Ubrzano vreme

Nakon ikonoklastikih sedamdesetih, zbog konceptualne umetnosti, zatim osamdesetih usled buma plastike kreativnosti posmodernizma, potom hlaenja scene pojavom nove ili druge moderne osamdesetih/devedesetih i, napokon, njenog konanog raspada na atomizovane autorske individualnosti koje vie ne pripadaju nekoj zajednikoj estetici niti vie postoji bilo kakav nagovetaj meinstrima u ovoj umetnosti to je prouzrokovalo dominantnu nepreglednost na prelazu dva veka, naknadni pogled na ezdesete u naoj likovnoj i vizuelnoj umetnosti, to je tema ovog razgovora, danas se ini kao poslednja decenija postojanja konzistentne i artikulisane slike tadanjih institucija i stanja umetnikih sloboda (to treba da nas uvede u temu) ovog fenomena ne s amo u srpskom ve i u jugoslovenskom prostoru stvaralatva. Pikovi ezdestih u naoj umetnosti ukazuju ne samo na promene u likovnom stvaralatu ve i na pojavi brojnih institucija koje su poele da se bude ili da nastaju posle dosta osiromaenih pedesetih usled estetikog asketizma i politikog dogmatizma posleratnog socijalistikog realizma. Do poetka sedme decenije potpuno se zakljuuje epoha socijalistikog estetizma, kako je govorio Sveta Luki, iji se znaaj u transformaciji (ili tranziciji po dananoj terminologi) od socrealizma prema novim horizontima umetikih sloboda ne moe podceniti. Krajem te decenije poinje i slabljenje udarne snage srpskog enformela koji dodue delimino traje i tokom naredne ali u promenjenom ruhu; estetizovan posta je blii apstrakciji nego poetnoj besformnosti, naturalizmu i strukturalnosti materije o emu je pisao Lazar Trifunovi. I to su bile dve od najbitnijih promena u tadanjem likovnom i vizuelnom stvaralatvu. No, novo vreme zabeleilo je i nove pojave u ovoj umentosti. Kao i svaka novopridola generacija umetnika i oni koji su stupili na scenu u sedmoj deceniji uneli su novi duh u umetnosti i dodatno pokrenuli tok estetike visokog, ili poznog moderniza. Tek da spomenemo pojavu Nove figuracije beogradskog kruga koju je predstavio ore Kadijevi sredinom te decenije a koju su inili Relji, Kalaji, Otaevi, Ivanjicki i Bole Miloradovi, a tu su se mogli nai i Pea Nekovi i Damnjan, a kasnije ivko ak i Mia olovi. Ovu sliku umetnosti na specifian nain dopunjuju jo i ejka i Velikovi. Ulivajui novu energiju i imaginaciju svi ovi umetnici su zapravo okrenuli diskurzuvni pravac od apstrakcije prema predmetu i ljudskoj predstavi jasno ukazujui da se slikarstvo jo jednom oslobodilo jednog akademizovanog jezika otvarajui se prema drugaijim plastikim sadrajima. I da u ovom delu istaknemo i pojavu novih institucija, manifestacija i asopisa. Svakako da je najznaajniji dogaaj bio otvarnje Mizeja savremene umetnosti 1965. godine koji je preuzeo vodeu ulogu u predstavljanju, pa i promovisanju, novih umetnikih pojava ne samo u Srbiji ve i u tadanjoj Jugoslaviji kao i Dom omladine u Beogradu. Iste godine pokree se najuticajniji asopis u ovoj oblasti Umetnost koji striktno ukazuje ne samo na vodee ve i na nove pojave u likovnom stvaralatvu. Pokreu se nove manifestacije: Oktobarskog salon i Trijenale jugoslovenske umetnosti u Beogradu, Memorijal Nadede Petrovi u aku, Likovna jesen u Somboru, naravno i Likovni susret u Sobotici itd. Ali i neke stare poput skoro zaboravljene Nadedine Sievake kolonije. Sve ovo ukazuje na jedan, do tada nevieni polet u likovnom stvaralatvu koje je drava tada oigledno uoila kao vaan fenomen kome treba pridati odagovarajui znaaj i potporu. Pre toga, ali i posle te decenije, vie nije bilo tako zgusnutih dogaaja koji su odreivali lik vremena i tako stvarali pogodne uslove za slobodu stvaralatva. Ali, kako se jo tada ivelo i radilo u okolnostima dominacije komunistike partije i njene bespogovorne uloge u davanju ideolokih odgovora na sva aktuelna drutvena, pa i umetnika pitanja, ne treba