Godina XVII

Utorak, 26. novembra/studenog 2013. godine

Broj/Број

92 

Година XVII
Уторак, 26. новембра 2013. годинe
ISSN 1512-7486 - bosanski jezik
ISSN 1512-7494 - hrvatski jezik
ISSN 1512-7508 srpski jezik

VIJEĆE MINISTARA
BOSNE I HERCEGOVINE
1211

Na osnovu člana 4. Odluke o osnivanju Državne komisije
za granicu Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj
101/12), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 64. sjednici
održanoj 18. septembra 2013. godine, dalo je

SAGLASNOST

NA POSLOVNIK O RADU DRŽAVNE KOMISIJE ZA
GRANICU BOSNE I HERCEGOVINE
Član 1.
(Predmet)
(1) Daje se saglasnost na Poslovnik o radu Državne komisije
za granicu Bosne i Hercegovine broj 12-36-7-2029-30AZ/11.
(2) Saglasnost iz stava (1) ovog člana sastavni je dio
Poslovnika o radu Državne komisije za granicu Bosne i
Hercegovine.
Član 2.
(Stupanje na snagu)
Ova Saglasnost stupa na snagu danom davanja
saglasnosti.
VM broj 240/13
Predsjedavajući
18. septembra 2013. godine
Vijeća ministara BiH
Sarajevo
Vjekoslav Bevanda, s. r.
Na osnovu člana 4. Odluke o osnivanju Državne komisije
za granicu Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj
101/12), Državna komisija za granicu Bosne i Hercegovine, uz
saglasnost Vijeća ministara Bosne i Hercegovine, sa 64.
sjednice, održane 18.09.2013. godine, donosi

POSLOVNIK O RADU

DRŽAVNE KOMISIJE ZA GRANICU BOSNE I
HERCEGOVINE
1. OSNOVNE ODREDBE
Član 1.
(Predmet reguliranja)
Ovim poslovnikom uređuje se način rada Državne
komisije za granicu Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu:
Komisija), sjedište, organi i druga tijela Komisije, prava i
dužnosti članova, sazivanje sjednice, način odlučivanja i akti
Komisije, način saradnje sa odgovarajućim državnim tijelima
susjednih zemalja, kao i druga pitanja od značaja za rad
Komisije.
Član 2.
(Tijela sa kojim sarađuje Komisija)
Komisija poduzima radnje i aktivnosti utvrđene Odlukom
o osnivanju Državne komisije za granicu Bosne i Hercegovine
("Službeni glasnik BiH", broj 101/12) (u daljem tekstu: Odluka)
i s tim ciljem postupa po instrukcijama Vijeća ministara Bosne i
Hercegovine i sarađuje sa odgovarajućim ministarstvima,
tijelima i pravnim subjektima Bosne i Hercegovine, kao i sa
odgovarajućim državnim tijelima susjednih zemalja.
Član 3.
(Način vršenja dužnosti)
U ostvarivanju odgovornosti i vršenju svojih dužnosti,
Komisija postupa u skladu sa Odlukom i na način utvrđen ovim
poslovnikom.
Član 4.
(Korekcija granice)
Komisija za granice Bosne i Hercegovine daje prijedlog
za korekciju granice u skladu s uputstvima, koje donosi
Komisija.

Broj 92 - Strana 2

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Član 5.
(Sjedište)
Sjedište Komisije je u Sarajevu.
Član 6.
(Javnost rada)
(1) Rad Komisije je javan.
(2) Izuzetno, iz opravdanih razloga, može se isključiti javnost
iz rada Komisije, o čemu odlučuje Komisija.
Član 7.
(Neregulisana pitanja)
Ako neko pitanje od značaja za rad Komisije nije uređeno
ovim poslovnikom, to pitanje utvrdit će se zaključkom
Komisije.
Član 8.
(Način rada)
Komisija radi u sjednicama.
Član 9.
(Konstituirajuća sjednica)
Konstituirajuću sjednicu Komisije saziva Ministarstvo
civilnih poslova Bosne i Hercegovine.
2. ORGANIZACIJA I NAČIN RADA KOMISIJE
Član 10.
(Sastav)
(1) Komisija se sastoji od devet članova, koju čine
predsjedavajući, dva zamjenika predsjedavajućeg, iz
različitih konstitutivnih naroda i članovi Komisije.
(2) Predsjedavajući i zamjenici predsjedavajućeg biraju se na
sjednici Komisije iz reda članova Komisije. Isti se svakih
dvanaest mjeseci smjenjuju na funkciji predsjedavajućeg,
računajući od dana donošenja Odluke o osnivanju
Državne komisije za granicu Bosne i Hercegovine.
(3) Predsjedavajući Komisije u slučaju odsutnosti ili
spriječenosti da obavlja svoju dužnost, određuje jednog od
svojih zamjenika, koji će predsjedavati radom Komisije.
Član 11.
(Nadležnosti predsjedavajućeg)
Predsjedavajući Komisije:
a) saziva sjednicu Komisije, po svojoj inicijativi, na
prijedlog Vijeća ministara Bosne i Hercegovine ili
na prijedlog ostalih članova Komisije;
b) predsjedava sjednicama Komisije, sa zamjenicima
usaglašava i predlaže dnevni red za sjednicu
Komisije;
c) prati blagovremeno izvršavanje planova, programa
rada, zaključaka i drugih akata Komisije;
d) planira i predlaže aktivnosti zajedničkih radnih tijela
i stručnih (ekspertskih) timova koje formira
Komisija;
e) obezbjeđuje saradnju Komisije sa komisijama
susjednih zemalja, drugim tijelima i organizacijama
u Bosni i Hercegovini za ispunjavanje obaveza iz
nadležnosti Komisije;
f)
predstavlja Komisiju;
g) potpisuje zaključke i druge akte koje donosi
Komisija;
h) podnosi Izvještaj o radu u skladu sa Odlukom;
i)
vrši i druge poslove utvrđene ovim poslovnikom.
Član 12.
(Nadležnosti zamjenika predsjedavajućeg)
Zamjenici predsjedavajućeg zamjenjuju predsjedavajućeg
u slučaju njegove odsutnosti ili spriječenosti da obavlja svoju
dužnost.

Utorak, 26. 11. 2013.

Član 13.
(Plan i program rada)
Predsjedavajući i zamjenici predsjedavajućeg pripremaju i
predlažu plan i program rada, kao i prijedlog potrebnih
finansijskih sredstava za tekuću godinu, koji usvaja Komisija.
Član 14.
(Tehnički sekretar)
(1) Administrativno-tehničke poslove za Komisiju obavljat će
tehnički sekretar.
(2) Tehnički sekretar za svoj rad je odgovoran
predsjedavajućem Komisije i Komisiji.
(3) Na prijedlog Ministarstva civilnih poslova Bosne i
Hercegovine, Komisija će odrediti tehničkog sekretara.
Tehnički sekretar:
obavlja sve kancelarijske i arhivske poslove;
učestvuje u pripremi materijala za sjednice Komisije
i iste dostavlja članovima Komisije;
vodi zapisnik o sjednicama Komisije;
obavlja i druge poslove po nalogu predsjedavajućeg
Komisije.
Član 15.
(Prava i dužnosti člana Komisije)
Članovi Komisije (u daljem tekstu: članovi) imaju pravo i
obavezu da učestvuju i budu u toku pripreme određenih
materijala, da budu upoznati sa mogućim rješenjima, da
prisustvuju sjednicama Komisije, da predlažu razmatranje
pojedinih pitanja iz nadležnosti Komisije, da učestvuju u
raspravljanju i odlučivanju na sjednicama Komisije, da daju
inicijative za pripremanje pojedinih materijala i zaključaka.
Član 16.
(Prisustvo sjednicama)
Članovi su obavezni da prisustvuju sjednicama Komisije,
a u slučaju privremene spriječenosti, dužni su da blagovremeno
obavijeste predsjedavajućeg.
Član 17.
(Zamjena člana)
U slučaju nepoštovanja člana 15. ovog Poslovnika ili u
slučaju duže spriječenosti prisustvovanju sjednicama Komisije
od strane člana, Komisija će podnijeti prijedlog za pokretanje
postupka za zamjenu tog člana pred Vijećem ministara Bosne i
Hercegovine, uz obrazloženje, putem Ministarstva civilnih
poslova Bosne i Hercegovine.
Član 18.
(Ostavka člana Komisije)
(1) Članovi Komisije mogu podnijeti ostavku na članstvo u
Komisiji.
(2) Odmah po podnošenju ostavke, Komisija će putem
Ministarstva civilnih poslova Bosne iHercegovine, uputiti
zahtjev Vijeću ministara Bosne i Hercegovine radi
određivanja novog člana Komisije.
(3) Ostavka se podnosi pisanim putem i stupa na snagu
danom imenovanja novog člana Komisije.
Član 19.
(Uputstva)
Komisija će s ciljem stvaranja uvjeta za nesmetan rad
zajedničkog radnog tijela sa susjednim državama i stručnog
(ekspertnog) tima donijeti uputstva.
Član 20.
(Zakazivanje sjednica)
(1) Predsjedavajući zakazuje sjednicu Komisije pisanim
putem ili elektronskim putem u skladu sa planom i
programom rada Komisije.
(2) Izuzetno, predsjedavajući, u hitnim slučajevima, sjednicu
Komisije može sazvati i telefonom.

Utorak, 26. 11. 2013.
(3)

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Poziv za sjednicu Komisije, sa odgovarajućim
materijalima, dostavlja se članovima, najkasnije sedam
dana prije održavanja sjednice.
(4) U izuzetnim okolnostima, materijali za sjednicu Komisije
mogu se dostaviti i neposredno prije održavanja sjednice
ili na samoj sjednici.
Član 21.
(Održavanje reda na sjednicama)
Predsjedavajući se stara o održavanju reda na sjednici.
Član 22.
(Mjesto održavanja sjednica)
(1) Sjednice Komisije održavaju se u sjedištu Komisije.
(2) Komisija može održavati sjednice i u drugom mjestu u
Bosni i Hercegovini i u susjednoj zemlji, po pitanjima
koja se tiču problematike granične linije sa susjednim
zemljama.
Član 23.
(Usvajanje materijala)
Materijal koji razmatra, Komisija može usvojiti u cjelini,
prihvatiti djelimično ili vratiti na doradu i dopunu.
Član 24.
(Načini odlučivanja)
(1) Da bi Komisija mogla odlučivati, sjednici Komisije treba
da prisustvuje najmanje šest (6) članova Komisije, od
čega minimalno po dva člana iz svakog konstitutivnog
naroda.
(2) Da bi Komisija donijela odluku po nekom pitanju za istu
mora glasati šest članova Komisije, od čega su minimalno
po dva člana iz svakog konstitutivnog naroda.
(3) Pitanja koja se postave u toku rasprave na sjednici
Komisije, predsjedavajući će staviti na glasanje.
(4) Glasanje je javno.
(5) Rezultate glasanja utvrđuje predsjedavajući.
Član 25.
(Nesaglasnost Komisije)
U slučaju da Komisija ne postigne saglasnost po
određenim pitanjima, dužna je o tome izvijestiti Vijeće
ministara Bosne i Hercegovine.
Član 26.
(Zapisnik)
(1) O toku sjednice Komisije vodi se zapisnik.
(2) U zapisnik se unosi: redni broj sjednice, dan i sat početka
i završetka sjednice, imena prisutnih i odsutnih članova
Komisije, ime predsjedavajućeg sjednicom, imena osoba
koje po pozivu gostuju sjednici, dnevni red, zaključci i
rezultati glasanja po pojedinim tačkama dnevnog reda.
(3) Član Komisije ima pravo tražiti da se njegova izjava ili
prijedlog unese u zapisnik.
(4) Zapisnik se usvaja na narednoj sjednici Komisije, a
potpisuje ga predsjedavajući.
(5) Zapisnik sa povjerljivim sadržajem označava se stepenom
povjerljivosti.
Član 27.
(Dostavljanje zapisnika)
Potpisani zapisnik sa sjednice Komisije dostavlja se svim
članovima.
Član 28.
(Potpis akata)
(1) Komisija donosi odluke, zaključke i daje uputstva iz
djelokruga svojih nadležnosti.
(2) Odluke, zaključke i uputstva potpisuje predsjedavajući
Komisije.

Broj 92 - Strana 3

Član 29.
(Akti Komisije)
Komisija donosi odluke, uputstva i zaključke kada,
odlučuje o pitanjima iz svog djelokruga rada i o imenovanjima
članova zajedničkih radnih tijela i stručnih (ekspertskih)
timova, utvrđuje pravila za postupanje u provođenju određenih
odluka, koje je donijela Komisija ili utvrđuje stavove o
pitanjima o kojima je vodila raspravu iz svoje nadležnosti.
Član 30.
(Saradnja sa komisijama susjednih zemalja i međunarodnim
organizacijama)
Komisija ostvaruje saradnju sa odgovarajućim državnim
komisijama susjednih zemalja i međunarodnim organizacijama.
Član 31.
(Principi zajedničkog rada)
Komisija sa odgovarajućim komisijama susjednih
zemalja, usklađuje i uređuje međusobne odnose u zajedničkom
radu, a posebno:
a) donošenje zajedničkog plana i programa;
b) formiranje zajedničkih radnih tijela i stručnih
(ekspertnih) timova;
c) usklađivanje i donošenje zajedničkih akata;
d) rješavanje spornih pitanja delegiranih od strane
zajedničkih radnih tijela;
e) pripremanje odgovarajuće dokumentacije;
f)
planiranje i utvrđivanje troškova rada zajedničkih
radnih tijela i stručnih (ekspertnih) timova, kao i
drugih troškova, koji proizilaze iz zajedničkog rada;
g) druga značajna pitanja.
Član 32.
(Zajednički akti)
(1) Komisija i odgovarajuće komisije susjednih zemalja
donose zajedničke akte kojim reguliraju rad zajedničkih
radnih tijela o čemu informiraju Vijeće ministara Bosne i
Hercegovine.
(2) Akt o usaglašenosti granične linije i originalni primjerak
odgovarajuće dokumentacije o graničnoj liniji, kao
sastavnog dijela akta o usaglašenosti, potpisuje
predsjedavajući Komisije i odgovorno lice komisije
susjedne zemlje.
Član 33.
(Dostavljanje akata)
Komisija prijedloge iz svoje nadležnosti, putem
Ministarstva civilnih poslova Bosne i Hercegovine, dostavlja
nadležnim institucijama u Bosni i Hercegovini.
Član 34.
(Rješavanje otvorenih pitanja)
Otvorena pitanja između Komisije i odgovarajućih
komisija susjednih zemalja, rješavat će se diplomatskim putem,
na temelju instrukcija nadležnih tijela.
3. ZAVRŠNE ODREDBE
Član 35.
(Izmjene i dopune Poslovnika)
Izmjene i dopune ovog poslovnika donose se na način i po
postupku predviđenom za njegovo donošenje.

Broj 92 - Strana 4

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Član 36.
(Stupanje na snagu)
Ovaj poslovnik stupa na snagu danom dobijanja
saglasnosti Vijeća ministara Bosne i Hercegovine, koja je
sastavni dio ovog poslovnika i objavljuje se u "Službenom
glasniku BiH".
Predsjedavajući
Državne komisije za granicu
Broj 12-36-7-2029-30-AZ/11
Bosne i Hercegovine
28. oktobra 2013. godine
Nenad Bajić, s. r.
Sarajevo
Na temelju članka 4. Odluke o osnivanju Državnog
povjerenstva za granicu Bosne i Hercegovine ("Službeni
glasnik BiH", broj 101/12), Vijeće ministara Bosne i
Hercegovine, na 64. sjednici održanoj 18. rujna 2013. godine,
dalo je

SUGLASNOST

NA POSLOVNIK O RADU DRŽAVNOG
POVJERENSTVA ZA GRANICU BOSNE I
HERCEGOVINE
Članak 1.
(Predmet)
(1) Daje se suglasnost na Poslovnik o radu Državnog
povjerenstva za granicu Bosne i Hercegovine broj 12-367-2029-30-AZ/11.
(2) Suglasnost iz stavka (1) ovog članka sastavni je dio
Poslovnika o radu Državnog povjerenstva za granicu
Bosne i Hercegovine.
Članak 2.
(Stupanje na snagu)
Ova Suglasnost stupa na snagu danom davanja
suglasnosti.
Predsjedatelj
VM broj 240/13
Vijeća ministara BiH
18. rujna 2013. godine
Vjekoslav Bevanda, v. r.
Sarajevo
Na temelju članka 4. Odluke o osnivanju Državnoga
povjerenstva za granicu Bosne i Hercegovine ("Službeni
glasnik BiH", broj 101/12), Državno povjerenstvo za granicu
Bosne i Hercegovine, uz suglasnost Vijeća ministara Bosne i
Hercegovine, sa 64. sjednice, održane 18.09.2013. godine,
donosi

POSLOVNIK

O RADU DRŽAVNOG POVJERENSTVA ZA GRANICU
BOSNE I HERCEGOVINE
1. OSNOVNE ODREDBE
Članak 1.
(Predmet reguliranja)
Ovim poslovnikom uređuje se način rada Državnog
povjerenstva za granicu Bosne i Hercegovine (u daljnjem
tekstu: Povjerenstvo), sjedište, tijela i druga tijela Povjerenstva,
prava i dužnosti članova, sazivanje sjednice, način odlučivanja i
akti Povjerenstva, način suradnje sa odgovarajućim državnim
tijelima susjednih zemalja, kao i druga pitanja od značaja za rad
Povjerenstva.
Članak 2.
(Tijela sa kojim surađuje Povjerenstvo)
Povjerenstvo poduzima radnje i aktivnosti utvrđene
Odlukom o osnivanju Državnog povjerenstva za granicu Bosne
i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 101/12) (u
daljnjem tekstu: Odluka) i s tim ciljem postupa po
instrukcijama Vijeća ministara Bosne i Hercegovine i surađuje

Utorak, 26. 11. 2013.

sa odgovarajućim ministarstvima, tijelima i pravnim subjektima
Bosne i Hercegovine, kao i sa odgovarajućim državnim tijelima
susjednih zemalja.
Članak 3.
(Način vršenja dužnosti)
U ostvarivanju odgovornosti i vršenju svojih dužnosti,
Povjerenstvo postupa sukladno Odluci i na način utvrđen ovim
poslovnikom.
Članak 4.
(Korekcija granice)
Povjerenstvo za granice Bosne i Hercegovine daje
prijedlog za korekciju granice sukladno naputcima, koje donosi
Povjerenstvo.
Članak 5.
(Sjedište)
Sjedište Povjerenstva je u Sarajevu.
Članak 6.
(Javnost rada)
(1) Rad Povjerenstva je javan.
(2) Izuzetno, iz opravdanih razloga, može se isključiti javnost
iz rada Povjerenstva, o čemu odlučuje Povjerenstvo.
Članak 7.
(Neregulirana pitanja)
Ako neko pitanje od značaja za rad Povjerenstva nije
uređeno ovim poslovnikom, to pitanje utvrdit će se zaključkom
Povjerenstva.
Članak 8.
(Način rada)
Povjerenstvo radi u sjednicama.
Članak 9.
(Konstituirajuća sjednica)
Konstituirajuću sjednicu Povjerenstva saziva Ministarstvo
civilnih poslova Bosne i Hercegovine.
2. ORGANIZACIJA I NAČIN RADA POVJERENSTVA
Članak 10.
(Sastav)
(1) Povjerenstvo se sastoji od devet članova, koje čine
predsjedatelj, dva zamjenika predsjedatelja, iz različitih
konstitutivnih naroda i članovi Povjerenstva.
(2) Predsjedatelj i zamjenici predsjedatelja biraju se na
sjednici Povjerenstva iz reda članova Povjerenstva. Isti se
svakih dvanaest mjeseci smjenjuju na funkciji
predsjedatelja, računajući od dana donošenja Odluke o
osnivanju Državnog povjerenstva za granicu Bosne i
Hercegovine.
(3) Predsjedatelj Povjerenstva u slučaju odsutnosti ili
spriječenosti vršiti svoju dužnost, određuje jednog od
svojih zamjenika, koji će predsjedavati radom
Povjerenstva.
Članak 11.
(Nadležnosti predsjedatelja)
Predsjedatelj Povjerenstva:
a) saziva sjednicu Povjerenstva, po svojoj inicijativi, na
prijedlog Vijeća ministara Bosne i Hercegovine ili
na prijedlog ostalih članova Povjerenstva;
b) predsjedava sjednicama Povjerenstva, sa zamjenicima
usuglašava i predlaže dnevni red za sjednicu Povjerenstva;
c) prati blagovremeno izvršavanje planova, programa
rada, zaključaka i drugih akata Povjerenstva;
d) planira i predlaže aktivnosti zajedničkih radnih tijela i
stručnih (ekspertnih) timova koje formira Povjerenstvo;

Utorak, 26. 11. 2013.
e)

SLUŽBENI GLASNIK BiH

osigurava suradnju Povjerenstva sa povjerenstvima
susjednih zemalja, drugim tijelima i organizacijama
u Bosni i Hercegovini za ispunjavanje obveza iz
nadležnosti Povjerenstva;
f)
zastupa Povjerenstvo;
g) potpisuje zaključke i druge akte koje donosi
Povjerenstvo;
h) podnosi Izvješće o radu sukladno Odluci;
i)
vrši i druge poslove utvrđene ovim poslovnikom.
Članak 12.
(Nadležnosti zamjenika predsjedatelja)
Zamjenici predsjedatelja zamjenjuju predsjedatelja u
slučaju njegove odsutnosti ili spriječenosti da vrši svoju
dužnost.
Članak 13.
(Plan i program rada)
Predsjedatelj i zamjenici predsjedatelja pripremaju i
predlažu plan i program rada, kao i prijedlog potrebnih
financijskih sredstava za tekuću godinu, koji usvaja
Povjerenstvo.
Članak 14.
(Tehnički tajnik)
(1) Administrativno-tehničke poslove za Povjerenstvo
obavljat će tehnički tajnik.
(2) Tehnički tajnik za svoj rad je odgovoran predsjedatelju
Povjerenstva i Povjerenstvu.
(3) Na prijedlog Ministarstva civilnih poslova Bosne i
Hercegovine, Povjerenstvo će odrediti tehničkog tajnika.
Tehnički tajnik:
obavlja sve uredske i arhivske poslove;
sudjeluje u pripremi materijala za sjednice
Povjerenstva
i
iste
dostavlja
članovima
Povjerenstva;
vodi zapisnik o sjednicama Povjerenstva;
obavlja i druge poslove po nalogu predsjedatelja
Povjerenstva.
Članak 15.
(Prava i dužnosti člana Povjerenstva)
Članovi Povjerenstva (u daljnjem tekstu: članovi) imaju
pravo i obvezu sudjelovati i biti u tijeku pripreme određenih
materijala, biti upoznati sa mogućim rješenjima, nazočiti
sjednicama Povjerenstva, predlagati razmatranje pojedinih
pitanja iz nadležnosti Povjerenstva, sudjelovati u raspravljanju i
odlučivanju na sjednicama Povjerenstva, dati inicijative za
pripremanje pojedinih materijala i zaključaka.
Članak 16.
(Prisustvo sjednicama)
Članovi su obvezni nazočiti sjednicama Povjerenstva, a u
slučaju privremene spriječenosti, dužni su da blagovremeno
obavijeste predsjedatelja.
Članak 17.
(Zamjena člana)
U slučaju nepoštivanja članka 15. ovog poslovnika ili u
slučaju duže spriječenosti prisustvovanju sjednicama
Povjerenstva od strane člana, Povjerenstvo će podnijeti
prijedlog za pokretanje postupka za zamjenu tog člana pred
Vijećem ministara Bosne i Hercegovine, uz obrazloženje,
putem Ministarstva civilnih poslova Bosne i Hercegovine.
Članak 18.
(Ostavka člana Povjerenstva)
(1) Članovi Povjerenstva mogu podnijeti ostavku na članstvo
u Povjerenstvu.
(2) Odmah po podnošenju ostavke, Povjerenstvo će putem
Ministarstva civilnih poslova Bosne i Hercegovine, uputiti

Broj 92 - Strana 5

zahtjev Vijeću ministara Bosne i Hercegovine radi
određivanja novog člana Povjerenstva.
(3) Ostavka se podnosi pisanim putem i stupa na snagu
danom imenovanja novog člana Povjerenstva.
Članak19.
(Naputci)
Povjerenstvo će s ciljem stvaranja uvjeta za nesmetan rad
zajedničkog radnog tijela s susjednim državama i stručnog
(ekspertnog) tima donijeti naputke.
Članak 20.
(Zakazivanje sjednica)
(1) Predsjedatelj zakazuje sjednicu Povjerenstva pisanim
putem ili elektroničkim putem sukladno planu i programu
rada Povjerenstva.
(2) Izuzetno, predsjedatelj, u žurnim slučajevima, sjednicu
Povjerenstva može sazvati i telefonom.
(3) Poziv za sjednicu Povjerenstva, sa odgovarajućim
materijalima, dostavlja se članovima, najkasnije sedam
dana prije održavanja sjednice.
(4) U izuzetnim okolnostima, materijali za sjednicu
Povjerenstva mogu se dostaviti i neposredno prije
održavanja sjednice ili na samoj sjednici.
Članak 21.
(Održavanje reda na sjednicama)
Predsjedatelj se stara o održavanju reda na sjednici.
Članak 22.
(Mjesto održavanja sjednica)
(1) Sjednice Povjerenstva održavaju se u sjedištu
Povjerenstva.
(2) Povjerenstvo može održavati sjednice i u drugom mjestu u
Bosni i Hercegovini i u susjednoj zemlji, po pitanjima
koja se tiču problematike granične linije sa susjednim
zemljama.
Članak 23.
(Usvajanje materijala)
Materijal koji razmatra, Povjerenstvo može usvojiti u
cjelini, prihvatiti djelimično ili vratiti na doradu i dopunu.
Članak 24.
(Načini odlučivanja)
(1) Da bi Povjerenstvo mogla odlučivati, sjednici
Povjerenstva treba nazočiti najmanje šest (6) članova
Povjerenstva, od čega minimalno po dva člana iz svakog
konstituirajućeg naroda.
(2) Da bi Povjerenstvo donijelo odluku po nekom pitanju za
istu mora glasovati šest članova Povjerenstva, od čega su
minimalno po dva člana iz svakog konstituirajućeg
naroda.
(3) Pitanja koja se postave u tijeku rasprave na sjednici
Povjerenstva, predsjedatelj će staviti na glasovanje.
(4) Glasovanje je javno.
(5) Rezultate glasovanja utvrđuje predsjedatelj.
Članak 25.
(Nesuglasnost Povjerenstva)
U slučaju da Povjerenstvo ne postigne suglasnost po
određenim pitanjima, dužno je o tomu izvijestiti Vijeće
ministara Bosne i Hercegovine.
Članak 26.
(Zapisnik)
(1) O tijeku sjednice Povjerenstva vodi se zapisnik.
(2) U zapisnik se unosi: redni broj sjednice, dan i sat početka
i završetka sjednice, imena nazočnih i izočnih članova
Povjerenstva, ime predsjedatelja sjednicom, imena osoba
koje po pozivu gostuju sjednici, dnevni red, zaključci i
rezultati glasovanja po pojedinim točkama dnevnog reda.

Broj 92 - Strana 6
(3)

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Član Povjerenstva ima pravo tražiti da se njegova izjava
ili prijedlog unese u zapisnik.
(4) Zapisnik se usvaja na narednoj sjednici Povjerenstva, a
potpisuje ga predsjedatelj.
(5) Zapisnik sa povjerljivim sadržajem označava se stupnjom
povjerljivosti.
Članak 27.
(Dostavljanje zapisnika)
Potpisani zapisnik sa sjednice Povjerenstva dostavlja se
svim članovima.
Članak 28.
(Potpis akata)
(1) Povjerenstvo donosi odluke, zaključke i daje naputke iz
djelokruga svojih nadležnosti.
(2) Odluke, zaključke i naputke potpisuje predsjedatelj
Povjerenstva.
Članak 29.
(Akti Povjerenstva)
Povjerenstvo donosi odluke, naputke i zaključke kada,
odlučuje o pitanjima iz svog djelokruga rada i o imenovanjima
članova zajedničkih radnih tijela i stručnih (ekspertnih) timova,
utvrđuje pravila za postupanje u provođenju određenih odluka,
koje je donijelo Povjerenstvo ili utvrđuje stavove o pitanjima o
kojima je vodilo raspravu iz svoje nadležnosti.
Članak 30.
(Suradnja sa povjerenstvima susjednih zemalja i međunarodnim
organizacijama)
Povjerenstvo ostvaruje suradnju sa odgovarajućim
državnim povjerenstvima susjednih zemalja i međunarodnim
organizacija.
Članak 31.
(Principi zajedničkog rada)
Povjerenstvo sa odgovarajućim povjerenstvima susjednih
zemalja, usklađuje i uređuje međusobne odnose u zajedničkom
radu, a posebice:
a) donošenje zajedničkog plana i programa;
b) formiranje zajedničkih radnih tijela i stručnih
(ekspertnih) timova;
c) usklađivanje i donošenje zajedničkih akata;
d) rješavanje spornih pitanja delegiranih od strane
zajedničkih radnih tijela;
e) pripremanje odgovarajuće dokumentacije;
f)
planiranje i utvrđivanje troškova rada zajedničkih
radnih tijela i stručnih (ekspertnih) timova, kao i
drugih troškova, koji proizilaze iz zajedničkog rada;
g) druga značajna pitanja.
Članak 32.
(Zajednički akti)
(1) Povjerenstvo i odgovarajuća povjerenstva susjednih
zemalja donose zajedničke akte kojim reguliraju rad
zajedničkih radnih tijela o čemu informiraju Vijeće
ministara Bosne i Hercegovine.
(2) Akt o usuglašenosti granične linije i originalni primjerak
odgovarajuće dokumentacije o graničnoj liniji, kao
sastavnog dijela akta o usuglašenosti, potpisuje
predsjedatelj
Povjerenstva
i
odgovorna
osoba
Povjerenstva susjedne zemlje.
Članak 33.
(Dostavljanje akata)
Povjerenstvo prijedloge iz svoje nadležnosti, putem
Ministarstva civilnih poslova Bosne i Hercegovine, dostavlja
nadležnim institucijama u Bosni i Hercegovini.

Utorak, 26. 11. 2013.

Članak 34.
(Rješavanje otvorenih pitanja)
Otvorena pitanja između Povjerenstva i odgovarajućih
povjerenstava susjednih zemalja, rješavat će se diplomatskim
putem, na temelju instrukcija nadležnih tijela.
Članak 35.
(Izmjene i dopune Poslovnika)
Izmjene i dopune ovog poslovnika donose se na način i po
postupku predviđenom za njegovo donošenje.
3. ZAVRŠNE ODREDBE
Članak 36.
(Stupanje na snagu)
Ovaj poslovnik stupa na snagu danom dobijanja
suglasnosti Vijeća ministara Bosne i Hercegovine, koja je
sastavni dio ovog poslovnika i objavljuje se u "Službenom
glasniku BiH".
Predsjedatelj
Državnog povjerenstva za
Broj 12-36-7-2029-30-AZ/11
granicu Bosne i Hercegovine
28. listopada 2013. godine
Nenad Bajić, v. r.
Sarajevo
На основу члана 4. Одлуке о оснивању Државне
комисије за границу Босне и Херцеговине ("Службени
гласник БиХ", број 101/12), Савјет министара Босне и
Херцеговине, на 64. сједници одржаној 18. септембра 2013.
године, дао је

САГЛАСНОСТ

НА ПОСЛОВНИК О РАДУ ДРЖАВНЕ КОМИСИЈЕ ЗА
ГРАНИЦУ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ
Члан 1.
(Предмет)
1. Даје се сагласност на Пословник о раду Државне
комисије за границу Босне и Херцеговине, број: 12-367-2029-30-АЗ/11.
2. Сагласност из става (1) овог члана саставни је дио
Пословника о раду Државне комисије за границу
Босне и Херцеговине.
Члан 2.
(Ступање на снагу)
Ова Сагласност ступа на снагу даном давања
сагласности.
СМ број 240/13
Предсједавајући
18. септембра 2013. године
Савјета министара БиХ
Сарајево
Вјекослав Беванда, с. р.
На основу члана 4. Одлуке о оснивању Државне
комисије за границу Босне и Херцеговине ("Службени
гласник БиХ", број 101/12), Државна комисија за границу
Босне и Херцеговине, уз сагласност Савјета министара
Босне и Херцеговине, са 64. сједнице, одржане 18.09.2013.
године, доноси

ПОСЛОВНИК

О РАДУ ДРЖАВНЕ КОМИСИЈЕ ЗА ГРАНИЦУ
БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ
1. ОСНОВНЕ ОДРЕДБЕ
Члан 1.
(Предмет регулисања)
Овим пословником уређује се начин рада Државне
комисије за границу Босне и Херцеговине (у даљем тексту:
Комисија), сједиште, органи и друга тијела Комисије, права
и дужности чланова, сазивање сједнице, начин одлучивања

Utorak, 26. 11. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

и акти Комисије, начин сарадње са одговарајућим
државним тијелима сусједних земаља, као и друга питања
од значаја за рад Комисије.
Члан 2.
(Органи са којим сарађује Комисија)
Комисија предузима радње и активности утврђене
Одлуком о оснивању Државне комисије за границу Босне и
Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 101/12) (у
даљем тексту: Одлука) и с тим циљем поступа по
инструкцијама Савјета министара Босне и Херцеговине и
сарађује са одговарајућим министарствима, органима и
правним субјектима Босне и Херцеговине, као и са
одговарајућим државним органима сусједних земаља.
Члан 3.
(Начин обављања дужности)
У остваривању одговорности и обављању својих
дужности, Комисија поступа у складу са Одлуком и на
начин утврђен овим пословником.
Члан 4.
(Корекција границе)
Комисија за границе Босне и Херцеговине даје
приједлог за корекцију границе у складу с упутствима, које
доноси Комисија.
Члан 5.
(Сједиште)
Сједиште Комисије је у Сарајеву.
Члан 6.
(Јавност рада)
(1) Рад Комисије је јаван.
(2) Изузетно, из оправданих разлога, може се искључити
јавност из рада Комисије, о чему одлучује Комисија.
Члан 7.
(Нерегулисана питања)
Ако неко питање од значаја за рад Комисије није
уређено овим пословником, то питање утврдиће се
закључком Комисије.
Члан 8.
(Начин рада)
Комисија ради у сједницама.
Члан 9.
(Конститутивна сједница)
Конститутивну сједницу Комисије сазива Министарство цивилних послова Босне и Херцеговине.
2. ОРГАНИЗАЦИЈА И НАЧИН РАДА КОМИСИЈЕ
Члан 10.
(Састав)
(1) Комисија се састоји од девет чланова, коју чине
предсједавајући, два замјеника предсједавајућег, из
различитих конститутивних народа и чланови
Комисије.
(2) Предсједавајући и замјеници предсједавајућег бирају
се на сједници Комисије из реда чланова Комисије.
Исти се сваких дванаест мјесеци смјењују на
функцији предсједавајућег, рачунајући од дана
доношења Одлуке о оснивању Државне комисије за
границу Босне и Херцеговине.
(3) Предсједавајући Комисије у случају одсутности или
спријечености да обавља своју дужност, одређује
једног од својих замјеника, који ће предсједавати
радом Комисије.
Члан 11.
(Надлежности предсједавајућег)
Предсједавајући Комисије:

а)

Broj 92 - Strana 7

сазива сједницу Комисије, по својој иницијативи,
на приједлог Савјета министара Босне и
Херцеговине или на приједлог осталих чланова
Комисије;
б) предсједава сједницама Комисије, са замјеницима усаглашава и предлаже дневни ред за
сједницу Комисије;
ц) прати благовремено извршавање планова, програма рада, закључака и других аката Комисије;
д) планира и предлаже активности заједничких
радних тијела и стручних (експертских) тимова
које формира Комисија;
е) обезбјеђује сарадњу Комисије са комисијама
сусједних
земаља,
другим
органима
и
организацијама у Босни и Херцеговини за
испуњавање обавеза из надлежности Комисије;
ф) представља Комисију;
г) потписује закључке и друге акте које доноси
Комисија;
х) подноси Извјештај о раду у складу са Одлуком;
и) врши и друге послове утврђене овим
пословником.
Члан 12.
(Надлежности замјеника предсједавајућег)
Замјеници предсједавајућег замјењују предсједавајућег
у случају његове одсутности или спријечености да обавља
своју дужност.
Члан 13.
(План и програм рада)
Предсједавајући и замјеници предсједавајућег
припремају и предлажу план и програм рада, као и
приједлог потребних финансијских средстава за текућу
годину, који усваја Комисија.
Члан 14.
(Технички секретар)
(1) Административно-техничке послове за Комисију
обављаће технички секретар.
(2) Технички секретар за свој рад је одговоран
предсједавајућем Комисије и Комисији.
(3) На приједлог Министарства цивилних послова Босне
и Херцеговине, Комисија ће одредити техничког
секретара.
Технички секретар:
обавља све канцеларијске и архивске послове;
учествује у припреми материјала за сједнице
Комисије и исте доставља члановима Комисије;
води записник о сједницама Комисије;
обавља и друге послове по налогу предсједавајућег Комисије.
Члан 15.
(Права и дужности члана Комисије)
Чланови Комисије (у даљем тексту: чланови) имају
право и обавезу да учествују и буду у току припреме
одређених материјала, да буду упознати са могућим
рјешењима, да присуствују сједницама Комисије, да
предлажу разматрање појединих питања из надлежности
Комисије, да учествују у расправљању и одлучивању на
сједницама Комисије, да дају иницијативе за припремање
појединих материјала и закључака.
Члан 16.
(Присуство сједницама)
Чланови су обавезни да присуствују сједницама
Комисије, а у случају привремене спријечености, дужни су
да благовремено обавијесте предсједавајућег.

Broj 92 - Strana 8

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Члан 17.
(Замјена члана)
У случају непоштовања члана 15. овог пословника
или у случају дуже спријечености присуствовању
сједницама Комисије од стране члана, Комисија ће
поднијети приједлог за покретање поступка за замјену тог
члана пред Савјетом министара Босне и Херцеговине, уз
образложење, путем Министарства цивилних послова
Босне и Херцеговине.
Члан 18.
(Оставка члана Комисије)
(1) Чланови Комисије могу поднијети оставку на
чланство у Комисији.
(2) Одмах по подношењу оставке, Комисија ће путем
Министарства
цивилних
послова
Босне
и
Херцеговине, упутити захтјев Савјету министара
Босне и Херцеговине ради одређивања новог члана
Комисије.
(3) Оставка се подноси писаним путем и ступа на снагу
даном именовања новог члана Комисије.
Члан 19.
(Упутства)
Комисија ће с циљем стварања услова за несметан рад
заједничког радног тијела са сусједним државама и
стручног (експертног) тима донијети упутства.
Члан 20.
(Заказивање сједница)
(1) Предсједавајући заказује сједницу Комисије писаним
путем или електронским путем у складу са планом и
програмом рада Комисије.
(2) Изузетно, предсједавајући, у хитним случајевима,
сједницу Комисије може сазвати и телефоном.
(3) Позив за сједницу Комисије, са одговарајућим
материјалима, доставља се члановима, најкасније
седам дана прије одржавања сједнице.
(4) У изузетним околностима, материјали за сједницу
Комисије могу се доставити и непосредно прије
одржавања сједнице или на самој сједници.
Члан 21.
(Одржавање реда на сједницама)
Предсједавајући се стара о одржавању реда на
сједници.
Члан 22.
(Мјесто одржавања сједница)
(1) Сједнице Комисије одржавају се у сједишту Комисије.
(2) Комисија може одржавати сједнице и у другом мјесту
у Босни и Херцеговини и у сусједној земљи, по
питањима која се тичу проблематике граничне линије
са сусједним земљама.
Члан 23.
(Усвајање материјала)
Материјал који разматра, Комисија може усвојити у
цјелини, прихватити дjелимично или вратити на дораду и
допуну.
Члан 24.
(Начин и одлучивања)
(1) Да би Комисија могла одлучивати, сједници Комисије
треба да присуствује најмање шест (6) чланова
Комисије, од чега минимално по два члана из сваког
конститутивног народа.
(2) Да би Комисија донијела одлуку по неком питању за
исту мора гласати шест чланова Комисије, од чега су
минимално по два члана из сваког конститутивног
народа.

(3)

Utorak, 26. 11. 2013.

Питања која се поставе у току расправе на сједници
Комисије, предсједавајући ће ставити на гласање.
(4) Гласање је јавно.
(5) Резултате гласања утврђује предсједавајући.
Члан 25.
(Несагласност Комисије)
У случају да Комисија не постигне сагласност по
одређеним питањима, дужна је о томе извијестити Савјет
министара Босне и Херцеговине.
Члан 26.
(Записник)
(1) О току сједнице Комисије води се записник.
(2) У записник се уноси: редни број сједнице, дан и час
почетка и завршетка сједнице, имена присутних и
одсутних чланова Комисије, име предсједавајућег
сједницом, имена особа које по позиву гостују
сједници, дневни ред, закључци и резултати гласања
по појединим тачкама дневног реда.
(3) Члан Комисије има право тражити да се његова изјава
или приједлог унесе у записник.
(4) Записник се усваја на наредној сједници Комисије, а
потписује га предсједавајући.
(5) Записник са повјерљивим садржајем означава се
степеном повјерљивости.
Члан 27.
(Достављање записника)
Потписани записник са сједнице Комисије доставља
се свим члановима.
Члан 28.
(Потпис аката)
(1) Комисија доноси одлуке, закључке и даје упутства из
дјелокруга својих надлежности.
(2) Одлуке, закључке и упутства потписује предсједавајући
Комисије.
Члан 29.
(Акти Комисије)
Комисија доноси одлуке, упутства и закључке када,
одлучује о питањима из свог дјелокруга рада и о
именовањима чланова заједничких радних тијела и
стручних (експертских) тимова, утврђује правила за
поступање у провођењу одређених одлука, које је донијела
Комисија или утврђује ставове о питањима о којима је
водила расправу из своје надлежности.
Члан 30.
(Сарадња са комисијама сусједних земаља и међународним
организацијама)
Комисија остварује сарадњу са одговарајућим
државним комисијама сусједних земаља и међународним
организацијама.
Члан 31.
(Принципи заједничког рада)
Комисија са одговарајућим комисијама сусједних
земаља, усклађује и уређује међусобне односе у
заједничком раду, а посебно:
а) доношење заједничког плана и програма;
б) формирање заједничких радних тијела и
стручних (експертних) тимова;
ц) усклађивање и доношење заједничких аката;
д) рјешавање спорних питања делегираних од
стране заједничких радних тијела;
е) припремање одговарајуће документације;
ф) планирање и утврђивање трошкова рада
заједничких радних тијела и стручних

Utorak, 26. 11. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

(експертних) тимова, као и других трошкова,
који произилазе из заједничког рада;
г) друга значајна питања.
Члан 32.
(Заједнички акти)
(1) Комисија и одговарајуће комисије сусједних земаља
доносе заједничке акте којим регулишу рад
заједничких радних тијела о чему информишу Савјет
министара Босне и Херцеговине.
(2) Акт о усаглашености граничне линије и оригинални
примјерак одговарајуће документације о граничној
линији, као саставног дијела акта о усаглашености,
потписује предсједавајући Комисије и одговорно лице
комисије сусједне земље.
Члан 33.
(Достављање аката)
Комисија приједлоге из своје надлежности, путем
Министарства цивилних послова Босне и Херцеговине,
доставља надлежним институцијама у Босни и
Херцеговини.
Члан 34.
(Рјешавање отворених питања)
Отворена питања између Комисије и одговарајућих
комисија сусједних земаља, рјешаваће се дипломатским
путем, на основу инструкција надлежних органа.
3. ЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ
Члан 35.
(Измјене и допуне Пословника)
Измјене и допуне овог пословника доносе се на начин
и по поступку предвиђеном за његово доношење.
Члан 36.
(Ступање на снагу)
Овај пословник ступа на снагу даном добијања
сагласности Савјета министара Босне и Херцеговине, која
је саставни дио овог пословника и објављује се у
"Службеном гласнику БиХ".
Предсједавајући
Државне комисије
за границу
Број 12-36-7-2029-30-АЗ/11
Босне и Херцеговине
28. октобра 2013. године
Ненад Бајић, с. р.
Сарајево

USTAVNI SUD
BOSNE I HERCEGOVINE
1212

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudija, u
predmetu broj AP 2423/10, rješavajući apelaciju Aziza
Kurtovića, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine,
člana 59. stav 2. alineja 2, člana 61. st. 1. i 2. i člana 64. stav 1.
Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik
Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:
Valerija Galić, predsjednica
Miodrag Simović, potpredsjednik
Seada Palavrić, potpredsjednica
Mato Tadić, sudija
Mirsad Ćeman, sudija
na sjednici održanoj 9. oktobra 2013. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU

Usvaja se apelacija Aziza Kurtovića.
Utvrđuje se povreda prava na imovinu iz člana II/3.k)
Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz

Broj 92 - Strana 9

Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih
sloboda.
Ukida se Rješenje Kantonalnog suda u Sarajevu broj 009-0Gž-09-000439 od 14. aprila 2010. godine.
Nalaže se Kantonalnom sudu u Sarajevu da po hitnom
postupku donese novu odluku u skladu s članom II/3.k) Ustava
Bosne i Hercegovine i članom 1. Protokola broj 1 uz Evropsku
konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Nalaže se Kantonalnom sudu u Sarajevu da, u skladu s
članom 74. stav 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u
roku od 90 dana od dana dostavljanja ove odluke obavijesti
Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem
izvršenja ove odluke.
Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i
Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i
Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i
"Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".
OBRAZLOŽENJE
I. Uvod
1. Aziz Kurtović (u daljnjem tekstu: apelant) iz Sarajeva,
kojeg zastupa Mersudin Pružan, advokat iz Sarajeva, podnio je
18. juna 2010. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i
Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja
Kantonalnog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud)
broj 009-0-Gž-09-000439 od 14. aprila 2010. godine i Rješenja
Općinskog suda u Sarajevu – ZK ured – Odsjek KPU (u daljnjem
tekstu: Općinski sud) broj 065-0-DN II-08-24021 od 21. oktobra
2008. godine. Apelant je podneskom od 17. februara 2011.
godine dopunio apelaciju.
II. Postupak pred Ustavnim sudom
2. Na osnovu člana 22. stav 1. Pravila Ustavnog suda, od
Općinskog i Kantonalnog suda zatraženo je 2. juna 2011. godine
da dostave odgovore na apelaciju.
3. Općinski i Kantonalni sud su odgovore na apelaciju
dostavili 14. odnosno 26. juna 2011. godine.
4. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda,
odgovori na apelaciju dostavljeni su podnosiocu apelacije 30.
juna 2011. godine.
III. Činjenično stanje
5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda
i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na
sljedeći način.
6. Rješenjem Općinskog suda broj 065-0-DN II-08-24021
od 21. oktobra 2008. godine odbačen je apelantov prijedlog
kojim je tražio uknjižbu prava vlasništva na stanu u Sarajevu u ul.
Buka broj 3 (u daljnjem tekstu: predmetni stan), sve preciznije
navedeno u izreci rješenja. U obrazloženju je istaknuto da je
apelant 21. oktobra 2009. godine podnio zahtjev za uknjižbu
prava vlasništva na osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju
zaključenog između Radojke Grmaš kao primaoca izdržavanja i
apelanta kao davaoca izdržavanja. Osnovni sud je uvidom u
priloženu dokumentaciju utvrdio da je navedeni ugovor nepotpun
jer ga nije ovjerio nadležni sud, nego je samo notarski obrađen i
ovjeren pod brojem OPU:2946 dana 31. jula 2008. godine, što je
u suprotnosti s odredbom člana 120. Zakona o nasljeđivanju
("Službene novine SRBiH" broj 7/80 i 15/80), pa budući da
ugovor nije nakon toga i sudski ovjeren takav ugovor nije mogao
biti proveden u zemljišnim knjigama. Pošto apelant u zakonom
propisanom roku nije izvršio sudsku ovjeru ugovora, kako bi
otklonio tražene nedostatke, Općinski sud je primjenom odredbe
člana 40. Zakona o zemljišnim knjigama FBiH (u daljnjem
tekstu: Zakon o zemljišnim knjigama) odlučio kao u dispozitivu
rješenja.

Broj 92 - Strana 10

SLUŽBENI GLASNIK BiH

7. Odlučujući o apelantovoj žalbi podnesenoj protiv
prvostepenog rješenja Kantonalni sud je donio Rješenje broj 0090-Gž-09-000439 od 14. aprila 2010. godine kojim je žalbu odbio.
Kantonalni sud je naveo da je prvostepeni sud pravilno postupio
kada je pobijanim rješenjem odbacio prijedlog za upis prava
vlasništva dajući razloge koje je, kao valjane, prihvatio i navedeni
sud. Pojašnjavajući dodatno svoj stav o neosnovanosti žalbe
Kantonalni sud je naveo da je apelant s Radojkom Grmaš,
vlasnicom predmetnog stana, zaključio ugovor o doživotnom
izdržavanju 31. jula 2008. godine, kojim se apelant obavezao da
za života izdržava Radojku Grmaš, te da je u slučaju smrti
sahrani uz regulisanje troškova ukopa. Navedeno je da je
ugovorom, koji je sačinjen u formi notarski obrađene isprave,
ugovoreno sticanje prava vlasništva na stanu i pokretnim
stvarima u njemu u trenutku smrti Radojke Grmaš (imenovana je
umrla 30. augusta 2008. godine). Kantonalni sud se pozvao na
odredbu člana 73. stav 1. tačka 4. Zakona o notarima kojom su
propisani pravni poslovi koji za svoju pravnu valjanost
zahtijevaju notarsku obradu isprava čiji je predmet prenos ili
sticanje prava vlasništva ili drugih stvarnih prava na
nekretninama. Međutim, kako je u obrazloženju navedeno,
odredbama člana 120. do 125. Zakona o nasljeđivanju propisani
su uvjeti za punovažnost ugovora o doživotnom izdržavanju, a
odredbom člana 120. st. 2. i 3. je propisana forma za njegovu
punovažnost, odnosno da mora biti sastavljen u pismenom obliku
i ovjeren od sudije, te da će sudija prilikom ovjere pročitati
ugovor i upozoriti ugovarače na posljedice ugovora.
8. Na temelju navedenog Kantonalni sud je pojasnio da u
konkretnom slučaju pisana forma i notareva ovjera ne predstavlja
valjanu zakonsku formu za sklapanje ugovora o doživotnom
izdržavanju, što za posljedicu ima da takav ugovor ne može
proizvesti pravni učinak, pa stoga ne predstavlja ispravu koja
može biti osnova za sticanje stvarnog prava prema odredbi člana
3. stav 2. tačka 2. Zakona o zemljišnim knjigama. Kantonalni sud
se složio sa žalbenim navodima da je odredbom člana 73. stav 1.
tačka 4. Zakona o notarima predviđena obavezna notarska obrada
isprave za pravne poslove čiji je predmet prenos ili sticanje
vlasništva ili drugih stvarnih prava na nekretninama.
9. Međutim, kako je navedeno, isti zakon propisuje opću
formu prestacije za prenos ili sticanje prava na nekretninama, dok
Zakon o nasljeđivanju sadrži posebne odredbe o sadržaju i formi
ugovora o doživotnom izdržavanju, pa u odsustvu hijerarhijske
subordinacije u konkurenciji zakona iste važnosti specijalne
odredbe jednog zakona imaju primat nad općim odredbama
drugog zakona primjenom pravila lex specialis derogat legi
generali. Žalbene navode da se u konkretnom slučaju radi o
arhaizmu prošlog društveno-političkog sistema Kantonalni sud je
ocijenio nerelevantnim, jer je u nadležnosti zakonodavca, a ne
suda, eventualna izmjena zakonskih odredaba, kao što je to
učinjeno Republici Srpskoj gdje je 2009. godine stupio na snagu
Zakon o nasljeđivanju prema kojem je odredbom člana 139. stav
2. kao uvjet za punovažnost ugovora o doživotnom izdržavanju
predviđena notarska obrada, što je za posljedicu dovelo do
prestanka nadležnosti sudova u postupcima ovjere takvih
ugovora. Suprotno tome, kako je navedeno, Zakon o
nasljeđivanju koji je u primjeni na teritoriji Federacije BiH sadrži
jasnu zakonsku odredbu u pogledu forme ugovora o
nasljeđivanju, pa je za njegovu punovažnost neophodno da ga
ovjeri sudija, a ne notar.
IV. Apelacija
a) Navodi iz apelacije
10. Apelant smatra da je osporenim rješenjima povrijeđeno
njegovo pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i
Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu
ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska

Utorak, 26. 11. 2013.

konvencija), pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i
Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju,
kao i pravo na dom iz člana II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i
člana 8. Evropske konvencije. Apelant, između ostalog, navodi
da je dupla forma ugovora o doživotnom izdržavanju nepotrebna
jer je notarska isprava javna isprava sa svim prednostima koje
javna isprava ima u prometu. Navodi da je u RS-u stupio na
snagu Zakon o nasljeđivanju kojim je za punovažnost ugovora o
doživotnom izdržavanju predviđena njegova notarska obrada.
Smatra da stav redovnih sudova u konkretnom slučaju nema
uporište u važećim zakonskim propisima, te naglašava da je po
osnovu spornog ugovora platio i porez na promet nekretnina, ali
da mu je bez obzira na to onemogućeno pravo da se temeljem
notarski obrađenog ugovora uknjiži kao vlasnik, budući da
sudska ovjera više nije moguća, zbog smrti primateljice
izdržavanja.
11. Apelant je u dopuni apelacije dostavio Rješenje
Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 070-0-Rev10-002155 od 30. novembra 2010. godine kojim je apelantova
revizija izjavljena protiv drugostepenog rješenja odbačena kao
nedopuštena, u smislu odredbe člana 247. Zakona o parničnom
postupku, koja se primjenjuje shodno odredbi člana 2. stav 2.
Zakona o vanparničnom postupku, u vezi s odredbom člana 83.
Zakona o zemljišnim knjigama.
b) Odgovor na apelaciju
12. Općinski sud je u odgovoru na apelaciju naveo da ostaje
kod svih razloga istaknutih u obrazloženju osporenog rješenja,
naglasivši da je doneseno u skladu s procesnim i materijalnim
zakonima, te da taj sud nije kršio prava na koja se apelant u
apelaciji pozvao.
13. U iscrpnom odgovoru na apelaciju Kantonalni sud je,
između ostalog, naveo da apelant u apelaciji na više mjesta
insistira na dvostrukoj formi ugovora o doživotnom izdržavanju,
što je potpuno netačno. Istaknuto je da se u osporenoj odluci
nigdje ne izvodi zaključak o potrebi kumulacije ovjera od notara i
sudije, što bi zaista bilo pretjerano i nepotrebno opterećenje za
ugovorače, već se isključivo insistira na formi propisanoj
odredbom člana 120. stav 2. Zakona o nasljeđivanju, dakle da je
takav ugovor isključivo ovjerio sudija. Kantonalni sud je pojasnio
da, u smislu odredbe člana 120. stav 1. Zakona o nasljeđivanju,
predmet ugovora o doživotnom izdržavanju može biti cijela
imovina ili samo njen dio, dok Zakon o notarima uvodi notarsku
obradu ugovora kojim se prometuju samo nepokretnosti.
Navedeno je da imovina ne obuhvata samo nepokretnosti, već i
pokretne stvari i prenosiva imovinska prava, pa je upravo stoga
odredbom člana 120. stav 2. Zakona o nasljeđivanju propisana
stroga pismena forma ugovora koji se ovjerava pred sudijom,
neovisno o vrsti imovine kojom se prometuje. Zakon o
nasljeđivanju ne pravi razliku u odnosu na vrstu imovine koja se
prenosi, što ukazuje da je taj zakon specijalni zakon u odnosu na
Zakon o notarima, pa se kao takav mora primjenjivati u
postupcima koji se odnose na uvjete punovažnosti ugovora o
doživotnom izdržavanju i upis u javne knjige davatelja
izdržavanja.
14. Istaknuto je i to da sudu nije poznat razlog zbog kojeg
apelant nije postupio u skladu sa relevantnim odredbama Zakona
o nasljeđivanju i Zakona o vanparničnom postupku kojima je
regulirano pitanje ovjere takvog ugovora pred sudijom i zašto nije
podnio prijedlog sudu za ovjeru ugovora dok je primateljica
izdržavanja bila živa, a što se svakako ne može smatrati
propustom suda nego apelanta, jer je sud jedino i mogao odbaciti
prijedlog za ovjeru takvog ugovora, budući da je to trebao biti
ugovor inter vivos, a ne mortis causa.

