You are on page 1of 9

Operativni sistemi

POJAM I FUNKCIJE OPERATIVNIH SISTEMA

Operativni sistem objedinjuje razliite delove raunara u povezanu celinu i sakriva od korisnika detalje funkcionisanja ovih delova koji nisu bitni za korienje. Operativni sistem povezuje hardver, podatke i programe u funkcionalnu celinu. Operativni sistem vri sledee: upravlja programima, podacima i delovima od kojih se raunar sastoji (procesor, kontroleri, radna memorija), sa ciljem da oni budu to celishodnije upotrebljeni obezbeuje pristupano radno okruenje za krajnjeg korisnika raunara U optem smislu, operativni sistem se moe definisati kao skup programa koji upravljaju resursima raunarskog sistema i obezbeuju interfejs ka korisniku. Prva funkcija operativnog sistema je upravljanje resursima raunara (resource management). Pod pojmom resurs podrazumevamo sve to je programu potrebno za rad. Resursi mogu biti hardverski (procesor, memorija, I/O ureaji) i softverski (programi, podaci, tj. datoteke svih vrsta). Zadatak operativnog sistema je da vodi rauna o resursima raunara, to jest da zadovolj i potrebe programa, da prati koji program koristi koje resurse itd. Na primer, ukoliko dva korisnika viekorisnikog sistema istovremeno ele neto da tampaju, operativni sistem je duan da obezbedi dostupnost tampaa programima tih korisnika i da sprei meanje podataka poslatih na tampu. Operativni sistem je skup sistemskih programa, i on posreduje izmeu korisnika raunara i raunarskog hardvera. Cilj ovakvog rada operativnog sistema je da: izvrava korisnike programe korienje raunarskog sistema uini to podesnijim za korisnika omogui to efikasnije iskorienje raunarskog hardvera Operativni sistem je jedan od najvanijih i najsloenijih delova raunarskog sistema i sastoji se od vie relativno nezavisnih celina. Veina proizvoaa raunara ima svoje operativne sisteme, pa je teko dati optu strukturu operativnog sistema. Na slici ispod je prikazan je hijerarhijski model operativnog sistema. Pojedini delovi predstavljaju nivoe operativnog sistema. Hijerarhijski model znai da na posmatranom nivou operativnog sistema mogu se zahtevati usluge samo od njegovih niih nivoa, a nikako od viih. Najnii sloj operativnog sistema je poznat kao jezgro operativnog sistema (kernel). Ne postoje vrsto definisana pravila koja reguliu raspodelu funkcija operativnog sistema po nivoima. Zbog odnosa veliine operativnog sistema i radne memorije, veina operativnih sistema ne moe da stane u radnu memoriju. Zato se u memoriji uvek nalaze samo najvaniji delovi operativnog sistema, takozvani rezidentni delovi, koji aktiviraju i zavravaju korisnike programe, dodeljuju memoriju i datoteke, i obavlj aju I/O operacije. Deo operativnog sistema koji mora uvek postojati u radnoj memoriji obino se naziva jezgro ili kernel. Funkcije koje koriste svi nivoi moraju se smestiti u jezgro operativnog sistema. Ostali delovi se ubacuju u memoriju kada su potrebni i izbacuju kada vie nisu potrebni.

