da  je  pod  utjecajem  Njemačke,  koja  je  snažni  zagovaratelj  smanjenja  javnih  rashoda ‐  austerity,  ova  politika  mainstream  ekonomska politika EU‐a, koja nažalost ne daje rezultate. 

22

   The Economist, 28. rujna 2013., u tekstu: Stimulus v austerity. 

75 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

  Hrvatska  je  ekonomska  politika  od  početka  nastanka  krize  donosila  mjere  koje  nisu  dale  rezultate,  odnosno  od  početka  krize  2008.  tijekom  pet  godina  recesije  BDP  je  realno  pao  11,4%  i  smanjena  je  zaposlenost  za  oko  11%. Stoga se navode neke mjere koje nisu dale potrebne rezultate i to:  (i) na  samom  početku  nastanka  krize  službeno  je  demantirano  postojanje  krize, što je utjecalo na pravovremeno donošenje mjera u gospodarstvu,  (ii) sredinom  2009.  godine  povećani  su  porezi,  porez  na  dohodak  s  vremenskim ograničenjem i PDV, čija je stopa povećana s 22% na 23%,  (iii) početkom 2010. donesen je Program gospodarskog oporavka, koji je imao  za  cilj  smanjenje  duga,  ekonomski  rast  i  oporavak,  međutim,  ciljevi  nisu  ostvareni, odnosno nastavljen je pad BDP‐a i smanjenja zaposlenost,  (iv) početkom  2012.  godine  povećan  je  PDV,  stopa  je  povećana  s  23%  na  25%, provedena je mini porezna reforma gdje je smanjena stopa dopri‐ nosa  za  zdravstveno  osiguranje  (s  15%  na  13%)  i  još  neke  promjene,  međutim,  izostao  je  ekonomski  rast  (2012.  BDP  je  pao  2,0%,  a  2013.  očekuje se daljnji pad 1,0%).   U  vezi  s  mjerama  hrvatske  ekonomske  politike  posebno  je  važno  zaključiti  da  krizu  ne  može  rješavati  samo  fiskalna  politika,  što  razvidno  pokazuju  dosadašnji rezultati rješavanja krize.  Istodobno, ocjenjivanje održivosti ekonomske politike vrlo često se svodi na  povezanost  ekonomske  politike  i  javnih  financija,  gdje  je  glavni  teret,  kako  je navedeno, prevaljen na fiskalnu politiku. Međutim, glavni problem javnih  financija  odnosno  fiskalne  politike,  koji  se  akumulira  već  dvadesetak  godina,  od  početka  pada  ekonomske  aktivnosti  te  potom  privatizacije  je  ‐  mirovinski  sustav.  Problemi  mirovinskog  sustava  počeli  su  benigno  početkom  1990‐ih  kada  sustav  nije  bio  dovoljno  likvidan,  jer  početkom  mjeseca  nije  imao  dovoljno  vlastitih  financijskih  izvora  da  isplati  mirovine  za  taj  mjesec,  što  je  premošćivano  mjesečnim  zaduživanjem  kod  banaka.  Kao  rezultat  pogrešnih  politika  prethodnoga  razdoblja,  danas  2013.  godine  mirovinski  sustav  ima  vlastite  izvore  putem  doprinosa  oko  19  mlrd.  kuna,  a  ukupni  rashodi  mirovinskog  sustava  iznose  oko  35  mlrd.  kuna.  To  je  deficit  mirovinskog sustava koji pokriva državni proračun. 

76 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

  Osobito  je  važno  zaključiti,  na  temelju  provedene  analize,  da  se  poreznom  politikom ne može potaknuti ekonomski rast te je možda najvažniji zaključak  da ukupni porezi, odnosno njihova promjena ne utječe na gospodarski rast.  Postoje  različite  ocjene,  teorijske  i  praktične,  o  mogućnostima  i  utjecaju  poreznog  sustava  na  ekonomski  rast.  Ta  rasprava  i  gledišta  još  više  dolaze  do  izražaja  u  uvjetima  financijske,  odnosno  ekonomske  krize,  s  kojom  se  suočavaju Hrvatska i Europska unija.  Ukupno  porezno  opterećenje  računa  se  i  ocjenjuje  odnosom  svih  poreza  i  doprinosa  prema  BDP‐u,  bruto  domaćem  proizvodu.  Ukupno  porezno  opterećenje u Hrvatskoj u 2012. godini iznosilo je, procjenjuje se, 33,1%, što je  niže  od  prosjeka  EU‐27,  ali  je  također  niže  u  odnosu  na  2011.  godinu.  Dakle,  porezno  opterećenje  u  Hrvatskoj  nije  visoko,  a  unatoč  realnom  smanjenju  BDP‐a u 2012. godini, ono je čak smanjeno u odnosu na prethodnu godinu.  Ukupno  porezno  opterećenje  u  Europskoj  uniji  se  razlikuje  između  država  članica,  jer  ono  odražava  razlike  u  pristupima,  odnosno  socijalnim  prefe‐ rencijama gdje i koliko država treba intervenirati. U 2012. godini, najniža stopa  poreznog opterećenja iznosila je u Latviji 27,0%, a najviša u Danskoj 48,1%.  Valja  ponoviti  da  i  u  EU  postoji  malo  argumenata  i  dokaza  da  razina  ukup‐ nog poreza utječe na ekonomski rast.  O korelaciji između rasta BDP‐a i promjene udjela poreza u BDP‐u Hrvatske  i izabranih članica EU u razdoblju 2000.‐2011. ukazuje Tablica 2.                   

77 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

  Tablica 2. Koeficijent korelacije između realne   promjene BDP‐a i promjene udjela poreza u BDP‐u Hrvatske   i izabranih članica EU u razdoblju 2000. ‐ 2011. 
 

Država članica EU  Austrija  Danska  Francuska  Hrvatska  Italija  Mađarska  Njemačka  Slovenija 

Koeficijent korelacije  ‐0,739  0,288  ‐0,066  ‐0,551  ‐0,370  ‐0,038  ‐0,431  ‐0,124 

  Hrvatska  je u  razdoblju  2000. ‐  2013.  godine  imala  realni  rast  BDP‐a  28,1%,  a  udjel  poreza  u  BDP‐u  je  smanjen  od  42,1%,  koliko  je  iznosio  2000.,  na  37,4%,  koliko  je  iznosio  2013.  godine  (procjena).  Kretanje  BDP‐a  i  udjela  poreza u BDP‐u daje se u Tablici 3.   Koeficijent  korelacije  rasta  BDP‐a  i  udjela  poreza  u  BDP‐u  Hrvatske  iznosi ‐ 0,551,  no  to  ne  znači  povezanost  između  rasta  BDP‐a  i  smanjenja  udjela  poreza.  Naime,  u  razdoblju  2009.  ‐  2012.  godine,  dakle  u  razdoblju  krize,  koeficijent  korelacije  iznosi ‐0,888  jer  je  ostvaren  kumulativni  pad  realnog  BDP‐a,  ali  je  pao  i  udjel  poreza  u  BDP‐u,  pri  čemu  svakako  treba  odbaciti  mogućnost da pad udjela poreza u BDP‐u dovodi do realnog pada BDP‐a.  Navedenu ocjenu mogu potkrijepiti podaci o kretanju poreza u proteklih 14  godina  u  Tablici  4.,  a  o  korelaciji  ove  dvije  varijable,  realnog  rasta  BDP‐a  i  promjene udjela poreza u BDP‐u ukazuje Grafikon 4.         