Utorak, 26. 11. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

V. Relevantni propisi
15. Zakon o nasljeđivanju ("Službeni list SRBiH" broj
7/80 i 15/80) u relevantnom dijelu glasi:
Član 120. st. 1. 2. i 3.
Uvjeti za punovažnost ugovora
o doživotnom izdržavanju
Ugovor kojim se jedan ugovarač obavezuje da izdržava
doživotno drugog ugovarača, ili neko treće lice, a u kome drugi
ugovarač izjavljuje da mu ostavlja svu svoju imovinu ili jedan
njen dio u nasljeđe nije ugovor o nasljeđivanju. To je ugovor
otuđenju uz naknadu cijele ili dijela imovine koja pripada
primaocu izdržavanja u vrijeme zaključenja ugovora, čija je
predaja davaocu izdržavanja odložena do smrti primaoca
izdržavanja (ugovor o doživotnom izdržavanju).
Ugovor o doživotnom izdržavanju mora biti sastavljen u
pismenom obliku i ovjeren od sudije.
Prilikom ovjere sudija će pročitati ugovor i upozoriti
ugovarače na posljedice ugovora.
16. Zakon o notarima ("Službene novine Federacije BiH"
broj 45/02) u relevantnom dijelu glasi:
Član 73. stav 1. tačka 4.
Pravni poslovi za koje je obavezna notarska
obrada isprava
Pravni poslovi koji za svoju pravnu valjanost zahtijevaju
notarsku obradu isprava odnose se na:
4. pravne poslove, čiji je predmet prenos ili sticanje
vlasništva ili drugih stvarnih prava na nekretninama,
17. Zakon o zemljišnim knjigama Federacije Bosne i
Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 58/02, 19/03 i 54/04)
u relevantnom dijelu glasi:
Član 3. stav 2. tač. 2.
Pretpostavke za upis
(2) Uz zahtjev za upis treba priložiti i dokaznu
dokumentaciju na kojoj se zahtjev temelji.
To mogu biti:
2) dokument na osnovu kojeg se dokazuje stvarno pravo;
VI. Dopustivost
18. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine
Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja
su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog
presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.
19. U skladu s članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv
presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi
djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se
podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije
primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg
je koristio.
20. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom
je Rješenje Kantonalnog suda broj 009-0-Gž-09-000439 od 14.
aprila 2010. godine protiv kojeg nema drugih djelotvornih
pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporeno
rješenje apelant je primio 3. maja 2010. godine, a apelacija je
podnesena 18. juna 2010. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je
propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno,
apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila
Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti
postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije
dopustiva.
21. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i
Hercegovine, te člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete u pogledu
dopustivosti.

Broj 92 - Strana 11

VII. Meritum
22. Apelant pobija navedena rješenja tvrdeći da su tim
rješenjima povrijeđena njegova prava iz člana II/3.e) Ustava
Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije,
člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola
broj 1 uz Evropsku konvenciju, kao i člana II/3.f) Ustava Bosne i
Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije.
Pravo na imovinu
23. Član II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom
dijelu glasi:
Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska
prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje:
k) Pravo na imovinu.
Član 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju u
relevantnom dijelu glasi:
Svako fizičko ili pravno lice ima pravo na neometano
uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine,
osim u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i
općim načelima međunarodnog prava.
Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na
pravo države da primjenjuje takve zakone koje smatra potrebnim
da bi nadzirala korištenje imovine u skladu s općim interesima ili
da bi osigurala naplatu poreza ili drugih doprinosa ili kazni.
24. Ustavni sud podsjeća da član 1. Protokola broj 1 uz
Evropsku konvenciju sadrži tri različita pravila. Prvo pravilo,
koje se nalazi u prvoj rečenici prvog stava je opće prirode i
izražava princip mirnog uživanja u imovini. Drugo pravilo,
sadržano u drugoj rečenici istog stava, određuje da lišavanje
imovine može da se desi pod određenim uvjetima. Treće pravilo,
sadržano u stavu 2. istog člana, dozvoljava da države potpisnice
imaju pravo, između ostalog, da kontrolišu korištenje imovine u
skladu s javnim interesom. Sva tri pravila su međusobno
povezana i nisu u međusobnoj kontradikciji, a drugo i treće
pravilo se odnose na određene slučajeve miješanja države u pravo
na mirno uživanje imovine i trebaju se promatrati u svjetlu prvog
pravila (vidi Evropski sud za ljudska prava, Holy Monasteries
protiv Grčke, presudu od 9. decembra 1994. godine, serija A, broj
301-A, stav 51).
25. Ustavni sud ukazuje na konzistentnu praksu Evropskog
suda i vlastitu jurisprudenciju, prema kojim koncept "imovina" u
prvom dijelu člana 1. ima autonomno značenje koje nije
ograničeno vlasništvom nad fizičkim dobrima i nezavisno je od
formalne klasifikacije u domaćem pravu: određena druga prava i
interesi koji konstituišu imovinu mogu se također smatrati
"imovinskim pravima" i zbog toga predstavljati "imovinu" u
smislu člana 1. Protokola broj 1 (vidi Evropski sud, Iatridis
protiv Grčke [GC], broj 31107/96, ECHR 1999-II, stav 54).
26. U konkretnom slučaju potrebno je odgovoriti na pitanje
da li se u predmetnom slučaju radi o apelantovoj imovini,
odnosno da li zahtjev za upis prava vlasništva na predmetnom
stanu po osnovu notarski obrađenog ugovora o doživotnom
izdržavanju potpada pod primjenu člana 1. Protokola broj 1 uz
Evropsku konvenciju.
27. Odgovarajući na postavljeno pitanje Ustavni sud prije
svega mora razjasniti pojam i prirodu ugovora o doživotnom
izdržavanju. U vezi s tim Ustavni sud podsjeća da je ugovor o
doživotnom izdržavanju zapravo ugovor kojim se jedna strana
(davalac izdržavanja) obavezuje da doživotno izdržava drugu
stranu (primalac izdržavanja), a primalac izdržavanja, kao
protučinidbu, na davaoca izdržavanja prenosi cijelu svoju
imovinu ili njen dio, pri čemu je prenos te imovine odgođen do
smrti primaoca izdržavanja (što se u konkretnom slučaju i desilo
30. augusta 2008. godine, kada je primateljica izdržavanja
umrla). Dakle, imovina koja je obuhvaćena ovim ugovorom
prelazi na davaoca izdržavanja tek nakon smrti primatelja

Broj 92 - Strana 12

SLUŽBENI GLASNIK BiH

izdržavanja. Ustavni sud u konkretnom slučaju zapaža da je
apelant, kao davatelj izdržavanja sa Radojkom Grmaš, u svojstvu
primatelja izdržavanja, 31. jula 2008. godine zaključio kod notara
ugovor o doživotnom izdržavanju kojim se Radojka Grmaš,
vlasnica predmetne nekretnine, obavezala da za slučaj smrti
predmetnu nekretninu dā u nasljedstvo apelantu, koji se zauzvrat
obavezao da primateljicu izdržavanja uzdržava za života.
28. U konkretnom slučaju za apelanta problem nastaje kada
je zatražio provedbu ugovora o doživotnom izdržavaju u
zemljišnim knjigama, jer je njegov zahtjev odbačen zbog
činjenice da notarski obrađen ugovor o doživotnom izdržavanju
nije i sudski ovjeren, u smislu odredbe člana 120. stav 2. Zakona
o nasljeđivanju. U tom kontekstu, polazeći od prirode i karaktera
ugovora o doživotnom izdržavanju, te uzimajući u obzir činjenicu
da je primateljica izdržavanja nedugo nakon zaključenja ugovora
umrla (što je u konačnici i onemogućilo apelanta da sudski ovjeri
notarski obrađen ugovor) Ustavni sud smatra da se odlučivanje o
apelantovom zahtjevu za provedbu ugovora o doživotnom
izdržavanju u zemljišnim knjigama ticalo odlučivanja o njegovim
imovinskim pravima, u smislu člana 1. Protokola broj 1 uz
Evropsku konvenciju, te je, shodno navedenom, osporenim
rješenjima kojima je apelantov zahtjev odbačen, došlo do
miješanja u njegovo pravo na imovinu.
29. Stoga, Ustavni sud mora odgovoriti na sljedeća pitanja:
(a) je li miješanje predviđeno zakonom, (b) služi li miješanje
zakonitom cilju u javnom interesu i (c) je li miješanje
proporcionalno cilju, tj. uspostavlja li pravičnu ravnotežu između
apelantovog prava i općeg javnog interesa.
30. U kontekstu navedenog, a u vezi s pitanjem je li
miješanje u apelantova prava predviđeno zakonom, Ustavni sud
zapaža da je apelant, uz zahtjev za upis prava vlasništva na
predmetnom stanu, dostavio notarski obrađen ugovor o
doživotnom izdržavanju, sačinjen u skladu s odredbom člana 73.
stav 1. tačka 4. Zakona o notarima. Apelantov zahtjev je odbačen
uz obrazloženje da notarski obrađen ugovor o doživotnom
izdržavanju nije podoban za upis prava vlasništva u zemljišnim
knjigama, u smislu odredbe člana 3. stav 2. tačka 2. Zakona o
zemljišnim knjigama, budući da je odredbom člana 120. stav 2.
Zakona o nasljeđivanju (koji je iz 1980. godine) za takve ugovore
predviđena sudska ovjera (ugovor o doživotnom izdržavanju
mora biti sastavljen u pismenom obliku i ovjeren od sudije).
Dakle, imajući u vidu citiranu odredbu u prvi mah bi se mogao
izvesti zaključak da se radi o jasnoj i preciznoj odredbi, koja ne
ostavlja prostor za različita tumačenja. Međutim, dovodeći
citiranu odredbu u kontekst odredaba Zakona o notarima (koji se
na području FBiH primjenjuje od 2007. godine) kojima su
uspostavljene javne službe nadležne, između ostalog, za obradu i
ovjeru ugovora o prenosu i sticanju vlasništva i drugih stvarnih
prava na nekretninama (predmet ugovora o doživotnom
izdržavanju i jesu, između ostalog, nekretnine) jedna naizgled
jasna zakonska odredba poprima drugu dimenziju. U vezi s tim
Ustavni sud podsjeća da miješanje u pravo na imovinu podliježe
zahtjevu pravne sigurnosti koji imperativno mora biti ispoštovan.
Uz to, pravna sigurnost zahtijeva postojanje dostupnih i dovoljno
preciznih domaćih zakona. Shodno navedenom, da bi odgovorio
na pitanje da li je miješanje u konkretnom slučaju bilo opravdano,
Ustavni sud prije svega mora ispitati da li je navedenim
zakonskim rješenjima, odnosno istovremenim egzistiranjem oba
navedena zakona (Zakona o nasljeđivanju i Zakon o notarima)
narušen segment pravne sigurnosti.
31. Ustavni sud zapaža da je Kantonalni sud, pravdajući
stav o neophodnosti sudske ovjere ugovora o doživotnom
izdržavanju, naveo, između ostalog, da predmet takvih ugovora
nisu samo nepokretnosti (za šta su isključivo nadležni notari), već
i pokretne stvari, ukazujući da je i to jedan od razloga za
neophodnost sudske ovjere, budući da Zakon o nasljeđivanju ne

Utorak, 26. 11. 2013.

pravi razliku između pokretne i nepokretne imovine. U tom
kontekstu Kantonalni sud je istakao da je činjenica da je i danas
važeći Zakon o nasljeđivanju koji se primjenjuje u Federaciji BiH
iz 1980. godine i da odredbe kojima je regulirano pitanje ovjere
ugovora o doživotnom izdržavanju nisu mijenjane nakon stupanja
na snagu Zakona o notarima i da je sud u takvim okolnostima
dužan da provodi važeće zakonske propise koji su za navedeni
sud u konkretnom slučaju potpuno jasni.
32. Ustavni sud smatra da ove navode, ipak, treba sagledati
u kontekstu trenutne sudske prakse u vezi sa ovim pitanjem
nastale nakon početka primjene Zakon o notarima. Ustavni sud
zapaža da je u svojoj dosadašnjoj praksi uočio da na području
Federacije BiH (budući da je to pitanje na području RS-a riješeno
odredbama novog Zakona o nasljeđivanju) postoje oprečna
mišljenja sudova o tome treba li za punovažnost notarski
obrađenog i ovjerenog ugovora o doživotnom izdržavanju i
naknadna sudska ovjera. Upravo je različito tumačenje
relevantnih odredaba Zakona o nasljeđivanju i Zakona o notarima
u praksi dovelo do uspostavljanja paralelizma nadležnosti u vezi s
pitanjem ovjere ugovora o doživotnom izdržavanju, a time i do
toga da identične propise sudovi u Federaciji BiH tumače
dijametralno suprotno. Prema informacijama kojima raspolaže
Ustavni sud pojedini kantonalni sudovi (u Tuzli, Bihaću, pa čak i
pojedina vijeća Kantonalnog suda u Sarajevu koji je donio i
konačnu odluku i povodom apelantovog prijedloga za uknjižbu,
koja je osporena ovom apelacijom) su zauzeli stav da za notarski
obrađen i ovjeren ugovor o doživotnom izdržavanju nije potrebna
i dodatna sudska ovjera. Kao dokaz navedenom Ustavni sud se
poziva na stav Kantonalnog suda u Bihaću zauzet u Odluci broj
01 0 Dn 002094 10 Gž od 20. septembra 2010. godine u kojoj je
navedeni sud istakao: Kad se pođe od toga da je cilj
zakonodavca, kod donošenja Zakona o notarima, bio
uspostavljanje javne službe u čijoj bi nadležnosti bila notarska
obrada isprava (između ostalog i za ugovore o doživotnom
izdržavanju), te notarske potvrde i ovjere, koje bi imale karakter i
dokaznu snagu javnih isprava, onda je logičan zaključak da je,
početkom primjene Zakona o notarima, u FBiH prestala i
nadležnost sudova u pogledu ovjere ugovora o doživotnom
izdržavanju od strane sudija, kao neophodnog uvjeta za valjanost
tih ugovora, čime je prestala i primjena odredbe člana 120.
stavovi 2. i 3. Zakona o nasljeđivanju. Činjenica da je
zakonodavac propustio, početkom primjene Zakona o notarima,
staviti van snage odredbe iz člana 120. stavovi 2. i 3. Zakona o
nasljeđivanju, ne upućuje na to da je za valjanost ugovora o
doživotnom izdržavanju, pored notarske obrade, neophodna i
ovjera ugovora od strane sudije. Dakle, Ustavni sud zapaža da je
izneseni stav Kantonalnog suda u Bihaću (sličan stav je zauzet i u
Rješenju Kantonalnog suda u Tuzli broj 03 0 Dn 004395 08 Gz
od 15. decembra 2010. godine) suprotan stavu Kantonalnog suda
u konkretnom postupku, što navodi na zaključak da relevantna
zakonska rješenja kojima je regulirano pitanje ovjere ugovora o
doživotnom izdržavanju, sagledana u međusobnom odnosu, ipak
nisu precizna i dovoljno jasna (nesinhronizacija Zakona o
nasljeđivanju iz 1980. godine sa Zakonom o notarima iz 2002.
godine), te da ne slijede princip pravne sigurnosti. U prilog tome
ide i zaključak da je upravo i Kantonalni sud, koji je dakle donio
konačnu odluku i povodom apelantovog prijedloga za upis koja
je osporena ovom apelacijom, u novije vrijeme promijenio svoju
praksu te stao na identično stanovište da je logičan zaključak da
je početkom primjene Zakona o notarima u Federaciji BiH
prestala i nadležnost sudova u pogledu ugovora o doživotnom
izdržavanju od strane sudije kao neophodnog uvjeta za valjanost
tih ugovora, čime je prestala i primjena odredbe 120. stav 2. i 3
Zakona o nasljeđivanju (Rješenje Kantonalnog suda broj 090 0
Dn 013940 11 Gz od 23. maja 2012. godine). Pri tom Ustavni sud
naglašava da bi u takvoj situaciji kad, dakle, ni sami sudovi, za

Utorak, 26. 11. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

koje se pretpostavlja da poznaju propise na osnovu kojih sude i u
čijoj je isključivoj nadležnosti primjena materijalnog prava,
nemaju identičan stav o primjeni relevantnih odredbi vezanih za
ovjeru ugovora o doživotnom izdržavanju, bilo iluzorno očekivati
da apelant sam otkriva koji je od više načina ovjere "ispravniji", a
na čemu je Kantonalni sud u konačnici temeljio obrazloženje
svoje odluke.
33. U tom kontekstu Ustavni sud podsjeća, podržavajući
vlastitu praksu u predmetima koji su s ovog aspekta (nepreciznost
zakonskih normi) pokretali slična pravna pitanja, da javna vlast,
odnosno organi koji provode postupak, nesporno moraju voditi
računa o dosljednoj primjeni pozitivnih propisa. Međutim,
ukoliko imaju dileme u vezi s primjenom, u takvoj situaciji zakon
trebaju tumačiti u korist stranke koja je u pitanju (mutatis
mutandis Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP
4101/09 od 30. marta 2012. godine, tačka 54, dostupna na
www.ustavnisud.ba). Dovodeći navedeno u kontekst ovog slučaja
Ustavni sud smatra da je ovakav pristup redovnih sudova u
apelantovom slučaju u potpunosti izostao.
34. U kontekstu navedenog Ustavni sud smatra da upravo
okolnost da iste zakonske odredbe sudovi tumače na različit
način, što za posljedicu ima različito postupanje sudova u vezi s
istim pravnim pitanjem (čak i unutar istog suda praksa nije
identična), nužno narušava princip pravne sigurnosti, kao
neophodnog segmenta za ocjenu opravdanosti miješanja u nečije
pravo na imovinu. Stoga Ustavni sud zaključuje da miješanje u
apelantovo pravo na imovinu, u situaciji kad su redovni sudovi
upravo zbog postojanja "paralelnih" odredbi imali mogućnost da
te odredbe, u smislu navedenog stava Ustavnog suda, protumače
u korist stranke koja je u pitanju, što su nesporno propustili
učiniti, nije bilo zakonito prije svega s aspekta pravne sigurnosti.
35. S obzirom na zaključak iznesen u prethodnoj tački ove
odluke Ustavni sud ne smatra da je potrebno provoditi daljnju
analizu u pogledu toga je li "miješanje" u apelantovo pravo na
imovinu bilo i u skladu s javnim interesom i načelom
proporcionalnosti.
36. Ustavni sud zaključuje da je u konkretnom slučaju došlo
do povrede prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i
Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.
Ostali navodi
37. Apelant u apelaciji ističe da mu je osporenim
presudama povrijeđeno i pravo na pravično suđenje i pravo na
dom. S obzirom da je Ustavni sud u prethodnim tačkama ove
odluke utvrdio da je došlo do kršenja apelantovog prava na
imovinu, Ustavni sud nalazi da nije potrebno posebno razmatrati
ostale apelantove navode u vezi s kršenjem prava na pravično
suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6.
stav 1. Evropske konvencije, kao i prava na dom iz člana II/3.f)
Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije,
budući da se odnose na iste razloge.
VIII. Zaključak
38. Ustavni sud zaključuje da je osporenim rješenjima
apelantu povrijeđeno pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava
Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku
konvenciju u situaciji kada je zbog (u praksi) uspostavljenog
paralelizma nadležnosti nastalog nakon početka primjene Zakona
o notarima, zbog njegove neusaglašenosti sa Zakonom o
nasljeđivanju iz 1980. godine, narušen princip pravne sigurnosti
što je za posljedicu imalo nezakonito miješanje u apelantovo
pravo na imovinu.
39. Na osnovu člana 61. st. 1. i 2. i člana 64. stav 1. Pravila
Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove
odluke.

Broj 92 - Strana 13

40. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke
Ustavnog suda su konačne i obavezujuće.
Predsjednica
Ustavnog suda Bosne i Hercegovine
Valerija Galić, s. r.
Ustavni sud Bosne i Hercegovine je u Vijeću od pet sudaca,
u predmetu broj AP 2423/10, rješavajući apelaciju Aziza
Kurtovića, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i
Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2, članka 61. st. 1. i 2. i
članka 64. stavak 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine
("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i
51/09), u sastavu:
Valerija Galić, predsjednica
Miodrag Simović, dopredsjednik
Seada Palavrić, dopredsjednica
Mato Tadić, sudac
Mirsad Ćeman, sudac
na sjednici održanoj 9. listopada 2013. godine donio

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU

Usvaja se apelacija Aziza Kurtovića.
Utvrđuje se povreda prava na imovinu iz članka II/3.(k)
Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz
Europsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i temeljnih
sloboda.
Ukida se Rješenje Kantonalnog suda u Sarajevu broj 009-0Gž-09-000439 od 14. travnja 2010. godine.
Nalaže se Kantonalnom sudu u Sarajevu da po žurnom
postupku donese novu odluku sukladno članku II/3.(k) Ustava
Bosne i Hercegovine i članku 1. Protokola broj 1 uz Europsku
konvenciju za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.
Nalaže se Kantonalnom sudu u Sarajevu da, sukladno
članku 74. stavak 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine,
u roku od 90 dana od dana dostavljanja ove odluke obavijesti
Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem
izvršenja ove odluke.
Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i
Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i
Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i
"Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".
OBRAZLOŽENJE
I. Uvod
1. Aziz Kurtović (u daljnjem tekstu: apelant) iz Sarajeva,
kojeg zastupa Mersudin Pružan, odvjetnik iz Sarajeva, podnio je
18. lipnja 2010. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i
Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja
Kantonalnog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud)
broj 009-0-Gž-09-000439 od 14. travnja 2010. godine i Rješenja
Općinskog suda u Sarajevu – ZK ured – Odsjek KPU (u daljnjem
tekstu: Općinski sud) broj 065-0-DN II-08-24021 od 21.
listopada 2008. godine. Apelant je podneskom od 17. veljače
2011. godine dopunio apelaciju.
II. Postupak pred Ustavnim sudom
2. Na temelju članka 22. stavak 1. Pravila Ustavnog suda,
od Općinskog i Kantonalnog suda zatraženo je 2. lipnja 2011.
godine da dostave odgovore na apelaciju.
3. Općinski i Kantonalni sud su odgovore na apelaciju
dostavili 14. odnosno 26. lipnja 2011. godine.
4. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda,
odgovori na apelaciju su dostavljeni podnositelju apelacije 30.
lipnja 2011. godine.

Broj 92 - Strana 14

SLUŽBENI GLASNIK BiH

III. Činjenično stanje
5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda
i dokumenata podastrtih Ustavnom sudu mogu se sumirati na
sljedeći način.
6. Rješenjem Općinskog suda broj 065-0-DN II-08-24021
od 21. listopada 2008. godine odbačen je apelantov prijedlog
kojim je tražio uknjižbu prava vlasništva na stanu u Sarajevu u ul.
Buka broj 3 (u daljnjem tekstu: predmetni stan), sve preciznije
navedeno u izreci rješenja. U obrazloženju je istaknuto da je
apelant 21. listopada 2009. godine podnio zahtjev za uknjižbu
prava vlasništva na temelju ugovora o doživotnom uzdržavanju
zaključenog između Radojke Grmaš kao primatelja uzdržavanja i
apelanta kao davatelja uzdržavanja. Osnovni sud je uvidom u
priloženu dokumentaciju utvrdio da je navedeni ugovor nepotpun
jer ga nije ovjerio nadležni sud, nego je samo notarski obrađen i
ovjeren pod brojem OPU:2946 dana 31. srpnja 2008. godine, što
je u oprečnosti s odredbom članka 120. Zakona o nasljeđivanju
("Službene novine SRBiH" broj 7/80 i 15/80), pa budući da
ugovor nije nakon toga i sudski ovjeren takav ugovor nije mogao
biti proveden u zemljišnim knjigama. Pošto apelant u zakonom
propisanom roku nije izvršio sudsku ovjeru ugovora, kako bi
otklonio tražene nedostatke, Općinski sud je primjenom odredbe
članka 40. Zakona o zemljišnim knjigama FBiH (u daljnjem
tekstu: Zakon o zemljišnim knjigama) odlučio kao u dispozitivu
rješenja.
7. Odlučujući o apelantovom prizivu podnesenom protiv
prvostupanjskog rješenja Kantonalni sud je donio Rješenje broj
009-0-Gž-09-000439 od 14. travnja 2010. godine kojim je priziv
odbio. Kantonalni sud je naveo da je prvostupanjski sud pravilno
postupio kada je pobijanim rješenjem odbacio prijedlog za upis
prava vlasništva dajući razloge koje je, kao valjane, prihvatio i
navedeni sud. Pojašnjavajući dodatno svoj stav o neutemeljenosti
priziva Kantonalni sud je naveo da je apelant s Radojkom Grmaš,
vlasnicom predmetnog stana, zaključio ugovor o doživotnom
uzdržavanju 31. srpnja 2008. godine, kojim se apelant obvezao da
za života uzdržava Radojku Grmaš, te da ju u slučaju smrti
sahrani uz reguliranje troškova ukopa. Navedeno je da je
ugovorom, koji je sačinjen u formi notarski obrađene isprave,
ugovoreno stjecanje prava vlasništva na stanu i pokretnim
stvarima u njemu u trenutku smrti Radojke Grmaš (imenovana je
umrla 30. kolovoza 2008. godine). Kantonalni sud se pozvao na
odredbu članka 73. stavak 1. točka 4. Zakona o notarima kojom
su propisani pravni poslovi koji za svoju pravnu valjanost
zahtijevaju notarsku obradu isprava čiji je predmet prijenos ili
stjecanje prava vlasništva ili drugih stvarnih prava na
nekretninama. Međutim, kako je u obrazloženju navedeno,
odredbama članka 120. do 125. Zakona o nasljeđivanju propisani
su uvjeti za punovažnost ugovora o doživotnom uzdržavanju, a
odredbom članka 120. st. 2. i 3. je propisana forma za njegovu
punovažnost, odnosno da mora biti sastavljen u pismenom obliku
i ovjeren od suca, te da će sudac prilikom ovjere pročitati ugovor
i upozoriti ugovarače na posljedice ugovora.
8. Na temelju navedenoga Kantonalni sud je pojasnio da u
konkretnom slučaju pisana forma i notarova ovjera ne predstavlja
valjanu zakonsku formu za sklapanje ugovora o doživotnom
uzdržavanju, što za posljedicu ima da takav ugovor ne može
proizvesti pravni učinak, pa stoga ne predstavlja ispravu koja
može biti osnova za stjecanje stvarnog prava prema odredbi
članka 3. stavak 2. točka 2. Zakona o zemljišnim knjigama.
Kantonalni sud se složio sa prizivnim navodima da je odredbom
članka 73. stavak 1. točka 4. Zakona o notarima predviđena
obvezna notarska obrada isprave za pravne poslove čiji je
predmet prijenos ili stjecanje vlasništva ili drugih stvarnih prava
na nekretninama.
9. Međutim, kako je navedeno, isti zakon propisuje opću
formu prestacije za prijenos ili stjecanje prava na nekretninama,

Utorak, 26. 11. 2013.

dok Zakon o nasljeđivanju sadrži posebne odredbe o sadržaju i
formi ugovora o doživotnom uzdržavanju, pa u odsustvu
hijerarhijske subordinacije u konkurenciji zakona iste važnosti
specijalne odredbe jednog zakona imaju primat nad općim
odredbama drugog zakona primjenom pravila lex specialis
derogat legi generali. Prizivne navode da se u konkretnom
slučaju radi o arhaizmu prošlog društveno-političkog sustava
Kantonalni sud je ocijenio nerelevantnim, jer je u nadležnosti
zakonodavca, a ne suda, eventualna izmjena zakonskih odredaba,
kao što je to učinjeno Republici Srpskoj gdje je 2009. godine
stupio na snagu Zakon o nasljeđivanju prema kojemu je
odredbom članka 139. stavak 2. kao uvjet za punovažnost
ugovora o doživotnom uzdržavanju predviđena notarska obrada,
što je za posljedicu dovelo do prestanka nadležnosti sudova u
postupcima ovjere takvih ugovora. Oprečno tome, kako je
navedeno, Zakon o nasljeđivanju koji je u primjeni na teritoriju
Federacije BiH sadrži jasnu zakonsku odredbu glede forme
ugovora o nasljeđivanju, pa je za njegovu punovažnost nužno da
ga ovjeri sudac, a ne notar.
IV. Apelacija
a) Navodi iz apelacije
10. Apelant smatra da je osporenim rješenjima povrijeđeno
njegovo pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava
Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za
zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu:
Europska konvencija), pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava
Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku
konvenciju, kao i pravo na dom iz članka II/3.(f) Ustava Bosne i
Hercegovine i članka 8. Europske konvencije. Apelant, između
ostalog, navodi da je dupla forma ugovora o doživotnom
uzdržavanju nepotrebna jer je notarska isprava javna isprava sa
svim prednostima koje javna isprava ima u prometu. Navodi da je
u RS-u stupio na snagu Zakon o nasljeđivanju kojim je za
punovažnost ugovora o doživotnom uzdržavanju predviđena
njegova notarska obrada. Smatra da stav redovitih sudova u
konkretnom slučaju nema uporište u važećim zakonskim
propisima, te naglašava kako je temeljem spornog ugovora platio
i porez na promet nekretnina, ali da mu je bez obzira na to
onemogućeno pravo da se temeljem notarski obrađenog ugovora
uknjiži kao vlasnik, budući da sudska ovjera više nije moguća,
zbog smrti primateljice uzdržavanja.
11. Apelant je u dopuni apelacije dostavio Rješenje
Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 070-0-Rev10-002155 od 30. studenoga 2010. godine kojim je apelantova
revizija izjavljena protiv drugostupanjskog rješenja odbačena kao
nedopuštena, u smislu odredbe članka 247. Zakona o parničnom
postupku, koja se primjenjuje sukladno odredbi članka 2. stavak
2. Zakona o vanparničnom postupku, u svezi s odredbom članka
83. Zakona o zemljišnim knjigama.
b) Odgovor na apelaciju
12. Općinski sud je u odgovoru na apelaciju naveo kako
ostaje kod svih razloga istaknutih u obrazloženju osporenog
rješenja, naglasivši da je doneseno sukladno procesnim i
materijalnim zakonima, te da taj sud nije kršio prava na koja se
apelant u apelaciji pozvao.
13. U iscrpnom odgovoru na apelaciju Kantonalni sud je,
između ostalog, naveo kako apelant u apelaciji na više mjesta
insistira na dvostrukoj formi ugovora o doživotnom uzdržavanju,
što je potpuno netočno. Istaknuto je kako se u osporenoj odluci
nigdje ne izvodi zaključak o potrebi kumulacije ovjera od notara i
suca, što bi doista bilo pretjerano i nepotrebno opterećenje za
ugovorače, već se isključivo insistira na formi propisanoj
odredbom članka 120. stavak 2. Zakona o nasljeđivanju, dakle da
je takav ugovor isključivo ovjerio sudac. Kantonalni sud je
pojasnio kako, u smislu odredbe članka 120. stavak 1. Zakona o

Utorak, 26. 11. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

nasljeđivanju, predmet ugovora o doživotnom uzdržavanju može
biti cijela imovina ili samo njezin dio, dok Zakon o notarima
uvodi notarsku obradu ugovora kojim se prometuju samo
nepokretnosti. Navedeno je da imovina ne obuhvaća samo
nepokretnosti, već i pokretne stvari i prenosiva imovinska prava,
pa je upravo stoga odredbom članka 120. stavak 2. Zakona o
nasljeđivanju propisana stroga pismena forma ugovora koji se
ovjerava pred sucem, neovisno o vrsti imovine kojom se
prometuje. Zakon o nasljeđivanju ne pravi razliku u odnosu na
vrstu imovine koja se prenosi, što ukazuje da je taj zakon
specijalni zakon u odnosu na Zakon o notarima, pa se kao takav
mora primjenjivati u postupcima koji se odnose na uvjete
punovažnosti ugovora o doživotnom uzdržavanju i upis u javne
knjige davatelja uzdržavanja.
14. Istaknuto je i to da sudu nije poznat razlog zbog kojega
apelant nije postupio sukladno relevantnim odredbama Zakona o
nasljeđivanju i Zakona o vanparničnom postupku kojima je
regulirano pitanje ovjere takvog ugovora pred sucem i zašto nije
podnio prijedlog sudu za ovjeru ugovora dok je primateljica
uzdržavanja bila živa, a što se svakako ne može smatrati
propustom suda nego apelanta, jer je sud jedino i mogao odbaciti
prijedlog za ovjeru takvog ugovora, budući da je to trebao biti
ugovor inter vivos, a ne mortis causa.
V. Relevantni propisi
15. Zakon o nasljeđivanju ("Službeni list SRBiH" broj
7/80 i 15/80) u relevantnom dijelu glasi:
Član 120. st. 1. 2. i 3.
Uvjeti za punovažnost ugovora o doživotnom uzdržavanju
Ugovor kojim se jedan ugovarač obvezuje da uzdržava
doživotno drugog ugovarača, ili neko treće lice, a u kome drugi
ugovarač izjavljuje da mu ostavlja svu svoju imovinu ili jedan
njen dio u nasljeđe nije ugovor o nasljeđivanju. To je ugovor
otuđenju uz naknadu cijele ili dijela imovine koja pripada
primatelju uzdržavanja u vrijeme zaključenja ugovora, čija je
predaja davatelju uzdržavanja odložena do smrti primatelja
uzdržavanja (ugovor o doživotnom uzdržavanju).
Ugovor o doživotnom uzdržavanju mora biti sastavljen u
pismenom obliku i ovjeren od suca.
Prilikom ovjere sudac će pročitati ugovor i upozoriti
ugovarače na posljedice ugovora.
16. Zakon o notarima ("Službene novine Federacije BiH"
broj 45/02) u relevantnom dijelu glasi:
Članak 73. stavak 1. točka 4
Pravni poslovi za koje je obvezna
notarska obrada isprava
Pravni poslovi koji za svoju pravnu valjanost zahtijevaju
notarsku obradu isprava odnose se na:
4. pravne poslove, čiji je predmet prijenos ili stjecanje
vlasništva ili drugih stvarnih prava na nekretninama,
17. Zakon o zemljišnim knjigama Federacije Bosne i
Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 58/02, 19/03 i 54/04)
u relevantnom dijelu glasi:
Članak 3. stavak 2. toč. 2.
Pretpostavke za upis
(2) Uz zahtjev za upis treba priložiti i dokaznu
dokumentaciju na kojoj se zahtjev temelji.
To mogu biti:
2) dokument na temelju kojeg se dokazuje stvarno pravo;
(...)
VI. Dopustivost
18. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine
Ustavni sud, također, ima prizivnu nadležnost u pitanjima koja su
sadržana u ovome ustavu kada ona postanu predmet spora zbog
presude bilo kojega suda u Bosni i Hercegovini.

Broj 92 - Strana 15

19. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv
presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi
učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese
u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio
odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojega je
koristio.
20. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom
je Rješenje Kantonalnog suda broj 009-0-Gž-09-000439 od 14.
travnja 2010. godine protiv kojeg nema drugih učinkovitih
pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporeno
rješenje apelant je primio 3. svibnja 2010. godine, a apelacija je
podnesena 18. lipnja 2010. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je
propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda.
Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4.
Pravila Ustavnog suda, jer nije očevidno (prima facie)
neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg
apelacija nije dopustiva.
21. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i
Hercegovine, te članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete glede
dopustivosti.
VII. Meritum
22. Apelant pobija navedena rješenja tvrdeći da su tim
rješenjima povrijeđena njegova prava iz članka II/3.(e) Ustava
Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije,
članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola
broj 1 uz Europsku konvenciju, kao i članka II/3.(f) Ustava Bosne
i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije.
Pravo na imovinu
23. Članak II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine u
relevantnom dijelu glasi:
Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska
prava i temeljne slobode ovog članka, stavak 2., što uključuje:
(k) Pravo na imovinu.
Članak 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju u
relevantnom dijelu glasi:
Svaka fizička ili pravna osoba ima pravo na neometano
uživanje svoje imovine. Nitko ne može biti lišen svoje imovine,
osim u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i
općim načelima međunarodnog prava.
Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utječu na
pravo države da primjenjuje takve zakone koje smatra potrebnim
da bi nadzirala korištenje imovine sukladno općim interesima ili
da bi osigurala naplatu poreza ili drugih doprinosa ili kazni.
24. Ustavni sud podsjeća kako članak 1. Protokola broj 1 uz
Europsku konvenciju sadrži tri različita pravila. Prvo pravilo,
koje se nalazi u prvoj rečenici prvoga stavka je opće prirode i
izražava načelo mirnog uživanja u imovini. Drugo pravilo,
sadržano u drugoj rečenici istoga stavka, određuje da se lišavanje
imovine može desiti pod određenim uvjetima. Treće pravilo,
sadržano u stavku 2. istoga članka, dopušta da države potpisnice
imaju pravo, između ostaloga, kontrolirati korištenje imovine
sukladno javnom interesu. Sva tri pravila su međusobno
povezana i nisu u međusobnoj kontradikciji, a drugo i treće
pravilo se odnose na određene slučajeve miješanja države u pravo
na mirno uživanje imovine i trebaju se promatrati u svjetlu prvog
pravila (vidi Europski sud za ljudska prava, Holy Monasteries
protiv Grčke, presudu od 9. prosinca 1994. godine, serija A, broj
301-A, stavak 51).
25. Ustavni sud ukazuje na konzistentnu praksu Europskog
suda i vlastitu jurisprudenciju, prema kojim koncept "imovina" u
prvom dijelu članka 1. ima autonomno značenje koje nije
ograničeno vlasništvom nad fizičkim dobrima i neovisno je o
formalnoj klasifikaciji u domaćem pravu: određena druga prava i

Broj 92 - Strana 16

SLUŽBENI GLASNIK BiH

interesi koji konstituiraju imovinu mogu se također smatrati
"imovinskim pravima" i zbog toga predstavljati "imovinu" u
smislu članka 1. Protokola broj 1 (vidi Europski sud, Iatridis
protiv Grčke [GC], broj 31107/96, ECHR 1999-II, stavak 54).
26. U konkretnom slučaju je potrebno odgovoriti na pitanje
radi li se u predmetnom slučaju o apelantovoj imovini, odnosno
potpada li zahtjev za upis prava vlasništva na predmetnom stanu
temeljem notarski obrađenog ugovora o doživotnom uzdržavanju
pod primjenu članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.
27. Odgovarajući na postavljeno pitanje Ustavni sud prije
svega mora razjasniti pojam i prirodu ugovora o doživotnom
uzdržavanju. U svezi s tim Ustavni sud podsjeća da je ugovor o
doživotnom uzdržavanju zapravo ugovor kojim se jedna strana
(davatelj uzdržavanja) obvezuje doživotno uzdržavati drugu
stranu (primatelj uzdržavanja), a primatelj uzdržavanja, kao
protučinidbu, na davatelja uzdržavanja prenosi cijelu svoju
imovinu ili njezin dio, pri čemu je prijenos te imovine odgođen
do smrti primatelja uzdržavanja (što se u konkretnom slučaju i
desilo 30. kolovoza 2008. godine, kada je primateljica
uzdržavanja umrla). Dakle, imovina koja je obuhvaćena ovim
ugovorom prelazi na davatelja uzdržavanja tek nakon smrti
primatelja uzdržavanja. Ustavni sud u konkretnom slučaju opaža
kako je apelant, kao davatelj uzdržavanja sa Radojkom Grmaš, u
svojstvu primatelja uzdržavanja, 31. srpnja 2008. godine
zaključio kod notara ugovor o doživotnom uzdržavanju kojim se
Radojka Grmaš, vlasnica predmetne nekretnine, obvezala za
slučaj smrti predmetnu nekretninu dati u nasljedstvo apelantu,
koji se zauzvrat obvezao primateljicu uzdržavanja uzdržavati za
života.
28. U konkretnom slučaju za apelanta problem nastaje kada
je zatražio provedbu ugovora o doživotnom uzdržavaju u
zemljišnim knjigama, jer je njegov zahtjev odbačen zbog
činjenice da notarski obrađen ugovor o doživotnom uzdržavanju
nije i sudski ovjeren, u smislu odredbe članka 120. stavak 2.
Zakona o nasljeđivanju. U tome kontekstu, polazeći od prirode i
karaktera ugovora o doživotnom uzdržavanju, te uzimajući u
obzir činjenicu da je primateljica uzdržavanja nedugo nakon
zaključenja ugovora umrla (što je u konačnici i onemogućilo
apelanta sudski ovjeriti notarski obrađen ugovor) Ustavni sud
smatra da se odlučivanje o apelantovom zahtjevu za provedbu
ugovora o doživotnom uzdržavanju u zemljišnim knjigama ticalo
odlučivanja o njegovim imovinskim pravima, u smislu članka 1.
Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, te je, sukladno
navedenome, osporenim rješenjima kojima je apelantov zahtjev
odbačen, došlo do miješanja u njegovo pravo na imovinu.
29. Stoga, Ustavni sud mora odgovoriti na sljedeća pitanja:
(a) je li miješanje predviđeno zakonom, (b) služi li miješanje
zakonitom cilju u javnom interesu i (c) je li miješanje
proporcionalno cilju, tj. uspostavlja li pravičnu ravnotežu između
apelantovoga prava i općeg javnog interesa.
30. U kontekstu navedenoga, a u svezi s pitanjem je li
miješanje u apelantova prava predviđeno zakonom, Ustavni sud
opaža kako je apelant, uz zahtjev za upis prava vlasništva na
predmetnom stanu, dostavio notarski obrađen ugovor o
doživotnom uzdržavanju, sačinjen sukladno odredbi članka 73.
stavak 1. točka 4. Zakona o notarima. Apelantov zahtjev je
odbačen uz obrazloženje da notarski obrađen ugovor o
doživotnom uzdržavanju nije podoban za upis prava vlasništva u
zemljišnim knjigama, u smislu odredbe članka 3. stavak 2. točka
2. Zakona o zemljišnim knjigama, budući da je odredbom članka
120. stavak 2. Zakona o nasljeđivanju (koji je iz 1980. godine) za
takve ugovore predviđena sudska ovjera (ugovor o doživotnom
uzdržavanju mora biti sastavljen u pismenom obliku i ovjeren od
suca). Dakle, imajući u vidu citiranu odredbu u prvi mah bi se
mogao izvesti zaključak da se radi o jasnoj i preciznoj odredbi,
koja ne ostavlja prostor za različita tumačenja. Međutim,

Utorak, 26. 11. 2013.

dovodeći citiranu odredbu u kontekst odredaba Zakona o
notarima (koji se na području FBiH primjenjuje od 2007. godine)
kojima su uspostavljene javne službe nadležne, između ostalog,
za obradu i ovjeru ugovora o prijenosu i stjecanju vlasništva i
drugih stvarnih prava na nekretninama (predmet ugovora o
doživotnom uzdržavanju i jesu, između ostalog, nekretnine) jedna
naizgled jasna zakonska odredba poprima drugu dimenziju. U
svezi s tim Ustavni sud podsjeća da miješanje u pravo na imovinu
podliježe zahtjevu pravne sigurnosti koji imperativno mora biti
ispoštovan. Uz to, pravna sigurnost zahtijeva postojanje
dostupnih i dovoljno preciznih domaćih zakona. Sukladno
navedenome, da bi odgovorio na pitanje je li miješanje u
konkretnom slučaju bilo opravdano, Ustavni sud prije svega mora
ispitati je li navedenim zakonskim rješenjima, odnosno
istodobnim egzistiranjem oba navedena zakona (Zakona o
nasljeđivanju i Zakon o notarima) narušen segment pravne
sigurnosti.
31. Ustavni sud opaža kako je Kantonalni sud, pravdajući
stav o nužnosti sudske ovjere ugovora o doživotnom
uzdržavanju, naveo, između ostalog, da predmet takvih ugovora
nisu samo nepokretnosti (za šta su isključivo nadležni notari), već
i pokretne stvari, ukazujući da je i to jedan od razloga za nužnost
sudske ovjere, budući da Zakon o nasljeđivanju ne pravi razliku
između pokretne i nepokretne imovine. U tome kontekstu
Kantonalni sud je istaknuo kako je činjenica da je i danas važeći
Zakon o nasljeđivanju koji se primjenjuje u Federaciji BiH iz
1980. godine i da odredbe kojima je regulirano pitanje ovjere
ugovora o doživotnom uzdržavanju nisu mijenjane nakon
stupanja na snagu Zakona o notarima i da je sud u takvim
okolnostima dužan provoditi važeće zakonske propise koji su za
navedeni sud u konkretnom slučaju potpuno jasni.
32. Ustavni sud smatra da ove navode, ipak, treba sagledati
u kontekstu trenutačne sudske prakse u svezi s ovim pitanjem
nastale nakon početka primjene Zakon o notarima. Ustavni sud
opaža da je u svojoj dosadašnjoj praksi uočio kako na području
Federacije BiH (budući da je to pitanje na području RS-a riješeno
odredbama novog Zakona o nasljeđivanju) postoje oprečna
mišljenja sudova o tome treba li za punovažnost notarski
obrađenog i ovjerenog ugovora o doživotnom uzdržavanju i
naknadna sudska ovjera. Upravo je različito tumačenje
relevantnih odredaba Zakona o nasljeđivanju i Zakona o notarima
u praksi dovelo do uspostave paralelizma nadležnosti u svezi s
pitanjem ovjere ugovora o doživotnom uzdržavanju, a time i do
toga da identične propise sudovi u Federaciji BiH tumače
dijametralno oprečno. Prema informacijama kojima raspolaže
Ustavni sud pojedini kantonalni sudovi (u Tuzli, Bihaću, pa čak i
pojedina vijeća Kantonalnog suda u Sarajevu koji je donio i
konačnu odluku i povodom apelantovog prijedloga za uknjižbu,
koja je osporena ovom apelacijom) su zauzeli stav da za notarski
obrađen i ovjeren ugovor o doživotnom uzdržavanju nije
potrebna i dodatna sudska ovjera. Kao dokaz navedenome
Ustavni sud se poziva na stav Kantonalnog suda u Bihaću zauzet
u Odluci broj 01 0 Dn 002094 10 Gž od 20. rujna 2010. godine u
kojoj je navedeni sud istaknuo: Kad se pođe od toga da je cilj
zakonodavca, kod donošenja Zakona o notarima, bio
uspostavljanje javne službe u čijoj bi nadležnosti bila notarska
obrada isprava (između ostalog i za ugovore o doživotnom
izdržavanju), te notarske potvrde i ovjere, koje bi imale karakter i
dokaznu snagu javnih isprava, onda je logičan zaključak da je,
početkom primjene Zakona o notarima, u FBiH prestala i
nadležnost sudova u pogledu ovjere ugovora o doživotnom
izdržavanju od strane sudija, kao neophodnog uvjeta za valjanost
tih ugovora, čime je prestala i primjena odredbe člana 120.
stavovi 2. i 3. Zakona o nasljeđivanju. Činjenica da je
zakonodavac propustio, početkom primjene Zakona o notarima,
staviti van snage odredbe iz člana 120. stavovi 2. i 3. Zakona o

Utorak, 26. 11. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

nasljeđivanju, ne upućuje na to da je za valjanost ugovora o
doživotnom izdržavanju, pored notarske obrade, neophodna i
ovjera ugovora od strane sudije. Dakle, Ustavni sud opaža da je
izneseni stav Kantonalnog suda u Bihaću (sličan stav je zauzet i u
Rješenju Kantonalnog suda u Tuzli broj 03 0 Dn 004395 08 Gz
od 15. prosinca 2010. godine) oprečan stavu Kantonalnog suda u
konkretnom postupku, što navodi na zaključak da relevantna
zakonska rješenja kojima je regulirano pitanje ovjere ugovora o
doživotnom uzdržavanju, sagledana u međusobnom odnosu, ipak
nisu precizna i dovoljno jasna (nesinkronizacija Zakona o
nasljeđivanju iz 1980. godine sa Zakonom o notarima iz 2002.
godine), te da ne slijede načelo pravne sigurnosti. U prilog tome
ide i zaključak da je upravo i Kantonalni sud, koji je dakle donio
konačnu odluku i povodom apelantovog prijedloga za upis koja
je osporena ovom apelacijom, u novije vrijeme promijenio svoju
praksu te stao na identično stajalište da je logičan zaključak da je
početkom primjene Zakona o notarima u Federaciji BiH prestala
i nadležnost sudova u pogledu ugovora o doživotnom izdržavanju
od strane sudije kao neophodnog uvjeta za valjanost tih ugovora,
čime je prestala i primjena odredbe 120. stav 2. i 3 Zakona o
nasljeđivanju (Rješenje Kantonalnog suda broj 090 0 Dn 013940
11 Gz od 23. svibnja 2012. godine). Pri tome Ustavni sud
naglašava da bi u takvoj situaciji kad, dakle, ni sami sudovi, za
koje se pretpostavlja da poznaju propise na temelju kojih sude i u
čijoj je isključivoj nadležnosti primjena materijalnog prava,
nemaju identičan stav o primjeni relevantnih odredbi vezanih za
ovjeru ugovora o doživotnom uzdržavanju, bilo iluzorno
očekivati da apelant sam otkriva koji je od više načina ovjere
"ispravniji", a na čemu je Kantonalni sud u konačnici temeljio
obrazloženje svoje odluke.
33. U tome kontekstu Ustavni sud podsjeća, podržavajući
vlastitu praksu u predmetima koji su s ovog aspekta (nepreciznost
zakonskih normi) pokretali slična pravna pitanja, da javna vlast,
odnosno organi koji provode postupak, nesporno moraju voditi
računa o dosljednoj primjeni pozitivnih propisa. Međutim,
ukoliko imaju dileme u svezi s primjenom, u takvoj situaciji zakon
trebaju tumačiti u korist stranke koja je u pitanju (mutatis
mutandis Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP
4101/09 od 30. ožujka 2012. godine, točka 54, dostupna na
www.ustavnisud.ba). Dovodeći navedeno u kontekst ovog slučaja
Ustavni sud smatra da je ovakav pristup redovitih sudova u
apelantovome slučaju u potpunosti izostao.
34. U kontekstu navedenoga Ustavni sud smatra kako
upravo okolnost da iste zakonske odredbe sudovi tumače na
različit način, što za posljedicu ima različito postupanje sudova u
svezi s istim pravnim pitanjem (čak i unutar istog suda praksa
nije identična), nužno narušava načelo pravne sigurnosti, kao
nužnog segmenta za ocjenu opravdanosti miješanja u nečije
pravo na imovinu. Stoga Ustavni sud zaključuje kako miješanje u
apelantovo pravo na imovinu, u situaciji kad su redoviti sudovi
upravo zbog postojanja "paralelnih" odredbi imali mogućnost te
odredbe, u smislu navedenoga stava Ustavnog suda, protumačiti
u korist stranke koja je u pitanju, što su nesporno propustili
učiniti, nije bilo zakonito prije svega s aspekta pravne sigurnosti.
35. S obzirom na zaključak iznesen u prethodnoj točki ove
odluke Ustavni sud ne smatra da je potrebno provoditi daljnju
analizu glede toga je li "miješanje" u apelantovo pravo na
imovinu bilo i sukladno javnom interesu i načelu
proporcionalnosti.
36. Ustavni sud zaključuje kako je u konkretnom slučaju
došlo do povrede prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava
Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku
konvenciju.

