1

Tekst je deo iz knjige "Sankhya" Ivana Antia

http://www.ivantic.net/moje_knjige.htm
i zatien je autorskim pravima
PROBUENJE KAO INVERZIJA
SPOLJANJEG I UNUTARNJEG
Sve to je do sada reeno o probuenju ostalo bi nejasno ako ne bih izneo i ovo to se
kao poslednje moe rei o tome, to je sadrano u gornjem podnaslovu, a to je, ipak,
najtee za razumevanje:
in probuenja je dogaaj u kome ovek celokupan spoljanji svet, celu prirodu i
sav kosmos, prepoznaje kao svoju sopstvenu unutranjost, kao svoje bie, tanije, sve
spolja vidi kao sredstvo za kristalizaciju svesti o sebi kroz objektivizaciju.
Ovo se dogaa zato to su makrokosmos i mikrokosmos zapravo jedno isto, ali u
drugim razmerama. Sav kosmiki prostor koji sadri sve galaksije, jeste zapravo isti
prostor koji sadri elementarne estice i atome. To je jedan isti prostor. On se prelama u
privid razliitih razmera kao beskrajno veliko i beskrajno malo samo u organskom svetu,
u empirijskom iskustvu i umu, u funkciji indriyni i manas. Zahvaljujui toj funkciji
prakrti celina nije bezlino Jedno, ve je bogatstvo svih moguih oblika i pojava. Kada
pogledamo kosmos sa svim zvezdama i galaksijama, vidimo zapravo mikrokosmos sa
elementarnim esticama i atomima, vidimo nau unutranjost. Samo zbog empirijskog
iskustva i uma kosmos nam izgleda spolja i veliki, a kvantni svet subatomskih estica mali.
Makrokosmos poiva na istim zakonitostima elektromagnetizma kao i svet elementarnih
estica, samo to se te zakonitosti ispoljavaju u razliitim razmerama. Tako je gravitacija
elektrostatika pojava. Kroz organski svet i empirijske funkcije indriyni, univerzum se
prelama u razliite razmere, u veliko i malo, u spoljnje i unutarnje, u mnotvo svih stvari.
Objedinjujua funkcija indriyni je manas, um. Stoga je um samo univerzalni razmernik.
Zahvaljujui tom njegovom svojstvu mogua je objektivna svest o svemu, i o
makrokosmosu i mikrokosmosu, i o samoj celini, i ona je mogua samo u subjektu koji
poseduje sve indriyni i um: u oveku. Zato organski svet, u kome se formira svesni
subjekt, indriyni, stoji tano izmeu mikro i makrokosmosa. Ukrtanje mikro i
makrokosmosa stvara organski svet i svesnog subjekta. To ukrtanje takoe stvara polarnost
koja postoji u svemu: u energiji, elektromagnetizmu, umu, dogaajima svuda deluje jin i
jang.
To je takoe isti prostor koji sadri misli, koji se otvara kada misli stanu u
meditativnom mirovanju. On se u nama doivljava kao blaeno prisustvo u Sopstvu, u
naoj sutini - zato to je to sve jedan isti prostor: makrokosmosa, mikrokosmosa i nae
sutine. Sva ta tri prividno razliita prostora sainjavaju ono to ovde nazivamo celina ili
Apsolut.
Apsolut aktuelizuje sebe kroz svekoliko postojanje (kosmos i ivot) sve do najfinijeg
oblika spoznaje, svesnog subjekta, indriyni i manas. Ta spoznaja u subjektu mora isprva
proi kroz iluziju izdvojenosti od celine da bi se uopte formirao subjekt. To je iluzija da,
iako smo oduvek celina, jer nita dugo i ne moemo biti, i nita drugo osim celine i ne
2
postoji, svest nam je tako suena da se uvek identifikujemo sa telom i sadrajima uma. Kada
njegovo formiranje dozri, subjekt spoznaje da nije razliit od celine koja ga je stvorila, da je
on samo njen najfiniji inilac, njen ishod. Tada se dogaa paradoks da subjekt i nestaje kao
izdvojen entitet, i ostaje kao individualno olienje celine.
Ova injenica o jedinstvu makro i mikrokosmosa nagovetavana je na mnoge naine.
Zato to su makrokosmos i mikrokosmos jedno isto postoji matematika i sveta
geometrija koja pokazuje njihove razmere i na kojoj se zasniva sva tajna nauka, kabala, kao
i nauka astrologije koja otkriva kako kosmos odreuje naa unutarnja stanja, karakter,
temperament i aktivnosti.
Zato to je sva spoljanjost ovekova unutranjost teorija Jaeg antropikog principa
(SAP) moe da tvrdi da sav univerzum postoji sa svrhom stvaranja svesnog subjekta. U tom
smislu univerzum nije razliit od subjekta.
Zato se kae da je ovekovo telo mikrokosmos jer je stvoreno od ire celine i bez nje
ne bi ni trena opstalo.
Zato je Hermes Trismegistos mogao da iznese kao jednu od kljunih tvrdnji u Corpus
hermeticum-u da "nita nije spolja, niti je ita iznutra, jer sve to je spolja, iznutra je".
Iz istog razloga je i u Katha upaniadi reeno: "Ono to je u nama takoe je i izvan
nas. Ono to je izvan nas takoe je i u nama. Onaj ko vidi razliku izmeu onog to je unutra
i onog to je spolja, zauvek prelazi iz smrti u smrt." A u Bhagavad Giti da je "osloboen
onaj ko sve stvari vidi u sebi i sebe u svim stvarima".
Zato je i Ramana Mahari rekao da "ovekova prava mera i veliina poinju tamo
gde on kao individua prestaje da postoji", i stalno je naglaavao da mi nismo telo - jer smo
sve, da je nae Sopstvo Bog ili Apsolut. Zato je ri Nisargadata Maharad stalno govorio da
smo mi sami taj Apsolut koji sadri univerzum, i da jedna greka koju pravimo jeste da ono
to je unutar nas vidimo kao da je izvan nas.
Zato sav budizam ui o tome kako da neposredno i slobodno napustimo sebe kao
individuu da bismo se probudili.
U Rig vedi je takoe iz istog razloga reeno da "u suncu boravi purua, i da je taj isti
purua u ovekovom srcu".
Zato sve duhovne tradicije ue da spoznajom sebe ovek spoznaje boansko koje
omoguava svekoliko postojanje, i da sebe zaista spoznaje tek naputanjem sebe i predajom
vioj sili, tj. iroj celini.
Zato je "carstvo nebesko u nama" i njega prvo treba da traimo naputanjem svega
to drimo za 'svoje'.
Zato to je spoljanjost nae bie, reeno je da za probuenoga nestaje objektivni
svet. Nije reeno da nestaje sm svet kao takav, ve svet kao objektivan, tj. kao neto drugo,
razliito i izvan nas. Njega probueni vie ne vidi kao takvog iz istog razloga to ni oko ne
moe videti sebe samog.
Takvo probuenje je sutina Propovedi na gori (Matej: 5.6.7): ne-pridavanje
vrednosti objektima koje ovi nemaju, i nerazlikovanje objektivnog sveta od Sopstvenosti.
Zato treba 'oprostiti drugima da bi bilo oproteno nama', 'okrenuti i levi obraz kad nas udare
po desnom', 'voleti i neprijatelje svoje', dati uvek vie nego to nam potrae. To je sve
mogue samo onome ko nadilazi sve pojedinano i celokupnu spoljanost doivljava kao
sopstveno bie; kad se prakrti prepozna kao prakrti, tada se purua prepoznaje kao
purua. Prestanak njihovog meanja je budnost. Lako je to videti u prirodnim pojavama,
ali kada i osobu koju najvie mrzimo vidimo kao prirodnu pojavu i deo celine prakrti, tada
smo zaista budni jer razlikujemo sebe kao puruu i postajemo nezavisni, ne vezujemo se za
prirodne pojave jer im ne pridajemo vrednosti koje one nemaju. One nisu nita same po sebi
i za sebe; cela prakrti ne postoji zbog sebe, ve slui Duhu ovekovom, purui, za ogledanje
sopstvene razliitosti i nezavisnosti, a to znai da sve neprijatnosti koje doivljavamo od
ljudi i dogaaja su iskuenja i poruke s kojima prakrti kristalie Duh u nama. To su sve
3
naini kojima nas priroda tera da se okrenemo k sebi, unutra, da se ne projektujemo van
sebe. Patimo zbog nepoeljnih dogaaja i sukobljavamo se sa drugim ljudima samo zato jer
naputamo sebe i projektujemo se van, identifikujemo se sa prakrti.
Zato to je spoljanjost naa unutranjost stalno je na delu osnovni zakon
psihodinamike: projekcija nesvesnih sadraja van, u vanjske objekte i 'druge ljude'. Ljudi su
jedni drugima ogledala. Zato postoje sukobi meu njima, i postojae sve do njihovog
probuenja. Sve to vidimo u drugima kao loe, i to nam smeta, to je upravo ono to je u
nama, a ega ne moemo da se oslobodimo. Borimo se protiv 'drugih' ljudi u onoj meri u
kojoj smo ogranieni iluzijom o 'sebi', i zatvoreni u sebe. Koliko smo nesvesni sebe, toliko
smo nesvesni da i drugi nisu svesni. Koliko sebi pogreno pripisujemo svesno delanje iako
radimo nesvesno, toliko to inimo i drugima. Koliko sebi pripisujemo da imamo mo
delanja po svojoj volji, iako je nemamo, toliko je pripisujemo i drugima, pa zato dolazimo u
sukob gde i jedni i drugi ne znamo ta radimo. Koliko sebi pripisujemo neku linost i
svesnog subjekta iako to nismo ve smo gomila Ja pod spoljanjim uticajima, toliko nam
drugi izgledaju kao svesni subjekti koji neto rade po svoj volji iako zapravo ne znaju ta
rade i nemaju svoju volju. Koliko sebe pogreno doivljavamo kao posebnu individuu,
toliko to isto stanje projektujemo na druge. Drugi za nas postoje onako kako postojimo mi.
Drugi je samo odraz naeg Ja i ne postoji objektivno. Druge osuujemo onoliko koliko sami
nismo svesni da su oni nesvesni. Ratujemo zbog razliitih verskih ideala s ciljem nekakvog
'osloboenja' zato to su upravo ti ideali ono to nas porobljava. Zato tako emocionalno
reagujemo prema 'drugima' jer nas njihovi postupci 'lino pogaaju'. Sve je to zato to smo
jedno. Zato e svet biti ispravan tek kada sebe promenimo, tj. probudimo. ivot u svetu e
biti destruktivan sve dotle dok budemo pokuavali spolja da ga promenimo, da menjamo
'druge'.
1
Svet nam izgleda tano onoliko nesavren, tu i zao, koliko smo sebe nesvesni.
Nema drugog sveta osim nas samih: mi sainjavamo svet. Svet nema nikoga osim nas. Mi
smo njegovi subjekti.
Zato to je sva spoljanjost nae bie, nesvesni ljudi se uopte ne vide i oni su uvek u
sukobu ili licemernom izbegavanju sukoba, dok se svesni ljudi uvek prepoznaju kao srodne
due i njihov odnos prema svemu uvek se ispoljava kao ista i bezuslovna ljubav,
razumevanje i dobrota.
Uvek kada napravimo jedan korak ka sebi, ka spoznaji sebe, spolja nam stie
iskuenje da taj uvid proverimo u praksi. To se dogaa zato jer se put u nau unutranjost
odigrava spolja. Svet je nae bie. Ako smo zaista krenuli ka sebi, ka samospoznaji,
spoljanjim dogaajima emo biti nemilosrdno terani da se ne vezujemo za vanjske stvari i
da tu nevezanost dokaemo. U tome e uestvovati cela okolina, i ljudi i dogaaji.
Postoje vrlo aktivne sile i entiteti koji oveka iskuavaju u samospoznaji. U astralu to
su demoni, a na fizikom planu njihovi hibridi u obliku ljudi koji vladaju svetom (Iluminati,
aristokratija). Sva njihova strategija oko oveka svodi se na to da ga navedu da bude
identifikovan s neim van sebe, da mu um bude okrenut spolja i zarobljen objektima. To se
postie pre svega identifikacijom sa telom i umom. Koliko mi sami sebi izgledamo kao
individue, toliko nam iz te subjektivne perspektive svet izgleda kao neto spolja.
Identifikacije se kreu od banalnih objekata elja do sutinskih sadraja koji se podvode pod
duhovnost, sve do najbitnijeg, do Boga i boanskog. Tako se pojaava subjektivnost i
egocentrinost. Budui da je sutina ovekova boanskog porekla, sav se njihov trud svodi
na to da navedu oveka da svoju boansku sutinu projektuje van i na taj nain da bude
otuen od nje. Boanska sutina ovekova ne moe se porei niti potisnuti. Ali zbog prirode
uma da kao ogledalo odraava sve stvari - moe se prikazati naopako, kao da je spolja a ne u
1
Sve spoljanje promene sveta zavravale su se u diktaturama i katastrofama, kao ve poznati eksperimenti sa
komunizmom, faizmom i Ameriko-masonskom demokratijom. Jedini pravi nain razvoja sveta je poveanje kritike
svesti pojedinca, svesti o sebi, objektivne svesnosti. To je mogue samo disciplinom meditacije prema uenju
Patanjalija.
4
sebi samoj, u oveku, u svemu. Zato su vladari oduvek ljude porobljavali religijama i
projekcijama Boga izvan, u hram (crkvu), ritual i simbol (vere). Svaka religijska predstava
boanskog kao neeg izvan oveka, kao vanjskog autoriteta kome ovek treba da bude
potinjen, ima funkciju kontraefekta. Predstavljajui i nametajui Boga spolja, one ga
otuuju od oveka i time oveka od boanske celine. Sve institucionalne religije postoje
zbog izazivanja tog kontraefekta. Da bi se ta otuenost i iluzija individualnosti stalno
odravala, isti gospodari su tokom cele istorije odravali i meusobne sukobe, strah, ratove,
borbu protiv drugih individua i svakako, drugih religija, pa i borbu sa samom prirodom u
vidu ekolokog zagaenja.
Uvek kada smo u sukobu s neim ili nekim spolja, mi smo zapravo u sukobu sa
svojom pravom prirodom koja je sma Celina koja sve omoguava.
Zato to je sva spoljanjost naa unutranjost neorgansko podruje prirode deluje kao
nae nesvesno, u njemu boravimo tokom sanjanja, a kada u njega stupimo svesno tada se
naemo izvan tela. Izlazei iz (iluzije) tela ulazimo u svoju unutranjost i postajemo
objektivniji prema sebi i prema svetu oko sebe. Tako je neorgansko podruje ujedno i
inilac objektivnog sveta i naih unutarnjih duevnih stanja.
Da nismo jedno s celinom, kako bismo oseali jedinstvo s bilo im? Kako bismo
oseali tua raspoloenja? Kako bismo ikoga voleli da on nije deo nas? I kako drugaije
volimo neto 'spolja' ili nekog 'drugog' ako ne u sebi, 'celim svojim biem'? To je mogue
samo zato to sve spolja je unutar nas. Da nije tako, kako bismo opaali i razumeli bilo ta?
Nijedna nauka ne moe da objasni kako se dogaa taan predoseaj, intuicija i ljubav,
upravo zato to ne zna ovo jedinstvo. Nauka razara oveka i prirodu upravo zato to ne zna
da je ovek subjekat celog prirodnog zbivanja i svih prirodnih zakona; da je cilj naunog
usavravanja u oveku, a ne izvan.
Osnovno poznavanje fizikih zakona je dovoljno da nam pokae kako za prirodu ne
postoje nikakve granice. Ona je isto jedinstvo. Naa nesvesnost je ta koja nam daje privid
individualnosti, a to je podela na 'ja' i 'drugi', tj. 'vanjski svet'. Ovoga trena nae telo je u
potpunom jedinstvu sa kosmosom, ali mi za 'sebe' smatramo samo ovaj oblik koji je
obavijen koom. To temeljno razgranienje je okosnica svih ljudskih sudbina, a sva drama
ovekovog oslobaanja nije nita drugo do razoblienje ovih lanih granica.
2
Nai snovi, sve nae misli i unutarnji dijalozi, sva briga i strepnja postoje jedino zbog
ove lane podele, zato to mislimo da smo individue, zato to nismo svesni da je sva
spoljanjost naa unutranjost, da mi nismo misli ve prostor u kome se one dogaaju. Samo
kada toga postanemo svesni, dolazimo do bezvremenog boanskog mira i tiine koja nije
razliita od smog postojanja. Mnotvo misli, kao i ostale aktivnosti, postoje samo usled
iluzije da smo izdvojeni od celine. Misliti znai osmiljavati ono to se ne zna, pokuavati
da se razume, preispitivati. Misao je razmak, otuenosti subjekta od objekta i pokuaj da se
on premosti. Ako smo jedno sa svim, onda oseamo i znamo sve i misli su nam nepotrebne.
Otuda su probuenje i jedinstvo sa svim isto to i smirenje uma.
Zato je dogaaj probuenja zapravo dogaaj nadilaenja sebe. Tada sebe vidimo i
spolja, ali ne (samo) u prostornom znaenju, zbog ega smo u poetku zbunjeni, ve u
znaenju duhovne zrelosti i objektivnosti. Kao to roditelj objektivno vidi i razume svoje
dete, tako i probueni vidi individualno bie za koje je nekada verovao da je on sam.
Probuenje je nadilaenje egzistencijalnog detinjstva.
A na koji konkretan nain je "sve spoljanje naa unutranjost"?
Na taj nain to probueni postaje ist ili apsolutni subjekt. Njegovo Sopstvo postaje
centar univerzuma - zato to ono jeste sam univerzum. Ono je to oduvek i bilo, a in
probuenja je samo aktuelizacija te stvarnosti. Tako ist subjekt je apsolutno objektivan. On
nije nita izdvojeno, nema nita individualno ili egocentrino, zna da nita nije njegovo, da
2
O tome videti u sjajnoj knjizi Kena Vilbera "Bez granice"; Ken Wilber: No boundary; Babun, Beograd, 2002
5
on sam nije neto po sebi i za sebe ve da je on samo svestan subjekt objektivnog sveta. Na
taj nain njegova svest je potpuno objektivna, on je ista objektivnost koncentrisana ili
oliena na jednom mestu; objektivnost koja je svesna sebe kao 'Ja jesam'.
Sve dotle priroda se oblikovala tako da kroz sva ivotna iskustva kristalizuje svesnog
subjekta. U ljudskom obliku on je kristalizovan kao Ego ili subjektivnost ograniena na telo
i svoja individualna iskustva. Zato su njegova Ja bila razdeljena u mnotvo, nepostojana i
promenljiva. Konana kristalizacija je kada subjekt postane potpuno svestan sebe i tako
postane objektivan uvidom da nije nita po sebi i za sebe, da nije ogranien na sebe samoga,
ve je samo ista svest svega objektivnog oliena na jednom mestu, u svesti 'Ja jesam'; kada
postane objedinjen i trajno utvren u tome. Tada nestaje nadmo prirode i spoljanjih uticaja
na tog subjekta, jer on je sada nadmoan, on je bio cilj cele prirode, on se konano rodio i
postao. Svrha celokupnog univerzuma izraava se sveu 'Ja jesam'. Sav proces probuenja,
i duhovne evolucije uopte, je zapravo smanjenje nadmoi spoljanjih uticaja i prevaga
unutarnje centriranosti i autentinosti. Tada mu priroda postaje posluna (siddhi), zato on
poseduje ogromnu privlanost na okolinu, jer on je njen ishod, njeno srce. Probueni je dua
sveta. On se ne kree, ve se sav svet kree i okree oko njega. On je ishodite svega i zato
su sva njegova dela ljubav koja sve omoguava. Zato je probueni uvek potpuno oputen,
miran i tih.
Zato je Ramana Mahari uporno ponavljao: "Svest 'Ja jesam' je Bog". Zato je iz istog
razloga Budina poslednja poruka na samrti bila: "Ne traite uporita izvan sebe. Budite sami
sebi uporite."
Zato sva vredna duhovna uenja jednako naglaavaju naizgled suprotno: da ovek
treba da spozna sebe, ali i da ne bude egocentrian ve da se preda Bogu, onome to je
daleko vie od njega, to ga omoguava. Ishod svega jeste u njemu, ali do toga ne moe doi
dok meditativnom disciplinom ne transcendira um i tako spozna da on sam nije nita sam po
sebi, ve da je ishod svega. Bez takve spoznaje, koja je mogua jedino meditativnom
disciplinom i transcendencijom uma, njegov Ego (koji postoji samo u umu) postaje demon
koji ga razara uobraenjem da je on sam centar svega, takav kakav je dat pukim roenjem.
Zato je ova istina uvana od javnosti i ak osuivana kao satanizam, jer ju je nemogue
razumeti bez duhovne discipline umiranja 'starog oveka' i novog roenja. Ego mora
potpuno da nestane da bi ovek zaista postao ishod i centar svega. Bez nestanka on
ispunjava mit o Luciferu, onome koji uobraava da je kao individua izdvojen i nezavisan od
celine (Boga). Takva izdvojenost daje neophodnu svest o razlici subjekta i objekta (Lucifer
je onaj koji daje svetlost razlikovanju subjektivne svesti naspram objekata), ali ako se dri
samo sebe donosi i otuenost, sukob sa celinom. Otuda najistija doktrina probuenja,
budizam, iskljuivo stavlja naglasak na potpuno nadilaenje i utrnue Ega razotkrivanjem
njegove prave prirode, obuavanjem oveka da se probudi, a ne da ideju probuenja donese
u njegov svet snova.
Um je kao ogledalo koje nam omoguava da vidimo sebe i svet, ali ono daje obrnutu
sliku stvari. Tako nam um omoguava spoznaju, ali nam daje i obrnutu sliku stvarnosti: ono
to je naa Sopstvenost, univerzum, vidimo kao da je spolja i nama tu svet; umesto svog
jedinstva s celinom, vidimo sebe kao da smo izdvojene, posebne individue (ego) koje neto
ine svojom voljom. Tako um stvara ego. To je Luciferska priroda uma.
Ali to izvrtanje uma je neophodno jer dua nikada ne bi uestvovala u ovom ivotu
da ovde ima ispravan um koji vidi pravu stvarnost - a potrebno je da ovde uestvuje bez
seanja na svoju pravu venu prirodu da bi se razvijala i rasla kroz iskustva, rad i
donoenje odluka. To izvrtanje uma je nain da Duh oplemeni prirodu, da nae due
transformiu prirodu samim svojim prisustvom, da prakrti slui purui.
3
3
Ovo uvrtanje uma iz pravog objektivnog znanja (zamiljenog u obliku prave linije - l) u simulacije i simulakrume
stvarnosti, moemo figurativno predstaviti kao neko sidro ili kuku (u obliku slova J ili U) s kojom se Duh zakainje za
6
Zaista, sve postaje jasno tek s uvidom da fizikim roenjem nismo uistinu roeni, i
da je ovaj ivot tek priprema za istinsko roenje. Osnovna pretpostavka snkhye je da ovek
tek treba da se rodi i kroz disciplinu postane ono to uistinu jeste: Duh koji sve omoguava
(purua). Ovakav kakav je, prirodno nastao, on nije ni poeo da postoji, on se uopte ne
razlikuje od ostale prirode (prakrti). Zato je njome i uslovljen. Zato i pati.
Tek kada ovako postane kroz objektivnu svesnost, razumee konanu istinu da sve
to je dosad reeno da univerzum stvara svesnog subjekta i da je sve spoljanje naa
unutranjost - samo pola reenog, da je druga neizreciva istina - neizreciva jer se ona samo
postaje, a ne i saznaje - istina da samo svesni subjekt postoji, da nema nikakvog objektivnog
sveta koji oblikuje subjekta, da se nita ne oblikuje, ne stvara niti aktuelizuje. To su sve
iluzije uma. Nieg nema tako to je sve samo Ja jesam.
Zato to je sva spoljanjost naa unutranjost kao Ja jesam, i zato to zaboravljamo
sebe jer projektujemo i sebe i svet zbog identifikacije sa sadrajima razuzdanih misli, proces
probuenja subjekta kao ishodinog sredita univerzuma sastoji se u povlaenju te
projekcije disciplinovanim obuzdavanjem i nadilaenjem bia nastalog spontanom,
prirodnom reprodukcijom, radi istinskog roenja u Duhu koji sve omoguava.
To je tema narednog poglavlja.
zbivanje prirode, sa kojom nae due uestvuju u ivotu kao da se prvi put deava. To je planirani zaborav due na samu
sebe prilikom inkarnacije. Da je svesna sebe i svoje vene sutine ne bi mogla da uestvuje u radu i donoenju odluka u
relativnom svetu iskustava, a to uestvovanje nju jedino razvija u svim aspektima Boanskog. Takvim uestvovanjem u
svim iskustvima ona osveava Boansko i transformie prirodu prema Boanskom. Dua je emanacija Boanskog
upravo zbog takvog osveavanja i transformacije.
7
KAIVALYA
ovek je jedino pogodno mesto gde se moe dogoditi probuenje univerzuma,
prosvetljenje bia. Jedino za tu svrhu kosmos ga je i oblikovao. Da bi je valjano ispunio,
ovek mora lino doiveti sve osnovne injenice egzistencije onakve kakve jesu, bez
psihomentalnog, simbolikog ili mitskog iskrivljavanja. Brzina ovog doivljavanja ne zavisi
od vanjskih inilaca, ve od prisustva svesti o njima. Prisustvo svesti na udesan nain
odreuje vreme i vanjske dogaaje, privlai ih i ubrzava u ispoljavanju sutinskih inilaca
egzistencije. One bi preputene prirodnom odvijanju i same prole kroz ovekovo iskustvo
tokom njegovog ivota (jednog ili vie), dok prisustvo svesti ubrzava i saima vreme
njihovog neminovnog iskuavanja na mnogo krai period. Njihovo svesno ustanovljavanje,
kakve zaista jesu, oslobaa i razreava sve vorove u srcu ovekovom i ini ga podobnim da
bude pravo mesto kroz koje e se ispoljiti Duh koji sve omoguava.
Re kaivalya oznaava stanje onoga to je prosto, nepomeano ni sa im, autentino,
isto, pa otuda sadri ideju savrenstva i potpunosti. Zato se koristi da oznai savrenstvo
proienja Duha-oveka (purua) njegovim izdvajanjem iz svega to mu nije autentino. U
tom smislu ona oznaava izdvojenost i otcepljenje ovekove sutine, purue, od prolaznog
bivstvovanja u vremenu, ovekovo vaskrsenje iz smrtnog u besmrtno i neroeno, iz
nepostojanja u postojanje.
Nema proienja i osloboenja bez razumevanja afektivnog vezivanja u svim
dimenzijama bia. Kako je vor zavezan tako se mora i razvezati. To je jedini put da se
proisti Duh ovekov od svake neautentinosti bivstvovanja, prevlada alost, patnja i iluzija
sree, da se konano doe do kraja vremena tokom kojeg ovek nije ono to oduvek jeste, a
to kroz vreme uzalud oajniki trai da postane u budunosti.
Budnost (buddhi), koja se na ovde prikazan nain ostvaruje, jeste prisustvo svesti u
samom biu. Kako bie ve jeste energija svesna sebe, ovekova budnost nije nita drugo do
oputeno doputanje da ona to i bude kroz njegovo ivo iskustvo, doputanje da univerzum
bude svestan sebe kroz oveka. ovek to doputa tek kada odvrati svoju svesnost od
robovanja objektivaciji koja se ostvaruje kroz telo, oseaje, opta stanja uma i svaku misao.
Ovakva objektivacija uspavljuje potencijal svesti koji svaki ovek prirodno ima, uspavljuje
ga iluzijom o vremenu, o supstancijalnosti zbivanja i o njegovoj izdvojenoj individualnosti.
Nita oveka ne uspavljuje toliko kao izvesnost da e se svakog jutra probuditi u istoj sobi u
kojoj je zaspao i nastaviti dotadanji ivot, da e posle svakog koraka uiniti jo jedan, da e
nakon svakog izdisaja ponovo udahnuti, da ivot kakav mu je poznat sigurno nee nestati.
Najtvri san je ubeenje da e spolja dobiti ono to mu je sutinski neophodno. To znai da
nije svestan da to ve jeste. Ova sigurnost mu omoguava da svakodnevno mehaniki ivi u
fizikom svetu iako je nesvestan njegove prave prirode. Da je nema, i da je svesniji, lako bi
prelazio u druge dimenzije. Ali takoe ga ovakva izvesnost ini neodgovornim,
destruktivnim i zlim u svojoj nesvesnosti. ovek je tano onoliko destruktivan, zao i
nesvestan koliko je ubeen da je svako bie vrsto i da postoji samo po sebi kao posebna
individua koja dela po svojoj volji, da je ono neko ili da je neije pa mu shodno tome
moe i uiniti neto; koliko ne uvia da je sve to biva, svako bie, samo talas trenutno
oblikovane jedinstvene energije univerzuma; da ovek tek treba da se rodi. Jedino kada mu
se vrstina bia raspadne pred oima, on se budi ili se sam psihiki raspada ako je previe
8
poistoveen sa njegovom iluzornom supstancijalnou, sa onim to se raspada. ovek se
budi samo kada nema izbora, izvesnosti i nade da utoite moe nai spolja, u biu kakvo
objektivistiki i ulno doivljava, kada shvati da postoji zato da bi se ivot svesno iskuao,
prepoznao i prosvetlio u njemu, a ne da bi on naao utoite u biu. Duh ovekov treba da
bude osloboen od svih zavisnosti i od svih briga za opstankom, jer neuslovljenost koja
omoguava sam opstanak bia njegova je bit.
Sutina duhovnog osloboenja ili probuenja jeste u pravom odnosu prema
bivstvujuem, u autentinom odnosu oveka (purue) prema biu (prakrti). Kada se meu
njima uspostavi pravi odnos, dogaa se prepoznavanje iskonske nezavisnosti Duha-oveka
od prakrti. ovek svojom budnou ispravlja taj odnos i postavlja ga u pravo stanje. Bie
nije problem, ve neuvianje njegove stvarnosti od strane neprobuenog oveka.
Nezavisnost svoga Duha ovek ne treba da stvara, jer ona oduvek postoji, nego samo da je
prepozna i da se svesno usaglasi s njom. Jedini nain da ovek ustanovi svoju nezavisnost
od prakrti, koja sutinski ve postoji, jeste da u potpunosti osnai potencijal budnosti
(buddhi) koji je priroen svakom zdravom oveku; dakle da osvesti ono to ve jeste.
Budnost se ne jaa nikakvim koncentracijama (osim ako se koncentracija ne praktikuje
samo kao mera disciplinovanja nemirnog uma). Tako se samo do ekstrema jaa ve
postojea vezanost i neuravnoteenost prirodnog bivstva izdvajanjem jednog svesnog stava
na raun nesvesnih sadraja. Dok ima bilo kakvih vezanosti i jednostranosti - nema
budnosti. Budnost se jaa jedino postojanim prisustvom u svim pojavama i dimenzijama
bivstvovanja. Takva postojana panja mora biti osloboena svakog mentalnog prosuivanja
(manas) i linog odreenja (aham-kra), inae nee biti prisutna u svim dimenzijama
bivstva (tanmtr i maha-bhtni). Smo njeno prisustvo je nezavisnost (kaivalya). Svako
ko je ikada bio budan zna da je tada bio i nezavisan u toj meri da jedino moe rei kako je
sma nezavisnost upravo budnost.
Ve smo videli kako su sve dimenzije prirode izraene kroz velika poela, maha-
bhtni. Njihove vibracije stvaraju razliite gustine zbivanja i brzine vremena koje oblikuju
sav kosmos. One su mikrokosmiki saete u ljudskom biu tako to sainjavaju njegovo
fiziko telo (zemlja), oseanja (voda), opta stanja uma (vatra) i svaku misao (vazduh). Od
svih dimenzija kosmosa sainjen je, dakle, i ovek, pa on zato svoju budnost mora
ustaljivati u skladu sa njima, a ne nekako drugaije. Dakle, svoju budnost mora osnaivati
na etvorostruki nain: naspram (1) tela, (2) oseanja, (3) optih stanja uma i (4) svake
misli. To su etiri osnove na kojima se panja mora postojano sabrati i uvrstiti u
razumevanju svake posebno. Svaka se od ovih dimenzija bia svesnim upoznavanjem
rastvara od iluzije supstancijalnosti i svodi se na njen ishod - akau. Kada se to uini sa
svima zajedno, nastaje trajna budnost.
ovekov je ivot u tolikoj meri nesvestan i neuravnoteen da on i ne uvia ta ga
odreuje i sainjava, gotovo nikada ne razlikuje prirodu svoga mentalnog stava od oseaja i
fizikog stanja, a kada to i ini, onda samo privremeno i bez trajnog ustanovljenja.
Meuzavisnost ovih sainitelja uslovljava svest da se smatra identinom s njima i
sadrajima njihovog iskustva o svetu. Njihovo razumevanje putem meusobnog
razlikovanja smo po sebi uravnoteuje (zbog guna) neujednaene tokove ivotne energije
(prna) u svakoj dimenziji zbivanja, i time oslobaa prisustvo iskonske neuslovljenosti. Za
to nije potrebno nita drugo do objektivno razumevanje. Ono ima dve faze. Prva je
razlikovanje etiri dimenzije bivstvovanja koje su dotle delovale meuzavisno i zato
uslovljavajue, i temeljno upoznavanje svake od njih posebno. Druga je spontana primena
uvida (vipassana) o ova etiri sainitelja bez odreenog vebanja, onako kako se u ivotu
zbivaju svi zajedno.
