You are on page 1of 3

RETROVIRUSI

Retrovirusi pripadaju velikoj grupi RNK virus a, familiji Retroviridae. Termin retro odnosi se na proces reverzne transkripcije, koja predstavlja obrnutu dogmu molekularne biologije. Znamo da informacije u celiji teku u smeru DN K – R NK, a u ovom procesu dolazi do prepisivanja ba za sa lanca RNk na l anac DN K, za sta je z asluza n enzim reverzna transkriptaza. Ovi virusi su, zah valjujuci reverznoj transkripciji, kao I brojnim mutacijama, izuzetno otporni na lekove I zato kazemo da imaju evolutivno veoma uspesan dizajn.

Osnovna gradja virusa:

  • Dijametar 80 – 120nm, najcesce 100nm

  • Lipidni omotač sa glikoproteinskim izdancima

  • Ikosaedarni kapsid sa spiralnim ribonukleoproteinom

  • Jezgro – dve virusne RNK i enzimi reverzna tr anskriptaza , ribonukleaza H i integraza

RETROVIRUSI Retrovirusi pripadaju velikoj grupi RNK virus a, familiji Retroviridae. Termin retro odnosi se na proces
  • Genom retrovirusa je velicine 7 – 10kb, sacinj avaju ga dve identicne kopije pozitivne jednolacane RNK, koje su fizicki povez ane odonicnim vezama u dimer. Genom cine tri strukturna gena: gag, pol i env. Redosled gena u genomima svih virusa 5’ – gag – pol – env – 3’. Neki virusi imaju i dodatne gene (to su najcesce kompleksniji virusi).

Deoba retrovirusa:

  • 1. Kačenje – adsorpcija

  • 2. Prodiranje

  • 3. Odbacivanje omotača

  • 4. Biosinteza

  • 5. Skupljanje retrovirusnih partikula

6. Oslobađanje 7. Sazrevanje
6.
Oslobađanje
7.
Sazrevanje

Virus se prvo mora prikaciti za celiju domacina. Glikoproteinski izdanci (vidi sliku) sluze kao receptori kojima se virusna partikula vezuje za proteine na membrani celije. Proteini celijske membrane su n ajces ce sp ecificni, I ukoliko oni ne postoje, nema ni kacenja I infekcije. Nakon interakcije ovih proteina dolazi do fuzije virusa I celije domacina, da bi virus zatim odbacio svoj omotac. Dolazi do reve rzne transkripcije enzimom reverznom transkriptazom, koju je uneo sam virus, nastaju DNK molekuli sa RNK matrice. Ove DNK se transportuju u nukleus, integrazom se inseriraju u genom domacina I, koristeci transkripcionu masinu domacina, sintetisu se proteini omotaca. Virusne partikule s e okupljaju I pupljenjem bivaju oslobodjene iz domacina. Insercija virusnog genoma u genom domacina cesto moze ostati bez po sledica, medjutim, moze dovesti I do ozbiljnih oboljenja. Najveci broj retrovirusa su onkogeni I po svojoj onkogenosti se dele na:

Transdukujuce – obično defektni virusi (izuzetak je virus Rous-ovog sarkoma). S obzirom da su defektni u pogledu replikacije i produkcije novih viriona, njihova replikacija zavisi od prisustva u ćeliji srodnih retrovirusa. U genomu aktivno transformišućih virusa nalazi se geni transformacije, virusni onkogeni (V-onc) koji je ugrađen najčešće na račun nekog od strukturnih gena. Virusni onkogen u evolutivnom smislu vodi poreklo od ćelijskog protoonkogena, od koga se razlikuje. Izmenjen je u odnosu n a ćelijski onkogen tačkastom muta cijom delecijom ili supstitucijom, fuzijom sa drugim virusnim genima, ili nedostatkom introna. Do danas je otkriveno preko 20 virusnih onkogena i svako od njih im a svog parnjaka u ćelijskim onkogenima. Ekspresija virusnog onkogena nalazi se pod kontrolom snažnih promotora i pojačivača smeštenih u LTR krajevima provirusne DNK što uslovljava pojačanu produkciju nešto izmenjenog onkoproteina koji je odgovoran za transformaciju i održavanje ćelije u transformisanom stanju.

Cis aktivisuce – ne po seduju virusne onkogene, već samo sop stvene strukturne gene i mogu n ezavisno da se umnožavaju u inficiranoj ćeliji. Imaju nizak onkogeni potencijal i iza zivaju tumore posl e jedn og dužeg latentnog perioda od nekoliko nedelja do nekoliko me seci. Nisu sposob ni da transformišu ćelije kulture

u

uslovima

in

vitro.

Onkogeni potencijal ovih virusa rezultat je povećane ekspresije protoonkogena (c- onc), zbog unošenja u ćeliju jakih transkripcionih promotora i pojačivačkih sekvenci smeštenih u LTR krajevima provirusne DNK. Insercije retrovirusnog promotora u neposrednu blizinu protoonkogena dovodi do njegove prekomerne aktivacije (cis aktivacija protoonkogena) – inserciona mutageneza.

Trans aktivisuce – Neki od nestrukturnih proteina transaktivišućih retrovirusa mogu da menjaju transkripcionu i translatornu sposobnost drugih virusnih gena, kao i aktivnost ćelijskih gena koji su odgovorni za regulaciju rasta ćelije. Jedan od najbolje proučenih trans-aktivišućih retrovirusa je i Humani T limfotropni virus 1, (HTLV-1), značajan u etiologiji adultne T ćelijs ke leukemije. Virus uzrokuje T ćelijsku proliferaciju sa ekspanzijom i imortalizacijom populacije T ćelija.

Najpoznatiji i najizucavaniji virus – HIV je takodje retrovirus. On inficira CD4+ T limfocite. Ovo CD4+ znaci da ovi limfociti imaju na svojim membranama CD4 proteine koji su upravo oni receptori za koje se virusi ve zuju. HIV virus dovodi do pojacanog broja apoptoza limfocita, a zatim i sam imuni sist em organizma ubija z arazene limfocite, sve do tacke kada je toliko razoren da je imunitet nepovratno izgubljen.

Animacija – replikacija retrovirusa

http://www.whfreeman. com/kuby/content/anm/kb03an01.htm