Broj 92 - Strana 17

Ostali navodi
37. Apelant u apelaciji ističe da mu je osporenim
presudama povrijeđeno i pravo na pravično suđenje i pravo na
dom. S obzirom da je Ustavni sud u prethodnim točkama ove
odluke utvrdio kako je došlo do kršenja apelantovog prava na
imovinu, Ustavni sud nalazi da nije potrebno posebice razmatrati
ostale apelantove navode u svezi s kršenjem prava na pravično
suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6.
stavak 1. Europske konvencije, kao i prava na dom iz članka
II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske
konvencije, budući da se odnose na iste razloge.
VIII. Zaključak
38. Ustavni sud zaključuje kako je osporenim rješenjima
apelantu povrijeđeno pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava
Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku
konvenciju u situaciji kada je zbog (u praksi) uspostavljenog
paralelizma nadležnosti nastalog nakon početka primjene Zakona
o notarima, zbog njegove neusuglašenosti sa Zakonom o
nasljeđivanju iz 1980. godine, narušeno načelo pravne sigurnosti
što je za posljedicu imalo nezakonito miješanje u apelantovo
pravo na imovinu.
39. Na temelju članka 61. st. 1. i 2. i članka 64. stavak 1.
Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu
ove odluke.
40. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine,
odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.
Predsjednica
Ustavnog suda Bosne i Hercegovine
Valerija Galić, v. r.
Уставни суд Босне и Херцеговине у Вијећу од пет
судија, у предмету број АП 2423/10, рјешавајући апелацију
Азиза Куртовића, на основу члана VI/3б) Устава Босне и
Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2, члана 61 ст. 1 и 2 и
члана 64 став 1 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине
("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и
51/09), у саставу:
Валерија Галић, предсједница
Миодраг Симовић, потпредсједник
Сеада Палаврић, потпредсједница
Мато Тадић, судија
Мирсад Ћеман, судија
на сједници одржаној 9. октобра 2013. године донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ

Усваја се апелација Азиза Куртовића.
Утврђује се повреда права на имовину из члана II/3к)
Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз
Европску конвенцију за заштиту људских права и основних
слобода.
Укида се Рјешење Кантоналног суда у Сарајеву број
009-0-Гж-09-000439 од 14. априла 2010. године.
Налаже се Кантоналном суду у Сарајеву да по хитном
поступку донесе нову одлуку у складу с чланом II/3к) Устава
Босне и Херцеговине и чланом 1 Протокола број 1 уз
Европску конвенцију за заштиту људских права и основних
слобода.
Налаже се Кантоналном суду у Сарајеву да, у складу с
чланом 74 став 5 Правила Уставног суда Босне и
Херцеговине, у року од 90 дана од дана достављања ове
одлуке обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о
мјерама које су предузете с циљем да се изврши ова одлука.
Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и
Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и

Broj 92 - Strana 18

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и
"Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и
Херцеговине".
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
I. Увод
1. Азиз Куртовић (у даљњем тексту: апелант) из
Сарајева, којег заступа Мерсудин Пружан, адвокат из
Сарајева, поднио је 18. јуна 2010. године апелацију
Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту:
Уставни суд) против Рјешења Кантоналног суда у Сарајеву
(у даљњем тексту: Кантонални суд) број 009-0-Гж-09-000439
од 14. априла 2010. године и Рјешења Општинског суда у
Сарајеву – ЗК уред – Одсјек КПУ (у даљњем тексту:
Општински суд) број 065-0-ДН II-08-24021 од 21. октобра
2008. године. Апелант је поднеском од 17. фебруара 2011.
године допунио апелацију.
II. Поступак пред Уставним судом
2. На основу члана 22 став 1 Правила Уставног суда, од
Општинског и Кантоналног суда затражено је 2. јуна 2011.
године да доставе одговоре на апелацију.
3. Општински и Кантонални суд су одговоре на
апелацију доставили 14. односно 26. јуна 2011. године.
4. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда,
одговори на апелацију достављени су подносиоцу апелације
30. јуна 2011. године.
III. Чињенично стање
5. Чињенице предмета које произилазе из апелантових
навода и докумената који су предочени Уставном суду могу
да се сумирају на сљедећи начин.
6. Рјешењем Општинског суда број 065-0-ДН II-0824021 од 21. октобра 2008. године одбачен је апелантов
приједлог којим је тражио укњижбу права власништва на
стану у Сарајеву у ул. Бука број 3 (у даљњем тексту:
предметни стан), све прецизније наведено у изреци рјешења.
У образложењу је истакнуто да је апелант 21. октобра 2009.
године поднио захтјев за укњижбу права власништва на
основу уговора о доживотном издржавању закљученог
између Радојке Грмаш као примаоца издржавања и апеланта
као даваоца издржавања. Основни суд је увидом у
приложену документацију утврдио да је наведени уговор
непотпун јер га није овјерио надлежни суд, него је само
нотарски обрађен и овјерен под бројем ОПУ:2946 дана 31.
јула 2008. године, што је у супротности с одредбом члана
120 Закона о насљеђивању ("Службене новине СРБиХ" број
7/80 и 15/80), па будући да уговор није након тога и судски
овјерен такав уговор није могао да буде спроведен у
земљишним књигама. Пошто апелант у законом прописаном
року није извршио судску овјеру уговора, како би отклонио
тражене недостатке, Општински суд је примјеном одредбе
члана 40 Закона о земљишним књигама ФБиХ (у даљњем
тексту: Закон о земљишним књигама) одлучио као у
диспозитиву рјешења.
7. Одлучујући о апелантовој жалби поднесеној против
првостепеног рјешења Кантонални суд је донио Рјешење
број 009-0-Гж-09-000439 од 14. априла 2010. године којим је
жалбу одбио. Кантонални суд је навео да је првостепени суд
правилно поступио када је побијаним рјешењем одбацио
приједлог за упис права власништва дајући разлоге које је,
као ваљане, прихватио и наведени суд. Појашњавајући
додатно свој став о неоснованости жалбе Кантонални суд је
навео да је апелант с Радојком Грмаш, власницом
предметног стана, закључио уговор о доживотном
издржавању 31. јула 2008. године, којим се апелант обавезао
да за живота издржава Радојку Грмаш, те да је у случају

Utorak, 26. 11. 2013.

смрти сахрани уз регулисање трошкова укопа. Наведено је
да је уговором, који је сачињен у форми нотарски обрађене
исправе, уговорено стицање права власништва на стану и
покретним стварима у њему у тренутку смрти Радојке
Грмаш (именована је умрла 30. августа 2008. године).
Кантонални суд се позвао на одредбу члана 73 став 1 тачка 4
Закона о нотарима којом су прописани правни послови који
за своју правну ваљаност захтијевају нотарску обраду
исправа чији је предмет пренос или стицање права
власништва или других стварних права на некретнинама.
Међутим, како је у образложењу наведено, одредбама члана
120 до 125 Закона о насљеђивању прописани су услови за
пуноважност уговора о доживотном издржавању, а одредбом
члана 120 ст. 2 и 3 прописана је форма за његову
пуноважност, односно да мора да буде састављен у писаном
облику и овјерен од судије, те да ће судија приликом овјере
прочитати уговор и упозорити уговараче на посљедице
уговора.
8. На основу наведеног Кантонални суд је појаснио да у
конкретном случају писана форма и нотарева овјера не
представља ваљану законску форму за склапање уговора о
доживотном издржавању, што за посљедицу има да такав
уговор не може да произведе правни учинак, па стога не
представља исправу која може да буде основ за стицање
стварног права према одредби члана 3 став 2 тачка 2 Закона
о земљишним књигама. Кантонални суд се сложио са
жалбеним наводима да је одредбом члана 73 став 1 тачка 4
Закона о нотарима предвиђена обавезна нотарска обрада
исправе за правне послове чији је предмет пренос или
стицање власништва или других стварних права на
некретнинама.
9. Међутим, како је наведено, исти закон прописује
општу форму престације за пренос или стицање права на
некретнинама, док Закон о насљеђивању садржи посебне
одредбе о садржају и форми уговора о доживотном
издржавању, па у одсуству хијерархијске субординације у
конкуренцији закона исте важности специјалне одредбе
једног закона имају примат над општим одредбама другог
закона примјеном правила lex specialis derogat legi generali.
Жалбене наводе да се у конкретном случају ради о архаизму
прошлог друштвено-политичког система Кантонални суд је
оцијенио нерелевантним, јер је у надлежности законодавца, а
не суда, евентуална измјена законских одредаба, као што је
то учињено Републици Српској гдје је 2009. године ступио
на снагу Закон о насљеђивању према којем је одредбом
члана 139 став 2 као услов за пуноважност уговора о
доживотном издржавању предвиђена нотарска обрада, што је
за посљедицу довело до престанка надлежности судова у
поступцима овјере таквих уговора. Супротно томе, како је
наведено, Закон о насљеђивању који је у примјени на
територији Федерације БиХ садржи јасну законску одредбу у
погледу форме уговора о насљеђивању, па је за његову
пуноважност неопходно да га овјери судија, а не нотар.
IV. Апелација
а) Наводи из апелације
10. Апелант сматра да је оспореним рјешењима
повријеђено његово право на правично суђење из члана
II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске
конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у
даљњем тексту: Европска конвенција), право на имовину из
члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1
Протокола број 1 уз Европску конвенцију, као и право на
дом из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8
Европске конвенције. Апелант, између осталог, наводи да је
дупла форма уговора о доживотном издржавању непотребна

Utorak, 26. 11. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

јер је нотарска исправа јавна исправа са свим предностима
које јавна исправа има у промету. Наводи да је у РС-у ступио
на снагу Закон о насљеђивању којим је за пуноважност
уговора о доживотном издржавању предвиђена његова
нотарска обрада. Сматра да став редовних судова у
конкретном случају нема упориште у важећим законским
прописима, те наглашава да је по основу спорног уговора
платио и порез на промет некретнина, али да му је без обзира
на то онемогућено право да се на основу нотарски обрађеног
уговора укњижи као власник, будући да судска овјера више
није могућа, због смрти приматељке издржавања.
11. Апелант је у допуни апелације доставио Рјешење
Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине број 070-0Рев-10-002155 од 30. новембра 2010. године којим је
апелантова ревизија изјављена против другостепеног
рјешења одбачена као недопуштена, у смислу одредбе члана
247 Закона о парничном поступку, која се примјењује сходно
одредби члана 2 став 2 Закона о ванпарничном поступку, у
вези с одредбом члана 83 Закона о земљишним књигама.
б) Одговор на апелацију
12. Општински суд је у одговору на апелацију навео да
остаје код свих разлога истакнутих у образложењу
оспореног рјешења, нагласивши да је донесено у складу с
процесним и материјалним законима, те да тај суд није
кршио права на која се апелант у апелацији позвао.
13. У исцрпном одговору на апелацију Кантонални суд
је, између осталог, навео да апелант у апелацији на више
мјеста инсистира на двострукој форми уговора о
доживотном издржавању, што је потпуно нетачно.
Истакнуто је да се у оспореној одлуци нигдје не изводи
закључак о потреби кумулације овјера од нотара и судије,
што би заиста било претјерано и непотребно оптерећење за
уговораче, већ се искључиво инсистира на форми прописаној
одредбом члана 120 став 2 Закона о насљеђивању, дакле да је
такав уговор искључиво овјерио судија. Кантонални суд је
појаснио да, у смислу одредбе члана 120 став 1 Закона о
насљеђивању, предмет уговора о доживотном издржавању
може да буде цијела имовина или само њен дио, док Закон о
нотарима уводи нотарску обраду уговора којим се прометују
само непокретности. Наведено је да имовина не обухвата
само непокретности, већ и покретне ствари и преносива
имовинска права, па је управо стога одредбом члана 120 став
2 Закона о насљеђивању прописана строга писана форма
уговора који се овјерава пред судијом, независно од врсте
имовине којом се прометује. Закон о насљеђивању не прави
разлику у односу на врсту имовине која се преноси, што
указује да је тај закон специјални закон у односу на Закон о
нотарима, па као такав мора да се примјењује у поступцима
који се односе на услове пуноважности уговора о
доживотном издржавању и упис у јавне књиге давалаца
издржавања.
14. Истакнуто је и то да суду није познат разлог због
којег апелант није поступио у складу са релевантним
одредбама Закона о насљеђивању и Закона о ванпарничном
поступку којима је регулисано питање овјере таквог уговора
пред судијом и зашто није поднио приједлог суду за овјеру
уговора док је приматељка издржавања била жива, а што
свакако не може да се сматра пропустом суда него апеланта,
јер је суд једино и могао да одбаци приједлог за овјеру
таквог уговора, будући да је то требало да буде уговор inter
vivos, а не mortis causa.
V. Релевантни прописи
15. Закон о насљеђивању ("Службени лист СРБиХ"
број 7/80 и 15/80) у релевантном дијелу гласи:

Broj 92 - Strana 19

Члан 120. ст. 1. 2. и 3.
Услови за пуноважност уговора о доживотном издржавању
Уговор којим се један уговарач обавезује да издржава
доживотно другог уговарача, или неко треће лице, а у коме
други уговарач изјављује да му оставља сву своју имовину
или један њен дио у насљеђе није уговор о насљеђивању. То је
уговор отуђењу уз накнаду цијеле или дијела имовине која
припада примаоцу издржавања у вријеме закључења
уговора, чија је предаја даваоцу издржавања одложена до
смрти примаоца издржавања (уговор о доживотном
издржавању).
Уговор о доживотном издржавању мора бити
састављен у писменом облику и овјерен од судије.
Приликом овјере судија ће прочитати уговор и
упозорити уговараче на посљедице уговора.
16. Закон о нотарима ("Службене новине Федерације
БиХ" број 45/02) у релевантном дијелу гласи:
Члан 73. став 1. тачка 4.
Правни послови за које је обавезна нотарска обрада исправа
Правни послови који за своју правну ваљаност
захтијевају нотарску обраду исправа односе се на:
4. правне послове, чији је предмет пренос или стицање
власништва или других стварних права на некретнинама,
(...)
17. Закон о земљишним књигама Федерације Босне
и Херцеговине ("Службене новине ФБиХ" бр. 58/02, 19/03 и
54/04) у релевантном дијелу гласи:
Члан 3. став 2. тач. 2.
Претпоставке за упис
(2) Уз захтјев за упис треба приложити и доказну
документацију на којој се захтјев темељи.
То могу бити:
2) документ на основу којег се доказује стварно право;
(...)
VI. Допустивост
18. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и
Херцеговине Уставни суд, такође, има апелациону
надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када
она постану предмет спора због пресуде било којег суда у
Босни и Херцеговини.
19. У складу с чланом 16 став 1 Правила Уставног суда,
Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против
пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви
дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се
поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац
апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном
правном лијеку који је користио.
20. У конкретном случају предмет оспоравања
апелацијом је Рјешење Кантоналног суда број 009-0-Гж-09000439 од 14. априла 2010. године против којег нема других
дјелотворних правних лијекова могућих према закону.
Затим, оспорено рјешење апелант је примио 3. маја 2010.
године, а апелација је поднесена 18. јуна 2010. године, тј. у
року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила
Уставног суда. На крају, апелација испуњава и услове из
члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно
(prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални
разлог због којег апелација није допустива.
21. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне
и Херцеговине, те члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног
суда, Уставни суд је утврдио да апелација испуњава услове у
погледу допустивости.

Broj 92 - Strana 20

SLUŽBENI GLASNIK BiH

VII. Меритум
22. Апелант побија наведена рјешења тврдећи да су тим
рјешењима повријеђена његова права из члана II/3е) Устава
Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције,
члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1
Протокола број 1 уз Европску конвенцију, као и члана II/3ф)
Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције.
Право на имовину
23. Члан II/3к) Устава Босне и Херцеговине у
релевантном дијелу гласи:
Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају
људска права и слободе из става 2. овог члана, што
укључује:
к) Право на имовину.
Члан 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију у
релевантном дијелу гласи:
Свако физичко или правно лице има право на
неометано уживање своје имовине. Нико не може бити
лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима
предвиђеним законом и општим начелима међународног
права.
Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не
утичу на право државе да примјењује такве законе које
сматра потребним да би надзирала коришћење имовине у
складу с општим интересима или да би осигурала наплату
пореза или других доприноса или казни.
24. Уставни суд подсјећа да члан 1 Протокола број 1 уз
Европску конвенцију садржи три различита правила. Прво
правило, које се налази у првој реченици првог става је
опште природе и изражава принцип мирног уживања у
имовини. Друго правило, садржано у другој реченици истог
става, одређује да лишавање имовине може да се деси под
одређеним условима. Треће правило, садржано у ставу 2
истог члана, дозвољава да државе потписнице имају право,
између осталог, да контролишу коришћење имовине у
складу с јавним интересом. Сва три правила су међусобно
повезана и нису у међусобној контрадикцији, а друго и треће
правило се односе на одређене случајеве мијешања државе у
право на мирно уживање имовине и треба да се проматрају у
свјетлу првог правила (види Европски суд за људска права,
Holy Monasteries против Грчке, пресуду од 9. децембра 1994.
године, серија А, број 301-А, став 51).
25. Уставни суд указује на конзистентну праксу
Европског суда и властиту јуриспруденцију, према којим
концепт "имовина" у првом дијелу члана 1 има аутономно
значење које није ограничено власништвом над физичким
добрима и независно је од формалне класификације у
домаћем праву: одређена друга права и интереси који
конституишу имовину такође могу да се сматрају
"имовинским правима" и због тога представљају "имовину"
у смислу члана 1 Протокола број 1 (види Европски суд,
Iatridis против Грчке [GC], број 31107/96, ECHR 1999-II,
став 54).
26. У конкретном случају потребно је да се одговори на
питање да ли се у предметном случају ради о апелантовој
имовини, односно да ли захтјев за упис права власништва на
предметном стану по основу нотарски обрађеног уговора о
доживотном издржавању потпада под примјену члана 1
Протокола број 1 уз Европску конвенцију.
27. Одговарајући на постављено питање Уставни суд
прије свега мора да разјасни појам и природу уговора о
доживотном издржавању. У вези с тим Уставни суд подсјећа
да је уговор о доживотном издржавању заправо уговор којим
се једна страна (давалац издржавања) обавезује да
доживотно издржава другу страну (прималац издржавања), а

Utorak, 26. 11. 2013.

прималац издржавања, као противчињење, на даваоца
издржавања преноси цијелу своју имовину или њен дио, при
чему је пренос те имовине одгођен до смрти примаоца
издржавања (што се у конкретном случају и десило 30.
августа 2008. године, када је приматељка издржавања
умрла). Дакле, имовина која је обухваћена овим уговором
прелази на даваоца издржавања тек након смрти примаоца
издржавања. Уставни суд у конкретном случају запажа да је
апелант, као давалац издржавања са Радојком Грмаш, у
својству примаоца издржавања, 31. јула 2008. године
закључио код нотара уговор о доживотном издржавању
којим се Радојка Грмаш, власница предметне некретнине,
обавезала да за случај смрти предметну некретнину дā у
насљедство апеланту, који се заузврат обавезао да
приматељку издржавања издржава за живота.
28. У конкретном случају за апеланта проблем настаје
када је затражио да се проведе уговор о доживотном
издржавају у земљишним књигама, јер је његов захтјев
одбачен због чињенице да нотарски обрађен уговор о
доживотном издржавању није и судски овјерен, у смислу
одредбе члана 120 став 2 Закона о насљеђивању. У том
контексту, полазећи од природе и карактера уговора о
доживотном издржавању, те узимајући у обзир чињеницу да
је приматељка издржавања недуго након закључења уговора
умрла (што је на крају и онемогућило апеланту да судски
овјери нотарски обрађен уговор) Уставни суд сматра да се
одлучивање о апелантовом захтјеву за провођење уговора о
доживотном издржавању у земљишним књигама тицало
одлучивања о његовим имовинским правима, у смислу члана
1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, те је, сходно
наведеном, оспореним рјешењима којима је апелантов
захтјев одбачен, дошло до мијешања у његово право на
имовину.
29. Стога, Уставни суд мора да одговори на сљедећа
питања: (а) да ли је мијешање предвиђено законом, (б) да ли
мијешање служи законитом циљу у јавном интересу и (ц) да
ли је мијешање пропорционално циљу, тј. да ли успоставља
правичну равнотежу између апелантовог права и општег
јавног интереса.
30. У контексту наведеног, а у вези с питањем да ли је
мијешање у апелантова права предвиђено законом, Уставни
суд запажа да је апелант, уз захтјев за упис права власништва
на предметном стану, доставио нотарски обрађен уговор о
доживотном издржавању, сачињен у складу с одредбом
члана 73 став 1. тачка 4. Закона о нотарима. Апелантов
захтјев је одбачен уз образложење да нотарски обрађен
уговор о доживотном издржавању није подобан за упис
права власништва у земљишним књигама, у смислу одредбе
члана 3 став 2 тачка 2 Закона о земљишним књигама, будући
да је одредбом члана 120 став 2 Закона о насљеђивању (који
је из 1980. године) за такве уговоре предвиђена судска овјера
(уговор о доживотном издржавању мора бити састављен у
писменом облику и овјерен од судије). Дакле, имајући у виду
цитирану одредбу у први мах би могао да се изведе закључак
да се ради о јасној и прецизној одредби, која не оставља
простор за различита тумачења. Међутим, доводећи
цитирану одредбу у контекст одредаба Закона о нотарима
(који се на подручју ФБиХ примјењује од 2007. године)
којима су успостављене јавне службе надлежне, између
осталог, за обраду и овјеру уговора о преносу и стицању
власништва и других стварних права на некретнинама
(предмет уговора о доживотном издржавању и јесу, између
осталог, некретнине) једна наизглед јасна законска одредба
поприма другу димензију. У вези с тим Уставни суд подсјећа
да мијешање у право на имовину подлијеже захтјеву правне
сигурности који императивно мора да буде испоштован. Уз

Utorak, 26. 11. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

то, правна сигурност захтијева да постоје доступни и
довољно прецизни домаћи закони. Сходно наведеном, да би
одговорио на питање да ли је мијешање у конкретном
случају било оправдано, Уставни суд прије свега мора да
испита да ли је наведеним законским рјешењима, односно
истовременим егзистирањем оба наведена закона (Закона о
насљеђивању и Закон о нотарима) нарушен сегмент правне
сигурности.
31. Уставни суд запажа да је Кантонални суд,
правдајући став о неопходности судске овјере уговора о
доживотном издржавању, навео, између осталог, да предмет
таквих уговора нису само непокретности (за шта су
искључиво надлежни нотари), већ и покретне ствари,
указујући да је и то један од разлога за неопходност судске
овјере, будући да Закон о насљеђивању не прави разлику
између покретне и непокретне имовине. У том контексту
Кантонални суд је истакао да је чињеница да је и данас
важећи Закон о насљеђивању који се примјењује у
Федерацији БиХ из 1980. године и да одредбе којима је
регулисано питање овјере уговора о доживотном
издржавању нису мијењане након ступања на снагу Закона о
нотарима и да је суд у таквим околностима дужан да
проводи важеће законске прописе који су за наведени суд у
конкретном случају потпуно јасни.
32. Уставни суд сматра да ови наводи, ипак, треба да се
сагледају у контексту тренутне судске праксе у вези с овим
питањем насталим након почетка примјене Закон о
нотарима. Уставни суд запажа да је у својој досадашњој
пракси уочио да на подручју Федерације БиХ (будући да је
то питање на подручју РС-а ријешено одредбама новог
Закона о насљеђивању) постоје супротна мишљења судова о
томе да ли за пуноважност нотарски обрађеног и овјереног
уговора о доживотном издржавању треба и накнадна судска
овјера. Управо је различито тумачење релевантних одредаба
Закона о насљеђивању и Закона о нотарима у пракси довело
до успостављања паралелизма надлежности у вези с
питањем овјере уговора о доживотном издржавању, а тиме и
до тога да идентичне прописе судови у Федерацији БиХ
тумаче дијаметрално супротно. Према информацијама
којима располаже Уставни суд поједини кантонални судови
(у Тузли, Бихаћу, па чак и поједина вијећа Кантоналног суда
у Сарајеву који је донио и коначну одлуку и поводом
апелантовог приједлога за укњижбу, која је оспорена овом
апелацијом) су заузели став да за нотарски обрађен и овјерен
уговор о доживотном издржавању није потребна и додатна
судска овјера. Као доказ наведеном Уставни суд се позива на
став Кантоналног суда у Бихаћу заузет у Одлуци број 01 0
Дн 002094 10 Гж од 20. септембра 2010. године у којој је
наведени суд истакао: Кад се пође од тога да је циљ
законодавца, код доношења Закона о нотарима, био
успостављање јавне службе у чијој би надлежности била
нотарска обрада исправа (између осталог и за уговоре о
доживотном издржавању), те нотарске потврде и овјере,
које би имале карактер и доказну снагу јавних исправа, онда
је логичан закључак да је, почетком примјене Закона о
нотарима, у ФБиХ престала и надлежност судова у погледу
овјере уговора о доживотном издржавању од стране судија,
као неопходног услова за ваљаност тих уговора, чиме је
престала и примјена одредбе члана 120. ставови 2. и 3.
Закона о насљеђивању. Чињеница да је законодавац
пропустио, почетком примјене Закона о нотарима,
ставити ван снаге одредбе из члана 120. ставови 2. и 3.
Закона о насљеђивању, не упућује на то да је за ваљаност
уговора о доживотном издржавању, поред нотарске
обраде, неопходна и овјера уговора од стране судије. Дакле,
Уставни суд запажа да је изнесени став Кантоналног суда у

Broj 92 - Strana 21

Бихаћу (сличан став је заузет и у Рјешењу Кантоналног суда
у Тузли број 03 0 Дн 004395 08 Гз од 15. децембра 2010.
године) супротан ставу Кантоналног суда у конкретном
поступку, што наводи на закључак да релевантна законска
рјешења којима је регулисано питање овјере уговора о
доживотном издржавању, сагледана у међусобном односу,
ипак нису прецизна и довољно јасна (несинхронизација
Закона о насљеђивању из 1980. године са Законом о
нотарима из 2002. године), те да не слиједе принцип правне
сигурности. У прилог томе иде и закључак да је управо и
Кантонални суд, који је дакле донио коначну одлуку и
поводом апелантовог приједлога за упис која је оспорена
овом апелацијом, у новије вријеме промијенио своју праксу
те стао на идентично становиште да је логичан закључак да
је почетком примјене Закона о нотарима у Федерацији БиХ
престала и надлежност судова у погледу уговора о
доживотном издржавању од стране судије као неопходног
услова за ваљаност тих уговора, чиме је престала и
примјена одредбе 120. став 2. и 3 Закона о насљеђивању
(Рјешење Кантоналног суда број 090 0 Дн 013940 11 Гз од
23. маја 2012. године). При том Уставни суд наглашава да би
у таквој ситуацији кад, дакле, ни сами судови, за које се
претпоставља да познају прописе на основу којих суде и у
чијој је искључивој надлежности примјена материјалног
права, немају идентичан став о примјени релевантних
одредби везаних за овјеру уговора о доживотном
издржавању, било илузорно очекивати да апелант сам
открива који је од више начина овјере "исправнији", а на
чему је Кантонални суд у крајњем заснивао образложење
своје одлуке.
33. У том контексту Уставни суд подсјећа,
подржавајући властиту праксу у предметима који су с овог
аспекта (непрецизност законских норми) покретали слична
правна питања, да јавна власт, односно органи који проводе
поступак, неспорно морају да воде рачуна о досљедној
примјени позитивних прописа. Међутим, уколико имају
дилеме у вези с примјеном, у таквој ситуацији закон треба
да се тумаче у корист странке која је у питању (mutatis
mutandis Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму
број АП 4101/09 од 30. марта 2012. године, тачка 54,
доступна на www.ustavnisud.ba). Доводећи наведено у
контекст овог случаја Уставни суд сматра да је овакав
приступ редовних судова у апелантовом случају у
потпуности изостао.
34. У контексту наведеног Уставни суд сматра да
управо околност да исте законске одредбе судови тумаче на
различит начин, што за посљедицу има различито поступање
судова у вези с истим правним питањем (чак и унутар истог
суда пракса није идентична), нужно нарушава принцип
правне сигурности, као неопходног сегмента за оцјену
оправданости мијешања у нечије право на имовину. Стога
Уставни суд закључује да мијешање у апелантово право на
имовину, у ситуацији кад су редовни судови управо због
постојања "паралелних" одредби имали могућност да те
одредбе, у смислу наведеног става Уставног суда, протумаче
у корист странке која је у питању, што су неспорно
пропустили да учине, није било законито прије свега с
аспекта правне сигурности.
35. С обзиром на закључак изнесен у претходној тачки
ове одлуке Уставни суд не сматра да је потребно да се
проводи даљња анализа у погледу тога да ли је "мијешање" у
апелантово право на имовину било и у складу с јавним
интересом и принципом пропорционалности.
36. Уставни суд закључује да је у конкретном случају
дошло до повреде права на имовину из члана II/3к) Устава

Broj 92 - Strana 22

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз
Европску конвенцију.
Остали наводи
37. Апелант у апелацији истиче да му је оспореним
пресудама повријеђено и право на правично суђење и право
на дом. С обзиром да је Уставни суд у претходним тачкама
ове одлуке утврдио да је дошло до кршења апелантовог
права на имовину, Уставни суд налази да није потребно да
посебно разматра остале апелантове наводе у вези с
кршењем права на правично суђење из члана II/3е) Устава
Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције,
као и права на дом из члана II/3ф) Устава Босне и
Херцеговине и члана 8 Европске конвенције, будући да се
односе на исте разлоге.
VIII. Закључак
38. Уставни суд закључује да је оспореним рјешењима
апеланту повријеђено право на имовину из члана II/3к)
Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз
Европску конвенцију у ситуацији када је због (у пракси)
успостављеног паралелизма надлежности насталог након
почетка примјене Закона о нотарима, због његове
неусаглашености са Законом о насљеђивању из 1980. године,
нарушен принцип правне сигурности што је за посљедицу
имало незаконито мијешање у апелантово право на имовину.
39. На основу члана 61 ст. 1 и 2 и члана 64 став 1
Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у
диспозитиву ове одлуке.
40. Сходно члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине,
одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.
Предсједница
Уставног суда Босне и Херцеговине
Валерија Галић, с. р.

1213

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudija, u
predmetu broj AP 2691/10, rješavajući apelaciju Udruženja
ratnih vojnih invalida "Stari grad" Mostar, na osnovu člana
VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2,
člana 61. st. 1. i 2. i člana 64. stav 1. Pravila Ustavnog suda
Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine"
br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:
Valerija Galić, predsjednica
Miodrag Simović, potpredsjednik
Seada Palavrić, potpredsjednica
Mato Tadić, sudija
Zlatko M. Knežević, sudija
na sjednici održanoj 22. oktobra 2013. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU

Usvaja se apelacija Udruženja ratnih vojnih invalida
"Stari grad" Mostar.
Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz člana
II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske
konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u odnosu
na Presudu Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj
58 0 Ps 901950 09 Rev od 6. aprila 2010. godine, Presudu
Kantonalnog suda u Mostaru broj 58 0 Os 901950 09 Pz od 10.
augusta 2009. godine i Presudu Općinskog suda u Mostaru broj
07 58 Ps 901950 04 Ps od 9. januara 2009. godine.
Ukida se Presuda Vrhovnog suda Federacije Bosne i
Hercegovine broj 58 0 Ps 901950 09 Rev od 6. aprila 2010.
godine.
Predmet se vraća Vrhovnom sudu Federacije Bosne i
Hercegovine, koji je dužan da po hitnom postupku donese novu

Utorak, 26. 11. 2013.

odluku, u skladu sa članom 6. stav 1. Evropske konvencije za
zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Nalaže se Vrhovnom sudu Federacije Bosne i Hercegovine
da, u skladu sa članom 74. stav 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i
Hercegovine, u roku od 90 dana od dana dostavljanja ove odluke
obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim
mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.
Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i
Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i
Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u
"Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".
OBRAZLOŽENJE
I. Uvod
1. Udruženje ratnih vojnih invalida "Stari grad" Mostar (u
daljnjem tekstu: apelant) iz Mostara, koga zastupaju Ekrem
Galijatović, Alija Galijatović, Maida Galijatović i Nerma Bavčić,
advokati iz Sarajeva, podnijelo je 2. jula 2010. godine apelaciju
Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni
sud) protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i
Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 58 0 Ps
901950 09 Rev od 6. aprila 2010. godine, Presude Kantonalnog
suda u Mostaru (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 58 0 Ps
901950 09 Pz od 10. augusta 2009. godine i Presude Općinskog
suda u Mostaru (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 07 58 Ps
901950 04 Ps od 9. januara 2009. godine.
II. Postupak pred Ustavnim sudom
2. Na osnovu člana 22. stav 1. Pravila Ustavnog suda, od
Vrhovnog, Kantonalnog i Općinskog suda, te od tuženog "El
Tarik Oil" d.o.o. Mostar (u daljnjem tekstu: tuženi) zatraženo je
17. oktobra 2011. godine da dostave odgovore na apelaciju.
3. Vrhovni sud je odgovor na apelaciju dostavio 20. oktobra
2011. godine, Kantonalni sud je odgovor dostavio 27. oktobra
2011. godine, Općinski sud je svoj odgovor dostavio 18.
novembra 2011. godine, a tuženi je odgovor na apelaciju dostavio
28. oktobra 2011. godine.
4. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda,
odgovori na apelaciju dostavljeni su podnosiocu apelacije 13.
decembra 2011. godine.
III. Činjenično stanje
Uvodne napomene
5. Apelant je tužbom kod Općinskog suda pokrenuo
parnični postupak protiv tuženog kojim je tražio predaju u posjed
nekretninu, koja se nalazi u Mostaru i koja u naravi predstavlja
benzinsku stanicu, površine 5.847m2 (u daljnjem tekstu: sporna
nekretnina) sa svim pratećim sadržajima, njenim mašinskim
dijelovima i opremom. Odlučujući o apelantovom tužbenom
zahtjevu i dva protivtužbena zahtjeva tuženog, Općinski sud je
Presudom broj Ps.666/04 od 22. novembra 2005. godine, koja je
u bitnom potvrđena presudom Kantonalnog suda, usvojio
apelantov tužbeni zahtjev, te u cijelosti odbio oba protivtužbena
zahtjeva uz obavezivanje tuženog da apelantu naknadi troškove
postupka. Odlučujući o reviziji tuženog, Vrhovni sud je
presudom od 14. novembra 2006. godine reviziju djelimično
uvažio, te nižestepene presude ukinuo u dijelu odlučenja o
drugom supsidijarnom protivtužbenom zahtjevu i parničnim
troškovima, te predmet u tom dijelu vratio na ponovni postupak,
a u ostalom dijelu nižestepene presude su potvrđene.
Osporene presude
6. Općinski sud je u ponovnom postupku (odlučujući o
supsidijarnom protivtužbenom zahtjevu tuženog i troškovima
postupka), nakon održane glavne rasprave 9. decembra 2008.
godine u prisustvu opunomoćenice tuženog Dine MemićTurkmanović, advokata iz Sarajeva, i odsutnosti uredno
obaviještenog apelanta (kojeg su zastupali advokati iz tačke 1.

Utorak, 26. 11. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

ove odluke), donio Presudu broj 07 58 Ps 901950 04 Ps od 9.
januara 2009. godine kojom je u tač. od I do IV izreke utvrdio
kao prvo da je osnovano potraživanje tuženog po njegovom
supsidijarnom protivtužbenom zahtjevu u ukupnom iznosu od
918.413,32 KM, zatim, da su osnovana apelantova potraživanja
po osnovu naknade štete u ukupnom iznosu od 361.082,00 KM,
tako da su utvrđena potraživanja stavljena u preboj, pa je apelant
obavezan da tuženom isplati iznos od 557.331,32 KM, zajedno sa
zakonskom zateznom kamatom, počev od 26. oktobra 2006.
godine. Istom presudom je odbijen protivtužbeni zahtjev tuženog
iznad dosuđenog iznosa.
7. U obrazloženju je, između ostalog, navedeno da sud nije
dozvolio apelantov novi tužbeni zahtjev istaknut na pripremnom
ročištu od 15. jula 2007. godine, kao i u pismenom podnesku
istog datuma zbog toga što je po apelantovom tužbenom zahtjevu
pravomoćno presuđeno i što je ponovni postupak pokrenut
isključivo po supsidijarnom protivtužbenom zahtjevu tuženog i
troškovima postupka, a istaknuti apelantov prigovor radi preboja
sud je primio na znanje. Na temelju provedenih dokaza,
uključujući i nalaz i mišljenje vještaka finansijske struke, kojem
je sud poklonio punu vjeru kao realan i tačan, izuzev u dijelu u
kome je supsidijarni protivtužbeni zahtjev odbijen kao
neutemeljen, sud je utvrdio da su osnovana potraživanja
parničnih stranaka do visine dosuđenih iznosa, te je odlučeno kao
u izreci presude. O troškovima postupka sud nije odlučio, budući
da parnične stranke nisu dostavile opredijeljeni troškovnik,
odnosno dostavile su ga sa zakašnjenjem, nakon zaključenja
glavne rasprave.
8. Odlučujući o apelantovom prijedlogu za povrat u
pređašnje stanje zbog nepristupanja na glavnu raspravu koja je
održana 9. decembra 2008. godine, Općinski sud je rješenjem od
8. aprila 2009. godine prijedlog odbio odlučujući da prvostepenu
presudu ostavi na snazi. Apelant je u prijedlogu tražio da se
opozove ročište koje je zakazano i održano 9. decembra 2008.
godine, tražeći da se zakaže novi termin, zbog činjenice da je
ročište zakazano i održano na drugi dan vjerskog praznika
Kurban-bajrama. Općinski sud je, ocjenjujući apelantove navode,
naveo da je odredbom člana 47. Zakona radu (u daljnjem tekstu:
ZOR) zaposlenicima osigurano plaćeno odsustvo od dva radna
dana u jednoj kalendarskoj godini radi zadovoljavanja vjerskih
potreba. Navedeno je, također, da je općepoznata činjenica da su
vjernici islamske vjeroispovijesti imali dva vjerska praznika
tokom 2008. godine, a da je na dan održavanja ročišta (9.
decembar 2008. godine) bio drugi dan Kurban-bajrama. Kako je
dalje navedeno, imajući u vidu da su apelantovi opunomoćenici
tek 28. novembra 2008. godine podnijeli podnesak za odgodu
ročišta, koji je u sudu zaprimljen 1. decembra 2008. godine, iako
su poziv za ovo ročište dobili 3. oktobra 2008. godine, to je sud
njihovu molbu za odgodu ročišta ocijenio kao radnju sa ciljem
odugovlačenja postupka. S obzirom na to da su apelantovi
opunomoćenici, kao kvalificirani opunomoćenici – advokati,
propustili dolazak na ročište za glavnu raspravu, sud je ocijenio
da razlozi navedeni za povrat u pređašnje stanje ne spadaju u
krug opravdanih razloga, pa je odlučeno kao u izreci.
9. Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Kantonalni sud
je Presudom broj 58 0 Ps 901950 09 Pz 10. augusta 2009. godine
žalbe stranaka odbio i osporenu presudu potvrdio, odlučivši da
svaka stranka snosi svoje troškove. Osvrćući se na apelantove
žalbene navode kojim je ukazao da mu je bilo onemogućeno da
raspravlja pred sudom Kantonalni sud je, između ostalog, naveo
da je prvostepeni sud primio podnesak apelantovih
opunomoćenika kojim su tražili odgodu ročišta, pa kako od suda
nisu primili odluku da je zahtjevu udovoljeno, osnovano su mogli
očekivati da zahtjevu nije udovoljeno i da će se rasprava provesti,
pa su stoga morali pristupiti ročištu i otkloniti štetne posljedice
svog nedolaska na ročišta. Prema ocjeni Kantonalnog suda, na taj

Broj 92 - Strana 23

način su mogli imati saznanja o toku rasprave i samim tim imali
bi mogućnost da stavljaju prigovore i prijedloge. O ostalim
apelantovim prigovorima Kantonalni sud se iscprno izjasnio na
stranama od 4. do 7. osporene presude.
10. Vrhovni sud je, odlučujući o revizijama parničnih
stranaka, Presudom broj 58 0 Ps 901950 09 Rev od 6. aprila
2010. godine revizije odbio. Vrhovni sud je u obrazloženju
ponovio činjenična utvrđenja nižestepenih sudova, smatrajući da
su, suprotno navodima revizija, nižestepeni sudovi pravilno
obrazložili razloge za pobijane pravne stavove. Vrhovni sud je
ocijenio neosnovanim apelantove prigovore da mu je tokom
prvostepenog postupka bilo uskraćeno pravo da učestvuje na
glavnoj raspravi zbog činjenice da sud nije odgodio raspravu. U
tom kontekstu je Vrhovni sud ponovio da je rasprava bila
zakazana za 9. decembar 2008. godine, na drugi dan Kurbanbajrama, a da su apelantovi opunomoćenici podneskom od 28.
novembra 2008. godine tražili opoziv ročišta i zakazivanje novog
termina, što znači da je apelant imao dovoljno vremena da nađe
zamjenu, jer je Ramazanski bajram u istoj kalendarskoj godini
već prošao, i da prvostepeni sud nije bio dužan da odgađa
raspravu, pravilno konstatirajući da nije bilo procesnih prepreka
za vođenje ročišta za glavnu raspravu, stoga je pravilno i odbijen
prijedlog za povrat u pređašnje stanje. Prema ocjeni Vrhovnog
suda, neosnovan je i apelantov prigovor da mu nije data
mogućnost da se izjasni na nalaz i mišljenje vještaka, budući da
je apelant primio nalaz i mišljenje vještaka na koji se mogao
pismeno očitovati, a mogao je dati i zamjensku punomoć drugom
advokatu koji bi ga zastupao pred prvostepenim sudom.
IV. Apelacija
a) Navodi iz apelacije
11. Apelant smatra da je osporenim odlukama povrijeđeno
njegovo pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i
Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu
ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska
konvencija), pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i
Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju,
kao i pravo na nediskriminaciju iz člana II/4. Ustava Bosne i
Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije. U apelaciji se
iscrpno opisuje hronologija postupka i suštinski presude se
osporavaju, prije svega, zbog procesnih razloga. Apelant smatra
da mu je tokom postupka bilo uskraćeno pravo da se izjasni na
nalaz i mišljenje vještaka, iskaze saslušanih svjedoka, te da na
glavnoj raspravi provede svoje dokaze, budući da sud nije
odgodio ročište za glavnu raspravu iako mu je to omogućeno
odredbama člana 47. ZOR-a. U tom smislu apelant se poziva na
Odluku Vlade Hercegovačko-neretvanskog kantona od 2.
decembra 2008. godine kojom su 8. i 9. decembar 2008. godine
proglašeni neradnim danima za sve zaposlene koji se finansiraju
iz proračuna. Ukazuje da se prvostepena presuda nije mogla
zasnovati samo na nalazu i mišljenju vještaka. Zatim, ukazuje da
drugostepena presuda ne sadrži ocjenu svih žalbenih navoda koji
su od odlučnog značaja, te da ni presuda Vrhovnog suda ne sadrži
ocjenu u pogledu pogrešne primjene materijalnog prava i povreda
odredaba parničnog postupka pred drugostepenim sudom, što sve
navedeno ukazuje da je pred navedenim sudovima došlo do
ekstremne povrede odredaba procesnog prava a što je rezultiralo
osporenim odlukama.
b) Odgovor na apelaciju
12. Vrhovni sud je u odgovoru na apelaciju naveo da je
osporena presuda u skladu sa domaćim procesnim i materijalnim
zakonima, odredbama Ustava BiH i Evropske konvencije, te su,
prema ocjeni navedenog suda, apelantovi navodi neosnovani.
13. Kantonalni sud je u odgovoru na apelaciju istakao da
navedeni sud ostaje u svemu pri navodima iznesenim u osporenoj
presudi.

Broj 92 - Strana 24

SLUŽBENI GLASNIK BiH

14. U odgovoru na apelaciju Općinski sud je ponovio
hronologiju postupka, ističući da osporenom presudom nisu
povrijeđena apelantova prava na koja se u apelaciji pozvao, te da
je apelant tokom postupka iskoristio sva svoja prava kako
procesne, tako i materijalne prirode, a kao dokaz za to su upravo
osporene presude Kantonalnog i Vrhovnog suda.
15. Tuženi je u svom odgovoru naveo da nije u mogućnosti
da se izjasni na navode apelacije, budući da mu u tom trenutku
još uvijek nije bila uručena presuda Vrhovnog suda.
V. Relevantni propisi
16. Zakon o parničnom postupku ("Službene novine
Federacije Bosne i Hercegovine" br. 53/03, 73/05 i 19/06) u
relevantnom dijelu glasi:
Tok glavne rasprave
Član 97. st. 1, 2. i 3.
(1) Sudija otvara glavnu raspravu i objavljuje predmet
raspravljanja.
(2) Nakon toga, sudija utvrđuje jesu li došle sve pozvane
osobe, pa ako nisu, provjerava jesu li odsutne osobe uredno
pozvane i imaju li opravdan razlog za izostanak.
(3) Ako na ročište za glavnu raspravu, bez opravdanog
razloga, ne dođe tuženi, a bio je uredno pozvan, rasprava će se
održati bez njegovog prisustva.
Član 111.
(1) Sud može odgoditi zakazano ročište za glavnu raspravu
prije njegovog održavanja, ako utvrdi da nisu ispunjene zakonske
pretpostavke za njegovo održavanje ili (..).
(2) Sud je dužan, najkasnije osam dana prije održavanja
ročišta, provjeriti da li su ispunjeni uslovi iz stava 1. ovog člana.
(3) Kada odgodi ročište, sud će o vremenu održavanja
novog ročišta odmah obavijestiti sve pozvane.
Član 328. stav 1.
(1) Ako stranka propusti ročište ili rok za poduzimanje neke
radnje u postupku i zbog toga izgubi pravo na poduzimanje te
radnje, sud će toj stranci na njen prijedlog dopustiti da naknadno
izvrši tu radnju (povraćat u prijašnje stanje) ako ocijeni da je
propuštanja došlo usljed opravdanih razloga koji se nisu mogli
predvidjeti niti izbjeći.
Član 333. stav 2.
(2) Protiv rješenja kojim se odbija prijedlog za povraćat u
prijašnje stanje nije dozvoljena posebna žalba,(..)
17. Zakon o radu ("Službene novine Federacije Bosne i
Hercegovine" br. 43/99, 32/00 i 29/03) u relevantnom dijelu
glasi:
Član 47. st. 1. i 2.
(1) Poslodavac može zaposleniku, na njegov zahtjev,
odobriti odsustvo sa rada bez naknade plaće- neplaćeno
odsustvo.
(2) Izuzetno, poslodavac je dužan omogućiti zaposleniku
odsustvo do četiri radna dana u jednoj kalendarskoj godini, radi
zadovoljavanja njegovih vjerskih odnosno tradicijskih potreba, s
tim da se odsustvo od dva dana koristi uz naknadu plaće –
plaćeno odsustvo.
VI. Dopustivost
18. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i
Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u
pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu
predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i
Hercegovini.
19. U skladu sa članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv
presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi
djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se

Utorak, 26. 11. 2013.

podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije
primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg
je koristio.
20. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom
je Presuda Vrhovnog suda broj 58 0 Ps 901950 09 Rev od 6.
aprila 2010. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih
lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu
apelant je primio 4. maja 2010. godine a apelacija je podnesena 2.
jula 2010. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano
članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija
ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer
nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi
formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.
21. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i
Hercegovine, člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u
pogledu dopustivosti.
VII. Meritum
22. Apelant pobija navedene presude, tvrdeći da su tim
presudama povrijeđena njegova prava iz člana II/3.e) Ustava
Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije,
člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola
broj 1 uz Evropsku konvenciju i člana II/4. Ustava Bosne i
Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije.
23. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom
dijelu glasi:
Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska
prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: (…)
e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim
stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom.
24. Član 6. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi:
1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili
osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima
pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku
pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom
25. Suština apelantovih navoda u pogledu kršenja prava na
pravično suđenje svodi se, uglavnom, na tvrdnje o pogrešnoj
primjeni materijalnog i procesnog prava, što je dovelo do kršenja
apelantovog prava na pristup sudu kao jednog od segmenata
prava na pravično suđenje, jer nije udovoljeno njegovom
zahtjevu da se odgodi ročište za glavnu raspravu koje je zakazano
i održano na drugi dan vjerskog praznika.
26. Ustavni sud podsjeća da, prema praksi Evropskog suda i
Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke
redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene
materijalnog prava (vidi, Evropski sud, Pronina protiv Rusije,
odluka o dopustivosti od 30. juna 2005. godine, aplikacija broj
65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati
redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito,
zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su
izveli (vidi, Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog
Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005. godine, aplikacija broj
19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li su,
eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na
pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran
pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno,
proizvoljna ili diskriminacijska.
27. Ustavni sud će se, dakle, izuzetno upustiti u ispitivanje
načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako
utvrđene činjenice primijenili pozitivno-pravne propise, kada je
očigledno da je u određenom postupku došlo do proizvoljnog
postupanja redovnog suda kako u postupku utvrđivanja činjenica,
tako i primjene relevantnih pozitivno-pravnih propisa (vidi,
Ustavni sud, Odluka broj 311/04 od 22. aprila 2005. godine, stav
26). U kontekstu navedenog Ustavni sud podsjeća i da je u više

Utorak, 26. 11. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

svojih odluka ukazao da očigledna proizvoljnost u primjeni
relevantnih propisa nikada ne može voditi ka jednom pravičnom
postupku (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 1293/05 od 12.
septembra 2006. godine, tačka 25. i dalje). Imajući u vidu
navedeno, Ustavni sud će u konkretnom slučaju, s obzirom na
pitanja koja apelant problematizira, ispitati da li su osporene
odluke zasnovane na proizvoljnoj primjeni materijalnog i
procesnog prava.
28. U konkretnom slučaju Ustavni sud zapaža da je apelant
blagovremeno podnesenim pismenim zahtjevom (osam dana prije
održavanja ročišta) zatražio od Općinskog suda da odgodi ročište
za glavnu raspravu zakazano za drugi dan vjerskog praznika.
Pošto prvostepeni sud nije smatrao opravdanim razlog koji je
apelant u zahtjevu za odgodu ročišta naveo, glavna rasprava je
održana bez apelantovog prisustva. Odlučujući o apelantovom
prijedlogu za povrat u pređašnje stanje, Općinski sud je prijedlog
odbio uz obrazloženje da razlozi koje je apelant naveo u
prijedlogu za povrat u pređašnje stanje ne spadaju u krug
opravdanih razloga.
29. U vezi s navedenim Ustavni sud, kao prvo, zapaža da
odredbama ZPP nije precizirano koji su to razlozi koji bi za sud
bili opravdani da bi se udovoljilo zahtjevu za odgodu ročišta,
odnosno da je diskreciono pravo suda da o tome odluči. Stoga se
u konkretnom slučaju postavlja pitanje da li okolnost da je ročište
za glavnu raspravu zakazano za drugi dan vjerskog praznika, na
šta je apelant pismenim podneskom (blagovremeno) ukazao
sudu, tražeći odgodu ročišta, predstavlja opravdan razlog za
odgodu ročišta.
30. Polazeći od odredaba člana 47. ZOR-a, koje je imao u
vidu Općinski sud prilikom razmatranja zahtjeva, Ustavni sud
zapaža da iz citirane odredbe, između ostalog, proizlazi da je
poslodavac dužan da zaposleniku, izuzetno, na njegov zahtjev,
omogući odsustvo do četiri radna dana u jednoj kalendarskoj
godini radi zadovoljavanja njegovih vjerskih, odnosno
tradicijskih potreba, s tim da se odsustvo od dva dana koristi uz
naknadu plaće – plaćeno odsustvo. Dakle, Ustavni sud uočava da
su odredbama ZOR-a u svrhu zadovoljavanja vjerskih i
tradicijskih potreba zaposlenika predviđena četiri radna dana, dva
plaćena, kako je pravilno naveo Općinski sud u rješenju kojim je
odbio zahtjev za povrat u pređašnje stanje (vidi tačku 8. ove
odluke), ali i dva neplaćena dana, što je prvostepeni sud
(uključujući i Kantonalni i Vrhovni sud koji su se povodom
žalbe, odnosno apelantove revizije očitovali o ovim prigovorima
na kojima je apelant istrajavao tokom postupka, jer u smislu
odredbe člana 333. stav 2. ZPP, nije imao pravo na žalbu protiv
rješenja od 8. aprila 2009. godine, vidi tač. 9. i 10. ove odluke)
propustio da istakne. Slijedeći navedenu odredbu, koju je i
apelant imao u vidu prilikom podnošenja zahtjeva za odgodu
ročišta, Ustavni sud ne može prihvatiti obrazloženje koje je
Općinski sud u tom pravcu dao odbijajući apelantov prijedlog za
povrat u pređašnje stanje.
31. Naime, Ustavni sud prihvata činjenicu da Općinski sud,
u momentu zakazivanja ročišta, nije znao da 9. decembar 2008.
godine, kada je bilo zakazano ročište za glavnu raspravu, pada na
drugi dan Kurban-bajrama (koji se tradicionalno obilježava četiri
dana). Međutim, Ustavni sud ne može da prihvati činjenicu da
Općinski sud zahtjev za odgodu ročišta nije uvažio iako je za tu
okolnost saznao 1. decembra 2008. godine (blagovremeno, u
smislu odredbe člana 111. stav 2. ZOR-a) kada je zaprimio
apelantov zahtjev.
32. Prema ocjeni Ustavnog suda, razlog koji je apelant
naveo u zahtjevu za odgodu ročišta od Općinskog suda, a potom i
od Kantonalnog i Vrhovnog suda, trebalo je da bude prepoznat
kao opravdan tim prije što je u odredbama člana 47. ZOR-a (koju
su redovni sudovi selektivno citirali) imao uporište da udovolji
apelantovom zahtjevu. Osim toga, Ustavni sud podsjeća da

Broj 92 - Strana 25

Bosna i Hercegovina, kao multikulturalna i multietnička
zajednica, mora da njeguje duh tolerancije i uvažavanja kulturnih
i tradicijskih osobenosti svojih naroda. Upravo navedeno, kao
temeljna vrijednost jednog multikulturnog društva kao što je
Bosna i Hercegovina, prema ocjeni Ustavnog suda, također bi
trebalo da posluži kao uporište redovnim sudovima da prihvate
apelantov zahtjev u situaciji kada procesnim zakonom nije
precizirano koji su to opravdani razlozi za odgodu ročišta. Prema
ocjeni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju se zaista i radilo o
opravdanom zahtjevu kojem je trebalo biti udovoljeno.
33. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud zaključuje da
je u konkretnom slučaju povrijeđeno apelantovo pravo na pristup
sudu kao segmentu prava na pravično suđenje iz člana II/3.e)
Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske
konvencije.
Ostali navodi
34. Apelant u apelaciji ističe da mu je osporenim
presudama povrijeđeno i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava
Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku
konvenciju, kao i pravo na nediskiriminaciju iz člana II/4. Ustava
Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije. S obzirom
na to da je Ustavni sud u prethodnim tačkama ove odluke utvrdio
da je došlo do povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud
smatra da nije potrebno posebno razmatrati ostale apelantove
navode u vezi sa kršenjem prava na imovinu iz člana II/3.k)
Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz
Evropsku konvenciju i prava na nediskriminaciju iz člana II/4.
Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije,
između ostalog, i zbog toga što apelant navode o kršenju
navedenih prava nije ničim posebno obrazložio.
VIII. Zaključak
35. Ustavni sud zaključuje da je došlo do kršenja
apelantovog prava na pristup sudu kao segmentu prava na
pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i
člana 6. stav 1. Evropske konvencije kada apelantov zahtjev za
odgodu ročišta, koji je zakazan za drugi dan vjerskog praznika,
nije, u okviru diskrecionih ovlaštenja Općinskog suda, prepoznat
kao opravdan, jer se, njegujući temeljne vrijednosti jednog
multikulturnog društva, o čemu su redovni sudovi morali da vode
računa, u konkretnom slučaju zaista radilo o opravdanom
zahtjevu za odgodu ročišta.
36. Na osnovu člana 61. st. 1. i 2. i člana 64. stav 1. Pravila
Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove
odluke.
37. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke
Ustavnog suda su konačne i obavezujuće.
Predsjednica
Ustavnog suda Bosne i Hercegovine
Valerija Galić, s. r.
Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudaca, u
predmetu broj AP 2691/10, rješavajući apelaciju Udruženja
ratnih vojnih invalida "Stari grad" Mostar, na temelju članka
VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja
2, članka 61. st. 1. i 2. i članka 64. stavak 1. Pravila Ustavnog
suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i
Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:
Valerija Galić, predsjednica
Miodrag Simović, dopredsjednik
Seada Palavrić, dopredsjednica
Mato Tadić, sudac
Zlatko M. Knežević, sudac
na sjednici održanoj 22. listopada 2013. godine donio je

Broj 92 - Strana 26

SLUŽBENI GLASNIK BiH

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU

Usvaja se apelacija Udruženja ratnih vojnih invalida
"Stari grad" Mostar.
Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz članka
II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1.
Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda
u odnosu na Presudu Vrhovnog suda Federacije Bosne i
Hercegovine broj 58 0 Ps 901950 09 Rev od 6. travnja 2010.
godine, Presudu Kantonalnog suda u Mostaru broj 58 0 Os
901950 09 Pz od 10. kolovoza 2009. godine i Presudu Općinskog
suda u Mostaru broj 07 58 Ps 901950 04 Ps od 9. siječnja 2009.
godine.
Ukida se Presuda Vrhovnog suda Federacije Bosne i
Hercegovine broj 58 0 Ps 901950 09 Rev od 6. travnja 2010.
godine.
Predmet se vraća Vrhovnom sudu Federacije Bosne i
Hercegovine, koji je dužan po žurnom postupku donijeti novu
odluku, sukladno članku 6. stavak 1. Europske konvencije za
zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.
Nalaže se Vrhovnom sudu Federacije Bosne i Hercegovine
da, sukladno članku 74. stavak 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i
Hercegovine, u roku od 90 dana od dana dostavljanja ove odluke
obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim
mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.
Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i
Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i
Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u
"Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".
OBRAZLOŽENJE
I. Uvod
1. Udruženje ratnih vojnih invalida "Stari grad" Mostar (u
daljnjem tekstu: apelant) iz Mostara, kojega zastupaju Ekrem
Galijatović, Alija Galijatović, Maida Galijatović i Nerma Bavčić,
odvjetnici iz Sarajeva, podnijelo je 2. srpnja 2010. godine
apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem
tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Federacije
Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 58 0
Ps 901950 09 Rev od 6. travnja 2010. godine, Presude
Kantonalnog suda u Mostaru (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud)
broj 58 0 Ps 901950 09 Pz od 10. kolovoza 2009. godine i
Presude Općinskog suda u Mostaru (u daljnjem tekstu: Općinski
sud) broj 07 58 Ps 901950 04 Ps od 9. siječnja 2009. godine.
II. Postupak pred Ustavnim sudom
2. Na temelju članka 22. stavak 1. Pravila Ustavnog suda,
od Vrhovnog, Kantonalnog i Općinskog suda, te od tuženog "El
Tarik Oil" d.o.o. Mostar (u daljnjem tekstu: tuženi) zatraženo je
17. listopada 2011. godine da dostave odgovore na apelaciju.
3. Vrhovni sud je odgovor na apelaciju dostavio 20.
listopada 2011. godine, Kantonalni sud je odgovor dostavio 27.
listopada 2011. godine, Općinski sud je svoj odgovor dostavio
18. studenog 2011. godine, a tuženi je odgovor na apelaciju
dostavio 28. listopada 2011. godine.
4. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda,
odgovori na apelaciju dostavljeni su podnositelju apelacije 13.
prosinca 2011. godine.
III. Činjenično stanje
Uvodne napomene
5. Apelant je tužbom kod Općinskog suda pokrenuo
parnični postupak protiv tuženog kojim je tražio predaju u posjed
nekretninu, koja se nalazi u Mostaru i koja u naravi predstavlja
benzinsku postaju, površine 5.847m2 (u daljnjem tekstu: sporna
nekretnina) sa svim pratećim sadržajima, njezinim strojarskim
dijelovima i opremom. Odlučujući o apelantovom tužbenom
zahtjevu i dva protutužbena zahtjeva tuženog, Općinski sud je

Utorak, 26. 11. 2013.

