You are on page 1of 30

SLOBODAN RAKITIĆ

ANTOLOGIJA POEZIJE SRPSKOG ROMANTIZMA

O PESNICIMA

Predromantizam: Dositej Obradović (1739—1811), Jovan Paĉić (1771—1849), Pavle Solarić (1779—1821), Milovan Vidaković (1780—1841), Jovan Došenović (1781—1813), Sava Mrkalj (1783— 1833), Luka Milovanov (1784—1828), Nikola Borojević (1796—1872), Jovan Hadţić (Miloš Svetić) (1799—1869), Jovan Sterija Popović (1806—1856), Vasilije Subotić (1807—1869), Nikanor Grujić (1810—1887). Romantizam: Sima Milutinović Sarajlija (1791—1847), Spiridon Jović, ĐorĊe Marković Koder (1806— 1891), Petar Petrović Njegoš II (1813—1851), Jovan Subotić (1817—1886), Petar Petrović Njegoš II (1813—1851), Vasilije Ţivković (1819—1891), Medo Pucić (1821—1882), Jovan Ilić (1824—1901), Branko Radiĉević (1824—1853), Jovan Sundeĉić (1825—1900), Ljubomir Nenadović (1826—1895), Milica Stojadinović Srpkinja (1830—1878), Stevan Vladislav Kaćanski (1829—1890), Vladimir Nikolić, Đura Jakšić (1832—1878), Jovan Jovanović Zmaj (1833—1904), Jovan Dragašević, Damjan Pavlović, Draga Dimitrijević-Dejanović (1840— 1871), Laza Kostić (1841—1910), Nikola I Petrović Njegoš, Mita Popović (1841—1888), Milan Kujundţić Aberdar (1842—1893), Milorad Popović Šapĉanin (1841—1895), Vladimir Vasić (1842—1864), Jovan Grĉić Milenko (1846—1875), Petar Sundeĉić. Postromantizam: Vojislav Ilić (1860—1894), Milorad Mitrović (1866—1907), Aleksa Šantić (1868—1924), Mileta Jakšić (1863—1935).

* "Antologija kako je ja vidim ima integrativni karakter i predstavlja sintezu najboljih romantiĉarskih ostvarenja na srpskom jeziku. Na izvestan naĉin ona markira taĉke koje odreĊuju srpski kulturni prostor u vreme s kraja 18, ĉitav 19. vek i prve decenije 20. veka. To je i najznaĉanije razdoblje srpske moderne istorije u kojem se odigrala KaraĊorĊeva revolucija, Vukova reforma jezika i pisma i prodor srpske narodne poezije u Evropu". "Romantizam, to je uzlet. On je pobuna protiv društvene stvarnosti, onakve kakva ona jeste, ali je mnogo više i pobuna protiv ĉovekove ugroţenosti i njegovog poloţaja u svetu. Romantizam je, najzad, novi pogled na svet. U svojoj ranoj fazi okrenut je, uglavnom, opštim problemima, njegove poruke su univerzalne i sudbonosne, njegova estetika znaĉenja zasnovana je na najširim osnovama. Okrenut prema unutrašnjem biću, sav je u naporu i ĉeţnji da izrazi njegov ţivot i identitet". Autor
Antologija poezije srpskog romantizma Urednici Dragan Lakićević & Marko Nedić | Izdavaĉ Srpska knjiţevna zadruga | Beograd, 2011 | Pokrovitelj ovog izdanja Dunav o siguranje

Saĉuvana Angelina Administrator Hero Member Van mreţe Poruke: 4625 I Prva polovina XIX veka od suštinskog je znaĉaja u modernoj istoriji srpskog naroda, naroĉito Srbije. Paralelno sa oslobodilaĉkim ratovima 1804. i 1815. godine, i sa utemeljenjem srpske drţave, stekli su se uslovi za stvaranje nacionalnih institucija i za razvoj kulture, knjiţevnosti i umetnosti. KaraĊorĊev ustanak u Šumadiji, ĉetrdeset osma i pokret Srba u Panoniji protiv Austrougarske, ustanci u Hercegovini, razoĉaranje posle Berlinskog kongresa — kljuĉni su istorijski dogaĊaji koji su uticali ne samo na društvene prilike nego i na razvoj srpskog pesništva, u kome je do punog izraţaja došao njegov antejski i prometejski duh. Sve se poĉetkom veka "zatalasalo" na prostorima gde je ţiveo srpski narod, od Trsta do Temišvara, od Dinare do Vidina, od Baranje do Boke Kotorske i od Sent Andreje do Ohrida. Vukova i Mrkaljeva reforma srpskoga jezika i pisma, prodor srpske narodne poezije u svet i evropskog pesništva u srpsku knjiţevnost, razvoj romana, pripovetke i drame — oznaĉili su novo doba u našoj istoriji i kulturi s tendencijom da se uspostave pokidani kontinuiteti sa srpskom srednjovekovnom drţavom Nemanjića. Romantiĉke poezije bilo je i pre i posle romantizma. Srpsku knjiţevnost u doba prosvećenosti ĉine dve stilske formacije — klasicizam i predromantizam. Vremenski, ovi knjiţevni stilovi pokrivaju drugu polovinu XVIII veka i prve tri decenije XIX veka, slivajući se potom u novi knjiţevni pokret, romantizam. Ne umanjujući znaĉaj pisaca baroka (Venclovića, Orfelina, Rajića i drugih), klasicizam je najkoherentniji pesniĉki pravac u srpskoj knjiţevnosti, koji obuhvata ĉitav devetnaesti vek i proteţe se do dvadesetog. Nastao je na duhovnoj osnovi antiĉke tradicije, kao i druge evropske knjiţevnosti tog stila. Paralelno sa klasicistima stvaraju i predromantiĉari i romantiĉari. Milorad Pavić je primetio paradoksalnu ** POEZIJA SRPSKOG ROMANTIZMA Slobodan Rakitić — Antologija poezije srpskog romantizma « Odgovor #1 poslato: Mart 15, 2012, 02:00:00 am »

koji je zauzeo Dositejevo mesto. Dositej jednu posvećuje upravo Trlajiću. posle njegove smrti. Jovan Hadţić. Prvi talas klasicista. Trlajić. Jedan od uzroka slabljenja klasicizma jeste nesumnjivo sve veća podrška Vukovoj reformi i jaĉanje romantiĉarskog pokreta. Treći talas klasicista vezan je za Steriju i javlja se u vreme krize klasicizma. Glavna njegova odlika jeste oslanjanje na romanske pesniĉke forme ili na narodni silabiĉki stih. Stefan Stefanović i drugi. . koji se oslobaĊa rime. a neki romantiĉari. teme prolaznosti ţivota. kako ga je okarakterisao i sam Jovan Skerlić. obuhvata pesnike koji stvaraju izmeĊu 1780. ĉime se još više pribliţava klasiĉnoj metrici. naglašena emotivnost i vezanost za srpski srednji vek a ne za antiku. ili Sterijin krug. i 1810. Ali nisu ni svi predromantiĉari poetiĉki isti. Prvi pesnik takve orijentacije. 1778). Vasilije Subotić. Pevaj. godine. ţivela je u susedstvu romantiĉara a ne predromantiĉara". a završava se Sterijom. Svakako da je centralna pesniĉka figura srpskog klasicizma Lukijan Mušicki (1777—1837). koji koristi klasiĉne oblike. Vladislav Stojadinović Ĉikoš. kako ih vidi Pavić. Mušickog u poeziji slede svi najvaţniji pesnici srpskog klasicizma XIX veka: pored Sterije. Predromantizam se smatra prethodnicom. kult prirode. Istom talasu klasicista pripada i Atanasije Stojković (1773—1832). tu su Pavle Berić. na primer. Drugi talas klasicistiĉkih pesnika vezan je za Lukijana Mušickog. Mušicki je bio jedan od najobrazovanijih ljudi svoga doba. Sa puno razloga moţe se reći da srpski predromantizam poĉinje Dositejem. Njegovu smrt oţalio je i sam Njegoš. Njega Jovan Subotić s razlogom smatra "ocem srpskog uĉenog stihotvorstva". u poslednjoj deceniji XVIII i prvoj deceniji XIX veka javljaju se Gligorije Trlajić. U malom broju pesama koje je napisao. oduševljen njegovim pesniĉkim darovima srpskome rodu: Tvoje ime — Srpstvu dika odsad i doveka. Neki su više klasicisti. uvoĊenje jednog jezika umesto diglosije. pišu i na crkvenoslovenskom i na ĉistom narodnom jeziku. do samoga života svršetka. bio je Aleksije Vezilić (1753—1792). ĐorĊe Maletić. posle smrti Mušickog 1837.ĉinjenicu da je klasicizam "za jednu generaciju nadţiveo predromantizam i upravo ta treća generacija klasicista. autor prve štampane pesniĉke zbirke u srpskoj knjiţevnosti (Kratkoje napisanije o spokojnoj žizni. Joakim Vujić. godine. Pored Vezilića i Stojkovića. Pojedini meĊu njima. druže. monistiĉka slika sveta. Prvu odu ispevanu posle Dositejeve smrti napisao je Mušicki u novom obliku (u alkejskom metru) i na narodnom jeziku. U tom smislu i Sterija je tipiĉan predstavnik srpskog predromantizma. ali se klasicistiĉki zaĉeci mogu naći i pre njega. ali i ranom fazom romantizma. Pavle Solarić. Milovan Vidaković i drugi.

na ĉemu je i pre romantiĉara najviše radio sam Dositej.Jedan izraziti klasicista. Za razliku od klasicista. tercine). u Dalmaciji i Liki Sava Mrkalj i Nikola Borojević. Otuda i pojava soneta kod Paĉića. Dva glavna središta predromantizma su Sremski Karlovci i Trst. koji pripada drugom talasu. što se odraţava i na prozodiju srpskog pesništva. godine. Joakim Vujić. Naroĉito je u tom pogledu bio ţiv Trst. srpski romantiĉari nisu prihvatili nikakvu dihotomiju. u severnoj Italiji Jovan Paĉić. Mušicki. Kod ovih pesnika primetan je uticaj Petrarke. na primer. jedan predromantiĉar poput Dositeja. kojoj pripadaju gotovo svi istaknuti srpski predromantiĉari. u rimovanom nesimetriĉnom desetercu ili pak pokazujući izrazite naklonosti prema usmenoj knjiţevnosti.. uticali su jedan na drugi i jedan drugome davali svoja svojstva: klasicizam romantizmu i romantizam klasicizmu. MikelanĊela. koji deklarativno ustaje protiv klasicistiĉke diglosije i peva iskljuĉivo u silabiĉkom stihu. Mušicki. zato što su trajali istovremeno. a poetiĉki za drevnu helensku i latinsku tradiciju. Oba stila. obnavlja se silabizam. Predromantiĉari gube svoj jezik posle smrti Mušickog. Vitorelija. U tome je bila i suština ĉitavog njegovog prosvetiteljskog i pesniĉkog rada. Stojković i Stratimirović. ili su svojoj klasicistiĉkoj knjiţevnosti pribavljali romantiĉko pokriće pišući. klasiĉni i romantiĉki. imali su "izrazite romantiĉke naklonosti. Vićentije Rakić. Pavle Solarić. u njoj su Jovan Došenović. kao i Sterija nešto kasnije. svojim klasiĉnim obrazovanjem nesumnjivo predstavlja neosporan autoritet za klasiciste" (M. Milovan Vidaković i Joakim Vujić koriste termin "romantiĉarski" od 1814. Pavić). oktave. Srpski knjiţevni stilovi podudaraju se sa knjiţevnim pokretima u Nemaĉkoj. U srpsku knjiţevnost stiţu pesniĉki oblici i svojstva romanske pesniĉke škole (sonet. u Haleu u Nemaĉkoj. kao Lukijan Mušicki. Dok je klasicizam bio institucionalizovan u posebnu pesniĉku školu i time bio podrţavan i favorizovan. predromantizam je gotovo spontano bujao u Trstu u Italiji. a završava se Sterijom. koji se povukao pred jezikom romantiĉara. predstavlja jedno od kljuĉnih i prelomnih razdoblja u srpskoj . svugde gde su se okupljali srpski studenti i intelektualci. jer bi ona bila velika smetnja razvoju knjiţevnosti i brţem širenju prosvete i kulture. i jak romanski uticaj. Jefta Popović. kao Stratimirović i Stojković. I jedan i drugi nacionalno su vezani za "duh naroda". prevashodno zbog jakih kulturnih veza izmeĊu Nemaca i Srba. ima dosta crta romantizma i u kontekstu srpskog pesništva zauzima ono mesto koje u nemaĉkoj poeziji ima Helderlin. prvi put u srpskoj knjiţevnosti. Epoha koja poĉinje Dositejem. sa Dositejevim pesniĉkim krugom. Uz nemaĉki i ruski javlja se.. S druge strane. U Trstu se oko Dositeja stvara "tršćanska pesniĉka škola". Pisci ovog doba. Pored Dositeja. jeziĉku i pravopisnu.

inspirisao se kosovskim predanjem. dok je Jovana Subotića nazvao poluklasicistom i poluromantiĉarem. tako i predromantizam ima svoje glavne pesnike. premda je ĉitavim svojim bićem i poetikom pripadao klasicizmu. godine bili od presudnog znaĉaja za oĉuvanje srpskog nacionalnog identiteta na prostorima Ugarske. a neki drugom pokretu. podjednako i klasicisti i predromantiĉari. Ali. Otuda meĊu predromantiĉarima i Jovan Hadţić. stvorivši tršćanski pesniĉki krug. Matija Ban. koji je podrţavao Vuka i skupljao srpske narodne pesme. "U svojim idejnim stavovima Mušicki se ĉesto kolebao izmeĊu tradicije i zahteva novog vremena". Jovan Sterija Popović je u svojoj poeziji opevao teme iz srpske prošlosti. uz njih su i pesnici koji su napravili suštinski poetiĉki zaokret od klasicizma ka predromantizmu. Radiĉević. Sava Mrkalj. kulturnog identiteta i uopšte nacionalne samosvesti. Pa i sam Mušicki. velikom kulturnom centru. premda je to. ĐorĊe Maletić. a tematsko-motivski XIX veku. Vasilije Subotić i Nikanor Grujić. bogoslovu i pravniku. Zato su pokretanje Letopisa 1824. Nikanor Grujić. da pomenemo samo one koji su uz Mušickog glavni stubovi srpskog klasicistiĉkog pesništva. Kao što romantizam u srpskoj poeziji ima glavni tok i kljuĉne pesnike (Njegoš. Đura Jakšić. sa jakim liberalnim pokretom. Drama pesniĉka ispoljila se ne u domenu pesniĉkih oblika. okupljali oko Dositeja. Kao što su se u Trstu srpski pisci. O Vasi Ţivkoviću. tako su se u Beĉu. što je za posledicu imalo gubljenje duhovnog. a Jovan Hadţić. Jovan Subotić.knjiţevnosti. neumoljiv. kao pesnici klasicistiĉkog opredeljenja. Upravo na jeziĉkoj drami predromantiĉari su uspeli da prevaziĊu jaz izmeĊu klasicista i romantiĉara i da u razvojnom luku srpske poezije uspostave znaĉajan kontinuitet. s tim što su neki bliţi jednom. Oblikovno su pripadali tradiciji XVIII veka i pevali su u "rimskom razmeru". Zmaj. Nikola Borojević. jer se tada zametnula klica koja će svoje plodove doneti u romantizmu. i osnivanje Matice srpske 1826. na razmeĊi su. mogao je ući u predromantiĉare nekom svojom pesmom napisanom na narodnom jeziku. kako kaţe Jovan Deretić. pisao je Jovan Deretić. Lukijan Mušicki. koji su gotovo srasli sa romantizmom. Kod Srba je vladala svojevrsna nacionalna apatija. Laza Kostić). "izraţavali nacionalno oduševljenje". Vasilije Subotić. Jovan Paĉić. To su Sterija. kulturna sredina u Ugarskoj bila je uglavnom konzervativna. . posmatrano iz današnje perspektive. Jovan Subotić. Jovan Skerlić je zapisao da je "brankovac pre Branka". Pavle Solarić. Za razliku od Beĉa. već iskljuĉivo na jeziĉkom pitanju. Milovan Vidaković uĉinio je dosta za oţivljavanje istorijskog osećanja kod Srba. Vukov i Daniĉićev rat za srpski jezik i pravopis bio je radikalan. moglo da bude i drugaĉije. najznaĉajniji i najizrazitiji pesnik srpskog klasicizma. okupljali romantiĉari. podrţavajući nove ideje.

jeziĉkih i pravopisnih pitanja. I pored oštre polemike s Vukom. Branko Radiĉević ga je surovo ismejao u satiriĉnoj poemi "Put" (1847). u sakupljanju narodne baštine. Vukove zasluge u reformi srpskog jezika i pisma. drţavnih i kulturnih. Klasicista Nikanor Grujić pored klasicistiĉkih pesama. Da paradoks bude veći. Nisu štedeli pohvale jedan drugome sve do raskida i nesrećnog desetogodišnjeg rata za srpski jezik i pravopis. njenom premeštanju u Novi Sad 1864. Vasilije Subotić se pre Njegoša u pojedinim pesmama uzdigao do nesimetriĉnog deseterca ("Severni putnik k Antiki". Istina je da su ĉak i "najtvrĊi" srpski klasicisti pisali romantiĉarske stihove. u Lajpcigu 1823. i poetiĉki više pripada romantizmu nego klasicizmu. Njegova uloga u organizaciji drţavnog ţivota i institucija u Kneţevini Srbiji. koji je "preskoĉio" predromantiĉare. u oĉuvanju Letopisa. koji poetiĉki pripada školi Lukijana Mušickog. podrška ustavobraniteljima u borbi protiv . došavši u KaraĊorĊevu Srbiju. i jeziĉki. Jovan Subotić. Uz njih je svakako kljuĉnu ulogu imao Dositej. koja i oblikovno. glavni predstavnici srpskog klasicizma i romantizma. "Melpomena" i druge). već da se ta dva jezika mogu dopunjavati. Suprotno Vuku. prodoru narodne lirske i epske poezije u svet. iako je već bio u poodmaklim godinama ţivota. ali se ne moţe razumeti što je taj rat trajao decenijama posle pobede Vukove reforme. najznaĉajnije uloge u razvoju srpskih institucija. Hadţić se iskreno zalagao za uvoĊenje narodnog jezika u knjiţevnost. upućenoj Mušickom. srpske Gimnazije i srpske Ĉitaonice ostao je u dubokoj senci Vukove pobede.Moţda nekoga moţe da iznenadi prisustvo Jovana Hadţića. i još nekih klasicista u Antološji poezije srpskog romantizma. Jovan Hadţić. izrada GraĎanskog zakonika 1840. Iz te senke Hadţić decenijama nije izlazio i bio je potpuno zaboravljen. ali ne na štetu slavenoserpskog. meĊu njima antologijsku pesmu "Našoj staroj smokovnici". I sam Jovan Skerlić je shvatio da "Hadţić vredi više" no glas koji su o njemu ostavili njegovi savremenici. posebno Karadţić i Đura Daniĉić. Hadţić se zalagao za etimološki pravopis. Hadţić i Karadţić. dobro su poznate. Od izrazitog klasiciste. Moţe se razumeti nemilosrdni rat koji su Hadţić i Karadţić vodili povodom knjiţevnih. glavnog Vukovog protivnika. piše i nekoliko romantiĉarskih. u poĉetku je bio saradnik i poštovalac Vuka Karadţića. Hadţić se u odi "Srpskom poeti". pita "da li ima smisla pevati u antiĉkom razmeru kada se srpsko narodno pesništvo nudi ĉitavom svetu: Horacija ili Višnjića". Posle velikog uspeha Vukovih dveju knjiga srpskih narodnih pesama. imala su dva protivnika. postaće ujednom trenutku oduševljeni romantiĉar. Znaĉaj pak Jovana Hadţića u osnivanju Matice srpske 1826. u kojoj je Vuk bio ţešći i nepomirljiviji.

za Nolitovu ediciju "Ţivi pesnici". romantiĉara i moderne poezije (parnasovaca i simbolista). sa svojim poetiĉkim svojstvima. Sa svim svojim sliĉnostima i razlikama. Njegoša. predromantiĉku. srpska poezija XIX veka integralni je deo evropske poezije i njenog romantiĉarskog duha. nije sasvim utihnuo ni u predromantizmu. 05:10:54 pm » . njegovu poeziju podelio na klasicistiĉku. njihovo ukrštanje i preobraţavanje. ukljuĉujući i srpsko pesništvo u XX veku. Ni izmeĊu pojedinih talasa klasicizma nema jasnih granica. Kod njih se već javljaju neka svojstva romantiĉkog ** II Slobodan Rakitić — Antologija poezije srpskog romantizma « Odgovor #2 poslato: Mart 15. 2012. romantiĉku. Vojislav Ilić je takoreći paradigma za "mešanje" stilova. realistiĉku i na pesme koje anticipiraju simbolizam. Klasicistiĉki oblici i melodijska intonacija preobraţavali su se u modernoj srpskoj poeziji u raznim varijantama. "ĉistih" romantiĉara. Dok poezija Lukijana Mušickog po svemu pripada klasicistiĉkoj školi. preko postromantiĉara Vojislava Ilića. Paĉićeva i Solarićeva poezija više nije samo to. što se moţe naći i kod predromantiĉara. romantiĉara i modernih pesnika XX veka. Tek u poslednje vreme poraslo je interesovanje za nauĉno i knjiţevno delo Hadţićevo. takoĊe su zaboravljeni. u stvari. kao što ih nema ni izmeĊu klasiĉara i predromantiĉara. što je najuoĉljivije u Antologji srpskog pesništva Miodraga Pavlovića. ali ni u romantizmu. već se ugradio u njih. ĉak i u samom zenitu romantizma. Milorada Mitrovića. Klasicizam. Pavić je u jednom izdanju pesama Vojislava Ilića. BuĊenje. Branka Radiĉevića.samovlašća Miloša Obrenovića. predromantiĉara i romantiĉara. U najboljim svojim pesmama Mileta Jakšić je i postromantiĉar i simbolista. Laze Kostića. idejna strujanja i estetski pravci karakteristiĉni za evropsko pesništvo tog doba. naroĉito u metafiziĉkoj poeziji. Sarajlije. Alekse Šantića i Milete Jakšića. U ĉitavoj srpskoj poeziji XIX veka malo je. Saĉuvana Angelina Administrator Hero Member Van mreţe Poruke: 4625 Na srpsku poeziju XIX veka znaĉajno su uticali knjiţevni pokreti. Sterijina. što je oĉigledno u poeziji Sterije. konstituisanje i jaĉanje nacionalne svesti jedna je od osnovnih odlika razdoblja romantizma evropskih naroda. Idejne i društvene promene odrazile su se veoma snaţno ne samo u mnogim vidovima ţivota nego i u knjiţevnosti.

Branko Radiĉević je. pisana je po zakonitostima klasiĉne poezije. s jedne. Tako srpski pesnici u predromantiĉkom periodu koriste pesniĉke oblike koji imaju dugu tradiciju. poboĉnih pravaca. iz 1844—45. Sterije i Radiĉevića. ova Brankova poema je sva u znaku evropske romantike. Na poĉetku romantizma to je karakteristiĉno za Steriju i Njegoša. Maletića. i poezije Laze Kostića. Sa Jakšićem. onda je sigurno izraz jednog novog pesniĉkog senzibiliteta. Radiĉevićeva "Tuga i opomena".naĉina pevanja. Knjiţevni istoriĉari već su zapazili vezu izmeĊu Radiĉevića i Laze Kostića. Paĉića. pisanih u Vidinu. Nikanora Grujića i Sterije ĉine prelazni period ka poeziji Njegoša. u "Beĉkim elegijama". To je karakteristiĉno i za izrazite romantiĉare. preuzima ih i u sebi preobraţava. kada se to najmanje moglo oĉekivati. u kojima je dosegao motiv "mrtve drage". Premise razliĉitih knjiţevnih pravaca i umetniĉkih stilova nalazimo kod Jovana Subotića. prepliću elementi klasicistiĉke poetike i romantizma. vratiti klasiĉnoj mitologiji. s druge strane. kao i drugi pesnici srpskog romantizma. 1856—1857. Zmaja i Kostića. Glavni umetniĉko-stilski tok jedne knjiţevne epohe asimiluje u sebe raznorodne crte drugih stilova. koji je bio prihvatio duh nove poezije. Zmajem i Kostićem srpski romantizam je dostigao punu zrelost. Veliki pesnici su uvek i pesnici velikih sinteza. Pesme Hadţića. Branka Radiĉevića. Sa jampskim stihom kao dominantnim i novom stilskom strukturom. Jovan Subotić se vratio heksametru: . godine. Sima Milutinović će se. i nagoveštavaju suštinske motive romantizma. stvarajući novu knjiţevnu školu i novu estetiku. o ĉemu je pisao Milorad Pavić. godine. u Serbianki. a na njegovom kraju za Lazu Kostića. Posle svojih ranih pesama. kao što se i u poeziji pojedinih velikih nemaĉkih pesnika. gotovo sa kajanjem. U prvom periodu izraziti klasicista. Posebno je istakao Paĉićevu "Poslednju pesn" od koje vodi prava linija do Kostićeve Santa Maria della Salute". i u tom smislu veoma je zanimljiva paralela izmeĊu "Tuge i opomene" i "Santa Maria della Salute" Radiĉevićeva "Tuga i opomena" ako nije vrhunac. Sterijina poezija. iako im je prozodija klasiĉna. Zanimljiva je paralela izmeĊu Paĉićevih ljubavnih pesama. romantizma. komplikujući svoj pesniĉki izraz i zatvarajući svoje romantiĉarske vizije u kalupe klasicistiĉke prozodije. prevladao i stvaralaĉki asimilovao tri osnovne poetike: estetiku klasicizma. Solarića. narodnu poeziju i. estetiku vladajućeg toka. Radiĉevića i Kostića. Paĉić). Getea i Helderlina. Predromantiĉari katkad preuzimaju neke oblike baroknog pesništva (Solarić. koja poseduje klasiĉnu harmoniju i racionalnost. Đure Jakšića. predstavlja svojevrstan prelaz ka epohi srpskog romantizma. na primer. najzad.

ĉesto ima više prosvetiteljskih nego romantiĉarskih osobina. koji je poĉeo kao izraziti klasicista. jednostavno smenila klasicistiĉku. Za vreme svih tih mena. već o prisustvu elemenata raznih knjiţevnih pravaca i umetniĉkih stilova. romantizma. No bez obzira na heksametar u "Beĉkim elegijama". ĉak i u odama prepoznaju se crte duha romantizma. ne samo kod Srba već u evropskim okvirima. mogu naći i crte rokokoa. baroka. u širem znaĉenju tog odreĊenja. zaista. znaĉajne crte romantizma. skuplja narodne pesme. sentimentalizma. dva opreĉna pesniĉka shvatanja. u srpskom romantizmu se pored klasicizma. diko Homerova. da bi na kraju u svom delu nagovestio i neke znaĉajne crte realizma. Sad ti klanjam se do zemlje. sadrţi. Najveći pesnik srpskog klasicizma. Uvek je. da je Sima Milutinović Sarajlija već romantiĉar. da Branko Radiĉević još nije romantiĉar. ili gotovo uvek. Karakteristiĉan je Helderlinov sluĉaj. Poznat je sluĉaj poljskog pesnika Mickjeviĉa. klasicistiĉke premise u njegovom pesniĉkom delu i dalje su bile prisutne i one su mu davale osobenu liĉnu crtu. I pred svetom. Tako poezija Dositeja Obradovića. "od kojih jedno glasi. Govoreći o dvoumljenjima oko razgraniĉavanja epohe romantizma uopšte. recimo. ali se ljuto kajem. U njega prodiru i drugi elementi. Lukijan Mušicki. priznajem ti divnu krasotu. niti se samo u sebi završava. racionalizma. svejedno što po osnovnim elementima pripada klasicistiĉkom nasleĊu. Dva sasvim razliĉita pesniĉka koncepta. Subotić je i u tom ciklusu romantiĉar. skidam ti. i njegovog pesniĉkog kruga. on je takoĊe izraziti romantiĉar. dakle. I pesniĉko delo Jovana Sterije Popovića. saraĊuje sa Vukom Karadţićem.Divni heksametru. Romantiĉarska poezija nije. asimilovao ih i preobraţavao. drugo. ili. Zato se u knjiţevnosti XIX veka. evo. sa idejnog stanovišta. vinuo se zatim do samih vrhova nacionalnog romantizma. ili da posle Đure Jakšića kod nas zapravo i nema više romantizma". Nijedan pesniĉki oblik ni umetniĉki pravac nije zatvoren samo u sebi. tako da dolazi do integracije razliĉitih stilskih strujanja u jednu celovitu knjiţevnu pojavu. što je razumljivo kad se imaju u vidu društvene i politiĉke prilike u srpskim zemljama. nego se obe razvijaju i ţive paralelno. bane. Premda je pisao u klasicistiĉkim oblicima. romantiĉarski pravac sadrţavao u sebi i premise drugih knjiţevnih škola i pravaca. postajući na taj naĉin specifiĉan i obogaćen novim svojstvima. prosvećenosti. dve suprotne stvaralaĉke koncepcije egzistiraju jedna pored druge. . a u nekim njegovim ranim pesmama. rimska čelenko! Dirnuo sam ti u čast. Miodrag Pavlović u predgovoru svoje Antologije srpskog pesništva pominje razliĉita mišljenja i tvrĊenja. Bilo da su u pitanju tematski ĉinioci ili stilske odlike. ne moţe govoriti o dominaciji jednog knjiţevnog pravca. kapu.

Preciznije reĉeno. a potom i šire. helenski uzvišena. od Kostića poĉinju ili se. harmoniĉna. nego ih ima trojica. koja je u stvari prestala još tri decenije ranije. gustom u znaĉenju. poput Bajronovog Don Žuana ili Puškinovog Evgenija Onjegina. neke kljuĉne crte klasiĉne prozodije. katkad i u istoj pesmi. moderna. izdvajaju dva kljuĉna toka srpskog pesništva. savršena. ĉistim i melodiĉnim. nagoveštava i u takvom obliku da je zaista mogla biti Brankov realistiĉki roman u stihovima. koji su kao i poema ostali nedovršeni. poĉinje moderna srpska poezija. Na poĉetku drugog toka. Postavlja se i pitanje stepena srodnosti izmeĊu pojedinih nacionalnih knjiţevnosti. Njegova poezija sintetizuje. kaţe Milan Kašanin u eseju "IzmeĊu orla i vuka". Kao da je odnekud. ne manje vaţnog. nego su najĉešće bili prisutni u isto vreme. s jedne strane. dok istodobno oznaĉava i poĉetak modernih tendencija u srpskoj poeziji. stoji druga velika Kostićeva pesma. Jer bez . Uspeo bi liriĉar i realistiĉki pripovedaĉ. moţe samo da se sluti. iz same budućnosti.Zanimljiv je primer i Branka Radiĉevića. Bio je to labudov uzlet ne samo Laze Kostića već našeg romantizma uopšte. "Hajdukov grob") tipiĉno romantiĉarske. "Nema jedan Branko. "Gojko". ironiĉna. ritamski odreĊenom. to se vidi. uznesena poput molitve. u poemi "Tuga i opomena" i u sonetima. "Santa Maria della Salute" kao da je došla da istovremeno. Tom ĉudesnom pesmom. dok su njegove satiriĉne i epske pesme ("Put". Poema "Bezimena". i potvrdi i negira ĉitavu jednu knjiţevnu epohu. U njegovim ranim pesmama. Šta se sve nije steklo u toj jednoj pesmi. niti su smenjivali jedan drugi. Kada je reĉ o antologiji kao što je ova. koji je u svom kratkom ţivotnom i pesniĉkom veku prošao kroz nekoliko knjiţevno-stilskih faza. duhovne napore romantiĉarske epohe. klasiĉno skladna. nameće se pitanje da li srpski romantizam poseduje neke elemente koji su zajedniĉki u juţnoslovenskim i slovenskim okvirima. Sjajniji završetak jedne knjiţevne epohe. i poĉetak novog doba zaista se nisu mogli bolje zamisliti. Nisu kod Branka svi stilski oblici dolazili uvek jedan za drugim. pala u XIX vek. u jednom stvaralaĉkom ĉinu. koje sve estetike i knjiţevne škole. pa opet celovitije pesniĉke vizije gotovo da nema u celokupnoj srpskoj poeziji toga doba. ali koji bi uspeo. prepoznajemo ne samo melodiju narodne pesme već i crte evropskog rokokoa. pak. koja je takoĊe ostala nedovršena. "Spomen na Ruvarca" (1865). sva u izlomljenom ali skladnom stihu. sakralna. koja kao i "Santa Maria della Salute" poĉiva na strogim zakonitostima pesniĉke prozodije. Ništa manje nije zanimljiv ni sluĉaj Laze Kostića. Koji bi od njih nadjaĉao. od helenske do klasiĉne i romantiĉne. u evropskim. i teško da bi šta izašlo iz prigodnog i patriotskoromantiĉnog pesnika". Na poĉetku jednog stoji "Santa Maria della Salute" (1909). jasnom u iskazu. ali potresna i tragiĉna u svojoj pesniĉkoj sugestivnosti. pomalo humorna. iz neznana.

On je i pobuna protiv društvene stvarnosti. naravno. posle duţeg prekida drţavne i nacionalne samostalnosti i posle viševekovnog ropstva pod stranim zavojevaĉima (pod Turcima. raĊanje moderne nacionalne svesti. Svaki uvod u prirodu romantiĉarske poezije nesvesno podrazumeva i njen odnos prema klasicistiĉkoj poeziji. nastale zbog društvenih i politiĉkih uslova koji nisu bili svugde isti. Mleĉićima ili Nemcima)". koja se formirala po svojim unutrašnjim i spoljašnjim zakonitostima. borba za narodni jezik i knjiţevni jeziĉki izraz. Puškina. Dragiša Ţivković navodi nekoliko osnovnih zajedniĉkih karakteristika: kult prošlosti. a ne onih najvećih. ţanrovi. njegove poruke su univerzalne i sudbinske. najzad. Hajnea. izrazito razvijeno istorijsko osećanje. ni prema ĉemu nije imao distancu. pogotovo ne u prvoj fazi. ritam i melodija. nema srpski romantizam mnogo šta što odlikuje evropski romantizam. pre svega. Izuĉavajući tipološke osobine romantizma u srpskoj knjiţevnosti. potpunu slobodu ljudskog bića i bića umetnosti. novi pogled na svet. menja se u suštini sam duh pesništva. Romantizam. rušenje i razgraĊivanje kalupa i ograda. Romantizam je. od Getea. u odnosu na klasicistiĉku. Okrenut . to je uzlet. zavisno od društvenih i politiĉkih okolnosti u kojima se ţivelo i stvaralo. i razlike u razvitku romantizma kod evropskih naroda. do onih sasvim nepoznatih). postoje. U svojoj ranoj fazi okrenut je uglavnom opštim problemima. Pored mnogih zajedniĉkih crta. jer je znaĉio. koja joj je neposredno prethodila. tematska i motivska usmerenost. TakoĊe. Romantizam. U romantiĉarskoj poeziji menjaju se. njegova estetska znaĉenja zasnovana na najširim osnovama. ima dosta zajedniĉkih crta sa romantiĉarskom poezijom drugih evropskih naroda. mešanje razliĉitih knjiţevnih pravaca i umetniĉkih stilova.obzira na sve razlike. Tek pedesetih godina naši romantiĉari se veţu za glavne tokove evropskog romantizma. ali je mnogo više i pobuna protiv ĉovekove ugroţenosti i njegovog poloţaja u svetu. Ljermontova i Petefija. shvatićemo za šta se duhovno vezivala srpska poezija u drugoj polovini XIX veka. kada se srpski pesnici nalaze uglavnom pod uticajem manje znaĉajnih evropskih pesnika. Drukĉije su sasvim psihološke osnove pesniĉkog stvaralaštva. sintaksa i metrika. srpska romantiĉarska poezija. osećanje sveta i ţivota. Ako samo pogledamo koje je sve pesnike Zmaj prevodio (preko stotinu pesnika. kult narodne poezije i narodnjaštvo uopšte. sa samom suštinom. Poetski subjekt se identifikuje sa strukturom poetskog bića. On je bio u sve ukljuĉen. onakve kakva ona jeste. pesniĉki oblici. on je u prvom planu i govori iskljuĉivo iz sebe i o sebi. i kao knjiţevna škola i kao društveni pokret. odnos subjekta prema pesniĉkom predmetu. traganje za kontinuitetom "izmeĊu antiĉke i srednjovekovne kulture i knjiţevnosti i sadašnjeg kulturnog i knjiţevnog preporoda.

Filip Višnjić. kako kaţe Miodrag Popović u svojoj Istoriji srpske književnosti. kao što je poznato. Tešan Podrugović. koju je "skupio i na svijet izdao". otvaraju romantiĉarsku epohu kod Srba. U srpskoj knjiţevnosti. presudno uticati na idejni sloj srpskog romantiĉarskog pesništva. osnovna je odlika romantiĉarske poezije. naroĉito kod Hrvata. ali svojim pesmama daju izrazito liĉne crte. no i melodijsku osnovu srpske poezije u doba romantizma". vremenski "pruţa od ustaniĉkog svitanja poĉetkom XIX veka do osamdesetih godina istog stoleća". Nacionalno pitanje bilo je jedno od glavnih pitanja XIX veka. Narodni govor i jezik. Predromantizam je. romantizam se najpre javlja u usmenoj narodnoj poeziji. Još znaĉajniji peĉat njihovim pesmama daje srpska revolucija iz 1804. Romantizam sa svojom ustaniĉkom heroikom i Vukov reformatorski rad imali su presudnu ulogu u formiranju knjiţevno-nacionalne i idejne svesti ne samo kod srpskog već i kod drugih juţnoslovenskih naroda. Na osnovama narodne poezije. I ne samo na idejni sloj: poremetiće se. ritam tog govora.prema unutrašnjem biću. kolektivne svesti. koje su zadivile ne samo slovenski svet nego i ĉitavu Evropu. beskonaĉno je u središtu njihovih vizija i snoviĊenja. I kad su pesnici romantiĉari zagledani samo u sebe i u svoju unutrašnju noć. Starac Milija. Traganje za beskonaĉnim. godine. drugi talas srpskih romantiĉara u svojim prigodnim patriotskim i didaktiĉnim strofama. kaţe se da je on specifiĉan. godine. koje je . sav je u naporu i ĉeţnji da izrazi njegov ţivot i identitet. a romantizam u Nemaĉkoj. i iznutra i spolja. posle francuske revolucije 1789. Srpski romantiĉari ĉesto su se. Narodni pevaĉi koriste iskustva kolektivnog stvaralaštva. jer su i uslovi u kojima je nastajao bili specifiĉni. poĉeo u Engleskoj. peĉat sopstvene liĉnosti. da pomenemo najznaĉajnije Vukove pevaĉe. Narodni pevaĉi u svoje pesme unose izrazite elemente romantike. kao što će revolucija iz 1848. I te kako se razlikuju pesme Starca Milije od pesama Tešana Podrugovića. gotovo svi romantiĉari u takozvanim epskim pesmama. svojevrsna su pesniĉka sinteza narodnog duha. To na prvi pogled moţe da zazvuĉi kao prevaziĊena fraza. same strukture pesništva. ne samo "gramatiĉku i leksiĉku. Kako je to uobiĉajeno kad se govori o srpskom romantizmu u odnosu na evropski. Vuk Karadţić je postavio temelje novijoj srpskoj knjiţevnosti. Njihove pesme. potiskujući sopstveni subjekt i takoreći beţeći od sebe. i kad kidaju niti koje ih vezuju za zemaljsko. Zmaj u mnogobrojnim satiriĉnim i politiĉkim pesmama. kao izvesna reakcija na nju. stavljali u sluţbu opštih nacionalnih ideja: Branko Radiĉević u "Putu". predstavljaju. Starac Raško. po Miodragu Popoviću. ali je bilo tako. Razdoblje srpskog romantizma se.

U tom smislu. Polazeći od ĉinjenice da je poezija i svedoĉanstvo ne samo o pesniku nego i o dobu o kome peva i iz kojeg peva. Pesniĉka slava koju su tada stekli pojedini pesnici traje nepomućena i do naših dana (Sarajlija. I zaista. Zmaj. iz svog identiteta. bio je da antologijom srpskog romantiĉarskog pesništva damo ono što je od njega i danas ţivo. potisnuti u drugi plan. Drugi bitan nalog. gotovo antipodi. Branko Radiĉević. Jovan Subotić. a Đura ekstravertan. i lirska i epska. povremeno sentimentalan. Laza Kostić). sa svojom buntovniĉkom prirodom i heroikom. katkada veoma opreĉnih i na prvi pogled nespojivih. prošlost i budućnost. S druge strane. Nikanor Grujić. Jer ma koliko da nastaje kao autonomna i svedena tvorevina. Svaki pesnik stvara iz samoga sebe. pesnike koji su u to doba bili. kao što je to i Aleksa Šantić. mireći ih u sebi: klasiĉnu. on se "naslanja" i na odreĊenu knjiţevnu tradiciju. od krajnje specifiĉnih pojedinih pesnika do najopštijih tema. evropsku. . moţda i zbog njegove prerane smrti. Kod romantiĉara je veoma razvijeno osećanje za istoriju. svako knjiţevno delo jeste i velika stvaralaĉka sinteza. Đura Jakšić. koju sam bira. prepliću se mitska i istorijska svest. ali na jedan drugaĉiji naĉin. Oĉuvanje nacionalnog identiteta bilo je od egzistencijalnog znaĉaja za sve slovenske i balkanske narode. ili su tokom vremena pali u zaborav. iz raznih razloga.razdoblje romantizma postavilo u prvi plan. posebno u "Pretprazniĉkoj veĉeri". koji smo imali pred sobom. i po poetici i po romantiĉarskom zamahu. rodoljubivim poletom i patetiĉnim poklikom. narodnu. "bio je mnogo više nego samo literarni pokret i pravac. u Uveocima i Snohvaticama. Nijedno knjiţevno delo nije izvan svog vremenskog konteksta. a Laza Kostić je vrh i puna zrelost romantizma. domaću. imaginativan. Jovan Grĉić Milenko i drugi). najsrpskiji naš pesnik. Narodna poezija. itd. istovremeno. Petar Preradović. Zmaj je introvertan. Zmaj je melanholiĉan. dok je Jakšić. već ima svoju sadašnjost. u ovoj Antologiji pesništvo srpskog romantizma predstavljeno je u svekolikoj širini i sloţenosti. u najboljim pesmama. gotovo nikada u istoriji srpskog naroda pesništvo nije imalo tako znaĉajnu i sudbinsku ulogu kao u romantiĉarskom razdoblju. više razliĉiti nego sliĉni. IzmeĊu njih su Đura Jakšić i Zmaj. Solarić. ono saţima i više razliĉitih tradicija. Romantizam. od pukog podraţavanja do delotvornog uticaja. knjiţevnici toga perioda bili su u isti mah i pesnici i nacionalni borci. Mrkalj. Sterija. Borojević. ostavila je dubok trag u srpskom romantiĉarskom pesništvu. koji su od revolucije u poeziji pravili poeziju nacionalne revolucije i nacionalnih ustanaka". Njegoš. kako kaţe Dragiša Ţivković. Branko Radiĉević je nesumnjivo najvoljeniji liriĉar našeg romantizma. Koder. još uvek je teško izvesti iz anonimnosti i vratiti ih knjiţevnosti i ĉitaocima (Paĉić.

recimo. pesniĉki izraz mora sasvim da se uzdigne iznad njega i da na taj naĉin dobije viša umetniĉka svojstva. "Otadţbina"). kada je pesniĉka imaginacija bila iznad folklorne. i prirode i ljudskoga bića. drugi sluĉaj sa pesnicima kao što su Sarajlija. Estetika narodne knjiţevnosti ostaje prva pretpostavka naĉela romantizma. Poezija pojedinih pesnika kao da i nije imala nikakvih drugih ambicija sem da bude ista kao i narodna. U podraţavanju narodne poezije išlo se u romantizmu do nedozvoljenih krajnosti.Stvaralaĉki odnos prema narodnoj poeziji imao je Zmaj u svojim poznim Snohvaticama. koju su mnogi pesnici romantizma shvatili u neku ruku kao gotovu formulu. Pojedine rane pesme Laze Kostića. i zato "neĉitljiv". oni su joj preuzimali i lice i naliĉje. Odnos prema narodnoj poeziji jedna je od glavnih osobina pesnika romantiĉara. na ţalost. ili sa Koderom. a ne pasivan odnos. naravno. da bi prevladao njenu estetiku. sa Jovanom Ilićem. koji u svom pesniĉkom delu asimiluju na osoben stvaralaĉki naĉin razliĉite pesniĉke tendencije. Odlike romantiĉarske metrike i sintakse. u kojima je narodna poezija sublimisana na kreativan naĉin. Njegoš. bila je za njih kobna. Radiĉević. Oni su ostali u potpunoj vlasti narodne pesme. Njegoš. najĉešće zasnovane na narodnoj metrici i sintaksi. On . "Na Liparu" i "Ponoć". Kostić). Neki se pesnici. koji na osnovama narodne mitologije i narodnog jezika stvara sasvim originalan pesniĉki izraz. i oblik i sadrţinu. ostvarujući pesništvo koje se svojim estetskim vrednostima uklapa u duh romantiĉarske evropske poezije (Koder. koje su satkane od snoviĊenja i najtananijih treptaja. Jovan Subotić i Laza Kostić. Izrazito folklorna inkantacija karakteristiĉna je za gotovo sve slovenske i evropske romantiĉare u poĉetnom periodu njihovog pesniĉkog formiranja. Prema narodnoj poeziji pesnik mora da ima aktivan. odveć "ekstreman" i samosvojan. tog direktnog uticaja nikada nisu ni mogli (a moţda ni hteli) osloboditi. Sarajlija. Umesto da je samo osluškuju. Za srpsku romantiĉarsku poeziju naroĉito je bio koban epski deseterac. kao što je to sluĉaj. Umesto da je samo dotaknu s naliĉja. rezultat su savršenog spoja pesnikove imaginacije i folklorne melodije. oni su je podraţavali. kao što su "Kroz ponoć". Srpski romantiĉari na osnovama narodne poezije grade svoj pesniĉki izraz. Kad polazi od narodnog. nastajala su pesniĉka dela savršene melodijske skladnosti i misaone zrelosti. Narodna poezija. Đura Jakšić je najbolji u lirskim pesmama. kljuĉna pretpostavka jeste potpuna osloboĊenost stvaralaĉkog duha. Pesnici su na taj naĉin gubili sopstveni identitet. Pesnik ne sme niĉemu da robuje. Koliko se one samo razlikuju od njegovih usijanih metafora u rodoljubivim pesmama ("Ja sam stena". gubeći u njoj svoju pesniĉku individualnost. U pravim stvaralaĉkim trenucima. Sasvim je. pokazuju razliĉite i sloţene faze u konstituisanju srpskog romantiĉarskog pesništva.

izuzetak i u ovome. Mnogi naši romantiĉari nisu mogli da se odupru epskom iskušenju i zahtevima svoga doba. MeĊutim. Jovan Subotić. Njegoš nije kidao niti ni sa knjiţevnom tradicijom XVIII veka. koji katkad nemaju nikakvu ili imaju sasvim neznatnu estetsku vrednost. U toj kosmiĉkoj drami. na razliĉitim stranama. godine. nije redak sluĉaj spajanja i preplitanja lirskih i epskih elemenata. predstavlja potpunu misaonu zrelost Njegoševu. Preradović. Preradovićeva zbirka Prvenci pojavila se 1846. crkvenska reĉ ţivi nesmanjenom energijom. S druge strane.je. Kod srpskih romantiĉara. poezija romantizma svakako bi mnogo više dobila da Sima Milutinović. zaista. Đura Jakšić nisu uopšte ni pisali epske pesme već samo lirske. kao i u svemu. u kojoj središno mesto zauzima priĉa o ĉovekovom padu. spev Lazarica. Obnavljanje evropskih stilskih pravaca iz vremena pre klasicizma. Joksim Nović Otoĉanin. On jedini imao je snage da je nametne i stavi na hartiju bez ustruĉavanja i kolebanja. Pesme Branka Radiĉevića. U razmaku od svega tri godine. srpska knjiţevnost dobila je mekoliko najznaĉajnijih knjiga pesnika romantiĉara. Radiĉević. kad god mu je zatrebala (a znamo: nije mogao bez njih)". ĉiji je najdublji deo "Prolog". Puna najvećeg pesimizma i svesti o besmislu ljudske egzistencije. usud srpske umetniĉke poezije XIX veka. pojavljuje odjednom nekoliko epohalnih dela koja oznaĉavaju potpunu zrelost srpskog ali i juţnoslovenskog romantizma i njihov stvaralaĉki trijumf: Gorski vijenac Petra II Petrovića Njegoša. Vukov prevod Novog zavjeta i Rat za srpski jezik i pravopis Đure Daniĉića. sa puno smisla. bile su daleko ispod dejstva samih tih pesama u društvu i njihove ogromne popularnosti. Danas gotovo sasvim nepoznati pesnik. Svoju religiozno-kosmiĉku poemu Luča mikrokozma napisao je Njegoš 1845. u srpskoj poeziji pokazuje . Njegoš je stvorio delo u kojem romantiĉarska komponenta beskonaĉnog najviše dolazi do izraţaja. Kao kruna. Pesme Franca Prešerna. dolazi znaĉajna i predrevolucionarna 1847. kao i kod evropskih. mada su po estetskoj vrednosti zaostajale za lirskim pesmama. Katkad je ugledanje na narodnu poeziju bilo do te mere "verno" da se epske pesme pojedinih romantiĉara nisu ni razlikovale od pravih narodnih pesama. da Zmaj najveći deo svoje stvaralaĉke energije nije utrošio na mnogobrojne prigodne. kada se. objavljuje 1847. slavenska. Samo je Njegoš. objedinjujući sve pesme kosovskog ciklusa u jednu celinu. uspeo da na korenima narodne poezije stvori veliko pesniĉko delo. godina. Epske pesme srpskih romantiĉara bile su veoma popularne u ono doba. Govoreći o Njegoševom izuzetnom poloţaju u razdoblju romantizma. godine. kao i obnavljanje pesniĉkih oblika srednjeg veka. politiĉke i satiriĉke stihove. Luča mikrokozma. Mladen Leskovac kaţe da je on bio jedini pesnik "u ĉijem tekstu i arhaiĉna. knjiška. Znatan broj pesnika neguje podjednako i lirsku i epsku poeziju.

Solarića. o ĉemu je analitiĉki pisao Duško Babić u knjizi Mistika srpskog romantizma (2004). zatim pesme "Prvi rasvit". a kasnije i Jovana Skerlića. kada je vreme bilo nenaklonjeno poeziji. na koju je prvi ukazao Miodrag Pavlović u svojoj Antologiji srpskog pesništva (1964).tendenciju romantizma da sintetizuje sasvim razliĉite pesniĉke strukture. Steriju i druge manje poznate pesnike. Radiĉevića. Babić navodi i druge pesnike. Babić istiĉe Zmajeve pesme: "Jesen bila ţalostiva". Umesto da prihvate neka pozitivna iskustva klasicistiĉkih pesnika. Srpski romantiĉari su ipak više upotrebljavali jednostavnije pesniĉke oblike. moćni tok srpske poezije. Vidakovića. pola kamen". karakteristiĉna je i mistiĉna dimenzija. "Rasvit samoće prvi" i "Rasvit samoće drugi". Idejna kritika Svetozara Markovića. Kad je o mistici reĉ. Došenovića. i sloţenih društvenih previranja. U ovim poznim Zmajevim pesmama prepoznajemo nešto od zanosa i zaumlja karakteristiĉnih za Kostićevu "Santa Maria della Salute". Nećemo pogrešiti ako kaţemo da su ove dve dimenzije. Sarajlija je rodonaĉelnik srpskog romantiĉarskog pesništva. posebno lirskoj. "Pola srce. srpski romantiĉari ih potpuno odbacuju. svejedno da li se ukrštaju ili podudaraju. Pokazalo se da je to bilo veoma štetno za razvitak srpske poezije. Jovana Sundeĉića. dale srpskom pesništvu i kontinuitet i identitet. metafiziĉka i mistiĉka. "Tamo. "Vidiš. sad sam došô k tebi". za koje je srpska omladinska . "Nebo gori. na primer. Pere Todorovića. Sonet u srpsku poeziju uvode Orfelin i predromantiĉari: Paĉić. Pored metafiziĉke dimenzije srpske poezije. pored ostalog. Jovan Ilić). pokazuju kolika je ogromna šteta što se Branko u jednom periodu svog pesniĉkog stvaranja posvetio epskom desetercu. Maletića. To se oseća već i pedesetih i šezdesetih godina. koja sadrţi ove dve dimenzije. pri ĉemu je apostrofirao njegove vidinske pesme. Zmaja i Jakšića. Sarajlije i Kostića. od prvih srednjovekovnih pesniĉkih tekstova do danas. "Mazda". Nedovršeni soneti Branka Radiĉevića. spev Serbianka. Nove ideje u srpskoj knjiţevnosti i novi knjiţevni ţanrovi i oblici izraz su. Medo Pucić. suštinski je i najvredniji deo srpskoga pesništva. Po njemu. neposredno posle 1848. Paĉića. Srpski romantiĉarski pesnici. Borojević i drugi. Jovana Subotića. kod kojih se nahode mistiĉki elementi: Nikanora Grujića. što je bio jedan od naĉina otpora klasicistiĉkoj prozodiji. pogotovu kada su u pitanju pesniĉki oblici. TakoĊe. sa malim izuzecima (Branko Radiĉević. Vasilija Subotića. kojima se najviše bavi sa aspekta mistiĉkih elemenata u njihovoj poeziji. "Od dobra bolje". kao i njegova "Tuga i opomena". tamo u daljini". zvezde gore". sonetnu formu nisu uopšte negovali u doba romantizma. kao što je to bio sluĉaj u slovenaĉkoj i hrvatskoj knjiţevnosti. "Vila Andosila i ptica nevidica" i "Bisenija". Mrkalja. pripadnike razliĉitih poetika. Pored Njegoša i Kodera.

kojih je sve više. Francuski simbolizam se takoĊe naslanja na romantizam. za koje je "neoromantizam" sinonim "modernizma". Poezija Rilkea. društvene promene traţe i nove umetniĉke oblike. kojeg smatra ne samo prijateljem nego i svojim uĉiteljem i preteĉom. Hofmanstala i Georgea podsticaje ima u romantizmu. Realistiĉke knjiţevne tendencije najpre se pojavljuju u prozi. Istovremeno. izbijaju u prvi plan. "više bila socijalni fenomen nego umetniĉki". Ipak. Francuskoj ili Rusiji. kako je to u predgovoru Antologije srpskog pesništva primetio Miodrag Pavlović. 05:13:16 pm » . Vojislav Ilić je na najbolji naĉin povezao poeziju XIX i XX veka. ali i Milorada Mitrovića. Kakav bi jaz tek bio izmeĊu romantizma i moderne. Sedamdesetih i osamdesetih godina XIX veka u srpskoj poeziji kao da se gotovo ništa nije dogaĊalo. Rana poezija Vojislava Ilića. kako je to bilo kod Francuza. Jovana Duĉića i Stevana Lukovića razvija se u znaku "neoromantizma". Saĉuvana Angelina Administrator Hero Member Van mreţe Poruke: 4625 Sve do osamdesetih godina XIX veka. što je sasvim i razumljivo. Kod Rusa. Bodler Cveće zla posvećuje Teofilu Gotjeu. u srpskoj knjiţevnosti ostaci romantizma prepliću se sa realizmom. pojava Vojislava Ilića na kraju romantiĉarske epohe nagoveštava novi pesniĉki duh oliĉen u srpskoj moderni. kakva pesniĉka oseka. Ne sluĉajno. velike i sloţene promene. Prozni umetniĉki izraz daleko više odgovara zahtevima vremena nego intimna poezija. 2012. bliţi našem romantizmu". koji sve više uzima maha. Milete Jakšića. da se nije pojavio Vojislav Ilić. koji je on svojom poezijom reformisao. Puškin je pesnik za sva vremena i za sve pesniĉke naraštaje. a zapostavljanjem lirskog i iracionalnog. iako je on. on je sintetizovao najviše pesniĉke vrednosti naše knjiţevne tradicije i nagovestio modernu poeziju XX veka. Sliĉno mišljenje iskazao je i Ivan ** III Slobodan Rakitić — Antologija poezije srpskog romantizma « Odgovor #3 poslato: Mart 15. U tom smislu pogrešan je odreĉan odgovor koji je dao Todor Manojlović na pitanje da li je naš romantizam oplodio našu modernu poeziju. izazvala je svojim insistiranjem na realnosti u poeziji. Nemaca i Rusa. Sima Pandurović piše da se Vojislav "nekima moţe uĉiniti bliţi našoj predromantiĉarskoj poeziji. Socijalni problemi. po svome temperamentu i prirodi. kao što se to desilo i u Nemaĉkoj. Alekse Šantića.poezija. Pesnik na razmeĊu. koja poĉinje srpskim simbolizmom. inaĉe. U predgovoru za Ilićeva Sabrana dela (1922).

godine. ĉija je pesma "Santa Maria della Salute" objavljena šesnaest godina posle Vojislavljeve smrti. Ilić je "spona i to visoke vrednosti izmeĊu Brankovog. i hronološki i poetiĉki. I kao bujica sve osvaja i afirmiše se". pesmom "Santa Maria della Salute" Laza Kostić je duboko zakoraĉio u doba srpske moderne. u dubljim slojevima. Vojislav Ilić je dao novi zamah romantiĉarskoj poeziji svojim ranim pesmama nastalim od 1881. S druge strane. prve koja bi se završila sa Lazom Kostićem kao najmlaĊim romantikom. uĉinilo nam se da je i opravdano i prirodno ako Vojislavljevu poeziju smestimo u postromantizam. poĉinje oko 1900. Kao primer Stefanović pominje ĉinjenicu da je Kostićev "Spomen na Ruvarca" nastao oko 1867. Rakić. Lalić istaknuvši da je Vojislav u celini romantiĉarski pesnik. Ilić nije negirao srpsku romantiĉarsku poeziju u celini već samo onaj njen tok koji se vezuje za srpski omladinski pokret i za društvenu i kulturnu depresiju koja je nastala u Srbiji posle Berlinskog kongresa 1878. U osnovi. I Milorad Pavić Vojislava vidi kao romantiĉara. Ivan V. kao što se u slikama spoljašnje stvarnosti mogu nazreti i slike unutrašnje ljudske drame. I sam Stefanović istiĉe Vojislavljev udeo u stvaranju moderne srpske poezije i njenom osloboĊenju od uzora kao što su Brankova i naroĉito Zmajeva poezija. i prvih godina XX veka. kao na primer Laza Kostić. a uzimajući u obzir i razloge Svetislava Stefanovića. onda kada je došlo do njegovog zamiranja. Za Stefanovića. a ne samo kao klasicistu. i moderne koja se otvara. pripada romantizmu. . realistu i simbolistu. naziru se opisi ljudske duše. a Duĉićev "Zalazak sunca" 1900. kada već uveliko stvaraju Duĉić. To isto vaţi i za Aleksu Šantića. višeznaĉan i slojevit. prvog doba naše lirike. novog mišljenja i nove poetike. doprineo da prelaz iz romantizma bude i prirodan i stvaralaĉki delotvoran. koje se odlikuju visokim artizmom i misaonošću. To se naroĉito odnosi na pesme nastale izmeĊu 1887. Ne doduše izraziti romantiĉar.V. god. dok je svojim kasnije nastalim pesmama. prihvatili smo stanovište Svetislava Stefanovića da Vojislav Ilić najvećim delom svoje poezije. Utoliko veće vrednosti što bi bez njega ostao jedan dubok jaz izmeĊu te dve epohe. Lalić s pravom istiĉe da Vojislav ne odbacuje ĉitav romantizam već samo jedan njegov vid. i da je izmeĊu ovih dveju pesama period od preko trideset godina koji ispunjava upravo Ilićeva poezija. Milorada Mitrovića i Jovana Duĉića koji su tek "oslobaĊanjem od Vojislavljevog uticaja ušli u modernu". i naše starije moderne. Poezija Alekse Šantića većim svojim delom je u prirodnoj vezi sa lirikom Branka Radiĉevića i Zmaja nego što pripada modernoj srpskoj poeziji. Miletu Jakšića. do 1884. Iza njegovih majstorskih omisa prirode. Uvaţavajući i stanovište da se Vojislav moţe smatrati i zaĉetnikom poezije nove osećajnosti. razvodnjavanja i banalizovanja. Ĉak i u svojim klasicistiĉkim pesmama on je više romantiĉar nego pesnik moderne ili njen tvorac.

Đure Jakšića. ali i o srpskoj slavi i viteštvu. kako kaţe Duĉić. dokumenat o kosovskoj drami. Svetislav Stefanović. ispevana je. u postromantizam. U tom smislu. lirski ustreptao i patrijarhalno ozaren. Todor Manojlović ukazuje na primer Alekse Šantića: "Jedini svetli izuzetak ĉinio je tu Aleksa Šantić koji je sve do Svetskog rata i gotovo do svoje smrti drţao visoko ţarku buktinju svog iskreno i muţevno nadahnutog patriotskog pesništva i tako dostojanstveno završio veliki ciklus naše romantiĉarske rodoljubive poezije. smatramo da je romantizam svoj novi kvalitet i vrednost dobio upravo u poeziji Vojislava Ilića. drugi sa preteranim oduševljenjem (Matoš). ali preobraţen. preostalo i ostalo kao dragoceno nasleĊe. oni ga i završavaju. Znatan deo njegovih ljubavnih i rodoljubivih pesama napisan je krajem XIX veka. Iako su pesme nastale u Mostaru. za razliku od Todora Manojlovića. govoreći izmeĊu ostalog o slomu srpskog romantizma. prevashodno njegove ljubavne i rodoljubive pesme. Jedni su o njoj pisali krajnje negativno (Ljubomir Nedić). više površno nego temeljno. "obezbedio romantizmu mogućnost jedne buduće obnove i dalje revolucije". "u duhu nemaĉke romantike". Zato te pesme jesu i svedoĉanstvo i dokumenat i njegova duhovna biografija.Dis. ĉini se da on uspravno stoji nasred Kosova. Alekse Šantića. Sa potpunim nerazumevanjem. O njegovoj poeziji više je pisano fragmentarno nego celovito. naroĉito pesmom "Santa Maria della Salute" i. Gotovo svi tumaĉi poezije Milete Jakšića videli su u njemu sledbenika Vojislava Ilića. U sintetiĉkom tekstu "Naša moderna poezija" (1934). Jakšićeva . Milorada Mitrovića i Milete Jakšića. Pandurović i drugi. Zmaja i Laze Kostića. Svedoĉanstvo o pesniku. i pored njegovog sloma u poslednjim decenijama XIX veka. Milorada Mitrovića i Milete Jakšića. Laza Kostić. koji — kako kaţe Todor Manojlović — ne snosi nikakvu krivicu za slom srpskog romantiĉarskog pesništva u poslednjoj deceniji XIX veka. više zlurado nego dobronamerno." Iz Šantićevih stihova snaţno izbija ritam sa energijom naše junaĉke epike. uneli smo i Aleksu Šantića. Ako se postavi pitanje šta je od romantizma. u kojoj preovlaĊuju balade. Iako ovi pesnici nadilaze romantizam. koji je izriĉit u tvrdnji da od romantiĉarskog zanosa nije ostalo ništa. toliko je proroĉki sve video. posle Njegoša. Mitrovićeva Knjiga o ljubavi. Disov naslov Mi čekamo cara više odgovara Šantiću nego pesniku Utopljenih duša. iz kojeg je pesnik retko odlazio. pored Vojislava Ilića. On nikada nije podraţavao narodnu poeziju. predosetio. dao je srpskom romantizmu nov polet. kako kaţe Manojlović. pre Balkanskih ratova. polomu i vaskrsu. naslutio. kao rani i pozni romantiĉari.

bez bliskih savremenika. ali i bez sledbenika. lirski prigušen i tanan. idejnu i formalnu strukturu. kao što su epske pesme. Dok je Đura u svojim lirskim pesmama epski uznesen i poletan. Blisko nam je stanovište da su "simbolizam i parnasizam u stvari specijalizacije romantiĉkog idioma" (Miodrag Jurišević). U svojim Saputnicima Jovan Duĉić je s velikim razumevanjem i ljubavlju pisao o Miloradu Mitroviću i o Mileti Jakšiću. od knjiţevne kritike je doĉekana na noţ. tematsku. Iz toga sledi zakljuĉak da poezija Ilića. ona je izuzetno popularna bila i kod ĉitalaca. 2012. iako su izmeĊu njih svetlosne godine. izuzimajući naravno Vojislava. I novi pesniĉki pokreti i škole. introvertno tih. nastala u senci Vojislava Ilića. njegovog proslavljenog strica. Mitrovića. ali i dobu srpskih avangardnih pokreta (nadrealizam).prva pesniĉka zbirka. napisao je o Mileti rano preminuli knjiţevni kritiĉar Miodrag Jurišević. Ni vremenski kontekst ništa ne kazuje o prirodi i karakteru Miletine poezije. Dug koji je platio Vojislavu bio je zaista prevelik. formirani su na osnovama romantizma. Analitiĉnu i temeljnu studiju. raznovrsnost i sloţenost romantiĉarske poezije. sedamdesetih godina prošlog veka. 10:46:15 pm » . verovatno zato što u sebi sjedinjuje i lirske i ** IV Slobodan Rakitić — Antologija poezije srpskog romantizma « Odgovor #4 poslato: Mart 16. Vojislav mu je udahnuo novi ţivot. Kad je izgledalo da je sasvim zamro. simbolizam i nadrealizam. Mileta je sasvim drugaĉiji. parnasizam. On doduše vremenski pripada i Vojislavljevom i Kostićevom dobu. kod pesnika romantiĉara balada je bila naroĉito popularna. Mitrovića i Milete Jakšića. Neke od njenih vrsta. mada su u svoje vreme bile veoma popularne. Moglo bi se reći da su Đura i Mileta antipodi. Nismo nastojali da po svaku cenu pokaţemo svu motivsku. Već je reĉeno da je dosta teško odrediti gornju granicu srpskog romantizma. Šantića i Jakšića u svom jezgru sadrţi izrazite romantiĉke premise. Dimenzija koju je u srpski romantizam on uneo dobila je novu boju i novu verziju u poeziji Šantića. Poezija Milete Jakšića nema niĉega zajedniĉkog sa poezijom Đure Jakšića. Saĉuvana Angelina Administrator Hero Member Van mreţe Poruke: 4625 Osnovu Antologije poezije srpskog romantizma ĉini lirska poezija. nisu ukljuĉene u antologiju. Pored epske pesme. On stoji nekako usamljeno. ukazujući na njegov vojislavizam.

struktura pesama mu je ĉesto nedovoljno koherentna. njoj je svakako mesto u Antologiji. jeziĉki prenapregnuta i opora. kao i epske pesme. Kodera i Sarajlije jedna ovakva antologija bila nepotpuna. one bitno obeleţavaju duh romantiĉarske poezije i predstavljaju autentiĉan ţanr romantizma. svejedno što su dati u odlomcima. spada u klasicistiĉku poeziju. Ona je prisutna kod gotovo svakog romantiĉarskog pesnika. Najpre smo mislili da u antologiju unesemo samo lirske pesme ili pesme u kojima preovladava lirski princip. ali ne romantizma i predromantizma. ali ni Mladen Leskovac u Antologiju starije srpske poezije. Narodna poezija je po svemu nerazdvojni deo romantiĉarskog razdoblja. veliki romantiĉarski spevovi: Gorski vijenac i Luča mikrokozma Petra II Petrovića Njegoša i San Matere srpske ĐorĊa Markovića Kodera. iako su balade. Vojislava Ilića ("Ljubavna priĉa o donu Nunecu i dona Klari") i Milorada Mitrovića ("Don Ramiro"). U ovu Antologiju nije uneta Solarićeva pesma "Gozba 1807". kod svakog na osoben i specifiĉan naĉin. u odlomcima. U antologijskom zborniku Zdravka Krstanovića Čudesni kladenac Solarićeva pesma "Gozba 1807" s razlogom je dobila poĉasno mesto. jer po gotovo svim jeziĉkim i metriĉkim svojstvima. Izbegavali smo odlomke iz dramskih dela. ali smo odustali od toga. U predgovoru Antologije kaţe da je Solarić pisao "rapavim i nepreĉišćenim jezikom. U svojoj Antologiji srpske poezije (srednje doba) Petar Milosavljević je nije uneo ni u klasicistiĉku ni u predromantiĉarsku poeziju.epske osobenosti romantiĉarskog pesništva. uneti i "Đaĉki rastanak" i "Tuga i opomena" Branka Radiĉevića. kao i neke pesme Sime Milutinovića Sarajlije. koji se mora zasebno posmatrati. Zmaja ("Lem-Edim"). Jovana Ilića ("Abassah"). Zato su. . TakoĊe su. zbog celovitije slike srpskog romantiĉarskog pesništva. ali su te pesme pri tom delo jednog nesvakidašnjeg uma i sasvim izvesnog pesniĉkog talenta". Miodrag Pavlović je od njenih 35 strofa u Antologiju srpskog pesništva uneo tek osam strofa. za razliku od epskih pesama. verovatno zbog duţine. svesni da bi bez Njegoša. MeĊutim. Zato su. manje zanimljive za današnjeg ĉitaoca i takoreći prevaziĊene i anahroniĉne. nezavisan i u sebi dovršen. Po vrednosti. Epsko i lirsko pesništvo je ipak jedan veliki i autohton segment u okvirima romantiĉarskog pesništva. puna inverzija karakteristiĉnih za klasicistiĉku poeziju. sama njegova duša. Bez nekih spevova. u odlomcima. u antologiju uvršteni. Otuda narodna poezija nije ukljuĉena u ovu antologiju. našle mesto u ovoj antologiji. Po svojim kvalitetima izdvajaju se balade Laze Kostića ("Minadir"). pogotovo što naše romantiĉare najbolje predstavlja lirska poezija. neprohodna. ne bi estetski celovito bilo naše romantiĉarsko pesništvo. Ona je moţda najhermetiĉnija Solarićeva pesma. ne objašnjavajući ĉime se rukovodio pri skraćivanju pesme.

ne samo kada su u pitanju umetniĉkostilske osobenosti njihovih pesniĉkih dela nego i njihova idejna i poetiĉka naĉela. granice romantizma nedefinisane — nastojali smo da u ovom antologijskom izboru damo što verniju i celovitiju sliku jedne knjiţevne epohe koja je imala presudnu ulogu ne samo u oĉuvanju identiteta već i u razvitku nacionalnih i društvenih odnosa kod Srba. Što se tiĉe samih pesama. jer su pojedini teorijski problemi ostali nerazjašnjeni. a ne prema datumima javljanja u knjiţevnosti. malo srodnih elemenata ima u poeziji pojedinih naših predromantiĉara i romantiĉara. u jednoj antologiji našli srpski romantiĉarski pesnici ĉesto suprotnih orijentacija i duhovne usmerenosti. TakoĊe. bilo je mogućno izbeći mnogobrojne nedoumice koje su u ovakvim prilikama neizbeţne. Njegoša i Jovana Subotića. nastao je na ** DRAMA JEZIKA — DRAMA IDENTITETA Slobodan Rakitić: Drama jezika — drama identiteta « Odgovor #5 poslato: Mart 17. sem ukoliko ti datumi nisu bili poznati. i dokument o jednom vremenu. one su kod svakog pesnika poreĊane po datumima nastanka ili objavljivanja. mnogi knjiţevni segmenti neobraĊeni.Prvi put su se. kao da i ne pripadaju istom knjiţevnom razdoblju. Srpska romantičarska lirika Miodraga Popovića (1962). recimo. 2012. Solarića i Đure Jakšića. Na prvi pogled. prema godinama roĊenja. drukĉijih stvaralaĉkih priroda. Samo na tom principu. koliko nam je poznato. bez obzira na to što pripadaju istom knjiţevnom razdoblju. za školske potrebe. Iako nauka o knjiţevnosti još nije dala mnoge odgovore na pitanja iz naše knjiţevne istorije. pod naslovom "Drama jezika — drama identiteta". to smo se posle duţeg dvoumljenja odluĉili da pesnike predstavimo hronološkim redom. 12:40:04 am » . Te razliĉitosti pokazuju bogatstvo srpskog pesništva koje se razvijalo u razliĉitim kulturnim sredinama i društveno-istorijskim okolnostima. Slobodan Rakitić Saĉuvana Angelina Administrator Hero Member Van mreţe Poruke: 4625 Tekst. Kako je svaka knjiga. Paĉića i Laze Kostića. pojedini pesnici nedovoljno prouĉeni. posle nevelikog zbornika. malo je zajedniĉkog u poeziji. a posebno antologija. koji nam se uĉinio jedino prirodan.

burna i sloţena. s jedne. s druge strane. Pavla Solarića. varijante i rukavce: staroslovenski. slavenosrpski. Lirska i epska narodna poezija. Iznad svega dinamiĉna. najzad. posebno Srbije. Prevazilaţenje diglosije krajem XVIII i poĉetkom XIX veka i reforma srpskog pisma bili su odluĉujući ne samo za razvoj srpskog pesništva već i za jedinstvo srpskog naroda i jaĉanje nacionalne samosvesti i samobitnosti. ukljuĉio i pesme predromantiĉara (Dositeja. Nikole Borojevića. Prva polovina XIX veka od suštinskog je znaĉaja u modernoj istoriji srpskoga naroda. dva su kljuĉna jeziĉka modela: staroslovenski i srpski narodni jezik. graĊanskim jezikom dok klasiĉari pišu crkvenim i narodnim jezikom. U hiljadugodišnjoj jeziĉkoj tradiciji Srbi su razvijali i negovali knjiţevnost na slovenskom jeziku koji je u razliĉitim periodima imao i razliĉite recenzije. Potresna je drama srpskog jezika i srpskog pesništva u periodu koji je prethodio Vukovoj jeziĉkoj reformi. Save Mrkalja. srpski narodni jezik. U osamnaestom veku razliĉiti srpski pisci pišu na razliĉitim jeziĉkim standardima. a tek posle toga su nastajale brojne jeziĉke recenzije. narodnog i. protekli su u srpskoj knjiţevnosti u znaku tri jezika: srpskoslovenskog ili starog srpskog knjiţevnog jezika (koji je bio i jezik crkve).margini Antologije poezije srpskog romantizma. Drama srpskog jezika i srpske poezije najviše se ispoljila kod klasicista i predromantiĉara. i umetniĉka pisana knjiţevnost predbrankovskog doba. Povest srpskog knjiţevnog jezika je dugotrajna. na primer. ruskoslovenski. koja se. Jovana Paĉića. Luke Milovanova. Paralelno sa oslobodilaĉkim ratovima . kao i ĉetvorice postromantiĉara (Vojislava Ilića. uvedenog tridesetih godina XVIII veka. Alekse Šantića i Milete Jakšića). ruskoslovenskog. ukazuju ne samo na posledice diglosije već na dramu srpskog nacionalnog identiteta. predromantiĉari pišu tzv. Doba baroka i prosvećenosti. U Antologiju sam. Sterije i drugih). Zajedniĉki slovenski knjiţevni jezik upotrebljavao se od devetog do dvanaestog veka. U osnovi svih ovih jezika. Milorada Mitrovića. pored romantiĉara. Klasicisti odbacuju jeziĉku trihonomiju i opredeljuju se za dihotomiju. crkvenoslovenski. Prema svim ovim standardizovanim jeziĉkim modelima Srbi su se odnosili kao prema svom nacionalnom srpskom knjiţevnom jeziku. pojavila prošle godine. Prevazilaţenje diglosije u XVIII i poĉetkom XIX veka i reforma pisma bili su odluĉujući ne samo za razvoj srpskog pesništva već za jedinstvo srpskog naroda i jaĉanje nacionalne samosvesti i samobitnosti. u izdanju Srpske knjiţevne zadruge.

bio je Aleksije Vezilić (1753—1792). ustanci u Hercegovini i razoĉarenje posle Berlinskog kongresa kljuĉni su istorijski dogaĊaji koji su snaţno uticali ne samo na društvene prilike nego i na razvoj srpskog pesništva. Prvi talas klasicista. Ĉetrdeset osma i pokret Srba u Panoniji protiv Austrougarske. koji je zamenio Dositejevo mesto. Milovan Vidaković i drugi. prvi pesniĉki pravac sa izgraĊenim identitetom u srpskoj knjiţevnosti. Drugi talas klasicistiĉkih pesnika vezan je za Lukijana Mušickog (1777— 1837). u kome je do punog izraţaja došao njegov antejski i prometejski duh. Svakako da je centralna pesniĉka figura srpskog klasicizma Lukijan Mušicki (1777—1837). Pojedini meĊu njima. koji koristi klasiĉne oblike. i 1810. Srpsku knjiţevnost u doba prosvećenosti ĉine dve stilske formacije. posle baroka. razvoj romana. Vremenski. ali se klasicistiĉki zaĉeci mogu naći i pre njega. Pavle Solarić. slivajući se potom u novi knjiţevni pokret. od Trsta do Temišvara. Trlajić. Romantiĉke poezije bilo je i pre i posle romantizma. Istom talasu klasicista pripada i Atanasije Stojković (1773—1832). od Dinare do Vidina. Klasicizam je. prodor srpske narodne poezije u svet i evropskog pesništva u srpsku knjiţevnost.1804. Mušicki je bio jedan od najobrazovanijih ljudi svoga doba. kako ga je okarakterisao i sam Jovan . KaraĊorĊev ustanak u Šumadiji. Joakim Vujić. ĉime se još više pribliţava klasiĉnoj metrici. obuhvata pesnike koji stvaraju izmeĊu 1780. knjiţevnosti i umetnosti. 1778). godine. Pored Vezilića i Stojkovića. na primer. godine i utemeljenjem srpske drţave stekli su se uslovi za stvaranje nacionalnih institucija i razvoj kulture. autor prve štampane pesniĉke zbirke u srpskoj knjiţevnosti (Kratkoje napisanije o spokojnoj žizni. romantizam. i 1815. koji se oslobaĊa rime. Prvu odu ispevanu posle Dositejeve smrti napisao je Mušicki u novom obliku (u alkejskom metru) i na narodnom jeziku. Prvi pesnik takve orijentacije. Njega Jovan Subotić s razlogom smatra "ocem srpskog uĉenog stihotvorstva". pripovetke i drame oznaĉili su novo doba u srpskoj istoriji i kulturi s tendencijom da se uspostave pokidani kontinuiteti sa srpskom srednjovekovnom drţavom Nemanjića. Vukova reforma srpskoga jezika i pisma. kako ih vidi Milorad Pavić. posle njegove smrti. pišu i na crkvenoslovenskom i na narodnom jeziku. u poslednjoj deceniji XVIII i prvoj deceniji XIX veka javljaju se Gligorije Trlajić. od Baranje do Boke Kotorske i od Sent Andreje do Ohrida. Njegova poetiĉka suština jeste oslanjanje na antiĉku tradiciju. Sve se poĉetkom veka "zatalasalo" na prostorima gde je ţiveo srpski narod. klasicizam i predromantizam. ovi knjiţevni stilovi pokrivaju period od polovine XVIII i prve tri decenije XIX veka.

pisao je na srpskoslovenskom jeziku. Upravo na jeziĉkoj drami predromantiĉari su uspeli da prevaziĊu jaz izmeĊu klasicista i romantiĉara i da u razvojnom luku srpske poezije uspostave znaĉajan kontinuitet. a u crkvenom bogosluţenju zadrţani su i do danas. U tom smislu i Sterija je tipiĉan predstavnik srpskog predromantizma.Skerlić. tu su još Pavle Berić. Njegovu smrt oţalio je i sam Njegoš. Vladislav Stojadinović Ĉikoš. Neki od tih modela knjiţevnog jezika na osnovama staroslovenskog upotrebljavani su sve do XIX veka. Zajedniĉki slovenski knjiţevni jezik upotrebljavao se od devetog do dvanaestog veka. kult prirode. ali je svoje propovedi i besede pisao i kazivao narodnim jezikom. Pavić s razlogom smatra da epoha koja poĉinje Dositejem. koji se povukao pred jeziĉkim poletom romantiĉara. na primer. a neki romantiĉari. Vasilije Subotić. premda je to. Stefan Stefanović i drugi. koji pripada drugom talasu. Neki su više klasicisti. Treći talas klasicista. Predromantizam se moţe smatrati prethodnicom. već iskljuĉivo na jeziĉkom pitanju. a završava se Sterijom. delotvornije. moglo da bude i drugaĉije i. Jedan izraziti klasicista. teme prolaznosti ţivota. I jedan i drugi nacionalno su vezani za "duh naroda". ima dosta crta romantizma i u kontekstu srpskog pesništva zauzima ono mesto koje u nemaĉkoj poeziji ima Helderlin. kao što su i srpska knjiţevnost. ĐorĊe Maletić. uvoĊenje jednog jezika umesto diglosije. Mušickog u poeziji slede svi najvaţniji pesnici srpskog klasicizma XIX veka: pored Sterije. Vukov i Daniĉićev rat za srpski jezik i pravopis bio je radikalan. ali i ranom fazom romantizma. Glavna njegova odlika je oslanjanje na romanske pesniĉke forme ili na narodni silabiĉki stih. Srpski jezik se nije kontinuirano razvijao. a poetiĉki za drevnu helensku i latinsku tradiciju. Jedan od uzroka slabljenja klasicizma jeste nesumnjivo sve veća podrška Vukovoj reformi i jaĉanje romantiĉarskog pokreta. a ne za antiku. Moglo bi se reći da srpski predromantizam poĉinje Dositejem. posmatrano iz današnje perspektive. monistiĉka slika sveta. Mušicki. vezan je za Steriju i javlja se u vreme krize klasicizma posle smrti Mušickog 1837. posle toga su nastajale i brojne jeziĉke recenzije. Pesniĉka drama ispoljila se ne u domenu pesniĉkih oblika. a završava se Sterijom. Gavril Stefanović Venclović. naglašena emotivnost i vezanost za srpski srednji vek. godine. predstavlja jedno od kljuĉnih i prelomnih razdoblja u srpskoj knjiţevnosti. neumoljiv. Jedan od poslednjih velikih srpskih pisaca koji se pojavio s poĉetka XVIII veka. Ali nisu ni svi predromantiĉari poetiĉki isti. moţda. Jovan Hadţić. umetnost i pismenost nasilno prekidani tokom minulih vekova. Predromantiĉari gube svoj jezik posle smrti Mušickog. jer se tada zametnula klica koja će svoje plodove doneti u romantizmu. . po Pavićevoj podeli.

sadrţi srpsku poeziju u kontinuitetu od Svetog Save do poslednjih decenija XX veka. Tako Vukova reforma nije narušila identitet srpskog jezika već ga je naprotiv ojaĉala. mada je u svojim poznim godinama denekle izmenio svoje prvobitno mišljenje i pokazao više fleksibilnosti o tom vaţnom pitanju. Iako je ta nit kontinuiteta u pojedinim periodima istanjena. zadrţavši pri tom nešto od stare leksike. a ne u doslovnom prevodu na savremeni srpski jezik. koja je mnogo starija nego što to govore najbolji nauĉnici koji se bave tom . Kontinuitetu i srpskog jezika i srpskog pesništva doprinela je srpska narodna poezija. u kome su se našli primeri i iz stare srpske knjiţevnosti. bajke i poslovice. Tako je "Ispovedna molitva" iz druge polovine XIV veka. a potom Miodrag Pavlović u Antologiji srpskog pesništva (1964) i Petar Milosavljević u Antologiji srpskog pesništva (srednje doba). s jedne. ali i stvorili jaz izmeĊu pesništva klasicizma i romantizma. ali i u vreme njenog trajanja. do samog kidanja. Mrkaljeva i Vukova reforma i borba za srpski jezik i pismo otvorili su put ka modernoj srpskoj poeziji. U tim antologijama na oĉigledan naĉin je predstavljena i iskazana velika drama srpskog knjiţevnog jezika u periodu koji je prethodio Vukovoj jeziĉkoj knjiţevnoj reformi. Pesme iz XVIII veka predstavljene su u neizmenjenom obliku. Većina tekstova iz stare srpske poezije u Pavlovićevoj Antologiji dati su u modernoj verziji. nepoznatog autora. stavljajući priliĉno dubok jaz izmeĊu staroslovenskog i srpskog narodnog jezika. razvijajući se postupno.U svom mukotrpnom uobliĉavanju srpski jezik je prošao kroz nekoliko jeziĉkih standarda. oĉigledno su "faze" kroz koje je prolazio srpski knjiţevni jezik. Zalagao se da njegovo uvoĊenje ne ide na štetu slavenosrpskog jezika. Znamenita Antologija srpskog pesništva. U XVIII veku razliĉiti srpski pisci pišu na razliĉitim jeziĉkim standardima. s druge strane. kako bi se doĉarao duh epohe. Već je primećeno da je ne malu grešku uĉinio Vuk Karadţić kad je insistirao na diskontinuitetu srpskog jezika. Ukidanje diglosije klasicista. Studija Meše Selimovića Za i protiv Vuka upravo se bavi tim aspektima Vukove jeziĉke i ortografske reforme. 2008. što deluje impresivnije nego da je prilagoĊena savremenom jeziĉkom standardu. Lirska i epska narodna poezija. U tom smislu i prvo izdanje njegovog Srpskog rječnika razlikuje se od drugog. I sam Jovan Hadţić nije bio protiv narodnog jezika. i umetniĉka (pisana) knjiţevnost predbrankovskog doba. koju je saĉinio Miodrag Pavlović. Na dramu srpskog jezika u XVIII veku i u prvoj polovini XIX veka ukazao je Mladen Leskovac u predgovoru svoje Antologije starije srpske poezije (1953). već za njihovu sintezu. godine. data u originalnom jeziĉkom vidu. ukazuju ne samo na posledice jeziĉke diglosije u vreme klasicizma već na dramu srpskog nacionalnog identiteta.

Kopitar i Miklošić i. piše da je ĉovek "neodvojiv od reĉi. i kultura. glasovi. Sazdani smo od reĉi. iako je izreĉeno pre nekoliko decenija. napisanog 1836. U meri u kojoj nam jezik izmiĉe. Bez njih on je neuhvatljiv. ali se po zakonu (religiji) deli na tri veroispovesti — pravoslavnu. Nepoznato nam je ono što nema imena". u najmanju ruku. što samo na prvi pogled izgleda paradoksalno. krštava. Trubeckoj. Oktavio Paz. doduše samo na fonološkom planu. Suština tog odnosa izmeĊu ljudskog bića i jezika jeste. Shvatanja Dositeja i Vuka Karadţića sasvim su bliska u pitanjima nacionalnog odreĊenja i "omeĊenja" Srba. da ga odvoji od ĉoveka. O tome je pisao Dragutin Kostić izmeĊu dva svetska rata. a rod i jezik nikada". u Kovčežiću za tu godinu. ali je on. Prošlo je pedeset godina od Dositejevog stava da "zakon i vera moţe se promeniti. na širokom prostoru od Beĉa i Trsta do Soluna. Logos. smatra Paz. Kao Reĉ. Nabrajajući sve oblasti gde ţive Srbi. do Vukovog teksta "Srbi svi i svuda". Sve što se izraţava jezikom. niti predmeta spoznaje: suoĉen s nepoznatom realnošću. rimokatoliĉku i islamsku. Stav da Srbi i Hrvati imaju posebne jezike — što je vaţilo sve do polovine XIX veka — zastupali su Dobrovski. u istom tekstu. putem molitve i sredstvo "sporazumevanja" i sjedinjenja ljudskog bića sa Bogom. najsuštastvenija i najvernija povest ljudske zajednice. TakoĊe je pisao o podudarnosti izmeĊu srpske srednjovekovne knjiţevnosti i narodne epike. To se dakako odnosi i na jezike. i knjiţevnost. proţeto je simboliĉnim vrednostima. naravno. Roman Jakobson) uspela da "izoluje" jezik kao predmet. Paz kaţe: "Reĉ je sam ĉovek. Jezik ne moţe da ţivi izvan nas. ĉovek je prvo imenuje. u tekstu "O jeziku". Na drugom mestu. delovanja ili stvaranja. Kad nema nas. oblici pisma itd. a to znaĉi budućnost. Vuk navodi da tu ţivi narod koji govori jednim jezikom. udaljavajući se i osamostaljujući se. iskazanog u "Pismu Haralampiju" (1783). Jezik je sredstvo sporazumevanja meĊu ljudima. zvuĉnost.temom. Zato Paz s razlogom zakljuĉuje da je prouĉavanje jezika jedan od "delova celokupne nauke o ĉoveku" — a ja bih dodao da je jedan od najvaţnijih delova — premda je moderna lingvistika (N. izmiĉe nam i sopstvena istorija. Rezultat toga je da se reĉi "raĊaju i umiru kao ljudi". One su naša jedina realnost ili. osećanja. predstave. a objavljenog tek 1849. Bez jezika nema mišljenja. što s obzirom na zajedniĉke motive takoĊe ukazuje na starost srpske epske poezije. usmenim ili pisanim: slike. Ĉovek je biće od reĉi". izraz volje Boţje. jezik je oruĊe uma. Jezik je najdublja. nema ni jezika. Vuk . jedino svedoĉanstvo naše realnosti. tako da je Pazovo shvatanje i danas relevantno. iako nam stalno izmiĉe. ritmovi. da se "od jezika ne moţe pobeći".

Srpski pesnici. crnogorski) i rastakanje ţivog bića srpskog jezika slabili su etniĉku supstancu. ali i na posledice jeziĉke politike tokom ĉitavog dvadesetog veka. evropske i srpske. uĉenje o srpskom narodu i njegovom jeziku. satanizovani su i srpski mitovi. on je doprineo jaĉanju identiteta ne samo srpske poezije nego i srpskog jezika. odnosno posle smrti Vuka Karadţića. a da ĉakavski i kajkavski nisu srpski. koje je saĉinila i potpisala grupa od petnaest srpskih filologa. folklorni. bošnjaĉki. Rasturanjem Jugoslavije srpski jezik je preţivljavao sve ono što se dešavalo i srpskom narodu: deobe. o srpskim pismima. Navršilo se dvanaest godina od objavljivanja Slova o srpskom jeziku.Karadţić. srpska narodna poezija. odreĊuju i meĊe srpskog jezika i srpskog kulturnog prostora. moderni i urbani govorni idiomi. jedan od najznaĉajnijih jeziĉkih dokumenata posle Drugog . lingvista i knjiţevnika. susreću paganski rituali. srpska moderna poezija. preotimanje. o srpskom knjiţevnom jeziku i njegovim varijantama. da je srpski jezik štokavski. krećući se suvereno kroz mitske. u lirskom kosmosu Miodraga Pavlovića. srpska istorija. mit i jezik. Danas s razlogom moţemo da kaţemo da je Slovo o srpskom jeziku. rasipanje. o srpskom kulturnom prostoru. u ne malom delu srpske poezije kljuĉne teme. na primer. o srpskoj knjiţevnosti. Jeziĉki separatizmi (hrvatski. Istorija. novi jezici i nova knjiţevnost. Zarad nesigurnog jugoslovenskog ideala. njegove knjiţevnosti. istorijske i religijske teme. i mogao bi se smatrati paradigmom sinteze tradicionalnog i modernog. antiĉka skladnost. Slovo o srpskom jeziku doneto je s namerom da se ukaţe na pogubnu aktuelnu jeziĉku politiku kod Srba. poĉetkom devedesetih godina prošlog veka. koje je uznemirilo uspavane savesti srpskih filologa. rasparĉavali je i onemogućavali uspostavljanje celine srpskog naroda. povlaĉe i glavne koordinate srpskog jeziĉkog prostora. hilandarska uzdrţanost i zapadnoevropska trezvenost i racionalizam. svojevrsnog Jezičkog zakonopravila srpskoga naroda — kako ga je okarakterisao lingvista Miloš Kovaĉević — napisanog u obliku deklaracije. otimanje. Sa razgradnjom zemlje poĉela je i razgradnja srpskog etniĉkog korpusa i samog jezika. Slovo o srpskom jeziku sadrži. razarani su temelji srpskog nacionalnog bića a na njegovim krhotinama stvarane su nove nacije. uspostavljajući "kopĉe" i "spone" sa drugim kulturama. knjiţevnostima i civilizacijama. u saţetom obliku. Šireći misaone horizonte srpskog pesništva. zatiranje. o preveravanju (prozelitizmu). Tako se. Pavlović je pesnik kulturne istorije. U vreme najveće satanizacije Srba. koji je najpreciznije i formulisao svoje stavove. vizantijska prozirnost. umetnosti i kulturi (u najširem znaĉenju). falsifikovanje. U svemu tome politika je imala presudan uticaj i neĉasnu ulogu. kako u Kraljevini tako i u komunistiĉkoj Jugoslaviji. umetnosti i duhovnosti. hrišćanska molitvenost. To razaranje srpskog etnikuma poĉelo je razaranjem srpskog jezika kao temelja i kohezione energije. epska i sakralna slikovitost.

ĉovekova svest o sopstvenom biću. ali i o korenu svog porekla. . Jezik je znaĉenje u pokretu i dejstvu. 2012. Jezik je saznanje i misao. Rat za srpski jezik i pismo još uvek traje. Jezik je osnovna komponenta pesniĉkog dela. a vrednost njegova tek će se videti u budućnosti. I dalekovidost stavova iskazanih u njemu.svetskog rata. Slobodan Rakitić.