78 

Tablica 3. Kretanje realnog BDP‐a i udjela poreza u BDP‐u Hrvatske u razdoblju 2000. ‐ 2012. 

   
 

Tablica 4. Struktura poreznih prihoda Hrvatske prema udjelu u BDP‐u u razdoblju 2000. ‐ 2013. 

     

      Izvor: MMF. 

 

 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

79 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

  Grafikon 4. Korelacija između promjena realnog BDP‐a  i udjela poreza u BDP‐u u razdoblju 2000. ‐ 2013. 
 

   

5. Novi pristup za oblikovanje ekonomskog i društvenog  razvoja 
Prethodno iznesena analiza i ocjene jasno i definitivno dovode do zaključka  da  znanstvene  i  stručne  metode  koje  su  primjenjivane  ranije  danas  više  ne  mogu davati očekivane rezultate i ostvarivati ciljeve.   Neuspjeh  politika  koje  nisu  mogle  polučiti  ekonomski  i  društveni  razvoj  može se najvećim dijelom podvesti pod zanemarivanje i nepoznavanje evo‐ lucije, odnosno ekonomike evolucije.  Dakle,  znanje,  metode  i  drugi  elementi,  koji  su  uspješno  primjenjivati  prije,  recimo pedeset ili više godina, njihova primjena danas ne daje iste rezultate ili  potrebni  ciljevi  izostanu.  Na  primjer,  pristup  i  ideje  Alfreda  Marshala,  jednog  od  utemeljitelja  ekonomike  (kao  pojma  i  suvremene  znanosti)  danas  nisu  odgovarajući, ali to ne znači da treba njegove stavove u cijelosti odbaciti.  Ako  gospodarstvo  funkcionira  na  temelju  distribuiranog  neznanja,  nužno  je  da  su  njegovi  pojedini  akteri  povezani  i  veza  zahtijeva  organizaciju.  Marshall 

80 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

  je  također  to  znao  kada  je  tvrdio  da  su  znanje  i  organizacija  najsnažniji  motori proizvodnje.  Međutim,  danas  svijet  funkcionira  kao  rezultat  informatičke  revolucije  i  IT  tehnologije ‐  za  nekoliko  kuna  ljudi  komuniciraju  iz  svakog  kutka  svijeta,  a  prije  50‐ak  godina  minuta  razgovora  između  Londona  i  New  Yorka  iznosila  je  više  od  50  dolara  ‐  što  stvara  ujedno  i  nove  ekonomske  i  društvene  odnose.  Živimo  u  globaliziranom  svijetu  gdje  ne  vrijede  pravila  kao  prije,  kada  su  dominirali  drugi  sustavi,  škole  mišljenja  ili  ekonomski  modeli.  To  vrijedi  i  za  ovu  krizu,  Veliku  recesiju,  čije  se  rješavanje  dosada  svodilo  u  spektru  od  austerity  do  stimulus,  slično  kao  prije  80‐ak  godina  za  ondašnju  svjetsku krizu, bez rezultata.   Za  rješavanje  ove  krize,  Velike  recesije,  nužan  je  ontološki23,  holistički  i  multidisciplinarni  pristup.  Nije  dovoljno  samo  koristiti  ekonomska  znanja  i  metode, makar i suvremene.   Ekonomski pristup rješavanju krize i odnosa je zahtjevniji i složeniji.  Filozofija i ekonomika trebaju biti povezane efikasnim dijalogom. Najzahtjevniji  problem  sada  je  snažan  kontrast  između  hitnog  zahtjeva  za  teorijom  koja  predstavlja  glavne  društvene  promjene  nastale  iz  zapaljive  stvarnosti  ekonomske reforme  s jedne  strane  i  "odsutnost"  u  određenoj mjeri  filozofije i  pozitivističkog  karaktera  i  ograničenosti  teorijske  vizije  ekonomike  koja  je  postala sve više kvantificirajuća i matematička. Zašto su filozofija i ekonomika,  inače  vrlo  bliske,  izgubile  tu  povezanost?  Kako  možemo  ukloniti  interdiscipli‐ narne barijere tako da filozofija može napustiti svoju apstraktnost nagađanja i  postati  "prisutna",  a  ekonomika,  koja  već  je  prisutna,  može  odražavati  "stajalište  mase",  s  ciljem  promicanja  teorijske  inovacije  u  obje  discipline?  To  su  problemi  koje  su  potakli  stručnjaci  iz  ovih  dvaju  područja  i  nastoje  ih  riješiti.24 
23

   Ontologija  je  filozofski    studij  prirode  bića,  postojanja,  nastajanja  ili  realnosti  kao  i  osnovne  kategorije  bića  i  njegovih  odnosa.  Tradicionalno  navedena  kao  dio  glavne  grane  filozofije  znana  kao  metafizika,  ontologija  se  bavi  pitanjima  koja  se  tiču  onoga  zašto  entiteti  postoje  ili  se  može  reći  da  postoje,  i  kako  se  takvi  entiteti  mogu  grupirati,  kakav  je  odnos  u  hijerarhiji  i  kako  su  podijeljeni prema sličnostima i razlikama.  24    Bu Xiangji and Zhang Feian (2009.): The presence of philosophy and the position of economics: a  review  of  the  National  Symposium  of  "Facing  a  Shared  Future:  A  Dialogue  between  Economics  and Philosophy", Social Sciences in China, 30:4, 73‐89. 

81 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

  Potrebno  je  istaknuti  da  je  filozofija  izvor  i  temelj  svih  društvenih  znanosti,  uključujući  i  ekonomike.  To  znači,  filozof  koji  ne  razumije  ekonomiku  nije  u  stanju  dati  znanstvenu  i  uvjerljivu  analizu  i  objašnjenje  osnovnih  suprot‐ nosti  suvremenog  društva  i  njegovih  zakonitosti  kretanja.  Bez  podrške  ekonomske  teorije,  filozofija  će  zauvijek  plutati  na  površini  društva,  bez  mogućnosti  da  ulazi  u  dubinu,  ograničavajući  sebi  prazni  razgovor.  S  druge  strane,  ekonomist  koji  ne  razumije  ili  ne  poznaje  političku  ekonomiju,  neće  nikad biti u stanju riješiti realne probleme suvremenog društva.25  Osobito  važan  doprinos  na  temelju  prethodno  navedenog  pristupa,  vjerojatno  prvi  takve  vrste  u  Hrvatskoj,  bio  je  Simpozij ‐  Okrugli  stol  pod  nazivom  Model(i)  razvoja  i  ekonomska  politike  Hrvatske,  koji  su  organizirali  Hrvatski  institut  za  financije  i  računovodstvo  i  Fakultet  elektrotehnike  i  računarstva  Sveučilišta  u  Zagrebu. 26 Glavni se zaključak ovog skupa može svesti na zajedničku poruku da  se kriza, novi odnosi i novi ekonomski model treba oblikovati multidisciplinarno,  što  su  različiti  sudionici  Simpozija,  ekonomisti,  inženjeri,  tehnolozi,  demografi,  sociolozi,  politolozi,  teolozi  i  drugi  svojim  velikim  doprinosima  u  mnogome  utemeljili i/ili definirali put za rješavanje krize i oblikovanje novog razvoja.  Na temelju novog pristupa u nastavku ovoga rada daju se osnovne naznake  četiri  krucijalna  područja  za  oblikovanje  ekonomskog  i  društvenog  razvoja  Hrvatske i to:  (v) (vi) novi ekonomski model na temelju novih odnosa IS ‐ LM,  demografski čimbenik ‐ populacijska politika, 