prevideti ni poznati govor Marala Tita u Splitu 1963. kada je osudio apstraktnu umetnost. No, to je bio izuzetak, dodue ekstreman, koji nije ostavio dugorone posledice na umetnost. Naprotiv, ona je nastavila da ivi u novim uslovima koji su joj omoguili da njeni protagonisti razviju vlastite kreativne potrebe do krajnjih granica. Ako smo uspeli da u najkraim crtama nabrojimo bitne dogaaje u likovnom stvaralatvu u njenom institucionalnom okviru koji ukazuje i na vrstu i na stepen umetnike sloboda tokom ezdesetih, pokuaemo sada da osvetlimo dananje stanje da bi se ranije stanje bolje uoilo. Dakako da umetnost nikada nije, a danas posebno, mogla da opstane izvan organizovanog institucionalnog sistema koji uspostavlja drava, zapravo njena politika i ideoloka matrica. Kada kaemo dananja umetnost mislimo na onu iz najnovijeg perioda koji je zapoet poetkom tekue decenije. Posle poetnog reorganizovanja ruiniranog sistema i pokuaja, bezupenog, da se zakonskom regulativom stvore novi, povoljniji uslovi za njen

razvoj, polako je ceo drutveni sistem koji je sa sobom povukao i umetniki poeo da klizi prema retrogradnim i destruktivnim ishoditima. Ne samo savremeno stvaralatvo, ve i tradicionalno, u vidu zatite kulturne batine, postalo je predmet politikih obrauna stranaka koje su se smenjivale na vlasti. To je dovelo do krajnje neivesne sudbine i umetnosti, zapravo njene slobode, ali i institucionalnog sistema u kome ona opstojava sa krajnjim naporom aktera na sceni. Stranke su zapravo smatrale umetniko stvaralatvo i institucije u kojima ono prebiva kao partijski plen za manipulacije, meusobne obraune, namirivanje kadrovskih i drugih rauna itd. Dugorono zatvaranje najvanijih institucija, poput Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti, besmislene kadrovske promene, poput smene upravnika Narodne biblioteke Srbije, drsko i neodgovorno ponaenje nekih direktora, poput onog iz Atelja 212 itd, unose neku vrstu oseanja od obeshrabljenja do straha kod umetnikih stvaralaca. Ovo ubrzano vremensko klizanje u propast institucija koje na najoigledniji nain ugroava i same umetnike slobode belodano kulminira upravo u ovom trenutku (to nikako ne znai da do jo veeg pogoranja stanje u bliskoj budunosti ne moe da doe). Novouspostavljena politika vlast na direktan nain ugroava ionako slabanu kulturu. Skandali za protekla dva meseca dnevno se smenjuju: od prve izjave novog ministra kulture o izmetanju Narodnog muzeja u palatu Pote Srbije (a nije se setio da bi moda bilo celishodnije i utemeljenije zbog istorijskih razloga da se Narodni muzej premesti u Predsenitvo Srbije, odn, u Novi dvor gde je i bio od 1936. do 1945. godine) do neverovatnog ka drovskog reenja da se jedan njegov novi pomonik ve proslavio objavljivanjem spiska nepodobnih, antipatrioskih umetnika protiv kojih treba da se podigne nekakav srpski kulturni ustanak. Ovo, ali i drugi nagovetaji ukazuju da kultura ulazi u novu neizvesnost koja e, mogue je, vremenski ubrzati njeno potpuno zaustavljanje, definitno izbacivanje iz drutvenog sistema, i konano, (to neki politiari i prieljkuju, a oni su se ve i postupcima o tome odredili, recimo, inicijativom da se ukine Zavod za prouavanje kulturnog razvitka Srbije), njeno svoenje iskljuivo na interese samih autora i sve malobrojnije publike. Pa ako stvaraoci takav tretman izdre i nekim udom opstanu, tim gore po njih. I da konano svedemo ovu pesimistiku projekciju na otvoreno i mnogim argumentima potkrepljeno objanjene ovde reenog naslova: na stravino ubrzavanje vremena propasti nae kulture, na spidovanje (po uzoru na spinovanje) kulturnih i umetnikih tokova prema onoj vrsti zaboravljenosti i nepotrebnosti od kojih e joj trebati mnogo vie snage i vremena da se oporavi i povrati. Pogledajno jedan mogui odgovor na izazov postavljene teme na sledei nain. Moderna