You are on page 1of 398

TERI BRUKS TRANJE ZA DEMONOM Prevod: Mirjana ivkovi

PROLOG Stoji sam u sreditu jo jednog amerikog spaljenog grada, ali u ovome je ve bio. ak i u razorenom, poaavelom stanju, zgrade koje ga okruuju su prepoznatljive. Ulice koje vode od raskrsnice na kojoj se nalazi proteu se u daljinu u obliku betonskih traka; vetar ih mete i one se gube i nestaju na obzorju - juno od mosta preko reke, severno od sprenih ravnica koje su nekada predstavljale polja pod kukuruzom, istono prema ostacima Reganovog rodnog grada, i zapadno prema Misisipiju i Velikim ravnicama. Savijen ulini znak, na kome su kia i vetar ostavili traga, potvruje mu da se nalazi na uglu Prve avenije i Tree ulice. Ovaj grad ima osam kvadratnih blokova, dva bloka u bilo kom pravcu od mesta na kome on stoji, a posle se rasplinjuje u pojedinane skupine domova koji su pretvoreni u kancelarije za promet nekretninama i radionice ili su jednostavno sravnjeni sa zemljom da bi se obezbedio prostor za parkiranje. Jo dalje se nalaze naputene ruevine dva supermarketa i trni centar, a tamo dole du obale reke moe da vidi uruene redove dimnjaka i zarale valovite krovove od onoga to je preostalo od eliane. Lagano se osvrnuo oko sebe, kako bi se uverio da se nalazi na pravom mestu, jer je prolo dosta vremena. Nebo je prekriveno oblacima i mrano. Preti kia koja e verovatno i pasti pre nego to se spusti no. Iako je tek podne, svetlost je tako bleda da vie podsea na sumrak. Vazduh i zemlja isprani su do bezbojnosti. Zgrade, ulice, naputena vozila, otpaci i nebo - sve ima jedoobraznu nijansu sive, boja prelazi sa jednoga na drugo dok ne ostane nita osim senki i svetlosti

koje omoguavaju da se bar neto od toga razlui. U tiini, vetar blago jei dok se die sa reke i iba praznim ulicama. Granice, lie i kr lete nisko, dodirujui u prolazu beton. Prozori zjape tamom i ispraznou tamo gde su stakla razbijena. Vrata poivaju otvorena i razvaljena. Mrlje crnog pepela i ai vide se na zidovima tamo gde su vatre sagorele drvo i plastini premaz na kancelarijama i radnjama. Kola zaglavljena na izduvanim gumama i osovinama, sa kojih je skinuto sve to je moglo da poslui, naputene koljke koje se lagano pretvaraju u ru. ovek premerava pogledom grad kao da je kakav le, seajui ga se iz vremena dok je jo bio iv. Iz jedne od zgrada pojavi se opor pasa. Ima ih moda desetak, mravi su i gladni, hitrih oiju i sumnjiavi. Trenutak ga prouavaju pre nego to nastave dalje. Ne ele da bilo ta imaju s njim. Gleda ih kako nestaju iza ugla zgrade, i kree. Upuuje se na istok prema parku, iako zna ta e tamo nai. Prolazi pored banke, farbare, radnje sa metranom robom, Alovog bara i parkiralita, i zaustavlja se kod Dosinog restorana. Znak jo lupka po ulazu; emajl je izbledeo i ispucao, ali ime je raspoznatljivo. Prilazi i zaviruje unutra. Nametaj i vitrine za kolae - sve je smrskano, posue polomljeno, a kona sedita iseckana u komadie. Praina prekriva povrinu tezge, otpaci prljaju uniteni pod, a korov proviruje kroz pukotine u ploicama. Okree se na vreme da vidi dvoje dece koja se pojavljuju iz uliice s druge strane ulice. Nose platnene vree sa stvarima koje su poistili. Nose noeve privrene oko pasa. Devojica je tinejderka, deak je mlai. Imaju dugake i neuredne kose, odea im je otrcana, a pogled tvrd i divlji. Usporavaju da ga osmotre, odmere. On ih eka, okree se prema njima, kako bi videli da ga se ne moraju plaiti. Meusobno se pogledaju, apuu neto, naglaavajui rei skrivenim gestovima, a zatim odlaze. Kao i psi, ne ele s njim da imaju posla. On nastavlja uz ulicu, bat njegovih izama tvori isprazni odjek u podnevnoj tiini. Zgrade sa kancelarijama i radnje smenjuju porodine kue. I porodine

kue su prazne, one koje su jo nedirnute. Mnoge su spaljene do temelja i polako se ponovo pretvaraju u zemlju. Posvuda raste korov, ak i kroz pukotine u betonu ulica. Pita se koliko je prolo od kada je bilo ko ovde iveo. Pored lutalica, pasa, dece i nekolicine drugih koji su ostali jer nemaju kuda da odu, koliko ih je ostalo? U pojedinim gradovima nema nikoga. Samo gradovi jo pruaju utoite, kampove sa zidovima u kojima se preiveli dre na okupu u oajnikom naporu da zadre ludilo na odstojanju. ikago je jedan od takvih gradova. Bio je tamo i video ta on ima da ponudi. Njegova sudbina mu je dobro poznata. Jedna ena se pojavljuje iz senke vrata na jednoj od stambenih zgrada, krhko stvorenje isprazna pogleda, tamne, zamrene kose proarane purpurnim pramenovima, oputenih ruku, golih, koe istakane od uboda igala. Ima neto za mene? - pita ona tupo. On odmahuje glavom. Ona se sputa do podnoja stepenica trema i zastaje. Istiskuje osmeh. Odakle si? On ne odgovara. Ona mu prilazi za nekoliko koraka, obujmivi telo svojim tankim rukama. eli li da ue i provede se sa mnom? Zaustavlja je pogledom. U senkama kue iz koje je izila, primeuje kretanje. Oi ute, pogled prav, hladnokrvno ga prouava. Zna kome te oi pripadaju. Sklanjaj se od mene, kae on eni. Njeno lice se snudi. Okree se bez rei. Odlazi do ivice grada, na milju odatle, tamo gde ga eka park. Zna da ne bi trebalo, ali ne moe da odoli. Nita od onoga ega se sea nije preostalo, ali on ipak eli da vidi. Nema vie starog Boba i bake. Nema Pika. Kao ni Denijela i Utvare. Park je zarastao u korov i gutaru. Od groblja je ostala gomila unitenih nadgrobnih spomenika. Stanovi, apartmani i kue, sve je prazno. Ono to sada ivi u parku moe se nai samo u peinama i predstavlja njegovog neumoljivog neprijatelja. A ta je sa Nest Frimark? I to zna. To je komar koji ga progoni, neumoljivo i bespotedno.

Zastaje na ivici groblja i gleda u senke sa druge strane. Nalazi se ovde, pretpostavlja, jer nema boljeg mesta na koje bi mogao otii. Nalazi se ovde jer je primoran da se vraa stazom svoga ivota, na taj nain se kanjavajui za greke koje je poinio. Progone ga na svakom koraku, tako da ga privlae mesta koja su nekada pruala utoite. Traga u uzaludnoj nadi da e na povrinu ponovo isplivati bar neto od onoga to je bilo dobro u njegovom ivotu, ak i onda kada zna da je to nemogue da se dogodi. Duboko je i lagano udahnuo. Uskoro e ga ponovo pronai njegovi progonitelji, ali moda ne danas. I zato e se jo jednom proetati parkom i pokuati da se ponovo doepa delia onoga to je zauvek izgubljeno za njega. S druge strane puta od mesta na kome stoji, visi raspadnuta oglasna tabla. Jedva uspeva da razazna ta pie na njoj. DOBRODOLI U DOBRU NADU, ILINOIS! RAZVIJAMO SE U VAEM PRAVCU! Don Ros se trgao iz sna. Uspravio se tako naglo da je oborio tap koji je zazveketao po podu autobusa. Na trenutak, nije znao gde se nalazi. Bila je no, i veina njegovih saputnika je spavala. Trenutak mu je bio potreban da se pribere, da se seti kuda putuje, u kom je svetu. Zatim je ukoeno ispruio povreenu nogu u prolaz, vrpoljei se na seditu dok nije bio u stanju da se sagne i dohvati tap. Shvatio je da je zaspao, iako to nikako nije eleo. Uprkos onome to je to znailo. Smestio je tap pored sebe, paljivo ga oslonivi o ranac, poduprevi ga kako ne bi ponovo skliznuo. Jedna starica na nekoliko sedita od njega jo je bila budna. Kratko se osvrnula na njega, pogledavi ga s neodobravanjem i sumnjiavo. Ona je bila jedina koja je sedela blizu njega. Bio je sam u dnu autobusa; ostali putnici, svi sem starice, postarali su se da se smeste to vie napred. Moda zbog noge. Ili otrcane odee. Ili pokrova umora koji je nosio kao to je Marlijev duh nosio svoje lance. Moda su u pitanju bile oi, nain na koji su gledale kao da

vide dalje od bilo koga drugog, iznenada hladne i otrovide, a opet daleke i izgubljene, uznemirujua suprotnost. Ali, ne. Spustio je pogled na svoje ake, prouavajui ih. Na nain onih koji su se pomirili s tim da ih izbegavaju, umeo je da se ne obazire na bol koji je izazivalo progonstvo. Njegovi saputnici su podsvesno doneli savreno razumljivu odluku. Izmeu sebe i Smrti ostavlja to je mogue vie praznih sedita.

PETAK, 1. JULI

1. "Pssst! Nest!" Glas mu se probio kroz pamune slojeve njenog sna otrinom maje kande. Tgrnula je glavu sa jastuka, a oi zamagljene od sna se istog trena otvorie. "Pik?" "Probudi se, devojko!" Glas umskog stvorenja bio je kretav usled hitnje. "derai su se ponovo okomili! Potrebna si mi!" Nest Frimark odgurnu arav i natera sebe da sedne, spustivi noge sa kreveta. Noni vazduh bio je topao i lepljiv uprkos naporu velikog podnog ventilatora postavljenog na ulazu u sobu. Protrljala je oi kako bi ih razbistrila i progutala knedlu uprkos suvom grlu. Mogla je da uje postojano zujanje zrikavaca u drveu koje je dopiralo spolja. "Na koga ovog puta?" upitala je, zevajui. "Na malu Skotovu." "Benet?" Oh, Boe! Potpuno se razbudila. "ta se dogodilo?" Pik je stajao na ispustu prozora s druge strane mreastog paravana, ocrtavajui se na meseini. Iako je bio visok svega est ina, raunajui od stopala-granica

do vrha lisnate glave, ipak je mogla da proita odvratnost u njegovim vornovatim, drvenim crtama lica jasno kao da je visok est stopa. "Majka je ponovo izila sa svojim bezvrednim momkom, da zatvaraju barove. Onaj momak koji ti se dopada, Dered, njega je ostavila da pazi na ostalu decu, ali je on dobio jedan od onih svojih napada. Benet je jo bila budna - zna kakva je kada joj nema majke, mada sam Bog zna zato. Uplaila se i odlutala. Kada se momak povratio, nje vie nije bilo. Sada su je se derai doepali. Da li je potrebno da ti sve ovo dam napismeno, ili e se obui i poi da pomogne?" Nest je skoila iz kreveta, nita mu ne odgovorivi, skinula spavaicu i navukla majicu sa natpisom 'Grand je iv', orts, sokne i patike. Njeno lice se pomolilo i zagledalo u nju iz ogledala na toaletnom stoiu: okruglasto, irokog ela i razmaknutih jagodinih kostiju, zatupastog nosa posutog pegicama, zelenih oiju koje su stalno imale elju da kilje, ustiju koja su se izvijala navie u uglovima kao da ele da nagoveste da je za nju sve zabava, i tena koji je poeo da se osipa bubuljicama. Prilino privlana, ali ne ba lepotica. Pik je koraao napred-nazad po ispustu. Podseao je na granice i lie povezano u siunog oveuljka od drveta kakvog prave deca. Ruke su mu se nervozno trzale, kao i uvek kada je bio iznerviran - upkao je mahovinastu bradu i lupkao se po butinama obraslim korom. On tu nita nije mogao. Liio je na likove iz crtanih filmova koji jurcaju unokolo, udarajui u zidove. Tvrdio je da mu je sto i pedeset, i mada je bio toliko star, izgleda da se jo nije nauio strpljenju. Gurnula je nekoliko jastuka ispod arava kako bi ostavila utisak da je jo u krevetu, da spava. Moglo je da proe u sluaju da niko ne pogleda izbliza. Bacila je pogled na sat. Bilo je dva sata izjutra, ali njeni baka i deka nisu vie vrsto spavali i esto su nou ustajali, muvajui se unaokolo. Pogledala je prema otvorenim vratima i uzdahnula. Tuda se nije moglo. Gurnula je mreu kroz prozor i izila za njom. Njena spavaa soba nalazila se na prvom spratu, tako da je lako mogla neprimeena da se izvue. Bar leti, ispravi se ona, kada je bilo toplo i kada su prozori drani otvoreni. Zimi je morala da

uzme kaput i proe hodnikom, te da izie kroz stranja vrata, to je bilo mnogo rizinije. Ali postala je prilino dobra u tome. "Gde je ona?" upitala je Pika, ispruivi aku, sa dlanom okrenutim navie, kako bi on mogao da zakorai na njega. "Poslednji put kada sam je video, uputila se prema liticama." Odvano se odvojio od ispusta. "Denijel je prati, ali ipak e biti bolje da pourimo." Nest je smestila Pika na rame gde je mogao vrsto da se uhvati za njenu majicu, stavila mreu nazad na mesto i potrala. Ubrzavala je preko stranjeg travnjaka prema ivici koja je okruivala park, dok joj je noni vetar Srednjeg zapada ibao lice, sve i dobrodoao posle ustajale skuenosti njene spavae sobe. Prola je ispod kronji usamljenih hrastova i amerikih oraha koji su bacali senke na dvorite, granajui se i ravajui u visini u sloenim ustrojstvima, dok im se lie mutno odslikavalo na meavini svetlosti koja je dopirala od meseca i zvezda. Nebo je bilo vedro i svet nepokretan dok je ona trala, kue oko nje tamne i utihle, ljudi usnuli. Pronala je prolaz u ivici iz prve, pognula se kako bi prola kroz niski otvor i ve je bila s druge strane. Ispred nje pruao se Sinisipi park, romboidi za jednu vrstu pojednostavljenog bezbola, izletita osvetljena meseinom, ume i groblja proarana senkama. Skrenula je otro desno, prema putu koji je vodio u park, jednolinim, lakim korakom. Bila je snaan trka, prirodna atletiarka. Trener koji ju je pripremao za kros-kantri rekao je da je najbolja koju je ikada video, mada je u produetku dodao da bi morala da razvije naviku da vie trenira. Sa visinom od pet stopa i osam ina i teinom od sto dvadeset funti, bila je vitka, dugakih udova i vrsta kao kamen. Nije znala zato je takva; sigurno se nije trudila da postane takva. Oduvek je bila okretna, ak i sa dvanaest godina kada su njeni prijatelji udarali u stoie za kafu i spoplitali se o vlastita stopala, svi zajedno pokuavajui da shvate ta e njihova tela u narednom trenutku da urade. (Sada su imali etrnaest, i uglavnom su znali.) Nest je bila obdarena telom trkaa, i jasno se videlo iz njenih napora prolog prolea da joj je talenat udesan. Ve je bila

uspela da obori sve kros-kantri rekorde u dravi Ilinois za devojice do etrnaest godina i mlae. To je uradila kada joj je bilo trinaest. Pre pet nedelja bila je pozvana na takmienje kraj Stenovite reke na kome su uestvovali trkai do osamnaest godina, devojice i deaci. Proiala je poljem u trci na deset hiljada metara, postigavi vreme koje je bilo bolje za gotovo tri minuta od rekorda dravnih fakulteta. Posle toga su svi poeli malo drugaije da je gledaju. Razume se, gledali su oni drugaije Nest Frimark, iz ovog ili onog razloga, skoro celog njenog ivota, tako da panja koju su joj sada poklanjali nije na nju ostavljala onakav utisak kakav je to mogla ranije. Pomisli samo, alosno je razmiljala, kako bi me gledali ako bih im ispriala o Piku. Ili o magiji. Pretrala je preko romboida najblieg njenoj kui, stigla do ulaza u park i proiala pored ukrtenih ipki koje su blokirale put posle zalaska sunca. Oseala se odmorna i snana; disala je s lakoom, a otkucaji srca bili su joj ujednaeni. Jedno kratko vreme sledila je poploani deo, a onda je skrenula na travnatu povrinu za izletnike koja je vodila do pogrebnih humki i litica. Mogla je da vidi svetla porodinih kua Sinisipija s desne strane, s niskom kirijom i lepim nazivom. Tamo su iveli Skotovi. Enid Skot je bila samohrana majka sa petoro dece, malo mogunosti da bira u ivotu, i sa problemom vezanim za pie. Nest nije imala ba najbolje miljenje o njoj, niko nije. Ali Dered je zato bio pravo srce, njen prijatelj jo od osnovne kole, a Benet, najmlaa od petoro dece Skotove, bila je ptiica koja je zasluivala mnogo vie nego to je u poslednje vreme dobijala. Nest je osmotrila tamu ispred sebe, traei neki znak koji bi je odveo do devojice, ali nije imalo ta da se vidi. Traila je pogledom i Utvaru, ali ni od njega nije bilo ni traga ni glasa. Sama pomisao na Utvaru naterala ju je da se najei. Park se prostirao ispred nje, ogroman, utihao i nepokretan. Ubrzala je, na to ju je nagonila situacija u kojoj se Benet nalazila. Pik se s lakoom vozio na njenom ramenu, drei se poput kakve tipaljke rukama i nogama za njen rukav.

I dalje je neto mrmljao, onim svojim neprekidnim, nervirajuim trabunjanjem u koje je zapadao kada bi bio pod stresom. Nest ga je ostavila na miru. Pik je na svojim pleima nosio mnoge odgovornosti, koje mu sve drskije ponaanje deraa nimalo nije olakavalo. Ve je samo po sebi bilo dovoljno loe to to su nastanjivali peine ispod litica u sve veem broju; njihovo stanovnitvo se toliko namnoilo da im se vie nije znao taan broj. Ali dok su ranije svodili svoje aktivnosti na nona pojavljivanja u parku, sada su, sasvim iznenada, poeli da niu svuda u Dobroj Nadi, ponekad ak i danju. Sve je to bilo usled pomeranja ravnotee stvari, opominjao je Pik. A ako ravnotea ne bude ponovo uspostavljena, deraa e uskoro biti posvuda. A ta on onda da radi? Drvee ispred nje postalo je gue, debla su se stisla u tamni zid, grane zaklonile nono nebo. Nest je vijugala kroz taj lavirint, dok su joj se oi privikavale na promenu svetlosti, videla je sve, uoavala sve pojedinosti. Zaobila je niz predmeta za igranje u parku, onih na oprugama - za jahanje, namenjenih najmlaoj deci - preskoila niski lanac i pojurila nazad preko puta i meu pogrebne humke. I dalje nije bilo ni traga od Benet Skot. Vazduh je ovde bio hladniji, podiui se sa Stenovite reke na mestu gde je ona tekla prema zapadu ispod litica u irokom luku prema Misisipiju. U daljini, teretni voz je zavijao, napredujui ka istoku kroz obradiva polja. Letnja no bila je gusta od toplote, te je zviduk delovao prigueno i izgubljeno. Lagano je zamro, i u novonastaloj tiini ponovo su se oglasili insekti svojim postojanim i upornim zujanjem. Nest je tada ugledala Denijela, tamnu senku, kad se obruio sa drvea, to je potrajalo dovoljno dugo da joj privue panju, pre nego to je otiao dalje. "Tamo, devojko!" bespotrebno je povikao Pik u njeno uho. Dala se u poteru za sovom, sledei je prema liticama. Protrala je izmeu pogrebnih humki, niskih, travnatih uzvisina uz ivicu puta. Ispred nje put se zavravao okukom na najvioj taki parka. Tamo e pronai Benet. Osim... Odagnala je tu re od sebe, odbivi da prizna ta ona podrazumeva. Usled ogorenosti koju je osetila prema Enid Skot steglo joj se grlo. Nije bilo poteno

to je ostavila Dereda samog da pazi na brau i sestre. Enid je znala u kakvom je on stanju; samo joj je bilo zgodno da se tu i tamo pravi kao da to nije nita. Blagi oblik epilepsije, napadi su mogli da potraju najvie pet minuta. Kada bi nastupili, Dered bi se jednostavno 'izgubio', nakratko, zagledao bi se u prazno, nita ne ujui niti videi, i niega nije bio svestan. ak ni lekovi koje je uzimao nisu uvek mogli da spree napade. Njegova je majka to znala. Znala je. Drvee se rastvorilo pred njom, i Denijel je izronio iz senki, uputivi se ka liticama. Nest je jo vie ubrzala, gotovo uznemirivi Pika. Sada je mogla da vidi Benet Skot, stajala je na samoj ivici litica, neposredno iza okuke, mala, usamljena prilika naspram nonog neba, presamiena i uplakana. Nest ju je ula kako jeca. derai su joj se umiljavali, mamili je, pokuavajui da joj jo vie zamagle misli kako bi napravila jo tih nekoliko poslednjih koraka. Nest je bila besna. Benet je bila sedmo dete ovog meseca. Sve ih je spasla, ali koliko dugo e jo imati sree? Denijel stade da se obruava, a onda se beumno udalji. Za njega je bilo suvie opasno da se umea; njegovo neoekivano prisustvo moglo bi da prepadne devojicu tako da ona izgubi ravnoteu. Upravo zbog toga se Pik oslanjao na Nest. Devojina pojava neosporno e biti mnogo manje uznemirjua od njegove vlastite ili Denijelove. Usporila je i nastavila korakom, zbacivi Pika u travu. Nije imalo svrhe rizikovati; Pik je ionako vie voleo da ostane nevidljiv. Miris borovine pirkao je vlanim nonim vazduhom, noen sa groblja koje se nalazilo s druge strane, gde je drvee raslo u gustim skupinama du ograde od veriga. Grobovi i spomenici bili su jedva vidljivi na meseini, granit i mermer odbijali su treperavo svetlost. Nekoliko puta je duboko udahnula dok je prilazila Benet, kreui se sporo, obazrivo prema svetlosti. derai su je videli kako dolazi, i njihove svetlee oi se suzie. Nije na njih obraala panju, usredsredivi se na devojicu. "Hej, malena Ben Ben!" trudila se da joj glas bude normalan, oputen. "To sam ja, Nest."

Oi Benet Skot ispunjene suzama hitro zatreptae. "Znam." "ta radi ovde, Ben Ben?" "Traim svoju mamu." "Mislim da ona nije ovde, medena." Nest se primakla jo nekoliko koraka, obazirui se unaokolo kao da trai Enid. "Izgubila se", zajeca Benet. Nekoliko deraa pretei je krenulo prema Nest, ali ona ih je prenebregla. Dobro su znali da im je bolje da je ne diraju kada je Utvara u blizini - a ona se i te kako nadala da jeste. Mnogo ih se ovde okupilo. Pljosnatih lica, bez izraenih crta, zdepaste karikature ljudskih bia, za nju su i dalje predstavljali misteriju, ak i posle svega to je ula o njima od Pika. Zapravo, uopte nije znala od ega su. Kada je upitala Pika jednom o tome, on joj je odvratio uz podrugljiv osmeh da je, po pravilu, svako ono to jede, tako da derai mogu biti gotovo bilo ta. "Mama mora da ti se do sada ve vratila kui, Ben Ben", ree ona, gotovo ushieno. "ta misli da odemo i pogledamo?" Devojica mrknu. "Ne elim da idem kui. Vie mi se tamo ne dopada." "Svakako da ti se dopada. A i Dered se pita gde si." "Dered je bolestan. Imao je napad." "Sigurno mu je sada ve bolje. Napadi ne traju dugo, malena. I sama to zna. Hajde, idemo da pogledamo." Benetina glava se pognu u senku. Obgrlila je sebe, poevi da odmahuje njome. "Dord me ne voli. Rekao mi je to." Dord Polsen, Enidova poslednja greka kada su mukarci u pitanju. Iako je imala samo etrnaest godina, Nest je umela da prepozna gubitnika kada ga vidi. Dord Polsen bio je zastraujui gubitnik. Prila je jo jedan korak, traei naina da stupi u fiziki dodir sa Benet kako bi mogla da povue devojicu dalje od ivice stene. Reka je bila tamna, srebrni sjaj daleko ispod litica, ravna i mirna unutar granica movarnog rukavca, gde su ine bile izdignute na nasip, divljija i bra s druge strane mesta gde je proticao glavni kanal. Tama je inila da ponor

deluje ak i dublji nego to je bio, a Benet se nalazila na svega korak ili dva od ivice. "Dord mora da preispita svoje ponaanje", predloi Nest. "Tebe svi vole, Ben Ben. Hajde da naemo tvoju mamu i popriamo s njom o tome. Ja u poi s tobom. Hej, ta je sa Spukom? Mora da nedostaje svojoj makici." Lutkasta glavica Benet Skot brzo odmahnu, razbaruivi ravnu, tamnu, zamrenu kosu. "Dord je odneo Spuka. On ne voli make." Nest poele da pljune. Taj bezvredni kreten! Spuk je bio praktino jedina stvar koju je Benet Skot posedovala. Osetila je kako polako gubi kontrolu nad situacijom. derai su se uvijali oko Benet poput zmija, a devojica se skupila, i dalje drei ruke obavijene oko sebe u strahu. Ona ih, razume se, nije mogla videti. Niti e ih videti dok ne bude prekasno. Ali mogla je da ih uje negde u pozadini svoga uma, kao neko nevidljivo prisustvo, podmukle glasove, koji su joj se rugali i zadirkivali je. Bili su gladni nje, i ravnotea je poela da se pomera u njihovu korist. "Pomoi u ti da pronae Spuka", brzo ree Nest. "I pobrinuu se da ga Dord ponovo ne odnese. ta kae na to?" Benet Skot se jo vre obgrlila, zagledana u svoja stopala, razmiljajui. Njeno mravo telo se umirilo. "Obeava li, Nest? Zaista?" Nest Frimark joj uputi ohrabrujui osmeh. "Obeavam, mila. A sada doi do mene i uhvati me za ruku kako bismo mogle da se vratimo kui." derai se pokrenue kako bi se umeali, ali Nest sevnu oima na njih, i oni se trgnue. Razume se da se nisu usuivali da sretnu njen pogled. Znali su ta bi se dogodilo ako bi to uradili. Pa ipak, bili su hrabriji nego obino veeras, vie nego spremni da je izazovu. To nije bio dobar znak. "Benet", pozva je ona tiho. Devojica podie glavu i oi joj se pojavie na svetlu. "Pogledaj me, Benet. Ne odvraaj pogled od mene, vai? Samo gledaj pravo u mene. A sada doi ovamo i prihvati moju ruku."

Benet Skot krenu napred, jedan mali korak za drugim. Nest je strpljivo ekala, ne skreui pogled. Noni vazduh ponovo je postao topao i miran, povetarac koji je dopirao sa reke sada je zamro. Insekti su zujali i leteli u pomahnitalim naletima; ne elei da uini bilo ta to bi uplailo devojicu, Nest se uzdravala da ih odagna pokretom ruke. "Doi, Ben Ben", umilno ju je mamila. Dok je Benet Skot napredovala, derai su se nerado povlaili, sputajui se na sve etiri u odbrambeni uanj i kruei oko nje poput kraba. Nest duboko udahnu. Jedan od deraa se odvoji od ostalih i posegnu za Benet. Nest besno siknu na njega, pronae mu oi i lii ga ivota jednim jedinim ledenim pogledom. To je bilo dovoljno - onog trenutka kada su im se pogledi sreli, njena magija preuzela je kontrolu. dera se pretvorio u hrpu i istopio u tle, ostavivi za sobom crnu mrlju. Ostali su se oprezno povukli. Nest udahnu duboko da se smiri. "Doi, Benet", stala je da je pouruje, apuui kroz stisnute usne. "Sve je u redu, malena." Devojici je jo sasvim malo nedostajalo da stigne do nje kada preko rukavca pree far teretnog voza i lokomotiva izlete iz noi. Benet Skot zastade, a oi joj se najednom razrogaie od nesigurnosti. Trenutak potom oglasila se sirena voza, prodorno zavijajui, i ona uplaeno kriknu. Nest nije oklevala. Zgrabila je Benet Skot za ruku, odigla je od zemlje i vrsto privila uz sebe. Jedan as je odvano ostala na tom mestu, gledajui odozgo derae. Ali odmah joj je bilo jasno da ih je bilo suvie da bi im se mogla suprotstaviti, te se okrenula od litica i potrala. derai su se dali u poteru za njom. Pik je ve bio uzjahao Denijela, i sova se obruavala na najblie progonitelje, izbaenih kandi. derai skrenue, omoguivi Nest nekoliko dodatnih jardi prednosti. "Bre, Nest!" povika Pik, ali ona je ve jurila punom parom, najbre to je mogla. vrsto je stiskala Benet Skot uz sebe, oseajui kako se dete trese. Nest

je savladala okuku i proiala pored pogrebnih humki grabei prema izletitu. Tamo e se okrenuti i suoiti sa deraima, jer je na tom mestu mogla da manevrie, na bezbednoj udaljenosti od litica. Magija e joj pruiti izvesnu zatitu. A i Pik e biti tamo. Kao i Denijel. Meutim, noas ih je bilo tako mnogo! Srce joj je divljaki tuklo. Krajikom oka videla je senke kako se pribliavaju, skaui kroz park, sa utim, suenim oima. Denijel je zahukao i ona oseti nalet njegovih krila dok je hitao pored nje, udaljujui se u tamu. "ao mi je, mamice, ao mi je, ao mi je", jecala je Benet Skot, molei za oprotaj zbog neke izmiljene greke. Nest zakrguta zubima i potra jo bre. A onda je iznenada pala, zamlataravi rukama i nogama kada se saplela o lanac preko puta koji nije preskoila. Ispustila je Bemet Skot i devojica je u uasu kriknula. Vazduh izlete iz Benetinih grudi u asu kada je udarila o tle. Nest se istog asa zakotrljala i ustala, ali derai su bili posvuda, tamna, senovita oblija koja su joj se pribliavala sa opakim namerama. Okrenula se da sredi nekolicinu najbliih, onih koji su bili dovoljno blesavi da susretnu njene oi, razderavi njihova mrana oblija pogledom. Ali ostali su joj se pribliavali u tamnom talasu. A onda se Utvara materijalizovao pored nje, masivno prisustvo, ukoenog i nakostreenog krzna, sa dlakama koje su trale s njegovog tela poput siunih iljaka. Na prvi pogled, mogao je proi kao pas, demonski nemaki uvar stada moda, udno izbrazdan. Imao je, meutim, upale grudi poput rotvajlera i bio je visok u ramenima kao bokser, dok su mu oi, koje su gledale iz guste ume crnih pruga na licu i podseale na tigrovske, imale udnu ilibarnu boju. Zatim biste prepoznali koso elo i usku njuku kao u vuka. A ako biste pogledali poblie - to, ukoliko i spadate u one malobrojne koji su u stanju da ih vide, nikako ne biste eleli da uinite - shvatili biste da je on neto sasvim drugo. Koprcajui se jedni preko drugih ne bi li umakli, derai su se rasuli poput lia na jakom vetru. Utvara je napredovao prema njima ukoenog koraka, pognute glave, iskeenih zuba, ali derai su nestali brzo poput senki po izlasku sunca,

odskakutavi nazad u no. Kada je i poslednji otiao, Utvara se istog asa okrenuo da Nest uputi jedan smrknut, znaajan pogled, gotovo kao da je hteo da dokui ta je nameravala da preduzme da se on nije tako kasno pojavio, a potom je izbledeo. Nest je otro ispustila vazduh, a jeza koja se smestila na dno njenog stomaka polako je poela da se topi, dok je pritisak u grudima ileo. Isputala je vazduh u brzim naletima, a krv joj je dobovala u uima. Brzo je pogledom potraila Benet. Devojica je bila sklupana u loptu, krijui lice u akama, tako jako plaui da je tucala. Da li je videla Utvaru? Nest je mislila da nije. Svega je nekoliko ljudi ikada videlo Utvaru. Otrala je travu koja joj se zalepila za posekotine i oderotine na kolenima i laktovima, i pola da uzme uplaenu tienicu. Podigla je Benet u naruje i stala neno da je ljuljuka. "Hajde, hajde, Ben Ben", gugutala je, ljubei devojicino lice. "Ne treba vie da se plai. Sve je u redu. Sve je sada u redu." Drhtala je nekontrolisano. "Bio je to samo mali pad. Vreme je da poemo kui, malena. Pogledaj, eno tvoje kue, blizu je. Vidi li svetla?" Denijel je jo jednom proleteo pored nje i nestao u tami, odnevi Pika sa sobom. derai su se ratrkali, tako da su sova i umsko stvorenje otili, poverivi njoj da vrati Benet Skot. Umorno je uzdahnula i krenula kroz park. Disanje joj je postalo ravnomernije, a kucanje srca sporije. Znojila se, ali je na licu oseala samo topao i vlaan vazduh. U parku je bilo tiho, uukano i meko ispod pokrova noi. Posesivno je zagrlila Benet, osetivi kako devojicini jecaji polako zamiru. "Oh, Ben Ben", ree ona, "zaas emo stii kui i smestiti te u krevet. Sigurno eli odmah da ode na spavanje, malena, poto je u ponedeljak etvrti juli i ne treba propustiti vatromet. Sve te boje, sve te lepe boje! ta ako zaspi i propusti to?" Benet Skot joj se sklupala na ramenu. "Hoe li poi kui sa mnom, Nest? Hoe li ostati sa mnom?"

Rei su delovale poput prodornog bola. Nest je osetila suze u oima. Zagledala se u no, u zvezde i polumesec na nebu bez oblaka, u senke drvea koje su se pomaljale naspram obzorja, u svetla koja su dopirala sa poteza gde su poinjale stambene kue, a park se zavravao. Svet je bio zastraujue mesto za devojice, ali najstranije stvari u njemu nisu uvek bile derai i one nisu obitavale jedino u mraku. Ujutro e porazgovarati sa bakom o Enid Skot. Moda e zajedno uspeti neto da smisle. Potraie i Spuka. Pik e joj pomoi. "Poi u kui s tobom, Ben Ben!" proaputa ona. "Svakako u malo ostati." Ruke su joj se umorile i bolele su je, ali je odbijala da spusti devojicu. Kada je stigla do ukrtenih ipki koje su stajale na ulazu u park i skrenula prema porodinim kuama Sinisipija, Benet Skot je ve vrsto spavala.

2. Robert Ruzvelt Frimark - 'stari Bob' za sve osim za njegovu enu, unuku i svetenika - siao je narednog jutra na doruak pomalo u strahu. Bio je krupan ovek, tri ina preko est stopa, irokih ramena, krupnih aka i stamen. Po stasu se ba nije moglo rei da mu je ve ezdeset pet godina. Lice mu je bilo etvrtasto, crte istaknute, a sneno bela kosa gusta i talasasta, zaeljana unazad od visokog ela. Liio je na kakvog politiara - ili bi bar trebalo da politiari tako izgledaju. Meutim, stari Bob je bio radnik, celog svog ivota je to bio, a i sada, poto je otiao u penziju posle trideset godina rada u Srednjezapadnoj kontinentalnoj eliani, nosio je farmerke i plave radnike koulje i mislio je za sebe da je isti kao i svi drugi. Stari Bob je bio stari Bob od vajkada. Naravno, nisu ga tako zvali dok je bio mladi, ali poeli su ubrzo posle toga, i sasvim sigurno jo od vremena kada se vratio iz korejskog rata. Nisu mu se neposredno obraali sa stari Bobe, razume se, ve samo kada bi o njemu govorili u treem licu. Na primer: "Stari Bob svakako zna svoj posao." Nije bio ni dobri stari Bob, u smislu da je bio dobri stari momak. A 'stari' nikada nije bila oznaka starosti. Pre bi se moglo rei da je

predstavljalo odrednicu statusa, izdrljivosti i odgovornosti. Bob Frimark bio je pouzdan i postojan graanin Dobre Nade, kao i dobar prijatelj celog svog ivota, ovek na koga ste se mogli osloniti kada vam je bila potrebna pomo. Radio je za Dejsije, Ujedinjeni put, Fond za borbu protiv raka i Crveni krst tu i tamo, predvodei njihove kampanje. Bio je lan Kivanisa, Musa i VFV-a. (Drao se podalje od rotarijanske organizacije jer nije mogao da se pomiri s njihovom pritvornom etikecijom.) Bio je lan Prve kongregacijske crkve - akon i poverenik do Ketlinine smrti. Radio je kao predradnik u eliani poslednjih deset godina; puno njih u sindikatu govorilo je da je bio najbolji koga su ikada imali. Ali ovog jutra dok je mlitavo ulazio u kuhinju bio je namrten i zabrinut i uopte se nije oseao kao da je bilo ta postigao u ivotu. Evelin je ve bila ustala; sedela je za kuhinjskim stolom sa aom soka od pomorande sa votkom, cigaretom, kafom i nekim asopisom. Ponekad bi pomislio da ona uopte vie i ne ide u krevet, mada je noas spavala kada je ustao da obie Nest. Ve su skoro deset godina spavali u zasebnim spavaim sobama, i sve je vie i vie imao utisak da vode i zasebne ivote, sve to od kada je Ketlin... Zaustavio se, spreio sebe ak i da pomisli na to. Ketlin. Sve se vraalo na Ketlin. Sve loe. "'Bro jutro", pozdravi on nemarno. Evelin klimnu, podigavi i spustivi pogled poput zastora na prozorima. Nasuo je sebi iniju pahuljica, au soka i olju kafe i seo preko puta nje za sto. Navalio je na pahuljice, ne razmiljajui ni o emu drugom, gutajui ih ogromnim zalogajima, glave pognute nad inijom, utonuo u usamljenost bez rei. Evelin je pijuckala votku i sok od pomorande i povlaila duge dimove cigarete. Tiina izmeu njih tano je odslikavala neizmernost ponora koji im je razdvajao ivote. Konano je Evelin podigla pogled i s neodobravanjem se namrtila. "ta te mui, Roberte?"

Stari Bob je pogleda. Oduvek ga je zvala Robert, ne stari Bob, ak ni samo Bob, kao da je izvesna formalnost bila neophodna u njihovom odnosu. Bila je to sitna, napeta enica otrog pogleda, mekih crta lica, sede kose i sa dranjem koje je govorilo da ne trpi besmislice. Nekada je bila prava lepotica, ali sada je bila samo stara. Vreme i promene u ivotu, kao i njeno tvrdoglavo odbijanje da malo povede rauna o sebi, uinili su svoje. Puila je i pila sve vreme, a kada bi je opomenuo zbog toga, odgovorila bi mu da je to njen ivot i da ga moe iveti kako joj je volja. Zapravo, bilo ju je ba briga. "Nisam mogao da spavam, pa sam ustao tokom noi i obiao Nest", ree joj on. "Nije bila tamo. Nagurala je nekoliko jastuka ispod prekrivaa kako bih pomislio da jeste, ali nije bila tamo." Zastao je. "Opet je bila napolju u parku, zar ne?" Evelin ponovo spusti pogled na asopis. "Ostavi devojku na miru. Radi ono to mora." Tvrdoglavo je zavrteo glavom, iako je znao ta sledi. "ta ima da trai tamo napolju u dva ujutro?" Evelin ugasi cigaretu i smesta upali novu. "Mnogo toga, i ti to zna." "Ti to zna, Evelin, ja ne." "eli li da izgovorim umesto tebe, Roberte? Izgleda da ima muke da pronae prave rei. Nest napolju pazi na derae. Ti to moe prihvatiti ili ne - ali to nita ne menja na stvari." "Napolju pazi na derae..." "One koje ti ne moe da vidi, Roberte, jer se ti se verovanje, u stvari, ne protee dalje od vrha nosa. Nest i ja nismo takve, hvala dobrom Bogu." On odgurnu iniju sa pahuljicama i zagleda se u nju. "Nije bila ni Ketlin." Njene pronicljive oi se usredsredie na njega kroz izmaglicu dima od cigarete. "Ne poinji, Roberte."

Oklevao je, a onda beznadeno zavrteo glavom. "Popriau sa Nest o ovome, Evelin", blago je izjavio. "Ne elim da se nalazi tamo napolju nou. Ne zanima me razlog." Njegova ena je jo trenutak zurila u njega, kao da odmerava snagu njegovih rei. Zatim je oi ponovo spustila na asopis. "Ostavi Nest na miru." Pogledao je kroz prozor u dvorite i park s druge strane. Dan je bio sunan, nebo isto, temperatura oko osamdesetog podeoka, a toplota se dizala sa trave u vlanom svetlucanju. Bio je tek prvi juli, a ve su imali rekordne temperature. U prolee je pala dobra kia, tako da su usevi lepo napredovali, naroito rani kukuruz i soja, ali ako se ova vruina nastavi, bie problema. Seljaci su se ve alili da e morati da navodnjavaju, pa ak ni to nee biti doboljno ako ne padne kia. Stari Bob je zurio u park i razmiljao o tekoama seljaka, seajui se borbe svoga oca dok je imao farmu gore u Jorktaunu pre mnogo godina. Stari Bob se nije razumeo u obraivanje zemlje; nije mogao da shvati zato bi iko eleo to da radi. Naravno, isto tako su i seljaci razmiljali o momcima koji su radili u eliani. "Je li Nest jo u krevetu?" upita on posle kratke pauze. Evelin ustade da naspe sebi jo jedno pie. Bob je gledao koliko votke dodaje u sok od pomorande. Previe. "Zato malo ne uspori to, Evelin? Jo nije ni devet ujutro." Otro ga je pogledala, skupljenog lica i stisnutih usana. "Primeujem da se nisi urio sino kui; opet si ispredao ratne prie sa svojim drugarima. I pretpostavljam da nisi pio aj i igrao balote dole u predvorju, je li tako?" Otpila je povei gutljaj pia, vratila se do stolice, sela i dohvatila asopis. "Ostavi me na miru, Roberte. I ostavi Nest na miru." Stari Bob je polako klimnuo i ponovo se zagledao kroz prozor. iveli su u ovoj kui skoro sve vreme koje su proveli u braku. Bila je velika, jednospratna, sa dva ara poumljenog zemljita koje se graniilo sa parkom; sm je nadgledao njenu gradnju, tamo pedesetih. Kupio je zemljite za dve stotine dolara po aru.

Sada je vredelo stotinu puta toliko, ak i bez kue. Ketlin je odrasla pod ovim krovom, a sada Nest. Sve to je imalo ikakvog znaaja u njegovom ivotu dogodilo se dok je ovde iveo. Oima je preao preko ostarelog drveta kuhinjskih elemenata do friziranog gipsa izmeu zidova i tavanice i jednostavnog nanosa gipsa izmeu poda i zidova, pa niz hodnik do vrata prekrivenih drvenim ploama. Nekada je ak bio srean ovde. Ustao je, umorno, obeshrabreno, i dalje oseajui strah. Imao je utisak da ga je Evelin ukropila, da je bespomoan suoen sa njenim nepokolebljivim nainom miljenja, preputen strujama ivota, nesposoban da na bilo koji bitan nain izmeni stvari. Ve godinama su stvari loe stajale meu njima i postajale su sve gore. ta e biti s njima? Jo ih je jedino Nest povezivala. Kada ona jednom ode, a sigurno hoe kroz nekoliko godina, ta e ostati za njih? Proao je prstima kroz gustu, sedu kosu, zalizavi je. "Idem do grada, da vidim ima li neto novo u vezi sa trajkom", ree on. "Vraam se za nekoliko sati." Ona klimnu, ne podigavi pogled. "Ruak e biti na stolu u podne ako ga bude eleo." Jo ju je jedan trenutak promatrao, a zatim se uputio niz hodnik i kroz prednja vrata iziao na letnju vruinu. Proao je jo jedan sat pre nego to se Nest pojavila u kuhinji. Protegnula se i zevnula kada je ula, a potom se posluila sokom od pomorande. Baka joj je i dalje sedela za kuhinjskim stolom, puei, pijui i itajui asopis. Podigla je pogled kada se Nest pojavila i uputila joj usiljen osmeh. "Dobro jutro, Nest." "'Bro jutro, bako", odvrati Nest. Izvadila je hleb i gurnula nekoliko paria u toster. Razmiljajui o Benet Skot, zastala je kod radne ploe i stala da krui ramenima ispod majice za spavanje ne bi li odagnala bol u miiima. "Je li deda tu negde?" Evelin spusti asopis. "Iziao je. Ali eli da razgovara s tobom. Kae da si noas bila u parku."

Nest jo jednom podignu ramena, a zatim se mlitavo osloni o radnu povrinu, ne skidajui pogled sa tostera. "Aha, u pravu je. Bila sam." "ta se dogodilo?" "Kao i obino. derai su se doepali Benet Skot ovog puta." Ispriala je baki ta se dogodilo. "Otpratila sam je do ulaznih vrata i predala Deredu. Trebalo je da mu vidi lice. Bio je tako uplaen. Svuda ju je traio. Upravo se spremao da pozove policiju. Mama mu se jo nije bila vratila. Ta ena je izgubljen sluaj, bako. Zar ne moemo nita da uinimo povodom nje? Nije poteno koliko je opteretila Dereda, prebacivi na njega svu odgovornost. Da li si znala da on mora da priprema sve obroke za tu decu - ili gotovo sve? Mora zbog njih odmah posle kole da ide kui. Mora sve da radi!" Evelin povue jedan dugaak dim. Oblak dima je obavi. "Popriau sa Mildred Volker. Ona ima veze sa ljudima iz socijalnih slubi. Moda e neko od njih navratiti da popria sa Enid. Ta ena gubi glavu svaki put kada ue neki mukarac. Nije nikakva majka, ali je jedina koju ta deca imaju." "Benet se plai Dorda Polsena. Naredni korak jeste da se on useli kod njih." Evelin klimnu. "Dord je genije da se pojavi tamo gde se neto deli besplatno." Oima je potraila Nestine, i njeno sitno telo se nagnulo preko stola. "Sedi malo sa mnom. Donesi tost." Nest uze tost i sok i sede. Namazala je dem od malina i zagrizla. "Dobro." "ta e rei dedi kada te bude pitao ta si radila u parku?" Nest slegnu ramenima, zabacivi unazad tamnu kosu. "Isto kao i uvek. Probudila sam se i nisam vie mogla da zaspim, te sam odluila da odem na tranje. Gurnula sam jastuke ispod prekrivaa kako on ne bi brinuo." Evelin klimnu. "Pretpostavljam da je to dovoljno. Rekla sam mu da te ostavi na miru. Ali zabrinut je za tebe. Ne moe da izbaci iz glave tvoju majku. Misli da e zavriti na isti nain." Zagledale su se jedna u drugu u tiini. Razgovarale su o ovome i ranije, mnogo puta. Ketlin Frimark, Nestina majka, pala je sa litica tri meseca po Nestinom

roenju. etala je nou po parku. Stanje njenog uma ve je neko vreme bilo nestabilno. Bila je veoma krhka i labilna mlada ena. Nestino roenje i nestanak oca duboko su je uznemirili. Bilo je i nagaanja da je moda izvrila samoubistvo. Niko nikada nije uspeo da utvrdi da li jeste, ali glasine su i dalje kolale. "Ja nisam moja majka", tiho ree Nest. "Ne, nisi", sloi se njena baka. Na trenutak se u njenim bistrim, starim oima pojavio udaljen, utvaran izraz, kao da se iznenada setila neega to bi najbolje bilo da ostane zaboravljeno. ake joj se uzmuvae oko pia. "Deda ne razume, je li tako?" "Ni ne pokuava?" "Da li mu i dalje govori o deraima, bako?" "On misli da se meni stvari priinjavaju. Smatra da to iz mene progovara pie. Uveren je da sam stara pijanica." "Oh, bako." "Ve je izvesno vreme tako, Nest." Evelin zavrte glavom. "I ja sam kriva koliko i on. I ja sam njemu zagorala ivot." Zastala je, ne elei da suvie odmakne tim putem. "Ali ak ne mogu ni da ga nateram da me slua. Kao to rekoh, on ne vidi. Niti derae, niti bilo koje od umskih stvorenja to ive u parku. On nikada nije mogao da vidi ni deli toga sveta, ak ni kada je Ketlin bila iva. Pokuavala je da mu kae, tvoja majka. Ali on je mislio da je sve to uobraenje, plod mate mlade devojke. Povlaivao joj je, pretvarao se da razume. Ali onda bi razgovarao sa mnom kada bismo ostali sami, i govorio mi koliko je zabrinut zbog tih gluposti koje mu ona govori. Rekla sam mu da ona moda ne izmilja. Rekla sam mu da bi moda trebalo da je saslua. Ali on jednostavno nije mogao da natera sebe ni to da uradi." Tuno se osmehnula. "Nikada nije shvatio nau vezu sa parkom, Nest. I sumnjam da e ikada."

Nest je pojela poslednji zalogaj tosta, zamiljeno vaui. est pokolenja ena iz njene porodice bilo je u slubi tla koje je sainjavao park. One su bile te koje su saraivale sa Pikom kako bi magija tokom godina ostala u ravnotei. One su bile te koje su i same roene za magiju. Gvendolin Vils, Karolin Glin, Opal Anders, baka, njena majka i sada ona. Nest ih je zvala enama iz porodice Frimark, iako ta odrednica uopte nije bila tana. Njihove grupne slike visile su kod ulaza, uokvirene naspram poumljenog parka u pozadini. Baka je uvek govorila da je najbolje partnerstvo sa enama iz porodice, jer su ene ostajale dok su se mukarci suvie esto selili. "Deda nikada sa mnom ne pria o parku", tiho primeti Nest. "Ne, mislim da se plai." Evelin otpi votku i sok od pomorande. Pogled joj je bio neusredsreen i vodnjikav. "A ja ne elim da ikada s njim pria o njemu." Nest spusti pogled na tanjir. "Znam." Starica prui ruku preko stola i dohvati unukin zglavak. "Ni s njim ni bilo s kim drugim. Nikada. Postoji valjan razlog za to, Nest. Ti to shvata, zar ne?" Nest klimnu. "Aha, shvatam." Podigla je pogled prema baki. "Ali mi se ba mnogo ne dopada. Ne dopada mi se to to sam jedina." Baka joj vrsto stisnu zglavak. "Tu sam ja. Moe uvek priati sa mnom." Pustila joj je zglavak i zavalila se. "Moda e i tvoj deda jednog dana biti u stanju da s tobom razgovara o tome. Teko mu je. Ljudi ne ele da veruju u magiju. Najvie na ta mogu sebe da nateraju jeste to da veruju u Boga. Ne moe neto videti, Nest, ako u to ne veruje. Ponekad mislim da on jednostavno ne moe sebi dozvoliti da veruje, da se to verovanje naprosto ne uklapa u njegovo vienje stvari. Nest je trenutak utala, razmiljajui. "Mama je, meutim verovala, je li tako?" Evelin bez rei klimnu glavom. "A ta je sa mojim ocem? Misli li da je i on verovao?" Starica posegnu za cigaretama. "Verovao je."

Nest je prouavala baku, posmatrala je kako joj se prsti tresu dok je baratala oko upaljaa. "Misli li da e se on ikada vratiti?" "Tvoj otac? Ne." "Moda e poeleti da vidi kakva sam ispala. Moda e se zbog toga vratiti." "tedi dah." Nest je grizla usnu. "Ponekad se pitam ko je on, bako. Pitam se kako izgleda." Zastala je. "Da li to tebe ikada mui?" Evelin povue dim, tvrda pogleda usredsreenog na neku taku u prostoru levo od Nest. "Ne. Kakva svrha od toga?" "On nije umsko stvorenje, je li tako?" Nije znala ta ju je nagnalo da postavi to pitanje. Zaprepastila se to je uopte izgovorila te rei. A zbog naina na koji ju je baka pogledala poalila je to nije drala jezik za zubima. "Kako ti je to uopte moglo pasti na pamet?" odbrusi Evelin britkim glasom, dok su joj oi sevale od besa. Nest proguta iznenaenje i slegnu ramenima. "Ne znam. Pretpostavljam da sam se samo pitala." Baka ju je dugo i netremice posmatrala, a onda se okrenula. "Idi da namesti krevet. A potom izii da se igra sa drugaricima. Kas Minter te je ve dva puta zvala. Napraviu ruak ako eli. Veera u est. Hajde." Nest ustade i odnese sudove od doruka do sudopere. Niko joj nikada nita nije kazao o njenom ocu. Izgleda da niko nita nije ni znao. Ali to je nije spreavalo da postavlja sebi pitanja. Reeno joj je da njena majka nikada nije otkrila njegov identitet, ak ni svojim roditeljima. Meutim, Nest je podozrevala da baka ipak neto zna o njemu. Zbog naina na koji je izbegavala tu temu - ili se ljutila kada bi ona bila pomenuta. Zato je to radila? ta je to znala zbog ega se oseala tako neprijatno? Moda je upravo zbog toga Nest uporno nastavljala da postavlja pitanja o njemu, ak i budalasta kao ovo malopreanje. Njen otac nije

mogao biti umsko stvorenje. Da jeste, i Nest bi bila umsko stvorenje, nije li tako? "Vidimo se kasnije, bako", ree ona dok je izlazila iz prostorije. Uputila se hodnikom do svoje sobe da se istuira i obue. Postojale su razne vrste umskih stvorenja, jednom joj je rekao Pik. Mada joj nije tano kazao koje sve. Da li je to znailo da su neka bila ovekolika, poput nje? Stajala je naga ispred ogledala u kupatilu, gledajui se dugo pre nego to je otila pod tu.

3. Stari Bob je unatrake isterao ulubljeni kamionet Ford iz garae, odvezao se puteljkom kroz belogorina stabla irokih grana i skrenuo na put za Sinisipi. Uprkos toploti spustio je prozore i iskljuio rashladni ureaj jer je voleo miris ume. Prema njegovom miljenju, Sinisipi park bio je najlepa uma miljama unaokolo - oduvek je bio i uvek e biti. Bio je zelen i talasav tamo gde su se uzdizale litice iznad Stenovite reke, kao i tamo gde je gusti od amerikog oraha grube kore, belog hrasta, crvenog bresta i javora stigao pre belaca na indijansku teritoriju. Na mestima nastalim razreivanjem veeg drvea ugnezdili su se orah, trenja, breza i tu i tamo bor i plava smreka. U prolee je cvetalo divlje cvee, a u jesen lie menjalo boju, to je oaravalo svakog posmatraa. U Ilinoisu, prolee i jesen bila su godinja doba na koja ste ekali. Leto je bilo samo most izmeu ta dva, tri do etiri meseca godinje koja su vam nagovetavala gde ete zavriti ako vas vrate sa kapija nebeskih, uasno vreme kada majka priroda puca pod temperaturama onoliko visokim koliko su to dozvoljavali lokalni termostati i milionima insekata koji izlaze na ispau. Nije svakog leta bilo tako, i nije bilo tako svakog dana svakog leta, ali bilo je tako dovoljno esto da ne primetite nita drugo. Ovog leta bilo je gore nego inae, i inilo se da e dananji dan biti tipian. Ve je bilo veoma vrue, ak i ovde u umi, mada ne toliko gadno ispod kronji drvea kao to e biti dole u gradu. Stoga je stari Bob udisao mirise lia,

trave i cvea i uivao u sveini hlada dok je vozio stari kamion prema autoputu; podseao se ta je sve bilo dobro u njegovom rodnom gradu dok je iao na uobiajeni jutarnji razgovor o tome ta nije. trajk u Srednjezapadnoj kontinentalnoj eliani trajao je ve sto sedam dana, i nikakvo okonanje nije bilo na pomolu. To su bile loe vesti i to ne samo za kompaniju i sindikat. U fabrici je bilo zaposleno dvadeset pet odsto gradskog stanovnitva, a kada dvadeset pet odsto potronog kapitala u jednoj sredini nestaje, svi trpe. Sredkon je nekada bila najvea eliana u rukama nezavisnih vlasnika u zemlji, ali posle smrti sina osnivaa, naslednici su izgubili zanimanje, te je bila prodata konzorcijumu. To je izazvalo izvesno nezadovoljstvo ve samo po sebi, iako je jedan od naslednika ostao nominalno deo tima kompanije. Nezadovoljstvo je poraslo kada je krajem sedamdesetih i poetkom osamdesetih godina trite elika pretrpelo krah usled buma koji je doiveo jeftiniji strani elik. Konzorcijum je sproveo izvesne promene u upravi, poslednji lan osnivake porodice bio je otputen, pogon za izradu elinih ploa od dvadeset etiri ina zatvoren, a nekoliko stotina radnika otputeno. Na kraju su neki radnici vraeni na posao, ali se do tada neslaganje izmeu uprave i sindikata ve toliko produbilo da nijedna strana vie nije mogla da povrati poverenje u onu drugu. Neslaganje je dostiglo vrhunac pre est meseci, kada je sindikat otpoeo pregovore za novi ugovor. Poveanje nadnice usled godinjeg porasta trokova ivota, vee medicinske olakice, porast nadoknade za poslove koji se plaaju paualno, kao i plaeni odmor bili su samo neki od zahteva na agendi sindikata. Ogranieni porast nadnica bez klizne skale tokom narednih pet godina, smanjenje medicinskih olakica, suavanje broja poslova koji se plaaju paualno i ukidanje plaenih odmora nalazili su se visoko na spisku protivzahteva koji je sastavila kompanija. Vrlo brzo su dospeli u bezizlaznu situaciju. Obe strane su odbile arbitrau, obe su odabrale da ekaju da ona druga popusti. Sindikad je doneo odluku o poetku trajka ako se ne uvae njihovi

zahtevi. Kompanija je odredila rok za povratak na posao. Poto su se pribliili rokovi i nikakav pomak nije postignut u pregovorima, i sindikat i kompanija javno su objavili svoje pritube. Pregovarai na obe strane nisu silazili sa televizije i radio-stanica objavljujui zakulisne radnje protivnika. Uskoro su se obe strane obraale svima osim jedna drugoj. A onda, pre sto sedam dana, sindikat je otpoeo trajk u pogonima za izradu elinih ploa od etrnaest ina i ice. trajk se ubrzo proirio i na pogone za proizvodnju elinih ploa od dvadeset etiri i dvanaest ina, a potom je ceo Sredkon bio zatvoren. U poetku niko nije preterano brinuo. I ranije je bilo trajkova i oni su se uvek sami od sebe reavali. Pored toga, bilo je prolee, i po prolasku jo jedne veoma hladne srednjezapadne zime svi su bili puni nade, ili i bodri. Meutim, proao je jedan mesec i nije uinjen nikakav napredak. Pozvat je posrednik po nalogu gradonaelnika Dobre Nade i guvernera drave Ilinois, kao i sa blagoslovom kako sindikata tako i uprave, ali ni on nije uspeo da napravi bilo kakav pomak. Nekoliko neprijatnih incidenata samo je produbilo netrpeljivost na obe strane. Do tada su ve svi oseali posledice trajka - manje kompanije koje su poslovale sa fabrikom ili koristile njihove proizvode, trgovci na malo koji su raunali na novac koji troe zaposleni u fabrici, kao i razni profesionalci ija se klijentela uglavnom sastojala kako od pripadnika uprave tako i od lanova sindikata. Svi su poeli da se opredeljuju. Posle dva meseca, kompanija je objavila da vie ne priznaje sindikat i da e primiti nazad one radnike koji ele da se vrate na dotadanje poslove, ali ako se ne vrate u roku od nedelju dana, bie dovedeni novi ljudi da ih zamene. Prvog juna, poee da radi pogon za izradu elinih ploa od etrnaest ina - radnike e zameniti kompanijini predradnici. Kompanija je ovu akciju nazvala prvim korakom u opravdanom procesu zatite svojih interesa; sindikat ju je nazvao trajkolomakom, govorei da je njen cilj da razbije sindikat. Sindikat je upozoravao da ni ne pokuavaju da upotrebe trajkolomce umesto 'pravih' radnika, da ne prilaze kordonu trajkaa, da ne preduzimaju bilo ta osim da

nastave da pregovaraju sa timom sindikata. Upozorio je da bi postavljanje kompanijinih ljudi za maine bilo ludo i opasno. Samo obueno osoblje trebalo je da rukuje mainama. Kompanija je odgovorila da e obezbediti svu potrebnu obuku i predloila da sindikat pone da pregovara u dobroj veri. Od tada su se stvari samo pogorale. Kompanija je nekoliko puta otvarala pogon za eline ploe od etrnaest ina, i svaki put ga ponovo zatvarala posle samo nekoliko dana. Sindikat je izvetavao o nepotrebnim povredama, a kompanija o sabotai. Radnici koji su bili zamena dovoeni su autobusima iz okolnih gradova, tako da je dolazilo do tua izmeu njih i trajkaa. U dve prilike je dovedena nacionalna garda da uspostavi mir. Konano je Sredkon zatvoren za stalno; objavljeno je da su svi radnici otputeni i da je kompanija na prodaju. Prekinuti su svi pregovori. Niko se vie nije ni trudio da se pretvara kako se trudi. Proao je jo jedan mesec. Demonstriranje trajkaa se nastavilo, niko nije zaraivao, Dobra Nada i njeni graani bivali su sve utueniji. I dok su letnje vruine dostizale rekordne visine, prolene nade su se osuile poput praine koja je prekrivala puteve, a netrpeljivost je sagorela do belih ugaraka. Stari Bob je stigao do Linkolnovog autoputa, skrenuo na mestu gde je strelica pokazivala odvajanje puta za Sinisipi i uputio se u grad. Proao je Krogerovu samoposlugu i tablu koju je pre est meseci postavila trgovaka komora i na kojoj je pisalo DOBRODOLI U DOBRU NADU, ILINOIS! RAZVIJAMO SE U VAEM PRAVCU! Tabla je bila izbledela i prekrivena prainom, prigueno se svetlucajui na poznojutarnjoj ezi, a rei kao da su se rugale stvarnosti. Stari Bob je podigao prozore i ukljuio hlaenje. Odavde nije vie bilo mirisa koji su mu ita znaili. Vozio se putem sa etiri trake do mesta gde se on delio na dve jednosmerne: etvrta ulica ulazila je u grad sa zapada, Trea sa istoka. Proao je pored nekoliko restorana sa brzom hranom, radnje za prodaju alkoholnih pia, dve pumpe, hemijskog ienja, tamparije Dolina Stenovite reke i jedne

elektriarske radnje. Saobraaj nije bio gust. Toplota se dizala sa plonika u talasima, a lie na drveu koje je tvorilo palir du plonika mlitavo je visilo u vazduhu bez vetra. Mukarci i ene Dobre Nade pozatvarali su se u svoje domove i kancelarije sa rashladnim ureajima ukljuenim na najjae, obavljajui svakodnevne poslove s umornom odlunou. Osim ako nisu pohaala letnju kolu, sva deca bila su po parkovima ili na bazenima, pokuavajui da se rashlade i zabave. Nou bi temperatura padala za deset do petnaest stepeni i ponekad bi se osetio povetarac, ali ipak niko se ne bi mnogo brzo kretao. Zajednicu je zahvatila pospanost koja je nagovetavala da je u toku duga sijesta, a usporeni koraci aputali su o oajanju. Stari Bob zavrte glavom. Blii se etvrti juli koji bi mogao da skrene misli ljudi sa njihovih problema svojim vatrometom, izletima u prirodu i igrankom u parku. Nekoliko minuta kasnije parkirao se na praznom mestu ispred Dosinog restorana i izvukao iz kabine. Sunce je tako estoko sijalo, a zapara bila tako nesnosna da mu se na trenutak zavrtelo u glavi. epao je retrovizor da ne padne, osetivi se staro i veoma glupo. Pokuavao je da se pravi kao da nita nije bilo dok je prouavao stopala. Kada je dovoljno povratio ravnoteu da je mogao sam da stoji, otiao je do parking sata, ubacio nekoliko novia u prorez, preao do ulaznih vrata bara i stupio unutra. Zapahnuo ga je hladan vazduh - kakvo olakanje! Dosin restoran nalazio se na uglu Druge avenije i Tree ulice preko puta radnje za prodaju alkoholnih pia, baninog parkinga i osiguranja Hajs. Prozori koji su se protezali du oba prednja zida omoguivali su dobar pogled na raskrsnicu i na one koji su vukli noge ka svojim kancelarijama sa rashladnim ureajima i kolima ili izlazili iz njih. Du prozora nalazili su se separei, sa klupama presvuenim crvenom koom kao pedesetih godina, nedavno tapaciranim. Bar u obliku slova 'L' sa stolicama bio je smeten dublje unutra, a ratrkani stolovi ispunjavali su raspoloiv prostor izmeu. U staklenom ormaniu na kraju bara bili su izloeni svei utipci, slatke rolnice i razne vrste peciva, a to se lake moglo progutati uz kafu, espreso, toplu

okoladu, aj i bezalkoholna pia. Dosi se ponosila svojim sladoledom, sirupima i najguim ejkom miljama unaokolo. Doruak je sluila u bilo koje vreme, a ruak ste mogli da dobijete do tri kada se zatvarala kuhinja. Mogli ste i da ponesete hranu sa sobom, to se mnogo koristilo. Dosi je imala najbolje dnevne obroke u gradu, i nema toga ko bar jednom ili dva puta nedeljno ne bi tu svratio. Stari Bob i njegovi drugari iz sindikata bili su tamo svakog dana. Pre nego to je fabrika zatvorena, redovno su dolazili samo oni koji su bili u penziji, ali sada su se svi pojavljivali svakog prepodneva bez izuzetka. Veina ih je ve bila tamo kada je stari Bob stao da se probija ka stranjem delu prostorije i onima koji su prvi stigli i spojili stolove kako bi napravili mesta okasnelima. Stari Bob im mahnu, a onda skrenu prema anku za primanje porudbina. Presrela ga je Kerol Blijer, pitala ga kako je i rekla mu da ponekad navrati do kancelarije na razgovor. Stari Bob klimnu i nastavi dalje, oseajui kako ga Kerol prati pogledom i odmerava mu korak. Kerol je prodavala ivotno osiguranje. "Stigao si", pozdravi ga Dosi iza bara, uputivi mu svoj najtopliji osmeh. "Tvoji su se drugari pitali hoe li uopte doi." Stari Bob joj uzvrati osmeh. "Zaista?" "Svakako. Nisu u stanju u hodu ni da pljunu, a da im ti ne pokae kako - i sam to zna." Dosi veselo izvi jednu obrvu. "Kunem se da izgleda sve bolje i bolje svaki put kada te vidim." Stari Bob se nasmeja. Dosi Dekson imala je trideset i neku, bila je razvedena i imala maloletnu kerku i beskorisnog biveg mua koji je poslednji put vien pre pet-est godina kada se uputio na jug. Izgledala je mlaa nego to je bila, bar se pravila da je mlaa, sa krupnim tamnim oima i spremnim osmehom, dugakom plavkastom kosom i telom od koga bi vam se zavrtelo u glavi, a najvanije od svega bila je i te kako spremna da potegne kada je posao bio u pitanju, ime je veinu mogla da posrami. Kupila je restoran novcem pozajmljenim od roditelja, koji su se bavili postavljanjem tepiha i ploica. Poto

je najvei deo ivota radila kao kelnerica, Dosi Dekson je znala ta radi, i njen restoran je za tili as postao najomiljenije mesto za doruak i ruak u Dobroj Nadi. Dosi je vodila posao ljupko i delotvorno, drei se stava 'ivi i pusti druge da ive', tako da su se svi oseali dobrodoli. "Kako je Evelin?" upita ga ona, oslonivi se laktovima na bar dok ga je fiksirala tamnim oima. On slegnu ramenima. "Isto kao i uvek. Odoleva starosti." "Da, sve e nas ona nadiveti, zar ne?" Dosi pogladi zamrenu kosu. "Poi pozadi. eli uobiajeno?" Stari Bob klimnu i Dosi ode svojim poslom. Da je bio mlai i slobodan, stari Bob bi ozbiljno porazmislio da se spetlja sa Dosi Dekson. Ali isto su oseali svi ostali matorci, a i veina mladih kicoa. To opinjavanje bio je Dosin dar. Provlaio se izmeu zbijenih stolova, zastajkujui na kratko da tu i tamo porazgovara, na putu ka stranjem delu gde su se okupili oni iz sindikata. Podigli su poglede kada im je priao, jedan za drugim, lako mu klimnuli glavom ili uputili rei pozdrava. Al Garsija, Mel Riorden, Deri Houv, Rii Staut, Peni Vilijemson, Majk Majklson, Junior Elvej, i jo jedan ili dvojica. Napravili su mu mesta na jednom kraju stola; on privue stolicu i sede, udobno se smestivi. "I tako taj momak, on radi u poti negde u Ajovi, je li tako?" govorio je Mel Riorden. Bio je to krupan, predebeo operator na kranu, sa otrom riom kosom, koji je imao obiaj da ubrzano trepe dok govori. Upravo je sada to inio. Poput jedne od onih reklama koje su pokazivale kako se lako otvaraju i zatvaraju aluzine. Trep, trep, trep. "Dolazi na posao u haljini. Ne, kunem vam se da je to istina. Bilo je u novinama. Dolazi na posao u haljini." "Koje je boje haljina?" prekide ga Rii Staut, delujui krajnje zbunjeno, to nije bilo neuobiajeno. Riorden ga pogleda. "Kakve to, do avola, ima veze? Re je o haljini, koju na sebi ima slubenik pote, Rii! Razmisli o tome! I tako, on dolazi na posao, taj tip, njegov nadzornik vidi haljinu i kae mu da ne moe da radi tako obuen, da

mora kui da se presvue. On to i uini. Vraa se u drugoj haljini, krznenom kaputu i sa maskom gorile. Nadzornik mu kae da se ponovo vrati kui, ali on ovog puta nee da ode. Pozovu policiju i ovi ga odvedu. Optue ga za naruavanje javnog reda ili tako neto. A sada sledi ono najbolje. Nadzornik kasnije kae reporteru - kunem se da je ovo cela celcijata istina - kae reporteru, ozbiljnog lica, kako razmatraju mogunost da tipa poalju na psihijatrijsko posmatranje. Razmatraju!" "Zna, itao sam o tipu koji je pre nekoliko nedelja odveo svog majmuna u hitnu pomo." Albert Garsija je preuzeo re. Bio je nizak i stamen, sa proreenom, tamnom kosom i uskim crtama lica, relativni pridolica u grupi, jer je doao iz Hjustona sa porodicom radi posla u Sredkonu pre manje od deset godina. Pre trajka je postavljao valjke u pogonu za ploe od etrnaest ina. "Majmun je bio njegovo mezime, i razboleo se ili neto slino. I tako ga je doveo u hitnu. To se dogodilo u Arkanzasu, mislim. Rekao je bolniarki da je to njegova beba. Moete li to da zamislite? Njegova beba?" "Da li je bar malo liio na njega?" nasmeja se Mel Riorden. "Nije u pitanju isti momak, je li tako?" iznenada upita Peni Vilijemson. Bio je to kran crnac krupnih crta lica sa koom koja se presijavala i bila gotovo plava poput nauljenog elika. Bio je predradnik u pogonu broj tri, vrst i pouzdan. Malo je pomerio krupno telo i namignuo starom Bobu. "Mislim, tip iz pote, opet?" Al Garsija je delovao zbunjeno. "Mislim da nije. Misli li da je mogao biti?" "I ta se dogodilo?" upita Riorden, zagrizavi sveu buhtlu. Oi su mu treptale poput blende fotoaparata. Ponovo je rasporedio poveu gomilu slatkih rolnica koje je nagomilao na tanjiru ispred sebe, ve izabravi naredni zalogaj. "Nita." Al Garsija slegnu ramenima. "Sredili su majmuna i poslali ga kui." "I to je sve? To je cela pria?" Riorden zavrte glavom. Al Garsija ponovo slegnu ramenima. "Pomislih da je bizarna, to je sve."

"Ja mislim da si ti bizaran." Riorden skrenu pogled kao da ga otputa. "Hej, Bobe, kakve nam vesti donosi sa istoka ovog divnog jutra?" Stari Bob klimajem glave prihvati kafu i slatku rolnicu koje je Dosi spustila ispred njega. "Nita to ve ne znate. I u ovom delu grada je vrue. Ima li vesti iz eliane?" "Sve je po starom. ivot ide dalje. Nita se ne menja." "Obavljao sam neka posla u dvoritu Doa Prestona", poe Rii Staut, ali niko ne obrati panju na njega, jer da je mozak dinamit, on ga ne bi imao dovoljno ni nos da izduva. "Ja u vam saoptiti neke vesti", iznenada ree Junior Elvej. "Neki momci su radi da preu preko trajkake linije ako bi time povratili svoje poslove. U poetku ih je bilo svega nekoliko, ali mislim da ih sada ima vie." Stari Bob ga je bez rei promatrao trenutak. Junior nije bio ba najpouzdaniji izvor vesti. "Stvarno, Juniore? Mislim da kompanija to nee dozvoliti, posle svega to se dogodilo." "Dozvolie, i te kako", umea se Deri Houv. Bio je to visok, koat ovek kratko podiane kose i prodornog, sumnjiavog pogleda, od koga bi se ljudi zamislili. Bio je pomalo udan kao mladi, i dva roka u Vijetnamu nisu stvar okrenula nabolje. Od Vijetnama, izgubio je enu, bezbroj puta bio je hapen zbog vonje u pijanom stanju i toliko je ukaljao svoj fabriki karton da je ovaj izgledao kao da je neko kinuo mastilo po njemu. Stari Bob nikako nije razumeo kako to da ga nisu otpustili. Bio je neuravnoteen, pretplaen na greke, a oni koji su ga poznavali najbolje smatrali su da mu nisu sve daske na broju. Junior Elvej bio je jedini prijatelj koga je imao, to je mnogo toga govorilo. Bilo mu je dozvoljeno da se drui sa ovom skupnom samo zato to je bio sin sestre Mela Riordena. "Kako to misli?" brzo upita Al Garsija. "Tako lepo, dozvolie jer nameravaju ponovo da otvore pogon za ploe od etrnaest ina preko vikenda i da ga osposobe za rad do utorka. Odmah posle praznika. Doznao sam to od prijatelja iznutra." Na Houvijevom elu pulsirala je

ila, a usne su mu se stegle. "ele da slome sindikat, i ovo im je najbolja prilika. Da ponovo pokrenu kompaniju bez nas." "Ve su probali", frknu Al Garsija. "E pa, sada e ponovo da pokuaju. Razmisli o tome, Ale. ta imaju da izgube?" "Niko iz sindikata nee se vratiti da im pomogne", izjavi Peni Vilijemson, sevajui oima na Houvija. "To su gluposti." "Zar ti se ne ini da napolju ima dovoljno mukaraca sa enama i decom koje treba hraniti? Njima je to postalo vanije od trajka", odbrusi Houvi. Poeao se po kratko podianoj kosi. "To znai da ne obraa panju, Peni. Glupaci su pruzeli stvar, a momci poput nas - mi smo istorija! Misli li da e nas oni iz nacionalnog izvui iz ovoga? avola! Kompanija e slomiti sindikat, a mi sedimo ovde i putamo ih da to urade!" "E pa, sve mi se ini da nita drugo ni ne moemo, Deri", istaknu Mel Riorden, opustivi pozamano telo u metalni okvir stolice. "Digli smo se i proglasili trajk, i to je sve to nam zakon dozvoljava. Iz nacionalnog ine ta mogu. Moramo samo biti strpljivi. Ranije ili kasnije ova stvar e se reiti." "Kako e se to dogoditi, Mel?" pritisnu Houvi, rumen od besa. "Reci mi samo kako e se to, do avola, dogoditi? Vode li se pregovori? Ja ne vidim! Lepo je trajkovati, ali to nas nikuda ne vodi. Ti ljudi koji upravljaju predstavom, oni nisu odavde. Boli ih dupe ta e biti s nama. Ako misli da nije tako, onda si prokleta budala!" "U pravu je", sloi se Junior Elvej, nagnuvi se preko kafe. Sveano je zaklimao glavom, tako da mu je retka plava kosa pala preko lica. Stari Bob napui usne. Junior je uvek mislio da je Deri Houv u pravu. "Svakako da sam pravu!" Houv je zakolutao oima i nagnuo se napred, dominirajui stolom. "Mislite da emo pobediti sedei i serui jedan drugome? E pa, neemo! I niko drugi nam nee pomoi. Ovo moramo uraditi sami, i to brzo. Moramo ih naterati da pate vie od nas. Moramo im isprazniti depove kao to oni prazne nae!"

"O emu ti to?" zarea Peni Vilijemson. Imao je manje milosti prema Deriju Houvu od ostalih; ak je jednom izbacio Houva iz svoje smene. Houv zacakli oima na njega. "Razmisli o tome, gospodine Peni Vilijemsone. I ti si bio u Vijetnamu. Povredi ih vie nego oni tebe, tako si preiveo. Ako eli da negde stigne u ratu, to je nain." "Mi ovde nismo u ratu", primeti Peni Vilijemson, uprevi prst u Hovija. "I Vijetnam nema nikakve veze s ovim. ta to govori, ovee? Da treba da odemo do fabrike i raznesemo nekoliko neprijatelja? eli li moda da upuca nekoga?" Deri Houv lupi pesnicom po stolu. "Ako je to ono to je potrebno, do avola da!" Nastupila je iznenadna tiina. Nekoliko glava se okrenulo. Houv se tresao od besa, dok se oputao u stolici, odbijajui da odvrati pogled. Al Garsija salvetom pokupi prosutu kafu i zavrte glavom. Mel Riordern pogleda na sat. Peni Vilijemson prekrsti ruke preko irokih grudi, posmatrajui Derija Houva na nain na koji bi moda posmatrao onog slubenika pote u haljini, krznenom kaputu i sa maskom gorile. "Bie ti bolje da pripazi pred kim govori takve stvari." "Deri je samo uznemiren", ree ovek koji je sedeo pored njega. Stari Bob nije ranije primetio momka. Imao je plave oi koje su bile tako blede da su delovale isprano. "On radi u proizvodnji, a kompanija ak ni ne zna da on postoji. Jasno vam je kako se osea. Nema potrebe da se ljutimo jedni na druge. Svi smo ovde prijatelji." "Aha, Deri nije mislio nita loe", sloi se Junior Elvej. "ta ti misli da bi trebalo da uradimo?" Majk Majklson upita iznenada Roberta Ruzvelta Frimarka, pokuavi da skrene razgovor u drugom pravcu. Stari Bob je jo posmatrao oveka pored Houva, pokuavajui da se seti odakle ga zna. Prijatne, glatke crte lica bile su mu poznate kao da su njegove vlastite, ali iz nekog razloga nije mogao da mu se seti imena. Bilo mu je na vrhu jezika, ali nije mogao da ga prevali preko njega. Ni je mogao tano da se seti ni ta ovaj

momak radi. Bio je zaposlen je u fabrici, u redu. Premlad je da bi bio u penziji, te stoga mora biti jedan od trajkaa. Ali odakle ga zna? Ostali su ga, izgleda, poznavali. Zato onda on nije mogao nigde da ga smesti? Pree pogledom na Majklsona, visokog, suvonjavog, uravnoteenog fabrikog radnika koji je otiao u penziju nekako u isto vreme kada i stari Bob. Stari Bob je poznavao Majka celog ivota, i odmah mu je bilo jasno da Majk pokuava da prui priliku Deriju Houvu da se ohladi. "Smatram da je potrebno vee zauzimanje nacionalnog sindikata", ree on. "to se toga tie, Deri je u pravu." Poloio je krupne ake na sto ispred sebe i zagledao se u njih. "Mislim da je potrebno da vladini ljudi uine neto vie moda da se umeaju jedan ili dva senatora kako bismo mogli da se vratimo za pregovaraki sto." "Jo prie!" Deri Houv jedva prikri frktanje. "To je najbolji nain", posavetova ga stari Bob, pogledavi ga. "Aha? Nije vie kao to je bilo u tvoje vreme, Bobe Frimark. Vie nemamo lokalne vlasnike, ljude sa materijalnim interesima u ovoj zajednici, ljude sa porodicama koje ive ovde kao i mi ostali. Imamo gomilu njujorkih sisaa krvi koji izvlae sav novac iz Dobre Nade, i njima nije stalo do nas." Deri Houv se srui u stolicu, oborivi pogled. "Moramo neto uiniti ako oekujemo da ovo preivimo. Ne moemo samo sedeti i nadati se da e nam neko pomoi. To se nee dogoditi." "Negde na istoku bee neki tip, u jednom od velikih gradova, mislim Filadelfiji", poe ovek koji je sedeo do njega, udnih bledih oiju koje kao da su se podsmevale, ustiju blago izvijenih, kao da ga zabavljaju vlastite rei. "ena mu je umrla, ostavivi ga sa petogodinjom kerkom, blago zaostalom. Skoro tri godine drao ju je u ormanu u dnevnoj sobi pre nego to je neko otkrio ta radi i pozvao policiju. Tokom ispitivanja, rekao je da je pokuavao da zatiti devojicu od neprijateljski raspoloenog sveta." ovek blago nagnu glavu. "Kada su

upitali devojicu zato nije pokuala da pobegne, rekla je da se plaila da potri, da joj je jedino bilo preostalo da eka da joj neko pomogne." "E pa, mene niko nee zatvoriti u nikakav orman!" ljutito odbrusi Deri Houv. "Umem ja sebi i te kako da pomognem!" "Ponekad", ree ovek, ne gledajui nikoga posebno; glas mu je bio tih, ali je ipak vezao panju slualaca, "klju biva okrenut i pre nego to shvatite da su vrata zatvorena." "Mislim da je Bob u pravu", ree Majk Majklson. "Mislim da bi trebalo da pruimo priliku pregovorima. Za te stvari je potrebno vremena." "Vremena koje nas skupo staje, a njima prua priliku da nas slome!" Deri Houv odgurnu stolicu i ustade. "Odoh ja odavde. Imam prea posla nego da sedim ovde ceo dan. Dosta mi je prie i nerada. Moda vama nije stalo do toga da li e vas kompanija ostaviti bez posla, ali ja to neu da trpim!" Udaljio se, ljutito zaobilazei zauzete stolove, te zalupivi vrata za sobom. Dosi Dekson napravi grimasu za ankom. Trenutak kasnije, ode i Junior Elvej. Ljudi koji su ostali za stolom nelagodno se promekoljie na stolicama. "Kunem se, da taj momak nije sin moje sestre, ne bih ni trenutka vie protraio na njega", promrmlja Melvin Riorden. "Ipak je u pravu u pogledu jednoga", uzdahnu stari Bob. "Stvari vie nisu onakve kakve su nekada bile. Svet se promenio od vremena kada smo mi bili njegovih godina, i najvei deo je postao prilino ruan. Ljudi vie ne ele da obavljaju stvari kao nekada." "Ljudi samo ele funtu mesa", sloi se Al Garsija. Njegova etvrtasta glava okrenu se na bikovskom vratu. "Sve je to zbog novca i elje da stane za vrat nekom drugom. Zato kompanija i sindikat nita ne mogu da ree. Na kraju se zapita nije li vlada ipak neto stavila u vodu." "Jeste li videli ta je bilo sa onim momkom koji je uao u prodavnicu negde na Long Ajlendu i krenuo du gondola, ubadajui ljude?" upita Peni Vilijemson. "Imao je dva noa za meso, po jedan u svakoj ruci. Ubo je desetoro pre nego to

ga je neko zaustavio. Dvoje je ubio. Policija kae da je bio ljut i depresivan. Do avola, ko nije?" "Svet je pun ljutitih, depresivnih ljudi", primeti Majk Majklson, premetajui oljicu za kafu i pribor za jelo; nije pri tom skidao pogled sa svojih suncem opaljenih, naboranih aka. "Pogledajte samo ta ljudi rade jedni drugima. Roditelji tuku i mue svoju decu. Deaci i devojice se meusobno ubijaju. Uitelji i svetenici iskoriavaju svoje poloaje i ine grozne stvari. Serijske ubice lutaju unaokolo. Crkve i kole bivaju opustoene i spaljene. Prava travestija." "Neki od tih ljudi koje si pomenuo ive upravo ovde u Dobroj Nadi." Proguna Peni Vilijemson. "Onaj Topov mali koji je ubio svoju nevenanu enu mesarskim noem i isekao je na komadie pre nekoliko godina. Odrastao sam sa njime. Stari Piters je pobio sve one konje pre dve nedelje, rekavi da su Satanin okot. Tilda Mejson je probala da se ubije tri puta u proteklih est meseci - dva puta u bolnici za mentalno obolele. Takoe je pokuala da ubije nekolicinu tamo zaposlenih. Rilej Krisp, znate ga, zovu ga 'zec', ivi dole u Valasu? Stao ovek na most preko koga prelazi Prva avenija i pucao u ljude dok nije stigla policija, a zatim pripucao i na njih, pa onda skoio sa mosta i utopio se. Kada to bee? Prolog meseca?" On zavrte glavom. "Pitam se kako e se sve to zavriti?" Stari Bob zaliza sedu kosu. Niko od njih nije imao odgovor na to pitanje. To ga je odjednom nateralo da se zamisli o Evelin i njenim deraima. Podjednako lako, tamo napolju mogli su se nalaziti derai kao i neto to je vlada stavila u vodu. Iznenada je primetio da je ovek koji je sedeo sa Derijem Houvom otiao. Nabrao je vee i skupio iroke usne. Kada je taj ovek otiao? Ponovo je pokuao da mu se seti imena i nije uspeo. "Imam neka posla kod Prestona", sveano objavi Rii Staut. "Samo se vi smejte, ali to mi obezbeuje hleb na stolu."

Razgovor se vratio na trajk i na nepopustljivi stav kompanije, ponovo su poeli da priaju prie, i ve trenutak kasnije stari Bob je potpuno bio zaboravio na oveka.

4. Demon je iziao na podnevnu egu ispred Dosinog restorana. Tu, napolju, oseao se veoma prijatno. Moda mu je zbog ludila bilo tako ugodno na bleteoj, beloj svetlosti sunca i zapari koja je guila. Uistinu je neumoljivo peklo. Ili je to moda bila posledica njegovog dubokog i postojanog zadovoljstva zbog saznanja da mu ova zajednica i njeni itelji stoje na raspolaganju da sa njima ini ta mu je volja. Sledio je Derija Houva i Juniora Elveja do dipa iroki koji je pripadao ovom drugom; uao je u kabinu zajedno s njima, udobno se smestivi na stranjem seditu, a da nijedan od njih nije, zapravo, bio svestan njegovog prisustva. To je bila jedna od vetina koje je stekao - stopiti se potpuno sa okolinom tako da izgleda kao da ba tu pripada, predstaviti se kao stari poznanik, tako da ak ni oni koji sede odmah do njega ne osete potrebu da se upitaju ta e on tu. Pretpostavljao je da u sebi sadri jo dovoljno srodnosti sa njima, tako da mu nee biti teko da proe kao jedan od njih. I sam je nekada bio ljudsko bie, ali to je bilo davno i gotovo zaboravljeno. Od njegove ljudskosti ostala je samo senka seanja na ta stvorenja, taman koliko je bilo potrebno da izgleda i da se ponaa poput njih onda kada bi to njegova dvostrukost zahtevala. Njegov postupni preobraaj iz ljudskog bia u demona odagnao je ostalo. Posle izvesnog vremena otkrio je da mu izgubljeno ne nedostaje. Junior upali motor i rahladni ureaj, produvavi gusti oblak toplote kroz ventile u zatvorenu unutranjost. Junior i Deri spustie prozore kako bi ispustili toplotu dok se dip odvajao od ivinjaka, a demon je samo zadovoljno udisao i osmehivao se. U Dobroj Nadi bio je malo vie od nedelju dana. Nije eleo da stigne ranije jer ga je Don Ros i dalje neumorno sledio, ispoljavajui

uznemirujuu sposobnost da ga pronae ak i onda kada se to inilo nemogue. Ali prola je jedna sedmica, pribliavao se etvrti juli, i moglo se desiti da Ros ovog puta zakasni. Bilo je od velike vanosti da se Ros ne umea jer je demon posejao svoje razorno seme veoma duboko i dugo je ekao da ono nikne i poraste. etva je sada bila na vidiku, i demon nije eleo da se bilo ko umea. Sve je bilo na svom mestu, sve na emu je tako dugo radio - pametan izgovor, apokaliptina ruevina i nepovratan preobraaj koji e ubrzati dolazak Praznine i progonstvo Rei. U glavi mu se vrtelo od raznih mogunosti dok je dip skretao iz Druge avenije u etvrtu ulicu i zapuivao se na zapad, izlazei iz grada. S njegove leve strane, dugaki, tamni, talasasti, metalni krovovi Srednjezapadne kontinentalne eliane mogli su se nazreti kroz pukotine u nizu nekada elegantnih starih domova koji su se protezali du Tree zapadne ulice to je vodila ka centru nekoliko blokova iznad Avenije G. Rashladni ureaj je proradio, i kada su prozori ponovo zatvoreni, demon je nastavio da crpi prijatnost iz svoje unutranje toplote. Strast ga je obavila, ahura u koju je mogao da se povue i kojom je mogao da se hrani, crvena izmaglica nepopustljivosti, mrnje i pohlepe za moi. "Ti stari momci nita ne znaju", govorio je Deri Houv, zavaljen u svom uleglom seditu, dok mu se glava nalik na metak presijavala na suncu. "Ne nameravam vie da ih sluam. Samo sede i priaju o tome kako i dalje treba da sede. Stare prdonje." "Aha, ne vide kako stvari stoje", sloi se Junior. Ne, ne kao vi, pomisli zadovoljno demon. Ne onako jasno kao vi, zahvaljujui znanju koje sam vam podario. "Moramo neto uiniti ako elimo da zadrimo posao", ree Deri. "Moramo spreiti kompaniju da razbuca sindikat, i to moramo smesta uiniti." "Aha, ali kako?" upita Junior, nesigurno se osvrnuvi preko ramena, a zatim poteravi dip kroz uto koje je ve prelazilo u crveno. "Oh, postoje naini. Postoje naini, drugar."

Da, postoji mnogo, mnogo naina. Deri Houv pogleda Juniora, smeei se. "Zna kako kau? Ako si reen da neto uini, onda e pronai i naina da to uini. E pa, ja sam reen i neu odustati. Samo mi je potreban nain. A i to u smisliti, budi uveren u to! Stari Bob i ostali mogu da se razmeu strpljenjem tamo gde sunce ne sija." Presekli su Aveniju G pored prodavnice guma, benzinske pumpe i glavne piljarnice u zapadnom kraju, te nastavili prema poljima zasejanim kukuruzom. Fabrike zgrade i dalje su se videle ako bi pogledali du poprenih ulica i izmeu starih stambenih kua: pogon broj tri ustupao je mesto pogonu broj etiri, dok je pogon broj pet jo bio daleko, sa druge strane starog autoputa. Ceo Sredkon pruao se du severne obale Stenovite reke. Demon je prouavao kue i ljude pored kojih su prolazili. Stajali su mu na raspolaganju, mogao ih je slobodno uzeti, ali bi ipak zaboravljao na njih gotovo istog asa kada bi ih primetio. Ovo je za njega bilo puko mrestilite, nita vie. etvrtog jula, sve to i svi oni prei e u ruke deraa, a on e krenuti na neko drugo mesto. Ovo je bio i njegov svet, ali on nije oseao nikakvu vezanost za njega. Posao je bio taj koji ga je gonio napred, koji mu je davao svrhu; njegovo robovanje tamnoj, haotinoj viziji Praznine nije nita drugo dozvoljavalo. U njegovom ivotu postojale su samo potreba i prinuda, koje je trebalo zadovoljiti tako to e dati oduka svom ludilu, i nita iz fizike sredine, kao ni bia koja su je naseljavala, nije za njega imalo bilo kakvog znaaja. Dip je proao pokraj otpada punog zaralih leina automobila, nagomilanih visoko iza iane ograde koja je opasivala kamp za stambene prikolice. Bila je to poslednja stanica privremenih stanara na putu ka tome da postanu beskunici ili zavre u grobu. Iza ograde, par vitkih dobermana crnih njuki zurio je divljim oima. Odgojeni da napadnu sve to na silu ue, pomisli demon. Odgojeni da unitavaju. To mu se dopadalo. Misli su mu lutale u izmaglici podnevne letnje ege, a Derijev i Juniorov glas predstavljali su prijatno zujanje koje ga nije ometalo. U Dobru Nadu doao je

peice, napustivi sparna kukuruzita i crne puteve, sa neumoljivom izvesnou sputanja noi. Hotimice je odabrao da se pojavi na taj naain, elei da omirie i oseti grad, elei da mu on podari jedan deo sebe, neto to mu ne bi mogao pruiti da je stigao kolima ili autobusom, ako bi se desilo da bude zatvoren. Otelotvorio se poput fatamorgane, oblikujui se iz razoaranja i oaja, iznikavi iz lane nade. Uetao je u siromano predgrae, u mete oronulih kueraka iskrpljenih ter-papirom i votanim platnom, sa islikanim drvenim zidovima koji su se ljutili, sa krovovima od indre koji su popucali i potklobuili se, sa izrovanim dvoritima punim ratrkanih ostataka igraaka, odbaenih alatki i zaralih vozila. A po zaguljivim unutranjostima zbijali su se ostaci oaja i beskrajnih razoaranja. Deca su se igrala u hladu drvea, prekrivena prainom, haotino, bez veselja. Ve su znala ta im nosi budunost. Detinjstvo im se ve zavravalo. Demon je pored njih proao sa osmehom. Na uglu Avenije J i Dvanaeste ulice, u stecitu oronulih staja, panjaka i nekoliko ratrkanih stambenih kua, stajao je jedan deak na ivici puta sa ogromnim psom. Pas je teio vie od stotinu funti, a dlaka mu je bila sva nakostreena i proarana zloslutnim, tamnim belezima; nije pripadao nijednoj rasi ve je predstavljao nekakvu grotesknu meavinu. Stajao je pored deaka, vezan oko vrata lancem iji je drugi kraj drao deak. Oi su mu bile duboko usaene i zle, a njegovo dranje nagovetavalo je da jedva obuzdava bes. Demon mu se instinktivno nije dopao - nijednoj ivotinji nije se dopadao, uostalom - ali ga se istovremeno uplaio. Deak je imao moda trinaest godina, nosio je farmerke, majicu i duboke patike, sve zajedno pohabano i puno mrlja. Deakovo dranje, ba kao i dranje psa, odjednom postade napeto i drsko. Bio je visok i krupan, i oigledno sklon sukobima. Veinu onoga to je dobio u ivotu stekao je zastraivanjem ili kraom. U njegovom osmehu, a sada se osmehivao, nije bilo topline. "Hej, ti", izusti deak.

Demonovo neupadljivo lice ostalo je bezizraajno. Jo jedno glupo, beskorisno stvorenje, pomisli demon dok se pribliavao. Jo jedan neuspeh u neijem neuspelom ivotu. Ostavie svoj znak ovde, na ovom deaku, da nagovesti dolazak, da izvesti kako polae pravo na ono to je sada njegovo. A to e uiniti krvlju. "Ako eli da proe ovuda, mora mi platiti dolar", doviknu deak demonu. Demon zastade u mestu, tano nasred puta, dok ga je sunce nemilosrdno prilo. "Dolar?" "Aha, tolika je putarina. Ili e morati da poe okolo drugim putem." Demon pogleda uz ulicu kojom je doao, a onda ponovo u deaka. "Ovo je javna ulica." "Nije ispred moje kue. Ispred moje kue to je put na kome se plaa putarina, a ona staje dolar." "Pretpostavljam da to vai samo ako putuje peice. Ne ako si u kolima. Pretpostavljam da ak ni pas opak kao to je tvoj ne bi mogao da zaustavi kola." Deak se zagleda u njega, ne shvatajui. Demon slegnu ramenima. "Kai, da li pas ubire dolare za tebe?" "Pas e pobrati delove tvog dupeta ako ne plati!" iznervirano odbrusi deak. "eli li to da iskusi?" Demon je trenutak utke odmeravao deaka. "Kako se zove pas?" "Nije bitno kako se zove! Samo ti meni plati dolar!" Deakovo lice se zarumenelo od besa. "Ako mu ne znam ime", blago ree demon, "kako da ga opozovem ako nekoga napadne?" Pas je osetio deakov bes, te se nakostreio jo vie i iskezio zube, prigueno reei. "Bie ti bolje da mi da taj dolar, drugar", ree deak, dok mu je tanak osmeh krivio usne kada je spustio pogled na psa i znaajno cimnuo lanac. "Oh, mislim da to neu moi da uradim", ree demon. "Ne nosim sa sobom novac. Nije mi potreban. Ljudi mi jednostavno daju ono to elim. ak mi nije

potreban ni jedan ovakav pas da bih ih na to naterao." Osmehnuo se, a bezizraajne crte lica iskrivile su se u ljubaznu grimasu; netremice se upiljio u deaka svojim neobinim oima. "To ba nisu dobre vesti za tebe, zar ne?" Deak mu je uzvratio prodornim pogledom. "Bie ti bolje da mi smesta plati, tupoglavi, ili bih mogao da pustim ovaj lanac!" Demon zavrte glavom kao da ga kori. "Ne bih to uinio da sam na tvom mestu. vrsto bih drao taj lanac dok ja dobrano ne odmaknem putem." Gurnuo je ake u depove i naherio glavu prema deaku. "Da ti kaem neto. Ja sam poten ovek. Upravo si napravio veliku greku, ali sam voljan da to proe nekanjeno. Zaboraviu ako mi se izvine. Samo reci da ti je ao i to e biti kraj prie." Deak zinu. "ta? ta ree?" Demon se ponovo osmehnu. "uo si me." Deak se na trenutak sledio, neverica mu se jasno videla na licu. Zatim je izgovorio pravu bujicu psovki, kleknuo i otkaio lanac sa ogrlice psa. "Sad e videti!" zarea on na demona, prezrivo odbacivi lanac, dok su mu oi sevale od besa. Meutim, demon je ve prizvao svoju vetinu jednim malim, nerazmetljivim pokretom ake koji je liilo na blagosiljanje svetenika na svretku slube. Spolja, kao da se nita nije promenilo. Demon je i dalje stajao tamo na omamljujuoj vruini, nagnute glave kao da je zamiljen, praznog lica. Deak je skoio na noge kada je oslobodio psa, podstakavi ga jednim ljutitim povikom da napadne. Ali neto se namah duboko izmenilo u deaku. Po svom pogledu, mirisu i kretnjama sada je liio na uplaenog zeca, isteranog iz zaklona, koji se oajniki trudi da nae novo sklonite. Pas je reagovao instinktivno. Istog asa se okomio na deaka, posegnuvi za njegovim grlom. Deak je uplaeno i iznenaeno kriknuo kada je pas naleteo na njega i oborio ga. Podigao je ruke dok se prevrtao po praini u svom dvoritu, oajniki pokuavajui da zatiti lice. Pas je razdirao deaka, a deakovi povici prerastoe u krike. Kroz vazduh su letele kapi krvi. Skarletne niti iarale su pranjavo tle.

Demon je ostao da stoji i gleda jo nekoliko trenutaka pre nego to se okrenuo i nastavio putem. Kasnije je proitao da bi deak morao da bude identifikovan pomou otisaka zuba da nije pronaen ispred njegove kue. Porodica nije mogla da ga prepozna po onome to je ostalo od njegovog lica. Pas, koga je jedan od suseda opisao kao deakovog najboljeg prijatelja, stavljen je u karantin na propisanih deset dana radi utvrivanja da li je besan, posle ega e biti uspavan. Junior Elvej parkirao je dip uz ivinjak ispred oronulog kompleksa apartmana smetenog na Aveniji L i Treoj zapadnoj ulici gde je Deri Houv iznajmio neveliki jednosoban stan. Jo su malo razgovarali dok je demon sluao, dogovorivi se da se nau kod Skrabija na pici i pivu te veeri. Obojica su bila razvedena, blizu etrdesete, i ubeena da mnoge ene proputaju dobru priliku. Deri Houv izie iz dipa, a demon krenu za njim. Zajedno su poli prilaznim putem kada se Junior Elvej odvezao. U stanu je prozorski ventilator angrljao i zujao kao da se rvao sa toplotom. Nije bio dorastao svojoj svrsi, tako da je vazduh u stanu bio zaguljiv i topao. Deri Houv ode do friidera, izvadi konzervu piva, vrati se u dnevnu sobu i skljoka na sofu. Trebalo bi da je sada meu trajkaima na dunosti ispred pogona broj tri, ali je sino izmolio da ga preskoe jer ga lea probadaju. Njegov nadglednik u sindikatu verovatno je znao da lae, ali je reio da ga pusti da se provue s tim izgovorom. To je ohrabrilo Derija. Ve je poeo da se pita da li bi ista pria mogla da upali i u nedelju. Demon sede na stolicu za ljuljanje koja je pripadala baki Derija Houva pre nego to je ova umrla, onu istu koju je njegova majka nasledila i predala je njemu kada se oenio i dok je ona jo polagala nade u njega. Sada vie niko nije polagao nade u Derija Houva. Dve runde u Vijetnamu i neuspeli brak sa devojkom za koju su neki mislili da e ga promeniti, desetak hapenja po raznim optubama, izvesno vreme koje je odsedeo u mesnom zatvoru, dvadeset godina u Sredkonu sa samo jednim unapreenjem i mnotvo ukora - sve je to u prilinoj meri odredilo stvari. Put kojim je iao njegov ivot sasvim se suzio, i sve to je

preostalo da se odredi bilo je to dokle e se protezati i koliko e on jo nervnih slomova doiveti idui njime. Demonu uopte nije bilo teko da pronae Derija Houva. Zaista, bilo je toliko slinih njemu da gotovo uopte nije morao da se napree. Demon je naiao na njega ve drugog dana po dolasku u Dobru Nadu; trebalo je samo da poseti barove i oslune ta ljudi iz tog grada imaju da kau. Odmah se uselio kod Houva, postavi ubrzo nezamenjivo prisustvo u ivotu svog domaina. Uvukao se u Derijeve misli, uvrui mu um dok nije poeo da razmilja i govori na prikladan nain. Teko da je to za demona bio izazov, ali nema sumnje da je bilo neophodno ako je eleo da mu planovi uspeju. Sada je on bio senka Derija Houva, njegova savest, njegov rezonator, njegov avolji advokat. Njegov vlastiti demon. A za uzvrat, Deri Houv je bio njegovo stvorenje. Demon je posmatrao Houva kako zavrava pivo, s mukom ustaje u ustajali vazduh apartmana, odlazi do kuhinje i pretura po prenatrpanom friideru traei novo. Strpljivo je ekao. Demonov ivot bio je najprisnije povezan s njegovim ciljem, a njegov cilj zahtevao je veliko strpljenje. Sve je rtvovao da bi postao ono to jeste, ali je znao iz svog preoblikovanja u rukama Praznine da je rtva bila neophodna. Poto je prigrlio Prazninu, prikrio se dok mu savest nije istrunula, otpala i oslobodila ga. Ime mu je bilo izgubljeno. Istorija mu je izbledela. Ljudskost mu se raspala i pretvorila se u prainu. Tokom promene nestalo je sve ono to je ranije bio, tako da je sada bio ponovo roen i poeo da ivi svoj sadanji ivot, preavi u vii oblik. U poetku je bilo teko, i jednom, u trenutku velike slabosti i oajanja, ak je pomislio da odbaci ono to je tako spremno bio prigrlio. Ali na kraju je preovladao razum, i on je sve zaboravio. Sada je cilj bio taj koji ga je pokretao, hranio, koji mu je pruao smisao u ivotu. Cilj je bio sve, a Praznina je definisala cilj po potrebi. Za sada, u ovom kratkom odseku vremena, cilj je podrazumevao unitenje ovog grada i njegovih stanovnika. Pretpostavljao je oslobaanje deraa koji su virili iz peina ispod

Sinisipi parka. Kao i razaranje koje e izvesti Deri Houv. Unoenje haosa i ludila u poljuljani svet Dobre Nade. Pretpostavljao je jo jednu stvar, stvar koja je bila najvrednija. Deri Houv se vratio do sofe i spustio se na nju, gunajui i pijuckajui pivo. Pogledao je demona, videi ga prvi put jasno zato to je demon sada bio spreman da progovori. "Moramo neto preduzeti, drugar", sveano je objavio Deri Houv, klimnuvi glavom kako bi naglasio znaaj te objave. "Moramo zaustaviti te seronje pre no to nas slome." Demon klimnu u znak odgovora. "Ako ljudi iz sindikata prou pored kordona trajkaa i vrate se na posao, sa trajkom je gotovo." "Ne smemo im to dozvoliti." Houv je prelazio krupnim akama niz bocu piva. "Prokleti izdajnici! ta misle da e postii ako prodaju nas ostale!" "ta da se uradi?" mrmljao je demon. "Pobiti nekolicinu, tako mi Boga! To e im pokazati da smo ozbiljni!" Demon je razmotrio tu mogunost. "Ali to moda nee spreiti ostale da se vrate na posao. A ti e u zatvor. Tada nee biti ni od kakve koristi, je li tako?" Deri Houv se namrti. Dobrano povue iz boce. "Kakav je onda odgovor, drugar? Moramo neto preduzeti." "Razmiljaj o tome na ovaj nain", predloi demon, koji je to odavno ve uinio. "Kompanija planira da ponovo otvori pogon za ploe od etrnaest ina, tako da e odgovorne poslove obavljati kompanijini ljudi, a trajkolomci e popuniti praznine. Ako im poe za rukom da otvore jedan pogon i vrate nekolicinu lanova sindikata, mogu nastaviti da otvaraju i ostale. Na vas e se sruiti lavina ako im samo poe za rukom da otvore i puste u rad jedan pogon." Houv klimnu glavom, rumen u licu, pomno sluajui. "Aha, i?" Demon se osmehnu, uvlaei ga u mreu. "ta se dogaa ako kompaniji ne poe za rukom da otvori pogon broj tri? ta se dogaa ako ne osposobe pogon za ploe od etrnaest ina?"

Deri Houv je bez rei zurio u njega, razmiljajui o tome. Demon mu pomoe. "ta e se dogoditi ako svima postane jasno da je opasno proi liniju kordona trajkaa i raditi u pogonu? ta e se dogoditi, Deri?" "Aha, tako je." Svetiljica se upalila negde iza ispraznih oiju Derija Houva. "Niko vie nee proi liniju kordona i trajk e se nastaviti, a kompanija e morati da popusti. Aha, shvatio sam. Ali zato ne bi pokrenuli pogon za ploe od etrnaest ina? Potrebni su im samo radnici. Osim..." Demon je umesto njega izgovorio potrebne rei, njegovim glasom, gotovo kao da je to bila njegova ideja. "Osim ako ne doe do nesrenog sluaja." "Nesrenog sluaja", dahui izgovori Deri Houv. Uzbuenje je ozarilo njegove grube crte lica. "Veoma teak nesreni sluaj." "I to se ponekad dogaa", primeti demon. "Da, dogaa se, nije li tako? Nesreni sluaj. Moda ak neko pogine. Aha." "Razmisli o tome", ree demon. "Neto e ti ve pasti na pamet." Deri Houv se osmehivao, dok mu je mozak ubrzano radio. Dovrio je pivo, razmatrajui mogunosti koje su mu demonove rei nagovestile. Morae malo da se potrudi. Jo nekoliko podsticaja. Da ga neko dobro gurne u pravom smeru. Houv je u Vijetnamu postavljao eksploziv. Nee mu mnogo biti potrebno da smisli kako ovde da iskoristi to znanje. ak mu ni hrabrost nee biti potrebna. Posao je zahtevao glupost i slepo ubeenje, a Deri Houv je imao i jednog i drugog u izobilju. Zbog toga ga je demon i izabrao. Demon se zavalio u stolicu za ljuljanje i skrenuo pogled jer mu je odjednom postalo dosadno. Tako je malo bilo vano ta e se desiti sa Derijem Houvom. On je samo bio jo jedna ibica koja je ekala da bude zapaljena. Moda e i njega zahvatiti vatra. Nikad se ne zna. Demon je odavno nauio da do eksplozije najee dolazi usled nagomilavanja varnica. Ta mu je lekcija dobro posluila. Deri Houv je bio jedna od nekoliko varnica koje e demon zapaliti tokom naredna tri dana. Neke su bile predodreene da se zapale; neke bi ak mogle da eksplodiraju. Ali, u krajnjoj liniji, to su bile samo deverzije ija je svrha bila da

odvuku panju od pravog cilja demonovog dolaska u ovaj mali, beznaajni grad na Srednjem zapadu. Ako stvari pou tokom kojim je on eleo da pou - a nije imao razloga da misli kako nee - otii e pre nego to ikome uopte padne na pamet da je zainteresovan za devojicu. A tada e ve, razume se, biti prekasno da se ona spase.

5. Preskaui po dva stepenika, Nest Frimark je sila niz stranje stepenite, pustivi da se iana vrata zalupe za njom. Trgnula se na taj zvuk, kasno se setivi koliko to nervira baku. Uvek je zaboravljala da prihvati vrata. Nije znala zato; naprosto, je zaboravljala. Skrenula je sa poljunane staze na travnjak, uputivi se preko dvorita ka parku. Gospodin ealo leao je ispruen u hladu ispod najblieg oraha, belo-narandasti maak iji su se upavi bokovi podizali i sputali pri svakom napornom udisaju. Bilo mu je trinaest ili etrnaest godina, i sada je uglavnom samo spavao, sanjajui svoje maje snove. Nije je ak ni pogledao dok je prolazila, drao je oi zatvorene, a krzave ui i lice u oiljcima nalikovali su na oronulu masku zadovoljstva. Odavno je ve prepustio svoje lovne dunosti mlaoj i veselijoj gospoici Minks, koje, kao i obino, nigde nije bilo. Nest se osmehnu starom maku u prolazu. Nisu za njega bile muke i nevolje koje je imala sa deraima iz Sinisipi parka. Nest je oduvek znala za derae. Ili je bar znala za njih od vremena do koga joj see pamenje. Jo dok nije znala ta su oni, znala je da su tamo. Na trenutak bi ih ugledala ponekad, sitne kretnje uhvaene krajikom oka, komadii senke koji se nisu sasvim uklapali u okolinu. Tada je bila sasvim mala i nije smela sama da izie iz kue, tako da je u sumrak stajala na prozoru, kada je bilo najverovatnije da e se derai pojaviti, i straarila. Ponekad bi je baka izvela u etnju u kolicima u svee predveerje, sledei tamnu traku puta koji je vijugao kroz park, tako da ih je i tada viala. Pokazala bi prstom, pogledom potraivi bakin, sa ozbiljnim i upitnim izrazom lica, a njena

baka bi klimnula i rekla: "Da, Vidim ih. Ali nita ti ne brini, Nest. Nee te gnjaviti." I nisu, mada u to vreme Nest i nije, zapravo, mnogo brinula zbog njih. Ne znajui ta su, u stvari, derai, jednostavno je pretpostavila da su poput ostalih stvorenja koja ive u parku - ptica, veverica, mieva, prugastih veverica, srna. Njena baka nikada nita nije rekla o deraima, nikada nije ponudila nikakvo objanjenje, nikada im nije poklanjala mnogo panje. Kada bi Nest pokazala prstiem, ona bi uvek izgovorila istu stvar i potom prela na neto drugo. Nest je nekoliko puta pomenula derae dedi, ali on bi se samo zabuljio u nju, a zatim bi pogledao baku i na kraju bi uputio unuci svoj najblai osmeh. "On ne moe da ih vidi", konano joj je kazala baka. "Nema svrhe njemu govoriti o tome, Nest. On ih jednostavno ne vidi." "Zato?" zbunjeno je upitala. "Zato to ih veina ljudi ne vidi. Veina ljudi ak ni ne zna da oni postoje. Svega ih nekolicina odabranih moe videti." Nagnula se i dodirnula vrh Nestinog nosia. "Ti i ja mi moemo. Ali ne i Robert. Ne tvoj deda. On ih uopte ne vidi." Nije joj rekla zbog ega. Njena objanjenja uvek su bila takva, oskudna i kratka. Nije imala vremena za suvine rei, osim kada bi itala, a itala je mnogo. Kada je bila na nogama, nije prestajala da se kree, ali nije mnogo govorila, gubila se u kunim poslovima, sreivanju bate ili etnjama po parku. Tako je, razume se, bilo ranije. Sada vie nije bilo isto, jer je baka bila starija, vie je pila i veoma se malo kretala. Sitna, vornovata i seda, sedela je za kuhinjskim stolom, puei i pijui votku sa sokom od pomorande do podneva, a onda bi nastavila sa viskijem i ledom do sumraka. I dalje nije mnogo govorila, ak i kada je bila u prilici, uvajui ono to je znala za sebe, uvajui objanjenja i tajne paljivo skrivene negde duboko unutra. Rano je kazala Nest da ne pria o deraima. Bila je krajnje jasna u tom pogledu. Uinila je to otprilike u isto vreme kada je rekla devojici da su samo njih dve u stanju da vide derae, te tako nije imalo svrhe raspravljati o njima sa

dedom. Niti s bilo kim drugim - ubrzo potom se dopunila, oigledno se pobojavi da bi detetu, koje je sve vie prialo, tako neto moglo pasti na pamet. "Ljudi bi samo poeli da razmiljaju o tebi", izjavila je. "To bi ih nateralo da zakljue kako si pomalo udna. Jer si u stanju da vidi derae, a oni nisu. Razmiljaj o deraima kao o tajni koju znamo samo ti i ja. Moe li to, Nest?" Otkrila je da moe. Meutim, nedostatak podrobnijeg objanjenja ove pojave prilino ju je muio, nervirao i na kraju je Nest proverila bakinu teoriju o drugima na nekolicini prijatelja. Ishodi su bili upravo onakvi kakve je baka i predvidela. Prijatelji su je u prvi mah zadirkivali, a potom su pohitali da o celoj stvari izveste roditelje. Njihovi roditelji pozvali su njenu baku, tako da je ova bila primorana da otkloni njihovu zabrinutost posluivi se odve sloenim objanjenjem koje se zasnivalo na uticaju bajki i izmiljotina na deju matu. Oitala je Nest bukvicu. Naterala ju je da ode do svojih prijatelja i njihovih roditelja i da se izvini to ih je uplaila. Imala je pet godina kada se to dogodilo. Tada je poslednji put ikome pomenula derae. Razume se, to je bila tek prva u nizu tajni koje je nauila da skriva o stvorenjima koja su ivela u parku. Ne priaj o deraima, upozorila ju je baka, i na kraju ona to vie nije inila. Ali bilo je jo mnogo drugih stvari o kojima takoe nije mogla da pria. Izvesno vreme imala je utisak da je iskrsavalo neto novo svaki put kada bi se okrenula. "ta misli, bako, hoe li me derai ikada povrediti?" upitala je jednom, uznemirena neim to je videla u jednoj od svojih slikovnica, a to ju je podsetilo na tajnovitost njihovog kretanja kroz senke u letnjem sumraku i turobno sivilo zimskih podneva. "Mislim, ako im se ukae prilika?" Bile su same, sedele su za kuhinjskim stolom i igrale domine jedne hladne zimske nedelje, dok se njen deda povukao u svoju jazbinu da slua raspravu o stranoj pomoi. Baka je podigla pogled ka njoj, svoje sjajne, tamne, ptije oi. "Ako im se ukae prilika, da. Ali to se nikada nee dogoditi."

Nest se namrti. "Zato?" "Jer si ti moja unuka." Nest se jo vie namrti. "Kakve to ima veze?" "Velike", glasio je odgovor. "Ti i ja posedujemo magiju, Nest. Zar to nisi znala?" "Magiju?" Nest je s nevericom ponovila re. "Zato? Zato posedujemo magiju, bako?" Baka se zavereniki osmehnula. "Jednostavno je posedujemo, dete. Ali to ne moe nikome rei. Mora to zadrati za sebe." "Zato?" "Dobro zna zato. Hajde, na tebe je red, igraj. I dosta o tome." I to je bilo sve, bar to se tie njene bake, ona to vie nije pominjala. Nest je pokuala jednom ili dvaput da se vrati na tu temu, ali je baka uvek okretala stvar na alu, kao da je posedovanje magije sitnica, kao da je to isto kao kada ima smee oi ili si denjak. Nikada nije objasnila ta je pod tim podrazumevala, niti je pruila nekakav dokaz da je to tano. Nest je mislila da je ona to izmislila, na isti nain na koji je ponekad izmiljala bajke da zabavi devojicu. inila je to da Nest ne bi brinula zbog deraa. Magija, kako da ne, razmiljala bi Nest, a onda bi uperila prste u zid i bezuspeno pokuavala da izazove nekakvo magino dejstvo. Ali kada je otkrila Utvaru, magija je odjednom dobila potpuno novo znaenje. I to je bilo kada je imala pet godina, ubrzo poto je pokuala prijateljima da ispria o deraima i skoro godinu dana pre nego to je srela Pika. Ljuljala se u stranjem dvoritu, pretvarajui se da leti dok se dizala i padala na kraju kripavih lanaca, udobno smetena u platnenoj nosiljci. Bilo je to u smiraj jednog prolenog dana, vazduh je jo bio hladan od zimskog daha koji je ilio, trava mlada i proarana kozlacima i krvavim srcima, lie na hrastovima i brestovima tek propupelo. Teki oblaci klizili su preko neba Srednjeg zapada, donosei kiu iz ravnica na zapadu, a sunce je grejalo bledo i slabo. Deda i baba

poslovali su po kui, i poto joj je bilo zabranjeno da naputa dvorite bez njih i kako nikada ranije to nije uinila, nisu imali razloga da pomisle kako e sada biti drugaije. Ali ona ga je ipak napustila. Sila je sa ljuljake i otila do kraja dvorita gde je ivica tek poela da se zaodeva novim rastinjem, skliznula je kroz pukotinu izmeu prepeletenih granica i zakoraila na zabranjeno tle. Nije tano znala ta ju je nagnalo da to uini. Imalo je neke veze sa razmiljanjem o deraima; zamiljala ih je kako se pojavljuju i nestaju u senovitim potezima du oboda dvorita. Sve vreme je razmiljala o njima, i tog dana je jednostavno odluila da pogleda. Da li se kriju s druge strane ivice, tamo gde ne moe da ih vidi? Da li se zakopavaju u tle poput krtica? ta uopte rade tamo pozadi, nedostupni njenom pogledu? Zato, zapitao se njen znatieljni petogodinji um, ne bi pokuala to da otkrije? I eto, sad je bila tu, stajala je na ivici parka i zurila preko velikog, ravnog, travnatog prostranstva romboida za bezbol i izletita do mesta gde su poinjale strmine na jugu i poumljeni delovi na istoku, pionir spreman da istrai udesni novi svet. Moda ne tog dana, jer je znala da nee daleko odmai ve pri prvom pokuaju. Ali uskoro, obeala je sebi. Uskoro. A onda je skrenula pogled i postala svesna deraa. uali su u gustom bunju, koje je zaklanjalo Petersonovo stranje dvorite nekih pedeset stopa odatle, i posmatrali je. Videla ih je kao to biste vi videli gomilanje senki za nekog sivog dana, neodreeno i mutno. Na trenutak im je ulovila pljosnate, ute oi koje su sijale iz mraka poput majih. Ostala je nepokretna, uzvrativi im pogled, pokuavajui da ih jasnije razabere, upinjui se da odredi ta su oni. Napregnuto je zurila, zaboravivi na vreme, zaboravivi gde se nalazi i ta je smerala, kao opinjena. A onda joj je kap kie pala pravo na nos, hladna i vlana spram tople koe. Iznenaeno je trepnula i iznenada su se derai nalazili svuda oko nje, a ona se toliko uplaila da je mogla da oseti kako se strah batrga u njoj kao da je iv.

Potom su, isto tako iznenada, nestali. To se dogodilo tako brzo da nije bila sigurna da li je bilo stvarno ili je sve samo uobrazila. Dok je trepnula, pojavili su se. Kada je ponovo trepnula, njih vie nije bilo. Kako su mogli da se tako brzo kreu? ta ih je na to nagnalo? A onda je ugledala Utvaru, stajao je nekoliko stopa odatle, tamno oblije u sve jaem sivilu, tako nepokretan da je mogao biti i izrezbaren iz kamena. Tada nije znala njegovo ime, niti ta je on, kao ni odakle se tu obreo. Zurila je u njega, nesposobna da skrene pogled koji kao da je bio prikovan za njega. Pomislila je kako je on najvee stvorenje koje je ikada videla iz ovolike blizine, ak vei, bar joj se tako uinilo u tom trenutku, i od konja koje je milovala jednom dok su bili u poseti Lemanovoj farmi. Podseao je na nekakvu vrstu psa, ogromnog i divljeg izgleda, i bio je nepokretan poput masivnog drvea koje je raslo i pravilo hlad u njenom stranjem dvoritu. Bio je prugast; njuka i glava bile su mu iarane kao u tigra, a dlaka na telu nakostreena kao u bodljikavog praseta. udno, ali uopte ga se nije uplaila. Nikada to nee zaboraviti. Obuzelo ju je strahopotovanje, ali se nije uplaila. Bar ne na isti nain na koji se uplaila deraa. Nalazio se tu, shvati ona, da je zatiti od njih, mada nije bila sigurna zato. A onda je nestao, i ona je ostala sama. Jednostavno je izbledeo, kao da se sastojao od dima koji je rasprio iznenadni nalet vetra. Zurila je u mesto na kome je stajao, razmiljajui o njemu. Park se pruao pred njom, tih i prazan pri sve slabijoj svetlosti. A onda je kia poela jae da pada, i ona je pohitala kui. Od tada je esto viala Utvaru, moda zato to ga je traila, a moda zato to je on odluio da joj se otkrije. I dalje nije znala ta je on, kao to nije znao ni bilo ko drugi. Pik joj je kasnije rekao da je on neka vrsta meanca, meavina psa i vuka. Ali, zaista, poto je stvoren pomou magije i poto se odravao pomou magije, njegovo genetsko poreklo uopte i nije bilo vano. ta god da je predstavljao, verovatno je bio jedini od svoje vrste. Pik je potvrdio utisak koji je stekla da je on tu da bi je zatitio. U stvari, izjavio je prilino sveano, Utvara je

bdeo nad njom jo od vremena kada je prvi put dola u park, kao beba u kolicima. U poetku je razmiljala o tome kako je mogao da joj promakne, ali onda je otkrila da su joj promakle i mnoge druge stvari, i da to i nije bilo tako udno. Kada je konano rekla baki za Utvaru, bakin odgovor bio je udan. Uopte nije dovodila u pitanje ono to joj je Nest rekla. Nije nagovestila da se Nest moda prevarila ili zbunila. Na trenutak se ukoila, oi su joj zabludele, a mrave, stare ake stegle su rukavice koje je plela. "Da li si videla jo neto?" blago je upitala. "Ne", odvrati Nest, odmah se zapitavi nije li bilo jo neeg to je trebalo da vidi. "Samo se pojavio, taj pas? derai su ti se pribliili, i pas se pojavio?" Bakine oi bile su prodorne i sjajne. "Da. Prvog puta. Sada ga samo viam kako me ponekad prati, posmatra. Ne prilazi suvie blizu. Uvek dri odstojanje. Ali derai ga se plae. Oseam to." Baka je utala. "Zna li ti ta je on?" nestrpljivo je navaljivala Nest. Baka je izdrala njen pogled. "Moda." "Da li je on tu da me zatiti?" "Mislim da emo to morati da otkrijemo." Nest se namrti. "Ko ga je poslao, bako?" Ali njena baka samo je odmahnula glavom i okrenula se na drugu stranu. "Ne znam", odgovorila je, ali nain na koji je to uinila nagnao je Nest da pomisli kako moda ipak zna. Dugo je Nest bila jedina koja je viala psa. Ponekad je baka odlazila u park s njom, ali pas se nije pokazivao u tim prilikama. A onda, jednog dana, iz nekog razloga koji Nest nije umela da odredi, pojavio se iz gaja omorika u sumrak dok su starica i njena unuka ile kroz zapadno igralite prema liticama. Baka se sledila, vrsto stegavi devojicinu ruku.

"Bako?" nesigurno ree Nest. "Saekaj me ovde, Nest", odvrati joj baka. "Ne mii se." Starica je otila do velike ivotinje i klekla pred nju. Sputao se mrak, tako da je teko bilo jasno videti, ali Nest se uinilo da njena baka razgovara sa tom zveri. Bilo je veoma tiho, tako da je gotovo ula stariine rei. Izvesno vreme ostala je da stoji, ali onda se umorila i sela na travu, nastavivi da eka. Nikoga nije bilo unaokolo. Poele su da se pojavljuju zvezde na nebu, a senke su gutale poslednje ostatke sve blee svetlosti. Njena baka i pas zurili su jedno u drugo, udubljeni u neki udan, nemi razgovor koji je potrajao veoma dugo. Konano je baka ustala i vratila se do nje. udni pas ih je kratko posmatrao, a onda se lagano ponovo stopio sa senkama. "Sve je u redu, Nest", proaputala je baka tihim, umornim glasom, ponovo je uhvativi za ruku. "Zove se Utvara. Ovde je da te zatiti." Nikada vie nije pomenula taj susret. Poto se Nest probila kroz ivicu u stranjem delu dvorita, zastala je na trenutak na ivici pranjavog lokalnog puta, koji je vodio uporedo sa junom granicom parcele, i ponovo se prisetila kako joj je Sinisipi park izgledao tog prvog puta. Tako davno, pomisli ona, nasmeivi se. Tada joj se park inio mnogo vei, nepregledan, tajanstven svet pun tajni koje su ekale da budu otkrivene i pustolovina koje su vapile da budu doivljene. Ponekad nou, kada je bila napolju sa Pikom, ponovo se oseala kao kada joj je bilo pet godina, i park, sa svojim tamnim umama i mranim usecima, sa svojim tmastim vododerinama i masivnim liticama, izgledao joj je isto onako veliki i neobuhvativ kao i onda. Ali sada, na jarkoj svetlosti julskog podneva, dok je sunce ponovo prilo sa neba bez oblaka, a toplota se treperavo dizala iz sprenih ravnica, park je izgledao mali i skuen. S druge strane lokalnog puta nalazile su se tereni za bezbol; njihovi spreni romboidi postali su pranjavi, stvrdnuti i suvi, a travnati spoljnji pojasevi proarani sivilom i bodljiasti. Bilo ih je ukupno etiri, dva blizu i dva dalje prema istoku. Posle njih gaj belogorice i smreka zaklanjao je igralite za

decu, sa puno ljuljaki i preki za pentranje, klackalica i obojenih ivotinja na debelim oprugama postavljenim u beton, tako da su maliani mogli da se popnu na njih i da ih jau. U park se stupalo desno od mesta na kome je Nest stajala, a put od crnog asfalta koji je tamo vodio kroz ulaz od dve uspravne i jedne poprene grede nastavljao se prema reci, ubrzo se ravajui. Ako biste krenuli desnim krakom, on bi vas luno odveo do litice, gde je prethodne noi Nest spasla Benet Skot. S druge strane ove okuke, odeljeno od parka visokom ianom ogradom preko koje je svako dete starije od sedam godina i iole spretno lako moglo da se uspentra, nalazilo se groblje Riversajd, talasasto, u hladu drvea i bezmerno spokojno. To je bilo mesto na kome je sahranjena njena majka. Ako biste skrenul levo sa puta, proli biste ispod mosta do obale reke pri dnu litice, gde je bilo smeteno nekoliko izletnikih stolova, ili biste nastavili jo izvesno vreme prema istoku do kraja parka gde su se nalazili veliki, natkriveni paviljon, tobogan, igralite i duboka uma. Tobogan se protezao sa priline visina iza parkinga sve do trane povrine movarnog rukavca. Ako biste se spustili njime po jakoj zimi, mogli ste preko leda da stignete sve do nasipa sa eleznikim inama koje su vodile na istok prema ikagu i na zapad ka ravnicama. Cilj svakog ko se sputao niz tobogan bio je da stigne do tog nasipa. Nest je to polo za rukom tri puta. Po celom parku videli su se ovei cigleni dimnjaci i manji gvozdeni tednjaci za kuvanje, kao i drveni izletniki stolovi, tako da se tu istovremeno moglo odrati vie crkvenih izleta i porodinih okupljanja. Jo dalje na istok, u dubokoj umi, utrte staze vodile su iz umskog gorja, gde je iveo Robert Hepler, sve dole do obale Stenovite reke. Pojedina drveta bila su stara i preko dve stotine godina. Neka stabla hrastova, brestova i amerikog oraha premaivala su visini od stotinu stopa. Park je bio ispunjen mranim, tajanstvenim mestima koja su aputala o stvarima koje niste mogli da vidite, ve ste samo mogli da ih zamislite i potajno prieljkujete.

Nest je znala da je park star. Nikada nije bio nita drugo do park. Pre nego to je bio zvanino proglaen za rezervat i stavljen pod zatitu drave, predstavljao je neukroeni potez devianske ume. Niko tamo nije iveo jo od vremena Indijanaca. Osim, razume se, deraa. Ona ga je celog obujmila u trenutku, obuhvativi predeo svim ulima, doivevi ga kao vlastitu teritoriju, kao to je inila svaki put kada bi se vratila, taj poznati predeo koji je pripadao samo njoj. Doivljavala je park kao svoj posed. Tome su doprinosili prisnost koju je oseala sa njegovim bezbrojnim stvorenjima, upuenost u tajna mesta, nepromenjiv izgled i uopte atmosfera ovog kraja, kao i njegova udnovato privlana samotnost. To bi je oseanje proelo svaki put kada bi stupila u park, kao da je tog asa ispunila neki cilj u ivotu, kao da je nekako upravo tada dokuila da ba ovde, od svih mesta na svetu, ponajpre pripada. Razume se, Pik je i te kako bio odgovoran za to, jer ju je jo pre mnogo godina odabrao za svog ljudskog partnera da mu pomae oko ouvanja magije parka. Prela je preko lokalnog puta, s dosadom utirajui kamenie. Uputila se ka sparuenoj travi romboida za bezbol, s namerom da presee preko parka do kue Kas Minter na Spring Drajvu. Ostali su ve verovatno bili tamo: Robert, Brajana i Dered. Ona e biti poslednja, kasnila je kao i uvek. Ali bilo je leto, i zaista nije bilo vano da li kasni. Dani su se vukli, i vreme je izgubilo smisao. Danas su nameravali da odu da pecaju dole ispod brane gde se nekada obavljalo porinue amaca, kraj istonog dela parka. Grgei, arani i bucanji, jo su se mogli upecati, mada ne onako lako kao nekada. Nisu bili za jelo, razume se. Stenovita reka nije bila dovoljno ista, svakako ne onako kao u vreme kada je njen deda bio deak. Ali pecanje je bilo zabavno i moglo je da poslui kao i bilo ta drugo da se provede popodne. Upravo je promicala pored zadnje baze najblieg polja za bezbol kada je zaula kako je neko doziva. "Nest! Saekaj!"

Pometeno se okrenula i istog trena kada je shvatila ko je to, oblilo ju je rumenilo; posmatrala je Dereda Skota kako pristie dugakim koracima lokalnim putem od ulaza u park. Spustila je pogled na svoju majicu na kojoj je pisalo 'Grand je iv', kao i na orts. Sve je to glupo visilo na njoj, grudi su joj bile ravne, a noge i ruke goljave. Po hiljaditi put je poelela da vie lii na Brajanu. Bila je ljuta na sebe to joj se takve misli motaju po glavi, zatim to se tako udno osea zbog jednog deaka, a onda i zato to se naao kraj nje, osmehujui se, maui joj i gledajui je na onaj njegov udan nain. "Zdravo, Nest", pozdravi je on. "Zdravo, Derede." urno je skrenula pogled. Krenuli su ukorak du linije tree baze romboida, oboje zagledani u svoja stopala. Dered je na sebi imao stare farmerke, izbledelu majicu i patike na bosu nogu. Nita nije bilo ba po meri, ali je Nest svejedno mislila da izgleda prilino slatko. "Jesi li uspela da se uopte naspava noas?" upitao ju je posle kraeg vremena. Bio je otprilike njene visine (oh, pa dobro, bio je otprilike jedan in nii, moda), imao je kratko podianu, tamnoplavu kosu, neverovatno plave oi i stoiki osmeh koji je nagovetavao oseajnost i dugotrajno trpljenje to mu ih je dodelila sudbina. Imao je sklonost da proisti grlo pre no to se oglasi, to je ukazivalo na to da ga obuzima nelagoda kada treba s nekim da povede razgovor. Nije znala zato joj se dopada. Nije to oseala prema njemu pre godinu dana. Pre godinu dana smatrala ga je uvrnutim. I dalje nije bila sigurna ta je uslovilo da se stvari promene. Ona slegnu ramenima. "Odspavala sam malo." On se nakalja. "Pretpostavljam ne zahvaljujui meni. Spasla si mi kou to si vratila Benet kui." "Ne, nisam." "Strani trenuci. Nisam znao ta da radim. Odlutao sam, i sledee ega sam bio svestan bilo je da je izila. Nisam znao kuda je otila."

"Pa, ona je jo mala, tako da..." "Zabrljao sam." Muio se s reima. "Trebalo je da zakljuam vrata ili da uradim neto slino, jer napadi mogu..." "Nisi ti kriv", uno ga prekide ona. Na brzinu ga je osmotrila, pa onda opet skrenula pogled. "Vaa mama ne bi trebalo da te ostavi samog da uva tu decu. Ona zna ta moe da se dogodi." Kratko je utao. "Nema novca da plati devojku." Oh, ali ima novca da pije po barovima, pretpostavljam, htede da kae Nest, ali se uzdrala. "I tvoja mama mora malo da proivi", ree umesto toga. "Aha, pretpostavljam. Dord joj sigurno ne prua mnogo." "Dord Polsen ne zna kako se to radi." Nest namerno pljunu. "Zna li ta je uradio sa Benetinim maetom?" Dered se zagleda u nju. "Sa Spukom? Kako to misli? Benet mi nita nije pomenula." Nest klimnu. "E pa, pomenula je meni. Rekla je da je Dord odneo Spuka negde zato to ne voli make. Ti o tome nita ne zna?" "Ne. Spuka?" "Verovatno se plaila da ti kae. Ne bi me udilo da joj je taj kreten zabranio da bilo ta zucne." Zagledala se u park. "Rekla sam joj da u joj pomoi da nae Spuka. Ali ne znam gde da ga traim." Dered gurnu ake u depove farmerki. "Ne znam ni ja. Ali i ja u ga potraiti." Odmahnuo je glavom. "Ne mogu da poverujem." Preli su park i uputili se prema umi koja je oiviavala kue to su vodile ka domu Kas Minter, izgubljeni svako u svojim mislima, teko diui na jari i suvom vazduhu i posmatrajui kako im se praina die pod nogama u malim oblacima. "Moda e tvoja mama dvaput promisliti pre nego to ponovo izie s njim, kada sazna za Spuka", ree Nest posle nekog vremena. "Moda."

"Zna li ona ta se dogodilo sino?" Oklevao je, a onda odmahnuo glavom. "Ne. Nisam hteo da joj kaem. Ni Benet nije nita rekla." U tiini su nastavili do poetka ume, pa krenuli izmeu drvea prema kuama i putu. Neko dete uzbueno je kriknulo negde ispred njih, to je bilo propraeno smehom. Mogli su da uju zvuk prskalice. Visk, visk, visk. To je dozvalo seanja na vreme koje je za njih ve bilo minulo, prolo sa kratkom detinjom bezazlenou. Nest se obrati Deredu Skotu, ne pogledavi ga. "Ne krivim te. Zna ve, to nisi rekao mami. Ni ja joj ne bih rekla." Dered klimnu. I jo dublje zavue ake u depove. Snano mu je stegla ruku. "Kada te narednog puta ostavi samog da uva decu, pozovi me. Doi u da ti pomognem." "Dobro", pristade on, uputivi joj osmeh uglovima usana. Ali ona je znala po nainu na koji je to rekao da nee ispuniti obeanje.

6. Nest i njeni prijatelji proveli su u pecanju duge, spore, dokone asove tog vrelog julskog popodneva. Smejali su se i alili, ogovarali i lagali, popili est pakovanja koka-kole, koje su hladili, vezane za ue, u vodama Stenovite reke, i zadovoljno su tamanili slatkie. Izvan zaklona koji je pruao park, podalje od povetarca koji je duvao nad rekom, temperatura se popela iznad stotog podeljka i nije se sputala. Plava kupola neba bez oblaka prevukla se izmaglicom usled odbijene svetlosti; inilo se da toplota pritiska domove i poslove u Dobroj Nadi s namerom da ih zdrobi. U centru grada, digitalni semafor na ciglenom zidu Prve nacionalne banke pokazivao je 1030 F, a beton ulica i plonika buktao je i puio se u belom sjaju. U svojim kancelarijama sa rashladnim ureajima, mukarci i ene poeli su da planiraju gde e pobei tog petka po podne; pokuavali su da smisle naine na

koje e rashladiti unutranjost svojih automobila, uarenu kao penica, dovoljno dugo da se odvezu kuama. Radnici iz trajkakog kordona na ulazima u pet zatvorenih pogona Sredkona sedeli su zavaljeni u batenskim stolicama ispod privremenih baldahina i pili ledeni aj i pivo koje su drali u velikim prenosivim friiderima. Bilo im je vrue, bili su umorni i obeshrabreni, besni na turobnost njihove zajednike sudbine. Premetali su po glavi mrane misli, oseajui pri tom kako im dizgine ivota polako klize iz ruku. U hladnoj, mranoj unutranjosti Skrabijevog bara, na zapadnom kraju grada, u neposrednoj blizini Linkolnovog autoputa, Deri Houv sedeo je sam na jednom kraju pulta, pijuckajui pivo i nerazumljivo mrmljajui o svojim planovima sa Sredkonom nekom stvoru koga niko drugi nije mogao da vidi. Bliilo se pet sati, sunce se klonilo na zapad i pribliavalo se vreme za veeru, kada su Nest i njeni prijatelji pokupili pribor za pecanje i nekoliko preostalih konzervi koka-kole i krenuli nazad kroz park. Popeli su se sa poteza obale gde je nekada obavljano porinue amaca (od toga se odustalo poto je Riversajd kupio zemlju i zatvorio put koji je dotle vodio), stigavi do visine groblja, a zatim nastavili du ograde pored strmih litica, sve dok one nisu ustupile mesto parku. Provukli su se kroz rupu u mreastoj ogradi; Dered i Robert rairili su krzave ivice za devojke. Zatim su proli okukom pokraj indijanskih humki, te skrenuli izmeu drvea i dejih igralita prema romboidima za bezbol. Vruina nije poputala ak ni sada dok se sunce polako sputalo ka zapadu, neprijatno, pritiskajue prisustvo na ivicama hlada. Na tamnijim potezima smreka i borova, gde su grane bile debele, a senke nikada nisu bledele, ilibarne oi, pljosnate i tvrde poput kamena, piljile su u njih, hladno procenjujui. Nest, koja ih je jedina mogla videti, podsetila se da su derai sve slobodniji, osetivi titeu nelagodnost zbog toga. Robert Hepler potegnu ovei gutljaj iz konzerve koka-kole, a potom glasno podrignu prema Brajani Braun, posle ega krajnje neiskreno ree: "Izvini."

Brajana napravi grimasu. Bila je sitna i lepa sa prefinjenim crtama lica i gustom, talasastom, tamnom kosom. "Odvratan si, Roberte!" "Hej, to je prirodna reakcija tela." Robert je davao sve od sebe da se predstavi kao rtva. Nizak i miiav, vragolastog lica i sa upom nesavladive bledo-plave kose, Robert bi na kraju ozlojedio svakoga s kim bi doao u vezu - naroito Brajanu Braun. "Nema nieg prirodnog ni u emu to ti radi!" iznervirano odbrusi Brajana, mada ne s dovoljno estine da bi to delovalo uverljivo. Razmirice izmeu Brajane i Roberta nisu trajale od jue. Postale su sastavni deo njihovih ivota. Niko vie nije mnogo o njima razmiljao, osim kada bi se povremeno stanje u toj meri pogoralo da su i ostali zbog toga imali potekoa. To se u poslednje vreme dogodilo samo jednom, poetkom leta, kada je Robert uspeo da ubaci neku crvenu ribicu u Brajanin kupai kostim neposredno pre nego to je ula u bazen u Lorens parku. Uvreena u toj meri da se to nije dalo iskazati nikavim izlivom besa zbog nastale crvene mrlje, Brajana bi bila ubila Roberta samo da je uspela da ga se doepa. Posle toga nije ni re prozborila s njim skoro dve nedelje, sve dok se nije izvinio pred svima i priznao da se poneo glupo i detinjasto. Robertu je, meutim, na neki bizaran nain koji verovatno ni njemu samom nije bio jasan, ak i to predstavljalo zadovoljstvo. "Ne, sasluaj me, proitao sam to negde." Robert se osvrnuo unaokolo kako bi bio siguran da ga svi sluaju. "Podrigivanje i prdenje neophodne su telesne funkcije. Oslabaaju gasove koji bi inae zatrovali telo. uli ste za krave koje eksplodiraju?" "Oh, Roberte!" Kas Minter zakoluta oima. "Krave mogu da eksplodiraju ako se dovoljno gasa nagomila u njima. To je medicinsko stanje. One proizvode sav taj metan dok vare hranu. Ako ga se ne oslobode, mogu da eksplodiraju. Bio je ceo lanak o tome. Pretpostavljam da je to slino kao sa kravama muzarama, ako ih ne pomuze." Ponovo je otpio gutljaj koka-kole i podrignuo. Kod Roberta se nikad nije znalo da li neto izmilja.

"Razmislite o tome ta bi nam se moglo dogoditi ako bismo prestali da podrigujemo." "Moda bi trebalo da prestane da pije koka-kolu", suvo predloi Kas. Bila je to krupna, zdepasta devojica okruglog, veselog lica i inteligentnih zelenih oiju. Uvek je nosila farmerke i iroke koulje, kao preutni ustupak svojoj teini, a njena retka, smea kosa delovala je kao da kroz nju davno nije proao ealj. Kas je bila Nestina najstarija prijateljica, jo iz vremena kada su zajedno ile u drugi razred. Sada je namignula Nest. "Moda bi trebalo da se dri soka od paradajza, Roberte." Robert Hepler je mrzeo sok od paradajza. Jednom su ga u kampu primorali da ga popije, to mu je naredio neki predvodnik pred desetak drugih kampera, ali on ga je odmah i povratio. Pre bi umro nego to bi ga ikada ponovo okusio; to je za njega sada bilo pitanje asti. "Gde si to sve proitao?" zapita Dered Skot sa dobronamernim zanimanjem. Robert slegnu ramenima. "Na Internetu." "Zna, ne sme verovati svemu ta proita", izjavi Brajana, ponovivi neto to joj je majka esto govorila. "Pazi, molim te!" zafrkta Robert. "Pa to je ipak bio lanak Dejva Berija." "Dejva Berija?" acnu se Kas. "Pouzdan izvor, nema ta. Preptostavljam da se o vestima iz sveta obavetava kod Irme Bombek." Robert zastade i polako se okrete preman joj. "Oh, ba sam glup!" Znaajno je pogledao Nest. "Ne umem da pravim razliku izmeu onog to je pouzdano i onog to nije, je li tako?" "Izostavi me iz ovoga", zamoli ga Nest. "Ne budi tako teak, Roberte!" zacvrkuta Brajana, popravljajui svoj besprekorno ist beli orts. Samo je Brajana nosila beli orts kada bi ila na pecanje i nekako uspevala da ga sauva istog. "Teak? Nisam ja teak! Jesam li?" Zamlatarao je rukama. "Derede, jesam li?"

Ali Dered Skot je samo zurio u prazno, spokojnog izraza lica, udaljenog pogleda, kao da se potpuno odvojio od svega to se deavalo oko njega i otiao negde drugde. Nest shvati da je proivljavao jo jedan napad - trei tog popodneva. Lek koji je uzimao izgleda da mu uopte nije pomagao. Epilepsija je ba uzimala maha u njemu. Udaljavala ga je nakratko, a potom ga vraala, otkidajui komadie iz njegovog ivota, kao kada isecate sliice iz stripa. "Ja uopte ne smatram da sam teak", Robert se ponovo okrenuo ka Brajani. "ta mogu kad me sve zanima. ta bi trebalo da uradim - da moda prestanem da itam?" Brajana nestrpljivo uzdahnu. "Mogao bi bar prestati da bude tako dramatian!" "Oh, sada sam suvie dramatian, je li tako? Prvo sam suvie teak, a onda sam suvie dramatian! Kako uopte da nastavim svoj ivot?" "Svi mi svakodnevno mozgamo o tome", primeti Kas vragolasto. "Provodi suvie vremena za kompjuterom!" odbrusi Brajana. "A ti provodi suvie vremena ispred ogledala!" uzvrati joj isto tako zajedljivo Robert. Nije bila tajna da je Brajana posveivala neobino mnogo vremena sebi kako bi dobro izgledala, velikim delom zahvaljujui majci koja je bila frizerka, vrsto ubeena da minka i odea imaju velikog znaaja u ivotu jedne mlade devojke. Jo od vremena kada je Brajana postala dovoljno odrasla da obraa panju na to, majka joj je usadila potrebu da 'izgleda na nivou', kako je volela da kae, obuavajui je da pravi frizure i da se minka, kao i snabdevajui je bogatom garderobom u kojoj se uvek sve sa svime slagalo. Od Brajane se oekivalo da se uvek lepo odeva, bez obzira na prilike - ak i kada bi ila na pecanje. U poslednje vreme Brajana je poela malo da se buni zbog stega majinih strogih oekivanja, ali mama je jo vrsto drala roditeljske dizgine i do potpune pobune trebalo je jo saekati godinu ili malo vie dana. Primedba vezana za ogledalo naterala je Brajanu Braun da se ljutito zajapuri i da se, sevajui oima, zagleda u Roberta.

Kas Minter se brzo umeala. "Oboje provodite suvie vremena ispred osvetljenih ekrana, Roberte" - ponovo je namignula Nest - "ali kod Brajane je ishod oigledno uspeniji." Nest se slatko nasmejala i protiv svoje volje. Zavidela je Brajani na njenim blagim oblinama, besprekornoj koi i nenom, enstvenom izgledu. Bila je lepa na nain na koji to Nest nee nikada biti. Njeno majuno telo osnovke razvijalo je obline po planu, dok je Nestino jednostavno odbijalo da propupi. Deaci su gledali Brajanu, oblizujui se i sa strahopotovanjem. Kada bi gledali Nest, ostajali su ravnoduni. Robert je zaustio neto da kae i podrignuo, na ta su se svi nasmejali. Dered Skot je proistio grlo, a oi su mu se ponovo usredsredile na prijatelje. "Hoemo li sutra na plivanje?" upita on, kao da se nita nije dogodilo. Proli su kroz sredite parka, drei se hlada velikih hrastova. Stabla su prekrivala stenovitu strminu koja je poinjala od terena za golf, oiviavajui Nestino stranje dvorite. Odatle su presekli do dvospratne, nepravilno postavljene kue Kas Minter. Na etvrtom terenu, onom najuvuenijem u park i u blizini tobogana, u toku je bila utakmica. Besciljno su krenuli prema njemu, obuzeti razgovorom, koji se sada vodio oko dobrobiti uenja stranog jezika, i gotovo da su stigli do zadnje baze kada je Nest sa zakanjenjem shvatila da je jedan od igraa koji je besposliario na klupi, ekajui svoj red za udarac, bio Deni Abot. Pokuala je da ga zaobie, gurajui Kas ne bi li je naterala da se vrati ka putu, ali bilo je prekasno. Ve ju je opazio i bio na nogama. "Hej, Nest!" drsko je povikao. "Saekaj!" Nevoljno je usporila kada je krenuo prema njoj, ve ljuta na samu sebe to je dopustila da se ovo dogodi. "Oh, divno!" promrmljao je Robert. Uske usne su mu se iskrivile. "Samo nastavite", ree ona Kas, gledajui u cipele. "Odmah u ja." Kas je nastavila dalje kao da joj je to sve vreme i bila namera, a ostalo troje posluno ju je sledilo. Svi su nastavili jo nekih dvadeset stopa, a onda su stali.

Nest se nije micala s mesta dok se Deni Abot pribliavao. Bio je krupan, snaan i zgodan, i iz nekog razloga bacio je oko na nju. Ujesen e krenuti u gimnaziju, bio je dve godine stariji od nje i ubeen da je najneodoljiviji stvor u farmerkama. Pre nekoliko meseci, na kolskoj igranci, polaskana njegovim zanimanjem, napravila je greku i dopustila mu da je poljubi. Poljubac je bio sve to je elela, i poto ga je iskusila, zakljuila je da ipak nije ba toliko zainteresovana za Denija Abota. Ali Deni nikako da je se okane. Poeo je o njoj da pria svojim prijateljima, i neke od pria stigle su i do nje. Deni je govorio da je dobio mnogo vie nego to jeste. to je bilo jo gore, priao je da ona jedva eka jo. Prestala je da ima bilo kakve veze s njim, ali to je, izgleda, samo jo vie podstaklo njegovo zanimanje. Doetao je do nje sa samouverenim osmehom na licu: veliki dasa prilazi oaranoj iparici. Osetila je kako u njoj raste bes. "Pa, kako je bilo?" upita on sporo i razvueno. "Jesi li ita uhvatila?" Ona odmahnu glavom. "Ne mnogo. ta eli?" "Hej, zato odmah puta kande." Proao je prstima kroz tamnu kosu i zagledao se u daljinu, kao da posmatra budunost i odmerava je. "Samo sam se pitao zato te nigde ne viam." Prebacila je teinu s jedne noge na drugu, primoravai sebe da gleda u njega, odbijajui da dozvoli da je zaplai. "Zna ti dobro zato, Deni." Napuio je usne i klimnuo, kao da razmilja o tome. "U redu, pogreio sam. Rekao sam neke stvari koje nije trebalo da kaem. Izvini. Moemo li da preemo preko toga? Dopada mi se, Nest. Ne elim da se ljuti na mene. Hej, zato se ne promuva unaokolo dok ne zavrim utakmicu, pa da odemo na pljeskavicu." "Sa prijateljima sam", ree ona. "Pa? I ja sam. Oni mogu da odu svojim putem, a mi emo naim, vai?" Uputio joj je svoj najarmantniji osmeh, tako da je poelela uprkos svemu da pristane. Glupo, glupo. Odmahnula je glavom. "Ne, moram kui."

On sveano klimnu. "U redu. Moda sutra uvee. Zna ta? U nedelju je ovde u parku igranka. Dejsiji ga organizuju. Da li bi pola sa mnom?" Po drugi put je odmahnula glavom. "Mislim da ne bih." "A zato ne?" U glasu mu se sada ve oseala blaga iznerviranost. Ugrizla se za usnu. "Verovatno u doi sa svojim prijateljima." Uzdahnuo je s odvratnou. "Provodi mnogo vremena sa prijateljima, je li tako?" Nita nije odgovorila. Pogledao je pored nje i odmahnuo glavom. "Zato se uopte gnjavi s njima? Ne razumem." Sada je gledao pravo u nju, s visine. "Meni se ini da samo gubi vreme." Stisla je usne, ali i dalje nita nije rekla. "Ne elim da bilo ta runo kaem o njima, ali razmisli samo. Oni su uvrnuti, Nest, u sluaju da to nisi primetila. Barbika, Velika Berta, Do svemirski kadet, i Bobi Brbljivko. Uvrnuti, Nest. ta e ti s njima?" "Deni", oslovi ga ona tiho. "Hej, pokuavam samo neto da ti saoptim. Tebe ekaju mnogo vee stvari nego njih, to je sve to hou da kaem. Ti si jedna od najboljih trkaica u dravi, a jo nisi ni u gimnaziji! Praktino si slavna! Pored toga si i super riba. Nisi ni nalik njima. Zaista ne shvatam." Polako je klimnula. "Znam da ne shvata. Moda u tome i jeste stvar." On uzdahnu. "U redu, neka tako bude. Ipak, zato ne ostane malo." "Hej, Deni, na tebe je red!" pozva ga neko. "Aha, samo as!" odvrati on. Spustio joj je ake na ramena, nehajno. "Hajde, Nest. Kai da e ostati dok ne zavrim utakmicu." Koraknula je unazad, pokuavi da se oslobodi. "Moram da idem." "Jedan udarac", stade on da navaljuje. "Pet minuta." Zakoraio je napred, ne skidajui ruke. "ta kae?" "Abote, ti si na redu!"

"Hej, Nest, sklanjaj ramena ispod njegovih aka!" povika iznenada Robert Hepler. "ini ga nervoznim!" Deni Abot trepnu, ali i dalje nije skidao tamne oi sa Nest. Pogled mu je bio tako prodoran, u toj meri odluan, da je Nest Frimark jedva suzdravala da ne uvene pod njegovom vrelinom. Ali sada je ve bila dovoljno ljuta da bi mu pruila to zadovojstvo. "Moram da idem", ponovi ona, ne skidajui pogled sa njega. Stisnuo joj je akama ramena. "Neu te pustiti", ree on. Osmehnuo se, ali u njegovim oima nije bilo topline. "Sklanjaj ake", ree mu ona. Nekoliko deaka koji su stajali oko poslednje baze poee da im prilaze, znatieljni da vide ta se deava. "Nisi ti tako opasna", ree on tiho, tako da ga je samo ona mogla uti. "Ni upola koliko misli da jesi." Pokuala je da se izmigolji, ali drao ju je suvie vrsto. "Hej, Deni izaberi nekoga po svojoj meri!" povika Robert, priavi nekoliko koraka. Robert se nije nikoga plaio. Uestvovao je u toliko tua u osnovnoj koli da su ga roditelji vodili i kod psihijatra. Nest nije mogla ni da se priseti koliko je puta bio ukoren. Njegov je problem bio u tome to nije ba paljivo birao protivnike, tako da ni ovaj put nije bio izuzetak. Deni Abot se osvrnu na njega s neprekrivenim prezirom. Deni je bio krupniji, jai, bri i opakiji od Roberta, i traio je izgovor da nekoga tresne. "ta ree, Hepleru?" Robert se ni ne pomeri, ve samo slegnu ramenima. "Nita." "To sam i mislio, utvo jedna." Robert podie ruke glumei oajanje. "Oh, divno! Utvom me je nazvao tip koji se rve sa devojicama!"

Ve se bilo okupilo pet-est igraa bezbola, i nekolicina se zasmejuljila na ovu primedbu. Deni Abot spusti ake sa Nestinih ramena. Stisnuo ih je u pesnice i okrenuo se prema Robertu. Robert mu se namerno sladunjavo osmehnu, ali u oima mu se sada ve nazirala sumnja. "Roberte", pozva ga Kas tihim, upozoravajuim glasom. "Poistiu park tobom", ree Deni Abot i krenu napred. Nest Frimark jurnu ispred njega, nateravi ga da zastane. Stajala je i tresla se, ruku oputenih uz telo. "Ostavi ga na miru, Deni. Ja sam ta na koju si ljut." Deni odmahnu glavom. "Ne vie." "Dvostruko si vei od njega!" "Mislim da je o tome trebalo da razmilja pre nego to je otvorio ta svoja pogana usta." "Tresni ga, Deni", promrmlja jedan od njegovih prijatelja, posle ega mu se pridruie jo nekolicina. Nest je osetila kako joj poslepodnevna vruina pee grlo kada ju je udahnula. "Hajde da zaboravimo sve ovo, Deni", ostala je uporna, i dalje ga spreavajui da prie Robertu. "Ostau da te gledam kako udara, vai?" Mrzela je sebe to je morala da izgovori te rei, ali sada je ve bila uplaena. "Ostavi Roberta na miru." Pogledao ju je, a u oima mu se ogledao nedvosmislen prezir. Uivao je u ovome. "O tome je trebalo da razmilja ranije. Trebalo je malo vie da vodi rauna o tome ta govori." Ponovo je krenuo napred, a ona se hitro povukla i dalje mu prepreujui put. Oseala je kako gubi kontrolu i poinje ubrzano da die. Obeala je sebi! Obeala je baki! "Deni, ne ini to!" obrecnula se na njega. "Deni, ne ini to!" procedi on, oponaajui je, a momci koji su bili s njim se nasmejae. "Deni, molim te!" "Sklanjaj mi se s puta", zarea on.

Posegnuo je ka njoj, pogledi su im se sreli, i njena ga je magija tresnula. Narednog trenutka leao je ispruen na zemlji, prepletenih ruku i nogu, sa izrazom krajnjeg oka na zgodnom licu. Povici bodrenja njegovih prijatelja pretvorili su se u dahtanje, a Nest se urno sklonila, bleda u licu, sjajnih oiju i prodornog pogleda usled usredsreenosti. Deni se iskobeljao i ustao, besno je oinuo pogledom, ne znajui tano ta ga je snalo, ali svestan da je ona za to nekako bila kriva, a onda je poleteo na nju. Svojim pogledom je pronala njegov. Ponovo se obreo na tlu, nalik na krpenu lutku, i kao da vie nije bio u stanju da se uspravi. Prevrtao se i prevrtao, nerazgovetno kretei; glas mu je bio neprirodno visok i prodoran, a rei su predstavljale gomilu neraspoznatljivih zvukova. Svi su se potpuno umirili. Stajali su podeljeni u dve skupine. Nestini prijatelji na jednoj strani, Denijevi na drugoj, sleeni na omamljujuoj vruini, zapanjeni onim emu su prisustvovali, opinjeni padom Denija Abota. Park je postao ogromna arena, prekrivena travom, sa zidovima od drvea, bez zvuka. Magija je jurila kroz vazduh sa divljom gracioznou i bespotednom neumitnou, ali niko osim Nest nije mogao da oseti njeno prisustvo. Deni se nekako uspravio na kolena i ake i ostao tako, dok mu je glava visila izmeu ramena, a grudi se nadimale. Pomamno je kaljao i pljuvao, a onda je nekoliko puta eljno uvukao vazduh. Pokuao je da ustane, odustao od toga, tihim glasom poevi da proklinje Nest, ali to se brzo pretvorilo u aputavo stenjanje. Nest se okrenula, oseajui hladnou, prazninu i bol u srcu. Nije pogledala ni Denija Abota ni svoje prijatelje. Nije pogledala Kas ili Roberta, Brajanu ili Dereda. "Hajdemo", proaputala je, jedva izgovorivi re; ne ekajui da vidi hoe li je iko slediti, zaputila se dublje u park. Nest je ve imala jedanaest godina kada je otkrila da poseduje magiju. Kasnije nikada nije bila sigurna da li ju je posedovala sve vreme, ali toga nije bila svesna, ili je ta njena sposobnost sazrela s godinama. ak ni baka, kada joj se

poverila, nije umela zasigurno da joj to kae. U to vreme je Nest ivela sa deraima i Utvarom ve skoro est godina, a i sa Pikom skoro isto toliko, i znala je da tamo napolju postoji magija, tako da joj i nije bilo ba mnogo udno to je otkrila da jedan njen deli poseduje i ona. Pored toga, baka joj je ve toliko godina govorila da poseduje magiju, iako nikada nije dobila nikakav dokaz za to, tako da je oduvek napola verovala da je tako. Svoje otkrie da poseduje magiju uglavnom ima da zahvali Lori Adami. Ile su u isti razred i uspele da razviju duboku i postojanu meusobnu netrpeljivost. Obe su se veoma trudile da ignoriu jedna drugu i obe nisu proputale da kau svojim prijateljima kakav je kreten ona druga, ali na tome se sve zavravalo. U estom razredu, meutim, rat meu njima iznenada se rasplamsao. Lori je poela da preteruje sa zajedljivim primedbama na Nestin raun, i to uvek pred drugom decom i uvek dovoljno blizu da ju je ova mogla uti. Nest je uzvraala tako to se pretvarala da ne uje, ekajui da se Lori umori od ove nove igre. Ali Lori Adami je bila veoma uporna i jednog je dana kazala da je Nestina majka bila luda i da se zato ubila, te da je najverovatnije i Nest luda. Bila je zima, i stajali su u hodniku ispred ormania pre asova, skidajui kapute i izme. Nest je ula opasku i, bez ikakvog premiljanja, ispustila kaput i rukavice na pod, okrenula se, otila pravo do Lori i opalila joj amar. Svih ovih godina Nest nikada nije podigla ruku na nju, tako da se Lori zgranula. Ali odrasla je sa tri starija brata, tako da je umela da se brani. Prosiktavi neto uasno na Nestin raun, napala ju je. A onda se dogodilo neto udno. Nest, koja nije znala gotovo nita o tuama, nije bila sigurna ta bi trebalo da uradi. Bes i strah borili su se za prevlast u njoj. Da li da ostane gde jeste ili da pobegne? Ostala je. Lori je posegnula ka njoj, pogledi su im se sreli, i Nest je podigla ake da se odbrani, pomislivi: Bie ti bolje da me ne dodirne, bie bolje da smesta odustane, bolje prestani! I Lori se samo skljokala, prepletenih nogu, ruku zabaenih postrance, zinuvi u udu. Potom se podigla, besnei, ali istog trenutka kada su im se pogledi sreli poela je

bespomono da se spoplie. Pokuala je neto da kae, ali izgleda da nije mogla da govori, rei su joj bile smuene i bez smisla. Pojedini uenici su pomislili da je dobila nekakav napad i vritei su otrali po pomo. Ni Nest nije bila manje zapanjena od njih, ali iz drugih razloga. Ona je znala ta se dogodilo. Nije umela da objasni, ali je razumela ta je to bilo. Osetila je nalet magije, poput daha, kada je ova napustila njeno telo. Osetila je kako je magija spetljala Lori, vrsto i neumoljivo vezavi devojicine zglavke svojim konopcima. Nikada nee zaboraviti uasnuti izraz na licu Lori Adami. Nikada nee zaboraviti kako se zbog toga oseala. Bile su suspendovane iz kole zbog tue. Nest je neko vreme razmiljala koliko da kae baki, kojoj je odgovarala za sve vrste ravog ponaanja, da bi joj na kraju, kao to je uglavnom uvek inila, sve ispriala. Zakljuila je da mora sa nekim da popria o onome to se dogodilo, i baka je predstavljala logian izbor. Konano, nije li ona bila ta koja je neprestano ponavljala da Nest poseduje magiju? Pa dobro, onda - neka objasni ovo! Poto je ula Nestinu priu, baka u prvi mah nije nita rekla. Samo je upitala da li je Nest sigurna da se sve upravo tako dogodilo, a zatim je prenebregla celu stvar. Tek je kasnije odvela Nest u stranu da popria sa njom, saekavi da stari Bob izie iz kue. "To to poseduje magiju nije ba onoliko udno kao to se to moda tebi ini, Nest", rekla joj je. Sedele su za kuhinjskim stolom, Nest sa oljom tople okolade ispred sebe, baka sa svojim viskijem i vodom. "Zna li zato je to tako?" Nest je odmahnula glavom, jedva ekajui da uje bakino objanjenje. "Zato to si kerka svoje majke i moja unuka, a ene iz ove porodice oduvek su poneto znale o magiji. Nismo vetice niti ita slino, Nest. Ali oduvek smo ivele u blizini magije, ovde pored parka, blizu deraa, i znale smo za magiju, i ako dovoljno dugo ivi u blizini neega, i zna da je tamo, poneto od toga e prei i na tebe."

Nest ju je sumnjiavo gledala. Prei na tebe? Baka se nagnu napred. "A sada me paljivo sasluaj, mlada damo. Jednom davno, upozorila sam te da nikome ne govori o deraima. Tada me nisi posluala, zar ne? Ispriala si. Sea li se u kakvu si se nevolju uvalila?" Nest klimnu. "Dobro. Zato me sada paljivo sluaj. Korienje magije uvalie te u mnogo vee nevolje nego pria o deraima. Nai e se u takvoj neprilici da ja moda neu biti u stanju da te izbavim. I zato ti ovde i sada kaem da vie ne sme koristiti magiju. Jesi li me razumela?" Nest zagrize usnu. "Da." "Dobro. Ovo je vano." Bakino lice bilo je zbrkano poput izgaene papirnate kese. "Kada odraste, moi e sama da odlui kada eli da koristi magiju. Moi e da odvagne rizik i dobitak. Ali ne sme je koristiti dok si dete i ivi u ovoj kui. Osim", zastala je, setivi se neega, "ako si u opasnosti, ako ti je ivot u opasnosti, i nema drugog izbora." Naglo je skrenula pogled, kao da odbacuje neke stvari o kojima ne eli da razmilja. "Tada sme da upotrebi magiju. Ali samo tada." Nest je nekoliko trenutaka razmiljala o tome. "Kako da budem sasvim sigurna da posedujem magiju ako je ne isprobam?" Baka je ponovo usredsredila pogled na nju. "Izgleda da si bila prilino sigurna u to dok si se borila sa Lori Adami. Da nee moda da mi kae da si sve izmislila?" "Ne." Nest istog asa stade da se brani. "Samo nisam sigurna. Sve se tako brzo dogodilo." Baka otpi krupan gutljaj iz ae i zapali cigaretu. "Zna ti. I od sada radi kako sam ti rekla." Nest ju je posluala, iako je bilo dosta teko. Na kraju je ipak prekrila obeanje, ali tek posle nekoliko meseci, kada je upotrebila magiju na deaku koji joj je svukao kupai kostim u bazenu. Zatim ju je ponovo upotrebila na klincu koji je kamenjem gaao maku lutalicu. Tako se uverila da stvarno poseduje magiju i

da moe da je upotrebi na bilo kome ako to poeli. Meutim, udno je bilo to to se nije ba najbolje oseala kada bi je upotrebila. Trebalo bi da joj to donese izvesno zadovoljstvo, ali umesto toga samo je oseala muninu u elucu, kao da je uinila neto zbog ega bi trebalo da se stidi. Pik je bio taj koji joj je razjasnio stvar kada joj je rekao da je baka htela da kae kako ne treba da koristi magiju protiv drugih ljudi. Uvek kada je bude koristila protiv drugih ljudi, oseae se loe jer je to bilo kao da iskoriava nekoga ko nije u stanju da uzvrati. Pored toga, to e privui neeljenu panju. Ali zato su derai bili odgovarajua lovina. Zato je ne upotrebi protiv njih? Pikova ideja je upalila. Upotrebljavajui magiju protiv deraa, zadovoljavala je svoju znatielju i to joj je davalo mogunost da eksperimentie. Na kraju je rekla baki. Baka nije bila ba reita, ali se sloila. Zatim ju je Pik odabrao za borbu protiv nonih aktivnosti deraa, tako da je prizivanje magije odjednom postalo ozbiljna stvar. Posle toga, dobro se uvala da je ponovo ne iskua na ljudima. Sve do sada, umorno je razmiljala dok je ila kui kroz park. Rastala se sa ostalima im su stigli do drvea, na mestu gde ih vie nisu mogli videti oni na terenu. Vidimo se sutra, rekla im je, kao da se nita nije dogodilo, kao da je sve bilo u redu. Vidimo se sutra, odvratili su ostali. Jedva da je koja re bila izgovorena u vezi sa incidentom, ali znala je da svi razmiljaju o tome, priseajui se nekih pria koje su kruile o njoj. Samo je Robert na rastanku izrekao kratku opasku. "Isuse, nisam ak video ni da si ga dodirnula!" Kazao je to na svoj osoben, otvoren, nepromiljen nain. Bila je toliko rastrojena da nije ni pokuala da mu odgovori. Kada je stigla do ivice lokalnog puta, iznenada joj pade na pamet da bi mogla da povrati. Stomak joj se prevrtao i glava ju je bolela. U ustima je imala ukus bakra, i disala je ubrzano i neravnomerno. Napravila je greku kada je upotrebila magiju na Deniju Abotu, iako je time najverovatnije spasla Roberta batina. Obeala je baki da je nee ponovo upotrebiti. to je bilo jo vanije, obeala je

sebi. Ali neto se dogodilo s njom danas po podne. Bila je tako ljuta da je zaboravila na obeanje. Jednostavno je izgubila kontrolu. Skrenula je kroz drvee i izmeu kua koje su se prostirale uporedo sa parkom, pribliavajui se svojoj kui. Bilo ju je lako uoiti po upadljivim belim zidovima i velikom kamenom dimnjaku. Tu se nalazilo njeno pribeite od sveta. Dobro je znala ta je najvie mui u vezi sa onim to se dogodilo. Denijeve rei: "Tvoji prijatelji su uvrnuti. ta e s njima?" A, u stvari, ona je bila uvrnuta, a upotreba magije samo je istakla tu uvrnutost. To to je posedovala magiju razlikovalo ju je od svih drugih - ali to je bio tek jedan deo njene neobinosti. Uz to je bila svesna da je jedina koja moe da vidi derae, jedina koja ima neku vrstu psa udovita za zatitnika i jedina koja ima silvana za prijatelja. Ona je ta koja tu ne pripada, znala je to. Suze su joj tekle niz obraze i oajniki je elela da se tako ne osea.

7. Nest je otila da tri pre veere, smatrajui da joj je ispod asti da saeka da postane manje vrue. Oseala je potrebu da nekud pobegne. Pitala je baku da li moe, a baka, koja je imala nepogreiv instinkt da proceni dubinu unukinih potreba, dopustila joj je da slobodno poe. Bilo je prolo est, sunce se jo videlo na zapadnom nebu, podnevni sjaj smekao je do zlatne izmaglice. Boje su tamnele dok je svetlost postajala sve blea, zelenilo lia i trave pretvorilo se u vlani smaragd, stabla su stekla mastiljavi preliv, a nebo je postalo tako bistro, bezgranino, duboko plavo da se oveku inilo kako bi mogao da pliva u njemu kao u okeanu samo kada bi se oslobodio sile tee. Kada je Nest skrenula sa prilaznog puta i potrala niz drum za Sinisipi, mogla je da oseti kako grane visoke belogorice uzdiu na kratkim naletima povetarca. inilo se da su ti uzdasi zajedniki i sveproimajui. Petak se pribliavao kraju, radna nedelja se zavrila, i sada je produeni vikend za etvrti juli mogao stvarno da pone. Otrala je do ruba Sinisipija, jedva jedan blok od njenog prilaznog puta, i

skrenula na istok prema Vudlonu. Ispred nje, put se pruao u daljinu, iroko, pravo trkalite koje se suavalo izmeu kua sa travnjacima, ivicama i drveem, gubei se na obzorju. Trala je ravnomerno, oseajui kako joj krv struji ilama, kako joj srce dobuje, kako ravnomerno die, kako joj misli lutaju. Pokretanje nogu i udaranje stopala svu ju je obuzelo, obavilo, a zatim progutalo. Bila je svesna sveta koji promie pored nje poput vodene boje koja klizi niz platno. Oseala je kako se sva topi u njoj. Ljudi su poslovali u svojim batama ili sedeli na tremovima pijuckajui aj i limunadu, a pojedini i neto jae. Psi i make leali su spavajui. Deca su se igrala u dvoritima, i dok je prolazila, nekoliko je pojurilo nakratko prema njoj, kao da su i oni udeli da pobegnu. Povremeno bi joj neko mahnuo ili joj neto doviknuo, inei da se osea dobrodolom, da je ponovo deo sveta. Trala je celom duinom Vudlona, zatim je skrenula levo ka Zalivu Meseine. Prola je pored amaca i prikolica na njihovom putu do sidrita i kampera koji su se uputili u Dravni park Beli borovi, koji se nalazio ezdeset milja severno. Optrala je kruni tok zaliva pored stambenih kua na samoj obali, zatim je ponovo skrenula ka zapadu i nastavila da tri nazad ka kui. Trauma koju je doivela poputala je lagano, ali postojano, ostajui u otiscima njenih stopala u praini. Kada je ponovo zaokrenula na svoj prilazni put, oseala se mnogo bolje. Znojava majica prianjala joj je uz telo i koa joj je bila sjajna od znoja. Bila je iscrpljena, oputena i kao nova. Kada je stigla do stranjeg ulaza, dozvolila je sebi jedan letimian pogled prema parku, gledajui unazad kroz vreme na dogaaje od tog popodneva. Sada je bila sposobnija da se suoi s onim to je uinila Deniju Abotu - ili moda, tanije, s onim to je uinila sebi. Bol koji je to seanje izazvalo u njenom srcu bio je otar, ali kratak. Umorno je uzdahnula, rekavi sebi ono to je ponekada govorila kada su stvari loe stajale - da je jo samo dete - i znala je kao i uvek da to nije tano. Na brzinu se istuirala, navukla ist orts i majicu (na ovoj je pisalo 'Latte Lady') i sila na veeru. Sela je za kuhinjski sto sa bakom i dedom i pojela tunjevinu,

gula s knedlama, graak i breskve. Obedovali su iz pribora za jelo od porculana koji se svakodnevno koristio. Baka je pijuckala viski sa vodom i jedva da je ita stavila u usta. Predstavljala je bezglasno prisustvo. Stari Bob upitao je Nest kako je provela dan, paljivo je sluao dok mu je priala o pecanju sa prijateljima, i nijednom rei nije pomeno prolu no u parku. Kroz otvorena mreasta vrata dopirali su zvuci veeri, udaljeni i meki - povici igraa i gledalaca iz parka u kome su se igrale veernje utakmice bezbola, kripa po vrelom asfaltu guma automobila koji su prolazili putem za Sinisipi, prigueno brundanje kosilice za travu koja je radila nekoliko kua odatle, i slabi, srebrnasti smeh dece koja su se igrala. U Frimarkovoj kui nije bilo rashladnog ureaja, tako da su se svi ti zvuci jasno uli. Nestini baka i deka nisu mogli da da se saive sa pomilju da se odvoje od sveta. U stanju si bolje da izie na kraj sa vruinom ako ivi s njom, obiavali su da kau. "Ima li vesti o trajku?" upitala je Nest dedu poto su zavrili razgovor o pecanju, uglavnom zato da bi nastavili da priaju. On odmahnu sedom glavom, proguta poslednji zalogaj veere i odgurnu tanjir. Zatim slegnu irokim ramenima. "Ne, ne mogu ak ni da se dogovore oko toga koji je dan u nedelji, Nest." Posegnuo je za novinama i stao da prelee pogledom preko naslova. "Ne oekujem u skorije vreme nikakvo razreenje." Nest pogleda baku, ali ona je zurila kroz prozor ispraznog pogleda, dok joj se zapaljena cigareta pretvarala u pepeo izmeu prstiju. "To vie nije moj problem", vrsto objavi stari Bob. "Bar na tome treba da budem zahvalan. Sada je to problem nekog drugog." Nest je zavrila veeru i poela da razmilja o Piku i parku. Pogledala je napolje kroz sve slabiju svetlost. "Vidi ti ovo", promrmlja stari Bob, tresui novine kao da sadre buve. "Vidi samo ovo. Dva deaka ispustila petogodinjaka kroz prozor stana u ikagu. Sa petnaestog sprata, jednostavno su ga ispustili. Nisu imali nikakvog razloga za

tako neto, naprosto su odluili da to urade. Imaju deset i jedanaest godina. Deset i jedanaest! U ta se to, do avola, svet izmetnuo?" "Roberte." Baka ga prekorno pogleda preko okvira naoara. "Pa, mora da se zapita." Stari Bob spusti novine i pogleda Nest. "Izvini na mom reniku." Nekoliko trenutaka je utao i itao. A onda je otvorio srednju stranu. "Oh", uzdahnuo je i zavrteo glavom, sevajui oima u besu. "Evo jo jedne nesree, ova se dogodila mnogo blie nama. Jedna od onih Andersonovih devojaka, koje su nekada ivele na Tridesetom putu, ubila je sino oca. Tvrdi da je zlostavljao sve devojice odmalena. Rekla je da je zaboravila na to sve dok joj se nije javilo u snu." Malo je itao, kljuajui od besa. "Takoe pie da se ranije leila od mentalnih poremeaja i da porodica ve izvesno vreme nije htela nita da ima s njom." itao je jo neko vreme, a onda je odloio novine u stranu. "Vesti vie nisu vredne hartije na kojoj su odtampane." Trenutak je prouavao sto, a zatim pogledao baku, ekajui odgovor. Baka je utala, ponovo se zagledavi kroz prozor. Mehanikim pokretom spustila je ruku do pepeljare da ugasi cigaretu. Pogled starog Boba bio je tuan i dalek. Skrenuo ga je na Nest. "Ide li ponovo napolje da se igra?" tiho je upitao. Nest klimnu, poevi da se odguruje od stola. "U redu je", ree njen deda. "Ali da si se vratila pre mraka. Nema izvinjenja." Nain na koji je to rekao jasno je stavljao do znanja da, iako tu stvar nije pomenuo za veerom, nije zaboravio prolu no. Nest ponovo klimnu da je razumela. Deda ustade i udalji se od stola, ponevi novine sa sobom. Povukao se u osamu svoje jazbine. Nest je nekoliko trenutaka ostala da sedi i zuri za njim, zatim i ona poe da ustaje. "Nest", blago je oslovi baka, gledajui sada pravo u nju. Saekala je da joj devojica pokloni punu panju. "ta se dogodilo danas po podne?"

Nest je oklevala, pokuavajui da odlui ta da kae. Slegla je ramenima. "Nita, bako." Baka joj uputi dug i prodoran pogled. "Odnesi svoje posue u sudoperu pre nego to ode", ree na kraju. "Nemoj zaboraviti ta ti je deda rekao." Dva minuta kasnije, Nest je izila kroz stranja vrata i sila niz stepenice trema. Gospodin ealo je nestao, a gospoica Minks je zauzela njegovo mesto. Poto je sada bila glavni lovac na mieve, bila je vie na oprezu; uala je pored upe za alat, miriui unaokolo i umorno se osvrui. Nest joj prie i poea je po belom vratu, a potom se uputi ka ivici i parku. Komarci su joj zujali oko uiju, i ona ih je srdito rasterivala. Magija, izgleda, nije mogla da pomogne oko komaraca. Pik je jednom izjavio kako ima napitak koji moe da ih dri na odstojanju, ali se ispostavilo da je tako groznog mirisa da je i sve ostalo drao na odstojanju. Nest napravi grimasu, setivi se toga. ak ni jedan silvan od sto pedeset godina nije sve znalo. Pribliavala se ivici, oslukujui zvuke utakmice u bezbolu koja se igrala s druge strane, kada je bacila pogled ulevo u Petersonovo dvorite i ugledala derae. Bila su dvojica i skrivala su se u grmlju ljiljana u blizini gomile ubriva koje je Ani Peterson koristila za povre. Posmatrali su Nest, zurei u nju pljosnatim, bezizraajnim oima, nimalo nevidljivi u nailazeem sumraku. Njihova hrabrost ju je uplaila. Kao da su je ekali, nadajui se da e je uhvatiti nespremnu. Bili su neumoljivi i nemilosrdni, a izvesnost onoga to bi joj uinili kada bi im se pruila prilika veoma ju je ozlojeivala. Nest skrenu ka njima, ponovo ozlojeena oseanjima koja su oni izazivali u njoj. U poslednje vreme nije mogla nikuda da krene, a da ih ne vidi. derai trepnue kada se pribliila, a onda jednostavno izbledee u senkama. Nest je zurila u praznu pomrinu i drhtala. derai su bili nalik na leinare, ekajui da se doepaju svega to bi mogli da poiste. Samo to su bili zainteresovni jedino za ive.

Setila se onoga to joj je Pik rekao pre nekoliko godina kada ga je pitala o deraima. Njena baka je izbegavala tu temu koliko se Nest seala, ali Pik je bio vie nego spreman da se upusti u raspravu. "Tvoja baka nee da pria o njima? Nee da kae ni jednu jedinu re? Nijednu re? Pa stvarno!" Namrtio je lice sa bradom od mahovine i poeao se po glavi kao da je eleo da mislima zarobljenim u lobanji pomogne da se oslobode. "U redu, sluaj. Kao prvo, mora shvatiti da su derai anomalija. Ti zna ta ta re znai, je li tako?" Kako joj je tada bilo samo osam godina, nije imala blagog pojma. "Ne ba", ree ona. "Strano, tvoje obrazovanje je prava zbrka! Zar nikada ne ita?" "Ti ne ita", istaknu ona. "To je neto drugo. Ja ne moram da itam. To mi nije potrebno za ono ime se bavim. Ali ti, ti bi trebalo da ita gomile..." "ta to asnoma... ili kako si ve rekao... znai?" stade da navaljuje ona, ne elei da saslua ve poznatu Pikovu pridiku o dananjoj neobrazovanoj mladei. Zastao je u pola reenice, naroguio se zbog njenog nestrpljenja, pa proistio grlo. "Anomalija. To znai 'udan'. To znai 'drugaiji'. To znai da je derae teko klasifikovati. Sea se one igre pogaanja koju si nekada igrala? One koju poinje pitanjem: 'ivotinja, ruda ili povre?' E pa, tu vrstu igre mora igrati kada pokua da odgonetne ta su derai. Samo to derai nisu nijedno od toga, a istovremeno su i sve zajedno, jer je ono ta su oni u velikoj meri odreeno time ta si ti." Tupo je zurila u njega. Namrtio se, oigledno zakljuivi kako mu je objanjenje manjkavo. "Hajdemo iz poetka", izjavi on, pohitavi blie njoj preko izletnikog stola u njenom stranjem dvoritu. Nagnula se napred tako da joj je brada poivala na akama, a oi su joj bile u istoj ravni sa njegovim. Bilo je kasno proleno popodne i lie na drveu umelo

je pod naletima vetra, a oblaci su mileli preko sunca nalik na pamune gusenice, bacajui pegave senke koje su se uvijale i grile. "derai", rekao je on, znaajno produbivi glas, "ne postoje u razliitim veliinama, oblicima i bojama. Oni jedva da i imaju lica. Nisu poput ostalih stvorenja. Oni ne jedu i ne spavaju. Nemaju roditelje niti decu, ne idu u kolu, niti biraju vlade, ne itaju knjige niti priaju o vremenu. Re je stvorila derae kada i sve ostalo, i to zato da bi drali stvari u ravnotei. Sea li se ta sam ti priao o tome da je sve u ravnotei, kao na nekoj vrsti klackalice, da su neke stvari na jednoj, a neke na drugoj strani, i da obe strane isto tee. derai su deo toga. Iskreno reeno, ne znam zato. Ali nije moje da znam. Re je odluila da stvori derae, i kraj prie. Ali to to sam rekao, to da nije moje da znam zato su ti derai stvoreni, ne znai da nije moje da znam ta oni rade. E to je, mlada dama, veoma zanimljivo. derai imaju samo jednu svrhu na svetu, samo jednu, jedinu stvar koju rade." Priao joj je tada jo blie; isueno lice nakostreilo mu se od oduevljenja, a glas mu se utiao do zaverenikog apata. "derai, moja mlada prijateljice, prodiru ljude!" Nest je razrogaila oi, a umsko stvorenje Pik stade da se smeje, poput kakvog manijaka iz crtaa. Jo ga se seala kako je to izgovorio. derai prodiru ljude. To nije bio kraj objanjenja, razume se, jer se sloenost deraa nije mogla tako jednostavno definisati. Nije bilo ni pomena o deraima kao prirodnoj sili, iznenadnoj, pomamnoj i nemilosrdnoj poput uragana na Srednjem zapadu, niti o njihovom udnom, simbiotikom odnosu sa ljudskim biima koja unite. No, s druge strane, teko je bilo blie odrediti sutinu te pojave. Pikov opis, provokativan i nepotpun, ipak je bio najtaniji koji je Nest do sada ula. ak i ovom asu, est godina kasnije, njegove su rei odzvanjale istinom. Nozdrve joj je ispunio jetki miris omorike koji je doneo nalet povetarca, i seanja izbledee. Okrenula se i otrala do kraja dvorita, skliznuvi kroz

pukotinu u ivici. Gotovo da je ve bila na drugoj strani kada se Pik pojavio na njenom ramenu kao kakvom arolijom, iskoivi sa mesta na kome se skrivao u lisnatom ipraju. Sa samo est ina visine i devet unci teine, bio je mali i lagan poput ptice. Predstavljao je sasueni komad drveta sa neodreeno ljudskim crtama lica utisnutim iznad mahovinaste brade. Umesto kose, iz glave mu je raslo lie. Udovi su mu bili gipke granice koje su se suavale u siune prste na rukama i zdepaste na nogama. Liio je na Diznijevu animaciju koja je malo grublje napravljena. Njegove divlje oi bile su tvrde i pljosnate, nalik na mrlje od mastila na kamenu. Udobno se smestio, uhvativi se za njenu kragnu. "ta sam ti rekao o izazivanju deraa?" obrecnu se on. "Da ih ne izazivam", odvrati ona posluno, zavivi ka zapadu niz lokalni put prema ulazu u park. "Zato me onda ne slua?" "Sluam te. Ali ljuti me kada ih vidim da njukaju unaokolo dok je jo dan." Bacila je brz pogled ka igraima bezbola kako bi se uverila da Deni Abot nije meu njima. "Nekada nisu bili takvi. Nisu se pokazivali pre zalaska sunca, ak ni tamo gde su senke najdublje. Sada ih viam posvuda." "Vremena se menjaju." Pik je zvuao sumorno. "Neto se dogaa, to je izvesno, ali ja jo ne znam ta. ta god da je, uzrokovalo je jo vee pomeranje ravnotee. U poslednje vreme dogodilo se mnogo ravih stvari unaokolo. To nije dobro." Zastao je. "Kako je mala Skotova?" "Dobro. Ali Dord Polsen je ukrao njenu makicu, Spuka." Nest je ponovo usporila, preavi u hod. "Obeala sam Benet da u pokuati da je naem. Moe li mi pomoi?" Iako nije mogla da ga vidi, znala je da upka mahovinastu bradu i odmahuje lisnatom glavom. "Svakako, svakako, kakva druga posla imam nego da traim neiju izgubljenu macu? Strano!" Naas je utao dok su prolazili pored zadnje baze. Gledaoci koji su se okupili na ivici polja pili su pivo i koka-kolu i bodrili

svoje omiljene igrae. "Udri, udri, udri... raspali!" navijao je neko. Niko nije obratio panju na Nest. "Poslau Denijela da vidi moe li da je pronae", gunavo predloi Pik. Nest se osmehnu. "Hvala." "Moe mi zahvaliti tako to e se drati podalje od deraa!" Pik nije dozvoljavao da ga smeka. "Misli da su tvoja magija i onaj veliki pas dovoljni da te zatite, ali ti ne zna derae onako kako ih ja znam. Oni se ne pridravaju istih zakona kao ljudska bia. Srede te kada to najmanje oekuje!" Mogla je da oseti kako se ljutito uvija na njenom ramenu. "Puzavci! Ne znam zato ti ovo govorim! Ti to sve ve i sama zna, i ne bi trebalo da kaem nijednu re vie!" Onda, molim te, nemoj, pomisli ona, prikrivi osmeh. Mudro je progutala rei, ne izgovorivi ih. "Biu obazriva, obeavam", umirila ga je, krenuvi crnim putem ka liticama. "Postaraj se da tako i bude. A sada, preseci preko poljane do pogrebnih humki. Za jednim izletnikim stolom sedi neki Indijanac i zanima me ta smera." Pogledala ga je postrance. "Indijanac?" "Tako sam rekao, zar ne?" "Pravi Indijanac?" Pik uzdahnu u oajanju. "Ako uradi kao to sam ti rekao, moi e i sama da se uveri!" Znatieljna, pitajui se da li se tamo zaista nalazi Indijanac ili je umsko stvorenje to samo izmislilo, sila je sa puta na travu i stala ravnomernim korakom da tri prema liticama.

8. Indijanac je sedeo za izletnikim stolom na suprotnom kraju igralita, odmah s druge strane puta koji je vodio od pogrebnih humki. Bio je sam, izabravi mesto dosta povueno u gustiu borova i smreka koje je titilo severnu granicu parka od jakih zimskih oluja to su dopirale iz Kanade. Sedeo je leima okrenut putu i

prostranom parku, pogleda uprtog prema zapadu i suncu na zalasku. Senke su iarale njegovo nepokretno, samotno oblije; da ga Nest nije traila, mogao je sasvim lako da joj promakne. Nije podigao pogled kada se pribliila i prela iz tranja u hod. Njegova dugaka kosa, crna poput gavranovog perja, bila je povezana u pletenicu koja mu je sezala do sredine lea, a glatka koa presijavala mu se bakarnim sjajem na mestima gde bi je okrznule nasumine pruge suneve svetlosti. Bio je to krupan ovek, ak i ovako pogrbljen nad stolom. Spojeni u prepletenom voru pred njim, prsti su mu izgledali vornovati i debeli. Na sebi je imao neto to je liilo na vojniku bluzu otkinutih rukava, iroke, izlizane pantalone, izme u toj meri oguljene da se na njima nije nazirao ni traak prvobitnog sjaja, kao i crvenu bandanu labavo vezanu oko vrata. Negde u daljini neko je dete oduevljeno zaklicalo. Indijanac nije reagovao. Nest je prila jednom izletnikom stolu na trideset stopa od Indijanca i sela. Nalazila se izvan njegovog vidnog polja, na mestu odakle je mogla natanane da ga osmotri. Pik je sedeo na njenom ramenu, srdito joj apuui u uho. Kada mu nije odgovorila, poeo je iznervirano da skae gore-dole. "ta je to s tobom?" prosikta on. "Kako moe bilo ta da sazna odavde? Mora prii blie! Zar ja sve moram da ti kaem!" Posegnula je navie, podigla ga sa svog ramena i spustila na sto, namrtivi se u znak neodobravanja. Strpljenja, oblikova ona usnama. Nije znala kako treba da postupi. Izgledalo je da bi ovaj ovek mogao biti Indijanac, ali kako je mogla biti sigurna? Veinu onoga to je znala o Indijancima sakupila je iz filmova i nekoliko referata koje je radila u koli - a to se ba ne bi moglo nazvati podrobno obrazovanje. Nije mogla jasno da mu vidi lice; uz to, nije nosio nita to bi makar izdaleka izgledalo kao indijansko. Nije imao ukrase, pera, pantalone od jelenje koe, haljetak od koe bufala. Vie je liio na ratnog veterana. Iznenada se zapitala da li je moda beskunik. Pored

njega na klupi leali su teki ranac i savijena vrea za spavnaje. U svakom sluaju, delovao je poput oveka koji je dosta vremena provodio napolju. "ta misli, ko je on?" upitala je tiho, gotovo kao da se obraa samoj sebi. Zatim je pogledala Pika. "Jesi li ga ikada ranije video?" umsko stvorenje se ukoilo. "Ne, nikada ga ranije nisam video! I nemam blagog pojma ko je on! ta misli da radimo ovde? Zar nisi ula nita od onoga to sam rekao?" "", blago ga je uutkala. Izvesno vreme sedeli su bez rei (iako je Pik neprekidno neto mrmljao) i posmatrali oveka. inilo se da uopte nije svestan njihovog prisustva. Nije se okrenuo u njihovom pravcu. Uopte se nije pomerio. Sunce je skliznulo ispod ivice drvea, i senke su se produbile. Nest se oprezno osvrnula unaokolo, ali nigde nije videla derae. Iza nje, prema sredini parka, polako su se okonavale utakmice bezbola i prva kola su ve poela da naputaju parkiralita iza poslednjih baza i skreu ka autoputu. A onda je ovek iznenada ustao, dohvatio ranac i vreu za spavanje i uputio se ka Nest. Nest je bila u toj meri iznenaena da joj ak nije ni palo na pamet da pobegne. Sedela je sleena dok se on pribliavao. Sada je jasno mogla da mu vidi lice, njegove grube i istaknute crte lica - tamne vee, zatupast nos i iroke jagodine kosti. Kretao se skladno i s lakoom mlaeg oveka, mada su bore u uglovima njegovih oiju i oko usta nagovetavale da je stariji. Seo je naspram nje bez ijedne rei, odloivi stvari na klupu pored sebe. Iznenada je shvatila da je Pik nestao. "Zato me posmatra?" upita on. Pokuala je neto da kae, ali rei nisu izlazile. Nije zvuao kao da je ljut, niti je tako izgledao, ali je njegovo lice i rei teko bilo rastumaiti. "Maca ti pojela jezik?" bio je uporan. Proistila je grlo i progutala knedlu. "Pitala sam se da li si Indijanac?" Zurio je u nju bez ikakvog izraza. "Misli, ameriki domorodac, je li tako?"

Ugrizla se za donju usnu i porumenela. "Izvini. Ameriki domorodac." Osmehnuo se vrsto stisnutim usnama. "Pretpostavljam da uopte i nije vano kako me oslovljava. Ameriki domorodac. Indijanac. Crvenokoac. Rei me same po sebi ne opisuju. Nita bolje nego to vae istorije opisuju moj narod." Tamne oi zakiljie prema njoj. "Ko si ti?" "Nest Frimark", odvrati ona. "Ha, Ptiicino Gnezdo,<Igra rei: 'Nest' - 'gnezdo'; prim. prev.> napravljeno od granica i kanapia. ivi li u blizini?" Ona klimnu, a zatim pogleda preko ramena. "Na ivici parka. Zato si me nazvao Ptiicino Gnezdo?" Tamne oi unee se u nju. "Zar te nisu tako zvali kada si bila mala?" "Baka me je tako zvala, ali to je bilo davno. Zatim su me tako zvala neka deca u koli, kada su htela da me zadirkuju." Izdrala je njegov pogled. "Kako si znao?" "Bavim se magijom", rekao joj je apatom. "Zar se ti ne bavi?" Zurila je u njega, ne znajui ta da kae. "Ponekad." On klimnu. "Devojku po imenu Nest mora neko zvati 'Ptiicino Gnezdo'. Za to bar nije potrebna neka pamet. Ali Nest - to je mono ime. Ono ima istoriju u svetu, prisutno je." Nest klimnu. "Velko je. ena koja ga je prva nosila bila je supruga i majka velkih i engleskih kraljeva." Iznenadilo ju je s koliko je slobode razgovarala s tim ovekom, kao da ga ve poznaje. "Ima dobro ime, Nest. Ja se zovem Dva Medveda. To ime dao mi je otac, koji je, kada me je prvi put ugledao onako krupnog, izjavio: 'Velik je kao dva medveda!' I tako mi je to postalo ime, mada to nije moje indijansko ime. Na jeziku mog naroda, moje ime glasi O'oli Amaneh." "O'oli Amaneh", ponovi paljivo Nest. "Odakle si, Dva Medveda?" "Prvo se moramo rukovati kako bismo oznaili poetak naeg prijateljstva, Ptiicino Gnezdo", izjavi on. "Potom emo moi slobodno da razgovaramo."

Dao je znak Nest da prui ruku, a zatim ju je vrsto stegao u svojoj. aka mu je bila tvrda i gruba poput zaralog gvoa. "Dobro. Zbog tvojih godina preskoiemo onaj deo koji podrazumeva puenje lule mira." Nije se osmehnuo niti promenio izraz lica. "Pita me odakle sam. Odasvud. iveo sam na mnogim mestima. Ali ovo je" - pokazao je rukom oko sebe - "moj pravi dom." "Ti si iz Dobre Nade?" sumnjiavo upita Nest. "Ne. Ali moj narod je sa ovog tla, iz doline Stenovite reke, od pre Dobre Nade. Svi su oni odavno mrtvi, moj narod, ali ponekad se vratim da ih posetim. Sahranjeni su, eno, tamo." Pokazao je prema indijanskim humkama. "Roen sam u Springfildu. I to je bilo dosta davno. ta misli, koliko mi je godina?" ekao je, ali je ona samo uspela da odmahne glavom. "Ne znam." "Pedeset dve", ree on tiho. "Moj ivot ubrzano odmie. Borio sam se u Vijetnamu. Hodao sam i spavao sa smru; upoznao sam je kao to bih upoznao ljubavnicu. Prethodno sam bio mlad, ali posle, posle toga postao sam veoma star. Umro sam u Vijetnamu toliko puta, da sam izgubio raun. Takoe sam ubio dosta ljudi. Bio sam LURP. Zna li ta to znai?" Nest ponovo odmahnu glavom. "Nije vano", ree on, mahnuvi velikom akom kroz vazduh. "Bio sam tamo est godina, i kada je bilo gotovo, vie nisam bio mlad. Vratio sam se kui, i vie nisam poznavao sebe, svoj narod, niti svoju zemlju. Bio sam Indijanac, ameriki domorodac i crvenokoac, sve zajedno, i nisam bio nita od toga. Bio sam mrtav, ali i dalje sam hodao unaokolo." Nekoliko trenutaka samo ju je gledao, nita ne govorei, neprobojnih oiju. "S druge strane, moda je to sve bio samo san." Njegove grube crte lica pokretale su se na sve slabijoj svetlosti, gotovo kao da menjaju oblik. "Nevolja sa snovima jeste u tome to su oni ponekad stvarni kao i ivot, tako da to dvoje ne moe razlikovati. Sanja li, Ptiicino Gnezdo?"

"Ponekad", odvrati ona, oarana nainom na koji se njegov glas dizao i sputao dok je govorio, grub i svilenkast, mek i drzak. "Jesi li zaista Indijanac, Dva Medveda?" On na trenutak obori pogled, odvojivi teak pogled od nje, poloivi dlanove krupnih aka na povrinu izletnikog stola. "Zato bih ti to rekao?" I dalje je drao oi oborene, ne gledajui u nju. Nest nije znala ta da kae. "Rei u ti zato to smo prijatelji", ponudi on. "A i zato to nemam razloga da ti ne kaem." Njegove se oi ponovo podigoe da pronau njene. "Ja sam Indijanac, Ptiicino Gnezdo, ali sam i neto vie. Ja sam neto to niko nikada ne bi trebalo da bude. Ja sam poslednji od svog soja." Prineo je kaiprst desne ake nosu. "Ja sam Sinisipi, jedini preostali, jedini na celom svetu. Moji deda i baba umrli su pre nego to sam otiao u Vijetam. Moj je otac umro od pia. Majka od tuge. Brat mi je umro pavi sa elinih kula na ijoj je izgradnji radio u Njujorku. Sestra od droge i alkohola na ulicama ikaga. Mi smo bili jedini preostali, a sada sam samo ja. Od svih koji su nekada bili Sinisipiji, koji su ispunjavali ovu ravnicu miljama u svim pravcima, koji su otili u svet u potrazi za ostalim plemenima, ostao sam samo ja. Moe li zamisliti kako je to?" Nest je ukoeno odmahnula glavom. "Zna li ita o Sinisipijima?" upitao ju je. "Uite li o njima u koli? Da li vai roditelji priaju o njima? Odgovor je odrian, je li tako? Da li si uopte znala da smo postojali?" "Ne", ree ona tiho. Osmehnuo se stisnutim usnama. "Razmisli o ovome na trenutak, Ptiicino Gnezdo. Bili smo narod kao i vi. Imali smo tradiciju i kulturu. Uglavnom smo se bavili lovom i ribolovom, ali su neki od nas bili i ratari. Imali smo domove; bili smo uvari ovog parka i sve zemlje koja ga okruuje. Sve je to nestalo, i nikakav zapis o nama nije sauvan. ak se i za nae pogrebne humke veruje da pripadaju nekom drugom plemenu. Kao da nikada nismo ni postojali. Mi smo samo puke

glasine. Mi smo mit. Kako je to mogue? Od nas je ostalo samo ime. Sinisipi. Mi smo park, ulica, stambena zgrada. Nae ime je tu, sauvano i posle naeg nestanka, pa ipak ono nita ne znai, nita ne kazuje, nita o nama ne govori. ak ni istoriari ne znaju ta znai nae ime. Davno sam to prouavao. Neki misle da ono ima veze sa Saucima i da se odnosi na zemlju. Drugi, opet, da je u vezi sa Lisicama i da se odnosi na reku koja protie kroz ovu zemlju. Ali nikom ne pada na pamet da je to ime naeg naroda. Niko u to ne veruje." "Jesi li ikada pokuao da im kae?" upita Nest kada je on uutao. On odmahnu glavom. "Zato bih? Moda su u pravu. Moda i nismo postojali. Moda nije bilo Sinisipija, a ja sam lud. U emu je razlika? Sinisipija, ako su ikada i postojali, vie nema. Tu sam samo ja, a i ja ilim." Rei su u se izgubile u sve dubljoj tiini parka. Svetlosti gotovo da vie nije bilo, sunce je zalo za obzorje, tako da je njegov jarki narandasti sjaj predstavljao samo bledu mrlju iznad sve tamnije linije neba na zapadu. Zujanje skakavaca je poelo, podiui se i opadajui u nepotpunom skladu sa udaljenim zvucima kola i glasova dok su poslednji igrai bezbola i gledaoci odlazili iz parka. "ta se dogodilo s tvojim narodom?" konano upita Nest. "Zato ne znamo nita o njima?" Bakarno lice Dva Medveda ponovo se promeni. "Bili su stari narod i odavno su nestali. Sauci i Lisice doli su posle njih. Zatim su beli Evropljani postali novi Amerikanci. Sinisipije je progutalo vreme, i niko ko je iveo za mog veka nije umeo da mi kae zato. Ono to su im priali njihovi preci sasvim je neodreeno. Sinisipiji se nisu prilagodili. Nisu se menjali kada su promene bile potrebne. To je poznata pria. To se dogaa tolikim narodima. Moda su Sinisipiji bili naroito neumeni u tome da preduzmu neophodnu promenu kako bi osigurali svoj opstanak. Moda su bili budalasti ili slepi, nesavitljivi ili jednostavno nepripremljeni. Nikada nisam saznao." Zastao je. "Ali sam se vratio da saznam."

Pljesnuo je krupnim akama ispred namrgoenog lica. "Dugo mi je trebalo da se na to odluim. Na neki nain mi se inilo da je bolje ako ne znam. Ali to me je pitanje proganjalo, i evo me ovde. Sutra uvee prizvau duhove mrtvih sa mesta na kome lee u zemlji. Posedujem amanske moi, Ptiicino Gnezdo, koje su mi se otkrile za vreme ratnog ludila u Namu. Upotrebiu te moi da prizovem duhove Sinisipija da igraju sa mnom i u igri e mi otkriti odgovore na moja pitanja. Ja sam poslednji od njih, tako da moraju razgovarati sa mnom." Nest je pokuala to sebi da predstavi. Duhovi Sinisipija igraju nou u parku - u istom parku u kome vrebaju osloboeni derai. "Da li bi volela da posmatra?" tiho je upitao Dva Medveda. "Ja?" Izustila je tu re kao da je molitva. "Sutra, u pono. Plai li se?" Plaila se, ali je odbila da to prizna. "Ja sam stranac, krupan ovek, ratni veteran koji pria o uasavajuim stvarima. Trebalo bi da se plai. Ali mi smo prijatelji, Nest. Zapeatili smo nae prijateljstvo stiskom ruke. Neu ti nauditi." Tamne oi odslikavale su ubode svetlosti izlazeeg meseca. Tama je obavila park, sumrak samo to nije nestao. Nest se setila obeanja koje je dala dedi. Uskoro e morati da poe. "Ako doe", blago ree ovek, "moda naui neto o sudbini svoga naroda. Duhovi nee govoriti samo o Sinisipijima. Igra e otkriti stvari koje bi trebalo da zna." Nest trepnu. "Kakve stvari?" On polako odmahnu glavom. "Ono to se dogodilo mom narodu moe se dogoditi i tvom." Zastao je. "ta bi bilo kada bih ti rekao da se ve dogaa?" Nest oseti kako joj se grlo stee. Prola je akom kroz kratku, kovrdavu kosu. Mogla je da oseti grake znoja na elu. "Kako to misli?" Dva Medveda se zavali, a lice mu istog asa nestade u senci. "Svi narodi misle da e trajati veno", tiho je zabrundao. "Ne mogu da poveruju da ih jednog dana

nee biti. Sinisipiji su bili takvi. Nisu mislili da e biti izbrisani. Ali upravo se to dogodilo. Tvoj narod, Nest, veruje to za sebe. Misle da e iveti veno. Da ih nita ne moe unititi, da ih nita ne moe zbrisati sa lica zemlje i iz istorije, tako da od njih ostane samo ime, pa ak moda ni to. Polau neizmernu veru u svoju neranjivost. A njihovo unitenje je ve poelo. Obruava se na njih postepeno, malo-pomalo. Njihova vera u sebe same postaje sve nagrienija. Nihovim ivotima preovladava sve vei cinizam. Odbacuju se ljubaznost i milosre kao besmisleni i kao pokazatelji slabosti. Mali nedostaci u ponaanju vode ka veima. Nije dovoljno ne obazirati se na neutivosti drugih; na neutivost treba odgovarati ljubaznou. Ljudi su nepopustljivi i prekomerno skloni kritici. Nedostaje im predusretljivost. Ako neki ovek objavi da mu se Bog obratio, drugi istog asa objavi da je njegov Bog laan. Ako beskunik nije u stanju da pronae zaklon, onda sasvim sigurno njega samog treba kriviti za stanje u kome se naao. Ako siromani nemaju posla, onda je to zasigurno stoga to nee da rade. Ako bolest pogodi one iji se nain ivota razlikuje od naeg, onda su to sasvim izvesno sami sebi navukli na vrat. Pogledaj svoj narod, Nest Frimark. Naputaju svoje stare. Izbegavaju bolesne. Odbacuju svoju decu. Vreaju svakoga ko je drugaiji. Svakog dana pokazuju da nisu odani, da umeju da iznevere i da su pokvareni. Izmiljaju lai koje podrivaju ubeenja. Svaka mala tama raa novu. Svaki mali ispad besa, ogorenosti, sitniavosti i pohlepe raa nove. Prodire ih oseanje ispraznosti. Ne oseaju se sposobni ak ni da izvedu i najmanju promenu. Sami su krivi za svoje ludilo, a ipak su nemoni kada je ono u pitanju jer odbijaju da prepoznaju njegov izvor. U ratu su sa samim sobom, ali ne shvataju prirodu bitke koja se vodi." Polako je udahnuo i izdahnuo. "Da li makar aica tvojih ljudi veruje da je ivot u ovoj zemlji sada bolji nego to je bio pre dvadeset godina? Da li veruju da su mrane stvari koje je opsedaju manje opasne? Da li se oseaju bezbedniji u

svojim domovima i gradovima? Nalaze li da ast, poverenje i samilost preteu nad pohlepom, prevarom i omalovaavanjem? Moe li mi rei da se ne boji za njih?" U njegovim tamnim oima naziralo se hladno odmeravanje. "Ne uspeva nam uvek da prepoznamo stvar koja je dola da nas uniti. To je nauk Sinisipija. Moe da se pojavi u mnogo razliitih oblika. Moda je moj narod nestao kao rtva sveta to je zahtevao promene koje on nije mogao da sprovede." Polako je odmahnuo glavom, kao da pokuava da vidi s one strane svojih rei. "Ali mogue je da tvoj narod unitava sam sebe." Uutao je i nastavio da zuri u devojicu, udaljenog pogleda, neprobojnog izgleda. Nest duboko uvue vazduh. "Nije ba tako loe", ree ona, pokuavi da odagna sumnju iz glasa. Dva Medveda se osmehnu. "Jo je gore. Zna da jeste. Via to posvuda, ak i u ovom parku." Osvrnuo se unaokolo, kao da trai neki dokaz za to na dohvat ruke. derai su se mogli videti na ivicama dubljih senki, ali Indijanac kao da ih nije bio svestan. Ponovo je pogledao Nest. "Tvoj narod rizikuje da ga snae sudbina Sinisipija. Doi sutra u pono na zazivanje i sama proceni. Moda e duhovi mrtvih govoriti o tome. Ako ne budu, onda sam ja moda samo jo jedan Indijanac sa suvie vatrene vode u svom telu." "Nisi ti takav", brzo ree Nest, mada u isto vreme nije bila sigurna ta je on, u stvari. "Hoe li doi?" navaljivao je on. Ona klimnu. "U redu." Dva Medveda ustade, glomazna prilika meu senkama. "Pribliava se etvri juli", ree on blago. "Dan Nezavisnosti. Roendan tvoje nacije, Sjedinjenih Amerikih Drava." On klimnu. "I moje nacije, iako sam ja Sinisipi. Roen sam u njoj. Podsticala je moje snove. Borio sam se za nju u Vijetnamu. Moj narod je sahranjen u njenom tlu. Ona je moj dom, bilo kakvo ime da nosi. Stoga pretpostavljam da imam prava da budem zainteresovan za njenu sudbinu."

Podigao je ranac i vreu za spavanje i prebacio ih preko ramena. "Sutra uvee, Ptiicino Gnezdo", ponovi on. Ona klimnu u znak odgovora. "U pono, O'oli Amaneh." Uputio joj je kratak osmeh stisnutim usnama. "Reci svom malom prijatelju da sada moe izii ispod izletnikog stola." Zatim se okrenuo ka tami i tiho udaljio.

SUBOTA, 2. JULI

9. Vitez Rei dovezao se u Dobru Nadu autobusom koji polazi iz ikaga u devet i petnaest. Nijedan od putnika koji su se vozili s njim nije imao pojma ko je on. Nije na sebi imao oklop niti je nosio ma, a jedini bojni konj koga je sebi mogao da priuti bio je ovaj autobus marke Grejhaund. Delovao je kao sasvim obian ovek osim to je upadljivo hramao i to mu se u bledozelenim oima odraavao udan pogled progonjenog. Izgledao je prekomerno pogrbljen za svojih trideset osam godina, prekomerno propao jo pre etrdesete. Bio je prosene visine i teine, prilino vitak, gotovo izmoden kada biste ga pogledali iz odreenih uglova. Lice mu je bilo neugledno. Bio je to klinac koji vam je kroz celu gimnaziju iao travu, porastao i pribliio se srednjem dobu. Ravnu, smeu kosu eljao je unazad sa visokog ela; padala mu je do ramena i bila privrena pozadi urolanom vrpcom. Nosio je farmerke, plavu radnu koulju, visoke cipele za trapac koje su bile oguljene i iznoene, sa pertlama na kojima je bilo povie vorova. Ostavio je veliku vreu za stvari u prtljaniku, i kada se autobus zaustavio ispred hotela Linkoln, poao je da je uzme. Svom teinom se oslanjao na vornovati, crni tap od orahovog drveta dok se probijao ka prednjem delu autobusa, sa rancem ovla prebaenim preko ramena. Nikoga nije pogledao u oi. Oni koji su

putovali s njim, a koje e put odneti dalje na zapad do Kvad Sitiza i Dez Moinesa, stekli su utisak da je lutalica, i ta procena nije bila sasvim pogrena. No, koliko god da je moda ostavljao drugaiji utisak, on je ipak bio vitez, najbolji koga e ljudi ovog sveta dobiti, a moda i bolji nego to su zasluili. Deset dugih godina nastojao je da ih zatiti, paladin koji je zastupao njihovu stvar. U svetu su postojali demoni na slobodi, stvari nepojamno zle, koje e, ako ne budu unitene, unititi oveanstvo. derai su im se ve pokoravali: izlazili iz svojih rupa, usuujui se da se pojave ak i za videla, hranei se mranim oseanjima koja su demoni posvuda podsticali kod ljudi. Demoni su bili veti u svom poslu, a ljudska bia koja su vrebali bila su i te kako voljna da postanu rtve. Demoni su mogli da budu bilo ta dovoljno dugo da ljudima zacrne srca, a kada bi ovi shvatili ta im se dogodilo, bilo je suvie kasno. Tada bi ih derai ve prodirali. Vitez Rei bio je poslat da istrebi demone. Potraga ga je vodila s jednog kraja zemlje na drugi bezbroj puta iznova, ali on je i dalje putovao. Ponekad, kada bi ga obuzele mrane misli, imao je utisak da se njegova potraga nikada nee okonati. Ponekada se pitao zato je uopte pristao. Odrekao se svega zarad ovog poslanstva, njegov se ivot nepovratno izmenio. Opasnosti koje je ono podrazumevalo bile su mnogo uasnije od onih sa kojima su se suoavali vitezovi koji su jahali pod Arturovim stegom. A on nije imao ni okrugli sto niti sadruge vitezove koji ga ekaju da se vrati - nije imao kralja koji bi ga odlikovao niti gospu koja bi ga uteila. Bio je sasvim sam, i kada se njegova potraga okona, i dalje e ostati tako. Zvao se Don Ros. Uzeo je vreu od vozaa, zahvalio mu se na trudu, zatim se oslonio o tap i osvrnuo unaokolo, dok su se vrata autobusa zatvarala, vazdune konice poputale i njegov srebrni at polako stao da se udaljava. Stajao se na uglu etvrte ulice i Avenije A, hotel se nalazio ispred njega, farbara s suprotne strane jedne ulice, a biblioteka preko puta u drugoj. Kitin ugao bio je pumpa i radnja sa

gumama. Sve zgrade bile su oronule i izbledele od sunca, s njih je bila sprana sva boja osim be i peano sive, cigle su se krunile i izgledale potpuno suve, daani zidovi su se ljutili i sa njih se odvajalo iverje od vruine. Beton na plonicima i kolovozima isijavao je sunevo bletavilo, a na mestima gde je ulica bila zakrpljena asfaltom javljao se vlaan, svetlucavo crni odsjaj. Uhvatio je sebe kako zuri niz etvrtu ulicu do njenog ukrtanja sa Prvom avenijom, priseajui se onoga to je video u snu. Zatvorio je oi ne bi li odagnao seanje na to. Podigao je vreu, othramao uz stepenice do ulaznih vrata hotela, i uao unutra. Dobrodolicom ga je doekao mlaz hladnog vazduha iz ureaja za hlaenje, tako da mu je ubrzo postalo hladno. Prijavio se na recepciji, uzevi najjeftiniju sobu koju su imali, i to na nedelju dana jer ga je to manje dolo nego da ju je uzeo na tri dana na koliko je prvobitno eleo. Veoma je vodio rauna o novcu, jer je uglavnom iveo od ono malo to su mu roditelji ostavili kada su umrli. Odloivi vreu i ranac kod recepcionera koji se ponudio da ih odnese do njegove sobe, dohvatio je jednu od tankih broura pod naslovom 'Dobra Nada razvijamo se u vaem pravcu' sa gomile pored knjige gostiju, otiao do malog salona i spustio se u izlizanu naslonjau. Prednju stranu broure prekrivao je kola fotografija - polje kukuruza, park, bazen, centar grada i jedan pogon u Sredkon eliani. Unutra se, pored ostalog, nalazio plan grada. Posle kraeg itanja saznao je da Dobra Nada ima petnaest hiljada stanovnika, da se nalazi u srcu Reganove zemlje (i grad u kome se Ronald Regan rodio i onaj u kome je odrastao bili su udaljeni po dvadesetak milja), da moe da se pohvali sa preko sedamdeset crkava, da se iz nje lako moglo stii do autoputeva koji su vodili do veih gradova u svim pravcima, kao i da se u njoj nalazila Srednjezapadna kontinentalna eliana, svojevremeno najvee postrojenje ove vrste koje je posedovalo jedno privatno lice u Americi. Dalje se u brouri navodilo da je zajednica, pored toga to je vie od dvadeset odsto radne snage Dobre Nade radilo u eliani Sredkon, obezbeivala

zaposlenja i za ostale zahvaljujui svojoj raznovrsnoj i razvijenoj poljoprivredni, kao i poslovnoj ekonomiji. Recepcioner se vratio s njegovim kljuem. Nijedna druga dua nije prola predvorjem dok je on bio odsutan. Donu Rosu se uinilo da mu je bio zahvalan kada mu je dao dolar napojnice. Ros je zavrio itanje broure i gurnuo je u dep farmerki zajedno sa kljuem. Ostao je jo trenutak da sedi u rashlaenom predvorju, sluajui zujanje rashladnog ureaja i gledajui u ake. Nije mu preostalo mnogo vremena da uradi ono to je bilo potrebno. Dovoljno je znao iz svojih snova za poetak, ali snovi su ponekad bili varljivi tako da im se nije moglo u potpunosti verovati. Seanja na budunost iz snova bila su tek nagovetaji. Nisu bila ni postojana; ispoljavala su tenju da se preinauju s prolaskom dogaaja i promenom okolnosti. To je bilo kao da pokuavate da gradite pomou vode i peska. Ponekad nije umeo da odredi kog se dela svog ivota sea, pa ak ni to u kojoj taki vremena se neki dogaaj dogodio ili e se dogoditi. Povremeno je mislio da e zbog toga poludeti. Izvukao se iz naslonjae jednim naglim, odlunim pokretom. Oslonivi se na tap, iziao je kroz prednja vrata na vruinu i krenuo etvrtom ulicom prema sreditu mesta. Hodao je polako i metodino po uarenom betonu, dok su se plonici pekli na ve gotovo sto stepeni. Zgrade su delovale spoljoteno, kao da su polegle pod teinom vreline. Ljudi pored kojih je prolazio na ulici izgledali su isceeno, mirkali su iza naoara za sunce, hodali pognutih glava i pogrbljenih ramena. Preao je u Ulicu Skakavaca, koja se protezala u pravcu sever-jug i izvan grada postajala Dravni put 88; nastavio do Druge avenije i skrenuo niz Drugu ulicu prema Treoj. Ve je mogao da vidi crvenu plastinu tablu na kojoj je pisalo 'Kod Dosi'. Nad njim se nadnosila crkva, pruajui mu nekoliko trenutaka hladovine. Usporio je i podigao pogled, prouavajui njen kamen boje re, obojene prozore, luna drvena vrata i otvorenu kulu zvonika. Na natpisu ispod stakla na

travnjaku pisalo je da je to Prva kongregacijska crkva. Svetenik je bio Ralf Emeri. Mise su drane nedeljom u 10:30 pre podne, a asovi veronauke u 9:15. Naslov ovonedeljne pouke glasio je: 'Kuda idete'. Don Ros je znao da e unutra biti hladno i tiho, pravi raj u poreenju sa ovom jarom i ovim paklenim svetom. Prolo je mnogo vremena od kada nije bio u crkvi. Poeleo je da proveri kako e se oseati, pitajui se da li je jo u stanju da izgovori molitve sporo i mirno, bez urbe izazvane oajanjem. Pitao se da li njegov Bog jo veruje u njega. Stajao je i zurio u crkvu jo nekoliko trenutaka, a onda se okrenuo od nje. Njegova veza sa Bogom morae da saeka. Demon je bio taj koga je lovio i koji je sada zahtevao njegovu panju, onaj koga je doao da uniti u Dobroj Nadi. Nastavio je dalje da hramlje kroz podnevnu jaru, razmiljajui o prirodi svog protivnika. Bio je siguran da bi u otvorenom sukobu on nadvladao. Ali demon je bio lukav i prevaran; bio je u stanju potpuno da prikrije svoj identitet. Pomno je vodio rauna o tome da se nikada otvoreno ne pokae. Koliko je samo puta Don Ros mislio da e ga uhvatiti u klopku, demaskirati i naterati da se suoi s njim, ali je demon svaki put umakao. Poput bolesti koja prelazi s osobe na osobu, demon bi ih prvo zarazio svojim ludilom, a zatim ih predavao deraima da ih proderu. Dosad je Ros uzalud tragao za nainom da ga zaustavi. Bilo ga je ak teko i pronai, a praktino nemogue doepati ga se. Ali to e se uskoro promeniti. Snovi su mu konano otkrili neto korisno, neto izvan sablasne ruevine budunosti koja ih je neumitno ekala ako on ne uspe, neto toliko bitno za preivljavanje demona da bi moglo izazvati njegovu propast. Don Ros je stigao do ugla Druge avenije i Tree ulice i zastao da saeka da se upali zeleno svetlo na semaforu. Kada se to dogodilo, preao je do 'Dosi', odepesao do vrata i uao unutra. U kafeu je vladala subotnja guva, slobodni su ostali samo jedan sto i jedan separe, u vazduhu se oseao miris kafe i utipaka. Ros se osvrnuo oko sebe, osmotrivi lica gostiju - posebnu panju privukao mu je veliki sto pozadi oko koga su sedeli mukarci - a zatim je otiao do bara. Barske stolice uglavnom su

bile prazne. Odabrao je jednu na kraju i udobno se smestio. Rashladni ureaj je zujao, suei mu znoj na licu i akama. Oslonio je crni tap za hodanje izmeu pulta i svog kolena. uo je oko sebe avrljanje i smeh izmeanih glasova, ali nije se obazreo unaokolo. Nije to morao da uini. ovek koga je doao da nae bio je tu. ena koja je posluivala za barom lagano mu prie. Bila je zgodna, imala je dugaku, razbaruenu plavkastu kosu vezanu pozadi u rep, izraajne tamne oi i preplanulu kou. Beli pamuni orts i bluza sa kragnom prianjali su uz meke obline njenog tela. Ali njen osmeh bio je taj koji mu je vezao pogled. Bio je irok i otvoren, vragolast. Prolo je dosta vremena od kada mu se niko nije na taj nain osmehnuo. "Dobro jutro", pozdravi ga ona. "Da li biste eleli kafu?" Zurio je u nju i utao, oseajui kako se neto uskomealo u njemu, neto to je dugo bilo uspavano. A onda se pribrao i urno odmahnuo glavom. "Ne, hvala, gospoice." "Gospoice?" Osmeh je postao jo iri. "Prolo je poprilino od kada me niko nije tako oslovio. Znam li vas?" Ros po drugi put odmahnu glavom. "Ne, nisam odavde." "Tako sam i mislila. Dosta dobro pamtim lica, a vas se ne seam. elite li da dorukujete?" Na trenutak je razmiljao, prouavajui jelovnik na zidu iza nje. "Znate, zapravo bih najradije popio sok od vinje." Izvila je obrvu. "Mislim da vas moemo usluiti." Udaljila se, a on ju je ispratio pogledom, iznenaen neoekivanom naklonou koju je osetio prema njoj, pokuavajui da se seti kada je poslednji put osetio neto slino prema nekome. Spustio je pogled na svoje ake koje su poivale na pultu. ake su mu se tresle. Znao je da je njegov ivot prava zbrka. Neki ovek i deak uoe u restoran, pribliie se baru, osmotrie prazna mesta, a potom se ugurae izmeu dva oveka na suprotnom kraju. Ros je mogao da

oseti njihove poglede na sebi. Nije reagovao. Uvek je bilo ovako, kao da su ljudi mogli da osete ta je on, zapravo. ena sa osmehom se vrati, nosei sok od vinje. Ako je i mogla da oseti kako je delovala na njega, nije to pokazivala. Spustila je sok na salvetu i prekrstila ruke ispod grudi. Verovatno je imala koju preko tridesete, ali je izgledala mlae. "Sigurno ne elite dansku kiflu ili moda neki kola? Izgledate kao da niste skoro jeli." Osmehnuo se i protiv svoje volje, zaboravivi na trenutak umor. "Mora da sam od stakla, kada me tako lako itate. U stvari, umirem od gladi. Samo sam pokuavao da odluim ta da naruim." "To ve nekuda vodi", izjavi ona, uzvrativi mu osmehom. "Poto ste ovde prvi put, dozvolite da vam predloim. Naruite hae. Moj vlastiti recept. Neete zaaliti." "U redu. Va recept, zaista?" "Aha. Ovo je moj restoran." Ispruila je ruku. "Ja sam Dosi Dekson." "Don Ros." Prihvatio je njenu aku i zadrao je u svojoj. aka joj je bila hladna. "Drago mi je." "I meni je drago. Lepo je sresti nekoga ko me jo oslovljava sa 'gospoice' i iskreno to misli." Nasmejala se i udaljila. Popio je sok, a kada je dobio hae, naruio je jo i au mleka. Jeo je hae i pio mleko, ne diui pogled. Krajikom oka, uhvatio je Dosi Dekson kako ga gleda dok je ila du pulta. Kada je zavrio, ona se vratila i stala ispred njega. Pegice su joj se nazirale kroz potamnelu skramu na nosu. Ruke su joj bile glatke i smee. Odnekud mu se javila elja da joj dodirne kou. "Bili ste u pravu", ree on. "Hae je bio dobar." Sva je zasijala i oaravajue se osmehnula. "elite li jo? Mislim da kua moe da asti repete." "Ne, ali u svakom sluaju hvala."