D.abarkapa

Operativni sistemi

Hijerarhijski model OS-a

Funkcije OS-a

Funkcije koje treba da obavlja operativni sistem su: Automatsko funkcionisanje raunarskog sistema (operativni sistem mora da obezbedi funkcionisanje raunarskog sistema bez intervencije operatera, iz veoma prostog razloga ljudske intervencije su mnogo sporije od raunara) Mogunost planiranja i rasporeivanja poslova, i postojanje jezika za upravljanje poslovima (pod planiranjem i rasporeivanjem poslova (scheduling) podrazumeva se odreivanje koji e se posao koji je spreman za rad izvravati, tj. kome e se dodeliti glavni procesor; operativni sistem uvodi kontrolne naredbe, koje slue za upravljanje radom celog raunarskog sistema; uvodi se jezik za upravljanje poslovima (job control language), koji se interpretira preko operativnog sistema Multiprogramiranje (multiprogramiranje je tehnika za pokretanje vie programa na istom raunaru istovremeno, tako to svaki dobije deo memorije, a procesor radi prema funkciji za rasporeivanje poslova) Eliminisanje zavisnosti I/O operacija (poto su I/O ureaji mnogo sporiji od procesora, operativni sistem mora da izoluje I/O operacije od procesora, to se postie upotrebom brzog medijuma za privremeno memorisanje svih U/I podataka; taj ureaj je nekada bila magnetna traka, a danas je to hard-disk; u cilju vee efikasnosti, I/O operacije po mogustvu treba to vie preklapati ili kombinovati sa drugim procesorskim poslovima; u tom kontekstu realizovane su dve hardverske strukture: kanal (channel) i tehnika prekida (interrupt); pod kanalom se podrazumeva ureaj koji kontrolie jedan ili vie periferijskih ureoja, a prenosi podatke izmeu periferijskih ureaja i memorije bez intervencije glavnog procesora; za takve prenose koristi se hardverska komponenta koja se zove DMA kontroler (Direct Memory Access); tehnika prekida je univerzalna metoda za obavetavanje operativnog sistema da se neka akcija, to jest I/O komanda zavrila; prekidnim signalom se upravljanje centralnim procesorom prenosi na neku drugu lokaciju i pri tome se uva prethodna vrednost programskog brojaa, to omoguava da se prekinuti program nastavi

D.abarkapa

Operativni sistemi

Poeljne osobine operativnog sistema


U poeljne osobine operativnog sistema spadaju: Visok nivo efikasnosti Efikasnost operativnog sistema moe se precizno predstaviti samo pomou vie kriterijuma, pri emu znaaj svakog kriterijuma u globalnoj predstavi zavisi odvrste i namene operativnog sistema. Kriterijumi su sledei: srednje vreme izmeu poslova vreme neiskorienosti operativnog sistema vreme prolaska (turn-around time) za paketnu obradu vreme odziva (response time) za interaktivne sisteme iskorienost resursa (resource utilisation) propusna mo (broj poslova po satu, to jest ukupna veliina posla koji moe biti obavljen interaktivno u nekom vremenu) Definie se merilo efikasnosti (efficiency), vremena za koje se taj posao obavi:

e kao odnos vremena kada procesor radi korisne stvari i ukupnog


=

Pri tome se e mora nalaziti u intervalu od 0 do 1 (0<e<1). Takoe se definie merilo gubitka vremena, o (overhead), kao odnos vremena kada procesor radi poslove vezane za odravanje samog sistema (housekeeping jobs ) i ukupnog vremena: =

Takoe vai 0<o<1 i e+o=1. Visok nivo pouzdanosti Idealno bi bilo kada bi operativni sistem bio bez greaka ali to u realnosti nije mogue. Merilo pouzdanosti je broj greaka, tj. srednje vreme izmeu dve greke ili dva otkaza. Jednostavnost odravanja Treba omoguiti da sistem odrava to mae ljudi. Da bi se to postiglo, potrebna je modularna struktura, sa jasno definisanim interfejsima meu modulima i sa dobrom prateom dokumentacijom. Prihvatljiva veliina Operativni sistem treba da zauzme to manje prostora u memoriji, mada sa poveanjem kapaciteta savremenih memorijskih sistema to gubi vanost. Veliki sistemi su podloni grekama, a i njihov razvoj traje due. U prolosti, operativni sistemi su pisani na asemblerskom jeziku, to je imalo svoje prednosti i mane. Prednosti su svakako u kompaktnosti izvrnog koda, koji je minimalan, a po performansama optimalan. Mane se ogledaju u tome to realizacija koda zahteva mnogo programerskog vremena. Zahvaljujui programskom jeziku C i UNIX sistemu, operativni sistemi se danas piu u viim programskim jezicima (C++, C#, Java.).

