You are on page 1of 90

Brkićev sajt:

http://www.milovanbrkic.com/

Brkićev sajt: http://www.milovanbrkic.com/

BIO SAM KOD BORISA

12.01.2006.

U utorak su muslimani proslavljali Kurban-bajram. Prisećao sam se hadisa (Zapisi iz Muhamedovog života), u kojima prorok Muhamed kaže da Bog dobre ljude šalje u raj, a loše u pakao. Postoje, po Muhamedu, i dobri i loši narodi. Dobri dobijaju dobre, a loši narodi - loše vladare. Razmišljajući o Muhamedovim poukama, pokušavao sam da sebe odredim prema večnim vrednostima i nađem sebi mesto u raju, ako sam zaslužio. Siguran sam da nisam zaslužio ovakve vladare, a ni moji sugrađani. Da li smo, pitao sam se, onda loš narod? Od odlaska iz života pokojnog Josipa Broza, u Srbiji nismo imali sreće sa vlašću. Smenjivale su se Kurte i Murte. Skoro četvrt veka traje naša agonija. I propadanje. Pred Novu godinu poslao sam pres službi predsednika Republike imejl: "Borise, u velikim sam neprilikama i voleo bih da se sretnem s tobom". Moj pomoćnik se snebivao. Što se kompromituješ džabe, kaže. Kome još odgovaraju srpski političari. Koji građanin je dobio odgovor od premijera Koštunice ili od nekog srpskog ministra, pita me. Ipak, informativna služba prosledila je moju poruku predsedniku Tadiću. Sreli smo se u utorak, 10. januara. Boris je odvojio vreme za mene, da čuje moje nevolje. Pre tri decenije počinjali smo kao bundžije i aktivni pripadnici Crvenog univerziteta. Bila su to druga vremena, u kojima većina građana nije razumela našu želju za slobodom, jer su bili ophrvani - visokim standardom. Prisećali smo se mladosti. Borisova desna ruka, drug iz škole i mladosti, g. Nebojša Krstić, tih i odmeren čovek, prisustvovao je našem razgovoru. Pre desetak godina, u zgradu u kojoj je danas Borisov kabinet pokušao sam da uđem nasilno i da se obračunam sa tadašnjim predsednikom Miloševićem. Nisu me tada ubili, a ni izmarširali. Na moje iznenađenje, čak su me uljudno primili, i uzeli k znanju moje zahteve. Boris se raspitivao i za mog zamenika Stevu Batića. Video sam starog Borisa Tadića. Srdačnog, detinjasto iskrenog, i bez zlobe, kakvim ga pamti naše društvo disidenata. Nisam ništa tražio od predsednika. Bilo mi je potrebno da proverim da li sam kod gornjih struktura vlasti ostao na istom spisku. Većini sadašnjih političara iz opozicije i pozicije bio sam prijatelj dok nisu zauzeli fotelje i busije, ali osim kod Dragana Jočića i Vojislava Vukčevića, u njihove kabinete nisam mogao uđem. U Srbiji sve garniture političke oligarhije, kada zajašu, počinju da pljačkaju poput štakora. Da li je prorok Muhamed bio u pravu kada je zaključio da slabi narodi imaju loše vladare? Meni je njegova tvrdnja sve razumljivija. Da poneki odvažni Srbin sačeka naše ministre ispred zgrade Vlade ili ministarstva, da odjekne rafal, bila bi to dobra lekcija i poruka bestidnicima i bezbožnicima da prestanu da pljačkaju, otimaju, i da svoje sugrađane tretiraju kao ljudska bića. Ali kod Srba te odvažnosti nema. Zato i ćutimo i trpimo.

PTICE I NJIHOV KOBAC

29.12.2005.

Prošle subote sreo sam se sa Gradom Nalićem, na moju molbu. Imao sam problem i znao sam da će ovaj smireni i odmereni čovek i advokat umeti da ga razume.

Gradi se učinilo da sam u licu "nekako drugačiji" i predložio mi je da me pošalje na lekarske preglede u ustanovu u kojoj radi njegova supruga. U ponedeljak, ranom zorom,

prepustio sam se specijalistima da me "odmere i premere". Na kraju su pretrage pokazale da

mi ipak opasnost, za sada, preti jedino od barutnih čestica.

Dok sam ležao na stolovima za snimanje, shvatao sam koliko smo, ustvari, prolazna i beznačajna bića, koliko smo samo prisutni građani u životu koji vekovima promiče i vraća nas

prirodi, potvrđujući zakon "kruženja materije". U ustanovi u kojoj sam pregledan posmatrao sam ljude koji su skrušeno čekali na red, da se njihovoj boljci nađe leka. Prepoznavao sam neke ljude, koji su pre desetak godina slovili

Ličili su na senke, odsutni, nemoćni kao mala deca.

kao značajni, nedodirljivi, moćni, opasni

Razmišljao sam o jednom čoveku koji me je prevario, na tipično srpski način. Posle pregleda posetio sam gospođu koja zastupa njegove interese. Razgovarali smo otvoreno, bez uvijanja, i meni je godilo što sam sreo osobu koja razmišlja na način kojim poštuje večne vrednosti. Izlazeći iz njenog kabineta, prisećao sam se pobožnog Jova, koji je bio bogat toliko da je jedva znao šta sve ima. Sve je potom izgubio u jednom danu. Njegovo zdravlje je nestalo, te je nezahvalnik zavapio: "Zašto ne umreh u utrobi majke svoje". Počeo sam, u sebi, a krijući od sebe, da sažaljevam belosvetsog varalicu. Prisećao sam se srpske izreke da svaka ptica svoga kopca ima. Moje misli pokušale su da odgonetnu pohlepu ljudsku, kojoj se Srbi i ne pokušavaju odupreti. Prosto, mi smo bezbožnici, i cela planeta bila bi nam mala. Pokušavao sam da razumem srpske parajlije, političare koji besomučno otimaju, na čijim licima se urezalo zlo, i ništa ljudski nije moguće na njima videti. Upamtio sam stih Jaše Grobarova, kao da ga i danas

izgovara u Klubu književnika - "Čoban tera ovce, a vreme otera i čobana i ovce". Ovu novogodišnju noć, zbog bandita iz gornje strukture vlasti i novopečenih pljačkaša, mnoge majke neće svoju decu obradovati novogodišnjim, a ni božićnim poklonima, pominjaće

im da su ostale bez posla, da očevi nisu primili platu, da nije isplaćen dečji dodatak. Slušaće u

hladnim sobama, ako im ne isključe struju, kafanske pesme lakih nota, bezvezne skečeve, snimljene na brzinu, jer ni pisci više u propalom društvu nemaju mašte. Novogodišnje praznike većina građana moje države provešće rezignirana, na način kako je to pesnik Čude opisao sa malo reči - "Bem ti život, i sve u svemu, kad ne znam kako da stojim u njemu".

DA NE ČUJE ZLO

22.12.2005.

Pre osam godina u Moskvi sam se,u Lubjanki, sreo sa visokim funkcionerima Federalne službe bezbednosti. Bio sam impresioniran njihovim držanjem, smirenošću, savršeno kontrolisanim ponašanjem. Po završetku razgovora krenuli smo na "čašicu razgovora" u jedan pristojan lokal, koji je držao osrednji moskovski mafijaš, nekadašnji član Centralnog komiteta KP SSSR. Domaćinima je bilo malo nelagodno kada sam naručio francuska vina. Moja kuća časti, kazao sam, i rukama pokazao da je to neopoziva odluka. Nisu pokazivali da im je laknulo, jer su cene u restoranu bile - svetske. Obuzeo me je strah koji do tada nikad nisam osetio. Bio sam koncentrisan, jer je sledilo - nazdravljanje punim decilatarskim čašama iz kakvih oni piju votku. Na kraju sam ostao sam sa potpukovnikom, koščatim čovekom, koji se, odjednom, na moje pitanja kuda ide "velika Rusija", slomio k'o biljka na vetru. "U Božju mater" - kazao je rezignirano, dodajući da ih je Jeljcinova vlada vratila u mlađe kameno doba i da ozbiljno razmišlja - da se ubije. "Život u Rusiji je besmislen" - pokušao je da me uveri.

Nisam mu rekao kako je u mojoj duši. Nisam se jadao na Miloševićevu vladavinu i pustoš koju iza sebe ostavlja. Pre neki dan gledao sam kako premijer Koštunica, na otvaranju nove železničke trase u unutrašnjosti Srbije, nakon što je njegov direktor ŽTP-a uvezao polovne i rashodovane vagone, skupo ih plativši, prosipa vodu za lokomotivom koja polazi na put. Da ne čuje zlo, i da se, već na prvom polasku, uvozni vagoni ne raspadnu i ne pobiju sve putnike. Setio sam se potpukovnika iz Moskve i njegove rezignacije. Podišli su me žmarci dok sam posmatrao premijera Koštunicu. Bio je poput moje bake, koja je, kada smo odlazili iz naših nedođija za velegrad, bacala žiške ili prosipala vodu, da srećno odemo i da se zdravi vratimo. Ova nadrealna scena oborila me je s nogu. Imao sam osećaj da propadam, da nestajem, i da je moj život velika nepotrebnost. Kroz glavu su mi se ređale slike kako predsednik Putin upravlja borbenim avionom, na strunjačama se bori sa šampionima u džudou, kako svoje sagovornike gleda pravo u oči, i sam šeta pograničnim gradom Blagovjesti, razgovarajući sa svojim građanima o njihovim svakodnevnim problemima. Premijer Koštunica mi se činio starijim i odvratnijim od pijanog Borisa Jeljcina, koga su, na kraju, ljudi iz Lubjanke diskretno poslali u prošlost i oslobodili svoju zemlju od zla, korupcije, kriminala Moja tuga je bila još veća, jer takvih ljudi, koji bi šapnuli premijeru Koštunici da se vrati u Koštuniće i spasi Srbiju, na Banjici, nažalost, nema. Ministar trgovine Dimitrijević za članove vlade pravi horoskope. Da ne čuje zlo, i da ih na vreme obavesti kako da kidnu ispred nekog odvažnog Srbina koji pred njih i gorile može istrčati sa šmajserom, i okončati agoniju jednog već napaćenog naroda.

ZDRAVE SVINJE PRODAJU BOLESNE

15.12.2005.

Prošlog meseca sreo sam se u hotelu "Moskva", na kafi sa jednim francuskim kolegom,

dugogodišnjim izveštačem iz naše zemlje. Bio je na službenom putu u Albaniji i svratio je da poseti svoje dopisništvo u Beogradu.

Uz kafu se dotičemo i života u Albaniji. Ona se razvija, gradi, niču neboderi, putevi, sve

se obnavlja. Prepričava mi susrete sa albanskim intelektualcima, koje, kao i nas u Srbiji, razjedaju mnoge brige. Kolega mi pominje da su albanski proizvodi, naročito prehrambeni, nestandardizovani, da su bez nadzora veterinarskih službi. Mora se biti oprezan kada se kupuje njihov sir, mesne prerađevine i drugi prehrambeni proizvodi. I u Albaniji se ljudi naprečac bogate, otvaraju

mlekare, mesare, fabrike za uzgoj i preradu peradi

standarda omogućava da se sve stavi u promet, bez prethodnog pregleda sanitarnih stručnjaka. Reči svog uvaženog kolege setio sam se prošle subote. Moji pomoćnici Vlahović i Dinić i ja otišli smo u obližnju kafanu, u koju smo često rado svraćali na ručak. Bili smo iznenađeni kada smo od konobara, inače neobično uljudnog, pristojnog i obrazovanog gospodina, naručili da nešto "pregrizemo", po njegovoj preporuci. Njemu bi neprijatno, poče da lomi prste.

Nažalost, korupcija i nedostatak

- Ako me pitate, najbolje je da vam donesem flašu crnog vina - kaže.

Mi uglavnom pijemo pivo, ali zatečeni ponudom klimnusmo glavom.

Kada smo ispili flašu, poručismo i nešto za meze. On opet poče da se snebiva, i kroz deset minuta donese tanjir kobasice, za nas trojicu.

- Doneo sam je od kuće, sebi za jelo - kaže stidljivo.

Mi poručismo piće i za njega. Kafanu u kojoj radi kupili su neki žestoki momci,

novopečeni biznismeni sa dugim zatvorskim stažom. Odskora su počeli sami da nabavljaju

meso, sir, mleko

Kuvar nije u mogućnosti da od prozuklog sira i ustajalog mesa, koje

vlasnik kupuje ko zna gde, i bez pečata veterinarskih inspekcija, pravi dobru hranu po kojoj je ova kafana decenijama bila poznata. Poručismo još dva litra vina, kao oproštaj od omiljene kafane. Hiljade ugostiteljskih objekata sada je u rukama krimosa i novopečenih biznismena. Postalo je opasno tamo ići na ručak. Moj sestrić radi u jednoj privatnoj mesari u okolini Šapca. Gazda kupuje iznemoglu i bolesnu stoku, a posle veterinar, kome tutne neku stotku, udari žig da je sve ispravno. Pa ko preživi, preživi. Ne zalazite u privatne mesare, ne kupujte sir, mleko, kačkavalj koji proizvode u svojim "fabrikama" razni mafijaši poput Matijevića i njemu sličnih ratnih profitera. Kada bi se sprovela opsežna sanitarna kontrola kafana, mesara, mlekara, više od dve trećine bilo bi zatvoreno, a vlasnici bi zaglavili u apsu. Koliko para iz zdravstvenih fondova se potroši na lečenje od sumnjive hrane koju kupujemo od proizvođača čiji su vlasnici polupismeni banditi koji na taj način peru pare i stiču veliku zaradu. Kada je u Grčkoj na vlast došla vojska, za početak su javno streljali deset vlasnika mesara, mlekara i bakalnica. I više nikom nije palo napamet da prodaje meso uginulih svinja, goveda, ovaca ili živine. U Srbiji nas svakodnevno truju nekažnjeno. ili živine. U Srbiji nas svakodnevno truju nekažnjeno.

DRUŽBA I SLUŽBA

8.12.2005.

U prošli četvrtak, negde oko šest sati popodne, izlokanom Nemanjinom ulicom krenuo

sam od Slavije do kafane Manjež, stotinak metara niže. Gradonačelnik Beograda Bogdanović je u zlo doba krenuo da rekonstruiše jednu od glavnih ulica u velegradu, omogućivši, na nameštenom tenderu, posao svojim prijateljima, koji imaju firmu sa dva čoveka sa tašnama i mašnama, da potroši pregolem budžet, nabudžen nametima koje plaćaju njegovi, sve siromašniji sugrađani. Zbog rekonstrukcije Nemanjine ulice, u mojoj redakciji sedam dana nisu zvonili telefoni. Tri sata ranije javio mi se i gospodin Draško Petrović, izvinjavajući se zbog neprilika u kojima smo se našli, jer radnici Telekoma sedam dana danonoćno rade ponovo otkopavajući delove Nemanjine, u kojoj su priučeni neimari presekli kablove, a potom ulicu prekrili betonom. Da bih došao do Manježa, obilazio sam, po sipljivom vremenu, ko kiša oko Kragujevca. U General ždanovljevoj, ispred mene, zamišljenog i odsutnog, izroni ministar prosvete i sporta Slobodan Vuksanović. Nasmeja se gotovo detinjasto. Mene prođoše žmarci. Vatra mi obuze telo.

Ministar se okrenu i pozva šefa svog kabineta Uroša Balova, koji se spremao da uđe u kola. Rukom mu pokaza na mene i Balov se žurnim korakom vrati. Grozničavo sam razmišljao šta da kažem i kako da se ponesem. Moju nelagodu ministar preseče obraćanjem Urošu.

- Pitaj ga - kaže mu - što te je skinuo sa svog sajta, kao priređivača.

Polako dolazim sebi.

- Vidi kakve su kod Uroša mišice - kaže Vuksa. - Otkad si napisao da imam opuštena

ramena i da se ponašam ko baba-sera, Uroš i ja, evo već tri meseca, idemo u teretanu. Stežem Uroševe, a potom i njegove mišice. Stvarno su ko kamen. Počinjem da se

iščuđavam. Vuksa shvata moju nelagodu, opet se skoro dečački smeje, i izvinjavajući se, peške, kao i svakog drugog dana, kreće kući. Urošu predlaže da me odvede na piće. Kada je postao ministar, pozvao me je u kabinet. Dočekali su me svi njegovi saradnici, koji su me i mesecima ranije srdačno dočekivali u stranačkim prostorijama. Tri meseca kasnije, list koji uređujem počeo je da se intenzivno bavi ministrom prosvete, upotrebljavajući, između ostalog, i reči koje on još pamti.

U Manježu moj stari drug Uroš i ja nazdravismo kajsijevačom. Uroš mi prigovara da mi je

popustila kontraobaveštajna zaštita i da vladina nadleštva u potpunosti kontrolišu moje

aktivnosti. Starim, odgovaram, a sa godinam sve popušta, pravdam se. Dugo se nismo videli i imamo mnogo toga za razmenu. Očekujem prijatelje da pristignu u kafanu i na rastanku kažem Urošu da mom drugu Vuksanoviću poruči da napadi u mom listu nisu lične prirode. - Da - kaže Uroš - on to zna, zato i nije ljut. Čuvaj se onih drugih. Ispratio sam Uroša, koga u društvu od milošte zovemo Lale. Osećao sam neko olakšanje što su moji stari drugovi shvatili da je družba - družba, a služba - služba.

KADA GOSPODA ZOVE NA PARTI

1.12.2005.

Moj pomoćnik Nikola Vlahović i ja odazvali smo se u ponedeljak pozivu da prisustvujemo zabavi priređenoj povodom godišnjice otvaranja jedno uglednog restorana. Došli smo pravo iz redakcije, na insistiranje vlasnika koga nismo poznavali lično, a koji je želeo da budemo njegovi gosti. Meni je ovo retka prilika da budem pozvan na bilo kakvu svetkovinu. Bilo je, čini mi se,

preko 300 duša. Sve poznati ljudi iz javnog života. Pristizale su lepe žene, namirisane i razgolićene kako priliči, svirala je diskretna muzika, i sve mi je delovalo nestvarno. Ljudi su uživali. Nikola mi, kada smo krenuli i ljubazno ispraćeni od vlasnika restorana, poče nabrajati koja sva lica viđa redovno na prijemima, na zatvorenim zabavama na kojima se šmrče skupa koka, puši mara, toči skup šampanjac i viski, i tela pripajaju jedno uz drugo. Napolju je bilo ladnjikavo, i dok smo išli izlokanim i razrovanim ulicama, susretali smo snuždene ljude, koji su cvokotali od hladnoće i žurili, neki i ne znajući kuda. Ramišljao sam o uglađenoj gospodi, pohotnim damama, skupim parfemima. Poznajem Srbiju koja kleca, skrušene ljude unezverenih pogleda, sa beznađem i pitanjem da li će naći pare da maloj deci sutra kupe mleko, koru hleba, pelene Nikola je, čini mi se, razumeo moje odlutale misli i počeo da mi prepričava dogodovštine sa koktela i partija gospode iz visokog društva. Smejao se dok je navodio kako dame prepričavaju skidanje celulita, budženje grudi i napumpavanje usana, kako jedna drugoj preporučuju lekare koji imaju laku ruku. Njemu je jedna bogata dama nudila da se oženi njome. Rekla je da ona ima sve, a on samo sebe. I Nikola se onda naljutio i oterao je k vragu. Razmišljao sam da svratimo u jednu birtiju, gde pevaljka propalim ljudima, pijanim od muke, nesreće i teškog života, pevuši "Više vredi moja sisa, nego kanal Dunav-Tisa". Odustao sam, jer bih teže podneo nesreću ljudi koji poslednjom parom plaćaju jevtin vinjak ili neku brlju, samo da zaborave da su živi, i šta ih sutra, kada se otrezne, čeka. Srbija ima danas dva sveta koja se međusobno ne dodiruju. Malobrojnu "gornju strukturu" ratnih profitera, partijskog bašibozluka na vlasti, i gladnog naroda koji konzumira latinoameričke serije. Perverzije prvih prevazilaze maštu i zapadnih aristokrata i džet-set društva. Oni su, ustvari, mašine za preradu govana. Njihove otete pare služe im za puder, parfeme, kokain i krpice. Niko od njih nije pročitao ni pet knjiga u životu. Sa takvom elitom Srbija nezadrživo tone ka svom gorkom kraju i nestanku. Nemamo više Isidoru Sekulić,

Branislava Nušića, Vasu Pelagića. U Srbiji su svi slavuji poklani

elita promoviše sopstveni neukus. Eh, ta Crna ruka. Kad bi je Srbija ponovo, makar za čas imala.

Na skupim zabavama naša

NA LJUTU RANU, LJUTU TRAVU

24.11.2005

Pre nekoliko nedelja, u moju kancelariju nenajavljeno je došla mlađa žena. Vidno uzbuđena, pozvala se na moju koleginicu, uverena da samo ja mogu rešiti njen problem. Ispričala mi je da se udala pre nekoliko meseci, da radi u privatnom preduzeću, i da je vlasnik spopada i prisiljava da sa njim spava. Plaši se da njen muž ne sazna i da joj propadne brak. Pitao sam je za ime gazde i kako joj muž izgleda. Opisala ga je kao izuzetno jakog, visokog skoro dva metra, trenira neki sport, nisam upamtio koji. Bilo mi je neprijatno što mlada gospođa očekuje moju zaštitu, umesto da se obrati svom mužu. Pozvao sam njenog gazdu telefonom. On se cerekao i predložio mi - da mu popušim. Kako imam averziju prema takvim skotovima, poslao sam neke svoje prijatelje da s njim porazgovaraju. Javili su mi se momci sa "terena," negde ispod Avale. Odveli su osornog gazdu, novopečenog bogataša, da na miru porazgovaraju. Oči u oči. On je cvilio, preklinjao ih da ga poštede. Pita me telefonom vođa "patrole" šta da rade sa čovekom koji se - upišao od straha. Divanili su tako jedan sat sa njim. Onda su ga vratili u grad. Sutradan je njegova radnica svratila kod mene sa pola kilograma kafe i flašom votke. Gazda joj se izvinjavao celo jutro, bio je unizan. Pita šta sam mu to uradio. Slegao sam ramenima praveći se lud. Hteo sam da je priupitam, ali sam se uzdržao, zašto nije pozvala svoga muža da gazdi razbije njušku, ako već nismo pravna država i za nasilje na poslu se može proći nekažnjeno. Stotine ljudi drhte pred gazdama kao miševi. Titraju direktorima. Pred policijom se upišaju od straha. Posmatrao sam hiljade ljudi u Palati (ne)pravde kako se preznojavaju, kako su bledi u licu dok čekaju da budu prozvani u sudnicu. Većina građana Srbije živi u strahu. Svega se plaše. I svoje senke. Strah nam je postao genetska osobina. A naši mučitelji, nadobudni, arogantni gospodari, sudije, tužioci, veštaci, svi oni koji s pozicija vlasti i moći gledaju na nas kao na stoku, kada im podvikneš, pokažeš zube, počinju da se izvinjavaju. Drugi su ljudi. Može li Srbija postati demokratska zemlja sa građanima koji nisu slobodni ljudi, koji su spremni da budu terorisani, ponižavani? Kada sam posle osmoljetke krenuo u Beograd, mati moja ispratila me je rečima i savetom: Sine, uči i budi pokoran, nemoj da si - protiv današnjice! Srećom, nisam slušao majčine savete. Izreka - na ljutu ranu ljutu travu - vekovna je poruka da se protiv nasilja moraš aktivno boriti. Da u Beogradu barem dvadeset direktora dobije propisne batine, da ih radnice koje maltretiraju i napastvuju barem udare cipelom, počele bi da se menjaju i "navike" tlačitelja. Sredinom devedesetih organizacija mladih Srbije krenula je u kampanju sa sloganom "Probudi se, nešto se dešava, i tvoja se sudbina rešava". Mnogi se od nas nisu probudili, i dalje su naguženi, spremni da otrpe, oćute.

OPET SEREM

17.11.2005

Skoro svakodnevno svraćam u Palatu pravde. Mislim da od kada je sagrađena, niko nije više od mene prozivan u sudnicu u svojstvu okrivljenog ili tuženog. Garantovano. Svi moji tekstovi proveravani su na sudu.

Bilo je đavolski teško dokazati svaku tvrdnju, svaki komentar, zaključak, podatak. A tužili su me, po službenoj dužnosti, javni tužioci, štiteći lik i delo ministara, predsednika vlada, sudija, tužilaca, diplomata U prošli ponedeljak u kafani "Romantika", preko puta Palate (ne)pravde, prilazi mi sudija. Potapša me po ramenu, nasmeja se prijateljski i društvu za stolom, a obraćajući se meni, reče: "Opet sereš! Juče sam ukinuo presudu kojom si osuđen. Častili smo te". I potom, za stolom, priča društvu koliko puta mi je sudio, kako se mučio da zauzme stav i kako da se odredi prema optužbama. - Eto, više od 25 godina pišeš o lopovima. Prvo, kao komunista, nisam verovao da je to uopšte moguće u našem društvu. Kada si pokazivao dokumente i kada sam slagao kockice, ništa mi nije bilo jasno. Oslobađao sam te, jer sam bio uveren da to činiš iz dobre namere - kaže on društvu za stolom, za kojim sede dvojica tužilaca i još trojica sudija. Doslovno svi za stolom bili su moji tužitelji i sudije. Posle dvadeset godina postali smo prijatelji, ali o predmetu nikada nismo ni reč progovorili. Sudija nastavlja: "Mislim da si napisao hiljade tekstova. Na kraju se pokazivalo, posle godinu, dve ili čak i kasnije, da si bio potpuno u pravu. Pitam se kako li si se osećao dok si nas, neverne Tome, pokušavao da ubediš u ono što si znao, a mi, najverovatnije, u to nismo hteli da poverujemo." Zamenik okružnog javnog tužioca uključuje se sa svojim viđenjem mog rada. Kaže: često si se ljutio na nas što smo te tužili, a mi smo samo primenjivali zakon. Danas su na sudijske funkcije došli mladi, nadobudni, promovisani kao partijski kadrovi, sa osećanjem potrebe da pravdu upodobe partijskim interesima svojih promotera. Konobarica donosi piće i ozbiljno me pita: "Čoveče, da li si svojim pisanjem išta promenio?" Nisam odgovorio. Presabirao sam se. Navrle su mi misli da većina čak i dobronamernih ljudi, kada pročita moje tekstove, rezignirano kaže "ovaj opet sere", uvereni da javna reč u Srbiji već decenijama ne znači ama baš ništa, osim što stvara neprilike onima koji je izgovore. Izlazeći iz "Romantike", teškim koracima i sa sumornim osećanjem, odlučio sam da ostanem to što jesam. U prevodu - opet ću srati. Možda ću, tačnije nadam se, nekog i posrati. A možda će se od tog "smrada" neko i ugušiti.

TO NISAM BIO JA

10.11.2005

Pre nekoliko godina sreo sam druga iz razreda, koji duže od dve decenije radi u

Nemačkoj. Pitam ga za zdravlje i kako je raditi kod Švaba, kakvi su ljudi, kakve su im naravi. Jesu li onakvi kakvim su nam ih roditelji i u školi predstavljali. Ispisnik mi ispriča o svom komšiji Švabi, policajcu koji živi u istom neboderu. Posećuju se, kaže, i Švaba Hans je čestit čovek. Voli šljivovicu, uči srpski, zna sve psovke. Jednog jutra, krećući na posao, pozvonio je kod mog prijatelja, da ga pozove da popodne svrati kod njega kući, na rođendan njegove kćerke. Pozivu sam se obradovao, kaže mi. Pauzu za ručak iskoristio sam da kupim poklon. Nagazio sam gas, priča moj školski drug, i začujem zavijanje policijske sirene. Juri me policajac. Prekoračio sam brzinu, znam. Prilazi mi policajac, uljudno traži isprave i objašnjava mi da sam skrivio prekršaj koji je kažnjiv po paragrafu tom i tom, a kazna je 1000 maraka. Pogledam bolje kroz prozor, srećom izvadim pare i - prepoznam komšiju Hansa. Mislim,

gotovo je, sve je sređeno, gde će meni moj komšija Hans uzeti tolike novce

On me pogleda

bezizražajno, napisa priznanicu, salutira i - poželi srećan put. Odem ti ja kući, sav postiđen i povređen, i kažem ženi šta mi uradi Hans. Švaba je Švaba,

kažem ja sebi. Kakav crni rođendan, ne pada mi napamet da idem. Uveče se na vratima

pojavi Hans, pita da li smo zaboravili na njegov poziv. I eto, iz mene progovori Srbin. Pitam ja Hansa što me danas kazni. Hans zastade, prvo začuđeno, a onda se nasmeja širokim nemačkim osmehom. Kaže, vi ste komšija sigurno pogrešili, to sigurno nisam bio ja. Mene onda obuze stid, odem kod Hansa i napijemo se ko Rusi. Družba je družba, a služba je služba. Ovih dana zove me prijatelj, čovek iz vrha vlasti. Pristojan čovek koji je za mene i moj list založio svoj autoritet. Besan je što ga povlačimo po novinama. Pripisuje mi da smo o njemu objavili ono što nismo, niti bismo za to imali razloge. Posao kojim se bavimo nalaže nam da njegov profesionalni učinak podvrgnemo kritičkoj oceni. To je iznad našeg, i mog ličnog, poštovanja prema njemu. Bojim se da nije razumeo moju poruku iako sam i ja tvrdio da to što o njemu piše nismo napisali ni ja ni moji novinari. I njegovi službenici su protiv mene podneli desetine prekršajnih prijava i nikada se nisam pozvao na prijateljstvo s njim. Nažalost, mi još nismo u stanju da odvojimo lične odnose i obavezu koju nameće vršenje profesionalne, službene i javne dužnosti. O premijeru Koštunici Tabloid je napisao seriju najtežih kritika. Na glasanju, međusobno smo ustanovili u Redakciji, većina je glasala za njegovu stranku. Možemo se, van posla, napiti ko Rusi, ali posao je posao. Ne sme da se laže i prećutkuje.

SKUVANE ŽABE

3.11.2005

Eksperimentišući sa žabama, Galvani je ljudima otkrio model po kojem se jedan narod može potpuno pokoriti i onesposobiti za pružanje bilo kakvog otpora. Kada je u posudu sa vrelom vodom stavio žabu, ona je kreketala i koprcajući se pokušavala da pobegne iz posude. Onda je Galvani žabu stavio u posudu sa hladnom vodom, koju je postepeno zagrevao. I, posle dva sata žaba je bila skuvana, ali se nije oglasila. Privikavala se na sopstvenu smrt. Galvanijev opit poslužio je centrima moći i diktatorima da na isti način porobe male i sopstvene narode. Od kada je na vlast došla Miloševićeva klika, opijeni njegovim jeftinim parolama o Srbima kao herojskom narodu, koji, ako ne zna da radi, ume da ratuje, počeli smo polako ali

svakodnevno da se navikavamo. Prvo na nestašicu kafe, potom na redove za kupovinu deterdženta. Navikavali smo se na otpuštanja, na gubljenje "stare devizne štednje", za koju je objašnjeno da ju je pojela "stara država". Ulazili smo, potom, u "rat koji Srbija nije vodila". Nečija ruka je spretno upravljala Velikim Vođom Slobodanom Miloševićem, i mi smo iz posude sa mlakom vodom počeli da se polako ali sigurno - kuvamo. A "veliki demokratski svet" posmatrao nas je sa zadovoljstvom. Nagomilani bes, energiju građana Srbije, vešto su trošili. Majstori koji vuku konce i određuju budućnost sveta su usred pobune naroda u Srbiji, dok je ovaj demonstrativno šetao, postideli i užasnuli građane koji su tražili da Milošević ode s vlasti. Američki predsednik Bil Klinton je, naime, tog istog Miloševića nazvao "garantom mira na Balkanu".

I, već 15 godina traje satiranje građana Srbije. Nečija ruka u Vašingtonu vuče konce i

sprda se sa milionima građana koji su skoro na samrti. Prvo su nam uništili armiju, opljačkali nam banke i fondove, preko svojih satelita u

aktuelnoj vlasti potpuno nas stavili na uzicu, a sada će da nas operišu na živo, tako što će amputirati Kosovo, a možda se neće na tome zadovoljiti.

U Srbiji se više ne čuju ni jauci. Nema više protesta, pred zgradom Vlade Srbije nema čak

ni okupljanja nezadovoljnih. Sve je umrtvljeno, čeka se da nas skuvaju nekome za ručak.

U ovakvom stanju letargije, Srbiju mogu razbiti na stotinak pašaluka, sprdati se s nama. Srpska elita će se utrkivati u podaništvu. Srpski radikali, osim kada su protestovali za prava svog lidera Šešelja, proseravaju se jedino sa govornice. Njima ne pada na pamet da se pobune, da pozovu građane da se samoorganizuju radi golog preživljavanja. Valjda misle da je Toma dobar grobar i da će nam organizovati lep pogreb. Srbija je odavno u samrtnom snu.

TVOROVI

27.10.2005

Pre skoro deset godina posetile su me ruske kolege u selu u kome živi moja majka. Ugostili smo ih sa pažnjom kakvu zaslužuju tako važni gosti. Negde iza ponoći ker je počeo da zavija, a iz kokošinjca se začulo kreštanje kokoški. Majka je pokucala na vrata sobe u kojoj je spavao moj brat. Probudila je i mene da idemo i "izvidimo" ko je poremetio ponoćnu tišinu. Kada je moj brat otvorio vrata kokošinjca, iskočila je meni nepoznata životinja. Naš ker je uspeo da je uhvati, a brat štapom da joj pritisne glavu. Majka je baterijskom lampom osvetlila kokošinjac. Više od 30 kokoši ležalo je mrtvo. Nepozvana životinja samo im je isisala krv. Dok sam pogledom prelazio preko mrtvih kokoški, odjednom me je obuzeo bes i motkom sam besomučno tukao po uhvaćenom uljezu. Nikada u životu nisam osetio takav smrad koji se širio od ubijene živuljke. Kasnije su mi objasnili da je kokoške podavio tvor, da se hrani isključivo sisajući krv uhvaćenog plena. Nisu mogli da mi objasne odakle potiče nesnošljiv smrad koji se oko njega oseća. Prosto: tvor je tvor. Ova slika mi pokatkad dođe pred oči dok razmišljam o ljudskim tvorovima iz vrhova vlasti, iz sveta biznisa i naše "elite". Ministri, tajkuni, novopečeni bogataši, podsećaju me na tvorove. Hrane se našom krvlju i ostavljaju nas mrtve na nogama. Čerupaju fondove, otimaju od usta trudnica, male dece. Spremni su da opelješe svaki račun, da uzmu milione, milijarde dolara. Nikada im nije dosta. I iza ovih ljudi ostaje nepodnošljiv smrad. Ostavljaju bez posla, časti, dostojanstva i nade milione trudbenika, otpuštenih s posla, bez nade da sitnoj deci kupe mleko, hleb. Svojom poživinčenom halapljivošću doveli su u pitanje opstanak nacije.

I kada ih vidim na televiziji, okružene svitom gorila, namrgođene, razgoropađene,

pune sebe, kako nas drsko lažu, varaju, prete, obuzme me takav bes da poželim da im nekom motkom razbijem glavu, da im prospem mozak i njihovo smrdljivo telo bacim u potok, da ga raskomadaju gavrani i druge, njima slične grabljivice.

Neki se ljudi drugim ljudima igraju kao dečaci muvama, ubijaju ih radi zabave, zapisao je Šekspir.

I dok posmatram gospodu Labusa, Dinkića, Đunića, lopine Kostića, Dragića i njima

slične, sve više mi se nameće utisak da se od ovih tvorova možeš otarasiti samo ako im motkom razmrskaš glavu. Sa njima se ne može razgovarati, jer je saosećanje sa patnjama i poštovanje osnovnih ljudskih vrednosti njima - potpuno strano.

MILOVANJE NA SMRT OSUĐENIH

Pred porotom jednog federalnog američkog suda sudilo se pre nekoliko godina mlađem čoveku sa hendikepom, pod optužbom da je ubio lepoticu iz tog grada. Proces je trajao kratko, samo jedan dan. Optuženi je imao branioca po službenoj dužnosti, koji se, možda iz neznanja, a možda i zbog straha, uglavnom solidarisao sa tužiočevim predlozima i dokazima. I, porota je većala kratko. Posle tri sata saopštena je odluka od koje je sudija ostao zabezeknut. Porotnici su odlučili - nije kriv. Videvši da sudija razmišlja da udari čekićem i poništi suđenje, prvi porotnik je prišao sudiji, objašnjavajući da optuženi nije imao nikakve šanse da dokaže nevinost i da porota - nemoćnog čoveka nije mogla oglasiti krivim. Sudija je klimnuo glavom i, opet, kada je hteo da saopšti odluku da poništava proces, da optuženog zadržava u pritvoru, iz publike se javio jedan od policajaca, koji je vodio slučaj optuženog. "Časni sudijo, porota je donela pravednu odluku", kazao je čovek iz publike,

objašnjavajući potom sudiji u kabinetu da su, pod pritiskom javnog mnjenja, žrtvovali optuženog koji ionako nije imao šanse u društvu. Prošle nedelje uticajni dnevnik "Njujork tajms" objavio je reportažu o Beogradu, na prostoru, poređenja radi, koji zauzima četiri stranice Tabloida. Reporter je Beograd predstavio

kao lep evropski grad, grad srdačnih ljudi, koji se smeju, prisni su, slušaju muziku

je reporter i zamerio našem gradu i njegovim žiteljima, ali je njegov utisak o nama, može se reći - impresivan. List je štampan u tiražu od milion i dvesta hiljada primeraka i ima jak uticaj

na američko javno mnjenje. Meni se čini da se američkim vrhovima odlučivanja smučilo da nas više smatraju koljačima, ubicama, da nas ucenjuju i muče, jer naša vlada i državni funkcioneri koji nas predstavljaju podsećaju na advokata oslobođenog ubice. I, narod koji ima takvu podaničku i korumpiranu vlast, a ipak godinama preživljava, zaslužuje makar malo poštovanja od svojih neprijatelja. Dok sam čitao tekst iz "Njujork tajmsa", zamišljao sam kako će ovim novinama nevladine organizacije iz Beograda, predvođene Sonjom Biserko, Natašom Kandić i njihovim jaranicama, oštro osuditi američkog novinara za lepe reči o našem gradu i građanima, prigovarajući mu

što nije pomenuo našu krivicu za genocid, za zločine, zbog Miloševićeve vladavine

pitao sam se, kako li će ta kolona petokolonaša biti zgađena što se jedan od najuticajnijih listova na planeti usudio da naš grad i njegove žitelje opiše kao normalne, radne i pristojne ljude. Ne očekujem previše od teksta u "Njujork tajmsu". Ali, lepe reči kojima smo opisani na tako velikom prostoru u najuticajnijim novinama, verujem, vratiće nam makar nadu da će se i nama pružiti šansa.

Ponešto

Bože,

PONOS I U SMRTI

13.10.2005

Posetio sam prijatelja, lekara u jednoj specijalizovanoj bolnici Kliničkog centra u Beogradu, u kojoj leče od neizlečivih bolesti. Dok sam čekao da se vrati sa vizite, slušao sam razgovor izme|u dve medicinske sestre, koje nisu primećivale moje prisustvo. - Jutros me je izludela Milićka. Opet je vikala na sina i snahu, koji je posećuju svaki dan. Ljuti se što je nisu poslali u Pariz, jer će ovde brzo da umre - saopštava mla|a sestra svojoj koleginici. I dodaje: - A sećaš li se onog malog Ivana, otišao je (umro) prošlog meseca. Za šest nedelja nije se javio, a nije postao ni punoletan. Ni lekove nismo mogli da mu nabavimo, ali je ćutke otišao - dodaje mlada medicinska sestra. Dok sam čekao lekara, prisećao sam se svojih komšija, koji su iz zabačenih sela, iz Podrinja, dolazili u Beograd da traže leka. Doktor Gačić iz Ljubovije slao ih je u glavni grad - da potvrdi rodbini da im nije bilo leka.

Tako sam pre nekoliko godina sačekao svog prvog komšiju. Bio je rudar i jedan od retkih ljudi koji su mi, u mom preteškom detinjstvu, nesebično pomagali. Dočekao sam ga na autobuskoj stanici. Želeo sam da mu stavim do znanja koliko ga poštujem. Došao sam sa prijateljima, koji su salutirali, odvezli smo ga kolima sa rotacionim svetlima do klinike, a tamo ga je čekao profesor Medicinskog fakulteta, sa pažnjom se ophodeći prema mom komšiji. Kada je završio preglede, kratko mi je saopštio: "Doktor Gačić je bio moj student i nikada nije pogrešio u dijagnozi''. Kazao mi je latinskim izrazom dijagnozu koja me je štrecnula, iako sam se trudio da pred komšijom sačuvam prisebnost. Profesor je predložio da ga sutra prime u bolnicu, obezbediće mu mesto. Posle pregleda, komšija me zamolio da ga odvezem do autobuske stanice, hteo je da ide kući. Vratiće se ponovo ujutru. Uzalud sam ga molio da bude moj gost. On, shvatio sam, nije bio siguran da može iz noći izaći; nije hteo da umre u mom stanu i pravi mi nevolje. Oprostio sam se od mnogo ljudi posećujući ih u bolnicama i nabavljajući im lekove. Mnogi od njih umirali su u teškim mukama, ali ćutke. Nisu želeli da budu kao svinje, da - skiče i vrište. Moj veliki prijatelj, kolega Dušan Bogavac, upokojio se pre više od 15 godina. Imao je rak grla i koleginica Dušanka Zeković i ja posetili smo ga u stanu, na dan njegove smrti. Diktirao mi je pismo koje je trebalo da pošalje Branku Horvatu u Zagreb, kao primedbe na statut njihove prve opozicione partije. Požurivao me je da brže kucam, jer - odlazi iz života. Dok sam pisao, plakao sam, a on se ljutio na mene što cmizdrim. Oni koje sam poznavao kao pristojne i časne ljude u času svoje smrti ostali su ljudi. Za razliku od lopova, ubica, baraba i onih iz visokog društva, koji su kukali na sav glas što moraju da ostave iza sebe svoje vile, zdanja, konta i što nisu u mogućnosti da drugima zagorčavaju život.

POBEDILI SAMO KRIMINALCI

6.10.2005

Pre pet godina, petog oktobra, oko ponoći, teško dišući od suzavca koji su bacili policajci pod komandom pukovnika Boška Buhe, komandanta Brigade milicije, opijen srećom što je pao režim Slobodana Miloševića, čijem obaranju sam i lično dao nemerljiv doprinos, zakukao sam iz sveg glasa, čupajući kosu sa glave. Na ekranima "oslobođenih" televizijskih stanica, direktno iz Skupštine grada Beograda, pojavljivali su se "pobednici". Iza leđa Zorana Đinđića, predsednika Demokratske stranke i jednog od lidera DOS-a, stajali su i sa njim se grlili meni poznati likovi - Ljubiša Buha Čume, Dušan Spasojević, Dragan Marković Krmivoje i gomila gangstera iz Surčina i Zemuna. Naprezao sam oči, verujući da sanjam. Nisam želeo da poverujem da vlast od diktatora Slobodana Miloševića preuzimaju okoreli kriminalci. Ali, bilo je tako. Sutradan sam sa video-kasete skinuo fotografije "pobednika" iz Gradske skupštine i učtivo napisao pismo g. Borisu Tadiću, potpredsedniku Đinđićeve Demokratske stranke. Od srednjoškolskih dana Boris i ja provodili smo mladost kao članovi Crvenog univerziteta, grupe koja je vlastima zadavala mnogo glavobolje. Ipak, napisao sam mu zvanično pismo i poslao fotografije, tražeći službeno objašnjenje njegove stranke. Pitao sam da li gospodin Đinđić poznaje lično ljude koji su stajali iza njegovih leđa i čestitali mu na pobedi. Napomenuo sam da ću, ukoliko ne dobijem odgovor, fotografije poslati direktoru CIA gospodinu Tenetu i direktoru FSB generalu Nikolaju Platonoviču Patruševu, jer je očigledno da iza novog lidera Srbije stoji banda ubica, narko-dilera i reketaša. Boris mi nije odgovorio na pismo, ali ga je oprezno pokazivao prijateljima iz vrha stranke u koje je imao poverenje. Do mene su doprle njegove reči da je i sam lično postiđen, ali da je stanje stvari takvo da ga ne može promeniti.

Ispunio sam obećanje i poslao fotografije. Dva meseca kasnije, dva dana uoči Nove godine, gostovao sam u emisiji kod kolege Marka Jankovića, koji je prvi ušao u NTV Studio B. Gospodin Đinđić bio je kandidat za novog premijera Srbije i njegova inauguracija se očekivala sredinom januara sledeće godine. U emisiji sam izrazio svoj pesimizam prema njegovom preuzimanju vlasti i izneo podatke da od 5. oktobra nema više Miloševića na vlasti, ni Slobe, ni malog Marka, ni Mire, ali da se na ulicama i dalje trguje naftom, da ilegalni transporti i desetine šlepera cigareta ulaze u Srbiju, da se droga još više distribuira, i naveo da iza svih tih mutnih poslova sada stoji kandidat za premijera gospodin Đinđić. Sutradan je kolega Janković izgubio posao, a ja sam se vratio na front i narednih meseci, sve do njegovog streljanja, razobličavao kriminalne afere premijera Đinđića i njegovih drugova - Čumeta, Spasojevića, Krmivoja Tog 5. oktobra te već davne 2000. godine u Srbiji je došlo do smene mafije. Propadanje građana i države nastavljeno je nesmanjenom žestinom, i još traje.

UBIJANJE SIROMAŠNOG DUHA

29.09.2005.

Početkom osamdesetih počeo je da me bije loš glas. Urednici su zazirali od mene, partijski komiteti označili su me kao diverzanta u štampi, predstavljajući me kao neobrazovanog, primitivnog mladog čoveka koji služi tuđincima, koga je ošamutio dah zapadnog vetra. Shvatio sam da me danima uhodi ista grupa mlađih ljudi. Uplašio sam se, uhvatila me manija, činilo mi se da sam gotov, da će me pojesti mrak. Nisam se toliko plašio smrti, koliko načina na koji ću otići u večna lovišta. Strahovao sam da me komunistička vlast ne stavi na teške muke, da me ne prikolju i da Bogu na istinu ne odem osakaćen. Bio sam potpuno sam, bez odstupnice. U glavnom gradu nisam imao rodbine, a moji retki prijatelji takođe su bili bez stana i bolje plaćenog posla. U očajanju, zatražio sam prijem kod advokata Bore Bosanca, u njegovoj advokatskoj kancelariji u Dubljanskoj ulici. Još na vratima njegov konsiljero Steva obrecnuo se na mene: - Šta imate da referišete? Bosanac se pravio da me ne primećuje. Izložio sam svoj slučaj i priupitao za savet - da li ima šanse da preživim. Advokat se, ne gledajući u mene, okomio na svog konsiljera: - Što si doveo ovog giliptera. Vidiš da je sirotan i u duši. Siromah čim nema šta da jede, odmah vršiti i skiči k'o svinjče. Ne pada mu na pamet da uključi mozak i da razmišlja. Konsiljero je oćutao kritiku i predložio advokatu da mi odgovori na pitanje. Bosanac me prezrivo pogledao: - Ima načina da preživite komunističke klopke. Treba da krenete u kontranapad - procedio je kroz zube, uveren da kod mene te kuraži nema. Klimnuo sam glavom kao da sam razumeo savet i tromim koracima napustio kancelariju. Išao sam bezvoljno niz Dubljansku ulicu prema Narodnoj biblioteci Srbije. Osetio sam da neko ide iza mene i video advokata i njegovog konsiljera. - Šta ste odlučili - pitao je Bosanac. Potvrdio sam da sam rešio da se borim do kraja. Nastavili smo ćuteći niz ulicu. Izlazeći na Bulevar JNA Bosanac me značajno pogledao: - Iznenadili ste me, doneli ste dobru odluku. U tom slučaju, Steva i ja ćemo ići s vama na front. Bićemo dodavači - kazao je i pružio mi podeblji koverat. - Ovo je da imate džebane - kazao je i očinski me potapšao po ramenu. U kovertu je bila ogromna suma novca, jednogodišnja plata novinara. Požurio sam u "Zoru'' da se najedem. Naručio sam obilan ručak, da utolim trodnevno gladovanje. Konobar mi je doneo kafu i konjak. Poznavao me je. Bio sam iznenađen. - Zvao

je doktor Bosanac da pita da li si svratio na ručak. On i njegov konsiljero su ispred kafane i posmatraju te. Nemoj da pokažeš da si siromah u duši i da je tvoj jedini cilj da se najedeš. Ovde popij kafu i konjak, kao gospodin, a posle otiđi i najedi se k'o stoka - diskretno mi je saopštavao, da moji pratioci ne čuju. Sutradan mi je telefonirao njegov konsiljero: - Doktor je zadovoljan što ste ubili siromaha u sebi. On puno očekuje od vas. Siromašni u duši imaju samo jedan cilj - da se najedu. Zato se njima i lako vlada.

BOLANI DOJČINE

22.09.2005

Prošle nedelje u Palati (ne)pravde u Beogradu okružni sudija, sa podužim stažom, zove me na ''jednu s nogu''. Loza je jaka, vidim da mi je daje kao sedativ, i očekujem da mi saopšti neku gadnu vest. - Opet su krenuli na tebe, sad je vrlo ozbiljno - kaže. I saopštava mi da je Okružnom sudu u Beogradu protiv mene podnet optužni akt, kojim tužilac traži da me sud osudi na kaznu zatvora zbog povrede ugleda strane države - preciznije Njegove ekselencije ambasadora Majkla Polta, i zahteva da mi sud doživotno zabrani bavljenje pozivom novinara.

- Gadna su vremena - kaže rezignirano sudija - ovi sada na vlasti nemaju milosti.

Godinama sam od njega slušao kako me - u ime naroda - oslobađa od krivične odgovornosti po tužbama javnih tužilaca ili visokih državnih zvaničnika. Uvek je bio strog, tražio je od mene dokaze, ali je često imao razumevanja za moju borbu, da za druge isteram njihovu pravdu. Sada je i on zabrinut. Došle su mlade kolege koje ni u šta ne veruju, osim što slušaju šta im se kaže. Dok sam izlazio iz njegovog kabineta, glasno se pitao: - Bože, zar osim tebe niko drugi da se suprotstavi

I tako već 25 godina moćnici iz gornje strukture vlasti traže da me strpaju u zatvor, da mi zabrane javno istupanje, pa i da se bavim pozivom novinara. Menjaju se režimi, predsednici vlada, ministri, predsednici sudova. Samo sam ja uvek s one druge strane ulice. Iza mene su ostale zatvorske ćelije u Padinskoj skeli i Centralnom zatvoru, stotinu poziva na "informativni razgovor", hiljade optužnih predloga, stotine krivičnih prijava Polako me sustižu godine i obuzima me tuga što se moje kolege pokrivaju ušima, što se udvaraju direktorima, upravnicima, gradonačelnicima, ministrima, sudijama, tužiocima. Srbija je u punom rasulu, ali tu sliku samrtnog ropca moje kolege ne smeju da prikažu. Po njima je sve med i mleko. I posle pola veka njihovi tekstovi počinju rečima: NEKI ljudi u NEKIM sredinama ponašaju se osiono Kaže mi konobar u kafani "Romanija'': - Zamišljam vas, ako vam Bog da zdravlja, da ćete i kroz dvadeset godina, sa štapom u ruci, ići u zatvor, da će vas na isti način optuživati i zabranjivati. Nažalost, Srbi nikada nisu bili kuražan narod. U narodnoj pesmi "Bolani Dojčine" opisuje se starac koji ustaje sa samrtne postelje i ide na mejdan Turčinu, jer svi junaci u crnu zemlju pogledaše. Sramotno je za Srbiju da već četvrt veka izlazim na megdan banditima iz gornje strukture vlasti, a da mlađarija luduje na stadionima, kafićima, da im kuraž prestaje čim ugledaju prvog pandura, i onda su kadri stići i uteći. Da li je i meni, u Srbiji, namenjena uloga bolanog (bolesnog) Dojčina? Da li slobodu u Srbiji brane kilavi i nejaki, poput mene?

IZA TUĐIH LEĐA

15.09.2005.

Pre više od dvadeset godina istraživao sam učestale smrtne slučajeve u Gradskoj bolnici u Beogradu. Poštujući novinarska pravila, obratio sam se i mladoj lekarki na specijalizaciji, koju su sumnjičili za bahat odnos prema pacijentima. U bolnici su mi preporučivali da je izbegnem, da se ne kačim, jer ću imati belaja. Lepuškasta doktorka me prezrivo pogledala, pitajući me dal' znam s kim ona spava!? Zatečen pitanjem, odgovorio sam da verovatno spava sama, kao i sve lepe žene. "Čuj mali, mene jebe Draža Marković i mogu da te zgazim kao crva'' - prosiktala je. Pao mi je mrak na oči i odgovorio sam pitanjem: "Je li to onaj sa kockastom glavom"? Usledila je kanonada njenih pretnji i uvreda. Objašnjavala mi je da će me odmah uapsiti, da će me mučiti ko Malog Radojicu. Na povratku u redakciju "TV Novosti'' čekao me je usplahireni urednik Nino Milenković. Prikrivajući uplašenost, skoro da je zakukao:"Znam da si lud, ali što udari na druga Dražu"? Shvatajući da je on u velikim neprilikama, odgovorio sam dosta samouvereno

da sam takav nalog dobio ''odozgo''. Istog trena on je odahnuo i, onako, očinski mi pripretio ''

prstom dodajući: ''Znam ja da iza tebe stoji Od prvog teksta svi oni koje sam prozivao uvek bi me, na početku razgovora, pitali da li znam ko iza njih stoji. Neki bi, nadobudno, od mene tražili odgovor da li neko stoji iza mene? Imao sam običaj da tim guzonjama prstom pokažem na gore. Oni bi, nakon toga, sa mnom razgovarali u pola glasa. Ministar vojni Prvoslav Davinić, koga sumnjiče da je pokušao da opljačka 300 miliona evra, preti u poslednjem broju ''Nedeljnog telegrafa" da iza njega stoje američki i engleski ambasadori u Beogradu. Prle jeste pokrao milione evra, ali od zakona ima da ga spase Njegova ekselencija Majkl Polt, kome je Prle dao masnu proviziju. Od kada znam za sebe, što bi rekli u mom kraju, uvek su mi pretili onima koji iza njih

stoje. Mi se od pelena, od obdaništa i osnovne škole učimo da što manje radimo, da zabušavamo, da lažemo, varamo, da se skrivamo iza nečijih leđa. Podaničkog smo mentaliteta.

Stotine srpskih intelektualaca danas lepo živi u Srbiji napadajući sopstveni narod,

Skinuće gaće, i

udvarajući se predstavnicima SAD, Italije, Francuske, Švedske, Norveške

javno reći da idu na prijeme povodom Dana nezavisnosti, da tamo ulaze kao u svoju kuću i na osnovu toga tražiće da ih prime u Akademiju nauka, Udruženje književnika, da im se štampaju knjige, neće se skidati sa malih ekrana, svojim pričama kako Amerika od nas traži to i to, i kako su oni ti koji će nas naučiti pameti. Bože, razmišljam, kakav li je to život iza tuđih leđa? Ne bih voleo ni jedan dan da živim na takav način.

POSLE UPOTREBE – BACAJU

8.9.2005

U leto 2000. pozvali su me u Budimpeštu. Bila je paklena vrućina.Vozio me je prijatelj Uroš Balov. Na ulasku u glavni grad Mađarske obukao sam odelo, stavio kravatu, i zakopčan do grla, sreo sam se sa predstavnicima američkog Stejt departmenta. Razgovor je za mene bio vrlo mučan. U prokletoj želji da se Srbija oslobodi Miloševićeve strahovlade i beznađa, bio sam spreman da paktiram i sa crnim đavolom. Nisam razumeo poziv američkih diplomata, jer nisam pripadao strukturama vlasti, i sa mojih pozicija, činilo mi se, da sam bio potpuno beskorisni saveznik.

Moji sagovornici ponudili su mi novac za saradnju u obaranju Miloševića. Odlučno sam odbio novčanu ponudu i prevodilac, dovedena iz Vašingtona, pokušavala je, na srpskom jeziku, da me uveri da moji sagovornici neće razumeti što odbijam novac. Objasnio sam da živim u koncentracionom logoru u kome novac ništa ne znači. Meni je važna sloboda i to je jedini motiv što razgovaram sa diplomatama čija je zemlja izvršila agresiju na Srbiju. Odbio sam i drugi njihov predlog - da potpišem izjavu kojom se obavezujem da razgovore sa njima neću preneti rezidentima ruskog KGB-a (Federalne obaveštajne službe). Posle konsultacija sa Vašingtonom, nastavili smo saradnju. Uvidevši da imam osećaj nelagode dok sam razgovarao sa gospodom iz Stejt departmenta zaduženom za rušenje Miloševića, žena prevodilac diskretno mi je saopštila da sam u njenoj firmi značajna ličnost! Na sledeće sastanke i moji sagovornici dolazili su protokolarno obučeni. Tvrdo su verovali, po mom ponašanju, da sam visoki funkcioner ruske obaveštajne službe. Dok smo se vraćali po užarenom poslepodnevu, zamolio sam Uroša da zaustavi kola,

desetinu kilometara posle granice. Dok smo putovali kroz Mađarsku, sve je odisalo životom.

Voćnjaci, kuće u izgradnji

se da to ne mogu podneti i poželo sam da skočim pod neki teretni kamion. Osećao sam se i kao Juda. Od američkih diplomata mnogo sam naučio iz razgovora. Uglavnom, shvatio sam da i oni sami, najčešće ne razumeju američku spoljnu politiku. Video sam da su i moje odbijanje da primim novac, kao ljudi, razumeli. I Miloševićev režim je mesec dana kasnije, već 5. oktobra te godine - pao. Pale su i moje nade. Na vlast su došli oni koji su u Budimpešti, Briselu, Vašingtonu, dobijali novac za urušavanje srpske vlasti. Krenuli su Miloševićevim putem, bez njegovih ljudi. Mali Uroš je postao šef kabineta ministru prosvete. Ja sam opet ostao na drugoj strani, na frontu. Samo se promenio bataljon pljačkaša. Verujem da američke diplomate sada traže nove ljude koji će oboriti sadašnju vlast u Srbiji, koja im je služila i koja je svoje odslužila, jer im je sve prodala i rasprodala. Posle upotrebe, oni svoje plaćenike tretiraju kao krpe.

U Srbiji, kroz Vojvodinu, sve je ličilo na sprženu zemlju. Učinilo mi

SVI SMO SMRDLJIV SIR

1.09.2005

Prošlog petka pukovnik Ristić pozvao me je na muziku u kafani na Vidikovcu, u kojoj smo, osim dvojice muzičara, bili jedini gosti. Pukovnik je imao svoje razloge da iskali svoju tugu, ako već informacije kojima raspolaže nije mogao da saopšti nikom drugom. U neko doba, skoro pred zatvaranje, u kafanu je svratio gost, na jedno piće. Zamolio je za upaljač i usput se upoznao sa pukovnikom. Ispostavilo se da je lekar iz Valjeva. Priupitao sam ga za svog druga još uz vojske, doktora Canića. Postideo sam se kada sam saznao da je umro prošle godine. Stotine mojih drugova iz detinjstva i mladosti otišlo je sa ovog sveta, a za njihovu smrt saznao bih posle nekoliko nedelja, meseci, čak i godina. Na ovom svetu svi smo privremeno. Odlazimo, uglavnom, neprimetno. Kada sam kao dete čuvao ovce, uvek sam morao majci da saopštim koja ovca, dok idu na pašu, zaostaje iza stada. To je za majku bio znak da ''ona nije u redu'' i pojeli bismo je prvom prilikom. Ostale ovce njen nestanak nisu ni primećivale. Od kada je Slobodan Milošević sa svojom šizofrenom ženom Mirjanom objavio rat, prvo okruženju, potom svim državama na planeti, a na kraju i svojim sugrađanima, na ovim prostorima ljudski život izgubio je skoro svaku cenu. Ljude su lovili na ulicama, vodili na ratišta u ''ratu u kojem Srbija nije učestvovala'', i oni bi dobijali metak. Oni koji su imali više sreće, vraćali bi se kućama kao invalidi, osakaćeni, a potom su bivali prepušteni sami sebi.

U Srbiji su postali na ceni životi liferanata, narko-dilera i bandita iz gornje strukture vlasti.

Oni danas imaju svoje bolnice, lekare, klinike, rehabilitacione centre. Sav taj ološ, koji je stvorila Miloševićeva strahovlada, a koji se kasnije pojavio obučen u DOS-ova odela, postao je ohol, krvoločan, uveren da su njihovi životni večni, a da svi ostali građani postoje samo kako bi njima služili. Miloševićeva propagandna mašina, koja se posle dolaska DOS-a stavila u službu nesrećnog Zorana \inđića, za čijeg mandata je Srbija opustošena i moralno dotučena, uverava nas da je čovek rođen da služi drugom čoveku. Na Pinku se dnevno prikazuju najmanje dve latinoameričke serije, u kojima jedni uživaju, pate i žive, a svi drugi su statisti i njihove sluge, koji žive samo za svoje gospodare. Mislio sam da ih Pink kupuje jer su jevtine, ali sam shvatio da nas novi gospodari pripremaju za našu stvarnost. Latinoamerički život preselio se u Srbiju, u punom izdanju, i mi se na njega navikavamo. Poslednjih godina mi živimo samo da bismo služili vlastima da uzimaju porez i da završe sa rasturanjem Srbije. Ne primećujemo više prijatelje, njihov odlazak, ne primećujemo nesreću drugih. Ništa nas više ne dotiče. Umiremo ćutke. Kolega Perović zvao me je u ponedeljak da mi saopšti da se ne ljuti na mene što urednik kulture nije objavio njegov tekst. "Video sam ", kaže, "prošle nedelje, kada si bio bolestan i pod temperaturom, da se niko u redakciji na tebe ne osvrće k'o na smrdljiv sir''.'' Sve mi je jasno", dodaje. Da li će neko, osim neprijatelja iz vlasti, primetiti i moj odlazak iz života?

CRNI KONJANICI

25.8.2005.

Vrlo davno, dok sam boravio u studentskom domu, bio sam nasmrt bolestan. Uhvatila me teška groznica i kada sam video da toplomer pokazuje onu visinu koju ne može da preživi niko, legao sam u krevet da umrem. U takvom stanju "javila" mi se strašna slika: bio sam na nekakvom velikom polju, podeljenom popola uočljivom velikom međom. Bila je noć, a nebo je bivalo čas zeleno, a čas crveno. Sa druge strane međe je tiho prolazila nekakva beskrajna vojska: sve nekakvi crni oklopnici na konjima. Neki strašan glas, koji je dolazio iz dubine zemlje, govorio mi je da neću umreti ukoliko pristanem da budem jedan od oklopnika. Pesnik Branko ]opić napisao je desetak godina kasnije pesmu o budućem građanskom

ratu. Pamtim i stih - ''i opet neki crni konjanici galopiraju kroz noć''. Pred sam početak rata u Jugoslaviji, moja polupismena majka, koja živi u selu na desnoj obali Drine, u košmarnim snovima videla je kolonu crnih konjanika koji galopiraju kroz noć. Nekoliko nedelja kasnije na obalama Drine videla je osakaćene leševe nepoznatih ljudi. Opet sanjam kolonu crnih konjanika.

U Srbiji, od osam miliona duša, danas se za jedva pola miliona može smatrati da imaju

uslove da žive život dostojan čoveka. Srpske vlasti, oligarsi i intelektualci, vrhovi pravoslavne crkve, ogrezli u korupciji, pljačkanju i nemoralu, utrkuju se ko će od njih više da se dodvori stranim diplomatama kako bi zaštitili svoj plen. Pred mojim očima Srbija ubrzano izumire, a da premijera Koštunicu,

predsednika Tadića, stranačke lidere, to zanima ko lanjski sneg. Hiljadu bandita na vlasti, i od slasti, kao u Kaligulina vremena, sprda se sa osnovnim vrednostima društva.

U Srbiji se deca više ne raduju školi. Škole su prazne. Ono što su milioni neimara u

poslednjih četrdeset godina gradili i podizali, srpska vlastela je privatizovala, uzela za sebe ili

uz masnu proviziju prodala strancima. Njihovi privatni računi su sada dovoljno debeli da mogu da - biraju otadžbinu. Nekoliko miliona građana Srbije više nema nikakvu nadu da će moći preživeti. Vlasti ih nemilosrdno ostavljaju bez posla, a novi vlasnici kompanija su gori od feudalaca.

Srbijom bi morala da protutnji kolona crnih konjanika, da opkoli skupštinu, zgradu vlade i sva ministarstva, da izmasakrira tela oligarha obuzeta zlom i životinjskim nagonima, da očisti od smrada zgrade u kojima bi trebalo da sede - sluge naroda. Ta kolona prepadnog voda konjanika morala bi opkoliti nedodirljive posede kriminalaca poput Dragoljuba Markovića, Vuka Hamovića, dedinjski kvart dinastije Karić, i u borbenom poretku ti mrki junaci morali bi tu ljudsku pošast sravniti sa crnom zemljom. Dok se Srbija ne očisti od ove grupe sotona u ljudskom liku, svakodnevno će stotine građana umirati od gladi, žeđi, beznađa, sramote, poniženja. Građani, prema prirodnom pravu, imaju i pravo na samoodbranu. Ubistvo tiranina, koji uskraćuje građanima pravo na život i postojanje, i od Boga je opravdano.

KIŠNE GLISTE

18.8.2005.

Jedna američka TV mreža uspela je da u izraelskim zatvorima, uz njihov pristanak, snimi razgovor sa petoricom palestinskih bombaša-samoubica, od njih stotinu koliko ih je utamničeno. Njih petoricu su, prema njihovom kazivanju, jevrejske snage bezbednosti uhapsile pre nego što su uspeli da aktiviraju eksplozivne naprave i raznesu i sebe i Jevreje, koji su bili njihova meta, Sa osećanjem spokojstva, petorica Palestinaca, a njih trojica su još maloletnici, objašnjavali su razlog svoje odluke da za Palestinu, i svoj narod, žrtvuju svoj život i poklone ga Alahu. Iako su u ćelijama, i sigurno im nije lako, sva petorica svoj život opisuju kao ispunjen, jer su se žrtvovali za Alaha. Nema te prinudu i muka koje bi ih primorale da se pokaju, da potkažu svoje drugove, prijatelje. I Palestinci i Jevreji su narod koji zaslužuju poštovanje. I Jevreji u Izraelu, i dečaci i devojčice, od osnovne škole se uče da rukuju oružjem, da se brane - i sebe i svoju zemlju, i da se za nju žrtvuju. Deca funkcionera ne uzimaju potvrde da su bolesni i sakati, umobolni ili pederi, kako bi izbegli služenje vojnog roka i sukob na život i smrt sa Palestincima - samoubicama. Dok sam gledao petoricu mladih Palestinaca, moj život učinio mi se kao život kišne gliste. Iako se nisam saginjao, niti skidao gaće pred srpskim desperadosima iz gornje strukture vlasti, pred sudijama, tužiocima i policajcima, bio sam uveren da su moji životni ciljevi još magloviti, nedefinisani. Meni se danas čini da narod poput Srba i nema neku perspektivu. Od Miloševićevog ustoličenja, Srbijom su, kao nacionalni heroji, harali razni tipovi, ubice i razbojnici koji su nas terorisali, poput Arkana i njegovih seiza, Čumeta, Dušana Spasojevića Besomučno su nas pljačkali Miloševićevi desperadosi, a onda je na vlast došla treća liga - DOS-ova ekipa, još besprizornija, opakija. Srbi ćute i trpe. Niko da sačeka Miroljuba Labusa, Mlađana Dinkića, Velju Ilića, Prvoslava Davinića i još stotinak opakih lopurdi, da ih raznese ispred ulaza u njihove luksuzne vile, ili ispred kabineta, da toj lopovskoj bandi koja steže omču oko Srbije i njenih građana pokaže da ne smeju da nas bacaju u septičku jamu. Milijarde evra ova lopovska banda odnela je u inostranstvo pljačkajući bolnice, škole, obdaništa, fondove. Drumovima Srbije više se ne može ni hodati, a kamoli voziti, jer su sve pare namenjene za popravku drumova - poharane. Kada bi barem deset ovih bandita bilo razneto, ostali bi se uplašili i prizvali pameti. Srbija nema institucije koje banditima iz vlasti mogu da stanu na rep. Ostaje jedino metak, kao spas. Ali Srbi su postali kišne gliste. ]ute, trpe i - skidaju gaće. A jahači su sve suroviji, bahatiji i nezasitiji. A i kada nekoga smaknu, čim ih uhvate, Srbi odmah propevaju, potkazuju i pište kao pacovi, tražeći milost. Da li onda zaslužujemo bolju budućnost?

KAKVE SU ONI TRUBE

11.8.2005

Vlada premijera Vojislava Koštunice odlučila je da, rukovođena devizom da je narodu potrebno samo hleba, seksa i muzike, svojim podanicima podari ovogodišnji sabor trubača u Guči. Ministarstvo za kapitalne investicije, kod naroda upamćeno kao ministarstvo za krupne prevare, odlukom ministra Velje Ilića odrešilo je kesu i odvojilo pet miliona evra da se putevi prema Guči urede, kako bi desetine hiljada ljudi mogle da se u nekoliko dana napije, naždere, isprazni Pod šatrama su prozuklim glasom pevaljke zabavljale pijane došljake, zvuci trube parali su nebo Kakva vlada, takav je i Sabor. Tijanićeva televizija, za koju uskoro moramo plaćati globu, prenosila je sa više reportažnih kola ovu cigansku ludoriju. Imaju građani pravo da se okupe na pikniku, da roštiljaju, igraju, da se prazne. Takav događaj, sigurno, ne zaslužuje da danima bude na nacionalnoj televiziji. Kamere nacionalne televizije pokazivali su nam zadrigle guzonje kako se krevelje, krkaju jagnjetinu, prasetinu, tamaneći hektolitre piva. Na neuređenoj ledini podignute su šatre, do kojih vode blatnjave staze. Uskim i izlokanim putevima koji vode do Guče, sjatilo se nekoliko desetina hiljada ljudi, podstaknuto pozivima nacionalne televizije da se okupe na vašarskoj zabavi. Zlatni zubi trubača "iz Vranje", "od Niš", "od Vlasotince", ili "iz Grdelicu", svetlucali su pred Tijanićevim kamerama. Ovogodišnji sabor trubača u Guči, u režiji Vojislava Koštunice, bio je dobar i za biznis. Magacini Koštuničinih biznismena ispražnjeni su. Zalihe piva, mineralne vode, sokova i mesa kojima je već istekao rok upotrebe, ispražnjeni su pod šatorima u Guči. Jedna pljeskavica se plaćala i po 500 dinara, a kilogram prasetine više od dve hiljadarke. Pa ko voli, nek izvoli. Koliko će posetilaca oboleti od stomačnih bolesti, to srpsku vladu ne zanima. Ona u Guču nije poslala inspektore. Ko to tamo ima da kontroliše premijera i njegovog ministra Velju. Ako premijeru i oprostimo što je odvojio pet miliona naših evra da uredi Guču (a daj Bože da Velja nije maznuo polovinu u svoj džep), teško da možemo ostati ravnodušni pred činjenicom da je nacionalna televizija danima u svet slala sliku garavih trubača, koji nam uvek uz državni praznik sviraju pod prozorima, očekujući neku banku, ili stotku bakšiša. Imali smo, dakle, priliku da se, u režiji Vlade Srbije, svetu predstavimo kao ciganski narod, kakvim nas okruženje i smatra. Građani Srbije, kakvi su takvi su, ali zaslužuju ipak bolju vladu od one koja im je podarila jeftinu svirku i skupo krkanje. Vladina svetkovina imala je i tragičan bilans. Petoro ljudi se nije vratilo živo sa Guče. Jočićevi panduri bili su na velikoj muci kako da nekoliko hiljada pijanaca spreči da ne krenu vozilima uskim i izlokanim putevima. Njima je bilo važno da ih u kadar uhvati Tijanićeva, a nacionalna televizija. Bože, spasi Srbiju od lude vlade premijera Koštunice.

U IME HRISTA I ALAHA

4.8.2005

Čitam ovih dana roman "Sahrani moje srce na Slomljenom Kolenu". To ustvari nije roman, već kolekcija užasa, pokolja, prevare i licemerja kojima su se služili beli Amerikanci protiv domorodaca, dakle o svemu onome na čemu se baziraju i svi drugi takozvani veliki

narodi. Knjiga nije suvo istorijska, već do detalja opisuje patnje, razočarenje i smrt; takođe je krcata govorima čuvenih indijanskih poglavica. Slomljeno Koleno je mesto gde je bila poslednja ''bitka'' između Indijanaca i američke vojske. U stvari, to je bio poslednji masakr, jer su sa indijanske strane bili samo starci, žene i deca. Američka vojska je izbegavala sukobe sa indijanskim ratnicima, jer su oni gotovo uvek donosili smrt za izvestan broj vojnika. Zato su predmet napada i ubijanja bili žene i deca, a osim toga, njihovim ubijanjem sprovođen je više nego uspešan genocid - muškarci ratnici sami sa sobom nisu mogli da obezbede potomstvo. Crnci su postali američki građani odmah po Građanskom ratu. Indijanci, jedini originalni Amerikanci, postali su građani tek početkom dvadesetog veka, nekoliko decenija kasnije, 1905. godine. Masakr na Slomljenom Kolenu bio je godinu dana kasnije. Očigledno je bilo političkih pritisaka da se obezbede izvesna prava Indijancima, pa je državni aparat činio sve da ih pobije što više, kako bi vrlo mali broj njih mogao da koristi nova prava. Tih godina je ruski car naredio pokolj 400 radnika iz Petrograda, a ruski seljaci su masakrirali 2000 Jevreja u Odesi, uz silovanje i ubijanje jevrejskih devojčica do šest godina starosti, ponosni što su to uradili na svoj Pravoslavni Uskrs. Pre deset godina, u akciji Hrvatske vojske i uz logističku podršku iz Vašingtona, sa područja Srpske Krajine proterano je oko 250 hiljada civila. Avioni hrvatskog zrakoplovstva mitraljirali su izbegličku kolonu, ubivši oko 2.500 staraca, žena i dece. Katolički sveštenici blagosiljali su svoje ratnike. Američka vlada je žrtve akcije ''Oluja'' označila kao legitimni vojni

cilj. Paravaojna formacija ''Škorpioni'' streljala je maloletne Muslimane u Trnovu, a srpski sveštenik ih je blagosiljao uoči odlaska u "bitku".

U ovom milenijumu nema skoro nijedne bitke, nijednog pokolja, nijednog genocida koji

nije izvršen - u ime Hrista ili Alaha. Ratnici su se zaklinjali u Isusa Hrista ili Muhameda Proroka dok su kidisali na "nekrst", na nevernike koje su tamanili kao zečeve. Po pravilu su ubijali

decu, starce i nemoćne, a izbegavali da se suoče sa ratnicima. Nakon raspada Jugoslavije, na ovim prostorima vođeni su ratovi, koje su podsticali i pravoslavni i katolički sveštenici, i njihove kolege po veri, sledbenici Muhameda Proroka.

A i Hristos, Muhamed Prorok ili David, verujem, liju suze što njihovi sledbenici, kuneći se

u njihova dela, čine nedela.

GORAK UKUS ZELENIH NOVČANICA

28.6.2005.

Kada se Slobodan Milošević ustoličio kao nesporni lider Srba, meni se činilo da je zlo koje

nam preti od njegove politike veće od Himalaja. Svu energiju trošio sam da pokažem javnosti

da je reč o bolesnom čoveku, bez vizije, bez saveznika i bilo kakve strategije

sam tekstove u kojima sam predstavljao da potiče iz samoubilačke porodice, da mu je žena

promiskuitetna osoba i da će nas njegova politika odvesti u vražju mater.

Objavljivao

Primećivao sam bes i izraze gađenja svojih prijatelja, koji su u gospodinu Miloševiću videli

velikog Srbina, Karađorđa

Sredinom devedesete godine, u šetnji pored Dunava sa jednim mladim američkim diplomatom, dosta uzdržano smo, kao što i priliči, razmenjivali sopstvena viđenja prilika na Balkanu, naročito u Jugoslaviji. Posle tročasovnog špartanja obalom Dunava, američki diplomata me, vrlo otvoreno, sa poverenjem, obavestio da njegova "firma" pravi moj dosije. što je i za očekivati - konstatovali smo. Moj američki prijatelj preporučio mi je da, ako njegovi ostvare kontakt sa mnom, obavezno odbijem svaku vrstu novčane nagrade i da od njih ne očekujem ništa. Ama baš ništa, nikakvu podršku i pomoć, jer ako se na to oslonim i računam, mogu loše da prođem.

Prihvatio sam rizik svog izbora da budem prezren od roda svog.

Nastavili smo šetnju i Amerikanac mi je iznosio iskustva koja su imali njegove kolege širom sveta. Sve ljude koje su plaćali u Vijetnamu, Indoneziji, zemljama Afrike i Latino- Amerike, ostavljali su glatko na cedilu i prepuštali ih tamošnjim vlastima. Oni su za Amere bili samo plaćenici, najamnici, kojima odlaskom ništa nisu dugovali. Bolje ne prolaze ni agenti DEA ili CIA, koji u svetu zalažu život za američke vrednosti i interese. Predsednik Milošević je za američku spoljnu politiku bio "faktor mira i stabilnosti na Balkanu". Njemu je gledano kroz prste dok pali, hara, ruši. Smaknut je kada su ocenili da je opasan po njih. Već nekoliko godina Srbiju razbijaju razna gospoda, plaćenici američkih službi, poput Nataše Kandić, Sonje Biserko i stotine drugih predstavnika takozvanih nevladinih organizacija. U opustošenoj i zgaženoj zemlji oni se utrkuju da uprljaju Srbiju, da joj ne daju da se pridigne. Na njena leđa se svaljuje teret koji će je udaviti. Ove plaćene protuve, poput Verana Matića i ološa iz takozavnih nevladinih organizacija, ophrvani željom za novcem, tvrdo veruju da štite američke interese i da Ujka Sem stoji iza njih. Većina njih će životom platiti ovu zabludu. Onog trenutka kada prestane potreba za njihovom plaćeničkom misijom, oni će ostati sami, na vetrometini, bez zaštite i spokoja. Telefoni koje sada zovu biće uskoro promenjeni, a oni će ostati sami, suočeni sa odgovornošću za zlo koje su naneli sopstvenoj državi. Izdajnike uvek poštuju pre bitke i tetoše ih, a posle bitke prvo se njih ratosiljaju. Zbog sopstvene sigurnosti. Američke službe su usavršile taj metod odricanja od doušnika i plaćenika.

BOGOLJUB MOGAO JA NE MOGU

21.6.2005.

Prošle nedelje sam preko "Sosiete ženeral" banke, u kojoj imam otvoren privatni račun, pokušao da našem moskovskom dopisniku Viktoru Hlistunu pošaljem 200 eura, kao honorar za njegov nesebičan trud u pisanju ekskluzivnih reportaža za Tabloid. Službenica banke ljubazno me saslušala i uputila da pokušam da pošaljem novac iz druge ekspoziture, tako što

ću u pismenoj izjavi navesti da mi je gospodin Hlistun rođak i da mu novac šaljem radi izdržavanja. Objasnili su mi da nema drugih mogućnosti da svoj, legalno stečeni novac, pošaljem bilo kome u inostranstvo, jer, rekoše mi, država na ovaj način sprečava odliv deviza iz zemlje. Uspeo sam iz trećeg pokušaja, kada sam pismeno izjavio da mi je Viktor brat od tetke. Verujem da je ministar finansija doneo dobru odluku. Dok sam izlazio iz banke, ponižen što sam morao svesno da lažem kako bih izvrdao zakon, skoro da sam glasno sebi postavljao pitanja. Nisam mogao sebi da objasnim na koji je to način Bogoljub Karić, sa svojom braćom i familijom, iz Srbije izneo nekoliko milijardi dolara, osnivajući bestidno opljačkanim parama firme u inostranstvu, preko kojih je potom ponovo, još bestidnije, nastavio da hara Srbijom? Da li su zakoni važili iz za g. Bogoljuba, za naše desperadose koji su u inostrane banke

slali milione dolara, evra, maraka, franaka

Upućeni u finansijske prilike u Srbiji, izračunali su da je Srbija, samo od Dosovog dolaska na vlast, opljačkana za nekoliko milijardi dolara, ne računajući, dakle, pustošenje državnih

kasa i fondova, računa preduzeća i banaka za vreme Miloševićeve strahovlade. Ministar Dinkić nam skoro svakodnevno pobedonosno saopštava kako je sa finansijskim transakcijama u Srbiji danas sve u najboljem redu, da je sve pod kontrolom poreskih vlasti i finansijske policije. Verujem da je, kada su u pitanju siromašni građani, u koje se i sam mogu ubrojati, zaista sve pod ministrovom kontrolom. Naši računi su pod budnim okom njegovih poreznika i policajaca. Možda se neko, poput mene, i prošvercuje, ali to državnu kasu neće oštetiti.

?

Ipak, moram glasno da priupitam ministra Dinkića, kako njegovi svevideći poreznici nikako da uhvate Bogoljuba Karića, da nam konačno objasne kako je to Bogoljub zaradio i iz zemlje odneo milijarde dolara. Kako je to jedan od članova zemunskog klana Predrag Ranković Peconi, bez dana staža, sada vlasnik imovine vredne pola milijarde evra. Ko mu je potvrdio da je te pare legalno zaradio i sagradio fabriku duvana u Inđiji. Većina građana zna da su priče ministra Dinkića o navodnoj doslednoj primeni zakonitosti u nadgledanju poslovanja građana samo puste laži, u koje ni ministar ne veruje, ali nas svakodnevno drsko i nekažnjeno laže. Dokle?

SVE NAS ČEKAJU CRVI

14.7.2005.

Moj trogodišnji bratanac, mali Rus, i ja posmatramo kako mačka donosi ulovljenog miša i spušta ga pred troje svojih mačića. Miš je živ i mačići počinju da se igraju, grickajući ga. Mačka odjednom skoči, šapom okrznu mače, zadavi miša i ostavi ga da ga mačići pojedu i utole glad.

U životinjskom svetu vlada pravilo da jači love slabije samo da pribave hranu. Nema

među životinjama nasilja, pokolja, mučenja. One životinje koje pojedu druge - i same bivaju

pojedene.

S početak karijere, mene su barem dva puta nedeljno privodili u policijske stanice na

informativne razgovore. Saslušavali su me nadmeni i prepotentni policajci, puni sebe i sopstvene moći, preteći mi zatvorom i mrakom. S Božjim mirom posmatrao sam te ljude i njihov osećaj sopstvene vrednosti i značaja. Pratio sam "lik i delo" mnogi partijskih i državnih funkcionera, koji su bili okruženi svitom telohranitelja, podatnih saradnica i saradnika, u crnim limuzinama, lister odelima

Generalni direktor jednog novinskog preduzeća, koje je izdavalo desetak listova sa milionskim nedeljnim tiražom, često je maltretirao urednike što puštaju moje skandalozne tekstove. šepurio se, bio je pun sebe, dnevno je po beogradskim kafanama okružen mladim devojkama i značajnim ljudima trošio i po hiljadu maraka, koje je plaćala firma. Za mukotrpan mesečni rad ja sam dobijao tek trećinu njegove dnevne lumperajke. Prolazile su godine i ja sam sretao nadobudne načelnike policije kako idu oronuli, u isflekanim odelima, bez činova i položaja. Neke od njih ostavile su žene (one ne podnose neuspešne muškarce), drugi su izgubili decu, odnela ih je droga. Političari i funkcioneri su promenom vlasti ostali ko govno na cedilu, sa mizernim penzijama, bez pratnje i okruženja koje im je podilazilo. Direktor pomenutog novinskog preduzeća, koje se ugasilo, ostao je bez posla, potucao se po parkovima, i umro je, kažu mi kolege, od studeni u parku u centru grada. Mučio se dugo, bog da mu dušu prosti. Posmatram svakodnevno kako se ološ iz vrhova vlasti, političkih partija i takozvani biznismeni šepure, mrsko nas posmatraju iz svojih blindiranih automobila. Većina njih dnevno nanese zlo desetinama građana, većina njih ophrvana je željom da opljačka, pokrade stotine miliona, koje ni praunuci njihovih pra unuka ne mogu potrošiti. Životinje love samo onoliko koliko im je potrebno da prežive. Mnogi ljudi opsesivno nastoje da muče druge, da ih pljačkaju, kinje, čine nesrećnima. Na kraju svi završe u mukama, u bolnicama, na onkologiji, umiru dugo i sporo, ili sahranjuju svoju drogiranu decu

koju je ubila obest

Na kraju i njih, kao i nas obične smrtnike, odnesu na groblje.

"Mi smo išli putem, put je bio dug, na kraju shvatismo da je bio krug" - zapisao je pesnik

Dis.

Ko grabi, otima i čini loša dela, završi onako kako je i živeo. I najmoćniji, najosioniji, najbahatiji na kraju budu poslastica za crve.

PRIJATELJA MNOGO ISTINA JEDNA

7.7.2005.

Prošle godine prisustvovao sam saobraćajnom udesu. Jedan moj prijatelj, sudija, sudario se autom sa taksistom, tako što je prolazio kroz crveno svetlo. Mene je užasno taj prizor iako, srećom, niko od vozača nije teže povređen. Došla je policija i ja sam jedini pristao da uzmu moje lične podatke, kao od očevica. Nekoliko meseci kasnije bio sam pozvan kao svedok, u postupku koji je protiv taksiste pokrenuo javni tužilac. Ispred sudnice srdačno sam se pozdravio sa prijateljem sudijom, a kada smo ušli u sudnicu, advokat koji brani taksistu tražio je da se izjasnim da li sam u prijateljskim odnosima sa oštećenim, što sam i potvrdio, uz napomenu da se nadam da i oštećeni sudija tako misli. Svi u sudnici su bili zatečeni mojom izjavom da sam video da je kroz crveno svetlo prošao sudija. Pre mene svedočilo je nekoliko ljudi, koje nisam primetio onog dana, i svu su okrivili

za udes taksistu. Javni tužilac je ustao i priupitao kolegu, oštećenog, da li prigovara mom

svedočenju. S nelagodom, on je glavom pokazao da nema prigovora, uz konstataciju - onda je sigurno tako bilo, ako on kaže. Javni tužilac je povukao optužnicu, i ja sam izlazeći iz sudnice, očekivao da će moj prijatelj da se uvredi. Srećom, on me zagrlio, dodajući - trebalo je ranije da mi kažeš da sam kriv, jer ja sam tada bio u šoku. Više od godinu dana preduzeće koje izdaje ovaj list pokušava da naplati od države štetu, nakon što nas je, za vreme ''Sablje',' Trgovinski sud u Beogradu poslao u likvidaciju, oduzeo nam svu imovinu, sredstva i otpustio 50 stalno zaposlenih u dnevniku ''Nacional'' i "Ekskluziv''. Mislio sam da će kabinet premijera Koštunice, u kome je ministar pravde moj prijatelj Zoran Stojković, brzo ispraviti nepravdu i nadoknaditi nam štetu. Grdno sam se prevario. Nisu

pomogla moja pisma premijeru i ministru i morali smo da angažujemo advokata Gradimira Nalića, bivšeg savetnika premijera Koštunice i njegovog ličnog prijatelja. Otvorio sam stranice lista i čitaoci se sećaju kako smo pisali o premijeru, ministru pravde i njegovim saradnicima. Advokata Nalića je to, verujem, lično pogađalo, čak je kod mene pružao i lične garancije za premijera i ministra, ali sam ja išao dalje. Advokat Nalić nas nije napustio, nije nam otkazao punomoćje. Dosledno i uporno zalagao se da nam se šteta plati, što smo u sredu, 6. jula, uspeli i da realizujemo. Malo je u Srbiji ljudi koji svoj posao obavljaju u skladu sa etikom i razdvajaju lična prijateljstva od istine, pravde i svojih profesionalnih obaveza. Redakcija Tabloida se zahvaljuje gospodinu Gradi Naliću, što je sa nama išao do kraja, u sukobu u kojem su, na drugoj strani,

bili njegovi prijatelji, partijski drugovi, i najviši funkcioneri države. Eh, kada bi bilo više Nalića.

UMRLA JE KRMAČA

30.6.2005.

Juče sam telefonom razgovarao sa majkom, koja živi u jednom podrinjskom selu.

Telefonske veze su bile nekoliko dana u prekidu i ona mi je plačnim glasom i pored napora da sakrije svoju tugu, saopštila da nas je zadesila velika nesreća. Crkla je, iznenada, krmača praščara. To je za moju majku težak gubitak, iako u oboru ima još dve svinje po 90 kila. Moj trogodišnji bratanac, koji sa svojom starijom sestrom provodi ferije kod bake, priča

mi kako je baka kukala na sav glas dok su komšije sahranjivale krmaču, u raku dublju od onih

u koje ukopavaju posmrtne ostatke ljudi.

Hteo sam da utešim majku i ponudio sam da joj istog časa depešom pošaljem pare da može da kupi dve rasne krmače. Ona se, osetio sam, uvredila što nisam razumeo njenu muku. Njene staračke ruke su svakog jutra čistile obor, donosile vodu i hranu, da svinje ne budu gladne i žedne. Za njene godine to je veliki napor. Otišla je njena višemesečna muka i trud. Pre mesec dana svratio sam kod sestre koja živi u okolini Šapca. Odjednom se namrači, gusti crni oblaci počeše da prete. Začuše se i plotuni protivgradne odbrane. Sestra, njeni ukućani i komšije, u grobnoj tišini izađoše na sokak. Svako od njih se pomoli Bogu da grad koji preti iz oblaka ne slisti letinu, njihove gradine, malinjake. Teškim i napornim radom oni prehranjuju svoje porodice, i kada to i ako u jednom trenutku nestane, oni se gube, ostaju bez nade. Svako ko živi od svoga teškog i napornog rada s pažnjom se i ljubavlju odnosi prema svojim gradinama, procvalim voćkama, svinjama ili tovljenicima. Na ukopu uginulih krava, volova, koza i svinja u selu se skupi više ljudi nego kada se sahranjuju umrli srodnici. To je znak velikog saučešća za propali trud, utrošenu snagu i za muku. Srpski tajkuni, koji su bogatstvo stekli pljačkajući znoj seljaka i radnika u svojim firmama i kompanijama, nemilice troše na automobile, kokain i bahanalije. Njima je žalije ako zagube pakovanje kokaina, nego da im pomre, recimo, polovina radnika najamnika. Direktor lozničke "Elektrodistribucije'' Miroslav Lukić isključio je mojoj komšinici, teško bolesnoj i sa dvoje maloletne dece, struju, jer nije platila. Poslao sam joj novac, ali direktor traži još, i ne da struju. Građani Srbije od dolaska Dosa na vlast, od svoje izvršne, sudske i komunalne vlasti imaju tretman gori nego životinje. Oni koji gaje svinje, obrađuju zemlju, sa većom pažnjom i poštovanjem odnose se prema svome stadu, nego što se naši političari, biznismeni i razni funkcioneri odnose prema građanima, dok vrše vlast, koja je, svuda u demokratskom svetu, samo servis za zaštitu interesa građana. Kod nas vlast služi da se izdrkava nad marljivim i vrednim seljacima, radnicima, činovnicima. Sada razumem tugu moje majke zbog gubitka krmače.

SAN ILI JAVA

23.6.2005

Premijer Koštunica se vrpolji i Labus mu svoju šaku stavlja na koleno, a potom im se prsti isprepletoše.

U Batajnici, na poligonu SAJ-a, stojimo u koloni, a ispred nas momci sa šmajserima na gotovs i fantomkama na glavi. Đoka Kesić, urednik Kurira, na čelu kolone, oslanja se na štake, i gleda u sat koji je njegovoj redakciji pre nekoliko meseci poklonio premijer Koštunica. Stojim pored njega, a njegov zamenik Vučko iza mene, i još ne veruje da smo pri kraju. Poreski službenici uručuju nam rešenja da platimo globe, i odmah, jer novaca nemamo, preinačuju rešenje koje glasi - smrt lopužama koje napadaju srpsku vladu i ministre u njoj. Ima nas, bogami, tridesetak u stroju, osim novinara tu su i grafički urednici, i fotoreporteri, koji su hvatali u nezgodnom položaju naše ministre. Iza policijskog voda na brzinu podignuta svečana loža, a na njoj ministri Koštuničinog kabineta, u svečanim odelima. Ministar Dinkić objašnjava premijeru da je ova vanredna mera opravdana. Premijer otresa levim ramenom i opuštenom rukom, nama se sve čini da mu je malo neprijatno. Mi se nadamo da će ustati i viknuti na muriju da nas otera kućama, makar peške došli iz Batajnice. Ministar vojni Prle izvinjava se g. Dinkiću što nije obezbedio streljački stroj, baš juče je otpustio celu 63. padobransku jedinicu, jer je g. Bedžet Pacoli obećao da će poslati ponovo dva miliona, ako potpuno sjebu vojsku. Ministru Jočiću tako|e neprijatno, nešto gestikulira iza

Mla|inih le|a. Mi shvatamo da nas je on, koristeći maramicu da ga ne poznamo, obaveštavao da je Dinkić poslao po nas svoje dželate, i da treba da zbrišemo. Ko nam je kriv, šalje nam poruke. Premijer Koštunica se vrpolji i Labus mu svoju šaku stavlja na koleno, a potom im se prsti isprepletoše. Premijeru udari rumen u lice i sad mu je manje neprijatno. Preko naočara promrmlja g. Dinkiću, a da i mi nevernici čujemo, da nas više ne muče. Ako već mora, odobrava samo jedan metak. I mi popadasmo. Probudih se u trenutku padanja, dok Đoka čvrsto drži sat, premijerov poklon. I uplaših se. O, Bože, šta će nas sve snaći sa Koštuničinom vladom. Do kraja godine Srbija će, prvi put u svojoj istoriji bankrotirati, izgubiće sa ovakvim premijerom sigurno Kosovo, ostaće bez vojske, a gra|ani i bez gaća. Kada premijer kaže odlučno NE, to znači sigurno DA. Samo ga treba pritegnuti, i on se odmah (pre)daje. Odbio je da sara|uje s Haškim tribunalom, a sada je spreman da isporuči pola Srbije. Podviknuo je da ne da vojsku, a nje više nema. Kosovske Srbe je podržao, i oni najebaše. Obećao je pravdu, a nje u Srbiji više nema. Najavio je borbu protiv mafije, a ona se preselila u zgradu njegove vlade i u ministarske kabinete. Ako je ovaj nesrećnik za samo godinu dana vlasti mogao da nas u crno zavije, zašto onda nije moguće i da nas šalje pred streljački stroj?

VELIKA SRANJA MALIH LJUDI

16.6.2005.

Kada je Miloševićeva antibirokratska revolucija pokorila Srbiju, poput usamljenog jahača (na metli), prvo u slovenačkim, a potom i jedinom preostalom opozicionom mediju, "Srpskoj reči", i još ponekom preostalom glasilu, prozivao sam porodicu Milošević, opisivao nedela njegove supruge Mirjane, nestašluke sina Marka i ćerke Marije. Pominjao sam ko se sve ubio u predsednikovoj porodici, poimenično navodeći ko su ljubavnici njegove žene Mire, koliko su para članovi porodice i ljudi iz gornje strukture vlasti izneli iz zemlje. Prijatelji su vrteli glavom, nisu mi davali mnogo dana. Uvek su se iznenađivali kada bi me sreli. "Još si živ" - komentarisali su. Predsednikov sin Marko tužio me je sudu, a njihova sudija Vida Petrović Škero presudila je da sinu Marku platim 120.000 dinara zbog povrede njegove časti i ugleda. Tu njenu presudu preinačio je vrhovni sudija Zoran Ivošević. Početkom 90-ih pustio sam u opticaj dokument koji sam sastavio na memorandumu tadašnjeg prvog čoveka srpske policije Radmila Bogdanovića, u kojem je, navodno, tadašnji šef preostale države Bora Jović dobio od g. Bogdanovića obaveštenje da je Milošević težak duševni bolesnik, sa tačnim dijagnozama, a supruga mu Mira promiskuitetna osoba. Optužnica protiv mene je pokrenuta, a na Miloševićev zahtev - obustavljena.

Kada sam na Studiju B objašnjavao da je predsednik Milošević bolestan čovek i da će nas odvesti u pakao, tadašnji direktor Politike Živorad Minović, koji se zatekao u kući predsednika, kasnije mi je pripovedao da se g. Milošević valjao od smeha gledajući moje raspredanje o njemu kao bolesniku, lopovu i neuračunljivom čoveku. G. Minović se bio uplašio za moju budućnost, ali se iznenadio Miloševićevom konstatacijom - ovaj Brkić nije Srbin. Srbi su pičke, oni ovako ne bi smeli da se ponašaju. Šteta što nije na našoj strani, ali je pravi čovek. Elem, Miloševića sam preživeo, istina sa teškim povredama koje su mi naneli njegove udvorice, preko bande Ljubiše Buhe Čumeta. Moj stari ratni drug Đoko Kesić, sa slomljenom nogom, već mesecima je izložen najgoroj vrsti torture. List "Kurir", čiji je on glavni urednik, otkriva razne afere u koje su umešani rukovodioci G 17 Plus. Njegovi novinari ne štede gg. Labusa, Dinkića i njihove saradnike. Sa gipsom i skoro nepokretnog, Đoku Koštuničini panduri i ministri iznose iz stana i dovode u redakciju, koju već 130 dana teroriše po nekoliko desetina inspektora - finansijske

policije, inspekcije rada, ekološki inspektori

sastavljaju kraj s krajem. Prozvani ministri Labus, Dinkić i njihovi saradnici, zlostavom medija

Zna se da novine nemaju prihode i da jedva

koji ih prozivaju, pokazuju svoje najgore naličje. Tajkuni, koji milijarde dolara obrću i pljačkaju Srbiju, mirno rade, i njih ne kontroliše Dinkićeva finansijska policija. Mali ljudi pokazuju uvek svoje ništavno lice, i takvim će ostati i upamćeni.

DOŽIVOTNI VLASNICI PARTIJA

9.6.2005.

Na konvenciji Demokratske stranke Srbije održanoj 8. juna 2009. godine u beogradskom Sava centru delegati su jednoglasno izabrali gospođu Gordanu Mafijašević za zamenika predsednika stranke, jer je bila i jedini kandidat za ovu stranačku funkciju. Delegati su odlučili da upute apel Visokom predstavniku međunarodne zajednice za Srbiju i Crnu Goru da predsednika stranke gospodina Vojislava Koštunicu, koji se privremeno nalazi u Zabeli kod Požarevca, zbog dobrog vladanja i ponašanja pusti na uslovnu slobodu. Predsednika stranke g. Koštunicu federalni sud u Beogradu osudio je 5. maja 2007. godine na kaznu zatvora u trajanju od devet godina. Vlada Srbije, čiji je bio mandatar, dovela je zemlju do bankrota. Sud je, izričući presudu, na strani optuženog Koštunice, kao olakšavajuće okolnosti, uzeo činjenicu da ranije nije osuđivan i da lično nije za sebe ni članove porodice pribavio nikakvi imovinsku korist. Svojim pasivnim odnosom prema korupciji svojih ministara i vladinih službenika, doveo je Srbiju do bankrota. Po izlasku iz zatvora gospodin Koštunica preuzeće svoju DSS. Od kada je komunistički vođa Slobodan Milošević odlučio da u Srbiji dozvoli višestranačje, njegova tajna policija organizovala je većinu partija i na njihova mesta postavila svoje ljude. Vojislav Šešelj je u Hagu već dve godine, a njegov povratak je potpuno nepredvidiv. Ipak, u Srpskoj radikalnoj stranci on je i dalje predsednik, a Tomislav Nikolić njegov zamenik. Kada je ubijen predsednik Demokratske stranke Zoran Đinđić, strankom je rukovodio zamenik Zoran Živković. Predsednik Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković je od osnivanja partije na njenom čelu i ovu funkciju obavljaće sve dok ga ne odnesu na bežanijsko groblje. Srbija ni 15 godina od pada berlinskog zida nema političke partije koje su strukturisane kao demokratske, sa definisanim programima i zadacima. Sve srpske stranke imaju lidera koji je neprikosnoven, bolje reči vlasnik stranke i njihov položaj je zaštićen od svake kritike, siguran je bez obzira na sve greške i poraze partije. Vuk Drašković je posle svih poraza njegovog SPO ponosno izjavljivao da ide dalje. Kakva odgovornost, kakvo povlačenje. Neće on dati svoju partiju. Danas je teško definisati koje socijalne grupe glasaju sa koju partiju i koje partije štite interese određenih socijalnih slojeva. Sve srpske partije su populističke i kunu se u demokratiju kojoj teže. One svojim vođama i njihovim odanim sledbenicima služe kao biznis

centri za zgrtanje novca, pljačkanje fondova

Sa tih pozicija, izgleda, mogu biti oterani jedino puškom i metkom.

privrede

Oni nas vode do samog gorkog kraja.

OPET ME LOVE

2.6.2005.

Oni koje sam poznavao, koje sam podržavao, čim su došli na vlast, prestajali su da mi se javljaju

Pre dvadeset i neku godinu odveli su me u Okružni zatvor u Beogradu, pod optužbom da sam izvršio krivično delo neprijateljske propagande. U zatvoru me posetila majka.Usput mi je prigovorila - ako to sve radiš što radiš i zbog čega si sada ovde, a ti onda gledaj da te ne uhvate. Upamtio sam njene reči, i nisam se dao uloviti. A lovili su me, nije da nisu, još od 1980. godine, kada je Državna bezbednost otvorila moj dosije, u koji sam pre tri godine izvršio uvid. Pre neki dan istražni sudija specijalnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu Vučko Mirčić kaže mi u pola glasa da je potpisao saglasnost da mi se prisluškuju telefoni, elektronska i obična pošta, ozvuči stan i radne prostorije. Nisam imao kud, pravda se Vučko. Alal im k ako me uhvate sa tim svojim spravama i bubicama. čestitaću im, kažem. On se smeje, drago mu.

U poslednjih dvadeset godina lovili su me Rade Marković, Radovan Stojčić Badža, Nikola

A gde su ti ljudi danas?

Ćurčić, Branko Đurić, Milan Obradović

Policijsko-pravosudna banda koju danas predvode policijski general Miroslav Milošević, ministar pravde Zoran Stojković i predsednica Vrhovnog suda Srbije Vida Petrović Škero pokušava da zloupotrebom svojih funkcija utvrdi ko mi dostavlja podatke o njihovim zlodelima. Kao da njihove javne manifestacije nasilja nad pravdom i istinom mogu biti prikrivene. Vreme je da priznam: od kada sam počeo da se bavim novinarstvom, sukobljavao sam se sa poretkom. Imao sam žarku želju da ispravljam nepravde. Nikome, a često ni meni, nije bilo jasno odakle sam nalazio snagu da posle svih posrtanja i saplitanja kojima sam bio izložen, ponovo ustajem. Nosila me neka nada da će već naredna vlast biti bolja, razumnija Uvek sam bio iznova šokiran. Oni koje sam poznavao, koje sam podržavao, čim su došli

na vlast, prestajali su da mi se javljaju. Koristili su te svoje bubice i špijune da uđu u moje srce, misli, da otkriju moje veze Svaka nova vlada donosila je veće nevolje građanima, pa i meni. Primitivizam, agresivnost i pljačka, osnovna je odlika i današnjih vlastodržaca. Srbija je pred vratima pakla, a oni organizuju svoje bande. Već mesecima ih maltretiram, počev od premijera i ministara pa do ljudi iz policijskog vrha, pozivima na njihove specijalne i privatne telefone, šaljem im uvredljive poruke, pišem tekstove i iznosim detalje iz njihovih prljavih biografija. činim to iz uverenja da je pravo gra|ana da stoje iznad glava onih koje su izabrali na državnu funkciju. Juče smo se u redakciji smejali, zamišljajući kako se ministar Jočić muči načuljivši uši ko je ušao u toalet, a nije pustio vodu, ili da utvrdi šta sadrže naše šifrovane poruke.

Neka ih, neka nas hvataju. Mogu i da nas uhvate ovog broja.

Mi idemo dalje, što pokazuje i sadržaj

UŠTROJENA MLADOST

26.5.2005.

Na brodu-restoranu "Monaco" prošle nedelje ubio se jedan devetnaestogodišnjak. Smrtonosni hitac ispalio je sebi u glavu u toaletu restorana. Svirala je muzika, igralo se, pevalo i krkalo. Gazda je pozvao policiju koja je vršila uvi|aj, uzimala pokojniku parafinsku rukavicu, a potom je, izvinjavajući se zadriglim i obesnim gostima, u plastičnoj kesi, ćutke, i sama šokirana, iznela samoubicu. Gazda i gosti nisu prestali da igraju i šenluče, i smrt mladog čoveka, koji je ležao mrtav u njihovoj blizini, nije ih doticala. Pre desetak dana na sličnom restoran-brodu ministar spoljnih poslova Vuk Drašković i ministar odbrane Prvoslav Davinić ugostili su italijanskog diplomatu. Pili su francusko vino, jeli školjke i ćaskali. Nije im smetalo, nisu se nimalo uzrujali što su, samo dva metra od njihovog

stola, policajci iz Stanice rečne policije, izvlačili utopljenika, koji se zakačio za burad koja su držala restoran. Nije im se ogadilo ni jelo ni piće. Smrt nepoznatog mla|eg muškarca ih nije doticala, nisu se ni, kao hrišćani, prekrstili, za pokoj duše utopljenika. Tačno pre godinu dana italijanski parlament je doneo zakon o zaštiti prava zlatnih ribica, čijim vlasnicima je zabranjeno da ih čuvaju u okruglim akvarijumima, jer na taj način menjaju njihov pogled na svet.

A kakav je naš pogled na svet, naviru mi pitanja.

Svakodnevno se suočavamo sa ponašanjem svojih sugra|ana, koje nije dostojno čoveka.

U autobusima javnog prevoza nezamislivo je da srednjoškolci, šiparice i mla|e osobe

ustupaju sedište bakama, dedama, trudnicama i invalidima. Sede, žvaću žvaku, krevelje se ili grickaju semenke, a onda otpatke bacaju po podu. Šta se to desilo Srbima? Decu u školama i porodicama više ne uče da budu pristojna, da pozdravljaju komšije sa dobar dan, da budu pažljivi prema starijima. Studenti su 68. godine, iz Studenskog grada, skupljeni s koca i konopca, iz raznih nedo|ija, ustali protiv komunističke vlasti. Dobili su batine, neki su nestali iz života, ali su pokazali gra|ansku kuraž. Hteli su da menjaju svet, da bude bolji od onog što su ga stvorili njihovi roditelji. Dolaskom DOS-a na vlast, u Srbiji više nema pobune, nema protesta, nema okupljanja studenata, srednjoškolaca. Mladost kao da je umrla. Umesto kuražne mladosti dobili su namrgo|ene kurvice razgolićenog pupka, koje skidaju gaće da završe razred ili ispit, ili da bi dobile mobilni telefon. Mladi svoju snagu iskazuju samo na fudbalskim utakmicama. Naši klubovi koji liče na neke ekipe sa periferije evropskih gradova, izazov su našoj mladosti da se pobiju, polome ruke, noge, stolice. Ali, iste te junoše ni za živu glavu neće izaći na ulice da protestuju protiv vlasti, zbog kobnih odluka, zbog životnog standarda koji nas vodi na groblja. Oni te kuraži nemaju. Više se ne ravnaju prema večnim vrednostima, već prema novouspostavljenom moralu - u se, na se i poda se. O drugom ne umeju da razmišljaju. A sa takvom mladošću, Srbija mora završiti na groblju.

GENERALU NEMA KO DA PIŠE

19.5.2005.

Uvek se nasmejem kada se setim grafita - sve je sranje sem pišanja. Kada sam kao početnik raznosio tekstove po redakcijama kuće "Politika", dočekivali su me portiri, uglavnom sa simpatijama. Penzionisani udbaši su se rukovali sa mnom i puštali me u zgradu i pored moje slike koja je stajala na prijavnici, kojom mi direktori zabranjuju ulaz. Među njima je bio i jedan mlad čovek, uljudan, ali odan službi. Kasnije sam ga ispratio u policijsku stanicu Stari grad, i opet smo stajali "preko puta ulice". Portir Milan Obradović dogurao je u vreme "Sablje" do čina generala i bio je načelnik SUP Beograd. Poslao me je u zatvor, siguran sam, po nalogu svojih pokrovitelja. Napisao sam desetinu tekstova, kojima sam ga sumnjičio da je odgovoran za smrt slikara Tapija, koji je umro u policijskoj zgradi, za smrt drugih građana u prisutvu islednika, za proganjanje policajaca i za mnoga nedela, kao što je montiranje procesa navodnim ubicama njegovog prethodnika, generala Buhe. Početkom prošle godine sreli smo se u sudnici, jer me javni tužilac teretio da sam njega i njegove kolege klevetao. Bio je na kraju mandata, a činilo mi se i snage. Tražio je pred sudijom da nasamo porazgovara sa mojim advokatom Gradimirom Nalićem, koji je, na moju veliku molbu, pristao, i sudija je napravio polusatnu pauzu.

Pre dva meseca, general Obradović je uhapšen, upravo pod istom optužbom koju sam iznosio. Generalovi pokrovitelji iz Demokratske stranke su se oglasili, kritikujući vlast. Danas je on zaboravljen, i u ćeliji je sa onima koje je, verujem, s pravom hapsio. Nema tužnijeg kraja. Banda predvođena ministrom pravde i predsednicom Vrhovnog suda Srbije, nagodila se da se kola slome na njemu. Ostali iz kriminalne grupe, u kojoj su Čeda Jovanović, Nenad Milić i policijske starešine, čak se i ne pozivaju na suđenje. Predsednik Tadić više ne pominje generalov slučaj. Banda iz prethodne i sadašnje vlasti napravila je dil. Amnestiraće ostale ubice, siledžije i silnike iz Đinđićeve i Živkovićeve strahovlade, ubice slikara Tapija ostaće nekažnjene. Ministar Stojković i predsednica suda Vida Petrović Škero uspešno je obavila trgovinu. Sud je danas u Srbiji dućan u kome se lepo pazari. Kada sam prozivao generala mnogi su mi se podsmevali. Sa zakašnjenjem sam privodio pravdi, nekada i ličnoj, sve vlastodršce. General je pre dve godine sahranio ćerku, razveden je, i poslao sam mu depešom malo para. Uputnica se vratila. ^esto zovem stražare da ga tretiraju kao ljudsko biće. Njegovu krivicu utvrdiće sud, i ja ću biti tu, da mu ne dodaju i ono što nije uradio. Isto ću se odnositi kada, u dogledno vreme, u njegovu ćeliju uđe ministar Stojković i sudija [kero. Zalagaću se da imaju pošteno suđenje, za razliku od njih koji su na nesrećama drugih sticali ugled, status i bogatstvo. Njima će biti posvećen sledeći broj lista. Gajim nadu da će oboleli general na sudu reći punu istinu o svojim nadređenim i njihovim zlodelima.

POKONDIRENE TIKVE

12.5.2005.

- Naše pokondirene tikve i po belom svetu moraju da pokažu sav svoj primitivizam -

Kiša je padala kao iz kabla dok je na Šeremetjevu predsednik Putin dočekivao strane državnike, pozvane da prisustvuju proslavi 60 godina od pobede nad fašizmom. Tog 9. maja je naš predsednik Putin, čekajući da iz aviona izađe njegov najznačajniji gost, američki predsednik Džordž Buš, držao kišobran i od kiše štitio i svoju suprugu i sebe. Ruska televizija nam je prikazala predsednika Buša kako, izlazeći iz aviona, otvara kišobran koji deli sa suprugom i žurno silazi da se pozdravi sa domaćinom, koji ga je strpljivo čekao. Onda je televizija prikazala i dolazak predsednika državne zajednice Srbija i Crna Gora, gospodina Svetozara Marovića, kome, dok izlazi iz aviona, telohranitelj iza leđa drži kišobran, da se zna ko je Sveto od Budve. Veliki ljudi nemaju potrebu za kinđurenjem, za isticanjem sopstvenog značaja. Predsednik Putin to svakodnevno pokazuje, ali naše pokondirene tikve, koje putuju po belom svetu, i to službenim avionima, po sistemu svaka vaška obaška, kao predstavnici zemlje u izumiranju moraju da pokažu sav svoj primitivizam. Novopečeni srpski biznismeni okruženi su svitom gorila koja im otvara vrata, briše stolice, pali cigarete i stoji iza potiljka. Njihova ispilela deca voze blindirane automobile, a telohranitelji im služe kao pudlice. Američki milijarderi subotom u trenerkama šetaju Tramp parkom i žive kao sav normalan svet. Ulicama Beograda, od kada je DOS došao na vlast, svi njegovi istureni članovi danas su postali nedodirljivi. Ministra policije, pokojnog Vlajka Stojiljkovića, vozili su u automobilu sa otvorenim prozorom, a ministar je, viđao sam ga, čitao novine. Njegove naslednike prati kolona džipova sa naoružanim specijalcima i s puškama na gotovs. Ministri, poslanici i vladini činovnici ne pojavljuju se na ulicama bez telohranitelja, bez parade, bez isticanja svog značaja, a vozila koriste i za relacije od sto metara.

Od srpskih biznismena, za koje se zna da su puni para i da imaju veliki imetak, u Knez Mihailovoj ulici, subotom i nedeljom, u trenerci, samog u šetnji, opuštenog i brez straha, srećem jedino gospodina Miroslava Miškovića. Ne poznajem ga lično i ne mogu se zakleti na koji je način stekao bogatstvo, ali on pokazuje da je van posla običan građanin, potreban samom sebi. Ponekad sretnem i Zorana Drakulića, samog u svom džipu, iz kojeg izlazi bez gorila i pokaznih vežbi poštovanja gazde. Samo sirotinja koja se na prečac obogati ima potrebu da se pokazuje, da stavi do znanja ko su sada, i na koji se način sa njima mora razgovarati. Gade mi se naše pokondirene tikve, i nije ni čudo što ih preziru i oni kojima odlaze u inostranstvo u goste, zvanične posete ili radi biznisa.

NOVA KLASA

5.5.2005.

Na Veliki petak posetio sam majku. Naša porodična kuća je na trista metara od Drine, ali od raspada Jugoslavije nisam prišao reci. Užasavala me pomisao da je na levoj obali druga država. Majka mi je nabrajala ko je sve u selu umro minulih nedelja, a ko se sve na taj put sprema, ophrvan teškim bolestima. Pričala mi je kome su sve u selu uoči Vaskrsa isključili struju. Pominjala je siromašnu i retardiranu seljanku, koja živi sama u trošnoj kući na vrh brda, od socijalne pomoći, tri hiljade. Kaznena ekspedicija je bila neumoljiva i ostavili su je u mraku. Srušili su i banderu ispred kuće bolesne žene sa dvoje male dece, u prisustvu dvojice policajaca, koji su pognute glave gledali kako država uteruje dug. Od mene je, činilo mi se dok je nabrajala ko je sve ostao u mraku, očekivala da nešto učinim. Imao sam utisak da se stidela što u našoj kući svetle sijalice. U selu od trista kuća ni najtemeljnijim pretresom ne bi se moglo naći više od trista evra! Sirotinja je u Podrinju saterana u crnu zemlju. Zemljom Srbijom vlada nemaština. Sela opustela. Iz varoši beže mla|i koliko ih nose noge, a nošeni nadom da će u nekom većem gradu i njima da se pruži šansa, da rade bilo kakav posao. Bolnice u Srbiji liče na klanice. Tuberkuloza, šuga, žutica puni dispanzere, a bolesni nemaju para ni za obične lekove, a kamoli za tako teške boljke. Država demonstrira snagu. Uteruje od sirotinje dugove za struju, za telefone, komunalne usluge, sudske takse, poreze i stotine dažbina. Vlast ne isplaćuje porodiljama hranarine, dečje dodatke, socijalnu pomoć, zemljoradnicima penzije. Od države se ne može silom uzeti ono što gra|aninu pripada, Srbija je danas dvoklasno društvo. Srbija je danas država pukih siromaha, i onih koji još pred drugima to ne priznaju. Svi su u bezna|u, uplašeni da li će ostati bez posla, bez prihoda, i da li će narednog dana moći kupiti hleb, da prežive, ili nahrane gladna usta u porodicama. Dok nas vlast uverava kako krupnim koracima idemo ka Evropi, svi vidimo da taj njihov put vodi prema grobljima. Svetlu budućnost ima malobrojna grupa ljudi koji se šepure Srbijom. Pljaškaši iz gornjih struktura vlasti, novopečeni biznismeni, sa svim svojim prostaklukom, poput vampira kruže Srbijom, u svojim mercedesima, okruženi svitom gorila, sa svim svojim perverzijama. Gomila pljačkaša, otu|ena od sveta i od vrednosti, tlači sugra|ane, uzimajući im crno iza nokata. Pred gladnim gra|anima oni se, navodno, javno sukobljavaju i optužuju, a sve sa ciljem da nesrećnike prevedu žedne preko vode. Za novu srpsku klasu ne važe zakoni, nedostupni su sudovima, a Boga se ne plaše. Za njih je potreban novi Apis, ili crvene brigade, da tu zločinačku bandu, ogrezlu u pljački, otimanju, halapljivosti, prizovu pameti, da im daju do znanja da njihovoj poživinčenosti ima kraja. U protivnom Karići, Kostići, Markovići i ostale porodice, pišaće po nama i satirati nas u crnu zemlju, kao vaške.

NE OKREĆI IM LEĐA

28.4.2005.

Marginalne grupe danas u Srbiji imaju uticaj veći nego bilo koja politička stranka pojedinačno. Štiteći se kapom nevladinih organizacija, podrškom iz inostranstva i značajnim donacijama, udruženja lezbejki, homoseksualaca i sličnih organizacija svakodnevno nam spočitavaju kako smo, i koliko, netolerantni prema njima. Američki predsednik Džordž Buš obratio se prošle godine naciji, sličnim povodom. Kada je Vrhovni sud Kalifornije doneo odluku da su zakoniti parovi lezbejki i homoseksualaca i da je obaveza lokalnih vlasti da im izdaju venčane listove, guverner Arnold Švarceneger je dekretom poništio ovu sudsku odluku. Predsednik Buš je u obraćanju naciji izjavio da on “nikada ništa lično nije imao protiv zajednice homoseksualaca i lezbejki i da, kao čovek, poštuje njihov izbor i opredeljenja''. - Ipak, kao čovek i predsednik SAD, duboko verujem da je prirodan jedino brak između muškarca i žene i da taj brak osigurava budućnost američke nacije. Zato sam primoran da upotrebim predsednička ovlašćenja i da zabranim zakonsko sklapanje brakova između osoba istog pola - saopštio je predsednik Buš naciji. Dobio je i drugi mandat. U nestrukturisanom srpskom društvu, u kome ne postoji vrednosni sistem, naši političari, predsednici vlada, ministri, poslanici i sudije, nisu u obavezi da predstavljaju ni svoja seksualna opredeljenja. Jedan ministar iz vlade premijera Blera podneo je ostavku kada je otkriveno da je u mladosti jednom imao - ''ono''. Odlazeći ministar je priznao da je kao mladić imao seksualni odnos sa muškarcem i opisao ga je kao neponovljivo - gadan. Srpski mediji, koji su pod strašnom kontrolom političke elite na vlasti, ponekada stidljivo navedu da su najviši nosioci vlasti homoseksualci, lezbejke ili biseksualne osobe. U ozbiljnim demokratijama bi se povela rasprava i oni bi morali do gole kože da opišu javnosti ko su i šta su.

Premijera Koštunicu i potpredsednika Labusa mediji označavaju kao muškarce koji se daju muškarcima radije nego ženama. Obojica farbaju kosu i s godinama se ta njihova spolna definisanost sve više ispoljava. Ovaj dvojac, iako pripadaju dvema partijama koje imaju dijametralno suprotne političke stavove i programe, besprekorno funkcioniše. Premijer je proganjao svoje partijske drugove terajući ih da povlače tužbe protiv g. Labusa. Gej muškarci se međusobno lako prepoznaju i njihove veze su strasne. Spremni su da počine i zločin ako ih neko prekine u toj vezi. I premijer i njegov zamenik skoro da su izmarširali gospođu Vericu Barać kada ih je upozorila da njena Komisija za borbu protiv korupcije Vladu smatra odgovornom za neviđenu korupciju u društvu. Uvek smireni premijer je prosiktao kada je napadnut njegov brat Labus. Nemam ništa protiv toga da se oni vole. Neka ih, neka se drže za ručicu, neka jedan drugom okreću zadnjicu. Ali, tražim da odu sa odgovornih državnih funkcija, i neka se j Neka to ne rade nama, građanima.

CENA IZDAJE

24.4.2005.

Moj prijatelj iz Kanade Slavko Drinski piše mi da mu se žali kolega Avganistanac kako su njegovi zemljaci neotesani, da su napadni i primitivni. Ako ga zemljaci iz Avganistana posete

kući, odmah ih otera sa kapije i kaže im da, pošto nisu valjali jedan drugom u Kabulu, onda ni ovde ne mogu jedan drugom da valjaju. Drinski piše da Rusi u Kanadi izbegavaju da se druže sa Rusima zbog njihove naduvenosti, a Iranac donekle može da komunicira sa Irancem, ali ako naiđe treći, on se strašno unervozi i odmah nađe razlog da se izgubi. Slavkov prijatelj Poljak, koga je odveo bez najave u jednu poljsku kafanicu, govorio je sa zemljacima konobarima isključivo engleski, kasnije mu spočitavajući što ga je doveo među najgoru stoku naduvenih nacionalista. Drinski mi piše da u Kanadi, u velikom gradu u kojem živi i radi skoro dve decenije, nijedan njegov prijatelj, bilo Poljak, Rus, Egipćanin, Kinez, Mađar ili Etiopljanin, ni za živu glavu neće harangirati protiv svoje bivše zemlje. Izbegavaće sunarodnike, ali će Kinu, Rusiju, Egipat, Poljsku, Italiju, nositi u svom srcu, kao nešto najdraže. Citira mi prijatelja Rusa i njegovu omiljen slogan: ''Mi smo (Rusija) pravili istorijske greške, ali smo kao veliki narod pravili samo velike greške, a te naše greške neumitno su menjale tok svetske istorije''. Srbi su mali narod, ali smo kroz istoriju takođe pravili velike greške. Te greške nisu menjale tok istorije, ali našu sudbinu svakako jesu. Od mita o Vuku Brankoviću pa do današnjih dana, uvek smo nalazili u svojim redovima one koji su nas izdavali usred bitke, bojnog polja ili za diplomatskim stolom. Ili smo im barem krivicu pripisivali. Od Miloševićevog ustoličenja i njegove politike, koju možemo zvati Velikim kobnim propadanjem, javljali su se naši sugradjani, koji su, umesto Miloševićevog mehanizma vlasti, kritikovali sve nas, označavajući nas fašistima, antisemitima, progoniteljima Roma, netolerantnim prema pederima i lezbejkama, zahtevajući od međunarodne zajednice da Srbiju što više pritegne, a njima, Svevidećim očima Zapada, napune džepove. Juda ima u svakom društvu, špijuni se vrbuju u svim službama i među svim narodima. Oni su, isključivo, tajni u svom radu. Srbi se ponose što su Jude, što trče po stranim ambasadama da nas otkucavaju. Naravno, imaju i oni pravo da sanjaju bolju i uređeniju Srbiju. Slobodu im, sigurno, neće doneti američke, engleske i ruske diplomate. Sloboda se osvaja. Svaki pojedinac mora da se založi za slobodu, da otvori svoje srce i rizikuje svoj život. Ovih dana bivši ministar spoljnih poslova Goran Svilanović otvoreno nudi Kosovo, traži njegovo otcepljenje. U ozbiljnoj zemlji on bi otišao na višedecenijsku robiju. Ni njegov naslednik Vuk Drašković ne zaostaje u blaćenju države čiji je šef diplomatije. I on i Svilanović ubiraju velike novce na izdaji. Čak su se zgadili i onima kojima se udvaraju. Kada obave posao, ove Jude odu na smetlište. Pod točkove automobila, prime malu dozu cijankalija, ili zaglave na robiju zbog svojih bivših grehova, koje su hteli da otkupe svojom izdajom. Na kraju se sve poravna. Ne izdaj bližnjeg svog, jedna je od Božjih zapovesti, koje našim Judama ništa ne znače.

ŽIVETI USPRAVNO

14.4.2005.

U prvom razredu osnovne škole izgubio sam oca. Nekoliko dana nakon njegov sahrane, na školskim odmorima drugovi iz razreda počeli su da me sapliću, udaraju čvrge i šamaraju. Bio sam fizički najslabiji i često sam, u očaju, gledao ka prozoru učiteljičinog stana, očekujući zaštitu. Gubio sam svaku nadu, kada sam shvatio da ona to mirno posmatra iza razmaknute zavese. Kada bi me drugovi oborili na zemlju i počeli daviti, ona bi otvorila vrata i ćutke krenula prema učionici.

Dva meseca su me mučili ko Malog Radojicu. Deca umeju da budu surova prema slabijima, u školi počinju da gube svoju dečju dobrotu i nevinost. Mnogi od njih tada kreću putem koji će ih učiniti ubicama, pljačkašima, nasilnicima Jednog dana učiteljica je krenula sa mnom, uskim izlokanim putem, da poseti moju kuću na vrhu brda. Bilo me je stid što će videti sirotinju u kojoj sam živeo. Na svakih deset metara učiteljica je zastajala. Bila je ozbiljna žena. Saopštila mi je da zna da me drugovi zlostavljaju i da ne može da mi pomogne. Njene oči ne prate me od školskog dvorišta, i ako se sam ne zaštitim, niko mi ne može pomoći. Pravdao sam se slabošću i bolešljivošću. Učiteljica je iz džepa izvadila drvenu britvu, sa vrlo malim sečivom, jedva centumetar zašiljenog metala. Ako bi ti nekog od njih ubo ovim u rame, više te ne bi napadali, kazala je i - ispustila britvu. Odlučila je da se vrati, jer nije imala kondiciju. Meni je laknulo, i kada sam je pogledom ispratio - vratio sam se po britvu. Sutradan sam, kada me je iz čista mira sapleo sin rukovodioca lokalnog rudnika, izvadio britvu, skupio snagu i kuraž i zario mu je u rame. šiknula je krv, a on je, zbunjen, otrčao kući. Desetak minuta kasnije na čas je ušla njegova majka, noseći motku. Učiteljica je ustala sa stolice i izmarširala je iz učionice. Kasnije je stigla i milicija, učiteljica im je nešto tiho saopštila i oni su otišli. Kada sam odlazio kući, prišla mi je i pomilovala me po glavi - eto, i ti si se uspravio, mnogo mi je drago. Od tada sa mnom nisu razgovarali, ali me |aci nisu dirali. Ja sam, čuvajući ovce, vežbao ga|anjem nožem. Kada sam počeo da se bavim novinarstvom, često sam ga koristio kao argument da urednici objave moje tekstove, kojima sam isterivao pravdu za druge. Prekjuče mi se javio visoki oficir vojne bezbednosti. Teško je disao saopštavajući da je primio rešenje o otkazu. Nagoveštavao je da će se ubiti. Od mene je očekivao savet i ja sam mu predložio da potraži ministra Davinića, pre nego što sebi uzme život. On je ćutke prekinuo vezu. Stotine hiljada mojih sugra|ana saginje glavu, skida gaće pred desperadosima, direktorima, policajcima siledžijama. Ponižavaju se. Sloboda se nikom ne poklanja, ona se osvaja. Samo oni koji žive uspravno, tako i umiru. Ponizni ljudi donose i sebi i društvu nevolju.

PRAVDA NA RASPRODAJI

7.4.2005.

Moj prijatelj Dragan Malešević Tapi umro je 29. septembra 2002. godine u zgradi SUP Beograda. Bio je priveden uz optužbu da je učestvovao u ubistvu policijskog generala Boška Buhe, kao član nepostojeće grupe Željka Maksimovića. Slikar Tapi bio je teško bolestan. Ipak, neko je naredio i odveli su ga na ispitivanje. Umro je kada su mu zločinci sa značkom stavili kesu na glavu. U istoj raciji na mrtvo ime pretučeni su Dragan Ilić zvani Limar, Nikola Maljković i Vladimir Jakšić. Premijer Đinđić se tim povodom obratio naciji, preuzimajući odgovornost za hapšenje navedenih lica, ističući da su ga nadležne službe obavestile da je ova grupa, osim likvidacije generala Buhe, planirala i njegovo ubistvo i smaknuća još nekih srpskih političara. Na dan Tapijeve sahrane platio sam čitulju u ''Politici''. Poručio sam mrtvom prijatelju -

''Počivaj u miru i vodi računa o Kizi''. U svetu kojim je bio okružen, ovako su zvali premijera Đinđića.

I uporno sam, poput diverzanta, probijao medijsku blokadu i dokazivao da takozvana

Makina grupa ne postoji, a da su Tapija udavili u policiji. Protiv mene je tužilac, zbog svih tih tvrdnji, zahtevao sudsku istragu, koja je i sprovedena.

I na kraju, sud je oslobodio nevino optužene.

Generalni inspektor MUP Srbije Vladimir Božović sa saradnicima vodio je višemesečnu istragu koja je pokazala da je proces navodnim ubicama generala Buhe bio montiran.

Nekoliko stotina stranica izjava, svedočenja, veštačkih nalaza potvrdili su da je Tapi umoren kesom, da su Limar i ostali optuženi zverski mučeni u prisustvu visokih policijskih funkcionera i političara. Taj policijski izveštaj pretočen je u krivičnu prijavu i prosleđen Okružnom javnom tužiocu u Beogradu Mariji Šušnjević. I sav taj trud koji su uložili inspektori Službe generalnog inspektora poništen je. Umesto da istraga obuhvati sva lica, koja su u podnetoj krivičnoj prijavi argumentovana, okružni tužilac je odlučila da odigra svoju igru. Gospođa Šušnjević je došla na ovu funkciju sa mesta okružnog tužioca u Šapcu. Nije imala nikakve rezultate, osim afera, ali je njena rodbinska veza sa Vidom Petrović Škerom bila dovoljna da je preporuči za prvog tužioca u Beogradu. Ova kučka koja je mrtva pijana igrala na stolovima po šabačkim kafanama, za iznos od nekoliko stotina hiljada evra, ceo proces zlostavljanom, nevino optuženom i ubijenom slikaru pretvorila je u lakrdiju. Niko od glavnih vinovnika nije obuhvaćen istragom. Torba puna evra dovoljan je razlog da se sakrije istina, da ubice i nalogodavci ostanu na slobodi. Ni sa torbom punom evra, kojom je naplatila svoje ćutanje, v. d. okružnog tužioca Marija Šušnjević neće biti srećna. Iako sam spor u isterivanju pravde, uvek sam ništarije poput nje privodio zakonu. Makar i ličnoj pravdi.

RAK DUŠE

31.3.2005.

Na početku karijere posetio sam kolegu u bolnici. Imao je jedva četrdeset. Njegove

tekstove sam uglavnom čitao u kafani. Pisao ih je pod indigom. Jedan za uredničke korpe, drugi za mene, koji sam ga s pažnjom i uvažavanjem slušao. Bio je tih i smiren čovek. Kolege su izbegavale da sa njim pričaju, a o druženju da se i ne govori. Bio je obeležen.

U tekstovima je navodio podatke koji su i mene štrecali. Polako krećemo u sunovrat -

korupcija, beda morala, prezaduženost

U bolnici mi je delovao baš kao smrtan čovek. Video sam smrt u njegovim očima, i to me

udarilo kao malj u čelo. Po izlasku iz njegove sobe, smogao sam hrabrosti da priupitam lekara

od čega boluje. Kada sam mu saopštio da sam njegov učenik i da od njega učim novinarski

zanat, lekar me značajno pogledao. Skinuo je naočare i počeo da čita nalaze. Krvna slika je

dobra, srce bez oboljenja, jetra funkcionalna

procedio je sa primetnom rezignacijom. Nisam mogao da se uzdržim i upitao sam - od čega umire? - Od raka duše - zaključio je lekar. I bi tako. Upokojio se dve nedelje kasnije. Ja sam izgubio velikog prijatelja, učitelja, i postao još usamljeniji u svom poslu. Tada nisam razumeo dijagnozu lekara - rak duše. Oni koje sam diskretno pitao da mi objasne tu vrstu bolesti nisu ni znali ni umeli da je definišu. Danas potpuno razumem uzrok njegove smrti. Čovek mora da ima - razlog življenja Milioni građana Srbije doterani su do samog zida. Obespravljeni, postiđeni, opljačkani, bez prebijene pare, svakodnevno su u prilici da gladnoj deci objašnjavaju zašto su ostali bez posla - da zločinačka vlada premijera Koštunice sprovede svoje nakazne zamisli - da za po lule duvana proda preduzeća čiju imovinu su decenijama stvarale ruke desetine hiljada trudbenika. Da bi njeni ministri, poput štakora Labusa, Dinkića ili Velje Ilića strpali u kasu po nekoliko miliona evra, oni otpuštaju, bez milosti, stotine hiljada radnika, ostavljajući ih bez ikakve mogućnosti da nešto zarade, da prehrane sebe i dečicu. Ako smo za vreme Miloševićeve strahovlade imali makar nadu da će njegovim odlaskom i nama da se pruži šansa, onda je pokojni premijer Đinđić, okružen bandom ubica iz Surčina i Zemuna i saradnicima dugih prstiju i gladne duše i očiju, počeo da nas ostavlja i bez te nade. Miroljub Labus, Mlađan Dinkić i njihova razbojnička banda, poput štakora zatvaraju

šteta, zaključio je, da tako mlad čovek umire,

preduzeća, pljačkaju, otimaju i šalju na ulicu, bez ikakve zaštite, stotine hiljada ionako već izmorenih, izgladnelih i osakaćenih radnika. Opljačkani, osiromašeni i bez nade da će moći makar kroz izvesno vreme da se zaposle, da počnu da žive od svog rada, mnogi umiru od raka duše. Ubija ih beznađe. Vlada premijera Koštunice prikriva i te sumorne statističke podatke - da Srbi padaju kao snoplje, pokošeni od bolesti koje su zasnovane na njihovom socijalnom umiranju. Slutim da će se u naredne dve godine milion Srba preseliti u ''večna lovišta''. Premijera i njegove ministre to nimalo ne dotiče. Oni broje svoje novce i pišu Ustav!

GODIŠNJICA UMIRANJA

24.3.2005.

Narednog četvrtka navršiće se dve godine od kako je rešenjem stečajnog sudije Trgovinskog suda u Beogradu Dušana Maršićeva, u vreme zloglasne ''Sablje'', likvidirano naše preduzeće. Ministar kulture Branislav Lečić privremeno je zabranio 18. marta te 2003. izlaženje našeg dnevnog lista ''Nacional'', koji se u to vreme štampao u tiražu od 132 hiljade primeraka. Preduzeće je uspešno poslovalo, izdavalo je i dvonedeljnik ''Ekskluziv'', ali smo poslati u likvidaciju - oduzeta nam je sva imovina, sredstva sa računa, a svim zaposlenima je prestao radni odnos. Prošle godine, 20. aprila, isti taj sud poništava, po primedbama višeg suda, rešenje o likvidaciji, i preduzeće vraća vlasnicima, praznog računa, bez imovine, opreme i dva lista - čije izdavanje su preuzeli drugi. Ohrabreni činjenicom da je izabrana nova vlada, na čelu sa premijerom Vojislavom Koštunicom, koji umalo u ''Sablji'' da ne ode u zatvor, očekivali smo da će država vrlo brzo ispraviti nepravdu, da će nam vratiti oduzeto, javno nas rehabilitovati. Imao sam i lične razloge za optimizam: u vreme ''Sablje'' otišao sam u zatvor upravo zbog g. Koštunice, a svita njegovih sadašnjih ministara i stranačkih funkcionera pozdravljala me i zahvaljivala zbog pruženog otpora tiraniji. Ponesen tom nadom, obratio sam se premijeru Koštunici službenim zahtevom da Vlada Srbije štetu nadoknadi. Nisam verovao, ali istina je - premijer me nije udostojio odgovora. Prolazili su meseci i onda sam odlučio da krenem u napad. Pozvao sam u pomoć desetine ljudi, tražeći da mi vrate uslugu, da mi otvore oči da i sam shvatim ko su Vojislav Koštunica i njegova kamarila. Dokazi koje sam prikupio terali su me na povraćanje. Posle pisama i ružnih reči koje sam slao premijeru, on se umilostivio da se raspita da li smo u pravu. Odgovorili su mu da jesmo i on je slegao ramenima. šta on tu može. Moram priznati da su ministar Jočić i veliki broj premijerovih saradnika tražili da Vlada Srbije odmah nadoknadi štetu. Ministar pravde Srbije Zoran Stojković, koji se izdavao za mog prijatelja, odbio je čak da postupi i po nalogu članova

Vlade. Odgovorio je sa: ''Boli me k

javnog pravobranioca Srbije, koji Vladu Srbije zastupa pred sudom. I na njegov zahtev da se izjasni, ministar odgovara ćutnjom. On je iznad zakona, iznad Vlade Razlog za njegovo ponašanje otkrili smo vam u prošlim brojevima. U narednom ćemo se baviti dosijeom ''Paun''. Objasnićemo ko je premijer Koštunica, ko je njegov otac Jovan Damjanović, kakve su njegove lične sklonosti i kako ih je zadovoljavao, ko je finansirao

,

jebo ih Đinđić, neka im on plati''. U nepriliku je stavio i

njegovu stranku

da taj naš tekst preskoče. Naše umiranje se nastavlja. G. Koštunica voli da se hrani tuđom

nesrećom, da izdaje prijatelje, partijske drugove, ministre, svoje studente

One koji još žele da gaje iluziju kako je g. Koštunica častan čovek, molimo

JOŽEF K. 17.3.2005. Jožef K. iz Subotice našao se u problemima. Iz Brisela je stigla

JOŽEF K.

17.3.2005.

Jožef K. iz Subotice našao se u problemima. Iz Brisela je stigla depeša da Mađarska nije zainteresovana za njegovu ideju da pripoji Vojvodinu. Protiv Jožefa K. u njegovom gradu pokrenuti su mnogi postupci. Krivične prijave koje je protiv njega podnela Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala MUP Srbije završile su u fioci v. d okružnog javnog tužioca. Sva nastojanja njegovih drugova iz G 17 plus da spreče u

Narodnoj skupštini postavljenje Jovice Maksimovića za okružnog tužioca u Subotici, propala su. Jožefa K. očekuje proces po prijavi za krivična dela. Nakon tog ishoda mogao bi se preseliti na duži rok u Sremsku Mitrovicu. I opštinski javni tužilac Biro Čaba je uplašio gospodina Jožefa K. Ima i kod njega prijava protiv imenovanog. Veliku je imovinu stekao gospodin Jožef K. predstavljajući interese svojih sunarodnika. Ima on mnogo lepih kuća, puno zemlje, velike novce na računima i u zemlji i u inostranstvu. Postavio je svoje ljude na ključna mesta. Njegova je u Subotici presudna. I onda dođu ti ljudi koji ne žele da mu se klanjaju. Njegova partijska drugarica iz Trgovinskog suda u Subotici postavila je gospodina Jožefa K. za predstečajnog upravnika Podruma Palić, vlasništvo braće Živojina i Vojina Đorđevića. Da se zna ko je gazda u Subotici. Ako bi Srbi iz Subotice nešto rekli o gospodinu Jožefu K. onda bi to bio napad na Mađare i Vojvodinu. Na njihova manjinska prava. Vrisnuli bi i svi Dulići, sa svih svojih ministarskih i poslaničkih mesta u Novom Sadu i Beogradu. Ali, Jožef K. ima problema sa svojim sunarodnikom, gospodinom Boni Laslom, odbornikom u Skupštini Subotice. On je suvlasnik bescarinske zone u ovom gradu i optužuje Jožefa K. da ga reketira. Gradonačelnik Geza Kučera nije više u prilici da pomogne Jožefu K. A gospodin Laslo se pojavljuje na lokalnim televizijama, medijima, i nudi dokaze o svemu što radi subotički oligarh. Familije Kasa i familija Dulić bogatiji su od svih Subotičana zajedno. Pod firmom boraca za prava nacionalnih manjina, oni ubiraju ogromne novce i njihovo bogatstvo više nema meru. Iz Beograda im pomažu Dinkići, Labusi i funkcioneri Demokratske stranke, na čelu sa predsednikom Tadićem. Hoće li, ako bude morao da se preseli u Sremsku Mitrovicu, Jožef Kasa riknuti i pozvati sunarodnike na neposlušnost, jer je ugrožena mađarska nacionalnost, ili lokalni Hrvati? Nisam Kafka, ali osećam proces.

ONO MALO DUŠE

14.3.2005.

Juče sam dobio internet poruku, kojom me nepoznati čitalac, čini mi se iskreno, pita da li sam još živ. Čitam, piše, vaše uvodnike i interesuje me ko su vaši favoriti. Odgovorio sam odmah da sam još prisutan, a da favorita nemam. Ravnam se prema večnim vrednostima i tako određujem prema ljudima, prijateljima, poznanicima Ima već više od dve decenije od kada me dobronamerni pitaju da li sam još živ, da li se

plašim, odakle mi tolika kuraž, ko to tako moćan stoji iza mene

ova pitanja. Ostavljao sam znatiželjnima da sami izvode zaključke. Nikakav odgovor ih ne bi zadovoljio, sigurno mi ne bi poverovali. Srednju školu završio sam u Beogradu, u đačkom internatu u Južnom bulevaru. Bio sam neuhranjen, samo kost i koža, zaostao u rastu. Najneugledniji među tri stotine štićenika doma. Uslovi u kojima smo učili i živeli bili su loši, a Beograđani su nas prezirali kao seljačku đubrad koja im kvari sredinu. U školi sam, po ocenama, bio najbolji đak. Počeo sam da pišem pisma, žalio sam se Ujedinjenim nacijama, međunarodnim organizacijama, tadašnjim komitetima. Pred kraj školovanja, više policijskih vozila opkolilo je dom sa nalogom da me uhapse i strpaju u ludnicu zbog dugog jezika i intervencija iz inostranstva. Policajci su doveli pse i snajperiste, i komandir je bio vidno uznemiren, jer je imao, izgleda, važan zadatak. Moj vaspitač, koji me inače mrzio iz dna duše, bio je šokiran. Hteo je nežno da se pozdravi sa mnom, da me isprati.

Nisam nikada odgovarao na

Stalno ću misliti na tebe i bićeš mi u duši. Založiću spomenicu da te izbavim iz bolnice, skoro da je hteo da zaplače. Moji školski drugovi su bili seljaci iz Knina, iz Očestova, Krupnja, Prijepolja. Uplašeni velikim gradom, njegovim svetlima, tramvajima, autobusima, bukom i opasnim ljudima. U tom trenutku osetio sam da umirem. Bilo mi je žao što nisam dan ranije napisao pismo majci, da joj kažem da sam je uvek mnogo voleo. Dok sam izlazio iz svoje sobe da se predam, video sam kako sa letvama, stolicama i kamenjem iz paviljona istrčavaju moji drugovi, namazani ratničkim bojama. Šokirao me je taj prizor. Nisam mogao da ih zamislim kako skoro goloruki kidišu na policajce. Ta njihova odlučnost me naterala skoro da zaplačem. Moj vaspitač se mašio za džep, izvukao spomenicu i potrčao do kordona. Zapovednik policijskog voda se zbunio i tražio je konsultacije. Onda je klimnuo glavom i kolona policajaca se ćutke povukla. Sutradan su došli da mi ponude državne stipendije. Bila je greška, rekli su. Ponude sam odbio. Šta se tog dana desilo mojim drugovima, pitao sam se. Najsnažniji među njima objasnio im je da ih je stid naterao da se bore do smrti. Postideli su se što je najslabiji među njima bio u prvom redu. Ono malo duše koje je bilo u njima, nateralo ih je da se usprave, da se pobune. Bojim se da je većina mojih sunarodnika izgubila i ono malo duše. Ako nam je dušu načeo Milošević, razdirao Đindić, premijer Koštunica će i da je uzme, sve moleći se Bogu.

DA KOMŠIJI CRKNE GENERAL

10.3.2005.

Vest da je Ramuš Haradinaj, predsednik Unmikove vlade na Kosovu optužen pred Međunarodnim krivičnim sudom za ratne zločine počinjene na prostoru bivše Jugoslavije u Srbiji je izazvala buru oduševljenja. Tako i treba, izgovarali su milioni građana. Najsrećniji i najoduševljeniji su oni koji ovaj haški sud smatraju nelegitimnim i antisrpskim, a njegove odluke nasilnim, politikantskim.

Kada je glavni tužilac Luiz Arbur optužila hrvatskog predsednika Franju Tuđmana, po optužnici broj 92, moji sugrađani su aplaudirali takvoj odluci. Ali, kada je gospođa Arbur podigla optužnicu protiv Željka Ražnatovića Arkana, Slobodana Miloševića i drugih srpskih funkcionera, uglas je srpska javnost to ocenila kao zaveru protiv srpskog naroda.

Haški tribunal mi liči na odeljenje za pisanje istorije neke naučne ustanove. Pokušavajući da uspostavi ravnotežu u kažnjavanju odgovornih za ratne zločine, glavni tužilac optužila je predsednika Hrvatske Tuđmana, srpskog predsednika Miloševića, a na optužnici bi se našao i bosanski predsednik Izetbegović, koga je od optužnice spasilo njegovo upokojenje.

Navijali smo kada je tužilac Karla del Ponte tražila od hrvatske vlade, vadeći joj dušu, da u Hag isporuči ostarelog i na smrt bolesnog načelnika Glavnog stožera Hrvatske vojske Janka Bobetka. Pozdravili smo i njenu odluku da izda nalog za hapšenje generala Sefera Halilovića, načelnika Glavnog štaba bosanske vojske, a potom i njegovog naslednika Rasima Delića. Aplauzima smo pozdravili presudu Tihomiru Blaškiću, glavnom zapovedniku Hrvatskog veća obrane.

Iz petnih žila smo pljuvali po tužiocu kada su ljudi istih državnih i vojnih funkcija iz Srbije stavljani na optužnice i kada je traženo njihovo izručenje. Za većinu Srba iz Bosne i Srbije Radovan Karadžić je heroj, Ratko Mladić je najveći patriota i vojskovođa, Slobodan Milošević je najveći sin naših naroda i narodnosti.

Sticajem okolnosti bio sam u Hagu, poznatim povodom. Odmah da kažem - nisam bio ni najmanje impresioniran. Zapravo, impresionirala me je ta mašinerija istraživača, za koju je sve to običan biznis. Sve je na visokom nivo, od smeštajnih uslova za optužene, do visokih plata službenika, istraživača, tužilaca. Odeljenje za žrtve i svedoke se trudi da velikim novcem došljacima iz bivše Jugoslavije, koje inače smatraju poludivljacima, boravak u Hagu učini podnošljivijim. Sve je to jedna velika fešta, od koje milioni unesrećenih ratovanjem u bivšoj Jugoslaviji, neće imati skoro nikakvu satisfakciju. Krvnici, ubice dece žena, silovatelji i pljačkaši, nažalost, daleko su od interesovanja islednika. Pred sudska veća uglavnom dovode one, kojima je teško dokazati da su nekog ubili. Ta selektivna pravda žrtvama ništa ne znači.

Ipak, ako se radujemo što naši neprijatelji iz minulih ratova moraju u Hag, onda moramo da i naše sunarodnike i državljane šaljemo bez oklevanja u Ševeningen.

BEZ JATAKA

7.3.2005.

U američkoj saveznoj državi Oregon srpski oligarsi su, posredstvom rusko-srpske Veksim banke, kupili ogromne posede i grade svoj budući grad. Aleksandar Vlahović, Žarko Zečević, Danko Đunić, Milan Beko i mnogobrojni pljačkaši državne imovine nameravaju da stotine opljačkanih miliona dolara mirno krckaju kod Ujka Sema.

Američka vlada, namerna da otkaže gostoprimstvo pljačkašima iz nerazvijenih država, u saradnji sa državnim organima Rusije, formirala je specijalizovane službe koje nadziru parajlije koji sa opljačkanim novcem dolaze na njenu teritoriju. Svaki Amerikanac zazire od poreznika više od side, i po tom pitanju - legalnosti stečenog novca - svi su pred poreskim vlastima jednako i jednako sumnjivi. Baškarenje i perverzije onih koji pristižu u Ameriku sa stotinama miliona opljačkanih para, preti i unutrašnjoj bezbednosti zemlje.

Specijalizovane vladine agencije raspolažu preciznim podacima o stanju na bankovnim računima useljenika, kretanju i poreklu njihovog novca, nekretnina.

Kada se lopovi svih boja nađu u Americi, misleći da su izbegli od gladnih sugrađana koje su opelješili, i daleko od organa gonjenja svojih matičnih zemalja, sada ih dočekuju američke službe. Opljačane pare su uvek opasnost, jer ih njihovi vlasnici mogu uložiti isključivo u mutne poslove, i tako oštetiti državni budžet, izazvati potrese.

Prvi šok su doživeli ruski tajkuni, koji su, uvereni da će njihove milijarde dolara otetih od ruske države, omogućiti im da oberučke budu prihvaćeni od Ujka Sema, počeli da javno traže zaštitu od predsednika Buša, pod izgovorom da su im ugrožena ljudska prava, pravo na biznis i ličnu imovinu. Molba Ruskog tajkuna Hodorkovskog upućena predsedniku Bušu da utiče na ruske vlasti da ga puste iz pritvora, u kome se našao pod optužbom da je proneverio milijarde dolara, ostala je bez odgovora. Danas gospodin Hodorkovski iz zatvora piše predsedniku Putinu pokajnička pisma, i moli za oproštaj. Interpol traga za Aleksandrom Gusinskim, i na njihovoj je poternici. Borisa Berezovskog takođe traži policija celog sveta, ne sme da kroči izvan tla Velike Britanije.

Srpska pljačkaška banda sa svojim stotinama miliona dolara i evra na računima po of šor bankama malih državica sve je nesigurnija, jer je u kompjuterima moćnih službi, koja se sprema da ih lovi kao miševe. I mafije u tim zemljama tragaju za našim parajlijama, da im za veliku

nadokandu “pruže zaštitu”. A pružaće im tu zaštitu, sve dok im ne uzmu i poslednju paru, a potom pošalju na dno mora, ili neko smetlište.

Srpski oligarsi postali su svesni da u belom svetu više nisu sigurni, i zato se grozničavo trude da ostanu u vrhovima srpske vlasti, ili dovoljno njoj blizu, da zaštite svoj imetak. Ali, jataka je i u Srbiji sve manje.

ŠTA NAM URADI, MIROSINKA?

3.3.2005.

Kao predškolsko dete čuvao sam u planini ovce. Obično s proleća, ogladneli vukovi kidisali bi na stado. Deda je nosio tojagu i vuk bi ranio i okrvavio samo najbližu ovcu. Zbog dedine tojage i našeg psa, vuk ovcu ne bi mogao da odvuče do šume i njegovi oštri zubi samo bi otkinuli delić tela. Sve ovce bi bežale kao sumanute od vuka, u suprotnom pravcu, samo je ranjena bežala prema šumi - zajedno sa vukom. Ovčiji mentalitet tera je da ide za svojim ubicom, da je pojede u nekom šumarku, daleko od svake zaštite.

Ovčija psihologija, nažalost, zarazila je i moje sugrađane.

Kada je kopile Mirosinke Dinkić posle oktobarske pobune ustoličeno za guvernera Narodne banke Jugoslavije, u dubokoj tajnosti je spremalo potpuno satiranje srpskog bankarskog sistema. Ukinulo je banke, utirući put da i onako siromašnu privredu opljačkaju strane banke, koje je njegova kamarila uvela na mala vrata, bez kapitala. U zgradu centralne banke Mlađan Dinkić je doveo službenike stranih banaka i ekspozitura. Osnovao je Nacionalnu štedionicu, u kojoj država ima samo mali deo akcija, mada je založila stotine objekata, a Mirosinkin sin je uzeo za sebe najveći deo akcija bez uložene pare.

Kada su krajem decembra 2003. godine održani parlamentarni izbori, nisam mogao ni da zamislim da će bilo koji normalan građanin glasati za razbojničko-pljačkašku družinu koja je sebe nazvala G 17 plus. Ovaj zajebantski naziv jasno pokazuje da 17 ljudi ima svoj satanistički plan. I to pozitivan.

Nakon ulaska u srpsku vladu, Mirosinkin sinak u šizofrenim nastupima, punim mržnje prema svemu što je srpsko, zbog električara kojeg je uhvatio na svojoj ženi, pljačka i satire sve što mu pod ruku dođe. Guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić, Hrvat sa državljanstvom Nemačke i Mađarske, sistematski uništava finansijski sistem. Zabranjuje banke, osiguravajuća društva. Njegov rođeni brat, državljanin Mađarske, zaposlen u OTP banci iz Budimpešte, ima na svom stolu spisak celokupne vojne imovine, koju mu je dostavio ministar odbrane Prvoslav Davinić, takođe član ove satanističke partije Mirosinkinog naslednika. Nije teško ni pretpostaviti da će Jelašićev brat otkupiti Vojvođansku banku za malo para, a time skoro i teritoriju Vojvodine, sva vojna gazdinstva, odmarališta, poligone

Pre tri meseca guverner Jelašić zabranio je rad jedne privatne banke, jer su odbili da mu daju mito, koje je tražio u dva maha. Oba razgovora su snimljena, jer su tu banku, nekoliko dana ranije, kupili izraelski biznismeni. Skandal će preći granice Srbije, a transkript tog razgovora objavljujemo u narednom broju.

Da li i premijer Koštunica ima psihologiju ranjene ovce, koja trči za vukom, koji očigledno namerava da je pojede. Sa bandom iz Gej 17 plus, Koštuničina vlada, a i mi sa njima, završićemo u šumarku, u kandžama Mirosinkinog sina.

BEGUNCI SE OGLASILI

28.2.2005.

Užasnula me vest da su Srbi iz Krajine saopštili da su osnovali vladu u izbeglištvu Republike Srpske Krajine. Pošle su mi suze na oči.

Zbog ovih nerazumnih ljudi više puta sam plakao. Prvo kada je bratija na čelu sa Milanom Babićem, Milanom Martićem i drugim bašibozlukom, smatrajući sebe značajnim ljudima, odbijala svako razumno rešenje koje im je nudila međunarodna zajednica. Ovi skotovi su izigravali male bogove, okruženi telohraniteljima, mladim devojkama koje su im podvođene, džepova punih deviza, pokazivali su svetskim liderima srednji prst i nehajno govorili - ko ih jebe.

Po drugi put sam zaplakao kao malo dete kada sam gledao kolone namučenih staraca, žena i dece kako tumaraju drumovima Srbije, očajni, iznemogli, sa strahom u očima za svoje najbliže rasute po drumovima Republike Srpske, Srbije. I one koji nisu uspeli da uteknu iz Krajine. Državna televizija, Socijalistička partija Srbije i njeni koalicioni partneri bili su u stanju redovnom, kao da se nije desilo ništa. Pala je Krajina, pa Bože moj! Martić, Babić i drugi kurvini sinovi utekli su ranije, sa imovinom, parama, nameštajem.

Krajinski Srbi su, zahvaljujući svojim liderima i ludacima iz Beograda, za jednu noć ostali bez igde ičega. Izgubili su rat bez ispaljenog metka, bežali su kao poslednje fukare. Silni borci i kojekakve knindže, koji su se šepurili Beogradom preteći opoziciji i tukući pobunjenike protiv Miloševićeve tiranije, kao male kuce su podvili rep i bežali glavom bez obzira. Iskreno sam plakao i ozbiljno razmišljao da se ubijem. Tu nesreću, koju sam usamljeno godinama pre toga najavljivao da će nas snaći, ipak, kao čovek, nisam mogao da podnesem.

- Nemoj da plačeš, tek nas čekaju nesreće, veće od ove - tešila me je majka.

Vlada Vojislava Koštunice, i sam premijer, opčinjena osećanjem sopstvenog značaja, dopušta da nam gomila nerazumnih bitangi, koje ne žele da se vrate u svoje domove, ili se plaše smrada koji su iza sebe ostavili, danas u Beogradu osnivaju izbegličku vladu. Hrvatska grabi ka Evropi, i pod teretom tih obaveza, Srbi se danas ipak nekako vraćaju u Hrvatsku, u svoje domove. Nije im lako, uostalom i mnogim Hrvatima je danas teško da žive pod teretom siromaštva. Izbeglička vlada pružiće alibi divljim sinovima Hrvatske države da nasrću na Srbe koji su se vratili i da onima koji zanavljaju svoje domove zagorčaju život .

Tipove, koji su ušli u tu izbegličku vladu, a koji u Srbiji danas imaju srpsko državljanstvo, stanove, posao, treba odmah uhapsiti, otkazati im gostoprimstvo i predati Hrvatskoj, da tamo dižu bune.

Srbija je na izdisaju. Bitange koje su danas osnovale izbegličku vladu treba pokazati srpskim građanima, pokazati njihovu imovinu i biografije i - naložiti im da pod hitno napuste državu.

ZELENE JUDE

14.2.2005.

Uvek me podiđu žmarci kad prođem pored zgrade Američke ambasade. Opkoljena jakim policijskim snagama, zidovima i zaštićena elektronskom opremom za nadzor, pruža sliku ratnog stanja. Tako je u svakoj zemlji u kojoj Ameri imaju diplomatsko predstavništvo.

Milijarde ljudi na planeti sanja američki san i Sjedinjene Države su za njih obećana zemlja. Ali, istovremeno stotine miliona ljudi, svih boja i nacija, iz dna duše mrzi one koji u ovoj zemlji žive, i satrli bi ih.

Dok na unutrašnjem planu američka demokratija osvaja sve više standarde u ličnim slobodama i pravima građana, na spoljnom se Amerika predstavlja kao opasna banda koja pokazuje da je čovek najveća i najkrvoločnija životinja.

Američki predsednik Džordž Buš izvukao je pouku iz grešaka američke spoljne politike, koja je Ujka Sema gurala da u svakoj čorbi bude mirođija. Slojevita američka politika, sa centrima moći koji formiraju i državnu spoljnu politiku, uključuje i stavove mnogobrojnih službi bezbednosti, koje, svaka pojedinačno, utiče na konačnu odluku predsednika u poslovima izvan državnih granica.

U stotini zemalja sveta, koje se ne mogu smatrati demokratskim društvima sa stabilnim demokratskim institucijama, Sjedinjene Države kontaktiraju sa opoziciono nastrojenim građanima. Sva pravna, kulturna, verska, politička i duga pitanja, američke institucije u tim zemljama rešavaju novcem, kako iz državnog, tako i budžeta svojih službi. ^esto se to čini i sa iskrenom namerom da se demokratije pomognu u svom razvoju. Ali, odsustvo realnog pristupa dovodi do toga da se u siromašnim, zemljama u tranziciji i zemljama pod diktaturom, angažuju građani kojima se pune džepovi, i koji uvek i svuda po svetu, na sva usta blate sopstveni narod, distancirajući se tako od miliona svojih sunarodnika. I naš slučaj je takav. Kao demokrate se pojavljuju razne Sonje Biserko, Verani Matići i družine, koje nas sve odreda predstavljaju kao divljake, kanibale, koji ne peru noge, kojima smrdi iz usta. Busajući se patronatom od Ujka Sema, oni tako na sebe navlače bes miliona i milijardi ljudi.

Odluka predsednika Buša da sve obaveštajne i bezbednosne službe imaju koordinaciju, i da se ubuduće u svetu obaveštajnim poslom bave samo profesionalci, učiniće Ameriku zemljom koja će, ako želi, pomagati u stotini zemalja, jer je i to njena obaveza kao najbogatije i najcivilizovanije zemlje. Stvaraće institucije demokratskog društva, a ne afirmisati nacionalne Jude, koji pod firmom boraca za ljudska prava uzimaju stotine hiljada zelenih novčanica, navlačeći tako bes siromašnih sunarodnika, koje te Jude javno pljuju i tretiraju kao stoku. Najava državnog sekretara Kondolize Rajs da njena vlada ubuduće po svetu neće finansirati kvazi borce za demokratiju i da više neće pružati utočište pljačkašima, koji opljačkaju sopstveni narod a onda u obećanoj zemlji nastave da troše svoje novce, učiniće da američke ambasade, kao i do pre desetak godina, budu statusni simboli demokratije i ljudske nade.

21.2.2005.

Miki frizer iz Lebana ima rđavu narav za sredinu u kojoj živi. Ne ume da se pokrije ušima, da radi i ćuti. U ovoj maloj varoši svi idu pognute glave. U Lebanu su još uvek na vlasti komunisti.

Bundžiju Mikija je Opštinski sud u Leskovcu osudio na 45 dana zatvora što je uvredio jednog komunističkog drmatora iz Lebana, koji u tamošnjem sudu rasprodaje pravdu.

Osuđujuću presudu potvrdio je i viši, Okružni sud u Leskovcu i Mikijeva frizerska radnja biće zatvorena dok on u robijašnici ne okaje grehe, dok se ne popravi i nauči da ćuti i trpi.

Koristeći se ustavnim pravom, g. Miodrag Radosavljević je presavio papir i po prvi put u svom životu napisao reč ''molba''. A molio je nikog drugog do gospodina Borisa Tadića, predsednika Republike Srbije, da mu u skladu sa ustavnim ovlašćenjem, oprosti zatvorsku kaznu. Učinio je to ne zbog straha od zatvora, već da se lokalni moćnici u Lebanu još više ne osile, a njegovi sugrađani još više ne povuku u sebe i počnu da vode računa šta će pred predstavnicima vlasti da prošaputaju.

Pokušao sam da pomognem gospodinu Radosavljeviću. Skoro trideset godina poznajem predsednika Tadića. U mladosti smo bili u istom taboru bundžija. Jedan od njegovih savetnika obećao mi je da će učiniti sve da frizer bude pomilovan, ako već naše pravosuđe snagu dokazuje na kažnjavanju ''uvredljivih reči''.

I, Miki je imao sreću da se u Lebanu, prilikom posete predsednika Tadića Kosovu, sretne sa njim. Razgovarali su desetak minuta. Predsednik je upoznat sa slučajem frizera i dao je reč da će se za njega založiti.

Dva dana kasnije, predsednik Tadić je odbio molbu gospodina Radosavljevića za pomilovanje - kao neosnovanu. Potpisao je ukaz da se drugih 20 osuđenika pusti na slobodu, ili da im se ublaži kazna. Ubice, pljačkaši i teški prestupnici imali su jače adute. Za njih su intervenisale nevladine organizacije, prijatelji, lokalni odbori predsednikove stranke, prijatelji, biznismeni. A za Mikija - samo ja.

U opštem posrtanju Srbije, danas se najviše kažnjavaju izgovorene, a često i

neizgovorene reči. Opaki pljačkaši lako, po skraćenom postupku dobijaju sporove pred sudom, jer im policija, svojim ćutanjem, pruža alibi časnih i poštenih građana.

U opštoj rasprodaji svega i svačega, danas je i milost predsednika republike vrlo skupa.

Oni koji nemaju novca ne treba da se koriste ustavnim pravom i da traže pomilovanje. Od Borisa Tadića milost neće dobiti. Nema on vremena da se bavi pravdom. On ima svoju misiju - da o našem trošku proputuje svetom, uz fanfare i po crvenom tepihu, i da preostali deo svog života posveti samo sebi.

Ni sida baš ne ume da zaobiđe one koji vole da uživaju. Ni ona nema milosti.

UBITI PTICE RUGALICE

17.2.2005.

Pre mesec dana poslao sam ministru finansija gospodinu Mlađanu Dinkiću pravnosnažnu presudu, kojom sam dobio spor protiv Republike Srbije. Učtivo sam zamolio ministra da navedeni iznos plati. Znao sam da ću pisati uzalud, hteo sam da dobijem i potvrdu. Ministar me nije udostojio odgovora. On nikom ne odgovara, nikom ne polaže račune. Ako, iz čista hira, napišete pismo predsedniku Bušu, odgovoriće vam za nedelju dana. Ministri srpske vlade nemaju taj osećaj odgovornosti. U njihovim kabinetima sede desetine saradnika i saradnica, ali vam nikada neće napisati pismo, neće vas telefonom obavestiti.

Ekipa novinara našeg lista intenzivno istražuje poslovanje i kobni učinak vrha političke grupacije koja sebe zove G 17 plus. Svakog dana saznajem šokantne podatke o pljačkaškim i gangsterskim akcijama potpredsednika vlade g. Miroljuba Labusa, ministra Dinkića i guvernera Radovana Jelašića.

U kontaktu sa njihovim okruženjem i ljudima koji po službenoj dužnosti prate njihove pljačkaške

poduhvate, količinu zla i mržnju koju ispoljavaju sin Mirosinke Dinkić i mađarski Srbin Radovan Jelešić, saznajemo i za njihov pakleni plan, da osim potpunog pustošenja Srbije, porobe i Vojvodinu, i otkupe teritoriju, ljude. Guverner Jelašić, inače nemački državljanin, nekadašnji niži

službenik Bundes banke, namerava da Vojvođansku banku proda svom bratu, državljaninu Mađarske. Poverioci iz tzv. pariskog i londonskog kluba otpisali su dugovanja Vojvođanskoj banci

u iznosima od po 40 odsto. U unutrašnjem dugovanju ova banka ima hipoteke na imovinu skoro

svih preduzeća u Vojvodini. Banka te dugove svojim dužnicima nije otpisala i guvernerov brat će, kada za male pare kupi banku, moći da pokrajinu otcepi, ili potpuno uguši.

Kada guverner Jelašić razgovara sa svojom kućnom pomoćnicom u Nemačkoj, redovno joj se požali kako mu je teško da radi sa srpskom stokom. Mi smo za njega, za Dinkića i g. Labusa, obična stoka, koju treba zgaziti. Kada završimo za nekoliko dana istragu, objavićemo transkripte razgovora gospode Labusa, Dinkića i g. Jelašića.

Sve češće kod mene svraćaju rezignirani i opljačkani građani, koji su bili nasilno mobilisani da ratuju po šumama i gorama naše zemlje ponosne. Od mene traže da ih mobilišem, a neki su tvrdo uvereni da moraju da se žrtvuju, da sa tipovima poput Labusa, Dinkića i Jelašića - svedu svoje račune. Oni imaju samo jedan ovozemaljski život i smatraju da se ne mogu nazvati ljudskim bićima, ako ovi tipovi ostanu nekažnjeni. Oni će, sa svim otetim parama otići u Nemačku da se šepure, da troše i prave bahanalije, da zadovolje svoje bolesne i zle duše. Rugaće nam se.

U Srbiji, koja izumire u strašnim mukama siromaštva i beznađa, sve prisutnije su parole - ubiti ptice rugalice.

U SLAVU PORAZA

14.2.2005.

U osmom razredu, pred prvo polugođe, u takmičenju iz opšteg znanja proglasili su me za

pobednika. Bio sam ćutljiv, neuhranjen i ophrvan siromaštvom i borbom da preživim. Odmah iza polugođa, nastavničko veće isključilo me je, kao šampiona znanja, iz škole - iz bezbednosnih razloga. Nastavnica istorije je, pred prosvetnim inspektorom, u nameri da pokaže svoj rad, nakon što bi postavila pitanje, tražila od mene odgovore, jer tokom školovanja nikada nisam dizao ruku. Nastavnica, inače smirena i tiha žena, tražila je da joj prepričam tok ofanziva u NOB-u. Sećam se

toga kao da je danas bilo, odgovorio sam da su bitke na Sutjesci, na Neretvi i ostale ofanzive - teški porazi partizanskih jedinica. Jake nemačke snage, opremljene i naoružane, razbijale su na buljuke gladne i slabo naoružene jedinice, čiji su komesari bežali iz borbe brzo koliko ih noge nose. Prosvetni inspektor se smejuljio, ponekad klimnuo glavom, dok je nastavnica pokušavala da me zaustavi, u čemu je bila ometena od inspektora. Popodne su me isključili iz škole, a jake policijske snage pretresle su moju kuću. Od hapšenja je moju nepismenu majku spasla spomenica mog strica, koji je, kao dečak, učestvovao u tim borbama. Od Kosovskog boja, u kome smo potučeni do nogu, i desetkovani, sve teške poraze mi smo slavili kao pobede, kao crveno slovo u kalendaru. U Prvom svetskom ratu izgubili smo trećinu radno sposobnog stanovništva, a vojska nam je pobegla sa fronta i desetkovana u bežanju preko Albanije. Ipak, Pašićevu vladu, koja nas je u rat uvukla, slavimo kao hrabru, junačku, mada nas je, kao naciju, u crno zavila. Nismo u čitankama ni zabeležili Janoša Hunjadija, koji je na Kosovu vodio sa Turcima odlučnu bitku. Kada kažemo “kasno Janko na Kosovo stiže”, mislimo na njega, koga su srpske velmože izdale i u toj bici nisu podržale. Mali i siromašni su skloni da veličaju svoj kukavičluk, svoju nemoć, ali Srbi u tome idu do kraja. I danas pričamo kako smo pružili otpor NATO alijansi, kako smo, takoreći, bili pred pobedom. A tukli su po nama k’o po mrtvoj kobili, ubacivali nam kroz vrata i prozore “tomahavke”. Sankcije koje su nam uvodili 1903. zbog ubistva kralja Aleksandra, ili zbog diktature 1926, a potom i poslednje koje je uveo Savet bezbednosti, pokazuje da smo nerazumni, da naša elita nema osećaj za stvarnost, za meru svojih i nacionalnih mogućnosti. Neće me iznenaditi ako bežanje Srba iz Krajine, proterivanje naše vojske iz Republike Srpske i sa Kosova, za dvadeset godina uvrstimo u udžbenike kao veličanstvene pobede naše armije i Slobodana Miloševića. Siguran sam da će se to desiti, pod uslovom da neko od nas preživi sadašnjost, u kojoj se malo ko od nas može osećati čovekom i građaninom i pred čijim porodicama, uopšte, postoji perspektiva pukog preživljavanja. Ko preživi, slaviće sve naše poraze.

PRAVO DA VAM KAŽEM

10.2.2005.

U moju kancelariju svakodnevno dolaze ljudi željni pravde, sa fasciklama, spisima, molbama, žalbama. U nameri da me uvere da su u pravu, svaki gost počinje sa: “Pravo da vam kažem Kao da sve ono što su pre rekli nije tačno, ili je poluistina. Frojd je formulisao teoriju omaški, i kada naglašavamo sagovorniku da želimo “pravo da mu kažemo”, otkrivamo podsveno osećanje da smo, u osnovi, skloni da lažemo bez potrebe, i bez krajnje nužde. Siromašni su skloni laganju. U početku je to potreba da se nadomesti nedostatak igračaka, novca, odeće, hrane, da se pred drugim predstaviš u boljem svetlu. Između maštanja i laganja postoji samo tanka nit koja ih deli. Vraćajući se u prošlost, uhvatio sam početak kada sam i sam počeo svesno lagati. Bilo je to u srednjoj školi, kada sam pisao biografiju na osnovu koje se odlučivalo o mom statusu. U to vreme biografija je morala obavezno da počinje sa “potičem iz siromašne seljačke porodice, a moji su ”

bili aktivni saradnici narodnooslobodilačke

siromah i upisivao sam da potičem iz bogate seoske porodice koja je podržavala borbu četnika. Sećam se da me je profesorka, koja je posle rata provela 12 godina na robiji kao sekretarica Draže Mihailovića, majčinski i zabrinuto savetovala da se prilagodim vremenu u kojem živim. Na ovim prostorima laž je način opstanka i način života. Postali smo patološki lažovi, koji često i sami veruju u ono što pričaju. Prijatelj koji je nekoliko godina proveo u SAD pričao mi je kako je zaradio velike pare na

”.

borbe

Mene je bilo sramota da pišem da sam puki

iskrenosti američkih građana. On se zapošljavao u kompanijama i svađao se sa predradnicima. Potom je tražio preko suda odštetu, koju je dobijao, jer Amerikancima je nezamislivo da lažu. Oni bi priznavali da su ga uvredili, a on se kleo da nije započeo sukobe sa gazdama. ”

Kada čujem političara da govor počne rečima “iskreno govoreći

Oni koji lažu nemaju osećaj odgovornosti, nikog ne poštuju i sa takvim ljudima nije moguće poslovati, biti blizak. Pre nekoliko godina, na poziv jednog optuženog, svedočio sam pred Haškim tribunalom. Grupa istraživača postavila mi je nekoliko stotina pitanja, na koja nisam imao odgovor. Bilo mi je neprijatno. Nisam znao šta Milošević ruča. Nikad me to nije zanimalo. Gospođa Agnes, koja je predvodila istraživački tim, takođe je bila iznenađena. Opisala mi je da je razgovarala sa nekoliko hiljada ljudi sa prostora bivše Jugoslavije i da je prvi put srela nekog ko nije slagao nijednu reč. Oni su znali da nemam odgovore na pitanja koja su mi postavili, ali su očekivali da ću na barem polovinu “imati šta da kažem”. Nije ni čudo što smo u svetu nepouzdani poslovni partneri. Lažemo čim zinemo. Političari svuda u svetu vole da vrdaju i da obećavaju, ali ne smeju da lažu o onom što svi mogu da provere. Naša politička elita je gomila patoloških lažova. Iskreno govoreći

odmah sam siguran da laže.

GRMLJAVINA

7.2.2005.

Umirući na krstu Hristos je zavapio: “Bože, Bože moj, zašto si me ostavio.” Bio je to trenutak kada su se nebo i zemlja savršeno ujedinili. Naše patnje, kojima smo izloženi poslednjih 15 godina, mogu se porediti sa mukama Isusovim. Srpska elita povela nas je stazama bespuća. Gomila komunističkih desperadosa i bolesnika u vrhovima srpske vlasti merila je sopstvenu snagu sa svetskim centrima moći. Milioni građana Srbije, početkom raspada Jugoslavije, suočili su se sa pretećim zlom, nemoćni da mu se suprotstave. I bi sudbina. Oni koji su mogli, ili imali snage, utekli su, slabiji su ostali tu gde su, da čekaju svoje raspeće. Dolaskom na vlast DOS-a počelo je masovno vešanje na krst svih koji nisu bili u malobrojnom stroju ove hulje bezbožnika, koju je predvodio pokojni premijer Zoran Đinđić, a nastavili njegovi naslednici na partijskoj i državnoj funkciji. Njihovim dolaskom okupirana su javna i društvena preduzeća, carine, pošte banke Iza Đinđićeve vlade i naslednika ostao je krvavi učinak. Osam stotina hiljada radnika ostalo je bez posla, sva imovina je rasprodata, većina preduzeća uništena. Rasturena je vojska, policija, bezbednosne službe. Prosečne penzije i plate toliko su mizerne da ne omogućavaju najvećem broju građana ni da se prehrane. Lekove ne mogu da kupe oni kojima su najpotrebniji. Iz svetskih centara moći vlastima se upućuju ultimatumi, a vlast se nadmeno šepuri, stavljajući nas ispred kao žrtve, otprilike govoreći - evo raje, pobijte je, baš nas briga. Srbija je u punom rasulu. Sindikalne centrale su podaničke, a mora se priznati skoro da su i nemoćne da bilo šta učine. Sindikalni lideri su korumpirani, podli. Srbija nema biskupa Romera, blagog časnog oca koji bi mogao da stane na čelo kolone gladnih i željnih hleba, slobode i pravde. Patrijarh srpski Pavle, što je nezabaleženo u istoriji crkve, blagosilja desperadose pri preuzimanju funkcija sa kojih će pljačkati nemilice. Stanje u kojem se Srbija danas nalazi više je nego nepodnošljivo. Milioni ljudskih duša u Srbiji danas plaču suzama koje samo Apostoli mogu da vide. Srpskoj vladi patnje, beznađe i muke građana ništa ne znače. Nju to ne dotiče. Ona ide dalje. Do samog gorkog kraja, dok većina nas ne umre u mukama Isusovim.

U Srbiji se očekuje grmljavina. Verujem, i osećam u očima svih onih koje srećem, da su se oprostili od života i da će doći dan kada će magarci riknuti kao lavovi. Voleo bih da doživim taj dan, kada se fukare koje su nas zajahale u bolesnoj nameri da opljačkaju sve što im pod ruku dođe, skrivaju po mišjim rupama, trčeći prema zgradi američke, nemačke i engleske ambasade, očekujući da će ona primiti naše Jude. Moj pogled biće uperen prema banderama u glavnoj ulici naših gradova, koju će okititi banda surovih pljačkaša. Bog uvek pogleda mučenike.

ZLO NIKOGA NE GLEDA U OČI

3.2.2005.

Kada sam počinjao da se bavim ovim poslom, slali su me da izveštavam sa lica mesta. Putujući često “Bosna ekspresom”, upamtio sam lik starijeg muškarca, koji je ulazio kod Modriče i prodavao usnuloj raji pesmarice lokalnih poeta. Ljudi bi uljudno odbijali, pravdajući se da nisu pri novcu, da su siti svoje sirotinje. Prodavac je nehajno odmahivao rukom i odgovarao im stihovima:

“Ko je siroma, jebi ga oma, jebi ga oma, ko je siroma!”

Živeti kao siromah i prokužen - đavolski je teško. Sirotinji i gaće same padaju.

Srbija je danas osiromašena i opustošena. Na lošem je glasu, svi joj isporučuju svoje zahteve, ultimatume. Od Srbije se traži da isporuči optužene za ratne zločine, da sprovodi istrage o zločinima, da predaje dokumenta, da u njenim bezbednosnim službama i ministarstvima sede strani službenici. Od opustošene države se traži da se odrekne dela svoje teritorije, za svaki incident ili tragičan događaj u kome su žrtve pripadnici druge nacionalne manjine, odmah intervenišu međunarodne institucije, teškim osudama i optužbama.

Ipak, najviše poniženja ovako unesrećenoj Srbiji donose predstavnici izvršne vlasti. Oni su arogantni, nedodirljivi, neosetljivi za trenutak u kojem živimo. Oni prkose svetu i savršeno ih ne zanima koliko će nam nevolja još natovariti na naša gola leđa.

Vest da je u Horgošu pronađena ubijena šestočlana porodica mađarske nacionalnosti, sledila je krv u meni. Prvo zbog stravičnog zločina u kojoj je nastradala jedna porodica, a drugo zbog straha da će taj događaj Srbiju ponovo dovesti na naslovne stranice medija, da će nas opet posmatrati kao divljake, ubice i zločince.

Nisam očekivao da se naciji, tim povodom, obrati predsednik Vlade Srbije. Nema te ljudske nevolje koja njega može da pogodi, uznemiri. Nisam očekivao da on, bez obzira da li je reč o samoubistvu, ili o zločinu koji je izvršio pripadnik mađarske nacionalnosti, izrazi saučešće njihovoj rodbini, predstavnicima mađarskih partija u Srbiji, da obiđe mesto događaja, porazgovara sa meštanima, da javno zatraži od ministra unutrašnjih poslova potpunu istragu, da pozove policijske eksperte iz Evrope, da zajedno rasvetle zločin. Zlo kojim je ispunjen predsednik srpske vlade izbija iz svakog njegovog pokreta, podmuklog pogleda, on nikog ne gleda u oči.

Ipak, očekivao sam da to učini javno potpredsednik srpske vlade g. Miroljub Labus, pa i savezni ministar Rasim Ljajić. Samo na taj način možemo izbiti iz ruku i usta adute zluradim lobistima, koji u svetskim institucijama lobiraju protiv postojanja Srbije kao države.

Da srpska vlada povodom tragičnog događaja u Subotici proglasi dan žalosti, i naši neprijatelji bi shvatili da imaju posla sa odgovornom vladom i zrelim narodom. I počeli bi da nas zaobilaze u svojim akcijama blaćenja i pritisaka.

BEŽ'TE NOGE, USRAĆU VAS

31.1.2005.

Mnogi od nas izgubili su radost življenja. Toliko smo se umorili bežeći od prošlosti, da je ona počela da nas prestiže, ispred nas je. ''Smrt po mene, smrt za mene" - piše na jednom grafitu na Julinom brdu.

Ako smo se umorili od bežanja, onda je bežanje naš najveći neprijatelj. Pred svakim problemom mi decenijama saginjemo glavu, skidamo kape i ko poslednje fukare bežimo ispred nevolje. Klonimo se belaja i ne izlazimo na ulice kada ubijaju novinare. ]utke podnosimo svako poskupljenje, svako masovno otpuštanje. Sležemo ramenima, kao da

je to meminovno. Skidamo gaće pred direktorima, gazdama kod kojih radimo za mizerne

pare. Izgubili smo svako osećanje dostojanstva. Kada vlasti organizuju svetkovine, desetine hiljada mladića i devojaka dolazi da slavi. Kliču, urliču, svetkuju, jer vlast to odobrava. Sindikalne centrale u Beogradu više puta su pokušale da organizuju generalni štrajk. Razlozi su bili jaki, i svuda na svetu stali bi autobusi, tramvaju, bolnice, škole. Ali mi smo

stoka koja ima hrabrosti koliko i pauk muda. Pokrivamo se ušima, trčimo poput robova da odradimo šihtu, da se gospodar ne naljuti. Danas u svetu ne postoji mizerniji narod od nas. Opozicione partije, što je teško zamisliti

u

istoriji bilo kog naroda, nisu organizovale pet godina nijedne demonstracije, nijedan miting.

U

eliti vlada potpuna saglasnost da treba surovo pljačkati državu i građane. Kakvi srpski

radikali. Gomila bitangi. Svuda u svetu, u državama koje su ophrvane korupcijom, opozicioni lideri jurišaju na kordone policije, predvode gladne sugrađane. Toma Nikolić priča kako propadamo. I ide da poseti Fidela Kastra. Ne pada mu na pamet da gladne, opljačkane i unezverene građane pozove pred skupštinu. Što da izgubi svoj položaj! Spečeni narkoman Željko Mitrović, sa svojom ružučastom televizijom, prvo nas je opismenjavao pesmama tipa "po šumama i gorama naše zemlje ponosne'', onda je počeo da služi krimosima poput Đinđića, Vesića, Jovanovića. Njegova televizija predstavlja nas kao stoku, kao maloumne i poludivlje ljude. Milione dolara ovaj narkoman uzima uništavajući nekažnjeno javni moral. Kada u prerijama naiđe oluja, krave podignu rep i počnu da beže. Mnoge u tom bežanju nastradaju. Da samo stanu i "pregrme" oluju, sve bi preživele. Divlje životinje se ponašaju

mudrije. Kada počnu nevolje i oluja, bizoni joj krenu u susret. I svi prežive, a skrate dvostruko vreme njenog trajanja. Ako smo već svedeni na nivo životinja, mogli bismo od njih i da naučimo kako od nevolja

ne treba bežati, već ih savladavati akcijom, borbom usraću vas". Zato smo posran narod.

Naša jedina deviza je "bež'te noge,

ZLOČINCI PROLAZE, ŽRTVE OSTAJU

Kada je Taras Buljba iz Valjeva dohvatio svoju sablju, mene je ''posekla'' 4. aprila 2003. godine. U ćeliji Okružnog zatvora proveo sam 11 dana, a potom priveden istražnom sudiji pod optužbom da sam oklevetao Dušana Mihajlovića. U vladi Srbije, dok je trajalo vanredno stanje, nestatusni činovnik Vladimir Beba Popović saopštavao je ko je od uhapšenih kriv i pod kojom optužbom je zatvoren. Cela Srbija je stenjala pod čizmom Mihajlovića i njegovih pandura. Još više se plašila brifinga na kojima je g. Popović optuživao za neverovatne zavere generale, političare, novinare, biznismene. Hiljade uhapšenih predstavljeni su kao grozne ubice, pljačkaši, zaverenici. Nikom nije data šansa da se brani pred sudom. Kada sam izašao iz zatvora pokušao sam da demantujem saopštenje g. Popovića da sam uhapšen pod optužbom da sam kao pripadnik klana pokojnog Spasojevića, za njihov račun i za velike pare, pisao tekstove da zatrem tragove ubicama premijera. Imao sam u ruci rešenje istražnog sudije da sam priveden zbog sumnje da sam tekstovima u crnogorskom listu Dan oklevetao ministra policije. Glavni urednik agencije 'Beta' odbio je da saopšti kratku vest da nisam uhapšen kao član zemunskog klana. Televizija B92 samo je saopštila da sam pušten na slobodu, dodajući kako sam navodno potpisao izjavu da ću napustiti zemlju i otići u Rusiju. Hiljade nevino uhapšenih izašlo je na slobodu tek kada je Vlada Srbije, pod pritiskom iz inostranstva, ukinula vanredno stanje. Mnogi su očekivali da će se promenom vlasti i njima pružiti šansa da dokažu da su oklevetani. Ali Neustavna predsednica Nataša Mićić, čije je odredbe naredbe o vanrednom stanju Ustavni sud Srbije proglasio neustavnim, ministar policije, te monstruozni Beba Popović i nakon odlaska Đinđićevih ministara, uvaženi su gosti TV B92, Vremena, Danasa, Kurira

Nijedna žrtva te pomahnitale grupe zlikovaca koja je pohapsila deset hiljada ljudi, nije mogla da se oglasi. Kamere i stranice ovih glasila strogo su rezervisane za one, koji bi zbog svojih zlodela u ''sablji'', u demokratskim društvima dobili doživotne robije. Osim što su sačuvali sve pare i imovinu koju su opljačkali za vreme Đinđićeve vlade, postali su u očima urednika ovih glasila još važniji, značajniji. Insajderi, kako ih najavljuju. Ološ koji uređuje TV B92 i pomenuta glasila, poput pudlica služi i veliča bivše vlastodršce, koji su zgazili Srbiju i uništili sve vrednosti koje su građani uspeli da sačuvaju pod Miloševićevom strahovladom.

U Srbiji žrtve nikada nisu rehabilitovali.

SANJAO SAM NOĆAS DA NAS NEMA

14.1.2005.

U subotu sam sanjao strašne snove. Još su mi te slike pred očima. Jočićevi žandari

zakrvavljenih očiju i pod punom ratnom opremom, izvršavajući nalog Mlađana Dinkića, izvode iz srednjih škola đake i postrojavaju ih u dvojne redove. Baška cure, baška mladići. Dobošar daje na znanje: Stariji razredi muškaraca neka krenu trčećim korakom prema kamionima. Biće transportovani za Australiju, da rade u rudnicima žive. Vlada ih je prodala, da popuni budžet, kako bi isplatila narodne poslanike i troškove kabineta predsednika Republike. Devojke iz starijih razreda neka uđu u autobuse radi odlaska u nordijske zemlje, za rad u kućama, bolnicama i farmama. Treća prozvana grupa imala je više sreće i upućuje se u zavode za transfuziju, radi davanja krvi, koja će biti prodata u inostranstvu. Srpske vlade u poslednje četiri godine rasprodale su svu pokretnu i nepokretnu imovinu. Milioni trudbenika izgubili su posao. Sela su opustošena, njive nepoorane, šume posečene i zapuštene. Ministar zdravlja uvezao je opremu za deponovanje dva miliona jedinica krvi, mada Srbiji treba tek deseti deo. Ostatak će ministar prodati. Da bi preživeli svakodnevne

udare i namete divljih sinova svog naroda, prinuđeni smo da zakidamo od usta, na odeći, na piću

San me je uplašio. Kada uskoro premijer Koštunica u pola glasa saopšti da je 500 tajkuna postalo vlasnik cele Srbije i kada se on prekrsti i pozove nas da pokorno služimo gospodarima, na naše živote biće stavljena tačka. Banditi poput Bogoljuba Karića, Krmivoja iz Surčina, Miodraga Kostića, Zekstre i njima sličnih tajkuna, moći će da raspolažu našim životima. Majke će ih moliti da uzmu njihovu ćerku, samo da udele stotku, da od nje prežive naredna tri dana. Šta će se desiti ako ovi obesni ljudi počnu da nas mlate po ulicama, da uteruju strah, red i disciplinu među nama gladnima i ubogima. Od koga da tražimo zaštitu? Od Koštuničinih pandura, sudija koje postavlja njegov ministar pravde?

Danas Bogoljub Karić, Dragan Đurić, Žarko Zečević, Miodrag Kostić

mogu da ubiju,

prebiju koga hoće, potpuno nekažnjeno. Filip Cepter ima pravnog savetnika, čiji muž je Koštuničin savetnik. E, pa sad neka neko kaže da je g. Cepter nepošten! Vojislav Koštunica i njegova vlada relativizovali su sve vrednosti i život svojih građana učinili potpuno bezvrednim. Oni koji sebe još smatraju živim, imaju osećaj krivice što su još

na ovom svetu, kao teret Koštuničinom kabinetu, koji ne može da popravi statistiku o svom ''velikom'' učinku. Došli smo sa njima do samog gorkog kraja.

ZA ŠAKU AKADEMSKIH DOLARA

20.1.2005.

Posle Brionskog plenuma na kome je doneta odluka o smeni Aleksandra Rankovića, Josip Broz je

u lovištu Morović kod Šida održao konsultacije sa najbližim prijateljima, koji nisu bili u vrhovima partijske vlasti, ali do čijeg je mišljenja držao. Brozu je tom prilikom oštro prigovorio Stevo Krajačić, stari agent Kominterne. U beleškama sa tog sastanka navode se njegove reči: „Stari, ti

si bedak. Brijunski plenum ti nije bio potreban. Srbi imaju loše političare, potkupljivu inteligenciju

i nesložan narod, i nije ti bio potreban plenum da smeniš Leku“.

Krajačićeve reči pogađaju kao maljem. Istinite su.

Srpski političari su kroz istoriju pokazivali svoju primitivnost, uskogrudost, odsustvo svake inventivnosti i sposobnosti da gledaju unapred, i da nacionalne interese stave iznad interesa svojih žena, ljubavnica i razuzdane dece.

Prvi svetski rat smo poveli zbog bandita poput Nikole Pašića i izgubili polovinu stanovništva u sudaru sa najjačom imperijom. Zbog političara smo napadnuti bez razloga i u Drugom svetskom ratu, izgubili državu, stanovništvo

Ovih dana Bogoljub Karić nam demonstrira svoju snagu. U njegovu partiju učlanilo se pedeset akademika iz SANU!

I gospodin Karić je akademik. Prepisni je član kijevske akademije. Ovaj belosvetski hohštapler, koji ni pismo majci ne ume da sroči, opljačkao je Srbiju do gole kože, deleći plen sa Mirjanom Marković. I mala deca danas znaju ko je Bogoljub.

Najavljujući da će sa svojom partijom preporoditi Srbiju, Bogoljub očekuje da bude i premijer. Njemu je zabranjen ulazak u SAD, u Rusiju ne sme da kroči od mafije kojoj se zamerio, varajući sebi slične biznismene. Zar takvog premijera želi 50 članova srpske akademije nauka?

Srpski akademici imaju brojne privilegije. I počasti. Srpska akademija je jedan od značajnih stubova srpskog društva. Nije ni čudo što se to društvo stalno urušava, kada su članovi te akademije pustahije koje svoju pamet, znanje i čast prodaju za šaku dolara.

Akademik Matija Bećković, nekadašnji kradljivac kišnih mantila, za svoje stihove koje piše na plemenskom jeziku, dobio je sve komunističke književne i državne nagrade. Onda je Miloševićev dolazak predstavio kao Božje proviđenje, a Koštunicin dolazak kao Bogojavljenje. Gospdin Matija je tipičan srpski intelektualac - podmukao, unizan, potkupljiv, kukavica, prevrtljiv.

Ako najumniji predstavnici srpske države za svog političkog saveznika biraju Bogoljuba, koji sa svim svojim bogatstvom ne sme da kroči u dve prestonice u kojima se odlučuje o sudbini sveta, onda bi rad te akademije koja se zove SANU trebalo zabraniti, i motkama taj ološ isterati na ulicu

iz prostranih kabineta, iz kojih šire svoj akademski smrad, od kojeg se guši celo društvo.

Zar sa ovakvom elitom imamo budućnost?

LJUDSKA DELA PUSTITI PRED LJUDE

17.1.2005.

Kada je g. Koštunica izabran za premijera, bio sam nameran da mu se obratim i zamolim ga za uslugu. Tvrdo sam verovao da će mojoj molbi izaći u susret. Hteo sam da od predsednika tražim da se iz zatvorskog kruga u Zabeli, o mom trošku, prenesu posmrtni ostaci srpskog prosvetitelja Vase Pelagića.

U dugoj istoriji Srbije svaki građanin koji je iskako iz krda istomišljenika, prikraćivan je za glavu ili

zatvaran u ludnicu ili apsanu. Od Branislava Nušića, pesnika Vojislava Ilića Mlađeg, pa do moralno-politički nepodobnih pesnika Dragoljuba Ignjatovića i Gojka \oga, u Srbiji su u lance okivani oni koji nisu hteli da veličaju vlast, pljačku, otimačinu. Spasli su se samo oni koji su iz Srbije utekli.

O

svom naumu da se obratim g. Koštunici obavestio sam druga koji je pobegao u Kanadu. Njega

je

iznenadio moj predlog. Molio me je da to ne činim, jer mi predsednik Koštunica neće ni

odgovoriti. U Srbiji, u njenoj istoriji, niko ko je nevin osuđen nije rehabilitovan, barem ne za

svoga života, niti je sa njega službeno skunuta anatema. Od premijera ne treba ništa da očekujem, jer takvu odluku mogu da donesu samo visokomoralni ljudi, koji se ravnaju prema večnim vrednostima.

G. Koštunica nije odgovorio na moje pismo.

Preuzimajući dužnost prvog šefa partije i države, Mihail Gorbačov je doneo dekret da se u SSSR-u od strane izvršne vlasti rehabilituju svi nevino optuženi, zatvoreni, mučeni i streljani. Gorbačov je bio uveren da se od Tome Akvinskog (nevernog Tome), od ruskih monaha, vladika, pesnika, inženjera, filozofa, svi moraju proglasiti nevinim i pustiti njihova dela, ideje i reči pred građane da

ih oni ocenjuju.

Ova Gorbačovljeva istorijska odluka omogućila je da Rusija postane snažna, moderna država.

U Srbiji i danas ista grupa ljudi, raspoređena u pozicione ili opozicione stranke, promoviše preko skupštinske govornice, radio i TV emisija i preko novina, svoje stavove, uspostavlja javni moral i odlučuje o sudbini države i društva. Niko ko ne pripada toj grupi ne može da iznese svoj stav čak ni na RTV B 92, Danasu, a o drugim medijima da i ne govorim. To strašno okivanje srpske misli i duha, odsustvo svake želje da se stvori i poštuje kulturna, naučna i sportska elita, da se od nje uči, i da ona promoviše nove vrednosti srpskog društva, vratilo je Srbiju u mlađe kameno doba. Priučeni dizajneri, mehaničari i tehničari, skoro svakodnevno, u najgledanijim emisijama govore o pravnim i ustavnim pitanjima, o ekonomskim reformama, jer su funkcioneri parlamentarnih stranaka. Profesori univerziteta i misleći ljudi pakuju kofere i beže u beli svet od tih prostaka i ludaka koji nas vode u pakao.

SLEPI VOĐA

13.1.2005.

U Domu garde na Topčideru premijer Koštunica je organizovao večeru za poslovne ljude koji su dali priloge u Fond za Kosovo.

Ovaj sramni događaj prenosile su sve srpske TV stanice, a lopovi svih boja, koji su opljačkali Srbiju, šepurili su se i pridikovali kako će oni, eto, skromnim prilozima od po hiljadu eura, spasiti Kosovo, koje je, i službeno, deo Republike Srbije.

Da je samo jednog od prisutnih predao pravosudnim organima, premijer Koštunica je mogao u budžet Republike Srbije uterati milijardu eura. Tim parama Srbija bi svakom Srbinu, ili prognanom sa svog ognjišta, ili onom koji sada živi na Kosovu u čatrljama ili šatorima, mogla omogućiti život dostojan čoveka.

Premijer Koštunica voli da prlja podanike. Otuda je i sve teatralno u njegovom autističnom životu. Poznajem barem dvadeset imućnijih ljudi koji bi dali dvostruko više od gomile prisutnih lopova, samo da se slikaju na televiziji sa državnim rukovodiocima. Nacionalni interesi se ne brane prosjačenjem. Pljačkaška družina Mlađana Dinkića samo od jedne rasprodaje javnih preduzeća i resursa mogla bi odvojiti dovoljno novca da Srbija ozbiljno radi u korist svojih kosovskih građana.

Mračna i morbidna prošlost srpskog premijera, koji prevrće očima i meša kao stanična kurva, gasi nam svaku nadu da će Srbija makar stati na ivici ambisa.

Od čoveka čija biografija je mutna ko mutna Morača, nemamo šta očekivati. Kada je primio dužnost predsednika SRJ, gospodin Koštunica se pred generalom Pavkovićem, Radomirom Markovićm i drugim Miloševićevim desperadosima ponašao kao devojčica. General ga je tapšao po ramenu - „\e si Vojo, đe si mladiću, baš si nešto danas lijep“.

Gajili smo nadu, da ako je već mutav, neobavešten, setan, snishodljiv pred moćnim parajlijama, g. Koštunica makar nije pohlepan na novac. I tu smo bili u zabludi. Uzimao je i on i kapom i šakom.

Jednu od najstrašnijih pljački u istoriji jednog naroda, premijer Koštunica je pokrio svojim varaličkim obećanjem kako će on uvesti pravnu državu. I onda im okrenuo svoje dupe.

Takvo zločinačko otimanje imovine, otpuštanje radnika, nasilje nad zaposlenima, nebriga o bolesnima, deci, đacima, vojsci, odsustvo svake sudske zaštite, nije upamćeno u dugoj istoriji Srbije. Srpski premijer je obećavao pravdu građanima, znajući da to nije njegov cilj. Njemu ne treba verovati. Premijer je autistična osoba, koja dolazi na posao u podne, a odlazi kada pročita štampu i potpiše akta. Njega treba posmatrati na pravi način. Preko optičke naprave. Kada Srbija nestane, kada uskoro milioni njenih građana odu na groblje zbog gladi, premijer će imati svoju odbranu. Može slobodno da se brani: „[to ste mi verovali, videli ste da sam lud!?“

SVETI OCI NA ZAČELJU

10.1.2005.

Božićnu liturgiju iz Pećke patrijaršije, koju je služila Njegova svetost patrijarh srpski Pavle prikazala nam je i privatna televizija.

Pored vernika, koji su odlučili da ostanu i umru na Kosovu, patrijarh Pavle pričestio je i srpskog premijera Vojislava Koštunicu.

Mene je ovaj impresivni skup ponovo podstakao na razmišljanje o nesrećnoj ulozi svetih otaca u našim nacionalnim porazima i katastrofama. Moram priznati, uz sve poštovanje prema religiji kojoj pripadam, da nisam razumeo zašto patrijarh srpski, a i svi ostali sveštenici, svoje vernike pričešćuju vinom koje svi piju iz iste kašike. Nije reč o estetici, već o životnoj potrebi. Živimo u vremenu i prostoru u kome haraju zarazne bolesti, i Srpska pravoslavna crkva ima makar toliko para da od priloga vernika odvoji stotinak dinara i kupi obične plastične kašike za svakog pričesnika. Bog pomaže samo razboritima. Srpski sveštenici nisu Hristovi apostoli koji leče slepe, sakate i dižu mrtve iz groba, i siguran sam da kada iz iste kašike primi pričest hiljadu ljudi, uvek postoji realna opasnost da se od zaraženih dobije žutica, sida ili neka druga teška bolest.

U dugoj srpskoj istoriji časni oci Srpske pravoslavne crkve uglavnom su bili protiv nacionalnih

interesa. Kara|or|e je pretio tadašnjem patrijarhu da će ga obesiti zbog osude ustanika i saradnje sa Turcima.

U pobuni Srba u Hrvatskoj, treba se prisetiti poslednjeg rata, mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan Pavlović prvi je utekao i poveo sve sveštenike. Godinama su preostali Srbi u Hrvatskoj bili bez sveštenstva i sahranjivani su od strane katoličkih sveštenika. Slično je bilo i u Sarajevu, odakle su sveštenici povučeni voljom vladika iz Beograda.

Vladike Srpske pravoslavne crkve blagosiljale su Miloševića i njegove diktatore. Treba upamtiti

vladike Irineja Bulovića, Amfilohija Radovića, Vasilija Kačavendu sledbenici JUL-a.

Polovina episkopa bili su

Pamtimo i kako je patrijarh Pavle ispred Terazijske česme pozivao gra|ane da se razi|u i odustanu od protesta. Po nalogu Miloševića, pisao je pismo prestolonasledniku da se ne vraća u zemlju! I na kraju, patrijarha Pavla Stojčevića ustoličili su u izrežiranom izboru.

U prelomnim trenucima naše istorije, sveti oci SPC ostajali su na začelju, otudjeni, živeći na

način koji je štetio opštim interesima. Neka im Bog oprosti na svim zlima koja su nam učinili.

SIROTINJA JE I BOGU TEŠKA

30.12.2004.

Aristotel je tvrdio da su dve najopasnije klase za svako društvo - bogati i siromašni, i da su oni uzrok svih ratova i revolucija.

Bogati se, tvrdio je Aristotel, ne mogu izbeći, ali država mora da ograniči njihovo bogatstvo, tako da ono ne prelazi količinu koja je opasna po socijalnu bezbednost zemlje. U nekim grčkim

državicama su državni službenici, koji su bili iz bogatih porodica, plaćali državi velike pare kako bi mogli da obavljaju državne funkcije, a siromašni službenici dobijali su veće svote za svoj rad, da

bi

se izbegla korupcija.

U

svakom društvu, u kome ne postoji srednja klasa, mora da vlada diktatura. Demokratija ne

stvara srednju klasu, srednja klasa stvara demokratiju.

Komunistička Jugoslavija je imala jaku srednju (radničku) klasu, zato je i bila prosperitetna država. Amerikanci su uveli demokratiju na Haitiju, ali je ona morala da propadne, jer nije bilo srednje klase da je održi. Borci protiv diktature, u zemljama bez srednje klase, postaju diktatori kada preuzmu vlast.

Sada se uvodi demokratija u Iraku. Sigurno će i taj pokušaj propasti, jer tamo nema srednje klase. Nije Sadam stvorio diktaturu, diktatura je stvorila Sadama.

Politički sistem ne zavisi od ličnog morala političara, jer ga oni nikada nisu ni imali.

Srbija je država u kojoj pet odsto njenih gra|ana može da se svrsta u „imućne gra|ane“. Svi ostali se bore za vazduh, za golu egzistenciju.

Ko će doneti slobodu Srbiji?

Mala grupa opasnih kriminalaca, koji su u strukturama vlasti i pod njenim patronatom, sigurno se neće odreći milionskih iznosa na računima, svojih kompanija, vila, zdanja.

Srpska sirotinja spala je na najniže grane. Prosta, jadna, zla, umorna, ona ni u šta ne veruje. Isus Hristos se nije zaustavljao u svojoj misiji tamo gde u njega nisu verovali, gde ga nisu primali. On

je tu pučinu ostavljao da sama izlazi iz pakla.

Srbi ne veruju Amerikancima, ni Rusima, [vabe preziru. Majke ne uče decu da budu hrabra, odvažna, da se žrtvuju. Uče ih da se šepure na Pinku, da se podaju silnim i oholim Srbima. Kada vlast organizuje javni skup, sjati se desetine hiljada duša. Na miting kojim se protestuje protiv vlasti, sirotinja ne izlazi. Ona je u svojim rupama, podla, podmukla, kukavička, doušnička.

A tako jadnom i mizernom narodu ni Bog ne pomaže. Amerikanci, Rusi i [vabe pogotovu. Za

slobodu se moraju prinositi žrtve. Mora se ginuti u borbi protiv Karića, \unića i njihovih pajtosa koji su nas opljačkali. Koštunica će uvek biti na njihovoj strani, ako ga našim oružjem ne prisilimo da ih više ne podržava.

27.12.2004.

Nekoliko stotina srpskih porodica na Kosovu smrzava se ovih dana u svojim kontejnerima. Administracija Unmika isključila im je struju, koju nisu na vreme platili. Račun je ''težak'', saopštavaju nam Srbi iz mraka, negde oko - 16 hiljada evra.

Slika iz srpskih enklava bez struje je nadrealna. Deca u kontejnerima cvokoću, obmotana ćebadima, šatorskim krilima. Seljanke u pregačama, na šporetima smederevcima kuvaju čaj, da se smrzle duše okrepe.

U isto vreme u Beogradu se srpske elita priprema za novogodišnje krkanluke.

Predsednik Boris Tadić će sa svojim dečacima, savetnicima, praviti bahanalije. što da ne, kad država plaća. Ministar Dinkić sviraće na gitari svoju omiljenu pesmicu ''Al sam vas sjebo, jebo

vas bog''.

U svojim javnim govorima, kada baš moraju, srpski političari se busaju u prsa i kažu da

nikada neće dati Kosovo.

Račun Srbima, koji su odlučili da po svaku cenu ostanu na svojim ognjištima, država Srbije ne može da plati. Ministar Dinkić i majka mu Mirosinka ne žele da plate. To je trošak.

Svodim račune i presabiram. Da se odrekne samo dvodnevne zarade u "Mobtelu", Bogoljub Karić bi mogao da svojim sunarodnicima podari srećne božićne praznike. Ili da se njegova snaha Jelena Karleuša i sin Bojan odreknu nedeljnog troška za gaće, odeću i "prašak".

Predsednik Koordinacionog centra za Kosovo Nebojša Čović mogao bi iz malog džepa da izvuče novce i ljudima iz kontejnera donese malo radosti i topline.

Danica Drašković, da je nesreća ljudi poga|a, mogla bi da pozove dvojicu svojih funkcionera iz JAT-a i Telekoma, da se odreknu mesečne plate, i račun za struju bio bi namiren.

Šta reći za državu koja nema para da svojim gra|anima u nesreći omogući da u njihove privremene objekte i kućišta stigne ta prokleta struja.

Srpska politička elita, opsednuta pohlepom za svirepom pljačkom, za ispunjavanje eksperimentalnih programa me|unarodnih fondova i institucija, spremna je da Srbiju ostavi bez gra|ana, samo da njihove bele vile budu krcate luksuzom. Njima je malo što imaju avione, zamkove, ogromna konta.

Srpski ministar finansija uzima građanima Srbije crno iza nokta. Ovaj šizofreni sin Mirosinke Dinkić, na bestijalan način, uz velike provizije, podržava onih par stotina porodica, koje su opljačkale Srbiju i koje će, za neku godinu, biti apsolutni vlasnici teritorije, imovine, a izgleda i preživelih građana Srbije.

23.12.2004.

Dok sam se vraćao se s posla pre tri večeri, zaustavio me je bračni par sa dvoje dece. Žena i njen muž su imali negde ok trideset, a dečica jedva oko tri ili četiri godine. Vukli su neku prljavu torbu, a od mene su očekivali da im saopštim da li znam neku čekaonicu u gradu u kojoj bi mogli da provedu noć.

Jedva sam disao dok sam posmatrao njihovu dečicu. Mašio sam se za zadnji džep i izvukao stotku da plate prenoćište. Zadnji džep je bio moj najverniji prijatelj, koji me nikada nije izdao i kojim sam otkupljivao svoju slobodu. Njima se činilo da su dobili bogatstvo, a ja sam krenuo sa gorčinom da je na ovom svetu život najbespotrebnija pojava.

Zapadna Evropa i Amerika su prostori gde svi siromašni narodi smeštaju svoje snove o sreći i prosperitetu. Ljudi ne mogu da prežive bez snova i zato je vrlo opasno razbijati iluzije, koje su, nažalost, jedini razlog za življenje. Mnogo je lakše onome ko nikada nije video Ameriku da o njoj sanja kao zemlji sreće i lakog života. Amerikanci koji su u vreme teških ekonomskih kriza čekali u red za prazan tanjir pasulja, uništili bi snove belosvetskoj sirotinji. Srećnog života ima samo u holivudskim filmovima.

Razlika između bogatih i siromašnih država je u tome što se prve pre prenu iz sna, i onda imaju periode rada i prosperiteta, a siromašni ostaju u samoobmani.

Veliki nacionalizam malih naroda na Balkanu, koji se bez obzira na svoju očiglednu bedu, svaki ponaosob šepuri kao da je centar sveta i ove planete, krade nam snove o prosperitetu.

I bogati ostaju bez snova. Samo u ovoj godine 700 hiljada građana iz zemalja Evropske unije emigriralo je u Kanadu, Ameriku i Novi Zeland, u nadi da će naći posao, koji su im oduzeli migranti iz istočne Evrope, pristajući da rade za dvostruko niže nadnice.

Svi mali i pobunjeni narodi imali su svoje vođe, koji su u njihovim mislima bili junaci, nadljudi. Palestinci su slavili Arafata, mada je on bio jedna razvratna pederčina i lopov. Osama Bin Laden, multimilijarder, koji se nikada nije sreo sa običnim, siromašnim muslimanom, junak je njihov, za kojeg se, treba žrtvovati, isto kao i za Alaha.

Političke elite u siromašnim državama, držeći pod uzdom sve institucije, čak i crkve, svojim nerazumnim potezima kradu građanima i nadu, i ostavljaju ih bez pustih snova.

DUGI PRSTI

20.12.2004.

Ljuta trava ide na ljutu ranu. Cigani kradu vekovima da prežive, a Srbi kradu da bi bančili, rasturali i nadmeno se pokazivali, onako kako babuni pokazuju svoje crveno dupe. Srbi su sami sebi najveći dušmani, uvek spremni da sebe opljačkaju i pokradu.

Teško je razumeti kako naši savremenici, u vrhovima vlasti, kradu, pljačkaju, otimaju. Poživinčenih nagona, satiru sve što im pod ruku dođe. Upropašćavaju dobrostojeća preduzeća, ostavljajući bez posla hiljade radnika, izlažući ih gladi, nemaštini, propadanju.

Od Bogoljuba Karića i njegove braće, do surčinskog bosa Dragoljuba Markovića, koji je oteo od države desetine miliona maraka, dolara, eura, pa do Dragana Đurića, vlasnika ''Zekstre'', srpski biznismeni bi od svojih sugrađana oteli i crno iza nokta. Njihova pohlepa spada u naučnu fantastiku. Hiljade radnika koji su radili za kompanije braće Karić ostali su bez radnog staža, plata, opljačkani, osiromašeni. Na nesreći sugrađana gradila se moć porodice koja je u dugoj istoriji postojanja ovog naroda kandidat za funkciju najvećeg Srbina - lopova.

Dve decenije prozivam imenom i prezimenom Srbe koji pljačkaju državu, fondove, banke, sugrađane. Kada prozovemo nekog da je lopov, on postane još ugledniji, značajniji.

Na početku karijere napisao sam tekst o pljački u Patrijaršiji. Svi moji prijatelji bili su sablažnjeni, oštro mi prebacujući da sam bezbožnik. Sveti oci su besneli i poručivali mi: "Gde si ti video Srbina da ne krade''.

Knez Mihajlo je proputovao kroz zapadnu Evropu da bi se uverio kako kod njih funkcioniše demokratski sistem vrednosti. Njegov zaključak je da su to progresivni sistemi, ali da te standarde Srbi ne mogu osvojiti. Prota Mateja Nenadović opisuje kako su srpski seljaci u Beogradu skidali prozore i vrata, čak vadili i eksere iz građe, čega se stideo njegov otac Aleksa. Pesnik Raka Drainac opisuje u Crnim danima kako su četnici harali po Blacu.

Očekivao sam od vlade premijera \\inđića da će Srbiju učiniti pravnom i demokratskom. Pokojni premijer je krenuo u pljačku, preteći da nadmaši Bogoljuba Karića. Ometen je u toj nameri. Došao je potom Zoran @ivković, pa Vojislav Koštunica, od koga sam iskreno očekivao da će napuniti zatvore lopovima koji su u gornjoj strukturi vlasti. Sve su to samo puste nade. Srbi vole da kradu.To im je u krvi. Ne pomažu ni dobri zakoni, kada je u sistemu vrednosti jednog naroda biti lopov časno zanimanje. Nama će glave doći naši dugi prsti.

LJUBAV POD PRISMOTROM

16.12.2004.

Posle rata, sledeći Lenjinovu tezu, drugarice su izlazile u susret drugovima. Meni je žao svih usana koje se nisu srele, zapisao je on.

Partija je posle rata imala uže koordinaciono telo, koje je po svim pitanjima proveravalo one koji su želeli da se ožene ili udaju za člana Partije. Smrtno ozbiljna, uža koordinaciona tela su ispitivala političku podobnost nepartijaca. Ako bi zaključak UKT-a bio nepovoljan, komunisti su morali preko noći da se odriču svoje ljubavi i da u svoje srce prime podobne drugove ili drugarice.

Ljubavne drame su u našoj poeziji, počev od Omera i Merime pa do ljube Banović Strahinje, imale nesrećne epiloge.

U ćelijama beogradskog Okružnog zatvora više godina je na "apartmanu'' jedan značajan funkcioner bezbednosnog sistema. Pored svih nevolja, koje sa sobom nosi život u nepodnošljivo smrdljivim sobama, i nasilnih zatvorskih pravila ponašanja, u kojima se pritvorenik ponižava svakom aktivnošću zatvorskog osoblja, njegove brige nisu više toliko usmerene na ishod krivičnog postupka koji se protiv njega vodi, koliko tugom zbog patnje njegovog maloletnog sina, koji se tek zadečačio. Njegov jedinac zaljubio se u svoju vršnjakinju, čiji je otac takođe bio značajan

policijski funkcioner, koga su ubili pre nekoliko godina, u sačekuši. Njegova žena se potom preudala za čoveka, koji je, sticajem okolnosti, jedno vreme bio upravnik zatvora.

Majka devojčice u koju se zagledao sin uhapšenog policajca, sada je unapređena u viši čin i postavljena je, zajedno sa svojim mužem, bivšim apsandžijom, na značajne funkcije u bezbednosnom aparatu.

Ljubav dvoje mladih je pod prismotrom i izrečenom zabranom. Uža koordinaciona tela su i dalje među nama, samo na drugi način.

U poremećenom sistemu vrednosti, u kojem nam se kao kulturni modeli nameću zvezde ružičaste televizije, pevaljke koje se gađaju padežima, a voditeljke histerično smeju i keze podatne prema gostima koji dolaze sa raznih državnih funkcija, i ljubav mladih je, nažalost, pod prismotrom svojih roditelja, koji gledaju da im se deca uklope u novouspostavljeni vrednosni sistem podobnosti.

Pre dvadeset godina jedna moja rođaka napustila je muža istog dana kada je smenjen sa funkcije sekretara opštine. Ostavila ga je uz reči objašnjenja: ''Otprdi, vidiš da si sada niko i ništa''.

PROBNI RAD

13.12.2004.

Jutros mi prijatelj rezignirano prepričava u kakvim se neprilikama našao prošle nedelje. Njegovom malom privatnom preduzeću potrebna je kafe kuvarica, koju su oglasom potražili. Istog dana u njegovu kancelariju došlo je 95 mladih žena tražeći posao.

Sve su čekale ovaj slabo plaćeni posao. Imale su diplome medicinskih sestara, mašinskih

tehničara, ekonomskog fakulteta

njih video je svoju ćerku koja vredno i marljivo uči, završavajući studije biologije. Za neki mesec i ona će morati da nudi svoje znanje na isti način na koji to čine i njene vršnjakinje.

Njemu se činilo da će propasti u zemlju od stida. U svakoj od

Jedna devojka došla je u pratnji majke. Kada je morao da im saopšti da je posao već prihvatila pedesetogodišnja bankarska službenica, koju je Mlađan Dinkić ostavio bez posla, majka je zamolila da ostane sa njim u četiri oka. Objašnjavajući mu da ona i ćerka već tri dana ništa nisu jele, jer je izgubila posao, ponudila mu je da proba njenu kćerku, koja je isto godište kao i njegova mezimica. Ona će mu, kazala je, ispunjavati sve želje.

Od kada je grupa koja sebe naziva G17 Plus počela da reformiše srpsku privredu, stotine hiljada ljudi izgubilo je posao. Desetine hiljada njih će tek da dobiju radni knjižicu. Grupa baraba, neznalica i lopova, brutalnošću koja u istoriji Srbije nije upamćena privatizuje ono što su decenijama gradile ruke miliona trudbenika i prodaju za male pare a veliku proviziju.

Srpsko radno zakonodavstvo je Srbiju vratilo u robovlasničko društvo. Dinkićeva je osnovna parola da treba platiti porez, a sve ostale odnose neka ''uspostavlja i reguliše tržište''.

Polupismeni tipovi, koji su preko noći stekli pare pljačkajući po ratištima i špekulacijama u vreme sankcija, ili rasprodajom srpske privrede i resusrsa u svojim preduzećima, kompanijama,

radnjama i firmicama, ponašaju se kao paše. Zaposleni imaju status roba. Bez ikakve su zaštite od strane države. Inspekcije rada nemaju zakonske mogućnosti da brane zaposlene od osornih gazda, koji zaposlene smatraju svojim vlasništvom, terajući ih da ispunjavaju njihove seksualne želje, da ih ponižavaju, maltretiraju. Konačno, i otpuštaju ih kada požele.

Sudski sporovi su skupi i dugotrajni. Svaki treći zaposleni radi na crno, bez staža, socijalnog. Mnogi umiru od stresa, bez nade

Poživinčena psihologija Mlađana Dinkića i njegove uske kriminalne grupe koja ''vrši tranziciju'' oteraće u grob milion građana, a dva miliona će, sigurno, ostati invalidi.

SLEPI KOD OČIJU

9.12.2004.

Za sve poraze ili neuspehe možemo da pronađemo opravdanje ili da ga jednostavno izmislimo.

Ovih dana preznojavao sam se uz autobiografsku knjigu Helen Keler shvatajući, pred njenom patnjom i veličinom, da nemam nikakvo opravdanje za svoje neuspehe, ni pohvale za ono što sam uradio.

Helen je zbog bolesti u četvrtoj godini života izgubila vid i sluh, a potom i moć govora. Zahvaljujući odličnom učitelju i svojoj divovskoj volji, za sledećih sedamnaest godina života Helen je naučila da se sporazumeva znacima ruke - ruka u ruci - da čita Brajevu azbuku. Potom je savladala kucanje na mašini i počela da piše rukom. Pipanjem grla, usne i jezika onih koji govore i ona je naučila da govori. Pored engleskog, naučila je da čita, piše i govori i pravi pismene sastave na starogrčkom, latinskom, nemačkom i francuskom. Na studijama je pokazala veliko poznavanje algebre, geometrije i istorije. Pisac Mark Tven, jedan od njenih prijatelja, zabeležio je da je ona, ako bi se na početku prijema pozdravila sa oko sedamdeset zvanica, na kraju prijema, samo rukujući se, mogla sve njih da prepozna po imenu.

Knjigu “ Priča mog života” Helen je napisala u 21. godini života. Čitam knjigu, čija slova njen autor nikada nije video.

Opseda me i muči pitanje koliko nas koristi svoje oči da vidi ono što treba i može da vidi, a koliko usta da saopšte ono što se saopštiti mora, što se ne sme prećutati. Koliko svi mi, obdareni vidom, sluhom i moći govora, uživamo u svom neznanju, čineći zla drugima i pokoravajući se pred drugima.

Od 5. oktobra poslednje godine dvadesetog veka meni se činilo da ćemo, oslobođeni stega, odlaskom s vlasti predsednika Miloševića, početi da dišemo, gledamo, sanjamo, da se radujemo, da se ispravimo.

Nažalost, moji sugrađani i dalje su slepi kod očiju i ćute kao zavezane vreće. Stotine spečenih narkomana i pedera, čiji je centar u Beloj kući u Krunskoj ulici, gde je sedište Demokratske stranke, kezilo nam se u lice, mahalo rukama i nogama, oponašajući svog, sada rahmetli vođu. Okruženi bandom ubica iz Surčina, kokainom, fasciniranim i podatnim ženama, drmatori iz Demokratske stranke, koji su nas za vreme svoje kratke ali strasne vladavine

opljačkali do gole kože, sa svom svojom nakaznošću, i dalje nam se nameću kao spasitelji, kao portparoli zapadne civilizacije. I najavljuju ponovni povratak, da u svoje ruke uzmu naše živote, sudbinu i imetak.

Milioni građana gledaju ih svojim očima, slušaju i čuju svojim ušima, a ništa niti vide niti čuju. Ubice, lopovi, pljačkaši i varalice i dalje su junaci mojih sugrađana koji im se dive. Puki siromasi strasno podržavaju one koji pored njih prolaze u blindiranim automobilima, sa svitom telohranitelja, optočeni zlatom, kontima i kokainom, zaraženi sidom i raznim prljavštinama.

Ponekada se i uplašim da moji sugrađani ne progledaju, da ne progovore. Bilo bi to strašno buđenje.

prljavštinama. Ponekada se i uplašim da moji sugrađani ne progledaju, da ne progovore. Bilo bi to

Autostrada ili džada

04.12.2003.

Preksinoć je u emisiji Gordane Suše, na BK televiziji, među gostima bio i gospodin Tomislav Nikolić, zamenik predsednika Srpske radikalne stranke. I ovog puta, drugi čovek srpskih radikala ponovio je svoju pustahijsku tezu o Srbiji do Virovitice, koju on namerava da osvoji, kako se ogradio, diplomatskim sredstvima, ako njegova stranka dobije na izborima i uzme vlast. Dugo me je bolela glava od nastupa gospodina Nikolića i onih koji su mu podilazili rečima da su on (g. Nikolić) i g. Vojislav Šešelj najbolji par na političkoj sceni Srbije. Za četiri godine naši susedi Rumunija i Bugarska postaće punopravni članovi Evropske unije. Dok se našim komšijama otvaraju vrata ulaskom u Evropu, pred nama će i naši susedi morati da prave zid, uvode vize, primenjuju zabrane Pre deset godina, kada je Srbija uveliko bila u ratu s celim svetom, naš susedi Rumuni i Bugari, tek oslobođeni svojih diktatura, Čaušeskua i Todora Živkova, odlučili su da krenu pravim putem. Suočili su se s činjenicom da jedino integracijom u evropski ekonomski i politički sistem mogu da se izvuku iz ekonomskog blata, bede i sirotinje. Sve političke partije u Rumuniji i Bugarskoj, uključujući i nacionalističke i one s krajnje desnice, postigle su nacionalni dogovor da moraju ići putem ulaska u Evropsku uniju. Rumunija i Bugarska osnovale su i ministarstva za evropske integracije. Najumniji ljudi Rumunije i Bugarske, bez obzira na stranačku pripadnost, počeli su da vode pregovore sa evropskom Komisijom za saradnju. Ti pregovori pokazali su spremnost vlada ovih zemalja da počnu da vrše reformu radnog, krivičnog i ekonomskog zakonodavstva, da svoje ekonomije, kao i pravni i politički sistem, upodobljavaju sa standardima Evropske unije. U procesu intenzivnih pregovora, Rumuni i Bugari uspeli su da dođu na belu listu. Vizni režim sa Evropskom unijom omogućuje im da putuju bez problema, a i u ekonomskoj saradnji otvorena su vrata za njihove proizvode. Države, koje žele da postanu punopravni članovi, moraju da do kraja ispune sve uslove koje predviđa ustav Evropske unije. Na ispunjavanju tih uslova mora se raditi godinama. Pravni propisi Evropske unije sadržani su u 160.000 stranica. Sve članice su usaglasile svoj pravni sistem, sudstvo, carinske propise Primera radi, eksperti rumunskog ministarstva za evropske integracije do sada su preveli oko 80.000 stranica propisa Evropske unije. Ti propisi su ugrađeni u krivično-procesno pravo, u prekršajne, carinske i upravne postupke, u zakone o ministarstvima unutrašnjih poslova Rumuni su na putu pune integracije. Samo pre deset godina mi smo im bili uzor, Rumunima i Bugarima se činilo da smo mi za njih nedosanjani san. Ni Rumuni, a ni Bugari danas ne žive bolje od naših građana. Skoro da smo podjednako siromašni. Ali, za razliku od naših (ne)prilika, naši susedi su shvatili kojim putem moraju da pođu. Ni rumunski , a ni bugarski ultradesničari, njihovi nikolići i šešelji, ni u primislima ne zagovaraju konfrontaciju sa evropskim centrima moći. Srbijanski oligrasi, biznismeni i profiteri, u želji da sačuvaju bogatstvo, tipuju na šešeljevce i nikoliće, na njihove virovitice i osvajačke karte, svesni da će u tako izolovanoj Srbiji osigurati svoje poslovne imperije, da će se nuditi svetu kao spasioci i mirotvorci. Srbija je danas u punom rasulu. Opljačkana, ojađena, osramoćena, takoreći bez ekonomskih i političkih saveznika. Najavljeni parlamentarni izbori i kampanja koju vladajuće, parlamentarne i vanparlamentarne stranke pokazuju maloumnost "srpske političke elite". U nameri da se dodvore glasačima i biznismenima koji su se obogatili za Miloševićevo vreme, lideri većine stranka

zagovaraju "nacionalni ponos i dostojanstvo". Srbija ne isplaćuje trudnice, dečje dodatke, zemljoradničke penzije, oficiri primaju najmizernije

plate

Srbijanska politička elita se grupisala, u najvećem delu, na patriote i Evropejce. Prvi predstavljaju agresivno-primitivnu grupaciju životnih i profesionalnih marginalaca, a drugi se bolesno dodvoravaju evropskim centrima moći, da bi zadržale pozicije s kojih mogu da završe započetu

pljačku.

U kampanji koja teče mali broj političara zagovara da je jedni put Srbije puna i neodložna

integracija sa Evropom, puna saradnja s međunarodnim institucijama. Svu epiku, naše junačenje,

pozivanje na istoriju i pravdu, moramo zaboraviti.

U borbi za glasove birača prirodno je da političke stranke nude različite modele ekonomskog i

socijalnog sistema. Oko nacionalnog interesa - ulaska u Evropsku uniju - nema sporenja. To nije retoričko pitanje, niti pitanje nacionalne časti. To je pitanje našeg opstanka. Srbija je pred bankrotom. Što pre to shvatimo, okrenućemo leđa ranim neodgovornim političarima i krenućemo putem koji će osigurati budućnost Srbiji čije stanovništvo je najstarije u Evropi. Naš izbor je, dakle, autostrada ili džada (kaldrma).

Da li takva Srbije može ratovati? I protiv koga?

Otpor prema Otporu

03.12.2003

Istorija nas je naučila da prezreni koje mori glad, nikada ne dižu revoluciju. Protiv tiranije prvi dižu glas oni koji imaju hleba, ali im je sloboda važnija od života. Analitičari stranih službi izračunali su da će porobljene građane Srbije moći da oslobode od terora Miloševićeve čizme ako odreše kesu, nahrane mlade studente i srednjoškolce. Otpor prema režimu počeo je onda kada su, nakon napada NATO alijanse, u Beograd stiga veliki novac. Stotine mladića, širom Srbije, sa simbolom - stegnutom pesnicom - počelo je odsudnu bitku za oslobađanje od diktature. Miloševićevi policajci su hapsili, privodili, legitimisali, tukli, pretili. Požar pobune širio se poput vetra. Gomilale su se krivične prijave protiv Otporaša i svakodnevno su izdavana saopštenja o broju uhapšenih, zadržanih, zatvorenih. Iza njih i ispred policijskih stanica čekali su advokati, koji su unapred lepo plaćeni da savladaju strah, da od načelnika policijskih stanica traže da uhapšeni odmah budu pušteni na slobodu. Što su zatvori puniji, sloboda je bliža, lekcija je majke istorije. A zatvori su bili puni Otporaša. Majke više nisu žalile što im deci prebijaju rebra, udaraju šamare, vezuju ih za radijatore. Bio sam ponosan na tu vrstu zaraze. Građani Srbije su se uspravljali, činilo mi se. Onda je došao 5. oktobar i Miloševićev režim se ugasio. Mlađarija iz Otpora prestala je da pruža Otpor. Vođe su prešle u poslaničke klupe (g. Ivan Andrić), otišli su u diplomatiju (g. Branko Pavlov, Ambasada u Kanadi), postali su savetnici u Vladi (Srđa Popovć) i počeli da zauzimaju važna mesta. Bez staža, bez iskustva. Dolazili su na posao:

"Rekao je premijer Đinđić". Oni su prešli na Drugu stranu. Neki od istaknutih lidera se nisu snašli. Nekima se sve to smučilo i povukli su se u sebe, razočarani, rezignirani. Kada je Vlada premijera Đinđića počela da pustoši Srbiju, pljačka banke, fondove, rasprodaje kompanije i preduzeća, iz sveta je preostalom delu Otpora stigla direktiva da "se oglase". Blago, sa upozorenjem: "Samo vas gledamo", poručivali su. Onda su počeli da Uteruju istinu. Hiljade građana je iz fascikli vadilo presude, dokumenta, svoje sudbine su slali rukovodstvu Otpora, uvereni da će i njihova pravda biti isterana.

Sve je to, ipak, bio samo san. Većini koji su se žalili Otpor je Uterao - do balčaka. On su gubili i poslednju nadu da će u ovoj zemlji moći da ostvare svoju pravdu. Jer, pravda proističe iz kulture jednog naroda. Revolucije ne donose nikom sreću. Kurta ode, Murta dođe. Gospodin Džordž Soros je opet odrešio kesu. Otporaši su odlučili da postanu politička stranka. Požarevački deo je ostao i dalje Otpor, s Močom Veljkovićem, nepopravljivim idealistom, na čelu. Ovih dana Otpor učestvuje u predizbornoj kampanji. Njegovi fondovi su puni para, i praznih i velikih reči. Onaj ko daje novce, taj zna zašto to radi. Otporaši najavljuju Otpor, ako uđu u parlament.Obećavaju, to je i za razumeti, da će se boriti za više socijalne pravde, protiv korupcije. Stara priča starog Džordža Sorosa. Daj pare, pa seiri. Potpaljuj, neka se ljulja. Zna se da JUL i razni komunistički pokreti više nemaju šanse, onda treba instalirati Otpor, da oni popune tu prazninu, da izazovu smutnju. Stabilnost jednog društva garantuju institucije. Njihovo uspostavljanje Otpor ne najavljuje. On samo najavljuje Otpor. Umoran sam od napaljenih govora tipova poput G. Srđana Milivojevića. Nisam psihijatar, i ne mogu mu pomoći. Žao mi je što ta večna ideja da se stvori bolje i pravednije društvo u isti pokret privlači i poštene ljude, poput Branimira Nikolića iz Subotice i još mnogo mladih i neukaljanih građana. Kada budu ostvarili cilj svog Donatora, da postanu parlamentarna stranka, Donator će tražiti usluge, postavljaće svoje uslove. Tipovi, poput agenturne družine koja sada rukovodi Otporom, iskaće malo više novaca, da kupe stanove, kuće, automobile. I psećom poslušnošću izvršavaće gazdine prohteve. Baš me zanima tolika ljubav gospodina Džordža Sorosa da Srbiji donese slobodu. Gladan narod nije slobodan, njega ne zanima da li postoji sloboda javne reči, on je opsednut hlebom, mlekom i kako da ih nabavi, da preživi sutrašnji dan. Oni centri moći, koji žele da pomognu Srbiji, ulažu u stvaranje i jačanje institucija, permanentno vrše pritisak na vladajuću vrhušku da uspostavlja demokratske institucije i promoviše vrednosti demokratskog društva. Plašim se gospode iz Otpora koja parla na svojim mitinzima s praznim parolama o pravdi, jednakosti. Čim odu iza mikrofona, ta narko-družina zove gazdu da pita kakvi su im nastupi, šta da popravi u obećanjima. Rukovodstvo Otpora je malobrojno, ali je pravilno raspoređeno. Svi imaju zadatak u kojem trenutku i koju ulogu treba da odigraju. Uostalom, zato su i plaćeni. Uzori sadašnjih rukovodilaca Otpora, verujem, poslužiće građanima da Otporu okrenu leđa. Možemo i bez gospodina Sorosa osvajati slobodu, uspostavljati vladavinu prava. Nije nam potrebno da nam Otpor Uteruje istinu. Mnogo su nam Uterali. Zaista, tužno bi bilo da nam slobodu donose plaćenici Džordža Sorosa.

Veran u akciji

02.12.2003.

U kancelariji većinskog vlasnika i glavnog i odgovornog urednika RTV B92 gospodina Verana Matića juče je vladalo vanredno stanje. Velimir Ćurguz Kazimir je tražio zaštitu od napada u Nacionalu. Veran je ispijao boce piva, Kazimir čaše "čivasa". Pala je odluka. Zatražena je pomoć iz Vašingtona. - Dobar dan, ovde Beograd, govori Veran Matić, tražim hitne konsultacije.

- Vašington ovde, Stejt department, na vezi dežurni Metju Palmer, slušamo vas gospodine Verane.

- Novinar Milovan Brkić nas napada, ušao je u trag našim transakcijama. U neprilici smo, tražim odobrenje da napadnemo metu - odlučan je govornik iz Beograda.

- Gospodine Matiću, poruka primljena, preneću nadležnim, sačekajte instrukcije -odgovaraju iz Vašingtona. Veran podiže ruku sa kažiprstom i teši Ćurguza. Samo da stignu uputstva.

U iščekivanju odgovora, pružam poslednju odbranu.

Uvek sam se divio gospodinu Veranu Matiću. Zajedno smo ušli u novinarstvo. Putevi su nam se

ponekad ukrštali, ali smo uvek išli odvojenim stazama. Ne umem da objasnim, ali uvek sam išao uz vetar. Nosila me je prokleta želja da isterujem pravdu za druge. Nisam umeo da stanem, da udahnem, da se pokrijem ušima, da se pred moćnim osmehnem, sagnem, da kad treba skinem gaće. Iza mene je ostajalo stotine tužbi, pretnji sa najvišeg mesta.

Veran nije bio takav. On se uvek snalazio. Pisanje mu nije išlo od ruke, pa je otišao na radio. Prvo

u "Ritam srca". Tu je osetio "ritam profesije". Sa govornom manom nije često išao za mikrofon. Puštao je druge. Tako je dogurao do glavnog i odgovornog urednika Radija B92.

U ta teška vremena gospodin Veran je umeo da pliva. Zaista, moram da priznam, to je, ipak,

velika sposobnost. Kažem to bez ikakvog sarkazma. U slušaocima Radija B 92 imam svedoke da

sam se stotinu puta oglašavao i poručivao sugrađanima da treba da se otarase tiranina

Slobodana Miloševića. Iznosio sam šokantne podatke o prilikama u Srbiji, o političkim ubistvima,

o pljačkanju Srbije. Odvajao sam poslednje pare da bih istinu mogao da saopštim sugrađanima.

Veran mi je uredno izdavao potvrde o primljenom novcu, ponekad izostavljajući da saopšti da je

reč o plaćenoj emisiji. Posle tih mojih nastupa, za mikrofon su, naravno, bez plaćanja, dolazili pokojni Željko Ražnatović, i mnogi drugi sa tadašnje političke scene. Za svaki slučaj Veran je imao odstupnicu - pa čovek je platio! Onda su iz belog sveta, slušajući moje usamljene pozive za rušenjem g. Miloševića, od g. Verana naručili da o mom radu snimi dokumentarni film. Režirao ga je g. Janko Baljak. "Novinar Brkić:

Sam protiv svih", tako se zvao. Emitovan je u 19 zemalja, osim na Veranovoj televiziji.

I putevi g. Verana i mene potpuno su se razišli. Njegovi ljudi su otišli u beli svet da zauzmu pozicije. Mene su slali u zatvor.

Iz belog sveta Veran je uzimao i šakom i kapom. Čovek koji ne ume da izgovori ni

prostoproširenu rečenicu na engleskom, postao je prijatelj Keti Morton i njenog supruga Ričarda Holbruka. Gospodin Holbruk je iz Beograda, kao pregovarač, nosio torbe para, a slične pošiljke iz Vašingtona dobijao je g. Veran. Od 5. oktobra američka fondacija "Irex" dala je ili oprala preko RTV B92 oko 30 miliona dolara! Uz pomoć Agencije za privatizaciju i ministra Vlahovića, g. Veran je postao vlasnik 57 odsto akcija RTV B92! Preostalih 33 odsto kupila je Soroseva fondacija "Media Loan Fund Inc" (Medijski fond za kredite) za 50.000 evra. Dakle, ukupna vrednost RTV B92 iznosi oko 200.000 dolara. Tako mizerna televizija obrće milione tuđih para. Savetnik u "Ireksu" je bivši urednik ove kuće g. Dušan Mašić. Izvršni direktor "Media Loan Fund Inc" je g. Saša Vučinić, nekadašnji direktor Radija B92. Desetine miliona dolara peru se preko beogradske televizije, čiju imovinu je Agencija za

privatizaciju Vlade Srbije procenila na oko 200.000 dolara! Pada para na paricu. Veran dnevno ubije gajbicu "tuborga". On je uspeo u životu. Dobio je pre deset godina stan u Beogradu, u Takovskoj ulici. Od kada ga znam, a znamo se dvadeset godina, nosi farmerice, džemper i vijetnamku. To mu je uniforma, kažu. Da se zna da je na vezi s Vašingtonom. Gospodin Džordž Soros i testamentom ima da mu ostavi velike pare.

I kada je u najpripitijem stanju, Veran ume da se kontroliše. On nikada ne pretera. Na njegovoj

televiziji nema iskakanja. Ni za živu glavu neće se pojaviti neko ko će sa podacima, crno na belom, da raskrinka Vladu Srbije ili nekog ministra. Njegova televizija nije otkrila nijednu malverzaciju. Jeste pokrenula pitanje lezbijki, homoseksualaca. U redu, neko i to treba da radi. Sinoć kasno iz Vašingtona je stigao odgovor.

- Dobro veče, ovde Vašington, govori dežurni iz Stejt departmenta, imam poruku za Verana. Zahtev nije uzet u razmatranje. Dobili smo izveštaj da ste stavljeni pod istragu američkih federalnih i poreskih službi. Imate pravo na advokata - saopštavao je poruku gospodin na dežurstvu. Veran i Velimir Ćurguz zanemeli. Odmah su počeli da zovu Sorosevu "decu" u Beogradu. Poruka iz Vašingtona je neprijatna. O razlozima koji su američke poreznike naterali da Sorosevo čedo Verana Matića stave pod sumnju, pisaću u posebnom tekstu. Baš mi je žao gospode iz Fonda za otvoreno društvo. Mnogo su lepo živeli ističući svoju privrženost slobodi javne reči. Naročito velikim svotama zelenih papira.

Čuvari Vlade

01.12.2003.

U večernjem dnevniku TV B92 u subotu, 29 novembra, emitovan je naručeni prilog -analiza o pisanju dnevnika Nacional. Već sam se spakovao očekujući da me ponovo odvedu u CZ. Prvi broj našeg lista štampan je 7. novembra, ali već posle 23 broja podvrgnuti smo posebnoj analizi. Za ovu priliku Veran Matić je angažovao svog pajtosa Velimira Ćurguza Kazimira (neka mi oprosti, ne znam šta je kod njega ime, a šta prezime) stručnjaka za odbranu politike Vlade Srbije. Gospodin Velimir ili Kazimir nije poznat široj javnosti mada je tri decenije u novinarstvu. Njegovi izveštaji se, uglavnom, arhiviraju i stavljaju u dosijea. Ima ih na tomove. Uzlaznom linijom karijera g. Ćurguza (mislim da mu je ovo prezime) krenula je kad je uhvaćen da

kao ovisnik krade po apotekama. Onda je on potpisao protokol o saradnji, sve je oprošteno, zaboravljeno. Pred njim su u Politici ćutali kao zaliveni. Gubili su moć govora. Znali su kuda će to što kažu otići. Dok je Politika čišćena u Miloševićevo vreme od nepodobnih, gospodin Ćurguz nije imao problema iako je bio u upravnom odboru Soros fonda. On je bio i veliki prijatelj direktora Dragana Hadži Antića i Dušana Mitevića. A počeo je u Marksističkom centru Gradskog komiteta zajedno sa Sonjom Liht. Državna bezbednost je uvek brinula o svojim doušnicima. Gospodin Ćurguz je, da podsetimo, srećno oženjen suprugom Sašom, ima dvoje dece, sina Ivana

i kćerku Goranu. On se brinuo o porodici. A gospodin Soros? Kćerka Gorana je dobijala stipendije

od Fonda za otvoreno društvo. I sam Ćurguz je video belog sveta zahvaljujući višemesečnim stipendijama ovog zloglasnog fonda. Danas cela porodica Ćurguz radi u firmi "Ebart Consulting". Bave se medijskom dokumentacijom. Sin Ivan je nesvršeni student medicine, supruga Saša je bankarski službenik. I eto prilike da se sa

donacijom od 120 hiljada dolara osnuje firma. Prvi veliki posao porodica Ćurguz je dobila od Ministarstva za kulturu i informisanje Vlade Srbije i Bezbednosno-informativne agencije. Zadatak porodice Ćurguz je bio da analizira pisanje medija o pokojnom premijeru Srbije Zoranu Đinđiću, koji su, kako je glasio zadatak, stvarali atmosferu linča, koja je prethodila ubistvu. Lepe je pare uzela porodica Ćurguz. Kao pravi stručnjaci, budući lekar i bankarska službenica su pažljivo, između redova, iščitavali novine. Srpska vlada, ogrezla u korupciji, kriminalu, nemoralu, optuživana za konzumaciju narkotika, kao svog medijskog promotera našla je pravog čoveka. BIA ga je izvukla iz rukava. Koliko li je samo ljudi u "Sablji" posekla pisana reč porodice Ćurguz.

I ovom prilikom Vlada Srbije se obratila svom čoveku. On je dobio zadatak da analizira 23 broja

Nacionala. Čitao ga je između redova hvatajući zle primisli. Tako je porodica Ćurguz došla do zaključka da je naš list angažovan na kompromitovanju Vlade Srbije. Tačno u procenat, žena mu je bankarka, izračunali su koliko puta smo loše pisali, o tako uspešnoj Vladi i njenim voljenim

ministrima Aleksandru Vlahoviću, Božidaru Đeliću Sledi i zaključak porodice Ćurguz - pisanje Nacionala je zlonamerno i opredeljeno je stavom kompanije "St. Michael Enterprises", koja je suvlasnik preduzeća koje je izdavač lista. Pozvan je, za ovu priliku, i gospodin dr Miodrag Obradović, predsednik Upravnog odbora "St.

Michael Press", koji se sigurno ne meša u uređivačku politiku Nacionala. Novine koje čitate imaju

i glavnog i odgovornog urednika, odnosno vršioce dužnosti. Gospođa Stojčević i moja malenkost,

koji potpisujemo ove novine, nismo priupitani za uređivačku politiku. Gospodin Velimir Kazimir i onaj ko ga je pozvao - Veran Matić, misle da iza urednika uvek neko stoji. Oni to iz iskustva znaju. Njima je nezamislivo da urednici Nacionala (Nevenka i ja), možemo imati svoje mišljenje, svoje stavove. Da bi svojoj (malo)umnoj analizi dao na značaju, gospodin Ćurguz je u svojoj nastupljivosti na TV B92 kao značajnu činjenicu istakao da ostale novine o Vladi Srbije pišu pohvalno. Vlada Srbije je toliko bila uspešna da je morala na vanredne parlamentarne izbore. Vlada Srbije se povodom pisanja Nacionala oglasila dva puta i oba puta smo objavili njihova pojašnjenja. Zaštitnik Ćurguz i Veran Matić u pravo vreme stupaju na scenu. Očekujem da će se džepovi porodice Ćurguz napuniti zelenim novčanicama Soroseve fondacije, a daće i Vlada iz budžeta. U subotu uveče nisam bio u stanu. Ne znam da li su već dolazili po mene Ćurguzovi drugovi iz BIA. Ipak, podilaze me žmarci, znajući kuda mogu da me odvedu. Direktor Mara Milanović za nekoliko dana imenovaće glavnog i odgovornog urednika Nacionala. Kolegi koji preuzme ovu dužnost, ostaviću u amanet teške i ružne reči sročene u porodici Ćurguz i u kuhinji Fonda za otvoreno društvo - za zatvorenu gospodu. Ako ostanem na slobodi, potrudiću se da opišem delatnosti gospode iz Fonda za otvoreno društvo, njihovo trošenje miliona dolara sa ciljem da permanentno šire kominternovske pobune u Srbiji i da je tako svedu na pašaluk, kako je to javno obznanio čovek koji daje novac za taj njihov cilj - mađarski Jevrejin Džordž Soros, a američki državljanin koji sada kidiše na predsednika Buša. Osvrnuću se i na njihovog mentora kome je radno mesto u Ulici Kneza Miloša.

ŽIKA VREĆA

29.11.2003.

Za one vične gotovo svakom poslu ljudi obično kažu - taj ima zlatne ruke. Gospodin Živorad-Žika Anđelković potvrđuje istinitost ove izreke. Njemu škola nije išla od ruke, studirao je godinama na Pravnom fakultetu u Beogradu. Onda se učlanio u Demokratsku stranku

i kada je 1997. Zoran Đinđić postao gradonačelnik Beograda, njegov i problem Gorana Vesića,

njegovog stranačkog kolege, odmah su rešeni. Gradonačelnik je dao stanove nekim profesorima na Pravnom, a oni upisali ocene gospodi Žiki i Goranu. Demokratska stranka je krenula u izbornu kampanju. Šef njenog izbornog štaba je gospodin Anđelković. Njegove ruke uvek su blizu para. On ih nosi u vrećama. Sve su to naše pare, koje za Žiku skupe državni službenici, a on ih samo deli. I šakom i kapom. U vrećama. Možda zbog toga gospodina Anđelkovića i zovu - Vreća. A možda i zbog činjenice da deluje, kao što neki kažu, kao zavezana vreća. Predsednik Izbornog štaba "žutih" rođen je 1969. godine u Beogradu. Direktor je Javnog komunalnog preduzeća "Parking servis", predsednik je Upravnog odbora Košarkaškog kluba "Crvena zvezda", član je Izvršnog odbora svoje stranke, ima još barem dvadeset značajnih funkcija. Bio je doskora pomoćnik ministra odbrane Borisa Tadića. Gospodin Anđelković ume s parama. Ako parkirate pogrešno auto i onda ga pauk odnese, vaših 50 evra, koliko morate da platite da biste povratili auto, dobijao je gospodin Skuni Pen. Ovaj crnac iz Amerike odličan je košarkaš i igrao je za "Crvenu zvezdu". U upravi ovog kluba pored

Anđelkovića je i njegov stranački kolega Goran Vesić. Milioni dolara iz kase "Parking servisa" slili su se u kasu "Crvene zvezde". I Žika i Goran špartali su belim svetom kao klupski funkcioneri. Goran je još reketirao mnoga preduzeća i privatnike da napuni klupsku kasu i svoje džepove. Ministar vojni Boris Tadić je, po preuzimanju dužnosti, doveo Žiku Vreću za svog pomoćnika, a Gorana Vesića za specijalnog savetnika. Vojni budžet je mršav, ali Žika ume s parama. Nameračio se da išamara i vojni budžet. Tu su nabavke za ishranu vojnika, nabavka opreme, naoružanja. Žika se očas ugradi i napuni kasu Demokratske stranke. Mesto direktora "Parking servisa" g. Anđelković nije želeo da napusti ni za živu glavu. Iz fotelje će ga odvesti direktno u CZ. Takvog lopova majka retko rađa. Uspeo je g. Anđelković za kratko vreme da olakša i vojnu kasu. Onda ni ministar nije imao izbora. Oslobodio je Žiku Anđelkovića od obaveze da čami uz kazane i otima od zalogaja vojnicima i oficirima. Danas, kad je gospodin Tadić nosilac izborne liste, pomoć Žike Vreće je neizostavna. Tu su količine novca koje nisu za bacanje. Daju ih ludi građani, koje uzima "Parking servis". Umesto da završe u kasi Skupštine grada, da odu za obdaništa, bolnice, za socijalno ugrožene, da se trudnicama i porodiljama isplaćuje naknada, Žika ih šalje svojoj stranci. Veli on, kad je neizvesno da više neće biti na vlasti, onda treba uzimati i šakom i kapom. Demokratska stranka je ponosna na svog Žiku Anđelkovića. Uzima pare i Ljuba Anđelković, koji kao potpredsednik gradske vlade predvodi urbanističku mafiju, sabirajući desetine miliona u saradnji sa svojom ženom, koja je načelnica u opštini Čukarica, ali je on velika škrtica. Možeš ga biti, ali ne da paru. Pokojni premijer ga je ponekad pretnjom o smenjivanju i hapšenju uspeo da otvori za neki milion, ali više je to nemoguće. Verujem da će Demokratska stranka imati uspešnu kampanju, jer je finansiraju građani. Ali, bojim se da će Košarkaški klub "Crvena zvezda", koji su demokrate oteli posle 5. oktobra, propasti. Vesić više nije zainteresovan, očekuje odlazak u zatvor, sponzori su iznenada prestali da klubu s Kalemegdana daju "dobrovoljne" priloge, a Žika Vreća ima preča posla. On finansira izbore. Uprava kriminalističke policije prestala je da zaplenjene količine narkotika, kokaina, heroina i marihuane dostavlja direktno u prostorije Demokratske stranke u Krunskoj. A i doktor Zarubica je u zatvoru, nema ni "španske mušice". A članova Demokratske je puno, treba to sve podmiriti. Za svojih 34 godine života Žika Anđelković je baš uspešan čovek. Uzeo je toliko para da nema te robije koja bi bila srazmerna težini njegovog bogatstva. Njemu može da konkuriše još jedino predsednik gradske vlade Nenad Bogdanović, koji manje ulaže u Demokratsku stranku, ali ima takođe veliki uticaj jer je bolje rasporedio svoje ljude. Kada vam pauk odnese auto i kada platite 50 evra globe, znajte da će te pare otići u džakovima u Krunsku ulicu, da "žuti" podmire svoje prohteve. Možete se buniti, urlati, protestovati, ali nemate izbora. Ili 50 evra, ili vam nema auta. Budite revnosni i u plaćanju parking usluga u garažama i na trotoarima. Tim parama će demokrate finansirati svoje reforme, njihov i naš put u Evropu. Od privatizacije njihovi novopečeni članovi Aleksandar Vlahović i družina ne prilažu mnogo. Oni planiraju na daleki put. Zauvek će otići iz Srbije, sa pasošem SAD. Srećom, Žika Anđelković će ostati ovde, pa može svedočiti kako je i uz čiji blagoslov u vrećama uzimao pare siromašnih građana.

Majka Iboljka

28.11.2003.

U osnovnoj i srednjoj školi moja generacija morala je naizust znati pesme o majci braće Jugovića, Kulenovićevu Stojanku majku Knežpoljku, a o Merimi (i Omeru) da i ne govorim.

Majka Jevrosima u Beogradu ima ulicu u centru grada. Ona je, po narodnoj pesmi, odgajila devet sinova, devet junaka, boraca za nacionalnu čast. Sinovi njeni su bili na pravom putu. Minulih meseci, nakon ubistva premijera Zorana Đinđića, majke sa oreolom posvećenosti porodici i večnim vrednostima, obične su babetine. Zahvaljujući TV Pinku današnje majke dovode svoju decu, još u predškolskoj ustanovi, da razgolićena, pred kamerama, imitiraju Pinkove zvezde, a majke im iz publike, u ekstazi, aplaudiraju. Idol srpske mlađarije, zahvaljujući ministru kulture Branislavu Lečiću i srpskoj vladi, koja kao svoj udarni medij, za promociju svoje pljačkaške politike, koristi propagandni servis JUL-a - TV Pink, postala je starica - prodavačica jaja na novosadskoj pijaci - gospođa Iboljka Suvajdžić. Pogađate da je majka Iboljka značajan lik u političkom životu Srbije. Heroina je postala bez svoje namere. Ona je rodila sina Miladina, i verujem da se, kao i većina majki, trudila da njen sin bude uzoran građanin. Miladin, sin njen, poznatiji ka Đura Mutavi, bio je opasan kriminalac, varalica, ubica, siledžija, narkodiler. Pre nego što su sina njenog uhapsili, predstavnici srpske vlade pozivali su građane i javno pretili njegovim jatacima da isporuče gospodina Suvajdžića. Uveravali su nas da je reč o opasnom ubici, jednom od najuticajnijih članova srpske mafije. Za majkom Iboljkom tragala je brigada specijalaca, pretresala salaše, a nama slikama pokazivala desetine kilograma droge, koju je, navodno, ova siromašna žena skladištila za potrebe svog prebogatog sina Mutavog Đuru. I majku Iboljku i sina njenog Đuru ulovili su u akciji "Sablja". Slavodobitno su pokazivali na svim televizijama izmučenu staricu sa rukama na leđima, vezanim lancima. Slučajno sam upoznao majku Iboljku. Sreli smo se u pritvorskoj jedinici beogradskog Okružnog suda. Stražarka, osorna i šizofrena spodoba, gurala je i na sva usta psovala pritvorenicu. Bilo je to 14. aprila ove godine. Nisam tada ni slutio da je žena koja je, neka mi gospođa Iboljka oprosti na opisu, ličila na avet, polumrtva, vezana dušmanski lancima, i koja se, ni kriva ni dužna, našla na nišanu pomahnitale srpske vlade - majka Đure Mutavog. Tog 14. aprila pušteni smo na slobodu i Majka Iboljka, i ja. Hvaleći se svojom sposobnošću, umećem, stručnošću i operativnošću, srpska vlada i njene policijske strukture zasipale su nas vestima o hiljadama uhapšenih. Kada ih je međunarodna zajednica "izneverila" i naterala da ukinu vanredno stanje, koje su vlasti koristile za nezapamćeno šikaniranje građana, ispostavilo se da sudski procesi, uključujući i one koji treba da se sprovedu pred specijalnim sudskim većima, i za tu priliku specijalno odabranim sudijama, imaju nepremostive prepreke. Pate od nedostatka dokaza. Onih dokaza koji krivicu optuženih mogu dokazati do granice izvesnog. Stručne i sposobne policije, koristeći se naučnim dostignućima, gotovo nepogrešivo mogu optuženima dokazati krivicu. Srpske vlasti, koje su, samo nekoliko meseci ranije, raspisujući poternicu za Đurom Mutavim, Ljubišom Buhom Čumetom i njegovim bratom Novakom, i njihovoj sabraći iz bandi, ovo družinu predstavljale kao opasne ubice, siledžije, narkomafijaše, odlučile su da, usled svoje nespobsonosti, procese okončaju tako što će nekim vođama bande dati status zaštićenog svedoka ili svedoka saradnika. Tako je polupismeni auto-limar, sa dijagnozom šizofrenika, inače opasni zlikovac i ubica, g. Ljubiša Buha zvani Čume, zahvaljujući činjenici da je u bliskim poslovno-mafijaškim odnosima sa Vladimirom-Bebom Popovićem i pokojnim premijerom Đinđićem, postao ČOVEK OD POVERENJA. Na osnovu njegovog svedočenja pravosudne vlasti su, preko svojih odanih sudija, odlučile da osude desetinu optuženih. Tužno je ako se proces u kojem se više od stotinu optuženika izvodi na klupu, pod optužbom da su ubili desetine ljudi i izvršili stotine drugih teških krivičnih dela, svodi samo na izjavi Đure Mutavog, Čumeta ili nekog drugog svedoka saradnika. Priče ovih gangstera su bezvredne ako policija raspolaže predmetima kojima su krivična dela izvršena, ako postoje obdukcioni nalazi i drugi materijalni dokazi. Okoreli kriminalci, koji su odgovorni za smrt mnogih građana, po milosti aktuelne vlasti, postali su naši junaci. O njima se svakodnevno piše, oni se iz svojih vučjih jazbina javljaju, njihove reči emituje državna televizija. Čuvaju ih agenti BIA, troše se velike pare na njihovo šenlučenje po belom svetu. Jadna je vlast koja pomoću lažnih svedoka, koji su punili džepove pripadnicima aktuelne vlade,

rešava višestruka ubistva, pa i ubistvo premijera Đinđića. Zahvaljujući TV Pinku i srpskoj vladi, idoli naše mladeži postaće Čume, Đura Mutavi, Škene ili druge protuve, koji su pristali da za ponuđenu slobodu, nezapamćene privilegije i da uz vladine garancije za dobijanje stranog državljanstvo i počasti, lažno svedoče u predstojećim procesima. Njihove majke, poput majke Iboljke, za očekivati je, zameniće u našoj poeziji majku Jevrosimu, Stojanku majku Knežopoljku. Kuda to ide Srbija.

KESA ZA DAVLJENJE

26.11.2003.

Prošlog meseca na Centralnom groblju održan je godišnji pomen slikaru Draganu Maleševiću Tapiju. Bilo je više od sto duša. Na groblju se oseti brzina prolaznosti, i čovek shvati koliko je on samo privremeno na ovom svetu. Pokojni Dragan bio je, za života, poznati srpski slikar. Imao je neobičnu biografiju. U njegov stan na Slaviji dolazilo je, barem, nekoliko hiljada njegovih poštovalaca, i poneki prijatelj. Tapi se pojavljivao u novinama, u TV emisijama. Umeo je da šarmira, bio je elokventan, i nije krio da je mason, i Veliki Majstor ovdašnje lože. Dragan Malešević umro je u zgradi SUP-a Beograda, u Upravi kriminalističke policije, kako je saopšteno. U policijskoj raciji, koju je lično najavio premijer Đinđić, saopšteno je da je poznati slikar priveden na informativni razgovor, u sklopu akcije hapšenja bande koju navodno predvodi Željko Maksimović zvani Maka, koja je izvršila ubistvo policijskog generala Boška Buhe, i planirala atentate na javne ličnosti iz političkog života. Te tragične večeri slikara Tapija iz stana je izvela grupa policajaca, koju je predvodio Slobodan Pešić, inspektor iz odeljenja za narkotike. Slikar je imao visok pritisak, ali ga je inspektor Pešić, po nečijem nalogu, a pretpostavlja se da ga je izdao general Milan Obradović, priveo u prostorije SUP-a Beograda, u odeljenje za krvne delikte, kojim je rukovodio inspektor Slobodan Pažin, kum ubijenog Dušana Spasojevića. Još nije utvrđeno ko je od policajaca bolesnom slikaru stavio kesu na glavu, kojom je davljen, i udavljen. Premijer Đinđić se povodom hapšenje grupe, koju će kasnije optužiti za ubistvo generala Buhe, i davljenja slikara Maleševića, obratio javnosti. Objasnio je da je lično naredio hapšenje ove grupe jer je imao čvrste dokaze da planiraju i njegovo ubistvo. Slikar Tapi poznavao je desetine hiljada ljudi. Mnogi su dolazili u njegovu kuću da dobiju sliku, da se sa njim fotografišu. Zvali su ga na kumstva, na veselja. Politika je objavila samo tri čitulje. Jedna je bila i moja. Napisao sam kratak tekst, koji je uredništvo doveo u tešku situaciju. "Počivaj u miru, i vodi računa o Kizi" - poručio sam. Kiza je nadimak Zorana Đinđića, kojim su ga njegove kolega iz podzemlja oslovljavale. I Kiza se posle nekoliko meseci preselio na groblje. Proces navodnim ubicama generala Boška Buhe, čestitog čoveka, pokazao je surovo lice srbijanske vlade i policijskih generala. Proces nepostojećoj grupi Željka Maksimovića montirao je pokojni Dušan Spasojević, preko svog kuma Slobodana Pažina, policijskog majora, koga je postavio na mesto zamenika načelnika odeljenja za krvne delikte. Ovu akciju mogao je da izvede jer je general Milan Obradović, načelnik SUP-a Beograda, bio na platnom spisku zemunske mafije - dve hiljade eura mesečno. Akciju uklanjanja slikara Tapija, kao čoveka koji je mnogo znao o tadašnjem premijeru, odobrio je i general Sreten Lukić. Smrt sa kesom na glavi je jeziva. Umire se sporo, u velikim mukama. Srpska policija je koristi kao specijalitet. Zločinačka ruka inspektora Slobodana Pešića udavila je prošle godine jednog mladića, privedenog pod optužbom da je dilovao drogu. Pokojnik je umro u najcrnjim mukama, a nekoliko privedenih

je

posvedočilo da su bili zverski tučeni. Akciju davljenja opravdali su generali Milan Obradović i

Sreten Lukić. Srpska policija, kojom rukovodi haški optuženik general Lukić, uzela je mnogo života. Privedeni građani izloženi su često mučenju, vezivanju za radijatore, stavljanju na struju. Samo u akciji "Sablja" barem tri hiljade privedenih bilo je šutirano, mučeno i ponižavano. General Lukić se kezio pred kamerama, osporavajući nalaze lekara koji su u zatvoru primali prebijene i umlaćene. Verujem da će general Lukić, odlaskom u Hag, izbeći da stane pred sudije i objasni tolike zločine. Ipak, gajim nadu da će general Obradović, i ubice u plavim uniformama, odgovarati za smrt slikara Tapija, za smrt građana koji su pod batinama, i sa kesom na glavi, rastavljeni od duše, u najcrnjim mukama. Nove vlasti će morati da rasvetle policijske zločine, da Đinđićeve mafijaše koje je postavljao na značajna mesta u bezbednosnom aparatu suspenduju, i nalože nepristrasnu istragu njihovih zlodela. Pred krivična veća moraju se izvesti i državni tužioci, koji postupaju po krivičnim prijavama podnetim protiv policajaca ubica, ulažući maksimalne napore da ih zaštite, a pojedine sudije, na vulgaran način odugovlače procese, i ubice iz policije ostavljaju na slobodi, da i dalje prave svoje

krvave pirove. Proces grupi optuženoj za navodno ubistvo generala Buhe pokazao je da se uhapšeni, koji su optuženi za zločinačko udruživanje, međusobno ne poznaju, da su, prilikom hapšenja, svi prošli najgoru vrstu mučenje, batinanja i torture. O tome u sudskim spisima postoje jasni dokazi - nalazi lekara. Iako svi znaju ime ubice generala Buhe, proces se nastavlja, a na klupi sede nevino optuženi, koji duže od godinu dana provode u samicama Okružnog zatvora u Beogradu. Da li oslobađajuća presuda može biti dovoljna rehabilitacija. Kada ćemo saznati imena onih koji su, štiteći se policijskom kapom i generalskim činom, organizovali lažne procese, a ubice pustili da odu u beli svet?

Bahanalije u Akvarijusu

25.11.2003.

U "Madoni", diskoteci koju je sin bivšeg predsednika Slobodana Miloševića otvorio u Požarevcu,

služila su se skupa pića, šampanjac, pušila marihuana, slobodno konzumirala koka, heroin i nije bio baš na ceni, jer je u Markov "lokal" dolazila mladež uglednih građana, članova tadašnje srpske vlade, i rukovodilaca JUL-a, SPS-a i novopečenih biznismena. Kada je Marko pobegao u beli svet, na nepoznatu adresu, zatvorena je "Madona", zatvoreni su elitni požarevački lokali. Nova gospoda, iz nove DOS-ove vlasti, poučena iskustvom Miloševića Mlađeg, koji je navlačio bes javnosti svojom, za parajlije otvorenu diskoteku, počeli su da se zabavljaju daleko od očiju znatiželjne javnosti. Kum pokojnog premijera Zorana Đinđića, vlasnik kompanije "Krmivoprodukt" u Surčinu, na svojoj hacijendi organizovao je zabave. Svita policajaca-telohranitelja koja je čuvala gospodu Čedu

Jovanovića, Gorana Vesića i vrhušku iz DOS-a, koja se zabavljala uz "dom perinjon``, diskretnu muziku i najčistiji kokain, mogla je da dođe samo do vrata "kuće za razonodu``. Posebne službe su dovodile starije maloletnice, pokupljene po srednjim školama, koje su podmlađivale krv pokojnom premijeru i njegovoj družini. Posebnu spretnost u organizovanju bahanalija, kojima se zabavljala vrhuška DOS-a, naročito glavari iz Demokratske stranke, pokazao je papirnati vlasnik Televizije Pink, gospodin Željko Mitrović. Njegova televizija, i nekoliko studija javno su postale javne kuće. Stotine gologuzih devojčuraka dovodi se pod plaštom igračko-baletskih grupa na viđenje i probanje tipovima poput

Gorana Vesića, Čede Jovanovića, Bebe Popovića. Posle tih bahanalija mnogo nedužnih devojaka zauvek ostane zaraženo sindromom nedostatka

stečenog imuniteta, bolešću koju još zovu sidom. Ponesene mladošću, i nadom da će se vinuti u vrhove javnog života, srednjoškolke dolaze u PINK da budu osramoćene, postiđene i podvođene. Suvonjavi i spečeni narkoman Željko Mitrović postao je glavni makro funkcionerima Demokratske stranke. Upućeni kažu da je i premijera Živkovića rastavio od žene, podvodeći mu glumicu Katarinu Radivojević. To se desilo baš u studiju PINK-a.

U

mnogim gradovima, širom Srbije, čim su došli na vlast, funkcioneri Demokratske stranke ušli su

u

blindirane džipove i limuzine, osnovali su svoje zatvorene klubove za bahanalije, u koje niko ne

može ući, osim lokalnih političara i njihovih prijatelja iz sveta podzemlja i biznisa. Javna preduzeća su postala javna. Dragoljuba Milanovića na mestu generalnog direktora RTS-a zamenio je gospodin Aleksandar Crkvenjakov. Novinarka Ružica Vranjković, jedna od Milanovićevih milosnica, prešla je u krilo gospodina Crkvenjakova. Njemu ne smeta što su nas užasavali komentari gospođice Vranjković na TV Bastilji. Ona ima ležeće kvalitete. Potpredsednik srpske vlade g. Jovanović kao šef poslaničke grupe DOS-a, javno je poručio za govornicom u parlamentu, da je nova vlast omogućila mladima da uživaju u narkoticima,

alkoholu, duvanu, i u svim drugim slobodama. Da je to kazao u bilo kom ozbiljnom parlamentu, bio bi ozbiljno tretiran u psihijatrijskoj ustanovi. Mnogi funkcioneri Demokratske stranke i nisu skloni da posegnu za suknjama mladih srednjoškolki. Njih više zanimaju mišićavi muškarci.

U Novom Sadu je, za finu gospodu iz DOS-a, otvoren zatvoreni noćni klub "Akvarijus". U srpskoj

Sparti, kako omiljeno zovu glavni grad pokrajine, fina gospoda iz DOS-a mora da uživa u čarima života. Gospodin Čanak, i njegovi čančići iz Lige socijaldemokrata Vojvodine, vole dobroga vina, i

mesa jagnjećeg. Njima nije stalo baš do "onih stvari". Njihove misli i srce ophrvali su svežnjevi novčanica.

U "Akvarijus" ulaze samo probrani. Policajci ne smeju ući ni sa sudskim nalogom. Oni dolaze do

vrata, i dovode momke "za uživanje". Mlade, lepe i zgodne prestupnike policajci, s nalogom s najvišeg mesta, dovode u "Akvarijus", skidaju ih do gole kože, oblače im bele keceljice, da s poslužavnikom u ruci nude gospodu pićem i ićem. Onda ih gospoda merka, i vodi na užitak. Posle vlast obriše krivične prijave. Česti i ekskluzivni gosti "Akvarijusa" su narodni poslanik Goran Pajtić, sveštenikov sin, Borislav Novaković, gradonačelnik Novoga Sada, biznismen Miodrag Kostić Kole, gradski sekretar za finansije, moj prezimenjak Brkić, i drmatori iz gradske i pokrajinske vlade. Njima se pridružuju i pozadinske kolege iz Beograda, naročito vikendom, da se provedu. Za te prilike i momaka u belim keceljama oko golog struka je više, da izbor bude veći i strasniji. Žarko Korać nije viđen. Dok milioni građana noću ležu gladnog stomaka, jer su im frižideri prazni, a deca gladna, i bez nade da će i ujutru imati išta za fruštuk, elita iz vlasti se, do vulgarnosti otuđena i odnarodovana, provodi i troši pare iz mršavog srpskog budžeta. Policijskom racijom na te zabarikadirane slatke kuće, u kojima se troše opljačkane pare i zaplenjena koka i marihuana, očistili bi se ti izvori zaraze, side, tripera i smrada. Šta će biti sa ovom gospodom, kada izgubi vlast?

U IME NARODA

24.11.2003.

Pao sam, kao pokošen, u akciji ``sablja``. Ulovili su me 4. aprila, a svetlost dana ugledao sam, sticajem srećnih okolnosti, u kasnim satima 14 aprila. Spasilo me ime i prezime. Pod optužbom da sam oklevetao u svojim tekstovima, koje je objavljivao podgorički Dan, ministra

unutrašnjih poslova, 11 dana sam proveo u ćeliji centralnog zatvora. Na slobodu me je pustila dežurni istražni sudija Trećeg opštinskog suda u Beogradu Dušanka Jovanović-Šunjara, uz saglasnost državnog tužioca Gordane Čolić. Na zahtev tužioca oduzet mi je pasoš, i naređeno mi je, pod pretnjom ponovnog zatvaranja, da ne smem da napuštam mesto boravka, i da se svakog petka prvo javim u Stanicu policije Čukarica, a pismenu potvrdu dostavim sudiji. Drugo opštinsko tužilaštvo, kome je potom ustupljen predmet na nadležnost, optužilo me je zbog samo jedne rečenice iz naslova teksta - ``Dušan Mihajlović organizovao atentate?``. U Drugom opštinskom sudu predmet je zadužio sudija Jane Parđovski, a predsednica Gordana Mihajlovć na duži rok, ``do okončanja postupka``, osnažila je ``mere obezbeđenja``. Očekivao sam da će sud, u skladu sa zakonskim odredbama, u vrlo kratkom roku utvrditi moju krivicu, ili me od optužbe osloboditi. Ali, sudija Jane Parđoski mojih jedanaest dana oduzete slobode drži u fioci. Njemu se ne žuri, on zna da mi je ograničio pravo kretanja. Uživa u svojoj nadmoći. Još nije zakazao suđenje! Biografija g. Parđoskog je impresivna. Bio je muzičar, pomalo narkoman, prijatelj je drmatora iz Demokratske stranke, s kojima je delio poslednji dim. Dovoljno da g. Parđoski postane sudija i zamenik predsednika suda. Nikada ništa nisam imao protiv Roma, ali predsednica suda Gordana Mihajlović i njen zamenik Jane Parđoski žele da mi pokažu šta je sudska vlast. Može im se. Mada je moja omiljena pesma ``Mama ljubi Cigana Jana``. Vreme je da priznam. Posle 25 godina bavljenja ovim poslom moj društveni status je iznad

uticaja i moći ovih dvoje, i njima sličnih sudija. Tretiram ih kao

građani``? Danas u srpskom pravosuđu, koje je najkorumpiranije na svetu, zamenike državnog tužioca, počev od opštinskih, okružnih i republičkog tužilaštva, imenuje Vlada Srbije. Kako ti ljudi mogu da u ``ime naroda`` ganjaju ministre, ako ih neko uhvati u krivičnoj radnji? Žestili smo se na Miloševićeve sudije. Nadali smo se da će ih nove vlasti, u regularnom postupku,

sa svim dokazima koje su i vrapci znali, razrešiti odgovorne - sudijske dužnosti. Ministar pravde je uzalud najavljivao smenu sudija i tužilaca. A odluku Vlade Srbije, o razrešenju prekršajnih sudija, koji su sudili po čuvenom Zakonu o javnom informisanju, ukinuo je, kao nezakonitu, i neobrazloženu odluku, Vrhovni sud Srbije. Posle 5. oktobra, iz pravosuđa je otišlo i ono malo časnih u učenih sudija. Na njihova mesta došle su konkubine političara iz DOS-a, njihove rođake, sestre. Pravno nasilje počelo je još žešće da se sprovodi. Pooštreni su zakoni, a oni se primenjuju samo na one koji nemaju para za skupe advokate, koji imaju dilove s istražnim sudijama, tužiocima i predsednicima veća. Za krađu mobilnog telefona novopečene sudije kažnjavaju okrivljene višegodišnjim zatvorom, a tužioci žmure na oba oka kada je u pitanju nemilosrdna pljačka vrhova odlučivanja. Da bi se pred sudom ostvarilo bilo kakvo pravo, potrebno je da prvo odvojite pare za visoke takse, nađete skupog advokata, i onda na rešenje spora čekate mesecima. Ako želite da se vaš predmet reši ubrzano, onda morate da se isprsite, odrešite kesu. Sudije imaju svoje prohteve. U ``sablji`` je iza rešetaka stavljen okružni sudija Života Đojinčević, uz lažnu optužbu da je primao mito. Jedan od retkih kome se korumpiranost nije mogla pripisati. Onda su mu nakačili nedozvoljeno posedovanje oružja. Nikom više nije falila dlaka s glave. Bez posla su ostali republički državni tužilac Siniša Simić, i njegov zamenik Vladimir Manojlović, koji su, među kolegama, slovili kao neukaljani i nekorumpirani. Ali, šta će vlastima takvi ljudi? Neustavna predsednica republike Nataša Mićić ukazom je postavila načelnika novosadske policije gospodina Đorđa Ostojića za republičkog državnog tužioca, a gospođu Sonju Brkić za predsednika Vrhovnog suda Srbije. Oboje su prihvatili funkcije, mada kao pravnici znaju da je njihov izbor nezakonit, i da će, kada se počnu i u Srbiji primenjivati zakoni, biti pod udarom. Dok očekuju da se - u ime naroda - pred sudom odluči o njihovom pravu, građanima Srbije ``

preostaje jedino da se mole - "Vo imja Oca i Sina, i Svetog Duha može da pomogne, dok očekuju ovozemaljsku pravdu.

dim. Šta da rade ``obični

Mnogima jedino još Bog

OBOLELA NACIJA

22.11.2003.

Groblja su ponela i ove jeseni. Smrt se kezi na ulicama, šorovima, poljima i putevima Srbije. Čitulje su najprofitabilniji deo dnevnih novina. Zgrozio sam se predlogom jednog od suvlasnika ovih novina, da ih i naš list objavljuje. Juče ujutro, idući na posao, saznao sam da je umro jedan od novinara lista koji uređujem. U redakciji niko nije obavešten. Sa osećajem tuge i straha raspitujem se po kancelarijama i utvrđujem brojno stanje. Tako saznanjem da među živima više nema Saše Agripova, saradnika na hronici. Prekujuče, u večernjim satima, kolega Saša primio je svoju prvu pristojniju platu. Krenuo je da podeli radost sa ženom i svoje dvoje dece. Imao je 32 godine i učinilo mu se da je rešio barem deo svojih problema. Došao je iz jednog visokotiražnog dnevnika, u kome je za mesečni rad dobijao 8.000 dinara. Supruga mu nije zaposlena. Minula decenija uzela nam je pola života. Osećaj beznađa koji nas je prožimao dok je vladao Slobodan Milošević, ostavljao je ožiljke na našoj duši. Strahovi i stresovi, a svako od nas bio je njima izložen, počeli su da uzimaju danak. Jurili su nas Miloševićevi policajci da vojnosposobne mobilišu i odvedu na neko od ratišta. Zaposleni su gubili posao kao tehnološki višak. Mladi su bežali iz zemlje koliko ih noge nose. Mašinski inženjeri, lekari, profesori, odlazili su u beli svet da peru tanjire, čiste ulice, da rade sve i svašta, samo da očima ne gledaju šta se u njihovoj zemlji događa. Mnogo smo se radovali tom 5. oktobru. Mnogi su gajili nadu da će, odlaskom Miloševićevih satrapa, početi normalno da se živi. Srušili smo, mislili smo, TV Bastilju, razjurićemo bandu iz Pinka Dva-tri meseca posle revolucije počeli smo da gubimo i tu tanku nadu. Nove vlasti su divljačkom upornošću počele da sprovode reforme. Više od milion građana ostalo je bez posla, a i bez nade da će u dogledno vreme i njima da se pruži šansa da normalno žive. Demokratske vlasti usvojile su zakone o radnim odnosima, koji zaposlenima oduzimaju skoro sva prava, a sindikate smatraju neprijateljskim organizacijama. Polovina radno sposobnog stanovništva je bez posla. Srbija tavori zahvaljujući donacijama koje pokrivaju rupe u budžetu. Svaki peti stanovnik Srbije je PENZIONER. U školama učionice su poluprazne - u poslednjih deset godina njihov broj se u osnovnim školama smanjio za trećinu! Međunarodne humanitarne organizacije izdržavaju, pomoću kuhinja i mršavih obroka, nekoliko desetina hiljada izbeglica. Preostali deo hrane prijatelji i rodbina. Svetska organizacija FAO objavila je da Srbiji preti katastrofalna glad i da ona priprema znatna sredstva za program prehrane stanovništva. Odlazeća vlada je tu vest demantovala, mada ministarka za socijalna pitanja i sama priznaje da je više od milion stanovnika na ivici bede. Gladni, goli i bosi, ophrvani beznađem, građani se lako razboljevaju. Srbijom haraju socijalne bolesti i tuberkuloza, koju smo još pre tridesetak godina zalečili, ponovo puni bolnice. A bolnice nam liče na klanice. Stare i ruinirane zgrade, bez laboratorija, skenera i savremene medicinske opreme. Mnogi izgube život zbog pogrešne dijagnoze i neispravnih aparata. Većina protesta zdravstvenih radnika održava se sa zahtevom da im se omoguće normalni uslovi za rad. Svuda u svetu lekari štrajkuju radi povišice plata, a naši traže da im se nabave rendgen aparati, špricevi i sanitetski materijal. I logoraši u Drugom svetskom ratu imali su bolja sledovanja u obrocima od onih koje dobijaju naši bolesnici. Ako želite da se operišete, morate sa sobom poneti zavoje, igle, konac, špriceve. Svega toga nema u našim bolnicama. Zgrozim se od vesti iz novina, kada lekari traže od svojih siromašnih sugrađana da im daju po

sto-dvesta ili hiljadu evra da bi im zalečili rane. Penzioneri u Srbiji primaju mizerne penzije. Radno nesposobni su i najbolesniji. Svoje oronulo

zdravlje oni ne mogu zalečiti, jer su lekovi preskupi. Većina je primorana da danima trpi bolove, jer se na preglede čeka i po nekoliko meseci. Sramotno je napomenuti da u Beogradu u državnim bolnicama i klinikama nema ni dva ispravna skenera. Ima ih na desetine u privatnim ordinacijama, al` pregled kod tih lekara košta više od prosečne jednogodišnje plate.

Skoro svakog dana u Srbiji se događaju porodične tragedije, sin ubije majku, sestru, oca

od polovine umrlih komunalne službe sahranjuju o trošku opštine, jer rodbina pokojnika nema

Više

para za pogrebne usluge.

Srbija je zemlja staraca, nezaposlenih, bolesnih, socijalno ugroženih.

Mi smo bolesna nacija koja polako odumire.

Nažalost, ni vladajuće, ni opozicione partije ne pominju pitanje našeg biološkog opstanka. Kao da

ih se to ne dotiče. Oni pominju reforme, zakonitost, ulazak u Evropu. Ako neko od nas i preživi sve te reforme, moći će da posvedoči da je do pre dvadeset godina Srbija bila moderna, evropska država. Šta nam se to dogodilo za samo dve decenije?

PREDAJTE SE!

21.11.2003.

Ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom u odlazećoj vladi gospodin Goran Pitić po povratku sa sastanka sa donatorima svečano je saopštio javnosti da je Srbija dobila donaciju od milijardu i sto miliona evra! Čoveka, koji je doneo ovako radosnu vest, trebalo je dočekati sa crvenim tepihom, gardijskom brigadom i pozdravnim govorom. Jer, reč je o ogromnom novcu, kojim bi opljačkana Srbija mogla

da prezimi i prehrani stanovništvo koje je na ivici krajnje bede, kako bi se statističari izrazili.

Naravno, ministar Pitić nije impresionirao javnost. I mala deca znaju da je reč o običnoj laži jednog neodgovornog ministra. Ipak, jedan deo njegove izjave zaslužuje svu našu pažnju. Reč je o ministrovom priznanju da je u minule tri godine njegova vlada dobila 3,4 milijarde dolara donacija, što predstavlja vrednost jednogodišnjeg budžeta Srbije. Strani donatori tražili su da srpska vlada položi račune i odgovori na prosto pitanje - gde su otišle tolike pare? Zamenica ministra Pitića gospođica Ana Trbović tim povodom se oglasila i saopštila nam da Srbija

uživa loš imidž u svetu i zatražila da se iz tanušnog budžeta odvoje pare i u svetu lobira i popravi imidž ove vlade. Cinizam ministrove zamenice je, čini se, beskrajan. Odlazeću vladu svakodnevno su potresale afere i skandali čiji su akteri bili ministri srpske vlade i članovi njihovih kabineta, kao i ljudi iz gornjih struktura partija koje su činile koaliciju DOS. Reketiranje, namešetni tenderi, nezakonit izvoz i uvoz šećera, duvana, nafte i energenata, rasturanje narkotika i naručena ubistva, osnovna su delatnosti većine članova odlazeće vlade. Ekonomsku katastrofu i haos koji je stvoren planski su skrojili ``ekonomski stručnjaci i eksperti``. Njihov mentor bio je bivši Miloševićev ``ekspert`` i potpredsednik savezne vlade gospodin Danko Đunić. Njegovi učenici ušli su u vladu pokojnog premijera sa odrešenim rukama,

jer se premijer koji je po obrazovanju filozof-marksističkog opredeljenja, u ekonomiju, osim

pljačkanja, nije mnogo razumevao, niti ga je, iskreno rečeno, ona i zanimala. Svakog petka, pri kraju radnog vremena, ministri Gordana Matković, Goran Novaković (nasledila ga je gospođa Kori Udovički), Aleksandar Vlahović, Slobodan Milosavljević i Aleksandar Vlahović, čekali su na prijem kod Učitelja Danka Đunića. Krah bankarskog, ekonomskog , privrednog i socijalnog sistema, projektovali su Đunićevi ljudi,

okupljeni oko, tada nevladine organizacije Gl7 plus (u javnosti zvanoj kao Gej 17 pozitivni). Većina ministara iz ``nestranačkog dela Vlade``, kako je voleo da to posebno ističe pokojni premijer, imala je loše kvalifikacije i stručnu osposobljenost za poslove koje su preuzeli. Naročito su im pobude bile loše. Poput roja skakavaca opljačkali su Srbiju do gole kože, rasprodali je u bescenje. Smederevski "Sartid" prodali su za samo 23 miliona dolara, a dug ove firme od gotovo dve milijarde dolara preuzela je srpska vlada i biće vraćen iz budžeta, parama siromašnih poreskih obveznika. Nabrojati konkretne slučajeve pljačke, životinjskog otimanja i rasprodaje nacionalnih dobara, koja je gospoda okupljena oko Danka Đunića sprovodila u prošle tri godine, bilo bi nemoguće, jer bi nam nedostajalo papira. Sasvim konkretno pitanje traži odgovor. Gde su potrošena 3,4 miliona evra, koja su, prema ministrovom priznanju, došla u budžet Srbije za vreme mandata ove vlade? Svaki evro treba opravdati. Bojim se da se pri svođenju računa polovini novca gubi trag. Pojela ga maca. Cinično deluje izjava zamenice ministra Pitića da Srbija uživa loš imidž u svetu, i da ga uz velike pare treba popravljati. Loš imidž Srbije stvorila je vlada pokojnog premijera Đinđića i aktuelna gospodina Živkovića. Utonula u živo blato pljački, prevara i kriminalno-mafijaškog delovanja vrhuške okupljene oko centra moći zvanog DOS, ovakva vlada, nije nikakvo čudo,i ne može garantovati sigurnost stranih investicija, jer ne može da obezbedi ni sigurnost svojim građanima. Srbija može da povrati ugled i čast, da postane respektabilna za strane i domaće investitore i bez trošenja para na marketinške agencije. A nema tih para kojima bi se ovako nakazna vlada mogla proglasiti za uspešnu i odgovornu. Njena izdajnička politika prema sopstvenim nacionalnim interesima ostavila je pogubne rezultate. Ako sadašnji ministri i svita mafijaša koji su predstavljeni kao biznismeni, i oni koji su u vrhovima DOS-a donosili odluke o pljačkanju budžeta, donacija, rasprodaji svega i svačega, prvih dana kad se formira nova vlada, budu pohapšeni, izvedeni na sud i ako bude utvrđeno koliko su para oteli, i na koje račune stavili, i sudskim odlukama se te pare vrate u budžet, Srbija će dobiti na ugledu i svetski biznismeni će s manje opreza dolaziti u Beograd da pazare, da grade fabrike, ulažu u preduzeća Poruka novoj vladi mora biti jasna - Pohapsite sve lopove okupljene oko odlazeće vlade i tako spasite Srbiju. Ili da se sami predaju istražnim organima.

ZATIRANJE TRAGOVA

20.11.2003.

Odluka neustavne predsednice Srbije gospođe Nataše Mićić da raspiše vanredne parlamentarne izbore donela je slobodu najčuvanijem pritvoreniku beogradskog Okružnog zatvora u Beogradu Ljubiši Buhi Čumetu. Za života pokojnog premijera Đinđića, gospodin Buha je najavljen kao zaštićeni svedok, koji je trebalo da svojim iskazom pred specijalnim sudijom i tužiocem strpa u zatvor bandu koja je nazvana ``zemunski klan``. Sam Buha je bio godinama vođa bande iz Surčina, od koje su se njegovi učenici, predvođeni pokojnim Dušanom Spasojevićem, odvojili i osamostalili, i počeli rat za teritoriju i tržište. Gospodin Ljubiša Buha je autolimar po obrazovanju. Dva puta je osuđivan presudama Okružnog suda u Beogradu, na uslovne kazne zatvora, a izrečena mu je i mera obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi. Desetine drugih postupaka, koji su pokretani, nikada nisu završeni. Polupismeni seljak iz Surčina počeo je kao sitan policijski doušnik i kradljivac kola. Onda je dobio

policijsku zaštitu, i njegova banda je ukrala nekoliko desetina hiljada automobila, rasturila stotine

kilograma narkotika, pobila na desetine ljudi, silovala mnogo devojaka i žena

Gospodin Buha

ima probleme sa padežima, ali je pod policijskom zaštitom Surčin postao zabranjen grad. Sin bivšeg predsednika Miloševića bio je u velikim poslovima sa don Buhom.

Onda je došao 5. oktobar, i kada je sve bilo gotovo, kada se sa ulica Beograda razvio dim od suzavca, a general Pavković svoje jedinice zadržao u kasarni, banda iz Surčina krenula je da promeni gospodara. Uz pobednike, predvođene Zoranom Đinđićem, rame uz rame, našao se i Čume. Došao je sa svojim kompanjonom, a Đinđićevim kumom Dragoljubom Markovićem, vlasnikom kompanije ``Krmivoprodukt``. Američki gangsteri su svojim firmama uglavnom davali zvučna imena.

U Čumetovu i Markovićevu imperiju u Surčinu svakodnevno, posle 5. oktobra, dolaze premijer

Đinđić, gospoda Čeda Jovanović, Beba Popović i vrhuška iz Demokratske stranke.Ugovaraju se poslovi, smaknuća, deli teritorija, tržište Kada se našao u ćeliji Okružnog zatvora, Buha je počeo da shvata da je uvučen u paukovi mrežu.

Njegovi pajtosi počeli su da ga puštaju niz vodu. Čak ni okružni sudija Marko Kljajević, čest gost u Čumetovoj imperiji, nije uspeo da izdejstvuju da se vođa surčinske bande nađe na slobodi. Kada je gospođa Mićić raspisala vanredne parlamentarne izbore, Čumetovi saborci iz vlasti Čeda Jovanović, Beba Popović, premijer Živković i svita ``biznismena``, uplašila se da će, kada se u januaru promeni vlast, Ljubiša Buha, suočen sa višedecenijskom robijom zbog zločina koje je, po sopstvenom priznanju izvršio, obznaniti ko je sve od njega dobijao stotine hiljada zelenih novčanica, kome je poklanjao konje, automobile, kupovao stanove, i sa kim je bio u poslovnim odnosima, asvaltiranja puteva. Odluka da se gospodin Buha, ekspresno pusti na slobodu, uslovljena je panikom od gubitka vlasti. U ćeliji Okružnog zatvora Čume je, relativno, bio zaštićen. Njegovo smaknuće teško bi moglo da se opravda javnosti. Njegovim puštanjem na slobodu, daje se mogućnost da ``zaštićeni svedok`` bude ućutkan. Skoro sam siguran da će se u slučaju gospodina Buhe primeniti staro mafijaško geslo - ``mrtva usta ne govore``. Njegovo smaknuće biće pripisano paravojnim formacijama. Duboko verujem da gospodin Buha neće dočekati u životu januarsku primopredaju vlasti. Sigurno

je da će, proces koji je započet pred specijalnim većem sudije Marka Kljajevića, nove vlasti

otvoriti za javnost, što je i red kada se sudi ubicama predsednika vlade. U tom procesu i Ljubiši Buhi sledi višedecenijska robija. Vođa surčinske bande, koji je lišen svakih moralnih nazora, ponudio bi i novim vlastima da opiše drugu stranu lica svojih pokrovitelja iz odlazeće vlade. Njegovo brzopotezno puštanje na slobodu, ima, dakle, samo jedan cilj. Da se zatru tragovi aktuelnih vlastodržaca, i njihovih nedela. Teško je pretpostaviti da će Čume pobeći iz zemlje, jer nema države koja ga neće isporučiti, kada se zatraži njegovo hapšenje. Kada oseti slast slobode, Čume će morati da otvori oba oka, ako želi da ostane u životu. Mislim da je, nažalost, sudbina zaštićenog svedoka rešena. Odluku o njegovom životu doneli su oni koji su naložili da napusti ćelije okružnog zatvora. Srpska vladajuća mafija ubija bez milosti.

ć

ZLOČIN PRAŠTANJA

19.11.2003.

Pre neku noć probudili su me košmarni snovi. Sanjao sam kordone policije koji jure demonstrante prema Brankovom mostu. U snu sam bio među njima i slušao krike devojaka i žena koje su razulareni Miloševićevi policajci tukli kao stoku. Krv je šikljala, a poživinčeni policajci kidisali su na građane, kao besni psi. Posle dugo nisam mogao oka da sklopim. Rojile su mi se misli, navirala sećanja na dane kada sam, u koloni sa stotinama hiljada građana, pokušavao da osvojim slobodu, da se urazumi vlada

gospodina Miloševića. Koliko puta sam noću, posle tih surovih susreta policije i građana, sanjao dan kada će nove demokratske vlasti, pred lice pravde, pred nepristrasna sudska veća, neostrašćena političkom opredeljenošću, utvrditi krivicu Miloševićevih dželata i krvnika iz policije, tajne i javne. Nismo ni sanjali da će Miloševićevi ukazni generali, posle 5. oktobra, još više napredovati u službi, i da će nas, ponovo, juriti na buljuke, tući u skučenim sokacima, uhoditi, pretresati naše stanove. Nisam mogao sanjati da će me posle tog 5. oktobra, 4. aprila ove godine, takozvane demokratske vlasti uhapsiti kao poslednju staničnu kurvu, bez naloga pretresti moj stan i odvesti u nepoznatom pravcu. Kada sam se osvestio u zatvoru, nekako mi je laknulo, znao sam da neću završiti negde u gluvo doba noći. Posle 5. oktobra, doduše, nisu nam se više kezili julovski komesari Goran Matić i Ivan Marković, ružeći na sva usta one koji ne slede njihovu politiku. Televizija Pink, koja nam je prenosila kongrese JUL-a, sa sve pesmama 'po šumama i gorama naše zemlje ponosne', i njen direktor Željko Mitrović samo su na par sati prekinuli svoj program. Umesto partizanskih pesama počeli su emitovati 'leva ruka, desni džep'. Nekadašnji ideolog JUL-a g. Željko Mitrović opet je počeo da vedri i oblači. U njegov kabinet sada svraćaju Goran Vesić, Čeda Jovanović i kokainska družina iz DOS-a. Snovi miliona građana, koji su sanjali pad režima Slobodana Miloševića, ostali su samo pusti snovi. Vlada s pokojnim premijerom Đinđićem na čelu brzo je zaboravila na krv, suze i patnje ljudi koji su s njim išli u istoj koloni. Oni protiv koji smo godinama demonstrirali sada su postali prijatelji tadašnjeg premijera i članova njegove vlade i vrhuške DOS-a. Pokojni premijer je pred većem okružnog sudije Gorana Čavline osuđen na sedam meseci zatvora uslovno, zbog navodnog širenja lažnih vesti o poslovanju tadašnjeg premijera Mirka Marjanovića. Ali, njega to više nije zanimalo, nije nastojo, da sada s pravim argumentima dokaže da nije bio kriv. Gospodin Mirko Marjanović i njegovi ministri nastavili su normalno da žive sa svim svojim opljačkanim parama, kontima, vilama, automobilima. Niko iz gornje strukture Socijalističke parije i JUL-a nije završio u Zabeli niti Sremskoj Mitrovici. Milijarde dolara, iznetih za vreme vladavine režima g. Miloševića, opljačkano je s računa naših banaka, fondova, preduzeća. Borka Vučić je na slobodi i niko je ne uznemirava. Ministri vlade pokojnog Đinđića i vrhuška iz DOS-a, rapoređena u poslaničke klupe, u upravne odbore javnih preduzeća i tenderske komisije, nastavili su da pljačkaju ionako opljačkanu Srbiju. DOS-ovi ministri i njihovi saradnici zidaju kuće u Filadelfiji, Kaliforniji, na Floridi, nestatusni činovnik Beba Popović sabira stanove po belom svetu. Đinđićeva udovica čeka konačno ostavinsko rešenje, da bi nasledila milijardu dolara iza svog pokojnog muža i najavljuje da će se, zauvek, iseliti iz zemlje i nastaniti u Nemačkoj, sa svim tim novcem. Našim, naravno.

U Srbiji su raspisani vanredni parlamentarni izbori. Oni, za sada, plaše građane. Niko od

opozicionih, ni parlamentarnih, ni vanparlamentarnih stranaka ne najavljuje da će javno pokrenuti pitanje odgovornosti sadašnjih ministara, njihovih pomoćnika, ranih biznismena koji su, štiteći se

članstvom u demokratskoj stranci, harali Srbijom. Niko, ama baš niko od vodećih ludi iz političkih stranaka, čak ni naznakama ne obećava javnom mnjenju i biračima da će pred sudska veća i na javna suđenja izvesti ljude koji su minulih meseci

u novinama prozivana za najcrnja krivična dela.

Srbija je u punom rasulu, u nestajanju. Za dve decenije stanovništvo Srbije biće prepolovljeno. Aktuelni opozicionari, čini se, nemaju nikakvu viziju demokratske Srbije, kao da se stide da najave da će omogućiti da Srbija dobije nezavisno sudstvo i policiju, koji će pohapsiti sve te Miloševićeve i Đinđićevo-Živkovićeve lopove i pljačkaše. Dosta nam je montiranih i tajnih procesa. Suđenje pljačkašima Srbije treba učiniti javnim, a okrivljenima omogućiti sva prava. Treba, nema sumnje, okrečiti ćelije Okružnog zatvora i kućni red učiniti pristojnim, kada to već DOS-ova vlast

nije poklonila svojim građanima. Ako se nova vlada radikalno ne obračuna s kriminalom vrhova odlučivanja iz prethodne vlade, Srbija će, definitivno, nestati kao država.

Nadam se da 29. decembra, posle glasanja, neće ostati na snazi krilatica: "Sjaši Kurta da uzjaše Murta".

ZloČinci iz RujiŠta

18.11.2003

Proslog petka u mojoj teskobnoj kacelariji troje sluzbenika Medjunarodnog krivicnog suda za

ratne zlocine u Hagu skoro dva sata je pokusavalo da od mene dobije odgovore na pitanja, za koja tvrdo verujem, nemaju nikakve veze sa istinom, niti sa pitanjem ratnih zlocina.

U skladu s vaspitanjem, ljubazno sam prihvatio poziv haskih islednika. Imao sam gadan osecaj,

jer nikog nisam ovlastio da u moje ime moze ubijati tudju decu, zene, sestre, majke i nejac, niti da pali njihove kuce, svetinje Ta nelagoda i jeza koja me je podilazila dok sam razgovarao, svojevoljno, s haskim islednicima, u

meni se povecavala razmisljanjem o polozaju onih koji sada u Hagu cekaju na sudjenja, koja ce