You are on page 1of 107

Esad Bajić

Tragovi misli
iz dnevnika jednog softe

Konjic, 2013.g.

1

Naziv knjige: Tragovi misli, iz dnevnika jednog softe Autor: Esad Bajić Izdavaĉ: Fondacija “Lijepa rijeĉ“ Konjic Za izdavaĉa: Esad Bajić Urednik: Benjamin Mušinović Recenzenti: Amar Imamović, Almir Hondo Lektor: Zehra Alijagić Korektor: Esad Bajić Štamparija: Sabah-print, Ilidţa Za štampariju: Anel Elezović Tiraţ: 300 primjeraka

2

SOFTA
Drhte Saraĉi od sitnih koraka što plašljivo hode da ne poremete sopstveni strah. Stotine ruĉica, stisnute u nadu, upiru oĉi traţeći broj 33 što na vratim Gazi Husrev-begove medrese stoji. Ţuta zgrada k'o ćage ţuto razvija svoje linije, svoje kockice i slaţe im novi dom. Sobe u domu sa po šest kreveta, da se lakše upoznamo. Ispod prozora prolazi tramvaj. Budi nelagodu tutanj njegov i završava već jutrom zapoĉetu misao. Kad poĊem kući, ići ću pješke. To jedino sam pamtio. Taj put do ţeljezniĉke stanice, gdje tek moţe poĉeti nada. Krenuo bih odmah. Svjedoĉe to suzama orošene oĉi i drhtava ruka što tek se s babom rukovala na rastanku, dolje kraj ţutih vratnica što gledaju u Begovu dţamiju. Rado bih potrĉao, sustigao ga i zauvijek otišao odavde. Rado bih priznao da moja ţelja za ovom školom, evo, tu na poĉetku prestala je, da moja tvrdnja kako sam dovoljno velik i mogu – nestala je. Rado bih majĉino lice ljubio i ţuto polje pod kućom gledao umjesto svjetala velegrada. No, ne mogu, zarad njihove ljubavi što sve je u sebi što nosim, zarad još saĉuvanih iskrica sopstvene nade da i sam nešto u ţivotu mogu. Nisam sam. Još je oko mene lica što pogled zidu okreću ĉuvajući strah, tugu i suze da ih drugi ne vide. MeĊusobno se upoznajemo i pamtimo po imenima, dok, već dolje, iza ţutih vrata, na ulici, svi bit ćemo jednaki i nosit jednako ime. SOFTE. Šest nas je u sobi, ĉetrdeset u razredu, osamdeset u generaciji. Tutin, Kalesija, Brĉko, Švicarska, Beograd, Mostar... Aid, Mirza, Sead, Esad... Slaţemo stvari u uske ormare. Raspitujemo se. Ko smo, gdje smo, šta nas ĉeka? I već ta prva, najteţa noć, od doma svoga i svog svakog daleko, rodit će prijateljstva, rodit će snove i nade nove što nepunih pola godine kasnije, kad svojim kućama prvi put poĊemo, uĉiniće da plaĉemo u ţelji da se što prije jedni drugima vratimo, na Bašĉaršiju, na tu tvrdu kaldrmu što profesori je svakodnevno na ĉasovima optaĉu znanjem i ĉine da Trebević nestaje pred našim pogledima. Poĉeli smo od ELIFA. Tog ĉudnog slova arapskog pisma što na svojim leĊima nosi teret svake reĉenice, a kad ga jasnije pogledaš, skoro da se
3

nigdje i ne ĉita. ELIF k'o ekonom naše škole, kojeg rijetko vidiš, a kojeg se opet svako najviše boji i bez kojeg sve drugo ne moţe. Poĉeli smo od EZELA. Rijeĉi na ĉijem poĉetku, opet, stoji ELIF, a koja oznaĉava ono vrijeme kad vremena u stvari ni bilo nije. Kad sve su duše k'o krijesnice u nekoj tami prapostanka svoje odgovore davale. Poĉeli smo od onog pitanja Boţijeg: – Nisam li ja vaš Gospodar? – i odgovora: - Jesi! Šest smo mjeseci uĉili prošlost i ĉekali da na red doĊe prvi ĉovjek, prva ţena. Adem i Hava. Historija ljudskog roda poĉela je da se prede. Saraĉima je prošla jesen, zima, proljeće i došlo ljeto. Skoro sa suzama rastajali smo se tješeći jedni druge kako će raspust proći brzo, kako ćemo, skoro pa sutra, opet se sresti na našoj adresi. SARAĈI 33A. Prošlo je ljeto, protutnjala je Zemlja još jedan krug na svojim nevidljivim a postojanim traĉnicama svemira. Svjedoĉili smo o jednoj, pa drugoj, novoj generaciji i bili dovoljno stari da u ĉekanju ruĉka stojimo u prvim redovima. Pod jezikom se slijegalo znanje iz akaida, tefsira, hadisa, historije, filozofije, arapskog, turskog, engleskog, a pod strehama bašĉaršijskim plele se i parale ljubavi... Ene uhibbuki. Seni seviyorum. I love you. Imali smo samo jedno srce da volimo i mnoštvo jezika da to kaţemo. Nekad sve odliĉni Ċaci ponovo su se dijelili na lepezi od dovoljnog do odliĉnog. Oni ispod išli su kućama. Ispraćali smo ih sa strahom i nakon toga jaĉe se, bar koji dušak, primali knjige. Bilo je teško vjerovati da osim toga postoji ikakva druga budućnost. Već smo uĉili bosanske alime što većinom su iz istih klupa ponikli i potajice u glavi pitali se koja od njihovih titula ĉeka nas. Trebali smo biti zlatna generacija. U trećoj godini ”šili“ smo one iz ĉetvrte, odvaljivali gromobrane na ţutoj zgradi doma kriomice, kasno penjući se uz njih. Prkosili vaspitaĉima i nerijetko se klatili na onom strašnom kecu 4

pred iskljuĉenje u rubrici vladanje. Bivali bijeni od onih s Vratnika i od onih s Bistrika, gutajući muku što zbog vladanja ni jednim ni drugim nismo smjeli vratiti i ako smo mogli. Ako si bio bijen, vladanje je niţe, ako si ti koga bio, ode kući. MeĊu svim uzorima što biografije smo im do desetog koljena u po noći znali ja sam potajice ljubio Bašeskiju, Ali-dedu Bošnjaka, Hasana Basrija, Širazija. Volio sam i gazije kakav bješe i osnivaĉ naše škole, ali nisam mogao iz rebara išĉaĉkat dovoljno hrabrosti da se u njima ogledam. I kao što u tim vremenima, koja naglo postaše ĉudno nemirna, skrivah da peru bih predao dušu, tako isto glasno divih se onima što zveket sablje negdašnje bješe im drag. Traţio sam u hodnicima kojim prolazih Gazi Husrev-bega, Ishak-bega, Mehmed-pašu Sokolovića, gotivio hafize i dobre karije, s veĉeri u abdesthani ostavljao pokoji zapis o tim neviĉnim mislima o ţivotu. Nisam ni sanjao da moja će razmišljanja uskoro poĉeti da bivaju stvarnost. Nisam ni sanjao da sljedećeg Bajrama mi ćemo biti kurban za klanje. Nisam ni sanjao da ću, kad 1992. odoh na ramazansku praksu, vratiti se tek za nekoliko godina, prestar za softe, premlad za ĉovjeka, da nikad više neću sresti na okupu svoju generaciju, da, k'o gelere što ćutim po mršavom tijelu, skupljat ću ih po novinama, smrtovnicama... Plašljivci se prometli u gazije, oni nekad nadmeni skrivali su se u tuĊim zemljama, oni što loše im je išao arapski progovorili su k'o diverzanti, jezikom hrabrosti u neprijateljskom zaleĊu… Zatekao sam neke nove, mlaĊe momke i u zadnjoj klupi, zadnje svoje godine u Gazinoj medresi, tresao se pred profesorima kao što nikad nisam pred dušmanskim rovovima. To i nije bio strah, to je morala biti navika, to je moţda odgoj moga dede što iz kućnog se mihraba povukao prepuštajući mi ga ĉim sam prvi put iz te škole kući došao. Tek kad ukaţe mi se sreća da sretnem nekog iz svoje generacije, uz kahvu i priĉu u kojoj je jedna nit uvijek na adresi, Saraĉi 33A, shvatim da ne ţalim što sam cijelo ovo vrijeme nisam ostao softa.

5

BROJKE I SLOVA
Gledamo se. Ja i hartija. Zatvorena ĉesma i leĊen. Lomim prste nad tastaturom k‟o dragi drug Demir nad klavirom razgibavam pipke da lakše gaĊam tipke. Polahko puštam misao da teĉe. Svaka je misao oznaĉena rijeĉju, svaka rijeĉ sastavljena od slova. Milion misli, milion rijeĉi, samo 30 slova. Ni sa šta manje ne moţemo više. Sa 30 KM jedva nešta kupite, sa 30 ljudi ni izbore ne moţete dobiti, sa 30 mrnĊela ni tespih ne moţete napravit, ali sa 30 slova moţete napisati roman, priĉu, pjesmu, pismo, oporuku, pitanje, odgovor... Objavit rat i zaprosit djevojku! Sa trideset slova mogu da ispišem 360 imena i prezimena ljudi koji su u mom ţivotu neĉim vaţniji od drugih te sam ih kao takve spomenuo i zapise o njima ostavio u svojim dnevnicima. 360 ljudi i nije mnogo za 13 970 dana, koliko ima kako sam prvi put proplako kraj šporeta u staroj kući u Banjici. Pa i kad odbijemo 2 920 dana koje sam u ţivotu, kao dijete, bio nepismen, opet mislim nije puno. Jednom mi je neko od poznanika, nabasao na ove moje dnevniĉke zapise i pitao što će mi to, zbog ĉega ti zapisi, pa mu odgovorih: “Da mi ne daju lagati! “ Ako iskreno ĉitaš svoje ţivotne dnevnike, neumoljivo ti svjedoĉe ko si bio i šta si postao. Ĉesto ĉitam svoje zapise i presabiram se kroz njih. Iz jednog od tih zapisa vidim das am u septembru 1988.godine sahat vremena virio kroz prozor voza koji je iz Sarajeva preko Prijedora išao ne znam gdje. 13 puta na 13 usputnih stanica sam pitao konduktere: “Jel' sad Prijedor?” Bio sam sam, bio sam uplašen i trebao sam izaći u Prijedoru.

6

U kupeu, preko puta mene, sjedio je stari ĉiĉa koji je u onom ratu imao 4 godine staţa ali ni dinara penzije. Bio je, kako sam reĉe, a ja kansije u dnenvik zabiljeţih, u pogrešnoj vojsci. Domobran. Upisao sam ga u svoju svesku. Bilo me tada strah slušati njegovu priĉu. Bojao sam se da će odnekud bahnuti policija i odvest ga, a mene ispitivati i rezilit mi babu što me nije nauĉio šta trebam slušat i. Dobro sam znao da se ne smije priĉati da si u onom ratu bio išta drugo nego partizan. Kasnije sam shvatio da ni moj rahmetli dedo nije u toku rata, kako se priĉalo, nosio vodu partizanima nego AC miliciji, ali, osim te sitnice, znao sam da je ostatak priĉe istinit. S godinama i sjećanja blijede, na Golom otoku i preko noći. Ĉitanje zapisa iz dnevnika porodi i prisjećanje na dogaĊaje koje nisam detaljno zabiljeţio ali koji oţive kroz one makar i šture infomracije. Nakon dolaska u Prijedor i sretnog izlaska na pravoj stanici narednih dana sam pohaĊao goransku školu na Kozari i upoznao vršnjaka ĉiji je babo bio hodţa negdje u Prijedoru. Ne znam mu ime, ne znam ništa drugo o njemu osim sjećanja na tih desetak dana druţenja. Bili smo jedini u grupi koji su preskakali obroke s mesom jer nismo znali je li svinjetina. Ne znam bi li danas kozarske šljive sa suhim hljebom bile ukusne kao onda. Listam dalje stranice svog dnevnika iz tog vakta. S manje od trideset slova sam opisao i Nadu. Djevojku koja mi je na završnoj veĉeri goranske škole prišla i upitala me jesam li za ples. Jesam! Kako nisam! Samo da sam ikad plesao i da nisam toliko smotan i stidan da to kaţem. Plesala je s hodţinim sinom, a ja sam gledao sa strane i pamtio te momente da mogu sebi doĉarat kako bi bilo da sam znao plesati. Ĉitam svoj dnevnik i primjećujem, na oko, da ako na prvi pogled primjetim na jednoj stranici mnoštvo samoglasnika, odmah pomislim da je tu sigurno ispisano nešto emocijama obojeno. Takav je naš jezik ĉini mi se. Ako je tekst štur, rijeĉi kratke, ako ima dosta slova T, G i R. Onda je to suhi opis koji se nametnuo nelagodom i strahom meĊu druge stranice.
7

Ako krajeve stranice naĊete išarane kao nekim cvjetovima ili srculencima, onda je to znak da ste i ranije mislili da ste zaljubljeni, slobodno preskoĉite. To je ĉudna bolest psihe koja se umije ponoviti podsjetite li se da imate srce. Ĉudno je šta sve ĉovjek moţe sa trideset slova, Arap ĉak sa 28, cijelu historiju svijeta opisati. Sa sedam slova moţete nekom reć‟ da ga volite ukoliko je nesposoban da to vidi iz vašeg pogleda, sa sedam da vam je ţao, sa šest se izvinuti, sa ĉetiri... tri...dva... Al‟ i pored te velike moći slova brojevi opet s mnogo manje iskazuju više. Njih i nema kad dublje promislimo, osim broja JEDAN. Dva je već samo rijeĉ za 2 JEDINICE, dva puta po JEDAN, tri za tri... Kod brojeva je u suštini samo JEDAN, jer svaki drugi broj samo je u stvari pokazatelj koliko se puta ponavlja JEDAN. Tri stotine znaĉi da je toliko onog JEDAN smješteno u jednom. Kad matematiĉar kaţe djevojci da bez nje nema ni njega. On u stvari kaţe da je sve NULA ako nema nje koja JEDINA. Ako je ona tu onda ih pak nije DVOJE nego JEDNO jer je on svakako NULA bez nje. Pola nije broj, pola je samo pokazatelj nedostatka cijelog. Pola je JEDAN ĉiji je DRUGI otiš‟o s TREĆOM. Ko se bolje razumije u matematiĉke operacije razumjeće. Imam i zapis o Mehi. Meho je, po mom skromnom sudu u dnevniĉkom zapisu o njemu, greškom upisao medresu. Znao je napamet vadit korjen od 8 iz 124 i prava je šteta što nije upisao školu u kojoj ima matematika. Imao je mal nos i velik vrat. Volio djevojke koje su malo popunjenije i zamišljajući svoju bivšu više vodio raĉuna o kubikaţi nego li njenoj mogućnosti razumijevanja komplikovanih matematiĉkih formula. Njega sam prije nekolike godine sreo. Ostao je dosljedan svojim idealima. “Fi” njegove ţivotne saputnice svjedoĉio je o snazi njegovog matematiĉkog genija. Ona je poznati stomatolog i iako ne zna u sekundi napamet izvadit korjen nekog broja, dobro ţivi od vaĊenja ţivaca ljudima. 24.10.2007.godine sma zapisao meĊu tih 360 imena i sebe. Pomislih , nabasavši na ovaj zapis, onako na prvu, da sam tad morao bit podvojena liĉnost ĉim sam pisao o sebi kao o drugom, al‟ iz opisa koji sam tad
8

ostavio svatih da sam u stvari bio van sebe. Na zadnjoj korici, unutrašnjem dijelu, zapisao sam i jednu ideju koja se tiĉe gore spomenith navoda. Naime, trebalo bi uraditi one ţute trake, kakve stavlja telekom ili policija, ne daj Boţe, na biblioteke, ĉitaonice, galerijske prostore, muzeje…i da na tim trakama piše: OPREZ, OVAJ OBJEKAT MOŽE SADRŽAVATI OSTATKE KULTURE ILI SCENE KULTURNOG DIJALOGA NE PREPORUČUJE SE MLAĐIMA OD 65 GODINA (Za kompletan natpis ne treba više od 25 slova.) Svaka je misao oznaĉena rjeĉju, svaka rijeĉ sastavljena od slova. Milion misli, milion rijeĉi, samo 30 slova. Ni sa šta manje ne moţemo više. Kad nas poznanici više ne mognu sresti, ostaće samo slike i rijeĉi o nama, ostaće slova, njihov broj je zajamĉen, mi im samo udahnjujemo raspored. Sa trideset slova moţeš reći sve, sa sedam sasvim dovoljno. Ako ostanete neshvaćeni, ne mjenjajte tih 7 slova, ni raspored, samo im uvećavajte broj ponavljanja. Kaţu da ako se ĉuju i hiljadu puta, srce će poţelit i 1001. S trideset ljudi ne moţete dobiti izbore al' s jednim moţete da se gledate bez rijeĉi... I jedino tu, kad se bez tog jednog osjećate nulom mnoţenje nule i jedinice ne daje nulu. TO NISAM JA TO JE MOJA SCHAUMA Poĉetkom sedamdesetih godina prošlog vijeka moj dedo, rahmetli Ahmet, vjerovatno je u grudima stezao dva jednako snaţna a opreĉna osjećanja. Ponos što mu je najstariji sin, ĉilan i zdrav otišao na sluţenje vojnog roka u Jugoslovenskoj narodnoj armiji i strah da mu ga tamo, anamoni, ne okrenu u nevjernike. Daleko je Titograd od kuće, al‟ Ahmet je, duhovnim okom bacao pogled na svog sina, diz‟o ruke i molio Boga da ga ĉuva. Potajice, da on ne vidi da ga ona pri tom vidi, rahmetli nena Emina je u dubini svoga srca lajkala njegove dove.
9

Nemam baš jasne zapise o ovom.Puno je bolje zapisivati sjećanja nego ih se sjećati “na suho”. Kvalitet sjećanja na tuĊa sjećanja doĊe k‟o kvalitet kopiranja neĉeg što je već kopirano. Tek, biće da je nekad pred kraj vojnog roka najstarijeg Ahmetovog sina, mog rahmetli babe, padao i bajram. Rahmetli babo je u razglednici htio svom babi ĉestitati bajram pa je zamolio kolegu iz vojske, hodţu, da mu to napiše na arapskom. Ovaj napisao i ispod se potpisao. Sve na arapskom. Razglednica sretno stigla na “zadnju adresu”, a dedi, bezbeli, lahnulo kad je vidio da kraj njegova sina u toj opasnoj JNA ima i neki hodţa da mu se naĊe pri ruci. “Ne vidim mu dobro ime, nekako ga je sitno napisao, Sead, Esad, Seid...”, šaptao on svojoj Emini na onaj starinski naĉin kad muški insan ne ţeli pokazat da su ga obuzele emocije pa zovne ţenu da tihoću sopstvenog glasa moţe pravdati obzirnošću ka prisustvu ţenskog ĉeljadeta i njene ţenske osjetljivosti. Koji mjesec iza toga bahn‟o babo iz JNA. Majku zatekao na nekoj bukvi, lomila grane ovcama. Babo je pitao da se uda, a je li se ona nećkala ili nije, ne znam. Godinu i nešto nakon toga i ja sam bahn‟o na svijet. Rodio sam se kraj onog, u prethodnom zapisu, spomenutog šporeta u staroj kući u Banjici povrh sela Ribari. Zamišljam da je šporet bio onaj “smederevac”, bijeli, mada, ko zna jel‟ tad i bilo tih šporeta - neću da provjeravam, sviĊa mi se ta njegova bjelina u mom zamišljanju. Ja se rodio, zaplakao a tetka Aiša ušla u susjednu prostoriju i rekla dedi: “Meni muštuluk a tebi unuk!” Ubrzo se tu našla i jedna ţena iz komšiluka koja je voljela puno priĉat i tu su zaĉeci mog govorništva. -Vidi se da ti je ona bila na porodu!- ĉuo bih ĉesto puta u svojoj mladosti komentar na svoje brzo iobilno priĉanje. Helem, da se vratim upamćenim besjedama o mom roĊenju. Dedo mi nakon sedam dana, po adetu i sunnetu, prouĉio ezan i ikamet i valjalo me nekako zovnut, ime mi nadjenut. -Šta misliš, stara, ako se djeca ne protive, da ga zovnemo po onom hodţi što je s Halilom sluţio vojsku, neće li Bog dat‟ da nam hodţa bude?
10

Nena mi je jednom priznala da joj je jako smetalo što je dedo nije zvao njenim imenom nego u skladu s adetima onog vakta “starom” makar i mlada bila. Ne znam je li njemu to ikad rekla. Mislim da nije. Dedo je bio mehke duše i umio se zavuć pod oklop u kom je istu ĉuvao te bi vjerovatno bar koji put ispravio ovu svoju grešku. Ja sad iz ove pozicije mislim da je to baš bio znak koliko je volio. Ĉisto se bojao ako je zovne imenom da će svi vidjet koliko je voli i koliko mu znaĉi. A nije to tad bilo moderno. Kao ni škola što nije bila moderna. Da jest, moţda bi moj dedo taĉnije proĉitao ime babina prijatelja iz vojske sa one razglednice što je dobio i ja bi se umjesto Esad zvao Seid. No, moţda je problem u piscu one ĉestitke, evo, baš sad, 40 godina nakon te razglednice gledam neke akte koji su nam stigli od muftijstva, i da ne znam kako nam se muftija zove, po arapskom potpisu, dvojio bih baš kao i moj rahmetli dedo tada izmeĊu Esad, Sead, Seid... i vjerovatno, opet, odabrao Esad. SviĊa mi se ime koje nosim, baš kao zamišljena bjelina šporeta Smederevca pored kojeg se raĊam u ribarskom zaseoku Banjica, ponad Bajića glavice. Nekad bi, kako ĉujem, naš mostarski muftija Seid Smajkić koji jeste onaj babin kolega iz vojske po kom “nosim ime” trebao u penziju. Jedna će misao zbog ovog historijata mog imena vazda poletit da se zapita, bil' bilo drukĉije da je dedo taĉno proĉitao ime po kom mi je moje nadio i da je u samom nijetu bio manje skroman (ĉuj samo hodţa)  U mojim dnevnicima je najviše imena poput Seid, Sead, Sedad, Senad.... (i onih sa nastavkom -a) pa nekako mislim da je tome razlog ova priĉa, jer je znam nosim u pamćenju, a moţda i zato što je nisam na vrijeme zapisao, pa sad sjećanje na nju izgleda k‟o kopija već kopirana lista, sa dosta mrlja i nejasnoća. (I da se razumijemo, nemam toliko godina, al’ imam sjećanja koja to pokazuju.)

11

TUTA I 40 PISACA Valjda sam juĉer malĉice previše natezao misli u pokušaju smišljanja gdje da namaknem novac za kupovinu finih knjiga koje ”pojeftino” vidjeh na sajmu knjige u Sarajevu pa se to odrazilo i na moju podsvijest koja u kombinaciji sa sinoć pred spavanje odgledanim filmom ispod sklopljenih kapaka u svijetu imaginacije izreţira nimalo lahak san. K‟o sastalo se nas nekoliko u klubu knjige. Sjedimo za okruglim stolom, srĉemo supu od slova, pušimo olovke a na mjestu gdje inaĉe prazna polica ĉeka knjige u mom snu uraĊen kao neki podijum, bina, na bini štanga, baš ona ameriĉka, mesingana, glatka. UzbuĊeni smo, napeti, alegorije, aliteracije i hiperbole nam napinju adamovu jabuĉicu, oĉi zamagljene inspiracijom...sve pisac do pisca. Sjedimo u išĉekivanju nastupa... I onda na pozornicu izlazi ona. Ni tanka ni debela. Ni bijele ni crne puti, umjerena. Prolazi pozornicom i pokazuje lice, onda se okreće i pokazuje naliĉje. Na kraju lagano zastaje kraj one mesingane štange. Hvata se tankim ruĉicama za nju i polahko poĉinje da se lista. Otvaraju se njene korice, ĉitamo naslov, impresum, uvod, zaplet...Knjiga kakvu pisci više ne pišu.... Zarivam zube u vrh olovke, poteţem dubokim udasima njenu srĉiku , a zacakljen pogled ne skidam s nje. Kolega do mene, crven u licu doziva konobara i naruĉuje “Lijepu rijeĉ za poĉetnike”, upitno gledajući drugog kolegu koji odmahuje rukom, govoreći: ”Ja ću nešto jaĉe, “sintaksu i gramatiku” da povratim krvotok”. Obazirem se da vidim šta će im donijeti, a konobar nosi dvije knjige na tacni, umjesto kašike il' slamke tanke pozlaćene naoĉale poloţene preko njih. Za to vrijeme na pozornici knjiga se lista. Zaplet doţivljava kulminaciju, listovi joj šuškaju, drhte, slova nemirno igraju na njenim stranicama. Onda desno, bubnjar koji prati taktovima njenu izvedbu pojaĉava rita m, ona još više šuška, trese se. Glavni junak njene priĉe umire, prozor se otvara, jak vjetar zalazi u prostoriju, slova na listovima vrište grĉevito se drţeći za podlogu, no vjetar je jaĉi, puše, grabi ih i otkida. Ĉitava prostorija ispunja se hiljadama slova koje vjetar vitla u kovitlace, a knjiga, ostavši naga, koricama pokriva svoju golotinju i postiĊena bjeţi s
12

bine. U bijegu je stiţe kolega što je naruĉio “sintaksu i gramatiku” i zadjeva joj meĊu stranice “andrića”. Budale, mislim ja. Da ih je dao meni mogao sam obogatiti biblioteku s najmanje 20 dobrih naslova. Na tu misao nešto me hladno dodirnu po ĉelu. I opet. I opet. S mukom razmrsujem vizije sna, otvaram teške kapke, a pogled uprt u plafon susreće se s polukruţnom linijom nabubrenih kapi koje se u blagom ritmu, jedna za drugom otiskuju ka meni. Krov mi prokišnjava, ploĉa se zadnjih dana od povelike kiše nadojila vodom i sad ujednaĉenim ritmom kapa. Ustajem bunovan, postavljam lavor, malu plastiĉnu kadicu i na treće mjesto pri ruci mi se naĊe Hasanova tuta. Lupkanje lavora probudilo i Hasana. Zbunjeno škilji iz svog kreveca. Gleda u plafon, gleda u svoju tutu a onda plaĉnim glasom projeca: “Moja tuta!” Ja mu uzvraćam toplim pogledom, utješnim rijeĉima i gonim iz glave pomisao - kako bi to sve izgledalo da umjesto kišnih kapi s plafona, padaju slova. LIBELISANJE ILI HAJ’MO U PLANINE Libela je geodetski mjerni instrument koji sluţi za postavljanje osi u vertikalan ili horizontalan poloţaj, a takoĊer je sastavni dio pribora svakog zidara i mnogih drugih majstora. Ja nisam majstor i nemam libelu, posudim je od komšije samo kad mi se veš mašina ubezobrazi pa poĉne tokom rada hodati po banji. Kad se ĉetiri stope veš mašine dovedu “pod libelu” ona postane mirna, ne svaĊa se s prostorom i ne sudara sa umivaonikom, zidom i stalaţom za peškire. Uţivajući u ĉistom pogledu jutrašnjeg svanuća zagledah se u još uvijek snijegom pokrivene vrhove Prenja i zapitah se je li onaj, po mom oku, najveći vrh koji vidim Lupoglav. Uherim malo glavu na desno, uherim na lijevo, da budem sto posto siguran da pogled ne vara, prisjetim se izvrsne slike Dine Kasala, uporeĊujem i zakljuĉujem da bi mogo bit mada šubha ostaje. Nisam siguran stojim li dok gledam “pod libelu” i ne znam postoji li iza ovih vrhova još sliĉnih koji ih nadvisuju al‟ ih ja ne vidim jer 13

sam suviše unisko. Pitam se imam li fajde taj ţivotni propust kao i mnoge druge pravdat‟ ratnim zasićenjem od bosanskih planina il' priznat sebi da sam neorganizovan i lijen ĉovjek koji gugla ljepote Prenja, jedne od najljepših planinskih masiva svih Dinarskih Alpi kojeg planinari ĉesto nazivaju “Bosanski Himalaji”, s ĉijih se vrhova za vedra dana i more moţe vidjeti, a nikad ne nać u hiljadama odţivljenih dana jedan da se to osvjedoĉim. Je li isti pogled na Lupoglav gledan iz Konjica i iz njegova podnoţja i još bitnije da li je potpun pogled na Konjic ako ga nikad nisam vidio s Lupoglava? Fiziĉki i duhovni pogled na ţivot meĊusobno se nadopunjavaju. Od njihove “izlibelisanosti”, ravnoteţe, zavisi kvalitet ljudskog ţivota. Primjeri iz prirode, van nas, postoje i u nama, u našem liĉnom i društvenom ţivotu. Za sat vremena oţivjet će konjiĉke ulice. U moru ljudskih zajednica jedna zajednica, specifiĉna moţda jednako koliko je Prenj specifiĉan u mnoštvu planinskih vijenaca razbudiće se i poĉet sa aktivnostima. Šta i koliko znam o toj zajednici u kojoj ţivim? Koliko sam zabavljen sobom, strahom ţivota oborenim pogledom što svu snagu upinje u mjesto sljedećeg koraka, ostavio sebi prilike da se zapitam i promislim, koliko u ovom gradu ţivi ljudi ĉiji duhovni i intelektualni “pogled” za vedra dana seţe do mora, do Maglića? Ko su Zelene glave, Lupoglav, Otiši, Vjetrena brda, Botin, Vjerac, Osobac, Cvitin naše zajednice i na ĉijoj glavi je Vidina kapa? Nezahvalnost je velika, kako ja prosuĊujem, molit Boga da se ispenješ na Mont Everest, a ne popet se prije kao zalog dove svoje na obliţnju Zelenu glavu. Odvagam na nogama ravnoću tla, nanesem misaonu libelu na svoje promišljanje, posegnem za logikom i matematikom i zakljuĉujem: ako put za Mont Everest vodi preko vrhova Prenja onda se i put k vrhovima Prenja zapoĉinje uspinjanjem uz Vrtaljicu, Pomol, Repovicu, Paklinu il‟ neko drugo od manjih brda oko grada. Ako ništa, valja ponekad bacit pogled “odozgo” na sebe.