(vii) znanje,  koje  uključuje  inovacije,  edukaciju,  cjeloživotno  obrazovanje  i  uvježbavanje i  (viii) liderstvo.  Prethodno  navedena  su  četiri,  vjerojatno  najznačajnija,  područja  koja  su  glavni čimbenici  razvoja  uz  napomenu  da  redoslijed  nije  dan  prema  znače‐ nju,  odnosno  svaki  od  navedenih,  s  obzirom  na  značenje  u  našem  razvoju,  može biti na prvom mjestu, odnosno najvažniji.  
25

   Tihomir  Domazet,  Novi  ekonomski  sustav  ‐  Politička  ekonomija,  ekonomika  evolucije  i  geoekonomika  ‐  akteri  sustava,  Zbornik  radova  20.  tradicionalnog  savjetovanja  HDE,  Opatija,  2012., Inženjerski biro, str. 116.  26    Simpozij je održan 27. 2. 2013. u prostorijama FER‐a. 

82 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

 

6. Oblikovanje novog ekonomskog modela na temelju novih  odnosa IS ‐ LM 
Krucijalno je polazište da je tijekom krize implicitna kamatna stopa konstantno  viša, odnosno znatno viša od rasta BDP‐a. Naime, kamatna stopa na domaće ili  inozemno  izdavanje  državnog  duga  iznosi  oko  6,5%,  a  BDP  je  od  2009.  do  2013.  stalno  imao  čak  negativne  stope  rasta  (vidjeti  Tablicu  1.).  Ako  je,  primjerice, implicitna kamatna stopa na državni dug 2009. iznosila 6,5%, a BDP  je  imao  realni  pad  6,9%,  to  je  disproporcija  koja  destruira  financije,  jer  ekonomika dopušta da kamatna stopa može biti najviše do stope rasta BDP‐a.  Nastavak  financiranja  u  ovakvim  odnosima  gdje  je  implicitna  kamatna  sto‐ pa  znatno  viša  od  rasta  BDP‐a  u  određenom  vremenskom  razdoblju  dovodi  do kolapsa financija.  S  obzirom  na  navedeno,  ocjenjuje  se  osobito  važnim  na  novi  način  oblikovati odnose IS ‐ LM (investicije, štednja ‐ likvidnost, novac. Standardni  odnos IS ‐ LM može se vidjeti na Grafikonu 5.    Grafikon 5. IS ‐ LM model 
 

   

83 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

  Dakle, krivulje IS i LM se sijeku u točki A i to je ujedno ekvilibrij, a još važnije  to  je  točka  gdje  se  određuje  kamatna  stopa,  i',  i  proizvodnja  odnosno  GDP  označen kao Y'.  Za  razumijevanje  krivulje  IS  potrebno  je  znati  da  je  ponuda  i  potražnja  za  novcem  dana  u  uvjetima  pune  zaposlenosti.  U  modelu  IS  ‐  LM  količina  ponude  novca  je  uvijek  jednaka  količini  potražnje  za  novcem,  budući  da  razina proizvodnje odnosno BDP‐a to korigira. To je suština modela IS ‐ LM,  dakle  i  preferencija  likvidnosti  i  novac  za  zajmove,  koje  je  moguće  jer  su  i  kamatna stopa i BDP korigirajuće varijable.   Kada  se  ukazuje  da  se  model  IS  ‐  LM  može  razumjeti  u  uvjetima  pune  zaposlenosti,  zapravo  se  ukazuje  da  nacionalna  štednja  i  investicije  ovise  o  razini  BDP‐a.  Uz  pretpostavku  da  BDP  raste,  jedan  dio  BDP će  otići  štednju  (to  će  krivulja  IS  otići  u  desno,  a  također  može  biti  da  postoji  porasta  potražnje  za  investicijama,  ali  se  obično  očekuje  veći  rast  štednje,  tako  da  kamatna stopa pada.   Valja  zaključiti  i  ponoviti  da  ponuda  i  potražnja  za  novcem  ne  daje  odgovor  na samu kamatnu stopu, već to ukazuje koja bi kamatna stopa mogla biti za  neku razinu BDP‐a ili to određuje odnose između kamatne stope i BDP‐a.  Budući da je jedan od bitnih uzroka postojeće ekonomske i financijske krize  u  samoregulativnim  funkcijama  tržišta,  bez  uplitanja  države  i  na  tzv.  hipo‐ tezi  o  učinkovitosti  slobodnog  tržišta  (engl.  "efficient  market  hypothesis")  putem  financijalizacije,  deregulacije  i  liberalizacije,  novi  ekonomski  model  polazi "odozgo" i napušta sustav nevidljive ruke (invisible hand) te postavlja  ciljeve i mjere za njihovo ostvarenje.  Ovdje  se  sažeto  objašnjava  model  targetiranja  BDP‐a  i  zaposlenosti  te  drugih ekonomskih pokazatelja targetiranjem novim IS ‐ LM modelom, gdje  ekonomska politika dobiva potpuno drukčiji cilj, oblik i sadržaj.27  Model  targetiranja  ponajprije  podrazumijeva  povezivanje  BDP‐a  i  zaposle‐ nosti  te  drugih  ekonomskih  pokazatelja  s  IS  ‐  LM‐om.  Novi  ekonomski  model, dakle, konkretno utvrđuje dvije linije povezanosti i to:  1. definiranje konkretnih makroekonomskih veličina, kao što su BDP i zapo‐ slenost te veličina IS ‐ LM i 
27

   Dr. Tihomir Domazet, Novi ekonomski model uz targetiranje IS – LM, Rifin, 2013. 

84 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

  2. definiranje  konkretnih  mjera  povećanja  efikasnosti  i  poželjno  sektorskih  mjera imanentnih dinamičnoj i otvorenoj ekonomiji.  To  praktično  znači  da  se  definira  rast  BDP‐a,  na  primjer  5%,  što  implicira  razinu IS ‐ LM, predvidivo, 25% BDP‐a.   Drugo,  razina  IS‐a,  koja  sada  iznosi  svega  oko  18%  BDP‐a,  podrazumijeva  mjere fiskalne politike.  Treće, razina LM‐a, koja sada iznosi  18‐19% podrazumijeva mjere monetar‐ ne politike.  Povezivanje  IS  ‐  LM  odnosno  fiskalne  i  monetarne  politike  podrazumijeva  definiranje  kamatnih  stopa,  BDP‐a  i  drugih  pokazatelja,  što  zahtijeva čvrstu  i efikasnu povezanost ekonomske politike, prije svega fiskalne i monetarne.  Sljedeći  je  korak  da  se  prethodno  navedeni  postupak  primijeni  na  sektore  gospodarstva, na primjer državni i privatni sektor.   Sektorski  pristup  podrazumijeva  primjenu  ovog  modela,  odnosno  postupka  na tradable i notradable sektor.  Slijede mjere efikasnosti i dinamiziranje gospodarstva. Ako, na primjer, rast  BDP‐a  od  5%  na  početku  odgovara  razini  investicija  25%,  ovaj  model  podrazumijeva  da  u  sljedećem  koraku  razina  investicija  iznosi,  na  primjer,  24%,  što  implicira  drukčiju  razinu  kamatne  stope  i  drugih  čimbenika  koji  utječu na rast BDP‐a.  Navedeni  postupak  se  primjenjuje  paralelno  i  za  druge  makroekonomske  veličine, primarno na razinu zaposlenosti.  Isto tako ovaj model uključuje sljedeće politike:  (i) Povećanje  investicija,  koje  su  sada  na  povijesno  niskoj  razini,  treba  biti  rezultat investicijske politike.  (ii) Investijska  politika  treba  biti  sintetički  izraz  onoga  što  se  koncepcijom  i  strategijom želi postići.  (iii) Podići IS i postići optimalan odnos štednje i investicija, S prema I, LM je  također u funkciji rasta i efikasnosti.  (iv) Tržišna  kamatna  stopa  je  osnovni  monetarni  fenomen  i  nema  ništa  zajedničko  sa  stopom  društvene  vremenske  preferencije/diskonta.  Ta 

