nebojša krivokuća

"rejmond karver za četvoro"
(radio drama)

beograd, 1997/98. godine

2

LICA/GLASOVI: MARIJA – 27 godina. ALEKSANDAR – 26 godina. MUŠKI GLAS – spiker sa radija. VREME: sadašnje. MESTO: autoput. Cela drama se odvija u kabini automobila, i pored njega. NAPOMENA: Neke replike su direktni citati Rejmonda Karvera, po čijoj priči je ova drama i dobila ime. DRAMA JE EMITOVANA NA RADIO BEOGRADU, 1998. GODINE, POD IMENOM "O ČEMU GOVORIMO KADA GOVORIMO O LJUBAVI" (PROLOG ? – BAREM GODINU DANA RANIJE) NAJPRE SE ČUJE ZVUK KRCKANJA GRAMOFONSKE PLOČE,DOVOLJNO GLASNO DA BI PRIVUKAO PAZNJU SLUŠAOCA ZATIM ZVUK VETRA KOJI "UDARA" U MIKROFON BEZ ZAŠTITNE MEMBRANE, UKLJUČEN. U DALJINI SE ČUJE ZVUK AUTOMOBILA KOJI SE PRIBLIŽAVA VELIKOM BRZINOM; PROLAZI I ODLAZI. ZVUK MOTORA ODAJE FOLKSVAGENOVU "BUBU" SNAŽNOM UBRZANJU. SVE UTIHNE. OSTAJE ŠUM LIŠĆA NA VETRU, ZVUK KRCKANJA PLOČE, ZATIM ZVUK PRENOŠENJA UKLJUČENOG MIKROFONA. ZVUK JE SADA MNOGO JASNIJI, OKRUŽUJUĆI . MOTOR "BUBE" KONSTANTNO BRUJI, SA RADIO – KASETOFONA SE ČUJE EKATARINA VELIKA – "LJUBAV" (TEKST NAVEDEN NA KRAJU DRAME) – DOVOLJNO GLASNO DA SE PREPOZNA. PREKO SVEGA TOGA JEDAN ŽENSKI I JEDAN MUŠKI SMEH, GLASNI. MARIJA: (VIČE, POKUŠAVA DA NADGLASA BUKU) Možemo li još brže ? (NEMA ODGOVORA, NITI PROMENE U RADU MOTORA.) Aleksandre, daj gas ? Gmiliš! Vraćamo se kući, ej! (TAKODJE VIČE) Možemo, princezo, možemo! Opusti ruke! (GLASNIJE.) Opusti ruke! Na volanu ruke stoje kao kazaljke na satu: deset i deset. Posle ćeš se opustiti i vozićeš jednom rukom, ili…Ne tako, ne Sada, Marija! Posle! (ČUJE SE UDARAC RUKE O RUKU) Šta je sada ? Prvo poljubi gde si udario! Sa obe ruke! Neću da slavim godišnjicu u gipsu!Dobro, dobro, evo… (ZVUK POLJUPCA) (PROMENA RADA MOTORA –BRŽE) (CIČI OD SREĆE) Jeeeeeiiiiiiiiij! Upravljam nečim,vozim! Konačno nešto! Kako je to dobro! (ZASTANE.) To je gotovo idealna situacija (ZASTANE OPET.) Ne misliš tako ? Dobro… (NAGLO) Pogledaj! Oni oblaci nas još uvek jure!

ALEKSANDAR:

MARIJA: ALEKSANDAR: MARIJA:

3

ALEKSANDAR: MARIJA: ALEKSANDAR:

MARIJA:

Ko nas juri ? Oblaci. Sivi. Jure nas još od mora, mogu da se opkladim da je kiša iz tih oblaka slana! Slušaj, pile, ja sam potpuno siguran, ubedjen sam u to, da ti umeš da dokažeš da je kiša iz tih oblaka slana, to si studirala! Ali ja ZNAM da ona to nije! To je očigledno, Jezikoosetvljivo! Potpuno! (SMEJE SE.) Jez…jezikoosetljivo ??? Opet neka tvoja reč, kao (ZASTANE) Medjumurje za ovo (ALEKSANDAR SE ŠTRECNE). Ili…Ma, nije ni važno, ako ja želim ta kiša je slana! Tačka. Daj gas! Već osećam kako mi slane, kažem SLANE kapljice padaju za vrat, sva sam slana. Lizni! Mmmm…To mi se svidja…Ali, (NAGLO) Drži volan, Marija, udarićemo nekoga! Koga da udarim ? Nema žive duše na putu, mogu bre žmurećki da vozim! Vidi – slana jeprobaj! ("MLJAC") Nije! (NAGLO) Otvori oči, Marija! (POTPUNO MIRNA, SMEJULJI SE.) Nema nikoga smiri se! Pet kilometara, šest i po kilometara ispred nema nikoga, znam po stubićima! Mogu tačno da ti izračunam, ovom brzinom, koliko nam treba da bi nekoga udarili…I slana je! Ne otvaram oči dok ne priznaš! Slana je, ajde više…(OBOJE SE NASMEJU, GLASNO. OPET ZVUK POLJUPCA). U stvari, možda bi bilo bolje da ja malo vozim ? (POLJUBAC, OPET) Mmmmmmmmmacane! Ma vozi! Gledaj pravo!