umetnost je oduvek izraavala zavisnost od teorije. Potreba umetnosti za tumaenjem (koja je poput gladi za teorijom) objanjena je injenicom da je ona teka nepristupana obinoj publici. Ovakvo miljenje danas u popunosti dominira u ovdanjim okolnostima. U skladu s ovakvim vienjem, teorija oblai ruho propagande, esto politike ili pre, reklame, tabloidnog tipa: teoretiari se sve ee pojavljuju pre nego to je umetniko delo i stvoreno te ga nadmeno objanjavaju iznenaenoj, skeptinoj i uplaenoj publici. Taj fenomen je bio karakteristian i za neke ranije periode, ali tokom ezdeseti godina on je postepeno bivao preokrenut zbog razloga koje smo ve naveli. Kao to znamo, mnogi umetnici imaju pomeana oseanja o teorijskoj eksplikaciji njihovog rada. Neki su zahvalni teoretiarima zato to promoviu i daju legitimitet njihovim radovima, ali ih iritira to to je njihova umetnost predstavljena publici preko odreene perspektive koja, po pravilu, umetnicima izgleda preuska, dogmatska, zastraujua, a ne retko i pogrena. Umetnici trae iru publiku, a broj teorijski obrazovanih posmatraa prilino je mali u stvari, mnogo manji od samih aktera savremene umetnosti. Zbog toga se teorijski diskurs pokazuje kao kontraproduktivna, ali izgleda i neophodna forma tabloidne reklame: ona smanjuje umesto da poveava broj znalake publike. A to danas vai mnogo vie nego ranije, pri emu ovde mislim posebno na sedmu deceniju. Od poetka modernosti opta publika uspostavila je nevoljni mir sa umetnou svog vremena. Dananja publika prihvata savremenu umetnost ak i onda kada ne osea uvek da tu umetnost i razume. Potre ba za teorijskim objanjenjem umetnosti stoga izgleda potpuno pass. Umetnost je toliko ubrzala svoje kretanje da je teorija danas teko prati, zato pokuava da joj prethodi. Otuda vidim ovu diskrepanciju izmeu umetnosti i njene teorije, ubrajajui u teoriju i umetniku kritiku, kao vrstu ubrzanog protoka vremena koje se oigledno odvija u dve paralelne ravni koje imaju sve manje izgleda da se ikada dodirnu. Meutim, teorija nikada nije imala centralno mesto za umetnost kao to ima sada. Postavlja se pitanje zato je to tako? Smatram da je dananjim teoretiarima teorija potrebna zato da umetnicima objasni ono to oni rade ne

drugima, nego ba njima. U tom smislu oni nisu sami. Svaki savremeni kreativni subjekt stalno postavlja dva pitanja: ta treba da radi? I to je jo vanije: Kako mogu sebi i drugima objasniti ono to rade ili kao teoretiari ili kao umetnici? Urgentnost odgovora na ova pitanja posledica je akutnog kolapsa tradicije koju danas doivljavamo. Uzmimo ponovo umetnost kao primer. U vremenima ezdesetih godina, recimo, znailo je da se ona praktikuje na nain stvaranja koji stalno menja ono to su radile ranije generacije umetnika. Tokom modernosti stvaranje umetnosti znailo je protestovanje protiv onoga to su radile prethodne generacije. A u oba sluaja bilo je manje-vie jasno kako je izgledala tradicija i, shodno tome, kakav oblik protesta protiv te tradicije treba izraziti. Danas smo suoeni sa hiljadama tradicija koje se pletu oko nas i sa hiljadama razliitih, individualnih oblika njenog negiranja. Prema tome, ako neko hoe danas da bude umetnik i pravi umetnost, njemu nije odmah jasno ta je zapravo umetnost i ta on treba da radi. I tu teorija nalazi svoje pogodno tlo za bujanje ona prua umetniku mogunost da univerzalizuje, globalizuje svoje stvaralatvo. Posezanje za teorijom, s druge strane, oslobaa umetnika od njegovog kulturnog identiteta od opasnosti da se njegova umetnost moe percipirati samo kao lokalni kuriozitet i time mu proiruje granice slobode izraavanja i ob last delovanja. Teorija umetnost otvara mogunost ona da postane slobodna i univerzalna. To je glavni razlog uspona mnogih od teorija u naem globalizovanom svetu. Ovde teorija teoretiuu, koristei objanjavajuki diskurs prethodi umetnosti umesto da se, kako je bilo uoiajeno, javi posle nje. Zbog toga teorija izraava svoje poistoveivanje sa optim raspoloenjem ovog vremena. Ali, dananje drutvo se razlikuje od onog ranijeg. Danas ljudi vie ne itaju knjige nego piu na Fejsbuku, Tviteru i drugim drutvenim mreama. Oni ne gledaju umetnost nego snimaju fotografije i videa te ih alju svojim roacima i prijateljima. Ljudi danas koriste svoje slobodno vreme tako to sve vie izbegavaju suoenje sa umetnou. I dok je ta aktivacija ljudi u korelaciji sa glavnim oblicima medija doba kojim dominiraju pokretne slike (film i video), tim sredstvima se ne moe prikazati kretanje misli ili stanje kontemplacije. Ta kretanja se mogu prikazati samo tradicionalnim umetnostima. Kretanje kreativne misli je nevidl jivo. Zbog toga se ona moe prikazati samo onom kulturom koja je orijentisana ka vizuelno prenosivoj informaciji. Zato se moe rei da se pritisak teorije vrlo dobro podudara sa savremenim medijskim okruenjem. Danas ne ivimo u drutvu slinosti, nego u drutvu potpunih razliitosti u polju umetnosti nalik razbijenom ogledalu u kome je svako pare zasebno i ini ga autor -pojedinac koji nema potrebu za komunikacijom sa bilo kojim drugim autorom. On se stvaralaki ogleda iskljuivo u sopstvenom odrazu. A umetnosti tolike razliitosti uzrok je trina ekonomija, liberlna trina ekonomija ije uticaje danas trpimo. Ako ivimo u drutvu u kojem je svako specijalizovan i ima svoj specifian kulturni identitet, onda umetnik nudi drugima ono to ima i ta moe da radi i od njih dobija ono to oni imaju ili ele da daju. Sloboda stvaralatva samo je poseban sluaj za ideologiju liberalnog trita. Dakle, teorija i umetnost koja praktikuje teoriju, stvaraju razliitosti koje je uvela korporativna privreda i, zbog toga su, teorija i umetnost, kompenzacije za odsustvo tradicionalnog zajednitva kakvo je bilo, recimo, ezdestih godina. U ranijim vremenima umetnici su hteli da budu (i sebe su tako videli) izuzetna ljudska bia koja su u stanju da stvaraju izuzetne ideje i stvari. Ali danas, posebno u ovom trenutku, umetnici posebno insistiraju na tome da budu izuzetni oni, zapravo, ele da ne budu kao ostali pripadnici zajednice. Njihova omiljena tema je svakodnevni ivot. ele da budu netipini, specifini, autorski identifikovani, prepoznatljivi u masi. Dananja rasprava o umetnosti postala je otvorena za sve zato to po definiciji niko ne moe biti specijalista u umetnosti, fah -idiot, ve, eventualno, samo diletant. To znai da je umetnost oduvek bila drutvena a postaje slobodna samo onda kada neko ukine granice izmeu nje i drutva. Ali mi danas ne ivo u takvom vremenu. Upravo suprotno tome, ona je izolovana, izoptena od drutva, pa i drave, dakle neslobodana i zavisna. Jo od vremena avangarde pa nadalje umetnost je postala ne samo predmet rasprave, osloboena kriterijuma konane istine, nego univerzalna, nespecifina, neproduktivna, opte pristupana delatnost osloboena svih kriterijuma ocenjivanja vlastitog znaaja i merenja uspeha. Nova savremena umetnost je i ovde u osnovi umetnika proizvodnja bez proizvoda. Ona je aktivnost u kojoj svi mogu da uestvuju, to jest, ona je sveukljuujua i stvarno egalitarna. Tako je u teoriji, ali u praksi, naoj praksi, zbog toga to je izolovana, ona je elitistika, nerazumljiva, oportuna, snishodljiva Sadanje stanje u naoj kulturi i njenom najproduktivnijem segmentu umetnikom stvaralatvu, gledano kroz

prizmu naina njene institucionalizacije, pokazuje odsustvo potrebe za slobodom ve vapaj za uhlebljenjem. Za konanim podpadanjem pod plat drave i njenih institucija. Dakle potpuno suprotno od onoga to su nam pokazale ezdesete godine. Jovan Despotovi ezdesete institucionalizacija, umetnike slobode, Likovni susret, Pali, 08.09.2012, simpozijumu), Trei program Radio Beograda, Beograd, 21.11.2012. (saoptenje na