85 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

  stopa je različita kao i marginalna efikasnost investicija (MEI) u rastućoj  ekonomiji i za kompaniju i za ekonomiju u cjelini.  (v) Marginalna  efikasnost  investicija  (MEI)  jedan  je  od  preduvjeta  ekonomske/financijske efikasnosti.  Polazeći  od  prethodno  iznesenih  ocjena  da  na  tržištu  roba  ili  IS‐a  kamatnu  stopu  kao  takvu  ne  određuje  novac  koji  se  može  davati  u  zajam,  već  skup  mogućih kombinacija kamatne stope i BDP‐a, s time da niža kamatna stopa  korespondira s višim BDP‐om te da  na tržištu novca ili LM‐a kamatnu stopu  kao  takvu  ne  određuje  preferencija  likvidnosti,  već  skup  mogućih  kombi‐ nacija  kamatne  stope  i  BDP‐a,  te  da  je  bitan  ukupan  odnos  IS  ‐  LM,  novi  ekonomski  model  je  usmjeren  na  poduzimanje  skupa  mjera  kojima  je  zajedničko povezivanje rasta BDP‐a uz niže kamate.  Novim  modelom  treba  se  postići  definiranu  proizvodnu,  odnosno  eko‐ nomsku  strukturu,  koja  se  prilagođava  integracijskim  okvirima  EU  i  globa‐ lizacije. Novi model treba poticati evoluciju od sadašnje (i prošle) neodržive  do nove ekonomske strukture koja predstavlja osnovu za novi razvoj.   

7. Demografski čimbenik razvoja 
Ključan  element  pri  definiranju  novog  modela  je  demografska  strategija.  Hrvatska  je  na  samom  svjetskom  dnu  u  pogledu  demografskog  rasta  i  razvoja, jer je već više godina oko 10. mjesta u svijetu negativnog prirodnog  priraštaja,  odnosno  mortalitet  je  viši  od  nataliteta.28  2009.  godine  u  Hrvatskoj je umrlo oko 7800 više osoba nego što ih se rodilo, godinu kasnije  ta je razlika iznosila 8700, 2011. godine 9800, a 2012. godine 9900.  To se mora stubokom promijeniti.   S  druge  strane,  visoka  je  stopa  nezaposlenih,  osobito  mladih.  Stopa  neza‐ poslenosti  mladih  odnosno  do  25  godina  iznosi  visokih  43%,  a  u  EU  višu  stopu  imaju  samo  Grčka  i  Španjolska.  Nažalost  mjere  države  su  izostale  i  nezaposlenost se ne smanjuje. 

28

   Po  podacima  Državnog  zavoda  za  statistiku  2012.  godine  je  rođeno  574  djece  više  nego  godinu  ranije,  no  istodobno  je  umrla  691  osoba  više  nego  2011.,  a  broj  umrlih  bio  je  za  9939  veći  od  broja živorođenih pa je stopa prirodnog prirasta bila negativna i iznosila je ‐ 2,3%. 

86 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

  Hrvatska  sela  demografski  su  devastirana,  ali  i  u  gradovima  je  sve  više  samač‐ kih staračkih kućanstava, koja sa sobom nose povećan rizik od siromaštva.  Popis  stanovništva  2011.  pokazao  je  da  je  prosječna  starost  u  Republici  Hr‐ vatskoj  41,7  godina,  1953.  iznosila  je  30,7  godina.  Naravno  da  se  ova  kre‐ tanja, odnosno demografska slika, ne može riješiti za godinu dana ili u četiri  godine mandata vlade.  Demografi  k  tome  ocjenjuju  da će  ekonomska  kriza  u  Hrvatskoj  uzrokovati  dramatičan pad nataliteta.   Prema  mišljenju  demografa,  do  sada  realizirane  mjere  Nacionalne  popu‐ lacijske politike više su socijalne, nego poticajne.   Ako se ništa ne poduzme, moguć je sljedeći scenarij u idućem desetljeću:  Bit  će  još  više  umirovljenika  i  starijih  osoba  koji  će  tražiti  pažnju  društva,  iziskivat će  se  sredstva  za  njihovu  brigu,  ali  ujedno  bit će  sve  manje  mladih  koji  će  moći  pratiti  te  nove  trendove,  tj.  bit  će  sve  manje  novca  u  mirovinskim  fondovima,  proračun  neće  moći  biti  izvor  financiranja  potreba  starijih,  jer  neće  biti  dohotka,  odnosno  plaća  za  oporezivanje  ako  nema  mladih i radno sposobnih.  Treba dodati da su demografski trendovi Hrvatske i Zapada isti, ali drugo se  razlikuje.   Hrvatska  je  najintenzivnija  emigracijska  zemlja  na  ovim  prostorima,  a  migracijski  saldo  se  naročito  povećao  u  proteklih  20‐ak  godina.  Osobito  se  ističe da najviše emigriraju mladi.   Demografska  kretanja  i  njihov  utjecaj  na  ekonomsko,  financijsko,  zdrav‐ stveno,  proračunskog  područje  i  na  druga  područja  predmet  je  posebnog  interesa EU. "Demografske promjene transformiraju populacijsku strukturu  EU.  Obujam  i  brzina  starenja  stanovništva  ovise  o  budućim  trendovima  očekivanog  trajanja  života,  smrtnosti  i  migraciji.  Demografski  faktori  pod‐ liježu  manje  nego  ekonomskim  čimbenicima  u  kraćem  vremenskom  raz‐ doblju, međutim, oni su izloženi manjoj stabilnosti u duljem razdoblju, reci‐ mo od 25 godina."29  
29

   The  2012  Ageing  Report:  Economic  and  budgetary  projections  for  the  EU27  Member  States  (2010‐2060), Joint Report prepared by the European Commission (DG ECFIN) and the Economic  Policy Committee (AWG), str. 26. 