ALEKSANDAR: MARIJA: ALEKSANDAR: MARIJA:

ALEKSANDAR:

MARIJA: ALEKSANDAR:

(PESMA SE ZAVRŠI, PREKO UVODNOG DELA PESME ( IDOLI – "Radostan dan") GLAS SPIKERA) SPIKER: Toliko o ljubavi, za sada. Jedanaest i četrdeset pet je, a danas, petog avgusta hiljadu devetsto osamdeset i sedme navršava se deset godina od izdanja…. (PREKO SPIKERA, PRED KRAJ NJEGOVE REČENICE, PRED KRAJ). Navršava se šest godina i tri stotine šezdeset i četiri dana kako smo ti i ja zajedno! Čoveče! Prekini sa brojkama, molim te! Zašto ? Svaki put kada mi kažeš koliko smo zajedno, jedino što pomislim…Nemoj sad da se nal;jutiš!

MARIJA:

ALEKSANDAR: MARIJA: ALEKSANDAR:

4

Jedino što pomislim je koliko…U stvari, gde sam ja bio sve to vreme! Mrzim prebrojavanja! Razumeš me ? (UTIHNU. ČUJE SE MUZIKA I BRUJANJE MOTORA AUTOMOBILA. MARIJA, NAGLO) MARIJA: ALEKSANDAR: MARIJA: ALEKSANDAR: Hoću da dišem vetar! Podigni mi krov! Vetar ? A kiša ? Slana ? Kakva sad kiša ? O čemu ti zaboga pričaš ? Podigni krov, bre! (KROZ STENJANJE, ČUJE SE ŠKRIPA KROVA) Podižem…Prebaci se pored, molim te, ne mogu da vozim gledajući tvoju…je li. (ČUJE SE ŠKRIPANJE AUTOMOBILSKIH GUMA) (VIČE) Uuuuuu! Kako je to dobro! Nagazi ga, bre Aleks, nemoj da voziš k'o žena! Odma' se razočaram u tebe! (PRASNE U SMEH, MOTOR NAGLO ZABUČI) To! Uau! Pretičemo s desna! To je kažnjivo! Koga pretičemo, put je prazan! Ko te je lagao da je prazan ? Ja trenutno uživam, i put je krcat! Pun kola koja..E, do vraga, nisam ja pesnik..i dramoser…Ti bi to bolje! Možda…Ali pošto sam dramoser, kako ti kažeš, onda neću! (SMEJE SE) Ako mi to ne učiniš, skinuću majicu! Vruće mi je! Ohohoooo! Da usporim, da i ostatk krcatog puta vidi!

MARIJA:

ALEKSANDAR: MARIJA: ALEKSANDAR: MARIJA: ALEKSANDAR:

(ČUJE SE PADANJE TELA NA SEDIŠTE PORED, MARIJA GOVORI TIŠE) MARIJA: ALEKSANDAR: MARIJA: Sećaš se ? Čega ? Išli smo na more, prvi put sami. Bilo je toplo, bilo je, u stvari, toliko vruće da si ti morao da skineš majicu i obmotaš je oko volana da bi mogao da voziš…Onda sam i ja skinula majicu…Skinula sam onda i svostalo…Blještala sam na suncu onako gola i još bela i svetla. (ZASTANE) Onda ti nisam rekla, ali, uplašila sam se! Koga ? Mene! Ne bih te ja ni pipnuo! (PRSNE U SMEH) Budalo jedna! Pojavio se onaj veliki kamion, ogroman, dvorac na točkovima! Ti si ga pustio da vozi pored nas dobrih deset kilometara, pustio si jadnička da me posmatra sav zbunjen! Kakav sad kamion ? Ti si ga pustio! Ja sam se bojala da će nas

ALEKSANDAR: MARIJA:

ALEKSANDAR: MARIJA:

5

ALEKSANDAR: MARIJA:

ALEKSANDAR: MARIJA: ALEKSANDAR: MARIJA: ALEKSANDAR: MARIJA:

prestići i zaprečiti nam put…a bilo mi je glupo da ti kažem, tada se još nismo dobro znali…i.. branio bi me ? Ne znam, možda…Ali pošto nas nije pretekao… Jeeeeeeeel ? Je'l tako ? Onda bih ja pobegla i trčala bi' onako gola po putu i vrištala bih: (VIČE) Upomoć! Upomoć! Kao Anica Dobra u onom filmu! Dobro, branio bih te! Eeeeeee! Ja bih se već sakrila! Onda se više nikada ne bismo videli! Rekao bih: Voleo sam te jadnice, ali su nas zli ljudi razdvojili… (ODVRATNO SE SMEJE) Baš si odvratan! Uopšte ne umeš da se igraš. Evo ti! e-E! Ne grizi me! (BRUJANJE MOTORA VARIRA.) (UĆUTE) Igrala bih s tobom! (NEMA ODGOVORA)

MARIJA:

ALEKSANDAR: MARIJA: ALEKSANDAR: MARIJA:

Igra mi se u nekom tamnom, mračnom klubu, želim da mi se onaj veštački, mirišljavi dim uvija oko nogu i da ti mirišeš na neki nepoznat parfem, i da te prepoznam tek kada me poljubiš u vrat… Samo se igraš Marija, neprekidno! Igrala bih strasno! Goli Tango! Uvek i uvek ispočetka! Ne zaklinji se. Nikad ne znaš! Mogu da se zakunem!

(KRCKANJE PLOČE JE GLASNO, POREMETI ATMOSFERU. PRESKAKANJE IGLE PO GRAMOFONSKOJ PLOČI. BRUM SE UTIŠA, NJIHOVI GLASOVI LUTAJU PROSTOROM) ALEKSANDAR: Pre nego što smo i bili svesni, zbarili smo se. Ona ima dvadeset i sedam godina, godinu je starija od mene. Osim što smo zaljubljeni, dopadamo se jedno drugom i uživamo da budemo zajedno. Ona nije teška osoba. To si mi čitao kada smo se tek smuvali. Rejmond Karver – O Čemu govorimo kada govorimo o ljubavi. Uživala sam. Ona je kao velika čaša ledene čiste vode.

MARIJA: ALEKSANDRA:

(PRESKAKANJE PLOČE, OPET. VRAĆA SE BRUM.)

6

MARIJA: ALEKSANDAR: ALEKSANDAR:

Zašto da se ne zaklinjem ? Zaklinji se u sigurne stvari….Sunce će uvek izlaziti na istoku, nebo je daleko….Odmori se malo. Imamo još mnogo pred sobom. Ne igraš se. Plašiš me.

KRCKANJE PLOČE SVE GLASNIJE, POSLEDNJA REPLIKA "Imamo još mnogo pred sobom" SE PONAVLJA, KAO NA PLOČI. LAGANO SVE UTIHNE. KRAJ PRVOG DELA.TIŠINA. ZAPLET ? ILI RASPLET ? (DRUGI DEO) ( TOKOM CELOG OVOG DELA SE "KOLOTEČINA" (DARKWOOD DUB) GUBI I VRAĆA ) TIŠINA. ZATIM SE ZVUK LAGANO POJAČA. KABINA AUTOMOBILA POD ZAGLUŠUJUĆOM BUKOM KIŠE KOJA UDARA O KROV AUTOMOBIL MOTOR "BUBE" BRUJI TIŠE. ČUJE SE TIHO PLJUSKANJE VODE OKO TOČKOVA. ZVUK BRISAČA KOJI PONEKAD ZAŠKRIPE PO STAKLU, BLAGO KAŠLJUCANJE, ŽENSKO. NEMA KRCKANJA PLOČE. MARIJA: ALEKSANDAR: MARIJA: (PROMUKLO, JEDVA NEŽNO) Probudi se! (PRENE SE, ČUJE SE ŠKRIPA SEDIŠTA) Gde smo ? Koliko dugo sam spavao ? Pojma nemam…(UMORNO) Od kiše se ništa ne vidi. Samo vozim. Samo pravo. Put je prazan i to me nervira. Valjda nema još puno. Izgledaš kao… Četrdeset milja lošeg puta, znam. (OSMEHNE SE BLAGO, ČUJE SE PRETURANJE PO PRETINCU) Tražiš cigare ? Možda u tvojoj jakni, ako je ostalo..Daj neju muziku .

ALEKSANDAR: MARIJA: MARIJA:

(SA RADIJA SE ČUJE SAMO ŠUŠTANJE STATIKE, NEMA MUZIKE) ALEKSANDAR: MARIJA: (ZVUK BLAGOG POLJUPCA) MARIJA: ALEKSANDAR: Ne tako… Pričaj mi nešto. (ŠUŠTANJE SE POJAČA, ON TRAŽI) Bože…Nema ničega…Sad smo kao sami. Osećam tišinu…Gmili mi po vratu. Skloni je.