Presudom broj Ps.666/04 od 22. studenog 2005. godine, koja je u
bitnom potvrđena presudom Kantonalnog suda, usvojio
apelantov tužbeni zahtjev, te u cijelosti odbio oba protutužbena
zahtjeva uz obvezivanje tuženog da apelantu naknadi troškove
postupka. Odlučujući o reviziji tuženog, Vrhovni sud je
presudom od 14. studenog 2006. godine reviziju djelomično
uvažio, te nižestupanjske presude ukinuo u dijelu odlučenja o
drugom supsidijarnom protutužbenom zahtjevu i parničnim
troškovima, te predmet u tom dijelu vratio na ponovni postupak,
a u ostalom dijelu nižestupanjske presude su potvrđene.
Osporene presude
6. Općinski sud je u ponovnom postupku (odlučujući o
supsidijarnom protutužbenom zahtjevu tuženog i troškovima
postupka), nakon održane glavne rasprave 9. prosinca 2008.
godine u nazočnosti opunomoćenice tuženog Dine MemićTurkmanović, odvjetnice iz Sarajeva, i odsutnosti uredno
obaviještenog apelanta (kojeg su zastupali odvjetnici iz točke 1.
ove odluke), donio Presudu broj 07 58 Ps 901950 04 Ps od 9.
siječnja 2009. godine kojom je u toč. od I. do IV. izreke utvrdio
kao prvo da je utemeljeno potraživanje tuženog po njegovom
supsidijarnom protutužbenom zahtjevu u ukupnom iznosu od
918.413,32 KM, potom, da su utemeljena apelantova
potraživanja po osnovi naknade štete u ukupnom iznosu od
361.082,00 KM, tako da su utvrđena potraživanja stavljena u
preboj, pa je apelant obvezan tuženom isplatiti iznos od
557.331,32 KM, zajedno sa zakonskom zateznom kamatom,
počev od 26. listopada 2006. godine. Istom presudom je odbijen
protutužbeni zahtjev tuženog iznad dosuđenog iznosa.
7. U obrazloženju je, između ostalog, navedeno da sud nije
dozvolio apelantov novi tužbeni zahtjev istaknut na pripremnom
ročištu od 15. srpnja 2007. godine, kao i u pismenom podnesku
istog nadnevka zbog toga što je po apelantovom tužbenom
zahtjevu pravomoćno presuđeno i što je ponovni postupak
pokrenut isključivo po supsidijarnom protutužbenom zahtjevu
tuženog i troškovima postupka, a istaknuti apelantov prigovor
radi preboja sud je primio na znanje. Na temelju provedenih
dokaza, uključujući i nalaz i mišljenje vještaka financijske struke,
kojem je sud poklonio punu vjeru kao realan i točan, izuzev u
dijelu u kojem je supsidijarni protutužbeni zahtjev odbijen kao
neutemeljen, sud je utvrdio da su utemeljena potraživanja
parničnih stranaka do visine dosuđenih iznosa, te je odlučeno kao
u izreci presude. O troškovima postupka sud nije odlučio, budući
da parnične stranke nisu dostavile opredijeljeni troškovnik,
odnosno dostavile su ga sa zakašnjenjem, nakon zaključenja
glavne rasprave.
8. Odlučujući o apelantovom prijedlogu za povrat u
pređašnje stanje zbog nepristupanja na glavnu raspravu koja je
održana 9. prosinca 2008. godine, Općinski sud je rješenjem od 8.
travnja 2009. godine prijedlog odbio odlučujući da
prvostupanjsku presudu ostavi na snazi. Apelant je u prijedlogu
tražio da se opozove ročište koje je zakazano i održano 9.
prosinca 2008. godine, tražeći da se zakaže novi termin, zbog
činjenice da je ročište zakazano i održano na drugi dan vjerskog
blagdana Kurban-bajrama. Općinski sud je, ocjenjujući
apelantove navode, naveo da je odredbom članka 47. Zakona
radu (u daljnjem tekstu: ZOR) uposlenicima osigurano plaćeno
odsustvo od dva radna dana u jednoj kalendarskoj godini radi
zadovoljavanja vjerskih potreba. Navedeno je, također, da je
općepoznata činjenica da su vjernici islamske vjeroispovijesti
imali dva vjerska blagdana tijekom 2008. godine, a da je na dan
održavanja ročišta (9. prosinac 2008. godine) bio drugi dan
Kurban-bajrama. Kako je dalje navedeno, imajući u vidu da su
apelantovi opunomoćenici tek 28. studenog 2008. godine
podnijeli podnesak za odgodu ročišta, koji je u sudu zaprimljen 1.
prosinca 2008. godine, iako su poziv za ovo ročište dobili 3.

Utorak, 26. 11. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

listopada 2008. godine, to je sud njihovu molbu za odgodu ročišta
ocijenio kao radnju sa ciljem odugovlačenja postupka. Obzirom
na to da su apelantovi opunomoćenici, kao kvalificirani
opunomoćenici – odvjetnici, propustili dolazak na ročište za
glavnu raspravu, sud je ocijenio da razlozi navedeni za povrat u
pređašnje stanje ne spadaju u krug opravdanih razloga, pa je
odlučeno kao u izreci.
9. Odlučujući o prizivima parničnih stranaka, Kantonalni
sud je Presudom broj 58 0 Ps 901950 09 Pz 10. kolovoza 2009.
godine prizive stranaka odbio i osporenu presudu potvrdio,
odlučivši da svaka stranka snosi svoje troškove. Osvrćući se na
apelantove prizivne navode kojim je ukazao da mu je bilo
onemogućeno raspravljati pred sudom Kantonalni sud je, između
ostalog, naveo da je prvostupanjski sud primio podnesak
apelantovih opunomoćenika kojim su tražili odgodu ročišta, pa
kako od suda nisu primili odluku da je zahtjevu udovoljeno,
utemeljeno su mogli očekivati da zahtjevu nije udovoljeno i da će
se rasprava provesti, pa su stoga morali pristupiti ročištu i
otkloniti štetne posljedice svog nedolaska na ročišta. Prema
ocjeni Kantonalnog suda, na taj način su mogli imati saznanja o
tijeku rasprave i samim tim imali bi mogućnost stavljati
prigovore i prijedloge. O ostalim apelantovim prigovorima
Kantonalni sud se iscprno izjasnio na stranama od 4. do 7.
osporene presude.
10. Vrhovni sud je, odlučujući o revizijama parničnih
stranaka, Presudom broj 58 0 Ps 901950 09 Rev od 6. travnja
2010. godine revizije odbio. Vrhovni sud je u obrazloženju
ponovio činjenična utvrđenja nižestupanjskih sudova, smatrajući
da su, suprotno navodima revizija, nižestupanjski sudovi pravilno
obrazložili razloge za pobijana pravna stajališta. Vrhovni sud je
ocijenio neutemeljenim apelantove prigovore da mu je tijekom
prvostupanjskog postupka bilo uskraćeno pravo sudjelovati na
glavnoj raspravi zbog činjenice da sud nije odgodio raspravu. U
tom kontekstu je Vrhovni sud ponovio da je rasprava bila
zakazana za 9. prosinac 2008. godine, na drugi dan Kurbanbajrama, a da su apelantovi opunomoćenici podneskom od 28.
studenog 2008. godine tražili opoziv ročišta i zakazivanje novog
termina, što znači da je apelant imao dostatno vremena da nađe
zamjenu, jer je Ramazanski bajram u istoj kalendarskoj godini
već prošao, i da prvostupanjski sud nije bio dužan odgađati
raspravu, pravilno konstatirajući da nije bilo procesnih prepreka
za vođenje ročišta za glavnu raspravu, stoga je pravilno i odbijen
prijedlog za povrat u pređašnje stanje. Prema ocjeni Vrhovnog
suda, neutemeljen je i apelantov prigovor da mu nije dana
mogućnost izjasniti se na nalaz i mišljenje vještaka, budući da je
apelant primio nalaz i mišljenje vještaka na koji se mogao
pismeno očitovati, a mogao je dati i zamjensku ovlast drugom
odvjetniku koji bi ga zastupao pred prvostupanjskim sudom.
IV. Apelacija
a) Navodi iz apelacije
11. Apelant smatra da je osporenim odlukama povrijeđeno
njegovo pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava
Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za
zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu:
Europska konvencija), pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava
Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku
konvenciju, kao i pravo na nediskriminaciju iz članka II/4. Ustava
Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije. U
apelaciji se iscrpno opisuje kronologija postupka i suštinski
presude se osporavaju, prije svega, zbog procesnih razloga.
Apelant smatra da mu je tijekom postupka bilo uskraćeno pravo
izjasniti se na nalaz i mišljenje vještaka, iskaze saslušanih
svjedoka, te da na glavnoj raspravi provede svoje dokaze, budući
da sud nije odgodio ročište za glavnu raspravu iako mu je to
omogućeno odredbama članka 47. ZOR-a. U tom smislu apelant

Broj 92 - Strana 27

se poziva na Odluku Vlade Hercegovačko-neretvanskog kantona
od 2. prosinca 2008. godine kojom su 8. i 9. prosinac 2008.
godine proglašeni neradnim danima za sve uposlene koji se
financiraju iz proračuna. Ukazuje da se prvostupanjska presuda
nije mogla zasnovati samo na nalazu i mišljenju vještaka. Potom,
ukazuje da drugostupanjska presuda ne sadrži ocjenu svih
prizivnih navoda koji su od odlučnog značaja, te da ni presuda
Vrhovnog suda ne sadrži ocjenu u pogledu pogrešne primjene
materijalnog prava i povreda odredaba parničnog postupka pred
drugostupanjskim sudom, što sve navedeno ukazuje da je pred
navedenim sudovima došlo do ekstremne povrede odredaba
procesnog prava a što je rezultiralo osporenim odlukama.
b) Odgovor na apelaciju
12. Vrhovni sud je u odgovoru na apelaciju naveo da je
osporena presuda sukladna domaćim procesnim i materijalnim
zakonima, odredbama Ustava BiH i Europske konvencije, te su,
prema ocjeni navedenog suda, apelantovi navodi neutemeljeni.
13. Kantonalni sud je u odgovoru na apelaciju istaknuo da
navedeni sud ostaje u svemu pri navodima iznesenim u osporenoj
presudi.
14. U odgovoru na apelaciju Općinski sud je ponovio
kronologiju postupka, ističući da osporenom presudom nisu
povrijeđena apelantova prava na koja se u apelaciji pozvao, te da
je apelant tijekom postupka iskoristio sva svoja prava kako
procesne, tako i materijalne naravi, a kao dokaz za to su upravo
osporene presude Kantonalnog i Vrhovnog suda.
15. Tuženi je u svom odgovoru naveo da nije u mogućnosti
izjasniti se na navode apelacije, budući da mu u tom trenutku još
uvijek nije bila uručena presuda Vrhovnog suda.
V. Relevantni propisi
16. Zakon o parničnom postupku ("Službene novine
Federacije Bosne i Hercegovine" br. 53/03, 73/05 i 19/06) u
relevantnom dijelu glasi:
Tijek glavne rasprave
Članak 97. st. 1, 2. i 3.
(1) Sudac otvara glavnu raspravu i objavljuje predmet
raspravljanja.
(2) Nakon toga, sudac ustanovljuje jesu li došle sve pozvane
osobe, pa ako nisu, provjerava jesu li odsutne osobe uredno
pozvane i imaju li opravdan razlog za izostanak.
(3) Ako na ročište za glavnu raspravu bez opravdanog
razloga ne dođe tuženik, a bio je uredno pozvan, rasprava će se
održati bez njegove nazočnosti.
Članak 111.
(1) Sud može odgoditi zakazano ročište za glavnu raspravu
prije njegovog održavanja, ako ustanovi da nisu ispunjene
zakonske pretpostavke za njegovo održavanje ili (..).
(2) Sud je dužan, najkasnije osam dana prije održavanja
ročišta, provjeriti jesu li ispunjeni uvjeti iz stavka 1. ovoga
članka.
(3) Kada odgodi ročište, sud će o vremenu održavanja
novog ročišta odmah izvijestiti sve pozvane.
Članak 328. stavak 1.
(1) Ako stranka propusti ročište ili rok za poduzimanje koje
radnje u postupku i zbog toga izgubi pravo na poduzimanje te
radnje, sud će toj stranci na njezin prijedlog dopustiti da
naknadno obavi tu radnju (povrat u prijašnje stanje) ako ocijeni
da je propuštanja došlo usljed opravdanih razloga koji se nisu
mogli predvidjeti niti izbjeći.
Članak 333. stavak 2.
(2) Protiv rješenja kojim se odbija prijedlog za povrat u
prijašnje stanje nije dopuštena posebna žalba,(..)

Broj 92 - Strana 28

SLUŽBENI GLASNIK BiH

17. Zakon o radu ("Službene novine Federacije Bosne i
Hercegovine" br. 43/99, 32/00 i 29/03) u relevantnom dijelu
glasi:
Članak 47. st. 1. i 2.
(1) Poslodavac može uposleniku, na njegov zahtjev,
odboriti dopust s rada bez naknade plaće- neplaćeni dopust.
(2) Iznimno, poslodavac je obvezan omogućiti uposleniku
dopust do četiri radna dana u jednoj kalendarskoj godini glede
zadovoljavanja njegovih vjerskih odnosno tradicijskih potreba, s
tim da se dopust od dva dana koristi uz naknadu plaće – plaćeni
dopust.
VI. Dopustivost
18. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine,
Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja
su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora
zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.
19. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv
presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi
učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese
u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio
odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojeg je
koristio.
20. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom
je Presuda Vrhovnog suda broj 58 0 Ps 901950 09 Rev od 6.
travnja 2010. godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih
lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporenu presudu
apelant je primio 4. svibnja 2010. godine a apelacija je podnesena
2. srpnja 2010. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano
člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija
ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda,
jer nije očigledno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki
drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.
21. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i
Hercegovine, članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u
pogledu dopustivosti.
VII. Meritum
22. Apelant pobija navedene presude, tvrdeći da su tim
presudama povrijeđena njegova prava iz članka II/3.(e) Ustava
Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije,
članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola
broj 1 uz Europsku konvenciju i članka II/4. Ustava Bosne i
Hercegovine i članka 14. Europske konvencije.
23. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom
dijelu glasi:
Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska
prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2, što uključuje:
(…)
e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim
stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke.
24. Članak 6. Europske konvencije u relevantnom dijelu
glasi:
1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili
osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima
pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred
neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom
25. Suština apelantovih navoda u pogledu kršenja prava na
pravično suđenje svodi se, uglavnom, na tvrdnje o pogrešnoj
primjeni materijalnog i procesnog prava, što je dovelo do kršenja
apelantovog prava na pristup sudu kao jednog od segmenata
prava na pravično suđenje, jer nije udovoljeno njegovom
zahtjevu da se odgodi ročište za glavnu raspravu koje je zakazano
i održano na drugi dan vjerskog blagdana.

Utorak, 26. 11. 2013.

26. Ustavni sud podsjeća da, prema praksi Europskog suda i
Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke
redovitih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene
materijalnog prava (vidi, Europski sud, Pronina protiv Rusije,
odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005. godine, aplikacija broj
65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati
redovite sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito,
zadatak redovitih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su
izveli (vidi, Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog
Kraljevstva, presuda od 10. svibnja 2005. godine, aplikacija broj
19354/02). Zadatak Ustavnog suda je ispitati jesu li, eventualno,
povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično
suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na učinkovit pravni lijek i
dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili
diskriminacijska.
27. Ustavni sud će se, dakle, iznimno upustiti u ispitivanje
načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako
utvrđene činjenice primijenili pozitivno-pravne propise, kada je
očigledno da je u određenom postupku došlo do proizvoljnog
postupanja redovitog suda kako u postupku utvrđivanja činjenica,
tako i primjene relevantnih pozitivno-pravnih propisa (vidi,
Ustavni sud, Odluka broj 311/04 od 22. travnja 2005. godine,
stavak 26). U kontekstu navedenog Ustavni sud podsjeća i da je u
više svojih odluka ukazao da očigledna proizvoljnost u primjeni
relevantnih propisa nikada ne može voditi ka jednom pravičnom
postupku (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 1293/05 od 12.
rujna 2006. godine, točka 25. i dalje). Imajući u vidu navedeno,
Ustavni sud će u konkretnom slučaju, obzirom na pitanja koja
apelant problematizira, ispitati jesu li osporene odluke utemeljene
na proizvoljnoj primjeni materijalnog i procesnog prava.
28. U konkretnom slučaju Ustavni sud zapaža da je apelant
pravodobno podnesenim pismenim zahtjevom (osam dana prije
održavanja ročišta) zatražio od Općinskog suda da odgodi ročište
za glavnu raspravu zakazano za drugi dan vjerskog blagdana.
Pošto prvostupanjski sud nije smatrao opravdanim razlog koji je
apelant u zahtjevu za odgodu ročišta naveo, glavna rasprava je
održana bez apelantove nazočnosti. Odlučujući o apelantovom
prijedlogu za povrat u pređašnje stanje, Općinski sud je prijedlog
odbio uz obrazloženje da razlozi koje je apelant naveo u
prijedlogu za povrat u pređašnje stanje ne spadaju u krug
opravdanih razloga.
29. U svezi s navedenim Ustavni sud, kao prvo, zapaža da
odredbama ZPP nije precizirano koji su to razlozi koji bi za sud
bili opravdani da bi se udovoljilo zahtjevu za odgodu ročišta,
odnosno da je diskrecijsko pravo suda da o tome odluči. Stoga se
u konkretnom slučaju postavlja pitanje je li okolnost da je ročište
za glavnu raspravu zakazano za drugi dan vjerskog blagdana, na
što je apelant pismenim podneskom (pravodobno) ukazao sudu,
tražeći odgodu ročišta, predstavlja opravdan razlog za odgodu
ročišta.
30. Polazeći od odredaba članka 47. ZOR-a, koje je imao u
vidu Općinski sud prilikom razmatranja zahtjeva, Ustavni sud
zapaža da iz citirane odredbe, između ostalog, proizlazi da je
poslodavac dužan uposleniku, iznimno, na njegov zahtjev,
omogućiti odsustvo do četiri radna dana u jednoj kalendarskoj
godini radi zadovoljavanja njegovih vjerskih, odnosno
tradicijskih potreba, s tim da se odsustvo od dva dana koristi uz
naknadu plaće – plaćeno odsustvo. Dakle, Ustavni sud uočava da
su odredbama ZOR-a u svrhu zadovoljavanja vjerskih i
tradicijskih potreba uposlenika predviđena četiri radna dana, dva
plaćena, kako je pravilno naveo Općinski sud u rješenju kojim je
odbio zahtjev za povrat u pređašnje stanje (vidi točku 8. ove
odluke), ali i dva neplaćena dana, što je prvostupanjski sud
(uključujući i Kantonalni i Vrhovni sud koji su se povodom
priziva, odnosno apelantove revizije očitovali o ovim
prigovorima na kojima je apelant istrajavao tijekom postupka, jer

Utorak, 26. 11. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

u smislu odredbe članka 333. stavak 2. ZPP, nije imao pravo na
priziv protiv rješenja od 8. travnja 2009. godine, vidi toč. 9. i 10.
ove odluke) propustio istaknuti. Slijedeći navedenu odredbu, koju
je i apelant imao u vidu prilikom podnošenja zahtjeva za odgodu
ročišta, Ustavni sud ne može prihvatiti obrazloženje koje je
Općinski sud u tom pravcu dao odbijajući apelantov prijedlog za
povrat u pređašnje stanje.
31. Naime, Ustavni sud prihvaća činjenicu da Općinski sud,
u momentu zakazivanja ročišta, nije znao da 9. prosinac 2008.
godine, kada je bilo zakazano ročište za glavnu raspravu, pada na
drugi dan Kurban-bajrama (koji se tradicionalno obilježava četiri
dana). Međutim, Ustavni sud ne može prihvatiti činjenicu da
Općinski sud zahtjev za odgodu ročišta nije uvažio iako je za tu
okolnost saznao 1. prosinca 2008. godine (pravodobno, u smislu
odredbe članka 111. stavak 2. ZOR-a) kada je zaprimio apelantov
zahtjev.
32. Prema ocjeni Ustavnog suda, razlog koji je apelant
naveo u zahtjevu za odgodu ročišta od Općinskog suda, a potom i
od Kantonalnog i Vrhovnog suda, trebao je biti prepoznat kao
opravdan tim prije što je u odredbama članka 47. ZOR-a (koju su
redoviti sudovi selektivno citirali) imao uporište da udovolji
apelantovom zahtjevu. Osim toga, Ustavni sud podsjeća da
Bosna i Hercegovina, kao multikulturalna i multietnična
zajednica, mora njegovati duh tolerancije i uvažavanja kulturnih i
tradicijskih osobenosti svojih naroda. Upravo navedeno, kao
temeljna vrijednost jednog multikulturnog društva kao što je
Bosna i Hercegovina, prema ocjeni Ustavnog suda, također bi
trebalo poslužiti kao uporište redovitim sudovima da prihvate
apelantov zahtjev u situaciji kada procesnim zakonom nije
precizirano koji su to opravdani razlozi za odgodu ročišta. Prema
ocjeni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju se odista i radilo o
opravdanom zahtjevu kojem je trebalo biti udovoljeno.
33. Obzirom na sve navedeno, Ustavni sud zaključuje da je
u konkretnom slučaju povrijeđeno apelantovo pravo na pristup
sudu kao segmentu prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e)
Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske
konvencije.
Ostali navodi
34. Apelant u apelaciji ističe da mu je osporenim
presudama povrijeđeno i pravo na imovinu iz članka II/3.(k)
Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz
Europsku konvenciju, kao i pravo na nediskiriminaciju iz članka
II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske
konvencije. Obzirom na to da je Ustavni sud u prethodnim
točkama ove odluke utvrdio da je došlo do povrede prava na
pravično suđenje, Ustavni sud smatra da nije potrebno posebice
razmatrati ostale apelantove navode u svezi sa kršenjem prava na
imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1.
Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju i prava na
nediskriminaciju iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i
članka 14. Europske konvencije, između ostalog, i zbog toga što
apelant navode o kršenju navedenih prava nije ničim posebice
obrazložio.
VIII. Zaključak
35. Ustavni sud zaključuje da je došlo do kršenja
apelantovog prava na pristup sudu kao segmentu prava na
pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i
članka 6. stavak 1. Europske konvencije kada apelantov zahtjev
za odgodu ročišta, koji je zakazan za drugi dan vjerskog
blagdana, nije, u okviru diskrecijskih ovlasti Općinskog suda,
prepoznat kao opravdan, jer se, njegujući temeljne vrijednosti
jednog multikulturnog društva, o čemu su redoviti sudovi morali
voditi računa, u konkretnom slučaju odista radilo o opravdanom
zahtjevu za odgodu ročišta.

Broj 92 - Strana 29

36. Na temelju članka 61. st. 1. i 2. i članka 64. stavak 1.
Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu
ove odluke.
37. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine,
odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.
Predsjednica
Ustavnog suda Bosne i Hercegovine
Valerija Galić, v. r.
Уставни суд Босне и Херцеговине у Вијећу од пет
судија, у предмету број АП 2691/10, рјешавајући апелацију
Удружења ратних војних инвалида "Стари град"
Мостар, на основу члана VI/3б) Устава Босне и
Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2, члана 61 ст. 1 и 2 и
члана 64 став 1 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине
("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и
51/09), у саставу:
Валерија Галић, предсједница
Миодраг Симовић, потпредсједник
Сеада Палаврић, потпредсједница
Мато Тадић, судија
Златко М. Кнежевић, судија
на сједници одржаној 22. октобра 2013. године донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ

Усваја се апелација Удружења ратних војних
инвалида "Стари град" Мостар.
Утврђује се повреда права на правично суђење из члана
II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске
конвенције за заштиту људских права и основних слобода у
односу на Пресуду Врховног суда Федерације Босне и
Херцеговине број 58 0 Пс 901950 09 Рев од 6. априла 2010.
године, Пресуду Кантоналног суда у Мостару број 58 0 Ос
901950 09 Пз од 10. августа 2009. године и Пресуду
Општинског суда у Мостару број 07 58 Пс 901950 04 Пс од
9. јануара 2009. године.
Укида се Пресуда Врховног суда Федерације Босне и
Херцеговине број 58 0 Пс 901950 09 Рев од 6. априла 2010.
године.
Предмет се враћа Врховном суду Федерације Босне и
Херцеговине, који је дужан да по хитном поступку донесе
нову одлуку, у складу са чланом 6 став 1 Европске
конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Налаже се Врховном суду Федерације Босне и
Херцеговине да, у складу са чланом 74 став 5 Правила
Уставног суда Босне и Херцеговине, у року од 90 дана од
дана достављања ове одлуке обавијести Уставни суд Босне и
Херцеговине о предузетим мјерама с циљем извршења ове
одлуке.
Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и
Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и
Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у
"Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и
Херцеговине".
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
I. Увод
1. Удружење ратних војних инвалида "Стари град"
Мостар (у даљњем тексту: апелант) из Мостара, кога
заступају Екрем Галијатовић, Алија Галијатовић, Маида
Галијатовић и Нерма Бавчић, адвокати из Сарајева,
поднијело је 2. јула 2010. године апелацију Уставном суду
Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против
Пресуде Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине (у
даљњем тексту: Врховни суд) број 58 0 Пс 901950 09 Рев од
6. априла 2010. године, Пресуде Кантоналног суда у Мостару

Broj 92 - Strana 30

SLUŽBENI GLASNIK BiH

(у даљњем тексту: Кантонални суд) број 58 0 Пс 901950 09
Пз од 10. августа 2009. године и Пресуде Општинског суда у
Мостару (у даљњем тексту: Општински суд) број 07 58 Пс
901950 04 Пс од 9. јануара 2009. године.
II. Поступак пред Уставним судом
2. На основу члана 22 став 1 Правила Уставног суда, од
Врховног, Кантоналног и Општинског суда, те од туженог
"El Tarik Oil" д.о.о. Мостар (у даљњем тексту: тужени)
затражено је 17. октобра 2011. године да доставе одговоре на
апелацију.
3. Врховни суд је одговор на апелацију доставио 20.
октобра 2011. године, Кантонални суд је одговор доставио
27. октобра 2011. године, Општински суд је свој одговор
доставио 18. новембра 2011. године, а тужени је одговор на
апелацију доставио 28. октобра 2011. године.
4. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда,
одговори на апелацију достављени су подносиоцу апелације
13. децембра 2011. године.
III. Чињенично стање
Уводне напомене
5. Апелант је тужбом код Општинског суда покренуо
парнични поступак против туженог којим је тражио предају
у посјед некретнину, која се налази у Мостару и која у
нарави представља бензинску станицу, површине 5.847м2 (у
даљњем тексту: спорна некретнина) са свим пратећим
садржајима, њеним машинским дијеловима и опремом.
Одлучујући о апелантовом тужбеном захтјеву и два
противтужбена захтјева туженог, Општински суд је
Пресудом број Пс.666/04 од 22. новембра 2005. године, која
је у битном потврђена пресудом Кантоналног суда, усвојио
апелантов тужбени захтјев, те у цијелости одбио оба
противтужбена захтјева уз обавезивање туженог да апеланту
накнади трошкове поступка. Одлучујући о ревизији туженог,
Врховни суд је пресудом од 14. новембра 2006. године
ревизију дјелимично уважио, те нижестепене пресуде
укинуо у дијелу одлучења о другом супсидијарном
противтужбеном захтјеву и парничним трошковима, те
предмет у том дијелу вратио на поновни поступак, а у
осталом дијелу нижестепене пресуде су потврђене.
Оспорене пресуде
6. Општински суд је у поновном поступку (одлучујући
о супсидијарном противтужбеном захтјеву туженог и
трошковима поступка), након одржане главне расправе 9.
децембра 2008. године у присуству пуномоћника туженог
Дине Мемић-Туркмановић, адвоката из Сарајева, и
одсутности уредно обавијештеног апеланта (којег су
заступали адвокати из тачке 1 ове одлуке), донио Пресуду
број 07 58 Пс 901950 04 Пс од 9. јануара 2009. године којом
је у тач. од I до IV изреке утврдио као прво да је основано
потраживање туженог по његовом супсидијарном
противтужбеном захтјеву у укупном износу од 918.413,32
КМ, затим, да су основана апелантова потраживања по
основу накнаде штете у укупном износу од 361.082,00 КМ,
тако да су утврђена потраживања стављена у пребој, па је
апелант обавезан да туженом исплати износ од 557.331,32
КМ, заједно са законском затезном каматом, почев од 26.
октобра 2006. године. Истом пресудом је одбијен
противтужбени захтјев туженог изнад досуђеног износа.
7. У образложењу је, између осталог, наведено да суд
није дозволио апелантов нови тужбени захтјев истакнут на
припремном рочишту од 15. јула 2007. године, као и у
писменом поднеску истог датума због тога што је по
апелантовом тужбеном захтјеву правоснажно пресуђено и
што је поновни поступак покренут искључиво по

Utorak, 26. 11. 2013.

супсидијарном противтужбеном захтјеву туженог и
трошковима поступка, а истакнути апелантов приговор ради
пребоја суд је примио на знање. На основу спроведених
доказа, укључујући и налаз и мишљење вјештака
финансијске струке, којем је суд поклонио пуну вјеру као
реалан и тачан, изузев у дијелу у коме је супсидијарни
противтужбени захтјев одбијен као неоснован, суд је
утврдио да су основана потраживања парничних странака до
висине досуђених износа, те је одлучено као у изреци
пресуде. О трошковима поступка суд није одлучио, будући
да парничне странке нису доставиле опредијељени
трошковник, односно доставиле су га са закашњењем, након
закључења главне расправе.
8. Одлучујући о апелантовом предлогу за поврат у
пређашње стање због неприступања на главну расправу која
је одржана 9. децембра 2008. године, Општински суд је
рјешењем од 8. априла 2009. године предлог одбио
одлучујући да првостепену пресуду остави на снази.
Апелант је у предлогу тражио да се опозове рочиште које је
заказано и одржано 9. децембра 2008. године, тражећи да се
закаже нови термин, због чињенице да је рочиште заказано и
одржано на други дан вјерског празника Курбан-бајрама.
Општински суд је, оцјењујући апелантове наводе, навео да је
одредбом члана 47 Закона раду (у даљњем тексту: ЗОР)
запосленицима обезбијеђено плаћено одсуство од два радна
дана у једној календарској години ради задовољавања
вјерских потреба. Наведено је, такође, да је општепозната
чињеница да су вјерници исламске вјероисповијести имали
два вјерска празника током 2008. године, а да је на дан
одржавања рочишта (9. децембар 2008. године) био други
дан Курбан-бајрама. Како је даље наведено, имајући у виду
да су апелантови пуномоћници тек 28. новембра 2008.
године поднијели поднесак за одгоду рочишта, који је у суду
запримљен 1. децембра 2008. године, иако су позив за ово
рочиште добили 3. октобра 2008. године, то је суд њихову
молбу за одгоду рочишта оцијенио као радњу са циљем
одуговлачења поступка. С обзиром на то да су апелантови
пуномоћници, као квалификовани пуномоћници – адвокати,
пропустили долазак на рочиште за главну расправу, суд је
оцијенио да разлози наведени за поврат у пређашње стање не
спадају у круг оправданих разлога, па је одлучено као у
изреци.
9. Одлучујући о жалбама парничних странака,
Кантонални суд је Пресудом број 58 0 Пс 901950 09 Пз 10.
августа 2009. године жалбе странака одбио и оспорену
пресуду потврдио, одлучивши да свака странка сноси своје
трошкове. Осврћући се на апелантове жалбене наводе којим
је указао да му је било онемогућено да расправља пред
судом Кантонални суд је, између осталог, навео да је
првостепени суд примио поднесак апелантових пуномоћника
којим су тражили одгоду рочишта, па како од суда нису
примили одлуку да је захтјеву удовољено, основано су могли
да очекују да захтјеву није удовољено и да ће се расправа
спровести, па су стога морали да приступе рочишту и
отклоне штетне посљедице свог недоласка на рочишта.
Према оцјени Кантоналног суда, на тај начин су могли да
имају сазнања о току расправе и самим тим имали би
могућност да стављају приговоре и предлоге. О осталим
апелантовим приговорима Кантонални суд се исцпрно
изјаснио на странама од 4. до 7. оспорене пресуде.
10. Врховни суд је, одлучујући о ревизијама парничних
странака, Пресудом број 58 0 Пс 901950 09 Рев од 6. априла
2010. године ревизије одбио. Врховни суд је у образложењу
поновио чињенична утврђења нижестепених судова,
сматрајући да су, супротно наводима ревизија, нижестепени
судови правилно образложили разлоге за побијане правне

Utorak, 26. 11. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

ставове. Врховни суд је оцијенио неоснованим апелантове
приговоре да му је током првостепеног поступка било
ускраћено право да учествује на главној расправи због
чињенице да суд није одложио расправу. У том контексту је
Врховни суд поновио да је расправа била заказана за 9.
децембар 2008. године, на други дан Курбан-бајрама, а да су
апелантови пуномоћници поднеском од 28. новембра 2008.
године тражили опозив рочишта и заказивање новог
термина, што значи да је апелант имао довољно времена да
нађе замјену, јер је Рамазански бајрам у истој календарској
години већ прошао, и да првостепени суд није био дужан да
одлаже расправу, правилно констатујући да није било
процесних препрека за вођење рочишта за главну расправу,
стога је правилно и одбијен предлог за поврат у пређашње
стање. Према оцјени Врховног суда, неоснован је и
апелантов приговор да му није дата могућност да се изјасни
на налаз и мишљење вјештака, будући да је апелант примио
налаз и мишљење вјештака на који се могао писмено
очитовати, а могао је дати и замјенску пуномоћ другом
адвокату који би га заступао пред првостепеним судом.
IV. Апелација
а) Наводи из апелације
11. Апелант сматра да је оспореним одлукама
повријеђено његово право на правично суђење из члана
II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске
конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у
даљњем тексту: Европска конвенција), право на имовину из
члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1
Протокола број 1 уз Европску конвенцију, као и право на
недискриминацију из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине
и члана 14 Европске конвенције. У апелацији се исцрпно
описује хронологија поступка и суштински пресуде се
оспоравају, прије свега, због процесних разлога. Апелант
сматра да му је током поступка било ускраћено право да се
изјасни на налаз и мишљење вјештака, исказе саслушаних
свједока, те да на главној расправи спроведе своје доказе,
будући да суд није одложио рочиште за главну расправу
иако му је то омогућено одредбама члана 47 ЗОР-а. У том
смислу апелант се позива на Одлуку Владе Херцеговачконеретванског кантона од 2. децембра 2008. године којом су 8.
и 9. децембар 2008. године проглашени нерадним данима за
све запослене који се финансирају из буџета. Указује да се
првостепена пресуда није могла да заснује само на налазу и
мишљењу вјештака. Затим, указује да другостепена пресуда
не садржи оцјену свих жалбених навода који су од одлучног
значаја, те да ни пресуда Врховног суда не садржи оцјену у
погледу погрешне примјене материјалног права и повреда
одредаба парничног поступка пред другостепеним судом,
што све наведено указује да је пред наведеним судовима
дошло до екстремне повреде одредаба процесног права а
што је резултирало оспореним одлукама.
b) Одговор на апелацију
12. Врховни суд је у одговору на апелацију навео да је
оспорена пресуда у складу са домаћим процесним и
материјалним законима, одредбама Устава БиХ и Европске
конвенције, те су, према оцјени наведеног суда, апелантови
наводи неосновани.
13. Кантонални суд је у одговору на апелацију истакао
да наведени суд остаје у свему при наводима изнесеним у
оспореној пресуди.
14. У одговору на апелацију Општински суд је поновио
хронологију поступка, истичући да оспореном пресудом
нису повријеђена апелантова права на која се у апелацији
позвао, те да је апелант током поступка искористио сва своја
права како процесне, тако и материјалне природе, а као доказ

Broj 92 - Strana 31

за то су управо оспорене пресуде Кантоналног и Врховног
суда.
15. Тужени је у свом одговору навео да није у
могућности да се изјасни на наводе апелације, будући да му
у том тренутку још увијек није била уручена пресуда
Врховног суда.
V. Релевантни прописи
16. Закон о парничном поступку ("Службене новине
Федерације Босне и Херцеговине" бр. 53/03, 73/05 и 19/06) у
релевантном дијелу гласи:
Ток главне расправе
Члан 97. ст. 1, 2. и 3.
(1) Судија отвара главну расправу и објављује предмет
расправљања.
(2) Послије тога, судија утврђује да ли су дошла сва
позвана лица, па ако нису, провјерава да ли су одсутна лица
уредно позвана и имају ли оправдан разлог за изостанак.
(3) Ако на рочиште за главну расправу без оправданог
разлога не дође тужени, а био је уредно позван, расправа ће
се одржати без његовог присуства.
Члан 111.
(1) Суд може одгодити заказано рочиште за главну
расправу прије његовог одржавања, ако утврди да нису
испуњене законске претпоставке за његово одржавање или
(..).
(2) Суд је дужан, најдоцније осам дана прије
одржавања рочишта, провјерити да ли су испуњени услови
из става 1. овог члана.
(3) Када одгоди рочиште, суд ће о времену одржавања
новог рочишта одмах обавијестити све позване.
Члан 328. став 1.
(1) Ако странка пропусти рочиште или рок за
предузимање неке радње у поступку и усљед тога изгуби
право на предузимање те радње, суд ће тој странци на њен
приједлог допустити да накнадно изврши ту радњу
(повраћај у пређашње стање) ако оцијени да је пропуштања
дошло усљед оправданих разлога који се нису могли
предвидјети нити избјећи.
Члан 333. став 2.
(2) Против рјешења којим се одбија приједлог за
повраћај у пређашње стање није дозвољена посебна
жалба,(..)
17. Закон о раду ("Службене новине Федерације Босне
и Херцеговине" бр. 43/99, 32/00 и 29/03) у релевантном
дијелу гласи:
Члан 47. ст. 1. и 2.
(1) Послодавац може запосленику, на његов захтјев,
одборити одсуство са рада без накнаде плаће - неплаћено
одсуство.
(2) Изузетно, послодавац је дужан омогућити
запосленику одсуство до четири радна дана у једној
календарској години, ради задовољавања његових вјерских
односно традицијских потреба, с тим да се одсуство од два
дана користи уз накнаду плаће – плаћено одсуство.
VI. Допустивост
18. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и
Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону
надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када
она постану предмет спора због пресуде било којег суда у
Босни и Херцеговини.
19. У складу са чланом 16 став 1 Правила Уставног
суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су
против пресуде, односно одлуке која се њоме побија,

Broj 92 - Strana 32

SLUŽBENI GLASNIK BiH

исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према
закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је
подносилац апелације примио одлуку о посљедњем
дјелотворном правном лијеку којег је користио.
20. У конкретном случају предмет оспоравања
апелацијом је Пресуда Врховног суда број 58 0 Пс 901950 09
Рев од 6. априла 2010. године против које нема других
дјелотворних правних лијекова могућих према закону.
Затим, оспорену пресуду апелант је примио 4. маја 2010.
године а апелација је поднесена 2. јула 2010. године, тј. у
року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила
Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из
члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно
(prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални
разлог због којег апелација није допустива.
21. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне
и Херцеговине, члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда,
Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава
услове у погледу допустивости.
VII. Меритум
22. Апелант побија наведене пресуде, тврдећи да су тим
пресудама повријеђена његова права из члана II/3е) Устава
Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције,
члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1
Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/4 Устава
Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције.
23. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у
релевантном дијелу гласи:
Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају
људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она
обухватају: (…)
е) Право на правичан поступак у грађанским и
кривичним стварима и друга права у вези са кривичним
поступком.
24. Члан 6 Европске конвенције у релевантном дијелу
гласи:
1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза
или основаности било какве кривичне оптужбе против њега,
свако има право на правичну и јавну расправу у разумном
року пред независним и непристрасним, законом
установљеним судом
25. Суштина апелантових навода у погледу кршења
права на правично суђење своди се, углавном, на тврдње о
погрешној примјени материјалног и процесног права, што је
довело до кршења апелантовог права на приступ суду као
једног од сегмената права на правично суђење, јер није
удовољено његовом захтјеву да се одложи рочиште за главну
расправу које је заказано и одржано на други дан вјерског
празника.
26. Уставни суд подсјећа да, према пракси Европског
суда и Уставног суда, задатак ових судова није да
преиспитују закључке редовних судова у погледу
чињеничног стања и примјене материјалног права (види,
Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости
од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01). Наиме,
Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у
процјени чињеница и доказа, већ је, уопштено, задатак
редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су
извели (види, Европски суд, Thomas против Уједињеног
Краљевства, пресуда од 10. маја 2005. године, апликација
број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли су,
евентуално, повријеђена или занемарена уставна права
(право на правично суђење, право на приступ суду, право на
дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона
била, евентуално, произвољна или дискриминациона.

Utorak, 26. 11. 2013.

27. Уставни суд ће се, дакле, изузетно упустити у
испитивање начина на који су надлежни судови утврђивали
чињенице и на тако утврђене чињенице примијенили
позитивно-правне прописе, када је очигледно да је у
одређеном поступку дошло до произвољног поступања
редовног суда како у поступку утврђивања чињеница, тако и
примјене релевантних позитивно-правних прописа (види,
Уставни суд, Одлука број 311/04 од 22. априла 2005. године,
став 26). У контексту наведеног Уставни суд подсјећа и да је
у више својих одлука указао да очигледна произвољност у
примјени релевантних прописа никада не може да води ка
једном правичном поступку (види, Уставни суд, Одлука број
АП 1293/05 од 12. септембра 2006. године, тачка 25 и даље).
Имајући у виду наведено, Уставни суд ће у конкретном
случају, с обзиром на питања која апелант проблематизује,
испитати да ли су оспорене одлуке засноване на
произвољној примјени материјалног и процесног права.
28. У конкретном случају Уставни суд запажа да је
апелант благовремено поднесеним писменим захтјевом
(осам дана прије одржавања рочишта) затражио од
Општинског суда да одложи рочиште за главну расправу
заказано за други дан вјерског празника. Пошто првостепени
суд није сматрао оправданим разлог који је апелант у
захтјеву за одгоду рочишта навео, главна расправа је
одржана без апелантовог присуства. Одлучујући о
апелантовом предлогу за поврат у пређашње стање,
Општински суд је предлог одбио уз образложење да разлози
које је апелант навео у предлогу за поврат у пређашње стање
не спадају у круг оправданих разлога.
29. У вези с наведеним Уставни суд, као прво, запажа
да одредбама ЗПП није прецизирано који су то разлози који
би за суд били оправдани да би се удовољило захтјеву за
одгоду рочишта, односно да је дискреционо право суда да о
томе одлучи. Стога се у конкретном случају поставља
питање да ли околност да је рочиште за главну расправу
заказано за други дан вјерског празника, на шта је апелант
писменим поднеском (благовремено) указао суду, тражећи
одгоду рочишта, представља оправдан разлог за одгоду
рочишта.
30. Полазећи од одредаба члана 47 ЗОР-а, које је имао у
виду Општински суд приликом разматрања захтјева,
Уставни суд запажа да из цитиране одредбе, између осталог,
произилази да је послодавац дужан да запосленику,
изузетно, на његов захтјев, омогући одсуство до четири
радна дана у једној календарској години ради задовољавања
његових вјерских, односно традицијских потреба, с тим да
се одсуство од два дана користи уз накнаду плате – плаћено
одсуство. Дакле, Уставни суд уочава да су одредбама ЗОР-а
у сврху задовољавања вјерских и традицијских потреба
запосленика предвиђена четири радна дана, два плаћена,
како је правилно навео Општински суд у рјешењу којим је
одбио захтјев за поврат у пређашње стање (види тачку 8 ове
одлуке), али и два неплаћена дана, што је првостепени суд
(укључујући и Кантонални и Врховни суд који су се поводом
жалбе, односно апелантове ревизије очитовали о овим
приговорима на којима је апелант истрајавао током
поступка, јер у смислу одредбе члана 333 став 2 ЗПП, није
имао право на жалбу против рјешења од 8. априла 2009.
године, види тач. 9 и 10 ове одлуке) пропустио да истакне.
Слиједећи наведену одредбу, коју је и апелант имао у виду
приликом подношења захтјева за одгоду рочишта, Уставни
суд не може да прихвати образложење које је Општински
суд у том правцу дао одбијајући апелантов предлог за поврат
у пређашње стање.
31. Наиме, Уставни суд прихвата чињеницу да
Општински суд, у моменту заказивања рочишта, није знао да

Utorak, 26. 11. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

9. децембар 2008. године, када је било заказано рочиште за
главну расправу, пада на други дан Курбан-бајрама (који се
традиционално обиљежава четири дана). Међутим, Уставни
суд не може да прихвати чињеницу да Општински суд
захтјев за одгоду рочишта није уважио иако је за ту околност
сазнао 1. децембра 2008. године (благовремено, у смислу
одредбе члана 111 став 2 ЗОР-а) када је запримио апелантов
захтјев.
32. Према оцјени Уставног суда, разлог који је апелант
навео у захтјеву за одгоду рочишта од Општинског суда, а
затим и од Кантоналног и Врховног суда, требало је да буде
препознат као оправдан тим прије што је у одредбама члана
47 ЗОР-а (коју су редовни судови селективно цитирали) имао
упориште да удовољи апелантовом захтјеву. Осим тога,
Уставни суд подсјећа да Босна и Херцеговина, као
мултикултурална и мултиетничка заједница, мора да његује
дух толеранције и уважавања културних и традицијских
особености својих народа. Управо наведено, као темељна
вриједност једног мултикултурног друштва као што је Босна
и Херцеговина, према оцјени Уставног суда, такође би
требало да послужи као упориште редовним судовима да
прихвате апелантов захтјев у ситуацији када процесним
законом није прецизирано који су то оправдани разлози за
одгоду рочишта. Према оцјени Уставног суда, у конкретном
случају се заиста и радило о оправданом захтјеву којем је
требало бити удовољено.
33. С обзиром на све наведено, Уставни суд закључује
да је у конкретном случају повријеђено апелантово право на
приступ суду као сегменту права на правично суђење из
члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1
Европске конвенције.
Остали наводи
34. Апелант у апелацији истиче да му је оспореним
пресудама повријеђено и право на имовину из члана II/3к)
Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз
Европску конвенцију, као и право на недискириминацију из
члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске
конвенције. С обзиром на то да је Уставни суд у претходним
тачкама ове одлуке утврдио да је дошло до повреде права на
правично суђење, Уставни суд сматра да није потребно
посебно разматрати остале апелантове наводе у вези са
кршењем права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и
Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску
конвенцију и права на недискриминацију из члана II/4
Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске
конвенције, између осталог, и због тога што апелант наводе о
кршењу наведених права није ничим посебно образложио.
VIII. Закључак
35. Уставни суд закључује да је дошло до кршења
апелантовог права на приступ суду као сегменту права на
правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине
и члана 6 став 1 Европске конвенције када апелантов захтјев
за одгоду рочишта, који је заказан за други дан вјерског
празника, није, у оквиру дискреционих овлашћења
Општинског суда, препознат као оправдан, јер се, његујући
темељне вриједности једног мултикултурног друштва, о
чему су редовни судови морали да воде рачуна, у
конкретном случају заиста радило о оправданом захтјеву за
одгоду рочишта.
36. На основу члана 61 ст. 1 и 2 и члана 64 став 1
Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у
диспозитиву ове одлуке.

Broj 92 - Strana 33

37. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине,
одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.
Предсједница
Уставног суда Босне и Херцеговине
Валерија Галић, с. р.

1214

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudija, u
predmetu broj AP 2324/12, rješavajući apelaciju Rajka
Šalabalije, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine,
člana 59. stav 2. alineja 2, te člana 61. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog
suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i
Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:
Valerija Galić, predsjednica
Miodrag Simović, potpredsjednik
Seada Palavrić, potpredsjednica
Mato Tadić, sudija
Mirsad Ćeman, sudija
na sjednici održanoj 9. oktobra 2013. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU

Usvaja se apelacija Rajka Šalabalije.
Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz člana
II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske
konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u odnosu
na donošenje odluke u razumnom roku u izvršnom postupku koji
se vodi pred Osnovnim sudom u Prijedoru pod brojem I 77 0 I
025907 10 I.
Nalaže se Osnovnom sudu u Prijedoru da, po hitnom
postupku, okonča rad u predmetu broj I 77 0 I 025907 10 I u
skladu s članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6.
stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih
sloboda.
Nalaže se Osnovnom sudu u Prijedoru da, u skladu s
članom 74. stav 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u
roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke obavijesti
Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem
izvršenja ove odluke.
Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i
Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i
Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i
"Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".
OBRAZLOŽENJE
I. Uvod
1. Rajko Šalabalija (u daljnjem tekstu: apelant) iz Prijedora,
kojeg zastupa Udruženje za zaštitu prava u oblasti zaposlenja i
socijalnog osiguranja "Diskriminacija je zabranjena" iz Banje
Luke, podnio je 18. juna 2012. godine apelaciju Ustavnom sudu
Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) zbog
dužine trajanja izvršnog postupka pred Osnovnim sudom u
Prijedoru (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) u predmetu broj I 77 0
I 025907 10 I.
II. Postupak pred Ustavnim sudom
2. Na osnovu člana 22. stav 1. Pravila Ustavnog suda, od
Osnovnog suda je zatraženo 13. decembra 2012. godine i 14.
augusta 2013. godine da dostavi odgovor na apelaciju.
3. Osnovni sud je dostavio odgovore na apelaciju 24.
decembra 2012. godine i 20. augusta 2013. godine.
4. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda,
odgovor na apelaciju dostavljen je podnosiocu apelacije 17.
januara 2013. godine.

Broj 92 - Strana 34

SLUŽBENI GLASNIK BiH

III. Činjenično stanje
5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda
i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na
sljedeći način.
6. Presudom Osnovnog suda broj 77 0 P 010977 09 P od
11. februara 2010. godine, koja je djelimično izmijenjena
Presudom Okružnog suda u Banjoj Luci (u daljnjem tekstu:
Okružni sud) broj 77 0 P 010977 10 Gz od 20. augusta 2010.
godine, obavezan je tuženi, ranije "Novi rudnici Ljubija" d.o.o.
Prijedor, kasnije "Mittal rudnici Prijedor" d.o.o. Prijedor, te
konačno, "ArcelorMittal" Prijedor (u daljnjem tekstu: izvršenik)
da isplati apelantu na ime neisplaćenih plaća iznose pobliže
navedene u izreci prvostepene presude, sve sa zakonskom
zateznom kamatom, kao i da mu na dosuđene iznose uplati
doprinose kod Fonda PIO RS i da ih registruje u M-4 obrascu.
Izvršeniku je također naloženo da apelantu naknadi troškove
postupka u ukupnom iznosu od 900,00 KM.
7. Apelant je 25. oktobra 2010. godine podnio Osnovnom
sudu prijedlog za izvršenje, na osnovu pravosnažne Presude
Osnovnog suda broj 77 0 P 010977 09 P od 11. februara 2010.
godine i Presude Okružnog suda broj 77 0 P 010977 10 Gz od 20.
augusta 2010. godine, protiv izvršenika, predlažući izvršenje
pljenidbom izvršenikovih novčanih sredstava i prenosom na
apelantov račun.
8. Osnovni sud je Rješenjem o izvršenju broj I 77 0 I
025907 10 I od 15. aprila 2011. godine odredio predloženo
izvršenje.
9. Apelant je podnescima od 17. juna, 23. novembra 2011.
godine i 22. maja 2012. godine urgirao kod Osnovnog suda da
postupi u skladu s važećim propisima.
10. Iz stanja spisa proizlazi da je izvršenik 19. maja 2011.
godine izjavio prigovor protiv rješenja o izvršenju, na koji je
apelant 17. juna 2011. godine dostavio odgovor Osnovnom sudu.
11. Rješenjem Osnovnog suda od 17. decembra 2012.
godine odbijen je izvršenikov prigovor kao neosnovan.
12. Iz stanja spisa, također, proizlazi da je "Raiffeisen
bank", Glavna filijala Banja Luka (u daljnjem tekstu: banka), 21.
decembra 2012. godine obavijestila Osnovni sud da je Rješenje o
izvršenju broj I 77 0 I 025907 10 I od 18. decembra 2012. godine,
kojim je naloženo banci da izvrši prenos izvršenikovih novčanih
sredstava u korist apelanta kao tražioca izvršenja, izvršeno u
cijelosti 21. decembra 2012. godine.
13. Apelant je podneskom od 25. januara 2013. godine
obavijestio Osnovni sud da izvršnik nije postupio u skladu s
Rješenjem Osnovnog suda broj I 77 0 I 025907 10 I od 15. aprila
2011. godine, jer na pripadajuće isplaćene plaće za period od
novembra 2004. godine do 10. septembra 2005. godine nije
uplatio doprinose za penziono i invalidsko osiguranje niti te
podatke evidentirao u Jedinstveni sistem registracije kontrole i
naplate doprinosa u Poreskoj upravi RS-a. S obzirom na
navedeno, apelant je predložio da Osnovni sud izvršeniku izrekne
novčanu kaznu u skladu sa zakonom, pod prijetnjom ponovnog
izricanja novčane kazne u slučaju ako izvršenik ne postupi po
ponovljenom nalogu suda.
14. Osnovni sud je dopisom od 22. februara 2013. godine
tražio informacije od izvršenika, pozivajući ga da u roku od 15
dana dostavi dokaz o izvršenoj uplati.
15. Izvršenik je 11. marta 2013. godine obavijestio Osnovni
sud da je postupio po navedenom rješenju o izvršenju od 15.
aprila 2011. godine, te je u prilogu dostavio dokaze o uplati
poreza i doprinosa obračunatih na iznose plaća u skladu s
presudom Osnovnog suda od 11. februara 2010. godine i
presudom Okružnog suda od 30. augusta 2010. godine.
16. Osnovni sud je dopisom od 27. marta 2013. godine
apelantu dostavio pismeno izvršenika od 11. marta 2013. godine
s prilozima.

Utorak, 26. 11. 2013.

17. Apelant je dopisom od 22. aprila 2013. godine
obavijestio Osnovni sud da nema dokaza da je izvršenik postupio
u skladu s rješenjem Osnovnog suda od 15. aprila 2011. godine.
Naime, apelant je istaknuo da u njegovu radnu knjižicu nije
evidentirano zaposlenje od 6. marta 2005. godine do 10.
septembra 2005. godine, kao ni u Jedinstveni sistem registracije,
kontrole i naplate doprinosa u Poreskoj upravi RS i matičnoj
evidenciji Fonda PIO. Osim toga, apelant je naveo da nisu
evidentirane ni isplaćene plaće od novembra 2004. godine do 10.
septembra 2005. godine. Također, apelant je istaknuo da se
isplata pripadajuće zakonske kamate ne može provjeriti jer mu
nije dostavljen obračun zakonske zatezne kamate. S obzirom na
navedeno, apelant je predložio da Osnovni sud izvršeniku izrekne
novčanu kaznu u skladu sa zakonom, pod prijetnjom ponovnog
izricanja novčane kazne u slučaju ako izvršenik ne postupi po
ponovljenom nalogu suda.
18. Prema stanju spisa, izvršni postupak je u toku.
IV. Apelacija
a) Navodi iz apelacije
19. Apelant smatra da mu je u izvršnom postupku
povrijeđeno pravo na "suđenje u razumnom roku" kao segment
prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i
Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu
ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska
konvencija), te pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i
Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.
Apelant je ukratko iznio hronologiju postupka, istaknuvši da je
propustom nižestepenih sudova da u razumnom roku odluče o
apelantovoj tužbi od 25. marta 2005. godine i u razumnom roku
prinudnim putem izvrše izvršne sudske odluke, došlo do povrede
prava na pravično suđenje i prava na imovinu. Apelant je
predložio da Ustavni sud naloži Osnovnom sudu da u razumnom
roku izvrši presude Osnovnog suda od 11. februara 2010. godine
i Okružnog suda od 30. augusta 2010. godine, kao i da mu
naknadi nematerijalnu štetu.
b) Odgovor na apelaciju
20. U odgovoru na apelaciju od 24. decembra 2012. godine
Osnovni sud je kratko naveo hronologiju predmeta, istaknuvši da
se po spisu redovno postupa, da ne stoje navodi o dužini trajanja
postupka kako je navedeno u apelaciji, te je na osnovu svega
predložio da Ustavni sud apelaciju odbije kao neosnovаnu.
Osnovni sud je u odgovoru na apelaciju od 20. augusta 2013.
godine dostavio više podnesaka apelanta, izvršenika i suda koji
su detaljnije iznijeti u činjeničnom dijelu odluke, ali se nije
očitovao na navode o dužini postupka.
V. Relevantni propisi
21. Zakon o izvršnom postupku ("Službeni glasnik
Republike Srpske" br. 59/03, 85/03, 64/05, 118/07, 29/10 i 57/12)
u relevantnom dijelu glasi:
Član 5.
Hitnost i redoslijed postupanja
U postupku izvršenja sud je dužan da postupa hitno.
Sud je dužan da predmete uzima u rad redom kako ih je
primio, osim ako priroda potraživanja ili posebne okolnosti
zahtijevaju da se postupi drukčije.
Član 15.
Rokovi za postupanje
Sud je po pravilu dužan da o prijedlogu za izvršenje odluči
u roku od osam dana, a o prigovoru u roku od 15 dana od dana
ispunjavanja uvjeta da se o prigovoru odluči.

Utorak, 26. 11. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Član 64.
Dovršenje izvršenja
Postupak izvršenja smatra se završenim pravosnažnošću
odluke o odbacivanju ili odbijanju izvršnog prijedloga,
provođenjem izvršne radnje kojom se izvršenje dovršava ili
obustavom izvršenja.
VI. Dopustivost
22. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine
Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja
su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog
presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.
23. U skladu s članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv
presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi
djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se
podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije
primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg
je koristio.
24. U skladu s članom 16. stav 3. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud može iznimno razmatrati apelaciju i kada nema
odluke nadležnog suda ukoliko apelacija ukazuje na ozbiljna
kršenja prava i osnovnih sloboda koja štite Ustav Bosne i
Hercegovine ili međunarodni dokumenti koji se primjenjuju u
Bosni i Hercegovini.
25. Apelant se obratio Ustavnom sudu zbog činjenice da
izvršni postupak povodom njegovog prijedloga za izvršenje
pravosnažne presude, u smislu člana II/3.e) Ustava Bosne i
Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, traje
nerazumno dugo.
26. S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da je
apelacija u ovom dijelu, u smislu člana 16. stav 3. Pravila
Ustavnog suda, dopustiva u odnosu na donošenje odluke u
razumnom roku kao jednom od aspekata prava na pravično
suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6.
stav 1. Evropske konvencije. Konačno, apelacija u ovom dijelu
ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda,
zato što nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki
drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.
VII. Meritum
27. Apelant smatra da mu je zbog dužine trajanja izvršnog
postupka povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e)
Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske
konvencije, kao i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne
i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku
konvenciju.
Pravo na pravično suđenje
28. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom
dijelu glasi:
Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska
prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje:
e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim
stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom.
29. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom
dijelu glasi:
1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili
osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima
pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku
pred nezavisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom.
[…]
30. Ustavni sud prvenstveno smatra da je neophodno
podsjetiti da su apelanti, u smislu člana 19. stav 5. Pravila
Ustavnog suda, dužni obavijestiti Ustavni sud o svim
promjenama pravnog i činjeničnog stanja u vezi s apelacijom,
koje su se desile nakon podnošenja apelacije. Međutim, Ustavni

Broj 92 - Strana 35

sud ukazuje da u konkretnom slučaju apelant nije obavijestio
Ustavni sud da li je u međuvremenu Osnovni sud okončao izvršni
postupak. S obzirom na navedeno Ustavni sud će, rukovodeći se
odredbom člana 32. Pravila Ustavnog suda, dužinu postupka
cijeniti isključivo prema apelantovim navodima i raspoloživim
dokazima iz spisa.
Period koji se uzima u obzir
31. Ustavni sud zapaža da je apelant 25. oktobra 2010.
godine pokrenuo izvršni postupak i da taj postupak, prema stanju
spisa, još uvijek nije okončan. Dakle, relevantan period koji
Ustavni sud treba uzeti pri ocjeni dužine postupka jeste dvije
godina i 11 mjeseci.
Analiza razumnosti trajanja postupka
32. U konkretnom slučaju se radi o izvršnom postupku koji
je apelant pokrenuo radi izvršenja pravosnažne i izvršne presude.
S obzirom na vrstu i prirodu konkretne pravne stvari (pljenidba
izvršenikovih novčanih sredstava i prenos na apelantov račun),
Ustavni sud smatra da se konkretan predmet ne može smatrati
posebno složenim.
33. Što se tiče ponašanja redovnog suda, Ustavni sud
zapaža da Osnovni sud ni nakon dvije godina i 11 mjeseci nije
okončao izvršni postupak. U vezi s tim, Ustavni sud ponavlja da
u izvršnom postupku, zbog same njegove prirode, treba postupati
hitno (vidi Evropski sud, Comingersoll S.A. protiv Portugala,
stav 23, 2000. godina), što je i regulirano članom 5. ZIP-a.
Ocjenjujući ponašanje Osnovnog suda, Ustavni sud zapaža da je
Osnovni sud, nakon više od pet mjeseci od prijema prijedloga za
izvršenje, odredio predloženo izvršenje. Ustavni sud primjećuje
da je nakon toga izvršenik 19. maja 2011. godine izjavio prigovor
protiv rješenja o izvršenju, pa je Osnovni sud donio rješenje od
17. decembra 2011. godine kojim je odbio izvršenikov prigovor
kao neosnovan (nakon sedam mjeseci). Dalje, Ustavni sud
primjećuje da je Osnovni sud to rješenje dostavio banci s
instrukcijom o postupanju s izvršenikovim rezerviranim
sredstvima, ali da, prema stanju u spisu, rješenje nije još uvijek
realizirano. U svojim odgovorima na apelaciju Osnovni sud je
naveo da ne stoje navodi o dužini trajanja postupka kako je
navedeno u apelaciji, te je na osnovu svega predložio da Ustavni
sud apelaciju odbije kao neosnovanu. Međutim, iz stanja spisa
proizlazi da je apelant dopisom od 22. aprila 2013. godine
obavijestio Osnovni sud da izvršenik nije postupio u skladu s
rješenjem suda od 15. aprila 2011. godine. Imajući u vidu
navedeno, Ustavni sud podsjeća na to da se, u skladu s članom
64. ZIP-a, izvršni postupak smatra dovršenim pravosnažnošću
odluke o odbacivanju ili odbijanju izvršnog prijedloga,
provođenjem izvršne radnje kojom se izvršenje dovršava ili
obustavom izvršenja. Iz navedenog Ustavni sud zaključuje da
radnje koje je preduzeo Osnovni sud nisu rezultirale
"provođenjem izvršne radnje kojom se izvršenje dovršava" u
smislu člana 64. ZIP-a, te da nakon donošenja rješenja o
izvršenju od 15. aprila 2011. godine, odnosno dostavljanja
rješenja o izvršenju banci Osnovni sud nije preduzeo bilo koju
radnju s ciljem da okonča postupak u smislu odredaba člana 64.
ZIP-a, za što nije ponudio razumno opravdanje. S druge strane,
Ustavni sud smatra da apelant nije doprinio dužini postupka u
konkretnom slučaju, uočavajući da je apelant svojim dopisima
Osnovnom sudu pokušavao da ostvari što hitnije rješavanje
predmeta.
34. Ocjenjujući sve navedeno, Ustavni sud smatra da je
apelantu povrijeđeno pravo na pravično suđenje u razumnom
roku iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1.
Evropske konvencije, jer Osnovni sud, i uz činjenicu da izvršni
postupak traje dvije godine i 11 mjeseci, nije dovršio izvršni
postupak u smislu relevantnih odredaba ZIP-a i koji pritom nije

Broj 92 - Strana 36

SLUŽBENI GLASNIK BiH

naveo razloge koji bi se mogli smatrati razumnim i objektivnim
opravdanjem za ovako dugo trajanje izvršnog postupka.
Pitanje naknade nematerijalne štete
35. U smislu člana 76. stav 2. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud izuzetno, na zahtjev apelanata, može odrediti
naknadu nematerijalne štete. Međutim, Ustavni sud podsjeća na
to da, za razliku od postupka pred redovnim sudovima, naknadu
nematerijalne štete određuje u posebnim slučajevima kršenja
zagarantiranih ljudskih prava i osnovnih sloboda.
36. Uzimajući u obzir sve relevantne okolnosti predmeta,
Ustavni sud smatra da je odgovarajuća satisfakcija za apelanta
odluka kojom se utvrđuje kršenje ustavnih prava i nalog da se
postupak okonča bez daljnjeg odlaganja.
Ostali navodi
37. S obzirom na zaključak Ustavnog suda u vezi s članom
II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske
konvencije, te činjenicu da se navodi o povredi ostalih segmenata
prava na pravično suđenje i prava na imovinu zasnivaju na
navodima o nerazumno dugom trajanju postupka, Ustavni sud
smatra da nije potrebno posebno razmatrati apelantove navode u
odnosu na ostale aspekte prava na pravično suđenje, te u odnosu
na pravo na imovinu.
VIII. Zaključak
38. Ustavni sud zaključuje da postoji povreda prava na
pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i
člana 6. stav 1. Evropske konvencije u odnosu na "donošenje
odluke u razumnom roku" u situaciji kada Osnovni sud nije
okončao izvršni postupak ni nakon dvije godine i 11 mjeseci
premda se izvršni postupak, prema izričitoj zakonskoj odredbi,
smatra hitnim, pri čemu apelant svojim ponašanjem nije utjecao
na dužinu postupka, te kad se takvo neopravdano trajanje
izvršnog postupka može pripisati isključivo ponašanju
prvostepenog suda.
39. Na osnovu člana 61. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.
40. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke
Ustavnog suda su konačne i obavezujuće.
Predsjednica
Ustavnog suda Bosne i Hercegovine
Valerija Galić, s. r.
Ustavni sud Bosne i Hercegovine je u Vijeću od pet sudaca,
u predmetu broj AP 2324/12, rješavajući apelaciju Rajka
Šalabalije, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i
Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2, te članka 61. st. 1. i
2. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik
Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:
Valerija Galić, predsjednica
Miodrag Simović, dopredsjednik
Seada Palavrić, dopredsjednica
Mato Tadić, sudac
Mirsad Ćeman, sudac
na sjednici održanoj 9. listopada 2013. godine donio

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU

Usvaja se apelacija Rajka Šalabalije.
Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz članka
II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1.
Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda
u odnosu na donošenje odluke u razumnom roku u izvršnom
postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Prijedoru pod
brojem I 77 0 I 025907 10 I.

Utorak, 26. 11. 2013.

Nalaže se Osnovnom sudu u Prijedoru da, po žurnom
postupku, okonča rad u predmetu broj I 77 0 I 025907 10 I
sukladno članku II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6.
stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i
temeljnih sloboda.
Nalaže se Osnovnom sudu u Prijedoru da, sukladno članku
74. stavak 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku
od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni
sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja
ove odluke.
Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i
Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i
Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i
"Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".
OBRAZLOŽENJE
I. Uvod
1. Rajko Šalabalija (u daljnjem tekstu: apelant) iz Prijedora,
kojega zastupa Udruženje za zaštitu prava u oblasti zaposlenja i
socijalnog osiguranja "Diskriminacija je zabranjena" iz
Banjaluke, je 18. lipnja 2012. godine podnio apelaciju Ustavnom
sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) zbog
duljine trajanja izvršnog postupka pred Osnovnim sudom u
Prijedoru (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) u predmetu broj I 77 0
I 025907 10 I.
II. Postupak pred Ustavnim sudom
2. Na temelju članka 22. stavak 1. Pravila Ustavnog suda,
od Osnovnog suda je zatraženo 13. prosinca 2012. godine i 14.
kolovoza 2013. godine da dostavi odgovor na apelaciju.
3. Osnovni sud je dostavio odgovore na apelaciju 24.
prosinca 2012. godine i 20. kolovoza 2013. godine.
4. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda,
odgovor na apelaciju je dostavljen podnositelju apelacije 17.
siječnja 2013. godine.
III. Činjenično stanje
5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda
i dokumenata podastrtih Ustavnom sudu mogu se sumirati na
sljedeći način.
6. Presudom Osnovnog suda broj 77 0 P 010977 09 P od
11. veljače 2010. godine, koja je djelomično izmijenjena
Presudom Okružnog suda u Banjaluci (u daljnjem tekstu:
Okružni sud) broj 77 0 P 010977 10 Gz od 20. kolovoza 2010.
godine, obvezan je tuženi, ranije "Novi rudnici Ljubija" d.o.o.
Prijedor, kasnije "Mittal rudnici Prijedor" d.o.o. Prijedor, te
konačno, "ArcelorMittal" Prijedor (u daljnjem tekstu: izvršenik)
da isplati apelantu na ime neisplaćenih plaća iznose pobliže
navedene u izreci prvostupanjske presude, sve sa zakonskom
zateznom kamatom, kao i da mu na dosuđene iznose uplati
doprinose kod Fonda MIO RS i da ih registrira u M-4 obrascu.
Izvršeniku je također naloženo da apelantu naknadi troškove
postupka u ukupnom iznosu od 900,00 KM.
7. Apelant je 25. listopada 2010. godine podnio Osnovnom
sudu prijedlog za izvršenje, na temelju pravomoćne Presude
Osnovnog suda broj 77 0 P 010977 09 P od 11. veljače 2010.
godine i Presude Okružnog suda broj 77 0 P 010977 10 Gz od 20.
kolovoza 2010. godine, protiv izvršenika, predlažući izvršenje
ovrhom izvršenikovih novčanih sredstava i prijenosom na
apelantov račun.
8. Osnovni sud je Rješenjem o izvršenju broj I 77 0 I
025907 10 I od 15. travnja 2011. godine odredio predloženo
izvršenje.
9. Apelant je podnescima od 17. lipnja, 23. studenoga 2011.
godine i 22. svibnja 2012. godine urgirao kod Osnovnog suda da
postupi sukladno važećim propisima.

Utorak, 26. 11. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

10. Iz stanja spisa proizlazi da je izvršenik 19. svibnja 2011.
godine izjavio prigovor protiv rješenja o izvršenju, na koji je
apelant 17. lipnja 2011. godine dostavio odgovor Osnovnom
sudu.
11. Rješenjem Osnovnog suda od 17. prosinca 2012. godine
odbijen je izvršenikov prigovor kao neutemeljen.
12. Iz stanja spisa, također, proizlazi da je "Raiffeisen
bank", Glavna podružnica Banjaluka (u daljnjem tekstu: banka),
21. prosinca 2012. godine obavijestila Osnovni sud da je Rješenje
o izvršenju broj I 77 0 I 025907 10 I od 18. prosinca 2012.
godine, kojim je naloženo banci da izvrši prijenos izvršenikovih
novčanih sredstava u korist apelanta kao tražitelja izvršenja,
izvršeno u cijelosti 21. prosinca 2012. godine.
13. Apelant je podneskom od 25. siječnja 2013. godine
obavijestio Osnovni sud da izvršenik nije postupio sukladno
Rješenju Osnovnog suda broj I 77 0 I 025907 10 I od 15. travnja
2011. godine, jer na pripadajuće isplaćene plaće za razdoblje od
studenoga 2004. godine do 10. rujna 2005. godine nije uplatio
doprinose za mirovinsko i invalidsko osiguranje niti te podatke
evidentirao u Jedinstveni sustav registracije kontrole i naplate
doprinosa u Poreznoj upravi RS-a. S obzirom na navedeno,
apelant je predložio da Osnovni sud izvršeniku izrekne novčanu
kaznu sukladno zakonu, pod prijetnjom ponovnoga izricanja
novčane kazne u slučaju ako izvršenik ne postupi po
ponovljenom nalogu suda.
14. Osnovni sud je dopisom od 22. veljače 2013. godine
tražio informacije od izvršenika, pozivajući ga da u roku od 15
dana dostavi dokaz o izvršenoj uplati.
15. Izvršenik je 11. ožujka 2013. godine obavijestio
Osnovni sud da je postupio po navedenom rješenju o izvršenju od
15. travnja 2011. godine, te je u prilogu dostavio dokaze o uplati
poreza i doprinosa obračunatih na iznose plaća sukladno presudi
Osnovnog suda od 11. veljače 2010. godine i presudi Okružnog
suda od 30. kolovoza 2010. godine.
16. Osnovni sud je dopisom od 27. ožujka 2013. godine
apelantu dostavio pismeno izvršenika od 11. ožujka 2013. godine
s prilozima.
17. Apelant je dopisom od 22. travnja 2013. godine
obavijestio Osnovni sud da nema dokaza da je izvršenik postupio
sukladno rješenju Osnovnog suda od 15. travnja 2011. godine.
Naime, apelant je istaknuo kako u njegovu radnu knjižicu nije
evidentirano zaposlenje od 6. ožujka 2005. godine do 10. rujna
2005. godine, kao ni u Jedinstveni sustav registracije, kontrole i
naplate doprinosa u Poreznoj upravi RS i matičnoj evidenciji
Fonda MIO. Osim toga, apelant je naveo kako nisu evidentirane
ni isplaćene plaće od studenoga 2004. godine do 10. rujna 2005.
godine. Također, apelant je istaknuo kako se isplata pripadajuće
zakonske kamate ne može provjeriti jer mu nije dostavljen
obračun zakonske zatezne kamate. S obzirom na navedeno,
apelant je predložio da Osnovni sud izvršeniku izrekne novčanu
kaznu sukladno zakonu, pod prijetnjom ponovnoga izricanja
novčane kazne u slučaju ako izvršenik ne postupi po
ponovljenom nalogu suda.
18. Prema stanju spisa, izvršni postupak je u tijeku.
IV. Apelacija
a) Navodi iz apelacije
19. Apelant smatra da mu je u izvršnom postupku
povrijeđeno pravo na "suđenje u razumnom roku" kao segment
prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i
Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu
ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska
konvencija), te pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne
i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku
konvenciju. Apelant je ukratko iznio kronologiju postupka,
istaknuvši da je propustom nižestupanjskih sudova da u

Broj 92 - Strana 37

razumnom roku odluče o apelantovoj tužbi od 25. ožujka 2005.
godine i u razumnom roku prinudnim putem izvrše izvršne
sudske odluke, došlo do povrede prava na pravično suđenje i
prava na imovinu. Apelant je predložio da Ustavni sud naloži
Osnovnom sudu da u razumnom roku izvrši presude Osnovnog
suda od 11. veljače 2010. godine i Okružnog suda od 30.
kolovoza 2010. godine, kao i da mu naknadi nematerijalnu štetu.
b) Odgovor na apelaciju
20. U odgovoru na apelaciju od 24. prosinca 2012. godine
Osnovni sud je kratko naveo kronologiju predmeta, istaknuvši da
se po spisu redovito postupa, da ne stoje navodi o duljini trajanja
postupka kako je navedeno u apelaciji, te je na temelju svega
predložio da Ustavni sud apelaciju odbije kao neutemeljenu.
Osnovni sud je u odgovoru na apelaciju od 20. kolovoza 2013.
godine dostavio više podnesaka apelanta, izvršenika i suda koji
su detaljnije iznijeti u činjeničnom dijelu odluke, ali se nije
očitovao na navode o duljini postupka.
V. Relevantni propisi
21. Zakon o izvršnom postupku ("Službeni glasnik
Republike Srpske" br. 59/03, 85/03, 64/05, 118/07, 29/10 i 57/12)
u relevantnom dijelu glasi:
Član 5.
Žurnost i redoslijed postupanja
U postupku izvršenja sud je dužan da postupa žurno.
Sud je dužan da predmete uzima u rad redom kako ih je
primio, osim ako priroda potraživanja ili posebne okolnosti
zahtijevaju da se postupi drukčije.
Član 15.
Rokovi za postupanje
Sud je po pravilu dužan da o prijedlogu za izvršenje odluči
u roku od osam dana, a o prigovoru u roku od 15 dana od dana
ispunjavanja uvjeta da se o prigovoru odluči.
Član 64.
Dovršenje izvršenja
Postupak izvršenja smatra se završenim pravomoćnošću
odluke o odbacivanju ili odbijanju izvršnog prijedloga,
provođenjem izvršne radnje kojom se izvršenje dovršava ili
obustavom izvršenja.
VI. Dopustivost
22. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine
Ustavni sud, također, ima prizivnu nadležnost u pitanjima koja su
sadržana u ovome ustavu kada ona postanu predmetom spora
zbog presude bilo kojega suda u Bosni i Hercegovini.
23. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv
presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi
učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese
u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio
odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojega je
koristio.
24. Sukladno članku 16. stavak 3. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud može iznimno razmatrati apelaciju i kada nema
odluke nadležnog suda ukoliko apelacija ukazuje na ozbiljna
kršenja prava i temeljnih sloboda koja štite Ustav Bosne i
Hercegovine ili međunarodni dokumenti koji se primjenjuju u
Bosni i Hercegovini.
25. Apelant se obratio Ustavnom sudu zbog činjenice da
izvršni postupak povodom njegovog prijedloga za izvršenje
pravomoćne presude, u smislu članka II/3.(e) Ustava Bosne i
Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, traje
nerazumno dugo.
26. S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da je
apelacija u ovome dijelu, u smislu članka 16. stavak 3. Pravila

Broj 92 - Strana 38

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Ustavnog suda, dopustiva u odnosu na donošenje odluke u
razumnom roku kao jednom od aspekata prava na pravično
suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6.
stavak 1. Europske konvencije. Konačno, apelacija u ovom dijelu
ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda,
zato što nije očigledno (prima facie) neutemeljena, niti postoji
neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.
VII. Meritum
27. Apelant smatra da mu je zbog duljine trajanja izvršnog
postupka povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e)
Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske
konvencije, kao i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava
Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku
konvenciju.
Pravo na pravično suđenje
28. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom
dijelu glasi:
Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska
prava i temeljne slobode ovog članka, stavak 2., što uključuje:
(e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim
stvarima i druga prava vezana za krivične postupke.
29. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom
dijelu glasi:
1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili
utemeljenosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima
pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku
pred nezavisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom.
[…]
30. Ustavni sud prvenstveno smatra kako je nužno
podsjetiti da su apelanti, u smislu članka 19. stavak 5. Pravila
Ustavnog suda, dužni obavijestiti Ustavni sud o svim
promjenama pravnog i činjeničnog stanja u svezi s apelacijom,
koje su se desile nakon podnošenja apelacije. Međutim, Ustavni
sud ukazuje kako u konkretnom slučaju apelant nije obavijestio
Ustavni sud je li u međuvremenu Osnovni sud okončao izvršni
postupak. S obzirom na navedeno Ustavni sud će, rukovodeći se
odredbom članka 32. Pravila Ustavnog suda, duljinu postupka
cijeniti isključivo prema apelantovim navodima i raspoloživim
dokazima iz spisa.
Period koji se uzima u obzir
31. Ustavni sud opaža kako je apelant 25. listopada 2010.
godine pokrenuo izvršni postupak i taj postupak, prema stanju
spisa, još uvijek nije okončan. Dakle, relevantno razdoblje koje
Ustavni sud treba uzeti pri ocjeni duljine postupka jeste dvije
godine i 11 mjeseci.
Analiza razumnosti trajanja postupka
32. U konkretnom slučaju se radi o izvršnom postupku koji
je apelant pokrenuo radi izvršenja pravomoćne i izvršne presude.
S obzirom na vrstu i prirodu konkretne pravne stvari (ovrha
izvršenikovih novčanih sredstava i prijenos na apelantov račun),
Ustavni sud smatra da se konkretan predmet ne može smatrati
posebice složenim.
33. Što se tiče ponašanja redovitoga suda, Ustavni sud
opaža kako Osnovni sud ni nakon dvije godina i 11 mjeseci nije
okončao izvršni postupak. U svezi s tim, Ustavni sud ponavlja
kako u izvršnom postupku, zbog same njegove prirode, treba
postupati žurno (vidi Europski sud, Comingersoll S.A. protiv
Portugala, stavak 23, 2000. godina), što je i regulirano člankom
5. ZIP-a. Ocjenjujući ponašanje Osnovnog suda, Ustavni sud
opaža kako je Osnovni sud, nakon više od pet mjeseci od prijma
prijedloga za izvršenje, odredio predloženo izvršenje. Ustavni sud
primjećuje da je nakon toga izvršenik 19. svibnja 2011. godine
izjavio prigovor protiv rješenja o izvršenju, pa je Osnovni sud
donio rješenje od 17. prosinca 2011. godine kojim je odbio

Utorak, 26. 11. 2013.

izvršenikov prigovor kao neutemeljen (nakon sedam mjeseci).
Dalje, Ustavni sud primjećuje kako je Osnovni sud to rješenje
dostavio banci s instrukcijom o postupanju s izvršenikovim
rezerviranim sredstvima, ali da, prema stanju u spisu, rješenje
nije još uvijek realizirano. U svojim odgovorima na apelaciju
Osnovni sud je naveo da ne stoje navodi o duljini trajanja
postupka kako je navedeno u apelaciji, te je na temelju svega
predložio da Ustavni sud apelaciju odbije kao neosnovanu.
Međutim, iz stanja spisa proizlazi da je apelant dopisom od 22.
travnja 2013. godine obavijestio Osnovni sud da izvršenik nije
postupio sukladno rješenju suda od 15. travnja 2011. godine.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud podsjeća na to da se,
sukladno članku 64. ZIP-a, izvršni postupak smatra dovršenim
pravomoćnošću odluke o odbacivanju ili odbijanju izvršnoga
prijedloga, provedbom izvršne radnje kojom se izvršenje
dovršava ili obustavom izvršenja. Iz navedenoga Ustavni sud
zaključuje da radnje koje je poduzeo Osnovni sud nisu rezultirale
"provođenjem izvršne radnje kojom se izvršenje dovršava" u
smislu članka 64. ZIP-a, te da nakon donošenja rješenja o
izvršenju od 15. travnja 2011. godine, odnosno dostavljanja
rješenja o izvršenju banci Osnovni sud nije poduzeo bilo koju
radnju s ciljem okončavanja postupka u smislu odredaba članka
64. ZIP-a, za što nije ponudio razumno opravdanje. S druge
strane, Ustavni sud smatra kako apelant nije doprinio duljini
postupka u konkretnom slučaju, uočavajući da je apelant svojim
dopisima Osnovnom sudu pokušavao ostvariti što žurnije
rješavanje predmeta.
34. Ocjenjujući sve navedeno, Ustavni sud smatra kako je
apelantu povrijeđeno pravo na pravično suđenje u razumnom
roku iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6.
stavak 1. Europske konvencije, jer Osnovni sud, i uz činjenicu da
izvršni postupak traje dvije godine i 11 mjeseci, nije dovršio
izvršni postupak u smislu relevantnih odredaba ZIP-a i koji
pritom nije naveo razloge koji bi se mogli smatrati razumnim i
objektivnim opravdanjem za ovako dugo trajanje izvršnog
postupka.
Pitanje naknade nematerijalne štete
35. U smislu članka 76. stavak 2. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud iznimno, na zahtjev apelanata, može odrediti
naknadu nematerijalne štete. Međutim, Ustavni sud podsjeća na
to da, za razliku od postupka pred redovitim sudovima, naknadu
nematerijalne štete određuje u posebnim slučajevima kršenja
zagarantiranih ljudskih prava i temeljnih sloboda.
36. Uzimajući u obzir sve relevantne okolnosti predmeta,
Ustavni sud smatra da je odgovarajuća satisfakcija za apelanta
odluka kojom se utvrđuje kršenje ustavnih prava i nalog da se
postupak okonča bez daljnjeg odlaganja.
Ostali navodi
37. S obzirom na zaključak Ustavnog suda u svezi s
člankom II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 6. stavak
1. Europske konvencije, te činjenicu da se navodi o povredi
ostalih segmenata prava na pravično suđenje i prava na imovinu
temelje na navodima o nerazumno dugom trajanju postupka,
Ustavni sud smatra kako nije potrebno posebice razmatrati
apelantove navode u odnosu na ostale aspekte prava na pravično
suđenje, te u odnosu na pravo na imovinu.
VIII. Zaključak
38. Ustavni sud zaključuje kako postoji povreda prava na
pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i
članka 6. stavak 1. Europske konvencije u odnosu na "donošenje
odluke u razumnom roku" u situaciji kada Osnovni sud nije
okončao izvršni postupak ni nakon dvije godine i 11 mjeseci
premda se izvršni postupak, prema izričitoj zakonskoj odredbi,
smatra žurnim, pri čemu apelant svojim ponašanjem nije utjecao

Utorak, 26. 11. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

na duljinu postupka, te kad se takvo neopravdano trajanje
izvršnog postupka može pripisati isključivo ponašanju
prvostupanjskog suda.
39. Na temelju članka 61. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.
40. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine,
odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.
Predsjednica
Ustavnog suda Bosne i Hercegovine
Valerija Galić, v. r.
Уставни суд Босне и Херцеговине у Вијећу од пет
судија, у предмету број АП 2324/12, рјешавајући апелацију
Рајка Шалабалије, на основу члана VI/3б) Устава Босне и
Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2, те члана 61 ст. 1 и 2
Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени
гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у
саставу:
Валерија Галић, предсједница
Миодраг Симовић, потпредсједник
Сеада Палаврић, потпредсједница
Мато Тадић, судија
Мирсад Ћеман, судија
на сједници одржаној 9. октобра 2013. године донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ

Усваја се апелација Рајка Шалабалије.
Утврђује се повреда права на правично суђење из члана
II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске
конвенције за заштиту људских права и основних слобода у
односу на доношење одлуке у разумном року у извршном
поступку који се води пред Основним судом у Приједору
под бројем И 77 0 И 025907 10 И.
Налаже се Основном суду у Приједору да, по хитном
поступку, оконча рад у предмету број И 77 0 И 025907 10 И у
складу с чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом
6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и
основних слобода.
Налаже се Основном суду у Приједору да, у складу с
чланом 74 став 5 Правила Уставног суда Босне и
Херцеговине, у року од три мјесеца од дана достављања ове
одлуке обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о
мјерама које су предузете с циљем да се изврши ова одлука.
Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и
Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и
Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и
"Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и
Херцеговине".
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
I. Увод
1. Рајко Шалабалија (у даљњем тексту: апелант) из
Приједора, ког заступа Удружење за заштиту права у
области запослења и социјалног осигурања "Дискриминација
је забрањена" из Бање Луке, поднио је 18. јуна 2012. године
апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем
тексту: Уставни суд) због дужине трајања извршног
поступка пред Основним судом у Приједору (у даљњем
тексту: Основни суд) у предмету број И 77 0 И 025907 10 И.
II. Поступак пред Уставним судом
2. На основу члана 22 став 1 Правила Уставног суда, од
Основног суда је затражено 13. децембра 2012. године и 14.
августа 2013. године да достави одговор на апелацију.
3. Основни суд је доставио одговоре на апелацију 24.
децембра 2012. године и 20. августа 2013. године.

Broj 92 - Strana 39

4. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда,
одговор на апелацију достављен је подносиоцу апелације 17.
јануара 2013. године.
III. Чињенично стање
5. Чињенице предмета које произилазе из апелантових
навода и докумената који су предочени Уставном суду могу
да се сумирају на сљедећи начин.
6. Пресудом Основног суда број 77 0 П 010977 09 П од
11. фебруара 2010. године, која је дјелимично измијењена
Пресудом Окружног суда у Бањој Луци (у даљњем тексту:
Окружни суд) број 77 0 П 010977 10 Гз од 20. августа 2010.
године, обавезан је тужени, раније "Нови рудници Љубија"
д.о.о. Приједор, касније "Миттал рудници Приједор" д.о.о.
Приједор, те коначно, "АрцелорМиттал" Приједор (у
даљњем тексту: извршеник) да исплати апеланту на име
неисплаћених плата износе поближе наведене у изреци
првостепене пресуде, све са законском затезном каматом,
као и да му на досуђене износе уплати доприносе код Фонда
ПИО РС и да их региструје у М-4 обрасцу. Извршенику је
такође наложено да апеланту накнади трошкове поступка у
укупном износу од 900,00 КМ.
7. Апелант је 25. октобра 2010. године поднио
Основном суду приједлог за извршење, на основу
правоснажне Пресуде Основног суда број 77 0 П 010977 09
П од 11. фебруара 2010. године и Пресуде Окружног суда
број 77 0 П 010977 10 Гз од 20. августа 2010. године, против
извршеника,
предлажући
извршење
пљенидбом
извршеникових новчаних средстава и преносом на апелантов
рачун.
8. Основни суд је Рјешењем о извршењу број И 77 0 И
025907 10 И од 15. априла 2011. године одредио предложено
извршење.
9. Апелант је поднесцима од 17. јуна, 23. новембра
2011. године и 22. маја 2012. године ургирао код Основног
суда да поступи у складу с важећим прописима.
10. Из стања списа произилази да је извршеник 19. маја
2011. године изјавио приговор против рјешења о извршењу,
на који је апелант 17. јуна 2011. године доставио одговор
Основном суду.
11. Рјешењем Основног суда од 17. децембра 2012.
године одбијен је извршеников приговор као неоснован.
12. Из стања списа, такође, произилази да је "Raiffeisen
bank", Главна филијала Бања Лука (у даљњем тексту: банка),
21. децембра 2012. године обавијестила Основни суд да је
Рјешење о извршењу број И 77 0 И 025907 10 И од 18.
децембра 2012. године, којим је наложено банци да изврши
пренос извршеникових новчаних средстава у корист
апеланта као тражиоца извршења, извршено у цијелости 21.
децембра 2012. године.
13. Апелант је поднеском од 25. јануара 2013. године
обавијестио Основни суд да извршник није поступио у
складу с Рјешењем Основног суда број И 77 0 И 025907 10 И
од 15. априла 2011. године, јер на припадајуће исплаћене
плате за период од новембра 2004. године до 10. септембра
2005. године није уплатио доприносе за пензионо и
инвалидско осигурање нити те податке евидентирао у
Јединствени систем регистрације контроле и наплате
доприноса у Пореској управи РС-а. С обзиром на наведено,
апелант је предложио да Основни суд извршенику изрекне
новчану казну у складу са законом, под пријетњом поновног
изрицања новчане казне у случају ако извршеник не поступи
по поновљеном налогу суда.
14. Основни суд је дописом од 22. фебруара 2013.
године тражио информације од извршеника, позивајући га да
у року од 15 дана достави доказ о извршеној уплати.

Broj 92 - Strana 40

SLUŽBENI GLASNIK BiH

15. Извршеник је 11. марта 2013. године обавијестио
Основни суд да је поступио по наведеном рјешењу о
извршењу од 15. априла 2011. године, те је у прилогу
доставио доказе о уплати пореза и доприноса обрачунатих на
износе плата у складу с пресудом Основног суда од 11.
фебруара 2010. године и пресудом Окружног суда од 30.
августа 2010. године.
16. Основни суд је дописом од 27. марта 2013. године
апеланту доставио писмено извршеника од 11. марта 2013.
године с прилозима.
17. Апелант је дописом од 22. априла 2013. године
обавијестио Основни суд да нема доказа да је извршеник
поступио у складу с рјешењем Основног суда од 15. априла
2011. године. Наиме, апелант је истакнуо да у његову радну
књижицу није евидентирано запослење од 6. марта 2005.
године до 10. септембра 2005. године, као ни у Јединствени
систем регистрације, контроле и наплате доприноса у
Пореској управи РС и матичној евиденцији Фонда ПИО.
Осим тога, апелант је навео да нису евидентиране ни
исплаћене плате од новембра 2004. године до 10. септембра
2005. године. Такође, апелант је истакао да исплата
припадајуће законске камате не може да се провјери јер му
није достављен обрачун законске затезне камате. С обзиром
на наведено, апелант је предложио да Основни суд
извршенику изрекне новчану казну у складу са законом, под
пријетњом поновног изрицања новчане казне у случају ако
извршеник не поступи по поновљеном налогу суда.
18. Према стању списа, извршни поступак је у току.
IV. Апелација
а) Наводи из апелације
19. Апелант сматра да му је у извршном поступку
повријеђено право на "суђење у разумном року" као сегмент
права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и
Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за
заштиту људских права и основних слобода (у даљњем
тексту: Европска конвенција), те право на имовину из члана
II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број
1 уз Европску конвенцију. Апелант је укратко изнио
хронологију поступка, истичући да је пропустом
нижестепених судова да у разумном року одлуче о
апелантовој тужби од 25. марта 2005. године и у разумном
року принудним путем изврше извршне судске одлуке,
дошло до повреде права на правично суђење и права на
имовину. Апелант је предложио да Уставни суд наложи
Основном суду да у разумном року изврши пресуде
Основног суда од 11. фебруара 2010. године и Окружног
суда од 30. августа 2010. године, као и да му накнади
нематеријалну штету.
б) Одговор на апелацију
20. У одговору на апелацију од 24. децембра 2012.
године Основни суд је кратко навео хронологију предмета,
истичући да се по спису редовно поступа, да не стоје наводи
о дужини трајања поступка како је наведено у апелацији, те
је на основу свега предложио да Уставни суд апелацију
одбије као неосновану. Основни суд је у одговору на
апелацију од 20. августа 2013. године доставио више
поднесака апеланта, извршеника и суда који су детаљније
изнијети у чињеничном дијелу одлуке, али се није очитовао
на наводе о дужини поступка.
V. Релевантни прописи
21. Закон о извршном поступку ("Службени гласник
Републике Српске" бр. 59/03, 85/03, 64/05, 118/07, 29/10 и
57/12) у релевантном дијелу гласи:

Utorak, 26. 11. 2013.

Члан 5.
Хитност и редослијед поступања
У поступку извршења суд је дужан да поступа хитно.
Суд је дужан да предмете узима у рад редом како их је
примио, осим ако природа потраживања или посебне
околности захтијевају да се поступи друкчије.
Члан 15.
Рокови за поступање
Суд је по правилу дужан да о приједлогу за извршење
одлучи у року од осам дана, а о приговору у року од 15 дана
од дана испуњавања услова да се о приговору одлучи.
Члан 64.
Довршење извршења
Поступак
извршења
сматра
се
завршеним
правоснажношћу одлуке о одбацивању или одбијању
извршног приједлога, провођењем извршне радње којом се
извршење довршава или обуставом извршења.
VI. Допустивост
22. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и
Херцеговине Уставни суд, такође, има апелациону
надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када
она постану предмет спора због пресуде било ког суда у
Босни и Херцеговини.
23. У складу с чланом 16 став 1 Правила Уставног суда,
Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против
пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви
дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се
поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац
апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном
правном лијеку који је користио.
24. У складу с чланом 16 став 3 Правила Уставног суда,
Уставни суд може изнимно да разматра апелацију и када
нема одлуке надлежног суда уколико апелација указује на
озбиљна кршења права и основних слобода која штите Устав
Босне и Херцеговине или међународни документи који се
примјењују у Босни и Херцеговини.
25. Апелант се обратио Уставном суду због чињенице
да извршни поступак поводом његовог приједлога за
извршење правоснажне пресуде, у смислу члана II/3е)
Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске
конвенције, траје неразумно дуго.
26. С обзиром на наведено, Уставни суд сматра да је
апелација у овом дијелу, у смислу члана 16 став 3 Правила
Уставног суда, допустива у односу на доношење одлуке у
разумном року као једном од аспеката права на правично
суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6
став 1 Европске конвенције. На крају, апелација у овом
дијелу испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила
Уставног суда, зато што није очигледно (prima facie)
неоснована, нити постоји неки други формални разлог због
ког апелација није допустива.
VII. Меритум
27. Апелант сматра да му је због дужине трајања
извршног поступка повријеђено право на правично суђење
из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1
Европске конвенције, као и право на имовину из члана II/3к)
Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз
Европску конвенцију.
Право на правично суђење
28. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у
релевантном дијелу гласи:
Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају
људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она
обухватају:

Utorak, 26. 11. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

е) Право на правично саслушање у грађанским и
кривичним стварима и друга права у вези са кривичним
поступком.
29. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном
дијелу гласи:
1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза
или основаности било какве кривичне оптужбе против њега,
свако има право на правично суђење и јавну расправу у
разумном року пред независним и непристраним, законом
установљеним судом. […]
30. Уставни суд првенствено сматра да је неопходно да
подсјети да су апеланти, у смислу члана 19 став 5 Правила
Уставног суда, дужни да обавијесте Уставни суд о свим
промјенама правног и чињеничног стања у вези с
апелацијом, које су се десиле након подношења апелације.
Међутим, Уставни суд указује да у конкретном случају
апелант није обавијестио Уставни суд да ли је у међувремену
Основни суд окончао извршни поступак. С обзиром на
наведено Уставни суд ће, руководећи се одредбом члана 32
Правила Уставног суда, дужину поступка цијенити
искључиво према апелантовим наводима и расположивим
доказима из списа.
Период који се узима у обзир
31. Уставни суд запажа да је апелант 25. октобра 2010.
године покренуо извршни поступак и да тај поступак, према
стању списа, још увијек није окончан. Дакле, релевантан
период који Уставни суд треба да узме при оцјени дужине
поступка јесте двије година и 11 мјесеци.
Анализа разумности трајања поступка
32. У конкретном случају се ради о извршном поступку
који је апелант покренуо ради извршења правоснажне и
извршне пресуде. С обзиром на врсту и природу конкретне
правне ствари (пљенидба извршенико-вих новчаних
средстава и пренос на апелантов рачун), Уставни суд сматра
да конкретан предмет не може да се сматра посебно
сложеним.
33. Што се тиче понашања редовног суда, Уставни суд
запажа да Основни суд ни након двије година и 11 мјесеци
није окончао извршни поступак. У вези с тим, Уставни суд
понавља да у извршном поступку, због саме његове природе,
треба да се поступа хитно (види Европски суд, Comingersoll
S.A. против Португалије, став 23, 2000. година), што је и
регулисано чланом 5 ЗИП-а. Оцјењујући понашање
Основног суда, Уставни суд запажа да је Основни суд, након
више од пет мјесеци од пријема приједлога за извршење,
одредио предложено извршење. Уставни суд примјећује да је
након тога извршеник 19. маја 2011. године изјавио приговор
против рјешења о извршењу, па је Основни суд донио
рјешење од 17. децембра 2011. године којим је одбио
извршеников приговор као неоснован (након седам мјесеци).
Даље, Уставни суд примјећује да је Основни суд то рјешење
доставио банци с инструкцијом о поступању с
извршениковим резервисаним средствима, али да, према
стању у спису, рјешење није још увијек реализовано. У
својим одговорима на апелацију Основни суд је навео да не
стоје наводи о дужини трајања поступка како је наведено у
апелацији, те је на основу свега предложио да Уставни суд
апелацију одбије као неосновану. Међутим, из стања списа
произилази да је апелант дописом од 22. априла 2013. године
обавијестио Основни суд да извршеник није поступио у
складу с рјешењем суда од 15. априла 2011. године. Имајући
у виду наведено, Уставни суд подсјећа на то да се, у складу с
чланом 64 ЗИП-а, извршни поступак сматра довршеним
правоснажношћу одлуке о одбацивању или одбијању
извршног приједлога, провођењем извршне радње којом се

Broj 92 - Strana 41

извршење довршава или обуставом извршења. Из наведеног
Уставни суд закључује да радње које је предузео Основни
суд нису резултирале "провођењем извршне радње којом се
извршење довршава" у смислу члана 64 ЗИП-а, те да након
доношења рјешења о извршењу од 15. априла 2011. године,
односно достављања рјешења о извршењу банци Основни
суд није предузео било коју радњу с циљем да оконча
поступак у смислу одредаба члана 64 ЗИП-а, за што није
понудио разумно оправдање. С друге стране, Уставни суд
сматра да апелант није допринио дужини поступка у
конкретном случају, уочавајући да је апелант својим
дописима Основном суду покушавао да оствари што хитније
рјешавање предмета.
34. Оцјењујући све наведено, Уставни суд сматра да је
апеланту повријеђено право на правично суђење у разумном
року из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6
став 1 Европске конвенције, јер Основни суд, и уз чињеницу
да извршни поступак траје двије године и 11 мјесеци, није
довршио извршни поступак у смислу релевантних одредаба
ЗИП-а и који при томе није навео разлоге који би могли да се
сматрају разумним и објективним оправдањем за овако дуго
трајање извршног поступка.
Питање накнаде нематеријалне штете
35. У смислу члана 76 став 2 Правила Уставног суда,
Уставни суд изузетно, на захтјев апеланата, може да одреди
накнаду нематеријалне штете. Међутим, Уставни суд
подсјећа на то да, за разлику од поступка пред редовним
судовима, накнаду нематеријалне штете одређује у посебним
случајевима кршења загарантованих људских права и
основних слобода.
36. Узимајући у обзир све релевантне околности
предмета, Уставни суд сматра да је одговарајућа
сатисфакција за апеланта одлука којом се утврђује кршење
уставних права и налог да се поступак оконча без даљњег
одлагања.
Остали наводи
37. С обзиром на закључак Уставног суда у вези с
чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1
Европске конвенције, те чињеницу да се наводи о повреди
осталих сегмената права на правично суђење и права на
имовину заснивају на наводима о неразумно дугом трајању
поступка, Уставни суд сматра да није потребно да посебно
разматра апелантове наводе у односу на остале аспекте права
на правично суђење, те у односу на право на имовину.
VIII. Закључак
38. Уставни суд закључује да постоји повреда права на
правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине
и члана 6 став 1 Европске конвенције у односу на "доношење
одлуке у разумном року" у ситуацији када Основни суд није
окончао извршни поступак ни након двије године и 11
мјесеци премда се извршни поступак, према изричитој
законској одредби, сматра хитним, при чему апелант својим
понашањем није утицао на дужину поступка, те кад такво
неоправдано трајање извршног поступка може да се
припише искључиво понашању првостепеног суда.
39. На основу члана 61 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда,
Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.
40. Сходно члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине,
одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.
Предсједница
Уставног суда Босне и Херцеговине
Валерија Галић, с. р.

Broj 92 - Strana 42

SLUŽBENI GLASNIK BiH

1215

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudija, u
predmetu broj AP 3105/12, rješavajući apelaciju Ramadana
Derviševića, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i
Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2, člana 61. st. 1. i 2. i člana
64. stav 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine
("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i
51/09), u sastavu:
Valerija Galić, predsjednica
Miodrag Simović, potpredsjednik
Seada Palavrić, potpredsjednica
Mato Tadić, sudija
Zlatko M. Knežević, sudija
na sjednici održanoj 22. oktobra 2013. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU

Usvaja se apelacija Ramadana Derviševića.
Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz člana
II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske
konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Ukida se Presuda Vrhovnog suda Republike Srpske broj 12
0 K 001067 12 Kvlz od 18. decembra 2012. godine i broj 12 0 K
001067 11 Kžž od 12. juna 2012. godine.
Predmet se vraća Vrhovnom sudu Republike Srpske koji je
dužan da po hitnom postupku donese novu odluku, u skladu s
članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1.
Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih
sloboda.
Nalaže se Vrhovnom sudu Republike Srpske da, u skladu s
članom 74. stav 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u
roku od 90 dana od dana dostavljanja ove odluke obavijesti
Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem
izvršenja ove odluke.
Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i
Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i
Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i
"Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".
OBRAZLOŽENJE
I. Uvod
1. Ramadan Dervišević (u daljnjem tekstu: apelant) iz
Sarajeva, kojeg zastupa Vasvija Vidović, advokat iz Sarajeva,
podnio je 23. augusta 2012. godine Ustavnom sudu Bosne i
Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv
Presude Vrhovnog suda Republike Srpske (u daljnjem tekstu:
Vrhovni sud) broj 12 0 K 001067 11 Kžk od 12. juna 2012.
godine.
2. Apelant je 25. januara 2013. godine zatražio da se u
njegovoj apelaciji postupa hitno, u skladu s članom 24. stav 4.
Pravila Ustavnog suda.
II. Postupak pred Ustavnim sudom
3. Malo vijeće Ustavnog suda je, na osnovu člana 24. stav
4. Pravila Ustavnog suda, na sjednici održanoj 14. februara 2013.
godine, usvojilo apelantov zahtjev za prioritetno rješavanje
apelacije.
4. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od
Vrhovnog suda, Okružnog suda u Bijeljini (u daljnjem tekstu:
Okružni sud), te Republičkog javnog tužilaštva Republike Srpske
(u daljnjem tekstu: Republičko tužilaštvo), Okružnog javnog
tužilaštva u Bijeljini (u daljnjem tekstu: okružni tužilac), te MUPa RS-a, Centra javne bezbjednosti Bijeljina (u daljnjem tekstu:
CJB), kao učesnika u postupku zatraženo je 31. januara 2013.
godine da dostave odgovor na apelaciju.
5. Vrhovni sud je odgovor dostavio 5. februara, Okružni
sud 11. februara, Republičko tužilaštvo 7. februara, Okružno
tužilaštvo 15. februara, a CJB 14. februara 2013. godine.

Utorak, 26. 11. 2013.