87 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

  Kao  opće  pravilo,  pretpostavlja  se  da će  stvarne  stope  nezaposlenosti  kon‐ vergirati  ka  strukturalnim  stopama  nezaposlenosti.  U  EU‐27  očekuje  se  da  će  stopa  nezaposlenosti  pasti  za  3,2  postotna  poena  (od  9,7%  na  6,5%  2060).30  Ukupni faktor produktivnosti (total factor productivity, TFP) omogućuje rast  proizvodnosti rada u dugoročnom razdoblju. Postoje oprezne pretpostavke:  stope  rasta  TFP  država članica  očekuje  se  da će  konvergirati  u  dugoročnom  povijesnom prosjeku u EU (godišnji prosjek rasta TFP u EU prosječno za EU‐ 15 tijekom razdoblja 1971. ‐ 2010.) od 1%. Kao rezultat ove procjene, stopa  rasta  proizvodnosti  rada  projicira  se  na  1,5%  u  dugoročnom  razdoblju,  koja  odražava  doprinos  od  produbljenja  kapitala  (capital  deepening)  na  rast  proizvodnje od 0,5%.31  Što  se  tiče  utjecaja  na  ekonomski  razvoj,  ukazuje  se  da  radno  sposobno  stanovništvo  stari,  te  se  ocjenjuje  da  je  ovo četvrto  posttranzicijsko  stare‐ nje stanovništva.  Ocjenjuje  se  da  starenje  stanovništva  mogu  zaustaviti  jedino  snažne  mjere  natalitetne politike. Mjere natalitetne politike, u prvom redu, su opći faktori,  poput zapošljavanja  i  rješavanja  stambenog  statusa,  jer  se  ocjenjuje  da  su  nedostatak  posla i neriješeno stambeno pitanje najčešći razlozi  zbog kojih se  mladi  ne  odlučuju  na  brak  i  rađanje.  Uz  opće  faktore,  nužna  je  i  pomoć  zaposlenim  ženama,  tu  je  pitanje  smještaja  djece  u  vrtiće,  dječjeg  doplatka  i  slično. Za to treba posebni program kao dio novog modela razvoja.  Prethodno navedene kritike, ocjene i mogući crni scenarij nužno i najhitnije  je potrebno pretočiti u novu Nacionalnu populacijsku politiku kao čimbenik  ekonomskog i društvenog razvoja.   Mjere  demografske  politike  jesu  sastavni  dio  (n)ovog  ekonomskog  modela,  odnosno ekonomske politike.     

30 31

   Ibid, str. 28.     Ibid, str. 31. 

88 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

 

8. Znanje ‐ inovacije, edukacija, uvježbavanje cjeloživotno  učenje 
Znanje,  inovacije,  istraživanje  i  razvoj,  nova  tehnologija,  nove  institucije,  obrazovanje,  obrazovani  i  vješti  pojedinci,  što  se  također  naziva  "treći  faktor", postanje ključni element novog modela razvoja. Važno je razumjeti  i  znati  mjeriti  utjecaj  svakog  elementa  trećeg  faktora  ili  egzogenog  faktora  ekonomskog  rasta.  Teorijske  osnove  i  razradu  trećeg  faktora  dali  su  i  objasnili Douglas North, Vladimir Stipetić, Aghion and Howitt (1998.), Lucas  (1988.),  Romer  (1986.),  Den  Butter  and  Wollmer  (1992.,  1996.),  međutim  važno  je  "otkriti"  i  definirati  utjecaj  i  strukturu  vlastitog  egzogenog  faktora  u  okviru  novog  ekonomskog  sustava,  odnosno  novog  ekonomskog  modela  Hrvatske.  Naravno,  prethodno  navedeno  je  također  nastavak  razrade  Co‐ bb‐Douglasova modela funkcije proizvodnje. Novi model će u središtu imati  stvaranje  akumulacije,  a  unutar  važnosti  akumulacije  postoje  tri  ključna  elementa, i to:   (a)   stvaranje  znatno  veće  domaće  akumulacije,  ali  isto  tako  da  nacionalna  štednja  postupno,  u  srednjoročnom  razdoblju,  bitno  ne  odstupa  od  investicija, što označuje formula S = I ili S > I,  (b)   povećanje konkurentnosti32 domaćih roba i usluga na svjetskom tržištu, i  (c)   novi model treba uzeti u obzir mjere za amortiziranje poslovnih ciklusa,  te  osobito  mjere  protiv  sezonskih  ciklusa  (u  Hrvatskoj,  u  aktivnosti  drugom i trećem kvartalu su više nego u ostatku godine).33  U  vezi  s  ulogom  znanja  valja  istaknuti  da  u  suvremenoj  ekonomici  i  upra‐ vljanju  najvažniju  ulogu  imaju  inovacije,  odnosno  "...nisu  najvažniji  podaci  porasta  stanovnika  i  akumulacije  kapitala  da  bi  se  razumjela  ekonomska  kretanja,  osobito  ako  je  nepovoljan  ili  izvedeni  podatak,  već  poduzeća,  inovacije  i  ekonomsko  liderstvo,  kao  glavna  nit  vodilja  da  se  uvedu 

32

   Konkurentnost  se  treba  razumjeti  kao  konkurentska  prednost  (competitive  advantage)  koja  se  odnosi na konkretan proizvod ili uslugu od konkurentske strategije (competitive strategy) koja se  odnosi na konkurentnost određene industrije (djelatnosti).  33    Dr.  Tihomir  Domazet,  Novi  ekonomski  sustav,  Politička  ekonomija,  ekonomika  evolucije  i  geoekonomika ‐  akteri  sustava,  Zbornik  radova  tradicionalnog  savjetovanja  HDE,  Opatija  2012.,  str. 106. 

89 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

  kvalitativne  transformacije  u  najvažnijem  smislu  da  se  rade  stvari  koje  se  nikada prije nisu činile."34  Hrvatska  je  u  svijetu  bila  poznata  po  brodogradnji,  lijepom  namještaju,  izvozu stoke i mesa, strojogradnji i izvozu strojeva, a gotovo su sve te grane  nestale  u  proteklom  razdoblju,  pod  utjecajem  tzv.  tržišnih  zakonitosti  ili  spontanosti.  Hrvatska  treba  više  nego  ikada  definirati  proizvodnu  orijen‐ taciju, što se naziva nova industrijska politika.   Za  daljnji  razvoj  presudne  su  inovacije  u  proizvodnim  procesima  ‐  kao  dio  sustavnog  znanja  u  novom  ekonomskom  i  razvojnom  modelu.  Postoje  pro‐ cjene  da  su  u  visoko  razvijenim  zemljama  inovacije  doprinosile  s  oko  jednom  trećinom  u  ekonomskom  rastu,  a  ubuduće će  imati  još  veći  značaj.  Dok  broj  istraživača  (na  temelju  punog  radnog  vremena)  u  Hrvatskoj  iznosi  oko  6,7  tisuća,  drugdje  je  puno  viši,  na  primjer,  u  Austriji  34,4  tisuća,  u  Sloveniji 7 tisuća, u Francuskoj 710 tisuća itd.  "I  dok  su  u  prošlosti  dominirale  spoznaje,  do  kojih  su  zaposlenih  došli  pri  sa‐ mom procesu proizvodnje, u zadnjih pedeset godina inovacije ostvaruju znan‐ stvenoistraživački  instituti  i  pojedinci,  svladavajući  sve  složenije  proizvodne  procese.  Množi  se  u  razvijenim  zemljama  zato  broj  znanstvenih  istraživača:  njihovu  aktivnost  financira  i  država  i  velike  privredne  korporacije.35"  Taj  oblik  znanja će  se  neminovno  intenzivirati  i  Hrvatska  mora  definirati  model  razvoja  temeljen na znanju, gdje inovacije imaju ključno mjesto.  Budući da Hrvatska nije bogata prihodnim resursima, lako je zaključiti da suvre‐ meno znanje treba biti dominantno u odnosima i procesima, odnosno u novom  modelu i novom sustavu. To je najveći izazov svim akterima odlučivanja.   

9. Liderstvo 
Nova paradigma lidera:  "Konituniutet biznisa je planiranje za neizbježno.  Liderstvo za krizu je pripremanje za nezamislivo." 
34

   J. A. Schumpeter and the Theory of Economic Evolution, (One Hundred Years beyond the Theory  of Economic Development) by Stan Metcalfe, str. 2.  35    Vladimir  Stipetić,  Hrvatsko  gospodarstvo,  Okruženje,  naslijeđe  i  prijetnje;  nade  i  mogućnosti,  HAZU, Zagreb, 2013., str. 57.  

90 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

  Rosabeth  Moss  Kanter  (profesorica  na  Harvard  Business  School  i  predsjednica  Inicijative  naprednog  liderstva  Sveučilišta  Harvard),  daje  opis  nove  paradigme  lidera  u  smislu  da  u  uvjetima  turbulencije  i  promjena,  kultura  i  vrijednosti  postaju  glavni  izvor  kontinuiteta  i  dosljednosti,  obnove  i  održivosti.  Lideri  moraju  biti  graditelji  institucija,  koju  su  prožeti  organi‐ zacijom,  što  znači  da  inspirira  danas  i  sutra  te  da  traje.  Oni  moraju  pronaći  temeljnu  svrhu  i  jak  skup  vrijednosti  koji  služe  kao  osnova  za  dugoročne  odluke,  čak  i  usred  velikih  poteškoća.  Oni  moraju  naći  zajednički  cilj  i  univerzalne  vrijednosti  koje  objedinjuju  vrlo  različite  ljude,  a  još  uvijek  dopuštaju pojedinačne identitete.  Liderstvo za krizu može se označiti sa sljedećom jednadžbom:  1. Upravljanje krizom (Crisis management) +   2. Upravljanje u hitnim situacijama (Emergency management) +  3. Poslovni kontinuitet (Business continuity) +  = Liderstvo za krizu (Crisis leadership)  Liderstvo za krizu je sposobnost vođenja u ekstermnim pristiscima.   

9.1. Šest načina donošenja odluka lidera 
Jedno  od  najvažnijih  obilježja  nove  paradigme  lidera  je  da  donose  odluke  na  drugačiji  način,  odnosno  da  koriste  svoje  vrijednosti,  svoju  intuiciju  ili  inspiraciju.  Postoji  šest  načina  ili  modela  donošenja  odluke.  Šest  vrsta  ljudskog  načina  odlučivanja  ili  još  preciznije  načina  kreiranja  mišljenja  i  donošenja  odluke  jesu  sustavi  evolucijske  podrške  koji  se  uključuju  da  zaštite  integritet  tijela,  ego i dušu.  Svaki  oblik  donošenja  odluka  istovremeno  povezuje  čovjekovu  osobnu  evoluciju  i  prirodnu  sposobnost  upravljanja  sve  većom  razinom  složenosti  i  povećava sposobnost da odgovori na izazove života i biznisa.  Šest osnova ili vrsta donošenja odluka lidera jesu:  1. Instinkt  2. Podsvjesno vjerovanje 

91 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

  3. Svjesno vjerovanje  4. Vrijednosti  5. Intuicija  6. Inspiracija  Ocjenjuje se da nije potrebno ovdje posebno objašnjavati svaku od navede‐ nih osnova.  Liderstvo  za  krizu  nastaje  kada  (svako)dnevna  linija  upravljanja  prelazi  u  horizontalni tim upravljanja.  Tijekom  ekonomske  neizvjesnosti,  turbulencije  i  dramatične  promjene,  mnogi  rukovoditelji  namjeravaju  zaustaviti  se  ili  oklijevati  kada  se  suočavaju  nepoznatim  uvjetima.  Mnogi  se  osjećaju  pobijeđenim  te  ne  mogu  naći  rješenja  za  izlaz.  Drugi  se  povlače, čine  korak  natrag,  prikupljaju  informacije,  čekaju,  znajući  da  prilika  za  liderstvo  leži  u  postupnosti  prihvaćanja  promjena.  Menadžeri  traže  odgovor  na  pitanje:  "Kako  možemo  kontrolirati  troškove  i  resurse  za  upravljanje  promjenama?"  Lideri  traže  odgovor  na  pitanje:  "Kako  možemo  ubrzati  promjene?"  Vođenje  u  krizi  temelji  se  na  svim načelima, alatima i iskustvu liderstva koje dolazi iznutra prema van.  U  sklopu  teza  o  liderstvu  valja  se  podsjetiti  na  riječi  Dantea:  "Najmračniji  kutak u paklu rezerviran je za neopredijeljene."  Za  objašnjenje  važnosti  i  uloge  liderstva  u  gospodarstvu,  politici  i  društvu,  ocjenjuje  se  da  nije  ovdje  primjereno  iznositi  određene  teorijske  pristupe,  već iznijeti jasnu ocjenu da je neodgovarajuće liderstvo također uzrok krize.  Liderstvo  u  ovim,  odnosno  novim  uvjetima  je  krucijalni  element  realizacije  novog ekonomskog modela i novog sustava i ujedno uvjet za rješavanje krize.   

10. Umjesto zaključka 
Ocjenjuje  se  da  je  današnji  svijet  u  najvažnijem  momentu  tranzicije  od  modela nastalog poslije II. svjetskog rata do novoga koji se stvara.  Lideri  i  donositelji  odluka  te  društvo  u  cjelini  moraju  razumjeti  evoluciju  i  trajektorij  puta  u  novi  svijet,  te  se  ocjenjuje  da  nepoznavanje  ovog  puta,  odnosno  modela  može  značiti  povijesni  promašaj,  sa  svim  posljedicama,  a 

92 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

  dijelom se oni odražavaju u sadašnjoj krizi gospodarstava i zemalja koje već  dulje nemaju ekonomski razvoj.  Valja  znati  da  nisu  najvažniji  podaci  o  porastu  stanovnika  i  akumulaciji  kapitala  da  bi  se  razumjela  ekonomska  kretanja,  osobito  ako  je  nepovoljan  ili  izvedeni  podatak,  već  poduzeća,  inovacije  i  ekonomsko  liderstvo,  kao  glavna  nit  vodilja  da  se  uvedu  kvalitativne  transformacije,  u  najvažnijem  smislu  da  se  rade  stvari  koje  se  nikada  prije  nisu  činile.  To  je  zašto  se  invencija  ne  može  izjednačiti  s  inovacijom  ili  inovacija  samo  s  fizičkom  tehnikom. Test za invenciju je "da ona djeluje", a test se mora provesti prije  nego  je  inovacija  moguća.  Test  za  inovaciju  je  drukčiji,  odnosno  "je  li  to  ekonomski  opravdano,  da  ostvaruje  profit".  Budući  da  je  Schumpeter  objašnjavao  poslovne  cikluse,  većina  invencija  nije  nikada  dobila  potvrdu  kao  inovacija,  odnosno  on  objašnjava  da  oko  90%  invencija  ekonomski  nije  opravdano.36  Valja  ponoviti  da  će  kumulativna  kontrakcija  realnog  BDP‐a  u  razdoblju  2009. ‐  2013.  iznositi  11,4%,  a  zaposlenost  od  kolovoza  2008.  do  kolovoza  2013.  smanjena  je  za  12,0%.  Ova  analiza  snažno  ukazuje  da  ovakav  sustav,  odnosno  ovakav  ekonomski  model  niti  sljedeće  godine  ne  može  omogućiti  zaokret i održivi ekonomski rast.   Za  promjenu  ekonomskog  modela  u  ovoj  su  studiji  istaknuta  četiri  krucijalna  područja,  koja  trebaju  biti  okosnica  novog  sustava  i  održivog  razvoja i to: (1) novi ekonomski model na temelju novih  odnosa IS ‐ LM,  (2)  demografski  čimbenik  ‐  populacijska  politika,  (3)  znanje,  koje  uključuje  inovacije, edukaciju, cjeloživotno obrazovanje i uvježbavanje i (4) liderstvo.  Nastavno  na  iznesenu  ocjenu  da  je  promjena  modela  i  sustava  moguća  uz  multidisciplinarni  pristup,  valja  podsjetiti  da  mnogi  ugledni  ekonomisti,  sociolozi  i  filozofi  ‐  Paul  Krugman,  Joseph  Stiglitz,  Vladimir  Stipetić,  Milan  Mesarić, Lester Thurow, Anthony Giddens, Fritjof Capra, Ken Wilber, Manuel  Castells,  Jean  Ziegler,  Ulrich  Beck,  Noam  Chomsky,  Hans  Küng  ocjenjuju  nužnost  promjena  i  predlažu  neko  bolje,  pravednije  i  održivo  uređenje  u  odnosu na danas, koje je u krizi zbog neodrživog neoliberalnog sustava.  

36

   J. A. Schumpeter and the Theory of Economic Evolution, (One Hundred Years beyond the Theory  of Economic Development) by Stan Metcalfe, p8. 

93 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

  Nastavno na iznesenu tezu nužnosti razumijevanja evolucije kao krucijalnog  područja  razumijevanja  sadašnjeg  društva,  odnosno  krize,  poznati  sociolog  "...  Ken  Wilber  uvjeren  je  da  evolucija  Kozmosa,  prirode,  tehnologije  i  ekonomije  u  bitnoj  mjeri  utječe  na  evoluciju  svjetonazora,  iako  veliki  utjecaj imaju i strujanja u noosferi (u misaonoj sferi)."37  Vladimir Stipetić ukazuje da je znanje ključni čimbenik razvoja te objašnjava  da  "...Hrvatska  se  korablja,  nažalost,  sporo  kreće,  iako  je  globalizacija  pokazala  kako  umni  kapetani  nekih  nacionalnih  ekonomija  znaju  silno  ubrzati svoj brod i nadoknaditi zaostajanje nastalo u prošlosti."38  Kada  se  govori  o  znanju,  kao  ključnom čimbeniku  razvoja,  polazište  je  da  je  informatička  tehnologija,  odnosno  revolucija  krajem  XX.  stoljeća  dovela  na  vidjelo novu proizvodnu snagu, znanje i informaciju kao glavnog faktora stva‐ ranja  nove  vrijednosti  te  povećanja  proizvodnosti,  bogatstva  i  blagostanja,  a  tek potom dolazi do važnosti energija i kapital. Dakle u novim uvjetima, nova  paradigma  razvoja  jest  ekonomika  temeljena  na  informaciji,  a  vlasništvo  kapitala  postaje  drugorazredno  u  odnosu  na  znanje.  Naravno  da  je  veoma  važno  znati  tu  paradigmu  primijeniti,  a  ne  kao  što  se  kod  nas  dogodilo  da  je  privatizacijom  gotovo  uništen  kapital  stvaran  poslije  II.  svjetskog  rata,  ali,  nažalost, potrebno znanje je izostalo.  Anthony  Giddens,  vjerojatno  najveći  sociolog  (Cambridge),  inače  autor  tzv.  Trećeg  puta,  dakle  da  niti  neoliberalni  kapitalizam  niti  državni  intervencio‐ nizam  nije  rješenje,  snažno  se  zalaže  za  promjene  prema  novim  tehnološ‐ kim i proizvodnim odnosima.  Lester  Thurow  ističe  da  se  novi  obrazac  ili  model  ne  temelji  više  na  nad‐ moćnim  strojevima,  nego  na  nadmoćnim  suradnicima,  na  njihovu  znanju,  kreativnosti, motiviranosti i inicijativi.   Fritjof  Capra,  američki  nuklearni  fizičar  i  filozof  ocjenjuje  da  kriza  Zapada  dolazi  iz  mehanicističkog  i  materijalističko  poimanja  svijeta,  i  to  je  uvjet  za  promjenu u novi svijet.  Valja  posebno  istaknuti  da  je  ovaj  model  prilagođen  našim  uvjetima,  koliko‐ god  bili  opterećeni  prednostima  i  nedostacima,  bez  prepisivanja  recepata  iz 
37 38

   Milan Mesarić, XXI. stoljeće ‐ Doba sudbonosnih promjena, Prometej, Zagreb, 2008., str. 300.     Vladimir  Stipetić,  Hrvatsko  gospodarstvo,  Okruženje,  naslijeđe  i  prijetnje;  nade  i  mogućnosti,  HAZU, Zagreb, 2013., str. 85. 

94 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

  inozemstva,  što  je  također  uzrok  ove  krize,  jer  i  kinesko  ekonomsko čudo  se  temelji  na  umješnom  korištenju  simbola  zapadne  civilizacije,  ali  prije  svega  na vjernosti kineskoj drevnoj kulturi i tradiciji.   Nerješavanje  ekonomske  i  društvene  krize,  koje  se  ogleda  u  stalnom  padu  BDP‐a  i  zaposlenosti,  ocjenjuje  se  da  može  radikalizirati  odnose,  te  je  stoga  bolje na vrijeme oblikovati novi ekonomski i društveni razvoj, za što ova studija  snažno pledira, uz posebnu napomenu da je okvir znatnim dijelom primjenjiv i  za zemlje slične Hrvatskoj, čime je model još više dobiva na značenju.  Nema  nikakve  dileme  da  dosadašnji  društveni  i  ekonomski  model  ne  može  više  polučiti  rezultate,  što  je  potvrdila  ova  studija,  te  se  nova  paradigma  razvoja  temelji  na  kompanijama  i  institucijama  u  kojima  dominiraju  struč‐ njaci  sa  znanjem,  inteligencijom,  inventivnošću,  motivacijom  i  kreativnošću,  odnosno  to  su  kompjuteraši,  analitičari,  softveraši,  projektanti,  dizajneri,  istraživači,  laboranti  i  drugi,  koji  predstavljaju  ono  što  se  naziva  intelektualni  kapital, a to su također konzultantske tvrtke, investicijski fondovi, laboratoriji  i  slične  organizacije.  Ključno  je  obilježje  tih  organizacija  velika  koncentracija  intelektualnog  kapitala,  umjesto  financijskog  ili  fizičkog,  što  ujedno  zahtijeva  drukčiju  organizaciju,  drukčije  odnose,  drukčije  upravljanje  i  liderstvo.  Na  kraju  i  najvažnije,  novom  paradigmom  razvoja  zaposlenici,  bolje  rečeno  članovi  tih  institucija  i  kompanija  jesu  suradnici,  partneri,  upravljači,  zainte‐ resirani  sudionici  (stakeholder),  dakle  znanje  i  sposobnosti  su  iznad  vlasniš‐ tva,  stranačke  politike,  a  i  odnos  kapitala  i  rada  je  drukčiji,  što  sveukupno  doprinosi ekonomskom i društvenom razvoju i blagostanju.    

