ore Arnaut

SKULPTURA, OBJEKAT, ILI, GDE JE GRANICA?

Skupltura? Objekat? Gde je "granica"? Danas, granice gotovo da vie ne postoje kada je u pitanju likovna, pa ni ostale, umetnosti. Dug je put preen da bi se moglo neto poput ove konstatacije i otvoreno rei. Nijanse su jo uvek prisutne, ali je i tu pitanje vremena kada e likovno delo biti sve i bez podela. Danas je u likovnom stvaralatvu gotovo sve dozvoljeno i ono to je do jue bilo jeres u ovo vreme je prisutno i prihvaeno. Od publike, istoriara umetnosti, pa i samih stvaralaca. Tako je i skulptura prestala da bude samo figurativna, ili samo ista forma, ili samo ne znamo ve ta. Skulptura je gotovo sve to egzistira u prostoru kao oblik. ta je skulptura danas i ta sve moe biti skulptura? Granice su izbledele i sve se lake prelaze. Gde je granica i ima li je uopte sada? Milica Stevanovi, Gordana Kaljalovi, eljka Momirov, Hanni Goldhardt, Sneana Petrovi, Anica Vueti, Slobodan Koji, Miodrag Marinkov, Slobodan Roksandi, Rajko Popivoda, Aleksandar uri, Gabrijel Glid, Darko Kuzmanovi, Mihailo Mlinar, Ljubomir Vuini, Savo Pekovi, ore Arnaut. Pria o "skulpturi"... Skulptura? Objekat, vajarstvo, kamen, drvo, metal? Odakle smo poli i kuda idemo? Pitanja? Sve vie i vie pitanja. Sa godinama pitanja se nagomilavaju, a odgovora je sve manje. Na kraju e ostati samo pitanja. ta je skulptura? ta je skulptura danas? XXI vek nove ere. Tanije, 2005. godina je u toku. Koliko ve postoji pojam znan kao skulptura? Hiljadama godina svakako. est, sedam, deset, moda i svih sto hiljada. U stvari postoji koliko i ljudska vrsta. Znai li to uopte danas onima koji se bave skulpturom? Uostalom, zna li neko ta taj pojam predstavlja? Odgovor vie nije ni bitan. Pitanje je osnov svega, dok odgovora moe biti dva, pet, vie od toga. Stotine, hiljade, bezbroj i da svi budu ispravni. Na ovaj, ili onaj nain. Da bismo stigli do prilike da postavimo pitanje, po svemu to znamo, moramo krenuti sa mesta poetka svega, pa i skulpture. No gde je poetak bilo ega? Praznina? Haos? Kosmos? Da bismo olakali sebi, ponimo na konvencionalan nain. Pratimo istoriju. Kada je skulptura u pitanju, sve je poelo sa ljudskom vrstom. Kada i gde i zato? To, zapravo niko ni ne moe da zna. Samo postoje nagaanja, prie, legende i skulpture (koje u to vreme, moda, to nisu ni bile). Kada i kako je nastala, izgledala i od ega je bila prva skulptura... Pria o "prvoj" skulpturi... Kad i gde je nastala? Koji je povod? Sve to danas stoji negde u izmaglici istorije. Gomile pretpostavki, legendi, potreba i elja da se svemu da nekakav logian smisao, racionalno znaenje, nekakav konani odgovor. Da li sve to ima ikakvog smisla kada se posmatra delo, nastalo kada i sam ljudski rod? Ko je bio "on", ili zato da ne "ona", koji - koja je nainio - nainila prvu skulpturu? Naravno, da na takvo pitanje nikada neemo saznati odgovor. Ne znamo ni da li je ta, prva, skulptura bila samo alatka, igraka, poruka ostavljena nekom, pokuaj da se oblikuje prirodna sila kao odgovor na pitanja bez odgovora. Molba kakvom nepoznatom bogu, ili je moda u nekom deliu ljudske svesti predstavljala samo puku potrebu za lepim i popunjavanje dokolice izmeu svakodnevnih obaveza. Da li je nastala u trenucima sree i zadovoljstva, ili oaja kada vie nita drugo nije preostalo? Posmatrajui decu dok se igraju, pitam se nije li kakvo "dete" nainilo tu prvu skulpturu? Nije li sve nastalo iz igre? Moda nita od svega ovog nema nikakvu dodirnu taku sa "stvarnom" istinom o nastanku skulpture? Da li je ljudski rod prvo nainio skulpturu, pa tek onda orue? Da li se i o tome da diskutovati? Moda, dok je u trenucima odmora od lova, poigravajui se kamenom, drvetom, pravei neto za ta bi mi danas rekli da je skulptura, otkrio i primenjenu stranu svog dela pa je iz te igre, dokolice, nastala i strela, koplje, moda ak i vatra, toak, sama civilizacija? Kada, gde, kako i zato, ostae vena tajna. Znamo samo to da su neka pitanja opstala jo iz tih

vremena i na njih jo nije dat konaan odgovor. Ona su duboko u svima nama i svakim novim delom, negde u svetu, ona se iznova raaju. Sa njima i "prva skulptura". U svim ostalim skulpturama... Pria o "ostalim "skulpturama... Da li je "skulptura" samo ono to se da videti, opipati? ta je u toj prii baza, osnova, svega? Naravno, sve zavisi od toga kako posmatrate stvari, iz kog ugla i koje je vae mesto u toj prii. Uostalom, ta je skulptura bila, ta jeste i ta bi mogla da bude? Nikada nije bilo samo puki predmet. Uvek je sa sobom nosila neko zn aenje, smisao, neki red. Mogla je da bude neto drugo pa da vremenom postane skulptura, ali nikada nije bila skulptura koja je postala neto drugo. Uvek je u sebi nosila priu o civilizaciji, vremenu i kada se apstrahuje ona je tihi posmatra i svedok trajanja ljudskog roda. Nastajala je i stvarala se nezavisno, esto bez uzajamnih uticaja, na svim delovima planete i u svim vremenima. Kameno doba, Vina, Egipat, Crna Afrika, Mesopotamija, Maje, Inke, Asteci, Severnoameriki Indijanci, Eskimi, Kina, Japan, Indija, Nepal, Polinezija, Aboridini, Heleni, Etrurci, Kelti, Sloveni, nordijski narodi, Rim, Vizantija, znane i neznane civilizacije i kulture. Svaka na svoj nain. Svuda, na svakom mestu i u svako vreme. Znai li to neto i nudi li ikakav odgovor na pitanja o skulpturi? ta znai ta potreba da se stvaraju skulpture, ili objekti, kako god ih zvali? Potreba za stvaranjem. initi neto to nee biti samo sada, danas - sutra, za jednokratnu upotrebu sa ogranienim vekom trajanja. ak i da traje samo tren. initi neto to u sebi nosi venost, prolost sadanjost - budunost, vreme bez pojma o vremenu. Osnova civilizacije, osnova stvaranja, osnova postojanja. Posle svega, najmanje je vano da li je skulptura, ili objekat. I skulptura. I objekat. I kako god, samo da postoji u vremenu i prostoru. Nije vano ni od ega, ni kako, ni sa im, ni zbog ega, ni ta. Vano je da je tu. Vano je da traje. Ovako, ili onako. Kao skulptura, kao objekat, kao neto to e tek imati neki svoj naziv. Vano je da nema granice... Pria o "granici"... Granice? U svetu stvaralatva, pa time i skulpture nema, ili ne bi trebalo da ima granica. Gde su granice? Svuda oko nas, okruuju nas na svim nivoima, a najgora je na nivou svestu, shvatanja i prihvatanja. Za samog autora i takve granice ne moraju predstavljati problem ako se odluno, bez sumnje (mislim na sumnju koja koi, a ne na stvaralaku sumnju koja podstie) u svoju "misiju", kroi na put stvaranja. Najstranija i najea je granica koju sami sebi postavimo i kada sami sebi ograniimo sposobnost da vidimo, primamo, dajemo i stvaramo. To je isto kao da nauite da hodate, a nikada ne potrite, skoite, zaigrate, sve iz straha da se ne desi "neto". To je strah od novog, nepoznatog, drugaijeg, razliitog, strah od tueg. Strah od toga da se dokui svet u ogledalu, da se dokui svet u snovima. Strah od sebe samog. U svetu stvaranja, pa sa tim i u svetu skulpture, strah, ogranienost, skromnost ne mogu se smatrati vrlinama. Nema granica u stvaranju. Korak napred je uvek korak u nepoznato. Nekada izae na dobro. Uvek je najvaniji taj "prvi" korak. Pria o "koraku"... Nema odgovora na "pitanja", a on je, ipak, oduvek tu. Duboko u naoj svesti, duboko u naoj potrebi da budemo ljudi. Da pobedimo vreme. Prolaznost. Nas same. Korak, po korak...