Sve etiri dimenzije jaanja uvida predstavljaju progresivno ienje svesti od raznih
fiktivnih sadraja i obmana, i njeno osposobljavanje da se suoi i sjedini sa biem kakvo
ono zaista jeste. Stalna prisutnost panje (satipatthna) nije nita drugo do intenzivno
9
saimanje vremena bolnog lutanja u prostorima neautentinog bivstvovanja, i samoubrzanje
procesa koji je imanentan prirodi kao i svakom biu: da doe do slobode u kojoj moe
autentino da bude. Postojanom sabranou panje mudro se ostvaruje ono jedino to se
inae mora ostvariti u ivotu: uveava se prisustvo svesti o Duhu koji sve omoguava (o
neuslovljenosti postojanja) u ovekovom biu, i time se brie patnja. Sma svesnost
predstavlja ubrzanje vremena zbivanja i dovodi ga do krajnjeg ishoda u budnosti.
Osveenje, kao saimanje vremenskog iskustva, praktino se svodi na postizanje
nezavisnog prisustva usred psihofizikih procesa sopstvenog bia i razumevajuem
pragmatinom odnosu prema njima. Ba kao to se to ini sa vanjskim stvarima, jer Duh je
nezavisan od svih deavanja u biu. Samo takva objektivnost u sebi omoguava istinsko
upoznavanje bia u svim njegovim dimenzijama, a rezultat toga nee vie biti neki
zakljuak, stav ili mit, kako je to uvek bivalo sa drugaijim upoznavanjem bivstvovanja od
ovde opisanog, ve jednostavna budnost i osloboenje.
Ne radi se, dakle, o objektivnosti koja deli i otuuje oveka od sveta, ve o zrelosti
njegovog Duha s kojom on svet dovodi do autentinog ishoda. Kao to roditelj doivljava
sazrevanje svoga deteta, tako i ovek u ovoj vebi sagledava svoje psihofiziko bie kakvo
jeste i time ga transformie do duhovne zrelosti. to je ovek stariji i zreliji, utoliko manje
spava, vreme mu bre prolazi i manje se vezuje za iskustva fizikog ivota koja su tako
privlana mladim ljudima. to je ovek zreliji to je budniji i nezavisniji od zbivanja. Ovde
opisano osveenje nije nita drugo do ovladavanje stihijom prirodnog zbivanja u telu,
oseanjima i umu direktnim suoavanjem sa njima samima kakvi jesu - a ne sa njihovim
sadrajima, kao uvek do tada. Stoga je ovo suoavanje veoma neprivlano, nezanimljivo i
odbojno jer ne donosi nikakve nove sadraje, zakljuke, ubeenja i nade koje bi bile
privlanije od prethodnih. Ova praksa ih sve rui da bi se omoguila iskonska sloboda koju
je ovekov Duh imao pre roenja tela, pa i nastanka samog sveta. Svest ove iskonske
slobode je utoliko prisutnija, ukoliko je Duh neuslovljenosti nadmoniji od mehanizama
steenih navika u ponaanju, govoru i miljenju. Taj prirodni mehanizam je u dosadanjem
ivotu uvek imao nadmo i zloupotrebljavao je svesnost za pasivno osvetljavanje svoga
delovanja. Ovde se zahteva preokret takve situacije: da se s neuslovljenom sveu ovek u
svakom trenutku izdvaja i isti (kaivalya) od svega to trenutno uslovljava njegovu
autentinost i slobodu, od svega to nije on sm u apsolutnom smislu, to ga odvaja od
prisustva u transcendentalnom Duhu.
ovek, dakle, moe iveti na dva naina. Prvi mu je prirodno dat, spontan i nesvestan
kao kod veine ljudi, ivotinja i svih ostalih bia. Sve prirodne funkcije se mogu nesvesno
ispunjavati, kao to nam pokazuje funkcionisanje naeg organizma koje se obavlja bez nae
svesti, dok nam ovek pod hipnozom pokazuje da je mogue obavljati i mnoge sloene
funkcije bez svesti o njima. Upravo tako funkcionie ivot prosenog oveka; on je
hipnotisan raznim fikcijama i konceptima verskih ili drutvenih ubeenja. On vodi iz
roenja u starost i smrt. Nigde drugde. Drugi nain je nadilaenje prvog linim stremljenjem
protiv bujice ivota, uzvodno od toka opteg preputanja prirodnim zbivanjima, to je put
pobednika nad stihijom, put oveka. Ovim putem kreu ljudi koji su dovoljno senzitivni da
osete kako prvi, nesvestan nain ivljenja nije autentian, i da proizvodi samo patnju.
Meutim, njihovo kretanje 'protiv bujice' je samo spontana reakcija na to stanje, a svaka
reakcija je nesvesno uslovljen in. Oni najee negiraju ivot, ili na konstruktivan nain,
odlaenjem u manastir, odricanjem i podvrgavanjem nekoj disciplini, ili na razne devijantne
naine. Ali, onaj koji kree ka probuenju ne ide protiv struje ivota, ve prelazi na drugu
obalu, on savladava nesvesnu stihiju bivstvovanja njenom transcendencijom, a ne borbom
protiv nje; jer borba podrazumeva prihvatanje nesvesnosti kao sebi svojstvenog stanja - a da
je nesvesnost naa prava priroda, nikada ne bismo mogli da budemo svesni. Mi smo ve na
drugoj obali; samo treba toga da budemo svesni.
10
Stalnim osveenjem tela, oseaja, optih stanja uma i nastanka svake misli, bie se
uravnoteuje i isti od starih, prirodno uslovljenih naina ponaanja, ovek se oslobaa
svoje vezanosti za ivot jednako kao i odbojnosti prema njemu, upravo zbog spoznaje
njegove prave prirode. On srei i nesrei okree lea, radosti i tuzi prolih vremena.
Ravnoduan je u svim okolnostima i smiren u proienom prisustvu sopstvene
neuslovljenosti.
Ovde izneti opisi naina za postizanje trajne budnosti samo su osnovni i neophodni
uslovi za njeno postizanje. Tek kada se oni ispune moe se doi do individualnog iskustva
probuenja koje je neponovljivo i za svakog oveka jedinstveno. Kao i osnovna shema
snkhye koju smo do sada osvetljavali, i ovo je samo mapa za lake snalaenje na putu
probuenja kojim svaki ovek mora sam da proe na svoj nain, a ne recept za njegovo
ostvarenje koji je namenjen svima. Celo ovo poglavlje zasnovano je na Buddhinom Velikom
govoru o temeljima sabranosti (Mahasatipatthna sutta) i predstavlja njegovu proirenu
verziju, ukljuujui i Kratak govor o nitavilu (Culasunnata sutta) na kraju. Iako saet, ovaj
prikaz puta je univerzalno vaei, jer se ne bavi akademskim raspravama o tome ta je
snkhya a ta budizam, niti nametanjem bilo kakvog stava, ve proienjem svesti od svih
sadraja i stavova koji uslovljavaju slobodu bivstvovanja kao takvog. Spremnost za ovakav
put proienja je osnovna pretpostavka za razumevanje oba sistema.
Put proienja ima samo dva principa: 1) Postojano opaanje svih zbivanja u telu,
oseajima, umu i sadrajima uma - a naroito oseajima koji prate ostala tri zbivanja. 2)
Nereagovanje na ta zbivanja vezivanjem, odbojnou ili zaboravom, i zadravanje
ravnodunog ustanovljavanja svega kako jeste.
Sva bia reaguju na zbivanja i tako se upliu u njih i ive u ropstvu. Put slobode je da
se najpre vide zbivanja kakva jesu i, kada se to ispravno uini, tada se ovek oslobaa
spontanog reagovanja na sve utiske (samskare) koje one izazivaju, jer vidi da to nije on, niti
je to njegovo. To je sve svojstvo prakrti, a ne njegovog Duha. On je oduvek iskonski
slobodan, njegova sutina je ve ista svest i, da bi bio to to jeste, treba samo da osvesti
zbivanje i prestane da, zbog identifikacije s njim, slepo reaguje na njegova uslovljavanja. Jer
nesvesna reakcija na postojea zbivanja, izaziva nova, i tako se stvara lanac uslovljenosti.
Tek kada se oslobodi slepe reakcije, ovek poinje svesno i spontano da dela u skladu sa
Duhom koji sve omoguava.
Ovde su dati opti principi probuenja ovekovog, a ne ostvarenja bilo kakvog ideala
iz oblasti religija i verovanja.
Sutina meditacije, i duhovne kulture uopte, jeste u tome da se svest, koja inae
menja svoja stanja, uini stalno prisutnom tokom svih zbivanja tela, oseanja i uma 24 asa.
Dakle, i za vreme sna - to su, videli smo, lucidni snovi. Ovaj proces zahteva u poetku
izuzetan napor samospoznavanja (nana) i potpunu posveenost. To je ujedno i proces
ocelovljenja u jedno Ja. To se postie meditacijom koja se radi u sedeem poloaju izvesno
vreme. Kada tako steeno iskustvo iste svesti u meditaciji postane dovoljno jasno, treba
da se uspostavi kontinuitet prisustva takve iste svesti bez veih oscilacija tokom ostalog
zbivanja u svakodnevnom ivotu. Smo se zbivanje tada pokazuje kao energetski fenomen
koji je svestan sebe. Smo bivstvovanje se pokazuje kao svesno samo po sebi bez ikakvog
ovekovog napora, i on je sada stalno budan. On, dakle, postaje budan tek predajom celini
koja je svesna sebe. Svaki napor tada prestaje, jer trajna budnost je in predaje (bhakti) i
oputenosti. Kao to postojanje uvek postoji, tako je i budan ovek uvek svestan, jer
njegova svest je isto to i postojanje. On je uvek budan jer nije identifikovan s biem, koje
ima razliita stanja, ve se predao onome to bie omoguava, a najpre omoguava svest o
njegovom postojanju. Prestanak identifikacije s biem mogue je jedino nakon iskustva
transcendencije uma u meditaciji. Nikako drugaije. Budnost nastaje sama od sebe kada
nestane napor za odravanjem prisustva svesti u prolaznom i promenljivom zbivanju, jer se
uvia da je svest ve prisutna kao ishod ili temelj smog postojanja, venog bivstva iz kojeg
11
sve izvire. Budnost je kada svest ne identifikujemo sa svojim umom, ve sa samim
postojanjem. Ali, do slobodne budnosti se dolazi samo nakon vrhunskog napora za odranje
prisustva svesti - odnosno sopstvenog linog prisustva u zbivanju. Svest je kroz uobiajeno
postojanje neprosveenog oveka bezlino prisutna. Svrha meditativnog napora je u tome da
se toj bezlinoj svesti postojanja d olienje naeg bia, da svest postane lino iskustvo ovde
i sada.
Najvei paradoks je u tome da se napor osveenja bia odvija kroz iskustvo to
nisam ja i to nije moje svojstvo koje se odnosi na telo, oseaje, opta stanja uma i svaku
misao. (1.Kor. 4:7) Razlog za ovaj paradoks je u tome to je sutina svesti u nadilaenju
(transcendiranju) onoga to se osveava. injenica da smo neega objektivno svesni znai
da smo iznad toga, isto kao to moramo da budemo izvan onoga to elimo da vidimo u
celosti. Da bismo se videli celi u ogledalu moramo biti izdvojeni od njega. Zato za ono to
smo postali svesni, moemo jedino rei da nije nae. Sloboda od poistoveenosti sa svakim
zbivanjem je ista budnost. Dakle, svesnost se jaa oslobaanjem od poistoveenosti.
Osveavajui telo, oseanja i um, mi ih nadilazimo postajui ono beskrajno i neuslovljeno
to ih omoguava. Jedini nain da se to ostvari jeste da ih sagledamo kakvi zaista jesu. Kada
to uinimo, postajemo vei, iri i moniji od njih. Kada bie osvestimo kakvo jeste, i tako ga
nadiemo, tada tek moemo da ga prihvatimo. Dotle je ono nas dralo i zato smo bili njime
porobljeni, a sada smo slobodni jer smo isto to i Duh koji bie omoguava.
Ovaj paradoks e postati manji ako imamo u vidu da se meditacija sastoji iz dve faze.
Prva je dolaenje do posmatraa sticanjem potpune svesti o zbivanju tela, oseanja i uma.
Taj najvii posmatra je aham-kra kome svesnost daje buddhi. Kada se to ostvari, postae
jasno ono to omoguava posmatraa, a to je svedok cele prakrti, purua. Kljuna je
spoznaja da posmatra nije svedok, da su buddhi i purua razliiti. Otuda iskustvo to nisam
ja, to nije moje. Naime subjekt koji sve spoznaje, aham-kra, i sve objektivno to se
spoznaje sastavni su delovi iste prakrti - to je ono to uvia svedok, purua. Tako se on
razlikuje.
I manas i aham-kra sprovode funkciju razlikovanja, ali na nivou ula i akcije.
Buddhi je ista inteligencija, najvia mo razlikovanja za koju je ovek sposoban. U njemu
se odvija razlikovanje purue od cele prakrti. Njegova mo razlikovanja se razvija i jaa
meditacijom koja nije nita drugo do napor i uvebavanje da se sve aktivnosti bia opaze na
sve dubljem i finijem nivou, pre nego to se manifestuju na grub nain, a to je onaj koji
opaamo ulima i umom. Kada se ostvari najdublje i najfinije mogue opaanje bia, a to je
sam nastanak misli kao najfiniji pokret bia, tada posmatra boravi u sebi, ovek postie
samosvest ili budnost: buddhi. Tako proien buddhi sam, automatski donosi spasonosno
razlikovanje purue.
Kontemplativna praksa, iji su osnovni principi ovde izneti, predstavlja ovekov prvi
pravi okret ka duhovnoj slobodi i probuenju, ka spasonosnoj diferencijaciji purue i
prakrti, ime se oboje ostvaruju u smislu. Apsolutno sve to je ovek inio pre ove prakse
odnosilo se na iskustvo bivstvovanja (prakrti) i karmiko dozrevanje u njemu. S ovom
praksom on po prvi put u itavoj svojoj karmikoj evoluciji istinski okree panju k sebi ili
svojoj autentinosti, ka purui. Negovanje takve panje, okrenute k sebi, pod kojom dozreva
on sam kao nezavisan Duh, jeste ono to ga ini slobodnim, uvek budnim i zaista
beskrajnim. Nita drugo.
Prema Buddhinim reima u ovom ogranienom telu, ne veem od rukohvata,
sadran je svet, pojava sveta, ishod sveta i put koji vodi ishodu sveta (Anguttara-nikayo,
4,45). U oveku koji meditira dovrava se ishod univerzuma.
Ovde izneto osveenje ima etiri dimenzije, u skladu s dimenzijama prirode.
Posmatrane piramidalno, najnia i najgrublja dimenzija zbivanja je telo, zatim, neto finija,
oseaji, pa opta stanja uma ili raspoloenja kao jo finija, i same misli kao najfinija
dimenzija zbivanja naeg bia. Da bi se bie transcendiralo i ovek predao Duhu koji ga
12
omoguava, i koji je njegov ishod, to se mora uiniti na njegovoj najfinijoj dimenziji
zbivanja, nastanku misli. Ali, ako se meditacija zasniva samo na transcendenciji misli, ona
je nepotpuna, ako se u tome i uspe, to iskustvo nije trajno, ovek se stalno iz njega vraa u
ranija nia stanja svesti - zato to nije osvestio celo bie, sve njegove dimenzije. Tako se od
cele prakse pravi ritual i jo jedna navika. Svaka dimenzija zbivanja ima svoje samskare,
svoja T-polja koja je oblikovala ponavljanjem, i ta polja imaju svoju gravitaciju, privlanu
snagu koja nas zavodi i opinjava. Zato se svaka dimenzija mora posebno osvestiti, uvideti
kakva zaista jeste i razobliiti sve njene samskare. I druge duhovne tradicije oseaju
neophodnost da se bie osvesti u svim dimenzijama, ne samo u sferi misli (ideja), ali to
izraavaju na nejasan i maglovit nain, kroz razne (boije) zapovesti, tabue, moralne norme,
propise koji obuhvataju sve, pa i jelovnik. Judeo-hrianske moralne obaveze se uglavnom
bave fizikom dimenzijom zbivanja (ponaanjem), a manje mentalnom, i nigde dovoljno
jasno ne naglaavaju jedinstvo fizikog, oseajnog i mentalnog. Tradicija verske predanosti
(bhakti) uglavnom naglaava oseajnu dimenziju bivstvovanja. Jedino je u tradiciji joge
neophodnost osveenja celog bia osloboena svakog demonizma i idolopoklonstva, i
svedena je na praksu, na opta pravila ispravnog postupanja (yama), i specifino jogistike
obaveze (niyama). Buda je na osnovu njih izneo celovit proces osveenja (meditacije) jer je
zahvatio sve dimenzije bia, od najgrublje do najfinije. alosno je to i danas postoje mnoge
budistike kole, ili sekte, koje ne uviaju neophodnost celovitog osveenja, nego
naglaavaju samo neke njegove aspekte (disanje, oseaje ili um zasebno).
Klju osloboenja je u celovitom osveenju bivstvovanja, u svim njegovim
dimenzijama (telo, oseanja, opta stanja uma i svaka misao). Ako previdimo jednu
dimenziju, njeno neosveeno zbivanje e biti uzrok nae patnje i oseanja ropstva. Ako
naglasimo samo jednu, na primer, mentalnu (bavei se nekom meditativnom 'tehnikom',
molitvom ili ponavljanjem mantre), ma kakve uvide i iskustva imali, padaemo uvek iznova
natrag u nia stanja povueni teinom ostalog dela neosveenog bivstvovanja, i uzalud
emo ponavljati tu jednostranu praksu u nadi da emo trajno dostii uzvieno stanje ako ga
samo dovoljno puta ponovimo.
Na kraju ovog opteg uvoda moramo naglasiti sledee kljune stvari. 1. Ovde se radi
o transformaciji kvaliteta samog bivstvovanja ovekovog, a ne o sticanju nekog znanja ili
nove 'vere'. Bie se transformie na vii nivo postojanja samim osveenjem. Svetlost svesti
sama po sebi preobraava bivstvovanje na vie nivoe, a ne bilo kakva aktivnost s namerom
postizanja takvog cilja. 2. Svest se stie najpre posmatranjem strukture zbivanja uma,
oseanja i tela, a zatim naporom da se zaustave nepovoljne navike i stanja, i omogue
povoljna. Jedino borbom protiv starih navika i naina bivanja stiemo vie svesti. Uvek
kada odolimo nekoj stihiji koja nas je uslovljavala da delujemo po njenom diktatu,
postajemo jai u budnosti i blaenstvu. Smo posmatranje ili svedoenje nee nam dati vie
svesnosti, ve e nam jedino omoguiti uvid kako da se borimo protiv struje mehanikih
navika tela, oseaja i uma kojima smo porobljeni. Jer, mi nismo zarobljeni u telu,
oseanjima niti umom. Zarobljeni smo jedino svojom identifikacijom s njihovim nesvesnim
navikama u delovanju koje se mehaniki odravaju.
1. Osveenje tela
Telo je zbirno mesto svih zbivanja bia, svih oseaja i mentalnih stanja. Stoga, da
bismo bili svesni oseaja i uma, moramo najpre biti savreno svesni tela. Kada smo obuzeti
oseanjima i mentalnim sadrajima uvek zaboravljamo na smo telo, tako da ono ostaje
najnesvesnije podruje bivstvovanja, iako je osnovno. Uvek smo svesniji onoga to
zamiljamo nego svog disanja ili sitnih pokreta lica i ruku. Da bi se ovaj temeljni zaborav
bivstvovanja suspregnuo i svest po prvi put u ivotnom iskustvu sjedinila sa njegovim
zbivanjem, sa svim telesnim postupcima, najpre je treba vezati za disanje.
13
Osveenje tela sainjava prvi dodatni 'svesni ok' s kojim se nakuplja energija
potrebna za kristalisanje vieg, energetskog tela.
a) Sabranost panje na dah
Osveenje disanja slui kao visak koji usmerava panju na telo i odvraa je od
dotadanjeg lutanja za psihomentalnim sadrajima i drugim objektima. Sabranost panje na
dah odrava teite svesti na objektivno sagledavanje celine samog podruja svakog
zbivanja, na telo, i odvraa je od stare navike da bude opinjena i zavedena apstraktnim
sadrajima pojedinih zbivanja. Ovde se dogaa zaetak potpune odvraenosti Duha od
uslovljenog bivanja u vremenu (prakrti), svesnost disanja sigurno nas dri u sadanjosti, u
stvarnosti ovde i sada. Zato ga treba dobro usaditi. Sabranost panje na dah, nezavisno od
ostalih vebi, donosi obilne plodove u duhovnom proienju ako se istrajno primenjuje.
Sama po sebi ova je veba dovoljna jer direktno izaziva odvraenost Duha od uplitanja u
sadraje prirodnog zbivanja i uz istrajnost moe dovesti do prepoznavanja potpune
izdvojenosti purue od prakrti. Naime, samo disanje je automatski, prirodan proces.
Njegovim osveenjem spoznajemo da to nije na proces, ne moemo ni da ga zaustavimo,
uviamo da mi uopte ne diemo nego priroda die u obliku "naeg" tela, i da tu nita nije
nae. Tako se jaa svest o nezavisnosti od tela.
(Pored vezivanja panje za disanje postoje i drugi metodi da se svest odvrati od
sadraja misli i objektivnog sveta. To se moe uiniti koncentracijom na odreeni oblik, kao
to je yantra, ili na odreenu re, mantru. Iako su efikasni, ti metodi su, meutim, vezani za
odreenu tradiciju i ideologiju, dok je osveenje disanja nezavisno od svega toga i prirodno
je dostupno svakom oveku.)
Veba se obavlja na izdvojenom i mirnom mestu, par puta dnevno, najmanje pola
asa, sedei u ispravnom poloaju, a to znai pravih lea, ali udobno. Budnog uma treba
opaati disanje bez ikakvog remeenja, onako kako se ono smo odvija. Jasno treba
ustanoviti svaki udisaj i svaki izdisaj, kada je dah krai, a kada je dui. Ustanovljavanje se
obavlja ravnoduno, bez ikakvog mentalnog uplitanja i prosuivanja. Osveenje disanja
slui da odvrati svest od stalne i optereujue vezanosti za psihike sadraje koji se tiu
linog iskustva ili sveta, prolosti ili budunosti, i smiri se u bezazlenosti smog bia koje
oputeno miruje i die ovde i sada. Disanje je put kojim se vraamo iskonskoj nevinosti
naeg bia, bezazlenom postojanju, i oslobaamo svih tereta ivotnog iskustva. Svakim
udisajem telo treba da postane svesnije, svakim izdisajem oputenije i mirnije. To je
osnovni zahtev ove vebe.
b) Osnovni poloaji tela
Svesnost cele povrine tela, koja je steena u poluasovnoj vebi sabranosti panje na
dah, mora se zadrati i u svakodnevnom kretanju. Da bi se u tome uspelo, najpre treba
razviti sposobnost da se uvek bude svestan etiri osnovna poloaja tela: hodanja, stajanja,
sedenja i leanja. Svaki od ovih osnovnih poloaja mora biti jasno ustanovljen, a prelazak iz
jednog u drugi mora se obavljati kao unapred svesna namera.
c) Svi pokreti
Kada smo bez napora postali svesni smenjivanja etiri osnovna poloaja tokom celog
dana, moemo lake prei na osnaenje prisustva panje na sve vanije pokrete koje inimo
svojim telom. (Oni najsitniji nisu vani za vebu.) Kada menjamo pravac hodanja; kada
gledamo pravo, a kada u stranu; kada savijamo a kada ispruamo svoje udove; kada
oblaimo i svlaimo odeu i ta nosimo u rukama; dok jedemo, pijemo, vaemo
14
doivljavajui ukus i gutamo, kada obavljamo sve fizioloke potrebe tela, kada nameravamo
da zaspimo i kada se budimo; kada govorimo i kada utimo, primenjujemo sabranost
panje.
Ravnoduno ustanovljavajui sve opisane postupke stiemo jasan uvid u
svrsishodnost i opravdanost svakog postupka, da li je samo proizvod mehanizma navike ili
je objektivno opravdan, pa tako prestajemo da gubimo energiju u nepotrebnim i esto
besmislenim aktivnostima. Zatim jasan uvid u najprikladniji nain obavljanja svakog
postupka u skladu sa trenutnim okolnostima, nezavisno od steenih navika i obiaja,
plahovitosti i udnji. Ustanovljavanje svih postupaka tela treba da nas odrava sabranim i
samosvesnim za sve to inimo tokom celog dana; svaka aktivnost moe i mora biti
ukljuena u sabranost panje, makar u osnovnim elementima.
Po prvi put u ivotnom iskustvu ovakvim vebanjem dolazimo do spoznaje: Ja sam
inilac svakog svog pokreta i dela. To je, prema shemi, integracija svesti iznad indriyni, u
aham-kru i kristalizacija jednog Ja. Ovo znai da je ujedno integrisan i manas. Dotle je
svest o sebi kao jedinom iniocu svih ponaanja bila prisutna, ali manas je bio dezintegrisan
na sadraje pojedinih zbivanja, u mnotvo Ja, i zato je takva svest bila slaba i pasivna, nije
bila prisutna u celosti kao odluujui i odgovorni inilac. U aham-kri se integrie svest
posmatraa kao i jedno stalno Ja koje je uslov za stalnu prisutnost svesti. Stalnim
osveavanjem svih svojih pokreta mi jaamo jedno Ja u sebi, postajemo celoviti.
Odgovornom spoznajom sebe kao jedinog tvorca svakog postupka u mislima, reima i
delima, stie se objektivna svest o sebi s kojom se uvia da je i onaj koji ini dela (a to je
telo, indriyni) uslovljen i sainjen kao i sama dela. Tako se na samom sebi praktino uvia
istina da je svaka individualna tvorevina u prirodi zavisna, nepostojana i prolazna, dok je
linost koja to opaa nezavisna od tela i njegovih dela. Dakle, potpunim osveenjem i
ustanovljenjem psihofizikog initelja nuno dolazi do njegovog nadilaenja, zato to je
svesnost uvek sm in nadilaenja ustanovljenog sadraja, dok je nesvesnost oduvek bila
poistoveenost s njim. Tako potpuna integracija svesti o injenju dovodi do nadilaenja
subjektivne poistoveenosti sa initeljem (indriyni). Vano je razumeti da ovo nadilaenje
dolazi samo kao potpuna zrelost i odgovornost subjekta za svoje aktivnosti, a ta zrelost je
upravo nadilaenje subjektivnosti. Subjekt koji je poistoveen sa sobom nikada ne moe
imati odgovornost za svoje postupke niti objektivnu svest o njima. Jedino prihvatanjem
stvari kakve jesu, kada se indriyni potpuno osvesti, linost postaje objektivno svesna tela i
samim tim nezavisna od njega, jer se tada energija preliva u aham-kru, a i shema nam
pokazuje da je linost ve u samom prirodnom poretku takva - nezavisna od tela.
Kada bi linost bila u jedinstvu s telom ne bi mogla da se razlikuje od njegovih
delanja, i celodnevno ustanovljavanje postalo bi preveliki teret zbog identifikacije svesti. To
bi izazvalo neuravnoteenu centripetalnu upotrebu energije oko svakog umiljenog
svojstva linosti i svakog postupka, to bi pokrenulo proces bezizlazne racionalizacije
tako nastalih entiteta. Ovakvo vebanje e vrlo brzo pokazati da je nemogue biti objektivno
svestan svih svojih postupaka pri zadravanju stare linosti i njenog mehanizma postojanja
putem identifikacije sa telom i smenom mnotva Ja. U tom sluaju linost bi se samo
neumorno delila na posmatraa i posmatrano ili uinjeno. Nedostatak odgovornosti i
objektivnosti za uinjeno, svedoie o ovakvoj izoidnoj podeli. Svesnost preobraava i
oslobaa od svakog tereta ustaljenog i subjektivnog naina postojanja. Zato je ovakvo
vebanje zapravo proces odumiranja dotadanje linosti (to nije nita drugo do prestanak
njene identifikacije sa telom) i otvaranja prostora sve veoj slobodi Duha u kojoj se za celo
bie jasno uvia: To nije moje svojstvo, to nisam ja. Svi poloaji i pokreti koji se u ovoj
vebi ustanovljavaju izgledaju kao tui, a takoe i oseanja i stanja uma u narednim
vebama. Postajui izdvojeni i tui, vlasnitvo prirode (prakrti), a ne biti ovekove
(purue), oni se, meutim, ne osamostaljuju kao u izoidnoj podeli bivstvovanja koja nastaje
nesvesnou, odbacivanjem i negacijom, nego se objedinjuju u smislu pod svetlou svesti
15
kao jedinog odluujueg inioca, objedinjuju kao jedinstvena zbivanja prakrti, i nadilaze u
slobodi Duha koji ih sve omoguava. Dejstvo svesti se ogleda u sposobnosti preobraaja
svih navika u kretanju i miljenju, u moi odustajanja od njih, kao i adekvatnog uea u
njima.
Naputanjem poistoveenosti Duha ovekovog s telom, oseajima i umom, njihove
aktivnosti nastavljaju svrsishodno da se odvijaju i to sa jo snanijom i istijom energijom i
inteligencijom prirode kojoj su u celosti oduvek i pripadali. Za nezavisan Duh kretanje tela i
miljenje pripadaju istom podruju prirodnih fenomena kao tok reke, pad poutelog lista, let
ptice ili kristalno presijavanje suneve svetlosti na snegu. Nikada se priroda ne pokazuje
tako zdrava i potpuna u svom savrenstvu kao u nesputanom pogledu izdvojenog i
nezavisnog ovekovog Duha. Suvino je pitanje da li priroda postie svoju svrhu i
savrenstvo tek s buenjem Duha neuslovljenosti u oveku, ili probueni tek tada zapaa
iskonsko savrenstvo i potpunost prirode. Zbog relativnosti vremena prirodnog zbivanja oba
ova dogaaja su uzajamna, oni se istovremeno dogaaju zato to su podjednako stvarni.
Nema sutinske razlike u tome da li priroda postaje savrena tek u probuenom oveku, ili
je on postao probuen zato to je uvideo savrenstvo prirode. U trenutku probuenja sabija
se sve vreme razvoja prirode u jedan dogaaj.
d) Odvraanje od tela
to se vie nasluuje sloboda, vie se Duh odvraa od tela kao od sopstvenog bia.
Ojaana objektivna svesnost je takvog kvaliteta da sve manje identifikuje Duh sa telom, sve
manje idealizuje telo kao neto svoje, celovito i postojano i sve ga jasnije uvia kakvo zaista
jeste, kao bioloki mehanizam zatvoren u kou koji se sastoji od raznih organa: kostiju,
mesa, creva, jetre, srca, plua, bubrega, krvi, mokrae, pljuvake, izmeta, malja, noktiju,
zuba, mozga u lobanji i ostalog. Ba kao da se radi o vrei ispunjenoj raznim predmetima.
Na ovaj nain treba bar jednom dnevno sagledati svoje telo, u svome duhu ga
ravnoduno secirati na sastavne organske delove. Ne samo kao ivu celinu ve i kao le u
svim fazama raspadanja, to e se kroz izvesno vreme toj ivoj celini neminovno dogoditi.
To vreme treba jasno da bude predoeno. Tako se Duh polako odvraa od privrenosti telu,
kao i nepotrebne odbojnosti od tela. Ko stalno ima smrt u vidu, na ovakav, objektivan nain,
nee pogreiti ni u emu, nee gubiti vreme, uvek e uviati ivot kakav jeste jer e ga
doivljavati u potpunosti i s ljubavlju.
e) Osnovni elementi tela
Na kraju sabranosti panje na telo stoji uvid o osnovnim elementima koji sainjavaju
ono to smatramo naim telom. Ovo je finiji nain odvraanja od prethodnog. To su element
zemlje, element vode, element vatre i element vazduha. Oni simbolino prikazuju osnovne
osobine materije: vrstinu, prianjanje, toplotu i kretanje. Objektivan i bezlian pogled na
telo otkriva da je to bie samo njihova kombinacija na delu, i da se uvek moe prepoznati
kao takvo. to ee svoje telo treba prepoznavati na ovaj nain, sve dok ne postane i jedini.
Tako e se uvideti jedinstvo tela sa celom prirodom u svim njenim dimenzijama koje su
prikazane istim elementima.
Na ovako opisan nain treba praktikovati osveenje tela. Pri tome treba imati na
umu inioce nastanka tela, a to su spontana delatnost uzronog nastajanja svega u prirodi i
hrana, odnosno cirkulacija prne. Dok se to ini, ne treba meati predmet svoje sabranosti sa
drugim podrujima bivstvovanja, sa oseanjima ili stanjima uma za koja postoje posebne
vebe, ve se iskljuivo drati tela. Tek sa njegovim osveenjem svesnost treba proiriti
sledeom vebom. Da bi se osvestile vie dimenzije bia, oseanja i misli, mora se najpre
svesno ovladati osnovom njihovog deavanja, samim telom. Za poetak je dobro da se
16
sabranost panje na telo u svim vidovima (a, b, c, d, e - svaka posebno) intenzivno veba
samo u odreeno vreme tokom dana u odabranim uslovima, pri emu se pokreti mogu
izvoditi malo usporeno radi lakeg odravanja panje na njima. Kada svesnost svih telesnih
zbivanja postane lake prisutna, moe se osnaivati u svakodnevnom radu neprimetno za
druge. Pri tome ne treba prisiljavati panju niti prilagoavati pokrete, nego odravati
njihovo jedinstvo. To to se dogaa, treba da bude predmet budnog opaanja: kada se hoda,
onda hodanje; kada se radi neto rukama, onda ruke; kada se govori, onda govor, a kada se
sedi i ne radi nita, onda sedenje i disanje.
Potpuno osveenje tela bie ve na poetku olakano ako svoju panju stalno
vezujemo za sredite njegovog zbivanja, za gravitacioni centar u donjem stomaku (pri
osnovnim poloajima), kao i na celu povrinu tela (pri svim pokretima). Osobina nesvesnog
delovanja tela je njegova nepostojanost i necentriranost u svom prirodnom sreditu, teite
njegovog delovanja podignuto je navie, ka glavi i mislima, i stoga je neuravnoteeno kao
kod iskrivljenog toka kome osovina nije uglavljena u sreditu. U gravitacionom sreditu
bia saima se vitalna energija i odatle deluje kroz celo telo. Kada je taj proces delovanja iz
sredita kristalisan sveu, vreme njegovog delovanja je bre, to se ispoljava kao vea
snaga i mo ostvarenja.
4
Dosadanji opis vebanja prisutnosti svesti (pod a, b, c, d, e) i usreditenje u
gravitacionom centru predstavlja samo unutarnji i stoga nepotpuni vid osveenja bia. Ono
e postati potpuno tek kada ga spojimo sa spoljnim vidom. On se postie tako to emo pri
kretanju kroz prostor (hodanju, vonji...) uvek imati duboko uverenje da se mi, sa svojim
sreditem, ne kreemo, nego ostajemo apsolutno nepokretni dok se prostor, sva bia i ceo
univerzum kreu i okreu kraj nas. Na ovaj nain se direktno ukida ropstvo objektivizaciji.
5
Meditacija pokreta je potpuna tek sa spoznajom da se nijedno bie ne kree svojom voljom,
ve da je sastavni deo svekreta kosmosa (jagrat), da se to prakrti kree, da je svaki na
pokret koji smo u ivotu uinili noen optim kretanjem ivotne energije (prane) kao list
maticom potoka.
6
Ovo uverenje o ne-delanju usred delanja treba ostvarivati i u vebama osveenja
oseaja i uma, kao da se oni kreu u svom dogaanju, a ne mi. Potpuna autentinost i
nezavisnost purue bie ispoljena onda kada jasno doivimo da se naa sutina ne kree u
4
Koii Tohei u svojoj knjizi Book of ki daje koristan savet da se osveenje energije univerzuma saima na pola, sve
dok se to saimanje na polovinu ne skupi u nevidljivo malu taku u naem donjem stomaku, oko etiri santimetara
ispod pupka (jap. tan-den). Treba jasno oseati da, iako beskrajno saet u jednu taku, univerzum nije izgubio mo, da
je ona samo sabijena na jednom mestu, u gravitacionom sreditu zbivanja naeg bia. I to nee biti iluzija. Odatle se
moe izvui ogromna snaga koje iznemogao i psihiki poraen ovek nije bio svestan, jer mu je teite delovanja bilo
pomereno navie i zato slabo. Delotvornost vitalne energije poveava se imaginacijom kako se ona s udisanjem podie
iz tla kroz sredite stopala sve do tan-den centra, dok se izdisanjem iri po telu i kroz ruke, koje tako dobijaju pojaanu
snagu, izlazi van na objekat s kojim se rukuje.
5
Zbog personalistikog karaktera univerzuma, da stvara subjekta, kada se ovek pomeri dva metra unapred, univerzum
nee za njega postati za toliko krai u tom pravcu. ovek je subjekat univerzuma i on se zato ne kree kroz njega niti
moe kretanjem doi do njegovog kraja. Univerzum se saobraava prema njemu, ovek je uvek u sreditu univerzuma
koji se kree i saobraava kako bi u njemu kristalisao svoju budnost - nigde drugde. Prema Buddhinim reima u ovom
ogranienom telu, ne veem od rukohvata, sadran je svet, pojava sveta, ishod sveta i put koji vodi ishodu sveta
(Anguttara-nikayo, 4,45).
6
Na koji nain prostor sainjava nae telo? Kretanjem najveih objekata koji sainjavaju prostor - kretanjem planeta i
zvezda, jer ira celina sainjava manju. Sve postojee sainjeno je od ivotne energije, a ivotna energija na Zemlji
potie od magnetne indukcije koja nastaje kruenjem Meseca i drugih planeta oko Zemlje, kao i kruenjem Zemlje oko
Sunca. Planete su magnetna tela i svojim kretanjem one proizvode ivotnu energiju i sva kretanja ivih bia. Kretanje
Zemlje pokree nae telo. Kada bi Zemlja i Mesec stali, i nae telo bi smo stalo i raspalo se u prah. Tako, neprobuena
bia se nikada ne kreu svojom voljom; ona su u potpunosti sainjena i pokretana od strane ire celine. Mi nikada nismo
udahnuli vazduh, niti smo pokrenuli ijedan otkucaj svoga srca, kao to nismo niti ita drugo uinili u svome ivotu; sve
je to priroda inila (i to govori o veliini njene moi, a ne o naoj sutinskoj nemoi) dok smo mi samo zamiljali 'to
sam ja uinio' i 'to je moje bie'. Svaka predstava o naoj individualnosti i delanju je ista fantazija. Sve je Jedno. Usled
tog jedinstva u svakom biu moe se spoznati sav univerzum. Svest o tom jedinstvu prirode takoe ukazuje da ga naa
sutina nadilazi. Mi smo purua, a ne prakrti.
17
ivotnom zbivanju, da ak nikada nije ni uestvovala u njemu, nego da se telo, oseanja,
raspoloenja ili stanja uma, i sve misli, sami zbivaju i kreu svojim putem kao oblici
prakrti, voeni istim zakonima kao i sve ostalo u prirodi. S postizanjem konane
diferencijacije purue i prakrti ovo stanje e biti trajno i prirodno.
Sabranost panje na telo primenjuje se na sebi i na drugome, naizmenino a zatim
istovremeno i na sebi i na drugome. Koliko smo svesniji svojih postupaka, toliko emo bolje
opaati koliko su drugi toga nesvesni, i uoavati razliku u plemenitosti koju donosi
svesnost, od bede i runoe koju izaziva nesvesnost. Glavna odlika osveenog tela je
oputenost i ujednaenost govora i svih pokreta. Svesnost harmonizuje sve tokove energije
ponitavanjem svih afekata, pa takav ovek smirujue deluje i na okolinu.
Sabranost panje na telo je toliko uspena koliko osnauje nezavisnost Duha od tela.
Ona se ogleda u sposobnosti ovladavanja svim sklonostima tela i spremnosti za njihovo
naputanje. Sutina ove vebe je u tome da se svest oslobodi svih umiljenih predstava o
telu i dovede do uvida da ne postoji drugaiji telesni opstanak od ovde opisanog. Zato
sabranost panje na telo treba ustanovljavati sve dok ne ieznu sve iluzije o nekakvom
drugaijem opstanku i jedino preostane ovde opisani, uvek savreno jasan u neposrednom
uvidu.
Uvidevi da je to sve delatnost prirode a ne njegova, ovek se vie ne brine za ono to
nije njegovo, on vie ne prianja za telesni oblik koji ivi u svetu, kao to iz istog razloga
nema ni odbojnost prema svetu niti telu, ravnoduan je i smiren u nezavisnosti sopstvenog
proienja (kaivalya).
2. Osveenje oseanja
Neto finija dimenzija bivstvovanja od grubog tela jesu oseanja. Ona su direktno
vezana za iskustvo telesnog zbivanja. Postoje samo tri stanja u kojima se oseanja
ispoljavaju: prijatno, bolno i neutralno. Svako od ovih stanja moe biti ovozemaljsko,
odnosno vezano za ivot u svetu (ulne prirode), ili uzvieno, to znai naklonjeno
odvraenosti od uslovljenog bivstva u svetu (duhovne prirode). Slino fizikom telu i
astralno, o ijem je dejstvu ovde re, moe u svom kretanju biti naklonjeno neemu (zbog
prijatnog stanja), odbojno od neega (usled bolnog iskustva) ili neutralno u nekim
periodima.
Ovde se ne radi o emocijama i upoznavanju njihovih beskrajnih sloenosti i
nerazreivosti, ve o smim oseanjima kao takvim, ovde i sada. Uvek problematine
emocije su sloene tvorevine koje nastaju tek meanjem oseanja sa fizikim zbivanjem,
optim stanjima uma i pojedinanim mentalnim sadrajima, koji su ovde predmet posebnih
vebi.
Treba uvek jasno prepoznati kakvo je oseanje na delu: da li je to prijatno, bolno ili
neutralno oseanje; da li je to prijatno ovozemaljsko oseanje ili prijatno uzvieno oseanje
(zadovoljstvo zbog uvida u stvarnost bia i nezavisnost Duha); da li je bolno ovozemaljsko
ili je bolno uzvieno oseanje (kajanje zbog svojih slabosti koje ometaju izbavljenje); da li
je neutralno ovozemaljsko ili neutralno uzvieno oseanje (ravnodunost zahvaljujui uvidu
u nezavisnost Duha i neugroenosti ishoda sveg bivstvovanja).
Tako se veba postojana sabranost ili trajna prisutnost panje u sebi i u drugome,
uoavajui razliku u plemenitosti i smirenju kada su oseanja jasno ustanovljena u nama
prema opisanom modelu, i bedi koju izazivaju kod drugih kada su konfuzno izmeana i
poistoveena sa raznim sadrajima uma i telesnim iskustvima. Pri tome se jasno moraju
imati na umu inioci nastanka oseanja, a to su uzrono nastajanje svega u prirodi, elja i
ulni utisci, kao i razlaganje svih ovih inilaca tokom vremena. Oseanja su, kao i telo,
nepostojana i prolazna, pa se zato treba osloboditi iluzija o njihovim trajnim svojstvima.
18
Vebamo tako to sebi konkretno predoimo: U meni je sada takvo oseanje. U prijatnom
oseanju treba napustiti sklonost ka pohlepi; u neprijatnom oseanju treba napustiti sklonost
ka odbojnosti i mrnji; a u neutralnom sklonost ka neznanju i tupoj lenjosti. Dok se ovako
ustanovljavaju oseanja kao takva, onako kako se sma javljaju u svakodnevnom iskustvu,
ne treba lutati na ostale predmete sabranosti panje (telo, stanja uma) ve se iskljuivo drati
njih kao odabranog predmeta za ustanovljavanje. Zato to ne postoje drugaija oseanja od
ovde opisanih, jasno ih treba razlikovati i ustanovljavati sve dok ne ieznu sve iluzije o
raznim oseanjima i njihovim svojstvima, koja nastaju konfuznim meanjem oseanja sa
umom i telesnim stanjima, i ne preostanu samo ovde opisana, uvek jasna uvidu.
Sabranost panje na oseanja, kakva ona sama jesu, bez prosuivanja o njima, toliko
e biti uspena koliko osnauje nezavisnost Duha od oseanja, njegovo neprianjanje ni za
ta bivstvujue u vremenu preko oseanja, kao i neprianjanje za odbojnost od bilo ega;
njegovu ravnodunost i smirenost u proienju.
3. Osveenje optih stanja uma
Kao to se prve dve vebe uspostavljanja panje bave iskljuivo kretanjem i
opstankom tela (indriyni) na grubljem (fizikom) i finijem nivou (oseanja), tako se i
sledee dve vebe bave grubljim (optim) i finijim (svakim pojedinanim) stanjima uma.
Odavde se osveuje trojstvo manas, aham-kra i buddhi.
Kada se u umu javi pouda, treba je jasno ustanoviti, a kada je nema, ustanoviti da je
odsutna; kada se javi mrnja treba je jasno ustanoviti, a kada je nema, treba predoiti njenu
odsutnost; kada se u umu javi obmanutost,
7
treba jasno ustanoviti takvo stanje, a kada je
nema, osnaiti jasnou u kojoj svest obasjava predmet ili objekat svog opaanja (telo,
oseanja ili um) bez fiktivnih obmana koje ga krivotvore svojstvima koja ne postoje i
odvraaju od stvarnosti smog objekta ili zbivanja.
Pouda (vezanost), mrnja (odbojnost) i zabluda (neznanje ili nesvesnost) tri su
osnovna stanja uma koja porobljavaju oveka.
Takoe, kada se u umu pojavi strepnja treba jasno ustanoviti da je to strepnja (od
neeg posebnog to izaziva napetost i sputanost uma); kada se pojavi rastresenost, da je to
rastresenost (usled nepovoljnog uticaja mnotva sadraja ili objekata, to izaziva
uznemirenost i stalnu potrebu za promenom); kada se u umu javi proirena svest, da je to
svest nastala izvan iskustva trodimenzionalnog tela (pisane ili vanulne informacije,
seanja, ideje, steeno znanje iz udaljenih mesta, prolosti ili budunosti); kada se javi
suena svest, da je svest suena (na neko posebno i ulima dostupno opaanje iz
neposrednog okruenja u sadanjem trenutku); kada se u umu dogaa svesnost koja nadilazi
ulna iskustva i kree se u astralu, da je to svest koja nadilazi telesno iskustvo (tokom vizije
ili astralne projekcije), a kada je u umu svest koja ne nadilazi fiziko iskustvo (indriyni), da
je to svest koja zavisi od tela i ula; kada je um koncentrisan na ono to se dogaa, da je
koncentrisan, a kada je dekoncentrisan, da svest rasprava na vie procesa koji se smenjuju;
kada je svest osloboena svih sadraja kojim je um uslovljen (u meditaciji, dhynam), da je
osloboena (od misli i prisutna je u biu bez njih), a kada nije osloboena, treba jasno
ustanoviti da je neosloboena i uslovljena mislima (koje objekti izazivaju u umu - izvan
jednoasovnog kontemplativnog zadubljenja, dhynam).
Tako se osnauje postojanost panje na sva opta stanja u kojima se um (manas)
uopte moe nai. Na ovaj nain treba ih ustanovljavati sve dok ne ieznu sve iluzije da
stanja uma mogu biti drugaija, beskrajno razliita ili uvek ista, i ne preostanu samo ovde
7
U obmane spadaju seanja, fantazije, i nametanje fiktivnih svojstava predmetima i zbivanjima.
19
navedena, uvek izloena znanju i jasnom uvidu.
8
Samo tako se postie svrha ove vebe da
omogui prepoznavanje ovekove nezavisnosti od svih stanja uma. Osveenje se
primenjuje na sebi i drugome, naizmenino, a zatim istovremeno na sebi i drugome. Pri
tome se uoava razlika izmeu osveenih stanja u nama i njihovog nesvesnog smenjivanja
kod drugih. Takoe treba jasno uoiti inioce koji omoguavaju um, a to su opta delatnost
prirodno nastalog tela (indriyni), neznanje o nezavisnosti i elja za linim uestvovanjem u
bivstvovanju kroz vreme, i da e um opstajati samo dok su njegovi inioci na okupu.
Osveenje svih optih stanja uma toliko je uspeno koliko omoguava
prepoznavanje nezavisnosti ovekovog Duha od svih moguih stanja u kojima se um moe
nai, njegovo neprianjanje za svet preko uma, kao i neprianjanje za odbojnost od sveta i
uma, koliko osnauje njegovu ravnodunu prisutnost u slobodi koja omoguava i svet i um
koji ga spoznaje.
4. Osveenje uzroka nastajanja svakog pojedinog mentalnog sadraja
(svake misli)
U ovoj, etvrtoj dimenziji vebanja, prisustvo budnosti (buddhi) konano se isti i od
najfinijeg uplitanja mentalnih sadraja (manas) i linih iskustava (aham-kra).
Za razliku od dosadanjeg neutralnog ustanovljavanja, ovde se zahteva obustavljanje
ustanovljenih uzroka koji su nepovoljni i podsticanje povoljnih. Dakle, trajno preuzimanje
odgovornosti i slobodne volje. Najvei broj ljudi moe da kontrolie svoje fiziko
ponaanje. Na to ih navodi gotovo sva dosadanja kultura. Neto manji broj je u stanju da
kontrolie i oseanja, ali je zaista najmanje onih koji kontroliu svoje misli, koji ne misle ta
im padne na pamet u pojedinom trenutku, nego su svesni objektivnih uzroka onoga to im se
deava u umu i ne poistoveuju se s njim, koji misle tako da ih to vodi u slobodu, a ne u
ropstvo. To je vrhunac ovekove kulture i on je kompletno i detaljno iznet jedino u ovde
opisana etiri uporita panje (prema Buddhinom govoru Mahasatipatthna sutta).
Svaki pojedini mentalni sadraj, odnosno svaka mogua misao sama po sebi nije
bitna, ona je tek posledica vanjskih ili unutarnjih uzroka. Vani su, dakle, uzroci nastajanja
misli koje odreuju ponaanje i sudbinu linosti. Svi su ti uzroci, u ovom poslednjem delu
vebanja sabranosti panje, identifikovani za svesno ustanovljavanje. Najvei broj uzroka
misli nalazi se u zbivanjima tela, oseanja i optih stanja uma. Zato, ako ne uspemo da
prepoznamo uzroke svojih misli u ovoj, etvrtoj vebi, treba da ih potraimo u prethodnim,
najpre u fizikim i oseajnim zbivanjima, kao i u okolnostima u kojima bie prebiva i koje
deluju na stvaranje individualnog fizikog iskustva. Uzroci najsloenijih misli su esto
banalno prosti, materijalni i niski. Zato svojim mislima nikada ne moemo ovladati dok ne
ovladamo svojim telom; u njemu se sve zbiva.
Ego je jedini izvor svih misli, koje su prirodan fenomen, kao i sam ego. Ali, ego nije
kategorija prakrti, i zato se o njemu ne moe ni govoriti kao o neem realnom.
9
On je
prividan fenomen, kao vatreni obru koji nastaje brzim okretanjem baklje. Njegova realnost
je virtuelna. Stoga se ego ne zasniva na supstancijalnosti nego stanju svesti. Ta stanja su
ovde opisana kao uzroci misli. Zato su i misli prividan fenomen, nisu stvarne same po sebi, i
zato moemo da budemo slobodni od misli. Da su one realne, nikada ne bismo mogli da ih
se oslobodimo. I onoliko teko ih se oslobaamo koliko pridajemo realnost egu i mislima.
Uzroci se dele na povoljne i nepovoljne, kao to postoje povoljna i nepovoljna
psihofizika iskustva (karma) koja oni proizvode. Nepovoljni uzroci ovde su predstavljeni
8
Ima ih, dakle, pored tri osnovna, ukupno deset.
9
Da je ego jedna od kategorija prakrti tada bi bio kod svih ljudi jednak, kao i ulni organi, koji, kada su zdravi, kod
svih bia jednako izgledaju i obavljaju svoj posao. Meutim, primeujemo da je ego kod svake individue razliit, ne
samo po karakteru, ve i po snazi: kod nekog oveka je toliko snaan da unitava i njega i druge, dok je kod drugog
slab, tako da ga ili ini podatnom rtvom tuih uticaja, ili sposobnim za duhovnu predaju i nesebinost.
20
kao: pet prepreka, pet vrsta prianjanja i est unutarnjih i est vanjskih osnova ula; dok su
povoljni uzroci sedam inilaca probuenja i etiri osnovne istine o prirodi bivstvovanja koje
objedinjuju i razotkrivaju ishod zbivanja uopte.
a) Pet glavnih prepreka (nivarana)
koje su smetnje osloboenju svesti od mentalnih sadraja
Prva prepreka je elja za ulnim iskustvom sa bilo kojim od est oblika ula
(buddhindriye i manas). Kada se bilo koja ulna elja javi, treba je jasno ustanoviti kao
takvu, a kada je nema, ustanoviti da je nema. Treba dobro uvideti kako jo nepostojea elja
za ulnim iskustvima nastaje i deluje na misao, kako se postojea ulna elja naputa i kako
se naputena elja u budunosti vie ne pojavljuje, kao ni misli na njihovoj osnovi.
Druga prepreka je ljutnja i mrzovolja. Kada se javi, treba je jasno ustanoviti kao
takvu, a kada je nema, biti svestan da je odsutna. Dobro treba uvideti na koji nain jo
nepostojea ljutnja i odbojna mrzovolja nastaju i obuzimaju misao, kako se postojea ljutnja
naputa i u budunosti vie ne javlja, kao ni misli koje nisu milosrdne.
Trea prepreka je lenjost i tromost. Jasno ih treba ustanoviti kada su tu i kada ih
nema, kako nastaju i oblikuju miljenje i kako se naputaju da se ni u budunosti vie ne
jave.
etvrta prepreka je uznemirenost i zabrinutost za svoj opstanak. Kada se oni jave,
treba ih jasno ustanoviti kao takve i kako deluju na miljenje, a kada ih nema, jasno
ustanoviti da je um osloboen od njih. Dobro treba uoiti kako se jo nepostojea
uznemirenost i zabrinutost javljaju i deluju na um, kako se postojea naputaju i u
budunosti vie ne pojavljuju.
Peti i najtei uzrok psihomentalnog uslovljavanja nastaje kao sumnja da je sloboda
mogua i da uopte postoji. Kad god se takva sumnja javi, treba je jasno ustanoviti, a kada
je nema, uvideti da je nema i ostati nepokolebljiv. Treba uvideti kako se jo nepostojea
sumnja javlja, kako se postojea naputa i kako se naputena sumnja i budunosti vie ne
pojavljuje.
Tako se veba postojanost panje na pet prepreka koji su uzrok nastanka
psihomentalne uslovljenosti, u sebi a zatim u drugome, naizmenino pa istovremeno u sebi i
u drugima. Pri tome se mora imati u vidu da su uzroci prepreka u optoj prirodnoj
uslovljenosti i nepostojanosti. Veba se dosledno obavlja na opisani nain sve dok
neposredno ne omogui celovit uvid u prepreke i spoznaju da nema drugih prepreka za
proienje svesti od psihomentalnog uslovljavanja do ovih pet. Tako ovek oslobaa svest
od vezanosti za pojavni svet i odbojnosti od sveta, smirujui je u duhovnom proienju.
b) Pet vrsta prianjanja za bivstvovanje tela
Postoji pet vrsta meusobnog prianjanja koja sva zajedno ine tvorevinu (skandha)
koja se privremeno ponaa kao telesna linost jedne prosene individue, ili empirijsko
iskustvo ja-stva, uverenje Ja sam telo. Vezana za njih, iva uzrokuje preporaanje i
odrava individualno ivotno iskustvo na okupu.
Prvo prianjanje odnosi se na sam materijalni oblik tela (rpa-skandh). Jasno treba
predoiti kako telo nastaje sticanjem za to neophodnih uzroka, kako traje u nepostojanim
uslovima i kako nestaje, da bi tako i privrenost za njega bila naputena.
Drugo se prianjanje odnosi na ulne sposobnosti (vedana skandh). To su: sluh, vid,
dodir, okus, njuh i miljenje (razum). Jasno treba predoiti kako ulne sposobnosti nastaju i
uslovljene opstaju, i kako nestaju, da bi se i privrenost za njih napustila.
Tree prianjanje tie se opaanja (samna) na osnovu est ula (buddhindriye i
manas). Treba jasno predoiti prirodu opaanja, kako ona nastaju u zavisnosti od ula i kako
21
e nestati zajedno sa njima. Tako e i privrenost za nepostojana i uslovljena ulna opaanja
biti naputena, a svest postati nezavisna od njihovog ogranienog delovanja.
etvrto prianjanje dogaa se u vidu izraavanja podsticaja ili volje za reaktivnim
delovanjem (karmendriye) zasnovanom iskljuivo na podsvesnoj zavisnosti od
individualnog ulnog opaaja (buddhindriye). Jasno treba ustanoviti kako je svaka nesvesna
reakcija (samskara), kao izraz volje za bilo kakvim zbivanjem tela (da neto uinimo u
datom trenutku), uslovljena podrujem ulnog iskustva, kako nastaje i kako nestaje. Zatim,
treba uoiti da se volja za uslovljenim reagovanjem i delanjem odrava iluzijom da emo
biti u gubitku ako joj ne udovoljimo; to ne vai samo za opsesije i navike (fizika dela), ve,
u blaem obliku, i za svaku misao. Takvim uvidom se naputaju podsticaji za ueem u
prolaznom i nepostojanom bivstvovanju.
Peto prianjanje se odnosi na identifikaciju sa umom (manas), njegovim zakljucima,
predstavama i koncepcijama. Takva je svesnost (vinana) direktno zavisna od podruja
ulnog i delatnog iskustva. Tu zavisnost svesti od uma treba jasno ustanoviti kada je ima,
kako nastaje i kako nestaje. Jedino tako se ovek oslobaa privrenosti za nepostojani i
zavisni empirijski um.
Tako se veba sabranost panje na pet vrsta privrenosti koje uslovljavaju i sputavaju
istu svest o biu (buddhi), a koje uvek deluju zajedno kao skupina koja se ponaa kao
privremeni entitet u vidu Ja (ego). Ne postoje drugi inioci empirijskog Ja-stva od ovih pet
prianjanja, i samo dok su svi oni na okupu Ja opstaje u svom prepoznatljivom ponaanju.
Dok je ova skupina neosveena kao takva, dakle pre ove vebe, i Ja koje ova skupina
sainjava bilo je dezintegrisano i podeljeno, nikada nije moglo biti celovito jer je njegova
ivotna energija bila neuravnoteeno ulagana u razliite privrenosti, zavisno od okolnosti i
izazvanog ponaanja tela. Ovakvim osveenjem se po prvi put Ja integrie uravnoteenjem
svih energetskih tokova, i postaje celovita linost (aham-kra) koja nadilazi neautentinu
privrenost za telo (indriyni), to sputava Duh. Integracija i individuacija linosti (aham-
kra) nemaju drugu svrhu do nadilaenja individualne izdvojenosti (indriyni) i osloboenje
oveka od svih spona koje sputavaju Duh neuslovljenosti u njemu.
Jasno treba ustanoviti na sebi a zatim na drugome, naizmenino kao i istovremeno na
sebi i na drugome, kako sve ove privrenosti uvek meusobno deluju jedna na drugu, kako
pokret jedne (tela) povlai sve ostale (uma) i u meusobnoj dijalektici se ispoljavaju kao Ja.
Treba vebati dosledno na opisani nain sve dok se ne doe do celovitog uvida kako deluje
petostruko prianjanje kao uzrok mentalne uslovljenosti, i da nema drugaijeg prianjanja
oveka za neautentino bivstvovanje od ovde opisanog prianjanja za telo.
c) est unutarnjih i est spoljanjih osnova ula
Sledei uzrok za nastanak mentalnih sadraja odnosi se na povezanost izmeu ulnih
sposobnosti (buddhindriye) sa svojim spoljanjim prototipovima (tanmtr).
Ovde se ustanovljavaju kao uzajamni: oko sa vidljivim oblicima, uho sa zvucima, nos
sa mirisima, jezik sa ukusima, telo sa dodirima i um sa objektima uma (fizikim ili
imaginarnim). Jasno treba uvideti kako svako od ovih ulnih sposobnosti postoji
nerazdvojivo od svojih spoljanjih osnova i kako zajedno stvaraju deset okova za svest
kojim porobljavaju slobodan Duh ovekov: 1. verovanje u postojanost tela i uma u njemu;
2. sumnja u osloboenje; 3. verovanje u mogunost osloboenja na osnovu metafizike,
dogme, morala i rituala; 4. strasti; 5. zlovolja i mrnja; 6. udnja za egzistencijom u
idealnim uslovima na ovom svetu (indriyni); 7. udnja za venom egzistencijom u
idealnim nebeskim svetovima (astralu); 8. tatina; 9. nespokojstvo i 10. neznanje o
neuslovljenom Duhu kao imanentnom ishodu sveg bivstvovanja. Ovih deset okova svesti
mogu se javiti kroz nekontrolisano opaanje putem bilo kog od est ula. Jasno treba
22
ustanoviti kako se nepostojei okov pojavljuje, kako se postojei naputa tako da se
naputeni okov u budunosti vie ne pojavi.
Ova se kontemplacija obavlja u sebi i u drugome, naizmenino kao i istovremeno. Pri
tome se zna da su inioci nastanka fizikih osnova ula neznanje, elja za bivstvovanjem u
vremenu, hrana i opte osobine uzronog nastajanja svega u prirodi, i da e ula postojati
sve do razlaganja njihovih inilaca. Takvo osveenje oslobaa oveka i od elje za svetom
i od alosti zbog iskustava u svetu, omoguava mu prepoznavanje prisustva nezavisnog
Duha neuslovljenosti u njemu, kao i u svemu.
d) Sedam inilaca probuenja
Sedam je inilaca koji proiavaju svest i bude (buddhi) oveka od svih sadraja
psihomentalnog uslovljavanja.
1. Sabranost panje (satipatthna, ovde opisana veba osveenja etiri dimenzija
bia). Uvek jasno treba znati kada je prisutna a kada nije, dobro treba ustanoviti kako se jo
nepostojea sabranost panje javlja i kako se nastala panja dalje do savrenstva osnauje
tako da uvek bude prisutna.
2) Putem sabranosti panje istrauje se stvarnost i jaa uvid u prirodu svih fizikih i
mentalnih pojava. Jasno treba uoiti razliku kada je istraivanje stvarnosti, kao inilac
probuenja, prisutno a kada nije, i dobro ustanoviti kako se istraivanje zapoinje i sve vie
i vie razvija.
3) Kao posledica sve dubljeg uvida u stvarnost raste volja za nezavisnou, kao trei
inilac probuenja. I takvu volju treba svesno ustanoviti, kada je ima i kada je nema, kako
se nepostojea volja jaanjem uvida razvija i kako se postojea dalje do savrenstva
osnauje.
4) Osnaena volja za nezavisnou izaziva sve vee duhovno ushienje i prijatnost
usled jasne vizije jedinog ishoda i slobode. I ushienje kao inilac probuenja treba
ustanoviti kada je prisutno a kada nije, kako se ushienje zainje sabranou panje, i kako
se postojee dalje do blaenstva u slobodi osnauje.
5) Kada ovek jednom prepozna slobodu i nezavisnost, telo se smiruje i um stiava.
Tada se smirenost tela i uma, kao peti inilac probuenja, uvruje. Treba jasno ustanoviti
kako se ovo tihovanje ostvaruje, kada ga ima i kada ga nema, i kako se, na osnovu
prethodnih inilaca, potpuno uvrava.
6) Kada telo i um miruju i tihuju, vreme i prostor sveg zbivanja sabiru se u jedno
(samadhi) kao ista svest o sebi. To je svesna sabranost sveg iskustva bivstvovanja u
jedinstvu prostorvremena, u "Ja jesam" kao esti inilac probuenja. Jedinstvo prirode ve
postoji u njenoj osnovi, zbog tog jedinstva nema nieg novog. Kada svoje individualno bie
dovedemo do svesnog jedinstva, tada automatski vidimo i celu prirodu kao jednu. Od
presudnog je znaaja da se ovakva sabranost ustanovi u sebi, da se jasno vide posledice
odsustva sabranosti, da se nepostojea sabranost na osnovu prethodnih inilaca ostvari i
ostvarena dovede do savrenstva.
7) Kada je jedinstvo svih dimenzija i prostorvremena bivstvovanja postalo svestan
dogaaj, kao jedina stvarnost sveta i oveka u "Ja jesam", kada ovek tu stvarnost jasno
prepozna kao svoju sopstvenu sutinu i jedinu sudbinu, on tada budno i ravnoduno
(upekkha) gleda na iluziju razdeljenog bivstvovanja mnotva oblija u vremenu. Tako
ravnoduna proienost (kaivalya) od svih uslovljenosti prolaznog bivstvovanja (prakrti),
kao sedmi inilac kojim se ostvaruje probuenje, postaje prepoznata od strane oveka
jednom zauvek.
Svi aspekti postojanja (prakrti) za nas tada postaju jednaki, vie se ne deava da
nam neki zavode svest u identifikaciju manje (meditacija), a neki vie (akcija). Svi su
23
jednaki jer uviamo da su svi samo prakrti, i da smo uvek nezavisni od sveg zbivanja
(purua). Otuda ravnodunost.
Za razliku od ostalih inilaca probuenja, ravnoduna proienost od svake
uslovljenosti prakrti ne moe se ustanoviti kada je ima, a kada je nema, nego se ostvaruje s
prethodnim iniocima i jednom ostvarena zauvek ostaje u oveku kao prvi uslov i svesti i
samog bivanja.
Na ovaj nain se postojano ustanovljavaju sedam osnovnih inilaca koji bude i
oslobaaju oveka od svakog psihomentalnog uslovljavanja prakrti.
e) etiri osnovne istine o bivstvovanju
Nakon dosadanjeg osveenja uzroka svih mentalnih sadraja moe se doi jedino
do prve istine o biu, a to je da su svi njegovi inioci lieni bilo kakvog trajnog svojstva, da
su sainjeni, uslovljeni i nepostojani, pa je otuda i psihomentalna vezanost oveka za bilo
koji oblik bivstvovanja (prakrti) uzaludna, iluzorna, protivprirodna i zato u svom krajnjem
ishodu uvek izaziva jedino patnju i gubitak, i za oveka i za prirodu.
10
Jer, kako je ve
reeno, sutinska je tenja prirode da doe do svog razreenja i smisla u nezavisnom Duhu
ovekovom, a ne da Duh ovekov trai utoite u prirodi. Ako to ini, iskuava patnju
raanja i starenja, bolovanja i umiranja, biva zdruen s onima koje ne voli, a razdruen od
onih koje voli, ne postie ono to eli, a dogaa mu se ono to ne eli. Ukratko reeno, pet
vrsta prianjanja (b) za ivotno iskustvo izazivaju patnju: za telo, oseaje, opaanje, izraze
volje i um. Oni su privremeni entiteti prirodnog zbivanja i ne dotiu Duh ovekov. Sami po
sebi ovi entiteti nisu problem, nego je vezanost ovekova za njihovo podruje
problematina. oveku je bolno samo ono to mu nije primereno i autentino, naime, to da
prianja uz nepostojanost i prolaznost pojedinanih oblika bivstvovanja, i to najpre onih koji
su mu iskustveno najblii, koji sainjavaju telo. Kada sagleda celinu procesa prirode, ovek
ne prianja vie uz njih, jer istovremeno vidi da je nezavisan, da to nije on i da nita tu nije
njegovo, da uopte i moe biti svestan prirodnog zbivanja kao jedinstvene celine zato to je
njegov Duh nadilazi.
Patnja, kao izraz neuvianja jedinstvene prirodne uzronosti i poistoveenja s njom,
moe biti trovrsna: subjektivno izazvana, objektivno nametnuta, ili ispoljavanje sudbine.
Ako je neko bie i sreno, ta e srea biti samo privremena i potpuno zavisna od svojih
uzroka. Pored toga, uvek se moe nai vie onih koji nisu zadovoljni ivotom, koji ivot u
mnogo veoj meri trpe nego to uivaju u njemu - i zato bee u iluzije. ovek moe uivati
jedino u estetskom doivljaju objektivne prirode, u njenim lepotama, a nikako u linim
eljama i prohtevima. Koliko je oputeniji i jednostavniji, toliko jasnije uvia jednostavnu
lepotu prirode. S potpunom oputenou moe uvideti i krajnju istinu o patnji, a to je da
patnja sama po sebi ne postoji; ona je samo reakcija na prisilno potiskivanje ega i iluzija od
strane Duha. Naime, Duh ne moe da eka da se sam ego preobrazi i nestane - jer on to
nikada i nee sam da uini zato to je svaka njegova kretnja u cilju ouvanja sebe - ve mora
da stvara situacije u kojima e ovek hteo ne hteo biti suoen sa stvarnou, sa jedinstvom
bivstva u kome individue ne postoje. Takve situacije razbijaju iluziju ega, koncepcije o
individualnosti i supstancijalnosti, i to se doivljava kao patnja. Ona, dakle, postoji samo za
ego.
U sutini, identifikacija subjekta sa objektom, sa ivotom, je patnja zato to ovek
tada gubi svoju sutinu. Naime, kada bi stvari bile tako postavljene da ovek moe da nae
10
Patnja, kao prva istina, ovde je izneta iz Buddhinog termina dukha koji u najirem smislu oznaava neautentinost,
nesavrenstvo, da stvari nikada nisu u idealnom stanju ve uvek malo drugaije, kakve ne bi trebalo da budu, da se
nikada ne ispunjavaju do kraja po ljudskim eljama. Zato je ovaj termin Buda upotrebio da oznai osnovnu injenicu
ivota, da je on poput toka (kha) koji je netano (du) centriran na osovinu. Tek s duhovnim naporom o kome je ovde
re, ivot postaje ispravno (su) centriran i zato ugodan (sukha).
24
veno utoite, ispunjenje i ljubav u drugome, spolja, u vanjskim objektima, tada bi sebe
potpuno zapustio i zaboravio, potpuno bi se degenerisao, nikada se ne bi okrenuo ka
unutarnjem smislu, ka srcu svega. Vanjski oblik i vidljivo bili bi sve to postoji za njega.
Prestao bi da bude linost, jer to moe da bude samo subjekt koji je otvoren za svoju
sutinu, koji omoguava nevidljivom i unutarnjem da se ispolji. A to nevidljivo je daleko
nadmonije nad vidljivim - ono ga omoguava. Zato su sve stvari (cela prakrti) postavljene
tako da svojom prolaznou i nepostojanou nateraju oveka da se okrene k sebi (ka
purui), da uvek doivi patnju kada se vezuje za neto spolja. Ako i naemo ljubav u
drugome, iako je privremena ona u sebi nosi kvalitet venosti koji nas upuuje na nau
zajedniku unutarnju sutinu. Zato je na poetku svoga nauavanja Buda rekao da je sve
bolno i nepostojano, a na kraju, na samrti, da ne traimo utoite u drugome, nego u sebi
samima.
Nakon ovakvog uvida u prvu istinu, nepristrasnom Duhu se otkriva i druga istina, da
patnja proistekla iz prianjanja ima uzrok svoga nastanka. To je ona e spontanog delovanja
prirode s kojom izaziva uvek novo zbivanje radi obnavljanja i raa nova bia s radou i
strau, bia koja, slepa za celinu i krajnji ishod, svoju radost nalaze sad tu, sad tamo (u
pojedinanim objektima relativnog sveta), noena poudom svojih nagonskih potreba,
vezana iluzijom o venom ivotu jednog oblika (tela) i iluzijom o svojoj sopstvenoj moi
delanja. Ova e spontanog delovanja prirode u njenom obnavljanju izvire u ovekovom
iskustvu iz ulnih sposobnosti tela (buddhindriye), iz identifikacije sa telom, i vezanosti
ulnih iskustava za vanjsku osnovu ula (tanmtr). Ljudima su oko, uho, nos, jezik, telo i
um ugodni i u toj privrenosti ta e nastaje. Njima su vidljivi oblici, zvuci, mirisi, ukusi,
telesni nadraaji i sadraji uma ugodni, i u toj privrenosti nastaje e za bivstvovanjem
koja uzrokuje patnju. Ljudima je svesnost koja nastaje vienjem, sluanjem, mirisanjem,
kuanjem, dodirivanjem i miljenjem ugodna, i u toj privrenosti za tako uslovljenu
svesnost raa se neutaiva e za uslovljenim bivstvovanjem. Ljudima su takoe oseanja,
opaanja, izraavanja volje i stanja uma koja nastaju vienjem, sluanjem, mirisanjem,
kuanjem, dodirivanjem i miljenjem ugodna, i te privrenosti su uzroci patnje ovekovog
neautentinog ivota.
Trea istina vezana je za drugu i kae da patnja ima svoje okonanje i da je ono
mogue okonanjem (transcendencijom) njenih uzroka, okonanjem elje za uslovljenim
bivanjem. Tu prirodnu strast za svojim obnavljanjem treba proienjem svesti okonati bez
ostataka, napustiti je i odustati od nje, potpuno se odvratiti od njenog privlanog dejstva kao
od neega to se neuslovljene sutine oveka uopte ne tie, ve je samo zaklanja i
obmanjuje. Gde god se javi privrenost za bivstvovanjem u vremenu, tu se ona moe i mora
napustiti i iskoreniti. Oko, uho, nos, jezik, telo i um su ugodni i izazivaju privrenost koja se
moe i mora napustiti i iskoreniti. Vidljivi oblici, zvuci, mirisi, ukusi, telesni nadraaji i
sadraji uma izazivaju privrenost koja se mora dokinuti. Svesnost koja biva uslovljena sa
ovih est ulnih podruja, a takoe i oseaji, opaanja, izraavanja volje i sva mentalna
stanja uzrokovana estostrukim ulnim podrujem, izazivaju privrenost koja se mora
dokinuti pri samom nastajanju. Ne dokida se i ne naputa, dakle, smo bivstvovanje i ulne
sposobnosti, ve slepa i ograniavajua privrenost svesti za njih, kako bi se proistila za
refleksiju Duha neuslovljenosti ni od ega koji prethodi kao prvi uslov ispoljavanja svega -
smog bia i njegovih ula, koja tek u takvoj neuslovljenosti postaju savreni posrednici,
nesputani otvori bia za iskuenje prisustva venog Duha.
Kada je neophodnost prestanka privrenosti svesti za uslovljeno bivanje u vremenu
postala jedina izvesnost, otvara se etvrta istina koja kae da postoji samo jedan nepogreivi
put koji vodi do prestanka celog neautentinog i prolaznog opstanka u ponienju pred
stihijom sudbine i do stvaralake pobede oveka nad nesvesnim prirodnim zbivanjem. To je
osmostruki put sainjen od: ispravnog razumevanja; ispravnog miljenja; ispravnog govora;
25
ispravnog delovanja; ispravnog ivljenja; ispravnog napora; ispravne sabranosti panje
(satipatthna) i ispravne kontemplacije (dhynam).
Razumevanje je ispravno kada se uvide etiri osnovne istine o bivstvovanju.
Miljenje je ispravno kada je lieno poude (privrenosti), mrnje (odbojnosti) i
zablude (fikcije i metafizike).
Govor je ispravan kada se izbegavaju lai, ogovaranje, grdnje i brbljanje.
Delovanje je ispravno kada ne ugroavamo ivot nijednog ivog bia, kada ne
uzimamo ono to nam nije dato i to nam je nepotrebno, i kada ne varamo nikoga.
Ispravan nain ivota je onaj koji omoguava estitost u svakom pogledu.
Ispravan napor nastaje kada se javi elja da se izbegnu loa, nepovoljna stanja i da se
prevaziu ona koja su ve nastala, zatim napor da se podstaknu korisna stanja koja jo nisu
nastala, i da se ona koja su prisutna odre i dovedu do savrenstva.
Ispravna postojanost panje (satipatthna) je ovde opisana celodnevna praksa
osnaenja prisustva svesti u telu, oseanjima, optim stanjima uma i uslovima nastanka
svake misli, kada se ona izvodi marljivo, s jasnim shvatanjem i postojano, ime se
prevazilazi vezanost za svet kao i odbojnost prema njemu - ukratko: neznanje o svetu.
Rpa-dhynam
Tek sa potpunim uvrenjem u svakoj od ovih sedam ispravnosti mogue je doi do
osme, s kojom se jedino put spasenja ispunjava i do kraja privodi, do ispravne
kontemplacije ili meditacije (dhynam).
Meditativna sabranost (samadhi) je drugi dodatni 'svesni ok' s kojim se energetsko
telo aktuelizuje u svim dimenzijama. Prvi je svesnost disanja.
Meditacija se, za razliku od celodnevne postojanosti panje, sprovodi samo u
odreeno vreme, oko jedan sat, i na odreenom, izdvojenom i odgovarajuem mestu. To je
intenzivno zadubljenje u kome se za kratko postie potpuna sabranost (samadhi)
prostorvremena bivstvovanja uopte, to je neophodan uslov da se u neposrednom
doivljaju prepozna opstanak bia u potpunosti. To je trenutak ovekovog potpunog i
svesnog prisustva u samom biu kakvo jeste, trenutak najneposrednijeg suoavanja sa njim.
Samo u takvom trenutku prepoznaje se iskonska nezavisnost Duha od svih oblika uzronog
zbivanja u vremenu. Drugaije reeno, ovde se smo bie u potpunom mirovanju tela i uma
obustavlja i odrie sebe, zapravo svoje projekcije u vremenskom sledu koja sainjava
objektivni svet, svih sadraja temporalnih zbivanja, kako bi od njih potedelo svest (buddhi)
radi njene nesmetane propusnosti za neuslovljenost Duha. Svest proputa prisustvo Duha
samo kada se smiri i suoi s istim biem, a to se dogaa kada se ono ne projektuje
(izbegava, zaboravlja) kroz vreme i prostor, pri emu se ispoljava kao objektivni svet, nego
se same u svoj ishod, ovekovu Sopstvenost za vreme meditacije. Tada bie postaje
prozirno i duhovno, postaje oivljeni Duh. U prisustvu iste svesti (buddhi) sm Duh se
direktno aktuelizuje kroz bivstvovanje. Samadhi je obustavljenost horizontale vremenskog
bivstvovanja i spoznaja vertikale venosti koja je uvek prisutna ovde i sada, jer preseca
svaki trenutak (taku) horizontalne vremenosti. Zato je sutina svesti nadilaenje vremena.
Potpuna svest je mogua jedino u budnom mirovanju tela i uma, samo u takvim uslovima je
toliko proiena od sadraja projektovanih kao svet, da moe direktno da se okrene svom
izvoru koji proputa i stvaralaki sprovodi slobodu koja prethodi biu i vremenu,
neuslovljenost koja ih proima i omoguava. Bez potpunog povlaenja, smirenja i
suzdravanja od upletenosti u sve sadraje vremenskog bivstvovanja, dakle, nema ni
objektivnog uvida u pravu prirodu svega to se kao ispoljeno zbiva, niti stvaralakog uea
u zbivanju.
26
Kontemplacija (dhynam) nije toliko nekakvo postizanje koliko je oputenost od svih
tenji za nekakvim postignuem, i isto mirovanje tela i uma pri kome se spontano
uravnoteuju i smiruju sve suprotnosti i napete jednostranosti, svi izvori patnje.
11
ovek se
dhynom lei od delovanja ploda razlikovanja dobra i zla, i vraa u rajsko stanje jedinstva
svega stvorenog. On se tu po prvi put oputa od svih ideja i predstava o svetu, o tome ta je
on sm i ta bi trebalo da bude, od sebe smog, od svih napetosti i borbi za njihovo
ostvarenje, i preputa se dotle neprimeenom ali uvek prisutnom savrenstvu onoga koji sve
omoguava od iskona. Sutina kontemplativne sabranosti (samadhi) je u potpunoj
obustavljenosti zbivanja bia, u odlaganju svih tekovina iz preanjeg iskustva (utisaka i
navika - samskara i vasana). Time se postie redukcija bivstva na prapoetak, njegovo
kompletno ienje od svih grehova neautentinog ivota, koji je nuno takav usled
dinamike guna, ija neravnotea od iskona izaziva nepostojanost svih vidova bivstvovanja.
Prapoetak je prvobitno stanje bia u idealnoj harmoniji i ravnotei svojih konstitutivnih
inilaca (guna). To je materia prima kod alhemiara. Ova redukcija (smrt starog oveka)
neophodna je za potpuni preobraaj bia ka duhovnoj slobodi (roenje novog oveka) jer
se to ne moe izvesti sa oblicima bivstvovanja ve utvrenim kroz vreme (Jovan, 10:17-18).
Oni su pogreni i moraju se rastvoriti, na nepostojanom i neuravnoteenom temelju ne moe
se odrati savrenstvo venog Duha. Samadhi je ujedno i ovekova najizvornija Sopstvenost
i to pokazuje da se proienje o kome je re praktino odnosi na ovekovo bivstvo i njegov
sopstveni preobraaj. ovek je mikrokosmos, to znai da se ishod kosmosa razreava u
njemu, a ne spolja. Ne moe se, dakle, ishod i savrenstvo bivstvovanja ostvariti nikakvim
promenama u svetu, naukom, (verskom) metafizikom, niti religijskom institucionalizacijom,
ve samo tihom, linom samospoznajom.
Kontemplacija ima etiri stepena.
Prvi stepen se odnosi na mirovanje tela. Sedei u ispravnom poloaju
12
ono se mora
nauiti da bude apsolutno mirno i oputeno, bez ikakvog pokreta izuzev disanja, najmanje
pola, a najvie jedan as. Pri tome su prisutni zamiljanje i razmiljanje koji projektuju
vreme. Drugaije reeno, prisutno je iskustvo sveta i line prolosti. Zamiljanje je seanje
na prola iskustva, osmiljavanje sadanjih i predvianje buduih. Razmiljanje je razrada
jedne odreene ideje koja ne mora biti u vezi sa linim iskustvima. Sa mirovanjem raa se
zadovoljstvo zbog pobede nad nesvesnim kretanjem tela u starim navikama, i ono proima
celo bie. Zaustavljanjem ustaljenih navika u kretanju i ponaanju raa se po prvi put vizija
o mogunosti potpune pobede nad celim podrujem uslovljenosti i robovanja vremenu,
iluzijama budunosti i teretom prolosti. Takav uvid ispunjava ovo sabrano mirovanje
ushienjem i zadovoljstvom. Oseaj zadovoljstva u nadilaenju samovolje tela kroz
disciplinu manifestuje se kao prijatna toplota, arenje u pleksusu koje proima celo telo.
Ovo arenje se od starine nazivalo tapas, i odnosilo se na uspean asketski napor. Bez njega
to e biti samo nasilna ukoenost koja zamara i oneraspoloava, a ne oputa Duh u slobodi
od tela. Sposobnost mirovanja bia je osnovni pokazatelj umne zrelosti (manas) u
integrisanoj linosti (aham-kra) i prisustva neuslovljene svesti (buddhi). Podeljena i umno
nezrela linost nee moi ni minut da bude mirna. Oputenost bia je mera duhovne zrelosti.
Drugi stepen nastaje kada se fiziko mirovanje toliko lako i beznaporno ustali da
smo po sebi smiruje i misli. Telo biva mirno kada se Duh oslobodi identifikacije s njim i
prevlada ga. Isto tako se i miljenje smiruje kada prestane poistoveenje onog ko misli sa
11
Kontemplacija etimoloki oznaava dostizanje uzvienog mesta (templum) sa koga je vienje dovoljno objektivno i
tano.
12
Lea prava, ali ne ukoena (kao da nam teme visi okaeno o tavanicu), donji deo lea moe se nasloniti, ali nikako ne
i zavaliti; noge prekrtene (ne mora biti lotos poloaj), ake sklopljene u krilu, s dlanovima nagore, palci spojeni; pogled
sputen u pravcu nosa, gledamo malo ispred tela, i difuzno, u prostor, ne fokusirano na jednu taku.
27
misaonim sadrajima, sa onim to je zamislio; kada ovek prepozna autentinost svoga bia
koje postojano prebiva osveeno u prvom stepenu kontemplacije, i na osnovu toga uvidi
nepostojanost i neautentinost sveg prolog i budueg ivota zasnovanog na misaonim
sadrajima, koji se stalno smenjuju u linearnom nizu i tako projektuju vreme; kada iza
vrtloga (vrtti) misli prepozna sebe kao bivstvo koje bezvremeno ovde i sada uvek jeste, i
kome se sve raznolike misli pojavljuju kao prolazne iluzije. Odlika drugog stepena su prvi
okreti ka mentalnom mirovanju, odnosno prvi proboji vertikale venosti u horizontali naeg
ivljenja tokom vremena.
Misli su najfinija zbivanja prakrti, toliko fina da nam se ini da nisu od prakrti, ve
naa, da su misli koje imamo u glavi nae. To je poslednja iluzija s kojom priroda uslovljava
Duh ovekov. Kada nadiemo misao i prepoznamo sebe kao istu svest - samo tada smo
zakoraili u slobodu i probuenje. Prvi takav korak je mogu jedino u meditaciji, u drugom
stepenu zadubljenja.
Najpre se treba odvratiti od lutajueg prianjanja za mnotvo uvek novih sadraja i
zamisli tako to se panja vrsto vee za samo jedan misaoni sadraj uoblien u pitanje: Ko
sam ja? ili Ko misli?
(Panja se moe vezati i za mantru, ali tada postoji sklonost da se previdi onaj ko
misli mantru, a to se ovim pitanjem direktno otkriva. Svrha ponavljanja mantre je da se
sprei da um stalno luta s objekta na objekt, i da mu se d jedan oblik kako bi tada lake
uvideli da smo razliiti od uma, da smo ista svest koja sve omoguava zajedno sa umom.
Meutim, malo je Uitelja koji ukazuju na ovakvu svrhu mantre, kao to je Ramana
Mahari; mantra se danas uglavnom koristi kao objekt predanosti, koncentracije ili
mentalne discipline, a ponekad i za autohipnozu, bez znanja o njenoj pravoj svrsi.)
Ma kakva se misao pojavila ne treba je slediti, niti se boriti protiv nje, ve panju
okrenuti ka sebi, ovde i sada, s ovim pitanjem, ka onome ko misli, tj, ka onome ko je
svestan sadraja svake misli. Klju uspeha je, dakle, u ostvarenju takvog okreta od misli, i
uestvovanja u njenim sadrajima, ka sebi; ni u kakvom drugaijem postizanju na osnovu
neke ideje, vere ili koncentracije. Ne treba zato traiti odgovor na ovo pitanje, nego ga samo
upotrebiti za okret ka sebi; mi smo odgovor na njega.
Okretanje panje ka sebi u meditaciji praktino zapoinje smirenjem pogleda. Oi su,
naime, otvor kroz koji um opaa svet. Zato se oi kreu zajedno sa umom, one su najfiniji
ulni organ, i kroz njih najvie spoznajemo od sveta. Kada potpuno smirimo oi (iz
praktinih razloga posmatrajui taku izmeu oiju), tada se panja automatski okree
natrag, ka izvoru uma, istoj svesti, i um se smiruje. Kada je spontano preputena samoj
sebi, panja se kree od subjekta, kroz oi, ka vanjskom objektu. Kada joj to onemoguimo
smirenjem pogleda (na taku izmeu oiju), energija koja je spontano izbijala van sada se
automatski okree natrag, svome izvoru. Jer, ona ne moe da stane, energija je smo
kretanje. Isti efekat se postie ako meditiramo otvorenih oiju. Tada pogled treba da je
sputen i bez fokusa, difuzan. Dok se pogled bavi nekim oblikom, tada je i um angaovan.
Kada se ne gleda ni u jedan oblik, tada um nema ime da se bavi i smiruje se. Smirenje oiju
u meditaciji je zavrni in smirenja celog bia - s kojim nastupa transcendencija. Tada tek
poinje meditacija, ili istinska predaja. Ovaj zavrni in e biti ostvaren samo kada budemo
dovoljno zreli da napustimo svoju linu prolost, nade u budunost, ubeenje o svojoj
individualnosti i predamo se onome to sve omoguava. Naime, sve to nas vezuje za
relativni svet neznanja i patnje (samsara) manifestuje se kretanjem naeg psihofizikog bia
(a kretanje misli, unutarnji dijalog, je najfiniji vid tog kretanja). Zato njegovim potpunim
smirenjem automatski nadilazimo to podruje (prakrti). Da bi se 'oslobodio' purua od
prakrti, nije potrebno nita drugo do smirenje prakrti.
Postizanje transcendencije, ili razlikovanje purue i prakrti, svodi se na kraju jedino
na razlikovanje pokretnog od nepokretnog, nedelatnog svedoka od delatnog psihomentalnog
zbivanja, sebe od svega to nam se dogaa. Sabranost panje na taku izmeu oiju je samo
28
praktian nain da se vratimo sebi, da budemo prisutni u sebi. Jer, koliko smo prisutni u
sebi, toliko smo slobodni od misli. Koliko smo u mislima, toliko smo nesvesni sebe.
Misli se nikada ne mogu zaustaviti kroz direktan pokuaj, ve se moe jedino
napustiti podruje njihovog deavanja, one nemaju stvarnost po sebi, ve uvek nastaju
zaboravom onoga ko misli i identifikacijom sa odreenim sadrajima. Misli su najfiniji
pokret bia od sebe ka objektu (psihikom ili fizikom), one su refleksija (ogledanje)
uestvovanja subjekta u objektima, one su rezultat vezanosti za svet. Zato se misli stiavaju
na indirektan nain: okretanjem ka sebi, ka izvoru misli i ostajanjem u njemu. Ako
nastojimo da smirimo misli na neki drugi nain, meditativnom kontrolom ili naporom
koncentracije, tada im samo dajemo realnost koju one sme nemaju, i tako stvaramo
kontraefekat. Tada se nae Ja (ego) deli na misao i onoga ko misao kontrolie. Misli se
mogu jedino nadii spoznajom njihovog izvora, da one izviru iz naeg Ja, ali da nisu nae -
nikako borbom protiv njihovih sadraja. Mi dajemo realnost svim misaonim sadrajima -
oni nemaju realnost sami po sebi, a to inimo uvek kada nismo u stvarnosti (sopstvenog)
bivstva. Nikada nismo prisutni u sebi kada mislimo; prisutni smo u sebi samo pri budnoj
tiini uma. Jedino se ovako postepeno usporava, suzbija i gasi svako novo zamiljanje i,
kada ostane samo ova odabrana misao (upitanost: Ko sam ja?), ovek dolazi do sebe
samoga. On je tada miran i tih upravo zato to jasno uvia da su sav teret prolosti, kao i sve
nade u budue rastereenje, ista iluzija koju misao stvara beei od sadanjosti, koja je
venost i ista neuslovljenost. Um je uvek u pokretu i u nekoj imaginaciji prolog ili
budueg, nikada ne moe biti prisutan u sadanjem trenutku, jer tada njegova konstrukcija
vremenskog zbivanja propada u venosti same neuslovljenosti, koju bie prepoznaje kao
svoju jedinu stvarnost. Zato, kada bivamo prisutni u sadanjosti, misli same nestaju i um se
smiruje. Sabranost bivstvovanja u sadanjosti, potpuna prisutnost u sebi, u jedinoj
stvarnosti, naziva se samadhi. Takvu bezvremenu sabranost u stvarnosti ovek doivljava
kao svoju Sopstvenost ili autentinost. To je vrhunac kristalizacije svesti jer je bie dolo do
svoga ishoda, prakrti tu dovrava svoje oblikovanje kroz vreme i potpuno se otvara purui
kao venoj prisutnosti. Otuda mir. Posle samadhija, priroda se pokazuje kao iva venost
Duha.
Drugi stepen je proces nadilaenja manasa i kristalizacija aham-kre u svetlosti iste
svesti, buddhi. To se dogaa kao unutarnja tiina s kojom se uvia da, iako mentalne
aktivnosti izviru iz nas, ne moramo da uestvujemo u njihovoj iluziji. Iako se misli dogaaju
u nama, one nisu nae, kao to ni telo nije naa sutina. Tada se buka misli i robovanje
vremenu obustavlja u slobodnoj tiini sadanjosti usled jedinstva onoga ko misli i onoga
kome je misao bila upuena u unutarnjem dijalogu.
Tiina probuenja u oveku nastaje kada uvidi da u njemu nema dva bia niti dva
uma, nego da je svaka aktivnost i svaka misao on sam, i da se zaboravom sebe samoga
angauje u stvaranje tog misaonog sadraja i saobraava s tom aktivnou; i kada prepozna
svoju mo odluivanja da li e stvarati misli i poistoveivati se sa njima, beati s njima u
vreme i san, ili e i bez toga ostati onaj koji uvek jeste, ovde i sada, i preuzeti odgovornost
da to bude.
Tiina u nama nastupa onda kada uvidimo da je sve to se u umu zbiva, cela naa
psiha, sastavni deo bia prirode, isto kao i organi, kao kosa na naoj glavi. Ako moemo da
smirimo telo ne poistoveujui se s njim, tako isto moemo i um smiriti jaajui nezavisnost
od njega. Sa uvrivanjem takve svesti o svojoj autentinosti ovek e uvideti da on uvek
postoji iza svega: u aktivnostima i u tihovanju, sa mislima i bez njih. Ali, svest o tome se
trajno uvruje jedino suzdranou od aktivnosti uma, jer se tako dokazuje njegova
sloboda od tog najfinijeg uslovljavanja. Jedino iz ostvarenja slobode od uea u
bivstvovanju stie se puna odgovornost, mo i sloboda za uee u svakom zbivanju. Jer,
dolazei do iste svesti i samog bivstva u meditaciji, uviamo da su i misli sastavni delovi
29
tog istog bia. Tada nam misli vie ne smetaju, same se smiruju jer smo prihvatili celinu
bia. Tada smo oputeni i tihi.
Spoznaja sebe samoga kao odgovornog tvorca svakog fizikog i mentalnog zbivanja
izaziva odbojnost i beg pred takvom odgovornou i njeno preuzimanje odlae se za
budunost. Tada misao opet nastupa i zato mentalno mirovanje u drugom stepenu traje vrlo
kratko zbog nemogunosti da se trajno preuzme odgovornost za ono to donosi, i ostavlja
samo inspiraciju i ushienje zbog svog egzistencijalnog znaaja. Uvidevi za trenutak sebe
kao odgovornog za svako delo i psihiko stanje, ovek odmah bei natrag u sigurnost stare
uslovljenosti, u neodgovornu preputenost starim zavisnostima od spoljnih uticaja i navika.
Stare navike odnose prevagu jer su stvarane tokom celog dotadanjeg ivotnog iskustva i
negovane kulturnim i religijskim tradicijama koje naglasak stavljaju na spoljne uticaje. Njih
treba razbijati tako to emo boravak u unutarnjoj tiini hrabro produavati uprkos buci
celog sveta.
Od izuzetne je vanosti da taj trenutak spoznaje sebe u meditaciji ne pretvorimo u
mit, da seanje na njega i utiske slobode koje taj trenutak donosi ne pretvorimo u la da smo
i dalje u njemu, da ga imamo kao trajno svojstvo. Tako e nastati izofrena situacija, da
mislimo da smo svesni sebe, dok u stvarnosti radimo sve to rade nesvesni ljudi. Trenutak
samadhija je samo trenutak, ali vrlo vredan, i takav treba da bude spoznat. Ne sme se od
njega praviti neto drugo. Tek kada dovoljnim ponavljanjem dobro uoimo razliku izmeu
tog trenutka i ostalog vremena doi emo do spasonosne prevage spoznaje da je u tom
bezvremenom trenutku samadhija naa prava priroda i spas, a sve ostalo ropstvo. Samo
razlikovanje e nas dovesti do takve prevage teita.
Psihomentalna uslovljenost je mogua samo usled neprihvatanja odgovornosti za
svoju slobodu, i zato nita oveka ne moe da oplemeni i oslobodi kao ovo utanje uma
postignuto u drugom stepenu. Ono ispunjava i proima celo telo prijatnim oseanjem
ushienja, zadovoljstva i ostvarenja nastalog usled prepoznavanja slobode od uma, tako da
nijedan deo tela ne ostaje nezahvaen tim oseanjem. Unutarnja tiina izaziva ushienje u
oveku zato to on tada svoje individualno bie prepoznaje u holistikom jedinstvu sa
celinom univerzuma. Tada, naime, telo nestaje kao zasebna celina, dolazi do stapanja
njegove individualno oblikovane energije sa energijom celine i svest o tom jedinstvu
proima ga ushienim blaenstvom. To moe biti propraeno razliitim doivljajima:
snanom jezom koja proima celo telo, ekstazom, jasnoom koja prerasta u dotle nevienu
svetlost pri emu nestaje dotadanje iskustvo prisustva tela, ili (ukoliko je jo preostalo
mentalnih sadraja u dubljim slojevima) vizijama boanstava ije ime i oblik zavise od
kulturnog podneblja u kome je ovek odgajan. Telo je u trenucima ostvarenja drugog
stepena potpuno smireno kao da je od kamena, ali je i lagano kao da nema teine. Pokreti su
tada nemogui, a disanje je gotovo neprimetno, zato to se smirenje daha dogaa uporedo sa
smirenjem uma. Dah je grublji, a um finiji vid cirkulacije jedne iste energije. Ovakvo
smirenje u unutarnjoj tiini mogue je jedino kada uporite za svoju Sopstvenost ovek
svesno nae izvan tela i uma, izvan sveg pojavnog bivstvovanja u vremenu. Ovo nadilaenje
se uobiajenom egoikom iskustvu ini kao naputanje svoga bia i umiranje, zato to je
telo i um dotle neopravdano dralo za sopstvena trajna svojstva. Svesno suoeno sa sobom,
u drugom stepenu zadubljenja, celo bie za trenutak staje, jer je veliko delo njegovog
stvaranja tada dolo do svog bezvremenog ishoda. Ono to umire je zapravo stari um i bez
njegove smrti nema oveku vaskrsenja u slobodu koja je sm ivot.
Kristalizacija aham-kre je klju za razumevanje drugog stepena, kao i meditativne
prakse uopte. Naime, aham-kra je izvor ovekove individualnosti, njegovog Ja. Sva
objektivna priroda, fizika i nadfizika, u svim dimenzijama, na shemi kategorija stoji ispod
aham-kre. To znai da joj ovekovo Ja prethodi. Prvo nastaje Ja, pa onda objektivni svet.
Ovo znai da se osveenje celog bivstvovanja u njegovoj autentinosti dogaa u Ja. Ja je
centar ili otvor kroz koji se saima ishod svega u svetlosti iste svesti, buddhi. Ja je ono
30
jedino to treba da bude osveeno. Ja (ego) je zapravo um. U svom prirodnom,
autentinom stanju, um je miran i ist kao ogledalo. Misli su samo vibracije uma, oblici koje
je on trenutno uzeo, kao to voda uzima oblik talasa, ili ogledalo lik koji odraava. Ali mi
uvek gledamo talas, ne vodu, lik u ogledalu, a ne samo ogledalo kao takvo. Zato se
identifikujemo sa sadrajem misli jer ih ne razlikujemo od uma, postajemo ono to mislimo,
ono ime smo opsednuti (to u krajnjem obliku predstavlja psihozu, a u blaem vidu
svakodnevni ivot prosenog oveka). Mi uvek vibriramo u skladu s vibracijama uma, tj.
mislima koje nisu nae, kao plesa koji se usklauje s muzikom. Cilj meditacije je da um
postane miran, da prestane da proizvodi misli, a to znai da prestanemo da se kreemo
(vibriramo) u skladu sa mislima, tj. da Ja prestane da se kree. Meditacija je prestanak
kretanja Ja. Otuda je vano da se smiri najpre telo. Ovo praktino znai da kada Ja (aham-
kra) postane isto, bez kretanja, tj. projektovanja bilo kakvih objekata s kojima zaboravlja
sebe, ono postaje apsolutno svesno sebe, a na taj nain i iste svesti koja ga omoguava,
buddhi, nadlinog ili apsolutnog ishoda bivstvovanja uopte, i tada nestaje. Zato je reeno
da faza aham-kre traje kratko, da se odmah premee u buddhi. Kada individua potpunim
smirenjem prepozna svoju pravu prirodu, odmah prestaje da biva individua (aham-kra) i
postaje ono to jeste u apsolutnom smislu (buddhi), tj. sjedinjuje se s onim to sve
omoguava (purua). ovek ne moe da ostane isti kada spozna sebe. Ja, ili um, e prestati
da se kree, tj. da proizvodi misli, onda kada samim smirenjem uvidi da ga je na pokret
navodila privlanost ka objektima koji, opet, nisu nita drugo do misaone projekcije, i da
objekti nisu nita sami po sebi. Cela prakrti je isto Jedno, tako da u njoj nema izdvojenih i
posebnih objekata - jedino um stvara objekte i daje im individualnost i karakteristike. Um se
kree u zatvorenom krugu: sm proizvodi svet posebnih objekata koji ga izazivaju u akciju.
Kao u snu. U um ili ego ulagana je ivotna energija. Zato ego postaje samostalan entitet, kao
ivo, neorgansko bie, koje tei opstanku po svaku cenu. On se brani kao zver i kao
arobnjak. Spreman je i da ubija da bi sauvao iluziju svoje posebnosti. Svoj opstanak
odrava poturajui ispred sebe iluziju da su objekti koje sm projektuje realni i neophodni,
da je kretanje koje sm ini samostalno i samodovoljno, da je on uslov ivota i da je naa
individualnost realna samo u njegovim okvirima. Zato nam smirenje uma uvek izgleda kao
umiranje, i to zaista tako i doivljavamo. Ali, jedino njegovim odumiranjem raa se u nama
istinski ivot Duha koji sve omoguava. Naputajui svoju individualnost, mi individualnost
ne unitavamo i ne postajemo 'bezlini', nego je pretvaramo u olienje Duha koji sve
omoguava - i nas i sve iluzije ega (Jovan, 12:24-25).
Sa stanovita meditativne prakse, ovo znai da sve ovde opisane faze treba doiveti u
svome Ja ('Ja mislim', 'Ja diem', 'Ja sam miran i tih' - radi se o nemom i direktnom
doivljaju, a ne o jo jednom obliku miljenja). Smo Ja treba da postane nepokretno, tiho,
sabrano, svesno sebe i misli koje stvara svojim kretanjem. Mi treba da budemo ta tiina
koju doivljavamo u meditaciji, ovde i sada, a ne da meditiramo kako bismo ubudue postali
tihi. Svest o Ja je prisustvo u sebi. Ja se osveava tako to se sva zbivanja, koja se nuno
manifestuju kroz Ja, ustanovljavaju kao takva, kakva jesu, iz trena u tren, bez njihovog
zadravanja i projektovanja u neke nove sadraje. Jer, kad god projektujemo iskustvo
zbivanja u neki novi sadraj, mi nismo svesni ni svoga Ja (sebe), ni prave prirode tog
iskustva, ve samo tog sadraja. (Od gomile tih sadraja sastoji se slika sveta prosenog
oveka, od koje on nikada ne vidi stvaran svet.) Ako se ovako ne uini, meditacija e se
pretvoriti u jo jedno apstraktno zaluivanje (koje emo ovog puta zvati 'meditacija'). Tek
kada se sva etiri stepena ovde opisana doive kao svoja sopstvena, u svome Ja-stvu,
individualnost e biti nadiena.
Usmerenje ove prakse suprotno je od svih drugih meditacija, koje se uvek bave
neim to Ja projektuje, nekom idejom, predstavom ili vizijom, sa neim to je od (ovog ili
onog) sveta, dok se ovde ovek okree ka onome to sve stvara, koje projektuje sve to ima
ime i oblik, ka svome Ja, ide uvek unazad, iza svega, i uvlai se u sebe, kroz Ja do Ja-stva ili
31
Sopstva (buddhi), do onog apsolutnog u sebi. Ja se nadilazi njegovom spoznajom. Nikada
ga neemo nadii nekakvom objektivizacijom njegovog nadilaenja, ili projektovanjem u
vreme, ve jedino osveenjem sebe (Ja) u svemu. Na taj nain e Ja postati prozirno i
nestae. Nestae zato to je i postojalo jedino kao zaborav i nesvesnost sopstvenog bivstva,
kao ubeenje. Nestae tako to vie nee biti nae Ja, nego e i ono postati olienje Duha
koji sve daje. Stvarnost je stanje bez Ja, i upravo zato ne moemo mi da odbacimo svoje Ja,
jer to e morati da uini opet neko Ja. Ono se uvek deli pri takvim pokuajima. Ja se smo
rastapa kada ga potpuno osvestimo, odnosno, doivimo kakvo jeste - da ne postoji. Ni Ja ni
um sa mislima ne postoje objektivno, tako da i ne mogu da se uklone da ih vie ne bude, kao
to se neki objekat uklanja. Oni uopte nisu nita po sebi niti za sebe, oni su za Duh ovekov
prazni, kao i sve tvorevine prakrti. ovekov najvei problem i izvor svih nevolja je to to
nije svestan prave prirode svog Ja. ovekova prava mera, sloboda i duhovna autentinost
poinju tamo gde on (kao ego) nestaje (Jovan, 10:17-18).
Od presudne je vanosti da se dobro i to ee (svakodnevno) ustanovljava ovo
plemenito utanje koje isprva traje kratko, jer se u njemu ukidaju i najfinije psihomentalne
uslovljenosti koje povlae sve ostale sa grubljim posledicama. Njihova stihija je isuvie
mona da bi se zaustavila odjednom. Sve treba uiniti, bez odlaganja, da se svest ustali i
sabere u bezmisaonoj unutarnjoj tiini drugog stepena. Kada ovek jednom pronae
unutarnju tiinu u sebi, kada on postane tiina, ona mu daje nezaboravno osvedoenje da je
iskonska neuslovljenost ni od ega, koja omoguava postojanje svega, uvek dostupna, i to u
njemu samom, kao njegova sloboda. Sav daljni trud svodi se na proirivanje njene
dostupnosti i prisustva iz sopstvenog bia ka bivstvovanju uopte.
Trei stepen nastaje kada se prvobitno ushienje usled smirenja u unutarnjem
jedinstvu i tiini prevazie i ovek u njemu boravi ravnoduan, paljiv i sabran, bez napora
tokom dueg perioda, kao u svojoj pravoj prirodi, ispunjen spokojstvom unutarnjeg
smirenja tako da mu nijedan deo tela ne ostane nezahvaen tim spokojstvom. U treem
stepenu se sve vie smanjuje potreba za bekstvom od odgovornosti u zbivanju, za bekstvom
od slobode, i ovek se sve vie na nju privikava kao na svoju pravu prirodu. Procesom
osveenja produbljujemo uvid o sebi, zajedno s time na povrinu izbijaju nesvesni sadraji,
stresovi, kompleksi, ubeenja i implanti. Kada svesno doemo do njih, oni se ispolje, kao da
eksplodiraju. To moe da se ispolji kao seanje, mentalno stanje, emocionalna reakcija ili
fizika senzacija ili akcija. Prirodno je da na njih reagujemo prianjanjem i zaboravom
unutarnje tiine. To je sve znak napretka, to pokazuje da osveenje deluje i da se sve vie
istimo iznutra.
Napredak u treem stepenu se ne ogleda samo u proienju od unutarnjih
identifikacija, nego i od spoljnih. Sabranost koju smo stekli u drugom stepenu dolazie u
iskuenje s raznim spoljnim izazovima. Sve situacije i osobe koje su nam svest suavale i s
kojima smo gubili budnost i prisebnost sada bivaju sagledane iz novog ugla, oni prestaju
opinjavajue da deluju na nas, postajemo sve objektivniji prema njima i, samim tim, vie
nezavisni i budni.
Uvrivanjem iskustva unutarnje tiine stiemo sve vee nepoverenje prema svemu
to um projektuje i zamilja, i sve vee poverenje prema smom biu i njegovom izvoru,
Duhu koji ga omoguava. Unutarnju tiinu moemo da produimo i zadrimo samo u onoj
meri u kojoj imamo poverenja u bie i Duh koji ga omoguava, i potpuno mu se predamo.
Mislima smo obuzeti samo onoliko koliko smo nesigurni u mo Duha koji daje postojanje,
koliko ne uviamo da postojanje opstaje bez misli, bez cele nae psihe, bez nas samih, i da
Duh odluuje o svemu, i o nama i o postojanju. Trea faza je jaanje ovakvog poverenja u
Duh koji je beskrajno vei od nas i naeg uma, i uvianje da se njegova stvarnost vidi samo
istom sveu bez uma.
A zatim, kada ovakvo spokojstvo dovoljno sazri, naputaju se sva stanja, i
zadovoljstvo i nezadovoljstvo, u etvrtom stepenu zadubljenja. Tu je konano nadiena
32
svaka mogunost za izoidnu podelu bia uopte (ne samo povodom miljenja kao u
drugom stepenu), tako da iezavaju sve dotadanje radosti i alosti, sva dotadanja ivotna
iskustva nestaju u potpunom stapanju sa neuslovljenou koja omoguava sav ivot. ovek
je tada nadiao staru linost i svoja individualna iskustva, suoen sa neuslovljenou celine
postao je potpuno ravnoduan prema svakom obliku pojedinanog zbivanja u vremenu.
Ravnodunost je glavna odlika etvrtog stepena, ona nije ni pozitivna ni negativna, ve je
sma neutralnost kao izraz potpune proienosti u kontemplaciji. Ta proienost obuzima
i proima prosvetljenjem celo telo, tako da nijedan deo tela ne ostaje nezahvaen njenom
slobodom. Telo u etvrtom stepenu postaje potpuno proeto slobodom Duha i potinjeno toj
slobodi. Telo je sa svojim ponaanjem jedino podruje ispoljavanja duhovne slobode u
oveku. Zato mentalno mirovanje nee biti ostvareno sve dok se svest potpuno ne ustali u
smom telu, u prvoj vebi satipatthne. Jedini uzrok mentalne aktivnosti jeste gubitak
prisustva u biu, to izaziva lutanje uma od tela i sadanjosti. (Prisustvo u biu je svest da
nismo bie, ve Duh koji ga omoguava.) Naa navika da uvek zaboravljamo sebe i
sadanjost vezuje nas za misli, ona upravo stvara misli. One ne nastaju nekom svojom ili
tuom snagom, ve jedino snagom naeg samozaborava. Kad god se um ne smiruje treba se
vratiti prvoj vebi sabranosti panje na telo i disanje. Jedino osveenjem i ovladavanjem
tela moemo osvestiti um i nadii ga, jer um je samo najfinija funkcija tela. etvrti stepen je
samadhi, sabranost panje u ishodu bivstvovanja uopte, svesno prisustvo u iskonskoj
ravnotei i jedinstvu svih moi bivstva. Iz tog jedinstva sve proistie i ceo kosmos tei da se
dogodi njegova svesna obnova. Ona se dogaa jedino u oveku koji miruje u samadhiju.
etvrti stepen je potpuna tiina uma. Ovo su samo rei namenjene onima koji su
potpuno identifikovani sa umom, zato im se na poetku kae da treba da 'smire um'. Um je
nemogue smiriti jer je on sama aktivnost. Bez mentalne aktivnosti nema uma. Kada se to
direktno doivi kroz prethodna tri stepena zadubljenja, onda se ovde u etvrtom stepenu
direktno uvia stvarnost u kojoj uopte nije ni bilo uma kao realnog samog po sebi. On nije
neki objekt koji moe da se ukloni tako da ga vie nema, ili da se promeni da bude miran.
Vidimo da je sam um prazan, svaka misao je samo prazna imaginacija, svaki mentalni
sadraj, koji nas je ranije obuzimao, samo je izraz praznine. Nije ak ni izraz. Uvidom da je
um sa mislima sama praznina i nita po sebi i za sebe, postajemo smirenog uma. Zapravo,
smirujemo se od vezanosti za um. Tada um (kao prirodna funkcija, manas) moe da misli
ta god hoe, svi mentalni sadraji i aktivnosti e za nas biti prazni i nitavni. Zato to to u
stvarnosti i jesu. To je jedina prava 'sloboda od uma', jedino pravo 'smirenje uma'. Jedino
pravo svedoenje i buenje. To je samadhi.
U samadhiju se saima prostornost vremena. Prostornost se skuplja na smo telo i Ja,
a i vreme se saima i nestaje tako da pola asa prolazi kao jedan tren. Ovakvim saimanjem
bivstva u istoj budnosti bie se preobraava i proiava od svih taloga starih uslovljavanja
u delima, reima i mislima. To je neposredan doivljaj alhemijskog preobraaja bia u
savrenije stanje. Budnou mi na lokalnom nivou, u podruju svoga tela i Ja, ubrzavamo i
saimamo prostorvreme kojim bie na globalnom planu i u duem vremenskom periodu
postie savrenstvo pod privlanim dejstvom Duha (purua). Usled relativnosti bia i
vremena, i njihove uzajamnosti, nae lokalno ostvarenje ravnopravno je sa globalnim. ak
moemo rei da se globalno postie na lokalnom, ili da meu njima nema razlike.
Neuspeh u meditaciji je projektovanje vremena i odlaganje suoavanja sa sobom kao
principom slobode u prirodi, stalno zamiljanje da se taj ideal prisustva stvaralakog
principa nalazi negde objektivno izdvojen, kao Bog, ili je u nekakvom postizanju tokom
vremena, u budunosti, ili je zadat u prolosti, kao da on ve nije sma izvorna i
bezvremena stvarnost koja nae bie omoguava ovde i sada. U nama je oduvek tiina
neuslovljenosti u ijoj slobodi se oglaava samo postojanje. Bez te tiine u sebi ne bismo
nikada stekli sluh za ono to biva, niti bez mirovanja u njoj moemo biti svesni ikakvog
zbivanja.
33
Prvi stepen, dakle, sadri zamiljanje (raznih) i promiljanje (odabranih sadraja),
ushienje, zadovoljstvo i sabranost u mirovanju. Drugi je kratak period u kome nema
mentalnih aktivnosti i ostaju samo ushienje, zadovoljstvo i sabranost. Trei stepen je lien
aktivnog i kratkotrajnog ushienja i ostaju samo spokojno zadovoljstvo i sabranost u duem
periodu. U etvrtom stepenu prisutna je, osim sabranosti, jedino ravnodunost usled uvida u
iskonsku prazninu samog uma i svih sadraja. Posmatrajui shemu prakrti, moemo rei da
prvi stepen predstavlja ovladavanje indriyni smirenjem tela; drugi, prva iskustva
nadilaenja manasa neutralnim posmatranjem (svedoenjem) svake misli koja se pojavi;
trei, kristalizaciju aham-kre u svetlosti iste svesti, buddhi, svedoenje celog tela i uma
(indriyni), i etvrti, nadilaenje svih linih iskustava u potpunom proienju osveenog
bia, afirmaciju buddhi.
Ceo proces meditacije je postepeno saivljavanje sa Duhom kao naom pravom
prirodom. U poetku meditativnih iskustava istu svest o Duhu doivljavamo kroz napor
kao neko izuzetno otkrie i, stoga, kroz ekstazu. Postepeno se smanjuje ushienje i Duh sve
vie doivljavamo kao ono na emu poiva priroda celokupnog postojanja, a celokupno
postojanje kao nita po sebi i za sebe. Kada to postane prirodno stanje, kakvo u stvarnosti i
jeste, meditativna praksa je zavrena. Inae, esto se deava da se ovek ukoi na nekom
nivou svesnosti Duha, pa ga nekritiki oboava kao nekog boga. Duh nema svojstava.
ista ili transcendentalna svest, buddhi, nije nita drugo do svesno prisustvo u sebi,
iza misli, tela, dotadanjeg ivotnog iskustva i celog sveta. Objekti su misli, telo, iskustva i
svet, a ista svest je sm subjekt bez objekata. Svest je uvek svest o neemu, a ista ili
transcendentalna svest je svest sma po sebi, ista budnost, svedoenje ili prisutnost, i takva
svest tada nije razliita od samog bivstva. Subjekat, tj. bie, tada budno prebiva u sebi
smom kao isto postojanje, neposredno, bez objekata (sveta) i vremena. To stanje lako je
prepoznati po tome to izaziva blaenstvo, oputenost u konanoj pronaenosti sebe.
Meditacija je navikavanje da se na taj nain bude u sebi, neposredno, nepodeljeno i
autentino bivstvujui, potpuno budan kao subjekt bez ikakvih objekata, bez misli,
telesnosti, prolosti, budunosti i sveta, budan kao smo veno bivstvo, ovde i sada. Samo
tako se bivstvovanje osveava i njegova stvarnost neposredno spoznaje. Subjekt postoji
samo u odnosu na objekt. Kada nestanu objekti, nestaje i subjekt i preostaje isto, apsolutno
bivstvo. Stoga, ovakva meditacija nije zatvaranje u subjektivnost, ve otvaranje prema
onome to omoguava i subjekta i sve objekte istovremeno. (Samo se uslovno ovo moe
nazvati meditacija zbog odomaenosti tog izraza, jer on podrazumeva koncentrisanu
udubljenost s nekim misaonim sadrajem. Ovo je pre smo sedenje, koje se u zenu naziva
ikan-taza.)
U prvom stepenu zadubljenja ovek prvi put u ivotu doivljava slobodu od
nagonske stihije telesnog kretanja, nadiavi ga njegovim smirenjem. U drugom stepenu
ovek prvi put spoznaje da nije um i da moe biti slobodan od njegovih odreenja i sadraja,
da moe biti izdvojen i nezavisan svedok svake misli i psihikog doivljaja. Iako je od
presudnog znaaja, taj stepen traje kratko zato to je zbog dotadanje nezrelosti ovo stanje
budnog svedoenja propraeno ranijim iskustvima, stresovima i sadrajima koji
osveenjem izbijaju na videlo, tako da nezavisnost svedoenja brzo nestaje. Ne moe se
biti slobodan i uslovljen starim navikama individualnog iskustva istovremeno. Trei stepen
odlikuje odvikavanje ovekove svesti od linih uslovljenosti, line prolosti, dakle,
nadilaenje Ja, pretapanje linog u slobodno i nadlino, u apsolutno. etvrti stepen je
pobeda apsolutnog Duha nad samovoljom tela i uma i potpuna ravnodunost prema njima,
kao trajno stanje. Sva etiri stepena odlikuje sve vee buenje blaenstva zato to u tom
procesu telo i um ne bivaju odbaeni, nego dozrevaju u svojoj svrsi i rascvetavaju se u
svome ishodu, postaju olienje slobode koja omoguava sm svet.
Usavravanjem sva etiri stepena rpa-dhynam postiemo savrenstvo satipatthne.
Samo tako moemo jasno i zauvek spoznati transcendentalnu prirodu svoga Duha, odnosno
34
Duha u nama. injenica da moemo biti sasvim svesni svoga tela i ovladati njegovom
stihijom, kazuje da nismo telo, da smo iznad njega. injenica da moemo biti sasvim svesni
svojih oseaja i nezavisni od njihovih uticaja, kazuje da nismo oseaji, da smo iznad njih.
injenica da smo svesni svih stanja uma kazuje da ne moramo da budemo identifikovani sa
stanjima uma, da smo iznad njih. I injenica da moemo biti svesni svake misli kazuje nam
jasno da nismo nijedna misao, niti smo onaj koji misli (ego), jer i njega moemo biti svesni.
Sve je to prakrti.
To je cilj i svrha meditacije i svih pravih duhovnih disciplina uopte: takva
diferencijacija svesti, svedoenje, ostvarenje da smo razliiti i nezavisni (kaivalyam) od svih
ovih modifikacija prakrti.
Plodovi
Kada je svest (buddhi) tako sabrana, proiena i razbistrena u meditaciji (dhynam),
za ispoljavanje Duha neuslovljenosti, njena mo stvaranja u prirodi, iako i ranije velika,
sada je mnogo vea, u potpunosti je ostvarena. Svest sada osvetljava bie u svim
dimenzijama, a ne samo iz podruja fizikih ula (indriyni). Koliko je svojim smirenjem i
proienjem prisustva blia principu neuslovljenosti, toliko je njena stvaralaka mo vea -
toliko je manje oblika bivstvovanja koji imaju sputavajuu mo nad njom. Ukoliko je svest
prisutnija kao inilac, utoliko je suenije prostorvreme izmeu uzroka i posledice, ishod je
svim stvarima blii. Dok je nesvesnost, s druge strane, stanje vee razdvojenosti uzroka i
posledice u prostornosti vremena. ovek je nesvestan kada sve odlae i projektuje u vreme,
svestan je onaj ko dela ovde i sada. Samo se uslovno moe govoriti o 'stvaralakoj moi
svesti'; ista svest, zapravo, otvara sve mogunosti bivstva koje oduvek postoje u prakrti, a
ne 'stvara' nita novo.
U dhynam smo nauili da moemo postojati i bez misli, da nismo um nego bivstvo,
da um suava svest o bivstvovanju bia i uslovljava je svojim sadrajima. Kada smo nauili
da bez misli budemo svesni i postojimo kao smo bivstvo koje uvek jeste, tada smo uvek
budni i prisutni u sebi pri svim zbivanjima. Zato je prvi plod iste svesti pojava lucidnih
snova i vantelesna iskustva. Ona su kljuni nagovetaj konane nezavisnosti purue od
prakrti. Bez toga njegova nezavisnost se nee aktuelizovati u ovekovom iskustvu, ili e
duhovna priprema za nju biti potrebna sve do kraja ivota fizikog tela. Mnogo je mudrije
ubrzati vreme tog procesa, koji je inae neminovan, osnaenjem svesti (satipatthna i
dhyna). Stoga to nagovetava i priprema veliko buenje, ovaj plod je na prvom mestu po
vanosti. Sve druge sposobnosti svesti (siddhi) od sporednog su znaaja i svode se na
egzibicije. One se u astralnom telu mogu uvebavati, a zatim tako steeno iskustvo preneti
na fiziki plan. Tako je mogue uvebati da se iz fizikog tela pree u energetsko; da se vidi
i uje kroz fizike prepreke i na daljinu; da se fiziki elementi po volji preobraavaju u
razliite tvorevine;
13
da se savlada zemljina tea i leti u prostoru; u energetskom telu se
moe putovati po celom kosmosu jer se ono kree po viim dimenzijama gde se
prostorvreme saima, njegovo putovanje je zapravo ulazak u ovo saimanje viih dimenzija;
da se vide raniji ivoti - ali ne kao svoji ve samo kao pri-vremeni oblici prirodnog
bivstvovanja. To su bila raanja i umiranja prirodnih otelovljenja, podsticana viim
kategorijama koje sainjavaju ivu, i Duh ovekov nikada nije bio dodirnut njihovom
dramom, on je nezavisan od svih bivstvujuih oblika prakrti. Jedino s prepoznavanjem
13
Preobraaj elemenata pripada istoj sposobnosti svesti s kojom ona odluuje o preobraajima drugih oblika
bivstvovanja, kao to su navike i ponaanje uopte, od misli do tehnike. Kako se elementi prirode i sami stalno
preobraavaju, delovanje svesti na njihovu promenu samo je alhemijsko saimanje vremena tog procesa.
35
njegove nezavisnosti uvid u prole ivote je mogu, i samo je takav uvid verodostojan. Bez
njega je to samo jo jedna krajnje ubedljiva iluzija s kojima neorgansko podruje obiluje.
Kada je svest tako sabrana, proiena i razbistrena, ovek uvia da se ceo lanac
uzronosti bivstvovanja sastoji iz dvanaest karika.
1. Usled neznanja o neuslovljenosti ni od ega, kao prvom uslovu samog postojanja,
spontano nastaju nesvesne reakcije na zbivanja.
2. Na spontanim i nesvesnim reakcijama (samskare) nastaje svesno iskustvo
prosenog oveka.
3. Na takvoj svesnosti nastaje njegov um (identitet) i telesni oblik.
4. Na umu i telu nastaje iskustvo est ulnih podruja.
5. Na ulnom podruju zasniva se dodir sa predmetima i objektima.
6. Dodir izaziva oseaje, a
7. oseaji e za ivotom.
8. e izaziva privrenost za obnavljanjem iskustva ivljenja.
9. Ova privrenost i vezanost za obnavljanjem ulnih iskustava stvara iluziju
postojanja u stvarnosti.
10. Iluzija stvarnog i trajnog opstanka u ulnom i telesnom obliku uzrokuje
11. Novo raanje koje vodi jedino u
12. starost i smrt, u propadanje svega to nastaje.
Nestankom neznanja i nesvesnosti u potpuno proienoj svesti, nestaju nesvesne
reakcije koje dalje stvaraju uslovljeno zbivanje i itav ovaj lanac posledica neautentinog
bivstvovanja. Sve ovo prestaje kada se svesno obustave nesvesne reakcije, kada se ostane
miran i sabran radi jasnog uvida u prirodu zbivanja. Nae celokupno dotadanje postojanje
svodilo se na nesvesne reakcije, one su bile lanac naeg ropstva. Taj lanac se sastojao od
dve vrste karika: od prianjanja i odbojnosti (udnji i mrnje). I jedno i drugo donosilo je
loe rezultate i patnju. Postizanjem svesti svedoenja ili transcendentalne svesti, mi ne
odustajemo od zbivanja, kako to neiskusnom kritiaru izgleda, ve odustajemo od
nesvesnog reagovanja i tako postiemo psihiku objektivnost prema zbivanju; ne reagujui
spontano moemo ga videti kakvo ono zaista jeste, i tada delovati na odgovarajui nain, u
skladu sa stvarnou i Duhom. Tome nas ne mogu nauiti nikakve 'boije zapovesti',
nikakav moral, ni razum, ni logika, ni znanje, politika niti ekonomska prinuda. Bez
transcendentalne svesti ne moemo ispravno da delujemo; bez nje uvek nesvesno
reagujemo. Bez iskustva iste svesti mi ne moemo uopte da delamo, i nismo nikada ni
delovali. Sve nae (re)akcije su bile prirodne akcije, sastavni deo prirode, od naih misli,
rei, snova i jue obavljenog posla, do lia na vetru i kretanja Zemlje oko Sunca sa ostalim
planetama.
14
Tek se sa transcendentalnom sveu raamo i poinjemo da postojimo. Sve
dotle je postojala samo priroda, i sve je ona radila - kroz telo, oseanja i misli, koji su njeni
proizvodi, a za koje smo u zabludi mislili da su nai - na svoj spontani, uslovljeni nain, i
sva naa patnja nastajala je zbog identifikacije s njom. Od svih plodova meditativnog
proienja svesti, najbolji je onaj kojim dozreva potpuni uvid o etiri osnovne istine. Njime
se ovek budi iz nesvesnog opstanka koji odlikuje sve prirodne tvorevine.
Ali, moramo ovde naglasiti jo jednu vrlo vanu injenicu. Svaka meditativna praksa,
ovde izneta ili druga, sve discipline i tehnike samorazvoja samo su imitacije idealnog stanja.
Njima se ovek malo po malo usklauje s autentinim stanjem, s Duhom. Imitacijom on
postepeno postaje podoban da bude saobraen s Duhom. Meditacija je samo priprema za
14
Nauka astrologije detaljno pokazuje kako nas prirodna celina sainjava i uslovljava nae kretanje kroz ivot. Jedino
iskustvom transcendencije nadilazimo sudbinu i stiemo slobodnu volju, ali ne kao svoju, tj. svog ega, nego volju
slobode koja sve omoguava, slobodnu volju Duha.
36
probuenje. Nijedna meditacija ili duhovna praksa ne dovodi oveka do 'prosvetljenja', ve
ga samo proiava od linih elemenata, od subjektivnosti i iskrivljavanja autentinog
stanja, isti ga od njega samoga, ini ga podobnim za objektivna, via stanja svesti, i
oslobaa svih uporita u toj meri da ga dovodi do kraja samoga sebe. Tek tada, kada doe
do kraja sebe i svog ivota, gde apsolutno nita vie ne preostaje, ovek moe da vidi cilj,
autentinost Duha i kako to zaista izgleda. Nikada ranije uz pomo uenja i tuih uputstava
to nije mogao da vidi. Cilj se moe videti samo lino, kao nemi svedok, i to se iskustvo ne
moe nikome preneti. Svako ga moe videti samo za sebe. Upravo je u tome njegova
objektivna vrednost. U tome je njegova transcendentalna priroda. Da je to neto to svi
mogu da dele i do ega mogu doi na isti nain, nekom tehnikom, prodavalo bi se na trgu.
Sve tehnike slue za lino proienje. Tek kada napusti sav svoj dotadanji ivot i sva
saznanja, ovek moe da vidi cilj i da krene ka Duhu.
Plodovi meditativne prakse ne nastaju, dakle, na regularan i predvidljiv nain, prema
kojemu, nakon dovoljne prakse, sledi odgovarajui rezultat, 'prosvetljenje'. Ovde se radi o
transcendenciji, a to znai da nita nije predvidljivo, a jo manje unapred shvatljivo i
poznato. Sve to je poznato, nije transcendencija. Rezultat e biti sasvim nepredvidljiv i
donee ga sam ivot na svoj jedinstven nain, u skladu s karmikom zrelou svake
individue. Donee ga na najmanje oekivan i, najverovatnije, na najmanje poeljan nain.
Ali, da bi se dolo do tog rezultata, neophodan je napor meditacije. On proiava svest da
bi mogla da se suoi s prosvetljenjem, sa onim to jeste. Ono to jeste uvek je tu, problem je
jedino u naoj spremnosti da ga prihvatimo. Meditacija nas priprema za to. Ne samo
mentalno nego i fiziki; iskustvo probuenja zahvata celo bie, ono menja energetski
kvalitet naeg tela. Suoavanje s takvom promenom moe biti bolno za onoga ko je
nedovoljno pripremljen.
15
Ne samo energetski, ve i duhovno. Neophodno je, naime,
poznavanje celog plana ili sheme o smislu transcendencije, koju najbolje daje snkhya,
znanje o tome ta se transcendira i zato, ta je transcendencija i ko transcendira. Tako,
razlikovanje buddhija od purue, koje ovek konkretno doivljava kao sopstveno
podvajanje ili raspoluivanje, po svemu bi liilo na izofreniju ako ne bi bilo uvida da ono
to u tom trenutku otpada s nas, a to je um i sva njegova ivotna istorija, nikada nije ni bilo
svojstvo iste svesti i Duha koji sve omoguava, i da Duh preostaje kao mi smi. Pri
razlikovanju buddhija i purue vidimo da sve psihofizike aktivnosti nikada nismo inili,
niti inimo mi smi, ve da su se one oduvek same nesvesno odvijale pod privlanim
dejstvom nekog entiteta ili spoljnjeg uticaja, a svesno pod privlanim dejstvom iste svesti
koja je naa sutina. Iza uma i individualnosti koji otpadaju s nas otkrivamo svoju pravu
prirodu - postajemo olienje Duha koji sve omoguava. Jedino je to vizija autentine
duhovnosti. Da bi Duh sebe prepoznao, da bismo postali njegovo olienje, ne sme biti
nikakvih primesa starih koncepcija - 'stari ovek' mora sasvim da umre, a on umire
spoznajom da jo nismo roeni - a samo doktrina probuenja nudi takvu istotu; u svim
ostalim sistemima um provlai i pervertuje svoje koncepcije u svim moguim religijskim i
metafizikim oblicima.
Duhovno probuenje koje nastaje meditativnom praksom ide sledeim redom koji je
najbolje opisao Gurijev: Osveenje-umiranje-roenje. Najpre ovek upoznaje koliko je
nesvestan i nemoan, da nita nije njegovo i da tek treba da bude svestan, da tek treba da se
rodi. Tako se razvija osveenje: upoznavanjem nesvesnosti. Zatim uvia da nikakvim
svojim naporom niti 'tehnikom' ne moe da bude potpuno svestan, i tada se predaje i umire,
tj. zauvek naputa identifikacije s mnotvom svojih Ja, sva svoja uporita. Tek kada umre on
moe da se rodi (Jovan 12:24-25) kao jedno Ja, autentina linost koja je olienje Duha.
15
Svaka meditacija ostaje tek mentalna avantura ako ivotna energija nije transformisana na najvii nivo bia, pomou
taoistike ili tantrike alhemije. Bez dovoljno energije u najviim centrima (ana i sahasrara) ne moemo da sauvamo
istu svest postignutu u meditaciji.
37
Sve nove moi i ostvarenja dolaze na jedan te isti nain. Prvo se pojavljuju u obliku
bljeska u retkim i kratkim trenucima; zatim se pojavljuju ee i traju neto due, da bi
konano posle dueg rada postale postojane. Isto se moe primeniti na buenje. Nije
mogue probuditi se odjednom. ovek se prvo mora buditi na kratko.
Ulazak u budno stanje svesti je proces, a ne trenutni dogaaj. Trenutni su samo
skokovi u budno stanje koji se javljaju povremeno kao bljeskovi uvida. Taj proces je
individualan i ne moe se razgraniiti, kao ni prelazak iz mladosti u starost, iz nezrelosti u
zrelost. Tako se i via svest postepeno razvija otapanjem nie. Koliko se nia, egoika
svesnost rastvara, toliko se via svest uvruje.
Ovde, dakle, moemo razlikovati dve faze: prva je uenje, kontrolisana meditacija i
disciplina koja se okonava najveom egzistencijalnom krizom kakvu ovek dotle nije
mogao ni da zamisli, koja je po svemu nalik iskustvu smrti, u kojoj propadaju svi planovi,
sve ideje i nade. (Iskuenje smrti, sopstvene ili smrti blinjeg, najefikasnije vodi do
sazrevanja ove faze.) Prva je kristalizacija aham-kre, a druga nadilaenje ega, naputanje
sebe i predaja onome zbog koga sve postoji. Smisao ivota - celokupno karmiko sazrevanje
koje se dovrava u meditativnoj praksi - vodi do samo jednog ishoda: naputanja sebe i
predaje Duhu koji sve omoguava (Jovan, 10:17-18). To e biti propraeno krizom u onoj
meri u kojoj se ovek dri uma i njegovih koncepata, a ne istog bivstva koje omoguava i
um i svet. Cela ova drama odvija se samo u umu.
Drugu fazu je Buda razluio govorei o arpa-dhynam.
Arpa-dhynam
Dovde se na razliite naine oblikovalo (rpa) zadubljenje (dhynam) tokom
posebne prakse. Ona se inila u telu, njegovim obuzdavanjem i mirovanjem. Dovde se
kristalisao posmatra, buddhi. Arpa-dhynam se odnosi na kontemplativnu spoznaju koja
je nezavisna od tela i bilo kakve vebe koja se bavi njime ili umom. Ona se ne oblikuje
(arpa), ve dolazi sma, kao plod oblikovanja. Odavde poinje afirmacija svedoka, purue.
Satipatthna predstavlja rad na sebi koji spada u etvrti nivo svesti (ili religioznosti),
etiri stepena rpa-dhynam je dovrenje tog rada na petom nivou, a njegovi plodovi su
esti. Arpa-dhynam je uzdizanje na sedmi nivo.
Intenzivno zadubljenje tokom sedenja u meditaciji (dhynam) stoji prema stalnom
prisustvu svesnosti u svim zbivanjima (satipatthna) kao opiranje nogom o tlo prilikom
hodanja. Bez povremenog opiranja o tlo (jednoasovnog zadubljenja u meditaciji) radi
odraza, ni hodanje (celodnevna budnost) ne bi bilo mogue. U rpa-dhynam ovek dolazi
do neuslovljenosti kao temeljnog ishoda svih tvorevina, pa i svesti koja ih spoznaje, ali
takvu svest i slobodu od svih tvorevina nije mogue stalno odrati, jer ih razliita zbivanja
tela, oseanja i mentalnih stanja remete svojom dinamikom. Zato je neophodno da se
satipatthnom sva ta zbivanja meusobno razlue i spoznaju kakva zaista jesu u svim
dimenzijama i oblicima, kako ne bi imala uslovljavajue i obmanjujue dejstvo na budnost.
Razluivanjem svih tih stanja dogaa se konaan uvid da mi nismo ta stanja, nego smo
ono to ih omoguava. Mi, u svom nesvesnom stanju, omoguavamo sva zbivanja tela,
oseanja i mentalna stanja. Zato uopte i moemo da ih nadiemo svesnou da mi nismo
to. Zato je sutina svesti i budnosti uvid da "to nije moje; to nisam ja". Zato se tu gube
sve granice spoljnjeg i unutarnjeg. U arpa-dhynam tu neuslovljenost koja sve
omoguava, koju spoznaje u unutarnjoj tiini sebe samog, ovek prepoznaje spolja u
svemu i u svakoj akciji, unutarnje postaje spoljnje, i obratno. Kada doe do Sebe, svestan
subjekt postaje u toj meri objektivan da spoljnje i unutarnje, mirovanje i kretanje svega su
jedno u toj meri da mir svoga Sopstva, buddhi, prepoznaje u svemu to postoji, celoj
prirodi i svakom pokretu i delu. Ovo jedinstvo spoljnjeg i unutarnjeg, pokreta i mirovanja,
imalo se u vidu kada se o probuenju govorilo kao o nestanku spoljnjeg, objektivnog sveta.
38
Svet nestaje kao spoljni svet, a ne kao svet sam po sebi, takoe i sve suprotnosti koje
sainjavaju iskustvo objektivnog sveta, a koje izviru iz temeljne suprotnosti izmeu subjekta
i objekata, Ja i svega drugog. Nestaje zapravo subjekt, a s njim i objektivni svet koji samo
subjekt moe da projektuje. Spoljni svet je samo kontrast subjektivnog stanja. Ostaje ono-
to-jeste, celina postojanja koja je dotle koristila individualno telo kao pogodno mesto za
svesnog subjekta radi sticanja najfinijih iskustava o sebi, a ta najfinija iskustva konano
dozrevaju kada se svest u subjektu ispolji kao ista ljubav i dobrota.
Rpa-dhynam se odnosi na individualno proienje svesti (buddhi) od svih taloga
uslovljenosti subjektivnog iskustva. Tu je ovek kroz disciplinu i svestan napor raistio s
tim ko je on u apsolutnom smislu, tu subjekt postaje objektivno svestan sebe. Kada je to
uinjeno u dovoljnoj meri, kada je osvestio bie, dogaa se spontano proienje uvida o
sutini bivstvovanja uopte, o univerzumu (mahat-buddhi ili veliko buenje), o onome to
omoguava i bie i svest o njemu. Tu se ovek suoava sa istinom o tome ta je smo bie u
apsolutnom smislu, nezavisno od svakog oblika (rpa) bivstvovanja. Ono to je otkrio u
sebi, u mirovanju, sada prepoznaje spolja u svemu, u akciji. Suoavanje s ovom krajnjom
spoznajom se zato i naziva arpa-dhynam, bezoblina ili razobliena kontemplacija koja
zauvek razvezuje i oslobaa oveka od svega to obmanjuje prisustvo neuslovljenosti
(purua), koja ga sainjava zajedno sa svetom. To je kontemplacija u kojoj se nadilazi i
nestaje sve oblikovano (rpa) i otkriva ono zbog ega se sve zbiva - transcendentalni Duh
ovekov (purua). U ispravnoj sabranosti (samadhi) stari, prirodni ovek je umro. U
arpa-dhynam novi, duhovni ovek se raa kao olienje slobode iz koje sve postojee
uopte i biva. Nestankom starog oveka nestaje i svet kakvog je dotle bilo, i s novim
ovekom svie novi svet. To je svet istog Duha u kome je svaki trenutak vean i svaki
oblik ivi izraz beskrajne slobode.
Pre arpa-dhyne ovek je bio individua unutar beskrajne celine. Pet stepena
arpa-dhyne pokazuju kako individua trajno nestaje i samo beskrajna celina ostaje, ali
ovog puta ne bezlina kao to je bila, ve sa svim osobinama individualnosti i linosti.
Individua postaje olienje Duha koji omoguava celinu. Kada ovekova linost nestane u
Duhu celine, time omoguava da Duh celine postane individua i linost. Drugim reima,
apsolutno i relativno, spoljnje i unutarnje, prestaju da bivaju neto razliito za oveka, i
obelodanjuju se u njegovom iskustvu kao jedno, kao on sm.
Za uspean prelazak iz starog u novo neophodno je, nakon ostvarenog smirenja u
rpa-dhynam, do jednog asa dnevno, slobodno uestvovati u svakodnevnim aktivnostima.
Izmena mirovanja i aktivnosti sama po sebi izvee potreban preobraaj, a ne naglaavanje
jedne od tih krajnosti. Bez uestvovanja u aktivnostima smo mirovanje bilo bi puko
ponitenje i umrtvljavanje ivota. Takoe sama aktivnost bez mirovanja u zadubljenju bila
bi liena perspektive, smisla i duhovnog ishoda, to bi bila nesvesna stihija prakrti kao i sve
drugo to se zbiva. Mirovanje unosi svest i prisustvo Duha u aktivnost koja, s druge strane,
Duh oivljava i aktuelizuje u oveku i svetu. Jedino s uporitem u mirovanju bie se
pokree ka slobodi. Bez njega se kree u sopstvenom zatvorenom krugu.
Arpa-dhynam ima pet stepena.
1. Neposredno pri zavretku zadubljenja (dhynam) zapaamo da tako smiren Duh u
nama ostaje nezavisno prisutan, dok se smo telo pokree da ustane iz vebe. Ako zadrimo
unutarnju tiinu i za vreme kretanja posle sedenja, moemo videti da telo pripada jedinstvu
okolnog prostora prirode (prakrti) i njenom optem kretanju, i da to nije nae, da je telo za
nas isto to i odea koju nosimo, predmeti koje dodirujemo, da je Duh bio nezavisan od
svega toga za vreme sedenja, pa tako ostaje i posle. S takvom nezavisnou Duha uviamo
da su svi postojei oblici uzronog zbivanja sveta oko nas samo razliite modifikacije
jednog istog prostora (akaa) bivstvovanja prakrti. Vidimo da svi oblici, i naeg tela i svih
39
stvari koje sainjavaju svet, nisu nita sami po sebi, nego su ispoljavanje celine prirode, i da
u sutini jedino njen beskrajan prostor postoji.
16
Ovde se u potpunosti ostvaruje svest da se
mi, u svojoj sutini, nikada ne kreemo niti delamo, nego da se svet (prakrti) kree i dela
svuda oko nas, uvek nepokretnog sredita (purue), svedoka sveg zbivanja. (U etvrtom
stepenu arpa-dhynam doi e do ostvarenja da se sve zbiva unutar nas, a ne oko nas.)
Ovaj uvid se ne odnosi samo na kretanje tela. Ispravna meditacija (dhynam) nas
dovodi do jasnog uvida ne samo da mi nismo telo, nego da nismo ni oseaji ni misli, da
smo prostor u kome se telo, oseaji i misli javljaju. Mi ih omoguavamo. Mi smo uvek ira
celina koja sve omoguava. Mi smo uvek izvan svega onoga ega smo svesni - samo zato
je svest uopte i mogua. Ali to 'mi' vie nije neto nae, lino i individualno, ve
apsolutno i neuslovljeno. To je svedoenje, to je naa prava transcendentalna
autentinost, purua. Prostor (akaa) je svestan (buddhi) - zbog blizine purue.
Dovde je u meditaciji to bio samo uvid i spoznaja. Ovde u arpa-dhynam to je
konkretan prelazak, trajan preobraaj celog bivstva, stvarna smrt 'starog oveka'. Taj
prelazak se postepeno produbljuje i konano ostvaruje u sledeim stepenima arpa-
dhynam. U prvom stepenu se spoznaje samo prostorno oblikovanje, a u sledeim
stepenima se na isti nain spoznaju svi ostali, vii i suptilniji oblici zbivanja prakrti.
ovekov Duh se tako oslobaa privlanog dejstva svih raznolikih posebnih pojava
koje nemaju podrku u sebi, koje su nepostojane i prolazne svakog trena, i zato vezanost za
njih vodi jedino u gubitak i bol. Svoju panju ovek ovde proiruje i redukuje sa svih
posebnih oblika i kretanja na iru celinu ili kontekst (getalt), na sm beskrajni prostor koji
proizvodi sve oblike i kretanja, u toj meri da su svi oblici i pokreti poniteni i ostaje stvaran
jedino prostor. Tada roenje svoga tela uopte ne doivljavamo kao svoje roenje, ve samo
kao prostornu modifikaciju prakrti. Mi nismo roeni niti emo umreti, samo smo zaspali u
jednoj telesnoj modifikaciji prakrti i taj san individualnog postojanja zbog identifikacije
doivljavamo kao javu, kao ovaj ivot. Sada se zaista budimo iz cele te imaginacije jer
vidimo da je sve samo prakrti. Samim inom tog vienja vidimo i da to nije nae. Zapravo,
u prvoj arpa-dhynam definitivno spoznajemo da uopte nismo ni roeni u telu, ve da
smo se kao individualna dua i emanacija Duha inkarnirali u samu prakrti, da je telo
nerazluivo jedno sa prakrti, sa celom prirodom, da telo i ne postoji kao individualno
bie, da postoji samo prostor jednog sveopteg bia. Takvom spoznajom beskrajnog
prostora ovek proima, bistri, stiava um i oslobaa se u Duhu. Tada primeuje da su sve
brige nastale na osnovu posebnih oblika i zbivanja jednog prividnog tela nestale, da su svi
oblici prazni, da nisu nita sami po sebi i za sebe, i da je preostao jo samo beskonaan
prostor kao njihov jedini ishod.
2. A zatim, kada je Duh tako proien za prisustvo jedinstvenog i beskrajnog
prostora, kao celine i jedine ive stvarnosti svega to se zbiva, uviamo da je sma svest o
beskrajnom prostoru njegov sutinski inilac. Svaki poseban oblik, kao modifikacija
beskrajnog prostora, je in-formacija za obrazovanje svesnog uvianja u subjektu - jednako
kao to je uzrok za nastajanje novog oblika u objektivnoj prirodi. Modifikacije uma su
najfinije modifikacije istog prostora koji sainjava sve ostalo. Uvianje o zbivanju je
najfiniji vid ili stecite sveg zbivanja prirode u prostoru. Tu, u svesnom subjektu, zbivanja
svih oblika svrsishodno uviru u svoj ishod, saimajui se kao iskustvo ili znanje (nana) o
16
Na koji nain prostor sainjava nae telo? Kretanjem najveih objekata koji sainjavaju prostor - kretanjem planeta i
zvezda, jer ira celina sainjava manju. Sve postojee sainjeno je od ivotne energije, a ivotna energija na Zemlji
potie od magnetne indukcije koja nastaje kruenjem Meseca i drugih planeta oko Zemlje, kao i kruenjem Zemlje oko
Sunca. Planete su magnetna tela i svojim kretanjem one proizvode (indukuju) ivotnu energiju i sva kretanja ivih bia.
Kretanje Zemlje pokree nae telo. Kada bi Zemlja i Mesec stali, i nae telo bi smo stalo i raspalo se u prah.
Ova napomena je morala biti ponovljena zbog njenog znaaja. Detaljnije o prostornom oblikovanju naeg bia
videti u mojoj drugoj knjizi: Meta-fizika astrologije.
40
prirodi. Ovde se uvia da misli i stanja svesti nisu lina tvorevina niti vlasnitvo subjekta,
nego najfinija zbivanja prakrti, misli i svesnost jesu stanje odnosa izmeu subjekta (manas)
i svih bivstvujuih entiteta u lokalnom prostorvremenu na njihovom najfinijem nivou: kao
informacije. Subjekat je samo saborno mesto smisla njihovog zbivanja, u njemu se
prostorvreme ubrzavanjem saima ka svom ishodu, i to saimanje zbraja informacije svih
oblikovanih zbivanja tako da, po principu konverzije, kao kod nastanka zvezda, sama
maksimalna saetost in-formacija proizvodi sve(tlo)st iskustva o njima. Tako priroda samu
sebe osvetljava, tj. osmiljava. Njeno saimanje se dogaa pod privlanim dejstvom iste
neuslovljenosti, Duha u oveku, i svest je samo izraz njene blizine, a ne svojstvo prirode.
Drugim reima, ovde se uvia ishod sveg prostora, a to je njegovo vibratorno
podruje kao informacije; da beskrajni prostor stvara informaciono jezgro, ishodite,
svesnog subjekta, s ciljem da ne bude vie bezlian, nego da postane linost, a to znai da
njegova svest o sebi bude najkonkretnije izraena, i potpuno osmiljena i diferencirana. Kao
to subjekta nema bez prostora u kome prebiva, tako ni prostor ne moe da postoji bez
subjekta koji ga je svestan.
Dok u prostornosti objektivne prirode oblici uzrokuju nova zbivanja, u subjektu se
ovaj proces toka prostorvremena savija i ubrzavanjem saima u informaciju; ka zaokruenju
svog ishoda u svesnoj spoznaji i utrnuu cele te bujice bivstvovanja. Tako vidimo da sm
prostor ili celina prakrti oblikuje spoznaju o sebi u subjektu, da je informaciona, misaona,
svest sutina prirode, i da svet samog sebe spoznaje kroz nas. Vidimo da je svest
identifikacija (nama) oblika (rpa) svakog bivstvovanja i da zato nije odvojena od tih oblika
- da se oni meusobno odreuju. Objekti vida, sluanja, oseaja i mentalnog spoznavanja
nisu odvojeni i nezavisni od samog ina vienja, sluanja, oseaja i od samog ina spoznaje.
Oblici su stvorili oko, zvuci uho. Zato je ovek svestan i budan samo kada je prisutan u
onome to se zbiva, i ne luta u izmiljanje onoga to je bilo, to jeste ili e biti. Jedino se u
takvoj budnosti bie pokazuje kakvo jeste, kao ovekova Sopstvenost. Onaj ko spoznaje ne
postoji bez onoga to se spoznaje. Oni su ista celina, tako da nema subjekta. U krajnjem
ishodu sama celina je subjekat i on je zato beskrajan.
Prethodno smo uvideli da nae telo, oblici i kretanja nisu nae, ve su modifikacija
beskrajnog prostora. Sada uviamo da ni naa individualna svesnost nije naa, nego je
ishodite prostornog zbivanja ka informisanju, ustanovljavanju samoga sebe. Uviamo da
sama svest o bivstvovanju u nama je mogua samo zato to mi nismo to bivstvovanje. Mi
ga nadilazimo, transcendiramo, i sam na transcendentalan poloaj kao Duha, purue,
omoguava celu pojavnost sveta prirode, prakrti. Da svesni subjekt nije ve
transcendentalan ne bi ni bio svesni subjekt.
Ovakvim uvianjem sve brige nastale na osnovu beskrajnog prostora i njegovih
pojavnih oblika vie ne postoje. Oni su nitavni i prazni i sada je stvarno jedino prisustvo u
podruju neograniene svesti, transcendentalnog subjekta, kao svedoka i ishoda svih pojava.
Takvim prisustvom u istoj svesti, ija transcendentalnost omoguava uvid u celinu i
jedinstvo bia, ovek proima, bistri, smiruje um i oslobaa se u Duhu.
3. A zatim, uvidevi da misaona svest odreuje pojavnost sveta, ovek dosee do
ispraznosti sveta samog po sebi, do ni-ega. Savrenom sveu svet se spoznaje kakav jeste,
da je nita po sebi i za sebe. Kada svest miruje, i svet nestaje. Svest pokree svet. Ne postoji
objektivan svet nezavisno od misaone svesti - misaona svest je ishod objektivnog sveta.
Kada je svest neuslovljeno prisutna kao ista budnost, bez misli, svet nije nita sam po sebi -
zato to se otkriva kao naa unutranjost. Svet postaje neto izvan nas samo kada svest sa
mislima uestvuje u tome naputajui prisustvo u sutini bia. On je neto objektivno
samo za onog oveka koji bivstvuje tako kao da je svet supstancijalan i stvaran sam po sebi,
dakle, za nesvesnog oveka - koji se bavi sadrajima svesti (mislima) kao da su realni sami
po sebi. Svet je realan koliko i misao o svetu. Svet nikada nije ni postojao kao objektivna
41
stvar i problem; objektivan svet kakav znamo postoji samo kao naa predstava, dok spolja,
kao svet kakav jeste, izvan nae subjektivnosti, oduvek postoji samo neuslovljeni Duh ('ivi
Bog'; Apsolut; objektivna priroda je samo njegova imaginacija, san pomou koga se budi,
zato onaj ko spozna Boga svet vidi jedino kao Boga; zato nam se dogaa ono to
zasluujemo delima; zato postoji karma). Za smirenog i probuenog svet nestaje jer postaje
jedno s njim. Ako je misaona svest njegov identitet, tada je to i svet. Kada je ovek u
potpunom jedinstvu sa celinom, sa kosmosom, u istoj svesti bez misli, tada ne vidi nita
izvan sebe, kao neto drugo, ili posebno. Njemu je sve nita, jer sve je on sm, njegova
Sopstvenost. Kao to oko ne moe sebe videti, tako ni probueni ne vidi predmetni svet, jer
je celina sveta postala njegova probuena Sopstvenost, njena aktuelizacija. Tako smirujui
misaonu svest, ovek boravi u podruju niega i time proima, bistri, smiruje um i oslobaa
se u Duhu. Za njega su nestale sve brige koje nastaju od stanja svesti i od objektivnog sveta
jer uvia da su prazni svi sadraji svesti, pa su zato prazni i svi objekti.
4. A zatim, uvidevi da svet nije nita objektivno, da je prazan (sunyam) s
prestankom projektovanja misaone svesti, jer sve je samo naa Sopstvenost, dolazimo do ni-
predoavanja-ni-nepredoavanja kao jo viem podruju. To je stanje iznad dualizma
postojanja i nepostojanja misli, postojanja i nepostojanja sveta. Ono nadilazi dualizam
svest-nesvest i svet-nita, i vodi odustajanju da bilo ta mislimo i predoavamo o stvarnosti,
o postojanju ili nepostojanju. Ovde, nakon uvida da je spoljanjost naa unutranjost,
potpuno prestajemo da uestvujemo u svetu kao individua, jer se pretapamo u ono to
prividne individue omoguava. Videvi da moemo biti ili smireni u sebi, sasvim budni i
nezavisni u toj meri da objektivni svet nestaje, ili da aktivno projektujemo svest u predmetni
svet i uestvujemo u njemu kao istinskoj stvarnosti (tj. kao u snu), mi vidimo da su obe te
mogunosti jedno isto, i zato naputamo taj dualizam koji uslovljava, i boravimo u
podruju ni-spoznavanja-ni-nespoznavanja stvarnosti kao istinskom podruju Duha
(purua) koje nadilazi spoznavanje (svet) i nespoznavanje (nita), to je podruje u kome
svet nikada ne nastaje, pa zato nikada ne moe ni nestati. Ako bie nikada nije ni bilo neto
objektivno i supstancijalno, onda i nitavilo ne moe postojati jer nije imalo ta da
nestane. Tada uviamo da je prazno sve to je u podruju uma i njegovih projekcija sveta,
kao i sve to je u podruju niega (koje nastaje prestankom projektovanja uma u neto),
da je to sve podruje prakrti, njeno saimanje u bezvremeno Sopstvo, i rasprostiranje u
vreme predmetnog sveta, da su 'neto' i 'nita' meusobno uslovljeni kao pokret i mirovanje
bia, i da je via stvarnost boravak izvan njihove smene. Tek smo tada uvek budni za Duh
(purua) koji je nezavisan od opaanja i neopaanja, mirovanja i aktivnosti, od svakog
dualizma koji omoguava svesnost ili nesvesnost, postojanje ili nepostojanje. Time smo
nadili prirodnu izmenu uslova koji su odreivali kada je prisutna budnost, a kada ne. Jer,
ovde je naa budnost ono to omoguava i pokret i mirovanje, svesnost i nesvesnost, svet i
odsustvo sveta.
Uvidevi da telo i njegova delanja nisu nae svojstvo, ve svojstvo prakrti, a zatim da
ni individualna svest nije naa, ve ishodite prostornog kretanja ivotne energije, i najzad
da ta individualna svest (ego) odreuje ta je svet a ta ne, dolazimo do uvida da ni to nije
nae, ve je samo proizvod prethodnih modifikacija.
Ovde uviamo da neuslovljenost Duha nije nitavilo nesvesnosti i ne-bia samo zato
to nadilazi svaki oblik bia i svesnosti, ve da je ishod bivstvovanja uopte, i bia i ne-bia.
Uviamo da moemo biti slobodni i od bia i od ne-bia, od svesti i od nesvesti, jer purua
je iza svih ovih mogunosti. Sama njihova izmena, u koju smo se prethodno uverili, ukazuje
na Duh u nama koji je nezavisno prisutan jer nadilazi sve to kao svedok: i svesno i nesvesno
stanje, javu i san, eternalizam supstancijalnosti i nitavilo. S njime tek vidimo da svet nije ni
bio neto sam po sebi kada je ve mogao da nestane u nita, kao i da nita zavisi od
pojavnosti sveta, i da zato, kao takvo, ni ono ne postoji samo po sebi.
42
U ovom stepenu spoznajemo sebe kao nezavisnog od sve pojavnosti, od svesnog i od
nesvesnog, na javi i u snu, i po prvi put trajno bivamo budni za vreme dubokog sna bez
snova.
Iskuavajui podruje ni-spoznavanja-ni-nespoznavanja, kao jedinu neuslovljenu
stvarnost, nadilazimo sve brige koje se mogu spoznati ili su ostale nespoznatljive, sve je
nebitno naspram neuslovljenosti koja je jedina prisutna. Koja mi sami Jesmo. Mi smo sama
praznina u kojoj se sve prividno javlja kao imaginacija.
5. I tada, ne obraajui vie panju ni na dualizam svet-nita, niti na nadilaenje tog
dualizma kao ni-spoznavanje-ni-nespoznavanje, vidimo da se prisustvo neuslovljenog Duha
moe ostvariti jedino u sabranosti svesti bez sadraja, i to kroz est podruja ulnosti naeg
tela - da je ljudsko telo jedino pogodno mesto za to - i nigde vie - i da nema nieg drugog
da se uini. A to znai ovde i sada, u aktuelnom bivanju kakvo jeste. Svi prethodni uvidi
ovde postaju konkretno ostvareni kao nae bivstvovanje, prestaju da bivaju samo uvidi.
Tada nestaje kao nevano sve prethodno spoznato i sabranost panje se vezuje jedino za
prisustvo Duha neuslovljenosti (purua) u telu i njegovo milosrdno i neno ispoljavanje
kroz est podruja ulnosti. Time ostvarujemo najviu odgovornost za bivstvovanje.
Neuslovljenost koja omoguava svet i ivot tada prestaje da biva apstraktna i postaje
konkretna iva stvarnost, koja ima svoje telo i ula, stvarnost koja die i dela kao nae
bie. Tada praznina postaje oblik, i oblik praznina. Tada Duh postaje ovek i ovek
postaje purua. Nikako drugaije.
Tako, dolazimo do velikog buenja kroz uvid da je sve to je od uma, i svesnost i
nesvesnost sebe, sve to je postignuto i ostvareno kao novo, pa i sama ova budna prisutnost
Duha, ovde opisana, tek nepostojana i prolazna pojava, da je to dogaaj prakrti, njenog
proienja, a ne purue, jer on je oduvek budan, slobodan i nezavisan. Potpunim
probuenjem nismo postigli nita novo, ve smo otkrili ono to oduvek jesmo. Nita se
objektivno ne dogaa niti menja. Autentinost neuslovljenog purue, da je on oduvek
slobodan i nezavisan, ostvarujemo potpunim uvidom u uzronost i jedinstvo prakrti - kroz
injenicu da su sve materijalne pojave povezane i podreene strogim uzrocima fizikih
zakona (od subatomskih do kosmikih) i da to jasno ukazuje da se apsolutno nita novo ne
dogaa na svetu i da je sve Jedno. Uzronost prakrti sve povezuje u Jedno. Samo kada
individua (iva) identifikuje puruu sa sveu (buddhi) koju individualno (aham-kra)
modifikuje um (manas), ta identifikacija se za tu individuu projektuje kao "svet" i
"dogaaji". Modifikacije svesti pod uticajem uma daju ime i oblik svakom zbivanju. Izvan
tih modifikacija uma nema nikakvog zbivanja jer je sve pod zakonom uzronosti prakrti,
odnosno: sve je Jedno. Sve to postoji i ispoljava se iz prakrti (emanacija) u njoj je ve
postojalo kao mogunost (pra-datost = pra-krti). Sve to uopte moe da se dogodi,
potencijal svega, ve postoji u jedinstvu prakrti. Individualni um se samo fokusira na
pojedine mogunosti i one se aktuelizuju. Um samo aktuelizuje mogunosti koje ve postoje
u univerzalnom polju prakrti. Sve ve postoji, ali nama, iz nae subjektivne take gledanja,
izgleda kao da se neto novo zbiva.
Ovakav uvid donosi spoznaju da "nita u prakrti nije moje", i "ja sam nezavisan od
svega" jer nisam ak ni individua (aham-kra) unutar te celine (prakrti), niti same
modifikacije svesti o svetu (buddhi), koje takoe pripadaju prirodi kao njenom najfinijem
delu. Samo su modifikacije (oblikovanje) od prakrti, a ne sama svest koja je od Duha. Svest
uvek ostaje ista dok se kroz prakrti modifikuje, ostaje uvek budan i nezavisan svedok. Taj
svedok je purua, ovekova sutina. Samo odatle ovek uvia i da sam in modifikacije
svesti, koji oblikuje svet i iskustvo sveta, nisu samosvojno delo same prakrti, niti oveka,
niti purue, nego njene blizine, bliskosti purui. Ta bliskost donosi identifikaciju. Kao to
kristal na crvenoj podlozi izgleda crven. Ta bliskost se ogleda i prelama u ivi, individualnoj
dui. Ona vodi oveka kroz iskustvo ivota-u-svetu. Tako se ovek budi.
43
Uvid da je cela priroda (prakrti) Jedno i da se zato nita novo u njoj ne dogaa, jeste
poetak buenja. Uvid u potpunu nezavisnost Duha (purue), nae sutine, od cele prirode je
postizanje potpune budnosti.
Do buenja nas jedino moe dovesti jasan uvid da cela prakrti postoji zbog purue.
Svi objekti postoje zbog svesnog subjekta. Zato se on budi kada ne trai vie utoite u
objektima i samo je svestan sebe.
S probuenjem ovek celokupno postojanje, sav svoj ivot, svoje telo, um i ceo svet,
prepoznaje kao san koji ak nije ni bio njegov, nego od prakrti - jer nesvesno postojanje
svojstveno je prakrti, a ne njegovom Duhu, purui. Sve to je dobijeno kao rezultat kroz
vreme, nuno je uslovljeno vremenou, i kroz igru suprotnosti prua jedino iluziju
njegovog utrnua. Autentinost neuslovljenog Duha ovekovog ne zavisi od utrnua
vremena i nadilaenja uslovnosti bivanja (emu smo teili ranije), jer nikada i nije bila
njime ugroena, ona nije suprotnost niemu to bi bilo neautentino. Zato ne moe biti
proizvod nikakve aktivnosti usavravanja ka osloboenju ili spasenju, ve jedino buenja
kao utrnua strasti za postojanjem u neznanju i nesvesnosti slobode koja omoguava smo
postojanje. Osloboenje u bezvremenoj budnosti je prestanak i utrnue uea u iluziji i
neznanju, a ne postizanje i ostvarenje neeg objektivno novog, zato to je budnost sma
neuslovljenost ni od ega, koja prethodi svakoj stvarnosti i omoguava svako postojanje.
Konano buenje je nestanak iluzije vremena, to je osnovna iluzija s kojom puruu
poistoveujemo sa prakrti. Zato se kae da buenjem postajemo ono to oduvek jesmo i da
treba samo da uklonimo iluzorne identifikacije zbog kojih mislimo da smo neto drugo. Ovo
praktino znai da su svi nai uvidi i spoznaje bezvredni, da nemamo apsolutno nita
drugo da uinimo do da se probudimo. Sutinska iluzija u kojoj nam prolaze celi ivoti je
iluzija da pre toga treba neto drugo da uradimo, u vezi ivotnih sadraja ili saznanja. Um
projektuje sav svet i vreme, pa s njim i sve sadraje i saznanja u svetu i vremenu. Budnost je
transcendencija samoga uma, zato je od presudnog znaaja uvideti da ne smemo
projektovati u vreme i samu transcendenciju uma, odnosno probuenje. Tako je samo
odlaemo. Ona je uvek i jedino mogua ovde i sada, kao prvi in, pre svih, a ne kao
posledica nekih drugih radnji. Zato je meditacija, kao praksa transcendencije uma, u sutini
jedino ispravno delanje - delanje nedelovanjem.
Sav ivot u iluziji sastoji se od ove projekcije, od odlaganja svoje budnosti. Od te
iluzije projektovanja u vreme sastoje se svi nai ivoti.
Zato to mi uvek ve jesmo ono to treba da budemo, transcendentalni purua,
osnovni kriterijum budnosti je budnost za vreme dubokog sna. Nae celokupno postojanje
se sastoji iz etiri stanja: dnevne budnosti ili jave, snova, dubokog sna bez snova i iste,
transcendentalne svesti koja nadilazi prva tri stanja, koja je uvek prisutna iza svih stanja
postojanja jer je sutina samog postojanja. Kada smo u njoj onda smo uvek svesni, i za
vreme dubokog sna bez snova kada svet i naa individualnost potpuno nestaju. Tada ostaje
samo Duh koji omoguava svest i nau sutinu. Ta ista svest koja uvek postoji kao ono to
omoguava samo postojanje, jeste Duh u nama i mi smo njegovo olienje.
Sav herojski napor za postizanje osloboenja, koji se mora preduzeti, svodi se na
kraju na osloboenje od svih napora koji nastaju i zbog sveta i zbog njegovog nadilaenja,
svodi se na oputenost, ravnodunost i nezavisnost (kaivalya). Napori su uzaludni jer mi
uvek sanjamo, i na javi i u snu, sanjamo i ropstvo i napor oslobaanja, sanjamo sve dok se
ne probudimo. Kad prestanemo da sanjamo danju, sav na svet i ivot, prestaemo da
sanjamo i nou. Tada emo biti budni i za vreme dubokog sna bez snova. Tako probuen
biva slobodan od smene perioda svesnosti i nesvesnosti samog sebe koji su uzajamni,
delanja i od nedelanja, od postojanja i nepostojanja: on smo postojanje doivljava kao
afirmaciju slobode i njenu ivu autentinost. On vidi da je Duh neuslovljenosti jedina
stvarnost nedodirnuta pojavnim svetom i njegovom svesnou i nesvesnou. Kao to
filmsko platno, na kome se odigravaju poplave i poari, ostaje nedirnuto tim pojavama,
44
kojima omoguava da se projektuju ili manifestuju, ili kao to na ogledalo ne deluju osobine
likova koje odraava, tako i na Duh neuslovljenosti, koji je ovekova sutina, ne deluju
pojave prakrti, njene stihije i poari, ne samo spoljni ve i oni u telu i psihi - iako
omoguava njihovu pojavnost.
Kada smo budni tada Duh neuslovljenosti prepoznajemo kao svoju sutinu po kojoj
nismo nita od prirode, vidimo da su ovo smrtno telo i iluzorni um njene prolazne tvorevine
i da to sve nije nae, da uopte nismo ni roeni da bi ostvarili prirodne nagone nego,
naprotiv, prirodni nagoni su nas rodili da bi kroz nas ostvarili prisustvo bezvremenog Duha
neuslovljenosti koji celu prirodu omoguava. Tada priroda nestaje za nas kao san za
probuenoga, i samo beskrajna, bezvremena i svemona sloboda ostaje kao naa
Sopstvenost i budnost. I zatim, takva budnost poinje da se u nama uvruje i postaje iva i
delotvorna tako to u njenom svetlu smo bivstvovanje prirode prepoznajemo kao
ostvarenje slobode koja je omoguava, kao njeno oivljavanje kroz sve oblike koji ine
iskustveni svet - a najpre kroz svoje ljudsko telo, kroz njegov dah i pogled, pokret i misao.
Sav fiziki svet tada postaje vrsto uobliena energija svesti koja izvire iz neuslovljenog
Duha.
Tada se budnost ispoljava kao potpuna ujednaenost svih pokreta tela i glasa tokom
govora, kao ulje kad se lije, kao apsolutna dobrota prema svemu i apsolutna nezavisnost od
svega. Tako izgleda probueni.
Dakle, najpre je svaki oblik bivstvovanja postao prazan, ovek je konano iskoraio
iz njega i dostigao slobodu od svakog ropstva pojavnom svetu, a zatim je ta praznina postala
sm oblik, svet je postao (samo za tog oveka) sloboda bivstvovanja. Tanije reeno, nije
'postao', nego je prepoznat kakav oduvek uistinu jeste. I tako je nainjen pun krug: najpre od
nesvesne stihije bivstvovanja ka slobodi od njegovih uslovljavajuih oblika, ka istoj svesti,
a zatim ka samom biu, koje ovog puta nije vie nesvesno ve prosvetljeno. Zato to nije
krug ve spirala, jer se bivstvovanje sada odvija na viem nivou.
Kao to bia ne bi bilo bez svemone slobode koja ga omoguava, tako ni te slobode
ne moe biti bez bivstvovanja kakvo upravo jeste; ona se mora ostvariti kroz sve oblike
ivota, inae e ostati puka apstrakcija i delovae jedino tama prirodnih nagona u borbi za
opstanak. Duh svemone slobode i ranije se povremeno probijao kroz tamu u ivot ovekov,
obasjavao ga venom svetlou i tada je doivljavan kao Sveti Duh (u mazdaizmu i
hrianstvu) ili iva (u hinduizmu). Sada je ovek trajno ispunjen njime kao svojom
sutinom.
I samo takav ivot - koji nije vie podstican borbom za opstanak nego, naprotiv,
venim, svemonim i nestvorenim Duhom slobode, koji ivot u svemu nadmauje jer ga
celog omoguava i dri kao malo vode na dlanu - samo takav ivot postaje za oveka
mogu, autentian i blaen. oveku ivot postaje prihvatljiv samo kada svoje uporite ne
trai u njemu, u ispoljenom svetu, ve u Duhu koji ga omoguava.
Jedino to nakon svega preostaje probuenom oveku jeste vazda slobodan ivot
prirode koji se nesputano ispoljava kao doivljaj ljubavi. Ali, za razliku od ostalih ljudi koji
nisu proli put proienja ovde iznet, on svakog trenutka i u svim dimenzijama ivot
proima smislom, isceljuje ga i stiava od zaludnih vrtloga strasti, bistri ga od neznanja i
oslobaa u spoznaji njegovog ishoda. On zrai dobrotom koja omoguava svet.
Takav ovek to moe jedino zato to vidi da od ishoda svega nikada i nije bio razliit,
da je purua oduvek nezavisan od prakrti i da bi greio ako bi nastojao da svoj Duh uini
autentinim naspram prirode, ako bi traio sopstveno spasenje. To je nepotrebno, jer nije
porobljen. Da jeste, ne bi imao Duha ni svesti u sebi - ne bi ni postojao. Kako je ve
slobodan, to svoje iskonsko stanje moe potvrditi i oiveti u iskustvu samo kada s ljubavlju
podstie sav ivot prirode, svih njenih bia, a ne svoju slobodu, pa ak ni svoj ivot. Priroda
nikada ne sputava Duh ovekov. To i ne moe, jer on nju celu omoguava. Ona u celosti
slui ovekovoj samospoznaji, i zato on samospoznaju i slobodu ostvaruje jedino kada
45
bezgranino podrava ivot svih bia i cele prirode, a ne svoj. Samo tako e moi da s
istom ljubavlju doivi sve to postoji, sa svim suprotnostima (Matej, 5.6.7). Tek kada to
doivi, bie potpuno svestan postojanja kakvo zaista jeste. I tada e biti ono to sm u
sutini jeste: Duh koji omoguava i postojanje i svest o njemu.
Nikako drugaije ovek ne moe da se prepozna, probudi i da bude neroeni i
besmrtni Duh koji sve omoguava. Nikako drugaije.
46
PRILOG
TEKSTOVI KLASINE SNKHYE
Ivarakrna
SNKHYA-KRIK
1. Pred nasrtom trovrsne patnje teimo spasenju razumevanjem uzroka.
Zapostaviti istu svest o sebi pred svetovnim iskustvima nije ispravno, jer potpuno
dokonanje patnje preputanjem svetovnom ivotu nije mogue.
(Trovrsna patnja moe poticati: 1. iz nas samih; 2. iz vanjskog sveta, tj. od drugih
bia, i 3. iz nebeskog sveta kao uticaj planeta, bogova (neorganskih bia) ili kao mo
sudbine. ista svest je transcendentalna svest o autentinom Duhu, purui, a svetovan
ivot je ogranien na relativni um i uslovljeno bivstvovanje prakrti.)
2. Svetovna iskustva, kao i vera u nekog Boga, sredstva su jednako neista,
oskudna ili prekomerna. Bolji je obratni smer svesnog razlikovanja pojavnog, nepojavnog i
znanog.
(Obratni smer svesnog razlikovanja je praksa meditacije s kojom se objektivno
ustanovljava sve, od misli i oseanja, do najgrubljih fizikih pojava. Ovde se jasno stavlja
do znanja da svetovna i religijska iskustva spadaju u istu ravan bivstvovanja, iako sa
razliitim sadrajima i uincima, i da je za duhovnu autentinost neophodno iskustvo
transcendencije. Drugim reima, da ne treba traiti smisao egzistencije i utoite spolja, ve
unutar sebe, sopstvenim preobraajem, a ne menjanjem vanjskih okolnosti, ni svetovnim ni
religijskim metodama.)
3. Iskonska je priroda (prakrti) neproizvedena (avikrti). Sedam glavnih inilaca
(iz nje) proizvedeni (dalje) proizvode esnaest sastojaka koji su tek proizvodi, a Duh
(purua) niti je proizveden niti proizvodi.
(Sedam glavnih inilaca su: mahat-buddhi, aham-kra i pet tanmtr. esnaest
sastojaka su: indriyni i maha-bhtni.)
4. Opaanje, zakljuak i svedoanstvo tri su verodostojna sredstva spoznaje. U
njima su obuhvaena sva ostala, na njima se temelji izvesnost izvoda.
5. Opaanje je ustanovljavanje posebnih objekata. Zakljuivanje je, prema
objavama, trostruko, a nastaje iz poznavanja karakteristinih osobina i njihovog posednika.
Svedoanstvo dolazi od poverljive osobe i od otkrovenja.
6. ulni objekti saznaju se opaanjem, a ono to je natulno, zakljuivanjem. to
se direktno ne opaa niti se moe pouzdano zakljuiti, ustanovljava se svedoanstvom i
otkrovenjem.
7. Nemogunost opaanja moe da nastupi usled ekstremne udaljenosti ili
blizine, oteenja ula, mentalne nestabilnosti, velike finoe, usled drugaijeg ubeenja,
zamenom za neto slino i zbog drugih uzroka.
47
8. Iskonska priroda nije primetna, zato to je suptilna, iako bivstvuje tako da su
joj uinci primetni, a ti su uinci svesnost (buddhi) i ostalo to otud proizlazi kao oblikovana
i neoblikovana priroda.
9. Budui da je nemogue proizvesti ono to ne bivstvuje, budui da je nuan
zahvat u tvarni uzrok, budui da sve ne moe nastati iz svaega, nego mogui uzrok
proizvodi (samo) ono to moe, tako da samo iz bia nastaje bie - zato i uinak (posledica)
bivstvuje ve pre zahvata inioca (uzroka).
10. Oznake su bia u razvoju da su prouzroena, nestalna, neobuhvatna, delatna,
mnogostruka, ukljuiva, obeleena, povezana i zavisna. Nerazvijena je priroda suprotno
obeleena.
11. Razvoj se sveta zbiva na potki od tri strune (gune). One se (same po sebi) ne
razluuju, (nego su) pred-metne. (Obeleja su im) opta, ne misle nego proizvode. Takva im
je prirodna podloga, dok je Duh obeleen suprotnim svojstvima.
12. Svojstva struna (guna) jesu: ugodnost, neugodnost i bezoseajnost. Svrha im
je da osvetle, da pokrenu i suspregnu (zbivanje). Strune deluju uzajamno da se usklade,
poveu, umnoe i oplode.
13. Sattva je guna lagana i svetla, dok se raas ceni jer je vrst i pokretan, a tamas
je mora i umalost. Po svrsi su sline svetiljci.
14. Nemogunost razlikovanja i ostalo dokazuje se postojanjem triju guna, a
nepostojanje njihovim odsustvom. Neispoljeno (prakrti) se dokazuje time to svaka
posledica mora da poseduje uzrok.
15. Nemanifestovana (avyakta) prakrti postoji kao opti uzrok jer su sve
pojedinane tvorevine ograniene, jer je istorodna, jer je pokretaka snaga, jer je razliita od
svih pojedinanih uzroka i posledica, i zato to izaziva sve posledice.
16. Ona se razvija kroz tri gune i preobraava se, kao tenost koja se preliva u
obilju, zavisno od prevage pojedine gune.
17. Budui da svojstva nisu sama sebi svrha, nego su pod vlau suprotstavljenom
proizvodu triju guna - postoji Duh, budui da je neophodan korisnik i jer se (sve) zbivanje
vri zbog (njegovog) osloboenja.
18. Dokaz je mnogostrukosti purua redosled uzroka raanja i smrti i postepenost
zbivanja, a takoe i razlike u odnosu triju struna.
19. Takva je raznorodnost dokaz da je svojstvo Duha da bude svedok, izdvojen,
nepristrasan, nedelatan posmatra.
20. I zato, zbog takve zdruenosti, lik koji nije misao deluje kao misao. Mada su
delatne tek strune (gune), ini se da i posmatra postaje delatan.
48
21. Kao kada se hromi zdrui sa slepcem tako su vezane i te dve (osnove -
duhovna i tvarna). Svrha je duhovni uvid, a uz to i razreenje tvari. Tako se vri zbivanje u
svetu.
(Hromi je nedelatni purua, a slepac je delatna ali nesvesna prakrti. Oni se udruuju
kao kada slepac ponese hromog koji vidi put.)
22. Od iskonske prirode (potie najpre) mahat-buddhi, a zatim i skup od esnaest
(sastojaka). Iz pet od tih esnaest (iz tanmtr) potie pet tvarnih poela (maha-bhtni).
23. Svojstvo mahat-buddhi je odlunost. Ispravnost, mudrost, stanje bez strasti i
gospodstvo njegov su svetli lik. Tome su suprotna obeleja tame.
24. Aham-kra deluje iz tatine. Otuda potiu dve vrste prirode: jedanaest organa i
pet prototipskih poela.
25. Iako je aham-kra jedinstvena iz nje potiu razliite vrste razvoja, zavisno od
toga da li preovlauje sattva ili tamas. Kada prevlada sattva nastaju indriyni, a kada
prevlada tamas nastaju fini elementi (tanmtr, prototipovi grubih, maha-bhtni). Dok su
sattva i tamas materijalni uzroci tih razvojnih oblika, raas je delatni uzrok.
26. Oko, uho, nos, jezik i koa zovu se organi spoznaje (buddhindriye). Glas,
ruke, noge, organi izluivanja i polni organi jesu organi delanja (karmendriye).
27. Razum (manas) im je zajedno svojstven i istovrstan. Zato je organ volje.
Raznovrsnim preobraajem kvaliteta (guna) nastaju razlike i luenje izraavanja.
(Razum je organ i spoznaje i delatnosti. Prema komentarima, razum razjanjava ono
to je neodreeno, a sam od sebe ne dodaje nita datoj predmetnosti.)
28. Pet funkcija, zvuk i ostalo, jednostavna su opaanja. Govor, rad ruku, kretanje,
izluivanje i reprodukcija drugaije su funkcije.
29. Posebno je obeleje svakog od triju (unutarnjih organa) funkcija koja nije
zajednika. Zajednika funkcija im je zraenje pet dahova (prna).
(Buddhi, aham-kra i manas su unutarnji organi, ili antahkarana.)
30. U pogledu ulnih objekata, delovanje sva tri organa je i simultano i
sukcesivno. Kada su u pitanju neprimetne stvari, delovanju tri unutarnja organa prethodi
saznanje.
31. ulni i delatni organi izvode svoje pojedine funkcije podstaknuti uzajamnom
simpatijom. Njihov cilj je nezavisnost Duha; ni zbog ega drugog se oni ne aktiviraju.
32. Organa je trinaest vrsta; oni delaju pomou shvatanja, utvrivanja i
obelodanjivanja. Njihovi vanjski objekti su desetostruki, budui da su shvatljivi, utvrdljivi i
obelodanjivi.
(Strofe 30-32 razjanjavaju koordinaciju triju unutarnjih - manas, aham-kra i
buddhi - sa deset vanjskih organa - karmendrye i buddhindrye.)
49
33. Unutarnji je inilac trovrstan, a deset je vanjskih (organa) koji tim trima
ukazuju predmete. Delatnost je vanjskih organa neposredna sadanjost; unutarnji je delatan
u sva tri vremena (prolost, sadanjost i budunost).
34. Fini elementi, tanmtre, koji su prototipovi naih grubih ula, primetljivi su
jedino ulima boanskih bia. Govor je zavisan od zvuka; ostali od svojih objekata.
35. Budui da svesnost s unutarnjim iniocima dosee u bit svakog predmeta,
(bitno) je sredstvo (spoznaje) trovrsno, a ostali su organi njihova ulazna vrata.
36. Tako razliite osobine guna, delujui kao svetiljka, odraavaju u svesnosti
(buddhi) potpuno jasnu svrhu Duha,
37. Budui da svesnost nastoji da zadovolji svaki prohtev Duha, a uz to razotkriva
suptilnu razliku Duha i tvari.
38. Suptilna poela (tanmtre) nisu raznolika, a od njih pet nastaje pet grubih
poela (maha-bhtni). Tanmtre razlikujemo prema smirenim, uzbudljivim i varavim
utiscima.
39. Od suptilnih poela, tanmtr, sastoji se psihiko telo ivih bia. To telo
nadivljava smrt fizikog tela i preporaa se, dok se tvorevine grubih materijalnih elemenata
raspadaju.
40. Suptilno telo nastalo je prvo, nezavisno, trajno. Omeuju ga um i ostali
(duevni) inioci bia sve do suptilnih poela. Ono prolazi ivotima nedostupno uitku,
mada je nosilac osobina bia.
(Suptilno telo je linga-arira. Prema komentarima semenje vrline i greha sadrano
je u suptilnom telu... u sklonostima uma.)
41. Kao to nema slike bez podloge ni senke bez predmeta, tako ni izraz spoznaje
ne postoji bez podloge u predmetnim razlikama.
42. Suptilno telo, usmereno duhovnom svrhom, kao glumac igra svoju ulogu
prilagoujui nameru onom to eli da postigne, sa pouzdanjem u mo iskonske prirode.
43. Uroena priroda i steena svojstva, a i vrline, oevidno zavise od (umnih i
ostalih) inilaca, dok telesnost ve od zaetka zavisi od uinaka (tih inilaca).
44. Vrlina utire uzlazni put, a grenost zavodi niza strminu, mudrou se postie
osloboenje, a u ropstvo se pada iz bezumnosti. Nadmo odstranjuje prepreke, a suprotni
uinci plod su suprotnih osobina.
45. Naputanje strasti prirodno je smirenje, tok ivota (preporaanje) izvire iz ara
poude, nadmo odstranjuje prepreke, a suprotni uinci plod su suprotnih osobina.
(Osam sklonosti uma, etiri pozitivne i etiri negativne, koje su opisane u ove dve
strofe - vrlina, mudrost, neprianjanje uz nagone, nadmo, i njima suprotne etiri mane -
komentariu se dalje prema naelu da ovek postaje ono o emu meditira.)
50
46. Ovo su sve tvorevine uma, uslovljene smetnjama, slabostima,
samozadovoljstvima i postignuima. Usled nejednakog uticaja guna, ima ih pedeset.
47. Pet je vrsta smetnji; raznih slabosti usled organskih nedostataka ima dvadeset
osam; samozadovoljstava ima devet, a dostignua osam.
48. Raznih pomraenja uma (tamas) ima osam, isto kao i smutnji (moha);
razoarenja (mahamoha) je deset. Teskoba ima osamnaest vrsta, a toliko i potpunih
pomraenja uma.
49. Nedostaci jedanaest organa, zajedno sa slabou uma, ine optu nemo.
Povreda uma ima sedamnaest, a nastaju usled nepostojanosti zadovoljstava i postignua.
50. Navode se devet oblika ugodnosti: etiri unutarnjih, koje se odnose na prirodu
(prakrti), sredstva (upadana), vreme (kala), i sreu (bhagya); i pet spoljanjih koja nastaju
izbegavanjem uivanja u objektima.
51. Osam postignua su: razmiljanje, uenje, studiranje, spreavanje tri vrste
bola, sticanje prijatelja i milosre. Tri ranije spomenuta (smetnje, slabosti i
samozadovoljstva) sputavaju postignua.
52. Bez tenje za roenjem (bhava) nema oblika (suptilnog tela, linga-arira), a
bez (sticanja iskustava pomou) suptilnog tela nije mogue nadilaenje raanja i
oblikovanja. Zato je evolucija sveta dvostruka: obeleena je prirodnim oblikovanjem i
sticanjem mentalnih iskustava.
53. Ima osam vrsta boanskih svetova; pet podljudskih, dok je ljudski svet
jedinstven. Podljudski svetovi nisu samo svetovi ivotinjskih bia, nego obuhvataju biljke i
minerale. Sve su to materijalni svetovi (unutar prakrti).
54. Svetlost sattve prekriva vrhunce sveta, a korenje je skriveno u tami (tamas).
Sredinom se ire strasti (raas). Tako je razgranien svet, od boga Brahme pa do vlati trave.
Srednji deo sveta jeste svet ljudske sree i nesree.
55. Misaoni ljudski um tu snosi patnju koja je nanos starenja i smrti, sve dok se ne
odvrati od oblika. Zato je patnja u biti svega.
56. Priroda je sazdana tako, od najvieg uma pa do zadnje estice, da poslui
osloboenju (svakog pojedinanog) Duha. Poduhvat je (prirode) zbog tue svrhe kao da je
njena vlastita.
57. Nesvesno, kao to nastaje mleko za ishranu teleta, preobraava se i priroda u
svrhu slobode oveka (Duha).
58. Kao to ljudi rade s krajnjim ciljem da zadovolje svoje elje, tako i neispoljena
prakrti radi sluei Duhu, i njen krajnji cilj je dokidanje patnje.
59. Kao to se povlai plesaica kada gledaocima prikae ples, tako se odvraa i
priroda poto se izrazila pred Duhom.
51
60. Velikoduna priroda, obdarena svojstvima (gunama), nesebino i na sve
naine ispunjava svrhu Duha, koji nema svojstava.
61. A meni se ini da nijedno bie nije stidljivije od same prirode (ili istog bia),
jer kada shvati: Viena sam, nikada vie ne izlazi na dogled (Duha) oveka.
62. Zato zaista (tu) niko ne biva sputan, niti se oslobaa, niti prolazi nizom ivota.
Sma se priroda, prolazei raznim fazama, vezuje i oslobaa.
63. Priroda samu sebe vezuje, ili zapetljava u tkanje struna, guna, zbog sedam
sklonosti ka oblikovanju, a jednom se sklonou (mudrou) razreuje za istinsku dobrobit
Duha. Sedam spona prirode, s kojima se porobljava u razne oblike, jesu sklonosti prema
vrlinama i gresima, prema dobru i zlu.
64. Tako stalnim pronicanjem takvosti (stvarnosti prirode) doseemo spoznaju (da
to) nisam, (to) nije moje, niti (sam to) ja.
65. A Duh (-ovek) poput gledaoca i dalje bez zanosa promatra prirodu, koja je
odvraena od raanja uspeno napustila sedam vrsta oblikovanja.
66. On tad ravnoduan (kae): Video sam je, a ona suspregnuta: Opaena
sam. Iako je meu njima uspostavljen odnos, on vie ne slui razvoju sveta.
67. Kad je Duh dosegao savreno znanje, tad ispravnost, a i ostale vrline postaju
nedelatne. Telo zahvaeno snagom oblikovanja i dalje postoji kao u zamahu lonarevog
toka.
(Kad se oblikovani lonac skine s lonarevog toka, toak se vrti i dalje jo neko
vreme snagom inercije. U asu kad prevagne budnost, sve semenje karme postaje
nesposobno da proklija, jer je tlo postalo jalovo.)
68. A kad se Duh otcepi od tela, i kretanje se tvari, poto je postiglo cilj,
obustavlja. Duh tako postie potpuno savrenstvo jednom za svagda.
69. Ovo je skrovito znanje objavljeno najveem mudracu, Kapili. To je znanje o
nastanku, opstanku i ishodu bia.
70. Ovu vrhunsku proiavajuu mudrost on je iz svog saoseanja saoptio
Asuriju. Asuri ju je preneo Panaikhi, a ovaj je razradio u sistem.
71. Sistem, koji su uenici preneli usmenim nasleem, sloio je u arya metrici
Ivarakrna, koji je savreno shvatio utvreno uenje.
52
Kapila
SNKHYA-STR
Od ukupno 526 stri, ovde je dat izbor od 340.
To su one koje se ne odnose na rasprave sa drugim sistemima,
nego iskljuivo na uenje snkhye.
I.1. Konani prestanak trovrsne patnje
17
krajnji je cilj ljudskog Duha.
I.2. Patnja se ne moe trajno okonati uobiajenim (vanjskim) sredstvima (kao to
su religija, novac i ulna uivanja), jer tako moe biti spreena za neko vreme, ali se ponovo
vraa.
I-3. Pretpostavlja se da ovek takoe moe da olaka bol uobiajenim sredstvima
koja daju trenutna zadovoljstva, kao to gladna osoba utoli svoju glad svakog dana hranom.
I.4. Metode privremenog (spoljanjeg) osloboenja od patnje treba da odbace sve
razumne osobe, jer nisu mogue na svim mestima i u svim vremenima, a i tamo gde su
mogue, nisu dovoljne.
I.5. Nii putevi (vanjskog) uklanjanja bola treba da se odbace u korist najvieg
cilja, osloboenja, iji je vrhunski znaaj takoe objavljen u svetim spisima.
I.6. Inae ne bi bilo razlike izmeu ovo dvoje - vidljivih sredstava i objava svetih
spisa
I.7. Ako je sutinska priroda ljudskog Duha da bude sputan, ne bi postojao put ni
nain za postizanje osloboenja.
I.8. Ako smatramo da je Duh ovekov po prirodi ogranien, i da je nemogue
njegovo osloboenje, tada sveti spisi, koji nalau njegovo osloboenje, nisu istiniti (to nije
sluaj).
I.9. Ne moe se zamisliti da sveti spisi daju uputstva za ono to je nemogue, a
ako ih sadre, ne moemo ih nazvati 'uputstvima'.
I.10. Moglo bi se rei da se sutinska priroda stvari moe menjati, kao to se belo
platno moe obojiti, ili seme ispei, i da je duh na taj nain ogranien.
I.11. Zato to i vidljivo i nevidljivo pripadaju jednoj moi koja je neunitiva, ono
to se nalae (u svetim spisima) nije neizvodljivo.
I.12. Zavisnost od vremena ne sputava ljudski Duh, jer vreme je sveobuhvatno i
trajno povezuje sve to je od prakrti.
I.13. Niti, iz istog razloga, uslovljenost nastaje od prostora.
I.14. Niti uslovljenost Duha nastaje od uticaja okoline i svetovnih obiaja, jer oni
uslovljavaju telesno stanje, a ne duhovno.
I.15. Ljudski Duh je izvan svih svetovnih veza, jer nije otelovljen.
I.16. Niti je ogranien delima, jer delanje je svojstveno umu i, u tom sluaju,
sputanost bi bila vena.
I.17. Ako bi sputanost nastala kao svojstvo drugog oveka, razliita iskustva ne bi
bila mogua.
I.18. Ni prakrti ne moe biti uzrok sputanosti Duha, jer ne moe delovati sama od
sebe.
17
Tri vrste patnje jesu: 1. Subjektivna (adhyatmika); tako je nazvana jer nastaje iz ovekovog 'ja'.
Sastoji se iz bolesti i duevne patnje. 2. Objektivna (adhibhautika), koja je prouzrokovana
delovanjem drugih ivih bia, kao to su ivotinje, ljudi, ptice itd. Nazvana je tako zato to nastaje
od stvorenih bia. 3. Uticaj sudbine (adhidaivika), izazvan natprirodnim silama, zatim uticajima
zvezda i planeta, zlih duhova ili bogova (deva). Smisao ovog komentara je isti kao kod Sankya
karike 2.
53
I.19. Duh ovekov je vean, ist i slobodan. On ne moe biti povezan sa patnjom
bez povezanosti sa prakrti.
I.20. Niti sputanost Duha nastaje iz metafizikog neznanja, jer ono to nije realno
ne moe sputavati.
I.21. Ako se tvrdi da je neznanje realno, onda se negira naelo (vedante) da je
nerealno.
I.22. Ako se pretpostavi da je neznanje realno, priznala bi se dualnost Duha i
neznanja.
I.24. Neznanje ne moe odjednom biti realno i nerealno, jer je nepoznata takva stvar
koja je istovremeno realna i nerealna.
I.27. Sputanost Duha nije izazvana ni uticajima objekata koji veno deluju.
I.29. Sputanost Duha ne moe nastati ni od uticaja primljenih od objekata, jer onda
ne bi bilo nikakve razlike izmeu sputanog i slobodnog.
I.42. Svet nije samo ideja, jer postoji intuicija o objektivnoj stvarnosti.
I.48. Duh ne biva sputan ulaenjem u telo.
I.49. Jer ono to nije aktivno ne moe biti sposobno da se kree.
I.50. Duh ne moe biti drugaiji do sveproimajui. Da je ogranien, bio bi iste
prirode kao up i drugi proizvodi, a to bi znailo da je podloan propadanju.
I.51. Kretanje se pripisuje Duhu kao to se kae da se i prostor ograen upom
'kree' kada se up pomeri. U stvarnosti, prostor (akaa) uopte se ne kree.
I.52. Niti sputanost Duha nastaje od dobrih ili zlih dela (karma), jer ona ne
pripadaju Duhu.
I.53. Da nije tako, uplitanje bi otilo predaleko.
I.55. Povezanost Duha (purue) i prirode (prakrti) nastaje usled njihovog
nerazlikovanja. Stoga tu nema slinosti.
I.56. Uklanjanje nerazlikovanja mogue je samo pomou razlikovanja, kao to se
tama uklanja svetlou.
I.57. Nerazlikovanje svih ostalih stvari od Duha, sledi iz nerazlikovanja Duha od
prakrti. Zato se s ponitenjem ovoga, ponitava i ono.
I.58. Sputanost Duha je samo ubeenje i nije realna, jer postoji samo u umu.
I.59. Ta zabuna (o sputanosti ljudskog duha delatnostima prirode) ne moe biti
uklonjena postupkom logikog razumevanja, bez neposrednog uvida. Onaj ko pokuava da
je ukloni rasuivanjem lii na nekog ko je zbunjen pravcem iako ima kompas.
I.60. Znanje o stvarima koje se ne mogu opaziti moe da se stekne zakljuivanjem,
kao kada ovek ne vidi vatru ali zakljuuje da ona postoji zahvaljujui dimu.
I.61. Prakrti je uravnoteeno stanje sainjeno od istote ili sutine (sattva),
aktivnosti i ulne obojenosti (raas) i neosetljivosti ili tame (tamas). Iz prakrti proizilazi
vrhunsko poelo (mahat); iz vrhunskog poela princip individuacije (ahamkra); iz njega
pet suptilnih prototipova (tanmtr); iz tanmtr nastaju ulni i delatni organi (indriyni) i
grubi elementi (sthula bhutni). Pored svega toga stoji duh (purua). Takav je ceo skup od
dvadeset i pet principa.
I.62. Znanje o postojanju pet suptilnih elemenata dolazi od grubih elemenata.
I.63. Znanje o Ja-oseaju (aham-kra) izvodi se pomou spoljnih i unutarnjih
organa, kao i pomou suptilnih elemenata.
I.64. Znanje o postojanju intelekta (buddhi) izvodi se iz Ja-oseaja (aham-kra).
I.65. Znanje o postojanju prakrti dolazi od mahata.
I.66. Postojanje Duha (purua) moe se zakljuiti iz injenice da neinteligentna
priroda mora postojati zbog nekog drugog.
I.67. Kao to koren nema korena, tako je i koren svega (prakrti) bez korena.
I.68. Uvek kada postoji sled, nastaje prekid u nekoj taki; tako i prakrti, osnovni
uzrok, postaje samo ime dato ovakvoj taki.
54
I.71. Prvi proizvod prakrti nazvan je mahat.
I.72. Sledei je ahamkra.
I.73. Ostali proizvodi jesu proizvodi ahamkre.
I.74. Iako sve uzastopno evoluira iz prakrti posredstvom mahata, atomi na kraju
sainjavaju jedan up.
I.75. Iako Duh i priroda prethode svemu ispoljenom, Duh po svojim svojstvima ne
moe biti uzronik; stoga je priroda ta koja je uzrok.
I.76. Ono to je ogranieno, ne moe biti supstancija svih stvari.
I.77. Da je prakrti uzrok svega, potvreno je u Svetim spisima.
I.78. Neto ne moe biti proizvedeno iz niega.
I.79. Svet nije nerealan jer je njegova realnost nesporna, i takoe jer nije proizvod
izopaenih uzroka.
I.80. Ako je uzrok sveta jedno bie, svet je bivstvujui (kao to jeste); ako
pretpostavimo da je uzrok sveta ne-bie, svet ne bi bio bivstvujui, bio bi nepostojei. A
kako bi to moglo biti?
I.81. Delanje (karma) ne moe biti stvaran uzrok nijednog proizvoda.
I.82. Osloboenje se ne moe stei pridravanjem svetih spisa, je su oni rezultat
privremenog delanja i podloni su ponavljanju, pa ne mogu dati venu slobodu.
I.83. Sveti spisi proglaavaju da se ne raa ponovo onaj ko je sposoban da razlikuje
puruu i prakrti.
I.84. Izazivanjem bola ivim biima izvoenjem rtvovanja, bol dolazi rtvovatelju,
a ne osloboenje od bola, kao to hladnou ne moe da ublai jo vei pljusak.
I.85. Osloboenje nije mogue ak ni nepristrasnom akcijom, jer bez obzira da li se
akcija izvodi bez elje ili sa eljom, u oba sluaja ona ini da osloboenje izgleda kao da je
stvoreno i zato je propadljivo.
I.86. Onaj ko je po svojoj prirodi slobodan konano ukida svaku sputanost. Ne
moe se uporediti osloboenje koje se postie ispravnim znanjem sa onim koje je postignuto
delima.
I.93. Postojanje Boga se ne moe dokazati jer on ne moe biti ni slobodan ni
sputan. Niti moe biti drugaiji do slobodan ili sputan.
I.94. U oba sluaja bie nesposoban za delanje (stvaranje).
I.95. Kada tekstovi svetih spisa pominju Boga, to uvek ine radi slavljenja
osloboenja Duha, ili odavanja potovanja Savrenom Jedinstvu.
I.96. Duh vlada nad prakrti samom blizinom.
I.97. Individualne due (iva) takoe rukovode samom blizinom.
I.99. Unutarnji organ (manas) je osvetljen blizinom Duha i potinjen, kao gvoe
magnetu.
I.100. Zakljuak je znanje integrisano kroz opaanje povezanosti.
I.101. Svedoanstvo je izjava oveka kome se moe verovati.
I.102. Postojanje purue i prakrti ustanovljeno je iz dokaza, otuda je nastala objava.
I.103. Duh i priroda ustanovljeni su analogijom.
I.104. Bhoga (svetovno iskustvo zadovoljstva i bola) okonava se u svesti.
I.105. ak i neko ko nije izvrilac dela, moe iskusiti njegove plodove, kao u sluaju
hrane (koja je spremljena za drugog).
I.106. Drugaije reeno, pogreno je miljenje da poinilac dobija plodove svojih
dela - ono je nastalo na osnovu nerazlikovanja.
I.107. A kada se istina spozna, nema ni inioca ni iskustva.
I.108. Jedan objekat moe biti primetan u jednom vremenu, a neprimetan u drugom,
zavisno od udaljenosti itd., to ga moe uiniti tekim ili lakim za opaanje pomou ula.
I.109. Zato to su krajnje suptilni, purua i prakrti ne mogu biti vieni.
I.110. Postojanje prakrti se moe videti iz posledica.
55
I.113. Ako pretpostavimo neki drugi uzrok, a ne prakrti, doi emo u protivrenost
sa trostrukim aspektima stvari:
I.114. (1) Ne moe nita nastati iz onoga to je nepostojee, kao to je ovekov rog.
I.115. (2) Mora postojati neki materijal od koga se proizvod sastoji.
I.116. (3) Jer sve stvari ne nastaju svuda i u svako vreme (to bi bio sluaj ako bismo
izostavili materijalnu osnovu).
I.117. Stvari nastaju samo iz onoga iz ega mogu da nastanu.
I.118. Takoe, pre svog nastanka posledica ima istu prirodu kao i uzrok.
I.121. Razaranje stvari znai njeno rastvaranje u svoj uzrok.
I.124. Proizvodi prakrti su uzrokovani, prolazni, neproimajui, promenljivi,
mnogobrojni, zavisni i rastvorljivi.
I.126. Prakrti i njeni proizvodi imaju zajednike kvalitete, kao to su sainjenost od
tri gune, nesvesnost i tako dalje.
I.127. Kvaliteti se meusobno razlikuju po tome to su ugodni, neugodni i
neodreeni.
I.128. Razlike i slinosti meu gunama nastaju posredstvom njihovih svojstava, kao
to su lakoa, strast ili tupost.
I.129. Kako su ispoljeni oblici razliiti od purue i prakrti, koji su neuzrokovani, oni
su posledice, kao up i slino.
I.130. Zbog njihove ogranienosti.
I.131. Jer se oni povinuju prakrti.
I.132. I konano, jer jedino kroz mo svog uzroka mogu uiniti bilo ta.
I.133. Ako se uklone osobine posledica, ono to ostane mora biti prakrti ili purua.
I.134. Ako bi ono to nije posledica bilo neto drugo, a ne prakrti ili purua, tada bi
bilo nita.
I-135. O uzroku se zakljuuje na osnovu posledice, jer ga ona prati.
I.136. O nemanifestovanom se mora zakljuiti iz manifestovanog u kome su prisutne
tri gune.
I.137. Postojanje prakrti se ne moe porei, jer je ustanovljeno kroz njene proizvode.
I.138. Ne trai se dokaz o postojanju purue, jer ne moe biti spora o njegovom
postojanju, kao i u sluaju dharme.
I.139. Duh je ovekov razliit od tela i svega ostalog.
I.140. Jer struktura koja je oblikovana od mnotva delova (prakrti) postoji za
dobrobit drugoga, koji nije tako sainjen.
I.141. Purua je razliit od tela i ostalog zato to predstavlja suprotnost osobinama
triju guna.
I.142. Takoe Duh je razliit od tela i ostalog zbog svoje nadmoi nad gunama.
I.143. Duh je nezavisan od tela i ostalog, jer je on spoznavalac.
I.144. Duh je razliit od tela i ostalog jer sve se zbiva zarad njegovog otcepljenja.
I.145. Poto svesnost ne moe poticati iz nesvesnog, ona mora potei samo od svesti,
kao to je purua.
I.146. Purua nema nesvesnost kao svoju osobinu.
I.148. Da Duh ovekov nije sama svest, ne bi mogao biti svedok stanja dubokog sna
bez snova i stanja sanjanja.
I.149. Usled pojedinanih sudbina, roenja itd., sledi da postoji mnotvo purua.
I.150. Vedantisti smatraju da je duh u stvarnosti Jedan, ali izgleda razdeljen, kao to
je prostor jedan, ali je ogranien u posebnim upovima.
I.151. Bilo bi apsurdno rei da su tela razliita, a da je Duh jedan.
I.152. Stoga teorija snkhye o mnotvu purua nije protivrena kao teorija o
univerzalnom Duhu.
56
I.153. Mada se za Duh mislilo da predstavlja suprotnost neem drugom, to zapravo
nije tako jer je Duh jedinstven i bez osobina.
I.154. Ovo nije u suprotnosti sa objavom svetih spisa o nedvojstvu Duha, jer se
iskazi u takvim tekstovima odnose na prirodu smog Duha.
I.155. ovek koji zna da je uzrok ropstva nerazlikovanje izmeu purue i prakrti, i
koji opstaje u njihovom razlikovanju, zna da nije bio sputan ak i kada je izgledalo da je
tako.
I.156. Ako slepac ne vidi, to ne znai da ne mogu videti i oni koji imaju oi.
I.159. Duh je ovekov oduvek slobodan, ali se prividno pokazuje kao da nije.
I.160. Duh je u svemu slobodan, iako izgleda mnogostruk ili raznovrstan, u stvari je
samo prividno ogranien biem.
I.161. Duh je svedok kroz povezanost sa ulnim organima.
I.162. Vena sloboda svojstvena je ljudskom Duhu.
I.163. A takoe i ravnodunost.
I.164. Delatnost se zabunom pripisuje ljudskom Duhu zbog uticaja misli koje su nam
bliske; zbog bliskosti sa mislima.
II.1. Smisao ispoljenog (emaniranog) sveta (moemo shvatiti ili tako) da poslui
osloboenju (od zablude iskonski) slobodnog (ljudskog Duha), ili da slui sebi samome.
II.2. Pretpostavka je da (ljudski Duh ostaje) slobodan od strasti.
II.3. Ta se pretpostavka ne moe zadovoljiti samo sluanjem (i razumevanjem
pouke), zato to je mo podlonosti strastima usaena (u prirodu) od iskona.
II.4. Kao to domain ima mnoge koji zavise od njega, i svaka guna ima bezbroj
dua koje treba da oslobodi. Otuda se stvaranje stalno odvija.
II.5. Budui da sputanost, stvaralaka aktivnost i sve ostalo zapravo pripadaju
prakrti, pogreno je pripisivati ih purui.
II.6. Jer stvarnost stvaralatva prakrti dokazuje stvarnost njenih proizvoda.
II.7. Onaj koji zna upozorava da se izbegne trn.
II.8. Iako postoji veza (Duha i prirode), ta spona ne deluje neposredno, ve kao u
sluaju arenja usijanog gvoa.
II.9. Ispoljavanje sveta nastaje iz strasti, osloboenje iz bestrasnosti.
II.10. Stvaranje pet elemenata poinje od mahata i ostalog.
II.11. Budui da smo ispoljavanje prirode slui svrsi svojstvenoj duhu, ni iskonska
pobuda ve ispoljenog sveta nije sama sebi svrha (nego je priroda heteronomna, dok je
ljudski duh autonoman).
II.12. Prostor i vreme dolaze iz ke (etra) i updhija (umne projekcije).
II.13. Buddhi (intelekt) je mo rasuivanja.
II.14. Vrlina i sl. proizvodi su mahata.
II.15. Kada je isti mahat obojen raasom i tamasom, on izaziva suprotne proizvode.
II.16. Aham-kra (samosvest) jeste ja-oseaj.
II.17. Proizvodi aham-kre su jedanaest indriyni i pet tanmtr.
II.18. Jedanaesti organ (manas), koji je po prirodi ist (sattva), dobijen je od
preobraaja aham-kre.
II.19. Zajedno sa organima delanja i opaanja, unutarnji organ, manas, je jedanaesti.
II.20. Indriyni nisu stvoreni od grubih elemenata jer sveti spisi svedoe da su
oblikovani od aham-kre.
II.21. Zato to sveti spisi objavljuju apsorpciju u boanstvo, ne znai da neminovno
postoji Tvorac.
II.22. Indriyni nisu veni, jer u svetim spisima saznajemo o njihovom nastanku, a
vidimo i njihov nestanak.
II.23. Opaanje je i natulno. Pogreno je misliti da ono zavisi samo od ula.
57
II.26. Manas uestvuje u opaanju i u delanju.
II.27. Razliita stanja uma (manasa) nastaju usled razliitih preobraaja guna, kao
to je sluaj sa razliitim stanjima istog oveka.
II.28. Svi objekti ulnih i delatnih organa poinju sa bojom i zvucima, a zavravaju
se s prljavim izluevinama.
II.29. Svojstvo je Duha da je svedok zbivanja, dok su ulni i delatni organi sredstva
tog zbivanja.
II.30. Tri unutarnja organa imaju sopstvene, razliite i jasno izraene osobine.
II.31. Zajedniko svojstvo unutarnjih organa je zraenje pet dahova, poevi od
prne.
II.32. Modifikacije organa nastaju i sukcesivno i simultano.
II.33. Funkcija spoznaje ima pet vrsta. Neke od njih su ometajue (po proces
samospoznaje) i bolne, a neke to nisu.
II.34. Kada se obustave modifikacije vezane za objektivni svet, Duh vie nije njima
obojen i boravi u sebi.
II.35. Zbog (blizine) cveta i kristal izgleda obojen.
II.41. Buddhi je glavni, jer nikada ne odluta.
II.42. Takoe jer sadri utiske iz prolosti.
II.43. I zbog svoje moi seanja.
II.44. Seanje ne dolazi od Duha.
II.45. Neki organi su glavni, a drugi sporedni instrumenti Duha, zbog razlike u
funkciji.
II.46. Rad svakog buddhija je u korist pojedinanog oveka, jer svaki je vezan
radom u slubi svoga oveka.
II.47. Doputajui svim razliitim organima da podjednako rade u korist Duha,
prvenstvo pripada buddhiju.
III.1. Raznovrsni ulni svet (indriyni) proistekao je iz suptilnog (tanmtr).
III.2. Odatle je i telo.
III.3. Iz suptilnih elemenata nastaje sav ivot u svetu.
III.4. Ali, za onoga ko razlikuje, delovanja iskustvenog sveta su neprimetna.
III.5. Iskustveni svet postoji zbog neophodnosti da ga iskuse oni koji ne razlikuju
puruu i prakrti (neprobueni).
III.6. Duh je ovekov ve sada sasvim slobodan od svih suprotnosti.
III.7. Fiziko telo obino nastaje od oca i majke. Drugo telo (suptilno, energetsko,
kauzalno, telo due) tako ne nastaje.
III.8. Zadovoljstvo i bol pripadaju telu koje postoji od poetka, a ne fizikom.
III.9. Njih sedamnaest zajedno sainjavaju suptilno telo.
III.10. Individualne razlike ljudskih karaktera potiu od raznovrsnosti njihove
prethodne delatnosti.
III.11. Ono to se odnosi na suptilno telo, tie se i grubog tela, jer ono je prebivalite
svih iskustava suptilnog.
III.12. Suptilno telo ne moe opstati samo po sebi bez grubog tela, kao to je sluaj sa
senkom ili slikom.
III.13. Mada poseduje sopstveni oblik, ne moe ostati nezavisno zbog zdruenosti sa
materijom, kao u sluaju sunca.
III.14. Ono je nalik na atom, jer je u Svetim spisima navedeno da tako deluje.
III.15. Takoe Sveti spisi tvrde da je nainjeno od hrane.
III.16. Suptilno telo se inkarnira u svetu u korist duha, kao to ini kraljev kuvar.
III.17. Grubo telo je sainjeno od pet elemenata.
58
III.20. Svest nije proizvod organizacije elemenata prirode, jer se ne nalazi ni u
svakom elementu posebno.
III.21. Da je svest priroena telu, niko na svetu nikada ne bi umro.
III.22. Ako bi se reklo da se svest proizvodi u telu zahvaljujui moi specijalne
kombinacije elemenata, odgovor je da to nije sluaj jer svest ne postoji ni u jednom
posebnom elementu.
III.23. Spoznaja oslobaa.
III.24. Zabluda porobljava.
III.25. Poto je znanje jedini uzrok osloboenja, ono nije u vezi ni sa im, pa ni sa
dobrim delima vrenim direktno ili indirektno.
III.27. ak se ni verskom predanou ne dosee ista stvarnost.
III.28. Jer iluzija lei u svemu to um zamisli.
III.29. Samo ostvarenjem istog Duha u meditaciji postaju dostupne sve moi
prirode.
III.30. Meditacija je naputanje strasti.
III.31. Meditacija se usavrava naputanjem aktivnosti uma.
III.32. Meditacija se usavrava sabranou panje, ispravnim poloajem tela i
vrenjem dunosti.
III.33. Sabranost se ostvaruje osveenjem disanja.
III.34. Poloaj tela je ispravan kada je stabilan i udoban.
III.35. Dunosti se obavljaju u skladu sa ivotnim dobom.
III.36. Meditacija se ostvaruje savladavanjem strasti i postojanom vebom.
III.37. Ima pet vrsta zabluda.
(Pet vrsta zabluda koje porobljavaju oveka. To su: neznanje (avidy), egoizam
(asmit), pouda, mrnja i strah od nestajanja. O njima govori i Yoga-sutra (II,3), osim to
kao poslednju zabludu navodi 'prianjanje uz ivot'.)
III.44. Savrenstva (svetovnog) rasuivanja ima osam vrsta.
(Osam vrsta savrenstava svetovnog rasuivanja stiu se:
1. Tra - raspravom ili razmiljanjem.
2. Sutra - verbalnim znanjem.
3. Tra-tra - studiranjem.
4. Ramyaka - drutvom gurua, brahmaaria i njima slinim.
5. Sad-mudit - spoljanjom i unutarnjom istotom.
6. Pramod - spreavanjem bola koji stvara egoizam.
7. Mudit - spreavanjem bola koji izazivaju elementi.
8. Modamn - spreavanjem bola koji izazivaju bogovi, demoni i druga neorganska
bia.)
III.45. Nema savrenstva spoznaje bez uklanjanja zablude.
III.46. Tvorevine se dele na boanske i ostale.
(U desetom aforizmu je reeno da se ljudi razlikuju po svojoj karmi. Ovde se to
proiruje. U prirodi postoje est vrsta bia koja se razlikuju po svojoj karmi: bogovi,
demoni, ljudska bia, due umrlih, due onih koji ive u paklu i bia koja puze. Poslednja
vrsta predstavlja sva bia u fizikom svetu koja nisu ljudi: divlje i domae ivotinje, ptice,
gmizavci i nepokretna bia (biljke).
III.47. Sve stvoreno, od najvieg Brahme do najniih bia, postoji u korist Duha
ovekovog (purua) samo dotle dok nema razlikovanja izmeu purue i prakrti.
(Stvaranje postoji u korist purue, i sve dok poslednji ovek ne postigne
diferencijaciju venog Duha u sebi spram bia, ono e postojati.)
III.48. Visina obiluje istotom (sattva).
III.49. Podnoje obiluje mrakom (tamas).
III.50. Sredinom se ire strasti (raas).
59
(Tri nivoa stvorenog sveta. Svet bogova u kojima prevladava istota je na vrhu, na
dnu je podruje mraka, a u sredini svet smrtnika u kome preovlauju strasti.)
III.51. Razliite tvorevine prirode proizvode razliite karme.
III.52. ak i iz najviih svetova postoji mogunost pada u nia, bolna stanja, tako da i
nebeske svetove treba nadii.
III.53. Patnja nastala starenjem i umiranjem ostaje u viem svetu kao i u niem.
III.54. Poniranjem u uzrok ne postie se svrha postojanja, jer uranjanju nuno sledi
izranjanje.
III.55. Iako delatnost nije nuna ni za prirodu, prakrti, ona je ipak shvatljiva iz elje
da poslui drugome, purui.
III.56. Onaj ko biva apsorbovan u prakrti rodie se ponovo i bie svemogui i
sveznajui u narednom stvaranju.
III.57. Postojanje takvog Boga je priznato.
III.58. Ispoljavanje prirode je zbog tue svrhe, iako je spontano, jer ona sama nije
korisnik svojih delatnosti, kao ni kamila koja slui da prenese afran.
III.59. Iako sama nije svesna, priroda deluje spontano, kao to nastaje mleko.
III.61. Prakrti deluje po sostvenoj prirodi, kao sluga, a ne svesnom odlukom.
III-62. Aktivnost prakrti je nuna jer oduvek (u prirodi) postoji dejstvo karme.
(Poto uticaj karme postoji oduvek, zajedno sa prirodom, potreban je napor da se
karmika predodreenost ostvari.)
III-63. S porastom razluivanja (Duha od tvari) prakrti prestaje da stvara, kao kuvar
kad spremi jelo.
III.64. Kada se jedan ovek oslobodi, drugi, koji ne zna da razlikuje puruu i prakrti,
ostaje sputan.
III.65. Osloboenje znai nezavisnost oboje, i purue i prakrti, ili jednog od njih.
(Izdvojenost i nezavisnost prakrti je njena neaktivnost samo prema onom oveku koji
je ostvario spoznaju razlike, dok nezavisnost purue znai njegovo nevezivanje za
celokupnu prakrti.)
III.66. Priroda ne odustaje od prianjanja uz ostale neosloboene ljudske Duhove u
ispoljavanju svog ulnog iskustva, kao to i zabluda da je konopac zmija moe i dalje da
vai za onoga ko nije prozreo stvarnost.
III.67. Ostaje delatna zbog veze sa karmom.
III.68. Mada su purue jednako nezavisne, prakrti ih slui zbog nerazlikovanja.
III.69. Kao plesaica tako i priroda obustavlja svoje ispoljavanje kad postigne svrhu
svoje delatnosti.
III.70. Kada prakrti shvati da je purua video njene mane, vie mu se ne pribliava,
kao ena iz plemenite porodice.
III.71. Sputanost i osloboenje ne pripadaju purui; jedino zbog njegovog
nerazlikovanja od prakrti izgleda kao da je purua 'sputan' i da se 'oslobaa'.
III.72. Sputanost i osloboenje u stvari pripadaju samo prakrti, zato to je ona
vezana, kao stoka.
III.73. Prakrti sebe sputava na sedam naina, kao svilena buba, a na jedan nain se
oslobaa.
(Sedam naina na koje se prakrti vezuje su: moralnost (dharma) i nemoralnost
(adharma); bestrasnost (vairagya) i pouda (a-vairagya); pobonost (an-aivarya) i
bezbonost (aivarya); kao i neznanje (anana). Isto kao to svilena buba oko sebe pravi
auru i zatvara se u nju, tako i prakrti vezuje sebe s tih sedam poveza. Oslobaa se samo
znanjem (nana). Stoga se u aforizmu kae da je to jedini put kojim se prakrti oslobaa.)
III.75. Savreno razlikovanje purue i prakrti kroz odbacivanje svega, izraava se
kao 'ne to - ne to', i postie se spoznajom dvadeset pet principa.
60
III.76. Zbog razlika u sposobnostima onih koji trae spoznaju, nije nuno da svi budu
jednako uspeni.
III.77. Suzbijeni bol se ponovo vraa zbog nesavrenog razlikovanja.
III.78. Ko ispravno razlikuje osloboen je za ivota (ivan-mukta).
III.81. Da nije tako, slep bi vodio slepog.
III.82. Iako poseduje telo, osloboeni mudrac nastavlja da ivi, kao to grnarev
toak nastavlja da se sam okree snagom inercije i kada grnar okona rad.
III.83. Telo se zadrava i zbog najmanjeg ostatka sa njim steenih utisaka
(samskara).
(Telo se zadrava zbog najmanjeg ostatka onih utisaka koje su uzrok postojanja tela.)
III.84. Uinjeno je ono to je trebalo uiniti tek kada se razlikovanjem ljudskog Duha
od uslovljene prirode postigne potpuni prestanak patnje, i nikako drugaije, nikako
drugaije.
IV.3. esto postoji potreba za obnavljanjem pouke.
IV.4. Bestrasnost i pokret ka slobodi nastaje opaanjem da smrt dolazi ocu i sinu,
svakome ko se rodio.
IV.8. Ne treba razmiljati o onome to porobljava.
IV.9. U velikom drutvu se javljaju prepreke za sabranost panje, jer se ispoljavaju
strasti i kolektivna ubeenja.
IV.10. To se dogaa i u drutvu dvojice.
IV.11. Srean je onaj ko je bez nade.
IV.12. Moe se biti srean i bez uobiajenog ljudskog napora, ako se transcendira
um.
IV.13. Mada ovek moe da prihvati mnoga uenja i uitelje, sutina znanja se mora
upiti kao to pela upija nektar.
IV.14. Nee biti prekida u meditaciji ako je um usredsreen na objekt kao kad
majstor pravi strelu.
IV.15. Krenjem discipline gubi se cilj meditacije, kao u svetu.
IV.16. tavie, ako se propisi meditacije zaborave, sve e biti izgubljeno.
IV.17. Cilj se bez direktne spoznaje ne postie ak ni uenjem.
IV.19. Predanou, ispunjavanjem dunosti uenika u celibatu i sluenjem uitelja,
ostvaruje se uspeh nakon dueg vremena.
IV.20. Vreme osloboenja nije odreeno.
IV.22. I nakon postizanja ciljeva religijskih obreda (odlazak due u svet Brahme, u
raj) sledi povratak u novo roenje, jer spisi tvrde da ono sledi i nakon izvoenja religijskih
rituala.
IV.23. Onaj ko se oslobodio strasti, izbegao je ono to treba izbei, i dobio ono to
treba dobiti.
IV.24. Ili se to postie druenjem sa onim ko je postigao bestrasnost.
IV.25. Ne treba se druiti sa onima koji su uslovljeni strastima.
IV.26. Inae emo biti zarobljeni.
IV.27. Mudri elje ne stiavaju uivanjima.
IV.28. Strasti mogu da se stiaju posmatranjem nepostojanosti svega.
IV.30. U neistom umu se ne odraava znanje, kao ni lik u prljavom ogledalu.
IV.31. Cilj nije ostvaren ak ni ekstazom pri savrenoj predaji, ni savrenom
predajom.
V.1. Opravdano je koristiti blagoslove, jer je to dobar obiaj koji donosi plod, to i
spisi dokazuju.
V.2. Plodovi nastaju iz (dobrih i loih) dela, a ne zato to svetom vlada Bog.
61
V.3. Ako Bog vlada svetom, onda vlada u svoju korist, kao i svi vladari.
V.4. Tada se Bog ne bi razlikovao od ovozemaljskih vladara.
V.5. Takoe, bio bi projekcija ljudi i 'Bog' samo po imenu.
V.6. Nema vladavine bez strasti, jer strast je uzrok svih delanja.
V.7. Stoga, ako je Bog uslovljen strastima, nije veno slobodan.
V.12. tavie, spisi tvrde da je svet nastao iz prakrti, a ne od Boga.
V.40. Onaj ko razume svetovno znaenje rei, moe razumeti i Vede.
V.42. rtvovanja i ostalo o emu govore Vede imaju za cilj da pribave ovozemaljske
zasluge.
(Znaenje Veda ne moe biti transcendencija jer one govore da se rtvovanjima stiu
zasluge i 'preuzvienost' koja rtvovatelju donosi plodove. Obeavajui na ovakav nain
nagrade u materijalnom svetu, za Vede se ne moe rei da imaju transcendenciju za cilj.)
V.43. Snaga vedskih rei utvrena je samo tradicijom prenoenja.
V.44. To je zaista tako jer rei prenose sve informacije, i one koje su usklaene s
pravim znaenjem, i one koje nisu.
V.45. Vede nisu vene, jer sveti spisi govore o njihovom nastanku.
V.46. Niti su Vede delo jednog uzvienog oveka, jer ne postoji takav ovek koji bi
mogao biti njihov tvorac.
V.47. Ni osloboeni (zbog ravnodunosti) ni neosloboeni (zbog neznanja) ne mogu
biti autori Veda.
V.50. Ono ljudsko delo koje ponekad nije vidljivo, trai napor da se razume.
V.51. Mo Veda poiva na prenoenju ispravnog znanja.
V.72. Osim purue i prakrti, sve je nepostojano i prolazno.
V.74. Osloboenje nije ispoljavanje radosti, jer ono nema osobina.
V.75. Niti se ono postie ponitenjem osobina.
V.76. Niti odlaskom na neko posebno mesto, na nebo, jer Duh je nepokretan
(apsolutan).
V.77. Niti je osloboenje ponitenje mentalnih utisaka nastalih od objekata, jer oni
su trenutni.
V.78. Niti osloboenje nastaje ponitenjem svega, jer, izmeu ostalog, to nije cilj
Duha.
V.79. Stoga, ni praznina nije osloboenje.
V.80. Svako sjedinjenje se okonava razdvajanjem, stoga osloboenje nije u sticanju
bilo ega.
V.81. Niti je osloboenje povezivanje dela sa celinom.
(Nema povezivanja dela sa onim to nema delove. Osloboenje takoe nije stapanje
delova (pojedinane due) sa celinom (Bogom), kao to neki misle. Celina, ako je takva,
nema delova. Zato je ovakva tenja apsurdna. Svako spajanje biva razdvojeno. Zato ni to ne
oslobaa oveka. Zato je osloboenje samo buenje, a ne neko spajanje.)
V.82. Niti je osloboenost mo da se bude mali kao atom, i tako dalje, jer kao i
druge moi (siddhi), i to je prolazno.
V.83. Takoe, osloboenje nije ni u sticanju uzvienog poloaja koji imaju Indra i
drugi bogovi.
V.103. Nije nuno da postoji samo grubo (fiziko) telo, jer postoji i suptilno (koje se
seli iz ivota u ivot).
V.104. ula ne otkrivaju sve to im je u dosegu, zato to im nije dostupno; da jeste,
otkrila bi sve.
V.113. ivotni dah (prna) nije uzronik tela, jer postoji kroz mo organa.
V.114. Mesto iskuavanja (telo) izgraeno je pod nadzorom iskuavaoca (purue), u
suprotnom, imali bismo truljenje.
V.115. Pomou sluge gospodar (purua) upravlja, a ne sam.
62
V.116. U meditativnoj sabranosti, dubokom snu i osloboenju, Duh ovekov boravi u
svom autentinom stanju.
V.117. U prva dva sluaja sa semenom (prolih utisaka, samskara), u treem bez.
V.120. Iz svakog iskustva nastaje po jedan utisak, ali osim njega iskustvo ne stvara
druge utiske, jer tada bismo morali da pretpostavimo mnogo utisaka tamo gde je jedan
dovoljan.
V.121. Nije samo ovekovo telo kadro da pribavlja iskustva o vanjskom svetu; u
stanju subjekta koji doivljava spoljni svet je i drvee, bunje, puzavice, jednogodinje
biljke (cvee), vitice sa malim cvetovima, trave i sve druge biljke.
V.123. Ne izvode se samo fizikim telom dobra i loa dela; spisi tu prave razliku.
V.124. Sva se tela dele na tri vrste: telo delanja; telo iskuavanja i telo iskuavanja-i-
delanja.
(Razlikuju se tri vrste tela. 'Sva tela' oznaava ona koja su dobra, osrednja i slaba. Tri
vrste su:
1. Telo delanja je ono koje poseduju bestrasni ljudi uzviene zrelosti, kao to su svi
veliki mudraci. Njime se daje ivot i znanje.
2. Telo iskuavanja imaju sve ivotinje i ona ljudska bia koja su uvuena u ulna
uivanja i zadovoljstva. Njime se stiu osnovna iskustva o ivotu.
3. Oba tela poseduju oni koji su na putu mudrosti, koji su skloni bestrau ali takoe i
uestvuju u ivotu.
V.125. Nijedno od njih nije neuslovljeno.
(etvrta vrsta tela koja se spominje je telo koje poseduju ostvareni jogini, ono
pripada pobednicima nad nesvesnom prirodom, onima koji su potpuno sazreli u prakrti i
nadili celo njeno podruje iskuavanja. Ovo telo imaju oni koji su doli do najvieg uvida i
na koje vie ne deluju nikakva dela ni nedela.)
V.126. Znanje, i ostale osobine intelekta (buddhi), nisu vene ak ni kod najvieg
bia; one su kao vatra.
V.127. Ne postoji ni boansko znanje.
V.128. Jogistike moi (siddhi) ne treba odbacivati, kao ni lekove koji uspeno lee.
V.129. Poto elementi nisu svesni sami po sebi, nisu svesni ni kada su udrueni u
bie.
(Transcendentalni Duh, purua, izaziva svest u biu. Poto svesti nema ni u
elementima ponaosob, ne moe je biti ni u bilo kakvom njihovom spoju, jer nita ne moe
biti u posledici ega ve nema u uzroku. Ovim se pobija materijalistiko stanovite.)
VI.1. Duh postoji jer nita ne moe da opovrgne njegovo postojanje.
(Duh postoji jer ga potvrujemo uvek kada kaemo 'Ja'. Nema dokaza koji bi osporio
iskustvo 'sebe'. Stoga sve to treba da uradimo da bi u Duhu bili autentini jeste da se
razlikujemo od svega drugoga: od misli i misaonih sadraja, oseanja, tela, spoljnih
objekata i njihovih uticaja. Sve je to prakrti. Duh je ira celina koja ih nadmauje i time
omoguava. Ono to sve omoguava je naa sutina.)
VI.2. Duh ovekov je potpuno razliit od tela i svega ostalog, jer je drugaiji.
VI.3. To se vidi i u izraavanju sopstvenog stanja.
(Kada govori o sebi ovek koristi prisvojne zamenice, kao na primer: "Ovo je moje
telo", "To ja oseam", "To je moje znanje" itd. To bi bilo besmisleno ako bi ovekova
sutina bila identina sa telom.)
VI.5. Potpunim prestankom patnje uinjeno je ono to je trebalo uiniti.
VI.6. Budui da je patnja smetnja, iz otpora prema njoj se ne javlja enja za
uivanjem.
VI.7. Tek je tu i tamo po neko i srean.
63
VI.8. Ni to sreno stanje nije bez primese patnje; zato onaj ko ima sposobnost
razluivanja i tu 'sreu' svrstava u patnju.
VI.9. Ako se kae da je cilj ljudskog Duha da postigne sreu tamo gde ne postoji
nesrea, ni to nije tako, jer postoje dve mogunosti (oslobodilakog htenja).
(Nije svrha uklanjanja bola dolaenje do uivanja. Postoje dva cilja kojima se moe
teiti: 1. "eleo bih da budem srean." 2. "eleo bih da ne budem nesrean". Samo je tenja
za drugim ciljem duboka, iskrena i trajna. Zato se govori da je ostvarenje prestanak patnje, a
ne postizanje sree.)
VI.11. Mada patnja nije svojstvo ljudskog Duha, on je doivljava zbog
nerazlikovanja.
(Mada osobine (zadovoljstva i bola) pripadaju samo intelektu (buddhi), one se
reflektuju u ovekovom Duhu samo zbog njegove identifikacije sa prirodnim zbivanjem,
zbog nezrelosti da razlikuje sebe od onoga to nije.)
VI.12. Nerazlikovanje je bespoetno.
(Vreme nastaje nerazlikovanjem purue od prakrti. Zato nerazlikovanje ne nastaje u
vremenu.)
VI.13. Nerazlikovanje nije ni beskonano, kao to je ljudski Duh, jer tada ne bi
moglo biti okonano.
(Prakrti, a s njom nesvesnost, avidya, vreme i nerazlikovanje, su kao sfera: postoje
iako nemaju poetka ni kraja; ali to ne znai da su beskonani.)
VI.14. Sputanost se uklanja odgovarajuim nainom (razluivanjem), kao to se mrak
moe ukloniti jedino svetlou.
(Kao to se tama jedino moe raspriti svetlou, tako se i sputanost ljudskog duha,
nastala iz nerazlikovanja, moe okonati jedino sveu kojom ovek razlikuje sebe od svega
drugog. Sfernu prirodu bivstvovanja-u-neznanju, kome se zato to je sferno ne moe nai
poetak ni kraj, mogue je okonati jedino nadilaenjem podruja njegovog deavanja,
svesnim nadilaenjem uma koji prima i odraava sve utiske postojanja, odnosno
transcendencijom njegovog samsarinog, krunog i bespoetnog zbivanja.)
VI.16. Poto se ne moe ustanoviti drugaije, nerazlikovanje je jedini razlog za
sputanost.
VI.17. Osloboenom se ne vraa sputanost, jer spisi tvrde da se ona ne obnavlja.
VI.18. Inae, osloboenje ne bi bio cilj ljudskog Duha.
VI.19. Posledica bi bila nerazlikovanje osloboenja i sputanosti.
VI.20. Osloboenje nije nita drugo do uklanjanje prepreka da ovek prepozna svoju
duhovnu sutinu kao (oduvek prisutnu) iskonsku slobodu.
VI.22. Nije obavezno da se osloboenje postigne onda kada se uje o preprekama, jer
za to ima tri vrste podobnosti.
(Neki su dobri u razumevanju, neki osrednji, a neki spori.)
VI.23. Da bi se utvrdila spoznaja, neophodna su i druga sredstva osim sluanja.
(Neophodna je disciplina meditacije.)
VI.24. Ako je poloaj (za meditaciju) udoban i stabilan, ne mora da bude po propisu.
(Bitno je samo da bude uspravan, ne u leeem poloaju.)
VI.25. Um bez objekata je meditacija.
VI.26. Ako se kae da za Duh ovekov nema razlike da li je u meditaciji ili ne, to nije
tano; u prvome se bol ne odraava, a u drugome odraava.
(Iako je Duh ovekov transcendentalan i iskonski nezavisan, potrebno je doi do tog
iskustva kroz meditaciju, neposredno.)
VI.27. Mada je Duh nezavisan, primese se odraavaju kroz nerazlikovanje.
VI.28. Kao u sluaju crvenog platna i kristala, nema istinske obojenosti, ve samo
odraza.
64
VI.29. Strani uplivi se spreavaju praksom meditacije, sabranou panje i
proienou od elja.
VI.30. Uplivi se iskljuuju rastvaranjem uma i odvraenou, tako kau uitelji.
(Obojenost uma uplivima iz snova i iz budnog stanja uklanja se meditacijom. Tako se
promenljiva stanja sanjanja, dubokog sna i jave zamenjuju etvrtim, stabilnim i uvek
budnim stanjem zvanim turiya.)
VI.31. Nezavisno od mesta i okolnosti, um se moe smiriti.
VI.39. Sattva (i ostale gune) nisu osobine prakrti, jer one je sainjavaju.
VI.41. Razliite posledice proistiu iz odgovarajueg razliitog delanja.
VI.43. Kada osloboeni (ovek) spozna (da je oduvek i bio slobodan), priroda vie ne
deluje (na njega), kao to je u svetovnom ivotu (gde sluga prestaje da dela kada je gospodar
posluen).
VI.50. Samo ono to je olienje svesti, i to je suprotno od nesvesnosti, obelodanjuje
sve to je nesvesno.
VI.54. Aham-kra je izvrilac (onaj koji sve ini), ne purua.
VI.55. Iskustvo bivstvovanja dozreva i okonava se u spoznaji razlike purue i
prakrti; to se postie kroz rad (karmu).
VI.56. ak i iz meseevog sveta (iz raja) sledi povratak na ovaj svet, jer je uzrok
ponovnog raanja (nerazlikovanje) jo prisutan.
VI.57. Osloboenje ne moemo postii sluanjem saveta stanovnika viih svetova,
ako ga ve sami, sopstvenim naporom, nismo mogli postii.
VI.58. Postoje spisi (koji nagovetavaju) osloboenje (pri dostizanju sveta Brahme).
Ono se lake postie (u njemu nego u ovom svetu), ali samo prikladnim nainom.
(Osloboenje moe da se dostigne i u svetu Brahme, ali nain za njegovo postizanje
svuda je isti: sticanjem znanja, iskustvom bivstvovanja (radom) i meditacijom. Sloboda se
ne postie samim odlaskom u vii svet.)
VI.64. Stvoreni svet zavisi od Ja-inioca (aham-kre), ne zavisi od Boga, jer nema
dokaza za to.
18
VI.66. Iz mahata je sve ostalo.
(Nezavisno od stvorenog sveta, koji izaziva aham-kra, postoje i druge posledice,
kao to su odravanje i upravljanje, i to sve nastaje iz mahata, vrhunskog principa prakrti.
Predstava o bogu Vinuu, koji odrava svet, nastala je zahvaljujui ovom principu.)
VI.70. Bilo ovako ili onako (bilo da je spoj purue i prakrti zbog karme,
nerazlikovanja ili zbog suptilnog tela koje uva iskustva), cilj je otcepljenje purue,
otcepljenje purue.
18
Ovim se eli rei da Bog, ako jeste, kao apsolutni Duh, nikada nije ni stvorio svet, jer bi time ponitio i podelio svoju
apsolutnu prirodu. U stvarnosti samo Bog (Duh) postoji, dok su pojavni svet i odvojene individue iluzorne projekcije
ega, aham-kre (Jovan 10:30,34,38.). To je osnovna mehanika ontologije: koliko smo zatvoreni u svoju subjektivnost,
toliko za nas postoji objektivan svet; koliko smo vie objektivni, svesni sebe, toliko svet nestaje a s njim i svaka razlika
izmeu nas i celine.