7

Ne znam gde sam. Šta da pričam ? Ne mogu da pričam šta god čisto da bih razbijao tišinu. Nisam literarno raspoložen…Izem ti statiku … (ŠUŠTANJE SE UTIŠA., DARKWOOD DUB IZBIJAJU IZ POZADINE, NE SA RADIO-KASETOFONA) ALEKSANDAR: MARIJA: ALEKSANDAR: MARIJA: ALEKSANDAR: Mm ? Lepo sam sanjao…U stvari, lepo sam nas sanjao…Hoćeš ti ? (ODREČNO) m-M. Sad sam ugasila. Skucala sam već paklu danas. Da se zamenimo ? (PAUZA) Okej. Dobro, šta si sanjao ? Nas dvoje…Nema trećeg, nema trećih…Nema nikoga osim nas. Mi putujemo i smejemo se dvadeset i dva dana, neprekidno. Ti učiš da voziš. Ostrva. Ostrva na koja više nikada neću stići. Ostrva zgrbljena kao jaguari.

(MARIJA PRITISNE GAS JAČE, "BUBA" ZABRUNDA GLASNIJE) ALEKSANDAR: MARIJA: ALEKSANDAR: MARIJA: ALEKSANDAR: MARIJA: ALEKSANDAR: Lakše, princezo, ništa se ne vidi. Nema nikoga. Osim toga dobro vidim i verovatno se već nerviraju što nas nema. Ma nek se brinu! Neka se tresu, nema griže savesti! Neka misle šta 'oće! Oteli nas drumski razbojnici! Na koga si ljut ? Ljut ? Otkud znam ? Onda ne pričaj tako. Čekaju nas moji roditelji i tvoji prijatelji. Boli me djon! Prijatelji, ukoliko su pravi prijatelji će razumeti, a tvoji roditelji ionako od svega prave cirkus! Oteli nas ogromni sluzavi pauci koji u zamenu traže osam tona pite gospodje Mame! U-hu! Ovo mi se svidja! Šta ti je danas ? Nervozan ? Frka ti ? Nesmeš? Ustanem jutros i kažem sebi u ogledalu: jajomud. Lepa reč. Šta si danas tako lepo sebi uradio pa se častiš? Ma…zar je bitno ? (ČUJE SE ZVUK GLASNOG PUŠTANJA DIMA CIGARETE) Aleks, nemoj na mene. Šta ? A – to! Izvini, otvoriću prozor. Ne mislim na dim….Ne viči na mene.

MARIJA: ALEKSANDAR: MARIJA: ALEKSANDAR: MARIJA: ALEKSANDAR: MARIJA:

(ZVUK KIŠE SE POJAČA, ZVUK GROMA, UDALJENOG. ČUJE SE ZVUK OTVARANJA PROZORA. KIŠA JOŠ GLASNIJA.)

8

ALEKSANDAR:

MARIJA: ALEKSANDAR: MARIJA: ALEKSANDAR: MARIJA: USILJENO) ALEKSANDAR: MARIJA: ALEKSANDAR:

Neću na tebe. (ZASTANE) Na sebe ću. Sutra će me tvoj otac pogledati onako, značajno, ispod oka, dok budeš govorila REČ.Klimnuće glavom, onako kako samo on to ume, u znak odobravanja: (IMITIRA) Bravo zete…Imaš potkrovlje, sredio sam to sa kućnim savetom. Bila je to teška borba, ali uspeli SMO! (PREKINE SA IMITIRANJEM) Sve je već odredjeno. Zašto mi sad pričaš o tome ? A sa kime ću da pričam ? S tobom provodim ostatak života! Pričaš kao da odlaziš u zatvor a ne na venčanje.. (PREKINE JE) Samo sanjarim. Ništa opasno. Tebi će veo da zadrhti, maman će se nasmejati nervozno, pogledaće oko sebe i… Tetka Sonja! Pašće u nesvest i tražiće baš od nas da je tešimo tokom celog dana! (NASMEJE SE Nije smešno, Marija, to se dešava nama. Nas su ubacili u igru! Još nismo stigli! Računaj kao da jesmo. Mogu oni i bez nas da počnu, mi smo, bre, samo povod okupljanju! Draga moja Sido! Nismo se videle od Miletove sahrane! Ma, je' l ono Ružin mali ? Ma, nije moguće!!! (PREKINE SA IMITIRANJEM OPET) Pola njih nas u životu nije videlo! Ne, ne mogu bez nas!