6. Ustavni sud je 14. marta 2013. godine od Okružnog suda
zatražio da mu dostavi Presudu Vrhovnog suda broj 12 0 K
001067 12 Kvlz od 18. decembra 2012. godine, što je i učinjeno
15. marta 2013. godine.
7. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda,
odgovori na apelaciju dostavljeni su apelantu 18. februara 2013.
godine.
III. Činjenično stanje
8. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda
i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na
sljedeći način.
9. Okružni sud je Presudom broj 12 0 K 001067 10 K od
19. jula 2011. godine apelanta proglasio krivim da je počinio
krivično djelo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva iz člana
142. stav 1. preuzetog Krivičnog zakona SFRJ (u daljnjem tekstu:
KZ SFRJ), a sve u vezi s članom 22. istog zakona, te mu je, na
temelju istog zakonskog propisa, a primjenom čl. 38. i 41.
Krivičnog zakona Republike Srpske (u daljnjem tekstu: KZ RS),
izrekao kaznu zatvora u trajanju od sedam godina.
10. Apelant je proglašen krivim zato što je za vrijeme
oružanog sukoba, kao pripadnik oružanih snaga Bosne i
Hercegovine,
a
suprotno
označenim
međunarodnim
konvencijama, s ciljem da izvrši ubojstva, 26. maja 1992. godine
na navedenoj lokaciji, naoružan lovačkom puškom, spazivši
svoje komšije, braću M.M. i S.M. koji su bili u civilnoj odjeći,
nenaoružani, s još jednim NN licem, napravio zasjedu tako što se
sakrio iza stijene pored puta, u namjeri da ih ubije, pucao u njih,
pogodivši oštećenog M.M. koji je od opisanih zadobivenih
povreda preminuo na licu mjesta.
11. Protiv presude Okružnog suda apelant je izjavio žalbu.
Okružno tužilaštvo nije izjavljivalo žalbu.
12. Vrhovni sud je Rješenjem broj 12 0 K 001067 11 Kž od
10. novembra 2011. godine apelantovu žalbu uvažio, ukinuo
presudu Okružnog suda i odredio održavanje glavnog pretresa
pred ovim sudom. Vrhovni sud je kao osnovan ocijenio žalbeni
navod da pobijana presuda nije na nesumnjiv način utvrdila
činjenicu postojanja oružanog sukoba i uzročne veze između tog
sukoba i djela koje se apelantu stavlja na teret, niti je pravilno
ocijenila iskaz svjedoka S.M., brata oštećenog, a zbog čega je
činjenična osnova pobijane presude pogrešna i nepotpuna. Zatim,
kao osnovani su ocijenjeni i žalbeni navodi da ne postoje odlučne
činjenice o postojanju oružanog sukoba i uzročne veze između
sukoba i lišavanja života oštećenog M.M.
13. Vrhovni sud je Presudom broj 12 0 K 001067 11 Kžž
od 12. juna 2012. godine apelanta proglasio krivim da je počinio
krivično djelo ubojstva iz člana 36. stav 1. Krivičnog zakona
SRBiH (u daljnjem tekstu: KZ SRBiH), te mu izrekao kaznu
zatvora u trajanju od sedam godina.
14. U obrazloženju presude je navedeno da je na pretresu
pred ovim sudom 22. maja 2012. godine republički tužilac
izmijenio optužnicu, tako što je radnju izvršenja opisao na način
sadržan u izreci presude i tu radnju pravno okvalificirao kao
krivično djelo ubojstva iz člana 36. stav 1. KZ SRBiH.
15. Zatim, u obrazloženju presude je ukazano da su na
glavnom pretresu pred ovim sudom prihvaćeni kao dokazni
materijal svi dokazi izvedeni na glavnom pretresu pred Okružnim
sudom, te dokazi Republičkog tužilaštva predati sudu i odbrani
na pretresu od 12. juna 2012. godine, i to: zapisnik o saslušanju
svjedoka S.B. od 17. juna 2006. godine koji je dao u prostorijama
Ministarstva unutrašnjih poslova, Policijska uprava Novi Sad Uprava kriminalističke policije, Služba za otkrivanje ratnih
zločina, sastavljen pod brojem 03/4-3 broj 597/06, te zapisnik o
saslušanju svjedoka S.M. pred okružnim tužiocem od 18. januara
2010. godine.

Utorak, 26. 11. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

16. Dalje, ukazano je da je u prvostepenoj presudi iznijet
sadržaj iskaza svjedoka, sadržaj nalaza u postupku saslušanja
vještaka optužbe i odbrane, te da je data ocjena svih dokaza koje
prihvata i ovaj sud. Ukazano je da iz iskaza brata oštećenog,
svjedoka S.M., koji je dao pred okružnim tužiocem kao i na
glavnom pretresu pred prvostepenim sudom, nesumnjivo
proizlazi da je njegovog brata, oštećenog M.M., iz lovačke puške
lišio života apelant. Zatim, ukazano je da je svjedok detaljno
iznio okolnosti pod kojim se to desilo, izjavljujući da je
prepoznao apelanta, da je ovaj bio s još jednim licem koje nije
prepoznao, ali da je samo apelant imao pušku. Ukazano je da je
svjedok detaljno opisao kako se događaj odigrao, te da je nakon
pucnja vidio da je brat pao, a onda primijetio da se apelant s
licem koje je s njim bilo u društvu udaljava uz stijenu s koje je
pucao. Najzad, ukazano je da je ovaj svjedok potvrdio da je
apelanta ranije poznavao, te da je poznavao i njegove roditelje jer
su njihove kuće udaljene najviše 3 do 3,5 km.
17. Zatim, ukazano je da su na glavnom pretresu saslušani
svjedoci S.S., B.P. i D.N. koji nisu očevici događaja, ali koji su
izjavili da im je svjedok S.M., brat oštećenog M.M., odmah
nakon događaja potvrdio da je u njegovog brata pucao apelant.
Također, svjedok D.N. je potvrdio koje povrede je zadobio
oštećeni M.M. jer ga je kupao.
18. Između ostalog ukazano je da su, kao i pred
prvostepenim sudom, prihvaćeni nalazi i mišljenja vještaka
balističara Ž.P. i Đ.O. kao i njihova svjedočenja, da su u
prvostepenoj presudi detaljno iznijeti sadržaji njihovih nalaza, te
data valjana obrazloženja zašto se prihvataju. Također, ukazano
je da je nalaz ovih vještaka dat nakon rekonstrukcije događaja
kojem su prisustvovali svjedok S.M., brat oštećenog M.M.,
apelant i njegov branilac, vještak odbrane N.M., te svjedok D.N.
19. Ukazano je da je apelant u toku cijelog postupka
ukazivao na neuvjerljivost iskaza svjedoka S.M., tvrdeći da je
njegov iskaz, koji je dao 17. novembra 2006. godine u Upravi
kriminalističke policije, suprotan iskazima koje je dao na
glavnom pretresu pred prvostepenim sudom i pred Okružnim
tužilaštvom, pa da se na njegovom iskazu ne može zasnivati
presuda jer drugih neposrednih očevidaca nema. Ove prigovore
Vrhovni sud je ocijenio kao neosnovane jer je svjedok S.M. u
svojim iskazima bio kategoričan da je njegovog brata, oštećenog
M.M., apelant lišio života pucnjem iz lovačke puške, odnosno
njegovi iskazi se nisu razlikovali u odnosu na odlučnu činjenicu,
a to je lišavanje života oštećenog M.M.
20. Najzad, ukazano je da je apelant istakao prigovor
zastarjelosti krivičnog gonjenja jer mu je izmijenjenom
optužnicom na pretresu pred ovim sudom stavljeno na teret
krivično djelo ubojstva za koje se može izreći kazna zatvora od
15 godina, pa da je zbog toga za ovo djelo, u skladu s članom 95.
stav 2. tačka 2. KZ SFRJ, nastupila zastarjelost krivičnog
gonjenja jer je proteklo 15 godina od izvršenja krivičnog djela
ubojstva.
21. Vrhovni sud je ocijenio ovaj prigovor kao neosnovan. U
vezi s tim je ukazano: "Naime, kada se na glavnom pretresu, ili u
žalbenom postupku izmijeni pravna kvalifikacija krivičnog djela
(sa teže na lakšu i obratno), smatra se da su sve ranije, od strane
ovlašćenog lica, preduzete procesne radnje radi krivičnog
gonjenja istog učinioca prekidale zastarijevanje krivičnog
gonjenja i u odnosu na krivično djelo po izmijenjenoj pravnoj
kvalifikaciji, ukoliko se krivično djelo odnosi na isti
krivičnopravni događaj. U konkretnom slučaju, protiv optuženog
je podignuta optužnica zbog krivičnog djela ratnog zločina za
koje djelo po zakonu ne može nastupiti zastarjelost gonjenja
prema odredbi člana 100. KZ SFRJ, pa kako se izmijenjena
optužnica pred ovim sudom odnosi na isti krivičnopravni
događaj, sve preduzete radnje od strane ovlaštenih lica radi

Broj 92 - Strana 43

krivičnog gonjenja apelanta prekidaju zastarjelost krivičnog
gonjenja i u odnosu na krivično djelo po izmijenjenoj optužnici".
22. Vrhovni sud je zaključio da je ocjenom svih izvedenih
dokaza na glavnom pretresu pred prvostepenim sudom, a
prihvaćenih kao dokazni materijal na pretresu pred ovim sudom
na način kako propisuje član 287. stav 2. Zakona o krivičnom
postupku, utvrđeno da je apelant u vrijeme, na način i pod
opisanim okolnostima počinio krivično djelo ubojstva za koje je
proglašen krivim.
23. Vrhovni sud je Presudom broj 12 0 K 001067 12 Kvlz
od 18. decembra 2012. godine apelantov zahtjev za zaštitu
zakonitosti odbio kao neosnovan.
24. Iz obrazloženja presude, pored ostalog, proizlazi da je
apelant tvrdio da je nastupila zastarjelost krivičnog gonjenja, što
predstavlja okolnosti koje isključuju krivično gonjenje. U vezi s
ovim tvrdnjama apelant je istakao da je predmetno djelo izvršeno
26. maja 1992. godine, a da je prva radnja u vezi s ovim
događajem preduzeta tek 26. juna 2007. godine, donošenjem
Naredbe Okružnog tužilaštva o proširenju istrage broj Kt 3/01.
Kako je rok zastarjelosti na zaprijećenu kaznu zatvora za krivično
djelo ubojstva iz člana 36. stav 1. KZ SRBiH 15 godina, apelant
je ukazao da je zastarjelost krivičnog gonjenja nastupila 26. maja
2007. godine.
25. Vrhovni sud je zaključio da su apelantovi navodi u
ovom dijelu neosnovani. S tim u vezi je ukazano da je protiv
apelanta, sve do pretresa pred Vrhovnim sudom, vođen krivični
postupak zbog krivičnog djela ratnog zločina protiv civilnog
stanovništva iz člana 142. stav 1. KZ SFRJ (za koje, shodno
članu 100. istog zakona, ne može nastupiti zastarjelost), te da je
na pretresu pred ovim sudom republički tužilac izmijenio pravnu
kvalifikaciju djela u krivično djelo ubojstva iz člana 36. stav 1.
KZ SRBiH. S obzirom da se izmijenjena optužnica odnosila na
isti krivičnopravni događaj, sve radnje koje su preduzela
ovlaštena lica kako bi krivično gonili apelanta, prekidale su
zastarjelost krivičnog gonjenja i u odnosu na krivično djelo po
izmijenjenoj optužnici. Ukazano je da su prvu procesnu radnju u
ovom krivičnom predmetu preduzeli saslušanjem svjedoka M.S.,
brata oštećenog, 17. novembra 2006. godine, policijski službenici
Uprave kriminalističke policije-Službe za otkrivanje ratnih
zločina, a po zahtjevu koji je uputio MUP Republike Srpske.
Nadalje, ukazano je da je ova radnja konstatirana na Zapisnik
broj 03/4-3 broj 597/06 od 17. novembra 2006. godine, a
saslušanje je izvršeno upravo na okolnosti ubojstva oštećenog. U
prilog ovog zaključka ukazano je na sadržaj tom prilikom uzete
izjave od svjedoka M.S. iz kojeg proizlazi da je on tvrdio, a ovu
tvrdnju je ponovio i u svojim kasnijim izjavama, da je apelant
oštećenog ubio iz lovačke puške, te da je pojasnio da se
apelantova porodica u selu nazivala "Mešić". Shodno
navedenom, a na temelju uvida u spis, utvrđeno je da su prvu
procesnu radnju u ovom predmetu preduzeli 17. novembra 2006.
godine saslušanjem svjedoka M.S. ovlaštena službena lica na
okolnosti iz istog krivičnopravnog događaja, pa prema tome,
preduzimanjem ove radnje prekinut je rok zastarjelosti. Na
temelju navedenog zaključeno je da nije nastupila zastarjelost
krivičnog gonjenja osuđenog za krivično djelo ubojstvo iz člana
36. stav 1. KZ SRBiH, jer je prva procesna radnja preduzeta 17.
novembra 2006. godine, a krivično djelo je izvršeno 26. maja
1992. godine, tj. u okviru trajanja roka od 15 godina, predviđenog
za zastarjelost krivičnog gonjenja za krivično djelo ubojstva iz
člana 36. KZ SRBiH, za koje je apelant i proglašen krivim.
IV. Apelacija
a) Navodi iz apelacije
26. Apelant smatra da mu je osporenom presudom
Vrhovnog suda povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana
II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske

Broj 92 - Strana 44

SLUŽBENI GLASNIK BiH

konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u
daljnjem tekstu: Evropska konvencija), te pravo na pravično
suđenje uslijed povrede prava na obrazloženu sudsku odluku (u
smislu člana 6. stav 1. EKLJP) u vezi s povredom prava na
djelotvoran pravni lijek (u smislu člana 13. EKLJP).
27. Apelant smatra da mu je pravo na pravično suđenje
povrijeđeno zbog proizvoljne primjene materijalnog i procesnog
prava.
28. Proizvoljna primjena materijalnog prava po
apelantovom mišljenju se ogleda u načinu na koji je Vrhovni sud
interpretirao odredbe o zastari krivičnog gonjenja. Apelant ističe
da mu je optužnicom Okružnog tužilaštva od 19. januara 2010.
godine stavljeno na teret da je počinio krivično djelo ratnog
zločina protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZ
SFRJ, te da je za navedeno djelo proglašen krivim presudom
Okružnog suda od 19. jula 2011. godine. Shodno navedenom,
pitanje zastare krivičnog gonjenja nije se ni postavljalo u
prvostepenom postupku. Međutim, nakon što je Vrhovni sud po
njegovoj žalbi ukinuo presudu, na glavnom pretresu održanom
pred ovim sudom 22. maja 2012. godine, republički tužilac je
izmijenio optužnicu tako što je radnje koje su apelantu stavljane
na teret kvalificirao kao krivično djelo ubojstva iz člana 36. stav
1. KZ SRBiH. Apelant navodi da je u završnoj riječi 12. juna
2012. godine isticao da je u odnosu na krivično djelo ubojstva iz
člana 36. KZ SRBiH nastupila zastara krivičnog gonjenja. On
tvrdi da mu se na teret stavlja događaj koji je izvršen 26. maja
1992. godine, a da je prva radnja krivičnog gonjenja u vezi s
ovim događajem preduzeta 26. juna 2007. godine kada je
Okružno tužilaštvo donijelo Naredbu o sprovođenju istrage broj
K-3/01. S obzirom da je za krivično djelo ubojstva iz člana 36.
stav 1. KZ SRBiH zakonom propisan rok zastarjelosti 15 godina,
apelant ukazuje da je od izvršenja krivičnog djela pa do
preduzimanja prve radnje krivičnog gonjenja proteklo 15 godina i
jedan mjesec, odnosno da je nastupila zastarjelost krivičnog
gonjenja.
29. Apelant tvrdi da mu naredba o provođenju istrage
Okružnog tužilaštva nikad nije dostavljena. Dalje, tvrdi da mu je
Republičko tužilaštvo 5. juna 2012. godine dostavilo Krivičnu
prijavu broj 45/93 od 30. juna 1993. godine, da se u njoj navodi i
njegovo ime, da se ona odnosi na nekoliko krivičnih događaja ali
ne i na događaj koji mu je stavljen na teret po optužnici i
izmijenjenoj optužnici, te da se u njoj ne spominje kao oštećeni
M.M., čije ubojstvo mu se stavlja na teret. Apelant smatra da se
navedena krivična prijava ne može smatrati radnjom kojom se
prekida tok zastarjelosti jer krivična prijava, ma ko da ju je
podnio, ne predstavlja procesnu radnju kojom se prekida zastara.
Po apelantovom mišljenju na prekid toka zastarjelosti mogu
uticati samo radnje koje preduzme ovlaštena osoba, a to je, po
njegovom mišljenju, samo tužilac. Također, apelant ukazuje da
navedenom krivičnom prijavom nije obuhvaćeno krivično djelo
koje mu se stavlja na teret, odnosno da se ona odnosi na
vremenski period nakon počinjenja krivičnog djela za koje je on
proglašen krivim.
30. Apelant tvrdi da je sve ove navode isticao i u završnoj
riječi, ali da su oni ocijenjeni kao neosnovani. Po njegovom
mišljenju Vrhovni sud je potpuno zanemario da je prva procesna
radnja u svrhu krivičnog gonjenja, bez obzira na kvalifikaciju
djela, preduzeta nakon isteka roka zastare predviđenog za
krivično djelo ubojstva iz člana 36. stav 1. KZ SRBiH. Apelant
smatra da je bez značaja činjenica da je prvobitno bio optužen u
povodu istog događaja za krivično djelo ratnog zločina protiv
civilnog stanovništva u odnosu na koje ne može nastupiti
zastarjelost krivičnog gonjenja.
31. Apelant smatra da su proizvoljno primijenjene i odredbe
procesnog prava o zabrani reformatio in peius.

Utorak, 26. 11. 2013.

32. Apelant navodi da mu je prvobitnom optužnicom po
kojoj je proglašen krivim presudom Okružnog suda stavljeno na
teret da je, pored ostalog, sa još jednim NN licem napravio im
zasjedu, ali da je u izmijenjenoj optužnici, za što je i proglašen
krivim presudom Vrhovnog suda, navedeno napravio zasjedu.
Apelant smatra da je izmijenjenom optužnicom izostavljanjem
saizvršilaštva, a što je bilo od krucijalnog značaja za njegov
predmet, činjenično i pravno doveden u težu situaciju jer mu se
na ovakav način stavlja na teret izvršilaštvo. Izostavljanjem
saizvršilaštva, apelant smatra da mu je znatno smanjena
mogućnost odbrane u okviru činjeničnog opisa djela. S obzirom
da je na prvostepenu presudu žalbu izjavio samo on, a ne i
okružni tužilac, apelant smatra da se presuda nije mogla
izmijeniti na njegovu štetu u bilo kojem obliku, odnosno da
zabrana reformatio in peius štiti optuženog i u pogledu
nepovoljnog utvrđivanja činjeničnog stanja. Najzad, apelant tvrdi
da je ovo istaknuto i u završnoj riječi, ali da je to Vrhovni sud
potpuno zanemario.
33. Zatim, apelant tvrdi da mu je povrijeđeno "pravo na
pravično suđenje uslijed povrede prava na obrazloženu sudsku
odluku (u smislu člana 6. stav 1. EKLJP) u vezi s povredom
prava na djelotvoran pravni lijek (u smislu člana 13. EKLJP)".
Apelant smatra da je osporena presuda Vrhovnog suda manjkava
u pogledu obrazloženja, odnosno da ne pruža adekvatno
obrazloženje svojih navoda.
34. Apelant je istakao da Vrhovni sud ne nudi nikakvo
obrazloženje zašto izjavi svjedoka S.M. poklanja "toliku vjeru",
posebno imajući u vidu da se radi o licu koje je imalo i svojstvo
oštećenog u ovom postupku, te da je u rješenju kojim je ukinuta
prvostepena presuda isti sud zaključio da nije pravilno cijenjen
iskaz ovog svjedoka. Apelant tvrdi da je iskaz ovog svjedoka
suprotan iskazima svih drugih svjedoka, da je nedosljedan u vezi
s njegovom identifikacijom kao počinioca, te da je u najranijem
iskazu ovaj svjedok tvrdio da je izvršilac izvjesni Ramadan
Mešić (apelant se preziva Dervišević). Dalje, apelant tvrdi da
obrazloženje osporene presude ne sadrži adekvatno obrazloženje
u pogledu istaknutog prigovora zastarjelosti krivičnog gonjenja u
odnosu na krivično djelo iz člana 36. stav 1. KZ FBiH.
Manjkavost obrazloženja osporene presude po apelantovom
mišljenju se ogleda i u činjenici da se Vrhovni sud nije upuštao u
ocjenu svakog dokaza pojedinačno i u uzajamnoj vezi s drugim
dokazima, već je prihvatio ocjenu dokaza koju je dao prvostepeni
sud iako je u rješenju kojim je ukinuta prvostepena presuda u
pogledu ocjene dokaza imao drugačiji stav. Apelant smatra da
mu je pravo na efektivni pravni lijek povrijeđeno jer je način na
koji je prvostepeni sud iznio obrazloženje svoje presude
apsolutno nezadovoljavajući u smislu člana 6. stav 1. Evropske
konvencije, pa da se našao u iznimno teškoj situaciji prilikom
pripremanja žalbe na prvostepenu presudu, jer zbog manjkavosti
obrazloženja nije bio u mogućnosti pobijati konkretne zaključke
u žalbi.
b) Odgovor na apelaciju
35. Vrhovni sud je u odgovoru na navode iz apelacije
istakao da su u osporenoj presudi data valjana obrazloženja iz
kojih proizlazi da u ovom slučaju nije nastupila zastarjelost
krivičnog gonjenja za krivično djelo ubojstva iz člana 36. stav 1.
KZ SRBiH. Neosnovanim su ocijenjeni i apelantovi navodi o
pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i ocijeni iskaza svjedoka
S.M.
36. Okružni sud je u odgovoru na navode iz apelacije
istakao da je presuda ovog suda dala razloge i obrazloženja na
način kojim nije povrijeđeno apelantovo pravo na pravično
suđenje. Također, ukazano je da je apelant podnosio i zahtjev za
zaštitu zakonitosti, koji je Presudom Vrhovnog suda broj 12 K

Utorak, 26. 11. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

001067 12 Kvlz od 18. decembra 2012. godine odbijen kao
neosnovan.
37. Republičko tužilaštvo je u odgovoru na navode iz
apelacije istaklo da je neosnovana tvrdnja da je nastupila
zastarjelost krivičnog gonjenja jer je prva procesna radnja u vezi s
događajem od 26. maja 1992. godine preduzeta tek 26. juna
2007. godine donošenjem Naredbe Okružnog tužilaštva o
proširenju istrage broj KT-3/01. Republičko tužilaštvo je ukazalo
da je prava procesna radnja koja je preduzeta u ovom postupku
bila saslušanje svjedoka M.S., brata oštećenog, i to 17. novembra
2006. godine i da su ga obavili policijski službenici Uprave
kriminalističke policije-Služba za otkrivanje ratnih zločina (Novi
Sad), koji su saslušanje preduzeli po zahtjevu koji im je uputio
MUP Republike Srpske. Ova radnja je konstatirana na Zapisnik
03/4-3 broj 597/06 od 17. novembra 2006. godine, a saslušanje je
izvršeno na okolnosti ubojstva oštećenog M.M. S obzirom da su
ovu radnju preduzela ovlaštena službena lica na okolnosti iz istog
krivično-pravnog događaja, po ocijeni Republičkog tužilaštva
prekinut je rok zastarjelosti, s obzirom da je krivično djelo
izvršeno 26. maja 1992. godine. Zatim, ukazano je da je članom
5. Zakona o unutrašnjim poslovima ("Službeni glasnik RS" broj
48/03), koji je važio sve do 18. januara 2012. godine, bilo
propisano, između ostalog, da su policijski poslovi otkrivanje
krivičnih djela, pronalaženje, hvatanje i predaja izvršioca
krivičnog djela. Također, ukazano je da članom 20. stav 1. ZKP
RS istraga obuhvata aktivnosti koje preduzme tužilac ili
ovlašteno službeno lice u skladu s ovim zakonom, uključujući
prikupljanje i čuvanje obavještenja i dokaza, a Zapisnik 03/4-3
broj 597/06 od 17. novembra 2006. godine je sačinjen po
zahtjevu MUP-a Republike Srpske od 20. septembra 2006.
godine. Republičko tužilaštvo je istaklo da su neosnovani i
apelantovi navodi o povredi reformatio in peius. U vezi s tim je
ukazano da je članom 22. KZ SFRJ propisano da, ako je više lica
učestvovalo u radnji izvršenja ili na drugi način zajednički
počinilo krivično djelo, svako od njih kaznit će se kaznom
propisanom za to djelo, a što znači da svako odgovara u
granicama svog umišljaja ili nehata, zbog čega izmijenjenom
optužnicom apelant nije doveden u teži položaj. Također,
ukazano je da je tužilac taj koji disponira optužnicom u toku
cijelog postupka kako u pogledu činjeničnih tako i pravnih
pitanja, te da nije bilo dokaza da je NN lice učestvovalo u radnji
izvršenja.
38. Okružno tužilaštvo je u odgovoru na navode iz apelacije
istaklo da u postupku vođenom protiv apelanta nije bilo kršenja
prava na koja u apelaciji ukazuje.
39. CJB je u odgovoru na apelaciju istakao da nije bilo
kršenja apelantovih prava ni u kojem pogledu.
V. Relevantni propisi
40. Krivični zakon Socijalističke republike Bosne i
Hercegovine - Posebni dio ("Službeni list SRBiH" br. 16/77,
32/84, 19/86, 40/87, 41/87, 33/89, 2/90, 24/91) i Krivični zakon
Republike Srpske – Posebni dio ("Službeni glasnik RS" br.
15/92, 4/93, 17/93, 26/93, 14/94 i 3/96.) u relevantnom dijelu
glasi:
Član 36.
Ubojstvo
(1) Ko drugog liši života, kazniće se zatvorom od najmanje
pet godina.
(2) Zatvorom najmanje deset godina ili smrtnom kaznom
kazniće se (…)
41. Krivični zakon SFRJ ("Službeni listu SFRJ" br. 44/76,
34/84, 74/87, 57/89, 3/90 i 38/90 i Krivični zakon Republike
Srpske " Službeni glasnik RS" br. 12/93, 19/93, 26/93, 14/94 i
3/96) u relevantnom dijelu glasi:

Broj 92 - Strana 45

Član 22.
Saizvršilaštvo
Ako je više lica, učestvovavanjem u radnji izvršenja ili na
drugi način, zajednički učine krivično djelo, svako od njih
kazniće se kaznom propisanom za to djelo.
Član 95.
Zastarjelost krivičnog gonjenja
(1) Ako u ovom zakonu nije drugačije određeno, krivično
gonjenje ne može se preduzeti kad protekne:
(…)
2) petnaest godina od izvršenja krivičnog djela za koje se
po zakonu može izreći zatvor preko deset godina;
(…)
Član 96.
(1) Zastarijevanje krivičnog gonjenja počinje od dana kada
je krivično djelo učinjeno.
(2) Zastarijevanje se prekida svakom procesnom radnjom
koja se preduzima radi gonjenja učinioca zbog učinjenog
krivičnog djela.
42. Zakon o krivičnom postupku Republike Srpske
("Službeni glasnik RS" broj 100/09 – prečišćen tekst) u
relevantnom dijelu glasi:
Član 20.
Osnovni pojmovi
Osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno, pojedini
izrazi upotrebljeni u ovom zakonu imaju sljedeća značenja:
ž) "ovlašteno službeno lice" je lice koje ima odgovarajuća
ovlaštenja unutar (...) policijskih organa Republike Srpske, (...),
j) "istraga" obuhvata aktivnosti preduzete od tužioca ili
ovlaštenog službenog lica u skladu sa ovim zakonom, uključujući
prikupljanje i čuvanje obavještenja i dokaza,
Član 44.
Preduzimanje radnji
Tužilac preduzima sve radnje u postupku za koje je po
zakonu ovlašten sam ili preko lica koja su na osnovu zakona
obavezna da postupaju po njegovom zahtjevu u krivičnom
postupku.
(...)
Član 227.
Uzimanje izjava i prikupljanje dokaza
(1) Radi izvršenja zadataka iz člana 226. ovog zakona,
ovlašteno službeno lice može: prikupljati potrebne izjave od lica;
(...)
(2) Pri prikupljanju izjava od lica, ovlašteno službeno lice
može izdati pismeni poziv licu da dođe u službene prostorije, pod
uvjetom da se u pozivu naznače razlozi pozivanja. (...)
(3) Prilikom prikupljanja izjava od lica, ovlašteno službeno
lice će postupiti u skladu sa članom 143. ovog zakona, odnosno u
skladu sa članom 151. ovog zakona. U tom slučaju se zapisnici o
prikupljenim obavještenjima mogu upotrijebiti kao dokazi u
krivičnom postupku.
Član 295.
(1) Sud zasniva presudu samo na činjenicama i dokazima
koji su izneseni na glavnom pretresu.
(..:)
Član 299.
Presuda kojom se optuženi oglašava krivim
(1) U presudi u kojoj se optuženi oglašava krivim sud će
izreći:
a) za koje se djelo oglašava krivim, uz navođenje činjenica i
okolnosti koje čine obilježja krivičnog djela, kao i onih od kojih
zavisi primjena određene odredbe krivičnog zakona;
(...)

Broj 92 - Strana 46

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Član 304.
Sadržaj presude
(1) Pismeno izrečena presuda mora potpuno odgovarati
presudi koja je objavljena. Presuda mora imati uvod, izreku i
obrazloženje.
(...)
(7) Sud će određeno i potpuno iznijeti koje činjenice i iz
kojih razloga uzima kao dokazane ili nedokazane, dajući naročito
ocjenu vjerodostojnosti protivrječnih dokaza, iz kojih razloga nije
uvažio pojedine prijedloge stranaka, iz kojih razloga je odlučio
da se ne sasluša neposredno svjedok ili vještak čiji je iskaz
pročitan, kojim razlozima se rukovodio pri rješavanju pravnih
pitanja, a naročito pri utvrđivanju da li postoji krivično djelo i
krivična odgovornost optuženog i pri primjenjivanju određenih
odredaba krivičnog zakona na optuženog i njegovo djelo.
Član 320.
Granice ispitivanja presude
Drugostepeni sud ispituje presudu u onom dijelu u kojem se
pobija žalbom.
Član 321.
Zabrana reformatio in peius
Ako je izjavljena žalba samo u korist optuženog, presuda se
ne smije izmijeniti na njegovu štetu.
VI. Dopustivost
43. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine,
Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja
su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog
presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.
44. U skladu s članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv
presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi
djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se
podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije
primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg
je koristio.
45. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom
je Presuda Vrhovnog suda broj 12 0 K 001067 11 Kžž od 12.
juna 2012. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih
lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu
apelant je primio 26. juna 2012. godine, a apelacija je podnesena
23. augusta 2012. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je
propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno,
apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila
Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti
postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije
dopustiva.
46. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i
Hercegovine i člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u
pogledu dopustivosti.
VII. Meritum
47. Apelant pobija presudu Vrhovnog suda najprije tvrdeći
da su mu tom presudom povrijeđena prava iz člana II/3.e) Ustava
Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.
Pravo na pravično suđenje
48. Član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine:
Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska
prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje:
e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim
stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom
49. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom
dijelu glasi:
1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili
osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima

Utorak, 26. 11. 2013.

pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku
pred nezavisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom.
(...).
50. U konkretnom slučaju Ustavni sud najprije ukazuje da u
skladu s praksom Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska
prava pitanje da li je poštovan princip pravičnog suđenja treba
sagledati na osnovu postupka u cjelini. S obzirom na složenost
krivičnog postupka, eventualni proceduralni propusti i nedostaci
koji se pojave u jednoj fazi postupka mogu biti ispravljeni u
nekoj od narednih faza istog tog postupka. Slijedom toga nije
moguće, u principu, utvrditi da li je krivični postupak bio
pravičan dok se postupak pravosnažno ne okonča (vidi Evropski
sud za ljudska prava, Barbera, Meeseque i Jabardo protiv
Španije, presuda od 6. decembra 1988. godine, serija A, broj 146,
stav 68. i Ustavni sud, Odluka broj U 63/01 od 27. juna 2003.
godine, tačka 18, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i
Hercegovine" broj 38/03).
51. Ustavni sud ukazuje da je apelant u apelaciji osporio
Presudu Vrhovnog suda broj 12 0 K 001067 11 Kžk od 12. juna
2012. godine. Protiv ove presude apelant je podnio zahtjev za
zaštitu zakonitosti o kojem je odlučeno Presudom Vrhovnog suda
broj 12 0 K 001067 12 Kvlz od 18. decembra 2012. godine koja
mu je uručena za vrijeme trajanja postupka pred Ustavnim sudom
(7. januar 2013. godine). Apelant nije obavijestio Ustavni sud da
je koristio ovu zakonsku mogućnost i nije osporio presudu
Vrhovnog suda kojom je odlučeno o njegovom zahtjevu za
zaštitu zakonitosti.
52. U konkretnom slučaju apelant je i u završnoj riječi na
glavnom pretresu pred Vrhovnim sudom, kao i u zahtjevu za
zaštitu zakonitosti, isticao da je nastupila zastarjelost krivičnog
gonjenja, tj. pitanje koje se tiče primjene krivičnog zakona.
Najzad, apelant i u apelaciji tvrdi da su pogrešno primijenjene
odredbe o zastarjelosti krivičnog gonjenja, a na čemu i u apelaciji
temelji tvrdnju o pogrešnoj primjeni materijalnog prava.
53. Stoga, imajući u vidu navedene principe Evropskog i
Ustavnog suda da se pri ocjeni pravičnosti krivičnog postupka
postupak mora sagledati kao cjelina, Ustavni sud smatra da u
okolnostima konkretnog slučaja ne može zanemariti postojanje
presude Vrhovnog suda po zahtjevu za zaštitu zakonitosti pri
ocjeni apelantovih navoda o povredi prava na pravično suđenje,
iako apelant nije obavijestio Ustavni sud da je koristio i ovu
zakonsku mogućnost, odnosno nije osporio i ovu presudu
Vrhovnog suda. Međutim Ustavni sud će, u specifičnim
okolnostima ovog slučaja, kad je nesporno da je apelant i zahtjev
za zaštitu zakonitosti između ostalog temeljio na prigovoru
zastare, a što je u konačnici bilo jedno od ključnih pitanje u obje
presude Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju navode o povredi
ustavnih prava ispitati kako u odnosu na osporenu presuda tako i
na konačnu odluku u ovom predmetu donesenu povodom
zahtjeva za zaštitu zakonitosti.
54. Apelant smatra da mu je pravo na pravično suđenje
povrijeđeno jer je u osporenoj presudi Vrhovnog suda pogrešno i
proizvoljno primijenjeno materijalno i procesno pravo.
55. U vezi s ovim dijelom navoda Ustavni sud naglašava
svoj stav da općenito nije nadležan vršiti provjeru utvrđenih
činjenica i načina na koji su redovni sudovi protumačili
pozitivnopravne propise, osim ukoliko odluke tih sudova krše
ustavna prava. To će biti slučaj kada odluka redovnog suda krši
ustavna prava, tj. ukoliko je redovni sud pogrešno protumačio ili
primijenio neko ustavno pravo, ili je zanemario to pravo, ako je
primjena zakona bila proizvoljna ili diskriminacijska, ukoliko je
došlo do povrede procesnih prava (pravično suđenje, pristup
sudu, djelotvorni pravni lijekovi i u drugim slučajevima), ili
ukoliko utvrđeno činjenično stanje ukazuje na povredu Ustava
Bosne i Hercegovine (vidi Ustavni sud, odluke br. U 39/01 od 5.
aprila 2002. godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i

Utorak, 26. 11. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Hercegovine" broj 25/02 i U 29/02 od 27. juna 2003. godine,
objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj
31/03).
56. Navode o pogrešnoj primjeni materijalnog prava apelant
zasniva na tvrdnji da je proglašen krivim i kažnjen za krivično
djelo za koje je nastupila zastarjelost krivičnog gonjenja. Apelant
tvrdi da je u vezi s događajem koji mu je stavljen na teret od 26.
maja 1992. godine, a koji je kvalificiran kao krivično djelo
ubojstva iz člana 36. stav 1. KZ SRBiH, prvu procesnu radnju
preduzetu u cilju krivičnog gonjenja predstavlja donošenje
naredbe Okružnog tužilaštva o provođenju istrage od 26. juna
2007. godine. S obzirom da je za krivično djelo ubojstva rok
zastarjelosti za pokretanje krivičnog postupka 15 godina, apelant
smatra da je u njegovom slučaju zastarjelost nastupila još 26.
maja 2007. godine, dakle jedan mjesec prije preduzimanja prve
procesne radnje u svrhu krivičnog gonjenja. Po apelantovom
mišljenju na prekid toka zastarjelosti mogu uticati samo radnje
koje preduzme ovlaštena osoba, a to je, po njegovom mišljenju,
samo tužilac. Najzad, apelant smatra da je pogrešan stav
Vrhovnog suda da, pošto je prvobitno bio optužen za krivično
djelo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva znači da je došlo
do prekida zastare u vezi s krivičnim djelom ubojstva.
57. Ustavni sud ukazuje da iz obrazloženja osporene
presude Vrhovnog suda proizlazi da je apelantov prigovor u
pogledu zastarjelosti krivičnog gonjenja odbijen kao neosnovan.
Vrhovni sud je u obrazloženju osporene presude ukazao da se u
slučaju izmjene pravne kvalifikacije krivičnog djela smatra da su
sve procesne radnje koje je ranije preduzimalo ovlašteno lice radi
krivičnog gonjenja istog učinioca prekidale zastarijevanje
krivičnog gonjenja i u odnosu na izmijenjenu kvalifikaciju,
ukoliko se krivično djelo odnosi na isti krivičnopravni događaj.
Također, ukazano je da je apelant prvobitno bio optužen i osuđen
za krivično djelo za koje ne može nastupiti zastarjelost krivičnog
gonjenja, da se izmijenjena optužnica odnosi na isti
krivičnopravni događaj, pa da sve radnje koje su preduzela
ovlaštena lica radi krivičnog gonjenja apelanta prekidaju krivično
gonjenje i u odnosu na krivično djelo po izmijenjenoj optužnici.
58. Zatim, Ustavni sud primjećuje da je Vrhovni sud, u
Presudi broj 12 0 K 001067 12 Kvlz od 18. decembra 2012.
godine, odlučujući o apelantovom zahtjevu za zaštitu zakonitosti,
apelantove navode o zastarjelosti krivičnog gonjenja također
ocijenio kao neosnovane. Iz obrazloženja ove presude proizlazi
da je Vrhovni sud na temelju uvida u spis utvrdio da je prva
procesna radnja preduzeta protiv apelanta u odnosu na
krivičnopravni događaj od 26. maja 1992. godine koji mu je
prvobitno stavljen na teret kao krivično djelo iz člana 143. stav 1.
KZ SFRJ saslušanje svjedoka M.S. 17. novembra 2006. godine,
odnosno da je navedenog dana sačinjen zapisnik o uzimanju
izjave, da je radnju preduzelo ovlašteno službeno lice, te da je
ova radnja preduzeta u okviru trajanja zastarnog roka od 15
godina predviđenog za relativnu zastarjelost krivičnog gonjenja
za krivično djelo ubojstvo iz člana 36. stav 1. KZ SRBiH, za koje
je apelant i proglašen krivim.
59. Ustavni sud ukazuje da se zastarjelost krivičnog
gonjenja može definirati kao zakonsko pravo počinioca krivičnog
djela da ne bude krivično gonjen ili kažnjen nakon proteka
određenog vremena od počinjenja krivičnog djela. Rokovi
zastarjelosti, koji su uobičajena karakteristika domaćih pravnih
sistema država članica Evropske konvencije služe različitim
ciljevima, koji uključuju pravnu sigurnost i konačnost i
sprečavaju kršenje prava počinioca krivičnog djela (vidi Evropski
sud, Coëme i drugi protiv Belgije, presuda od 22. juna 2000.
godine, st. 145. i 146).
60. Ustavni sud podsjeća da je za krivično djelo ubojstava
iz člana 36. stav 1. KZ SRBiH mogla biti izrečena kazna zatvora
preko 10 godina. S obzirom na visinu zaprijećene kazne

Broj 92 - Strana 47

zastarjelost krivičnog gonjenja za ovo djelo, u skladu s članom
95. stav 1. tačka 2) KZ SFRJ, je 15 godina od izvršenja krivičnog
djela. Najzad, u skladu s članom 96. stav 1. KZ SFRJ zastarjelost
krivičnog gonjenja počinje da teče od dana kada je krivično djelo
učinjeno, a u skladu sa stavom 3. istog člana prekida se svakom
procesnom radnjom koja se preduzima radi gonjenja učinioca
zbog učinjenog krivičnog djela.
61. Kada se imaju u vidu citirane zakonske odredbe o
zastarjelosti i prekidu zastarjelosti krivičnog gonjenja, te izričiti
apelantovi navodi da je zastarjelost nastupila 26. maja 2007.
godine jer je prva procesna radnja u konkretnom predmetu
preduzeta donošenjem naredbe Okružnog tužilaštva o provođenju
istrage od 27. juna 2007. godine, iz obrazloženja osporene
presude Vrhovnog suda ne može se zaključiti na koji način su u
okolnostima konkretnog slučaja cijenjene navedene zakonske
odredbe, odnosno kojom radnjom je prekinut tok zastarjelosti.
62. Zatim, Vrhovni sud je u presudi kojom je odlučeno o
apelantovom zahtjevu za zaštitu zakonitosti zauzeo stav da je
pravna radnja preduzeta u konkretnom krivičnom predmetu
saslušanje svjedoka S.M., brata oštećenog, 17. novembra 2006.
godine, da je ovu radnju preduzelo ovlašteno službeno lice, pa da
kao takva ima učinak procesne radnje kojom se prekida tok
zastarjelosti.
63. S obzirom na dijametralno suprotna stajališta o tome
koja radnja u smislu relevantnih odredbi KZ RS prekida zastaru,
Ustavni sud je zatražio od Tužilaštva Bosne i Hercegovine (u
daljnjem tekstu: Tužilaštvo BiH) kod kojeg se, u toku postupka
pred Ustavnim sudom, nalazio spis Okružnog tužilaštva broj T14
0 KTRZ 0001789 01, da mu dostavi dokument nadležnog tužioca
iz kojeg se vidi da je svjedok S.M. saslušan pod nadzorom
tužioca ili eventualno po njegovom naknadnom odobrenju, te
naredbu o sprovođenju istrage protiv apelanta.
64. Tužilaštvo BiH je dostavilo Ustavnom sudu dokument
Okružnog tužilaštva broj KTN-102/04 od 30. maja 2006. godine
u kojem je Stanici javne bezbjednosti Bratunac, po njenoj
Krivičnoj prijavi broj 45/93 od 30. juna 1993. godine, naloženo
da preduzme sljedeće istražne radnje, i to da sasluša svjedoke,
pored ostalog i svjedoka S.M., na okolnost ubojstva njegovog
brata M.M. (oštećenog), "(…) dok su navodno vozili klasuru koje
ubojstvo (je) izvršeno iz lovačke puške od strane "Rahmanovog
sina iz Moćevića početkom 1992. godine, te da kaže da li se
zaista na ovakav način desilo ovo ubojstvo, gdje se desilo, u kom
mjestu, vrijeme, način iz kog oružja, ko ga je ubio, da li je on tu
bio prisutan (…)". Uz ovaj dokument priložen je i dokument
MUP-a RS-a UKP Banjaluka broj 02/4-1928/06 od 21. decembra
2006. godine naslovljen na PS Bratunac, iz koje proizlazi da su
policijski službenici MUP-a Srbije saslušali svjedoka S.M., te da
će izjava na zapisnik preko Tužilaštva za ratne zločine Srbije u
narednom periodu biti proslijeđena Okružnom tužilaštvu u
Bijeljini, čiji tužilac je i izdao Naredbu broj SKTN-102/04 od 30.
maja 2006. godine.
65. Tužilaštvo BiH je dostavilo i Naredbu Okružnog
tužilaštva o proširenju istrage broj KT-3/01 od 26. juna 2007.
godine iz koje proizlazi da se istraga proširuje i na apelanta zbog
osnovane sumnje da je u mjestu Ratkovići početkom maja 1992.
godine, pucajući iz lovačke puške, ubio iz zasjede oštećenog
M.M. dok je vozio sijeno s bratom S.M.
66. U vezi sa spornim pitanjem zastarjelosti Ustavni sud
ukazuje da se u skladu s članom 96. stav 3. KZ SFRJ zastarjelost
krivičnog gonjenja prekida svakom procesnom radnjom koja se
preduzima radi gonjenja učinioca zbog učinjenog krivičnog djela.
67. U ovoj odluci je već ukazano da se Vrhovni sud u
osporenoj presudi uopće nije izjašnjavao o konkretnoj radnji koja
je imala učinak prekida roka zastarjelosti, smatrajući da zbog
toga što je u konkretnom slučaju prvobitno podignuta optužnica
za krivično djelo ratnog zločina zastara ne može nastupiti, u

Broj 92 - Strana 48

SLUŽBENI GLASNIK BiH

smislu člana 100. KZ SFRJ, prema kojem takva djela ne
zastarijevaju. Dalje Ustavni sud zapaža da je, odlučujući o
apelantovom zahtjevu za zaštitu zakonitosti protiv osporene
presude, Vrhovni sud ispitivao ovo pitanje te je zaključio da
saslušanje svjedoka S.M. od 17. novembra 2006. godine ima
učinak procesne radnje koja prekida tok zastarjelosti. U prilog
ovakvog zaključka Vrhovni sud je istakao da je navedenu radnju
preduzelo ovlašteno lice i da je svjedok S.M. tvrdio da je
njegovog brata iz lovačke puške lišio života apelant,
objašnjavajući da se porodica apelanta u selu naziva "Mešić".
68. U vezi s tim Ustavni sud zapaža da, iz dokumenta
Okružnog tužilaštva broj KTN-102/04 od 30. maja 2006. godine
koji je dostavljen Ustavnom sudu, proizlazi da je zahtjev
tužilaštva za provođenje ove istražne radnje, tj. saslušanje
svjedoka S.M. bio protiv nepoznatih osoba, da se u ovom
dokumentu apelant i ne spominje u punom identitetu kao
izvršitelj konkretnog krivičnog djela ("Rahmanov sin iz
Moćevića"), odnosno ovaj dokument ne sadrži niti jednu odredbu
ZKP iz koje bi se moglo zaključiti da li je ova radnja preduzeta
poslije donošenja naredbe o sprovođenju istrage protiv apelanta, a
kako bi se mogao ocijeniti kakav karakter je imala izjava uzeta od
svjedoka S.M. u procesnom smislu. Kada se ima u vidu
navedeno, te član 96. stav 3. KZ SFRJ prema kojem zastarjelost
krivičnog gonjenja nastupa preduzimanjem procesne radnje radi
gonjenja učinioca, proizlazi da je u konkretnom slučaju procesna
radnja kojoj Vrhovni sud daje karakter procesne radnje koja
prekida zastarjelost preduzeta ne protiv učinioca, već protiv
nepoznatog lica. U tom smislu Ustavni sud ne može prihvatiti
stav Vrhovnog suda da je ova radnja imala učinak radnje koja
prekida tok zastarjelosti krivičnog gonjenja protiv apelanta.
Naime, zastarjelost krivičnog gonjenja je zakonsko pravo
počinioca krivičnog djela da ne bude krivično gonjen ili kažnjen
nakon proteka određenog vremena od počinjenja krivičnog djela.
To znači da radnje koje prekidaju tok zastarjelosti moraju biti
preduzete protiv učinioca takvog djela. Ukoliko bi se ovakav
učinak davao i radnjama koje su preduzete protiv nepoznatih lica,
bio bi doveden u pitanje smisao instituta zastare, tj. da učinilac
krivičnog djela nakon proteka određenog vremena više ne bude
krivično gonjen ili kažnjen, a čime bi bio doveden u pitanje i
princip pravne sigurnosti koji je inherentan pravu na pravično
suđenje. Suprotno tumačenje bi vodilo zaključku da bi tužilac u
svim slučajevima uvijek pokretao postupak protiv nepoznatog
počinioca i periodično formalno preduzimao procesne radnje
kako bi prekinuo rok zastare, zbog čega bi navedeni institut imao
samo karaktere "formalnog", dakle, teorijski mogućeg a
praktično neostvarivog prava, što nije, niti je mogla biti intencija
zakonodavca.
69. Zatim, Ustavni sud primjećuje da je u Naredbi
Okružnog tužilaštva o proširenju istrage broj KT-3/01 od 26. juna
2007. godine na jasan i nedvosmislen način ukazano da se istraga
proširuje i na apelanta, s naznakom njegovog punog identiteta,
zbog osnovane sumnje da je na bliže opisani način lišio života
oštećenog početkom maja 1992. godine. Iz navedenog
nedvosmisleno proizlazi da se radi o radnji koja se preduzima
protiv počinioca konkretnog krivičnog djela, tj. o radnji koja ima
učinak na prekid toka zastarjelosti.
70. Međutim, Ustavni sud zapaža da je ova radnja
preduzeta 26. juna 2007. godine. U konkretnom slučaju,
republički tužilac je na glavnom pretresu pred Vrhovnim sudom
održanom 12. juna 2012. godine izmijenio pravnu kvalifikaciju
krivičnog djela koje se apelantu stavlja na teret kvalificirajući
događaj od 26. maja 1992. godine kao krivično djelo ubojstva iz
člana 36. stav 1. KZ SRBiH. Ustavni sud ukazuje da je za
krivično djelo ubojstava iz člana 36. stav 1. KZ SRBiH propisana
kaznа zatvora preko 10 godina. S obzirom na visinu zaprijećene
kazne zastarjelost krivičnog gonjenja za ovo djelo, a u skladu s

Utorak, 26. 11. 2013.

članom 95. stav 1. tačka 2) KZ SFRJ, je 15 godina od izvršenja
krivičnog djela. U vezi s tim Ustavni sud zapaža da je u
konkretnom slučaju krivično djelo izvršeno 26. maja 1992.
godine, a prva radnja koje je preduzeta protiv apelanta radi
gonjenja za učinjeno djelo je Naredba o proširenju istrage broj
KT-3/01 od 26. juna 2007. godine. To znači da je od počinjenja
krivičnog djela pa do preduzimanja prve radnje koja je imala
učinak na prekid roka zastarjelosti proteklo 15 godina i jedan
mjesec, odnosno da je zastarjelost krivičnog gonjenja nastupila
26. maja 2007. godine. To znači da je u trenutku kada je na
glavnom pretresu pred Vrhovnim sudom, tj. 12. juna 2012.
godine izmijenio pravnu kvalifikaciju djela tereteći apelanta za
krivično djelo ubojstvа iz člana 36. stav 1. KZ SRBiH, više nije
postojala mogućnost pokretanja i vođenja krivičnog postupka
protiv apelanta zbog ovog krivičnog djela.
71. S obzirom na navedeno Ustavni sud smatra da je
Vrhovni sud u obje presude proizvoljno utvrdio činjenice vezane
za provođenje istražne radnje saslušanjem svjedoka S.M., brata
oštećenog, 17. novembra 2006. godine i na tako utvrđene
činjenice proizvoljno primijenio materijalno pravo prilikom
odlučivanja o istaknutom prigovoru zastarjelosti krivičnog
gonjenja.
72. Stoga Ustavni sud zaključuje da je u konkretnom
slučaju povrijeđeno apelantovo pravo na pravično suđenje iz
člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1.
Evropske konvencije.
Ostali navodi
73. S obzirom na zaključak o povredi prava na pravično
suđenje u kontekstu pitanja zastare krivičnog gonjenja, Ustavni
sud smatra da nema potrebe da detaljnije ispituje ostale
apelantove navode o povredi "prava na pravično suđenje uslijed
povrede prava na obrazloženu sudsku odluku (u smislu člana 6.
stav 1. EKLJP) u vezi sa povredom prava na djelotvoran pravni
lijek (u smislu člana 13. EKLJP)".
VIII. Zaključak
74. Ustavni sud zaključuje da postoji povreda prava na
pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i
člana 6. stav 1. Evropske konvencije kada su redovni sudovi u
konkretnom slučaju proizvoljno utvrdili činjenice i na tako
utvrđene činjenice proizvoljno primijenili materijalno pravo
zaključujući da u okolnostima konkretnog slučaja nije nastupila
zastarjelost krivičnog gonjenja, što predstavlja zakonsku prepreku
za pokretanje i vođenje krivičnog postupka, temeljeći ovakav
stav na zaključku da je tok zastarjelosti prekinut radnjom koja ne
zadovoljava zakonom propisani kriterij procesne radnje koja se
preduzima radi gonjenja učinioca zbog učinjenog krivičnog djela.
75. Na osnovu člana 61. st. 1. i 2. i člana 64. stav 1. Pravila
Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove
odluke.
76. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke
Ustavnog suda su konačne i obavezujuće.
Predsjednica
Ustavnog suda Bosne i Hercegovine
Valerija Galić, s. r.
Ustavni sud Bosne i Hercegovine je u Vijeću od pet sudaca,
u predmetu broj AP 3105/12, rješavajući apelaciju Ramadana
Derviševića, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i
Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2, članka 61. st. 1. i 2. i
članka 64. stavak 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine
("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i
51/09), u sastavu:
Valerija Galić, predsjednica
Miodrag Simović, dopredsjednik

Utorak, 26. 11. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Seada Palavrić, dopredsjednica
Mato Tadić, sudac
Zlatko M. Knežević, sudac
na sjednici održanoj 22. listopada 2013. godine donio

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU

Usvaja se apelacija Ramadana Derviševića.
Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz članka
II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1.
Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih
sloboda.
Ukida se Presuda Vrhovnog suda Republike Srpske broj 12
0 K 001067 12 Kvlz od 18. prosinca 2012. godine i broj 12 0 K
001067 11 Kžž od 12. lipnja 2012. godine.
Predmet se vraća Vrhovnom sudu Republike Srpske koji je
dužan po žurnom postupku donijeti novu odluku, sukladno
članku II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članku 6. stavak 1.
Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih
sloboda.
Nalaže se Vrhovnom sudu Republike Srpske da, sukladno
članku 74. stavak 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine,
u roku od 90 dana od dana dostavljanja ove odluke obavijesti
Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem
izvršenja ove odluke.
Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i
Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i
Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i
"Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".
OBRAZLOŽENJE
I. Uvod
1. Ramadan Dervišević (u daljnjem tekstu: apelant) iz
Sarajeva, kojega zastupa Vasvija Vidović, odvjetnica iz Sarajeva,
podnio je 23. kolovoza 2012. godine Ustavnom sudu Bosne i
Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv
Presude Vrhovnog suda Republike Srpske (u daljnjem tekstu:
Vrhovni sud) broj 12 0 K 001067 11 Kžk od 12. lipnja 2012.
godine.
2. Apelant je 25. siječnja 2013. godine zatražio da se u
njegovoj apelaciji postupa žurno, sukladno članku 24. stavak 4.
Pravila Ustavnog suda.
II. Postupak pred Ustavnim sudom
3. Malo vijeće Ustavnog suda je, na temelju članka 24.
stavak 4. Pravila Ustavnog suda, na sjednici održanoj 14. veljače
2013. godine, usvojilo apelantov zahtjev za prioritetno rješavanje
apelacije.
4. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda,
od Vrhovnog suda, Okružnog suda u Bijeljini (u daljnjem tekstu:
Okružni sud), te Republičkog javnog tužiteljstva Republike
Srpske (u daljnjem tekstu: Republičko tužiteljstvo), Okružnog
javnog tužiteljstva u Bijeljini (u daljnjem tekstu: okružni tužitelj),
te MUP-a RS-a, Centra javne sigurnosti Bijeljina (u daljnjem
tekstu: CJB), kao sudionika u postupku zatraženo je 31. siječnja
2013. godine da dostave odgovor na apelaciju.
5. Vrhovni sud je odgovor dostavio 5. veljače, Okružni sud
11. veljače, Republičko tužiteljstvo 7. veljače, Okružno
tužiteljstvo 15. veljače, a CJB 14. veljače 2013. godine.
6. Ustavni sud je 14. ožujka 2013. godine od Okružnog
suda zatražio da mu dostavi Presudu Vrhovnog suda broj 12 0 K
001067 12 Kvlz od 18. prosinca 2012. godine, što je i učinjeno
15. ožujka 2013. godine.
7. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda,
odgovori na apelaciju su dostavljeni apelantu 18. veljače 2013.
godine.