14

KRIŠKE USPOMENA Kao Nil Armstrong stupajući na Mjesec, izrekoh sebi, stupajući na Konjiĉku ćupriju jutros iza sabaha, neĉujnu misao: Svijet ĉini društvo, a grade ga pojedinci. Šta je Nilov korak na Mjesecu znaĉio za ĉovjeĉanstvo znaju milioni ljudi, šta je znaĉio za njega samoga mnogo manje. Da nije bilo Nila, društvo bi našlo nekog drugog, veliki korak za ĉovjeĉanstvo ne bi izostao, no on je bio taj koji se u kalkulacijama hiljada mogućnosti sloţio kao najbolje rješenje. Baš kao što bi neko sagradio i ćupriju u Konjicu da nije ovaj ĉije ime piše na njenom portalu. Društvo, civilizacija, dunjaluk, ima svoj tok, svoj izvor, svoje strmine, nizine, obale, okuke, ušće i more svoje. Svaki njegov poĉetak obiljeţen je imenom, ĉovjekom, nekim ko izmeĊu niza mogućnosti u datoj slagalici dogaĊanja bude onaj svodni kamen po kom se desi što se desiti moralo. U tom ţivotu društva, u vremenu što ga doţivljavamo kao jedinstveno vrijeme i trajanje, proţima se nekoliko milijardi pojedinaĉnih ţivota i pojedinaĉnih vremena. Svako vrijeme sa sobom nosi mogućnosti i iskušenja, potencijal i tegobe. MeĊu onima koji se u tom vremenu raĊaju stoji prilika da ga se domognu, spram njihove ţelje, snage, umijeća i spram ruke sudbine, koja, koliko god mi matematiĉki taĉno proraĉunavali putanje zvijezda, planeta, kometa, vidljivo povlaĉi poteze. A ti potezi sudbine opet su duboko zaronjeni u štastvo svakog pojedinca i karakter društva od tih pojedinaca saĉinjen. Hladan zrak što uvijek struji preko naše Konjiĉke ćuprije dovoljno je ţivahan da razbudi pospana i na misli nagna gladnog. Škole, banke, kafane... otvoriti će se tek oko osam, jer narodu nije ţurba ni za znanjem, ni za novcem ni za sjednicom, bitno je da pekare rade od rane zore. - Dvije tople hrenovke i jedno slatko lisnato s višnjom, molim! Prije trideset godina, bez ove uvodne filozofije, ja sam ustajao u isto doba. Vrijeme prolazi, ĉovjek se mijenja ali rani sabah je hiljadama godina uvijek na ovaj dan u isto vrijeme. Prisjećam se tog vremena. Na drvenom stoliću prostrta kuhinjska krpa koja je dolazila uz pakovanje faksa. Na njoj bijela šolja s crvenim šarama. U njoj domaće kravlje
15

mlijeko pomješano s nešto crne kahve koju su netom prije popili dedo i nena. Kraj šolje velika kriška domaćeg hljeba s kvasom, rezana na klis. Preko nje razmazan dobro uprţen bestilj. Kad poĉneš jesti odnos bestilja i hljeba na poĉetku na klis odrezane kriške je ravnomijeran. Iskustvo te uĉi da tada manje pripijaš mlijeko iz ĉaše, jer kasnije će debljina kriške biti sve veća, odnos hljeba i bestilja neravnomjerniji i da bi se to saţvakalo i zadrţala slast trebaće više mlijeka. Znao sam ja već tada da se u nekim kućama hljeb reţe na kriške jednake debljine, da ima onih što im je namaz na kriški veliĉine same kriške. Al‟ znao sam da je to balahanje isto kao što sad znam - da ako jedeš kriške na klis jednom ćeš zasigurno posegnuti za filozofijom. Jer ta kriška je svojevrsna metafora ţivota. U poĉetku je zalogaj sladak, lahko se zagriza i lahko u slast ţvaće a kasnije, što si bliţe kraju moraš više otvarat usta, jaĉe gristi. Odnos tijesta i namaza je neravnomijeran i ako se ne navikneš pravilno pripijat doći ćeš u situaciju da ostaviš onaj najdeblji i najtvrĊi dio kriške, a tad ti slijedi ćuška iza ušiju i hiljadu puta podcrtano pravilo: Snaga je baš u tom zadnjem, najdebljem, najtvrĊem zalogaju. Probao sam ja par puta i okrenut situaciju. Poĉimao bi jesti od najdebljeg i najtvrĊeg dijela s mišlju kako ću na kraju imat tanak ugriz i sladak zalogaj. Problem je nastao kad su me ukućani vidjeli u tom pokušaju i onda sam slušao podcrtavanje drugog vaţnog ţivotnog pravila: Niko tako ne jede! Ne moţeš ţivjeti mimo svijet. Poslije je slijedilo ţuljanje jabuke, jer, da se razumijemo, karijesa je bilo koliko hoćeš, ali mi ĉetkice za zube nismo imali. Zubi su se ĉistili jedenjem jabuke. Nakon jela pokupiš knjige u torbu, sjuriš niz Brijeg kraj Halilove kuće, pored Bajića glavice, niz toĉilo do Ćišine ĉesme pa poprijeko na Vukovu glavicu gdje je bila ĉetverorazredna škola u Ribarima. Pred školom shvatiš da si greškom nazuo neke stare opanke prokinute pete kroz koju iz poderanih ĉarapa viri gola peta tvog stopala. Nije ta škola nikad vizuelno lijepo izgledala, ali je bila dovoljno zabaĉena da sam za tri godine promijenio dvanaest uĉitelja i uĉiteljica. Tu je predavao ko nije imao gdje drugdje dok se ne bi snašao. Nisam to tada znao, ali danas znam. 16

Dakle, nije tu bilo neke svijetle izgledne budućnosti za nas pedesetak uĉenika u zajedniĉkoj uĉioniic razvrstani od prvog do ĉetvrtog razreda. Stizali smo iz desetak okolnih sela udaljenih i više od 10 kilometara. Taj jutarnji dţoging do škole, nas Titovih pionira porodiće kasnije nekoliko dobrih trkaĉa. No, sva ova priĉa potaknuta je neĉim što se desilo nakon što sam ja jutros s dvije hrenovke i slatkim lisnatim od višnje došao u Klub knjige, napravio sebi ĉaj i pojeo doruĉak. Doĉeka me na fb poruka u kojoj piše: Ipak nije Senad obiš'o najviše svijeta!, i u produţetku link osobe koja jeste. Naravno, poruku sam dobio od prijatelja s kojim sam se juĉer priĉajući dotakao teme ko je od naše generacije iz “ribarske” škole najviše svijeta obišao, pa je zakljuĉak bio da je to Senad Biber koji je takoĊer u istu školu išao od prvog do ĉetvrtog i mnogo poduţe pješaĉio nego ja i ovaj moj sugovornik. Ne znam je li se Senadu štucalo u to vrijeme dok smo razgovarali, no mi smo ga sasvim pozitivno spominjali u kontekstu tih podavnih sjećanja te prisjećajući se gdje sve znamo da je Senad bio, na odreĊeni naĉin i mi putovali svijetom. Proradi onaj stari seoski mentalitet, svi za jednog Senad za sve, pa je tako Senad u razgovoru brzo postao “naš” i njegova putovanja sa mim time “naša putovanja”. Link koji sam dobio vodio je do fotografija na profilu Senadove sestre Sehije. Kad to shvatih, na trenutak mi u sjećanju kroz borovinu ispod škole u Ribarima kroz prozor uĉionice na drugom spratu sjeknu prvo jutarnje sunce i jasno vidim u prvoj klupi drugog reda kako šćućurena pokraj Senada Sehija prebacuje piljak iz ruke u ruku pomalo škiljeći da se zaštiti od sunĉevih zraka. Tako je to bilo prije trideset godina. Jutros gledam Sehiju na fotografijama više svjetskih gradova i znamenitih lokacija nego ih ja znam nabrojati. Moţda nema veze što je u prve razrede osnovne škole pješaĉila 3-4 kilometra u jednom pravcu. A moţda i ima! Moţda oni koji su više pješaĉili imaju priliku kasnije više svijeta obići? A moţda i nema! Moţda sam zaboravio ono što je vaţnije i od kilometara a i od debljine jutarnje kriške hljeba: I Senad i Sehija su uvijek dobro uĉili.

17

POD VISAK Moj rahmetli babo je u dţepu Plave radne košulje S natpisom IZGRADNJA KONJIC Nosio suhu plosnatu olovku Pisao je njome Po zidovima Gredama Armaturi Pulĉevima Daskama Crijepu Limu... Rijeĉi su bile kratke Najĉešće samo linije No iza tih linija Stajale su kuće Duţe od pamćenja Artiljerac iz one vojske Napamet je znao '92 koje ploĉe u gradu Ne moţe probit granata kao što nije probila ni našu dok joj tenkom nisu “prišli” sa strane Njegovom olovkom Na trećem omotu ţutog papira vreće mekinja od 50 kg Napisao sam svoju prvu pjesmu Uz suhu plosnatu olovku imao je mistriju i fanglu Libelu i visak. Sve je moralo biti “pod visak”
18

Veĉeras u pola koraka “preko kuće” Pade mi na um Da odavno nisam Na ĉelo prislonio visak. Nemam ga Kao i mnoge druge oteţale uspomene Odnijele ga godine Okom zidareva sina A po liniji hoda Rekao bih da se naginjem udesno.

ĆEVAPI, KATANCI I STEPENICE DO PRIZEMLJA Petak 25.10.2013 Pala je noć, i akšamska i jacijska. Svijetli traci uliĉne rasvjete roje se oko konjiĉke ćuprije. Koraĉam lagano na drugu obalu Neretve uvijek iznova jaĉe udišući zrak u nekom neobjašnjivom nadanju da kamen ćuprije miriše. Moţda je tom nadanju kriv i razlog mog prelaska preko nje. Moj mlaĊi sin, Ejdi Hasan, je na pitanje šta bi volio jesti bez dvoumljenja rekao: “Ćevape!” U Novalića kuli naruĉujem porciju i onih desetak minuta koje su glasile kao odgovor na moje pitanje kad će biti gotovi provodim na platou kraj ćuprije, zagledan u ţućkasti odsjaj njenih kamenih lukova rukama se pridrţavajući za ţeljeznu ogradu. Idealan prizor za srk duhovnosti u deset minuta prolaznosti. Igra svjetla i sjenki na hrapavim plećima ćuprije vrlo brzo mi donose tekijski dah i prsti stisnuti oko ograde promiĉu podsvjesno zamišljene bobke tespiha. Središnji portal mosta s uklesanom ploĉom o njenom dobrotvoru k‟o šejh kakav u stojećem zikru drţi na okupu kule i lukove zatvarajući dunjaluĉku halku i upućujući pogled i misao ka nebu, ka duhovnim kulama i
19

lukovima. Nebo je skriveno oblacima pa pogled spuštam ka drugoj krajnosti. Ispred sebe. Na ţeljeznoj ogradi pored mosta poĉeli su nicati mali ţuti katanci. Brojim ih. Jedan, dva, tri, ĉetiri, pet, šest, sedam... Saginjem se i prinosim oĉi jednom od njih. Neki je Sanel zakljuĉao ljubav prema A. Nehotice bacam pogled niţe ka Neretvi pitajući se je li tu, ispod zida u kraj rijeke bacio maleni kljuĉić katanca. Hoće li je voljeti do kraja ţivota, hoće li ona voljet njega i hoće li ih ţivot voljeti oboje? Katanci mi baš i nisu pravi simbol ljubavi, pogotovo ne na ţeljeznoj kovanoj ogradi. Mada bi ovaj koji gledam mogao trajati duţe od same ljubavi kojoj je znak. Mene katanac i ograda više podsjećaju na tamnice, na tugu, ĉeţnju, ĉekanje, ali, eto, nekog i na ljubav. Ovaj je katanac zaljubljenom Sanelu simbol srca i duhovnosti, kao sapi pastuha emocija, dok ograda, kao i svaka ograda, posluţila je kao mjesto da se taj pastuh sveţe. Simpatiĉni detalji na hladnoj ogradi koja će, moţda, što ih bude više, estetski izgledat manje lijepo ali će imat više ţivota u sebi. Deset minuta drţanja za ogradu i gledanja u Neretvu je isuviše dugo vrijeme da neki oprezan prolaznik ne postavi u sebi pitanje da izvijesni konjiĉki pjesnik nije malo pretjerao sa inspiracijom što meni kao tom pjesniku ne bi dobro došlo, jer svako zaĉeto pitanje u glavi prolaznika uskoro u nekom kafiću moţe postati izgovoreno, potom ponovljeno, potom odgovoreno, a onda narednih dana mogao bi poteći glas da je pjesnik propjevao. Iz tog razloga se lagano okrećem, ogradu prometnuh za leĊa i pod malom stepenicom što vodi ka ĉesmi ugledah maĉe. Malo, crnaksto maĉe skupljeno u klupko svoje tjelesnosti. Gleda me znatiţljno, baš kao i ja njega. Opruţi malo glavu i poĉe lizati svoju zadnju desnu nogu. To ja zovem jednako ljubit svaki dio sebe. Maĉe bi moglo biti lijep simbol za ljubav mada se nadam da nikom neće pasti na um da ga kao zavjet vjeĉne ljubavi sveţe za ogradu konjiĉke ćuprije. Krećem prema Kuli s nadom da su ćevapi gotovi. Osam minuta. Ĉeka me najlon-kesa prepuna mirisa. Preko ćuprije sada prelazim ţurnije, miris najlon-kese i miris ćevapa ne smiju se izmiješati.
20

Subota , 26.10.2013.g. Tušĉica, Glaviĉine, Vrabaĉ, Jasen, Borci, Stranine, Košuta, Kuštac, Bijelo Brdo, Strijeţevo, Glavatiĉevo, Pušiji kuk, Raĉica, Crkvine, Boţilovine, Kosi potok, Ribari. U Ribarima na dlanu zemlje Boţije što se Oplet zove ja imam svoj katanac. Jedan što ga je moj rahmetli dedo zajedno sa ĉeljadi svojom kao temelj kuće u njedra zemlje zakopao i drugi, manji, obiĉniji što kao brava na toj kući stoji. Kućni prag. Trideset je godina od kako smo, pred sarajevsku olimpijadu, uselili prvi put u ovu kuću. Isto toliko godina je kako strmom klizavom ledinom silazimo u njen donji sprat. Sprat u kom je meni kad smo nedavno dogovarali ĉije je šta zapao lijepi sobiĉak s pogledom u krošnju, ove godine, prerodile jabuke. Ljubim tople obraze majĉine pred vratima, pitam je kako je te s ĉivije kraj varta skidam i oblaĉim maskirne pantalone, miraz iz zadnjeg rata. Umjesto kalašnjikova nekad, sad se fatam krampe i lopate. Pola dana kopam, a drugu polu svjedoĉim koliko posla i umijeća treba imati da bi se zašalovale stepenice. Rijetko sam o tom prije razmišljao penjući se il' silazeći hiljadama stepenica koje sam u ţivotu prešao. S prvim mrakom, zajedno sa amidţama odluĉujemo se ipak poĉeti miješati beton. Ubrzo pod teretom pijeska i cementa mješalica staje. Ne mogavši savladati raspon izmeĊu ţelje da ih ipak u tom danu završimo i pametne odluke da ostavimo za sutra opredjeljujemo se za ruĉno miješanje betona. Nije velik problem opredijelit se za ruĉno mješanje kubika betona kad imaš ţelju, a nemaš iskustva o miješanju istog? Problem je spoznaja šta podrazumijeva ta odluka. Zvekću lopate, trepere sijalice, krckaju leĊa. Tri puta se pijesak i cemenat trebaju prebacit lopatom “na suho” i dva put “na mokro”. Meni je i onaj prvi put na suho bilo na mokro jer mi se znoj cijedio niz leĊa.
21

Zaduţujem kolica i sipam beton u šalung stepenica. Jedna kolica, druga, treća... šest sati, sedam, pola osam... sedamnaesta kolica. Napor izbija iz tijela svaku kap materijalnog i meni se uskoro ĉini da je tu i rahmetli dedo i rahmetli nena i rahmetli babo, da iz nekih berzahskih soba gledaju kako radimo. I ĉini mi se da im je drago, da nas bodre i da ćutke prelaze preko onih upadica koje bi nam sigurno govorili da su ţivi, bar što se tiĉe naše smotanosti, vremena kad to sve radimo i mršavosti naše snage kojom to sve gonimo. Ujutro će nas doĉekati gotove stepenice, bol u tijelu i zadovoljstvo u duši. Sve ostalo se zaboravi. Dedin babo je pravio kuću, dedo je pravio kuću, babo je pravio kuću, evo i ja pravim kuću a Bog zna, praviće je i moja djeca mada se nadam i Boga molim da razlog njihovog pravljenja ne bude podizanje srušene babine. Rijetka je u Bosni generacija koja ne pravi kuću. Zato smo mi siromašan narod. Ne moţe biti bogat narod koji u svakoj generaciji mora pravit‟ kuću. Svaka generacija poĉinje iznova, rijetko se nastavlja, uglavnom se dostiţemo. Zato se mi i ne gledamo sa svijetom nego sa svojim oĉevima. Moj rahmetli dedo je pravio kuću i pokušao da ostvari što i njegov babo, moj rahmetli babo je pravio kuću i pokušavao da dostigne ono što je ĉinio njegov babo, i ja danas imam ţelju da dostignem ono što je ĉinio moj rahmetli babo. Staje zveket lopata, nestaje ljudskih glasova, selo se ovija njemu svojstvenom tišinom. Leţim u sobi puštajući da uspomene djetinjstva legnu skupa sa mnom. Tu u toj kući mirišem sebi na se kao da sve što se za me prilijepilo mimo ove kuće i ovog sela nije sto posto moje i nije potpuno sraslo sa mnom. Ispod sela njive u jednoj od njih harem. U haremu bašluci dragih insana. Stepenice nisu samo da se siĊe i izaĊe njima. One su tu da na fin, ljepši naĉin spoje dvije pole cijelog. Kao rajfešlus na dţemperu, kao onaj mali luk na katancu koji iz jednog tijela izlazi i u isto tijelo se vraća grleći ponuĊeno. Nisam planirao zanoćiti pa nisam ponio cigarete. Zapalio bih jednu pred spavanje. Ovako ostajem na razini ţelje i pitam se zašto današnji derviši puše.
22

Moţda smo daleko od iskonske duhovnosti kojom su grudi ispunjali naši daleki prethodnici pa nam treba toplina dima u grudima da nadomjesti osjećaj? Znam da sam kao dijete i tek stasali mladić u ovoj istoj kući imao grudi ispunjene ţeljama, nadama i oĉekivanjima. Ĉetrdesete godine su zrelost, a moje grudi me podsjećaju na pećinu. Neravni hladni zidovi, pokoja kap podzemnih voda tu i tamo kaplje i cvokće u ishrdalu podlogu. Većina te pećine izdubljena je vanjskim faktorima koje nisam mogao birati, vrlo mali dio mojim unutarnjim. Nekad sam bio komad mesa, sada sam više komad kosti. Nije to ni do godina ni do vremena. Do mene je i od mene je. Ţivot uzima danak, ljeta njegova postaju vrelija, zime hladnije, tijelo se širi u trbuhu, a suţava u mišicama. Trnu ruke i noge, trnu leĊa, trnem i ja u san. ŠEĆERLUK NAŠ SVAGDAŠNJI Sadašnjost je najkraći trenutak postojanja. Sadašnjost je poput otvora na posudi iz koje budućnost teĉe u prošlost. Kako god je definisali, kratkoća je zagarantovana, a opet, sadašnjost se moţe motriti i mnogo dublje uzimajući u obzir onaj DAN koji će, po vjerovanju nas muslimana, nastupiti kad budućnost dunjaluĉka svaka i svaĉija iscuri - Dan suda, Dan vjere, kada će ĉitav naš ţivot biti smješten u jedan dan, biti sadašnjost u kojoj će se kristalno jasno vidjeti i dobro i loše koje smo ĉinili. Stoga, kad razmišljam o ţivotu, trudim se u istu ravan jednog, trenutka unijeti sve one prošle dane, svu svoju prijašnjost, svjestan, uvjeren, da je nosim sa sobom na desnom i lijevom ramenu svom u neupitnim spisima kiramen katibina ali i u svom pamćenju, sjećanju, sebi ukupnom. Nadati se da je nešto prošlo znaĉi mi ne vjerovati da ću se s njim susrest, a ja vjerujem da hoću u Danu spomenutom susrest se ponovo sa svakim djelićem sebe, svog ţivota, djelovanja, namjera svojih i dijela svojih. U svakom novom danu sa mnom svanu sve hiljade mojih prošlih dana. Od onog prvog plaĉa dunjaluĉkog do ove trenutne kapije svijesti preko koje se neodţivljeno prelijeva u odţivljeno. I ma kako kao ĉovjek bio
23

okrenut tome da gledam u pijesak koji tek treba preda me iz pješĉanog sata sudbine da iscuri ja znam da izvjesno je samo ono što je iscurilo. Onaj prah koji se pros‟o, koji tako olahko pokušavamo smentuti iz svojih misli ispaljujući nesmotrene strijele budućnosti lukom nade. Budućnosti o kojoj ne znamo ništa i koja nikom osigurana nije. Zato moje bavljenje prošlošću nije moj bijeg nego moje pristajanje uza se. Zato se trudim u svakom novom danu oţivjeti bar deset onih u sebi sloţenih, prisjećajući ih se, produţit tu tanku nit sadašnjosti u širi i dublji vid postojanja. Sreća, ta teško definisana ţudnja ĉovjeka, po meni, krije svoje bivstvo baš u takvom nastojanju. Nositi u svaki novi trenutak poklonjenog ţivota ĉitavu svoju prošlost moţda je, na oko, teţak ĉin, al‟ je kada je u pitanju dosezanje sreće, neminovan. Ĉovjek u svom shvatanju i prihvatanju stvarnosti ima potrebu za usporedbom, jedno poredi s drugim i ocjenjuje šta je bolje - jedno ili drugo. Tako nastaje dobro i loše, ruţno i lijepo. Tako su nastali dobar, bolji i najbolji baš kao i njihove suprotnosti. Ĉovjek pri tom nerijetko zaboravi da njegova usporedba ne zavisi samo od kakvoće poreĊenog nego i od njega samog, koji se u svakom danu iznova mijenja i time tas kojim vaga jedno i drugo ĉini razliĉitim, a tu razliĉitost zaboravi unijeti u ukupnost svojih ţivotnih zakljuĉaka. Razlozi za naše nezadovoljstvo u ovom danu mogu biti spram naših ţelja i potreba. Ako zaboravim prošlost ja ću uza se imati samo trenutne porive duše i potrebe materijalne. One će nerijetko doprinijeti da zaboravim blagodati i uronim u nestrpljivost ĉekanja ţeljenog. Neko će provesti dan tuţan što nema stotinu maraka da nešto kupi. Neko će provesti dan nesretan što nije na nekom drugom mjestu gdje misli da bi sretniji bio, s nekom osobom ĉija blizina mu sreću priĉinjava. Neko će provesti dan tuţan što ne sjedi na spratu više u fotelji pravom koţom postavljenom iza vrata koja ĉuva budna sekretarica direktora firme. Neko će....
24

Koliko ljudi toliko rijeĉi NEKO. MeĊu tih nekoliko milijardi NEKA ima i onih što će buĊenjem privezati prošlost za nadošlu sadašnjast. Okrenuti svjetlu zahvaliće Bogu na dobru koje imaju pri sebi, zamolit za otklanjanje onog što ih tišti i koraĉat u u svoju neodţivljenost sa svakim danom proţivljenosti. Noseći i one sretne i manje sretne trenutke u stalnoj brizi spram njihova suodnosa, stalnom strahu od onog Dana suda i neupitnoj vjeri u Boţiju milost. Moţda u ovom trenutku nemam novca da platim sve raĉune koji ĉekaju na naplatu. Moţda nemam naĉina da ugodim svima oko sebe kojima bi po boji svojih emocija rado ugodio ugaĊajući tako prije svega sebi. Moţda mi temperatura nije baš najnagodnija, moţda mi glavobolja remeti misli, moţda mi društvo nije baš po volji, ali, ako ovaj trenutka zamjenim s jednim iz 1993. godine kad sam uvlaĉio glavu meĊu ramena, i ţedan i gladan, prestrašen i prestravljen ĉekao eksploziju ispaljenih plotuna ĉiji su prethodnici padali tik ispred mene, svjestan da od ovih koji lete zavisi hoće li naredni uopšte biti bitni za moj ţivot, onda, kad usporedim, odvagam, pruţim ruku ka šolji kafe, pogled ka mirnom lijepom gradu što se nudi iza okna prozora, protegnem se i nakašljem bez straha od sopstvenog glasa, ne mogu da ne budem sretan. Spram ovih proţivljenih trenutaka ovo moje sad je dţenet zemaljski. Tako ja suzbijam tugu, nelagodu, nestrpljivost i prolaznost... Tako ja plaćam neplaćene raĉune jasnom sviješću da onaj ko je platio prethodne platiće i naredne s Boţijom pomoći, tako ja sapinjem ţelju za blizinom onih kojima trenutno blizu nisam onim davno zapisanim stihom: ako sad nije tu, ne znači da nije bio. Sve ono što smatramo i zovemo svojim ţivotom je prošlost. Sadašnjost je samo rupa na toj prošlosti kroz koju se njen volumen povećava do trenutka kada će Azrail voljom Boţijom zaĉepiti istu. Onda će krug ponovo da poteĉe, sve to što danas vidimo kao prošlo bit će naše buduće od kog će zavisiti poloţaj istinske vjeĉnosti. Baš kao da je naš ţivot balon u koji se puše zrak naše sudbine, odreĊenja i sopstvenog opredjeljenja do roka odreĊenog, i onda na Danu vjere taj se “zrak” ispuše iz njeg, na osnovu ukupnosti Boţijeg
25

sveznanja, pravednosti, milosti, samilosti... Pokaţe se šta jesmo, koji je ljudski sastav naš i spram tog i mjesto naše. Neki su spojevi lahko zapaljivi, a neki postojani u svim uvjetima. Ako nismo zadovoljni slatkoćom kafe koju trenutno pijemo posegnemo za šećerom, promiješamo. Isto je i sa ţivotom, ako nisam zadovoljan sa onim što nosi današnji dan pretvoriću ga u šećer, sasuti u gorĉinu nošenoga i sutra, ako mi bude podareno, promiješati zadovoljniji slatkoćom nego sam danas bio. VOŢNJA Ţivot je kao voţnja nepoznatim putem, iznajmljenim automobilom u kojem instrumenti koji treba da pokazuju stanje goriva ne rade. Koliko god bio vješt vozaĉ, koliko god auto bilo izdrţljivo, neminovno će jednom stati. Od vozaĉa do vozaĉa razlikuju se naĉini voţnje i shvatanja njene uloge. Neko će voziti krajnje optimalno spram ponuĊenog automobila gledajući da uskladi voţnju i put kako bi od rezervoara, ma kako bio napunjen, izvukao maksimum, neko će priĉepiti gas i pokušat što prije stići što dalje, neko će opet, voziti lagano i kad već ne zna odredište do kojeg će stići trudit će se da dobro upozna i osmotri put koji će preć. Neki će tvrdoglavo odbijat da voze pod takvim uslovima i ţivot će provesti stopirajući kraj puta s neobjašnjivom mišlju da oni koji prolaze imaju punije rezervoare. Većina će spram onih nekadašnjih vozaĉa i njihovih dometa odreĊivati cilj svoje voţnje, a tek rijetki, vrlo rijetki, pazit će i na put, i na potrošnju i uz sve to budnim okom motriti ispred sebe u potrazi za kakvim znakom ĉvrsto vjerujući da benzinske pumpe nisu tek mit. I ma kako inspirativan mi bio ovaj trenutak, moram shvatiti, da nikakva posebnost teksta koji bi se ispleo iz misli da ga nastavim dalje ne moţe nadvladati potrebitost odziva glasu mujezina koji kroz zidove i prozore moje sobe trenutno dopire do mene. Mislim da su najsretniji upravo oni koji voze, ali znaju i stati, koji paze, da ako već ne mogu utjecati na stanje goriva u rezervoaru mogu na stanje vozaĉa za volanom auta. 26

