You are on page 1of 10

СУТОН

Ја те волим једним жаром невеселим,
И сумњом у тугу и лепоту јада;
Срећа коју имам уништава сада
Бесконачну другу срећу коју желим.

Заклањаш ми сунце, а дала си сама
Сто очију моме срцу, и све путе
Души, да би ипак сви нестали у те,
Као изгубљени звук у долинама.

И сто воља као белих јата к југу,
Да сва на твој острв падну очарана;
И сто вера да ти следе једног дана
Кô сто бледе деце у литију дугу.

Дигла си сто мржња да стражаре, као
Сто црних једрила, сва пред твојом луком
И тако мом даху принела си руком
Цвет твог бића крупан, отрован и зао.

И свом страшћу прве и последње жене,
Владаш мојом душом, свом и свагда; слична
Судби, тако и ти, силна, непомична,
Стојиш измеђ мене и свег око мене.

Док из сухе стене бије нова вода,

И кад ови дани за свагда прохује. поју напоредо. Као два анђела. И сијају као у сâм дан постања Сва звездана кола са великог свода. по све доба. кајањем и страхом Но жеђ за издајством претвори се махом Сва у нови завет и сласт исповести.И плави цветови из старога пања. . КРАЈ Хоћу у твом срцу. Дубоко у мени: док љубав и злоба. после тамних јада. Ја испуних мржњом. То је болна душа која га надживи. као у дан сиви Што мре грмен ружа: мирис који дадне. кад све једном падне. болно. с радошћу на тугу. Да у теби умре. да се сећаш тада Са болом на срећу. Да оставим једну носталгију дугу: Па све када прође. Моју љубав тамну као мрак у чести. Хоћу моја љубав. Тако горко пада неко вече бледо На све моје путе.

Сићи ће најзад са врхунца Тај астрални и вечни номад! Као у сјају новог дана.И кад опет хтеднеш чути моје име. Носећ у шаци прегршт сунца. Творче. Кад сврши ропство два начела Духа и тела. И првом дану и минуту. Тад неће више бити међе Између тебе и измеђ мене. Хоћу да се оно у твом срцу чује Кô шапат пољупца и уздисај риме. На повратку свом старом путу Теби ћу бити опет сличан. зла и добра. ПОВРАТАК Кад мој прах. . И постајући безобличан. Пашће тад уза свих почела У задњој берби коју обрах. мирно пређе У грумен глине ужежене. У зеницама неба комад.

i snovi. sve što osećamo! РАПСОДИЈА Да ми је да љубим као некад прије Без наде и среће. Kada je sve naše. Kroz sve dane drugih stardanja i mena: Čuvaj svoju prošlost za sumorno vreme Kad se živi samo još od uspomena. i nenadno Našto samo suze.Дирнута крилом ветра блага. s puno vere neme. Pa ćeš da zapitaš jednom. I kada prestanu i želje. Гранчица мирте зањихана Не оставивши нигде трага. Vredi jedan život neznani i novi. kada te život bolno razočara. našto boli samo? I šta da ikad žali srce jadno. Ono što nam vrati jedna suza stara. . вај! да ми је моћи Испунити опет цијеле своје ноћи Сузама и слутњом којој конца није. Pamti što je prošlo.

јер љуби очајно. ТАЈНА Наше две љубави пуне кобне моћи. Од свију скривене. заспали у ноћи.Да ми је да волим као прijе. Не зна за врлину. Колико је шуман ехо моје лажи. И што мрзи болно. . Кријем своју љубав као мржњу други Истом силом лажи и свим подлостима. Да не љубим очи него кад су плачне. Да не прену никог ударци мог срца! И колико мира у речи где грца Цела једна душа и сан од свег држи. јер не зна за срећу. И уживајући у болу што задам. Као под звездама. Као други стакло отрова. Два мирна пауна на старинском зиду. које тајно Све носећи сумњу страшнију и већу. Да ми је да волим срцем. пун мрачне И свирепе сласти да патим и страдам. живе у свом стиду. свој дуги Свој бол безутешни ја кријем међ свима.

. нико знати неће: Љубав или мржња. а само за мене Ред црних застава што кроз мрак вихоре. Рука ти је бела мека као цвеће. судба или жена. И тако две наше љубави очајне. И покажем срце као празне собе. Откуд си и ко си. Ти си триста врела што брује и плаве Да сва буду једна суза отрована. беше у час зоре Химна земље сунцу. да презрем сузе које лијем.Сва је моја радост знати бол да скријем. А у мени оста као црна рана. Сва мудрост. љубави дати изглед злобе. ОПСЕНА Ти си као звезда једног јутра славе. Беше као царска галија кроз пене. Стоје немих уста у дну наше тајне Два црна пауна на зиду старинском. Врлина. Огрнуте лажју вечитом и ниском. А моја остаде сва окрвављена. С гласом о победи.

и силна. свему истодобна. Као вечни покрет невидљивим добом. Кад побеле звезде.МОЈА ЉУБАВ Сва је моја душа испуњена тобом. Као тамна гора студеном тишином. О љубљена жено. Жена или машта? Али твога даха препуно је свашта. Распаљена огњем или смрзла тугом. На твом тамном мору лепоте и коби. И у моме телу дрхтиш у самоћи. Рађаш се у мени као сунце ноћи. Течеш мојом крвљу. и кобна. у сутон. Ја те Ни не видим где си. Као морско бездно непровидном тмином. И мој глас је ехо твог ћутања. Цело моје биће то је трепет сене. . И тако бескрајна. Свугде си присутна. Као мрачна тајна лежиш у дну мене. над лугом. а све дуге сате Од тебе су моје очи засењене. силнија од мене — Ти струјиш кроз моје вене у све доби.

Sve tajne sunca svoje plodove. . Sam Bog i ja kroz te dolove… Ja odoh dalje novim lukama. Prvi put nebo tu zasijalo Na ljudsku sreću i na bolove. Hodismo tud gde sve je klijalo. kao svetle jagode. I himerična jata sletala Na mladu brazdu prvog grumena. Taj arhipelag gde su cvetala Tek otkrivena polja rumena. Gde daju. Gde neprohodne šumske pagode Drže u nebu zvučne svodove.Himera Pamtim te pute kud sam jedrio Morima što su večno zračila. Čiji se vidik uvek vedrio. Do zvezda brod je moj uzletao: A držim i sad još u rukama Neki cvet crn što tu je cvetao. A slutnja nikad ne pomračila.

Ima mir molitve u dubini duha: Nikada se rečju laži ne pomuti. ni trenutak sreće. Ta blaga muzika ljubavi što ćuti. ko zna gde i kada. ni hvala. mirne kao tmina. Samo Tvoje oči.Srešćemo se opet. Ostale su strašne reči nerečene. Nit se glas poročni dirne našeg sluha. Kakva himna srca. Na usnama našim poniknuti neće Ni prekor. . Moj bol na Tvom uhu pevaše tišina. ta reč nerečena! Ta reč što ne pozna bespuća ni bludnje! Kad tišina zbori mesto nas. niti tuga nova Što ne osta više od negdanjih snova Ni kaplja gorčine. One su gledale i slušale mene. reč njena Ima svu čistotu sna i bolne žudnje. Nenadno i naglo javiće se meni Možda kad u duši bolno zastudeni. I u srcu počne prvi sneg da pada. Ali starom strašću pogledam li u te: To nove ljubavi javlja se glas smeo! Jer što srce hoće. to je njegov deo Uvek novi deo od nove minute.

Ideja u nemi kamen uvajana. Vera sva u suzi što neće da kâpi. . I najviši zakon bola koji vapi. Ta zakletva što je u neznan čas dâna.