Broj 92 - Strana 49

III. Činjenično stanje
8. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda
i dokumenata podastrtih Ustavnom sudu mogu se sumirati na
sljedeći način.
9. Okružni sud je Presudom broj 12 0 K 001067 10 K od
19. srpnja 2011. godine apelanta proglasio krivim da je počinio
kazneno djelo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva iz
članka 142. stavak 1. preuzetog Krivičnog zakona SFRJ (u
daljnjem tekstu: KZ SFRJ), a sve u svezi s člankom 22. istog
zakona, te mu je, na temelju istog zakonskog propisa, a
primjenom čl. 38. i 41. Krivičnog zakona Republike Srpske (u
daljnjem tekstu: KZ RS), izrekao kaznu zatvora u trajanju od
sedam godina.
10. Apelant je proglašen krivim zato što je za vrijeme
oružanog sukoba, kao pripadnik oružanih snaga Bosne i
Hercegovine,
a
oprečno
označenim
međunarodnim
konvencijama, s ciljem da izvrši ubojstva, 26. svibnja 1992.
godine na navedenoj lokaciji, naoružan lovačkom puškom,
spazivši svoje susjede, braću M.M. i S.M. koji su bili u civilnoj
odjeći, nenaoružani, s još jednom NN osobom, napravio zasjedu
tako što se sakrio iza stijene pored puta, u namjeri da ih ubije,
pucao u njih, pogodivši oštećenog M.M. koji je od opisanih
zadobivenih povreda preminuo na licu mjesta.
11. Protiv presude Okružnog suda apelant je izjavio priziv.
Okružno tužiteljstvo nije izjavljivalo priziv.
12. Vrhovni sud je Rješenjem broj 12 0 K 001067 11 Kž od
10. studenoga 2011. godine apelantov priziv uvažio, ukinuo
presudu Okružnog suda i odredio održavanje glavnog pretresa
pred ovim sudom. Vrhovni sud je kao utemeljen ocijenio prizivni
navod da pobijana presuda nije na nedvojben način utvrdila
činjenicu postojanja oružanog sukoba i uzročne veze između toga
sukoba i djela koje se apelantu stavlja na teret, niti je pravilno
ocijenila iskaz svjedoka S.M., brata oštećenog, a zbog čega je
činjenična osnova pobijane presude pogrešna i nepotpuna.
Potom, kao utemeljeni su ocijenjeni i prizivni navodi da ne
postoje odlučne činjenice o postojanju oružanog sukoba i uzročne
veze između sukoba i lišavanja života oštećenog M.M.
13. Vrhovni sud je Presudom broj 12 0 K 001067 11 Kžž
od 12. lipnja 2012. godine apelanta proglasio krivim da je počinio
kazneno djelo ubojstva iz članka 36. stavak 1. Krivičnog zakona
SRBiH (u daljnjem tekstu: KZ SRBiH), te mu izrekao kaznu
zatvora u trajanju od sedam godina.
14. U obrazloženju presude je navedeno kako je na pretresu
pred ovim sudom 22. svibnja 2012. godine republički tužitelj
izmijenio optužnicu, tako što je radnju izvršenja opisao na način
sadržan u izreci presude i tu radnju pravno okvalificirao kao
kazneno djelo ubojstva iz članka 36. stavak 1. KZ SRBiH.
15. Potom, u obrazloženju presude je ukazano kako su na
glavnom pretresu pred ovim sudom prihvaćeni kao dokazni
materijal svi dokazi izvedeni na glavnom pretresu pred Okružnim
sudom, te dokazi Republičkog tužiteljstva predati sudu i obrani
na pretresu od 12. lipnja 2012. godine, i to: zapisnik o saslušanju
svjedoka S.B. od 17. lipnja 2006. godine koji je dao u
prostorijama Ministarstva unutarnjih poslova, Policijska uprava
Novi Sad - Uprava kriminalističke policije, Služba za otkrivanje
ratnih zločina, sastavljen pod brojem 03/4-3 broj 597/06, te
zapisnik o saslušanju svjedoka S.M. pred okružnim tužiteljem od
18. siječnja 2010. godine.
16. Dalje, ukazano je da je u prvostupanjskoj presudi iznijet
sadržaj iskaza svjedoka, sadržaj nalaza u postupku saslušanja
vještaka optužbe i obrane, te da je data ocjena svih dokaza koje
prihvaća i ovaj sud. Ukazano je da iz iskaza brata oštećenoga,
svjedoka S.M., koji je dao pred okružnim tužiteljem kao i na
glavnom pretresu pred prvostupanjskim sudom, nedvojbeno
proizlazi da je njegovoga brata, oštećenoga M.M., iz lovačke
puške lišio života apelant. Potom, ukazano je da je svjedok

Broj 92 - Strana 50

SLUŽBENI GLASNIK BiH

detaljno iznio okolnosti pod kojima se to desilo, izjavljujući da je
prepoznao apelanta, da je ovaj bio s još jednom osobom koju nije
prepoznao, ali da je samo apelant imao pušku. Ukazano je da je
svjedok detaljno opisao kako se događaj odigrao, te da je nakon
pucnja vidio da je brat pao, a onda primijetio da se apelant s
osobom koja je s njim bila u društvu udaljava uz stijenu s koje je
pucao. Najzad, ukazano je da je ovaj svjedok potvrdio da je
apelanta ranije poznavao, te da je poznavao i njegove roditelje jer
su njihove kuće udaljene najviše 3 do 3,5 km.
17. Potom, ukazano je da su na glavnom pretresu saslušani
svjedoci S.S., B.P. i D.N. koji nisu očevici događaja, ali koji su
izjavili da im je svjedok S.M., brat oštećenog M.M., odmah
nakon događaja potvrdio da je u njegovog brata pucao apelant.
Također, svjedok D.N. je potvrdio koje povrede je zadobio
oštećeni M.M. jer ga je kupao.
18. Između ostalog ukazano je da su, kao i pred
prvostupanjskim sudom, prihvaćeni nalazi i mišljenja vještaka
balističara Ž.P. i Đ.O. kao i njihova svjedočenja, da su u
prvostupanjskoj presudi detaljno iznijeti sadržaji njihovih nalaza,
te data valjana obrazloženja zašto se prihvaćaju. Također,
ukazano je da je nalaz ovih vještaka dat nakon rekonstrukcije
događaja kojemu su bili nazočni svjedok S.M., brat oštećenoga
M.M., apelant i njegov branitelj, vještak obrane N.M., te svjedok
D.N.
19. Ukazano je da je apelant tijekom cijelog postupka
ukazivao na neuvjerljivost iskaza svjedoka S.M., tvrdeći kako je
njegov iskaz, koji je dao 17. studenoga 2006. godine u Upravi
kriminalističke policije, oprečan iskazima koje je dao na glavnom
pretresu pred prvostupanjskim sudom i pred Okružnim
tužiteljstvom, pa da se na njegovom iskazu ne može zasnivati
presuda jer drugih neposrednih očevidaca nema. Ove prigovore
Vrhovni sud je ocijenio kao neutemeljene jer je svjedok S.M. u
svojim iskazima bio kategoričan da je njegovoga brata, oštećenog
M.M., apelant lišio života pucnjem iz lovačke puške, odnosno
njegovi iskazi se nisu razlikovali u odnosu na odlučnu činjenicu,
a to je lišavanje života oštećenoga M.M.
20. Najzad, ukazano je kako je apelant istaknuo prigovor
zastarjelosti kaznenoga gonjenja jer mu je izmijenjenom
optužnicom na pretresu pred ovim sudom stavljeno na teret
kazneno djelo ubojstva za koje se može izreći kazna zatvora od
15 godina, pa da je zbog toga za ovo djelo, sukladno članku 95.
stavak 2. točka 2. KZ SFRJ, nastupila zastarjelost kaznenog
gonjenja jer je proteklo 15 godina od izvršenja kaznenog djela
ubojstva.
21. Vrhovni sud je ocijenio ovaj prigovor kao neutemeljen.
U svezi s tim je ukazano: "Naime, kada se na glavnom pretresu,
ili u žalbenom postupku izmijeni pravna kvalifikacija krivičnog
djela (sa teže na lakšu i obratno), smatra se da su sve ranije, od
strane ovlašćenog lica, preduzete procesne radnje radi krivičnog
gonjenja istog učinioca prekidale zastarijevanje krivičnog
gonjenja i u odnosu na krivično djelo po izmijenjenoj pravnoj
kvalifikaciji, ukoliko se krivično djelo odnosi na isti
krivičnopravni događaj. U konkretnom slučaju, protiv optuženog
je podignuta optužnica zbog krivičnog djela ratnog zločina za
koje djelo po zakonu ne može nastupiti zastarjelost gonjenja
prema odredbi člana 100. KZ SFRJ, pa kako se izmijenjena
optužnica pred ovim sudom odnosi na isti krivičnopravni
događaj, sve preduzete radnje od strane ovlaštenih lica radi
krivičnog gonjenja apelanta prekidaju zastarjelost krivičnog
gonjenja i u odnosu na krivično djelo po izmijenjenoj optužnici".
22. Vrhovni sud je zaključio da je ocjenom svih izvedenih
dokaza na glavnom pretresu pred prvostupanjskim sudom, a
prihvaćenih kao dokazni materijal na pretresu pred ovim sudom
na način kako propisuje članak 287. stavak 2. Zakona o
kaznenom postupku, utvrđeno da je apelant u vrijeme, na način i

Utorak, 26. 11. 2013.

pod opisanim okolnostima počinio kazneno djelo ubojstva za
koje je proglašen krivim.
23. Vrhovni sud je Presudom broj 12 0 K 001067 12 Kvlz
od 18. prosinca 2012. godine apelantov zahtjev za zaštitu
zakonitosti odbio kao neutemeljen.
24. Iz obrazloženja presude, pored ostaloga, proizlazi da je
apelant tvrdio kako je nastupila zastarjelost kaznenoga gonjenja,
što predstavlja okolnosti koje isključuju kazneno gonjenje. U
svezi s ovim tvrdnjama apelant je istaknuo kako je predmetno
djelo izvršeno 26. svibnja 1992. godine, a prva radnja u svezi s
ovim događajem je poduzeta tek 26. lipnja 2007. godine,
donošenjem Naredbe Okružnog tužiteljstva o proširenju istrage
broj Kt 3/01. Kako je rok zastarjelosti na zaprijećenu kaznu
zatvora za kazneno djelo ubojstva iz članka 36. stavak 1. KZ
SRBiH 15 godina, apelant je ukazao da je zastarjelost kaznenoga
gonjenja nastupila 26. svibnja 2007. godine.
25. Vrhovni sud je zaključio kako su apelantovi navodi u
ovome dijelu neutemeljeni. S tim u svezi je ukazano kako je
protiv apelanta, sve do pretresa pred Vrhovnim sudom, vođen
kazneni postupak zbog kaznenoga djela ratnog zločina protiv
civilnog stanovništva iz članka 142. stavak 1. KZ SFRJ (za koje,
sukladno članku 100. istog zakona, ne može nastupiti
zastarjelost), te da je na pretresu pred ovim sudom republički
tužitelj izmijenio pravnu kvalifikaciju djela u kazneno djelo
ubojstva iz članka 36. stavak 1. KZ SRBiH. S obzirom da se
izmijenjena optužnica odnosila na isti kaznenopravni događaj,
sve radnje koje su poduzele ovlaštene osobe kako bi kazneno
gonili apelanta, prekidale su zastarjelost kaznenoga gonjenja i u
odnosu na kazneno djelo po izmijenjenoj optužnici. Ukazano je
kako su prvu procesnu radnju u ovome kaznenom predmetu
poduzeli saslušanjem svjedoka M.S., brata oštećenoga, 17.
studenoga 2006. godine, policijski službenici Uprave
kriminalističke policije-Službe za otkrivanje ratnih zločina, a po
zahtjevu koji je uputio MUP Republike Srpske. Nadalje, ukazano
je da je ova radnja konstatirana na Zapisnik broj 03/4-3 broj
597/06 od 17. studenoga 2006. godine, a saslušanje je izvršeno
upravo na okolnosti ubojstva oštećenoga. U prilog ovoga
zaključka ukazano je na sadržaj tom prilikom uzete izjave od
svjedoka M.S. iz kojega proizlazi da je on tvrdio, a ovu tvrdnju je
ponovio i u svojim kasnijim izjavama, da je apelant oštećenoga
ubio iz lovačke puške, te da je pojasnio da se apelantova obitelj u
selu nazivala "Mešić". Sukladno navedenome, a na temelju uvida
u spis, utvrđeno je da su prvu procesnu radnju u ovome predmetu
poduzeli 17. studenoga 2006. godine saslušanjem svjedoka M.S.,
ovlaštene službene osobe na okolnosti iz istoga kaznenopravnog
događaja, pa je prema tome, poduzimanjem ove radnje prekinut
rok zastarjelosti. Na temelju navedenoga je zaključeno da nije
nastupila zastarjelost kaznenoga gonjenja osuđenoga za kazneno
djelo ubojstva iz članka 36. stavak 1. KZ SRBiH, jer je prva
procesna radnja poduzeta 17. studenoga 2006. godine, a kazneno
djelo je izvršeno 26. svibnja 1992. godine, tj. u okviru trajanja
roka od 15 godina, predviđenog za zastarjelost kaznenog
gonjenja za kazneno djelo ubojstva iz članka 36. KZ SRBiH, za
koje je apelant i proglašen krivim.
IV. Apelacija
a) Navodi iz apelacije
26. Apelant smatra kako mu je osporenom presudom
Vrhovnog suda povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka
II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1.
Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda
(u daljnjem tekstu: Europska konvencija), te pravo na pravično
suđenje uslijed povrede prava na obrazloženu sudsku odluku (u
smislu članka 6. stavak 1. EKLJP) u svezi s povredom prava na
učinkovit pravni lijek (u smislu članka 13. EKLJP).

Utorak, 26. 11. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

27. Apelant smatra da mu je pravo na pravično suđenje
povrijeđeno zbog proizvoljne primjene materijalnog i procesnog
prava.
28. Proizvoljna primjena materijalnog prava se po
apelantovome mišljenju ogleda u načinu na koji je Vrhovni sud
interpretirao odredbe o zastari kaznenoga gonjenja. Apelant ističe
kako mu je optužnicom Okružnog tužiteljstva od 19. siječnja
2010. godine stavljeno na teret da je počinio kazneno djelo ratnog
zločina protiv civilnog stanovništva iz članka 142. stavak 1. KZ
SFRJ, te kako je za navedeno djelo proglašen krivim presudom
Okružnog suda od 19. srpnja 2011. godine. Sukladno
navedenome, pitanje zastare kaznenoga gonjenja se nije ni
postavljalo u prvostupanjskom postupku. Međutim, nakon što je
Vrhovni sud po njegovome prizivu ukinuo presudu, na glavnome
je pretresu, održanom pred ovim sudom 22. svibnja 2012. godine,
republički tužitelj izmijenio optužnicu tako što je radnje koje su
apelantu stavljane na teret kvalificirao kao kazneno djelo
ubojstva iz članka 36. stavak 1. KZ SRBiH. Apelant navodi kako
je u završnoj riječi 12. lipnja 2012. godine isticao da je u odnosu
na kazneno djelo ubojstva iz članka 36. KZ SRBiH nastupila
zastara kaznenoga gonjenja. On tvrdi kako mu se na teret stavlja
događaj koji je izvršen 26. svibnja 1992. godine, a prva radnja
kaznenog gonjenja u svezi s ovim događajem je poduzeta 26.
lipnja 2007. godine kada je Okružno tužiteljstvo donijelo
Naredbu o provođenju istrage broj K-3/01. S obzirom da je za
kazneno djelo ubojstva iz članka 36. stavak 1. KZ SRBiH
zakonom propisan rok zastarjelosti 15 godina, apelant ukazuje da
je od izvršenja kaznenoga djela pa do poduzimanja prve radnje
kaznenoga gonjenja proteklo 15 godina i jedan mjesec, odnosno
da je nastupila zastarjelost kaznenog gonjenja.
29. Apelant tvrdi kako mu naredba o provođenju istrage
Okružnog tužiteljstva nikada nije dostavljena. Dalje, tvrdi kako
mu je Republičko tužiteljstvo 5. lipnja 2012. godine dostavilo
Kaznenu prijavu broj 45/93 od 30. lipnja 1993. godine, da se u
njoj navodi i njegovo ime, da se ona odnosi na nekoliko kaznenih
događaja ali ne i na događaj koji mu je stavljen na teret po
optužnici i izmijenjenoj optužnici, te da se u njoj ne spominje kao
oštećeni M.M., čije ubojstvo mu se stavlja na teret. Apelant
smatra kako se navedena kaznena prijava ne može smatrati
radnjom kojom se prekida tijek zastarjelosti jer kaznena prijava,
ma tko da ju je podnio, ne predstavlja procesnu radnju kojom se
prekida zastara. Po apelantovome mišljenju na prekid tijeka
zastarjelosti mogu utjecati samo radnje koje poduzme ovlaštena
osoba, a to je, po njegovome mišljenju, samo tužitelj. Također,
apelant ukazuje kako navedenom kaznenom prijavom nije
obuhvaćeno kazneno djelo koje mu se stavlja na teret, odnosno
da se ona odnosi na vremensko razdoblje nakon počinjenja
kaznenoga djela za koje je on proglašen krivim.
30. Apelant tvrdi kako je sve ove navode isticao i u
završnoj riječi, ali su oni ocijenjeni kao neutemeljeni. Po
njegovome mišljenju Vrhovni sud je potpuno zanemario da je
prva procesna radnja u svrhu kaznenoga gonjenja, bez obzira na
kvalifikaciju djela, poduzeta nakon isteka roka zastare
predviđenog za kazneno djelo ubojstva iz članka 36. stavak 1. KZ
SRBiH. Apelant smatra kako je bez značaja činjenica da je
prvobitno bio optužen u povodu istog događaja za kazneno djelo
ratnog zločina protiv civilnog stanovništva u odnosu na koje ne
može nastupiti zastarjelost kaznenoga gonjenja.
31. Apelant smatra da su proizvoljno primijenjene i odredbe
procesnoga prava o zabrani reformatio in peius.
32. Apelant navodi kako mu je prvobitnom optužnicom po
kojoj je proglašen krivim presudom Okružnog suda stavljeno na
teret da je, pored ostaloga, sa još jednim NN licem napravio im
zasjedu, ali da je u izmijenjenoj optužnici, za što je i proglašen
krivim presudom Vrhovnog suda, navedeno napravio zasjedu.
Apelant smatra da je izmijenjenom optužnicom izostavljanjem

Broj 92 - Strana 51

suizvršilaštva, a što je bilo od krucijalnog značaja za njegov
predmet, činjenično i pravno doveden u težu situaciju jer mu se
na ovakav način stavlja na teret izvršilaštvo. Izostavljanjem
suizvršilaštva, apelant smatra da mu je znatno smanjena
mogućnost obrane u okviru činjeničnog opisa djela. S obzirom da
je na prvostupanjsku presudu priziv izjavio samo on, a ne i
okružni tužitelj, apelant smatra da se presuda nije mogla
izmijeniti na njegovu štetu u bilo kojem obliku, odnosno da
zabrana reformatio in peius štiti optuženoga i glede nepovoljnog
utvrđivanja činjeničnog stanja. Najzad, apelant tvrdi kako je ovo
istaknuto i u završnoj riječi, ali da je to Vrhovni sud potpuno
zanemario.
33. Potom, apelant tvrdi kako mu je povrijeđeno "pravo na
pravično suđenje uslijed povrede prava na obrazloženu sudsku
odluku (u smislu članka 6. stavak 1. EKLJP) u vezi s povredom
prava na djelotvoran pravni lijek (u smislu članka 13. EKLJP)".
Apelant smatra kako je osporena presuda Vrhovnog suda
manjkava glede obrazloženja, odnosno ne pruža adekvatno
obrazloženje svojih navoda.
34. Apelant je istaknuo kako Vrhovni sud ne nudi nikakvo
obrazloženje zašto izjavi svjedoka S.M. poklanja "toliku vjeru",
posebice imajući u vidu da se radi o osobi koja je imala i svojstvo
oštećenog u ovome postupku, te kako je u rješenju kojim je
ukinuta prvostupanjska presuda isti sud zaključio da nije pravilno
cijenjen iskaz ovoga svjedoka. Apelant tvrdi kako je iskaz ovoga
svjedoka oprečan iskazima svih drugih svjedoka, da je
nedosljedan u svezi s njegovom identifikacijom kao počinitelja,
te da je u najranijem iskazu ovaj svjedok tvrdio da je izvršitelj
izvjesni Ramadan Mešić (apelant se preziva Dervišević). Dalje,
apelant tvrdi kako obrazloženje osporene presude ne sadrži
adekvatno obrazloženje glede istaknutoga prigovora zastarjelosti
kaznenoga gonjenja u odnosu na kazneno djelo iz članka 36.
stavak 1. KZ FBiH. Manjkavost obrazloženja osporene presude
se po apelantovome mišljenju očituje i u činjenici da se Vrhovni
sud nije upuštao u ocjenu svakoga dokaza pojedinačno i u
uzajamnoj vezi s drugim dokazima, već je prihvatio ocjenu
dokaza koju je dao prvostupanjski sud iako je u rješenju kojim je
ukinuta prvostupanjska presuda glede ocjene dokaza imao
drugačiji stav. Apelant smatra da mu je pravo na efektivni pravni
lijek povrijeđeno jer je način na koji je prvostupanjski sud iznio
obrazloženje svoje presude apsolutno nezadovoljavajući u smislu
članka 6. stavak 1. Europske konvencije, pa se našao u iznimno
teškoj situaciji prilikom pripremanja priziva na prvostupanjsku
presudu, jer zbog manjkavosti obrazloženja nije bio u mogućnosti
pobijati konkretne zaključke u prizivu.
b) Odgovor na apelaciju
35. Vrhovni sud je u odgovoru na navode iz apelacije
istaknuo kako su u osporenoj presudi data valjana obrazloženja iz
kojih proizlazi da u ovome slučaju nije nastupila zastarjelost
kaznenog gonjenja za kazneno djelo ubojstva iz članka 36. stavak
1. KZ SRBiH. Neutemeljenim su ocijenjeni i apelantovi navodi o
pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i ocijeni iskaza svjedoka
S.M.
36. Okružni sud je u odgovoru na navode iz apelacije
istaknuo kako je presuda ovoga suda dala razloge i obrazloženja
na način kojim nije povrijeđeno apelantovo pravo na pravično
suđenje. Također, ukazano je da je apelant podnosio i zahtjev za
zaštitu zakonitosti, koji je Presudom Vrhovnog suda broj 12 K
001067 12 Kvlz od 18. prosinca 2012. godine odbijen kao
neutemeljen.
37. Republičko tužiteljstvo je u odgovoru na navode iz
apelacije istaknulo kako je neutemeljena tvrdnja da je nastupila
zastarjelost kaznenoga gonjenja jer je prva procesna radnja u
svezi s događajem od 26. svibnja 1992. godine poduzeta tek 26.
lipnja 2007. godine donošenjem Naredbe Okružnog tužiteljstva o

Broj 92 - Strana 52

SLUŽBENI GLASNIK BiH

proširenju istrage broj KT-3/01. Republičko tužiteljstvo je
ukazalo kako je prava procesna radnja koja je poduzeta u ovome
postupku bila saslušanje svjedoka M.S., brata oštećenoga, i to 17.
studenoga 2006. godine i da su ga obavili policijski službenici
Uprave kriminalističke policije-Služba za otkrivanje ratnih
zločina (Novi Sad), koji su saslušanje poduzeli po zahtjevu koji
im je uputio MUP Republike Srpske. Ova je radnja konstatirana
na Zapisnik 03/4-3 broj 597/06 od 17. studenoga 2006. godine, a
saslušanje je izvršeno na okolnosti ubojstva oštećenoga M.M. S
obzirom da su ovu radnju poduzele ovlaštene službene osobe na
okolnosti iz istog kazneno-pravnog događaja, po ocijeni
Republičkoga tužiteljstva je prekinut rok zastarjelosti, s obzirom
da je kazneno djelo izvršeno 26. svibnja 1992. godine. Potom je
ukazano kako je člankom 5. Zakona o unutarnjim poslovima
("Službeni glasnik RS" broj 48/03), koji je važio sve do 18.
siječnja 2012. godine, bilo propisano, između ostaloga, da su
policijski poslovi otkrivanje kaznenih djela, pronalaženje,
hvatanje i predaja izvršitelja kaznenoga djela. Također je ukazano
kako člankom 20. stavak 1. ZKP RS istraga obuhvaća aktivnosti
koje poduzme tužitelj ili ovlaštena službena osoba sukladno
ovome zakonu, uključujući prikupljanje i čuvanje obavještenja i
dokaza, a Zapisnik 03/4-3 broj 597/06 od 17. studenoga 2006.
godine je sačinjen po zahtjevu MUP-a Republike Srpske od 20.
rujna 2006. godine. Republičko tužiteljstvo je istaknulo kako su
neutemeljeni i apelantovi navodi o povredi reformatio in peius. U
svezi s tim je ukazano kako je člankom 22. KZ SFRJ propisano
da, ako je više osoba sudjelovalo u radnji izvršenja ili na drugi
način zajednički počinilo kazneno djelo, svako od njih kaznit će
se kaznom propisanom za to djelo, a što znači da svatko odgovara
u granicama svoga umišljaja ili nehaja, zbog čega izmijenjenom
optužnicom apelant nije doveden u teži položaj. Također je
ukazano kako je tužitelj taj koji disponira optužnicom tijekom
cijeloga postupka kako glede činjeničnih tako i pravnih pitanja, te
kako nije bilo dokaza da je NN osoba sudjelovala u radnji
izvršenja.
38. Okružno tužiteljstvo je u odgovoru na navode iz
apelacije istaknulo kako u postupku vođenom protiv apelanta nije
bilo kršenja prava na koja u apelaciji ukazuje.
39. CJB je u odgovoru na apelaciju istaknuo kako nije bilo
kršenja apelantovih prava ni u kojem pogledu.
V. Relevantni propisi
40. Krivični zakon Socijalističke republike Bosne i
Hercegovine - Posebni dio ("Službeni list SRBiH" br. 16/77,
32/84, 19/86, 40/87, 41/87, 33/89, 2/90, 24/91) i Krivični zakon
Republike Srpske – Posebni dio ("Službeni glasnik RS" br.
15/92, 4/93, 17/93, 26/93, 14/94 i 3/96) u relevantnom dijelu
glasi:
Član 36.
Ubojstvo
(1) Ko drugog liši života, kazniće se zatvorom od najmanje
pet godina.
(2) Zatvorom najmanje deset godina ili smrtnom kaznom
kazniće se (…)
41. Krivični zakon SFRJ ("Službeni listu SFRJ" br. 44/76,
34/84, 74/87, 57/89, 3/90 i 38/90 i Krivični zakon Republike
Srpske " Službeni glasnik RS" br. 12/93, 19/93, 26/93, 14/94 i
3/96) u relevantnom dijelu glasi:
Član 22.
Suizvršilaštvo
Ako je više lica, sudjelovavanjem u radnji izvršenja ili na
drugi način, zajednički učine kazneno djelo, svako od njih
kazniće se kaznom propisanom za to djelo.

Utorak, 26. 11. 2013.

Član 95.
Zastarjelost kaznenog gonjenja
(1) Ako u ovom zakonu nije drugačije određeno, kazneno
gonjenje ne može se poduzeti kad protekne:
(…)
2) petnaest godina od izvršenja kaznenog djela za koje se
po zakonu može izreći zatvor preko deset godina;
(…)
Član 96.
(1) Zastarijevanje kaznenog gonjenja počinje od dana kada
je kazneno djelo učinjeno.
(2) Zastarijevanje se prekida svakom procesnom radnjom
koja se poduzima radi gonjenja učinitelja zbog učinjenog
kaznenog djela.
42. Zakon o krivičnom postupku Republike Srpske
("Službeni glasnik RS" broj 100/09 – prečišćen tekst) u
relevantnom dijelu glasi:
Članak 20.
Temeljni pojmovi
Osim ako ovim zakonom nije drukčije određeno, pojedini
izrazi rabljeni u ovomu zakonu imaju slijedeća značenja:
ž) "ovlaštena službena osoba" je osoba koja ima
odgovarajuće ovlasti unutar (...) policijskih organa Republike
Srpske, (...),
j) "istraga" obuhvaća aktivnosti poduzete od tužitelja ili
ovlaštene službene osobe sukladno ovomu zakonu, uključivo
prikupljanje i čuvanje obavijesti i dokaza,
Članak 44.
Poduzimanje radnji
Tužitelj poduzima sve radnje u postupku za koje je po
zakonu ovlašten sam ili preko osoba koje su na temelju zakona
obvezatne postupati po njegovu zahtjevu u krivičnomu postupku.
(...)
Članak 227.
Uzimanje izjava i prikupljanje dokaza
(1) Radi izvršenja zadataka iz članka 226. ovoga zakona,
ovlaštena službena osoba može: prikupljati potrebite izjave od
osoba; (...)
(2) Pri prikupljanju izjava od osobe ovlaštena službena
osoba može izdati pismeni poziv osobi da dođe u službene
prostorije, pod uvjetom da se u pozivu naznače razlozi pozivanja.
(...)
(3) Prigodom prikupljanja izjava od osobe ovlaštena
službena osoba će postupiti sukladno članku 143. ovoga zakona,
odnosno sukladno članku 151. ovoga zakona. U tomu slučaju se
zapisnici o prikupljenim obavijestima mogu uporabiti kao dokazi
u krivičnomu postupku.
Članak 295.
Dokazi na kojima se temelji presuda
(1) Sud temelji presudu samo na činjenicama i dokazima
koji su izneseni na glavnom pretresu.
(..:)
Članak 299.
Presuda kojom se optuženik oglašava krivim
(1) U presudi u kojoj se optuženik oglašava krivim sud će
izreći:
a) za koje se djelo oglašava krivim, uz navođenje činjenica i
okolnosti koje čine obilježja krivičnog djela, kao i onih od kojih
ovisi primjena određene odredbe Krivičnog zakona;
(...)

Utorak, 26. 11. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Članak 304.
Sadržaj presude
(1) Pismeno izrečena presuda mora potpuno odgovarati
presudi koja je objavljena. Presuda mora imati uvod, izreku i
obrazloženje.
(...)
(7) Sud će određeno i potpuno iznijeti koje činjenice i iz
kojih razloga uzima kao dokazane ili nedokazane, dajući osobito
ocjenu vjerodostojnosti protivrječnih dokaza, iz kojih razloga nije
uvažio pojedine prijedloge stranaka, iz kojih razloga je odlučio
da se ne sasluša izravno svjedok ili vještak čiji je iskaz pročitan,
kojim razlozima se ravnao pri rješavanju pravnih pitanja, a
osobito pri ustvrđivanju da li postoji krivično djelo i krivična
odgovornost optuženika i pri primjenjivanju određenih odredaba
krivičnog zakona na optuženika i njegovo djelo.
Članak 320.
Granice ispitivanja presude
Drugostupanjski sud ispituje presudu u onom dijelu u
kojemu se pobija prizivom.
Članak 321.
Zabrana reformatio in peius
Ako je izjavljen priziv samo u korist optuženika, presuda se
ne smije izmijeniti na njegovu štetu.
VI. Dopustivost
43. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine,
Ustavni sud, također, ima prizivnu nadležnost u pitanjima koja su
sadržana u ovome ustavu kada ona postanu predmetom spora
zbog presude bilo kojega suda u Bosni i Hercegovini.
44. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv
presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi
učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese
u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio
odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojega je
koristio.
45. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom
je Presuda Vrhovnog suda broj 12 0 K 001067 11 Kžž od 12.
lipnja 2012. godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih
lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporenu je presudu
apelant primio 26. lipnja 2012. godine, a apelacija je podnesena
23. kolovoza 2012. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je
propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda.
Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4.
Pravila Ustavnog suda, jer nije očevidno (prima facie)
neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojega
apelacija nije dopustiva.
46. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i
Hercegovine i članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda,
Ustavni sud je utvrdio kako predmetna apelacija ispunjava uvjete
glede dopustivosti.
VII. Meritum
47. Apelant pobija presudu Vrhovnog suda najprije tvrdeći
da su mu tom presudom povrijeđena prava iz članka II/3.(e)
Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske
konvencije.
Pravo na pravično suđenje
48. Članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine:
Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska
prava i temeljne slobode ovog članka, stavak 2., što uključuje:
(e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim
stvarima i druga prava vezana za krivične postupke.
49. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom
dijelu glasi:

Broj 92 - Strana 53

1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili
osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima
pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred
neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom (...).
50. U konkretnom slučaju Ustavni sud najprije ukazuje da
sukladno praksi Ustavnog suda i Europskog suda za ljudska
prava pitanje je li poštovano načelo pravičnog suđenja treba
sagledati na temelju postupka u cjelini. S obzirom na složenost
kaznenoga postupka, eventualni proceduralni propusti i nedostaci
koji se pojave u jednoj fazi postupka mogu biti ispravljeni u
nekoj od narednih faza istog tog postupka. Slijedom toga nije
moguće, u načelu, utvrditi je li kazneni postupak bio pravičan
dok se postupak pravomoćno ne okonča (vidi Europski sud za
ljudska prava, Barbera, Meeseque i Jabardo protiv Španjolske,
presuda od 6. prosinca 1988. godine, serija A, broj 146, stavak
68. i Ustavni sud, Odluka broj U 63/01 od 27. lipnja 2003.
godine, točka 18, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i
Hercegovine" broj 38/03).
51. Ustavni sud ukazuje da je apelant u apelaciji osporio
Presudu Vrhovnog suda broj 12 0 K 001067 11 Kžk od 12. lipnja
2012. godine. Protiv ove presude je apelant podnio zahtjev za
zaštitu zakonitosti o kojemu je odlučeno Presudom Vrhovnog
suda broj 12 0 K 001067 12 Kvlz od 18. prosinca 2012. godine
koja mu je uručena za vrijeme trajanja postupka pred Ustavnim
sudom (7. siječanj 2013. godine). Apelant nije obavijestio
Ustavni sud da je koristio ovu zakonsku mogućnost i nije osporio
presudu Vrhovnog suda kojom je odlučeno o njegovom zahtjevu
za zaštitu zakonitosti.
52. U konkretnom slučaju apelant je i u završnoj riječi na
glavnom pretresu pred Vrhovnim sudom, kao i u zahtjevu za
zaštitu zakonitosti, isticao da je nastupila zastarjelost kaznenog
gonjenja, tj. pitanje koje se tiče primjene kaznenog zakona.
Najzad, apelant i u apelaciji tvrdi da su pogrešno primijenjene
odredbe o zastarjelosti kaznenoga gonjenja, a na čemu i u
apelaciji temelji tvrdnju o pogrešnoj primjeni materijalnog prava.
53. Stoga, imajući u vidu navedena načela Europskog i
Ustavnog suda da se pri ocjeni pravičnosti kaznenoga postupka
postupak mora sagledati kao cjelina, Ustavni sud smatra kako u
okolnostima konkretnog slučaja ne može zanemariti postojanje
presude Vrhovnog suda po zahtjevu za zaštitu zakonitosti pri
ocjeni apelantovih navoda o povredi prava na pravično suđenje,
iako apelant nije obavijestio Ustavni sud da je koristio i ovu
zakonsku mogućnost, odnosno nije osporio i ovu presudu
Vrhovnog suda. Međutim Ustavni sud će, u specifičnim
okolnostima ovoga slučaja, kada je neprijeporno da je apelant i
zahtjev za zaštitu zakonitosti između ostaloga temeljio na
prigovoru zastare, a što je u konačnici bilo jedno od ključnih
pitanje u obje presude Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju
navode o povredi ustavnih prava ispitati kako u odnosu na
osporenu presuda tako i na konačnu odluku u ovome predmetu
donesenu povodom zahtjeva za zaštitu zakonitosti.
54. Apelant smatra kako mu je pravo na pravično suđenje
povrijeđeno jer je u osporenoj presudi Vrhovnog suda pogrešno i
proizvoljno primijenjeno materijalno i procesno pravo.
55. U svezi s ovim dijelom navoda Ustavni sud naglašava
svoj stav kako općenito nije mjerodavan vršiti provjeru utvrđenih
činjenica i načina na koji su redoviti sudovi protumačili
pozitivnopravne propise, osim ukoliko odluke tih sudova krše
ustavna prava. To će biti slučaj kada odluka redovitoga suda krši
ustavna prava, tj. ukoliko je redoviti sud pogrešno protumačio ili
primijenio neko ustavno pravo, ili je zanemario to pravo, ako je
primjena zakona bila proizvoljna ili diskriminacijska, ukoliko je
došlo do povrede procesnih prava (pravično suđenje, pristup
sudu, učinkoviti pravni lijekovi i u drugim slučajevima), ili
ukoliko utvrđeno činjenično stanje ukazuje na povredu Ustava
Bosne i Hercegovine (vidi Ustavni sud, odluke br. U 39/01 od 5.

Broj 92 - Strana 54

SLUŽBENI GLASNIK BiH

travnja 2002. godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i
Hercegovine" broj 25/02 i U 29/02 od 27. lipnja 2003. godine,
objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj
31/03).
56. Navode o pogrešnoj primjeni materijalnog prava apelant
temelji na tvrdnji da je proglašen krivim i kažnjen za kazneno
djelo za koje je nastupila zastarjelost kaznenoga gonjenja.
Apelant tvrdi da je u svezi s događajem koji mu je stavljen na
teret od 26. svibnja 1992. godine, a koji je kvalificiran kao
kazneno djelo ubojstva iz članka 36. stavak 1. KZ SRBiH, prvu
procesnu radnju poduzetu s ciljem kaznenoga gonjenja
predstavlja donošenje naredbe Okružnog tužiteljstva o
provođenju istrage od 26. lipnja 2007. godine. S obzirom da je za
kazneno djelo ubojstva rok zastarjelosti za pokretanje kaznenoga
postupka 15 godina, apelant smatra kako je u njegovome slučaju
zastarjelost nastupila još 26. svibnja 2007. godine, dakle jedan
mjesec prije poduzimanja prve procesne radnje u svrhu
kaznenoga gonjenja. Po apelantovome mišljenju na prekid tijeka
zastarjelosti mogu uticati samo radnje koje poduzme ovlaštena
osoba, a to je, po njegovome mišljenju, samo tužitelj. Najzad,
apelant smatra kako je pogrešan stav Vrhovnog suda da, pošto je
prvobitno bio optužen za kazneno djelo ratnog zločina protiv
civilnog stanovništva, znači da je došlo do prekida zastare u svezi
s kaznenim djelom ubojstva.
57. Ustavni sud ukazuje kako iz obrazloženja osporene
presude Vrhovnog suda proizlazi da je apelantov prigovor glede
zastarjelosti kaznenoga gonjenja odbijen kao neutemeljen.
Vrhovni sud je u obrazloženju osporene presude ukazao da se u
slučaju izmjene pravne kvalifikacije kaznenoga djela smatra da
su sve procesne radnje koje je ranije poduzimalo ovlašteno osoba
radi kaznenoga gonjenja istog učinitelja prekidale zastarijevanje
kaznenoga gonjenja i u odnosu na izmijenjenu kvalifikaciju,
ukoliko se kazneno djelo odnosi na isti kaznenopravni događaj.
Također, ukazano je da je apelant prvobitno bio optužen i osuđen
za kazneno djelo za koje ne može nastupiti zastarjelost
kaznenoga gonjenja, da se izmijenjena optužnica odnosi na isti
kaznenopravni događaj, pa da sve radnje koje su poduzele
ovlaštene osobe radi kaznenoga gonjenja apelanta prekidaju
kazneno gonjenje i u odnosu na kazneno djelo po izmijenjenoj
optužnici.
58. Potom, Ustavni sud primjećuje da je Vrhovni sud, u
Presudi broj 12 0 K 001067 12 Kvlz od 18. prosinca 2012.
godine, odlučujući o apelantovome zahtjevu za zaštitu
zakonitosti, apelantove navode o zastarjelosti kaznenoga gonjenja
također ocijenio kao neutemeljene. Iz obrazloženja ove presude
proizlazi da je Vrhovni sud na temelju uvida u spis utvrdio da je
prva procesna radnja poduzeta protiv apelanta u odnosu na
kaznenopravni događaj od 26. svibnja 1992. godine koji mu je
prvobitno stavljen na teret kao kazneno djelo iz članka 143.
stavak 1. KZ SFRJ saslušanje svjedoka M.S. 17. studenoga 2006.
godine, odnosno da je navedenoga dana sačinjen zapisnik o
uzimanju izjave, da je radnju poduzela ovlaštena službena osoba,
te da je ova radnja poduzeta u okviru trajanja zastarnoga roka od
15 godina predviđenog za relativnu zastarjelost kaznenoga
gonjenja za kazneno djelo ubojstva iz članka 36. stavak 1. KZ
SRBiH, za koje je apelant i proglašen krivim.
59. Ustavni sud ukazuje da se zastarjelost kaznenoga
gonjenja može definirati kao zakonsko pravo počinitelja
kaznenoga djela da ne bude kazneno gonjen ili kažnjen nakon
proteka određenog vremena od počinjenja kaznenoga djela.
Rokovi zastarjelosti, koji su uobičajena karakteristika domaćih
pravnih sustava država članica Europske konvencije služe
različitim ciljevima, koji uključuju pravnu sigurnost i konačnost i
sprečavaju kršenje prava počinitelja kaznenoga djela (vidi
Europski sud, Coëme i drugi protiv Belgije, presuda od 22. lipnja
2000. godine, st. 145. i 146).

Utorak, 26. 11. 2013.

60. Ustavni sud podsjeća da je za kazneno djelo ubojstava
iz članka 36. stavak 1. KZ SRBiH mogla biti izrečena kazna
zatvora preko 10 godina. S obzirom na visinu zaprijećene kazne
zastarjelost kaznenoga gonjenja za ovo djelo, sukladno članku 95.
stavak 1. točka 2) KZ SFRJ, je 15 godina od izvršenja kaznenoga
djela. Najzad, sukladno članku 96. stavak 1. KZ SFRJ zastarjelost
kaznenoga gonjenja počinje teći od dana kada je kazneno djelo
učinjeno, a sukladno stavku 3. istog članka prekida se svakom
procesnom radnjom koja se poduzima radi gonjenja učinitelja
zbog učinjenoga kaznenoga djela.
61. Kada se imaju u vidu citirane zakonske odredbe o
zastarjelosti i prekidu zastarjelosti kaznenoga gonjenja, te izričiti
apelantovi navodi kako je zastarjelost nastupila 26. svibnja 2007.
godine jer je prva procesna radnja u konkretnom predmetu
poduzeta donošenjem naredbe Okružnog tužiteljstva o
provođenju istrage od 27. lipnja 2007. godine, iz obrazloženja
osporene presude Vrhovnog suda se ne može zaključiti na koji su
način u okolnostima konkretnog slučaja cijenjene navedene
zakonske odredbe, odnosno kojom radnjom je prekinut tijek
zastarjelosti.
62. Potom je Vrhovni sud, u presudi kojom je odlučeno o
apelantovome zahtjevu za zaštitu zakonitosti, zauzeo stav da je
pravna radnja poduzeta u konkretnom kaznenom predmetu
saslušanje svjedoka S.M., brata oštećenog, 17. studenoga 2006.
godine, da je ovu radnju poduzela ovlaštena službena osoba, pa
da kao takva ima učinak procesne radnje kojom se prekida tijek
zastarjelosti.
63. S obzirom na dijametralno oprečna stajališta o tome
koja radnja u smislu relevantnih odredbi KZ RS prekida zastaru,
Ustavni sud je zatražio od Tužiteljstva Bosne i Hercegovine (u
daljnjem tekstu: Tužiteljstvo BiH) kod kojeg se, tijekom
postupka pred Ustavnim sudom, nalazio spis Okružnog
tužiteljstva broj T14 0 KTRZ 0001789 01, da mu dostavi
dokument nadležnog tužitelja iz kojega se vidi da je svjedok S.M.
saslušan pod nadzorom tužitelja ili eventualno po njegovome
naknadnom odobrenju, te naredbu o provođenju istrage protiv
apelanta.
64. Tužiteljstvo BiH je dostavilo Ustavnom sudu dokument
Okružnog tužiteljstva broj KTN-102/04 od 30. svibnja 2006.
godine u kojemu je Postaji javne sigurnosti Bratunac, po njezinoj
Kaznenoj prijavi broj 45/93 od 30. lipnja 1993. godine, naloženo
da poduzme sljedeće istražne radnje, i to da sasluša svjedoke,
pored ostaloga i svjedoka S.M., na okolnost ubojstva njegovoga
brata M.M. (oštećenog), "(…) dok su navodno vozili klasuru koje
ubojstvo (je) izvršeno iz lovačke puške od strane "Rahmanovog
sina iz Moćevića početkom 1992. godine, te da kaže da li se
zaista na ovakav način desilo ovo ubojstvo, gdje se desilo, u kom
mjestu, vrijeme, način iz kog oružja, ko ga je ubio, da li je on tu
bio prisutan (…)". Uz ovaj dokument je priložen i dokument
MUP-a RS-a UKP Banjaluka broj 02/4-1928/06 od 21. prosinca
2006. godine naslovljen na PS Bratunac, iz koje proizlazi da su
policijski službenici MUP-a Srbije saslušali svjedoka S.M., te da
će izjava na zapisnik preko Tužiteljstva za ratne zločine Srbije u
narednome razdoblju biti proslijeđena Okružnom tužiteljstvu u
Bijeljini, čiji je tužitelj i izdao Naredbu broj SKTN-102/04 od 30.
svibnja 2006. godine.
65. Tužiteljstvo BiH je dostavilo i Naredbu Okružnog
tužiteljstva o proširenju istrage broj KT-3/01 od 26. lipnja 2007.
godine iz koje proizlazi da se istraga proširuje i na apelanta zbog
utemeljene dvojbe da je u mjestu Ratkovići početkom svibnja
1992. godine, pucajući iz lovačke puške, ubio iz zasjede
oštećenoga M.M. dok je vozio sijeno s bratom S.M.
66. U svezi sa spornim pitanjem zastarjelosti Ustavni sud
ukazuje da se sukladno članku 96. stavak 3. KZ SFRJ zastarjelost
kaznenoga gonjenja prekida svakom procesnom radnjom koja se

Utorak, 26. 11. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

poduzima radi gonjenja učinitelja zbog učinjenoga kaznenoga
djela.
67. U ovoj je odluci već ukazano kako se Vrhovni sud u
osporenoj presudi uopće nije izjašnjavao o konkretnoj radnji koja
je imala učinak prekida roka zastarjelosti, smatrajući da zbog
toga što je u konkretnom slučaju prvobitno podignuta optužnica
za kazneno djelo ratnog zločina zastara ne može nastupiti, u
smislu članka 100. KZ SFRJ, prema kojemu takva djela ne
zastarijevaju. Dalje Ustavni sud opaža kako je, odlučujući o
apelantovome zahtjevu za zaštitu zakonitosti protiv osporene
presude, Vrhovni sud ispitivao ovo pitanje te je zaključio da
saslušanje svjedoka S.M. od 17. studenoga 2006. godine ima
učinak procesne radnje koja prekida tijek zastarjelosti. U prilog
ovakvog zaključka Vrhovni sud je istaknuo da je navedenu
radnju poduzela ovlaštena osoba i da je svjedok S.M. tvrdio kako
je njegovoga brata iz lovačke puške lišio života apelant,
objašnjavajući da se obitelj apelanta u selu naziva "Mešić".
68. U svezi s tim Ustavni sud opaža da, iz dokumenta
Okružnog tužiteljstva broj KTN-102/04 od 30. svibnja 2006.
godine koji je dostavljen Ustavnom sudu, proizlazi da je zahtjev
tužiteljstva za provođenje ove istražne radnje, tj. saslušanje
svjedoka S.M. bio protiv nepoznatih osoba, da se u ovome
dokumentu apelant i ne spominje u punom identitetu kao
izvršitelj konkretnog kaznenog djela ("Rahmanov sin iz
Moćevića"), odnosno ovaj dokument ne sadrži niti jednu odredbu
ZKP iz koje bi se moglo zaključiti da li je ova radnja poduzeta
poslije donošenja naredbe o provođenju istrage protiv apelanta, a
kako bi se mogao ocijeniti kakav karakter je imala izjava uzeta od
svjedoka S.M. u procesnom smislu. Kada se ima u vidu
navedeno, te članak 96. stavak 3. KZ SFRJ prema kojem
zastarjelost kaznenog gonjenja nastupa poduzimanjem procesne
radnje radi gonjenja učinitelja, proizlazi da je u konkretnom
slučaju procesna radnja kojoj Vrhovni sud daje karakter procesne
radnje koja prekida zastarjelost poduzeta ne protiv učinitelja, već
protiv nepoznatog lica. U tom smislu Ustavni sud ne može
prihvatiti stav Vrhovnog suda da je ova radnja imala učinak
radnje koja prekida tijek zastarjelosti kaznenog gonjenja protiv
apelanta. Naime, zastarjelost kaznenoga gonjenja je zakonsko
pravo počinitelja kaznenoga djela da ne bude kazneno gonjen ili
kažnjen nakon proteka određenog vremena od počinjenja
kaznenoga djela. To znači da radnje koje prekidaju tijek
zastarjelosti moraju biti poduzete protiv učinitelja takvoga djela.
Ukoliko bi se ovakav učinak davao i radnjama koje su poduzete
protiv nepoznatih osoba, bio bi doveden u pitanje smisao instituta
zastare, tj. da učinitelj kaznenoga djela nakon proteka određenog
vremena više ne bude kazneno gonjen ili kažnjen, a čime bi bilo
dovedeno u pitanje i načelo pravne sigurnosti koje je inherentno
pravu na pravično suđenje. Oprečno tumačenje bi vodilo
zaključku da bi tužitelj u svim slučajevima uvijek pokretao
postupak protiv nepoznatoga počinitelja i periodično formalno
poduzimao procesne radnje kako bi prekinuo rok zastare, zbog
čega bi navedeni institut imao samo karaktere "formalnog",
dakle, teorijski mogućeg a praktično neostvarivog prava, što nije,
niti je mogla biti intencija zakonodavca.
69. Potom, Ustavni sud primjećuje da je u Naredbi
Okružnog tužiteljstva o proširenju istrage broj KT-3/01 od 26.
lipnja 2007. godine na jasan i nedvosmislen način ukazano da se
istraga proširuje i na apelanta, s naznakom njegovoga punog
identiteta, zbog utemeljene dvojbe da je na bliže opisani način
lišio života oštećenoga početkom svibnja 1992. godine. Iz
navedenoga nedvosmisleno proizlazi kako se radi o radnji koja se
poduzima protiv počinitelja konkretnog kaznenog djela, tj. o
radnji koja ima učinak na prekid tijeka zastarjelosti.
70. Međutim, Ustavni sud opaža kako je ova radnja
poduzeta 26. lipnja 2007. godine. U konkretnom slučaju,
republički tužitelj je na glavnome pretresu pred Vrhovnim sudom

Broj 92 - Strana 55

održanom 12. lipnja 2012. godine izmijenio pravnu kvalifikaciju
kaznenoga djela koje se apelantu stavlja na teret kvalificirajući
događaj od 26. svibnja 1992. godine kao kazneno djelo ubojstva
iz članka 36. stavak 1. KZ SRBiH. Ustavni sud ukazuje kako je
za kazneno djelo ubojstava iz članka 36. stavak 1. KZ SRBiH
propisana kaznа zatvora preko 10 godina. S obzirom na visinu
zaprijećene kazne zastarjelost kaznenog gonjenja za ovo djelo je,
sukladno članku 95. stavak 1. točka 2) KZ SFRJ, 15 godina od
izvršenja kaznenoga djela. U svezi s tim Ustavni sud opaža da je
u konkretnom slučaju kazneno djelo izvršeno 26. svibnja 1992.
godine, a prva radnja koje je poduzeta protiv apelanta radi
gonjenja za učinjeno djelo je Naredba o proširenju istrage broj
KT-3/01 od 26. lipnja 2007. godine. To znači da je od počinjenja
kaznenoga djela pa do poduzimanja prve radnje koja je imala
učinak na prekid roka zastarjelosti proteklo 15 godina i jedan
mjesec, odnosno da je zastarjelost kaznenog gonjenja nastupila
26. svibnja 2007. godine. To znači da je u trenutku kada je na
glavnom pretresu pred Vrhovnim sudom, tj. 12. lipnja 2012.
godine izmijenio pravnu kvalifikaciju djela tereteći apelanta za
kazneno djelo ubojstvа iz članka 36. stavak 1. KZ SRBiH, više
nije postojala mogućnost pokretanja i vođenja kaznenoga
postupka protiv apelanta zbog ovoga kaznenoga djela.
71. S obzirom na navedeno Ustavni sud smatra kako je
Vrhovni sud u obje presude proizvoljno utvrdio činjenice vezane
za provođenje istražne radnje saslušanjem svjedoka S.M., brata
oštećenoga, 17. studenoga 2006. godine i na tako utvrđene
činjenice proizvoljno primijenio materijalno pravo prilikom
odlučivanja o istaknutom prigovoru zastarjelosti kaznenog
gonjenja.
72. Stoga Ustavni sud zaključuje kako je u konkretnom
slučaju povrijeđeno apelantovo pravo na pravično suđenje iz
članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1.
Europske konvencije.
Ostali navodi
73. S obzirom na zaključak o povredi prava na pravično
suđenje u kontekstu pitanja zastare kaznenoga gonjenja, Ustavni
sud smatra kako nema potrebe da detaljnije ispituje ostale
apelantove navode o povredi "prava na pravično suđenje uslijed
povrede prava na obrazloženu sudsku odluku (u smislu članka 6.
stavak 1. EKLJP) u vezi sa povredom prava na učinkovit pravni
lijek (u smislu članka 13. EKLJP)".
VIII. Zaključak
74. Ustavni sud zaključuje kako postoji povreda prava na
pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i
članka 6. stavak 1. Europske konvencije kada su redoviti sudovi u
konkretnom slučaju proizvoljno utvrdili činjenice i na tako
utvrđene činjenice proizvoljno primijenili materijalno pravo
zaključujući da u okolnostima konkretnog slučaja nije nastupila
zastarjelost kaznenog gonjenja, što predstavlja zakonsku
prepreku za pokretanje i vođenje kaznenog postupka, temeljeći
ovakav stav na zaključku da je tijek zastarjelosti prekinut
radnjom koja ne zadovoljava zakonom propisani kriterij procesne
radnje koja se poduzima radi gonjenja učinitelja zbog učinjenog
kaznenog djela.
75. Na temelju članka 61. st. 1. i 2. i članka 64. stavak 1.
Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu
ove odluke.
76. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine,
odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.
Predsjednica
Ustavnog suda Bosne i Hercegovine
Valerija Galić, v. r.