Makar nikad nećemo naći izvor mladosti i postići besmrtnost, moţemo na smrt, na nestanak goriva, ne gledati kao na kraj puta, kraj voţnje, nego na mjesto gdje presjedamo iz jednog prevoznog sredstva u drugo. Moţda je smrt samo more na kojem su naša srca jedra a dobra djela vjetrovi koji ih pokreću, pa će ljepota plovidbe zavisiti od veliĉine našeg srca i jaĉine naših vjetrova. Moţda su osmijesi koje smo izmamili drugima vedri dani te plovidbe, a tuge, suze, tegobe, olujne noći njene i valovi prijeteći... Dobar vozaĉ zna da ljepota i umješnost njegove voţnje ne zavise samo od njegova osjećaja, nego uveliko od zadovoljstva i osjećaja onih koje vozi. Stoga je vaţnije od ĉinjenice dokle i koliko dugo naše auto moţe stići, ĉinjenica da smo unutrašnjost obloţili jastucima ljubaznosti, razumijevanja, iskrenosti, praštanja, blagosti, milosti, samilosti, razboritosti, ljudske topline, ĉiste srĉane ljubavi i svega onog pozitivnog što se nudi da na neravnom putu ţivota, krivinama njegovim, ublaţi nuţne udarce i neugodnosti. Kad jednom, uskoro, svima nama nestane goriva, puno će manje biti vaţno koliko brzo smo vozili, u kakvom autu, kojim putem. I put, i auto, i voţnja gledat će se samo s pozicije procjene kakvoće nas, našeg ponašanja, truda, razmišljanja, htijenja, primanja i davanja. PAMĆENJE PONOSA I PONOS PAMĆENJA Zadnji dani avgustovski kroz raširene nosnice pamćenja mirišu velikim sjećanjima. Rukom pisane stranice dnevnika vraćaju me unazad do avgusta 1994. godine. Rijetko smo kad mirisali odluĉnošću i ĉestitošću velikana kao u tim zadnjim danima avgusta i prvim danima septembra kad smo vršili pripreme da na spomen jedne od naših najvećih bitaka, na istom mjestu upišemo još veću. K‟o spomen sebi i svojoj hrabrosti, odluĉnosti i uspomeni na vrle šehide koji su, inšaAllah, u zagrljaj Boţije milosti pali u toj prvoj bici. Svakoj duši hrana treba. Svakoj duši insan treba. Topal zagrljaj ĉiste ljubavi i stisak ruke dostojanstva makar ga ĉovjekovoj desnici podarila njegova ljevica. Misao je kao i slika. Trenutak uhvaćen u prolaznosti i sloţen u varljivu vjeĉnost dunjaluka. Onijemile godine našeg ţivljenja i pokidani vijenci pamćenja moţda neće upriliĉit‟
27

nikakav skup niti historijski ĉas o koloni odluĉnih što će se te devedeset i ĉetvrte u mjesecu septembru nakon opseţnih priprema zaputiti kroz Idbar uz strme obronke Ljubine da dokaţu svoju hrabrost, svoju odluĉnost, svoju vjeru i sposobnost. Oslobodit će po mišljenju mnogih neoslobodive kote, al‟ prije svega potvrdiće sebe kroz te pobjede. Deseci ranjenih i trojica šehida svjedoĉiće o veliĉini iskušenja, a slobodne teritorije Ljubine, Bijele i drugih prostora o snazi naše vojske. Znam danas da pokleknemo na mnogo manjim uzbrdicama, da odustajemo pred puno manjim izazovima i obiĉne, male prepreke proglašavamo nesavladivim. No, moja nada ne gubi svoju vjeru. Zato i pišem ove retke krajem avgustovskih dana, ne ĉekajući one datume koji će se poklopiti s tim velikim dogaĊajima. Nadam se, da ćemo u narednom mjesecu pronaći vremena, mjesta i naĉina da se makar u uskom krugu uĉesnika prisjetimo na kojim temeljima stoji naša današnjost, da se prisjetimo onih odabranika meĊu nama koji su svoju krv k‟o zalog kurbanski u temelje ove slobode i miira pustili i da ćemo kao ‟94-te u Raptima, naći u sebi i snage i vjere i odluĉnosti i ponosa da iz dubine srca kliknemo onu maksimu pod kojom smo se cijelog rata borili. POBJEDA ILI SMRT. Misao je kao i slika. Trenutak uhvaćen u prolaznosti i sloţen u varljivu vjeĉnost dunjaluka. Postoje trenuci, postoje staze, predjeli i dogaĊaji koji ne prolaze. Koliko god tonuli u prošlost neki koraci ostaju jednako ţivi, neka puzanja, neki strahovi i neki sveti dodiri ljudstva u nama kad priznaš i strah i manjkavost i slabost al‟ ipak i pored tog priznanja ustaneš, potrĉiš, Boţije ime zazoveš i na putu slobode istraješ. I nije to sjećanje ţal i potreba za nekim priznanjem drugog spram sebe, jer da su takvi nijetovi pokretali naše korake, tih koraka sigurno nikad ne bi ni bilo. Samo ţelja da pamćenje traje, ista vjera struji, a naše drugovanje svjedoĉi da nismo niti ćemo odbaciti ono najljepše u sebi. I nek traje spomen na te dane kada smo upućujući svoje poglede ka Ljubini znali da ćemo je slobodnom zvati ili nas neće biti, dane kada su vjera, ĉast, ponos i prkos u nama ispunjali srce blaţenstvom i ĉinili da se osjećamo vrijedni postojanja. Oni koji govore da je naše stanje danas gore od onog ratnog moţda dobro vide sadašnjost al' nisu bili s nama da bi je mogli porediti s našom prošlošću. 28

IZ RATNOG DNEVNIKA Dnevnik vodim još od osnovne škole. Svi zapisi u ovoj knjiiz I jesu moji dnevniĉki, predratni, ratni I poratni. Onaj dio koji obuhvata ratne dane zauzima desetak svesaka i rokovnika. Neke djelove rado ĉitam, neke preskaĉem, neki su detalji šturi neki preopširni. Neke sam dogaĊaje naknadno opširnije zapisivao i oni su onako zanimljiviji i ĉitljiviji. Neki su ispisani na ćatima od duhana i uglavnom su samo crtice o onom što se tada dešavalo. Ako Bog da, pa se nakanim prekucat ću ratni dnevnik i ponuditi u formi knjige svojim saborcima za uspomenu i sjećanje. Koliko god romani pisani ljudskim umom bili zanimljivi i nepredvidljivi sve su to blijede sjene spram priĉa koje u svoje ćitabe biljeţe plemeniti Boţiji pisari ljudskih sudbina. Ovdje objavljujem samo one dijelove bez kojih bi drugi zapisi u ovoj knjizi bili nepotpuni. Pjesma iz dnevnika, maj 1995., ĉiji naslov kanim koristiti kao naslov spomenute knjige glasi: ĐAK RATA Cvjetaće pupoljci na granama oko nas listaće lišće k‟o tvoji uvojci u mome sjećanju dok traţim spas za ovaj glas I to je istina da sve će proći iza svakog dana svanuće nekom novi dan ovaj moj sad meni je teţak a sutra već nadam se la'k kad shvati‟ću da ovog rata i nisam bio loš Ċak.

29

IZ RATNOG DNEVNIKA 1994.G. (1) Majka me jutros nešto ĉeznutljivo gledala. Dva put me pomilovala po glavi dok sam jeo. Opet me spopala ona pomisao da bi joj rat sto puta bio lakši da nema mene. Znam da sam sav njen strah i ne znam kako da to promjenim. Gruhanje na Ljubini je gledala s prozora i tješi je samo pomisao da sam se vratio ţiv. Brzo sam otišao u “Borac” samo da me proĊe nervoza. Kaţu da ćemo sutra na izviĊanje na Kiser. Okupljanje je oko deset ujutro pred Medresom. Drago mi je da se Kiser ne vidi s prozora moje majke. Cigarete “Lord” kojima sam se snabdio pri ulasku u Bijelu su tako mehke da mi doĊe da dvije zapalim odjednom. Nakon mjeseci pušenja cigareta bez filtera ove doĊu k‟o simulacija pušenja. Lord gori bez glasa one cigarete bez filtera cvrĉe dok vuĉeš. U onoj prvoj kući prema Turiji bilo je i LM-a ali kad od straha od mina one hrabrije pustiš da prvi uĊi dobro proĊeš pa zatekneš i Lord. Ne bih volio ne bit u ratu, ali treba bit iskren, nemam ni hrabrosti ići prvi. Koga će sutra zapast‟ da prvi kroĉi na Kiser. Prije dvije godine sam maštao o tom kako uĉim ezan na Borašnici. Nisam doduše uzimao u obzir da ću se na nju peti iz pravca Konjica nego iz pravca Ţupe. Mog‟o bi negdje na sjelo veĉeras. Nakon zauzimanja Ljubine i Bijele svi jedva ĉekaju da ĉuju potankosti o zauzimanju. Lijep je osjećaj da te drugi prihvataju k‟o heroja. Desetak je onih koji su istinski uskoĉili u rovove i odradili posao. Mi ostali smo ušli za njima. Bi li oni bili onako hrabri da mi nismo išli za njima ne znam, ali da mi nr bi onako hrabro i snalaţljivo išli prvi znam. No, kada se linija zauzme, nešto oslobodi, onda je svaki uĉesnik heroj. Bar ovdje u gradu. Sutra će opet da se probere desetak da uspuţu na Kiser. Ako ga zauzmemo opet ćemo svi biti heroji. Ako ne, meĊu onih desetak prvih, ako preţive, ţivjet će priĉa o pokušaju, o borbi sa samim sobom, s dešavanjima. Priĉa koja će u konaĉnici, uz prihvatanje uzroka i posljedica, opet biti priĉa o pobjedi jer oni prvi uvijek su prvi i da nisu
30

pobjednici ne bi mogli biti prvi. U gradu postoje pobjednici samo kada se bitka dobije no ja znam, mnogi znaju, neke od navjećih pobjeda ostavirili smo u porazima i neuspjesima. Samo da ne bude puno ţrtava. Treb'o bi obići Senu u bolnici. Treb'o sam juĉer. Taĉno me uhvati stid samog sebe. Danas ću ga obić‟ jer sutra treba na Kiser. Skupljam dobra djela da zatomim strah. Mad ane vidim nešto mnogo loše u tome. Borim se. Šta imam od tog ako pustim da strah nadvlada. Najgluplja isprika kukavica. A Mogu li se ţivjeti kao kukavica? Juĉer je bila dţenaza rahmetli Nefi. Ostala mi u glavi ona slika iz bolnice prije nego je prebaĉen u Tuzlu. Stotine rana od bombe na njegovom jakom tijelu. Više mi nije ĉudno što za šehidima ne tugujem kao nekad.. Klanjam dţenazu i idem dalje. Dok i moja bomba ne eksplodira. Da li se šehidi oslobode straha, bar trenutak pred smrt? Šehadet je najveći stepen ţrtvovanja. Trudim se ţeljeti sebi najbolje, al‟ strah me. Strah me zarobljavanja, strah me mina, strah me granata, strah me smrti i strah me kukaviĉluka. Strah me sramote. Strah me ići stid me ne poći. Tješi me samo, kad opali onaj prvi metak, kad akcija krene što nestane i straha i misli i mene „vakog. Na Ljubini sam se osjećao lijepo, il‟ to sad mislim tako!? U jednom trenutku sve je puklo unutra mene i bio sam onakav kakav ţelim. Bio sam hrabar il' mi ništa drugo nije ni preostajalo. Ne prestajem da se nadam da ću to jednom biti. Dan je lijep. Ne ĉuje se ni pucnjava. Kao da prije nekoliko dana nije sve bilo u dumanu i eksplozijama granata. Dosadno je u kasarni dok se nešto ĉeka. Suborci se vrzmaju oko kasarne. Nit‟ moţeš otić nit‟ se dosaĊivati cio dan unutra. Idem nekog traţiti da odemo do bolnice, a kasnije bi mog‟o negdje na sjelo...
31

NAREDNI ZAPIS (2) Jutros sam, ĉekajući da se skupimo pred medresom za polazak na izviĊanje, sreo vaspitaĉe iz medrese profesora Beĉića i Šišića (men‟ se ĉini da se tako preziva). Bilo mi je veoma drago vidjeti ih. Prvi momenat susreta naveo me da se povuĉem u sebe i na trenutak sam opet bio u klupi Gazine medrese, no nakon što su i oni mene prepoznali, po reakciji sam shvatio da to više nije ono vrijeme i okolnosti. Beĉić me srdaĉno zagrlio a i Šišić je bio dosta otvoreniji i prisniji nego ga pamtim iz medrese. Osjetio sam i neki ponos što su me zatekli baš tu i u tim okolnostima pod punom ratnom opremom. Koliko god bjeţao od tog da neke stvari ne radim zbog ljudi ipak moram priznati da sam nekolikao puta pokušao uhvatiti svoj odraz u staklima auta kojim su oni došli da bi procjenio kakav utisak odajem. Široka maskirna uniforma, rap, puška, crna beretka ĉine me dosta većim i ĉvršćim nego jesam inaĉe. Nakon nekih pola sata okupili smo se i krenuli prema Bijeloj. Nisam razmišljao o tom šta me ĉeka na izviĊanju. Razmišljao sam o medresi. Nekako mi se ĉini da nisam upisao medresu da danas ne bi bio gdje jesam. Ne bi sigurno. Da sam upisao gimnaziju ili neku drugu školu u Konjicu danas bi vjerovatno bio u Ţupi na liniji. Ništa me ne bi tjeralo da budem u manevarskoj jedinici. Ovako škola me odredila. Uvijek sam medresu vidio kao nešto više i onda te to nešto više goni da i u ostatku ţivota moraš nešto više, bar malo više od prosjeka. Il' nisi to što hoćeš da budeš. Muderis mi reĉe dok smo se vozili ka Bijeloj da su profesori pošli u Sarajevo na posao. Medresa je opet poĉela sa radom. Kontam ako se nekad opet vratim u njene klupe hoću li moći biti onako samo uĉenik, hoću li se plašiti Halĉe i Zehre il' ću bit k‟o neki uĉenici koji su me prije rata impresionirali svojim hladnim stavom spram profesora, medrese i njenih propisa. Da li su jednako hrabri i danas u ratu? Nekako sad kad kontam, ovako u uniformi ne bih ih se plašio, opet kad skinem uniformu, bez puške, ko zna? Nekako se bez puške osjećam nezaštićeno. Drago mi je da me Beĉić jutros zagrlio. Osjećao sam se fino. Drago mi je da me vidio, valjda će bit neki plus za nas što smo se borili. Uz njih sam se sjetio i drugih profesora, nekih za koje sam ĉuo da su poginuli, uĉenika, cimera iz sobe, djevojaka... Ma koliko volio svakog muslimana 32

jednako, nadam se da oni nisu meĊu onima koji su prošli strašne muke o kojima se govori. IzviĊanje na Kiser prošlo dobro. U stvari, osim velike strane i napornog šunjanja nije bilo nikakvih problema. Do ispod stijena nas je išlo petnestak, onda smo se odvojili nas šestero i popeli se na same stijene. Prvi je na Kiser izašao vodiĉ Alija, isti onaj ĉovjek što nas je vodio i na izviĊanje Ljubine prije nepunih mjesec dana. Dok sam gledao kako zamiĉe meĊu onim stjenama razmišljao sam o tom kako imam sreće što se ove akcije ne rade u mom kraju. Nešto nisam siguran da bih s vakom lahkoćom i hrabrošću išao naprijed kako to ĉini ovaj ĉovjek. Nesvjesno sam u strahu da ne zastane pred samim vrhom i ne mahne rukom meni da nastavim na taj najriziĉniji dio promišljao ko bi mu u našoj brigadi mogao oponirat hrabrošću i mirnoćom kojom odiše. Na moju veliku radost nije stao na uobiĉajenih dvadesetak metara i mahnuo, nastavio je naprijed a ja i ostali išli smo na uobiĉaje-noj udaljenosti iza njega. Na Kiseru je šumovit teren. Nismo išli dalje od prvog vrha odakle se vidi kasarna. Zakljuĉio sam da će se vojska sutra istim ovim putem kojim smo se mi popeli popeti na taj plato i odatle napasti. Gdje će napast - ne znam taĉno, jer ja nisam nikog vidio. Moje je na izviĊanju da idem kad mi kaţu da idem i dokle mi kaţu da idem. Kad me zapane mojih dvadeset ili pedeset metara na ĉelu idem kako umijem, uĉim šta umijem i uzdam se u one iza mene. Kad sam iza, šaram oĉima na teren ispred i tako... Drago mi je da nismo našli ni jednu minu. Bez mina je sve puno lakše. Sjetio sam se rahmetli babe. Sigurno bi bio ponosan da je njegov sin meĊu prvima kroĉio na tu ĉuku. Traţio sam pogledom Ţupu, ali s vrha na koji smo se popeli ne vidi se. Nadam se da će se uskoro do nje moći i preko Boraka. Amin Ja Rabbi! Molim Allaha da pomogne naše mudţahide! Amin Ja Rabbi! Aziz mi je po povratku rekao da ja sutra ne moram u akciju. Bilo mi je drago. Ne toliko zbog straha koliko zbog ĉinjenice da mi se ne penje ponovo uz onu stranu. Da ne bi došao u iskušenje da ujutro kad vojska krene i ja svejedno krenem s njima veĉeras sam pokupio stvari i došao u stan na spavanje. U gradu se već zna da ćemo napast na Kiser, zna i moja majka i plaho joj je drago što sam rekao da neću ići.
33

Nadam se da neće biti teţe ranjenih jer ako se budu morali nosit uz one stijene uz koje smo se mi uspuzali danas nek im je Allah na pomoći. Skoro je ponoć. Vjetar šuška folije na prozorima. Amidţina mala je dirnula vruće špore‟ i dobor se oprţila. Ĉuje se iz sobe kako proplakuje. Uzvišeni Boţe molim te da podariš našim mudţahidima pomoć da sutra bez gubitaka ostvare pobjedu i protjeraju dušmane! Amin Ja Rabbi alemin! Amin! NAREDNI ZAPIS (3): NJEGOVO VISOĈANSTVO “KISER” Ĉovjek snuje, a Bog odreĊuje. Morao sam dva put proĉitati šta sam zadnje napisao. Iako sam pisao prije nekolika dana izgleda mi trenutno kao da sam zadnji zapis ostavio prije trideset godina. Sad mi se i piše i ne piše. Spava mi se, a ne mogu zaspati. Tako sam malo spavao zadnja tri dana i noći da sam utrnuo. Nailaze mi u talasima trenuci blaţenstva i trenuci ljutnje. Sekundu bi se smijao, sekundu plakao, sekundu spavao a onda bih sve to posl'o u neku stvar i sve porazbijao oko sebe. Smeta mi šušut folije u prozorima, smeta mi majĉino i sestrino disanje mada se trude biti što tiše. Smeta mi strinin glas dok ruţi djecu, smetaju mi djeca, a ako ova mala zaplaĉe još jednom glasno kao maloprije odoh u kasarnu spavati. Godi mi supa. Godi mi njena toplina, slanoća, godi mi što znam da mogu, kad mi doĊe, uzet kašiku, srknut je i onda polahko pustit da mi se preljeva po ustima. Bio sam jako ţedan prošlih dana. Sanjao sam ĉesme po Kiseru. Tres‟o sam se od straha po Kiseru. Drhto sam od hladnoće po Kiseru. Mislio sam da je došlo i moje vrijeme na Kiseru. Osto sam izmeĊu linija na Kiseru. Priĉ‟o sam s Bogom na Kiseru. Prep‟o sam se priĉe s Bogom na Kiseru. Ost‟o sam ţiv na Kiseru. Svi smo ostali ţivi na Kiseru. I to je mudţiza ako ćemo po mojoj pameti suditi. Toliko je granata palo da bi bilo realno i da smo desetkovani na Kiseru.
34

A nisam uopšte trebao biti na Kiseru. Reĉeno mi je da ne moram ići u akciju, da sam svoje obavio na izviĊanju. Ja mrzim iznevjeriti sebe još više mrzim kad me drugi iznevjere. Il‟ je obratno, ne znam! Jutro kad je akcija trebala krenuti pamtim po sireni Azizovog dţipa. Svirao je deset minuta i dozivao me ispod prozora. Nisam znao šta se dešava, bilo je još mraĉno kad sam provirio na balkon. IzviĊaĉ koji je trebao voditi momke do vrha je dobio temperaturu i završio u bolnici, i ja sam trebao poći mjesto njega. Bio sam ljut. I sad sam ljut. Puno sam ljući nego osjećam, samo sam umoran. Ţao mi je što sam tada poĉeo rondat još u kući pred majkom i sestrom. Odmah sam optuţio onog momka da se najeo ţivih krompira samo da dobije temperaturu, nazvao sam ga kukavicom i tako brojao sve dok se nisam upregao u vojnu opremu i sišao do Aziza. On mi je rekao da ne rondam da momak ima temperaturu preko 40 stepeni, da je sinoć jako povraćao i da se eto tako jednostavno desilo. Prestao sam rondat na njega al' sam i dalje rondo na sebe. Iza sna sam taki, još se nisam bio ni naspavao. Pred Borcem kamioni već puni, kao da se samo ja ĉekam mada mi nije nikako jasno ni što sam ja trebao. I dalje ljut i bezvoljan nisam uzeo skoro ništa od hrane samo sam municiju upotpunio. Istresli su nas na krivini iznad Bijele i tu smo istom onom stazom kao i na izviĊanju krenuli na Kiser. Vojske je bilo haos. Neke nikad prije nisam vidio, il‟ su tek došli u jedinicu ili su iz neke druge jedinice, ne znam ni sad. Znam da me jedan u panciru, nakon što sam rondajući ostavio konzerve koje su nam dali odmah na liniji ne imajući snage da pristanem da ih teglim uz stranu, zajedljivo gledao pitajući one iza mene “Šta se kofrĉi ovaj balavac?!” Izgledao je baš onako zafrkano al' nek zahvali Allahu što smo krenuli u akciju, da je oslobodio pola Bosne, makar bi mu nešto lano da nije bilo kako je bilo. Ovako sam ga samo pogledao onim pogledom “ne vidim te ko si ti” i krenuo dalje. Oko pola strane ispuhao sam svu ljutnju i stenjanje i priliĉno se unormalio. Tad sam skont'o da sam pogriješio ostavljaući konzerve.
35

Ogladnio sam i dok su drugi fino mazali kriške ja sam gloĊ‟o suh hljeb. Srećom da mi moju huju ne zamjeraju oni koji me otprije znaju pa mi je neko pri kraju dao da malo umoĉim u njegovu konzervu. Na vrh smo se popeli negdje iza ikindije. Nisam mogao vjerovati da nas niko nije vidio. Bilo nas je broka, ne znam dvjesto moţda. Prva druga i treća ĉeta. Onda je krenulo razvrstavanje. Prva ĉeta lijevo pa pravo. Druga ĉeta desno pa pravo. Gledao sam kako odlaze oni s kojima sam toliko puta išao zajedno u akciju dok smo još bili jedinica od 60 ljudi. Osjetio sam ljutnju na sebe što sam traţio da me prebace u treću ĉetu. U kasarni to ne znaĉi ništa, prva ili treća, opet se druţiš s kim si se i druţio, ali na terenu znaĉi. Na Ljubini su s nama bili I boric odreda A pa se nejaĉ naše ĉete nije osjećala, al‟ sad sam vidio da su pridruţeni prvoj ĉeti. Ĉupo je otišao s prvom ĉetom, pretpostavljao sam na najteţi pravac. Osjećao sam se bjedno kad me pogledao sa onim svojim šućmurastim osmijehom. Moraš se osjećati bjedno kad shvatiš da u raspodjeli zadataka rasporeĊuješ i vrijednost. Druga ĉeta je otišla desno. Ja sam ĉekao nareĊenje. Komandir naše ĉete reĉe da će on s pola ĉete ostat na platou da drţi ostupnicu i desno krilo prema Borašnici, a ja drugu polovinu ĉete da povedem i pokrijem teren izmeĊu prve i druge ĉete. Cijeli sam rat ĉekao da zasluţim da budem komandir neĉeg ali kad sam shvatio da smo neka vrsta pozadinske ĉete zadovoljstvo mi se pomiješalo s onim cicijavim sitniĉarenjem moje psihe koja me opet ţickala da smo niţa klasa. Pokušao sam da se sjetim kako se ponašaju komandiri. Nisam imao pojma šta trebam radit osim da trebam ići prvi pa sam tako da sakrijem tremu krenuo u pravcu gdje otišla malo ranije druga ĉeta. Na svakom brdašcu sam ostavljao po jednog borca zamišljajući kako valja pokriti tu dionicu i kako bi se oni izmeĊu sebe trebali vidjeti u sluĉaju da neko bude ranjen. Sad znam da sam pogriješio i da sam trebao ostavljati po dvojicu skupa jer se ĉovjek izgubi kada je sam, al' “kasno Marko na Kosove doĊe”. Kad mi je nestalo ljudi otišao sam još naprijed ubjeĊen da je ispred mene cijela naša druga ĉeta. Jedna dola, druga dola, treća dola.... A onda su se zaĉuli glasovi sasvim lijevo od mene... poĉela je
36

pucnjava, nebo se otvorilo. Nisam imao pojma šta se dešava, ko je koga napao, gone li naši njih ili oni nas. Praga koja je pucala kao luda i za koju je komandant preko motorole govorio da je udare s lijeva meni je bila skroz za leĊima. Uskoro sam oĉuo i glasove ispred sebe i shvatio da nisu naši. Zabasao sam pravo i umro od straha. Da stvar legne do kraja poĉele su padati granate. Jedna za drugom. I baš oko mene. Moţda su padale svuda, ja sam ĉuo samo one oko sebe. Da mi je mirnoća ove sobe i ova pamet sad, znao bih šta da radim ali tad sam ja tek išao kod kadije, lahko je biti pametan od kadije kad se ide. Našao sam neku povaljenu stijenu zavukao se pod nju i digao ruke u dovu. Mrak je već padao i nisam smio nazad do naših jer ko će po mraku gledati jesam li ja ili ĉetnik. Naprijed nisam smio svakako, a šejtan me safatao s mislima šta će biti ako ĉetnici naše potisnu sa platoa? Pucalo je, treštalo, ne znam ni sam koliko. Od straha se i strah izgubi. Imao sam nemoguću ţelju da zaspem. Nisam joj se mogao odhrvat. Zavukao sam se pod stijenu, namjestio pušku da mogu pucati ako treba, nakupio lišća okolo i potpuno se maskirao. Imao sam osjećaj samo ako zaspem pet minuta sve će biti u redu. Osjećao sam se sigurno pod tom stijenom potpuno pokriven lišćem sa strane. Nekako mi je izgledalo da će me ono lišće štiti i od gelera. Znam samo da se sve ubrzo utišalo, da mi je bilo toplo i fino i da sam zaspao. Probudio me tihi glas koji je dozivao moje ime. Neĉija puška je bila uperena u moju glavu. Ne znam kako sam ostao miran. Prepoznao sam jarana i shvatio da me traţi ipak nisam se odmah odazvao nešto mi je prošlo kroz glavu da ako mu se odazovem ispod njega, a stajao je baš na stijeni pod kojom sam leţao, da moţe od iznenaĊenja stisnuti obaraĉ i ja bi bio ala rahmetile. Pustio sam da preĊe na sljedeću stijenu i onda se javio. Prije nego sam legao zamolio sam Boga da ne poginem dok sam sam. To je bilo razlog mog mira no kada smo pošli da se vraćamo ka našoj liniji mijenjale su se okolnosti moje dove i sa svakim korakom ja sam poĉeo da se više tresem. Nisam ni primjetio da na onim mjestima gdje
37

sam ih ostavio nema vojnika. Naišao sam na dijelove druge i prve ĉete tamo gdje smo trebali biti mi. Ono ĉega se najviše bojiš dogodi se moţda baš zato što ga se najviše bojiš. Kad sam ušao u zaklone gdje je bilo dosta naših boraca, gdje se više nisam mogao osjećati sam, safatao me najĉistiji strah od smrti koji sam dosad upoznao. Tamo sam bio miran jer sam vjerovao svojoj dovi, tu, kad više nisam bio sam, kad je nestalo onog mog uslova ja nisam mislio ni na metke ni na granate koje su obilno sipale, ni na ĉetnike ni na šta. Mislio sam da je došao moj momenat i da sam baš ja svojom slabo odmjerenom dovom kriv za to. Toliko sam puta vazeći prenio priĉu o ĉovjeku koji je vazda na iskušenjima bio pa pit‟o za lijek a pitani njega pit‟o šta moli u dovama, a on rekao da moli sabur pa mu bi reĉeno: “Kako misliš da ti se da sabur bez iskušenja”. Tako nekako i ja, u strahu da ne poginem odmah, ne zamolih nešto šire nego samo ono hitno da ne budem sam. Ko će ĉovjeku udovoljiti a još je gore kad se mozak stisne pa i predstavu Boga stisne svojim stiskanjem, i Milost i Samilost i da mi Bog oprosti ako sam pogriješio i ako sad griješim! Što me strah više obuzimao to sam dobijao jaĉu ţelju da budem s nekim s kim sam blizak. Traţio sam da mi kaţu gdje je R efendija i otrĉao bez ikakva objašnjenja ka njemu. Kad sam stigao na gornji dio brda gdje su bili dijelovi naše ĉete već sam se smirio, onaj prvi napadaj panike je prošao. Saznao sam da su se naši sukobili u bliskoj borbi s ĉetnicima, da ima nekoliko ranjenih al' niko teţe i da ćemo sad ĉekati jutro da vidimo šta dalje. Bio sam gladan, ţedan a imao sam samo komadić hljeba, ĉutura sa vodom bila je prazna. Bilo me stid traţiti od nekog, pogotovo kad sam znao da su svi vidjeli kako sam zafijario hranu. Tu noć ne znam jesam li halucinirao ili šta? Zakleo bih se da sam pri dobroj mjeseĉini vidio kera na stijeni ispred sebe. Sasuo sam rafal u nj i prevrnuo se bez glasa. Kad je došlo jutro nisam vidio njegov leš niti je to iko spominjao od onih oko mene. Ostavio sam to za sebe. Ako je bila fantazija bila je najjaĉa u mom ţivotu. Nisam samo ja fantazirao ovih dana, kako vode nije bilo ni sutradan ni prekosutra do podne ljudi su poĉeli da svuda okolo
38

vide ĉesme, pekare s hljebom. Bilo je zaista smiješnih snova samo se malo ko smijao jer je izgleda svako imao sliĉno. Najteţe mi je bilo kad vidim da linijom do nas ide bidon s vodom i onda deset metara niţe vojnik pokaţe da je prazan. Šalili smo se kako nije uvijek u ţivotu dobro kad si gornji. Granate su padale svako deset metara, nas je na vrhu bilo tridesetak i niko nije ni ranjen iako je jedini zaklon bio koji kamiĉak koji smo uspjeli išĉupati iz zemlje i napraviti kakav takav leţeći rov. Sjetio sam se groţĊa koje sam vidio u Bijeloj i zamišljao kako ću kad doĊe smjena da ga se najedem i napijem do besvijesti. Nekad mi se od siline ţelje ĉinilo da mu osjećam okus u ustima. Zadnju noć sam dobio neku hladnoću da sam se sav tresao, bilo da leţim, bilo da stojim. Jednostavno mi se tijelo na momente nekontrolisano treslo. Moţda sam imao temperaturu. U zaklonu sa mnom bio je jedan od onih ljudi koje sam tu prvi put vidio. Iz druge jedinice dobrovoljac za ovu akciju. Sve ĉešće nam se tako pridruţuju kad idemo u neki veći napad. Cijenim te ljude. Cijenim i ovog. Pokazivao mi je slike ţene i djece koji su negdje u Njemaĉkoj. Ima dvije male kćerkice baš kao moj amidţa. Ţena lijepa , plava ĉini mi se. Nekako sam se osjećao hrabrije dok je on sa mnom dijelio svoje emocije. Valjda svakom treba drug u tjeskobi samo što ja potrebe drugih ne osjećam jako kako osjećam svoje. Kad sam pokušao zaspati i opet se poĉeo tresti pokrio me svojim šatorskim krilom i odnekud izvadio red ĉokolade od riţe. Ona sitna riţa, samljevena i utopljena u ĉokoladu. Ĉim mognem kupiću sebi te ĉokolade i jesti dok ne zavratam. Ujutro je morao obaviti nuţdu i ja sam ga otvorenih oĉiju kao dijete na tuti gledao kako vadi toalet papir iz ruksaka i odlazi. Koji sam ja bilmez, ja nisam ni vodu ponio, ni hranu a on nosi toaletni papir. Juĉer popodne stigla je i voda i hrana i cigarete. Stigao me i glas da sam pobjegao sa Kisera. Nekoliko mojih koje sam trebao kao voditi zbrisalo je u Bijelu i da se opravdaju rekli su da sam ih ja vodio i da sam pobjegao. Nije mi baš drago što mi je to rekao Zejnil, a pogotovo ne što je to rekao tonom potvrĊivanja. Nisam baš odmah hafizo o ĉem govori niti R koji mu
39

je vidjevši da ja ne hafizam objašnjavao da je onaj ko je na Kiseru na Kiseru, a da je pobjegao onaj ko je u Bijeloj. Fakat mu je dobro rekao mada ću ja od sad ţivjeti s jednim strahom manje. Strahom da ću se prepasti i pobjeći iz borbe. Bog zna koliko je ljudi ĉulo tu vijest, znam da se takvo što brzo prenosi. Ĉudno da mi je svejedno. Još ĉudnije je da mi je svejedno i da sam pobjegao. Ne znam šta mi se desilo pod onom stijenom, ali ja sam ono što jesam, ono što sam bio i ono što ću biti. Ne mogu ni poginuti bez Boţijeg emra, ali ni ţivjeti isto tako. Takav sam kakav sam, daj Boţe da budem i bolji. Na vrhu, gdje je nas bilo tridesetak, došla je smjena od sedam ljudi. Nisu bili poput nas. Vidjelo im se u oĉima da nisu došli dobrovoljno, a Bog zna kako je ovaj vrh od silnog granatiranja izgledao proteklih dana. Vjerovatno su mislili da idu u svoju smrt. Htio sam za trenutak ĉak reći nekome da ne moţe sedam ljudi ĉuvat vrh, pa nismo ni mi maĉiji kašalj a trideset nas je tu bilo, no nisam ništa rekao, uzeo sam opremu i istim putem krenuo nazad kuda sam se i popeo. Nešto me ţestoko boljelo u koljenima. Nisam mogao ići strmu pa sam se okrenuo i većinu puta sišao naopaĉke. I sad me boli. Ali nisam više ljut. Pisanje me smiruje samo ne moţe vratiti one momente ruţne koje napravim kad me huja sastavi. Pod prozorom sjedi moja seka. Koliko se ona boji? Šta ona i majka priĉaju izmeĊu sebe? Jesam li ja njoj heroj il' jadnik? Nadam se da ću umrijeti prije nego dozvolim da im neko bilo kakvo zlo nanese koje ja mogu sprijeĉiti pa makar opet hiljade puta završio pod onom stijenom na Kiseru. Sad bih joj volio reći da je volim ali teško to ide glasom, volio bih je i zagrlit i reći da je braco ĉuva ali znam da neću ni to. Volio bih majci reći da se ne sekira da neću poginuti, ali kako kad ne znam. Boţe Milosni podari nam mir, podari nam svaki hajr i na ovom i na budućem svijetu, ako umremo daj nam da umremo kao šehidi i primi mog babu kao šehida kod sebe i podari nam da budemo meĊu onima za koje će se zagovarati na Sudnjem danu. Amin! Amin! Amin! I halali mi što sam pomislio i rekao da se K najeo sirovih krompira i namjerno izazvao temperaturu i što sam ga nazvao kukavicom! Vjerujem
40

da ću zbog toga i ja sad za neke biti kukavica neopravdano isto kao što sam i ja njega neopravdano nazvao! I ako je to kajanje mog grijeha, elhamdulillah, ako nije opet elhamdulillah. Nema Boga osim Tebe i Muhammed, a.s., je tvoj rob i poslanik. Estagfirullah, estagfirullah, estagfirullah Rabbi ve etubu ilejk! NAREDNI ZAPIS (4) Juĉer ujutro sam ustao i otišao do Borca. Tek sam primijetio uĉinke granatiranja po zgradama. Dok su tohali po nama na Kiseru izdašno su gruhali i po gradu. Osim pozadinaca, vojske skoro nije bilo. Na zasluţenom su odmoru. Malo sam se vrtio oko kasarne, a onda otišao kod rodice Dţenane na kafu. Rastuţila me vijest da je naš vodiĉ na Ljubinu i Kiser, Alija, vodeći drugu jedinicu u akciju onu veĉer kad smo pokušali zauzimanje Kisera poginuo. U istoj jedinici poginuo je još jedan momak kojeg sam upoznao na izviĊanju prije Ljubine. Neka im dragi Allah oprosti i primi ih kod sebe kao šehide. Oko ikindije sam se vratio kući i probao zaspati. Opet me probudila sirena Azizovog dţipa. Krenuo je za Hrasnicu i Muderis mu je rekao da i mene pokupi i odveze do Butmira kako bi krenuo u školu. Kako se Aziz vazda negdje ţuri na trk sam iz svog vojniĉkog ruksaka povadio opremu, a ugurao nešto donjeg veša, dţemper i još poneku sitnicu. Prvi put sam u toku ovog rata izletio iz kuće u srkletu a da nisam išao u akciju. Majku sam izljubio na izlasku iz zgrade i sjeo u vozilo. Put do Igmana je prošao uredno, a onda je, već po mraku, Azizu dojadilo da vozi bez svjetala spuštajući se u Hrasnicu pa sam osjetio kako izgleda to spuštanje pod paljbom. Na kraju smo se ipak hairli spustili, a onda lagano do tunela. Pred tunelom je velika guţva. Stari, mladi, ţene, muškarci, civili, vojnici, jedino nisam vidio djece. Razgoraĉenih oĉiju sam gledao kako nekoj starijoj gospoĊi ispod mantila oduzimaju boce rakije
41

koje je probala unijeti kroz tunel ljepljivom trakom omotane oko svog stomaka. Pokazao sam svoju propusnicu, a onaj što kontroliše ulazak u tunel je pozvao šefa. Mislio sam da je neki problem, a onda sam shvatio da mu samo ţeli pokazati natpis koji stoji u podnoţju skoro svih naših dokumenata: POBJEDA ILI SMRT! Kako isti gledam ĉesto, nisam se nešto posebno obazirao na njega no bilo mi je interesantno vidjeti kakav utisak ostavlja na druge. Pustili su me odmah iza ranjenika bez ikakva pregleda. Na Bašĉaršiju sam došao tamam na sabah. Prvi namaz pred Begovom dţamijom nakon dvije i po godine. Sve je isto i sve je drukĉije. Iza Begove dţamije je pumpa za vodu. Nakon namaza izvadio sam iz ruksaka kesicu ness-kafe, od omota lanĉ paketa smotao fišek i u njemu hladnom vodom razmutio kafu. Bez šećera nije bila nešto, ali sam je s merakom popio uz dvije doze ”Lorda”. Kad sam ušao u zgradu Medrese umal ne poletjeh u zagrljaj portiru. Isti portir od prije rata. Na vrijeme sam skontao da ja njemu nisam ono što je on meni pa sam se ipak zadrţao samo na selamu. Ĉekajući vaspitaĉa da me primi i kaţe gdje ću i kako ću stajao sam pred vratima Zemzemove redakcije. U njoj sam provodio najviše vremena u onoj prijeratnoj godini. Cijelo vrijeme rata sam u ruksaku nosio kljuĉ svog ormara iz sobe 313 i kljuĉ od te redakcije. Kako na hodniku nije bilo nikog provjerio sam je li brava zamjenjena. Kljuĉ je ušao u bravu i otvorio sam vrata. Unutra je bio magacin. Desetine kanta eurokrema, ulja i sliĉnih stvari. Magacin od kuhinje. Ponovo sma zakljuĉao i vratio kljuĉ u dţep. Dobio sam sobu. Ubacio ruksak u ormarić i shvatio da nisam ponio rezervne pantalone niti obuću. Naredne dane ću provest u maskirnim pantalonama i šupljim vojniĉkim kundurama. Zvono za poĉetak nastave me vratilo u stvarnost. Tek mi je postalo jasno da sam kilometrima daleko do Konjica, od brigade, od kuće, od svega. U uĉionici zatiĉem samo jednog uĉenika iz svog starog 3a razreda. Hilmo Z. Poznajem još nekoliko uĉenika koji su bili 3b u mojoj generaciji Edin M. Fejruz A. Ostali su prošle godine završili treći i sad sam u generaciji koja je bila drugi prije rata. Profesori su stari. Turĉin, Meliha, Almedina i Spaha i Mehmedalija Handţić na hadisu.
42

On mi prije nije predavao ali ima plemenitu ćehru i blag pristup. Svidio mi se na prvu. Najveći mi je problem pušenje. Izdrţao sam do ĉetvrtog ĉasa i onda na odmoru otišao do wc-a i zapalio. Poslije škole i podne namaza sreo sam pred medresom momka iz generacije Zemzemove redakcije koju je vodio Sevret Mehmedćehajić. Nisam mu se mogao sjetiti imena a bilo me stid pitati. I on je u vojsci, došao u Sarajevo da se upiše na fakultet. Na rastanku mi dade 20 maraka. -Kupi sveske! - reĉe. Sveske još nisam kupio, ali sam odmah nakon rastanka otišao do Kolobare i naruĉio kafu. Konobar nije mogao vjerovati da pušim Lord. Kaţe da su to bile njegove cigarete prije rata. Ostavio sam mu što je bilo u kutiji. Uskoro će korepeticija, a meni se pravo spava. NAREDNI ZAPIS (5) Znam da nisam kakav sam bio prije ovog rata. Trudim se odrţati svjesnost da nisam ni ono što mi mnogi oko mene govore da jesam sada. Razumljivo je meni da sam heroj momku kojem je najveći ratni doţivljaj dim granate koja je pala na obronke neke kose nedaleko od njegovog sela. No, to je njegovo viĊenje herojstva, ja moram zadrţati svoje u likovima onih koji su ispred mene uskakali u rovove. Ovdje u medresi pomalo razabiram koliko je razlike u ljudima, u gledištima u istinama i u mjerilima. Moje su definicije I moje misli vezane za društvo u kom sam bio zandjih godina. Društvo prekaljenih boraca. Jer ovdje, kada se susretnem s drugima, s drugim iskustvima shvatam da je svaki naš borac veliki borac, makar, kad se vratim u kasarnu znaću kao što i sad znam da nismo svi isti i da postoji ljestvica od dna do vrha meĊu nama. No to je ljestvica u ligi koja je iznad nekih drugih liga. Oni koji mene vide herojem igraju u niţoj lizi a ja sam opet spram mojih heroja u niţoj lizi. Ne moţe se to nikad dovesti u ravan. Mada se neke stvari mogu izmijeniti.
43

Zbunjuje me da ti neko daje epitet heroja a onda protestuje ako ti zbog toga profesor na ispitu da lakše pitanje. Ĉemu onda heroj. Ako je ono moje prije, samo prije, ako je ovo sad samo sad, ĉemu heroji. Ne smeta meni da nemam nikave privilegije. Ovi dani u medresi lišili su me ţelje. Svejedno mi je dobio jedan ili pet. Ĉuo sam d aje moja jedinica otišla u Mostar. Vode se velike borbe u Podveleţju. Vaspitaĉ Seid mi kaţe da je stanje jako loše, da imamo mnogo poginulih, zarobljenih da je ĉitav napad doţivio debakl. Kako ja da uz takve informacije pamtim imena i razloge mišljenja kaderija, murdţija, mutezilija. Ne interesuje me ni kako Arapi zovu devu, englezi tvore buduće vrijeme niti turci nešto svoje. Ne interesuje me ni koje su prijestolnice osmanskog carstva bile, ni u kom se muzeju nalazi najpoznatiji perzijski ćilim, ni Sofokle, ni Platon, ni Aristotel. Dva ţivota ne znam ţivit. A moj je doli u jedinici. Makar znao koliko mi je ovdje bolje, koliko bi mi svaki saborac posvjedoĉio da je bolje bubat nauku nego podveleški kamen grlit cvokotanjem od straha ustreptalog tijela. Nije bolje, ne vjerujem da je bolje, jeste lakše ali nikako bolje. Nadam se da meĊu poginulim i zarobljenim nema boraca iz moje jedinice.Amin Ja Rabbi da je tako! (preskačem nekoliko zapisa u dnevniku) ZAPIS (6) Ni natpis POBJEDA ILI SMRT na propusnici kroz tunel ne jede hljeba kad se ĉeka prolazak neke veće delegacije. Ĉekam već dva sata. Naša je jedinica s podveleškog ratišta hitno prebaĉena na rejon Bjelmića gdje su ĉetnici izvršili proboj linija I doveli u pitnaje opstanak tog kraja. U borbama su naši doslovno pomeli ĉetnike ali ta radost u sjeni je saznanja da je kao šehid pao moj veliki prijatelj. Sanel Jahić Ĉupo. To mi je danas iza podne dok sam nakon škole šetao Ferhadijom saopštio Adnan Hrnjica.
44

Nekad smo davno jedan drugom obećali da ćemo biti tu jedan za drugog kad zatreba. Ne znam jesam li više tuţan ili prestrašen. Kada sam pitao dopust polazeći ka Dobrinji vaspitaĉ mi reĉe da ne mogu tako bez pitanja i dozvole otići. Nisam vjerovao da će to reći. Zar nije moj razlog dovoljna dozvola a moje pitanje dovoljan respekt prema medresi? Sakupim li ja u ţivotu još, ne daj Boţe ovakvih prekršenih obećanja neće mi trebati ni škola ni ţivot. Puno je potrebno pameti da se donesu prave odluke. I u medresu sam otišao zbog ţelja drugih. To me dovelo do tog da nisam bio tamo gdje trebam biti po svojoj ţelji. Postoji li kljuĉ za dobro usklaĊivanje sebe i onih oko sebe. Kad trebam poslušat sebe a kad one oko sebe. Ne znam dogovor ali znam da se opet krije u meni zato sad sjedim pred tunelom. Zakasnio sma na dţenazu. Zakasnio sam na borbu. Zakasnio sam na mnogo toga ali znam da neću zakasniti na nešto iduće. Imam potrebu da odem na Sanelom mezar, nadam se da ću se uspjeti vratiti na vrijeme u medresu. (Ovdje preskaĉem nekoliko svojih zapisa u dnevniku koji pokrivaju vrijeme do kraja 1994.godine i školskog raspusta u Gazihusrevbegoovj medresi) ZAPIS (34) Maloprije sam uspio dobiti Fejruza u Sarajevo. Javio mi je da me je nastavniĉko vijeće medrese izbacilo iz škole zbog velikog broja izostanaka. Treba to sad nekako fino saopštiti majci i Muderisu. Majka će biti tuţna a Muderis će pretpostavljam reći “Znao sam!” Jesam li tuţan? Jesam! Već sam navikao na boravak u Sarajevu, s rajom iz škole. Kao što su mi falili saborci na poĉetku sad će mi falit prijatelji iz škole: Sead, Fejruz, Edin, Hilmo i drugi prijatelji a ona mi već fali. Falit će mi i bilijar u NJS-u, sijela po studentskim hladnim sobicama, uvijek nešto novo na Bašĉaršiji…
45

ZAPIS 87 Već tri sata ĉekamo u autobusima na prolasku kroz Kiseljak. Rat je teško shvatiti, politiku još teţe. Na Vlašiću se vode velike borbe i naši su oslobodili znaĉajan dio teritorije. Mi treba da to oslobaĊanje nastavimo i sad skoro pola brigade do zuba naoruţane ĉeka u autobusima da neko zi HVO-a negdje dolje u Kiseljaku odobri naš prolazak. Gledam kroz prozor njihove policajce na punktu kako se šepure. Ĉudim se. Ja da sam na njihovom mjestu ne bih imao snage za šepurenje. Koja će ih politika i snaga spasiti ako nekom od nas pukne film i krene na njih. Ili znaju kao što i ja znam da nikom od nas neće puknut film. Da ćemo poslušat sve što Muderis naloţi, da ćemo ĉekat još dva dana ako treba. Fino je. Siti smo. Toplo je. Vani je veliki snijeg, kaţu da je na Vlašiću preko dva metra. Bog zna gdje idemo i kako će nam bit, no ne treba se sad u ovim finim okolnostima strašit neĉim što nas tek ĉeka. Ovaj teren će mi dobro doći da smetnem medresu sa uma. DoĊe mi ko opravdanje. Dobro opravdanje mad ami je jutros kad smo krenuli iz kasarne ono dvostruko ponavljanje pitanja “Jesmo li svi ponijeli mast protiv smrzavanja” od strane generala Drekovića zvuĉalo nekako strašno. Koliko god mislima bjeţao od onog što nas ĉeka ne mogu da se odhrvem naletima podsvijesti koja gledajući u snijeg oko nas polahko stvara iluzorne slike i pitanja kako bi bilo provesti noć u njemu. Ĉudno je das am u stvari tek kad sam jutros stao u stroj za polazak na Vlašić potpuno shvatio da neću nazad u medresu. Znao sma da su me izbacili ali tek sam jutros sto posto to i shvatio. Kao da sam cijelih ovih prošlih dana oĉekivao da će me neko nazvati i reći u redu je, oprošteno ti je, imaš pravo. Istot ako znam da nakon što sma propustio Podveleţje I Poţiljak, dva velika i teška terena jedinice sad trebam ponovo da se dokazujem. Prvo sebi a onda i ostalima. Osjećao sam se pomalo privilegovano, moţda i licemjerno zadnjih dana dok sam slušao od saboraca priĉe o terenu Podveleţja pa onda o veliĉanstvenoj pobjedi na Poţiljku u Bjelimićima. Teško je to sve bilo smjestiti u dnevnik po datumima ipri tom usporeĊivati s onim gdje sam ja bio u to vrijeme. Bilo bi im neumjesno i kazat da sam dok su se oni privlaĉili rovovima na Poţiljku visio na demirima ţenske medrese pokušavajući nekolika sata 46

ašikovanja pretvoriti u svu vjeĉnost postojanja, i prošlog i budućeg. Dok su oni brinuli kako ostat ţiv da je meni jedina briga bila bila od kog pozajmit marku za kutiju cigareta ili kafu. Ĉeta u koju sam rasporeĊen sastavljena je od mladića koji su nedavno prebaĉeni iz nastavno regrutnog centra u Bradini. MeĊu njima se osjećam manje manji ali isto tako skoro nikog ne znam pa se nadam da ću se kad stignemo uspjeti prebaciti meĊu stare ahbabe. Policajac ispred nas ĉita naglas skraćenicu na našem kamionu. 4MLBR kao Ĉetvrta mehanizovana lahka brigade. Raja u autobusu se smije. Mehanizovana a lahka. Meni izgleda da oni i ne znaju koga propuštaju. Nisam nikad bio u Kiseljaku, da i njeg vidim. Nek ostane zapisano da je 30 mart 1995.godine, dan ĉetvrtak. ZAPIS 88 Na punktu HVO-a ostali smo do 10 sati naveĉer. U Travnik smo stigli oko 6 sati. Smješteni smo u školi na Kalibunaru. Sa Kemom Habibijom i Zoljom sam prošetao do ĉaršije. Kavu smo popili u slastiĉarnoj preko puta ĉuvene Šarene ili Sulejmanije dţamije. Uĉio sam u njoj nedavno u medresi. SagraĊena je u 16. stoljeću. Nazvana je Šarena dţamija zbog likovnih dekoracija na unutrašnjim i vanjskim zidovima. U prizemlju dţamije se nalazi bezistan. Sulejmanija predstavlja jedinstven primjer u osmanlijskoj arhitekturi gdje se ista graĊevina koristi u sakralne i svjetovne svrhe. Munara se nalazi na lijevoj umjesto na desnoj strani dţamije kako je, inaĉe, pravilo kod dţamija. Sjedi pet. Subotu sam uglavnom prespavao pripremajući se za izviĊanje koje je trebalo uslijediti naveĉer ali je odgoĊeno zbog ledene kiše koja pada na Vlašiću. Neki koji su već išli na Vlašić kaţu da su sniejg i hladnoća veliki I da treba da napadnemo neko mjesot koje se zanimljivo zove Smet.

47

Volio bih naći telefon i javiti se majci. Po svoj prilici sutra se kreće na Vlašić. Ko zna jesam li danas najstariji što ću ikad biti u ţivotu. Allahu Moćni pomozi nas a našim neprijateljima podari strah i poraz! Amin! ZAPIS 89 03.04.1995.g. Sinoć smo nakon postorjavanja u fiskulturnoj sali u školi kamionima krenuli ka Vlašiću. U putu se kamion u kom sam bio pokvario pa smo ĉekali nekih sat vremena da se popravi. Na Vlašić (Galica kako sam ĉuo da se taj dio zove) stigli smo pola sata iza ponoći. Jedva ĉekam da se susretnem sa svojim dedom pa da mu ja priĉam koliki sam snijeg gazio. Poredani po grupama krenuli smo gaziti snijeg. Kazali su da nam treba oko 5 sati pješaĉenja da stignemo do mjesta koje treba napast nekad oko 6 ujutro. Uskoro sam to zaboravio, snijeg, koraci, gaĊanje prtine ispred sebe, dole i dolovi. Lakše je kad imaš kratke noge, manje upadaš. Po polasku sam razmišljajući kako ne bi bilo dobro oţedniti popio dosta vode od koje me cijelu noć bolio stomak. Il‟ je to bilo od straha i nervoze. Nikad nisam u borbu pješaĉio 6 sati. Puno je to vremena za misli. Ne sjećam se više o ĉemu sam sve konto upošljavajući misli da prebrode tih 6 sati. Zora nas je zatekla na kraju planine, bar ja tkao mislim jer se teren odatle spuštao strmo prema nekim selima u podnoţju. Tu sam shvatio da ne napadamo jedno selo nego cijeli niz sela, kao da je neko izbio na kraj mog Huma i treba da napadne cijelu Ţupu. Tri sata smo se spuštali do prvog sela. Prije prelaska preko ceste koja nas je odvajala od malog polja koje je vodilo do sela stali smo d apredahenmo I nešto pojedemo. Tad je nastao opšti haos. Prvo su se putem pojavila tri kamiona s ĉetnicima i MTS-om a kad smo mi zapucali ispostavilo se da nam se njihova linija nalazi tik iza leĊa. Rovovi i zemunice nisu bile dalje od 50 metara iza nas. Vjerovatno su spavali kada smo prolazili pa niti oni vidješe nas niti mi njih. Dio brigade je krenuo naprijed prema selu a mi na lijevom boku vratili smo se nazad da neutrališemo ove iza leĊa. Gledao sam kako momak do mene nalijeće direktno na zemunicu iz koje je kao iz osinjaka letjelo hiljade metaka. Mislio sma da ništa neće ostati od njega. No ĉetnici su nakon prvih nekoliko rafala valjda prestrašeni našom brojnošću i tekbirima koji 48

su bili tako glasni i jaki da sam se bojao da će obarati kitinu s visokih borova oko nas poĉeli povlaĉiti. Kad asam stigao do ovog momka našao sam nekoliko mansic ana njegovom tijelu, od kojih je jedna bila preko ĉela no nijedne rane. Nevjeorvatno je da mu je metak probušio potkapu koja je slijepljena uz glavu a da nije naĉinio nikakve štete osim crvene masnice. No to je njemu bilo teţe objasnit. Ne ĉudim mu se. Doţivio je šok i ostatak borbe valjalo ga je vodit uza se jer oĉito nije bio pri sebi. Goneći te ĉetnike za nekih 2 sata smo se ponovo mrtvi umorni našli na onom mjestu odakle smo se ujutro poĉeli spuštat. Mislio sam da će se taj napor i gubitka snage uvaţiti, no slijedila je naredba MARŠ NAZAD. Dok sam se vraćao mislio sma samo na jedno, da ako doli siĊem nemam snage da se ponovo i vratim zato je najbolje da se to selo zauzme. Na pola puta prema dolje došla je druga komanda da se vratimo. Jedinica koja je trebala da negdje lijevo od nas odradi neke poloţaje preko kojih bi se mi povezali sa našom teritorijom nije uspjela i svako naše dalje napredovanje vodilo bi na su totalno okruţenje. Legao sam u snijeg kraj prtine i posmatrao dva tenka koja su se pojavila na breţuljku iznad sela. Pokraj njih je ĉuĉalo nekoliko ĉetnika i vjerovatno s dvogledima gledlao prema nama. Tenkovi su ponekad gaĊali jako blizu ali niko ih se nije bojao. Il‟ će te pogoditi direktno pa si gotov ili će te promašiti i eksplodirat ispod snijega od ĉega ti neće biti ništa. Svuda oko nas vidjele su se rupe od eksplodiranih granata. Da nije snijega, ali da ostane ĉinjenica da nema mina i da granate ne ubijaju, bili bi idealni uslovi za borbu. Tu su me leţeći pokupili Mustafa i Dţemil. Jedan mi je uzeo ranac drugi pušku i rap a ja sam s enekako vukao izmeĊu njih. Mislio d ami je ovo fiziĉki bio najgori dan u ţivotu. 20 sati pješaĉenja po snijegu tamo I natrag od tog 3-4 sata borbi I kratkih ali preteških sprinteva kroz duboki snijeg kad imaš osjećaj da ne nosiš samo svoje tijelo pri trku nego sav snijeg Vlašića pri tom pomjeraš. S Galice smo ponovo kamionima vraćeni u Travnik. U glavi mi je trenutno fino, obuzima me toplina sobe. Ovi koji nisu išli pobrinuli su se da bude toplo. Boţe dragi kako je lijepo I kako ću shajrom da zaspem. Allahu ekber!

49

ZAPIS 91. 07.04.1995 (PETAK) Ustao sam jutros oko 10. U stvari probudili su me da se brzo spremim jer se kretalo na Vlašić u akciju. Treba napast nakav Babanovac. 4 grupe po 12 ljudi plus takve 4 u drugom ešalonu. Autobusi su nas dovezli do odreĊenog mjesta koje ne znam kako se zove a odatle smo krenuli nekih 2-3 sata pješke do naše linije. Išli smo otvorenim putem u koloni i samo je prošlogodišnji snijeg mogo ne znat da ćemo napasti. Fora s napadima petkom više nigdje ne prolazi osim što mi ne klanjamo dţumu mada nije zanemarljiv osjećaj klanjanja podne i ikindije sastavljneo na snijegu. Svaka iduća sedţda produbljuje rupu u snijegu i izaziva bol u sinusima. Na liniji zatiĉem Ćibu i još par momaka iz izvidnice. Ćehre im nimalo obećavajuće. Teren šumovit, nepregledan. Snijeg na granama ĉini skoro nevidljivim teren na metar-dva ispred. Krećemo u 4 grupe po 12 boraca. Idemo u grupi jedan za drugim a same grupe su razmaknut emoţda nekih 50 metara. Već nakon 50-tak metara od naše linije nailazimo na isturene ĉetniĉke osmatraĉe. Poĉinje velika pucnjava i galama. Osmatraĉi se povlaĉe ali nas zato oni na njihovim linijama spremno doĉekuju. Nakon stotinu do sto pdedeset metara nailazimo na ĉistinu, pokušavam zaustaviti svoju grupu da ne trĉimo grlom u jagode, da vidimo gdje je neprijatelj ali me mlaĊi borci, poneseni tekbirima i pucnjavom grupa desno od nas guraju u snijeg i nastavljaju juriš u ništa. Po nama ne dejstvuje velika paljba ali zato jasno razaznajem snajper. Nalazim se s još dvojicom starijih vojnika i uskoro padaju prvi šehidi. Davanje Motorola nekim grlatim i oĉito hrabrim vojnicima pokazuje se kao greška. Jedan je zajendo s motorolom skrenuo desno u drugu grupu a druga se nalazila kod poginulog borca kojeg je pogodio snajper. Bila bi ludost pokušat prići mu. Dok oov pišem još ne znam koliko na sje izginulo. Trojicu sam video svojim oĉima kako ginu, ĉetvoricu kako bivaju ranjeni. U pokušaju da zbrinemo ranjene i dovedemo pomoć I mene je enšto pokupilo. Jesam li stao na minu ili mi je granata uletila ispod nogu ne znam. Izvrnulo me ţestoko i na prvi mah od bola sam mislio da nemam noge, kasnije sam video da sam ok samo mi je bijela navlaka na unifomri od nešta izgorila do koljena skoro. Prevukao sma s enekako do 50

linije gdje su me ubacili u neki rov. Tu sam imao priliku vidjeti dosta naših ranjenika koje izvlaĉe. Tješio sam se da sam dobro i puštao da nose druge teţe ranjene prije mene. To mi je stvaralo neku olakšicu. Kad kaţeš ĉovjeku da nosi drugog d aje on teţe ranjen nekako I sam vjeruješ da si dobro. S mrakom su i mene prebacili do motornih sanki kojima su ranjenici i šehidi prebacani dublje u našu teritoriju. Mene su odvezli u ambulantu Sedme muslimanske. Doĉekali su me ko heroja, zasuli me priĉom o uspjehu našeg proboja. Na prvu htjedoh da kaţem kako sumnjam u to, moguće je da je neka grupa i napravila pomak ali proboja nije sigurno bilo, no bilo je tako lijepo ono što su govorili da sam ušutio, slušao ih i vrlo brzo povjerovao da je ono što sam ja vidio samo djelić mnogo veće cjeline a da je istina ono što oni meni govore. Jedino tako bi sve ono što sam danas proţivio imalo smisla. Ako i ne bude neke pobjede trebaće je izmislit, previše je ljudi izginulo da tako ne bude. Doktor mi uperi lampu u oĉi. Gledaj desno, gledaj lijevo, udahni duboko. Gdje te boli? Pokazujem na leĊa, skidoše me od pasa doli do gola. Dobih inekciju i suhe duge gaće od nekog dede koji je sjedio u šatoru. “Samo ti obuci nek ti je toplo ja ću tvoje osušiti i obući kasnije!” reĉe mi. Da ga Allah nagradi! Dal od inekcije ili suhih gaća uskoro me proĊe drhtavica. Sjedio sam i ne pokušavajući definisati bol u leĊima. Bojao sma se da će neko primjetiti da ne boli dovoljno i da ću se morati vratiti u onaj dţehennem iz kog su me dovezli. Ništa tamo me nije privlaĉilo. Bez bozir ana priĉe o uspjehu ja sma svoje dao. A ono što sma doţivio nije bilo nikakvo junaštvo niti hrabrost, od samog polaska u borbu, od dolaska u nju pa do samog napada sve mi je liĉilo na maskaradu i neozbiljnost i da nije svjesnosti o šehidima koji su u toj borbi dali svoje ţivote sve bi ovo najraĊe nazvo igranjem vojske od strane viših komandi. Nisam imao ţelju da se vratim i nimlo sebi nisam prebacivao zbog tog. Bio sam spreman kad mi kaţu da ustanem da ponovo posrnem makar i ne moro samo da izbjegnem povratak. Srećom nije trebalo. Niti me ko do slobodnog mjesta u ambulantnim kolima za Travnik tjerao da ustanem nit sam ja kad se mjesto ukazalo mogao. Ohladio sam se i imao osjećaj da me neko nabio na raţanj. Kao da mi se ono mjesto gdje se moje noge u donjem dijelu 51

leĊa sastavljaju rastavilo. Uz pomoć nekog bolniĉara ušao sam I nekako sjeo pokraj vozaĉa u kolima. Kada sam ugledao svjetla Travnika spuštajući se s Vlašića poĉeo sma se tresti. Uhvatio me strah. Mada drukĉiji od svih prije. Tijelo se treslo ali um nije. Bio sam kao nikad do tad miran, kao da sam sazrio, pobjedio ono nešto u sebi prešao neku crtu koju do tada nisam. Poĉeo sma o ratu da mislim i iz drugog ugla, ne smao kako otić i boriti se. Nastojaću svim silama izbjeći sliĉne bitke u budućnosti. Bolnica u Travniku je puna. Još jedno svijetljenje u oĉi, još jedna inekcija i doĊi sutra. Ambulantna kola kojima sam došao vraćaju me do škole na Kalibunaru. Ulazim I zatiĉem dobar dio naših vojnika kako hodaju hodnicima. Ja sam prvi koji stiţe s vijestima. Neki igraju lopte u sali. Shvatam tek da nas je u stvari samo stotinjak gore da je ovo bila ograniĉena akcija. Nevoljko odgovaram na pitanja i lijeţem na svoju spuţvu kraj vrata. Mislio sam odmah zaspat i probudit se nakon rata, ali mi se san potpuno razbio. Bole me ove spuţve u koje znam da se veĉeras neće vratiti oni koji su jutros iz njih ustali. S mukom govorim, uskoro punoj sobi, ko je sve poginuo i ranjen. Licima prelaze tuga, sjeta i blijedilo. Poginuo je Pirija Amir iz Podorašca, Ćibo, Haka, Cokoja su teško ranjeni. Poginuo je kraj mene Rahman Gakić, Proho iz Jablanice i još neki momak kojem se sad ne mogu sjetiti imena. Kad saznam zapisaću ako Bog da. Dok ovo pišem noć je uveliko pala, Zijo hoda hodnicima i skuplja dobrovoljce da se pokušaju izvući tijela šehida koja su ostala neizvuĉena. Nikad nam se ovo nije desilo. Nek ostane zabiljeţeno da mi je jako teţak trenutak bio kada je provorio u ovu prostoriju i pitao mogu li ja. Izdaja svih mojih principa ţivota bila bi reći neću poći izvući tijelo šehida, nadam se da bih pošao da nisam ovakav kakav sam mada me je zabolilo da se od više od 400 ljudi spisak opet sveo na nas “stare”. Moţda bih se zbog njegova pitanja trebao osjećati poĉašćeno. Vjeruje mi. Mislim da i ja vjerujem sebi. Teško mogu napipat zadnjicu na kojoj sjedim ali sam siguran das am danas i noćas napipao sebe. Trebaće mi dani da odvrtim ovih par sati današnje borbe, sve je bilo toliko ubrzano a sada je sve tako sporo. Sporo. Trebo bi nekako ujutro javit majci da sam ţiv. Ţiv? Velika je to stvar. Elhamdulillah! Allahu ekber!
52

BJELIMIĆIMA U POHODE Svaki dan, ako razmišljam, postanem svjestan neĉeg novog o sebi. Danas sam zakljuĉio da sam sklon rutini i navikama. Moţda to ne bi zakljuĉio da me neke obaveze rano jutros nisu odvele u grad, ne ĉinim ja to ĉesto, nemam naviku, samo u nuţdi. U hodu mi se prvo, dok sam se s Varde spušt‟o ka mostu zarolala reklamnI letak SDA kandidata za lokalne izbore kraj nogu. Neko je smot‟o u lulu pa je vjetar lahko kurla po putu. Nakon toga susretoh tu i tamo i izborne kandidate drugih stranaka i negdje mi u uhu propjeva onaj slogan uz izbore: GLASAJTE ZA PROMJENE. Lijepo zastadoh kad ga postah svjestan. Moţda i ne zastadoh zbog njeg nego zbog ĉinjenice da ja nikad nisam glasao za promjene. Jes‟ moj rahmetli babo pred rat. Ja sam, kad sam dozrio za glasanja, uvijek glasao za što i on pred rat ali to više nije bilo glasanje za promjene. Ja ĉak i ne volim promjene. Nekad se zbog tog i ljute na mene. Al‟ šta ću!? Ne volim kad mi puknu cipele pa moram kupovati druge, najviše bih volio da mi jedne mogu do kraja ţivota. Ne kaţem ja, kad u izlogu vidim cipele, ja ne mislim da su one dvije godine nosane na mojim nogama bolje, ne, ali ja ih ne bi mijenjao dok ne moram. Tako s košuljom, jaknom, autom pa i strankom. Neko bi uvijek prob‟o nešto drugo, taki mu tabijat. Nek proba. Neko se oţeni/uda pa ĉim mu nije fino razvjenĉa se, neko otrpi, priĉeka pa mu opet bude fino, neko doĉeka da mu supruţnik oboli pa devera oko njega godinama i tako dalje. Neko ti nikad prije izbora neće reći za kog će glasati a poslije izbora, i bez da ti on kaţe, ti znaš da je “glas‟o za pobjedniĉku stranku”. To se zove lukavstvom, neki i mudrošću, a ja liĉno mislim da je to kukaviĉluk i drugo ime za licemjerstvo. Kako god, ono insana što se vidi na plakatima sve fini i dobri insani šteta što izbori nisu šerijatski pa da ĉovjek umjesto jedne moţe i ĉetiri. Dogovorio sam se malo kasnije s Muhamedom i Ahmetom otići do Bjelimića pa hitam da završim što imam završiti, valja mi još i na pos'o svratiti da pitam slobodan dan. Ne koristim godišnji već godinama pa raĉunam na blagonaklonost.
53

Iz Kluba knjige, opet, preko Ćuprije vraćam se na mjesto gdje me Muhamed ĉekao.. Na po‟ puta zvoni mi mobitel, jedan lijep stariji insan je nedavno u kući koju je kupio u Seonici našao dosta starih knjiga i ĉasopisa pa mi javlja da je dotjerao iste do biblioteke. Vraćam se, preuzimam pakete i traţim halala što nemam kad ostati. Dogovaramo se kad ćemo sve uredno popisati, da se zna šta je on predao a šta sam ja zaduţio i ponovo preko Ćuprije. Sjedamo u auto i krećemo prema Bjelimićima. Ahmet efendija, Muhamedov babo, je nakon odlaska u zasluţenu imamsku penziju vrijeme posvetio istraţivanju historijata svog rodnog kraja Bjelimića i idemo da provjerimo neke informacije za njegovu knjigu. Znanje je blagoslov i bogatstvo. Nisam davno bio u Bjelmićima, ali sad idem naoruţan mnoštvom informacija iz Ahmetovog rukopisa i jedva ĉekam da kroĉim u taj kraj, ovaj put ne samo po njegovoj horizontali nego i vertikali. Bjelimićka brda, sela, stijene, putevi, rijeke, sad imaju svoju prošlost, svoj ţivot, svoju historiju, svoje priĉe i ja idem da sve to sa stranica Ahmetovog rukopisa nad kojim sam bdio prošlih dana kroz pogled propustim kroz sebe. U Donjim Tinjama, na krivini neko pregazio lisicu. Nezgodan prizor, ali meni za hićmet vidjeti divlju ţivotinju. I to s godinama ţivota u gradu doĊe na red. Kod Gornjih Tinja Muhamed pita: “Imamo li išta tu provjeriti?”, i Ahmet veli: “Nema, goni dalje”, usput nam pokazujući sela na drugoj strani Neretve, njihova imena i kratke historije. Zna povijest skoro svake familije, ko je koga rodio, odakle su došli. Slikamo ZabrĊane, harem, hajr ĉesme... U Odţacima hodţi stiglo sijeno i ne moţe s nama. Vrstan lovac dobro poznaje svaki puteljak, ali moraćemo se snaći bez njeg. Gomila kamenja na mjestu Doma u Odţacima. Gradio se nakon Drugog svjetskog rata. Svaka familija je znala koliko mora donijeti kamena, kreĉa, greda. Neko je fušerio, reklo bi se po trenutnom stanju objekta. Iznad Doma krivina, na krivini tabla JEŢEPRASINA! Slikamo harem, hajr ĉesme, stećke i vjevericu što simpatiĉno skakuće po plotu. Luka je rodno mjesto Ahmetovo pa nećemo svraćati, jer svrati li
54

moraće i sjest, sjedne li moraće i jest, jede li moraće i kahvu popiti, a mi toliko vremena nemamo. Okrećemo tek do polja u dnu sela da uslikamo nekoliko starih bašluka i mlinice što se zvijezda stide, pokoji stećak što po Bjelimićima k‟o kukurijeci iza svake dole vire i vraćamo se natrag kroz Odţake ka Doljanima, Sopotu, Modranu, Gradeljini, Argudu i završavamo u Svijenĉi traţeći Vejsila Pintula. Najstariji je insan u Svijenĉi i najrelevantniji da Ahmetu da podatke o stradalim Bjelimićanima u Prvom svjetskom ratu. Korisitm priliku dok razgovor ne zahukta da pitam koliko ih zimi ostane u Svjenĉi i veli mi desetak kuća s jednim ili dva ĉeljadeta. Iznad kuće rodila mu kruška. -“Evo je rodila Jeribasma!” -“Jes, al' opadoše!”- veli on meni. I tu poĉe razgovor od Sidrana što cijela Svjenĉa bješe njegova, pa o ĉetiri Pintula što u Hercegovini ubiše nakva ĉovjeka pa pobjegoše do Svjenĉe, tu da se skrase i do dan danas ostanu. Sidran dva put iš‟o na hadţ. Hadţija bio u svakom pogledu. Drugi put na hadţu i umro, a ţena mu se nakon nekog vremena dovela nekog pa je ispala cijela frka s tim, al‟ ni moja pamet nije kao nekad, zaboravih sve detalje. Nakon Sidrana zametnu se Prvi pa domalo za njim i Drugi svjetski rat. Vejsil priĉa, a meni uţivljenu let obada oko glave na tren posta fijuk ĉetniĉkog metka dok naviru iz Dindola da popale Svijenĉu. Nedade im Bjelimićka milicija. Osta Svijenĉa do 1993.g. kad doĊoše i popališe. -“Mi ih dedo gonili devedeset treće s ovog brda gori, bilo nakvo ţito, oni po ţitu...!”- velim mu ja da ga malo zadivim, a on samo odmahnu rukom i kiselo se nasmija. -“Ma gonili ste vraga, nisu ni napali samo došli i popalili, šta ste vi gonili!” Otrese me k‟o s pika i nastavi beglenu sa Ahmetom. Nana nam sipa kahve, a ja se spremam da pitam odakle se oţenio ţenin mi daidţa, iz Svijenĉe jedino njegovu ţenu znam. 55

Uspio sam to pitati tek na kraju razgovora kad su Mujo i Mehmed pali na ruskom frontu, Salĉin nauĉio francuski u zarobljeništvu u Francuskoj, a Muharem i još nekolicina njih pobjegli iz Zagreba nazad kući na Svijenĉu. Ţena ţenina mi daidţe je Vejsilova kćerka. Vejsil je bogat ĉovjek. Ako ko ţeli prodaje fin komad zemlje odmah do asfalta na Argudu, s lijeve strane. Vejsil će vam reći da je livada ravna k‟o dlan, no to je relativno. S obzirom koliko je Svijenĉa strma, njegova livada je stvarno ravna spram nje. Iz Svijenĉe se vraćamo natrag, na Argudu konstatujemo da nam je kasno spuštati se u Ljubuĉu pa koristimo vrijeme da obiĊemo Mokro. U Mokrom ţivi Ivica i njegova majka. Momak je dvije godine stariji od mene, ima 250 ovaca na Visoĉici, plaćena ĉobana odnekle iz Višegrada. Ima traktor, frezu, dţipa, kera Vuĉka i pofin komad zemlje koju su neki njegovi preci taĉno prije sto godina kupili od bjelimićkih bega koji su tad odselili za Tursku. Kaţe Ivica kupili zemlju najviše zbog vode, i zaista na njegovoj ĉesmi je mlaz tri put deblji od svih s kojih sam tokom dana pio. Pitam ga ima li njihovo groblje , volio bih i njeg uslikati, i on nas ljubazno vodi desetak minuta kroz šumu ka Sopotu gdje nalazimo malu kapelicu, zvonik i lijepo ureĊeno groblje. Nalazimo i grob babe koja je Ahmetu efendiji dok je još dijete bio, iza onog rata, ruku namještala. Ivica je zove baba doktorica. Pitam ga ima li šanse da naĊe ţenu koja bi pristala s njim ţivjet i gdje sad ţivi, a on se smije i kroz smijeh veli da je kupio kuću u Ĉapljini. Njegov pas Vuĉko je štene, al‟ meni veliĉinom liĉi na ohme i pitam se koliki će bit kad “odraste”, kaţe da je imao još jednog al prošle zime mu ga vukovi zaklali. Ima ih popriliĉno, veli nam usput. Ne susrećemo u povratku vukove, al‟ jesmo divlje svinje, cijeli ohmut preleti preko puta i izgubi se u šipraţju. Malo dalje srna s lanetom, još dalje srna bez laneta. Kroz otvoren prozor piri planinski zrak.
56

Mi priĉamo, o ţivotu i neţivotu, prirodi i neprirodi, lijepom i ruţnom, svojevoljnom i nuţnom. Pomalo i šutimo. Nema izbornih plakata, samo stećci sa isklesanim djevojkama u kolu, grozdovima groţĊa, ponekom isukanom sabljom i odapetom strijelom. Nekad su Iviĉini preci došli iz Hercegovine u Bjelmiće, sad idu iz Bjelimića u Hercegovinu. Nekad opet, ko zna, moţda iz Hercegovine u Bjelimiće. Gledam na aparatu šta sam uslikao. Kula bjelimićkog bega Šurkovića i danas je moćna zgrada u svoj vakat, mogu samo mislit kakva je bila. Moţda je baš u njoj ţivjela i crne kose plela Šurkovića Hanka što je prosi beţe Ljuboviću… Promiĉu slike nišana na ĉijim kamenim prsima stoje uklesana imena ljudi o ĉijim sudbinama Ahmet efendija pripovjeda u svojoj knjizi. Mnoge od tih sudbina rado bih ukrao za svoje priĉe, i onu o hadţi Hasanu i njegovim pozlaćenim ćitabima i onu o zlatu na ĉetrdeset koraka od stećaka na Policama, onu o Komu, Golom, Komiću. Veletinu, Gradeljini iznad Jeţeprasine, a i onu Vejsilovu o ţeni Sidranovoj što dovede sebi ĉo‟eka nakon što hadţi Sidarn dušu Azrailu na Ćabi dade. Nešto me pamet ferĉi da je ona s njim bila u vezi i dok je Sidran bio ţiv, al‟ ne bih duše griješio dok ponovo ne preslušam snimak Vejsilov. Stiţem u Konjic, otvaram vrata svoje biblioteke, a na glad u stomaku zamirisaše mi Jeribasme iz Svijenĉe... Otvaram Gajret iz 1939 godine i ĉitam vijest o smotri hajvana na tradicionalnom tridesetom teferiĉu na AliĊun u Bjelmićima. Pisac veli: “Na teferiĉ se sleglo ĉetiri hiljade duša iz okolnih mjesta... nakva ĉivija iz Splita ocijenila više od hiljadu na smotru dovedenih što krava, volova i ovaca, a najboljim uzgajivaĉima dodijeljena prigodna priznanja... “ Listam i ostale tog jutra dobijene ćitabe i kontam dok bude ljudi biće i knjiga, a dok ima knjiga biće i biblioteka. Draga komisijo nemojte zatvarati biblioteku, ako je zatvorite ja ću prestat pisati, a ako ja prestanem pisati nikad nećete znati što je Mejra Mujanova rubac dala Talu Bajrinome, a udala se za Mehmeda Mušanova, a moţe vas i neki drugi efendija kad za nekoliko godina bude pisao historijat svoga kraja, ne daj Boţe, po ruţnom spomenuti. 57

LJUTOJ U POHODE Otići u mjesto u kojem prije nisam bio znaĉi vidjeti novi djelić Boţijeg stvaranja, novi komadić krajolika, usadit‟ u pamćenje novu sliku postojanja. Otići u mjesto u kojem si bio, makar i davno, znaĉi svjedoĉiti promjenama koje su se desile i prisjetiti se nekih dogaĊaja koji su vezani za prethodni dolazak u to mjesto. Ponekad susret s nekim mjestom na trenutak uĉini da se iz pamćenja uklone desetine godina i da se trenutna posjeta kao vrata u prošlost preklopi s pamćenjem. Kad se to mjesto posjeti sa dragim ljudima kakvi meni jesu saputnici Ilham, Muamer i Vehid onda je taj povratak u prošlost osm ijeh za budućnost. Tako mi bješe juĉer, 1. septembra 2013.godine dolaskom u podnoţje Treskavice, u naselje LJUTA. Izlazeći iz automobila, pogleda uprta u novu dţamiju s bijelom munarom na tren mi minu 20 godina prošlih i slika viĊenog povi se pod slikom pamćenja. Isto ovo naselje u dimu, gledano s uzvisina Jabuke, tutanj granata, zvuci neprekidnih rafala i ĉetniĉke jurišne grupe u ljeto 1993. godine. Ploĉa s natpisom stotinjak metara ispod dţamije svjedoĉi o hrabrosti Seje Bublina koji je 1992. godine sa hrabrim saborcima zaustavio ĉetniĉki pokušaj proboja i posvjedoĉio da i tenkovi nisu nepobjedivi. Sjetih se svog imenjaka i prezimenjaka Esada (Šabana) Bajića, šehida koji šehadet postiţe na brdima iznad Ljute u ljeto '93-će, sjetih se rahmetli Sulje, Mirse, Edina i desetine drugih ĉiji je dunjaluĉki put završen upravo na okolnim planinama i brdima u teškim ratnim dešavanjima 1993. i 1995 godine. 1993. godine smo, grĉevito se boreći, povlaĉili s ovih podruĉja, 1995.godine kretali smo se istim ovim stazama u pobjedonosnim akcijama oslobaĊanja Treskavice.
58

Ljuta je uglavnom skoro pusta. Mjesto za koje ne znaju mnogi ni da postoji, a opet, malo koje mjesto je bilo svjedokom tolikih borbi kao što su to brda i planine oko Ljute. Idealno mjesto za historijski ĉas, za podsjećanje a bijela munara kraj dţamije kao neispisani nišan hiljada sjećanja boraca iz Konjica i okoline, Zenice, Krajine, Sarajeva i drugih mjesta odakle su jedinice stizale da na ovim planinama spase Bosnu i Hercegovinu. I kao što njen alem u plavo nebo septembarskim suncem okupano stremi, tako su i duše naših šehida u ĉistoći šehadeta k nebu se uzdizale. U ovim gustim šumama Igmana, Bjelašnice i Visoĉice pod šušutom njihova lišća zapretane su hiljade neispriĉanih priĉa o ljudskosti, hrabrosti, poţrtvovanju, nesebiĉnosti koje će najvećim dijelom svoje objelodanjenje vidjeti tek na Danu sudnjem kad svako od nas bude vidio dobro i loše koje je ĉinio. Ne sumnjam da će u tom Danu mnogi za nas danas mali, nepoznati, neprimjetni ljudi na velikim poloţajima biti uzdignuti snagom dogaĊaja ĉiju istinu pamte krši i dole, vrleti i nepregledi Treskavice, Bjelašnice, Visoĉice i Igmana. Jedan je borac ostavši bez municije s kamenom u ruci ĉekao neprijatelja. Prekratko sam ga vidio da bih mu ime pitao i crte lica zapamtio. No ĉin njegov zaboravit neću nikada. Jesu li ovi predjeli moţda upravo zato lijepi kako jesu lijepi jer se na njima najljepše iz nas izlijevalo u ravan postojanja, Allah najbolje zna! Pored sve te tegobe dešavanja nadasve su ostali upamćeni po onoj bliskosti koja je vladala meĊu nama, na poţrtvovanju kojim Suljo naš trĉi u pomoć Mirsi našem makar smrti u oĉi gledao, i stotine drugih Sulja, Mirsa ĉestitih Bošnjaka koji su svoje najbolje, najjaĉe u sebi pokazivali u skrivenosti ovih šuma i ovih brda Bosanskih. Moj put od Konjica do Ljute trajao je nepunih dva sata umjerene voţnje. Moj put iz Ljute 2013 do Ljute 1993-1995 dug je dvadeset godina. Koliko god Ljuta danas izgledala lijepo, ono prijašnje sjećanje ostaće jaĉe, upeĉatljivije. Nadjaĉaje ga samo sreća da se u Ljutoj danas ne puca, ne
59

gine, da bijela munara dţamijska u sebi svjedoĉi nijete i naume, izvore i napoje s kojih kad duše piju, ţedne ne ostaju. Munara k‟o elif, k‟o pero kojim se istina piše k‟o puška uz koju Bošnjak naslonjen sjedik k‟o nišan o Bošnjaku što svjedoĉi k‟o na namaskom sjedenju ispruţen prst Bošnjaka dok usnama svjedoĉi Ešhedu en la ilahe illallah ve ešhedu enne Muhammeden abduhu ve resuluhu

UOĈIBAJRAMSKO RAZMIŠLJANJE Bajram dolazi i valja naći snage u sebi da se insan insanom osjeti, znanje usvoji, hrabrošću i odluĉnošću se ustegne, ĉemer svakodnevni nadvlada i u boţanskom daru radosnim se probudi. Danas dok milioni poĉašćenih na arefatskoj visoravni rahmet Boţiji dozivaju nadajući se oprostu jednako kako mu se na istom mjestu hiljadama godina ranije nadao prvi ĉovjek Adem išĉekujući susret sa svojoj druţicom, pramajkom našom Havom, i ja ovdje u Bosni udišem dah ţivota i s mirisom srca izdišem “Amin!” na dove njihove moleći iskreno da, onako kako su ti milioni predano okrenuti Bogu, budu u ime Njega predano okrenuti jedni drugima, svojim srcima, pokretima, ţeljama, u ĉeţnji jedinstva, sloge, zajedništva i svekolike naše meĊusobne ljubavi. Izdišem i udišem svoje aminanje listajući sva stanja duše kroz koja sam u ţivotu prolazio svjestan da u svakom od njih i danas neki rob Boţiji osvanuo je i s nadom u rješenje i olakšicu konaĉi. Amin za gladne što mrvu hljeba išću, ţedne što gutljaj vode sanjaju, gole što parĉe tkanine trebaju, opespravljene što za pravo se svoje bore, utamniĉene nepravedno što nebo slobode ĉekaju, izgnane što domove
60

svoje iz daleka mirišu, mudţahide što na dušmane vjeru i ţivot braneć kidišu, voljene što voljenom u prazan jastuk šapuću, griješne što s nadom u milost Boţiju grijeha svojih pokajniĉki se odriĉu, bolesne dok sabure i kraj mukam ĉekaju, zaduţene što teret duga na plećima nose, alime iskrene pod teretom pitanja što noći neprospavane bdiju, sve vjernike i vjernice što sa šehadetom u srcu oprost mole i dţennete sniju... Gladnom mi je Bog nafaku dao da glad mu utolit mogu, vodu ţednog da napojim, odjeću golog da obuĉem, ratniku iskustvo da kaţem i o pobjedi skoroj, inšaAllah, da ga obradujem, bolesnog rijeĉima Poslanika o deredţi njegovoj u saburu da pomognem... samo ne znam šta da poklonim našim razjedinjenim srcima, našim pokidanima safovima, našoj udaljenosti, hiljadama naših JA što nefsanskim porivima gonjeni u mihrab nijetova, mihrab stremljenja, mihrab cilja jedinog na mjesto Njega iluzijom gonjeni hoće da stanu. Ibrahim je na Minu svog Ismaila poveo. Od mene se traţi mnogo manje, da u ime Boga prereţem vrat svome lošem nefsu, svome poloţaju, svojoj karijeri, svome autu, svojoj kući, svojoj marki odjeće, svojoj tituli, svome samoljublju, svojoj srdţbi koja nije u ime Njega, svojim ţeljama i nadama koje nisu s Njegovom uputom usklaĊene, svojim ljubavima koje nisu u ime Njega iscvale, svojim prijateljima s kojima nisam u ime Njega drugovao, svojim adetima koje nisam u ime Njega stekao, svakoj misli svoga JA koja se za rjeĉima “Ja sam bolji od njeg” povela. Adem je na Arefatu lice Havino ugledao i kolijevka ĉovjeĉan-stva avazom djeĉijim je proplakala. Iz kiĉme Ademove poteklo je ĉovjeĉanstvo tokom svojim dijeleći se u pokorne i nepokorne. Mogao sam poteći meĊu prvim sinovima njegovim i nikad ne ĉuti za najsvjetliji biser Gospodarevog stvaranja. Mogao sam ne znati ko je Muhammed, a.s. Mogao sam ĉuti njegovo nagovještenje i tek ţivjeti u ţudnji da budem od ummeta njegovog, od ummeta najodabranijeg. Mogao sam i ne biti, ta bivanje moje u moći je Njegovoj. On je Gospodar plemeniti koji me poĉastio da u bešici šehadeta zaplaĉem, da ezan i ikamet mi k‟o novroĊenĉetu u uho srca bude utisnuto, s bismilom dojen i u bešiku spuštan, s bismilom iz nje uziman i na grudi majĉine stavljan.
61

Od, Allah zna, koliko milijardi ljudi koji su ţivjeli il' i sad ţive na Zemlji poĉašćen sam i odabran da se u domu islama rodim k‟o dio ummeta najodabranijeg da ţivim, islam da slijedim, salavatima i selamima najodbranije da spominjem... A s odabranošću dolazi i obaveza ĉiji je najmanji stepen biti je svjestan. Iza selama farz namaza rijeĉi meleka ponavljam: Allahu ekber, Allahu ekber i poslanika Ibrahima: La ilahe illallahu, vallahu ekber, i sina njegova Ismaila: Allahu ekber ve lilllahil hamd... i ruke podiţem u uoĉibajramsku noć kad dove se primaju lakše nego da sami sebe nešto zamolimo. Bajram dolazi i valja naći snage u sebi da se insan insanom osjeti, znanje usvoji, hrabrošću i odluĉnošću se ustegne, ĉemer svakodnevni nadvlada i u boţanskom daru radosnim se probudi. Valja naći snage odbaciti uĉmalost i dunjaluĉke strahove, iz sebe griješna iskoraĉiti i ihramima se omotati. Valja na svetom mjestu, svetu ţrtvu uĉiniti i sve strahove jednim strahom zamijeniti da na rijeĉi naše: Odazivam ti se Boţe odazivam, neće prihvatanja biti. U onoj jednoj zeri dunjaluĉkog vremena dok krv kurbana s vrata k zemlji bude padala ostaće stalna zebnja i nada do Dana konaĉnog da se oko srca steţu: Strah da ţrtva nije prihvaćena i nada da jeste... Molim Allaha da sutra prereţemo sve niti koje unose neslogu meĊu sljedbenike islama i da s krvlju naših kurbana poteĉe i nova krv naše meĊusobne ljubavi u ime Njega! Svima vama, onima koje volite i onima koji vas vole, Bajram šerif mubarek olsun!

62

BAJRAMSKI DAN Koliko nas gdje zaista ima nije se jednostavno osvjedoĉiti dok ne prisustvujete bajram-namazu. U Grabovcima dţume klanjam već sedam-osam godina pred jednim do dva safa dţematlija, a juĉer me na bajram-namazu doĉeka puna dţamija. MašaAllah! Podsjeti me to na '93-ću kada je Muderisova jedinica boravila u ovom mjestu i isto ovako punila dţamiju na svakom vaktu. Kroz to sjećanje proĊoše mi slike milih insana koji više nisu meĊu nama a o ĉijem ţivotu svjedoĉe nišani na našim mezarjima s natpisom BOSANSKI ŠEHID. Toliko puta na naša sela gledamo kao na pojavu koja izumire, kao neku periferiju ţivota i ţivljenja a za bajram kada su ljudi slobodni od svojih radnih obaveza, kada se selima svojim vrate u pohode roditeljima, kao dijete što majci u naruĉje hita, vidimo koliko nas ima i koliko su nas “sela” rodila i othranila i koliko su nas sela saĉuvala i odbranila. Mi smo u stvari nezahvalno društvo, društvo sliĉno nezahval-nom djetetu koje ne pazi na svoje roditelje, na svoju majku i svoga oca. Trebali smo nakon rata asfaltirati put do svakog šehidskog mezarja. Moţda bi danas sela i bez bajrama bila punija a dug naš prema onima koji su ţrtvovali ţivot za našu slobodu potpunije ispunjen. Ovako nam ni šehidi nisu isti. Gradska se mezarja obilaze, pred sveĉanosti ureĊuju, a mi koji svoje najvoljenije šehide ukopasmo u mjesne hareme hitamo njima preko 99 rupa iza sedam isjeĉenih gora. Nakon namaza selamim se s dţematlijama, hitam k mjestu klanja kurbana i s porodicom idem svojoj majci, svome ocu, svome selu i svome seoskom haremu. Nišani naših šehida u haremu nisu bijeli poput ovih u gradu, ni dan danas ne znam zašto. Crni mermer pod slabom kišom traţi da prstima kao slijepac opipavam slova ĉitajući ime najdraţeg.: Šehid Bajić (Ahmeta) Halil. Godina roĊenja, godina šehadeta i kur'anski ajet da su šehidi ţivi. Jesu, hvala Allahu. Jesu i na naĉin da ja kao sin šehida ponosno stojim pred njegovim mezarom, bez suza, bez straha, bez sumnje, sa
63

šehadetom u srcu, s vjerom i tevekkulom, sa sinovima svojim koje strpljivo uĉim da pamte ime svoga dede: -Bajić Ahmeta Halil, moj rahmetli babo a vaš rahmetli dedo, šehid! Ponovi Ali, ponovi Ejdi Hasane! Ovaj crni mermerni nišan je centar za koji treba da veţemo sve naše dunjaluĉke sidţime, gdje god išli kamo god ţivotom hodali jedan kraj našeg sidţima treba da bude ovdje uĉvršćen a ova rijeĉ ŠEHID duhovni stub oko kojeg treba da se okreće kolo našeg ţivota. U neizvjesnom, varljivom ţivotu smrt je izvijesnost koja nikog neće zaobići zato treba stremiti Istini, ĉistoći, ne bjeţat od ţrtve kad ţivot ţrtvu išće jer sve što ĉovjek ţrtvuje u stvari sebi daje. Allahu danas u ovom danu Kurban-bajrama ne stiţe ni krv ni meso ni vuna naših kurbana, On prima ĉiste i iskrene nijetove. Potirem rukom vrh babina nišana onako kako sam vidio rahmetli dedu da je ĉinio bez nekog dubljeg znanja o prirodi takvog ĉina, odmiĉem se malo u stranu i pred dedinim nišanom uĉim Fatihu. Potirem i njegov nišan i pomiĉem se još malo pred nenin nišan. Imati sve pretke u jednom haremu znaĉi imati gazije u krvi, imati hiljade više razloga zahvaliti Allahu Uzvišenom na tom daru slobode koja je trajala i sudbine koja nas nije raselila i po bijelom svijetu mezare razasula. Elhamdulillah. Tu, na kraju harema, kao na margini svekolike moje historije, diţem ruke i molim Uzvišenog da uĉvrsti naše bivanje na ovim prostorima, da saĉuva našu djecu iskušenja koja će ih odvesti u zabludu i iskušenja koja će njihovo fiziĉko bivstvo odvesti daleko od ovih svetih busena njihovih predaka, nadojenih krvlju šehida i milovanih njihovim tekbirima. Allahu ekber, Allahu ekber, la ilahe illallahu valllahu ekber, Allahu ekber ve lillahil hamd! Molim Allaha da se prošlost moja nastavi ispisivati na ovoj istoj ledini i hodim ka selu iznad harema. Selo iznad harema utihlo u rominjanju kiše. Na vratima osmijeh insana pod ĉijim stopalima je moj dţennet! 64

-Bajram mubarek olsun draga majko! -Bajram mubarek olsun draga neno! Mirišu zidovi djetinjstva, mirišu odaje pamćenja, ĉovjek na pragu ĉetrdesetih uvlaĉi se u djeĉaĉka pamćenja i šiljka sopstvenu djecu mameći im osmijehe. Da tu, u toj sobi sam ja sa svojim babom rahmetli vjeţbao prve karate kate glumeći Ĉak Norisa. Pod prozorom rodile jabuke, rodile kruške, rodile sadnice babinom rukom davno a meni u pamćenju “k‟o juĉer” posaĊene. Na zidovima još vidljive rupe tenkovskih projektila. I ti si se borila s nama, kućo stara, i tebi Bajram šerif mubarek olsun! I svakom kamenu našem što je štitio gazije, i svakom stablu, svakom busenu zemlje, svakom škripu i svakoj stijeni ţupskoj, bosanskoj i vodi hladnoj Neretvi Bajram šerif mubarke olsun! A da voda nije samo izvor ţivota ţivih organizama shvatam u povratku na trećoj krivini u Straninama iznad Boraĉkoj jezera kad ista iscuri iz hladnjaka mog auta. Noć, sitna kiša, sijevanje munja i pusti put. Negdje daleko reprezentacija Bosne i Hercegovine je svojim odluĉujućim meĉom za odlazak na Svjetsko prvenstvo u Brazilu prikovala sve ţivo za male ekrane. Crvena lampica svjedoĉi o pregrijanom motoru, prazna posuda s vodom pod haubom miriše na istopljen najlon, unervozen Hasanov pogled na djeĉaĉke strahove od mraka i grmljavine. Imam dobar akumulator i cijeli dlan sabura. Kroz otvoren prozor s Boraĉkog jezera stiţe vriska i galama k‟o signal dešavanja tamo daleko u Litvaniji. Palim radio i narednih 25 minuta ne strepim za stanje svog automobila nego za rezultat naše reprezentacije. Teško je meni objasniti zašto ne gledam njene utakmice. Nije to manjak ljubavi, nego višak. Nemam ja fiziĉke snage za to više. Meni od stiskanja, danima poslije odgledanih napetih utakmica, nije dobro. Prokuham i isparim k‟o voda iz hladnjaka. 65

Kurban bajram je vrijeme kada se obilazi rodbina. Utakmica je završena, tipkam broj svojih amidţa i izvještavam ih o mjestu našeg ovogodišnjeg bajramskog susreta. Stranine 5-6 krivina. Stiţu s bidonom vode. Sipamo i auto upali. Voda je milost Boţija i insanu i hajvanu, a i ovim metalnim organizmima. Proradi i grijanje, okrećem “na noge” i vozim ka Konjicu. U Hasanovom desnom dţepu zvekću bajram banke: -Mogu ji sad kupit skejbod? U mom lijevom dţepu ugodno šuti bajram-bankomat. -Moţeš sine, moţeš, ako Bog da! BIJELI OBLAK IZNAD TREBEVIĆA UZJAHAO SIVOG OBLAKA Ovih dana mi se po dvorištu misli poĉesto motaju rijeĉi zlikovca Mladića iz ratnih vremena kad svojim komandantima nareĊuje da tuku Velešiće. No pri tom ne razmišljam o onom dijelu objašnjenja, anamonjegova, da tu nema puno srpskog ţivlja nego onaj dio gdje kaţe: Tucite da im razvuĉemo pamet! To razvlaĉenje pameti i ta vrsta bombardovanja ne prestaje ni dan danas. Otvorim novine - razvlaĉe mi pamet. Upalim tv-e, poslušam dnevnik - razvlaĉe mi pamet. Kupim knjigu o Bosni, poĉnem ĉitati razvlaĉi mi pamet. Umjesto da citiram mali milion tih reĉenica, mada ih nema toliko jer zbog istih razloga vrlo malo gledam tv-e i ĉitam novine, mogu navesti pet-šest reĉenica na koje se svode sva ta granatiranja: Ti si Bošnjak - ne postojiš. Musliman si - pagan si i terorista. Bosna i Hercegovina nije drţava.

66

I sunĉan dan ćemo ti u vremenskoj prognozi prikazati kao nevrijeme da ne pomisiliš kako ti ikad moţe granut sunce. I fakat bi nam lahko nastala duga mraĉna noć da se prepustimo vjerovanju u dvije pogrešne premise koje ovi koji nas bombarduju i razvlaĉe nam pamet ţele usadit tj. izbit iz glave. Prva je: Oni moţda upravljaju sredstvima definiranja stvari. TV, no vine i drugo ali nikako dogaĊajima. Druga je: Oni svojim definiranjem stvari kako njima odgovara pokušavaju tokove naše svijesti svesti na kanalizaciju istih, te slijedom tog imenovanja sam kvalitet naših misli prikazati kao obiĉnu neĉist i ono što otiĉe kanalizacijom. No, hvala Allahu, koji je Kur'an saĉuvao od izmjena, mi uvijek imamo zdrav izvor informacija i zdrave, od Boga postavljene, definicije dešavanja koje garantuju onome ko se s njima hrani da neće izgubiti vid , sluh niti laţ prihvatiti za istinu. Koliko god proizveli korumpirane politiĉke i intelektualne elite ĉije postojanje se koristi da bi se obezvrijedio naš moralni kod i vjerovanje u veliĉinu poštenja, pravde, ĉestitosti, iskrenosti, oni to neće moći postići, jer mi se ne napajamo idealima trenutka koji zapad konzumira, mi se napajamo idealima vjeĉnosti koja nam je kroz primjer Poslanika i ispravnih sljedbenika ponuĊena u originalnoj od Boga ĉuvanoj formi koja se ne mijenja nakon komentara na CNN-u ili nekoj drugoj televiziji, novini… Koliko god nas napadali da smo neznalice, nerazvijeni i zaos-tali toliko više prostora nam ostaje da se pitamo u odnosu na šta smo neznalice, u odnosu na šta smo zaostali... Moţda to u ĉemu oni prednjaĉe tako puno, za nas i naše shvatanje ţivota nije napredak nego nazadak. Moţda je u nas seksualnost tabuizirana, primjera radi, ali zato je kod nas ţena i ţenstvenost i dalje vrhunac seksualnog doţivljaja, i iako griješimo prema Bogu kad tu objektivnost pogledamo više od jednog puta ipak ne silujemo prirodnost i nepobitne tokove ĉovjeĉnosti i ĉovjeĉanstva traţeći uzbuĊenje u zadnjici istog spola.
67

Nama se sviĊa naša tabuiziranost. Mi ţelimo ţivjeti ţivot, ţelimo dugo ţvakati baklavu i uţivati u mnoštvu njenih slasti, nikako drukĉije, nikako što prije je probat pa prelazit na hurmašicu, s hurmašice na šampitu i onda jednog dana šećeriti so kako bi smo zadovoljili potrebu za novim kolaĉem. Mi ne traţimo novi kolaĉ, mi ţelimo slast postojećeg. Mi ne ţelimo društvo u kojem će se samo jedna ţena proglašavati misicom, ţelimo neuporedivost ţenske ljepote u kojoj će svaka ţena svom ĉovjeku biti misica jer njen ĉovjek neće imati priliku gledati i vidjeti drugu da bi svoju s njom usporeĊivao. Svaki ĉovjek je originalan Boţiji rob i ako je originalan onda ne ţelimo društvo i prilike gdje će se zasebni originali usporeĊivati jedan s drugim. Svako ima mogućnost dosezanja posebnog vrhunca u okviru svoje Bogom dane originalnosti. Zato ne ţelim da mijenjam vrijednost starih deda, seoskih mudraca za nekog psihologa iz tv-e emisija ĉija je veliĉina u slatkorjeĉivosti dok je veliĉina naših deda u medu mudrosti koje su pĉele njihovih proţivljenih godina poĉesto kupile na pelinu i drugim gorkim trenucima, ali su ipak kao proizvod dale med, onaj med što je ljekovit, što ko ga kuša priskrbljuje sebi mir, zadvoljstvo, izvijesnost i uvjek jasan put. Za pedeset godina će vrlo malo ljudi koji danas ţive biti ţivi, baš kao što danas nije ţiv niko od pokretaĉa “novog svjetskog projekta”. Njihove ideje moţda danas doţivljavaju cvjetanje na dunjaluku ali sumnjam da su oni u kaburima izbjegli susret s pravom istinom svoga djelovanja. Do kabura je svakom vjera njegova, od kabura će, mislim drukĉije da se piše. Zato mi, uz Boţiju pomoć, nećete politikom razvući pamet, ni filozofijom, ni muzikom, sve dok me Allah bude odabrao da ĉujem ezan s naših munara i naših srca, ni prijetnjom, sve dok mi Allah daje da Njegovu prijetnju dţehennemom za onog ko zulum ĉini i nepravdu širi vidim većom, a veća jest jer on je Najveći i sve Njegovo iznad je ljudskog ma o kom se “ljudu” radilo. Zato ne vjerujem da će nam razvući pamet koliko god i kako god pokušavali. Dok god smo ono što jesmo. Ako to prestanemo biti, onda će
68

razvuć pamet, ali ne nama, kakvi sad jesmo, nego njima kakvi ćemo postat odustanemo li od sebe i svoga. Mogu silom dovest do tog da Bosna ne postoji ali ne mogu sprijeĉit nekog Bošnju da je nosi u srcu i da na balkonu nekog drugog postojanja ima vaza zemlje koju Bosnom zove i nada se da će se tićiti i razvijat kao biljka u njoj. Za islam se ne treba sekirati. Ovaj naš, kroz vjeru u grudima treba naravno, za opstanak njegov u svijetu pobrinuće se Onaj koji sve moţe, makar se ne svidjalo onima koji se uzalud trude da On postanu. I pitam se, sude li oni Mladiću zbog onog što je poĉinio ili zbog onog što je treb'o poĉinit, a mi mu, uz Boţiju pomoć, nismo dali? Sutra je petak, dan dţume namaza, trenutak kad se naša pojedinaĉno razvuĉena pamet, skuplja u dţematu. Volim petak. Volim dţumu. Volim Gospodara koji me je odabrao da budem od onih koji ovo vole i molim ga da se ta ljubav na najljepši naĉin u hajru povećava do trenutka odreĊenog. Zaista spominjanje imena Njegovog smiruje ono što njihovo razvlaĉenje pameti uznemiri. Putem kroz Velešiće prolaze automibili. Strmim ulicama iz škole se vraćaju djeca. Na drvenim munarama velešićkih dţamija podrhtava na povjetarcu pauĉina išĉekujući današnji ezan za ikindiju. Na velešiĉkoj trolejbuskoj stanici ĉeka mali Zoran. U ruci stišće ruku svoje majke Radice nestrpljivo išĉekujući da u Novom gradu obiĊu Ċeda Dragu i baku Milevu... Na spomeniku djeci poginuloj u granatiranju Velešića skupljaju se nebeske suze... Podiţem pogled, okrećem glavu, bijeli oblak iznad Trebevića uzjahao sivog oblaka.

69

JIN IL' JANG? Ţivješe davno U nekom skromnom hramu Veliki uĉitelj taoizma Ima svoje uĉenike I jednu bijelu ţivahnu maĉku Koja je svojim šetnjama hramom Remetila uĉenike u meditaciji. Uĉitelj odluĉi za vrijeme meditacije Vezati maĉku u dvorištu hrama. Vremenom umre uĉitelj Malo za njim umre i maĉka Nasljednik njegov hitro nabavi novu maĉku Da bi mogli nastaviti s vjeţbama meditacije. Ţivot nastavi da teĉe Uĉenje i ideje velikog uĉitelja da se šire Za sto pedeset godina Jedan vrli uĉenik Velikog uĉitelja napisa opseţno djelo O mudrosti i vaţnosti vezanja maĉke u dvorištu hrama Za dosezanje potpunih duhovnih dosega meditacije... Tri stotine godina kasnije najpoznatiji komentator ovog velikog djela postavi sudbonosno pitanje Da li veći utjecaj na meditaciju vrši maĉka ili maĉak?

70

ĈIJI SI TI? Nikad posve taĉno nisam razluĉio kada dijete u praksi ţivota postaje ĉovjek. Pretpostavljam da znam dogaĊaj, ali ne znam koja je vremenska crta koja bi ga predstavljala. Ovih dana u jeku je predizborna kampanja. Narednih će vjerovatno biti još izraţenije njene refleksije. Mnogo ljudi priĉa o izborima ali me zaĉudilo koliko ih malo govori za koju je partiju/stranku i program opredjeljeno. Svi su nekako neutralni, a opet toliko uneseni u tu problematiku. Ja nekako ne vjerujem u neutralnost. Ako je u teoriji i ima u praksi je nisam doţivio. I dok teku takvi razgovori, rasprave, objašnjenja i viĊenja meni se djetinjstvo vraća pred oĉi. Vraćaju mi se oni mali isjeĉci pamćenja u kojima me pitaju: “Mali, ĉiji si ti?” Ţao mi što ne mogu da se sjetim kada su prestali to da me pitaju. Da mogu, mogao bih razluĉiti kada sam postao punoljetan, kada me društvo prihvatilo kao zasebnu jedinku van roditeljskog poimanja. Kad prestane pitanje “Ĉiji si?” poĉinje ono “Ko si?” Nekad se dešava da se pitanje “Ko si?” kosi s ovim “Ĉiji si?” Mislim da društvo nerado prihvata takve sluĉajeve. Generalizacija je najlakša za razvrstavanje. Smatram jako opasnim po društvo da pitanje “Ĉiji si?” potopi ono “Ko si?” Svaki napredak društva u prošlosti poĉeo je od pojedinca. Za svaki takav pomak pojedinac je morao imati mudrost, snagu, hrabrost i viziju. Nerijetko je za takvo što bila neophodna sinteza odgovora na oba pitanja, no ne i nuţno. Velika je sreća u dobi “ko sam” moći se s ponosom prisjetiti i onog “ĉiji sam”. Ja nisam El-Muharem iz plemena starih Azra.
71

Nisam ni “agović” ni “begović” ni... Od metaforiĉnog carstva ţivotinjskog svijeta utkanog u prezimena familija moje “ić” nije stalo ni iza lava, ni iza konja, ni iza sokola, ni iza vuka... biće da smo relativno mlada familija kojoj su ostale one male ţivotinjske vrste, bosanski reĉeno “baje”. Ne znam s ĉime su se sve susretali zbog ovakvog prezimena moji preci u vrijeme kada nauĉni svijet još nije znao koliko su baje bitne za ljudski ţivot, jesu li smatrani beznaĉajnim i koliko su stradali od kraljevskih i drugih prezimena ali mi je drago da su mnogi od predaka nosili imena po Boţjim poslanicima i bosanskim herojima Muji i Halilu. I kad s malo više ţivotnih godina zavirim u svoje “ĉiji si” vidim da je daleko bitnije “ko si?”, jer samo onaj ko sa svojim “ko si” unaprijedi svoje “ĉiji si” daje priliku potomcima da kroĉe korak naprijed. I ako nam je Allah dao milost da se s ponosom moţemo okrenut k šehidskim mezarima naših oĉeva ne bi trebalo da na ime tog nama i ponosa traţimo da nam se nešto da, nego naprotiv, traţimo priliku da nešto damo kako bi i naša djeca s jednakim ponosom govorila ĉija su i znala ko su. Volio bih da moj mezar potomcima bude mjesto nadahnuća a ne grob tuge. Zato ti ne mogu dati glas samop zato jer ti je u prezimenu kralj ţivotnja, osmanska titula ili ti se smješi poslaniĉki poloţaj. Mogu ti otkrit šta mi je u srcu i obećat da ono neće izdat svoje voljene. Okolo je zemlja, brdovita, kršovita u njoj prošlost plahovita, hirovita u prošlosti jedan bašluk i jedno roĊenje... na bašluku piše El Fatiha novoroĊenĉetu babo kolje kurban i uĉi ezan na uho... Allahu ekber, Allahu ekber... La ilahe illallah!

72

KAZIVANJE O NAJDRAŢIM U otkosima tek pokošene trave na ledini oko kolibe hiljade raznolikih insekata uĉilo je svoje zikrove. Njihov cvrkut dopirao je do uha sedmogodišnjeg djeĉaka koji je leţao na slamarici u kolibi zagledan u vatru koja je gorjela na ognjištu osvjetljavajući neravne zidove. Ponekad bi plamen na ĉas utihnuo i koliba utonula u polumrak a po njenim zidovima se naĉiĉkalo bezbroj strašnih sijenki koje su plašile djeĉaka, a onda bi dedina ruka primetnula suhu bilju i plamen bi liznuo skoro do sredine veriga koje su obješene o gredu pod krovom visile iznad ognjišta. - Ne boj se, pile nenino! - umirivao bi ga glas njegove nene koja je leţala na uskoj sećiji do ognjišta. - Ne bojim se ja, neno, nego nako zaţmirim oĉi, spava mi se! - odgovori djeĉak sakrivajući da ga je strah sjenki na zidovima. - Tek si leg‟o, kad ćeš prije spavat, a ni dedo ti nije još ispriĉ‟o priĉu! nastavi nena mu. - Dokle smo 'no stigli? - upita dedo ostavljajući u dulaf u zidu malu knjigu koju je dotad, naginjući stranice k svjetlosti vatre, ĉit‟o. - Do Muhammeda, rek‟o si sinoć da ćeš mi veĉeras priĉat o Muhammedu! - reĉe djeĉak uţurbano govoreći i pri tom naslanjajući glavu na podlakćenu ruku kako bi bolje vidio dedu dok mu bude priĉao priĉu. - Dragi sine, Muhammed, alejhisselam, je Boţiji poslanik, najodbraniji od svih Boţijih poslanika i svih ljudi koji su ikad ţivjeli na dunjaluku. Mi muslimani kad izgovaramo njegovo ime uvijek kaţemo, alejhisselam, što znaĉi neka je mir na njega. PokuĊeno je izgovarati njegovo ime a da to ne kaţemo. Zato ćemo od veĉeras, kad ću ti ispriĉati priĉu o njemu uvijek uz njegovo ime izgovarati alejhisselam. Jesi li zapamtio? - Jesam dedo, alejhisselam. Svaki put kad spomenemo ime najodobranijeg Poslanika. - Tako sine. Šta sam ono sinoć priĉao, podsjeti me!
73

- Sinoć si priĉao kako su ljudi nakon Isa a.s. zaboravili na Boga, osim malo njih, kako je narod u Arabiji ţivio loše, kako nisu pazili na ĉistoću, na pravednost i da su ubijali ţivu ţensku djecu jer su se bojali siromaštva i da su ih Jevreji koji su tu ţivjeli i slijedili vjeru Musa a.s., strašili da dolazi vrijeme zadnjeg Boţijeg poslanika i da će oni kad se on meĊu njima pojavi zavladati Arabijom. - Tako je sine, dobro si upamtio, aferim. Tako knjige kaţu da su im govorili i da su se nadali jer su prijašnje Objave nagovještavale da je došlo vrijeme da se pojavi posljednji Boţiji Poslanik. Jevreji su se nadali da će biti roĊen meĊu njima jer je tom narodu Allah dao najviše poslanika. No, jedna plemenita ţena od arapskog roda bila je noseća. Zvala se Amina. Iako je tokom trudnoće njen muţ Abdullah, s kojim ţivješe vrlo kratko u braku, od bolesti preselio na Ahiret osjećala je smiraj u duši, neku tajanstvenu unutarnju toplinu i sigurnost u dubini svoga bića. Osjećala je da su ti neopisivo lijepi unutarnji osjećaji vezani za djete koje je raslo u njezinoj utrobi. Ti osjećaji su bili izraţeniji kako se primicalo vrijeme poroda. Jedne tihe noći Amina je primjetila veliku svjetlost kako izlazi iz njezine utrobe, svjetlost pomoću koje je lahko mogla vidjeti veleljepne dvorce grada Busre u Šamu. Drugi put na zaĉudan naĉin ĉu glas koji joj govori: ”Zanijela si prvaka ovog ummeta; zato, kada ga rodiš, reci: 'Molim mu zaštitu od Jedinoga, da ga saĉuva zla svakog zavidljivca!' Potom mu nadjeni ime Muhammed!” Kada se rodio Muhammed, alejhisselam, njegova majka Amina uĉila je dovu za svoga sina moleći Jedinog Allaha da ga zaštiti i dala mu ime Muhammed. O roĊenju svoga sina Amina je odmah obavijestila Abdul Muttaliba, Muhammedovog dedu, koji je, ĉim je prije mogao, došao, uzeo u naruĉje svoga voljenog unuka i tako ga odnio do Kabe gdje je zahvalio Bogu za plemeniti dar. -Sjećaš li se kako smo prošlog mjeseca na mevludu u dţamiji uĉili o ovom dogaĊaju. Kad je hodţa uĉio mevlud. Ponedjeljnik noć dvanaesta doleće… ? - Sjećam. - Jesi li upamtio ijedan stih?
74

- Jesam dedo, nena mi kazivala, hoćeš da ti odrecitujem? - Hajde sine da ĉujem! - Znam sve ono što se uĉi kad se ustane na noge! - De sine, da ĉujem! Djeĉak se podiţe, umiri, obori pogled preda se i odrecitova: Dobro nam doš'o, najveći sine, arapskog roda i domovine! Dobro nam doš'o, stari plemiću Hašimoviću, Kurejševiću! Koji će slabe dići na noge – i lišit ropstva narode mnoge! Dobro nam doš'o, prosvjetitelju, zagovorniĉe i spasitelju! Suri-Israfil kada zapuše, u te se naše uzdaće duše. Ti nesretniku blaţićeš muke, ti griješniku pruţi‟ ćeš ruke. - MašaAllah sine, MašaAllah. Eto ti već dosta znaš o našem Poslaniku iz tih stihova. Iz ljubavi prema našem Poslaniku i bosanski su pjesnici ĉitav poslanikov ţivot spjevali u stihove koje zovemo mevlud, jer se tako na arapskom kaţe roĊenje. - Znaš li ti, dedo, cijeli mevlud napamet? - Ne znam baš cijel‟, poboravio sam neke djelove, moţda ti nena zna. - Znaš li neno? - Znam sine, samo ne znam tako k‟o vi, recitovat ja sam ga k‟o mala nauĉila napamet uĉeć ga i samo ga tako znam – odgovori nena usravljajući se u sjedeći poloţaj na svojoj sećiji. - Pa hajde neno da ĉujemo! - reĉe djeĉak i primaĉe se skroz do nenine sećije.
75

Nena popravi jameniju na glavi, pinu malo mlijeka iz ĉaše, smiri ruke na koljena k‟o da je na namazu a kolibom se prosu umilan i topal nenin glas. Al‟ je divna al‟ je blaga ova noć Koga ĉeka ta ljepota ko će doć… - Što i nena ne uĉi kad je mevlud? - upita djeĉak. -Uĉila je nena sine kad je bila mlaĊa. Sad ima mlaĊeg svijeta da uĉi! reĉe nena. -Znala sam nekad i Smrt hazreti Fatime samo sam poboravila. -A šta je smrt hazreti Fatime? - upita djeĉak. -Eto, dedo će ti reć! - reĉe nena pokazujući rukom na dedu koji je ponovo listao onu knjigu što bješe ostavio u dulaf. -Eh, sine, hazreti Fatima je ĉasna kćerka našeg Poslanika, al‟ nećemo ţuriti, treba uĉiti po redu, kad doĊe red priĉat će ti dedo, ako Bog da i o hazreti Fatimi, hazreti Aliji, njihovoj plemenitoj djeci hazreti Hasanu i Husejnu! - tu dedin glas postade tih, promukao a djeĉak zapazi da dedo kriomice drhtavom rukom tare oĉi. -Što plaĉeš dedo? - zapita. -Ne plaĉem sine, utrunilo mi se nešto! - odgovori dedo. -Vidjećeš sine -, nastavi nakon male pauze,- da neke priĉe za nas obiĉne ljude i nisu uvijek sa sretnim krajem. Neke velike i drage ljude Allah dragi uzme sebi pa mi onda zaplaĉemo jer nam nedostaju. -Ko Salih kad plaĉe za svojim dedom jer je umro? - upita djeĉak tihim glasom. -Tako nekako sine. Pametan si ti. Nego da sad lijeţemo, pa ćemo sutra, ako Bog da nastaviti govoriti o ţivotu našeg Poslanika. - Nisam ja još pospan dedo! -Neka, neka. Bolje ranije leć, treba na sabah ustat ako Bog da.

76

DEDINO ZVONO
Sredinom sedamdeset ĉetvrte jeseni Stoljeća prošlog, iza iftara dvadeset prvog ramazanskog dana Na dlan babice ispuzao K‟o osmjeh na lice majke kanuo Plaĉem novoroĊenĉeta Okadio sobu Što devedeset i druge Pet tenkovskih granata izdrţaće Prije nego raspe duvare svoje U cvjetnom krilu neninih dimija S krajem jamenije meĊu sitnim prstima Upijao šehadet I adete predaka Puzao u krilo babino, majkino, dedino, amidţino, tetkino Za sinijom okruglom Ćasom limenom Pitom sirnicom I ĉorbom grahovaĉom Uĉio bismillah I elhamdulillah U kršu humskom prohodao U škripu plaĉ sakrio Bijeloj kocki šećera Osmijeh poklonio Rastao, rastao, rastao Ilmihal pod pazuhom nosio K nebu dlanove pruţao Ĉobanske dane nizao Rosna jutra blagosiljao MeĊ' otkosim otkivajući kosu 77

Ispunjao šare na serdţadi pamećnja Najljepšim priĉama o pejgamberima MeĊu kojim svijetlješe ime Muhammedovo Kao što imena njegovih najbliţih svjetlješe meĊu Drugim ljudima Imao druga Zorana, imao druga Nedţada drugaricu Dijanu, Editu, Mirsadu uĉitelja Ţarka i razrednika Mirsada Zbrajao brojeve i nizao slova Uĉio Ćopića i Andrića i Darvina U mektebu hodţe Salke Ćesira usnio snove o toplim hodnicima Gazihusrevbegove medrese Bašĉaršijskom kaldrmom utiskao u sjećanja Šesnaestogdišnjaka prva sarajevska pamćenja Uĉio teĉno izgovarat harfove, ajete, sure Historiju, gradove, alime I njeţna imena vršnjakinja Iz ţenske medrese Trunio dane u noći Noći slovima Sitnim rukopisom u dnevnik meć'o Bjeţao od glasova o ratu I prve stihove u sebi sprećo Na putu kući devedeset i druge Poplašen Bijeljinom Zaobišao barikade Uskoro babin osmjeh traţio u škrtom sjećanju A tijelo pod kamenim nišanom Oblazio Uĉeć‟ Fatihe I moleć‟ Boga da majĉino srce Ne prepukne nad njegovim
78

Šaptao Neretvi da ga ĉuva Vlašićkom snijegu Treskaviĉkim vrhovima I sanjao slobodan put Do strehe Gazihusrevebegove dţamije Da sedţdom sastavi krug I oko sebe i onaj u sebi Imao braću Bošnjake Muju, Naila, Nusreta, Sanela... Turĉina Mehmeda Arapa Mutesima dugu iransku pušku ĉvrst nijet da uĉini hadţ i lijepu naviku da svrati u tekiju Dodirivali ga devedeset šeste k‟o sveto biće, gaziju Na ulicama Teherana Medine i haremu Kabe Dodirivala ga muslimanska ljubav rukama srca Jednog vrtlara iz Širaza Keramiĉara iz Afganistana Trgovca iz Medine I taksiste iz Meke Te stotine drugih iz tavafske rijeke Oko kuće Boţije Vratio se majci S nadom Da ponovo joj je U ĉistoći roĊen Sazorilo stoljeće U novo Proljeća i ljeta prošla Jesen se nadvila
79

Na golo tjeme I sijede vlasi u zatioku Kaharan zalogaj u grudima Neisplakana suza u oku Drhtave ruke bi da Grle i ljube One što ga nekad k‟o sveto biće diraše U nekom nemiru Puti izmeĊu braće Eksplodiraše Osta u duši pendţer tekijski S pogledom na minber voljene dţamije Ostaše prsti djeĉiji Stišćući krajeve šamije Pod dlanovim oštra kosa Milog evlada Bosna Arabija Perzija I jedno teško SADA Kad zvonar stada našega Izgubi zvono sa svoga vrata Dedo se u namazu uspravi I nakon dva rekjata Oslonjen na Boţiju uputu NaĊe ga u haptovini Ispod Prolomljene bukovine K‟o da ga je svojom rukom U nju ostavio Volio je, ala rahmetile Što je Muhamed Ali boksovao noću Manje je u tom teškom vaktu morao skrivat radost što je musliman
80

Zato, i ja, ponekad tako Ustanem noću Manje me strah da će neko vidjet‟ Kad nakon dva rekjata Podignem ruke i zamolim Boga Da ja i ĉeljad moja U ovoj prolomljenoj stvarnosti Ne izgubimo svoje zvono

81

82

ZAPISI O SMRTI I SJEĆANJU
“Svaka će duša smrt okusiti, i vaše nagrade tek će vam se na Danu Sudnjemu dati! Ko od vatre udaljen bude, i u dţennet uveden bude on je uspio! A šta je ţivot na Ovome Svijetu do samo uţivanje zaludno.” (Kur‟an, sura Imranova porodica, ajet 185.) Rekao je Muhammed, alejhisselam: “O ljudi, vratite se svome Gospodaru prije smrti i pribliţite Mu se dobrim djelima dok imate priliku.” (Hadis, govor Muhammeda, alejhisselam, biljeţi Ibn Madţe) *** Prije 21 godinu (31.10.1992.), u veĉernjim satima, pogoĊen gelerima ĉetniĉke granate na Ahiret je preselio moj rahmetli babo BAJIĆ /AHMETA/ HALIL (05.05.1952 - 31.10.1992.). Dţenaza je obavljena nešto prije ponoći 01.11.1992. godine u našem seoskom haremu u Ribarima. Boţijim davanjem na isti ovaj datum 31.10.2009. na Ahiret je preselila i moja nena, BAJIĆ /roĊ.ABAZA/ EMINA. *** Ĉesto sam od prvog svog pamćenja do danas ĉuo rijeĉi koje kaţu da se mora umrijeti. Moţda sam ih najozbiljnije shvatao poĉetkom agresije na Bosnu i Hercegovinu 1992. godine kada je, na današnji dan 31.10.1992. godine na Ahiret, kao šehid nadam se Boga dragog za to moleć, preselio moj rahmetli babo. Odgajan u vjeri koja nikad nije postavljala pitanje hoćemo li umrijeti nego kako ćemo nastavio sam ţivjeti sa svim teškoćama koje u ţivotu mlada ĉovjeka predstavlja ĉinjenica da nema oca. Oĉevu pogibiju doţivljavao sam i shvatao kao najĉasniji ĉin koji se moţe utkati u ono pitanje “kako umrijeti” i nikad se u meni nije javljala misao “kako bi bilo da nije bilo?” Smatrao sam, a i sad smatram isto, da je kad nekog voliš onim najdubljim i najjaĉim voljenjem najvaţnije šta je najbolje za onog koga tako voliš.
83

I ako šehadet, kao najljepši vid smrti, doţivljavaš baš tako, kao nešto najljepše što moţe biti podareno ĉovjeku onda zanemariš svoje liĉne osjećaje, tuge, teškoće na koje nailaziš u ţivotu zbog neimanja oca utapajući ih u neiscrpnu nadu i vjeru da su, ma kako velike i teške te tegobe bile, neznatne spram sreće da je babo na Ahiret preselio na najljepši naĉin. Smrt ĉeka svakog i nema pitanja hoće li se desit samo kad će i u kakvom stanju. Biti sin šehida znaĉilo mi je biti poĉašćen od Onoga koji smrt daje i tragao sam za najdubljim oblicima zahvale Njemu. Bosnom se širio ratni plamen i smrt je postajala svakodnevnica bez obzira na dob, spol, poloţaj… One ĉesto slušane rijeĉi da se mora umrijeti više nisu bile neka velika mudrost, ĉak šta više, poĉeli smo umjesto njih govoriti da kao što se mora umrijeti mora i ţivjeti. Smrt je postala ĉešća pojava od samog ţivota. I zaista, kada se osvrnem u ovim svojim godinama sadašnjim, kada dostiţem godine ţivota u kojima je moj rahmetli babo preselio na Ahiret, na ţivot svoj i vanjski i unutrašnji, na ţivot vas oko mene onako kako ga vidim, primjećujem da je potrebnije govorit kako se i ţivjet mora kao i umrijeti, nego li da se mora mrijeti. Smrt i nije u našim mogućnostima, dolazi i doći će neminovno, pitanje je samo da li je mi doĉekujemo kao ţivi ljudi, da li smo uopšte nauĉili ţivjeti? Prirodno bi bilo da se raĊamo iz ljubavi, a ubijamo iz mrţnje. No kada se osvrnem oko sebe vidim strašnu pojavu današnjice, pojavu da se u ime ljubavi ubijamo a u ime mrţnje raĊamo. A ne treba tako! Ne treba sigurno! Treba ţivjeti i treba voljeti jer samo tad ţivot jeste ţivot i samo tad smrt jeste smrt. Treba se vratiti Gospodaru Koji Je Ljepota i voli ljepotu.
84

Samo dobar ĉovjek ima smrt, samo dobri će smrću uĉiniti korak iz nesavršenstva ovoga svijeta u savršenstvo lijepe vjeĉnosti, loši ljudi, koji nisu nauĉili ţivjeti neće nauĉiti ni umirati, njima će smrt samo biti korak u bezbroj novih smrti i agonija koje ih ĉekaju u dţehennemskim patnjama. Mislim da je tako u svim religijama, neki smrću ĉine krajnji korak ţivota u vjeĉni ţivot, a neki koji nisu nauĉili ţivjeti, nakon roka odreĊenog, koraknu u neţivot, a neţivot je pakao sam po sebi. Zato sam ja danas u sjećanju na šehadet svog rahmetli babe sretan u nadi da je to bio prvi njegov najsretniji dan, u korak u vjeĉnost lijepog i u isto vrijeme zabrinut ali i u ĉeţnjivoj nadi spram svoga zadnjeg dunjaluĉkog koraka. Nad svakom mišlju, rijeĉi, stankom lebdi moja dova u njoj moja nada, moja vjera, ĉeţnja srca moga I ljubav svake moje ljubavi: »Allahumme Rabbena atina fid-dunja haseneten ve fil-ahireti haseneten ve kina 'azaben-nar. Rabbenag-firli ve li validejje ve lil-muminine jevme jekumu-l-hisab. Gospodaru naš, daj nam dobro na ovom i na drugom svijetu i spasi nas od dţehennemske vatre. Gospodaru naš, oprosti meni, mojim roditeljima i svim muslimanima i muslimankama na Sudnjem danu.

85

NENA EMINA Ostalo lice zapamćeno kao mjesec u sjaju punom Rašireno krilo i cvjetni dezen dimija Toplina sjećanja Naborana jaka bluze I dodir dţenetske hurije Glas što pred spavanje Šapće iz svakog jastuka Tuţne oĉi Srećan pogled što navikom iskustva kao pepeo na ognjištu ćusegijom odgoja spreće kahare duše Zategnuta koţa na rukama zeleni potoĉići vena poskoĉili pod njom limena šolje tanke kafe i uzreĉica “kenjĉe jedan“ Najlon kesa puna krema za išijas reumu uboj i pamćenje koji joj je sin koju kupio Za dušu “Ovu mi je Ibro iz Iraka donio Boţe mu zdravlje Ovo Mujo iz Saraj'va Allah mu se smilovao A ovu ti je rahmetli babo, Allah mu Dţennet podario naruĉio od Mehe Alina kad je ono iš'o za Tursku Ovaj mehlem mi je od Aiše, Bog joj svaku sreću dao
86

A ovu mi doktor dao kad me nedavno obilazio Ne valja ništa U ranom mi djeĉijem sjećanju Ĉupkaju janjci travke popaska Obijesno trĉkaraju zabacajući glavu Moj pogled snen Tijelo strukom omotano Ĉekam nenino dozivanje od kolibe “Pušći janjce pomuzli smo ovce!“ Janjeći trk Bleka Miris vune i tek pomuţena mlijeka Crno bakreni koto Vatra na ognjištu I hurdenjaci na policam u dimu - Neno Kad odrastem Kupiću ti kat haljina - Hoćeš jašta ćeš! Ĉim odrasteš Zaboravi'ćeš nenu K'o i svi ostali. - Neno kad odrastem Kupi'ću auto i vozit te tvojima u Šaricu. - Hoćeš kenjca Ja povraćam i na drvetu kad vjetar puhne A kamo li u autu! - Neno kad odrastem...
87

- De, ne naprduj sine Dodaj mi tu šćemliju trebam ovu joltu oprat a ti hajde dok ne budem vakat ovcam' poigraj se s djecom Samo se ne kreć'te k'o juĉer fino se udarajte... Nevina obećanja na verigama djetinjstva i ţal na podlaĉku starosti... Neno, kad odrastem Napisaću ti pjesmu Pjesmu o tebi neno! Da te se moja djeca sjećaju Rahmet nazivaju Dovu čine Zajedno sa mnom Suzu puste...

88

JAHIĆ SANEL ĈUPO 03.01.1975. - 24.11.1994. Kada sam došao u jedinicu MUDERIS uvršten sma u grupu mlaĊih vojnika od kojih je rijetko ko bio punoljetan. Sa Sanelom sam se odmah sprijateljio i uskoro je njegov dom postao i moj dom. Kada nam je trebalo da se okupamo, presvuĉemo, dobro jedemo, odmorimo, odlazili smo na toprak njegove majke Zuhre i sestre Sanele. Kako je moja kuća i porodica bila daleko srodio sam se sa Sanelovim domom kao svojim. Skupa smo bili u kasarni, skupa smo išli na sjela kod djevojaka, skupa smo išli u akcije. A od poĉetka 1993 godine pa do kraja rata akcija nije nedostajalo. Slijedio je teţak i velik put jedinice Muderis koja će kasnije prerasti u 4. muslimansku slavnu lahku brigadu. Najveće breme tegoba i slavnog puta 4. muslimanske brigade na svojim plećima ponijelo je upravo ovih 60-70 boraca ĉete Muderis. Preko Igmana, Hadţića, Treskavice, Ljubine, Kisera, Vlašića... U toj grupi boraca bila je, opet, ona manja grupa koja je u svim akcijama svojom hrabrošću i sposobnošću naĉimala neprijatelja i stvarala onaj potrebni primat da se bitka dobije. MeĊu njima je Sanel Jahić Ĉupo svakako bio jedan od prvih. Nismo jedan drugog razdvajali od brata po krvi iako to nismo bili. Tako su nas prihvatali i u jedinici. Bilo je skoro normalno da u jeku bitke ĉujem glas: Bajiću, Ĉupo ti je ranjen! A te rijeĉi najteţe su mi pale 23.07.1993. godine u jeku bitke na Bijeloj lijesci, na Bjelašnici, kada je Sanelu prostrijeljeno koljeno uz još nekoliko manjih ogrebotina na tijelu. Nakon izvlaĉenja i previjanja leţao je za stijenom iza mene pošto , zbog jaĉine bitke, ranjene nismo mogli izvuć s prve linije. U jednom trenutku je izvadio iz dţepa plavi ronhil. -Zapali nam po jednu! - rekao je sa smiješkom. Iako je borba bila skoro prsa u prsa - strašna i nama koji smo još bili nepogoĊeni, nisam uhvatio ni trun straha u njegovim oĉima. Takav je bio 89

i u svim drugim borbama, mada je rijetkost bila da ga u jeku borbe neko mogao gledati u oĉi. Po pravilu je skoro uvijek bio meĊu prvima koji su jurišali na neprijatelja. Nisam ga volio samo ja, niti je on samo mene volio. Sumnjam da je postojao iko da nije volio Ĉupu baš kao što je i on imao osmijeha i ljubavi za sve normalne insane. Kada bi govorili o smrti, koju smo skoro podrazumijevali, zamišljali smo da ćemo biti blizu jedan drugoga. U šipraţju Gašina brda, netom prije akcije na Bijeloj lijesci, zakleli smo se da nećemo ostaviti jedan drugoga u sluĉaju pogibije. Ne znam kako to nekima zvuĉi danas, meni je to znaĉilo neopisivo mnogo. Nakon operacije Kiser otišao sam da završim 4. razred Medrese. Po prvi put tokom rata nisam uĉestovao u akcijama naše brigade. Šetao sam mirnom Ferhadijom kada sam susreo Adnana Hrnjicu. Valjda ga je ĉudila moja radost pri našem susretu pa reĉe: Vjerovatno ne znaš? Nisam znao. Šta? Ĉupo je pao kao šehid 24. novembra 1994. godine u borbama u Bjelimićima. (Osjetio sam se tad kao izdajnik. Koliko god bila vaţna škola, pomislio sam da sam izdao sve one prethodne godine rata. Nikada ja vama neću uspjeti objasniti dragi profesori šta znaĉi ne biti tamo gdje si se zakleo da ćeš biti. To jednostavno ne piše u knjigama.) Vratio sam se u jedinicu. Preko Vlašića, Treskavice i drugih ratišta upoznavao nove borce i ispraćao nove šehide. RaĊala su se nova prijateljstva i nove prilike. Sjećanje na rahmetli Sanela kojeg sam po nadimku uvijek Ĉupom zvao nisu niti će blijediti. I danas ĉesto, uz kahvu, “Kod Gondţe“, slušam od Nedţada koji je bio s rahmetli Ĉupom u trenucima kada je postigao šehadet o toj njegovoj zadnjoj akciji. Zlatni ljiljan pored njegovog imena je najmanje što je ovo društvo moglo dati herojima poput njega.
90

U posveti zbirke pjesama Kamendan koja je posvećena uspomeni na nj ispisani su stihovi: Brali smo cvijeće na ledinama Bosne skidali pauĉinu s njenih prozora brojali zvijezde kroz krošnje nezrelih trešanja i brojali roĊendane naše sedamaeste, naše osamnaeste, naše devetnaeste... Allah je sebi uzeo one koje voli! Ostale su puste dvadesete dvadeset prve, dvadeset druge... sve buduće do trena u Levhi Mahfuzu skrivena... kad svako će naći ono što je pripremio. Allah ti brate podario najljepše mjesto u Dţennetu i spojio te sa onima koje voliš i koji tebe vole! Amin!

91

GAKIĆ (AVDE) RAHMAN 1960. -1995. RoĊen je 28.09. 1960. godine u Gakićima - Konjic. Agresiju na BiH doĉekao kao radnik ”Elplina“ Borci. Prvi put sam njegovo ime i lik spojio u jedno 07. aprila 1995.g. Bio je petak. Nakon dolaska iz Travnika i pješaĉenja kroz vlašićki snijeg stigli smo u blizinu sportsko-rekreacionog centra Babanovac. Na dubokom snijegu obavili smo podne i ikindiju namaz i stali u ĉetiri ešalona po dvanaest boraca. Zbog snijega i teškog terena izvidnica nije imala nikakve informacije. Netom prije vratio sam se iz Gazine medrese gdje sam tri mjeseca pokušavao da nastavim školovanje. Nisam dobro poznavao nikog u grupi u kojoj sam se našao taj dan, te sam pogledom traţio neko zrelije lice. Tako sam se upoznao s Rahmanom. Još nismo bili svi izašli iz naših rovova kada je bitka poĉela. Istureno borbeno osiguranje neprijatelja ĉekalo je na tridesetak metara. Pucnji, tekbiri, snijeg preko dva metra, nepoznavanje terena i snajperska paljba... Uskoro smo se našli na rubu male ĉistine. Desno i lijevo dva teško ranjena suborca. Ja i Rahman stajali smo jedan uz drugog zaklonjeni stablom. Pogledao sam ga. Put do donjeg ranjenika bio je donekle zaštićen šumom te tako i lakši dok je do ranjenika s gornje strane vodila ĉistina koja je pri takvom snajperskom djelovanju bila skoro ravna smrti. -Ti pomozi ovom ispod ja ću ovom gori! - rekao mi je. Obojica smo istovremeno iskoraĉili iz zaklona u duboki snijeg. Svak u svom pravcu. Kada sam uputio sljedeći pogled prema njemu već je bio šehid. Mogao je mene poslati na teţi put. Al‟ nije. Borac kojem je krenuo pomoći uspio se izvući i ostao je ţiv. Onaj kojem sam ja prišao uskoro je preselio na rukama nas nekoliko. Krenuo sam po pomoć ali sam ubrzo pometen eksplozijom granate. Tijelo šehida Rahmana nije izvuĉeno taj dan. Zajedno s još nekoliko tijela šehida razmijenjeno je 22.05.1995.godine u Travniku.

92

Dţenaza u odsustvu je klanjana 24.04.1995.godine poslije podne namaza u Konjicu, gdje će kasnije bit u šehidsko mezarje poloţeno i njegovo tijelo. Po svjedoĉenju saboraca iz 4. muslimanske i saboraca iz brigada u kojima je prije bio, uvijek je pokazivao odlike sposobnog i vrlo hrabrog borca koji nijednog trenutka nije posumnjao u ideale naše oslobodilaĉke borbe. Postao je šehid krećući se naprijed, uprkos oĉitoj smrtnoj opasnosti i snajperskim hicima u ţelji da pomogne ranjenom suborcu. Svjedoĉili smo tome, a Allah i Njegovi meleki svakako su dovoljni i najbolji svjedoci! Nisam poznavao Rahmanovu porodicu, znam da su iza njega ostali babo Avdo i braća Alija i Salko. Uzvišenog Allaha molim da našem Rahmanu kao i svim drugim šehidima podari poĉast šehida i uvede ga na visoka mjesta za njih pripremljena u dţennetskim bašĉama. Amin! GERA I MUZAFER 15.aprila 1993. godine oko 4 sata ujutro oznaĉena je uzbuna. Komandiri vodova budili su vojsku i napominjali da nije u pitanju vjeţba. Nije bilo vremena ni da se sabah klanja. Ĉuli smo da je grad pod potpunom blokadom snaga HVO-a. Ĉitali su spisak 20 boraca koji treba odmah da uskoĉe na kamion koji je ĉekao pred bazom. Bilo je to vrijeme kada još nismo imali dovoljno naoruţanja. Oni koji su ĉitani dobijali su od onih koji su ostajali po koji okvir, bombu, paket municije. Ne sjećam se ko mi je dao maskirnu jaknu, tek, nekoliko brojeva veću, navukao sam je na sebe, gurnuo jedan rezervni okvir s municijom u njen dţep i s puškom u ruci uskoĉio u kamion. Gera je ušao i kamion je krenuo. Prouĉili smo tekbire i saopćio nam je da je situacija jako opasna. Pokušaćemo se kamionom probiti van grada u pravcu Podorašca. Ako nas na putu budu ĉekale barikade treba se fiziĉki probiti. Barikada nije bilo. Stigli smo u Podorašac, izašli iz kamiona, klanjali sabah i krenuli ka Homolju gdje stiţemo nešto prije izlaska sunca. Bilo je oblaĉno. Grad je potonuo u maglu. Na putu s Homolja prema Konjicu vidjele su se svjeţe iskopane zemunice. U našoj grupi bilo je 93

dosta vojnika iz mlaĊe postave. Drţali smo se skupa pogleda uprta u Ĉupu i Edina koji su tu ţivjeli i najbolje znali teren, te Muzafera koji je, iako godinu-dvije samo stariji od nas, vaţio za borca prve kategorije. Nisam imao pojma šta se dešava, odakle odjednom rovovi iznad grada. Nisu to najbolje znali ni mještani. Niko nije znao gdje je linija na koju treba stati. Ljude smo, skoro na spavanju, zaticali u kućama koje graniĉe s onim djelom koji je kontrolisao HVO. Komandir Gera nam se obratio s nekoliko rijeĉi, rukovali smo se i svak je krenuo ka mjestu koje mu je odreĊeno. Tek što sam utrĉao na gornji sprat nezavršene kuće i pokušao naći najbolje mjesto, zaĉuli su se rafali pedesetak metara niţe. U kotlini u kojoj je mirovao Konjic takoĊer je poĉelo da se puca. Lijevo od mene, sa Zlatara, dolazili su dugi i zlokobni rafali puškomitraljeza. Pokušao sam bolje proviriti kroz otvor na zgradi ali me rafal s neprijateljske strane natjera da pognem glavu. Uskoro sam ĉuo glasove od susjedne kuće i razabrao da je Gera pao kao šehid, a da su Edin i Muzafer ranjeni. Teško je to bilo vjerovati. Pa samo prije pet minuta smo stajali i rukovali se. Muzafer je izvuĉen blizu mjesta na kom se nalazio. Tamam sam ga bio bolje upoznao. S tuţnim osmjehom sam se sjećao njegovog predstavljanja: “Zovem se Muzafer, al‟ svi me zovu Muza. Nadimak mi je Ofinger, al‟ svi me zovu Ofi.” Do podne sam razabrao da je i on preselio na Ahiret. Edin je bio dobro i preţivjet će. Pred sami rastanak tog jutra, vidjevši da imam samo dva okvira municije Muzafer mi je dao još jedan. Nosio sam ga do kraja rata. Treći dan uz pristiglu pomoć uspjeli smo probiti neprijateljske linije i spojiti se s gradom. Formacijska mjesta su vjerovatno stotinama godina ista. Kad neko pogine drugi sliĉan njemu dolazi na njegovo mjesto. Na mjestu Gere u idućim bitkama stajao je novi komandir, odmah uza nj, gdje za ţivota stajao Muzafer, od tad će stajati Sanel. (Korić Rasim roĊen je 01.05.1963.godine u Vrbljanima - Konjic. Agresija ga je zatekla kao radnika ZZTO Sarajevo. Ĉlan je jedinice Muderis od prvog dana njenog osnivanja. Izrazito hrabar, sposoban, borac i ĉvrst vjernik. Jedan od stubova ĉete Muderis. Iza rahmetli Rasima ostali su:
94

Babo Osman (1937), majka Humija (1938), brat Nazif (1966) i brat Hamo (1971). Muzafer je roĊen 23.03.1973.g. Dţenaza mu je klanjan 16.04.1993. godine poslije podne namaza u haremu Ĉaršijske dţamije gdje je i sahranjen. Iza Muzafera u tom trenutku ostali su njegov otac Hamza, majka Šefika i sestra. Ubrzo nakon Muzaferova šehadeta na Ahiret je preselo i Muzaferov otac Hamza.) SARAJLIĆ IZUDIN-SULJO I HODŢIĆ MIRSAD - HODŢA Malo je ko od nas znao da se naš Suljo zove Izudin. Jednostavno su ga svi zvali Suljo i pod tim imenom ga i pamtimo, baš kao što smo Mirsada zvali Hodţa. Suljo i Hodţa su uvijek bili zajedno. I u borbi i u slobodno vrijeme. (Suljo je roĊen 11.02.1965.godine u Lisiĉićima. Agresiju na BiH doĉekao je kao radnik RO RUDAR Konjic. Mirsad je roĊen 13.03.1972.godine u Konjicu. Prije agresije na BiH već je imao ratna iskustva budući da je bio mobilizovan u tadašnju JNA i poslan na hrvatsko ratište, odakle bjeţi i prikljuĉuje se Teritorijalnoj odbrani BiH.) Mjesec juli 1993. godine bio je veoma teţak mjesec kada su u pitanju borci ĉete Muderis. Zbog stalnih dejstava na neprijateljska uporišta oko Konjica ja nisam ni znao da se na Igmanu dešava ofanziva. Ne znam kako su bili informisani drugi saborci. Znam da smo jednog jutra imali ţestoke borbe na linijama oko Konjica. Uspjeli smo da probijemo neprijateljske linije, ali su skoro svi u našoj grupi bili što teţe što lakše ranjeni. Sjećam se da su meĊu ozbiljnije ranjenim bili i Mirsad i Suljo. Negdje pred podne vratili smo se u bazu i vidali rane. Kako smo preţivjeli pravi bombaški udar traţili smo po tijelu kuglice od eksplodiranih crnih ruĉnih bombi, zahvaljujuć Bogu da nisu bile one zelene ĉiji su geleri mnogo ubojitiji i nezgodniji. Oko podne ušao je deţurni i rekao da se pod punom borebnom opre mom pakujemo i stanemo u stroj pred komandom. Bio je obiĉaj da svaki ranjeni borac ukoliko prilike dozvojavaju dobije dan-dva poštede pa sam
95

bez naoruţanja krenuo do komande da vidim kakav mi je status. Tu sam zatekao Sulju i Mirsada kako se bune na Muderisovu naredbu da ostanu u bazi jer su ozbiljno ranjeni tog jutra. Nije ih mogao umoliti. Vidjevši njihov ĉin bilo me stid išta pitati za sebe. Vratio sam se u sobu, uzeo opremu i uskoro smo svi bili ukrcani na kamione i upućeni u, za mene tada, nepoznatom pravcu. Šteka cigareta koje smo dobili kao sledovanje bila je znak da će biti opasno i ţestoko i da neće trajati kratko. Tek tokom noći shvatio sam da nas šalju na Igman i saznao da je u toku jaka ĉetniĉka ofanziva na taj dio. Tome su svjedoĉile i granate koje su padale oko puta kojim smo zorom idućeg dana prolazili za Rakitnicu gdje nam je odreĊeno sjedište. Slijedila su nekolika izviĊanja u rejonu Bijele lijeske, intervencija na Puzimu i još nekolike manje intervencije. Narod se povukao s tog prostora, vojska prolazila teških lica. Ofanziva je bila u punom jeku, neprijatelj ĉini mi se i brojniji i daleko bolje naoruţan. Tenkovi, prage helikopteri i sva sila artiljerijskih oruĊa. Svanuo je petak, 23.juli. Muderis je s grupom izviĊaĉa otišao na brdo iznad Rakitnice, uskoro se oĉula ţestoka paljba, a preko veze dobili smo informaciju da je neprijatelj pokrenuo napad na tom dijelu i da je Muderis skupa sa nekoliko saboraca ostao opkoljen na liniji s koje su se naše snage povukle. Doslovno smo uskakali na kamion, neki i bez potpune opreme i krenuli ka mjestu borbe. Uskoro se kamion zaglavio, a mi smo iskoĉili i trĉeći išli ka mjestu gdje se pucalo. Nismo taĉno ni znali gdje su linije. Vodila nas je misao da je naš komadant negdje opkoljen i u teškoj situaciji. Tu više nije bila bitna samo hrabrost nego i kondicija. Ja sam slijedio, zajedno s Ĉupom, grupu koja je išla ispred nas, a u kojoj se se nalazili Suljo i Mirso. Kada smo došli do neke naše, tek oformljene, linije raspoznao sam, boreći se s dahom, da nam govore da naprijed ne moţemo, da su naprijed ĉetnici. Mirsad, ĉija bi se ljubav prema komandantu teško i s ĉim mogla mjeriti samo je ţustro protresao vojnika na liniji i pitao: “Gdje je Muderis?”
96

Kada su nam pokazali pravac u kom se Muderis nalazio, iako nas je bilo stiglo tek 15-tak zaĉuo se tekbir za juriš. Nikad nisam saznao gdje je tada zaista bio Muderis, lijevo ili desno. Znam samo da smo se doslovno u trku zabili u prve ĉetniĉke redove. Nastala je borba koja je trajala do ponoć,i a ĉiji zvuci će meni odjekivati u ušima dok sam ţiv. Zaklon mi nije dozvoljavao da vidim šta se dešava desno od mene. Znam da je rahmetli Mirsad prvi pogoĊen, a da je rahmetli Suljo ne dvojeći pritrĉao da mu pomogne. Postigli su šehadet 23.07.1993.godine. Kako su u svom jurišu bili najdublje zašli u neprijateljske redove mi ostali se nismo htjeli povući dok ne izvuĉemo njihova tijela. Bila je to bitka hrabrosti i ponosa. Mada dosta malobrojniji, ĉak ni svi borci naše grupe nisu uspjeli stići u bitku, izdrţali smo osam sati kontinuiranih napada u ešalonima koje je saĉinjavalo oko 50 do 100 ĉetnika. Odbijali smo jedan za drugim. Koliko smo im muke zadali svjedoĉit će i njihova artiljerija koja je na kraju poĉela upućivati projektile i po svojima. Ţestoka pušĉana paljba, tenkovski i haubiĉki projektili te stalna dejstva praga uĉiniće da se skoro nijedan vojnik iz te naše grupe ne vrati netaknut. Nismo mogli izvlaĉiti ranjenike u pozadinu zbog ţestoke vatre, pa su nastavljajući da se bore neki od njih i više puta ranjeni. Negdje oko ponoći neprijatelj je prestao s napadima. Teţe ranjeni ostali su u bolnici na Igmanu, a nas nekoliko, lakše ranjenih, prebacili su za Konjic te smo tako prisustovali i dţenazi naših šehida. Dţenaza rahmetli Sulji i Mirsadu klanjana je 24.07.1993.g. kod Ĉaršijske dţamije u Konjicu gdje su i sahranjeni u šehidsko mezarje. Kasnije je objavljeno da su neprijateljske snage priznale velike gubitke u tim borbama. Armijski vrh uskoro će našeg komandanta odlikovati najvećim vojnim priznanjem ZLATNI LJILJAN, isto će biti dodijeljeno i rahmetli Mirsadu i Izudinu-Sulji posthumno. Iza Mirsada ostali su otac Enes, majka Hava i brat Senad. Iza Izudina ostali su otac Ahmed, majka Begija, sestra Ferida, brat Hajrudin Sarajlić koji će 2010.godine u svojoj knjizi ZAPISI, PISMA I PORUKE O BIH na
97

str. 34-35 ostaviti sjećanje na svog rahmetli brata napisavši izmeĊu ostalog: “Ĉovjek je niotkud sve dok mu mrtav neko ne leţi pod zemljom. Zato su za mene heroji, šehidi najveći nauk da znamo ko smo, šta smo i otkuda smo.” Taj zapis završio je rijeĉima: “Suljo je u miru bio jaran, u ratu gazija, uvijek bio i ostao ĉovjek.” Suljin babo Ahmed mi je poslije rata ĉesto svraćao u biblioteku i tihim glasom punim oĉinske ljubavi govorio o Sulji. Mirsadov brat Senad je isto tako umio navratit. Nadam se da će i opet. Molim Allaha da našim šehidima podari poloţaj šehida, a njihovim porodicama lijepi sabur, u bolu zbog njihova nedostatka. Amin!

BAJIĆ (Dţafera) ESAD i BAJIĆ (Šabana) ESAD 1966-1993 1974-1993

Nakon lakšeg ranjavanja na Igmanu 23. Jula 1993. godine prebaĉen sam u Konjic gdje sam u našoj bazi išĉekivao povratak jedinice sa Igmana. Nakon nekoliko dana zazvonio je telefon i kako ne bi nikog u bazi osim mene ja se javih. Bio je to glas mog tetka Safeta (ala rahmetile). Nije mi prepoznao glas pa je traţio nekog odgovornog u jedinici ko bi mu mogao dati taĉnu informaciju da li sam ţiv. Objasnio sam tetku da sam ţiv i protrnuo pomislivši kako je moguće da je takva vijest stigla i do moje majke. Koliko god pokušavao, nije bilo naĉina da brzo javim da sam ţiv. Za dva dana u našu bazu bahnuše moje amidţe Ibro i Mujo. Od njih saznadoh da vijest o pogibiji Esada Bajića i nije netaĉna. Esad (Šabana) Bajić pao je kao šehid u borbama na Jabuci iznad naselja Ljuta pet dana nakon mog ranjavanja. Njegov otac, majka i sestra sklonili su se iz kuće ispod Pakline u Glaviĉinama u kuću na Radešinama blizu naše isturene baze. Tu sam se i sa rahmetli Esadom bolje upoznao. Bio je dobar insan, a prema vijestima iz Glaviĉina i izvanredan borac. Onog dana kada smo krenuli za Igman svratio sam do
98

njegovih na kafu i zatekao i njega. Nisam znao da je samo nekolika dana iza našeg odlaska i on stigao sa svojom diverzantskom ĉetom na Igman gdje je u borbama na Jabuci postigao šehadet. Sliĉna situacija desiće mi se opet za koji mjesec. Ovaj put sam bio u bazi u Borcu. Muderis je s nekim razgovarao na telefon i uz osmjeh mu objašanjavao da sam ţiv i zdrav gledajući pri tom u mene. Kad sam ga , nakon što je spustio slušalicu, pitao o ĉemu se radi, reĉe mi kako je neko zvao i pitao jesam li poginuo. Tada sam se sjetio svog roĊaka, imenjaka i prezimenjaka s kojim sam se upoznao bolje tek poĉetkom nesretnog rata. Uĉio me igrati šah i plijenio svojom ljubaznošću. Stan njegovih roditelja Dţafera i Zibe nije bio daleko ali mi je bilo teško da kod njih provjerim informaciju. Otišao sam do bolnice i uskoro dobio potvrdu svojih sumnji. Esad (Dţafera) Bajić poginuo je u granatiranju grada tog dana zajedno sa svojim prijateljem Emirom Mustaficom. Ĉesto obiĊem naše šehidsko mezarje kraj Ĉaršijske dţamije u Konjicu, prouĉim Fatihu šehidima i posebice zastanem kraj bijelih mermernih nišana svojih imenjaka i prezimenjaka. Svaki je nišan podsjetnik na smrt, ali je snaga opomene veća kad na njemu stoji tvoje ime i prezime…. Neka im se Uzvišeni Allah smiluje i kao šehide ih primi u dţennetske bašĉe! Amin!

99

IMAM KOJI JE SVOJU AHMEDIJU NOSIO U SRCU Znam da sve više ţivimo trenutke ljepote ne dajući priliku ljepoti vjeĉnosti da nas obavije. Znam da ĉitamo kratke rijeĉi jer se bojimo da ćemo izgubiti naše trenutke u dugim zapisima. Za sebe prvenstveno, a onda i za one koji mojoj rijeĉi vjeruju ostavljam ovaj skromni zapis o ĉovjeku, insanu, robu Boţijem, efendiji Ahmetu Biberu, moleći Uzvišenog Allaha da se smiluje njegovoj plemenitoj duši, olakša mu kaburska iskušenja i na Danu sudnjem podari milost i Dţennet, dobrim obećan. Danas bješe sunĉan jesenji dan. Boje jeseni na suncu jeseni izmamljuju najljepša sjećanja i bude najljepše dijelove duše. Srce onim prirodnim insanlukom orosi, a misao takvim srcem otkucana uspravi se, sazori, ojaĉa i u krajnosti kroz sva svoja ishodišta u zahvali Uzvišenom kane kao suza pokajnica. Bog i suncu svjetlost daje, i jeseni boje njene, i srcima našim dah, i oĉima našim pogled, i umovima našim razum. Danas smo klanjali dţenazu insanu ĉije je lice mamilo ljepotom kao boje jeseni, ĉiji je osmijeh, rijeĉ, stav, pokret poraĊao misao koja je u svom ishodištu završavala kao zahvala Uzvišenom. Ahmet efendija Biber bio je imam koji je svoju ahmediju nosio u srcu. I kako je vanjština ogledalo unutrašnjeg tako vjerujem da onako kako je bijelo platno Ahmetove ahmedije obavijalo crveni fes na njegovoj glavi da je u njegovim grudima crveno srce obavijalo bijelu, ĉistu dušu insansku. Danas kada smo zemno odijelo Ahmetove duše spustili u zemlju, ĉista duša otišla je u ĉista boravišta odabranih robova Boţijih. Ja tako vjerujem, a Allah je Onaj Koji istinu zna. Teţak je vakat za lijepu rijeĉ o ĉovjeku. Vakat u kom promiĉu i rijeĉi u kojima bi neki da vele kako je i sam Poslanik pravio greške. Ali ja sam insan sunĉanih dana, trudbenik koji vjeruje o svetost rijeĉi pa je kao svetu gledam koristiti samo za lijepo. Zato hoću iskoristiti ovaj ĉas tople ljudske tuge i srĉanog ljudskog ponosa koji se miješaju u mom srcu dok mislima milujem lijepa sjećanja na Ahmet efendiju. Tuge, jer će zbog njegove posebnosti ono mjesto u mom srcu koje je zauzimao ostati prazno i ponosa što imam to mjesto i u njem uspomenu na tog velikog ĉovjeka.
100

Svi mi slijedimo neke svoje duhovne voĊe koji u konaĉnici izviru iz same ljubavi prema Poslaniku islama, ali isto tako u toj ţelji da budemo što bolji sljebenici Poslanika potrebujemo ţive primjere koje ćemo slijediti, u koje ćemo se ugledati, koje ćemo za savjet kad savjet potrebujemo pitati. Ja i mnoge moje kolege smo u Ahmetu imali taj primjer i oslonac. Ahmet efendija Biber bio je imam koji je svoju ahmediju nosio u srcu. I ona se vidjela i kad nije bilo one ahmedije na glavi. Bio je imam i uvijek je znao gdje njegova kaba, njegov mihrab i njegov minber. Znao je da je Bošnjak, da mu jezik bosanski i da mu je vjera islam mnogo ranije nego je poĉeo ovaj zadnji popis. Govorio je to jasno i glasno i sa svog minbera i iz svog mihraba pod dţubom i ahmedijom kao i bez nje. Govorio je to prije zadnjeg rata, govorio je to u ratu ĉak i onda kada je zarobljen u ustaškim logorima batinama i cijevlju puške bio iskušavan u svojoj vjeri i hrabrosti. Saginjao se jedino Bogu i jedino pred Njim na sedţdu padao. Volio je dţamije i trudio se da ih gradi sa svojim dţematlijama gdje god da je bio. Sa svojom Ramizom rodio i odgojio sinove i kćer da jednako ĉvrsto babinom stazom idu noseći u sebi ljubav prema vjeri i svojoj rodnoj grudi. Svoj ţivot zapoĉeo je u Bjelimićima 1941. Godine, s mladošću se kao imam otisnuo Hercegovinom, s godinama opet vratio svom kraju da bi danas rukama njegovih sinova njegovo tijelo bilo poloţeno u harem rodnog sela Luka. Ţivot pun iskušenja koja je Ahmet efendija podnio kao što pravi vjernik treba podnijeti. Potpuni krug jednog bogatog i trudom ispunjenog ţivota. Zadnje godine proveo je istraţujući i pišući knjigu o svojim Bjelimićima. Iz nje ĉitamo njegova sjećanja: “Rodio sam se 1941. godine u mjesecu julu, mada sam upisan 3. augusta, jer je bila koševina pa me babo upisao tek nešto kasnije. Prvo ime koje su mi dali bilo je Hasan. Tad su kod nas bili kosci Hasan Plavĉić i Ahmet Tabak pa su moji odluĉili da me upišu kao Hasana, a da me zovu Ahmet. Babo je na dţumu otišao u Odţake i kod Rašid ef. Trnke, koji je vodio matiĉne knjige umrlih, roĊenih i vjenĉanih, upisao me kao
101

Hasana Bibera. Tek sam sedamdesetih godina promijenio ime u Ahmet, kako su me uvijek i zvali. Prvo mi sjećanje seţe do kraja rata na prolazak ĉetnika kroz naše selo. Prije toga se sjećam samo da sam se igrao drvenom kašikom koju sam sakrivao u snijeg. Kad bi me pitali šta radim, govorio sam im da ih sakrivam da ih ĉetnici ne zapale. Partizani su progonili ĉetnike i sjećam se prilikom tog njihovog prolaska da ih je gonio avion dvokrilac. Jednu je bombu bacio i na štalu odmah do naše kuće, gdje su se ĉetnici bili sklonili. Od te detonacije bio sam jedno vrijeme zanijemio. Moja majka je bila jedna od rijetkih ţena koja nije bjeţala s djecom po okolnim šumama da se sakrije. Ljudi su se inaĉe sklanjali zajedno s vrijednostima po šumama oko Bjelimića kad bi vojske prolazile. U školu sam pošao 1948. godine u Odţake. Inaĉe je odmah nakon rata na mjestu stare škole iz Austro-ugarskog perioda, izgraĊena nova škola. IzgraĊena je i kasarna koja je sad ambulanta. A škola je bila gdje se danas nalazi zgrada mljekare. Pošto sam bio sitan, vratili su me te godine pa sam tek iduće, 1949. Godine, pošao u školu. Kako sam znao i arapsko pismo, latinicu i ćirilicu, uspio sam za godinu završiti dva razreda. Tu sam završio svih pet razreda. Mogućnosti za nastavak školovanja nije bilo u Bjelimićima. Kako smo pripadali srezu Kalinovnik, neki su išli u Kalinovnik, a neki u Sarajevo, redovno ili vanredno, u veĉernju školu. Meni otac nije dao da nastavim, jer nije htio da budem, kako je govorio, “ćafir”. Plašio se da ću izgubiti vjeru. Djecu su tada u školama uĉili da nema Boga. Ko god bi otišao dalje u školu, vraćao se ateiziran. Sjećam se da sam s nekim nastavnicima i uĉiteljima, sada već penzionerima, tokom ljeta, kada bismo se vraćali iz škole, vodio rasprave o tome ima li ili nema Boga. Sjećam se da sam citirao neke dijelove mevluda u kojima se kaţe da “ćoša ćoši s Kabe govori”, pa bi oni to ismijavali i poricali da kamen moţe govoriti. Bilo nas je šest braće i sestra. Iako nismo išli u školu dalje od tih pet razreda, imali smo za ono doba dosta bogatstva...” U biografiji na kraju ove knjige napisano je: Hadţi Ahmet ef. Biber roĊen je 03.08.1941.godine. u Bjelimićima, selo Luka kao peto od sedmero djece oca hadţi Alije (Alicana) i majke hadţi Zejne roĊene Mujan. Oţenjen sa Ramizom Ćuković. Otac ĉetvero djece.
102

Sluţbovao kao imam 12 godina u mjestu Lokve (1968-1979); 14 godina na Buni Kod Mostara (1979-1993); 12 godina u Konjicu kao imam Repovaĉke dţamije (1995-2007). Obavljao je funkcije predsjednika Izvršnog odbora Medzlisa IZ- Konjic. (1995-1998), te predsjednik udruţenja Ilmije za Konjic, Jablanicu i Prozor. 1993. godine zarobljen je od strane HVO-a i nekoliko mjeseci provodi u zloglasnim logorima Heliodrom i Dretelj. Po izlasku iz logora prikljuĉuje se Armiji BiH gdje biva postavljen na mjesto pomoćnika komandanta 450.lbr za moral. Objavio knjige: -Figan Bosne, zbirka pjesama (Tri izdanja: 1992., 1996., 2010.) -Allah je sa strpljivima : Stradanja muslimana Hercegovine u zloglasnim logorima smrti Dretelj i Heliodrom kroz doţivljaje imama Alipašine dţamije na Buni, Ahmed efendije Bibera (Dva izdanja: 2000.g. i 2001.g.) Molim Uzvišenog Gospodara da Ahmet ef. podari lijepi Dţennet a nama pamet, mudrost i snagu da nastavimo putem Istine, putem islama napajajući se meĊu mnogim lijepim primjerima i primjerom ţivota Ahmet ef. Bibera!

103

POVRATNIĈKA HAREMSKA LIRIKA
Da pogled koraĉa kao što tijelo ĉini noseći svoju teţinu na kratkim umornim nogama mnogi horizonti ostali bi neviĊeni. Da misao nije beztjelesna Hiljadu i jedna noć bila bi samo izajacijski uzdah. Da je Zemlja glatka lopta Nermin ne bi morao da se spušta sa autobuske stanice do Neretve a onda opet brdu do sela. Da je glatka moţda bi i Nerminova duša imala jasnu glatku površ bez hridina, litica, uvala i vrtaĉa. Lakše bi disao uz puteljak od Neretve ka selu i ne bi bilo gute u vratu koja se puše svakom mišlju i svakim sjećanjem. Svijet je obišao, većinu godina proveo putujući od mjesta do mjesta, a opet, tu ga na poljima djetinjstva najviše ima. Kao da se ĉovjek ondje gdje se rodi u stvari rasprsne u hiljade komadića, pa onaj jedan, najveći, odlazi, putuje, ţivi, sanjari a svi ostali, tu u zaviĉaju kete i ĉekaju ispod uvijek zelenog kukurijeka, pod lišćem duba, u kori jabuke, u raĉvi kljena i grozdu sitnog divljeg groţĊa. Lijevo na izlazu iz polja je ulica koja nikad nije bila ulica nego potocima ishrdan konjski put, desno je harem. Pravo ispred je betonski zid i davno podignut, sad već struho plot. Nermin zastade! Volio bi odmah do svoje kuće, al' to znaĉi da će sutra svratiti na harem. Ako sutra svrati na harem, nije siguran da će imati snage da produţi do autobuske stanice. Moţda je bolje da odmah ode na harem. Kuća će upitomit krik njegovih grudi. Darovati mir rodnog praga. Izmiriti ţive i mrtve, prošlost i sadašnjost i briţna, strepljiva lica mahnut razbijenim prozorima ispraćajući ga ponovo u svijet. Harem neće. Harem će ga vratit kući. Put iz kuće ide u harem, s harema kući. Luĉilište zbilje i utvare, jasnih izvjesnosti i maglina iz svijeta zamišljanja i ţelja. Iako su seoske kuće već izdaleka vidno zapuštene, harem ima novu kapiju. Metalnu. Zelenu.
104

Ljudi su odselili, pronašli nove zemlje, nove kuće i stanove. Harem nisu. Svjeţi nišani s godištima njegove generacije. Stoji. Gleda. Ne trepće. Klika pogledom listajući stranice Deadbook-a. Cijeli harem kao knjiga, kao kitab. Nišani bijeli stranice knjige mrtvih. Pradedo, dedo, babo i prazno mjesto pri kraju reda. Rahmet im duši! Fatiha straha za dram nade i postojanost ţivota. Nigdje ţivot nije tako postojan kao na haremu. Nigdje ĉovjek nije tako miran kao na haremu. Nigdje misao nije manja nit srce stisnutije kao na haremu. Nigdje prošlost kraća a budućnost neizvjesnija kao na haremu. Nigdje te nema više nego na haremu ako te ţivot bez evlada ostavi. Jedno malo smrtno mjesto na kraju reda biće taĉka nad njegovim ĉokom. Ode li, umre li, sahranjen bude mimo ovog harema, ta taĉka neće nikad biti stavljena i cijela priĉa o njegovim precima imaće gramatiĉku grešku. -Surutka i poneki sitan komadić sira smo mi! - reĉe mu, tugom za zaviĉajem iskopnjen Gaĉanin u Salt Lake City-ju, sedam dana prije njegova povratka. -Nas je vrijeme opljevilo, Nermine!,- nastavio je njegov sagovornik vidno uzbuĊen viješću da će Nermin obići rodni kraj. ”Kajmak je pao za Turske carevine, pavlaku nam uzela Austro-ugarska, najbolje iz mlijeka Kraljevina Srbija. Ona nas je i bez škipa ostavila. Komunisti oduzeli vime... zadnji rat pašnjake... Samo surutka s pokojim komadom sira i klimav rasušen kabo. Curimo i hlapimo na sve strane i divljamo kao što nam oĉevina neobraĊena divlja u korov, crni trn i kamen. A kamen se tići Nermine ako ga ljudska noga ne gazi... Tići se bolan k‟o ova moja bolest. Svakim danom što je mene manje, nje je veće. A opet, vidiš, kraj je u mojim rukama, mene kad nestane i nje će nestat, tamam kad najveća bude. I rek'o sam Ċeci: - Samo jedno traţim. U moj me harem sahranite, a ja sam uštedio za troškove! Treba ukrast od kamena. Svaki se mezar otravi, nikad ne okameni... Na izlazu iz harema, friška humka s drvenim nišanom. Da je poš'o dva dana ranije stigao bi Avdi na dţenazu. Išli su zajedno u osnovnu školu...
105

TU SAM, JESAM… Ne ţivim u prošlosti da bi mi promicala sadašnjost Niti u budućnosti da bi me obezglavile nade Tu sam, jesam, sada sam Na desnom koljenu ninam proţivljeno Na lijevom dobrodošlicu sutrašnjici U krilu mi strpljivost i bogobojaznost Što je bilo bilo je Što će biti biti će moj nijet, trud i moja dova Bismila, revnost i amin! Nisam ovdje da se predam svijetu Niti sam moćan da svijet upokorim sebi Kao ĉuvar svog kaveza Sam se sobom posebljujem I na slobodu puštam ptice dobra Ptice osmjeha Ptice istinske ljubavi Što iz gnijezda boţanskog stvaranja sjemenjem vjere, bismilom hranjene s dlanova dove prhnut će u postojanje Tu sam Jesam K’o da nisam Bez Tvog sjaja nevidljiv sam

106

SADRŢAJ SOFTA 3 BROJKE I SLOVA 6 TO NISAM JA TO JE MOJA SCHAUMA 9 TUTA I 40 PISACA 12 LIBELISANJE ILI HAJ‟MO U PLANINE 13 KRIŠKE USPOMENA 15 POD VISAK 18 ĆEVAPI, KATANCI I STEPENICE DO PRIZEMLJA 19 ŠEĆERLUK NAŠ SVAGDAŠNJI 23 VOŢNJA 26 PAMĆENJE PONOSA I PONOS PAMĆENJA 27 IZ RATNOG DNEVNIKA 29 BJELIMIĆIMA U POHODE 53 LJUTOJ U POHODE 58 UOĈIBAJRAMSKO RAZMIŠLJANJE 60 BAJRAMSKI DAN 63 BIJELI OBLAK IZNAD TREBEVIĆA 66 JIN IL' JANG? 70 ĈIJI SI TI ? 71 KAZIVANJE O NAJDRAŢIM 73 DEDINO ZVONO 77 ZAPISI O SMRTI I SJEĆANJU 83 NENA EMINA 86 JAHIĆ SANEL ĈUPO 89 GAKIĆ (AVDE) RAHMAN 92 GERA I MUZAFER 93 SARAJLIĆ IZUDIN-SULJO I HODŢIĆ MIRSAD – HODŢA 95 BAJIĆ (Dţafera) ESAD i BAJIĆ (Šabana) ESAD 98 IMAM KOJI JE SVOJU AHMEDIJU NOSIO U SRCU 100 POVRATNIĈKA HAREMSKA LIRIKA 104 TU SAM, JESAM 106

107