D.abarkapa

Operativni sistemi

Vrste operativnih sistema


Klasifikacija prema broju korisnika i procesa Prema broju korisnika, operativni sistemi se dele na jednokorisnike (singleuser) i viekorisnike (multiuser). Jednokorisniki sistemi obezbeuju rad za samo jednog korisnika. To su ili raunarski sistemi prilagoeni za jednu funkciju ili je re o slabijim i jeftinijim konfiguracijama tipa mikroraunara. Uglavnom ih karakterie jeftin hardver, solidna pratea programska podrka, jednostavan sistem datoteka, jednostavan I/O sistem, a u prolosti i relativno slabe performanse. Meutim, prilike su se izmenile, hardver mikroraunara je ostao jeftin, ali su se performanse drastino poboljale, to je dovelo do realizacije vrlo kvalitetnih operativnih sistema koji su i dalje jednokorisniki ali vieprocesni, tj. sposobni da obavaju vie simultanih aktivnosti. Viekorisniki sistemi su kvalitetni operativni sistemi koji zahtevaju jae hardverske konfiguracije. Tipian viekorisniki sistem je UNIX, koji obezbeuje simultani pristup za vie korisnika istovremeno, pri emu korisnici pristupaju sistemu preko posebnih terminala. Prema broju simultanih aktivnosti, tj. prema broju procesa koji se mogu izvravati paralelno, operativni sistemi se dele na jednoprocesne (singletasking) i vieprocesne (multitasking). Na osnovu kombinovanog kriterijuma mogu se izdvojiti tri vrste operativnih sistema: jednokorisniki jednoprocesni (single-uset, singletasking), kao to je MS-DOS jednokorisniki vieprocesni (single-user, multitasking), kao to su OS/2 i MS Windows 3.1/ 9x/ME viekorisniki vieprocesni (multiuser, multitasking), kao to je UNIX, ali i MS Windows XP/7 ili Windows Server 2003/2008 Klasifikacija prema funkcionalnim osobinama raunara Prema funkcionalnim osobinama raunarskog sistema za koji su namenjeni, operativni sistemi se dele u sledee kategorije: 1) Operativni sistemi za velike raunarske sisteme Na velikim raunarskim sistemima (mainframe systems) pokreu se aplikacije i softveri koji zahtevaju jako velika izraunavanja u relativno kratkom vremenskom periodu. To su vrlo mone maine sa jako velikim brojem procesora koji rade paralelno i koji imaju ogromne koliine radne memorije. Takvi sistemi imaju specifian hardver i specifinu namenu. Kod ovih sistema uvodi se tehnika multiprogramiranja, kao i automatsko sekvenciranje poslova. Da bi operativni sistem mogao da funkcionie, njegov fundamentalni deo mora uvek biti u memoriji (resident monitor) i taj deo bira posao koji e se trenutno izvravati. Po zavretku posla ili nakon blokade zbog ekanja na I/O operacije, operativni sistem opet preuzima upravljanje i dodeljuje kontrolu drugom poslu. 2) Operativni sistemi za sisteme sa deljenjem vremena Sistemi sa deljenjem vremena (time-sharing systems) nastali su kao specijalna klasa velikih sistema u kojoj je svakom korisniku omoguena on-line komunikacija sa svojim poslom i operativnim sistemom. Vreme odziva se uvodi kao nov kriterijum za ocenu efikasnosti. I ovde je implementirana tehnika multiprogramiranja to znai vie poslova koji se u memoriji nalaze istovremeno, kao i tehnika deljenja vremena, gde posle isteka vremenskog intervala svaki posao mora da preda kontrolu drugom poslu i saeka svoje novo vreme. Ove sisteme se dele na dve posebne klase: upitni sistemi (file interrogation systems) transakcioni sistemi (transaction processing systems)

Kod upitnih sistema, kao to su razni informacioni sistemi koji rade s velikim bazama podataka, veoma je bitno da vreme odziva za svaki postavljeni upit bude veoma kratko. Obino postoji dodatni sloj na vrhu operativnog sistema za upravljanje bazom podataka. Transakcioni sistemi su relativno slini upitnim, s tim to se kod njih 4
D.abarkapa

Operativni sistemi
esto (na primer, nekoliko puta u sekundi) modifikuju baze podataka. Primer su sistemi za rezervaciju karata i bankarsko poslovanje. Aurnost baze podataka je za transakcione sisteme izuzetno znaajna. 3) Operativni sistemi za desktop raunare Desktop raunari su mali raunarski sistemi namenjeni jednom korisniku i dostupni po pristupanim cenama. Prve verzije stonih raunara imale su skromne performanse i hardver (malu koliinu memorije i diskove manjih kapaciteta), ali se ta situacija drastino promenila. Osim poboljanja performansi, kod ovih sistema je razvojem pogodnih grafikih korisnikih interfejsa ostvarena prilagoenost korisniku. Za razliku od velikih raunarskih sistema, ova klasa je veoma fleksibilna i prilagodljiva novim tehnologijama, novim procesorima, novim memorijama, novim multimedijalnim i drugim perifernim ureajima. Ovu klasu karakterie realizacija vie vrsta operativnih sistema (DOS, MS Windows, UNIX, Apple iOS, Linux). 4) Operativni sistemi za vieprocesorske sisteme Vieprocesorski sistemi (multiprocessor systems) jesu sistemi s vie procesora koji su povezani zatvorenim komunikacionim linijama, a nalaze se u istom kuitu. U literaturi se nazivaju jo i paralelni sistemi. Za ovu klasu sistema karakteristino je to da procesori dele istu memoriju i sistemski takt-signal. Komunikacija i sinhronizacija izmeu procesora obino se odvijaju preko deljene memorije. Prednosti vieprocesorskih sistema su poveanje brzine, ekonominosti i pouzdanosti. Trebalo bi da N procesora u idealnom sluaju radi N puta bre, ali je zbog meuprocesorske sinhronizacije to poveanje manje od N. Ekonominost se postie zato to se dele isti hardverski resursi, memorija, radni takt-signal, DMA kanali, prekidni kontroleri, i jedan izvor napajanja. Poveanje pouzdanosti se postie tako to e sistem nastaviti da radi i ukoliko otkae jedan ili vie procesora. Postoje dva naina realizacije vieprocesorskih sistema: simetrino multiprocesiranje (symmetric multiprocessing, SMP) asimetrino multiprocesiranje (asymmetric multiprocessing) Kod simetrinog multiprocesiranja, svaki procesor izvrava istu kopiju operativnog sistema, pri emu te kopije komuniciraju jedna s drugom kad god je potrebno. Svi procesori su ravnopravni, to jest nema odnosa nadreen/podreen (master/slave). Veina modernih operativnih sistema podrava SMP. U sluaju asimetrinog multiprocesiranja svakom procesoru je dodeljen specifian posao. Postoji jedan glavni procesor (master) koji potpuno kontrolie ceo sistem i koji dodeljuje poslove ostalim procesorima (slaves). Ova koncepcija se uglavnom koristi u ekstremno brzim i velikim sistemima. Na slici je prikazam simetrini multiprocesorski sistem.

5) Mreni operativni sistemi Mreni operativni sistemi (network OS) obezbeuju okruenje u kome korisnici sa svojih lokalnih raunara mogu pristupiti resursima udaljenih raunara i deljenim fajlovima, podacima, tampaima itd. 6) Distribuirani sistemi Posebnu, mnogo kvalitetniju klasu mrenih operativnih sistema predstavljaju distribuirani sistemi, kod kojih se gubi koncept lokalne i udaljene maine. Distribuirani sistemi (distributed systems) predstavljaju kolekciju procesora, tj. raunara, koji ne dele zajedniku memoriju i sistemski takt-signal. Svaki raunar ima sopstvenu lokalnu memoriju, a meusobna komunikacija se ostvaruje putem mree realizovane kao LAN (lokalna mrea) 5
D.abarkapa

Operativni sistemi
ili WAN (mrea ireg podruja). Osim podataka, datoteka i tampaa, distribuiraju i dele i procesi. etiri glavne prednosti distribuiranih sistema su: deljenje resursa ubrzavanje izraunavanja pouzdanost komunikacije Distribuirani sistemi zahtevaju mrenu infrastrukturu i mogu biti realizovani ili kao klijent/server arhitektura prikazana na slici ispod, ili kao ravnopravni raunarski sistemi koji dele resurse na mrei P2P (peer-to-peer systems). U klijent/server arhitekturi, postoje raunari koji predstavljaju servere i raunari koji koriste njihove usluge klijenti (clients). Postoji vie vrste servera: serveri za izraunavanje (computing servers), serveri datoteka (file servers), serveri za tampu (print servers), serveri e-mail poruka (Mail servers), Web serveri, serveri baza podataka (Database Servers) itd.

7) Udrueni (klasterski) sistemi Klasterski sistemi (clustered systems) sastoje se od udruenih raunara, to jest od dva ili vie nezavisnih raunara koji dele diskove i vrsto su povezani LAN mreom. Svaki raunar u udruenom sistemu naziva se vor (node). Na svakom voru izvrava se jedan nivo softvera za udruivanje. Postoje dve vrste udruivanj a: asimetrino i simetrino. U asimetrinom udruivanju (asymmetric clustering), jedan server (vor) izvrava aplikaciju, dok ostali pratei serveri (monitoring servers) prate rad glavnog servera u budnom ali neaktivnom stanju. U sluaju otkaza glavnog servera, jedan od prateih servera preuzee njegovu ulogu. U simetrinom udruivanju (symmetric clustering), svi serveri su aktivni i izvravaju aplikaciju ime se drastino poboljavaju performanse, ali sistem mora da izdri otkaz jednog ili vie servera kao i u prethodnom sluaju. 8) Operativni sistemi za upravljanje u realnom vremenu Operativni sistemi za upravljanje u realnom vremenu RTOS (real-time operating systems) spadaju u klasu specijalnih operativnih sistema. Glavna karakteristika ovih sistema je davanje odziva u propisanom vremenskom intervalu i precizno definisana vremenska ogranienja u kojima moraju da se dogode odzivi. Po pravilu, glavni izvori podataka su senzorski ureaji, razni prekidai, A/D i D/A konvertori itd. Dele se na dve klase: vrsti sistemi za rad u realnom vremenu (hard real-time systems) i meki sistemi za rad u realnom vremenu (soft real-time systems). vrsti realni sistemi garantuju da e se svi vani poslovi obaviti na vreme. Po pravilu, nemaju sekundarnu memoriju, to jest diskove, jer najee rade u tekim okruenjima, a kompletan kd (i operativnog sistema i aplikacija) uva se u ROM memoriji. Sam operativni sistem je ogranien, tako da mnoge funkcije operativnih sistema opte namene uopte ne postoje. Meki realni sistemi su manje zahtevni tako da oni obezbeuju dve klase procesa, a to su obini procesi i procesi u realnom vremenu koji imaju apsolutni prioritet. Oni su meavina sistema za rad u realnom vremenu i operativnih sistema opte namene. Meki realni sistemi su praktino sve vrste UNIX i Linux sistema, kao i Windows 2000/XP/7.

D.abarkapa

Operativni sistemi
Vrste raunarskog okruenja Mogu se izdvojiti tri vrste raunarskog okruenj a (computing environments): Tradicionalno (traditional computing) Pod tradicionalnim okruenjem podrazumevamo jednokorisnike raunare ili sisteme s deljenjem vremena, gde se korisnici preko svojih terminala povezuju na servere Zasnovano na Webu (Web-based computing) Ovo okruenje je zasnovano na umreavanju po principima globalne mree (kao to je Internet) na kojoj postoje Web serveri i klijenti u vidu PC raunara i malih mobilnih sistema. Ugraeno okruenje (embedded computing) Ugraeno okruenje je tipino za tvrde real-time sisteme koje odlikuje nepostojanje tastature, monitora i diskova. Aplikacija koja se izvrava u realnom vremenu dobija ulazne informacije preko ureeaja kao to su senzori, dok se statusne i izlazne informacije prikazuju na LED diodama ili na nekom malom displeju.

Struktura operativnih sistema


Upravljanje osnovnim resursima raunarskog sistema obezbeuje vie funkcionalnih grupa programa namenjenih za: upravljanje procesorom upravljanje memorijom upravljanje ulazom i izlazom upravljanje podacima upravljanje sekundarnom memorijom umreavanje zatitu korisniki interfejs Danas postoji nekoliko koncepcija projektovanja operativnih sistema, a to su: 1) 2) 3) 4) monolitna organizacija (monolithic systems) slojevita organizacija (layered systems) arhitektura mikrojezgra (microkernel) virtuelne maine (virtual machine)

Monolitni sistemi Monolitni sistemi su predstavljali najeuu organizaciju operativnih sistema u prolosti. Monolitni operativni sistem je realizovan kao skup procedura koje se po potrebi mogu meusobno pozivati, bez ikakvih ogranienja. Korisniki programi upotrebljavaju servise operativnog sistema tako to se parametri sistemskog poziva smetaju na odreena mesta, kao to su registri procesora ili stek, nakon ega sledi pozivanje jezgra operativnog sistema (kernel call). Ova operacija prebacuje procesor iz korisnikog reima rada u sistemski reim rada i kontrolu predaje operativnom sistemu. Posle pozivanja jezgra, operativni sistem preuzima kontrolu i na osnovu parametara poziva odreuje koju sistemsku proceduru treba pozvati. Nakon izvrenja procedure, kontrola se vraa korisnikom programu. Slojevita (hijerarhijska) struktura OS U slojevitoj realizaciji (layered system), operativni sistem se deli na razliite slojeve. Slojevi su organizovani hijerarhijski i svaki sloj moe da poziva samo funkcije niih slojeva. Vii slojevi imaju tano odreenu funkciju 7
D.abarkapa

Operativni sistemi
(upravljaju tano odreenim resursima) i oslanjaju se iskljuivo na funkcije niih slojeva, kojima pristupa pomou poziva slinih sistemskim pozivima. Najnii sloj (layer 0) predstavlja hardver, dok je najvii (layer N) korisniki interfejs. Slojevi koriste iskljuivo funkcije i usluge niih slojeva. Slojeviti operativni sistem dozvoljava pozivanje operacija stvaranja i unitavanja procesa samo iz sloja koji se u hijerarhiji nalazi iznad svih slojeva operativnog sistema. To znai da je postojanje procesa iskljuivo vezano za korisniki sloj. Iako su svi procesi locirani u korisnikom sloju, oni su meusobno jasno razdvojeni i svaki od procesa poseduje zaseban adresni prostor korisniki prostor (user space). Na istom principu se zasniva i razdvajanje procesa i operativnog sistema. Neophodno je uvoenje posebnog mehanizma sistemskih poziva koji omoguuje prelazak iz korisnikog prostora u sistemski prostor radi pozivanja operacija operativnog sistema. Sistemski pozivi zahtevaju korienje specifinih asemblerskih naredbi. Sistemski potprogrami obrazuju sistemsku biblioteku. Pozivanje sistemskih operacija svodi se na pozivanje potprograma iz sistemske biblioteke. Sistemska biblioteka se isporuuje uz operativni sistem kako bi se koristila u postupku povezivanja. U toku povezivanja, biblioteki potprogrami se vezuju za objektni oblik korisnikog programa radi stvaranja izvrnog oblika korisnikog programa, koji tako postaje spreman za saradnju sa operativnim sistemom. Arhitektura mikrojezgra Mikrojezgro (microkernel) predstavlja veoma savremen koncept u realizaciji savremenih operativnih sistema. Osnovna zamisao je napraviti minimalno i pouzdano jezgro visokih performansi, a sve ostale funkcije jezgra potisnuti u korisniki prostor. Korisniki moduli meusobno komuniciraju slanjem poruka (message passing). U dobre osobine arhitekture mikrojezgra spadaju: jednostavno proirivanje i optimizacija jezgra jednostavno dodavanje novih modula bez uticaja na osnovno jezgro jednostavna prenosivost na drugu raunarsku arhitekturu vea pouzdanost (manje koda se izvrava u reimu jezgra) vea sigurnost

Virtuelne maine Struktura virtuelnih maina moe se definisati na sledei nain: na najniem nivou se nalazi hardver, a iznad hardvera monitor virtuelnih maina (virtual machine monitor), to jest poseban sistem koji obezbeuje niz virtuelnih maina (tanih kopija hardvera). Zatim se na te virtuelne maine mogu instalirati razliiti operativni sistemi. Odgovarajui operativni sistemi primaju sistemske pozive korisnikih programa, a hardverske operacije koje ti operativni sistemi alju prema svojim virtuelnim mainama prihvata monitor virtuelnih maina i realizuje ih u skladu s hardverom ispod sebe. Virtuelna maina je zasnovana na slojevitoj organizaciji i tretira realni hardver i realno jezgro kao da su hardver za operativni sistem koji predstavljaju. Virtuelna maina obezbeuje identian interfejs kao da je realni hardver ispod virtuelne maine, a ne itav niz slojeva softvera. Operativni sistem stvara iluziju o viestrukim procesima koji se izvravaju na svom virtuelnom procesoru i svojoj virtuelnoj memoriji. Virtuelne maine obezbeuju kompletnu zatitu sistemskih resursa, poto su sve virtuelne maine meusobno izolovane, i ne mogu direktno deliti resurse. Virtuelne maine su perfektan razvojni sistem za realizaciju novih operativnih sistema, jer se razvoj realizuje na virtuelnoj maini, a ne na realnoj, moe lako da se kontrolie. One su jako pogodne za testiranje softvera na razliitim platformama. Sistem virtuelnih maina ne moe se lako realizovati zato to treba egzaktno simulirati hardver koji reprezentuje virtuelna maina. Na slici je prikazana blok-ema softvera virtuelne maine.

D.abarkapa

Operativni sistemi

D.abarkapa