"Mogu li da vam donesem neto drugo?" "Ne, sve je u redu." Pogledao je preko ramena kao da neto proverava, a onda ponovo pogleda u nju. "Smem li neto da vas upitam?" Usta joj se izvie u uglovima. "To zavisi od pitanja." Ponovo je pogledao preko ramena. "Da li je ono tamo pozadi Robert Frimark s onim ljudima?" Sledila je njegov pogled, a onda klimnula. "Poznajete starog Boba?" Ros se spustio sa stolice pomou tapa. "Ne, ali bio sam prijatelj njegove keri." La ga je zapekla u grlu dok ju je izgovarao. "Odmah u platiti raun, Dosi, samo da ga pozdravim." Odepesao je od pulta prema stolu u pozadini, hrabrei sam sebe. Ljudi koji su sedeli za njim priali su prie, smejali se, jeli utipke i fino pecivo, i pili kafu. Imao se utisak da se oseaju ovde kao kod kue, kao da tu esto svraaju. Bob Frimark mu je sedeo okrenut leima tako da nije video pridolicu, sve dok neki njegovi prijatelji nisu podigli poglede kada se ovaj primakao. Onda se i stari Bob osvrnuo, podigao krupnu, sedu glavu i zagledao se u Rosa prodornim plavim oima. "Da li ste vi Robert Frimark, gospodine?" upitao ga je Don Ros. Krupni ovek klimnu. "Jesam." "Zovem se Don Ros. Nismo se ranije sreli, ali smo vaa kerka i ja bili prijatelji." Ovoga puta je la lake skliznula. "Samo sam eleo da se pozdravim." Stari Bob je zurio u njega. Svi oko stola su zautali. "Ketlin?" tiho upita ovaj drugi. "Da, gospodine, pre dosta vremena, dok smo oboje pohaali koled. Tu sam je upoznao." Ros se trudio da mu lice ostane bezizraajno. Stari Bob se malo pribrao. "Sedite, gospodine Ros", ponudi mu on, privlaei praznu stolicu od jednog od susednih stolova. Ros je polako seo, ispruivi nogu daleko od stola tako da je bio okrenut prema Robertu Frimarku, ali ne i prema

ostalima. Razgovor za stolom se nastavio, ali Rosu je bilo jasno da ih ostali ipak sluaju. "Kaete da ste poznavali Ketlin?" ponovi stari Bob. "Upoznali smo se u Ohaju, gospodine, dok smo oboje pohaali koled. Ona je bila na Oberlinu, isto kao i ja, godinu ispred nje. Upoznali smo se na nekom prijemu. Povremeno smo izlazili, ali nita ozbiljno. Uglavnom smo bili samo prijatelji. esto je priala o vama i gospoi Frimark. Nisam je vie video poto je napustila kolu. Koliko znam, ubijena je. ao mi je." Stari Bob klimnu. "Pre skoro etrnaest godina, gospodine Ros. Sve je to prolost." Nije delovalo kao da zaista tako misli, zakljui Ros. "Obeao sam sebi da u se, ako ikada budem prolazio ovuda, nakratko zaustaviti da pozdravim vas i gospou Frimark. Mnogo sam mislio na Ketlin." Sagovornik mu klimnu, ali nije delovao kao da mu je sve bilo jasno. "Kako ste nas pronali ovde u Dobroj Nadi, gospodine Ros?" "Molim vas, gospodine, zovite me Don." Namestio je povreenu nogu u novi poloaj. Ljudi za stolom gubili su zanimanje za ono to je imao da kae. Njima nije bilo vano prijateljstvo od pre etrnaest godina sa sada mrtvom devojkom. "Znao sam odakle je Ketlin", objasni on. "Poao sam od pretpostavke da vi i gospoa Frimark jo ivite ovde. Raspitao sam se u hotelu u kom sam odseo. Zatim sam doao ovamo. Dosi mi vas je pokazala." "Ba neobian susret", odvrati Stari Bob. "Da, gospodine." "Odakle ste, Done?" "Iz Njujorka." Ponovo je slagao. "Zaista? Iz Njujorka? ta vas dovodi ovamo?" "Putujem autobusom da obiem prijatelje u Sijetlu. Nemam neki odreeni plan putovanja koga se moram drati, tako da sam malo skrenuo. Zakljuio sam da je dolo vreme da odrim obeanje."

Zastao je, kao da razmilja o neemu to je gotovo zaboravio. "Ako sam dobro obaveten, Ketlin ima kerku." "Da, Nest", potvrdi stari Bob, osmehujui se. "ivi sa nama. Prava mlada dama." Don Ros klimnu. "To je lepo uti." Pokuao je da ne misli na snove. "Da li imalo lii na majku?" "Zapravo, veoma." Osmeh starog Boba se jo vie rairi. "To to imamo Nest bar nam malo nadoknauje gubitak Ketlin." Ros pogleda u pod. "Uveren sam da je tako. Ba bih voleo da je vidim. esto mislim na Ketlin." Uutao je, kao da nije mogao da smisli nita vie da kae. "E pa, hvala vam, gospodine. Ba mi je drago to mi se ukazala prilika da vas upoznam." Poeo je da ustaje, podiui se uz pomo tapa. "Molim vas da pozdravite u moje ime gospou Frimark i vau unuku." Ve je poeo da se udaljava kada ga je stari Bob sustigao. aka krupnog oveka dodirnu mu ruku. "Saekajte trenutak, gospodine Ros. Done. Mislim da nije u redu da prevalite toliki put, a da ne doete u priliku da jo malo popriate o Ketlin. Zato ne biste doli na veeru danas? Mogli biste da upoznate Evelin gospou Frimark - a i Nest. Voleli bismo da ujemo vae uspomene na Ketlin. Da li biste navratili?" Don Ros duboko udahnu. "Veoma rado, gospodine." "Odlino. Ba dobro. Doite oko est." Stari Bob proe akom kroz gustu, sedu kosu. "Moete li da naete neki prevoz ili da ja doem po vas?" "Snai u se ve", odvrati Ros uz osmeh. Robert Frimark prui aku i Ros je prihvati. "Lepo od vas to ste doli, Done. Ba se radujemo to emo vas videti veeras." "Hvala, gospodine", odvrati Ros, iskreno to mislei. Potom se vratio do bara, sluajui kako se razgovor ostalih za stolom vue za njim. Poznavao je Ketlin, a? U koledu? Kako ree da mu je ime? Misli li da je

jedan od onih hipija? Deluje pomalo izlizano po ivicama. ta misli da mu se dogodilo s nogom? Ros pusti da se rei slivaju niz njega, ne osvrnuvi se. Bio je tuan i oseao se star. Kao da je bio lien saoseanja. Niko od njih nije bio vaan. Niko, zapravo, nije bio vaan osim Nest Frimark. Vratio se do bara i Dosi Dekson. Predala mu je raun i saekala da iskopa nekoliko dolara iz depa na farmerkama. "Poznavali ste Ketlin?" upita ona, proavajui ga. "Davno, da." Izdrao je njen pogled, pokuavajui da nae naina da ponese neto od nje pre nego to ode. "To vas je dovelo u Dobru Nadu? Ne delujete mi kao trgovaki putnik, voza kamiona, predstavnik osiguravajueg drutva ili neko slian tome." Uputio joj je kratak osmeh stisnutim usnama. "To me je dovelo." "Kuda ete sad?" Prihvatila je novac koji joj je pruio, ni ne pogledavi ga. "Ako nemate nita protiv to pitam." On odmahnu glavom. "Nemam nita protiv. Da vam kaem istinu, mislio sam da se vratim u sobu. Pomalo sam umoran. Upravo sam stigao autobusom i nisam mnogo spavao." Re 'spavati' izazva nevoljnu jezu. "Odseli ste u hotelu Linkoln?" upita ona. "Nekoliko dana." "Onda emo vas moda videti jo koji put dok ste ovde?" Ponovo se osmehnuo, jer mu se dopao nain na koji ga je gledala. "Ne vidim kako bi se to moglo izbei ako je i sve ostalo kod Dosi onako dobro kao hai." Uzvratila mu je osmeh. "Neke stvari su jo i bolje." Nije spustila pogled, nije se postidela. "Vidimo se, Done." Vitez Rei se okrenuo i iziao na podnevnu jaru, pometen i s nadom. Sedei za stolom u pozadini kafea sa starim Bobom i ostalima, nevidljivo prisustvo meu njima, demon, ispratio ga je pogledom.

10. No je. Nebo je vedro, i puni mesec poiva iznad istonog obzorja, prelivajui se poput blistavog opala. Zvezde ispunjavaju nebeski svod, probadajui ga kao srebrne igle, a preko njegove zagrejane koe struji sve i blag povetarac. Nekoliko trenutaka stajao je zagledan uvis, razmiljajui o tome kako se nita od ludila sveta u kome stoji ne odraava na nebesima koja posmatra. elja mu je da pronae naina da prikrije to ludilo spokojem i mirom koje tamo nalazi. Nakratko se prisea kako je nekada bilo. Zatim ponovo kree, trei postojanim korakom betonskim autoputem ka gradu, i ve uje vritanje i kuknjavu zatvorenika. Torovi se nalaze na dve milje odatle, ali je broj zatvorenika u njima toliki da zvuk stie sve do imanja. Ne poznaje ovaj grad. Nalazi se u nekadanjem Kanzasu ili Nebraski. Okolina je ravna i pusta. Nekada su tu uspevali usevi, a sada samo praina. Nita ne ivi na selu. Sva polja su se sasuila. Sve ivotinje su ubijene. Svi ljudi su pohvatani i poput stoke oterani u torove; uinili su to stvorovi koji su nekada bili kao oni. U nonoj tiini, uje se samo zujanje i cvranje insekata i opori, ukavi apat suvog lia koje vetar nosi preko kamena. derai izviruju iz senki dok on prolazi, ali se dre na odstojanju. On je Vitez Rei, i oni ne poseduju mo nad njim. Oseaju to i ne izazivaju ga. Oni su stvorenja sazdana od instinkta i navike, i reaguju na ono to nalaze u ljudskim biima onako kako grabljivice reaguju na miris krvi. Don Ros zna toliko o njima. Razume ta su oni, ta mu je lekcija odrana davno dok je jo bilo nade, dok je jo imao razloga da veruje kako moe neto da izmeni. derai su prirodna sila koja reaguje instinktivno, a ne razumno. Oni ne razmiljaju, od njih se ne oekuje da razmiljaju. Oni ne postoje da bi razmiljali, ve da bi delovali. Re ih je stvorila iz razloga koje Don Ros ne razume. Oni su deo ivotne ravnotee, ali tano mesto koje zauzimaju u toj ravnotei za njega ostaje tajna. Privlae ih mranija oseanja koja kaljaju ljudska bia. Pojavljuju se kada ova oseanja vie ne mogu da se zadre. Hrane se tim oseanjima i pri tome nagone

u ludilo ljudska bia koja su njihove rtve. Ako im se prui dovoljno vremena, prilike i podsticaja, sve e unititi. Vitez Rei se i te kako trudio da odredi zato to mora biti tako, ali stvar zahteva dublje razumevanje ljudskog ponaanja od onog koje on poseduje. I tako je na kraju prihvatio derae naprosto kao prirodnu silu. Mogao je da ih vidi, to veina nije bila u stanju, te je tako znao da su stvarni. Malo je onih koji to shvataju. Malo je onih koji uopte imaju pojma da derai postoje. Ako su znali, prisetili bi se biblijskih opomena i upozoravajuih pria iz detinjstva, i lakomisleno bi opisali derae kao Sotanina stvorenja ili avolove sluge. derai, meutim, pripadaju Rei. Nisu ni dobri ni zli, i njihova svrha daleko je sloenija i ne moe se objasniti tako jednostavno. Prolazi kroz nekadanju oblast industrijskih skladita grada, a ilibarne oi ga slede, pljosnate i bezizraajne. derai nita ne oseaju, nita ne otkrivaju. Potpuno su ravnoduni prema njemu. To nije njihova svrha. Vitez Rei mora da se podsea na to, jer mu svetlucanje njihovih oiju lii na izazov i opasnost. derai su, meutim, kao to je nauio, neprijemivi za oseanja kao to je sudbina neprijemiva za molitve. Oni su poput vetra i kie; kada su uslovi valjani, oni e se pojaviti. Tragajte za njima kao to biste tragali za promenom u vremenu, jer oni reaguju na isto tako bezlian i proizvoljan nain. Pa ipak, njemu se ini, dok prolazi pored njihove mrane jazbine, da znaju ko je on i da ga shodno tome procenjuju. Ne moe nita protiv toga, jer oni su bili svedoci svih njegovih neuspeha. Ima utisak kao da ga upravo sada procenjuju, seajui se isto kao i on mnogih prilika koje je propustio. Noas ga eka jo jedna provera. Njegovi nedavni uspesi kao da ublauju ranije neuspehe, ali neuspesi su ti koji su najvaniji. Da nije pretrpeo neuspeh u Dobroj Nadi sa Nest Frimark, ogoreno razmilja, ne bi bilo potrebe da sada bude uspean. Prisea se nje, etrnaestogodinjeg deteta, kako je samo bio blizu da je spase, kako je samo gadno pogreio u procenjivanju onoga to je bilo potrebno. Prisea se demona,

koji odnosi prevagu ak i ako mu se on onako divlje usprotivio. Seanje ga ne naputa. Progonie ga do groba. Ali on nee noas umreti, bar tako misli. U rukama mu je magini tap izrezbaren runama koji mu je Gospa dala pre toliko godina. Rukuje njime kao to bi Artur rukovao Ekskaliburom, verujui da nema te brojane premoi koja bi mu se mogla suprotstaviti niti oruja dovoljno jakog da ga uniti, kao ni zla dovoljno mranog da izbrie svetlost njegove magije. To je ostavtina njegovog neuspeha, talisman koji mu je zavetan kada nita drugo nije ostalo osim same bitke. Nastavie da se bori jer je samo to preostalo. Snaan je, ist i ima cilj. On je vitez-lutalica preputen potrazi koju je sm smislio. On je Don Kihot koji mapada vetrenjae bez ikakve nade da dosegne spokoj. Preao je u hod, ve je bio dovoljno blizu torova da je mogao videti zadimljenu svetlost baklji koje su osvetljavale zemljite. Nikada ranije nije bio ovde, ali zna ta e pronai. Video je iste ovakve u drugim gradovima. Svi su istovetni grubo sklepani ograeni prostori u koje su saterana i zatvorena ljudska bia. Mukarci, ene i deca pretvoreni u robove, da bi tamo bili razdvojeni i obraeni, da bi bili oznaeni za jednu svrhu, da bi bili iskorieni i oslabljeni i na kraju uniteni. Takav je sada svet, takav je ve vie od sedam godina. Svi gradovi Amerike su ili naoruani logori ili ruevine. Nuklearni projektili, otrovni gas i unitivai lia upotrebljeni su u ranoj fazi, dok su jo postojale vlade i vojske da njima rukuju. Zatim su projektili, gas i unitivai lia odbaeni u korist linijeg, rudimentarnijeg oruja kada su se vlade i vojske raspale, a porastao nivo divljatva. Vaington je bio zbrisan. Njujork se sam raspao. Atlanta, Hjuston i Denver podigli su zidove i nagomilali oruje, te poeli sistematino da unitavaju sve koji bi se pribliili. Los Aneles i ikago postali su lovno podruje za demone i njihove sledbenike. Strane su izabrane i bitke su se vodile na svakom uglu. Razum je ustuknuo pred udnjom za krvlju i bio izgubljen. Negde su postojala mesta, kako je uo Vitez, na kojima je ludilo jo drano na odstojanju, ali on ih nije pronaao. Neka se nalaze u drugim zemljama, ali on ne

zna gde. Tehnologija je rascepkana i ne dejstvuje, tako da se na nju nije mogao osloniti. Avioni vie ne lete, brodovi vie ne plove, vozovi vie ne voze. Znanje se osipa prolaskom svakog dana i smru svakog oveka. Prazninu ne zanima tehnologija jer tehnologija podrazumeva napredak. Broj demona se poveava i njihov cilj je sada da slome ono to je ostalo od ljudskog razuma i da okonaju svaki otpor. Malo ta im stoji na putu. Ludilo koje je obeleilo poetak kraja nastavlja da raste. Ali Vitez nastavlja da se bori, usamljeni prvak Rei, sputan svojom sudbinom kao kaznom za neuspeh jer nije uspeo da sprei prevagu ludila kada je jo bio u prilici da to uradi. Ide od grada do grada, od jednog naoruanog logora do drugog, oslobaajui ta jadna stvorenja zatvorena u torove za robove, u nadi da e bar nekolicina uspeti da pobegne na neko bolje mesto, da e jedno ili dvoje znaiti neto u uasnoj bici koja se bila. Ne oekuje nita posebno. Bilo kakva nada predstavlja luksuz koji sebi ne moe da priuti. Mora nastaviti dalje jer je dao re. Nita drugo mu ne preostaje. Nita drugo vie nije vano. Don Ros usporava i nastavlja odmerenim korakom, drei tap popreko ispred sebe obema akama. Prisea se kako je bilo kada mu je tap koristio pri hodu, i pruao oslonac jer je hramao. Ali njegovi su se snovi okonali i njegova budunost postala je sadanjost. Sutranje ludilo postalo je dananje. Prestao je da hramlje i preobraen je. tap je sada njegov ma i tit; u njega je prela njegova mo i postao je snaan. Magiju koju se ranije plaio da upotrebi sada je slobodno koristio. To to ga vie nita ne sputava predstavlja meru njegovog napredovanja, ali i znak da nije uspeo. Ispred njega, svetlost baklji postaje jaa. ivot je ponovo postao rudimentaran. Nema elektrine struje koja bi napajala uline svetiljke, nema goriva za turbine ili generatore, gotovo da vie uopte nema uglja i nafte. Nema vodovoda. Ne postoji kanalizacija niti se odlae smee. Mali je broj automobila koji se jo kreu kao i broj puteva kojima mogu da se kreu. Beton na ulicama je naprsao

ili raspuknut. Kroz njega se probija trava i ipraje. Zemlja polako ponovo uzima ono to je njeno. Skree u stranu kako bi ostao u senci. Ne boji se, ali u iznenaenju je prednost. derai koji zure u njega se povlae, oprezno. Oseaju da moe da ih vidi dok veina ostalih to ne moe - ak i oni koji su pali kao rtve ludila i slue demonima, ak i oni od kojih derai zavise. Njihov broj se strano uveao, postao je toliki da nema mranog ugla iz koga ne vire. Razmnoili su se u pomami dok je ludilo obuzimalo oveanstvo, ali u poslednje vreme njihovo se razmnoavanje usporilo. Pojedini e uskoro poeti da iezavaju jer nestajua populacija ljudskih bia ne moe dalje da ih izdrava. Prolaskom vremena ravnotea e se povratiti, i svet e poeti iznova. Ali suvie je kasno za civilizaciju. Sa civilizacijom je gotovo. Broj ljudi je opao, svedeni su na nivo ivotinja. Ponovno roenje, kada do njega doe, predstavljae istu besmislicu. Istog asa mu pada na pamet pitanje kako li je drugde u svetu. Ne zna zasigurno. uo je da nije dobro, da se ono to je poelo u Americi jo bre proirilo na drugim mestima, da je ono to je ovde polako hvatalo korena, nalo plodnije tle u inostranstvu. Smatra da su sve zemlje napadnute i da ih je veina poklekla. Smatra da je unitenje posvemanje. Gospa ga ve dugo nije posetila. Nije viao nikakve dokaze da ona jo postoji. Nema nikakvih vesti od Rei. Upravo se pribliava torovima, lavirintu ianih ograda i kapija iza kojih su zatvorena ljudska bia. Baklje se dime i svetle na visokim potpornjima, otkrivajui razmere bede meu zarobljenicima. Mukarci, ene i deca, svih doba, rasa i vera - bili su isterani iz svojih skrovita u ovom kraju, opkoljeni i sprovedeni poput stoke u torove, nagurani tamo; niko nije mislio na njihovu udobnost ili potrebe, a pruano im je tek toliko da preive. Koriste ih za rad i razmnoavanje sve dok ne malaku, a onda ih unitavaju. Njihovi uvari su nekadanji ljudi, ljudska bia koja su podlegla ludilu to su ga demoni posvuda podsticali, ludilu koje je nekada bilo izolovano, a sada je uzelo maha. Nekada je bilo prihvaeno da su svi ljudi stvoreni jednaki, ali to vie nije tako.

oveanstvo je evoluiralo u dva raznorodna i veoma razliita ivotna oblika, jake i slabe, lovce i lovinu. Praznina vlada; Re je uspavana. Nekadanji ljudi su se potpuno prepustili svojim mranijim nagonima i sada misle samo na to kako da preive, ak i po cenu ivota svojih sunarodnika, ak i po cenu da izgube due. Vremenom e nekolicina i sami postati demoni. derai se slade svojim rtvama, dolazei do hrane zahvaljujui takvim zlodelima da ih je teko ak i zamisliti. Mora da je slino bilo i u koncentracionim logorima u starini. Ali Don Ros to ne moe da zamisli. Sada je ve toliko blizu da moe videti lica zatvorenika. Zure u njega iza ice, tupim i ispraznim pogledima. Uglavnom su nagi, priljubljeni uz icu jer su ih pritisnuli oni koji guraju otpozadi, ekajui da se no okona i dan pone, ekajui bez nade, razloga ili cilja. Mjauu i plau i skupljaju se u strahu. Beskrajno se eu. Jedva je u stanju da ih gleda, ali primorava sebe da to ini, jer oni su naslee njegovog neuspeha. Nekadanji ljudi stoje spremni na osmatranicama razmetenim po celom logoru, drei automatsko oruje. Oruja, paradoksalno, jo ima u velikim koliinama u ovom postapokaliptinom svetu. Straari patroliraju perimetrom logora. Don Ros je iznenada naleteo na njih da su tek sada shvatili da je on tu. Neki se okreu da pogledaju, neki pretei zamahuju orujem. Ali to je samo jedan ovek, sam je i nenaoruan. Ne uzbuuju se. Ni sada nisu u stanju da prepoznaju ono to e ih unititi kao ni kada su, pre toliko godina, demoni prvi put stigli meu njih. Nekolicina mu je doviknula da stane, da ostane gde jeste, ali je on nastavio, ne usporivi. Zaula se komanda i ispaljeni su hici, upozorenje. On nastavlja dalje. Ponovo odzvanja pucnjava, ovog puta razdraljiva, sa ciljem da ga obori. Ali njegova magija ve deluje. Zove je Crni Led - glatka, klizava, nevidljiva. Obuhvata ga svojim zatitnim poljem. Meci se nekodljivo odbijaju. Odguruje u stranu najblieg nekadanjeg oveka i odlazi do iane ograde tora. vrsto drei tap obema akama, prelazi njegovim vrhom preko otvora u obliku dijamanata. Seva svetlost i mrea se raspada poput rascepanih konfeta. Stanari

tora padaju nauznak u oku i strahu, ne znajui ta se dogaa, ne znajui ta da rade. Ros ne obraa panju na njih, ve se okree prema nekadanjim ljudima koji hitaju da ga zaustave. Razbacuje ih jednim jedinim zamahom tapa. Straari na osmatranicama okreu oruje na njega i poinju da pucaju, ali meci njemu ne mogu da naude. Uperuje svoj tap u kule. Seva svetlost, uarena i zaslepljujua, i jedna za drugom kule se rue i pale. Logor je sada u haosu. Nekadanji ljudi jurcaju pomamno unaokolo, pokuavajui da se pregrupiu. Vitez Rei je nemilosrdan. Razdire ianu ogradu tora dok ona ne ostane da visi raskomadana. Vie na uurene zatvorenike, pourujui ih da ustanu, potre, bee. U poetku se niko ne mie. Zatim nekolicina poinje da se puzei izvlai, oni hrabriji, ispitujui prostore novosteene slobode. Za njima kreu i drugi, i ubrzo ceo logor hita u no. Onih nekoliko, oni koji se jo dre za ostatke svoje ljudskosti, zastaju da pomognu deci i starijima. Nekadanji ljudi kreu u poteru, urlajui usled osujeenosti i besa, ali ih plima i plamen Vitezove sjajne magije odbacuju u stranu. Don Ros koraa kroz logor, niko ga ne izaziva, sklanja u stranu one koji bi eleli da ga zaustave. derai su se do sada ve pojavili, u ogromnom broju, skau i ipaju oko njega, vide u njemu moguu sveu hranu. Ne voli da slui kao njihov katalizator, ali zna da tu nema pomoi. derai reaguju jer je u njihovoj prirodi da tako ine. derai su tu jer su privueni bedom i bolom ljudskih bia. On tu nita ne moe. Probija se kroz vei deo logora, unitavajui torove i oslobaajui one u njima, kada ugleda demona. Prilazi mu gotovo nehajno, pojavivi se iz senki. I dalje deluje pomalo ljudski, iako na groteskan nain, jer je najvei deo njegovog preruavanja otkazao zbog nekorienja. Nekadanji ljudi staju mu uz bok, odslikavajui na svojim licima mrnju i strah koji gore u dubinama njegovih sjajnih oiju. Iako je demon doao da ga zaustavi, Don Ros se ne plai. I drugi od njegove vrste ve su pokuavali da ga zaustave. Svi lee mrtvi.

Priprema se da se suoi sa demonom. Iza njega, zarobljenici iz tora kuljaju praznim ulicama razorenog grada, zapuujui se ka ravnicama u pozadini. Moda e neki umai poteri koja e uslediti. Moda e pronai slobodu na nekom drugom mestu. Vitez je izmenio stvari onoliko koliko je to mogao. To je sve to on moe da uini. Svuda oko njega okupljaju se derai, predviajui da e se uskoro gostiti ostacima koje e obezbediti bitka izmeu Viteza i demona. Puze poput senki pri dimljivom sjaju baklji. Njihova fluidna oblija nadiru i povlae se poput talasa na obali. Vitez podie tap i kree na demona. Dok to ini, preko njega pada mrea. Teka je i debela, istkana od elinih vlakana, sa utezima na krajevima. Obara ga na kolena. Istok asa na njega se obruavaju nekadanji ljudi, hitajui iz skrovita, jurei na svetlo. Zamka, i Vitez je uleteo u nju. Nekadanji ljudi su na njemu, trudei se da mu otmu tap iz ruku, da ga lie njegovog jedinog oruja. Svuda unaokolo, derai skau i divljaki nasru, pomama ih privlai kao plamen none leptirove. Demon se pribliava iz pozadine, usredsreenog, eljnog i sjajnog pogleda punog mrnje. Du celog Vitezovog tapa sevne svetlost, suknuvi ka sreditu napadaa... Don Ros se budi s krikom, razdirui neprijatelje kojih vie nema, bacakajui se ispod lakog ebeta koje je prebacio preko sebe kada je podlegao potrebi za snom. Priguio je krik, prestao da se bori i pridigao se u sedei poloaj, vrsto steui obema akama crni tap. Sedeo je i zurio u sobu pred sobom, vraajui se iz sna, polako uspostavljajui oseanja za prostor i vreme. Pokretni rashladni ureaj jednolino je brundao sa svog mesta na prozoru, a hladni vazduh mu je prelazio preko oznojenog lica. Disao je ubrzano i neravnomerno, i puls mu je dobovao u uima. Imao je utisak da e mu srce pui. Ponekad je bilo ovako. Sanjao bi, a onda bi se probudio usred sna, budunost bi mu se otkrila u munim deliima, ali ne ponudivi nikakvo razreenje. Hoe li pobei iz mree i od nekadanjih ljudi ili e biti ubijen? I jedno i drugo je bilo

mogue. Vreme je u njegovim snovima bilo iaeno, tako da nije mogao znati. Ponekad su mu odgovori bivali otkriveni u narednim snovima, ali ne uvek. Nauio je da ivi sa neizvesnou, ali ne i da je prihvata. Pogleda na sat pored kreveta. Bila je sredina popodneva. Spavao je svega tri sata. Zatvorio je oi ne bi li odagnao ogorenost. Tri sata. Morae noas ponovo da spava ako eli da sauva snagu. Mora se vratiti u svet svojih snova, u budunost svog ivota, u neumitnost onoga to tamo predstoji ako on ovde i sada ne uspe, i tu nije bilo pomoi. To je bila cena koju je plaao zbog onoga to je bio. Lagano se ponovo spustio na krevet i zagledao u tavanicu. Znao je da sada nee ponovo zaspati. Nikada nije mogao da zaspi neposredno poto bi se probudio iz snova, jer je adrenalin kolao kroz njega, a nervni zavreci bili su mu iskrzani i osetljivi. Svejedno. Pokuavao je uopte vie da ne spava, ili da spava samo u kratkim navratima, ne bi li smanjio nalet snova. Meutim, bilo je teko iveti na taj nain. Ponekad je gotovo bilo neizdrivo. Pustio je da mu misli blude. Seanje na vremena i mesta kada je bio spokojan i kada je postojalo bar malo udobnosti bila su daleka i izbledela. Detinjstva se seao nejasno, deatva samo kao ispremetane zbirke nepovezanih lica i dogaaja. ak i godine kada je ve postao mukarac, pre dolaska Gospe, nisu vie bile jasne u njegovom umu. Izgubio je ceo svoj ivot. Odrekao ga se. Nekada mu se inilo da je krajnje ispravno i neophodno da to uini. Njegova strast i uverenja upravljali su njegovim razumom, i vanost odgovornosti koja mu je ponuena prevagnula je nad bilo im drugim. Ali to je bilo davno. Vie nije bio siguran da je ispravno izabrao. Nije vie bio siguran ni u samoga sebe. Prizvao je sliku Dosi Dekson u tenji da se odvoji od svojih misli. Materijalzovala se pred njim, zamrene kose i preplanule koe, sa pegicama i blistavim osmehom. Uteio se, mislei na nju, ali za to nije bilo razloga. Osmehivala mu se i razgovarali su. Nije znao nita o njoj. Nije mogao sebi da

priuti da je bolje upozna. Kroz tri dana e otii. Kakve je imalo veze to kako se oseao zbog nje? Ali ako nije bilo vano, zato se ne bi prepustio makar samo na tren? Zurio je u tavanicu, u pukotine u malteru, u linije koje su senke bacale preko boje, u svetove koji su bili tako daleko izmeteni da su se mogli nai samo u snovima. Ili u komarima. Dosi Dekson je nestala. Don Ros zatrepta. Suze su se oblikovale u uglovima njegovih oiju, i on ih urno obrisa.

11. Nest Frimark je provela subotnje jutro spremajui sa bakom kuu. Nije bilo vano to je to bio vikend za etvrti juli, kao ni to to je Nest jedva ekala da izie. Niti je bilo vano koliko je prethodne noi dugo ostala napolju. Subotnja prepodneva bila su odreena za ienje i to je imalo prednost nad svim ostalim. Baka je ustala u sedam, doruak je bio na stolu u osam, a ienje je ve bilo u toku u devet. Tu nije bilo pogovora. Nije bilo ulagivanja. Stari Bob je ve bio iziao iz kue kada su baka i Nest poele da rade. Nestini baka i deka strogo su podelili svoje dunosti, ve prema tome da li se obavljaju unutra ili napolju. Za one poslove koji su se obavljali unutra, baka je bila odgovorna. ianje trave, skupljanje lia, uklanjanje snega, cepanje drva, saenje i briga oko povrtnjaka, nabavka i teglenje, kao i uglavnom sve ostalo to nije bilo vezano za leje sa cveem bilo je u nadlenosti starog Boba. Sve dok je odravao dvorite i spoljanjost kue, bio je u bakinoj milosti i bio je osloboen bilo kakvog posla unutra. Nest je, s druge strane, bila odgovorna za kune poslove kako unutra tako i napolju, poevi od ienja subotom pre podne. Ustala je sa bakom u sedam da se istuira i obue, a zatim se sjurila na doruak koji se sastojao od kajgane, tosta i soka. Znala je da to pre krene, pre e zavriti. Baka je ve puila jednu za

drugom i pila votku sa sokom od pomorande, dok je doruak nedirnut stajao ispred nje, a stari Bob se s neodobravanjem mrtio na nju. Nest je pojela jaja i tost i popila sok utke, trudei se da ne gleda ni u jedno od njih i razmiljajui o proloj noi i Dva Medveda. "Otkud je znao da sam tamo?" sav oajan upitao ju je Pik dok su se vraali kroz park i toplu julsku tamu koja se spustila oko njih poput vlanog somota. "Bio sam nevidljiv! Nije trebalo da me vidi! Kakav je on to Indijanac?" I Nest se to pitala. Makar bio i Indijanac, Dva Medveda nije bio slian nikome koga je ikada srela. U njegovom drutvu oseala se neobino spokojna; bio je krupan, otvoren, razborit, ali na neki nain ju je i plaio. Otprilike kao Utvara - a taj paradoks nije umela do kraja da objasni. Razmiljala je o njemu dok je istila sa bakom, brisala prainu i glancala nametaj, usisavala tepih, prala i brisala podove, aluzine i ispuste na prozorima, ribala toalete i lavaboe i prala kade i tueve. Uobiajeno ienje podrazumevalo je brisanje praine i usisavanje, ali prve subote u mesecu istile su sve. Pomogla je baki oko rublja i sudova, i ve se bliilo podne kada su konano zavrile. Kada joj je baka kazala da moe da ide, smazala je sendvi sa maslacom od kikirikija i eleom, popila veliku au mleka i izletela na stranja vrata, nepaljivo dopustivi da se ponovo zalupe za njom. Skupila se kada je odjeknulo, ali se nije osvrnula. "Rekao je da je aman", saoptila je Nest Piku prethodne noi. "Moda to znai da je u stanju da vidi stvari koje drugi ljudi ne vide. Zar indijanski vraevi ne bi trebalo da poseduju naroite moi?" "Otkud ja znam ta vraevi mogu ili ne mogu?" iznervirano odbrusi Pik. "Zar ti ja liim na strunjaka za Indijance? ivim u ovom parku i, za razliku od nekih ljudi koje bih mogao da navedem, ne idem na odmor u one delove zemlje gde bi moglo biti Indijanaca! Zato ne zna ime se Indijanci bave? Zar nisi uila o Indijancima u koli? Kakvo to obrazovanje dobija? Da sam na tvom mestu, postarao bih se da znam sve to je vano, a ima veze sa istorijom..."

I tako u nedogled, jedva da je napravio pauzu da udahne i poeli joj laku no kada je stigla do kue i ostavila ga da bi ula. Pik je ponekad bio nepodnoljiv. Mnogo puta, zapravo. Ali ipak je on i dalje bio njen najbolji prijatelj. Nest je srela Pika na poetku leta kada je imala est godina. Sedela je na dasci u uglu kutije sa peskom jedne veeri posle jela, zurei u park kroz pukotine u ivici koja se jo popunjavala novim prolenim rastinjem. Pevuila je onako za sebe, lenjo premeui pesak dok je osmatrala park, kada je ugledala jednog deraa. Promicao je kroz senke u Petersonovom stranjem dvoritu, na sve etiri naspram sve slabije svetlosti, s lakoom napredujui s jednog mesta na drugo. Uporno ga je pratila pogledom, pitajui se kuda ide i ta je naumio. "udni su, zar ne?" ree neki glas. urno se osvrnula oko sebe, ali nikoga nije bilo. "Ovde dole", ree glas. Spustila je pogled, i tamo, na poprenoj daski u suprotnom uglu kutije za pesak, nalazilo se neto to je liilo na drvenog oveuljka napravljenog od granica i lia sa sitnim, starim licem izrezbarenim u drvetu i bradom od mahovine. Bio je tako mali i tako nepokretan da je u prvi mah pomislila da je lutka. A onda se malo pomerio, nateravi je da se trgne, i tako je saznala da je iv. "Nisam te valjda uplaio?" upitao ju je, glupo se iskezivi i pomerajui prstegranice uperene u nju. Bez rei je odmahnula glavom. "Nisam ni mislio da jesam. Nisam oekivao da e se mnogo uplaiti. Kad se ne plai deraa niti onog velikog psa, Nosira, nee se uplaiti ni jednog silvana, rekoh sebi." Zurila je u njega. "ta je to silvan?" "Ja. Ja sam to. Silvan. umsko stvorenje. Ceo ivot sam to bio." Zakikotao se na vlastitu duhovitost, a potom je zvanino proistio grlo. "Zovem se Pik. A ti?" "Nest", odvrati mu ona. "Ja to, zapravo, znam. Posmatram te ve due, mlada damo."

"Zaista?" "Silvani to najvie vremena i rade. Prilino smo dobri u tome. Bolji od maaka, u stvari. Ne oekujem da zna mnogo o nama." Razmislila je trenutak. "Jesi li ti vilenjak?" "Vilenjak!" uzviknu on uasnut. "Vilenjak? Ne bih rekao! Vilenjak, kako da ne! Kakva glupost!" Isprsio se. "Silvani su stvarni, mlada damo. Silvani ive u umi - kao odrpanci i skitnice - samo to su oni vredni i radini. Oduvek su bili, i uvek e biti. Imamo znaajne odgovornosti." Ona klimnu, mada nije ba bila sigurna ta on to govori. "ime se ti bavi?" "Brinem o parku", pobedniki izjavi Pik. "Sasvim sm, mogao bih dodati. Tu ima dosta posla! Odravam magiju u ravnotei. Ti zna za magiju, je li tako? E pa, ovako, malo magije ima u svemu, a mnogo u pojedinim stvarima, i sve to treba odravati u ravnotei. Postoji mnogo stvari koje mogu da narue ravnoteu, tako da moram paljivo da motrim kako bih to spreio da se dogodi. I pored svega toga, nisam uvek uspean. Tada moram da pokupim ostatke i krenem iz poetka." "Ume li da izvodi magiju?" znatieljno je upitala. "Pomalo. Vie od veine umskih stvorenja, ali ja sam i stariji od veine. U ovome sam veoma dugo." Zamiljeno je napuila usne. "Jesi li ti nalik Ramplstiltskinu?" Pik je postao grimizan. "Jesam li ja nalik Ramplstiltskinu? Strano! Kakvo ti je to pitanje? ta sam ti upravo govorio? To je nevolja sa estogodinjacima! Ne dri ih panja! Ne, nisam nalik Ramplstiltskinu! To je bajka! Nije stvarno! Silvani ne idu unaokolo predui slamu u zlato, pobogu! Kakvo to obrazovanje danas dobijate u koli?" Nest nita nije odgovorila, jer ju je uplaio oveuljkov ispad. Lie koje je tralo s vrha njegove glave mahnito je zautalo, a on je tako snano zalupao stopalima od granica da se ona uplaila da e mu pui i otpasti. Nervozno je pogledala prema kui.

"Ne ini to! Ne trai pogledom baku, kao da misli kako bi ti mogla ustrebati da izie i otera me. Upravo sam ti rekao da sam znao kako nema mnogo stvari kojih se plai. Nemoj praviti laova od mene." Pik obeshrabreno rairi ruke. "Uzbudim se ponekad zbog svih tih brbljarija oko bajki. Nisam hteo da te uznemirim. Znam da ima samo est godina. Sluaj, meni je preko sto pedeset! ta ja znam o deci?" Nest ga pogleda. "Tebi je sto pedeset? Nije valjda?" "Jeste. Bio sam ovde i pre nego to je bilo ovog grada. Bio sam ovde dok jo nigde nije bilo kua!" Pik nabra vee. "ivot je tada bio mnogo laki." "Kako si uspeo da bude tako star?" "Tako star? Nije to nikakva starost za jednog silvana! Ne, gospodine! Silvan od od stotine pedeset je star, ali ne od sto pedeset." Pik nakrivi glavu. "Ti mi veruje, zar ne?" Nest ozbiljno klimnu, mada nije bila sigurna da li mu veruje ili ne. "Vano je da mi veruje. Jer emo ti i ja biti odlini prijatelji, Nest Frimark. Zato sam ovde. Da ti to kaem." Pik se ispravi. "ta misli? Moemo li biti prijatelji, ak i ako budem s vremena na vreme vikao na tebe?" Nest se osmehnu. "Svakako." "Prijatelji pomau jedni drugima, zna", nastavio je silvan. "Ponekad bi mi mogla zatrebati tvoja pomo." Uputio joj je jedan zavereniki pogled. "Moda e mi biti potrebna da zajedno odrimo magiju u ravnotei. Ovde, u parku. Mogao bih te nauiti onome to znam. Bar poneto, u svakom sluaju. ta misli? Da li bi to volela?" "Ne bi trebalo da idem u park", sveano ga je obavestila Nest i iz prikrajka pogledala preko ramena ponovo prema kui. "Baka kae da smem u park samo s njom." "Hmmm. Ovaj, da, pretpostavljam da to ima smisla." Pik se poea po bradi i napravi grimasu. "Roditeljska pravila. Ne elim da ih krim." Ozario se. "Ali to e vaiti jo samo godinu ili malo vie, ne zauvek. Samo dok ne bude malo

starija. Tvoje uenje moe onda poeti. U stvari, tada e biti u pravom dobu. U meuvremenu, imam ideju. Potrebno nam je samo malo magije. Hajde, podigni me i stavi me u aku. Neno. Nisi od one nespretne dece koja isputaju stvari, zar ne?" Nest isprui ruke sa spojenim dlanovima i Pik zakorai na njih. Smestivi se udobno, naloio joj je da ga podigne ispred svog lica. "Eto, dri me tako." Njegove ake stadoe da pletu paperjasta ustrojstva pred njenim oima, i on poe da mrmlja neke udne rei. "Sklopi oi", ree joj on. "Dobro, dobro. Nemoj ih otvarati. Misli na park. Misli o tome kako izgleda iz tvog dvorita. Pokuaj da ga zamisli u svom umu. Ne mii se..." Toplo, sirupasto oseanje skliznu kroz Nestino telo, krenuvi negde iza njenih oiju i nastavivi da tee nanie kroz ruke i noge. Vreme je usporilo svoj tok. A onda je najednom letela, vinuvi se kroz sumrak visoko iznad Sinisipi parka. Vetar je hujao pored njenih uiju i preko njenog lica, svetla Dobre Nade postala su udaljene ute takice tamo dole. Jahala je sovu: ogromna krila ptice, sa smeebelim perima, bila su rairena. Ispred nje je sedeo Pik, i ona ga je obuhvatila oko pasa kako ne bi pala. Neverovatno, bili su iste veliine. Nest je srce silo u pete kada se sova nagnula na jednu stranu i prepustila vazdunim strujama. ta ako padne? Ali veoma brzo je shvatila da je promena kretanje nee zbaciti, da bezbedno sedi na ptici, i strah joj se ubrzo pretvorio u oduevljenje. "Ovo je Denijel", doviknu joj Pik preko ramena. Uprkos hujanju vetra mogla je jasno da ga uje. "Denijel je ambarska sova. On me nosi s jednog na drugo mesto u parku. Mnogo je bre nego kad bih pokuao da se sam kreem unaokolo. Sove i silvani su u dobrim poslovnim odnosima na veini mesta. Istinu govorei, nikada nita ne bih obavio da nije Denijela." Sova je reagovala na stisak Pikovih kolena i obruila se prema tlu. "ta misli o ovome, Nest Frimark?" upita je Pik, pokazavi pokretom ruke na park ispod njih.

Nest se iroko osmehnula i malo vre stegla umsko stvorenje oko struka. "Mislim da je predivno!" Nastavili su da lete kroz sumrak, preko igralita i terena, paviljona i puteva. Jurnuli su na zapad preko nizova granitnih i mermernih nadgrobnih spomenika koji su istakali zeleni tepih groblja Riversajd, istono do kua Mineralnih Vrela u hladu drvea, juno do vrletnih stena i uskih obala Stenovite reke, i severno do dotrajalih, oronulih porodinih kua koje su se nalazile naspram ulaza u park. Preleteli su u irokom luku preko Sinisipija do poumljenih oblasti dublje unutra, ovla dodirujui vrhove starog drvea, hrastova, brestova, amerikog oraha i javorova, koji su trali iz sve gue tame kao da ude da pometu zvezdano nebo svojim lisnatim kronjama. Pronali su dugaki tobogan, iji je donji deo bio odloen u stranu, da saeka zimu, sneg i led. Otkrili su koutu i njeno lane na tranoj obali movare, u pozadini gde ih niko nije mogao videti. Duboko u najtamnijem delu ume sledili su varljivo kretanje senki koje su, zaodevene u sivu tajnu sumraka, mogle biti i neto ivo. Projurili su pored masivnog, starog, belog hrasta, koji je bio mnogo vei od ostalog drvea, ije je stablo bilo vornovato od starosti i vremena i iji su udovi bili povijeni i izuvijani na nain koji je nagovetavao da su u njegovoj sri zatomljeni neverovatan bes i oajanje, kao da je kakav div zamrznut u mestu i preoblikovan jedan tren pre nego to je pao na svet na kome sada pravi senku. A onda Nest zaslepi sjaj svetiljke dok su se vraali prema Vudlonu, i ona iznenaeno trepnu, obnevidevi na trenutak. "Nest!" To ju je baka zvala. Ponovo je trepnula. "Nest! Vreme je da ue unutra!" Ponovo je sedela na poprenoj daski u kutiji za pesak, zurei u sve tamniji potez bate prema parku. ake je i dalje drala skupljene ispred sebe, ali one su bile prazne. Pik je otiao.

Nije ispriala baki o njemu te noi, jer se plaila da bilo kome ispria bilo ta o parku i njegovoj magiji, ak i baki. Umesto toga, saekala je da vidi hoe li se Pik vratiti. Uinio je to dva dana kasnije, pojavivi se usred dana dok je ona tapkala du ivice; sedeo je na grani iznad njene glave, mahnuo joj u znak pozdrava tankim tapiem-rukom i rekao da moraju da poure, da treba da obave neke stvari, da moraju otii na neka mesta i da se moraju videti s nekim ljudima. Kada je te iste veeri ispriala baki o njemu, starica je jednostavno klimnula, kao da je pojava silvana bila najprirodnija stvar na svetu, i rekla joj da dobro slua sve to je Pik imao da joj kae. Posle toga Pik je postao njen najblii prijatelj, blii od kolskih drugarica, ak i od onih koje je znala celog ivota. Nije umela da objasni zato je tako. Konano, on je bio silvan, a za veinu ljudi takva bia ne postoje. Gledano povrno, nisu imali nita zajedniko. Pored toga to je bio umsko stvorenje, imao je sto pedeset godina i bio je veliko zakeralo. Uz to, bio je hirovit i temperamentan. Nisu ga zanimale igrake koje je elela da podeli s njim kao ni deje igre koje je naroito volela. To to ih je zbliilo, zakljuila je kada je postala starija, to ih je vezalo na nain na koji nita drugo nije moglo, bio je park. Park sa svojim deraima i svojom magijom, svojim tajnama i svojom istorijom, bio je njihovo naroito mesto, njihov privatni svet, i mada je bio javan i otvoren i svako je mogao da doe da ga poseti, pripadao je samo njima jer niko drugi nije umeo da ga ceni na nain na koji su to oni mogli. Pik se brinuo o njemu, a ona je postala njegov egrt. Nauio ju je koliko je vano tragati za tetom u umama i za povreenim ivotinjama koje su ivele u njima. Objasnio joj je prirodu svetske magije: kako ona sve obuhvata, zato postoji ravnotea u njoj, i ta se u malome moglo uiniti da se ona odri. Poduio ju je kako da izae na kraj sa deraima kada ugroze bezbednost onih koji nisu u stanju sami da se zatite. Pozvao ju je da mu pomae u borbi protiv njih. Pruio joj je uvid u uporedno postojanje svetova ljudi i umskih stvorenja, to joj je promenilo ivot.

Na kraju joj je kazao da su mu njena baka i majka, kao i tri pokolenja s majine strane pre bake, pomagala da se brine o parku. O tome je razmiljala dok je prelazila preko stranjeg dvorita tog subotnjeg jutra. Zastala je da poee uspavanog gospodina eala iza sivkastih uiju i uzalud se osvrnula traei gospoicu Minks. Dan je bio topao i usporen, a vazduh vlaan i sparan. Njeni su prijatelji eleli da idu na plivanje, ali ona jo nije odluila da li da im se pridrui. I dalje joj iz glave nije izlazio Dva Medveda, tako da nije bila spremna da razmilja o bilo emu drugom. Zakiljila je na suncu, punom i sjajnom na nebu bez oblaka, oterala muvu koja joj se zaletela u lice, i pribliila se ivici i parku. Trava ispod njenih nogu bila je krhka i suva i tiho se osipala. Saletala su je pitanja. Da li e se duhovi Sinisipija pojaviti noas kao to je Dva Medveda verovao da hoe? Hoe li joj otkriti neto o budunosti? Samo njoj? ta e rei? Kako e ona odgovoriti? Zalizala je kovrdavu kosu, odlepivi nekoliko pramenova sa ela. Znoj joj je ve natapao kou, a jedan svei ujed komarca pojavio joj se na miici. Smrknuto je stala da se ee. Stalno je iznova pitala Pika zato ona jedina moe da vidi derae, ili njega, i zato samo ona zna za magiju u parku. Prvi put kada mu je postavila to pitanje, Pik joj je kazao da ona nije jedina, da i njena baka moe da vidi umska stvorenja i derae i da ona zna vie o magiji od Nest, kao i to da postoje i drugi poput nje na drugim mestima. Posle toga, kada je suzila broj pitanja, iskljuivi baku i druge na drugim mestima, Pik je samo odmahnuo, rekavi da je imala sree, i to je bilo sve, i da bi trebalo da bude zahvalna i okane se takvih pitanja. Ali Nest nije mogla da to pusti tek tako, ak ni sada, posle svih tih godina proivljenih s tim. To je bilo ono to ju je odvajalo od svih ostalih. To je bilo ono to ju je odreivalo. Nee biti zadovoljna dok ne shvati razloge koji stoje iza toga. Pre nekoliko nedelja tako je jako pritisla Pika, da joj je konano otkrio neto novo.

"To ima veze s tim ko si ti, Nest!" odbrusio je on, pogledavi je u oi. Nabrao je vee i usredsredio pogled, a njegovo ukrueno dranje znailo je da je krajnje reen da vie ne pominje tu stvar. "Razmisli o tome. Ja sam umsko stvorenje, to znai da sam stvoren uz pomo magije. Poto ti zna za magiju i za mene, i ti mora da si roena uz pomo magije. Ili da ima prisan afinitet prema njoj. Poznata ti je ta re, je li tako? 'Afinitet'? Nemam vremena ba svemu da te uim." "Da li ti to hoe da kae da ja imam krv silvana?" uskliknula je. "Je li to ono to mi govori? Da sam slina tebi?" "Oh, tako ti make, usredsredi se malo!" Pik se zajapurio. "Zato se uopte trudim da ti bilo ta kaem?" "Ali kazao si..." "Uopte nisi nalik meni! Ja sam est ini visok i imam sto pedeset godina! Ja sam silvan! Ti si devojica! Silvani i ljudska bia dve su razliite vrste!" "U redu, u redu, smiri se. Nisam slina tebi. Hvala Bogu, ako smem da dodam. angrizalo." Kada je pokuao da se usprotivi, urno je nastavila. "Znai afinitet je taj koji nas spaja, veza usled koje se tako dobro oseamo u parku..." Ali Pik je odreno zamlatarao rukama prekinuvi je. "Idi pitaj baku. Ona je ta koja je rekla da poseduje magiju. Ona je ta koja bi trebalo da ti kae zato." to se Pika tie, tu vie nije imalo ta da se kae, i od tada je odbijao da prozbori i jednu re vie o tome. Nest je razmiljala o tome da pita baku, ali baka nikada nije htela da razgovara o poreklu njene magije, ve samo o tome kakve e biti posledice ako bude nepaljiva. Ako eli od bake da dobije neuvijen odgovor, morae da prie toj stvari na pravi nain, u pravom trenutku i na pravom mestu. Do sada, Nest jo nije smislila kako to da uradi. Pik joj je skoio na rame sa jedne niske grane kada se pribliila otvoru u ivici. Nekada bi je uplaio kada bi se neoekivano pojavio, jer bi pomislila da je na nju sletela neka velika buba, ali se s vremenom navikla. Pogledala ga je i primetila nestrpljenje i uznemirenost u njegovim oima.

"Onaj prokleti Indijanac je nestao!" obrecnu se on, zaboravivi ak i da je pozdravi. "Dva Medveda?" Usporila je. "Nastavi dalje. U stanju si da pljuje i zvidi u isto vreme, zar ne?" Uzjahao je njeno rame, mamuzajui je petama kao kakvog nepokornog konja. "Nestao, izgubio se u oblaiu dima. Ne bukvalno, razume se, ali kao i da jeste. Svuda sam ga traio. Bio sam ubeen da u ga pronai za onim stolom, kako gleda izlazak sunca onim svojim ispraznim pogledom. Ali ne mogu ak ni tragove da mu naem!" "Je li spavao u parku?" Nest se probijala kroz ivicu, pazei da ne obori Pika. "Pojma nemam. Proeljao sam ceo park na Denijelovim leima jutros. S kraja na kraj. Indijanca nema. Ni traga ni glasa od njega." Pik je nemilosrdno upkao bradu. "Stvar je strana, ali to je jo najmanja od naih nevolja." Zakoraila je u park i prela preko lokalnog puta prema romboidima za bezbol. "Zaista?" "Veruj mi." Zabrinuto ju je pogledao. "Poi stazom prema dubokoj umi, pa u ti pokazati." Nikada ne hodajui bez potrebe, Nest poe lagano da tri preko otvorenog prostranstva sredinjeg parka prema umama na istoku. Prola je pored terena za bezbol, igralita, tobogana. Zaobila je istoni paviljon i skupinu izletnika okupljenih oko jednog stola. Glave su se na trenutak okrenule da je pogledaju, ali samo na trenutak. Namirisala je virle, salatu od krompira i usoljenu govedinu. Grake znoja izbile su joj po elu, a u grlu je oseala topao i suv dah. Sunce ju je zasipalo krzavim linijama i nepravilnim takama dok je trala ispod poroznih kronji belogorinog drvea, sputajui se sa uzvienja prema renom rukavcu i dubokoj umi iza njega. Prola je pored para koji je peaio du jedne staze, kratko im se osmehnula u znak pozdrava i pohitala dalje. Pik joj je aputao u uho, usmeravajui je, dopunjujui uputstva nepotrebnim savetima kako da izbegne drvee.

Prela je preko drvenog mosta koji je premoivao potok to je pristizao iz ume i praznio se u reni rukavac, pa ponovo krenula uzbrdo. ume ispred nje bile su pune senki i ipraja. Tamo nije bilo izletnikih stolova niti ognjita za kuvanje, ve samo staza za peaenje. Drvee je predstavljalo neme straare svuda oko nje, vremena, tamna trupla neuznemirena jo od svog zaetka, svedoci prolaska mnogih pokolenja ivota. Nadnosili su se nad sve, masivno i neumoljivo prisustvo. Suneva svetlost ovde je bila uljez, jedva uspevajui da prodre kroz baldahin ume, pojavljujui se u vidu razbacanih magliastih pruga usred tame. derai su vrebali na ivicama njenog perifernog vida, jedva primetno kretanje koje je nestajalo istog trena kada bi ga opazila. "Pravo napred", upuivao ju je Pik dok su prelazili preko prevoja uzvisine, i njoj je istog asa bilo jasno kuda su se uputili. Zaronili su duboko u staro rastinje, staze su se suavale i vijugale poput zmija. Trnovite grane trale su iz ipraja i povremeno pretile da potpuno onemogue prolaz. Korov-svrabe prekrivao je dosta velike povrine, a humke ika kostreile su se izmeu reckave trave. Ovde je bilo tiho, vladao je takav spokoj da ste mogli uti glasove izletnika s one strane potoka na gotovo etvrt milje odatle. Nest se paljivo probijala, birajui staze, oslanjajui se na iskustvo, a ne vie na Pikova uputstva. Znoj ju je svu oblio, tako da je na koi oseala vlanu odeu i svrab. Oko uiju su joj zujali komarci i muve i zaletali joj se u nos i oi. Uzalud je pokuavala da ih otera, odjednom poelevi da popije neto hladno. Konano je izbila u srce duboke ume, na istinu kojom je preovlaivao jedan jedini, udovini hrast. Izgledalo je kao da se ostalo drvee postieno povuklo od njega; debla i grane rasle su im izuvijane i savijene, u naporu da dopru do hranljive suneve svetlosti koju im je uskraivala rairena kronja velikog hrasta. istina na kojoj je raslo staro drvo bila je gola, na njoj nije raslo nita osim nekolika mrlja reckave trave i korova. Nijedna ptica nije proletala izmeu drevnih grana hrasta. Nijedna veverica nije nala utoite u njegovom okrilju. Iz njegovih mranih visina nije dopiralo nikakvo vidljivo kretanje niti se uo bilo

kakav zvuk. Svuda unaokolo, vazduh je bio teak i nepokretan od toplote i senki. Nest je zurila navie u staro drvo, pratei liniju njegovih grana do debelog kiobrana lia koji je skrivao nebo. Odavno nije dolazila ovamo. Nije joj se dopadalo to je sada tu. Ovo drvo je inilo da se osea mala i ranjiva. Proli su je marci kada se setila kakvoj je mranoj svrsi sluilo i kakvo je udovino zlo sadralo. Jer to je bio mentrogov zatvor. Pik joj je ispriao priu o mentrogu ubrzo posle njihovog prvog susreta. Setila se da je videla to ostarelo drvo letei iznad parka na Denijelu. Videla ga je u magliastoj tami sumraka koji se sputao, i dobro ga je osmotrila. I sa est godina je znala kada je neto opasno. Pik je potvrdio njene sumnje. Mentrozi su bili, da upotrebimo rei umskog stvorenja, "delimino grabljivice, delimino sumanuti stvorovi, a svakako skroz-naskroz loi". Pre mnogo hiljada godina lovili su kako silvane tako i ljudska bia, prodirui pripadnike obe vrste u iznenadnim, kataklizminim, mahnitim naletima; iza ovih nasrtaja stajala je potreba koju su samo oni razumeli. Istrgnuli bi due iz svojih rtava dok su jo bile ive, ostavljajui ih prazne i opsednute ludilom. Hranili su se na nain deraa, ali se nisu oslanjali na mrana oseanja da bi reagovali. Oni su bili stvorenja koja su razmiljala. Bili su lovci. Ovaj ovde bio je zatvoren u drvo pre hiljadu godina; tamo ga je smestila indijanska magija kada je postao toliko razoran da se to vie nije moglo trpeti. S vremena na vreme, pretio je da e utei, ali je magija uvara parka, kako iz redova ljudi tako i silvana, uvek bila dovoljno jaka da ga zadri. Do sada, uasnuto pomisli Nest, shvativi zbog ega ju je Pik doveo ovamo. Masivno deblo drevnog hrasta iroko je naprslo na tri mesta. Kora je bila ispresecana brazgotinama tako da se drvo ispod nje videlo u tamnim, krzavim zasekotinama iz kojih je cureo smrdljivi, zelenkasti biljni sok. "Oslobaa se", tiho primeti silvan.

Nest je bez rei zurila u krzave napukline u koi starog drveta, ne mogavi da odvoji pogled. Tle oko hrasta bilo je suvo i popucalo, i videlo se korenje, svo pegavo i obolelo. "Zato se ovo deava?" upita ona apatom. Pik slegnu ramenima. "Neto napada magiju. Moda ju je oslabio poremeaj ravnotee stvari. Moda su derai promenili nain ishrane. Ne znam. Znam samo da to nekako moramo zaustaviti." "Moemo li?" "Moda. Naprsline nisu stare. Ali je zato teta mnogo vea nego ikada ranije." On zavrte glavom, a onda pogleda levo i desno od njih prema drveu. "derai to oseaju. Pogledaj ih samo." Nest je sledila njegov pogled. derai su izvirivali iz senki svuda oko njih, zadravajui se u mraku tako da su im se samo oi videle. U njihovom pogledu oitavala se nedvosmislena udnja, kao i u njihovim potajnim pokretima, iekivanje koje je bilo uznemiravajue. "ta e se dogoditi ako se mentrog oslobodi?" upitala je tiho Pika, drhtei zbog utiska da je njegove oi motre. Pik izvi obrvu i namri se. "Ne znam. Bio je predugo zarobljen u drvetu, tako da mislim da to niko ne zna. Takoe mislim da niko ni ne eli to da sazna." Nest je bila sklona da se sloi. "Znai, mi moramo da se pobrinemo da se to ne dogodi. ta mogu da uinim da pomognem?" Pik joj skoi sa ramena na ruku, a zatim se sjuri niz nogu na tle. "Donesi mi soli. Jednu veliku vreu onoga to koriste u ureajima za vodu. Kamena so, ako je to sve to moe da nae. Bie mi potrebna i vrea komposta. Puna kolica. Vrea ubriva ili stajskog gnojiva e posluiti. Smola ili katran, takoe. Da popunimo te putkotine." Pogledao ju je. "Daj sve od sebe. Ostau ovde i pokuati da ojaam magiju." Nest zbunjeno zavrte glavom, ponovo pogledavi drvo. "Pik, ta se deava?"

Silvan je razumeo ta ga je pitala. Ljutito je stao da povlai rukave koulje. "Neka vrsta rata, pretpostavljam. Na ta tebi lii? Krei." Duboko je udahnula i jurnula izmeu drvea. Trala je niz usku stazu, ne vodei rauna o trnjacima i areim koprivama koji su je ibali. Iako ga nije ula kako izgovara rei, mogla je da oseti kako je Pik pouruje.

12. Deset minuta kasnije, trala je poljunanom stazom ka kui Roberta Heplera. Kas Minter je bila blia, i Nest je mogla da ode do nje, ali bilo je mnogo verovatnije da e Robert imati ono to joj je bilo potrebno. Heplerovi su iveli na kraju privatnog puta koji je skretao sa Spring Drajva; imali su tri ara poumljenog zemljita koje se graniilo sa istonim vrhom parka, odmah iznad obala Stenovite reke. Mesto je bilo idilino, minijaturni park sa velikim, starim, belogorinim drveem i travnjakom koji je Robertov otac, hemijski inenjer po struci, ali i batovan iz hobija, besprekorno odravao. Robert je smatrao da je predanost njegovog oca radu u dvoritu sramna. Voleo je da kae da mu je otac na dugoronoj terapiji koja je trebalo da ga izlei od morbidne opsednutosti travom. Jednog dana e se probuditi i otkriti da ipak nije gospodin Zeleni Farmerko. Nest je stigla do imanja Heplerovih, popevi se preko ograde na severnoj granici i pretravi preko dvorita da bi presekla do poljunanog prilaza koji je vodio ka kui. Kua pred njom bila je velika i tiha, dvospratnica sa izbledelom indrom i belim daskama. arene zavese visile su na prozorima, a cvee raznih boja nicalo je iz drvenih sanduka i saksija na prozorima. bunje je bilo uredno potkresano, a leje su stajale pod konac. Ratan garnitura na tremu je sijala. Sav batenski i dvorini alat bio je sklonjen u upu. Sve je bilo na svom mesu. Robertova kua liila je na one sa slika Normana Rokvela. Robert je uporno tvrdio da e je jednog dana spaliti do temelja.

Nest je, meutim, malo panje danas poklonila Heplerovoj kui. Nije iz glave mogla da odagna Pikove rei i njegov izgled. Ve je i ranije viala Pika zabrinutog, ali nikada ovako. Pokuala je da ne razmilja preterano o tome koliko je staro drvo izgledalo bolesno, sa raspuknutom grubom korom iz koje je curelo, sa korenjem koje je izvirivalo iz suvog, ispucalog tla, ali slika je bila veoma iva i upeatljiva u njenom umu. Potrala je Heplerovim prilaznim putem, podiui u prolasku oblaie praine sa ljunka, koji su se zadravali na letnjoj jari. Robertovi roditelji sigurno su na poslu, oboje su bili zaposleni u Zdruenoj industriji, ali Robert bi trebalo da je kod kue. Skoila je na uredno pometen trem, ostavljajui za sobom tragove od praine i ljunka, i pozvonila. Kako se niko nije odazvao, stala je nestrpljivo da lupa po okviru zatitne mree. "Roberte!" Znala je da je tu; ulazna vrata bila su otvorena iza mree. Konano ga je ula, uurbano tapkanje koraka po stepenicama poto je izleteo iz svoje sobe. "Polako, dolazim!" Njegova plava glava pojavila se iza mree. Na sebi je imao majicu, na kojoj je pisalo 'Majkrosoft vlada', i farmerke. Ugledao je Nest. "Zato tako lupa na vrata? Zar misli da sam gluv?" "Otvori, Roberte!" Krenuo je da otkai zasun. "Bie ti bolje da je neto vano. Usred sam skidanja fraktalnog sistema za kodiranje koji sam nedeljama traio na mrei. Ostavio sam ga nezatienog. Ako ga izgubim, tako mi..." Petljao je oko zasuna. "ta e ti ovde? Mislio sam da si otila na plivanje sa Kas i Brajanom. U stvari, oni te ekaju. Zar te Kas nije zvala? ta sam ja, neka vrsta slube za prenos poruka. Zato sve uvek zavisi... Hej!" Otvorila je iana vrata i izvukla ga napolje za ruku. "Potrebna mi je vrea komposta i vrea soli za omekivanje." On iznervirano trgnu ruku i oslobodi se. "ta?" "Kompost i so za omekivanje!" "O emu ti to? ta e ti to?"

"Ima li ih? Moemo li da pogledamo? Ovo je vano!" Robert zavrte glavom i prevrnu oima. "Tebi je sve vano. U tome je tvoj problem. Oladi. Budi kul. Leto je, u sluaju da nisi primetila, tako da ne mora da..." Nest isprui ruke i uhvati ga za ui. Stegla ga je jako, tako da je Robert zadahtao. "Sluaj, Roberte, nemam vremena za ovo! Potrebna mi je vrea komposta i vrea soli za omekivanje! Ne teraj mi da ti to jo jednom ponovim!" "U redu, u redu!" Robert se divlje uvijao od vrata nanie, pokuavajui da ne pomera glavu ili izazove dalji pritisak na prikljetene ui. Usko lice grilo mu se od bola. "Putaj!" Nest ga je oslobodila i zakoraila unazad. "Ovo je vano, Roberte", paljivo je ponovila. Robert protrlja povreene ui i uputi joj pokajniki pogled. "Nisi to morala da uradi." "Izvini. Ali ume da izvue ono najgore iz mene." "Uvrnuta si, Nest, zna li to?" "Potreban mi je i katran." Robert je pogleda. "Da nee moda i jarebicu na kruci kad smo ve kod toga?" "Roberte." Robert odstupi ne bi li se zatitio. "U redu, dozvoli mi da odem i pogledam u upi za alat. Mislim da tamo ima nekoliko vrea komposta. Ima i neto soli za filtere za vodu u podrumu. Pobogu." Otrali su do upe i nali kompost, a zatim su se vratili do kue i sili u podrum, gde su nali so za omekivanje. Vree su teile svaka po pedeset funti, tako da su oboje morali da zapnu ne bi li ih izneli na trem. Obilato su se znojili kada su zavrili, a Robert je i dalje zvocao zbog uiju. Spustili su kompost preko soli za omekavanje, i Robert ljutito utnu vree. "Nemoj nikada vie onako da me epa, Nest. Da nisi devojica, sloio bih te." "Ima li smole, Roberte?"

Robert se podboi, spustivi ake na uska bedra i zagleda se u nju. "ta ti misli da je ovo, prodavnica meovite robe? Moj tata prebrojava sve ove stvari, zna li ti to. Moda ne so jer to nema veze s njegovim dragocenim dvoritem, ali kompost sasvim sigurno. ta da mu kaem kada me bude pitao zato mu nedostaje jedna vrea?" "Reci mu da sam je ja pozajmila i da u je vratiti." Nest je nestrpljivo pogledala prema parku. "ta je sa smolom?" Robert zabaci ruke unazad. "Smolom? ta e ti to? Misli na ono ime se popravljaju putevi? Katran? eli katran? Gde to da ti naem?" "Ne, Roberte, ne katran. Smolu, ono ime se mae drvee." "O tome je ovde re? Krpimo drvee?" Robert se zagleda u nju s nevericom. "Jesi li ti poludela?" "Ima li kolica?" upita ona. "Zna, neka stara iz vremena kada si bio mali?" "Nemam, ali mislim da bi bilo pametno kada bismo pozvali jedna za tebe! Zna, ona tapacirana?" Robert je prokljuao. "Sluaj, naao sam kompost i so, i to je sve to ja..." "Moda ih Kas ima", prekide ga Nest. "Pozvau je. Ti se vrati u upu i potrai smolu." Ne ekajui da joj on odgovori, jurnula je u kuu, kroz predvorje i dnevnu sobu do telefona u kuhinji, zalupivi vratima sa mreom za sobom. Oseala se kao u klopci. Teko joj je bilo to je znala sve to o parku, stvorenjima koja su ivela u njemu i njihovoj magiji, a nikada nije smela ita da pomene svojim prijateljima. Ali ta bi bilo da znaju? ta e se desiti ako se mentrog oslobodi iz svog zatvora? Neto toliko strano da e biti sasvim oigledno, pa nikome nee promai, zar ne? Ne neto nalik na derae, Pika ili Utvaru. Kako e to uticati na barijeru koja je postojala izmeu sveta ljudskih bia i sveta umskih stvorenja? Okrenula je broj, nervozno grizui donju usnu. Sve je ovo predugo trajalo. Kas je podigla slualicu posle drugog zvona. Nest je kazala prijateljici ta joj je

potrebno, i Kas joj ree da odmah dolazi. Dobra, stara Kas, pomisli Nest kada je spustila slualicu. Bez pitanja, bez raspravljanja - samo uradi. Vratila se napolje i sela na trem da saeka Roberta. Pojavio se posle nekoliko trenutaka sa kofom neega na emu je pisalo 'Tri peata' za ta je rekao da misli kako e posluiti. Pronaao je stari tap za meanje i oerupanu etku za nanoenje sadraja. Spustio je sve to na tle i seo pored nje na stepenice. Nijedno od njih nita nije reklo, zurei ispred sebe u senovito dvorite i vruinu. Negde niz put, prema Vudlonu, mogli su da uju muziku sa kamioneta prodavca sladoleda. "Zna, jue bi sa mnom bilo sve u redu", konano ree Robert, tvrdoglavo. "Ne plaim se ja Denija Abota. Ne plaim se tue s njim." Vukao je po stepeniku trema cipelom. "Ali, ipak, hvala za ono to si uinila, ta god to bilo." "Nita nisam uinila", ree mu ona. "Aha, kako da ne", iskezi se Robert. "Zaista nisam." "Bio sam tamo, Nest. Sea se?" "Deni se sapleo." Izravnala je dlanovima kou na kolenima, gledajui u stopala. "Nisam ga ni pipnula. Video si." Robert nita nije kazao. Nagnuo se napred i gurnuo lice meu kolena. "Samo znam da bih radije da si mi prijatelj nego neprijatelj." Provirio je i pogledao je, a onda paljivo protrljao pocrvenele ui. "Znai, idemo da krpimo neko drvo, zar ne? Pobogu. Kakva uivancija. Dobro je to mi se dopada, Nest." Nekoliko minuta kasnije Kas je stigla sa Brajanom, vukui crvena, metalna kolica. Natovarili su so za omekivanje, kompost i kofu sa oznakom 'Tri peata' i uputili se nazad prilaznim putem. Nest i Robert vukli su kolica, a Kas i Brajana pazili su da se teret ne prevrne. Kada su doli do Spring Drajva, nastavili su njime sve dok nisu stigli do prilaznog puta gospoe Eberhart, koji se protezao preko njenog zemljita do garae na ivici parka. Bili su negde na pola prilaznog puta kada se pojavila Elis Eberhart, grdei ih to prelaze neovlaeno preko

privatnog poseda. To nije bilo nita novo. Gospoa Eberhart vikala je na svako dete koje je ilo preicom kroz njeno dvorite, a mnoga su to inila. Robert je kazao da je sama gospoa Eberhart kriva to ovde postoji ta preica. Ovog puta ju je uverio, pogledom koji je reito saoptavao 'ne petljaj se sa mnom', da je u pitanju hitan sluaj, te je stoga zakon na njihovoj strani. Gospoa Eberhart je bila agent osiguravajueg zavoda u penziji i bila je ubeena da sva deca samo trae priliku da se uvale u nevolju, naroito ona koja bi se obrela u njenom dvoritu. Doviknu im da zna iji je Robert sin i da e porazgovarati s njegovim roditeljima. Robert joj ree da nazove pre sedam jer mu otac provodi noi u zatvoru do kraja meseca, a mama e verovatno posle veere otii da ga obie. Stigli su do kraja prilaznog puta, zaobili garau, stigli do ruba parcele i preli u park. uma je odmah tu poinjala, pa su oni otili do najblie staze i nastavili njome. "Zaista trai avola, Roberte", primeti Brajana, ali joj se u glasu ipak osealo divljenje. "Hej, evo kako ja na to gledam." Robert nakrenu glavu poput naroguenog petlia. "Svaki dan je nova prilika da se uvali u nevolju. Nikada ne proputam takve prilike. Zna li zato? Zato to, ak i onda kada ne iziem iz kue, upadnem u nevolju. Ne pitaj me zato. To je dar. U emu je onda razlika da li u upasti u nevolju u dvoritu gospoe Eberhart ili kod kue? Svejedno je." Iskezio se Brajani. "Pored toga, zabavno je upadati u nevolje. Trebalo bi da proba ponekad." Probijali su se dublje u umu, a vruina i tiina su se pojaavale. Zvuci koji su dopirali iz spoljnjeg sveta postajali su sve prigueniji. Muice su ih saletale u rojevima. "Bljak", napravi grimasu Brajana. "Samo malo dodatnog proteina u tvojoj ishrani", zakreta Robert, oblizujui se. "ta emo ovde?" upita Kas Nest. Posluno je klipsala putem, pridravajui jednom akom vree soli i komposta na kolicima koja su se zanosila.

Nest ispljunu neku bubu. "Ima jedan veliki hrast koji ne izgleda ba najbolje. Hou da vidim ta mogu da uinim da mu pomognem." "Pomou soli i komposta?" upita Robert u neverici. "'Tri peata', to mi je jasno. Ali so i kompost? Bilo kako bilo, zato to radi? Zar nemaju ljude koji su zaposleni u parku i koji bi trebalo da krpe bolesno drvee?" Staza se suzila i tle je postalo neravnije. Kolica stadoe da poskakuju i kripe. Nest zaobie veliku rupu. "Pokuala sam da uhvatim nekoga, ali svi slave etvrti jul", improvizovala je. "Ali otkud zna ta treba da radi?" pritisnu je Kas, sumnjiavo je gledajui. "Aha, jesi li ve izleila koje bolesno drvo?" upita je Robert i iskezi joj se na poznati nain. "Jednom sam gledala kako to deda radi. Pokazao mi je." Nest slegnu ramenima, kao da eli da kae da tu nema ta vie da se doda, i nastavi dalje. Sreom, niko nije zatraio dodatne pojedinosti. Probijali su se stazom kroz korov i ipraje, pljeskajui bube i izbegavajui koprivu; bilo im je vrue, vlaga i vruina dodatno su ih pritiskali. Nest je poela da nagriza krivica to je naterala prijatelje da joj se pridrue. Verovatno je mogla i sama ovo da obavi, poto je nabavila kolica i zalihe. Robert je mogao da se vrati svom kompjuteru, a Kas i Brajana mogle su da odu na kupanje. Pored toga, ta e sa Pikom? "Vi ne morate dalje", rekla je na kraju. Pogledala ih je preko ramena, gurajui drke kolica. "Moete se vratiti. Sama u dalje." "Zaboravi!" odbrusi Robert. "elim da vidim to bolesno drvo." Kas klimnu u znak slaganja. "I ja. Konano, ovo je zabavnije od friziranja." Uputila je Brajani vragolasti pogled. "Ima li jo mnogo?" upita Brajana, paljivo zaobiavi jedan ogroman bun iaka. Pet minuta kasnije stigli su do odredita. Izvukli su kolica na istinu i sa strahopotovanjem se zagledali u drvo. Nest nije bila sigurna da li ga je iko od njih ranije video. Ona ih nije ovamo dovodila, tako da moda nisu. Bilo kako

bilo, bila je sigurna, zakljuivi to po izrazima na njihovim licima, da ga nikada nee zaboraviti. "Auh!" proaputa Robert. Neobino za njega, ali ostao je bez rei. "To je najvei hrast koji sam ikada videla", ree Kas, zurei uvis u njegove potamnele grane. "Najvei." "Zna ta?" ree Robert. "Poto su napravili ovo drvo, bacili su kalup." "Misli na majku prirodu", ree Kas. "Boga", izusti Brajana. "Ko god", odvrati Robert. Nest se ve udaljavala od njih, toboe da izbliza pogleda hrast, ali, u stvari, da pronae Pika. Nigde nije bilo ni traga od njega. "Vidi samo kako je kora popucala", primeti Kas. "Nest je bila u pravu. Ovo drvo je zaista bolesno." "Neto gadno ga je napalo", izjavi Brajana, bojaljivo zakoraivi napred. "Vidite ono to curi iz rana?" "Moda je samo biljni sok", ree Robert. "Moda i svinje lete nou" ree Kas, znaajno ga pogledavi. Nest zaobie drvo odostrag, oslukujui tiinu, mrmor glasova njenih prijatelja, ukanje deraa koji vire iz senki tamo pozadi gde ih ne mogu videti. Pogledala je levo i desno, videla derae, ali ne i Pika. Iznerviranost je prerasla u zabrinutost. ta ako mu se neto dogodilo? Pogledala je drvo, uplaivi se iznenada da je teta mnogo vea nego to su mislili, da je ono stvorenje uhvaeno unutra ve nekako uspelo da se oslobodi. Vruina i strah stegoe obru oko nje. "Hej, Nest!" pozva je Robert. "ta bi trebalo da radimo kad smo ve tu?" Dovijala se ta da odgovori kada joj Pik skoi sa grane na rame, nateravi je da se i protiv svoje volje trgne. "Pik!" zadahta ona, otro ispustivi vazduh. "Koliko ti je samo trebalo", uvreeno je frktao, ne obraajui panju na njenu iznenaenost. "Sluaj me sada, a ja u ti rei ta da radi."

Pruio je Nest kratko objanjenje, a potom ponovo nestao. Nest zaobie drvo, okupi prijatelje i ree im ta je potrebno. Narednih pola sata izvravali su njena nareenja. Robertu su dali 'Tri peata' da ga nanese na pukotine u deblu, i on je upotrebio tap za meanje i etku da u debelim namazima nabaca materijal slian smoli. Kas i Brajana su nanele kompost preko korenja koje se pojavilo na povrini i preko ispucalog tla, sipavi ga prvo na gomilu, a posle ga poravnavi akama. Nest je uzela so i stala da je sipa po tlu u vidu tanke linije koja je okruivala drvo na nekih dvadeset pet stopa od njegove osnove. Kada ju je Robert pitao ta to radi, odgovorila mu je da sipa so kako bi zatitila stablo od jedne naroito opasne vrste crva koja napada drvee i uzrok je ove bolesti. Smola e zaleiti brazgotine, kompost e nahraniti korenje, a so e spreiti druge crve da nau put nazad do drveta. To, razume se, nije bilo tano, ali je dobro zvualo. Kada su zavrili, izvesno vreme su ostali zajedno da stoje i nadgledaju ono to su uradili. Robert je izneo teoriju o crvima koji prave rupe u drveu, neku suludu zamisao za koju je kazao da ju je skinuo sa Interneta, a Brajana je iznela svoju teoriju o Robertu. Onda je Kas ustvrdila kako je ovo njihovo stajanje i zurenje u drvo podsea na gledanje trave kako raste. Brajana je stala da se ali da joj je vruina i da je edna, a Robert se setio programa koji je skidao. Jo nije bila ni sredina popodneva, tako da su jo imali vremena da odu na plivanje. Ali Nest im ree da je umorna i da misli da e umesto toga otii kui. Robert je prezrivo frknuo i nazvao je plaljivicom, a Kas i Brajana su predloile da jo malo ostanu. Nest je, meutim, bila uporna zato to joj je bilo potrebno da ostane nasamo sa Pikom, a i bila je rasejana jer je sve vreme razmiljala o mentrogu i noanjem susretu sa Dva Medveda. udno se oseala zbog izreene lai, a kada je uz to jo kazala da ju je baka zamolila da obavi neke dodatne poslove po kui, samo se uveala nelagodnost koja ju je obuzela. Obeala je da e se nai s njima narednog dana u parku kod indijanskih humki posle slube u crkvi i ruka.

"Kako god hoe" ree Robert, slegnuvi ramenima; nije uspeo da prikrije iznerviranost i zlovolju. "Pozvau te veeras", obea Kas. Uhvatila je ruke kolica i udaljila se sa Brajanom i Robertom koji su se vukli iza nje. Odlazei, njeni prijatelji nekoliko puta su se okrenuli. Mogla je da proita pitanja u njihovim pogledima. Zurila je za njima, nesposobna da odvoji pogled, smatrajui samu sebe sebinom i laljivom. Kada su nestali s vidika, tiho je pozvala Pika. Silvan se pojavio kod njenih nogu, i ona posegnu nanie, podie ga i smesti ga sebi na rame. "Hoe li bilo ta od ovoga pomoi?" upitala je, neodreeno pokazavi prema drvetu i borei se da obuzda plimu oseanja. "Moglo bi", odvrati on. "Ali to je u najboljem sluaju privremeni lek. Problem je u pomeranju ravnotee. Magija koja uva drvo se raspala. Moram otkriti zato." Izvesno vreme su utke stajali, prouavajui veliki hrast, kao da bi mogli da ga izlee pukom snagom volje. Nest je bilo vrue i sve ju je svrbelo od znoja i napora, ali jo dublji nemir nagrizao je njenu unutranjost. Oima je sledila obrise drveta naspram neba. Bilo je tako masivno i staro, veliki div izuvijanih grana, zamrznut u vremenu. Koliko je ve godina iv, pitala se. Koliko je ve svedok istorijskih dogaanja u ovoj zemlji? Da je mogao da govori, ta bi joj ispriao? "Misli li da je Re stvorila ovo drvo?" iznenada je upitala Pika. umsko stvorenje slegnu ramenima. "Pretpostavljam da jeste." "Zato to je Re i sve drugo stvorila, je li tako?" Zastala je. "Kako Re izgleda?" Pik se zagleda u nju. "Misli li da je Re isto to i Bog?" Pik je i dalje zurio u nju. "Ne misli, valjda, da postoji vie Bogova, zar ne?" Nest poe da brza. "Hou da kaem, ne misli, valjda, da su Re i Bog i Majka priroda sve razliita bia? Ne misli, valjda, da svi oni trkaraju unaokolo pravei razliite stvari? Recimo,

Bog pravi ljudska bia, Re umska stvorenja, a Majka Priroda drvee? Ili da je Alah odgovoran za jednu rasu i jedan deo sveta, a Buda da je odgovoran za neke druge? Ti to ne misli, zar ne?" Pik je samo zurio. "Jer sve te razliite zemlje i sve te razliite rase imaju svoju verziju Boga. Njihove ih religije ue ko je njihov Bog i u ta on veruje. Ponekad razliite verzije ak sadre slina uverenja. Ali nikako da se sloe oko toga iji je Bog onaj pravi. Svako tvrdi da oni drugi nisu u pravu. Ali osim ako nema vie od jednog Boga, kakve to ima veze? Ako postoji samo jedan Bog i ako je On sve stvorio, emu onda rasprave hoe li ga zvati Bog, Re ili nekako drugaije? To je nalik raspravama oko toga iji je park. Park je za sve." "Da ti to nema nekakvu krizu identiteta?" sveano upita Pik. "Ne. Samo elim da znam u ta ti veruje." Pik uzdahnu. "Ja verujem da su stvorenja poput mene potpuno neshvaena i uglavnom nedovoljno cenjena. Takoe verujem da uopte nije vano u ta ja verujem." "Meni je vano." Pik slegnu ramenima. Nest se zagleda u svoja stopala. "Mislim da se ponaa nerazumno." "Kuda nas vodi ovaj razgovor?" iznervirano upita Pik. "elim da saznam ko me je stvorio." Nest duboko udahnu kako bi se smirila. "Samo jednu stvar elim da saznam. Jer mi je dozlogrdilo da budem drugaija, a da ne znam zbog ega je to tako. To drvo i ja slini smo na izvestan nain. Drvo nije ono to izgleda da jeste. Moda je i izraslo iz semena pre mnogo, mnogo vremena, ali je potom natopljeno magijom koja dri mentroga zarobljenog. Ko ga je uinio takvim? Ko je doneo odluku? Re, Bog ili Majka Priroda? A onda se zapitam, ta je sa mnom? Ko je mene stvorio? Od svih se razlikujem, je li tako? Ljudsko sam bie, ali sam u stanju da upranjavam magiju. Mogu da vidim derae, mada niko drugi to ne moe. Znam za ovaj drugi svet, svet iz

koga ti dolazi, za koji niko drugi ne zna. Zar ne shvata? Ja sam kao to drvo, pripadam i jednom i drugom svetu i jednom i drugom ivotu - ali oseam da, zapravo, ne pripadam nijednom od njih." Skinula ga je s ramena i stavila na dlan ake, prinevi ga blizu licu. "Pogledaj me, Pik. Ne volim kada sam ovako zbunjena. Ne volim oseanje da nigde ne pripadam. Ljudi me udno gledaju; iako nisu sigurni, oseaju da nisam poput njih. ak i moji prijatelji. Pokuavam da ne dozvolim da mi to smeta, ali ponekad je to nemogue. Kao sada." Osetila je da joj naviru suze, ali ih je potisnula. "Zna, moglo bi mi pomoi ako bih znala neto o sebi, makar i to da sam u pravu kad mislim kako su Bog i Re jedno te isto. ak i samo to, kako bih znala da nisam sklepana od razliitih stvari, da nisam neto potpuno uvrnuto, ve da sam napravljena kao celina i da sam potpuna upravo ovakva kakva jesam!" Pik se nije prijatno oseao. "Strano, Nest. Ne posedujem nikakav naroiti uvid u to kako se prave ljudi. Meni ne deluje uvrnuto, ali ja sam umsko stvorenje, tako da se moje miljenje moda ne rauna." Stisla je usne. "Moda se rauna i vie nego to misli." Duboko je uzdahnuo i istog asa poeo da upka bradu od mahovine, netremice je posmatrajui prodornim pogledom. "Ne volim ovakve razgovore, te se stoga manimo okolienja. Obrati panju. Pitala si me da li verujem da su Bog i Re jedno te isto. Verujem. Moe nazvati Re bilo kojim imenom koje izabere Bog, Muhamed, Buda, Majka Priroda ili Sova Denijel; to nita nee izmeniti. Svi su oni jedno, i to jedno je stvorilo sve, ukljuujui i tebe. Te stoga ne bih ba tipovao na mogunost da te je sklepala i oblikovala onako usput aica nezadovoljnih boanstava. Ne znam zato si ispala takva kakva jesi, ali sam i te kako ubeen da je to uinjeno iz nekog razloga i da si napravljena iz jednog komada." Nabrao je vee. "Ako ve eli zbog neega da brine, ne mislim da bi to trebalo da bude da li duguje svoje postojanje Bogu, Rei ili nekom treem. Mislim da

bi trebalo da brine o tome ta se od tebe oekuje sada kada si tu, i kako e se sauvati od toga da ne postane najvee razoaranje." Ona zbunjeno zavrte glavom. "Kako to misli?" "Evo ovako. Sve to postoji ima i svoju protivteu. Re je samo polovina jednaine, Nest. Druga polovina je Praznina. Re i Praznina - jedan gradi, drugi razgrauje, jedan je dobar, drugi zao. Oni su u ratu i bore se od poetka vremena. Jedan tei da odri ravnoteu ivota; drugi da je narui. Svi smo mi deo te borbe jer su u pitanju nai vlatiti ivoti. Ravnotea ne postoji samo u svetu oko nas; ona je i u nama. Dobro koje predstavlja Re i Zlo koje je Praznina postoje takoe u nama. Unutar nas, oboje se trude da nadmudre onog drugog, oboje nastoje da pronau naina da nadjaaju onog drugog." Zastao je i zagledao se u nju. "Jasno ti je da nisi poput veine ljudi. Ti si posebna. Sa jednom nogom vrsto stoji u jednom, a sa drugom u drugom svetu, umsko bie i ljudsko bie. Nema mnogo takvih kao to si ti. Kao to rekoh, za to postoji razlog, isto kao to postoji razlog i za sve drugo. Nemoj ni na trenutak pomisliti da Praznini to nije jasno. Ti ima uticaj i mo. Ti ima cilj. Praznina bi volela da sve to preokrene u svoju korist. Moda misli da si dobra osoba i da to nita ne moe izmeniti. Ali jo nisi bila stavljena na probu. Na pravu probu. Nisi bila izloena stvarima u ivotu koje bi te mogle preobratiti u neto to ne bi bila u stanju ak ni da prepozna. Ranije ili kasnije, to e se dogoditi. Moda ranije, ako je suditi prema stepenu nemira meu deraima. Neto se dogaa, Nest. Bie ti bolje da se zbog toga zabrine. Bie ti bolje da bude na oprezu." Usledila je podua pauza kada je zavrio dok je ona pronicala u dublji smisao njegovog ukora. Stajao je ukruen u njenoj aci, prekrtenih ruku na drvenih grudima, vrsto stisnutih usana, i oiju sjajnih i izazivakih. Pokuavao je neto da joj kae, iznenada je shvatila. Njegove su rei imale viestruki smisao; njegovo se upozorenje odnosilo na neto drugo. Proe je oseanje nelagodnosti, senka duboke nesigurnosti. Uhvatila je sebe kako razmilja o nekoliko proteklih dana, o spasavanju Benet Skot sa litica, o mentrogovom pojavljivanju iz

tamnice, kao i o pojaanom prisustvu i drskosti deraa. Da li je to imalo veze s ovim? ta je to Pik pokuavao da kae? Znala je da to nee danas otkriti. Viala je ve i ranije taj izraz na njegovom licu, tvrdoglav i razdraljiv. Zavrio je priu. Odjednom se osetila isceena i iscrpljena. Spustila je Pika na tle, nestrpljivo saekala da sie s njene ake i odmah potom se uspravila. "Idem kui sada", ree mu. "Vidimo se veeras." Ne saekavi njegov odgovor, okrenula se i zamakla za drvee. Ipak nije otila kui. Umesto toga, prola je kroz park, skrenuvi nanie do ivice rukavca, te je nastavila obalom reke ka zapadu. Nije urila, pustivi da joj se oseanja slegnu, pruivi sebi priliku da porazmisli o stvarima koje su je muile. Neke od njih mogla je da formulie, ali jo ne sve. Muila ju je kombinacija onoga to se ve zbilo i onoga to je oseala da e se jo dogoditi. Ovo drugo ba i nije bilo neka slutnja - ve vie kao neprijatni apat mogunosti. Dan je bio vreo i sparan, i sunce je prilo sa neba bez oblaka na svom sporom putovanju na zapad. Park je bio tih i naizgled pust, tako da su ak i glasovi izletnika zvuali udaljeno i prigueno. Kao da su svi ekali ono to je ona predosetila. Kao da su svi znali da dolazi. Prola je ispod tobogana i iznad dvojice deaka koji su pecali na obali pored zaklona za klizanje. Podigla je pogled navie prema dugakom, pravom, drvenom lebu koji je vodio do kule odakle su oni koji su se sputali kretali zimi, setivi se oseanja koje ju je obuzelo dok je jurila prema smrznutoj reci, dobijajui na brzini na ledu. U sebi je oseala kao da joj se to isto upravo sada dogaa samo na drugi nain, kao da juri prema neem neizmernom, irokom i glatkom, i da e, kada jednom do toga stigne, izgubiti kontrolu. Popodne se bliilo kraju. Potraila je derae, ali nije ugledala nijednog. Potraila je Denijela, ali ni njega nije videla. Setila se da je zaboravila da pita Pika ima li kakve vesti o makici Benet Skot, o Spuku. Lie je bacalo pegave

senke po tlu preko koga je ila, i ona stade da nazire lica i oblija u njihovim ustrojstvima. Uhvatila je sebe kako razmilja o ocu i majci. Oboje su bili krajnje tajanstvene linosti u njenom ivotu, tako daleki u vremenu, gotovo mitski. Razmiljala je o baki i njenom tvrdoglavom odbijanju da pria o njima na neki odreeniji nain. U njoj je poela da stasava hladna i snana odluka. Naterae baku da joj kae, obeala je samoj sebi. Naterae je da progovori. Otila je do podnoja litica, drei se podalje od mesta gde su se peine nastavljale u obliku tunela kroz stenje. Pik joj je kazao da nikada ne ide tamo. Naveo ju je da obea da nee. Uporno je tvrdio da tamo za nju nije bezbedno. Uopte nije bilo bitno to su ostala deca redovno istraivala peine, i to im se nita loe nije dogaalo. Ostala deca nisu mogla da vide derae. Ostala deca nisu posedovala magiju. Ona je bila u opasnosti i zato se morala drati podalje. Odmahnula je glavom kada je skrenula i stala da se uspinje putem koji je vodio do strmine. Eto ga opet, pomisli ona. Opet to ubeenje da je drugaija. Uvek drugaija. Stigla je do vrha i skrenula ka groblju. Pomisli da bi mogla posetiti majin grob. Osetila je iznenadnu potrebu da to uini, potrebu da se na neki slabaan nain povee sa svojom izgubljenom prolou. Prela je preko puta kod indijanskih humki i zamakla za drvee. Sunce je pakleno prilo na popodnevnom nebu, zaslepljujui je svojim sjajem dok mu je ila u susret. kiljila je, zaklanjajui oi akom. Ispred nje se neko pomerio u blistavoj svetlosti. Usporila je kada je naila na hlad i pokuala da vidi ko je to. U prvi mah je pomislila da je to Dva Medveda, da se rano vratio zbog noanje posete. Ali onda je primetila da je to neki ovek u zelenom jednodelnom kombinezonu umara, uvar parka. Skupljao je otpatke tapom sa metalnim vrhom i bacao ih u platnenu vreu. Oklevala je, a potom nastavila dalje. Kada se pribliila, okrenuo se i zagledao u nju.

"Ba je vrue, zar ne?" Njegovo prijatno lice bilo je glatko i bezizraajno, a plave oi toliko blede da se gotovo inilo da su bezbojne. Klimnula je i nesigurno se osmehnula. "Dola si u posetu groblju?" upita on. "Moja majka je ovde sahranjena", odgovori mu ona i zastade. ovek osloni otar vrh tapa o tle i poloi ake na drku. "Teko je kada izgubi majku. Da li je odavno preminula?" "Jo dok sam bila beba." "Aha, to jeste odavno, svakako. Zna, ja se moje jedva seam." Nest je na trenutak pomislila da mu ispria o velikom hrastu, ali je potom odluila da on ionako ne moe nita da uini, da mu je bolje u Pikovim sposobnim rukama. "Ima oca?" iznenada upita ovek. Nest odmahnu glavom. "ivim sa bakom i dekom." ovek ju je tuno pogledao. "To nije isto kao da ivi sa ocem, je li tako? Malo je verovatno da e starci poput njih jo dugo biti sa nama, te stoga mora poeti da ui da se uglavnom oslanja na samu sebe. Ali onda pone da se pita jesi li dorasla tom zadatku. Razmisli o jednom od ovih stabala. Staro je i istroeno. Ono, zapravo, nikada nije moralo da zavisi od bilo koga. A onda naie neki drvosea i posee ga za par minuta. ta ono moe? Prati li me?" Zbunjeno ga je gledala. ovek pogleda u nebo. "Vreme se nee skoro promeniti. Dolazi li na vatromet u ponedeljak?" Ona klimnu. "Dobro. To bi trebalo da bude neto. etvrti juli je uvek neto posebno." Osmehnuo se nekako podrugljivo. "Moda se vidimo tamo." Odjednom se oseala neprijatno. Uznemirilo ju je neto u vezi sa ovim ovekom. elela je da se udalji od njega. Pade joj na pamet da je ionako ve

skoro vreme veere i da bi trebalo da poe kui. Posetie majin grob uvee, kada bude hladno i tiho. "Moram da idem", ree ona urno. ovek se ponovo zagleda u nju, ne rekavi nita. Naterala je sebe da se osmehne i okrene od njega. Senke visokog drvea ve su poele da se izduuju. Koraala je brzo, terana nelagodnou koju je oseala. Nije se osvrnula, tako da nije videla kako ovekove udne oi postaju tvrde, hladne i pomno usredsreene dok ju je ispraao pogledom. Kada je Nest Frimark dovoljno odmakla, demon prebaci platnenu vreu i tap preko ramena i krenu. Preao je preko puta do indijanskih humki, te odatle skrenuo nanie prema reci, zviduui sebi u bradu. Drei se zaklona drvea, postojano je napredovao ka istoku kroz park. Svetlost je bila bleda i siva na mestima gde je padina brda zaklanjala sunce, tvorei duboke i stopljene senke. Zavravale su se popodnevne utakmice bezbola i izletnici su kretali kuama. Demon se osmehnuo i nastavio dalje. Rii Staut ekao je kod tobogana, sedei za jednim od izletnikih stolova i zurei u reku. Demon samo to se nije sudario s njim pre nego to je Rii shvatio da je tu. Rii poskoi, glupavo se isceri, zatrese glavom. "Hej, kako je?" upita pometeno on. "Nisam te uo. Mada sam te ekao kao to si mi rekao. Dobio sam tvoju poruku. Zavrio sam kod Prestonovih i doao pravo ovamo." Demon klimnu, osmehnu se i nastavi da hoda. "Hajdemo, onda." "Svakako, svakako." Rii je ve bio na nogama. Bio je nizak i miiav, a njegovo mravo lice virilo je ispod neposlune, tamne kose. Na sebi je imao jednodelno radno odelo sa plavom kouljom i visoke radnike izme. Sve na njemu delovalo je pohabano i iznoeno. "Mislim da nisam znao da radi za park", ree on, pokuavi da povede razgovor. "Pretpostavljam da ima stalno radno vreme i tako to. Jesi li siguran da je ovo u redu, ovako kasno? ta, zapravo, radimo?"

Demon nije odgovorio. Umesto toga poveo je Riija izmeu velikog drvea iza paviljona prema padini koja se sputala dole do malog potoka. Vazduh je bio topao i nepokretan ispod baldahina kronji, a komarci su poeli da izlaze u rojevima. Rii ih je nervozno mlatio. "Mrzim ih", promrmlja on. Kada demon ni na ovo nita nije rekao, on primeti: "Rekao si da e mi se ovo i te kako isplatiti i da bih mogao dobiti priliku da uhvatim korak sa gradom? Je li to izvesno?" "Izvesno kao kia", odgovori demon, ne potrudivi se da ga pogleda. "E pa, u redu, to je strava, zaista strava!" Rii je zvuao oduevljeno. "Hou da kaem, ne znam hoe li se ovaj prokleti trajk ikada okonati, a meni je potrebno neto sigurno." Sili su niz padinu do potoka, preli preko drvenog mosta i stali da se penju naspramnim nasipom prema dubokoj umi. U daljini, rukavac je bio gladak i siv poput valjanog lima. Rii je nastavio da nagvada o komarcima i vruini, a demon je nastavio da ne obraa panju na njega. Preli su preko grebena, sledei stazu kojom su Nest i Pik proli neto ranije, i posle nekoliko trenutaka nali su se ispred velikog hrasta. Demon se obazrivo osvrnuo unaokolo, ali nije bilo ni traga od bilo koga osim deraa, koji su ih sledili celim putem i sada su uali na ivici istine, motrei svetlucavim oima. "Auh, vidi ovo!" uzviknu Rii, zabuljivi se u bolesno drvo. "Ovaj dasa izgleda kao da su mu dani odbrojani!" "Zato smo ovde, da utvrdimo je li tako", objasni demon, bezizraajnog lica. Rii brzo klimnu. "Dobro. Samo mi reci ta da radim?" Demon spusti platnenu vreu i vre stegnu tap sa metalnim vrhom. Slobodnu aku spusti na Riijevo rame. "Samo poi sa mnom na trenutak do stabla", ree on tiho. Senke su bile duboke i proimajue dok su ili napred, a demon nije skidao aku sa Riijevog ramena. Kada su stigli do samog masivnog debla, demon skloni aku.

"Pogledaj gore u granje", ree on. Rii ga poslua, pomno se zabuljivi u senke. "Nita ne vidim. Ne mogu pri ovoj svetlosti." "Prii malo blie. Prisloni lice uz samo deblo." Rii ga nesigurno odmeri, a onda uini kako mu je bilo reeno, pritisnuvi obraz uz grubu koru, zagledan u granje. "I dalje ne mogu..." Demon protera zailjeni kraj tapa kroz Riijev vrat jednim silovitim zamahom. Rii zakrklja od oka i bola kada su mu dunik i grkljan ostali smrskani. Pokuao je da krikne, ali vie nije imao glasa, a krv koja mu se slivala niz grlo poela je da ga gui. Prstima je grebao po drvetu kao da hoe da zdere koru, a oi iskolaio. Divlje se bacakao, pokuavajui da se oslobodi, ali je demon vrsto pritiskao drveno koplje, drei Riija prikovanog i gledajui kako tamna krv lipti iz njegovog rastrganog grla. derai jurnue izmeu drvea i stadoe da se bacaju na Riija, kidajui njegovo telo u gru. Besomuno su kidisali, ne obazirui se na njegova jalova nastojanja da se zatiti, nestrpljivi da okuse njegov bol i strah. A onda je kora drveta, nakvaena Riijevom krvlju, poela da puca stvarajui dugake, krzave pukotine, i pojedini delovi Riija behu uvueni u njih. Prvo odoe ake i kolena, uronivi u deblo kao u itko blato, dok se on upinjao da umakne. Njegov uasnuti krik zavrio je kao jedva ujno kaljucanje, a onda se usisavanje lagano nastavilo. Delovi Riija neumoljivo su nestajali s vidika. Kada mu je i glava bila progutana, prestali su svi zvuci. Demon je oslobodio zailjeni tap i ostao da gleda kako se Riijeva lea diu i sputaju u poslednjim uzaludnim naporima da se oslobode. Trenutak kasnije, Rii Staut je potpuno nestao. derai su se ponovo stopili s noi. Demon je ekao, gledao je kako drvo poinje da izbacuje ono to nije elelo od Riija, kako kora nastavlja da puca, a pukotine da se produbljuju zahvaljui

ponudi u krvi. U svom zatvoru, mentrog se gostio, skupljajui snagu koja mu je bila potrebna da se oslobodi, spremajui se da odgovori na demonov poziv. Demon spusti pogled. Jedna od Riijevih izama leala je na tlu. Demon se sagnu i podie je. Odnee je do obale reke iznad brane gde je voda brza i ostavie je na mestu gde e je pronai. Neka ljudi sami izvuku zakljuak. Pevuei, pokupio je platnenu vreu i nestao meu drveem.

13. Nest je gurnula iana vrata na tremu upravo u trenutku kada je veliki sat u dedinoj jazbini otkucao pola est. Zastala je u tiini koja je usledila, a istog asa baka se otelotvorila iz senki kuhinje, sitna, siva pojava sa loncem u ruci. "Veera e biti za jedan sat, Nest. Idi da se opere. Imaemo drutvo." Nest je uhvatila vrata kada je opruga poela da ih vraa i polako ih zatvorila. Oseala je znoj, toplotu i ulepljenost na koi ispod odee. "Koga?" upita ona. "Neko koga je tvoj deda pozvao. Morae njega da pita." Baka nije uopte delovala zadovoljno. Napravila je pokret rukom u kojom je drala lonac. "Idi prvo da se sredi. Kao da te je maka dovukla sa ubrita." Ponovo je nestala u kuhinji. Nest je namirisala peenje, sono i mirisno, i iznenada je shvatila koliko je gladna. Uputila se niz hodnik pored bake i prijatnih mirisa i zavirila u jazbinu u potrazi za dedom, ali on nije bio tamo. Oslunula je jo trenutak ne bi li ga negde ula; ali poto nije bilo nikakvog zvuka, nastavila je do svoje sobe, zatvorila vrata, ubacila Nirvanu u CD-plejer, svukla odeu i pola na tuiranje. Pokuala je da se ne pogleda u ogledalu, ali ipak je zavrila radei upravo to. Devojka koja joj je uzvraala pogled bila je mrava i ravnih grudi. Imala je koate ruke i noge i delovala je kao da e potpuno nestati ako se okrene bono. Mogla je biti takorei lepa da joj lice nije tako gadno buknulo. Kao i obino, Nest nije mnogo marila za nju. Dosta vremena je provela pod tuem, perui se i natapajui. Zatim se obrisala, obukla i zagledala kroz prozor u park. Razmiljala je o parku i velikom hrastu, o

svojim prijateljima i magiji koju je krila od njih, o umaru i Utvari, kao i o deraima. Razmiljala je o Dva Medveda i igri duhova mrtvih Indijanaca, koji je trebalo da se odri za manje od est asova. Pitala se da li Dva Medveda moe da vidi derae. Pika je sasvim jasno video, te zato onda ne bi bio u stanju da vidi i derae? Nikada jo nije srela nikoga ko je mogao da vidi derae osim nje same i bake. Pik je kazao da postoje i drugi, ali da ih nema mnogo i da svi ive negde drugde. Pik je rekao da samo aica ljudi moe da vidi derae, i da je to stoga to mora imati neke veze sa magijom. Moda je Dva Medveda mogao da upranjava magiju, pomisli ona. Zar nee morati da se poslui magijom da bi prizvao duhove? Odvojila se od prozora i uputila hodnikom ka dnevnoj sobi, zaokupljena razmiljanjem. Kosa joj je jo bila vlana i oputena. Uvojci su joj golicali ui. Polousvesno ih je sklonila akom, odjednom zaalivi to neko dolazi na veeru. Zbog neega je pretpostavljala da e ta poseta najverovatnije biti dosadna. Ve je poela da kuje planove kako da se izvue im zavri jelo... "Zdravo." Iznenaeno je zastala. Na ulaznim vratima stajao je neki ovek i posmatrao je. Toliko se bila zadubila u misli da ga uopte nije primetila. "Zdravo", odvrati ona. "Izvini ako sam te uplaio." "Niste, sve je u redu. Razmiljala sam o neemu." Sopstvene rei joj zazvuae glupo, tako da je blago porumenela. ovek to, izgleda, nije primetio. Nije skidao s nje svoje zelene oi. Pogled mu je bio tako prodoran da je ona i protiv svoje volje zamirkala. "Ti mora da si Nest." Osmehnuo se kao da je zbog toga zadovoljan. "Ja sam Don Ros." Pruio je aku i ona ju je prihvatila. Imao je snaan stisak i ona pomisli da je naviknut na teak rad. Javio joj se utisak da je ovek sav od kostiju i miia, ali odea je visila na njemu kao na kakvom strailu. Delovao je udno sa kosom do

ramena svezanom pozadi tom bandanom, ali istovremeno i nekako kul. Pomislila je kako zbog bandane lii na kakvog deaka. Iznenada se upitala ta on trai ovde. Da li je on bio taj njihov gost na veeri ili samo neko ko trai posao. Shvatila je da jo dri njegovu aku te ju je brzo pustila. "Izvinite." Osmehnuo se i osvrnuo unaokolo. Pogled mu se zaustavio na portretima Frimarkovih ena, nanizanih s jedne strane vrata. "Tvoja porodica?" upita on. Ona klimnu. "est pokolenja." "Lepe ene. Ova kua ima dobar ukus za to. Jesi li ivela ovde celog ivota?" Razmiljala je da li da mu odgovori ili da mu sama postavi neko pitanje kada se iz jazbine pojavio deda. "Izvinite to mi je ovoliko bilo potrebno. Traio sam njen godinjak, iz zavrne godine, kada je bila predsednik vea uenika. Nest, jesi li upoznala gospodina Rosa?" Nest klimnu, pomno posmatrajui dedu. Drao je godinjak njene majke. "Gospodin Ros je poznavao tvoju majku, Nest. Dok je pohaala koled u Ohaju." Kao da ga je opinila ta ideja. "Doao je da nas poseti, da se javi, upoznali smo se jutros kod Dosi i ja sam ga pozvao kod nas na veeru. Pogledajte, Done, evo Ketlinine slike iz zavrne godine." Otvorio je godinjak i pruio ga Donu Rosu da vidi. Ros je paljivo othramao da pogleda, a Nest je tek tada primetila uglaani crni tap oslonjen o zid pored stalka za kiobrane. tap je bio prekiriven nekim udnim znacima urezanim u drvo, duboko crno ispod izbledelog laka. Nest je jedan dug trenutak zurila u oznake dok su Don Ros i njen deda pregledavali majin godinjak. Bilo je neeg poznatog u tim oznakama. Ve ih je negde videla. Bila je sigurna u to. Ponovo je pogledala Dona Rosa i zapitala se kako je to mogue. Nekoliko trenutaka kasnije, baka ih je pozvala na veeru. Posela ih je za veliki sto u dnevnoj sobi, Nest pored Dona Rosa, a preko puta Robert i ona. Iznela je hranu, zatim zavrila viski i nasula novi pre nego to je sela za sto. Dohvatila je

viljuku i poela da jede, jedva pogledavi ostale. To uopte nije liilo na baku koja je bila pobornik lepih manira. Nest pomisli kako je neto oigledno mui. "Da li ste dugo poznavali moju majku?" upita Nest, odjednom se zainteresovavi za stranca. Ros odmahnu glavom. Prinosio je ustima male, odmerene zalogaje. Njegove zelene oi bile su daleke dok je govorio. "Ne, bojim se da nisam. Upoznao sam je kada je bila na drugoj godini, a na kraju te godine ona se ve vratila kui. Proveli smo svega nekoliko meseci zajedno. ao mi je to je nisam bolje upoznao." "Bila je lepa, zar ne?" Don Ros klimnu. "Bila je." "Rekli ste da ste bili godinu dana ispred nje na Oberlinu", podstae ga stari Bob. "Da li ste ostali do kraja i diplomirali?" "I Ketlin je mogla da diplomira, da je to htela", tiho ree baka, uputivi mu otar pogled. "Mislim da je Ketlin bila jedna od najpametnijih osoba koje sam ikada upoznao, gospoo Frimark", primeti Don Ros, zagledavi se u baku. Krajnje smotreno mu je uzvratila pogled. "Ali bila je krhka. Veoma osetljiva. Mogli ste je povrediti mnogo lake nego ostale. Divio sam se tome kod nje." Baka spusti viljuku i gucnu viski. "Nisam sigurna da razumem ono to govorite, gospodine Ros." Ros klimnu. "Veina nas je toliko ovrsla tokom ivota da smo zaboravili da reagujemo na bol. Ketlin nije bila takva. Shvatala je koliko je vano prepoznati sitne povrede koje ostali ljudi zanemaruju. Uvek je bila zaokupljena leenjem. Ne mislim na fizike povrede, shvatate. Emocionalne povrede, one koje povreuju duu. Umela je da ih prepozna i izlei s nekoliko dobro odabranih rei. U tome je bila bolja od bilo koga drugog. To je bio uroeni dar." "Rekli ste da ste izlazili? Vi i Ketlin?" Stari Bob se poslui ponovo peenjem, ne obazirui se na strelovit pogled koji mu je baka uputila. Nest je sa zanimanjem

pratila razgovor. Baka se strano uzbudila zbog prisustva Dona Rosa. Nest je nikada nije videla ovako nervoznu. "Tu i tamo jednim delom te godine." Don Ros se osmehnu, ali ne podie pogled sa tanjira. "Uglavnom smo bili samo prijatelji. Odlazili smo zajedno na razna mesta. Mnogo smo priali. Ketlin je sve vreme priala o vama. I o svom domu. Volela je park." "Moram vam rei da vas nikada nije pomenula, gospodine Ros", zajedljivo primeti baka, posmatrajui njegovo lice. Don Ros klimnu. "ao mi je to to ujem. Ali ona je mnoge stvari zadravala za sebe. Pretpostavljam da joj ja nisam bio mnogo vaan na nekom viem planu. Ali veoma sam joj se divio." "Moda vas je i pomenula, samo smo mi zaboravili", primeti stari Bob u elji da izgladi stvar, uputivi baki pogled upozorenja. Baka frknu i otpi jo malo pia. "Imala je mnogo prijatelja dok je bila na Oberlinu", iznenada dodade Ros, osmotrivi njihova lica kao da je eleo da mu potvrde kako je to tano. Pogledao je baku. "Peenje je izvrsno, gospoo Frimark. Ve dugo nisam pojeo nita tako ukusno. Veoma sam vam zahvalan to ste me pozvali." "Hvala", promrmlja baka, a grub izraz na licu malo joj se ublai. "Tano je da je imala mnogo prijatelja", izjavi stari Bob. "Ketlin je imala mnogo prijatelja tokom celog kolovanja. Imala je dobro srce. Ljudi su to prepoznavali kod nje." "Jeste li upoznali mog oca?" iznenada upita Nest. Svi za stolom zautae. Nest je istog asa bilo jasno da je pitala neto to nije smela. Deda je zurio u tanjir, zaokupljen hranom. Don Ros je otpio malo vode i paljivo spustio au nazad na sto. "Ne", tiho je rekao. "ao mi je, ali nikada ga nisam sreo." Posle kraeg utanja razgovor za stolom se ponovo uspostavio. Deda je postavljao pitanja Donu Rosu, Ros davao kratke odgovore, a baka sedela besna i nepomina. Nest je zavrila obed, zamolila da je izvine i udaljila se skoro pre i

nego to je dobila dozvolu. Izila je na trem i sila stepenicama u stranje dvorite. Gospodin ealo je leao ispruen na travnjaku i spavao, a gospoica Minks ga je gledala sraunato sumnjiavo. Nest je otila do ljuljake, smestila se u staru izanalu gumu i stala polako da se ljulja na veernjoj sparini. Bilo joj je neprijatno i oseala je osujeenost zbog reakcije dede i bake na njeno pitanje; ponovo se zapitala zato niko nikada nije hteo nita da kae o njenom ocu. Postojalo je tu neto vie od injenice da je njenoj majci napravio dete, a onda se nije njome oenio. To i nije bilo nita strano; to se sve vreme dogaalo. Bilo je to neto vie i od injenice da je odmah posle toga nestao. Mnoga deca odrasla su samo s jednim roditeljem. Ili sa dedom i babom, kao ona. Ne, bilo je tu jo neeg, a ona nije bila sigurna da je to neto to bi iko umeo da joj objasni. Pre je posredi neto to su podozrevali, ali nisu umeli reima da izraze. Neto to je bilo mogue, ali su oni odbijali poblie da se suoe s tim, kao da se plae da bi moglo biti tano. Nekoliko trenutaka kasnije Don Ros je iziao kroz stranja vrata, oslanjajui se na tap, paljivo savladao dotrajale stepenice i dohramao do mesta gde se ona uvrtala i ljuljala na gumi. Nest se zaustavila kada joj je priao, soustivi stopala na tle kako bi mogla da ga posmatra. "Pretpostavljam da je ono pitanje o tvom ocu otvorilo staru ranu", primeti on, ovla i bolno se osmehnuvi. Zakiljio je kao da posmatra skori zalazak sunca. Nebo na zapadu bilo je jarkocrveno i proarano niskim oblacima koji su eali vrhove drvea u parku. Nest klimnu, nita ne odgovorivi. "Pitao sam se da li bi me povela do majinog groba." Nastavio je Ros, i dalje gledajui put zapada. "Deda je rekao da moe. Baka mi je uputila jedan od onih pogleda, ali se potom i ona sloila." Okrenuo se ponovo prema njoj, namrgoena ela. "Moda greim, ali imam neko neprijatno oseanje da ona misli kako mi daje sasvim dovoljno konopca da se obesim." Nest se osmehnu u znak odgovora, pomislivi na Utvaru.

Ros lagano pree akom celom duinom tapa. "Da ti kaem istinu, mislim da mi tvoja baka ne veruje. Ona je veoma oprezna ena kada si ti u pitanju." Nest se slagala sa ovom procenom. Baka je ponekad bila besna na nju, toliko obuzeta brigom da je Nest hvatala sebe kako se pita ne preti li joj kakva opasnost koje nije svesna. "Pa, ima li ti neto protiv?" bio je uporan Ros. "Da li bi htela da me odvede do groblja?" Nest klimnu, izvue se iz gume za ljuljanje i pokaza na prolaz u ivici. Povela ga je bez rei, idui sporo kako bi on mogao da je sledi, osvrui se s vremena na vreme da proveri da li je tu. Zapravo, izgleda da je bio snaniji i pokretniji nego to je oekivala. Pitala se ta mu se dogodilo s nogom, i postoji li nain da ga to priupita, a da ne ispadne nepristojna. Preli su preko dvorita, progurali se kroz pukotinu u ivici i uli u park. Veernje utakmice bezbola ve su bile u toku, i svi tereni bili su zauzeti, a klupe i travnate povrine iza zadnjih baza ispunjene porodicama i oboavaocima. Povela je Rosa lokalnim putem iza najblie zadnje baze do kapije od greda na ulazu u park, a zatim putem do pogrebnih humki i litica. Nijedno od njih ni re nije prozborilo. Dnevna vruina jo je preovladavala u veernjem vazduhu i nita nije ukazivalo na to da e se temperatura promeniti dolaskom noi. Insekti su zujali u dosadnoj kakofoniji u senci drvea, a zvuci igraa bezbola otro i iznenada su se prolamali u zavisnosti od toka igre. Usporila je malo kako bi se nala pored njega. "Koliko ostajete?" upitala je, elei da sazna neto vie o njemu, o njegovoj vezi s njenom majkom. "Svega nekoliko dana." Pokreti su mu bili umereni i lagani. "Mislim da u ostati na vatrometu. ujem da je spektakularan." "Moete sedeti s nama, ako elite", ponudi ona. "Tako biste bili s nekim koga znate. Nikog vie ne znate u Dobroj Nadi, je li tako?" On odmahnu glavom. "Prvi put ste ovde?"

"Prvi put." Preli su preko puta na mestu gde se ravao i skrenuli na zapad prema okuci i ulazu u Riversajd. Don Ros je gledao prema liticama, ka mestu gde je Stenovita reka tekla na zapad sa obe strane nasipa sa inama. Nest ga je promatrala krajikom oka. Kao da je video neto iza onoga to je gledao: pogled mu je bio udaljen i neusredreen, a izraz lica optereen bolom. Naas joj se uinio gotovo mlad, kao da su godine spale s njega. Pomislila je da u njemu vidi deaka, onakvog kakav je bio pre moda dvadeset godina, pre nego to ga je ivot povukao nizbrdo, poteravi ga tekim putem, kakav god on bio, kojim je putovao. "Jeste li bili zaljubljeni u moju mamu?" naglo ga je upitala. Iznenaeno ju je pogledao, napetog, mravog lica, zapanjenih, zelenih oiju. Odmahnuo je glavom. "Mislim da sam se mogao zaljubiti da sam je bolje upoznao, ali nije mi se pruila prilika." Osmehnuo se. "Nije li to tragino?" Proli su izmeu igraaka na oprugama i uputili se prema gaju smreka. "Lii na nju", izjavi Ros posle kratke pauze. Nest ga je pogledala, pa nastavila da ga posmatra kako hramlje pored nje, oslanjajui se na tap, pogleda uperenog napred prema mestu ka kome su se uputili. "Ne", odvrati ona najzad. "Mislim da ne liim ni na koga. to i nije tako loe, jer mi se mnogo ne svia kako izgledam, u ovom trenutku." Ros klimnu. "Ponekad smo svoji najgori kritiari." Zatim izvi jednu obrvu na nju. "Ali meni se dopada kako izgleda, ak i ako se tebi to ne dopada. Moe me tuiti zbog toga." Osmehnula se i protiv svoje volje. Proli su kroz gaj smreka do okuke i litica. Dvoja kola bila su parkirana kod ivice litica i lanovi neke porodice ljuljali su se na oblinjim ljuljakama. Setila se Benet Skot i deraa, prizvavi taj prizor u svom umu, setivi se noi, vruine i straha. Takoe se setila Dva Medveda i iznenada se zapitala da li je i on u parku. Osvrnula se oko sebe ne bi li ga ulovila

pogledom, ali nije ga bilo nigde na vidiku. Prestala je da razmilja o Dva Medveda i o duhovima mrtvih Sinisipija. Povela je Rosa do pukotine u ogradi, a potom do groblja iza nje. Ili su ivicom crnog puta, izmeu nizova mermernih i granitnih nadgrobnih spomenika, preko besprekornog travnatog tepiha i ispod tihih, starih belogorinih stabala. Izmeani mirisi borovine i svee pokoene trave ispunjavali su vazduh, bili su bogati i reski. Nest je bila neobino oputena. Don Ros je za to bio odgovoran. to je due bila s njim, to se oseala prijatnije - kao da ga je znala veoma dugo, a ne samo nekoliko asova. Bilo je to zbog naina na koji je razgovarao s njom: nije se ophodio prema njoj ni kao prema detetu ni kao prema odrasloj osobi, ve jednostavno kao prema osobi. Takoe zbog naina na koji se kretao: ni samouvereno ni zatitniki prema svom osakaenom telu, ne podupirui ga na oigledan, nelagodan nain, ve ga prihvatajui onakvog kakvo jeste. A ponajvie zbog toga to se mirio sa svakim trenutkom, kao da je samo ovo ovde i sada vano, kao da je dovoljno to to pria s njom, dok za ono to se dogodilo ranije ili e doi posle nema mesta u njegovim mislima. Ili su kroz zelenilo groblja i nizove nadgrobnih ploa u hladu drvea, sve dok nisu stigli do mesta gde je poivala njena majka, na obronku sa koga se pruao pogled na reku i predeo na drugoj obali. Nadgrobni spomenik njene majke bio je od sivog kamena. Crnim slovima bilo je ispisano VOLJENA KER I MAJKA ispod njenog imena, Ketlin En Frimark. Nest je zurila u grob bez rei, neizmenjena i daleka, odneta u druga vremena i na druga mesta na krilima svojih misli. "Uopte je se ne seam", konano je rekla, posle ega su joj se u oima pojavile suze. Don Ros se zagledao prema drveu. "Bila je sitna i nena, kose boje peska i plavosivih oiju od kojih nisi mogao da odvoji pogled. Bila je lepa, gotovo vilinski. Bila je veoma bistra i imala je intuiciju za stvari koje bi drugima potpuno promakle. Kada se smejala, mogla je da te prenese u neko bolje vreme i

na neko bolje mesto u tvom ivotu ako si tog asa tuan ili da uini da ti bude milo to si s njom ako si srean. Bila je hrabra i niega se nije plaila. Nikada se nije zadovoljavala da joj se samo kae kako stoje stvari; uvek je sve elela sama da iskusi." Zastao je i iznenada zautao, kao da je naiao na neto to dalje nije eleo da istrauje. Nest nije pokuala da ga pogleda. Obrisala je oi i ugrizla se za usnu ne bi li se smirila. Uvek je bilo ovako kada bi dola da je obie. Bez obzira na to koliko vremena prolo, uvek je bilo isto. Kasnije su se vratili kroz groblje do ograde pri sve slabijoj svetlosti, oslukujui zamirue zvuke udaljene kosilice za travu i povremeno trubljenje automobila na autoputu. Veeras nikog nije bilo na groblju; njegovo zeleno prostranstvo, pod baldahinom kronji, ljuljukalo se u tiini bez pokreta. Vee na srednjem zapadu bilo je sparno, vazduh se oseao na znoj, a vreme kao da je usporilo svoj neumoljiv hod do gamizanja. Javio se udnovat utisak da neto izmie, odlazi poput prilike za ljubav ili poput nade za razumevanje. "Hvala vam to ste mi priali o njoj", tiho je rekla Nest dok su ili niz put od crnog asfalta prema ogradi parka. Oi su joj ponovo bile suve i um joj se razbistrio. "Pa, podsea me na nju", odvratio je Don Ros posle kratke pauze. "To mi pomae kada ti priam o tome kakva je bila." "Imam slike", ree Nest. "Ali to nije isto." "Nije ako nema seanja na vremena koja su te slike zabeleile." Ros je ujednaeno hramao napred, a tap mu je lupkao po crnoj povrini puta sa svakim napravljenim korakom. "Dopada mi se va tap", osmelila se Nest. "Imate li ga dugo?" Ros je pogleda i osmehnu se. "Ponekad mi se ini kao da sam ga imao celog ivota. Kao da sam roen s njim. Mislim da moda, na neki nain, i jesam." Nita vie nije kazao. Stigli su do ograde i provukli se kroz pukotinu, te se ponovo obreli u parku. Opet su doli do okuke, blizu litica. Sumrak je postajao

sve gui. Sunce je zalo za obzorje, ostavivi samo svoj grimizni trag da osvetljava svet. Porodica na ljuljakama i dvoja kola koja su stajala parkirana kod okuke nisu vie bili tu. A utakmice bezbola u daljini polako su se zavravale. U senkama drvea koje je podupiralo ivicu stene skupljali su se derai; njihova zdepasta, tamna tela pokretala su se neujno, a ute oi treptale su im poput svitaca. Dok su Don Ros i Nest ili putem, broj deraa se poveao. I nastavio je da raste. Nest se nervozno osvrnula levo i desno, svuda nailazei na oi koje su pomno i neumoljivo zurile. Zato ih je toliko? Uznemiravajua mogunost proe joj kroz um: nameravaju da napadnu, svi zajedno, suvie ih je da bi se mogla odbraniti. Nikada ranije nisu uinili nita slino, ali nita nije ilo u prilog tome da ni sada nee. Za derae se sa sigurnou moglo rei samo to da su nepredvidljivi. Postala je napeta, pitajui se ta da uini. Srce joj je snano tuklo, a disanje joj se ubrzalo. "Ne dozvoli da ti oni smetaju", tiho joj je rekao Don Ros, blagim i mirnim glasom. "Nisu ovde zbog tebe. Ovde su zbog mene." Kazao je to kao neto sasvim normalno, tako da ona u prvi mah nije shvatila smisao njegovih rei. A onda ga je iznenaeno pogledala i proaputala: "Vi moete da ih vidite?" Klimnuo je, ne pogledavi je, a inilo se da ni u ta odreeno ne gleda. "Isto onako jasno kao i ti. Zato sam ovde. Zbog toga sam doao. Da pomognem, ako mogu. Ja sam u slubi Rei." Nest je bila oamuena. Nastavili su da idu putem koji je sve vie obavijala tama kroz gomile deraa, kao da se etkaju kroz kakav vrt, a Nest se trudila da pribere misli. "Ti zna za derae, je li tako?" upitao ju je on kao da pita koliko je sati. "Zna ta ih privlai?" Tupo je klimnula. "Ja ih privlaim zbog tapa." Istog asa ga je pogledala, uprevi pogled u crnu orahovinu ispisanu runama. "Taj tap je talisman, a njegova magija veoma je mona. Dat mi je kada sam stupio u slubu

Rei. To je oruje koje nosim u borbu svakog bogovetnog dana. Takoe je kugla i lanac koji me vezuju za moju sudbinu. Rei su mu bile priguene i opore, ali i neobino poetske, i Nest uhvati sebe kako posmatra njegovo lice, sagledavajui ga u sasvim novoj svetlosti. Nije joj uzvratio pogled, ve je samo zurio ispred sebe, dalje od nje, dalje od deraa. "Jesi li ti nadzornik?" upitao je posle kratke pauze. "Da li sarauje sa silvanom i brine se o ovom parku?" Broj njenih pitanja istog se asa udvostruio, to ju je ponovo pomelo. "Da. Zove se Pik." "Ja sam Vitez Rei", dodade on. "Da li ti je Pik priao o Vitezovima?" Ona odreno odmahnu glavom. "Pik ne govori mnogo o bilo emu to se dogaa izvan parka." Ros klimnu. Nalazili su se naspram humki gde su skrenuli prema igralitima, paljivo prekoraivi preko niskih lanaca koji su ih razdvajali. Ili su preko trave posute granicama ispod belogorinog drvea, usamljeni duhovi. Ispred njih su se tereni za bezbol punili senkama, a praznili od ljudi. Nest je primetila kako se svetla pale po kuama koje su se protezale du ivice parka i u zgradama Sinisipija. Zvezde su poele da se pojavljuju na sve tamnijem nebu na istoku, a mlad mesec poivao je iznad reke na severu. "Da li ste zaista poznavali moju majku?" upitala ga je Nest, jer ju je nagrizala izvesna sumnja. Poela je da dovodi u pitanje sve to je rekao. Kao da je nije uo, jedan trenutak nita nije rekao, a onda je usporio i pogledao je. "Hajde da negde sednemo i popriamo, pa u ti rei ta radim ovde." Paljivo ga je prouavala dok je on ekao na njen odgovor. "U redu", konano je pristala. Izili su iz belogorine ume i udaljili se od igralita. derai koji su ih pratili kao senke odustali su kada su ponovo izili na otvoreno; nisu bili voljni da nastave za njima. Ostali su sa zapadne strane puta koji je vodio iz parka, podalje od terena na kojima su se zavravale utakmice, a igrai i navijai pakovali ebad

i opremu, te se uputili ka izletnikom stolu kod jedne usamljene smreke blizu kapije od greda. Seli su jedno preko puta drugog dok je svetlost bledela, devojica i mukarac, a mogli su biti zaverenici ili borci ako je suditi po poloaju njihovih ramena i aka; rei im se nisu mogle uti u neizmernom, praznom prostoru noi i neba koji su se zatvarali oko njih. "Evo kako sam postao Vitez Rei", blago ree Don Ros, netremice je gledajui je svojim zelenim, postojanim, mirnim oima. I on ispria Nest Frimark svoju priu.

14. Jo je bio dosta mlad kada se otisnuo u svoju odiseju, nije bio napunio ni tridesetu. Ponovo je lutao, to mu se dogaalo celog ivota. Diplomirao je englesku knjievnost (uradio je tezu o Vilijemu Fokneru), i diplomiranje je znailo ostvarenje jedinog prepoznatljivog cilja u njegovom ivotu. Kasnije je iao iz jedne kole u drugu i pohaao razne programe za svrene studente, dva puta umalo nije magistrirao, ali se u oba navrata povukao kada se ve sasvim pribliio. Predstavljao je klasian primer akademskog graanina koji nije bio ni spreman ni voljan da se suoi sa svetom izvan uionice. Bio je inteligentan i intuitivan; bio je sposoban da pronae svoj put. Problem sa Donom Rosom uvek je bio jedan te isti. Njemu putovanje nikada nije delovalo dovoljno vano da bi krenuo na njega. Oduvek je bio takav. Isticao se u koli od samog poetka, s lakoom je dobijao poasti, bez po muke dolazio do najviih ocena i najtoplijih preporuka. Dok je pohaao kolu, dok se od njega trailo da bude prisutan, nikada nije bilo neophodno da razmilja o tome da radi jo neto. Bilo je to udobno, disciplinovano, uaureno postojanje, i on je bio srean. Ali poto je diplomirao, postalo je oigledno da se mora opredeliti za neto odreeno. Mogao je postati nastavnik i na taj nain ostati u uionici, obezbediti sebi sigurnost akademskog

okruenja, ali dranje predavanja nije ga zanimalo. Otkrivanje je za njega bilo bitno, odgonetanje istina, deifrovanje tajni ivota, to ga je privlailo kod uenja. I tako je preao sa studija amerike knjievnosti na istraivako prouavanje grke istorije, sve vreme ekajui da svetlost obasja put kojim njegov ivot mora krenuti. To se, meutim, nije dogodilo, i dok se pribliavao tridesetoj, poeo je da misli kako nikada ni nee. Njegovi roditelji, koji su ga uvek podravali, poeli su da oajavaju zbog ivota koji je vodio. Poto je bio njihovo jedino dete, sve njihove nade i oekivanja bili su usredsreeni na njega. Oni to nisu govorili, ali iz njihovog sraunatog utanja mogao je da razabere koliko su zabrinuti za njega. Vie ga nisu izdravali - odavno je bio nauio kako da sebi obezbedi kolarinu i razne povlastice - tako da novac nije bio problem. Meutim, prilika za produeno studiranje bilo je sve manje, a on jo ni izdaleka nije izabrao posao kojim bi eleo da se bavi. ta je mogao da radi sa diplomom iz engleskog i gomilom gotovo zavrenih ezoterinih studija? Ako se ne opredeli za nastavniki poziv, ime je mogao da se bavi? Da prodaje osiguranja, kola, usisivae? Da se upusti u kakav samostalan posao? Da radi za vladu? Kada nita od toga nije bilo bitno, kada nita nije izgledalo dovoljno vano, ta mu je preostajalo? Izabrao je da ode u Englesku. Utedeo je neto novca, te je pomislio da bi mu putovanje u inostranstvo moglo otvoriti nove vidike. Nikada nije bio izvan Sjedinjenih Drava, osim na kratkom putovanju u Kanadu jo dok je bio u gimnaziji, odnosno u Meksiku kao dvadesetogodinjak. Nije bio vian turizmu, gotovo da nije imao nikakvog ivotnog iskustva izvan uionice, ali ga je sve vee oajanje ubedilo da pokua. Otii e u zemlju u kojoj se govori engleski (pa, u izvesnoj meri, bar) i otkrie neto (nadao se) o svom pretenom engleskom nasleu. Jedine vannastavne aktivnosti kojima se bavio tokom celog kolovanja bili su peaenje i kampovanje, tako da je bio snaan i sposoban da se brine sam o sebi. Imao je veze na nekoliko univerziteta, tako da e imati ko

da mu pomogne oko smetaja. Moda ak uspe da obezbedi sebi posao gostujueg predavaa, mada mu to nije bilo vano. Jedino mu je bilo bitno da prekine s dotadanjim nainom ivota kako bi otkrio svoju budunost. I tako je zatraio i dobio paso, rezervisao avionsku kartu, oprostio se sa roditeljima i krenuo na put. Nije imao odreen plan puta, niti je razmiljao o tanom datumu povratka, nita posebno nije oekivao da e raditi. Ponovo je lutao, nemarno se odnosei prema svojim planovima da pronae sebe, putovao je kroz Englesku i kotsku, kroz London i Edinburg, s juga na sever i nazad. Obnovio je stara poznanstva iz studentskih dana u Americi, nakratko posetio mesta koja je na spisku za posete oznaio kao nezaobilazna, i nastavljao dalje. Hodao je kada je mogao, otkrivi da je to najbolji i najpouzdaniji nain da se vidi okolina i utedi novac. No, mada to nije odmah prihvatio, putem je nesumnjivo sve vie uviao da ga putovanja, izgleda, ne dovode ni za korak blie njegovim ciljevima. U pozno prolee naredne godine, dok se brzo pribliavao istek dvanaest meseci od njegovog prispea u Englesku prethodnog leta, prvi put je otputovao u Vels. Odluka da tamo poe bila je na udan nain ishitrena. Proitao je istoriju velkih i engleskih kraljeva, u kojoj se upoznao sa Edvardom I i eleznim prstenom utvrenja koji je ovaj podigao za Velane u Snoudoniji. Jedna prijateljica, kojoj je Don Ros pomenuo ta ita, kazala mu je za kuicu koju njeni roditelji imaju pokraj Betvs-i-Koeda u kojoj je mogao da odsedne besplatno. Budui da nije imao nikakav bolji plan kako da provede vreme i poto ga je zainteresovala istorija koju je itao, prihvatio je prijateljicinu ponudu. I tako je otputovao u Gvined, u Velsu, pronaao kuicu, i poeo da istrauje okolinu Betvs-i-Koeda. Selo se nalazilo u srcu Gvidir ume, stecitu dolina Konvi, Lagvi i Ledr, unutar neizmerne, prostrane divljine nacionalnog parka Snoudonija. Snoudonija, koja je zauzimala najvei deo Gvineda, bila je planinska oblast sa gustim umama, tako da su njegove etnje po divljini bile duge i naporne. Ali je zato ono to je otkrio oduzimalo dah i bilo tajanstveno,

itav jedan tajni svet koji je Velanima nudio sklonite i mesta za skrivanje, ali malo ta za opstanak, tokom opsade Edvarda Longenksa krajem trinaestog veka. Danju je odlazio do zamkova, do Harleka, Kaernarfona, Bomarisa, Konvija i ostalih koje je Edvard podigao, obnovio i nastanio garnizonima dok je kovao svoj elezni prsten. Odlazio je u gradove i sela ratrkana oko njih i upoznavao se sa njihovim folklorom i njihovom istorijom. Sa iznenaenjem je otkrio da ga nekakav unutarnji glas nagoni da nastavi, da je, utaujui svoju znatielju vezanu za prolost, prigrlio neizgovoreno obeanje da je na neki nain mogu izvestan oblik otkrovenja vezanog za budunost njegovog vlastitog ivota. Bila je to iracionalna, neosnovana nada, ali zadivljujua zbog vlasti koju je imala nad njim. Povremeno bi se zapitao da ne zloupotrebljava gostoprimstvo, ali ni njegova prijateljica ni njeni roditelji nisu nijednom stupili s njim u vezu, i on je bio zadovoljan to je sam. A onda je, jednog letnjeg sunanog dana ispunjenog mirisom trave i divljeg cvea, peaei juno od vodopada Konvi, naiao na putokaz na kome je pisalo VILINSKA UDOLINA. Bila je to samo izbledela tabla, obojena u belo sa crnim slovima, smetena na poetku nekakve neravne, pranjave, poljunane staze koja se odvajala sa asfaltnog puta, vodei izmeu drvea i ivica, preko neke uzvisine, da bi konano nestala u senci. Tu su se jo nalazili mali parking za kola i kutija za priloge. Nije bilo nieg drugog. Zurio je u tablu, koja ga je zabavila i zainteresovala. Zato bi iko nazvao neko mesto Vilinska udolina? Zbog toga to je bila magijska, razume se. Zbog toga to je navodno imala veze sa svetom vila. Osmehnuo se i uputio stazom. Zato ne bi pogledao? Spustio je funtu u kutiju i krenuo du ivice, preao preko uzvisine i proao kroz koridor visokog drvea do jedva uoljivog otvora u ivici iz koga je dopirao zvuk tekue vode. Proao je kroz otvor, siao zavojitim puteljkom koji je vodio izmeu drvea i stena do izvora tekue vode i naao se u udolini. Veoma dugo je ostao naprosto da stoji tamo, gledajui unaokolo, nepokretan, ne razmiljajui ni o emu. Udolina je bila duboka i u senci, ali ispresecana jarkom

sunevom svetlou i zastrta plavim nebom bez oblaka. Masivne stene, izlomljene i naprsle, bile su razbacane po padinama i dnu udoline, kao da je u drevna, zaboravljena vremena nekakvo vulkansko izdizanje rascepilo i razdvojilo tle. Voda se prelivala iz niza vodopada s njegove leve strane, stvarajui potmulu grmljavinu koja je naruavala tiinu. Potok se irio i suavao na krivinama dok se probijao kroz kanale nastale u zavisnosti od poloaja kamenih gromada. Na pojedinim mestima bio je brz i divalj, a na drugima je obrazovao bazene tako mirne i nepokretne da ste mogli videti kroz njih sasvim jasno kao da sa na povrini nalazi staklo. Dno potoka bilo je prekriveno obojenim kameniima, vidljivim kroz kristalno bistru vodu, a divlje cvee raslo je u gomilama celom duinom obala i po okolnim padinama. Vilinska udolina oblikovala je katedralu od razbacanog kamenja i drvea, koja je u sebe zatvarala zvuke krivudave vode, potpuno iskljuujui spoljnji svet. Unutar njenog okrilja bili ste sami sa onim bogom koga ste priznavali i onim verovanjima kojih ste se drali. Don Ros krenu napred do ivice vode posle kratke pauze, unu i dodirnu potok. Voda je bila ledeno hladna, kao to je i oekivao. Nekoliko asaka posmatrao ju je kako protie, gubei se u protoku vremena i seanjima na svoj ivot. Osmotrio se u treperavom vodenom odrazu, preplanuo od godinu dana hodanja kroz Englesku, snaan i u formi, mirna pogleda i samosvestan. Iznenada je pomislio kako ne voli sebe ba mnogo. ta se izmenilo? Jo je jednu godinu proveo u lutanju, ne postigavi nita, ne donevi nikakvu odluku u pogledu svog ivota. ta se izmenilo? Ustao je i krenuo du izrovaene stenovite obale udoline, prelazei preko masivnih gromada, nalazei oslonce za stopala izmeu virova i bazena koji su ispunjavali pukotine. kiljio je dok je prolazio kroz poteze jarke suneve svetlosti, uivajui u toploti na licu, zastajkujui u senkama da poblie pogleda nije li neto skriveno, zaludno se pitajui gde li su vile. Do sada nijednu nije video. Moda su sve bile na odmoru.

"Ako je magija ta za kojom traga", ree jedan dubok glas, "trebalo bi da doe ovamo nou." Don Ros umalo nije iskoio iz sopstvene koe, zateturavi se usred koraka na vrhu jedne stene. Povratio je ravnoteu i urno se osvrnuo unaokolo u potrazi za izvorom glasa. "Ovo vie lii na vilinsku udolinu kada sunce zae, mesec izie i zvezde prospu svoj sjaj." Ugledao je tada oveka: uao je malo ispred njega u dubokoj senci, zaogrnut velikim kaputom i zaklonjen irokim obodom eira navuenog na lice. Labavo je pred sobom drao tap za pecanje, iji je najlon zaranjao u duboki, spokojni potez vode. ake su mu bile smee i grube, izbrazdane malim, belim oiljcima, ali mirne i spokojne dok su blago pomerale tap i najlon. "Ti bi voleo da vidi vile, je li tako?" upita on, malo podigavi obod eira. Don Ros slegnu ramenima, oseajui se nelagodno. "Pretpostavljam da bih. Nou, kae? Ti si ih video, zar ne?" Pokuavao je da pronae neto u njihovom razgovoru to je imalo smisla, ne bi li dao prikladan odgovor. ovek se tiho i duboko zakikotao. "Moda jesam. Moda sam ih video kako izlaze ispod vodopada i kako se kotrljaju niz vodu poput siunih sjajnih svetala, kao da su zvezdice poispadale sa nebesa. Moda sam ih video kako izlaze iz senki u kojima se kriju preko dana, tamo pozadi povrh vodopada, izmeu stena i zemlje - tamo gde se sunce probija kroz drvee." Pokazao je prstom, i Don Ros je pogledao i protiv svoje volje, zurei kroz izmaglicu suneve svetlosti preko ratrkanog kamenja ka mestu gde se obruavao vodopad u zaslepljujuem srebrnom tragu. Iskrice su igrale po povrini vode, a iza svetlucave zavese inilo se da se kreu nekakve senke... Ros se naglo okrenu ka oveku, eljan da sazna neto vie. Ali oveka vie nije bilo. Ros je jedan trenutak zurio u neverici, a zatim je na brzinu preao pogledom s jedne na drugu obalu, s jednog mesta na drugo. Pretraio je senke i sunane poteze s podjednakom panjom, ali od oveka nije bilo ni traga ni glasa.

Uzdrman, napustio je udolinu i izbio se na pranjav, poljunani put koji je vodio do travnatog vrha, vrativi se odatle u selo. Te noi razmiljao je o onome to je video, nagnut nad veerom u pivnici blizu svog prebivalita. Pijuckao je pintu velkog piva i pokuavao u svemu tome da razabere nekakav smisao. ovek koji je pecao ni na koji nain nije mogao tako brzo i bez traga da nestane. Nije imao kuda da ode. Ali ako nije nestao, onda se tamo uopte nije ni nalazio, a Ros nije bio spreman da se nosi s tim. Nekoliko dana odbijao je da se vrati u udolinu, iako je to eleo. Razmiljao je o tome da ode nou, kao to ga je posavetovao ovek koji je pecao, ali se plaio. Verovao je da ga tamo neto eka. ta ako je to bilo neto s im nije bio spreman da se suoi? Konano, tri dana kasnije, vratio se po danu. Dan je bio siv i oblaan, nebo je pretilo sve jaom kiom koja je neprekidno lila od zore. Parking je ponovo bio prazan dok se pribliavao travnatom vrhu i iao izbrazdanim puteljkom. Krave su ga posmatrale sa panjaka s njegove leve strane, spokojne, nezainteresovane i udaljene. vre je vezao kini mantil kako bi se to manje smoio i da mu ne bude hladno, proao kroz otvor u ivici i krenuo niz stazu. Razmiljao je o tome kako je ovo to radi pogreno. Razmiljao je o tome kako e sigurno zaaliti zbog ovoga. Ipak je nastavio, s tvrdoglavom reenou. oveka koji je pecao ugledao je skoro istog asa. Bila je to ista osoba; nije se moglo pogreiti. Imao je isti eir irokog oboda i sivi kaput i pecao je pomou istog pribora. Sedeo je neto dalje od vodopada nego onog dana, kao da je mislio da e nizvodno biti vie ribe. Ros je paljivo iao preko kamenja prema njemu, ne isputajui ga iz vida dok se pribliavao, kako bi bio siguran da je ono to vidi stvarno. Pecaro podie pogled. "Evo tebe opet. Dobar ti dan. Jesi li uinio kao to sam ti predloio? Jesi li doao nou?"

Ros zastade nekih desetak jardi od njega. ovek je sedeo na jednom ravnom kamenu na suprotnoj obali, i u blizini nije bilo zgodnog mesta na kome bi mogao da pree. "Ne, jo nisam." "Trebalo bi. Vidim ti u oima da to eli. Vile ti neto znae, neto vie nego to bi mogle znaiti nekom prosenom oveku. Ima li takav utisak?" Ros klimnu, iznenaen to uvia da uistinu ima taj utisak. "Ja samo..." Zastao je, ne znajui kuda da poe. "Nalazim da je teko..." "Poverovati", blago zavri onaj drugi. "Da." "Ali veruje u Boga, zar ne?" Ros oseti kako mu je kina kap oeala vrh nosa. "Ne znam. Pretpostavljam da verujem." ovek malo ispravi poloaj tapa i najlona. "Teko je poverovati u vile ako ne veruje u Boga. Shvata li?" Ros nije shvatao, ali je ipak potvrdno klimnuo. Iznad njihovih glava, oblaci su postajali sve tamniji, nagomilavali su se, zaklanjajui svetlost. "Ko si ti?" naglo je upitao. ovek se nije pomerio. "Oven. A ti?" "Don Ros. Ja sam... ovaj... putujem unaokolo, da vidim malo sveta. Ve nekoliko godina sam na postdiplomskim studijama... engleski i drevne civilizacije... ali ja... ovaj.. bilo mi je potrebno..." "Da doe ovamo", brzo ree ovek. "Da doe u Vilinsku udolinu. Da proveri postoje li vile. To je tebi bilo potrebno. Jo ti je potrebno, zapravo. Hoe li onda doi? Kao to sam predloio? Doi nou da ih sam vidi?" Ros je zurio u njega, oprezno tragajui za odgovorom. "Da", konano je rekao, izgovorivi tu re pre nego to je stigao da razmisli. ovek klimnu. "Doi kroz dve noi, kada mesec bude mlad. Tada je najbolje vreme da ih uhvati u igri; samo ih svetlost zvezda tada moe otkriti, tako da su manje oprezne." Neznatno je podigao glavu, taman dovoljno da Ros na trenutak

vidi njegovo etvrtasto, grubo lice. "No e biti bez oblaka i moi e da vidi. No bez oblaka da se sagledaju istine i napravi izbor." Kia je dobovala po stenju i zemlji, po povrini potoka. Senke su bivale sve dublje u udolini, a zaula se i grmljavina. "Bie bolje da nae zaklon", ree ovek Donu Rosu. A onda su se nebesa otvorila i poelo je da lije kao iz kabla. Ros je nagonski pognuo glavu i navukao kapuljau kinog mantila. Kada je ponovo pogledao, oveka koji je pecao vie nije bilo. Kia je padala celog tog dana, a nastavila je i narednog. Don Ros nikako nije mogao da se odlui. Govorio je sebi da se nee vratiti u Vilinsku udolinu, da se nee izloiti jednom tako oiglednom riziku, da time ne samo da bi stavio na kocku svoj ivot ve i duu. Tako je to video. Ostao je unutra, itao, pokuavao da ne razmilja, a kada je razmiljanje postajalo neizbeno, odlazio je u pabove i pio dok ne bi zaspao. Pobegao bi, samo da mu je ostalo jo koje mesto na koje je mogao da pobegne, ali iscrpeo je sve mogunosti za bekstvo jo davno. Znao je da je otiao tim putem dokle se moglo i da mu je sada samo preostalo da ostane. Ali da li je ostajanje podrazumevalo i odlazak u udolinu ili dranje podalje od nje? Vrteo se u sve manjim krugovima to su asovi vie prolazili i to se vie pribliavalo vreme odluke, i sve je vie oajavao. ta je to uinio te je sebe doveo do ovakvog kraja, u udnu i nepoznatu zemlju, kod duha koji ga je privlaio kao to plamen privlai nonog leptira, u Vilinsku udolinu u kojoj bi magija mogla biti mogua, na ivicu ludila? Posle izvesnog vremena, javilo mu se uverenje da je ono to ga je ekalo u Vilinskoj udolini, ma ta to bilo, neraskidivo vezano s njim, sudbina koja se nije mogla izbei, te se stoga morala oberuke prihvatiti. Kada je doao do tog zakljuka, ispunio ga je svojevrstan mir. Zapitao se, na dan kada je trebalo da poe, da li je ono to ga je privuklo ovamo i nagnalo da osea kako je samootkrovenje na dohvat ruke na neki nain povezano s onim to e se dogoditi te noi u udolini.

Poto se smrklo i on veerao, navukao je toplu odeu, izme za peaenje i kini mantil, strpao u dep baterijsku svetiljku i iziao iz kuice. Deo puta je preao autostopom, a ostatak prepeaio. Bliila se pono kada je zaokrenuo na pranjavi, ljunkoviti puteljak pored znaka na kome je pisalo VILINSKA UDOLINA. No je bila mirna i nije budila nikakva oseanja, a nebo je bilo vedro, bez oblaka i posuto zvezdama, upravo onako kao to je pecaro predvideo. Ros je udisao noni vazduh i pokuavao da ostane miran. Prilagodio se mraku idui putem, kroz ivicu, pa stazom do udoline. Ovde je bilo mranije, svetlost zvezda nije uspevala da prodre kroz granje drvea. Udolina je bila svet za sebe, huanje vode koja se sliva i haos ratrkanog kamenja. Ros je napredovao preko masivnih gromada i du obale potoka do mesta na kome je dva puta video pecaroa. Sada tamo od njega nije bilo ni traga. Izmeu mahovine i mea udoline obraslih vinovom lozom nije bilo pokreta. Ros se sa zakanjenjem setio da nikoga nije obavestio o svojim planovima. Ako nestane, niko nee znati gde da ga trai. Niko nee znati gde bi mogao da bude naen. Stigao je do otvorenog prostora na blioj obali izmeu dva ogromna kamena. Na ovom mestu jasno se videlo nebo obasjano zvezdama. Pogledao je unazad prema vodopadima, ali nije mogao da ih vidi, ve je samo uo zvuk vode koja se slivala sa stenja. Stajao je i ekao, ne znajui ta treba da trai, i dalje nesiguran da li da ostane ili pobegne. Minuti su prolazili. Osvrnuo se oko sebe, iekujui, ohrabren injenicom da se nita nije dogodilo. Moda se nita i nee dogoditi. Moda se pecaro samo naalio s njim, lakovernim Amerikancem, povukavi ga za nos priom o magiji i vilama... "Done Rose." Zvuk njegovog imena bio je poput srebrnog apata u tiini, izgovoren tako tiho da je mogao doi i negde iz njega. Stajao je potpuno nepomino, plaei se ak i da die.

"Done Rose, ovde sam." Okrenuo se i ugledao je kako stoji na ivici vode naspram njega, ne sasvim u potoku, ali ni sasvim izvan. Kao da je odravala ravnoteu izmeu vode i tla, na ivici da se prevali na jednu ili na drugu stranu. Bila je mlada i prelepa, i tako eterina na treperavoj svetlosti zvezda, gotovo kao da i nije bila tu. Zurio je u nju, u njenu dugaku kosu, u njenu odoru, vitke ruke ispruene prema njemu. "Done Rose, potreban si mi", ree ona. Malo se pomerila, i svetlost se ustalasala oko nje. Tada je video da nije stvarna, da nije vrsta, ve sazdana od svetlosti zvezda i senki, nainjena od noi. Ona je bila duh za kakvog je prvobitno smatrao pecaroa - u stvari, i dalje je mislio da je on to. Progutao je knedlu kroz stegnuto grlo, ne mogavi ni re da prozbori. "K meni te je dozvao Oven Glindvar, moj hrabri Oven, isto kao to je i njega nekada neko drugi pozvao u moju slubu. Ja sam Gospa. Ja sam Svetlost. Ja sam glas Rei. Potreban si mi. Da li bi me zagrlio?" Njen je glas aputao u dubokoj tiini noi, tih i iznuujui, neizmeran i nepromenjiv, zbir svega onoga to ikada moe postojati. Istog asa je uvideo ono to je ona bila, uvideo je njenu mo i njen cilj. Spustio se na kolena pred njom na raspuklo stenje vlanog tla udoline, ne odvajajui pogled, u oajanju obuhvativi vrsto rukama vlastito telo. Iza nje, tamo gde je vodopad nestajao u tami, poele su da svetlucaju i trepere svetla naspram crnila. Jedno po jedno su se palila, a zatim bi jurnula napolje u hladan vazduh, na pauinastim krilima koja su se bledo presijavala bojama, nalik na svice. Znao je da su to vile koje je doao da pronae, i u oima mu se pojavie suze. "Izvini", konano je proaputao. "Izvini to nisam verovao." "Jo ti ne veruje", otpeva Gospa, kao da su rei pamuk, a vazduh mrea u koju treba da budu uhvaene i drane da bi im se divilo. "Nedostaje ti razlog da veruje, Done Rose. Ali to e se izmeniti kada stupi u moju slubu. Sve e se izmeniti. Tvoj ivot i tvoja dua bie preoblikovani. Ti e postati za mene, kao to je i Oven Glindvar nekada postao, kao i ostali, Vitez Rei. Ustani sada."

Ustao je i pokuao da pribere ratrkane misli. Oven Glindvar, pecaro? Je li to onaj Oven Glindvar, velki rodoljub i ratnik? itao je o njemu. Oven Glindvar se borio protiv engleskog Bolingbroka, Henrija IV, poetkom petnaestog veka. Izvesno vreme bio je nadmoniji, to je Velsu donelo osloboenje. Niko nije mogao da mu se suprotstavi, ak ni hvalisavi princ od Velsa, koji e docnije postati Henri V, tako da je velka vojska pod Glindvarovim vostvom umarirala i u samu Englesku. A onda je on jednostavno nestao - tako potpuno nestao da ne postoji nikakav zapis o tome ta se desilo s njim. I Englezi su se vratili u Vels. "Tako je", ree Gospa, mada nije naglas iskazao svoje misli, ali ih je ona, izgleda, ipak ula. "Bio je u vaoj slubi?" proaputa Don Ros. "Oven Glindvar?" "Mnogo godina." Gospa je zatreperila od pokreta preavi na drugo mesto, blie onome gde su se vile izlivale niz vodopad u pljusku svetlosti. "Izabrao je da slui meni, a ne svojoj zemlji, novi ivot i dunost u zamenu za stare. Moja potreba za njim bila je vea. On je to shvatio. Shvatio je da samo on odgovara. rtvovao se. Bio je smeo i snaan kada se suoio sa uasnom opasnou. On je bio jedan od hrabrih. I jo vie. Pogledaj malo bolje njegovo lice, Done Rose." Napravila je pokret rukom i pecaro se ponovo pojavio, sasvim blizu nje. Vie na sebi nije imao eir irokog oboda niti ogrta, ve pancir i oklop. Nije vie imao ni tap za pecanje, ve je u ruci drao iroki ma. Pogledao je Dona Rosa. Lice mu je bilo potpuno otkriveno na svetlosti zvezda, i u tom licu Ros je ugledao sebe. "U svojim venama ima njegove krvi." Gospin glas dolebdeo je na apatu nonog povetarca. "Zbog toga si pozvan. Ono to je pre est stotina godina bilo najbolje u njemu ponovo se odslikava u tebi, roeno iz vremena i potrebe, voljom mojom i po mom nareenju." Vilinska udolina odzvanjala je od njenih rei, zvuci su se odbijali od huka vode, od svetlucanja koje je dopiralo sa zvezda i sa vila. Don Ros je bio sleen od

straha i neverice, u toj meri skamenjen da nije uspevao ni da se pokrene. Jedan deo njega pomiljao je da pobegne, deo da ostane, a jedan deo da vrisne, da podari glas onome to se uzburkalo u njemu. Sve je ovo bilo pogreno; to je bilo ludilo. Zato on? Pa ak i da je bio od roda Ovena Glindvara? On nije ratnik, nije borac, ni voa, uopte nije hrabar i snaan ovek. Samo je propali naunik i lutalica bez cilja i ubeenja. Moda je i mislio da e pronai sebe dolaskom ovamo, ali ne na ovaj nain, a sasvim sigurno ne zbog cilja, kakav god on bio, koji je Gospa zastupala. "Ja ne mogu biti kao on", prozbori najzad on u oajanju. "Pogledaj me!" "Gledaj", proaputa ona u znak odgovora, i oea rukom vazduh ispred njega. Ono emu je potom prisustvovao bilo je neizrecivo. Otvorila se crna rupa, i iznenada se obreo u svetu tako turobnih predela i tako mranih oajavanja da je nagonski znao da tu ne postoji ak ni najmanji prisenak nade. Ono to se kretalo kroz taj svet bilo je neprepoznatljivo - stvari koje tek podseaju na ljudska bia hodale na sve etiri, stvorenja mrana i ljuspasta, senke nezgrapnih crta lica punih oiljaka i oiju koje su odbijale tupu, oporu svetlost. Kretala su se kroz ostatke unitene civilizacije, kroz ruevine zgrada i puteva, posledice katastrofe neshvatljivih razmera. inilo se da su ta stvorenja deo okolnog predela, povezana s njim kao to je pepeo s vatrom, i sjedinjena sa senkama koje su sve prekrivale. Prizor se promenio. Don Ros je stajao u logorima u koje su oni to su preiveli kataklizmu bili saterani, zatvoreni da tu proive svoje ivote, sluei onima koji su nekada bili poput njih, ali su prigrlili ludilo koje je unitilo njihov svet. I jedni i drugi su se videli, pobednici i rtve, roeni od istog mesa i krvi; i jedni i drugi bili su preobraeni u neto jedva prepoznatljivo i nestvarno sumorno. Nastavili su da se jedan za drugim reaju prizori unitenja, onoga to sledi potom, prizori ludila koje je sve zahvatilo. Ros oseti kako se neto u njemu pomerilo, iznenadno prepoznavanje, i pre nego to je ona izgovorila naredne rei, znao je ta e kazati.

"To je budunost", rekla je neno, a rei su joj bile tanane poput cvetnih latica. "Pribliava se." Vizija je nestala. Crna rupa se zatvorila. Ros je ponovo stajao pred njom, okruen vilama i noi. Povratio je nekako glas. "Ne", izusti on. "Ne, nikada nee biti tako. Nikada neemo sebi dozvoliti da postanemo takvi. Nikada." Sada je plutala na povrini potoka, podrhtavajui na nonom vazduhu. "Da li bi eleo da promeni budunost, Done Rose? Da li bi hteo da bude jedan od onih koji e je osujetiti? Onda uini ono to je Oven Glindvar nekada uinio, ono to su uinili svi koji su ikada uli u moju slubu. Zagrli me." Polako je stala da mu se pribliava, prikaza obasjana svetlou zvezda, napredujui bez vidljivog kretanja. "Evo ta se trai od tebe. Mora postati jedan od mojih prvaka, mojih paladina, mojih vitezova lutalica. Mora otii u svet i boriti se protiv onih koji su na strani Praznine. Rat meu nama je star koliko vreme i bezmeran. Ti to zna, jer je napisano na svim jezicima. To je sukob dobra i zla, stvaranja i unitenja, ivota i smrti. Postoje ratnici koji slue jednoj ili drugoj strani, ali je samo nekolicina poput tebe. Dugo si tragao za samim sobom, Done Rose, traei put koji ti je bio namenjen u ivotu. Iz tog si razloga doao kod mene. Tvoj put vodi kroz mene. Ja sam put kojim mora poi." Ros ponovo odmahnu glavom. "Ja to ne mogu. Ja nemam... nisam dovoljno snaan, nisam..." "Daj mi svoju aku." Pruila je ruku, presijavajui se poput ivog srebra na svetlosti zvezda. Ros se trgnuo, nevoljan da uini kako je rekla. Oborio je pogled i pokuao da ustukne. Gospa je ekala, pruene ruke, nepokretnog tela. Prila mu je na otprilike jard udaljenosti, tako blizu da je mogao da oseti njenu toplotu, nevidljivu vatru koja je gorela negde duboko unutra. Iako je pokuao da to ne uradi, nije uspeo da odoli. Pogledao ju je. "Oh, moj Boe, moj Boe", proaputao je u strahopotovanju i strahu. "Daj mi svoju aku", ponovila je.

Posluao ju je tada, primoran snagom njenog glasa i saznanjem da ne moe da pobegne od onoga to se spremalo. Stavio je svoju aku od mesa i krvi u njenu sazdanu od toplote i svetlosti i istog asa klonuo na kolena usled oka doivljenog pri dodiru. Zabacio je glavu unazad i pokuao da vrisne ono to je oseao, ali kroz usta nije hteo da mu izie nikakav zvuk. Zatvorio je oi i ekao da umre, ali je umesto toga uvideo da po njega nije dola smrt ve da je doao ivot. Ispnila ga je snaga, izvuena iz zdenca njegovog srca. Vizije su mu preplavile um: video je sebe kakav bi mogao biti, kakav mora biti, ovek koji je ponovo stvoren, ovek ponovo roen. Video je svoju budunost u Gospinoj slubi, video je puteve kojima e hoditi i pohode na koje e poi, video je ljude ije e ivote izmeniti i one koje e moda spasti. U meavini strasti i vruine koja je kiptela unutar sri njegovog bia, pronaao je veru koju je Gospa predvidela. Potom ga je oslobodila, i on se presamitio napred, borei se za vazduh, oseajui hladnu vlagu zemlje na kolenima i dlanovima, oseajui snagu njenog dodira kako juri kroz njega. "Ustani", proaputala je i on je poslua, bez oklevanja ili premiljanja, odbacivi sumnju i strah, i zaogrnuvi se platom novopronaene izvesnosti i verovanja, posegnuvi za njom, opredelivi se nepovratno i zauvek da joj slui.

15. Dok se tama zgunjavala i dok su iz parka odlazili poslednji posetioci, Don Ros je pratio Nest Frimark kui. Zavrio je svoju priu, izloivi onoliko koliko je eleo da joj poveri, i sada su razgovarali o tome ta ga je dovelo u Dobru Nadu. Pridruio im se i Pik, pojavio se niodkuda i smestio se sav uzrujan i irom otvorenih oiju na devojino rame, dajui sve od sebe da prikrije strahopotovanje u prisustvu dinog Viteza Rei, ali mu to nikako nije polazilo za rukom. Pik je znao za prvake Rei - a znao je isto tako dobro ta je znailo to

to je jedan doao u Dobru Nadu. Bila je to svojevrsna potvrda sumnji koje je esto izraavao. "Rekoh ti!" pobedniki je izjavljivao, ponavljajui to u nedogled i pri tom upkajui bradu od mahovine kao da eli da se oslobodi buva. "Sve vreme sam znao! Ovako veliki pomak u ravnotei moe biti delo samo neega smiljeno zlog i sa krajnje ravim namerama! Demon u parku! Strano!" On je bio uvar Sinisipi parka, te je stoga zasluivao izvesno potovanje, ak i od strane Viteza Rei, tako da ga je Don Ros pomirljivo pustio da brblja dok se upinjao da Nest objasni stvari do kraja. Pratio je upravo ovog demona mesecima, nastavio je, na trenutak uutkavi Pika. Pokuao je u bezbroj prilika da ga satera u ugao, vie no jednom je pomislio da mu je to i polo za rukom, ali nijednom nije uspeo. Doao je za njim ovamo, u Dobru Nadu, gde je demon nameravao da podstakne jedan dogaaj sa tako dalekosenim posledicama da e one uticati na celu zemlju jo godinama. Sam dogaaj nee nuno biti dramatian ili spektakularan u toj meri da privue panju nacije; to se nije tako radilo. Taj e dogaaj predstavljati vrhunac mnogih drugih dogaaja, koji e svi voditi ka onoj poslovinoj poslednjoj kapi koja e preliti au u demonovu korist. Velike katastrofe sastoje se od sitnih dogaaja, a tako e biti i ovde. "Demon e ovog vikenda pokuati neto to e naruiti ravnoteu na takav nain da e biti teko, ako ne i nemogue, da se ona ponovo uspostavi." Glas Dona Rosa sve vreme je bio miran i uzdran. Vodio je rauna o tome da ne otkrije ta je jo sve znao. "Moramo otkriti kakve su mu namere i osujetiti ga u tome da ih ostvari." "A kako to da uradimo?" prekinuo ga je Pik po dvadeseti put. "Demoni mogu da se prerue tako dobro da ih ak ni jedno umsko stvorenje ne moe prepoznati! Ako ne znamo ko je, kako onda da osujetimo njegove planove?" Don Ros je na trenutak utao. Ili su lokalnim putem, i kroz drvee su se ve nazirala svetla kue Frimarkovih. Nije im ispriao o svojim snovima. Nije im rekao za budunost koju je video, budunost koja mu je otkrila istinu o onome

to je demon nameravao da postigne dolaskom u Dobru Nadu. To im, razume se, nije mogao rei. Nikada im to ne bi mogao rei. "Demon nije savren", poe on, paljivo birajui rei. "On grei, isto kao i ljudska bia. I on je nekada bio ljudsko bie; ne moe u potpunosti da se oslobodi svog naslea. Ako budemo pomno motrili, pronai emo ga. Uinie neto to e ga otkriti. Neko od nas e saznati neto to e biti od pomoi." "Koliko vremena imamo?" brzo upita Nest. Ros duboko udahnu vazduh. "Do ponedeljka. etvrtog jula." "etvrtog jula?" Znatieljno ga je pogledala. "Otkud to znate?" Ros je usporio i stao, oslonivi se svom teinom na tap, odjednom umoran. Omaklo mu se. "Ponekad mi Gospa kae neke stvari", tiho ree. "Poverava mi se." La ga je pekla u ustima, ali tu nije bilo pomoi. Rekao je koliko je mogao, onoliko koliko se usudio. Sutra e joj rei jo, poto porazmisli o onome to je ve ula. Mora biti paljiv u pogledu ovoga. Ne sme prerano otkriti previe. Poeleo joj je laku no u stranjem dvoritu, pored gume za ljuljanje, a ona ree da e malo ostati da popria s Pikom. Kazao joj je da e se ponovo videti s njom sutra i da e jo priati. Zamolio ju je da otvori etvore oi i da bude paljiva. Pik je pohitao da kae kako e on motriti za oboje i da e ga, ako se demon nalazi tamo negde napolju, on brzo pronai. Bilo je to moda malo nedmereno od njega, ali je svejedno bilo prijatno uti. Don Ros potom ue u kuu da se zahvali Nestinom dedi i baki na veeri, kreui se polako kroz senke, oslanjajui se na tap koji mu je ujedno sluio i za ispipavanje mranijih mesta. Bio je svestan devojinih oiju koje su ga sledile, svestan da su kod nje ve poele da se javljaju izvesne sumnje vezane za njega. Bila je previe pametna da bi joj lako mogao zamazati oi. Preostalo mu je samo da se nada kako e moi dovoljno dugo da odloi otkrivanje tajni koje e prerano zatraiti da joj objasni.

Osetio je kako ga teina zadatka pritiska poput olova. Zaalio je to nije saznao ranije i to mu nije prueno malo vie vremena. Ali njegovi snovi nisu radili na tom naelu. Vreme nije spadalo meu njemu dostupne luksuze, ve je predstavljalo donkihotovsku promenljivu koja kao da mu je kvarila raune na svakom koraku. Ponovo je razmislio o svim stvarima koje joj nije rekao. O tajni tapa koji je nosio sa sobom. Zato je hramao. O ceni koju je platio za magiju koja mu je bila podarena. O tome ta e biti sa Nest Frimark ako svojim dolaskom ne promeni budunost. Nest je sedela u gumi za ljuljanje sa Pikom na ramenu i priala mu ta je sve saznala o Donu Rosu. Dok je ponavljala priu, na um su joj padala mnogobrojna pitanja koja se nije setila ranije da postavi. Tek je sad sa iznenaenjem uvidela koliko stvari Ros uopte nije pomenuo, tako da je alila to ne moe da ga pozove natrag. Doao je u Dobru Nadu da vidi njenog dedu i njenu baku, da poseti grob njene majke, da ispuni obeanje dato samom sebi i da oivi stara seanja. Ali doao je i da se suprotstavi demonu. Uinilo joj se da je prevelika sluajnost to to je tu zbog obe ove stvari. Da nisu one na neki nain povezane? Kao prvo, ta je demon traio ovde, u ovom gradiu, usred Reganove zemlje? Ne postoji li neko drugo, vee mesto gde bi se njegov trud mnogo vie isplatio? Po emu je to Dobra Nada bila toliko posebna? Postojalo je jo neto to ju je vie i od toga uznemiravalo, neto o emu uopte nije bilo pomena. Don Ros oigledno nije nita znao o njoj pre dolaska u Dobru Nadu, jer nije video njenu majku niti je priao s njom jo od koleda. Ako je to tano, zato je onda imala utisak da on tako mnogo zna o njoj? Nije rekao nita odreeno, ali je utisak svejedno bio jak. Prepoznao je njenu sposobnost da vidi derae. Znao je za njen odnos sa Pikom i pre nego to je sreo silvana. Ispriao joj je o sebi kao da je to bilo potrebno, kao da je ona ve njegov saveznik. ta on, zapravo, oekuje od nje? Da li mu je zaista potreban samo jo jedan par oiju da mu pomogne u traganju za demonom? Da li je u pitanju bilo samo to da

je i ona morala znati za njegov dolazak, ako je Pik ve trebalo da zna? Ili je tu bilo jo neega? "ta ti misli?" naglo je upitala Pika. umsko stvorenje se namrti. "ta ja mislim o emu?" "O njemu. O Donu Rosu." "Mislim da smo ba sreni to je ovde! ta bih drugo mogao da mislim?" umsko stvorenje bilo je ozlojeeno. "On je Vitez Rei, Nest - jedan od miropomazanih prvaka Rei! Doao je jer je demon na slobodi, a to znai da smo u grdnoj nevolji! Ne zna ti nita o demonima; ja znam. Demon ti je najgora vrsta stvorenja. Ako ovaj ostvari ono - ta god to bilo - to je naumio, ishod toga bie neto na ta niko od nas ak ni ne eli da pomisli! Strano!" Nest pomisli na Dva Medveda i na njegovo upozorenje od prethodne noi. Postoji razlog to mislim da e tvoj narod unititi sam sebe. Moda e, nagaala je ona, uiniti to neto bre uz demonovu pomo. "Kako zna da je on Vitez Rei?" stade ona da ga pritiska. "Don Ros? Tako to jeste!" iznervirano odbrusi Pik. "Zato si tako teka, Nest?" Ona slegnu ramenima. "Samo pitam, nita vie." umsko stvorenje teko uzdahnu. "Znam to zbog tapa. Takvi tapovi daju se samo Vitezovima Rei. Tako je ve vekovima. Niko drugi ne moe da ih nosi; nikom drugom nije dozvoljeno. Svako umsko stvorenje zna kako izgledaju, kako su obeleni. Rune - jesi li ih primetila? Da li ti se ine poznatima?" Uinile su joj se, svakako, i sada je shvatila zato. Pik je u nekoliko navrata ispisao iste te rune u zemlji parka dok je upranjavao svoju magiju leenja. Eto gde ih je ve videla. "Deluje mi veoma umorno", primeti ona, i dalje razmiljajui o onome to joj je otkrio o sebi.

"I ti bi bila umorna", frknu on, "kada bi sve vreme pratila demone. Moda, ako ti i ja obavimo ono to je traio od nas i uoimo demona, moda e tada moi malo da se odmori!" Ne uznemirivi se zbog ovog prekora, zagledala se u drvee. Senke su se stopile u crni zid, i samo su slabe, srebrnaste pruge svetlosti koje su dopirale sa meseca i zvezda i otriji uti sjaj kunih svetiljki probijali tamu. Komarci su nasrtali na nju, ali ona nije obraala panju na njih, dokono i lenjo se ljuljajui u gumi i jo razmiljajui o Donu Rosu. Neto nije bilo u redu. Neto u vezi s njim bilo je drugaije od onoga u to je on eleo da ona poveruje. ta je to bilo? "Neastivog mu!" uzviknu Pik iznenada, skoivi na noge na njenom ramenu. "Zaboravio sam da mu kaem za mentroga! Strano! Kladim se da demon ima neke veze sa slabljenjem magije koja ga dri u zatvoru! Moda je demon ovamo doao zbog toga - da oslobodi mentroga!" "Rekao je da je ovde da bi se pobrinuo za derae", zamiljeno odvrati Nest. "Pa da, svakako! Ali derai reaguju na ponaanje ljudi, a oslobaanje mentroga nesumnjivo e uzburkati oseanja dobrih graana Dobre Nade, zar ti se ne ini?" Moda, a moda i ne, pomisli Nest, ali zadrala je za sebe svoje miljenje. Zato se, ponovo se zapitala, iznenada pojavilo tako mnogo deraa u Sinisipi parku? Ako su ih privlaila oseanja ljudi, ako su reagovali na mrane, zastraujue i uasne stvari, zato ih se toliko okupilo ovde? ta ih je privuklo u ovom trenutku na ovo mesto? Da li je to ono, ta god to bilo, to je Don Ros doao da sprei? Ako je tako, ako je to bilo u pitanju, ta su onda oni ve radili ovde, nagomilani poput opalog lia ak i pre nego to se dogodilo ono to je trebalo da se dogodi, ma ta to bilo? Zavalila se unazad na ljuljaci, pustivi da joj glava i ramena vise nanie, a noge da se podignu uvis. Zbaen sa svog mesta, Pik otro uzviknu, skoi dole i nestade. Nest ga je pustila da ode jer je bila umorna od prie. Lagano se ljuljala kroz vlani noni vazduh, gledajui navie u zvezde, poelevi iznenada da moe da ode na pecanje ili u etnju, ili moda na tranje daleko po autoputevima

koji su vodili pokraj susednih farmi, elei da se nalazi na nekom drugom mestu ili ak da je moda neka druga osoba. Osetila je iznenadnu potrebu da pobegne iz sadanjosti u svoju prolost. Oseala je kako joj detinstvo izmie i zbog toga ju je najednom obuzelo oajanje. Nije vie elela da odraste, iako se toliko upinjala da do toga doe. elela je da se vrati u prolost, samo jo malo, tek toliko da upamti kako je to kada svet nije vei od stranjeg dvorita. Tada e s njom biti sve u redu. Kada bi joj se pruila samo jo jedna prilika da vidi stvari onakve kakve su tada bile, s njom bi sve bilo u redu. Gospoica Minsk je iza nje ietala iz senki, sjajnih oiju, zastala da jednim dugim pogledom osmotri okolinu, a potom je ponovo nestala u tami. Nest ju je gledala kako odlazi, visei naglavake u ljuljaci, pitajui se kuda se to upuuje nou i ta radi. Zatim se njena razmiljanja ponovo vratie na Dona Rosa, na tajnu koja je obavijala njegov dolazak, i na pamet joj pade jedna udna, uznemirujua pomisao. Da li je mogue da je on...? Da je on bio...? Nije mogla da je zavri, nije mogla da je pretoi u rei. Drala je pomisao ispred sebe, poput kakvog krhkog komada stakla. Osetila je da joj je srce stalo i da joj se utroba svezala u vor. Ne, to je bilo glupo. Bilo je blesavo i nemogue. Ne. Zatvorila je oi i stala da udie noni vazduh. Potom ih je ponovo otvorila i pustila da se misao zaokrui. Da li je Don Ros mogao biti njen otac? Robert Hepler sedeo je sam u svojoj sobi za kompjuterom, s dosadom kuckajui po dirkama dok je razgovarao telefonom sa Brajanom Braun. "ta ti misli?" "Mislim da, kao i obino, od muve pravi magarca, Roberte." "A ta Kas misli?" "Pitaj je sam."

uo je kako predaje slualicu Kas Minter. Prvo je bio pozvao Kas, smatrajui je pogodnijom za ovaj razgovor, ali mu je gospoa Minter kazala da je otila kod Brajane gde e i prenoiti. Sada je morao da razgovara sa obe. "ta da me pita?" zarea mu Kas u uho. "O Nest. Ne misli li da se ponaa nekako uvrnuto? Mislim, uvrnutije nego obino." "Hoe da kae, uvrnutije od tebe?" "Svakako. Uvrnutije od mene. Ako te to ini srenom." Kas se zamislila. "Ne dopada mi se re 'uvrnuto'. Neto joj je na pameti, to je sve." Robert duboko uzdahnu. "Sluaj. Dolazi kod mene i praktino me izvlai kroz vrata, uzima gomilu ubreta i soli, rekvirira tebe, Brajanu i crvena kolica tvoje sestre, zatim nas sve skupa odvlai u park da izvedemo nekakvu vudu aroliju nad obolelim drvetom. A kada zavrimo, kae nam da idemo kui, da je suvie umorna da bi ila na plivanje. Gospoica akvanaut, koja nikada u ivotu nije odbila priliku da ode na plivanje. Ne ini li ti se to uvrnuto?" "Sluaj, Roberte. Ljudi ine stvari koje drugim ljudima izgledaju udne. Tako stoje stvari. Pogledaj samo er. Madonu. Pogledaj sebe. Ne budi tako iskljuiv!" "Nisam iskljuiv!" Robert je postajao rasren. "Samo sam zabrinut. Postoji razlika, zna. Pitam se samo da nije neto u redu, o emu nam ona ne govori. Pitam se samo ne postoji li neto to bi trebalo da radimo! Mi smo navodno njeni prijatelji, zar ne?" Kas je ponovo napravila pauzu. Robert je mogao da uje kako se u pozadini Brajana raspravlja sa majkom. To je imalo nekakve veze sa provoenjem suvie vremena na telefonu. Robert zakoluta oima. "Neko bi trebalo da kae toj eni da vodi sopstveni ivot", promrmlja on. "ta?" upita Kas, zbunjena. "Nita. Pa, ta ti misli? Da li bi trebalo neko od nas da je pozove i upita je li s njom sve u redu?"

"Neko od nas?" "U redu, ti. Ti si joj najbolja prijateljica. S tobom e hteti da razgovara. Meni verovatno nita ne bi rekla ni da joj gori pod nogama." "Moda bi i mogla, ako bi tebi gorelo." "Ha, ha." uo je kako slualica prelazi u druge ruke. "Halo? Ko je to, molim?" Bila je to Brajanina majka. Robert je prepoznao njeno nazalno otezanje, prizvuk sumnjiavosti. "Dobar dan, gospoo Braun", odvrati on, pokuavi da zvui veselo. "Ovde Robert Hepler." "Roberte, zar nema pametnija posla nego da zivka devojice?" U stvari, imao je, pomisli Robert. Ali to njoj nikada ne bi priznao. "Hmmm, ovaj imao sam jedno pitanje, pa sam pomislio da bi mi Brajana ili Kas mogle pomoi." "Kakvo pitanje?" odbrusi gospoa Braun. "Neto to jedna majka ne bi trebalo da uje?" "Majko!" Robert je uo Brajanu kako je uzviknula u pozadini, to mu je pruilo izvesno zadovoljstvo. Izbila je velika svaa, sa vikom i cikom, tako da ak ni neija aka preko slualice nije uspela da prikrije ono to se dogaalo. Robert je odmakao slualicu od uha i zagledao se u nju bespomoan i pomiren sa sudbinom. Onda se ponovo javila Kas. "Vreme je da ti poelim laku no, Roberte. Vidimo se sutra u parku." Robert uzdahnu. "U redu. Kai Brajani da mi je ao." "Hou." "Roditelji ponekad umeju da budu ba teki." "Nemoj to zaboraviti kada ti bude roditelj. Porazgovarau sa Nest, u redu?" "U redu." Robert je oklevao. "Kai joj da sam se veeras vratio da vidim kako je drvo. Reci joj da je izgledalo gore nego pre. Moda bi trebalo da pozove nekoga."

Ponovo se zaulo vritanje. "Zdravo, Roberte." Veza se prekinula. Dered Skot je siao iz svoje sobe da neto prezalogaji i zatekao majku i Dorda Polsena kako piju pivo ispred televizora. Ostala deca su spavala, natrpana u dva sparna sobika. Dered je itao o Stenliju i Livingstonu, koristei malu nonu svetiljku koju mu je majka poklonila za Boi. Voleo je da ita prie o istraivanju udaljenih mesta. inilo mu se da je to ono to bi jednog dana voleo da radi, da poseuje nepoznate zemlje, da vidi ko tamo ivi. Ugledao je svetlost televizora kada je proao odmorite na stepenitu i znao je da su majka i Dord jo budni, te je ostatak preao na prstima i ve je zamicao u kuhinju kada mu je Dord doviknuo. "Hej, mali, ta to radi?" Nevoljno se okrenuo, pokuavi da ne gleda ni u jedno od njih dvoje. Majka mu je dremala, steui u aci pivo. Oamueno se osvrnula unaokolo kada se prolomio Dordov glas. Imala je trideset dve i jo je bila vitka, ali je poela da se goji u struku. Dugaka, tamna kosa bila joj je ravna i neoeljana, koa bleda, a oi zamuene i beivotne. Nekada je bila lepa, ali je sada izgledala stara i iscrpljena, ak i Deredu. Imala je petoro dece, i svi su imali razliite oeve. Veina oeva odavno je otila; Enid je bila sigurna samo za dvojicu. "Darede, zato ne spava?" upita ona, sumnjiavo mirkajui. "Neto sam te pitao", navaljivao je Dord. Bio je nizak, nabit, tamnoput i proelav. Radio je skraeno radno vreme u garai kao mehaniar i uvek je imao maziva na akama i odei. "Hteo sam da uzmem neto za jelo", odvrati Dered, trudei se da mu glas bude neutralan. Dord ga je ve nekoliko puta udario samo zato to mu se uinilo da izigrava pametnjakovia. Dord je voleo da ga udara. "Samo ti uzmi ta eli, mili", ree mu majka. "Ostavi ga, Dorde." Dord buno podrignu. "U tome je tvoja nevolja, Enid - tetoi ga." Dered pouri u kuhinju, dok se Dordov glas vukao za njim. "Njemu je potrebna

vrsta ruka, zar ne shvata? Mene bi moj otac tako prebio da bih bio sav plav ako bih siao iz svoje sobe posle odreenog sata. A da i ne pominjem jelo. Pojede veeru za stolom, i to ti je to do doruka." Glas mu je bio grub i ratoboran; uvek je tim glasom govorio kada je bio sa Enid Skot i njenom decom. Dered je potraio u friideru jabuku, a potom se uputio prema stepenicama. "Hej!" Dordov glas ga je zaustavio. "Stani malo. ta to ima?" "Jabuku." Dered je podie kako bi je on video. "To je sve?" Dered klimnu. "Ne bih eleo da te uhvatim kako ovde pije pivo, klinac. Ako to eli da radi sa svojim prijateljima izvan kue, u redu. Ali ne ovde. Jesi li shvatio?" Dered oseti kako ga obliva rumenilo. "Ja ne pijem pivo." Brada Dorda Polsena se trgnu. "Ne pravi se pametan preda mnom!" "Dorde, on to ne sme!" Majka je urno pogledala Dereda. "On ne sme da pije bilo kakav alkohol. I sm to zna. Njegovi lekovi ne idu sa alkoholom." "avola, zar si makar na minut pomislila da bi ga to spreilo, Enid? Misli li da bi spreilo bilo kog klinca?" Dord potegnu iz svoje konzerve, iskapivi je do kraja. "Lekovi, ma nemoj! Samo druga re za drogu. Klinci se drogiraju i piju pivo posvuda. Oduvek su, i uvek e. A ti misli da tvoj mali nee? Kada e se opametiti? Blagi Boe! Bolje da mene pusti da razmiljam, u redu? Samo se ti dri kuvanja i pranja." Uputio joj je jedan dug pogled i zavrteo glavom. "Promeni kanal; elim da gledam Lenoa. To bar ume, zar ne?" Enid Skot je oborila pogled na svoje ake i nita nije rekla. Posle kratke pauze dohvatila je daljinski i stala da menja kanale. Dered je zurio u nju, kamenog lica. eleo je da ona kae Dordu da se gubi iz njihove kue i da vie ne dolazi, ali je znao da ona to nikada nee uraditi, da ne moe sebe da natera. Oseao se glupavo dok je gledao kako mu majku poniavaju.

"Idi gore i ostani tamo", konano mu ree Dord, otpustivi ga pokretom ake. "Ponesi tu prokletu jabuku i gubi se odavde. I ne silazi vie da nam smeta!" Dered se okrenuo, grizui usnu. Zato je majka s njim? Svakako, daje joj novac i kupuje joj stvari, i ponekad je delimino fin. Ali uglavnom je loe volje i zao. Uglavnom se samo muvao tu i dangubio, smiljajui naine kako da im zagora ivot. "I zapamti jedno, stari!" doviknu Dord za njim. "Ne pravi se pametan preda mnom. uje li? Nikada!" Nastavio je da se penje, ne osvrnuvi se, sve dok nije stigao do vrha stepenita, a zatim je zastao, teko diui, na odmoritu ispred svoje sobe, kljuajui od besa i osujeenosti. Sluao je grleni glas Dorda Polsena, a zatim tiinu koja je usledila. Stisnuo je pesnice. Posle kratke pauze, suze su mu navrle u oi i on je ostao da stoji, plaui u mraku. Subotom uvee kod Skrabija bilo je je buno i razuzdano, po troje se guralo na jedno mesto za barom, svi separei i stolovi bili su popunjeni, podijum za igru prenatrpan, a duboks je dreao. izme su udarale po podu, ake pljeskale, a glasovi se izvijali zajedno sa Gartom Bruksom, anijom Tven, Trevisom Tritom, Vinonom Dud i nekoliko desetina drugih omiljenih pevaa kantri i vestern muzike. Izmeani mirisi znoja, kolonjske vode i piva ispunjavali su vazduh i dim koji je tvorio izmagliasti pokrov, ali bar je ureaj za rashlaivanje rasterivao vruinu, a izgleda da ostalo nikome nije smetalo. Radna nedelja se zavrila, upravo je poeo dugo oekivani produeni vikend za etvrti juli, i sve je bilo u redu sa svetom. Smeteni u malom separeu za dve osobe uguranom u niu izmeu vrata skladita i stranjeg zida, sedeli su Deri Houv i Junior Elvej, zadubljeni u razgovor, tako da nisu primeivali nita oko sebe. Deri je upravo govorio Junioru ta namerava da uradi, kako je sve smislio prethodne noi. Objanjavao je Junioru zato su potrebna dvojica, zato Junior mora da uestvuje. Objanjavao je koliko je bio ubeen u ispravnost svoje zamisli; bio je vatreno uveren da e sindikat, kada sve

bude reeno i uraeno, moi da diktira uslove monom Sredkonu. Meutim, njegovo strpljenje sa Juniorom, koji je mogao da se usredsredi na neto isto onoliko dugo koliko i kakva muica, bilo je na izmaku. Nagnuo se napred preko uskog stola, trudei se da govori tiho u sluaju da ikome padne na pamet da prislukuje, istovremeno pokuavajui da vee Juniorovu panju za predstojei posao i ne dozvoli da ona svaki as odluta prema Vandi Aplegejt koja je sedela za barom, to se upravo deavalo prethodna dva sata. Neprestano je odvlaio Juniorov pogled od Vande, trudei se da ga usmeri na sebe. Svaki put bi te oi ostale usredsreene moda tridesetak sekundi pre nego to bi ponovo odlutale poput maaka na vruini. Na kraju je epao prednji deo Juniorove koulje i povukao ga preko pola stola, prosuvi pivo i odgurnuvi pepeljare i salvete. "Sasluaj me, do avola!" viknu on. "Sluaj me dok ti govorim!" Nekoliko ljudi se okrete da vidi ta se to deava, ali kada ugledae izraz lica Derija Houva, bre-bolje se vratie vlastitim razgovorima. Muzika je zadreala, a igrai povikali i zapljeskali, tako da je sukob u malom separeu u uglu uglavnom proao nezapaen. "U redu, u redu, sluam!" odbrusi Junior, cimnu se i oslobodi. Bio je dvadeset funti tei i dva ina vii, ali mu se u oima ipak oitavao strah dok je izgovarao te rei. I treba, zadovoljno pomisli Deri Houv. "Jesi li uo bilo ta od onoga to sam ti govorio, debeljko?" frknu on. "Bilo ta?" Junior pree akom preko glave, osetivi meke dlaice, to je bila posledica poslepodnevne posete berberinu gde je bez mnogo premiljanja odluio da se oia po vojniki. Mislio je da e tako izgledati opakije, kasnije je kazao Deriju. Mislio je da e s tom frizurom liiti na vitkog, zlog maka. A liio je na kretena. Deri je smesta stao da besni na njega, nazvavi ga svakojakim imenima. Debeli, Kaktusova glava. Naci mozak. I slino.

"uo sam svaku prokletu re koju si izgovorio!" ljutito se obrecnu Junior jer mu je dosadio i smuio mu se Derijev stav. "eli li da ponovim, pametnjakoviu? Da ne eli moda da ustanem i izblebeem sve na glas da svi uju?" Ako je Deri Houv pre toga bio ljut, sada je kljuao. Izraz lica mu se promenio, oi su mu postale hladne i sva boja mu je nestala iz lica. Pogledao je Juniora kao da je ovaj preao povuenu crtu i kao da vie nije meu ivima. Junior stade da mljacka ustima, borei se da savlada iznenadnu suvou u grlu. "uj, samo sam mislio..." "Zavei", blago ree Deri Houv. Iako je bila buka, Junior je jasno uo re. "Samo zavei i sluaj. Ako te ponovo ikada ujem da kae neto slino, ti si istorija, ortak. Veruje li mi? Veruje li?" Junior klimnu, sedei nepokretan poput kamena, zurei u oi oveka preko puta koji je bio njegov najbolji prijatelj do pre jednog trenutka, a sada je postao neto sasvim drugo. "Ovo mi je suvie vano da bih ti dozvolio da zezne celu stvar, razume li?" Glas Derija Houva nalikovao je na blago siktanje. "Suvie je toga u pitanju da bi ti davao glupave izjave ili pravio idiotske primedbe. Jesi li sa mnom u ovome ili nisi? Odgovori mi, do avola!" Junior klimnu. Nikada nije video Derija ovakvog. "Aha, svakako, svakako da jesam." Deri Haouv mu uputi jedan dug, prodoran pogled. "U redu, onda, sasluaj i ostalo. Ne govori nita dok ne zavrim. Samo sluaj. U pitanju je opstanak, Juniore. Ne moemo se samo zamajavati unaokolo u nadi da e se kompanija urazumiti sama od sebe. Moj ujak i one ostale matore prdonje mogu misliti da e to tako biti, ali zalud njima nada. Oni su stari i istroeni, i kompanija to zna. Kompanija nee pregovarati. Nikada nije pregovarala, zapravo. Ostali smo samo ti i ja, drugar. Od nas sve zavisi. Moramo ih dovesti za sto, makar se otimali i vritali, ali moraju da shvate da pogon mora biti ponovo puten u rad. Je li tako? U redu. to znai da moramo imati nekakvu polugu."

Nagnuo se tako blizu Junioru da je ovaj mogao da namirie pivo u njegovom dahu. "Kada se to dogodi, mora biti dovoljno veliko da se umea i nacionalni sindikat. Nee biti dovoljno ako samo lii na nesreni sluaj. Nije dovoljno ni da izgleda kao da je kompanija kriva. To nee proi. Mora biti rtava. Neko mora da bude povreen, moda ak i ubijen." Junior se upiljio otvorenih usta, a onda je brzo odmahnuo glavom. "ovee, to je ludo..." "Ludo jer svrava posao?" odbrusi Deri. "Ludo jer bi moglo uspeti? avola, jer e uspeti? U svakom ratu ima rtava, Juniore. A ovo je rat, ne zavaravaj se. To je rat koji emo mi dobiti. Ali to se nee dogoditi ako kompanija ne bude proglaena odgovornom za neto iz ega se ne moe izvui. Nee se dogoditi ako ne privue panju nacije." "Ali ne moe jednostavno... Ne moe..." "Hajde, nastavi, izgovori to, Juniore", prezrivo prosikta Deri. "Ubiti nekoga, prokletstvo!" "Ne? A zato da ne? Zato, do avola, ne bih mogao?" Razume se da je mogao. U stvari, on je to ve odluio. Uradie to jer je potrebno. Uradie to jer su u ratu, upravo onako kao to je rekao, a u ratu ljudi bivaju ubijeni. Prethodnog dana je razmotrio tu stvar sam sa sobom, poto mu je pala na pamet ideja o nesrenom sluaju. Kao da je neko sedeo preko puta njega, kao da je razgovarao sa prijateljem od poverenja, sve razmotrio, sve shvatio. Sve je imalo savrenog smisla. Bio je ubeen u to. Bio je siguran. Junior je i dalje odmahivao glavom. "Prokletstvo, Deri, govori o ubistvu!" "Ne, nije tano. Ne koristi tu re. Nije ubistvo ako je rat. Ovo je samo - kako se za to kae - rtva za vee dobro. Za zajednicu, za tebe i mene i sve ostale. Ti to shvata, zar ne?" Junior je sumnjiavo klimnuo, i dalje pokuavajui da se navikne na tu pomisao. "U redu, dobro, rat je. Znai, drugaije je. I bie posredi nesrean sluaj, je li

tako? Samo kao deo neega drugog to se dogaa?" obrisao je usta nadlanicom, a onda se ponovo paljivo zagledao u Derija. "Ali nee biti namerno, je li tako?" Izraz lica Derija Haouva se nije izmenio. Junior je bio takav mamlaz. Primorao je sebe da se osmehne. "Naravno da nee. Bie nesrean sluaj. A u nesrenim sluajevima ljudi bivaju povreeni. Bie to prava tragedija kada se dogodi. Svi e se oseati loe, ali posebno kompanija, jer e ona za to biti odgovorna." Pruio je ruku i obuhvatio Juniora oko vrata, te privukao napeto lice svoga prijatelja do svoga. "Nemoj to zaboraviti, Juniore", proaputao je. "Za to neemo mi biti krivi. Ve kompanija. Moni Sredkon." Grubo je stegao Juniorov vrat. "Puzae preko polomljenog stakla da se vrate za pregovaraki sto. Preklinjae da se vrate. Sakrij se i posmatraj, Juniore. Sakrij se i posmatraj." Junior Elvej posegnu za ostatkom piva. Nest je ostala na ljuljaki jo nekoliko minuta, izgubljena u mislima o Donu Rosu, zatim se iskobeljala i zagledala u crnilo parka. Pitala se da li se tamo krije demon koga je on lovio. Pitala se da li vie voli mrak, mrane peine u kojima se kriju derai od osvetljenih kua ljudi koje je lovio. Gospoica Minks je prola puzei; oigledno je vrebala neto to Nest nije mogla da vidi. Gledala je maku kako se beumno kree kroz mrak, svilena i smrtonosna u svojoj poteri, i odjednom je osetila kako bi to izgledalo da nju neko tako lovi. Krenula je prema kui, razmiljajui o tome da ue unutra, svesna da e moi da odspava samo sat ili dva pre nego to krene na sastanak sa Dva Medveda kod pogrebnih humki Sinisipija. Pitala se ta Dva Medveda zna o svemu ovome. Da li je znao za demona i Dona Rosa i rat koji su oni vodili? Da li je znao za Re i Prazninu? Da li je bio svestan postojanja tog drugog sveta, njegove blizine u odnosu na svet ljudi, kao i veza koje su ih povezivale? Bila je sigurna da on zna dosta toga to joj nije rekao, slino Donu Rosu. Pitala se da li su zbog iste stvari doli u Dobru Nadu, stvari koju niko drugi ne uvia, a vezana je kako za duhove Sinisipija tako i za dolazak demona. Uzdahnula je i odmahnula glavom. Sve su to bila nagaanja, ali nagaanjima je samo i mogla da barata.

Prila je ianim vratima, ali je usporila kada je ula glasove iz kuhinje. Deda i baka su se raspravljali. Oklevala je, a onda otila du kue do prozora iznad sudopere, koji je bio otvoren, kako bi mogla da prislukuje. To nije bilo uobiajeno za nju, ali ula je ime Dona Rosa i bila je znatieljna da sazna da li je on uzrok rasprave. Stajala je utke i nepomina u senci, sluajui. "Meni izgleda kao fin mladi", govorio je deda. Oslanjao se o radnu plou pored sudopere, leima okrenut prozoru. Nest je mogla da vidi njegovu senku u snopu svetlosti koji je padao na tle. "Bio je prijatan i otvoren kada mi je priao kod Dosi. Nita nije traio. Moja je bila ideja da ga pozovem na veeru." "Veruje svakome, Roberte", odvratila je baka. "Oduvek si takav bio." "Nije nam dao povoda da budemo drugaiji." "Zar ti se ne ini pomalo udno to to se tek tako pojavio, nenajavljen, nepozvan, samo da nas vidi, da porazgovara o devojci koju nije video preko petnaest, esnaest godina? Devojci koja je odavno mrtva i nikada ga nije ni pomenula? Sea li se da ga je Ketlin ikada makar pomenula, da mu je pomenula bar ime?" Stari Bob je zamiljeno pijuckao kafu. "Ne, ali to ne znai da ga nije poznavala." "Ali takoe ne znai da joj je bio prijatelj." Nest je mogla da zamisli baku kako sedi za kuhinjskim stolom, drei au viskija s vodom i puei. "Nije mi se dopalo kako se slae sa Nest." "Oh, pobogu, Evelin." "Ne prizivaj Boga zbog mene, Roberte!" uzvrati baka. "Umesto toga upotrebi mozak koji ti je podario! Pretpostavimo na trenutak da Don Ros nije onaj za koga se izdaje. Pretpostavimo da je on neko sasvim drugi." "Neko drugi? Ko?" "On, eto ko." Zaulo se angrljanje kockica leda po praznoj ai i zvuk paljenja nove cigarete, a potom je usledila tiina. Nest je posmatrala dedu kako sputa olju od kafe na

radnu plou, videla je kako mu je klonula lavovska glava, ula ga je kako je uzdahnuo. "Otiao je, Evelin. Nee se vratiti. Nikada." Baka je odgurnula stolicu i ustala. Nest ju je ula kako odlazi do radne ploe i sipa sebi pie. "Oh, doi e on, i te kako e doi, Roberte. Dolazi. Znala sam to od poetka, od trenutka kada je Ketlin umrla i on nestao. Oduvek sam to znala." "Zato bi on to uinio?" U glasu starog Boba oitavala se nelagodnost.. "Evelin, ne misli, valjda, ozbiljno?" Nest je paralizovana stajala na vruini i u mraku, nije bila u stanju da se okrene. Priali su o njenom ocu. "On eli Nest", tiho ree baka. Povukla je dim i otpila ovei gutljaj pia. Nest je jasno ula oba ta zvuka u pauzi izmeu bakinih rei. "Oduvek ju je eleo." "Nest? Zato bi on eleo Nest. Naroito posle ovoliko vremena?" "Jer je njegova, Roberte. Zato to pripada njemu, a on se ne odrie niega s ove strane groba. Zar to ve do sada nisi nauio? Posle Ketlin, zar ti nije postalo jasno?" Nastupila je jo jedna pauza, a zatim neki zvuci koje Nest nije mogla da prepozna, moda promrmljane rei, gunanje. Njen se deda ispravio kod prozora. "Prolo je petnaest godina, ali ga se dobro seam." Stari Bob je govorio tiho, ali razgovetno. "Don Ros nimalo ne lii na njega, Evelin. To nije isti ovek." Baka se brzo, grubo nasmejala. "Zaista, Roberte, ponekad me zapanji. Ne lii na njega? Zar si i na trenutak pomislio da taj ovek ne bi promenio izgled ako bi imao valjan razlog za to? Zar misli da on ne moe da lii na bilo koga ako to poeli? Zar ne shvata ta je on?" "Evelin, ne poinji." "Ponekad si budala, Roberte", otro je izjavila baka. "Ako eli da nastavi da se pretvara da sam luda starica koja uobraava stvari kojih nema, u redu. Ako eli da se pretvara da u parku nema deraa, i to je u redu. Ali ima stvari koje

nee nestati samo zato to ti tako eli, a on je jedna od njih. Video si ta je on. Video si ta je uinio Ketlin. Od njega se sve moe oekivati. On dolazi ovamo, dolazi po Nest, a kada doe, nee biti toliko glup da izgleda isto kao kada je otiao. Radi kako hoe, Roberte, ali ja nameravam da budem spremna za njega." U kuhinji je ponovo zavladala tiina. Nest je ekala, napinjui se da uje. "Ako mogu da primetim, nisi imala nita protiv da je povede u park", konano ree stari Bob. Baka nita nije odgovorila. Nest je ula kako podie, a potom sputa au. "Znai da moda nema tolikog razloga za strah koliko bi ti volela da ja mislim. Moda ni ti nisi sigurna u to ko je Don Ros." "Moda", tiho ree baka. "Pozvao sam ga u crkvu sutra ujutro", namerno je navaljivao stari Bob. "Ponudio sam mu da sedi sa nama. Hoe li i ti poi?" Nastala je pauza. "Mislim da neu", odvratila je baka. Nest je duboko i polako udahnula vazduh. Njen se deda udaljio od prozora. "Pozvao sam ga i da nam se pridrui na izletu posle toga. Kako bismo mogli jo malo da popriamo." Deda proisti grlo. "Dopada mi se, Evelin. ini mi se da se i Nest svia. Mislim da ne postoji nikakav razlog zbog koga bi trebalo da ga se plaimo." "Izvinie me ako zadrim za sebe ono to mislim o tome", odvratila je baka posle kratke pauze. "Na taj nain nas nee sve iznenaditi." Tiho se nasmejala. "Potedi me tog pogleda. I nemoj me pitati da li nameravam da sipam jo jedno pie posle ovoga, jer nameravam. Idi u krevet, Roberte. Bie mi dobro samoj. Ve mi je dosta dugo dobro samoj. Hajde, idi." Nest je ula kako se deda bez rei udaljio. Ostala je na istom mestu jo malo, zurei u prazan, osvetljen kuhinjski prozor, oslukujui tiinu. Zatim je skliznula nazad kroz senke poput duha deteta koje je upravo prestala da bude.

16. Nest nije zaspala kada se konano nala u svojoj sobi, ve je leala budna u mraku, zurei u tavanicu i oslukujui promuklo zujanje skakavaca kroz prozor sa mreom. Vazduh je bio sparan i vlaan, julski topao, tako da ak ni uskovitlane lopatice velikog podnog ventilatora nisu mogle da donesu olakanje. Leala je preko prekrivaa u ortsu i majici, ekajui pono i sastanak sa Dva Medveda. Vrata spavae sobe bila su otvorena; hodnik iza njih bio je tih i mraan. Baka mora da je otila u postelju, ali Nest nije mogla da bude sigurna u to. Zamiljala je baku kako sedi sama za kuhinjskim stolom pri mekoj svetlosti meseca i zvezda proputenoj kroz drvee, kako pui, pije viski i razmilja o tajnama koje je krila. Nest je posmatrala te tajne kako igraju poput senki po tavanici. Da li je Don Ros njen otac? Ako jeste, zato ju je napustio? Pitanja su se ponavljala stalno iznova u njenom umu, lebdei u vremenu i obavijena studenom, kraljevskom usamljenou. aputala su joj, progonei je i prikradajui se. Ako je Don Ros njen otac, zato je baka toliko ogorena na njega? Zato je bila tako nepoverljiva prema njegovim pobudama? ta je to njen otac uinio? Zatvorila je oi, kao da e lake doi do odgovora u mraku. Primirila se, ne bi li stiala srce, puls i krv koja je jurila njenim venama, ali nije mogla da nae mir. Zato je njen otac bio tako zagonetna linost, senka jedva prepoznatljiva kao deo njenog ivota? Zato je tako malo znala o njemu? Napolju je tiho zahuala sova, i Nest se zapitala da li je to moda Denijel doziva. Ponekad je to inio, posegnuvi za njom iz mraka, gest koji nije ba sasvim razumela. Ali ove noi nije ustala da pogleda, jer se zapetljala u pokuajima da razmrsi sumnje i zbrku koje su je saletale na svakom koraku. Nalik na oluju na Srednjem zapadu koja nastaje u ravnicama i napreduje ka istoku, mrana, nezaustavljiva i nabijena snagom, pribliavalo se otkrovenje. Oseala je to, mogla je da ga iskusi kao kiu, namirie kao elektricitet u

vazduhu. Porasla smelost deraa, propast zatvora mentroga, kao i dolazak Dona Rosa i demona najavili su pomak u ravnotei stvari. Nest jo nije jasno uviala da sve to ima veze s njom. Imala je samo izvesnu slutnju u tom smislu, zahvaljujui vremenu provedenom sa Donom Rosom. Nagovetaj se nalazio u reima koje je koristio i tajnama koje je podelio s njom. Ukazao joj je poverenje zato to je bila neposredno umeana. Izazov s kojim se sada suoavala, kada bolje razmisli, sastojao se u tome da ga ubedi da joj otkrije razlog za to. Kada se pono pribliila, a znala je da jeste zahvaljujui sjajnim zelenim brojevima na digitalnom satu, ustala je, otila do otvorenih vrata i stala da oslukuje. Kua je bila u mraku; gorela je samo jedna svetiljka koju je baka uvek ostavljala ukljuenu kod prednjeg ulaza. Nest je prela preko sobe da razmesti krevet i stavi jastuke ispod arava kako bi izgledalo da spava. Zatim je skinula mreu sa prozora i provukla se, vratila mreu i krenula ka parku. Negde u daljini zalajao je pas, zvuk je bio prodoran i jasan u dubokoj tiini noi, i Nest se odjednom setila Rilija. Rili je bio poslednji pas koga su imali. Crni labrador krupnih apa, tunih oiju i blage naravi, doao je kod nje kao tene, deda joj ga je poklonio za trei roendan. Zavolela je Rilija onog trenutka kada joj je poskoio u rukama, grubih jastuia na apama i vlanog jezika, velikih uiju i tela koje se uvija. Dala mu je ime Rili jer je mislila da ba lii na Rilija, mada nikada nijednog nije upoznala. Rili je bio njen pas dok je rasla, prisutan kada bi odlazila u kolu, ekajui je kada bi se vraala kui, iao bi s njom putem u posetu njenim prijateljima, bio je pored nje kada bi se iskradala u park. Bio je tu kada je ugledala derae, Pika, pa ak i Utvaru, mada on, izgleda, nije video nikoga od njih onako kao ona. Imala je skoro dvanaest godina kada je dobio tumor na pluima. Nije se mogao operisati, tako su joj rekli. Otila je sa dedom da uspavaju njenog vernog prijatelja. Stajala je i gledala, suvih oiju i stoiki, kako veterinar daje Riliju injekciju, kako se njegovo glatko telo koi, a blage oi postaju staklaste. Nije zaplakala, to je dolo tek kasnije, ali kada je poela, mislila je da nikada nee prestati.

Meutim, jasnije od svega seala se bakine reakcije. Baka se drala po strani i plakala kada je bila sama; Nest je znala da je plakala po crvenim oima i zguvanim papirnatim maramicama u korpi za otpatke pored kuhinjskog stola za kojim je poela redovno da sedi s viskijem i cigaretama. Baka nije nita rekla poto su se vratili, ali je te veeri kod stola objavila tonom koji nije trpeo pogovora da im je to bio poslednji pas. Dovoljne su bile make. Make umeju da se brinu same o sebi. Psi su suvie zavisni, zahtevaju suvie i umeju da ti ukradu srce. Navodno je govorila o Riliju, ali je Nest bila prilino sigurna da na neki udan nain govori i o Ketlin. Zastala je na trenutak u tami letnje noi, priseajui se. Rili joj je nedostajao vie nego to je to mogla da izrazi. Baki to nikada nije kazala. Znala je da je to neto to baka nije elela da uje, da e samo nagovestiti koliko joj, zapravo, nedostaje Ketlin. Nest je pogledala utihlu kuu, pomislivi da bi se baka mogla pojaviti, da bi nekako mogla znati ta Nest smera. Ali nije bilo nikakvog kretanja niti se iznutra uo bilo kakav zvuk. Nest je jo jednom okrenula lea kui i pola kroz senke u stranjem dvoritu, pretraujui ga pogledom. Gospoica Minks se unjala kraj velikog hrasta, priljubljena uz tle i kradomice. Za njom je krenula jo jedna maka, nepoznata, prugasta. Napolju u parku, iza zida ivice, tereni za bezbol i igralita kupali su se u srebrnastom sjaju. To je njen tajni svet, pomisli Nest, uz osmeh. Tajni svet koji je pripadao samo njoj. Niko ga nije poznavao onako dobro kao ona, ak ni baka, za koju je on sada bio udaljen i stran. Nest se zapitala hoe li i za nju jednog dana postati takav, da li e s odrastanjem ona izgubiti svoj deji svet ba kao i detinjstvo, da li e to biti cena koja se plaa zato to postaje odrastao. Izmeu odraslih i dece postojao je taj jaz u kome su uvane tajne koje su jedni skrivali od drugih. Kada ovek dovoljno odraste, postaje upuen u tajne koje pripadaju samo odraslima, ali zato gubi one koje pripadaju samo deci. Nikada ne upoznaje sve tajne jednih niti gubi sve tajne drugih; zadri pomalo i od jednih i od drugih, a neke nikada ne dosegne. Tako

stoje stvari. Baka joj je to rekla pre skoro godinu dana, kada je Nest osetila da njeno deje telo tek poinje lagano da se menja u telo ene. Baka joj je kazala da ivot nikada ne daje sve, niti sve uzima. Skliznula je kroz pukotinu u ivici, i Pik se spusti na njeno rame, srdito gunajui. "Bilo je i vreme! ta te je toliko zadralo? Sastanak je u pono, u sluaju da si zaboravila! Strano!" I dalje je gledala pravo napred. "Zato si toliko ljut?" "Ljut? Nisam ljut! Zato misli da sam ljut?" "Izgleda kao da si ljut." "Izgledam isto kao i uvek!" "Pa, uvek izgleda kao da si ljut. Naroito veeras." Osetila je kako se uvija na njenom ramenu, lie i granice kako ute, nametajui se. "Reci mi neto o mom ocu." Pljunuo je poput make. "Tvom ocu? O emu ti to?" "elim da saznam neto o svom ocu." "E pa, ja ne znam nita o tvom ocu! Ve sam ti to rekao! Idi pitaj baku!" Pogledala ga je; stajao je mrzovoljno na njenom ramenu. "Zato niko nikada ne eli da pria o mom ocu? Zato niko nikada ne eli nita da mi kae o njemu?" Pik je utnu u rame, puei se od besa. "Prilino je teko govoriti o nekome koga ne poznaje, to bi moglo objasniti zato ja ne elim da priam s tobom o tvom ocu! Ima li problema i sa sluhom?" Nije odgovorila. Umesto toga je potrala hitro niz lokalni put, pored najblie zadnje baze, a zatim je presekla preko romboida prema liticama i reci. Vlani noni vazduh udarao joj je o lice dok su je noge nosile preko svee pokoene trave. Trala je kao da je neko goni, pokreui ruke i noge kao u kovitlacu, dok su joj se plua irila i skupljala; duboko i ravnomerno udisala je vazduh, a krv joj je jurila telom u vrelom pulsiranju. Pik je iznenaeno zadahtao i vrsto joj se uhvatio za majicu kako ne bi pao. Nest ga je ula kako mrmlja dok je trala, a

njegov glas odnosio je vetar koji joj je hujao pored uiju. Nestala je u samoj sebi, u kretanju ruku i nogu, u otkucajima srca. Savladala je otvoreni prostor terena za bezbol i igralita, prela preko glavnog puta, preskoila lance, i jurnula izmeu drvea koje je odvajalo pogrebne humke. Trala je pomamno, nezadovoljna, pomislivi u jednom trenutku da ne stane, da samo nastavi dalje, kroz park i iza njega, da tri dok ne ponestane mesta kuda bi mogla da otri. Ali nije. Stigla je do izletnikih klupa s druge strane puta naspram pogrebnih humki i usporila, zaobiavi, sva uskiptela od napora, ali ponovo smirena, jer je uspela da se odvoji od osujeenosti i sumnje koje su je nagrizale. Pik je kevtao na nju poput kakvog ljutitog psia, ali ona nije obraala panju, traei unaokolo Dva Medveda i duhove mrtvih Sinisipija. Bacila je pogled na sat. Skoro e pono, a njega nije bilo nigde na vidiku. Pogrebne humke bile su mrane i tihe naspram zvezdane pozadine junog obzorja gde se meseina slivala sa nebesa. Park je bio prazan i utihao. Nita se nije kretalo niti pojavljivalo. ak se ni derai nigde nisu mogli videti. Trag dima od drveta podigao se u nepokretan vazduh, opor i nevidljiv. "Gde je on?" tiho je upitala, polako se okreui u vlanoj pomrini, sevajui oima levo-desno, dok joj je srce ludo udaralo. "Ovde, Ptiicino Gnezdo", odvratio je njegov poznati glas, i ona poskoi kada ga je ula. Stajao je tano ispred nje, tako blizu da ga je mogla dodirnuti samo da je to htela. Otelotvorio se ni iz ega, iz vruine i noi, iz etera. Bio je nag do pasa, do vreastih pantalona i izlizanih vojnikih izama. Obojio je lice i grudi sloenim ustrojstvom crnih pruga. Dugaka kosa jo mu je bila upletena, ali je sada iz nje visilo dosta pera. Ako joj se ranije uinio krupan, sada je bio ogroman; bakarna koa njegovih irokih grudi i ruku presijavala se iza arenih pruga, a senke i svetlost kao da su mu isklesale grube crte lica. "Znai, dola si", primeti on tiho, posmatrajui je znatieljnim oima. "I povela si svog stidljivog, malog prijatelja."

"Ovo je Pik", predstavila je silvan koje je uspravno sedelo na njenom ramenu, odmeravajui krupnog oveka. "Oaran", promrmlja Pik, zvuei upravo obrnuto. "Kako to da me ti moe videti, a niko drugi ne moe?" Osmeh nakratko ozari lice Dva Medveda. "Indijanska magija." Pogledao je Nest. "Jesi li spremna?" Duboko je udahnula. "Ne znam. ta e se dogoditi?" "Ono to sam ti ve rekao da e se dogoditi. Pozvau duhove Sinisipija i oni e se vratiti. Moda e porazgovarati sa nama. Moda nee." Ona klimnu. "Da li si zbog toga tako obuen?" Pogledao se. "Ovako? Oh, razumem. Uplaila si se da moda nosim ratnike boje jer se spremam da izjaem u no po nekoliko skalpova bledolikih." Neodobravajui se namrtila na njega. "Samo sam pitala." "Obuen sam ovako jer u igrati sa duhovima ako mi dozvole. Na nekoliko kratkih trenutaka postau jedan od njih." Zastao je. "Da li bi volela da mi se pridrui?" Razmislila je o mogunosti da zaigra sa mrtvim Sinisipijima. "Ne znam. Smem li neto da te pitam, O'oli Amaneh?" Ponovo se osmehnuo kada je uo svoje indijansko ime. "Sme da me pita ta te je volja." "Misli li da e mi duhovi rei ko je moj otac ako ih upitam? ta misli, da li bi kazali neto takvo?" On odmahnu glavom. "Ne moe nita da ih pita. Oni ne odgovaraju na pitanja, ak ni ne reaguju na glasove. Oni reaguju na ono to ti je u srcu. Mogli bi ti rei za tvog oca, ali samo ako sami tako odlue. Jesi li razumela?" Ona klimnu, odjednom se usplahirivi pred mogunou da dobije odgovor na ovu mranu tajnu. "Treba li neto da uradim?" On ponovo odmahnu glavom. "Nita. Samo poi sa mnom."

Otili su do malog eleznog hibaija koji se nalazio pored jednog izletnikog stola. Unutra su crvenim sjajem plamteli nagomilani ugarci, odatle je nicao onaj dim. Dva Medveda uze jednu dugaku, sloeno izrazbarenu lulu sa izletnikog stola, proverivi da li je sadraj u poaavelom irem delu vrsto nabijen. Prineo je jedan kraj ugarcima, a drugi stavio u usta i stao sporo da puka ne bi li je upalio. Sadraj ireg dela se zaario i dim stade da se izvija u vazduh. "Lula mira", objavi on, pomerivi je sa usana i namignuvi joj. Jo je malo pukao, uvlaei dim duboko u plua. Zatim je lulu dodao njoj. "A sada ti. Samo nekoliko puta." Nevoljno je uzela lulu. "ta je unutra?" upita ona. "Lekovito bilje i trave. Nee ti nauditi. Puenje lule je obred, nita vie. Olakava prelazak duhova iz mesta na kome poivaju u na svet. ini nas prijemivijim." Omirisala je sadraj zdelice i napravila grimasu. No oko nje bila je duboka i spokojna, Javio joj se utisak da je sasvim sama u njoj sa Indijancem. "Ne znam." "Samo nekoliko puta. Ne mora da uvlai." Zastao je. "Ne boj se. Gospodin Pik pazi na tebe." Jo je malo zagledala lulu, a zatim ju je prinela usnama i povukla dim. Uinila je to na brzinu nekoliko puta, nabrala nos, vratila lulu Dva Medveda. "Bljak." Dva Medveda klimnu. "Mora se navii da bi ti prijalo." Udahnuo je ljuti dim, a zatim je paljivo poloio lulu preko ivice hibaija. "Tako." Zatim je otiao na otvoreno i seo na travu prekrtenih nogu, okrenut licem prema pogrebnim humkama. Nest mu se pridruila, sela je isto kao i on, prekrtenih nogu, smestivi se pored njega u mraku. Pik joj je i dalje poivao na ramenu, ali bio je neobino tih. Pogledala ga je, ali on je zurio u no, zaboravivi na nju. Ostavila ga je na miru. Iznad njihovih glava, nebo je bilo ispresecano granama drvea, koje su po tlu bacale zamrenu mreu pegavih senki. Nest je strpljivo ekala, nita ne govorei, gubei se u tiini.

Dva Medveda poe da zapeva; rei su dopirale u mekim, postojanim kadencama. Nest ih nije razumela. Mislila je da su indijanske, verovatno jezik Sinisipija. Nije gledala u Dva Medveda, ve u pravcu u kom je on gledao, preko puta, ka pogrebnim humkama, napolje u no. Pik je nepomian sedeo na njenom ramenu, postavi nakratko deo nje; nikada ga nije videla ovako mirnog. Osetila je senku straha, upitavi se iznenada da li ovo to upravo ini na neki nain prevazilazi ono u ta veruje, i da li e to dovesti do mranijeg ishoda od onoga koji je predvidela. Dva Medveda je nastavio da zapeva, dubokim, postojanim i nemelodinim glasom. Nest je osetila kako se prve iskre sumnje meaju sa nelagodnou koju ju oseala. Nita se nije deavalo; moda nita ni nee. A onda je sa reke dunuo vetar, prohladan i neoekivan, donevi sa sobom miris davno zaboravljenih stvari iz njenog detinjstva - bakine kuhinje, kutije za pesak, Rilija, njenog sanduka za igrake od kedrovine, Vinskonsinskih jezera leti. Nest je iznenaeno zurila. Vetar je minuo pored nje i nestao. U miru koji je usledio, osetila je kako joj se jee dlake na vratu. Na obodima pogrebnih humki pojavilo se nekakvo svetlucanje, podigavi se u no, zatreperivi i ponovo zamrevi, kreui se s ritmikom gracioznou naspram tame. U poetku nije predstavljalo nita, jednostavno sjajno kretanje kome nedostaje odreenost. Polako je poelo da poprima oblik. Pojavile su se ruke i noge, zatim tela i glave. Nest oseti kako joj se grlo stee i kako joj se usta sve vie sue. Nagnula se napred, zurei u iekivanju, pokuavajui da sa sigurnou utvrdi ta to vidi. ula je kako Pik na njenom ramenu isputa iznenaeni uzvik. Tada su se iz tame izdigli Sinisipiji: njihovi duhovi poprimili su oblik, stekavi senovitu slinost sa svojim izgubljenim telima. Odvojili su se od tla i ostali da lebde u vazduhu, uvijajui se i okreui u malim lukovima. Nest je mogla da vidi kako igraju, ali ne onako kako je ona oekivala da e to initi, ne onako kao to su to Indijanci radili na televiziji i u filmovima koje je videla, podiui se i

sputajui u onom poznatom, isprekidanom kretanju, ve na sasvim drugaiji nain. Pokreti su im bili vie baletski, vie uvijajui, a i igrali su zasebno, kao da je svaki od njih imao da ispria neku svoju razliitu priu. Nest je gledala sa strahopotovanjem predivan prizor. Posle izvesnog vremena, osetila je kako igra poinje da je uvlai. Pomislila je kako moe da oseti poneto od onoga to su igrai pokuavali da nagoveste. Osetila je kako se njie sa njima, ula je njihovo disanje, namirisala znoj njihovih tela. Bili su duhovi, bila je toga svesna, ali su istovremeno bili stvarni. elela je da ih pozove, da ih navede da se okrenu i pogledaju je, da objavi svoje prisustvo. Ipak je ostala nema. Dva Medveda iznenada skoi na noge i krenu napred. Stigao je do igraa i pridruio im se; njegovo krupno, mono telo njihalo se i uvijalo isto onako gipko kao i njihova. Nest se divila lakoi njegovih pokreta, osmehivala se njegovoj gracioznosti. Osetila je kako jara njegovog tela ispunjava njeno, kao da se njegov puls pomeao s njenim. Videla je onda, najpre u oku, a potom i sa trunkom uasa, kako mu telo od krvi i mesa poinje da bledi u noi i postaje isto onako utvarno kao i duhovi mrtvih Sinisipija. Sada su se uli i bubnjevi, odzvanjali su kroz no - ili je moda samo uobraavala da uje te zvuke koji su, u stvari, predstavljali ritam otkucaja njenog srca. Posmatrala je kako Dva Medveda postaje jedno sa mrtvima, gledala ga je kako postaje isti kao i oni, providan i nestalan, utvaran i nestvaran. Nepomino je zurila dok je on nastavljao da igra. Zvuk bubnjeva postajao je sve vii, a pokreti igraa sve bri. Osetila je kako je preplavljuje letnja vruina, nagonei je da trepe usled iznenandih grimiznih i zlatnih odseva. Trenutak potom i ona je bila na nogama, igrala je sa Dva Medveda, kretala se kroz duhove Sinisipija. Nije osetila da je ustala i otila do njega, nije znala kako se to dogodilo, ali iznenada se obrela meu duhovima Indijanaca. Lebdela je u nonom vazduhu isto kao i oni, ne dodirujui tle, uhvaena izmeu ivota i smrti. ula je sebe kako klie radosno i s puno nade. Prepustila se divljoj igri i pomamnoj potrebi, vrtei se i uvijajui, poseui za neim iza onoga to je

mogla da vidi, poseui s druge strane seanja, vlastitog ivota, s druge strane svega to je poznavala... A onda je imala viziju slinu snu sanjanom u groznici. Stvorila se niodkuda, ispunivi joj um svetlim bojama i kretanjem. Nalazi se u nekom drugom delu parka, delu koji ne prepoznaje. No je, crna i oblana, bez meseine i zvezda, avolja no ispunjena katranom. Izmeu drvea jure tamne prilike, presamiene, gipke i ile. derai, vidi ona, na desetine njih, njihove ute oi sjaje u crnilu. Osea kako joj se stomak gri kada shvata da e je sasvim sigurno videti. Preko poteza trave i du staza poskakuju, brzo i sigurno. Predvodi ih neka ena, mlada i snana; njeno lice u senci nasmejano je i sa divljim oima, a dugaka, tamna kosa vijori se za njom. Nest trepnu kada ugleda taj prizor - ljudsko bie u igri sa deraima, tri sa njima, bez straha. ena se okree i vrti, i kuda god da poe, derai je prate. Ona ih zadirkuje i ismeva, i sasvim je oigledno da su oni zalueni njome. Nest stoji opinjena u tami parka, zurei u neverici dok ta ena hita ka njoj, obesno se smejui. Gleda u enine oi i vidi tamo preene granice i prekrene tabue. enin ivot lei razgolien pred njom, ona vidi njenu osloboenu duu i smelo srce. Ona e se odvaiti na bilo ta, ta ena, a i inila je to. Ona nee dozvoliti da bude zastraena ili kanjena; ona nee dozvoliti da je iko posrami. Zalee se u Nestin zagrljaj, privlai je i vrsto dri. Nest se migolji, a zatim gleda u oku. Ona poznaje ovu enu. Prepoznaje njeno lice. Videla je njeno lice, upravo ovakvo kakvo je sada, meu uramljenim fotografijama na ispustu kamina u dnevnoj sobi. To je Ketlin En Frimark. To je njena majka. Pa opet i nije. Ne sasvim. Neto nedostaje. To gotovo da jeste njena majka, ali je istovremeno i neko drugi. Nest otvara usta u udu, mada jo nije sasvim sigurna ta vidi. ena se oslobaa, lice joj se najednom ispunjava tugom i oajanjem. Iza nje se, jedva vidljiv u tami, pojavljuje neki mukarac. Iznenada se otelotvoruje, a derai, okupljeni oko ene, ponizno mu oslobaaju prolaz. Nest pokuava da

vidi njegovo lice, ali ne moe. ena ga vidi i ljutito sike. Zatim bei u no, brza poput senke, sa deraima koji je skaui progone - i nestaje. Nest ponovo trepnu naspram tame i iznenadnog jarkog bola koji joj je probadao oi. Slike se zakovitlae i izbledee, a vid joj se razbistri. Ponovo je sedela na travi, prekrtenih nogu u tami, sa akama skupljenim ispred sebe kao u molitvi. Pored nje je sedeo Dva Medveda, zatvorenih oiju i nepominog tela koje je izgledalo kao isklesano. U daljini, uzdizale su se tihe i beivotne pogrebne humke. Preko travnatih padina nisu se kretala nikakva svetla; nikakvi ratnici nisu igrali u vazduhu iznad njih. Duhovi Sinisipija su otili. Dva Medveda otvori oi i zagleda se u tamu, spokojan i dalek. Nest ga epa za ruku. "Jesi li je video?" upita ona, ne mogavi da sakrije patnju u glasu. Krupni ovek odmahnu glavom. Njegovo iarano bakarno lice bilo je obliveno znojem, a vee su mu bile namrtene. "Ja nisam imao istu viziju kao ti, Ptiicino Gnezdo. Moe li mi ispriati ta si videla?" Pokuala je da govori, da izgovori te rei, i zakljuila da ne moe. Polako je odmahnula glavom, kao da je paralizovana, koa joj je gorela i peckala je, lice joj je pocrvenelo od srama i zbunjenosti. On klimnu. "Ponekad je bolje ne govoriti o onome to vidimo u snovima." Uzeo je njenu aku u svoju i zadrao je. "Ponekad nai snovi pripadaju samo nama." "Da li se to zaista dogodilo?" tiho je upitala. "Da li su Sinisipiji doli? Jesmo li igrali s njima?" Ovla se osmehnuo. "Upitaj svog malog prijatelja kada ga ponovo pronae." Pik. Nest je zaboravila na njega. Bacila je pogled na rame, ali tamo nije bilo umskog stvorenja. "Noas sam saznao mnoge stvari, Ptiicino Gnezdo." Tiho joj ree Dva Medveda, ponovo privukavi njenu panju. "Otkrio sam kakva je sudbina zadesila Sinisipije, moj narod. Pokazana mi je njihova pria." Odmahnuo je glavom. "Ali mnogo je sloenije nego to sam mislio, i jo ne mogu da naem

prave rei da to objasnim, ak ni sebi. Slike sam spremio na bezbedno" dodirnuo je elo - "ali one su u neredu i neodreene, i potrebno je vreme da se razjasne." Nabrao je elo. "Ovoliko znam. Do unitenja ljudi ne dolazi lako ili neposredno, ve zahvaljujui sloenoj shemi dogaaja i uslova. To je, delimino, razlog to do unitenja moe doi. Nedostaje nam, naime, dalekovidost da to spreimo. Ne titimo se dovoljno protiv toga. Ne razumemo to dovoljno. Mi sami smo, na neki nain, taj neprijatelj koga se plaimo." Stisnula mu je aku. "Mislim da nita nisam saznala. Nita o onome to bi nas moglo unititi. Nita o tome ta nam preti. Nita o Dobroj Nadi niti nekom drugom mestu. Samo..." Odmahnula je glavom. Dva Medveda ustade, povukavi je za sobom, podigavi je sa tla kao da je perce. Crna boja se presijavala na njegovom licu. "Moda ti je bilo pokazano vie nego to si toga svesna. Moda svemu mora pruiti malo vie vremena, kao ja." Ona klimnu. "Moda." Stajali su jedno naspram drugog u udnoj tiini, premeui po mislima ono to su znali i ono to nisu. Nest konano upita: "Hoe li se vratiti sutra uvee i ponovo prizvati duhove Sinisipija?" Dva Medveda odmahnu glavom. "Neu, odlazim." "Ali, moda duhovi..." "Duhovi su se pojavili i ja sam igrao sa njima. Rekli su mi ono to su eleli da mi kau. Nita vie ne preostaje da se uradi." Nest duboko udahnu. elela je da ostane zbog nje. Bilo joj je prijatno u njegovom drutvu, njegov glas ju je smirivao isto kao i snaga njegovih ubeenja. "Moda bi mogao ostati do posle etvrtog. Samo jo nekoliko dana." On odmahnu glavom. "Nema razloga. Ovo nije moj dom, i ja ne pripadam ovde." Otiao je do hibaija i podigao lulu. Istresao je sadraj u ognjite, a zatim zatakao lulu za kai. Uzeo je tkaninu i paljivo skinuo boju sa lica, ruku i grudi, pa navukao iscepani vojniki prsluk. Dohvatio je ranac i vreu za spavanje iz

tame i privezao ih. Nest je stajala i gledala, ne mogavi da smisli nita da kae, posmatrajui ga kako se ponovo pretvara u oveka kakav je bio kada ga je prvi put srela, ofucan, pohaban i dronjav, jo jedan nomad koji je siao sa dravnog autoputa. "Ovo bi mogao biti tvoj dom", na kraju je prozborila sa urbom koju nije mogla da prikrije. Priao joj je i zagledao joj se u oi. "Izgovori moje ime", blago joj je naredio. "O'oli Amaneh." "I svoje." "Nest Frimark." On klimnu. "Mona imena. Ali tvoje je jae, Ptiicino Gnezdo. Tvoje poseduje pravu magiju. Nita vie ne mogu da uinim za tebe. Ono to preostaje da se uradi, morae sama. Doao sam da porazgovaram sa mrtvima iz mog naroda, i to sam i uinio. Shvatio sam da e ti pomoi ako bude tamo sa mnom, i zato sam te pozvao da prisustvuje. Sve to sam mogao da ponudim, dao sam. Sada ti mora uzeti ono to si dobila i iskoristiti to u dobre svrhe. Za to ti ja nisam potreban." Stajala je i zurila u njega u vlanoj tami, u njegove jake, grube crte lica, u neumoljivu sigurnost koja se odslikavala u njegovim oima. "Plaim se", ree ona. "Da", sloi se on. "Ali strah je vatra koja kali hrabrost i odlunost. Za to ga i upotrebi. Izgovori jo jednom moje ime." Ona proguta knedlu. "O'oli Amaneh." "Tako je. esto ga izgovaraj kada odem, kako ne bih bio zaboravljen." Ona klimnu. "Zbogom, Ptiicino Gnezdo", proaputa on. Potom se okrenuo i otiao. Nest je stajala i gledala za njim dok se nije izgubio iz vida. Gledala ga je sve dok nije stigao do ivice parka, a onda kao da se stopio sa tamom. Vie no jednom je

htela da ga pozove da se vrati ili da potri za njim, ali je znala da on to ne bi eleo. Bila je isceena i iscrpljena, liena oseanja i snage. Opsedalo ju je pitanje da li e ikada ponovo videti Dva Medveda. "O'oli Amaneh", proaputa ona. Krenula je nazad kroz park, razmiljajui o tome ta se zbilo sa Pikom. U jednom trenutku sedeo je na njenom ramenu, tih i omaijan igrom duhova, a u narednom ga nije bilo. ta se dogodilo? Vukla se kroz park, prema kui i krevetu. Prispavalo joj se uprkos svemu to se dogodilo. Pokuala je da se razabere u viziji koju je imala, viziji o mladoj eni, deraima i prilici u senci koja je bila u drutvu s njima, ali nije uspela. Pokuala je da izvue neto korisno iz onoga to joj je Dva Medveda ispriao, ali joj ni to nije polo za rukom. Sve kao da ju je zbunjivalo, jedno je pitanje vodilo ka drugom, a nijedno do odgovora koje je traila. aica deraa pratila ju je ukorak kroz okolne senke, poput grabljivica koje ekaju da im plen zanemoa. Posmatrali su je postojanim, neumoljivim pogledima, i mogla je da oseti kolika im je glad. Znala je da joj se ne prikradaju; jednostavno su je posmatrali. Obino joj njihovo prisustvo ne bi smetalo. Veeras ju je nerviralo. Izila je iz parka i krenula preko stranjeg dvorita prema kui kada je iznenada shvatila ta nije bilo u redu sa mladom enom iz njene vizije. Ukopala se u mestu i irom otvorenih oiju zagledala u tamu, osetivi kako joj se koa najeila, dok joj se grlo steglo. Razume se da je znala tu enu. to se toga tie bila je u pravu. Nema zbora ni o tome da je videla fotografiju te ene na ispustu iznad kamina. Ali to nije bila fotografija njene majke. Ve jedne druge ene, ene koja je bila mlada veoma davno, pre nego to su Nest i njena majka uopte roene. Bila je to bakina fotografija.

NEDELJA, 3. JULI

17. Bilo je blizu sedam kada se Nest probudila narednog jutra; sunce je izgrejalo jo pre sat i po. Vei deo noi loe je spavala, proganjala ju je vizija bake, muila su je pitanja i sumnje, tako da je tek pred jutro vrsto zaspala. Probudili su je jarko sunce i pesma ptica, i odmah joj je bilo jasno da e to biti jo jedan topao, sparni julski dan. Vazduh koji je donosio ventilator bio je topao i ustajao, a kroz otvoreni prozor mogla je da vidi da lie na velikim hrastovima mlitavo visi i da se ne pomera. Jo je malo ostala da lei nepokretna ispod arava, zurei u tavanicu, pokuavajui da se pretvara kao da se prola no nije ni dogodila. Toliko je elela da vidi igru duhova Sinisipija, toliko je udela da sazna ta e joj duhovi rei o budunosti. Meutim, nisu joj pokazali nita od budunosti. Umesto toga, dobila je udan, gotovo zastraujui uvid u deli prolosti. Oseala se prevarena i bila je ljuta. Oseala se izdana. Govorila je sebi da bi joj bilo bolje da nikada nije ni upoznala Dva Medveda. O'oli Amaneh. Ali posle kraeg vremena bes joj se stiao i poela je da razmatra mogunost da je ono to joj je prikazano mnogo vanije nego to je to shvatala. Dva Medveda je nagovestio da e joj biti potrebno vreme da se razabere u viziji, da dokui ta ona znai u njenom ivotu. Jo je malo zurila u tavanicu, pokuavajui da dokui smisao senki koje je pravilo sunce, dodajui im vlastite slike, u elji da one oive kako bi mogle da priaju s njom. Konano je ustala i otila u kupatilo, zastavi pred ogledalom da se pogleda, da vidi nije li se na neki nain promenila. Ali ugledala je samo lice koje je uvek viala kada bi se pogledala i nijedna od tajni nije se obelodanila. Neuteno je uzdahnula, skinula majicu u kojoj je spavala i stala pod tu. Pustila je hladnu vodu da joj tee preko vrele koe sve dok joj nije postalo hladno, a onda ju je zatvorila i obrisala se. Obukla se za crkvu, znajui da e deda oekivati da poe s njim; odenula je jednostavnu arenu haljinu i omiljene cipele s niskom

potpeticom, i sila na doruak. Prola je kroz dnevnu sobu, zadravi se da proveri slike na ispustu kamina. Nema sumnje, bila je to baka, izgledala je isto onako kao i u noanjoj viziji, mladog lica, lakomislenih i izazivakih oiju koje su zurile iz izgraviranog elinog rama. Tokom doruka nije bila mnogo razgovorljiva jer se oseala nekako udno i neprijatno u bakinom prisustvu. Trebalo bi da porazgovara sa bakom o toj viziji, ali nije znala kako. ta je mogla da kae? Da li bi trebalo da saopti baki ta joj je ta vizija otkrila ili da krene zaobilaznim putem i zamoli je da joj pria o svojoj mladosti i onda je priupita da li je ikada trala sa deraima? I ta je to znailo? ta je znailo kada tri sa deraima kao to je to baka radila u viziji? derae je trebalo izbegavati; tako su Nest uili od malih nogu. Pik ju je upozorio. Baka ju je upozorila. Zato je njoj bilo zabranjeno da radi neto to je baka radila. ta je to znailo? A ta je, iznenada se upitala, njena majka radila kada je bila dete? Kakve je veze imalo s njom sve ovo? "Trebalo bi neto da pojede, Evelin", tiho primeti deda, prekinuvi tiinu. Baka je pila votku i sok od pomorande i puila. Ispred nje nije bilo hrane. "Pojela sam malo tosta ranije", odvratila je polusvesno starica. "Samo ti jedi; ne brini za mene." Nest vide kako deda odmahuje glavom i ispija poslednje gutljaje kafe. "Jesi li spremna, Nest?" Klimnula je i ustala, skupljajui svoje sudove kako bi ih odnela u sudoperu. "Ostavi ih", doviknu joj baka. "Pospremiu kada odete." "Jesi li sigurna da ne eli da poe?" neno je navaljivao stari Bob. "Prijalo bi ti." Baka ga pogleda ispod oka. "To bi moda bila dobra tema za crkveno ogovaranje. Samo ti idi. Spremiu izletniki ruak." Napravila je dovoljnu dugu pauzu da povue dim. "Moda bi bilo dobro da jo malo porazmisli o tome da li e pozvati tog momka, Roberte. On nije ono ta ti misli da jeste."

Znaenje je bilo jasno. Nest spusti sudove u sudoperu, ekajui da neko progovori. Kada to niko nije uinio, napustila je prostoriju i otila niz hodnik da opere zube i da se jo jednom oelja. Iz kuhinje su se uli bakini i dekini glasovi, tihi i odluni: prepirali su se oko Dona Rosa. Dok se vozila sa dedom u kamionetu u grad, nijedno od njih nije ni re prozborilo. Prozori su bili sputeni kako bi stari Bob mogao da oseti miris drvea i cvea. Tek je bilo prolo deset, tako da vruina u Ilinoisu jo nije bila nepodnoljiva i jo se u tragovima oseala nona sveina. Saobraaj na Linkolnovom autoputu nije bio gust, a i parking ispred supermarketa do koga su doli kada su sili sa Sinisipi puta bio je uglavnom prazan. Nest je udisala letnji vazduh i gledala u ake. Oseala se nekako udno odvojena od svega, kao da je odvedena od kue i od ljudi koje je oduvek znala i premetena u neki drugi deo zemlje. Oseala je da bi trebalo neto da radi - ve je bila prijavljena za borbu protiv demona - ali nije imala pojma gde bi trebalo da pone. Pogledala je svoj odraz u vetrobranskom staklu i zapitala se da li zaista ima samo etrnaest godina, ili je, zapravo, mnogo starija, ali je prespavala neki strano vaan deo ivota. Stari Bob je parkirao kamionet na Drugoj aveniji ispred Kelinog nametaja, tano nasuprot Prve kongregacijske crkve. Izili su i preli preko ulice, zastavi na trenutak da se pozdrave sa grupom poznanika na putu u crkvu. Nest je dobila srdane pohvale za svoja dostignua u tranju, zainjene komentarima vezanim za njen takmiarski duh, zdravlje i prirodu onoga to je grad oekivao od nje. Nest se osmehivala i posluno klimala glavom, sve vreme uzalud traei pogledom Dona Rosa. Zatim su uli u crkvu, proavi kroz iroka, dvostruka vrata u predvorje koje je opasivalo svetilite sa dve strane. Unutra je bilo svee i mrano, promaja nije dozvoljavala nepodnoljivoj vruini da se uvue unutra, a jarka suneva svetlost prodirala je u trakama kroz vitrano staklo. Kod vrata su stajali oni koji su doekivali ljude to su ulazili da bi se sa njima rukovali i da bi prikaili cvee na

revere mukaraca i haljine ena. Jedan postariji par pozdravio je Nest i njenog dedu; ena ih je upitala za Evelin. Slubenik ih je odveo do sedita otprilike na sredini leve strane svetilita. Crkva se brzo punila i vie od polovine mesta ve je bilo zauzeto. Nest i deda sedoe, drei programe i osvrui se unaokolo u tihoj, sveoj polutami. Svod katedrale mrano se izvijao iznad njihovih glava, sa drvenim gredama koje su se presijavale. Tiho su svirale orgulje, a akoliti su ve bili zapalili svee na oltaru. Nest je ponovo potraila Dona Rosa, ali njega nigde nije bilo. Nee doi, pomislila je razoarano. A i zato bi? Robert Hepler je sedeo sa svojim roditeljima na drugoj strani svetilita u stranjem delu. Heplerovi su voleli Kongregacijsku crkvu jer se nije zaglibila u dogmi (to je saznala od Roberta, koji je izraajno oponaao svoga oca) i zato to je prihvatala veliki broj moguih izbora u ivotu i svetovnih stavova. Robert je rekao da se to veoma razlikuje od katolianstva. Robert je kratko mahnuo Nest i ona mu je uzvratila. Ugledala je jednog od dedinih prijatelja iz eliane, gospodina Majklsona, koji je sedeo sa svojom enom nekoliko redova ispred Heplerovih. Kada je uao hor i zauzeo mesta na galeriji pored predikaonice, svi su otvorili programe i stali da prouavaju redosled dogaaja i crkvenih pesama koje treba da otpevaju. U tom asu pojavio se Don Ros na suprotnom kraju crkve. epavo je proao kroz vrata, oslanjajui se na crni tap. Na sebi je imao istu koulju i kravatu, a dugaka kosa bila mu je briljivo oeljana i vezana pozadi. Delovao je kao da mu je neugodno i kao da nije siguran u sebe. Nest je pokuala da mu privue panju, ali nije uspela. Ros je sledio sprovodnika do uglavnom praznog reda iza Majklsonovih i tu se oprezno spustio na sedite. Hor je ustao, i orguljar je odsvirao kratak uvod. Kroz bona vrata na podijumu pojavio se svetenik i uputio ka predikaonici. Ralf Emeri bio je okrugao i nizak. Na neki nain je udno izgledao: imao je velike ui i istaknutu vilicu, ali bio je ljubazan i zabavan i poznat po tome to je drao propovedi koje su navodile na

razmiljanje. Stajao je tako u crnoj halji gledajui svoju pastvu kao da pokuava da odlui hoe li poeti. Zatim je zamolio prisutne da pognu glave i kratko se pomole. Kada je zavrio, naloio je da svi ustanu i otvore molitvenike na himnu broj 236. Pastva je ustala, otvorila molitvenike i poela da peva 'Jutro je svanulo'. Upravo su stigli do druge strofe kada su derai poeli da se pojavljuju, na desetine njih, materijalizujui se iz mraka poput duhova. Ispuzavali iza praznih sedita u prvim redovima gde niko nije voleo da sedi i ispod ofertorija i priesnih stolova u stranjem delu podijuma. Ustajali su iz galerije gde je bio hor, pojavljivali se iza plavih somotskih draperija koje su oiviavale oltar, kao i ispod izdignute predikaonice. inilo se da ih ima posvuda. Nest je bila u toj meri oamuena da je prestala da peva. Nikada nije vidla derae u crkvi. Nikada joj nije ni palo na pamet da bi mogli ui ovamo. Zurila je u neverici u najblie, par koji je skliznuo ispod sedita ispred nje, a izmeu nogu sestara Robinson. Potisnula je gnuanje koje je osetila to ih vidi ovde, na ovom mestu gde se tovao Bog i sa koga su mrane stvari bile prognane. Uasnuto se osvrnula unaoklo i ugledala ih kako vise sa greda na tavanici, obmotane oko lustera i razapete po freskama i niama. ute oi zurile su u nju iz svakog ugla. Srce joj je bre zakucalo, a puls pomahnitao. Niko osim nje nije mogao da vidi derae. Nije mogla da podnese njihovo prisustvo. ta e oni u crkvi? U njenoj crkvi! ta ih je to privuklo? Uprkos hladnom vazduhu u svetilitu, poela je da se znoji. Pogledala je dedu, ali on nije bio svestan onoga to se dogaa; pogled mu je bio usredsreen na molitvnik. A onda se u oajanju okrenula da potrai Dona Rosa. Don Ros je ugledao derae u istom trenutku kada i Nest. Ali za razliku od devojice, Ros je znao ta se deava. Samo je dolazak demona mogao da dovede do okupljanja ovolikog broja deraa - demonov dolazak, ali i njegov, ispravi se on, to je sada, kada bolje razmisli, izgledalo bolno pogreno. Nije trebalo ovo da uradi, da doe na ovo sveto mesto, udovoljivi svojoj oajnikoj potrebi da

bar u maloj meri ublai usamljenost koja mu je ispunjavala ivot. Trebalo je da odbije ponudu Roberta Frimarka i da ostane u svojoj hotelskoj sobi. Nije trebalo da na njega ovoliko utie privlanost koju je osetio prema ovoj crkvi dok je iao kod Dosi. Trebalo je da uradi ono to je znao da je najbolje za sve: da ostane po strani. Primorao je sebe da ostane miran, da ne oda ono to osea, da ne uini bilo ta to bi moglo da prepadne one oko njega. tap mu je leao oslonjen o susedno sedite, i njegova prva pomisao bila je da ga epa i pripremi se za borbu. Ali nije mogao da pronae neprijatelja, nije mogao da ga prepozna, iako je znao da je tu, da se krije naoigled svima. Jedna postarija, dama nekoliko sedita od njega, pogleda ga i osmehnu se. Shvatio je da je prestao da peva. Primorao je sebe da joj uzvrati osmeh, da ponovo zapeva, prvo posegavi za tapom, postavivi ga ispred sebe i oslonivi se o njega kao da mu je odjednom zatrebao. Tada je pogledao preko glava pastve i video da ga Nest Frimark posmatra. Sreo je njen pogled, dajui joj do znanja da razume ta ona vidi kao i to da i on vidi isto. Uoio je strah i uas u njenom pogledu, video je koliko su duboko prodrli, i shvatio je mnogo bolje od nje same ta ih je podstaklo. Uzvratio joj je pogled i lagano odmahnuo glavom. Nita ne preduzimaj, upozoravao ju je. Ostani tu gde jesi. Ne gubi glavu. Video je po njenim oima da je shvatila. Takoe je video da ne zna moe li ga posluati. Pade mu na pamet da ode do nje, ali nije bilo naina da to uradi, a da ne privue panju na sebe. Pevanje se zavrilo i pastva je ponovo sela. Na brzinu je preleteo pogledom po okupljenima ne bi li moda ugledao demona. Svetenik je drao nauk iz Biblije. derai su puzali preko podijuma oko njegovih nogu, tamne senke koje kaljaju skarletni tepih svetilita mrljama nalik na one od mastila. Svetenik je zavrio itanje odlomka iz Biblije i nastavio sa crkvenim objavama. Don Ros je oseao kako mu koa gori dok je sedeo prikovan za

sedite, u nemogunosti da deluje. Ne bi trebalo da sam ovde, stalno je razmiljao. Trebalo bi sada da odem. Hor je ustao da peva, i Don Ros ponovo pogleda Nest Frimark. Nest je sedela na samoj ivici stolice pored dede, bledog i upalog lica, ukoenog tela. arala je pogledom levo i desno, pratei kretanje najbliih deraa. Njih nekoliko samo to se nije uspentralo na nju, klizei poput zmija izmeu nogu posetilaca. Jedan se izdigao neposredno ispred nje, kao da je zaikava, kao da je izaziva da neto preduzme. Ros na njenom licu vide oajanje. Bila je na ivici panike, spremna da utekne. Znao je da neto mora uiniti. Hor je zavrio i pastva ustade da se pridrui sveteniku u molitvi. Kada se to dogodilo, neto je nateralo Nest Frimark da iznenada pogleda ka stranjem delu svetilita, i Ros primeti da njen izraz lica sada odslikava uas. A onda je i on video. Utvara je stajao na vratima, debeo i nakostreen, pognutog, tigrastog lica, priljubljenih uiju, suenih, zelenih oiju koje su svetlucale. Bio je tako masivan da je ispunjavao ceo otvor, udovina pojava koja je iznikla iz mraka. Njegova velika glava okretala se levo-desno, sporo, ali odluno. Kezio se tako da su mu se videli svi krupni zubi. Nije ispustio nikakav zvuk dok je tako stajao, posmatrajui okupljene koji niega nisu bili svesni, ali oigledno je bio napet. Privukao ga je Nestin strah, pozvao ga na mesto na kome nikada nije bio, izvukao ga iz duboke ume na nepoznati teren. Njegov usredsreeni pogled reito je govorio o gladi. Nest oseti kako joj se stomak gri. Ne, Utvaro, ne, odlazi, odlazi! derai su bili posvuda, puzali su ispod sedita, skakutali du prolaza i peli se uz drvetom obloene zidove, dok su im se tamna oblija stapala sa senkama. Njihovo guranje je bilo u toj meri mahnito da je uzmuvalo vazduh u odaji, tako da se nekoliko glava iznenaeno podiglo. Utvara je zastao na trenutak da razmotri mogunosti, a onda je poao napred svojim poznatim ukoenim hodom.

Nest je istog asa, ne razmiljajui, krenula da ga presretne. Nije zastala da razmisli o tome ta radi. Nije zastala da razmisli o tome da joj nikada ranije nije ak ni palo na pamet da mu prie, da nema pojma moe li da ga kontrolie. Nije nita rekla dedi dok se izvlaila iz reda; nije ga ak ni pogledala. Bila je u stanju samo da razmilja o tome ta e se dogoditi ako Utvari poe za rukom da se doepa nekog deraa - ovde, u crkvi, punoj sveta, prijatelja, suseda. Nije znala kakve bi to posledice imalo po tvar koja je delila svet ljudi od sveta onih drugih, a i nije elela da sazna. itanje u glas se zavrilo i pastva je ponovo sela. Glave su se okrenule da je pogledaju dok se pribliavala Utvari - utvarnom vuku koga nisu mogli da vide ali se ona nije obazirala na njih. Utvara kao da je postao jo vei dok mu se primicala; fiksirao ju je pogledom grabljivice. Oseala se tako sitna i ranjiva u njegovom prisustvu, krhka estica ivota koju je on mogao da oduva pukom milju. Ali ona je ipak nastavila, potpuno predana svom cilju, vrsta u nameri da ga odagna. Kada je stigla do njega i kada je izgledalo da je neizbean sudar sa njim, da e naleteti pravo na vrhove sjajnih zuba i nakostreeno krzno, on je jednostavno izbledeo i nestao. Nastavila je bez zadravanja kroz prostor koji je on do malopre zauzimao, zatvorivi oi pred naletom hladnoe koji ju je zapahnuo i iziavi kroz vrata u predvorje. Ostala je tamo da stoji, tresui se i duboko udiui vazduh ne bi li se smirila, oslonjena o sto sa knjigama o hrianstvu, na mestu gde je nisu mogli videti ljudi okupljeni unutra. Poskoila je kada ju je neija aka dodirnula po ramenu. "Nest?" Don Ros je stajao pored nje, oslanjajui se na svoj crni tap sa izrezbarenim runama, napetih bledozelenih oiju. Mora da je krenuo za njom napolje, shvati ona istog asa. "Jesi li dobro?" upita on. Ona klimnu. "Jeste li videli?"

Osvrnuo se po praznom predvorju kao da je neko mogao da prislukuje. Unutar svetilita, veleasni Emeri upravo je poeo propoved: 'Kuda vi to idete.' "Video sam", odvrati on. Nagnuo se blie. "Kakvo je to stvorenje? Otkud te zna?" Progutala je knedlu. "To je bio Utvara." Odmahnula je glavom, odbivi da mu prui blo kakvo daljnje objanjenje. "Odakle su se stvorili svi ti derai? ta se dogaa?" Ros se nelagodno promekolji. "Mislim da je demon ovde. Mislim da je on taj koji ih privlai." "Ovde? Zato?" Ros zavrte glavom. "Zbog mene." Odjednom je delovao veoma umorno. "Ne znam. Samo nagaam." Osetila je kako se strana hladnoa nastanjuje u dnu njenog stomaka. "ta da radimo?" "Vrati se unutra. Ostani sa dedom. Saekau ovde da proe sluba. Moda e se demon pojaviti. Moda u ga ugledati." Netremice ju je gledao svojim zelenim oima. Nesigurno je klimnula. "Moram prvo u kupatilo. Odmah se vraam." Pourila je niz hodnik prema krilu u kome se nalazila hrianska kola veronauke, dok se duboki glas veleasnog Emerija, koji je izazivao divljenje, vukao za njom, lebdei iznad utihle pastve. Nije se oseala ba dobro; stomak joj se bunio i u glavi joj je bubnjalo. Pogledala je kroz otvorena vrata u uplju tamu svetilita; derai su nestali. Iznenaeno se namrtila, zatim odmahnula glavom i nastavila dalje. Nije bilo vano zbog ega su nestali, govorila je sebi, ve samo to da su zaista nestali. Njeni koraci tiho su odzvanjali po drvenom podu dok je prolazila kroz nii foaje. Gurnula je vrata koja su vodila u prijemnu prostoriju, oseajui se umorno i nekako uurbano. Gospoa Brauning, koja joj je bila uiteljica u petom razredu, sreivala je olje i salvete na nekoliko dugakih stolova, vrei pripreme za druenje posle slube. Toaleti su se

nalazila pozadi. Nest je skliznula pored gospoe Brauning neprimeena, prola kroz kuhinju i nestala u enskom toaletu. Kada je izila, tamo je stajao neki mukarac, osmatrajui nizove sitnih kolaa i torte poreane na posluavnicima. Podigao je pogled kada je ona ula. "Ah, tu si", pozdravi je on osmehujui se. "Dobro jutro." "Dobro jutro", odvratila je automatski, a onda iznenaeno zastala. Bio je to umar koji je razgovarao s njom prethodnog dana dok je lutala kroz park poto se pobrinula za povreeno drvo. Prepoznala je njegove udne, blede oi. Sada je nosio odelo, a ne radnu odeu, ali bila je ubeena da je to isti ovek. "Ne osea se ba najbolje?" upita on. Ona odmahnu glavom. On klimnu. "E pa, to je vrlo loe. Ne eli, valjda, da propusti sve ovo. Jedno je propustiti slubu, ali propustiti sve ove kolae i torte? Ne, nipoto!" Krenula je pored njega. "Ovaj, zna", iznenada ree on, naavi se ispred nje i prepreivi joj put. "Neto elim da podelim s tobom. Privatno druenje, moglo bi se rei. Re je o ovome. Seam se vremena kada je sluba neto znaila. Prolo je poprilino vremena, ali stari evanelisti umeli su da komuniciraju, da te nateraju da sedi uspravno i pomno slua. Sada imamo televaneliste sa uglaenim svetenicima, koledima i utoitima, ali oni ne govore o onome to je bitno. Nijedan od njih. Jer se toga boje. A zna zato? Zato to to znai govoriti o smaku sveta." Nest je zurila u njega otvorenih usta. "Svakako, to je ono to je vano. Jer svi bismo mogli tome prisustvovati, zna. Postoje valjani razlozi to tako mislimo. Osvrni se oko sebe. ta vidi? Seme unitenja, eto ta." Prijatan osmeh omekao je njegove bezizraajne crte. "Ali zna ta? Do propasti sveta nee doi onako kako to ljudi misle. Nipoto. Svet nee nestati u poplavi ili poaru. Nee do toga doi odjednom, usled neke neoekivane katastrofe. To se nee zbiti zbog neke stvari u koju moe da upre prstom. Ne ide to tako. Biblija grei. Doi e zahvaljujui mnogim sitnicama,

usled nagomilavanja naizgled beznaajnih dogaaja. Poput prevrnutih domina, jedna rui drugu - tako e se dogoditi. Neto ovde, neto tamo, i dok se okrene, sve e se sruiti." Zastao je. "Razume se, neko mora da obori prvu dominu. Sve mora krenuti od nekoga, je li tako? Reci mi. Da li ti ita od ovoga zvui poznato?" Nest je bez rei stajala pred njim; um joj je vritei nalagao da potri, ali joj je telo bilo paralizovano. "Svakako da zvui", nastavi on, zavereniki nagnuvi glavu. Njegove se udne oi suzie, gorei vatrom u koju nije mogla da gleda. "Jo neto da ti kaem. Unitenje sveta zavisi od spremnosti ljudi koji ive u njemu da naude jedni drugima kako bi time ostvarili svoje ciljeve. A to smo usavrili, zar ne? Umemo da povredimo jedni druge, i potom da smislimo sve mogue potrebne izgovore da bismo to opravdali. Mi smo i rtve i delati. Isti smo kao one domine koje sam pomenuo, poreani u niz, spremni da se prevrnemo. Svi mi. ak i ti." "Ne", proaputa ona. Njegov osmeh postade leden. "Misli da prilino dobro poznaje samu sebe, zar ne? Ali ne poznaje. Jo ne." Koraknula je unazad, pokuavi da proceni moe li da stigne do vrata pre nego to je epa. Upravo u tom trenutku, vrata su se otvorila i kroz njih je prola gospoa Brauning. "Oh, zdravo, Nest", pozdravi je ona. "Kako si, mila?" Kao da se naas iznenadila to vidi tog oveka koji tu stoji, ali mu se osmehnula veselo i otila po novi posluavnik sa okoladnim kolaiima. Dok se bavila njima, ovek ree Nest: "Ne, bojim se da uopte ne poznaje samu sebe." Napravio je brzi pokret rukom prema gospoi Brauning koja je zadahtala kao da ju je pogodila pesnica. Ispustila je posluavnik sa okoladnim kolaiima i uhvatila se za grudi, tonui ka podu. irom je razrogaila oi u uasu i otvorila usta. Nest je vrisnula i krenula ka njoj, ali se umeao ovek udnih oiju, hitro se

pokrenuvi da joj preprei put. Nest se skupila, zbunjena od straha. Prikovao ju je njegov pogled, mono joj stavivi do znanja koliko je bespomona. Gospoa Brauning bila je na kolenima, pognute glave i bledog lica. Krkljala je, pokuavajui da proguta knedlu. Iz nosa i usta potee joj krv. Krik je zastao u Nestinom grlu, potisnut ovekovim okrutnim oima. Potom je gospoa Brauning skliznula licem prema podu i ostala nepokretno da lei, otvorenih i izbuljenih oiju. ovek se okrenuo ka Nest i upitno izvio jednu obrvu. "Vidi na ta mislim? Ba nita nisi mogla da uini, je li tako?" Zatim se nasmeja. "Moda ipak neu ostati na druenju. Kao to rekoh, ni crkva nije vie ono to je nekada bila. Svetenici su tek glasovi na vetru, a pastva samo ubija vreme." Otiao je do stranjih vrata, zastao sa akom na kvaki i pogledao je preko ramena. "Budi dobra." Otvorio je vrata i polako ih zatvorio za sobom. Nest je ostala sama u kuhinji, gledajui gospou Brauning i ekajui da je proe drhtavica.

18. Kada se malo pribrala, Nest je izila iz kuhinje i vratila se kroz prijemnu prostoriju. I dalje se tresla, dok su poslednji trenuci gospoe Brauning buktali u njenom umu. Pronala je jednog od sprovodnika i rekla mu da smesta pozove hitnu pomo. Potom je produila dalje. Zatekla je Dona Rosa kako stoji u praznom narteksu izvan svetilita. Povukla ga je niz dugaki hodnik do mesta gde ih niko nije mogao videti niti uti i obavestila ga o onome to se dogodilo. Da li je to bio demon? On smrknuto klimnu i upita je da li je ona dobro; nije izgledao niti zvuao ni izdaleka onoliko iznenaeno kao to je ona mislila da bi trebalo. Konano, ako je demon doao da nae njega i ako je to ono to je privuklo sve te derae u crkvu, zato je razgovarao sa njom, pretio joj, zato je od jadne gospoe Brauning napravio primer onoga to moe da je zadesi? Zato

joj je priao o ljudima koji unitavaju sami sebe, ponovivi glavninu onoga to je ula od Dva Medveda? ta se ovde, zaboga, dogaalo? "ta je demon hteo od mene?" upita pometeno ona. "Ne znam", odvrati Don Ros. Uputio joj je umirujui pogled, ali ona je odmah prozrela da ju je slagao. Veleasni Emeri zavrio je propoved i pastva je ustala da otpeva zavrnu himnu, tako da je ona ostala uskraena za priliku da jo neto pita. Ros ju je poslao unutra da bude sa dedom, rekavi joj da e popriati kasnije. Uinila je kako joj je bilo naloeno, nezadovoljna zbog njegovog izvrdavanja, sumnjiava u pogledu njegovih pobuda, ali istovremeno svesna da mora obazrivo napredovati ako eli da sazna kako stvari tano stoje. Skliznula je nazad kroz prolaz do reda u kome je sedeo njen deda i uputila mu pokajniki osmeh dok su se glasovi pastve uzdizali svuda oko nje. Upravo je poela treu strofu kada joj pade na pamet da demon moda pokuava da dopre do Dona Rosa preko nje i da ju je zbog toga saterao u ugao tamo u kuhinji. To bi objasnilo zato je Ros tvrdio da ne zna ta se dogaa. To je imalo smisla ako je on njen otac, pomisli ona. Imalo je i te kakvog smisla. Gospoa Brauning bila je odneta pre nego to su se ljudi okupili na druenje, ali svi su razgovarali samo o njenoj iznenadnoj smrti. Nest je mislila da e biti u prilici da jo malo popria sa Donom Rosom, ali nikako nije uspevala da ga uhvati samog. Prvo je deda pozdravio Rosa priguenim glasom, izrazivi aljenje zbog nemilih okolnosti do kojih je dolo tokom njegove prve posete crkvi, ali ipak zadovoljan to je Ros doao na slubu, podsetivi ga na poslepodnevni izlet i izvukavi od njega obeanje da e im se pridruiti. Zatim se veleasni Emeri, tunog lica, upoznao sa Rosom, snano mu stisnuvi aku i oprezno se raspitavi o njegovim potrebama dok bude boravio u Dobroj Nadi. Konano, pojavio se Robert Hepler koji je tako uporno stao da salee Nest da mu je na kraju rekla da udiu isti vazduh i da se skloni. Robert je, izgleda, zakljuio da ona boluje od neke bolesti koju krije, to nije bilo sasvim netano.

Odluio je da joj dosauje sve dok ne otkrije izvor njenog nespokojstva, ali ona je vrsto reila da mu ni po koju cenu ne kae istinu, pa makar joj i ivot zavisio od toga. Kada je konano uspela da se oslobodi Roberta i svih parohijana koji su se zaustavili kraj nje da primete kako je strano to to se dogodilo gospoi Brauning i da se raspitaju o bakinom zdravlju, Don Ros je ve bio otiao. Vozila se kui sa dedom u mranom raspoloenju, zurei kroz prozor u prazno, mozgajui o dogaajima koji su se odigrali u nekoliko proteklih dana, a naroito o onima koji su se desili u proteklih nekoliko sati. Upinjala se da razmrsi mreu sastavljenu od zbrke i protivurenosti koje su je okruivale. Kada ju je deda upitao zato je istrala iz svetilita, rekla mu je da joj je pripala muka i da je otila u toalet. Kada ju je upitao da li joj je sada dobro, odvratila je da je jo uznemirena zbog gospoe Brauning i da ne eli da pria o tome. To je zvualo prilino verodostojno, tako da ju je ostavio na miru. Sve je umenije uspevala da navede ljude da poveruju u ono to nije istina, ali proimalo ju je neprijatno oseanje da ni izdaleka nije onako dobra u tome kao Don Ros. On je znao neto o njoj to je krio, smrknuto je pomislila. Znao je neto vano, i to je imalo i te kakve veze s njegovim dolaskom u Dobru Nadu. Bilo je povezano s demonom i njenom majkom. To je bilo u sreditu svega to se deavalo, i ona je odluila da sazna ta je posredi. Verovala je, mada je jo odbijala da nagna sebe da tu stvar u potpunosti i bez ustezanja prihvati, da to stoji u vezi sa injenicom da joj je on otac. Kada je deda skrenuo na prilazni put i zaustavio kamionet ispred kue, ve je bila donela odluku da se suoi sa bakom. Izila je na vruinu; temperatura u podne ve se pribliavala stotom podeoku, vazduh je bio pun vlage i odbojnog mirisa sprene trave i korova, a iroko razmaknuti udovi velikog drvea koje je pravilo hlad bili su malaksali i nepokretni pod nemilosrdnim nasrtajima sunca. Nest je otila do trema, sagnula se da poee gospodina eala iza uha, a potom je ula unutra. Baka je sedela za kuhinjskim stolom u cvetnoj kunoj haljini i

papuama, pijuckajui viski s vodom i puei. Podigla je pogled kada je Nest prola na putu do svoje sobe, ali nita nije rekla. Nest je otila u sobu, svukla haljinu, gaice, cipele i arape i navukla orts, majicu sa natpisom 'Nikada nemoj da odraste', patike i sokne. Mogla je da uje dedu i baku kako razgovaraju na kraju hodnika. Baka se raspitivala o Donu Rosu, i nije, izgleda, bila srena zbog onoga to je ula. Stari Bob joj je govorio da spusti glas. Nest se zadrala i da se oelja tako da su zavrili najei deo razgovora pre nego to se uputila hodnikom prema kuhinji. Zautali su kada je ula, ali se ona pretvarala da to nije primetila. Otila je do friidera i pogledala unutra. Miris peenog pileta jo se oseao u vazduhu, tako da nije bila iznenaena kada je na najvioj polici pronala posudu sa njim. Bila je tu i posuda sa salatom od krompira, zatim jedna sa sirovim povrem koje se namakalo u vodi, kao i inija elea. Kada je baka uspela sve to da spremi? Da li je to napravila dok su oni bili u crkvi? Pogledala je preko ramena u staricu. "Zadivljena sam", ree ona osmehujui se. "zgleda izvrsno." Baka klimnu. "Pomogle su mi umske vile." Uputila je starom Bobu znaajan pogled. Stari Bob je uzvratio neobino umilnim, eretskim osmehom. "Tebi nikada nije bila potrebna pomo umskih vila, Evelin. Jo bi ti njih mogla da naui nekim stvaricama." Baka je pocrvenela. "Stari", promrmljala je, uzvrativi mu osmeh. A onda je osmeh izbledeo i ona je posegnula za piem. "Nest, ao mi je zbog gospoe Brauning. Bila je dobra ena." Nest klimnu. "Hvala, bako." "Jesi li sada dobro?" "Dobro sam."

"Odlino. Dok ste bili u crkvi, oboje su vas zvali telefonom. Kas Minter je zvala tebe, Nest. A Mel Riorden eli da ga smesta nazove, Roberte. Rekao je da je hitno." Stari Bob je bez rei gledao kako otpija povei gutljaj. Na sebi je jo imao sako, te ga je sada skinuo. Odjednom je delovao nekako razbaruen i umoran. "U redu. Pobrinuu se za to. Izvinite me, molim vas." Okrenuo se i nestao niz hodnik. Nest je duboko udahnula, otila do kuhinjskog stola i sela preko puta bake. Suneva svetlost prodirala je kroz juni prozor i iscrtavala pruge po povrini stola; njenu otrinu naruavale su grane drvea koje je pravilo hlad, kao i ipkane zavese, tako da su se na ploastoj povrini obrazovale sloene are. Padale su preko bakinih aka koje su leale pored pepeljare i pia, izgledajui istakane i ljuspaste. Povrina stola bila je topla, i Nest pritisnu dlanove o nju, gurnuvi prste u jednu od izraajnijih ara nastalih igrom svetlosti i senke, i naruivi njenu simetriju. "Bako", poe ona, a zatim saeka da je starica pogleda, "bila sam u parku prole noi." Baka klimnu. "Znam. Ustala sam da bih te obila. Nisi bila u sobi, tako da sam znala kuda si otila. ta si radila?" Nest joj ispria. "Znam da zvui pomalo uvrnuto, ali nije bilo. Izgledalo je zanimljivo." Zautala je. "U stvari, bilo je zastraujue. Bar jedan deo. Videla sam neto to ne razumem. Imala sam tu... viziju, pretpostavljam. Neku vrstu sna po danu - premda je bila no, naravno. O tebi." Posmatrala je kako bakine oi postaju zamagljene i neusredsreene. Baka posegnu za cigaretom i uvue jedan dim u plua. "O meni?" Nest izdra njen pogled. "Bila si mnogo mlaa i bila si nou u parku, isto kao ja. Ali nisi bila sama. Bila si okruena deraima. Trala si s njima. Bila si deo njih." Tiina koja je usledila bila je opipljiva.

Stari Bob je zatvorio vrata svoje jazbine i zagledao se u prazno. Njegova se jazbina nalazila na severnoj strani kue, u senci masivnog, starog amerikog hrasta grube kore, ali julska toplota uspevala je da prodre ak i ovamo. Stari Bob to nije primeivao. Spustio je sako na konu naslonjau i podboio se. Voleo je Evelin, ali ju je gubio. Krivi su bili pie i cigarete, ali uglavnom Ketlin i sve one stvari koje su njih dve delile i krile od njega. Postojala je neka tajna veza meu njima, koja se protezala jo do vremena Ketlininog roenja - moda ak i dalje od toga. Odnosila se na tu glupost o deraima i magiji. Odnosila se na Nestinog oca. To je prevazilazilo sve to je razumno, smestivi Evelin iza zida preko koga on nije mogao da se popne, zida koji je postao neprelazan od kada se Ketlin ubila. Eto. Izgovorio je te rei. Od kada se Ketlin ubila. Zatvorio je oi kako bi zaustavio suze. Razume se, moda je to bio nesreni sluaj. Moda je otila u park te noi, upravo onako kao to je inila kao dete, okliznula se i pala sa litica. Ali on u to nijednog trenutka nije poverovao. Ketlin je poznavala park kao svoj dep. Isto kao i Nest. Kao Evelin. Park je oduvek bio deo njihovih ivota. ak je i Evelin odrasla u kui na ivici parka. One su bile deo njega isto kao i drvee i pogrebne humke, veverice, ptice i sve ostalo. Ne, Ketlin se nije okliznula i pala. Ubila se. A on jo nije znao zato. Zurio je kroz prozor ka prilaznom putu koji je vodio do Sinisipi puta. Bilo mu je teko to je izgubio Ketlin, ali bie neizdrivo ako izgubi Evelin. Proveli su zajedno skoro pedeset godina; nije mogao da se seti kakav je bio njegov ivot bez nje. Zaista nije postojalo nita bez nje. Mrzeo je to to pije i pui, mrzeo je to se povukla za kuhinjski sto i tamo skrasila i mrzeo je to je s toliko gorine procenjivala svoj ivot. Ali vie je voleo da je ima i takvu nego da je uopte nema. Ali ta je preduzimao da je zadri? Izmicala mu je, iz dana u dan, kao da je sedela na splavu koji se otkaio i lagano se udaljavao ka puini, dok je on

bespomono stajao na obali i gledao za njim. Pljesnuo je krupnim akama i slegnuo ramenima. Bio je snaan i pametan, i ivot mu je bio obeleen dostignuima, ali nije znao ta da preduzme kako bi je spasao. Podigao je ruku i olabavio kravatu. ta je on to mogao da uradi, to bi neto promenilo? Da li je postojao neko ko je mogao to da mu kae? Razgovarao je sa Ralfom Emerijem, ali mu je svetenik kazao da Evelin mora eleti da joj bude pomognuto pre nego to bilo ko uspe da dopre do nje. Navratio je jednom ili dva put da popria sa njom, ali Evelin nije bila voljna da se upusti u to. Nest je bila jedina do koje joj je bilo stalo, i ponekad je mislio da devojica samim svojim prisustvom uspeva da prui podstrek Evelin. Ali Nest je jo bila dete, a dete ipak nije moglo bog zna ta da postigne. Pored toga, s nelagodom je pomislio, Nest suvie lii na baku, tako da su se okolnosti zbog toga samo uslonjavale. Skinuo je kravatu, prebacio je preko naslonjae pored sakoa i otiao do telefona da pozove Mela Riordena. Okrenuo je broj, i telefon je zazvonio samo jednom pre nego to je Mel podigao slualicu. "Riorden." "Mel? Bob Frimark ovde." "Hvali ti to si se javio. Cenim to." Stari Bob se osmehnu u sebi. "ta si radio, stajao pored telefona i ekao da se javim?" "Otprilike tako. Ovo nije smeno. Imam problem." Boja glasa Mela Riordena i te kako je to potvrivala, ali stari Bob ne ree nita, ekajui da se Mel otvori. "Ovo mora sauvati za sebe, Bobe, ako ti kaem. Mora mi to obeati. Ne bih te meao da nisam primoran na to, ali ne mogu dozvoliti da ova stvar procuri, a ne znam kako da je reim. Pokuao sam ve i reeno mi je da se nosim." Stari Bob privue stolicu i sede. "Ovaj, to ne mora da sazna niko osim tebe i mene ako ti ne eli, Mele. Zato mi jednostavno ne kae o emu je re?"

Mel Riorden zabrinuto uzdahnu. "U pitanju je Deri. Taj mali predstavlja veu nevolju nego deset aligatora u veeraju i glup je k'o no. Da nije sin moje sestre..." Zautao je. "Ali pustimo sad to, sve si ovo ve ranije uo. Bio sam u crkvi na jutarnjoj misi sa Kerol i nekoliko unuia. Al Garsija takoe. Sa Endi i njihovom decom. I tako, posle mise, odem na kafu i kolaie kao i svi ostali. Pozdravim Ala i Endi, i nekolicinu drugih. Svima je prijatno. Stojim ja tako, vaem kola, pijuckam kafu, Kerol je otila negde sa unuiima, sve je u redu sa svetom, kad eto ti moje sestre. Izgleda uasno, zabrinuta k'o sam avo, sva iskrivljena. Pomislim najpre da je pila. Ali onda vidim da je neto drugo. Kae mi: 'Mele, idi razgovaraj s njim. Idi izvidi ta se dogaa i prekini to.'" "ta da prekine?" "Doi u i na to." Mel Riorden napravi pauzu, sreujui misli u tiini. "Zna, neprestano razmiljam o onoj prii iz novina povodom koje smo se alili na kafi kod Dosi. Onoj o ljudima koji iznenada podivljaju. Neto im prepukne u mozgu i oni polude, iznu, bez ikakvog stvarnog razloga. Pita se kako je to mogue, kako su ljudi koji ih poznaju to mogli da dozvole. A dogodi se tek tako. Kao onaj uitelj koji je uao i pobio svu onu deicu u vrtiu u Misisipiju jer je ostao bez posla. Jesi li itao o tome u dananjim novinama?" Stari Bob odmahnu glavom. "Jo nisam proitao novine. Upravo sam se i sam vratio iz crkve." "Pa, to je dovoljno dobar razlog da ovek postane katolik. Ode u crkvu ujutro i ostatak dana je tvoj. Al i ja smo jednom priali o tome, o prednostima katolika nad protestantima..." "Mele." Stari Bob ga prekinu usred reenice. "ta je sa Derijem. Nee, valjda, da kae kako planira nekoga da ubije?" "Ne, ne ba." Mel Riorden zastade. "Saekaj malo, molim te. Hou da proverim da se Kerol moda ve nije vratila iz prodavnice." Spustio je slualicu i nestao na trenutak pre nego to ju je ponovo podigao. "Ne elim da ona uje ita od ovoga. Ne elim da iko uje."

"eli li da se naemo na nekom osamljenom mestu i popriamo o ovome?" Upita ga stari Bob. "Ne, elim smesta da se otarasim toga. Osim toga, ne znam koliko vremena imamo na raspolaganju ako nameravamo bilo ta da preduzmemo." "Da preduzmemo? ta emo mi to da uradimo, Mele?" "Imaj strpljenja sa mnom." Mel Riorden proisti grlo. "Sestra mi kae... prvo sam morao da je smirim malo i odvedem u stranu... da ju je neko pozvao, neki prijatelj, i rekao da su uli kako je Deri sino bio kod Skrabija gde je pio sa Juniorom Elvejem i razgovarao o nekom planu kako da zatvore Sredkon. Razgovor nije bio ba najjasniji, ali pominjali su nekakav nesreni sluaj, da e moda neko biti ubijen." Stari Bob polako zavrte galvom. "Moda su pogreno uli." "Da je bilo ko drugi u pitanju, mogli bismo da kaemo da su posredi samo puste prie za koje je krivo pijanstvo. Ali Deri je oinut od Vijetnama, a i zna mnogo o oruju i eksplozivima. Sestra me preklinje da razgovaram s njim. Ja to ne elim jer znam da me Deri smatra starim prdeom, ali joj ipak rekoh da u pokuati. I tako, doem kui i pozovem ga. Spavao je, a ja sam ga probudio. Nije mu bilo milo. Zakljuim da je najbolje da odmah preem na stvar. Ispriam mu razgovor koji sam vodio s njegovom majkom i upitam ga ima li ega u tome. A on meni, do avola, da, ima mnogo u tome, ali da to nema nikakve veze sa mnom. Kaem da e mu biti bolje da dva puta razmisli o tome, ta god da je posredi. Kao prvo, ljudi e, ako se bilo ta dogodi, znati da je to zbog njega; pobrinuo se za to u krmi. Drugo, bilo ta to uradi bez saglasnosti sindikata samo e ga uvaliti u nevolju s nama. A on meni, da ga je ba briga ko zna i da je jedini nain da se bilo ta obavi taj da se zaobie sindikat." "ta misli da je naumio?" pritisnu ga stari Bob. "Ne znam. Nije hteo da mi kae. Ali moda e rei tebi. Tebe jo u izvesnoj meri potuje, to nije sluaj sa mnom. A mislim i da te se pomalo boji. Ne fiziki, ve... zna, zbog tvog ugleda. Ako ga ti pita ta smera, moda se i

otvori." Nastupila je podua pauza. "Bobe, ne znam kome drugom da se obratim." Stari Bob klimnu, razmiljajui. Deri Houv je bio pun sebe i svojih ludih ideja, ali uglavnom je bio hvalisavac. Opasnost je pretila od njegove vojne obuke i nesposobnosti da se prilagodi bilo kakvom normalnom ivotu od kada se vratio iz Vijetnama. Mel je bio u pravu u tom pogledu; niste mogli jednostavno da odbacite ono to je govorio. "Bobe, jesi li jo tu?" "Tu sam", odvrati on. Nije eleo da bude uvuen u ovo. Nije bio siguran da Deri Houv ima bilo kakvo miljenje o njemu. Uopte nije bio siguran da e mu Deri pokloniti makar i nekoliko minuta od svog dana. Mel je vie verovao u njega nego on. Pored toga, imao je on i svojih problema, a najvei je sedeo u kuhinji na kraju hodnika. Cela ta rabota sa Derijem mirisala mu je na nevolju koja mu nije bila potrebna. "Ne znam, Mele", ree on. "Hoete li ti i Evelin doi danas u park? Na izlet i igranku? Zar nisi rekao da hoete?" "Hoemo." "E pa, i Deri e biti tamo. Uestvovae na takmienju u bacanju potkovica sa Juniorom i jo nekima. Traim samo da odvoji pet minuta i porazgovara s njim. Samo ga priupitaj ta ima novo. Ako nee da ti kae, u redu. Ali moda hoe. Moda, ako ga ti pita." Stari Bob zavrte glavom. Nije eleo da se mea u ovo. Zatvorio je oi i protrljao ih slobodnom akom. "Pa dobro, Mele", konano ree. "Pokuau." Zauo se silan uzdah olakanja. "Hvala ti, Bobe. Vidimo se tamo. Hvala." Stari Bob vrati slualicu na mesto. Posle kratke pauze ustade i ode da ponovo otvori vrata. "Nest, elim da me saslua", tiho ree baka. Sedele su za kuhinjskim stolom, okrenute jedna prema drugoj na magliastoj sunevoj svetlosti, netremice se gledajui. Bakine ake su se tresle, tako da je

jednu prekrila drugom kako bi ih smirila. Nest je u njenim oima videla razoaranje, bes i tugu, sve istovremeno, i odjednom se uplaila. "Neu te lagati", ree baka. "Pokuavala sam da te ne laem. Postoje stvari koje ti nisam rekla. Neke nema potrebe da zna. Neke ne mogu da ti kaem. Svi mi imamo tajne. Imamo pravo na njih. Ne treba svako da zna sve o nama. Oekujem da ti to shvati, jer jesi ono to jesi. Tajne nam obezbeuju prostor za odrastanje i promenu ako je potrebna. Tajne nam pruaju privatnost tamo gde je privatnost neophodna ako elimo da preivimo." Posegnula je za piem, ali ga nije uzela. Cigareta koja joj se nalazila pored lakta izgorela je do kraja. Pogledala ju je, pa skrenula pogled. Umorno je uzdahnula, ponovo se zagledavi u Nest. "Jesi li to bila ti, bako?" neno je upitala Nest. "U parku, sa deraima?" Baka klimnu. "Da, Nest, bila sam." Na trenutak je utala, gomila starih kostiju u kunoj haljini. "Nikada nikome nisam kazala. Ni mojim roditeljima, ni tvom dedi, ak ni Ketlin - a sam Bog zna da je trebalo bar njoj da kaem. Ali nisam. uvala sam taj deo svog ivota kao tajnu, u sebi." Potraila je preko stola Nestinu aku i zadrala je u svojoj. ake su joj bile krhke i tople. "Bila sam mlada, tvrdoglava i budalasta. Bila sam ponosna. Bila sam drugaija, Nest, i znala sam to - drugaija kao to si i ti drugaija, obdarena magijom i sposobnou da vidim umska stvorenja. Niko drugi nije mogao da vidi ono to sam ja videla. Ni moji roditelji, ni moji prijatelji, niko. To me je odvajalo od svih i dopadalo mi se. Moja tetka, Opal Anderson, majina sestra, bila je poslednja pre mene koja je posedovala magiju; umrla je dok sam ja bila jo veoma mlada. Tako sam izvesno vreme postojala samo ja. ivela sam pored parka i beala sam u njega kad god sam mogla. Bio je to moj privatni svet. U mom drugom ivotu nije postojalo nita to bi makar izdaleka moglo biti toliko privlano kao ono to me je ekalo u parku. Odlazila sam nou, kao i ti. Nala sam derae koji su me ekali - radoznali prijemivi, nestrpljivi. eleli su da im se pridruim, oseala sam to. Jedva su ekali da vide ta u uraditi. I tako sam

odlazila kad god sam mogla, prikljuivala im se, sledila ih, uvek gledala, pitajui se ta su oni, ekajui da vidim ta e preduzeti. Nikada se nisam plaila. Nikada me nisu ugrozili. inilo mi se da nema razloga da ne budem tamo." Polako je odmahnula glavom, stisnuvi usne. "to je vreme vie prolazilo, to je meni bilo prijatnije sa deraima nego sa ljudima. Bila sam divlja kao i oni; bila sam nesputana. Trala sam sa njima jer sam se tada dobro oseala. Preputala sam se uivanju i bila sam tata. Mislim da sam znala da je opasno to to radim, ali nisam umela da odredim tu opasnost, te sam jednostavno nastavljala da radim to to sam radila. Roditelji nisu mogli da me zauzdaju. Pokuali su da me dre u sobi, pokuavali su da me urazume, sve su pokuali. Ali park je bio moj, i nisam htela da ga se odreknem." Negde na Vudlonu pukao je auspuh; baka je prekinula na trenutak priu i zagledala se kroz prozor, kiljei na toplom suncu. Nest oseti da se stariin stisak pojaao i odgovori joj na isti nain. elei time da joj saopti kako je sve u redu. "Indijanac nije imao prava da ti to kae", konano je izgovorila. "Nikakva prava." Nest odmahnu glavom. "Mislim da to nije bio Dva Medveda, bako. Ne mislim da je on bio taj." Baka kao da je nije ula. "Zato bi on uinio neto takvo? ta ga je spopalo? On me ak ni ne poznaje." Nest uzdahnu; pred oima joj je ponovo bio Dva Medveda kako igra sa duhovima Sinisipija, opet je imala viziju bake, razdragane i mlade, sjedinjene sa deraima. "Kada si prestala, bako?" neno je upitala. "Kada si prestala da ide u park?" Baka trgnu glavu navie, a suene oi sevnue joj strahom. "Ne elim vie da priam o tome."

"Bako", bila je neumoljiva Nest, odbivi da skrene pogled. "Moram da znam. Zato sam imala tu viziju tebe i deraa, ta misli? I dalje ne znam. Mora mi pomoi." "Ne moram ni u emu vie da ti pomognem, Nest. Rekla sam sve to sam imala da kaem." "Priaj mi o onom drugom - o prilici u senci ije lice nisam mogla da vidim. Priaj mi o njemu." "Ne!" "Bako, molim te!" Vrata biblioteke su se otvorila i stari Bob stade da vue noge du hodnika. Zastao je na vratima kuhinje, sa prebaenim sakoom i kravatom preko jedne ruke, pogrbljen i umoran. Zagledao se u njih, upitnim pogledom. Baka je sklonila aku sa Nestine i dohvatila pie. Nest je oborila pogled i primirila se. "Roberte, presvuci se i odvuci ono iblje do puta kako bi ga kamionet pokupio u ponedeljak", tiho ree baka. Stari Bob je oklevao. "Sutra je praznik, Evelin. Nee biti kamioneta do utorka. Imamo dosta..." "Samo ti to uradi, Roberte!" obrecnu se ona, prekinuvi ga. "Nest i ja moramo jo malo da budemo same, molim te." Nestin deda je porumeneo, a onda se bez rei okrenuo i vratio niz hodnik. Nest i baka su sluale kako zamire bat njegovih koraka. "U redu, Nest", ree baka, samrtno mirnim glasom. "Rei u ti jo to, i onda nema vie. Da me nita vie nisi pitala." Ispila je pie do kraja i zapalila cigaretu. Seda kosa joj je visila oko lica. "Prestala sam da odlazim u park jer sam srela nekoga ko je takoe mogao da vidi derae, koga je zaposela magija. Nekoga ko me je voleo, ko me je tako strano eleo da bi sve uinio samo da me dobije." Duboko je uvukla dim i ispustila debeo stub. "Teko je zamisliti danas da je neko eleo ovu staricu. Pogledaj me samo."

Uputila je Nest tuan, ironini osmeh. "Bilo kako bilo, to se dogodilo. U poetku me je privukao. Zajedno smo trali kroz park sa deraima i upranjavali magiju. Bili smo odvani. Izazivali smo stvari o kojima ak ne mogu ni da priam, o kojima ne mogu sebe vie ni da nateram da razmiljam. Nije bilo dobro biti takav, raditi stvari koje smo mi radili. Ali nisam mogla da odolim. U poetku nisam shvatala da je zao, da je eleo da postanem ista kao on. Ali, hvala Bogu, na vreme sam uvidela ta se dogaa i prekinula s tim." "Prestala si da odlazi u park?" Baka odmahnu glavom. "To nisam mogla. Nisam mogla da se odreknem parka." Nest je oklevala. "ta si onda uinila?" Na trenutak je pomislila da e baka rei neto uasno. Imala je taj pogled. Ali starica je dohvatila cigaretu, ugasila je u pepeljari i gorko se nasmejala. "Smislila sam nain da ga spreim da mi ikada vie prie", ree ona. Miii oko vilice joj se stegoe i usne stisnue. Rei su joj bile estoke i uurbane. "Morala sam. On nije bio onakav kakav je izgledao." U pitanju je bio nain na koji je to rekla. Nest je otro pogleda. "Kako to misli, 'Nije bio onakav kakav je izgledao'?" "Pusti to, Nest." Ali Nest samo tvrdoglavo odmahnu glavom. "elim da znam." Baka preplete krhke prste. "Oh, Nest! On nije bio ljudsko bie!" Zurile su jedna u drugu, ne skreui poglede. Bakino lice bilo je izoblieno od besa i osujeenosti. Puls u slepoonicama joj je dobovao, a usta su se micala, kao da vae rei koje nije mogla sebe da natera da izgovori. Meutim, Nest nije skretala pogled. Nije htela da odustane. "Nije bio ljudsko bie?" tiho je ponovila. Oi su joj prodirale uporno poput svrdla. "Ako nije bio ljudsko bie, ta je onda bio?" Baka je odmahnula glavom, kao da sa sebe skida svaku odgovornost, i otro izdahnula vazduh. "Bio je demon, Nest!"

Nest je osetila kako je naputa sva snaga. Sedela je sleena, prazna, dok su joj bakine rei poput promuklog apata upozorenja odzvanjale u uima. Demon. Demon. Demon. Baka se nagnula napred i poloila suve, papirnate ake preko Nestinih. "ao mi je to sam te razoarala, dete", proaputala je. Nest brzo i naglaeno odmahnu glavom. "Nisi, bako, sve je u redu." Ali nije bilo, razume se, a ona je oseala u najmranijim uglovima srca da moda nikada vie nee biti.

19. Baka je tada uinila udnu stvar. Ustala je bez rei, otila hodnikom do svoje spavae sobe i zatvorila vrata za sobom. Nest je sedela za kuhinjskim stolom i ekala. Minuti su prolazili, ali baka se nije vratila. Nije ponela ni pie ni cigarete. Nest nije mogla da se seti kada je baka poslednji put usred dana ovako ustala od kuhinjskog stola. Uporno je mislila da e se starica vratiti. Sedela ja sama u kuhinji koja se kupala u toploj julskoj sunevoj svetlosti. Baka je ostala u spavaoj sobi. Na kraju je Nest ipak ustala, otila do vrata i pogledala niz hodnik. Bio je tih i prazan. Stala je vrhom patike da gurka drveni pod. Demon, demon, demon! U umu su joj se rojile mnogobrojne mogunosti. Da li je demon koga je baka poznavala isti koji je sada bio ovde? Setila se da je Don Ros rekao kako ne zna zato se demon zanima za nju, a ona se pitala nije li to zbog bake. Moda je demon pokuavao da preko nje dopre do bake, a ne do Dona Rosa. Moda je to bila njegova namera. Pogledala je u stopala, niz preplanule noge i usko telo, i poelela da joj neko kae istinu, pa da zavri s tim. Jer bila je i te kako sigurna da to za sada niko ne ini. Posle jo nekoliko minuta uzaludnog ekanja da se baka pojavi, vratila se u kuhinju da pozove Kas. U kui je oseala teskobu i tajnovitost, ak i usred bela

dana. Oslukivala je tiinu dok je telefon zvonio. Majka Kas Minter podigla je slualicu kada je telefon zazvonio po trei put i obavestila Nest da su Kas i Brajana ve otile i da e je ekati u parku pored tobogana. Nest se zahvalila gospoi Minter i spustila slualicu. Osvrnula se po kuhinji kao da oekuje da zatekne nekoga ko je posmatra, podstaknuta onim to joj je baka rekla. Demon. Zatvorila je oi, ali demon je bio tu, ekao ju je, nezanimljivog lica koje se osmehuje, mirnog pogleda bledih oiju. Pogledala je na sat, uputila se niz hodnik i izila kroz stranja vrata. Na izlet sa Donom Rosom trebalo je da pou tek u tri. Imala je neto manje od dva sata da ih provede sa Kas i ostalima pre nego to bude morala da se vrati. Izila je na vruinu i zakiljila prema sjajnom nebu obasjanom suncem. Vazduh je bio ispunjen bogatim mirisima suve zemlje, trave i lia. Crvendai su pevali na drveu, a kola su prolazila Sinisipi putem, kripei gumama po usijanom asfaltu. Ovlaila je usne i osvrnula se unaokolo. Deda je dolazio prilaznim putem, poto je izbacio ubre skupljeno u dvoritu. Usporio je, a jedan nesigurni osmeh izbrazda njegovo ogrubelo lice. "Je li sve u redu?" upita on. Velike ake mlitavo su mu visile uz telo, a elo mu je bilo oroeno znojem. Nest klimnu. "Svakako. Idem da se naem sa Kas i ostalima u parku." Deda je oklevajui pogledao prema kui, a zatim ponovo u nju. "Don e doi u tri da idemo na izlet." "Ne brini, vratiu se." Osmehnula mu se. Koliko je on znao o baki i deraima? "Zdravo, deda." Zaobila je usnulog gospodina eala i brzo prela preko dvorita, gledajui odluno ispred sebe kako ne bi dola u iskuenje da se okrene. Imala je utisak da je deda iz njenog pogleda proitao sve to je oseala, a to joj se nije dopadalo. inilo joj se da svi sve taje pred njom, dok ona nema nikakvih tajni. Ali tu je, razume se, bio i Don Ros. Ona je bila jedina koja je znala istinu o njemu. To jest, bar deo istine. Moda. Bespomono je uzdahnula.

Upravo se probijala kroz pukotinu u grmlju kada se Pik spustio na njeno rame. "Bilo je i vreme", proguna on, smetajui se. "Neki od nas su ustali u cik zore, zna." Ljutito ga je pogledala. "Ba lepo. Neki od nas su pokuavali da skontaju zato oni drugi od njih kriju istinu." Drvene vee se nabrae, a oi nalik na crna jezera se namrekae. "ta to pa treba da znai?" Naglo se zaustavila pored lokalnog puta i zagledala u park. Porodice su prostirale ebad i sputale izletnike korpe na travnjake dalje na istoku gde je poinjalo drvee koje je pravilo hlad. U toku su bile utakmice bezbola i takmienja u softbolu. Dvojica deaka bacala su frizbi tamo-amo, a pas je punonadeno trao izmeu njih, jurei ga. Sve joj je to bilo poznato, ali je istovremeno delovalo i potpuno tue. "To znai da si strano brzo nestao sino poto su se pojavili duhovi Sinisipija." Oinula ga je pogledom. "Zbog ega?" Silvan joj uzvrati pogled. "Gomila hokus-pokusa, eto zato. Dojadilo mi je." "Ne lai me!" siknula je. Zgrabila ga je za granasti vrat i skinula sa ramena; drala ga je ispred sebe, a on se koprcao i uvijao. "I ti si video viziju, zar ne? Video si isto to i ja, ali ne eli to da prizna! Prekasno je za to, Pik!" "Spusti me!" besneo je on. "Ili ta? ta e uiniti?" Imala je elju da ga baci u travu i ostavi tamo. "Znam ko je to bio! Bila je to baka! Prepoznala sam je po slici na ispustu kamina! U prvi mah sam pomislila da je mama, ali bila je to baka! Ti si to znao, je li tako? Je li tako?" "Jesam!" odbrusi on. Prestao je da se uvija i zloslutno se zagledao u nju. Nest mu je uzvratila pogled. Posle kratke pauze, spustila ga je na dlan i unula u travu pored lokalnog puta, drei ga ispred lica. Pik se ozlojeeno ispravio, otresajui ruke i noge kao da je bio baen u gomilu praine.

"Da to vie nikada nisi uradila!" upozorio ju je tako besan da je ak odbio i da je pogleda. "Prestani da me lae, pa moda i neu!" odbrusi mu ona isto onoliko ljuta koliko i on. Micao je ustima iza brade od mahovine. "Nisam te lagao. Ali nije na meni da ti govorim stvari o tvojoj porodici! Nije dobro po mene da to radim!" "Kakav si ti to onda prijatelj?" upita ona. "Meu pravim prijateljima nema tajni." Pik frknu. "Svi imaju tajne. To je deo ivota. Niko od nas ne govori sve nikome. Ne moemo. Jer onda ne bi postojao nijedan deo nas koji ne bi pripadao nekom drugom!" Osujeeno je upkao bradu. "U redu, nisam ti ispriao o baki i deraima. Ali nije ni ona, je li tako? to znai da moda postoji razlog za to, i moda od nje zavisi da li eli da ti sazna taj razlog, a ne od mene!" "Moda ovo, moda ono! Moda sada vie i nije vano! Ispriala mi je kada sam je upitala, iako to nije elela! Rekla mi je, ali bilo bi mi lake da sam to ula od tebe!" Nest odmahnu glavom, a glas joj postade tii. "Ispriala mi je za demona, takoe. Je li to isti demon koji je sada ovde?" Pik podie ruke. "Kako da odgovorim na to pitanje kada ga uope nisam video?" Nest ga je sumnjiavo prouavala jedan trenutak. "A ionako on verovatno ne bi izgledao isto, je li tako?" "Teko je to rei. Demoni se ne menjaju mnogo kada jednom postanu demoni." Trepnuo je. "ekaj malo. Ti ga nisi videla, zar ne?" Ispriala mu je tada o susretu u crkvi, o pojavi deraa i Utvare, o jadnoj gospoi Brauning i o Donu Rosu. Kada je zavrila, Pik joj sede na dlan i zavrte glavom. "ta se to ovde dogaa?" tiho je upitao, ne toliko nju koliko sebe. Ponovo se zagledala u park, razmiljajui o tome, tragajui za odgovorom koji je odbijao da bude pronaen. Zatim je ustala, vratila ga na rame i nastavila ivicom

lokalnog puta prema istonom delu parka. "Priaj mi o baki", zamolila je posle kratke pauze. Pik je pogleda. "Ne poinji opet. Rekao sam sve to sam imao da kaem o tome." "Samo mi ispriaj ta je traila sa deraima, zato je trala s njima, zato je bila deo njih." Nest je osetila kako je glas izdaje kada je runa vizija poela ponovo da joj se odvija u glavi. Pik slegnu ramenima. "Ne znam ta je traila. Bila je mlada i divlja, tvoja baka, i inila je mnoge stvari koje ba nisam odobravao. Jedna od njih bilo je tranje sa deraima. Radila je to jer joj se tako prohtelo, pretpostavljam. Razlikovala se od tebe." Nest ga pogleda. "Kako drugaija?" "Bila je prva u tvojoj porodici koja je posedovala magiju; nije imala nikoga ko bi je uputio u to kako da je koristi", odvrati on. "Nije znala ta e s njom. U njenom ivotu nije postojala nikakva ravnotea kao u tvome. Bar ne tada. Ona je tebi pruila tu ravnoteu, zna. Bila je tu da te upozori na magiju od samog poetka. Ali ona nije imala nikoga. Opal, poslednja pre nje, umrla je kada je ona napunila osam godina. Tako sam ostao samo ja, a mene nije htela da slua. Mislila je da radim na svoju ruku, da ono to sam govorio nije uopte vano." Napuio je usne. "Kao to rekoh, bila je tvrdoglava." "Rekla je da je bila zaljubljena u demona." "I jeste, izvesno vreme." "Dok nije otkrila istinu o njemu." "Aha, do tada." "ta je uinila da ga zadri podalje od sebe?" Pik je pogleda. "Zar ti nije rekla?" Nest odmahnu glavom. "Hoe li ti?" Pik uzdahnu. "Opet poinje." "U redu, zaboravi."

Nastavili su utke, preli preko istonog terena za bezbol i skrenuli prema parkingu naspram tobogana. Ispred nje, drvee je vrelo svetlucalo na podnevnom suncu, a reka bleskala srebrnim i zlatnim odsevima. U stranjim dvoritima koja su oiviavala park ljudi su okopavali leje sa cveem i iali travu. Miris hamburgera koji su se spremali na rotiljima na otvorenom jako se oseao u vlanom vazduhu. "Ne bi trebalo da ti kaem", tiho i uporno je ponavljao Pik. "Onda nemoj." "Ne bi trebalo." "U redu." Pik pogrbi ramena. "Tvoja baka", umorno poe, zurei pravo ispred sebe. Ceo minut nita vie nije izustio. "Demon ju je potcenio, to je bilo loe po njega. Zna, razumela ga je bolje nego to je on to mislio. Nauila je nekoliko stvari trei s njim, dok je bila deo njegovog ivota, onih noi u parku. Znala je da ga je k njoj privukla njena magija. Znala je da je magija za njega sve. eleo ju je jer ju je ona posedovala. U tim danima bila je veoma mona, Nest. Moda isto onoliko mona koliko i on. I tako mu je rekla da e je, ako on ostane u parku, ako nastavi da je proganja, upotrebiti protiv njega. Iskoristie je do poslednje trunke. Ubie njega ili sebe ili oboje. Bilo joj je svejedno ko e nastradati." Zastao je. "I ona bi to uinila. Bila je krajnje odluna, vrsta, tvoja baka." Poeao je mahovinastu bradu. "U svakom sluaju, uspela je da ubedi demona. Povukao se pred njom. Posle ju je zbog toga mrzeo. A mrzeo je i sebe. U vreme kada je zavrila s njim, ni on nije vie eleo da ima bilo ta s njom." Nest je pokuala da zamisli baku kako se suprotstavlja demonu, pretei da e ga ubiti ako je ne ostavi na miru. Krhka, umorna, stara baka. "E pa, to je sve to u ti rei na tu temu", uzrujano se ubaci Pik. "Ako eli jo neto da sazna, pitaj baku. Ali ja bih dva puta razmislio o tome, da sam na tvom mestu. To je samo moje miljenje. Neke stvari bolje je ne akati, a ovo je jedna od njih. Veruj mi na re. Mani se toga."

"Bitlsi, 1969?" "Molim?" "Nije vano." Nest se cela ta stvar ve smuila. Nita od onoga to je ula nije joj popravilo raspoloenje. Pik ju je naprosto nervirao svojim odbijanjima da o tome pria, ali pretpostavljala je da je u pravu, da bi to trebalo da sazna od bake. Moda je bilo vreme da je pita i o svom ocu. Moda je dolo vreme da insistira na odgovoru. Bilo je isuvie tajni u njenoj porodici, i neke od njih trebalo je razotkriti. Zar nije imala prava da sazna? "Moram da idem", objavi Pik, podigavi se na kolena na njenom ramenu. Zastala je i zagledala mu se u usko lice. Njegove nemirne oi uzvratie joj pogled. "Postaraj se da dovede Dona Rosa do mentrogovog drveta kako bi lino mogao da vidi ta se deava." Nest klimnu. "Doveu ga posle izleta." Spustila je Pika na zemlju, i on je nestao bez rei, izgubivi se u travi kao da je mrav. "Zdravo", promrmljala je u prazan prostor. Nastavila je preko trave do parkinga naspram tobogana, utirajui kamenje i zurei u tle koje joj je promicalo ispod nogu. Koa joj je bila vrela i ve lepljiva. Prola je prstima kroz vlanu, kovrdavu kosu, sklonivi je sa ela i sa oiju. Oseala se udno i glupo. Mrzela je ono to je bila. Pitala se ta bi mogla da uradi da promeni stvari. Neko je pozva sa terena za bezbol, i ona pogleda u tom pravcu. Skupina deaka stajala je pored baze gledajui u nju; uinilo joj se da ju je jedan od njih pozvao po imenu. Jo gore, pomisli da je to bio Deni Abot. Skrenula je pogled i nastavila dalje. Prela je preko parkinga i uputila se ka toboganu gde je ugladala Kas i ostale okupljene oko izletnikog stola ispod jednog od velikih hrastova. Iza njih, u podnoju brda, reka je tekla s tromom nezainteresovanou. Nekoliko amaca lagano se ljuljukalo na njenoj povrini, a oni u njemu sedeli su pogrbljeni nad tapovima i konzervama sa mamcima. Uputila se ka prijateljima, pokuavi da

deluje nehajno, da natera sebe da veruje kako se nita nije promenilo. Svi su bili tamo - Kas, Brajana, Robert i Dered. Podigli su poglede kada se pribliila, i nju obuze oseanje da su upravo priali o njoj. "Zdravo", ree ona. "Pit i Ripit etaju", ree Robert, ozbiljnog izraza lica. "Pit ide kui. Ko ostaje?" "Elvis?" upita ona, uguravi se izmeu Kas i Brajane. "Odlian pokuaj. Dvojica ulaze u bar. Jedan ima dobermana, a drugi terijera. Barmen kae..." "Roberte!" obrecnu se Brajana, prekinuvi ga. "Pobogu!" "Dosta je viceva", sloi se Kas. "Nisu bili smeni ni prvi put, jo u vreme kada je Vaington bio predsednik." "Oh, ma nemoj." Robert se iznervirao. "Pa dobro, ta emo onda da radimo? Nemojte mi samo rei da emo provesti dan pokuavajui da izleimo jo neko bolesno drvo." Uputio je Nest otrovan pogled. "Ionako nismo imali naroitog uspeha ni sa prethodnim." "Kako to misli?" upita ona. "Mislim da izgleda uasno." Gurnuo je prstom naoari i zagladio plavu kosu. "Proli smo pored njega na putu ovamo i izgleda kao da je ve blaenopoive. ta god da smo uradili, nije pomoglo." "Mogli bismo na kupanje", predloi vedro Brajana, ne obazirui se na njega. Nest odmahnu glavom. "Ja ne mogu. Moram da se vratim do dva. Koliko je loe, Roberte?" "Sva mu je kora popucala i zjapi, iz njega curi neto zeleno, a posvuda ima opalog lia." Kada je video izraz Nestinog lica, zautao je. "ta se deava? ta znai to bolesno drvo?" Nest duboko udahnu i ugrize se za donju usnu. "Neko truje drvee u parku", ree ona, pridodavi trunicu istine onome to je inae bila preispoljna la. Zurili su u nju. "Zato bi bilo ko radio tako neto?" zapita Kas. "Zato..." Slegnula je ramenima. "Pretpostavljam zato to su ludi."

Robert se namrti. "Otkud to zna?" "Deda mi je kazao. uo je od uvara parka. Pretpostavljam da se tako neto dogaalo i na drugim mestima." Uivela se u ulogu i sada je ve zvuala krajnje samouvereno. "Ima jedan momak koji to radi. Vien je u jednom drugom parku, tako da imaju njegov opis. Svi ga trae." Robert se jo vie namrti. "Sada prvi put ujem o tome. Moj tata nikada nije ni pomenuo da neko truje drvee po parkovima. Jesi li sigurna?" Nest ga pogleda s gaenjem. "Svakako da sam sigurna. Zato bih to inae ispriala?" "Znai, znaju kako taj dasa izgleda?" tiho upita Dered. Delovao je umorno, kao da nije dobro spavao. "Aha." Zavereniki ih je pogledala. "Jo u vam neto ispriati. Deda misli da bi se on mogao nai u parku ovog vikenda. Znate, ponekad se oblai kao umar kako ne bi bio primeen. Tako uspeva da otruje drvee." "Mogao bi biti u parku ovog vikenda?" ponovila je Brajana kao papagaj, a na njenom porcelanskom licu pojavi se izraz uasa. "Moda", potvrdi Nest. "Zato moramo da motrimo, ne bismo li ga ugledali. Evo kako izgleda." Izloila im je podroban opis demona, od bledih oiju do nezanimljivog lica. "Ali, ako ga ugledate, nemojte ni sluajno pokuati da mu se pribliite. I nemojte mu dozvoliti da otkrije da ste ga primetili. Samo doite po mene." "Da doemo po tebe?" sumnjiavo ponovi Robert. "Kako bih mogla da kaem dedi, jer on zna ta treba initi." Svi ozbiljno klimnue glavama. Nest je zadrala dah ekajui da uslede nova pitanja, ali nije ih bilo. Tako ti je to, pomisli ona, ne znajui da li da se smeje ili da plae zbog izgovora koji je smislila. Moe slagati i najbolje meu njima, zar ne? Moe slagati ak i prijatelje. Posle su malo etali parkom, ubijajui vreme. Nest je posmatrala prijatelje kako kradomice ispituju izraze lica kao da bi zaista mogli pronai trovaa drvea, i

pitala se da li je uinila pravu stvar. Bila joj je potrebna sva pomo koju je mogla da dobije, a ovim e jo dodatno zaposliti svoje prijatelje i skrenuti im misli sa pitanja zbog ega se ona tako udno ponaa, ali i pored svega, stidela se sama sebe. Nije verovala da e bilo ko od njih pronai demona. Smatrala je da je samo Don Ros to u stanju da uini, a njemu nije verovala. Da bar neto pokua da uini nagnalo ju je seanje na jutronji susret u trpezariji crkve, na ubistvo, na blede oi koje su je prouavale, na spokojan, ravnomeran glas koji joj je govorio o tome na koji e nain skonati svet. Mogla je racionalno da objasni sve to se dogodilo od sada pa do Boia, ali je i dalje bila oajna, gotovo beznadeno oajna. U park su poele da pristiu porodice koje su krenule na izlet i da uestvuju u igrama to su ih organizovali Dejsiji pre veernje zajednike igranke. Igrae se softbol, bambington, bacae se potkovice i takmiie se u brzom hodanju i tranju. Kako odrasli tako i deca. lanovi kluba ve su se pripremali. Postavljali su se tandovi sa hranom i piem. Miris virli i hamburgera promicao je sparnim julskim vazduhom, a dim se lenjo vio iz ciglenih dimnjaka centara za kuvanje u paviljonu. Crvene veverice gustih repova verale su se po stablima velikih hrastova, a nekoliko pasa jurilo je lopte. Smeh i povici odzvanjali su odasvud. Blagi povetarac dopirao je sa reke, nateravi Nest da pogleda nebo. Preko plavetnila je promicala tanka ipka oblaka. ula je kada je deda rekao da postoji mogunost da etvrtoga padne kia. Tada se rastala sa ostalima, obeavi da e se nai s njima kasnije po podne kada ispuni porodine obaveze. Robert je morao da prisustvuje rotiljijadi u stranjem dvoritu jer su im doli u posetu neki roaci. Kas i Brajana ile su na crkveni izlet. Dered je morao kui da uva mlau decu kako bi njegova majka i Dord Polsen mogli da dou u park gde e se Dord takmiiti u bacanju potkovica. Dered i Nest krenuli su nazad preko parka, utke. Dereda je, izgleda, neto muilo, ali ona je volela da bude s njim bez obzira na to u kom raspoloenju bio. Dopadalo joj se kako uvek o svemu prvo razmisli, pazei pomno ta e da kae.

"Ide li veeras na igranku, Nest?" neoekivano ju je upitao, ne gledajui u nju. Iznenaeno se okrenula prema njemu. "Svakako. A ti?" "Mama kae da u moi na krakto. Klinci e biti kod gospoe Pinkli noas, osim Benet koja ide kod Alise Vorkmen. Zna, socijalne radnice. Dord i mama negde izlaze, a onda se vraaju da gledaju televiziju." Nastavili su u tiini. "eli li da ide na igranku sa mnom?" upitao ju je posle kraeg utanja. Nest oseti kako joj obraze i vrat obliva rumenilo. "Svakako." "Kul. Nai emo se oko sedam." Bio je tako ozbiljan. Proistio je grlo i gurnuo ake u depove farmerki. "Ne misli da je ovo uvrnuto ili bilo ta slino, zar ne?" Osmehnula se i protiv svoje volje. "Zato bih pomislila tako neto?" "Jer emo biti ti i ja, a ne svi zajedno. Robert, Kas i Brajana mogu pomisliti da je uvrnuto, to to nismo i njih ukljuili." Brzo ga je pogledala. "Ba me briga ta oni misle." Nakratko je o tome razmislio, a onda je ozbiljno klimnuo. "Odlino. Ni mene nije briga." Rastala se s njim na lokalnom putu i skliznula niz pukotinu u grmlju na ivici stranjeg dvorita, oseajui vrtoglavicu iji uzrok nije bila samo vruina.

20. Don Ros se odvezao do Sinisipi parka sa recepcionerom iz hotela Linkoln; ovek je iao na veeru kod brata i snaje koji su stanovali malo severnije. Ros je iziao na uglu Tree ulice i esnaeste avenije i ostatak puta prevalio peice. Recepcioner bi ga odvezao do samog praga Frimarkovih - u stvari, ponudio se da to uini - ali jo nije bilo ni dva, a Rosa nisu oekivali pre tri. Nije eleo da stigne ranije. Tako je, hramajui, poao uz Treu ulicu do Riversajd groblja, svom teinom se oslanjajui o crni tap i kreui se sporo po vruini. Sm je pronaao put do groba Ketlin Frimark. Dan je bio bez vetra i pun vlage, ali je

zato ispod belogorinog drvea kuda ga je put vodio bilo svee i senovito. Na groblju je bilo ljudi, ali niko nije obratio panju na njega. Na sebi je imao iste farmerke, bledoplavu koulju i stare cipele za peaenje. Oprao je dugaku kosu i svezao je pozadi istom trakom. Izgledao je prilino pristojno, koliko se to moglo. Stao je ispred groba Ketlin Frimark, zagledan u mermerni kamen. Proitao je nekoliko puta natpis, prouio grubu, tamnu senku slova i brojeva naspram sjajne staklaste povrine. KETLIN EN FRIMARK, VOLJENA KER I MAJKA. Osetio je kako ga neto vue, neka iznenadna potreba da zamoli za oprotaj zbog lai koje je izrekao i da odustane od izgovora, da otkrije Frimarkovima istinu o tome ko je i ta radi. Pogledao je u pravcu njihove kue, ne mogavi da je vidi izmeu drvea, ali je vrlo ivo zamislivi. Predstavio je sebi njihova lica kako mu uzvraaju pogled. Nije, razume se, mogao da im kae istinu. Podozrevao je da baka ionako zna najvei njen deo. Mora znati. A Robert Frimark? Stari Bob? Ros odmahnu glavom, ne elei da nagaa. Ionako je Nest, zapravo, jedina vana, a njoj nije mogao da kae. Moda nee biti potrebno da ikada sazna. Ako bude dovoljno brz, ako pronae demona i uniti ga, ako onemogui njegove planove pre nego to ih ovaj u potpunosti obznani... Trepnuo je na vruini, i slika Frimarkovih ieze iz njegovog uma. Oprosti mi. Odatle se uputio prema parku, pa krenuo njegovim rubom, pratei ogradu groblja do Sinisipi puta. Zatim je nastavio pored porodinih kua do ulaza u park, da bi potom kroz senke visokog drvea stigao do obitavalita Frimarkovih. Stari Bob ga je pozdravio na vratima, uzbuen i sa iskrenom dobrodolicom. Stajali su na ulazu, vodei neobavezan razgovor, dok im se baka i Nest nisu pridruile, a onda su iz kuhinje uzeli stvari spremljene za izlet. Ros je uporno hteo da pomogne, i na kraju su mu dozvolili da ponese ebe na kome e sedeti. Nest je uzela belu pletenu korpu sa hranom, a stari Bob friider sa piem i zainima. Sa bakom koja je ila na elu izili su na stranja vrata, sili niz

stepenice pored usnulog gospodina eala, preli dvorite, provukli se kroz otvor u grmlju i uli u park. Park je bio pun kola i ljudi. Izletnici su ve zauzeli veinu stolova i ognjita. ebad su bila rasprostrta ispod drvea i du strmine, utakmice softbola bile su u toku na svim terenima za bezbol, a naspram paviljona odvijale su se igre koje su organizovali Dejsiji. Trenutno su bila na redu takmienja u nabacivanju prstenova i udaranju lopte bezbol palicom. Trebalo je uskoro da pone i nadmetanje u bacanju potkovica. Dovezena su kolica koja su prodavala eernu vatu i kokice, a Dejsiji su prodavali koka-kolu, ledeni aj i limunadu sa stolova na sklapanje donetim iz kolske kantine. Baloni ispunjeni helijumom lebdeli su na krajevima dugakih uzica. Crvene, bele i plave zastave visile su sa zabatnih greda i streha paviljona. Orkestar je svirao ispod prugastog atora, podignutog u blizini. Roditelji i deca gurali su se napred, nestrpljivi da vide ta se deava. "Izgleda da je ceo grad ovde", primeti stari Bob sa zadovoljnim osmehom. Ros se osvrnu unaokolo. inilo mu se da su sva dobra mesta ve zauzeta, ali baka ih je odluno vodila dalje, pored terena, paviljona, igara, eerne vate i kokica, orkestra, pa ak i tobogana; prola je pored svega toga i stala da silazi niz brdo prema rukavcu, do travnate uzvisine skrivene iza gustog grmlja i zimzelenog iblja u senci ostarelog hrasta, odakle se pruao vidik na reku. Za divno udo, nikog drugog tamo nije bilo, osim dvoje mladih koji su se mazili na ebetu. Baka nije na njih uopte obratila panju ve je naloila Rosu da rasprostre ebe na sredini uzvisine. Par je pomno gledao kako se Frimarkovi smetaju, a onda je ustao i izgubio se. Baka ih nijednom nije pogledala. Ros zavrte glavom. Stari Bob uhvati njegov pogled i namignu. Vruina koja je guila u stanovima ovde se nije toliko oseala jer je sa reke dopirao sve vazduh, a i nalazili su se u hladu velikog hrasta. Bilo je i tie, zvuci gomile bili su prigueni i daleki. Baka je ispraznila izletniku korpu, rasporedila pribor za jelo i pozvala ih da sednu. Obrazovali su krug oko hrane, posluivi se peenim piletom, salatom od krompira, eleom, tapiima argarepe i celera,

kuvanim jajima i okoladnim kupicama, i zalivajui sve to hladnom limunadom sipanom iz termosa u papirnate ae. Ros je pomislio na svoje detinjstvo, na izlete u kojima je uivao sa porodicom. Bilo je to veoma davno. Bez rei se prepustio naletu seanja dok je jeo, s vremena na vreme bacajui pogled na Frimarkove. Da li da im kaem? ta da im kaem? Kako da uradim ono to je neophodno da bih pomogao ovoj devojici? Kako da izbegnem da ih izneverim? "Da li vam se dopala sluba, Done?" iznenada ga upita stari Bob, grizui batak. Ros pogleda Nest, ali ona nije gledala u njega. "Veoma, gospodine. Zahvalan sam vam to ste me pozvali." "Rekoste da ste se uputili u Sijetl, ali moda biste mogli da odloite put i ostanete s nama jo nekoliko dana." Stari Bob pogleda baku. "Imamo dosta slobodnog prostora u kui. Biete dobrodoli." Bakino lice bilo je stegnuto i usredsreeno. "Roberte, ne navaljuj. Gospodin Ros ima svoj ivot. Nije mu potreban na." Ros primora sebe da se kratko osmehne. "Najdue to mogu da ostanem jeste do sutra, prekosutra. Svejedno, hvala, gospodine i gospoo Frimark. Ve ste dovoljno uinili za mene." "Nije to nita." Stari Bob proisti grlo, gledajui kost u ruci. "Veoma dobro pile, Evelin. Mislim da ga nikada nisi bolje spremila." Zavrili su obed. Stari Bob se raspriao o Ketlin kao devojici, priseajui se kakva je bila, ta je radila. Ros je sluao i zahvalno klimao glavom. Pomislio je kako je najverovatnije prolo dosta vremena od kada je starac ovako priao o svojoj keri. Baka kao da je bila odsutna; Rosu se inilo da ne obraa ba mnogo panje na razgovor koji se vodi oko nje. Ali zato je Nest pomno pratila svaku re, prouavajui dedino lice dok je priao. Bila je u toj meri usredsreena na to da nieg drugog, izgleda, nije bila svesna. Ros ju je posmatrao, pitajui se o emu razmilja. Iznenada je poeleo da to nekako dozna.

Trebalo bi da joj kaem. Treba da rizikujem. Jaa je nego to izgleda. Starija je od svojih etrnaest godina. Ona to moe da prihvati. Ali nita nije kazao. Stari Bob je zavrio, uzdahnuo, pogledao preko rukavca kao da gleda u prolost, a onda, podstaknut neim, ispruio ruku i potapao eninu aku. "Strano si tiha, Tamnooka." Na trenutak je sva tvrdoa iezla sa lica Evelin Frimark, sve bore i starake mrlje nestale su, a ona je ponovo bila mlada. U uglovima usana zaigrao joj je osmeh. Podogla je oi i zagledala se u njegove. Ros ustade, oslonivi se na tap. "Nest, da li bi se proetala sa mnom. Noga mi se ukoi ako predugo sedim. Moda mi moe pomoi da se ne izgubim." Nest spusti tanjir i pogleda baku. "Bako, eli li da ti pomognem da raspremi?" Baka odmahnu glavom, ne rekavi nita. Nest saeka jedan trenutak, a potom ustade. "Hajdemo ovuda", obrati se ona Rosu. Pogledala je deku i baku. "Brzo emo se vratiti." Popeli su se uz brdo podalje od guve i uputili su se u pravcu istoka, na suprotni kraj parka, gde se nalazila gusta uma. Ili su utke; Nest je sporo koraala kako bi Ros mogao da je prati, hramajui i oslanjajui se o tap. Polako su napredovali izmeu senovitih hrastova i amerikih oraha, prolazei pored porodica koje su sedele na ebadima ili za stolovima i jeli izletnike obede. Pratili su okuku koja je zavijala oko uzvisine i vodila ih sve dalje od reke. Uskoro se baka i stari Bob vie nisu videli. Kada su ostali sami, Ros joj ree: "ao mi je zbog onog to se dogodilo u crkvi. Znam da je bilo zastraujue." "Moram neto da vam pokaem", ree ona, prenebregnuvi njegovo izvinjenje. "Obeala sam Piku." Izvesno vreme su ili bez rei, a onda ona upita otrim i optuujuim tonom: "Jeste li vi aneo? Znate ve, u biblijskom smislu? Da li ste vi to?" Zagledao se u nju, ali ona ga nije gledala, drei oi upravljene u tle. "Ne, mislim da nisam. Ja sam samo ovek."

"Ali ako postoji Bog, onda moraju postojati i aneli." "Pretpostavljam da je tako. Ne znam." Glas joj je bio otresit, osoran. "ta? ta ne znate? Da li postoje aneli ili da li je Bog stvaran?" Usporio je, a potom i stao, primoravi je da uini isto. Saekao je da ga pogleda. "Ono to sam ti ispriao bila je istina - o Vilinskoj udolini, Gospi, glasu i o tome kako sam postao Vitez Rei. ta, u stvari, hoe da me pita, Nest?" Oi su joj gorele. "Ako Bog zaista postoji, zato bi on dozvolio svim onim deraima da uu u njegovu crkvu? Zato bi unutra pustio jednog demona? Zato bi dozvolio da gospoa Brauning umre? Zato to nije spreio?" Ros polako i duboko udahnu vazduh. "Moda stvari ne stoje tako. Zar crkva ne bi trebalo da bude otvorena za sve?" "Ne za demone i derae! Ne za takve! Uostalom, ta e oni ovde? Zato nisu negde drugde?" Glas joj je bio otar i sada je ve podrhtavao, a i ivo je gestikulirala. "Ako ste zaista Vitez Rei, zato neto ne preduzmete? Zar ne posedujete nikakvu mo? Morate je posedovati! Zar je ne moete upotrebiti protiv njih? Zato je to tako teko?" Ros se zagleda prema drveu. Reci joj. vre je stegao tap. "Ako unitim derae, otkriu ko sam." Ponovo se zagledao u nju. "Dozvoliu ljudima da saznaju ko sam. Kada se to dogodi, biu kompromitovan. Jo gore, oslabio bih sebe. Ne posedujem neogranienu mo. Imam... jedva dovoljno. Svaki put kada je upotrebim, izlaem se njima na milost i nemilost. Da me demon takvog zatekne, unitio bi me. Moram biti strpljiv, ekati, izabrati pravo vreme. U idealnom sluaju, morao bih samo jednom da upotrebim mo - kada se demon nae preda mnom." Oseao je da se uhvatio u klopku vlastitih rei. "Pik ti je verovatno priao o deraima. derai su ovde samo zbog nas. Reaguju na nas, na nas kao ljudska bia. Hrane se naim oseanjima, naim ponaanjem. Postaju snaniji ili slabe u zavisnosti od toga kako se mi ponaamo. Re ih je stvorila kao na odraz. Ako

smo dobri, njihov broj se smanjuje. Ako smo loi, jaamo ih. Ako im pruimo suvie hrane, prodrae nas. Ali oni ne podleu istim zakonima kao mi. Oni ne poseduju ivot na isti nain kao mi; oni ne poseduju supstancu. Puze unaokolo kroz senke i izlaze svaki put kada u nama prevlada naa mrana strana. Mogu ih sve pretvoriti u pepeo, ali opet e se vratiti, roeni iz novih oseanja, ponaanja. Razume li?" Devojica je sumnjiavo klimnula. "Ima li ih posvuda, po celom svetu?" "Da." "Ali zar ih nema vie tamo gde stvari loije stoje? Tamo gde se ljudi meusobno ubijaju, gde ubijaju svoju decu?" "Da." "Zato onda niste tamo? ta radite ovde, u ovom malom, beznaajnom gradu na Srednjem zapadu? Ovde niko ne umire. Ovde se nita ne deava!" Podigla je glas. "ta je to toliko vano u Dobroj Nadi?" Ros nije skrenuo pogled, nije se usuivao. "Na to ne mogu da odgovorim. Idem tamo gde me poalju. Trenutno, sledim demona. Ovde sam zbog njega. Znam da e se dogoditi neto vano, neto to e uticati na budunost, i ja to moram spreiti. Svestan sam da mora izgledati neverovatno da bilo ta to se dogaa u jednom malom mestu kao to je Dobra Nada moe imati takve posledice. Ali znamo kako istorija deluje. Kataklizme pokreu mali dogaaji u zabaenim mestima. Moda je to ono to se sada ovde dogaa." Pomno ga je prouavala. "To ima nekakve veze sa mnom, je li tako?" Reci joj! "Izgleda da ima", pokuao je da se izvue. Saekala je trenutak, a onda rekla: "Imala sam... sanjala sam baku prole noi. Bila je devojka, izgledala je kao na jednoj od slika na ispustu kamina. Trala je kroz park sa deraima. Bila je jedna od njih. Pitala sam je o tome, i priznala mi je da je to radila kao devojka." Napravila je pauzu. "Sa njom je bio demon. I to je priznala. Kazala je da u poetku nije znala ta je on i da ga je, kada je saznala,

oterala. Pik kae da je to tano." Zastala je. "Pitam se da li je to isti demon, da se moda nije vratio da naudi baki preko mene." Ros polako klimnu. "Mogue je." Oinula ga je pogledom; bilo joj je potrebno neto vie, elela je neki bolji odgovor. "Ali kako bi to moglo da utie na budunost? Kakve bi to posledice imalo za bilo koga osim za nas?" Ros je ponovo krenuo, nagnavi je da ga sledi. "Ne znam. ta si to htela da mi pokae?" Lako ga je sustigla, ne skidajui s njega uareni pogled. "Ako neto krijete, saznau ta je to." Glas joj je bio opor i odluan. Izazivala ga je da odgovori. Kada on to nije uinio, krenula je ispred njega kao da je odloila tu stvar za sada, ne uvaivi njegovo izvlaenje, prezirui ga. "Ovuda, tamo, iza onog drvea." Sili su niz blagu padinu do malog potoka i starog drvenog mosta. Preli su preko mosta i stali da se penju uz drugu obalu, zaavi u duboku umu. Ovde je bilo tiho, nije bilo ljudi, zvukova, kretanja. Toplota je bila zarobljena u prizemnom rastinju, a nimalo sveine sa reke nije prodrlo ovamo da smanji zaparu. Dosadni insekti zaletali su im se u lica, privueni njihovim znojem. "U stvari, to nije bio san", iznenada je rekla. "O baki, mislim. Bila je to vizija. Indijanac po imenu Dva Medveda omoguio mi je da je imam. Odveo me je da vidim duhove Sinisipija kako igraju u parku prole noi poto ste vi otili. Rekao je da je poslednji od svoga roda." Zastala je. "ta vi mislite?" Don Ros oseti kako ga proima drhtanje uprkos vruine. O'oli Amaneh. "Da li je bio krupan, veteran iz Vijetnama?" Hitro ga je pogledala. "Poznajete ga?" "Moda. Kolaju prie o Indijancu amanu, vidovnjaku. Koristi razliita imena. Nailazio sam na ljude koji su ga sreli jednom ili dvaput, za neke druge sam uo." Ni o ovome nije mogao da joj pria. Jedva je imao snage da razmilja o tome. O'oli Amaneh. "Mislim da je on moda u slubi Rei."

Nest ponovo skrenu pogled. "Nije to rekao." "Ne, svakako da nije. On to nikada ne govori. Samo se pojavi i pria o budunosti, kako je ona povezana sa prolou, kako je sve meusobno povezano, a onda ponovo nestane. Uvek je isto. Ali na osnovu onoga to sam uo, mislim da je on jedan od nas." Progurali su se kroz prepleteno grmlje koje je izraslo preko uske staze, pljujui bube koje su im uletele u usta. Pognuli su glave, titei se tako od zraka sunca koji su prodirali kroz senke. "Priaj mi o Utvari", zamoli je Don Ros, pokuavi da promeni temu. Devojica slegnu ramenima. "Video si. Ne znam ta je on. Tu je od vremena kada sam bila veoma mala. titi me od deraa, ali ne znam zato. Izgleda da to ak ni baka ni Pik ne znaju. Ne viam ga esto. Uglavnom se pojavljuje kada mi derai zaprete." Ispriala mu je o svojim nonim provalama u park da spase decu koja su zalutala i o tome kako se Utvara uvek pojavljivao kada bi derai pokuali da je zaustave. Ros se zamislio o tome. Nikada nije uo ni za ta slino, i nije mogao biti siguran na osnovu onoga to mu je Nest ispriala da li je Utvara stvorenje Rei ili Praznine. Nema sumnje da je Utvarino ponaanje stavljalo do znanja da su mu namere dobre, ali Ros je znao da kada je Nest Frimark u pitanju stvari nisu jednostavne kao to su mogle izgledati. "Kuda emo?" upita Ros kada su preli preko grebena i zali u senku duboke ume. "Samo jo malo", ree mu ona, krenuvi napred po uskoj stazi. Teren se izravnao i drvee ih je opkolilo tako da su sada bili u dubokoj senci. Vazduh je zaudarao i bio pun vlage, a posvuda su zujali insekti. Ros se uzalud branio od njih. Puteljak je krivudao se kroz gusto grmlje i kupine. Nekoliko puta se ravao, ali Nest uopte nije oklevala kada je trebalo odluiti kojim krakom da krenu. Ros se divio lakoi s kojom je napredovala kroz gusti, razmiljajui o tome koliko se ona ovde osea kao kod kue, koliko ovde pripada. Posedovala je

mladalaku samouverenost, bila je devojka koja odlino poznaje tle koje je ve prela, iako jo nije poela ni da nazire koliko toga je jo eka. Iz gustia su izbili na istinu, i tamo, ispred njih, uzdizao se dinovski hrast. Stablo se nadnosilo nad sve oko sebe. Oigledno je to bilo najvee drvo u parku, jedno od najveih, zapravo, koje je Ros ikada video. Ali to drvo bilo je bolesno, lie mu se povijalo i crnelo na vrhovima, kora mu je pucala, bila iskrzana i iz nje je curela bezbojna tenost koja je ostavljala mrlje na tlu i korenju. Ros je nekoliko asaka zurio u drvo, zaprepaen njegovom veliinom i stepenom propadanja, a onda je upitno pogledao devojicu. "Ovo sam elela da vidite", potvrdi ona. "ta mu je?" "Pravo pitanje!" potvrdi Pik, koji se pojavio niotkuda na ramenu Nest Frimark. "Pomislih da biste vi mogli znati." Silvan je bilo prekriven prainom i komadiima lia. Ispravio se na devojicinom ramenu, delujui mrzovoljno. "Proveo sam celo jutro tragajui za korenjem i travama koji bi se mogli iskoristiti za spravljanje leka, ali izgleda da nita ne pomae. Sve sam pokuao, ukljuujui tu i magiju, ali ne mogu da spreim propadanje. Sada je ve zahvatilo celo drvo, svaku granu i svaki koren. Poeo sam da gubim razum." "Pik misli da je to demonovo delo", istaknu Nest. Ros ponovo pogleda drvo, i dalje zbunjen. "Zato bi demon ovo uradio?" "Zato to je to drvo mentrogov zatvor!" uno izjavi Pik. Na brzinu je izloio Donu Rosu priu o hvatanju mentroga, o tome kako je sve ove godine bio zarobljen, bezbedan iza zidova od magije i prirode koje su se udruile da ga sklone. "Ali vie nije", zakljui smrknuto umsko stvorenje. "Ako se raspadanje nastavi ovom brzinom, oslobodie se veoma brzo!" Ros prie blie i utke ostade da stoji ispred velikog hrasta. Znao je poneto o stvorenjima koja su sluila Praznini, a naroito o onima koje su zvali mentrozi. Postojala ih je samo aica, ali bili su uasni. Ros se nikada nije suoio ni sa

jednim od njih, ali mu je reeno ta sve mogu da urade, obuzeti potrebom da unitavaju, ne obazirui se ni na ta osim na svoju glad. Ve vekovima nijedan nije bio na slobodi. Nije mu se dopala pomisao da bi jedan sada mogao da se oslobodi, kao ni ta bi to znailo. Crni tap u njegovoj ruci blago je pulsirao, oseajui blizinu zveri, upozoravajui na opasnost. Podigao je pogled prema granama drevnog drveta, pokuavajui da ugleda neto to bi mu pomoglo pri donoenju odluke ta da uradi. "Ne posedujem magiju koja bi mogla pomoi", tiho je rekao. "Nisam obuen za to." "To je demonovo delo, je li tako?" jektiavo upita Pik. Ros klimnu. "Pretpostavljam da jeste." Lice umskog stvorenja se zgri u vor. "Znao sam, jednostavno sam znao! Zato nikakavi moji napori nisu bili uspeni! On im se suprotstavio!" Ros je skrenuo pogled. To je imalo smisla. Mentrog e predstavljati jo jedan izvor zbrke. Demon je voleo da radi na takav nain, podiui dim i postavljajui ogledala ne bi li prikrio ono to, zapravo, smera. Nest je priala Piku o susretu sa demonom u crkvi tog jutra; umsko stvorenje skakalo je gore-dole po njenom ramenu, govorei joj da ju je upozorio, da joj je rekao. Nest je bila besna. Poeli su da se svaaju. Ros ih pogleda, a zatim krenu sam napred i stade neposredno ispred drveta. tap je dobovao u njegovoj aci, oiveo od magije, zagrejan od iekivanja. Ne jo. Ispruio je slobodnu aku i neno dodirnuo oteenu koru. Drvo je bilo glatko i hladno pod njegovim prstima, kao da je njegova bolest izbila na povrinu i obavila mu grubu kou. Mentrog, smrknuto je pomislio. Grabljivac. Ros je pregledao tle oko njega; zemlja je svuda bila vlana i izrovaena, otkrivajui dugake poteze golog korenja. Po povrini nisu gamizali mravi niti bube. Nigde se nita nije kretalo. To drvo i tle oko njega postali su anatema za iva bia.

Ros duboko uzdahnu. Zapanjila ga je sopstvena nedoraslost. Trebalo bi da je u stanju neto da uini. Trebalo bi da poseduje magiju koju bi mogao da primeni. Ali on je bio vitez, a magija koja mu je bila podarena na korienje mogla je samo da unitava. Okrenuo se. Nest i Pik prestali su da se prepiru i nemo su ga gledali. Nazirao je pitanja u njihovim oima. ta bi trebalo da znaju? ekali su da im on odgovori na pitanja. Postojao je samo jedan odgovor koji je mogao da im da. Morae da pronau demona. to je, razume se, poput tolikih drugih stvari, lake bilo rei nego uraditi.

21. Poto su Don Ros i Nest otili, stari Bob je pomogao Evelin da poisti ostatke izletnikog ruka. Dok je njegova ena pakovala sudove i ostatke, pokupio je upotrebljene papirnate tanjire, olje i salvete i odneo ih do kante za otpatke pored jednog otvorenog ognjita. Kada su zavrili, seli su zajedno na ebe i zagledali se kroz vrelinu u plavu vodu Stenovite reke po ijoj je povrini svetlucala suneva svetlost poput rasprenog dragog kamenja. Dopadalo joj se kada bi joj se obraao sa Tamnooka, razmiljao je dok je sedeo sa akom preko njene, setivi se iznenadnog pogleda punog topline koji mu je uputila. To ga je vratilo u vreme kada su bili mnogo mlai, dok je Ketlin jo bila beba, pre pia, cigareta i svog bola. Prisetio se koliko je bila zabavna, bistra i vesela, puna ivota. Osmotrio ju je i ugledao mladu devojku zarobljenu duboko u tom ostarelom telu. Grlo mu se steglo. Kada bi mi samo dozvolila da joj se ponovo pribliim. Po reci su se vukli amci noeni strujom, polako i besciljno. U nekima su bili ribari, sa motkama ispruenim preko vode, pogrbljenih tela na drvenim klupama u nemom razmiljanju. Neki su prevozili kupae prema ostrvcima prekrivenim ikarom. Bila su ratrkana po vodi tamo gde se ona irila zapadno od parka i

rukavca. Bilo je i nekoliko veih amaca iji su motori tiho i udaljeno brundali poput zaludnih bumbara. Zastave su se vijorile sa njihovih jarbola. Jedna jedina jedrilica muila se da uhvati povetarac u svoje mlitavo trouglasto jedro. Ptice su preletale sa drveta na drvo po suncu, izletale iznad vode i vraale se, mali odsevi svetlosti i senke. Posle izvesnog vremena, on ree: "Proetau se do mesta gde se odrava turnir u bacanju potkovica, da porazgovaram sa nekim momcima. Da li bi htela i ti da poe?" Iznenadila ga je. "Da zna, Roberte, da bih." Ustali su i krenuli uz brdo, ostavivi ebe, izletniku korpu i friider. Niko ih nee ukrasti; ovo je bila Dobra Nada. Stari Bob je ve razmiljao o tome ta mu valja uiniti. Obeao je Melu Riordenu da e porazgovarati sa Derijem Houvom, a on se uvek trudio da ispuni obeanja. Nije imao pojma ta e rei mladiu. Konano, to se njega nije ticalo. On vie nije radio za Sredkon; nije bio aktivni lan sindikata. Njegova veza sa fabrikom i onima koji su tamo radili vukla je uglavnom korene iz prolosti, i bila deo istorije koja je zauvek ostala za njim. Ono to se upravo deavalo verovatno nee neposredno uticati na njega, bar ne u ovom ivotu. Razume se, moglo je uticati na Nest, ali smatrao je da e ona otii kada odraste, da e otii u neki drugi ivot. Bila je suvie nadarena da bi ostala u Dobroj Nadi. Mogao je da kae kako je dosta uloio u tu fabriku, ali on nikada nije bio od onih koji trae da im odaju priznanje za ono to su uinili, ve je smatrao da prolost treba prepustiti zaboravu. Ipak, trebalo je misliti i na druge ljude; nije bilo u njegovoj prirodi da zanemari njihove potrebe. Ako je Deri planirao neto blesavo, neto to bi nepovoljno uticalo na njegove prijatelje i susede, dugovao im je bar toliko da to pokua da osujeti. Ali ta da mu kae? ta bi to moglo da natera momka kao to je Deri da promeni miljenje, momka koji nema nimalo potovanja ni prema kome, koji nema nikakvog razloga da ga saslua, da mu posveti imalo panje?

Ali Mel je mislio da e ga momak posluati, da ga potuje. Zato e pokuati. Evelin progura ruku ispod njegove i on oseti da se oslonila o njega. Od nje gotovo nita nije ostalo - ptije kosti koje su na okupu drale stara koa i elina odlunost. Lako ju je vukao za sobom, uivajui to je osea uz sebe, to mu je tako blizu. Jo ju je voleo, eleo je da mu se vrati onakva kakva je bila, ali dobro je znao da je to nemogue. Osmehnuo joj se, a njene otre, starake oi kratko ga pogledae. Voleu te zauvek, pomisli on. Prevalili su preko prevoja i vratili se u guvu. Posvuda su trala deca, vukui balone i trake od krep papira, smejui se i vritei. Ispred kolica sa osveavajuim napicima stajalo je po troje, etvoro kupaca; svi su uzimali konzerve koka-kole, kokice i eernu vatu. Stari Bob ih je zaobiao i skrenuo ka mestu gde se odravao turnir u bacanju potkovica, na niskoj obali juno od paviljona. Odmah je ugledao Derija Houva, koji je nehajno stajao zajedno sa ostalim mladiima, visok i koat u farmerkama, majici i starim patikama, sa konzervom piva u ruci. Stari Bob ugledao je Majka Majklsona i njegovu enu, mahnuo im u znak pozdrava i poveo Evelin do njih da popriaju. Majka je zanimalo da sazna da li je stari Bob uo ita o Riiju Stautu. Javljao se Riijev poslodavac da se raspita o Riiju koji je trebalo za njega da obavi neki posao, ali se nije pojavio. Niko se ne javlja na telefon u njegovom stanu. Stari Bob odmahnu glavom. Prie im i Al Garsija, koji je jedva ekao da se pohvali najnovijim slikama novog unueta. Posle nekoliko minuta, pojavio se Mel Riorden, pijuckajui limunadu. Uputio je starom Bobu znaajan pogled. Pridruila im se i njegova ena Kerol, prijatna osoba koju su svi voleli, i stala da gue nad slikama unueta i da zadirkuje Ala Garsiju zbog kvaliteta slika. Smeh i dobro raspoloenje protkali su razgovor, ali je stari Bob imao utisak da je daleko od svega toga, nekako izdvojen od njih zbog zadatka koji je pristao da obavi i zbog svega onoga to je to podrazumevalo. Um mu se rvao sa problemom vezanim za to kako da prie

Deriju Houvu. Zar je to zaista bilo neophodno? Moda je Mel pogreio. Ne bi bilo prvi put. A sigurno ni poslednji. Do njih je doao i Peni Vilijemson, ija se crna koa presijavala od znoja, a snane ruke bile izbrazdane prainom. Objavio je da ga ove godine niko nee pobediti u bacanju potkovica. Bio je na ve pragu pobede. Imao je etiri nabaaja. Pljesnuo je starog Boba po leima i sagnuo se da vidi slike, upitavi Ala Garsiju ije je to unue, jer Alovo nikako nije moglo biti, poto nije bilo runo kao Al, te mora da je zamenjeno. Jo smeha, ale. Stari Bob duboko udahnu i apatom zamoli Evelin da ga trenutak saeka, pa se izvini ostalima i udalji. Provlaio se izmeu gomila ljudi, udiui prainu i znoj, oseajui miris kokica i eerne vate. Ljudi su ga pozdravljali u prolazu. Uputio se ka Deriju Houvu, razmiljajui o tome kako bi verovatno bilo najbolje da se okane svega. Houv ga je primetio kako se pribliava, zagledao se u njega, potegao dobar gutljaj piva iz konzerve, odmahnuo glavom. Stari Bob je u njegovim oima primetio sumnju, umor i neizmerno nestrpljenje. Doao je do Derija, klimnuo i rekao: "Ima li trenutak?" Houv ga pogleda, razmiljajui da li da se udostoji da mu pokloni taj trenutak ili ne. Zatim se osmehnuo, suta predusretljivost, nehajno mu priao i rekao: "Svakako, Roberte. ta je bilo?" Stari Bob uhvati korak s njim i oni lagano krenue pored takmiara u bacanju potkovica. Pokazao je glavom prema terenu. "Jesi li imao sree?" Deri Houv slegnu ramenima i pogleda ga u iekivanju. "uo sam neke glasine da sprema neto posebno za etvrti jul." Derijev izraz lica se nije izmenio. "Gde si to uo?" "uo sam da moda planira neki nesrean sluaj." Stari Bob nije gledao u njega. "Neto to bi ubedilo one iz Sredkona da treba malo vie da se potrude oko ovog trajka." "ovee, ta ti sve uje." Deri baci konzervu od piva u metalnu kantu za otpatke i gurnu ake u depove farmerki. Osmehivao se, izigravao pribranog

tipa. "Planira li da doe na vatromet, Roberte? Da proslavi nau nezavisnost?" Stari Bob je na ovo zastao, okrenuo se prema njemu i ozbiljno se zagledao u njega. "Sluaj me dobro. Ako ja znam za to, znaju i drugi. Ne ponaa se naroito pametno, sine." Osmeh Derija Houva se zaledi, nestade ga. "Moda bi odreeni ljudi trebalo da gledaju svoja posla." Stari Bob klimnu. "Pretpostavljam da se to ne odnosi na mene, poto su nam poslovni interesi zajedniki kada je posredi Sredkon." Nastupila je podua pauza tokom koje ga je Deri prouavao. Pogreno je razumeo komentar. "Hoe da kae da eli da se ukljui u ovo?" "Ne." "ta onda hoe da kae?" Stari Bob uzdahnu. "Samo kaem da bi moda bilo poeljno da jo malo razmisli pre nego to se upusti u to. Hou da kaem da mi ne lii na neku ba dobru ideju. Ako uini neto kompaniji, neto zbog ega e ljudi biti povreeni, to ti se moe obiti o glavu. I ti bi mogao da bude povreen." Deri Houv frknu. "Ne plaim se da rizikujem. Nisam kao Mel i vi ostali, samo sedite po vasceli dan i brbljate, a ivoti vam izmiu. To sam ve rekao. I ponoviu. Ovo se nee srediti ako nita ne preduzmemo i ne poguramo stvar. Kompanija e nas izmoriti ekanjem. Putaju u pogon postrojenje za ploe od etrnaest ina - do avola, pretpostavljam da su ga ve pustili. Do utorka ujutro radie punom parom. Dovode trajkolomce i kompanijine ljude. Pojedini trajkai ve govore o povratku, o predaji, zato to su uplaeni. Zna i sam kako to ide. Kada se to dogodi, gotovi smo, Roberte Ruzvelte Frimark. I sam to zna." "Moda. Ali nije reenje ni u podmetanju bombi." Deri se naduri. "Ko je pominjao podmetanje bombi? Zar sam ja rekao bilo ta slino. To si uo?" "Ti si u Vijetnamu postavljao eksploziv. Umem da saberem dva i dva."

Houv se nasmeja. "Je li? E pa, tvoje sabiranje zaudara. To sa eksplozivom je daleka prolost. Jedva da se bilo ega seam. Vreme ide dalje, je li tako?" Stari Bob klimnu, strpljiv kao sa kakvim detetom. "Znai, nee ti biti kriv ako doe do nekog nesrenog sluaja, je li tako?" "Teko." "Nesrenog sluaja koji e Sredkon prikazati kao skupinu klovnova koji bez sindikata pokuavaju da ponovo puste pogon u rad?" "Neto kao kada se deca igraju ibicama na gomili raketa za vatromet?" "Tako neto." Deri zamiljeno klimnu. "Zna, Roberte, te rakete su veoma osetljive, nepredvidljive. Ponekad se ne ponaaju onako kako misli da e se ponaati. Tako se svi ti nesreni sluajevi i dogaaju, ljudi ostaju bez aka i slino. Igraju se eksplozivom, a za to nisu obueni. Blesavo rizikuju." Stari Bob odmahnu glavom. "Mi sada ne priamo o vatrometu. Ve o Sredkonu i ljudima koji bi mogli biti ubijeni!" Oi Derija Houva bile su sjajne, a pogled tvrd. "To si tano shvatio." Stari Bob se zagleda u drvee, u hlad. "Ne svia mi se ono to ujem." "Onda nemoj da slua", prezrivo se osmehnu Deri. "Uini sebi uslugu, Roberte. Odsedi ovaj put na klupi. Ionako stvar nije za tebe. Tebe, Mela ili bilo kog iz vaeg drutva. Vai dani su proli. Vreme je da se sklonite. Ostani kod kue etvrtog. Gledaj film ili neto. Dr' se podalje od vatrometa - svih vrsta." Zastao je, a u oima mu se pojavio mraan, divlji pogled. "Ja sam reio, Roberte Ruzvelte. Znam ta radim. Okonau ovaj trajk. Prirediu Sredkonu takav etvrti juli da e ga trajno upamtiti, a kada sve bude gotovo jedva e ekati da sednu za pregovaraki sto. Tako e to biti, i oni nita ne mogu da uine kako bi to spreili." Proao je brzo prstima kroz kratku kosu, kao da mu stavlja do znanja da je razgovor zavren. "Kao ni ti. Kloni mi se s puta. Bie bolje za tebe da me poslua." Namignuo je starom Bobu i vratio se prijateljima.

Robert Frimark je ostao da stoji i ljutito gleda za njim jedan trenutak, a potom se okrenuo. Poao je nazad kroz guvu prema Evelin, a ljutnja mu se polako pretvorila u razoaranje. Nije oekivao da e stvarno uspeti da navede Derija Houva da promeni miljenje. Nije, zapravo, ni oekivao da e bilo ta postii. Moda se nadao da e se pokazati kako je Mel Riorden pogreio, da Deri, u stvari, nije planirao nita budalasto. Kako bilo da bilo, to to nije uspeo nita da postigne ostavilo ga je praznog i mrzovoljnog. Trebalo je odlunije da se zaloi, da bude ubedljiviji. Trebalo je da nae naina da ga nagovori. Vraao se prema Evelin, optereen kako julskom vruinom tako i vlastitim besom. Negde duboko unutra, tamo gde je krio stvari koje nije eleo da drugi ljudi vide, osetio je kako se podie tama i poinje da se oblikuje. Spremalo se neto loe. Moda je Deri nameravao da oteti maine u fabrici. Moda je nameravao da nanese teak materijalni udarac kompaniji ili da okalja njen ugled. Ali iz nekog razloga stari Bob je oseao da je moda ak i neto gore posredi. Slutio je da bi na pomolu mogla biti prava katastrofa. Priao je Melu i Kerol Riorden, Alu Garsiji, Peni Vilijemson i Evelin, osmehujui se, u elji da prikrije zabrinutost. Jo su priali o novom unuetu. Mel mu uputi upitni pogled. On se namrti i polako odmahnu glavom. Jasno je video razoaranje na licu svoga prijatelja. Evelin ga uhvati pod ruku i odvue odatle. "Poi sa mnom", naloi mu ona, povevi ga kroz guvu. "I ja imam jedan posli da obavim." Krenuli su nazad prema takmienju u bacanju potkovica, prema Deriju Houvu. Stari Bob joj uputi brz pogled, razmiljajui. Ne, nemogue da je re o Deriju? Evelin mu nije uzvratila pogled, ve je i dalje gledala napred, odluno koraajui. Viao je taj pogled i ranije, i znao je da, ma ta da je odluila da uradi, niko je nee od toga odvratiti. Zato ni re nije rekao. Gomila koja je pratila bacanje potkovica razmaknu se pred njima. Evelin skrenu levo, u pratnji starog Boba, proavi pored gledalaca i uputivi se prema uesnicima na suprotnom kraju.

"Samo stoj pored mene, Roberte", tiho je rekla. "Nita ne mora rei. Ja u da priam." Pustila mu je ruku i zakoraila ispred njega. Ugledao je Dorda Polsena kako zuri u njih izmeu ostalih takmiara, ali Evelin kao da ga uopte nije primeivala. Uputila se prema Enid Skot koja je stajala sa strane sa svojom najmlaom kerkom, Benet. Enid je videla da se Evelin pribliava i okrenula se da je doeka, dok se iznenaenje oitovalo u njenim bledim, umornim oima. Na sebi je imala orts i gornji deo u istoj boji koji su joj bolje stajali kada je imala dvadeset funti manje. Zabacila je nekoliko ispalih pramenova ravne, zamrene kose i uspela nesigurno da se osmehne. "Dobar dan, gospoo Frimark", pozdravila ju je nesigurnim glasom kada je uhvatila pogled Evelininih tamnih oiju. Evelin se zaustavila tano ispred nje. "Enid, prei u odmah na stvar", blago je rekla. Pored njih dve u blizini bili su jo samo Benet i stari Bob; niko drugi nije mogao da uje ta se govori. "Znam da ti nije uvek bilo lako, kao i da to to sasvim sama podie petoro dece nije razbibriga. Mislim da si bolja u tome nego to bi veina ena u tvojoj situaciji bile, i zbog toga ti se divim. Zadrala si porodicu na okupu najbolje to si mogla. Ima petoro dece kojima moe da se ponosi." "Hvala", zamuca Enid, iznenaena. "Nisam jo zavrila. S druge strane, donela si u svom ivotu gomilu odluka koje samo svedoe o tome da nema nimalo zdravog razuma. Ranije ili kasnije, neke od tih odluka olupae ti se o glavu. Tvoj izbor mukaraca, na primer, je gnusan. Ima petoro dece koja nemaju oeve, a ne vidim da si se u poslednje vreme ita popravila. Tvoje este posete barovima i mestima za none izlaske u ovoj zajednici nagovetavaju da ima problema sa alkoholom. Nije sramota biti nezaposlen i iveti od socijalne pomoi, ali je sramota kada ne eli da uini nita povodom toga!"

Robert je mirnuo u neverici, osetivi uninu u eninom glasu i primetivi kako su joj se lea ukoila ispod cvetne haljine. Mala Benet zurila je u Evelin otvorenih usta. "Mislim da nemate prava da mi to govorite..." poe Enid Skot, sada ve uzrujana i besna. "Shvati neto, Enid. Ne stojim ovde kao primer kako bi ena trebalo da proivi svoj ivot", presee je smesta Evelin, onemoguivi joj da se brani. "U stvari, i sama sam napravila neke greke koje ti pravi, a neke su bile jo gore. Mnogo sam ti blia nego to misli. To ne samo da mi daje pravo da sa tobom razgovaram na ovaj nain, ve me i obavezuje na to. Jasno mi je kuda sve to vodi, i ne mogu ti dozvoliti da zakorai u bezdan, a da te na neki nain ne upozorim. Ovo je to upozorenje. Moe u ovom ivotu napraviti gomilu greaka i izvui se. Obe to znamo. Ali postoji jedna greka koju ne sme napraviti nikada, ako eli da ivi u miru sa samom sobom kasnije. A to je da ne bude prisutna kada si potrebna svojoj deci. To se ve nekoliko puta dogodilo. Ne govori nita, Enid. Nemoj rei da to nije tano, jer bi to bila strana la, a ti ne eli da i nju doda svom popisu grehova. Jo se nita loe nije dogodilo. Ali ranije ili kasnije e se dogoditi. A ako se dogodi, s tobom je gotovo." Evelin nije dozvoljavala drugoj eni da skrene pogled; na brzinu je udahnula vazduh i zakoraila napred. Enid Skot se trgla, a Benet je poskoila. Ali sve to je Evelin uradila bilo je da uzme Enidinu aku u svoju, malo je podri, a zatim je neno potape. "Ako ti ikada iko bude potreban, pozovi mene", tiho je rekla. "U bilo koje doba, zbog bilo ega. Pozovi mene. Biu tu. Obeavam." Nekolicina ih je sada ve gledala, osetivi da se neto dogaa, mada nisu bili sigurni ta. Dord Polsen se odvojio od ostalih takmiara u bacanju potkovica i priao im, kiljei zlim oima. "ta se to ovde dogaa?" obrecnu se on. Evelin nije uopte obraala panju na njega. "Jesi li dobro, Enid? Nisam bila suvie gruba, zar ne?"

"Ovaj...", proaputa Enid Skot nesigurno. "Moda jesam." Evelin je nastavila da je tape po aci, a glas joj je bio umirujui i spokojan. "Govorim to to govorim zato to smatram da je najbolje biti otvoren. Ali volela bih da ti budem prijateljica, ako bi mi ti to dozvolila. Znam da ovde nema nikoga od porodice, a ne elim da misli kako si sama." "Nije ona sama, ima mene!" izjavi Dord Polsen, prilazei im. Baka ga je prikovala otrim pogledom. "To to ima tebe za pratioca mislim da nije neto ime bi trebalo da se dii!" odbrusi ona. Polsen je ljutito porumeneo. "Sluaj ti, matora..." Stari Bob je zatitniki krenuo napred, ali je Evelin bila bra. Krenula je pravo na Dorda Polsena, uprevi oba kaiprsta u njega kao da su cevi pitolja. "Ne petljaj se sa mnom, Dorde", siknula je. "Da ti to nije ni palo na pamet. Nisi mi dorastao. A sada me uj. Moe ostati sa Enid ili ne - to se tie tebe i nje. Ali ako budem ula jo koji put da si udario tu enu ili neko od njene dece, ako budem videla makar jednu masnicu na bilo kome od njih koja mi se ne dopadne, ako samo vidim da pretei podigne ruku na njih, mislie da je Bog posegnuo sa neba i smrskao te kao bubu. Jesi li me rezumeo, gospodine?" Dord Polsen se trgnuo kada mu je prstima dodirnula grudi. "I ni na trenutak nemoj pomisliti da moe bilo ta sakriti od mene, Dorde", blago je nastavila. "ak i ako ti se uini da neu otkriti, ipak hou. Poi u za tobom, bez obzira na to koliko brzo i koliko daleko pokua da pobegne od mene." Sklonila je prste. "Ne zaboravi." Stari Bob je naas pomislio da e Dord Polsen udariti Evelin. Ali on mora da je video neto na njenom licu ili je pronaao neto u vlastitom srcu to mu je reklo da bi to bilo pogreno. Pokuao je neto da kae, nije uspeo, oinuo Enid otrovnim pogledom i udaljio se. Sada je ve mnogo ljudi zurilo u njih. Evelin nije na njih obraala panju, nije ih primeivala. Ponovo se okrenula prema Enid Skot i Benet. Ohrabrujue je klimnula Enid, a Benet se osmehnula. "Svrati na sladoled, malena", pozva je

ona. "Nest i meni bilo bi drago da doe kad god hoe. Povedi i mamu sa sobom." "Gospoo Frimark", pokua Enid Skot, ali nije bila u stanju da nastavi. Evelin je uhvatila njen pogled. Uzvratila joj je blago i s naklonou. "Zovem se Evelin. Tako me oslovljavaju svi prijatelji. Razmisli o onome to sam rekla, Enid. Motriu na tebe." Vratila se tada do starog Boba, uhvatila ga ispod ruke i okrenula se nazad prema reci. "Prava je sramota protraiti ovako lep dan stojei na vruini. Hajde da sednemo pored reke i saekamo Nest." On se upiljio u nju. "Zapanjuje me, Evelin", rekao joj je, ne trudei se da sakrije nevericu u glasu. "Zaista." Blagi osmeh zaigra u uglovima njenih usana, nagovetaj nestaluka, koji se istovremeno pojavio i iezao. "Tu i tamo, Roberte", odgovorila je blago. "Tu i tamo."

22. Iako to nije priznao Nest Frimark, Don Ros se ipak bio sreo s O'oliom Amanehom ranije. O'oli Amaneh bio je taj koji ga je obogaljio. "Gotovo je s tvojim preanjim ivotom, moj hrabri vitee-lutalice", proaputala je Gospa te noi u Vilinskoj udolini dok ga je drala privijenog uza se, prihvativi dokaz njegove vere, odmeravajui njegovu snagu. Svuda oko njih kretale su se vile kroz crnilo vode i hladovinu senki, amorei uporedo sa zvukom njenog glasa u njegovom uhu. "Dokle god budem smatrala da je to potrebno, ti e pripadati meni. Ni o kome drugom nee brinuti niti e bilo kome drugom biti odan. Zaboravie svoj dom. Zaboravie svoju porodicu i svoje prijatelje. Jesi li razumeo?" "Jesam", odgovorio je.

"Od tebe e se traiti da rtvuje kako svoje telo tako i svoju duu, svoje srce i um, kako u ovom svetu tako i u onome koji e doi. Tvoja e rtva biti velika, ali e biti neophodna. Jesi li razumeo?" "Jesam", ponovi on. "Dovela sam te k sebi, Done Rose. Sada te ponovo aljem nazad. Napusti ovu zemlju i vrati se svojoj kui. Tamo si potreban da vodi bitke u moje ime. Ja sam svetlost i smer, put kojim mora poi i ivot kakav mora voditi. Poi sada, i budi spokojan." Uinio je kako mu je bilo reeno. Iz Vilinske udoline otiao je u kuicu u Betvsi-Koedu, spakovao torbe, otputovao na istok do Engleske, i ukrcao se na avion za Ameriku. Uinio je to vrsto uveren da se njegov ivot promenio na onaj nain na koji je uvek predviao da e se jednog dana promeniti, kao i sa nadom da je ovo, konano, imalo za cilj ono za im je tragao. Jo nije znao ta bi trebalo da radi. Postao je Vitez Rei, ali nije znao ta se od njega oekuje. U venama mu je tekla krv Ovena Glindvara, i on e biti prvak Rei koji e vojevati bitku sa Prazninom kao i njegov predak pre njega. Nije znao ta to podrazumeva. Bio je uasnut i razdragan, ispunjen strau. Vizije budunosti koje mu je Gospa prikazala bile su zauvek utisnute u njegov um, i kada bi ih se setio, nagonile su mu suze na oi. Bio je samo ovek, jedan jedini ovek, ali je znao da mora uiniti sve to se od njega bude trailo - ak ako bi to znailo i odricanje od ivota. Ali sve to za njega jo nije bilo stvarno. Jo je bilo san, i to se vie udaljavao od Vilinske udoline i one noi, postajalo je sve nestvarnije. Otiao je kui roditeljima, koji su tada jo bili ivi, da ih obavesti da je dobro, ali da nee ostati. Namerno je bio neodreen i nije im ispriao nita od onoga to mu se dogodilo. Nije mu bilo zabranjeno da to uini, ali je znao da bi bilo budalasto govoriti o tome. Njegovi roditelji, bez obzira na to da li bi mu poverovali ili ne, samo bi se bespotrebno zabrinuli. Bolje neka, kada ode od njih, i dalje misle da je lutalica. Bolje neka nastave ivot u neznanju.

I tako je ekao, sleen u vremenu. Pokuao je da zamisli kakav e biti njegov ivot u Gospinoj slubi. Pokuao je da izie na kraj sa svojim sumnjama i strahovima, da se izbori sa oseanjem nepodobnosti koje je poelo da se pomalja na povrini. ta je on mogao da uini da bilo ta promeni? Da li je bio dovoljno snaan da preduzme ono to je bilo potrebno? Da li je bio bilo ta od onoga to je Gospa verovala da jeste? ekao je da mu se obrati, da mu otkrije za ta joj je potreban. Nije to uinila. Poseivao je prijatelje i poznanike iz prolosti, ubijajui vreme pred neizvesnom budunou. Nedelje su prolazile. Gospa se i dalje nije pojavljivala. Poela je da ga nagriza sumnja. Nije li on to sve samo sanjao? Da nije posredi samo uobraenje? Ili, jo gore, da nije pogreno protumaio njene namere? ta ako je veliki cilj koji je sebi predstavljao, cilj za kojim je tako dugo tragao, bio puka opsena? Sumnje su se preobratile u nepoverenje. ta ako je prevaren? Imao je komare od kojih se budio tresui u groznici i tokom najtoplijih noi, znojei se i gorei ak i u najhladnijim sobama. Neto je polo naopako. Moda on nije bio prvak za kojim je tragala, moda je ona to shvatila i napustila ga. Moda je potpuno zaboravila na njega. Snano verovanje polako se izmetnulo u krhku nadu, a Gospino proaputano obeanje tupo je odzvanjalo kroz prazne hodnike njegovog uma. Tvoj put vodi kroz mene. Ja sam put kojim mora poi. A onda ga je posetio Indijanac. Sedeo je na krevetu u svojoj sobi, sam u kui, roditelji su mu izili tog popodneva. Zurio je u rei na papiru ispred sebe, rei koje je napisao u pokuaju da razumno objasni ono to mu se dogodilo, kada su se vrata otvorila i tamo se naao Indijanac. "Ja sam O'oli Amaneh", tiho je rekao. Bio je krupan, koe boje bakra, sa crnom, upletenom kosom, prodornog i postojanog pogleda. Na sebi je imao iznoenu vojniku odeu i mokasine i nosio je ranac i vreu za spavanje. U krupnoj aci vrsto je stezao dugaak crni tap.

Uao je u sobi i za sobom zatvorio vrata. "Doao sam da ti predam ovo", ree on i pui mu tap. Ros se zagledao u ponuen predmet; primetio je da drvo sija, primetio je rune izrezbarene na sjajnoj povrini, kao i nain na koji je svetlost poigravala preko njih. Sedeo je na krevetu, sleen. "Ti si Don Ros?" upita ga O'oli Amaneh. Ros klimnu, ne mogavi ni re da prozbori. "Ti si Vitez Rei?" Ros stade uurbano da trepe i guta knedle kroz suvo grlo. "Dolazi li od nje?" uspeo je da procedi. Indijanac nije odgovorio. "Jesi li u Gospinoj slubi?" bio je uporan Ros. "Ovaj tap pripada tebi", O'oli Amaneh tiho ponovi, ne obraajui panju na njegova pitanja. "Uzmi ga." Ros to nije mogao da uini. Odjednom se uasnuo jer je shvatio da ako to uradi, nee vie biti povratka. Jasnoa tog saznanja bila je zastraujua. U pitanju su bili taj tap, nain na koji je sijao, to njegovo crnilo i sloenost rezbarija. Kao i neumoljiv nain na koji ga je Indijanac pourivao da ga uzme. Ako to uini, gotov je. Ako to uini, to e biti njegov kraj. Ipak nije bio spreman na ovo, uvideo je. Nije vie eleo da bude deo onoga to se dogodilo u Vilinskoj udolini, u Velsu, u kraljevstvu Gospine magije. Indijanac je bio stena, stajao je nepokretan pred njim. "Tvoja vera mora biti jaa od ovoga", apatom ga je posavetovao. "Tvoja vera te mora krepiti. Zakleo si se da e sluiti. Ne moe se povui. To je zabranjeno." "Zabranjeno?" ponovi Ros u neverici. Bio je na ivici suza, prezirao je sebe, zbog svoje slabosti, zbog svoje nedovoljne reenosti. "Zar ne razume?" zadahta on. Indijanac niim nije stavio do znanja da li je razumeo ili ne. "Ti si Vitez Rei. Bio si izabran. Potreban ti je tap. Uzmi ga." Ros polako odamhnu glavom. "Ne mogu."

"Ustani", naredi O'oli Amaneh. Na licu krupnog oveka nije se primeivala nikakva promena, nikakav znak koji bi ukazao na to da je razoaran, ljut ili bilo ta drugo. Ne skidajui pogled sa Dona Rosa, oi mirne i postojane, mrane i duboke kao najtamnije noi, kao jame bez dna u senci gustih vea. Ros nije mogao da skrene pogled. Polako je ustao. Indijanac zakorai napred i isprui tap, tako da se ovaj naao Rosu ispred uasnutog lica - izrezbareni znaci, uglaana povrina, vornovat celom duinom. "Uzmi tap", tiho je kazao. Don Ros pokua da odstupi, borei se da se oslobodi njegovih oiju koje su ga drale prikovanog. "Uzmi tap", ponovi O'oli Amaneh. Ros posluno podie ake, i prsti mu obuhvatie uglaano drvo. Istog asa vatra suknu njegovim telom. Oh, Boe! Levo stopalo poe da mu se gri, zahvati ga bol koji ga svog proe, prodrevi mu do kostiju. Ros pokua da vrisne, ali uvide da nije u stanju da ispusti nikakav zvuk. Bol postade jo jai, gori od svega to je ikada iskusio, od svega to je smatrao moguim. ake su mu tako snano stezale tap da su mu zglavci pobeleli. Imao je utisak da mu se prsti utiskuju u drvo. Nije mogao da natera sebe da ga pusti. Stopalo mu se cimalo i uvijalo, a bol mu se peo uz nogu, grei mu miie, razdirui ligamente, palei ivce. Prodro je u koleno; usta su mu bila irom otvorena i glava zabaena unazad u agoniji. A onda, isto onako brzo kao to se pojavio, bol je nestao. Don Ros zadahta u oku i sa olakanjem, a glava mu klonu na grudi. Svom teinom se oslonio na crni tap, poduprevi se njime, u nadi da e mu njegova vrstoa omoguiti da ostane uspravan. Boe moj, Boe moj! O'oli Amaneh se lagano udaljio. "Sada pripada tebi", ponovi Indijanac. "Vezan si za njega. Sada ste jedno. Ne moe ga se odrei sve dok si u slubi. Nemoj to zaboraviti. Ni ne pokuavaj da ga odvoji od sebe. Ne pokuavaj da ga odbaci. Nikada."

Potom je O'oli Amaneh nestao, iziao je kroz vrata, udaljio se niz hodnik, tih kao duh. Ros je saekao nekoliko otkucaja srca, a onda urno zakoraio prema vratima da ih zatvori. Istog asa se sruio, stopalo mu se izvrnulo, a noga nije mogla da izdri teinu tela. S mukom se ponovo podigao, oslonivi se o tap, pa opet pao. Leao je ispruen na podu, zurei u nogu. Ponovo se uspravio, krguui zubima, vrsto zatvorenih oiju, toliko zaplaen onim to mu je bilo uinjeno da je jedva mogao da die. Konano je uspeo da se osovi na noge, ali tek uz pomo tapa. Morae ponovo da naui da hoda. Oslonio se o zid i povikao u besu i nemoi. Zato mi je ovo uinjeno? Odgovor e dobiti te noi kada bude prvi put sanjao o budunosti koju e morati da sprei. "Peni za tvoje misli, Done Rose." Bilo je vee, dnevna svetlost je postala magliasta sa sporim sputanjem sumraka, a vruina se poput debelog prekrivaa zadrala preko prostranstva parka. Ros je sedeo sam na travi ispod starog amerikog hrasta, upravo se vrativi sa mesta na kome se orkestar spremao za igranku u paviljonu. Ljudi su se muvali unaokolo, gledali pripreme, jeli kokice, sladoled, i eernu vatu, pili koka-kolu, limunadu i ledeni aj. Utakmice su jo bile u toku na terenima, ali su zato trke i turnir u bacanju potkovica bili pri kraju. Ros se na trenutak izgubio u prolosti, u danima pre nego to je shvatio ta Gospa trai od njega i ta to znai biti Vitez Rei. Poznati glas trgao ga je iz sanjarenja. Podigao je pogled i osmehnuo se Dosi Dekson. "Peni? Mislim da ne vrede toliko? Kako ste?" "Dobro, hvala." Nekoliko trenutak odmeravala ga je bez rei. Na sebi je imala cvetnu bluzu sa kragnom i glokn-suknju do kolena stegnutu kaiem oko uskog struka. Uvezala je trakom pozadi plavu kosu, na nogama je imala sandale, a oko zglavka zlatnu narukvicu. Delovala je svee i rashlaeno ak i na zaguljivoj vruini. "Nedostajali ste mi jutros na doruku. Niste svratili."

On se pokajniki osmehnu. "Ja sam na gubitku. Uspavao sam se, a onda sam otiao pravo u crkvu. Frimarkovi su me pozvali." Privukao je zdravu nogu i spojenim akama obuhvatio koleno. "Bojim se da ne idem dovoljno esto u crkvu." Nasmejala se. "Pa, kako je bilo?" Oklevao je, prisetivi se tamnih oblija deraa koja su puzala kroz svetilite, Utvare koji je iskoraio iz tmine predvorja i demona koji se krio negde dalje u senkama. Kako je bilo? "Ne ba onako kako mi je ostalo u seanju iz ranijih prilika", odvrati on bez imalo ironije. "Nikada nita nije kao to je nekada bilo." Prila je za jedan korak. "Jeste li veeras sami?" Prodorne tamne oi nisu mu dale da se pomeri. Skrenuo je pogled ne bi li ih se oslobodio, a onda ga brzo vratio. Nest je otila sa prijateljima. Stari Bob je odveo Evelin kui. Ubijao je vreme, ekajui demona. "Izgleda da je tako", ree on. "elite li drutvo?" upita ona ravnim i oputenim glasom. Osetio je kako mu se grlo stee. Smuilo mu se da bude sam. ta je u tome loe da izvesno vreme provede s njom, da prui jedan svoj deo lepoj eni? "Svakako", ree joj on. "Dobro." Sela je, graciozno se spustivi tik do njega. Mogao je da oseti mekou njenog ramena i kuka. Trenutak je utke sedela, posmatrajui ljude okupljene oko paviljona postojanim i dalekim pogledom. Prouavao je pegice na njenom nosu krajikom oka, pokuavajui da smisli ta da kae. "Nisam ba neki igra", konano je priznao, borei se da proita njene misli. Pogledala ga je kao da ju je zadivilo to to je priznao tako neto, i uputila mu vragolast osmeh. "Hajde onda samo da priamo, vai?" On klimnu i jedan trenutak ne ree nita. Zagledao se u pravcu paviljona. "Da li biste eleli sladoled ili neto za pie?" Jo ga je gledala osmehivala se. "Da."

"ta?" "Iznenadite me." Uspravio se na noge pomou tapa, odepao do tanda sa hranom, kupio dva sladoleda od okolade i doepesao nazad, mirkajui naspram otrog sjaja sunca na zalasku. Samo nakratko, govorio je sebi. Samo da se priseti kako to izgleda biti zadovoljan sobom. Seo je pored nje i pruio joj kornet. "Moj omiljeni", ree ona kao da je to i mislila. Odgrizla je komadi. Pegavi nos joj se naborao. "Hmmmm, zaista je dobar." Ponovo je gricnula i pogledala ga. "Recite mi neto o sebi." Na trenutak je razmiljao, zurei u gomilu, a onda joj ispriao o putovanju po Velikoj Britaniji. Paljivo je sluala dok je priao o posetama dvorcima i katedralama, vrtovima i pustopoljinama, zaseocima i gradovima. Voleo je da pria o Engleskoj; natanane joj je doaravao kako je tamo - kakve su boje i mirisi kada pada kia, to se esto deava; kakav je predeo sa farmama i poljima nalik na potanske marke, ograenim kamenim zidovima; kakva je magla i kakvo je poljsko cvee u prolee, kada je sve puno boja, koje su naizmenino rasplinute i jarke u zavisnosti od promena u svetlu. Osmehnula se kada je zavrio i rekla da bi volela jednog dana da ode tamo. Priala mu je kako je to voditi kafeteriju, a ona se time bavila, podii je ni iz ega. Priala mu je kako je to odrasti u Dobroj Nadi, ponekad dobro, ponekad loe. Priala je o svojoj porodici, koja je bila velika i uglavnom nije ivela u Dobroj Nadi. Nije ga pitala kako je zaraivao za ivot niti se raspitivala o njegovoj porodici, a on joj nita od toga nije dobrovoljno rekao. Kazao joj je da je mnogo godina bio diplomac, i moda je mislila da je i dalje. alila se s njim kao da ga je poznavala celog ivota, i njemu se to dopalo. Uinila je da se osea prijatno. Smatrao ju je lepom, zabavnom i pametnom, i eleo je da je bolje upozna. Privukla ga je kao nijedna ena ve prilino dugo. Opasno je za njega bilo da se tako osea.

U jednom trenutku mu je kazala. "Pretpostavljam da mislite kako sam prilino navalentna jer sam se pozvala da provedem vee sa vama." On istog asa odmahnu glavom. "Uopte tako ne mislim." "Da ne mislite da sam laka enska?" Zastala je. "Znate, od onih." Zurio je u nju, zapanjen pitanjem, nesposoban da odgovori. "Pobogu, Done, pocrveneli ste!" Nasmejala se i neno ga bocnula u rebra. "Opustite se, zadirkujem vas. Nisam ja takva." Iscerila se. "Ali sam zato znatieljna i nisam stidljiva. Ne poznajem vas, ali mislim da bih volela da vas upoznam. I zato rizikujem. Verujem u to da ovek treba da rizikuje. Smatram da, ako ne rizikujete, proputate priliku." Pomislio je na vlastiti ivot i polako je klimnuo. "Slaem se s tim." Sunce je zalo za obzorje, i mrak je pao na park. Orkestar je svirao, preavi na lagani, slatki valcer koji je izmamio starije parove na podijum za igru ispod raznobojnih lampiona kojima je paviljon bio iskien. Napolju, na travi, deca su igrala, podraavajui odrasle, pravei velike, naglaene korake. Don Ros i Dosi Dekson gledali su ih bez rei, osmehujui se, pustivi da im misli lutaju u blagom ritmu muzike. Posle izvesnog vremena, upitao ju je da li bi proetala. Ustali su i uputili se ka drveu u mraku. Dosi ga je uhvatila pod slobodnu ruku i primakla se uz njega, podesivi korak njegovom. Krenuli su od paviljona prema toboganu, a zatim se izmeu drvea spustili do reke. Muzika se vukla za njima, nena i prizivajua. No je bila zvezdana, ali i sparna, vazduh sabijen i teak ispod osutog neba. Bilo je mrano i tiho meu starim belogorinim stablima, a reka je predstavljala sjajnu, srebrom proaranu traku ispod njih. Zastali su na uzviici ispod bresta da je posmatraju, i dalje oslukujui sveobuhvatnost udaljene muzike, izmeane zvuke razgovora i smeha, zujanje skakavaca daleko pozadi u umi. Na reci se ljuljukalo mnotvo ukotvljenih amaca, a iz udaljene tame na suprotnoj obali Stenovite reke farovi automobila puzili su prilaznim putevima slini oima nonih lovaca.

"Volim da budem s tobom, Done", tiho mu je rekla Dosi. Stisnula mu je ruku u elji da naglasi svoje rei. Sklopio je oi ne bi li potisnuo bol koji su njene rei izazvale u njemu. "I ja volim da budem s tobom." Zatim je usledima podua tiina, posle koje se ona nagnula i neno ga poljubila u obraz. Kada se okrenuo da je pogleda, poljubila ga je u usta. Odagnao je predostronost i uzvratio joj poljubac. Prekinula je zagrljaj, i on ugleda neobian sjaj u njenim oima. "Moda samo ovaj put", proaputala je, "biu malo naprednija nego to sam mislila da jesam." Bio mu je potreban trenutak da shvati smisao njenih rei i jo jedan da oseti poznatu jezu kako ga uvek prome kada seanja stanu da vrite u tiini njegova uma. Kada je zaspao one noi poto mu je O'oli Amaneh dao crni tap od orahovine sa udnim ugraviranim runama i uasnom tajnom, prvi put je sanjao o budunosti koju je Gospa predvidela. To nije san kakve je sanjao ranije. Ovaj nije iscepkan i nadrealan kakvi su obino snovi. Ne sastoji se od ljudi i mesta iz njegovog ivota, nije obrazovan od dogaaja koje je njegova podsvest preustrojila. Ovaj san ispunjen je zvucima, ukusima, mirisima, prizorima i oseanjima ivota, i on zna na neki udan i zastraujui nain da je ono kroz ta prolazi stvarno. On ne sanja samo o budunosti, on je proivljava. Istog asa zatvara oi pred oseanjima koja ovo otkrovenje izaziva u njemu. Zatim ih otvara urno da se osvrne oko sebe. Svet u kome se obreo komaran je. Mraan, zamagljen i ispunjen unitenjem. Stoji na padini brda koja gleda na ostatke nekog grada. Taj je grad nekada bio velik i gusto naseljen; sada je u ruevinama, prazan. On ne tinja niti se pui, ak ni ne sija od ugljevlja koje trne; mrtav je ve odavno. Stoji beivotan i tih, a kamenje, drvena graa i elik stre iz utabanog tla nalik na oglodane kosti.

Posle izvesnog vremena, poinje da via derae. Ima ih svega nekoliko, puze po ruevinama, tamna oblija jedva vidljiva u tami, utih i sjajnih oiju. Instinktivno zna ta su oni. Daleko su dole, meu ruevinama, i izgleda da nisu svesni njegovog prisustva. Osea probadanje u desnoj aci i sputa pogled; u aci zatie crni tap. Na mestu na kome ga stee, blago pulsira svetlo. Ta svetlost oglaava da je magija tapa spremna da se odazove na njegov poziv. Magija je tu da je upotrebi u slubi Rei. Ona je neizmerna i neverovatna. Omoguava mu da izdri gotovo sve. Daje mu mo da unitava i da brani. To je magija Rei, izvuena iz najveih dubina zemlje. apue mu zavodniki i daje mu obeanja koja ne moe uvek da ispuni. Njegov prvi nagon jeste elja da odbaci taj tap, ali neto duboko u njemu spreava ga da to uini. Osea se izloen na padini brda, te polagano kree ka zaklonu od nekog drvea. Dok to ini, otkriva da vie ne hramlje, da mu je noga izleena. Nije iznenaen; znao je da e biti tako. Kada stigne do drvea, tamo zatie Gospu koja ga eka. Ona je mala, slaba belina u tami, eterina poput pauine. Gleda ga, osmehuje se, a zatim bledi. Ipak nije stvarna, shvata on; ak nije ni tamo. Ona je seanje. On je ve ranije bio na ovom mestu, nekada, pre unitenja, i povratak na ovo mesto pokrenuo je seanje. Sada poinje da shvata. On ivi u budunosti, ali samo u snu. To je cena magije koju koristi, titule koju nosi i odgovornosti koju je prihvatio. Ubudue e iveti u dva sveta - u sadanjosti dok je budan, u budunosti dok spava. Slike nadiru u naletu, poput voda reke koja plavi obale. On je Vitez Rei i mora spreiti budunost u kojoj stoji. Ali potrebno mu je znanje koje mu budunost moe pruiti da bi to uradio. Mora od budunosti saznati kakve je greke prolost napravila i koje je prilike propustila. Ako bi mogao da ih otkrije, moda bi mogao i da ih ispravi. Svaki put kada zaspi, prua mu se nova prilika da ui. Svaki put kada zaspi, budunost apue tajne prolosti. Ali budunost nikada nije ista jer prolost napreduje i menja je. Isto tako, njegovo spavanje ne

pozajmljuje red, koherentnost ili hronologiju onome emu prisustvuje. Budunost mu dolazi kako joj se prohte i otkriva se po vlastitoj volji. Ne moe da je kontrolie; jednostavno mora da je podnosi. I da preivi. Jer ga love demoni i njihovi saveznici, nekadanji ljudi koji im slue. On je sam. Love ga svake noi njegovog ivota. Uhvatili su ga vie no jednom. Ubili su ga, bar misli da jesu, mada nije siguran. Budunost se svake noi menja. Moda menja i njegovu sudbinu. Sada se svega sea. Poseduje seanja iz prolosti kojima popunjava praznine, tako da je, iako mu je ovo prva no, ve veteran svojih snova. Istine se izdiu i suprotstavljaju mu se. Obogaljen je, kako se nikada ne bi odrekao tapa. Bez tapa nema magije. Bez tapa je bespomoan. Ako ne moe da hoda bez tapa, manje je verovatno da e se nehajno odnositi prema njemu. Konano, on je njegova jedina zatita. Obogaljen je kako ne bi zaboravio. Znai, uslovljen je. Njegova prolost povezana je s njegovom budunou. Ako ne uspe u misiji u slubi Rei, budunost u kojoj boravi svake noi neumitno e se dogoditi. On e ponovo biti ceo, ali e naslediti unitenje i ruevine koje posmatra. A i platie jo veu cenu. Magija prizvana u sadanjosti bie u budunosti izgubljena za njega. Svaki put kada upotrebi magiju u bivem ivotu, biva lien nje u potonjem neogranieno dugo. Magiju mora koristiti mudro i delotvorno kada je prizove, ili e jednoga dana, u vremenu ili na mestu koje nije sam izabrao, u situaciji kada mu bude najpotrebnija, ostati bez oruja. Stoji sm meu drveem na padini brda iznad unitenog grada i razmilja o tome ta za njega znai spavati i zato uvek mora da bude sm i po strani... "Dosi", obrati joj se on neno, traei prave rei. U senkama se iznenada javi nekakvo kretanje, zvuk urnih koraka i tekog disanja. Ros se okrenu kada se senke stutie na njega, brze i pretee. Odvojio se od Dosi, pokuavi da se nae ispred nje. uo je kako je iznenaeno uvukla vazduh kada je ugledala maskirana lica mukaraca koji su posegnuli za njim.

Pokuao je da shvati njihove promrmljane pretnje, a onda su se obruili na njega. Poneli su ga nazad ka prevoju uzvisine, drei ga za ruke i ramena, pokuavi da mu istrgnu tap iz ruku. Viknuo je: Ne, stanite, ta to radite? Borio se da se oslobodi, potrui tap, titei ga. Jedan je zamahnuo na njega, pokuavi da ga udari po licu, ali Ros je uspeo da se sagne. Nije mogao hitro da se kree, nije mogao da tri zbog bolesne noge. Bio je primoran da ostane. uo je kako ga jedan od njih naziva pogrdnim imenima, runim i nepristojnim, uo je drugog kako ga naziva 'uhodom' i 'kompanijinom svinjom'. Nisam! pokuao je da objasni. Dosi je ljutito vikala na njih. ta to radite? Prestanite! Sklanjajte se od njega! Samo to ga nisu oborili. Napeo se pred njihovim naletom i otro zamahnuo glavom tapa prema najbliem napadau. Osetio je sudar drveta i kosti, ovek je zagunao i posrnuo unazad. Upotrebio je vrh tapa da raspali po listovima drugog oveka i taj je zaurlao od bola. Potom su ga preplavili, oborivi ga na tle. Pesnice su zadobovale po njemu kada je udario o zemlju. Neko ga je utirao u rebra. uo je Dosi kako vriti, video je kako je pojurila napred da pokua da ga zatiti, mlatarajui rukama. Neija izma ga raspali po glavi, donevi bol i jarku svetlost. Pokuao je da zbaci one koji su ga drali prikovanog za tle, pokuao je da stane na noge. tap je bio odgurnut u stranu, tako da se vie nije mogao sluiti njime. I dalje su pokuavali da mu ga otmu, da mu oduzmu jedinu zatitu. Osetio je kiu udaraca, osetio kako mu krv puni usta. Sve je tee disao. Dosi je i dalje vritala, ali glas joj je bio promukao, i zvuao je kao da joj je neko akom zatvorio usta. Neko mu je izmom prikovao zglavak za tle. Ne inite to - eleo je da vrisne, ali nije mogao sebe da natera. Borio se u tiini, u uzaludnom oajanju da se oslobodi. Otimali su mu tap, odvajali mu prste od njega, nisu mu ostavili izbora... Prestanite, molim vas!

Rune izgravirane u uglaanoj crnoj povrini poee da pulsiraju svetlou. Plamen proe celom njegovom vornovatom duinom. Ne! Magija je eksplodirala iz tapa u naletu belog sjaja, detonirajui takvom silinom da se inilo da je progutala i sm vazduh kada se kovitlac sile oslobodio. Nije bio pozvan, ali se pojavio po svojoj volji, reagujui na potrebe svog gospodara. U jednom jedinom zapaljivom naletu, odbacio je napadae Dona Rosa u no. Odleteli su od njega kao da su komadii hartije, bez teine na jakom vetru, i on je ponovo bio slobodan. Leao je borei se za vazduh, a magija je nestala isto onako brzo kao to se i pojavila. Napadai su oamueno ustali u mraku i posrui stali da se udaljuju, uzdrmane reenosti, zaboravivi na cilj, potpuno pometeni. Prekasno za mene, sav oajan razmiljao je Don Ros, znajui kakvu cenu e sada morati da plati jer je posegao za magijom. Prekasno. Kada je zatvorio oi, ne bi li odagnao telesni i duhovni bol, uo je Dosi kako izgovara njegovo ime, i u tiini koja je usledila ispruio je ruku u potrazi za njenom.

23. Nest Frimark sedela je sa svojim prijateljima na travi pokraj paviljona i posmatrala kako se igrai njiu i klize u taktu muzike. Svuda oko njih, porodice i parovi sedeli su na ebadima i u batenskim stolicama; lica su im odraavala boje lampiona koji su visili sa paviljonskih streha. Jo se oseala zaostala toplota dana, ali je zato blagi povetarac, koji je sada dolazio sa reke, osveavao okupljene taman toliko da su mogli da zaborave na slani ukus znoja u kome su se kupali celog dana. Povetarac i muzika su se preplitali, blagotvorno delujui na ivce i odagnavajui napetost. Skriveni osmesi izbili su na videlo i ljudi su se poeli da se priseaju koliko je vano biti ljubazan.

No je bila meka poput somota; ljuljukala ih je u svom zagrljaju i uvlaila u san. Robert je objanjavao Deredu neto u vezi sa kompjuterima. Brajana i Kas priale su o odei za kolu i minki. Nest se pitala kako je mogla dozvoliti da do ovoga doe. Moglo je biti tako divno, enjivo je pomislila. Stvari se nisu odvijale onako kako je planirala. Dered ju je sasvim lako pronaao pre zalaska sunca dok se orkestar pripremao za svirku, i dok su istili pod paviljona. Nekoliko kratkih trenutaka, dok su sami stajali ispod jednog starog belogorinog drveta, mislila je da e, konano, biti u prilici da popria s njim, stvarno da popria s njim, samo njih dvoje. Mislila je da e joj se moda poveriti, da e joj rei neto to nikome nikada nije kazao - i da e onda moda i ona njemu rei neto lepo ili zapanjujue zauzvrat. Bila je isceena i snudena posle celodnevne bitke da otkrije istinu o Donu Rosu i svojoj porodici, i stigla je do take kada je imala elju da digne ruke od svega na krae vreme. Nikakav demon, nikakav mentrog, nikakav Pik, nikakva magija. Samo deko koji joj se dopadao i s kojim je elela da bude. Nije imala utisak da mnogo trai. Radovala se tome celog dana. Zamiljala je kako e biti, kako e se dobro zbog toga oseati. Razgovarae s njim, igrae s njim i, ako sve bude kako treba, dozvoliti mu da je poljubi. Gledae ga i oseae se dobro bar samo nekoliko trenutaka. Ili su u tom pravcu kada su im se Robert, Kas i Brajana pridruili. Jedan, dva, tri, i eto njih, njeni prijatelji, nasmejani, nemajui pojma da ona eli da bude nasamo sa Deredom, da eli da se izgube, jednostavno da nestanu. Nije joj bilo jasno zato nije predvidela da bi se ovo moglo dogoditi. Ali sada kad jeste, oseala se na neki udan nain izdana. Bilo je sebino i runo od nje to se tako oseala, ali ona tu nita nije mogla. Imala je utisak da je okruena klopkama, kao da su se na nju obruili svi dogaaji. Poela je zbog toga da ima problema sa disanjem. Pomislila je da bi mogla na ovoj igranci malo da predahne od nedaa koje su je skolile. No, izgleda da od toga nee biti nita.

Nelagodno se promekoljila na travi, pokuavajui da odlui ta da radi. Moda bi trebalo da ode kui. Moda bi jednostavno trebalo da odustane. Pogledala je Dereda, vrelim i ljutitim oima, elei da on kae neto, da uini neto. Bilo ta. I dalje je mislila da hoe, ali on je samo sedeo. Moda je ona trebalo da bude ta koja e neto da kae ili uini, puila se od besa, ali ni to nije izgledalo ispravno. I tako je sedela tu sa svojim trenutno nepoeljnim prijateljima, sluajui muziku, posmatrajui igrae i prieljkujui neko manje udo. udo se dogodilo kada je Dered konano ustao i u jednom dahu je pozvao na igru. Na brzinu se izvinivi ostalima, ustala je i krenula za njim na podijum, dok joj se puls ubrzao usled povienog adrenalina, a raspoloenje naglo popravilo. Uzela je njegovu levu aku u svoju desnu i nespretno se privila uz njega. Rukom ju je obuhvatio oko struka spustivi joj aku u udubljenje na leima. Mogla je da oseti vrelinu njegove koe. Poeli su da igraju, sporo, oprezno, postepeno se prilagoavajui jedno drugom. Dered je vodio kao da proba, ali odluno, prolazei s njom izmeu ostalih igraa, kreui se u ritmu spore, nene muzike. Nest je bila iste visine kao i on, te je gurnula bradu ka njegovom ramenu kako bi izgledala nia. Dopadalo joj se kako je dri. Dopadao joj se njegov miris i kako ju je svaki as pogledavao da vidi da li joj je prijatno. Umalo nije zaplakala kada se stidljivo osmehnuo. Zatvorila je oi i pribliila mu se jo vie, osetivi kako se njegove ruke steu oko nje. Nala je svoje utoite. Zgnjurila je lice u njegovo rame. Nije ni pokuala da pogledom potrai Kas, Brajanu ili Roberta. Nije pokuala bilo koga da pronae. Drala je oi zatvorene i kretala se sa Deredom Skotom, putajui ga da je vodi kuda god je hteo, predavi mu se. Odigrali su tu igru i jo nekoliko. Kada je muzika postala bra, nastavili su da igraju sporo. Nest je osetila kako njen umor, sumnja i strah nestaju, bledei u pozadini od kretanja i zvuka. Oseala se predivno spokojna; oseala je ljubav i nadu. Privila se uz Dereda, sa licem priljubljenim uz njegov vrat i grubu,

zamrenu kosu. Nisu razgovarali, ni re nisu izgovorili sve vreme. Nije postojalo nita to je trebalo rei, i svaki pokuaj da se bilo ta izrazi reima pokvario bi ono to se dogaalo. Tako je dobro, pomisli Nest, diui tiho i polako. Tako slatko. A onda je otvorila oi samo na trenutak i ugledala demona. Prolazio je pored podijuma za igru, izmeu porodica okupljenih na travi, usamljena prilika u senci. I dalje je bio maskiran kao umar, iako veeras nije na sebi imao jednodelno odelo niti neku drugu radnu odeu, ve obine pantalone i koulju. Nije gledao u nju, niti u bilo koga drugog, ve u neku taku u daljini, s druge strane onoga to je ona mogla da vidi; pogled mu je bio sjajan i napet. Nest je istog asa prestala da igra i zagledala se za njim dok se udaljavao. Gde li je Don Ros? Nije ga videla od kada su deka i baka otili kui posle izleta. Morala ga je smesta pronai. Ali demon je ve nestajao u tami, povukavi se sa svetla. Izgubie ga. "ta je bilo?" upita Dered, pustivi je kada se trgnula. Po njegovom glasu je znala da se uplaio da nije uinio neto loe. Na licu su mu se oitavali bol i nesigurnost dok je zurio u nju. Istog asa je uprla pogled u njega. "To je onaj ovek koga sam traila, onaj o kome sam vam priala, onaj to truje drvee." Sve je to na brzinu izgovorila. "Idi do ostalih, Derede, a potom poi da pronae Dona Rosa. Zna Dona, video si ga sa mojim dekom i bakom. Nai ga i reci mu da sam otila - onuda." Pokazala je u pravcu demona, koji samo to se nije izgubio iz vida. "Pouri, ekau tamo!" Sada se kretala brzo, ostavivi za sobom Dereda i njegove uzaludne proteste, jurei kroz guvu u elji da ne izgubi demona. Nee mu, razume se, prii. Znala je koliko bi to bilo opasno. Ali mogla je da ga dri na oku i da moda otkrije kuda se uputio. Progurala se izmeu ljudi okupljenih oko paviljona i pohitala u tamu. I dalje je mogla da vidi demona dok je kroz tamu prelazio preko trave prema toboganu, pa

je skrenula nadole du ivice puta koji je vodio na zapad iz parka. Malo je usporila, ne elei da se suvie priblii, oslanjajui se na to da e je tama sakriti. alila je to Pik ili Denijel nisu s njom da joj pomognu u praenju demona, ali ve nekoliko sati nije videla nijednog od njih. Morae to da obavi bez njih. Pogledom je pretraivala tamu izmeu drvea koje ju je okruivalo. Da li je Utvara bio negde u blizini? Ako bi se demon okomio na nju, da li bi imala bilo kakvu zatitu? Odagnala je to pitanje i nastavila dalje. Zvuci muzike i igre bledeli su iza nje, odstupajui pred zujanjem skakavaca i jo udaljenijim povremenim zvucima saobraaja na autoputu. Neujno je prolazila izmeu drvea u parku, poput senke, nevidljiva u noi. Umela je da se kree neujno; Pik ju je tome nauio. Isto tako je dobro videla nou. Demon joj nee tako lako umai. Mada se nije inilo da to uopte pokuava. Izgleda da nimalo nije brinuo o tome da li ga neko sledi. Iao je bez osvrtanja, pogleda upravljenog pravo napred, postojanog koraka. Nest je stupala za njim. Sledila je demona izmeu drvea iznad reke, idui sa istoka na zapad. Pribliavali su se mostu koji je premoivao put na mestu gde je ovaj pravio petlju i sputao se sa visina do podnoja litica. Sve vreme se osvrtala, u nadi da e ugledati Dona Rosa kako joj dolazi upomo, ali od njega nije bilo ni traga ni glasa. Vie puta se zapitala da li bi trebalo da se vrati, ali bi svaki put kazala sebi da e nastaviti samo jo malo. Nebo je bilo posuto zvezdama, ali su guste kronje drvea zaklanjale najvei deo njihove svetlosti ostavljajui umu u mrklom mraku. Ovako daleko nije bilo nikoga, znala je to. Svi koji su veeras doli u park bili su na igranci. Ako demon nastavi dalje, uskoro e se nai na groblju. Nest se iznenada zapita nije li to njegovo odredite. Setila se majke koja je tamo bila sahranjena, a onda i Dva Medveda. Demon je naglo stao ispod uline svetiljke neposredno ispred mosta i zagledao se u daljinu. Da nekoga ne oekuje? Nest se jo malo priunjala. Samo paljivo, upozorila je sebe. Blie ne bi trebalo da prilazi.

Skupila se pored jedne jele, ekajui da se neto dogodi. A onda je jedan poznati glas zasiktao iza nje. "Hej, Nest, ta to radi?" Skoila je na noge i okrenula se. est stopa odatle stajao je Deni Abot, sa akama na kukovima, iscerivi se od uha do uha. "Koga to uhodi?" "Deni, brii odavde!" ljutito je zasiktala. Jo se vie iscerio. "Onog momka tamo?" upita on i pokaza iza nje. Kada se okrenula da pogleda da li je demon jo tamo, da li je bio upozoren, gomila senki se stuti na nju. Viknula je i stala da se otima, ali bila je oborena i pritisnuta o tle. Izbili su joj vazduh, i svetlaci joj se rasprsnue pred oima kada je glavom udarila o spoljnji koren drveta. Mogla je da uje Denija Abota kako se smeje. Neko ju je uzjahao, gurnuvi joj lice u prainu. Preko usta su joj zalepili izolir traku. Ruke su joj bile povuene pozadi, a zglavci takoe obmotani izolir trakom. Zatim su je cimnuli na noge i preko glave i tela joj navukli vreu, glenjeve sputali trakom, a otvor vree privrstili ispod kolena. Kada je bila potpuno upakovana i svezana, prebacili su je preko neijeg krnog ramena. Na trenutak se sve umirilo osim disanja napadaa i njenih vlastitih priguenih jecaja. "Plae?" upita Deni Abot, primakavi usta njenom uhu. Razabrala je zadovoljstvo u njegovom glasu i istog asa se smirila. "Misli da si tako vrsta, zar ne? E pa, da vidimo koliko si, zapravo, vrsta. Hajde da to ispitamo. Odneemo te tamo gde sunce ne sija, devojice, da vidimo kako e ti se dopasti. Pustiemo te da provede no u mraku. Zna na ta mislim, Nest? Svakako da zna. Peine, slatkiu. Tamo e ti sada. Duboko dole u mrane peine." Nosili su je kao vreu ita niz put koji je krivudao ispod mosta do podnoja litica. Bila je uaurena u toplom crnilu u vrei i lupkala je po koatim leima mladia koji ju je nosio. Vritala je u traku koja joj je prekrivala usta, ali su njeni povici bili prigueni i uzaludni. Bila je besna na Denija Abota i sve njegove prijatelje koji su bili odgovorni za ovu idiotsku zamisao, ali uglavnom je bila uplaena. Koliko ju je samo puta Pik upozorio da ne ide u peine. U peinama

su iveli derai, tamo su se krili od ljudi. Peine nisu bile bezbedne za nju. A sada su je nosili upravo tamo. Plaila se i zbog toga to nije postojalo nita to bi mogla da uradi kako bi pomogla sama sebi. Bila je tako vrsto vezana da nije mogla da oslobodi ni ruke ni noge. Traka preko usta spreavala ju je da vie. Poto se nalazila u vrei, nije ak mogla ni da vidi ta joj se deava. Nije mogla da upotrebi magiju jer se magija zasnivala na vizuelnom kontaktu, a nju je obavijalo crnilo. Don Ros e krenuti u potragu za njom, ali kako da je nae? Pika i Denijela nije nigde bilo. Deka i baka su otili kui. Njeni prijatelji bili su samo deca poput nje. ta je sa Utvarom? Malo je ivnula. On e sigurno biti u stanju da je pronae, da uini neto kako bi joj pomogao. Oseala je da se njeni kidnaperi kreu preko neravnog terena, jer su im koraci postali sporiji i nesigurniji. Sili su sa puta. ula je kako je neko ukljuio bateriju, i Deni Abot je rekao neto o tome da ne ure. Osetila je da je vazduh postao hladniji oko njenih golih zglavaka, a potom i sasvim malo unutar zaguljive vree. Uli su u peine. "Spusti je tamo", ree Deni Abot. Trudila se da potisne sve vei oaj i pokuavala je da shvati ta se dogodilo. Kako su Deni i njegovi prijatelji uspeli da joj se priunjaju, a da ih ona ne primeti? Nisu mogli. Mora da su ekali. Ali to bi znailo da su morali znati da e ona doi. Hladno, muno oseanje uvuklo se u dubinu njenog stomaka. Demon je sve to sredio. Dozvolio joj je da ga vidi na igranci, navukao je da ga sledi, i odveo je do mesta na kome su momci ekali da je epaju i odnesu u peine. Mora da se tako dogodilo. Ali zato bi demon to uradio? Zatvorila je oi u tami vree i progutala knedlu kroz suvo grlo. Nije bila sigurna da eli da sazna odgovor na to pitanje. Sa ramena momka koji ju je nosio spustili su je na hladnu povrinu stene. Ostala je nepokretno da lei, oslukujui zvuke koraka i tihe glasove.

ula je ukanje odee i neko se nadneo nad nju. "Mislim da emo mi sada kui", ree Deni Abot, zlobno i samozadovoljno. "Prijatna no, Nest. Razmiljaj o tome kakva si kuka, vai? Ako bude o tome dovoljno mislila, moda odluim da se ujutro vratim i oslobodim te. Moda." Potom su se udaljili, smejui se i zbijajui ale o duhovima i paucima, nabrajajui odvratne slike svega to bi se moglo dogoditi onome koga ostave samog u peinama. krgutala je zubima i s prezirom mislila o tome kako oni ne znaju ni pola istine. A onda je sve postalo mirno, zavladala je duboka tiina. Iezli su svi zvuci noi - iz ume, sa reke, iz parka, iz domova, ulica, celog grada. Kao da su je spustili u jednu od onih komora u kojima nema nikakvih ulnih nadraaja, o kojima je itala. Osim to je, razume se, mogla da oseti hladnou peinske stene kako se probija kroz vreu u njeno telo. I mogla je da oseti sebe kako pokuava da ne vriti. U blizini je kapala voda. Skupila je snagu, bojaljivo pokuala da se pokrene i otkrila da to moe da uini. Preokrenula se na stranu i uspela da sedne. Moda bi mogla i da se uspravi, pomisli. Ali ta bi onda? Ostala je gde jeste, razmiljajui. Neko e doi. Njeni prijatelji, ak i ako nisu pronali Dona Rosa. Nee je oni napustiti - mada je malopre elela da upravo to urade. Suze joj navree u oi kada se toga setila. Stidela se i bilo joj je neprijatno zbog onoga to je tada oseala. Poelela je da se to nije dogodilo. Priljubila je lice uz samu vreu kako bi mogla neto da vidi. Meutim, u peinama je bilo tako crno da ak i poto je oima dala vremena da se prilagode na bilo kakvu moguu svetlost, i dalje nita nije mogla da vidi. Dugo je pokuavala da oslobodi ake, ali traka je bila jaka i savitljiva, i ostala je vrsto zalepljena za njenu kou. Jako se znojila u vrei, ali ak ni njen znoj nije obezbedio dovoljno vlage da se oslobodi. Ponovo se zapitala gde li je Utvara. Zar nije mogao ovde da je pronae? Da li je mogue da on nije mogao da ue u peine?

Vreme je prolazilo i oajanje je poelo da nagriza njenu reenost. Moda niko ne moe da je pronae. Nije ostavila nikakve tragove po kojima bi mogli da je slede. Sve to je iko znao bilo je da je napustila igranku u paviljonu i otila na zapad u park. Mogla je biti bilo gde. Moda e im biti potrebna cela no da je pronau. Moda e im biti potrebno vie od toga. Lako se moglo desiti da jo bude ovde kada se ujutro vrate Deni Abot i njegovi bezvredni prijatelji. Ako se uopte vrate. Zato se ovo dogodilo? Zaula je glasove. Neko je bio napolju na putu! Pokuala je da ih dozove, pokuala je da vie kroz traku. Bacakala se unutar vree, utirajui sve to je mogla da dosegne ne bi li uputila kakav signal. Ali glasovi su se udaljili i utihli. Niko nije doao. Sedela je i tresla se u tami od naprezanja, dok joj se znoj suio na koi. Kada se smirila, ponovo je poela da razmatra mogunosti spasavanja. Kako god bilo, njeni baka i deka nee je ostaviti ovde napolju cele noi. Kada se ne vrati kui sa igranke, krenue u potragu. Mnogi ljudi e im pomoi. Pronai e je. Svakako da e je pronai. A onda e Deni Abot zaaliti. Njeno likovanje zbog toga najednom se pretvorilo u nesigurnost. Zar on nije znao kako e se ovo zavriti? Zar nije znao u kakvu e se nevolju uvaliti? Ili je postojao neki razlog zbog koga nije brinuo o tome? Vreme je sporo proticalo. Uskoro je postala svesna da nije sama. To se nije dogodilo odjednom; ovo oseanje preplavilo ju je postupno dok je razmiljala o svojoj sudbini. Nikoga nije mogla da uje ili vidi, ali je mogla da oseti da tu sa njom ima nekoga. Umirila se, dok ju je polako obuzimao uas. Svakako da je bilo jo nekog u peinama, kudila je sebe s pomeanim oseanjem straha i besa. Bilo je deraa. Kretali su se gotovo neujno dok su je okruivali. Mogla je da oseti kako je gledaju, prouavaju, moda se pitaju ta e ona tu. Potisnula je gnuanje, primorala sebe da ostane smirena i pored toga to je imala utisak da se davi u

moru oajanja. Oseala je njihove ake kako se eu o nju, sitna bockanja od kojih ju je podilazila jeza. Dodiruju je! Nije umela da odredi taj oseaj - nalik na stare papirnate kese, moda, ili na odeu koja se ukrutila od znoja i ulja. Nikada ranije je nisu dodirnuli, nikada im se nije pruila takva prilika, a pomisao da su sada u stanju da to urade sasvim ju je izluivala. Potiskivala je elju da se bacaka i vriti. Naterala je sebe da normalno die. Pokuala je da se moli. Molim te, Boe, doi po mene. Molim te, ne dozvoli da me povrede. "Sablasno je biti ovde dole sasvim sam, zar ne?" proaputao je neki glas. Nest se tre u zatvoru od grube tkanine. Demon. Progutala je knedlu i urno i buno izdahnula vazduh. "Sasvim sama, dole u mraku, u crnoj jami u kojoj borave tvoji najvei neprijatelji. Bespomona da ih sprei da ine ta im je volja. Mrzi da bude bespomona, zar ne?" Demonov glas bio je mekan i svilen. Mrekao je tiinu poput krila slepih mieva. Nest je zatvorila oi ne bi li odagnala taj podmukao zvuk i zakrgutala zubima. "Hoe li uskoro doi po tebe, mora da se pita? Koliko jo dok ne dou? Koliko e jo morati ovo da trpi?" Demon zauta kao da razmilja o tome. "Pa, Don Ros nee doi. Kao ni tvoji deda i baba. Pobrinuo sam se za to. Ko je jo ostao? Oh, zaboravio sam. umsko stvorenjce. Ne, mislim da nee. Jesam li nekoga izostavio?" Utvara! Demon se zakikota samozadovoljno. "U stvari, sama si kriva za ovo. Nije trebalo da pokua da me sledi. Razume se da sam znao da hoe. Nisi mogla da odoli, je li tako? Sve je bilo tako jednostavno, trebalo je samo predloiti Deniju Abotu. Veoma je besan na tebe, Nest. Mrzi te. Lako ga je bilo ubediti da moe da ti vrati milo za drago ako samo uini ono to sam mu rekao. Jedva je ekao, nije se ak potrudio ni da porazmisli o moguim posledicama. Niko od njih nije. To su strano budalasti i povodljivi momci."

Demonov glas se pomerio, otiao u drugi deo peine. Meutim, Nest nije ula da se sam demon pomerio, nije mogla da razabere nijedan jedini korak. "I tako, evo tebe ovde, same sa mnom. Zato, mogla bi se upitati? Zato se gnjavim sa svim ovim? Zato te jednostavno ne... bacim u rupu i zatrpam?" Demonov glas se pretvorio u siktanje. "Mogao bih, da zna." Saekao je trenutak, kao da nagaa kakav bi mogao biti njen odgovor, a onda ponovo uzdahnu. "Ali ja ne elim da te povredim. elim da te poduim. Zato sam te doveo ovamo. elim da shvati da protiv mene nema nikakvih izgleda. elim da shvati kako s tobom mogu da uinim ta god me je volja. Ti to ne moe spreiti. Tvoji prijatelji i porodica ne mogu to spreiti. Niko ne moe. Mora to prihvatiti. Doveo sam te ovamo kako bi neposredno uvidela vanost onoga o emu sam jue govorio - koliko je vano nauiti da bude sam, koliko je vano nauiti da se oslanja samo na sebe samu. Jer ne moe zavisiti od drugih, je li tako? Hou da kaem, ko e te izbaviti iz ovoga? Tvoja majka vie nije iva, deda i baba su ti stari, prijatelji su ti nemoni, a nikog drugog, zapravo, nije briga. Kada se podvue crta, ima samo sebe." Nest preplavie bes i ponienje. Rado bi ubila demona samo da je u prilici da to uini i da joj je ponuen nain. Mrzela je demona kao to nikada do sada u ivotu nikoga nije mrzela. "Moram da poem sada", ree on, a glas mu ponovo poe da se kree, udaljava. "Moram da obavim neke stvari dok no jo nije odmakla. Moram da uklonim neke neprijatelje. Potom u se vratiti po tebe. Deni Abot nee, razume se. Do jutra e ak zaboraviti da si ti ovde. Te se stoga mora osloniti na mene. Ne zaboravi to." A onda mu se glas pretvori u grubi apat koji kao da joj je mirglao nervne zavretke. "Moda bi bilo mudro da vreme koje e provesti meu deraima upotrebi za razmiljanje o tome ta ti je bitno. Jer e se tvoj ivot izmeniti, Nest. Izmenie se na nain za koji nikada nisi ni pomislila da je mogu. Ja u se za to pobrinuti. Zbog toga sam doao ovamo."

Ponovo je zavladala tiina, lagana i gusta u tami. Nest je ekala da demon jo neto kae, da jo neto otkrije. Ali nikakav zvuk nije se vie uo. Sedela je umotana u vrelu tamu vree, ogorena, uplaena i sama. A onda su se derai vratili. Kada je pipkanje ponovo poelo, njene odlunosti je potpuno nestalo i bezglasno je zavritala u traku.

24. Stari Bob zavravao je itanje nedeljnog izdanja ikago tribjuna, kada se oglasilo zvono na vratima. Poeo je da ita novine rano tog jutra pre odlaska u crkvu i svaki slobodan trenutak tog dana posvetio je itanju raznih lanaka. To je bio deo njegovog nedeljnog obreda, da natanane proita ta se zbiva u svetu i odvoji dovoljno vremena za pronicanje u smisao svih dogaaja. Sedeo je u naslonjai u svojoj jazbini, s nogama podignutim na sofu, i smesta je pogledao zidni sat. Dvadeset do jedanaest. Kasno je za posete. Ustao je i iziao u hodnik, dok je u stomaku poinjalo da mu se komea. Evelin je ve stajala u predvorju, ukopana u mestu na est stopa od vrata, kao da je to bilo najblie to je smela da im prie. U jednoj ruci drala je cigaretu, koja je, glatka i bela, polako sagorevala, beuma mera hitrine njegove reakcije. Pogled koji mu je ena uputila bilo je nemogue odgonetnuti. Zajedno su se vratili kui u sumrak, poelevi Donu Rosu laku no i ostavivi Nest sa prijateljima. Raspremili su preostalu hranu i posue koje su doneli u izletnikoj korpi, ispraznili prenosivi friider i spremili ebe. Evelin jedva da je koju re izgovorila dok su pospremali, a stari Bob je nije pitao o emu razmilja. "Otvori, Roberte", rekla mu je kada je poao hodnikom, kao da se dvoumi. Otpustio je rezu i otvorio vrata. etvoro dece guralo se u krugu svetiljke na tremu, zurei u njega kroz mreasta vrata. Nestini prijatelji. Prepoznao je njihova lica i znao je imena jedno ili dvoje. Najstariji sin Enid Skot. Kas Minter.

Sin Dona i Alise Hepler. I ona lepa devojica koja je uvek izgledala kao da je krenula na slikanje. Mali Heplerov bio je taj koji je progovorio. "Gospodine Frimark, moete li nam, molim vas, pomoi da pronaemo Nest? Svuda smo je traili, i kao da je u zemlju propala. Pokuali smo da naemo i Dona Rosa, kao to je traila, ali je i on nestao. Mislim da Deni Abot zna ta joj se dogodilo, ali on nam se samo nasmejao." Robert Hepler, stari Bob se iznenada seti. Tako se deak zvao. ta je to rekao? "Kako to misli, da je Nest u zemlju propala?" "Ovaj, nema je ve skoro dva sata", nastavio je Robert, dok mu se zabrinutost oitavala na licu. Gurnuo je naoare i proao akom kroz nepokornu plavu kosu. "Otila je za tipom, onim koji truje drvee? Onim na koga ste je upozorili? Uinilo joj se da ga je videla, i tako je..." Nije dovrio ta god da je hteo da kae i pogledao je malog Skotovog. "Derede, ti si bio tamo; ispriaj ti." Dered Skot je bio bled i nervozan kada je progovorio. Rei su mu bile spore i odmerene. "Igrali smo, ja i Nest, a onda je ona ugledala tog tipa, kao to Robert kae. Pojavio joj se onaj njen udan izraz lica, i rekla mi je da je on taj koji truje drvee, i da moram da pronaem Roberta, Kas i Brajanu, pa potom i Dona Rosa, kako bismo mu kazali da poe za njom. Zatim je otrala za tim tipom. I tako smo svi krenuli u potragu za gospodinom Rosom, ali nismo uspeli da ga pronaemo." Stari Bob se namrtio, razmiljajui. Neko truje drvee? "Nismo, dakle, nali gospodina Rosa", Robert je nestrpljivo prekinuo Dereda, "pa smo poeli da traimo Nest. Pokuali smo da utvrdimo kuda je otila, krenuvi u istom pravcu, i tako smo naleteli na Denija Abota i njegove prijatelje koji su nam ili u susret. Smejali su se i alili oko neega, a kada nas su nas ugledali, najpre su zautali, a onda pomahnitali. Upitao sam ih jesu li videli Nest, a oni su poeli da se egae, govorei: 'Oh, aha, Nest Frimark, seate li je se?' - i tome slino. Znate, imali smo sukob s njima pre neki dan, pa su

nadrndani zbog toga. Izvin'te. Ljuti. U svakom sluaju, kazao sam im da to nije smeno, da je tu negde tip koji truje drvee, i da bi on mogao povrediti Nest. Deni je uzvratio neto u stilu 'Kakav tip?' Siguran sam da on neto zna. Onda su on i njegovi drugovi neandertalci oborili mene i Dereda, proli pored nas i vratili se na igranku. Tada smo odluili da doemo do vas." Stari Bob je stajao bez rei, pokuavajui da se razabere u celoj toj prii, da iz nje izvue nekakav smisao, zapevi kod dela o tome kako neko truje drvee u parku. Evelin je bila ta koja je prva progovorila. "Roberte", oslovi ga ona, priavi i stavi ispred njega, sjajnih i odlunih oiju na svetlu sa trema. U njenom glasu nije bilo oklevanja. "Smesta da si poao i pronaao to dete i vratio je kui." Stari Bob odgovori brzim klimajem glave, rekavi: "Hou, Evelin", a onda se okrete Nestinim prijateljima i ree: "Saekajte me", pa ode u kuhinju po baterijsku svetiljku. Vratio se ve posle nekoliko sekundi, hitrog i odlunog koraka, nosei svetiljku sa etiri baterije. Dodirnuo je enino rame u prolazu, rekao: "Ne brini, pronai u je", i iziao u no. Kada je Don Ros bio ponovo u stanju da stoji, Dosi Dekson mu je pomogla da se uspne uz brdo, zaobie prepuni paviljon i nekako stigne do njenih kola. Htela je da ga odveze u bolnicu, ali joj je on kazao da nije potrebno, da nita nije slomljeno, ocenio je to na osnovu iskustva. Htela je da sluaj prijavi policiji, ali je i to odbio, istakavi da nijedno od njih nema uopte pojma ko ga je napao (osim injenice da su to verovatno bili ljudi iz sindikata Sredkona) i da je on stranac u zajednici, to obino nije bila preporuka za policiju kada su oni protiv kojih se podie alba lokalni itelji. "Done, prokletstvo, moramo neto uiniti!" uzviknu ona kada se spustio u suvozaevo sedite njenog evija, tapkajui maramicom po okrvavljenom licu. Prestala je da plae i bila je rumena od besa. "Ne moemo se jednostavno pretvarati da se nita nije dogodilo! Pogledaj samo ta su ti uradili!"

"Pa, u pitanju je greka", uzvratio je on, izvivi naduvene usne u osmeh. Pokuavao je da ublai njenu zabrinutost i ogorenost, znajui da je demon odgovoran za ovo i da se sada ne moe nita povodom toga uraditi. "Samo me vrati u moj hotel, Dosi, i bie sve u redu." Ali ona nije htela ni da uje za to. Ve je bilo dovoljno loe to to nije hteo da ode u hitnu pomo niti da podnese tubu u policiji, ali da ga vrati u hotel i ostavi tamo bilo je nezamislivo. Ide kod nje gde e provesti no kako bi mogla da se stara o njemu. Pobunio se, rekavi da je dobro, da treba samo da se opere i ispava (ako se izuzme bol u rebrima, to je jasno ukazivalo na to da su jedno ili dva polomljena, i bubnjanje u glavi koje je, najverovatnije, bilo posledica potresa mozga), ali ona nije htela ni da uje. Videla je duboku brazgotinu na njegovom elu, posekotine i modrice na licu, i krv koja je kapala kroz iscepanu odeu, pa je bila odluna u tome da neko mora biti pored njega ako mu zatreba pomo. I njeno lice i odea bili su izbrazdani krvlju i prainom, a zamrena kosa bila joj je puna granica i lia, ali ona toga kao da nije bila svesna. "Ako ikada saznam ko je ovo uinio..." rekla je uz psovku, ostavivi pretnju nedoreenu. Spustio je glavu unazad na sedite i zatvorio je oi dok se ona izvlaila sa parkinga i kretala ka autoputu. Uznemirilo ga je to to su ga uhvatili nespremnog i to su ga primorali da upotrebi magiju kako bi se odbranio, ali je ujedno bio i ohrabren, jer je to znailo da je demon zabrinut zbog njegovog prisustva. To to je usadio u glave gomili Sredkonovih trajkaa zamisao o tome da je on kompanijin uhoda predstavljalo je u svakom sluaju oajniku meru. Moda su njegovi izgledi da zaustavi demona bili bolji nego to je mislio. Pitao se da li je propustio neto u analizi situacije, u razmatranju sadrine sna koji ga je doveo ovamo. Dosi mu je rekla da otvori oi, da jo ne zaspi, jer se s potresima nije aliti. Uinio je kako mu je savetovala, okrenuvi glavu da bi mogao da je gleda u lice. Na brzinu mu se postrance osmehnula, zagrejavi ga iznutra tamo gde je razmiljanje o demonu ostavilo jezu.

Odvezla ga je kod sebe, u prilino staru, dvospratnu, drvenu kuu koja je gledala na Stenovitu reku, na kraju jedne slepe ulice. Parkirala je auto na prilaznom putu i zaobila kola da mu pomogne. Povela ga je uz stepenice, drei ga oko struka dok se on oslanjao na tap da pomogne obogaljenoj nozi, a zatim ga je uvela kroz vrata i sprovela niz hodnik do kuhinje. Posela ga je za drveni sto, uzela istu odeu, toplu vodu, antiseptik i zavoje, i prionula na ienje njegovih rana. Bio je tih dok se trudila da mu dovede u red izubijano lice. Napeto ga je gledala tamnim oima, dok je spretno i neno baratala oko njega. Kua oko njih bila je tiha. Kerka joj je kod prijatelja, objasnila je, a onda je brzo promenila temu. "Zaista bi trebalo da ti ovo uiju", ree ona, stavljajui mu zavoj preko posekotine na elu, poto je prethodno zatvorila ranu to je bolje umela. Odvojila je pogled od zavoja i pronala njegove oi. "ta se dogodilo tamo napolju? Onaj beli blesak - kao da je neto eksplodiralo." Uputio joj je smeten osmeh. "Petarde. Imao sam ih u depu. Rasule su se za vreme borbe i verovatno ih je neto zapalilo." Odvratila je pogled i posvetila se njegovom izubijanom licu, ali ne pre nego to je uhvatio senku sumnje u njenim oima. "ao mi je to se ovo dogodilo", ree on, pokuavi da ublai napetost. "Bilo mi je lepo." "I meni. Budi miran." Zavrila je s licem i prela na telo. Odluno je traila da skine koulju, iako se bunio. Obrve su joj se zabrinuto podigle kada je ugledala debele masnice preko njegovih rebara. "Ovo nije dobro, Done", neno je rekla. Oistila je ogrebotine i posekotine, uoivi kako se trgnuo kada mu je pritisnula rebra, a zatim je stavila niz hladnih obloga tamo gde je pretrpeo najee udarce. Skuvala mu je aj, a zatim se izvinila i otila da se umije. uo je kako se penje uz stepenice, a zatim i zvuk tua. Pijuckao je aj i razgledao kuhinju. Bila je puna detalja koji su govorili da je Dosina - niz ajnika u raznim bojama po ormaniima; slike njene keri, privrene za tablu; crtei zalepljeni za friider, koje mora da je radila u razliitim godinama starosti, budui da su neki ve bili

izlizani po ivicama; svee cvee u vazni na prozoru iznad sudopere; i inijica sa hranom za make pored stranjih vrata. Prouavao je vesele arene zavese i tapete, meavinu blage ute, plave i ruiaste boje koje su ukraavale belu osnovu i drvene delove. Dopadalo mu se ovde, zakljuio je. Oseao se kao kod kue. Prispavalo mu se, tako da je ponovo napunio olju ajem, i otpio jedan povei gutljaj ne bi li ga kafein razbudio. Ako sada zaspi, sanjae. Ako bude sanjao, vratie se u budunost - samo ovog puta, poto je upotrebio magiju da se spase u sadanosti, bie bez ikakve zatite dok se ne probudi. Znao je kako e se zbog toga oseati. Dogaalo se i ranije. Dogodie se opet. To je bila cena koju je plaao to je Vitez Rei. To je bila cena preivljavanja. Dosi je sila u paperjastim papuama i belom frotirskom mantilu, a dugaka, svetla, vlana kosa sva joj se presijavala. Uputila mu je svoj najlepi osmeh, zraei i sveobuhvatan, i upitala ga kako se osea. Rekao joj je da je bolje, divei se sjaju njene tek istrljane koe i visokim jagodicama. Pitala ga je da li je gladan, nasmejala se kada je odgovorio da nije i ipak mu ispekla dvopek, iznela maslac i dem, i sela nasuprot njemu da ga gleda kako jede. Pijuckala je aj, priajui mu kako joj je baka uvek spremala dvopek i aj kasno nou kada nijedna od njih nije mogla da spava. Ros je sluao, ne govorei mnogo; ustanovio je da je ipak gladan. Jednom je pogledao na sat. Prolo je jedanaest, bilo je kasnije nego to je mislio. "Jesi li umoran, Done?" upitala je kada je zavrio obedovanje. "Mora da jesi. Mislim da bi sada mogao da poe na spavanje." Osmehnuo se na to. "Trebalo bi da poem, Dosi." estoko je odmahnula glavom. "Nema izgleda, drugar. Noas ostaje ovde. Suvie sam truda uloila u tebe da bih te sada pustila da sm ode u hotelsku sobu." Zastala je, shvativi ta je rekla. Izvukla se tako to je slegnula ramenima. "Mislila sam da sam bila prilino jasna kada sam rekla da bih se oseala mnogo bolje kada bi noas ovde spavao. Ima li neto protiv?"

On odmahnu glavom. "Ne, samo ne elim da smetam. Ionako se loe oseam zbog onoga to se dogodilo." Ustala je i zabacila kosu. "I to u vie pogleda, kladim se. Poi sa mnom." Obuhvatila ga je oko struka da mu pomogne da se uspravi, a zatim je zadrala ruku na istom mestu dok ga je vodila niz hodnik i uz stepenice. Kua je bila uglavnom u mraku; svetlost iz kuhinje protezala se samo do visine prvih pet-est stepenika. Posle toga, ostala im je samo meseina. Ispod njihovih nogu, stare drvene stepenice tiho su kripale. Negde ispred njih, na suprotnom kraju hodnika koji je povezivao sobe na drugom spratu, dopirala je blaga svetlost svetiljke. Ros je napredovao uz stepenice uz pomo tapa i zahvaljujui Dosinom sigurnom vostvu, ne urei, oslanjajui se o nju ak i kada mu to nije bilo neophodno, uivajui u oseaju koji mu je prualo njeno telo naspram njegovog, kao i miris njene koe na njegovom licu. "Paljivo, Done", upozoravala ga je dok su napredovali, steui ga oko pasa, pokuavajui da dri ruku ispod povreenih rebara. Nemo se trecnuo. "Dobro sam." Zastali su trenutak na vrhu stepenita, i dalje se drei zajedno. "U redu?" upita ona, a on klimnu. Podigla je lice i poljubila ga u usta. Usne su mu bile povreene i naduvene, a njen poljubac nean. "Da li to boli?" upitala je, a on je nemo odmahnuo glavom. Povela ga je niz hodnik u jednu zamraenu spavau sobu, gostinsku, zakljuio je; veliki krevet bio je uredno raspremljen, jastuk na otomanu gladak, povrina komode prazna. Ostavila ga je kod vrata, otila do kreveta i povukla prekriva. Zatim se vratila po njega i odvela ga do kreveta. Mogao je da uje tiho zujanje ureaja za rashlaivanje u prozoru i da oseti hladan vazduh na golim rukama i torzu. Soba je bila u mraku i jedina svetlost dopirala je iz hodnika i od zvezda koje su bledo sijale kroz zavese na prozoru. Spustila ga je na krevet, sagnuvi se da ga poljubi u elo. "Saekaj ovde", ree ona.

Izila je iz sobe i nestala niz hodnik. Trenutak kasnije, utrnula je svetlost u hodniku. Neujno se vratila, senka u tami. Prila je krevetu i stala pored njega, gledajui ga odozgo. Jedva je nazirao sjaj njene zamrene kose i oblinu bedara. "Moe li sam da skine preostalu odeu?" upitala je. Izuo je cipele i sokne, skinuo farmerke, a potom se spustio na hladne arave, pustivi da mu glava utone u meke jastuke. Obuzeo ga je straan umor i znao je da e ga san ubrzo pohoditi. Nita nije mogao da uini; zaspae i sanjae. Ali san moda nee biti onoliko lo koliko se pribojavao. "Done?" Dosi je neno izgovorila njegovo ime u mraku. Duboko je udahnuo, a potom lagano izdahnuo. "Jo sam budan. Bie sve u redu sa mnom, Dosi. Idi u krevet. Hvala ti ponovo za..." Osetio je kako se sputa na krevet i lee pored njega, priljubivi se, obgrlivi ga svojim hladnim rukama; na sebi vie nije imala frotirski mantil. "Mislim da e biti bolje da ostanem sa tobom", proaputala je, ljubei mu obraz. Zatvorio je oi, oseajui glatkou njenog tela, miris sapuna na njenoj koi i kosi. "Dosi..." "Done, uini mi veliku uslugu", prekinula ga je, usnama mu prelazei preko obraza. Prstima jedne ake milovala mu je ruku kao komadom svile. "Nemoj izvesno vreme nita govoriti. Dogurala sam dovde zahvaljujui samo sirovoj hrabrosti i veri u svoje instinkte. Ako kae neto pogreno, raspau se. Ne elim od tebe nita to ne eli da mi da. elim samo da me malo dri u naruju. I da mi dozvoli da ja drim tebe. To je sve to elim. Vai?" Njen dodir mu je olakao bol i smanjio strah od sna koji se pribliavao. Dobro je znao kakvom se riziku izlae ovim to ini, ali nije mogao da odoli. "Vai." "Zagrli me, molim te." Uinio je kako je traila, privukavi je blie, i sav prostor izmeu njih nestade. Stari Bob je iao preko travnatog prostranstva Sinisipi parka, uputivi se pravo prema paviljonu i okupljenim ljudima, izdignutih ramena, napetog krupnog lica. Nestini prijatelji trudili su se da dre korak s njim, apuui izmeu sebe dok su

odmeravali odlunost u njegovim dugakim koracima. Neko e sada da nadrlja, uo je malog Heplerovog kako likuje. Nije se obazreo na tu primedbu, vee su mu bile nakostreene, pogled zabrinut. Neto u svemu ovome nije bilo kako treba. Ve sam Nestin nestanak bio je dovoljan razlog za zabrinutost, ali to da neko truje drvee celu stvar je inilo jo ozbiljnijom, i on je dobro znao da jo nije ni poeo da shvata ta se ovde deava. A nije mu se dopadalo ni to da je umeana gomila starijih klinaca. Ali brinost se ipak najvie odnosila na Evelinin pogled. Pored straha za njihovu unuku, stari Bob je u njenim oima video jo neto. Evelin je znala neto o ovome, neto to je prevazilazilo granice njegovog znanja. Moda je posredi bila jo koja tajna, a moda samo sumnja. Ali to se tie tog pogleda, tu nije bilo greke. Preao je preko parkinga koji je gledao na paviljon i usporio kada se primakao okupljenima. Orkestar je i dalje svirao i parovi su i dalje igrali ispod raznobojnih lampiona i ukrasnih zastavica. Vlani noni vazduh bio je ispunjen veselim, jasnim zvucima smeha i razgovora. Ovrnuo se da vidi gde su Nestini prijatelji, i saekao ih da pristignu. "Koji je Deni Abot?" upita on. Stali su da se osvru unaokolo bez rei. Srce mu se steglo u grudima. Ako je momak otiao u kui, bie u nevolji. A onda Brajana Braun ree. "Eno ga." Pokazivala je prema zgodnom momku tamne kose i irokih ramena koji je stajao u senci s druge strane stolova na kojima su sluili bezalkoholna pia i limunadu. S njim su bili jo neki deaci i svi su oni razgovarali i alili se s dve devojice obuene u iseene farmerke i uske, kratke majiice. Stari Bob duboko udahnu. "Ostanite ovde", ree on i krenu napred. Zaskoio ga je pre nego to ga je Deni Abot primetio. Osmehnuo se kada se Deni okrenuo i spustio mu prijateljski ruku preko ramena, privukavi ga k sebi, vrsto ga drei. "Deni, ja sam Robert Frimark, Nestin deda." Video je kako se

uplaio kada ga je prepoznao. "Ne elim da traim vreme na ovo, tako da bih ti bio zahvalan da mi brzo odgovori. Gde je moja unuka?" Deni Abot je pokuao da ustukne, ali ga je stari Bob vrsto drao, na brzinu odmerivi njegove prijatelje da vidi hoe li neki od njih praviti nevolje. Izgleda da nikome nije bilo stalo da se umea. Devojice su se ve udaljavale. Momci su delovali kao da bi i oni rado za njima. "Gospodo, ostanite jo malo, molim vas", naredi on, i oni se ukopae u mestu. "Gospodine Frimark, ne znam ta..." poe Deni Abot. Stari Bob pomeri aku i uhvati Denija za vrat, stegnuvi ga dovoljno vrsto da se deak trgnuo. "To je lo poetak, sinak", tiho je rekao. "Poznajem ti oca, Eda. Znam ti i majku. Dobri ljudi. Ne bi im se dopalo kada bi saznali da im je sin laov. Da ne pominjemo jo neke sitnice. Zato hajde da zavrimo ovo pre nego to izgubim strpljenje. Gde je Nest?" "Bila je to samo ala", promrmlja jedan od ostalih momaka, aka zarivenih u depove farmerki, skrenuvi pogled. "Zavei, Pite!" besno prosikta Deni Abot, izgovorivi to pre nego to je stigao prvo da razmisli. A onda je primetio izraz na licu starog Boba i prebledeo. "Pruam ti jo jednu priliku, Deni", tiho mu je rekao stari Bob. "Smesta mi odgovori, pa da zaboravimo na sve ovo. Neu zvati tvoje roditelje, nee biti nieg vie izmeu nas dvojice. Inae, sledea stanica za obojicu je policijska. Podignuu tubu. Jesam li bio jasan?" Deni Abot urno klimnu i obori pogled. "Ona je u peinama, zavezana je izolir trakom i strpana u vreu." Glas mu je bio zlovoljan i uplaen. "Pit je upravu, bila je to samo ala." Stari Bob ga je nekoliko asaka posmatrao, odmeravajui koliko su deakove rei istinite, a onda ga je pustio. "Ako joj se bilo ta desilo", obratio se svima, namerno prelazei s jednog lica na drugo, "svi ete mi odgovarati." Vratio se do mesta na kome su ga ekali Nestini prijatelji uureni na ivici parkinga, sjajnih oiju od uzbuenja. Preao je pogledom po okupljenima,

traei nekog poznatog ko bi mogao da mu pomogne. Ali nijedno lice od nekolicine koja je prepoznao nije mu bilo dovoljno blisko da bi ga umeao u ovo. Morae to sam obaviti. Priao je Nestinim prijateljima i uputio im ohrabrujui osmeh. "Vi sada idite kui", rekao im je. "Verujem da znam ta se dogodilo, i nije nita ozbiljno. Nest je u redu. Samo vi idite. Rei u joj da vas nazove kada stigne kui." Udaljio se od njih, ne saekavi odgovor, ne elei da vie gubi vreme. Sledio je ivicu poploanog puta prema zapadnom kraju parka i peinama. Iao je brzo i odluno, i nije se osvrnuo dok se nije dobrano udaljio od gomile i duboko zaao u tamu meu drveem. Niko ga nije sledio. Labavo je drao baterijsku svetiljku u desnoj ruci, spreman da je upotrebi u razne svrhe. Nije mislio da e biti napadnut, ali nije ni odbacio tu mogunost. Jo se jednom osvrnuo unaoklo, nita nije primetio, nikoga, a potom je usredsredio panju na tamu ispred sebe. Sledio je put do mesta gde je ovaj pravio petlju i vraao se nazad ispod mosta, pa krenuo dole. Uline svetiljke obezbeivale su dovoljno svetlosti, tako da je bez muke iao, drei se otvorenog prostora gde je mogao da primeti svako kretanje. Poeo je da se znoji od napora, koulja mu je bila vlana ispod pazuha i oko vrata, elo oroeno znojem. Park oko njega bio je tih, veliko drvee nepokretno, a njihove senke pravile su po tlu udna, sloena ustrojstva. Na trenutak su iza njega zasvetleli farovi nekog automobila, pa skrenuli, idui putem koji je vodio iz parka. Proao je ispod senke mosta i pojavio se na priguenoj svetlosti zvezda. "Dri se, Nest", tiho je proaputao. Brzo je siao sa puta i krenuo prema crnim ustima peina. S njegove leve strane proticala je reka nalik na srebrom posut saten, a sa desne su se nad njim uzdizale crne stene. Drobio je ljunak pod nogama. Ponovo mu se pred oima pojavio Evelinin pogled, i neka hladnoa mu stee stomak. ta je ona to znala, a to je krila od njega? Odjednom se setio Ketlin, koja je pala sa istih ovih stena pre vie od deset godina i zavrila na kamenju ispod, slomljena i beivotna. Ta slika

zamutila mu je pogled i stegla grlo. Nee podneti ako izgubi i Nest. To e biti njegov kraj - a i Evelinin. To e biti kraj svega. Stigao je do ulaza u peine i upalio baterijsku svetiljku. Snaan snop prosekao je tamu, doprevi duboko u stenovitu unutranjost. Paljivo je napredovao, zastao da oslune i skoro istog asa neto uo - prigueni zvuk, kretanje. Pohitao je napred, zaronivi u peine, arajui snopom baterije levo-desno odsenim kretnjama, pretraujui neravan teren. A onda ju je svetlost iznenada pronala. Odmah je znao da je to Nest, iako joj je preko glave bila navuena vrea iz koje su joj virili samo lanci i stopala. Pourio je napred, dozivajui je, saplevi se nekoliko puta o slobodno kamenje pre nego to je stigao do nje. "Nest, to sam ja, deda", ree on, teko diui i pomiljajui: Hvala Bogu, hvala Bogu! Posegao je u dep od pantalona i izvukao noi kojim je presekao traku i grubo platno obavijeno oko njenih lanaka. Kada je to obavio i skinuo vreu, presekao je i traku kojom su joj ruke bile vezane. A onda je, to je nenije mogao, povukao i poslednju traku kojom su joj bila zapuena usta. Istog asa ga je zagrlila. "Deda, deda", jecala je, sva se tresui, dok su joj se suze slivale niz obraze. "Sve je u redu, Nest", neno je proaputao, milujui joj kosu kao to je inio dok je bila mala. "Sve je u redu, malena. Sve je u redu." Zatim ju je podigao, ljuljukajui je u krupnim rukama kao da je beba, i izneo nazad u no. Dered Skot je jurio preko travnjaka ispred svoje zgrade, dok mu se tamna kosa vijorila. Majica mu je bila znojava. Primetio je kroz zavese na prozorima dnevne sobe da je televizor ukljuen, to mu je jasno kazalo da su majka i Dord unutra. Pourio je jo vie, jedva ekajui da im ispria ta se dogodilo, sve o Nest, Deniju Abotu i gospodinu Frimarku. Uleteo je kroz vrata sa mreom, viui.

"Mama, neki momci su kidnapovali Nest i odneli je u peine, a mi smo pozvali gospodina Frimarka da nam pomogne..." Ukopao se u mestu na ulazu u dnevnu sobu, a rei su mu zamrle u grlu. Njegova majka leala je na kauu sa Dordom Polsenom. Najvei deo njihove odee bio je na podu. Posvuda je bilo konzervi od piva. Majka je pokuala da se pokrije rukama, slabano se osmehujui, lica boje pepela, dok je on zurio u nju. "Derede, mili..." Dered je ustuknuo, odvrativi pogled. "Izvini, mama, samo sam..." "ta ti je, do avola, ti malo kopile!" zagrme Dord, ustajui s kaua i besno se ustremivi na njega. "Dorde, nije mislio nita loe!" Majka je pokuavala da navue bluzu, ali su joj pokreti bili nespretni i spori. Dered se dao u trk, ali sapleo se o tepih i okliznuo. Dord se istog asa stutio na njega, vukui ga za stopalo, koulju, urlajui na njega. Deko je pokuao da se izvine, pokuao je da kae neto u svoju odbranu, ali ga je Dord tako snano drmusao da nije mogao ni re da prozobori. I njegova je majka vritala, rumena lica i sjajnih oiju, dok se saplitala preko poda punog raznih stvari. Zatim ga je Dord odalamio preko lica, a Dered mu je, bez razmiljanja, uzvratio. Potkaio je Dorda po nosu iz koga je poela da kaplje krv. Dord ga je pustio i iznenaeno ustuknuo, podigavi obe ake ka licu. U tom trenutku neto praiskonsko prostrujalo je Deredom Skotom. Setio se kako je stari Bob Frimark priao Deniju Abotu i njegovim prijateljima i suprotstavio im se. Setio se starevih ramena i odlunog pogleda. "Gubi se odavde!" dreknuo je na Dorda, zauzevi borilaki stav sa pretei podignutim pesnicama. "Ovo nije tvoj dom! Moj je, moje brae i sestara, i mamin!" Dord Polsen je na trenutak samo stajao, dok mu se krv slivala niz usta i bradu, sa zaprepaenim izrazom lica. A onda mu se u oima pojavio divlji pogled, i on

se bacio na Dereda, epavi ga za grlo i oborivi ga na pod. Dered se uvijao i trzao, pokuavajui da pobegne, ali ga je Dord drao prikovanog, urlajui prostakluke. Dord se nadneo nad njega i stao da ga udara pesnicama, okomio se na njegovo lice snanim, opakim udarcima tako da mu se glava klatila s jedne na drugu stranu i on video svetlace pred oima. Pokuao je da se zatiti, ali mu je Dord jednostavno oborio ruke na stranu i nastavio da ga udara. A onda su tamna oblija poela da kuljaju iz senki, neto to Dered nikada ranije nije video, oiju sjajnih kao u maaka i divljih. Obruila su se na Dorda sa sirovom glau lovaca; njihovi gipki, napadaki udovi uvijali su se oko njega, zaplitali se, prilagoavali se oblinama njegovog tela. Njihovo prisustvo kao da je bacilo Dorda u jo veu pomamu. Udarci su se ubrzali, i Deredova odbrana poela je da slabi. Njegova majka je stala da vriti, preklinjui Dorda da prestane. ulo se pucanje kostiju i topli nalet krvi preplavi Deredu usta i grlo. Bol ga je sledio, nestali su svi zvuci i pokreti, nestali poput poslednje scene filma, pretvorivi se u sporu, maglovitu tamu. Na poetku puta koji je vodio ispod mosta ka liticama, Nest je zamolila dedu da je spusti. Prestala je da plae, a i noge su sada ve mogle da je nose. Kada se ispravila, zagledala se preko reke nekoliko trenutaka, pokuavajui da se pribere, trudei se da potisne iz seanja ono to se dogodilo. Deda je stajao pored nje i utke ekao. "Dobro sam", konano je rekla, ponovivi mu vlastite rei. Krenuli su putem jedno pored drugog, starac i devojica, ne dodirujui se vie, ne govorei, oborenih pogleda. Proli su ispod mosta i izili iz tame na travnate povrine parka. Nest se kradomice osvrnula unaokolo traei derae, njihove oi, neko neprimetno kretanje koje bi odalo njihovo prisustvo, ali nita nije uoila. Jo je mogla da oseti njihove ruke na sebi, kako joj zadiru pod kou, uvlae se u krv i kosti, i pored sve njene odbrane, prodiru duboko do mesta gde su kljuali bes i strah, kojima su se oni hranili.

Oseala se napastvovanom i postienom, kao da je bila skinuta do gola i ostavljena prljava i poniena. "Kako si me naao?" upitala je, i dalje idui oborenih oiju kako ne bi mogao da vidi ono to se krilo u njima. "Tvoji prijatelji", odvratio joj je deda, ne pogledavi je. "Doli su do nas i poveli me da te potraim." Ona klimnu, razmiljajui o Deniju Abotu i demonu. Upravo se spremala da jo neto kae kada zaue prodorni odjek pucnja iz puke. Bela glava njenog dede se podie. Oboje zastae u mestu, zurei u tamu. Puka je ponovo opalila. I ponovo. est puta je zagrmela. "Evelin", zau Nest dedin promukli apat. A onda je potrao kroz park prema kui.

25. Evelin Frimark izila je na veliku verandu i gledala kako Robert i deca nestaju iza ugla kue, uputivi se ka parku u potrazi za Nest. ak i kada se vie nisu videli, poto ih je progutala nona tama, ona je nastavila da zuri za njima, stojei u utom oreolu svetlosti koji je bacala svetiljka na tremu, nepokretna dok su joj misli bludile unazad kroz godine do Nest i Ketlin i do njenog vlastitog detinjstva. Proivela je dug ivot, i uvek bi se iznenadila, kada bi se osvrnula za sobom, kako je vreme brzo prolo i kako su se godine stopile. Vrata sa mreom poela su da se zatvaraju iza nje, i ona nesvesno prui ruku da ih uhvati i lagano vrati na mesto. U dubokoj tiini noi, mogla je da uje kripanje arki i opruga nalik na smeh duhova. Posle kratke pauze, stala je da se osvre unaokolo, pretraujui senke na mestima gde se travnjak produavao u tamni tepih sve do amerikih hrastova grube kore du staze koja se odvajala od Vudlon puta i do izmeanih plavih smreka i oraha koji su obeleavali uglove njihova dva ara poseda. Znala je ta e tamo ugledati, ali ju je svetiljka na tremu zaslepljivala. Pruila je ruku unutra i

ugasila je, ostavi u mraku. Bolje je ovako, pomisli ona. Sada je jasno mogla da ih vidi, sjajne ute oi, na desetine njih, suvie da bi to bilo sluajno, suvie da bi je ubedili kako je pogreila u proceni onoga ta e se dogoditi. Osmehnula se stisnutim usnama. Ako ih dobro razumete, derai vam mogu saoptiti puno toga ak i bez rei. Oi su joj se potpuno privikle na tamu; bila je u stanju da sledi vornovate obrise drvea, glatko prostranstvo travnjaka, ravnu, iroku traku druma, i niske, nanizane krovove kua dalje dole niz put. Nekoliko trenutaka posmatrala je predeo, zatim je panju ponovo usmerila na trem na kome je stajala - na strehe i ogradu, uglavljene krovne daske i izbledeo drveni pod. Konano joj se pogled zaustavio na staroj ljuljaci okaenoj o hrast koja je bila tu jo od kada se udala za Roberta. Bila je u stanju da sledi tok dogaaja iz svog ivota zahvaljujui takvim stvarima. Ova kua bila je nemi svedok svih godina koje je provela u braku - svih radosti i uda koje je bila povlaena da iskusi, kao i tragedije i gubitka koji je bila primorana da pretrpi. Ti su joj zidovi pruali mir kada joj je bio potreban. Ulivali su joj snagu. Oni su bili deo nje, duboko ukorenjeni u njeno srce i duu. Osmehnula se. Ovde e i skonati, a mogla je i gore da proe. Jo je jednom na brzinu osmotrila derae, skliznula kroz vrata sa mreom i otila u stranji deo kue. Morae da pouri. Ako je demon nameravao da doe po nju, a bila je ubeena da jeste, on nee gubiti vreme. Poto je Roberta udaljio, pohitae da brzo obavi stvar. Bie uveren da je u stanju to da uini. Ona je bila stara i iscrpljena, i vie mu nije bila ravna. Nasmejala se u sebi. Bio je tako predvidljiv, a jo to nije ni poeo da uvia, i na kraju e ga to stajati poraza. Prola je pored svoje spavae sobe i ula u Robertovu. Ona vie nije tu spavala, ali ju je istila i znala je gde on dri svoje stvari. Upalila je svetiljku pored kreveta i otila u njegovu garderobu, dok se svetlost izlivala za njom u sjajnom srebru kroz naprsla vrata. U stranjem delu njegove garderobe nalazila su se jedna manja vrata koja su vodila u skladite. Pronala je klju na polici iznad njih, gde je znala da ga dri, i otvorila katanac.

Unutra se nalazila puka koju je nekada koristio u lovu, a sada uvao uglavnom iz navike. Izvadila ju je iz kone futrole i iznela na svetlo. Uglaani drveni kundak i glatka metalna cev meko su se presijavali. Znala je da je redovno isti, da e opaliti u sluaju potrebe. Bilo je tu i kutija sa mecima u kartonskoj kutiji u dnu skladita. Iznela je kutiju u garderobu i otvorila je; unutra su bili meci koji su mogli da naprave rupu veliine pesnice ako se puca iz blizine. ake su joj bile mirne dok je stavljala est metaka kroz prorez za punjenje u magacin. Narednih est spustila je u dep kune haljine. Zastala je i pogledala puku, pomislivi kako je prolo deset godina od kada je iz nje poslednji put ispalila metak. Nekada je bila dobar strelac. Tokom sveih jesenjih dana, kada poinje sezona lova na patke, vazduh mirie na mous, a vetar postaje hladan i vlaan, odlazila je u movare sa Robertom. Bilo je to davno. Pitala se moe li jo da puca iz ovog oruja. Oseanje je bilo poznato, puka joj je dobro leala u rukama, ali bila je stara i ne vie onako mirna kao nekada. ta ako je izda snaga? Ubacila je metak hitrim, uvebanim pokretom, proverila da li je puka zakoena i izvila usne u sarkastian osmeh. Bie uzbudljivo. Sa pukom u ruci, izila je iz garderobe i krenula nazad kroz kuu. Zastala je u Nestinoj sobi da navrlja nekoliko rei na paretu hartije iz sveske, koje je potom gurnula ispod unukinog omiljenog jastuka. Zadovoljna onim to je obavila, nastavila je niz hodnik na prstima, oslukujui tiinu, oseajui kako napetost u njoj sve vie raste. Sada e se sve brzo odigrati. Bilo joj je drago to Robert nije tu, to nee morati da brine o njemu. Kada se vrati sa Nest, sve bie gotovo. Nije, zapravo, mnogo brinula o devojici, uprkos tome to je toliko navaljivala da je Robert to pre pronae. Nest je bila bolje zatiena od bilo koga od njih; ona se za to pobrinula. udovite koje se pojavilo da joj pripreti nije znalo ni polovinu stvari. Izila je iz kue, drei puku vrsto uz bok, tako da se nije mogla odmah videti; zaustavila se im se je prola kroz vrata sa mreom, kako bi osmotrila tamu s

druge strane, budnih ula. Nita se nije izmenilo. Jo nije stigao. Samo su se derai okupljali. Krenula je preko trema do stolice za ljuljanje, oslonila je puku o zid u dubokoj senci i udobno se smestila. Iako hodim kroz dolinu senke smrti, neu se plaiti nikakvog zla... Demon e doi po nju. Doi e po nju jer ju je mrzeo zbog onoga to mu je uradila pre toliko godina i zato to je ona bila jedino ljudsko stvorenje koga se plaio. udno da se jo tako oseao, ak i sada kada je bila stara i krhka i praktino bez ikakvih moi. Razmiljala je o simetriji ivota, o tome kako na kraju plaate za sve ono dobro i loe to ste u ivotu poinili, kako vas to otkriva. Napravila je toliko greaka, ali je nainila i mnogo dobrih izbora. Robert, za poetak. Voleo ju je sve vreme, ak i onda kada ju je Ketlinina smrt uzdrmala, a pie i puenje je razorili, ispraznili i liili spokoja. I Nest, koja je bila povezana s njom krvlju i magijom, slika i prilika nje same kada je bila devojica, ali jaa i pod veom kontrolom. Na trenutak je zatvorila oi, razmiljajui o unuci. Nest, ljupko dete, koja se, ne slutei nita, nalazila u sreditu uskovitlanog vrtloga. "Dobro vee, Evelin." Naglo je otvorila oi, upravivi ih ka tami. Istog asa je prepoznala njegov glas, klisko, ulagivako zapevanje koje je meko dopiralo iz vruine. Stajao je odmah pored puta, nedovoljno blizu da bi ga jasno mogla videti. Pokuala je da smiri unutranje drhtanje, nastavivi lagano da se ljulja kako bi potisnula strah. "Nisi urio", primeti ona. "Pa, vreme za mene nikada nije bilo naroito vano." Vie je oseala nego to je videla da se smei. "teta to i ti ne moe to isto da kae, Evelin. Prilino si ostarela." Na trenutak se naljutila, ali je uspela da obuzda glas. "Ja se bar ne pretvaram da sam neto to nisam. Prilino sam zadovoljna onim to jesam. Nauila sam da ivim sa samom sobom. Sumnjam da ti moe rei isto."

Demon se zakikotao, prekrstivi ruke na grudima. "Oh, to je uasna la, Evelin! Sram te bilo! Ti mrzi samu sebe! Mrzi svoj ivot!" Smeh je zamro. "Zato pije, pui i krije se u kui, zar ne? Ranije nije bilo tako. Trebalo je da prihvati magiju onako kako sam ja to uinio, pre mnogo godina, dok si jo bila mlada, lepa i nadarena. Pruila ti se prilika, ali ti si je se odrekla. I mene si se odrekla. Pogledaj koliku si cenu zbog toga platila. Mislim stoga da ja mogu da ivim u slozi sam sa sobom bolje nego ti." Zastao je. "A na to se sve svodi, nije li tako?" Ona klimnu. "Pretpostavljam da jeste." Demon ju je prouavao. "Znala si da u se vratiti da okonam stvar, zar ne? Nisi pomislila da mi moe umai?" "Ni na trenutak. Ali sam iznenaena to si smatrao da e ti biti potrebna pomo." Zurio je u nju, s nagovetajem zbunjenosti na bezizraajnom licu. "Bojim se da te ne pratim." "Don Ros." Demon frknu. "Oh, Evelin, nisi valjda toliko otupavela. Ros je stvorenje Rei. Ve me izvesno vreme sledi. Bez mnogo uspeha, mogao bih da dodam." Vidi, vidi, izgleda da sam se prevarila u pogledu gospodina Rosa, iznenaeno je pomislila. Demon ju je pomno posmatrao. "Ne gaji nadu, draga moja. Don Ros nee nita izmeniti. Ve sam se za to pobrinuo." "Sigurna sam da jesi", tiho je odgovorila. Znaajno se osvrnuo oko sebe, lagano, nehajno osmotrivi senke. Osmeh mu je bio prazan i hladan. "Pogledaj ko je doao da se pozdravi s tobom." Ve ih je bila videla. Desetine deraa dounjalo se iz tame i okupilo na ivici svetlosti; gomilali su se sve blie u iekivanju, ne trepui bezizraajnim oima, izuvijanih tamnih tela. Neki su ve stigli do suprotnog kraja trema, priljubivi glave uz ogradu nalik na grotesknu decu u potrazi za gozbom.

Uputila im je ravnoduan, odluan pogled. "Moda su doli da se pozdrave s tobom", mirno je uzvratila. "Prii blie kako bih mogla bolje da te vidim." Demon to i uini, iziavi iz senke, oputenih ruku, sa bledim, ispranim, plavim oima koje su delovale gotovo pospano. "Oh, veoma si se izmenio", ree mu ona. "Ako misli da sam ja ostarila, trebalo bi malo bolje sebe da pogleda. Da li je to najbolje to moe? Zar si prodao duu za tako malo? Ba je to tuno." Nastupila je podua tiina meu njima. A onda je demon proaputao: "Ovo je kraj puta za tebe, Evelin." Ustala je i nastavila da ga gleda stojei, oseajui se sitna i ranjiva u prisustvu njegove snage. Ali potporu su joj pruali njegov bes i njena uverenost da on nije bio ni upola onoliko pametan koliko je mislio da jeste. Lagano je zaobila stolicu za ljuljanje i oslonila se o nju, uputivi mu irok, podrugljiv osmeh. "Zato se ne popne na trem da popriamo o tome?" upita ona. Uzvratio joj je osmeh. "ta smera, Evelin?" Nakrenuo je glavu na jednu stranu kao da razmatra mogunosti. Strpljivo je ekala, ne govorei nita, i posle kratke pauze krenuo je prema njoj, prihvativi izazov. derai su se vukli za njim, razdraljivi usled iekivanja. Godinama ih ve nije videla toliko na jednom mestu. Jo od vremena kada se igrala s njima nou u parku kao devojka. Od vremena kada su demon i ona bili ljubavnici. Seanja su se komeala u njoj, gorka, uzburkana oseanja usled kojih je vrelina noi poela da je gui. Kada je stigao gotovo do stepenica, posegnula je iza sebe, dohvatila puku i podigla je jednim jedinim, skladnim pokretom, tako da mu je duga cev bila uperena pravo u grudi. Otkoila ju je i spustila prst na okida. Nije bio udaljen od nje ni petnaest stopa, jasna meta. Istog asa se zaustavio, dok mu se licem razlegalo istinsko iznenaenje. "Ne moe me time povrediti", ree on.

"Mogu razneti u paramparad tu masku iza koje se krije", mirno je izjavila. "Bie ti potrebno izvesno vreme da sklepa novu, zar ne? Malo dodatnog vremena moda je sve to je meni potrebno, ali zato ga ti sebi ne moe priutiti." Slatko se nasmejao u odgovor, spojivi ake ispred sebe kao dete kada se neemu divi. "Evelin, zapanjuje me! Potpuno sam to prevideo! Kako sam mogao biti toliko glup. Izgubila si magiju, je li tako? Zato ima puku! Tvoja magija vie ne deluje!" Iscerio se, uzbuen ovim otkriem. "A kad samo pomislim da sam brinuo da li e mi praviti probleme. Reci mi, ta se dogodilo? Jesi li je svu istroila? Ne, ne bi ti to uradila. uvala si je da je upotrebi protiv mene. Ili protiv sebe. Sea se kako si mi pretila da e to uiniti kada si otkrila ta sam? To je bilo tako davno. Oh, kako sam te samo mrzeo zbog toga! Strpljivo sam ekao da te nateram da plati za ono to si mi uinila. Ali nikako nisam smeo da smetnem s uma tvoju magiju, je li tako?" Napravio je pauzu. "Aha! To je to! Izgubila si je jer je nisi koristila! Toliko si je priljeno gomilala, ali si ostarila, umorila se i potpuno je izgubila! Zato nisi pola za mnom. Zato si ekala da ja doem k tebi. Oh, draga! Jadna Evelin!" "Jadan ti", odvrati ona, prinese kundak puke do ramena i napravi rupu posred njegovih grudi. Eksplodirao je ceo prednji deo njegove koulje u sablasnom crvenom pljusku, i demon pade na lea na travnjak proaran senkama. Ali samo trenutak kasnije, njega tamo vie nije bilo. Jednostavno je nestao, rastoio se. A onda se naglo ponovo pojavio est stopa dalje udesno, nenaoruan. Stajao je i smejao joj se. "Nisi ba najbolje nianila", sladunjavo se iscerio. derai su stali da kidiu na nju poput munja, pomahnitali od gladi. Smesta je shvatila ta se dogodilo. Nije pucala u demona. Bila je to opsena koju je stvorio da bi je zavarao. "Zbogom, Evelin", proaputao je.

Podigao je lagano aku, privukavi svojim pogledom njen, i ona oseti blizu grudi silu koja lomi sve pred sobom. Skrenula je pogled, podigla puku i opalila po drugi put. Ponovo su se demonove grudi rascvetale, a on bio odbaen. derai su trali u svim pravcima, probivi se na trem da bi ve u narednom trenutku skoili sa njega, sa oima-svetiljkama divljim od iekivanja. Evelin je arala levo desno puanom cevi u potrazi za njim, pucajui levo i desno od mesta na kome se nalazio; teki meci parali su vazduh, olovne kuglice udarale su o stubove ograde, u stara stabla izbrazdane kore i u graciozne grane smreka. Poela su da se pale svetla u najbliim kuama. "Proklet bio!" prosikta ona. Povukla je obara po peti put, ubacivi novi metak, okrenula cev udesno, gde je bilo najvie deraa, i opalila posred njih; puka grmnu. Ruke i ramena su je boleli, a od besa su joj goreli grlo i grudi. Ostao joj je jo jedan metak. Videla ga je kako se penje preko ograde na suprotnom kraju trema, ubacila poslednji metak u burence, okrenula puku ulevo i opalila du kue. Ponovo napuni! Povukla se do vrata sa mreom i stala da pretura po depu haljine traei nove metke. Oseala je prazne aure pod nogama. A onda se stvorio ispred nje i pruio ruku. Osetila je njegove prste na grudima kako je pritiskaju. Puka joj je ispala i ona posegnu navie da mu zarije nokte u lice. A onda je preplavie derai, i sve nestade u svetlocrvenoj izmaglici. Dord Polsen istrao je iz kraja porodinih kua Sinisipija, beei od vritanja Enid Skot. akama je prekrivao lice. Proleteo je kroz vrata sa mreom na ulazu u kuu Skotovih takvom silinom da ih je istrgnuo iz arki i odrao kou na akama. Sav je bio krvav, a i zadah krvi ispunjavao mu je nozdrve. Ali nije on utekao od vritanja, krvi, pa ak ni od dronjavog, polomljenog oblija koje je ostavio sklupano na podu dnevne sobe. Utekao je od Evelin Frimark.

Nalazila se ispred njega, svetlucava prikaza koja se pojavila niotkuda, tamna i sablasna. Na bilo koju stranu da se okrenuo, ona se nalazila tamo. aputala mu je rei koje je izgovorila ranije tog dana u parku, mrano upozorenje ta e se dogoditi ako samo dirne Enid Skot ili njenu decu. Zavritao je ne bi li odagnao uporni zvuk tih rei, razdirui vazduh i vlastito lice. Kao bez glave istrao je preko golog dvorita na put, oajniki elei da utekne. Za njim su skakutale te mrane stvari, ta stvorenja koja su se pojavila kada je razneo bezuspenu odbranu Dereda Skota. Ohrabirla su ga da povredi deaka; elela su da deak pati. Ali sada su krenula za njim. Mogao je da oseti glad u njihovom isprekidanom disanju. Oh, Boe! Oh, Boe! Bezbroj puta je uzviknuo te rei u tiini noi. Teturajui se putem, preao je preko grebena koji je vodio do Linkolnovog autoputa. Tog asa jedna kola izronila su iz svetala zgrada ispred njega. Dord Polsen se bacio u stranu, a kola su projurila pokraj njega, ljutito trubei. One mrane stvari tada su ga uhvatile, pritisnule uz ogradu groblja i stale da ga razdiru. Njegova je utroba nestajala pod njihovim kandama i zubima; uo je sebe kako vriti. Sa tamnim stvorenjima koja su se drala za njega, okrenuo se ka ogradi groblja i stao da se pentra uz nju. Stigao je do vrha, izgubio oslonac i skliznuo. Uhvatio se za neto ne bi li usporio pad, zario prste u mreu, i nabo vrat na ivicu razderotine blizu vrha ograde. Krzavo gvoe proseklo je meko meso i arterije, i krv Dorda Polsena iknu. Opustio se nemono, dok ga je bol razdirao. One mrane stvari usporile su napad, spopadajui ga sada sistematski, bez urbe. Znao je da im vie ne moe utei. Zatvorio je oi pred strahom i oajanjem. Dodirivale su ga, umaui prste u njegovu krv. Oh, Boe! Trenutak kasnije, ivot je iscureo iz njega. ikago je u plamenu. Gde god da Vitez Rei pogleda, plamen se izvija naspram sve tamnije ivice neba, meajui crveni sjaj sa zadimljenim sumrakom.

Neverovatno je vrue, suvo leto, i sprena trava koja ispunjava prazne parkove i probija se kroz pukotine u betonu lako se zapali. Domovi najblii praznim monolitima od elika i stakla u naputenom centru grada ekaju da na njih doe red, bespomone rtve razaranja koje se pribliava. Dole, du dokova i brodogradilita, jarko gore stari skladini rezervoari i cisterne goriva, dok njihov talog eksplodira poput topovske duladi. Don Ros brzo tri stazom koja oiviava reku ikago, idui na jug od pukotine u zidinama tvrave. Ispred sebe dri tap, ali je privremeno lien mogunosti da koristi magiju jer ju je koristio jednom prilikom u prolosti kada je bio primoran da je prizove - pre Armagedona, pre pada. Stoga mora da bei i da se krije kao kakav obian ovek. Neprijatelji su ve krenuli u potragu za njim. Sledili su ga dovde, kao to ga slede svuda, i znaju da e ga nai negde u poaru. Jedan Vitez Rei predstavlja krupan plen, i oni koji ga pronau bie bogato nagraeni. Ali oni dobro znaju da se on nee tako lako predati. Njihova obazrivost ide mu na ruku. Stigao je kasno u ovaj grad. Napad je trajao mesecima, nekadanji ljudi i njihovi gospodari demoni opsedali su provizorne zidine i ojaane kapije koje su titile ljude unutra. ikago je jedan od najsnanijih preostalih bastiona, vojni logor u kome je vladala disciplina i koji je bio dobro voen, ljudi naoruani i obueni. Ali nema tog bastiona koji se ne moe osvojiti, i napadai su konano pronali naina da se probiju unutra. Reeno mu je da su se probili kroz kanalizaciju, i da vie nije mogue spreiti njihov ulazak. Kraj je blizu, i niko tu vie nita ne moe osim da pobegne ili umre. Leevi lee po ulicama, odbacili su ih oni koji su ih liili ivota. Mukarci, ene, deca - nema izuzetaka. Robova ima dosta, a hrane malo. Pored toga, potrebna je lekcija. derai se vuku kroz senke, idui od lea do lea, tragajui za ostacima ivota, bola, uasa, bespomonog besa, oka i patnje kojima se hrane. Ali bitka se seli na druga mesta, i derai odlaze za njom. Ros se probija du zida od cigala naspram niza dvorita nalik na potanske marke ispred naputenih kua,

traei put napolje, sluajui vriske i povike onih koji nisu uspeli da umaknu. Glavnina napada pomera se negde ispred njega, i on uvia opasnost. Mora se vratiti. Mora pronai drugi put. Ali mogunosti su mu sve suenije, zato to je, bez magije koja bi ga titila, znatno manje siguran ta mu valja initi. Na kraju ipak kree nazad istim putem, skrenuvi na zapad prema periferiji, to dalje od jezera Miigen i centra. Uskoro e no, te ga lovci nee moi tako lako nai. Kada bi uspeo da stigne do autoputeva, mogao bi njima da se uputi u predgrae i tamo da se izgubi pre nego to shvate da je umakao. Grlo mu je suvo i miii ga bole, jer danima nije spavao. Njegov dolazak u ovaj grad predstavljao je reakciju na san koji je predskazao njegovo unitenje. Ali nigde mu ne veruju, Kasandra koja vie u divljini razorene Troje, i niko se ne obazire na njegova upozorenja. Pojedici bi ga zatvorili kao uhodu. Neki bi ga bacili sa zidina. Da se nisu plaili njegove magije, ve bi bio mrtav. ivot koji vodi je besmislen, nikakav, ali to je sve to mu je preostalo. Nailazi na okraj na raskru i urno se povlai u senku ne bi li se sakrio od uesnika u okraju. Automatsko oruje cepa drvena vrata i bui zidove od cigli, liava ivota sve one koji se nau u unakrsnoj vatri. derai se vesele kroz taj pokolj, poskakujui i uvijajui se s neskrivenim likovanjem, hranei se besom i strahom boraca. Ubijanje je najvii oblik ludila, te stoga i najizdaniji izvor hrane za derae. Ovakvi sukobi privlae ih kao krv muve. Ne daju ni glasa od sebe, niko ih ne primeuje, oni su tek nema, nevidljiva prisutnost. Meutim, u njihovim svetiljkama-oima Ros vidi zadovoljstvo koje isisavaju iz mranih oseanja koje ubijanje oslobaa, to ga podsea na furije iz starih grkih mitova, koje su terale u ludilo one to su poinili nezamislive zloine. Ako su furije postojale u stvarnom ivotu, razmilja on, one bi mogle biti majke ovih deraa. Kada je bitka zamrla, on kree dalje, trei brzo prema stecitu autoputeva koji vode u grad sa zapada, jedva ekajui da izie. No se sputa oko njega kao kad navlaite zavese na prozore ne biste li tako zaklonili plamenu svetlost koja razara grad. Mirisi koji nasru na njegove nozdrve kiseli su i opori - spaljeno

meso i pocrnela krv. Usledie boletine, i mnogi od onih koji ne umru u borbama, umree posle. Na hiljade ih je isterano iz grada u divljinu. Koliko li e ih preiveti i nai utoite negde drugde? Stie do odvojaka koji se krivudajui ulivaju u autoput to ide u pravcu istok/zapad, ali se napadai iz svih kvartova tiskaju pred njim, du etiri trake, okupivi se tu iz nepoznatog razloga. Obazrivo se povlai i nastavlja da se probija kroz stranja dvorita kua i porazbijane izloge poslovnih prostora do mesta gde nema ba toliko onih koji slave. Pronalazi uzvienje na kome se nalaze naputene kue, i ulazi u jednu od njih iz koje ima jasan pregled autoputa koji vodi u grad. S prozora na spratu, posmatra veliku povorku koja se pribliava sa zapada. Uzima dvogled kako bi bolje video, dok u njemu raste hladna sumnja. Tamo, na lunoj, naprsloj traci betona koja se prostire poput izanalog kositera do obzorja, vidi prve redove zarobljenih ljudskih bia, okovane i povijene, dok vuku noge idui u nepreglednoj koloni; ivoti su im poteeni kako bi mogli da slue kao robovi. U kavezima na tokovima nalaze se oni koji e umreti posebnom smru. Trupla obeene o konopce i nabodena na koeve svedoe o broju onih koji su ve pobijeni. A onda ugleda nju. Vozi se na zaravnjenom vagonu koji vue nekoliko desetina onih koje je ona podjarmila. Sedi meu svojim omiljenim demonima, visoka, kraljevskog dranja i hladna poput smrti, kraljica unitenja koje je preivela. Njena istorija postala je legenda. Bila je atletiarka svetske klase koja je dva puta osvajala medalje na olimpijadama. Postala je aktivista, prvo se zalagala za reformu, a kasnije za revoluciju, obdarena harizmatskim govornikim sposobnostima. Potovali su je i verovali joj svi odreda, i ona ih je sve izdala. Du autoputa idu u tiini nekadanji ljudi, krotko pognutih glava. Don Ros osea kako mu se stomak gri. ak i sa mesta na kome se krije moe da vidi prazninu u njenim oima. Liena je oseanja, mrtva je iznutra kao i bia koja

gazi na svom putu. Ona je stoerna figura u neprekidnom ratu izmeu Praznine i Rei. Ona je najvea greka Dona Rosa. Poznavao ju je kada je bila drugaija, pre mnogo godina, dok je jo bilo vremena da je spase. Poznavao ju je kao Nest Frimark.

PONEDELJAK, 4. JULI

26. Nest Frimark probudili su glasovi, tihi i oprezni ispred vrata njene spavae sobe. Veliki podni ventilator bio je iskljuen i gurnut u stranu, a vrata zatvorena, tako da nije mogla da vidi ko je to tamo. Pokuala je da razabere ta govore, ali rei su bile nerazgovetne. Leala je okrenuta prema vratima, zurei u njihov poznati okvir, sa aravom navuenim do brade, vrsto steui pesnicama naboranu ivicu. Nije znala kada je konano zaspala niti koliko je dugo spavala. Svetlost u sobi bila je siva i priguena, a temperatura niska, to je moglo znaiti da je zora. Ali kada je pogledala na sat pored kreveta, videla je da je skoro podne. Duboko je udahnula vazduh i polako ga ispustila, a potom se okrenula da pogleda kroz prozor. Kroz zavese se video deli neba. Oblaci su polako promicali preko plavog prostranstva; sunce je bacalo njihove senke na tle, obeleavajui im prolazak promenama jaine osvetljenosti. Povetarac koji je ulazio kroz otvoreni prozor mirisao je na vlagu i smrad. Da li je padala kia tokom noi? Misli joj odlutae. Baka je oduvek volela dobovanje kie. Oi joj se ovlaie, ali ona brzo otra suze. Nee ponovo plakati - bar ne odmah. Dovoljno je plakala. Osetila je da je neto grebe po golom laktu, zavukla ruku ispod arava i izvukla bakinu zguvanu beleku. Pronala ju je ispod jastuka kada ju je deda stavio u krevet - poto su odneli baku, poto su svi oni policajci,

lekari, vatrogasci i susedi otili, poto je nebrojeno puta odbila da ode negde drugde da prenoi. Sama u tami svoje sobe, ulovljena u spiralu tuge i besa koja ju je vukla nanie, sklupala se povrh arava, dok je ventilator duvao rashlaen vazduh preko njene zagrejane koe, vrsto zatvorenih oiju ne bi li odagnala uas i oajanje, privukla je jastuk uz lice. Tada su joj prsti napipali beleku. Izvukla ju je, otvorila i s nevericom se zagledala u nju. Beleka je bila od bake. Proitala ju je toliko puta od tada da ju je znala napamet. KADA DOE PO TEBE, UPOTREBI MAGIJU. VERUJ UTVARI. VOLIM TE. BAKA Sada ju je ponovo pogledala, pokuavi da dokui neto novo, da pronae skriveno znaenje iza tih rei. Ali beleka je bila jednostavna, a upozorenje koje je sadrala nedvosmisleno. Baka je napisala tu beleku neposredno pre nego to je nastradala. Napisala ju je najverovatnije znajui da e nastradati. Nest je o svemu paljivo razmislila, razmotrivi stvar iz svih moguih uglova i nabrajajui mogunosti dok nije bila sigurna. Policajci, vatrogasci, lekari i susedi mogu da se slau u tome da je baka bila stara pijandura koja je uzela puku ne bi li raznela svoje utvare, podlegavi pri tom sranom napadu. Mogu je otpraviti sleganjem ramenima, s nekoliko rei saoseanja i neizgovorenim ubeenjem da svako ko je dovoljno lud da unaokolo bui rupe u drveu i ogradi samo trai nevolje. Moda e mnogo bolje spavati ako odu ubeeni u istinitost tog objanjenja nego u ono to se stvarno dogodilo. Ali ostaje injenica da je istina sasvim drugaija. Baka nije bila mrtva zato to je pila ili zato to je bila luda. Bila je mrtva jer ju je demon ubio. Moram da uklonim neke neprijatelje. Nest je jo mogla da uje njegove rei koje joj je izgovorio u mraku peina, bestelesne, daleke i pune zla. Demon je pristupio uklanjanju bake vrlo temeljito.

Dobro se potrudio da udalji sve koji bi mogli da je zatite, i tek je onda doao po nju. Nest je znala da je bilo tako. Nikada u ivotu nije bila u neto toliko sigurna. A baka je upozorila nju, putem izguvane beleke koju je ona sad drala u rukama, da e demon doi i po nju. Zato? Nest je mozgala o tome celu no i jo nije imala odgovor. Sve vreme je pretpostavljala da je demonovo zanimanje za nju sporedno u odnosu na njegovo zanimanje za baku ili Dona Rosa, da je koristio nju kako bi doao do njih. Ali bakina beleka nagovetavala je da su njegove namere bile mnogo linije. Baka je oigledno verovala da je demon krenuo i na Nest. Upotrebi magiju. Veruj Utvari. Baka je u tim poslednjim trenucima mogla da napie bilo ta, ali je odabrala da napie to. Zato? Zato to je baka smatrala da je to vanije od svega drugog. Jer je znala ta e se dogoditi. to je nadilazilo Nestino znanje. ta e ona demonu? Prevrnula se na lea i zagledala se u ravnu povrinu tavanice. Upotrebi magiju. Veruj Utvari. Kao da je magija donela baki neko dobro. I gde je Utvara bio sino kada se borila da sauva razum dok su derai puzali po njoj? Kako da poveruje da e bilo ta biti od bilo kakve koristi protiv demona? Pitanja su se rojila u njenoj glavi poput pela, i ona zatvori oi ne bi li odagnala njihovo uporno zujanje. Odgovore koji bi ih uutkali nije mogla nigde da pronae. Boe, koliko e joj samo nedostajati baka. Oi joj se istog asa ispunie suzama. Jo nije mogla da poveruje da njene bake vie nema, da ne sedi tamo za kuhinjskim stolom sa sokom od pomorande i votkom, cigaretom i pepeljarom, da nee pitati Nest kada planira da se vrati kui sa vatrometa te noi, da nee biti tu da popria s njom o deraima, umskim stvorenjima i magiji u parku.

Nest je tiho jecala. Jo je mogla da vidi izraz bakinog lica dok je beivotno leala na tremu, vrsto steui puku u akama. Uvek e pred oima imati taj njen izraz, koji e je ledeno progoniti sa ivica njenih toplijih seanja. Bilo joj je jasno kako je baka umrla onog trenutka kada je ugledala njeno lice. Beleka je to samo potvrdila. Ponovo se okrenula na stranu, zagledavi se u prozor sa zavesama i oblano nebo s druge strane. Grlo joj se stezalo od uskomeanih oseanja. Nikada nee ovo preboleti, pomislila je. Nikada vie nee biti ista. Koraci se pribliie hodnikom i zaustavie se ispred njenih vrata. Trenutak kasnije vrata se otvorie i neko ue unutra. Nepokretno je leala, oslukujui tiinu. Nadala se da e posetilac, ko god bio, otii. "Nest?" tiho je pozva deda. Nije odgovorila, ali je on ipak priao krevetu i seo pored nje. "Da li si uopte spavala?" upita on. Zatvorila je oi ne bi li se odbranila od njegovog glasa. "Da." "To je dobro. Znam da nije bilo lako. Ali morala si malo da se odmori." utao je nekoliko trenutaka, a ona je osetila njegov pogled na sebi. Ostala je nepokretna ispod arava, sklupana. "Jesi li gladna?" "Ne." "Ima puno hrane. Ljudi svraaju celo jutro, donose kuvana jela i porcije pune svega i svaega." Tiho se zakikotao. "Izgleda mi da su neki meu njima ispraznili kuhinje. Imamo dovoljno hrane da nahranimo celu jednu vojsku. Ne znam ta emo sa svim tim." Spustio joj je aku na rame. "Zato ne ustane kako bi mi pravila drutvo?" utala je nekoliko asaka, razmiljajui o tome. "ula sam glasove." "Prijatelji. Susedi. Sada su svi otili. Ostali smo samo ti i ja." Pomerio se na krevetu; ula ga je kako je uzdahnuo. "Kau da nije patila, Nest. Preminula je skoro odmah. Teak srani napad. Malopre sam razgovarao sa lekarem. Bio je veoma ljubazan. Moram po podne otii do pogrebnog zavoda da izaberem

koveg. itulja je ve poslata novinama. Veleasni Emeri pomogao mi je da je napiem. Prihvatio je da odri govor na pogrebu u etvrtak." Govorio je sve tie dok nije zautao, kao da nije znao ta sad. U nastaloj tiini Nest je mogla da uje stari sat kako otkucava dole niz hodnik. Posle kratke pauze, njen deda tiho ree, glasom punim tuge: "Jednostavno, ne razumem." Klimnula je, ne ponudivi nikakav odgovor, razmiljajui o tome kako ona razume bolje od njega, ali nije znala kako da mu to objasni. On akom stisnu njeno rame. "Moda si sino ula neke komentare, svakakve prie o svojoj baki. ue ih verovatno jo. Ne elim da obraa panju na njih. Tvoja je baka bila posebna. Mnogi je nisu razumeli. Mislili su da je udna. Pretpostavljam da je bila, ali imala je dobro srce, bila je brina i umela je da vodi rauna o ljudima. Ti to zna. I ba me briga ta ljudi govore, ona nije tamo napolju pucala u prazno. Tvoja baka nije bila takva." "Znam", brzo ree Nest, osetivi sve jae oajanje u njegovom glasu. Okrenula se kako bi mu videla lice. Delovao je iscrpljeno i umorno, bore su mu postale dublje, gusta, seda kosa zamrena i loe oeljana. Kada ga je pogledala u oi, videla je da je plakao. Glas mu je podrhtavao. "Bilo joj je dobro kada sam krenuo, Nest. Bila je zabrinuta za tebe, razume se, ali bila je dobro. Jednostavno, ne znam ta se dogodilo. Mislim da ona ne bi izvadila puku da nije bila u opasnosti. Nije je godinama ak ni pogledala." Zastao je, pretraujui pogledom unukino lice. ekao je da ona neto kae, da odgovori na njegove primedbe. Kada to nije uinila, proistio je grlo i glas mu se ponovo smirio. "Tvoji mladi prijatelji rekli su neto udno kada su doli da od mene sino zatrae pomo. Rekli su da si otila u poteru za nekim ko je trovao drvee u parku, i da sam ti ja rekao za njega. Ali ja ne znam nita o tome." Skrenuo je pogled na trenutak. "Stvar je u tome, Nest, to oseam da mnogo toga ne znam o

onome to se dogaa. To ranije nije bilo mnogo vano." Ponovo je vratio pogled na nju. "Ali posle onoga to se dogodilo sino, pretpostavljam da sada jeste." Nije skidao pogled s nje. Nest se oseala poput srne uhvaene farovima. Nije znala ta da kae. Nije ak znala ni gde da pone. "Moemo li porazgovarati o tome malo kasnije, deda?" konano je upitala. "Sada jednostavno ne mogu." Nekoliko trenutaka razmatrao je njen predlog, a onda klimnuo. "U redu, Nest. To je u redu." Ustao je i pogledom preao po sobi kao da neto trai. "Hoe li doi da jede?" Sela je u krevetu i primorala sebe da se osmehne. "Svakako. Daj mi samo trenutak, vai?" Iziao je i polako zatvorio vrata za sobom. Nest je ostala nepokretno da sedi u krevetu, zurei u prazno. ta je mogla da mu kae? Konano je ustala, otila u kupatilo i istuirala se. Pustila je vodu da tee po njoj veoma dugo, stajala je zatvorenih oiju, dok su joj misli lutale do nekih drugih mesta i u druga vremena, a zatim se vraale da se usredsrede na ono to se nalazilo u budunosti. Obrisala se i poela da se oblai. Upravo je navukla orts i majicu i sagnula se da vee pertle na patikama, kada je zaula grebuckanje na prozoru. "Nest!" zaula je Pikov uurbani glas kako je doziva. "Pik!" uzviknula je s olakanjem i pohitala da razmakne zavese. umsko stvorenje stajalo je na ispustu, svo razbarueno i prljavo, kao da se valjalo po praini. Lisnata glava bila mu je puna zemlje, a stopala-granice obloene stvrdnutim blatom. "ao mi je to kasnim, devojko. Imao sam uasnu no! Ako mi neko ne pomogne, ne znam ta u! Toliko naruenu ravnoteu stvari nikada do sada nisam video! derai su posvuda!" Zastao je da doe do daha, a izraz lica mu smeka. "uo sam od Denijela za tvoju baku. ao mi je, Nest. Ne mogu da poverujem da se to dogodilo." "Je li to bio demon?" urno upita ona.

"Razume se da je bio demon!" Bio je tako siguran u to, tako nepokolebljivo siguran, da se osmehnula i protiv svoje volje. Pik se namrti. "Smrad njegove magije osea se po celom tvom prednjem dvoritu! Mora da je doao do samih ulaznih vrata! Kako li je to uinio? Gde ste bili ti i deda?" Na brzinu ga je uputila u sve to se dogodilo - kako ju je demon odmamio sa igranke, kako su je Deni Abot i njegovi prijatelji strpali u vreu i odneli u peine, kako ju je demon tamo posetio i kako joj se rugao, kako su njeni prijatelji pozvali dedu da je nae, i kako je baka ostala sama. "Oh, ba gadna stvar!" prezrivo pljunu Pik. "Tvoja baka nekada se mogla meriti s njim. I vie od toga, ako emo pravo. To sam ti ve rekao. Prepolovila bi ga da je pokuao neto ovakvo!" Nest je kleknula na ispust prozora, tako da joj je lice bilo u ravni s njegovim. "Pa zato nije, Pik?" upita ona. "Oduvek je govorila da poseduje magiju, da je obe posedujemo. Zato je nije upotrebila?" Pik zapucketa izbrazdanim licem, plave oi mu se suzie, a usta mu nestadoe u bradi. "Ne znam. Ne bi joj bila potrebna puka da je imala magiju. Bila je mona, Nest - odluna i sposobna. Ovladala je magijom; nauila je kako da je koristi. Moda nije bila snana kao on, ali bi on iz sukoba s njom iziao sa mnogo manje koe! A u tragovima magije koji su za njim ostali nije bilo ni pomena od njene!" Poeao se po bradi. "Ako emo pravo, nisam ve dugo video da je koristi - veoma dugo, devojko. Od kada je tvoja majka..." Zautao je, zurei u nju kao da je vidi u novoj svetlosti. "ta?" brzo je upitala. "Ovaj, ne znam", neodreeno je odgovorio. "Samo sam se pitao." Nije navaljivala, ve je odluila da mu ispria za poruku. Izvadila ju je iz depa i razmotala je kako bi mogao da vidi da je to bakin rukopis, a onda mu ju je proitala. Kada je uo rei, njegovo lice je pretrpelo neobinu promenu. "Strano", proaputao je. "ta je bilo?" upita ona. "Ne teraj me vie da nagaam o emu razmilja, Pik!"

"Ovaj, samo..." lagano je odmahnuo glavom, dok su mu se usne i dalje micale, ali kroz njih nije izlazio nikakav zvuk. "Zato bi demon poao za mnom?" nastavila je da navaljuje, sve vreme ga bockajui prstom. A onda se vrata spavae sobe otvorie i njen deda proviri unutra. Pik je istog asa nestao. Nest ustade, poravna prednji deo majice, pribra se. "Tvoji prijatelji su na stranjim vratima", ree deda. "Mislim da bi trebalo da se vidi s njima." Nest je nevoljno izila iz spavae sobe i krenula za njim hodnikom. Stari dedin sat obeleavao je otkucajima njihove korake. Kada su proli pored dnevne sobe, bacila je pogled na slike svoje majke i bake koje su stajale na ispustu kamina. Bakin vez poivao je na naslonu stare stolice za ljuljanje, nedovren. Ukrtene rei bile su sloene na gomilu na podu pored stolice. Svuda je bila prisutna. Prigueni zraci sive svetlosti pronali su put kroz navuene zavese i aluzine, vazduh u prostoriji bio je ustajao, a sama soba beivotna. U kuhinji je na stolu stajalo odloeno desetak porcija sa hranom koje niko nije spremio u friider, nalik na zaboravljene goste. Deda je usporio i neodreeno pogledao u posude. "Bie bolje da se pobrinem za ovo. Ti idi napolje. Biete sami u stranjem dvoritu." Prola je hodnikom do vrata sa mreom i otvorila ih. Robert, Kas i Brajana su je ekali. Kas je drala buket belih rada i nevena. "Zdravo", pozdravi ih ona. "Zdravo", otpozdravie oni u horu. Kas joj predade cvee, tamnih oiju punih suza. "ao mi je zbog tvoje bake, Nest. Svima e nam nedostajati." "Bila je najbolja", sloila se Brajana, briui nos. Robert je drao ake u depovima i gledao u cipele kao da ih nikada ranije nije video.

"Hvala vam to ste svratili." Nest je automatski pomirisala cvee. "Veoma je lepo." "Najvie je volela bele rade", ree Kas. "Sea se kada me je uhvatila kako berem one tamo pozadi?" iznenada upita Robert. Kao da je i sm bio iznenaen to je bilo ta rekao, te je uputio Nest brz, punonadean pogled. "Kako se samo uzrujala. Ali kada si joj rekla da sam hteo da ih odnesem mami, odmah je kazala da je sve u redu, uvela nas unutra i dala nam mleka i keksa. Sea se?" "Seam se kako mi je pomogla da napravim kostim Pepeljuge za No vetica kada mi je bilo est godina", ree Brajana, osmehujui se. "Obavila je najvei deo posla, ali je rekla mami da smo ga napravile zajedno." "Jo ne mogu da verujem da je vie nema", ree Kas. Nekoliko trenutaka su utali, a onda Robert ree. "ta joj se dogodilo, Nest? Razne prie krue unaokolo." Nest je zauzela odbrambeni stav, prekrstivi ruke na grudima. "Imala je srani napad." Pokuala je da smisli jo neto da kae. Skrenula je pogled sa Roberta, a onda ga ponovo vratila. "Pretpostavljam da ste uli za puku." Robert slegnu ramenima. "Svi o tome priaju, i moe pretpostaviti ta neki od njih govore. Ali moj tata kae da e ljudi priati bez obzira na to ko si ili ta radi, tako da se mora na to navii." "Ljudi su zli", primeti Brajana. Niko vie nita nije rekao; samo su utke arali pogledima, oseajui se nelagodno. "Hvala vam to me sino niste ostavili", pokuala je Nest da promeni temu. "Znate ve, to ste otili po dedu da me potrai." Ispriala im je ta joj se dogodilo, izostavivi samo onaj deo o demonu, ali dodavi na kraju da je s njom sve bilo u redu, da nikakva teta nije poinjena, i da bi svi trebalo to da zaborave.

"ta je sa ovekom koji truje drvee?" upita Brajana, namrtivi se usled nelagodnosti. Nest odmahnu glavom. "Ne znam. Jo je tamo negde napolju." "Deni Abot je seronja." Ljutito proguna Robert. "Trebalo je da me pusti da ga tresnem kada sam imao priliku, Nest." Kada je to ula, morala je da se osmehne. Izila je napolje, i njih etvoro odoe u senovito dvorite i sedoe za stari izletniki sto. Gusti, sivi oblaci jezdili su im iznad glava, dolazei sa zapada gde se nebo ve smrkavalo. Spremala se kia, u to nije bilo sumnje. U parku su poele prve utakmice softbola. Pristizala su puna kola ljudi, porodica koje su rasprostirale izletnike rukove i smetale se za dogaaje koji je trebalo da se odigraju tog dana, kao i za veernji vatormet. Nest je posmatrala povorku kola koja je puzila Sinisipi putem pored porodinih kua. "Gde je Dered?" upitala je, zapitavi se prvi put zato ga nema. Niko joj nije odgovorio. Nest primeti da im je neugodno. "ta nije u redu? Gde je on?" "On je u bolnici, Nest", ree Kas, podigavi pogled. "To smo doli da ti kaemo. Bilo je jutros na vestima, ali smo pomislili da moda nisi ula." "Dord Polsen ga je ba gadno isprebijao", tiho ree Brajana. "Umalo ga nije ubio!" zarea Robert, agresivno zabacivi gustu, plavu kosu unazad. "Kakav kreten." Nest oseti kako joj se stomak gri i grlo stee. Polako je odmahnula glavom, u neverici. "Pretpostavljam da se to dogodilo neposredno poto nas je tvoj deda poslao kuama", objasni Kas. Okruglo lice bilo joj je ispunjeno bolom, i brzo je treptala tamnim oima. "Dered se pojavio na vratima, Dord je poludeo zbog neega i udario ga. Dered mu je uzvratio, a onda se Dord stvarno otkaio." "Aha, i pobegao je pre nego to je stigla policija." Robertovo lice bilo je rumeno od besa. "Ali ni to mu nije vredelo. Pao je pokuavi da preskoi ogradu groblja i rasparao grlo na iskidane krajeve. Iskrvario je na smrt pre nego to su ga nali. Moj tata kae da je to najbolje to je moglo da mu se dogodi."

Nest je osetila kako joj se u utrobi stvara nepregledan prazan prostor. "Kako je Dered?" Kas odmahnu glavom. "U komi je. Prilino je gadno." "Mama kae da bi mogao umreti", dodade Brajana. Nest je progutala knedlu i pokuala da potisne suze. "On ne moe umreti." "To sam i ja rekao", urno se sloi Robert. "Ne Dared. Samo je odlutao, kao to to ponekad ini. Vratie se kada se bude bolje oseao." Brzo je pogledao u stranu, kao da se postideo onoga to je kazao. Nest je obrisala oi, setivi se kako ju je Dered uvek stidljivo gledao. Trudila se da povrati kontrolu. "Zato je Dord Polsen uradio tako neto?" "Zna ve", frknu Robert. "Stara Enid i on pili su i glupirali se." Kas ga otro pogleda. "E pa, jesu! Moj tata kae da jesu." "Tvoj tata ne zna ba sve, Roberte", primeti Kas. "Ti mu to reci." "Mama kae da su u poetku pokuali da lau", umea se Brajana, "Ali onda je gospoa Skot popustila i sve im ispriala. Nisu je uhapsili, ali su joj oduzeli decu i dali ih pod starateljstvo. Mislim da je u velikoj nevolji." Svi u toj porodici su u velikoj nevolji, tuno pomisli Nest. Ali je Dered taj koji plaa za sve. Neko je trebalo odavno neto da preduzme kako bi mu se pomoglo. Moda je to trebalo da bude ona. Pomogla je Benet kada se izgubila; zato nije nala naina da pomogne Deredu? Zato nije uvidela da bi mu mogla zatrebati njena pomo? Mogla je da zamisli Dorda Polsena kako ga udara, mogla je da vidi derae kako ustaju iz senki da napujdaju Dorda. Mogla je da vidi i baku, kako stoji na tremu sa pukom uperenom u demona dok na stotine sjajnih oiju gladno zuri iz senki. "To jednostavno nije poteno", ree Brajana. Jo su malo popriali, sedei napolju ispod hrastova u osami stranjeg dvorita dok se iza ivice park i dalje punio izletnicima. Konano im je Nest rekla da mora da ue i pojede neto. Roberta je zanimalo hoe li kasnije doi u park na

vatromet; Kas ga je prekorno pogledala i rekla mu da je idiot. Ali je Nest ipak odgovorila da e moda doi, da je razmiljala o tome i da nema nikakvog razloga da samo sedi u kui. Baka bi elela da ode. Pitae dedu. Saekala je da prou kroz ivicu u park, a onda je ustala i polako se vratila do kue. Imala je neobino, neprijatno oseanje da joj sve izmie. Uvek je bila sigurna u svoj ivot, sposobna da se suoi sa svim nastalim promenama. Ali sada je osetila da joj izmie, kao da vie ni na ta nee moi da rauna. Nije u pitanju bilo samo to to je izgubila baku i to e moda izgubiti Dereda; ve mraan nain na koji je svet s druge strane parka iznenada prodro u njen ivot. Pojavljivanje Dona Rosa i O'olia Amaneha. Dolazak demona. Opasnost koja je pretila od oslobaanja mentroga iz njegovog stoletnog zatvora. Iznenadna pojava tako velikog broja deraa na mestima na kojima nikada ranije nisu bili vieni, kao i Pikovo upozorenje da je dolo do pomeranja ravnotee. Oivljavanje tajne koja je obavijala njene majku i oca. Utvarino nepojavljivanje sino kada je trebalo da je zatiti. Ali najvie od svega, pomislila je, u pitanju su bili strah i nesigurnost koje je oseala zbog mogunosti da e morati da se osloni na svoju magiju kako bi opstala - magiju u koju nije imala poverenja i koju nije volela, genetski dar koji se prenosio s kolena na koleno meu enskim lanovima njene porodice i koji nikada nije u potpunosti razumela. Baka ju je ostavila samo sa jednim savetom. Kada doe po tebe, upotrebi svoju magiju. Ne 'ako doe' ili 'ako bi doao'. Uopte se nije postavljalo pitanje ta e se dogoditi ili ta se od nje trailo, i Nest Frimark, etrnaestogodinjakinja, rastrojena gubitkom, sumnjama i tajnama u koje nije mogla da pronikne, nije se oseala spremna da se uhvati s tim ukotac. Jo se rvala sa svojom ranjivou, stojei desetak stopa od stranjih vrata, kada se demon pojavio.

27. Demon je zakoraio iza garae odakle je polazio prilazni put to je vodio nanie. Pojavio se iz senki koje je pravio stari ameriki orah grube kore. Nest se sledila kada ga je ugledala; misli koje su je morile namah iezoe brzinom svitaca koje razgoni dan. Bila je toliko iznenaena njegovom pojavom da joj ak nije palo na pamet ni da vrisne. Samo je stajala i u oku zurila u njega. Njegovo obino lice bilo je bezizraajno, kao da je ovakvo pojavljivanje pred njom bila sasvim uobiajena stvar. Prouavao ju je ispranim, plavim oima, a pogled mu je bio gotovo nean. Kao da je u njoj video neto to ni ona sama nije mogla da vidi; odmeravao je, vagao, posveujui tome svu panju. Mogla je da uje bakine rei kako joj urlaju u uhu. Kada doe po tebe. Kada doe po tebe. Rei su izbledele u prodornu zvonjavu koja ju je zagluila. Pokuala je da se otrgne od njega, da pojuri u sigurnost kue, ali je njegov pogled nije putao. Bez obzira na to koliko se snano opirala, nije mogla da utekne. Oseala je kako joj suze naviru u oi. Bes i osujeenost kljuali su u njoj, ali ak ni oni nisu bili dovoljno moni da je oslobode. A onda je demon nakrivio glavu, kao da mu je neto odvuklo panju. Osmehnuo joj se, na brzinu i prazno, kao odraz neke line ale. Podigao je prste do usana i poslao joj poljubac. Trenutak kasnije, vie ga nije bilo, vratio se u senke u zaklonu garae i izbledeo. Nest je stajala ukopana u mestu; ake su joj podrhtavale. ekala je da se ponovo pojavi, da doe po nju kao to je baka rekla da hoe. Ali nita se nije dogodilo. Zvonjava u njenim uima je utihnula, i ona ponovo zau zvuke ljudi u parku, crvendae kako pevaju na drveu u dvoritu i kola koja prolaze Vudlon putem. Duboko je udahnula vazduh i zadrala ga, pokuavajui da se smiri. "Nest!" Don Ros je polako dohramao kroz pukotinu u ivici, doavi sa lokalnog puta. Preplavi je olakanje. Bez razmiljanja je pojurila prema njemu, trei preko stranjeg dvorita. Jedva je zadrala uzvik zahvalnosti. Noge su joj letele, a ruke

ih pratile, i ona odbaci i poslednje karike lanaca koji su je sputavali. Trala je ne bi li prestigla strah i gnuanje, ne bi li ih ostavila za sobom. Kada je stigla do Dona Rosa, bacila mu se u naruje i privila uz njega. "Hej, hej, sve je u redu", brzo je rekao, poduprevi se tapom i uteno je obgrlivi oko ramena. "ta je bilo, Nest? Hej, prestani da plae." Odmahivala je glavom na njegovim grudima, borei se da savlada suze, pokuavajui da doe do daha i da kae neto. Sve je izletelo iz nje u jednom goruem dahu, sav bes, strah, uas i tuga od prethodne noi, isparili su poput kie na vrelom betonu posle letnje oluje. "uo sam za baku, i odmah sam doao", tiho je rekao. "ao mi je, Nest. ao mi je to nisam znao da e ovo uiniti. Pokuao bih da ga spreim. Znam kako mora da se osea. Znam kako mora biti teko." "Strano me boli", konano je kazala. Rei su joj izlazile kroz usta na mahove. "Drugaije ni ne moe biti", odvrati on. "Kada izgubi nekoga koga toliko voli." Polako je odmahnula glavom, protrljavi mu lice o koulju, i dalje priljubljena uz njega. "Zato se ovo dogodilo? Zato je to uradio? Da li je samo pokuao da joj vrati za ono to se zbilo u njenoj mladosti? Je li to u pitanju?" Glas joj je postajao sve piskutaviji i govorila je sve bre. "Done, upravo je bio ovde, stajao je tamo kod garae, zurio u mene. Nisam mogla da se pomerim! Da nisi doao..." "Nest, uspori, sve je u redu." Tapao ju je po leima pokuavajui da je smiri. Jo ga je vre stegla. "Baka je ostavila beleku, Done. Neposredno pre nego to je umrla. Znala je ta e se dogoditi. U beleci stoji da e demon doi i po mene. Po mene! Zato?" Rei su ostale da lebde u tiini koja je usledila, otre poput noa. Don Ros nita nije odgovorio, ali time je sve rekao. Nest je osetila kako se provalija koju se trudila da izbegne ponovo pribliava. Ros je znao, ali nije hteo da joj kae. Isto kao i baka, i on je imao tajne koje je krio. Njena reenost poela je da posustaje.

ula je kako se vrata sa mreom otvaraju i videla je dedu kako se pojavljuje, traei je. Oseala se opkoljena sa svih strana, sputana neznanjem i zbunjenou. Morala je da sazna ta se dogaa. Morala je da sazna pre nego to bude suvie kasno. Preplavio ju je nalet divlje odlunosti i bespotedne hrabrosti. "Done", brzo je rekla, podigavi lice sa njegovih grudi kako bi ga pogledala. Srce joj je udaralo kao ludo. "Jesi li ti moj otac?" Bol koji se pojavio u njegovim oima kada je izgovorila te rei bio je opipljiv. Zurio je u nju tako prodorno da je imala utisak kao da nije u stanju da pretoi u rei ono to osea. "Baka je bila toliko sumnjiava i odbojna prema tebi, zato pitam", pourila je Nest, pokuavi da mu olaka, da ga pusti da joj kae ono to je ve znala. "ula sam je kako razgovara sa dedom. Rekla je neke stvari po kojima je bilo prilino jasno... Nisam ljuta, zna. Samo... samo..." Prineo je aku njenom licu i spustio joj dlan na obraz. "Nest", neno je rekao. "Ne zna koliko bih eleo da sam tvoj otac. Bio bih ponosan na to da sam ti otac." Tuno je odmahnuo glavom. "Ali nisam." Zurila je u njega u neverici, oseajui kako se oekivanja drobe u njoj i preobraavaju u oajanje. Bila je tako sigurna. Znala je da je on njen otac, znala je to po nainu na koji je baka reagovala na njega, po nainu na koji je priao o njenoj majci, iz njegove prie, po njegovom glasu i oima, po svemu onome to je bio. Kako je mogue da nije? Kako je to mogue? Deda im je priao s lea, i Nest se okrenula prema njemu. Primetio je povreenost u izrazu njenog lica, i vilica mu se ukoila. Odmah je skrenuo pogled na Dona Rosa. "Dobro jutro, Done", rekao je, primetno oporo. Zatitniki je spustio aku na Nestino rame. "Dobro jutro, gospodine", odvratio je Ros, sklonivi ruku. "Ovde neto nije u redu?"

"Ne, gospodine. Samo sam svratio da izjavim sauee. Veoma mi je ao zbog gospoe Frimark. Mislim da je bila izuzetna ena." "Hvala ti na ljubaznim reima i brizi." Starac je zastao. "Da li bi imao neto protiv da mi kae ta ti se desilo s licem?" Nest, koja je zurila u prazno, i dalje oamuena saznanjem da joj Ros nije otac, brzo podie pogled prema njemu i prvi put primeti modrice i posekotine. "Napali su me neki ljudi iz Sredkona sino na igranci", odvrati Ros, jedva primetno slegnuvi ramenima. "Pobrkali su me s nekim. Mislili su da sam kompanijin uhoda." "Kompanijin uhoda?" Nestin deda pogleda ga u neverici. "Kompanija nema uhode. Koga bi oni uhodili? Zbog ega?" Ros ponovo slegnu ramenima. "Sada je sve to za nama. Dobro sam. Samo mi je ao to nisam bio ovde da pomognem vama i Nest." Deda pogleda Nest. "Plakala si, Nest. Jesi li sada dobro?" Nest klimnu, ne rekavi nita, oseajui se mrtva iznutra. Pogledala je dedu, ali je hitro skrenula pogled. Robert Frimark se isprsio i ponovo okrenuo ka Donu Rosu. "Done, moram neto da ti kaem. Evelin ti ba nije bila naklonjena. Mislila je da nisi onaj za koga se izdaje. Sumnjala je u tvoje pobude. Rekao sam joj da se ponaa budalasto, da smatram da si dobar ovek." Polako je odmahnuo glavom. "Ali moram priznati da se dogodilo mnogo udnih stvari od tvog dolaska. Nest je van sebe nekoliko dana. Moda misli da nisam primetio, ali jesam. Sinonji dogaaji naterali su me da se zamislim. Mnoge stvari se ne uklapaju. Morau da te zamolim da neke od njih objasni." Ros je uzvratio na njegov iskren pogled svojim umornim i dalekim. Nekoliko trenutaka bio je zadubljen u misli pre nego to je odgovorio. "Mislim da vam toliko dugujem, gospodine Frimark." Nestin deda klimnu. Nest je koraknula unazad kako bi mogla obojicu da vidi, osetivi da poinje neto to se nee prijatno zavriti.

"Tu je najpre neki ovek koji truje drvee u parku." Robert Frimark proisti grlo. "Nestini prijatelji su mi rekli za njega kada su doli da me pozovu da im pomognem u potrazi za njom." Na brzinu je ispriao Donu Rosu ta se dogodilo. "Rekoe da ih je prvo poslala u potragu za tobom, stavivi im prilino jasno do znanja, koliko sam shvatio, da ti zna za tog oveka." Zastao je, ekajui. Don Ros pogleda Nest. "Znam za njega. Doao sam u Dobru Nadu pratei ga." "Pratio si ga?" "Time se bavim." "Prati ljude? Radi li u policiji? Sprovodi li zakon?" Ros odmahnu glavom. "Radim sam." Nestinin deda je zurio. "Da li ti to hoe da mi kae, Done, da si privatni detektiv? Ili lovac na ucenjene?" "Neto tree." Nastupila je podua pauza tokom koje je Nestin deda prouavao sagovornika, sa akama na bokovima. "Da li si uopte poznavao moju kerku Ketlin, Done? Da li je ita od tvoje prie istina?" "Znao sam za nju, ali je nisam lino poznavao. Nisam iao u kolu s njom. Nismo bili kolski drugovi. ao mi je. To sam izmislio. Morao sam da upoznam vas. Jo tanije, morao sam da upoznam Nest." Nova pauza, ovaj put dua. "Zato, Done?" "Iako nisam znao Nestinu majku, poznajem njenog oca." Sada ga je i Nest prodorno gledala, a izraz uasa stao je da joj se iri licem. Progutala je knedlu kroz bolno grlo i urno pogledala dedu. Lice starog Boba bilo je bledo. "Moda e biti najbolje da nam sve kae u jednom dahu", ree on. Don Ros klimnu, postavivi crni tap ispred sebe kako bi mogao da se osloni o njega, kao da ga je ovaj razgovor umarao na neki nevidljiv nain. Na trenutak je pogledao svoje cipele, a onda pravo Nest u oi.

"ao mi je, Nest, ovo e te mnogo zaboleti. Voleo bih da ne moram da ti kaem, ali moram. Nadam se da e razumeti." Ponovo je pogledao njenog dedu. "Mnogo se pria o tome kako je vaa ena umrla, gospodine. Neki govore da je bila luda starica koja je skonala pucajui na duhove. Mislim da to nije tano. Mislim da je pucala na oveka koga ja sledim, oveka koga sam ovamo doao da pronaem. Pokuavala je da se odbrani. Ali on je krajnje vet i opasan protivnik, a ona nije imala dovoljno snage da ga zaustavi. Prouzrokovao je mnogo nevolje i patnje i jo nije zavrio s tim. Doao je u Dobru Nadu sa krajnje odreenim ciljem. On to jo ne shvata, ali ja znam koji je to cilj." Nest je duboko udahnula vazduh kada su se njegove zelene oi ponovo zagledale u njene. "Doao je zbog tebe. Baka je to znala. Predstavljala je za njega pretnju, i on je se otarasio." Pogled mu je bio nepokolebljiv. "On je tvoj otac, Nest." U svom snu, Vitez Rei stoji sa aicom preivelih na poumljenoj uzvisini juno od grada u plamenu. Ljudi su uloili toliko vremena i snage da unite jedni druge da su se sasvim iscrpli, i sada demoni i nekadanji ljudi lako odnose prevagu. U poetku su njihova lovina bila nomadi u atorskim naseljima, ali odskora su se napadi preneli na gradove okruene zidinama. Najslabiji su poeli da padaju, a protivnici da otkrivaju svoju pravu prirodu. Vitez se borio protiv demona sve vreme dok je trajalo unitavanje starog sveta, suprotstavljajui im se u svakoj prilici, pokuavajui da uspori propadanje civilizacije. Ali plima je neumoljiva i ne slabi, tako da je nastupilo novo mrano doba. Vitez se osvre unaokolo kako bi proverio da li su ene i deca odvedeni na sigurno dok on straari. Veina ih je ve nestala u noi, a i ostali blede brzinom duhova. Svega je nekolicina ostala s njim, aica onih koja je prekasno otkrila da on nije neprijatelj. Ispod njih, grad gori, ljutito pucketajui. Odvode horde zarobljenika, one koji nisu pobegli na vreme, koji se nisu obazirali na njegova upozorenja. Vitez sklapa oi, potiskujui tugu i oajanje koji naviru u njemu.

Nita se ne menja. Ne moe ih naterati da sluaju. Ne moe ih naterati da poveruju. Pogledaj! - kae izborani ovek pored njega, tiho prosiktavi u besu. To je ona! Vidi tada enu kako izlazi iz tame na svetlost, okruena mukarcima koji dobro paze da joj se suvie ne priblie. Visoka je i kraljevskog dranja, hladnih crta lica. Nikada je ranije nije video, ali ipak ima u njoj neeg poznatog. Odmah se zainteresovao. Iz nje zrai mo i ona predstavlja nepromenjivo prisustvo. Oigledno je voa onih oko nje, i oni se utrkuju da joj se dodvore. Izvode pred nju zatvorenika i teraju ga da klekne. On ne eli da je pogleda, tvrdoglavo drei glavu pognutu izmeu ramena. Ona ga hvata za kosu i divljaki je povlai. Kada im se oi sretnu, on prolazi kroz uasnu promenu. Uvija se i trese, ivotinja uhvaena u stupicu, pobesnela i uasnuta. Govori razne stvari, izvikuje ih, rei su nerazumljive, ali su zvuci jasni. Ona zatim zavrava s njim, a on se izvija kao da je naboden na koplje i umire koprcajui se u praini. ena ga zaobilazi, vie ga ni ne pogledavi, i nastavlja dalje, dok plamen grada obasjava svojim narandastim sjajem isprazan izraz njenog lica. Poznaje li je? - pita Vitez oveka koji mu se obratio. Oh, da, poznajem je - apue ovek kao da bi noni povetarac mogao da prenese njegove rei do nje. Lice mu je puno oiljaka i umorno. Nekada je bila devojica. Pre nego to je postala ono to jeste. Zvala se Nest Frimark. ivela je u malom gradu Dobroj Nadi u Ilionisu. Otac je doao po nju etvrtog jula kada joj je bilo samo etrnaest godina i zauvek je promenio. Njen otac, demon lino, uinio ju je posebnom. uo sam ga kako to kae oveku koga je poznavao, neposredno pre nego to ga je ubio. Bilo je to u zatvoru. Njen bi otac ubio i mene, da je znao da sluam. Priaj mi o njoj - neno kae Vitez. Zaputio se meu drvee za ostalima koji su uspeli da umaknu na sigurno, beei od uasa koji se irio ravnicama ispod. ovek je krenuo za njim, otpoevi priu.

Kada se Don Ros probudio tog jutra u krevetu Dosi Dekson, preplavio ga je silan bol. Svi miii i zglobovi ukoili su mu se tokom noi, a modrice su se rascvetale u raznobojne mrlje na prsima i rebrima. Leao je pored Dosi i pokuao da pomera delove tela, a da je ne probudi. Sve ga je bolelo i znao je da e proi dani pre nego to bude mogao ponovo normalno da dejstvuje. Noanji san poivao je optoen koprenom zla u tamnim delovima njegova uma, uas koji nije mogao da odagna. Podsetio ga je na jedan stariji san, onaj koji mu je pruio prvi uvid u to kakvo e udovite Nest Frimark postati. Da li da joj kaem? - ponovo se zapitao. Dok jo ima vremena? Hoe li joj pomoi ako zna? Kada su ustali, Dosi mu je napunila kadu toplom vodom i ostavila ga da se namae dok je ona spremila doruak. Upravo se oblaio kada je ula, donevi vest o smrti Evelin Frimark. Pojedinosti su bile na radiju, a nazvalo je i nekoliko Dosinih prijatelja. Ros je utke uao u kuhinju da jede, dok je trenutna radost koju je pronaao tokom noi ve poinjala da bledi. Pokuao je da ne pokae ta osea. Demon ga je nadmudrio. Demon je sredio da ga sino napadnu ne zato to je on predstavljao pretnju njegovim planovima, ve da bi ga sklonio s puta kako ne bi mogao da pomogne Evelin Frimark. Proveo je toliko vremena brinui zbog Nest da je zaboravio da se pozabavi ljudima koji su joj bili najblii. Demon je lomio Nest tako to ju je liavao ljudi na koje se oslanjala. Rosu je to potpuno promaklo. Zavrio je doruak i rekao Dosi da ide da vidi starog Boba. Ona se ponudila da poe s njim. Zahvalio joj se, ali je kazao kako smatra da e biti bolje da ovo obavi sam. Sloila se, urno skrenuvi pogled, dok joj se povreenost oitavala u tamnim oima. Otila je do radne povrine pokraj sudopere i zastala tamo, gledajui kroz kuhinjski prozor. "Je li ovo zbogom, Done?" upitala je posle kratke pauze. "Slobodno mi reci." Prouavao je meku krivinu njenih ramena ispod haljine. "Nisam siguran."

Ona klimnu, ne rekavi nita. Prola je akom kroz zamrenu kosu i nastavila da zuri kroz prozor. Hteo je jo neto da joj kae, ali bilo je suvie kasno za objanjenja. Naruio je vlastita pravila sino kada je dopustio da joj se priblii. Vitez Rei nije smeo da se uputa sa drugim ljudima. Jedna je stvar rizikovati vlastiti ivot; ali je neto sasvim drugo rizikovati tui ivot. "Uskoro naputam Dobru Nadu, moda ak i danas. Ne znam kada u se vratiti." Sreo je njene oi kada se okrenula da ga pogleda. "Voleo bih da je moglo biti drugaije." Nekoliko trenutaka pomno ga je prouavala. "Volela bih da mogu u to da poverujem. Smem li da ti piem?" Polako je odmahnuo glavom. "Nemam adresu." Osmeh joj je bio neodreen i loman. "U redu. Hoe li ti meni ponekad pisati?" Rekao joj je da e pokuati. Oseao je da je htela jo neto da kae, da ga pita zato je toliko teak, tako tajnovit. Ali nije to uinila. Samo je nastavila da ga gleda, kao da je negde duboko u sebi znala da bi bilo beskorisno, da ga nikada vie nee videti. Odvezla ga je nazad do hotela kako bi se presvukao, a potom ga je odbacila do Frimarkovih i ostavila na ulazu u park. Jedva da je progovorila koju re celim putem. Ali kada se spremao da izie iz kola, ispruila je ruke, sklopila ih oko njegovog vrata i snano ga poljubila u usta. "Nemoj me zaboraviti", proaputala je i uputila mu nagovetaj osmeha koji ga je onog prvog dana privukao. Zatim se ispravila za volanom dok je on zatvarao vrata kola i odvezla se, ne osvrnuvi se. Tada je odluio da kae Nest Frimark za njenog oca. Sada, dok je stajao i gledao Nestino lice skrhano bolom, zapitao se da li je doneo ispravnu odluku. Meavina oka i uasa koja je preplavila njene oi bila je oamuujua. Ubrzano je treptala i video je da je elela da skrene pogled s

njega, da se sakrije od njegovog uasnog otkrovenja, ali nije mogla. Pokuala je neto da kae, ali nikakve rei nisu izile iz njenih usta. I stari Bob je bio oamuen, ali on i dalje nije znao celu istinu. On nije znao ono to je Nest znala. On nije znao da je njen otac demon. "Moj otac?" konano je proaputala. "Jesi li siguran?" Rei su lebdele meu njima u novonastaloj tiini, otrovna i odvratna optuba. "Nest", poe deda, posegnuvi za njom. "Ne, nita nemoj rei", brzo je kazala, uutkavi ga, povukavi se korak unazad. S mukom je odvojila pogled od Dona Rosa i zagledala se u park. "Moram... Jednostavno moram..." Zautala je sva oajna, dok su joj se suze slivale niz lice, a onda je jurnula iz dvorita, kroz ivicu, ka parku. Protrala je pored terena za bezbol iza kue, nastavila lokalnim putem prema ulazu u park, a potom ka groblju. Don Ros i njen deda ostali su bespomono da gledaju za njom, posmatrajui njenu kvrgavu priliku kako se smanjuje i nestaje meu drveem. Stari Bob tada bezizraajno pogleda Rosa. "Jesi li siguran u to?" Ros klimnu, osetivi kako ga sivilo dana prekriva poput mrtvakog pokrova. "Jesam, gospodine." "Mislim da nije trebalo ovako da joj to saopti." "Nisam siguran da je trebalo ovoliko da ekam." "Sledio si ga dovde, njenog oca, do Dobre Nade?" "Da, gospodine." "Doao je po Nest?" Ros uzdahnu. "Jeste, gospodine. Namerava da je povede sa sobom." Stari Bob u neverici zavrte glavom. "Da je kidnapuje? Zar ne moe da ga uhapsi?" Ros odmahnu glaovm. "Nisam ovlaen. Pored toga, ne mogu ak ni da ga pronaem. A kada bih ga pronaao, ne bih mogao da dokaem nita od onoga to sam vam rekao. Jedino mogu da pokuam da ga spreim."

Stari Bob gurnu krupne ake u depove. "Kako si sve to otkrio?" "To vam ne mogu rei." Stari Bob skrenu pogled, pa ga ponovo vrati, dok mu je lice polako crvenelo od besa. "Dolazi u Dobru Nadu s lanom priom o studentskim danima koje si proveo s Ketlin. Uspeva ti da bude pozvan u na dom, a skriva od nas istinu o tome ta stvarno ovde trai. Ne upozorava nas na Nestinog oca. Moda misli da ima valjane razloge za sve to si uinio, Done, ali ja ti moram rei da je meni dosta svega toga. Vie nisi ovde dobrodoao. elim da napusti moj posed i da se izgubi iz naih ivota." Don Ros je izdrao starev usahli pogled. "Ne krivim vas, gospodine. I ja bih se isto tako oseao. ao mi je zbog svega." Zastao je. "Ali nita od onoga to ste rekli ne menja injenicu da je Nest i dalje u opasnosti i da ja najbolje mogu da joj pomognem." "Nekako sumnjam u to, Done. Nisi se ba iskazao kada je trebalo da zatiti bilo kog od nas, bar se meni tako ini." Ros klimnu. "Izgleda da je tako. Ali ipak ja bolje od vas razumem kakva opasnost preti Nest." Stari Bob izvadi ake iz depova. "Mislim da ti ne shvata nita o toj devojici. A sada idi, Done. Idi nai Nestinog oca, ako je to ono to eli. Ali ne vraaj se ovamo." Don Ros je jo trenutak postajao na mestu, gledajui starca, uzaludno pokuavajui da kae jo neto. Zatim se bez rei okrenuo i othramao.

28. Nest je odjurila u park u oku i rastrojena, nesposobna da razmilja. Da je znala kako, iskoila bi iz koe, iz svog tela, iz ivota. Lice demona stalno joj je bilo pred oima; taj lik bio je toliko duboko urezan u njen um da ga nije mogla izgnati, njegove obine crte lica koje se niim nisu isticale, njegove bledoplave oi i prazan pogled.

Tvoj otac... Tvoj otac... Uletela je meu tamnne jele i smreke, uronivi meu senke, oajniki elei da se sakrije od svega, u mahnitom nastojanju da pobegne. Hrapave granice ibale su je po licu i rukama, izazivajui suze, ali bol je bio postojan i opipljiv i usporavao je njeno beanje. Stala je da posre i na kraju se zaustavila; nije imala razloga dalje da tri niti boljeg mesta na koje bi mogla otii. Besciljno je lutala prepletenim gajem, steui pesnice, dok su joj suze navirale u oi. Ovo se nije dogaalo, pomislila je. Nemogue je da se dogaa. Prola je izmeu etinara do masivnog starog hrasta, obgrlila rukama vornovato deblo i priljubila se uz njega. Osetila je kako je gruba kora ujeda za ruke i noge, obraze i elo, ali se priljubljivala uz nju i dalje. Tvoj otac... Nije mogla da izgovori te rei, nije mogla da zavri misao. Pritiskala je i pritiskala, primoravajui telo da se stopi sa drvetom. Postae jedno s njim. Nestae u njemu i nikada je niko vie nee videti. Sada je ve jecala, suze su joj klizile niz lice, telo joj se treslo. vrsto je zatvorila oi. Da li je njen otac zaista ubio baku? Da li je ubio i njenu majku? Hoe li sada pokuati da ubije i nju? Uini neto! Primorala je sebe da se smiri i suze su prestale. Jecaji su zamrli, zavrivi se kratkim udisajima vazduha kada je shvatila da od plakanja nema koristi, da joj nee nimalo pomoi. Odgurnula se od drveta i zagledala u park kroz pukotine izmeu etinara, polako se pribirajui. Kroz igliaste grane razabrala je postojanje drugih ivota koji su ovde voeni, ali svi su joj oni bili daleki. Bio je etvrti juli, Dan nezavisnosti Amerike. Koju slobodu da ona proslavlja? Pogledala je ruke i jake crvene tragove koje je ostavila kora hrasta na njima, tako da joj je koa izgledala umrljana i ljuspasta. Proe je drhtaj. Hoe li ikada vie moi da se pogleda na isti nain kao do sada? Koliko je bila ljudsko bie, a koliko neto drugo? Setila se da je pre samo

nekoliko dana pitala baku, umorna od godina provedenih u neznanju, da li bi njen otac mogao biti umsko stvorenje. Setila se kako se posle toga pitala kako bi to izgledalo. Sada je znala odgovor. Zagledala se u svoju unutranjost, u nita, i dalje ne verujui da je to istina. Moda se Don Ros prevario. Zato da ne? Ali znala je da nema greke. Zato je baka tako odluno izbegavala svaki razgovor o njenom ocu svih ovih godina. Smuilo joj se dok je razmiljala o tome, od lai i poluistina, od mnogobrojnih varki. Preplavljena jadom i strahom, oseala se liena svega i svih na koje je mogla da se osloni, uvuena u tok ivota koji joj je izmicao i naputao je. Vratila se do hrasta i sela, oslonivi se o grubo deblo, iznenada strano umorna. I dalje je tamo sedela i zurila u drvee oko sebe, pokuavajui da odlui ta joj sada valja initi, kada je Pik skoio sa drveta preko puta i pohitao ka njoj. "Strano, mislio sam da te nikada neu stii", zadahtao je, sruivi se na kolena ispred nje. "Da nije Denijela, nikada nikud ne bih stigao u ovom prokletom parku!" Umorno je sklopila oi. "ta e ti ovde?" "ta u ja ovde? ta misli da radim ovde? Je li to nekakavo trik pitanje?" "Odlazi." Glas joj je bio ravnoduan, prazan apat. Pik je zautao i nije progovorio dok nije otvorila oi da vidi ta on radi. Sedeo je uspravno, pogleda uprtog u nju. "Pretvarau se da to nisam uo", tiho je rekao, "zato to znam koliko si uznemirena zbog oca." Zaustila je da kae neto zajedljivo, a onda je uhvatila njegov pogled i na vreme se suzdrala. Osetila je kako joj se grlo stee. "uo si?" Pik klimnu. "Sve?" "Sve." Pik je odbrambeno prekrstio ruke. "Uini mi uslugu. Nemoj mi rei da je trebalo odavno da ti kaem za njega. Ne teraj me da te podseam na neto to ve zna."

Stisnula je usne u tanku liniju kako bi obuzdala suze. "ta, na primer?" "Da nije na meni da ti priam o tajnama tvoje porodice." Pik prekorno odmahnu glavom. "ao mi je to si morala to da sazna, ali mi nije ao to nisi saznala od mene. U svakom sluaju, to nije razlog da onako odjuri. Nije kraj sveta." "Tvog ne." "Ni tvog!" obrecnuo se na nju. "Doivela si teak ok i ima prava da bude uznemirena, ali ne moe sebi dozvoliti da se zbog toga raspadne. Ne znam kako je Don Ros to otkrio, i ne znam zato je odluio da ti kae. Ali znam da stvari nee nita bolje stajati ako se zavue u rupu u nameri da saeka dok sve ne proe! Mora neto preduzeti u pogledu toga!" Nest samo to se nije nasmejala. "Ima neki predlog, Pik? ta bi trebalo da uradim? Da se vratim u kuu i uzmem puku? Baki je to ba mnogo pomoglo! On je demon! Zar nisi uo? Demon! Moj otac je demon! Isuse! To mi zvui kao loa ala!" Otrla je nove suze. "U svakom sluaju, neu s tobom o tome da razgovaram dok mi ne ispria istinu o njemu. Ti zna istinu, zar ne? Oduvek si je znao. Nisi mi rekao dok je baka bila iva jer si smatrao da ne bi trebalo. U redu. To razumem. Ali ona je mrtva, i bie bolje da mi neko smesta kae istinu jer u inae najverovatnije i ja umreti!" Borila se za vazduh izmeu jecaja koji su navirali, ljuta, uplaena i jadna. "Oh, pobogu!" Pik zgaeno podie ruke i stade da upka bradu. "ta, zapravo, misli da bi trebalo da ti kaem, Nest? Koji deo istine jo nisi razabrala, a znamo da si bistra devojica? Tvoja baka je bila divlja, mlada devojka koja je zaobila mnoga pravila, a nekoliko i prekrila. Onaj Indijanac prikazao ti je najvei deo te prie svojom igrom i vizijama. Trala je sa deraima u Sinisipi parku, niega se nije plaila, i tako se spetljala sa demonom. Demon ju je eleo, da li je eleo nju samu ili njenu magiju, to ne znam. Pobesneo je kada je ona otkrila ko je on i kada mu je rekla da ne eli vie da ima bilo kakve veze s njim. Pretio joj je, govorio joj da nije na njoj da bira. Ali ona je bila vrsta i nije ga se plaila, tako

da nije poklekla. Rekla mu je ta e uraditi ako je ne ostavi na miru, i on je znao da to ozbiljno misli." umsko stvorenje udari nogom o tle. "Prati li me? Dobro. Evo i ostatka. Vrebao je priliku da joj se osveti, onako kako to demoni ine. Uglavnom se sastojao od dima i mrane magije, tako da nije imao problema sa starenjem. Mogao je sebi da dozvoli da bude strpljiv. ekao je da ti se baka uda i da rodi tvoju majku. Saekao je da tvoja majka odraste. Mislim da je tvoja baka tada ve verovala da ga vie nikada nee videti, ali prevarila se. Sve vreme je ekao da joj se osveti. Uinio je to preko tvoje majke. Obrlatio ju je svojom magijom i svojim laima, a onda ju je zaveo. Ne iz ljubavi, pa ak ni iz strasti. Iz mrnje. Iz elje da povredi tvoju baku. Namerno, zlobno, bezoseajno. Ti si bila plod toga. Baka u poetku nije znala da je ona za to odgovorna, pa ak i da jeste, ne bi to rekla tvojoj majci. Demon je saekao dok nisi napunila nekoliko meseci, a onda im je obema kazao." Nest je uasnuta zurila u njega. Lice mu se zbrkalo. "Rekao im je i zato. Veoma je uivao u tome. Bio sam prisutan. Tvoja majka je ubrzo potom pala sa litica. Mislim da je to moda uinila namerno, ali niko nije video, tako da ne mogu biti siguran." Njegovo nerviranje zbog njenog dranja kao da je poputalo. Glas mu je smekao. "Ono to mene brine jeste injenica da je demon eleo da povredi tvoju baku, kako bi joj se osvetio za ono to je ona njemu uinila. Zbog toga je unitio tvoju majku, ali mislim da tebe juri zbog neeg sasvim drugog. Mislim da on veruje kako mu ti pripada, da si njegovo dete, njegova krv i njegovo meso. Zbog toga se vratio - da uzme ono to je njegovo." Nest je privukla kolena do grudi, sluajui meko utanje grana omorika i borova koje je izazivao povetarac prolazei kroz senoviti gaj. "Zato misli da u poi s njim? Ili ostati s njim ako me uzme? Ja uopte nisam kao on." Ali im je to izgovorila, upitala se da li je ba tako. Izgledala je, priala i ponaala se kao ljudsko bie, ali to isto je inio i demon, u svom ljudskom liku,

kada mu je to odgovaralo. Ispod se nalazilo jezgro od magije koje ih je oboje odreivalo. Ona nije znala odakle ono u njoj. Ali ako ju je nasledila od oca, onda je moda bilo vie njega u njoj nego to je to elela. Pik uperi prst u nju. "Ne sumnjaj u sebe, Nest. To to ima njega za oca samo je sluajnost raanja, nita vie. To to ima njegovu magiju ne znai nita. Koji god njegov ljudski deo da je uestvovao u tvom stvaranju, odavno je mrtav i nestao, progutalo ga je ono to je postao. Ne trai neto to ne postoji." Tvrdoglavo je stisnula usne. "Ne traim." "O emu onda razmilja, devojko?" "O tome da neu poi s njim. Da ga mrzim zbog onoga to je uinio." Pik je sumnjiavo pogleda. "Zar misli da on to ne zna? Ali to mu ne sme biti vano. On mora misliti da te moe naterati da poe, bez obzira na to elela ti to ili ne. Razmisli. Mora biti veoma paljiva. Mora biti mudra." Poloio je bradu na ake, a laktove na kolena. "Cela ova stvar je veoma zbunjujua, ako mene pita. ta, na primer, Don Ros radi ba u Dobroj Nadi od svih mesta. Zato bi jedan Vitez Rei odabrao da vodi ba ovu bitku? Da bi tebe spasao? Zato, kada ima na desetine drugih koji su izgubljeni gde god da se okrene? Ti si moj najbolji prijatelj, Nest, i ja bih uinio sve da ti pomognem. Ali Don Ros nije na taj nain vezan s tobom. Tamo napolju vodi se pravi rat izmeu Rei i Praznine, a ovo to se dogaa u Sinisipi parku sasvim je sitan, beznaajan okraj. Prisutvo tvog oca ovde stoga je nerazumljivo. Mislim da mora postojati jo neto u svemu ovome, neto o emu nita ne znamo." "Misli li da je baka znala?" oklevajui je upitala. "Moda. Moda ju je demon zbog toga ubio. Ali ipak mislim da nije to bilo posredi. Mislim da je ubio tvoju baku jer je se plaio, plaio se da e mu se ispreiti na putu i pokvariti mu planove. A i zato to je hteo da joj vrati milo za drago. Ne, mislim da je Don Ros taj koji zna. Mislim da je zbog toga ovde. Moda ga je smrt tvoje bake naterala da ti ve sada kae za oca - zbog onoga to on zna, a mi ne znamo."

Nest je sumnjiavo zavrtela glavom. "Zato mi jednostavno ne kae o emu je re?" "Ne znam." Pik je ljutito upkao bradu. "Voleo bih da znam." Uputila mu je tuan osmeh. "To ba nije uteno." Nakratko su utali, zurei jedno u drugo kroz sve gue senke, dok su zvuci koji su dopirali iz parka bili daleki i prigueni. Nekoliko samotnih kinih kapi pade na Nestino lice, i ona podie ruku da ih ukloni. Iznad njihovih glava prolazio je jedan taman oblak, ali su se zato na nebu iza njega nazirale provedrice. Moda ipak nee biti oluje. "Ta beleka koju ti je baka ostavila podsetila me je na neto", iznenada ree Pik, uspravivi se. "Sea li se one prie koju si mi ispriala o tome kako je baka prvi put videla Utvaru? Bile ste u parku, samo vas dve, i ona mu je smesta prila. Sea se? Stajao je na ivici senki, rekla si, nepokretan, i oni su dugo zurili jedno u drugo, kao da su na neki nain optili. Zatim se ona vratila i rekla ti da je on tu da bi te zatitio." Zastao je. "Zar te to nije nagnalo da se zapita odakle Utvara potie?" Nest je zurila u njega, dok joj je um ubrzano radio, razmatrajui na ta cilja. "Misli da je baka stajala iza svega?" "Tvoja baka posedovala je sopstvenu magiju, Nest, a od tvog oca je nauila neke stvari pre nego to je otkrila ko je on i prestala da ima bilo ta sa njim. Utvara se pojavio posle smrti tvoje majke, poto je tvoj otac obelodanio ko je, poto je postalo jasno da bi ti mogla biti u opasnosti. tavie, izgleda da se pojavio nekako u isto vreme kada je tvoja baka prestala da koristi magiju, magiju koju vie nije posedovala, te nije mogla da se odbrani kada je tvoj otac sino doao po nju." "Misli da je baka stvorila Utvaru?" "Mislim da je to mogue. Nije li Utvara bio tu da te titi jo od vremena kada si prohodala?" Pikove obrve se nakostreie. "On je stvorenje satkano od magije, a ne od krvi i mesa. Ko je drugi mogao da stoji iza njegove pojave?"

Na Nestinom licu pojavie se neverica i zbunjenost. "Ali zato mi baka to ne bi kazala? Zato bi se pretvarala da nije sigurna?" Pik slee ramenima. "Ne znam odgovor na to, kao to ne znam ni zato Don Ros nee da ti kae ta, zapravo, radi ovde. Ali ako sam u pravu, i ako je Utvara stvoren da bi tebe titio, onda bi to objasnilo beleku, zar ne?" "A ako grei?" Pik nije odgovorio; samo je nastavio da zuri u nju, plamteim oima. Ni na trenutak nije pomislio da nije u pravu, shvati ona. Bio je potpuno siguran da je u pravu. Dobri stari Pik. "Razmisli o ovome, kad smo ve kod toga", nastavi on, nagnuvi se napred. "Recimo da je Don Ros u pravu. Recimo da se tvoj otac vratio po tebe. Pogledaj samo kako on to radi. Nije te jednostavno epao i odveo. Nikuda se ne uri, poigrava se s tobom, iscrpljuje te. Pronaao te je u parku i zadirkivao zbog toga to ne moe ni na koga da se osloni. Doao je u tvoju crkvu i suprotstavio ti se. Upotrebio je svoju magiju na onoj jadnoj eni kako bi ti pokazao ta ti se moe dogoditi. Nagovorio je onog malog Abotovog da te kidnapuje i odnese dole u peine, zatim te je jo malo zadirkivao, govorei ti koliko si bespomona. Ubio ti je baku, uputio na pogrenu stranu Dona Rosa i tvog dedu, kao i mene. ta misli, gde sam bio cele noi? Bio sam napolju, pokuavajui da zadrim mentroga zatvorenog u onom drvetu, i u to sam morao da uloim sve to posedujem. Uvia, zar ne? Tvoj se otac i te kako potrudio da te navede da pomisli kako on moe da uini ta god poeli, zar ne?" Ona klimnu glavom, prouavajui napeto njegovo isueno lice. "I ti misli da zna zato?" "Mislim. Mislim da te se boji." Pustio je da rei ostanu da lebde u tiini, fiksirajui je otrim pogledom, ekajui da mu odgovori. "To nema nikakvog smisla", izusti ona konano. "Nema?" Pik izvi jednu trnovitu obrvu. "Znam da se plai zbog onoga to se dogodilo i misli da se ni na koji nain ne moe zatititi, ali moda moe.

Baka ti je rekla ta da uradi. Kazala ti je da upotrebi magiju i da veruje Utvari. Moda bi trebalo da je poslua." Nest je utke razmiljala o tome, sedei naspram silvana, sama u senkama gaja. Iza njenog trenutnog zaklona, svet je nastavljao sa svojim poslovima, ne marei to nje nema. Ali nije hteo da joj dopusti da zaboravi gde pripada. Njegovi zvuci su je mamili, podseajui je da mora da se vrati. Razmiljala je o tome koliko toga se promenilo u jednom jedinom danu. Baka je bila mrtva. Dered bi mogao umreti. Njen se otac vratio u njen ivot sa osvetom. Magija joj je postala ma i tit na koje se mora osloniti. "Pretpostavljam da bi trebalo neto da uinim, zar ne?" tiho je upitala. "Jo neto pored beanja i skrivanja." Stisnula je vilicu. "Izgleda da nemam mnogo izbora." Pik slegnu ramenima. "Pa, ta god da odlui da uini, ja u biti uz tebe. Denijel i ja. Moda i Don Ros. Bez obzira na njegove razloge, mislim da namerava da ostane do kraja." Skeptino ga je pogledala. "Nadam se da je to dobra vest." oveuljak ozbiljno klimnu. "I ja." Deri Houv je stajao kraj prozora u svom malom stanu, odeven u majicu i farmerke, gledajui naoblaeno nebo i pitajui se hoe li vreme omesti veeranji vatromet, kada je Junior Elvej stigao u dipu iroki. Junior se popeo na ivinjak, pokuavajui da se parkira, a onda je nekako udno ispravio tokove tako da se dip uz trzaj vratio nazad na ulicu. Deri je povukao dobar gutljaj pia i zgaeno odmahnuo glavom. Taj momak uopte ne zna da vozi. Ventilator na prozoru je kripao i landarao ispred njega, upuujui neto malo mlakog vazduha na njegov stomak i grudi. U stanu je bilo toplo i skueno. Deri je pokuao da ne obraa panju na ove neprijatnosti, ali prag njegove tolerancije bio je prekoraen. Glavobolja koju ni etiri praka nisu uspela nimalo da umanje postojano je dobovala iza slepoonica. aka ga je bolela tamo gde ju je jue posekao, ogoljujui ice kuhinjskim noem. Najgore od svega, u uima mu je neprestano zujalo od trenutka kada se probudio. Utvarni zvuk nikako nije

prestajao. U prvi mah je pomislio da gubi sluh, a onda je sve pripisao tome to je sino suvie popio, te je iz friidera izvadio hladno pivo ne bi li presekao stvar. Tri piva kasnije, zujanje nije nimalo popustilo. Kao da je u glavi imao milion pela. Poput desetina onih kosilica za travu. Na trenutak je zatvorio oi i stao da pomera vilicu s jedne na drugu stranu, pokuavi sebi bar malo da olaka. Prokletstvo, buka se samo pojaala! Sedei udobno u stolici za ljuljanje koja je pripadala Derijevoj majci, demon, nevidljivo prisustvo, jo je za trunku pojaao zujanje i osmehnuo se. Deri je zavrio pivo i otiao do ulaznih vrata. Motrio je kroz kljuaonicu dok se Junior nije pojavio na stepenicama, a onda je irom otvorio vrata i iskoio kao pajac iz kutije. Junior je poskoio. "Proklet bio, ne ini to!" ljutito se obrecnuo, proguravi se unutra. Deri se nervozno zakikotao. "Da nisi nervozan, a?" Junior se nije obazirao na zadirkivanje. utke se osvrnuo oko sebe da proveri jesu li sami, bacio pogled na Derijevo pivo, te otiao u kuhinju da i sm uzme jedno. "Ovde sam, zar ne?" Deri prevrnu oima. "Nita ne moe da ti promakne, je li tako?" Malo je podigao glas. "Donesi i meni jedno hladno, kada se ve sam slui!" Nestrpljivo je saekao da se Junior ponovo pojavi, uzeo pivo iz njegove ake bez rei i pokazao mu na kau. Zajedno su seli, drei hladne konzerve, i zagledali se u ostake pice koja se stvrdnjavala u otvorenoj kartonskoj kutiji na oteenom stoiu. "Jesi gladan?" upita Deri, kome je zapravo bilo svejedno, ali je jedva ekao da nastavi. Junior odmahnu glavom i dobrano povue iz konzerve. Nije voleo da ga pouruju. "Pa, je li sve spremno?" "To ti meni reci. Jesi li u nonoj smeni?"

Junior klimnu. "Kao to smo planirali. Otiao sam jue, rekao im da mi je dosta trajka, da elim da se vratim u proizvodnju i zatraio da me rasporede to je bre mogue. Trebalo je da ih vidi. Samo su se cerili kao kakve budale. Rekoe da mogu da ponem smesta. Uinio sam kako si mi kazao, rekao sam im da bih voleo da budem u smeni od etiri do ponoi. Poinjem za..." Pogledao je na sat. "Neto malo vie od jednog sata. Sve je spremno. Vidi?" Pokazao je na svoje radne izme sa metalnim vrhom. Deri mu zadovoljno klimnu. "Imamo ih u aci, a da oni toga nisu svesni." "Aha, nadajmo se." Junior nije bio ba toliko ubeen. Deri je pokuao da odagna iznerviranost iz glasa. "Nada s tim nema nikakve veze. Imamo plan, drukane, i taj plan e nam omoguiti da obavimo ovaj poseban zadatak." Znaajno je pogledao Juniora. "Saekaj ovde." Ustao je i iziao iz sobe. Demon je posmatrao Juniora kako se mekolji na kauu, poigrava pivom, uzima kolut kobasice sa pice i ubacuje ga u usta, zurei u prastari prozorski ventilator kao da nikada do sada nije video nita slino. Deri se vratio, nosei metalnu kutiju za hranu sa kvaicama i drkom. Predao ju je Junioru, koji ju je mlitavo uzeo, zadravi je na udaljenosti ruke. "Opusti se", zafrkta Deri, ponovo sevi i povukavi iz konzerve s pivom. "Nita se nee dogoditi dok ne pomeri prekida. Moe je ispustiti, utirati unaokolo, initi s njom gotovo sve, bezbedno je dok ga ne ukljui Vidi li metalni pomini zaklopac pozadi, ispod arke? To je prekida. Pomeri ga sa zelenog na crveno i posle toga ima pet minuta - dovoljno vremena. Unesi je sa sobom, ostavi je u svom ormaniu na poetku smene, iznesi je na pauzi kao da hoe neto da prezalogaji, a potom je gurni ispod kuita glavnog pogona i izii. Kada grune, izgledae kao da su se valjci motora pregrejali i eksplodirali. Jesi li razumeo?" Junior klimnu. "Jesam." "Ne zaboravi. Pet minuta. Programirano je." Junior spusti kutiju za hranu na stoi pored pice. "Gde je tvoja?"

Deri slegnu ramenima. "U spavaoj sobi. Hoe da je vidi?" Ustali su i uputili se u spavau sobu, zavravajui piva. Sada su ve bili oputeni i alili su se oko toga kako e biti sutra. Demon ih je ispratio pogledom iz sobe, otiao do stoia i podigao poklopac kutije za ruak. Sendvii, ips, keksi i termos skrivali su ono to se nalazilo ispod. Demon ih je izvadio. Deri je bio u pravu; podesio je satni mehanizam da aktivira eksploziv pet minuta poto prekida bude pomeren. Demon odmahnu glavom u znak neslaganja i pomeri ga sa pet minuta na pet sekundi. Deri i Junior izioe iz spavae sobe i sedoe na kau, popie jo po jedno pivo i ponovo pretresoe plan. Deri je hteo da se uveri da je njegov drugar sve upamtio. Onda je Junior uzeo kutiju za hranu i poao u elianu. Kada je iziao, Deri je protrljao slepoonice, a potom otiao u kupatilo po jo nekoliko prakova za glavu, koje je progutao, zalivi ih novim pivom. Bie bolje da uspori sa pivom, upozorio je sebe i odloio konzervu. eleo je da bude trezan veeras. eleo je da bude pribran. Bacio je picu u kantu za otpatke, izvadio drugi ureaj, koji je bio malo drugaiji od prvog kako bi mogao da obavi ono emu je bio namenjen, i zavrio povezivanje ica. Kada je to obavio, smestio ga je u plastini prenosivi friider, privrstio ga i zatvorio poklopac. Zavalio se i ponosno se zagledao u njega. Ova bebica obavie posao i te kako, pomislio je. Demon mu je priao i seo pored njega. Deri nije mogao da ga vidi, nije znao da je on tu. "Bie bolje da uzme pitolj", proaputao je demon, glas u Derijevoj glavi. Deri pogleda tandrkavi, stari, prozorski ventilator, uporeujui njegov umorni ritam sa zujanjem u svojoj glavi. "Bie bolje da uzmem pitolj", odsutno je ponovio. "U sluaju da neko pokua da te zaustavi." "Nee mene niko zaustaviti."

Demon se tiho nasmejao. "Mogao bi Robert Frimark." Deri Houv je zurio u prazno. "Mogao bi pokuati." Vilica mu se opustila. "Ravo e se provesti ako pokua." Kada je ustao i otiao u spavau sobu po svoju etrdeset peticu koju je drao u ormanu, demon je otvorio friider i resetovao i taj satni mehanizam. Nest se vratila kroz park kui, sa Pikom na ramenu. Oboje su utali. Bilo je skoro etiri sata i park je bio pun ljudi. Zaobila je porodice za izletnikim stolovima i na ebadima rasprostrtim na otvorenom, idui rubom drvea koje se protezalo du severnog dela Sinisipi puta. Nije pokuavala da se sakrije; jednostavno joj se nije ni sa kim prialo. ak je i Pik to uspeo da shvati, pa ju je ostavio na miru. derai su je sledili poput senki; videla ih je krajikom oka kako sevaju unaokolo i bezuspeno se trudila da ne obraa panju na njih. Prola je kroz ulaz u park i krenula niz lokalni put koji je prolazio iza njene kue. Iznad njihovih glava, oblaci su promicali u gustim rojevima, a sunce se igralo murke kroz provedrice. Jarki zraci sunca meali su se sa sivim senkama, tvorei are po tlu, a na zapadu su se gomilali tamni, olujni oblaci. Kia e uskoro poeti, u to nije bilo sumnje. Pogledala je put neba, a zatim je ponovo nezainteresovano spustila pogled, razmiljajui o tome ta joj valja initi kako bi se zatitila. Sve do sino pretpostavljala je da demon, Don Ros i ludilo koje su oni doneli u Dobru Nadu nemaju nikakve veze s njom lino, da se ona nalazi na margini dogaanja, da je pre posmatra nego uesnik. Sada je shvatala da je ne samo uesnik nego i sredinji igra, pa je zakljuila da e joj biti najbolje da ne rauna ni na iju pomo ve da se uzda samo u sebe. Moda e Pik i Denijel biti u stanju neto da uine. Moda e Don Ros biti u blizini. Moda e je Utvara braniti kada to postane bitno. Ali je isto tako mogue da e ostati sama. Imala je puno razloga da tako misli. Demon je uspeo da je izoluje svaki put kada bi se pojavio, i morala je pretpostaviti kako e mu to ponovo poi za rukom. Njen otac.

Ali ona o njemu nije mogla da razmilja na taj nain, znala je. On je demon i njen neprijatelj. Razmiljala je o bakinoj beleci. Da li da se osloni na nju? Da li je Pik bio u pravu kada je pretpostavio da je baka stvorila Utvaru i odrekla se svoje magije zarad toga? Da li zato nije imala ime da se odbrani od demona? Veruj Utvari. Setila se kako joj je baka stalno ponavljala da je derai nikada nee povrediti, da je posebna, da je zatiena. Nikada to nije dovodila u pitanje, nikada u to nije posumnjala. Meutim, demon nije bio dera, i moda baka ovog puta nije bila u pravu. Zato joj baka nije rekla neto vie dok je jo imala prilike za to? Zato nije dala Nest neto na ta bi mogla da se osloni? Tako se bojim, pomislila je. Provukla se kroz pukotinu u ivici i ula u stranje dvorite. Kua pred njom bila je u mraku i sumorna, i njoj se nije u nju ulazilo. Pik joj je nestao sa ramena, vratio se meu drvee. Nakratko je oklevala, a zatim otila do stranjih vrata, napola oekujui da je demon zaskoi. Ali umesto njega pojavio se njen deda, zakoraivi iz senke ulaza na trem. "Je li s tobom sve u redu, Nest?" tiho je upitao, stojei na stepenicama, dok su mu krupne ake neobino visile uz telo. Delovao je izmodeno i umorno. Klimnula je. "Dobro sam." "Bio je to uasan ok, saznati ko ti je otac na takav nain", ree on, ispitujui kako e reagovati. Odmahnuo je glavom. "Jo nisam siguran da li u to verujem." Odjednom se rastuila zbog njega, tog snanog oveka koji je toliko izgubio. Jedva primetno mu se osmehnula kao da eli da kae: Ni ja. "Oterao sam Dona", ree on. "Rekao sam mu da ne elim da mi dolazi u kuu pod lanim izgovorima, bez obzira na to kakve razloge imao. Kazao sam mu jo kako smatram da e biti najbolje da se ne vraa. Nadam se da mi ne zamera na tome." Nest se upiljila u njega, ne shvatajui. elela je da ga upita da li je siao s uma, ali se uzdrala. Njen deda nije znao ono to je ona znala o Donu Rosu, pa stoga

nije bilo poteno da ga osuuje. Oigledno je to uradio zbog nje. Da li bi ona drugaije postupila na njegovom mestu? "Idem malo da legnem, deda", ree ona i proe pored njega, pope se stepenicama i ue u kuu. Prola je hodnikom do svoje sobe i zatvorila za sobom vrata. Senke su proarale zidove i tavanicu, vazduh je bio nepokretan i sparan. Odjednom se osetila kao u zamci, sama. Hoe li je Don Ros napustiti? Hoe li dii ruke od nje zbog dedinog odbojnog dranja? Jo gore, zar je mogue da on vie nita ne moe da uini? Dok je leala na krevetu, poela je da se grozniavo, oajniki moli da ne bude sama kada se demon naredni put pojavi.

29. Popodne je preraslo u vee; lagano prolaenje minuta i asova bilo je mereno promenama osvetljenosti i izduivanjem senki. Kia nije pala, ali su se zato oblaci i dalje gomilali na zapadu. Stari Bob lutao je kroz kuu poput kakvog nemirnog duha, osmatrajui stvari koje nije pogledao godinama, seajui se starih prijatelja iz nekih drugih vremena i prizivajui spomene iz svoje davne prolosti. Posetioci su dolazili sa posudama punim hrane i reima sauea, i odlazili. Pristizalo je cvee u buketima i saksijama, a male, bele posetnice, paljivo stavljene u jednostavne, bele koverte, sadrale su uredno ispisane rei aljenja. Vest o smrti Evelin Frimark objavljena je preko radija i prenosila se od usta do usta; lanak u novinama pojavie se tek sutra. Novinar je telefonom zatrailo pojedinosti i stari Bob ih je spremno dao. Sve je ve bilo sreeno oko pogreba. Lokalni ogranak Udruenja sranih bolesnika ustanovio je fond na Evelinino ime koji e primati novane priloge. Stari Bob je kroz sve to proao bez mnogo udubljivanja, ali odluno. Pobrinuo se oko pojedinosti jer je to trebalo uraditi, sve vreme pokuavajui da se saivi sa injenicom da nje zaista vie nema.

Nest je ostala u svojoj sobi iza zatvorenih vrata i ponovo se pojavila tek kada ju je stari Bob pozvao na veeru. Jeli su za kuhinjskim stolom, utke. Kasnije, kada je svetlost poela da slabi i da se sputa sumrak, nazvali su je njeni prijatelji da pitaju hoe li da se nae s njima u parku kako bi gledali vatromet. Pitala ga je da li sme, i mada je eleo da kae ne, kako bi je zadrao na bezbednom u kui i blizu sebe, shvatio je besmislenost takve odluke. Mogao bi da je skriva jedan dan ili ak jednu sedmicu, a ta onda? U nekom trenutku morao bi da je pusti napolje, a nije video nikakvog razloga da odlae neizbeno. Nest je bila mudra i oprezna; nee ona rizikovati, naroito posle onoga to se zbilo sino. Da li se uopte njen otac nalazio tamo napolju? Zapravo ga niko osim Dona Rosa nije video, a on sam vie nije bio siguran da li veruje Rosu. Baku je brinula mogunost da se Nestin otac vrati, ali ona nikada nije rekla da se stvarno vratio. Stari Bob je u prvi mah pomislio da bi trebalo da pozove policiju i upozna ih sa ovim sumnjama, ali kada je bolje razmislio, shvatio je da nema nita konkretno u ruci; raspolagao je samo gomilom neodreenih sumnji, od kojih se veina zasnivala na rei Dona Rosa. Na kraju je pustio da sve poe svojim tokom, dozvolio je Nest da ide, a za uzvrat je dobio od nje vrsto obeanje da e biti sa prijateljima na mestu gde ima puno ljudi i da nigde nee ii sama. Verovao je da je bezbedna u parku. Ceo ivot proivela je u njemu, lutala je njime s jednog na drugi kraj, igrala se u njemu, usvojila ga kao vlastito dvorite. Nije mogao da joj zabrani da ide tamo, naroito ne sada kada je trebalo da izie na kraj sa okom koji je izazvala bakina smrt. Poto je otila, stao je da rasprema kuhinju, sklanjajui donetu hranu. Friider i frizer uskoro su bili do vrha puni, a jo je ostalo na desetine porcija. Dohvatio je telefon i pozvao Ralfa Emerija. Kada se svetenik javio, upitao ga je da li bi imao neto protiv toga da sutra rano ujutro poalje nekoga da pokupi svu tu hranu i odnese je u crkvu gde bi mogli da je podele onima koji e je bolje

iskoristiti. Svetenik je rekao da e se pobrinuti za to, zahvalio mu se na velikodunosti, nekoliko minuta popriao s njim o Evelin i poeleo mu laku no. Senke u kui stopile su se u crnu masu, a stari Bob je proao kroz prazne sobe i upalio svetla pre nego to se vratio u kuhinju da zavri spremanje. Puku su odneli, uzela ju je policija, mada nije shvatio zbog ega; radi istrage, rekli su mu, a on je sada oseao neku udnu nelagodnost bez nje. ovek bi pomislio da e biti obrnuto, stalno je ponavljao sebi. Oprao je sudove, to dugo nije radio, zakljuivi da mu je to pomoglo da se opusti. Sve vreme je mislio na Evelin. Vie puta je bacio pogled na kuhinjski sto, zamiljajui je tamo, sa viskijem i vodom ispred sebe, sa cigaretom u ruci, lica okrenutog od svetla, zabludelog pogleda. O emu je razmiljala, sve to vreme dok je tamo sedela? Da li se priseala svog detinjstva u brvnari nekoliko kua odavde? Da li je razmiljala o Nest? O Ketlin? O njemu? Da li je alila to nije imala drugaiji ivot, to nije neto vie postigla? Da li je razmiljala o proputenim prilikama i izgubljenim snovima? Osmeh mu je bio tuan. Sada je alio to je to nikada nije pitao. Zavrio je pranje sudova, obrisao ih i sklonio na mesto. Pogledao je unaokolo, odjednom izgubljen. Kua je bila puna uspomena na njegov ivot sa Evelin. Otiao je u dnevnu sobu i zagledao se u kamin, u slike na ispustu, u ugao pored lunog prozora gde je uvek stajala jelka. Seanja su se kovitlala oko njega, poneka udaljena i izbledela, neka nova i jasna poput bola to ju je izgubio. Uputio se do kaua i seo. Sutra e se njegovi prijatelji okupiti kod Dosi na kafi i utipcima, i u njegovom odsustvu priae o Evelin na isti nain na koji su priali o onom slubeniku pote sa maskom gorile ili o momku koji je pobio svu onu decu. Nee to raditi zlonamerno, ve zato to su je smatrali udnom i to im se njena smrt inila nekako zloslutna. Konano, umrla je ovde u Dobroj Nadi - a ne u nekom drugom gradu, u nekoj drugoj dravi. Umrla je ovde, gde oni ive, i bila je neko koga su poznavali. Da, bila je neobina i, zapravo, nije nikakvo udo to je umrla od sranog udara pucajui na senke, jer je Evelin Frimark radila i neobinije stvari. Ali negde duboko u sebi bili su ubeeni da ona, u

stvari, i nije bila mnogo drugaija od njih, i da je, ako se to dogodilo njoj, ista sudbina mogla zadesiti i njih. U stvari, oseate nelagodnu srodnost ak i sa najnesrenijim, otuenim duama; upoznali ste ih bar nekoliko u ivotu. Svi ste bili deca i imali deje nade i snove. Mrana budunost koja je epala tih nekoliko uvek je bila u blizini i svih ostalih. Znali ste to. Znali ste da bi jedna jedina nesrea mogla da vam promeni ivot zauvek, da ste ranjivi. Kako biste se zatitili od nje, eleli ste da doznate sve to se moglo o tome zato je nevolja snala nekog drugog, a vas preskoila. Stari Bob je oslukivao tiinu, dopustivi da parada seanja odmarira u pomrinu. Blagi Boe, kako e mu samo nedostajati. Posle izvesnog vremena prisetio se poziva Mela Riordena. Mel i Kerol svratili su tog jutra da izjave sauee, obeavi da e ga pozvati na veeru posle pogreba, kada bude raspoloen za to. Stari Bob je prihvatio njihove pruene ruke, neobini obred meu starim prijateljima, ije je ivote neto iz osnove promenilo i ostavilo ih bez rei kojima bi izrazili kako shvataju smisao toga. Kasnije ga je Mel pozvao telefonom, govorei priguenim glasom. Saoptio je starom Bobu kako postoji neto to bi trebalo da zna. Izgleda da ga je Deri iznenada pozvao i izvinio se to ga je uplaio priama o Sredkonu. Rekao je kako zaista nita ozbiljno time nije mislio. Objasnio je kako se samo praznio, kao i da e biti zadovoljan svime to sindikat odlui. Pitao je da li bi mogao da poe na vatromet sa Melom i Kerol i njihovim drutvom. Mel je svaki as pravio pauze kako bi se uverio da ga stari Bob i dalje slua. Glas mu je bio pun nade. Moda je pogreio u pogledu sestria, oprezno je zavrio. Moda se deko konano opametio. Samo je hteo to da javi starom Bobu. Kada je Mel spustio slualicu, stari Bob je ostao da stoji zagledan u telefon, pitajui se da li je prvobitno poverovao u bilo ta od te prie, kao i da li bi uopte bilo vano da jeste. Potom je zaboravio na celu stvar, svravajui vlastite poslove; morao je da se postara oko priprema za pogreb, kao i da se pobrine za Nest. Ali sada je to ponovo izbilo na povrinu, i on najednom vide ovaj dogaaj

iz novog ugla. Pravo govorei, neto tu nije bilo kako treba. Nije liilo na Derija Houva. Nije smatrao da e se taj momak promeniti ni za milion godina, a kamoli za dvadeset etiri sata. Ali moda nije bio pravedan prema njemu. Ljudi se menjaju, ak i oni za koje mislite da e uvek ostati onakvi kakvi su bili celog ivota. To se deavalo. Dobovao je prstima po doruju kaua, zurei u prazno. Ii e na vatromet sa Melom i Kerol, je li? Gde li mu je njegov drugar, Junior Elvej, kada se odluio da provede vee sa starcima? Ustao je sa sofe i otiao u kuhinju da potrai u friideru konzervu piva. Uzeo ju je i otvorio, pa se vratio u dnevnu sobu i ponovo seo. Vatromet. Ta re mu nije dala mira, nagovetavajui neto drugo osim onog oiglednog, neto to nije mogao da dokui. Nisu li on i Deri jo koliko jue priali o vatrometu, kada je priao momku s pitanjem kakvo to nepoinstvo planira? Deri Houv, veteran iz Vijetnama, strunjak za eksploziv, priao je o igranju ibicama usred gomile petardi, o tome kako su petarde osetljive ako ovek ne zna da postupa s njima, kako to moe dovesti do nesree... Uspravio se. ta je ono Deri rekao? Prirediu Sredkonu nezaboravni etvrti juli. Ali jo neto, neto lino. Upozorenje. Ostani kod kue etvrtog. Dri se podalje od vatrometa. Stari Bob odloi konzervu piva na stoi, jedva svestan onoga to ini, dok mu je um ubrzano radio. Ono o emu je razmiljao bilo je ludo. Nije imalo nikakvog smisla. ta bi Deri Houv dobio sabotaom vatrometa za etvrti juli? Kako bi to uticalo na Sredkon? Razmatrao je mogunosti, ne uoavajui nita novo. Nigde nije video nikakvu vezu. A onda mu je neto palo na pamet, te je brzo ustao i iziao kroz vrata sa mreom na trem gde je drao stare novine. Sagnuo se i stao da ih prelistava. Uglavnom su to bili stari primerci ikago tribjuna, ali je naao i nekoliko Gazeta Dobre Nade meu njima. One od petka zavrile su u ubretu, setio se. Pronaao je broj od etvrtka, izvukao ga i na brzinu ih prelistao. Nije bilo nieg o etvrtom julu.

Ali inilo mu se da je neto video, nekakav veliki oglas. Bilo mu je ao to nije obratio vie panje, ali prole su godine od kada se poslednji put zanimao za program u parku vezan za proslavu etvrtog jula. On i Evelin zanimali su se jedino za vatromet, tako nisu morali da se upuuju u ostale pojedinosti. Bacio je u stranu novine od etvrtka, pitajui se ta se dogodilo sa jutarnjim subotnjim izdanjem. Otiao je hodnikom do svoje jazbine i tamo ga potraio, ali nije mogao da ga nae. Nekoliko trenutaka nepokretno je stajao, pokuavajui da se seti ta je uinio s novinama. Potom se vratio u kuhinju. Pronaao je subotnje novine na radnoj povrini ispod nekoliko posuda koje je pripremio za crkvu. urno ih je izvukao, rairio po stolu i stao da pregledava stranice. Smesta je pronaao ono to je traio. Dejsiji su objavili oglas u kome su pobrojali sva dogaanja koja su bila u planu u Sinisipi parku u nedelju i ponedeljak, navevi da je ulaz slobodan, da su svi dobrodoli. Igre, hrana i zabava. Kulminacija dogaaja trebalo je da bude u ponedeljak, etvrtog, sa vatrometom u vreme zalaska sunca. Ove godine, objavljivao je oglas krupnim slovima, vatromet je sponzorisao Sredkon. Stari Bob je dugo zurio u taj oglas, ne verujui oima. Mora da grei, nije mu izbijalo iz glave. Ali ba su tako razmiljali momci poput Derija Houva, zar ne? Sabotirati vatromet koji sponzorie Sredkon, moda dignuti u vazduh nekoliko posmatraa, izazvati ogorenje. ta onda, meutim? Svi e okriviti Sredkon. Sredkon mora uiniti neto kako bi ponovo bio u milosti, pa e se nagoditi sa trajkaima? Stvar je bila tako nategnuta da je na nekoliko trenutaka potpuno odbacio tu pomisao. Bilo je ludo! Ali Deri Houv ne bi to smatrao, zar ne? Stari Bob oseti kako mu se hladnoa iri grudima. Ne, ne Deri. Pogledao je na sat. Prolo je devet. Video je kroz prozor da se ve smrklo. Vatromet e uskoro poeti. Iznenada se setio Nest. Ona e sedeti tamo sa svima ostalima i bie u opasnosti. Mogao je da uje Evelin kako mu govori, kao i poslednje noi njenog ivota: "Roberte, smesta da si poao da pronae to dete i dovede je kui."

Zgrabio je baterijsku svetiljku sa radne povrine i urno iziao.

Do sada je ve najvei deo onih koji su doli na proslavu etvrtog jula napustio igralita, terene i izletnike stolove i okupio se na travnatim padinama koje su oiviavale tobogan i sputale se do reke. Petarde e biti ispaljivane iznad rukavca, sa postolja smetenog na ravnom, otvorenom potezu rene obale ispod. Razapet je konopac po sredini padine koji je branio pristup okupljenima u opasnu zonu. Sa njega su visile fluorescentne trake, i tu su patrolirali dobrovoljci sa baterijskim svetiljkama. Gledaoci su se okupili odmah iza konopca na padini brda, rasprostrli ebad i postavili batenske stolice; smejali su se i priali dok se sputao mrak. Posvuda su trkarala deca, ostavljajui za sobom iskriavi trag nalik na rep komete. Tu i tamo pukla bi po koja zabranjena petarda meu drveem sa obe strane, nateravi starije da poskoe, a roditelje da se namrte. Senke su postale dublje, a obrisi parka i onih u njemu nerazgovetni. U tami pored reke, tri baterijske svetiljke plele su hirovita ustrojstva dok je ekipa na podijumu zavravala pripreme za veliki dogaaj. Nest Frimark je sedela sa prijateljima na ebetu, jedui lubenicu i pijui kokakolu. Smestili su se visoko na padini, zapadno od tobogana, gde je tama bila najgua i gde nisu dopirala svetla iz parka. Oko njih je bilo jo porodica, ali Nest nije mogla da im vidi lica niti da im prepozna glasove. Tama je od svih pravila neznance, i Nest se oseala prijatno u tom okruenju. Osim prijatelja, nikoga drugog nije elela da sretne. Stigla je u park kasno, kada je sumrak poeo da se pretapa u mrak, i kad ve je bilo teko videti. Budno motrei, prela je preko zadnjeg dvorita, napola oekujui da demon iskoi iz senki. Kada joj je Pik skoio na rame, dok se probijala kroz grmlje, poskoila je sve i nehotice. Hteo je da je isprati do parka, obavestio ju je ozbljnim glasom. Patrolirao je parkom jo od zalaska sunca, jaui kroz vruinu bez vetra na Denijelu, krstarei umama i igralitima u potrazi za znacima kakve nevolje. im se Nest bezbedno smesti kod prijatelja,

nastavie da straari. Trenutno je sve bilo mirno. Nigde nije bilo ni traga od demona. Takoe nije bilo ni traga od Dona Rosa. Mentrog, i dalje zatvoren u obolelom drvetu, bio je miran. ak su se i derai drali po strani. Pik slegnu ramenima. Moda se ipak nita nee dogoditi. Nest ga pogleda. Poto ju je Pik napustio kada su se pribliili prepunom paviljonu sa tandovima u kojima su se prodavali eerna vate, kokice, virle i bezalkoholna pia, ona brzo krenu ka mestu sastanka sa prijateljima. Nekoliko pogleda zaustavilo se na njoj dok je prolazila, ali niko je nije oslovio. Zastala je samo jednom, ugledavi bakinu prijateljicu Mildred Volker; sluajno se nala ispred nje, tako da je nije mogla izbei. Gospoa Volker joj je rekla da joj je veoma ao zbog bake i njenog mladog prijatelja Dereda Skota, ali da za njega ne treba vie da brine, ljudi iz socijalnog pobrinue se oko toga da se ubudue nita ne desi toj deci. Izgovorila je to sa toliko oseanja i oigledne brinosti da se Nest umalo nije rasplakala. Kasnije im je Brajana svima poverila kako joj je majka rekla da ljudi iz socijalnog ve trae privremene domove za male Skotove. Majka joj je takoe kazala da je Dered i dalje u komi i da to nije dobro. Sada je Nest sedela u tami, pijuckajui koka-kolu iz konzerve i razmiljajui o tome kako ivot ume da bude nepravedan. Na reci, po traci crnila, arala su crvena i zelena svetla motornih amaca, nepokretnih na mirnoj vodi. Nije bilo vetra; vazduh je ponovo postao vru i lepljiv, i povratio onaj ukus praine i starog lia. Ali zato je nebo bilo prekriveno oblacima, koji su zaklanjali mesec i zvezde. Spremala se kia. Nest je elela da pouri i stigne ovamo. Moda bi pomogla da se stvari rashlade, da se proiste i da svi postanu drugaiji. Moda bi mogla da pomogne da se spere deo ludila. Zalutali svitac je na trenutak zatreperio ispred njenog lica i nestao u tami. Neko je kinuo u batenskoj stolici, to je zazvualo kao psee lajanje. Zauo se smeh. Robert je primetio neto o prirodi klica u ljudskim ustima, a Brajana mu je

kazala da je prost i odvratan. Robert je ustao i objavio da ide da kupi kokice i upitao da li ih jo neko hoe? Niko ih ne eli, obavestili su ga, a Brajana mu je kazala da ne uri sa povratkom, a moe i da razmisli o tome da ode kui i proveri usta u ogledalu. Robert se udaljio zviduui. Nest se osmehnula, oseajui se lagodno. Razmiljala je o tome kako joj je prijatno dok sedi ovde u tami, okruena svim tim ljudima. Oseala se zaklonjena i bezbedna, kao da nita nije moglo da je dodirne, nita da je ugrozi. Kako je to samo bilo prividno. Poelela je da pobegne u tamu i da se stopi sa noi, nevidljiva i bestelesna, nedostupna za bilo kakvu nesreu. Pitala se da li je Pik imao sree. Pokuala je da zamisli ta bi silvan uinio da je zatiti ako se za tim ukae potreba. Zapitala se da li je demon tamo negde napolju, da li je vreba. Pitala se i da li je i Don Ros negde u blizini. Posle izvesnog vremena, poela je da razmilja o Dva Medveda, alei to vie nije tu da joj pomogne. Zraio je takvom snagom, snagom koju ona nije oseala u sebi, iako joj je on kazao da je poseduje. Imali su mona imena, tako joj je kazao. Ali njeno je bilo snanije, posedovalo je pravu magiju. Podario joj je ono to je mogao; ostalo mora doi iz nje. Ali ta joj je on to dao? Kratku viziju bake kao mlade devojke, kako divlje tri po parku sa deraima i demonom? Uvid u deli njene zamrene i tragine porodine istorije? Nije znala. Moralo je tu biti jo neto, bila je uverena u to. Neto dublje, linije. Razmiljaj. On je eleo da stupi u vezu sa duhovima svojih ljudi, Sinisipima, i ta ga je elja dovela u Dobru Nadu, ali su ga njene veze sa magijom privukle k njoj. Tvoj narod rizikuje da ga zadesi ista sudbina koja je snala moj, upozorio ju je, elei da ona zna, da razume. Niko ne zna ko je bio moj narod. Niko ne zna kako su nestali. To se moe dogoditi i tvom narodu. Ve se dogaa, bez njegovog znanja i uz njegovu i te kakvu pomo. Tvoj narod unitava sam sebe. Ne prepoznamo uvek ono to je dolo da nas uniti. To je nauk Sinisipija. Ali je isto tako mogao govoriti i o njenom ocu.

Zurila je u tamu, izgubljena u mislima. Sve je bilo povezano. Mogla je da oseti u kostima. Sudbina njenih prijatelja, porodice, suseda i svih ljudi koje ak nije ni poznavala. Njena vlastita sudbina. Sudbine demona i Dona Rosa. I O'olia Amaneha, moda. Sve ih je vezivala ista spona. Nisam dovoljno jaka za ovo. Plaim se. Zurila je u prazno, a rei su bile sleene u njenom umu, nepromenjive. A onda je zaula jasan odgovor Dva Medveda, onaj koji joj je dao pre dve noi. Strah je vatra koja kali hrabrost i odlunost. Za to ga i upotrebi. Sedela je sama u tami, i vie joj nije bilo prijatno da se pretvara kako je nevidljiva. Pokuavala je da ustanovi da li bi mogla da se ponaa onako kako je to Dva Medveda oekivao. Dvadeset koraka odatle, ovek u senci i sve guoj tami, Don Ros, motrio je na nju. Poto mu je stari Bob rekao da je nepoeljan u njegovoj kui, uputio se u park u potragu za demonom, odluan da ga se doepa. Otiao je do peina koje su bile jazbine deraa, sledio obalu reke ka istoku do tobogana, kao i duboke ume iza njega, a zatim se popeo do zatvora mentroga, do ostarelog, razorenog hrasta u kome se udovite nalazilo sputano, ali demona nigde nije bilo. Razmiljao je da li da se vrati do Nest Frimark, ali nije to uinio. ta je mogao da joj kae, a to ve nije rekao - ili odluio da ne kae? Bilo je dovoljno to to joj je kazao istinu o njenom ocu. Ako bi joj rekao neto vie, rizikovao bi da podrije ono malo hrabrosti i odlunosti koje je jo mogla da prikupi. Najbolje to je mogao da uini bilo je da pazi na nju, da saeka da demon doe po nju, da bude tu kada se pojavi, i da tada uini sve to moe kako bi je spasao. Napustio je park i otiao do Linkolnovog autoputa na veeru u MekDonalds, a potom se vratio. Sedei u guvi gledalaca na nenatkrivenim tribinama terena najblieg kui Frimarkovih, posmatrao je kako se sunce kree ka zapadu prema obzorju. Kada se spustio sumrak, a utakmica bila pri kraju, otiao je do borova

koji su oiviavali lokalni put. Upotrebivi magiju kako bi se obezbedio da ga ne vide, izvesno vreme je proveo u zaklonu drvea, posmatrajui Pika i Denijela koji su kruili u visinama. Kada je Nest izila u park, sledio ju je. Sada je stajao i ekao, dovoljno blizu da dela kada se demon pojavi, dovoljno blizu da joj pomogne ako se ukae potreba. Svuda oko njega, okupljeni gledaoci bili su obavijeni tamom, nejasni i bezizraajni u noi. Povici i smeh odzvanjali su sa prepune padine brda izmeu baenih petardi i zviduka malih raketa. Vazduh je bio vlaan i nepokretan, ispunjen pomamnim zujanjem insekata, kao i sirovim mirisom borovih iglica i dima drveta koje gori. vrsto je stegnuo tap, oseajui se nelagodno i nesigurno. Bila mu je potrebna samo jedna prilika da se suoi sa demonom, ali hoe li mu se makar ona ukazati? Koliko e jaka tada biti Nest Frimark? Poao je na istok prema umi iza paviljona, promenivi ponovo mesto, u pokuaju da izbegne da ga uoe okupljeni posmatrai, usredsredivi se na Nest. Mogao je da je vidi, sedela je sa prijateljima uz rub gomile. A onda je primetio jedno poznato lice i okrenuo brzo glavu kada je Robert Hepler proao pored njega vraajui se od tanda sa kokicama. "Pa, jesam li neto propustio?" upita Robert devojice kada se udobno spustio nazad na ebe, vrsto drei kesu sa kokicama. "eli li?" upitao je Brajanu Braun. "Samo sam malo duvao u njih. Zar ste slistile otpatke lubenice dok me nije bilo?" Brajana napravi grimasu. "To je tvoj zadataka u ivotu, Roberte. Tako si dobar u tome." Nest je zurila u prazno, jedva svesna razgovora koji su vodili. Robert pogleda prema njoj. "Hej, Nest, pogodi koga sam malo pre video kako stoji..." Iz tame je izletelo neko dete i uletelo meu njih, deai koji je nasumce trao kroz no, maui prskalicama koje je drao u obe ake. Video ih je prekasno, skrenuo je u stranu kada je ve gotovo naleteo na njih, umalo nije izgubio ravnoteu i naleteo na Roberta. Robert je ljutito dreknuo na njega i iskrice

zaleprae posvuda. Kas i Brajana skoie na noge, gazei ugarke koji su pali na ebe. Nest je ustala zajedno s njima, zakoraila unazad, pometena, a istog trena zaula je Pikov vrisak. Odjeknuo je u njenoj glavi, tako da je samo ona mogla da ga uje; glas mu je dopirao iz daljine i bio je slab i isprekidan. Ali bio je i pun uasa. Nest, Nest... brzo, tri... ovamo, hrast se rui... demon... zna da si ti... mentrog se oslobaa... A onda je vritanje prestalo, naglo, potpuno, ostavivi za sobom odjek koji joj je odzvanjao u uima dok je stajala okirana i sleena meu svojim prijateljima. "Pik?" proaputala je u tiinu koju je on ostavio za sobom. Naslepo ga je, pipkajui, potraila u vazduhu ispred sebe. "Pik?" Prijatelji su se zbunjeno upiljili u nju. "Nest, ta je bilo?" urno ju je upitala Kas. Ali Nest se ve okrenula od nje i poela da tri. "Moram da idem", doviknula im je preko ramena i odjurila u no.

30. Uinila je to nagonski, uopte ne razmiljajui, kao odgovor na sveproimajui, uasavajui strah da jo jedan njoj drag ivot moe biti izgubljen. Nest nije oklevala kada je jurnula kroz gomilu. Razume se da ju je demon odvlaio. Da je ostala, bezbedna u gomili okupljenoj na padinama Sinisipi parka, ne bi tako lako mogao da dopre do nje. Ali Pik je bio u opasnosti, njen najbolji prijatelj na celom svetu, i ona ga nee napustiti ak ni da bi spasila vlastiti ivot. Jurila je kroz gomilu kao da je postala jedno od neobuzdane dece koja su mahala prskalicama, provlaila se izmeu batenskih stolica i friidera, izbegavala ebad punu ljudi, hitala ka otvorenom crnilu uma u pozadini. Znala je kuda treba da poe, gde e demon ekati, gde e moi da nae Pika; silvan je bar toliko uspeo da joj saopti isprekidanim, mahnitim govorom. Duboka uma. Mentrogov zatvor. Ostareli hrast iz koga je, kako se inilo, udovite pretilo da se oslobodi.

Uinilo joj se da je ula povike kako se vuku za njom, kako je neko doziva, ali se nije obazirala, odluna da ne uspori. Preskoila je poslednji friider koji joj se naao na putu i pojurila prema drveu. Na otvorenom, iza mnotva baterijskih svetiljki i prskalica, usporila je taman toliko da joj se vid prilagodi promeni svetla. Ispred nje uzdizalo se drvee u tamnim, uspravnim linijama naspram mekeg crnila noi. Zaobila je izletnike stolove i otvorena ognjita, trei prema ustalasanim brdima koja su gledala na duboku umu. Zvuci gomile ileli su iza nje, smanjujui se sa udaljenou; ostavljali su je samu sa njenim bunim disanjem i otkucajima srca. Tada je jasno zaula kako je neko doziva, ali je primorala sebe da nastavi dalje, pokuavi da ne obraa panju na nedobrodole pozive, upinjui se da se to vie udalji od njih. Kada dozivanje nije prestalo, i kada je sa sigurnou utvrdila izvor, nevoljno je usporila i okrenula se da saeka Roberta Heplera koji je trao to je bre mogao. "Stani, Nest!" doviknuo je, izronivi iz tame, plave kose zalizane ka temenu. Odmahnula je glavom u neverici. "Roberte, ta to radi? Vraaj se!" "Nema izgleda." Zaustavio se pred njom, teko diui. "Idem s tobom." "Ti ak ni ne zna ta ja radim!" "Nije vano. Nee to raditi sama." "Roberte..." "Poslednji put kada sam te pustio da sama odluta", uno ju je prekinuo, "zavrila si u peinama, a ja sam morao da odem do tvog dede i zamolim ga da te pronae! Neu ponovo da prolazim kroz to!" Sklonio je zamrenu kosu, napuio usta i odluno se zagledao u nju. Izgledao je ratoborno i izazivaki. "Uputila si se do onog velikog hrasta, je li tako? Ovo ima neke veze sa tim drvetom, zar ne? ta se deava?" "Roberte", obrecnu se ona, iznenada ljuta. "Gubi se odavde!" Prkosno joj je uzvratio pogled. "Nema izgleda. Idem s tobom. Vezana si za mene."

"Roberte, ne raspravljaj se sa mnom! Ovo je suvie opasno! Ni ne zna u ta se..." Zautala je, sva oajna. "Nalevo krug, Roberte! Smesta!" Odbio je da je poslua. Pretei je krenula prema njemu. "Ne plaim te se, Nest", brzo je rekao, stegavi pesnice. "A nisam ni Deni Abot. Ne moe me naterati da uinim neto to ne elim. Ne znam ta se to deava, ali ja..." Uhvatila je njegov pogled i oinula ga svojom magijom, brzo i snano. Robert Hepler je pao kao kamen, miii su mu se pretvorili u elatin, a govor postao nerazgovetan. Trgnuo se jednom tamo gde je leao u retkoj travi ume, duboko uzdahnuo i onesvestio se. Potisnula je oseanje krivice koje ju je odmah obuzelo, okrenula se i nastavila da tri. Bolje je ovako. Poznavala je Roberta; ne bi se vratio. Kasnije e pokuati da mu objasni. Ako uopte bude kasnije. Oajanje i bes naterali su je da prestane da smilja izvinjenje. Uradila je ono to je morala da uradi. Nije vano to je obeala da nee koristiti magiju, to je mrzela da je koristi, to se zbog onog to je uinila oseala ukaljana i isceena. Bake vie nije bilo, a kroz nekoliko trenutaka suoie se sa njenim ubicom i jedino na ta je mogla da se osloni bila je magija koju je upravo primenila na Robertu. Proelo ju je estoko likovanje, neko udno oseanje kao da su lanci odbaeni i da se oslobodila. Prkos izazvan okolnou da je uinila neto zabranjeno doneo joj je izvesno zadovoljenje. Magija je bila deo nje. Zato bi bilo pogreno koristiti je? Jurnula je niz padinu u usek koji je delio izletite od duboke ume, osetivi da joj stopala proklizavaju pri odronjavanju zemlje i po visokoj travi. Uhvatila se akama da ne bi pala, uspravila se kada je stigla do dna useka i nastavila da tri. Most koji je vodio preko malog potoka izronio je iz mraka, i ona zatutnja preko njega, dobujui patikama ka suprotnom kraju, a onda stade da se penje uz padinu prema umi. Kada je stigla do vrha uzvisine, ponovo je usporila. Ispred nje je slabo pulsirala zloslutna zelena svetlost izmeu drvea, poput srca neeg ivog. Odagnala je tu

pomisao i nastavila, postojanim trkom, sporije diui, arajui pomno pogledom s jedne na drugu stranu, pokuavajui da prodre kroz zid od senki. Staza se suzila, zaguena grmljem i obrubljena drveem, uvijajua kima zmije. Ovde je vladala tama, bilo je tako mrano da se samo ona zelenkasta svetlost probijala kroz no. Privlaila ju je; nije mogla da se pretvara da nije. Ponovljala je rei iz bakine beleke, poput kakve litanije koja treba da joj ulije hrabrost. akama je terala insekte koji su zujei naletali na nju, itave oblake insekata koji su joj uletali u oi i usta. Strah joj se vratio u iznenadnom talasu dok je zamiljala ta je eka tamo ispred. Ipak nije odustala. Nije mogla. Ovo se ni po emu nije razlikovalo od spasavanja Benet Skot iz ruku deraa. Uopte se nije razlikovalo. Molim te, Pik, nemoj se predati. Dolazim. Nekoliko trenutaka kasnije, izila je iz ume na istinu gde se nalazio veliki hrast. To je drvo predstavljalo neizmerno, izuvijano udovite u tami; kora mu je delovala vlano i razoreno, poput koe odvojene od kostiju i miia lea. Iznutra je dopirala ogavna zelena svetlost, sporo i postojano pulsirajui u tami. Nest je obeshrabreno zurila. Drvo je jo bilo nedirnuto, ali je izgledalo kao kakvo stvorenje na umoru. Podsetilo ju je na slike ivotinja uhvaenih u eline zamke, koje je videla, staklastog pogleda od straha i bola. Demon je stajao pored drveta, netremice je gledajui mirnim oima. Kao da je mislio da je sve normalno, da nita nije naopako. Jedino to je mogla da uini bilo je da natera sebe da se suoi sa njegovim pogledom. "Gde je Pik?" upitala je. Glas joj je zvuao kao u kakvog deteta, i videla je sebe onako kako mora da ju je demon video, kao devojicu, bez oruja i oajnu pred moi koju jo ak ne moe ni da pone da shvata. Demon joj se osmehnuo. "Eno ga, tamo" odvratio je i pokazao.

Na nekih pet stopa od tla, sa grana trenje visio je mali metalni kavez. U njegovoj mranoj unutranjosti Nest je uspela nakako da nazre neku skljokanu priliku. "Sklonjen na sigurno", ree demon. "Kako se ne bi meao u ono to ga se ne tie. Leteo je unaokolo na onoj sovi, pokuavajui da vidi ta smeram, ali nije bio ba mudar." Zastao je. "Za sovu mi nije bio potreban kavez." Pernata gomilica leala je uz ivicu drvea, irom rairenih krila: Denijel. "Obruio se pravo na mene kada sam oborio silvana s njegovih lea", promrmlja demon. "Moe li to zamisliti?" Neodreeno je pokazao prema kavezu. "Zna ono za silvane i kaveze, zar ne? Pa, moda i ne zna. Silvani ne podnose da budu zatvoreni. To im iscrpljuje duh. Dogaa se, zapravo, prilino brzo. Nekoliko asova, i gotovo. Takva e sudbina snai i tvog prijatelja ako ga neko ne oslobodi." Nest! - zadahta Pik u mahnitom pokuaju da joj da znak. Potom je ponovo utihnuo, ostavi bez glasa. "Ubeen sam da bi tvoj mali prijatelj eleo da ti kae neto o svom stanju", neno izgovori demon, "ali mislim da je za njega najbolje da tedi snagu." Nest se oseala usamljeno i ranjivo, kao da joj je sve oduzeto. Ali to i jeste bio plan, zar ne? "Pusti ga!" naredi ona, zurei u demona kao da eli da ga istopi vrelinom svoga besa. Demon klimnu. "Poto ti uini ono to ti kaem." Zastao je. "Dete moje." Prooe je marci od zvuka ovih rei, a onda je zapahnu novi talas besa. "Ne zovi me tako!" Demon se osmehnu, a u oima mu zaiskri zadovoljstvo. "Znai, zna, je li tako? Ko ti je kazao? Evelin, pre nego to je umrla? Silvan? Slegnuo je ramenima. "No, to i nije vano. Bitno je da zna. Da ceni tu posebnu prirodu naeg odnosa. Ono to jesi odredie ono to e postati, i ovde smo da o tome odluimo." Pogledao je pored nje i izraz lica mu se promeni. Nagovetaj nervoze sevnu u oima. "Ah, evo baksuza. Konano se ipak pojavio."

Don Ros je iziao iz zaklona drvea, obliven znojem i tvrda pogleda. Delovao je vii i iri nego to ga se seala, a crni tap sijao je srebrnom svetlou. "Skloni se iza mene", smesta joj je kazao, netremice motrei demona zelenim oima. "Oh, ona ne eli to da uini!" frknu demon i hitnu neto tamno i svetlucavo ka posustalom hrastu. Istog asa, drvo se rasprsnu u mlazu kore i iverja, a zelena svetlost koja je unutra bila zarobljena suknu napolje. Stari Bob je stigao od svog doma do mesta na kome e biti ispaljivan vatromet pravom linijom, ne gubei vreme na lokalne puteve ili utabane staze i osvetljavajui tamu snopom baterijske svetiljke. Umor koji je ranije oseao iileo je pred strahom; nivo adrenalina naglo je porastao u njegovom telu, snabdevi ga novom snagom. Zvuci smeha i razgovora i iskrienje prskalica vodili su ga preko irokog prostranstva travnatih zaravni, tako da je brzo stigao do zaelja gomile. Odmah je poeo da se raspituje da li je neko video Mela Riordena. Poznavao je veinu okupljenih, tako da, kada bi se dovoljno primakao i bio u stanju da im razazna lica, jednostavno bi ih na brzinu pozdravio i pitao za Mela. Bio je krupan ovek i nije vaio za osobu koja se zamajava glupostima, a uz to je i upravo pretrpeo veliki gubitak, tako da su mu oni kojima se obratio smesta odgovarali. im bi dobio odgovor, urno je nastavljao dalje, probijajui se kroz guvu prema ograenom podruju zapadno od tobogana. Obilato se znojio, pazuh i lea bili su mu vlani, lice rumeno od napora. Nije imao nikakav jasan plan. Nije ak bio siguran ni da mu je bilo kakav plan potreban. Moda je greio u pogledu Derija Houva. Moda je preterao. Ako jeste, dobro. Oseae se glupo, ali e mu i laknuti. S tim je mogao da ivi. Pronai e Derija, porazgovarati s njim, moda ga suoiti sa svojim sumnjama, a kasnije se pozabaviti svojim oseanjima. Vijugao je izmeu okupljenih ljudi opruenih po ebadima i smetenih u batenske stolice, izmeu dece koja su jurcala i omladinaca koji su se tromo

vukli unaokolo. Najbolja mesta bila su pretrpana. Neki su ga prepoznali, a nekolicina mu se obratila. Sa nekima je sm zastao da porazgovara i oni su ga zadrali da mu izjave sauee zbog gubitka, ali je veina ipak samo odgovorila na njegovo pitanje o Melu i putala ga da produi svojim putem. Sevao je pogledom levo-desno idui dalje, pretraujui tamu. Vie nije mogao jasno da vidi obalu reke, a drvee se slilo u crni zid. Vatromet e poeti svakog trenutka. Konano je ugledao Mela i Kerol koji su zajedno sedeli na ebetu na samoj ivici okupljenog mnotva sa skupinom lanova porodice i prijatelja. Meu njima je bila i Melova sestra, ali ne i njen sin. Stari Bob je sve pozdravio, pa odveo Mela u stranu kako bi porazgovarali u etiri oka. "Da li je Deri doao s vama na vatromet?" tiho je upitao. Nastojao je da mu glas bude staloen, kako ne bi otkrio strah. "Svakako, mimoili ste se", odgovorio mu je prijatelj. "Celo vee bio je ovde s nama. Neto nije u redu?" "Ne, ne, samo sam hteo na trenutak da popriam s njim. Gde je on?" "Odneo je pie momcima koji ispaljuju vatromet. Poznaje jednog od njih." Mel pogleda preko ramena. "Rekao sam mu da ne znam hoe li ga pustiti tamo dole, ali je on, izgleda, mislio da hoe." Stari Bob je strpljivo klimnuo. "Odneo im je pie?" "Aha, pivo i koka-kolu, tako neto. Doneo je sa sobom friider. Hej, o emu je re, Roberte?" Stari Bob je osetio kako spokoj istie iz njega u iznenadnom naletu i kako se strahovi koji su ga podbadali i aputali u njemu iz senki iznenada pojavljuju poput grabljivica. "Nita", odvrati on. Pogledao je prema reci i baterijskim svetiljkama koje su arale unaokolo. "Jo je tamo dole?" "Aha, samo to je otiao." Mel nakrivi glavu i stade brzo da trepe. "U emu je stvar?" Stari Bob odmahnu glavom i poe da se udaljava. "Rei u ti kada se vratim."

Sada se kretao mnogo bre, sledei konopac koji je razdvajao podruje sa podijumom to se sputalo prema reci. Proao je pored nekoliko lanova Dejsija koji su tu patrolirali, mlaih ljudi koje nije dobro poznavao ili ih nije uopte znao, i svakog je priupitao nije li video Derija Houva. Trei ovek pored koga je proao rekao mu je da je Deri upravo uao unutar konopaca, i da mu je to bilo doputeno samo zato to je prepoznao jednog izvoaa na podijumu za koga je tvrdio da mu je prijatelj. Stari Bob klimnu i primeti da je to naruavanje sporazuma o sponzorstvu nad ovom proslavom, koji su Dejsiji potpisali sa upravom parka, ali da e zaboraviti da to prijavi ako mu se smesta omogui da ode tamo dole i vrati Derija pre nego to se bilo ta dogodi. Ostavio je utisak, mada to nije kazao, da je uvar parka. Mlai ovek s kojim je razgovarao bio je dovoljno zaplaen tom pretnjom i izrazom njegova lica, tako da se sklonio u stranu i pustio ga da proe. Nekoliko trenutaka kasnije, stari Bob se obreo s druge strane konopca i nastavio niz padinu prema svetlosti baterijskih svetiljki koje su koristili ljudi to su se spremali da otponu vatromet. Morao je da pouri. Bilo je predvieno da vatromet krene tano u deset, a ve je bilo devet i pedeset. Iskljuio je svoju baterijsku svetiljku, pustivi da mu se oi priviknu na tamu. Dok se pribliavao, uspeo je da razazna obrise ljudi koji su se kretali izmeu platformi za ispaljivanje, obavljajui poslednje pripreme. A onda je ugledao Derija Houva, njegovu visoku, mravu priliku, lako prepoznatljivu ak i u tami, kako stoji sa jednim lanom ekipe, zadubljen u razgovor. Kada se stari Bob uputio ka njemu, onaj drugi poeo je da se udaljava. Stari Bob je saekao nekoliko otkucaja srca, a onda je ukljuio baterijsku svetiljku. "Deri!" odluno ga je pozvao. Deri Houv se okrenu ka svetlosti, mirkajui. Stari Bob uspori. "Svuda sam te traio."

Derijeve oi sevnue levo, pa desno. Drao je mali friider u levoj ruci. Osmeh mu je bio slab i usiljen. "ta trai ovde, Roberte? Ne bi trebalo da bude na ovom mestu." "Kao ni ti." Stari Bob mu se blagonaklono osmehnu. Bio je udaljen manje od petnaest stopa i nastavio je da se pribliava. "Jesi li zavrio ovde? Da li si svima podelio pie? Ima li jedno za mene?" Deri urno podie aku. "Odmah da si stao. Smesta, Bobe Frimark." Stari Bob je stao i uputio mu miran, postojan pogled. "ta je u friideru, Deri?" Lice Derija Houva se obli rumenilom i stee od iznenadnog besa. "Gubi se odavde!" ljutito je pljunuo. "Dalje od mene!" Stari Bob odmahnu glavom. "Ne mogu. Osim ako i ti ne poe sa mnom." Deri urno zakorai unazad. "Neu ja nikuda s tobom! Gubi mi se s oiju!" "ta e ovde dole, Deri?" navaljivao je stari Bob, ponovo krenuvi napred. Mogao je da vidi oajanje u netreminim oima mlaeg oveka. Bio je uhvaen, nadmudren. Iznenada se nasmejao. "Zanima te ta radim?" Povlaio se dok je govorio, idui du ivice platformi i skela, to dalje od postojanog snopa baterijske svetiljke. Naglo se zaustavio. "U redu, pokazau ti." Okrenuo se na trenutak od njega, dok mu je pokrete skrivala tama. Kada se ponovo okrenuo prema njemu, u ruci je drao pitolj. Zujanje u Derijevoj glavi postalo je priguena tutnjava, Nijagarini vodopadi bele buke koja udara poput ekia. Uperio je pitolj u Roberta Frimarka i prst vrsto oslonio o okida. "Ugasi bateriju, stare." Stari Bob pogleda ulevo gde se ekipa okupila oko postolja sa zastavama. Ali oni su bili suvie daleko da bi videli ta se deava. Odatle nije mogao oekivati pomo. Stari Bob ponovo pogleda Derija i iskljui bateriju. Deri klimnu. "Prva pametna stvar koju si do sada uradio." Oblizao je suve usne. "Kreni ka meni. Stani, to je dovoljno. eli da sazna ta smeram? Dobro, kazau ti. Sve u ti rei. Zna li zato? Ne, ne govori nita, proklet da si, samo

sluaj! Rei u ti jer ima prava da zna. Vidi, znao sam da e doi. Znao sam. Iako sam ti rekao da se dri po strani, znao sam da e biti ovde. Velika greka, stare." "Deri, sluaj..." poe stari Bob. "Zavei!" Derijevo lice iskrivi se od besa. "Rekao sam ti da nita ne govori, i ozbiljno to mislim! Sluaj ti mene! Dok ste ti i ostale matore prdonje samo sedeli i ekali neko udo da okona ovaj prokleti trajk, ja sam smislio nain da do uda doe!" Povlaio se prema skupini radnika koji e uskoro lansirati vatrometne rakete. Friider mu se ljuljao u ruci. Nije skidao pogled sa starog Boba, udaljenog desetak stopa. Drao je pitolj uperen u starca, pazei da ne skrene cev. Nije eleo da stari Bob uini bilo ita glupo i time sve upropasti, pre nego to on bude spreman. Oh, svakako, pucae u gospodina Roberta Frimarka, u to nije bilo sumnje. Ali ne jo. Dok se ne nae negde gde ga niko nee videti niti uti. Pogledao je prema mestu gde su momci iz ekipe arali baterijskim svetiljkama po izloenim zastavama, proverivi da li su jo zabavljeni svojim poslom. Iscerio se. Sve je teklo po planu. Kleknuo je u senku i spustio friider iza sebe, blizu platforme za lansiranje. "Da se nisi pomerio", tiho je rekao starom Bobu. "Samo ti tu stoj. Ne nosi pitolj, zar ne?" Stari Bob odmahnu glavom. Krupne ake mlitavo su mu visile, a telo mu se opustilo. "Ne ini to, Deri. Tamo gore ima ena i dece. Mogli bi biti povreeni." "Niko nee biti povreen, stare. Misli li da sam glup?" I dalje je drao uperen pitolj dok je podizao friider na platformu i gurao ga u senku izmeu sanduka sa raketama gde ga niko nije mogao videti osim ako bi ga ba traio. Pa, dobro, moda e nekolicina i biti povreena, pogodie ih otpaci i krhotine. Konano, to je i bio deo plana, zar ne? Ako neko bude povreen, Sredkon e se nai u veoj neprilici. Deri nevidljivo slegnu ramenima. Cilj je da trajk bude okonan, i na duge staze svi e biti sreni.

Posegao je rukom iza friidera gde je postavio prekida i aktivirao ga. Imao je pet minuta. Ustao je, oseao se dobro. "Vidi, prosto k'o pasulj. Sada se lepo okreni i poi du obale reke, Roberte Frimark, samo polako. Biu odmah iza..." A onda se sve oblilo belim sjajem oko njega i u magnovenju mu se javio utisak da ga je neka dinovska pesnica tresnula po leima. Silina eksplozije bacila je Derija Houva na starog Boba i ponela obojicu petnaest stopa kroz vazduh pre nego to ih je u gomili tresnula o tle. Stari Bob se naao sklupan u travi, a jedna ruka mu je bila udno iskrivljena. Deri je leao preko njega, napola ga prekrivi. U starevim uima je zvonilo, u glavi mu je tutnjalo, a uskoro je poeo i da osea bol. Umirem, pomislio je. Svuda oko njega eksplodirao je vatromet. Rakete su nekontrolisano izletele iz lansirnih cevi, pomahnitalo se potom okreui. Nestale bi naas u tami, a onda se rasprskavale povrh drvea ili iznad reke. Cela platforma za lansiranje bila je u plamenu, a postolje sa zastavama i sve ostalo unaokolo bilo je raskomadano i napola izgorelo. Gledaoci su trali i vritali u svim pravcima, ebad su ostala razbacana, batenske stolice prevrnute, friideri zaboravljeni. Duboka tutnjava i prodorni zviduci pratili su eksploziju za eksplozijom iz belog, usijanog pakla ispod. Stari Bob osetio je krv na grudima i licu, ali nije znao da li je njegova ili Derijeva. Mogao je da je oseti i u ustima, kao i kako mu curi niz grlo. Kada je pokuao da se oslobodi Derija, shvatio je da ne moe da se pokrene. Sklopio je oi pred bolom i klonulou. Pa, to je to, to je ono to je napisala. Imao je tek toliko vremena da se zapita ta e biti sa Nest, a onda je sve nestalo.

31. Stvorenje koje se pojavilo iz raznetih ostataka starog hrasta bilo je tako odvratno da se nije moglo uporediti ni sa im to je Don Ros ikada video. Mlitavo se izvuklo iz dima i razderotina, otelotvorujui se dok se pulsirajua zelena svetlost rastakala, komar koji oivljava. Hodalo je uspravno na dve noge, ali je bilo presamieno, grbavih lea, kao da mu ogromna ramena nisu dozvoljavala da se

ispravi. Snopovi grube crne dlake mestimino su mu prekrivali krljuastu povrinu; imalo je zmijski nadsvoene ute oi i ravasti jezik. Trokraki prsti nicali su mu iz stopala i aka, zavravajui se kandama koje bi vie odgovarale kakvoj velikoj maki. Lice mu je bilo izdueno, usko i bez osobenosti osim dva proreza koji su mu sluili kao oi i usta, a glava mu je predstavljala gladak, nalegli produetak ilavog vrata. Bilo je veliko, punih deset stopa u visinu, ak i ovako pogrbljeno, a masivnost mu je nagovetavala da tei mnogo vie od pet stotina funti. Oprezno se osvrnulo unaokolo kada je iskorailo na istinu, osmotrivi praznim pogledom nepoznati svet u kome se obrelo. Posle nekoliko vekova zatoenitva, mentrog je ponovo bio slobodan. Don Ros se upiljio u udovite. Delovao je prekrupan u odnosu na staro drvo, tako da se on upitao kako je bilo mogue utamniiti ga unutra. To, dodue, vie nije bilo znaajno. Jedino je bilo vano ta Ros moe da preduzme u pogledu toga to se udovite nalo na slobodi. Svrha njegovog dolaska u Dobru Nadu nije imala nikakve veze sa mentrogom. Mentrog je predstavljao suvino i opasno skretanje panje. Znao je ta bi trebalo da uradi, ta je poslat da uradi. Trebalo je da pusti udovite da ode svojim putem, da uradi ta eli, da pusti nekog drugog da se pobrine za njega. Ali nije bilo nikog drugog, razume se. Postojao je samo on. Dok se ne okupi dovoljna sila, mentrog e pobiti polovinu grada. Bio je to berseker, maina za ubijanje koja nije imala nikakvu drugu svrhu u ivotu. Nije ubijao zbog gladi ili u samoodbrani, ve iz primarne potrebe. Ros za to nije bio odgovoran, ali je znao da ga ne moe tek tako pustiti. A demon je upravo na to i raunao, to je bio razlog zbog koga je oslobodio mentroga. Donu Rosu je ponueno da bira, a injenica da je on ljudsko bie, a ne umsko stvorenje, uinila je da njegov izbor bude unapred poznat. Okrenuo se prema Nest Frimark, koja je stajala kao opinjena iza njega, irom otvorenih oiju, razbaruene kovrdave kose zalepljene za rumeno lice. "Skloni se od mene", neno joj je rekao. "Done, ne, suvie je veliki", proaputala je oiju punih straha i uasa.

"Skloni se, Nest." Nevoljno ga je posluala, polako se povlaei prema zidu drvea. istina je bila osvetljena ostacima hrasta, razbacanim deliima koji su jo zraili zelenom svetlou, prianjajui za grane i visoku travu. Iznad njih, nebo je bilo tamno i zagueno oblacima, a mesec i zvezde skriveni. Ros je u daljini uo sporo valjanje groma. Obrvan tugom, pomirio se sa sudbinom. Iz ovog se nije mogao izvui. Crni orahov tap pulsirao je svetlou u njegovim rukama. Ne obraajui panju na demona, koji se povukao do linije drvea, lica ozarenog iekivanjem, Ros istupi napred. Nije skidao oi sa mentroga, koji ga je tek sada ugledao, shvatajui da je na pomolu sukob. Stvorenje se spusti na sve etiri, grei miie i palacajui jezikom. Kada bi mu se usta razdvojila pomolilo bi se nekoliko redova zailjenih zuba. Neman duboko i polagano zasikta u znak upozorenja. Ros prizva magiju iz tapa i ona ga obuhvati poput tene svetlosti, napravivi oklop oko njega, pruivi mu zatitu za predstojeu bitku. Mentrog se zgri od odvratnosti kada se Ros polagano preobratio. Prestao je da lii na sebe, postavi manje ljudsko bie, zasijavi i ovrsnuvi unutar oklopa od magije. Crte lica mu se stopie, izgladivi se unutar svetlosti, a kada je poeo sporo, gotovo senzualno da klizi, njegovo hramanje potpuno je nestalo. U senkama na istini, vreme kao da se usporilo, a svaki zvuk zamro. A onda se mentrog ustremio na svog protivnika, napavi ga zapanjujuom brzinom, sa ispruenim kandama. Ali Vitez Rei se s lakoom sklonio u stranu, a sjajni crni tap zabio se u udovite koje je protutnjalo pored njega. Zapalila se vatra kao kada se topi elik, i stvorenje je zaurlalo, prodorno, isprekidano, vrat mu se izvio, telo stalo da se uvija. Okrenulo se u asu kada je bilo pogoeno, jednom rukom zamahnuvi na Viteza, koji nije bio dovoljno brz da je izbegne. Udarac ga je odbacio preko istine, i on oseti bol pri padu ak i kroz tit svoje magije.

Podigao se na noge kada je stvorenje jurnulo na njega po drugi put. Ponovo je izbegao napad, upotrebivi tap da osujeti smrtonosne kande. Magija tapa plamtela je i buktala, razdirui krzave trake reptilske koe i odbacivi mentroga u stranu. Vitez Rei se ispravio i pribliio sreditu istine, naavi se u blizini ostataka mentrogovog unitenog zatvora. Krajikom oka video je Nest kako ui na obodu drvea, spremna da jurne. Ali nee ona potrati. Nee ostaviti Pika. Ba kao ni njega, bio je uveren u to. ta god da se dogodi, ona nee otii. Moda je samo jo devojica, ali ima srce i duu ratnika. Toliko je nauio o njoj. Ponovo je zaalio to ne moe neto vie da joj kae, to ne moe da joj prui neto ime bi mogla da se odbrani. Ali to je bilo uzaludno aljenje; bez obzira na to da li e umreti ili preiveti, uinio je sve to je mogao za nju. Krenuo je ulevo prema demonu. Tamo se nalazio njegov stvarni neprijatelj. Kada bi mu mentrog pruio makar trenutak predaha, mogao bi... Ali ne, za to je bilo prekasno, prekasno za bilo ta drugo osim da dopusti da stvari idu svojim tokom. Osetio je veliko oajanje zbog sputanosti kojoj je bio izloen, zbog ogranienih mogunosti koje su mu bile date, zbog tekih istina koje nije mogao ni sa kim da podeli. Mentrog se jo jednom ustremi na njega, tela priljubljenog uz tle, oiju sjajnih i iskriavih. Nee se zaustaviti dok jedan od njih ne bude mrtav. Vitez je razumeo prirodu svog protivnika i znao je da ovde nee biti poteenih. Ta zver je ubila i jaa stvorenja u svoje vreme, i nije se plaila. Gonjena pomamom i besom, znala je za samo jedan put. Fintirala je nekoliko puta ne bi li oslabila Vitezovu panju, a zatim se bacila preko istine, nezaustavljiva gromada miia, kandi i zuba. Vitez Rei ostao je na mestu i zadao straan udarac, zamahnuvi takvom snagom da je vatra magije sasvim obavila mentroga. Meutim, udovite je takoe napalo svom silinom, probivi sve vitezove odbrane i naletevi na njega. Vitez se naao oboren na tlu, a svetlosni oklop koji ga je titio bio je smrskan kao da je od plastike. Otkotrljao

se u stranu kada je mentrog zamlatarao unutar vatrenog ogrtaa, pokuavajui da ga dosegne, ali uspevi samo da zapara zemlju. Udarao ga je bez prestanka tapom po masivnom telu, dok je vatra izbijala celom njegovom uglaanom duinom. Mentrog je urlao i upinjao se da protivnika ponovo prikuje za tle, uvijajui se i grei u besu. Vitez je jo dvaput bio oboren. U oba navrata vazduh mu je izbijen iz plua, bol mu se rasprsnuo celim telom, snaga ga je na trenutak napustila. Ali oba puta se povratio, odbivi da se povue. Vie nije mogao da vidi ni demona ni Nest. Jedva je razaznavao gde se i sam nalazi, istina je bila ispunjena dimom i ai, a krhotine svetlosti iz unitenog drveta su zgasle. Preao je u svet zvuka i nasuminog kretanja, oslanjajui se na instinkte i munjevite reakcije. I najmanje oklevanje tu je moglo da znaiti smrt. Naas se odvojio od mentroga, klizei kroz gustu tamu poput kakvog duha, svestan da mora saekati povoljnu priliku. Snaga je poela da mu kopni, a magija da mu slabi. Ako ubrzo ne okona bitku, izgubie je. Ve je bio toliko izubijan da se bolno kretao, noge su mu klecale, a ruke bile teke poput olova. Nije bio neki borac ni pre nego to je postao Vitez Rei, tako da se u svemu ovome nije, zapravo, najbolje snalazio. Ono malo to je znao nauio je iz svojih snova o budunosti, kao i iz sukoba koji su se odvijali u sadanjosti. U svakom sluaju, bio je neiskusan u poreenju sa ovom nemani sa kojom se sukobio. Magija je to do sada pokrivala, ali i njegova magija imala je granica i bila je skrojena za drugaiju svrhu. A onda je mentrog zamahnuo prema njemu iz dima i praine i oborio ga. U trenutku, stvorenje se nalo na njemu, pritisnuvi ga prednjim nogama, prikovavi ga o tle. kljocnuo je eljustima u pravcu njegove glave, zaparavi magini oklop od svetlosti, razderavi mu tkanje. Vitez je zabio stopala u grudi udovita, vatra je eksplodirala pri tom sudaru, ali nije mogao da se oslobodi. U tom trenutku, iz dima i tame izjuri Nest Frimark, besno urlajui, jer vie nije bila u stanju samo da stoji i posmatra. Drei ovei komad mrtvog drveta, zamahnula je njime na mentroga, pokuavi da mu odvue panju, oajniki

elei da pomogne. Vitez joj doviknu da se vrati, ali ga ona nije posluala. Iznenaen, mentrog zamahnu prema njoj masivnom prednjom apom i odbaci je nazad u no. Rukom koja mu se nala osloboena, Vitez zari crni tap duboko u grlo ivotinje i stavi u dejstvo magiju. Vatra suknu kroz telo udovita, palei i prodirui sve oko sebe, i mentrog se prope unazad u bolu, pokuavajui da se oslobodi. Ali vitez nije poputao, iako je mentrog mahnito udarao po njegovim rukama i razdirao ga kandama, vritei. Imao je utisak da se u njemu sve raspada, ali tap je ipak ostao zariven u grlo zveri, a vatra nastavila da suklja iz njega. Mentrog se najzad zateturao i pao, ostavi da lei na tlu i da se koprca; grozniavo se upinjao da se pridigne, da se oslobodi vatre koja mu je prila utrobu. Vitez je uz trzaj izvukao tap iz njegovog grla i zario ga u jedno zlokobno oko, osetivi kako se mentrogova glava zatresla od udarca. Udario je i drugi put, pa trei, dok je vatra plamtei ikljala, a dim u talasima kuljao u no. Kada vie nije mogao da podigne tap da bi napao, pokuao je da se izvue ispod bezobline mase, ali su mu noge odbile poslunost. Ne ostavljaj Nest samu! - zavritao je u nemom oajanju, a onda ga je snaga potpuno izdala i on se skljokao. Na istini prekrivenoj dimom nastupio je mir. Kine kapi stadoe da padaju na lice Nest Frimark, meke, hladne mrljice na njenoj vreloj koi. Dopirale su iz tame, bile su retke, a onda su poele da se umnoavaju. Nest ih je odsutno uklanjala dok je leala na tlu na ivici istine, ne skidajui pogled sa zastora od dima i tame koji se uzdizao pred njom. Nije mogla da vidi ta se deava. U poslednjim oajnikim trenucima bitke izmeu Dona Rosa i udovita sve je nestalo. Vatra je bljuvala na sve strane i neljudski krici parali su vazduh, a onda je najednom nastupila tiina. "Done", tiho je pozvala, proaputavi njegovo ime tako da ga je samo ona mogla uti.

Iznenadni povetarac digao se sa Stenovite reke, dolebdevi kroz duboku umu, i stao da razgoni izmaglicu. Kada se noni vazduh razbistrio, ugledala je oba ratnika, ispruena na tlu, nepomina. Polako je ustala. Para se dizala sa mentroga, i on na njene oi poe da se rastae, uruavajui se kao da je kakva ljutura u koju je vazduh najpre uduvan, a potom iz nje isputen. Masivno telo raspalo se u oblaku praine i pepela, da bi posle svega nekoliko sekundi za njim ostao samo obris, tamna senka na razderanoj i okrvavljenoj zemlji. Don Ros je ostao gde jeste, nepokretan i slomljen. Crni tap vie nije sijao. Nest ode do mesta na kome je leao i u uasu se zagleda u njega. Jedna iznenadna, snana eksplozija narui tiinu. Njena silina bila je tolika da je udarni talas zaljuljao devojicu prilikom prolaska. Doprla je negde iz daljine. Osvrnula se da utvrdi gde se stvar odigrala i ugledala neverovatan vatromet. Ali rakete nisu eksplodirale po nekom odreenom planu, a boje koje su oznaavale mesto njihovog rasprskavanja nisu se videle samo u visini, ve i na nivou tla. Okrenula se natrag i ugledala demona na samo desetak stopa odatle, kako izlazi iz tame i kree prema njoj. ok i iznenaenje je potresoe. "Ostali smo samo ti i ja", tiho je kazao. Imao je veseo izraz lica, a ruke su mu bile lagodno prekrtene na prsima. "Podozrevao sam bi se gospodin Ros mogao umeati u ovo, pa sam sredio malo odvraanje panje. ini mi se da je uspelo. eli li sama da se uveri?" Ispravila se, nateravi sebe da ostane na istom mestu. Upinjala se da prikrije oseanja kako ih on ne bi video. "ta eli od mene?" upitala je ravnim glasom. "elim tebe, dete. Keri moja. elim da bude sa mnom, jer meni i pripada." Potisnula je poriv da zaurla u besu. "Rekla sam ti da me ne zove tako. Nisam ja tvoja kerka. Uopte ti nisam slina. Nemam nameru bilo gde da poem s tobom. Ni sada, niti bilo kada. Ako me na to natera, pobei u od tebe im mi se ukae prilika." On prekorno zavrte glavom. "Sve porie, Nest. Ali zna li ta to znai? Moe se pretvarati koliko god hoe, ali kada se sve sabere i oduzme, ja sam i dalje

tvoj otac. To ne moe promeniti. Nita ne moe. Ja sam te stvorio. Ja sam ti podario ivot. Ne moe jednostavno odbaciti injenicu da postojim." Nest se nasmeja. Osetila je nalet adrenalina. "Podario si mi ivot jer si mrzeo moju majku i moju baku. Podario si mi ivot iz sasvim pogrenih razloga. Moja majka je mrtva zbog tebe. Ne znam da li si je ti ubio ili se sama ubila, ali u oba sluaja ti si odgovoran." "Sama se ubila", umea se demon, slegnuvi ramenima. "Bila je slaba i budalasta." Nest oseti kako joj je lice buknulo. "Ali baka se nije sama ubila, zar ne?" "Bila je opasna. Da sam je ostavio u ivotu, mogla je ona mene ubiti." "I tako je sada meni mesto uz tebe?" upita Nest sa nevericom. "Kako uopte moe da ti padne na pamet da u makar i na trenutak ozbiljno uzeti u obzir tu mogunost?" Demonove bezizraajne crte lica se ukoie. "Nema ko drugi da brine o tebi." "O emu ti to pria. ta je sa dedom?" Pretei je uprla prst u njega. "Gubi se odavde! Ostavi me na miru!" "Nema nikoga. Tvoj deda je mrtav. Ili ako nije, uskoro e biti." "Lae!" Demon ponovo slegnu ramenima. "Misli? U svakom sluaju, niko od njih nije bitan. Samo sam ja bitan." Nest se tresla od besa. "Uopte mi ne ide u glavu kako moe da pomisli da u posle svega to si uinio, ja uiniti bilo ta od onoga to ti eli. Mrzim te. Mrzim ono to jesi. Mrzim to sam deli tebe. Ti meni nisi bitan. Uopte!" "Nest." Izgovorio je njeno ime smireno i ravnim glasom. "Moe rei ili uiniti ta god eli, ali to nee izmeniti nita od onoga to e se dogoditi." Duboko je udahnula, ne bi li se smirila. "Nita se nee dogoditi." "Ti si moja krv i moje meso, Nest. Isti smo." "Nismo isti. Nikada neemo biti isti."

"Zaista?" Demon se osmehnu. "Pretpostavljam da eli da veruje u to. Ali nisi sigurna, je li tako? Kako bi mogla biti? Zar se ne pita koliko mene je u tebi?" Zastao je. "Zar ne duguje sebi da to sazna?" Krenuo je napred. "Ne dodiruj me!" odbrusi Nest, stegnuvi pesnice. Demon zastade, smejui se. "Ali moram. Moram te dodirnuti ako elim da ti pomognem da uvidi ko moe postati, ko si ti, zapravo. Moram, ako elim da oslobodi onaj deo mene koji uva zaptiven u sebi." Brzo je odmahnula glavom. "Dri se podalje od mene." Pogledao je put neba, kao da je tek tada shvatio da pada kia. Padala je sve jae, umno dobujui po liu drvea, irei tamnu vlagu po golom tlu. Nest je pogledala Dona Rosa, ali on se i dalje nije pomerao. Pogledala je prema Piku, skljokanom na dnu gvozdenog kaveza. Mora im pomoi. Tada je, prvi put te noi, ugledala derae. Okruili su istinu, bilo ih je na stotine - moda hiljade - zbijena tela unutar senki koje je bacalo drvee, oiju svetlih od iekivanja. Svetlele su poput majih oiju u tami. Nikada ih nije videla toliko na jednom mestu, nikada u tolikom broju. inilo se, kada se pogleda unaokolo, kao da su se derai iz celog sveta okupili u ovim umama. "Ti pripada meni", ponovio je demon, pomno je posmatrajui. "Dete moje." Na trenutak je zatvorila oi, pokuavi da treptanjem potisne suze koje su pretile da se pojave. Znala je da je sasvim sama. On se za to pobrinuo. On joj je to uinio. Zlokobno je zurila u njega, izazivajui ga da prie blie, mrzei ga kao to nikada nikoga nije mrzela. Njen otac. Demon. Demon. Demon. "Skloni se od gospodina Rosa, molim te", blago joj je naloio. Izazovno je ostala da stoji na istom mestu. "Neu." Demon se hladno osmehnuo. "Nee?" Gotovo nehajno je pokazao rukom prema njoj, i nju spopade takav strah da su joj noge zaklecale, a dah joj zastao u grlu. Posrnula je pod teinom napada, i u tom trenutku se sa svih strana na nju okomie derai. Nainila je pituetu da

doeka njihov napad, na brzinu zarobivi poglede svojih napadaa i pretvorivi ih magijom u kau. Jedan za drugim su padali ispred nje, ruei se na natopljenu zemlju i rasplinjujui se. Ali na mesto jednog unitenog dolazila su dvojica novih. Siktala je na njih poput make, pobesnela i uasnuta njihovom blizinom i njihovim brojem. Sada su je ve dodirivali, kaili se o nju; bilo ih je suvie da bi mogla sasvim da se odbrani, i ponovo kao da se vratila u tamu peina ispod parka, uvezana izolir trakom i nesposobna da pomogne samoj sebi. Nastavila je da se bori, divlje se bacakajui. Unitavajui svakog deraa koji bi je pogledao, primoravi neke da se povuku kada se okrenula prema njima, mlatei one koji su pokuali da puze po njoj. Ali bilo ih je tako mnogo. Suvie! Suvie! Zatitila je glavu rukama i zatvorila oi, prkosno vritei. A onda su se derai iznenada vratili u no, i ona je ponovo bila sama. Podigla je glavu i videla da je demon posmatra, videla je u njegovim bledim oima da ga sve ovo zabavlja. Ponovo se zagledao u nju, polako krenuvi kroz praznu tamu i meko rominjanje kie. "Utvaro!" povikala je u oajanju. Veliki duh-vuk iznenada se pojavio. Izronio je izmeu drvea iza demona i zakoraio na razrovanu istinu, pognute masivne glave i sa podignutim grebenjaama. Nest oseti kako joj je srce poskoilo kada je njen dinovski zatitnik krenuo na demona. Demon se zaustavio i nehajno pogledao preko ramena. Utvara je takoe stao. Demon se okrenuo nazad prema Nest, osmehujui se. "Moram neto da ti priznam", ree on. "Neto sam krio od tebe. Da li te zanima ta? Prilino je vano." Nest nita nije odgovorila jer ju je odjednom obuzeo uas. On je uivao u ovom trenutku. "Re je o ovom stvorenju. Tvom zatitniku. On je rudimentaran, stvoren od magije i elemenata, nekako kao kuni duh zatitnik.

Verovatno misli da ga je tvoja baka stvorila; moda ti je ak i rekla da jeste. Ali nije. Ja sam." Njegove rei su zaparale kroz tiinu poput nazubljene testere, odsecajui ono to je ostalo od Nestine hrabrosti i odlunosti. Zurila je u njega u neverici. "Lae." On odmahnu glavom. "Razmisli. Ostavio sam te poto si se rodila. Da li bih to uinio da sam mislio da ti se moe bilo ta loe desiti? Bila si moje dete; sasvim je bilo mogue da e posedovati magiju kojom e moi da upravlja. Privui e derae. Povremeno e biti u opasnosti." Slegnuo je ramenima. "I tako sam stvorio zatitnika da pazi na tebe, da te titi od zla." Polako je odmahnula glavom. "Ne verujem ti." "Ne?" Tiho se nasmejao. "Gledaj." Okrenuo se ponovo prema Utvari i nainio brz pokret rukom. Utvara posluno sede. Demon se osmehnu Nest. Napravio je jo jedan pokret, i Utvara lee i gurnu glavu meu ape, umiljat i posluan. Demon ponovo pogleda Nest. "Vidi?" Namignuo joj je. Nest oseti kako ile i poslednje njene nade. Nemono je gledala kako njena poslednja prilika da preivi nestaje u noi. Upotrebi magiju. Veruj Utvari. Ali utvara je bio njegovo stvorenje. Njegovo. Istina joj je palila grlo, izazivajui vrtoglavicu i muninu. Oh, moj Boe, moj Boe! ta sada da radim? Demon rairi ruke kao da je hteo da kae kako saosea s njom. "Sasvim si sama, Nest. Nije ostao niko kome bi mogla da se obrati za pomo osim mene. Ali moda to i nije tako loe kao to misli. Dozvoli mi da uzmem tvoje ake u svoje. Samo na nekoliko trenutaka. Dozvoli da te dodirnem. Mogu uiniti da vidi stvari na drugaiji nain. Mogu ti pomoi da shvati ko si ti, zapravo. Kakva teta moe biti od toga? Ako ti se ne dopadne ono to bude videla, otii u." Ali nee, znala je da nee. Nikada on nee otii. A ako mu dozvoli da je dodirne kao to je eleo, bie unitena zauvek. Bie zavedena na naine koje jo uopte

nije mogla da zamisli. Otac je za nju bio anatema. Kao to je to bio i za svako ljudsko bie. Bio je demon, i nita dobro nije moglo proistei od prihvatanja bilo ega to je on nudio. "Dalje od mene", ree mu ona po drugi put te veeri. Ali on je ipak nastavio prema njoj, siguran u sebe, ubeen da dri njenu sudbinu u svojim rukama, da ne postoji nita ime bi mogla da ga zaustavi. Nest se tresla od straha i bespomonog besa, ali nije uzmakla. Ranije ili kasnije, on e je pronai. derai su poeli ponovo da se pojavljuju iz senki, blistavih oiju. Osetila je da kia postojano pada po njenom licu i shvatila je da joj je odea natopljena. Tamo pozadi, izmeu drvea duboke ume, vatrometne rakete i dalje su se sporadino rasprskavale Neu postati isto to i on, ree ona sama sebi. Nikada neu dozvoliti da se to dogodi. Radije u umreti. Saekala je da joj prie toliko blizu da je mogla da razazna crte njegovog lica u tami, a onda ga je napala svojom magijom. Nastupila je s divljom odlunou, upotrebivi svaki deli moi koji je mogla da prizove. Otvoreno se zagledala u njegove oi, prikovala svoj pogled za njegov i krenula za njim. Nije to oekivao. Silina njenog napada odbacila ga je korak unazad, uzdrmala ga od glave do pete. Iznenaeno je zinuo i razrogaio oi. Ali nije se sruio poput Denija Abota ili Roberta Heplera. Ostao je na nogama. Lice mu je pretrpelo zastaujuu promenu, i na trenutak je mogla jasno da vidi dubinu njegovog zla. "Ti budalasta devojice!" zasikta on u neskrivenom besu. Ponovo je krenuo na nju, ovog puta silovitije, probivi njenu odbranu, pokretom ruke otklonivi njen napad. Stala je da se povlai pred njim, pokuavi da sakupi vie moi, da ga uspori, da ga zadri na odstojanju. derai su pomahnitalo puzali i poskakivali, pribliavajui se, steui obru. Oseala je njihovo iekivanje, njihovu spremnost. Uskoro e jesti. Jee nju. A onda je ugledala Utvaru. Odlepio se od tla kao da je bio izbaen iz katapulta. Njegovo ogromno, namrekano telo se ispravilo, miii su mu se opruili.

Prevalio je prazan prostor izmeu njih za desetak otkucaja srca, apama razdirui zemlju, irom razjapljenih eljusti. Iz grla mu se prolomilo prodorno reanje, tako mrano i uasno da se na trenutak izgledalo kao da se sve sledilo od tog zvuka. U toj sekundi, Nest je bila ubeena da je krenuo na nju i da joj je kraj neumitan. urno je podigla ruke da se zatiti i kleknula na jedno koleno. Ali Utvara se okomio na demona. Poleteo je kroz vazduh u kovitlacu crnih i sivih tigrastih pruga, naletevi na svog tvorca, oborivi ga na tle i sevnuvi belim zubima. Demon je nestao ispod mase zveri, telo mu se uvijalo, a ruke mlatarale dok se upinjao da se izbavi. Nest se posrui odmakla od njih, gotovo pavi, ne shvatajui ta se dogodilo. Zato je Utvara napao demona? Demon je vritao u besu i bolu dok ga je duh-vuk komadao. Zver kao da je bila pomahnitala, napadala je takvom silinom da ga nita nije moglo zaustaviti. derai su preplavili obojicu, koprcajui se i uvijajui pobedniki u znak odgovora na bitku, poludeli od elje da se nahrane. Na trenutak su se razbeali kada je demon zbacio Utvaru, uloivi u to nadljudsku snagu, i teturavo se uspravio na noge, rastrzan, okrvavljen i izubijan. Ali ve u narednom trenutku Utvara je ponovo bio na njemu, kljocajui eljustima. Demon je tada neto vrisnuo, samo jednom, ime koje je Nest jasno ula. "Evelin!" U tom uzviku oitavalo se prepoznavanje; u njemu je bilo besa i uasa. Evelin! A onda ga je Utvara spopao sa svih strana, povukavi ga na tle i komadajui ga. Krv i meso leteli su na sve strane, a demonovi krici preobratie se u prigueno stenjanje. Ruke i noge se raskreie u mlitavom predavanju, i demon poe da se raspada. Na grlu i grudima zjapili su mu otvori, a utroba mu se prosipala. derai su ga gladno komadali, u buljucima nadirui iz noi. Demonovo rastrgnuto telo najednom suknu uvis, kao da ga je pogodila struja, i neto tamno, krilato i neopisivo pokua da se oslobodi iz krvi. Ali im se pojavilo, Utvara ga

je epao i resko kljocnuo vilicama. Nest u jedan jedini uasan krik, a onda nastupi tiina. Utvara se odmaknu od demonovog tela, povijene glave, vilica tamnih i vlanih od krvi. Demon je leao nepokretan na gomili ispred nje, i u njemu niko vie ne bi mogao prepoznati bilo ta ljudsko. Bio je sveden na neto bezoblino i ogavno. Nakratko je zurila u njega, gledajui kako se uruava u sebe ba kao i mentrog, kako se utapa u zemlju, ili i za sobom ostavlja samo obris, a potom potpuno nestaje. Kia je sada ve lila, i grom zapara tamu, dolazei sa zapada. derai su izbledeli nazad u no, i za njima su ostale samo ratrkane oi nalik na sijalice koje su se gasile jedna za drugom poput baterijskih svetiljki. Utvara se stresao, a taj pokret gotovo da je znaio oputanje. Njegovo ogromno lice, izbrazdano tigrastim arama, podie se u mraku i njegove se sjajne oi usredsredie na Nest. Samo na trenutak - Nest nikada nije mogla zasigurno rei da li je to bilo stvarno ili je sve samo uobrazila - uinilo joj se da vidi bakine otroume, stare oi kako je gledaju iz glave duha-vuka. Potom se Utvara okrenuo i vratio meu drvee, stopivi se sa tamom, postavi jedno sa vazduhom. Nest je prvo otila do Pika, razvalila rezicu koja je zatvarala vrata kaveza i neno iznela silvana napolje. Pik je oamueno seo i nekoliko trenutaka se tresao na njenom dlanu, pridravajui glavu akama dok se pribirao. Zatim je zalizao lie razbarueno na vrhu glave, doterao drvene ruke i noge i, uopte je ne pogledavi, upitao za Denijela. Kada mu je kazala, suzdravajui suze, tuno je zavrteo glavom i rekao joj staloenim glasom da ne plae, ve da upamti da je Denijel bio dobar prijatelj i da ga nikada ne zaboravi. Tada se zagledao pravo u nju, pribranog, uskog lica i mirnih, dugmastih oiju. Glas mu je bio hrapav poput mirgle. "Razume li ta se dogodilo ovde, Nest? Zna li ta je baka uinila za tebe?"

Nest je polako odmahnula glavom. "Nisam sigurna. ula sam kako demon izgovara njeno ime. I mislim da sam videla njene oi u Utvarinim, pri kraju." Klonula je na kolena u tami i na kii. "Mislim da je na neki nain bila tu sa njim." Silvan klimnu glavom. "Bila je, tano je. Ali ne onako kako sam mislio. Pogreio sam, priznajem. Mislio sam da je stvorila Utvaru da te titi. Ali demon je bio taj koji je stvorio Utvaru. Tvoja baka je malo uzmuvala magiju. Mora da je shvatila odakle Utvara dolazi kada si joj prvi put rekla da si ga videla. Mora da je smesta shvatila da demon jednog dana namerava da se vrati po tebe. I znala je da moda nee biti dovoljno jaka da ga sprei kada doe! Bila je domiljata tvoja baka. I zato je upotrebila celu svoju magiju da njegovu vlastitu tvorevinu okrene protiv njega. To je bio tajni sastojak koji je magija tvoje bake dodala meavini. Demon to nikada nije otkrio, ali zato je baka ostala bez magije kojom bi se zatitila kada je doao po nju. Svu ju je upotrebila da izmeni Utvaru." "Ali zato me je Utvara ovog puta zatitio, a ranije to nije uinio?" brzo je upitala Nest. "Zato nije napao demona u parku, tamo dole kod peina ili ak u crkvi?" Pik podie prst ispred svog zrnastog lica i polako mahnu njime. "Upotrebi mozak. Baka je elela da bude sigurna da se utvara nee umeati dok ne bude krajnje neophodno. Nije elela nikakve greke, nikakvo petljanje. Utvara je trebalo da te zatiti tek kada sama pokua to da uradi! Moram li da ti nacrtam? U pitanju je bila tvoja magija, Nest! Baka je smatrala da e je upotrebiti samo ako se nae u najveoj opasnosti. Sea se kako te je upozoravala da je ne koristi budalasto? Podseala te je ona na to neprekidno, zar ne? inila je to kako bi je ti sauvala za onaj trenutak kada ti zaista bude potrebna. Razmisli! Zbog toga ti je ostavila beleku! Upozorila te je da ne odstupi i da se bori! Ako bi demon krenuo na tebe, a ti prizvala makar trunicu magije da se spase, Utvara bi morao da pomogne!"

ivnuo je, podstaknut uverenou u ono to govori. "Oh, znam ja da bi ti to ionako uinila. Svakako, znam ja to. Ali baka nije htela da rizikuje. Bila je to lukava zamka, Nest. Strano! Kada ti je Utvara pritekao u pomo, demon se suoio sa kombinacijom vlastite magije i bakine magije. To je za njega bilo previe." Duboko je udahnuo vazduh i polako ga izdahnuo. "To je rtva koju je baka podnela radi tebe." Nest je utala, pometena. Bilo joj je teko da zamisli kako baka ini ono to je Pik upravo opisao. Ali baka je bila njen neustraivi prvak, i Nest je znala da je silvan u pravu. Baka se odrekla magije, pa stoga i ivota radi unuke. Spustila je Pika i nagnula se nad Donom Rosom. Konano se promekoljio, pokuavi da se uspravi. Uperio je u nju bledozelene oi, i ona je na trenutak ugledala u njima meavinu oajanja i odlunosti koja ju je prepala. Upitao ju je ta se dogodilo, i ona mu je ispriala. Kada je zavrila, posegao je za tapom i polako i teturavo osovio se na noge. "Spasla si nas, Nest", ree on. Pokuao je da oisti odeu, a liio je na blatnjavo i izguvano strailo u kinoj tami. "Brinula sam za tebe", neno je uzvratila. "Mislila sam da je mentrog moda..." Zautala je, nesposobna da zavri, a on ju je zagrlio i privukao k sebi. "ao mi je to je ovo moralo da ti se dogodi, Nest. Voleo bih da je moglo ispasti drugaije. Ali ponekad ivot bira umesto nas, a nama preostaje samo da prihvatimo ono to se dogaa i da prebrodimo to na najbolji mogui nain." Klimnula je glavom, lica zarivenog u njegovu koulju. "Ni u jednom trenutku nisam imala utisak da mi je otac", proaputala je. "Nikada nisam osetila da je deo mene." "On je bio deo onoga to je loe u svetu, ali deo koji je sluajno blii tebi nego drugima." Ros ju je milovao po mokroj kosi. "Zaboravi na sve to, Nest. To nee moi odjednom, ali ako bude uporna, na kraju e uspeti." "Znam. Pokuau." Zahvalno ga je zagrlila. "Drago mi je to si bio tu da mi pomogne."

Nastupila je neprijatna pauza. Prestao je da joj miluje kosu. "ta nije u redu?" Zamiljeno ju je posmatrao nekoliko asaka. "ta misli da bi se dogodilo, Nest, da te je otac dodirnuo?" "Ne znam", uzvratila je posle kratke pauze. ula je kako je uzdahnuo. "Rei u ti neto to sam do sada krio. Rei u ti jer treba da zna. Jer ti jednog dana to moe spasiti ivot." Spustio je lice u njenu kosu. "Ja sanjam budunost, Nest. Sanjam je svake noi svoga ivota. Sanjam o tome kako e stvari stajati ako se sve slomi i derai nas preplave. Sanjam o kraju civilizacije, kraju sveta. Snovi su stvarni, nisu lani. To je cena koju plaam zato to sam Vitez Rei. To je podsetnik ta e se dogoditi ako ne uspem. to je jo vanije, to je prozor u vreme koji mi omoguava da tano otkrijem ta je to to moram da spreim." Odvojio se od nje, zadravi joj ake na ramenima. Kia mu se presijavala na mravom licu i u blatnjavoj kosi. "Za tebe sam saznao kroz snove. Saznao sam da ti je demon otac. Ali najvanije od svega, video sam ta si postala zbog toga to te je dodirnuo ovde noas, na ovom mestu, u ovom parku. Doao sam u Dobru Nadu da to spreim." "ta sam postala?" upitala je drhtavim glasom. On odmahnu glavom. "Nije vano. Sada se to ne moe dogoditi. Ta mogunost je prolost. Demona nema vie. Dogaaji ne mogu da se ponove. Ti nee postati ono to sam video u snu. Postae ono to sama stvori od sebe, ali to nee biti nita loe. Ne, posle onoga to si uinila veeras. Ne, poto si ula ono to sam imao da kaem." Gorko se osmehnuo. "Neto od onoga to radim kao Vitez Rei teko mi pada. Ne mogu uvek da izmenim budunost reima i znanjem. Demoni koje progonim lukavi su i pametni, i ne pronalazim ih uvek. Ponekad im uspeva da postignu ono to su naumili, a meni ostaje da se nosim sa posledicama. A poto,

zahvaljujui svojim snovima, znam ta te posledice znae, moram ih izmeniti po svaku cenu." Vee mu se nakostreie usled skrivenog bola. "Bilo je neophodno da se suoi sa svojim ocem i da ga odbaci. Doao sam u Dobru Nadu da vidim da li ti to moe. Unitio bih ga i ranije da sam mogao, ali od poetka sam znao da su mi izgledi mali. Znao sam da e najverovatnije sve zavisiti od tebe. Pruio sam ti onoliko pomoi koliko sam mogao, ali u svom srcu, Nest, u svojoj dui, znao sam da e sve zavisiti od tebe." Uspravio se pred njom u punoj visini, odjednom nedokuiv, neprobojan poput tame koja ih je oboje obavijala. "Razume li?" upitao je neno. "Da nisi uspela u onome to se od tebe trailo, da te je demon dodirnuo i da si postala ono to mu je bila namera, da nisi bila u stanju da mu se odupre i da je tvoja magija potpala pod njegovu vlast..." Sklonio je ake sa njenih ramena, dok mu je glas zamirao. Pogledi su im se sreli. "Svrha mog dolaska ovamo, Nest, bila je da spreim da postane stvorenje koje sam video u svojim snovima." Zastao je, pustivi da se puno znaenje njegovih rei slegne. "Uinio bih sve to je bilo potrebno da to osujetim." Kada je shvatila ta je hteo da kae, osetila je kako joj kroz telo prolaze ledene igle, i zagledala se u njega u uasu i neverici. Sve to je bilo potrebno. Pokuala je neto da odgovori, da mu stavi do znanja ta osea, ali nije mogla da pronae rei. Ponor koji je on otvorio izmeu njih bio je tako neizmeran da nije umela da ga premosti. "Zbogom, Nest", konano je kazao, odvojivi se od nje i izvivi usne u iskrivljen, setan osmeh. "Voleo bih da sam ti ja otac." Postajao je jo trenutak, vitka, pogrbljena prilika u kinoj noi. Njen spasilac. Njen delat. Osetila je da joj je srce prepuklo kada je to shvatila. Zatim se okrenuo, dok mu je crni tap sijao, i nestao u noi.

UTORAK, 5. JULI

32. Do jutra su ve sve medijske kue ak do ikaga prenele priu. Izuzme li se razliita terminologija i drugaiji uglovi predstavljanja stvari, sve su uglavnom napisale isto. Nezadovoljan radnik sindikata u eliani Sredkon u Dobroj Nadi, drava Ilinois, pokuao je da sabotira vatromet koji je sponzorisala kompanija. Deri Houv, trideset osam godina star, iz Dobre Nade, nastradao je kada je bomba koju je pokuao da postavi na postolje za lansiranje raketa pre vremena eksplodirala. Tom prilikom povreeni su Robert Frimark, ezdeset pet godina star, takoe iz Dobre Nade, lan istog sindikata, u penziji, dvojica lanova ekipe za vatromet, kao i nekoliko gledalaca. U nesrenom sluaju koji je bio povezan sa ovim, drugi ovek, Junior Elvej, trideset sedam godina star, iz Dobre Nade, nastradao je kada je pokuao da postavi bombu u pogon za proizvodnju elinih ploa od etrnaest ina u Sredkonu, za vreme pauze u svojoj smeni. Smatra se da su dvojica poginulih, inae dugogodinji prijatelji i aktivisti sindikata, radili zajedno, i da je cilj podmetanja bombi bio da se sprei nastojanje Sredkona da ponovo otvori pogon za proizvodnju ploa od etrnaest ina protivno planovima trajkaa i da se kompanija natera da otpone novu rundu pregovora. Policija i dalje istrauje. U drugom, mnogo manjem lanku, metereoloka sluba je prijavila da je oluja nanela velike tete delovima Sinisipi parka kada je prola pokraj Dobre Nade negde oko ponoi. Jaki vetrovi i munje oborili su beli hrast za koji se smatra da je imao vie od dve stotine godina, kao i nekoliko manjih stabala u gusto poumljenoj oblasti parka. Oluja je napustila dotinu oblast rano ujutro, ali su telefonske veze bile i dalje u prekidu u pojedinim delovima grada koji su ostali i bez struje. Nest je najvei deo ovoga ula iz televizijskih izvetaja dok je koraala naprednazad izmeu predvorja gradske bolnice i trpezarije, ekajui da joj se deda

probudi. Bila je skoro pono kada je otila kui po pljusku, iz naputenog parka u kome je ostalo jo samo nekoliko patrolnih kola parkiranih ispred paviljona i tobogana, sa ukljuenim crvenim i plavim trepuim svetlima. Policajci u utim, nepromoivim kinim mantilima ogradili su oblast trakama i ispitivali tle, ali ona nije tome poklonila neku naroitu panju dok nije stigla kui i zatekla jo jedno vozilo parkirano na prilaznom putu i nekoliko policajaca koji su pretraivali njen dom. Tada joj je reeno da je deda odveden u bolnicu sa polomljenim ramenom, naprslim rebrima i moguim unutarnjim povredama koje je zaradio prilikom eksplozije bombe u parku, kao i da je prijavljen njen nestanak i nagoveteno da je moda kidnapovana. Poto su utvrdili da je s njom sve u redu, odvezli su je u bolnicu da bude sa dedom. Povrede starog Boba ve su bile obraene i dati su mu sedativi, a deurne bolniarke kazale su joj da e najverovatnije spavati do jutra. Bila je dovoljno prisebna da pozove Kas Minter i obavesti je da je s njom sve u redu i da joj kae gde se nalazi. Brajana je bila kod Kas, gde je nameravala da prespava, a Robert je kod kue takoe ekao vesti. Robert je bio taj koji je pozvao policiju i ispriao im o oveku koji truje drvee u parku, uporno tvrdei da se on mogao doepati Nest. ak je napomenuo, to je bilo krajnje bizarno, da ovek moda ima pitolj za oamuivanje. Nest je dremala, budei se svaki as tokom cele noi, dok joj je deda vrsto spavao pod sedativima. Kas je dola s majkom da je obie narednog jutra, i kada je gospoa Minter videla u kakvom je stanju, odveli su je kui da se istuira i presvue, spremili joj topao obrok, a zatim je vratili nazad. Kada su otile negde oko podneva, pozvala je hotel Linkoln i zatraila Dona Rosa, ali joj je reeno da se odjavio rano jutros i odvezao se autobusom na zapad. Nije ostavio nikakvu adresu. Deda joj je jo spavao, te se ona smestila u mirni deo predvorja da eka. Dok je itala asopise ili zurila u prazno, misli su joj se stalno vraale na dogaaje od nekoliko prethodnih dana. Lica i glasovi nasumino su je poseivali, poput

duhova koji se pojavljuju iz senki. Demon. Don Ros. Utvara. Dva Medveda. Pik. Pokuala je da ih slua, da shvati ta su joj govorili, da uklopi u mozaik delie iskrzanog seanja koje je lealo razbacano u njenom umu. Pokuala je da se razabere u onome to je doivela. esto je mislila na baku, i tada bi se rastuila i postajala filozofski rasploena. Izgledalo je, u svetlosti noanjih dogaaja, kao da bake ve dugo nema. Vest o njenoj smrti, tako svea jue ujutro, ve je bila stara i ilela je iz svesti ljudi. Dananja vest bili su Deri Houv, Junior Elvej i eksplozije. Sutranja vest dana bie neto drugo. To je umanjivalo vanost onoga to se dogodilo, pomisli ona. Razume se, to je bilo u prirodi stvari. ivot se nastavljao dalje. Najbolje to ovek moe da uini jeste da se dri seanja koja su mu vana, tako da ak i ako svi ostali zaborave, ona nastavljaju da ive. Toliko je mogla da uini za baku. Dremala je u predvorju, napola sluajui televizijski izvetaj o tome kako policija pretrauje Stenovitu reku uzvodno od Sinisipi parka u potrazi za nestalim iteljom Dobre Nade, kada se pojavila jedna od sestara da joj kae da joj se deda probudio i da je trai. Ustala je i brzo otila do njegove sobe. Sedeo je u krevetu, sa rukom i ramenom u gipsu, sa rebrima utegnutim zavojem i sa cevicama koje su mu izlazile iz ruke. Seda kosa bila mu je razbaruena i trala je kada je okrenuo glavu da je pogleda. Hrabro mu je uzvratila osmeh. "Zdravo, deda", ree ona. "Gadna no, zar ne?" odvrati on, primetivi zabrinutost u njenom pogledu. "Jesi li dobro, Nest?" "Dobro sam." Sela je pored njega na krevet. "Kako si ti?" "Ukoen i izubijan, ali preiveu. Pretpostavljam da si ula ta se dogodilo?" Ona klimnu. "Taj momak je pokuao da digne u vazduh vatrometnu platformu i ti si ga spreio." Uzela je njegovu aku u svoju. "Moj deda, junak." "U stvari, nisam ga spreio. Sam je sebe spreio. Sve to sam uradio, kada se sve svede, bilo je to da sam se pobrinuo da ljudi saznaju istinu o tome ta je pokuao

da uradi. Moda e to pomoi da se napetost malo smanji." Zastao je. "Jesu li ti kazali koliko dugo u biti ovde?" Odmahnula je glavom. "Nita mi nisu rekli." "Pa, i nema ta mnogo da se kae. Bie mi dobro kroz dan ili dva, ali mogu me zadrati i celu nedelju. Pretpostavljam da planiraju da me puste za bakinu sahranu. Bar je doktor tako kazao." Zastao je. "Hoe li moi bez mene? eli li nekoga da pozovem? Moda bi mogla da bude kod Minterovih." "Deda, ne brini, ja sam dobro", brzo je kazala. "Umem da vodim rauna o sebi." Prouavao ju je nekoliko trenutaka. "Znam ja to." Pogledao je prema nonom ormaniu. "Da li bi mi dodala malo vode, molim te?" Uinila je to, i on je dobrano otpio, tek malo podigavi glavu sa jastuka. Soba je bila bela i tiha, i mogla je da uje mrmor glasova iz hodnika. Kroz proreze u aluzinama videla je plavo nebo i sunevu svetlost. Kada je deda popio vodu, ponovo se zagledao u nju, nemirnim oima. "Jesi li videla svog oca sino?" Grlo joj se steglo. Klimnula je. "Je li te uinio neto?" Odmahnula je glavom. "Pokuao je da me ubedi da poem s njim, kao to je Don Ros i rekao da hoe. Pretio mi je. Ali ja sam mu kazala da neu da poem i nije mogao da me natera." Obrve su joj se nakostreile. "Odustao je i otiao." Deda ju je prouavao. "Samo tako? Otiao je da i dalje truje drvee u parku?" "Ovaj, ne." Shvatila je kako je njeno objanjenje zvualo blesavo. Pogledala je kroz prozor, razmiljajui. "Nije jednostavno otiao. U stvari, to je teko objasniti." Oklevala je, nesigurna ta da kae. "Imala sam pomo." Deda je i dalje zurio u nju, ali ona nije imala ta da doda. Konano je klimnuo. "Moda e mi jednom sve potanko ispriati. Kada bude smatrala da sam tome dorastao."

Uzvratila mu je pogled. "Neto sam zaboravila. Ispriao mi je za baku. Rekao je da je pokuao da dopre do mene, a ona ga je oterala pukom." Posmatrala je dedine oi. "to znai da nije pucala u prazno." Ponovo je klimnuo, ozbiljno, zamiljeno. "To je uteno znati, Nest. Hvala ti to si mi kazala. I sm sam mislio da je moralo biti posredi neto slino. Bio sam prilino siguran." Na trenutak je sklopio oi, i Nest je polako izdahnula vazduh. Niko nita nije rekao izvesno vreme. Tada se oglasi Nest. "Deda, pitala sam se neto." Saekala je da ponovo otvori oi. "Zna za Dereda Skota?" Deda klimnu. "Odveli su i njegovu brau i sestre. Gospoa Volker kae da e ih dati kod staratelja. Pitala sam se da li bi, moda, kada se vrati kui, Benet Skot mogla da doe kod nas." Ugrizla je usnu ne bi li se odbranila od iznenadne vlage u oima. "Suvie je mala da bude sa nepoznatima, deda." Starac klimnu i stee aku oko njene. "Mislim da bi to bilo u redu, Nest", tiho je kazao. "Pobrinuemo se da je dobijemo." Vratila se kui kada je deda ponovo zaspao, peice prevalivi celi put od bolnice, jer joj je bilo potrebno da bude sama. Sunce je veselo sijalo sa neba bez oblaka, a temperatura se spustila tek toliko da je vazduh bio topao, ali bez vlage. Pitala se da li je ovako i tamo gde je Don Ros otiao. Kua je bila tiha i prazna kada je stigla. Posue i hrana nestali su iz kuhinje; uzeo je ih je veleasni Emeri, koji je ostavio ljubaznu beleku za nju na radnoj povrini, dodavi na kraju da e svratiti dovee do bolnice da poseti dedu. Uzela je koka-kolu i sela na stepenike koji su vodili sa trema, pokraj gospodina eala, koji je samo leao ispruen, nita i nikoga ne primeujui. esto je pogledavala prema parku, ali tamo joj se nije ilo. Pik sigurno ima pune ruke posla, obnavljajui oteen predeo u dubokoj umi. Moda e ga sutra potraiti. Kada je poelo da se smrkava, napravila je sendvi i smestila se za kuhinjski sto da ga pojede, na mesto gde je tako esto sedela sa bakom. Napola je bila pojela sendvi kada je zaula neko mae. Ostala je jo trenutak da sedi, a onda je ustala

i otila do stranjih vrata. Tamo je bio Spuk, mae Benet Skot; bio je sav ofucan i mrav, ali u jednom komadu. Nest je izila napolje i podigla mae, privivi ga na grudi. Odakle li se stvorilo? Nigde nije bilo ni traga od Pika. Ali Spuk nije mogao sasvim sam da pronae put dovde. Sipala je mleko u iniju i spustila je na trem. Mae je halapljivo lokalo, a iz krznatih grudi poelo je da dopire predenje. Nest ga je u tiini posmatrala, razmiljajui. Posle izvesnog vremena, podigla je slualicu i nazvala Roberta. "Zdravo", ree ona. "Nest?" "eli li da se provozamo biciklima i posetimo Dereda?" Nastupila je duga pauza. "ta si mi ono uinila sino?" "Nita. eli li da poe sa mnom ili ne?" "Ne moe posetiti Dereda. Nikoga ne putaju kod njega. Dre ga na intenzivnoj." Nest je bacila pogled prema parku, primetivi kako se senke izduuju. "Hajde ipak da pokuamo." Spustila je slualicu, a kada je telefon uskoro zazvonio, nije se javila. Sa Robertom je najbolje bilo ne raspravljati se niti objanjavati. Dvadeset minuta kasnije dovezao se njenim prilaznim putem, spustio bicikl u travu i doao do stepenika trema na kome je sedela. Zagladio je neposlunu plavu kosu, prkosno poskakujui. "Zato si mi spustila slualicu?" upitao je. "Ja sam devojica", ree ona slegnuvi ramenima. "One ine takve stvari. eli li koka-kolu?" "Oho. Jo me i podmiuje." Sledio ju je u kuhinju. "Kako ti je deda?" "Dobro. Nee moi izvesno vreme da se vrati kui, moda celu nedelju. Ali dobro je." "Drago mi je. Voleo bih da mogu da kaem da sam i ja dobro."

Zamiljeno je izvila obrvu. "ta je bilo? Jesam li te sino povredila?" "Aha! Priznaje!" Robert se oduevio. "Znao sam da si neto uradila! Znao sam! ta je to bilo? Hajde, kai mi!" Posegnula je u friider, izvadila konzervu koka-kole i pruila mu je. "Upotrebila sam oamuiva." Zagledao se u nju otvorenih usta. A onda je pocrveneo. "Ne, nisi. Ti to samo kae zato to sam ja isto rekao policijacima! Odakle tebi oamuiva? Ma hajde! ta si uradila?" Nakrivila je glavu. "Hoe da kae da si lagao policiju?" Nastavio je da zuri u nju, a na uskom licu poeo je mu da se javlja izraz osujeenosti. Kratko je uzdahnuo pre no to je kazao: "U redu." Potom je krenuo iz kuhinje i siao niz stepenice u dvorite. Promukao je konzervu koka-kole to je jae mogao, uperio je u nju i otvorio. Hladan tu kapljica poprskao ju je od glave do pete. Saekao je da otvori oi i zagleda se u njega, a zatim je otpio jedan povei gutljaj iz konzerve i rekao: "U redu, sada smo kvit." Vratila se unutra da se umije i presvue majicu, ponovo izila i zatekla ga kako mae kanapom Spuku ispred nosa. Mae ga je gledalo s meavinom znatielje i nepoverenja. "Jesi li spreman?" upitala je, podigavi mae i odnevi ga u kuu. On slegnu ramenima. "Zato uopte ovo radimo?" Ispustio je kanap i otiao po bicikl. utnula mu je gumu u prolazu. "Zato to se bojim da se Dered moda nee vratiti, gde god da je otiao, ako neko od nas ne ode po njega." Odgurali su bicikle do kraja prilaznog puta, popeli se na njih i krenuli u sumrak. Vozili su se Sinisipi putem i preko Linkolnovog autoputa do sporednih ulica koje su vodile do bolnice. Napredovali su se u tiini, posmatrajui kako se na grad oko njih sputa vee, kako se ljudi smetaju iza osvetljenih prozora i ispred upaljenih televizora. Deca su se igrala po dvoritima, brektale su kosaice za

travu. vorci su buno i razuzdano pevali, a stariji parovi tromo su se etali plonicima, istom brzinom kojom su i iveli. Kada su stigli do bolnice, Nest i Robert privezae lancima bicikle za ipku pored glavnog ulaza i uoe. Bilo je prolo devet, i u ekaonici je bilo tiho zato to je veina posetilaca ve otila. Jedno pored drugog, otili su najpre da obiu Nestinog dedu, ali on je opet spavao, tako da se tu nisu zadrali. Uskoro su pronali stepenite koje je povezivalo est spratova bolnice i zastali kod njega, kradomice posmatrajui unaokolo. "Kakav je, onda, plan?" upita on, podigavi obrvu. "On je u petsto etrnaest", odvrati Nest. "Odmah pored stepenita. Ti se popni liftom i popriaj sa deurnim za pultom. Raspitaj se o Deredu ili pitaj neto drugo. Ja u se popeti stepenicama i mugnuti u njegovu sobu dok su oni zabavljeni tobom." Robert se zasmejuljio. "I to ti je ceo plan?" "Pod pretpostavkom da eli da pomogne." Zurio je u nju. "Evo kako emo. Pomoi u ti ako mi kae ta si mi sino uradila. Ovog puta hou istinu." Uzvratila mu je pogled, nita ne odgovorivi, razmiljajui. Zatim ree. "Upotrebila sam magiju." Oklevao je. Bilo joj je jasno da joj je na tren poverovao. A onda se zasmejuljio kao da odbacuje tu mogunost. "Ti si uvrnutija od mene, Nest. Zna li to? Dobro, idemo." Saekala je dok nije stigao do lifta; zatim je krenula stepenitem. Stigla je do petog sprata, odkrinula vrata i provirila u hodnik. Bio je prazan. Soba 514 bila je preko puta nje. Kada je Robert iziao iz lifta trenutak kasnije i uputio se ka bolniarskom pultu, skliznula je iz sklonita. Trenutak potom, bila je u Deredovoj sobi. Dered Skot je leao nepokretno u bolnikom krevetu; delovao je sitno i izgubljeno meu gomilom opreme, zurei u prazno iza napola sputenih kapaka,

ispruenih ruku i nogu ispod prekrivaa, bledog i ispotenog lica. U sobi je bio mrak, videla su se samo svetla na monitorima i bila je upaljena mala nona svetiljka pored vrata. aluzine prema ulici bile su sputene, a rashladni ureaj je tiho zujao. Nest se obazrela po sobi, a onda se ponovo okrenula prema Deredu. Zavoj mu je prekrivao gornji deo glave, a lice mu je bilo puno velikih masnica, ba kao i ruke, od batina koje je dobio. Zurila je u njega u oajanju, prelazei pogledom od lica do treperavih zelenih svetiljkica monitora i nazad. Celo popodne razmiljala je o tome da doe da ga vidi, jo od kada je otila od dede. Spuk je odluio umesto nje. Upotrebie svoju magiju da pomogne Deredu. Razume se, nije uopte bila sigurna da moe. Nikada nije upotrebila magiju na taj nain. Ali shvatala je mo kojom je u stanju da deluje na ljudsko telo, tako da je postojala mogunost da mu pomogne. Morala je da proba, koliko zbog sebe toliko i zbog njega. Morala je da iskorai iz oeve senke, iz mranog naslea njegovog ivota, a to nikada nee moi da uradi dok ne prihvati ono to joj je podario i ne upotrebi to na nain koji njemu nikada ne bi pao na pamet. Poee odavde. Otila je do Deredovog kreveta i spustila ogradu kako bi mogla da sedne pored njega. "Zdravo, Derede", tiho je rekla. Dodirnula mu je aku, zadrala je u svojoj kao to je drala dedinu tog popodneva i ispruila drugu da mu pomiluje lice. Koa mu je bila topla i meka. Saekala je da vidi da li e reagovati, ali nije. Samo je leao i zurio. Jedva je uspela da savlada suze. Znala je da e ovo biti opasno. Bie rizino. Ako je magija izda, mogla bi ubiti Dereda. Ali je isto tako znala, negde duboko u sebi, da e ga, ako nita ne preduzme, svejedno izgubiti. On se nee sam vratiti sa mesta na koje je otiao. ekao je da ona doe po njega. Nagnula se nad njim, i dalje ga drei za ruku, i zagledala se u njegove oi koje nita nisu videle. "Derede, to sam ja, Nest", proaputala je.

Pomerila se jo malo kako bi se nala u liniji njegovog vida, tako da joj je lice bilo na svega nekoliko ina od njegovog. U sobi je vladala tiina koju je remetilo samo tiho brujanje i kuckanje ureaja obavijenih tamom. "Pogledaj me, Derede", proaputala je. Posegnula je ka njemu svojom magijom, paukovim pipcima zvuka i kretanja koji su proli kroz njegove prazne oi i prodrli unutra. "Gde si, Derede?" neno je upitala. "Nedostaje nam. Meni, Kas, Robertu i Brajani. Nedostaje nam." Neno ga je pogurnula, pokuavi da dosegne jo dublje. Mogla je da oseti kako joj se neto duboko u njemu odupire, mogla je da oseti kako se povlai, kako se zastor zgunjava. Strpljivo je ekala da se taj zastor olabavi. Ako bude suvie navaljivala, mogla bi ga povrediti. Iskusila je iznenadni nalet nesigurnosti. Strano je rizikovala time to na ovaj nain koristi magiju, to eksperimentie. Moda grei to misli da moe da pomogne, da magija moe da uradi ono to ona od nje oekuje. Moda bi trebalo sada da prestane i pusti prirodu da ide svojim putem, neometana njenim uplitanjem. A onda je osetila da se opustio, i ponovo je probala, milujui ga, neno dodirujui njegovu krhku svest, onaj deo koji je zaptio duboko u sebi, na mestu gde je bilo mrano i bezbedno. Magija je u njenom telu pevuila i vibrirala, kao iva. Nikada joj se nije toliko pribliila i toliko dugo ostala u njenoj blizini. Mogla je da oseti kako joj snaga raste, kako se probija kroz nju, toplota, zvuk i kretanje. Liilo je na usmeravanje pokreta kakve make; oseate da svakog trenutka moe odskoiti u stranu. "Derede, pogledaj me", proaputala je. Paljivo, paljivo. Magija je prodirala neno, uporno. Znoj je orosio Nestino elo, a grudi i grlo su joj se stegli od napora. "Ovde sam, Derede. Da li me uje?" Minuti su prolazili. Izgubila je pojam o vremenu, usredsredivi se na stvaranje veze s njim, na prodiranje kroz ljuturu u koju se povukao. Jednom je ula kako se neko pribliava, ali su koraci skrenuli pre nego to su stigli do Deredove

sobe. Pojaala je usredsreenost. Zaboravila je na Roberta, medicinske sestre, na sve. Nije se pomerala s mesta, nije podigla pogled, nije skretala oi sa Dereda, ak ni na trenutak. Odbijala je da se preda. Nastavila je da mu pria, izgovarajui njegovo ime, koristei magiju da ga neno podstakne, da odkrine makar malo vrata njegovog sklonita. "Derede", nije prestajala da ponavlja. "To sam ja, Nest." Konano, on je pomerio oi da bi pronaao njene, i odgovorio promuklim apatom. "Zdravo, Nest." Tek tok asa je znala da e s njim sve biti u redu. Vozei se autobusom na zapad izmeu Denvera i Solt Lejk Sitija, Don Ros je zurio u no, posmatrajui svetla raneva i gradova uurenih u pustim ravnicama ispod Stenovitih planina koje su promicale u tami. Sedeo je sam u stranjem delu vozila; tap je oslonio o sedite do svoga; tutnjava motora i kripa tokova priguivali su hrkanje njegovih saputnika. Bliila se pono, i on je bio jedini budan. Umorno je zevnuo. I on e uskoro zaspati. Jer e morati. Jer mu zahtevi tela nee pruiti mogunost da bira. Prola su skoro dva dana od kada je ostavio Nest Frimark na kii u Sinisipi parku. Vratio se u hotel, pokupio stvari i saekao u predvorju rani jutarnji autobus. Kada je ovaj stigao, popeo se i odvezao, bez osvrtanja. Njegovo seanje na Dobru Nadu i njene itelje ve je poelo da bledi, krupne slike smanjile su se u sitnije, u svetle trenutke koje je mogao da skloni negde i ponese ih sa sobom. Stari Bob, kako ga pozdravlja onog prvog dana kod Dosi, poverovavi da je Ketlinin prijatelj. Baka, koja je svojim otrim, starakim pogledom grabuljala po njemu kao da je htela da pronikne kroz fasadu koju je stvorio. Dosi Dekson, snenog pogleda i topla, kako lei pored njega poslednjeg dana. Pik, silvan, uvar Sinisipi parka. Denijel. Utvara. Demon. Ali uglavnom je tu bila Nest Frimark, etrnaestogodinja devojica koja je posedovala magiju. Uz pomo magije uspela da dokui istinu o svojoj porodici, u trenutku kada bi je sve manje od toga unitilo. Jasno je mogao da vidi njeno

lice, njene pegice, njen vragolast osmeh i mrku kosu punu uvojaka. Pamtie njene dugake, ravnomerne korake prilikom tranja i njeno nepokolebljivo dranje kada je to bilo vano. U svetu u kome je toliko toga to je sretao samo pojaavalo njegove strahove da je budunost iz njegovih snova neizbena, Nest mu je dala nadu. Tamo gde su toliki drugi mogli da podlegnu strahovima i oajanju, Nest nije. Izvojevala je malu pobedu u poreenju sa veliinom bitke koju su vojevali Re i Praznina, ali ponekad su male pobede odluujue. Male pobede, poput nevanih dogaaja koji uine da tas u ravnotei ivota prevagne na jednu ili drugu stranu, zaista mogu da promene svet. ao mi je to ti nisam otac, rekao je, ozbiljno to mislei. Pitao se da li e je ikada vie videti. Ispravio se na seditu, pogledavi niz prolaz pored otromboljenih, usnulih putnika ka vozau koji se pogrbio nad volanom, oiju uprtih u put. U prodornom sjaju farova, autoput je predstavljao beskonanu betonsku traku koja se razmotavala iz crnila. Jutro je bilo jo daleko; bilo je vreme za spavanje. Nije spavao od kada je napustio Dobru Nadu, i to vie nije mogao da odlae. Nehotice se stresao pri pomisli na ono to predstoji. Bie loe, znao je. Bie uasno. Bie lien magije, plaajui u snu naknadu za njeno prekomerno korienje u borbi protiv mentroga. Bie primoran da bei i da se skriva dok ga neprijatelji progone; bie sam i bespomoan protiv njih. Moda e ga noas pronai. Moda e ga ubiti. U svetu njegovih snova, sve je bilo mogue. Umoran i skrhan, podigao je bolnu nogu na tapacirano sedite i oslonio se leima izmeu naslona i zida autobusa. Plaio se, ali nee dozvoliti strahu da ovlada njime. On je bio Vitez Rei i pronai e ve nain da preivi. Don Ros je sklopio oi, ratnik koji putuje kroz vreme, i utonuo u san o budunosti za koji se nadao da se nikada nee ostvariti.