Literatura 
1. 2. 3. Domazet,  Ph.  D.  T  (2013.),  New  economic  model,  speech  –  presentati‐ on, Beijing ‐ China.  Domazet,  T.  (2013.),  Novi  ekonomski  model  uz  targetiranje  IS  ‐  LM,  Rifin, Zagreb.  Domazet, Ph. D. T. (2013.), Crisis leadeship would replace line manage‐ ment,  SEE  Management  forum  and  ELC  conference:  The  European  Financial  and  Competitiveness  Crisis:  Can  Business  Leadership  Find  the  Way Out, Bled, May 30‐31, 2013. 

95 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

  4. Domazet,  T.  (2013.),  Uzroci  krize,  strategijski  okvir  i  novi  ekonomski  model,  Okrugli  stol:  Model(i)  razvoja  i  ekonomska  politika  Hrvatske  ‐  strategija  izlaza  i  putevi  rješenja  krize,  FER  i  Hrvatski  institut  za  finan‐ cije i računovodstvo, Zagreb, 27. veljače 2013.  Domazet, Ph. D., T. (2012.), SEE need new model within new economic  system based on the knowledge, International conference, Kotor.  Domazet,  Ph.  D.,  T.  (2012.),  Towards  globalised  Europe,  Role  of  Other  Than  Big  Nations,  European  Leadership  Conference:  "What  Kind  of  Europe Do We Envision for the Future"? Berlin, November 16.‐17., 2012.  Domazet,  T.  (2009.),  Kriza,  ekonomska  politika  i  izlazna  strategija,  Hrvatski institut za financije i računovodstvo i HAZU, Zagreb.   Domazet,  T.  (2010.),  Facing  the  future  of  economic  policy  ‐  Causes  of  the crisis from the political economy point of view, Croatian institute of  finance and accounting, Zagreb.   Domazet, T. (2012.), Ekonomska kriza, društvena kriza i moguća rješenja,  Ljubav  u  istini  u  društvenim  pitanjima,  Centar  za  promicanje  socijalnog  nauka crkve – Zagreb. 

5. 6.

7. 8.

9.

10. Domazet,  T.  (2012.),  Novi  ekonomski  sustav,  Politička  ekonomija,  eko‐ nomika  evolucije  i  geoekonomika  ‐  akteri  sustava,  Zbornik  radova  tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2012.  11. Domazet,  T.  (2012.),  Regional  cooperation  striving  for  competitiveness  and  finance,  Ekonomika  preduzeća,  Serbian  association  of  economists,  Jornal  of  Business  economics  and  management,  SEE  Management  Forum, Beograd.  12. Domazet,  T.  Ostojić,  N.  Stipetić,  V.  (2009.),  The  Region  of  South  East  Europe,  Recent  Economic  Development,  Crisis  ‐  Exit  Strategy,  Brijuni,  Croatia, ECPD.  13. Erixon, A. Lennart (2010.), ‘Third way’ in economic policy: a reappraisal  of  the  Rehn‐Meidner  model  in  the  light  of  modern  economics,  in  the  book:  Neo‐Liberal  Economic  Policy,  Critical  Essays,  Edited  by  Philip  Arestis University of Cambridge, UK and Levy Economics Institute, USA,  Malcolm  Sawyer,  University  of  Leeds,  UK,  Edward  Elgar,  Cheltenham,  UK, Northampton, MA, USA.  

96 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

  14. Esben  Sloth  Andersen  (2010.),  Summary  of  the  treatise  Schumpeter’s  Evolutionary Economics.   15. EU,  The  2012  Ageing  Report:  Economic  and  budgetary  projections  for  the  EU27  Member  States  (2010‐2060),  Joint  Report  prepared  by  the  European Commission (DG ECFIN) and the Economic.  16. Financial Times, London, razni brojevi.  17. Fox,  J.  (2009.),  The  Myth  of  the  Rational  Market,  A  history  od  risk,  reward, and delusion on Wall Street, HarperCollins Publishers Inc.   18. Fung,  T.  (2011.),  Inclusive  thought  for  the  twenty‐first  century  from  Marti’s America, International Critical Thought, Vol. 1.  19. Horvat,  B.  (1984.),  Jugoslavensko  društvo  u  krizi,  kritički  ogledi  i  prijed‐ lozi reformi, Globus, Zagreb.  20. Horvat, B. (1983.), Political economy of socialism, Zagreb Globus.  21. http://fabiusmaximus.wordpress.com/2012/05/12/38684/:  DeLong asks: Is American Democracy Broken?   Brad 

22. Krugman,  P.  (2009.),  How  did  economists  get  it  so  wrong?,  The  New  York Times.   23. Mesarić,  M.  (2008.),  XXI.  Stoljeće ‐  Doba  sudbonosnih  promjena,  Pro‐ metej, Zagreb.  24. Metcalfe,  S.  (2010.),  J.A.  Schumpeter  and  the  Theory  of  Economic  Evolution,  (One  Hundred  Years  beyond  the  Theory  of  Economic  Development).  25. Michael,  E.  P.  (2010.),  Konkurentska  prednost,  postizanje  i  održavanje  vrhunskog poslovanja, Masmedija, Zagreb.  26. North,  D.  (1945.),  Economic  Performance  Through  Time,  The  American  Economic Review, Policy Committee (AWG).  27. Salvadori,  N.  (2006.),  The  Theory  of  Economic  Growth:  a  ‘Classical’  Perspective, University of Pisa, Italy.  28. Schumpeter,  J.  (2003.),  Capitalism,  Socialism  and  Democracy,  Stockholm University Routledge London and New York.   29. Simpson, S. (2012.), Top ten leadership skills, Bookboon. 

97 

Zbornik radova 21. tradicionalnog savjetovanja HDE, Opatija 2013. 

  30. Sinn,  H.  ‐  W.  (2012.),  The  European  balance  of  payments  crisis  ‐  an  Introduction,  CESifo  Forum  ISSN  1615‐245X,  A  quarterly  journal  on  European  economic  issues,  Volume  13,  Special  Issue  January,  Munich,  Germany.   31. Stiglitz,  J.  (2010.),  Conference  speech,  Presented  at  the  Inaugural  Conference at King's College, INET.  32. Stipetić,  V.  (2010.),  Agriculture  in  South  East  Europe  ‐  Challenge  for  Future?, Croatian institute of finance and accounting, Zagreb.  33. Stipetić,  V.  (2012.),  Dva  stoljeća  razvoja  hrvatskog  gospodarstva  (1820.  ‐ 2005.), HAZU, Zagreb.   34. Stipetić, V. (2013.), Hrvatsko gospodarstvo, Okruženje, naslijeđe i prije‐ tnje; nade i mogućnosti, HAZU, Zagreb.  35. The Changing Face of Mainstream Economics, David Colander, Ric Holt,  Barkley  Rosser:  (2003.),  Middlebury  college  economics  discussion,  paper No. 03‐27.  36. The Economist, London, razni brojevi.  37. Walter  Beats,  Erna  Oldenborn  (2013.),  Value  based  leadership  in  busi‐ ness innovation, Bookboon.  38. Wolfson M.,  Epstein,  G.  (2013.),  The  Handbook  of  the  Political  Econo‐ my of Financial Crises.  39. Zdunić,  S.  (2001.),  Tranzicijska  kriza  i  politika  izlaza  –  Ekonomsko‐poli‐ tička prosudba, Ekonomski pregled, 9‐10, Zagreb.   40. Zdunić,  S.  (2011.),  Od  nemogućega  monetarnoga  trokuta  do  ekonom‐ ske  depresije,  Ekonomski  pregled,  Zbornik  radova  sa  znanstvenog  okruglog stola, Zagreb.   

98 

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful