Professional Documents
Culture Documents
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13
(Зач. 303).
1. Бог који је из давнине много пута и разним начинима говорио оцима
преко Пророка,
2. У ове посљедње дане говорио је нама преко Сина, којега постави
насљедником свега, кроз којега је и вијекове створио;
3. Он који је сјај славе и обличје бића Његовога и који држи све
моћном ријечју својом, пошто сам взврши очишћење гријехова наших, сједе
са десне стране Величанства на висинама,
4. И толико се показа већи од анђела колико је славније Име
наслиједио него они.
5. Јер коме од анђела икада рече: Син мој јеси Ти, ја те данас родих? И
опет: Ја ћу њему бити Отац, а он мени Син.
6. И опет, када уводи Првороднога у васељену, говори: И нека му се
поклоне сви анђели Божији.
7. А за анђеле говори: Који чини анђеле своје духовима и слуге своје
пламеном огњеним.
8. За Сина пак: Пријесто је твој, Боже, вавијек вијека; жезал
правичности је жезал Царства твојега.
9. Заволио си правду и омрзао безакоње; због тога те помаза, Боже, Бог
твој уљем радости више него другове твоје.
(Зач. 304).
10. И опет: Ти, Господе, у почетку основа земљу, и небеса су дјело руку
твојих;
11. Они ће проћи, а ти остајеш, и све ће остарјети као одијело,
12. И савићеш их као хаљину, и измјениће се, а ти си увијек исти, и
године твоје неће минути.
13. А коме од анђела икад рече: Сједи мени са десне стране док
положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим?
14. Нису ли сви они духови за служење, који се шаљу да служе онима
који ће наслиједити спасење?
(Зач. 307).
1. Зато, браћо света, заједничари звања небескога, познајте Посланика
и Првосвештеника вјере наше коју исповједамо, Исуса Христа.
2. Који је вјеран Ономе који га је поставио, као и Мојсеј у свему дому
његову,
3. Јер се овај удостоји веће славе него Мојсеј, као што већу част од
дома има онај који га је саградио.
4. Јер је сваки дом сазидан од некога, а онај који је све саздао јесте
Бог.
(Зач. 308).
5. Мојсеј пак бјеше вјеран у свему дому његову као слуга, за
свједочанство онога што је имало да се каже,
6. Док је Христос као Син над домом његовим; а његов дом смо ми, ако
смјело поуздање и наду којом се хвалимо до краја непоколебиво одржимо.
7. Зато, како вели Дух Свети: Данас, ако глас његов чујете,
8. Немојте да буду тврдокорна срца ваша као приликом огорчења у дан
кушања у пустињи,
9. Гдје ме искушаваше оцеви ваши, испитиваше ме, а гледали су дјела
моја четрдесет година.
10. Зато се разгњевих на покољење оно, и рекох: свагда лутају срцем,
а сами не познаше путева мојих;
11. Зато се заклех у гњеву својему да неће ући у починак мој.
(Зач. 309).
12. Пазите, браћо, да не буде у некоме од вас зло срце невјеровања,
одступањем од Бога живога;
13. Него бодрите један другога сваки дан, докле год то "данас" траје, да
који од вас не постане тврдокоран обманом гријеха.
14. Јер смо постали заједничари Христови, само ако првобитну вјеру до
краја чврсто одржимо.
15. Док се још говори: Данас, ако глас његов чујете, немојте да буду
тврдокорна срца ваша, као приликом огорчења.
16. А који су то што чуше и огорчише? Зар не сви који изиђоше из
Египта вођени Мојсејем?
17. А на које се Он гњевио четрдесет година? Није ли на оне који
сагријешише, чије кости остадоше у пустињи?
18. Којима ли се заклео да неће ући у починак његов, ако не онима који
бијаху непокорни?
19. И видимо да не могоше ући због невјеровања.
(Зач. 310).
1. Бојимо се, дакле, да неко од вас, док још важи обећање за улазак у
починак његов, не помисли да је одоцнио.
2. Јер и нама је јављена радосна вијест као и онима; али њима не би од
користи ријеч коју чуше, пошто они који је чуше не прихватише је са вјером.
3. А ми који повјеровасмо улазимо у починак, као што је рекао: Зато се
заклех у гњеву својему да они неће ући у починак мој, мада дјела Божија
бијаху завршена од постанка свијета.
4. Јер рече негдје за седми дан овако: И почину Бог у дан седми од
свих дјела својих.
5. А овдје опет: Неће ући у починак мој.
6. Па пошто неки имају да уђу у њега, а они којима је најприје јављена
радосна вијест не уђоше због непокорности,
7. То опет одреди један дан, "Данас", говорећи преко Давида, послије
толикога времена, као што рече: Данас, ако глас његов чујете, немојте да
буду тврдокорна срца ваша.
8. Јер да је њих Исус Навин увео у починак, не би се послије тога
говорило о неком другом дану.
9. Према томе, народу Божијем тек предстоји починак.
10. Јер ко је ушао у одмор његов и сам је починуо од дјела својих, као
и Бог од својих.
11. Постарајмо се, дакле, да уђемо у тај починак, да не би ко пао по
истом примјеру непокорности.
12. Јер је ријеч Божија жива и дјелотворна, оштрија од свакога
двосјеклога мача, и продире све до раздиобе душе и духа, зглобова и сржи, и
суди намјере и помисли срца.
13. И нема твари сакривене пред њим, него је све обнажено и
откривено пред очима Онога коме ћемо одговарати.
(Зач. 311).
14. Имајући, дакле, Првосвештеника великога, који је прошао небеса,
Исуса Сина Божијега, треба да се држимо чврсто вјере коју исповиједамо.
15. Јер немамо првосвештеника који не би могао састрадати немоћима
нашим, него Првосвештеника који је у свему кушан као и ми, али без гријеха.
16. Стога приступајмо смјело пријестолу благодати, да примимо милост
и нађемо благодат за благовремену помоћ.
(Зач. 315).
1. Јер тај Мелхиседек, цар Салимски, свештеник Бога вишњега, који
срете Авраама кад се враћаше послије пораза царева, и благослови га;
2. Коме Авраам даде и десетак од свега, он је по значењу свога имена
прво цар правде, а потом је и цар Салимски, то јест, цар мира,
3. Без оца, без матере, без родослова, нити му дани имају почетка нити
му живот има свршетка, а као сличан Сину Божијему остаје свештеник без
престанка.
4. Но погледајте колико је велик овај, коме је и сам патријарх Авраам
дао десетак од пробранога плијена.
5. И док синови Левијеви примајући свештенство имају заповијест да
узимају по закону десетак од народа, то јест од браће своје, иако су
произишли из бедара Авраамових,
6. Дотле овај који није од њиховог рода, узе десетак од Авраама, и
њега, који је имао обећање, благословио је.
(Зач. 316).
7. А ван свакога је спора да већи благосиља мањега.
8. И тако овдје десетак узимају људи смртни, а тамо онај за којега се
свједочи да живи.
9. И могло би се рећи, да Левије који узима десетак, даде десетак кроз
Авраама,
10. Пошто он још бијаше у бедрима оца када га срете Мелхиседек.
11. Ако је, дакле, савршенство било постигнуто кроз левитско
свештенство, јер је народ њиме доведен под Закон, зашто је било још
потребно говорити да ће се појавити други Свештеник по чину
Мелхиседекову, а не по чину Аронову?
12. Али када се мијења свештенство, мора се промијенити и Закон.
13. Јер Онај за кога се ово вели из другога је племена, од којега нико
није приступао жртвенику.
14. Јер је очигледно, да је Господ наш произишао из племена Јудиног,
за које Мојсеј ништа не рече о свештенству.
15. И још је очигледније, када по подобију Мелхиседекову настаје други
Свештеник,
16. Који није постао по закону тјелесне заповијести, него по сили
живота неуништивога.
17. Јер Писмо свједочи: Ти си Свештеник вавијек по чину
Мелхиседекову.
(Зач. 317).
18. Укида се, дакле, пређашња заповијест због њене немоћи и
некорисности
19. Јер Закон ништа није довео до савршенства, а уводи се боља нада
кроз коју се приближујемо Богу.
20. Уколико не бјеше без заклетве,
21. Јер они без заклетве посташе свештеници, а Овај са заклетвом
Онога који му говори: Закле се Господ и неће се раскајати: Ти си Свештеник
вавијек по чину Мелхиседекову
22. Утолико Исус поста јемац бољега Завјета.
23. И оних свештеника било је много, јер их је смрт спречавала да
остају,
24. А Овај, пошто остаје вавијек, има непролазно свештенство.
25. Зато и може потпуно и за увијек спасти оне који кроз њега долазе
Богу, пошто свагда живи па може посредовати за њих.
(Зач. 318).
26. Јер такав нам Првосвештеник требаше: свет, незлобив, чист,
одвојен од грјешника и виши од небеса;
27. Који нема потребе, као они првосвештеници, да сваки дан приноси
жртве, најприје за своје гријехе, а потом и за народне, јер Он ово учини
једном заувијек принијевши самога себе.
28. Јер Закон поставља за првосвештенике људе који имају слабости, а
ријеч заклетве послије Закона, поставља Сина вавијек савршенога.
(Зач. 320).
1. Имала је, додуше, и прва скинија правила за богослужење, а и
Светињу земаљску.
2. Јер бјеше уређен први дио скиније, у њему свијетњак и трпеза и
постављени хљебови, и то се зове Светиња.
3. А иза друге завјесе дио скиније, назван Светиња над светињама,
4. Која имаше златну кадионицу, и ковчег обложен свуда златом, у коме
бјеше златни сасуд са маном, и процвјетали штап Аронов, и плоче Завјета,
5. А над њим херувими славе, који осјењаваху очистилиште; о чему
сада не треба говорити подробно.
6. А пошто ово бијаше тако уређено, улажаху свештеници свагда у први
дио скиније да врше службу Божију;
7. А у други једном у години сам првосвештеник, не без крви, коју
приноси за себе и за народне гријехе из незнања.
(Зач. 321).
8. Овим Дух Свети показује да још није отворен пут у Светињу, докле
год прва скинија стоји;
9. Која је праслика за садашње вријеме, када се приносе и дарови и
жртве које не могу да усаврше савјест онога који служи,
10. А прописане су само за јела и пића и разна прања и обреде тјелесне
до времена обнове.
11. Али кад је дошао Христос, Првосвештеник будућих добара, кроз
већу и савршенију скинију, нерукотворену, то јест не од ове творевине,
12. Не са крвљу јарчијом ни јунчијом, него са својом крвљу уђе једном
за свагда у Светињу извршивши вјечно искупљење.
13. Јер ако крв јараца и јунаца и пепео од јунице, којом кад се кропе
нечисти освећује их да буду тјелесно чисти,
14. Колико ли ће више крв Христа, који Духом вјечним принесе себе
непорочна Богу, очистити савјест вашу од мртвих дјела, да би служили Богу
живоме и истинитоме.
15. И зато је Он посредник Новога Завјета, да послије његове смрти за
искупљење од преступа у првоме завјету, призвани приме обећано вјечно
насљедство.
16. Јер гдје је завјештање мора да буде и смрт завјештача,
17. Јер је завјештање пуноважно тек послије смрти, пошто никада не
важи док је завјештач у животу.
18. Јер ни први завјет није установљен без крви.
19. Тако, када је Мојсеј објавио све заповијести Закона свему народу,
онда узе крви од јунаца и јараца, с водом и вуном црвеном и исопом, те
покропи и књигу и сав народ,
20. Говорећи: Ово је крв завјета који вама одреди Бог.
21. А тако и скинију и све сасуде богослужбене покропи крвљу.
22. И по Закону готово све се чисти крвљу и без пролијевања крви не
бива опроштење.
23. Требало је, дакле, да се слике небеских ствари овако очисте, а саме
небеске ствари бољим жртвама од ових.
(Зач. 322).
24. Јер Христос не уђе у рукотворену Светињу, која је предобразац
истинске, него у само Небо, да се сада појави пред лицем Божијим ради нас;
25. Нити улази много пута да приноси самога себе, као што
првосвештеник улази у Светињу сваке године са туђом крвљу;
26. Иначе би Он морао много пута страдати почев од постања свијета; а
сада на свршетку вијекова јави се једном за свагда, да својом жртвом уништи
гријех.
27. И као што људима предстоји једанпут умријети, а потом суд
(Божији),
28. Тако и Христос једанпут принесе себе на жртву да понесе гријехе
многих. А други пут ће се појавити не због гријеха него за спасење оних који
га чекају.
(Зач. 323).
1. Јер Закон имајући само сјенку будућих добара, а не сами лик ствари,
не може никада једним те истим жртвама, које се приносе стално сваке
године, усавршити оне који приступају.
2. Иначе, зар оне не би престале да се приносе, пошто они који служе
не би се више осјећали грјешним, будући једном за свагда очишћени?
3. Међутим, те жртве сваке године подсјећају на гријехе.
4. Јер није могуће да крв јунаца и јараца спере гријехе.
5. Зато улазећи у свијет говори: Жртву и принос ниси хтио, али си ми
тијело припремио.
6. Свеспаљенице и жртве за гријехе нису ти биле угодне;
7. Тада рекох: Ево дођох, као што је у почетку Књиге писано за мене,
да учиним вољу твоју, Боже.
8. Говорећи претходно, да жртву и принос и свеспаљенице и жртве за
гријехе ниси хтио нити су ти биле угодне, оне које се по закону приносе;
9. Потом рече: Ево идем да учиним вољу твоју, Боже. Укида прво, да
постави друго.
10. Том вољом смо освећени приношењем тијела Исуса Христа једном за
свагда.
11. И сваки свештеник стоји свакодневно служећи и много пута
приносећи исте жртве које никада не могу уништити гријехе;
12. А Он, принијевши једну жртву за гријехе, занавијек сједе с десне
стране Бога,
13. Чекајући даље док се не положе непријатељи његови за подножје
ногу његових.
14. Јер је Он једним приносом учинио савршенима заувијек оне који се
освећују
15. А свједочи нам и Дух Свети; јер пошто је напријед рекао:
16. Ово је Завјет који ћу им завјештати послије оних дана, говори
Господ, дајући законе моје у срца њихова, и у мисли њихове написаћу их,
каже:
17. И гријехе њихове и безакоња њихова нећу више спомињати.
18. А гдје је опроштење гријехова, ту нема више приноса за њих.
(Зач. 324).
19. Имајући дакле, браћо, слободу за улазак у Светињу крвљу
Исусовом,
20. Путем новим и живим, који нам је Он отворио завјесом, то јест
тијелом својим,
21. И Свештеника великога над домом Божијим,
22. Приступајмо истинитим срцем, у пуној вјери, са срцима очишћеним
од зле савјести и тијелом опраним водом чистом,
23. Држимо се чврсто у исповиједању наде без колебања, јер је
поуздан Онај који је обећао;
24. И старајмо се један о другоме у подстицању на љубав и добра дјела.
25. Немојмо изостајати са скупова наших, као што неки имају обичај,
него се узајамно бодримо, и утолико више колико видите да се приближује
Дан онај.
26. Јер ако ми гријешимо хотимице и послије примљеног познања
истине, ту више нема жртве за гријехе,
27. Него само страшно очекивање суда и јарост огња који ће прогутати
противнике.
28. Кад неко преступи Закон Мојсејев, по исказу два или три свједока,
има да умре без милости;
29. Замислите колико ће сада тежу казну заслужити онај који гази Сина
Божијега, и крв Завјета којом је освећен за несвету држи, и Духа благодати
вријеђа?
30. Јер знамо Онога који рече: Моја је освета, ја ћу узвратити, говори
Господ. И опет: Господ ће судити народу својему.
31. Страшно је пасти у руке Бога живога.
(Зач. 325).
32. А сјећајте се првих дана, у које, тек просвијетљени, поднијесте
многе подвиге страдања,
33. Изложени, с једне стране, поругама и невољама, а са друге,
поставши састрадалници онима који то исто доживљавају.
34. Јер сте и оковима мојим саосећали, и с радошћу подносили отимање
имовине ваше, знајући да ви имате боље и непролазно имање на небесима.
(Зач. 326).
35. Не губите, дакле, поуздање своје, које доноси велику награду.
36. Јер вам је трпљење потребно, да пошто извршите вољу Божију,
примите оно што је обећано.
37. Јер још мало, врло мало, па ће доћи Онај који треба да дође и неће
одоцнити.
38. А праведник ће од вјере живјети; ако ли одступи, неће бити по
вољи души мојој.
39. Ми, међутим, нисмо од оних који одступају на пропаст, него од оних
који вјерују на спасење душе.