MARIJA:

(MOTOR BUBE ZABRUJI JAČE) ALEKSANDAR: MARIJA: ALEKSANDAR: Šta ti je sad ? Rugaš mi se Saša! Ne rugam se, samo mi je pomalo zamorno: rukoljub gospodji mami, cmik,cmok,liz,slurp! Nisam te zato proganjao, Marija! Nisam zato dolazio do tvojih vrata i ostavljao ti poklončiće i slične gluposti i zatim trčao kući da ti anonimno javim da otvoriš vrata! Nije zato! To nisu bile gluposti, Saša! To su bile lepe stvari! Pričaš kao da nisi uopšte, ali uopšte učestvovao u tome! NE! Ja baš jesam učestvovao u tome i hoću i dalje! Već me je tri puta tvoj Lazar vodio na to prokleto ušljivo potkrovlje i pokazivao mi gde bi on ormar, gde bi krevetac za bebirone, gde salon za goste! Salon! Bebironi! Ej, bre!

MARIJA: ALEKSANDAR:

9

MARIJA: ALEKSANDAR: MARIJA:

Zašto se onda mi oko toga svadjamo ? To je naše! Bebe će da dodju kad mi to poželimo! Gosti takodje! Mi odlučujemo! Sve je to uskoro! Sve dolazi brzo! Želimo to, valjda!

(AUTOMOBIL ZABRUNDA GLASNIJE, ČUJE SE ZVUK UPALJAČA PONOVO) MARIJA: Koliko puta….koliko puta su te moji nahranili kad nisi imao gde da jedeš ? Koliko puta …. Ko ti je našao posao, bre ? Moji te vole! Koliko puta sam radio najnemogućije poslove po kući zbog njih ? Ma…(PREKINE) Čime se mi bavimo ? Prebrojavanjem ? Ma, daj…. Ne mogu da verujem šta smo radili pre tako malo vremena, a šta radimo danas, sada! A šta ćemo tek sutra ? Uhuhu ? Majko mila! Treba mi našto…(ZASTANE) Ma koga bre briga šta meni treba ? Mene je briga, budalo, Ja te volim! Hoćeš da znaš ? Baš hoćeš ? Treba mi noga u dupe! To mi treba! Da se osetim živim, da mi mi ti lupiš šljagu kad počnem ovako da govorim. Da vidim da neko reaguje! Da je nekome stalo! Neću privid da mogu svemu, a u stvari ne mogu ništa! O Bože, počeo sam da patetišem…ne valja, ne valja… (UTIHNE) Meni je stalo….(TIHO) Kretenu.

ALEKSANDAR:

MARIJA: ALEKSANDAR:

MARIJA:

(UMESTO MUZIKE SA RADIJA SE ČUJE SAMO ŠUŠTANJE STATIKE, I DALJE) ALEKSANDAR: MARIJA: Znam, princezo, da se nisam probudio, ništa od ovoga ne bi bilo rečeno. Zaboravio bih. (POLAKO, A ZATIM SVE BRŽE I GLASNIJE) Rekao bi, Aleks, rekao bi trećeg dana, osmog meseca, rekao bi jednom! Ili ne bi rekao i postao bi… prežvakavao bi to u sebi i postao bi cancer koji hoda i truje sve oko sebe, a takav mi ne treba! Hoću živog čoveka, da me voli i da me traži! Ti si bio prvi! Super smo započeli sve ovo…(ZASTANE) Neću više o tome. Imamo još pola sata do grada. Nadji više neku muziku.

ALEKSANDAR:

(ČUJE SE MENJANJE STANICA, ONDA SPIKER) SPIKER: Poslednja vest je zaista tužna: juče je u svom domu, u Kaliforniji, preminuo pisac Rejmond Karver, čovek koji je svojom jednostavnošću i

10

ALEKSANDAR:

lepotom stila uspeo da… (PREKINE) Ne mogu više…(PAUZA) Evo, ćutim.

(PAUZA. ZVUK KIŠE I GROMOVA) MARIJA: ALEKSANDAR: MARIJA: ALEKSANDAR: MARIJA: ALEKSANDAR: MARIJA: Nemoj da ćutiš, molim te! Pričam sam sa sobom…Mislim..(NAGLO) Jeste, kleknuo sam ispred tebe i rekao… Nisi kleknuo, Saša, čučnuo si! I to ti nikada neću zaboraviti! Zar je bitna forma ? Čučnuo sam i rekao: Daj, Marija, daj, da uradimo! I konačno si postao nežan, nakon toliko vremena.. Zašto bih se pretvarao ? Ne mogu dvadeset i četiri sata dnevno da budem samo tvoj. Izumro' bi! I to je normalno! Izvini, ali meni nije! (NA GRANICI VIKE) Ja mogu da budem tvoja dvadeset i pet sati dnevno, i nije da mogu, nego i jesam! To mi je kosmos! Bila sam! (SPUSTI GLAS.) Bila ? Bila sam. I moraću da razmislim pre no što poželim da postanem opet! Pre nego što poželim ponovo da budem. (NAKAŠLJE SE.) Aha. Super.

ALEKSANDAR: MARIJA: ALEKSANDAR:

(BRUM MOTORA AUTOMOBILA, KIŠA GLASNO DOBUJE KROV AUTOMOBILA) MARIJA: ALEKSANDAR: Ne prepoznajem čoveka sa kojim spavam već tri godine. To me boli. Rekao sam ti, budalo! Nekad sam mislio: postaćemo fina tišina! Ali ti..Bože ? To sad nije to! Treba mi malo života! Da me protrese, da mi kaže: živ si, Aleks, dišeš punim plućima, imaš kome da vratiš taj vazduh koji si uzeo! Prekini više, molim te! Nerviraš me s tim klinačkim gardom. Šta je ? (IZAZIVAČKI) Šta je ? Je' l ti frka ? Ženiš se ? Uau ? Ako to tako vidiš kao budućnost, odmah, ali odmah se zakopaj pod istu i leži i ne mrdaj! Ako ti je frka, izadji iz tih kola idi peške kući! Imaš svoj dom. Šta pričaš to ? Ne pričam. VIČEM! (Stane.) Odluči se sada, Saša. Mislim da je to zaista fer. Ne tražim ništa apsolutno ništa veliko od tebe. Samo kaži reč-dve. Uspori malo. (MOTOR SE UTIŠA) Ne motor, ti uspori. Do pre par dana, pre svega ovoga, kada smo poslednji put bili medju ljudima, hvalio si se:

MARIJA:

ALEKSANDAR: MARIJA: ALEKSANDAR: MARIJA:

11

ALEKSANDAR: MARIJA: ALEKSANDAR: MARIJA:

imamo sve! (IMITIRA GA) Pravićemo bebirone i podizati krov! (PRESTANE SA IMITIRANJEM) Šta je sada ? Smiri. Nosi se, Aleks, izadji iz kola! Šta hoćeš ti od mene ? Mnogo puta izgovorena laž lako postane istina! Ja ti više ne verujem ni reči! Moraš sve ispočetka! Ne znam više ni da li me voliš, ni da li sam ti potreba, ništa!

("BUBA" ZABRUNDA JAČE) ALEKSANDAR: MARIJA: Iskren ? Nosi se, Aleks, nosi se dovraga! (VIČE)

(AUTOMOBIL SE KREĆE SVE BRŽE) ALEKSANDAR: MARIJA: ALEKSANDAR: Pusti gas. (GLASNIJE) Pusti gas, Marija! Samo malo iskrenosti, ništa više! Pusti…Marija, koči! KOČI!

(ZVUK SPOLJA – "BUBA" PROJURI KRAJ MIKROFONA, UZ ŠKRIPU TOČKOVA. ZA KRATKO SE ČUJU I NJIHOVI GLASOVI, ISTI TEKST KAO POSLEDNJE TRI REPLIKE. ODU. OSTANE SAMO ŠUŠTANJE LIŠĆA I UDALJENA ŠKRIPA KOČNICA, DUGAČKA. NEMA UDARCA.) TIŠINA (KRAJ DRUGOG DELA)

(KRAJ ? ILI POČETAK ? – TREĆI DEO) ŠUM KIŠE JE DOMINANTAN ZVUK, I U KABINI AUTOMOBILA I NAPOLJU. NEMA ZVUKA MOTORA "BUBE", NEMA VIŠE MUZIKE SA RADIO KASETOFONA, ALI PESMA "LJUBAV", OVOGA PUTA U VERZIJI BENDA BLACK LIGHT feat. JULEE, POKRIVA DRAMU DO KRAJA. MARIJA: (VIKNE.) Saša!

(ČUJE SE KOMEŠANJE NA SEDIŠTIMA, ZATIM ZVUK ŠAMARA) ALEKSANDAR: MARIJA: ALEKSANDAR: MARIJA: (TEŠKO GOVORI.) Udario sam…Glava. (ISKIDANO) Kako ? Čelom u staklo. Daj..daj, podigni glavu…Ništa se ne vidi… Daj upaljač…Gde je, zaboga ?

12

(ČUJE SE NEKOLIKO PUTA POKUŠAJ PALJENJA UPALJAČA, ZATIM PONOVO KOMEŠANJE.) MARIJA: ALEKSANDAR: MARIJA: ALEKSANDAR: MARIJA: Ne vidi se…samo si se presavio i sagnuo, i nisi podizao glavu, ja, ja sam se uplašila,… Ima li krvi ? Nema,nema…samo si se ugruvao. Rekao sam ti da usporiš. Rekao sam ti da gledaš ispred sebe…U šta smo udarili ? (GLAS JOJ DRHTI) Ne znam..Ništa nisam videla.

(ZVUK OTVARANJA VRATA, NAGLO. ŠUM KIŠE SE POJAČA.) ALEKSANDAR: MARIJA: ALEKSANDAR: Idem da vidim. (BRIŽNO) Gde ćeš sa takvom glavom, Saša ? Idem ja. (SPOLJA) Sedi tu!

(ŠUM KIŠE, NEMA SAOBRAĆAJA NA PUTU. MUZIKA JE JAKO TIHA, PAUZA OD NEKOLIKO SEKUNDI, ZATIM ALEKSANDAR NAGLO POČNE DA UDARA PO GUMAMA AUTOMOBILA. GUME ODZVANJAJU.) MARIJA: ALEKSANDAR: (UPLAŠENO) Saša, šta ti je ? Kola ? Je'l to ? Ne! Ne! ne,ne,ne,ne,ne i NE! Sranje!

(ČUJE SE ZVUK OTVARANJA VRATA AUTOMOBILA. ALEKSANDAR DREKNE NA MARIJU) ALEKSANDAR: MARIJA: ALEKSANDAR: Sedi tu! Nisam…(ZASTANE) Saša nisam valjda nekoga preg…Nisam! Dvoje!

(ŠUM KIŠE, ČUJE SE NAJPRE MARIJINO TEŠKO DISANJE, ZATIM ZVUK KOJI PODSEĆA NA CVILJENJE, ZATIM JECAJ, DUG.) MARIJA: ALEKSANDAR: MARIJA: ALEKSANDAR: MARIJA: ALEKSANDAR: Nisam! Nisam! (JEKNE) Ćuti malo, molim te! Samo sam tražila da budeš iskren! (UDARI SNAŽNO O HAUBU, ONA ODZVANJA) Marija! (SPUSTI GLAS) Molim te. (NAGLO) Možda su…u…komi ? Možda su samo onesvešćeni….Nisu… Nisu onesvešćeni.

13

(ŠUM KIŠE, MARIJA PLAČE, NAJPRE TIHO, ČUJE SE DA RUKAMA POKUŠAVA DA PRIGUŠI JECAJE, MUZIKA SE POJAČA NAGLO. TAKO NEKOLIKO SEKUNDI. MARIJA PLAČE) ALEKSANDAR: (VIČE, NEKOLIKO PUTA) Utišaj to! Utišaj! Utišaj kad ti kažem! Dosta!

(GLAS MU DRHTI, ČUJE SE ŠLJAPKANJE KROZ BARICE VODE. MUZIKA SE JEDVA UTIŠA. ŠUM KIŠE JE POJAČAN. GROM UDARI U BLIZINI.) ALEKSANDAR: (MUZIKA SE UTIŠA) ALEKSANDAR: Dvoje…Klinci, bre, nisu mnogo stariji od dvadeset…Ko zna šta su koji moj radili na ovoj kišurini ovde…Bežali od kuće…Čekali nekoga…Ljubili se na kiši…Pu! Do moga! Šta sad Marija, da budemo iskreni ? Ne povredjuj me više…(GOTOVO HIPNO TIČKI) Ne znam..ne znam…(TIHO) (TIHO, KAO ZA SEBE.) Sjajno smo počeli. Super! (UDARI PONOVO O HAUBU)

MARIJA:

(ŠUM KIŠE, NEKOLIKO SEKUNDI BEZ PROMENE) MARIJA: ALEKSANDAR: MARIJA: ALEKSANDAR: MARIJA: Upadaj u kola. Molim ? Ulazi u kola kad ti kažem. Ne….ne. (JAKO POLAKO) Aleksandre…Ja sada startujem motor…pritiskam kvačilo i ubacujem u prvu..puštam kočnicu, dodajem gas, volanom skrećem lagano na put natrag i ubacujem u drugu i zatim treću…Kod četvrte ne želim više da mislim i znam išta o svemu vovome. Nikad! (ZASTANE) ovo je glupa igra! Zašto ? Nema više Aleksandre. SaŠa, Sašenjka. Aleks. Kakva imena sam ti sve davala…Kako god hoćeš. Gotovo. Oni koji beže uvek budu uhvaćeni na kraju. Sešćeš tu, kraj mene. Vozićemo se do grada.Ući ćemo u naš kraj, parkirati se, popeti uz stepenište, poljubićeš ruku mami i reći ocu da…da nam se razvodna kapa razbucala i da si molio seljake da ti pozajme mokar krompir…da staviš umesto nje.Znam za taj fazon. (PREKINE JE.) Ovo nije igra, Marija! Ima dvoje pegaženih! Isti su kao mi, malo mladji! Ona ima svetlu kosu, malo su kiša i blato rasuli kosu preko lica, ali ličite,

ALEKSANDAR: MARIJA: ALEKSANDAR: MARIJA:

ALEKSANDAR:

14

MARIJA:

neverovatno! On je imao odlučan izraz lica, nekad…Ali opuštene su mu pesnice..Nisu više.. Nema više igranja, Aleks.

(ČUJE SE ŠLJAPKANJE PO VODI.) ALEKSANDAR: MARIJA: Mi jesmo pregaženi. Ma koliko ti naredjivala. Dosta! Idemo! Nema više igranja, ne umem, ne umeš, nismo više!

(ČUJE SE OTVARANJE VRATA AUTOMOBILA.) ALEKSANDAR: MARIJA: ALEKSANDAR: MARIJA: Izadji barem napolje i pogledaj ih. Gledam te. Izadji! Leže tu, pored auta. (UZDAHNE, ZATIM ZALJUPLJIVANJE VRATA, ČUJU SE KORACI.) Aleksandre ….

("BUBA" RADI NA "LERU". ŠUM KIŠE. MUZIKA SE PONOVO POJAČA. PAUZA NEKOLIKO SEKUNDI.) ALEKSANDAR: MARIJA: ALEKSANDAR: Vidiš. To smo mi. I šta sada ? Zagrli me.

(KIŠA. ZATIM KORACI PREKO BARICA, BRZI I JEDAN SPORIJI PAR KORAKA. MOTOR AUTOMOBILA PONOVO PROBRUNDA. ČUJE SE TURIRANJE MOTORA, ZATIM NAJPRE SPORO ZATIM SVE BRŽE KRETANJE. ZVUK U POSLEDNJIM TRENUCIMA DRAME POLAKO, ALI SVE UŠIČUJNIJE MENJA, POSTAJE IZOBLIČEN, KAO I GLASOVI ALEKSANDRA I MARIJE. MUZIKA NESTAJE, OSTAJE SAMO HUK BRUJENJA MOTORA I NJIHOVI MODULISANI GLASOVI.) ALEKSANDAR: Sve se dešava prebrzo..Prebrzo za mojih dvadeseti šest godina, ako zastanem uhvatiće me sopstveni rep silnih neodgovora koje sam sebi ostao dužan. Zadaviće me, tako lako, presamitiće me prvim udarcem. Reći ćemo … Da smo krenuli kasnije… Neću da pomisle da smo se premišljali. Potpuno bezdušno putujemo, dodirujemo raznolike sunčeve sisteme, i padamo dalje, sve dok ne dozvolimo da nas neko drugo sunce zavrti u svojoj orbiti. Nemamo snage da se upitamo: da li je ovo pravac ? Igranjem ne menjamo ništa, samo se pretvaramo da smo neko drugi ko je bolji, i uvek zastanemo na pola puta, izgubivši prethodni, a ne zadobivši novi oblik…

MARIJA: ALEKSANDAR:

MARIJA:

15

(ZVUK SE IZOBLIČAVA I DALJE, DODAJE SE EFEKAT TUNELA.) ALEKSANDAR: MARIJA: ALEKSANDAR: Zemlja pripada mravima, nebo pticama, zvezde onome ko ih gleda, čovek ne pripada nikome. Ja ne pripadam…Ja… Otići ćemo na večeru. Verovatno su već i počeli bez nas, zapitkuju se i pogledjuju na sat, smejuljeći se krišom. Nema dokaza da su to dvoje bili mi…Ali ja znam, i nosiću taj teret do kraja sveta. Treba mi prostora!

(ŠKRIPA KROVA AUTOMOBILA) MARIJA: Zašto podižeš krov ? U tunelu smo!

(BUKA LAGANO JENJAVA, PRETAPA SE U DUGI BRUM SA VELIKIM EHOM) ALEKSANDAR: Dugačak tunel. Stvarno.

(SVE SE UTIŠA. BRUM ODE U TIŠINU. "LJUBAV" SE ZAVRŠI. TIŠINA.) KRAJ FEBRUAR-JUN 1997, JUN 1998 – OKTOBAR 1998 (PREPRAVKE)

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful