You are on page 1of 10

Lepota Srbije je i sad raskona, besramno oskrnavljena od zloinaca: ne samo gradovi i sela, ija smo zgarita posetili, ne samo

oteeni putevi i porueni mostovi: oskrnavljena je i moralna lepota Srbije, sposobne da vodi samo viteki rat, a ne prljav, ne podmukli i teroristiki rat

Za otadbinu sve na kocku, otadbinu nikada na kocku


Pie: Dragan Nedeljkovi

Lepota otadbine opet trai da joj potvrdimo svoju vernost i da se rtvujemo. Za otadbinu moemo staviti sve na kocku, ali ne smemo staviti na kocku otadbinu. To poznato upozorenje odnosi se i na one to vladaju i na one to nestrpljivo vlast prieljkuju. Posle ovog rata, koji moralno jo nismo izgubili, iako je poraz diplomatski i politiki oigledan, nita ne bi smelo biti kao pre tragedije; jer tragedija, podsetimo, ima katarsu - na narod ju je doiveo. Tom narodu nije sad dobrodola borba za vlast; jer vlast vie nema nikakvog smisla ako nije sluenje, a ne vladanje i, jo gore, zloupotreba vlasti. Ministri bi trebalo da su sluge naroda, ili ne bi trebalo ni da ih bude. Ako uskoro doe do izbora, a nekima se oigledno uri, na stradalni narod bi trebalo svima jasan odgovor da da, svima koji na stari nain zamiljaju vlast: da izabere samo one koji su spremni da slue, koliko smerno toliko i znalaki

Prokrstario sam ovih dana Srbijom sa duhovnicima iz Rusije i Moldavije. U letnjoj odei, Srbija je prostirala pred nama svu svoju ednu i oskrnavljenu lepotu. Kako ne odvajam pejsae od naroda, rekao bih: lepotu i dobrotu. I zemlja i narod, i sve to je ona rodila, a on stvorio - obavezuje sve nas. Svaka stopa je obraena od naih spasilaca - zemljoradnika. Manastiri, u koje smo zalazili Ravanica, Manasija i LJubostinja, ia, Studenica i Gradac - svaki od njih je deli raja, i zbog lepote mesta, i zbog topline ognjita, i zbog umetnosti, neimarske i slikarske, koja pokorava vekove.

Zar nad tom divnom zemljom i tim blagorodnim delom oveanstva da nebo bude zatvoreno? Zar da ne primi molitve tog estitog naroda, koji etvrti put, samo u ovom veku, ree odluno NE naoruanoj nepravdi" to mu je dola na prag, ugnezdila mu se u dom? Sami pod zatvorenim nebom Teko smo se probijali putevima, i zbog poruenih mostova, i zbog gustih zbegova sa Kosova i Metohije. Ibarskom magistralom kreu se ili stoje kolone traktora sa prikolicama, kamioni i konjske zaprege, prepune sirotinjskih stvari, najnunijih. A u popodnevne i veernje sate nebesa su grmela,

munje su sevale, gromovi praskali, pljuskovi su se besno izlivali po ljudima, enama, deici i stoci. Gledamo odakle su vozila: Prizren, Pe, Istok, Pritina, Uroevac, Kosovska Mitrovica...Pitamo poneke: "Zato ste napustili ognjite?" Tamo ubijaju, kolju - odgovaraju svi isto, i Srbi i Romi. Pogledi starijih ena - prazni. Da li prazni, ili su im oi ostale tamo, u naputenim kuama, ostavljenim batama, njivama, vonjacima? Policija se trudi da ne bude gruba, da ne uvredi, ali nemilosrdno zaustavlja kolone pred Kraljevom i ne da im dalje. Valjda ih ubeuju da se vrate. Tek poneko se probija ko zna s kojim opravdanjem i ijom dozvolom. Zar sredinja Srbija, zar Beograd da ne vide i sauesniki ne prime nove talase izbeglica? Pitam se i pitam: zato se krije, zatakava, ograuje velika istorijska nesrea naeg naroda? Ima seoba, ima smrti, a ljubavi nema dovoljno, ni sauea, ni solidarnosti. Na putevima Srbije prognane i izbegle porodice sa Kosova i Metohije bile su same, pod zatvorenim nebom.

M. Bianski - Molitva u Hramu Svetog Save, 20. aprila 1999. u Beogradu

Od Kruevca vojska U Kruevcu sretamo vojsku, koja se vraa iz Deana i Pei. Okupljaju se oko crkve Lazarice, gde su se prieivali car-Lazarevi vitezovi. Smerno ulaze u crkvu, krste se i mole, moda zahvaljuju Bogu to su ostali ivi. Onda se upuuju pravo ka Kosovskom velikomueniku, kojega je oliio Neboja Mitri. S prisnim potovanjem grle spomenik estotoga Kneza, zbijaju se oko njega i slikaju s njim. Mladi kapetan (pamtim mu ime: Duko eki), tmuran kao Banovi Strahinja, s velikom tugom u oima, pomiljam na sokola slomljenog krila, sedi na kamenu pred Lazaricom. Oko njega sedam svetenika. Tiho mi odgovara da dolaze iz Deana, da su u hramu Deanskog i Silnog ostali kalueri sa stotinak Srba i pedesetak dece. Podiui zamagljen plavi pogled i jo sasvim mladi glas, ujem da kae: "Dolo mi je da bacim ovu uniformu i obuem crnu monaku rizu... Ne znam ta mi je bilo tee: da ostavim Visoke Deane ili da prepustim sudbini ove dobre vojnike. - Odgovori: da su bombardovanja bila neprestana, da jo u sebi oseaju podrhtavanja i tresak zemlje, da su mnogi poginuli, ali da se vojnici nisu obradovali naredbi o povlaenju, o naputanju Metohije i Kosova. Mislei na pale junake to tamo ostadoe, prizivam poluzaboravljene rei Despotovog zapisa na kosovskom stubu, upuene prolazniku, doljaku ili ovdanjem: "... i kao steg videe kako posred Polja uspravno stojimo.

"Srbin voli svoje drvee kao to vajcarac voli svoje planine, i kao to Danac voli more (...). Kao yin, drvo stoji na bojnom polju i bori se protiv neprijatelja Srba. Zeleni, lisnati zastor grana prua se iznad dece koja se igraju. (...) Grana je pustila korenje i, ako joj bude dozvoljeno da se razvija, rae smela kao jedno od prvih kraljevskih drvea Evrope. O ovome su pevale srpske drijade dok smo plovili, i dok smo se odmarali na travnom tepihu pod zastorom njihovih mirisavih i lepravih

kosa. H. K. Andersen

Neki hitaju da vide sveanu dvoranu optine sa Srbinovievim mozaicima. Zaarani poluglasno itaju stihove iz Despotovog "Slova ljubve: "LJubav sve prevashodi... Koliko je u moi, mi ipak pesmu pletemo. Tvrave neprijatelja Zaobilaznim raskaljanim putevima jedva stigosmo do velianstvene i gostoljubive Studenice. Ubrzo su za nama prispeli autobusi puni policajaca sa Kosova. Skrenuli su sa Ibarske magistrale u Nemanjinu zadubinu. Namesnik, otac Antonije, prima ih u trpezariji Svetoga Save: monasi ih slue studenikom prepeenicom; studeniki lekar, dr Raa Stojanovi, govori im o Simeonu Mirotoivom, o Svetom Savi, "poetku svih poetaka, o svetom Kralju Prvovenanom... Policija smerno slua turobni doktorov glas i upuuje se ka velikoj Bogorodiinoj crkvi. Iako im otac Antonije kae da ne odlau oruje, svi se raspasuju i nenaoruani ulaze u sveti hram. Krste se i mole, celivajui ikone. Izlaze ozareni. Tiho razgovaram s pojedincima: "NATO propaganda pokazuje masovne grobnice iptara, govori o zverstvima srpske vojske i policije.? Da li ste videli ta zverstva. Da li ih je neko od vaih, od naih, inio? Da li su, moda, divljale paravojne formacije? Mladii iz apca, Mave, Podrinja i Pocerja odgovaraju mi isto: da u naoj prirodi nije ni da inimo zloine koji nam se pripisuju, niti da silujemo ene; podseaju na Markale: tako i sad sopstvene zloine pripisuju Srbima da bi opravdali i zamaglili svoj veliki zloin - ubijanje sa nedostine visine, bombardovanje i vojske i stanovnitva, naselja i svetih mesta. Teroristi su ubijali iptare koji im se nisu pokoravali, pa su ih sve, s predumiljajem, sahranjivali u zajednike grobnice. - A zapaljena i razruena iptarska sela? Ta su sela bila tvrave neprijatelja. Nai su ih istili od terorista; a rat je rat. Zato i jeste nesrea to se, iz strane nude, rui i pali. Tako govore sasvim mladi nai ljudi, deca naa, koja su uesnici tragedije. Izlaze iz nje gotovo posveeni, isti i preobraeni jer su doiveli veliku katarsu. Bio sam uteen kad sam se osvedoio da se u hramovima ike i nike eparhije itaju prozbe za nae hristoljubivo vojinstvo.

Studenica, kompleks manastira, XII - XIV vek

Nastojao sam da to vie nasamo razgovaram s vojnicima i policajcima, jer Srbijom uveliko krue prie o zverstvima naih. Neumorni neprijatelj ne drema, i dalje nas demonizuje; on protura strane vesti i grozne optube; plaa onima koji ih ire da ih to revnosnije i to vie ire, kao zarazu. A la je jako zarazna, pa i neki nai estiti ljudi podleu epidemiji, prihvataju lai kao istine, postajui

rtve ogavne propagande, namenjene osobito "svetoj prostoti mnogomilionskog televizijskog gledalita, na to je lucidno ukazao dr Irinej Bulovi, episkop baki: "Mi, dodue, nismo ni izdaleka bezgreni - pie Vladika - ali najmanje prava da budu sudije nad nama imaju oni koji su sami sebi dali pravo da nam u isto vreme budu tuitelji, sudije i - yelati. U njihovim kompjuterima sve je predvieno i proraunato osim Boga i pravde Boje. - Radi nas i radi njih, ne dozvolimo da tako bude u naim duama i savestima! Jednom, verujem estitom, ali naivnom oveku, to mi vatreno zbori o velikom rasponu srpskih zloina, i pominje i zloine nad Hrvatima, zbog kojih treba javno da se kajemo i da sve oko sebe molimo za oprotaj, kaem prekidajui bujicu njegovih optubi i samoosuda: "Recite mi samo jednu hrvatsku obitelj koja je cela unitena. A ja vam odmah mogu nabrojati bar desetak srpskih porodica, koje su istrebljene. Evo maloas sam bio kod vladike ikog, preosveenog gospodina Stefana: njegovih bliskih roaka ubijeno je ili zaklano dvadeset osam. esto viam svog biveg studenta, pesnika Dragana Kolunyiju: tridesetdvoje Kolunyija ubijeno je ili zaklano u poslednjim ratovima. Upoznao sam sjajnog lekara, svetski poznatog reumatologa, izbeglog iz Oseka, dr Milana Vujia, koji je odrastao u domu za siroad, jer je u ratu izgubio roditelje, a uz roditelje stradalo je i dvadeset est Vujia. Na nesreu nau, takvih primera je tuta i tma meu Srbima, a vi mi recite jedan jedini slian meu Hrvatima! Zato vas molim, dragi naivni prijatelju moj, da vie nikad ne govorite o srpskim zloinima, jer time ponavljate optube neprijatelja naih. "Latini su stare varalice - bolje od mene pamtite taj stih, kao i onaj njegoevski: "Niko krupno k'o Turin ne lae!

ta je Bogu zgreio: razruena kua domaina u selu Prievii, 1999. godine

Novi svetski poredak se preruava i ukoliko vie zloina ini, utoliko, opravdavajui te zloine, nas ocrnjuje i celu planetu obmanjuje laima. Nita to novo nije, samo je sila zla sad vea, organizovanija, potpomognuta od mone nauke, sramotno zloupotrebljene. Dr Irinej Bulovi je savreno u pravu kad kae da je novi svetski poredak star, star koliko i nasilje, a nasilje je staro koliko i zlo, to jest koliko i greh.

Ubijaju jedan narod. Gde? U Evropi. Ima li koga da to posvedoi? Svedok je jedan:

Ceo svet. Viktor Igo

Rekoh da je lepota Srbije, i sad raskona, besramno oskrnavljena od zloinaca: ne samo gradovi i sela, ija smo zgarita posetili, ne samo oteeni putevi i porueni mostovi: oskrnavljena je i moralna lepota Srbije, sposobne da vodi samo viteki rat, a ne prljav, ne podmukli i teroristiki rat. Sad nam tu oskrnavljenu lepotu valja negovati s velikom ljubavlju, ukraavajui je novim delima graditeljskih i tvorakih ruku da bi opet zablistala, kao Feniks, iz ruevina i pepela. Lepoti se mora sluiti, za nju rtvovati; jer kako Stendal ree "Lepota je samo obeanje sree, a ne gotova i neizmenljiva srea! Lepoti se mora sluiti Lepota otaybine opet trai da joj potvrdimo svoju vernost i da se rtvujemo. "Za otaybinu moemo staviti sve na kocku, ali ne smemo staviti na kocku otaybinu. To poznato upozorenje odnosi se i na one to vladaju i na one to nestrpljivo vlast prieljkuju. Posle ovog rata, koji moralno jo nismo izgubili, iako je poraz diplomatski i politiki oigledan, nita ne bi smelo biti kao pre tragedije; jer tragedija, podsetismo, ima katarsu - na narod ju je doiveo. Tom narodu nije sad dobrodola borba za vlast; jer vlast vie nema nikakvog smisla ako nije sluenje, a ne vladanje i, jo gore, zloupotreba vlasti. Ministri treba da su sluge naroda, ili ne treba ni da ih bude. Ako uskoro doe do izbora, a nekima se oigledno uri, na stradalni narod treba svima jasan odgovor da d, svima koji na stari nain zamiljaju vlast: da izabere samo one koji su spremni da slue, koliko smerno toliko i znalaki. Neka su prokleti tvorci haosa, a to su svi koji su opijeni vlau ili udnjom za njom. Pa ona je kao Kirka iz "Odiseje: ljude pretvara znate u ta. Onaj ko je na elu drave ili polisa mora da je mudar i oprezan kao Odisej. NJega Kirka nije uspela da pretvori u svinju!

Srbi odlaze sa Kosova i Metohije, jun 1999. godine

Smena, ali generacijska Preiveli smo ne samo promene nego - katastrofu. To je prolo preko nas, i to nam i dalje preti, kao elementarna nesrea. Narod je odoleo toj nesrei - ON je heroj; njegova junaka vojska ostala je neporaena. Poraeni su politiari i diplomate. Energiju probuenog i ujedinjenog naroda treba sauvati i na korist preporoda upotrebiti. Ne sme se ta energija rasipati u jalovim stranakim rasprama. Ovo podruje je jo jako trusno; a vreme je i dalje pretee, smutno. Smena je, nesumnjivo, neophodna, ali ne da sjai Kurta ne bi li uzjaio Murta, nego smena sutinska. Bez rasipanja vremena i snage u traenju krivaca. Krivac nije jedan, niti su koreni nae tragedije samo u ovom vremenu. Neka istoriari kopaju, neka sve drutvene nauke utvrde dijagnoze, uzroke i posledice, da bismo svi izvukli pouke. Ponavljam: velika smena je potrebna, ali ne stranaka, nego generacijska. Srednje i osobito mlado pokolenje treba da preuzme sudbinu, svoju i zemlje, u svoje ruke. Stari i iskusni neka savetuju, ako imaju znanja i savesti, i ako smeju to, posle svega, da ine;

posle svih promaaja i tekih poraza pameti, a pamet nam se, zacelo, pokazala zastarelom i nedoraslom, ne samo u vladi i u opoziciji nego i u akademiji, i na univerzitetu, i u crkvi; dakle, koliko u politici toliko u nauci i u oblastima duhovnim. Da, gospodo i prijatelji, treba biti smeran i skroman; ne suditi lakomisleno i ne osuivati brzopleto samo drugoga. Svak neka polazi od samog sebe i neka ubudue ini najbolje to moe. Ako tako budemo postupali, Srbija e se brzo preobraziti, jer emo pre nje biti preobraeni mi, svaki pojedinano. Ima o tome jedan divan, pronicljiv i obavezujui tekst vladike Nikolaja Velimirovia, koji treba to ee itati. "Na pogled je postao pomuen od mizantropije; moramo se vebati u ljubavi prema ljudima i pogled svoj izbistriti... Jezik na postao je suvie brz u sipanju kletvi... Mi moramo skrenuti nau panju sa (ministarstava) na nas same, pomirivi se s milju da budua srena otaybina naa zavisi delom od svakoga od nas. Mi moramo stoga svi postati ministri unutranjih dela, naih sopstvenih unutranjih dela - policija due nae. Mi smo svi brzi da budemo tua policija, mi smo svi spori da budemo svoje sopstvena policija. Mi mnogo govorimo o drugim ljudima, i mnogo kritikujemo druge, dok o sebi malo govorimo, i sebe nimalo ne kritikujemo. - Kod nas, naalost, niko ne govori: nita od nas ne moe biti zato to sam ja rav ovek, no svak vie: nita od nas ne moe biti zato to su drugi ravi. Kad bi pak svak od nas viknuo: Srbija je nesrena zato to sam ja rav ovek i rav njen graanin - Srbija bi se preporodila za tri dana, i za tri godine bila bi srena, i mi bismo doiveli sreu njenu, zajedno sa decom naom... ta nam ostaje drugo do da poemo, dakle, od sebe, draga brao? Eto, u tom duhu oekujte od mene besedu. Besedu pod zatvorenim nebom, koju kao i prethodne proima preporuka pomenutog vladike Nikolaja: "LJubite prijatelje svoje! Ako jo nismo sposobni, ni toliko jaki, da volimo i neprijatelje, koji nas ne samo mrze nego i tamane, moramo imati otvorena i ista srca za svoje najblie, bez obzira na razlike u prolaznim politikim opredeljenjima. Nad svim sporovima treba da lebdi spasonosno geslo: "Srbin je Srbinu mio ma koje ideologije bio. Jer ovo je sudnji as, ovo je trenutak naega biti ili ne biti, i mi sve moramo podrediti spasenju naeg naroda, srpskih zemalja i drava. Borba za opstanak Od Kosovske bitke 1389, srpski narod se bori za opstanak. U vievekovnoj odbrani gubici su bili ogromni. Seobe su postale sudbina Srba, a pod tekim, esto nepodnoljivim pritiscima, najkobnije su bile seobe krvi: pretakanje pravoslavnih u islam i u katolike. Meu muslimanima irom Balkana, i meu Arbanasima, mnogo je srpskih konvertita; meu Hrvatima bar treina dananjeg hrvatskog naroda poreklom su Srbi, a i meu Maarima je znatan broj pretopljenih Slovena, pa i Srba. Sad su se seobe nastavile na sve kontinente - Srbi su se ukorenili u devedeset jednoj zemlji na planeti. Koliko e ih opstati? Tokom borbi za osloboenje i ujedinjenje, za poslednja dva stolea, Srbi su pokuavali da se povrate, ali nikad vie nisu postali onaj i brojem veliki narod koji su, u srednjem veku, bili; jer osipanje je bilo strano: genocid, pokrtavanja, etnika ienja trajali su stoleima, a na Kosovu i Metohiji kako u doba turske petvekovne okupacije, tako i u oba svetska rata, a potom - sve vreme Titove vladavine. Sad paradoksalno oni koji su nas, blago reeno, "istili optuuju Srbe da su to inili. Srpska nacionalna svest, ma koliko jaka, nikad nije bila agresivna kao iskljuivi nacionalizmi suseda. Srbi su, ipak, bili prevashodno u defanzivi da bi im sad, na pragu treeg milenijuma, bili poniteni plodovi dvovekovnih napora za osloboenje i ujedinjenje. Namenjujui nam sudbinu da budemo nii od zemlje i tii od trave, NATO i nai estoki susedi, optereeni vie nego nacionalizmom - ovinizmom, optuivali su nas za sva zla sveta, upravo za ona zla koja su oni nama inili. Najtolerantniji narod na Balkanu, Srbi, paradoksalno nose etiketu najveih nacionalista, i onda kad im je nacionalna svest bila ba malaksala. Protivnici su se sluili postupcima "Dr'te, lopova! i sve svoje grehe, mane, nasilja pripisivali bi Srbima, s ciljem da nas opterete kompleksima krivice, da ubiju u nama samosvest i volju za nacionalnim uznesenjem.

Englez o Srbima "Izgleda da ne znamo, da nedaleko od nae prestonice (Londona) - neka dva dana putovanja eleznicom - nalazi se jo jedna nerazvijena zemlja, vanredno plodna i vrlo bogata, ija je istorija udnovatija od ma kakve vilinske prie - bajke, a narod je junake rase i patriotski, koji moe jednoga dana potresti celu Evropu. Ova knjiga, koju je Herbert Vivijan napisao o naoj otaybini zove se "Srbija: raj siromanog oveka. (Snimak iz beogradskog lista "Pogled za 1897)

Rodoljublje bez mrnje Davno je zapaeno da je srpsko rodoljublje bez mrnje i da zato nema dovoljnu ni odbrambenu mo ni udarnu snagu. Nai prijatelji su savetovali, u trenucima kad je nepravda trijumfovala, da poraeni Srbi, u Bosni i Hercegovini, preu na metode osvete, atentata i terora, kako su to inili izvesni Arapi, na primer. Ni nai prijatelji nisu shvatili da Srbi ne mogu biti teroristi: to nije u srpskoj prirodi. Srbin vodi samo viteki rat, to je tragino u vremenima koja nisu nimalo viteka. Ne razumevajui koliko je mrnja u nesaglasju sa srpskim biem, italijanski pesnik Danuncio, u poemi "Srbija iz 1915, kad se naa vojska povlaila preko zavejanih albanskih planina, slavei Srbiju, opominjao je Srbe: "Ako si gladan hleba bijeloga, Mrnjom se zasiti! Ako si edan vina rujnoga, Mrnjom utoli e! Samo te mrnja moe spasiti... Mrnja nije oseanje koje vlada Srbima. Spremni da pratamo, odve esto lakomisleno zaboravljamo nedela neprijatelja naih. Ono to je tee pojmiti, u nas ni sad, kad je najneophodniji, nacionalni program ne postoji, a svi ga oko nas imaju, ak i ako nije doslovno obrazloen i napisan. Tu su nam najoigledniji primer Hrvati: cilj im je bio i ostao etniki i verski ista Hrvatska, koju su ostvarili patolokom mrnjom prema Srbima. Oni na sve naine spreavaju povratak prognanih i izbeglih Srba. Malo da sanjamo: ak i ako bi svetska zajednica pritisla hrvatsku vladu, ako bi hrvatska vlada i iskreno poelela da rei srpsko pitanje, graani Hrvatske bi to spreili, stvarajui nepodnoljive uslove za povratnike. To oni i sad stalno ine. Srbima ne vraaju preotete im kue i imanja, nego im, eventualno, doputaju da ive u svinjcima, da bi ih to vie ponizili. Nedavno je kroz Hrvatsku, zbog poruenih mostova, za Beograd putovao kolima jedan poznati eki lekar: gde god bi, u Hrvatskoj, zapitao kako da izie na auto-put za Beograd, nigde ne bi dobio odgovor. Niko nije hteo da zna da Beograd postoji i da izusti tu re. "Beograd, ta je to? - udili su se i proseeni graani susedne drave. Naravno, to ponaanje nije uzor i mi bismo se stideli kad bi to bilo tako kod nas. Ali mi treba svakog trena da znamo s kim i u kakvom okruenju ivimo; jer naa naivnost je bezgranina, skoro beslovesna. Nadmonost lepote Na naim putevima su, prirodno, ostale oznake za Zagreb. To su odmah primetila i deca, rodom iz Zagreba, koju smo nedavno, kao roake, ugostili: "A kod nas, u Zagrebu, nigdje nema putokaza za

Beograd. Ovdje su svagdje oznake za Zagreb. Zato da ne kaemo da je to naa nadmonost, naa trezvenost, naa ljudska priroda, oigledno plemenita za razliku od onih koji samo umiljaju da su kulturno superiorniji? I kad to, sluajno, jesu, nedostaje im kultura srca; a mi se drimo Betovenovog gesla: "Ne priznajem drugi znak nadmonosti sem dobrote. To je - zato da ne kaemo kako bismo toga bili svesni? - na znak. Ili u Americi, gde je ideal bio i ostao, postati bogat i slavan, danas i najprostiji, jedva pismeni ovek smatra da su Amerikanci apsolutni gospodari sveta, te da je njihovo dravno pravo i nacionalni interes da na svakoj taki planete potvruju svoje gospodarstvo, nameui svoj nain miljenja i svoj stil ivljenja. Doista groteskno: taj dosad neuveni totalitarizam nije nacionalizam, a naa odbrana zavetnog Kosova i Metohije - jeste nacionalizam, i to sa ovinistikim prizvukom?! Zato Koen moe bezono da kae da e Amerika i dalje voditi ratove, s malim i velikim zemljama, ne vodei nimalo rauna o fer ponaanju: moe, sileyija, da ini to god hoe, ruei sve moralne norme, sva pravila ponaanja, sve zakone. A kako su bogati, mogu i sve da opravdaju: da plate i narue pravljenje istine, uz pretvaranje pravih istina u lai. Mogu da odreuju norme za demokratiju i za prava oveka po svojoj udi i u svom interesu, gazei demokratiju i izrugujui se nad ljudskim pravima. Sve je to u suprotnosti i sa hrianskim i sa humanistikim moralom. Nigde vie nego ovde i danas ne vai jevaneoska opomena, koja kao da je namenjena amerikom i zapadnjakom osionom ponaanju: lake je kamili proi kroz ui iglene nego bogatau ui u carstvo nebesko.

Gonoske Komai JAPAN SRBIJI

O ti zemljo elja uzvienih Tvoja volja silna i ogromna Povija se ak do zemlje crne Trae iskru veliine bajne. Kao bistri planinski potoi, to izvire u gleeru daljnom I vijuga kroz planinsko bunje ure trudno samohranoj dolji. A u putu sile skupljajui Postav tako silnijem talasom Hita urno silnom okeanu Ravan njemu i silom i snagom. "Jugoslovenski dnevnik Subotica, 7. decembra 1930.

U toj udovinoj atmosferi, antihumanoj i antihrianskoj, doputeno je sve to slui silnima. Tako ovih dana, na prvoj stranici pariskog, kau "uglednog, lista Le Monde albanski pisac, nekad stegonoa socrealizma i zatonik komunizma, a sad veliki "demokrata, Ismail Kadare pie da su Srbi kanibali, koji osobito uivaju dok mljackaju meso albanskih beba, peenih na aru. Ne bih se udio ako bi taj, ve viegodinji kandidat za Nobelovu nagradu - posle svega tu nagradu i dobio. Zato ne Kadare, ako je i Klinton kandidat Nobela za mir, Klinton znamo kakve savesti i kakvih

ruku? Klinton koji zasluuje da postane simbol, odnosno da re klintonizam - kao neohitlerizam ue u renike termina, u govorni argon i novinsku upotrebu. Dodue, on je samo jedan u nizu onih koji su se proslavili razaranjima i ubijanjem pa i ubijanjem istine, zbog kojih su gusto naseljena mesta pretvorena u pustinje, u doslovnom i prenosnom smislu. Zbog takvih je Paskal tvrdio da na zemlji nema mesta istini i da istina, nepriznata i uniena, luta meu ljudima, "to jest da je istina zato istina to ona samom svojom pojavom pretvara gusto naseljene gradove u bezljudne pustinje. Kad istina oseni oveka, on odmah oseti da &qt;svi, da "ljudi ... imaju dar i mo, koja se niim ne da objasniti, da ubijaju istinu. O tome sa odvratnou govori i Dostojevski, a mnogo pre njega Plotin. Lav estov, u tom smislu, pominje, kao vrlo karakteristinu, sudbinu Sokrata: "Sokrat nije poginuo zato to je dolo do sukoba dveju ideologija, nego zato to nije umeo, ili nije hteo, da dri jezik za zubima. LJudi se ne boje toliko ni novih ni starih istina, koliko se boje propovednika istina. Jer istina niti koga dira, niti uznemirava, a propovednici su neprijatan svet: niti sami znaju za mir niti drugima daju mira. Ukratko, Sokrat je, kako sam priznaje (u Platonovoj odbrani on sebe naziva obadom), ubijen samo zato to je on Atinjanima zagoravao ivot, a da je budio samo sebe i svoje prijatelje, oprostili bi mu i ak bi za njim ponovili njegove rei o istinskom buenju. Tako se u sutini i svrilo: im je Sokrat umro, svi su ga poeli slaviti. Znali su da ih on vie nee gnjaviti - a neme istine niko se ne boji. Kad je dolar - Bog Bog je ljubav. Bog je mir. Bog je i istina. A ljudi se, vrlo esto, klanjaju svemu oprenom. "Idoli su im ponekad blii i shvatljiviji nego Bog. O tome se mnogo govori u Svetom pismu. ak i jevrejski narod, ija je misija bila da polovini ljudskog roda otkrije Boga, zaneli su idoli i samo blagodarei po svome naporu neuvenim pozivima proroka, uspeo je da se uzdigne na visinu sa koje se otkrivaju Vene istine. Zlatno tele je, u jednom odseku vremena, oaravalo i izabrani narod, te nije bilo lako Mojsiju da ozakoni Deset Boijih zapovesti. Problem je iskonski i veit. Sad je Zlatno tele potpuno ovladalo Zapadom, osobito Amerikom, iji je bog - dolar, zbog ijeg se umnoavanja vode najbezumniji ratovi i rue svi zakoni, boanski i ljudski. Ima i na Zapadu, pa i u Americi, proroka; ali ko sad njih slua? (Da shvatite zloduh Amerike - itajte paljivo bar Noama omskog, preveden je kod nas.) Vladajua ideologija je sileyijski klintonizam, vii stadij hitlerizma, obogaen licemerjem i u svojoj amoralnosti lien i prividnog vitetva. U njegovoj slubi je olbrajtizam, vetija diplomatija, koja zaudara neistoom. Ti zli dusi, te neiste sile vladaju danas naom planetom. S njima smo se zatekli suoeni, mi usamljeni, naivni i nepokorni Srbi, i itav opor svemonih, to svako protivljenje doivljavaju kao virus, koji se mora surovo kazniti, pa i unititi da ne iri zarazu. Reeno je: avo i Bog vode veiti rat. Srbi su i nagonski i svesno stali na stranu Boga i boanskog naela. Jer ovek se, pa i narod, kako pie Sergej Bulgakov, "pojavljuje kao saradnik Boga u stvaranju sveta, i to saradnik u duhovnoj sferi. Ta zamisao je duboko ukorenjena u mislima velikih spiritualista, pa i humanista kojima religija nije tua. Odavno sam upamtio opomenu Romena Rolana: "I Bog se bori, pa prema tome ovek, sazdan po obliju Bojem, ima dunost, ako je veran svome Tvorcu i duhovnome naelu, da pomae Bogu u pretekoj borbi za trijumf ljubavi i dobra, istine, mira i pravde. Danas je ta borba ogorena i neizvesna, bar to se oveanstva, tog samo delia kosmosa, tie, u kome je ravnotea naruena i ugroena. Na sceni su antiboanske sile, koje se cinino odnose prema zakonima Bojim, podrivajui mir i harmoniju visokih vrednosti i etikih vrlina. Naoj Evropi preti propast, kao iezloj mitskoj Atlantidi. "Treba samo podii oi da bismo na preteem crnom nebu, koje postaje sve vie pretee i sve crnje, nebu nae druge Atlantide Evrope proitali tu re napisanu ognjenim slovima: RAT - itam upozorenja Dimitrija Merekovskog. U svojim delima ovaj pisac, moda odve strastveno, "naunike i intelektualce uopte naziva divljacima nad divljacima i naroito se okomljuje na tehnika dostignua, mehaniku, pomou koje ljudi utiu na prirodu; delujui na nju spolja, oni razjedaju prirodu iznutra. Nauka

jeste dostignue kojim se Evropa, jalova kad su u pitanju religije, i s pravom ponosi. Amerika je jo vie razvila nauku, ali ju je - svedoci smo, naalost - zloupotrebila i obeastila.