Broj 92 - Strana 56

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Уставни суд Босне и Херцеговине у Вијећу од пет
судија, у предмету број АП 3105/12, рјешавајући апелацију
Рамадана Дервишевића, на основу члана VI/3б) Устава
Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2, члана 61 ст.
1 и 2 и члана 64 став 1 Правила Уставног суда Босне и
Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр.
60/05, 64/08 и 51/09), у саставу:
Валерија Галић, предсједница
Миодраг Симовић, потпредсједник
Сеада Палаврић, потпредсједница
Мато Тадић, судија
Златко М. Кнежевић, судија
на сједници одржаној 22. октобра 2013. године донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ

Усваја се апелација Рамадана Дервишевића.
Утврђује се повреда права на правично суђење из члана
II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске
конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Укида се Пресуда Врховног суда Републике Српске
број 12 0 К 001067 12 Квлз од 18. децембра 2012. године и
број 12 0 К 001067 11 Кжж од 12. јуна 2012. године.
Предмет се враћа Врховном суду Републике Српске
који је дужан да по хитном поступку донесе нову одлуку, у
складу с чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом
6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и
основних слобода.
Налаже се Врховном суду Републике Српске да, у
складу с чланом 74 став 5 Правила Уставног суда Босне и
Херцеговине, у року од 90 дана од дана достављања ове
одлуке обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о
мјерама које су предузете с циљем да се изврши ова одлука.
Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и
Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и
Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и
"Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и
Херцеговине".
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
I. Увод
1. Рамадан Дервишевић (у даљњем тексту: апелант) из
Сарајева, којег заступа Васвија Видовић, адвокат из
Сарајева, поднио је 23. августа 2012. године Уставном суду
Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд)
апелацију против Пресуде Врховног суда Републике Српске
(у даљњем тексту: Врховни суд) број 12 0 К 001067 11 Кжк
од 12. јуна 2012. године.
2. Апелант је 25. јануара 2013. године затражио да се у
његовој апелацији поступа хитно, у складу с чланом 24 став
4 Правила Уставног суда.
II. Поступак пред Уставним судом
3. Мало вијеће Уставног суда је, на основу члана 24
став 4 Правила Уставног суда, на сједници одржаној 14.
фебруара 2013. године, усвојило апелантов захтјев за
приоритетно рјешавање апелације.
4. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда,
од Врховног суда, Окружног суда у Бијељини (у даљњем
тексту: Окружни суд), те Републичког јавног тужилаштва
Републике Српске (у даљњем тексту: Републичко
тужилаштво), Окружног јавног тужилаштва у Бијељини (у
даљњем тексту: окружни тужилац), те МУП-а РС-а, Центра
јавне безбједности Бијељина (у даљњем тексту: ЦЈБ), као
учесника у поступку затражено је 31. јануара 2013. године да
доставе одговор на апелацију.

Utorak, 26. 11. 2013.

5. Врховни суд је одговор доставио 5. фебруара,
Окружни суд 11. фебруара, Републичко тужилаштво 7.
фебруара, Окружно тужилаштво 15. фебруара, а ЦЈБ 14.
фебруара 2013. године.
6. Уставни суд је 14. марта 2013. године од Окружног
суда затражио да му достави Пресуду Врховног суда број 12
0 К 001067 12 Квлз од 18. децембра 2012. године, што је и
учињено 15. марта 2013. године.
7. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда,
одговори на апелацију достављени су апеланту 18. фебруара
2013. године.
III. Чињенично стање
8. Чињенице предмета које произилазе из апелантових
навода и докумената који су предочени Уставном суду могу
да се сумирају на сљедећи начин.
9. Окружни суд је Пресудом број 12 0 К 001067 10 К од
19. јула 2011. године апеланта прогласио кривим да је
починио кривично дјело ратног злочина против цивилног
становништва из члана 142 став 1 преузетог Кривичног
закона СФРЈ (у даљњем тексту: КЗ СФРЈ), а све у вези с
чланом 22 истог закона, те му је, на основу истог законског
прописа, а примјеном чл. 38 и 41 Кривичног закона
Републике Српске (у даљњем тексту: КЗ РС), изрекао казну
затвора у трајању од седам година.
10. Апелант је проглашен кривим зато што је за вријеме
оружаног сукоба, као припадник оружаних снага Босне и
Херцеговине, а супротно означеним међународним
конвенцијама, с циљем да изврши убиства, 26. маја 1992.
године на наведеној локацији, наоружан ловачком пушком,
спазивши своје комшије, браћу М.М. и С.М. који су били у
цивилној одјећи, ненаоружани, с још једним НН лицем,
направио засједу тако што се сакрио иза стијене поред пута,
у намјери да их убије, пуцао у њих, погодивши оштећеног
М.М. који је од описаних задобијених повреда преминуо на
лицу мјеста.
11. Против пресуде Окружног суда апелант је изјавио
жалбу. Окружно тужилаштво није изјављивало жалбу.
12. Врховни суд је Рјешењем број 12 0 К 001067 11 Кж
од 10. новембра 2011. године апелантову жалбу уважио,
укинуо пресуду Окружног суда и одредио да се одржи
главни претрес пред овим судом. Врховни суд је као основан
оцијенио жалбени навод да побијана пресуда није на
несумњив начин утврдила чињеницу постојања оружаног
сукоба и узрочне везе између тог сукоба и дјела које се
апеланту ставља на терет, нити је правилно оцијенила исказ
свједока С.М., брата оштећеног, а због чега је чињенични
основ побијане пресуде погрешан и непотпун. Затим, као
основани су оцијењени и жалбени наводи да не постоје
одлучне чињенице о постојању оружаног сукоба и узрочне
везе између сукоба и лишавања живота оштећеног М.М.
13. Врховни суд је Пресудом број 12 0 К 001067 11
Кжж од 12. јуна 2012. године апеланта прогласио кривим да
је починио кривично дјело убиства из члана 36 став 1
Кривичног закона СРБиХ (у даљњем тексту: КЗ СРБиХ), те
му изрекао казну затвора у трајању од седам година.
14. У образложењу пресуде је наведено да је на
претресу пред овим судом 22. маја 2012. године републички
тужилац измијенио оптужницу, тако што је радњу извршења
описао на начин садржан у изреци пресуде и ту радњу
правно оквалификовао као кривично дјело убиства из члана
36 став 1 КЗ СРБиХ.
15. Затим, у образложењу пресуде је указано да су на
главном претресу пред овим судом прихваћени као доказни
материјал сви докази изведени на главном претресу пред
Окружним судом, те докази Републичког тужилаштва

Utorak, 26. 11. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

предати суду и одбрани на претресу од 12. јуна 2012. године,
и то: записник о саслушању свједока С.Б. од 17. јуна 2006.
године који је дао у просторијама Министарства
унутрашњих послова, Полицијска управа Нови Сад - Управа
криминалистичке полиције, Служба за откривање ратних
злочина, састављен под бројем 03/4-3 број 597/06, те
записник о саслушању свједока С.М. пред окружним
тужиоцем од 18. јануара 2010. године.
16. Даље, указано је да је у првостепеној пресуди
изнесен садржај исказа свједока, садржај налаза у поступку
саслушања вјештака оптужбе и одбране, те да је дата оцјена
свих доказа које прихвата и овај суд. Указано је да из исказа
брата оштећеног, свједока С.М., који је дао пред окружним
тужиоцем као и на главном претресу пред првостепеним
судом, несумњиво произилази да је његовог брата,
оштећеног М.М., из ловачке пушке лишио живота апелант.
Затим, указано је да је свједок детаљно изнио околности под
којим се то десило, изјављујући да је препознао апеланта, да
је овај био с још једним лицем које није препознао, али да је
само апелант имао пушку. Указано је да је свједок детаљно
описао како се догађај одиграо, те да је након пуцња видио
да је брат пао, а онда примијетио да се апелант с лицем које
је с њим било у друштву удаљава уз стијену с које је пуцао.
Најзад, указано је да је овај свједок потврдио да је апеланта
раније познавао, те да је познавао и његове родитеље јер су
њихове куће удаљене највише 3 до 3,5 км.
17. Затим, указано је да су на главном претресу
саслушани свједоци С.С., Б.П. и Д.Н. који нису очевици
догађаја, али који су изјавили да им је свједок С.М., брат
оштећеног М.М., одмах након догађаја потврдио да је у
његовог брата пуцао апелант. Такође, свједок Д.Н. је
потврдио које повреде је задобио оштећени М.М. јер га је
купао.
18. Између осталог указано је да су, као и пред
првостепеним судом, прихваћени налази и мишљења
вјештака балистичара Ж.П. и Ђ.О. као и њихова свједочења,
да су у првостепеној пресуди детаљно изнијети садржаји
њихових налаза, те дата ваљана образложења зашто се
прихватају. Такођер, указано је да је налаз ових вјештака дат
након реконструкције догађаја којем су присуствовали
свједок С.М., брат оштећеног М.М., апелант и његов
бранилац, вјештак одбране Н.М., те свједок Д.Н.
19. Указано је да је апелант у току цијелог поступка
указивао на неувјерљивост исказа свједока С.М., тврдећи да
је његов исказ, који је дао 17. новембра 2006. године у
Управи криминалистичке полиције, супротан исказима које
је дао на главном претресу пред првостепеним судом и пред
Окружним тужилаштвом, па да на његовом исказу не може
да се заснива пресуда јер других непосредних очевидаца
нема. Ове приговоре Врховни суд је оцијенио као
неосноване јер је свједок С.М. у својим исказима био
категоричан да је његовог брата, оштећеног М.М., апелант
лишио живота пуцњем из ловачке пушке, односно његови
искази се нису разликовали у односу на одлучну чињеницу, а
то је лишавање живота оштећеног М.М.
20. Најзад, указано је да је апелант истакао приговор
застарјелости кривичног гоњења јер му је измијењеном
оптужницом на претресу пред овим судом стављено на терет
кривично дјело убиства за које може да се изрекне казна
затвора од 15 година, па да је због тога за ово дјело, у складу
с чланом 95 став 2 тачка 2 КЗ СФРЈ, наступила застарјелост
кривичног гоњења јер је протекло 15 година од извршења
кривичног дјела убиства.
21. Врховни суд је оцијенио овај приговор као
неоснован. У вези с тим је указано: "Наиме, када се на
главном претресу, или у жалбеном поступку измијени

Broj 92 - Strana 57

правна квалификација кривичног дјела (са теже на лакшу и
обратно), сматра се да су све раније, од стране овлашћеног
лица, предузете процесне радње ради кривичног гоњења
истог учиниоца прекидале застаријевање кривичног гоњења
и у односу на кривично дјело по измијењеној правној
квалификацији, уколико се кривично дјело односи на исти
кривичноправни догађај. У конкретном случају, против
оптуженог је подигнута оптужница због кривичног дјела
ратног злочина за које дјело по закону не може наступити
застарјелост гоњења према одредби члана 100. КЗ СФРЈ, па
како се измијењена оптужница пред овим судом односи на
исти кривичноправни догађај, све предузете радње од стране
овлашћених лица ради кривичног гоњења апеланта
прекидају застарјелост кривичног гоњења и у односу на
кривично дјело по измијењеној оптужници".
22. Врховни суд је закључио да је оцјеном свих
изведених доказа на главном претресу пред првостепеним
судом, а прихваћених као доказни материјал на претресу
пред овим судом на начин како прописује члан 287 став 2
Закона о кривичном поступку, утврђено да је апелант у
вријеме, на начин и под описаним околностима починио
кривично дјело убиства за које је проглашен кривим.
23. Врховни суд је Пресудом број 12 0 К 001067 12
Квлз од 18. децембра 2012. године апелантов захтјев за
заштиту законитости одбио као неоснован.
24. Из образложења пресуде, поред осталог, произилази
да је апелант тврдио да је наступила застарјелост кривичног
гоњења, што представља околности које искључују
кривично гоњење. У вези с овим тврдњама апелант је
истакао да је предметно дјело извршено 26. маја 1992.
године, а да је прва радња у вези с овим догађајем предузета
тек 26. јуна 2007. године, доношењем Наредбе Окружног
тужилаштва о проширењу истраге број Кт 3/01. Како је рок
застарјелости на запријећену казну затвора за кривично дјело
убиства из члана 36 став 1 КЗ СРБиХ 15 година, апелант је
указао да је застарјелост кривичног гоњења наступила 26.
маја 2007. године.
25. Врховни суд је закључио да су апелантови наводи у
овом дијелу неосновани. С тим у вези је указано да је против
апеланта, све до претреса пред Врховним судом, вођен
кривични поступак због кривичног дјела ратног злочина
против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ СФРЈ
(за које, сходно члану 100 истог закона, не може да наступи
застарјелост), те да је на претресу пред овим судом
републички тужилац измијенио правну квалификацију дјела
у кривично дјело убиства из члана 36 став 1 КЗ СРБиХ. С
обзиром да се измијењена оптужница односила на исти
кривичноправни догађај, све радње које су предузела
овлашћена лица како би кривично гонили апеланта,
прекидале су застарјелост кривичног гоњења и у односу на
кривично дјело по измијењеној оптужници. Указано је да су
прву процесну радњу у овом кривичном предмету предузели
саслушањем свједока М.С., брата оштећеног, 17. новембра
2006.
године,
полицијски
службеници
Управе
криминалистичке полиције-Службе за откривање ратних
злочина, а по захтјеву који је упутио МУП Републике
Српске. Даље, указано је да је ова радња констатована на
Записник број 03/4-3 број 597/06 од 17. новембра 2006.
године, а саслушање је извршено управо на околности
убиства оштећеног. У прилог овог закључка указано је на
садржај том приликом узете изјаве од свједока М.С. из којег
произилази да је он тврдио, а ову тврдњу је поновио и у
својим каснијим изјавама, да је апелант оштећеног убио из
ловачке пушке, те да је појаснио да се апелантова породица у
селу називала "Мешић". Сходно наведеном, а на основу
увида у спис, утврђено је да су прву процесну радњу у овом

Broj 92 - Strana 58

SLUŽBENI GLASNIK BiH

предмету предузели 17. новембра 2006. године саслушањем
свједока М.С. овлашћена службена лица на околности из
истог кривичноправног догађаја, па према томе,
предузимањем ове радње прекинут је рок застарјелости. На
основу наведеног закључено је да није наступила
застарјелост кривичног гоњења осуђеног за кривично дјело
убиство из члана 36 став 1 КЗ СРБиХ, јер је прва процесна
радња предузета 17. новембра 2006. године, а кривично дјело
је извршено 26. маја 1992. године, тј. у оквиру трајања рока
од 15 година, предвиђеног за застарјелост кривичног гоњења
за кривично дјело убиства из члана 36 КЗ СРБиХ, за које је
апелант и проглашен кривим.
IV. Апелација
а) Наводи из апелације
26. Апелант сматра да му је оспореном пресудом
Врховног суда повријеђено право на правично суђење из
члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1
Европске конвенције за заштиту људских права и основних
слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), те право
на правично суђење због повреде права на образложену
судску одлуку (у смислу члана 6 став 1 ЕКЉП) у вези с
повредом права на дјелотворан правни лијек (у смислу члана
13 ЕКЉП).
27. Апелант сматра да му је право на правично суђење
повријеђено због произвољне примјене материјалног и
процесног права.
28. Произвољна примјена материјалног права по
апелантовом мишљењу огледа се у начину на који је
Врховни суд интерпретирао одредбе о застари кривичног
гоњења. Апелант истиче да му је оптужницом Окружног
тужилаштва од 19. јануара 2010. године стављено на терет да
је починио кривично дјело ратног злочина против цивилног
становништва из члана 142 став 1 КЗ СФРЈ, те да је за
наведено дјело проглашен кривим пресудом Окружног суда
од 19. јула 2011. године. Сходно наведеном, питање застаре
кривичног гоњења није се ни постављало у првостепеном
поступку. Међутим, након што је Врховни суд по његовој
жалби укинуо пресуду, на главном претресу одржаном пред
овим судом 22. маја 2012. године, републички тужилац је
измијенио оптужницу тако што је радње које су апеланту
стављане на терет квалификовао као кривично дјело убиства
из члана 36 став 1 КЗ СРБиХ. Апелант наводи да је у
завршној ријечи 12. јуна 2012. године истицао да је у односу
на кривично дјело убиства из члана 36 КЗ СРБиХ наступила
застара кривичног гоњења. Он тврди да му се на терет
ставља догађај који је извршен 26. маја 1992. године, а да је
прва радња кривичног гоњења у вези с овим догађајем
предузета 26. јуна 2007. године када је Окружно тужилаштво
донијело Наредбу о спровођењу истраге број К-3/01. С
обзиром да је за кривично дјело убиства из члана 36 став 1
КЗ СРБиХ законом прописан рок застарјелости 15 година,
апелант указује да је од извршења кривичног дјела па до
предузимања прве радње кривичног гоњења протекло 15
година и један мјесец, односно да је наступила застарјелост
кривичног гоњења.
29. Апелант тврди да му наредба о провођењу истраге
Окружног тужилаштва никад није достављена. Даље, тврди
да му је Републичко тужилаштво 5. јуна 2012. године
доставило Кривичну пријаву број 45/93 од 30. јуна 1993.
године, да се у њој наводи и његово име, да се она односи на
неколико кривичних догађаја али не и на догађај који му је
стављен на терет по оптужници и измијењеној оптужници,
те да се у њој не спомиње као оштећени М.М., чије убиство
му се ставља на терет. Апелант сматра да наведена кривична
пријава не може да се сматра радњом којом се прекида ток

Utorak, 26. 11. 2013.

застарјелости јер кривична пријава, ма ко да ју је поднио, не
представља процесну радњу којом се прекида застара. По
апелантовом мишљењу на прекид тока застарјелости могу да
утичу само радње које предузме овлашћено лице, а то је, по
његовом мишљењу, само тужилац. Такође, апелант указује
да наведеном кривичном пријавом није обухваћено
кривично дјело које му се ставља на терет, односно да се она
односи на временски период након почињења кривичног
дјела за које је он проглашен кривим.
30. Апелант тврди да је све ове наводе истицао и у
завршној ријечи, али да су они оцијењени као неосновани.
По његовом мишљењу Врховни суд је потпуно занемарио да
је прва процесна радња у сврху кривичног гоњења, без
обзира на квалификацију дјела, предузета након истека рока
застаре предвиђеног за кривично дјело убиства из члана 36
став 1 КЗ СРБиХ. Апелант сматра да је без значаја чињеница
да је првобитно био оптужен у поводу истог догађаја за
кривично дјело ратног злочина против цивилног
становништва у односу на које не може да наступи
застарјелост кривичног гоњења.
31. Апелант сматра да су произвољно примијењене и
одредбе процесног права о забрани reformatio in peius.
32. Апелант наводи да му је првобитном оптужницом
по којој је проглашен кривим пресудом Окружног суда
стављено на терет да је, поред осталог, са још једним НН
лицем направио им засједу, али да је у измијењеној
оптужници, за што је и проглашен кривим пресудом
Врховног суда, наведено направио засједу. Апелант сматра
да
је
измијењеном
оптужницом
изостављањем
саизвршилаштва, а што је било од круцијалног значаја за
његов предмет, чињенично и правно доведен у тежу
ситуацију јер му се на овакав начин ставља на терет
извршилаштво. Изостављањем саизвршилаштва, апелант
сматра да му је знатно смањена могућност одбране у оквиру
чињеничног описа дјела. С обзиром да је на првостепену
пресуду жалбу изјавио само он, а не и окружни тужилац,
апелант сматра да пресуда није могла да се измијени на
његову штету у било ком облику, односно да забрана
reformatio in peius штити оптуженог и у погледу неповољног
утврђивања чињеничног стања. Најзад, апелант тврди да је
ово истакнуто и у завршној ријечи, али да је то Врховни суд
потпуно занемарио.
33. Затим, апелант тврди да му је повријеђено "право на
правично суђење због повреде права на образложену судску
одлуку (у смислу члана 6 став 1 ЕКЉП) у вези с повредом
права на дјелотворан правни лијек (у смислу члана 13
ЕКЉП)". Апелант сматра да је оспорена пресуда Врховног
суда мањкава у погледу образложења, односно да не пружа
адекватно образложење својих навода.
34. Апелант је истакао да Врховни суд не нуди никакво
образложење зашто изјави свједока С.М. поклања "толику
вјеру", посебно имајући у виду да се ради о лицу које је
имало и својство оштећеног у овом поступку, те да је у
рјешењу којим је укинута првостепена пресуда исти суд
закључио да није правилно цијењен исказ овог свједока.
Апелант тврди да је исказ овог свједока супротан исказима
свих других свједока, да је недосљедан у вези с његовом
идентификацијом као починиоца, те да је у најранијем
исказу овај свједок тврдио да је извршилац извјесни Рамадан
Мешић (апелант се презива Дервишевић). Даље, апелант
тврди да образложење оспорене пресуде не садржи
адекватно образложење у погледу истакнутог приговора
застарјелости кривичног гоњења у односу на кривично дјело
из члана 36 став 1 КЗ ФБиХ. Мањкавост образложења
оспорене пресуде по апелантовом мишљењу огледа се и у
чињеници да се Врховни суд није упуштао у оцјену сваког

Utorak, 26. 11. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

доказа појединачно и у узајамној вези с другим доказима,
већ је прихватио оцјену доказа коју је дао првостепени суд
иако је у рјешењу којим је укинута првостепена пресуда у
погледу оцјене доказа имао другачији став. Апелант сматра
да му је право на ефективни правни лијек повријеђено јер је
начин на који је првостепени суд изнио образложење своје
пресуде апсолутно незадовољавајући у смислу члана 6 став 1
Европске конвенције, па да се нашао у изнимно тешкој
ситуацији приликом припремања жалбе на првостепену
пресуду, јер због мањкавости образложења није био у
могућности да побија конкретне закључке у жалби.
б) Одговор на апелацију
35. Врховни суд је у одговору на наводе из апелације
истакао да су у оспореној пресуди дата ваљана образложења
из којих произилази да у овом случају није наступила
застарјелост кривичног гоњења за кривично дјело убиства из
члана 36 став 1 КЗ СРБиХ. Неоснованим су оцијењени и
апелантови наводи о погрешно утврђеном чињеничном
стању и оцијени исказа свједока С.М.
36. Окружни суд је у одговору на наводе из апелације
истакао да је пресуда овог суда дала разлоге и образложења
на начин којим није повријеђено апелантово право на
правично суђење. Такође, указано је да је апелант подносио
и захтјев за заштиту законитости, који је Пресудом Врховног
суда број 12 К 001067 12 Квлз од 18. децембра 2012. године
одбијен као неоснован.
37. Републичко тужилаштво је у одговору на наводе из
апелације истакло да је неоснована тврдња да је наступила
застарјелост кривичног гоњења јер је прва процесна радња у
вези с догађајем од 26. маја 1992. године предузета тек 26.
јуна 2007. године доношењем Наредбе Окружног
тужилаштва о проширењу истраге број КТ-3/01. Републичко
тужилаштво је указало да је права процесна радња која је
предузета у овом поступку била саслушање свједока М.С.,
брата оштећеног, и то 17. новембра 2006. године и да су га
обавили полицијски службеници Управе криминалистичке
полиције-Служба за откривање ратних злочина (Нови Сад),
који су саслушање предузели по захтјеву који им је упутио
МУП Републике Српске. Ова радња је констатована на
Записник 03/4-3 број 597/06 од 17. новембра 2006. године, а
саслушање је извршено на околности убиства оштећеног
М.М. С обзиром да су ову радњу предузела овлашћена
службена лица на околности из истог кривично-правног
догађаја, по оцијени Републичког тужилаштва прекинут је
рок застарјелости, с обзиром да је кривично дјело извршено
26. маја 1992. године. Затим, указано је да је чланом 5 Закона
о унутрашњим пословима ("Службени гласник РС" број
48/03), који је важио све до 18. јануара 2012. године, било
прописано, између осталог, да су полицијски послови
откривање кривичних дјела, проналажење, хватање и предаја
извршиоца кривичног дјела. Такође, указано је да чланом 20
став 1 ЗКП РС истрага обухвата активности које предузме
тужилац или овлашћено службено лице у складу с овим
законом, укључујући прикупљање и чување обавјештења и
доказа, а Записник 03/4-3 број 597/06 од 17. новембра 2006.
године сачињен је по захтјеву МУП-а Републике Српске од
20. септембра 2006. године. Републичко тужилаштво је
истакло да су неосновани и апелантови наводи о повреди
reformatio in peius. У вези с тим је указано да је чланом 22 КЗ
СФРЈ прописано да, ако је више лица учествовало у радњи
извршења или на други начин заједнички починило
кривично дјело, свако од њих казниће се казном прописаном
за то дјело, а што значи да свако одговара у границама свог
умишљаја или нехата, због чега измијењеном оптужницом
апелант није доведен у тежи положај. Такође, указано је да је

Broj 92 - Strana 59

тужилац тај који диспонира оптужницом у току цијелог
поступка како у погледу чињеничних тако и правних
питања, те да није било доказа да је НН лице учествовало у
радњи извршења.
38. Окружно тужилаштво је у одговору на наводе из
апелације истакло да у поступку вођеном против апеланта
није било кршења права на која у апелацији указује.
39. ЦЈБ је у одговору на апелацију истакао да није било
кршења апелантових права ни у којем погледу.
V. Релевантни прописи
40. Кривични закон Социјалистичке републике
Босне и Херцеговине - Посебни дио ("Службени лист
СРБиХ" бр. 16/77, 32/84, 19/86, 40/87, 41/87, 33/89, 2/90,
24/91) и Кривични закон Републике Српске – Посебни дио
("Службени гласник РС" бр. 15/92, 4/93, 17/93, 26/93, 14/94 и
3/96) у релевантном дијелу гласи:
Члан 36.
Убојство
(1) Ко другог лиши живота, казниће се затвором од
најмање пет година.
(2) Затвором најмање десет година или смртном
казном казниће се (…)
41. Кривични закон СФРЈ ("Службени листу СФРЈ"
бр. 44/76, 34/84, 74/87, 57/89, 3/90 и 38/90 и Кривични закон
Републике Српске " Службени гласник РС" бр. 12/93, 19/93,
26/93, 14/94 и 3/96) у релевантном дијелу гласи:
Члан 22.
Саизвршилаштво
Ако је више лица, учествовавањем у радњи извршења
или на други начин, заједнички учине кривично дјело, свако од
њих казниће се казном прописаном за то дјело.
Члан 95.
Застарјелост кривичног гоњења
(1) Ако у овом закону није другачије одређено, кривично
гоњење не може се предузети кад протекне:
(…)
2) петнаест година од извршења кривичног дјела за
које се по закону може изрећи затвор преко десет година;
(…)
Члан 96.
(1) Застаријевање кривичног гоњења почиње од дана
када је кривично дјело учињено.
(2) Застаријевање се прекида сваком процесном
радњом која се предузима ради гоњења учиниоца због
учињеног кривичног дјела.
42. Закон о кривичном поступку Републике Српске
("Службени гласник РС" број 100/09 – пречишћен текст) у
релевантном дијелу гласи:
Члан 20.
Основни појмови
Осим ако овим законом није другачије одређено,
поједини изрази употријебљени у овом закону имају сљедећа
значења:
ж) "овлашћено службено лице" је лице које има
одговарајућа овлашћења унутар (...) полицијских органа
Републике Српске, (...)
ј) "истрага" обухвата активности предузете од
тужиоца или овлашћеног службеног лица у складу са овим
законом, укључујући прикупљање и чување обавјештења и
доказа,
Члан 44.
Предузимање радњи
Тужилац предузима све радње у поступку за које је по
закону овлашћен сам или преко лица која су на основу закона

Broj 92 - Strana 60

SLUŽBENI GLASNIK BiH

обавезна да поступају по његовом захтјеву у кривичном
поступку.
(...)
Члан 227.
Узимање изјава и прикупљање доказа
(1) Ради извршења задатака из члана 226. овог закона,
овлашћено службено лице може: прикупљати потребне
изјаве од лица; (...)
(2) При прикупљању изјава од лица овлашћено
службено лице може издати писмени позив лицу да дође у
службене просторије, под условом да се у позиву назначе
разлози позивања. (...)
(3) Приликом прикупљања изјава од лица овлашћено
службено лице ће поступити у складу са чланом 143. овог
закона, односно у складу са чланом 151. овог закона. У том
случају се записници о прикупљеним обавјештењима могу
употријебити као докази у кривичном поступку.
Члан 295.
Докази на којима се заснива пресуда
(1) Суд заснива пресуду само на чињеницама и
доказима који су изнесени на главном претресу.
(..:)
Члан 299.
Пресуда којом се оптужени оглашава кривим
(1) У пресуди у којој се оптужени оглашава кривим суд
ће изрећи:
а) за које се дјело оглашава кривим, уз навођење
чињеница и околности које чине обиљежја кривичног дјела,
као и оних од којих зависи примјена одређене одредбе
Кривичног закона;
(...)
Члан 304.
Садржај пресуде
(1) Писмено изречена пресуда мора потпуно
одговарати пресуди која је објављена. Пресуда мора имати
увод, изреку и образложење.
(...)
(7) Суд ће одређено и потпуно изнијети које чињенице
и из којих разлога узима као доказане или недоказане, дајући
нарочито оцјену вјеродостојности противрјечних доказа, из
којих разлога није уважио поједине приједлоге странака, из
којих разлога је одлучио да се не саслуша непосредно свједок
или вјештак чији је исказ прочитан, којим разлозима се
руководио при рјешавању правних питања, а нарочито при
утврђивању да ли постоји кривично дјело и кривична
одговорност оптуженог и при примјењивању одређених
одредаба кривичног закона на оптуженог и његово дјело.
Члан 320.
Границе испитивања пресуде
Другостепени суд испитује пресуду у оном дијелу у
којем се побија жалбом.
Члан 321.
Забрана reformatio in peius
Ако је изјављена жалба само у корист оптуженог,
пресуда се не смије измијенити на његову штету.
VI. Допустивост
43. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и
Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону
надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када
она постану предмет спора због пресуде било ког суда у
Босни и Херцеговини.
44. У складу с чланом 16 став 1 Правила Уставног суда,
Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против
пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви

Utorak, 26. 11. 2013.

дјелотворни правни лијекови могући сходно закону и ако се
поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац
апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном
правном лијеку који је користио.
45. У конкретном случају предмет оспоравања
апелацијом је Пресуда Врховног суда број 12 0 К 001067 11
Кжж од 12. јуна 2012. године против које нема других
дјелотворних правних лијекова могућих сходно закону.
Затим, оспорену пресуду апелант је примио 26. јуна 2012.
године, а апелација је поднесена 23. августа 2012. године, тј.
у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1
Правила Уставног суда. На крају, апелација испуњава и
услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није
очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други
формални разлог због ког апелација није допустива.
46. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне
и Херцеговине и члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда,
Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава
услове у погледу допустивости.
VII. Меритум
47. Апелант побија пресуду Врховног суда најприје
тврдећи да су му том пресудом повријеђена права из члана
II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске
конвенције.
Право на правично суђење
48. Члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине:
Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају
људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она
обухватају:
е) Право на правично саслушање у грађанским и
кривичним стварима и друга права у вези са кривичним
поступком
49. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном
дијелу гласи:
1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза
или основаности било какве кривичне оптужбе против њега,
свако има право на правично суђење и јавну расправу у
разумном року пред независним и непристраним, законом
установљеним судом. (...).
50. У конкретном случају Уставни суд најприје указује
да у складу с праксом Уставног суда и Европског суда за
људска права питање да ли је поштован принцип правичног
суђења треба да се сагледа на основу поступка у цјелини. С
обзиром на сложеност кривичног поступка, евентуални
процедурални пропусти и недостаци који се појаве у једној
фази поступка могу да буду исправљени у некој од наредних
фаза истог тог поступка. Слиједом тога није могуће, у
принципу, да се утврди да ли је кривични поступак био
правичан док се поступак правоснажно не оконча (види
Европски суд за људска права, Barbera, Meeseque и Jabardo
против Шпаније, пресуда од 6. децембра 1988. године,
серија А, број 146, став 68 и Уставни суд, Одлука број У
63/01 од 27. јуна 2003. године, тачка 18, објављена у
"Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 38/03).
51. Уставни суд указује да је апелант у апелацији
оспорио Пресуду Врховног суда број 12 0 К 001067 11 Кжк
од 12. јуна 2012. године. Против ове пресуде апелант је
поднио захтјев за заштиту законитости о ком је одлучено
Пресудом Врховног суда број 12 0 К 001067 12 Квлз од 18.
децембра 2012. године која му је уручена за вријеме трајања
поступка пред Уставним судом (7. јануар 2013. године).
Апелант није обавијестио Уставни суд да је користио ову
законску могућност и није оспорио пресуду Врховног суда
којом је одлучено о његовом захтјеву за заштиту
законитости.

Utorak, 26. 11. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

52. У конкретном случају апелант је и у завршној
ријечи на главном претресу пред Врховним судом, као и у
захтјеву за заштиту законитости, истицао да је наступила
застарјелост кривичног гоњења, тј. питање које се тиче
примјене кривичног закона. Најзад, апелант и у апелацији
тврди да су погрешно примијењене одредбе о застарјелости
кривичног гоњења, а на чему и у апелацији заснива тврдњу о
погрешној примјени материјалног права.
53. Стога, имајући у виду наведене принципе
Европског и Уставног суда да при оцјени правичности
кривичног поступка поступак мора да се сагледа као цјелина,
Уставни суд сматра да у околностима конкретног случаја не
може да се занемари постојање пресуде Врховног суда по
захтјеву за заштиту законитости при оцјени апелантових
навода о повреди права на правично суђење, иако апелант
није обавијестио Уставни суд да је користио и ову законску
могућност, односно није оспорио и ову пресуду Врховног
суда. Међутим Уставни суд ће, у специфичним околностима
овог случаја, кад је неспорно да је апелант и захтјев за
заштиту законитости између осталог заснивао на приговору
застаре, а што је на крају било једно од кључних питање у
обје пресуде Врховног суда, у конкретном случају наводе о
повреди уставних права испитати како у односу на оспорену
пресуда тако и на коначну одлуку у овом предмету донесену
поводом захтјева за заштиту законитости.
54. Апелант сматра да му је право на правично суђење
повријеђено јер је у оспореној пресуди Врховног суда
погрешно и произвољно примијењено материјално и
процесно право.
55. У вези с овим дијелом навода Уставни суд
наглашава свој став да генерално није надлежан да врши
провјеру утврђених чињеница и начина на који су редовни
судови протумачили позитивноправне прописе, осим
уколико одлуке тих судова крше уставна права. То ће бити
случај када одлука редовног суда крши уставна права, тј.
уколико је редовни суд погрешно протумачио или
примијенио неко уставно право, или је занемарио то право,
ако је примјена закона била произвољна или
дискриминаторска, уколико је дошло до повреде процесних
права (правично суђење, приступ суду, дјелотворни правни
лијекови и у другим случајевима), или уколико утврђено
чињенично стање указује на повреду Устава Босне и
Херцеговине (види Уставни суд, одлуке бр. У 39/01 од 5.
априла 2002. године, објављена у "Службеном гласнику
Босне и Херцеговине" број 25/02 и У 29/02 од 27. јуна 2003.
године, објављена у "Службеном гласнику Босне и
Херцеговине" број 31/03).
56. Наводе о погрешној примјени материјалног права
апелант заснива на тврдњи да је проглашен кривим и
кажњен за кривично дјело за које је наступила застарјелост
кривичног гоњења. Апелант тврди да је у вези с догађајем
који му је стављен на терет од 26. маја 1992. године, а који је
квалификован као кривично дјело убиства из члана 36 став 1
КЗ СРБиХ, прву процесну радњу предузету у циљу
кривичног гоњења представља доношење наредбе Окружног
тужилаштва о провођењу истраге од 26. јуна 2007. године. С
обзиром да је за кривично дјело убиства рок застарјелости за
покретање кривичног поступка 15 година, апелант сматра да
је у његовом случају застарјелост наступила још 26. маја
2007. године, дакле један мјесец прије предузимања прве
процесне радње у сврху кривичног гоњења. По апелантовом
мишљењу на прекид тока застарјелости могу да утичу само
радње које предузме овлашћено лице, а то је, по његовом
мишљењу, само тужилац. Најзад, апелант сматра да је
погрешан став Врховног суда да, пошто је првобитно био
оптужен за кривично дјело ратног злочина против цивилног

Broj 92 - Strana 61

становништва значи да је дошло до прекида застаре у вези с
кривичним дјелом убиства.
57. Уставни суд указује да из образложења оспорене
пресуде Врховног суда произилази да је апелантов приговор
у погледу застарјелости кривичног гоњења одбијен као
неоснован. Врховни суд је у образложењу оспорене пресуде
указао да се у случају измјене правне квалификације
кривичног дјела сматра да су све процесне радње које је
раније предузимало овлашћено лице ради кривичног гоњења
истог учиниоца прекидале застаријевање кривичног гоњења
и у односу на измијењену квалификацију, уколико се
кривично дјело односи на исти кривичноправни догађај.
Такође, указано је да је апелант првобитно био оптужен и
осуђен за кривично дјело за које не може да наступи
застарјелост кривичног гоњења, да се измијењена оптужница
односи на исти кривичноправни догађај, па да све радње које
су предузела овлашћена лица ради кривичног гоњења
апеланта прекидају кривично гоњење и у односу на
кривично дјело по измијењеној оптужници.
58. Затим, Уставни суд примјећује да је Врховни суд, у
Пресуди број 12 0 К 001067 12 Квлз од 18. децембра 2012.
године, одлучујући о апеланотвом захтјеву за заштиту
законитости, апелантове наводе о застарјелости кривичног
гоњења такође оцијенио као неосноване. Из образложења
ове пресуде произилази да је Врховни суд на основу увида у
спис утврдио да је прва процесна радња предузета против
апеланта у односу на кривичноправни догађај од 26. маја
1992. године који му је првобитно стављен на терет као
кривично дјело из члана 143 став 1 КЗ СФРЈ саслушање
свједока М.С. 17. новембра 2006. године, односно да је
наведеног дана сачињен записник о узимању изјаве, да је
радњу предузело овлашћено службено лице, те да је ова
радња предузета у оквиру трајања застарног рока од 15
година предвиђеног за релативну застарјелост кривичног
гоњења за кривично дјело убиство из члана 36 став 1 КЗ
СРБиХ, за које је апелант и проглашен кривим.
59. Уставни суд указује да застарјелост кривичног
гоњења може да се дефинише као законско право учиниоца
кривичног дјела да не буде кривично гоњен или кажњен
након протека одређеног времена од почињења кривичног
дјела. Рокови застарјелости, који су уобичајена
карактеристика домаћих правних система држава чланица
Европске конвенције служе различитим циљевима, који
укључују правну сигурност и коначност и спречавају
кршење права учиниоца кривичног дјела (види Европски
суд, Coëme и други против Белгије, пресуда од 22. јуна 2000.
године, ст. 145 и 146).
60. Уставни суд подсјећа да је за кривично дјело
убистава из члана 36 став 1 КЗ СРБиХ могла да буде
изречена казна затвора преко 10 година. С обзиром на
висину запријећене казне застарјелост кривичног гоњења за
ово дјело, у складу с чланом 95 став 1 тачка 2) КЗ СФРЈ, је
15 година од извршења кривичног дјела. Најзад, у складу с
чланом 96 став 1 КЗ СФРЈ застарјелост кривичног гоњења
почиње да тече од дана када је кривично дјело учињено, а у
складу са ставом 3 истог члана прекида се сваком процесном
радњом која се предузима ради гоњења учиниоца због
учињеног кривичног дјела.
61. Када се имају у виду цитиране законске одредбе о
застарјелости и прекиду застарјелости кривичног гоњења, те
изричити апелантови наводи да је застарјелост наступила 26.
маја 2007. године јер је прва процесна радња у конкретном
предмету предузета доношењем наредбе Окружног
тужилаштва о провођењу истраге од 27. јуна 2007. године, из
образложења оспорене пресуде Врховног суда не може да се
закључи на који начин су у околностима конкретног случаја

Broj 92 - Strana 62

SLUŽBENI GLASNIK BiH

цијењене наведене законске одредбе, односно којом радњом
је прекинут ток застарјелости.
62. Затим, Врховни суд је у пресуди којом је одлучено о
апелантовом захтјеву за заштиту законитости заузео став да
је правна радња предузета у конкретном кривичном
предмету саслушање свједока С.М., брата оштећеног, 17.
новембра 2006. године, да је ову радњу предузело овлашћено
службено лице, па да као таква има учинак процесне радње
којом се прекида ток застарјелости.
63. С обзиром на дијаметрално супротна гледишта о
томе која радња у смислу релевантних одредби КЗ РС
прекида застару, Уставни суд је затражио од Тужилаштва
Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Тужилаштво БиХ)
код којег се, у току поступка пред Уставним судом, налазио
спис Окружног тужилаштва број Т14 0 КТРЗ 0001789 01, да
му достави докуменат надлежног тужиоца из којег се види
да је свједок С.М. саслушан под надзором тужиоца или
евентуално по његовом накнадном одобрењу, те наредбу о
спровођењу истраге против апеланта.
64. Тужилаштво БиХ је доставило Уставном суду
докуменат Окружног тужилаштва број КТН-102/04 од 30.
маја 2006. године у ком је Станици јавне безбједности
Братунац, по њеној Кривичној пријави број 45/93 од 30. јуна
1993. године, наложено да предузме сљедеће истражне
радње, и то да саслуша свједоке, поред осталог и свједока
С.М., на околност убиства његовог брата М.М. (оштећеног),
"(…) док су наводно возили класуру које убиство (је)
извршено из ловачке пушке од стране "Рахмановог сина из
Моћевића почетком 1992. године, те да каже да ли се
заиста на овакав начин десило ово убиство, гдје се десило, у
ком мјесту, вријеме, начин из ког оружја, ко га је убио, да ли
је он ту био присутан (…)". Уз овај докуменат приложен је и
докуменат МУП-а РС-а УКП Бањалука број 02/4-1928/06 од
21. децембра 2006. године насловљен на ПС Братунац, из
које произилази да су полицијски службеници МУП-а
Србије саслушали свједока С.М., те да ће изјава на записник
преко Тужилаштва за ратне злочине Србије у наредном
периоду бити прослијеђена Окружном тужилаштву у
Бијељини, чији тужилац је и издао Наредбу број СКТН102/04 од 30. маја 2006. године.
65. Тужилаштво БиХ је доставило и Наредбу Окружног
тужилаштва о проширењу истраге број КТ-3/01 од 26. јуна
2007. године из које произилази да се истрага проширује и на
апеланта због основане сумње да је у мјесту Ратковићи
почетком маја 1992. године, пуцајући из ловачке пушке,
убио из засједе оштећеног М.М. док је возио сијено с братом
С.М.
66. У вези са спорним питањем застарјелости Уставни
суд указује да се у складу с чланом 96 став 3 КЗ СФРЈ
застарјелост кривичног гоњења прекида сваком процесном
радњом која се предузима ради гоњења учиниоца због
учињеног кривичног дјела.
67. У овој одлуци је већ указано да се Врховни суд у
оспореној пресуди уопште није изјашњавао о конкретној
радњи која је имала учинак прекида рока застарјелости,
сматрајући да због тога што је у конкретном случају
првобитно подигнута оптужница за кривично дјело ратног
злочина застара не може да наступи, у смислу члана 100 КЗ
СФРЈ, према којем таква дјела не застаријевају. Даље
Уставни суд запажа да је, одлучујући о апелантовом захтјеву
за заштиту законитости против оспорене пресуде, Врховни
суд испитивао ово питање те је закључио да саслушање
свједока С.М. од 17. новембра 2006. године има учинак
процесне радње која прекида ток застарјелости. У прилог
оваквог закључка Врховни суд је истакао да је наведену
радњу предузело овлашћено лице и да је свједок С.М. тврдио

Utorak, 26. 11. 2013.

да је његовог брата из ловачке пушке лишио живота апелант,
објашњавајући да се породица апеланта у селу назива
"Мешић".
68. У вези с тим Уставни суд запажа да, из документа
Окружног тужилаштва број КТН-102/04 од 30. маја 2006.
године који је достављен Уставном суду, произилази да је
захтјев тужилаштва за провођење ове истражне радње, тј.
саслушање свједока С.М. био против непознатих лица, да се
у овом документу апелант и не спомиње у пуном идентитету
као извршилац конкретног кривичног дјела ("Рахманов син
из Моћевића"), односно овај докуменат не садржи нити једну
одредбу ЗКП из које би могло да се закључи да ли је ова
радња предузета послије доношења наредбе о спровођењу
истраге против апеланта, а да би могао да се оцијени какав
карактер је имала изјава узета од свједока С.М. у процесном
смислу. Када се има у виду наведено, те члан 96 став 3 КЗ
СФРЈ према којем застарјелост кривичног гоњења наступа
предузимањем процесне радње ради гоњења учиниоца,
произилази да је у конкретном случају процесна радња којој
Врховни суд даје карактер процесне радње која прекида
застарјелост предузета не против учиниоца, већ против
непознатог лица. У том смислу Уставни суд не може да
прихвати став Врховног суда да је ова радња имала учинак
радње која прекида ток застарјелости кривичног гоњења
против апеланта. Наиме, застарјелост кривичног гоњења је
законско право учиниоца кривичног дјела да не буде
кривично гоњен или кажњен након протека одређеног
времена од почињења кривичног дјела. То значи да радње
које прекидају ток застарјелости морају да буду предузете
против учиниоца таквог дјела. Уколико би се овакав учинак
давао и радњама које су предузете против непознатих лица,
био би доведен у питање смисао института застаре, тј. да
учинилац кривичног дјела након протека одређеног времена
више не буде кривично гоњен или кажњен, а чиме би био
доведен у питање и принцип правне сигурности који је
инхерентан праву на правично суђење. Супротно тумачење
би водило закључку да би тужилац у свим случајевима
увијек покретао поступак против непознатог учиниоца и
периодично формално предузимао процесне радње како би
прекинуо рок застаре, због чега би наведени институт имао
само карактере "формалног", дакле, теоријски могућег а
практично неостваривог права, што није, нити је могла бити
интенција законодавца.
69. Затим, Уставни суд примјећује да је у Наредби
Окружног тужилаштва о проширењу истраге број КТ-3/01 од
26. јуна 2007. године на јасан и недвосмислен начин указано
да се истрага проширује и на апеланта, с назнаком његовог
пуног идентитета, због основане сумње да је на ближе
описани начин лишио живота оштећеног почетком маја
1992. године. Из наведеног недвосмислено произилази да се
ради о радњи која се предузима против учиниоца конкретног
кривичног дјела, тј. о радњи која има учинак на прекид тока
застарјелости.
70. Међутим, Уставни суд запажа да је ова радња
предузета 26. јуна 2007. године. У конкретном случају,
републички тужилац је на главном претресу пред Врховним
судом одржаном 12. јуна 2012. године измијенио правну
квалификацију кривичног дјела које се апеланту ставља на
терет квалификујући догађај од 26. маја 1992. године као
кривично дјело убиства из члана 36 став 1 КЗ СРБиХ.
Уставни суд указује да је за кривично дјело убистава из
члана 36 став 1 КЗ СРБиХ прописана казна затвора преко 10
година. С обзиром на висину запријећене казне застарјелост
кривичног гоњења за ово дјело, а у складу с чланом 95 став 1
тачка 2) КЗ СФРЈ, је 15 година од извршења кривичног дјела.
У вези с тим Уставни суд запажа да је у конкретном случају

Utorak, 26. 11. 2013.

SLUŽBENI GLASNIK BiH

кривично дјело извршено 26. маја 1992. године, а прва радња
које је предузета против апеланта ради гоњења за учињено
дјело је Наредба о проширењу истраге број КТ-3/01 од 26.
јуна 2007. године. То значи да је од почињења кривичног
дјела па до предузимања прве радње која је имала учинак на
прекид рока застарјелости протекло 15 година и један мјесец,
односно да је застарјелост кривичног гоњења наступила 26.
маја 2007. године. То значи да је у тренутку када је на
главном претресу пред Врховним судом, тј. 12. јуна 2012.
године измијенио правну квалификацију дјела теретећи
апеланта за кривично дјело убиства из члана 36 став 1 КЗ
СРБиХ, више није постојала могућност да се покрене и води
кривични поступак против апеланта због овог кривичног
дјела.
71. С обзиром на наведено Уставни суд сматра да је
Врховни суд у обје пресуде произвољно утврдио чињенице
везане за провођење истражне радње саслушањем свједока
С.М., брата оштећеног, 17. новембра 2006. године и на тако
утврђене чињенице произвољно примијенио материјално
право приликом одлучивања о истакнутом приговору
застарјелости кривичног гоњења.
72. Стога Уставни суд закључује да је у конкретном
случају повријеђено апелантово право на правично суђење
из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1
Европске конвенције.
Остали наводи
73. С обзиром на закључак о повреди права на
правично суђење у контексту питања застаре кривичног
гоњења, Уставни суд сматра да нема потребе да детаљније
испитује остале апелантове наводе о повреди "права на

Broj 92 - Strana 63

правично суђење услијед повреде права на образложену
судску одлуку (у смислу члана 6 став 1 ЕКЉП) у вези с
повредом права на дјелотворан правни лијек (у смислу члана
13 ЕКЉП)".
VIII. Закључак
74. Уставни суд закључује да постоји повреда права на
правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине
и члана 6 став 1 Европске конвенције када су редовни судови
у конкретном случају произвољно утврдили чињенице и на
тако утврђене чињенице произвољно примијенили
материјално право закључујући да у околностима
конкретног случаја није наступила застарјелост кривичног
гоњења, што представља законску препреку за покретање и
вођење кривичног поступка, темељећи овакав став на
закључку да је ток застарјелости прекинут радњом која не
задовољава законом прописани критеријум процесне радње
која се предузима ради гоњења учиниоца због учињеног
кривичног дјела.
75. На основу члана 61 ст. 1 и 2 и члана 64 став 1
Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у
диспозитиву ове одлуке.
76. Сходно члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине,
одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.
Предсједница
Уставног суда Босне и Херцеговине
Валерија Галић, с. р.

Broj 92 - Strana 64

SLUŽBENI GLASNIK BiH

Utorak, 26. 11. 2013.

SADRŽAJ

VIJEĆE MINISTARA
BOSNE I HERCEGOVINE
1211 Saglasnost na Poslovnik o radu Državne komisije
za granicu Bosne i Hercegovine (bosanski jezik)
Suglasnost na Poslovnik o radu Državnog
povjerenstva za granicu Bosne i Hercegovine
(hrvatski jezik)
Сагласност на Пословник о раду Државне
комисије за границу Босне и Херцеговине
(српски језик)
USTAVNI SUD
BOSNE I HERCEGOVINE
1212 Odluka broj AP 2423/10 (bosanski jezik)
Odluka broj AP2423/10 (hrvatski jezik)

1213
1

1214

4

1215

6

Одлука број АП 2423/10 (српски језик)
Odluka broj AP 2691/10 (bosanski jezik)
Odluka broj AP 2691/10 (hrvatski jezik)
Одлука број АП 2691/10 (српски језик)
Odluka broj AP 2324/12 (bosanski jezik)
Odluka broj AP 2324/12 (hrvatski jezik)
Одлука број АП 2324/12 (српски језик)
Odluka broj AP 3105/12 (bosanski jezik)
Odluka broj AP 3105/12 (hrvatski jezik)
Одлука број АП 3105/12 (српски језик)

17
22
25
29
33
36
39
42
48
56

9
13

Izdavač: Ovlaštena služba Doma naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, Trg BiH 1, Sarajevo - Za izdavača: sekretar Doma naroda Parlamentarne
skupštine Bosne i Hercegovine Marin Vukoja - Priprema i distribucija: JP NIO Službeni list BiH Sarajevo, Džemala Bijedića 39/III - Direktor: Dragan Prusina Telefoni: Centrala: 722-030 - Direktor: 722-061 - Pretplata: 722-054, faks: 722-071 - Oglasni odjel: 722-049, 722-050, faks: 722-074 -Služba za pravne i opće poslove:
722-051 - Računovodstvo: 722-044 722-046 - Komercijala: 722-042 - Pretplata se utvrđuje polugodišnje, a uplata se vrši UNAPRIJED u korist računa: UNICREDIT
BANK d.d. 338-320-22000052-11, VAKUFSKA BANKA d.d. Sarajevo 160-200-00005746-51, HYPO-ALPE-ADRIA-BANK A.D. Banja Luka, filijala Brčko 552-00000000017-12, RAIFFEISEN BANK d.d. BiH Sarajevo 161-000-00071700-57 - Štampa: GIK "OKO" d.d. Sarajevo - Za štampariju: Mevludin Hamzić - Reklamacije za
neprimljene brojeve primaju se 20 dana od izlaska glasila.
"Službeni glasnik BiH" je upisan u evidenciju javnih glasila pod rednim brojem 731.
Upis u sudski registar kod Kantonalnog suda u Sarajevu, broj UF/I - 2168/97 od 10.07.1997. godine. - Identifikacijski broj 4200226120002. - Porezni broj 01071019. PDV broj 200226120002. Molimo pretplatnike da obavezno dostave svoj PDV broj radi izdavanja poreske fakture.
Pretplata za II polugodište 2013. za "Službeni glasnik BiH" i "Međunarodne ugovore" 120,00 KM, "Službene novine Federacije BiH" 110,00 KM.
Web izdanje: http://www.sluzbenilist.ba - godišnja pretplata 200,00 KM

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful