P. 1
Milan Uzelac: Disipativna estetika

Milan Uzelac: Disipativna estetika

5.0

|Views: 1,521|Likes:
Published by Bl_P
Preuzeto sa sajta www.uzelac.eu, na kome se mogu naci sledece knjige Milana Uzelca:

Uvod u filozofiju. Pojam i predmetno polje filozofije
Metafizika
Istorija filozofije I. Istorija filozofije do Dekarta
Istorija filozofije II. Istorija filozofije od Dekarta do Eugena Finka
Predavanja iz srednjovekovne filozofije
Estetika
Postklasična estetika
Disipativna estetika. Prvi uvod u Postklasičnu estetiku
Fenomenologija umetnosti.Uvod u transcendentalnu kosmologiju
Filozofija muzike
Horror musicae vacui. Requiem za muziku i muzičare XX veka
Metapedagogija I. Paideia kao igra politike
Delo u vremenu. Poetika Laze Nančića
Fenomenologija
Preuzeto sa sajta www.uzelac.eu, na kome se mogu naci sledece knjige Milana Uzelca:

Uvod u filozofiju. Pojam i predmetno polje filozofije
Metafizika
Istorija filozofije I. Istorija filozofije do Dekarta
Istorija filozofije II. Istorija filozofije od Dekarta do Eugena Finka
Predavanja iz srednjovekovne filozofije
Estetika
Postklasična estetika
Disipativna estetika. Prvi uvod u Postklasičnu estetiku
Fenomenologija umetnosti.Uvod u transcendentalnu kosmologiju
Filozofija muzike
Horror musicae vacui. Requiem za muziku i muzičare XX veka
Metapedagogija I. Paideia kao igra politike
Delo u vremenu. Poetika Laze Nančića
Fenomenologija

More info:

Published by: Bl_P on Aug 21, 2009
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

08/15/2013

pdf

text

original

tehnologija

Bilo bi krajnje smešno a i neodgovorno zatvarati oči
pred činjenicom postojanja novih komunikativnih
tehnologija, posebno kompjutera koji olakšava danas rad
stvaralaca svodeći na minimum rutinu koja još uvek postoji
u njihovoj delatnosti. Svedoci smo javljanja novih formi
umetnosti koje svoje postojanje u velikoj meri duguju novim

tehnologijama, premda stvaralačka inicijativa i dalje ostaje

u rukama umetnika.

Nove komunikativne tehnologije se ne koriste samo

za demonstriranje umetničkih rezultata, već u daleko većoj
meri, sve više prepliću se sa samim procesom stvaranja,
postajući sredstvo i način stvaranja nečeg što je po svojoj

prirodi apsolutno novo i dosad nepoznato.
Postoje četiri vida kompjuterske umetnosti:
kompjuterska muzika, kompjuterska grafika, kompjuterska
animacija i interaktivni kompjuterski performans.

Kada je reč o kompjuterskoj muzici, reč je o jednoj od

najstarijih kompjuterskih umetnosti; danas se najboljim

radovima smatraju oni koji su srećan spoj visokih
tehnoloških mogućnosti kompjutera i ljudskog pevanja,
improvizacija ili spoj zvukova iz svakodnevnog ţivota s

lepim melodijama30.

30 O nekim aspektima kompjuterke muzike videti u mojoj knjizi: Uzelac,
M.: Horror musicae vacui, Vršac 2005.

74

Kompjuterska grafika nalazi svoj najviši izraz u

oblasti slikarstva, filma i fotografije. Pravim
kompjuterskim delima smatraju se ona koja nisu mogla biti

dobijena ranije poznatim sredstvima. Reč je o delima
najviše kompjuterske tehnologije koja imaju boju, fakturu i
kretanje koji nisu svojstveni nijednom postojećem predmetu
ili licu. Pored toga, neki od savremenih umetnika –
kompjuterskih grafičara, smatraju da njihova dela ne treba

da napuste svet monitora.

U oblasti kompjuterske animacije više se ne ceni
toliko virtuozno vladanje tehnikom i korišćenje beskrajno
novih i novih efekata. Sada se daleko više ceni
individualnost autora, kao i jedinstvo celine filma:

harmonični spoj siţea, kompozicije, plastike ličnosti,
muzička pratnja, način vođenja kamere.

Interaktivni kompjuterski performans je oblik

umetnosti koji omogućuje posmatraču (korisniku) da
zajedno s autorom na istom nivou učestvuje u stvaranju
umetničkog dela. To nije zatvoren prostor, koji se moţe
samo percipirati već sredina koja dopušta aktivno učešće.
Performans pretpostavlja određen skup likova, zvukova,
reči; to je umetnički svet u kompjuterskoj mreţi, gde
korisnik moţe da učestvuje tako što će taj svet sam da
menja po svom nahođenju.
Uvlačenje korisnika u opštenje sa delom umanjuje

ulogu umetnika i skida sa njega deo odgovornosti. Delo

postaje beskonačno pokretno a posmatrač dobija mogućnost

da stvara.

Premda se subkultura korisnika kompjutera i
intrneta, objedinjena jednim imenom – kiberkultura - , još
nije formirala podelivši se na oficijelnu i neoficijelnu, već
postoji zasad samo u ovom drugom obliku, ona sadrţi jasno
izraţenu kibernetičku ideologiju, određene etičke norme i

75

vrednosti, estetske potrebe, ukus, mitologiju pretpostavke

koje određuju svakodnevni ţivot kibernetičara.
Ako je internet u početku i bio zamišljen kao

sredstvo komunikacije i dobijanja informacija, u poslednje

vreme on je postao sredina koja pored ostalog kultiviše i
stvaralaštvo i posve je razumljivo što su se u oblasti

kompjuterskih tehnologija pojavili i profesionalni umetnici.
Za razliku od ranijih umetnika, umetnici koji rade u
okviru medija, moţda i gube; njihov društveni status
počinje da opada, budući da ne postoji više ranija
tradicionalna hijerarhija među umetnicima i više nije
moguće da neki umetnici «s visine» gledaju neke umetnike

«dole». Medijski umetnik vidi sebe ravnopravnim sa svim
drugim umetnicima i tako dolazi do promene svesti kod
umetnika koji za svoje osnovno sredstvo koriste medije: oni

počinju sebe da osećaju potpuno jednakima sa svima
drugima, iščezava kult «originalnog dela», a elektronsko

kopiranje postaje temeljni princip rada s delom.

U kojoj meri je kompjuter primenjiv u stvaralačkom
procesu – otvoreno je pitanje. Ako je svako saznanje
stvarnosti na izvestan način i njeno modeliranje, činjenica
je da savremene mašine mogu ne samo da modeliraju
stvarnost već i da je interpretiraju, ali uprkos svemu
stvaralaštvo ostaje priviligija čoveka.
Mašina moţe da stvori delo koje odgovara svim
zahtevima koji su pred nju postavljeni, ali to delo još uvek u

sebi ne nosi nikakvu ideju.
Stvaralačko delo ne moţe biti mehaničko; ono mora
posedovati sposobnost podsticanja na dijalog, na raspravu,

a za to je potrebno i poznavanje čovekove psihologije.
Stvaranje pretpostavlja i određena individualna svojstva
koja omogućuju prevladavanje i ispravljanje grešaka,
donošenje slobodne odluke, a što je mašini nemoguće.

76

77

4. Umetnost kao delatnost i techne

Odavno je već postalo uobičajeno da se grčki izraz

techne prevodi terminom umetnost (ars), a da se pritom,

često, veoma olako previđa kako je taj pojam kod starih
Grka imao daleko širi obim, budući da je pored umetnosti (u
današnjem značenju te reči) obuhvatao i zanate i nauke, pa
čak i tehniku u današnjem značenju te reči - dakle sve ono
pomoću čega se moţe preneti neko umeće. Retko se
primećuje sva neprozirnost i sloţenost tog pojma koji se
teško moţe do kraja adekvatno prevesti a još manje

razumeti u nekom od modernih jezika.

U prvo vreme, tokom V stoleća pre naše ere, pojmom
techne obuhvatana su razna umeća zasnovana na znanju i

iskustvu. Taj pojam nastao je u sferi zanata i zato je u prvo

vreme shvatan prvenstveno praktično: cilj neke techne bio
je da ţivot učini ili boljim (zemljoradnja, medicina,

graditeljstvo), ili prijatnijim (muzika, poezija). Sama podela

umeća na korisna i prijatna po prvi put se susreće kod

Demokrita (68 B 144).

Skoro u isto vreme, sofisti su znanjima počeli
pristupati utilitarno, pa nikog ne treba da iznenadi to što su

mnogi od njih geometriju kao i astronomiju smatrali

nevaţnim umećima, budući da su najvaţnijima smatrali one
aktivnosti koje se nalaze u oblasti društvene i političke
delatnosti i kojima je najpreči cilj bio u tome da ljude načini
mudrima i srećnima. Ova shvatanja sofista jednako su delili
kako besednik Isokrat tako i Platonov učitelj Sokrat. Ako je
u isto vreme odnos Grka prema prirodnjačkim teorijama bio
i nešto drugačiji, to ni u kom slučaju nije uticalo na

celokupnu ovu problematiku: svi oni koji su svoju delatnost
videli kao techne, meteorologiju su smatrali sinonimom za
besplodne rasprave o stvarima koje nikom ne behu potrebne
jer nisu davale nikakvo pouzdano znanje.

78

Sve to nikako ne znači da je postojala nepremostiva
suprotnost između praktičnog shvatanja techne i njoj
suprotstavljenih prirodnjačkih nauka i matematike, pošto
se sam pojam techne vremenom sve više intelektualizovao
što je dovelo do toga da se i sama naučna delatnost počela
interpretirati po modelu techne. To je posledica proširivanja

pojma techne od strane sofista koji su doprineli nastanku
istorije kulture upravo shvatanjem kulture kao ukupnosti

različitih technai.

Savremeni istraţivači pojma techne ističu više
njegovih karakterističnih svojstava, a među kojima se
izdvaja: (a) cilj techne je donošenje određene koristi, (b)
svaka techne ima određen zadatak (medicina sluţi zdravlju,
zemljoradnja obezbeđivanju hrane), (c) techne se zasniva na
znanju specijalista koji umeju da koriste sva sredstva ta

dostizanja svojih ciljeva, (d) svaka techne moţe se naučiti i
samo ono što se moţe preneti u toku obuke moţe se nazvati

techne.

Sva ova svojstva ne primenjuju se samo na zanate i
umetnost, već i na nauku koja je usmerena ne na naučno
znanje već na praktičnu primenu. Novo shvatanje techne
ogleda se u tome što se u odnosu znanje – umeće, sve veći
naglasak počinje stavljati na znanje, na njegovo nastajanje i
njegovu primenu. Nije stoga nimalo slučajno što se tokom
čitavog petog stoleća a i većeg dela četvrtog stoleća pre naše

ere, pojam epistéme (znanje, kasnije, nauka) koristi kao

sinonim za izraz techne, pri čemu je episteme označavalo
onaj deo techne koji se odnosio na praktično umenje

povezano sa znanjem i saznanjem, ali se u isto vreme tim

pojmom počinju nazivati i čisto praktične nauke.
Iz toga da se neka techne moţe naučiti, sledi i da se
znanje moţe preneti od učitelja učeniku; to je omogućavalo

da se pristupi sistematskoj analizi nastajanja i razvoja

umetnosti i zanata kao i naučnih disciplina jer su i jedne i

79

druge podrazumevale istoriju otkrića. Kasnije kad se

episteme izdvoji iz techne i postane samostalna teorijska

nauka, deo karakteristika pripisivanih techne, počinje da se

primenjuje na episteme.
Korisnost, kao jedno od bitnih svojstava techne,
isticala se u retorici i medicini, ali i u uvodima u egzaktne
nauke, u uvodnim delovima traktata iz matematike i

astronomije. Korisnost nije uvek tumačena samo praktično,
kao korist koja se ima od mehanike, već i formalno: dati
tekst je koristan za razumevanje konusnih preseka. Isto
tako, Ptolomej je smatrao matematiku korisnom za

izučavanje drugih dveju nauka: teologije i fizike a takvo je
shvatanje na kraju helenističke epohe zastupao najveći
neoplatoničar Proklo.

Kada je reč o razlozima nastanka određenih technai
treba još jednom ponoviti da po Demokritu prve od njih
nastaju iz neophodnosti, a tek kasnije, kad postoji višak
dobara, nastaju technai koje sluţe zadovoljstvu, kao što je
to muzika (68 B 144). Po shvatanju Demokrita višak dobara
i slobodno vreme imaju za posledicu pojavu poezije i muzike

ali i astronomije. To znači da se višak dobara i slobodno
vreme ne koriste samo radi zadovoljstva već i radi saznanja.

Ovo istovremeno nastajanje umetnosti i nauka po
shvatanju Demokrita razlikuje se od onog koje nalazimo

kod Aristotela po kome prvo nastaju nuţne technai, potom
umetnosti, posebno muzika, a još kasnije, nauke i filozofija
usmerene na čisto saznanje (Met., 981b; 982b). Predmet
našeg daljeg izlaganja je značenje pojma techne kod

Aristotela.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->